Osvald Spengler, Propast Zapada IV-Prvi Deo

DEO TREĆI

PITAGORA, MUHAMED, KROMVEL

15 Religijom nazivamo budnu svest živoga bića u trenucima kada ono savlađuje biće uopšte, gospodari njime, odriče ga, pa čak i uništava. Rasni život i takt nagona u živog bića smanjuju se i siromaše pred pogiedorn na rasprostrti naponski svet ispunjen svetlošću, vreme uzmiče ispred prostora. Biljolika čežnja za usavršavanjem gasi se, a izbija životinjsko praoscćanje straha od ispunjavanja i dokrajčivanja, od onoga što nema pravca, od smrti. Osnovna osećanja religije nisu mržnja i ljubav — nego strah i Ijubav. Mržnja i strah razlikuju se kao vreme i prostor, kao krv i oko, kao takt i napon, kao ono što je herojsko i ono što je sveto. A isto tako je različita ljubav u rasnom smislu od ljubavi u religioznom smislu. Svaka religija srodna je svetlosti. I ono što je rasprostrto mi shvatamo na religiozni način kao svet za oko sa gledišta našeg »ja« kao svetlosnog centra. Sluh i pipanje podređuju se viđenome, a nevidljivo, čije uticaje čulno osećamo, postaje sadržajem demonskoga. Sve ono što mir obeležavamo rečima: božanstvo, otkrovenje, spasenje, opredeljenost — na neki način je elemenat osvetljene stvarnosti. Smrt je. za čoveka nešto što se vidi- i viđenjem saznaje, a s obzirom na smrt rađanje je druga tajna: oboje ograničavaju, za oko, proosećanu kosmičnost kao život tela u osvetljenom prostoru. Postoji duboki strah, i životinjama poznat, od mikrokosmičkog slobodnog bivstvovanja u prostoru, od samoga prostora i sila u njemu, od smrti; a postoji i drugi jedan strah za kosmičko strujanje bića, za život, 9

Š P E N G L E R Propast Zapacla

za upravljeno vreme. Prvi strah budi tamnu slutnju da .je sloboda u rasprostrtome jedan novi način zavis-' nosti, dublji no biljoliki način zavisnosti. Taj prvi strah čini da pojedinačno biće, osećajuči svoju slabost, traži blizinu i vezu sa drugima. Strah odvodi do govorenja, i svalca religija je jeclna vrsta jezika. Usled toga straha od prostora izdvajaju se numina sveta kao prirode i kultovi bogova. A usled straha za vreme nastaju numina iivota, roda, države — sa svojim središtem u kultu predaka. To je razlika između tabu i totem, jer se i ono što je totemističko javlja stalno u religioznom obliku, usled svetog zazora pred ovim što se izmiče razumevanju i što nam je večno tuđe i strano. Viša religija potrebuje budan napon protiv sila krvi i bića, koje uvek u dubini vrebaju, da bi opet zadobila svoje prastaro pravo nad tom mlađom stranom životnoga: »Bdite i molite se, da ne biste pali u napast«. Pa ipak je spasenje osnovna reč svake religije i večna želja svakog budnog bića. U ovom opštem, gotovo pred-religioznom smislu, ta želja znači zahtev za oslobođenjem od strahovanja i muka budnoga bića, zahtev za ispražnjavanjem napona mišljenja i mudrovanja koje je strah rodio, zahtev da se oslobodimo svesti o usamljenosti našega »ja« u svemiru i svesti o -čvrstoj uslovljenosti svake prirode, d da tu svest ukinemo, da se oslobodimo pogleda na nepomerljivu granicu sveg bića, na starost, na smrt. I spavanje oslobodava. Sama smrt jeste seštra spavanja. I sveto vino, pijanstvo, lomi strogost duhovnih napona, a isto tako i igra, dioniziska umetnost i svaki drugi način opojnosti i stanja u kome je biće »van sebe«. To je izmicanje od budnoga bića pomoću bivstvovanja uopšte, kosmičkoga, onoga »to«: begstvo iz prostora u vreme. Ali više no sve to jeste ono pravo religiozno savlađivanje straha pomoću samoga razumevanja. Napon između mikrokozma i makrokozma postaje nešto što se voli, nešto u što se potpuno može 'utopiti1. To mi nazivamo verom, a njom započinje uopšte ljudski duhovni život. Postoji samo kauzalno razumevanje, bilo da ga primamo, bilo da ga primenjujemo, bilo da je ono ap1

»Ko ljubi Boga žarkom dušom, taj se pretvara u Njega« (Bernar od Klervoa). 10

PROPAST ZAPADA Problemi

arcibljanske

kulture

strahovano iz osećajnosti, bilo da nije. Potpuno je neinoguće da razlik.ujemo razumevanje i kauzalitet: obe reči izražavaju jedno i isto. Kada je nešto za nas »stvarno«, mi ga vidimo i zamišljamo u uzročnome obliku kao što i sebe same i svoje delanje osećamo i saznajemo kao pra-stvar1. Ali je ovo stavljanje uzroka različito od slučaja do slučaja ne samo u religioznoj logici ljudi, nego i u anorganskoj logici ljudi uopšte. Kada imamo pred sobom jednu činjenicu, mi joj sada zamišljamo kao uzrok ovo i ovo, a već u sledećem trenutku ono i ono, nešto sasvim dmgo. Svaka vrsta mišljenja ima za svaku svoju oblast u kojoj se primenjuje svoj sopstveni »sistem«. U svakodnevnom životu nikada se ne dešava da se jedna ista kauzalna veza zamišlja i po drugi put kao isto tako tačna. Radne hipoteze, što će reći kauzalni sistemi, koje se uzajamno isključuju, upotrebljavaju se u modernpj fizici naporedo, kao na pr. elektrodinamičke i termodinamičke pretstave. To ne protivreči smislu mišljenja, jer naše »razumevanje«, u trajnom svesnom stanju, uvek je u obliku pojedinačnih akata, od kojih svaki ima svoju sopstvenu kauzalnu podešenost. Nazor po kome je sav svet kao priroda, u odnosu na budno biće, uređen po jednom jedinom lcauzalnom vezivanju — ne može se nikako praktički izvršiti našim mišljenjem, koje uvek'misli samo u pojedinačnim vezama. Taj nazor ostaje jedna vera, on i jeste baš vera naprosto, jer na n j o j počiva religiozno razumevanje sveta, koje svuda, gde god to primeti, pretpostavlja, nužnim načinom mišljenja, numina: promenljiva za slučajne događaje na koje ono više i ne pomišlja, i trajna, koja stanuju na primer u izvorima, stablima, kamenju, brežuljcima, na zvezdama, dakle na određenim mestima, ili koja kao božanstva neba, rata, mudrosti, mogu da budu sv-uda prisutna. Ona su ograničena samo u okviru svakog pojedinačnog mislenog akta. Što je danas osobina jednog boga, sutra je sam bog. Druga su opet čas množina, čas pojedino lice, čas nešto neodređeno. Ima ih nevidljivih (likova) i nepojamnih (načela), onih koja se pojavljuju onome na koga je sišla milost 1 Nemački Ursache, što po etimološkoj složenosti znači pra-stvar, a kao smisao »uzrok«. Pr. pr.

11 \

SPJINGLEB

Propast

Zapada

ili unili koja se mogu pojmiti. Suclbina1 je u antici (ii/iap/ićvr]) i u Indiji (rta) nešto što kao pra-stvar stoji iznad pretstavljivih bogovskih likova, a magiska sudbina je delovanje jedinog i bezobličnog najvišeg boga. Religiozno mišljenje ide uvek na to da u nizu uzroka razlikuje redove od vrednosti i ranga, sve do najviših bića ili načela koja su prvoredni »gospoclareći« uzroci. »Opredeljenje« je reč za najobuhvatniji sistem koji počiva na procenjivanju vrednosti. A naulca je, nasuprot tome, razumevanje koje načelno apstrahuje ocl svakog razlikovanja uzroka po rangu: ono što ona nalazi nije opredeljenje nego zakon. Razumevanje uzroka oslobađa nas. Verovanje u nađene veze dovodi do toga da strah od sveta otstupa od nas. Bog je čovekovo pribežišt'e ispred sudbine, koja se može osetiti, proživeti, ali se ne može misliti, pretstavljati, imenovati, koje nestaje sve dotle dok se »kritičko« — razlučujuće — razumevanje, rođeno u strahu, čvrsto drži uzroka i njihovih uzroka, i to opipljivo, tj. nižući ih optički za spoljašnje ili unutrašnje oko, ali samo dotle. Očajan je položaj višega čoveka u tome što se njegovo moćno htenje za razumevanjem stalno nalazi u protivrečnosti prema njegovom bivstvovanju. To htenje ne služi više životu, a ne može ni da ga savlada: tako u svima značajnim situacijama ostaje nešto nerešeno: »Čim se neko izjavi slobodnim, toga trenutka se oseti uslovljenim. Osmeli li se da se izjavi uslovljenim, oseća se slobodnim« (Gete). Mi nazivamo istinom onu kauzalnu vezu u okviru sveta kao prirode o kojoj smo uvereni da ne može biti izmenjena daljim razmišljanjem. Istine su »utvrđene«, i to bezvremenski — »apsolutno« znači da su oslobodene od sudbine i istorije, ali takođe oslobođene i od činjenica našeg sopstvenog života i umiranja; one unutrički oslobođavaju, teše i spasavaju, jer neproračunljiva zbi.vanja činjeničkog sveta ili obescenjuju ili ih savladavaju. Ili, kako se to reflektuje u duhu: »Neka čovečanstvo i propadne, istina ostaje«. 1 Za religiozno mišljenje sudbina je uvek toauzalna količina. Zato nju kritika saznanja poznajesamo kaonejasnu reč za kauzalitet. Samo dotle dok se na nju ne misli, ona se stvarno saznaje.

12

PROPAST

ZAPADA

Problemi

arabljanske

kulture

U okolnom svetu nešto je čvrsto postavijeno (»utvrđeno«), tj. vezano je; čovek koji razumeva ima tajnu u rukama: ili, u predvremenima, močnu čarolisku izreku ili, danas, matematičku formulu. Triumfalno jedno osećanje prati svako iskustvo u carstvu prirode još i danas, svako iskustvo kojim se nešto učvršćuje i utvrđuje o namerama i silama nebeskog boga, duhova bure i nepogoda, demona zernlje i polja, ili o numina nauke o prirodi —.atomskim jezgrima, brzini svetlosti, teži — ili i o samo apstrahovanim numina našeg mišljenja koje se zanima svojom sopstvenom slikom — pojmu, kategoriji, umu — pa se sve to na taj način zatvori u nepromenljivi sistem kauzalnih odnosa. A iskustvo u ovom anorganskom, umrtvljujućem i učvršćujućem smislu, koje je sasvim nešto drugo no životno iskustvo i poznavanje Ijudi, rezultuje na dvostruki način: kao teorija i kao tehnika; religiozno go^ voreći : kao mit ili kult, prema tome da li vernik hoće da otkrije tajne okolnog sveta ili da ih savlada. Oboje zahteva visoki razvitak ljudskog razumevanja. Oboje može biti rođeno iz straha ili iz Ijubavi. Postoji mit straha — kao mojsijevski i primitivan uopšte, i postoji mit ljubavi — kao onaj pra-hrišćanstva i onaj gotičke mistike postoji isto tako tehnika zaklinjanja koja se brani i ona koja preklinjući moli. To je svakako i najintimnija razlika žrtve i molitve 1 : tako se odeljuju primitivno i više ljudstvo. Religioznost je crta duše, a religija je talenat. »Teorija« iziskuje dar sagledanja, koji nemaju svi, a vrlo malo njih ga ima u izrazitoj i živoj snazi koja prosvetljava. Religioznost je gledište na svet u najprvobitnijem i najprirodnijem smislu: ona je jedno gledanje sveta, pa gledali mi u njemu vladavinu sila ili, u gradskome i hladnome duhu — ne sa strahom i ljubavlju već radoznalo — poprište sila koje delaju po zakonima. Tajne »tabu«-a i »totem«-a bivaju sagledavane u veri u bogove i dušu, a sračunavane u teoriskoj fizici i biologiji. »Tehnika« pretpostavlja duhovnu obdarenost za vezivanje i zakli1

Obe se razlikuju unutarnjim oblikom. Žrtva koju prinosi Sokrat jeste, unutarnje, molitva. Antičku žrtvu valja uopšte shvatiti kao molitvu u telesnome smislu. A usrdna molitva zločinca jeste ustvari žrtva na koju ga nagoni strah. 13

i

ŠPENGLER

Propast

Zapacla

_ njanje. Teoretičar je kritički vidilac, tehničar sveštenik, pronalazač prorok. A sredstvo u kome se sakuplja sva duhovna snaga jeste oblik stvarnoga, apstrahovan iz gledanja pomoču jezika, oblilc čija se suštinska srž ne otkriva svakom budnom biću: pojmom shvaćena granica, saopštljivi zakon, ime, broj. Zato svalco zaklinjanje božanstva počiva na poznavanju njegovog pravog imena, na vršenju rituala i sakramenata koji su poznati i koji stoje na raspoloženju samo onome ko ih zna u tačno ispravnom obliku i upotrebljuje ispravnu reč. To ne važi samo za primitivno čarolijanje, već i za svaku fizikalnu tehniku, a još i više i za svaku medicinu. Zato je matematika nešto sveto, što redovno proizilazi iz religioznih krugova — Pitagora, Dekart, Paskal — i zato je mistika svetih brojeva, trojke, sedmice, dvariaestice, bitna crta svake religije', zato je ornamenat, i njegov najviši oblik u kultskoj građevini, nešto kao broj, nešto brojoliko, i to u obliku koji osećamo. U okviru sveta budnoga bića mikrokosmičko stupa u vezu sa makrokozmom tim čvrstim nasilnim oblicima, izražajnim motivima ili saopštajnim znacima. U svešteničlcoj tehnici oni se zovu zapovesti, a u naučnoj zakoni. Oboje su ime i broj, i primitivan čovek ne bi umeo iznaći razliku između čaroliske sile kojom sveštenik njegovog sela savlađuje demone i one sile kojom civilizovani tehničar savlađuje svoje mašine. Prvi, i možda jedini, rezultat ljudskog htenja -za razumevanje jeste vera. »Verujem« — to je velika reč protiv metafizičkog straha, a u isto vreme i ispovedanje ljubavi. Vrhunilo istraživanje i upoznavanje u iznenadnom prosvetljenju ili .u uspešnom sračunavanju — sve naše sopstveno osećanje i pojimanje bilo bi besmisleno, ako se ne bi našla unutarnja jedna izvesnost o »nečem« što »jeste« kao nešto drugo i tuđe, i to baš tačno u nađenom obliku — u vezivanju uzroka i posledice. Čovek, kao biće čije je mišljenje vođeno jezikom, smatra za svoj najviši posed onu najzad izvojevanu čvrstu veru u to »nešto« što se izmiče vremenu i sudbini, što je on sagledajući izdvojio i obeležio inie1 U tome se filozofija ni najmanje ne razlikuje od prirodnog narodnog verovanja. Setimo se Kantove tablice kategorija sa njenih 3X4 jedinica, Heglove metode i Jamblihovih trijada.

14

PROPAST ZAPADA Problemi

arcibljanske

kulture

nom i brojem. Ali šta je to — to ostaje ipak konačno u tami. Jesmo li time dodirnuli tajnu logiku Svega ili samo jednu senku? Sva borba i patnja, sav strah čoveka koji mudruje, obrću se ka ovoj novoj sUmnji, koja može postati i očajanje. Njemu je potrebna vera u jedno poslednje »nešto« pri tom njegovom duhovnom prodiranju u dubinu, u jedno poslednje »nešto« što se može mišlju postići, nekakav kraj i konac u tom rašivanju, koji neće ostaviti više ničeg tajnog. Kutovi i ponori njegovog sagledanog sveta moraju svi skupa biti prosvetljeni — ništ'a ga drugo ne može spasti. Tu vera prelazi u »znanje«, rođeno iz nepoverenja, . ili, što je istinitije, prelazi u veru u takvo jedno znanje. Jer je ovaj oblik razumevanja potpunce zavisan od onog prvog, kasniji je, veštačkiji i sumnj'iviji. Uz to, religiozna teorija — religiozno sagledanje — odvodi svešteničkoj praksi, a naučna teorija se, obrnuto, izdvaja iz prakse, iz tehničlcog znanja svakodnevnog života. Čvrsta vera, koja rezultuje iz prosvetljenja, otkrovenja, iznenadnih dubokih sagledanja, može da bude i bez kritičkog rada. A kritičko znanje pretpostavlja veru da njegove metode tačno „ odvode onome što se traži, ne novim nekim slilcama, nego baš »stvarnosti«. Ali istorija nas uČi da sumnja u veru vodi znanju, a sumnja u znanje, posle nekog vremena kritičkog optimizma, opet nazad veri. Ukoliko se teorisko znanje više oslobada od religioznog primanja, utoliko se više bliži uništavanju sebe sama. Ono što preostaje — to je, jedino i samo, tehničko iskustvo. 7 Prvobitna, tamna, vera ^priznaje nadmoćne izvore istine pomoću kojih se otvaraju, dakle u neku ruku otkrivaju, stvari koje sopstveno mudrovanje nikada ne bi odgonetnulo: proročke reči, snove, orakule, sveta pisma, glas božanstva. Kritički duh, nasuprot, hoće (i misli da jc to kadar) da za sva svoja uviđanja zahvali samo sebi. Ne samo da je nepoverljiv prema tuđim istinama — on štaviše poriče njihovu mogućnost. Istina je za njega samo ono znanje koje je on sam dokazao. Čista kritika crpe svoja sredstva jedino iz sebe, ali se uskOro primećuje da se baš time već pretpostavlja ono što je u rezultatu bitno. Ono de omnibus dubitandum jeste stav koji se ne može nikako ostvariti. Zaboravlja se da kritička aktivnost mora počivati na 15

ŠPENGLER

Propast

Zapacla

jednoj melodi, koja je samo prividno nađena takođe kritičkim putem, a u samoj stvari ona proizilazi samo iz dotične nastrojenosti mišljenja', tako da se rezultat kritike određuj.e metodom koja joj leži u osnovi, a ova opet biva određena strujom bića koja nosi i prožima budno, svesno, biće. Vera u jedno znanje koje je bez pretpostavke — karakteriše samo ogromnu naivnost racionalističkih vremena. Teorija nauke o prirodi nije ništa drugo do istoriski prethodna joj dogma — samo u drugom obliku. Koristi od takve naučne teorije ima samo život, i to u obliku uspešne tehnike za koju teorija daje lcljuč. Bilo je već kazano da o vrednosti jednc radne hipoteze ne odlučuje »tačnost« već upo-, trebljivost. No uviđanja druge vrste, istine u optimističkome smislu, ne mogu uopšte biti rezultat čisto naučničkog razumevanja, koje uvek već pretpostavlja jedan nazor na kome može delati kritički, raščlanjujući ga i razjedajući ga: prirodna nauka baroka jeste progresivno rastvaranje religiozne slike sveta gotike. Ono na što ciljaju vera i znanje, strah i radoznalost, nije životno iskustvo već saznanje sveta lcao prirode. Oboje izrično odriču svet kao istoriju. A tajna budnog bića je dvostruka; dve kauzalno određene slike, strahom stvorene, postaju za naše unutarnje oko: »spoljašnji svet« i, kao protivslika, »unutarnji svet«. U obe leže pravi i istiniti problemi; budno biće potpuno je aktivno u svom unutarnjem carstvu. Tamo se numen zove Bog, a ovde duša. Kritičko razumevanje misleno preinačava božanstvo religioznog sagledanja (i to u odnosu na svoj svet) u mehaničke količine, a da pri tome baš ništa ne menja u suštinskoj srži: materija i oblik, svetlost i tama, sila i masa; a na isti način ono raščlanjava i sliku duše koju daje prvobitna vera u dušu, i to sa istim predodređenim rezultatom. Fizika unutrice zove se sistematska psihologija, i ona otkriva u čoveku: kao antička nauka flelove duše svaćene kao stvari (voD^, Svpog, encSunia), kao magiska duševne supstance (ruah, nefeš), kao faustovska duševne moći (misao, osećanje, volja). To su tvorevine 1 A tu je primitivno, i kultivisano, pa onda kinesko indisko, antičko, magisko, zapadnjačko, konačno još i englesko, nemačko i francusko mišljenje — svako drukče nastrojeno; a, najzad, nema ni dva čoveka uopšte sa tačno istom metodom.

