Oswald Spengler - Propast Zapada II.pdf

IN P

»K N JIŽ E V N E

N O V IN E

B ib l i o t e k a « K ristali« 9 O sw a ld

Š p e n g le r:

Propast Zapada

Pre ve o: V l a d i m i r V u jić P r e d g o v o r : V l a d i m i r V u jić

N a s lo v o rig in a la : O sw a ld Š p e n g le r: Untergang

des

Abendlandes

• ..

A

GLAVA TREĆA

MAKROKOZAM

PRVI DEO *i

SIMBOLIKA SLIKE SVETA I PROBLEM PROSTORA 1 I tako se p r o š i r u je m isao svetske istorije, fiziognom ički shvaćene, do ideje je d n e sveobuhvatne simbolike. Isto risk o istraživ an je, u ovde zahtev ano m smislu, im a samo da ispita sliku nekad živog a sada prošlog, i da utvrdi njegov u n u tr a š n ji oblik i logiku. Id e ja sudbine je p o s le d n ja do k o je se ono m ože dovinuti. Međutim , ovo isp itivan je, m a koliko bilo novo i obuhvatno u ovde n a v e de no m pravcu, može biti ipak samo fragm ent i osnova je d n o g jo š o b u h v a tn ije g posm atranja. Uz n je g a stoji i isp itiv a n je p rirode, isto tako fragm e n ta r n o i ograničeno na kauzalni k ru g odnosa. Ali sam život ne is c r p l ju je se ni trag ičnim ni tehničkim »kretanjem « — ako se tako sm em o izraziti, da bism o razlikovali podo sno ve doživljenoga i saznanoga. Mi dož iv lju je m o i saz n aje m o dok smo budni, ali mi živimo i onda kada duh i čula spavaju. N eka noć i zatvori sve oči, krv ne spava. Mi smo p o k re n u ti u pokrenutome — tako po ku ša v a m o , po m o ć u j e d n e osnovne reći iz sa z n a n ja o priro di, da učinim o opa ž a jn im ono što je neizrecivo i o čem u im am o, u d ub ok im časovima, u n u t r a š n j u izvesnost. Ali »ovde« i »tamo« p o ja v lju je se kao n e uništivo dvojstvo samo za b u d n o biće. Svaki sopstveni p o k re t im a izraz, svaki tu đ p o k re t čini uti sak. I tako sve čega smo svesni, m a u kom e to obliku 9

ŠPENGLER Propast Zapada bilo, kao duša i svet, život i stvarnost, is to rija i priroda, zakon, osećanje, sudbina, Bog, b u d u ć n o st i prošlost, s a d a šn jo s t i večnost — sve to ima za nas jo š jedan n a jd u b lj i smisao. A je d in o i k r a j n j e sredstvo da se to n esh vatljivo učini shvatljivim leži u je d n o j vrsti metafizike za k o ju sve, m a šta to bilo, im a zn a č e n je simbola. Simboli su čulni znaci, po sledn ji, nedeljiviA pre svega ne-voljni utisci koji im a ju o dređeno značenje. Simbol je potez stvarn osti koji za čulno b u d n e ljude, i to je d n o m n e p o sre d n o m u n u t a r n j o m izvesnošću, oz n a č u je nešto što se ra z u m o m ne bi moglo saopštiti. Jedan dorski, ra rio-arabljanski rano-rom anski, ornam en t, oblik seljačke kuće, porodice, sa o b ra ć a ja, nošnji i kultova, pa i lice, hod i d rž a n je je d n o g čoveka, čita vih staleža i n aroda, > načini govora i oblici naselja svih ljudi i životinja, pa i d alje iznad toga, sav nemi je z ik p riro d e sa svojim šum am a, p oljim a, stadim a, oblacima, zvezdama, m e seč in a m a i b u ra m a , cvetan jem i o p a d a n je m , blizinom i d a ljin o m — sve to je simbolički utisak k osm ičkoga na nas koji smo b udni i koji taj jezik č u je m o u časovim a p o n ir a n ja u sebe same. A sa druge strane, to je o se ća n je je d n o g istovrsnog r a z u m e v a n ja koje iz opšteg lju d stv a izdvaja porodice, staleže, plem e n a i, n a jz ad , čitave k ulture, pa ih među sobom vezuje. Ovde, dakle, neće biti govora o tom e šta svet jeste, nego šta on znači za živo biće koje je n jim e okruženo. Pri b u đ e n ju za nas se p ro te g n e kao neki p r o s to r izm eđu »ovde« i »tamo«. »Ovdašnjicom« živimo, a »tamošnjicu« do življujem o: ono prvo kao sopstveno, a ovo drugo kao tuđe. To je ra z d v a ja n je duše i sveta kao polova stvarnosti. A u ovoj p o sto je ne samo otpori (koje k auzalno shvatam o kao stvari i poja ve) i pokreti (u k o jim a osećam o delovanje bića, num ina, »baš istih kao i mi što smo«), nego tu p ostoji jo š nešto što kao da u ništava ono r a z d v a ja n je . Stvarnost — svet u. odnosu na dušu — je s te za svakog poje d in a č n o g čoveka p r o je k c ija u p ra v lje n o g a u oblast pro sto rn og a: ona je ono što je »sopstveno«, a što se ogleda u »stranome«; ona znači samog tog pojedinačnog čoveka. Isto toliko stvaralačkim koliko i nesvesnim činom (»ja« ne o s tv a ru je moguće, nego se »ono« ostv a ru je kroz mene) p o sta v lja se m ost sim bola izme10

PRO PAST ZAPADA M akrokozam đu živoga »ovde« i »tamo«; o d je d n o m , i sa n a jsa v rše jnijom nužnošću, iz celokupnosti čulnih e le m e n a ta i seć a n je m pre d o č e n ih e le m en ata n a s ta je »svet« koji shvalamo, svet za svakog p o je d in c a »jedini«. I zato im a toliko svetova koliko im a bu d n ih bića i gomila koje žive u o se ć a jn o m skladu, I u biću svakoga od n jih nalazi se to b o ž n ji jed in i, sam ostalni i večni svet (o ko m e svaki m isli da mu je zaje d n ič k i sa drugim), je d a n uvek nov doživljaj, koji je samo je d n o m tu i više se ne ponavlja. , Čitav niz s tu p n je v a svesnosti vodi od p r a p o č e ta k a d e tin jsk o -n e ja sn o g sagledanja, u k o jim a jo š ne m a jasnog sveta za dušu niti duše svesne same sebe usred sveta, pa sve do n a jv iših stepena p r o d u h o v lje n ih stanja , za k oja su sposobni ljudi samo sasvim zrelih civilizacija. Ovo p e n ja n je je u je d n o i r a z v ija n je simbolike počev od sadržinskog zna č a ja svih stvari pa do p o ja v ljiv a n ja p o je d in a č n ih i određenih znakova. Ne samo kad kao dete, kao san jalica ili kao u m e tn ik , prim am svet p un ta m n ih značenja; ne samo kada sam budan, pa taj svet ne shvatam n a p r e g n u to m pažn jo m čoveka koji misli i dela (jedno stanje k o je čak i u svesti pravog m islioca ili čoveka od dela daleko rede vlada no što se to misli); nego stalno i uvek, dok god se može uo p šte govoriti o b u d n o m životu — ja dajem onom e što je izvan m ene sadržinu celoga svoga »ja«, od polusanjalačlcih u tisa k a sveta do kru to g sveta uzročnih zakona i b ro jev a, sveta koji onaj prvi svet natkriva i vezuje. Ali ni u carstvu čistih b ro jev a ne ned o s ta je simbolika, te baš iz n je g a i p o tiču znaci u koje naše m u d r ija š k o mišljenje stavlja neizreciva značenja: trougao, krug, sedam, dvanaest. To je ideja makrokozma, stvarnosti kao skupnog pojm a simbola u odnosu na jednu dušu. N išta se ne može izuzeti iz ove osobine značajnoga. Sve što jeste — j e s te isto vrem eno i simbol. Počev od telesnih pojava — lica, stasa, d r ž a n ja po je d in ac a , staleža, n a ro d a (a o n jim a se to uvek znalo), pa sve do tobož večnih i opšte važećih oblika sažnanja, m ate m a tik e , fizike — sve govori o suštini jedne određene, i nijedne druge, duše. I je d in o na m a n je m ili većem srodstvu pojedinih svetova m e đ u sobom, ukoliko ih d o ž iv lja va ju ljudi jedne k u ltu re ili državne zajednice, počiva veća ili m a n ja 11

PENGLER Propast Zapada saop štljivo st sagledanoga, osećanoga, saznanoga, tj. onoga što je izobraženo u stilu sopstvenog bića izraž a jn im sredstvim a jezik a, u m e tn o sti i religije, zvukovima reći, form ulam a, znacim a — koji su opet, i sami oni, simboli. Tu se u je d n o p o ja v lju je i n e p o m e rljiv a granica do koje se stra n im bićim a odista ne što može saopštiti ili do k o je se n jih o v a životna isp o lja v a n ja stvarno m ogu razum eti. Stepen sro dn osti obo stranih oblikovnih svetova o d lu č u je o tom e gde razumevanje prelazi u samoobmanu. Mi m ožem o egipatsku i indisku dušu :— o b ja v lje n u u n jih o v im lju dim a, običajim a, b ožanstvim a, p ra re č im a, idejam a, građevinam a, delim a — svakako samo vrlo n e p o tp u n o razum eti. Grcima, onako a-istoriskim kakvi su bili, n e d o s ta ja la je i n a j m a n j a s lu tn ja o suštini strane duševnosti. N eka se samo vidi kako su naivno u bogovim a i k u ltu r a m a svih tu đ ih n a ro d a nalazili svoje sopstvene. Ali i mi isto tako p o d m e ć e m o tu đ em duševnom izrazu svoje sopstveno o se ć a n je sveta (a iz n je g a i potiče z n a č e n je naših reči), kada kod stranih filozofa reči dpxti, atman, tao« p revo dim o izrazima ko ji su n a m a svojstveni. Isto tako tum ačim o crte staro-egipatskih i k ineskih kipova sa gledišta z a p a d n ja č k o g životnog iskustva. U oba sluč a ja mi se varam o. Da su m a js t o r s k a dela u m e tn o sti starih k u ltu ra za nas jo š živa — dakle »besmrtna« — to spad a tak ođ e u kru g tih »u-obražavanja« u bukvalnom smislu reči, k o ja se o drž a v a ju samo tim e što smo svi podložni takvom n a o p a k o m ra z u m e v a n ju . Na tom e počiva, na p rim er, d e lovanje Laokoonove grupe na u m e tn o s t Renesansa, ili Senekinih dra m a na klasicističku d ram u Francuza.

2 Simboli, kao nešto ostvareno, p r ip a d a ju oblasti prosto rno ga. Oni su postali, a nisu u p o s t a j a n j u — čak i onda kad o z n ačavaju p o s ta j a n j e — pa su, dakle, kruto ograničeni i podložni zako nim a prostora. P ostoje samo čulno-prostorni simboli. Već reč »oblik« označava nešto r a s p r o s tr to u r a sp ro strto m , a od toga, kao što ćemo vicleti, ne čine izuzetak ni u n u tr a š n ji oblici muzike. R a s p r o s tira n je je, pak, oznaka činjenice »budno biće«, k o ja čini samo je d n u stra n u p o je d in ač n o g a 12

PROPAST ZAPADA Makrokozam bića i vezana je n a jin t im n i je sa n jego vim sudbinam a. Zato je svaki potez delatnog b ud n o g bića — k oje oseća ili razu m eva — u tre n u tk u kada ga p rim e tim o već prošao. Mi m ožem o o utisc im a samo razm išljati, ali ono što je za čulni život ž ivotinja samo prošlo, prolazno je za čovekovo ra z u m e v a n je ko je je vezano za reč. Prolazno je ne samo ono što se događa (jer se n ije d a n događaj života ne može n a tra g dozvati), već i svako značenje. N eka se pra ti sudbina stuba, počev od egip atsk og h r a m a (gde stub p ra ti p u tn ik a svojim nizovima), prek o dorskog p e r ip te ra (čije telo on drži) i rano -ara bljan ske bazilike (gde on p o d u p ire n je n u nutrašn ji prostor), pa da fasada Renesansa (u k o jim a ou izražava polet naviše). N e k a d a n je z n a č en je ne vraća se nik ad . Ono što je stupilo u carstvo p r o s to rn o sti ima uz početak i svoj svršetak. Po sto ji d u b o k a i rano psećana veza između prostora i smrti. j(5ovek je jed in o biće koje sm rt poznaje. Sva druga bića stare, ali sa svešću p o tp u n o og raničenom na tre n u ta k , svešću koja im m o ra izgledati večna. Ona žive, ali o životu ništa ne znaju, kao deca u n a jr a n ijim godinam a, u k o jim a ih h rišća n stv o jo š sm atra »bezgrešnim«. I ona u m iru i g ledaju u m ir a n je , ali o tom e n išta ne znaju. Tek sasvim pro b u đ en i, pravi čovek, čije se ra z u m e v a n je navikom govora odvojilo od gledanja, tek takav čovek ima — sem o s e ć a n ja — i p o ja m o n e s ta j a n ju , to je s t sećanje za prošlo i iskustvo o neopozivom. A4i smo vreme, ali mi posedujemo i sliku istorije, i tek u njoj p o ja v lj u j e se r a đ a n je kao d ru ga zagonetka sa obzirom na smrt. Za sva ostala bića pro tič e život bez slu tn je o njegov im granicam a, tj. bez z n a n ja o zadatku, smi slu, t r a j a n j u i svrsi. Zbog toga se, sa d ubo ko m i znač a jn o m istovetnošću, vezuje b u đ e n je u n u t r a š n je g života u detetu često za sm rt nekog rođaka. Ono iznenada shvata bezživotni leš koji je sav postao m a te rija , prostor, i ujedno oseća sebe kao p o je d in a č n o biće u tuđem p r o s to r n o m svetu. »Od p e to g o d išn je g dečka do m en e samo je je d a n korak. Od n o v o ro đ e n č e ta do petogodišnjeg dečka u žasno je u d a lje n je « , kazao je je d n o m Tolstoj. Tu, u tom o dlučnom tr e n u tk u bića, kad čovek tek p o s ta je čovekom i saznaje za svoju og rom nu sam oću u svemiru, otkriva se strah od sveta kao čisto lju d sk i strah od smrti, od granice svetlosnog sveta, odi ukočeno g prostora.}Tu je poreklo višeg m iš lje n ja , koje je u svom p o č e tk u r a z m iš lja n je o smrti. Svaka religi13

PENGLER Propast Zapada ja , svako ispitivanje p rirode, svaka filozofija, potiče otuda. Svaka velika sim bolika vezuje svoj oblikovni jezik za ku lt m rtvih, oblik sahrane, nak it grobova. Egipa tsk i stil p očin je h ra m o v n im grobn icam a faraona, antički geom etriskim u k ra so m grobnih urni, a ra b lja n sk ' k a ta k o m b a m a i sarkofazima, z a p a d n ja č k i k a te d ra la m a u, k o jim a se pod r u k a m a sveštenika svakodnevno pon a v lja žrtv ena sm rt Isusova. Iz ranog straha izvire takođe svako istorisko osećanje: u antici grčevitim hvata n j e m za živu sad ašn jicu , u a r a b lja n sk o m svetu kršten je m k o jim se ponovo d ob ija život i sav lađu je smrt, u faustovskom svetu p o k a ja n je m k ojim se čovek udostojava da prim i Isusovo telo, pa tim e i b esm rtn o st. Tek iz stalno bu d n e brige za život koji jo š nije prošao n a s ta je briga za prošlo. Ž ivo tinja p o z n a je samo budućnost, čovek p o z n a je i prošlost. Stoga se svaka nova k u ltu ra budi sa novim »gledištem na svet«, tj. sa izn e n a d n im pogledom na sm rt kao sa ta jn o m sagledanog sveta. K ada se oko 1000 godine raširila po Zapadu misao o p ro p a sti sveta, bila je ro đen a faustovska duša toga tla. Pračovek, duboko začuđen smrću, h teo je da prožme i savlada svim snagam a svoga duha ovaj svet prosto rno ga sa n e u m o ljiv im i uvek p r isu tn im g ranicam a njegove uzročnosti, sa nje g o v o m ta m n o m svemoći, koja mu je stalno p re tila kra je m . Ova n ag o n sk a o dbrana leži duboko u nesvesnom biću, ali tek tim e što je ona dušu i svet stvarno stvorila, ra sp ro strla , su protstavila — oria je označila prag ličnog v o đ e n ja života. Osećan je svoga »ja« i o se ć a n je sveta p o č in ju da deluju, i svaka ku ltura, u n u tr a š n j a kao i sp o lja šn ja , u stavu i u delu, samo je p o ja č a v a n je ove ljud ske b itno sti uopšte. Od tada je sve ono što se protivi našim o se ć a jim a ne samo »otpor«, stvar, utisak, kao u živ otin ja ili jo š u deteta — nego izraz. Stvari n isu samo istinite u svetu koji nas ok ru ž u je , nego one im a ju i smisao ukoliko se »pojavljuju« u je d n o m »gledištu« na svet. N a jp re su samo one imale odnos p re m a čoveku: sada čovek ima i svoj odnos p re m a njim a. Postale su simboli njegovog bića. Tako proističe suština svake prave — nesvesne i unutrašnje nužne — sim bolike iz z n a n ja o sm rti, u kom e se otkriva ta j n a pro sto ra. Svaka simbolika znači odbranu. Ona je izraz dubokog straha u dvostruko m smislu reči: n je n oblikovni jezik govori ujedno i o n e p r ija te ljs tv u i o stra h o p o što v a n ju . 14

PRO PAST ZAPADA Makrokozam Sve što je postalo jeste prolazno. Prolazni su ne samo narodi, jezici, rase, kulture. Za malo stoleća pa neće više biti zapadno-evropske k ulture, N emaca, Engleza, Francuza, kao što u Ju stin ija n o v o doba n ije bilo R im ljana. N ije bilo ugašeno n izanje lju d sk ih n a ra š ta ja , nego nije više p o sto ja o u n u tr a š n j i oblik n arod a koji je o k u p lja o je d a n broj n a r a š ta ja u j e d a n jed in stveni stav. Civis Romanus — je d a n od n a js n a ž n ijih sim bola antičkog bića — tr a ja o je kao oblik samo nekoliko stoleća. Ali će je d n o m ponovo ne sta ti i prafenom en velike k ultu re uopšte, a sa n jim e i pozornica svetske istorije, pa n a jz a d i sam čovek i, jo š i dalje, pojava b iljno g i živ otin jsk og života na zem ljin o j površini, zem lja, sunce i sav svet sunčanih sistema. Svaka umetn ost je sm rtna, ne samo p o je d in a dela nego i same um etn osti. Jednoga dana p resta ć e da p o sto ji i posledn ji R em b ra n to v p o r tr e t i p o slc d n ji ta k t M ocartove muzike, iako će m ožda ostati slikano platno i list nota, j e r će nestati p o sle d n je oko i p o sle d n je uvo koje je bilo p ristu p a č n o n jih o v o m oblikovnom jeziku. Prolazna je svaka misao, svaka vera, svaka n a u k a — čim se ugase duhovi u čijim su svetovima n jih o v e »večne istine« bile nužno osećane kao istinite. Prolazni su čak i zvezdani svetovi, oni koji su se a stro n o m im a sa Eufrata i Nila »pojavljivali« kao svetovi za oko, j e r je naše — isto tako prolazno — oko p ostalo drugo. Mi to znamo. Ž ivotinja to ne zna; a ono što ona ne zna — to ne p o s to ji u d o ž iv lja ju n je n o g okolnog sveta. No sa slikom pro šlosti n e s ta je i čežnja da se prošlom e dadne d ublji smisao. I tako se misao o čisto lju dsko m m a k ro k o z m u vezu je opet za reč, kojoj će biti posvećeno celo dalje izlaganje: »Sve prolazno samo je upor eden je«. Tako ovo u v iđ a n je dovodi i neopazim ice na problem pro stora, svakako u je d n o m novom i iz ne n ađ uju čem smislu. Njegovo re še n je ili, sk rom n ije, njegovo tu m a č e n je — p o ja v lju je se kao m oguće tek u ovom sklopu, isto onako kao što je p ro blem vrem en a postao shvatljiviji tek iz ideje o sudbini. Sudbinski upravljen život p o ja v lj u je se, čim se p ro b u d im o , u čulnom e životu kao osećana dubina. Sve se p ro stire , ali nije jo š »prostor«, nije jo š n ešto u sebi utvrđenoA nego je stalno p ro te z a n je od p o k re n u to g a »ovde« do p o k renutog a »tamo«. D oživljaj sveta vezuje se isključivo za suštinu 15

PENGLER Propast Zapada dubine — • daljine ili udaljen j a — čiji se potez u apstr a k tn o m sistem u m a te m a tik e obeležava, p o re d dužine i širine, kao »treća dimenzija«. Ovaj tro b ro j koordinovanih elem en ata vara nas od m ah u početku. Bez su m n je , u p r o s to rn o m u tisk u sveta ovi elem enti nisu iste vrednosti, a kam oli istovrsni. »Dužina i širina« — svakako kao doživljaj je d n o je d in stv o a ne je d a n zbir — jesu, oprezno rečeno, samo oblik osećaja. One prets ta v lja ju čisto čulni utisak. D ubina p re ts ta v lja izraz, prirodu; n jo m e p o č in je »svet«. Ovo, za m a te m a tik u , r a z u m e se, p o tp u n o strano ra zlikovanje u p ro c e n jiv a n ju treće dim enzije p r e m a drugim dvem a leži već i u s u p r o ts ta v lja n ju p o jm o v a osećaj i opažaj. P r o s tir a n je u d ub in u p retv a ra prvi u drugi. Tek je dubina prava dim e n z ija u b u k v a ln o m smislu reči, ono što čini rasp r o s t r a n s tv o 1. U n jo j je bud no biće aktivno, a u drugim d im e n z ija m a je strogo pasivno. To je simbolička, sadržina reda, i to u smislu p o je d in a č n e ku lture, a taj smisao se n a j d u b l j e isk azuje u ovom p rv o b itn o m elem e n tu koji sa dalje ne da analizrati. Doživljaj dubine je s te — od ovog u v iđ a n ja zavisi sve što dalje ide — isto toliko ne-voljan i nu žan koliko i p o tp u n o stvaralački čin k ojim »ja« održava svoj svet kao, rekao bih, n j e m u diktovan. On stvara iz s tru je o se ća ja je d in stv o u p u n o m obliku, p o k r e n u tu sliku, k o ja je od sad, čim n j o m e ovlada ra z u m e v a n je , p o tč in je n a zakonim a, podv rg n u ta načelu uz roč n osti i time — kao otisak ličnog duha — prolazna. N em a sum nje, iako se protiv toga b un i razum , da je to p r o s tir a n je sposobno za b e z b r o jn u različitost: ne samo da je drukče u deteta nego u čoveka, u čoveka p riro d e drukče nego u gradskog čoveka, u Kineza 1 Reč »dimenzija« trebalo bi da se upotrebljava samo u jednini. Postoji prostiranje, ali ne postoje prostirali} a. Trobroj pravca je ste već apstrakcija i ne sadrži se u neposrednom prostornom osećanju tela (»duše«). Iz suštine pravca potiče tajanstvena (kod životinja) razlika između »desno« i »levo«, a tome pridolazi jo š (kod biljaka) potez odozdo naviše — zemlja i nebo. Ova činjenica osećana je kao u snu, a ono prvo kao istina budnoga bića koja se može naučiti, i koja se zato lako zamenjuje. Obe nalaze svoj izraz u umetnosti građenja, naime u simetriji osnovnog plana i u energiji dizanja u vis. Zato mi osećamo, u »arhitekturi« prostora koji nas okružuje, ugao od 90° kao izvrstan, a. ne onaj od 60° koji bi dao sasvim drugi broj »dimenzija«. 16

PRO PAST ZAPADA Makrokozam drukče nego u R im ljan in a, nego je ono d rukče u svakog po jed in ca, već p re m a tom e da li on doživlju je svoj svet sa p a ž n jo m ili u ra z m iš lja n ja , aktivno ili u miru. Svaki u m e tn ik je dao »prirodi uopšte« b o jo m i linijom . Svaki fizičar, grčki, ara b lja n sk i, nem ački, raščlanio je »prirodu uopšte« u p o sle d n je elemente. Pa zašto nisu svi našli je d n o isto? Zato što svaki im a svoju sopstvenu p riro du , iako svaki v e ru je da je im a zajedničk u sa svima ostalim a; i to v e ru je sa naivn ošću koja spasava n jegovo gledište na život, k o ja njega spasava. »Priroda« je posed koji je od vrha do dna prožet n a jlič n ijo m sadržinom . Priroda je funkcija dotične kulture.

3 A Kant je m islio da veliko p ita n je : da li ovaj elem en t a priori p o sto ji ili je iskustvom stečen, reši presudno svojom slavnom formulom: da je p ro s to r oblik opazajnosti koji leži u osnovi svih u tisa k a o svetu. Ali »svet« bezbrižnog deteta i sanjalice im a ovaj oblik nesum njivo na j e d a n kolebljiv i n eod lu čan n a č in 1, i tek na p re g n u to , p ra k tič n o , tehničko p o s m a tr a n je okoline — j e r slobodno p o k re tljiv a bića m o r a ju da se brinu za svoj život, a sam o ljiljani u p o lju ne m o r a ju to da čine — dovodi dotle da se čulno p r o s tir a n je ukoči u r a z u m sk u tro dim en zialno st. Tek gradski čovek visokih k u ltu r a odista živi u toj bleštavo svetloj b udnoći i tek za njegovo m i š lj e n j e p o sto ji m rtvi p ro sto r, tuđ za vrem e n sko osećanje, sasvim odvojen od čulnog života (»apsolutan«), kao oblik onoga što se razume, a ne onoga što se sagleda. N eosp orno je da »prostor uopšte«, kako ga je K ant oko sebe sa bezuslovnom izvesnošću video kad je ra z m išljao o svojoj teoriji, za njegove p retk e iz karolinškog doba ni približno nije posto ja o u tom strogom obliku, K antova veličina počiva na s tv a ra n ju p o jm a »oblika a priori«, ali ne na prim cni k o ju mu je dao. D a vrem e n ije oblik opažaja, da u o p šte n ije »oblik« (ima samo ekstenzivnih oblika), da je ono tako definisano samo kao sup ro tn i p o ja m p r o sto ra — to smo već videli. Ali, n ije samo p ita n je 1 Nedostatak

perspektive

u

dečjim crtežima deca •nfeoaso su i sjsđon

/

17

ŠPENGLER Propast Zapada da li reč »prostor« tačno po klapa formalnu sadržinu opažaj noga. Činjenica je i to da se oblik opažaj a menja sa stepenom udaljenosti. Svaku u d a lje n u p la n in u »opažamo« kao površinu, »kulisu«. Niko neće tvrditi da m esečevu ploču vidi kao telo. Mesec je za oko čista površina, i tek kroz dogled, ja k o uveličan, dakle veštačlci približen, d o b ija on sve više i više p ro s to r n u osobinu. Očigledno je, dakle, da je oblik o p a ž a ja takođe i fu nkcija o ts to ja n ja . Tome pridolazi jo š i to što mi pri r a z m iš lja n ju »stavljam o p re d a se« sliku prostora odvojenog od p ro šlih utisaka, u m e sto da se tačno sećamo njih. Ali ova p re ts ta v a vara nas o živoj stvarnosti. K ant se dao prevariti. On ne bi nikako smeo da čini' razliku izm eđu oblika op až a ja i razum a, j e r njegov p o ja m p r o s to r a već obuhv ata oba o b lik a 1. Kako je K ant pokvario p ro b le m vre m e na tim e što ga je doveo u vezu sa a ritm etik o m (koju u suštini njenoj nije razumeo), te govorio o utvari vre m e n a kojoj n e d o s ta je životni pravac (koja je, dakle, bila samo prostorn a shema), tako je pokvario i p roblem p r o sto ra s ta v lja ju ć i ga u odnos p re m a je d n o j geom etriji »za ceo svet«. Slučaj je hteo da je; nekoliko godina po završen om n jego vom glavnom delu, Gaus otkrio p rv u neeuklido vsku g e o m e triju č ijim je (u sebi neprotivrečnirrn p o s to ja n je m bilo dokazano da ima više strogo matem a tič k ih vrsta tro d im en z io n a ln e p ro s to rn o sti, k oje su sve »a priori izvesne«, a da n ije . m oguće nijednu od n jih izdvojiti kao pravi »oblik opažaja«. 1 N j e g o v a mi s a o da b e z u s l o v n o o p a ž a j n a izvesnost p r o s t i h g e o me t r i s k i h č i n j e n ic a d o k a z u j e a p r i o r n o s t prost o r a poči va na već p o m e n u t o m i suvi še p o p u l a r n o m naz o r u da j e m a t e m a t i k a ili g e o m e t r i j a ili a r i t m e t i k a . Ali, • već t a d a m a t e m a t i k a Z a p a d a pr e v az i šl a j e bil a dal eko ovu n a i v n u s h e mu , i z r eč e n u s a mo ka o p o d r a ž a v a n j e antike. ' Kad d a n a š n j a g e o m e t r i j a n a m e s t o »prostora« u z i ma za o s n o v u v i š e s t r uk o b e s k r a j n e b r o j n e varietete, m e đ u kojima j e onaj t r o d i m e n z i o n a l n i s a mo j e d a n , po sebi n i k a k o osobiti, p o j e d i n a č n i sl učaj , pa i s p i t u j e u t i m g r u p a m a f un k c i on a l n e t v o r ev i n e u p o g l e d u n j i h o v e s t r u k t u r e , to o n d a u o p š t e s vaka m o g u ć a v r s t a č u l no g o p a ž a j a p r e s t a j e da se f or ma l n o d o d i r u j e sa m a t e m a t i č k i m č i n j e n i c a m a u obl as t i t a k v i h e k st en z i j a, a da se o či g l e d n o s t ovih posledn j i h t i me ne u m a n j u j e . M a t e m a t i k a j e , dakle, ne z a vi sna od obli ka o p a ž a j n o g a . S a d a j e p i t an j e : koliko j e j o š uopšte ost al o od ču v e n e »evidencije« o p a ž a j n i h obli ka, či m se s azna kako j e ve št a čki i zvedeno sve to u t o b o ž n j e m iskust vu.

PRO PAST ZAPADA Makrokozam Bila je to tešk a z abluda (neoprostiva za savremenika Ojlera i Lagranža) što je K ant nalazio da je antička školska g e o m e trija (jer na ovu je on uvek mislio) o tisnuta u oblike žive p rirod e k oja nas okružuje. U tren u c im a u k o jim a mi p riro d u u tom pogledu pažljivo p o s m a tra m o , p o sto ji svakako, u blizini posm atrača, i pri dovoljno m alim odnosim a, približno slaganje izm eđu živog utiska i pravila obične geom etrije. A ono tačno slaganje, k oje tvrdi filozofija, ne može se dokazati ni okom, ni o ru đ im a za m eren je. U p ra k tič n o j odluci, na p rim e r po p ita n ju k o ja je od ne-euklidovskih g e o m e trija g e o m e tr ija ' »empiričkog« p r o s to r a 1, ni jedno ni drugo ne. može preko račiti n ikada izvesnu, ni izdaleka dovoljnu, granicu tačnosti. Pri velikim merilim a i daljin am a, gde doživljaj dubine p o tp u n o preovl a đ u je u slici o p a ž a ja — recim o pred p ro s tr a n im pejzažom u m e sto p red crtežom -— opažaj ni oblik protivreči m atem atici, i to tem eljito. U svakoj aleji mi vidimo da se p aralelne na vidiku dod iruju. P erspektiva zap a d n ja č k o g i sasvim d ru kča p e rsp ek tiva kineskog slikarstva, čija se d ub oka veza sa osnovnim p ro b le m im a m a te m a tik a koje tim slikarstvim a p r ip a d a ju ovde oseča ja sn o , počiva u p ra v o na toj činjenici. Doživljaj dubine, u n eiz m e rn o m obilju svojih vrsta, izmiče se svakom o d re đ e n ju u bro jev im a . Celokupna lirika i muzi ka, c e lokupno egipatsko, kinesko, z a p a d n ja č k o slikar stvo, glasno p o b i j a j u p re tp o s ta v k u strogo m atem atičke stru k tu r e doživljenog i viđenog, pro sto ra. I samo zato što n ije d a n noviji filozof n ije baš n išta razum eo o slikarstvu, moglo im je ovo p o b ija n je ostati nepoznato. »Vidik«, na p rim e r, u ko m e i kroz koga svaka slika vida postepeno prelazi u završne površine, ne m ože se ob raditi n ije d n o m vrstom m atem atik e. Svaki potez kičice slikara koji. radi pejzaž p rotivreči tvrđen jim a te o rije saznanja. »Tri dimenzije«, kao a p stra k tn a m a te m a tič k a količina, n e m a ju p rir o d n u granicu. L jud i ih pogrešno meša ju sa površin om i d ubino m doživljenog utiska, i tako se j e d n a z abluda te o rije saz n a nja n a sta v lja drugom, p re m a kojoj je i opaženo ra s p r o s tir a n je neograničeno, 1 Jedan geometriski stav može se svakako dokazati (bolje »demonstrirati«) na crtežu. Ali taj stav dobija u svakoj drugoj vrsti geometrije i drugo shvatanje, a tu više crtež ni o čemu ne odlučuje.

ŠPENGLER Propast Zapada iako naš pogled o b u h v a ta samo osvetljene fragm ente p ro sto ra , čiju granicu čini dotična svetlosna granica, pa bilo to nebo zvezda nekretn ica, bilo atmosfersko osvetljen je. »Viđeni svet« je u k u p n o s t svetlosnih otpora, j e r je v iđ e n je vezano za p o s t o ja n j e z ra č e n ja ili odb i j a n j a svetlosti. Grci su pri tom e i ostali. Samo je z a p a d n ja č k o o s ećanje sveta stvorilo ideju b e sk ra jn o g svetskog p r o s to ra sa b e s k r a jn im sistem im a zvezda nek re tn ic a i d a ljin a m a k oje prevazilaze daleko sve optičke m ogućnosti — j e d n u tvorevinu unutarnjeg pogleda, k o ja se izmiče svakom o stv a riv a n ju okom, a za lju d e k u ltu ra k o je o se ć a ju drugače o sta je tu đ a i neisp u n ljiv a čak i kao misao.

4 Rezultat Gausovog otkrića, koje je uopšte izmenilo p u t m o d erne m a te m a ti k e 1, bio je u u k a z iv a n ju na to da ima više p o d je d n a k o tačnih s tr u k tu r a trodim enzionalnog p r o s tir a n ja , a p ita n je o tom e k o ja od n jih odgovara stvarno m o p a ž a ju dokazu je da se problem u o p šte n ije razumeo. M a te m a tik a se bavi — služila se ona ili ne služila o p a ž a jn im slikama i p r e ts ta v a m a kao priručnim sredstvom — čisto razumskim sistem im a, oblikovnim svetovima čistih bro jeva, p o tp u n o izdvojenim iz života, v re m en a i sudbine. Ne oni kao činjenica. nego n jih o v a ta č n o s t je s te b e zv rem ensk a i sva u uzročnoj logici, kao i sve ono što je saznano a n ije doživljeno. Time p o s ta je očigledna različnost živog o p a ž a ja i m a te m a tič k o g oblikovnog jezika, i t a j n a postajanja prostora otvara se. Kao što p o s t a j a n j e leži u osnovi onoga što je postalo, večno živa is to rija u osnovi završene i m rtve prirode, organsko u osnovi m ehaničkoga, sudbina u osnovi kauzalnoga zakona, onoga što je o b jektiv no stavljeno — tako je i pravac poreklo prostiranja. Rečju »vreme« dodirnuta tajna života koji se završuje čini osnovu onoga što se, kao završeno, rečju »prostor« ma1 Kao što je poznato, Gaus je ćutao o svom otkriću gotovo do k raja svog života, je r se bojao »vilce Beoćana«. 20

PROPAST ZAPADA Makrokozam nje razume, a više samo naznačuje za jedno unutrašnje osećanje. Svako stvarno p r o s tir a n je vrši se tek u doživljaju dubine i sa njim e. A baš ono p r o s tir a n je u dubinu i daljinu, — n a jp r e za osećanje, pre svega za oko, pa tek onda za m iš lje n je — onaj korak od bezdanog čulnog u tisk a do m a k ro k o sm ič k i u ređen e slike sveta, sa p o k re n u to š ć u ta ja n s tv e n o u n je m u naznačenom , je s te ono što se n a j p r e označava re č ju »vreme«. čovek oseća sebe (i to je sta n je p ravog b u d n o g bića koje ra zd v a ja sebe i svet) »u« je d n o m p r o s tir a n ju koje ga zaok ružuje. V alja samo pra titi taj p ra-utisak sveta, pa da se vidi kako po stoji samo jedna istinita dim e n z ija p r o s to ra u stvarnosti, naim e pravac od sebe u daljinu, u »tamo«, u b u d uć no st; i kako je a p stra k tn i sistem od tri d im enzije m e h an ič k a pre tsta v a , a ne čin je n ica života. Doživljaj dubine r a s p ro s tire osećaj u svet. U p ra v lje n o st života bila je obeležna, i to sa naglašenim z n a č ajem , kao neobrtljivost; i j e d a n ostatak te odlučne oznake v re m e n a leži u p r im o ra n o sti da dubin u sveta osećam o samo od sebe, n ik a d a od vidika. U tom e p ra v c u n a s tro je n o je p o k re tljiv o telo svih životinja i čoveka. Kreće se »unapred« — u susret budućnosti, p rib liž u ju ć i se svakim k o rak o m ne cilju već starosti, a svaki pogled unazad Oseća se kao pogled na nešto što je prošlo, što je već postalo is to r ijo m 1. Ako se osnovni oblik razum skog, kauzalitet, označi kao ukočena sudbina, može se d ub in a p ro sto ra nazvati ukočenim vremenom. Ono što ne samo čovek, nego već i ž iv o tin ja sluti oko sebe kao sudbinu koja vlada — to obo je osečaju, p ip a ju ć i, gledajući, osluškuju ći, n ju š k a ju ć i, kao k r e ta n je koje se kauzalno u m r tv lju je i koči p re d nap e to m p a žn jo m . Mi osećamo: dolazi proleće i u n a p r e d osećam o kako se oko nas prostire prolećni pejzaž. Ali, mi znamo: z em lja se u svetskom p ro s to r u obrće oko sebe i t r a j a n j e proleća »iznosi« devedeset takvih n je n ih o b rta ja — devedeset dana. V rem e r a đ a p ro sto r, ali p ro sto r u b ija vreme. Da se K ant o štrije sabrao, on bi, um e sto što govori o »dva oblika opažaja«, nazvao vrem e oblikom opažaja, a p r o s to r oblikom opažaj noga, i onda bi mu se, možda, otkrila veza je d n o g i drugog. Logičar, ma1 Tek iz toga pravca u nastrojenju tela postaje nam jasnom razlika između »lcvo« i »desno«. Za telo jedne biljke »spreda« nema nikakva smisla. 21

ŠPENGLER Propast Zapada te m a tič a r i p r ir o d n ja k , u tre n u c im a napetoga razmišlja n ja , p o zn a je samo p r o s to r koji je postao, p r o s to r ko ji je baš tim ra z m iš lja n je m otrgnu t od neponovljivog dog ađ anja, istiniti, sistem atsk i prostor. U tom prostoru sve im a osobinu m a te m a tič k i odred ljiv og »traja n ja « . A ovde je naznačeno kako p ro s to r n e p re sta n o biva. Dok god zam išlje n o gledamo u d a ljin u — on je oko nas n e p re sta n o u tk a n ju . Trgnem o li se: p re d oštrim pogledom ra z a p in je se čvrsti prostor. Taj prostoi jeste; tim samim što jeste, on stoji izvan vrem ena, izd vojen iz njega, pa tim e i iz života. U n je m u .vlada tr a j a n j e , đeo izumrlog vrem ena, kao saznana osobina stvari. I kako se i mi sami saz na jem o kao bića u tom p r o s to r u — mi znam o i za naše t r a j a n j e i za granice njegove, na koje nas n e p re s ta n o o p o m in je ka z a ljk a naših časovnika. A sam čvrsti prostor, koji je tak ođ e prolazan i koji iščezava iz šarenog p r o s tir a n ja naše okoline čin* p op usti d uhovna n a p e to st — sam taj p ro sto r je, baš time, znak i izraz samog života, najizvorniji i najmoćniji između njegovih-simbola. Ovo bezizborno t u m a č e n je dubine, k o ja gospodari nad b u d n o m svesti snagom e lem entarnog do gađ an ja, obeležava ujedno sa buđenjem unutrašnjeg života granicu deteta i čoveka. Simbolički doživljaj dubine nedosta je detetu, k oje se m aša meseca, k o je jo š ne m a nikakvo razumevanje za spoljni svet i koje, kao i praljudslca duša, d rem a u snenoj vezanosti za sve što je osećajno. Ne znači to da dete ne m a nikakvo iskustvo o prostornosti« n a jje d n o s ta v n ije vrste, ali neko gledište na svet nije jo š tu; d aljina se oseća, ali jo š ne govori duši. Tek sa b u đ e n je m duše izdiže se i pravac ka živome izrazu. Antičko je m iro v a n je u bliskoj sadašnjici, k o je se zatvara od svega dalekog i b udućeg; faustov sk a je en e rg ija pra v c a k o ja ima pogled samo za n a j d a lje horizonte; kinesko je k r e ta n je u n a p r e đ koje će ipak je d a n p u t odvesti svrsi: a cgipćanski je odlučni hod po p u tu k o jim se j e d a n p u t već udarilo. Tako se sudbina otkriva u svakom životnom potezu. Tek time p r ip a d a m o mi je d n o j po je d in a č n o j k ulturi, čije članove vezuje zaje d n ičk o osećanje sveta i iz n je g a proistekli z ajednički oblik sveta. Duboka isto vetn ost spaja oba čina: b u đ e n j e duše, nje n o r a đ a n je u svetio bitisan je u ime je d n e ku lture, i iznenadno sh v ata n je daljine i vrem ena, r a đ a n je spoljašnjeg sveta kroz simbol

PRO PAST ZAPADA Makrokozam prosto ra, sveta koji od sada o staje prasim bol toga života, te mu daje n jego v stil i oblik istorije kao progresivnog o stv a riv a n ja njegovih u n u ta r n ji h mogućnosti. Tek iz vrste u p ra v lje n o s ti sleduje r a s p r o s tr ti prasimbol, naime: za antički pogled na svet blisko telo, čvrsto ograničeno, u sebi zatvoreno; za z a p adn jački, b e s k ra jn i p ro sto r sa dub in sk im nag on om treće dimenzije; za a rabljansk i, svet kao pećina. Tu se ra sp a d a u p rah je d n o staro filozofsko p ita nje : urođen je taj praoblik sveta ukoliko je on p rv obitna svojina duše ove k ulture čiji izraz sačinjava čitav n a š 'ž iv o t; stečen je, ukoliko svaka p o je d in a č n a duša p o n a v lja za sebe još je d n o m taj stvaralački čin i ukoliko taj svome biću preodređeni simbol dubine razvija u ra n o m detinjstvu , kao što leptir razv ija svoja krila išč a u ru ju ć i se. Prvo sh v a ta n je dubine je s te čin rađanja, duševni čin naporedo sa telesnim. N jim e se k u ltu ra ra đ a iz svog maA terinskog tla; a to p o n a v lja u čitavom svom životnom toku i svaka p o je d in a č n a duša. Platon, nadovezujući na je d n o helensko p rave ro v a n je, nazvao je to anamnezis. O dređenost oblika sveta, oblika koji je, za svaku dušu k o ja se rađa, iznenada tu, tum ači se iz p ostajanja, dok Kant, sistem atičar, sa svojim p o jm o m aprior nog oblika, polazi u svom tu m a č e n ju iste zagonetke od m rtv og rezultata, a. ne od živog p u ta ka n je m u . Vrstu p ro s to rn o s ti zvaćemo od sada pra-simbolom jedne kulture. Celokupni oblikovni jezik n je n e stvarnosti, n je n a fiziognom ija za razliku od svake druge k u ltu re , a pre svega za razliku od okolnog sveta primitivca, sveta koji je gotovo bez fiziognpmije — ima da se izvede iz tog pra-sim bola; j e r tu m a č e n je dubine sada se izdiže do dela, do o b lik u ju ć e g izraza u delima, do p re o b iič a v a n ja stvarnosti, koje ne služi više, kao u životinja, nuždi života, već treča da postavi simbol života. Taj simbol služi se svima e le m e n tim a prostiran ja m a te rija m a , -linijama, b o ja m a , tonovim a, pokretima, i često jo š posle vekova i vekova vršeći svoju čarob nu moć i p o ja v lju j u ć i se u slici sveta k a sn ijih bića, svedoči o način u na koji su njegovi tvorci razumevali svet. Ali, pra-sim bol sam ne o stv a ru je se. On deluje u ose ć a n ju oblika svakog čoveka, svake zajednice, vrem en sko g perio d a i epohe, i dik tu je im stil svih životnih ispo lja va nja . On leži u obliku države, u religioznim 23

ŠPENGLER Propast Zapada m ito vim a i kultovim a, u idealim a etike, u oblicim a slikarstva, m uzike i poezije, u osnovnim p o jm o v im a svake nauke, ali on ne m ože n jim a biti p re tsta v lje n . Sledstveno, ne može p o jm o v n o da se pretstav i ni recima, j e r su jezici i oblici sa znan ja, i oni sami, izvedeni simboli. Svaki p o je d in a č n i simbol govori o n je m u , ali ne govori razum u nego u n u t a r n j e m osećanju. Ako od sada pra-sim bol antičke duše označavam o kao m aterijalno p o je d in a č n o telo, a pra-sim bol z a p a d n ja čk e kao čisti, bezgranični, p ro s to r — ne sm em o n ik a da prevideti da po jm ov i ne p r e ts ta v lj a ju ono što se n ik ad a ne može p o jm iti da zvuči reči mogu samo p ro b u d iti oseč a nje o z n a č e n ju toga. B ezgranični p ro s to r je ideal koji je z a p d n ja č k a duša n e p re s ta n o tražila u svetu oko sebe. H tela je da ga vidi u n je m u neposredno-* ostvaren; i tek to, nezavisno od svih to b o ž n jih rezultata, daje duboko z n a č e n je bezb ro jn im te o r ija m a o p ro s to ru p o sle d n jih stoleća, kao sim p to m im a o se ć a n ja sveta. Do k oje mere bezgranično p r o s tir a n je leži kao osnova svemu p r e d m e tn o m ? Ni o je d n o m dru go m p ro b le m u n ije se tako ozbiljno razm išljalo, i čovek bi skoro poverovao da svako drugo p ita n je o svetu zavisi je d in o od tog p ita n ja o suštini prostora. A zar nije za nas, ustvari, tako? Zašto niko n ije p rim e tio da celo ku pna a ntika o to m e nije ni reč potrošila, da čak n ije im ala ni reč k ojom bi mogla tačno da opiše taj p r o b le m ? 1 Zašto su ćutali veliki pre-sokratovci? Jesu li oni m ožda prevideli u svome svetu baš ono što n a m a izgleda kao zagonetka nad svim a zago netkam a? Zar nism o mogli davno uvideti da je r e šen je baš u tom ćutanju? Kako to da po našem n a jd u b lje m o se ć an ju »svet« nije ništa drugo do onaj ' Ni u grčkom ni u latinskom; ronoc, (— locus) znači mesto, predeo, pa i stalež u socijalnom smislu; (= spahum) znači otstojanje (»između«), distancu, rang, pa i zemljište, njivu [rd ex ri]»katedralska« i vratila se n svojoj p o sto jb in i, k a m e n o m je z ik u iz vre m e na krstaških ratova. D a bi se p o sle d n ji dah antičke telesnosti prognao, m o ra la je doći u pom oć sva snaga i sila jedne d uboko o sm išlje n e o rn a m e n tik e sa n je n im čudnim i jezov itim p re o b r a ž e n jim a b ilja k a i ž ivotinjskih i 1 Sasvim je nesumnjivo da su Grci stajali pod moćnim utiskom egipatskog niza stubova, kada su od hrama sa »antama« prešli na peripter, u isto ono vreme kada se okrugla plastika isto tako, nesumnjivo po egipatskim uzorima, oslobađala od reljefskoga, koje se još zadržalo na statuama Apolonovim. To ništa ne m enja na činjenici da su motiv antičkog stuba i antička primena načela nizanja stubov2a — nešto potpuno samostalno. Ograničenog prostora, a ne kamena: Dvorak, Hist. Ztschr. 1918, S. 17 F 3 Dehio, Gesch. d. d. Kunst I, S. 17. 53

ŠPENGLER Propast Zapada lju d s k ih telesa (Sv. P e ta r u M oasaku): ona odriče međaško de jstvo k a m e n a i r a s tv a r a sve linije u m e lo d ije i figuracije j e d n e tem e, sve fasade u m nog og lasne fuge, te le sn o st statua u m u z ik u n a b o r a na odeći. Tek to da je duboki smisao džinovskim staklenim p rozorim a ka te d ra la sa n jih o v im b o je n im , providnim, dakle potpuno nematerijalnim, slikarstvom — j e d n a u m e tn o s t ko ja se n ik a d a i nigde ne p o n a v lja i čini n a jj a č u sup ro tn o s t (koja se u o p š te može zamisliti) antičkoj fresci. N a j j a s n i j a je ta su p ro tn o st, recim o, u Sainte Chapelle u Parizu, gde je k a m e n gotovo iščezao p o re d sjajnog stakla. N a s u p r o t fresci, slici k o ja je telesno srasla sa zidom i čije b o je d e lu ju kao m a te rija , n alazim o ovde b o je koje su p ro sto rn o slobdne kao tonovi orgulja, p o tp u n o odv ojene od p o sre d n iš tv a površine k o ja ih nosi, likove koji slobodno lebde u bezgraničnom e. Neka se sravni d elovanje ara b lja n sk ih , dakle starohriščansko-vizantiskih kubeta, sa faustovskim d u h o m ovih skoro bez-zidnih, visoko zasvođenih, b leštavim b o ja m a n a to p lje n ih , ka h o ru izduženih crkvenih brodova. I viseća kupola, k o ja p rividno slobodno lebdi n a d vizantiskom bazilikom ili oktogonom , znači savlađivanje antičkog načela p riro d n e teže k oje se izražava odnosom stuba i arhitrava. I tu se odriče sve telesno u građevini. N eko »spolja« ne postoji. Ali utoliko od lu č n ije svestrano h erm etički zatvoreni zid o b u hvata pećin u iz koje ne p r o b ija n a p o lje ni pogled, ni nada. A vetinjsko p ro ž im a n je oblika kugle i po ligona, k o je z b u n ju je , teret ko ji na k a m e n o m p r s te n u lebdi bestelesno nad tlom i p o tp u n o zatvara u n u tr a š n jo s t, sve te k to n sk e linije prikrivene, mali otvori u v rh u svoda, • kroz k oje pada neizvesna svetlost i jo š n e u m o ljiv ije n a g lašu je tu zatvoreno st zidovima — takv a n a m se p rik a z u ju m a js to r s k a dela ove u m etn o sti, San Vitale u Raveni, Hagia Sofija u Carigradu, »Crkva n a d pećinom« u Jerusalim u. U m esto egipatskih reljefa sa njih o v im čistim o b r a đ iv a n je m površine, k o je b rižljivo izbegava svako skra ć iv a nje i u p u ć iv a n je u dubinu; u m e sto slik am a po kriv en ih p ro z o ra po k a te d r a la m a ko ji kao da uvlače sp o lja š n ji svetski p r o s to r — ovde, u delima a ra b lja n sk e u m etno sti, sve zidove z ao d e v a ju blistavi mozaici i arabeske, u k o jim a p re o v la đ u je zlatni ton, i p o ta p a ju p ećinu u n e o d re đ en sjaj kao u b a jk a m a , sjaj koji je u svakoj m a v a rsk o j u m e tn o s ti bio uvek tako privlačan za severnjaka. 54

PRO PAST ZAPADA Makrokozam

11 Tako, dakle, p o ja v a velikog stila potiče iz suštine m a k ro k o z m a , iz pra-sim bo la je d n e velike k ulture. Ako se u m e d o stojno oceniti sadržina te reči, k o ja iie označava s ta n je oblika nego istori j u oblika, onda se fra g m e n ta rn a i h a o tič k a u m e tn ič k a isp o lja v a n ja pra-Ijudstva neće dovesti u neki odnos p r e m a obuhvatn oj odre đ e n o sti takvog je d n o g stila ko ji se raz v ija kroz vekove. Tek u m e tn o s t velikih k u ltu ra k o ja de lu je kao je d in s tv o i po izrazu i po z n a č e n ju — • a sada ne više je d in o u m e tn o s t — im a stil. Organskoj istoriji je d n o g a stila p r ip a d a je d n o »pre«, »van« i »posle«. »Tablica biko1va« iz prve egip a ts k e d in a stije n ije jo š »egipatska«1. Tek sa trećo m d in a s tijo m dela d o b ij a ju stil, i to iznenada i vrlo određeno. Isto tako je k a ro lin šk a u m e tn o s t »između stilova«. P rim e ć u je se je d n o p ip a n je i je d n o k u š a n je različitih oblika, ali ne vidi se n ikakav u n u t a r n j e n užan izraz. Tvorac ahenskog M in stera »misli sigurno, zida sigurno, ali ne oseća sigurno«2. M a rijin a crkva na tvrđavi V ircburg (oko 700) im a svoj p a n d a n u Solunu (Sv. Đorđe); crkva Germigny des Pres (oko 800) sa svojim k u b e to m i p o tk o v ič a stim lukovim a j e s te skoro je d n a m ošeja. Z a ceo Z a pa d p o sto ji je d n a p ra z n in a od 850 do 950. Isto tako jo š i danas ru s k a u m e tn o st stoji »između stilova«. Na p rim itiv n u d rvenu građevinu, ra šire n u od N orveške pa do M an džurije, sa n je n im strm im osm ougaoilim »klinastim« krovom, u tič u preko D unava vizantiski, a p re ko K avkaza jerm en sko -p ersiski motivi. Može se osetiti p riro d n a srodn ost izm eđu ruske i m agiske duše, ali p ra-sim bol ruskoga, beskrajna ravnica\ ne nalazi jo š siguran izraz, ni religiozni ni arhitekton ski. Sa z e m ljišta se je d v a izdiže, u vidu bre ž u ljk a , crkveni krov, a na n j e m u sede krovni »kli1 H. Schafer, Von agyptischer Kunst I, S. 15 f. t Frankl, Baukunst des Mittelalters (1918), S. 16 ff Nedostatak svake vertikalne težnje u ruskom životnom osećanju p ojavljuje se i u mitskom liku Uje Muromca. Rus nema ni n a jm a n je odnos prema Bogu kao ocu; njegov etos nije etos sinovi je ljubavi, nego čiste bratske, koja zrači odasvuda po ljudskoj ravnici. I Hristos se oseća kao brat. Faustovsko potpuno vertikalno stremljenje ka ličnom usavršavanju za pravog Rusa je tašto i nerazumljivo. I ruske ideje o državi i o svojini nem aju nikakve vertikalne težnje.

PEGLER Propast Zapada novi« sa »kokošnicima«, k oje im a ju da p r i k r ij u i unište s tr e m lje n je naviše. Ti krovovi ne dižu se kao gotički to rn je v i niti p o k la p a ju p r o s to r kao k u b e ta na mo šejam a, nego »sede« i tim e na g la ša v a ju ono što je u građevini horizontala, kao i to da se građevina ima shvatiti samo spol ja. K ada je Sinod oko 1670 zabranio »klinaste« krovove i p ro pisao o rto d o k sn a glavičasta k ub eta, onda su se p ostav ila teška k u b e ta na vitke cilindre, koji u p ro iz v o ljn o m b r o j u 2 »sede« na rav n o m k r o v u 3. To jo š n ije stil, ali je to ob e ć a n je je d n o g stila koji će se p ro b u d iti tek sa p ra v o m ru sk o m religijom . B u đ e n je na faustovskom Z ap ad u desilo se nešto pre 1000 godine. R om a n sk i stil bio je o d je d n o m gotov. N a m e sto r a s p lin u te podele p ro s to r a sa n esig u rn o m osnovom iznenada n a s tu p a snažna d inam ika prostora. Još od p o č e tk a s p o lja š n ja i u n u t r a š n j a građa stavljaju se u čvrst odnos, tako da je zid prožet oblikovnim je zik o m kao ni u je d n o j drugoj kulturi. O dm ah od početka određeno je z n a če n je p ro z o ra i torn je v a. Idej a oblika bila je neopozivo data, samo je jo š p retsto ja lo njegovo razviće. E g ip atski stil p o č in je stvaralačk im činom isto tako nesvesnim i simbolički snažnim i izrazitim . Pra-simbol puta iznenadno oživljava sa p o četk om 4 dinastije (2930 pre Hr.). Doživljaj dubine koji gradi svet o v e 'd u še p rim a svoju sadržinu od samog faktora pravca: d ubina p r o s to ra kao u kočeno vreme, daljina, smrt, sudbina sama, v la d a ju izrazom; čisto čulne dim enzije dužine i širine p o s ta ju p ra tila č k o m površin om , koja sužava i p r o p is u je p u t sudbine. E gipatski po vršinski reljef, koji je sra č u n a t na gledanje izbliza i k oji prim orav a p o sm a tra č a svojim 1 nizovitim p o re tk o m da korača duž zidnih p ovršin a p ro p is a n im p ravcem , isto tako iznenada ja v l ja se oko p o č e tk a 5 d in a s tije 1. Još kasdva.

2 3

U Kiši, na grobljanskoj

crkvi, ima ih dvadeset i

J. Grabar, Gesch. der russ. Kunst (1911)' I— III. Eliasberg. Russ. Baukunst (1922). Uvod. 1 Preglednost perioda egipatske i zapadnjačke istorije dopušta najdetaljnije upoređenje, koje bi Dilo vredno iednog ispitivanja u istoriji umetnosti. Strogom piramidnom stilu 4 dinastije (2930—2750, Keops, Hefren) odgovara romanika (900— 1100), 5 dinastiji (2750—2625, Sahu-re) odgovara rana gotika (1100— 1230); a 6 dinastiji, cvetnom dobu arhaičke umetnosti kipova (2625—2475, Fiops I i Fiops II) visoka gotika (1230—1400). 56

PRO PAST ZAPADA Makrokozam niji redovi sfinga i statua, h ram ov i u sten a m a i na terasam a, p o ja č a v a ju stalno te ž n ju ka onoj je d in o j daljini k o ju zna svet egipatskog čoveka, ka grobu, ka smrti. N eka se zapazi da su već nizovi stubova ra no g vrem ena, po p r eč n ik u i o t s t o j a n j u m o ćn ih stabala, tačno tako razm ešten i da zaklanjaju svaki pogled u stranu. To se n ije ponovilo ni u je d n o j drugoj arhitekturi. Veličina ovoga stila izgleda na m u k očena i neprom enljiva. On je svakako sa one stran e strasti, k o ja jo š traži i k oja se boji, te k o ja tim e da je p o d re đ e n im deta ljim a n e u m o r n u ličnu p o k r e n u to s t u to ku vekova; ali bi sigurno je d n o m E g ipć a n in u faustovski stil (koji čini tak o đ e je d in stv o od n a j r a n i j e ro m a n ik e do rokokoa i ampira), u svom n e m iru i u svom staln om tražen ju nečega, izgledao m nogo je d n o o b lič n iji no što mi to sebi m ožem o pretstav iti. Ne zaboravim o ni to, da iz ovog ovde p r e tp o s ta v lje n o g p o jm a o stilu sled uje da su ro m a nika , gotika, re n esan s, b arok, rokoko samo stu p n je v i jednog i istog stila, na kom e mi sami primeću je m o , shodno p rirod i, p re svega ono što se m e n ja , a oko drugače n a s t r o je n ih ljudi p rim e ć u je ono što je stalno. Ustvari, m n o g o b ro jn a p re g ra đ iv a n ja ro m a n s k ih dela u barok, kasno-gotičkih u rokoko, p re g ra đ iv a n ja ko ja ničim ne p a d a ju u oči; u n u tr a š n je je d in stv o sev e r n ja č k o g ren esansa, a isto tako i je d in s tv o seljačke u m e tn o sti, u ko joj su gotika i b a ro k p ostali p o tp u n o istovetni; ulice starih gradova, čija slem ena i fasade svih stilskih v rsta s a č in ja v a ju čistu skladnost; nemogućnost da se u p o je d in a č n im slu čajev im a u o p šte razliku je ro m a n ik a od gotike, renesans od baro ka, b a ro k od rokokoa: sve to d o k a z u je da je p o ro d ič n a sličnost ovih otseka stila m nogo veća no što to izgleda ljudim a k o ji tim otsecim a p rip a d a ju . E gipatsk i stil je čisto arhitektonski sve do časa dok ova duša n ije ugasla. On je je d in i u k om e p o re d a r h ite k tu r e p o tp u n o n e d o s ta je u k ra sn i ornam en t. On ne dozvoljava sk re ta n je u zabavne u m e tn o sti, slobodno slikarstvo, bistu, svetovnu muziku. U antici, težište o b ra z o v a n ja stila prelazi u jo n ici sa a rh ite k tu re na od n je nezavisnu plastiku. U b a ro k u težište se premešta na m uziku, čiji oblikovni jez ik od ta d a vlada celok u p n im g ra đevinarstvom 18 veka. U a ra b lja n stv u , od J u s tin ija n a i p e rsisk og k r a lja H ozru N uširvana, arabeska r a s tv a ra sve oblike a rh ite k tu re , plastike, slikarstva u stilske utiske, k o je danas m ožem o otprilike oz'57

ŠPENGLER Propast Zapada načiti kao utisk e p r im e n je n e , zanatske, u m etn osti. U E g ip tu vladavina a rh ite k tu re o sta je n eo spo ren a. Ona samo ublažava svoj jezik. U d vo ra n am a p ira m id n ih h r a m o v a 4 dina stije (p iram ida Hefrenova) stoje neukrašeni, o štro ivičasti, stubovi. U gra đe v in am a 5 dinastije (piram ida Sahu-re) p o ja v lju je se stub u obliku biljke. O k a m e n je n i snopovi lotusa i p a p iru s a iz ra s ta ju džinovski sa p od a od p ro z irn o g alabastera, ko ji označava vodu, zatvoreni m e đ u p u r p u r n e zidove. Tavanica je u k r a š e n a zvezdam a i pticam a. Sveti p u t od k a p ije do grobne kom ore, slika života, je s te reka. To je sami Nil, koji p o s ta je je d n o sa p ra -sim bolom pravca. Duh m a te rin s k o g tla s je d in ju j e se sa dušom p o n ik lo m na n je m u . U Kini, na m e sto m oćn og pilon sk og zida, koji kao da p re ti svojim uskim v r a tn ic a m a ono m e koji se približava, p o ja v lj u je se »zid duhoya« (jin-pi), ko ji sakriva ulazak. Kinez se nečujno uvlači u život, kao što, potom , sled uje životnoj stazi tao-a. I kao što se dolina Nila odnosi p r e m a valovitim rav n ic a m a oko Hoang-hoa, tako se odnosi i ste na m a opasani h ra m o v n i put p re m a isprepleten im sta z am a kineske v rta rsk e arhitekture. Sasvim isto tako vezu je se euklidovsko biće antičke k ultu re, na ta ja n s tv e n način, za m n og a m ala ostrva i p r e d g o r j a E g e jsk o g m ora; a strast Zapada, k o ja uvek lebdi u b e s k r a jn o m e , vezuje se za p r o s tr a n e franačke b u rg u n d sk e , saksonske ravni.

12 E gipatski stil je izraz hrabre duše. N jegovu strogost i snagu egipatski čovek n ik a d a nije osećao niti naglašavao. Sve se smelo i pokušavalo, ali se o tom ćutalo. U gotici i u b aro ku, n a s u p r o t tome, savlađivan je teškoga p o s t a j e stalno svesnim m otivom za oblikovni jezik. Šekspirova d ra m a govori glasno o očajnim b o r b a m a sveta i volje. Antički čovek bio je slab prema »silama«. K atarza od stra h a i sažaljenja, uzdah olakšanja apoliniske duše u tr e n u tk u p e rip e tije , bila je, po Aristotelu, n am e rn o delo van je antičke tragedije. K ada je Grk gledao p re d sobom p riz o r kako neko koga on poznaje — a svaki Grk poznavao je m it i njegove ju n a k e i živeo u n je m u — biva be sm isle n o zgažen od sudbine, a da se neki o tp o r protivA »sila« nije 58

PRO PAST ZAPADA Makrokozam m ogao ni zamisliti, i kako p ro p a d a h e ro jsk i, prkosno, u divnom d rž a n ju — u nje govoj euklidovskoj duši nasta ja lo je je d n o čudesno uzdizanje. Ako život nije vredeo ništa, vredeo je b a r veliki gest k o jim se on gubio. Grk n ije ništa smeo ni hteo, ali je nalazio n e ku opojnu lepotu u podnošenju. Već lik trp io c a Odiseja, a jo š u m nogo većoj m eri p ra lik helenskog čoveka, Ahil, svedoči o tome. Moral kiničara, stoičara, E p ik urov , opšti helenski ideal sofrosine i ata ra ksije , Diogen koji u svom b u r e tu gaji »teoriju« — sve je to m a sk ira n i strah od svega što je teško i pu no odgovornosti, vrlo različit od p č n o s ito s ti eg ipatske duše. Apoliniski čovek u osnovi izbegava život, u k la n j a mu se, i u tom ide do sam oubistva, k o je jedino u toj kulturi — ako se ne u z m u i opet u obzir srodni indiski ideali — dobi ja ran g visoke etičke ra d n je i tre tira se svečano kao sakralni simbol. D ioniziska o p o jn o st kao da nasilno hoće da zagluši nešto što eg ip atska duša u o p šte n ije poznavala. I zato je an tička k u ltu ra — k u ltu r a maloga, lakoga, je d n o sta v n o g a . N je n a te h n ik a je j e d n a duhovita n išta v n o st ka d a se u po re d i sa eg ip atsko m i vavilonskom . N em a n ije d n o g Ornamenta ko ji bi bio tako o sk u d a n u iznalaženju kao što je njen. Riznica tipova n je n e plastike, po stavu i d ržanju, može se na p rste n a b ro ja ti. »U u p a d ljiv o m siro m aštv u oblika dorskoga stila, iako ono m o r a da je bilo u po č e tk u razvića nez n a tn ije no. u k a s n ije doba, sve se okreće oko srazmera i m e r a 1. Pa i tu koliko spretnosti u izbegavanju! Grčka a rh ite k tu ra , sa svojom ra v n o m e rn o š ć u p o tp o ra i te re ta i svojim' sebi svo jstv enim m alim m erilim a, deluje kao stalno izbegavanje teških te k to n sk ih problema, k o je baš kao da su tražili na Nilu i k a sn ije na visokom severu sa ne kim ta m n im osećarjjem dužnosti, a k o je su u m ik e nsko d oba poznavali i sigurno ih nisu izbegavali E gipćanin je voleo tvrdo k a m e n je ogromnih građevina. Odgovaralo je ono njegovoj sam osvesti da b ira kao za da ta k samo ono što je najteže. Grk je to izbegavao. N jeg ov a g rađev in arska u m e tn o s t prvo je tražila m ale zadatke, a o nd a je p o tp u n o prestala. Kada se ona u p u n o m svom opsegu upored i sa celokupn ošću egipatske, m e k sik a n sk e ili jo š i z a p a d n ja č k e , m o r a se čovek začuditi sićušnosti n jen og stilskog raz1 Kolde\vey - Puchstein Die griech. Tempel in JJntcritalien und Sizilien, I, S. 228. 59

ŠPENGLER Propast Zapada vitka. Ona se is c r p lju je n ekolikim v a r ija c ija m a dorskog tipa h r a m a i završava se već p ro n a la sk o m korintskog kap itela (oko 400). Sve k a sn ije samo je p r e r a d a onoga što je već p ostojalo. To je dovelo do skoro telesnog u tv rđ iv a n ja oblikovnih tipova i stilskih rodova. M eđu n jim a se moglo birati, ali n jih o v e stroge granice n ije se smelo prekoračiti. To bi u n ek u ru k u značilo p rzinati b e s k r a j a n p r o s to r raznih m ogućnosti. P o sto ja la su tri na č in a ređ a n ja stubova i u tv r đ e n a pod ela a rh itra v a za svaki. Pošto je pri na iz m e n ič n osti »triglifa« i »metopa« nastao na uglovima sukob štq ga je V itruvije već obrađivao, o sta v lja n je uži p r o s to r m e đ u p o s le d n jim stubovima, j e r n ikom nije ni pad alo na p a m e t da u tu svrhu izm išlja nove oblike. Ako su se htele ostvariti veće dim enzije, onda je dodavn veći bro j e le m e n ata ispred, pored i pozadi u o bič a je n ih . K oloseum im a tri p rstena. D id im a jo n u Miletu tri reda stubova u p ro č e lju , džinovski friz u P e rg a m o n u b e s k r a ja n niz nepovezanih p o je d in a čn ih motiva. Isto tako je sa stilskim rodovima proze i sa tip ov im a lirike, p ripo vetke i tragedije. Svuda je p lo dno st u iz m išlja n ju osnovnog p lan a svedena na n a j m a n j u m e r u i stvaralačka snaga um etnikova u p u ć e n a na finoću u iz ra đ iv an ju p o je d in osti: čista statika rodova, k o ja stoji u n a j o š t r ijo j su p ro tn o sti p re m a faustovskoj dinam ici r a đ a n ja sve novih i novih tipova i p o d r u č ja oblika.

13 Organizam niza velikih stilova biće da je sada postao pregledniji. Prvi ko m e se taj pogled otvorio bio je opet Gete. U svome Vinkelmanu veli on o Veleju Paterku lu : »Na n jeg o v o m stanov ištu n ije mu ni bilo dato da sagleda celu umetnost kao nešto živo (gaav), nešto što, nužnim načinom, mora da pretstavlja jedva primetno poreklo, lagano rašćenje, sjajni trenutak svoga savršenstva, postepeno opadanje, kao i svako drugo organsko biće, no samo u više individua«. U to m e stavu sadrži se sva morfologija istorije um etno sti. Stilovi ne sledu ju je d a n za drugim kao talasi ili ud a ri pulsa. Oni n e m a ju n ikakva p osla sa ličnošću p o je d in ih umetnika, n jih o v o m vo ljom i svešću. Naprotiv, stil je onaj koji stvara tip u m etnika. Stil je kao i k u ltu ra pra-fe60

PRO PAST ZAPADA Makrokozam no m e n u n a jts ro ž e m smislu Geteovu, pa bio to stil u um etn osti, religijam a, m islima, ili stil sam oga života. I stil je, kao i »priroda«, uvek novi doživljaj b u d no ga čoveka, kao n jego v alter ego i n jego v odraz u okolnom svetu. Zato u istoriskoj skupnoj slici je d n e k ultu re može da b ude sam o jedan stil, stil te kulture. Pogrešno je bilo to što su se same faze stila, kao ro m anika, gotika, barok, rokoko, ampir, razlikovale kao posebni stilovi i izjednačavale sa je d in ic a m a sasvim drugog ra n g a kao, na p rim e r, sa egipatskim , k in e skim stilom, ili čak i »preistoriskim «. Gotika i barok: pa to su m lad o st i starost istog skupnog p o jm a oblika, to je stil Z apada koji sazreva i koji je sazreo. N ašem ispitiv a n ju u m e tn o sti, "u tom pogledu, n e d o s ta je distanca, na iv na iskren ost gled an ja i dob ra v o lja za apstrakciju. Bilo je to. vrlo u d o b n o da se p o r e d a j u kao »stilovi«; bezrazlično, sva p o d r u č ja oblika k o ja su se snažno osećala kao različita. A je d v a tre b a spom enuti da je i ovde shem a »stari-srednji-novi vek« p o m u tila pogled. Ustvari, čak i m a js to r s k o delo n a js tr o ž e g Renesansa, kao dvorište p a la te Farneze, bliže je p r e d v o r ju Sv. P atrok la u Soestu, u n u tr a š n jo s ti m a g d e b u rš k e kate d rale i ste p e n ištim a ju ž n o n e m a č k ih dvoraca iz 18 veka, b e s k r a jn o bliže no h r a m u u P e s tu m u ili E rehtejonu. Isti odnos p o s to ji između dorike i jonike. Zato jo n s k i stub može da uđ e u vezu sa dolrskim građevinskim oblicim a isto tako savršeno kao k a sn a gotika i ran i b a ro k u Sv. Lorencu u N irn b e rg u ili ka sna rom a n ik a sa k asnim b a r o k o m u lepom g o rn je m delu zap a dn og h o ra u M ajncu. Zato n aše oko je d v a jo š može da se nauči da u e gipatskom stilu ra z lik u je elemente koji- o d g o v a ra ju dorsko-gotičkoj m la d o sti i jonsko-baroknoj starosti, elem en te Starog i S red n jeg Carstva, ko ji se, počev od 12 dinastije, u oblikovnom jeziku svih većih dela p r o ž im a ju savršenom h a rm o n ijo m . I s to riji u m e tn o s ti p r e ts to ji za d a ta k da napiše uporedne životopise velikih stilova. Svi oni im a ju , kao organizm i istog roda, životnu isto riju srod nu po Strukturi. N a p o č e tk u stoji plašljivi, sm erni, čisti izraz duše k o ja se tek budi, k o ja jo š traži odnos p re m a svetu; p r e m a n je m u ona stoji ipak stra n a i otuđena, iako je taj svet n je n a sopstvena tvorevina. Im a de tin je g straha u g rađevinam a e piskopa B ern v a rd a od H ildeshaj61

ŠPENGLER Propast Zapada ma, u staro-hrišćansk om slikarstvu po k a ta k o m b a m a , u d v o ra n a m a sa stu b o v im a na p o č e tk u 4 dinastije. P rem aleće u m e tn o sti, du bo ko naslućivan je b u d u ć e g o bilja oblika, m o ć n a a u zd rža n a 'napetost, počiva nad tlom, ko je se, jo š sasm a seljačko, u k ra š a v a prvim zamk ovim a i m alim gradovim a. Onda dolazi kliktavi polet u visokoj gotici, u k o n sta n tin o v sk o m v re m e n u sa nje g o v im bazilikam a na stubove i c rk v a m a sa k ub eti ma, i u h r a m o v im a 5 d in a stije iskićenim reljefima. L ju d i p o jm e biće; širi se sjaj svetog, savršeno savladanog oblikovnog jezika, stil sazreva do veličanstvene sim bolike d ub inskog pra v c a i sudbine. Ali, m ladalački zanos prim ič e se k ra ju . Iz same duše diže se pobuna. R enesans, dionizisko-muzikalno n e p rija te ljs tv o p ro tiv apoliniske dorike, u B izan tu iz 450 godine stil koji gleda na A leksandriju, n a s u p ro t veselo-raspusnoj antiohenskoj u m etn osti: svi oni znače tre n u ta k p o bun e i p o k u ša v a ju , ili i postižu, ra z a r a n je stečenoga. (Vrlo teško o b ja š n ja v a n j e i r a s p r a v lja n je o ovome ne može se izvesti na ovome m estu.) Time se ja v l ja m uževno doba isto rije stila. K u ltu ra p o s ta je d uh om velikih gradova koji sada v la d a ju zem ljom . Ona p r o d u h o v lja v a sada i stil. Bledi uzvišena simbolika i svršava se buj a n j e n a d lju d s k ih oblika. Blaže, više svetske, umetnosti p o tis k u ju veliku u m e tn o s t izraslog kam ena. Čak i u E g ip tu u s u đ u ju se p la stik a i fresko da se nešto lakše kreću. P o ja v lju je se umetnik. Ono što je do sada izrastalo iz tla, to on sada »pravi«. Biće k oje je postalo svesnim sebe, o trg n u to od tla, od snenog i mističkog, stoji jo š je d n o m u nedo um ici i bori se za izraz svog novog o d re đ e n ja : u p o č e tk u b a ro k a , gde Mikelandželo u divljem nezadov oljstvu , p ro p in ju ć i sć protiv« granica svoje u m e tn o sti, b aca u visine kupolu Sv. P etra; u vrem e J u s tin ija n a I, gde od 520 godine p o s ta je Hagia Sofija, a u Raveni bazilika sa kubetim a. uk raše n e m ozaicim a; u E giptu na p očetku 12 dinastije, čije su cv eta n je Grci obuhvatili im eno m Sezostrisa; i u H eladi oko 600 godine, gde jo š m nogo k a s n ije Eshil o d a je šta je h e le n sk a a r h ite k tu r a u toj odlučnoj epohi mogla i m o ra la da izrazi. nom sna koji nost 62

Tada se j a v l j a j u svetli je s e n j i dani stila: jo š jedse u n jim a oslikava sreća duše, k o ja p o s ta je sv»svog p o sle d n je g savršenstva. »Povratak prirodi«, n ag o v e š ta v a ju i ose ć a ju već ta d a kao b lisku nužmislioci i pesnici, Ruso, Georgija i »savfemenici«

PROPAST ZAPADA M akrokozam drugih k ultu ra, »povratak prirodi« o d a je se u oblikovnom svetu u m e tn o s ti kao se n tim e n ta ln a čežnja i s lu tn ja kraja. N a jv e d r ija duhovnost, veseli u r b a n ite t i tuga rastan ka: o tim p o s le d n jim š a r e n o b o jn im decen ija m a k u ltu re rekao je k a s n ije Taleran: »Qui n'a pas veću avant 1789, ne connait pas ta douceur de vivre«.. (»Ko nije živeo pre 1780, ne p o z n a je slasti življenja.«) Takva n a m se u k a z u je i sunčana, slobodna, prefinjen a u m e tn o s t u v rem e Sezostrisa, III (oko 1859). Isti takvi k ra tk i trenu ci zasićene sreće j a v l j a j u se k a d a su, za vrem e Perikla, n a s ta la dela Fidije i Z euksisa i raskošni sjaj Akropolja. Posle h ilja d u godina nailazim o opet na takve tre n u tk e u doba O m a jia d a u veselom svetu b a jk i m av a rsk ih građevina sa n jih o v im vitkim stubovim a i p otk o v ič a stim lukovima, koji kao da bi u s ja ju arabeski i stalak tita hteli da se ra sp lin u u vazduhu. Pa opet, h ilja d u godina potom , u m uzici H aj dna i Mocarta, u p a s tirsk im g ru p a m a od m a js e n s k o g porculana, u slikama Vatoa i Gvardia i u delima nem ačk ih n e im ara u Drezdi, P o tsd a m u , V ircburgu i Beču. Zatim se gasi stil. Posle oblikovnog je zik a produhov ljen og u n a jv e ć e m stepenu, finog do slomljivosti, bliskog s a m o u n iš te n ju , posle tog oblikovnog jezika E r e h te jo n a i drezden sko g »Zwinger«-a, nailazi mlitavi i starački klasicizam: u h e lenističkim velikim gradovima kao i u Bizantu iz 900 godine, kao i u doba am pira na Severu. Sutonski dremež u p ra z n im n asleđen im oblicima, prolazno oživijavanim na arhaistički ili eklektički način, znači kraj. P oluo zbiljn ost i s u m n jiv a izvornost v la d a ju u m e tn ištv o m . U tom sta d iju mi smo danas. To je dugo ig ran je m rtvim oblicima, k o jim a bism o hteli da o držim o iluziju o živoj i životnoj umetnosti.

14 Tek kada se oslob od im o o b m ane k o jo m nas zavarava ona a ntička kora što p re k riv a m ladi Istok u carsko doba n a s ta v lj a n jim a davno već iznutra izum rlih u m e tn ič k ih o gle d a n ja , n a s ta v lja n jim a k o ja su ili ar h a iz ira ju ć a ili su v o ljn e m ešavine sopstv en ih i stranih motiva; kad u sta ro h rišć a n sk o j u m e tn o s ti i u svemu onom e što je odista živo u »kasno-rimskoj« razabe63

i.

PENGLER Propast Zapada re m o ran o d oba arabljanskog stila; kad u epohi Justin ija n a I o tk rije m o tačan p a n d a n špansko-venecijanskog b a r o k a kakav je vladao u E vropi pod velikim H a b z b u rz im a K arlom V i Filipom II, kada u p a la ta m a Vizanta, u k ra š e n im džinovskim slikam a b ita k a i rasko šnim scenama, p a la ta m a čiji davno m inuli sjaj velič a ju dvorski literati (kao Proko p iz Cezareje) pompeznim govorim a i stihovim a — o tk rije m o p a n d a n p a la ta rano g b a r o k a u M adridu, Veneciji i R im u i dekorativnih slika R ub e n sa i Tintoreta: tek ta d a fenomen arablja n sk e u m e tn o sti, neshvaćen do sada kao je d in stv o — onaj fenom en koji o b uh va ta pu no prvo tisućleće po n ašem r a č u n a n ju vrem ena— dobij a svoj oblik. A kako on stoji na odlučnom m e stu u slici celokupne istorije u m e tn o sti, n e ra z u m e v a n je k o je je do sada vladalo sprečilo je da se dođe do sa z n a n ja o rg anskih veza uopšte. Čudno je, a p o tresn o d e lu je na onoga ko je ovde dobio pogled na do sada n e p o znate stvari, kad vidimo kako se ova m la d a duša, okovana duhom antičke civilizacije, duša k o ja je bila pre svega p od u tisc im a političke svemoći Rima, n ije usu điva la da se slobodno kreće, kako se p o k o rn o podvrg avala za sta re lim i stranim oblicima i kako je sm erno po k u ša v ala ua se snađe u grčkom jeziku , grčkim id e ja m a i um e tn ič k im motivima. Žarka p re d a n o st silam a m ladog svetlog sveta, koja obeležava m la d o st svake k u ltu re (kao sm er/iost gotičkog čoveka u njeg ovim po božnim visoko-zasvođenim p r o s to r ija m a sa s tu b a stim sta tu a m a i svetlošću ispun je n im slikam a na staklu, kao visoki n a p o n egipatske duše p o sre d n je n o g sveta pira m id a , lotosovih stubova i reljefim a u k ra š e n ih dvorana) m e ša se ovde sa duhovnim k le č a n je m pred izum rlim oblicim a koji su bili sm a tra ni kao večni. A što p r e u z im a n je i dalje obrazov an je onih starih oblika ipak n ije uspelo; što je, protiv volje i neopaženo, bez onog p o n o sa gotike na svoje sopstveno, k oje se ovde, u Siriji carskog doba, skoro sažaljevalo i sm atralo kao op a d a n je , ipak ponikao i uzdigao se j e d a n zaseban nov svet oblika; što je taj svet svojim duhom , pod m as k o m grčko-rimskih građevinskih navika, ispunio čak i sam Rim, gde su sirski m a js to r i radili na P a n te o n u i carskim forumima: sve to dokazuje, kao n ije d a n drugi p rim e r, pra-snagu jedne m la d e duševnosti k o ja tek im a da o svaja svoj svet. 64

PROPAST ZAPADA Makrokozam Kao svako rano doba, tako i ovo traži da stavi izraz svoje duševnosti u j e d n u novu o r n a m e n tik u , pre svega u n je n vrhunac, u religioznu a rh ite k tu ru . Ali iz celog tog bogatog oblikovnog sveta do pre k ra tk o g vrem e n a ob ra ć a na je p a ž n ja samo na svet z a p ad nog a ruba, pa je zato ovaj bio shvaćen kao dom ovina i sedište m agiske isto rije stila, iako su preko istočne granice rim sk e im p e rije na Zapad p ro d rla samo z ra č e n ja — u religiji, nauci, so cijaln om i političkom životu R ig l 1 i Stržigovski 2 znali su za ovu situaciju, ali da bi se p re ko n je dospelo do p o tp u n e slike a ra b lja n s k o g umetničkog razvića, m o ra čovek da se oslobodi i filoloških i religioznih p re d ra su d a. N esreća je što istraživ an je u m e tn o sti i nesvesno stav lja kao osnovu religiozne granice, iako ih više ne p riznaje. Jer ne p o sto ji ni kasno-antička, ni sta ro h rišća n sk a , ni islam ska umetnost, u tom smislu što bi z aje d n ic a p rip a d n ik a je d n e vere u svojoj sredini izobrazila n ekakav osobeni stil. Šta višeA sku p n o st ovih religija, od J e rm e n ije do Južne A rabije i Aksuma, i od P e rsije do Vizanta i Aleksandrije, ima, u p rk o s svim s u p r o tn o s tim a u p o je d in o s tim a 3, j e d a n u m e tn ič k i izraz u najv e ć o j m eri je d in stv e n . Sve ove religije, h rišć a n sk a , ju d e js k a , persiska, m anihejska, sinkretistička, im ale su svoje k ultsk e građevine i, b a r u pism u, o rn a m e n t na jv iše g reda. Pa m a koliko bila u p o je d in o stim a različita n jih o v a uč e nja , ipak kroz sve n ji h provlači se isto vrsna religioznost k oja je našla svoj izraz u isto v rsn o m d o živ ljaju d ubine i u simbolici p r o s to ra k o ja sle d uje iz tog doživljaja. Postoji nešto u bazilikam a hrišćana, h elenističkih Judej a c a i kultova Bala, u m itre ja m a , m a z đ e js k im hram ovim a posvećenim o g nju i u m o š e ja m a — nešto što govori o je d n o j i istoj duševnosti: to je p ećinsko oseć anje.

1 Stilfragen: Grundlagen zu einer Geschichte der Orncimentik (1893). Spatromische Kunstindustrie (1901). 2 Amida (1910). Die bildende Kunst des Ostens (1916). Altai - Iran (1917). Die Baukunst der Arm enier und Europ a (1918). 3 Te suprotnosti nisu veće nego one između dorske, atičke i etruščanske umetnosti, a m anje su svakako od onih koje su nastale oko 1450 između fiorentinskog renesansa, severno-francuske, španske i istočno-nemačke gotike (ova poslednja u građevinama od opeke). 65

ŠPENGLER Propast Zapada Isp itiv a n je m o ra o dlučno p o k u ša ti da utvrdi do sada p o tp u n o z a n e m a re n u a rh ite k tu r u ju ž n o -a rab ljan skih i p e rsisk ih h ram o v a , sirskih i m e so p o ta m sk ih si nagoga, k ultsk ih građevina u istočnoj Maloj Aziji, pa čak i u A b isin iji1, i kao h rišća n sk e crkve da shvati i r a z u m e ne samo crkve pavlovskog zapada, nego i crkve n e isto rijsk o g istoka od E u fra ta do Kine, gde su ih u starim izveštajim a označavali (što m nogo kazuje) kao »persiske hramove«. Razlog što se do sada gotovo ništa od svega ovoga n ije videlo u tim građevinam a m ože lako biti i u tom e što su ku ltska m esta, sa prod ir a n je m n a jp r e h rišćan stva, a p otom islama, m e n ja la religiju , a da pri tom e ni osnovna s tr u k tu r a ni stil tih građevina nisu protivrečili novoj religiji. To nam je po zn ato o kasno-antičkim hra m ov im a , ali kolike li su je r m e n s k e crkve n e k a d bile h ram ov i posvećeni o gn ju ? U m etničko središte ove k u ltu re leži sigurno, kako je to tačno uvideo Stržigovski, u tr o k u tu gradova Edesa '— Nizibis — Amida. Odatle pa dalje p re m a zapadu vlada »kasno-antička« pseudomorfoza: pavlovsko hrišćanstvo, k o je je pobedilo na koncilim a u Efezu i Halk ed on u i k oje važi u Bizantu i Rimu, z apadno ju d e jstvo i kultovi sinkretizma. Građevinski tip pseudomorfoze jeste bazilika; to vredi i za Ju d e je i za paga n e 2. Sred stvim a antike ona izražava su p ro tn o st toj antici, iako ne može da se oslobodi n je n ih sredstava. To je suština i tragika pseudomorfoze. Ukoliko više u »antičkom« sinkretizm u euklidovsko mesto (koje je od ređeno za kult) prelazi u m esno n e o d re đ e n u opštinu (koja sva ispoveda isti kult), utoliko biva važnija unutr a š n jo s t h r a m a n a s u p r o t njegovoj sp o lja š n jo j strani, pri čem u se osnova, red stubova i krov ne m o r a ju m nogo m e n ja ti. Tu se ne m e n j a j u n a jp r e izražajna sredstva: m e n ia se osećan je prosto ra. U pagansk oj k u ltsko j građevini carskog doba vodi j a s a n ; ali danas jo š nezapažen, put od sasvim telesnih h ra m o v a augustovskog stila (čija »cella« arh ite k to n sk i ne znači ništa) do takvih h ra m o v a u k o jim a jedino u n u t r a š n j o s t

1 N ajstarije hrišćanske građevine u oblasti Aksuma sigurno se slažu sa paganskim građevinama Sabejaca, Kohl und VVatzinger, Antike Sy nago gen in Galilda (1916). Svetilišta' Balova u Palmiri, Balbeku i bezbrojnim drugim mestima, delimično starija od hrišćanstva, jesu bazilike, koje je kasnije hrišćanstvo često upotrebilo. 66

PRO PAST ZAPADA M akrokozam nešto znači. N a jz a d se s p o lja š n ja slika dorskog periptera p reno si na četiri u n u tr a š n ja zida. Red stubova ispred zida bez prozora odriče p r o s to r koji leži pozadi: ali, tam o (antički) za p o s m a tra č a spolja, a ovde (magiski) za op štin u iznutra. P re m a tome, m alo je znač a jn o da li je pokriven ceo prostor, kao u p ravoj bazilici, ili samo svetinja nad svetinjam a, kao u h ra m u sunca iz Balbeka, sa og ro m n im p r e d v o r j e m 1, koje kasn ije uvek p r ip a d a osnovnom p la n u m o šeje, pa je možda ju ž n o a ra b lja n s k o g p o r e k la 2. D a sred nji b ro d ima z n a č e n je prv ob itno g dvorišta m eđu d v o ra n a m a svedoči ne samo naročiti, razvitak baziličlcog tipa u istočno-sirskoj stepi, pre svega u H au ra n u , nego i red kojim idu p re d v o rje , b ro d i oltarski pro stor; ka oltaru kao p ra v o m e h r a m u uzvode stepenice, a brodovi sa strane n e m a ju nigde izlaza, kao p rvo bitn e dvorane u dvorištu, tako da jedino apsida odgovara srednjem brodu. U Sv. Pavlu u R im u ovaj pra-sm isao osnovnog plana vidi se vrlo ja sn o ; ali, ipak je pseudom orfoza — obrtanje antičkog h r a m a — odredila iz ražajn a sredstva: stub i arhitrav. Kao simbol deluje h r išć a n sk o pregrađ ivanje Afroditinog h r a m a u K ariji, gde je iz okvira stubova u k lo n je n a »cella«, pa je u m e sto toga postavljen nov zid 3. A li; izvan d o m a š a ja pseudomorfoze, pećinsko oseć a n je m oglo je slobodno da razvija svoj oblikovni jezik, pa zato se tu i m oglo naglašavati završavanje tavanicom, dok se ta m o isticala čista »unu trašnjost« kao p ro te s t protiv antičkog osećanja. Kao što smo već kazali, b e z n a č a jn o je p i ta n je kada su i gde tehnički postale razne m ogućno sti zasvođavanja, kubeta, svoda kao bure, k rs ta to g svoda. O staje kao p r e s u d n a činjenica da je nova sim bolika p ro s to r a m o ra la negde oko H ris to v a r o đ e n ja , n a p o re d o sa poleto m novog osećan ja sveta, početi da se služi tim oblicima i da ih dalje razvija u pravcu tog izraza. Možda se jo š može pokazati da su h ram ov i o gn ju ' i rrAesopotamske sinagoge bile građevine sa k u b e tim a , pa m ožda i Atarov h ra m u

1 Frauberger, Die Akropolis von Baalbek, Tf. 22. 2 Diez, Die Kunst der islamichen Volker, S. 8 f. U starosabejskim hramovima ispred kapele proročišta (makanat) leži oltarsko dvorište (mahdar). 3 Wulff, Altchristl. und biz. Kunst, S. 227. 67

ŠPENGLER Propast Zapada ju žn o j A r a b iji1. Takav je sigurno bio p agansk i Marnionov h r a m u Gazi, a davno pre no što se p o d Konsta n tin o m hrišć a n stvo pavlovskog pra vc a dočepalo tih oblika, n jih su već g rad itelji isto č n ja čk o g p o re k la razneli po svima delovima im p e rije, gde su oni imali neobičnu draž za velikogradski ukus. N jih je, pod Traja n o m , u p o tre b io A polodor iz D am ask a za nadsvođav a n je h ra m o v a Veneri i Rimu. Sirci su gradili kubetim a zasvođene K ara ka lin e term e, kao i »Minerva medica« k o ja je postala p od Galijenom. A m a js to r s k o delo, najranija o d svih mošeja, je s te H a d rija n o v a nova građevina Panteon, k o jo m je on sigurno hteo, što je odgovaralo n jego vom uku su, da p o dražava kultske građevine što ih je video na Is to k u 2. C entralna k u p o la s ta građevina, u ko joj se najčistije izražava m agisko o s eć a n je sveta, razvila se sa one strane rim sk e granice. Za n e s to r ija n c e ona je bila jedini oblik koji su oni, z a je d n o sa m a n ih e jc im a i mazdaistim a, raširili od J e rm e n ije pa sve do Kine. Ali sa o p a d a n je m pseudom orfoze i sa n e s t a j a n j e m poslednjih sinlcretističkih k ultova taj oblik pobed nički prodire i u b aziliku Zapada. U ju ž n o j F ran c u sk o j, gde je jo š za vrem e k rs ta š k ih p o h o d a bilo m a n ih e jsk ih sekti, odom aćio se oblik Istoka. A pod J u stin ija n o m , u Bizantu i u Raveni, izvršilo se p r o ž im a n je i s ta p a n je zapa d no g i istočnog oblika u tip kupo laste bazilike, čis ta bazilika p o tis n u ta je na germ an sk i zapad, gde je ka snije e n erg ijom faustovskog nagon a za d u bino m preuobličen a u katedralu ; a k u p o la sta bazilika raširila se iz Vizanta i J e rm e n iju u Rusiju, gde je lagano počela ponovo da biva osećana kao s p o lja š n ja građevina, kod ko je je simboličko težište u iz o bražavan ju krova. Ali, u a ra b lja n s k o m svetu islam je, kao n a sle d n ik monofizitskog i n e sto rija n s k o g hrišćanstva, J u d e ja c a kao i Pe rsija n a c a , završio to razviće. K ada je Flagiu Sofiju

1 Na bogatstvo ovoga k raja u hramovima upozoruje Plinije. Od južnoarabljanskog tipa hram a potiče verovat110 i bazilika sa poprečnim orodom, u koju se ulazi sa duže strane; takva je ona što je sagrađena u Hauranu, a jasno je izražena i u poprečno podeljenom oltarskom prostoru 2crkve Sv. Pavla u Rimu. 2 Panteon, kao delo čiste unutrašnje arhitekture, nema ni tehnički ni po osećanju prostora ničeg zajedničkog v.sa etruščanskim okruglim građevinama. Naprotiv, on odgovara kubetima u Hadrijanovoj tiburtinskoj vili (Aitmann, Die ital. Rundbauten, 1906). 68

PRO PAST ZAPADA Makrokozam p retvorio u m ošeju , islam je time ponovo uzeo u posed svoju staru svojinu. Isla m sk a k u p o la sta građevina išla je za m a z d e js k o m i n e s to r ija n s k o m istim putevima, sve do Šantunga i Indije; na dalekom Z ap ad u nastale su m o š e je u Španiji i na Siciliji1, i to, kako izgleda, pre isto čn o-a ram e jsko g i persisk og nego zapadno -a ra m ejsk o g i sirskog stila. I dok je V enecija gledala na Vizant i R avenu (Sv. Marko), naučiše se gradovi duž italski zapdne obale, pa i Fiorence, da se dive ovim m a v a rsk im g rađevinam a i da ih p o d ra ž a ^ a ju , počev od s ja jn o g a v re m e n a n o rm a n s k e vladavine Štaufena u Palermu. O tuda p otiču m nogi motivi, koji su za R enesans važili kao antički, na p r im e r dvorište sa d v o ra n a m a i vezivanje luka i stuba. Ono što vredi za a r h ite k tu r u vredi u jo š većoj meri za o r n a m e n tik u , k o ja je u a ra b lja n s k o m svetu vrlo rano savladala i preu zela svako izo bražavanje figura. Kao u m e tn o s t arabeske, ona se tad suprotstavila, zavodnički dražesna, m la d o m u m e tn ič k o m h te n ju Zapada. R ano-hrišćanska, kasno-antička, u m e tn o s t pseudomorfoze p o k a z u je istu m ešav in u u o rn a m e n tim a i figuram a, nasleđe stranoga i r a đ a n je sopstvenoga, kao i karolin ška, ra n o -ro m a n s k a u m e tn o st, p re svega u ju ž n o j F ran cu sk oj i g o rn jo j Italiji. Tam o se m eša helenističko sa rano-m agiskim , ovde m avarsko-vizantisko sa faustovskim. Ispitivač m o ra ispitivati lin iju po liniju , o r n a m e n t po o r n a m e n t po o seć a n ju oblika — da bi odvojio oba sloja. U svakom arhitravu, svakom frizu, svakom kapitelu, nalazi se p o ta jn a b o r b a između starih oblika koji se hoće i novih koji se neće ali koji p o b e đ u ju . Svuda z b u n j u j e to p r o ž im a n je kasno-helenističkog i ra n o -a ra b lja n sk o g o se ć a n ja oblika: u kipovim a grada Rima, gde novom načinu iz ra ž a ja p rip a d a sam o t r e t ir a n je kose; u č okotim a ak a n ta često je d n o g i istog friza, gde n a p o re d o stoje ra d dleta i kopanice;

1 Možda su tamo, a isto tako u Maroko, dospele si nagoge kao kupolaste građevine davno pre islama, i to preko misionarsKog mesopotamskog judejstva. Ovo judejsivo bilo je bliže persiskom ukusu, dok j e judejstvo pseudomorfoze gradilo bazilike, pa umetnički stoji potpuno podjednako sa zapadnim hrišćanstvom u njegovim rimskim katakombama. Judej sko-persiskti stil iz Spanije postao je obrascem za sinagoge Zapada: jedno razviće koje je do sada potpuno izmaklo ispitivanju umetnosti. 69

ŠPENGLER Propast Zapada u sarkofazim a 3 veka, gde se d e tin jsk o ra sp o lo že n je (vrste Dota i Pizana) u k r š ta sa izvesnim kasnim velik og radskim na tu ra liz m o m (pri kom e se p om išlja, recimo, na Davida ili K arstensa); u građevinam a kao što je bazilika M aksencijeva i u m no gim delovima te rm a i c arskih foruma koji se o se ć aju jo š kao vrlo antički. Ipak je a ra b lja n s k a duševnost lišena svoga cvetanja, kao m lado drvo k oje oboreno deblo p ra š u m e sprečava u raš ć e n ju , usled čega ono vene. Tu n em a s ja jn e epohe k oja bi se kao takva osetila i doživela: kao onda kada su se istovrem eno sa k rs ta šk im pohodim a tavanice k a te d ra la sklopile u kam enite k rsta te svodove i kad je ideja o b e s k ra jn o m p r o s to r u ostvarena i završena n jih o v o m u n u tr a š n jo š ć u . Politička tvo* revina D io klecijana — prvog kalife — bila je u svojoj lepoti slo m ljena čin je nic om da je on m orao p riznati čitavu m a su gradsko-rim skih u p ra v n ih p r a k tik a na antičkom tlu, te time snizio svoje delo samo do je d n e reform e zastarelih stanja. Pa ipak sa n jim e stupa na svetlost ideja a ra b lja n š k e države. Tek iz dioklecijanske osnove i iz nešto starije g tipa koji je u svakom pogledu onoj prvoj poslužio kao uzor, iz tipa carstva Sasanida, može da se na sluti ideal koji je m ogao u ovoj k u ltu ri da se razvije. I tako je bilo svuda. Do dana d a n a šn je g divimo se kao p o s le d n jim tvorevinam a antike onom što i samo sebe n ije htelo drugače da shvata: misli Plotinovoj i M arka Aurelija, kultovim a Iziđe, Mitre, sunčanog boga, diofantovslcoj matematici i n a jz a d celokupnoj u m e tn o sti k o ja je zračila sa istočne granice rim sko ga carstva, a u Antiohiji i Aleksandriji nalazila samo potporne tačke. Jedino to o b ja š n ja v a ogro m n u žestinu k o jo m se, po m o ć u islam a n a jz a d i u m e tn ič k i oslobođena i okova rešena, a ra b lja n sk a k u ltu ra bacila na sve zem lje koje su jo j, u n u tr a š n je , p rip ad a le već vekovima: znak duše ko ja oseća da n em a više vre m e n a za gub ljen je, k o ja sa pu no stra h a opaža prve tragove starosti pre no što je i im ala m ladost. Ovo oslobođenje m agiskog lju d s tv a je b e sp rim e rn o . Sirija je osvojena 634 (može se reći oslobođena), D am ask pada 635, Ktezifon 637, In d ija i E gipat biliv su dosegnuti 641, K a rta g in a 647, Samarkand 676, Šp anija 710; a već 732 stoje Arabljani pred Parizom. Tu se u žurbi od malo godina sabija čitav zbir u šte đ e n e strasti, zakasnelog stvaralaštva, uzdržanih dela, k o jim a bi druge ku lture, polagano se p en ju 70

PRO PAST ZAPADA Makrokozam ći, mogle da ispune is to riju stoleća. K rstaši p red Jerusa lim o m , H oenštaufeni na Siciliji, H anza na Istočnom Moru, vitezi Teuto nskog red a na slovenskom istoku, Španci u Americi, Portugalci u Isto čno j Indiji, carstvo K arla V u k om e sunce nije zalazilo, počeci engleske k o lon ija ln e moći pod K rom v elom — sve to se sakupilo uv jednom z s p ra ž n ja v an ju koje je Arabljane dovelo u Španiju, F ran cu sk u, I n d iju i Turkestan. Istina je: sve k ultu re, izuzev egipatsku, meksikanske i kineske, sta ja le su pod tu to rstv o m sta rijih kultu rn ih utisaka; strani elementi p o ja v lj u ju se u svakome od tih oblikovnih svetova. F au sto v sk a duša gotike, vođ ena već a ra b lja n s k im p o rek lo m h rišć a n stv a u p ravcu s tra h o p o što v a n ja , zagrabila je u b o g a tu riznicu k a sn o -a ra b lja n sk e um etn osti. Arabeska, tvorevina je d n e n eosp o rn o ju ž ne , rekao bih arabljanske, gotike, upliće se u fasade k a te d ra la u B u rg u n d u i Provansi, vlada sp o lja šn jim je z ik o m štra sb u ršk o g M in stera pom o ću malgije u k am e n u , i svuda vodi tih u bo rb u , u sta tu a m a i p o rta lim a , u o b rascim a za tk a n je , u rezb a rs k im i m e ta ln im radovim a, dobrim delom i u čudnim figurama sholastičkog m iš lje n ja i u je d n o m od n a jv iš ih z a p a d n ja č k ih simbola, u skaski c> Sv. G ra lu 1, b o r b u protiv sev ernjačk og p ra -o se ća n ja vikinške gotike, k o ja vlada u u n u t r a š n j o s t i m a g d e b u ršk e katedrale, u vrh u frajbU rškog M instera i u m is tic i- M a js te r Ekarta. Šiljati luk p reti više no je d n o m da ra s p r s n e svoju vezivnu liniju i da p re đ e u potkovičasti luk mavarsko-n o rm a n sk ih građevina. ' Apoliniska u m e tn o s t dorskog ranog doba, čiji su prvi p o k u š a ji gotovo sasvim iščezli, n e s u m n jiv o je preuzela u velikom b r o ju egipatske motive, d a bi n a njima i kroz n jih došla do svoje sopstvene simbolike. Jedino m agiska duša pseudom orfoze nije se osm elila da prisvoji sredstva a da im se ne preda; to je razlog što fiziognomika a r a b lja n sk o g stila može da pruži besk r a jn o bogate zaključke.

1 Skaska o Gralu sadrži, pored staro-keltskih, jake arabljanske elemente; ali lik Parcefalov, tamo gde Volfram fon Ešenbah prevazilazi svoj uzor Kretjena de Troa, čisto je faustovski. 71

ŠPENGLER Propast Zapada

15 Tako iz ideje m a k ro k o z m a , k o ja se u p ro b le m u stila j a v l ja u p ro šć e n a i sh v a tljiv ija izrasta čitavo obilje z a d a ta k a čije re š e n je p rip a d a jo š bu dućnosti. Učiniti da oblikovni svet u m e tn o sti koristi p r o d ir a n j u u duševn ost čitavih k u ltu ra , s h v a ta ju ć i ih p o tp u n o fizio gn om ičkf i simbolički — to je p o th v a t čiji su pokušaji na k oje se do sada osmelilo bili očegledno vrlo oskudni. Jedva se nešto zna o psihologiji metafizičkih osnovnih oblika svih velikih arh ite k tu ra . Ne sluti se kakve sve za klju č ke n a m e će p r o m e n a z n a č e n ja koju j e d a n oblik čiste rasprostrtosti p r e tr p i kad ga preuzme ne k a druga kultura. Još n ije n a p isa n a istorija stuba. N em a se ni p o jm a o dubini simbolike u m e tn ič k ih sredstava, u m e tn ič k ih oruđa. Tu su mozaici, koji su u h elensko doba, sastavljani od k o m a d a m r a m o r a , neprozirni, telesno-euklidovski, u krašavali p od kao u N e a p o lju čuvena Aleksandrova bitka, a sada, sa b u đ e n je m a r a b lja n sk e duše, složeni od staklenih čepića, sa podlogom ra s to p lje n o g zlata, kao da o b a v ija ju zidove i tavanice bazilika sa k ub etim a. Ovo ra n o -a ra b ljan sk o , iz Sirije proizišlo, m ozaičko slikarstvo odgovara p o tp un o, po stepenu, slik am a na staklu gotičkih katedrala: to su dve rane u m e tn o sti u službi religiozne arhitek tu re. Je d n a širi crkveni p r o s to r do svetskog p r o s to r a p u š ta n je m svetlosti, a druga ga pre o b ra ž av a u onu m ag isk u sferu čije zlatno svetlucanje odvodi iz z e m a ljsk e stvarno sti ka v izijam a Plotina, Origena, m a n ih e ja c a, gnostičara, crkvenih otaca i apokaliptičko g pesništva. Tu je divni m otiv vezivanja okruglog luka sa stubom, takođe sirska, ako ne sev erno-arabljanska, tvorevina trećeg — »visoko gotičkog« — veka'. Revolucion arni značaj ovog specifično magiskog motiva, koji uo p šte važi kao antički i za većinu u nas p re ts ta v lja antiku, do sada nije ni izdaleka bio poznat. E g ipćan in je svoje stubove u obliku b iljk e ostavljao bez du bljeg odnosa ka tavanici.* Oni p r e ts ta v lja ju rašć e n je , a ne snagu. Antika, za k o ju je m onolit-stu b bio n a jja č i sim-

1 Oođnos ^tuba i luka duševno odgovara odnosu zidova i kubeta. Čim se umetne tam bur između četvorougla i kubeta, n astaje i između kapitela i podnožja luka »podupirač«. 72

PRO PAST ZAPADA Makrokozam bol euklidovskog bića, sav telo, sav je d in s tv o i mirnoća, vezivala ga je sa a rh itra v o m u strogoj ravnom ernosti vertikale i horizontale, sile i tereta. A ovde, u Siriji, izrasta svetli luk iz vitkih stubova, odričući načelo m a te rija ln o g te re ta i nosivosti:- tragikom ično m zabludo m taj m otiv u doba R en esansa sm a tra n je izričito kao prevashoclno antički, m a d a ga a ntika nije uo p šte imala niti ga je mogla imati. Misao o oslobođ e n ju od svake z e m a ljsk e teže k o ja je tu ostvarena isto vrem eno sa veziv an jem p r o s to r a — duboko je srod na sa je d n o k a z n a č n o m idejom k u b e ta k o je slobodno lebdi iznad tla, a ipak z a tv ara »pećinu«. To je magiski m otiv n a jja č e iz ražajne snage, koji je, logično, svoj n a js a v rš e n iji izraz dobio u »rokokou« m av arskih m o š e ja i zamkova: njegovi n a d z e m a ljs k i nežni stubovi, često izrasli sa tla bez korena, kao da samo nekom ta jn o m č arolijo m m o gu da nose ceo onaj svet bezb r o jn ih zarezanih lukova, svetlih o rn a m e n a ta , stalalctita i b o jo m p re sić e n ih svodova! Da b is m o b o lje istakli sav značaj ovog arh ite k to n sk o g osnovnog oblika a ra b lja n s k e u m etn o sti, m ožem o nazvati vezu stuba i a rh itrav a apoliniskim , vezu stuba i okruglog luka magiskim, a vezu stub a i šiljatog luka faustovskim »lajtm o tiv o m « . Uzmimo, dalje, is to riju m otiva a k a n ta 1. U obliku u kom e se p o ja v lju je , na p rim e r na Lizikratovom spom en ik u, on je j e d a n od naj značaj ni j ili u antičkoj ornam entici. On im a teto, on o sta je p o je d in a č n a stvar. U svojoj s tr u k tu ri on može da se sagleda jednim pogledom. Već u u m e tn o sti rim sk ih carsk ih forum a (Nerve, Trajana), na h r a m u M arsa Osvetnika, on se ja v lja i kao teži i kao bogatiji. Organska podela tako je složena da se, po pravilu, m o ra proučavati. Iz b ija te ž n ja da on ispuni površinu. U vizantiskoj u m e tn o sti — o čijoj »skrivenoj sara c e n sk o j crti« govori već A. Rigl i ne sluteći o ovde otkriv en oj vezi — razlaže se akantov list u b e s k ra jn o čokoće koje p o tp u n o neorganski, kao u H agia Sofiji', p o kriv a i prevlači čitave površine. Antič k o m m otivu prid olaze sta ro -a ra m ejs k i motivi loze i palm e te , koji već u ju d e js k o m o r n a m e n tu ig ra ju ulogu. P rih v a ta ju se pletenični uzorci »kasno rimskih« m ozaika na p od o v im a i ivica na sarkofazima, pa i geom e tris k i p ovršinski uzorci, i n a jz a d u ćelom persi! A. Rieol. Stilffragen

(1893). S. 248 f

272 f 73

ŠPENGLER Propast Zapada skom i p red n je -azis k o m svetu, uz sve veću živost i uz sve veću z am ršen ost, n a s ta je arabeska. Ona je antiplastička do k r a j n j i h granica, pravi m agiski motiv. Sam a po sebi bestelesna, ona o duzim a telesnost predm etu koji je po kriven n je n im neizinernim obiljem . M a js to rs k o delo te vrste, p r im e r a k a rh ite k tu re ko ji se p o tp u n o p r o m e tn u o u o r n a m e n tik u , p r e ts ta v lja fasada p u s tin js k o g dvorca M 'šata što ga je sagradio j e d a n od Gazanida. Z a na tsk a Umetnost vizantisko-islam itskog stila, k oja je bila ra šire n a po svem r a n o m Z apadu, i k o ja je p o tp u n o ovladala karolin škim carstvom , ta zan a ts k a u m e tn o s t k o ju su do sada zvali lo m b a rd sk o m , franačkom , k eltsko m ili staro-nordiskom , bila je negovana većinom od isto č n ja č k ih u m e tn ik a ili uvožena kao obrazac. (u tkanini, m e ta ln im radovim a, o r u ž ju ) 2. Ravena, Luka, Venecija, Granada, P alerm o — to su aktivn a središta ovog tad a visoko-civilizovanog oblikovnog jezika, koji je u Ita liji jo š posle 1000 godina vladao isključivo, k a d a su na Severu oblici je d n e nove k u ltu re bili već gotovi i učvršćeni., N ajzad , p r o m e n je n o sh v a ta n je ljud sk og tela. Pob e d o m a ra b lja n s k o g o se ć a n ja sveta i to sh v a ta n je pretrp e lo je p o tp u n preokret. Gotovo u svakoj rim sk oj glavi vatik an ske zbirke, glavi p ostaloj izm eđu 100 i 250 godine, može da se utv rd i su p ro tn o s t izm eđu apoliniskog i m agiskog o sećanja, između z a sn iv a n ja izraza u p o lo ž ajim a m išićn ih delova ili u pogledu. Radi se kopan icom (u Rim u već od H a d rija n a ), oruđ em k oje potpu no protivreči e u klidovskom o se ć a n ju kam ena. Rad dleta, k o je ističe granične površine, p o tv r đ u je telesnost, m a te rija ln o s t, m r a m o rn o g bloka, a n j u odriče kopanica, k o ja lomi površine i tim e stvara de jstvo »svetlo-tamnog«. Tome odgovara n e s t a ja n je smisla za pojavu nagog tela, p o d je d n a k o i u »paganskih« kao i u h rišć a n sk ih u m etnika. P o sm o trite prazne i sp ljo šte n e statue Antinousa, k oje su ipak z am išljene odlučno antički. Tu je sam o glava fiziognomički v red na pažn je, što u antičkoj p lastici n ik a d a n ije slučaj. Odeća dobi ja sasvim novi smisao koji n a p r o s to vlada ćelom pojavom. Statue konzula u k a p ito lin sk o m m u z e ju n a jb o lji su p r im e r za t o 1. Kroz izbušene ženice u da ljin u uprtih očiju telu je oduzet c elok up an izraz i p re n e se n u

2 Dehio, Geschichte der deutschen Kunst I, S. 16 ff 1 Wulff, Altchristl.-biz. Kunst, S. 153 ff 74

PRO PAST ZAPADA Makrokozam ono »pneumatičko«, m agisko načelo k o je u čoveku p r e tp o s ta v lja ju i neo-platonizam i odluke h r išć an sk ih koncila isto toliko koliko i M itra-religija i m azdaizam. Oko 300 godine pisao je p aganski »crkveni otac« Jamblih svoju k n jig u o s ta tu a m a b o go va2, u k o jim a je ono što je b ožansko — su p s ta n c ija ln o p risu tn o i d eluje na p o sm atrača,' Protiv ove ideje o ikoni, k o ja prip a d a pseudom orfozi, digla se tada sa Isto ka i Juga bu ra protiv ikona; b u ra k o ja p r e tp o s ta v lja je d n o s h v a ta n je um e tn ič k o g stvaralaštva kakvo je n a m a je d v a pristupačno. V

2 Geffcken, tums (1920), S. 113.

D er Ausgang des griech.-rom. Heiden75

GLAVA ČETVRTA

MUZIKA I PLASTIKA

PRVI DEO

LIKOVNE UMETNOSTI 1 O sećanje sveta višeg čoveka našlo je, ako ostavimo na stra nu m a te m a tič k o -p riro d n ja č k e krugove pretstava i sim boliku njih o v ih osnovnih p o jm ov a, svoj simbolički izraz n a j j a s n i j e u likovnim u m e tn o s tim a , k o jih im a bezbroj. Tu spada i muzika. I da su u isp itiv a n ja o hod u isto rije u m e tn o sti u nete i vrlo različite vrste muzike, u m e sto da n ju iz d v a ja ju iz oblasti slikarsko-plastičkih u m e tn o sti, m nogo bi se dalje otišlo u ra z u m e v a n ju onog'a o čemu se uo p šte i radi u ovom raz v o ju koji vodi je d n o j svrsi. I n ik a d a se neće razum eti onaj nag on za o b liko va nje m ko ji dela u umetnostima bez reči,1 ako se razlik ov anje optičkih i

1 Čim reč, koja je znak za saopštavanje onoga što se ima razumeti, postane izražajnim sredstvom umetnosti, ljudsko budno biće prestaje da kao celina nešto izražava ili da prima utiske. I umetnički upotrebljeni zvuči reči (da i ne pominjemo čitanu reč viših kultura, sredstvo prave literature) neprimetno odvajaju slušanje od razumevanja, j e r tu igra ulogu već uobičajeno i primljeno značenje reči. Sa sve većom moći ove umetnosti dospele su i umetnosti bez reči do načina izražavanja koji vezuju motive sa značenjima reči. Tako nastaje alegorija, motiv koji znači reč, kao u baroknoj skulpturi počev od Berninia; tako vrlo često slikarstvo postaje nekom vrstom pisanja pomoću slika, kao u Vizantu počev ođ drugog koncila u Nikeji (.787), koji ie umetnicima oduzeo slobodan izbor i uređenje ikona. Tako se razlikuje i arija Glukova, čija melodija izvire iz smisla teksta, od arije Aleksandra Skarlatia, čiji po sebi ravnodušni tekstovi treba samo da nose glas koji peva. Sasvim slobodan od značenja reči jeste visokogotički kontrapunkt trinaestoga veka, čisla arhitektura Ijudskih glasova, u kojoj se istovremeno peva više tekstova i duhovnih i svetovnih, čak i različitih jezika. 77

ŠPENGLER Propast Zapada a ku stičk ih sred stava sm a tra za n e što više od gole spolja šn jo sti. Nije to ono što deli j e d n u u m e tn o s t od druge. U m e tn o st oka i uva — • tim e n ije rečeno ništa. Fiziološke uslove izraza, p r im a n ja , p o sre d o v a n ja mogao je p recen iti sam o 19 vek. Isto tako malo obraća se, u bu k v a ln o m smislu, telesn om oku »raspevaha« Lorenova ili Vatoova slika, kao što se m alo obraća telesnom uvu m uzika koja, od B ah a na ovamo, k o n stru iše prostore. Antički odnos izm eđu u m e tn ič k o g dela i čulnog organa, na koji se tu uvek, i to ne na p ravilan način, misli — sasm a je drugi, m nogo je d n o s ta v n iji i m a t e r ij a ln ij i od našeg. Mi čitamo »Otela« i »Fausta«, mi stud ira m o p a rtitu re , tj. mi m e n ja m o čulo, da bi duh tih dela mogao na nas sasvim čisto delovati. Tu s p o lja š n ja čula a p e lu ju na u n u tr a š n je čulo, na čisto faustovsku i sasvim^ ne a n tič k u snagu mašte. B e s k r a jn a izm ena scena kod Šekspira, n a s u p ro t a ntičkom jedinstvu m esta, samo se tako m ože ražum eti. U k r a jn j e m > slučaju, kao što je baš kod Fausta, nije uop šte mogućna stvarna p re ts ta v a k o ja bi iscpla sadržaj celine. Ali i u muzici, već u A-capella kom p oziciji Palestrininog stila, p a onda, u n a jv e ć o j m eri, u » Stradanjim a« H ajnrih a Šica, fugama Baha, p o s le d n jim k v a rte tim a Betovena i u »Tristanu«, mi doživljavam o iza čulnih utisaka čitav je d a n svet drugih, u kom e se tek ja v lj a sva dubina i sve obilje. O tom e svetu može se govoriti i nešto saopštiti tek u p re n o sn im slikama, je r na m .ta h a rm o n iz a c ija dočarava plave, m rke, tam ne, zlatne boje, su m ra k e i p ra s k o z o rja , vrhove dalekih planina, bure, pro lećne pejzaže, p oton ule gradove, čudne likove. N ije slučaj što je B etoven nap isao svoja p o s le d n ja dela ka d a je bio gluv: tim e kao da se razdrešila i posledn ja veza, i p o sle d n ji okov. Za tu m uziku, i v iđ e n je i sluša nje podjednako je m o s t za dušu, ništa više. Grku je p o tp u n o stran taj vizionarski način u ž iv a n ja um etnosti. On m e r m e r pipa okom ; n je g a gotovo telesno d o d iru je pastozni zvuk »aula«. Oko i uvo za n je g a su p rim a o c i celog u tisk a koji se hoće da postigne. Nama već u gotici oko i uvo nisu više to bili. Ustvari, tonovi su nešto ra s p ro s tr to , ograničeno, bro jn o, kao što su to linije i boje; h a rm o n ija , melodija, slik,. rita m isto tako su r a s p r o s tr ti kao i perspektiva, srazm era, senka i k ontura. R a s to ja n je izm eđu dvc vrste slikarstva može biti b e s k r a jn o veće no izm eđu 78

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika istovrem enog slikarstva i muzike. P re m a n e k o j Mironovoj statui, p r ip a d a ju je d n o j i istoj u m e tn o s ti pejzaž Pusenov i p a s to ra ln a k a m e ra ln a k a n ta ta njegovog v rem ena, R e m b ra n t i o rg u ljsk e kom po zicije Bukstehud a, Pahelbela i Baha', Gvardi i opere M ocartove. Njihov unutrašnji oblikovni je z ik toliko je istovetan da p re m a Atoj istovetnosti i iščezava razlika optičkih i ak u stič k ih sredstava. V rednost koju je n a u k a o u m e tn o s ti o d v a jk a d a polagala na b ezvrem en sko p o jm o v n o ra z g ra n iča v a n je p o je d in ih oblasti u m e tn o sti samo d o ka z uje da se nije p ro d rlo u du binu problem a. U m etnosti su životne jedinice, a životno se ne m ože rasko m adati. Prvi korak učenih p e d a n a ta uvek je bio da podele b e s k r a j n u oblast u tobož večne p o je d in a č n e k om ade — sa neprom en ljiv im načelim a oblika! — • vršeći tu p od e lu prema čisto s p o lja š n jim sredstvim a i te h n ik a m a pojedinih u m etno sti. Odelili su »muziku« od »slikarstva«, »muziku« od »drame«, »slikarstvo« od »plastike«; a onda su definisali »slikarstvo uopšte«, »plastiku uopšte«, »trag ediju uopšte«. Ali, tehnički oblikovni jezik samo je maska pravoga dela. Stil nije, kao što je mislio pov ršni Sem per (pravi savrem enik D arvina i materijalizm a), proizvod gradiva, ' tehnike i • svrhe. Naprotiv, on je ono što je n e p ris tu p a č n o ra z u m u u um et nosti, o tk ro v e n je nečeg metafizičkog, ta ja n s tv e n o moranje, sudbina. On n e m a nikakv a posla sa m a te r ija ln im gran icam a p o je d in ih um etn osti. Postaviti u prvi red podelu u m e tn o s ti po uslovim a čulnog delov anja znači od m a h u po č e tk u pokvariti i u p ro p a s titi p ro b le m oblika. Kako se m ogla »plastika« uzeti kao rod u o p šte i kako su se m ogli iz n je ra zv ija ti opšti osnovni zakoni? Šta je »plastika uopšte«? A »slikarstvo uopšte«? Pa to i ne postoji. N ikada neće shvatiti d u b lja p i ta n j a onaj ko ne oseća da crteži Rafaela i Ticiana p r i p a d a j u dvem a različitim um etn o stim a , j e r prvi radi obrisim a, a drugi p o v ršin a m a svetlosti i senke; da u m e tn o s t Dota ili M a n te n je i um e tn o s t V erm era ili Van G ojena je d v a im a ju nečeg z ajedn ičk og , j e r prvi stv a ra ju potezom kičice neku v rs tu reljefa, a drugi na o b o je n o j površini n eku vrstu m uzike; da je d n a freska Polignotova i je d n a ravenska m ozaička slika, ni po o r u đ u kojim su rađen e, ne. mogu biti strp a n e u j e d a n rod. A čega im a ju z ajedničkog 79

ŠPENGLER Propast Zapada A

r a d ir a n je i u m e tn o s t F ra Andželika, p ro to k o r in ts k a slika na vazi sa gotičkim p ro zo ro m na katedrali, egipa tsk i reljef sa reljefom P a rtenon a? Ako j e d n a u m e tn o s t im a granice — granice n je n e duše k o ja je p ostala oblik — onda su one istoriske, a ne tehničke ili jiziološke1. U m e tno st je organizam, a ne sistem. Ne p o sto ji rod u m e tn o sti koji ide kroz stoleća i kulture, čak i gde to b o ž n je tehničke tradicije — kao u slu ča ju R en esansa — isprva z a v a ra v aju pogled i kao da svedoče o večnom v aženju antičkih zakona u m etn osti, u d ubini vlada p o tp u n a različitost. N em a ničeg u grčko-rimskoj u m e tn o sti što bi bilo srodno sa Oblikovnim je z ik o m Donatelove statue, Sin jorelieve slike, M ikelandželove fasade. Unutrašnje srod na sa k v a tro č e n to m — • je s te je d in o isto vrem ena gotika. Ako su egipatski kipovi »uticali« na arhaički grčki tip Apolona, ili e tru šč a n sk e n a d g ro b n e slike na ra n o to s k a n s k a p r e ts ta v lja n ja , to znači isto toliko kao kad Bah piše fugu na je d n u stra n u tem u, da bi pokazao šta može n jo m e izraziti. Svaka p o je d in a č n a um etn o st, kineski pejzaž kao i egipatska p la stik a i gotički k o n tra p u n k t, samo je jednom tu i ne v raća se nikad više sa svojom dušom i svojom simbolikom.

2 P o ja m oblika ovde d o b ija m o ćno je d n o proširenje. Ne samo tehničko oruđe, ne samo oblikovni jezik, nego čak i izbor samog roda umetnosti je s te izražajno sredstvo. Ono što za p o je d in o g u m e tn ik a znači stvaran je glavnog dela (za R e m b r a n ta Noćna straža, za Vagn e ra Majstori pevači), to za životnu is to riju j e d n e kulture znači stv a ra n je je d n e vrste u m e tn o sti kao celine, tj. ono znači epohu. Svaka od tih u m e tn o sti je s te organizam za sebe, bez p r e th o d n ik a i poslednika, ka d a se ostavi na stra nu ono površno i spoljašnje. Svaka teorija, ko nvencija, tehnika p r ip a d a n je n o m k a r a k te r u i

1 Posledica naših učenih metoda jeste jedna istorija umetnosti koja isključuje istoriju muzike. Ona prva ulazi u sastav obrazovanja, a ova druga je ostala stvar stručnjackih krugova. To je isto tako kao kad bi se htela pisati grčka istorija isključivši istoriju Sparte. A time teorija »umetnosti uopšte« postaje dobronamerni falsifikat. 80

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika n e m a ničeg večnog ni opšte važećeg. K ada se je d n a od tih u m e tn o s ti začinje, kada se gasi, da li se gasi, da li se p re o b ra ž av a u drugu, zašto ova ili ona od niih n e d o s ta je je d n o j k u ltu ri ili u n jo j vlada — sve to spada jo š u oblik u n a jv iše m smislu, kao i ono drugo pita nje : zašto se p o je d in i slikar ili m uz ič a r — m a d a toga n ije svestan — odriče p o je d in ih o dre đe n ih tonova b o je ili harm.onija, a druge voli toliko da ga po n jim a po zn am o lako? Teorija, pa ni te o r ija današnjice, n ije uvidela značaj ove grupe p ita n ja . Pa ipak, tek ta stran a fiziognom ike u m e tn o s ti d a je k lju č za ra z u m e v a n je tih pita n ja . Pod p r e tp o s ta v k o m p o m e n u te »podele um etnosti« i ne is p itu ju ć i to teško p ita n je b o lje i bliže, do sada se sm atralo da su sve um e tn o sti m oguće svuda i uvek, pa se n e d o sta ta k ove ili one, ovde ili onde, pripisivao s lu č a jn o m 1 n e d o s t a j n j u stvaralačkih ličnosti ili prilika i m ecena, »koji bi u m e tn o s t uop šte na n je n o m p u tu dalje vodili«. To je ono što sam nazvao p r e n o š e n je m načela u zročnosti iz sveta onog što je po stalo u svet p o s t a ja n j a . Zato što se n ije imalo oka za sasvim drugu logiku i n užno st životnoga, za sudbinu i za ono što se u n je n im iz ra ž a jn im m o g u ć n o stim a ne može izbeći i što se nikad ne vraća, uzimali su se m a te rija ln i, lako pristu pačiii, po vršinsk i uzroci — da bi se iskon stm isao površni red i n a d o v ezivanje d o g a đ a ja u istoriji um etn osti. *- N U kazano je o d m a h u p očetk u na p o v ršn u pretstavu liniskog razvitka »čovečanstva« kroz stari — sredn ji — novi vek, k o ja n as je učinila slepim za istinitu sliku istorije visokih k u ltu r a i n je n e struk tu re. Istorija u m e tn o sti je osobito j a s a n prim er. Pošto se uzelo da p o s to ji j e d a n broj stalnih i ja s n o definisanih oblasti u m e tn o s ti kao ne što što je samo po sebi razumljivo, n a p r a v lje n a je isto rija tih p o je d in a č n ih oblasti p re m a isto tako »po sebi razum ljivoj« shem i stari — sre d n ji — novi vek. Tu, na prim er, indiska i istočno-aziska u m e tn o st, u m e tn o s t A ksum a i Sabe, u m e tn o s t Sasanida i R usije, n isu našle m esta, ili su obrađivane kao dod atak ili n isu u o p šte obrađivane, a niko nije u tom i takvom n a d o v e ziv an ju otkrio b esm isleno st cele m eto de: ona shem a m o ra la je biti po svaku cenu isp u n je n a činjen icam a. Išlo se bez r a z m iš lja n ja za jed81

ŠPENGLER Propast Zapada nim be sm isle n im k r e ta n je m gore i dole. Govorilo se o v re m e n im a z a sto ja kao o »prirodnim pauzam a«, o »vrem enim a propasti« onde gde je je d n a velika umetnost uistini u m irala, o »vrem enim a ponovnog rađanja« onde gde se za nep o m u ć e n i pogled r a đ a la sasvim jasno druga je d n a u m e tn o s t na drugom tlu i kao izraz drugog ljudstva. I danas se jo š uči da je R enesans ponovio Gađanje antike, pa se, na jz a d , iz toga izvlači zaklju č a k o m ogućnosti i o p ra v u da se u m e tn o s ti koje se s m a tr a ju slabim a ili već i u m rlim a (a sa d a šn jic a je u to m pogledu pravo p o lje pogibije) ponovo stave u p o k r e t svesnim novim fo rm ira n je m , p r o g r a m im a ili na siln im »oživljavanjima«. Ali, baš p ita n je zašto se j e d n a velika u m e tn o s t — a n tička dra m a sa E u rip id o m , fiorentinska p la stik a sa M ikelandželom, in s tru m e n ta ln a m uzika sa Listom, V agnerom i B ru k n e ro m , obično završava je d n o m izn e n a d n o š ć u i otsečnošću k o ja d eluje simbolički — baš to p ita n je je u s ta n ju da o b ja sn i ono što je organsko u ovim u m e tn o stim a . R a z m o trite 'stvar dobro, pa ćete se uveriti da o »ponovnom rađ an ju « ni je d n e jed in e z n a č a jn e u m e tn o sti n ik a d a nije moglo biti ni govora. Iz stila p ira m id a ništa nije prešlo u dorski stil. Ništa ne vezuje antički h ra m sa isto čn jač k im bazilikama, j e r p re u z im a n je antičkog stub a kao građevnog dela (najvažnije za površni pogled) isto tako je malo važno kao i Geteova p rim e n a antičke m itolog ije u njegovoj klasičnoj V alpurgiskoj noći. Vera u ponovno r a đ a n je ma koje antičke u m e tn o sti na Z a p a d u 15 veka — čudno je u o b ražen je. I samo antičko kasno doba odreklo se m uzike velikog stila, za k o ju je p o sto ja la m o g u ć n o st u d o rsko m ra n o m dobu: to nas uči o znač a ju starinske Sparte po ono što će se k a sn ije pojaviti u muzici (Terpander, Taletas, Alkm an ta m o su delovali u v rem e kad je na drugim m e stim a n a s ta j a la u m e tn o s t statua). Isto tako p red a rab esko m iščezava n a jz a d sve ono što je m ag iska k u ltu ra p o k u šala u početku sa frontalnim kipom , du bokim reljefom i mozaikom, a pred v e n e cijan sk im u lja n im slikarstvom i pre d in s tru m e n ta ln o m m uzik om b a ro k a sve ono što je nastalo u plastici pod senkom gotičkih ka te d ra la u Šartru, Remsu, B am bergu, N au m b u rg u i n a jz a d u N irnb ergu Petra Fišera i u Fiorenci Verokia.

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika 1\ ' 3 ~ . i Posejdo no v h ra m u P e stu m u i M in ste r u Ulmu, dela n a jz re lije dorike i gotike, ra z lik u ju se kao euklidovska g e o m e trija telesnih graničnih po vršina od analitičke g eom etrije p o lo ž a ja p r o s to r n ih ta č a k a u odnosu na osovine pro sto ra. Sva antička građevinska umetnost p o č in je spolja, sva z a p a d n ja č k a iznutra. I arab lja n sk a p o č in je iznutra, ali ona tu i ostaje. Samo i jedino faustovska d uša po treb o v a la je stil koji pro dire kroz zidove u b e s k r a jn i svetski pro sto r, stil koji i unut r a š n j u i s p o lja š n ju stran u čini o d g o v a ra ju ć im slikam a je d n o g istog o s e ć a n ja sveta. Bazilika i građevina sa k u b e to m m ogu biti spolja a rh ite k to n sk i ukrašene, ali one ta m o nisu arhitektura. Ono što se vidi kad im se čovek približi de lu je kao zaštita i kao p o k riv a n je ta jn e . Oblikovni je z ik u p ećin sko m su tonu nalazi se tu samo za skup vernih, i u tom e i je s te srodnost izm e đ u n a jv iših p r im e ra ovog stila i n a j p r o s t i j i h mitreja i k atakom bi. To je bio prvi snažni izraz je d n e nove duše. Čim je g erm ansk i duh uzeo u posed ovaj bazilikalni tip, počelo je čudesno m e n j a n j e svih građevinskih elem enata po p o lo ž a ju i po smislu. Ovde, na faustovskom severu, s p o lja šn ji oblik građevine, i to od k a te d ra le pa sve do pro ste kuće za stanovanje, odnosi se sada na smisao u kom e se vrši podela unutrašnjeg prostora. M ošeja tu podelu p re ć u tk u je , antič ki h r a m je ne poznaje. F austovsk a građevina ima »lice« a ne samo fasadu; n a s u p r o t tome, frontalna strana p e rip te ra samo je strana, a građevina sa centralnim k ubetom , po svojoj ideji, n em a fronta. Licu, glavi, u faustovskoj građevini, p r id ru ž u je se tru p sa udovima, koji^ se p ro te ž e kroz p r o s tr a n u ravan (kao kate d ra la u Š pajeru) ili se uzdiže u nebo sa b e z b ro jn im šilja tim to r n jić im a p rvo bitn oga n a c rta (kao katedrala u Remsu). M otiv fasade, k o ja gleda p o s m a tra č a i govori m u o u n u t r a š n j e m smislu kuće, ne vlada samo našim p o je d in a č n im građevinama, već i celokupnom , pro z o rim a b og atom , slikom naših ulica, trgova i grad o v a 1.

1 Slične su svakako bile slike starih egipatskih ulica, ako se to sme zaključiti po nađenim pločicama kuća u Knososu (H. Bossert, Alt-Kreta (1921) T. 14), a pilon je baš prava fasada. 83

ŠPENGLER Propast Zapada R ana velika a r h ite k tu r a m a ti je svih u m e tn o s ti ko je dolaze posle nje. Ona o d r e đ u je n jih o v izbor i n jiho v duh. Zato je is to rija antičke likovne u m e tn o s ti bila ne p re sta n i rad na u s a v rš a v a n ju je d n o g ideala, na osva j a n j u slobodnog lju d s k o g tela kao skupnog p o jm a čiste telesne sadašnjice. Izgrađivao se h ra m nagog tela, kao što je faustovska m uzika, počev od najranije g k o n tr a p u n k ta do in s tru m e n ta ln o g stava 18 veka, n e p re sta n o podizala k a te d ra lu glasova. N ije se uo p šte razum eo pa to s te apoliniske te ž n je za k o jo m se stolećima išlo, j e r se n ik a d a n ije osetilo da arhaički reljef, k o rin tsk o slikarstvo na ilovači i atička freska c ilja ju na čisto materijalno telo bez duše (ni h r a m tela n e m a svoje »iznutra«), sve dok Poliklet i F id ija nisu naučili da ga savršeno savladaju. Čudnim slepilom sm atrala se ova v rsta p lastike za o pšte važeću i svuda m oguću, za »plastiku uopšte«, i p isala se n j e n a isto rija i teorija, u k o jo j su n a vo đe n a sva v re m e n a i svi narodi. I naši vajari, pod u tisk o m neisp ita n o p r im lje n ih renesansnih u č e n ja, govore i d a n d a n a s jo š da je nago telo lju d sk o n a jv a ž n iji, p rvenstv en i i pravi p r e d m e t »likov ne u m e tn o sti uopšte«. Uistini, ova u m e tn o s t statue, koja izobražava sa svih stra n a nago telo, slobodno ga p o s ta v lja ju ć i na ravan, p o sto ja la je samo je d a n p u t, baš u antici, i samo tam o, j e r je p o sto ja la samo ta je d n a k u ltu r a k o ja je p o tp u n o odbacivala prekoračiv a n je čulnih granica za lju b a v prostora. E g ip a tsk a statua bila je uvek izrađivana p r e d n j o m svojom stranom , dakle kao n e k a v a rija c ija plitk og reljefa. A prividno an tički pro o se ć a n e statu e R enesansa nisu ništa drugo do polugo tičk a rem iniscencija. Uostalom , čovek se začudi koliko ih m alo im a — ka d a se p o tru d i da ih izb r o j i 1. Razvoj ove n e u m o ljiv o besprostorne u m e tn o sti isp u n j u j e tri stoleća od 650 do 350, od u s a v r š e n ja dorike, k o ja je sledovala isto vrem eno sa p o č e tk o m težn je za o slo b o đ e n je m figure do fron taln e egipatske vezanosti (niz »figura Apolona «2 pre d o č a v a nam b o rb u oko postavljanja problem a), pa do p o ja v e h elenizm a i njegovog iluzionističkog slikarstva, k oje z a k lju č u je veliki stil. N ik a da se ova p la stik a neće m oći d o sto jn o

1 Giberti pa i Donatelo nisu jo š izašli iz gotike; Mikelandželo oseća već na barokni, tj. muzički način. Đeonna, Les Apollons archaigues (1909). 84

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika oceniti, ako se ne shvati kao p o s le d n ja i n a jv iš a antička umetnost koja je proizišla iz površinske umetnosti i koja se najpre pokoravala fresko-slikarstvu, a potom ga savladala. Tehničko n je n o poreklo sigurno se dade izvesti iz p o k u š a ja da se figuralno obradi visoko-arhajski stub ili ploče ko je su služile za pokrivanje zida u h r a m u .3 A ovde onde p od ra ž a v a n a su egip a tsk a dela (D idim ajonski kipovi u sedećem stavu kod Mileta), iako je vrlo m alo grčkih u m e tn ik a m oglo videti m a k oje od njih. A kao ideal oblika proizilazi statua iz arhaičkog slikarstva na ilovači (prolazeći u sp u t i kroz reljef), iz koga se razvila i freska. Obe ove vrste vezane su uz telesni zid. Ova p la stik a može se sve do M irona p o s m a tra ti kao reljef koji se odvojio od površine. N a jz a d se figura o b ra đ u je kao telo za sebe pored tela građevine, ali o sta je silueta p re d z id o m 1. I s k lju č u ju ć i dubinski pravac, ona se širi frontalno p red p o sm a trač e m ; jo š i M ironov M arsias m ože se bez m u k e i bez osobitih sk ra ć iv a n ja oslikati na vaze i nov ac2. Zato od obe kasne u m e tn o sti velikoga stila, počev od '650, freska bezuslovno im a vodstvo. Vrlo veliko siro m aštv o tipova p o tv r đ u j u slike k oje se uvek pre no d rugde j a v l j a j u na vazama, a k o jim a tačno odgov a r a ju često m nogo k a s n ije skulpture. Z nam o da je g rupa k e n ta u r a sa z a pa d no g slem ena O lim pije izrađena po slici. N a eginskom h r a m u razvoj od zapadnog do istočnog slemena znači k o rak od freske ka telesnosti. P re o k re t se iz vršu je oko 460 sa Polikletom , i od tada, o b rn u to ra n ije m , p la stič ke grupe p o s ta ju obrascem za strogo slikarstvo. Ali tek sa Lizipom svestrano iz ra đ iv a n je tela p o s ta j e p o tp u n o verističko, sprovođeno kao »činjenica«. Dotle, čak jo š i u P raksitela, nalazimo je d n o širenje u s tra n u sa oštrim obrisom , koji se ja s n o vidi sa je d n o g ili sa dva stajališta. T ra jn o svedočanstvo da je slobodna plastika proizišla iz slikarstva j e s t e v iše b o jn o o b r a đ iv a n je mramo-

3 Woermann, Gesch. der Kunst I (1915) S. 236. Za ono prvo služi kao prim er heramieska Hera i stalna naklonost da se stubovi pretvaraju u karijatide; za ovo drugo nikandriska Artemida u svom odnosu prema najstarij oj tehnici »metopa«. 1 Većina dela su slemene grupe li metopi, ali ni figure Apolona ni »Devojke« sa Akropolja sigurno nisu slooodno, stajale. Von Salis, Kunst der Griechen (1919) S. 47, 98 f. 85

ŠPENGLER Propast Zapada ra — • o kom e n išta nisu znali R enesans i klasicizam i k oje bi oni osećali kao v a rv a r s k o 3 — kao i statue od zlata i slonove kosti i u k ra š a v a n je e m a ljo m bronzanih figura ko je se b lis ta ju u p riro d n o m zlatnom tonu.

4 O dgovarajući stu p a n j z a p a d n ja č k e u m e tn o sti ispun j u j e tri stoleća, od 1500 do 1800, od k r a j a kasne gotike do o p a d a n ja rokokoa, a tim e do k r a ja velikog faustovskog stila uopšte. U tom e vrem enu, odgovaraju ći sve svesnijoj volji za p r o s to rn o m transcendencijo m , razvila se i n s tr u m e n ta ln a m u zika u u m e tn o s t koja gospodari. N a jp re , u 17 veku, m uzika slika karakterističnim zvučnim b o ja m a in s tru m e n a ta , su p ro tn o šć u gudača i duvača, pevačkih i in s tru m e n ta ln ih glasova. Ona ima a m b ic iju — sasvim nesvesno — da čini isto što i veliki m a j s to r i od Ticijana do Velaskeza i Remb ra n ta . Ona p o s ta v lja slike: u svakom stavu je d n u temu sa opisivanjim a, a tem elj i pozadinu' čini basso continuo; to je sonatski stil od Gabrielia (f 1612) do Korelia (f 1713). Ona slika h e r o js k e pejzaže u pastoralnoj kantati; ona crta p o r tr e t lin ija m a m elodike u M onteverdievoj Tužbalici Ariadne (1608). Sve to otstupa sa n e m a čk im m a jsto rim a . Slikarstvo više ne vodi. M uzika p o s ta je apsolutnom i ona — opet nesvesno — u 18 vcku vlada slikarstvom i građevinarstvom . Plastika biva sve o dlučnije isklju čivan a iz d u bljih mogućnosti ovog oblikovnog sveta. Ono što k a ra k te riš e slikarstvo pre i posle premešta n ja iz Fiorence u Veneciju, dakle slikarstvo Rafaela i Ticijana, kao dve p o tp u n o različite u m etn osti, je ste plastički duh prvoga, koji stav lja sliku n a p o re d o sa reljefom, i muzički duh drugoga, koji svoju tehniku vidljivih poteza kičice i atm osferskih d ub inskih delov a n ja stavlja na p o re d o sa h r o m a tik o m duvačkih i gudačkih horova. U viđ anje da je tu pred n a m a suprotnost a ne prelaz — p re sud no je za ra z u m e v a n je organizma ovih um etn osti. Čuvajm o se baš ovde od aps3 Ba š i s k l j u č i v a l j u b a v p r e m a beloni k a m e n u j e s t e , k a r a k t e r i s t i č n a za s u p r o t n o s t a n t i čk o g i r e n e s a n s n o g osećanj a.