16

PROPAST ZAPADA Problemi

arcibljanske

kulture

koje religiozno razmišljanje nadalje prati, sa strahom i ljubavlju, u kauzalnim odnosima krivice, greha, milosti, savesti, nagrade i kaznć. Čim se vera i znanje obrnu tajni bića, ono ih dovodi do kobne jedne zablude. Namesto da se dostigne samo kosmičko, koje leži potpuno izvan svih mogućnosti aktivnog budnog bića, čulno se račlanjava pokrenutost tela u slici sveta našega oka, a pojmovno se raščlanjava mislena slika apstrahovana iz one prve slike kao jedan mehaničko-kauzalni sklop. Ali pravi život se vodi; on se ne saznaje. Istinito je samo ono što je bezvreinensko. Istine su sa one strane istorije i života; ali je zato život sam sa one strane svih uzroka, dejstava i istina. Obe kritike, i ona budnog bića i ona bića uopšte, protivne su istoriji, strane su životu. Ali u prvom slučaju to potpuno odgovara kritičkoj nameri i unutarnjoj logici predmeta na koji se misli; a u onom drugom slučaju ne. Razlika između vere i znanja, ili straha i radoznalosti, ili otkrovenja i kritike, nije dakle poslednja. Znanje je samo kasni oblik vere. A vera i život, Ijubav usled potajnog straha od sveta i ljubav usled potajne mržnje rodova, saznanje anorganskog i osećanje organslcog života, uzroci 1 sudbine — to je najdublja od svih suprotnosti. Tu se ne odlučuje kćikva se vrsta mišljenja ima — da li religiozna ili kritička — niti o čemu se misli, nego da li je čovek mislilac — svejedno o čemu — ili je delatnik. Budno biće zahvata u oblast dela tek tada kada postane tehnika. I religiozno znanje je moć, a kauzalitetima možemo i rukovati, a ne samo konstatovati ih. Ko poznaje tajni odnos između makrokozma i mikrokozma, taj i vlada njime, bilo da mu je on otkriven, bilo da ga je on uhvatio osluškujući kako stvari teku. I tako je pravi tabu-čovek jedan čarobnik i zaklinjač. On siii božanstvo žrtvom i molitvom; on vrši prave ritualije i sakramente, jer su oni uzroci za neizbežna dejstva i moraju da služe svakom onom ko ih poznaje. On čita u zvezdama i svetim knjigama; u njegovoj duhovnoj moći leži kauzalni odnos, bezvremenski i van svega slučajnoga, odnos krivice i ispaštanja, pokajanja i očišćenja, žrtve i milosti. Vezivanjem svetih uzroka i posledica, on je i sam postao sveti sasud tajanstvene moći i, time, uzrok za nova delovanja u koja 17

ŠPENGLER

Propast

Zapacla

se mora verovati, ako čovek u njima valja da uzme udela. Otuda se može razumeti ono što je evropsko-amerikanski svet sadašnjice gotovo sasvim zaboravio, poslednji smisao religiozne etike, moral. Svuda gde je snažan i pravi, on je držanje, stav, koji ima potpunce značenje ritualmh činova i veibanja, stalno exercitium spirituale, da reknemo tako kao Ignacije Lojola, naime pred boianstvom koje se tim aktima ublažava i zaklinje. »Št.a treba da činim, pa da dobijem život večni?« Ono »pa da« jeste ključ za razumevanje svakog pravog morala. Jedno »našto« i »zašto« tu leže u dubini, čak i u onim najtananijim slučajevima nekolicine filozofa koji su izmislili neki moral »radi sebe sama«, pa dakle i tu uvek sa jednim duboko osećanim »našto«, što su samo malo njih mogli da dostojno priznaju i ocene. Postoji samo kauzalni moral, tj. moralna tehnika na pozadini i. osnovi jedne religiozne metafizike. Moral je svestan i planski kauzalitet našeg samo-držanja i stava, apstrahujući od svih pojedinosti stvarnoga života i karaktera, nešto što važi večno i .za sve, bezvremensko, nešto što je neprijatelj vremenu i što je, baš zbog toga, »istinito«. Čak kad čovečanstvo i ne bi postojalo, moral bi bio istinit i važeći — ovako je odista već i iskazana moralno-anorganska logika sveta koji se shvata kao sistem. Nikada se ne bi dozvolilo da se moral može istoriski razvijati ili usavršavati. Prostor odriče vreme: pravi moral je apsolutan, večno gotov i uvek isti. U dubmama njegovim ima uvek nečeg što odriče život, jedno uzdržavanje, odricanje, jedno obezjastvovanje do askeze, do smrti. Već i jezički oblik to izražava: religiozni moral sadrži zabrane a ne zapovesti. Tabu je uvek, i kada prividno nešto potvrđuje, jedna suma odricanja. Osloboditi se činjeničkog sveta, pobeći ispred mogućnosti sudbine, smatrati rasu u sebi kao neprijatelja koji stalno vreba: za tako što potreban je čvrst sistem, učenje i vežbanje. Nijedna radnja ne bi smela biti slučajna i nagonska, tj. biti prepuštena krvi. Ona se mora misleno odmeravati po uzrocima i posledicama, biti »izvođena« odgovarajući svim zabranama. Nužno je jedno krajnje na-, prezanje budnoga bića, pa da se stalno ne pada u greh. Prvo uzdržljivost od svega što pripada krvi: od braka, od Ijubavi. Ljubav i mržnja među ljudima su 18

PROPAST ZAPADA Problemi

arcibljanske

kulture

kosmičke i zle; ljubav rodova je krajnja suprotnost bezvremenskoj ljubavi i strahu Gospodnjem, te otuda pra-greh zbog koga je Adam isteran iz raja, a čovečanstvo opterečeno naslednim grehom. Rađanje i smrt ograničavaju život tela u prostoru. Zato što je to telo — rađanje je krivica, a smrt kazna. Za/j.a a-qna (telo — grob) — bilo je ispovedanje orfičke religije. Eshil i Pindar su biće shvatali kao krivicu. A kao zločinstvo smatraju ga sveci svih kultura, da bi ga umrtvili askezom ili rasipanjem u orgijazmu, koji je duboko srodan sa askezom. Zlo je svako delovanje u okviru istorije, podvig, junaštvo, radost u borbi, pobeda i plen. U tome odzvanja takt kosmičkog bića, te zaglušuje i zbunjuje duhovno sagledanje i mišljenje. »Svet« uopšte, pri čemu se misli na svet kao istoriju, infaman je. On se bori, namesto da bude odricanje; on ne zna za ideju žrtve. On gospodari istinom preko činjenica. On se izmiče mišljenju po uzrocima i posledicama, sledujuci nagonima. I zato je najviša žrtva kojp duhovni čovek može doprineti, kada on sam taj svet preda kao žrtvu silama prirode. Jedan deo tog irtvovanja jeste svaki moralni čin. Moralni tok života jeste neprekidni lanac takvih žrtvovanja. Ponajpre žrtva sažaljenja. Tu unutarnje moćni predaje na žrtvu nemoćnome svoju nadmoćnost! Sažaljivi ubija nešto u sebi. Ali ne treba pomešati sažaljenje u velikome religioznome smislu sa raspoloženjem svakodnevnoga čoveka, raspoloženjem u kome riema stava, raspoloženjem čoveka koji ne može vladati sobom; a ponajpre ne treba ga mešati sa rasnim osećanjem viteštva, koje uopšte nije moral raz loga i zapovesti, nego je otmena, sama po sebi razumIjiva moralnost koja počiva na nesvesnom osećanju takta jednog visoko disciplinskog života. Ono što se u civilizovanim vremenima naziva socijalnom etikom — to nema ničeg zajedničkog sa religijom i to samo pokazuje samim svojim postojanjem slabost i prazninu religioznosti iz koje je iščezla sva snaga metafizičke izvesnosti, a sa njome i pravog, verski snažnog morala, koji je odricanje. Pomislimo, recimo, na razliku između Paskala i Mila. Socijalna etika nije ništa drugo do praktična politika. Ona spada, kao vrlo kasni proizvod, u onaj isti istoriski svet u kome se moralnost, na visini svih ranih vremena, pojavljuje kao plemenitost i viteštvo jakih rodova prema onima kojima rđavo ide u životu istorije i sudbine, ono što se danas 19

ŠPENGLER

Propast

Zapacla

u dobro vaspitanim krugovima, koji imaju takta i discipline, naziva »gentlemanlike«, ili »pristojnost«, a čiji protiv-pojam nije greh nego prostaštvo. To je opet ona razlika između katedrale i zamka. Ovo nastrojenje ne pita za zapovesti, niti za razloge, Ono uopšte ne pita. Ono je u krvi — to baš i znači takt — i ne boji se ni kazne ni odmazde, nego se boji preziranja, a osobito samopreziranja. Ono nije nesebično, nego baš i proizilazi iz obilja jednog snažnog »ja«. A sažaljenje ima, baš zato što i ono zahteva unutarnju veličinu^ u istim tim ranim vremenima, i svoje najsvetije sluge — kao Franju Asiskog i Bernara od Klervoa, koji su imali produhovljeno odricanje, blaženo žrtvovanje i davanje sebe sama, jednu caritas etersku, beskrvnu, bezvremensku, u kojoj se strah od svemira preobrazio u čistu ljubav bez mrlje i pege, jednu visinu kauzalnog morala za koju kasnija vremena uopšte nisu više bila kadra. Da bi se krv savladala, mora je čovek imati. Zato jedno monaštvo velikog stila postoji samo u viteškim i ratničkim vremenima; i najviši simbol za savršenu pobedu prostora nad vremenom jeste ratnik koji je postao asketa, ne rođeni sanjalica i slabić, koji pripada manastiru po svojoj prirodi, ili naučnik koji u svojoj sobi gradi neki moralni sistem. Ne budimo licemeri: ono što se danas naziva moralom, vrlo odmerena ljubav prema bližnjima i aktivnost pristojnih nastrojenja ili vršenja caritas-a misleći pri tome na sticanje političke moći — to po merilu ranoga vremena niie uopšte neki viteški smisao ma kakvoga ranga. Još jednom: veliki moral postoji samo s obzirom na smrt, iz jednog straha od metafizičkih razloga i posledica koji ispunjuje sve budno biće, iz jedne ljubavi koja savlađuje život, iz jedne svesti da smo neizbežno u ropstvu kauzalnog sistema svetih zapovesti i ciljeva, koji obožavamo kao istinit, a kome moramo potpuno pripadati ili ga se potpuno odreći. Stalni napon, samoposmatranje, samoispitivanje prate vršenje toga morala koji je jedna umetnost i pored koga svet kao istorija iščezava kao ništa. Budimo sveci ili junaci. U sredini ne leži mudrost nego —• svakodnevnost. 20

PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture

16 Kada bi bilo istina odvojenih od struja bića, tada ne bi bilo istorije istine. Kada bi postojala jedna jedina večno prava religija, religiska istorija bi bila jedna nemoguća pretstava. Ali ma koliko moćno bila razvijena mikrokozmička životna strana pojedinačnog bića, ipak je ona pripojena kao koža uz život lcoji 'postaje, sva je prožeta taktom krvi i stalno je svedočanstvo o skrivenim nagonima kosmičke upravljenosti. Rasa vlada celokupnim pojimanjem s i oblikuje ga. Vreme guta prostor — to je sudbina svakog budnog trenutka. Pa ipak postoje »večne istine«. Svaki čovek ih ima, i to čitavu množinu, ukoliko se snalazi razumevanjem u onom mislenom svetu u čijem sklopu one ne promenljivom čvrstinom stoje, naime »baš sada«, u trenulku mišljenja, gvozdeno ukopčane po razlogu i posledici, po uzroku i dejstvu. U tome poretku ništa se ne može izmeniti, kako čovek veruje, ali jedan talas života diže i nosi i njegovo budno »ja« i njegov svet. Sklad ostaje, ali kao celina, kao činjenica, on ima istoriju. Apsolutno i relativno odnose se kao poprečni i uzdužni presek jednog niza naraštaja: onaj drugi apstrahuje od prostora, a onaj prvi od vremena. Ko misli sistematski, taj ostaje u kauzalnom poretku trenutka. Samo onaj ko fiziognomičlci pregleda niz podešenosti — saznaje stalnu menu onoga što je istinito. Sve prolazno je samo jedno upoređenje — to važi i o večnim istinama, čim sledujemo njihovoj putanji po struji istorije, gde one, zatvorene u slici sveta živih i umirućih rodova, i nadalje žive i kreću se. Za svakog čoveka i za kratki ro.k njegovog bića, večna je i istinita jedna religija, ona koju mu je sudbina dodelila mestom i vremenom njegovog rođenja. Sa njome on oseća, iz nje obrazuje on nazore i uverenja svojih dana. Čvrsto se drži njenih reči i oblika, iako ih stalno drukče zamišlja. Večne istine postoje u svetu kao prirodi; u svetu kao istoriji postoji večno promenljiva istinitost. Zato je jedna morfologija religiske istorije zadatak koji sebi može postaviti samo faustovski duh i rešiti ga samo na svom sadašnjem stupnju. Postavljen je zahtev; mora se smelo učiniti pokušaj da se čovek potpuno odvoji od svog sopstvcnog ubeđenja, pa da 21

Š P E N G L E R Propast Zapacla

onda pred sobom vidi sve religije kao podjednako tuđe. Kako je to teško! Onaj ko to preduzme, mora irnati snage ne samo da prividno istupi iz istina svoga razumevanja sveta, pa ma te istine za njega i postojale samo kao zbir pojmova i metoda, već da odista prožme fiziognomički i svoj sopstveni sistem sve do kraja i do poslednjeg ostatka. A da li je njemu tada uopšte i moguće da stekne saopštljive uvide o istinama ljudi koji govore drugim jezikom, i to da ih stekne na jednom jedinom jeziku koji sadrži svu potajnu metafiziku njegove kuiture u svojoj građi i u svome duhu? Tu je najpre, kroz tisućleća prvoga doba, tupi metež primitivnih stanovništava, koja pilje u haotični okolni svet čije su im zagonetke stalno prisutne^ a da pri tom niko od njih ne može logički da zagospodari tim zagonetkama. Životinja je prema njima blažena, ona koja je budna ali ne misli. Životinja se plaši samo od pojedinačnih opasnosti, a rani čovek dršće pred celim svetom. Sve u njemu i oko njega ostaje tamno i nerešeno. Ono što je svakodnevno i demonsko — nerazmrsivo je i isprepleteno bez pravilnosti. Strašljiva i mučna religioznost ispunjuje mu dan, i utoliko je i ređa jedna religija u kojoj može imati mira i poverenja, pa ma samo i naslućena i naznačena. Jer iz ovog elementarnog oblika straha od sveta ne vodi nikakav put jednoj ljubavi koja razumeva. Svaki kamen na koji se stupi nogom, svako oruđe koje se uzme u rnke, svaki insekt koji prozuji, hrana, kuća, vreme i nevreme mogu da budu demonski, ali u sile koje iza njih vrebaju čovek veruje samo dotle dok ga one plaše ili dok ih on potrebuje. I tako ih ima sasvim dovoljno! Voleti se može samo nešto u čije se trajno biće veruje. Ljubav pretpostavlja misao o svetskom poretku koji je zadobio čvrstinu. Zapadnjačko istraživanje mnogo se mučilo da sredi pojedinačna posmatranja iz celog sveta, i to da ih sredi po tobožnjim stupnjevima koji »vode naviše«, od verovanja u duše, ili m a ' o d kakvog drugog početka, sve do sopstvene vere. Nažalost, stvorili su shemu po vrednosnim procenjivanjima pojedinačne religije; Kinezi ili Grci bi to sasvim drukče uradili. Ali takav jedan niz stupnjeva, koji pretpostavlja opšte razviće upravljeno na jedan cilj, uopšte i ne postoji. Haotički okolni svet primitivnih ljudi, rođen iz dotičnog razumevanja pojedinačnog trenutka, pa ipak pun smisla, uvek je nešto što je do22

PROPAST

ZAPADA

Problemi

arcibljanske

kulture

raslo, nešto što je u sebi samome završeno i zatvoreno, često sa naglom i jezivom dubinom metafizičke slutnje. Taj svet uvek sadrži jedan sistem, a vrlo malo čini da li je on delimično apstrahovan iz sagledanja svetlosnog sveta ili je potpuno ostao u tome -svetu. Takva slika sveta »ne korača napred i dalje«, a isto tako ona nije nikakva čvrsta suma pojedinačnih crta, od kojih bi se jedna ili druga smela izvaditi i upoređivati bez obzira na vreme, zemlju i narod, kako se to obično dešava. Sve te crte, štaviše, obrazuju jedan svet organskih religija koje su imale, preko cele naše zemlje, sopstvene i vrlo karakteristične vrste postajanja, zrenja, širenja i propadanja i savršeno sopstvenu vrstu po izgradnji, stilu, tempu i trajanju, pa imaju sve to još i danas u njihovim poslednjim oblastima. Religije visokih kultura nisu razvijenije, no su drukčije. One su u svetlosti pred nama jasnije i duhovnije, one poznaju ljubav koja razumeva, one imaju probleme i ideje, strogo duhovne teorije i tehnike, ali one ne poznaju više religioznu simboliku celokupnog svakodnevnog života. Primitivna religioznost prožima sve, a kasne pojedinačne religije jesu zatvoreni oblikovni švetovi za se. Utoliko su zagonetnija pred-vremena velikih kuliura, još potpunce primitivna, ali ona sve jasnije anticipiraju i ukazuju sve više na jedan određeni pravac. Baš ta vremena, što obuhvataju nekoliko stoleća, morala bi za sebe biti tačno ispitana i upoređivana. U kom obliku se širi ono što ima da dođe? Magisko vreme je, kako videsmo, stvorilo tip proročkih religija koji je prešao u apokaliptiku. U čemu je baš ovaj oblik dublje zasnovan u suštini te kulture? Ili, zašto je mikensko pred-doba antike potpuno ispunjeno pretstavama božanstava u liku životinja? 1 To nisu bogovi 1 Da li je visoko civilizovana Kreta u tome bila uzorom kao pretstraža egipatskog načina mišljenja? Ali mnogobrojni mesni i plemenski bogovi primitivnog tinitskog doba (pre 3000), koji su pretstavljali numina pojedinili životinjskih rodova, imali su svakako bitno drukče značenje. F.gipatsko božanstvo ovog pred-vremena ima, ukoliko je močnije, utoliko mnogobrojnije pojedinačne duhove (ka) i pojedinačne duše (bai) koji su skriveni s\aida u pojedinim životinjama i tu vrebaju: bastet u mačkama, sehmet u lavovima, hator u kravama, mut u jastrebima (usled čega se u likovima bogova čoveku slični Ka u neku ruku skriva iza životinjske glave), te čine ovu najstariju sliku sveta ču-

23

ŠPENGLER

Propast

Zapacla

ratnika gore na Megaronu mikenskih zamkova, gde je veličanstveno odnegovan kult duša i predaka, još i danas zasvedočen po grobovima, več su to tamo dole u nizini neke sile u koje veruju seljaci po kolibama. Veliki, ljudima slični, bogovi apoliniske religije, koja je morala nastati oko 1100 ogromnim religioznim potresom, nose svuda još crte svoje tamne prošlosti. Nema među tim likovima gotovo nijednog koji ne bi odavao to poreklo nadimkom, atributima ili mitovima o pretvaranju koji lako odaju prošlost. Hera je za Homera stalno »volooka«. Zevs se pojavljuje kao bik, a Posejdon iz telpuziske legende kao lconj. Apolon postaje ime za mnogobrojna primitivna numina, on je jednom bio vuk (Likejos), kao i rimski Mars, pa ovan (Karnejos), pa delfin (Delfinios), pa zmija (pitiski Apolon iz Delfija). Kao zmija pojavljuju se Zevs Melihios na antičkim nadgrobnim reljefima, Asklepios, i Erinije još u Eshila (Eum. 126.) Na Akropolju čuvena sveta zmija tumačila se kao Erihtonios. U Arkadiji Pauzanija je video još u Figaliskom hramu kip Demetre sa konjskom glavom; arkadiska Artemida-Kalisto pojavljuje se kao medvedica, a i sveštenice brauronske Artemide u Atini zvale su se arktoi. Dioniz, čas bik čas jarac, i Pan uvek su zadržali nečeg životinjskog. Psihe je kao i egipćanska telesna duša (bai) ptica-duša, i time započinju mnogobrojne poluživotinjske tvorevine, kao sirene i kentauri, koje savršeno ispunjuju rano-antičku sliku prirode. Ali kojim crtama primitivna religija merovinškog doba unapred predočava moćni uspon gotike? Što je ona prividno ista religija, »hrišćanstvo« — to ne dokazuje ništa protiv potpune razlike po dubini. Jer nama mora biti jasno da primitivni karakter jedne religije ne leži stvarno u njenoj sastojini učenja i običaja, nego u duševnosti ljudi koji ih prisvajaju, koji sa njima osećaju, govore i misle. Istraživač se mora pomiriti sa činjenicom da je magisko hrišćanstvo i to ono zapadne crkve, dva puta postalo .izražajnim sredstvom primidovišnim proizvodom najužasnijeg straha! Čak i posle smrti sile besne protiv čoveka i mogu se ublažiti jedino najtežim žrtvama. Sjedinjenje severne i južne zemlje pretstavljeno jc bilo tada zajedničkim obožavanjem horusa-sokola, čiji je prvi Ka prisutan u vladajućem faraonu. Upor. Ed. Meyer, Gesch. d. Alt. I & 182 ff. 24

PROPAST

ZAPADA

Problemi

arabljanske

kulture

tivne pobožnosti, pa time i samo ono jednom primitivnom religijom, naime 500—900 na keltsko-germanskom Zapadu i danas još u ruskom svetu. Ali kalco se ogledao svet u tim »obraćenim« glavama? Šta su Ijudi — izuzev nekolicinu klirika vizantiskog obrazovanja — odista mislili i pretstavljali pri tim ceremonijama i dogmama? Episkop Gregor iz Tura, lcoji svakako prikazuje najviše duhovno stanje svoje generacije — hvali jednom prah sastrugan sa nadgrobne ploče nekog svetitelja: »O nebesko sredstvo za čišćenje, koje nadmaša sve lekarske recepte — koje čisti trbuh kao sok skamonija — i koje spira sve mrlje sa savesti!« Ono što Mesiju u Gregorovim očima legitimiše kao velikog čarobnjaka i, timc, kao pravog spasitelja — nij'e smrt Isusova (koja ga, kao prosto zločin^stvo, ispunjuje gnevom) nego njegovo vaskrsenje, koje pred njim nejasno lebdi kao neki atletski podvig snage. Da istorija stradanja ima mistički smisao — on to i ne sluti 1 . U Rusiji, zaključci »Sinoda od slo naslova«2 iz 1551 jesu svedočanstvo o najprimitivnijoj religioznosti. šišanje brade i nepravilno stavljanje krsta na sebe pojavljuju se tu kao smrtni greh. Time se vređaju demoni. »Sinod Antihrista« iz 1667 doveo je do ogromnog sektaškog pokreta raskolnika, zato što se od tada valjalo krstiti sa tri namesto sa dva prsta, a Isusovo ime izgovarati »Jisus« namesto »Isus«, čime se za stroge vernike gubilaf sila ovog čarobnog sredstva nad demonima. Ali to delovanje straha nije ipak još sve, pa nije ni ono što je najmoćnije. Zašto merovinško doba nije imalo da pokaže ni najmanjih tragova one žarke topline i čežnje za potapanjem u metafizičko kojih je puno magisko pred-doba apokaliptike i njemu tako slično rusko pred-doba u vremenu Svetog sinoda (1721 —1917)? Šta je to što je odvodilo sve mučeničke selcte raskolnika, još od vremena Petra Velikog, u bezbračnost, siromaštvo, hadžiluke, do samounakaženja, do strašnih oblika askeze, a što je u 17 veku oteralo hiljade u dobrovoljno samospaljivanje iz religiozne strasti? Učenje hlista 3 o »ruskim Hristovima«, kojih je do1

Bernoulli, Die Heiligen der Merowinger (1900), dobar o.pis te primitivne religije. Tzv. »Stoglavi sinod«. 3 Jedna ruska religiozna sekta. — Pr. pr.