86

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika tra k tn e p re tp o sta v k e »večnih zakona um etnosti«. Slikarstv o je samo je d n a reč. Gotičko slikarstvo na staklu samo je sastavni deo gotičke arhitekture. Ono je služilo n je n o j strogoj simbolici, kao što i rano-egipat ska, ra n o -a ra b ljan sk a, kao što i svaka druga u m e tn o s t u tom stad iju služi je z ik u kam ena. Sagrađivale su se odevene figure kao i katedrale. Bore i nabo ri bili su ornament na jv iše čistote i strogosti izraza. Na pogrešn om smo p u tu ako n jih b v u »ukrućenost« kritikujem o. sa n atura listič ko -im ita tiv nog stanovišta. I m uzika je, isto tako, samo je d n a reč. Svuda i uvek bilo je »muzike«, i pre svake prave k ultu re, pa i m eđ u životinjam a. Ali a ntička m uzika višega stila nije bila n išta drugo do plastika za uvo. Grupe u četiri tona, h r o m a tik a i e n h a r m o n ik a 1 im a ju te k to ničko a ne h a rm o n ič k o značenje: a to je razlika izm eđu tela i pro sto ra . Ova m uzika je jednoglasovna. Mali bro j ins tru m e n a ta razvija se u p ra v c u plastike tona, a egipa tsk a harfa (po svojoj zvtičnoj boji m ožda slična cimbalu) biva baš zbog toga odbijena. Ali, pre svega, melodija p o s ta je k v a n tita tiv n a (kao antički stih počev od H o m e ra pa do v re m e n a H a d rija n a ), o b ra đ iv a n a ne po akcentu, a to znači: slogovi su tela, i n jih o v obim odlu č u je o ritm u. N a m a su n e ra z u m ljiv e čulne draži ove um e tn o sti, kako nas p o u č a v a ju neznatni ostaci njeni. A to bi trebalo da nas n a g n a na ra z m iš lja n je i o utisku s ta tu a i fresaka kom e se teži i koji se postiže, j e r mi tu nik a d ne d o ž iv lju je m o onu draž k o ju su one vršile na antičko oko. Isto tako n e ra z u m ljiv a nam je i k in e sk a muzika, u k o jo j mi, po sudu obrazo van ih Kineza, ne m ožem o da ra z lik u je m o vesela m e sta od ž a lo s n ih 1. I o brnuto, Kinez oseća z a p a d n ja č k u m uziku bezrazlično kao marš, što odlično o dražav a u tisa k ritm ič k e dinam ike našega života na ritm ič k i nenaglašeni »tao« kineske duše. Ali tako oseća stra n a c celu n ašu k u ltu r u uopšte, e n e rg iju u p r a v lje n o s ti c rk venih brod ov a i sistema sprato va svih fasada, d u b in sk u persp e k tiv u slika, hod tra g e d ije i pripovetke, pa i hod tehnike i celokupnog p riv a tn o g i ja v n o g života. Mi taj takt im a m o u krvi

1 Po aleksandrinskoj jezičkoj upotrebi. Za nas te reči znacje nešto sasvim drugo. Isto tako osećamo mi ceiokupnu rusku muziku kao beskrajno žalosnu, što, po tvrđenju pravih Rusa, za njih same nije slučaj. 87

ŠPENGLER Propast Zapada i zato ga i ne p rim e ć u je m o . On d elu je kao n e sn ošljiv a d is h a r m o n ija kada o d zv a nja p o re d r itm a je d n o g stranog života. Sasvim je drugi svet a ra b lja n s k e muzike. Mi smo do sada uzimali u ozbir samo m u z ik u pseudomorfoze: vizantinske h im n e i je v re js k o p s a lm o d ija n je , pa i n jih sam o utoliko ukoliko su p ro d rli u crkvu dalekog zapada kao antifoni, o d g o v a ra n je i a m b ro z ija n sk o pojanje. Ali, ra zum e se samo po sebi da nisu samo religije z apadno od E dese imale sveštenu m uzik u istoga stila: sinkretistički kultovi, pre svega sirska religija sunca, gnostičari i m andejci, nego su je ta kođ e imale i istočne religije: m azdaisti, m a n ih e jc i, M itrini vernici sinagoge Iraka, a ka snije n e sto rija n c i. Isto tako razum e se samo po sebi da se na p o red o sa n jo m razvijala i vedra svetovna muzika, pre svega u ju žno-arab ljans kom i sasanidsk om viteštvu, kao i to da su obe te m uzjke postigle svoje savršenstvo u m a v a rsk o m stilu od Š panije do Persije. Od ovog b og atstv a faustovska duša po z a jm ila je samo neke oblike zapadn e crkve, ali ih je odm ah, jo š u 10 veku (Hukbald, Gvido Areco), p ro tu m a č ila iznutra na sasvim drugi način, kao »marš« i kao simbol be sk ra jn o g prostora. Prvo se dogodilo po m o ć u ta k ta i. te m p a melodike, a drugo p o m o ć u polifonije (a isto vrem eno u pesn ištv u po m o ć u rime). D1a bism o to razumeli, m o r a m o razlikovati im ita tiv n u 1 od ornam entalne strane muzike. Pa ako mi zbog prolaznog bića svih tonskih s t v a r a n ja 2 i p o z n a je m o samo m u zičku k u ltu ru Zapada, ipak na m je to savršeno dovoljno da otkrije m o d v o stra n o st razvoja, bez k oje se is to rija umetnosti u o p šte ne može razum eti. Ona prva strana, imitativna, je s te duša, pejzaž, osećanje, a ova druga, orn a m en ta ln a , je s te strog oblik, stil, škola. Ona p rv a poja v l j u j e se u onom e po čem u se ra z lik u je m uzik a po je d in ih ljudi, n a ro d a i rasa, a ova druga u p ravilim a stava. Postoji u zapadnoj Evropi ornamentalna muzika velikoga stila (to je ona kojoj je p a n d a n antička

1 »Imitovanje« u baroknoj muzici znači nešto sasvim drugo, naime preslikavanje jednog motiva u drugoj obojenosti (drugom stupnju tona). Jer note koje su jedine preostale govore samo onome koji jo š poznaje ton i obradu odnosnih izražajnih sredstava i koji njim a vlada. 88

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika p lastik a stroge vrste), m u zika k o ja je u vezi s istorijo m g r a đ e n ja katedrala, k o ja je bliska sholastici i mistici i k o ja nalazi svoje zakone na rod no m tlu visoke gotike izm eđu Sene i Šelde. K o n tr a p u n k t se ra z v ija isto v rem en o sa sistem om g r a đ e n ja koje teži u vis, i to iz »rom anskog stila« D iskanta i F o b u rd o n a sa njihovim je d n o s ta v n im p o k re to m p a ra le ln ih i su p ro tn ih linija. On je a rh ite k tu ra lju d sk ih glasova i može se-zamisliti, kao i grupe sta tu a i slika na staklu, samo u sklopu ovih k a m e n itih svodova. On je visoka umetnost p ro sto ra , istog onog p ro s to r a koji je m atem atički izrazio N ikola Orezmo, episkop iz L iziea1, uvođen je m koordinata. To je pravi rinascita i reformatio, kako ih je 1200 sagledao Jo ah im Floriski, to je rađan je je d n e nove . duše, odraženo u ogledalu oblikovnog je z ik a nove u m etnosti. N a p o re d o n a s t a je po za m c im a i selima svetovna imitativna m uzika tr u b a d u r a , m in ezengera i svirača, k o ja kao »ars nova« p ro d ire iz p ro v a n sa lsk ih dvorova u palate to sk an sk ih p a tric ija , oko 1300, u vre m e Dantea i P etrarke. To su p ro sto p raćene m elodije, koje d ir a ju u srce svojim d u ro m i m olom, kancone, madrigali, kačie; tu je i ne k a vrsta galantne operete, Igra. o Robenu. i M arioni od A dam a de la Ala. Posle 1400 n a s ta ju iz toga višeglasovne forme stava, ron do i balada. To je »umetnost« za publiku. Slikaju se scene života, ljubav, lov, ju n a štv o .' Tu se radi. o m elo diskim p ro n a la sc im a , a ne o simbolici v o đ e n ja linije. Tako se čak i m uzički ra z lik u ju z am ak i katedrala. K a te d ra la jeste m uzika, a u zam k u se m uzika pravi. Ona p rv a p o čin je te o rijo m , ova dru ga improvizacijom. Tako se ra z lik u je b u d n a svest i biv stvo van je, duhovni i viteški pevač. Im ita c ija je bliža, životu i upra v lje n o s ti i zato p o č in je m e lodijom . Sim bolika kontr a p u n k ta p rip a d a p r o s to r n o s ti i tu m ači b e s k r a jn i p r o s to r polifonijom. Blago »večnih« pravila i blago nera z o rljiv ih n a ro d n ih m e lo d ija je su re z u lta t od koga se h r a n i jo š i 18 vek. Ova su p ro tn o st otkriva se umetnički i u' sup ro tn o sti staleža Renesansa i Reformacije. D v o rja n sk i u kus Fiorence p rotivreči duhu k o n tra p u n k ta. Razvoj strogog to n sk o g stava od »motete« do čet-

1 1323— 1382, savremenik Mašoa i Filipa Vitria, u čijoj su generaciji konačno utvrđeni kanoni strogog kontrapunkta. 89

ŠPENGLER Propast Zapada voroglasovne službe bo žje (zaslugom Denstepla, Benšoa i Difea, oko 1430) vezan je p o tp u n o uz k ru g gotičke a rhitek tu re. Od Fra Andželika do M ikelandžela veliki H o la n đ an i v la d a ju sami o rn a m e n ta ln o m muzikom. Lorenco de Mediči m o rao je da pozove na kate d ra lu Difea, j e r se u Fiorenci niko nije razum evao u stro go m stilu. I dok su ovde Leonardo i Rafael slikali, podigli su na severu Okegem (f 1495) i nje g o v a škola i ž o k e n D epre (f 1521) polifoniju lju d sk ih glasova do v rh u n c a n je n o g formalnog savršenstva. Obrt u kasno doba n a v e šć u je se u Rim u i Veneciji. Sa b a ro k o m vodstvo m uzike prelazi na J ta liju , ali istov rem en o a rh ite k tu ra p r e s t a je biti m e ro d a v n a um etnost; o b ra z u je se grupa faustovskih p o je d in a č n ih u m e tn o sti u čijem je središtu slikarstvo uljem . Oko 1560, sa a-capella-stilom Palestrine i O rlanda Lasa (obojica j* 1594) p re s ta je vladavina lju dsko g glasa. Njegov vezani zvuk ne može više da izrazi strasni nagon ka b e s k r a jn o m i povlači se ispred zvuka ho rova gudačkih i duvačkih in stru m e n a ta . U isti m a h n a s ta je u Veneciji ticijansk i stil novog m adrigala, čije melodičko ta la s a n je preslikava smisao teksta. Muzika gotike bila je -arhitektonska i vokalna, a m uzika b a ro k a je slikarska i in stru m e n ta ln a . Prva ko nstruiše, dru ga radi motivski; u to m e je u je d n o i k o rak od neličnog oblika ka ličnom izrazu velikih m a jsto ra . Jer su sve u m e tn o sti postale gradske, pa dakle i više svetovne. M etoda general-basa, k o ja je p o stala n e p o sre d n o pre 1600 u Italiji, ra č un a se virtuozim a, a ne sa asketima. Od ta d a je veliki za d a ta k bio ra s te z a n je tonskog tela u b e s k ra jn o s t, šta više njegovo r a s tv a r a n je u beskrajni prostor tonova. Gotika je razvila in s tru m e n te u p orodice određen e zvučne boje; sad n a s ta je »orkestar«, koji se više ne p oko rava uslovim a lju dsk og glasa, već ga p o d r e đ u je ostalim glasovima. To odgovara isto v rem eno m k o rak u geom etriske analize Ferm aove ka čisto funkcionalnoj D ekartovoj. U Zarlinovoj Nauci o harmoniji (1558) p o ja v lju je se prava persp ektiv a čistog tonskog prostora.- P o č in ju da se raz lik u ju o rn a m e n tsk i i fun dam en tski instrum en ti. Iz m elodike i u k r a š a v a n ja n a s ta je novi »motiv«, čije sp ro v o đ e n je vodi ka novom ra đ a n ju k o n tr a p u n k ts k o g duha, stilu fuga, čiji je prvi m a js to r Freskobaldi, a v rh u n a c Bah. N a su p ro t vokalnoj službi b ožjoj i »moteti« n a s ta j u velike, čisto in90

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika s tru m e n ta ln o z am išljene, b a ro k n e forme o ra to riu m a (Karisimi), k a n ta te (Viadana), opere (Monteverdi). Bilo da m elo d ija b asa »koncertira« pro tiv viših glasova, bilo da viši glasovi »koncertiraju« je d a n protiv drugog na pozadini basso continuo, uvek su to zvučni svetovi ka ra k te ristič n o g izraza, koji d e lu ju je d n i na druge u b e s k ra jn o s ti tonskog p r o s t o r a ; p o d u p iru se, pojačavaju , po tiru, osv e tlja v aju, prete, n a t s e n j u j u se: igra k oja se može opažajno pre ts ta v iti gotovo je d in o pretstavam a isto vrem en e analalize. Iz ovih oblika ra n o g slikarskog b a ro k a proizilaze u 17 veku razne vrste sonate, svita, simfonija, concerto grosso, sa sve čvršćom u n u tr a š n jo m str u k tu r o m stavova i njiho vo g n iz a n ja , te m a tsk o g spro vođen ja i modulacije. Time je n a đ e n veliki oblik, u čijoj su m oćnoj dinam ici Koreli, H endl i Bah podigli do vlada j uče u m e tn o sti m u z ik u Zapada, k o ja je p o sta la p o tpu no bestelesna. Kada su N ju tn i L a jb nic oko 1670 otkrili infinitezimalni račun, stil fuga bio je završen. A oko 1740, kada je Ojler počeo da formuliše k o n a č n u struktu r u funkcionalne analize, Štamic i n jegov a generacija p ro na šli su p o s le d n ji i n a jz re liji oblik m uzikalne o rn a m e n tik e , oblik četvoročlanog stava kao čiste besk r a jn e p o k re n utosti. Je r ta d a je valjalo učiniti jo š jedan korak: te m a fuge »jeste«, tem a novog stava »postaje«. Tamo sp ro v o đ e n je da je sliku, a ovde dramu. U m esto niza slika n a s t a j e cikličko nadovezivanje'. Po reklo ovog ton sko g je z ik a leži u n a jz a d p o stig n u tim m o g u ć n o stim a naše n a j d u b l j e i n a jp r is n i je gudačke muzike. I kao što je violina n a jp le m e n itiji od svih ins tru m e n a ta koje je izmislila i izradila faustovska duša da bi mogla govoriti o svojim p o sle d n jim ta jn a m a , tako i n je n i n a jo n o s tr a n ij i, n a jsv e tiji tre n u c i potpunog zanosa je su u g udačkom k v a rte tu i violinskoj sonati. Ovde, u kameralnoj muzici, dostiže zapadnjačka umemost uopšte svoj vrhunac. Pra-simbol b e sk ra jn o g p ro s to r a ovde je isto ta k o savršeno došao do izraza kao pra-sim bol zasićen telesnosti u Doriforu Polikletovu. K ad je d n a od tih, neizrecivo čežnjivih, violinskih m e lo d ija luta kroz p r o s to r što ga oko n je šire zvuči p r a t n j e orkestra, kod Tartinia, Nardinia, H a jd n a , Moc a rta i Betovena, nalazim o se p re m a je d n o j um etnos-

1 Einstein, Gesch. der Musik, S. 67. •

/

91

ŠPENGLER Propast Zapada ti k o ja se može A kropolja.

staviti

n a p o re d o jed in o

sa delima

Time faustovska m u zika p r e o v la đ u je n ad svima drugim u m e tn o stim a . Ona p r o g a n ja pla stik u statue i trp i samo savršeno m uzikalnu, rafinirano n e a n tič k u i R e n e sa n su su protnu , sitnu u m e tn o s t pocelana, k o ja je bila p r o n a đ e n a kada je k a m e ra ln a m u zika dospela cjk> odlučnog važenja. Dok je gotička p la stik a p o tp u n o arh ite k to n sk i o rn a m e n t, u p leteno čokoče lju d sk ih figura — p la stik a ro ko koa je ču desan p r im e r privd ne plastike, k o ja ustvari podleže p o tp u n o oblikovnom je z ik u muzike. Tu se vidi do kojeg stepena m ože teh nika koja vlada na p r e d n je m pla n u u m e tn ič k o g života da protivreči pra v o m oblikovnom je z ik u koji se iza n je skriva. N eka se u p ore di Koazvoksova »Venera k oja čuči« (1686) u L uvru sa n je n im antičkim ob rascem u Vatikanu. To je p la stik a kao m uzika, i p lastik a u svoje sopstveno ime. N ačin p o k re n u to sti, tok linija, ono što teče u sam om b iću kam ena, koji je kao porcelan u neku ru k u izgubio čvrsto agregatno stan je — sve to se ovde m ože opisati n a jb o lje m uzik alnim obrih na: staccato, accelerando, andante, allegro. O tuda osećan je kao da tu zrnasti m e r m e r n ije na svom m e stu O tuda cela ona. p o tp u n o ne-antička sra č u na to st na svetlost i senku. To odgovara vodećem načelu u lja n o g slikarstva od T icijana na i dalje. Ono što se u 18 veku zove o b o jen o st ra d ira n ja , crteža, plastičke grupe, to znači muziku. Ona vlada slikarstvom Vatoa i Fragon ara i u m e tn o šć u goblena i pastela. I zar mi od tog doba ne govorimo o tonovim a b o je i b o ja m a tona? I zar n ije time n a jz a d p o stig n u ta istovrsnost dveju površno tako različitih u m e tn o sti? I zar nisu ova označav anja besm islen a u pogledu svake antičke u m e tn o s ti? Ali, ova m uzika je preobrazila, u svom duhu, i ar ' h ite k tu ru berniniev sko g b a ro k a u rokoko, u čijoj transcendentnoj ornam en tici svetlosti (»tonovi«) »sviraju« i r a s ta p a ju tavanice, zidove, lukove, sve k o n stru k tiv n o i stvarno, u polifoniju i h a rm o n iju : u rokokou arhitek tonski trileri, kadence, pasaži dovode do k r a ja identitet oblikovnih jez ik a ovih d vorana i galerija sa muzikom izm išljenom za njih. Drezden i Beč su domovina ovog kasnog i nabrzo ugaslog čudesnog sveta vidljive . k a m era ln e muzike, izvijenog n a m e š ta ja , soba sa ogledalima, p a stirsk ih poezija i p o rc elan sk ih grupa. On 92

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika \ je p o sle d n ji, je se n sk i sunčani, savršeni izražaj velikog stila z a p a d n ja č k e duše. U Beču u doba k o ng re sa taj svet je um ro. »

5 P o s m a tr a n a sa ovog gledišta, koje n ju jo š ni izdaleka ne is c rp lju je , u m e tn o s t R enesansa je jedna pobuna protiv duha faustovske, šumske muzike kontrap u n k ta , ko ja se u prav o sp rem ala da n a m e tn e svoju d ik ta tu ru ćelom oblikovnom je z ik u z a p a d n ja č k e kulture. Ona je logično proizišla iz zrele gotike, u kojoj se ta volja nezavijeno otkrila. Ona se tog p o re k la nikada n ije odrekla, kao ni karaktera samo jednoga protiv-pokreta, čiji je način nužno ostao zavisan od oblika pra-p ok reta, čije p o v ra tn o delovanje na ne odlučnu dušu ona p retstav lja. Baš stoga ona i je s te bez prave dubine, i to u oba smisla: bez dubine ideje i bez dubine u svojoj pojavi. Što se prvoga tiče, v alja se samo setiti ra z u la ren e strasti k o jo m je provalilo gotičko oseć a n je sveta na ćelom z a p a d n ja č k o m tlu, pa da se oseti kakav je to bio p o k re t što je oko 1420 proizišao iz m alog kruga izabranih duhova, nau čn ik a, um etnika, h u m a n i s t a 1. Tamo se radi o »biti ili ne biti« je d n e nove duše, a ovde o p it a n j u ukusa. Gotika zahv ata ceo život do u njegove n a j t a j n i j e kute. Ona je stvorila novog čoveka, nov svet. Ona je svemu i svačem iskovala jezik je d n e je d in s tv e n e simbolike, počev od id eje katolicizm a do državne m isli n e m a č k ih careva, od viteškog tu r n i r a do slike gradova koji su ta d a n a sta ja li, od ka te d ra le do seljačke izbe, od iz g ra d n je je z ik a do nevestinskog n a k ita seoskih devojaka, od slike u lje m do p esm e svirača. R enesans je ovladao samo nekim umetn o s tim a slike i reči, i tim e je bilo u č in je n o sve. Renesans ni u čem u n ije p ro m e n io n ačin m iš lje n ja Zapadne Evrope, n je n o životno osećanje. D opro je do kosti-

1 On nije samo nacionalno italijanski (nacionalna je i italijanska gotika), već čisto fiorentinski, pa i u Fiorenci samo ideal jednog društvenog sloja. Ona što se u »trečentu« naziva renesansom ima svoje središte u Provansi, • najviše na papskom dvoru u Avinjonu, i nije ništa drugo do dvorjansko-viteška kultura , južne Evrope od Gornje Italije do Spandje, kultura koja je stajala pod n ajjačim utiscima mavarskog otmenog društva u Španiji i Siciliji. 93

ŠPENGLER Propast Zapada m a i do gesta, ali ne i do k o re n a bića; j e r pogled na svet baroka, po svome u n u tr a š n je m biću, čak i u Italiji samo je p r o d u ž e n je g otik e1. Izm eđu Dantea i Mikelandžela, koji već p r e k o ra č u je njegove granice, Renesans n ije proizveo n ije d n u g enijalnu ličnost. A što se tiče dubine pojave, R enesans čak ni u Fiorenci nije dirnuo pravi n a rod ni duh, u čijoj dubini m irn o teče gotičko-muzikalna p o d s tru ja . Tek to čini razum ljivom p o ja v u Savonarole i njego vu sasvim d ru k č iju vladavinu n ad duhovima. R e n esa n su kao anti-gotičkom p o kretu, n e p rija te ljski rasp oloženo m p re m a duhu polifona muzike, odgovara u antici dioniziski p o k r e t koji je bio anti-dorski i s u p ro ta n plastičko-apoliniskom o se ć a n ju sveta. Taj po kret nije »proizišao« iz tra č a n sk o g ku lta Dionizija. On je taj kult uzeo kao o ru žje i protiv-sim bol prem a olim pijskoj religiji, isto onako kako su Fiorentinci uzeli u po m oć kult antike radi o p r a v d a n ja i ja č a n ja soptsvenog osećanja. Velika p o b u n a tam o se desila u 7 dakle ovde u 15 veku. U oba slu č a ja radi se o jednom ra sc e p u u, p o d te m e ljim a k ulture, ra sc e p u koji je svoj fiziognomički izraz našao u čitavoj je d n o j epohi istoriske slike, a pre svega u n je n o m u m e tn ič k o m oblikovnom svetu; radi se tu o o tp o ru duše pro tiv svoje sudbine, k o ju duša sada shvata u p u n o m n je n o m opsegu. U n u tr a š n je p rotiv rečn e sile, Faustova druga duša, koja hoće da se izdvoji od one prve, .nastoje da saviju i izm ene smisao kulture; neizbežnu n u žn ost treba pošto poto odreći, otkloniti, obići: to je strah da se istoriske sudbine ne ispune kroz jo n ik u i barok. Tamo se taj strah vezao za dioniziski kult sa njegovim muzikalnim Orgiazmom koji uklanja stvarnost, troši telo; a, ovde za p re d a n je »staroga veka« i za n jeg ov kult telesno-plastičnoga. I je d n o i drugo uzeti su svesno kao tu đ a izraž a jna sredstva, da bi se snagom njihovog su pro tn o g oblikovnog je z ik a dalo p o tišten o m osećan ju neko težište, neki sopstveni patos, i time stalo na put stru ji k o ja ta m o ide od H o m e ra i geometriskog stila do Fidije, a ovde od gotičkih k ated rala preko R e m b ra n ta do Betovena.

Ornament Renesansa samo ie nakit u svesni artistički pronalazak. Tek izričiti barokni stil pokazuje opet jedno »moranje« sa visokom simbolikom. 94

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika Iz k a ra k te ra je d n o g protiv -p ok reta sledu je da je isto toliko lako definisati ono protiv čega se on bori, koliko je teško definisati ono što hoće da postigne. To je teškoća u svakom isp itiv a n ju Renesansa. U gotici (i dorici) baš je obrnuto: bori se za nešto, a ne protiv nečega. A re n e sa n s n a u m etn o st, to je prevashodno anti-gotička um etnost. R enesansn a u m e tn o s t je con tradictio in adjecto. Muzika na dvoru M edičija bila je južno-francuska »ars nova«; m uzika u fiorentinskoj katedrali po ko ravala se h o la n d sk o m k o n tra p u n k tu : a i je d n a i druga je p o d je d n a k o gotička i p rip a d a celokupnom Zapadu. U ob ičajeno sh v a ta n je R e ne sa nsa je s te k arakteristično za č injenicu kako može glasno izgovorena nam e ra >da se pogrešno uzm e n am esto d ub lje g smisla je d n o g pokreta. Počev od B u rk h a rta , kritika je oborila svako pojedinačno tv rđ e n je vodećih d uhova o težn j a m a R enesansa, ali j e ; p ošto je to učinila, i n a d alje u p o tr e b lja v a la reč »renesans« u starom smislu. Zaista, razlika u a rh itek to n sk o m , u u m etničk oj u k up no j slici uopšte, p a d a u oči čim se p re đ u Alpi. Ali ba š zato što je to osećanje i suviše popularn o, valjalo je ne poverovati m u i valjalo se zapitati: da nas ovde slučaj no razlika Severa i Juga u istom oblikovnom svetu ne ^vara »kao gotičko i antičko«. Mnogo što-šta deluje u Španiji antički samo zato što je ju ž n ja č k o . Laik će sigurno pogrešno suditi kada m u se postavi p ita n je da li veliko m a n a s tirsk o dvorište Santa M a rije Novele ili fasada palate Stroci p rip a d a gotici. Inače bi iznen a d n a p r o m e n a u tisk a m o ra la započeti ne sa one stra ne Alpi, nego tek sa one strane Apenina, j e r je Toskana u m e tn ič k o ostrvo u samoj Italiji. G o rn ja Italija p rip a d a p o tp u n o vizantiski obojenoj gotici; naročito je Siena prvi grad protiv-renesansa. ,Rim je već domovina baroka. Ali, p ro m e n a o sećanja dešava se istov re m e n o sa promenom pejzaža. Stvarno, Italija nije u n u tr a š n je doživela ro đ e n je gotičkog stila. Ona je oko 1000 bila pod bezuslovnim go spo darstv om vizantinskog u k u sa na Isto ku, a mavarskog na Jugu. Tek zrela gotika p ustila je tu korena, i to p risn o šć u i snagom kakvu nije imalo nijedno veliko re n e sa n sn o stvaralaštvo. Neka se pom isli na ovde po sta le »Stabat m ater«, »Dies irae«, na K atarinu Siensku, na D ota i Sim ona Martini. Ali, ta zrela goti 95

ŠPENGLER Propast Zapada ka ovde deluje kao ju ž n ja č k i razv edrena i klim atski ublažena tuđin štin a. Ona n ije p reu zela niti potisnula / to b o ž n je poslednje, tonove antike, već isključivo vizan tinsko-saracenski oblikovni jezik, koji je svakodnevno i svuda prog ov arao čulima u g rađ evinam a V enecije i Ravene, a jo š više u orna m e ntic i tkanina, oruđa, posuA đa, o ru ž ja sa Istoka. Da je R enesans bio obnova antičkog osećanja sveta (a šta to znači?), m o ra o bi zam en iti simbol zatvorenog i ritm ičk i p o d e lje n o g prostora simbolom masivnog građevinskog tela. Ali, o tom e n ije nik ad bilo 'ni reči. N aprotiv, R enesans gaji isključivo a rh ite k tu ru onog p r o s to ra koji mu je p ro p is a la gotika. Samo što je dah njegov, n jego v ja sn o ura vn ote ž en i mir, n asup ro t divljoj u z b u rk a n o s ti Severa (» S turm u nd Drang«), drukčiji, naim e, južni, sunčan, bezbrižan, p r e d a n o miran. Samo je u tom e razlika. N eka nova građevinska misao nije n astupila. Ova a rh ite k tu ra m ože se gotovo svesti na fasade i dvorišta. Ali, u p ra v lje n o s t izraza na »lice« ulične ili dvorišne strane, k oja je na č ič k a na p rozorim a, a u ko jo j se uvek ogleda duh u n u tr a š n je stru k tu re , je s te čisto gotička i na vrlo dubok način srod na sa u m e tn o šć u portreta; a dvorište m e đ u dv oranam a, od sunčanog hram a u B albeku pa do lavovskog dvorišta u Alhambri, je ste čisto arabljansko. H ra m u P estum u, sav telo, stoji u sre d ove u m e tn o sti savršeno u sam ljen . Niko ga nije video, niko nije p o k u ša o da ga podražava? Isto tako fiorentinska plastika n ije slobodna okrugla plastika antičke vrste. Svaka od n je n ih statua oseća iza sebe jo š n eko nevidljivo u d u b lje n je u k oje je gotička plastika u k o m p o n o v a la n jih o v e stvarne praslike. U po gledu odnosa na pozadinu i u iz g ra đ i^ a n ju tela, »majstor k ra lje v sk ih glava« k a tedrale u Šartru i m a js to r ba m b e ršk o g h o ra p o k a z u ju isto ono p r o ž im a n je »antičkih« i gotičkih izražajn ih sredstava koje Đovani Pizano, Giberti, pa čak i Verokio nisu dalje potencirali u svom n a činu izraž a v an ja i kom e nisu nika da protiv rečili. Ako se od uzora R ene sa nsa oduzm e sve što je po stalo posle rim sko g carskog doba, dakle ono što p rip a da m agisk om oblikovnom svetu, onda ne p r e o s ta je ništa. Sa k a sn o rim sk ih građevina čak izlučeno je malo pom alo sve što potiče iz velikog v re m e n a pre nadi96

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika r a n ja helenizma. P re s u d n a je čin jen ica da onaj m otiv koji direktno vlada R en esan som , i koji na m izgleda zbog svog j u ž n ja š tv a kao njego va n a p le m e n itija kara k te ristik a , veza okruglog luka i stuba, m otiv koji je doduše u na jve ć oj m eri ne-gotički,a u antičk om svetu uo p šte i ne postoji, da taj m otiv p re ts ta v lja »vodeći motiv« magiske arhitekture, koji je po stao u Siriji. I baš tada p r i m a j u se sa Severa odlučni uticaii. koji su pripom ogli da se na Jugu izvrši p o tp u n o oslo b o đ e n je od Vizanta, pa onda da se učini k o ra k od gotike d1o baroka. N a tlu izm eđu A m sterdam a, Kelna i P a r iz a 1 — koje je sup ro tn i pol Toskani u istoriji stila n aše k u ltu re — stvoreni su po red gotičke arhitekture k o n tr a p u n k t i u lja n o slikarstvo. Odatle su došli 1428 Dife (Dufay) a 1516 Vilert u p a p s k u kapelu, pa je ovaj drugi osnovao 1527 v e n e cijan sk u š k o lu ; k o ja je bila od lučna za b a ro kn i stil u muzici; u toj školi njegov n a sle d n ik bio je de Rore iz Antverpena. Od jednog F io re n tin c a dobio je H ugo van der Gus nalog za P ortina ri-oltar u Santa M aria Nuova, a M em ling nalog za je d a n Strašni sud. Ali, p o vrh toga, bile su nabavljan e m n o g o b ro jn e druge slike, pre svega holandski p o rtre ti, k oji su izvršili izvanredan u ticaj, a oko 1450 došao je Roger van der V a jd e n i sam u Fiorencu, gde su se n jego vo j u m e tn o s ti divili i po dražavali je. Oko 1470 J u s tu s van Gent doneo je u lja n o slikarstvo u Umb riju , a h o land sk i izobraženi Antonelo de M esina u Veneciju. Koliko m nogo »holandskog« a koliko m alo »antičkog« im a u slikam a Filipina Lipi, G irla n d a ja i Botičelia, a pre svega u b a k r o r e z im a P olajuola, pa i u Lio narda! Još danas je d v a se u s u đ u je priznati p u n i uticaj gotičkog Severa na a rh ite k tu ru , m uziku, slikarstvo, pla stik u R e n e s a n s a 1. A baš tada uveo je u m a te m a tik u Nikola Kuzanski, k a rdinal i biskup b rik se n sk i (1401— 1464), infinitezim alno načelo, tu kontrapunktsku metodu brojeva, k o ju je izveo iz ideje Boga kao besk on ačn og a bića.

1 Pariz pripada tom tlu. Tamo se govoriilo, još u 15 veljcu, isto toliko flamanski koliko i francuski. A svojim starim delovima arhitektonske slike grada, Pariz ide uz Briž i Gan, a ne uz Troa i Poatje. 1 A. Schmarsow, Gotik in der Renaissance (1921); B. Haendke, D er niederl. Einfluss a u f die Malerei ToskanaUmbriens (Monatsh. f. Kunstvviss. 1912). 97

ŠPENGLER Propast Zapada L a jb n ic n je m u d u g u je odlučni p o ts tre k za sprovođen je svoga diferencialnoga računa. A time je on već skovao o ružje dinam ično j, b a r o k n o j, fizici N ju tn o v o j; ovim o ru ž je m ona je k onačno savladala statičku ideju j u ž n j a č k e fizike, k o ja se vezivala za A rhim eda i delovala jo š i kod Galileja. Visoki R enesans je tr e n u ta k privdnog potiskivan ja m uzik alno ga iz faustovske um e tno sti. U Fiorenci, je d in o j tačci na k ojoj se graniče antičko i z a p a d n ja ć ko k u ltu rn o tle, u to ku neko likih decen ija održavala se slika antike je d n im veličanstvenim aktom prave metafizičke pobune. Ova slika ima da zahvali za svoje d u b lje crte o d ric a n ja gotičkih crta; i ona održava svo je važenje, ako ne p re d n a š o m kritikom , a ono b a r pred n ašim o sećan jem , i posle Getea jo š i> danas. Fiorenca Lorenca de Mediči i Rim Lava X — to je za nas antičko; to je večna svrha naše n a j t a j n i j e čežnje; to je d in o oslobađa od svake teže, svake daljine, samo zato što je anti-gotičko. Tako je strogo izrađena i iskovana su p ro tn o s t apoliniske i faustovske duševnosti. Ali, ne tre b a se v arati o opsegu ove iluzije. Negovali su se u Fiorenci i freska i re ljef n a s u p ro t gotičkoj slici na staklu i v izantiskom m o zaiku na zlatnoj osnovi. To je bilo je d in o doba Zapada u kom e je skulp tu r a zauzela ran g v la d aju ć e um etnosti. U slici preovla đ u ju ure đ e n e grupe, o d m e re n a tela, teksto nsk i elem en ti arh itek tu re. Pozadine n e m a ju sopstvene vrednosti i služe samo kao i s p u n j e n j e između i pozadi presićenog p ris u s tv a figura sa p re d n je g plana. Tu je, jedno vrem e, slikarstvo zaista palo pod godspodarstvo plastike. Verokio, P ola ju olo i Botičeli bili su k u ju n džije. Ali ove freske, ipak, n e m a ju ničeg od Polignotovog duha. Treba samo p roći kroz je d n u veliku zbirku antičkih vaza (pojedini k om a d ili otisak stv a r a ju pogrešan sud; slike na vazam a su je d in a v rsta antičkih u m e tn ič k ih dela k o ja m ožem o yideti je d n o p o re d drugog u tolikoj količini u originalu, da p rim im o upečatljivu sliku u m e tn ič k o g htenja), pa da gotovo r u k a m a opipam o savršeno ne-antički duh re ne sa nsno g slikarstva. Veliko delo D ota i Masača, tvorevina fresko-sli-, k a rstv a izgleda samo obnova apoliniskog na č in a osećanja. D oživljaj dubine, ideal p r o s ti r a n ja koji toj tvorevini leži u osnovi, nije apoliniski b e sp ro sto rn o , u sebi zatvoreno telo, već gotički prostor slike. Ma koliko da 98

I

'

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika

1

pozadine uzmiču, one su ipak tu. Ali je opet tu i obilje svetlosti, prozirn osti, p o p o dn evn a velika m irn oć a Juga, ko ja u Toskani, i sam o tu, dinam ički p ro sto r pravi statičkim, čijim je m a js t o r o m po stao Piero dela Frančesk a. Ako i je s u prikazivani slikarski prostori, ipak se nisu doživljavali kao bezgranično biće koje muzikalno teži i tka u dubinu, nego u sm islu njih o v e čulne ograničenosti. U neku r u k u davana su im tela. Uređivani su u površinsk e slojeve. Negovao se crtež, oštre k onture, telesne granične površine, prividno bliske helenskom idealu; samo, ovde su oni svi razgraničavali jed a n pe rsp e ktiv istič ki p ro s to r od stvari, a tam o, u Atini, p o je d in a čn e stvari od onoga što je »ništa«. I u istom stepenu u k om e se talas R en e sa n sa stišavao i glačao, p o p u šta tvrdoća te težnje, od Makačovih fresaka u Brankačievoj kapeli do Rafaelovih stanci; i sfumato Lionardov, s ta p a n je ivica sa po zadinom , dovodi ideal m uzikalnog na m esto reljefnog slikarstva. Isto tako je lako p o z n a ti skrivenu d in a m ik u toskanske skulpture. Uzalud bi se tražilo u antičkoj sk u lp tu ri nešto što odgovara k o n ja n ič k o j statui Verokia. Ova um e tn o s t bila je maska, u k us o d a bra no g društva, pok a tk a d a ko m ed ija , ali n ik a d a se je d n a k o m e d ija nije b o lje do k r a ja odigrala. I p red tom neizrecivo prisnom čisto to m oblika z ab o ra v lja se kakve sve p re d n o sti im a gotika po pra-snazi i dubini. Ali, m o ra se reći još je d n o m : gotika je jedini temelj Renesansa. Renesans pra v u a ntiku nije ni dodirnuo, a kam oli razum eo i »ponovo oživeo«. Svest fiorentinskog kruga, k oja je sva bila pod lite ra rn im utiscim a, iskovala je zavodljivi naziv, da bi ne gativno u p o k re tu o b rn u la na pozitivno. To d ok a z uje koliko su takve s tr u je slabo svesne sebe samih. Tu se neće naći nijedno veliko delo koje savrem nici Perikla, pa čak i Cezara, ne bi odbili kao po tp u n o tuđinsko. Ova dvorišta po p a la ta m a su mavarska dvorišta; okrugli lukovi na vitkim stubovim a su sirskog porekla. Čimabue je poučavao svoje stolcće da kičicom im itu je u m e tn o s t vizantiskih mozaika. Od obe čuvene ren e sa n sn e građevine sa kub e tim a , kupola fior e n tin sk e ka te d ra le je s te m a js to r s k o delo kasne gotike, a kupola Sv. P e tra m a js to r s k o delo ranog baroka; I k a d a se M ikelandželo usud io »da n a to v a ri Pan teon na M a k sen cijevu baziliku«, imenovao je tim e dva dela n a jč is tije g ra n o a r a b lja n s k o g stila. A o rn a m e n t — da,

99

ŠPENGLER Propast Zapada im a li u o p š te prav og ren e sa n sn o g o rn a m e n ta ? Svakako n em a ničega što bi se m oglo u p o re d iti sa sim boličkom snagom gotičke o rn am entik e. Ali, kojeg je po rek la ovaj veseli i otm eni u k ra s koji im a veliko u n u ta r n je jedinstvo i čijoj je draži podlegla cela Z a p ad na E vropa? Velika je razlika izm eđu dom ovine je d n o g a u k u sa i dom ovine njegovih iz ra ž ajnih sredstava. Nalazi se mnogo se v e rn ja č ko ga na rano-fiorentinskim m o tiv im a Pizana, M aja n a , Gibertia, dela Kverče. Valja razlikovati na svima ovim p ro p o v e d ao n ic a m a, g robnicam a, niša ma, p o rta lim a , s p o lja š n ji p re n o šljiv i oblik (kao takav, i jo n sk i stub je egipatskog porekla) od onog d uha oblikovnog jezik a u koji se oblik utelovio kao sredstvo i kao znak. Svi antički detalji su ra v n o d u šn i dokle god izražavaju nešto n e antičko n ač in o m svoje prim ene. Ali jo š u D o natela oni su m nogo redi nego u visokom baroku. Strogo antički kapitel nećem o u o p šte ni naći. Pa ipak je, na m o m e n te , dostignuto nešto čudesno, što se m uzikom ne može dati, o se ć a n je za sreću nečeg Savršeno bliskog, za čisto delo van je postora, delovan je koje u m ir u j e i oslobađa, u p ro stim odn osim a jasne podele, slobodne od strasn e u z b u rk a n o s ti gotike i b aroka. To nije antički, ali to je san o antičkom biću, jed in i ko ji je m ogla da sanja, u kom e je mogla da se zaboravi faustovska duša.

I tek sada, sa 16 vekom, dešava se u z a p a d n ja č kom slikarstvu odlučno p re o b ra ž en je . T utorstvo arhitek tu re na Severu, s k u lp tu re na Ju g u — gasi se. Slikarstvo p o s ta je polifono, »bojeno«, lebdi po b e sk ra ju . Boje p o s ta ju tonovima. U m e tn ost kičice b ra tim i se sa stilom k a n ta te i m adrigala. Tehnika b o j e n ja u lje m postaje osnovom je d n e u m e tn o s ti k oja hoće da osvaja prostor u k om e se gube stvari. Sa Lion ardom i Đorđonom p o č in je im presionizam . U slici se vrši time o b r ta n je vrednosti svih elemenata. Pozadina, dotle uvek rav n o d u šn o skicirana, smatra n a samo kao neko p u n j e n j e p ro sto ra , reklo bi se kao neki p r o s to r skriven i u ta je n , dobiva odlučni značaj. Po č in je se je d n o razviće k o g a 'n e m a ni u je d n o j drugoj k u ltu ri, pa ni u kinesko j, inače u mnogo čemu 100

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika i • srodnoj i bliskoj: po zad in a kao znak besk on ačn og a n a d ja č a v a čulno-shvatljivi p re d n ji plan. Uspeva se naj zad da se doživljaj dubine faustovske duše u hvati u doživljaj slike (to je slikarski stil kao su p ro tn o st crtačkom ). R astv ara se kod T intoreta u e nergiju pravca »prostorni reljef« M a n te n je sa svojim površinsk im slojevima. Vidik se p o ja v lju je na slici kao na slici kao veliki simbol bezgraničnog svetskog p ro s to r a koji sadrži u sebi vidljive p o je d in a č n e stvari kao slučajeve. N jegovo p r e ts t a v ija n je u pejzažu na slici osetilo se kao »samo po sebi razumljivo« tako da se nikada nije ni postavilo o d lu č u ju ć e p ita nje : gde toga p r o sto ra nema i šta njegovo nedostajanje znači? Ali, neće se naći nikakvo n e zn a č en je vidika ni u egipatskom reljefu, ni u v izantiskom m ozaiku, ni na antičkim slik am a po vazam a i freskama, pa ni u onim iz helenizm a sa n jih o v im n a z n a č e n je m p r o s to r a u p r e d n je m planu. Ta linija, u čijoj se n e stv a rn o j magli stap aju nebo i zem lja, skupni p o ja m i n a jja č i simbol daljine, sadrži slikarsko infinitezimalno načelo. Sa d aljine vidika stru ji muzika slike, i veliki pejzažisti H o la n d ije stoga slikaju ustva samo pozadine, samo atmosferu, dok su, o b rn u to tome, »antimuzikalni« m a jsto ri, kao Sinjoreli, a pre svih M a n te n ja , slikali samo p re d n je planove (»reljefe«). U vidiku p o b e đ u je m u z ik a plastiku, strast p r o s tir a n ja njeg ovu supstancu. Može se reći da ni na je d n o j R e m b ra n to v o j slici n e m a »spreda«. N a Severu, u dom ovini k o n tra p u n k ta , već rano može se naći duboko r a z u m e v a n je za smisao vidika i ja sn o o b a sja n ih daljina, dok na Jugu dugo vlada jo š površinski z atvorena zlatna osnova arabljansk o-v izantisk ih slika. U »časoslovima« vojvode od Beria, nastalim oko 1416 — je d a n od n jih čuva se u Šantijiu, a drugi u T urinu — i kod ra n o -ra jn s k ih m a j s to r a prvi p u t se poj a v l j u j e čisto o se ć a n je p r o s to ra i o sv a ja lagano slob o d n u sliku. i Isti simbolički sm isao im a ju oblaci, čije je uraetničko o b ra đ iv a n je bilo za a n tiku p o tp u n o nepoznato, a k oje su slikari R e n e sa n sa obrađivali sa izvesnom p o v ršn o šć u kao u n e k o m igranju; gotički Sever, međutim , vrlo rano stvara sasvim m ističke izglede u daljin u na m a s a m a oblaka i p o m oću njih, a Venecijanci, pre svih Đ orđ on e i Paolo Veroncze, s tv a r a ju p u n u čar sveta oblaka, neb e sn ih p r o sto ra is p u n je n ih tim bićim a 101

ŠPENGLER Propast Zapada ob o je n im i osvetljen im sa h ilja d u boja, k o ja lebde, s k u p lja ju se, go m ilaju se. Grinevald i H o la n đ a n i uzneli su taj svet oblaka do tragičnoga. Greko je doneo u Špan iju veliku u m e tn o s t simbolike oblaka. Isto tako se tada, sa slikarstvom i k o n tra p u n k to m , razvila do zrelosti i umetnost vrtarstva, u k ojoj se, do sledno g o rn je m , j a v l j a j u isp ru ž en a jez e ra , redovi bukava, aleje, izgledi kroz prop lank e, galerije, da bi se i u slici slobodne p riro d e izrazila ista ona te ž n ja koju u slikarstvu p r e ts ta v lja linearna persp ek tiva, težnja k o ju su ran i H ola n đ a n i osećali kao osnovni zadatak svoje u m e tn o sti, a k o ju su B runelesko, Alberti i Piero dela F rančeska te o re tsk i obrađivali. Naći ćemo da je ova p e rsp e k tiv a baš tada u izvesnoj m eri n a m e rn o . p ra v lje n a , rekao bih kao neko m a te m a tič k o posvećen je p ro s to r a slike koji je sa stran e om eđen okvirom, a u dubini silno p orastao, bilo da je to pejzaž ili enterijer. Pra-sim bol se javlja. Tačka u kojoj se stiču sve p e rsp e k tiv istič k e linije nalazi se u besko načno sti. Antičko slikarstvo n ije imalo p erspektive, j e r je tu tačku ' izbegavalo, j e r n ije poznavalo daljinu. Sledstveno, p a rk je n e m o guć u a ntičkim u m e tn o stim a , j e r je on svesno izo bra ž a vanje p riro d e u smislu p ro sto rn o g da ljinskog delovanja. U Atini i R im u nije bilo nikakve z n a č a jn e u m e tn o sti vrtarstv a. Tek u carsko doba stečen je ukus za o r ije n ta ln e nasade, čije k ra tk e i naglašene završetke otkriva svaki pogled na planove koji su nam ostali s aču van i1. Prvi te o re tič a r v rta na Zapadu, L. B. Alberti, učio je već oko 1450 o odn osu n a sa d a p re m a kući, tj. p r e m a p o s m a tra č im a u n jo j; počev od njegovih planova pa sve do p a rk o v a u vilam a Ludovizi i Albani p o k a z u je se sve ja č e istic an je p erspektiv ističk ih pogleda u daljinu. F ra n c u sk a je tome. dodala, od vremena F ra n so a I, duge vodene p ru g e (Fontenblo). N a j z n a č a jn iji elem ent u z a p d n ja č k o j slici vrta jeste point de vue velikih rok oko-parkova p re m a kom e se o tv a ra ju njih o v e aleje i hodnici sa n a tk riv e n im i p o tk re s an im k r o š n ja m a i sa koga 'se pogled gubi u p ro stra n e daljine koje iščezavaju. Toga elem enta ne ma čak ni u kineskoj u m e tn o s ti vrtarstva. Ali, njemu, p o tp u n o o d g o v a ra ju izvesne ja sn e , srebrne, »boje da

1 Svoboda, Rdmische und rornanische Palaste" (1919); Rostowze\v, Pompejanische Landschaften und rdmische Vilicu. (Rom. Miitt. 1904). 102

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika ljine« p as to ra ln e m uzike s p o č e tk a 18 veka, kod Ku p re n a na prim er. Tek point de vue daje k lju č za razum e v a n je ovog čudnog lju d sk o g način a da p riro d u po dvrgne sim boličkom oblikovnom je z iku j e d n e umetnosti. Srodno je načelo r a s tv a r a n ja k on a č nih b r o jn ih tvorevina u b e s k r a jn e redove. Kao što tu form ula za o sta ta k otvara p o sle d n ji smisao reda, tako ta m o pogled u bezgranično st otvara za oko faustovskog čoveka smisao prirode. Mi, a ne Heleni ili ljudi visokog renesansa, cenili smo i tražili bezgranične izglede sa visokih planina. To je čisto faustovska čežnja. Čovek hoće da je sam sa b e s k r a jn im p ro sto ro m . P o jač a ti taj simbol do k r a j n j e m ere — to je bilo veliko delo severno -francuskih m a js to r a u iz gra dnji vrtova, pre svega Len otra, posle epohalne tvorevine Fukeove u Vo-le Vikontu. N eka se re n e sa n sn i p a rk medičievskog vrem ena, sa svojom preglednošću, svojom veselom blisko šću i z a ok ru glje n ošć u, sa m e rljiv o šć u svojih linija, k o n tu ra i grupa drveća, u po red i sa onim p o ta jn im potezom u d a ljin u koji stavlja u p o k re t sve vodoskoke, nizove statua, džbunove, labirinte, pa će se pro naći, u ovom delu isto rije vrta, sud bina z a p a d n ja č k o g u lje n o g slikarstva. Ali, daljin a je u je d n o i istoriski osećaj. U d a lj in i' p ro s to r p o s ta je vrem en om . Vidik znači b u d u ć n o st. Barokni p ark je p a rk kasnog godišnjeg vremena, bliskog k ra ja , lišća k o je opada. R enesan sni p a r k je sm išljen za leto i za podne. On je vanvrem enski. N išta u njegovom oblikovnom je z iku ne potseća na prolaznost. Tek p e rsp e k tiv a budi s lu tn ju o ne če m u što prolazi, što be* ži, što je poslednje. Već sama reč »daljina« ima u z a p a d n ja č k o j lirici svih je z ik a tužni je s e n ji akcent, koji se u za lu d traži u grčkoj i latinskoj. Taj akcent nalazim o već u osianskim p e s m a m a Makfersona, u H elderlina, pa onda u dioniziskim d itira m b im a Ničeovim, n a jz a d u Bodlera, Verlena, Georga i Drema. K asna poezija u ve nulih aleja, b e s k r a jn i h ulica naših .svetskih gradova, niza stubova po k a te d ra la m a, v r h u n a c a po dalekim planinskim vencim a, o d a je jo š je d n o m da je doživljaj dubine (kojim stv aram o svetski p rostor) u k r a j n j o j osnovi u n u t r a š n j a izvesnost je d n e sudbine, p re d o d re đ e n o g pravca, vremena, onoga što je neopozivo. Ovde, u dož iv lja ju vidika kao b u d u ć n o sti, o b ja v lju je se nCposred103

ŠPENGLER Propast Zapada no istovetnost v re m en a sa »trećom dimenzijom« doživljenoga p ro sto ra , živoga p ro te z a n ja. Mi smo n a jz a d i sliku ulica velikih gradova podvrgli ovom s ud binsko m potezu V ersajsko g p a r k a i izgradili moćne, pravoliniske, ulice k oje beže i gube se u daljinam a, čak žrtvuju ć i i stare istoriske kvartove, čija je sim bolika sada postala i m a n je značajna. A antički svetski gradovi isticali su, sa stra šljiv o m brižljivošću, z brku krivih uličica, da bi se apoliniski čovek u n jim a osećao kao telo m eđ u telima. P ra k tič n a p o tr e b a bila je i ovde kao i uvek samo m a sk a je d n o g d uboko u n u tr a š n je g nagona. • Vidik od sada ko n c e n triše u sebi d u b lji oblik, puno metafizičko z n a če n je slike. Shvatljiva sadržina, koj a se može izraziti kop ijom , sadržina k o ju je naglašavalo i priznavalo r e n esa n sn o slikarstvo, p o s ta je sada sredstvom, čistim nosiocem z n a č e n ja k o je se ne može više reč im a iscrpsti. Kod M a n te n je i Sinjorelia nacrtana slika mogla bi p o s to ja ti kao slika i bez kolorističkog izvođenja. U p o je d in im slu čajev im a čovek bi poželeo da se ostalo pri skiciranim karto nim a. U statu a rn im skicam a b o ja je samo dodatak; ali je Ticijan m orao da čuje od M ikelandžela prigovor da ne zna crtati. »Predmet«, baš ono što se dade fiksirati crtežom k o n tu ra , ono što je blisko, m a te rija ln o , izgubilo je svoju u m e tn ič k u stvarnost. I od ta d a vlada u teoriji um e tno sti, k o ja je ostala p od u tisc im a R enesansa, ona čudna i b e s k r a jn a r a sp ra oko »oblika« i »sadržine« u u m e tn ič k o m delu. Ova form ulacija počiva na je d n o m n e s p o ra z u m u i sakrila je vrlo z n ačajn i smisao pita nja . Prvo što je bilo p o tre b n o oceniti jeste: da li slikarstvo v a lja shvatiti plastički ili muzikalno, kao statiku stvari ili kao dinam ik u p r o s to r a — j e r u tom e leži d u b lja su p ro tn o st tehnike freske i tehnike ulja. A drugo, valjalo je oceniti s u p ro tn o st apoliniskog i faustovskog o se ć a n ja oblika. Obrisi og ra n ič a v a ju ono što je m a te rijaln o , a tonovi b o ja tum a č e p r o s to r 1. Ali, ono što je m a te rija ln o , to je ne p o sre d n o čulne prirode.

1 U antičkom slikarstvu prvi je Zcuksis jedinstveno primenio senku i svetlost, ali isključivo kao senčenje samih stvari, da bi plastiku slikanih tela oslobodio od reljef skog, dakle bez ikakva odnosa senke prema dobu dana. Nasuprot tome, svetlost i senka su već u najranijih Holanđana tonovi boja i vezane su za ono što je atmosfersko. 104

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika Ono priča. A p ro s to r je po suštini svojoj transcen dcntan. On govori snazi mašte. Za u m e tn o st k o ja je pod nje g o v o m sim bolikom m o m e n t p r ič a n ja je n ešto što tu u m e tn o st ponižava i što z a m ra č u je n je n u d u b lju težnju. A teoretičar, koji tu oseća a ne p o jm i neki skriveni nesklad, h vata se za p o v ršin sk u su p ro tn o st sadržine i forme. P ro b le m je čisto z a p a d n ja č k i i otkriva, na redak način, p o tp u n i p reo k re t koji se izvršio u z n a č e n ju e le m enata slike pri svršetku Renesansa i nado laženju in s tru m e n ta ln e m uzike velikog stila. Antika nije ni mogla im ati p ro b le m kao što je p ro b le m oblika i sadržine u ovom smislu. Za je d n u antičku statuu ob oje je savršeno identično: to je lju d sk o telo. Slučaj b a ro k n o g slikarstva jo š se više zapliće p rotiv rečn ošću ' izm eđu popularnog i višeg osećanja. Sve što je euklidovski opipljivo j e s te i popularn o, pa je tim e stari vek p o p u la rn a u m e tn o s t u pravom smislu te reči. To n a m . da je naslućivati, dobrim delom, onu neizrecivu draž k ojom sve što je antičko privlači faustovske duhove. Ovi m o r a ju da izbore svoj izraz, da ga od svega otmu. Z a nas je gledan je antičkog u m e tn ič k o g h te n ja veliko okrepljenje. Ovde n išta ne m o ra da se osvajaA Sve se samo sobom daje. Nešto srodno izazvao je odista anti-gotički p o k re t u Fiorenci. Rafael je popularan po m nog im s tra n a m a svoga stv aran ja. R e m b ra n t to ne može da bude. Počev od Ticijana slikarstvo je bivalo sve ezoteričnije, kao i poezija, i muzika. Gotika je bila takva od samog p očetk a (Dante, Volfram). Velika gomila crkvenih posetilaca nije bila n ik a d a kadra da ra z u m e mise Olcegema, Palestrine, pa ni Baha. N joj je dosad an M o cart i Betoven. Kod n je deluje m uzika sam o na raspoložen je. Po k o n c e rtim a i g ale rija m a ljudi u o b r a ž a v a ju da im a ju interes za te stvari, otkako je doba p rosv ećeno sti iskovalo frazu o u m e tn o sti »za sve«. Ali, faustovska u m e tn o st n ije za sve. To je ono što p rip a d a n je n o j n a jd u b l j o j suštini. A što se novije slikarstvo obraća jo š samjo m alom b r o ju poznavalaca (koji biva sve uži), to je Činjenica k o ja odgovara okreta n j u leđa opšte raz u m ljiv im p re d m e tim a . Time je otk a z a n a sopstvena v re d n o s t »sadržini«, a p riz n a ta prava stvarn ost p r o sto ru , kojim — po K a n tu — stvari tek jesu i postoje. Od tada je u slikarstvo ušao teško p ris tu p a č n i metafizički element, koji se laiku ne otvara. Ali kod F idije reč »laik« ne bi im ala nikakvog 105

ŠPENGLER Propast Zapada smisla. N jegova p la stik a obraća se sva telesnom , a ne du ho vn om oku. Jedna besprostorna umetnost jeste a priori nefilozofska.

7• Sa tim e je u vezi važno načelo kompozicije. U slici mogu p o je d in e stvari da se postave neorganski, jedna nad drugom , je d n a p ore d druge, je d n a iza druge, bez p e rspektiv e i naizm eničnog odnosa, tj. ne naglašuju ć i zavisnost n jih o v e stvarnosti od s tr u k tu re prostora, čime n ije rečeno da se ova odriče. Tako c r ta ju prim itivci i deca, pre no što doživljaj dubine podvrgne čulne utiske sveta d u b lje m po retku. A ovaj p o re d ak je, već p re m a pra-sim bolu, u svakoj k u ltu ri drukčiji. Način ,perspektivističkog gledanja, ko ji je za nas sam po sebi razu m ljiv, je s te p ojed in ačn i slučaj, i slikarstvo drugih k u ltu ra niti ga p riz n a je niti hoće. Egipatska u m e tn o st volela je p r e ts ta v l ja n je isto vrem en ih događaja u redo vim a koji su je d a n nad drugim. Tako je iz utiska slike bila isklju čena tre ć a dimenzija. Apoliniska u m e tn o s t p osta v lja la je o sa m lje n e figure i grupe na površini slike, n a m e rn o izbegavajući p ro sto rn e i v rem en sk e odnose. Polignotove freske u zbornici u Delfima bile su čuveni prim eri. N e d o s ta je pozadina k oja bi vezivala p o je d in e scene. Ona bi dovela u pitan je i u s u m n ju značaj stvari kao nečeg što je je d in o stvarno — • n a s u p ro t p ro sto ru kao nečem što ne postoji. Slemena na eginskom h ra m u , p o ho d bogova na Fransoa-vazi i friz giganata u Perg a m o n u sadrže meanderski niz p o je d in a č n ih m otiva ko ji n isu organizam, nego se mogu izm enjivati. Tek helenizam (friz Telefosov na oltaru u P ergam on u n a jr a n iji je očuvani primer) donosi neantički m otiv je d in s tv e n o g a niza. I u tom e je R e n esan s osećao čisto gotički. On je čak podigao k o m p oziciju grupa do visine k o ja je ostala obrascem za sva b u d u ć a stoleća, ali je ovaj p oredak polazio od p r o sto ra i bio u svojim p o s le d n jim osnov am a tiha m uzika r a s p r o s tir a n ja p ro s v e tlje n o g bojama. Ovo r a s p r o s tir a n je je svojim nevidljivim ta k to m i ritm o m odvelo u daljinu sve otpore svetlosti koji su se rodili iz toga p o r e tk a i k oje oko shvata kao stvari i bića. No tim p ro sto rn im po re tk o m , ko ji linisku per106

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika spektivu n e p rim e tn o z a m e n ju je p ersp e k tiv o m v azduha i svetlosti, R enesans je bio iznutra već savladan. I sada sleduje, počev od k r a ja Renesansa, od Orlanda Lasa i Palestrine do Vagnera, neprek id ni niz velikih m uzičara, a od Ticijana do Manea, M area i L a jb la niz velikih slikara, dok plastika o pad a do potp un e beznačajn osti. Slikarstvo u lje m i in s tr u m e n ta ln a m uzika čine je d a n organski razvitak, čija je svrha postavljen a u gotici, a p o stig n u ta u baroku. Obe umetnosti — faustovske u n a jv iše m smislu — je s u u ovim g ranicam a pra-fenomeni. One .im aju je d n u dušu, je d n u fiziognomiju, pa i je d n u isto riju; i to samo one. Vaja r s tv o se ograničava na neke lepe slučajeve u senci slikarstva, u m e tn o sti v rta rs tv a ili a rhitekture. Ali, oni su izlišni u slici z a p a d n ja č k e um etno sti. N em a viAe plastičkog stila u onom sm islu u kom e im a slikarskog i muzikalnog. N em a isto tako ni zatvorene trad icije, ni n užne veze m e đ u delima je d n o g a Maderne,' Gužona, Pižea i Šlitera. Već u L io na rdu n a s ta je , postepeno, pravo p r e z ir a n je va ja rstv a. On jo š je d in o p riz n a je b ro n z a n i izliv radi n je g o v ih slikarskih' kvaliteta, nasup ro t Mikelandželu, čiji je pravi elem ent ta d a bio jo š beli m ram o r. Ali ni n je m u , u dubokoj starosti, ne uspeva više plastički rad. N ije d a n od k a s n ijih v a ja ra n ije veliki, u smislu u kom e su to bili R e m b ra n t i Bah; m o ra se, doduše, p riznati da je m o g u ć a n bio valjan i u k u sa n rad, ali n ije bilo moguće n ije d n o veliko delo k o je bi po rangu sta ja lo p o re d »Noćne straže« ili »Stradanja« po M a te ju i k oje bi na isti n ačin iscrpio d ub in u čitavog ljudstva. Ova u m e tn o s t je p re sta la da b u d e su db in om svoje ku lture. N je n jezik ne znači više ništa. P o tp u n o je n em o gu će dati u p o p r s ju ono što leži u p o r tr e t u R em bran to vu . K ada se i pojavi je d n o m neki v a j a r od značaja, kao Bernini, kao m a js to r i istov re m e n e španske škole, Pigal ili Rođen (naravno, nem a n ije d n o g koji bi iznad dek orativnog dospco do velike simbolike), on izgleda kao zakasneli učenik R enesan sa (Torvaldzen), kao p r e o b u č e n i i skriveni slikar (Hudon, Rođen), kao arhitekt (Bernin, Šliter) ili d e k o ra to r (Koazvoks). I on svojom p o ja v om samo d o ka z u je jo š jasnije da ova u m e tn o st, nesposobna, za faustovsku sadr-. žinu, n e m a više nikakvog zadatka, pa ni duše, ni životne isto rije u smislu zatvorenog razvo ja stila. Dosledno tome, isto to vredi" i za an tičku m uziku, koja je, posle m ožda z n a č a jn ih p očetaka u n a j r a n i jo j dori-

ŠPENGLER Propast Zapada ci, m o ra la u stu p iti m esto obem a apoliniskim umetnostim a, plastici i fresko - slikarstvu, u zrelim stolećima jo n ik e (650— 350) i, sa o d ric a n je m h a r m o n ije i polifonije, m o ra la se odreći i ranga više' u m e tn o sti k o ja se organski razvija.

8 Antičko slikarstvo strogog stila ograničilo je svoju paletu na žuto, crveno, crno i belo. Rano se primetila ova čudna činjenica, pa pošto se u razm atran je nisu uzeli drugi razlozi do samo površni i izrazito m a te rija listič k i, došlo se do b u d a la s tih pretpo stavk i, kao na p rim e r do p re tp o s ta v k e o to b o ž n je m grčkom slepilu za boje. I Niče je o tom e govorio (Jutarnje rumenilo, 426). Ali, zašto je ovo slikarstvo, u svoje n a jb o lje doba, izbegavalo plavu, pa čak i plavo-zelenu boju, a počin ja lo skalu dop ušten ih n ia n sa tek sa zcleno-žutim i plavičasto-crvenim to n o v im a 1? N esum njiv o, u tom ogr a n ič e n ju izražava se pra-sim bol euklidovske duše. Plavo i zeleno su b oje neba, m ora, plodne ravnice, senki ju ž n ih podneva, večeri i u d a lje n ih planina. One su suštinski atm osferske boje, ne predm etne. One su hladne, one lišav aju telesnosti i izazivaju utiske dalekog, p ro s tr a n o g i bezgraničnog. Stoga, dok Polignotova freska strogo izbegava- te boje, je d n o »infinitezimalno« plavo i zeleno provlači se kroz celu isto riju perspektivističk og slikanja uljem , od V enecijanaca pa do 19 veka, kao elem ent koji stvara prostor. I to kao osnovni ton sasvim pretežnog ranga, ko ji nosi celokupni smisao d a v a n ja boja, kao general-bas, po kom e se tek posle štedljivo »štimuju« topli žuti i crveni tonovi. Ne m islim o tu na zasićeno, veselo, blisko zelenilo, koje Rafael ili D irer u p o treb ljav aju od zgode do zgode za h a ljin e svojih slika — pa

1 Plavo i njegovo delovanje bilo je dobro poznato antičkim umetnicima. Metope mnogih hramova imale su plavu pozadinu, je r su nasuprot trigi'fima morale izgledati kao dubina. I zanatsko primenjeno slikarstvo upotrebljavalo je sve boje koje su se tehnički mogle napraviti; plavi konji pronađeni su među antičkim delima Akropolja i po etruščanskim nad-grobnim slikama Jarko-plava boja kose bila je sasvim obična. 108

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika i to dosta retko — već na n eod redljivo plavo-zelenu b o ju k o ja se u h ilja d u se n čen ja preliva u belo, sivo, m rko, nešto specifično m uzikalno čime je n a to p lje n a cela atmosfera (pre svega na goblenima). Ono što se nazvalo vazdu šno m p erspek tivo m , n a s u p r o t linearnoj, a što se moglo nazvati i b a ro k n o m n a s u p r o t renesansnoj, počiva isključivo na tom plavo-zelenom. Ono se nalazi u Italiji (sa sve sn ažnijim delov an jem dubine) u L ionarda, GverČina, Albania; u H o la n d iji kod Ruisdela i H o bem e; a pre svega u velikih Francuza, počev od Pusena, Lorena i . Vatoa pa do Koroa. Plavo, isto tako p e rspe k tivistič ka boja, uvek se nalazi u odnosu p re m a tam n om , ne-svetlosnom, ne-stvarnom . Ono ne p ro d ire nego vuče u daljinu. »Bražesno ništa« — nazvao ga je Gete u svojoj nauci o b ojam a. Plavo i zeleno su tra n sc e n d e n tn c , duhovne, nečulne boje. N jih n e m a u strogoj fresko-slici atičkog stila, one vladaju u slik a n ju uljem . Žuto i crveno, antičke boje, je su b o je m a te r ije , blizine i je z ik a krvi. Crveno je p ra v a b o ja polnosti; otu d a je ona j e d in a k oja dcluje na životinje. Ona je n a jb liža simbolti falusa (dakle statui i dorsk om stubu), kao što, sa druge strane, čisto plavo pre o b ra ž av a ogrtač Madonin. Ovaj odnos postavio se, sa duboko osećanom nužnošću, sam po sebi, u svima velikim školama. L ju b ič a s to — crveno nadvladano plavim — je s te b o ja žena k oje više nisu plodne i sveštenika koji žive u celibatu. Žuto i crveno su popularne boje, b o je gomile, dece, žena i divljaka. Kod V en ecijanaca i Spanaca otnien čovek b ira divotno crno ili plavo — iz nesvesnog oseć a n ja distance k o ja od sebe odbija. Žuto i crveno su n a jz a d — kao euklidovske, apoliniske, politeističke boje — b o je p r e d n je g plana, pa i u socijalnom, smislu, dakle b oje h učne društv eno sti, trga, n a ro d n ih svetkovina, naivnoga bezbrižnog življenja, antičkog fatuma, slepog slučaja, tačkolikog bića. Plavo i zeleno — faustovske, monoteističke b o je — je s u bo je u sa m lje n o s ti, brige o d n o ša ja t r e n u tk a p re m a p ro šlosti i b ud ućn osti, b oje sudbine k o ja je o p r e d e lje n je im a n e n tn o svemiru. Odnos šekspirovske sudbine p re m a p ro s to ru i sofoklovske p re m a p o je d in a č n o m telu r a n ije smo utvrdili. Sve k u ltu re duboke tra n sc e n d en cije , sve čiji pra-simbol zahteva savlađivanje privida, život kao borbu, a ne kao p re d a n o s t onom e što je dato, im a ju istu me109

ŠPENGLER Propast Zapada tafizičku n a k lo n o st p re m a p r o s to r u kao i p r e m a plavom i crnom. U Geteovim stu d ija m a o entoptičkim boja m a u atm osferi nalaze se d ub oka z a p až an ja o odnosu. izm eđu ideje p r o s to ra i smisla za boje. Sa simbolikom k o ju je on dao u svojoj nauci o b o ja m a potp un o se slaže simbolika k o ja je ovde izvedena iz ideja o p r o s to ru i o sudbini. N a jz n a č a jn ija p rim e n a m račno-zelenog kao b oje sudbine nalazi se kod Grinevalda, čije je »Noći«, iz ko jih izbija neopisiva snaga p ro sto ra , dostigao jo š jedino R em b ra n t. Tu se dobi j a u tisa k kao da se ovo plavičasto zelenilo, ista ona b o ja u k o j u je tako često zavijena u n u t r a š n j o s t velikih kated rala, sme označiti kao specifično katolička bo ja, pod p re tp o sta v k o m da se katoličkim naziva sam o ono faustovsko hrišćanstvo koje je osnovano late ran sk im koncilom 1215, a u Tridentinu završeno sa e v h a ris tijo m kao središtem. Ova boja, u svojoj ćutljivoj veličini, sigurno je isto toliko daleko od ra sk o šn e zlatne osnove vizantisko-starohrišćanskih slika koliko i od brbljivo-veselih, »bezbožničkih« b o ja helen sk ih h ra m o v a i statua. Neka se obrati p až n ja na to da d elov anja o v e - b o j e p r e tp o s t a v l ja j u unutrašnje prostore za n a m e š ta n je u m e tn ičk ih dela, u su protno sti p re m a ž utom i crvenom ; antičko slikarstvo je isto tako odlučno za ja v n o s t kao što je zapadn ja č k a u m e tn o s t — u m e tn o s t ateljea. Celokupno veliko u lje n o slikarstvo, od L io narda pa do k r a ja 18 veka, nije zam išljeno za ja s n u drečeću dnevnu svetlost. Ovde se v raća su p ro tn o s t k a m e ra ln e m uzike i slobodno po s ta v lje n e statue. Površno z a sn iv a n je ove činjenice klim om bilo bi op ov rgnuto p rim e ro m egipatskog slikarstva — ako bi to uo p šte bilo nužno. Pošto je bezgranični p ro s to r za antičko osećanje života je d n o savršeno ništa, plava, i zelena boja, sa svojo m snagom k o ja stvara d aljine i o bestv a ru je , dovele bi u p ita n je isključivo g o sp o d a re n je p r e d n je g plana, 1 p o je d in a č n ih tela, pa tim e i pravi smisao apoliniskih um e tn ič k ih dela. Za oko A tinjanina, slika rađ e n a Vatoovim b o ja m a bila bi n esu šta stv e n a , sa takvom jednom u n u tr a š n jo m p raz n in o m i neistin itošću kakva bi se. teško rečim a dala iskazati. Čulno osećana površina, k oja reflektuje svetlost, ovim b o ja m a ne bi bila po vrednosti svojoj o c e n je n a kao svedočanstvo i granica stvari, nego kao granica okolnoga prostora. Zato tih b o ja tam o nem a, i zato one ovde vladaju. 110

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika 9 A ra b lja n sk a u m e tn o s t izrazila je magisko osećan je sveta zlatnom osnovom svojih m ozaika i slika. N jen o vilinsko delovanje koje z b u n ju je i n je n u sim boličku n a m e r u u p o z n a je m o iz m ozaika u Raveni, iz dela ran o -ra jn sk ih m a js to r a , koji jo š p o tp u n o zavise od lombardisko-vizantiskih uzora, a pre svega iz dela .severno-italijanskih m a js to r a , kao i dobrim delom iz gotičkih ilu stra c ija knjiga, čiji su uzori vizantiski »p urpurni kodeksi«. Duša triju k u ltu ra ima ovde da se ispila na , je d n o m vrlo shodnom zadatku. Apoliniska je priznavala kao stvarnu samo s a d a šn jic u n e po sre d no datu u m estu i vrem enu, a odricala je pozadinu u svojim likovnim delima. F au sto v sk a je težila u be sk o n a č n o st iznad i preko svih čulnih granica — i po m erala, pom oću perspektive, težište misli je d n e slike u daljinu. Magiska jc osećala sve zb ivanje kao izraz zagonetnih sila koje p ro ž im a ju svojom duhovnom sup sta n c o m pećinu sveta — i zatvorila je scenu zlatnom osnovom, a to znači j e d n im sredstvom koje stoji sa one strane svega prirodno-obojenog. Zlato uop šte n ije boja. Nasu prot ž utom e n a s ta je kom plikovani čulni utisak iz m e ta ln o g difuznog refleksa je d n o g sredstva k oje prosijava na. površini. B oje su prirodne, bilo da su bojena su p sta n c a uglačane zidne površine (freska), bilo da su p ig m e n t nanesen kičicom. Metalni s j a j ,1 koji se u p riro d i gotovo nika da ne p o ja v lju je , n a tp r ir o d a n je. On n a p o m in je druge sim bole ove kulture, alhim iju i kabalu, ka m e n m u d ra c a , svetu knjigu, arabesku i unutr a š n ji oblik b a jk i iz 1001 noći. Blistavo zlato oduzima, dakle, sceni, životu, telima, n jihov o opipljivo biće. Sve što je u krugu Plo tina i gnostčiara učeno o suštini stvari, 9 njih o v o j nezavisnosti od p ro sto ra , o njihovim slu č a jn im uzrocim a — nazori koji su za naše oseć a n je sveta p a ra d o k sa ln i i gotovo n era z u m ljiv i — sve to leži u simbolici ove zagonetne h ije ra tič k e pozadine.

I bleštava politura, kamena u egipatskoj umetnosti ima duboko simboličko značenje slične vrste. Ona čini da pogled klizi preko spoljašnje strane statue i time otstrah ju je telesnost. Obrnuto, helenski put od porosa, preko mramora, do provdnog parskog i penteliskog, jeste svedočanstvo o nameri da se pogledu omogući prodiranje u materijalnu bitnost tela. 111 /

ŠPENGLER Propast Zapada Suština tela bila je važna spo rna tač k a novopitagoreja c a i nov op lato ničara, kao i k a sn ijih škola Bagdada i Basre. Suhrav ardi je razlikovao r a s p r o s tira n je , koje je sm atrao p rim a r n o m suštinom tela, od njegove vi sine, širine, dubine, k oje je uzim ao kao slučajnosti. Počev od N azam a odriču se a to m im a telesna supstanca i oznaka is p u n ja v a n ja pro sto ra. Sve su to bili me* tafizički nazori koji su otkrivali a r a b lja n s k o osećanje sveta, počev od Filona i Pavla, pa do p o sle d n jih veličina islam ske filozofije. Ti nazori ig ra ju p re su d n u ulogu u sporu koncila o supstanci H ristovoj. Zlatna osnova onih slika u krilu zapadne crkve ima, dakle, izrično dogm atički značaj. Ona izražava suštinu i gosp od arstvo božanskog duha. Ona p r e ts ta v lja arabljanski oblik h rišć a n sk e svesti o svetu. Sa tim e je u dubokoj vezi i to što se ovakva o b ra d a pozadine u pret s ta v lja n jim a h rišć a n sk e legende p o ja v lju je čitavu hiljad u godina kao je d in a metafizički, pa čak i etički, m oguća i dostojna. Kada su se u ranoj gotici pojavile prve »stvarne« pozadine, sa plavo-zelenim nebom , p ro s tra n im vidicim a i p ersp e k tiv o m dubine, one su u prvi m ah delovale kao profane, svetovne: osećala se, iako se svesno nije poznavala, dogm atička p ro m e n a k oja se tu odala. To p o k a z u ju one pozadine na tepisima po m o ć u ko jih se, u svetom strahu, skriva stvarna dubina. Ona se sluti, ali se niko ne u s u đ u je da je iznese na vidik. Videli smo kako je baš tada, kada je faustovsko — germ ansko-katoličko — hrišćanstvo izob ra ž a v a n jem ta j n e p o k a j a n j a dospelo do svesti o sebi (nova religija u sta ro m duhu), p erspek tivistička i boja m a n a k lo n je n a težnja, k oja je išla za tim da osvoji vazdušni p ro sto r, o brn ula u u m e tn o s ti franjevaca sav smisao slikarstva. Z a p a d n ja č k o h rišćanstvo odnosi se p re m a isto č n ja č k o m kao simbol p erspek tive p re m a simbolu zlatne osnove. Konačna šizma n a s tu p a istovrem eno i u crkvi i u u m etnosti. Pozadinu pejzaža na sceni slike shvatam o istovrem eno sa dinamičkom besk ra jn o šć u Boga; a istovrem eno sa zlatnim osnovam a crkvenih slika iščezavaju sa z a p a d n ja č k ih koncila oni magiski, ontološki, p rob le m i o b ožanstvu koji su strasno po kretali sve o rije n ta ln e koncile, kao, na prim er, u Nikeji, u Efezu i u H alkedonu.

112

PROPAST ZAPADA Muzika i plastika

10 V enecijanci su otkrili r u k o p is vidljivog poteza kicice i uveli ga u slikanje u lje m kao »muzički« m otiv koji stvara prostor. F io re n tin sk i m a js to ri n ik ad a nisu napad ali m a n ir »antički«, koji je ipak služio gotičkom o se ć a n ju oblika i išao za tim da glačan jem svih prelaza stvara čiste, oštro ocrtane, m irne, b o je n e površine. N jih o v e slike im a ju nečeg »postojećeg«, i to u jasno osećanoj su protno sti p r e m a živosti iz ra ž a jn ih sredstava gotike k oja p ro d iru pre k o Alpi. S ta v lja n je b oje ti 15 veku odriče b u d u ć n o s t i prošlost. Istorisko oseća nje p o ja v lju je se tek u ra d u kičice koji o sta je vidljiv i kao da se nikako ne u m ara. U delu slikara čovek hoće da vidi ne samo što je postalo, nego i ne što što postaje. A baš to je R enesans hteo da izbegne. Perudžinov k o m a d odela ne priča n išta o svom um etničkom p o stan ku . Gotov je, n ap ro sto je tu, p r is u ta n je. Pojed in i potezi kičice, koje nalazim o n a jp r e u staračkim delima Ticijanovim kao savršeno nov oblikovni jezik, akcenti ličnog te m p e ra m e n ta , k a ra k te ristič n i kao ork e sta rsk e b oje M onteverdieve, m elodično ta la sa n je kao u v e n e c ija n sk o m m ad rig a lu ovih godina, pruge i pege k o je n e p o sre d n o stoje je d n a uz drugu, u k r š ta ju se, p o k riv a ju , z b u n j u j u — unose b e s k r a jn u pok retljivost u elem ent boja. Pa i istov rem en a geom etriska analiza sm a tra svoje o b je k te kao da p o s ta ju , a ne da je s u i postoje. Svaka slika im a u svom d r ž a n ju i stavu je d n u isto riju i ona je ne p re ć u tk u je . Pred n jo m faustovski čovek oseća da ima duševno razviće. Pred svakim velikim pe jz až o m kakvog b a ro k n o g m a js to r a m ožem o izgovoriti reč »istoriski« pa da u n je m u osetim o smisao koji je p o tp u n o stran i tu đ antičkoj statui. Večno p o s t a ja n je , u p r a v lje n o vreme, dinam ička sud bina sveta, sve to počiva i u melodici ovih nemirnih i bezgran ičn ih poteza. Slikarski i crtački stil: to znači, sa te strane p o s m a tra n o , su p ro tn o st istoriskog i a-istoriskog oblika, n a g la š a v a n ja ili o d ric a n ja u nutrašnje g razvića, večnosti i tre n u tk a . Antičko um e tnič ko delo je događaj, z a p a d n ja č k o u m e tn ič k o delo je je d a n čin. Prvo sim bolizuje tačkoliku sadašn jo st, drugo organski tok. Fiziognom ika v o đ e n ja kičice: p o tp u n o nova, b e s k r a jn o b og a ta i lična, svakoj drugoj k u ltu ri n ep oznata, v rsta o r n a m e n tik e — jeste čisto muzikalna. Rečim a allegro feroce F ra n c a H alsa može se suprot113

ŠPENGLER Propast Zapada staviti andante con moto Van Daj ka, a mol Gverčinov d u ru Velaskezovu. Od sada slikarskom p ro g ra m u pripa d a p o ja m tempa; a on p otseća na to da je slikarstvo u m e tn o s t je d n e duše koja, u s u p ro tn o sti p re m a antičkoj, n išta ne z a b o ra v lja niti želi da se išta zaboravi od onog što je je d n o m bilo. V azdušasto tkivo poteza kičice ra s tv a ra isto vrem eno čulnu p ovršinu stvari. K o n tu re iščezavaju u svetlo-tamnom. P o sm a tra č se m o ra izmaći p o d a lje da bi dobio' telesne u tisk e od oboje n ih p r o s to rn ih vrednosti. Obojeno p o k re n u ti vazduh je s te uvek onaj koji rađa iz sebe stvari. Isto v re m en o se p o j a v l ju je od sada je d a n simbol najvišeg ra n g a u z a p a d n ja č k o j slici i p o č in je sve više da ublažava stvarno st svih boja: to je »atelje-m rko«. Stariji Fio ren tinci jo š ga nisu poznavali, kao ni stari h oland ski i r a jn sk i m a jsto ri. Paher, Direr, H o lb a jn , m a koliko da je stra sn a n jih o v a te ž n ja za prostornom du binom , slobodni su od tog simbola. Tek kraj 16 veka p r i p a d a 'n j e m u . To »mrko« ne poriče svoje poreklo iz »infinitezimalnog« zelenila sa p ozadina u slikam a L ionarda, Šongauera i Grinevalda, ali ono sada ima veću m oć nad stvarima. Ono privodi k r a ju borbu p r o s to r a Aprotiv m a te rije . Ono savlađu je i primitivn ija sredstva linearne persp ek tive sa n je n im renesansnim k a ra k te ro m , v vezanim za a rh ite k to n sk e slikarske motive. Stalno je u ta ja n stv e n o j vezi sa im presionističkom teh niko m vidljivih p oteza kičice. I ono i ta tehnika konačno r a s tv a r a ju opipljivo biće čulnoga sveta — • sveta tre n u tk a i p r e d n jih planova — u atmosferski privid. Linije n e s ta je iz ton iran e slike. M agiska zlatna osnova snevala je samo o nekoj zagonetnoj sili k o ja vlada zakonitošću nad svetom telesa u ovoj svetskoj pećini i p r o b ija se kroz tu zakonitost; a »mrko« ovih slika otvara pogled u čistu b e s k r a jn o s t p u n u oblika. U p o s t a j a n j u z a p a d n ja č k o g stila otkriće toga »mrkoga« označava vrhunac. Ova boja, u suprotnosti prema prethodnoj zelenoj, ima nečeg protestantskog. Severnja č ki p a n teizam 18 veka ko ji luta po bezgraničnom , kako ga iz ra ž a v aju a rhanđeli u prologu Geteova Fausta, već se u njo j nalazi. Atmosfera Kralja Lira i M ag beta srodna jo j je. Istovrem eno s tr e m lje n je instrum e n ta lne m u zike za sve b o g a tijim e n h a r m o n ija m a (kod de Rora i Luke Marencia), izob ražavn je tonskog tela gudačkih i duvačkih horova, odgovara p o tp u n o novoj težn ji u u lja n o m slikarstvu da, polazeći od čis114

PROPAST ZAPADA Muzika i plastika tih bo ja, b e z b ro jn im m r k a s tim se n č e n jim a i kontrastnim d e lov an jem poteza kičice, stavljenih n e p o sre d n o je d n o do drugog, stvori slikarsku hromatiku. Obe u m e tn o s ti šire sada atm osferu n a jč is tije p ro sto rn o sti pom oću svojih svetova b o je i tonova (»tonovi boje« i »boje tonova«), atm osferu k o ja više ne o pk o lja v a i ne znači čoveka kao lik, kao telo, nego op koljava i znači samu dušu bez ljuske. Postiže se u n u t r a š n j a p ris n o st kojo j se više n ije d n a ta jn a ne zatvara u n a jd u b ljim delim a R e m b r a n ta i B etovena, j e d n a prisno st, svakako, k o ju je apoliniski čovek svojom strogo somatičkom u m e tn o š ć u upravo želeo i hteo da o d b ije od sebe. Stare b o je p re d n je g plana, žuto i crveno — antički tonovi — u p o t r e b lja v a ju se od sada rede i uvek samo kao svesni k o n tra s ti d a ljin a m a i dub in a m a , koje one tre b a da p o ja č a ju i naglase (izuzev u Rem branta, a pre svega u V ermera). Ovo atm osfersko m rko, p o tp u n o strano R enesansu, je s te n a j n e s tv a r n i ja b o ja k o ja postoji. To je je d in a , »osnovna boja« koje nema u dugi. Im a bele, žute, zelene, crvene, plave svetlosti n a js a v r š e n ije čistote. Čisto m rk a svetlost je izvan mogućnosti naše 'prirode. Svi zelenkasto-mrki, sreb rnasti, vlažno-mrki, duboko-zlatni tonovi, k oji se kod Đorđona p o j a v l j u j u u divotnim n ia n sam a , koji kod velikih H o la n đ a n a p o s ta ju sve smeliji, a koji se gube k ra je m 18 veka — o d u z im a ju p riro d i n je n opipljivi realitet. U tom e se k rije j e d n a gotovo religiozna ispovest. Oseća se blizina duhova P o rt Royal-a, blizina Lajbnica. Kod K onstabla, osnivača civilizovanog načina slikanja, sasvim je drugo h te n je k o je traži izraz. I isto ono m rko k o je je on učio u H o la n đ a n a i koje je ta d a značilo sudbinu, Boga, smisao života, znači za n je g a nešto sasvim drugo, naim e čistu ro m a n tik u , osetljivost, čežnju za nečim što je iščezlo, sećanje na veliku prošlost slikarstva u lje m ko je um ire. I p o sle d n jim nemačkim m a js to r im a , Lesingu, Mareu, Špicvegu, Dicu, L a j b l u 1, čija je zakasnela u m e tn o st je d a n deo romantike, pogled u p ro šlost i p o sle đ n ji ton prošlosti, izgledalo je tonsko »mrko« kao dragoceno nasleđe te prošlosti. I oni su se suprotstavili svesnim te ž n ja m a svoje g en eracije — slobodnoj, duše lišeno j i dušu gu' Njegova slika gospođe Gedon, sva potopljena u mrko, jeste posleđnji staromajstorski portret Zapada, slikan savršeno u stilu prošlosti. 115

ŠPENGLER Propast Zapada bilačkoj slobodnoj svetlosti generacije Heklove — je r se u n u ta r n je nisu jo š mogli ra sta ti od ovog posledn jeg poteza velikog stila. U toj, jo š i danas neshvaćenoj, b o rb i izm eđu r e m b ra n to v sk i m rko g stare škole i slobodne svetlosti nove p o ja v lju j e se beznadežni otpo r duše protiv intelekta, k u ltu re p ro tiv civilizacije, su p ro tn o st izm eđu simbolički nužne u m e tn o sti i umetnosti svetskih gradova, bilo da ta u m e tn o s t gradi, slika, v a ja ili peva. Iz toga se može osetiti značaj ovog m rkog, sa k o jim u m ire cela j e d n a u m etn ost. N a jr o d u h o v lje n iji m e đ u velikim m a js to r im a , pre svih R e m b ra n t, n a jb o lje su razum eli ovu boju. To je ono zagonetno m rk o n jego vih n a jk a r a k te r is tič n ijih dela k oje potiče iz dubok og s ja ja po n e k ih gotičkih crkvenih prozora, iz su to na visoko zasvođenih katedrala. Zasićeni zlatni ton velikih V enecijanaca, Ticijana, Veroneza, Palme, Đ orđona, o p o m in je n e p re sta n o na onu staru, nestalu, u m e tn o s t s evern jačko g slikarstva na staklu o k o je m su oni je d v a n ešto znali. I ovde je Renesan s sa svojim telesnim izborom b o ja samo epizoda, samo po vršinski re z ultat onoga što je i suviše svesno, a ne rezultat faustovski - nesvesnog u d u b in a m a zapadn ja č k e duše. U tom blistavo z latn o-m rko m to nu pruž a ju ru ke je d n o drugom e, u v e n e c ija n s k o m slikarstvu, gotika i b aro k, u m e tn o s t onih ran ih slika na staklu i ta m n a Betovenova m uzika; i to baš onda kada je ven e c ija n sk a škola osnovala b a ro k n i stil slikarske muzike preko H o la n đ a n in a Vilerta i de Rora i starijega Gabrielia. M rko je sada postalo praVom b o jo m duše, je d n e istoriski n a s tr o je n e duše. Mislim da je Niče je d n o m govorio o m rk o j muzici Bizea. Ali, ta reč pre vredi za m uziku k o ju je Betoven pisao za gudačke instrum e n te 1, pa n a jz a d i za o rk e sta rsk i zvuk B ru k n e ra , ko' Guđačko telo predstavlja boje za daljinu u orkestarskom zvuku. Viatoovo plavičasto-zeleno nalazi se već u bel canto Nopolitanaca oko 1700, u Kuprena, u Mocarta i Hajdna, a mrkasto holanđanskih m ajstora u Korelia, Hendla i Betovena. I duvači na drvene instrumente izazivaju vedre daljine. Naprotiv, žuto i crveno, boje blizine, popularne boje, pripadaju zvuku trubačkih instrumenata, koji deluju telesno do ordinamosti. Ton stare violine savršeno je bestelesan. Zaslužuje pomena da je helenska muzika, ma koliko da je beznačajna, prešla sa dorske lire na jonsku flautu (aulos i sirinks) i da su strogi Doraiu korili ovu težnju ka mekušnom i niskom još u vreme Perikla. 116

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika ji tako često isp u n ja v a p r o s to r m rk im zlatom. Sve druge b o je u p u čen e su bile na p o d re đ e n u ulogu; tako, na p rim e r, Vermerov svetlo-žuti ton i cinober koji prodiru u p r o s to rn o s t sa odista metafizičkom živošću kao iz nekog drugog sveta; ili žuto-zelene i krvavo-crvene svetlosti koje u R e m b ra n ta skoro kao da se igraju sim bolikom prosto ra. Kod R uben sa, koji je bio sja ja n u m e tn ik ali ne mislilac, m rk o je skoro bezidejno, to je b o ja senke. (»Katoličko« plavo-zeleno kod njega, kao i kod Vatoa, osporava rang mrkom e.) Vidi se kako isto sredstvo, k o je u r u k a m a dubokih ljudi p o s ta je simbol te ta d a može da izazove og rom nu transcen denciju R e m b ra n to v ih pejzaža, stoji na r a sp o lo ž e n ju velikim m a js to r im a kao čisto tehnički postu pak . D a dakle, kao što smo i r a n ije prim etili, um etničko-tehnički »oblik«, z a m išlje n kao su p ro tn o s t »sadržini«, ne m a ničeg zaje d n ič k o g sa istinitim oblikom velikih dela. Nazvao sam »mrko« isto risk o m bo jo m . Ono atmosferu slikovnog p r o s to ra čini znakom u p ra v lje n o sti, budućnosti. Ono n a d v la đ u je i zaglušuje je z ik .trenutnog u p r e ts ta v lja n ju . To zn a č e n je p ro stire se i na druge b o je daljin e i vodi je d n o m širem, veom a bizarnom , b o g a ć e n ju z a p d n ja č k e simbolike. Heleni su, najzad, uzimali r a d ije bronzu, k o ju bi često jo š i pozlatili, nego ob o ja d isa n i m ra m o r, da bi zračnošću po ja v e pod duboko plavim neb om izrazili id e ju je d in s tv e n o sti svega te le s n o g a 1. R e nesans je iskopao te statue, crne i zelene, p rev u č e n e viševekovnom p a tin o m ; on je sa strah o p o š to v a n je m i č ežnjom uživao u istorično sti utiska — i n aše ose ća n je oblika je , od toga doba, osveštalo to »daleko« crno i zeleno. Za u tisa k bronze na naše oko danas je n e o p h o d n o to crno i zeleno, kao da time. u šali, h oćem o da ilu s tr u je m o č injenicu da se ceo onaj u m e tn ič k i ro d nas više n išta ne tiče. Šta znači za nas k ub e na k atedrali, b ro n z a n a figura bez patine, k o ja p r e tv a r a bliski sjaj u ton »tamo« i »nekada«? I zar mi nism o na jz a d došli dotle da p a tin u proizvodimo veštački? Ali, u u z d iz a n ju p le m e n ite rđ e do u m e tn ič k o g sredstva sam ostalno g z n a č e n ja leži jo š nešto više. Upita jm o se: da ne bi s lu č a jn o Grk osetio o b ra z o v a n je

1 Ne treba mešati težnju koju sadrži zlatni sjaj tela na slobodnom prostoru — sa težnjom arabljanske svetlucave zlatne osnove, koja se zatvara u polutamnim unutrašnjim prostorima pozadi figura. 117

ŠPENGLER Propast Zapada patine kao r a z a r a n je um e tn ič k o g dela? N ije on, iz duševnih svojih razloga, izbegavao samo tu b o ju kao takvu — pro sto rn o -d a le k u z ele n u 1 boju. P atina je simbol prolaznosti, i time ona d o bija osobiti odnos prem a sim bolim a časovnika i obliku sa h ra n jiv a n ja. Bilo je na je d n o m m e stu govora o čežnji faustovske duše za razvalinam a i svedočanstvim a daleke prošlosti, o naklon osti za s k u p lja n je m starina, rukopisa, novaca, 0 čežnji za h ad žilu cim a na F o ru m Rom anuAn i u Pompeje, za isk o p in a m a i filološkim stu d ija m a , kakva se javila već u P e tra rk in o doba. K ada bi ikojem Grku 1 palo na 'mapet da se brine za razvaline K nososa i Tirinsa? Svak je znao Ilijadu, ali n ik om e nije palo na um da iskopava b re ž u lja k Troje. Vodovodi K am p a n je, e tru šč a n sk i grobovi, razvaline L u k so ra i K arnaka, opali zam ci na R a jn i, rim sk i »Limes«, Hersfeld i Paulincela, o d rž av a ju se — sa p o ta jn im s tra h o p o što v a n je m pred onim što je razvalina — kao ruševine, j e r se ima ta m no o se ć a n je da bi se pri p o n o v n o m izgrađivanju izgbilo nešto što je teško rečim a uhvatiti, nešto što se ne može ponovo stvoriti. N išta n ije bilo dalje za antičkog čoveka nego ovo stra h o p p š to v a n je pred tim svedocima je d n o g a »nekad« i »negda«, svedocima koje je vrem e razorilo. U k lan ja lo se ispred očiju sve što nije više govorilo o sadašnjici. N ikada se nije održavala starin a zato što je bila stara. K ada su Persijanci razorili Atinu, bacalo se sa A kropolja sve, stubovi, statue, reljefi, r a z m rsk a n o ili ne — da bi se iznova otpočelo sve. To sm etlišta ru šev in a je naš n a jb o g a tiji ru dnik za u m e tn o st 6 veka. To je odgovaralo stilu jedne k ultu re k o ja je sp a ljiv a n je leševa uzdigla do simbola, a prezirala vezivanje svakodnevnog života za rač u n a n je vrem ena. Mi smo i tu izabrali suprotno. Heroički pejzaž u stilu L orena ne može se zamisliti bez razvalina, a engleski p a rk sa svojim atm osferskim raspo loženjim a, p a rk koji je p o tisnu o oko 1750 francuski, čija se na veliko z a m išlje n a p e rsp e k tiv a n a p u stila u korist »čuvstvene prirode« Adisona i Popa, uveo je jo š 1 m otiv veštačkih razvalina:, koje sliku p ejzaža istoriski p r o d u b l j u j u 1. N ik ada se nije nešto n a s tr a n ije iz' Hom, engleski filozof 18 veka, objašnjava u jednom razmatranju o engleskim parkovima da gotičke razvaline pretstavljaju trium f vremena nad snagom, a grčke triumf varvarstva nad ukusom. Tek tada je otkrivena lepota Rajne sa njenim razvalinama. Rajna je od tada istoriska re^ka Nemaca. 118

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika mislilo. E g ip a tsk a k u ltu r a res ta u ris a la je građevine ranog vrem ena, ali se ne bi nik ad a osmelila da gradi razvaline kao sim b o le 'p ro šlo s ti. Ni mi, ustvari, ne volimo, an tičku statuu nego antički torzo. On je imao izvesnu sudbinu; n jeg a o k r u ž u je nešto što u p u ć u je u daljinu, a oko rado traži da prazni p ro sto r n e d o sta ju ćih udo va ispuni ta k to m i r itm o m nevidljivih linija. D obro d o p u n ja v a n je — pa je svršeno sa ta ja n s tv e n o m čari b e s k r a j n ih m ogućnosti. Smelo tv rdim da su nam ostaci antičke sk u lp tu re mogli da p o sta n u bliži tek tom transpozicijom u muzikalno. Zelena b ronza, pocrneli m e rm e r, razbijen i udovi je d n e figure, u k id a ju za naše u n u t r a š n je oko granice m esta i vremena. To se nazvalo »slikarskim« — »dovršene« statue, građevine, nepodivljali parko vi 'su »neslikarski« — i odista, to odgovara d u b lje m z n a č e n ju »atelje-m rkoga«1; ali tu se m islilo"— u k r a j n j o j liniji — na duh instru m en talne muzike. P ita jm o se da li bi Polikletov Doriforos, u bleštavoj bronzi pred nam a, sa očima od e m a lja i pozlaćenom kosom, delovao isto onako kao što delu je pocrneo od starosti; da ne bi poneki torzo — recim o vatik ansk og H era k la — izgubio svoje snažno d ejstvo kada bi se je d n o g a dana pron ašli njegovi izgubljeni, udovi; da ne bi kule i k u b e ta starih na ših gradova izgubili svoj d uboki metafizički čar k a da bi se po krili novim bakro m . Starost čini p le m e n itim sve stvari — za nas kao i za Egipćane. A za antičkog čoveka staro st sman j u j e vrednost. Sa tim e je, n ajzad, u vezi i činjenica da je zapadn ja č k a tra g e d ija , iz istog tog osećanja, p re tp o sta v lja la istoriske pre dm e te ; ne one na koje bi se m ožda moglo ukazati kao na istinite ili m oguće — to n ije pravi smisao reči — nego udaljene, patinirane; naime: da događaj sa čisto tre n u tn o m sadržinom, bez p r o s to rn e i v re m e n s k e u d a lje n o sti, antički tragički fakat, bezvrem en ski mit, ne m ože izraziti ono što bi htela i morala da izrazi faustovska duša. Im am o, dakle, trag e d ije p rošlosti i tra g e d ije b u d u ć n o sti: u ove p o sle d n je , u k o jim a je nosilac sudbine čovek koji će tek doći, spa1 Potamnjivanje starih slika uzdiže njihovu sadržinu u našem osećanju, pa ma koliko umetnički razum govorio protiv toga. Da su, slučajno, upotrebljena ulja učinila da slike postanu bleđe — to bisimo mi osetili kao razaranje i upropašćenje. 119

ŠPENGLER Propast Zapada d a ju u izvesnom smislu Faust, Per Gint, Suton bogova. T rag edija sa d a š n jo sti u o p šte nem am o, ako izuzmemo b e z n a č a jn u socijalnu d ra m a tik u 19 veka. Šekspir je uvek birao b a r strane zem lje u k o jim a n ik a d a nije bio, n a j r a d i j e Italiju , kada je h teo da izrazi nešto znač a jn o u sadašnjici; a n em ački pesnici birali su rado E nglesku i F rancu sk u. I sve to iz o d v ra ć a n ja od mesne i vre m e n sk e bliskosti, koju je antička dra m a naglašavala čak i u mitu.

t

120

DRUGI DEO

AKT I PORTRET

11 Antiku su nazvali k u ltu ro m 'tela, a s e v e rn ja č k u k u ltu ru k u ltu ro m duha, ne bez prikrivene pom isli da se je d n a potceni na račun druge. M a koliko da se — u duhu renesa n sn o g u k u sa — u većini slučajeva trivijaln o misli o su p ro tn o sti antičkog i m odernog, nez nabožačkog i hrišćanskog, ipak je ta su p ro tn o st mogla dovesti do o d lu č u ju ćih z aklju čaka, pod pretpostavkom da se iza formule u m elo naći n je n o poreklo. Ako je okolni svet čovekov, ma šta on inače bio, m a k ro k o z a m u odnosu na m ikrok ozam , ogrom ni skupni p o ja m simbola, i sam čovek bi m orao, ukoliko pripada tkivu sveta, ukoliko je i 011 pojava, biti obuhvaćen tom simbolikom. A šta je bilo ono što je u utisku čoveka na njegove bližn je smelo preten do vati na ran g simbola, ono što je moglo skupiti u sebi svu suštinu čovekovu i sav smisao njego vo g bića? Odgovor daje u m etn ost. Ali, odgovor je u svakoj ku lturi m orao biti drugi. Svaka im a drugi u tisa k o životu, j e r svaka drukče živi. Za sliku čovečanskog, m etafizičku kao i etičku i umetničku, p r e su d n o je da li p o je d in a c sebe oseća kao telo m e đ u telim a ili kao središte b e sk ra jn o g p ro sto ra , da li ra z m iš lja n je m saznaje u s a m lje n o s t svoga »ja« ili n jegovo su p stancialno u č e stv o v a n je u o pšte m konsenzusu, da li on naglašava ili odriče u p ra v lje n o s t taktom i h o d o m svoga života. U svemu tom e p o ja v lju je se pra-sim b ol velikih ku ltura. To su o seć a n ja sveta, a životni ideali slažu se sa n jim a . Iz antičkog ideala sledovalo je neuzdržano p r im a n je čulnoga tre n u tk a , iz z a p d n ja č k o g isto tako stra sno savlađivanje čulnoga 121

ŠPENGLER Propast Zapada tren u tk a . Apoliniska duša, euklidovska, tačkolika, osećala je, em pirično, vidljivo telo kao p uni izraz svog načina b itisa n ja ; faustovska, sva u daljin am a, nije našla taj izraz u osobi, soma, nego u ličnosti, u karakteru, kako se sve to ne naziva. »Duša« — to je za pravog H elena konačni oblik njegovog telesnog bića. Tako je n ju definisao Aristotel. »Telo« — to je za faustovskog čoveka sasud duše. Tako je osećao Gete. Ali, iz toga rezultira sada izbor i izobražav an je vrlo različtih u m e tn o sti koje o b lik u ju ljude. Dok Gluk izražav bol Armidin pom oću m e lo d ije i neu tešno g ojađenog to na in s tr u m e n a ta koji pra te , p erg a m e n sk e sk u lp tu re izražavaju to je z ik o m celokupne muskulature. H elenistički kipovi p o k u š a v a ju iz g ra d njom glave da c r ta ju duhovni tip. U Kini, glave svetaca Ling-jen-sia pogledom i igrom uglova oko u sta o d a ju potpuno lični u n u tr a š n ji život. Antička n a k lo n o st k o jo m se samo kroz telo sve izražava ne proizilazi nipošto iz nekog p re o b ilja rase. To nije o sv e šta n je krvi — k oje čovek »acocppoaur?« pije im ao za r a s i p a n j e 1 — niti je to, kao što je Niče mislio, orgiastičko ra d o v a n je neukrotiv oj energiji i uzavreloj strasti. To bi sve pre p rip ad a lo idealima germ ansko-katoličkog i indiskog viteštva. Ono na što su apolinislci čovek i njegova u m e tn o s t je d in o mogli prete ndovati kao na svoje je s te samo apoteoza telesne pojave u doslovnom smislu, r itm ič k a ra v n o m e rn o st građe udova i h a rm o n ič n o izob ražav anje m u sk u la tu re . To nije neznabožačko u su p ro tn o sti p re m a hrišćanskom. To je atičko u su p ro tn o sti p re m a baroku. Tek čovek b arok a, bio on h rišć an in ili neznabožac, racionalist ili m onah, u d a ljio se od tog k u lta opipljivog tela, idući sve do one k r a j n j e telesne nečistoće k o ja je vladala u okolini L u ja X IV ,2 gde je kostim , počev od perike pa do čipkastih n aru k v ic a i cipela sa kopčam a, p o tp u n o prevlačio telo o r n a m e n ta ln im tkivom. I tako se a ntičk a plastika, pošto je oslobodila lik od viđenog ili osećanog zida i stavila ga bez ikakvog odnosa na ravan, na kojoj je on m ogao biti posm at1 Treba samo staviti grčke umetnike pored >Rubensa i Rablea. Na njega se žalila jedna od njgovih dragana »da smrdi kao strvina« (»gu’il puait comme une charogne«). Uostalom, baš su miizičari oduvek bili na zlu glasu zbog nečistoće: 122

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika ran sa svih stra n a kao telo m e đ u telima, razvijala logično dalje do isključivog p r e t s ta v lja n j a nagog tela: i to, su p ro tn o od svake druge vrste plastike u celoj istoriji u m e tn o sti, obrađujući njegove granične površine anatomski istinito. U tome, je euklidovski prin cip sveta n a jd a lje doterao. Svako p o k riv a n je tela sadržavalo bi već n eku p ro tiv re č n o s t u Apoliniskoj pojavi, sadržavalo bi izvesno, ma koliko neodlučno, naznača v a nje okolnog prostora. O rn a m e n ta ln o u velikom sm islu nalazi se poLpu.no u p r o p o r c ija m a iz g r a d n je 1 i u iz ravnavanju osovina p re m a osloncu i teretu. Telo koje stoji, sedi, leži, u svakom slu č a ju u sebi u tv rđ e n o telo, n e m a v svoje »iznutra«, kao ni Peripter, a to znači ono n e m a »dušu«. Položaj stubova koji ga o p a s u ju i z a tv a ra ju znači isto što i re ljef m išića izobražen sa svih strana: i je d n o i drugo sadrže sav oblikovni je z ik dela. Strogo metafizički razlog i po tre b a za životnim sim bolom prvoga reda odveli su Helene kasnog vremena do ove um etnosti, čija je u sk o st bila po krivena je- / dino m a js t o r s tv o m n je n ih dela. Jer n ije istina da je ovaj jezik sp o ljn je pov ršine naj savršeniji, n a jp riro d niji, ili samo najbliži p r e ts ta v lj a n j u ljudi. Baš obrnuto je slučaj. Mi bism o već odavno prim etili izuzetnost atičkog stila, da n ašim s u đ e n je m n ije vladao sve do danas R e nesan s u p u n o m p a to su svoje te o rije i u ogro m no j zabludi o svojim soptsvenim te ž n jam a , dok nam je sama plastika, u n u ta r n je , bila po sta la sasvim strana i tuđa. E gipatski i kineski v a ja r nisu ni pomišljali na to da od a n a to m s k e s p o ljn je građe načine osnovu za izraz koji su hteli da ostvare. Za gotičke skulpture, n a jz ad , jezik m išjć a nigde ne dolazi u pitanje. Ovo lju d sk o čokoće, koje opliće m oćnu k a m e n u građevinu b e z b r o jn im sta tu a m a i reljefnim likovim a (na k a te d ra li u Š artru im a ih više od deset hiljada), nije samo o rn a m e n t; ono već oko 1200 godine izražava planove p r e m a k o jim a iščezava i ono najveće što je stvorila a ntička plastika. Jer ove čete bića o b ra z u ju tragičko jedinstvo. Tu je, jo š pre Dantea, Sever zgusnuo u svetsku d ra m u istorisko o se ć a n je faustovske duše, . 1 Od svečanog kanona Polikletovog do elegantnog kanona rasterećivanie koje i 4_ oretka stubova d_ skog. Euklidovsko osećanje počinje da se oslobođava. 123 /

ŠPENGLER Propast Zapada kakvo već u p ra -ta jn i p o k a j a n j a nalazi na j duhovni ji izraz i, istovrem eno, u ispovesti veliku školu. Ono što je Joahim Floriski uprav o sagledao u svome apuliskom m an a stiru : sliku sveta ne kao kosm os, nego kao istor iju sp a se n ja u tri svetska doba — to je u š a r tru , Rem su, A m je n u i Parizu p ostalo nizom slika koje polaze od Prvog greha pa idu do S trašnoga suda, Svaka scena i svaki veliki simbolički lik dobili su svoje znač a jn o m e sto na svetoj građevini. Svaka scena i svaki veliki simbolički lik odigrali su svoju ulogu u toj ogrom n oj pesm i sveta. A isto tako sad je i svaki pojedini čovek osetio kako je njegov životni tok u ž lebljen kao o rn a m e n t u p lan istorije spasenja, i doživljavao je ovu ličnu vezu u oblicima p o k a j a n j a i ispovesti. Otuda ova k a m e n a tela n isu služila samo arhitek tu ri; ona su značila sam a sobom jo š i nešto duboko i jedinstveno, nešto što sve p ris n ije i p risn ije izražavaju i n a dg ro bn i spom enici počev od k ra lje v sk ih grobova u Sen Deniu; ta k a m e n a tela govore o ličnosti. Ono što je za antičkog čoveka značilo savršeno izo bražavanje telesne površine — a u tom e i je s te p o sle đ n ji smisao sveg a n a to m sk o g č a s to lju b lja grčkih um etnika: da suštinu žive poja ve iscrpu ob lik o v a n je m n je n ih graničnih površina — to je, logično, za faustovskog čoveka bio portret, n a j p r is n ij i i je d in i iscrpni izraz njegovog životnog osećanja. H elensko o b ra đ iv a n je nagoga je s te najveći izuzetni slučaj, i ono je sam o taj je d in i p u t dovelo do u m e tn o sti visokog r a n g a .1 Još n ikada akt i portret nije niko osetio kao neku suprotnost, pa stoga nikada ni je d a n ni drugi nisu mogli biti shvaćeni u punoj dubini svoje pojave u istoriji um etnosti. Pa ipak, p u na su p ro tn o s t dvaju svetova ispoljava se tek u sporu izm eđu ovih oblikovnih ideala. Tamo se na videlo iznosi biće u stavu sp o ljn je gradnje. Ovde nam govori lju d sk a u n u t a r n j a izgradnja, duša, kao u n u t r a š n j o s t k atedrale kroz fasadu, »lice«. M ošeja n e m a lica, i zato je bura ikonoboraca; musli-

1 U drugim podnebljima, kao u starom Egiptu ili Japanu (da rasčistimo jedno osobito budalasto i plitko tvrđenje), bilo je gledanje nagih ljudi kudikamo svakodnevnije nego u Atini, ali današnji japanski poznavalac umetnosti oseća naglašeno pretstavlj anj e nagoga kao smešno i banalno. Može da se susretne i akt (kao što ga susrećemo na bamberškoj katedrali u pretsta vijanju Adama i Eve), ali kao predmet bez ikakvih značajnih mogućnosti. 124

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika m a n a i h rišć a n sk ih p a vlikijan aca, k o ja je p r o h u ja la i nad Vizantom p od Lavom III, m o ra la da izagna iz likovne u m e tn o sti sve što je kip i slika, tako da je ta u m e tn o s t od ta d a im ala u č vršćen u riznicu ljudskih arabeski. U E giptu lice statue odgovara pilon u kao licu samog h ram a, je d n o m o ćno izdizanje tela iz kam ene mase, kao što to p o k a z u je »Hiksoska sfinga iz Tanisa«, p o r tr e t A m e nem h eta IIL U Kini lice odgovara pejzažu p u n o m bo ra i m a lih oznaka, koje nešto znače. Za nas, pak, p o r tr e t je muzika. Pogled, igra usana, d rž a n je glave, ru ke — sve je to j e d n a fuga najnežnijeg zn a če n ja, k oja višeglasno b r u ji u susret znalačkom uh u po sm atrača. M eđutim , da bism o poznali značaj z a p a d n ja č k o g p o r tr e ta jo š i u su p ro tn o sti p re m a egipatsk om i kin e sk o m , m o ra m o ra z m o triti duboki p r eo b ra žaj u je zicima Zapada, koji jo š od m erov in ško g doba nagoveštava dolazak novog životnog osećanja. Taj p re o b ra ž aj ob u h v a ta podjednako i stari germ anski i vulgarni latinski jezik, ali u oba slu č a ja samo jezike na rodnom tlu k u ltu re k o ja se približava, dakle norveški i španski, ali ne rum un ski. To se ne može o b ja s n iti duhom je z ik a niti »uticanjem« je d n o g jezika na drugi, nego samo d uh om ljudstva, k oje u p o tre b u reči uzdiže do simbola. Na m esto latinskog sum, gotskog im, kaže se ich bin, I am, je suis; na m esto fecisti veli se tu habes factum, tu as fait, du habes gitdn, pa dalje daz wip, un homme, man hat. To je bilo do sada zagonetk a 1, j e r su se jezičke p orodice sm atrale kao bića. Zagonetnosti n e s ta je ka d a se u izgradnji rečenice otkrije oslik a v n je duše. Ovde faustovska duša p o č in je da za sebe prek iv a gra m a tič k a sta n ja naj različiti je g porekla. Ovo is tic a n je svoga »ja« sadrži prvu zoru one ideje ličnosti k o ja je m nogo k a sn ije stvorila ta jn u pokajan ja i ličnog ra zrešav anja. Ovo »ego habeo factum«, um esto pom o ć n ih glagola izm eđu de la te lja i dela, na m esto »feci«, pokrenutog tela, z a m e n ju je svet tela svetom funkcije izm eđu središta sile, statiku rečenice din a m ik o m . A to »ja« i »ti« razrešav a t a j n u gotičkog p o rtre ta . H elenistički kip je tip je d n o g stava, nije »ti«, n ije ispovest p re d onim koji ga stvara ili razumeva. Naši p o rtr e ti slika ju ne što jedinstveno u svojoj vrsti, nešto što je je d n o m bilo i n ik a d se ne vraća, je d n u ' Kluge, Deutsche Sprachgeschichte (1920), S. 202. "ff 125

ŠPENGLER Propast Zapada isto riju života u izrazu je d n o g tre n u tk a , je d n u svetsku sredinu za k o ju je sve ostalo njen svet, kao što je »ja« s r e d išn ja sila faustovske rečenice. Bilo je po kazan o da doživljaj rasprostrtoga ima svoje poreklp u živom pravcu, vremenu, sudbini. U dovršenom b itis a n ju nagog tela k o je slobodno stoji dubinsk i doživljaj je otsečen; »pogled« je d n o g portreta vodi u n a tč u ln o -b e sk ra jn o . Stoga je antička plastika u m e tn o s t blizine, opipljivoga, bezvremenslcoga. Sloga ona voli m o tive kratkog, n a jk ra ć e g m iro v a n ja izm eđ u dva p o kreta, p o sle đ n ji tr e n u ta k p red b a c a n je diska, prvi posle leta b og in je Nike Paionios, gde se z am ah tela svršava i lepršave h a ljin e jo š ne "padaju, slav koji je p o d je d n a k o u d a lje n od t r a j a n j a i pravca i koji je i pro tiv b u d u ć n o sti i protiv prošlosti. Veni, vidi, vici. — to je takav je d a n stav. Ja dođoh, j a videh, j a pobedih: tu u izg radn ji rečenice nešto jo š je d n o m biva. Doživljaj dubine je p o s ta ja n je , on je taj koji stvara ono što je postalo; 011 znači vreme, a izaziva prostor; on je u je d n o i kosm ički i istoriski. Živi prav ac ide ka horizontu kao prema budućnosti. O bud ućn osti sa n ja već Madona na v ra tim a Sv. Ane u N o tr Damu (1230), pa ka snije i »Madona sa grahoricom« M a jsto ra Vilhelma (1400). Davno pre M ikelandželovog Mojsija — M ojsije K lausa Slutera na kladencu u Dižonu (1390) razm išlja- o sudbini; a i sibilama iz Sikstinske kapele pre th o d e sibile Đovani Pizana na p ropovedaonici u Pistoji (1300). I n a jza d , na svima n a d g ro b n im spomenicim a gotike o d m a r a ju se likovi od duge sudbe, sasvim sup ro tn o bezvremenskoj ozbiljnosti i igri ko ju p r ik a z u ju grobni spomenici po a n tičkim grobljim a,' Z a p a d n jač k i p o r tr e t je b e s k r a ja n u svakom smislu, počev od 1200, kada se bud i iz kam ena, pa do 17 veka, kada sav p o s ta je muzika. On ne shvata čoveka kao središte p riro d n o g svemira, čija p o ja v a p rim a lik i zn ačen je od njegovog bića; on ga pre svega shvata kao središte sveta kao istorije. Antička statu a je ko m ad sadanje p rirode i ništa van toga. Antičko pesništvo daje statue u rečima. Tu je koren našeg o se ć a n ja koje p rip isu je G rcima čistu p r e d a n o st prirodi. Mi se nikad nećem o sasvim o sloboditi o se ć a n ja da je gotički stil p re m a grčkom ne-prirodan, naim e više nego »priroda«.

1 A. Conze, Die atlischen Grabrelicfs (1S93 fE). '/

126

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika Mi sebi samo skrivamo da u tom e kod Grka dolazi do reči je d n o osećanje n ed o sta tk a . Z a p a d n ja č k i oblikovni je z ik je bogatiji. P o rtre t p r i p a d a h p riro d i i istoriji. M a koji grobni spom enik velikih H o lanđ ana, koji su od 1260 radili, na k ra lje v sk im grobnicam a u Sen Deniu, n e k a slika H olb a jn o v a , Ticijanova, R em bran to va ili G ojina psiholog iju ra širen u po kasno-antičkoj književnosti, opisao po istočnjačk im uzorim a. Ubrzo su taj dualizam postavili kao suprotn ost onog što je h rišća n sk o i onog što je neznabožačlX”/?« znači »savetplan«; za reč idilo) nema uopšte imenice. »Voluntas« nije psihološki pojam nego i pravom rimljanskom smislu za činjenice, kao u »potestas« i »virtus«, izraz za praktičnu, spoIjašnju, vidljivu obdarenost, za snagu /judskog pojedinog nice, kao i »potestas« i »virtus«, izraz za praktičnu, spo-i gija«. »Volja« Napoieonova i energija Napoleonova — to su dve vrlo različite stvari, kao otprilike snaga letenja i težina. Ono što se ovde zove »volja« ne treba da se brka sa inteligencijom, upravljenom prema »spolja«, koja Rimljanina kao civilizovanog čoveka odlikuje od helenskog čoveka kulture. Cezar rlije »čovek volje« u smislu Napoleonovom. Karakteristična je jezička upotreba u rimskom pravu, koje mnogo temeljitije pretstavlja osnovno osećanje rimljanske duše nego poezija. Namera se tu zove »animiis« (animus occidendi), .a želja koja se odnosi na ono što je kažnjivo »dolus«, nasuprot nenamernoj povredi prava »culpa«. »Voluntas« se uopšte ne nalazi kao tehnički izraz. 1 7 8

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života tet p r o s to r a i volje dolazi do izražaja u delim a Kopernika i K o lu m b a p o d je d n a k o kao i u delima Hoenštaufena i N ap oleo na (kao savlađivanje svetskog prostora). Ali taj identitet nalazi se na drugi način i u fizikalnim p o jm o v im a o p o ljim a sile i potenciala, koje ne bism o nikada m o g li'o b ja s n iti je d n o m Grku. P ro s to r kao opažajn i oblik a priori, formula u kojoj je K ant konačno izrekao ono što je b a ro k n a filozofija n ep re k id n o tražila — to znači zahtev gospodarenja duše n ad onim što je tuđe i strano. »Ja« vlada svetom po m o ć u o b lik a 1 . To je ono što izražava p ersp ek tiva dubine u uljenom slikarstvu; ta p e rsp e k tiv a čini b e s k r a jn o zamišljeni p r o s to r slike zavisnim od p o sm a tra č a , koji ga, u doslovnom smislu r e č i; savlađuje sa izabrane daljine. To je onaj potez u d a ljin u koji odvodi do tipa' herojskog, istoriski proosećanog pejzaža i u slici i u p a rk u b a ro k n o g vrem ena; to isto izražava matematičko-fizilcalni p o ja m vektora. Stolećim a je slikarstvo strasno težilo za ovim velikim sim bolom u kom e leži sve onu što bi mogle izražavati reči pro sto r, volja, sila. Njemu odgovara stalna te ž n ja metafizike da formuliše funkcionalnu zavisnost stvari od duha, i to p aro v im a p o jm o v a kao što su p o ja v a i stvar po sebi, vo lja i pretstava, »ja« i »ne-ja«, p o jm o v a koji su svi čisto dinamičke sadržine, sasvim su p ro tn o u č e n ju Protagore da je čovek mera a ne tvorac svih stvari. Za an tičku metafiziku čovek je telo m eđ u telima, a saznavanje je neka v rsta dodirivanja koje je prelazilo sa saznatoga na onoga koji saznaje, a ne orbnuto. Optičke te o rije A naksagore i D em ok rita daleko su od toga da priznaju čoveku aktivnost u čulnom zapažan ju . P laton nikako ne oseća naše »ja« kao središte tr a n sc e n d e n tn e sfere delovanja, što je za K an ta bilo u n u t a r n j a potreba. Za-

Kineska duša »putuje po svetu«: to je smisao istočno-aziske slikarske perspektive, čija je tačka konvergencije u sredini slika a ne u dubini. Perspektivom se stvari podvrgavaju pod »ja«, koje ih shvata uređujući ih, a antičko odricanje perspektivističke pozadine znači, dakle, i nedostatak u »volji« u prohtevu gospodarenja nad svetom. Kineskoj perspektivi kao i kineskoj tehnici nedostaje energija pravca, i zato bih ja nasuprot moćnom potezu u dubinu koji odlikuje naše slikarstvo pejzaža, govorio o istočno-aziskoj »£ao-perspektivi«, čime se nagoveštava osećanje sveta koje deluje u slici, a koje je sasvim jasno. 179

NGLER Propast Zapada robljenici u čuvenoj njegovoj pećini i je s u odista za rob ljenici, robovi sp o lja š n jih utisa ka a ne n jih ov i gospodari; osvetljeni opštim suncem, a sami nisu sunca k o ja o sv e tlja v a ju svemir. Fizikalni p o ja m p r o sto rn e energ ije — p o tp u n o ne-antička p re tsta v a o tom e da je već prostorna distanca je d a n oblik energije, u pravo pra-oblik svake energije, j e r tu je osnova p o jm o v a kapacitet i intenzitet — osvetljava i odnos volje p re m a im a g in a rn o m prostoru duše. Osećamo da i dinam ička slika sveta Galileja i N ju tn a , kao i dinam ička slika duše sa voljo m kao težištem i sred ištem odnosa — znače je d n o i isto. Obe su b aro k n e tvorevine, simboli p o tp u n o dozrele faustovske kulture. Čini se n ep ravda, a to se često dešava, kada se kult »volje« sm a tra ako ne za opšte ljudski, a ono bar za opšte-hrišćanski, pž se onda taj k ult izvodi iz etosa ra n o -a ra b lja n sk ih religija. Ova veza p r ip a d a samo istoriskoj površini, i tu se m e š a ju sudbine reči kao što je reč voluntas, čije se duboko-sim boličko preobražen je z n a č en ja nije p rim etilo, sa is to rijo m z n a č e n ja reči i ideja. Kad arapski psiholozi, M u rta d a na p rim er, govore o m o gu ćno sti više »volja«, o je d n o j »volji« koj a je u vezi sa delom, o drugoj je d n o j k o ja ovoj samostalno pretho di, o »volji« k oja uo p šte n e m a odnosa p r e m a delu i k o ja tek rađa h te n je itđ., pri čem u se radi o d u b lje m z n a č e n ju ove a r a b lja n sk e reči, očigledno je pred n a m a slika duše k oja je po sklopu sasvim različita od faustovske. E lem enti duše su za svakoga čoveka, m a kojoj ^on ku lturi p rip a d a o , božanstva unutarnje mitologije. Što je Zevs za sp o lja š n ji Olimp, to je voug za Olimp unuta r n je g sveta koji vlada nad drugim delovima duše, i koji za svakog Grka p o sto ji nesum n jivo . Ono što je za nas »Bog«, Bog kao dah sveta, kao sve-snaga, kao svuda p risu tn o delov anje i p ro v iđ e n je , to je volja k oja se n atrag odrazila iz svetskog p r o s to r a u im aginarni p ro sto r duše i k o ju mi osećamo nužno kao stvarnost. M ikrok osm ičko m dualizmu m agiske kulture, pojm ovima ruah, nefeš, pneuma i psihe, p rip a d a nužnim načinom m a k ro k o sm ič k a su p ro tn o st Boga i đavola, kod P e rsija n ac a O rm u zda i Ahrimana, kod Je v reja Jahvea i Belzebuba, kod islam ita Alaha i Iblisa, apsolutnoga dobra i apsolutnog a zla. A prim etiće se da u zapadn ja č k o m o se ć a n ju sveta obe su p ro tn o sti istovremeno 80

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života blede i čile. U istom onom stepenu u kom e se iz gotičkog spora, oko p re im u ć stv a izm eđu intellectus i voluntas izobražava volja kao središte psihičkog monoteizma, n e s ta je i lika sotoninog iz stvarnog sveta. U b aro kno doba p anteizam sp o lja šn je g sveta ima kac nep o sre d n u posledicu i je d a n u n u ta r n j i panteizam . I ono što tre b a — m a u kom e z n a č e n ju — da označava sup ro tn o s t Boga i sveta, to ovde označava svakad reč »volja« n a s u p r o t v»duši« uopšte: kao svepokretna sila u carstvu d u š e .1 Čim religiozno m iš lje n je pređ e u strogo naučno, o d m a h p o sto ji i dv ostruki p o jm o vn i m it u fizici i psihologiji. Poreklo pojm ova: snaga, masa, volja, strast, ne počiva na ob je k tiv n o m iskustvu nego na životnom osečanju. D arvinizam nije n išta drugo do je d n o izvanredno plitko s h v a tan je ovog osećanja. Nijedan Grk ne bi u p o tr e b io reč »priroda« u smislu je d n e apso lu tn e i planske aktivnosti kao što to čini savremcna biologija. »Božja volja« je za nas pleonazam . Bog (ili »priroda«) n ije ništa drugo do volja. Kao što poja m o Bogu, počev od R enesansa, i neopazim ice posta je istovetan sa p o jm o m o b e s k r a jn o m svetskom prostoru i gubi čulne, lične, crte — sveprisustvo i svemoć postali su gotovo m a te m a tič k i p ojm o vi — tako on posta je id entičan i sa n e o p a ž a jn o m svetskom voljom. Zato čista in s tr u m e n ta ln a m u zika oko 1700, kao jedino i p o sle d n je sredstvo da ovo osećan je o Bogu učini ja sn im , p o b e đ u je slikarstvo. N a s u p r o t tome, setimo se H o m e ro v ih bogova. Zevs ne m a pu nu moć nad svetom; čak i na Olimpu, on je sam o primus inter pares, telo m e đ u telim a — kao to zahteva apolinisko osećan je sveta. Šlepa nužnost, ananke, k o ju antičko b u dno biće sagleda u kosm osu, n ije niukoliko zavisna od njega. N aprotiv: bogovi su n jo j podložni. To je glasno izgovoreno od E shila na je d n o m snažnom m e stu Pro meteja, ali to se oseća već i kod H o m e ra u svađi bogova i na onom o d lu č u ju ć e m m e s tu gde Zevs diže sudbin sk u vagu, ne da odluči H e k to ro v u sudbu, nego da je sazna. Dakle, antička du ša se p re tsta v lja , sa svojim delovima i svojstvim a, kao Olimp m alih bogova, a

1 Razume se da ateizam ne čini izuzetak. Kada materijalist ili darvinist govori o »prirodi« koja nešto celishodno uređuje, koja vrši izbor, koja nešto proizvodi ili uništava, on je, nasuprot deizmu 18 veka, samo promenio jednu reč, a osećanje sveta očuvao neizmenjeno. 181

NGLER Propast Zapada ideal h elenskog v o đ e n ja života, antičke sofrosine i atarak sije, je s te da ih održava u m iro lju b iv o j slozi. Ne baš retki filozofi o d a ju nam tu vezu označujući najviši deo duše, vovg, kao Zevsa. Aristotel p rip is u je sro^ me b o žan stvu kao je d in u fun kciju — dsoopia — m irno p o s m a tra n je ; to je Diogenov ideal: do savršenstva zrela statika života, n a s u p ro t isto tako savršenoj dinamici životnog ideala 18 veka. Ono zagonetno »nešto« u slici duše što se označava re č ju »volja«, strast treće dimenzije, u svemu je prava tvorevina baroka, kao što su to i persp ek tiva u lje n o g slikarstva, p o ja m o sili novije fizike, tonski svet čiste in s tru m e n ta ln e muzike. U svima slučajevim a gotika je u n a p re d tu m ačila ono što su ti vekovi p ro d u h o v lja v a n ja doveli do zrelosti. U tvrdim o ovde. gde se radi o stilu faustovskog života u sup ro tn osti p re m a svakom drug om životu, da su pra-reči: volja, sila, prostor, Bog, reči k oje nosi i d a je im dušu faustovsko osećan je njih o v o g značenja, da su te reči simboli, stvaralački osnovni potezi velikih m eđ u so b n o srodnih oblikovnih svetova u k o jim a se izražava ovo biće. Do sada se' uvek mislilo da smo u n j im a i pomoću n jih uhvatili »stvari po sebi«, večne činjenice, koje ćemo nek a d a nekako, p u te m k ritičkog ispitivanja, konačno osigurati, »saznati«, dokazati. Ova o b m an a nauke o priro di bila je, na sličan način, i o b m a n a psihologije. čim se uvidi da ovi »opšte-važeći« osnovi pripadaju samo baroknom stilu sagledanja i razumevcnja, kao izražajni oblici prolaznog z n a č e n ja i »istiniti« samo za z apadno-evropsku duhovnu vrstu, m e n ja se sav smisao ovih nauka, koje nisu samo su bjekti sistem atskog s a zn a n ja već i, u mnogo višem stepenu, objekti fiziognomičkog posmatranja. A rh ite k tu ra b aro k a počela je, kako smo videli, kada je Mikelandželo zam enio te k to n sk e elem ente Renesansa, p o tp o r a n j i teret, din a m ič k im elem entim a: silom i m asom . B run elesk ov a Paci-kapela izražava vedru ozbiljnost; Vinjolina fasada na II Gesu je s te okamenjena volja. Novi stil nazvali su, u n jeg ov om crkvenom obliku, je z u itsk im stilom, osobito posle savršenstva do kojeg su ga doyeli V injola i Dela Porta. I odi sta, p o sto ji p risn a veza između toga stila i tvorevine Ignaca Lojole; n jego v red p r e ts ta v lja čistu, a p stra k tn u 182

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života vo lju c rk v e 1, a skriveno, u b eskraj pruženo, d e lovanje te volje p r e ts ta v lja p a n d a n analizi i u m e tn o sti fuge. Sada se više neće osećati kao p a ra d o k s kada se bude govorila u bu d u ć e o baroknom stilu, pa i o je zuitskom stilu, u psihologiji, matematici i teoriskoj fizici. Oblikovni jezik dinamike, koji stavlja energičnu s u p ro tn o st k ap a c ite ta i inten ziteta n am esto somatički -bezvoljne su p ro tn o sti m a te r ije i forme, zajedn ički je svim duh ovn im tv o rev in am a tih vekova.

4, P ita n je je sada ukoliko čovek ove k ultu re i sari i s p u n ju je ono što o č e k u je m o od slike duše koju ie on stvorio. Ako se te m a z a p a d n ja č k e fizike sada uopšte m ože označiti kao p ro s to r koji deluje, onda je time od ređ e n i način bića, sadržina bića, istovrem enih ljudi. Mi, faustovske p rirode, navikli smo da p o je d in ca u z im am o u celini svojih životnih iskustava kao pojavu koja deluje, a ne kao plastično-m irnu. Šta je je d a n čovek, to mi m e rim o po njegovoj delatnosti, koja može biti p r im e n je n a i na spo lja i na iznutra. I sve poje d in a č n e n am ere, razloge, sile, u b e đ e n ja , navike, mi p r o c e n j u j e m o p o tp u n o u tom pravcu. Reč u k oju stavljam o taj aspekt je s te karakter. Govorimo o karakternim glavama, o k a r a k te r n im pejzažima. N a m a su obični obrti: k a ra k te r orn a m e n a ta , poteza kičice, pisanih poteza, čitavih u m e tn o sti, vekova i kultura. Muzika baroka je p ra v a u m e tn o s t k arak terističn og a, što vredi u p o d je d n a k o j m eri i za m e lo d iju i za in stru m e n ta c iju . A ta reč znači nešto što se ne može opisati, nešto što faustovsku k u ltu ru izdvaja iz svih ostalih. I ja s n a ie n je n a d u b o k a srodnost sa re č ju »volja«. Ono što je volja u slici duše, to je k a r a k te r u slici života, onoj slici k o ja lebdi pred n a m a z a p a d n im E v ro p lja n im a , i jedino p re d nam a, kao nešto što je samo po sebi razum ljivo.

1 Ne sme se prevideti veliki dco učenih jezuita u razvoju teoriske fizike. Pater Bošković prvi je stvorio, prevazilazeći N jutnja, sistem centralnih sfla (1759). U jezuitizmu se oseća identifikacij a Boga sa čistim prostorom još više no u krugu žansenista Por-Roajala, kome su blisko stajali matematičari Dekart i Paskal. 1 8 3

NGLER Propast Zapada Osnovni zahtev svih naših etičkih sistem a traži da čovek im a k a ra k te r, pa m a koliko inače različito glasile njih ov e metafizičke ili p ra k tič k e formule. Karakte r — koji se o b r a z u je u struji sveta, »ličnost«, odnos života prem a delu — to je faustovska im p re sija o čoveku. Postoji vrlo z n a č a jn a sličnost te im p re sije sa fizikalnom slikom sveta u tom e što se p o ja m v e ktorske sile sa n je n o m te ž n jo m pra v c a nije m ogao odvojiti od p o jm a k r e ta n ja u p rk o s n a j o š t r o u m n i jim teoriskim istra živa n jim a . Isto tako je nem oguće strogo po d v a ja n je volje i duše, k a r a k te r a i života. Mi osećamo na visini te k ultu re, sigurno ppčev od 17 veka, da je reč »život« n a p ro s to istog z n a č e n ja koga i reč »volja«. Izrazi životna snaga, životna volja, ra d n a energija, isp u n j a v a j u našu etičku književ no st kao nešto samo po sebi razum ljivo, dok se oni uo pšte ne bi mogli prevesti na grčki iz v re m e n a Periklova. P rim e ć u je se da svaka p o je d in a č n a ku ltura, kao je d in stv e n o biće višeg reda, ima svoje sopstveno moralno shvatanje — što je do sada bilo prik riveno pretenzijom svih m o ra la da važe u o p šte za sve p ro sto re i sva vrem ena. M orala ima toliko koliko im a kultura. Niče, koji je prvi ne što o tom e naslutio, ipak je ostao vrlo daleko od o b jek tivn e morfologije m o rala — sa one strane svakog d ob ra i svakog zjla. On je ocenio antički, indiski, h rišćanski, re n e sa n sn i m oral po svojim sopstvenim o d m e r a v a n jim a vrednosti, na m esto da njih o v stil raz u m e kao simbol. A baš n ašem istoriskom pogledu nije smeo izmaći pra-fenomen morala kao takav. Izgleda, m e đ u tim , da tek danas p o s ta je m o zreli za tako što. N a m a je, i to počev već od Joahim a Floriskog i k rs ta š k ih ratova, p re tsta v a čovečanstva kao celine k oja dela, bori se, ide n apred, tako nužna da nam je teško uvideti kako je to samo isključivo zap a d n ja č k i način p o s m a tr a n ja , način koji ima prolazno važenje i prolazno životno tra ja n je . Antičkom duhu čovečanstvo izgleda kao stacionarna masa, pa tom e odgovara i sasvim drugi moral, čije se biće može pratiti od H om erovog rano g v re m e n a do carskog doba. Uopšte, naći ćem o da životnom o se ć a n ju faustovske kulture, aktivnom u n ajv e ćo j meri, bliže stoji, kineska i egipatska k u ltu ra , a strogo pasiv no m životnom osećan ju antike bliže stoji indiska. 1 8 4

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života Ako je ikad je d n a grupa n a c ija imala stalno pred očim a b o r b u za opstanak, bila je to grupa antičke kulture, gde su se svi gradovi i gradići m e đ u s o b n o borili do u n iš te n ja , bez plana, bez smisla, bez milosti, telo protiv tela, po je d n o m savršeno a-istoriskom instinktu. Ali je grčka etika, i p o re d H eraklita, bila daleko od toga da b o rb u načini etičkim načelom. Stoičari kao i ep iku rejci uče da je ideal u o d ric a n ju od te borbe. Savlađivanje o tp o ra pre je tipičan im puls z a p a d n ja č k e duše. Z ahtev am o aktivnost, odlučnost, sam oodržanje. B o rb a protiv u d o b n ih p r e d n jih p lanova života, protiv utisa ka tre n u tk a , protiv bliskoga, opipljivoga, olakoga, sp ro v o đ e n je onoga što je opšte i što tra je , što duševno sp a ja p ro šlo st i b u d u ć n o st — to je sadržina svih faustovskih im p e ra tiv a od n a j r a n i j i h dana gotike sve do K a n ta i Fihtea i, daleko p re k o toga, do etosa ogrorpnih is p o lja v n ja volje i moći n aših država, privrednih sila i naše tehnike. Carpe diem, zasićeno biće antičkog stanovišta p re m a životu, p o tp u n o je sup rotno onom e što su Gete, Kant, Paskal, što su i crkva i slobodn o mislilaštvo osećali kao je d in o vredno: aktivno biće koje se bori i pobeđujeK Kao što svi oblici. dinam ike — slikarski, muzika! ni, fizikalni, socijalni, politički — iznose na videlo važnost b e s k r a jn ih veza i sklopova i p o s m a tr a ju tipični tok i n je g ovo funkcionalno pravilo, a ne kao antička fizika p o je d in a č n i slučaj i n jih o v zb ir — tako se i pod k a ra k te r o m im a ra z u m e ti ono što načelno o staje isto u iž iv lja v a n ju života. Inače se govori o nekarakternosti. K a r a k te r je, kao oblik pokrenute egzistencije, onaj oblik u kom e se postiže n a jv iš a stalnost u načelnosti

1 Luter je stavio u središte morala praktičnu delatnost, ono što je Gete nazivao »zahtevorn dana«, i to je jedan od najhitnijih razloga što protestantizam deluje baš na dublje prirode. »Pobožna dela«, kojima nedostaje energija pravca u Ovde navedenom smislu, bezuslovno se po tisku ju. Ostatak južnjačkog osećanja, kao i u Renesansu, učinio je da se ona visoko cene. Tu se nalazi duboki etički razlog za sve veće preziranje prema manastirima i monaštvu. U gotici je ulazak u m anastir značio odricanje brige, dela, htenja, značio j e akt najvišeg etičkog ranga. To je bila najviša žrtva koja se mogla zamisliti: žrtvovati život. U baroku, to više ne osećaju čak ni katolici. Duhu prosvetilačkog doba pao je kao žrtva manastir ne kao mesto odricanja, nego kao mesto gde se ne radi a uživa. 185

NGLER Propast Zapada sa n a jv e ć o m m o g u ć o m p ro m e n ljiv o šć u u pojedinostim a, ono što uo p šte om ogućava p ra vu biografiju, kao v Geteovu Wahrheit und Dichtung. N a s u p r o t tome, Piutarho ve čisto antičke biografije samo su hronološki, a ne razvojno-istorislci u re đ e n e zbirke anegdota. Mora se do pu stiti da o Alkibijadu, Perilclu ili uop šte o ma k o je m čisto apoliniskom čoveku, m og u p o sto ja ti samo biografije ove druge a ne one prve vrste. N jihovim dož iv lja jim a ne n e d o s ta je masa, nego' odnos; one im a ju nečeg atom ističkog. K ad a se to pre ne se na fizikalnu sliku sveta: Grk n ije zaboravio da u z biru svojih iskustava traži opšte zakone; on ih u svom ko sm osu nije mogao ni naći. N Iz toga sled uje da bi k a ra k te ro lo šk e nauke, pre svega fiziognomika i grafologija, u antici ispale veom a mršave. U prilog to m e ne m ožem o navesti nikakav rukopis, j e r ga ne p o z n a je m o ; ali to do kazuje antički o rn a m e n t koji n a s u p r o t gotičkom — setimo se m e a n d e ra i akan tu sov og čokoća — im a neverovatnu p r o s to tu i slabost k a ra k te ristič n o g izraza, ali je zato u sm islu b ezv re m e n o sti tako izjedn ačen kako se to nikada više nije postiglo. R azum e se samo po sebi da u antičk om osećanju sveta, kada ga p o sm o trim o , m o ra m o naći neki osnovni elem ent etičkog p r o c e n jiv a n ja vrednosti, koji je isto tako su p ro tsta v lje n k a ra k te r u kao sta tu a fugi, euldidovska g e o m e trija analizi, telo p ro sto ru . To je gest. Time je dato osnovno načelo duševne statike, a reč koj a stoji na m e sto naše »ličnosti« u a n tičkim jezicim a je s te Ttpoaconov, persona, naim e uloga, maska. U kasno-grčko-rimskoj jezičko j u p o tre b i ona označava javnu pojavu i stav, pa tim e i pravo suštinsko jezgro antičkog čoveka. 0 govorniku se kazivalo da govori kao vojnički ili kao sveštenički npdaojnov. Rob je bio aTzpoacjjnog, ali ne i darofiazog, tj. on n ije imao nikakav stav koji bi m ogao doći u obzir kao sastavni deo javnog života, ali je imao »dušu«. Svoje shvataftje da je sudba nek om dođelila ulogu k r a lja ili vo jsko vođ e Rimljanin je izražavao rečima: persona regis, imperatoriv.1 Time se o d a je apoliniski stil života. Ne radi se tu o

1 »ripĆGOJnov« zove se u starijem grčkom »lice«, a kasnije, u Atini, »maska«. Aristotel nije poznavao tu reč u značenju »ličnosti«. Tek pravnički izraz »persona«, etruš1 8 6

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života razvoju u n u ta r n jih m ogućnosti aktivnim stremljenjem, već o držanju, uvek zatvorenom , i o n a jstro ž e m prilago đavan ju onom duševnom idealu koji je takoreći plastičan. Samo u antičkoj etici p o ja m lepote igra ulogu. Nazvali mi taj ideal aucppoouvr), kaXokayaMa ili •drapala — • uvek je on j e d n a dobro u re đ e n a grupa čulno-opipljivih, p o tp u n o ja v n ih crta, o dređenih uvek za druge, a ne za sopstveno »ja«. Čovek je bio o b je k a t; ne s u b je k a t s p o lja šn je g života. Čista sadašnjica, ono §to je tren u tn o , p r e d n ji plan — sve to n ije bilo pobeđivano, nego baš razrađivano i izrađivano. U n u ta rn ji život u takvom je d n o m sklopu nem og uć je pojam . Aristotelov nolcTtkov, neprev od ljiv i i u zapadno-evro psko m smislu uvek rđavo razu m evani - izraz, odnosi se na ljude ko ji p ojedinačn o, u sa m lje n o , nisu ništa, a, koji znače nešto samo kao m nožina, na forumu, na ja v n o m trgu, gde se svak u drugom ogleda i tek tim e stiče p ra vu stvarnost. Jed an A tin janin u ulozi Robinzona — kakva groteskna pretstava! Sve se to sadrži u izrazu aco/nara nćX-Ea)g: građani grada. Shvatam o sada da je p o rtre t, pro bn i k a m e n b a ro k n e u m etno sti, identičan sa p r e ts t a v lja n je m čoveka ukoliko on ima karakter. I da se, sa druge strane, u antičko cvetno doba p r e t s ta v lja n je čoveka u pogledu njegovog stava, u pogledu čoveka kao persona, m oralo završiti u oblikovnom idealu nage statLK .