ŠPENGLER

Propast

Zapacla

sad nabrojano sedam; duhoborci sa svojom životnom knjigom, koju koriste kao bibliju i koja treba da sadrži psalme usmeno predane od Isusa; škopci sa svojim jezovitim 'zapovestima o unakaženju — stvari bez kojih su sasvim nerazumljivi Tolstoj, nihilizam i političke revolucije 1 — žašto (franačko doba izgleda prema svemu tome tako tupo i. plitko? Da li je tačno da samo Aramejci i Rusi imaju religioznog genija, i šta se onda ima očekivati od Rusije koja dolazi, sada kada je baš u odlučnom stoleću bila razorena smetnja učene ortodoksije?

17 Primitivne religije imaju nečeg bezdomovinskog kao oblaci i vetrovi. Masovne duše pranaroda sklupčale su se slučajno i prolazno u jedno biće, pa tako slučajno ostaje i rnesto, ono »ma gde«, onih veza koje sklapaju budna bića iz straha i radi odbrane, i koje se šire na tom slučaj'nom mestu. Da li one putuju ili ostaju, da li se menjaju ili ne — to nema ničeg zajedničkog sa njihovirn unutarnjim značenjem. Visoke kulture deli od ovakvog života duboka vezanost za zemlju. Tu postoji materinsko tle svih izražajnih tvorevina; kao što i grad, kao što i hram, piramida i katedrala moraju svoju istoriju završiti tamc gde im je i ideja nastala, tako je i velika religija svakog ranog doba vezana svima lcorenima svoga bića za zemlju nad kojom se izdigla njena slika sveta. Ma kohko sveti običaji i stavovi kasnije i bili nadaleko odnošeni, ipak njeno unutarnje razviće ostaje vezano za mesto njenog rođenja. Sasvim je nemoguće da se nađe i najmanja razvojna crta antičkih gradslcih kultova u Galiji ili da se učini ijedan dogmatski korak faustovskog hrišćanstva u Americj. Ono što se odvoji od zemlje, to je ukočeno i tvrdo. Uvek to počinje kao jedan poklič! Nejasno komešanje straha i odbrane iznenada prelazi u čisto i žarko buđenje, koje, polazeći sa majke zemlje, rascvetavajući se sasvim biljoliko, obuhvata dubinu svetlosnog sveta jednim pogledom i shvata. Onde' gde uopšte ima 1

Kattenbusčh, Lehrb. d. vgl. Konfessionsk. I (1892) S 234 ff. — N.P. Miljukow, Skizz. russ. Kulturgesch. 1901) II, S. 104 ff. 26

PROPAST ZAPADA Problemi

arcibljanske

kulture

smisla za samoposmatranje, ovaj se preobražaj osetio i pozdravio kao unutarnje ponovno rađanje. U tome Irenutku, nikada pre njega i nikada više sa istom silinom i žarkošću, kroz sve izabrane duhove vremena prolazi kao neka velika svetlost, koja sav strah rastapa u blaženu ljubav i čini da se ono što je nevidljivo iznenada pojavi u metafizičkoj uznesenosti. Tu svaka kultura ostvaruje svoj prasimbol. Svaka ima svoju vrstu ljubavi, nazvali je mi nebeskom ili metafizičkom, koja za sve druge ostaje nedostižna ili nerazumljiva. Bilo da svetlosna pećina nadsvodi svet kao pred očima Isusa i njegovih pratilaca, bilo da malena zemlja išČezava u zvezdanome beskraju kao što je to osećao Đordano Bruno, bilo da orfičari u se primaju telesnoga boga, bilo da se duh Plotinov u ekstazi slapa sa duhom Božjim u »henozis«, bilo da sveti Beriiar postaje jedno sa delovanjem.beskrajnog božanstva u jednoj unio mystica — uvek je dubinski nagon duše podložan prasimbolu te jedne i nijedne druge kulture. U petoj dinastiji Egipta (2680—2540), koja sleduje velikim izgrađivačima piramida, nestaje kult Horuš-sokola čiji Ka prebiva u vladaocu. Stariji mesni kultovi, pa čak i duboka /oMZ'-religija iz Hermopolisa, otstupaju. Pojavljuje se sunčana religija »Re«-a. Od svog palatinstva zapadno, svaki kralj podiže pored svog posmrtnog hrama i »Re«-svetilište: onaj prvi kao simbol upravljenog života od rođenja do odaje sa sarkofagom, a ovo drugo kao simbol velike i večne prirode. Vreme i prostor, biće i budno biće, sudbina i sveti kauzalitet, stoje u ovoj ogromnoj dvostrulcoj tvorevini jedno prema drugome lcao ni u jednoj drugoj arhitekturi na svetu. Obojima uzvodi pokriveh; put; onaj što vodi prema »Re«-u propraćen je reljefima koji slikaju moć sunčanog boga nad biljnim i životinjskim svetom i promenu godišnjih doba. Nikakav lik bogova, niti ikakav h r a m — samo jedan oltar od alabastera krasi moćnu terasu, na koju iz tmine stupa faraon u ranu zoru, visoko iznad zemlje,. da pozdravi velikog boga lcoji se diže sa istoka 1 . 1

(1905). kao u uprkos Bogom

Borchardt, Reheiligtum des Newoserre, Bnd. I Faraon ni'je više inkarnacija božanstva, a još nije, teologiji Srednjeg carstva, sin »Re«-ov; mali je svoje zamaljske veličine, i kao takav stoji pred kao sluga. 27

Š P E N G L E R Propast Zapacla

Ova rana prisnost uvek proizilazi iz zemlje bez, gradova, iz sela, lcoliba, svetilišta, usamljenih manastira i naseobina pustinjaka. Tu se obrazuje velika zajednica svesnih duhovnih izbranika koja se unutarnje odelila od velike struje nesvesnog bića junaštva i viteštva čitavim jednim svetom. Oba pra-staleža, sveštenstvo i plemstvo, sagledanje po katedralama i dela koja potiču iz zamkova, askeza i ljubavništvo, ekstaza i otmeni običaj, otsad počinju svak svoju sopstvenu istoriju. Bio kalifa takođe i švetovni vladalac vernih, žrtvovao faraon u oba svetilišta, osnivao germanski k.ralj svoju grobnicu predaka pod katedralom — ništa ne uništava kao ponor duboku suprotnost prostora i vremena koja se ovde ogleda u oba staleža. Religiska istorija i politička istorija, istorija istina i istorija činjenica, stoje — nespojivo — je^na nasuprot drugoj. To počinje po katedralama i zamkovima pa se nastavIja po sve večim gradovima kao suprotnost nauke i privrede, da se završi u poslednjim stupnjima' istoričnosti kao borba duha i sile. Ali se obe istorije kreću sasvim na visini Ijudskoga. Seljaštvo ostaje u dubini, bezistorisko. Ono ne shvata države kao ni dogme. Iz moćne rane religije svetih krugova razvijaju se po ranim gradovima sholastika i mistika, u sve većem metežu uličica i trgova reformacija, filozofija i svetovnjačka učenost, u kamenim masama kasnih. velikih gradova prosvetilaštvo i ireligija. Seljačka vera, tamo napolju, večna je i uvek ista. Egipatski seljak nije ništa razumeo o onom «Re«. O n ' j e ime čuo, a obožavao je i nadalje svoje životinjske bogove iz tinitskog vremena, koji su ponovo ovladali sa felaškom verom 26-te dinastije — dok je ogroman otsek religiske istorije prohujao kroz gradove. Italski seljak obožavao je, u vreme Avgustovo, isto ono što je obožavao davno pre Homera; on to čini jo.^ i danas. Imena i propisi čitavih religija koje su cvetale i izumrle doprli su iz gradova i do njega i izmenili su zvuk njegovih reči. Smisao je ostajao večno isti. Francuski seljak živi još u svom merovinškom dobu; Freja ili Marija, druidi ili dominikanci, Rim ili Ženeva: ništa ne dira u najintimniju dubinu njegove vere. A-li i po gradovima sloj za slojem istoriski zaostaje. Postoji, nad primitivnom religijom sela, još jedna narodna religija malih Ijudi u podzemlju gradova i u 28

PROPAST ZAPADA Problemi

arcibljanske

kulture

provinciji. Ukoliko se kultura više penje, u Srednjem carstvu, u bramansko doba, u vreme pred-sokratovaca, pred-konfucijanaca i u baroku, utoliko uži biva krug onih koji poseduju odista poslednje istine svoga vremena, a kojima one nisu samo ime i zvuk. Koliko je bilo ljudi koji su tada razumevali Sokrata, Avgustinai i Paskala? Piramida ljudska zaoštrava se i u oblasti veligioznoga sve brže, da se završi sa krajem kulture i da se otada polagano raspada. Oko 3000 počinju u Egiptu i Babilonu životni tokovi dveju velikih religija. U Egiptu se, u »reformaciono doba«, na ishodu Staroga carstva, čvrsto zasniva solarni monoteizam kao religija sveštenika i obrazovanih. Svi stari bogovi i boginje — koje su i dalje obožavali u njihovom prvobitnom značenju seljaštvo i rnali ljudi — sada su inkarnacije ili sluge jednoga »Re«. I posebna religija Hermopolisa uvrstava se sa svojom kosmologijom u veliki sistem, a jedna teološka rasprava dovodi u sklad sa dogmom čak i Ptaha iz Memfisa kao apstraktno pra-načelo stvaranja 1 . To je kao pod Justinijanom i Karlom V: gradski duh ovladao je dušom sela i zemlje. UČenje je, unutarnje, gotovo — i otsad se razumskim posmatranjem pre razgrađuje no što se profinjuje. Počinje filozofija. Srednje carstvo, sa dogmatskog gledišta, znači isto toliko malo koliko i b^rok. Počev od 1500 započinju tri nove religiske istorije: prvo vedska u Pendžabu, onda prakineska na Hoanghou, najzad antička na severu Egejskog Mora. iMa koliko jasno pred nama stajala slika sveta antičkog čoveka sa svojim prasimbolom materijalnog pojedinačnog tela, teško je ipak ma samo naslutiti pojedinosti velike antičke rane religije. Tome su krive homerovske pesme, koje pre sprečavaju no što potpomažu saznanje. Novi, i samo za tu kulturu određeni, ideal božanstva bio je Jjudsko likovno telo u svetlosti, heroj kao posrednik između čoveka i boga — bar nam to tako svedoči Ilijada. Bilo to telo apoliniski uzneseno ili dioniziski rasuto na sve strane, ono je bilo u svakom slučaju osnovni oblik sveg bića. Soma kao ideal rasprostrtoga, kosmos kao zbir pojedinačnih tela, »biće«, »jedno«, kao rasprostrtost po sebi, logos kao 1 Erman, Ein Denkmal memphitischer Theologie, Berichte Bcrl. Ak. 1911, S. 916 ff.

29

ŠPENGLER

Propast

Zapacla

njen poredak u svetlosti — sve je to u velikim likovima tada izlazilo pred oči sveštenih ljudi, i to punom silinom jedne nove religije. Ali je homerovsko pesništvo čisto staleska poezija. Od dva sveta, plemstva i sveštenstva, tabua i totema, junaštva i svetlosti, tu živi samo jedan. I ne samo da t a j svet ne shvata onaj drugi, nego ga štaviše i prezire. Kao i u Edi, najveća slava besmrtnih je da poznaju plemićski običaj. Mislioci antičkog baroka, od Ksenofana do Platona, imali su pravo kad su im te scene izgledale drske i plitke; to su ista ona osećanja sa kojima su teologija i filozofija kasnoga Zapada posmatrale germansku junačku skasku, ali i pesništvo Gotfrida štrasburškog, Volframa i Valtera. Što homerovski epovi nisu iščezli kao junačke pesme sakupljene o Karlu Velikom — to je samo zato što nije postojao izobražen anlički sveštenički stalež, te što je kasnije duhovništvo gradova bilo ovladano viteškom a ne religioznom literaturom. Prvobitna učenja ove religije, koja se iz protivništva prema Homcru vezuju za rnožda još starije ime Orfeja, nisu nikada bila zabeležena. Pa ipak, ta učenja su postojala, i ko zna šta se sve skriva pod likovima Kalhasa i Tirezije. I na početku ove kulture morao se desiti moćan jedan potres, od Egejskog Mora sve do Etrurije, ali će se u fJijadi od njega isto tako malo pronaći kao u Nibelunzima i Rolanovoj pesmi o mistici i žarkoj prisnosti Joahima Floriskog, sveto^a Franje, krstaških pohoda ili Dies irae onoga Tome iz Čelana, koja bi pesma možda izazvala smeh na kakvom trubadurskom dvoru 13 veka. Velike su morale biti one ličnosti koje su tada novi pogled na svet dovele u mistično-metafizič.ki oblik, ali o njima ne znamo ništa, a od tog oblika je u pesme iz viteških dvorana ušla samo njegova vese.la, vedra, laka strana. Je li »trojanski rat« bio raspra vitešlca ili kakav krstaški pohod? Šta znači Helena? Pa i osvajanje Jerusalima shvaćeno je i duhovno i svetovno. U homerovskom plemićskom pesništvu i nema Dioniza i Demetre kao svešteničkih bogova1. Ali ni u Uezioda, pastira iz Askre, koji sanjari i mudruje 1 Zato što su pripadali i večnome šeljaštvu —N preživeli su oni i olimpiske likove.

30

PROPAST ZAPADA Problemi

arcibljanske

kulture

.1

i/ ilubina svog narodnog verovanja, ne mogu se l'iouaći čiste ideje velikog ranog doba kao ni u obui .ii a Jalcova Bemea. To je druga teškoća. I velika raihi religija bila je staleški posed, za široki sloj naroda urpostiživa i nerazumljiva; pa je i mistika najranije ['ulike ograničena na uske krugove izbranih, zapečaćeiia latinštinom i težinom slika i pojmova, uopšte neja.sno poznata u svom postojanju i seljaštvu i plemslvu. Zato su iskopine doduše bitne po antičke seoske i zemaljske kultove, ali one nas ničemu ne uče o onoj ranoj religiji, kao što ništa ne možemo naučiti o Abelaru i Bonaventuri iz jedne seoske kapele. Ali su Eshil i Pindar svakako bili pod moćnim uplivom i pritiskom jedne velike svešteničke tradiciic, a pre njih pitagorejci, koji su davali centralni položaj kultu Demetre i time odali gde treba tražiti jezgro one mitologije, a još pre- pitagorejaca eleLiziske misterije i orfička reformacija 7 veka, i konačno fragmenti Ferekida i Epimenida, poslednjih — ne prtrih! — dognratičara prastare teologije. Heziod i Solon znaju za ideju o naslednom zločinstvu, kojc se sveti na deci i unucima, i za isto tako apolinisko učenje o Hibridi. A Platon, kao orfičar i protivnik homerovskog životnog shvatan ja, slika u Fajdonu vrlo stara učenja o paklu i o sudu nad mrtvima. Znamo za potresnu formulu orfike, za ono »da« misterija nasuprot onom »ne« agona, što je bez sumnje nastalo već oko 1100, i to kao protest budnoga bića protiv bića: soma sema — ovo raskošno antičko telo da je samo grob! Tu ono ne oseća više sebe u disciplini, snazi i pokretu, ono saznaje sebe i straši se onoga što pojima. Tu počinje antička askeza koja traži osJobođenje od ovog euklidovskog telesnog bića, i to strogim ritualijama i ispaštanjima, čak i svojevoljnom smrću. Iz, osnova ne razumemo predsokratovske filozofe — kad nam govore protiv Homera: oni nisu to činili kao prosvetitelji nego kao askete, jer su oni, »savremenici« Dekarta i Lajbnica, odrasli u strogom predanju velike stare orfičke religije, a to je predanje u ovim polumanastirskim mislilačkim školama i u senci starodrevnih slavnih svetilišta bilo i-sto tako verno čuvano kao gotička sholastika na potpuno duhovnim univerzitetima baroka. Od Empedoklova samoubistva put vodi do samo* ubistva rimskih stoičara, a unazad do »Orfeja«. 31

ŠPENGLER

Propast

Zapacla

Iz tih poslednjih tragova izdiže se sada pak svetli obris antičke rane religije. Kao što se sva gotička žarka prisnost upravila ka nebeslcoj kraljici, Mariji, devici i majci, tako je tada nastao venac mitova, slika i likova oko Demetre, roditel|ke, oko Gaje i Persefone, i oko Dioniza, onoga koji jplodi: htonički i falički kultovi i svečanosti i misterije o rađanju i umiranju. I to se zamišljalo takođe antički i telesno-prisutno. Apoliniska religija obožavala je telo, ©rfička ga je odbacivala, Demetrina je svetkovala trenutke kada telo nastaje: plođenje i rađanje. Postojala je mistika koja je sa strahom obožavala tajnu života u učenjima, simbolima i igrama, ali odmah tu p o r e d n j e postojao je i orgijazam, jer jerasipanje života isto toliko duboko srodno askezi lcoliko sveta prostitucija celibatu: oboje odriču vreme. To je obrtanje apoliniskog »nazad« pred Hibridom. Rastojanje se ne poštuje, ono se uništava. Ko je to u sebi doživeo, taj je »od smrtnika postao bog«. Moralo je tada biti velikih svetitelja i vidilaca, koji su nadmašivali likove Heraklita i Empedokla isto toiiko koliko ovi lciničke i stoičke putujuče propovednike. Tako što ne zbiva se bez imena i bez ličnosti. Kada su svuda odjekivale pesme o Ahilu i Odiseju, postojalo je i veliko, strogo učenje po čuvenim kultskim mestima, postojala je mistika i sholastika sa izobraženim šlcolstvom i usmenim predanjem o tajnama kao u Indiji. No sve je to potonulo, a ruševine i ostaci kasnoga vremena jedva još dokazuju da je sve to jednom bilo. Ako ostavimo sasvim na stranu vitešku poeziju i narodne kultove — još je i danas moguće ustanoviti i nešto više o toj antičkoj religiji. Ali onda moramo izbeći i treću grešku: suprotstavljanje »grčke* i »rimske« religije. Ta suprotnost ne postoji. Rim je samo jedan grad među mnogobrojnim antičkim gradovima velikog kolonizacionog doba, sagrađen od Etruščana i religiozno obnovljen pod etruščanskom dinastijom 6 veka; sasvim je moguće da kapitolinska grupa bogova, Jupiter, Junona, Minerva, koja je tada stupila namesto prastarog trojstva Jupiter-Mars-Kvirin, stoji nekako u vezi sa porodičnim kultom Tarkvinovaca, pri čemu je gradska boginja Mi52

PROPAST ZAPADA Problemi

arcibljanske

kulture 1

nerva sasvim jasno oblikovana po Ateni Polijas . Va1 ja samo uporediti kultove ovog jednog grada sa kullovima pojedinačnih gradova po kojima se govorilo grčki, a koji su na istom stupnju starosti, recimo, sa kultovima Sparte ili Tebe, koji nisu ni najmanje ustupali po raskošnosti i raznovrsnosti. Ono malo što se lu ispostavlja kao opšte helensko, biće da je takođe i opšte italsko. A što se tiče tvrđenja da »rimska« religija za razliku od religije grčkih gradova-državica nije zriala za mit — otkud znamo mi to? Mi ne bismo uopšte ništa znali o velikoj skasci o bogovima ranog doba, kada bismo bili upućeni samo na kalendar svetkovina i na javne kultove grčkih pojedinačnih gradova, isto onako kako nam akta o Efeskom saboru ne daju ni naslutiti Isusovu pobožnost, niti crkveni poredak reformacije ili franjevačku mistiku. Menelaj i Helena bili su za lakoniski državni kult bogovi drveta i ništa više. Antički mit potiče iz vremena kada još nije ni postojao »polis« sa svojim svetkovinama i sakralnim odredbama, ni Atina, ni Rim. Taj mit nema uopšte ničeg zajedničkog sa njihovim religioznim zadacima i namerama, koji su vrlo razumski. Mit i kult dodiruju se u antici još manje no drugde. I taj mit i nije tvorevina cele helenske kulturne oblasti, nije »grčki«, nego je, kao i istorija o Isusovu detinjstvu, kao i skaska o Gralu, postao u visoko pokrenutim krugovima usko ograničenih oblasti, na primer kao pretstava o Oliinpu u Tesaliji, pa je otuda postao opšte dobro svih obrazovanih ljudi od Kipra do Etrurije, pa dakle i u Rimu. Etruščansko slikarstvo pretpostavlja ga već kao vrlo dobro poznat, pa su ga poznavali i Tarkvinovci i njihov dvor. Sa izrazom »verovati«