5 i Ova su p ro tn o s t dovela je do dva oblika tragedije, u svakom pogledu osnovno različita. F austo vska karakterna drama i apoliniska drama uzvišenog gesta ustv ari n e m a j u ničeg zaje d n ič k o g sem imena. B a ro k n o doba stvaralo je sve o dlučnije od karaktera, a ne od događaja, težište celine, u neku r u k u središte duševnog k o o rd in a tn o g sistema, koji svima scenskim č in je n ic a m a o d r e đ u je polo žaj, značaj i vreclnost u odno su na sebe; to istic an je k a r a k te ra proishođi na čanskog p o r e k l a , koji je prvobitno značio »pozorišnu masku,« dao je u carsko vreme i grčkoj reči »jtooaa)7:0v« izraziti rimlianski smisao. Vidi R. Hirzel, Die Person (1914) S. 40 ff. 187 I

1

NGLER Propast Zapada ka ra k te ristič a n n ačin od Seneke, a ne od Eshila i Sofokla1, i odgovara p o tp u n o a rh ite k to n sk o m vezivanja za carske građevine a ne za h ra m u Pestum u. N a s ta je j e d n a tragika volje, sila koje deluju, unutarnje pokren u to sti k o ja se ne m o ra p re tv a ra ti u vidljivo, dok Sofokle m e đ u tim p o tis k u je i zbija iza scene onaj neizbežni m in im u m d o g a đ a n ja i zbivanja, i to na veštački način — p o m o ć u izveštaja koji donosi glasnik. Antička tragika odnosi se na opšte položaje, a ne na osobene ličnosti. Aristotel ih izrično označava kao »piprjaig ouk dvdpooncov dXXa npd&cog kal fiiov«. Ono što on naziva i]dog u svojoj poetici, sigurno n a jk o b n ijo j knjizi po naše pesništvo, naim e idealni stav idealnog helenskog čoveka u je d n o m bolno m p o lo ž a ju — to n em a nikakve veze sa našim p o jm o m o k a r a k te r u kao svojstvu našega »ja«, svojstvu koje o d re đ u je događaje; odnosno, im a isto toliko m alo zajedničkog koliko površina u Euklidovoj geom etriji sa isto im e n o m tvorevinom, recimo, u Rimanovoj. te o riji algebarskih jednačina. Isto tako je bilo štetno i kobno kroz čitava stoleća što se i]dog prevodio sa »karakter« n a m e sto da se taj poja m , čiji smisao je d v a može da se tačno prenese, opiše sa »uloga«, »stav«, »gest«, i što se reč pui)og, k o ja znači »bezvremenski događaj«, prevodila re č ju »radnja«. Isto vredi i za izvođenje reči Spapa iz »đelanje«. Otelo, Don Kihot, M izantrop, Verter, H eda Gabler je su karakteri. Tragičnost je u samom biću ljudi koji su tako n a s tro je n i u sre d svoga sveta. B orbu nam eće ka-, ra k te r a ne nešto što spolja dolazi, svejedno k oju borbu: protiv ovog sveta, protiv drugih, protiv sebe. To je sudba, s ta v lja n je je d n e duše u sklop sup rotnih odnosa, koji ne d o p u šta nikakvo čisto rešenje. Antički likovi sa pozornice su uloge a ne karak teri. Na sceni se uvek p o ja v l ju ju iste figure, starac, h e ro j, ubica, ljubavnik — ista, teško pok retljiva, m a sk ira n a tela koja k o ra č a ju na ko tu rn u. O tuda je u antičkoj drami, pa i u onoj kasnog doba, m aska bila je d n a du boka simbolična unutarnja nužnost, dok naši kom adi ne m ogu biti »pretstavljeni« bez m im sk e igre pretstavljača. Ne tre b a tu staviti kao prigovor veličinu grčkih pozorišta. I glumci koji su uzgred i u sp u t igrali nosili su

1 Creizenach, Gesch d. neueren Dramas II (1918) S. 346 f. 1 8

-

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života maske, pa čak i kipovi, a da je bilo d ub lje p otreb e za intim n im p ro s to rija m a , a rh ite k to n sk i oblik našao bi se sam po sebi. D ogađaji koji su tragični u odnosu na je d a n karakter sle d u ju iz dugog u n u ta r n je g razv ijanja. Ali za tragične slučajeve Ajaksa, Filokteta, Antigone i Elektre u n u ta r n j a p re d is to r ija sasvim je ra v n o d u š n a po posledicam a, sve kad bi se ta u n u t a r n j a p re d is to r ija i mogla naći u antičkog čoveka. Odlučni događaj napada ih sasvim slučajno, spolja, o d je d n o m ; i mogao bi, n a m e s to n jih, isto tako n a p a sti i m a kog drugog, i sa istim dejstvom . Ne bi to m o ra o biti čak ni čovek istoga pola. K ada se govori samo o r a d n ji i o d o g ađaju , to jo š ne obeležava dovoljno oštro su p ro tn o s t antičke i zapadno-evropske tragike. F au sto v sk a tra g e d ija je biografska, apoliniska je anegdotična, tj. ona prva obuhvata u p r a v lje n o s t čitavog je d n o g života, a ova druga samo je d a n tre n u ta k koji stoji sam za sebe; j e r kakva odnosa ima celok up na unutarnja p ro šlo st E d ip a ili Oresta p re m a d o g a đ a ju koji ih u n išta v a i koji im iznena d a stane na put? N a su p ro t anegdoti antičkog stila, mi p o z n a je m o tip karakteristične, lične, anti-mitske. anegdote, novelu, čiji su m a js t o r i Servantes, Klaist, Hofman, Štorm. Novela je utoliko z n a č a jn ija ukoliko više osećam o da je n je n m otiv bio m oguć samo jednom, sam o u to vreme, samo m e đ u tim ljudim a. A rang m itsk e anegdote, gatke, o d r e đ u je čistota sasvim s u p ro tn ih svojstava. Tu im am o, dakle, sudbinu k o ja pogađa kao grom, svejedno koga; i sudbinu k o ja se upreda kao nevidljivi ko nac kroz je d a n život i čini ga izuzetnim i d ru k č ijim od svih ostalih. U već pro te k lo m životu Otelovu — tom e m a js to r s k o m delu psihološke analize — ne m a ni je d n e jed in e, ni n a jm a n je , crte koj a se ne bi odnosila na katastrofu. R asna m rž n ja , usa m lje n o st tog skorojevića m e đ u p a tric ijim a , crnac kao vojnik, kao prim itivn i čovek, kao o sam ljeni stariji čovek — • n ije d a n od tih m o m e n a ta nije bez značaja. Neka se p o k u ša da se razv ije ekspozicija H a m le ta ili Lira u p o r e đ e n ju sa Sofoklovim kom adim a. Ona je potp un o psihološka, ona n ije zbir s p o ljn jih činjenica. Grci nisu ni p o jm a imali o ono m e što mi danas zovemo psihologom , naim e p oznav ao cem i u ob lič ite lje m unutarn jih epoha, a što je za nas postalo gotovo identično 1 8 9

ŠPENGLER Propast Zapada sa p o jm o m pesnika. Kako su u m a te m a tic i malo bili analitičari, tako su isto m alo biti analitičari i u duševnom e; antičke duše i nisu mogle biti drukčije. »Psihologija« — • to je p ra v a reč za zapadnjački način uoblič a v a n ja ljudi. To priliči je d n o m p o r tr e tu R em brantovu isto tako kao i muzici Tristana, Stendalovom Žilienu Sorelu kao i D anteovom Vita Niiova. N ije d n a druga k u ltu ra ne p o z n a je nešto tom e slično. A to je baš ono što je bilo strogo isključeno iz grupe antičkih um e tnosti. »Psihologija« je oblik u kom e volja, čovek kao o te lov lje nje volje, a ne čovek kao očopa, p o sta je p o d o b n im i sposobnim za um etno st. Ko hoće ovde da se pozove na E u rip id a , taj ne zna šta je psihologija. Kakvo obilje k ara k te ris tič n o g a leži već u severnjačkoj m ito lg iji sa n je n im lukavim kepecim a, b u d a la stim džinovim a, n e sta šn im vilenjacim a, sa Lokiem, B aldrom i drugim likovima. A kako po red toga h o m e rsk i Olimp deluje kao n ešto tipično! Zevs, Apolon, P osejdon , Ares p ro sto su »ljudi«, »muževi«: H erm e s je »mladić«, Atina je je d n a zrelija Afrodita, a m a n ji bogovi se samo po im en im a mogu razlikovati — kao što to dokazuje i k a sn ija plastika. Isto vredi u p u n o m opsegu i za likove atičke scene. Kod Volframa fon E še n b a h a , Servantesa, Šekspira, Getea razvija se tragika p o je d in a č n o g života iznutra, dinam ički, funkcionalno, i tokovi života mogu se p o tp u n o shvatiti samo iz isto riske pozadine stoleća, a kod tri velika tra g ič a ra iz Atine trag ik a dolazi je d in o spolja, statički, euklidovski. D a ponovim o ranije u p o tre b lje n e oznake za is to riju sveta: tam o događaj koji un ištav a čini epohu, ovde on d eluje kao epizoda. Čak i smrt kao ishod samo je p o s le d n ja epizoda bića, sa stavljenog iz sam ih slučajnosti. B a ro k n a tra g e d ija n ije n išta drugo do u sk rs a v a n je vodećeg k a ra k tera, samo razvijeno g p re d našim očima kao kriva a ne kao jed n a čin a , kao k inetičk a a ne kao potencialna energija. Vidljiva ličnost je m oguć karakter, ra d n ja je k a r a k t e r koji se o stvaruje. To je sav smisao naše n auke o tragičkom , jo š i danas zatrpane antičkim u sp o m e n a m a i nespo ra z u m im a . Tragički čovek antike je euklidovsko telo pogođeno od »heimarmene« u svom p olož a ju koji n ije ni biralo niti ga može izmeniti, telo koje' se, o svetljeno po svojoj površini spoljn jim događajim a, p o k a z u je kao n e p ro m e nljivo . U tome smislu govori se u Hejorama o A gam em nonu kao 1 9 0

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života o »'kraljevskom telu k oje vodi flotu«, a Edip na Kolonu govori da se pro ro č a n stv o odnosi na njegovo »telo«. Kod svih zn a č a jn ih ljudi grčke istorije, sve do Aleksandra, nači će se čudna n e m o g u ć n o st preobražavanja. Ne bih um eo navesti n ije d n o g koji je u životnim b o rb a m a dospeo do nekog u n u ta r n je g p re o b ra ž e n ja , kakvo nam je poznato kod L utera ili Lojole. Ono što se i suviše p ovršno naziva c r ta n je m k a ra k te ra kod Grka je s te samo refleks d o g a đ a ja na tfdog ju n a k a , a nikada refleks ličnosti na događaje. I tako mi, faustovski ljudi, raz u m em o d ram u najp r isn ijo m n užno šću kao m a k s im u m aktivnosti; Grci, sa 1 istom takvom nužnošću, kao m a k s im u m pasivnost i .1 Atička tra g e d ija u o p šte i n e m a "»radnje«. Sve antičke m is te rije bile su Spauara ili Spco/ieva, liturgiski postupci. Tek Eshil, p ore klom iz Eleuzisa, stvorio je višu. dram u, prenoseći oblik m is te r ija sa n jih o v o m perip e tijo m . Aristotel označava tra g e d iju kao podražavan je nekog zbivanja. To p o d ra ž a v a n je identično je sa m nogo izvikanom profanacijom misterija; zna se da je Eshil bio optuživan zato što je i sakralne odežde eleuziskih" sveštenika uveo kao k ostim zauvek na atičku p o z o r n ic u .2 Jer p ra v a 8pa[xa, sa svojom peripetijo m od tužbalice do likovanja, i n ije ležala u fabuli ko ja se tam o pričala, već u simboličkoj kultskoj radn ji k oja je sta ja la iza vidljive r a d n je , i k o ju su gledaoci shvatali i osećali u n a jd u b lj e m smislu. Sa ovim elem e n to m ne-hom erovske antičke rane religije vezivao se je d a n seljački element: burleskno-faluske, d itiram bske, scene na p ro lećnim svetkovinam a u slavu D em etre i

1 To odgovara preobražavanju značenja antičkih reči pathos i passio. Ova druga stvorena je po onoj prvoj tek u carsko doba i očuvala se u prvobitnom smislu u »Hristovoj pasiji«. U rano-gotičko doba nailazi preokret u osećanju značenja te reči, i to u jezičkoj upotrebi špirit uala franjevačkog reda i uč Kao izraz duboko uzbuđenog oduška, passio najzad postaje o uopšte i u tom značenju (kao jačinu volje i energiju pravca) preveo ga je 1647 Cezen nemačkom rečju »Leidensehaft«. Eleuziske misterije nisu sadržavale nikakve tajne. Svak je znao što se tamo događalo. Ali su delovale sa uzbudljivom tajanstvenošću na verne, pa se smatralo za »izdaju«, tj. kao obesvećenje, kada bi se podražavale njihove svete forme van hramova. Vidi A. Dietrich, Kl. Schr. (1911). S. 414 f 191

NGLER Propast Zapada Dioniza. Iz ž iv o tin jsk ih ig a ra 3 i pesm e k o ja ih je pratila razvio se tragični hor, koji se p o ja v lju je n a s u p ro t p r e tsta v lja č u , »odgovaraču« Tespisovom (534). Prva tra g e d ija izrasla je iz »threnosa« (naema), svečane tužbalice nad m rtvim a. N eznano kad, iz vesele igre na svečanosti u slavu Dioniza, k o ja je takođe bila zadu šn a svečanost, po stao je tužbalički ljudski hor, a satirska igra p o tis n u ta je na kraj. Frinihos je 494 prikazao P ad Mileta, ne istoriski k o m a d nego tužbalicu Milećanki; i zato je bio strogo kažn jen , pošto je p otsećao na ja d e grada. Tek u v o đ e n je m drugog pietstav ljača od strane E shila ostv a re n a je u p o tp u n o sti suština antičke traged ije: tužbalici kao datoj temi postavljeno je za osnovu vidljivo o blik ov anje velike ljudske p a tn je kao sadanji motiv. F abula p r e d n je g plana (pudog) nije »radnja« već povod za h o rsk e pesm e koje, i sad kao i pre, čine pravu tragoidia. Da li se događaj p riča ili p r e ts ta v lja — to je sasvim nesuštastveno. Gledalac, koji je dobro poznavao smisao svakodnevice, osećao je da se u p a te tič k im reč im a misli na njega i n jeg ov u sudbinu. U njemu se vrši p e r ip e tija — koja je prava svrha svetih scena. Liturgička tužbalica nad j a d o m lju d sk o g a ro da uvek je o sta ja la težište celine, okružena izve štajim a i p rič a n jim a . To se n a jja s n ij e vidi u Prometeju, Agamemnonu i Kralju Edipu. Visoko iznad tužbalice diže se 1 sada veličina onoga koji paii, njeg ov uzvišeni stav, n jego v rjSog, koji se iznosi u moć nim scenam a izm eđu h o rs k ih p a rtija. Tema n ije aktivni hero j, čija volja raste i lomi se o o tpo r stranih sila ili protiv d em ona koji su u n je m u samom, nego je te m a pasivni stradalnik, čije som atičko biće biva uništeno, i to, m o ra se dodati, bez nekog d u b lje g razloga. P r o m e te jsk a trilo gija Eshilova p o čin je onde gde bi je Gete, verovatno, završio. Ludilo k r a lja Lira je rezultat tragične ra d n je . Sofoklovog Ajaksa, naprotiv, Atina je učinila ludim pre no što je d ra m a počela. To je razlika izm eđu k a ra k te r a i p o k re n u to g lika. Ustvari, strah i sažaljen je su, kako to Aristotel opisuje, nužno delovanje antičkih tra g e d ija na antičke gledaoce, ali samo na njih. To p o s ta j e ja s n o čim pogledam o scene

3 Satiri su bili jarci; Silen, kao kolovođa, nosio je konjski rep; ali ptice, žabe i zolje Aristofanove ukazuju možda. na još neko drugo maskiranje. , 1 To se dešavalo u isto vreme kada je sa Polikletoin, freskoslikarstsvo bilo pobeđeno od plastike. 1 9 2

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života koje je on označio kao n a jja č e po delovanju, n a im e scene nagle p ro m e n e sreće i scene saznavanja. Prve dovode do u tis k a jezovitosti (cpofiog), druge do u tisk a tro nu to sti (šleog). K atarza kojoj se strem i može se proživeti samo u onto lo ško m idealu ataraksije. Antička »duša« je čista sa d a šn jo st, p ris u tn o s t, čisto telo (acdfza), n e p o k re n u to tačkoliko biće. N a js t r a š n i je je kada se to biće dovede u p ita n je zavišću bogova, slepim slučajem , n e u m itn o šć u k o ja kao -m u n ja naglo ošine čoveka i k o ja se svakom može desiti. To u d a ra u tem e lje antičke egzistencije, dok faustovskog čoveka, koji se u s u đ u j e na sve, to tek može da oživi. A p otom — videti kako se sve to razrešava, kao kad se olujni oblaci na vidiku skupe u Atam n e sprudove a sunce opet zasija, duboko ose ć a nje radosti u lju b lje n o m velikom gestu, o d a h n u ć e m uč e ne m itsk e duše, ra do st što se opet u spo sta vila rav noteža — to je katarza. A to pretp o sta v lja životno osećanje k o je je n a m a p o tp u n o strano. Ta reč, katarza, je d v a se može prevesti na naše jezik e i naše osećaje. Bilo je nužno svo estetičko upin j a n j e i p ro izv o ljn o st b a ro k a i klasicizma, sa onim slepim stra h o p o š to v a n je m p red antičkim k njig a m a , pa da taj duševni tem elj n a k a le m im o i na n a šu tragediju. A čin jenica je da je delov anje te n aše tra g e d ije potpuno sup ro tn o, da nas ona ne razrešav a od pasivnih, statičkih d oživ ljaja, nego da izaziva aktivne i dinam ičke, da ih draži i te ra do vrhunca. Č injenica je da ona budi p ra -o s e ć a n ja energičnog lju d sk o g bića, surovost, radost u nap o n u , opasnosti, n a silju , pobedi, zločinu, oseć a n ja sreće kad p o b e đ u je m o i kad u n ištavam o , osećan ja k o ja s p a v a ju u d u b in a m a svake severn jačke duše počev od vikinških vrem ena, podviga Hoenštaufenovaca, k rs ta š k ih pohoda. Tako de lu je Šekspir. Grk ne bi izdržao M akbeta. On pre svega ne bi ni shvatio smisao ove silne biografske u m e tn o s ti sa n je n o m težn jo m pravca. Likovi kao Ričard III, Don Žuan, Faust, Mihael Kolhas, Golo, n ean tičk i od. glave do pete, koji ne izazivaju s a ž a lje n je već čudnu i d u b o k u zavist, ne strah već zagonetno u ž iv a n je u m u k a m a , p ro ž d rljiv u želju za je d n i m osobitim sa-učestvovanjem , o d a ju nam danas, kada je faustovska tra g e d ija konačno izum rla i u svom n a jk a s n ije m n e m a č k o m obliku, stalne motive svetsko-gradske kn již e v n o sti zapadno-evropske, koje valja u p o re d iti sa o d g o v a ra ju ć im aleksandriskim . U detek tivsk im i p ustolovsk im p r ič a m a koje razapiriju 193

NGLER Propast Zapada nerve, pa, n a jz ad , u kino-dram i, k o ja p o tp u n o zarnen j u j e kasno-antičko glumaštvo, m og u se osetiti ostaci n e o b u z d a n e faustovske čežnje za p o b e đ iv a n je m i otk riv a n je m . Tome tačno odgovara apoliniska i faustovska slika pozornice, k oja spada u celinu u m e tn ič k o g dela onako kako ga je zamislio pesnik. Antička dra m a je deo plastike, grupa p a te tič n ih scena reljefskog ka ra kte ra, smotra' džinovskih m a rio n e ta p red po zad in om k o ja p ovršinski zatvara i o d v a ja sc e nu .1 Sva d ra m a je isključivo u gestu koji se oseća kao veliki, dok se m ršavi d o g ađ a ji fabule p re svečano iz g ov araju nego što se scenski iznose. Tehnika z a p a d n ja č k e d ra m e hoće nešto suprotno: hoće n e p re k id n u p o k r e n u to s t i strogo isk lju č iv a n je statičkih m o m e n a ta , s iro m a šn ih po rad nji, ču v e n a tri je d in stv a, m esta, v re m e n a i ra d n je , k o ja u Atini nisu bila form ulisana već nesvesno izobražena, o d g o v a ra ju tipu antičke mramorne statue. I ncopazimice, ona o z n a ča v aju životni ideal antičkog čoveka, vezanog za polis, za čistu sa d a šn jo st, za gest. Sva ta jedinstva im a ju sm isao negacija: odriče se p ro sto r, odriče se pro šlo st i b u d u ć n o s t, o d b ija ju se svi duševni odnosi p re m a daljini. A ta ra k sija — u tu je d n u reč mogla bi se sakupiti sva ta jedinstv a. Ali neka se ne pomeš a ju ovi zahtevi sa površno sličnim u dram i romanskih naroda. Špansko p ozorište 16 veka podvrglo se ro p stv u »antičkih« pravila, ali m ožem o shvatiti da su se ona svidela k a stilija n sk im velm o ž a m a iz- vrem en a Filipa II, a da se nije ni poznao^ niti h teo da pozna prvo bitn i duh tih pravila. Veliki Španjolci, a pre svih Tirso da Molina, stvorili su »tri jedinstva« b arok a, ali ne kao metafizička o d ric a n ja već samo kao izraz otm e n ih d v o rja n s k ih o bičaja; a K o rn e j, poučljivi pitom ac španske grandece, p o z a jm io 'ih je u ovome znač e n ju od Španjolaca. Time je o tpočela zla kob. Fioren tinsko p o d ra ž a v a n je b ezm erno obožavane antičke plastike, k o ju niko n ije shvatio u n je n im p o sle d n jim uslovima, n ije ništa moglo pokvariti, j e r ta d a jo š n ije ni bilo se ve rnjač k e plastike k o ja bi se m ogla pokvariti. Ali je p o s to ja la m o gu ćno st za m oćnu, čisto faus-

1 Iznutra sagledana slika pozornice u tri velika tragičara možda se može sravniti sa stilsko-istoriskim redom kojim su postala slemena na hramovima u Egini, Olimpiji i Partenonu. 1 9 4

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života tovsku, tra g e d iju n eslućenih oblika i smelosti. Šlepa vera u Aristotelov au to rite t kriva je što se takva tragedija nije pojav ila i što g e rm a n sk a dram a, m a koliko bio veliki Šekspir, nije n ik a d savladala prok letstvo pogrešno shvaćene konvencije. Šta bi sve m ogla postati d ra m a b aro k a , pod utiscim a viteške epike, uskršn jih igara i m is te r ija gotike, a p o re d o r a to rija i »pasija« crkve, da se n ik a da ništa nije čulo o grčkoj pozornici! Bila bi m o gu ća j e d n a tra g e d ija u du hu kontrap u n k tsk e muzike, bez okova plastičke, za n j u besmislene vezanosti, je d n o scensko pesništvo k o je bi se razvilo p o tp u n o slobodno u originalni i čisti oblik, počev od O rlanda L asa i Palestrine, a po re d H a jn r i h a Šica, Baha, Hendla, Gluka, Betovena — a to se nije desilo. Z a u n u t a r n j u slobodu našeg u lje n o g slikarstva im am o da zahvalim o samo srećnoj okolnosti što se izgubilo celo h elensko fresko-slikarstvo.

6 No tri je d in s tv a n isu bila dovoljna. Atičlca dra m a zahtevala je uk o č e n u m a s k u n a m e s to igre u izrazu lica, z a b ra n jiv a la je dakle duševnu k a ra k te ristik u , onako kako se z a b ra n jiv a lo p o s ta v lja n je ikonskih statua. Z ahtevala je k o tu rn i figuru n a tp r iro d n e veličine, toliko obloženu i is p u n je n u da se je d v a k re ta la u haljini sa sku tim a, i tim e je o tstr a n jiv a la individ ualno st pojave. Zahtevala je, najzad, p ev a ju ć i način govora koji se m o n o to n o razlegao kroz cev što je virila iz usta. -Čisti tekst, koji mi danas čitamo, može nam d?ti sam o m alo n ešto od d u b lje g smisla ove d ram e; i neopazim ice mi u n o sim o u n j u duh Getea i Šekspira i svu n a šu m oć perspektiv ističk og gledanja. Antička u m e tn ič k a dela p o tp u n o su stvorena za antičko oko, i to za telesno oko. Tek čulna form a p r e t s ta v lj a n ja otkriva n a m prave ta jn e . I tu onda p r im e ć u je m o je d n u crtu k o ja bi bila n e snošljiva za svaku prav u tragiku faustovskog stila: stalno p risu stv o hora. H o r je pra-tragedija, j e r bi bez n je g a rj^og bio nemoguć. Karakte r im am o sami sobom; stav p o s to ji samo u odnosu na druge. A Taj h o r kao m nožina, kao idealna su p ro tn o st usa m lje n o m , u n u tr a š n je m čoveku, kao, su protno st monologu z a p a d n ja č k e scene, taj hor, uvek p risutan , p red 1 9 5

ŠPENGLER Propast Zapada k ojim se o d ig ra v aju svi »samorazgovori«, koji čak i u okviru pozorn ice razgoni strah od bezgraničnoga, praznoga — p r ip a d a apoliniskoj duši. S a m o p o s m a tra n je kao javna delatnost, gizdava ja v n a tužbalica n a m e sto bola u u s a m lje n o j sobici (».... Ima li ikog ko nikad nij e iz noći u noć brižno plako. ..«), suzno ja d ik o v a n je k oje is p u n ja v a čitav niz d ra m a kao Filoktet i Trahinjanke, n e m o g u ć n o st da se čovek osami, smisao polisa, sva ženstven ost ove ku lture, kao što je o d a je idealni tip Apolona Belvederskog — sve se to otkriva u sim bolu ^hora. N a s u p ro t ovoj i ovakvoj vrsti d ra m e — dram a Šekspirova je s te j e d a n je d in i monolog! Čak i u dialozima, čak i u grupnim scenam a, oseća se ogro m n a unutarnja distanca ovih ljudi, od ko jih svaki u osnovi govori samo sa simim sobom. N išta ne može da ra z b ije ovu duševnu u d a lje n o st. Oseća se ona u Hamletu kao i u Tasu, u Don Kihotu kao i u Verteru, ali ona se jo š u Parcefalu Volframa fon E še n b a h a uobličila u svoj svojoj b e s k r a jn o s ti; n jo m e se ra z lik u je celo ku pn a z a p a d n ja č k a poezija od c e lokupne antičke. Sva naša lirika, počev od V altera fon der Fogelvajde do Getea, pa do lirike u m iru ć ih svetskih gradova, je s te m onološka; antička lirika je u horu, lirika pred svedocima. Prvu p rim a m o u n u ta r n je , u č ita n ju bez reči, kao n e č u jn u m uziku; druga se r e c itu je javno. Prva pripa d a p r o s to r u koji ćuti, kao k n jig a k o ja je svuda doma; dru ga p rip a d a trgu na k om e baš od je k u je. Stoga se u m e tn o st Tespisova, iako su eleuziske misterije i tra k isk e svetkovine u slavu r a đ a n ja Dionizijevog bile noćne, razvila sa u n u t a r n j o m nužnošću u scenu p re p o d n e v a i p un e sunčane svetlosti. N a su p ro t tome, iz z a p a d n ja č k ih n a ro d n ih igara i pasija, iz tih oblika koji su proizišli iz pro po ved i sa p o d e lje n im ulogama — pa su ih prvo prikazivali ja v n o klirici u crkvi a k a s n ije laici na slobodnom trgu, i to pop odn e na crkvenim sajm o v im a — p o sta la je neopazim ice umetnost večera i noći. Već u Šekspirovo doba igralo se kasno popodne. Ovaj m istički potez, koji hoće da p rib liži u m e tn ič k o delo onoj svetlosti k o ja mu prip ad a, postigao je svrhu u Geteovo doba. Svaka u m e tn o st, svaka k u ltu ra uop šte, im a svoje z n a č a jn o doba dana. Muzika 18 v e k a Aje u m e tn o st m ra k a u ko m e se b ud i unuta r n je oko; atička plastika je u m e tn o s t svetlosti bez oblaka. Koliko je dub ok taj odnos, d o ka z uju gotička plastika k oja je u večnom sutonu i jo n s k a frula, ins1 9 6

PROPAST ZAADA Slika duše i osećanje života tr u m e n t popodneva. Sveca p o tv rđ u je , sunčana svetlost odriče p ro s to r n a s u p r o t stvarima. U n o ć im a svetski p ro s to r p o b e đ u je m a te riju ; u po pod nevn oj svetlosti bliske stvari odriču p ro stor. Tako se ra z lik u ju atička freska i severnjačko u lje n o slikarstvo. Tako su Helios i Pan postali antički, a žvezdano nebo i v e č e r n ja rum en faustovski simboli. I duše m rtv ih kruže u ponoć, a n aro čito u prvih dvanaest dugih noći po Božiću. Antičke duše p r ip a d a ju danu. Još stara crkva je govorila o dojSekarjfiepov, o dvanaest posvećenih dana; buđen je m z a p a d n ja č k e k ultu re, oni su se p retvorili u »dvanaestonoćje«. Antičko slikarstvo na vazam a i freske — to se jo š nik a d nije zapazilo — ne z n a ju za dan i noć. Senke n em a da p ok a ž e visinu sunca; neba n e m a da pokaže zvezde. N e m a ni j u t r a ni večera, ni proleća ni jeseni; vlada čista bezvremenska svetlina} »Atelje-mrko« klasičnog u lje n o g slik arstv a. razvijalo se u p u n u suprotnost, kao u ne stp što je na isti takav način bilo samo po sebi razum ljivo, u j e d n u im aginarnu, od doba dana nezavisnu m ra čn o st, u p rav u atm osferu faustovskog p r o s to ra duše. To je utoliko Z n ačajn ije ukoliko p ro sto ri slike, od samoga početka, hoće da dadu pejzaž u svetlosti o d re đe n og doba dana ili godine, dakle istoriski; a sve ove zore, oblaci u v e č e rn je m rum enilu, po s le d n je svetline nad grebenim a dalekih brda, sobe u svetlosti sveće, prolećne livade i je s e n je šume, duge i k ra tk e senke žbunova i b ra z d a po n jiv a m a , ipak su prožeti p r ig u še n o m tm in o m k o ja ne potiče od hoda zvezda. Stalna j a s n o ć a i stalni suton dele ustvari antičko i z a p a d n ja č k o slikarstvo, an tičku i z a p a d n ja č k u pozorn icu . I zar se e uklidovska g e o m e trija ne može hazvati m a te m a tik o m dana, a analiza m a te m a tik o m noći? Scenska p ro m e n a , za Grke sigurno j e d n a v rsta profan acije i zločina, za nas je gotovo religiozna potreba, zahtev našeg o se ć a n ja sveta. U stalno istoj sceni k o ju susrećem o u Tasu im a nečeg paganskog. Mi imamo unutarnju p o tr e b u za d ra m o m p u n o m perspektiva i p ro s tra n ih pozadina, za pozo rnico m k o ja lomi sve ' Naglasimo još jednom: helenističko »osenčeno slikarstvo« Zeuksisa i Apol odora modelira pojedina tela tako da ona plastički deluju na oko. Sasvim je daleko bilo od toga slikarstva da obrađuje senku kao odraz osvetljenoga prostora. Telo je »osenčeno«, ali ne baca senku. 197

ŠPENGLER Propast Zapada čulne granice i uvlači u sebe ceo svet. Šekspir, koji se rodio kada je Mikelandželo um ro, a p re sta o stvarati ka d a je na svet došao R em b ra n t, p ostigao je maksim u m b e sk ra jn o sti, strastv eno g sav lađivan ja svake statičke vezanosti. NjegOve šume, m ora, uličice," vrtovi, b o jiš ta leže u dalekom , u bezgraničnom . Godine protiču kod n je g a u m in u tim a . Poludeli Lir izm eđu budale i šašavog p ro s ja k a , u b u ri na no ćnoj pustari, lju d s k o »ja« izgubljeno u n a jd u b ljo j u s a m lje n o s ti u p r o s to r u — to je faustovsko životno osećanje. Do unut a r n j e viđenih, p r o o se ć an ih p ejzaža kakve već d aje ven e c ija n sk a m uzika oko 1600 vodi m o st p re ko pozornice Jelisavetinog doba, k o ja sve to samo naznačuje, dok duhovno oko stvara sebi iz m rša v ih n a g o v e šta ja sliku sveta u kom e se o d ig ra v a ju scene k o je se stalno vez u ju za daleke d o g ađaje, a koje antička pozornica ne bi n ik ad a mogla pretstav iti. Grčka scena nik a d a nije pejzaž: ona u o p šte n ije ništa. Može se je d in o označiti kao osnova po k ojoj se kreću statue. Figure su sve, na pozornici kao i na fresci. Antičkom čoveku odričem o ose ć a nje p rirode; faustovsko o se ća n je vezano je- za pro-' stor, pa. stoga i za p ejzaž ukoliko je on prostor. Antička p riro d a je telo, i kad se je d n o m u d u b im o u ovaj način osećanja, shvatićem o o d je d n o m kakvim je okom Grk pratio p o k re n u ti m išićni reljef nagoga tela. To je bila njegova živa p riro d a , a ne oblaci, zvezde i vidik.

7 Ali, sve što je čulima blisko svima je razum ljivo. Zato je od svih k u ltu r a k o je su do sada postojale, u is p o lja v a n jim a životnog ose ć a n ja a ntička bila najvećm a p o pularna, a z a p a d n ja č k a n a jm a n je . Opšta razumljivost je obeležje tvorevine k o ja se otkriva svakom po s m a tra č u na prvi pogled sa svima svojim ta jn a m a ; tvorevine čiji se smisao ote lo v lju je u sp o lja šn jo j strani i u površini. O pšte-razum ljivo u svakoj k u ltu ri je s te ono što je ostalo n e p r o m e n je n o jo š od pra-ljud sk ih stanja i stvaranja, ono što čovek, n a p r e d u ju ć i od dana svoga detin jstv a, razu m e va a da ne m o ra da izvojuje neki sasm a novi način p o s m a t r a n ja , u o p š te ono za što se ne m o ra boriti, što se samo po sebi daje, što je nepo sredn o vidljivo u čulno datom e, a ne ono što je samo nago vešteno ili je takvo da ga samo m ali broj Iju198

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života di m ože naći, a p r e m a p rilik a m a sam o pojedinci. Postoje p o p u la rn i nazori, dela, ljudi, pejzaži. Svaka kultu ra ima svoj određeni stepen ezoterike ili popularnosti, koji se nalazi u svima n je n im p o stig n u ć im a i delovanjim a, ukoliko im a ju sim bolički značaj. O p š te - ra zum ljivo uk id a razliku m e đ u lju d im a , u pogledu obim a i dubine n jih o v e duševnosti. E zo terika tu' razliku naglašava, pojačava. N ajzad, ako to p rim e n im o na prvobitni dub in ski doživljaj čoveka koji se prob ud io , došao do samosvesti/. i ako to dovedem o u odnos p re m a pra-sim bolu bića i stilu okolnog sveta: pra-sim bolu telesnoga odgovara čisto p op ularni, »naivni« odnos izm eđ u k u ltu rn ih tvorevina i dotičnih k u ltu rn ih ljudi, a pra-sim bolu b e s k r a jn o g a p ro s to r a p r ip a d a izrično nep opu la rni takav odnos. Antička g e o m e trija je g e o m e trija deteta, geometrija svakog laika. E uklidovi elem enti geo m etrije i danas se u p o t r e b l j u j u kao udžben ik u Engleskoj. Svakodnevni ra z u m uvek će ih s m a tra ti za je d in o istinite i tačne. Sve druge vrste p riro d n e g e om etrije, koje su moguće i k oje smo našli sa vla đu ju ć i n a jv e ć im n a p o ro m p o p u la rn u očevidnost,^ ra z u m ljiv e su samo k ru g u pozvanih m a te m a tič a ra . Čuvena četiri elem e n ta E m pedoklova je s u elem enti svakog naivnog čoveka i njegove »urođene fizike«. P re tsta v a o izotopnim elem entim a, k oja se razvila iz isp itiv a n ja rad io aktiv no sti, već je je d v a raz u m ljiv a n a u č n ic im a koji se bave susednim n au č n im oblastim a. Sve antičko može da se obuhv ati jednim pogledom, bio to dorski hra m , bila to statua, ili polis, ili kult bogova. N em a po zad in a ni tajni. A u p o re d im o sad gotičku fasadu k a te d ra le sa p ro p ile jim a , ra d iru n g sa slikom na vazi, politik u n a ro d a atinskoga sa modernom k a bine tsk om . Setimo se da je svako naše epohalno delo poezije, politike, n a u k e izazivalo čitavu literatu ru k o m e n ta ra , uz to j o š sa vrlo su m n jiv im uspehom . S k u lp tu re na P a rte n o n u bile su p o sta v lje n e za svakog Helena, m u zika Bahova i nje govih savrem cn ik a bila je m uzika za muzičare. Mi im am o tip p oznavaoca Rembra n ta, p oznavaoca D antea, po znavaoca k o n tra p u n k tske muzike. I sa p ra v o m se prigo vara V agneru što jc krug vagnerovaca m ogao p o sta ti i suviše širok, i što je od njego ve m uzike ostalo i suviše malo pristup ačno samo p ra v o m i stru č n o m m uzičaru. A grup a poznavalaca F id ije ? Ili p oznavalaca H o m e ra ? Ovde n a m po1 9 9

ŠPENGLER Propast Zapada sta je ra z u m ljiv čitav niz p o ja v a kao s im p to m a zapadn ja č k o g osećanja, k o je su dosada ljudi, na način moralno-filozofski ili, tačn ije, m elod ram ski, obično rado shvatili kao op šte-ljud ske organičenosti. »Umetnik koga ne razu m eju «, »pesnik ko ji u m ire od gladi«, »pronalazač kom e se ru g a ju « , »mislilac koga će razum eti tek posle vekova« — : j e s u tipovi ezoteričke kulture. Patos distance, u ko m e se skriva n a k lo n o st ka besk ra jnom e, pa i volja za moći, je s te osnova svih ovih sudbina. One su nužne u opsegu faustovskog ljudstv a, od gotike do sadašnjice; a ne m ogu se ni zamisliti m eđu apoliniskim ljudim a. Svi veliki stvaraoci Z apada bili su, od p o č e tk a do k ra ja , po svojim p ra v im n a m e r a m a p r is tu p a č n i samo je d n o m m alom krugu. Mikelandželo je rekao da je njegov stil pozvan da o d g aja luđake. Gaus je ćutao trideset godina o svome o tkrić u ne-euklidovske geom etrije, j e r se b o ja o »dreke Beoćana«. D anas m ožem o je d v a iznaći velike m a js t o r e gotičke k a te d ra ln e plastike. Ali to važi o svakom slikaru, svakom državniku, svakom filozofu. N eka se u p o re d e mislioci obe k u ltu re , Anaksim and er, HeraklitA P ro ta g o ra sa Đ o rd a n o m B runom , L a jb n ic o m ili K antom ! Pom islim o samo na to da nije d n o g nem ačkog p e sn ik a koji uop šte zaslužuje pomena prosečni ljudi ne m ogu razum eti i da na zapadnjačkom jez iku n e m a n ije d n o g dela ko je bi im alo ran g i je d n o sta v n o st H o m erov u. Nibelunška pesm a je pes-, ništvo pono sito i zatvoreno; a ra z u m e v a n je Dantea, bar u N em ačkoj, retko je kad nešto više od k n jižev ne poze. Ono čega n ik a da n ije bilo u antici p o s to ja lo je uvek na Zapadu: isključiv ost oblika. Čitavi otseci vremena, kao period p rov ansalske k u ltu re ili rokokoa, birani su u najv e ć o j meri, i o d b ija ju od sebe. N jihove zamisli, n jih o v oblikovni jezik, p o sto je samo za malob ro jn u klasu viših ljudi. Baš to što ni Renesans, tobožn ji p re p o ro d antike — a ona n ije bila isključiv a niti je uopšte p ro b ira la p u b lik u — ne čini izuzetak; što je i on bio sav tvorevina je d n o g kruga i pojedinih izabran ih duhova; što je imao uk u s koji je gomila od sebe o dm a h odbacivala; što je n a ro d u Fiorenci sve to gledao ravn od ušn o, začuđeno i bez o d u še v lje n ja i što je taj isti n arod, svakom zgod no m prilikom , kao u slučaju Savonarole, ra z bija o i spaljivao sa zadovoljstvom m a js to r s k a dela — • baš sve to, p o k a z u je koliko je daleko otišla ova duševna u d a lje n o st. Atičku kul200

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života tu ru posedovao je svaki građanin. Ona n ije nikoga isključivala, niti je poznavala u o p š te razliku iznieđu izraza »duboko« i »plitko«, k o ja za nas im a odlučujući značaj. Za nas su p o p u la rn i i plitki svi ekvivalentni pojm ovi, i u n auci i u u m e tn o s ti; za antičke lju d e oni to nisu. Niče je je d n o m o Grcim a rekao: da su »površni iz dubine«. P o s m a tr a jm o naše nauke, koje' sve, bez izuzetka, im a ju p o re d e le m e n ta rn ih p o četn ih osnova i »više« oblasti, laiku n erazu m ljive: i to je simbol b e s k ra jn o s ti i energ ije pravca. U n a jb o lje m slu č a ju im a svega je d n a h ilja d a ljudi na svetu za ko je su danas n apisane poslednje glave teo riske fizike, lzvesni p ro ble m i m oderne m a te m a tik e p r is tu p a č n i su samo je d n o m jo š mnogo užem krugu. Sve p o p u la rn e n au k e samim tim su dan as bez vredn osti, p ro m a še n e , falsifikovane. Ne samo da im am o u m e tn o s t za um e tn ik e , nego im am o i m a te m a tik u za m a te m a tič a re , i p olitiku za političare — o ko joj projanum vulgus čitalaca novina i ne slu ti1, dok a n tičk a p olitika n ije n ik a d a p re m a šila duhovni horizont ja v n o g trg a — im am o relig iju za »religioznog genija« i p o ez iju za filozofe. O p a d a n je z a p a d n ja č k e nauke, koje je već otpočelo i k oje se ja s n o oseća, može se odm eriti po p o tre b i de lo v a n ja u širinu. To što mi strogu ezoteriku b a ro k n o g doba osećam o kao pritisak, to o d aje snagu k o ja opada, o d a je o p a d a n je o se ć a n ja distance, k oje tu granicu priznaje sa stra h o p o što v a n je m . Ono m alo n a u k a k oje su i danas zadržale svu finoću, du binu i e n e rg iju z a k lju č iv a n ja i d o n o š e n ja sudova i k o je nisu n agrižene feljtonizm om o b r a ć a ju se vrlo uskom, iz a b ra n o m krug u poznavalaca. N jih n e m a mnogo: te o risk a fizika, m a te m a tik a , katolička dogmatika, i, m ožebiti, jo š i p ra v n a nauka. A poznavalac zajedno sa svojim antipodom laikom ne postoji u antici — gde svak sve poznaje. Za nas, ova polamost poznavaoca i laika ima rang velikog simbola. Onde gde nagon te distanci je p o č in je da po p u šta , tu se faustovsko životno o se ć a n je gasi. Ovakvo s ta n je d o p u šta n a m da o p o sle d n jim nap re tc im a z a p a d n ja č k o g is p itiv a n ja — dakle za prva dva n a r e d n a stoleća, a m ožebiti i n e p u n a dva — donesemo ovaj zaključak: što više raste gradsko-svetska

1 Velika masa socijalista prestali bi odmah da budu socijalisti, čim bi bili u stanju da razume ju, ma i izdalje, socijalizam onih devet ili deset ljudi koji ga shvataju u njgovim k ra jn jim istoriskim konsekvencijama.

ŠPENGLER Propast Zapada pra z no ć a i tr iv ija ln o st u m e tn o s ti i n a u k a k oje su postale ja v n e i »praktične«, utoliko se strože povlači p o s th u m n i duh k u ltu r e u vrlo uske krugove da u njim a deluje, bez veze sa javn ošću, m islim a i oblicima koji će im ati neko z n a č e n je samo za izvanredno nezn a tn i broj odličnika.

8 N ijedn o antičko u m e tn ič k o delo ne traži odnos p re m a p o sm a tra č u . To bi značilo p o tv rd iti b e s k ra jn i p ro s to r oblikovnim je z ik o m p o je d in a č n o g dela koje se u tom p r o s to r u gubi, uvući b e s k ra jn i p r o s to r u delanje. Atička statua je savršeno euklidovsko telo, bez-vremensko i bez-odnošajno, p o tp u n o u sebi zatvoreno. Ona ćuti; ona ne gleda. Ona ne zna ništa o posmatraču. I kao što stoji sam a za sebe, u s u p ro tn o sti pre m a plastičnim tv o revinam a svih drugih k u ltu ra , i ne uklapa se ni u kakav veći arh itek to n sk i red, tako isto nezavisno stoji i pored antičkog čoveka, kao telo pored tela. Ovaj čovek oseća samo n je n u bliskost, a ne ne k u . n j e n u p ro d ir u ć u moć; ne oseća n ikakvo delovan je koje p ro d ire kroz prostor. Tako se ispo ljav a apolinisko životno osećanje. Magiska u m e tn o st, čim se probud ila, preinačila je smisao ovih oblika. Oko na sta tu a m a i p o p r s jim a lconstantinovskog stila u p r a v lje n o je, u ko čen o i veliko, na po sm a tra č a . Ono od dve duševne su p sta n c e p re tsta v lja onu višu: p n e u m u . Antika je izobražavala slepo oko; sada se buši ženica, a oko, n e p riro d n o uveličano, upire se u p r o s to g čije p o s to ja n je nije bilo p riznavano u atičkoj um e tn osti. U antičkoj fresci glave su bile okrenute j e d n a drugoj; sada, na m ozaicim a u Raveni i već na reljefim a staro h rišć a n sk ih , kasno -rim sk ih sarkofaga, sve glave skupa okreću se p o s m a tr a č u i prikrivaju na nj svoj p ro d u h o v lje n i pogled. T a ja n s tv e n o prodorno d elovanje daljine, sasvim ne-antičko, prelazi iz sveta um e tn ič k o g dela u sferu gledaoca. Nešto od te m agije oseća se jo š i u rano-fiorentinskim i rano-rajnskim slikam a na zla tn o m osnovu. A sada p o s m a t r a jm o z a p d n ja č k o slikarstvo počev od Lionarda, gde je ono došlo do p une svešnosti o svom o d ređenju, ako ono shvata jedan b e s k r a jn i prosto r kom e p r ip a d a ju i delo i p o sm a tra č , oboje kao čis, i 202

PROPAST ZAPADA M uzika i plastika ta težišta p r o s to rn e dinam ike? Pun o faustovsko životno osećanje, strast treće dim enzije, h v a ta se oblika »slike«, p ro s to obo jene površine, i p r e in a č u je je na nečuven način. Slika ne o sta je za sebe, ona se ne upravlja p u t gledaoca; ona gledaoca uvlači u svoju sferu. Isečak, uokviren u slici, p r e ts ta v lja sami svetski prostor; to je slika gledana kroz o b je k tiv stereosko pa i verno odgovara slici pozornice. P re d n ji plan i pozadina gube svoju m a terija lno -b liz in sk u te ž n ju i o tv a ra ju n am e sto da ogran ičavaju . Daleki vidici p r o d u b l j u j u sliku do b e s k r a ja ; o b ra đ iv a n je b o jo m onoga što je blisko ra s tv a ra idealnu rav an slike i p ro š iru je je u prostor do te m ere da se p o s m a tra č sada u n je m u bavi. Ne b ira on sta jalište sa koga slika n a jp o v o ljn ij e deluje; slika mu p o k a z u je i m esto i o tsto ja n je . Od 1500, sve češće i smeli je prevazilazi se i okvir koji presćča, a tim e se oduzim a v re d n o st i granicam a sa strane. H elenski p o s m a tr a č polignotovske freske stajao je p red slikom. Mi »tonemo« u sliku, tj. mi bivam o uvučeni u n j u silinom o b ra đ iv a n ja prostora. Time je vasp o sta v lje n o je d in s tv o svetskog pro sto ra . U toj b e sk ra jnosti, ra zv ijeno j p o m o ću slike na sve btrane, vlada zap a d n ja č k a p ersp e k tiv a , i iz n je vodi p u t ka razu m e van ju naše a stro n o m sk e slike sveta k o ja im a o g ro m an strast za p r o d ir a n je kroz b e s k r a jn e p ro sto rn e daljine. Apoliniski čovek n ije n ik a d a hteo da p rim e ti svetski p ro sto r; svi njegovi filozofski sistem i ćute o njemu. Oni p o z n a ju samo p ro b le m e opipljivo stvarnih p re d m e ta, a za ono što je »između predm eta« nije vezivano n iš ta pozitivno ni zn ačajn o. Oni s m a tr a ju zemljinu kuglu, na ko joj stoje i k o ja je čak i kod Hiparha ob a v ije n a čvrstom n e b e sn o m kuglom , kao n a p ro sto dati celi svet. I n išta ne d e lu je grotesknije, za onoga • ko tu jo š um e da sagleda n a jp r is n i je i n a j t a j n i j e razloge, nego večno o b n a v lja n i p o k u š a ji da se ovaj nebeski svod p o d re d i zem lji teoriski, tako da n je n simbolički p rv e n stv e n i rang ne b ud e nikako dirnut. U p o re d im o sa' tim e e le m e n ta rn u žestinu k o jo m je dušu Z a p ada proželo otkriće K o pernika, tog P itagorinog »savrem enika«; i u p o re d im o duboko stra h o p o š to v a n je k ojim je K epler otkrio zakone p la n e tsk ih p u ta n ja ; zakoni su n j e m u izgledali kao n e p o sre d n o B ožje otkrovenje. N ije se usu d io da p o s u m n ja u n jih o v kružni oblik, j e r bi mu svaki drugi oblik p re tsta v lja o simbol ncz n a tn ije g d o sto ja n stv a . Tu je izbilo staro severnjačk o 2 0 3

ŠPENGLER Propast Zapada osećanje života, vikinška čežnja za bezgraničnim . To d a je duboki smisao prav om faustovskom p ro n a la s k u — dogledu. P ro d iru ć i u p ro sto re ko ji su zatvoreni bili za golo oko, i u k o jim a je volja za vlašću nad svetskim p r o sto ro m nalazila granice, dogled proširuje svemir koji mi »posedujem o«. Istinski religiozno o sećan je koje obuzim a čoveka d a n a šn jice kad prvi p u t zagleda u zvezdani p ro sto r, osećanje^m oći, ono isto o s ećanje koje su htele da p ro b u d e i Šekspirove na jv eć e tragedije, izgledalo bi je d n o m Sofoklu kao zločin nad zločinima. Baš zato m o r a m o znati da je o d ric a n je »nebeskog svoda« odluka, a ne čulno iskustvo. Sve m o d e rn e pretstave o biću zvezdanog p r o s to ra — ili, op reznije rečeno, o b iću p ro s to r n o s ti n az n a č en e svetlosnim znacim a — ne p o č iv a ju nikako na n e k o m p o u z d a n o m znan ju k o je n a m d a je oko p o m o ć u dogleda, j e r u dogledu mi vidimo samo m ale svetle pločice različte veličine. Fotografska ploča d a je nam sasvim različitu sliku, ne oštriju nego sasvim drugu; a obe slike m o r a ju se preinačavati tek m n og im i vrlo sm elim p re tp o sta v k a m a , tj. sam o stv o re n im elem ntim a slike: o ts to ja n je m , veličinom i k r e ta n je m — pa da n a m da d n u zatvo renu sliku sveta k o ja odgovara našoj potrebi. Stil te slike odsA/vara stilu naše duše. Ustvari, mi ne znam o kolike su razlike u svetlosnoj snazi zvezda i da li ona v arira u različitim pravcim a; mi ne znam o da li se svetlost u ogro m nim p r o s to r im a m en ja, sm a n ju je , gasi; m i ne znam o da li n aše zem a ljsk e p r e ts ta v e o suštini svetlosti, sa svima iz n jih izvedenim te o r ija m a i zakonim a, jo š im a ju važnosti izvan blizine zemlje. Ono što mi »vidimo« samo su svetlosni znaci; a ono što mi »razumevamd« je su simboli nas samih. Patos k o p e rn ik a n sk e svesti o svetu, k o ja isključivo p rip a d a našoj kultu ri, počiva na izvesnosti da je sada od našeg k o sm o sa oduzeto ono što je telesno-statičko, ona sim bolička p re te ž n o st plastičkog tela zemlje. Ovde se u s u đ u j e m na je d n u tv r d n ju k o ja će jo š danas izgledati pa rad o k sa ln a : da će se taj patos pretvoriti u nasilno zaboravljanje otkrića čim bude izgledao opasan p o dušu jedne druge, buduće, kulture. Dotle se nebo, koje je ta k o đ e za m išlja n o ili se b a r osećalo kao s u pstancialn a količina, nalazilo u po larn oj ravnoteži p re m a zemlji. Sada je ono prostor koji vlada svemirom; »svet« znači prostor, a zvezde su je d v a nešto više no m a te m a tič k e tačke, sićušne kugle u n eizm ernosti, 204

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života čija se m a te r ija ln o s t više i ne p r im e č u je u o se ć a n ju sveta. D em okrit, koji je tu h te o i m orao, u ime apoliniske ku lture, da stvori telesn u granicu, izmislio je sloj k u k a s tih atom a koji kao koža o p a su je kosmos. N a su p ro t to m e p o s to ji n aša nezasitiva glad za sve novim i novim svetskim d aljin a m a . Sistem K opernikov je b e z m e rn o p ro šire n u stolećim a baro ka, počev sa Đ o rd a n o m B ru nom , koji je video h ilja d e takvih sistema kako lebde u bezgraničnosti. Mi danas »znamo« da zbir svih sunčanih sistem a (oko 35 miliona) obrazu je j e d a n zatvoreni zvezdani sistem za koji se dokaz u je da je k o n a č a n 1 i da ima oblik o brtn og elipsoiđa, čiji se ek v a to r približno p o d u d a r a sa stazom mlečnoga puta. Rojevi sunčanih sistem a prolaze, kao j a t a ptica selica, tim p ro sto ro m , istim pravcem i istom brzinom. Jedno takvo ja to , čiji apeks leži u zvezdanoj slici H erku la, o b ra z u je i naše sunce sa ja s n im zvezdama Kapela, Vega, Atair i Betelgez. Osa ogrom nog sistema, čije središte sada nije daleko od naš^eg sunca, sm atra se da je 470 m iliona p u ta veća od o t s to ja n ja zem lje i sunca. Noćno zvezdano nebo d a je nam istovremeno utiske izm eđu ko jih razlika u v re m e n s k o m p ore klu može da se p e n je i do 3700 godina: toliko iznosi p u t svetlosti od k r a j n j e granice do zem lje. U slici istorije ko, j a se razvija p re d našim očim a to odgovara t r a j n j u celoku pn e antičke i a ra b lja n s k e k u ltu re i un a za d sve do v rh u n c a egipatske, u vre m e 12 dinastije. Ovaj asp ekt — p o n av ljam : slika, a ne iskustvo — uzvišen je za faustovski d u h 1; za apoliniski, on bi bio jezovit, bio bi p o tp u n o u n iš te n je n a jd u b lj ih uslova n je govog bića. N je m u bi izgledalo kao o slo b o đ e n je kada bi sa granicom zvezdanog sistem a bila povu čena i k o načna granica onoga što je, za nas, po stalo i što je tu i postoji. A mi p o sta v lja m o , iz p risne nužnosti, neizbežno novo p ita n je : im a li n ešto i van toga sistema? P o sto je li množine ta kvih sistem a na d a ljin a m a p re m a k o jim a su ovde već u tv rđ e n e d im enzije izvanredno m ale? Za čulno iskustvo izgleda da je p o s tig n u ta a p so lu tn a gra-

1 Ukoliko raste jačina dogleda utoliko jasnije prim ećujem o da opada broj novopojavljenih zvezda prema ivicam1a sistema. Opijenost velikim brojevima je karakterističan doživljaj koji poznaje samo čovek Zapada. U sadanjoj civi-, lizaciji igra neobičnu ulogu baš taj simbol, strast za džinovske sume, za beskrajno velika i beskrajno mala merenja, za rekorde i statistike. 2 0 5

ŠPENGLER Propast Zapada nica; kroz te p ro sto re , prazne i bez m a te rije , koji su za nas samo nužnost mišljenja, ne m ože dati znaka o svojoj egzistenciji ni svetlost ni teža. A n aša duševna strast, n aša p o tr e b a da o s tv a ru je m o u sim bolim a —• bez ikakvog o s ta tk a — svoju ideju o biću pati zbog ove granice k o ja se isprečila p re d n ašim čulnim oseća j ima.

9 Zato su staro -n ordiska plem ena, u čijoj se praIju dskoj duši već p o č in ja lo da rađa faustovstvo, i z n a š : la u ta m n o pra-doba j e d r e n j e 2, k oje ih je oslobodilo kopna. Egipćani su poznavali je d ra , ali su se koristili n jim a samo zbog u štede rada. Oni su, kao i ranije, plovili duž svojih obala v eslajući za P u n t i Siriju, ne osećajući u tom e p lo v lje n ju ideju plovidbe po pučini i ono što je u n jo j oslobodilačko i simboličko. Jer jedren je p o b e đ u je euklidovski p o ja m o kopnu. Skoro istovrem eno, na p o č e tk u 14 veka — a istovrem eno sa p r o n a la sk o m u lje n o g slikarstva i k o n tr a p u n k ta — pronalazi se barut i kompas, dakle dalekometno oruđe i daleki saobraćaj; oba p ro n a la sk a su, po dubokoj nužnosti, u č in je n a i u kineskoj kulturi. Bio je to duh Vikinga, Hanze, duh onih pra-n aro d a koji su podizali hu n sk e grobove po p r o s tr a n o j ravni kao spom enike usa m lje n ih duša, n a m e sto dom aćih u rn i sa pepelom u Helena, i koji su svoje m rtve kraljev e pu šta li na pučinu u z a p a lje n im lađama: p o tre s a n znak one tam n e

2 Ono je dopiralo u 2 tisućleću pre Hrista od Islanda i Severnog Mora preko Rta Finistera do Kanarskih Ostrva i Zapadne Afrike, o čemu su sačuvale uspomenu grčke bajke o Atlantidi. Carstvo Tartesa na ušću Gvadalkvivira izgleda da je bilo središte ovoga saobraćaja. Uporedi L. Frobenius, Das unbekannte Afrika S. 139. U nekakvoj vezi sa time morali su istajati »pomorski narodi«, rojevi Vikinga koji su, posle dugih lutanja kopnom sa severa na jug, opet sagradili lađe u Crnom i Egejskom Moru i, počev od Ramzesia II (1292— 1225), nasrtajli na Egipat. Njihovi tipovi brodova na egipatskim reljefima sasvim se razlikuju od domaćih i feničanskih, ali su možda srodni sa onima koje je Cezar nalazio kod Veneta u Britaniji. Kasniji prim er takvih pohoda daju Varjazi u Rusiji i Carigradu. O ovim seobama svakako možemo očekivati za kratko vreme nova otkrića. 206

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života čežnje za b e zgran ičnim k o ja ih je n agonila da na svojim m ale n im čam cim a, oko 900, dosegnu obalu Amerike, u vrem e kada se nagoveštavalo r a đ a n je zapadnja č k e k ultu re; dok je o bilaženje Afrike u lađam a, koje su već bili izveli Egipćani i K a rta g in ja n i, ostavilo antičko čovečanslvo p o tp u n o ravn od ušn im . Koliko je biće tog čovečanstva bilo kipoliko u pogledu saobraćaja d o ka z uje i č injen ica da je vest o p rv om p u n sk o m ratu, je d n o m od n a jv e ć ih u antičkoj istoriji, doprla sa Sicilije u Atinu ta m n o i nejasno. Čak su i duše Grka u adu bile sa k u p lje n e kao senke (eida)?Aa), n epo kretne, bez snage, želje i osećanja. A seve rn ja č k e duše pridruživale su se » pom am noj vojsci« k o ja n e u m o rn o vitla kroz vazduh. N a istom k u ltu r n o m s tu p n ju na kom e su otkrića Španjolaca i P o rtu g a la c a 14 veka, dešavala se i velika h elensk a kolonizacija 8 veka pre H rista. Ali dok je one prve gonila p u sto lo v sk a čežnja za neizm ern im d a ljin a m a i za svim onim što je nepo znato i opasno, Grk je išao oprezno, stopu po stopu, za pozn atim tragovima Feničana, K a r ta g in ja n a i E tru šč a n a , i radoznalost nje g o v a n ije se ni n a j m a n j e pro tezala na ono što je ležalo iza H e rku lo vih stubova ili Sueckog moreuza, iako je to lako m ogao dostići. U Atini se nesumnjiv o slušalo o p u tu za Severno More, u Kongo, Zanzibar, In d iju ; u vrem e H e ronovo bio je p oznat položaj ju žn o g rta Indije, kao i položaj Sundskih ostrva; ali se od toga bežalo kao i od a s tro n o m sk o g z n a n ja staroga Istoka. Čak i ka d a su d a n a šn ji M aroko i Portugalija postali rim sk im p ro v in c ija m a , n ije nastao neki novi atlan tsk i p o m o rsk i saob raćaj i K a n a rsk a ostrva ostala su zaboravljena. K o lu m b o v sk a čežnja, kao i k o p e rn ik a n sk a, ostajala je tu đ a i stra n a za apolinisku dušu. Ti helenski trgovci, ko ji su toliko revnovali za dobitkom , imali su duboki metafizički strah od p ro š ir iv a n ja svoga geografskog vidika. Čak i tu su se držali blisk osti i prednje g plana. Biće polisa, čudesni onaj ideal kipolike države, bilo je samo je d n o prib ežište od »p rostranoga sveta« onih p o m o r s k ih naroda. A ipak, m e đ u svima k u l tu r a m a k oje su se dosad pojavile, a ntika je je d in a čija dom ovina nije bila na površini k o n tin e n ta već se nalazila po ob a lam a je d n o g m o ra p osutog o strv im a i o p ko ljav ala m o re kao pravo svoje težište. Uprkos tome, ni helenizam , sa sv ojom oso bito m lju b a v lju za sve 2 0 7

ŠPENGLER Propast Zapada što je tehničko, n ije se oslobodio v esla n ja , k oje je prim oravalo b ro do ve da se drže obale. B r o d o g ra d n ja je ta d a — u A le ksandriji — k o n s tru isa la džinovske brodove od 80 m e ta r a dužine; a pa rn i bro d su u načelu bili već pronašli. Ali ima o tkrića p o nesenih patosom velikog i nužnog simbola, ko ja o tk riv a ju n ešto naju n u ta r n j ije , a im a i takvih k o ja su samo igra duha. Parni b ro d je za apoliniskog čoveka bio na p o sle d n je m m estu, za faustovskog na prvom. P r o n alask u i njegovoj p rim eni d a je d u b in u ili p o v ršn o st tek njegov rang u celini m ak rok ozm a. Otkrića K o lu m b a i Vaska da Game b ezm ern o su proširila geografski vidik. Svetsko more javilo se nasuprot k op n u — u istom odnosu kao svetski p ro sto r n a s u p ro t zemlji. Tek sada dobio je odu ška politički nap on faustovske svesti o svetu. Za Grka je H elada bila i ostala bitni deo z e m ljin e površine. Otkrićem Amerike, Zapad je po sta o pro v in c ijo m u je d n o j džinovskojA celini. Od tada, isto rija z a p a d n ja č k e k u ltu re nosi planetarni karakter. Svaka k u ltu r a ima svoj sopstveni p o ja m o zaviča- " j u i otadžbini, p o ja m teško o b ja šn jiv , koji se je d v a može izraziti rečim a, p u n ta m n ih metafizičkih odnosa, pa ipak sa ja s n o m i o d ređ eno m težnjom . Antičko oseć a nje domovine, k o je je p o je d in c a vezivalo za polis sasma telesno i euklidovski, p o tp u n o je sup ro tn o onoj zagonetnoj čežnji za dom ovinom u sev e rn ja k a , ko ja ima nečeg lutalačkog, m uzičkog, n ezem aljskog. Antički čovek oseća kao d om ovinu samo ono što može sagledati sa vrha tvrđave svoga ro dn oga grada. Onde gde se završava ho rizo nt Atine p očinje tuđ in a, n e p rija te lj i »otadžbina« drugih. R im lja n in , čak i onaj iz p o sle d n jeg rep u b lik an sk o g v rem en a, n ik a d a n ije p o d patria podrazum evao Italiju , pa ni Lacium, nego uvek samo Urbs Roma. Antički svet, ukoliko više sazreva, ra s p a d a se na bezbroj o tad žb in skih m esta, izm eđu k o jih po tre b a telesne odvojenosti dobiva oblik m rž n je , k akva se prema v arv a rim a n ik a d a n ije pojav ila u tolikoj jačini. Ništa ne može o štrije obeležiti, sa te strane, konačno gašenje antičkog i p o b e d u m agiskog o se ć a n ja sveta — nego K arakalino d a v a n je rim sk o g građansk og prava svima p ro v in c ija lc im a (212). Time je antički kipoliki p o ja m građ a n in a ukinut. P o sto jalo je »carstvo«, pa, dakle, i nova v rsta p ripadnosti. K a ra k te ristič a n je odgo varajući rim lja n s k i p o ja m o vojsci. N ije po stojala, 2 0 8

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života u pravo antičko doba, »rimska vojska«, kao recim o pruska. Bilo je samo vojski, tj. o dre đe n ih tru p n ih delova (»trupna tela«), u neku rukii ograničenih, vi dlj ivo-prisutvnih tela, k o ja su p o s ta ja la v o jsk a m a time što bi im se naim en ov ao legat: exercitus Scipionis, Cra ssi, a ne exercitus Romanus. Tek K arakala, koji je pom e n u tim u kazom stvarno u kinu o p o ja m civis Romanus i koji je u ništio rim sk u d ržavnu religiju iz j e d n a čivši g radska božanstv a sa svima stranim , stvorio je magiski, neantički, p o ja m carske vojske k o ja se pojavljuje u p o je d in a č n im legijama, dok stare rim sk e vo jske ništa ne znače, već isključivo jesu nešto. Od sada sc u n a tp isim a m e n ja fides exercituum u fides exercitus; n am e sto telesno osećanih »pojedinačnih« božanstava (vernost, sreća legije) k o jim a je legat prinosio žrtve stupa je d n o opšte duhovno načelo. Ova p r o m e n a značenja izvršila se i u o se ća n ju otadžbine istočnoga čoveka iz carskog doba — ne samo hrišćanina. Dom ovina je za apoliniskog čoveka, dokle god dela osta ta k njegovog o se ć a n ja sveta, tle na ko m e je sagrađen njegov grad, tle u sasvim osobenom , telesnom smislu. To će nas p o tse titi ovde na »jedinstvo mesta« antičkih tragedija i statua. Za m agiskog čoveka, hrišćanina, Persija n c a , Jevrejin a, »Grka«1, m a n ih e jc a , n e sto rijan c a , islamita, dom ovina n ije ništa što bi bilo u vezi sa geografskim stvarnostim a. Za nas je ona neshvatljivo jedinstvo priro de, jezika, klime, o bičaja, istorije; ne zem lja u smislu m a te rija ln o m , u smislu tla, nego »zemlja« u smislu duhovnom ; ne tačk olik a sad ašn jica, nego istoriska p ro šlo st i b u d u ć n o st; ne je d in stv o ljudi, domova, bogova, nego j e d n a ideja k o ja se p o m e ra na ju g onim n e u m o r n im se lje n je m , onom n a jd u b ljo m usamljenošću, onom p ra-n e m a čk o m čežnjom od koje propadoše n a jb o lji, počev od saksonskih careva pa do Helderlina i Ničea. Zato je faustovska k u ltu ra bila u n a jja č o j meri u p r a v lje n a na prostiranje bilo političke, bilo privredne, bilo d uhovne prirod e; ona je p obedila sve geografsko -m a te rija lne granice; ona je p o k u ša la da dostigne severni i ju ž n i pol bez ikakve p rak tič n e svrhe, samo radi sim bola; ona je , najzad, pre tv o rila svu zem nu površinu u je d n u je d in u k o lo n ija ln u oblast i privredni sistem. Ono što su hteli svi mislioci počev od M a js te r

1 To jest, za pripadnike sinkretističkih kultova. 2 0 9

ŠPENGLER Propast Zapada E k a rta do K a n ta — da svet »kao pojavu« podvrgnu zahtev im a za m oći našeg »ja« k o je sazn aje — to isto su ćinili svi vođi počev od Otona Velikoga do Napoleona. Bezgraničnost je bila prava svrha n jih o ^ e ambicije: svetska m o n a r h i ja velikih Salievaca i Štaufena, planovi Grgura VII i In o ć e n tija III, ono carstvo španskih H abzb u rg o v a c a »u kom e sunce nije zalazilo«, Kao i im p erijalizam oko koga se vodio svetski rat, koji jo š ni izdaleka n ije završen. Antički čovek nije mogao da bude o svajač iz u n u t a r n j i h razloga, u p rk o s Aleksandrovom pohodu, koji kao ro m a n tič a n izuzetak samo potv r đ u je pravilo, a jo š više ga p o tv r đ u je u n u ta r n ji o tp or nje govih pratilaca. U kepecim a, kobo ld im a, vilam a otvorila je se v e rn ja č k a duša bića k o ja n e u to ljiv o m čežn jo m hoće da se oslobode od elem enta koji ih vezuje: ta čežnja za d a ljin o m i slobodom bila je sasvim nepozn ata grčkim d ria d a m a i oreadam a. Grci su zasnovali stotine kolo n ija ln ih gradova na o b a la m a Sredozem nog Mora, ali ne m a ni n a j m a n j e g p o k u š a ja da se p ro d re i u zem lje u pozadini i da se tam o osvaja. Naseliti se daleko od obale — značilo bi izgubiti iz vida domovinu; sam "se naseliti — ono što je lebdelo kao ideal tra p e ra am erikansk ih p re rija , a davno pre n jih već i ju n a k a islandskih priča — to je p o tp u n o van m ogućnosti antičkog ljudstva. Prizor kao što j e - i s e l j a v a n j e u Amerik u — gde svak ide na svoju ru k u i sa dubokom, potre b o m da ostane sam — španski k on kvistadori, gomile kaliforniskih kop ača zlata, n e o b u z d a n a želja za slobodom, za u sa m lje n o šć u , za n e izinernom samostalnošću, ono gigantsko p o ric a n je svakog og ra n ič a v a n ja u o sećanju dom ovine — to je sve je d in o i samo faustovski. Za to ne zna n ije d n a ku ltura, pa ni kineska. Helenski iseljenik liči na dete k o je se drži m a jč i na skuta: iseliće se iz starog grada u novi ako je taj, skupa sa su g ra đ an im a , bogovima i o b ičajim a, verna slika staroga, ako će p re d očima im ati uvek »zajedničko« more, ako će tam o na ja v n o m trg u (agori) voditi i nadalje u o bič aje ni život kao £wov itohrikov — preko toga i izvan toga nije smelo da se ide u m e n j a n j u scene za apolinisko biće. N am a, koji ne m ožem o da živimo bez slobodnih po teza b a r u čovečanskom p ra v u i idealu, to bi značilo n a jg o r e ro pstvo od svih. Sa toga gledišta ima da se shvati r im lja n s k a ekspanzija, k o ju mi lako m ožem o p o grešno da razu m em o, a k oja je vrlo daleko od p r o š ir iv a n ja otadžbine. Ona se tačno drži ob210

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života lasti k o ju su k u ltu rn i ljudi već uzeli u posed, pa im je sada pala u deo kao pljačka. N ije nikad bilo govora o dinastičkim plano vim a o svetskoj moći u stilu H oenštaufena ili Habzburga, niti o n e ko m im perijalizmu koji bi se m ogao sravniti sa d an ašn jim . R im lja n i nisu ni pok ušali da p ro d ru u u n u t r a š n j o s t Afrike. Oni su svoje k a sn ije ratove vodili samo zato da osiguravaj u svoj posed, bez č a sto lju b lja , bez nekog simboličkog nagona ?a šire n je m , a M e so p o ta m iju i Germani ju napustili su bez žaljenja. Ako sve to skupimo: aspekt zvezdanih p ro s to ra u koji se pro širila k o p e rn ik a n sk a slika sveta, zavlađivanje zem nom pov ršino m od stran e z a p a d n ja č k ih ljudi posle K olum bovog otkrića; p e rsp e k tiv u u lje n o g slikarstva i tragičke scene, kao i p ro d u h o v lje n o osećanje domovine; i ako tom e dodam o civilizovanu strast za brzim sa o b ra ć a je m , savlađivanje vazduha, p oh ode na severni pol i p e n j a n j a na je d v a p ristu p a č n e plan in ske vrhove — onda se p o ja v lju je iz svega, toga pra-simbol faustovske duše, bezgranični p rostor. Kao izvode iz tog p ra s im b o la im am o da shvatim o osobene, u -tom obliku čisto zapadno-evropske, tvorevine duševnog mita: »volju«, »snagu«, »delo«.