10 Početkom kasnog vremena vrši se odlučan obrt, grad i selo se nalaze u raVnoteži, a prave sile grada, novac i duh, toliko su ojačale da se kao ne-stalež osečaju dorasle prastaležima. To je trenutak kada se državna misao konačno diže iznad staleža da bi ih smenila pojmom nacije. Država je izborila svoje pravo na putu od lenskog saveza ka staleškoj državi. U ovoj, staleži postoje samo još usled države, a ne obrnuto. Ali je situacija bila takva da je vlada stajala nasuprot naciji kojom vlada samo tako i utoliko ukoliko je nacija bila staleški izdeljena. Svi su bili pripadnici nacije, a staležima su pripadali samo izabrani, oni su jedini i dolazili politički u obzir. Ali, ukoliko se država više bliži svome čistom obliku, ukoliko je ab-solutnija, tj. odrešenija od svakog dmgog oblikovnog ideala, utoliko pojam nacije biva pretežniji od pojma staleža, te nastupa trenutak kada se upravlja i vlada nacijom kao takvom, a staleži jedino još obeležavaju dmštvene razlike. Protiv ovoga razvoja, koji pripada nužnostima jedne kulture, te je neizbežan i neopoziv, još se jednom dižu rane sile, plemstvo i sveštenstvo. Za njih je na kocki sve: junaštvo i svetost, staro pravo, rang, krv, a sa njihovog unutarnjeg stajališta — protiv čega? Ova borba prastaleža protiv državne moći ima na Zapadu oblik fronde: u antici, gde nema dinastije koja bi zastupala budučnost i gde u političkom smislu jedino i postoji plemstvo, stvara se nešto dinastičko, što otfelovljuje državnu misao i, oslonjeno na nestaleški deo nacije, izdiže baš taj deo do sile. To je misija tiranije. U ovom obrtu od staleške države ka apsolutnoj, koja sada sve stavlja kao važeće samo u odnosu na sebe, dinastije Zapada, pa i Kine i Egipta, pozvale su (

151

ŠPENGLER

Propas't

Zapada

u pomoć ne-stalež, »narod«, i time ga prizndle za političku količinu. U tome i jeste značaj borbe protiv fronde, te su i sile velilcog grada mogle u toj borbi ugledati najpre neke koristi za sebe. Vladar tu stoji u ime drzave, u ime brige za sve, i on se bori' protiv plemstva, zato što ono hoće da održi stalež kao političku količinu. A u polisu, u kome se držr.va sastojala isključivo u formi, neotelovljena nasledno u vlasti, diže se tiranija iz potrebe da ne-stalež zadobije za državnu misao, tiranija u kojoj jedna porodica, ili jedna fakcija plemstva, sama preuzima dinastičku ulogu, bez koje bi akcija trećeg staleža bila nemoguća. Kasnoantički istoričari nisu više uvideli smisao toga procesa, te su se držali spoljnih strana privatnog života. Uistini, tiranija je drzava, a oligarhija se bori protiv nje u ime staleža. Zato se tiranija oslanja na seljake i građane; u Atini su to bile, oko 580, partije diakrijevaca i paralijevaca. Zato je ona potpomagala dioniziske i orfičke kultove na štetu apoliniskih; u Atini je Pizistrat zahtevao kult Dioniza među seljacima', a u isto Vreme u Sikionu Klisten je zabranjivao homerovske pesme 2 ; u Rimu je sigurno još pod Tarkvinovcima uvedeno trojstvo bogova: Demctra (Ceres), Dioniz i Kora3. Njihov hram osvetio je 483 Sp. Kasije, koji je uskoro zatim poginuo pri pokušaju da opet vaspostavi tiraniju. Ovaj hram Cererin bio je svetilište plebs-a, a njegovi pretstojnici, edili, bili su ljudi koji su imali poverenje plebs-a pre no što je bilo tribuna 4 . Tirani su bili, kao i vladari zapadnjačkog baroka, ljudi liberalni u velikome smislu, što pod kasnijom vladavinom trećeg staleža više nije bilo moguće. A tada je i u antici kružila reč: novac čini čoveka, /pj^ar'av^p 5 . Tiranija šestoga veka dovršila je misao o polisu i stvorila državnopravni pojam gradanina (polita, civis), čija suma čini somu 1 2 3

Gercke-Norden, Einl. i. d. Alt. Wiss., II, S. 202. Busolt, Griech. Gesch., II, S. 346 ff. Fronda i tiranija su isto tako duboko srodne sa puritanizmom (ista epoha koja se pojavljuje u političkom umesto u religioznom svetu) kao reformacija sa staleškom državom, kao racionalizam sa građanskom revolucijom, kao »druga religioznost« sa cezarizmom. 4 G. Wissowa, Religion der Rdmer. S. 297 ff. 5 Beloch, Griech. Geschichte l', 1, S. 354. 152

V>

PROPAST ZAPADA

Dr'zava

grada-države bez obzira na stalež./ Kad je onda ponovo pobedila oligarhija, i to usled antičkog nagona za sadašnjicom, bio je već učvršćen pojam građanina, i ne-patricij se naučio da se oseća kao stalež prema »ostatku«. On je postao politička partija (reč demokratija u specifičnom antičkom smislu dobija sada vrlo značajnu sadržinu) i ne ide više na to da pritekne u pomoć državi, nego da on bude država, kao pre što je bilo plemstvo. On počinje da broji — i novac i glave, jer su i novčani cenz i opšte pravo glasa postali građanska oružja; plemstvo ne broji nego procenjuje vrednosti; ono glasa po staležima. Kao što je apsolutna država proizišla bila iz fronde i prve tiranije, tako se ona i završava sa francuskom revolucijom i drugom tiranijom. U ovoj drugoj borbi, koja je već odbrana, dinastija se vraća na stranu pra-plemstva da, protiv nove staleške vladavine, građanske, štiti državnu misao. Istorija Srednjfeg carstva u Egiptu leži između fronde i revolucije. Tu je 12 dinastija (2000—1788), na čelu sa Amenemhetom I i Sezostrisom I, zasnovala apsolutnu državu u teškim borbama protiv barona. Prvi vladar je, kako javlja jedna čuvena pesma toga doba, jedva izmakao jednoj dvorskoj zaveri. A to da je posle njegove smrti, najpre održane u tajnosti, pretio ustanak — to nam odaje opis Sinuhetova života1; trećega su ubili činovnici palate. Iz natpisa na porodičnoj grobnici grofa Hnemhotepa vidimo 2 da su gradovi postali bogati i skoro nezavisni i da su vodili međusobne ratove. Sigurno je da oni tada nisu bili manji no antički gradovi u vreme pcrsiskih ratova. Dinastija se oslanjala na njih i na jedan broj još vernih velikaša. Sezostris III (1887—1850) mogao je najzad potpuno da ukine feudalno plemstvo. Otada je postojalo još samo dvorsko plemstvo i jedna jedinstvena uzorno uređena činovnička država3, ali se već dižu tužbe, u stilu i tonu vojvode od Sen Simona, da velikaši i otmeni padaju u bedu i da »nikogovići« dospevaju do ranga i ugleda 4 . Započinje demokratija i priprema se socijalna revolucija 'iz vremena Hiksa. .

1 2 4

Ed. Meyer, Gesch. d. Altertums I, § 281. ' Isti: § 280 ff. — 3 Isti: § 286. Isti: § 283; A. Erman, Mahmvorte eines dgypt. Propheten; Sitz'. Preuss. Ak. 1919, S. 804 ff. 153

ŠPENGLER

Propast

Zapada

Tome u Kini odgovara vreme Ming-Džua (ili Pa, 685—591). Protektori vladarskog porekla jesu oni koji vrše, ne pravno zasnovanu ali stvarnu, moe u celom ovom svetu država koji je potonuo u anarhiju, sazivaju kongrese vladara da bi vaspostavili red i pribavili važnosti i priznanja za izvešna politička načela, pa su čak pozivali i sasvim beznačajnog »Vladaoca Sredine« iz kuče Džu. Prvi je bio Hoang Ci (-j- 645) koji je 659 sazvao zasedanje vladara i o kome je Konfucije pisao da je spasao Kinu od pada u varvarstvo. -Naziv »Ming-Džu« kao ime tiranina kasnije je postao pogrdna reč, jer se onda htela videti u toj pojavi samo sila bez prava; ali su ovi veliki diplomati nesumnjivo elemenat koji se, jako zabrinut za državu i istorisku budućnost, diže protiv starih staleža, oslanjajući se pri tome na mlade, na duh i novac. Visoka jedna kultura progovara iz ono malo podataka o njima što dosada poznajemo iz kineskih izvora. Neki su bili pisei, drugi su pozivali filozofe na ministarske položaje. Svejedno je na koga pomišljamo, na Valenštajna ili Rišelijea ili Periandra —• u svakom slučaju sa njima nastupa prvi put »narod« kao politička količina 1 . To je pravo barokno nastrojenje i diplomatija visokog ranga. Apsolutna država se probila, po ideji, nasuprot staleškoj. Baš je u tome uska srodnost sa zapadnjačkim vremenom fronde. Tu kruna u Francuskoj, počev od 1614, nije više sazivala generalne staleže, pošto su se oni mogli pokazati nadmoćnijim od udruženih sila države i građanstva. U Engleskoj pokušava Karlo I, počev od 1628, da takođe vlada bez parlamenta. U Nemačkoj izbija tridesetogodišnji rat, koji je ipak, apstrahujući od njegovog religioznog značenja, imao da donese odluku između carske vlasti i velike fronde izbornih kneževa sa jedne strane i pojedinih kneževa i male fronde njihovih seoskih staleža sa druge strane; i to izbija time što su češki staleži 1618 svrgli kuću Habsburga, pa je onda njihova moć 1620 bila uništena jednim strašnim kaznenim sudom. Ali je centar svetske politike tada bio u Španiji, gde je sa društvenom kulturom uopšte postao i diplomatski stil baroka, naime 1 S. Plath, Verfass. und Verwalt. Chinas, Abh. Miinch. Ak. 1864, S. 97; O. Franke, Stud. zur Gesch. d. konf. Dogmas, S. 255 ff.

1.54

PROPAST

ZAPADA Dr'zava

ii kabinetu Filipa II, i gde je dinastičko načelo, u kome se otelovila apsolutna država nasuprot kortesima, najsnažnije bilo izobraženo, i to u borbi protiv kuće Burbona. Pokušaj da se i Engleska genealoški uvrsti u .španski sistem propao je pod Filipom II, jer je izostao već najavljeni naslednik iz njegova braka sa Marijom od Engleske. Sada, pod Filipom IV, pojavljuje se još jednom misao o univerzalnoj monarhiji koja vlada svim okeanima, ne više ono mistično carstvo rane gotike, sveto rimsko carstvo nemačke nacije, već opipJjivi ideal svetske vladavine kuće Habsburga, koji je valjalo osloniti na realni posed Indije i Amerike i na već osetnu moć novca. Tada su pokušali Stjuarti da svoj ugroženi položaj pojačaju brakom prestolonaslednika sa jednom španskom infantkinjom, ali su u Madridu pretpostavili najzad vezu sa sopstvenom pobočnom linijom u Beču, i tako se Jakov I — takođe uzalud — obratio na protivnu partiju Burbona predlogom za sklapanje braka. Neuspeh ove porodične politike doprineo je više no sve ostalo da se puritanski pokret veže sa engleskom frondom u jednu veliku revoluciju. U tim velikim odlukama, onako kao i u »istovremenoj« Kini, povlače se sasvim u pozadinu sami »posednici« prestola pred pojedinim državnicima, u čijim rukama kroz decenije leži sudbina zapadnjačkog sveta. Grof Olivarez u Madridu i španski poslanik u Beču Onjate behu tada najmoćnije ličnosti u Evropi; prema njima su stajali: kao branilac carstvene misli Valenštajn, a kao branilac apsolutne državne misli u Francuskoj Rišelije; kasnije su sledovali u Francuskoj Mazaren, u Engleskoj Kromvel, u Holandiji Oldenbarnevelt, u Švedskoj Oksenstjerna. Tek se u velikom izbornom knezu pojavljuje opet jedan monarh od državničkog značaja. Valenštajn nesvesno nadovezuje tamo gde su prestali Hoenštaufenovci. Po smrti Fridriha III (1250) postala je moć carstvenih staleža bezuslovna, a protiv nje — za apsolutnu državu cara — istupio je Valenštajn u prvo vreme svog komandovanja. Da je bio veći diplomat, jasniji, a pre svega odlučniji (on se bojao odluka), da je uvideo, kao i Rišelije, nužnost da pre svega stavi pod svoj uticaj ličnost monarhovu, on bi možda raščistio sa kneževima. On je u njima gledao buntovnike koji su morali biti svrgnuti, a zemlja im 155

ŠPENGLER Propast Zapada '

biti konfiskovana, i na vrhuncu svoje moći, krajem 1629, kada je vojnički čvrsto držao Nemačku u svojim rukama, rekao je u jednom razgovoru da car mora biti gospodar u carstvu (rajhu) kao što su kraljevi u Engleskoj i Francuskoj. Njegova vojska »koja se sama ishranjivala«, pa je po svojoj snazi bila nezavisna od staleža, bila je prvi put u Nemačkoj jedna carska vojska evropskog značaja, i pored nje se nije mogla ni uzimati u obzir vojska fronde pod Tilijem, jer je to bila liga. Kada je Valenštajn 1628 bio pred Štralzundom, da ostvari misao habsburške pomorske moći na Istočnomc Moru, odakle bi se burbonski sistem mogao poduhvatiti sa leđa (dok je istovremeno Rišelije opsedao sa boljim uspehom La Rošel), neprijateljstva između njega i Lige jedva su se još mogla izbeći. Na rajhstagu u Regensburgu, 1630, on je bio otsutan, jer, kao što je govorio, njegov kvartir biće ubrzo u Parizu. To je bila najteža politička greška u njegovu životu, jer je onda cara pobedila fronda izbornih kneževa pretnjom da će na njegovo mesto staviti Luja XIII i iznudila je ostavku generalovu. Time je centralna vlast u Nemačkoj, i ne uvidevši domašaj svog koraka, ispustila iz ruku svoju vojsku. Otada je Rišelije potpomagao veliku frondu u Nemačkoj, da bi u toj zemlji potkopao španski položaj, dok su opet na toj strani Olivarez i Valenštajn, koji je opet dospeo do komande, stupili u savez sa staleškom partijom u Francuskoj, lcoja je onda, na čelu sa kraljicom-majkom i Gastonom Orleanskim, prešla u napad. Ali carska sila promašila je veliki trenutak. U oba slučaja kardinal je održao prevagu. On je pogubio 1632 poslednjeg Monmoransija j doveo katoličke izborne kneževe Nemačke u javni savez sa Francuskom. Otada je Valenštajn, koji je .postao nesiguran u svojim krajnjim ciljevima, išao sve više prema španskoj misli, koju je mislio da može odvojiti od carstvene, i približavao se (kao u Francuskoj Tiren) time sam od sebe staležima. To je odlučan obrt u kasnijoj nemačkoj istoriji. Tek je tim otpadanjem apsolutna država cara postala nemoguća. Valenštajnovo ubistvo 1634 u tome više ništa nije izmenilo, jer se za njega nije našla zamena. A baš tada bi prilike bile još jednom povoljne, jer je 1640 izbila u Španiji, Francuskoj i Engleskoj odlučna borba između državne moći i staleža. Protiv Oliva156

PROPAST ZAPADA

Dr'zava

reza digoše se kortesi gotovo u svima provincijama. Portugalija, a sa njome Indija i Afrika, behu zauvek izgubljene; Napulj i Katalonija mogoše biti opet potčinjeni tek posle više godina. U Engleskoj se mora — kao i u tridesetogodišnjem ratu —- brižljivo odeliti ustavna borba između kraljevstva i gentry-a (koji su vladali u Donjem domu) od religiozne strane revolucije, ma koliko se obe tendencije duboko prožimale. Ali sve veći otpor na koji je Kromvel nailazio baš u donjoj klasi, i koji ga je sasvim i protiv njegove volje uvukao u vojničku diktaturu, pa onda i popularnost kraljevstva, dokazuju u kome su stepenu staleški interesi, iznad svih sporova u religioznim stvarima, delovali pri padu dinastije. Kada je bio pogubljen Karlo I, i u Francuskoj je \ došlo do ustanka koji je primorao kraljevsku porodicu na begstvo. Dizale su se barikade i izvikala se republika (1649). Da je kardinal Rec bio sličniji Kromvelu, potpuno bi bila moguća pobeda staleške partije nad Mazarenom. Ali ishod ove velike zapadnjačke krize određen je važnošću i sudbinom nekolikih ličnosti, i stoga se tako formirao da je u Engleskoj jedino i samo u parlamentu zastupljena fronda podvrgla kraljevstvo i državu pod svoje vođstvo i to stanje bilo u »slavnoj revoluciji« iz 1688 trajno zasnovano, tako da i danas još po zakonu postoje bitni delovi stare normanske države. U Francuskoj i Španiji bezuslovno je pobedilo kraljevstvo. Vestfalskim mirom sproveden je u Nemačkoj engleski odnos velike fronde carstvenih kneževa prema caru, a francuski odnos manje fronde prema zemaljskim kneževima. U Rajhu su vladali staleži, a u njihovim oblastima, dinastija. Otada je carstvovanje, kao i englesko kraljevstvo, ostalo samo po imenu, opkoljeno ostacima španskog sjaja iz ranog barokaj pojedini kneževi, kao- i vodeće porodice engle ske aristokratije, podlegli su uzoru Pariza, a njihov apsolutizam malog formata postao je, politički i socijalno, nosilac Versajskog stila. Time je ujedno bila odlučena pobeda kuće Burbona nad kućom Habsburga, što se već izrazilo javno pred cclim svetom Pirenejskim mirom 1659. Ovom epohom ostvarila se država, koja je ležala kao mogućnost u biću svake kulture, i postigla višinu političke formiranosti, koja se nije mogla prevazići, 157

ŠPENGLER Propast Zapada '

ali ni održati dugo. Lak jesenji potez oseća se već u vremenu kada je Fridrih Veliki davao gozbe u Sansusiu. To su godine u kojima i velike osobine umetnosti postižu poslednju, najnežniju, najduhovniju zrelinu: pored govornika atinske agore stoje Zeuksis i Praksitel, pored filigrana kabinetske diplomatije Bahova i Mocartova muzika. Ova kabinetska politika postala je, i ona sama, umetnost, artističko uživanje za onoga ko je s.voje prste u n j u umešao, čudesna u svojoj finoći i eleganciji, učtiva, rafinirana, jezivo delujući na daljinu, polilika u kojoj su se sada već pokretale i uvlačile Rusija, severnoamerikanske kolonije, pa čak i indiske države, da bi se na sasvim drugim tačkama zemlje donele druge neke odluke pomoću kakve iznenadne kombinacije. To je strogo pravilska igra sa otvaranjem pisama i tajnim poverenicima, sa alijarisama i kongresima u okviru jednog sistema vladavine koji se još tada nazvao značajriim izrazom »koncert sila«, puna noblesse i esprit-a, da upotrebimo reči tog vremena, jedan način da se istorija drži »u formi« koji se inače nigde ' i nikako ne može zamisliti. U zapadnjačkom svetu, čija se uticajna oblast već tada izjednačila skoro sa površinom zemlje, vreme apsolutne države obuhvata jedva vek i po: od 1660, kada je kuća Burbona u Pirenejskom miru triumfovala nad kućom Habsburga i Stjuarti se vratili u Englesku, pa do koalicionih ratova protiv francuske revolucije u kojima je London pobedio Pariz, ili do Bečkog kongresa, na kome se stara diplomatija krvi, ne novca, poslednji put prikazala svetu u velikoj jednoj sceni. To odgovara Periklovu vremenu u sredini između prve i druge tiranije i vremcnu Čun-Ciju, »proleća i jeseni«, kako Kinezi nazivaju doba između protektora i »borećih se država«. U tom poslednjem vremenu otmene politike u oblicima primljene tradicije, koja je imala distance, visinske tačke obeležene su time što obe habsburške linije brzo jedna za drugom izumiru, i što se diplo-, matski i ratnički događaji grupišu 1710 oko španskoga, 158

PROPAST

ZAPADA

Dr'zava

a 1760 oko austriskog nasleđa 1 . Tp je i vrhunac genealoškog principa. Bella gerant allii, tu felix Austria nube — to je odista bilo nastavljanje rata drugim sredstvima. Ova izreka je stvorena nekada u odnosu na Maksimilijana I, ali princip tek sada stupa u najjače dejstvo. Ratovi fronde prelaze u ratove oko na.sleđa, koji se zaključuju po kabinetima, a biju sa malim vojskama, po kavaljerskini strogim pravilima. Radi se o nasleđu polovine sveta koja se habsburškom ženidbenom politikom ranoga baroka, sakupila ujedno. Država je još uvek čvrsto »u formi«; plemstvo je lojalno, ono je postalo dvorsko i službeno plemstvo; ono vodi ratove krune i organizuje upravu. Pored Francuske Luja XIV stvara se u Pruslcoj majstorsko delo državne organizacije. Put od borbe velilcog izbornog kneza protiv njegovih staleža (1660) do smrti Fridriha Velikog (koji je primio Miraboa 1786, tri godine pre juriša na Bastilju) tačno je isti onaj put koji je bio i francuski, i doveo je do stvaranja jedne države koja je, kao Francuska, u svakoj tačci suprotnost onoga načina na koji su se u Engleskoj dešavale stvari. Jer drukče stoji u Rajhu i u Engleskoj, gde je pobedila fronda i gde se nacijom nije vladalo apsolutno nego staleški. No postoji jedna ogronma razlika u tome što je u Engleskoj insularni položaj zamenio najvećim delom brigu o državi i što je vladajući prvi stalež, perovi u Gornjem i gentry u Donjem domu, postavio slobodnu Englesku kao cilj, koji se sam po sebi razume, svim svojim radnjama; dok je u Rajhu gornji sloj zemaljskih kneževa (sa rajhstagom u Regensbur1 Pedesetogodišnje otstojanje ovih kritičkih tačaka, koje se naročito vrlo jasno izdiže u istoriskom sklopu baroka (a koje možemo videti i kao posledicu tri punska rata), upućuje nas opet da kosmička strujanja u obliku Ijudskog života na površmi jedne male zvezde nisu nešto što bi samo za se postojalo, već da su u dubokome skladu sa beskrajnom pokrenutošću svemira. U jednoj čudnoj maloj knjizii: R. Mewes, Die Kriegs-und Geistesperioden im Vdlkerleben und in der Verkiindigung des nachsten Weltkrieges (1896) utvrđuje se srodnost ovih ratnih perioda sa periodima nevremena, sunčanih pega i izvesnih planetarnih konstelacija, pa se stavlja veliki jedan rat u 1910—1920. Ali i ova veza, i mnoge bezbrojne druge veze koje dolaze u domašaj naših čula, kriju tajnu koju imamo da poštujemo i da je ne diramo niti kauzalnim obiašnjenjima niti mističkim mislenim utvarima.

159

ŠPENGLER Propast Zapada '

gu kao Gornjim domom) težio da odbaei one fragmente nacije (kojima je slučajno vladao) kao »narode« i da što je moguće oštrije razgraniči jednu od druge rasejane njihove »otadžbine«. Namesto svetskog horizonta koji je postojao u vreme gotike, ovde se i u delanju i u mišljenju odgajivao provincijalni horizont. Ideja same nacije spala je u carstvo snova, u onaj drugi svet, ne svet od rase, nego svet ježika, ne svet sudbine, nego svet kauzaliteta. Nastala je prvo pretstava, pa onda činjenica, »naroda pesnika i mislilaca« koji je zasnovao sebi republiku u vazdušnome carstvu stihova i pojmova, te najzad došao do ubeđenja da se politika sastoji u idealnom pisanju, čitanju i govorenju, a ne u delu i odluci, tako da se politika još i danas smatra kao izraz osećanja i raspoloženja. U Engleskoj je država ustvari svršila svoje pobedom gentry-a i sa »Declaration of rights« iz 1689. Parlamcnat je tada postavio za kralja Vilhelma Oranskog, a kasnije sprečio Đorđa I i II da dadnu ostavke, i to je učinio, i jedno i drugo, iz staleškog interesa. Među Tudorima još uobičajena reč state sada iščezava iz upotrebe, tako da se danas ne može više prevesti na engleski ono Luja XIV: »L'etat c'est moi!« i ono Fridriha Velikog: »Ich bin der erste Diener meines Staates«.1 A zato se odomaćuje society kao izraz za to da je nacija »u formi« staleški a ne državno, reč koju su, ne razumevajući je, primili Ruso i uopšte racionalisti kopna, da posluži mržnji trećeg staleža protiv autoriteta 2 . Ali je autoritet 'u Engleskoj, kao government, veoma snažno i živo izgrađen i njega svet razume. Središte mu je, od Đorđa I, u kabinetu (koji ustavno i ne postoji) kao vladajućem odboru one plemićske fakcije koja vlada. Apsolutizam postoji, ali on je apsolutizam jednog staleškog zastupništva. Pojam uvrede veličanstva prenet je na parlamcnat, kao ono nepovrcdimost rimskih kraljeva na tribune. Tu je i genealoški princip, a 1 ! je on izražen-u porodičnim pdnosima među viscK 1; lemstvom, a ti odnosi utiču na situaciju u parlamentu. U porodičnom interesu Ceci1 »Država, to sam ja!« i »Ja sam prvi sluga moje države«. (Pr. pr.) 2 Uz ovo, i za dalje, vidi delo Preussentum und Sozialismus, S. 31 ff.

160

PROPAST

ZAPADA

Dr'zava

Iovih predložio je Salsberi 1902 svog nećaka Balfura kao svog naslednika namesto Čemberlena. Plemićske fakcije torijevaca i vigovaca sve se oštrije razdvajaju, i to vrlo često i u okviru iste porodice, prema tome da li preteže stanovište moći ili stanovište plena, dakle sa više tačke procenjivanja: poseda ili novca'; to je dovelo još u 18 veku u višem građanstvu do pojmova respectable i fashionable, kao dva suprotna shvatanja o džentlmenu. Državna briga za sve zamenjena je bezuslovno staleškim interesom (pojedinac pretenduje na slobodu ,za taj interes — to je engleska sloboda —), ali insularni položaj i izgradnja society-a stvorili su odnose u kojima najzad svak ko tu pripada (važan pojam u staleškoj diktaturi) nalazi svoj interes zastupljen u jednoj od dveju plemićslcih stranaka. Ova postojanost poslednjeg, najdubljeg i najzrelijeg oblika, lcoja potiče iz istoriskog osećanja zapadnjačkog čoveka, antici je uskraćena. Tiranija iščezava. Stroga oligarhija iščezava. Demos, koji je stvorila politika 6 veka kao sumu svih pripadnika jednog polisa, izbija u plemstvu i u ne-plemstvu u nepravilnim udarcima i započinje borbu u državama i među državama, u kojoj svaka strana pokušava da istrebi protivnika, da ne bi sama bila istrebljena. Kada su pitagorejci još u vreme tiranije, 511, uništili Sibaris, takav jedan događaj te vrste delovao je potresno na sav antički svet. Čak je i daleki Milet ožalio taj slučaj. A sada- je uništavanje jednog polisa ili jedne stranke tako obična stvar da su se načinile čvrste metode i običaji (kao sheme u kasnom baroku za zapadne ugovore o miru) da li će se stanovnici pobiti ili će se predati pljačkanju. Volja za apsolutizmom je tu: počev od persiskdh ratova nje ima svuda, ali hotimična uskost polisa, političke tačke, i hotimična kratkoročnosi njegovih zvanja i ciljeva onemogućile su neku urednu odluku o apsolutizmu u pitanju: ko treba da bude država? 2 Nasuprot onom majstorstvu tradicijom na1 Landed i funded interest (J. Hatschek, Engl. Verfassungsgeschichte, 1913, S. 589 ff.). R. Valpol, organizator vigovske stranke (od 1714) nazivao jie obično sebe i državnog sekretara Taunšenda kao »firmu«, koja je neograničeno vladala pod raznim vlasnicima sve do 1760. 2 R. v. Pohlmann, Griech. Geschichte (1914), S. 223—

245.

161

ŠPENGLER Propast Zapada '

sićene zapadnjačke kabinetske diplomatije, ovde se javlja diletantizam koji nije zasnovan na slučajnom nedostatku ličnosti (bilo ih je), nego jedino u političkom obliku. Put toga oblika od prve do druge tiranije jasan je i odgovara potpuno razvitku u svima kasnim vremenima, ali specifično antički stil jeste nered, slučaj, što nije ni moglo ispasti drukče u ovom živovanju vezivanom za treniitak. Najbolji primer za to je razvitak Rima u toku 5 veka, razvitak koji je dosada bio povod sporovima i zbog toga što se u njemu tražila neka postojanost koje ni tu, kao ni u svima antičkim državama, uopšte nije moglo ni biti. Uz to dolazi da se ovaj razvitak tretirao kao nešto sasvim primitivno, dok je u stvarnosti grad Tarkvinovaca morao već imati vrlo napredna stanja, a primitivni Rim je mnogo stariji po vremenu. Odnosi 5 veka mali su prema Cezarovom vremenu, ali nisu starinski. Ali, kako je pismeno predanje bilo mršavo (kao i svuda sem u Atini), to je literarni ukus počev od punskih ratova ispunio sve praznine pesništvom, i to idiličnim starinarstvom, što se i moglo očekivati u doba helenizma: setimo se Cinoinata. Moderno istraživanje više ne veruje u te priče, ali je ono pod utiskom ukusa koji ih je iznašao, pa meša taj ukus sa vremenskim prilikama utoliko više što se grčka i rimska istorija obrađuju kao dva odvojena sveta, pa se, po rđavoj navici, početak istorije izjednačuje sa početkom osiguranih vesti o njoj. Ali stanja od 500 pre Hr. nisu ni najmanje homerovska. Rim je bio pod Tarkvinovcima, kao što pokazuje obim zidova, pored Kapue najveći grad u Italiji, veći no Temistoklova Atina1. Grad sa 1

Ed. Meyer, Gesch. d. Alt. V. § 809. Iz toga što je latinski tek sasvim kasno, posle Aleksandra Velikog, postao jezik književnosti, sleduje da je među Tarkvinovcima bio u opštoj upotrebi grčki i etrušča'nski, što se za grad takve veličine i takvog položaja samo po sebi mora razunieti: grad je stajao u odnosima sa Kartaginom. vodio jie ratove zajednički sa Kimom, koristio se blagajnom Masalijinom u Delfima, imao mere i težine dorske, a vojništvo sicilsko, i imao veliku koloniju stranaca. Livije (IX, 36) primećuje po starim podacima da su, oko 300 još, rimski dečaci bili vaspitavani takođe i etruščanskim obrazovanjem, kao_ kasnije grčkim. Prastari oblik »Ulikses« za »Odisej« dokazuje da je homerovska skaska bila ovde ne samo poznata, nego i popularna. Propisi iz »dvanaest tab162

PROPAST

ZAPADA Dr'zava

kojim jedna Kartagina zaključuje trgovačke ugovore — nije seljačka opština. Ali iz toga sleduje da je stanovništvo četiriju gradslcih triba u 471 bilo vrlo jako i možda veće no šesnaest prostorno beznačajnih seoskih triba. Veliki uspeh posedničkog plemstva, koji se sastojao u padu sigurno vrlo popularne tiranije i u podizanju neograničene senatske vladavine — uništen je ponovo oko 471 jednom grupom nasilnih događaja: zamenom rodovskih triba sa četiri velika gradska okruga koje zastupaju tribuni, sakrosanktni dakle imaoei kraljevskog prava kakvo ne pripada nijednom plemićskom upravnom zvanju — i najzad oslobođenjem malog seIjaštva od klijentele plemstva. Tribunat je najsrećnija tvorevina ovoga vremena, pa time i pollsa uopšte. On je tiranija uzdignuta do integralnog sastavnog dela ustava. Ali je time uvedena i socijalna revolucija u zakonite oblike, pa je ovde, dok se svuda drugde ispražnjavala u besnim udarima, nastala borba na forumu, koja se držala uopšte u granicama govorničkih sporova i glasanja. Nije bilo potrebno izvikivati tiranina, jer je on već bio tu. Tribun ima prava veličanstva, nema zvaničnog prava, pa je usled svoje nepovredimosti mogao da izvršava revolucionarne činove koji se ni u jednom drugom polisu ne bi mogli ni zamisliti bez uličnih borbi. Ova tvorevina je slučaj, ali nijedan drugi nije tako snažno potpomogao uspon Rima. Jedino se tu izvršio bez katastrofe prelaz od prve na drugu tiraniju i dalji razvitak čak i preko Zame dalje. Tribun je onaj koji od Tarkvinovaca vodi do Cezara. On postaje svemoćan 287, zakonom lex Hortensia: to je druga t'iranija u ustavnom. obliku. U 2 veku tribuni su hapsili konsule i cenzore. Grasi su bili tribuni, Cezar je primio stalni tribunat, a u principatu Avgustovom ovo dostojanstvo je bitni sastavni deo koji mu daje prava veličanstva. Kriza iz 471 bila je opšta antička i bila je upravljena protiv oligarhije, koja je još i sada, u okviru demosa što ga je tiranija stvorila, htela da igra presudlica« (oko 450) slažu se sa otprilike istodobnim propisima Gortinovog prava na Kritu, ne samo ,po sadržini, nego i stilistički, tako tačno da je rimskim patricijama, koji su se njima bavili, pravnički grčki morao biti vrlo dobro poznat. 163

ŠPENGLER Propast Zapada '

nu ulogu u skupini svih pripadnika. To više nije oligarhija kao stalež prema ne-staležu, kao u Heziodovo doba, nego oligarhija kao stranka prema drugoj jednoj stranci, i to u okviru apsolutne države koja je naprosto bila data. U Atini je 487 izvršeno obaranje arhonata i prenošenje njihovih prava na kolegijum stratega 1 . Godine 461 oboren je areopag (koji odgovara senatu). Na Siciliji, koja je bila u tesnom saobraćaju sa Rimom, pobedila je demokratija 471 u Akragu, 465 u Sirakuzi, 461 u Regionu i Mesani. U Sparti su kraljevi Kleomen (488) i Pauzanija (470) uzalud pokušali da oslobode helote (rimski govoreći: klijentelu), te da time samome kraIjevstvu, nasuprot oligarhiskim eforima, dadu značenje rimskog tribunata. Tu odista nedostaje, što je istraživanje previdelo u Rimu, stanovništvo saobraćajnog grada, koje daje takvim pokretima vođstvo i udarnu snagu, te je zbog toga propao i veliki helotski ustanak iz 464, po kome je možda i izmišljena rimska legenda o iseljavanju plebsa na sveto brdo. U polisu seoskc plemstvo i gradski patricijat padaju ujedno —• to je, kao što videsmo, cilj sinojkizma —• ali ne i građani i seljaci. Ovi su u borbi protiv oligarhije jedna jedina stranka, naime demokratska, ali apstrahujući od toga oni su ipak dvoje. To dolazi do izraza u najbližoj krizi u kojoj je rimski patricijat pokušao, oko 450, da opet vaspostavi svoju moć kao stranka. Jer se tako ima razumeti postavljanje decemvira, sa kojima je otpao tribunat; pravo »dvanaest tablica«, u kome su bili zabranjeni konubium i komercium plebsu, tek prispelom do političkog bića; a pre svega stvaranje malih zemaljskih triba, u kojima uticaj starih rodova nije preovlađivao pravno, ali jeste stvarno, i koje su sada u novim tribalnim komicijama, pridošlim uz ranije centuriske, imale bezuslovnu većinu glasova 16 :4. Time je građanstvo obespravljeno pomoću seljaštva, i to je bio, sigurno, jedan šahovski potez patriciske stranke, koja je delila odvratnost sela i zemlje protiv novčane privrede i tu odvratnost učinila efikasnom u jednom zajedničkom udarcu. 1 Ova mera — uzurpacija uprave od strane narodne vojske — odgovara postavljanju konsularnih tribuna u Rimu u vojničkim neredima 438.

164

PROPAST

ZAPADA

Dr'zava

Protivdejstvo je brzo sledovalo i videlo se u desetobroju tribuna koji se pojavljuje po otstupanju decemvira 1 , ali se od toga događaja ne može odeliti pokušaj tiranije Sp. Melija (439), postavljanje konsularnih tribuna (što je sprovela vojska) namesto civilnih činovnika (438), i lex Canuleia (445), zakon koji je opet ukinuo zabranu konubiuma između patricija i plebejaca. Ne može biti sumnje o tome da su tada u Rimu postojale među patricijima i među plebejcima fakcije koje diraju u osnovnu crtu rimslcog polisa, u ono prema-stajanje senata i tribunata, i koje su, prema prilikama, htele da otstrane jednu ili drugu ustanovu. Ali je ovaj oblik tako srećno uspeo da i nije nikada ozbiljno stavljen u pitanje. Borba je uzela sasvim drugi pravac sa puštanjem plebsa u najviše državno zvanje, što je 399 sprovela vojska. Unutarnje-politički, možemo 5 vek obeležiti kao vek borbe olco zakonite tiranije; otada se priznaje polarni poredak, te se stranke ne bore više oko ukidanja nego oko osvajanja visokih zvanja. To je sadržina revolucije u doba samnićansldh ratova. Godine 287 plebs je dobio pristup u sva zvanja, te nalozi tribuna, od njega odobreni, dobijaju bez daljega zakonsku silu; a sa druge strane, otada je senatu uvek praktički moguće da bar jednog tribuna, recimo podmićivanjem, natera na intercesiju i time ukino imoć institucije. U toj borbi dveju kompetencija razvilo se fino jurističko osećanje u Rimljana. Dok su druge odluke obično padale uz pesničanje i batinanje — tehnički izraz za to je hejrokratija — ljudi su se u klasičnom vremenu rimskog državnog prava, u 4 veku, privikli na utakmicu pojmova i tumačenja, u kojoj je moglo pretegnuti i najmanje osetno razlikovanje u jslovu zakona. Ali je Rim ovom ravnotežom senata i tribunata bio potpuno usamljena pojava u arttici. Inače je svuda bilo ne jedno »više ili manje«, nego jedno »ili-ili«, naime izmcđu oligarhije i ohlokratije. Apsolutni polis i sa njime identična nacija bili su dati, ali ništa nije 1 Po B. Niese. Moderno istraživanje ima svakako pravo kad nalazi da je decemvirat bio isprva zamišljen kao prolazno zvanje; ali se pita kakve je namere sa tim novim poretkom zvanja imala stranka koja je stajala iza decemvirata, te je zbog toga moralo doći do krize.

165

ŠPENGLER

Propast

Zapađa

bilo čvrsto po unutamjim formama. Pobeda jedne stranke dovodila je do otstranjivanja svih institucija one druge, i ljudi su se navikli da ništa ne smatraju poštovanja dostojnim niti celishodnim i da ničeg nema što bi stajalo iznad dnevne borbe. Sparta je bila, ako se takO sme reći, u senatorskoj, Atina u tribunskoj formi, i ta je altemativa u početku peloponeskog rata (431) postala tako čvrstim mnenjem da i nije bilo drugih rešenja sem radikalnih. Time je bila osigurana budućnost Rima. On je bio jedina država u kojoj se politička strast upravljala protiv ličnosti a ne više protiv institucija; jedina koja je čvrsto bila »u formi« (senatus populusque Romanus, to jest senat i tribunat, jeste gvozdena formula koju više ne napada nijedna stranka), dok sve ostale, ograničenjem razvoja svoje moći u antičkome svetu država, ponovo dokazuju da unutarnja politika postoji jedino zato da omogući spoljnu.

11 Na toj tačci, gde kultura postaje civilizacijom, uplićc se odlučno u događaje ne-stalež, i to prvi put kao samostalna moć. Pod tiranijom i frondom apsolutna država ga je zvala u pomoć protiv pravih staleža, i on se tek tada naučio da se oseća kao moć. Sada on tu moć primenjuje za sebe, i to kao stalež slobode protiv ostatka, i gleda u apsolutpoj državi, u kruni, u jakim institucijama prirodne saveznike prastaleža i poslednje prave zastupnike simboličke tradicije. To je razlika između prve i dmge tiranije, između fronde i građanske revolucije, između Kromvela i Robespjera. Gradski razum počinje da oseća kao teret državu sa njenim velikim zahtevima na svakog pojedinca, baš kao što se sada počinju osećati kao teret i veliki oblici baroknih umetnosti, pa se postaje klasičan ili romantičan, tj. slabačak u obliku ili bezobličan; nemačka književnost od 1770 jeste jedna jedina revolucija jakih pojedinačnih ličnosti protiv stroge poezije; postaje nesnošljivo onO »biti u formi za nešto« cele nacije, zato što, unutarnje, više nije ni pojedinac te nacije »u formi«. To važi za običaj, to važi za umetnost i za misao, 166

\

PROPAST ZAPADA

Dr'zava

to važi najpre za politiku. Karakteristika svake građanske revolucije, koja se pojavljuje isključivo u velikom gradu, jeste nedostatak u razumevanju starih simbola, na čije mesto sada stupaju opipljivi interesi i (ma samo i) želje oduševljenih mislilaca i popravljača sveta da svoje pojmove ostvare. Vrednosti ima još samo ono što se može opravdati pred razumom; ali, bez visine oblika koji je savršeno simboličan i baš zato i efikasan na metafizički način, nacionalni život gubi snagu da se održi posred istoriskih struja bića. Valja pratiti očajničke pokušaje, francuske vlade da zemlju održi »u formi«, pokušaje koje su pod ograničenim Lujem XVI preduzimali malobrojni sposobni ljudi obdareni predviđanjem, pošto je spoljašnji položaj bio ozbiljno ugrožen smrću Veržena (1787). Smrću ovoga diplomata, Francuska jc isključena za mnogo godina iz političkih kombinacija Evrope; istovremeno ne uspeva veličanstvena reforma, koju je kruna sprovela uprkos svim otporima, pre svega opšta upravna reforma te godine na osnovici najslobodnije samouprave, jer je za staleže odjednom iskrslo pitanje vlasti sa obzirom na popustljivost države'. Približavao se, kao i pre jednoga veka, i posle jednoga veka, neumoljivom nužnošću evropski rat, koji se onda razvio u obliku revolucionarnih ratova, ali niko više nije pazio na spoljašnju situaciju. Plemstvo kao stalež je retko — a građanstvo kao stalež nije nikada — mislilo spoljnopolitički i svetskoistorijski: da li će se država u novoj formi uopšte moći još i držati među drugim državama — to se i ne pita; da li ona osigurava »prava« — to je sve. Ali građanstvo, stalez gradske »slobode«, ma koliko ostalo jako njegovo staleško osećanje kroz više 1 A. Wahl, Vorgeschichte der franzosischen Revolution, Bd. II (1907) jedino pretstavljanje sa svetskoistoriskih gledišta. Svi Francuzi, pa i najmoderniji kao Olar i Sorel, gledaju stvari sa nekog partiskog stanovišta. Govoriti o privrednim uzrocima ove revolucije — to je materijalistička besmislenost. Položaj je bio čak i među seIjacima — iz čijeg uzbuđenja nije ni proizišao — bolji no u vććine ostalih zemalja Evrope. Katastrofa baš počinje među obrazovanima, i to svih staleža, u visokom plemstvu i kliru još ranije no u visokom građanstvu, jer je tok prve skupštine nota'ola (1787) otkrio mogućnost da se vladavinski oblik radikalno preinači po staleškim željama.