211

DRUGI DEO

BUDIZAM,

STOICIZAM,

SOCIJALIZAM

10 Time je, n a jz a d , po stao ra z u m ljiv im fenom en morala1 — kao duhovno tu m a č e n je života sam im životom. Tu je p o stig n u ta visina sa koje je m og uć slobodan pogled na ovu n a j p r o s t r a n i j u i n a j s u m n j i v i j u oblast ljudskog r a z m išlja n ja . A baš je tu p o tr e b n a o b jek tivn ost u kojoj se do sada niko n ije ozbiljno razumevao. Neka m oral b u d e što hoće; ali analiza m o ra la ne sme da bude čak ni deo nekog m orala. Na p ro b le m nas ne dovodi p ita n je šta treba da činimo, ili kako treba da proc e n ju je m o , ili za čim treba da težimo, nego u v iđ a n je da je ovo p o s ta v lja n je p ita n ja već po svom obliku simp to m isključivo z a p a d n ja č k o g o se ć a n ja sveta. Zapadno-evropski čovek nalazi se ovde pod uticaje m je d n e o grom ne optičke obm ane, i to svaki takav čovek bez izuzetka. Svi zahtevaju nešto od drugih. Izgovara se »ti tre b a d a . . . « sa u v e re n je m da se tu odista n ešto u je d in stv e n o m smislu može i m o ra da menj a, izobražava, u re đ u je . Vera u to i u prav o na to — nepo ko leb ljiva je. Tu se zapoveda i iziskuje poslušnost. Tek to zove se za nas moral. U etici Z apada sve je pravac, zahtev za moći, svesno de lovanje u daljinu. U toj tačci su L u te r i Niče, pape i darvinisti, socijalisti i jezuiti — p o tp u n o slični je d n i drugima. N jih o v m oral istup a sa zahlevom da važi uo p šte i uvek. To p rip a d a n u žn o stim a faustovskog bića. Ko drukče misli, poučava ili hoće — grešnik je, o tp a d n ik je, neprijatelj. Pro-

1 Ovde se gvori isključivo o svesnom, religiozno-filozofskom moralu, koji saznajemo, učimo i kome sledujemo, a ne o rasnom taktu života, »morala« koji je nesvesno tu. Onaj prvi kreće se oko duhovnih pojmova: vrlina i greh, dobro i zlo; a ovaj drugi oko ideala krvi — čast vrenost hrabrost — i oko odlučivanja osećanja takta o tome šta je otmeno, a što je prostačko. 2 1 3

ŠPENGLER Propast Zapada tiv n je g a se bori bez milosti. Čovek tre b a da ... ! Država tre b a d a . . . ! D ruštvo treb a da ... ! Ovaj oblik mora la za nas je sam po sebi razum ljiv; on p re ts ta v lja za nas pravi i je d in i smisao svakog m orala. Ali tako nije bilo ni u Indiji, ni u Kini, ni u antici. B uda je davao slobodan prim er, E p ik u r je delio dobre savete. A i to su oblici visokih m o ra la slobodne volje. Mi nism o ni prim etili u čemu je osebenost je d n e moralne dinamike. Ako postavim o da je socijalizam, sa etičkog a ne sa p rivre dn og gledišta, ose ća n je sveta k oje ide za sopstvenim m iš lje n je m u ime svih — Onda smo mi bez izuzetka socij alisti, znali mi to ili ne znali, hteli to ili ne hteli. Čak i n a js tr a s n iji p ro tivnik »morala krda«, Niče, n ije u sta n ju da svoju revnost ograniči na sebe sama — u a n tičkom smislu. On misli samo na »čovečanstvo«. N ap a d a svakoga ko misli drukče. A E p ik u ru je od srca bilo ravno du šno šta drugi misle i čine. P re o b raž e n je čovečanstva — na to on nije rasipao svoje misli. On i njegovi p r ija te l ji bili su zadov oljni što su oni takvi a ne drukčiji. Antički životni ideal bio je n ez a in te reso v a n o st (dnafleia) za tok sveta, čije baš savlađivanje čini svu životnu sadržinu faustovskog čoveka. Važni p o ja m aSidcpopa. p rip a d a tu takođe. U Heladi p o sto ji i moralni politeizam. To dokazuje m iro lju b iv a n a p o re d n o st e p ik u re jac a, kiničara, stoika. Dok sav Z a ra tu s tra — tobože stojeći s onu stra n u dobra i zla — odiše brigom i bolom što su ljudi onakvi kakvi on ne bi želeo da bu du , odiše dubokom, tako sasvim n ean tičk om , strašću da život utroši na p re o b ra ž aj i p re p o ro d ljudi — n ara v n o u svome sopstv eno m smislu. A baš to, to opšte p re o k re ta n je vrednosti, je s te etički monoteizam, je s te — uzevši tu reč u novom d u b lje m smislu — socijalizam. Svi poprav ljači sveta su socijalisti. Sledstveno, ne m a antičkih p o p ra v lja č a sveta. Moralni im p erativ kao oblik m orala je faustovski, i samo faustovski. Sasvim je b e z n a č ajn o da li Šopcnh a u e r teoriski odriče vo lju za životom ili Niče hoće da je potvrdi. Ove razlike su na površini. One ozn ačavaju lični ukus, te m p e ra m e n t. Bitno je da i Š openhauer oseća sav svet kao volju, kao pokret, silu, pravac: u tom e je on p re d a k celokupnog etičkog m od erniteta. Ovo osnovno ose ć a nje jeste već naša cela etika. Sve drugo su nianse. Ono što mi zovemo delo a ne samo 214

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života d e la tn o st1, to je j e d a n p o tp u n o istoriski p o ja m zasićen energijom pravca. To je je d n o p o tv rđ iv a n je bića, jedno os vesta v a n je bića one vrste čoveka čije »ja« ima težnju za b ud u ć im , čoveka koji s a d a šn jo s t ne oseća kao zasićeno bivstvovanje, nego uvek kao epohu u velikoj povezanosti p o s ta ja n ja , i to kako u ličnom životu tako i u životu celokupne istorije. Jačina i jasnost ove svesti o d r e đ u ju rang faustovskog čoveka; ali i n a jb e z n a č a jn iji faustovski čovek im a nešto od onoga što raz lik u je i n a j s it n ije njegove životne činove po vrsti i po sadržini od životnih činova svakog antičkog čoveka. To je razlika k a ra k te ra i stava, svesnog postajan ja i p ro sto p r im lje n e kipolike postalosti, tragičnog h te n ja i tragičnog tr p lje n ja . Pred očim a faustovskog čoveka, u n je g o v o m svetu, sve je k r e ta n je ka nekoj svrsi. On sam živi pod tim uslovom. Živeti za n je g a znači bo riti se, savlađivati, p ro b ija ti se. B o rb a za opstanak, kao idealni oblik bivstvovanja, p rip a d a već gotičkom doba i ja s n o leži u osnovi a rh ite k tu re toga doba. Toj b o rb i 19 vek dao je samo m e h a nističko -u tilitarističk o shvatanje. U svetu apoliniskog čoveka ne m a svrsishodnog »kretanja«, nema » protestantizm a«, n em a »Sturm und Drang«-a, nem a etičkog, duhovnog, um etn ičk o g »prevrata« koji hoće da p o b ija i un išta v a postojeće. Ovde ne dolazi u pita n je H e raklitovo p o s to ja n je , igra bez n a m e re i svrhe t) dddg avoj karco. Jonski i k o rintski stil n a s tu p a ju nap o r edo sa dorsk im bez zahteva da samo oni važe. Ali je R enesans odbacio gotički, a klasicizam b a ro k n i stil, i sve istorije k njiževn osti ^Z apad a p u ne su divljih borbi oko p ro b le m a oblika. Čak i m on a štvo (viteški redovi, franjevci, dom inikanci) ja v l ja se u obliku pokreta redova, sasvim su protno rano-h rišćan sk om , u sam ljeničkom, obliku askeze. Fau sto v sk o m čoveku nije m oguće da o drekn e taj osnovni oblik svoga bića, a kamoli da ga izmeni. Svaka p o b u n a protiv tog oblika već ga p re tp o sta v lja . -Ko se bori protiv »napretka«, s m a tra već tu svoju delatnost kao n ap re d a k . Ko agituje za »vraćanje« — misli tim e na dalje ra z v ija n je . »Nemoral« — to je samo novi

1 Ni razlika između »delo« i »delatnost« ne može se egzaktno dati ni na grčkom ni na latinskom jeziku. To nam sad nij eništa neobično posle primedbe koji smo učinili o n ed ostajan ju izrazitih reči za »volja« i »prostor« u antičkim jezicima i o dubljem značaju tih nedostataka. 2 1 5

ŠPENGLER Propast Zapada m oral, i to sa istim zahtevom koji im a ju i drugi: da on d obije prvenstvo. Volja za m oći n e trp e ljiv a je. Sve Što je faustovsko hoće da ono isključivo vlada. Za apolinisko ose ć a nje sveta — n a p o r e d n o s t m nogih, pojedinačnih stvari i sh v a ta n ja — to le ra n c ija je sama po sebi razum ljiva. Ona p rip a d a stilu a ta ra k sije, kojoj je volja stran a i tuđa. Za z a p a d n ja č k i svet — jedan bezgranični duševni p ro sto r, p ro s to r kao n ap o n — toler a n c ija je samo o b m a n a ili znak g ašenja snage. Prosvećivanje 18 veka bilo je toleran tn o, tj. rav n o d u šn o prema razlikama h r išć a n sk ih veroispovesti; ali, čim je došlo do moći, ono više n ije bilo ni n a j m a n j e toleran tn o u svom odnosu p re m a crkvi uopšte. Faustovski instinkt, aktivan, ja k e volje, sa v e rtik alno m te ž n jo m gotičkih katedrala, i sa onim z n a č a jn im p re in a č a v a n je m oblika »jeci« u »ego habeo factum«, u p r a v lje n u daljinu i u b u du ć no st, zahteva tr p lje n je , tj. prostor za svoju sopstvenu delatnost, ali samo za nju. V alja se setiti kako velikogradska d e m o k r a tija n era d o p r i m e n j u j e toleranciju kad se radi o crkvi i o n je n o m r u k o v a n ju religioznim sred stvim a m oći i sile, dok za sebe zahteva n e ograničenu p rim e n u sopstvenih sredstava i, kad god može, n a vija na to i »opšte« zakonodavstvo. Svaki »pokret« hoće da pobedi; svaki antički »stav« hoće samo da je tu, a malo se b rin e o etosu drugih. Boriti se za s tr u ju v rem en a ili pro tiv nje, baviti se reform om ili v ra ć a n je m u natrag , zidati, p re o k re ta ti ili raz a rati — to je sve u istoj m e ri ne antički i ne-indiski. I baš u to m e i je s te razlika izm eđu sofoklovske šekspirovske tragike, između trag ik e čoveka koji želi samo da bude tu i tragike čoveka koji hoće da pobedi. Pogrešno je dovoditi hrišć a n stvo u vezu sa mora ln im im perativom . N ije hrišćanstvo preinačilo faustovskog čoveka, nego je on preinačio h rišćanstvo, i to ne samo u je d n u novu religiju, već i u pravcu novoga m orala. »Ono« p o s ta je »ja« sa p u n im p a to so m svetskog središta, što se ispoljava u p r e t p o s t a v l ja n ju ta jn e o ličnom p o k a ja n ju . V olja za moći i u etičkom e, strasna rešenost da se svoj m o ral digne do o pšte istine, da se on n a tu ri čovečanstvu, a svi ostali koji su drugače n a stro je n i da se ob rnu , savladaju, unište — to je naša n a jr o đ e n ija sopstvenost. U tom smislu je — a to je j e d a n dubok i jo š n eshv aćen proces — H risto v mo~ 2 1 6

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života ral — pasivno-duhovni, koji je proizišao iz m agiskog osećanja sveta kao stav radi sp asen ja, m oral čije se saz n a n je dobiva po m o ć u blagodati — u rano gotičko vreme bio preinačen iznutra u zapovedni moral.1 Svaki etički sistem, bio on religiozan ili filozofs kog porekla, ide uz velike u m etno sti, pre svega uz arhitek tu ru . On je građevina stavova, kauzalno ja s n ih i oštrih. Svaka istina k o ja je o d ređen a za p r a k tič n u prim en u p r o p is u je se je d n im »jer« ili »zato što«. U njoj ima m a te m a tič k e logike; u B udine četiri istine, kao i u K antovoj Kritici praktičnog uma i u svakom popularnom katehizm u. Ništa n ije u d a lje n ije od ovih učenja, saznanih kao istina, nego n e k ritič k a logika krvi, k o ja govori iz svakog zrelog morala staleža i ljudi od činjenica, m o ra la koji dospeva do svesti samo kad se 0 n je g a ogrešimo, a kakav n a m se n a jja s n i je predočava u viteško m zaptu iz v re m e n a k rsta šk ih pohoda. Sistem atski m oral je kao o rn a m e n t i ne otk riv a se samo u stavovima već i u tragično m stilu, čak i u umetničkom motivu. M e a n d e r je, na prim er, stoički motiv; u dorskom stubu o te lo v lju je se u prav o antički životni ideal. On je zato je d in i od svih antičk ih stubovnih oblika koji je b a ro k n i stil m o rao bezuslovno da isključi. Naći će se da ga je izbegavala i re n e sa n s n a um e tn o st, 1 to iz d u b ok ih duševnih razloga. Preinačen je m agiske građevine sa k u b e to m u ru s k u sa sim bolom krovne ravnine; kineska a rh ite k tu ra pejzaža sa svojim isprepletenim stazama; gotički to ra n j k a te d ra la — sve su to simboli m o ra la koji je postao iz b u d n o g a bića jedne i samo te j e d n e kulture.

1 »Ko ima uši da čuje, neka čuje« — u tome nema nikakvog imperativnog zahteva. Tako zapadnjačka crkva nije shvatila svoju misiju . »Spasenje« koje propovedaju Isus, Zaratustra, Mani, Muhamed, neo-platoničari i sve susedne magiske religije, to su tajanstvena »dobra dela«, koja se ukazuju, a ne nameću silom. Mlado hrišćanstvo, kada se ulilo u antički svet, samo je podržavalo misiju kasnih stoika' koji su takođe već odavno postali magiski. Može se naći da je Pavie nametljiv, a isto tako i stoičari koji su putovali kao propovednici. To dokazuje i literatura tog vremena; ali oni ne nastupaju zapovednički. Može se tu dodati i jedan udaljeniji primer i suprotstaviti magiske lekare, koji su hvalili svoju tajanstvenu arkanu, zapadnjačkim koji bi svom znanju hteli da pribave silu zakona (prinudna vakcinacija, pregled trihina itd.). 217

ŠPENGLER Propast Zapada 11 Sada se ra z re š a v a ju p r a s ta r e .z a g o n e tk e i zabune. M orala ima toliko koliko im a kultura, ni više ni manje. Tu niko n e m a slobodan izbor. Kao što izvesno za svakog slikara i m u z iča ra p o sto ji nešto što n je m u pod silovitošću je d n e u n u t a r n j e n užnosti ne dolazi do svesti, a što oduvek vlada oblikovnim je z ik o m njegovih dela i čini ih različitim od u m e tn ič k ih dela svih drugih k ultu ra, isto tako je izvesno da svako životno shvata n je je d n o g k u ltu rn o g čoveka im a već u n a p re d , a priori u n a js tr o ž e m K an to v o m smislu, je d n o svojstvo koje je d u blje no sve tre n u tn o su đ e n je i stre m lje n je , svojstvo k o je čini da se stil toga životnog sh v a ta n ja p o z n a je kao stil j e d n e određ en e kulture. Po je d in a c može delati m o ra ln o ili n em oralno , »dobro« ili »rđavo«, po p ra o s e ć a n ju svoje kulture, ali te o rija njegovog đela n ja je n a p ro s to data. Svaka k u ltu r a im a za to svoje sopstveno etičko m erilo, čije se važenje n jo m p očinje i n jo m završava. N e m a opšte čovečanskog morala. U n a jd u b l je m smislu, dakle, n em a nikakvog pravog o b r a ć a n ja i ne može ga ni biti. Svaki svesni način našeg držanja, zasn ov an na u b e đ e n jim a , je s t e pra-fenom en, osnovni prav ac bića koji je postao »bez-vremenska istina«. M a k o jim rečim a ili slikam a ga izrazili, kao izreku b ožanstv a ili kao rezultat filozofskog razmišljan ja , u rečen icam a ili u simbolima, kao o b jav ljiv a n je sopstvene izvesnosti ili kao opov rgavanje tuđe: sve je to svejedno; dovoljno je da je prafenomen- tu. Možemo ga p ro b u d iti ili teoriski uokviriti u neko učenje, m ožem o njegov duhovni izraz m e n ja ti i o b ja šn ja v ati: ali, stvoriti ga, roditi ga, to ne možemo. Kao što smo nem oćni da p ro m e n im o svoje osećan je sveta — toliko nem o ćni da se čak i p o k u ša j takvog m e n j a n j a vrši u stilu toga o se ć a n ja i sam o ga p o tv rđ u je , u m e s to da ga savlada — tako isto smo nem oćni da zag ospod arim o etičkim osnovnim oblikom našeg bu d n o g bića. U rečim a smo načinili n e ku razliku, pa smo etiku nazvali naukom, a m oral zadatkom; ali u tom smislu zadatk a nema. Kao što R e nesan s n ije bio spo sob an da ponovo oživi antiku, i kao što je on sa svakim antičkim motivom samo izražavao o se ć a n je sveta su p ro tn o apoliniskom , naim e p o ju ž n ja č e n u , »antigotičku gotiku«, tako isto je n em oguće o b ra ć a n je čoveka u m o ra l stran njegovom biću. Govorili, mi danas o o b r ta n ju svih vred218

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života nosti, »vraćali« se mi, kao m o d ern i velikograđani, budizmu, p a ganstv u ili ro m a n tič n o m katolicizm u, sanjali mi o nekoj individualističkoj etici kao a narhisti, ili o nekoj d ru štv eno j kao socijalisti — mi činimo, hoćemo, osećamo, u p rk o s to m e svemu, istu stvar. O b rać a n je u teozofiju ili u slobodno mislilaštvo, d a n a šn ji prelasci iz to b o ž n je g h rišć a n s tv a u to b o šn ji ateizam i o b rn uto — samo su m e n j a n j e reči i p o jm ov a, religiozne ili intelektualne površine, i n išta više. N ije d a n od naših »pokreta* nije p ro m e n io čoveka. Stroga m orfologija svih m o ra la je s te za d ata k budućnosti. Niče je i tu učinio ono što je bitno, prvi i za novi pogled odlučan korak. Ali, zahtev koji on postavlja misliocu, n a im e da se stavi sa one strane dobra i zla, ni on sam n ije ispunio. Hteo je da b ude u je d n o skeptik i p ro rok, k ritič a r m o ra la i vesnik m orala, a to ne ide je d n o s drugim. Dok je čovek ro m a n tič a r, ne može biti psiholog prvog reda. Pa tako je on i ovde, kao i u svima svojim odlučnim u v iđ a n jim a , stigao do vratnica i p re d n jim a ostao. Ali, niko to jo š nije učinio b o lje od njega. Bili smo slepi do danas i za ncizmerno b o gatstv o m o ra ln o g oblikovnog jezika. Nismo ga ni o buhvatili pogledom ni shvatili. Čak ni skeptik nije razum ev ao šVoj zadatak. Uzdizao je, u k r a j n j o j osnovi, svoje sopstveno s h v a ta n je m orala, određeno ličnim n a s t r o j e n j e m ili p riv a tn im uk u so m , do norm e, pa n jo m e posle m erio druge. N a jm o d e r n ij i revolucionari Štirner, Ibzen, Strindberg, Šo, nisu n išta drugo činili. Oni su samo um eli da ovu č in jenicu sa k riju — čak i pred sam im sobom — iza novih form ula i parola. Ali m oral je, kao i p lastika, m uzika ili slikarstvo, u sebe zatvoreni oblikovni svet koji izražava n a p ro sto dato životno osećanje, u dubini neizm enljivo, 'iznutrašn je nužno. On je u svom isto risko m k ru gu uvek istinit, a van n je g a uvek neistinit. Pokazali smo da isto onako kao što za p o je d in o g p esnika, slikara, m uzičara njegova p o je d in a dela čine epohu i z a u z im a ju rang velikih životnih sim bola — da istu takvu ulogu u životu velikih k u ltu r a im a ju umetničlci rodovi kao organska jed in stva, celokupno u lje n o slikarstvo, celokupna plastika aktova, k o n tr a p u n k ts k a m uzika, stihovana lirika. U oba slučaja, u isto riji k u ltu r e kao i u biću pojedinca, radi se o o s tv a riv a n ju mogućega. Ono što je unut a r n j e duševno p o s ta je stilom sveta. Pored ovih velikih oblikovnih je d in s ta v a , čije p o s t a ja n je , doba pveta2 1 9

ŠPENGLER Propast Zapada n ja i kraj o b u h v a ta ju u n a p re d određ eni niz lju dskih n a r a š ta ja i k o ja po isteku nekoliko stoleća neopozivo p r ip a d a ju smrti, stoji grupa faustovskih, zbir apoliniskih m orala, shvaćenih takođe kao' je d in s tv o višeg reda. N jih ov o p o s to ja n je je sudbina, i ta sud bina m o ra se p rim iti; je d in o je svesno shv ata nje m o ra la re zu lta t otk ro v e n ja ili n au č n o g uviđan ja. Posto ji nešto što je teško opisati, a što obuhvata sva u č e n ja počev od Hezioda i Sofokla pa do P latona i stoika i što ih su p ro tsta v lja svemu što se propovedalo počev od Franje-A siskog i Abelara pa do Ibzena i Ničea; pa i H ristov m oral je samo n a jp le m e n itiji izraz je d n o g opšteg m o ra la čija se d r u k č ija s h v a ta n ja nalaze u M arkiona i Mania, Filona i Plotina, E pikte ta , Avgustina i Prokla. Svaka antička etika je etika stava, a svaka z a p a d n ja č k a je etika dela. I, n a jz a d , zbir svih kineskih i svih indiskih sistem a čini opet po je d a n svet za sebe.

12 Svaka antička etika k oja se uo p šte m ože zamisliti izobražava pojedinačnog čoveka u mirnom stavu kao telo m eđu telima. Sva p r o c e n jiv a n ja v re d n o sti na Zap a d u odnose se na čoveka ukoliko on znači središte delanja u je d n o j b e s k r a jn o j opštosti. Etički socijalizam — to je n a m e r n o s t dela k oja kroz p ro s to r deluje na daljinu, m o ra ln i p a to s treće dim enzije, u ime koje, kao n je n znak, lebdi nad ćelom tom k u ltu ro m pra-o sećan je brige za žive i za one koji dolaze. Otuda za nas u aspek tu egipatske k u ltu re im a nečeg socijalističkog. N a drugoj strani, te ž n ja za stavom p u n im mira, za bezželjnošću, za statičkom zatvo ren ošću pojedinca, potseća na indisku etiku i na lju d e k o je je ona izobrazila. Setimo se kipova Bude, u sedećem stavu, »kako gledaju sebi u pupak«, kipova k o jim a Zenonova a ta ra k s ija n ije p o tp u n o tuđa. E tički ideal antičkog čoveka bio je onaj do koga je dovela tragedija. Katarza, o s lo b ađ a n je apoliniske duše, čišćenje n je n o od onoga što nije apolinisko, od onoga što nije slobodno od »daljine« i pravca — otkriva ovde svoj n a jd u b l ji smisao. N ju m ožem o samo ta k o razum eti ako po znam o stoicizam kao n je n zreli oblik. Ono što je d ra m a želela da postigne u je d n o m svečanom času, hteo je stoicizam 2 2 0

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života da proširi na ceo život: kipoliki m ir, bez-voljni etos. I još: zar n ije onaj bu distički ideal nirv an e — ta vrlo kasna ali sasvim indiska formula, k o ja se može pratiti jo š od v re m e n a Veda — , zar nije taj ideal blisko srodan k atarzi? I zar se idealni indiski i idealni antički čovek ne p r ib liž u ju p o tp u n o je d a n dru go m e u tom p o jm u čim se upo re d e sa faustovskim čovekdm, čija se etika isto tako ja s n o m ože shvatiti iz Šekspirove tra g ed ije i n je n o g dinam ičkog ra zv o ja i katastrofe? Ustvari, Sokrat, E pikur, a pre sivh Diogenes — mogli bi vrlo lako da se zamisle i na Gangesu! Diogen bi u je d n o m od z a pa d no e vrop sk ih svetskih gradova bio samo b e z n a č a jn a budala. A sa druge strane, F rid rih Vilhelm Prvi, pra-slika je d n o g socijalista u velikom smislu, uvek se može zam isliti u državi na Nilu. U Periklovoj Atini ne. D a je Niče p o sm a tra o svoje vre m e sa nešto m a n je p re d r a s u d e i sa m a n je ro m a n tič k e z a lju b lje n o sti u izvesne etičke tvorevine, p rim e tio bi da tobož specifično h rišć a n sk i m o ra l sa ž a lje n ja u njegovom smislu i ne p o sto ji na tlu Z apadn e Evrope. Ne srne čovek da se zavarava o stv arno m z n a č e n ju h u m a n ih formula sudeći sam o po golim rečima. Izm eđ u m o ra la koji im am o i onoga koji m islim o da im am o p o sto ji odnos vrlo labilan i koji se teško otkriva. Tu. bi bilo m esta za je d n u n e p o d m itljiv u psihologiju. Sa ž a lje n je je opasna reč. Još se nije ispitalo, u p rk o s m a js to r s tv u baš samog Ničea, šta se u raznim v re m e n im a pod tom re č ju mislilo i proživljavalo. D rugo je nešto hrišć a n sk i m o ral u vreme Origena, a drugo u vrem e F r a n je Asiskog. Ovde nije m esto da is p itu je m o šta znači -fa u sto vsk o sažaljen je kao žrtva ili kao čin bez m o ra ln o g naslona, i onda, opet, kao rasno o seć a n je viteškog društva, za razliku od m a g isko-hrišćanskog fatalističkog s ažaljen ja; niti ukoliko se ono ima da shvati kao delo van je na d aljin u,-kao praktična dinamika, a . sa druge stran e kao samosavlađivanje p o n o site duše ili opet kao isp o lja v a n je nadmoćnog o sećan ja distance. N e p ro m e n ljiv o blago etičkih izraza kakvo Zap ad im a jo š od R enesansa tre b a da zaoclene neizm erno o bilje raznolikih sh v a ta n ja n a jraznovrsnije g sadržaja. Površinski smisao u koji se v eru je, golo zn a n je ideala, je s t e m e đ u tako istoriski i retrospektivno n a s tr o je n im lju d im a kao što smo mi, izraz strahopošto v a n ja p re d prošlošću, u ovom slu č a ju pred religioznom tra d ic ijo m . Ali u b e đ e n ja k o ja su tek samo izgovo221

ŠPENGLER Propast Zapada re n a n isu nik a d a m erilo za p ra v u ubeđeno st. Retko se dešava da čovek zna u što zapravo v eruje. Parole i uč e n ja uvek su nešto p o p u la rn o i iz o sta ju daleko iza dubine svake duhovne stvarnosti. Teorisko obožavanje novozavetnih stavova u stv a ri je na istom s tu p n ju kao i teorisk o visoko p o š to v a n je antičke u m e tn o s ti u ren e sa n sn o doba i doba klasicizma. Niti je prvo izmenilo čoveka, niti drugo duh dela. Večno navo đeni primeri p ro s ja č k ih redova, »hernhutera«, vo jsk e spasa, dok a z u ju već svojom m a lo b ro jn o š ć u , ,a jo š većma svojo m nezn a tn o m snagom, samo to da p r e t s t a v l j a j u izuzetni slučaj nečeg sasvim drugog, n a im e pravog faustovsko-hrišćanskog m orala. Uzalud ćemo, svakako, tražiti njegovo form u lisa n je u L utera i u Tridentu; ali svi hrišćani velikog stila, In o ć e n tije III i Kalvin, Lojo la i Savonarola, Paskal i Sv. Tereza, nosili su ga u sebi, u p ro tivrečnosti sa svojim m iš l je n jim a i učenjima, a da to nisu n ik a d a ni primećivali. V alja samo u p o re d iti čisto z a p a d n ja čk i p o ja m one m uževne vrline koji je označen Ničeovom »od m orala slobodnom« virtu, p o ja m grandezza španskog i grandeur francuskog ba ro k a , sa p o jm o m vrlo ženstvene apezrj h elenskog ideala, u čijoj se praksi uvek pojavljuje sposobnost za u ž iv a n je fiSovrj), duševna m irnoća (yaXrjv 7 7 , dnadsta), n e m a n je p o tre b e ' ni za čim, a pre svega, stalno i uvek, drapala. Ono što je Niče nazivao »plavom beštijom « i što je našao o telovljeno u tipu renesansnog čoveka, koga je on pre c e njiv a o, a koji je bio samo grabežljivi p o sled nik velikih N e m a c a iz vrem ena Štaufena — j e s te n a js tr o ž a s u p ro tn o st tipu koji su bez izuzetka želele sve antičke etike i koji su otelovljavali svi antički ljudi od značaja. U ovaj tip »plave beštije« sp a d a ju lju d i od g ranita od k o jih je čitav niz pro ša o faustovskom ku ltu ro m , a n ije d a n antičkom. Jer su i Perikle i Tem istokle bili m eke p riro d e u smislu atičke kalokagatije; A leksandar je bio san jalica koji se n ik ad a nije razbudio; Cezar p a m e tn i račun džija; H anibal, stranac, bio je jedini »muž« m eđu njim a. Ljudi ranog doba, o k o jim a kao takvim sm em o zaključivati po H o m eru , ovi Ajaksi i Odiseji čudno bi odudarali od vitezova iz k rs ta š k ih pohoda. Ali, i u vrlo ženstvenih p riro d a p ostoji neka atavistička b ru ta ln o s t, i u takvu spada i h elenska svirepost. A ovde nia severu p o ja v lju j u se na p rag u ra no g doba veliki saksonski, franački, štaufenovski carevi, opkoljeni četom džinov2 2 2

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života skih ljudi kao što su bili H e n rih Lav i Grgur VII. Zatim sled uju ljudi Renesansa, ljudi iz b o rb i bele i crvene ruže, ljudi hugenOtskih ratova, španski konkvistadori, p ru sk i izborni kneževi i kraljevi, N apoleon, Bizm a rk, Cecil Rodes. Gde je jo š bila neka druga kultura k oja bi mogla n ešto slično da stavi uz ovo? Gde u celoj helenskoj istoriji ima scena snažna kao scena kod L en jana, o nda kad je izbio spor izm eđu Štaufena i Velfa? Džinovi iz seobe n aroda, špansko viteštvo, p r u s k a disciplina, napo leo no vsk a e ne rgija — sve to im a malo antičkog. A gde da na đ e te na visin am a faustovskog ljudstva, od k r sta šk ih p o h o d a pa do svetskog rata, onaj »moral robova«, ono m eko od ricanje, ono m ilosrđ e (caritas) u smislu m ilo srd n ih sestara? U rečima koje p o š tu je m o , inače nigde. Mislim tu i na tipove faustovskog sveštenstva, na one sja jn e vladike n e m ačkog carskog vrem ena, koji su na k o n ju predvodili svoje lju d e u divljim b itk a m a ; na pape p re d kojim a su m orali da pognu glavu Anri IV i Frid rih II; na n e m ačke viteške redove u istočnoj K rajin i; na prkos L uterov u kom e se staro-severnjačko neznaboštvo pobunilo. p ro tiv staro-rimskog; na velike kard in ale Rišeljea, M azarena i Fleria koji su stvorili Francusku. To j e faustovski m om i. čovek m o ra biti slep pa da ne nađe svuda u c e lo k u p ro j slici zapadno-evropske isto rije ovu ne o b u z d a n u životnu snagu na delu. I tek iz ovih velikih slučajeva svetovne strasti, u k o jim a dolazi do izraza svest o poslanju, može se shvatiti strast onog duhovnog p o s la n ja velikog stila, stra st uzvišenog milosrđa (caritas) ko joj se n išta ne o du pire i koja, u svojo j dinamici, izgleda sasvim d ru k č ije nego a ntička odm ere n o st i ran o -h rišć a n sk a blagost. Im a tvrdoće u načinu onog s a ž a lje v a n ja k o je su negovali nem ački mistič a n , n em ačk i i španski vitezovi redovnici, francuski i engleski kalvinisti. Sa ru sk im sa žaljenjem , kao kod Rask oljn ik ova, iščezava duh u m nožini braće; sa fau sto v sk im on se iz n je izdvaja. »Ego habeo factum« — to je tak o đ e form ula ovog ličnog m ilo srđ a (caritas), k oje opravdava pojedinca p red Bogom. To je razlog zbog koga mi »moral sažaljenja« u sv a k id a n je m smislu m eđu sobom uvek p o m in je m o sa p o š to v a n je m ; pro tiv n je g a se mislioci p on e k a d bore, p o n e k ad ga žele, ali on n ik ad nije bio ostvaren. Kant ga je odlučno odbio. Ustvari, taj m o ral je najsušt'astvenije su p ro ta n k a te go rič ko m im perativu, k o ji smisao 223

• R H

ŠPENGLER Propast Zapada živ ota gleda u delu a ne u p o p u š t a n ju m ekim raspolož e njim a . Ničeov »moral robova« j e s te utvara. Njegov moral gospodara je stvarnost. Taj n ije treb alo tek stvarati, taj je odavno posto jao . Ako se skine rom antična m ask a B ordžije i otklone one m aglovite vizije o natčoveku, o s ta je glavom faustovski čovek onakav kakav danas p o sto ji i k akav je u vrem e islan dsk ih junačkih priča već p o sto ja o , kao tip energične, im perativističke, dinam ičk e ku lture. N eka je u antici bilo kako mu drago; naši veliki dobrotvori je s u veliki delatelji — veliki državnici i organizatori — čija je sva briga up u ć e n a milionima. »Viša vrsta ljudi, ko ji se služe dem o k r a ts k o m E v ro p o m kao svojim n a jp o d a tn i jim i najp o k r e tljiv ijim o ruđ em , z a h v a lju ju ć i svojoj pre m oć i u volji, z nan ju , bo g a tstv u i u tic a ju , da bi uzeli sudbinu cele zem lje vu svoje ru ke i da bi, kao um etnici, oblikovali čoveka. Dosta, dolazi vrem e ka d a će se o politici m o ra ti drukče da uči«. Tako stoji u je d n o m n a c rtu iz Ničeove zaostavštine, a ti nedovršeni n acrti m nogo su k o n k re tn iji od dovršena dela. »Mi m o ra m o ili da od g a jim o sposobnosti ili da p r o p a d n e m o zbog demok ra tije , k o ju su n a m n a m e tn u le neuspele ^starije alternative«, veli Šo (»Čovek i natčovek«). Šo, koji ima p ra k tič n ije školov an je a m a n ji stepen ideologije nego Niče, ma koliko mu filozofski h o riz o n t izgledao skučen, preveo je u Majoru Barbari (u liku m ilija rd e ra Anderšafta) ideal n a tčo vek a na n e ro m a n tič k i je z ik novijeg vrem ena, iz koga ustvari potiče i Ničeov ideal natčoveka, pošto je n ap ravio zaobilazni p u t preko Maltusa i Darvina. Ovi ljud i činjenica u velikom stilu je s u oni koji danas r e p r e z e n tu ju volju za vlašću nad sudbinom drugih, a tim e i faustovsku etiku uopšte. Ljudi te vrste ne b a c a ju svoje m ilione na neograničena dob ra dela k o ja bi im ala da p om ogn u sanjalice, »umetnike«, slabiće, p ro m a še n e i propale. Oni m ilione upotreblja v a ju na one koji m ogu nešto da znače kao materija l za budućnost. Oni tim m ilionim a teže je d n o j svrsi. Oni stv ara ju dinam ičko središte za b itis a n je naraštaja , središte k oje će nadživeti granice ličnog n jihovog b itisa n ja . I novac može da razvija ideje i da gradi istoriju. Tako je te s ta m e n to m ra sp o re d io svoje im a n je Rodes, u kom e se n agoveštava vrlo z n a č a ja n tip 21 stoleća. L iterarno b r b l j a n j e p o p u la rn ih socijalnih etičara i apostola h u m a n o sti v alja um eti razlikovati od dubokih etičkih in s tin k a ta zapadno-evropske civilizacije: 2 2 4

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života nerazlik ov anje je p litkost i do kazuje nesp o so b n o st da se isto rija iz n u tra shvati. Socijalizam — u svom n a jv iše m smislu, ne u uličnom — jeste, kao i sve ono što je faustovsko, isključiv ideal koji za svoju p o p u la rn o st im a da zahvali samo savršenom n e r a z u m e v a n ju koje n alazim o čak i m eđ u njeg ov im vođima. Misli se, naim e, da je socijalizam skupni p o ja m prava a ne dužnosti, da je on otstran jiv an je a ne p o o š tra v a n je k an to vsk og im perativa, popušta n je a ne ja č a n j e n a p o n a energ ije pravca. Trivijalna po vršin sk a te ž n ja za s ta ra n je m i dobročinstvom , »slobodom«, h u m a n ite to m , srećom najv ećeg b ro ja , sadrži samo negativ faustovske etike, sasvim su protno antičkom epikureizm u, za koji je s ta n je sreće i zadovoljstva stvarno p re tsta v lja o sum u i je z g ru svega etičkoga. Baš tu im am o spo lja vrlo sro dna raspo lo žen ja, koja u je d n o m s lu čaju ne znače ništa, a u drugom znače* sve. Sa toga gledišta m ože se ta ko đe označiti sadržina antičke etike kao filantropija, k o ju p o je d in a c gaji za sebe sama, za svoje »telo«. Im a m o uza se tu i Aristotelov autoritet, j e r on u p o tre b lja v a tačno u tom smislu reč q)iXa.vdpojTcog, oko k o je su se m učile n a jb o l je glave klasicističkog doba, a n a jv iše Lesing. Aristotel označava de lovanje atičke tra g e d ije na atičkog gledaoca kao filantropsko. P e rip e tija tra g e d ije spasava tog gledaoca od saž a lje n ja p re m a sam om sebi. Je dn a vrsta te o rije gospo darsko g m o ra la i robovskog m o ra la postojala je i u ra n o m h elen izm u (kod Kaliklesa, na prim er); ali, to se ra zu m e po sebi, u strogo telesno-euklidovskom smislu. Ideal gospodarskog m o ra la je s te Alkibijad, ko ji je činio tačno ono što mu se činilo svrsishodno za nje g o v u ličnost u datom trenu tk u. L jud i su ga osećali kao tip antičke k a lo k a g a tije i divili mu se. P ro ta g o ra je jo š ja s n ij i u svom čuvenom stavu, etičkom u osnovi, da je čovek — svaki p o je d in a c za sebe — m erilo svih stvari. To je gospodarski m o ral kipolike duše.

13 K ada je Niče prvi p u t nap isao reč » obrta nje svih vrednosti«, duševni p o k re t ovih vekova u čijoj sredini živimo našao je kon ačno svoju formulu. O b rta n je svih vred n o sti — • to je n a jin tim n iji k a ra k te r svake civili2 2 5

ŠPENGLER Propast Zapada zacije. Ona p o č in je tim e što p re in a č u je sve oblike preth o d n e kulture, d ru kče ih razum eva, drukče sa n jim a postu p a . Ona ne ra đ a više, ona samo p re in a č u je . U tome je negativnost svih ra z d o b lja te vrste. Ona pretposta v lja ra n iji pravi stvaralački čin. Ona samo nasleđuju velike stvarnosti. P o g le d ajm o na k a sn u a ntiku i isp it a jm o gde je ta m o od g o v a ra ju ć i događaj. Desio se on u helenističk o-rim sko m stoicizmu, dakle u dugoj sa m rtn o j borbi apoliniske duše. P re đ im o sa E p ik teta i M arka Aurelija n a zad na Sokrata, d uh ovnog oca stoicizma, čoveka u kom e se prvo javilo u n u ta r n je osirom a š e n je antičkog života kad je ovaj po sta o velikogradski i intelektualni. Iz m e đ u n je g a i one dvojice leži obrta n je vrcd no sti svih antičkih ideala o b itisa n ju . Pogled a jm o Indiju. Kada je živeo kralj Azoka, oko 250 pre H rista, bilo je već svršeno o b rta n je vre d n o sti bram anskog života: neka se samo u p ore de delovi V edanta napisani pre i posle Bude. A mi? U k rugu etičkog socijalizma — u smislu koji smo ovde u tvrdili — kao osnovnog ra s p o lo ž e n ja faustovske duše s abijene u kam en ite m ase velikih gradova, o b r ta n je vred no sti vrši se danas. Ruso je predak ovog socijalizma. Ruso stoji uz Budu i Sokrata, druga dva. etička voda velikih civilizacija. Njegovo o d b ija n je svih velikih k u ltu rn ih oblika, svih z n a č a jn ih konvencija, n jego v čuveni »povratak prirodi«, njegov p ra k tič n i racionalizam — van s u m n je potv r đ u ju to. Svaki od n jih odneo je sa sobom u grob tisu ć le tn u duševnost. Oni p ro p o v e d a ju evan đelje čo večnosti, ali to je čovečnost inteligentnog gradskog čo veka koji je sit kasnog grada, a z a je d n o sa n jim i kulture, čoveka čiji »čisti« um , naim e um bez duše, traži oslo b o đ e n je od k u ltu re i n jeno g zapovednog oblika, od n je n ih strogosti, od n je n e sim bolike k o ju je om rznuo zato što je izn utra više ne doživljuje. K u ltu ra biva uništavana dijalektički. P re g le d a jm o velika im ena 19 veka, za k oja se kod nas vezuje taj m oćni prizor: šopenhauer, Hebel, Vagner, Niče, Ibzen, Strindberg. Videćemo tu ono što je Niče u fra g m e n ta rn o m predg ov oru svog nezavršenog glavnog dela nazvao p ra v im imenom: dolazak nihilizma. Taj dolazak n ije n e p o z n a t n ije d n o j velikoj kulturi. On sa n a j u n u t a r n j i j o m n užn o šć u pripa d a iz u m ir a n ju ovih m o ćnih organizama. Sokrat je bio nihilist, Buda isto tako. Po stoji egipatsko, arabljansko, kinesko, kao i zapadno-evropsko o b ez d u še n je čovekovo. Ne radi se tu o političkim i p rivred nim , pa 2 2 6

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života <

y

(

čak ni o religioznim ili u m e tn ič k im p re o b ra ž ajim a . Uopšte, ne radi se o n ečem opipljivom , niti o činjeni čama, već o suštini duše k o ja je ostvarila svoje mogućnosti do kra ja . N eka se ovde ne navode kao prigo vori velika dela baš h elenizm a i zapadno-evropske modernosti. P riv red a robova i m a šin s k a in d u s trija , »napredak« i a tara k sija , alek san drinizam i m o d e rn a nauka, Pergam on i B a jr o jt, d ru štven i odnosi kako ih pretp o s ta v lja ju A ristotelova Politeja i M arksov Kapital — samo su sim p to m i na isto rijsk o j po vršin skoj slici. Ne radi se tu o s p o lja š n je m životu, o n ač inu živ ljenja, ustanovam a, o b ičajim a, već o n a jd u b lje m i po sle d n je m , o u n u ta r n jo j zavrŠenosti čoveka velikog grada i provincijalca. Za a n tiku ona je n a s tu p ila u rim sko doba. Za nas ona p r ip a d a v re m e n u posle 2000 godine. K u ltu ra i civilizacija — to je živo telo je d n e duševnosti i n je n a m u m ija . Tako se raz lik u je zapadno-evropsko biće pre 1800 i posle 1800. Ono prvo znači: život b u j a n i obilan, koji je sam po sebi razum ljiv, čiji oblik izrasta iz n u tra i koji je iznutra postao, i to u jednom m o ć n o m dahu počev od d e tin jsk ih dana gotike pa do Getea i N apoleona. Ono drugo p re tsta v lja : kasni, veštački, isk o re n je n i život na ših velikih gradova, čiji se oblik iz ra đ u je — intelektom . K u ltu ra i civilizacija, to je organizam rođ en sa tla i m e ha n iz a m proizišao iz sm rti toga organizma. K u ltu rn i čovek živi prema »unutra«", civilizovani p re m a »spolja«, u p ro sto ru , m eđ u telim a i »činjenicama«. Što prvi oseća kao sudbinu, drugi to ra z u m e kao vezu u zro k a i posledica. Čovek je od sad m a te r ija lis t u je d n o m smislu koji važi samo za j e d n u civilizaciju, htelo se to ili ne htelo, bez obzira da li se b u d istič k a , stoička, socijalistička učen ja n ud e u religioznim oblicim a ili ne. G otičkom i d orsko m čoveku, čoveku jo n ik e i baroka, ceo og rom ni oblikovni svet u m e tn o sti, religije, m orala, države, zna n ja , dru štv a — lak je i prirodan. On te s vetov e.no si i o s tv a r u je a da ih i ne »saznaje«. P re m a sim boličkom e u k u ltu ri on vlada onim istim n e u silje n im m a js to r s tv o m k ojim M o c a rt vlada u svojoj u m e tn o sti. K u ltu ra je n ešto što se samo po sebi razum e. Prvi sim p to m duše k o ja m a la ksa v a je s te oseć a n je kao da smo tuđ in ci u tim oblicima; o se ć a n je tere ta koji u k id a slobodu stvaranja; p rim o r a n o s t da sve što je tu i što p o s to ji is p itu je m o razu m sk i, da bism o ga svesno prim enili; p r isilje n o st da ra z m išlja m o k oja 227

ŠPENGLER Propast Zapada je kobna za sve što je ta ja n stv e n o i stvaralačko. Tek bolestan čovek oseća svoje udove. K o n s tru is a n je nenietafizičke religije, u z b u n a protiv kultova i dogmi, supr o ts ta v lja n je p r iro d n o g p ra v a isto riskim p ravim a, »fabrikovanje« stilova u u m e tn o sti j e r se pravi stil ne može više da pod nese niti u n je m u m ože da se stvara, sh v a ta n je države kao »društvenog poretka« koji može da se m e n ja , čak m o ra da se m e n ja (a p ore d Rusoovog Contrat social m ogu da se stave i proizvodi Aristotelova v rem ena, j e r im a ju p o tp u n o isti značaj) — sve to dokazu je da se n e što k onačno raspalo i umrlo. Sam svetski grad stoji tu kao e k s tre m n a tvorevina anorganskoga u sre d k u ltu rn o g tla, čije ljud stv o on iskor e n ju je , privlači u sebe i — troši. N aučni svetovi su površni svetovi, praktični, bez duše, čisto ekstenzivni. Oni u p o d je d n a k o j m eri čine osnovu za nazore i bu dizm a, i stoicizma, i soc ija liz m a .1 U sva ta tri slu č a ja pozadina je ista: ne živeti više život je d v a svesno, samo po sebi razum ljivo, bezizborno; ne uzim ati ga kao sudb in u ko ju Bog hoće — nego nalaziti da je život p ro b le m a tič a n ; in scenirati ga, na osnovu in telektualnih u v iđ a n ja , »svrsishodno«, »po razumu«. Mozak vlada, zato što se duša v la d a n ja odrekla. K ultu rni ljudi žive nesvesno, civilizovani svesno. Iz tla izraslo i u tle u k o r e n je n o seljaštvo p re d k a p ija m a velikih gradova, koji sada — skeptički, praktički, veštački — jedini p r e t s t a v l j a j u civilizaciju, ne ra č u n a se više ni u što. »Narod« — to je sada gradski narod, anorganska m asa, nešto što se talasa. Seljak nije demokrat — j e r i taj p o ja m p rip a d a m e h a n ič k o m i gradskom biću — pa ga sledstveno preziru, ne vide ga, srneju mu se, m rze ga. On je, posle n e sta n k a starih staleža, plem stv a i sveštenstva, je d in i organski čovek, preostatak rane kulture. N em a mu m e sta ni u stoičkoj ni u socijalističkoj misli. Tako F aust iz prvo ga dela tra ge d ije , strastveni istraživač u u s a m lje n im ponoćim a, izaziva logično onog F au sta iz drugog dela tra g ed ije i novoga stoleća, tip čisto p ra k tič n e de latnosti k o ja nad aleko gleda, i koja je o b rn u ta ka »spolja«. Ovde je Gete psihološki isprednja č io celoj b u d u ć n o sti Z apadne Evrope. To je civili-

1 Prvi počiva na teističkom sistemu Šankja, drugi posredstvom Sokrata na sofistici, treći na engleskom senzualizmu.

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života j a c ij a n a m e sto ku lture, s p o lja š n ji m eh an izam na mesto u n u t a r n j e g organizm a, intelekt kao duševni petrefakt na m esto same ugasle duše. Kao F au st sa početka tra g e d ije p re m a onom F a u stu sa k r a ja speva, tako u antici stoji H elen iz vrem en a Periklova p re m a Rimljaninu iz v re m e n a Cezarova.

14 Dokle god čovek u k u ltu ri k o ja se razvija živi prosto, p riro d n o i samo po sebi razu m ljivo , njegov životni stav je bezizboran. To je njegov instinktivni moral, koji može da se zaodene u h ilja d u formula; oko n jih mogu da se vode sporovi, ali sam m oral ne da se osporavati, j e r n je g a čovek ima. Čim se život um ori, čim — na v e šta č k o m tlu velikih gradova koji su sada duhovni svetovi za sebe — n a sta n e p o tre b a za kakvom te o rijo m da bi se život svrsishodno inscenirao, čim život p o sta n e o b je k to m p o s m a t r a n ja , o d m a h i m oral p o s ta je problemom. K u ltu rn i m o ral mi imamo, civilizovani m oral tražimo. Prvi je i suviše dub ok da bismo ga iscrpli logičkim p utem , drugi je funkcija logike. Još u K a n ta i Platona, etika je gola d ijalektika, igra p o jm o v im a , z a o k ru g ljiv a n je metafizičkog sistema. Ona u osnovi n ije ni bila nužna. K ategorički imperativ je samo a p stra k tn i oblik za ono što za K anta i nije dolazilo u p ita n je . Počev od Z enona i od Šopenhauera, to više ne vredi. Tada su m o ra la silom da se pronalaze i iznalaze pravila b itisa n ja , k oja po instin ktu više nisu bila pouzdana. Tu p o č in je civilizovana etika, k o ja n ije refleks života na sa z n a nje nego o brnuto. Oseća se nešto . veštačko, nešto bez duše, nešto polu-istinito, u svima tim izmišljenim sistem im a, k o jih su pune epohe p rvih vekova svake civilizacije. To nisu više n a jp ris n ije , skoro na dz e m a ljske , tvorevine, k o je stoje ra v n o p ra v n o uz velike u m etno sti. Sada n e s ta je svaka metafizika velikog stila, svaka čista intuicija, p re d onim je d n im što iznenada p o s ta je nužno, p re d zasnivan je m praktičnog m o ra la koji tre b a da reguliše ž i\o t, j e r život više ne m ože sam sebe da reguliše. Filozofija je bila do K anta, A ristotela i u č e n ja Joga i Vedanta niz m o ć n ih svetskih sistem a u k o jim a je form alna etika zauzim ala sk ro m n o mesto. Ona sada p o s ta je moraln om filozofijom, sa m etafizikom kao pozadinom . 2 2 9

ŠPENGLER Propast Zapada Strast za te o rijo m s a z n a n ja u stu p a m esto p raktično j nuždi: socijalizam, stoicizam, Au d izam je s u filozotije tog stila. P o sm a tra ti svet p o d uglom svakodnevne nužde i stvarnosti k o ja se nam eće, u m e sto sa visine, kao Eshil, Platon, Dante, Gete, to ja nazivam: ptičju perspektivu Života, zameniti žabljom perspektivom. I baš u tom e i j e s te silazak k u ltu re u civilizaciju. Svaka etika form uliše kako duša gleda na svoju sudbinu: h e ro jsk i ili p ra k tič n o , uznosito ili sićušno, m uževno ili starački. X tako j a ra z lik u je m tragički m oral od plebejskog. Tra gički m oral je d n e k u ltu re p o z n a je i shvata težinu bitisa n ja , ali iz toga izvlači ^osećanje pon osa što snosi tu težinu. Tako su osećali Šekspir, Eshil i mislioci bram a n sk e filozofije, tako Dante i germ anski katolicizam. To leži u divljem b o jn o m h o ra lu luterstva: »Čvrst grad je naš Bog«. To zvuči jo š i u marseljezi-. P lebejski moral E p ik u ra i stoika, sekta B udinog vrem ena, 19 veka, gradi ratni plan kako da obiđe sudbinu. Ono što je E shil gradio kao veliko, to su stoici gradili k a o ssitno. N ije to više bilo obilje nego sirom aština, hlad no ća i p ra z n in a života, a R im ljan i su jo š pojačali do veličanstvenosti tu in te le k tu a ln u hladnoću i prazninu. Isti odnos po stoji izm eđu etičkog p ato sa velikih m a j s to r a baro ka, Šekspira, Baha, Kanta, Getea, m uževne volje da se iznutra zagospodari p riro d n im stvarim a, j e r se zna da su one duboko ispod nas — i izm eđu volje evr o p sk e m o d e rn o sti da se p riro d n e stvari spolja izbegnu, j e r znam o da smo sa n jim a na istoj ravni, i to da se izbegnu u obliku s ta ra n ja , h u m a n o sti, svetskog m ira, sreće najvećeg broja. Pa i to je v o lja za moći, n a s u p ro t antičkom t r p l j e n j u neotklon jivo ga; i u tome leži strast i n a k lo n o st za b e sk ra jn o . Ali p o s to ji razlika izm eđu metafizičke i m a te r ija ln e veličine u savlađivanju. N em a dubine, onoga što je raniji čovek nazivao Bogom. Faustovsko o s ećanje sveta kao dela, ^k oje je delovalo u svakom velikom čoveku počev od Štaufena i Velfa do F rid rih a Velikog, Getea i Napoleona, rasplinulo se u filozofiju rada, pri čemu je sasm a svejedno po u n u ta r n ji ran g da li se taj rad b ra n i ili o suđuje. K u ltu rn i p o ja m dela i civilizOvani p o ja m rada odnose se tačno kao d rž a n je eshilovskog P r o m e te ja p r e m a drž a n ju Diogenovom. Prvi pa ti i trpi; drugi je len. Galilej, Kepler, N ju tn stvarali su n a u č n a dela; m oderni fizičar vrši učen posao. Plebejski m oral, na te m e lju sva2 3 0

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života kodnevnog b itis a n ja i »zdravog lju d sk o g razuma« — leži u osnovici svakog životnog p o s m a tr a n ja , up rkos svim velikim rečim a, počev od Š o penhauera pa do Šoa.

15 I tako svaka k u ltu ra ima svoj sopstveni način na koji se njena duša gasi, i to samo taj j e d a n način koji n a j d u b l j o m n už n o šć u sleduje iz n je n o g celog života. Zato budizam , stoicizam, socijalizam, kao pojav e prop a d a n ja , im a ju m orfološki istu vrednost. Pa i budizam , čiji se pravi smisao do sada rđavo razumevao! To nije p u rita n sk i p o k re t kao otprilike islam ili žansenizam , niti re form acija kao dioniziska str u ja n a s u p ro t apolinizmu, niti nova religija, niti uopšte re ligija kao što je re ligija Veda ili apostola Pavla ,1 nego p osled n je , čisto praktičn o, svetovno rasp o lo že n je u m o rn ih ljudi iz velikih gradova, ko ji im a ju za sobom završenu k u ltu ru , a nik ak vu u n u t a r n j u b u d u ć n o s t p red sobom. On je osnovno osećanje indiske civilizacije, i zato je »istovremen« i iste v re d n o sti sa stoicizmom i socijalizmom. Srž srži ovog sasvim svetovnog, ne metafizičkog, n a s tro je n ja nalazi se u čuvenoj p ropovedi u B enaresu, u »četiri svete istine o trp lje n ju « , sa koj im a je princ-filozof dobio svoje prve pristalice. Kor e n je tih istina je u racionalističko-ateističkoj šankja-filozofiji (čije se gledište na svet p re ć u tn o pretpostavlja), onako kao što socijalh a etika 19 veka potiče od senzualizma i m a te rija liz m a 18 veka, a stoici od Protagore i sofista u p r k o s n jih o v o m p o v ršn o m iskorišćav a n ju H eraklita. U svakom slučaju, svemoć um a je ishodna tačka za svako m oralno raz m išlja n je . O religiji n e m a ni govora, ukoliko se pod n jo m razum e vera u nešto metafizičko. N išta n ije više tuđ e religiji no ovi sistemi u svom p rv o b itn o m obliku! Šta od n jih biva u k a sn ijim s ta d ijim a civilizacije — to ovde i ne dolazi u p ita nje . B u d iz a m o d b ija svako ra z m iš lja n je o Bogu i kos' Tek posle dugih vekova postala je iz budističkog p osm atranja života religij a felaha — vraćanjem na davno zamrlu bram ansku teologiju i, još dalje od nje, na najstarije kultove. Budistioko posmatranje života nije priznavalo ni Boga ni metafiziku. 2 3 1

ŠPENGLER Propast Zapada m ičkim prob lem im a. Za n je g a je važno samo naše »ja«, samo u re đ e n je stvarnog života. Ni duša se ne priznaje. Kao Što zapadno-evropski psiholog sad a šn jic e — a sa n jim i »socijalist« — definitivno sm a tra unutarn je g čoveka kao snop osećaja, kao n a g o m ila n o st hemisko-električnih energija, tako ga shvata i indiski psiholog Budinog v rem ena. Učitelj N agazena d okazuje k r a lju Milindi da delovi kola na k o jim a se on vozi nisu sama kola, da su »kola« samo je d n a reč — i da je isto tako sa dušom. Duševni elementi o z n a č u ju se kao »skande« (gomile) koje su prolazne. To p o tp u n o odgovara p re ts ta v a m a asociacionističke psihologije. U u č e n ju Bude ima m nogo m a t e r ija liz m a .1 Kao što stoičar u s v a ja herak litovsk i p o ja m logosa, da bi ga materi jalizovao i učinio pov ršnim ; kao što socijalizam u svojim da rvinističkim osnovam a m e h a n iz u je Geteov duboki p o ja m razvića (posredništvom Hegla): tako isto p o s tu p a i budizam sa b ra m a n s k im p o jm o m karman, sa tom, n ašem m iš l je n ju gotovo n e p ristu p a č n o m , pretstavom o biću koje se aktivno u savršava; ovo biće se često shvata i z a m iš lja sasvim m ate rija listič k i kao svetska m a te r ija k o ja se m en ja. Pred na m a su tri oblika nihilizma, up o tre b iv ši tu reč u smislu Ničeovom. Odzvonilo je d o ju č e r a n jim idealima, religioznim, u m e tn ič k im , državnim oblicima, koji su vekovim a dozrevali i dozreli. Ali čak i taj posledn ji čin kulture, n je n o sam o-odricanje, izražava jo š jedn om pra-sim bol sveukupnog n je n o g bića. Faustovski nihilist, Ibzen kao i Niče, M arks kao i Vagner, ruši ideale; apoliniski, E p ik u r kao i Antisten i Zenon, pušta ih da mu se pred očim a ra sp a d n u ; indiski nihilist povlači se p red n ji m a u samoga sebe. Stoicizam je upr a v lje n na stav i držanje pojedinca, na njeg ov o kipoliko biće, čisto sad anjc, bez odnosa p r e m a b u d u ć n o sti i p rošlosti ili p re m a drugim ljudim a. Socijalizam je dinam ičko o b ra đ iv a n je iste teme: ista odb ran a, ali odb r a n a ko ja se ne pro te ž e na stav nego na iživljavanje života, i k oja u je d n o j m oćnoj za h u k ta lo sti u daljinu hoće da ob uhvati celo ku pn u b u d u ć n o st i celokupnu m asu ljudi, koji treba da se podv rgnu je d n o j je d in o j m etodi. Budizam, k oji sa hrišć a nstvo m m ože da srav' Razume se da svaka kultura ima svoju sopstvenu vrstu materijalizma, uslovljenu u svima pojedinostima njenim celokupnim osećanjima sveta. 232

\

•

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života n j u j e samo diletan tski ispitivač relig ije ,1 je d v a se dade prikazati reč im a z a p a d n ja č k ih jezika. D opušteno je govoriti o stoičkoj nirvani i u kazati na lik Diogena. Može se op ravd ati i p o ja m socijalističke nirvane ukoliko se n jo m e misli na begstvo iz b o rb e za opstanak, k o je evropska u m o r n o s t zaodeva u parole: svetski mir, hum a n o st i b ra tstv o svih ljudi. Ali ništa od svega toga ne doseže do^ onog stra h o b n o dubokog p o jm a budističke nirvane. Čini se da je duša starih ku ltura, kad dostigne p o sle d n ju p ro fin je n o st i kad um ire, lju b o m o r n a na svoju n a j p r i s n i j u svojinu, na svoju sadržinu po obliku, na svoj pra-sim bol rođ en sa n jom e. Ničeg n em a u b u d iz m u što bi moglo biti »hrišćansko«, ničeg u stcicizmu što se p o ja v l ju je u Islam u oko 1000, i n e m a ničeg što bi bilo zaje d n ič k o socijalizm u i Konfuciju, O isp o lja v a n jim a k oja zav rša v a ju je d a n k u ltu rn i pokret naro čito važi onaj stav: »Si duo faciunt idem, non est idem«; taj stav tre b a da stoji na čelu svakog istoriskog p o s m a t r a n j a k o je ima posla sa živim, nikada n e p o n a v lja n im p o s t a ja n je m , a ne sa onim što je postalo, što je logičko, uzročno, b r o jn o shvatljivo. U svim a civilizacijam a, biće k o je je p uno duše z a m e n ju je se produhovljenim bićem. Ali, taj duh je u svakom poje d in a č n o m sluč a ju druge građe i sklopa, podložan oblikovnom je z iku druge simbolike. M ada je to biće, koje de lu je u nesvesno m i stvara ove kasne tvorevine istoriske površine, je d in o i različito od svih drugih, ipak srodn ost tih tvorevina p o istoriskom stupnju ima odlučan značaj. Ono što te tvorevine izražavaju različito je; ali da one baš tako i nikako d rukče izražavaju to što iz ražavaju — k a ra k te riš e ih kao »istovrem ene«. Budino o d ric a n je celog rezo lu tn og života delu je stoički, stoičko o d ric a n je delu je budistički. Ukazali smo već r a n ije na odnos k a tarze u atičkoj dram i p re m a ideji o nirvani. Oseća se da etički socijalizam ni danas jo š n ije u obličen ja sn o , čvrsto, rezignovano, konačno, iako se čitavo je d n o stolećc već posvetilo njegovom izobraženju. M ožda će mu n a re d n i deceniji doneti zrelu formulu, kakvu je Hrizip dao stoicizmu. Ali već da-

1 Moralo bi se najpre naglasiti da li se budizam sravnjuje sa hrišćanstvom crkvenih otaca ili sa hrišćanstvom krstaš kih pohoda, je r su to dve razne religije pod istom dogmatsko-kultskom odećom. Isti nedostatak psihološkog finog osećanja p ojavljuje se i u omiljenom sravnjivanju današnjeg socijalizma sa pra-hrišćanstvom. 2 3 3

ŠPENGLER Propast Zapada na s deluje stoički — u višim, vrlo u sk im krugovim a — n je g o v a te ž n ja za sam odiscip lino m i o d ric a n je m koja je proizišla iz svesti o n jegovom velikom opredeljen ju , onaj njegov, vrlo n ep op ularni, rim sko-pru ski elem en t; a b udistički de lu je njegovo o m a lov ažavanje tren u tn e ugodnosti (onoga »carpe diem«); ep ik urejsk i na m izgleda sigurno onaj p o p u la rn i ideal kom e socija liz a m ima isključivo da zahvali svoje delov anje na d o n je slojeve i u širinu, onaj kult rjSovr), ne p ojed in ca za sebe sama, već p o je d in c a u ime celine. Svaka duša ima religiju. To je sam o dru ga reč za n je n o bivstvovanje. Svi živi oblici u k o jim a se ona iskazuje, sve u m e tn o sti, u č e n ja , običaji, svi metafizički i m a te m a tič k i oblikovni svetovi, svaki o rn a m e n t, svaki stub, svaki stih, svaka ideja — jesu , u n a jd u b lj o j du bini, religiozni i moraju to biti. A o tsada to više ne može da bude. S uština svake k u ltu re je religija; sledstveno, suština svake civilizacije je ne-religija. I to su dve reči za je d n u istu pojavu. Ko to ne oseti u stvar a n j u Manea, Vagnera, Lizipa, Teokrita n a s u p ro t stvar a n ju Velaskeza, H a jd n a , Fidije, P indara, taj ne zna ništa o onom e što je n a jb o lje u um etn osti. Religiozno je jo š i građevinarstvo ro ko ko a čak i u svojim »najsvetovnijim« stvaralaštvim a. Nereligiozne su građevine R im lja n a , čak i h ra m o v i bogovima. U stari Rim dospeo je jed in i p r im e r a k religioznog građevinarstva, Panteon: ona p ra-m o še ja sa izrazito m ag iskim ose ć a nje m Boga u svome u n u ta r n je m p rostoru. Pa i svetski gradovi p re m a starim k u ltu r n im gradovima, A leksandrija p re m a Atini, Pariz p r e m a Brižu, Berlin p r e m a Nirnbergu, je su ne-religiozni (što ne tre b a m ešati sa »antireligiozni«) u svima p o je d in o stim a, sve do lika ulica, do jezika, do suvo inteligentnih crta lica .1 Pa su nereligiozna, bez duše, i sva ova etička svetovna rasp o lo ž e n ja koja p o tp u n o s p a d a ju u oblikovni jez ik svetskih gradova. Socijalizam je faustovsko životno o se ć a n je koje je postalo ne-religiozno; to iskazuje i to b o ž n je hrišćanstvo (ono »pravo«) k oje engleski socijalist tako rado ima na usnam a, a p od k ojim on z a m išlja nešto kao »moral bez dogmi«. Ne-religiozni su stoicizam i budizam pre m a orfičkoj religiji i religiji Veda. Sasma je ' Obratite pažnju na upadljivu sličnost mnogih rimljanskih glava sa glavama današnjih »ljudi od činjenica« amerikanskog stila, i sa — iako to nije tako jasno — nekim egipatskim glavama sa portreta iz Novog Carstva. 234

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života sporedna stvar da li rim ski stoičar odob rav a i vrši kult cara; da li k a sn iji b u d is t sa o sved o če n je m osporava svoj ateizam; da li se socijalist naziva slobodno-religioznim ili da li »i n a d a lje v e ru je u Boga«. Ovo g ašenje žive u n u ta r n je religioznosti, koje postepeno o blik uje i is p u n ju je i naj b e z n a č ajn i ju crtu bića, p o ja v lj u je se u istoriskoj slici sveta kao obrt kulture u civilizaciju, kao klimakterium kulture (kako sam to r a n ije nazvao), kao p re k re tn ic a na kojoj se duševna plodn ost je d n e vrste čoveka is c rp lju je za navek, te n a stu p a konstrukcija n a m e sto rađanja. Ako se reč »neplodnost« shvati u svojoj pu noj p rv o b itn o j težini, onda ona označava p u n u i svu sud binu »ljudi od mozga« iz svetskih gradova. A n a jz n a č a j n ij e je u istoriskoj simbolici to što se taj p re o k re t ne isk azu je samo u gašenju velike u m e tn o sti, d ru štv enih oblika, velikih sistem a m išlje n ja , velikoga stila uopšte, nego i sasm a telesno u ne m a n ju dece, u rasnoj sm rti civilizovanih slojeva, o tk in u tih od tla. To je p o ja v a k o ju su ljudi pri metili i žalili se m nogo na n j u u rim sk o i kinesko carsko doba; ali je, n užnim načinom , nisu mogli ublažiti.

Pred ovim novim d uhovnim tvo re v in a m a ne smemo biti u ned ou m ici o n jih o v o m živom nosiocu, o »novom čoveku«, k ak vim su ga osećala i polagala u nj svu nadu sva vre m e n a o p a d a n ja i sutona, To je onaj bezoblični puk koji vrvi po svima velikim gradovim a n a m e sto n arod a, ona gradska m a sa bez korena, oi 7toXXoi, kako se govorilo u Atini, n a m e sto lju d s tv a sraslog sa p riro d o m , lju d stv a sa k u ltu rn o g tla, k oje je jo š i na tlu gradova seljačko. Taj novi čovek je posetilac agore (trga) u A leksandriji i Rimu, a n jegov »'savremenik« je m o d e rn i čitalac novina; to je takozvani »obrazovani« p rip a d n ik kulta duhovne o s r e d n jo sti i javnosti k oja m u z a m e n j u je h ra m , onda kao i danas; to je antički i z a p a d n ja č k i čovek pozorišta, m esta za uživan je i zabavu, sp o rta i dnevne književnosti. Ova masa k oja se kasno p o j a v lj u j e — a ne »čovečanstvo« — jeste o b je k t stoičke i socijalističke pro pagan de. Uz n ju bi se mogle staviti po ja v e egipatskog Novog Carstva, b u d is tič k e Ind ije, k onfu cijan ske Kine, j e r im a ju isti značaj. 2 3 5

ŠPENGLER Propast Zapada Tome odgovara k a ra k te ristič n i oblik ja v n e delatnosti, diatriba. Prvo ga zapažam o kao h elen ističku poja v u ; no on p rip a d a oblicim a d e la n ja u svakoj civilizaciji. P o tp un o dijalek tičan , pra k tič an , p lebejsk i, taj oblik s m e n ju je z n a ča jn i dalekosežni lik velikih ljudi bezgraničnom agitacijo m m alih ali m u d rih , ideje ciljevima, a simbole p ro g ra m im a . Ono što je ekspanzivno u svakoj civilizaciji, im p e rija lističk o s m e n jiv a n je unutarn jeg duševnog p ro s to r a sp o lja šn jim , k a ra k te riše i iu delatnost: količina s m e n ju je kakvoću, širina dubinu. Ne tre b a pom ešati ovu u ž u rb a n u i p o v rš n u aktivnost sa faustovskom vo ljom za moći. Ona samo o d a je da je stvaralački u n u t a r n j i život svršen i da se duhovna egzistencija može održati samo p re m a »spolja«, u prostoru gradova, samo m a te rija ln o . D iatriba, n užnim načinom, spada u »religiju ne-religioznih«, ona je za n jih pravo »staranje o duši«. Ona se p o ja v l ju je kao indiska propoved, kao antička reto rik a, kao z a p a d n ja čk i žurnalizam . Ona se obraća većini, ne n a jb o ljim a . Ona p r o c e n ju je svoja sredstva po broju uspeha. Ona namesto mislilaštva ra n ih vre m e n a iznosi intelektualnu mušku prostituciju u sm e n o i pism eno, ona pu ni sve dvorane i trgove svetskih gradova i vlada n jim a . Celokupna filozofija helen izm a je retorsk a; šocijalno-etički sistem Spenserov, r o m a n Zolin kao i d ra m a Ibzenova su žurnalistički. Ne tre b a ovu d u h o vn u p r o s titu c iju m eša ti sa p rv o b itn im n a s tu p a n je m hrišćanstva. M isija h rišć a n s tv a je gotovo uvek bivala p og rešn o razumevana u svojoj suštini. Ali pra-hrišćanstvo, magiska religija osnivača čija duša n ije bila u o p šte sp osobna za tu b r u ta ln u d elatnost bez ta k ta i dubine, uvučeno je u h u č n u i b u č n u grad sku dem agošku ja v n o s t rim sk e imp e rije tek helen ističko m p ra k so m Pavlovom, k o ja je bila u oštroj su p ro tn o sti p re m a pra-opštini. M a koliko da je Pavlovo helenističko ob ra z o v a n je bilo površno, ono ga je spolja načinilo članom antičke civilizacije. H risto s je p rivukao sebi ribare i seljake — Pavle se držao agore (trga) velikih gradova, dakle velikogradskog oblika p ro pag an de. Reč bezbožnik (paganus) jo š i danas odaje na koga je ta p ro p a g an d a naposletku delovala. Kako je Pavle različit od Bonifacija! Ovaj u svojoj faustovskoj strasti, po šu m a m a i u s a m lje n im

1 P. Wendland, Die hellenist.-rom. Kultur (1912) S. 75 f 2 3 6

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života dolinama, znači nešto sasvim suprotno, a isto tako i vedri cistercijanci, sa svojom z e m ljo r a d n jo m , i nemački viteški redovi na slovenskom Istoku. To je bilo ponovno cv etanje, m ladost, čežnja, po sre d seljačkog tla. Tek u 19 veku p o j a v lju je se diatriba na ovom u međuv rem enu osta relo m tlu, sa svim onim što jo j je bitno, sa velikim gradom kao osnovom, a m a so m kao publikom . Pravo seljaštvo ne spada u krug posm atran ja za socijalizam, kao ni za Budu, ni za stoike. Tek tu, po gradovim a evropskog Zapada, tip Pavlov opet nalazi sebi slične, radilo se tu o h rišć a n sk im ili anticrkvenim s tr u ja m a , o socijalnim ili teozofskim interesim a, o slobodnom m islilaštvu ili o z a sn iv a n jim a religiozne p r im e n je n e um etnosti. Za ovaj odlučni obrt ka s p o lja š n je m životu, koji je jo š je d in i preo stao, za ovaj obrt ka biološkoj činjenici, p r e m a k ojoj se s ud bina p rik a z u je jo š samo u obliku uzročnih odnosa — ništa nije karakterističnije nego onaj etički patos ko jim se sada čovek okreće ka filozofiji varenja, hranjenja, higijene. P ita n ja alkoholizm a i v e g e ta rija n s tv a o b r a đ u ju se sa religioznom ozbiljnošću, očigledno kao n a jv a ž n iji od svih problema do kojih m ože da se dovine »novi čovek«. Tako to odgovara ž a b ljo j persp ektivi ovih generacija. Religije k oje n a s ta ju na p ra g u velikih k u ltu r a — orfička i vedska, m agisko h rišć a n stv o Isusovo i faustovsko hrišćanstvo viteških G e rm a na — sm atra le bi to ispod svoga d o sto ja n stv a da se s p u š ta ju do p ita n j a te vrste pa ma to bilo i za tren u ta k . Sada se to ne sm a tra sp u šta n je m nego u s p in ja n je m . B udizam se ne može zamisliti bez telesne dije te p o red svoje duševne. U k ru gu sofista, Antistena, stoičara i skeptičara, to d o b ija sve veći značaj. Već je Aristotel pisao o alkoho ln om p ita n ju , a čitav niz filozofa o vegetarijanizm u. Izm eđu apoliniske i faustovske m etod e p o sto ji samo ta razlika što kiničar u krug svog te oriskog in te re s o v a n ja unosi svoje sopstveno vare n je , a Šo v a re n je »svih ljudi«. Prvi se lično odriče, drugi svima z a b ra n ju je . Zna se kako je čak i Niče u svom Ecce homo voleo da r a s p ra v lja o p it a n jim a ove vrste.

17 P re g le d a jm o jo š je d n o m socijalizam , nezavisno od istoim enog p riv re d n o g p ok reta, kao faustovski p rim e r 2 3 7

v

ŠPENGLER Propast Zapada civilizovane etike. Ono što o n je m u govore njegovi prij a t e l ji i n e p r ija te lji — da je socijalizam oblik budućnosti ili da je znak p ro p a sti — p o d je d n a k o je tačno. Svi smo mi socij alisti, pa znali mi to ili ne znali, hteli mi to ili ne hteli. Čak i o tp o r protiv n je g a nosi nje gov oblik. Svi antički ljudi kasno ga doba bili su sa istom u n u ta r n j o m n užno šću stoičari i ne z n a ju ć i za to. Sav rim ski narod, kao telo, ima stoičku dušu. Pravi Rimljanin, i to baš onaj koji je n a jo d lu č n ije poricao da je stoičar, bio je u strožem smislu stoiČar no što bi to ikada m ogao biti Grk. Latinski je z ik p o sle d n je g preh rišć a nsko g veka ostao je n a jm o ć n i ja tvorevina stoicizma. Etički socijalizam je maksimum, koji se uopšte može dostići, životnog osećanja p o d aspektom svrhe.1 Je r p o k re n u ti prav ac bića, koji osećam o u rečim a vreme i sudbina, p re o b ra ž av a se, čim se ukoči, čim posta n e svesnim, čim sazna sebe, u duhovni m ehan izam sredstava i svrha. Pravac je život, svrha je smrt. Fausto v sk a je u o p šte s trast p ro d ira n ja , a socijalistički je n ap ose m ehanički ostatak, »napredak«. Jedno prem a drugom odnose se kao telo p re m a ko sturu. To je, u je d n o , i razlika socijalizm a od b u d izm a i stoicizma, koji su sa svojim idealim a nirvane i a ta ra k sije isto tako m eh anistički n a stro je n i; ali oni ne p o z n a ju dinam ičk u strast r a s p r o s tir a n ja , volju za b e s k r a jn im , patos treće dimenzije. E tički socijalizam, u p rk o s svojim ilu z ija m a sa p re d n je g plana, nije sistem sažaljen ja, h u m a n o sti, mira i s ta r a n ja za druge, već sistem volje za moći. Sve drugo je sam oobm ana. Svrha je p o tp u n o im perijalistička: b lag ostanje, ali u ekspanzivnom smislu, ne blago sta n je bolesnih, nego b la g o sta n je energičnih, k o jim a se želi dati sloboda delanja, i to silom, ne osvrćući se na o tp o r poseda, ro đ e n ja , tradicije. M oral osećajnosti, m oral u p ra v lje n na »sreću« i korist drugih, nik a d a nije kod nas p o sled n ji in stinkt, m a koliko to sebi uobražavali nosioci tih instin kata. Uvek će se m o ra ti staviti na čelo m o ra ln e savre m e n o sti K ant, u ovom slu č a ju Rusoov učenik, čija etika o db ija m otiv s a ž a lje n ja i k u je stav: Radi tako da ... « Svak etika ovoga stila hoće da

1 Uz sledeće sravni Sperigler, Preussentum und Sozialismus, S. 22 ff. 2 3 8

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje životab ud e izraz volje za b e s k ra jn o š ć u , a ta volja zahteva savlađivanje tre n u tk a , sadašnjice, »prednjeg plana« života. N am esto sokratovske formule: »Znanje je vrlina« stavio je već Bekn izreku: »Znanje je moć«. Stoićar uzim a svet onakav kakav je. Socijalist hoće da ga organ izuje i po obliku i po sadržini, hoće da ga preobrazi, da ga ispuni svojim duhom. Stoićar se prilagođava. Socijalist zapoveda. Ceo svet m o ra da nosi, treba da nosi oblik njegovih nazora: tako se može prevesti smisao Kritike čistoga uma na jezik etike. Posleđnji smisao kategoričkog im perativ a koji on primen j u j e na sve političko, socijalno, p rivredno, jeste: Radi tako kao da m a k s im a tvoga d e la n ja tvojom voljom treba da postane opšti zakon. I ta tira n sk a te ž n ja nije o ts tr a n je n j e čak ni u n a jp lić im p o ja v a m a vremena. Ne d rž a n je i stav, nego aktivnost v alja oblikovati. Život dolazi u obzir ukoliko je delo, kao u Kini i Egiptu. I tek tako, m e h a n iz o v a n jem organske slike dela, postaje rad u današnjoj jezičkoj upotrebi kao civilizovani oblik faustovskog delanja. Ovaj m oral, nagon da se životu dade n a ja k tiv n iji oblik koji se može zamisliti, ja č i je no um čiji m o raln i prog ram i, m a koliko bili osveštani i stra sno b ra n je n i, m a koliko se žarko u n jih verovalo, deluju samo utoliko ukoliko leže u p ra v c u ovog nagona ili ukoliko ga rđavo razu m eju . Oni u o sta lo m o sta ju reči. Valja razlikovati u svakoj modernosti dve strane: p o p u la rn u stranu, slatki nerad, brigu za z dravlje, sreću, bezbrižnost, opšti mir, u k ra tk o ono što je tobož h rišć a n sk o — i viši etos, koji je d in o proc e n j u je delo k o je m a se niti ra z u m e ju niti žele (kao i sve što je faustovsko), veličanstveno idealizovanje svrhe, dakle rada. Ako se hoće da stavi nešto p ore d rimljansk og a »panem et circenses«, p o sle d n je g epikurejsko-stoičkog, pa, u osnovi, i indiskog životnog simbola, kao od g o v a ra ju ć i simbol Severa, a isto tako i stare Kine i E gipta, to m o ra biti pravo na rad, k o je je već potp u n o u osnovi državnog socijalizm a Fihteovog, pruski p o tp u n o osećanog, a danas u svemu evropskog, i koje će u p o sle d n jim , n a jp lo d n ijim s ta d ijim a ovoga razvića postići v r h u n a c u »dužnosti rada«. I n a jz a d , ono na poleonovsko u n je m u , ono »aere perennius«, v o lja za tr a ja n j e m . Apoliniski čovek gledao je unazad na zlatni vek: to mu je činilo nepotrebn om misao o onom što dolazi. Socijalist — Faust koji u m ire u d rug om delu speva — je ste čovek istoriske 2 3 9

ŠPENGLER Propast Zapada brige, b u du ćn osti, k o ju on oseća kao za da ta k i svrhu, a p re m a kojoj im a da se prezre sreća trenu tk a. Antički duh, svojim p r o r ic a n jim a i g a ta n je m po letu ptica, hoće b u d u ć n o st samo da zna, a z a p a d n ja č k i hoće da je stvori. Treće carstvo je germanski ideal, je d n o večno sutra, za koje su vezali svoj život svi veliki ljudi od Jo Ah im a Floriskoga do Ničea i Ibzena (»Strele čežnje za dru go m obalom« kako se kaže u Zaratustri). Aleksandrov život bio je čudesna o p ojnost, san u kome je bilo dočarano jo š je d n o m h om e ro v sk o doba; N apoleonov život bio je je d a n ogrom ni rad, ne za sebe, ne za F ra n c usku , nego za b u d u ć n o st uopšte. Na ovom m estu v raćam se u nazad i p o tsećam jo š je d n o m kako su velike k u ltu re sebi različito pretstavljale istoriju sveta. Antički čovek video je samo sebe, svoju sudbu, kao m irn u bliskost, a nije pitao ni »otkuda« ni »kamo*. U niverzalna isto rija za n je g a je nem og uć pojam . To je statičko sh v a ta n je istorije. Magiski čovek gleda is to riju kao veliku d ra m u sveta između stv a ra n ja i p rop asti, kao b o rb u duše i duha, dobra i zla, Boga i đavola, kao strogo ograničeno zb ivanje sa je d n o m n ep on o v ljiv o m p e r ip e tijo m kao vrhuncem: p o ja v o m Spasitelja. Faustovski čovek vidi u istoriji n ap e to razviće ka je d n o j svrsi. Red: stari-srednji-novi vek j e s te dinamička slika. Faustovski čovek ne moze isto riju da zamisli drukče. Pa kad to n ije isto rija sveta u op šte i po sebi, nego samo slika isto rije sveta faustovskog stila, k o ja p o č in je i završava se sa bu d n im bićem zapadno-evropske kulture, i k o ja samo u njoj p o s to ji i za n ju je istinita, onda je socijalizam u najvišem smislu logično i p ra k tič n o k ru n is a n je ove pretstave. U n je m u slika dobij a svoj završetak, p rip r e m a n jo š od gotike. I tu socijalizam — su p ro tn o b u d iz m u i stoicizmu — p o s ta je tragičan. Od n a jd u b lje g je z n a č a ja da je Niče savršeno ja s a n i siguran onde gde se radi o pita n ju šta ima da b u d e razrušeno, šta p re o c e n je n o . Ali, on se gubi u maglovite opštosti čim je reč o »čemu sve to«, o svrsi. N jeg ova k ritika dekad en cije je neoboriva, n jegova n a u k a o n a tčo veku je vazd u ša sta tvorevina. To isto vredi o Ibzenu (Brandu, Rozmersholmu, Julijanu Apostatu, Građevinaru Solnesu), to isto o I-Iebelu, Vagneru, o svima. A u tom e je d uboka je d n a nužnost, j e r počev od Rusoa faustovski čovek n em a više ničem u da se na d a u pogledu velikog stila života. 240

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života Tu je n ešto za svagda svršeno. S e v ernjačk a duša je iscrpla svoje u n u ta r n je mogućnosti. Ostao je samo dinam ički nagon i nalet, kakav se ispoljav a u svetsko-istoriskim vizijam a o b u d u ć n o s ti koje se m ere tisućlećima. Samo nagon, strast k o ja čezne za stvaralaštvom , oblik bez sadržine. Ova duša bila je volja, i ništa drugo. Bila je p o tr e b n a svrha za n j e n u k o lu m bov sku čežnju. Ona je morala za svoju delatno st da b a r izmudru je smisao i svrhu. I tako finiji p o s m a tr a č nalazi crtu H ja lm a r a E k d a la u svemu što je m oderno, pa i u njegovim n ajv iš im pojav am a. Ibzen je to nazvao »životna laž«. Odista, ima nešto od te laži u celokupnoj duhovnosti zapadno-evropske civilizacije, ukoliko je ona u p r a v lje n a na religioznu, um e tn ič k u , filozofsku budućnost, na je d n u socijalno-etičku svrhu, na treće carstvo. Ali, u n a jd u b l jo j dubini neće da začuti tam n o o sećan je da je ova revnost bez daha j e d n a o č a jn a sam o o b m a n a k o ja ne sme i ne može da m iruje. Iz te tragične situacije, k o ja je o b r ta n je Ham let-m otiva, proizi šla je Ničeova silna k o n c e p c ija »večnog vra ć a nja «, u koju on nik a d a čiste savesti nije verovao, ali koje se, u p rk o s tome, čvrsto držao, da bi spasao u sebi osećan je svoga p oslan ja . N a toj životnoj laži počiva Bajrojt, koji je hteo nešto da bude, n a s u p ro t P e rgam onu, koji je nešto bio. A je d n a crta te laži vezana je i za sveuk up ni politički, privredni, etički socijalizam, koii silom u ć u tk u je p o ra z n u z bilju svojih re zu ltata — da bi spasao o b m a n u o istoriskoj nužn osti svoga bića.

18 O staje jo š da se kaže n e što o morfologiji filozofije istorije. Ne p o sto ji filozofija uopšte; svaka k u ltu r a ima svoju sopstvenu filozofiju, koja je deo n je n o g celokupnog sim boličkog izraza i k o ja čini, svojim postavljanjima p ro b le m a i _m etod a mišljenja, duho vn u ornam e ntik u usko srodnu o rn am e n tic i a rh ite k tu re i likovne um etno sti. K ada se p o s m a tr a sa visine i iz daljine — sasvim je sporedno do k o jih su jezički izraženih »istina« uo p šte dospeli mislioci u k ru gu svojih škola, j e r škola, k o n v e n c ija i oblikovno blago ovde su osnovni elem enti za svaku veliku um etno st. B e s k ra jn o važnija od odgovora je s u pitanja, i to u pogledu na 241

ŠPENGLER Propast Zapada n jih o v izbor i u n u t a r n j i oblik, pošto osobeni način na ko ji m a k ro k o z a m leži p re d u m n im pogledom čoveka je d n e određen e k u ltu re u n a p r e d izobražava celok up nu n u ž n o st i v rstu pitan ja. Antička i faustovska k u ltu ra im aju , isto kao in diska i kineska, svoj sopstveni način; a velika n jihova p ita n ja sva su p o sta v lje n a na početku. Ne p o s to ji nije d a n shvrem eni p ro b le m a da ga jo š gotika nije videla i uobličila. Ne p o sto ji n ije d a n helenistički problem a da se nije prvo pojav io u staro-orfičkim hram ovnim u čenjim a. S poredna je stvar da li se ovaj običaj m u d rija š k o g r a z m iš lj a n ja izražava u u s m e n o m p re d a iiju ili u knjigama, da li su ovi spisf lične tvorevine je d n o g a »ja«, kao u, našoj književ no sti; ili su je d n a anonim na, stalno kolebljiva, masa tekstova, kao u ihdiskoj; da li nasta je niz pojmovnih sistem a ili su p o s le d n ja u v iđ a n ja zaodevena u izraz u m e tn o sti i religije* kao u Egiptu. Ali životni tokovi ovih način a m iš lje n ja svuda teku na isti način. N a p o č e tk u svakog ranog doba, p o se strim a velike a rh ite k tu re i religije, filozofija je duhovni odj e k m oćno g metafizičkog d o ž iv ljav an ja i o d ređen a je da k ritički p otvrdi sveti kauzalitet slike sveta k o ja se sagleda verom. Ne sam o p r ir o d n ja č k a nego i filozofska osnovna razlik ovanja zavisna su i izvedena od elemena ta dotične religije., U to rano doba mislioci su sveštenici, ne samo po svom d uhu nego i po svom staležu. To vredi za sholastiku i m istiku gotički1h i vedskih, kao i za sholastiku i m istik u h o m e r o v s k ih 1 i rano-arablja n sk ih vekova. Tek dolaskom kasnog vre m e n a filozofija p o s ta je g rad skom i svetovnom. Oslobađa se od službe religiji i u s u đ u je se da i sam u religiju načini p re d m e to m gnoseoloških m etoda. Jer velika te m a bram anske, jo n sk e i b a ro k n e filozofije je s te p rob lem saznanja. Gradski duh o brće se svojoj sopstvenoj slici, da bi utvrdio kako za z n a n je n e m a više instance no što je on sam. Otuda se sad m iš lje n je bliži višoj matem atici; i n a m e sto sveštenika nalazim o sada ljude svetovne, državnike, velike trgovce, otkrivače, na visokim p o ložajim a i o p ro b a n e u velikim zadacim a, ljude čije se »m išljenje o m išlje n ju « zida na d ub okom ži-

1 Možda je čudni i tamni stil Heraklita, koji je poreklom iz svešteničkog roda efeskog hrama, jedan primer za obilk u kome se staroo-orfička mudrost usmeno predavala sa kolena na koleno. 242

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života votnom iskustvu. To je niz velikih likova od Talesa do Protagore, od B ekna do H ju m a , niz pre-konfucijanskih i pre-budističkih mislilaca, o kojima, samo toliko znamo da su postojali. 2 Na k r a ju tih nizova stoje K ant i A ristotel .2 Ono što p o č in je posle n jih — je s te filozofija civilizacije. U svakoj velikoj kulturi p o sto ji je d n a misao k o ja se penje, k oja na po četku p o sta v lja p ra -p ita n ja i sa sve snažnijim u sp o n o m duhovnog izraza is c r p lju je ih u sve novim i novim odgovorim a (kako je već rečeno, ti odgovori im a ju značaj ornamenta); i p o s to ji j e d n a misao k o ja pada, za k o ju su p i ta n ja o s a z n a n ju postala na neki način gotova, već p ostign uta, bez n a č ajn a . Postoji metafizička perioda, n a jp r e u religioznom, pa onda u ra c iona listič k om obliku, u kojoj m iš lje n je i život jo š im a ju haos u sebi i s tv a ra ju iz svog p re o b ilja oblike sve to v a ;v i p o sto ji etička perioda, u kojoj život, pošto je po sta o velikogradski, sam sebi izgleda sumnjiv i pod p ita n je m , te m o ra da u p o tre b i ostatak filozofske oblikovne snage na svoje sopstveno d ržan je i održanje. U onoj prvoj periodi otkriva se život; ova druga perio d a im a život za svoj predmet. Prva je »teoriska«, sagleda u velikom smislu; druga, p ritis n u ta nevoljom, je s te pra ktič n a . Još je i K antov sistem, u svojim n a j d u b l jim potezim a, prvo sagledan, pa tek onda u ređen i form uilsan logički i sistematski. Dokaz je K antov odnos p r e m a m atem atici. Ko ni je p ro d ro u oblikovni svet b ro jeva, ko ih n ije doživeo u sebi kao simbole, taj nije pravi metafizičar. Uistini, analizu su stvorili veliki mislioci baro ka; isto to vredi, kao o d g o v a ra ju ć a pojava, za pre-sokratovce i za Platona. D ekart i L a jb n ic pored N ju tn a i Gausa, a Platon i Pitago ra p o re d A rhitasa i A rhimeda, p r e ts ta v lja ju vrhove m a te m a tič k o g razvitka. Ali već je K ant kao m a te m a tič a r b e z n a č aja n . On je vrlo m alo ušao u poslednje finese ta d a n je g infinitezimalnog ra č u n a kada je prisv ojio L a jb n ic o v u a k siom atiku. U to m e je sličan svom »savremeniku« Aristotelu, i od ta d a više nem a

2 To je sholastička stišana kasnog vremena; mistička, kojoj su bili bliski Pitagora i Lajbnic, dostiže vrhunac u Platonu i Geteu i produžiila se od Getea preko romantičara, Hegla i Ničea; dok sholastika koja ie iscrpla svoje zadatke — sa one strane Kanta (i Aristotela) — opada do katedarske filozofije koja se bavi stručno-naučnim pitanjima. 2 4 3

ŠPENGLER Propast Zapada velikih m a te m a tič a ra m e đ u filozofima. Fihte, Hegel, Šeling i r o m a n ti č a r i p o tp u n o su ne-m atem atičari, kao i Zenon i E piku r, Šo p e n h a u e r je u ovoj oblasti slab do ograničenosti, a o Ničeu da i ne govorimo. Sa oblikovnim svetom b ro je v a izgubila se j e d n a velika konvencija. Od toga v re m e n a ne samo što n em a tektoni ke sistema, nego n e m a ni onoga što bi se smelo nazvati velikim stilom m išlje n ja . Š o penh auer je sam sebe nazvao prigodnim misliocem. E tika je izrasla preko svog ran ga kao deo apstra k tn e teorije. Od sada etika jeste filozofija, koja u sebe p rim a sve druge oblasti, tj. u središte posm atran ja p o m e ra se p ra tk ič a n život. Strast čistog m iš lje n ja opada. Metafizika, d o ju č e r a n j a gospodarica, danas posta je služavka. Ona ima samo jo š da d a je osnovu k o ja će nositi p ra k tič n o n a s tr o je n je . Pa i ta osnova p o s ta je sve više izlišnom. Metafizičko se z a n e m a ru je , ismeva se kao ne p ra k tič no , kao »kam enje n a m e sto hleba«. U Šopenhauerovu delu tri prve kn jige su tu samo radi četvrte. A K ant je samo verovao da je i u n je g a tako: ustvari, kod n je g a je središte stv a r a n ja čisti a ne praktični um. Tačno tako deli se i antička filozofija pre i posle Aristotela: tam o kosmos, shvaćen na velikoj osnovi, koji jed v a ima nešto formalne etike; a ovde čista etika, kao p rog ram , kao nužda, i to na osnovi je d n e metafizike k on cipovane uzgred i u letu. I oseća se da logička n esavesnost k o jo m Niče, na p rim e r, brzo nab a c u je takve te o rije n ije u s ta n ju da sm a n ji vredn ost pravoj njegovoj filozofiji. Kao što je poznato, šo p e n h a u e r nije došao iz svoje metafizike na pesim izam , nego iz pesim izm a (koji je na n jeg a naišao jo š u njegovoj sed a m na e sto j godini) na iz g ra d nju svog sistema. Šo, vrlo zn a m en it svedok, upozorava u svom tre b n ik u o Ibzenu na to da se kod Š o penhauera — kako se on izražava — može mirne duše prim iti nje g o v a filozofija, dok se njegova metafizika odbija. Time je sasvim tačno odvojeno ono čime je on bio prvi mislilac novog v re m e n a od onoga što je jo š tada — po je d n o j zastarjeloj tra d ic iji — prip a d a lo p o tp u n o j »filozofiji«. Niko ne bi mogao preduzeti o d e ljiv a n je kod Kanta. Ono ne bi ni uspelo. Ali kod Ničea se lako m ože utvrditi da je njeg o v a »filozofija« bila p o tp u n o u n u ta r n ji, vrlo rani doživljaj, dok je svoju p o tre b u za metafizikom u p o tp u n io brzo i nedo statno pom oću nekoliko knjiga: ni svoje etičko uče244

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života nje n ije bio u sta n ju da p re tsta v i egzaktno. Tačno isto takvo p o la g a n je živog i savrem enog etičkog sloja misli na metafizički sloj misli — koji zahteva navika a bez koga se može biti — dade se dokazati u EpiKUra i u stoičara. Ova p ojav a ne d op ušta nikakvu sumn ju o suštini civilizovane filozofije. Stroga metafizika iscrpla je svoje mogućnosti. Svetski grad savladao je koriačno ze m lju i selo; njegov duh sada izobražava sopstvenu m eh a n istič k u teoriju, te o riju bez duše i n užnim načino m u p r a v lje n u ka »spolja«. Sa izvesnim prav om ne govori se od sada više o duši nego o mozgu.' A kako u zapdno-evropskom »mozgu« tre b a da se na p ra k tič a n način izrazi volja za moći, tira nski pravac p re m a b u d u ć n o s ti i organizaciji celine, etika do bija sve više socijalno-etički i nacionalno-ekonomski karakter, ukoliko više gubi iz vida svoju metafizičku prošlost. Filozofija sadašnjice, k o ja ishodi od H egla i Šopenhauera, ukoliko r e p r e z e n tu je duh vre m e n a (što, na p rim er, ne čine Loce i H e rb a rt) — j e s te kritika društva. P a ž n ju k o ju stoičar obraća svom sopstv en om telu — z a p a d n ja č k i m islilac p o sv eć u je dru štv e n o m telu. Nije slučaj da su iz škole Heglove proizišli socijalizam (Marks, Engels), anarhizam (Štirner) i p ro blem atika socijalne dra m e (Hebel). Socijalizam je nacionaln a ekon o m ija p r e o k r e n u ta na etičku stranu, i to imperativističkii. Do god je bilo metafizike velikog stila, do Kanta, nacion aln a e k o n o m ija o sta ja la je nauka. A čim su se izjednačile p ra k tič n a etika i »filozofija«, ona je kao podloga svetske misli stupila na m esto m atem atik e. U tom e je značaj Kuzena, B e nta m a , Konta, Mila i Spensera. Filozof nije slobodan u izboru sadržine, niti filozofija ima uVek i svuda istu sadržinu. N em a večnih pita n ja ; ima samo p ita n ja k o ja se o se ć a ju i postavljaju iz je d n o g određ en og bića. »Sve što je prolazno samo je up ore đ e n je « — to vredi i o svakoj pravoj filozofiji kao d u h o v n o m izrazu ovoga bića, kao o ostvariv a n ju d uševnih m o gućno sti u oblikovnom svetu pojmova, sudova i m islen ih građevina.,, sa k u p lje n ih u ži voj p ojavi začetnika njenog. Svaka filozofija, od prve do p o sle d n je reči, od n a j a p s t r a k t n i j e tem e do najličnije k a ra k te rn e crte, je ste ono što je postalo, ono što je iz duše p ro je k to v a n o u svet, iz carstv a slobode u carstvo nužnosti, iz n e p o sre d n o g života u p ro s to rn u lo-

ŠPENGLER Propast Zapada gičnost, te je otud a i prolazna, o dređenog te m p a i određ e n o g životnog t r a ja n ja . Otuda leži j e d n a stroga n u ž n o st u izboru teme. Svaka epoha ima svoju sopstvenu tem u, k o ja je samo za tu epohu od z n a č a j a ; i ni za je d n u drugu. K a ra k te ristič n o je za ro đ e nog filozofa — što se on u to m e n ik a d ne vara. O statak filozofske p ro iz v o d n je je b e z n a č a ja n , čisto stru č n ja š tv o , dosadno n ag o m ilav a n je siste m a tsk ih i p ojm o v n ih suptilnosti. Zato je k a ra k te ris tič n a filozofija 19 veka samo etika, samo kritik a d ru štv a u p r o d u k tiv n o m smislu, i ništa sem toga i van toga. Zato su dramatičari — ostaviv na stra nu p ra k tič a re — n je n i n a jz n a č a jn ij i zastupnici (to odgovara faustovskoj aktivnosti). Pored n jih ne dolazi u obzir ni je d a n je d in i k a te d a rsk i filozof sa svojo m logikom, psiho lo gijo m ili sistem atikom . Što danas niko ne zna šta je isto rija filozofije i šta bi ona mogla biti, to se ima zahvaliti samo okolnosti što su ti b e zn ačajni, ti čisti naučnici, uvek pisali i is to riju filozofije. I to kakvu! Z b irku d a tu m a i »događaja«! O tuda se duboko org ansko je d in stv o u m iš l je n ju ove epohe nije jo š n ikak o prozrelo. Filozofska suština tog je d in stv a može se svesti na formulu p ita n je m : ukoliko je Šo učenik i dovršivač Ničea? Ne m islim o baš ništa ironično ka da ovaj odnos po stavljam o . Šo je jedini m islilac od ra n g a koji je dosledno n ap re d o v a o u p ravcu pravoga Ničea, naim e kao p ro d u k tiv n i kritičar z a p a d n ja č k o g m orala, kao što je, sa druge strane, kao pesnik izvlačio p o s le d n je ko nsekvencije iz Ibzena, dok je o statak u m e tn ič k o g iz ob ra ž a v an ja n ap u stio u svojim k o m a d im a u korist p ra k tič n ih diskusija. Niče je bio u svem u i u svačemu u če n ik materijalistič k ih decenija, ukoliko zakasneli ro m a n tič a r u n je m u nije odre^ivao stil, ton i d rž a n je njegove filozofije. E lem en t Š o penhauerovog u č e n ja k o jim je ovaj razorio metafiziku, k o iim je, i nevoljno, p a ro d ira o svoga m a j s to r a K anta, ono o b rta n je svih dubokih pojm ova b a ro k a u opipljivo st i u m e h a n istik p — to je ono što je Ničea strasno privuklo Šopenhaueru, a da to ni n je m u niti ikome d ru g o m e nije došlo do svesti. K ant govori n e d o sta tn im rečim a, iza k ojih se k rije m oćna i teško p ristu p a č n a in tu icija o svetu kao pojavi; Šop e n h a u e r to naziva svetom kao fenomenom mozga. U n je m u se vrši obrt tragičke filozofije u filozofsko plebejstvo. Dovoljno je navesti je d n o mesto. U delu Svet 2 4 6

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života kao volja i pretstava (II, gl. 19) veli se:' »Volja, kao stvar po sebi, čini u n u ta r n je , istinito i nerazorivo biće čoveka: sam po sebi čovek je nesvestan. Jer je svest uslovljena intelektom , a ovaj je samo slučajn a osobina našeg bića; on je funk cija mozga, koji je, uračunavši tu i živce i k ičm e n u m ož d in u koji m u p r ip a d a ju , samo plod, proizvod, pa i parazit ostaloga organizm a utoliko ukoliko d irek tn o ne zahvata u u n u t a r n j i stroj organizm a nego služi svrsi s a m o o d rž a n ja samo tim e što reguliše odnose njegove p re m a s p o lja š n je m svetu«. To je, na dlaku, osnovno načelo n a jp lić eg m aterijalizma. N ije uzalu d Šopenhauer, kao n e k a d a Ruso, učio u engleskih senzualista. Tamo je naučio da rđavo shvata K anta, u duhu v elikogradske m o d e rn o s ti u p ra v lje n e ka svrsishodnosti. In te le k t kao oru đ e volje za ^ž iv o t ,1 kao o ru žje u b orbi za opstanak, ono čem u je Šo dao groteskni d ra m a tsk i oblik ,2 takav aspekt sveta u Šop e n h a u e ra načinio je od ovog filozofa o d je d n o m pom odnog filozofa pri izlasku Darvinovog glavnog dela (1859). On je bio, sup ro tn o Heglu, Šelingu, Fihteu, jedini čije su metafizičke formule bez teškoće shvatili ljudi sre d n jeg duhovnog stanja. N jegova jasn oća, na ko ju je bio ponosan, svakoga tre n u tk a je u opasnosti da se o tk rije kao trivijalnost. Ovde se moglo prisvojiti celokupno civilizovano gledište na svet i na život, o sta ju ć i pri fo rm ulam a koje su širile oko sebe atmosferu d u bo ko m islen osti i isključivosti. N jegov sistem je anticipirani darvinizam kom e su K a ntov jezik i indiski p o jm o v i služili samo kao m aska. U njegovoj knjizi O volji u prirodi (1835) nalazim o već b o r b u za sa m o o d rž a n je u prirod i, a u toj b o rb i kao n a ju s p e š n ije oružje čovečji intelekt, i seksualnu lju b a v kao nesvesni iz b o r 3 iz biološkog interesa. To je nazo r koji je Darvin, p reko M altusa, uneo sa n eod oljivim u sp e h o m u sliku ž iv otinjskog sveta. Nacionalno-ekonom sko poreklo darv in izm a do kazuje se č injen icom da ovaj sistem, koji z a m išlja ljud e slične višim ž iv otin jam a, već više ne vredi za biljni svet, a

1 I moderna misao: da nesvesni, instiktivni, životni akti daju savršenstvo, dok intelekt daje samo dela nežnalička, nalazi se u njega (Knj. II, gl. 30). U Čovek i natčovek. 3 U glavi »Ka metafizici polne ljubavi« (II, 44), misao o odabiranju kao sredstvu za održanje roda anticipirana je u punom opsegu. 2 4 7

ŠPENGLER Propast Zapada izrodi se u gluposti k a d a se sa svojom te ž n jo m volje (mimicry, o d a b ira n je ) hoće ozbiljno da p rim eni i na prv o b itn e o rganske oblike. Za darv in ista »dokazati« znači tako urediti i tako slikovito o b ja sn iti izbor čin je n ic a da on odgovara njego vo m istorisko-dinamičkom osnovnom osećanju, »razviću«. »Darvinizam«, tj. onaj zbir vrlo različitih i m e đ u so b n o vrlo protivrečnih nazora, u k o jim a je z a je d n ič k a samo p rim e n a uzročnog načela na ono što je živo, koji je dakle metoda a ne rezultat — bio je jo š u 18 veku poznat u svima poje d in o stim a . Već 1754 Ruso b rani te o r iju o m a jm u n ima. Od Darvina potiče samo m a n č e ste rsk i sistem, čija se popularnost objašnjava njegovom skrivenom političkom sadrzinom. Tu se otkriva d ^hovno je d in stv o stoleća. Svi su, od Š openhauera do Šoa, izobražavali, i ne sluteći to, je d n o isto načelo; n jih sve vodi m isao o razviću, pa i one koji kao Hebel o D arvinu nisu ništa znali; i to ne misao o razviću u d ub okom geteovskom smislu, već u n je n o m p litko m civilizovanom sh v a ta n ju , bilo ono nacionalno-ekonom skog, bilo biološkog kova. I u ideji razvića, koja je p o tp u n o faustovska, izvršilo se p r e o b r a ć a n je k u ltu re u civilizaciju. I d e ja razvića je p o tp u n o faustovska, j e r u n a js tro ž o j su p ro tn o sti prem a bez-vrem enskoj aristotelovskoj en telehiji otkriva strasni nagon za b e s k r a jn o m b ud u ć n o šć u , otkriva voIju, svrhu; ona p r e ts ta v lja a priori oblik našeg gledišta na prirodu, pa otu da i nije bilo p o tre b n o da se ideja razvića tek otkriva kao princip, j e r je ona im a n e n tn a faustovskom. duhu, i jedino n jem u. Kod Getea, ona je uzvišena, kod D arvina plitka; kod Getea organska, kod D arvina m ehanička; kod prvoga ona je doživljaj i simbol, a kod drugoga saznan je i zakon. Tamo se zove » u n u ta rn je u savršavan je«, a ovde »napredak«. Darvinova bo rb a za op sta na k , k o ju on nije iščitao iz prirode nego je ubacio u n ju , je s te samo j e d n o p le be jsko sh vatan je onog pra-o se ć a n ja koje u Šekspirovim tragedijam a pokreće velike stvarnosti j e d n u protiv druge. Ono što se tam o iz n u tra sagleda, oseća kao sudbina i os tv a ru je u likovima, shvatilo se ovde kao uzročna veza i svelo se na po vršinski sistem svrsishodnosti. I taj sistem, a ne ono pra-osećanje, leži u o sn o \i Zaratu strin ih govora, tragike u Avetima, p ro b le m a tik e u N ibelunškom p rstenu . Samo što je Šopenhauer, koga se Vagner držao, kao prvi u nizu sa užaso m opazio svo2 4 8

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života je sopstveno saznanje, dok su se k a s n iji'— na čelu sa N ičeom — tim sa z n a n je m oduševljavali, k a tk a d a i na silu. Tu je koren Šopenhauerovog pesim izm a, koji je u muzici Tristana našao n a jv iši izraz. U Ničeovofri k id a n ju sa Vagnerom, u tom posledn je m velikom d o g a đ a ju n e m ačko g duha, k rije se njegova p r o m e n a učitelja, n jego v nesvesni k o ra k od Šop e n h a u e ra ka Darvinu, od metafizičkog form u lisanja o se ć a n ja sveta ka fiziološkom fo rm u lisa n ju osećanja, od o d ric a n ja do p o tv r đ iv a n ja onog asp ekta koji obojic a p riz n a ju , n a im e do volje za životom, identične sa b o r b o m za opstanak. U »Šo pen haueru kao vaspitaču« razviće znači jo š u n u ta r n je sazrevanje; natčovek je već proizvod m e h an ič k e »evolucije«. Tako je Z ara tustra , izobražen etički na osnovu nesvesne su p ro tn o sti p re m a Parsifalu, a umetnički n jim e p o tp u n o određen, n astao zbog lju b o m o re je d n o g ob javljivača p r e m a onom drugom. Ali Niče je bio tak ođ e socijalist, i ne znajući za to. Nisu, n jegove parole, nego su njegovi instinkti bili socijalistički, prak tičk i, u p ra v lje n i na fiziološki »spas čovečanstva«, na što Gete i K ant n ik a d a nisu pomišljali. M aterijalizam , socijalizam, darvinizam m ogu se odeliti samo veštački i površinski. To je omogućilo Šou da samo malo, ali dosledno, obrne te ž n je gospodarskog m o ra la i o d g a jiv a n ja nat-čoveka, i da tim obrtom, u trećem činu Čoveka i natčoveka, je d n o g od najv ažnijih i n a jk a r a k te r is t ič n iji h dela na k r a j u epohe, d obije p ra vu m a k sim u svog socijalizma. Šo je tu samo iskazao, ali ja sn o , bezobzirno i sa pu nosvesno m trivijalnošću, ono što je bilo p o tre b n o reći jo š od m ah (a nije se reklo), sa svom te a tra ln o šć u Vagnera, svom rasplinutošću rom an tike, neizvedenim delovima Zaralustre. Treba samo u m e ti naći p r e tp o sta v k e i praktične posledice Ničeovih misli, k o je p ro ish o d e iz s tru k tu re sadan jeg ja v n o g života. On se kreće u ne o d ređ e n im frazama kao: »nove vrednosti«, »natčovek«, »smisao zemlje«, a čuva se ili se b oji da to ta č n ije oblikuje. Šo to čini. Niče p r im e ć u je da d a rvinistička ideja natčoveka izaziva p o ja m o o d a b ira n ju , ali on o sta je pri zvučnom izrazu. A Šo p ita dalje — j e r n em a svrhe govoriti o tom e kada se niš ta neće da učini — kako to im a da se udesi, pa dolazi na zahtev da se izvrši preobraže n je čovečanstva u ergelu. Ali to je samo konsekvencija Z a ra tu s trin a k o ju on sam n ije imao h ra b ro s ti da 2 4 9

ŠPENGLER Propast Zapada izvuče, pa ma to bila i h r a b r o s t neuk usn osti. K ada se govori o p lan sk om o d a b ira n ju , savršeno m aterijalističkom i u tilitarističk o m p o jm u , onda se m o ra dati 1 odgovr na pita n je : ko tre b a da odabira, koga treba od ab rati, gde, i kako? Ali Ničeova ro m a n tič k a odvratnost pre m a izvlačenju "potpuno prozaičnih socijalnih z a k lju č a k a i njegov stra h od toga da poetsk e misli opro b a s u p r o ts ta v lja n je m p re m a trezvenim č in je n ic a m a — učinili su da je on ćutke prešao preko toga i da sve n jegovo učen je, onako kako ishodi iz darvinizma, p re tp o s ta v lja kao sredstvo i socijalizam, i to socijalističku prinudu; kao i da svakom siste m a tsk o m odgoju klase viših ljudi m o ra p re th o d iti strogo socijalistički društveni poredak, te da je ova »dioniziska« ideja dem o k ra ts k a , obrtali je mi kako god hoćem o, pošto se tu radi o je d n o j zajedničkoj akciji a ne o p rivatnim stvarim a m islilaca koji žive po strani. Time je dostign u t v rh u n a c etičke dinam ike onoga »Ti treba da ...! « Da bi svetu n a m e tn u o oblik svoje volje, faustovski čovek ž r tv u je sebe sama. Odgoj natčoveka sledu je iz p o jm a odabiranja. Niče je bio nesvesno učenik Darvinov od v re m e n a kada je nap isao Aforizme. Ali i sam Darvin p reinačio je evolucionističku misao 18 veka na c ionalno-ekonom skim te ž n ja m a , koje je uzeo od svog u č ite lja Maltusa, pa ih je p ro je k to v a o u više životinjsko carstvo. M altus je stu dirao fabričku in d u s tr iju u L ank astru, i ceo njegov sistem, p rim e n je n na lju de n am esto životinja, nalazi se već u Beklovoj Istoriji engleske civilizacije (1857). I tako »gospodarski moral« ovog p o sled n je g rom a n tič a ra potiče, čudnim ali za sm isao v re m e n a vrlo k a ra k te ristič n im p u tem , iz izvora celokupne duhovne savrem enosti: iz atm osfere engleske m a šin sk e industrije. M akijavelizam , koji je Niče slavio kao re n e sa n sn u p o ja v u ičije srodstvo sa Darvinovim p o jm o m »m im icry« ne treba prevideti, bio je stvarno onaj m akijavelizam što ga je u Kapitalu obrađivao Marks, drugi čuveni učenik Maltusov. A spis Ka kritici političke ekonomije, koji se jav io istovrem eno sa D arvinovim glavnim delom, može se s m a tra ti kao p r e d s tu p a n j »Kapitala« (koji je počeo izlaziti od 1867), te osnovne knjige političkog (ne etičkog) socijalizma. To je genealogija »morala gospodara«. »Volja za moći«, p revedena na jezik realni, politički, nacionalno-ekonom ski, n a jja č e je izražena u Šoovom Majoru Barbari. Niče je sigur2 5 0

PROPAST ZAPADA Slika duše i osećanje života no, kao ličnost, v rh u n a c u ovom nizu etičara. Ali ovde ga dostiže pa rtiski po litičar Šo i kao mislilac. Danas volju za moći z a s tu p a ju oba pola ja v n o g života, radnička klasa i veliki m a g n a ti novca i mozga, i to odlučnije no što je to ikada činio je d a n B orđija. Milijarder Anderšaft u toj n a jb o ljo j Šoovoj k o m e d iji — jeste natčovek. Samo što u n je m u ro m a n tič a r Niče ne bi poznao svoj ideal. On je stalno govorio o o b r ta n ju svih vrednosti, o filozofiji b u d u ć n o sti, i to zapadno-evropske, a ne kineske ili afrikanske. Ali kada se njegove misli, k oje uvek plove po dioniziskim da ljina m a , jednom odista zgusnu u opipljiva obličja, onda mu se volja za moći p rik a z u je kao slika otrova i noža, a ne š t/a j k a i novčane energije. Ipak, on je pričao da mu je ideja došla prvi p u t u ra tu 1870, pri pogledu na p ru s k e p ukove koji su m aršov ali u bitku. D ram a ove epohe nije više p esništvo u starom kultu rn o m smislu, već oblik agitacije, debate i dokazivanja: pozorn ica se sada shvata sasvim kao »moralni zavod«. Čak je Niče n e p re sta n o n a g in ja o d ra m a tsk o j obradi svojih misli. R ih ard Vagner stavio je svoje socijaln o-revo lu cion arne ideje u svoje nib elunško pesništ vo, i to n a j p r e u ono n a j r a n ije g oblika, oko 1850. A Sigfrid je ostao, p reko u m etn ič k ih i va n u m e tn ič k ih u tic a ja , jo š u zav ršen om e »Prstenu«, simbol četvrtoga staleža; F afn irho rt simbol kapitalizm a, a B ru n h ild a simbol »slobodne žene«. U trećem činu Sigfrid a i u Tristanu nalazi se m uzika seksualnog o d a b ira n ja , čija se te o rija pojav ila 1859 u delu D arvinovom Poreklo vrsta. N ije slučaj što su Vagner, Hebel i Ibzen gotovo isto vrem eno preduzeli d ra m a tiz o v a n je sadržine Nibelunga. Kada je H ebel u Parizu u poznao spise Fr. Engelsa, izrazio je svoje č u đ e n je (u p ism u od 2 aprila 1844) da je on u svojoj drami: U ma koje vreme shvatio d ruštveno načelo v rem e n a isto onako kao pisac Komunističkog manifesta. A pri n je g o v o m prvom pozn an stv u sa Š o pe nh a ue rom (pismo od 29 m a rta 1857) iz n e n a đ u je ga srod no st dela Svet kao volja i pretstava sa važnim te ž n ja m a k o je je on sam postavio kao osnove svome Holofernu i Irodu i Mariamni. Hebelovi dnevnici, čiji je n a jv a ž n iji deo n ap isa n izm eđu 1835 i 1845, je s u n a j d u b l j a filozofska dela stoleća — a da on toga nije bio ni svestan. Ne bism o se začudili kad bismo čitave njegove stavove doslovno našli u Ničea, koji ga nije nik a d poznavao, a n ije ga uvek dostizao. 2 5 1

ŠPENGLER Propast Zapada D ajem ovde pregled prave filozofije 19 veka, čija je je d in a i n a js v o js tv e n ija tema: volja za moći u civilizovano-intelektualnom , etičkom ili socijalnom obliku, kao volja za životom, kao životna snaga, kao praktično-dinam ičko načelo, k a o ^ p o ja m ili kao d ra m a ts k i lik. E p o h a k o ja se završava Šoom odgovara antičkoj između 350 i 250. Ostalo je, po Šopenhauerovim rečima, profesorskav filozofija profesora filozofije. 1819. Šopenhauer, Svet kao volja i pretstava: volja za životom prvi p u t stavljena u središte kao jedina stv arno st (»pra-snaga«), ali se jo š pod u tisk o m pretho d n o g idealizma p r e p o r u č u je odricanje. 1836. Šopenhauer, O volji u prirodi: a nticipacija darvinizm a, ali metafizički preobučena. 1840. Prudon, Šta je svojina: osnova anarhizma. — Kont, Kurs pozitivne filozofije: form ula »red i progres«. 1841. Hebel, Judita: prva d r a m a tsk a ko nc e p c ija »nove žene« i n a tčo veka (Holofern). — F o je rb a h , Suština hrišćanstva. 1844. Engels, Nacrt kritike nacionalne ekonomije: osnova m a terija listič k o g shv ata nja istorije. — Hebel, M arija Magdalena: p rv a socijalna drama. 1847. Marks, Beda filozofije: sinteza Hegla i Maltusa. Te godine su o d lu č u ju ć a epoha, u k o jo j nacionalna e k o n o m ija p o č in je da savlađuje socijalnu etiku i biologiju. 1848. Vagner, Sigfridova smrt: Sigfrid kao socijalno-etički revolucionar, »Fafnirova stena« kao simbol kapitalizm a. 1850. Vagner, Umetnost i klima: seksualni problem. 1850—1858. N ibe lun šk a pesništva Vagnera, H ebela i Ibzena. 1859. Simbolički susret: Darvin, Postanak vrsta prirodnim odabiranjem (prim ena nacion aln e ekonomije na biologiju) i Tristan i Izolda — Marks, Ka kritici političke ekonomije. 1863. Dž. St. Mil, Utilitarianizam. J865. Diring, Vrednost života: retko navo đena knjiga; imala je n ajveći u tic a j na sledeću generaciju. 1867. Ibzen, Brand. — Marks, Kapital. 1878. Vagner, Parsifal: prvo r a s ta p a n je m aterijalizma u misticizam. 1879. .Ibzen, Nora. 2 5 2

ŠPENGLER Propast Zapada 1881. Niče, Jutarnje rumenilo: prelaz sa Šopenhauera na Darvina; m oral kao biološka pojava. 1883. Tako je govorio Zaratustra: volja za moći, -ali ro m a n tič k i p reobučena. 1886. Rozmersholm (Plemići). — Sa one strane dobra i zla. 1887— 1888. Strindberg, Gospođica Julija i Otac. 1980. Prib ližu je se kraj epohe: religiozna Strindbergova i sim bolistička Ibzenova dela. 1896. Ibzen, Dzon Gabriel Borkman: natčovek. 1898. Strindberg, U Damask. Od 1900 p o sled n je pojave: 1903. V ajninger, Pol i karakter: jedini ozbiljni pokušaj da se K ant opet oživi u ovoj epohi, u odnosu na V agnera i Ibzen a. 1903. Šo, Čovek i Hatčovek: p o s le d n ja sinteza Darvina i Ničea. 1905. Šo, M ajor Barbara: tip natčoveka sveden na njegovo privredno-političko poreklo. Time se, posle metafizičke periode, iscrpla i etička. E tički socijalizam, p rip r e m lje n Fihteom , Heglom, H u m b o lto m , imao je vrem e svoje strastven e veličine oko sredine 19 veka. Na k r a ju toga veka, on je već dospeo u stadij p o n a v lja n ja . A 20 vek je, zadržavši reč »socijalizam«, uvek stavljao p r a k su p riv re d n ih dnevnih p it a n ja n a m e sto etičke filozofije, k o ja izgleda nezavršena samo epigonima. E tičko svetsko rasp oloženje Zapa d a ostaće »socijalističko«, ali je te o rija p re sta la da bu de p roblem . P o sto ji m og u ćn o st trećeg i p osle d n je g s tu p n ja z a p a d n ja č k e filozofije: filozofije fiziognomičkog skepticizma. T a jn a sveta p o ja v lju je se u zastopno kao p ro b le m saznanja, p ro blem vrednosti, p ro b le m oblika. K ant je u etici video p r e d m e t teo rije saznanja: 19 vek vidi s a znanje kao p re d m e t p ro cen e vrednosti. Skeptičar bi i jedno i drugo p o s m a tra o samo kao istoriski izraz jecb**; k ulture

2 5 3

GLAVA ŠESTA

FAUSTOVSKO I APOLINISKO SAZNANJE PRIRODE

1 U je d n o m govoru koji je po stao slavan, rekao je 1869 H elm holc: » K r a jn ja je svrha nauke o priro di da p ro n a đ e k r e ta n ja k o ja su u osnovi svih p ro m e n a , i sile ko je ih p r o u z r o k u ju , dakle da se pretv ori u mehaniku«. U m e h a n ik u — to znači svođenje svih kvalitativnih u tis a k a na n e p ro m e n ljiv e kv a n tita tiv n e osnovne vrednosti, dakle na ono što je rasprostrto i na njegovu promenu mesta u prostoru. To dalje znači — ako se setimo s u p ro tn o sti p o s t a j a n j a i postaloga, doživljenoga i saznanoga, oblika i zakona, slike i p o jm a — svođenje viđene slike p riro d e na p re ts ta v lje n u sliku jedinstvenog b r o jn o g p o re tk a čija je stru k tu r a m erljiva. Prava te ž n ja svake z a p a d n ja čk e m ehanike ide na to da pomoću merenja duhovno ovlada. Ta m ehanika je zato p r in u đ e n a da suštinu pojave traži u jed n o m sistem u p o s to ja n ih e le m en ata ko ji su bez izuzetka podložni m e re n ju , a od ko jih se n a jv a ž n iji označava rečju »kretanje« (po definiciji H elm holcovoj), re č ju ko ja je uzeta iz iskustva života. Fizičaru ova definicija izgleda nedvosm islena i iscrpna; skeptičaru, koji istrž au je psiholog iju ovog naučnog u v e ren ja, ona ne izgleda tako. Za prvoga je sad a n ja m e h a n ik a je d a n dosledan sistem ja s n ih jednoznačnih p o jm o v a i isto toliko p r o s tih koliko i n u žn ih odnosa. Za drugoga, ona je samo slika ko ja je karakte ristič n a po s tr u k tu r u zapadno-evropskog duha, u svakom s lu čaju vrlo dosledna u izg rad nji i vrlo ubedljiva. R azum e se samo po sebi da se »istina« takve teorije, slike, nim alo ne do kazuje svim praktičnim uspesi2 5 5

ŠPENGLER Propast Zapada ma i otk rić im a .1 Većini ljudi čini se da je »mehanika uopšte« svakako samo po sebi razum ljiv o sh va ta nje utisa k a prirode; ali, ona samo izgleda tako. Jer šta je k re ta n je ? Da se sve što je kvalitativno može svesti na k r e ta n je n e p ro m e n ljiv ih je d n o v rs n ih ta ča k a m ase — zar to nije već čisto faustovski postulat, a ne opšte lju dsk i? Arhimed, na prim er, ni n a j m a n j e nije osećao p o tre b u da m e h a n ič k a sa znan ja preinači na p re tsta v u o k re ta n jim a . D a li je k r e ta n je uo p šte čisto m e h a n ič k a veličina? Je li ono reč za iskustvo oka ili iz toga isku stva izveden p o ja m ? Označava li ono broj koji se do b ija m e re n je m e k sp e rim e n ta ln o izazvanih činjenica, ili sliku koju stav ljam o u njegov osnov? I kad bi fizici je d n o g a dana uistini uspelo da p ostigne svoju tob o ž n ju svrhu i da sve što je čulima shvatljivo svede na sistem (u kom e n e m a praznina) zakonom fiksiranih »kretanja« i sila koje p r e ts ta v lja m o kao da deluju iza njih: da li bi ona time u sa z n a n ju onoga što se dešava n apred ov ala ije da n korak? Da li je oblikovni jezik m e h a n ik A zato m a n j e d og m atičan? D a ona ne sardži, naprotiv, m it pra-reči, koje iskustvo uobličavaju n am esto da pro ish od e ^iz njega, i ^to baš u njegovom n a jo š t r ije m obliku? Šta je sila? Šta je uzrok? Šta je proces? Da, ima li fizika uopšte, čak i na osnovu svojih sopstvenih definicaja, nekakav sopstveni zadatak? Ima li ona k r a j n j u svrhu k o ja važi kroz sve vekove? Im a li ona u o p š te n e o sp o rn u veličinu misli, da bi svoje rezultate izricala? Odgovor se m ože anticipirati. D a n a š n ja fizika, koja je kao n a u k a j e d a n ogrom an sistem znakova u vidu im ena i b ro je v a (što jo j dozvoljava da sa p riro d o m radi kao sa neko m m ašinom ), može i imati tačno opredeljiv u k r a j n j u svrhu. Kao deo istorije, sa svima su d b in a m a i slu č a jn o stim a u životu lica k o ja učestvuju i u hodu samoga istraživanja — fizika je, po zadatku, m etodi i rez u lta tu , izraz i ostv a riv a n je je d n e kulture, crta bića te ku lture, crta k o ja se organski razvija, i svaki rezultat fizike je ste simbol. Ono što fizika, koja i postoji samo u b u d n o m biću p o je d in ih živih kultu rn ih ljudi, tobož nalazi kroz te simbole: to je ležalo već u osnovi načina n je n o g traženja. N je n a otkrića su, p ° slikoUf}8r&di,,raa?r|5aiimer^aeenL9f5,ujla?lativi?Stspritske, pjriher, Gravitation (1920) S. 20 ff. 2 5 6

RO PAST ZAPADA Faustovsko i apolinisko saznanje prirode rode, čak i u glavama tako opreznih ispitivača kao što su J. R. M ajer, F aradi i Herc. I p ored sve fizikalne egzaknosti, ra z lik u je m o dobro u svakom p riro d n o m zakonu: neim eno van e b ro je v e i njih ov o im eno van je, čisto sta v lja n je granice i njegovo teorisko značenje. Form ule p r e ts ta v lja ju opšte logičke vrednosti, dakle čiste brojeve, o b jektiv ne elem ente p r o sto ra i granice; ali formule su neme. Izraz gt 2 S = ----------------------------------------

2 ne znači ništa dok pri p o je d in im slovima ne uzmognemo misliti na određ en e reči i n jih o v slikovni smisao. A odenem li m rtv e znake u takve reči, dam li im meso, telo, život, uo p šte čulni svetovni značaj, o nda sam p reko račio granice čistog poretka. 0ecopia znači: slika, vizija. Tek ona čini od m a te m a tič k e formule pravi prirodni zakon. Sve što je po sebi egzaktno — besmisleno je; svako fizikalno p o s m a tr a n je takve je p riro de da n jegov rez u lta t nešto dokazuje samo tako ako pretpostav im o izvestan broj slikovnih e le m enata koji od sada u b e d ljiv ije deluju. Bez njih, re z u lta t se sastoji od prazn ih cifara. Ali, mi ne m ožem o nikako da mislimo bez tih slikovnih p retpostavki. K ad je d a n ispitivač čak i otstrani. sve hipoteze kojih je kao takvih svestan, ipak on ne može da savlada nesvesni oblik m iš lje n ja kroz k o je p ris tu p a svome zad atku; naprotiv, taj nesvesni oblik vlada n jim e , j e r ispitivač uvek dela kao živ čovek je d n e ku lture, je d n o g doba, je d n e škole pune tradicija. Vera i »saznanje« satno su dve vrste u n u ta r n je izvesnosti, ali je vera starija, i ona gospodari svim uslovim a zn an ja , m a koliko ono bilo egzaktno. A b a š su teorije, a ne čisti brojevi, nosioci svakog sa z na n ja o prirodi. N esvesna čežnja svake prave nauke, k o ja — recim o to jo š je d n o m — . p o s to ji samo u duhu k u ltu rn ih ljudi, u p r a v lje n a je na shvatanje, prožim a nje , o b u h v a ta n je slike sveta prirode, a ne na mer e n ja po sebi, k o ja su oduvek bila ra do st za beznačajne glave. B ro je v i tr e b a da b u d u uvek samo k lju č za ta jn u . Radi sam ih b ro je v a ne bi n ije d a n z n a č a ja n čovek n ik a d a pod no sio žrtve. Doduše, K an t veli na je d n o m p o z n a to m mestu: 2 5 7

RO PAST ZAPADA Faustovsko i apolinisko saznanje prirode »Tvrdim da u svakoj po seb no j nauci o prirodi može da se nađe samo toliko prave n a u k e koliko se u n jo j m ože naći m atem atike«. Misli se na čisto sta v lja n je granice u sferi onoga što je postlao, ukoliko se to stavl j a n j e p o ja v lj u je kao zakon, formula, broj, sistem. Ali z akon bez reči, b ro jn i niz kao golo č ita n je p o d a ta k a sa m ern ih in s tru m e n a ta , ne može se ni p re ts ta v iti kao duhovni akt, kao r a d n ja savršeno čista. Svaki eksperim e nt, svaka m etoda, svako p o s m a tr a n je izrasta iz u k u p n o g o pa ž a n ja koje je nešto više od same matem atike. Svako učeno iskustvo je, bilo ono inače što mu drago, tak ođ e i svedočanstvo o sim boličkim pretstavnim vrstama. Svi zakoni rečim a iskazani je s u oživljeni poretci koji su dobili dušu, is p u n je n i n a jin tim n ijo m sadržinom je d n e , i samo je d n e , kulture. Ako hoćem o da govorimo o nužnosti, pošto je ona zalitev svakog egzaktnog ispitivan ja, onda im am o d v o stru k u nužnost: n u žn ost u duševnom i u životnom ; j e r da li se, kad i kako se odigrava is to rija svakog poje d in a č n o g isp itiv a n ja — to je sudbina; a u oblasti onog što je saznano, to je n užnost za k o ju je, kod nas zapadn ih Evr o p lja n a , u o b ič a je n o ime kauzalitet. N eka čisti brojevi i p r e ts ta v lja ju , u je d n o j fizikalnoj formuli, kauzalnu nužnost; p o sto ja n je , p osta na k, životno t r a j a n j e je d n e te o rije je s te sudbina. Svaka činjenica, pa i n a jp ro s tija , sadrži već te oriju, č in je n ic a je n ep onovljivi utisa k na b u d n o biće, i sve zavisi od toga za koga je ta činjenica tu, ili za koga je bila tu, da li za čoveka antike ili Zapada, gotike ili baroka. Razm islim o kako deluje m u n ja na vrapca, a kako na p r ir o d n ja k a k o ji baš tada p o sm a tra , i koliko je u istoj »činjenici« za ovoga više sadržano nego u »činjenici« za onoga. D a n a š n ji fizičar i suviše lako zab o r a v lja da već i reči: količina, položaj, proces, prom en a stan ja, telo — . p r e ts ta v l ja ju specifično zapadn ja č k e slike, sa je d n im neizrecivim o se ć a n je m o njihovom značenju, o se ć a n je m koje je antičko m ili arablja n sk o m m iš lje n ju i o seć a n ju p o tp u n o tuđe, a koje sasvim vlada k a ra k te r o m n aučnih čin je n ic a kao takvih i' načino m saznavanja, a da i ne govorimo o tako zap letenim p o jm o v im a kao što su: rad, n apo n, kvant de258

ŠPENGLER Propast Zapada lovanja, količina toplote, v ero v a tn o ća ,1 od k o jih svaki za sebe sadrži pravi mit o prirodi. Mi takve mislene tvorevine osećam o kao re z u lta t b e sp ris tra s n o g ispitivanja, a u izvesnim prilik a m a i kao konačne. Fina glava iz Arhimedova vre m e n a tvrdila bi, posle tem eljito g s tu d ira n ja m o d e rn e teoriske fizike, da joj je n epojam no kako neko može sm a tra ti tako proizvoljne, groteskne i z b u n je n e p re ts ta v e kao nauku, i jo š uz to kao nužne zak ljuč k e p rik a z a n ih činjenica. N aučno opdavdani zaključci bili b i . . . — i on bi sad sa svoje strane, na osnovu istih »činjenica« ali njego vim okom viđenih i u n je g o v o m duhu izobraženih, izvukao i razvio takve teorije ko je bi naši fizičari saslušali sa začuđenim osmehom. A kakve su osnovne pre tsta ve koje su se razvile u ukupnoj slici d a n a š n je fizike sa u n u tr a š n jo m doslednošću? Polarizovani svetlosni zraci, jo n i koji p u tu ju , delići gasa koji beže i koji b iv a ju b a ca n i u kinetičkoj teoriji gasa, m a g n e tsk a p o lja sile, električne s tru je i talasi — nisu li sve te p re tstav e skupa samo faustovske vizije, faustovski simboli, u n a ju ž e m srodstvu sa ro m a n sk o m o rn a m e n tik o m , sa s tr e m lje n je m naviše gotičkih građevina, sa vikinškim p o h o d im a preko nepoznatih m o ra i č e žn jo m K olum b a i K opern ik a? Zar nije ovaj oblikovni svet, ovaj svet slika, izrastao u tačnoj saglasnosti sa isto vrem en im u m e tn o stim a , perspektivističkim u lje n im slikarstvom i in str u m e n ta ln o m muzikom? Zar to n ije na š a stra sn a u p ra v lje n o st, patos treće dim enzije koji je dospeo do simboličkog izraza kako u slici duše tako i u p r e tsta v lje n o j slici p riro de?

2 Iz toga proizilazi da svemu »znanju« o prirodi, pa i ^ n a je g z a k tn ije m , leži u osnovi j e d n a religiozna vera. Čista m ehanika, na ko ju ima da se svede p riroda, kako to označava kao svoju k r a j n j u svrhu zap ad njačka fizika, svrhu k o jo j služi p o m e n u ti slikovni jezik,

1 U drugom osnovnom stavu termodinamike, u obliku koji je dao Bolcman: »Logaritam verovatnoće jednoga stanja srazmeran je entropiji toga stanja«. Ovde svaka reč sadrža jedno potpuno gledište na prirodu, koje se ne može opisati nego samo osetiti. 259

RO PAST ZAPADA Faustovsko i apolinisko saznanje prirode p re tp o s ta v lja dogmu, n a im e religioznu sliku sveta iz gotičkih vekova, kroz k o ju ona i p o sto ji kao duhovna svojina z a p a d n ja čk o g k u ltu rn o g čovečanstva, i to samo njegova. Ne p o sto ji n a u k a bez nesvesnih pretpostavki ove vrste, nad k o jim a ispitivač ne m a nikakve moči, a k oje se mogu dovesti do u n a j r a n i j e dane buđ e n ja kulture. Ne postoji nauka o prirodi bez prethodne religije. U to m e n e m a nikakve razlike između katoličkog i m a te rija listič k o g nazora o prirodi: oni isk a z u ju isto, sam o dru gim rečima. I ateističko ispitivan je p riro d e im a religiju; m o d e rn a m e h a n ik a je, deo po deo, o tslik a v an je verskog sagledanja. > P re d ra s u d a gradskog čoveka, koji je sa Talesom i B eknom dospeo do vrha jo n ik e i b a ro k a , dovodi kritičku n a u k u do oholog s u p ro s ta v lja n ja p re m a ranoj relgiji tla koje je jo š bez gradova, do n a d m o ć n o g stava p re m a stvarima, do u v e r e n ja da ta nauka, i jedino ona, im a istinite m e to d e s a znanja i da je u pravu da i sam u religiju em p iričk i i psihološki o b ja sn i i »sa- > vlada«. No isto rija visokih k u ltu ra p o k a z u je da je »nauka« kasni i prolazni fenomen, koji p rip a d a jeseni i zimi tih velikih životnih tokova i da ona živi samo malo vekova, u antičk om kao i u indiskom , kineskom i a ra b lja n sk o m m iš lje n ju , kao i da se u tok u tih vekova n je n e m ogućno sti n a jz a d isc rp lju ju . Antička nau ka ugasila se izm eđu b ita k a kod Kane i Akciuma, i ustupila je m esto ponovo slici sveta »druge religioznosti«. Po tome, m oguće je predv id eti kada će z a p a d n ja čk o m iš lje n je o p riro d i dostići granicu svoga razvitka. Ništa nas ne op ravd ava da ovom du hovnom oblikovnom svetu dam o p re d n o st nad drugima. Svaka kritička n a u k a počiva, kao i svaki m it i svaka religiozna vera uopšte, na u n u ta r n jo j izvesnosti; n je n e tvorevine su samo druge građe i drugog tona, a nisu načelno različite. Svi prigovori koje n a u k a o p riro d i čini religiji p o g a đ a ju sam u tu nauku. Velika je p re d ra su d a kad se misli da će se ikada moći staviti »istina« nam e sto »antropomorfnih« pretstava. D rugih p re tsta v a sem an tro p o m o rfn ih uo p šte i nema. U svakoj uopšte m ogućoj p re tsta v i gleda se biće n je n o g tvorca. »Čovek je Boga stvorio po svojoj slici«: koliko to vredi za svaku istorisk u religiju, toliko isto sigurno vredi i za Svaku fizikalnu te o riju , pa/ m a kako ona b ila tobože dobro zasnovana. Antički istraživači zam išljali su prirodu svetlosti tako kao da se ona sastoji od telesnih 260

ŠPENGLER Propast Zapada pa-slika, koje idu ka oku iz svetlosnog izvora. Za arablja n sk o m išlje n je , n e su m n jiv o već i na persisko-jevrejskim visokim školam a u Edesi, Rezainu i P um baditi, a što je i za Porfirija ne p o sred n o dokazano — boje i oblici stvari bili su pripisivani, na m agiski (»duhovni«) način, su p sta n c ija ln o p re ts ta v lje n o j »sili viđenja« k o ja počiva u očnim ja b učicam a.' Tako su učili Ibn al Haitam, Avicena i k rug »Iskrene b ra ć e « . 1 Da je svetlost sila — • impetus — to su već oko 1300 sebi p re tsta v lja li sonskog i pron a la ž a ča k o o rd in atn e g eom etrije, Nikole konskog i pro2nala z ača k o o rd in a tn e geom etrije, Nikole O rezm anskog. 2 Svaka k u ltu r a obrazovala je sopstvenu svoju g rupu slika o p rocesim a, k o ja je istinita samo za n ju i k o ja o sta je kao takva onoliko koliko k u ltu ra živi i o stv a ru je se po svojim u n u ta r n jim mogućnostima. A kad se k u ltu r a završi i time se stvaralački elem enat, uobrazilja, simbolika, ugase, onda o s ta ju »prazne« formule, .k ostur m rtv ih sistema, koji ljudi stranih k u ltu ra doslovno oseća ju kao besm isle n i bez vrednosti, m ehanički ga z a d rž a v aju ili pre ziru i zaboravljaju. B rojevi, formule, zakoni, .ne znače ništa, nisu ništa. Oni m o r a j u im ati telo, k oje im samo i je d in o može dati je d n o živo ljudstvo, živeći u n j im a i sa n jim a , izražav ajući se u n jim a , u z im a ju ć i ih izn utra u svoj posed. O tuda i ne p o sto ji apso lu tn a fizika, nego samo p ojed in e fizike, koje se p o j a v lju ju i n e s t a ju u okvirim a p o je d in ih kultura. »Priroda« antičkog čoveka našla je svoj najviši u m e tn ič k i simbol u nagoj statui; iz n je je dosledno izrasla statika tela, fizika bliskosti. A ra b lja n sk o j kulturi p rip a d a a ra b e sk a i pećinsko za sv ođ a va nje m ošeja; iz tog o se ć a n je sveta n a sta la je alhemija sa pretstav om o ta ja n s tv e n o d e lu ju ć im su p stan c a m a , kakav je bio i » m erk ur filozofa«, koji nije ni m a te r ija ni svojstvo, nego nešto što na m agiski način leži u osnovi šarenob o jn o g bića m etala, nešto što m ože da iz d e jstv u je pretv a ra n je je d n o g m e ta la u d ru g i. 1 »Priroda« faustovskog čoveka, n a jz a d , stvorila je dinamiku bezgraničnog pro-

1 E. Wiedemann, Vber die Naturwiss. bei den Arabern (1890). F. Strunz, Gesch. der Naturwiss. im M ittelalter (.1910)2 S. 58 f.

.

P. Duhem, Etudes sur Leonard de Vinci (1915). M. Bertheleot,Die Chemie im Altertum und M ittelalter (1909) S. 64 f

\

261

PROPAST ZAPADA Faustovsko i apolinisko saznanje prirode stora, fiziku daljine. Onoj prvoj »prirodi« p r ip a d a ju pre tsta v e o materiji i obliku; onoj dru goj, sasvim spinozistički, p retsta v e o supstancama i o n jih o v im vidljivim ili p o ta jn im atributima;2 a onoj trećoj pretstave o sili i masi. Apoliniska te o rija je m irn o posm atranje , m ag isk a je ćutljivo z n a n je o »blagodatnim sredstvima« alhem ije (i tu se može po znati religiozno poreklo mehanike), a faustovska je, od m a h od početka, radna hipoteza. Grk se pitao o suštini vidljivoga bića; mi se p ita m o o m og ućnosti kako da ovladam o nevidljivim pogonskim silam a p o s ta ja n ja . Ono što je za Grka bilo u ta p a n je u očiglednost, u t a p a n je pu no ljubavi — • to je za nas nasilno ispitivanje prirode, m etodički e ksperim ent. , Pa kao što su p o s ta v lj a n ja p ro b le m a i m etode sim boli je d n e i samo te je d n e kulture, isto tako su i osnovni p o jm ov i isti takvi simboli. Antičke pra-reči; ansipov, dpxr), popcpfj, i)Xrj, neprev od ljiv e su na naše jezike: dpxrj prevesti sa »pra-materija« znači o tstra n iti apo linisku sadržinu, a ostatak, golu reč, izgovoriti sa o se ć a n jem o je d n o m sasvim stra n o m zn a č e nju. Ono što je antički život video kao »kretanje« u p rosto ru, to je on shvatio kao dlloiojoig, kao p r e m e š ta n je tela s m e sta na mesto. A mi smo izvukli p o ja m »proces« iz načina na koji v iđ e n je m d oživ lju je m o k re ta n je , iz reči procedere, stupati nap red, čime je izražena sva energija u p ra v lje n o sti, bez k o je je za nas nem oguće ikakvo ra z m iš lja n je o p riro d n im pojavam a. Antička kritika p riro d e p re tsta v ila je vidljiva a gregatna s ta n ja k.ao pra-različitost, kao čuvena četiri E m p e d o k lo v a elementa, naime: čvrsto telesno, ne-čvrsto telesno i netelesn o .3 A rab ljanski »elementi« sadrže se u p re ts ta v a m a o ta jn im sastavim a i k o n ste la c ija m a koje o d r e đ u ju poja v u stvari za oko. P o k u š a jm o da se približim o ovom načinu osećanja, pa ćem o naći da su p ro tn o st između čvrstog i tečnog znači sasvim nešto drugo za je d n o g

2 Za metale »merkur« je načelo sups tanci jalnog karaktera (sjaj, rastegljivost, topljivost), a »sulfur) načelo atributivnih proizvođenja (gorenje i preobražavanje); upor. Strunž, Gesch. der Naturwiss. im M ittelalter (1910) S. 73 f 3 Zemlja, voda vazduh. Tome pridolazi, za antičko oko, kao četvrti element i vatra. Ona je najsnažniji mogući optički utisak, te stoga i ne dozvoljava antičkom duhu da i n a jm anje posum nja u njenu telesnost.

ŠPENGLER Propast. Zapada Aristotelovog učenika, a sasvim drugo opet za je d n o g Sirjanina; naime: tam o znači stepene telesnosti, a ovde m agiske atribute. Tako p o s ta je slika hemiskog elementa, one vrste m agiskih supstanci ko je se pojavljuju iz stvari je d n o m ta ja n s tv e n o m kauzalno šću pa opet uviru u n jih, i koje, šta više, podležu u tic a jim a zvezda. A lhemija sadrži u sebi d ubo ku n a učnu s u m n ju u plastičku stva rnost stvari, u somata grčkih m a te m a tič a ra , lizičara i pesnika; te stvari alhem ija rastv a ra , razorava, da bi p ro n a šla t a jn u n jih o v e suštine. To je pravo ikonoborstvo, kao ono u islamu i kod vizantinskih bogomila. Tu se otkriva duboko n e v e ro v a n je u opipljivi lik u kom e se p o ja v lj u je priroda, u taj lik koji je Grcim a bio osveštan. Spor oko ličnosti H ristov e na svima ran im koncilima, koji je odveo do c e p a n ja nestor ija n a c a i monofizita, je s te alhemistički problem. Nije d n o m antičk om fizičaru ne bi na um palo da ispitu je stvari i da odriče ili un išta v a n jih o v op ažajn i oblik. Zato i nem a antičke hernije, kao što nije bilo ni antičke te o rije o supstanci Apolona i o n a činim a njegovog p o ja v ljiv a n ja . H e m isk a m e to d a a ra b lja n sk o g stila znak je nove svesti o svetu. N je n o p r o n a la ž e n je vezu je se za ime onog zagonetnog H e rm e sa Trism egista koji je, izgleda, živeo u A leksandriji istovremeno sa Plotinom i Diofantom, osnivačem algebre. Tada je o d je d n o m sa meh a n ičk o m statikom , apoliniskom n a u k o m o prirodi, bilo svršeno. A opet isto vrem eno sa k o načnim oslobođen je m faustovske m a te m a tik e preko N ju tn a i L a jb n ic a oslobodila se i z a p a d n ja č k a hernija' svog a ra b lja n sk o g oblika preko Štala (1660— 1734) i n jegove te o rije o fiogistonu. I je d n a i dru g a p o s ta ju čista analiza. Već Paracels (1493— 1541) preo brazio je m ag isk u te ž n ju za p r a v lje n j e m zlata u lekarsko-naučnu. Tu se oseća prom e n je n o o se ća n je sveta. R obert B ojle (1626— 1691) stvorio je zatim analitičku metodu, a tim e i zapadno-evropski pojam o elementu. Ali, ne tre b a se varati: ono Što se zove z a s n iv a n je m m o d e rn e hernije, čije su epohe obeležne im e n im a Štala i Lavoazjea, to nije izob ra ž a v a n je »hemiskih« misli, ukoliko pod tim razume1 Z a v re m e g o tič k ih vekova, u p r k o s š p a n s k o g d om in ik a n c a A r n a ld a od V ilanove ( f 1311), ova h e rn ija n e m a nik ak v o g s t v a ra la č k o g z n a č a j a , k a d a se u p o re d i sa m a tem a tič k o - fizikalnim i s t r a ž i v a n je m .

263

RO PAST ZAPADA Faustovsko i apolinisko saznanje prirode vam o alhem ističke nazore o prirodi. Ta nova hernija je kraj prave hernije, n je n o r a s tv a r a n je u ob uhvatni sistem čiste dinamike, n je n o p o d re đ iv a n je onom meh a n istič k o m gledištu o p riro d i k oje su zasnovali Galilej i N ju tn u doba baroka. E m pedok lo vi elem enti ozn a č a v a ju telesne odnose, a elem enti iz Lavoazjeove teorije sago rev anja (1771), k o ja je sledovala otk riću kiseonika (1771), o zn a ^a v a ju sistem energije pristupačan čovečjoj volji. »Čvrsto« i »tečno« p o s ta ju označav a n ja za napo n sk e odnose m eđ u m o lekulim a, Naše analize i sinteze ne s ta v lja ju priro di p ita n ja niti je nago varaju, već je p risilja v a ju . M oderna hernija je poglavlje m o d e rn e fizike dela. Ono što mi zovemo statika, hernija, dinam ika, sve isto riska ob eležavanja bez du bljeg smisla za d a n a š n ju n a u k u o prirodi, je s u tri fizikalna sistema apoliniske, magiske i faustovske duše, svaki izrastao u svojoj kulturi, svaki u svom v a ž e n ju ograničen na j e d n u kulturu. Tome o d g o v ara ju m a te m a tik e euklidovske geometrije, algebre, više analize — i u m e tn o sti statue, arabeske, fuge. Ako se te tri vrste fizike hoće da razlik u ju po svom s h v a ta n ju p ro b le m a k r e ta n ja , onda imamo m ehanički p o re d a k stanja, ta jn ih sila, procesa, a uz te tri vrste fizike mogla bi, i m orala, svaka druga k u ltu r a na p o re d o da stavi opet d rugu v rstu fizike.