167

ŠPENGLER Propast Zapada '

generacija, u Zapadnoj Evropi još i posle martovske revolucije, nije uvek bilo potpuni gospodar svojih radnji. Jer se najpre, u svakom kritičnom položaju, pojavIjivala okolnost da je ono kao jedinstvo negativno i da stvarno postoji jedino u moinentima otpora protiv nečeg drugog — treči stalež i opozicija su slcoro identični — a da su se svuda onde gde je valjalo graditi nešto sopstveno — interesi pojedinih grupa naširoko razilazili. Biti slobodan od nečega — to su svi hteli; ali je duh hteo državu kao ostvarivanje »pravičnosti« nasuprot sili istoriskih činjenica, ili je hteo ostvarivanje opštih čovečanskih prava ili kritičke slobode nasuprot vladajućoj religiji; novac je hteo slobodan put za poslovni uspeh. Bilo ih je vrlo mnogo koji su zahtevali mir i odricanje od istorislce veličine ili poštovanje za poneku tradiciju i njene inkarnacije od koje su oni — telesno ili duševno — živeli. Ali je pridošao još jedan elemenat, koji nije ni postojao u borbama fronde, pa ' dakle ni engleslce revolucije, ni prve tiranije, a koji je sada pretstavljao moć: ono što se u svima civilizacijama jednoznačno obeležava kao talog, mob ili rulja (puk). U velikim gradovima, koji sada jedini i odlučuju (prosto selo može, najviše, zauzeti stanovište prema već svršenim događajima, kao što dokazuje celo 19 stoleće1), isakuplja se masa iskorenjenih delova stanovništva koji su van svake društvene veze. Ne ^osećaju se pripadnicima niti staleža niti profesiske klase, a u dubini svog srca ni prave radničke klase, iako su namorani da rade; tu spadaju po instinktu članovi svih staleža i klasa, islcorenjeni seljački narod, literati, propali poslovni ljudi, a najpre isklizlo plemstvo, kao što nam je to jasno i oižasno pokazalo Katilinino doba. Njihova moć daleko prevazilazi njihov broj, jer su oni uvek na mestu, uvek u blizini velikih odluka, gotovi na sve i bez ikakva poštovanja za ma šta uređeno, pa ni za poredak u revolucionarnoj stranci. Oni tek daju događajima onu ništilačku silu koja razlikuje francusku od engleske revolucije, drugu tiraniju od prve. Građanstvo se odista sa strahom brani od ove mase, od koje želi da se razlikuje (baš tom činu odbrane, 13 1 Cak i vrlo provincijalna martovska revolucija u Nemačkoj bila je čisto stvar grada, pa se stoga i odigrala u beskrajno malom delu stanovništva.

168

PROPAST

ZAPADA

Dr'zava

vandemijeru, ima Napoleon da zahvali za svoj uspon), ali se u metežu činjenica ne može povući granica, i svuda gde građanstvo upne protiv starijih poredaka svoju udarnu snagu, malu u odnosu prema broju mase, neznatnu zato što svakog trenutka stoji na kocki unutarnje jedinstvo građanstva, ova masa se ugurala u njegove redove i izbila na čelo, odlučila baš ona, najvećim delom, uspehe i umela da zadobiveni položaj očuva za sebe, često uz ideološku potporu obrazovanih koje je tu privuklo ono što je pojmovno, i uz materijalnu potporu od strane sila novca, koje su otklanjale opasnost od sebe nabacujući je na plemstvo i sveštenstvo. Ali ova epoha ima još i taj značaj što se prvi put apstraktne istine pokušavaju uplesti u domašajnu oblast činjenica. Glavni gradovi su toliko postali veliki, a gradski čovek tako moćan u svome uticaju lia budno biće, celokupne kulture (ovaj uticaj se zove javno mnenje), da su sile krvi i krvne tradicije potresene u svom dosada nenapadljivom položaju. Jer setimo se da su baš barokna država i apsolutni polis u poslednjem savršenstvu svog oblika savršeni živi izraz jedne rase i da istorija, onako kako se u tom obliku vrši, ima savršeni takt te rase. Ako ovde i ima neke teorije o državi, ona je apstrahovana iz činjenica i klanja se pred njihovom veličinom. Ideja države najzad je ukrotila krv prvih staleža i stavila ih sebi u službu potpuno, bez ostatka. Apsolutno — to znači da je velika struja bića kao jedinstvo »u formi«, da ima jedan način takta i instinkta, pojavio se on kao diplomatski ili kao strategiski takt, kao otmen običaj ili kao odabrani ukus u umetnostima i mislima. Nasuprot ovoj velikoj činjenici sada se širi racionalizam, ona svesna zajednica obražovanih čija se religija sastoji u kritici, a čija numina nisu božanstva već pojmovi.v Sada knjige i opšte teorije zadobijaju uticaj na politiku, u Kini Laocea, u sofističkoj Atini, u doba Monteskjea, i javno mnenje, koje one sačinjavaju, istupa kao politička količina jedne sasvim novc vrste diplomatije. Bilo bi besmisleno pretpostaviti da su Pizistrat ili Rišelije ili čak i Kromvel donosili 'svoje odluke pod uticajem apstraktnih sistema, ali to se dešava počev od pobede prosvećenja. 169

ŠPENGLER Propast Zapada '

Svakako je istoriska uloga civilizovanih pojmova vrlo različita od onog svojstva koje oni imaju u okviru učenih ideologija. Dejstvo jedne istine uvek je nešto drugo no njena tendencija. U činjeničkom svetu istine su samo sredstva, ukoliko vladaju duhovima i time određuju radnje. O njihovom istoriskom rangu ne odlučuje to da li su one duboke, tačne ili samo i logične, nego to da li su efikasne. Savršeno je svejedno da li ih ljudi rđavo razumeju ili ih uopšte i ne mogu da razumeju. To je ono što čini suštinu parole. Ono što su za velike rane religije nekoliko doživljenih simbola, kao Sveti grob za krstaše ili supstanca Hristova za vreme Nikejskog sabora, to su za svaku civilizovanu revoluciju dva ili tri oduševljena zvuka reči. Jedino su parole — činjenice; ostatak svih filozofskih ili soćijalno-etičkih sistema i ne dolazi u obzir za istoriju. Ali kao parole, oni su za otprilike dva veka sile prvoga reda i pokazuju se jačim no takt krvi, koji počinje da slabi u kamenome svetu proširenih gradova. Ali — kritički duh je samo jedna od one dve tendencije koje se izdižu iz neuređene mase ne-staleža. Pored apstraktnih pojmova pojavljuje se i apstraktni novac, otkinut od pravrednosti zemlje i sela, pored mislilačke sobe i kontoar kao politička moć. Obe tendencije su unutarnje srodne i neodeljive. To je ona rana suprotnost sveštenstva i plemstva koja i dalje postoji, neumanjene oštrine,'u okviru građanstva u gradskome obliku. I to, novac se pokazuje, kao čista činjenica, bezuslovno nadmoćniji od idealnih istina, koje, kao što je rečeno, postoje samo kao sredstva za činjenički svet, kao parole. Ako pod rečju »demokratija« podrazumevamo oblik koji treći stalež želi kao takav da dadne celokupnom javnom životu, to moramo dodati da su demokratija i plutokratija ravnoznačne. One se odnose kao želja prema stvarnosti, kao saznanje prema uspehu, kao teorija i praksa. U o.čajničkoj borbi koju popravljači sveta i učitelji slobode vode i protiv dejstva novca tragikomično je to što ga oni tom borbom baš potpomažu. U staleške ddeale ne-staleža spada i poštovanje velikog broja, koje se izražava u pojmovima o jednakosti svih, o urođenim pravima, i nadalje u principu opšteg prava glasa, pa onda tu spada i sloboda javnog mnenja, i pre svega sloboda štampe. To su ideali,, ali u stvarnosti, u slobodu javnog 170

PROPAST ZAPADA

Dr'zava

mnenja spađa obrađivanje tog mnenja, a to staje novaca; u slobodu štampe posed štampe, koji je novčano pitanje; u izborno pravo izborna agitacija, koja je zavisna od želja onoga koji daje novac. Zastupnici ideja vide samo jednu stranu, zastupnici novca rade sa onom drugom. Svi pojmovi liberalizma i socijalizma stavljeni su u pokret tek pomoću novca, i to u interesu novca. Narodni pokret Tib. Graha omogućen je tek strankom velikih novčara, equites, i završio se čim je ta stranka videla da joj je osiguran korisni deo zakona, pa se povukla. Cezar i Kras finansirali su katilinski pokret i upravili ga protiv senatske stranke namesto protiv poseda. U Engleskoj su Ugledni političari još 1700 ustanovili »da se na berzi radi sa izborima kao sa vrednosnim papirima i da je cena jednog glasa isto tako poznata kao i cena jednog jutra-zemlje« 1 . Kada je glas 0 Vaterlou stigao u Pariz, skočio je kurs francuske rente: jakobinci su razorili stare krvne veze i time emancipovali novac; sada je on istupio i ovladao zemljom. 2 Nema nijednog proleterskog, pa ni komunističkog, pokreta koji ne bi delovao u interesu novca, a da toga idealisti među vođima i nisu svesni, u onom pravcu u kome to novac hoće i dok on to hoće.3 Duh misli, novac upravlja: takav je poredak svih kultura koje se dokončavaju, kada veliki grad zagospodari ostatkom. 1 najzad, to i nije neko nepravo prema duhu. On je ipak time pobedio, naime u carstvu istina, knjiga i ideala, koje nije od ovog sveta. Njegovi pojmovi su sveti .^a početnu civilizaciju. Ali novac pobeđuje baš pomoću tih pojmova u svom carstvu koje je samo od ovog sveta.- . U okviru zapadnjačkog sveta država, obe strane građanske staleške politike, i idealna i realna, imale su svoju veliku školu u Engleskoj. Jedino je tu bilo moguće da treći stalež nema potrebe da ide protiv apso1

J. Hatschek, Engl. Verfassungsgeschichte, S. 588. Ali se čak i usred vremena terora nalazio usred Pariza zavod dr. Beloma, u kome su pripadnici visokog plemstva obedovali, igrali i biii van svake opasnosti, dok god su mogli plaćati jaikobincima (G. Lenotre, Das revolutiondre Paris, S. 409). 3 Veliki pokret koji se služi Marksovim parolama nije učinio preduzimače zavisnim od radnika, nego i jedne i druge od berze. 2

171

ŠPENGLER Propast Zapada '

lutne države, da bi je razorio i na njenim ruševinama podigao svoje gospodarstvo, nego je on tamo urastao u snažni oblik prvoga staleža, gde je našao već izgrađenu politiku interesa, a kao njenu metodu jednu vajkadašnju taktiku, kakvu nije mogao savršeniju ni zamisliti za svoje sopstvene ciljeve. Tu je odomaćen pravi, nepodražljivi parlamentarizam, koji ima za pretpostavku insularno stanje a ne državu, i navike trećeg staleža a ne prvoga, a još ima i tu okolnost što je taj oblik odrastao još u cvetnome baroku, pa ima u sebi inuzike. Parlamentarni stil je tu potpuno identićan sa kabinetskom diplomatijom'; tajna njegovih uspeha počiva na tom antidemokratskom poreklu. A isto tako su i sve racionalističke parole skupa postale na engleskom tlu, i to u najtešnjem dodiru sa mančesterskim učenjem: Jum je bio učitelj Adama Smita. Liberty znači, kao nešto što se samo po sebi razume, duhovnu i poslovnu slobodu. U Engleskoj je suprotnost činjeničke politike i sanjalaštva o apstraktnim istinama isto tako nemoguća kao što je u Francuskoj Luja XIV bila neizbežna. Kasnije je Edmund Berk mogao naglasiti protiv Miraboa: »Mi ne tražimo svoja prava kao ljudska prava, nego kao prava Engleza«. Francuska je dobila od Engleske revolucionarne ideje bez ikakva ostatka, kao što je primila i stil apsolutnog kraljevstva od Španije; ona je i jednome i drugome dala sjajni i neodoljivi oblik, koji je ostao uzor . nadaleko i naširoko na kopnu, ali se ona nije razumevala u praktičnoj primeni. Iskorišćavanje građanskih parola 2 za politički uspeh pretpostavlja poznavaiačko oko jedne otmene klase za duhovno stanje sloja koji je sada hteo da dospe do gospodarstva a nije mogao da vlada, pa je stoga to iskorišćavanje izobraženo u Engleskoj; ali ono pretpostavlja isto tako i bezobzirnu primenu novca u politici, ne podmićivanje pojedi- v nih ličnosti od ranga, koje je bilo prirodno za španski i venecijanski stil, no obrađivanje samih demokratskih 1

1680.

2

Obe stranke vode svoju tradiciju i običaj još iz

Moralno-političko prosvećenje je i u Engleskoj proizvod trećeg staleža (Priestley, Paley, Paine, Godvvin), pa zato i ne zna šta da radi sa otmenim Šeftsberijevim ukusom. 172

fr: I

PROPAST

ZAPADA

Država

sila. Tu je novac planski 1 vodio, u toku 18 veka„ prvo izbore za parlamenat, pa onda i odluke Donjeg doma, i tu se ujedno sa idealom slobode štampe otkrila i činjenica da štampa služi onome ko je poseduje. Ona ne širi »javno mnenje«, ona ga proizvodi i stvara. I novac i duh su, skupa, liberalni, naime slobodni od života vezanog za zemlju, koji bi ih sprečavao bilo pravima, bilo formama, bilo osećanjima: duh slobodan za svaku vrstu kritike, novac slobodan za svaku vrstu poslovanja. Ali su i jedan i drugi upravljeni bezobzirno ka vladavini jednog staleža koji ne prizriaje nad sobom veličanstvo države. Duh i novac, koji su anorganski, neće državu kao izrasli oblik velike simbolike, koji zahteva naše poštovanje, nego hoće državu kao uređaj koji služi jednome cilju. U tome i jeste razlika od sila fronde, koje su samo branile gotički način da se bude »u formi« protiv baroknog načina, lenstvo protiv apsolutizma, i koje se sada, naterane na odbranu, od apsolutizma jedva mogu i razlikovati. Jedino u Engleskoj fronda ne samo što je razoružala državu u otvorenoj bitci, nego je razoružala svojom unutarnjom nadmoćnošću i treći stalež, pa je time postigla jedinstvenu vrstu »demokratski biti u formi«, koja nije ni stvorena planom ni podražavana, nego koja je samosvojno dozrela, izraz stare rase i neslomljenog i sigurnog takta, koji ume da iziđe na kraj sa svakim novim sredstvom koje vreme donese. Zato je engleski parlamenat vodio i sam ratove oko nasleđa, kao što su bili ratovi apsolutnih država, ali ih je vodio kao privredne ratove sa konačnim poslovnim ciljem. Nepoverenje protiv visokog oblika tako je veliko u unutarnje bezobličnom ne-staležu da je on uvek i svuda bio gotov da svoju slobodu — ma koje forme bila — spase diktaturom koja je nepravilna, pa otud neprijateljska svemu organski izraslom, ali koja ba'š, 1 Kancelar rizničar Pelhem, Valpolov naslednik, isplaćivao je, preko svog sekretara, na kraju svakog zasedanja, članovima Donjeg doma po 500—800 funti, već prema vrednosti njihovih usluga učinjenih vladi, tj. vigovskoj stranci. Partiski agent Dodington pisao je 1741 o svojoj parlamentarnoj aktivnosti: »Nisam nikada prisustvovao debati koju sam mogao izbeći, niti ikada otsustvovao sa glasanja na kome sam mogao pomoći. Slušao sam neke razloge koji sii me ubedili, ali nikada one koji bi uplivisali na moje glasanje«.

173

ŠPENGLER Propast Zapada '

mehanizirajući svojim delovanjem, odgovara ukusu novca i duha; setimo se izgradnje francuske državne mašine koju je počeo Robespjer a završio Napoleon. Diktaturu u interesu staleškog ideala želeli su Ruso, Sen-Simon, Lasal i Rodbertus, isto tako kao i antički ideolozi 4 veka, Ksenofon u Kirupediji i Izokrat u Nikoklu.1 U poznatoj Robespjerovoj rečenici: »Vlada revolucije je despotizam slobode protiv tiranije« — izražen je i duboki strah, koii spopada svaku gomilu kad se, suočena sa ozbiljnim događajima, ne oseća sigurno Hi formi«. Trupa čija je disciplina poremećena ustupa vođama slučaja i trenutka svojevoljno silu, kak^vu legitimno vođstvo ni po obimu rii po suštini ne može da postigne, i kakva se, kad bi bila legitimna, ne bi ni mogla podnositi. A to, samo prevedeno u veliki format, jeste situacija na početku svake civilizacije. Ništa nije karakterističnije po opadanje političkog oblika no nadolazak bezob.ličnih sila, koje možemo prozvati po njihovom najslavnijem slučaju napoleonizam. Kako je biće Rišelijea i Valenštajna još bilo vezano za nepokolebljivu tradiciju njihova vremena! Kako je puna forme engleska revolucija baš pod korom spoljašnjeg nereda! A ovde je obrnuto: fronda se bori za oblik, apsolutna država u njemu, građanstvo protiv njega. Nije novo to što je razrušen jedan dugogodišnji poredak. To su uradili i Kromvel i glavešine prve tiranije. Nego je novo to što iza ruševina vidljivog oblika ne stoji više nevidljivi, što Robespjer i Napoleon ne nalaze ni oko sebe ni u sebi više ništa što bi ostalo kao sama po sebi razumljiva osnovica svakog novog oblikovanja, što namesto vladavine velike tradicije i iskustva postaje neizbežnim jedan slučajan režim, čija sudba nije više osigurana kvalitetima Jedne lagano odgajene manjine, nego ta sudba potpuno zavisi od toga hoće li se naći značajan naslednik. To je ono što karakteriše ovu vremensku prekretnicu i što daje ogromnu nadmoćnost, za čitave generacije, državama koje su umele da očuvaju tradiciju duže no druge. 1 Da tu takav ideal ličnog režima odista znači diktaturu u interesu građanskih i prosvetiteljskih ideala — . to izlazi iz suprotnosti prema strogom ćlržavnom idealu, polisu, za koji Izokrat veli: na njemu počiva prokletstvo da ne može nikada umreti.