3 T ežnja ljudskog, uvek kauzalno n a stro je n o g , mišlje n ja da svodi sliku p riro d e na n a j p r o s t i j e m oguće k vantitativ ne oblikovne jedinice, koje d o z voljavaju kauzalno shv atanje, m e re n je , b r o ja n je (ukratko mehanička razlikovanja) — ta te ž n ja dovela je u antičkoj, zap a d n ja č k o j i u svakoj drugoj uo pšte m ogućoj fizici nužno do nauke o atom im a. O indislcoj i kineskoj nauci o ato m im a znam o samo da su n e k a d a postojale; a ra b lja n sk a je tako k om plik ov ana da n je n o pretstavlja n je izgleda danas jo š p o tp u n o nem oguće. A između apoliniske i faustovske p ostoji duboko-sim bolička suprotnost. 1 Antički atomi su minijaturni oblici, a 1 z a p a d n ja čk i su minimalni kvanti, i to kvanti energije; tam o je osnovni uslov slike op a ža jno st, čulna bliskost, ovde apstrakcija. Atom ističke pretsta v e m o derne fizike, koji264

ŠPENGLER Propast Zapada m a p r ip a d a ju i 1 te o rija elektrona i te o rija kvanta iz term o dina m ik e , sve više i više p r e ts t a v lja ju onu — čisto faustovsku — unutrašnju o p a ž a jn o st k o ja se zahteva i u p o je d in im o blastim a više m ate m a tik e , kao u ne-euklidovskim g eo m e trija m a ili u te oriji grupa, a ta o p a ž a jn o st laiku ne stoji na ra spoloženju. Dinamički kvant je r a s p r o s tr to s t bez obzira na svaku čulnu osobinu, j e d n a a p stra k c ija ko ja izbegava svaki odnos prema oku i čulu p ip a n ja i za k o ju izraz »oblik« nem a nikakvog smisla; nešto, dakle, što sebi ne bi mogao pre tsta v iti je d a n antički ispitivač prirode. To važi već o L ajbn ico vim m o n a d a m a , pa onda, u najv ećo j meri, o slici k o ju je stvorio R uterford o finoj stru k tu ri atom a (sa jez g ro m od pozitivnog elektriciteta i planetarnim sistem om negativnih elektrona), a k o ju je sliku Nils B or sjedinio sa Plankovim e le m e n ta rn im delatnim kv antom , te stvorio n o v u .2 Leukipovi i Dem okritovi atom i bili su različiti po obliku i veličini, dakle čiste plastičke jedinice, te samo u takvom sh v ata n ju , kao što i ime kazu je, »nedeljivi«. Atomi z a p a d n ja č k e fizike, čija »nedeljivost« im a sasvim drugi smisao, jeđnače se sa figurama i te m a m a u muzici. N jih o v a »suština« sastoji se u tr e p e r e n ju i z ra č e n ju ; n jih o v odnos p re m a p r iro d n im p ro c e sim a je s te odnos m otiva pre m a stavu. Antički fizičar is p itu je izgled, a z a p a d n ja č k i dejstvo ovih p o s le d n jih slikovnih elem en ata onoga što je postalo. To znače tam o osnovni p o jm o v i m a te rije i oblika, a ovde osnovni p ojm ov i k a p a citeta i intenziteta. Postoji stoicizam i socijalizam atoma. To je defin icija statičko-plastičke i d inam ičko -kon trap un ktske. p re tsta v e o atom im a, k oja u svakoj definiciji, u svakom zakonu, vodi ra č u n a o svom srodstvu sa tvorevin a m a p r ip a d a ju ć e etike. Množina zbrkanih, nabacan ih , atom a D em okritovih, koji trp e i b iv a ju gurani i potiskivani (kao Edip) od slepog slu č a ja (a koji i Demokrit i Sofokle n a z iv a ju avdArj) — i, n a su p ro t tome, sistemi a p s tr a k tn ih tačak a sile, koji d elu ju kao jed in stvo), agresivni, sa v la đ u ju ć i p r o s to r energetički (kao »polje«), p o b e đ u ju ć i n ap ore kao M akbet: iz tog osnovnog o se ć a n ja p o sta le su obe m e h a n ičk e slike prirode. Po Leukipu, atom i lete po praznini, »sami od sebe«; ! Pošto je već Helmholc pokušao da objasni pojave elektrolize pretpostavkom atommističke strukture elektrici te^a. M. Born, Aiifbau der Materie (1920). S. 21. 2 6 5

RO PAST ZAPADA Faustovsko i apolinisko saznanje prirode D em okrit p o s ta v lja kao oblik p r o m e n e m e sta samo udar i protiv-udar; Aristotel o b j a š n ja v a p o je d in a č n a kreta n ja kao slučajn a; u E m p e d o k la n alazim o označavan ja lju b a v i m rž n ja ; u Anaksagore s a s ta ja n je i rastaja n je . Sve su to i elem enti antičke tragike. Tako se odnose figure na sceni atičkog pozorišta. To su, dakle, i oblici bića antičke politike. Tu nailazimo na one sićušne gradove, političke atome, u dugom nizu položene po o strvim a i na obalam a, od k o jih svaki lju b o m o rn o p o sto ji sam za sebe, pa ipak večno p o tr e b u j e naslon, svaki odv ojen i ćudljiv do k a rik a tu re , b a c a n tam o-am o od ne-planskih, n e u re đ e n ih d o g a đ a ja antičke isto rije / danas dignut a sutra uništen. A n a s u p r o t n jim a stoje dinastičke države 17 i 18 veka, politička »polja sile«, gledajući dalekovido iz delatnih c e n ta ra kab in e ta i velikih d iplom ata, planski u p r a v lja n e i gospodaiene. Samo iz ove su p ro tn o sti dveju duša razum ećerno i duh antičke i duh z a p a d n ja č k e istorije; i atom ističku osnovn u sliku o b e ju fizika razu m e v a m o samo iz ovog -sravnjivanja. Galilej, koji je stvorio p o ja m sile, i Milećani, koji su stvorili p o ja m apxv, D em ok rit i Lajbnic, A rhim ed .i Helmholc, je s u »savremenici«, članovi istog duhovnog s t u p n ja sasvim različitih kultura. Ali u n u t a r n j a srod no st teo rije a to m a i etike ide i dalje. Pokazano je bilo kako faustovska duša, čije je biće u sav lađivan ju očiglednosti, čije je osećanje u sa m lje n o st, čija je č ežn ja b e s k r a jn o s t, kako ta duša p o s ta v lja tu p o tre b u za u sa m lje n o š ć u , daljin om , odvojenošću, u sve svoje stvarnosti, u svoj javni, duhovni i u m e tn ič k i oblikovni svet. Taj »patos distance«, da u p o tr e b im o Ničeov izraz, stran, je baš za antiku, u kojo j sve što je ljud sko p o tr e b u je blizinu, naslon, zajednicu. To je ono što ra z lik u je duh b a r o k a od d uha jonike, k u ltu r u »ancien regime«-a od k ultu re Periklove Atine. A taj patos, koji ra z lik u je h e ro jsk o g delatelja od h e r o jsk o g trpioca, p o j a v lju je se opet u slici zapadn ja č k e fizike: kao napon. To je ono čega n ije bilo u nazoru D em okritovom . Načelo u d a ra i p roti v-udara sadrži n eg a c iju sile k oja vlada p r o s to ro m i k o ja je sa p r o s to r o m identična. U slici antičke duše nem a, dosledno tome, elem enta volje. Iz m e đ u antičkih ljudi, država, gledišta na svet, n e m a u n u ta r n je g napona, uprkos svađi, zavisti i m ržnji. N e m a duboke p o tre b e za o ts to ja n je m , u sa m lje n o šć u , n a d m o ć n im m iro m — pa sledstveno n e m a n a p o n a ni izm eđu atom a antičkog ko2 6 6

ŠPENGLER Propast Zapada Miiosa. Načelo n apona, razvijeno u te oriji p ote n c ija la , po tpu no n e p ren o šljiv o na antičke jezike, pa dakle i u antičku misao, postalo je tem elj m o d e rn e fizike. Ono sadrži je d n o izvlačenje z a k lju č k a iz p o jm a o energiji, za k lju č k a o volji za moći u prirodi, i zato je za nas isto toliko nužno koliko je za antičke ljude nemoguće.

4 Svaka n a u k a o atom im a, p re m a tome, je s te m it a ne iskustvo. U n je m u je k u ltu ra , teorisk om oblikovnom snagom svojih velikih fizičara, otkrila svoju najt a jn i ju suštinu, sebe samu. K ritička je p re d r a s u d a da postoji r a s p r o s tr to s t po sebi, nezavisno od o se ć a n ja oblika i o se ć a n ja sveta u onoga koji saznaje. V e ruje se da se život može isključiti; z a b o ra v lja se da se saznavanje p re m a saznanom e odnosi kao prav a c prem a p ro sto rn o sti, i da tek živi prav ac proteže u dubinu i u d aljin u i p re tv a ra u p r o s to r ono što smo osetili. »Saznana« s tr u k tu r a r a s p r o s trto g a je s te simbol suštine bića k oje ima da se sazna. Na r a n ije m je d n o m m e stu bilo je ukazano na odlučni značaj doživljaja dubine, koji je istovetan sa buđ en jem duše, pa dakle i sa stv a ra n je m s p o lja šn je g sveta koji toj duši pripada. P rem a tome, u čisto čulnom o se ć a ju nalaze se samo dužina i širina; d ubina se dodaje živim aktom tu m a č e n ja , koji se vrši n a jp risn ijo m nu žn o šć u i koji — kao i sve živo — im a pravac, p o k re n u to st, n e o b rtljiv o st (svest o tom e čini p ra vu sadržinu reči »vreme«), te se tim e stvara stvarnost, svet. Sam život ulazi u doživljeno kao treća dimenzija. Dvostruki smisao reči »daljina«, kao vidik i kao budućnost, o d a je d ub lji smisao ove dim enzije, k oja tek kao takva izaziva p ro sto rn o st. Ukočeno, tek prošlo pos la ja n je je s te ono što je postalo; ukočeni, tek prošli /ivot je s te p r o s to r n a d ubina saznanoga. D ek a rt i Parm enid slažu se u tom e da su m iš lje n je i biće, to je s t ono što je p r e ts ta v lje n o i ono što je r a s p ro strto , istoVetni. Cogito, ergo sum samo je form ulisan je doživljaja dubine: j a saznajem , dakle j a sam u prostoru. Ali u stilu ovog saznavanja, pa dakle i saznanoga, dolazi do izražaja pra-sim bol p o je d in a č n e kulture. Izvršeno ra s p r o s tir a n je , u antičkoj svesti, to je čulno-telcsna sadašnjica; u z a p a d n ja č k o j, stalno r a stu ć a p ro s to r n a 2 6 7

RO PAST ZAPADA Faustovsko i apolinisko saznanje prirode tra n s c e n d e n cija , tako da se, postep eno , iz ra đ u je sasvim nečulna po larn o st k a p a c ite ta i intenziteta, za razliku od antičko-optičke p o larn o sti oblika i m ate rije . Ali iz toga sleduje da se živo vrem e ne može jo š j e d a n p u t p ojav iti u krugu već saznanoga. Ono je već ušlo u saznano, u »biće«, kao dubina, i tako su trajan je, tj. bezvrem enost, i r a s p ro s tr to s t istovetni. Saznavan je, i je d in o ono, ima oznaku pravca. Vrem e fizikalno, zam išljeno, m erljivo, čista, dim enzija, to je nesporazum. P ita n je je samo može li se taj ne sp ora z um izbeći ili ne. Neka se stavi ma u kom fizikalnom zakonu n am e s to »vreme« reč »sudbina«: osetiće se da u k rug u čiste »prirode« nije reč o vrem enu. Oblikovni svet fizike dopire u p rav o toliko koliko srodni svetovi b ro je v a i p ojm ova, a videli smo da, u p rk o s Kantu, ne p o sto ji ni n a j m a n j i odnos, m a koje vrste, izm eđu mate m a tič ko g b r o ja i vrem ena. No tom e protivreči činjenica kretanja u slici sveta oko nas. To je nerešeni i nerešljivi p rob lem Eleaćana: biće, ili m išlje n je , i kretan je ne mogu zajedno. K r e ta n je »nije« (»privid je«). I tu n auk a o p riro d i po drugi p u t p o s ta je dogmatička i m itološka. U rečim a »vreme« i »sudbina«, za onoga ko ih in stinktivno u p o tr e b lju je , d o d ir u je se sam život u svojoj n a jd u b lj o j dubini, sav život, ko ji se ne m ože odvojiti od doživljenoga. A fizika, razum koji posm atra, mora da ih razdvoji. Doživljeno »po sebi«, zam išljeno kao od vojeno od živog akta posm atračevog, p ostalo o b je k to m , m rtvo , anorgansko, ukočeno — to je sad »priroda«, nešto što se može m a te m a tič k i iscrpsti. U tom e smislu je saznanje o prirodi je d n a delatnost koja meri. M eđutim : mi živimo i onda kada posm atram o, pa i ono što p o sm a tra m o živi sa nama. Onaj potez u slici p riro d e k ojim ta p riro d a ne samo da »jeste«, od tr e n u tk a do trenu tk a, nego i »biva« (»postaje«) u n e p re k id n o j stru ji oko nas i sa nama — to je znak da b u d no biće i njegov svet p r ip a d a ju jedno drugome. Taj potez zove se k re ta n je , i on protivreči priro di kao slici. On p r e tsta v lja istoriju te slike, a iz toga izlazi: tačno onako kako je naše ra z u m e v a n je govornim je z ik om izvučeno iz o sećanja, kako je matematički p ro s to r izvučen iz svetlosnih otpo ra, »stvari«, tako je i fizikalno vre m e izvučeno iz u tisk a k re tan ja . »Fizika« istra ž u je »prirodu«. Sledstveno, ona pozn a je vrem e samo kao duž. Ali svaki fizičar živi posred istorije te prirode. Sledstveno, on je p rim o ra n da 2 6 8

ŠPENGLER Propast Zapada shvata k r e ta n je kao količinu k o ja se može m atem atički utvrditi, kao im e n o v a n je čistih brojeva, dobivenih u e k sp e rim e n tu i n ap isa n ih u formulama. »Fizika je po tp u n o i p ro sto opisivanje kretanja« (Kirhof). To je uvek bila n j e n a nam era. Ali ne radi se o k r e ta n ju u slici, nego o k r e ta n ju slike. K r e ta n je u okviru fizikalno shvaćene p riro d e n ije n išta drugo do ono metafizičko nešto kroz ko je tek n a s ta je svest o »zatim«, o sled o v a n ju u vrem enu. Saznano je b ezvrem ensk o i strano je k re ta n ju . To znači »biće onog što je postalo«. Iz organskog niza onog što je saznano d o bija se utisak k re ta n ja . Sadržina ove reči ne d o d iru je fizičara kao »razum«, već kao celoga čoveka, čija stalna funkcija nije »priroda«, već ceo svet. A to je svet kao istorija. »Priroda« je izraz kulture. Svaka fizika je o b ra đ iv a n je p ro b le m a k re ta n ja , u kom e leži i sam p ro blem života, ne kao da bi on je d n o g a dana bio rešljiv, nego baš iako je i baš zato što je nerešljiv. T a jn a k r e ta n ja budi u čoveku strah od smrti. Ako p re tp o sta v im o da je saznan je o p rirodi neka fina vrsta sam o-saznanja — • gde se p riro d a ra zum e kao slika, kao ogledalo čoveka — onda p o k u š a j da se resi p ro blem k r e ta n ja je s te p o kušaj s a zn a n ja da uđe u trag svojoj sopstvenoj ta jn i, svojoj sudbini.

?

5

U to m e može uspeti samo fiziognomički ta k t kada p o sta n e stvaralački: to se oduvek dešavalo u umetnosti, a n a jp r e u tragičkom pesništvu. K r e ta n je z b u n ju je samo čoveka koji misli; za onoga koji sagleda ono je samo po sebi razum ljivo. No savršen sistem mehaničkog gledišta na p riro d u nije fiziognomika, nego baš sistem, tj. čista p ro s to rn o st, u re đ e n a b ro jn o i logički, n išta živo, već nešto što je po stalo i mrtvo. Gete, koji je bio p e sn ik i nije um eo da računa, stoga je i prim etio: »Priroda n em a sistema; ona ima, ona je s te život i sledo van je iz nepoznatog središta ka nesaznatljivoj granici«. A za onoga ko p riro d u ne doživlju je nego je saznaje — ona ima sistem, ona jeste sistem i ništa više, pa je, sledstveno, k r e ta n je u n jo j jedna p rotiv rečno st. Može se ta p ro tiv re č n o st p okriti veštačkim form u lisan jem : ali u osnovnim pojmovima ona živi i nadalje. D em okritov u d a r i protiv-udar, Aristo2 6 9

ŠPENGLER Propast Zapada telova enteleb ija, p o jm ovi o sili počev od impetus-a »okamista« oko 1300 pa do elem e n ta rn o g kva n ta delov a n ja te o rije z ra č e n ja od 1900 — svi skupa sadrže tu p ro tivrečno st. Neka se k r e ta n je u okviru je d n o g fizikalnog sistem a označi kao starenje tog sistem a — a on odista stari, naim e kao doživljaj p o sm a tra č e v — pa će se ja s n o osetiti ono k ob n o i sudbinsko u reči »kretanje« i u svima odatle izvedenim p re tsta v a m a sa njihovom nerazorivom organskom sadržinom. M ehanika ne bi smela da im a nikakv a posla sa sta re n je m , pa sledstveno ni sa k re ta n je m . Dakle, ne može p o sto ja ti zatvorena i za o k ru g lje n a m e h a n ik a bez p ra z n in a — j e r bez p ro b le m a k r e t a n j a ne može se uop šte ni zamisliti neka n a u k a o prirodi: ma gde — nađe se uvek organska ishodna tačka sistema, onde gde u nj p r o b ija nep o sre d n i život, p u p č a n a vrpca po m o ć u k o je se duhovno čedo vezuje za m a jč in život, ono što se misli — za onoga koji misli. Tu u p o z n a je m o osnove faustovskog i apoliniskog sa z n a n ja p riro d e sasvim sa druge strane. Ne p o sto ji čista priroda. U svakoj im a nečeg suštastveno istoriskog. Ako je čovek a-istoričan kao Grk, čije sveukupne utiske sveta usisava čista ta čkolika s a d a š n jo st — onda će slika p rirod e biti statička, z atvorena u sebe u svakom p o je d in a č n o m tre n u tk u , naim e protiv b u d u ć n o sti 1 prošlosti. Vreme kao količna ne p o ja v l ju je se u grčkoj fizici, kao ni u A ristotelovom p o jm u entelehije. Ako je čovek n a s tro je n istoriski, n a s ta je dinamička slika. B roj, granična v red no st onoga što je postalo, postaje u a-istoriskom sluč a ju mera i količina, a u istoriskom funkcija. Meri se samo ono što je sa d a n je i prisutno ; prati se u svom to k u samo ono što ima prošlost i bud ućno st. Ova razlika p rik riva u n u t a r n j u protivrečnost k o ju p ro b lem k r e ta n ja sadrži u antičkom fo rm ira n ju teorije; a u z a p a d n ja č k o m ta razlika ister u je pro tivrečnost na videlo. I s to r ija je večno p o s ta ja n je , dakle večna budućnost; p riro d a je ono što je postalo, dakle večna prošlost. Sledstveno, ovde se desilo čudno je d n o o brtan je : čini se kao da je u k in u t p rio rite t p o s ta ja n ja p re d onim što je postalo. Duh k oji gleda unazad iz svoje sfere, iz onoga što je potsalo, obrće aspekt života; iz ideje o sudbini, k o ja u sebi ima svrhu i b u d ^ ć n o st, p o s ta je m ehaničko načelo uzroka i posledica, Čije težište leži u prošlome. D uh z a m e n ju je , po rangu, v rem en ski «ži2 7 0

RO PAST ZAPADA Faustovsko i apolinisko saznanje prirode vot i p ro s to rn i doživljaj i p o sta v lja vrem e kao duž u p ro sto rn i sistem sveta. Dok iz prav ca sled uje prostiranje, kao događaj koji form ira svet, a iz života ono što je p ro sto rn o , lju d sk o ra z u m e v a n je stavlja život kao proces u svoj ukočeni, pretstavljeni prostor. Za život, p ro s to r je n ešto što p rip a d a životu kao funkcija; za duh, život je nešto što je u prostoru. Sudbina znači »kamo«?, kauzalitet znači »otkuda?« N aučno zasnivati, to znači tražiti »razloge« polazeći sa onoga što je postalo i ostvareno, idući un a z ad m ehan ički shvaćenim p u te m (p o sta ja n je kao duž). Ali, ne može se živeti unazad, m ože se samo misliti unazad. N ije o brtljivo vreme, niti je o b rtljiv a sudbina, nego samo ono što fizičar naziva »vreme«, ono što on stav lja u svoje formule kao deljivu, po m o gu ćstvu negativnu i im a g in a rn u »količinu«. Tu p o m e t n ju oduvek smo osećali, iako je retko ko p o jm io n je n o poreklo i n je n u nužnost. U oblasti antičkog isp itiv an ja prirode, Eleaćani su nužnosti da se p riro d a z a m išlja u k r e t a n j u suprotstavili logički uvid da je m iš lje n je biće, pa da su saznano i r a s p r o s tr to identični, te p re m a tom e da su saznanje i p o s to ja n je nezdruživi. N jihovi prigovori nisu nik a d a bili oboreni, neoborivi su, ali oni nisu omeli razvitak antičke fizike, k o ja je kao zraz apoliniske duše bila n e o p h o d n a te i uzvišena iznad logičkih protivrečnosti. U oblasti klasične m e h a n ik e ba ro k a, k o ju su osnovali Galilej i N ju tn , uvek se i n e p re sta n o tražilo b e s p re k o rn o rešen je u din a m ič k o m smislu. I s to r ija p o jm a o sili, čija u b e sk ra j p o n a v lja n a definicija označava stra sn o st mišlje n ja koje je ta teškoća bila dovela u p ita n je , nije ništa drugo do isto rija p o k u š a ja , da se k re ta n je u potpu no sti fiksira, m a te m a tič k i i pojm ov no. P oslednji z načajni p o k u ša j, koji nužno n ije ' uspeo kao ni svi ostali, nalazi se u H ercovoj mehanici. H erc je p okušao, m a d a n ije otkrio pravi izvor zab un e — • što, u ostalom , n ije uspelo n ije d n o m fizičaru — • da p o tp u n o isklju či p o ja m o sili, tačno osetivši da se n e d o sta ta k svih m e h a n ič k ih sistem a im a da traži u j e d n o m e od osnovnih pojm ova. H teo je da izgradi sliku fizike sam o na količ ina m a vrem ena, p ro s to r a i mase, ali n ije p rim e tio da je baš vrem e samo, koie je ušlo kao faktor prav c a u p o ja m o sili, bilo organski elem ent bez koga se ne može iskazivati dinam ička teorija i sa k o jim čisto re š e n je ne uspeva. Pa i bez obziV • . A 271

ŠPENGLER Propast Zapada r a n a to , p o j m o v i sile, m a s e i k r e t a n j a č i n e j e d n o dogm a t s k o j e d i n s t v o . O n i se t a k o m e đ u s o b n o u s l o v l j u j u da p rim e n a je d n o g a već sadrži u sebi i o b a druga. U a n t i č k o j p r a - r e č i apxti s a d r ž i se sve a p o l i n i s k o s h v a t a n j e p r o b l e m a k r e t a n j a , a u p o j m u o sili sv e z a p a d n j a č k o. P o j a m m a s e s a m o j e d o p u n a p o j m u sile. N j u t n , d u b o k o r e l i g i o z n a p r i r o d a , s a m o j e iz r a z i o f a u s t o v s k o o s e ć a n j e s v e t a k a d a j e g o v o r i o o m a s a m a k a o is h o d n i m t a č k a m a sile i n o s i o c i m a k r e t a n j a , d a b i u č i n i o r a z u m l j i v i m s m i s a o r e č i »sila« i » k r e t a n j e « . T a k o su m i s t i č a r i 13 v e k a s h v a t a l i B o g a i n j e g o v o d n o s p r e m a svetu. N j u t n j e o tk lo n io m etafizičk i e le m e n t sv o jim č u v e n i m »hypotheses non fn g o « 1, ali n j e g o v o z a s n i v a n j e m e h a n i k e j e p o t p u n o m e t a f i z i č k o . Sila je u meha-

ničkoj slici prirode zapadnjačkog čoveka ono što je u njegovoh slici duše volja, a u slici sveta beskrajno božanstvo. O s n o v n e m i s l i o v e fizik e b i l e su u č v r š ć e n e davn o p r e n o što se b i o i r o d i o p r v i fiz ič a r; o n e s u u našo j k u l t u r i le ž a le v e ć u n a j r a n i j o j r e l i g i o z n o j s v e s ti o svetu.

6 T i m e se s a d a o t k r i v a i r e l i g i o z n o p o r e k l o fizikaln o g p o j m a nužnost. R a d i se o m e h a n i č k o j n u ž n o s t i u o n o m e što m i d u h o v n o p o s e d u j e m o k a o p rir o d u , i ne s m e se z a b o r a v i t i d a o v o j n u ž n o s t i leži u o s n o v i d ru g a j e d n a , o r g a n s k a , s u d b i n s k a , u s a m o m e ž iv o t u . O v a d r u g a d a j e o b l i k , o n a p r v a o g r a n i č a v a ; o v a d r u g a sled u j e iz i n t i m n e i z v e s n o s t i , o n a p r v a iz d o k a z a : to j e r a z l i k a t r a g i č k e i t e h n i č k e , i s t o r i s k e i f i z ik a l n e lo gike. I u o k v iru n u ž n o s ti k o ju iz isk u je i p r e tp o s ta v lja n a u k a o p r i r o d i , n u ž n o s t i uzroka i posledice, p o s t o j e s a d a d a l j e r a z l i k e k o j e s u se d o s a d a u o p š t e i z m a k l e p a ž n j i . O v d e se r a d i o v r l o t e š k i m u v i đ a n j i m a , ali od n e d o g le d n o g zna čaja. S a z n a n je o p riro d i je fu n k cija s a z n a n j a o d r e đ e n o g s t il a , p a m a k a k o t u v e z u o p is iv a la filo zo fija. N u ž n o s t u p r i r o d i , p r e m a t o m e , i m a stil d u h a one kulture kojoj pripada — i tu p o č i n j u is to r i s k o - m o r f o l o š k e r a z l i k e . M o ž e se v i d e t i s t r o g a n u ž n o s t u p r i r o d i a d a se o n a i n e iz r a z i u p r i r o d n i m z a k o n i1 »Ne i z m i š l j a m h ipo teze« (Pr. pr S a o v i m p r e t s t a v a m a v r a ć a se m i t s k a o b l i k o v n a sn a g a f a u s to v s k e d u še s v o m e ish o d ištu . B aš ta d a k a d a su, u p o č e t k u g o ti k e , b il i s a g r a đ e n i p r v i m e h a n i č k i čas o v n i c i, s i m b o l i i s t o r i s k o g o s e ć a n j a s v e t a , p o s t a o j e m it o »R agnareku« o k r a j u sveta, o s u to n u bo g o v a. N e k a j e o v a p r e t s t a v a , o n a k v a k a k v u j e i m a m o u Veluspi i u h r i š ć a n s k o m o b l i k u u Muspilijama, k a o i svi t o b o ž n j i p r a - g e r m a n s k i m i t o v i , p o s t a l a p o u z o r i m a antičk ih , a p re svega h riš ć a n s k o - a p o k a lip tič k ih m o tiv a , 1 U istini, p r e t s t a v a ž iv o tn o g t r a j a n j a e l e m e n a t a dovela j e do p o j m a v r e m e n a iz m e re n o g sa 3,85 d a n a (K. F aj an s, Radioaktivitdt, 1912, S. 12). 3 1 0

RO PAST ZAPADA Faustovsko i apolinisko saznanje prirode o n a j e , ip a k , u o v o m o b l i k u iz r a z i s i m b o l f a u s t o v s k e d u š e , r n i j e d n e d r u g e . O l i m p i s k i s v e t b o g o v a j e a-istor i s k i. O n n e z n a z a p o s t a j a n j e , z a e p o h u , z a s v r h u . A s t r a s n i p o t e z u d a l j i n u j e s t e fa u s to v s k i . S ila, v o l j a , i m a sv rh u : a gde im a sv rhe, tu im a i k r a j a z a is p itiv a č k i p o g l e d . O v d e se p o m a l j a u p o j m o v n o m o b l i k u o n o Što j e p e r s p e k t i v a v e l i k o g u l j e n o g s l i k a r s t v a i z r a z il a t a č k o m k o n v e r g e n c i j e , b a r o k n i p a r k s v o j i m »point de vue«, a n a l i z a č l a n o m o s t a t k a b e s k r a j n i h r e d o v a , tj. pom a l j a se k r a j i z a v r š e t a k ž e l j e n o g p r a v c a . F a u s t d ru g o g a d e l a t r a g e d i j e u m i r e z a t o š t o j e postigao s v o j u s v r h u . Kraj sveta kao završenje unutarnje nužnog razvića — to j e s u t o n b o g o v a ; to d a k l e z n a č i n a u k a o entr o p ij i, k a o p o s l e đ n ji , k ao n e-religiozni o b lik m ita.

,

15

O s t a j e j o š d a se o c r t a k r a j z a p a d n j a č k e ' n a u k e u o p š t e . A o n se d a n a s , k a d a se p u t v e ć l a g a n o s p u š t a n iz b r d o , m o ž e sa p o u z d a n o š ć u p re g le d a ti. I to p r e d v i đ a n j e n e o t k l o n j i v e s u d b i n e s p a d a u m ir a z i s t o r i s k o g p o g l e d a , k o j i i m a samo f a u s t o v s k i d u h . I a n t i k a j e u m r l a , ali o t o m n i j e n i p o j m a i m a l a . Ver o v a l a j e d a j e v e č n o b ić e . O n a j e p r o ž i v e l a s v o j e p os l e d n j e d a n e j o š u n e p o m u ć e n o j s r e ć i, s v a k i d a n z a se, kao dar bogova. M i n a šu is to riju p o zn aje m o . P re tsto ji n a m j o š p o s l e d n ja d u h o v n a kriza, k o ja će o b u h v a titi sa v e v r o p s k o - a m e r i k a n s k i s v e t. T o k t e k r i z e p r i č a n a m k asn i helen izam . T ira n ija ra z u m a , k o ju m i ne o seća m o z a to što m i sa m i p r e t s t a v l j a m o n j e n v r h u n a c , ie s te u sv ak o j k u ltu r i e p o h a iz m e đ u čo v ek a i starca. T n iš ta v iše. N j e n n a j j a s n i j i i z r a z j e k u l t e g z a k t n i h n a u k a , dija le k tik e , dok aza, isk u stv a, u zro čn o sti. Jo n ik a i b a ro k p o k a z u j u u z l e t te e p o h e . P i t a n j e j e u k o m e ć e se obli k u o n a s v r š iti. Ja p r e ts k a z u je r n : Jo š u o v o m v ek u , v e k u n a u č n o k r i t i č k o g a l e k s a n d r i n i z m a , v e l i k i h ž e tv i, k o n a č n i h oblik a , n o v a c r t a p r i s n o s t i s a v l a d a ć e v o l j u z a p o b e d o m n a u k e . E g z a k t n a n a u k a id e n a s u s r e t s a m o u n i š t e n j u , usled. p r o f i n j a v a n j a s v o j i h m e t o d a i p o s t a v l j a n j a p r o b l e m a . P r v o s u se i s p i t i v a l a n j e n a s r e d s t v a u 18 v e k u ; o n d a n j e n a m o ć u 19 v e k u ; n a j z a d se p r o z i r e n j e n a isl o r i s k a u l o g a . A o d s k e p s e v o d i p u t u » d r u g u re l ig i o z n o s t « , k o j a n e d o la z i p r e k u l t u r e , n e g o p o s l e k u l t u i e .

311

ŠPENGLER Propast Zapada Čovek se odriče dokaza; hoće da v e ru je a ne da rašč la n ju je . K ritičk o isp itiv a n je p re s ta je b iti duhovnim idealom . P o je d in a c se odriče o tu ru ju ć i k njige. Kultura se odriče p re s ta ju ć i da se o tk riv a u visokim n au čn im um ovim a. A n a u k a p o sto ji sam o u živoj m isli velikih n a u č n ič k ih n a ra š ta ja , i k n jig e ne znače n išta kad se ne o živ o tv o rav aju i ne p o s ta ju delatne u lju d im a koji su im dorasli. N aučni re z u lta ti su sam o elem enti duhovne tra d ic ije . S m rt je d n e n au k e sa sto ji se u topie što ona više n ije ni za koga događaj. Ali dvc sto tin e godina o rg ija n ja n a u č n o sti — • i svet je toga sit. I to ne p o je d in a c , nego duša k u ltu re je sita. Ona to izražava tim e što b ira sve m a n je , sve uže, sve n e p lo d n ije isp itivače k o je šalje u isto risk i svet dana. Veliki vek an tičk e n au k e bio je treći po sm rti A risto te lo v o j. K ada su došli R im ljan i, kada je A rhim ed u m ro , vek je bio skoro svršen. N aš veliki vek bio je devetnaesti. Naučn ik a u stilu G ausa, H elm holca, H u m b o lta n ije bilo više već oko 1900. U fizici kao i u n e m iji, u biologiji kao i u m atem atici, veliki m a js to ri su p o m rli, i m i danas p re ž iv lju je m o d ecrescendo s ja jn ih po sled u ik a, koji u re đ u ju , p rib ira ju , z av ršav a ju , kao A leksandrinci rim sk o doba. To je opšti sim ptom svega što ne spada u realn u stra n u života, u p o litik u , te h n ik u i priv red u . Posle Lizipa n ije se p o jav io više n ije d a n veliki plastičar čija bi p o ja v a bila su dbinska; posle im p re sio n ista n ije d a n slikar, posle V agnera n ije d a n m uzičar. Vek cezarizm a ne p o tre b u je ni u m e tn o st ni filozofiju. Posle E ra to ste n a i A rhim eda, p ra v ih stvaralaca, sle d u ju Pose jd o n ije i P lin ije, k o ji s u k usom p rik u p lja ju , i n a jz a d P to lo m ej i Galen, koji su jo š sam o prepisivači. Kao što su u lje n o slik arstv o i k o n tra p u n k tsk a m u zik a isc ip le svoje m o g u ćn o sti u m alom b ro ju stoleća organskoga razvića, tako je i dinam ika, čiji oblikovni svet procvetava oko 1600, je d n a tvorevina ko ja se danas raspada. Ali, p re th o d n o će da izraste za faustovski, prevashodno isto risk i, duh je d a n z ad atak , n ik a d a jo š postav ljen , n ik a d a jo š n aslu ć en kao m oguć. N apisa će se jo š morfologija egzaktnih nauka, k o ja će isp itiv a ti u kakvoj su u n u ta rn jo j vezi, kao oblici, svi zakoni, pojm ovi, te o rije , i šta oni kao takvi znače u životnom toku faustovske k u ltu re. T eoriska fizika, hernija, m atem a tik a , p o sm a tra n e kao skupni p o jam sim bola — to je k o n ačn o sav lađ ivanje m eh aničkoga asp ek ta sveta in312

RO PAST ZAPADA Faustovsko i apolinisko saznanje prirode tu itiv n im , opet religioznim , nazorom na svet. To je posled n je m a js to rs k o delo fiziognom ike k o ja u sebe uta p a jo š i siste m atik u kao izraz i sim bol. M i nećem o u b u d u će više p ita ti k o ji su opšte važeći zakoni hem iskog afiniteta ili d iam ag n etizm a — to je do g m atik a kojo m se isk lju čiv o bavio 19 vek — mi ćem o se čak i ču d iti da su takva p ita n ja nek ad m ogla p o tp u n o vladati glavam a takvog ranga. Ispitivaćem o odakle potiču ovi p re d o d re đ e n i oblici faustovskog duha; zašto su baš m orali doći n am a, lju d im a je d n e k u ltu re, za razliku od svake druge; k o ji d u b lji sm isao im a p o ja v a dob ivenih b ro je v a baš u tom slikovnom zao d evanju. A pri tom mi danas je d v a i n aslu ć u je m o šta je sve samo odeća, sam o slika i izraz, u d a n a šn jim tobože obje k tiv n im v re d n o stim a i iskustvim a! P o je d in e n auke, te o rija saznanja, fizika, hernija, m a te m a tik a , sve b rže se p rib liž u ju m eđusobno. Idem o n a s u s re t p o tp u n o j id e n tičn o sti re zu lta ta, pa tim e i stap a n ju oblikovnih svetova. To sta p a n je pretstavlja., sa je d n e stran e, je d a n sistem b ro je v a funkcionalne prirode sveden "na osnovne form ule. A sa druge stran e, to s ta p a n je donosi m alu grupu te o rija k o jim a im e n u jem o one oblikovne svetove, te o rija u k o jim a konačno upoz n ije m o ponovo m ask iran i m it ranoga vrem ena, i koje tak o đ e m ogu i m o ra ju b iti svedene na nekoliko slikovnih p rin c ip a čije je z n a č e n je fiziognom ičko. N ije bila p rim ećen a ova k o n v e rg e n cija zato što od vrem ena Kantovog, a stvarno jo š od vrem ena L ajbnicovog, n ijed an n au čn ik n ije više vladao p ro b lem atik o m svih egzaktnih nauka. Još p re sto godina fizika i h ern ija bile su tu đ e jedna d ru g o j; dan as se one ne m ogu više poseb n o obrađivati. P om islim o na oblasti sp ek traln e analize, radioaktiv n o sti i zračn e toplote. Pre pedeset godina h ern ija sc, su štin sk i, m ogla jo š p re ts ta v lja ti skoro bez m atem atike; dan as se hem iski elem en ti p re ta p a ju u m atem atičke k o n s ta n te p ro m e n ljiv ih o d n o ša jn ih kom pleksa. A e lem en ti su bili u svojoj čulnoj sh v a tljiv o sti p o sle d n ja količna u n auci o p riro d i k o ja je jo š m irisa la na antičku p lastik u . F iziologija baš sada p o sta je p o glavljem o rg an sk e h e rn ije i p o č in je da se služi sred stv im a infin itezim aln o g računa. Delovi sta rije fizike, koji su se ja s n o razlikovali po čulnim organim a, ak u stika, o ptika, n au k a o to p lo ti, ra sp lin u li su se, pa su se stopili u din am ik u m a te rije i d in am ik u etera čija se čisto m ate3 1 3

ŠPENGLER Propast Zapada m a tič k a granica već više ne m ože održati. D anas se sjed in ju ju p o s le d n ja ra z m a tra n ja te o rije sa z n a n ja sa razm a tra n jim a više analize i teo risk e fizike u je d n u vrlo tešk o p ris tu p a č n u o blast, k o jo j na p rim e r p rip a d a teo rija re la tiv ite ta ili b a r tre b a da jo j p rip ad n e. Em anaciona te o rija rad io ak tiv n ih v rsta z ra č e n ja p re ts ta v lja se je d n im jezik o m znakova k o ji n em a više ničeg opaž a jn o g . H ern ija b aš sada u k la n ja i o ts tr a n ju je ove čulne crte, n a m e sto da n a jo š tr ijo m o p ažajn o šću o d re đ u je sv o jstv a elem en ata (valencija, težina, afinitet, m oć reagovanja). E lem enti se k a ra k te riš u različito, već p rem a n jih o v o m »poreklu« iz h e m isk ih spojeva; oni p retsta v lja ju k o m p lek se ra zn o v rsn ih jed in ic a , k o ji d e lu ju , doduše, e k sp e rim e n taln o (»stvarno«) kao je d in stv o višeg red a i p ra k tič k i se ne m ogu odv o jiti; ali oni u pogledu ,sv o je ra d io a k tiv n o sti p o k a z u ju duboke razlike; eman a c ijo m zračn e e n erg ije ru ši se n jih o v a zgrada, tako da se m ože govoriti o životnom trajanju elem enata, što očigledno p o tp u n o p ro tiv re č i p rv o b itn o m p o jm u elem en ta, a tim e i duhu m o d ern e h e rn ije k o ju je stvorio L avoazje. Sve to ove p re tsta v e p rib liž u je nauci o e n tro p iji sa n je n o m p o dozrivom su p ro tn o šć u kauzalite ta i sudbine, p riro d e i isto rije , i obeležava p u t naše n au k e k o jim ona, s je d n e strane, ide ka o tk riv a n ju id e n tite ta svojih logičkih ili b ro jn ih re z u lta ta sa struktu ro m sam oga razu m a; a sa druge stran e ka sa zn a n ju da sveu k u p n a te o rija , k o ja na sebi nosi odeću b rojeva, p re ts ta v lja sam o sim bolički izraz faustovskog života. N a ovom m estu, n ajza d , v a lja im enovati kao najv ažn iji ferm ent celokupnog oblikovnog sveta p rav u fau sto v sk u n a u k u o m n ožinam a, k oja, u n a jo š tr ijo j supro tn o sti p re m a s ta rijo j m atem a tici, shvata kao novu jed in icu , kao nov broj višeg reda, ne više sin gularne količine, nego skupni pojam u nek u ru k u m orfološki isto v rsn ih količina, n ešto o tp rilik e kao skup svih kvadra tn ih b ro je v a ili svih diferen cijaln ih je d n a č in a određenog tip a, pa ih onda podvrgava novim , do sada sasvim n ep o zn atim , ra z m iš lja n jim a u pogledu n jih o v e »m oćnosti«, n jih o v o g reda, »istovalentnosti« »odbrojiv osti «.1 K onačne m nožine, one k o je se m ogu o d broja-

1 »Množina« raciionalnih brojeva je odbrojiva, a »množina« realnih brojeva nije. »Množina« kompleksnih 314

PROPAST ZAPADA Faustovsko i apolinisko saznanje prirode i ti i ogran ičiti, k a ra k te rišu se u pogledu n jih o v e »moćnosti« kao »kardinalni« b ro jev i, a u pogledu njih o v o g re d a kao »ordinalni« b ro jev i, pa se p o s ta v lja ju n jih o v i zakoni i ra č u n sk e ra d n je sa n jim a. Tako se sada ostvaru je p o sle d n je p ro š ire n je te o rije fu n k c ija k o ja je uvukla u svoj oblikovni je zik , m alo pom alo, celokupnu m a te m a tik u , pri čem u ona p o stu p a , u pogledu na kara k te r fu n k cija, po n ačelim a te o rije grupa, a u pogledu na v re d n o st p ro m e n ljiv ih — po n ačelim a te o rije o m n ožinam a. M a te m atik a je pri tom e p o tp u n o svesna č in je n ic e da se tu p o sle d n ja p ro c e n jiv a n ja o suštini b ro ja sliv a ju u je d n o sa p ro c e n jiv a n jim a čiste logike, pa se govori o algebri logike. M oderna g eo m etrisk a aksio m atik a p o sta la je p o tp u n o p o g lav ljem te o rije sazn an ja. N e p rim e tn a svrha k o jo j sve to strem i, i k o ju osob ito svaki pravi isp itiv ač p riro d e oseća u sebi kao nagon, je s te izg rađ iv an je je d n e čiste, b ro jn e tran scen d en cije, p o tp u n o i konačno sa v lađ iv a n je očiglednosti i zam en a te očiglednosti slikovnim jezik o m k o ji laik ne razu m e i ne m ože da izv ršu je, a kom e d a je u n u ta rn ju n u žn o st veliki faustovski sim bol beskrajnoga prostora. K ru žn i to k sa z n a n ja o p riro d i na Z apadu završava se. Sa d u b o k im skepticizm om ovih p o sle d n jih sazn an ja, duh se opet v ezu je za oblike rano-gotičke religioznosti. A norganski, saznani, ra š č la n je n i okolni svet, svet kao p riro d a , kao sistem — p ro d u b lje n je u čistu sferu fu n k cio n aln ih b ro jev a. Saznali smo da je b ro j je d a n od n a jp rv o b itn ijih sim bola svake k u ltu re , pa o tu d a sled u je da je p u t ka čistom b ro ju p o v ra ta k b u d n o g a bića svom so p stv en o m ta ja n s tv u , o tk riv a n je n jegove sopstvene fo rm alne n u žn o sti. K ad se svrha p o stig la, kon ačn o se o tk riv a ogrom no tkivo, sve m a n je čulno, sve p ro z irn ije , tkivo k o je je opleten o oko celokupne n auke 0 p riro d i. To tkivo n ije n išta drugo do u n u ta rn ja struktu ra d uha vezanog za reči, du h a k o ji je verovao da sa v la đ u je očig led n ost i da od n je oslo b ađ a »istinu«. A pod n jim se o pet ja v lja ono što je n a jr a n ije i n ajd u b lje, m it, n e p o sre d n o p o s ta ja n je , sam život. U koliko isp itiv a n je p riro d e sm atra sebe m a n je an tro p o m o rfn im , u to lik o je ono više antro p o m o rfn o . Ono o ts tr a n ju je sve brojeva je đvodimenzionalna; iz toga sleduje pojam n-dim enzionalne množine koji uvlači u nauku o m nožinama 1 geom etrijske oblasti. 315

ŠPENGLER Propast Zapada Više i v iš e pojedinačne l j u d s k e c r t e sa s l ik e p r i r o d e , d a bi k o n a č n o d ržalo u r u k a m a k ao to b o ž n j u čistu p r i r o d u s a m u č o v e č n o s t , p u n u i č is tu . Iz g o t i č k e d u š e p r o i z i š a o j e g r a d s k i d u h , alter ego n e r e l i g i o z n o g sa z n a v a n j a p r i r o d e , n a t s e n j u j u ć i r e l i g i o z n u s l i k u sv e ta. D anas, u v e č e rn je m ru m e n ilu n a u č n e epohe, u stad iju s k e p t i c i z m a k o j i p o b e đ u j e , r a s t u r a j u se o b l a c i , i p e j zaž j u t r a p o č iv a o p e t u p u n o j ja s n o ć i. P o s l e d n j i z a k l j u č a k f a u s t o v s k e m u d r o s t i , m a d a sam o u n je n im n a jv išim m o m en tim a, je ste ra stv a ra n je s v e u k u p n o g z n a n j a u ogramni jedan sistem morfoloških srodnosti. D i n a m i k a i a n a l i z a su, p o s m i s l u , p o oblik o v n o m je z ik u , p o s u p s ta n c i, id e n tič n e sa ro m a n s k o m o rn a m e n tik o m , g otičk im k a te d ra la m a , h rišćan sk o g e r m a n s k o m d o g m o m i d i n a s t i č k o m d r ž a v o m . Iz svih g o v o r i j e d n o i is to o s e ć a n j e sv e ta . O n e su r o đ e n e i o s t a r i l e sa f a u s t o v s k o m d u š o m . O n e p r e t s t a v l j a j u i.jen u kulturu k a o i s t o r i s k i f e n o m e n u s v e t u d a n a i p r o s t o r a . S j e d i n j a v a n j e p o j e d i n i h n a u č n i h a s p e k a t a u cel i n u n o s i ć e sve c r t e v e l i k e u m e t n o s t i k o n t r a p u n k t a . In-

finitezim alna

muzika

bezgraničnog

svetskog

prostora

— u v e k j e b il a d u b o k a č e ž n j a o v e d u š e , n a s u p r o t antič k o j sa n j e n i m p la s tič n o e u k lid o v s k im k o s m o s o m . T o j e v e li k i t e s t a m e n t o v e d u š e z a d u h b u d u ć i h k u lt u r a — t e s t a m e n t k a o m i s l e n a n u ž n o s t f a u s t o v s k o g svetskog r a z u m a sveden n a fo r m u lu d in a m ič k o -im p e ra tiv is tičk e u z ro č n o s ti, ra z v ije n u d ik ta to r s k u ra d n u n a u k u o p r i r o d i k o j a p r e o b l i č a v a z e m l j u . P o s l e d n j a v o l j a , sv a u o b l i c i m a n a j m o ć n i j e t r a n s c e n d e n c i j e , k o j a se, m o ž da, n i k a d a n e ć e n i o t v o r i t i . T i m e ć e se, j e d n o g a d a n a , v ra titi u svoju d u še v n u d o m o v in u z a p a d n ja č k a n au k a, u m o r n a o d sv o g s t r e m l j e n j a .

3 1 6

I TABLICA »ISTOVREMENIH« DUHOVNIH EPOHA KULTURA

INDIJKA

KULTURA

O d 1500 p r e H r i s t a

ANTICKA

KULTURA

O d 1100 p r e H r i s t a

ARABLJANSKA Od 0

KULTURA

ZAPADA

O d 900 p o s l e H r i s t a

PROLEĆE: I n tu itivn a v e z a n o st za zem lju . M oćn e tv orevine b u đ e n je m i sn iva n jem op ijen e duše. N a d ličn o je d in s tv o i ob ilje 1. RAĐA SE M I T V E L IK O G STILA K A O IZRAZ N O V O G O S E Ć A N JA BOGA. ST RA H O D SVETA I Č E Ž N JA Z A N J I M 1500— 1200 R e li g ij a V e da A riske k a ž e o h e r o j i m a

1100— 800 . * 0— 300 H elensko-italska P rah rišćan stv o » d em etriska« n a r o d n a re l ig i ja M a n d e j c i, M a r c io n , G nozis M i t O lim p a S in k r e ti z a m (M itra, B al) Hom er E v a n đ e l j a a p o k a li p ti k a K a ž a o H e r a k l u i T ezeiu H rišć. m azd ., p a g a n ., le g e n d a

2. N A J R A N IJ E M I S T I Č K O - M E T A F IZ IČ K O U O B L I Č E N J E N O V O G PO G L E D A N A S a d rži se u n a j s t a r i j i m d e lo v im a V ed a

LETO:

N a j s t a r i j a o rfik a (bez p i s a n i h s p o m e n ik a ) E t r u š č a n s k a d is c ip lin a P o s l e d ič n o d e lo v a n j e : H ezio d , k o s m o g o n i j e

900— 1200 G e r m a n s k i k a to lic iz a m E d a (Baldr) B e r n a r o d K lerv o a, J o a h in i F lorisk i, F r a n j a Asiski N a r o d n i ep (Sigfrid) V iteški ep (Gral) Z a p a d n j a č k a le g e n d a o sv e c im a

SV ET, PROCV AT S H O L A S T IK E

O rig en (f 254), P lo tin (f 269) T o m a A k v in sk i (f 1274) M a n i (f 276), J a m b l i h < f 330) D u n s S k o tu s (f 1308) A vesta, T a lm u d , p a t r i s t i k a D a n te (f 1321), E k a r t (f 1329) M i s ti k a i s h o l a s ti k a

Sazrela svesn o st. N a jra n iji grad sk o -g ra đ a n sk i i kritički pokreti ■S

3. R E FO R M A C IJA : U O B L A S TI R E L I G I J E PU ČK A P O B U N A P R O T IV V E L I K I H O B L IK A R A N O G DOBA B ram ani N a j s t a r i j i e le m e n t i U panišada (10— 9 vek )

Orfički p o k r e t D io n iz isk a r e l i g i j a »R elig ija N u m in a « (7 v ek)

A u g u s ti n (t 430) N e s t o r i j a n c i (oko 430) M onofiziti (oko 450) M a z d a k (oko 500)

N ik o la u s K u z a n u s (t 1464) H u s (f 1415), S a v o n a ro la K arlštat L u ter K a lv in (f 1564)

4. P O Č E T A K Č IS T O F IL O Z O F S K O G S H VA TA NJA O S EĆ A N JA SVETA, S U P R O T N O S T I D E A L I S T I Č K I H R E A L I S T I Č K I H S IS T E M A S a d rži se u U p an išad am a

Veliki p r e - s o k r a t o v c i (6— 5 vek)

5. O B R A ZO VA NJE N O V E M A T E M A T IK E . Bez t r a g a iščezlo

x

V iz a n tin sk a , j e v r e j s k a , siriska, k o p tis k a , p e r s i s k a k n jižev n o st (6— 7 vek)

I

G alileji, B a k o n , D e k a rt, B r u n o , B em e, L ajbnic (16— 17 vek)

S H V A T A N JE B R O JA K A O S L IK E I S A D R Ž IN E O B L IK A SV ET A

B ro j k a o k o lič in a (m era) (g e o m e tr ija , a r i tm e ti k a ) P i t a g o r e j c i o d 540

N eodređeni b ro j (algebra) R a z v it a k n e i s p i t a n

.

B ro j k a o f u n k c i ja (analiza) D e k a rt, P a s k a l, F e r m a o ko 1630 N j u t n , L a j b n i c ok o 1670

6. P U R ITA N IZA M : R A C IO N A L IS T IČ K O -M I S T I Č K O O S IR O M A Š E N J E R E L IG IO Z N O G T ra g o v i

P i t a g o r e j s k i savez

M u h a m e d 622

E n g le s k i p u r i t a n c i

Borba protiv ikona

JE S E N :

V elik o gra d sk a in teligencija.

Francuski žansenisti od 1640 (Port Royal)

V rh un ac strogo d u hovne snage u o b liča van ja

7. DOBA PROSVETITELJSTVA: VERA U SVEMOĆ RAZUMA. KULT »PRIRODE«. »RAZUMNA RELIGIJA« Šutre, šankje, Buda Mlađe Upanišade

Sofisti 5 veRa Sokrat (f 399) D em okrit (f oko 360)

M utaziliti Sufizam Nazam, Alkindi (oko 830)

Engleski senzualisti (Lok) Francuski enciklopedisti (Volter); Ruso

8. VRHUNAC MATEMATIČKOG MIŠLJENJA. PROČIŠĆAVANJE OBLIKOVNOG SVETA,BROJEVA Iščezlo bez traga ^ e sna vre1dno.st , nula kao broj)

Arhitas (f 365), Platon (f346) Eudoksos (f 355) (Kupini preseci)

Neispitano (teorija brojeva, sferna trigonom etrija)

Ojler (f 1783), Lagranin (f 1813) Laplas (f 1827) (Infinitezimalni problem)

9. VELIKI ZAVRŠNI SISTEMI Idealizma: Joga. Vedanta Teorije saznanja: V ajčešika > Logike: N ja ja J

Platon (f 346)

Alfarabi (f 950)

Gete

Aristotel (t 322)

Avicena (oko 1000)

Kant

Šeling Hesel Fihte

ZIMA: Z a četak v elik o g ra d sk e civilizacije. D u šev n a snaga u o b liča va n ja gasi se. Život sam p o sta je p ro b lem a tičan . E tičk o -p rak tičk e težn je n ereligiozn og i n em etafizičk o g svetskog građanstva 4A-MATERIJAL4STIČKO GLEDANJE-NA SVET: KULT NAUKE, KORISTI, Šank ja. Carvaka j>

u

mmmmmMsmmm Srifcie m Tromena BHpk-

Kini čari Kirertaičari FofEkaflilif ilPiraal

arani

©emi:

uh«

ffclaaDBaira t JflP). lamam rt 365

Komunističke, ateističke,

Beniam , Koai. Danrin epi&jcrefslLe sefee izS p a rsc r š d ra e i" opeacaodbt

fn 4r« n a Abasšđa... :»Cista. braca« Amjammm

bez

skepsa

mjshmbju

Steialr m Isfamiia

HSSr* TTU t asniaiFT^^ nUhet, Vlasner, Ifimani

IZ ITMOTRASMIE DOVBS V/AXJE JtoTEMATlČKOG SVETA OBLIKA: ZAVK9&E M-SLII Iščezlo bez trsea

BoiđM, ApoiooSos toka 3®D Artemed (oko 250

Ailrrazizimi d 50i iGanos & IS55'':. Cmali 1857 Ifea-Kaira Rioica • f ISer': AjHnwHhS> Albirnni 10 Tek

13. APSTRAKTNO MISLILAŠTVO TONE U JEDNU STRUCNO-MAUČNU KATEDARSKU FILOZOFIJU. KNJIŽEVNOST "KOMPENDIJA »Šest klasičnih sistema«

Akademija, peripatos Stoa. E pikurejci

Škole u Bagdadu i u Basri

Kantovci »Logičari« i »psiholozi«

Praktički fatalizam islama od 1000

Etički socijalizam koji se širi počev od 1900

14. ŠIRENJE POSLEDNJEG SVETSKOG RASPOLOŽENJA Indiski budizam od 500

H elenističko-rim ski stoicizam od 200

----------------------------------------------------------- " U

TABLICA »ISTOVREMENH« EPOHA UMETNOSTI KULTURA

EGIPATSKA

KULTURA ANTICKA

KULTURA ARABLJANSKA

KULTURA

ZAPADA

PRADOBA: H aos p ralju d sk ih izražajnih oblika. M istička sim b olik a i n aivno p od ražavanje Doba T ini ta (3400—3000) POTSTICAJ:

Mikensko doba (1600—11001 kasnoegipatsko (namojskoi kasnobabilonsko (maloazisko)

Persisko-seleukidsko doba (500—0) kasnoantičke ihelenističko kasiioindisko 1 indoiransko;

KULTURA: Ž ivotna isto rija je d n o g stila koji u ob ličava celo k u p n o kovni jezik n a jd u b lje sim b o lič k e n u žn o sti 1. RANO

DOBA:

ORNAMENT

Staro carstvo (2900—2400)

I ARHITEKTURA KAO EL EM EN TA R N I SVETA (»PRIM ITIV CI«) Dorika (1100—650)

Doba M erovinsa i Karolinga (500-A900) kasno-arablj ansko« imavarsko-vizantisko)

sp o lja šn je biće. Obli-

IZRAZ

Ranoarabljanski svet oblika [sasanidski, vizantinski jerm enski, siriski; sabejski, »kasnoantički«, »starohrišćanski« ] (0—500)

MLADOG

OSEĆANJA

Gotika (900— 1500)

1. ROĐENJE I POLET. — OBLICI, NESVESNO STVORENI, IZRASTAJU IZ DUHA TLA 4—5 dinastija (2930—2625) Geometriski stil hram ova Hramovi u obliku piram ida Nizovi stubova u obliku cveta Nizovi plitkih reljefa Grobne statue

11—9 vek A rhitektura u drvetu Dorski stub

1—3 vek U nutarnje prostorije kulta Bazilika, građenje kupole (Panteon kao m ošeja) Arhitrav Lukovi stubova Geometriski (dipilon&ki) stil Površinska ornam entika Grobne vaze Sarkofazi .

11— 13 vak Romanika i ranogotika Zasvođeni domovi Sistem koji stremi u vis Slikarstvo na staklim a Plastika katedrala

2. DOVRŠAVANJE RANOG OBLIKOVNOG JEZIKA. — ISCRPLJENJE MOGUĆNOSTI I PROTIVREČNOST

6 dinastija (2625—2475) Stil piram ida se gasi, kao i epsko-idilički reljefi

8—7 vek Zalazak visoko-arhaičnog dorsko-etruščanskog stila

4—5 vek U m iranje persisko-ssiriskokoptiskih slikovnih um etnosti

Cvetanje arhadoke plastike kipa

Protokorintsko-staroatičko slikarstvo na ilovači (mitološko)

R ađanje mozaičkog slikarstva i arabeske

II.

KASNO

14—15 vek Kasna gotika i renesans Cvetanje i kraj freske i statue: od Dota (gotika) do Mikelandžela (barok). Siena, Nirnberg. Gotička slobodna slika od Van Ajka do H olbajna K ontrapunkt i slikanje »uljem

DOBA: OBRAZOVANJE JE D N E GRUPE GRADSKO-SVESNIH, ODABRANIH, OD POJEDINACA N O Š E N IH U M ETN O STI (»VELIK I M AJSTORI«)

Srednje carstvo (2150—1800)

Jonika (650—350)

Kasnoarablj. svet oblika [persisko-nestorijanski, vizantisko-j erm enski, islam sko-m avarski ] (500—800)

Barok (1500—1800)

3. IZOBRAŽAVANJE ZRELOG UMETNIŠTVA 11 din astija

U savršenje hram a

U savršenje m ošeje

ifaMfc;;. mHMtnfi:"::" - H m

znascajna sfaar© bez traga iščezla um etnost

od MikelandžeTžFtL Beraiinia (t 1680) Vladavina slikarstva uljem Procvat mozaika od Ticiana do Rem branta (f 1669) Polet muzike od Orlanda plastike (»Apolon Tenejski« U savršavanje stila arabeski Lasa do H ajnriha Šica (f 1672) .do Hageladasa) (M'šata) ir e r i p i e r o s ,

građenje lam enam) J o n s k i stu b V la d a v in a fresk o -slik a rstv a do P o li g n o ta (460) P r o c v a t slo b o d n e ob le

(Centralno Jcube, H agi ja Sofija)

4. SPOLJAŠNJE USAVRŠENJE JEDNOG PRODUHOVLJENOG OBLIKOVNOG JEZIKA

12 d inastija (2000—1788) Pilonski hramovi, labirint K arakterne statue Istoriski reljefi

Cvetanje Atine (480—350) Akropolj Vladavina klasične plastike od M irona do Fidije Propadanje strogog freskoslikarstva i slikarstva na ilovači (Zeuksis)

Doba Omaijada (7—8 vek) Potpuna pobeda arabeske i u arhitekturi

Rokoko Muzikalni građevinski stil (»rokoko«) Vladavina klasične muzike od Baha do M ocarta Propadanje klasičnog slikarstva uljem od Vatoa do Goje

5. SLABLJENJE STROGE OBLIKOVNE SNAGE — RASPADANJE VELIKOG OBLIKA CIZAM I ROMANTIKA« Nemiri oko 1750 N ije se ništa očuvalo

Aleksandrovo doba Korintskn stub Lizip i Apeles

H arun al Rasid (oko 800) »Mavarska umetnost«

KRAJ

STILA:

«KLASI-

Ampir-stil i biderm ajer Klasicistički ukus u građevinarstvu Betoven, Delakroa

CIVILIZACIJA: Bitisa n je bez u n u tra šn jeg oblika. U m e tn o st v elik og grada (kao navika, luksuz, sport, nadražaj za nerve. Stilsk e m o d e brzo se m en ja ju (p o n o v n a oživljavanja, k a p riciozn a izum evan ja, p o z a jm ic e ) bez s im b o lič k e sadržine 1. »MODERNA UMETNOST« — UMETNOST »PROBLEMA« — POKUŠAJI DA SE UOBLIČI I NADRAŽI SVEST SVETSKOG GRADA — PRETVARANJE MUZIKE, GRAĐEVINARSTVA I SLIKARSTVA U ČISTO UMETNIČKO ZANATSTVO Doba H iksa M inojska um etnost: sačuvana samo na K reti

Helenizam Pergam enska um etnost (teatralika) A S k J S i AAS r S S t n

19 i 20 vek

D inastija sultana (9—10 vek)

List, Berlioz, Vagner Procvat špansko-siciliianske Im presionizam od Konstabla

Raskošna arhitektura gradova u vreme Diadoha

Američka arhitektura

Samara

2. K R A J R A Z V IT K A O BL IK A U O P Š T E — B E S M IS L E N A , PRAZNA, IZ V E Š T A Č E N A , A R H IT E K T U R A M A SA I ORN A M E N T IK A PO DR AŽ A VA NJE

18 dinastija

(1580—1350)

H ram u steni Dehr el Bahri M emnonski kolosi Umetnost Knososa d Amarne

A R H A I Č K IH

Rimsko doba (100 pre do 100 posle Hrista) Nagom ilavanje trorednih nizova stubova Forum i požarište (Koloseum) Triumfalni lukovi

I EG ZO TIČK IH

M O TIVA

Doba Seldžuka (od 1050)

Od 2000

»Umetnost Orijenta« za vreme krstaških ratova

3. PROPADANJE - VLADAVINA UKOČENIH UMETNIČKIH

OBLIKA

-

RASKOŠNO

RAZMETANJE

MATERIJALOM I DELOVANJEM MASA — PROVINCIJALNA ZANATSKA UMETNOST 19 dinastija 1350—1205; Od T rajana do A urelijana Mongoisko doba 3'žinc v&ks graderaiiie D žinovsii forum i ten a e • ad 1250) m Karrofci Afejie siabosa,. iriamaŽEd DiMymađag gazteMme

CEZARA

TABLICA »ISTOVREMENIH« POLITIČKIH EPOHA KULTURA

EGIPATSKA

KULTURA

ANTICKA

KULTURA

KINESKA

KULTURA

ZAPADA

PRADOBA: P r im itivn i tip naroda. P lem en a i poglavice. Još n em a »politike«. N e m a države Doba Tinita (Menes)

Mikensko doba (»Agamemnon«)

3400— 3000

1600— 1100

Doba Šanga

Franačko doba Karlo Veliki

1700— 1300

500— 900

KULTURA: G rupa n arod a s izrađ en im stilom i je d in s tv e n im o sećan jem D elova n je im a n en tn e ideje o državi

sveta:

»nacije«.

I. RANO DOBA: O R G A N S K A D E O B A P O L I T I Č K O G B I T I S A N J A . P R V A D V A R A N A S T A L E Ž A : P L E M S T V O I SV EŠTEN STV O . FEUDALNA PR IV R E D A

Staro carstvo

Dorsko doba

2900— 2400

1100— 650

Č IS T IH

V R E D N O S T I T LA

Rano Džu-doba

Gotičko doba

1300— 800

t

900— 1500 -

.

I. FEUD ALIZA M . D U H SE LJA Č K O G TLA. »GRAD« SAMO T R Ž I Š T E

IL I ZAMAK.

VLADARI

M EN JAJU

S E D IŠ T A

V IT E Š K O - V E R S K I ID EALI. B O R B E VAZALA M E Đ U SO BO M I P R O T IV VLADARA F e u d a l n a d rž a v a 4 d i n a s t i j e P o r a s t m o ć i fe u d a ln ih g o s p o d a r a i s v e š te n s tv a F a r a o n k a o o te l o v l j e n j e R e-a

H o m ersk o k raljev stv o U spon p lem stv a (Ita k a , E t r u r i j a , S p a rta )

2i K R I Z A I R A S P A D A N JE P A T R IA R H A L N IH

C e n tra ln i v l a d a r (Vang) p o ti s k i v a n fe u d a ln im plem stv o m

O BLIKA: O D

FEUDALNOG

N em ačk o carsko doba K rstašk o plem stv o C a rstv o i p a p s t v o

SAVEZA D O

STALEŠKE

DRŽAVE i

6 d in a s ti ja : S in o ik iz m o s p l e m s t v a R a s p a d a n j e c a r s tv a u R a s p a d a n j e k r a l j e v s k e v la s ti n a s l e d n e k n e ž e v in e u p riv rem e n a z v an ja 7-8 d in a s ti ja : I n t e r - r e g n u m O lig a r h ij a

II. KASNO

DOBA: O S T V A R E N J E NAK

SAZRELE

ID E JE

934— 909 V azali p r o t e r u j u I-V ang a 842 Inter-regnum

O D R Ž A V I.

T e rito ria ln i k n ežev i R e n e s a n s n e d rž a v e L en k este r i Jork 1254 In t e r - r e g n u m

GRAD P R O T IV

SELA I Z E M L J E POSTA-

T R E Č E G S T A LEŽA (G R A Đ A N STV O ). P O B E D A N O V C A N A D IM A N JIM A

Srednje carstvo

Jonsko doba

2150— 1800

650-300

Kasno Džu-doba

Doba baroka

80C— 500

1500— 1800

3. O BR A ZO V A N JE SV ET A DRŽAVA STRO G O G OBLIK A. FR O N D A 11 d in a s ti ja : F e u d a ln e k n e ž e v e o b a r a j u te b a n s k i vla dari. C e n tra liz o v a n a č in o v n i č k a d rž a v a

4 N A JV IŠE U SA V RŠEN JE

6 vek: P r v a t i r a n i j a (K lejste n e s, P e ri a n d e r, P o lik ra t, T a r k v in i ja n c i ) G rad -d ržav a D RŽ A V N O G

O B L IK A

»D oba p ro t e k to r a « D in a s t ič k a m o ć p o j e d i n i h (Ming-dzu, 685— 591) kuća rF ro n d a i d o b a v l a d a r s k i h k o n g r e s a (Rišelje, V a l e n š t a jn , K ro m v e l (— 460) o k o 1630)

(»APSOLUTIZAM«).

J E D IN S T V O

GRADA,

S E LA I Z E M L J E

(»DRŽAVA I DRUŠTVO« — »TRI STALEŽA«) C .dinastija (2000— 1788): !" a. = ~ a centralna vlast Iv a rsk o i novčano plemstvo Amenemhet, Sezostris

Čisti polis (Apsolutizam demosa). Politika agore Postanak tribunata . Temistokle, Perikle

Period Čun-oiu (»Proleće Ancien regime, rokoko i jesen«) 590—480 Dvorsko plemstvo (Versaj) i Sedam velikih sila kabinetska politika. Usavršeni otmeni oblik (li) H abzburška i burbonska kuća Luj XIV, Fridrah Veliki

S. RAZBIJANJE DRŽAVNOG OBLIKA (REVOLUCIJA 1 NAPOLEONIZAM). POBEDA GRADA NAD SELOM I ZEMLJOM (»NARODA« NAD POVLAŠĆENIM, INTELIGENCIJE NAD TRADICIJOM, NOVCA NAD POLITIKOM) 1788—1680 Revolucija i vojne vlade. P ropadanje carstva. Mali uzurpatori vlasti — često poreklom iz naroda

4 vek. Socialne revolucije i druga tiran ija (Dionizije Prvi, Jazon iz Fereje, Cenzor Ap. Klaudije, Aleksandar)

480 Početak perioda Čan-kuo. 441 Propast Cu-dinastije. Revolucije i istrebljivački ratovi

Kraj 18 veka. Revolucije u Americi d Francuskoj (Vašington Foks, Mirabo, Robespjer, Napoleon)

CIVILIZACIJA: Rasp ad an je sad b itn o v e lik o g ra d sk i n a str o jen ih n arod n ih tela u bezobličn e m ase. S vetski grad i p rov in cija Č etvrti stalež ( m a s a ) , anorgan sko, k o s m o lits k o 1. VLADAVINA NOVCA (»DEMOKRATIJE«). 1680 (1780)— 1580 Doba Hiksa N ajd u b lje propadanje D iktature stranih generala (Hian). Od 1600 konačna i pobeda tebanskih vladara

EKONOMSKE SILE PRODIRU KROZ POLITIČKE OBLIKE I SNAGE

300—100 Politički helendzam K raljevska svemoć od Aleksandra do Hanibala i Scipiona (200); radikalni narodni vođi od Kleomena III i G. Flam inija (220) do M arija

480—230 »Doba borbi između država«. 288 carska titula. Cinski im perijalistički državnici Od 249 p risajed in jen je poslednjih država

1800—2000 D evetnaesti vek. Od Napoleona do Svetskog rata. »Sistem velikih sila« Redovne vojske. Ustavi 20 veka. Prelaz sa ustavne na bezoblične vladavine pojedinaca Istrebljivački ratovi Im perializam

2. IZGRAĐIVANJE CEZARIZMA. POBEDA POLITIKE DIKTATURE NAD NOVCEM. PRIMITIVNI KARAKTER POLITIČKIH OBLIKA RASTE. UNUTARNJE RASPADANJE NACIJA U BEZOBLIČNE MASE. OVE SE STAPAJU U IMPERIUM KOJI POSTEPENO DOBIVA OPET PRIMITIVNO-DESPOTSKI KARAKTER 1580—1350: 18 din astija

100 pre — 100 posle H rista

Tutmozis III

Od Sule do D om icijana Cezar, Tiberije

250 pre — 26 posle H rista Kuća Vang Dženg i zapadna Han-dinastij a 221 titula Augusta (si) cezara Hoang-ti. 140—86 Vu-ti

2000—2200

3. DOZRE VAN JE KONAČNOG OBLIKA: PRIVATNA I PORODIČNA POLITIKA POJEDINAČNIH VLADARA. SVET KAO PLJAČKA. EGIPTICIZAM, MANDARINSTVO, VIZANTINIZAM. BEZISTORISKA UMRTVLJENOST I NEMOĆ ČAK I IMPERIJALNOG MEHANIZMA PREMA MLADIM NARODIMA ŽELJNIM PLJAČKE ILI STRANIM ZAVOJEVAČIMA LAGANO NADIRANJE PRALJUDSKIH STANJA U VISOKO CIVILIZOVANI ŽIVOTNI STAV. 1350—1205: 19 dinastija 100—300: Od T rajana do A urelijana Setos I, Ramzes II Trajan, Septim ije Sever

25—220: istočna H an-dinastija 58—16 Ming-ti

P osle 2200

O sw a ld

Š p e n g le r / P ropast Zapada

B ib lio te k a

»K ristali«

U re d n ik :

Dragoš

R e c e n z e n t:

Kalajić

Dragoš

T e h n ič k i u r e d n ik : Z a iz d a v a č a : Iz d a v a č :

Vidak

Kalaj ić N ikola Perić,

Panić d ir e k to r

INP »Književne novine«, B e o g ra d , F r a n c u s k a 7

K o r e k to r :

Nikola

Poposki

T ira ž : 3.000 Š ta m p a :

GIRO

»6.

oktobar« —

PanCevo