174

PROPAST

ZAPADA \

Drzava

Prva tiranija završila je polis pomoću ne-plemstva; a ovo je razorilo polis pomoću druge tiranije. Polis propada kao ideja sa građanskom revolucijom četvrtoga veka, pa ma i dalje postojao kao uređaj, kao navika, kao oruđe sile koja ovlada. Antički čovek nije nikada prestao da politički misli u obliku polisa i da živi u njemu, ali taj oblik više nije bio za masu simbol koji se obožava sa strahopoštovanjem -— isto onako kao što je i zapadnjačka monarhija »po milosti božjoj«, počev od Napoleona, bila blizu toga da »njegovu dinastiju načini najstarijom evropskom dinastijom«. I u ovoj revoluciji postoje, kao uvek u antici, samo mesna i t.renutna rešenja, ni nalik na onaj sjajni luk kojim se francuska revolucija uspinje počev od juriša na Bastilju, a koji se završava na Vaterlou. Scene su utoliko jezovitije ukoliko euklidovsko osnovno osećanje ove kulture čini mogućim sarho potpuno telesne sudare stranaka, te je namesto funkcionalnog uvrstavanja podleglih u poredak pobednika ovde jedino moguće istrebljivanje onih koji su pobeđeni. U Korkiri (427) i Argosu (370) pobijene su mase posednika, a u Leontinima' (422) posednici gone donju klasu iz grada i trguju sa njom kao sa robljem, dok iz straha od njenog povratka uopšte ne napuste grad, pa se otsele u Sirakuzu. Begunci iz stotina takvih revolucija plave sve antičke gradove, pune najamničke vojske druge tiranije i ugrožavaju drumove i mora. U mirovnim zapovestima diadoha, kasnije i Rimljana, stalno se javlja i ponovno prinianje izagnanih delova naroda: Ali se i sama druga tiranija oslanjala na slične akte. Dioniz I (405—367) osigurao je masovnim pogubljenjem obrazovanih i uzapćivanjem svih imanja svoju vladavinu nad Sirakuzom, čije je otmeno društvo, pre i pored antičkog, bilo 'centar najzrehje helenske. kulture (tu je Eshil, oko 470, prikazao svoju trilogiju o Persijancima). On je onda sasvim iznova stvorio stanovništvo, gornji sloj davanjem veliltog poseda svojim privrženicima, a donji — kao i drugde što je bilo — primajući u građanski stalež mase robova, među koje su bile razdeljene žene i kćeri istrebIjenog starog gornjeg sloja. 1 1

Diodor, XIV, 7. Prizor se ponavlja 317, kada Agatokle, bivši lončar, pušta svoje najamničke bande i mob da napadnu novi gornji sloj. Posle pokolja, »narod« se 175

ŠPENGLER Propast Zapada '

Za antiku je opet karakteristično i to što je tip ovakvih revolucija dozvoljavao samo uvećavanje njihova broja, a ne i njihova obima; One se pojavljuju u masama, ali se svaka razvija savršeno za sebe i na jednoj tačci, i jedino im njihova istovremenost daje karakter skupne pojave koja čini epohu. Isto to vredi i za napoleonizam, sa kojim se prvi put izdiže jedan bezoblični režim nad sklopom grada-države, ne mogući se ipak potpuno osloboditi, unutarnje, od nje. On se oslanja na vojsku, koja se počinje osećati kao samostaina politička veličina nasuprot naciji koja je »ispala iz forme«. To je i kratki put od Robespjera do Napoleona; padom jakobinaca, težište prelazi sa civilne uprave na ambiciozne generale. Koliko je duboko prodro ovaj novi duh u stare države Zapada, pokazuje nam, pored Bernadotove i Velingtonove karijere, i istorija pokliča »Mom narodu!« iz 1813; tu je vojnička strana dovela u pitanje opstanak pruske dinastije — ; a k o se kralj ne odluči na kidanje sa Napoleonom. Druga tiranija navešćuje se i položajem koji su zauzeli u vojsci svoga grada Alkibijad i Lisander krajern peloponeskih ratova, jednim položajem koji ukida unutarnji oblik polisa. Pnd je komandovao, od 411, stvarno atinskom flotom, iako je bio izgnanik, dakle bez zvanja i protiv volje svoje domovine; drugi, koji nije bio ni spartijat, osećao se potpuno nezavisnim u komandovanju jednom njemu lično odanom vojskom. Godine 408 borba dveju sila razvila se u borbu dva čoveka oko vlasti nad egejskim svetom država1. Uskoro zatim dao je Dioniz Sirakuski antičkom ratu novi, i za diadohe i za Rimljane uzorni, oblik stvaranjem prve velike profesionalne vojske (on je uveo i ratne mašine i topove)2. Otsada duh vojske pretstavlja političku silu za sebe i nastaje ozbiljno pitanje, do koga je stepena država — gospodar ili oruđe vojnika. Što sakupio u »očiišćenom gradu« i preneo diktaluru na »spasioca prave i istinite slobode«: Diodor, XIX, 6 ff. O celoin tom pokretu: Busolt, Griech. Staatskunde, S. 396 ff. i Pohlmann, Gesch. d. soz. Frage, S. 416, ff. 1 Ed. Meyer, Gesch. d. Alt, IV, § 626, 630. 2 H. Delbriick, Gesch. d. Kriegskunst (1908) I, S. 142. 176

PROPAST ZAPADA

Dr'zava

je vladu rimsku 390—3671 vodio isključivo vojnićki oabor 2 , to odaje dovoljno jasno jednu osobenu politiku vojske. Poznato je da je Aleksandar, romantičar druge tiranije, sve više zavisio od volje svojih vojnika i generala, koji su mu ne samo iznudili povlačenje iz Indije, nego su i raspolagali Aleksandrovom zaostavštinom, kao da je to nešto što se samo po sebi razume. To sve spada u suštinu napoleonizma; a isto tako tu spada i rasprostiranje lične vlasti na oblasti čije jedinstvo nije ni naeionalne ni pravne prirode, no vojničke i administrativno-tehničke. A baš to rasprostiranje vlasti nespojivo je sa suštinom polisa. Antička država je jedina koja nije kadra za organsko proširivanje; stoga osvajanja druge tiranije dovode do naporednosti dve političke jedinice polisa i podvrgnute oblasti, naporednosti čija je veza slučajna i uvek ugrožena. Tako nastaje čudna i po svojoj dubini još nesaznana slika helenističko-rimskog sveta: krug graničnih oblasti i usred njega metcž sićušnih polisa, sa kojima isključivo ostaje vezan pojam prave države, res publica. U toj sredini, i to za svaku ocl ovih vlada na jednoj jedinoj tačci, nalazi se scena uopšte svake prave politike. Orbis lerrarum — vrlo karakterističan izraz — samo je sredstvo ili objekat te politike. Rimski pojmovi: imperium, diktatorska upravna vlast sa one strane gradskoga šanca (koja se gasi čim se prekorači pomerium), provincia lcao nešto suprotno pojmu res publica, odgovaraju opštem antičkom osnovnom 'osećanju, koje poznaje kao državu i politički subjekat samo telo grada, a u odnosu na njega »ono napolju« kao objekat politike. Dioniz je opkolio Sirakuzu, izgrađenu kao tvrđavu, »poljem ruševina od država« i rasprostro odatle svoju vlasničku oblast preko Donje 1 2

Godina Dionizove smrti, što možda nije slučaj. Trojiica do šestorica tribuni militares consulari potestate namesto konsuila. Baš je tada morao na'stati. uvođ e n i e m olate i dugoročne službe, u okviru legiia soj oravih profesionalnih vojnika, koji su imali u svojim rukama izbor centuriona i. koji su određivali duh trupe. Sasvim je netačno jbš tada govoriti o vojnim pozivima seliaka, apstrahujući od toga što su četiri velike gradske tribe da^ znatan deo ljudstva, čiji je značaj još i nadmašivao dati broj. Čak i starinsko slikanje Livija i drugih jasno odaje kakav su uticaj na borbu stranaka vršili stajaći savezi. 177

ŠPENGLER Propast Zapada '

ltalije i dalmatske obale sve do severnog Jadrana, gde je imao na ušću Poa Ankonu i Hatriju. Obrnut plan izveo je Filip Makcdonski, po uzoru svoga učitelja, 370 ubijenoga Jazona iz Fere: pomeriti težište u graničnu oblast, tj. praktički u vojsku, pa odatle vršiti prevlast nad helenskim svetom država. Tako se Makedonija rasprostrla do Dunava, a posle Aleksandrove smrti prišla su i carstva: seleukidsko i ptolomejsko, kojima se upravljalo svakim iz po jednog polisa (Antiohije i Aleksandrije), i to' pomoću zatečene i odomaćene uprave, koja je još uvek bila bolja od antičke. Sam Rim je istovremeno (otprilike 326—265) izgradio bio svoju srednjo-italsku oblast kao graničnu drzavu i utvrdio je sa svih strana sistemom kolonija, saveznika i opština sa latinskim pravom. Potom su, od 237, osvojili: Hamilkar Barkas špansku oblast za Kartaginu, koja je već davno živela u antičkim oblicima; Flaminije, od 225, ravnicu Poa za Rim; i najzad Cezar svoju galsku oblast. Na toj podlozi počivaju najpre napoleonovske borbe diadoha na Istoku, pa onda zapadne između Scipiona i Hanibala, koji su obojica izrasli preko granica polisa, i najzad cezarske borbe triumvira, koji su se oslanjali na sumu svih graničnih oblasti i na njihova sredstva, da bi »u Rimu bili prvi«.

12 U Rimu je snažni i srećni oblik države, koji je bio postignut oko 340 godine, držao socijalnu revoluciju u ustavnim granicama. Napoleonovski lik kao što je bio cenzor iz vremena 310 godine, Apije Klaudije, gradilac prvoga vodovoda i puta Via Appia, čovek koji je u Rimu vladao skoro kao tiranin, ubrzo je propao sa pokušajem da seljaštvo isključi pomoću velikogradske mase i da time politiku skrene jednostranim atinskim pravcem. Jer to je bio pravi cilj onog primanja robovskih sinova u senat, onog novog centuriskog poretka po novcu a ne po posedu' i onog dodeljivanja oslobođenika i bez-posednika u sve tribe, gde su oni imali da nadglasavaju ljude sa sela (koji retko dolaze u grad), 1

cenzora. 178

Koji, po K. J. Nojmanu, vodi poreklo od velikog

PROPAST ZAPADA

Dr'zava

pa su to u svako doba i mogli učiniti. Već prvi kasniji cenzori upisali su ove ljude bez poseda ponovo u četiri gradske tribe. Sam ne-stalež, koji je dobro bio voden od manjine odabranih rodova, smatrao je za svoj cilj, kako smo već spomenuli, ne razaranje senatorskog upravnog organizma, nego njegovo osvajanje. On je najzad iznudio pristup u sva zvanja, zakonom Lex Ogulnia iz 300, čak i u politički važna svešteništva, pontifike i augure, a ustankom od 287 postigao je i pravovaljanost plebiscita i bez prijema od strane senata. Praktični rezultat ovog pokreta za slobodu bio je baš suprotan onome što bi ideolozi — u Rimu ih nije bilo — očekivali. Veliki uspeh oduzeo je protestu ne-staleža cilj, pa time i njemu samome, koji je bez opozicionarstva bio jedno ništa, pogonsku snagu. Od 287 državni oblik bio je tu, da bi se sa njime politički radilo, i to u jednom svetu u kome su se u nešto ozbiljno računale samo velike granične oblasti: Rim, Kartagina, Makedonija, Sirija, Egipat; državni oblik nije više bio u opasnosti da bude objekat »narodnih prava«, te se baš na tome i. zasniva uspon naroda koji je jedini ostao »u formi«. Sa jedne strane se u plebsu 1 , bezobličnome plebsu koji je već davno bio poljuljan u svojim rasnim nagonima usled masovnog prijema oslobođenika, obrazovao jedan gornji sloj koji se odlikovao velikim praktičkim sposobnostima, rangom i bogatstvom, a koji se sklopio i vezao sa odgovarajućim gornjim slojem u patricijatu. Tako p o s t a j e ' u najužem krugu jedna snažna rasa sa otmenim životnim navikama i širokim političkim horizontom, u čijoj se sredini sakuplja i nasleđuje čitava riznica iskustava o vladanju, vođenju vojske i diplomatije, rasa koja smatra upravljanje državom kao svoje tradicionalno prvenstveno pravo i kao svoj jedini poziv dostojan staleža. Ona odgaja svoj 1

Po rimskom pravu, oslobođeni rob dobija, bez daljega, građansko pravo sa neznatnim ograničenjima; kako je robovski materijal poticao iz cele sredozemne oblasti, a najpre sa Istoka, skupila se u četiri gradske tribe jedna ogromna iskorenjena masa koja je bila daleko od svih starorimskih krvnih težnji i te težnje brzo razorila, čim joj je uspelo da, počev od grahovskog pokreta, dovede do toga da važi jedino broj. 179

ŠPENGLER Propast Zapada '

podmladak jedino u tom pravcu umetnosti zapovedanja, a pod uplivom jedne bezmerno ponosne tradicije. Ovaj nobilitet, koji državno-pravno ne postoji, nalazi svoje ustavno oruđe u senatu, koji je prvobitno bio zastupništvo patriciskih interesa, dakle interesa »homerovskog« plemstva; ali su u tom senatu, od sredine četvrtoga veka, bivši konsuli — vladaoci i vojskovođe ujedno — kao doživotni članovi obrazovali zatvoreni krug jako obdarenih ljudi, koji je ovladao skupom, pa onda, time, i državom. Već Kineji, Pirovom poslaniku, senat je izgledao kao savet kraljeva (279), a najzad se pojavljuju i titule princeps i clarissimus za jednu malu grupu vođa u njemu, koji su po rangu, moći i nastupu bili ravni vladarima diadoških oblasti1. Nastaje vlada kakvu nikada nijedna velika država u ma kojoj drugoj kulturi nije imala i tradicija kojoj su slične još samo ona u Veneciji (obrazovana pod drugim uslovima) i ona u papskoj kuriji (za vreme baroka). Tu nema teorije, od koje je propala Atina, nema provincijalizma, usled koga je Sparta najzad postala prezrenom; tu je samo praksa velikog stila. Što je rimljanstvo jedna jedina čudesna pojava u svetskoj istoriji, za to ono nema da zahvali »rimskom narodu«, koji je po sebi samom jedno sirovo gradivo kao i svaki drugi, nego ovoj klasi koja ga je dovela »u formu« i držala ga, sa njegovom voljom ili protiv nje, tako da je ova struja bića, koja je još oko 350 imala jedva neki srednjo-italski značaj, postepeno navila u svoje korito celokupnu antičku istoriju i poslednje veliko vreme te istorije načinila rimskim. 1

Nobilitet se razvija od kraja 4 veka u zatvoreni krug porodica koje su imale ili htele imati konsule među svojim precima. Ukoliko se strožije držalo ovog uslova, utoliko su oešća falsifikovanja starijih konsulskih lista, da bi se »legitimisale« porodice, snažne rase i darovite, koje su se penjale. Prvi, sasvim revolucionarni, vrhunac svih falsifikovanja jeste u epohi Apija Klaudija, kada je kurulski edil Kn. Flavije, sin jednoga roba, uređivao listu (tada su izmišljeni i nadimci rimskih kraljeva po plebejskim rodovima); drugi u vreme bitke kod Pidne (168), kada je vladavina nobiliteta počela da prima cezarske oblike (E. Kornemann, Der Priesterkodex in der Regia, 1912, S. 56 ff.). Od 200 konsulata (u godinama 232—133) otpadaju njih 159' na 26 porodica, a otada, kada se rasa istrošila pa se utoliko brižljivije polagalo na formu kao takvu, retka je pojava homo novus (kao Katon i Ciceron). 180

PROPAST ZAPADA

Dr'zava

Ovaj mali krug, koji nije imao javno pravo, pokazuje savršenstvo svog političkog takta u rukovanju demokratskim oblicima koje je stvorila revolucija i koji su, kao i svuda, vredeli onoliko koliko se uspelo sa njima. Baš ono što je u njima moglo biti opasno čim se u to dirne, naporednost dveju sila koje se isključuju, bilo je rukovođeno savršeno majstorski i na prećutan način, tako da je uvek prevagnulo više iskustvo i da je narod uvek ostajao u/uverenju da je on sam doneo odluku u smislu koji je on to sam hteo. Popularna a ipak sa najvećim istoriskim uspehom, to je tajna ove politike i jedina mogućnost politike uopšte u svima takvim vremenima, jedna umetnost u kojoj je rimski režim dosada ostao nedostiživ. Ali na drugoj strani, uprkos svemu tome, rezultat revolucije bio je emancipacija novca, koji je otsada vladao u centuriskim komicijama. Ono što se ovde zvalo populus postajalo je, sve više i više, oruđe u rukama velikih imanja, i bila je potrebna sva taktička nadmoćnost vladajućih krugova da u plebsu održe protivtežu, pa da odista imaju, u svojoj trideset i jednoj seoskoj tribi, spremno zastupništvo seljačkog poseda pod vođstvom plemićskih rodova, iz koga je bila isključena velikogradska masa. Otuda onaj energični način kojim su bile opet otstranjene uredbe Apija Klaudija. Prirodni savez između visoke finansije i mase, koji se kasnije ostvario pod Grasima a onda pod Marijem, savez koji ide na to da razori tradiciju krvi (i koji je, među ostalim, pripremio i nemački prevrat iz 1918), bio je onemogućen za mnogo generacija. Građanstvo i seljaštvo, novac i zemljišni posed držali su se, u podvojenim organima, u ravnoteži i bili su zajedno održavani. državnom mišlju, otelovljenom u nobilitetu, te i efikasni sve dok se njihov unutarnji oblik nije raspao, pa se obe težnje neprijateljski razdvojile. Prvi punski rat bio je trgovački rat i upravljen protiv interesa zemljoradnje, te ga je stoga Apije Klaudije, potomak velikog cenzora, podneo 264 na odluku centuriskim komicijama. Naprotiv, osvajanje Po-ove ravnice, od 225, bilo je u interesu seljaštva, pa ga je sproveo u tribalnim komicijama tribun K. Flaminije, prva prava cezarska pojava Rima, gradilac puta Via Flciminia i cirka Circus Flaminius. Ali baš zato što je on, sledujući toj politici, kao cenzor zabranio 220 godine senatorima da se bave 181

ŠPENGLER Propast Zapada '

novčanim poslovima i istovremeno učinio staroplemićske konjaničke centurije pristupačnima plebsu, što je ustvari dobro došlo samo novom novčanom plemstvu iz vremena prvog punskog rata, on je postao, i protiv svoje volje, tvorac visoke finansije organizovane kao stalež, tvorac baš onih koji su se zvali equites, a koji su posle jednog veka dokrajčili veliko vreme nobiliteta. Otada — od pobede nad Hanibalom, protiv koga je i pao Flaminije — novac postaje i za vladu poslednje sredstvo da produži svoju politiku, poslednju pravu državnu politiku koja je postojala u antici. Kada su Scipioni i njihov krug prestali da budu vodeća sila, postojala je samo još privatna politika pojedinaca koji su bezobzirno išli za svojim interesima i za koje je orbis terrarum bio jedan bezvoljni plen. Kada je Polibije, koji je pripadao onome krugu, gledao u Flaminiju demagoga i začetnika sve nesreće grahovskog doba, on se savršeno varao u Flaminijevim namerama, ali ne i u posledicama njegova rada. Kao i stariji Katon, koji je slepom revnošću seljačkog vođe oborio velikog Scipiona radi njegove svetske politike, i Flaminije je postigao upravo suprotno od onoga što je hteo. Namesto vodeće krvi nastupio je novac, a taj je za manje od tri generacije uništio seljački stalež. Kao što je posred antičkih narodnih sudbina bio, jedan neverovatno srećan slučaj što je Rim, kao jedina grad-država, preživeo socijalnu revoluciju u čvrstom ustavu, tako je na Zapadu, sa njegovim na večnost zasnovanim genealoškim oblicima, skoro jedno čudo što je nasilna revolucija izbila na jednom mestu, u Parizu. Ne snaga — nego slabost francuskog apsolutizma dovela je engleske ideje, u vezi sa dinamikom novca, do eksplozije koja je dala živi oblik parolama prosvećenja, vezala vrlinu sa terorom, slobodu sa despotijom, i delovala još u malim požarima iz 1830 i 1848, i u socijalističkoj čežnji za katastrofama 1 . 1 Pa čak ni u Francuskoj, gde je po parlamentima sudiski stalež javno ismevao vladu, pa i nekažnjeno skidao sa zidova kraljevske odredbe i ha njihovo mesto lepio svoje sopstvene arrets (R. Holtzmann, Franzos. Verfassungsgesch., 1910, S. 353), »gde se zapovedalo a nije slušalo, gde su pravljeni zakoni ali se nisu izvršivali« (A. Wahl, Vorgesch. d. franz. Revolution, I, S. 29 i svuda), gde je visoka finansija mogla srušiti Tirgoa i svakog drugog koji

182

PROPAST ZAPADA

Dr'zava

U samoj Engleskoj, gde je plemstvo vladalo apsolutnije no ikada iko u Francuskoj, pozdravio je doduše ideje francuske revolucije (a one su sve bile engleskog porekla) jedan mali krug oko Foksa i Šeridena; govorilo se o opštem pravu glasa i o reformi parlamenta. 1 Ali je to bilo dovoljno pa da obema strankama pod vođstvom jednog vigovca, Pita mlađeg, dadne povoda za najoštrije mere koje su osujetile sve pokušaje da se plemićski režim makar i najmanje dirne u korist trećeg staleža. Englesko plemstvo razbuktalo je dvadesetogodišnji rat protiv Francuske i stavilo u pokret sve monarhe Evrope, da najzad kod Vaterloa učini kraj rte carstvu nego revolucijd, koja se usudila da privatne nazore engleskih misiilaca sasvim naivno uvede u praktičnu politiku i da tako dadne potpuno bezobličnome tiers-y položaj čije posledice nisu predviđali po pariskim salonima, ali jesu u engleskom Donjem domu 2 . bi joj bio nepodesan svojim reformniin planovima, gde je obrazovani svet, prinčevi, plemići, visoki duhovnici i voinici na ćelu, pao u angloinaniju, te pljeskao svakoj vrsti opozicije — čak ni tu se ništa ne bi dogodilo, da nije sudelovao iznenadni niz slučajeva: učestvovanje oficira u borbi amerikanskih republikanaca protiv engleskog kraljevstva — učestvovanje koje je došlo tada u modu; diplomatski poraz u Hoiandiji (27 oktobra 1787) usred veličanstvene reformne aktivnosti vlade; neprestano smenjivanje ministara pod pritiskom neodgovornih krugova. U Britanskom Carstvu otpadanje amerikanskih kolonija bilo je posledica pokušaja visokih torijevskih krugova, u sporazumu sa Đorđem III, ali, samo se po sebi razume, i u sopstvenom interesu, da se ojača kraljevska vlast. Ova stranka je imala u k o l o n i j a m a jako privrženištvo roajalisla naročito na Jugu, koje je odlučilo bitku kod Kemdena boreći se na engleskoj strani, pa se, posle pobede pobunjenika, najvećim delom iselilo u Kanadu, koja je ostala verna kralju. 1 Godine 1793 bilo je od strane svega 160 lica izabrano 306 članova Donjeg doma. Izborni okrug starog Pita, Old Sarum, sastojao se sav od jedne zakupničke kuće, koja je odaslala dva poslanika. 2 Od 1832, englesko plemstvo je, i samo, nizom oprcznih reformi, privuklo na saradnju i građanstvo, ali stalno pod svojim vođstvom, a pre svega u okviru tradicije, u kojoj su odrasli mladi talenti. Demokratija se tako ostvarila, a vlada je strogo ostala »u formi«, i r to staroj, aristokratskoj, ali je svakome (po njegovom mnenju) bilo slobodno da politizira. Ovaj prelaz, izveden posred jednog 183

ŠPENGLER

Propast

Zapacla

Ono što se tu nazivalo opozicijom, to je bila jechia plemićska stranka, dok je ona druga vladala. Ona tu nije značila, kao svuda po kopnu, merodavnu kritiku rada koji su vršili drugi, nego jedan praktičan poktišaj da se aktivnost vlade sabije u takav jedan oblik da je svakog trenutka opozicija bila sposobna i gotova preuzeti i sama vladu. Ali je ovakva opozicija, sa punim nepoznavanjem njenih društvenih pretpostavki, postala uzorom za ono čemu su u Francuskoj i inače težili obrazovani: staleška vladavina tiers-a pod nadzorom dinastije — o čijem daljem položaju ti ljudi nisu bili sasvim načisto. Uredbe Engleske bile su, od Montcskjea, hvaljene oduševljenim nerazumevanjem, iako sve te države nisu bile ostrva, pa nisu ni imale tu najsuštastveniju pretpostavku engleskog razvitka. Samo je u jednoj tačci Engleska odista bila uzor. Kada je građanstvo preglo da apsolutnu državu ponovo pretvori u stalešku, ono je tamo preko našlo jednu tvorevinu koja nije nikada ni bila što drugo. Svakako, plcmstvo je jedino vladalo, ali bar kruna nije vladala. Rezultat epohe, i osnovni oblik kopnenih država u početku civilizacije, jeste »ustavna monarhija«: kag njena krajnja mogućnost pojavljuje se republika, onako kako mi danas razuinevamo tu reč. Jer mi se moramo konačno osloboditi od brbljanja doktrinara, koji misle u bezvremenskim, pa dakle stvarnosti tuđim, pojmovima, za koje je »republilca« neki oblik po sebi. Kao što Engleska nema konstituciju u kopnenom smislu, tako ni republikanski ideal 19 veka nema nikakva posla sa antičkom res publica, ni sa Venecijom, ni sa švajcarskim pra-kantonima. Ono što mi tako nazivamo jeste negacija, koja stalno pretpostavlja, iz unutarnje nužnosti, kao moguće ono što odriče. To je ne-monarhija u oblicima koji su pozajmljeni od monarhije. Genealoško osećanje u zapadnjačkim masama tako je silno i tako uteruje u laž njihovo uverenje da one toga osećanja nemaju — da dinaštija određuje celokupui politički stav, čak i onda kada je više nema.'U n j o j se otelovljuje istoričnost, a neistoriski mi ne možemo živeti. Velika je to razlika, da li antički čovek uopšte, iz osnovnog osećanja svog bića, ne poznaje dinastički društva koje je bez seljaštva, i koje je rukovođeno samo poslovnim interesima, jeste najveći unutarnje-politički ood, vig 19 veka. 1.84

PROPAST ZAPADA

Dr'zava

princip, ili da li obrazovani zapadnjak, od prosvećenja pa za otprilike dva veka, iz apstraktnih razloga pokušava da taj princip suzbije u sebi: to osećanje je.potajni neprijatelj svih teoretslci stvaranih a ne organski izraslih ustava, koji, u k r a j n j o j liniji, i nisu ništa drugo do odbranbene mere, rođene iz straha i nepoverenja, Gradski pojam o slobodi — biti slobodan od nečega — sužava se sve do jednog jedino antidinastičkog značaja; republikansko oduševljenje živi samo od tog osećanja. U suštinu takvog jednog odricanja spada neizbežno prevaga teorije. Dok dinastija i n j o j u n u t a r n j e bliška diplomatija čuvaju staru tradiciju i takt, u ustavima pretežu sistemi, knjige i pojmovi, što se ne može ni zamisliti u Engleskoj, gde sa oblikom vladavine nije vezano ništa odrečno i defanzivno. Nije uzalud faustovska kultura — kultura pisanja i čitanja. š t a m p a n a knjiga je simbol vremenske, a štampa još i simbol prostorne beskrajnosti. Prema ogromnoj moći i tiraniji tih simbola — čalc i kineska civilizacija izgleda nepismena. U ustavima se postavlja literatura nasuprot poznavanju stvari i ljudi, jezik nasuprot rasi, apstraktno pravo nasuprot uspešnoj tradiciji, bez obzira na to da li je narod u struji događaja još kadar da radi i da li je u »u formi«. Mirabo se, sasvim sam i uzalud, borio protiv skupštine »koja meša politiku sa romanom«. Ne samo tri najdoktrinarnija ustava vremena, francuski iz 1791, nemački iz 1848 i iz 1919, nego i svi ustavi uopšte neće da vide veliku sudbimi činjeničkog sveta, pa misle da su je tdme i oborili. Namesto nepredviđenosti, namesto sluČaja snažnih ličnosti i prilika, treba da vlada kauzalitet, bezvremenska, pravična, uvek ista razumska veza uzroka i posledice. Karakteristično .je da nijedan ustav ne poznaje novac kao političku. koldčinu. Svi oni sadrže čistu teoriju. Ovaj rascep u suštini ustavne monarhije ne može se ukinuti. Tu stoje oštro nasLiprot stvarno i zamišIjeno, rad i kritika, pa je uzajamno trenje ono što se prosečnom obrazovanorn čini da je umitrašnja politika. Samo LI Engleskoj (ako apstrahujemo Prusku'-Nemačku i AustrijLi, gde je doduše spočetka bio Listav, ali nije uticao.mnogo na političku tradiciju) održale su se vladavinske navike kao slivene. TLI se rasa održala nasuprot principu. Slutilo se da stvarna politika, tj. ona 185

ŠPENGLER Propast Zapada '

koja je upravljena isključivo na istoriski uspeh, počiva na disciplinskom odgoju, a ne na obrazovanju. To nije bila aristokratska predrasuda, več kosmička činjenica, koja se mnogo jasnije javlja u iskustvima engleskih odgajivača čiste krvi no u svima filozofskim sistemima na svetu. Obrazovanje može da profini disciplinski odgoj, ali ga ne može zameniti. I tako postaju visoka društva, Itonska škoia, Balliol College _u Oksfordu — mesta gde se odgajaju političari sa jednom doslednošću koja se takmiči samo sa odgajanjem u pruskom oficirskom koru, naime poznavaoci koji vladaju tajnim taktom stvari, pa i tajnim hodom mnenja i ideala, i koji su zato, počev od 1832, učinili da sva struja građansko-revolucionarnih načela pređe preko bića kojim su oni upravljali, i ne dolazeći u opasnost da ispuste uzde iz svojih ruku. Oni su imali training, savitljivost i savlađivanje ljudskog tela, koje oseća pobedu jašeći u punom trku. Pustili su da se masa pokreće velikim načelima, jer su znali da je novac onaj kojim se pokreću velika načela, te su našli, namesto brutalnih metoda 18 veka, finije i ne manje efikasne, od kojih je najprostija — pretnja sa troškovima oko novih izbora. Doktrinarni ustavi kopna videli su samo jednu stranu činjenice »demokratija«. A ovde gde se nije imalo ustava-, nego se bilo »u ustavu«, prešlo se preko te strane sasvim. Jedno tamno osećanje o tome nije nikada potpuno iščezlo na kopnu. Za apsolutnu baroknu državu postojao je jasan oblik; za ustavnu monarhiju postojali su. samo kolebljivi kompromisi, pa se konservativna i Jiberalna stranka nisu razlikovale kao u Engleskoj — od Kaninga — po davno prokušanim metodama vladavine (metodama koje su te stranke naizmenično primenjivale), nego po pravcu u kome su želele da izmene ustav, naime u pravcu tradicije ili u pravcu teorije. Da li će dinastija služiti parlamentu ili obratno? To je bilo sporno pitanje zbog koga se zaboravilo na spoljnopolitički konačni cilj. »Španska« i — pogrešno shvaćena — »engleska« strana ustava nisu zajedno odrasle, nisu to ni mogle, tako da su se u toku 19 veka diploinatska spoljašnja služba i parlamentarna aktivnost razvile na dve sasvim različite strane, postale jedna drugoj i po osnovnom osećanju i po metodi savršeno Uiđe, te su jedna dmgu od srca prezirale. Život se ra186

PROPAST ZAPADA

Dr'zava

njavio u jednom obliku koji se nije sam iz sebe razvio. Francuska je potpala, od termidora, pod gospodarstvo berze, ublaženo povremenim postavljanjem vojničke diktature: 1800, 1851, 1871, 1918. U tvorevini Bizmarkovoj, koja je u osnovnim crtama bila dinastičke prirode, sa parlamentarnim sastojkom koji je odlučno bio podložan, unutrašnje trenje bilo je tako jako da je istrošilo celokupnu političku energiju, i konačno, od 1916, i sam organizam. Vojska je imala svoju sopstveriu istoriju i veliku tradiciju još od Fridriha Vilhelma I, a isto tako i upravna vlast. Tu je poreklo socijalizma kao načina da se politički bude »u formi«, koji je strogo suprotan engleskom', ali je istc toliko koliko i ovaj — savršen izraz jedne snažne rase. Oficir i činovnik odgajani su savršeno, ali se nije uvideo i zadatak da se odgaji i- odgovarajući politički tip. Visoka politika bila je »administrirana«, a niža je bila jedno beznadežno svađanje. Tako su vojska i uprava konačno postale samima sebi cilj, otkako je sa Bizmarkom otišao čovek kome su mogle biti sredstva, i ostale bez saradnje jednog soja političara, koje može odgojiti jedino tradicija. Kada je ishodom svetskog rata nestao gornji stroj, preostale su samo stranke, vaspitane za opoziciju, te svukoše vladavinsku aktivnost iznenada ria jedan takav nivo koji je dosada nepoznat među civilizovanim državama. Ali je parlamentarizam danas u punom opadanju. On je bio 'produženje građanske revolucije drugim sredstvima, revolucija trećeg staleža iz 1789 dovedena u zakoniti oblik i spojena u vladavinsko jedinstvo sa svojom protivnicom, dinastijom. Ustvari svaka moderna izborna borba je građanski rat, vođen glasačkim listićima i svima sredstvima nadraživanja, usmenog i pismenog; a svaki veliki vođa stranke je neka vrsta građanskog Napoleona. Ovaj oblik, sračunat da bude trajan, koji spada isključivo u zapadnjačku kulturu i koji bi bio u svakoj drugoj besmislen i nemoguć, otkriva nam opet naklonost ka beskrajnosti, istorisko predviđanje 2 i brigu i volju da se uredi daleka budućnost, i to po građanskim načelima sadašnjice. 1 Preussentum und Sozialismus, S. 40 ff. Postanak rimskog tribunata je slepi slučaj, čije srećne posledice niko nije ni slutio. Nasuprot tome, za2

187

ŠPENGLER Propast Zapada '

Pa ipak, parlamentarizam nije vrhunac, kao apsolutni polis i barokna država, nego je samo kratki prelaz, naime iz kasnog vremena sa njegovim izraslim oblicima u doba velikih pojedinaca posred jednog sveta koji je postao bezobličan. On sadrži ostatak dobrog baroknog stila, kao kuće i nameštaj iz prve polovine 19 veka. Parlamentarni običaj je engleski rokoko, ali ne više krvan i sam po sebi razumljiv, već površno podražavan i kao stvar dobre volje. Samo u kratkim vremenima početničkog oduševljenja, on ima privid dubine i trajanja, i to samo zato što se pobedilo, pa se smatralo kao dužnost i poštovanje pred sopstvenim staiežom da se prime dobri rnaniri pobeđenih. Čuvati oblik i tamo gde on protivreči koristi: to je dogovorno slaganje na kome počiva mogućnost parlamentarizma. Samim tim što je postignut, on je ustvari već prevaziđen. .Ne-stalež se opet raspada u prirodne interesne grupe; patos otpora koji trpi i koji pobeđuje — svršio je svoje. A čim oblik više nema one privlačne snage mladog ideala, radi koga se ide na barikade, pojavljuju se vanparlamentarna sredstva i postižu, uprkos glasanju pa i bez njega, svoj cilj: to su novac, privredni pritisak, a najpre štrajk. Ni velikogradska masa ni snažni pojedinac ne poštuju više taj oblik bez dubine i bez prošlosti, i čim se otkrije da je on samo oblik, on je već postao senka i maska. Početkom 20 velca bliži se parlamentarizam, pa i engleski, brzim koracima onoj ulozi koju je i sam pripremao kraljevstvu. On postaje impresivna scena za masu vernika, dok se težište velike politike, koje je ranije prešlo, pravno, sa krune na narodno zastupništvo, sada ustvari pomera sa ovoga u privatne krugove i u volju privatnih lica. Svetski rat je gotovo završio ovaj razvitak. Od vladavine Lojda Džordža nema više povratka starom parlamentarizmu, a isto tako ni od napoleonizma francuske vojne stranke. A za Ameriku, koja je dosada bila za sebe i bila pre oblast no država, ulaskom u svetski rat postalo je nemogućc naporedništvo (koje potiče iz teorije Monteskjea) pretsedništva i kongresa, pa će ono u vremepadnjački ustavi su dobro promišljeni i tačno sračunati po svojim posledicama, bez obzira na to da*li je račun tačan ili nije. 188

PROPAST

ZAPADA

Dr'zava

nima prave opasnosti načiniti mesta bezobličnim silama, koje Južna Amerika i Meksiko već odavno poznaju.

13 Time je izvršen ulaz u doba džinovskih borbi, u kome se sada nalazimo. To. je prelaz iz napoleonizma u cezarizam, opšti razvojni stupanj koji obuhvata bar dva veka i koji se može pokazati u svima kulturama. Kinezi ga zovu Čan-kuo, vreme borećih se država (480 — 230, antički otprilike 300 —' 50)1. Napočetku možemo da nabrojimo sedam velikih sila, koje slupaju u taj česti niz ogromnih ratova i revolucija, prvo bez plana, pa onda sve jasnije sagledajući neizbežni konačni rezultat. Posle jednog stoleća ima ih pet. Godine 441 vladalac Džu-dinastije postaje državni penzionar »istočnoga hercoga« i time i poslednji ostatak zemlje koju je posedovao iščezava iz dalje istorije. Istovremeno počinje brzi uspon »rimske« države Cin na ne-filozofskom severo-zapadu2, koja prostire svoju vlast na zapad i na jug preko Tibeta i Jinana i opasuje u širokome luku ostali svet država. Središte protivnika čini kraljevina Cu na taoističkome Jugu3, odakle lagano prodire lcineska civilizacija u tada malo još poznate zemlje sa one strane velike reke. To je ustvari jedna suprotnost kao ona između rimljanstva i helenizma: tamo čvrsta i jasna volja za moći, ovde naklonost ka sanjalaštvu i popravljanju sveta. Borba se, 368—320 (antički.otprilike vreme drugog punskog rata), pojačava do neprekidnog borenja u celom kineskom svetu, sa masovnim vojskama, koje su krajnjim naporom stvarane iz stanovništva. »Saveznici, čije su zemlje deset 1 Iz ono malo zapadnoevropskib dela koja se bave pitanjima starokineske istorije izlazi da u kincskoj literaturi ima vrlo mnogo materijala o ovom vremenu, koje tačno odgovara sadašnjici sa bezbrojnim paralelama. ali nema obradc koja bi še ozbiljno politički mogla uzeti u račun. Sravni: Hiibotter, Aus den Planen der kampfenden Reiche (1912); Piton, The six great chancellors of Tsin, China Rev. XIII, S. 102, 255, 365; XIV, S. 3; Ed. Chavannes, Mem. hist. de Se-ma-tsien, 1895, ff; Pfizmair, Sitz. Wien Ak. XLIII (1863) — Tsin; XLIV — Tsu; A. Tschepe, Histoire du royaume de Ou (1896), de Tchou (1903). 2 Danas otprilike provincija Šensi. 3 Na srednjem toku Jangce-a.

189 /

ŠPENGLER Propast Zapada '

puta veće od Cina, uzaludno su bacili u borbu milion Ijudi. Cin je još uvek imao rezervi u pripremi. Od početka do kraja palo je milion Ijudi«, piše Se-ma-cijen. Su-cin isprva kancelar Cina, koji je posle prišao protivnicima kao privrženik ideje saveza naroda (hohcung), stvorio je dve velike koalicije (333 i 321), koje su se u prvim bitkama raspale usled umitarnje nesloge. Njegov veliki protivnik, kancelar Čang-i, odlučni imperijalista, bio je 311 doveo kineski svet država skoro dotle da se svojevoljno pokori, kad jedna izmena na prestolu osujeti njegove kombinacije. God. 294 počinju pohodi Pe-ki-a1. Pod utiskom njegovih pobeda, prima kialj Cina 288 mističnu carsku titulu iz vremena skaski, što izražava pretenziju na gospodarstvo svetom i što odmah podražava vladalac Ci sa Istoka 2 . Time počinje clrugi maksimum odlučnih borbi. Broj samostalnih država neprestano se smanjuje: 255 nestaje i rodhe države Konlucijeve, Lu, a 249 okončava se Džu-dinastija; 246 postaje silni Vang-Dženg, kao trinaestogodišnji dečak, car Cina i završava borbu (uz pomoć svoga kancelara Lui Ši, kineskog mecene) 3 u kojoj se poslednji protivnik, država Cu, 241, usuđuje još da napada. Godine 221, on je, kao stvarni samodržac, uzeo titulu Ši (Avgust). To je početak kineskog carskog doba. Nijedno doba ne pokazuje tako jasno, kao doba borećih se država, svetsko-istorisku alternativu: veliki oblik ili velike pojedinačne sile. U stepenu u kome nacije prestanu da budu politički »u ustavu i formi«, rastu mogućnosti za energičnog privatnika, koji hoće da bude politički stvaralac, koji hoće po svaku cenu da ima moć, i koji postaje, snagom svoje pojave, sudbina čitavih naroda i kultura. Događaji su, po obliku, postali bezpretpostavni. Namesto osigurane tradicije, ko1 Životopis 13 Se-ma-cijcna. Ukoliko se može suditi po prevedenim izveštajima. Pe-Ki se pojavljuje kao jedan od najvećih vojničkih genija svih vremena pripremom i uređajem svojih pohoda, smelošću operacija kojima je potiskivao protivnike na teren na kome ih je mogao tući, i sasvim novim sprovođenjem pojedinih bitaka; kao takav zaslužio bi stručnjačku obradu. Iz toga vremena potiče i uticajno delo Sun-cea o ratu: Giles, Sun Tse on the art oj war (1910). 2 Danas otprilike Šantung i Pe či li. 3 Piton, Lu Puh Weifi, China Rev. XIII, S. 365 ff.

190

PROPAST

ZAPADA

Dr'zava

ja može da bude i bez genija zato što je i sama jedna kosmička sila najvećeg stepena, nastupa sada slučaj velikih činjeničkih ljudi; slučaj njihovog uspona izvodi jedan slab narod (kao makedonski) preko noći na čelo događaja, a slučaj njihove smrti može survati svet iz lično utvrdenog poretka neposredno u haos, kao što to dokazuje ubistvo Cezara. To se nagoveštavalo već i ranije u kritičnim preiaznim vremenima. Epoha fronde, ming-džua, prve tiranije, kada se nije bilo »u formi« no se za n j u borilo, uvek je izvodila na scenu niz velikih ličnosti, koje su iznad svih granica prerasle svoje zvanje. Preokret kulture u civilizaciju ponavlja to isto u napoleonizmu. A sa ovim, koji uvodi doba bezuslovne istoriske bezobličnosti, započinje pravo cvetno doba velikih pojedinaca koje je, za nas, sa svetskim ratom dospelo skoro do svog vrhunca. U antici se to desilo sa Hanibalom, koji je u ime helenizma (kaa unutarnji njegov pripadnik) otvorio borbu protiv Rima, ali propao zato što helenistički Istok, sasvim po antički, nije shvatio, ili je isuviše kasno shvatio, smisao tog časa. Njegovom propašću počinje onaj ponosni niz koji vodi od oba Scipiona, preko Emilija Paula, Flaminija, oba Katona, Graha, preko Marija i Sule — do Pompeja, Cezara i Avgusta. Njima odgovara onaj niz državnika i vojskovođa u Kini borećih se država, koji se tamo, kao ovde oko Rima, skupiše oko. Cina. Usled nerazumevanja kojim se obično obrađuje politička strana kineske istorije, označili su njih kao sofiste 1 . Oni i jesu to bili, ali u onom smislu u kome su otmeni Rimljani »istog vremena« bili stoici — pošto su na grčkom Istoku primili filozofsku i retorsku nastavu. Svi su oni bili školovani govornici i svi su, povremeno, pisali o filozofiji, 1 Ako je taj izraz ma samo približno onaiko glupo upotrebljen i u kineskim tekstovima kako su ga shvatili prevodioei, onda to samo dokazuje da je razumevanje za političke probleme u kinesko carsko doba isto onako brzo nestajalo kao i u rimsko — prosto zato što ljudi i sami nisu više doživljavali probleme. Mnogocenjeni Se-ma-cijen u osnovi je samo jedan kompilator, otprilike Plutarhova ranga, kome i vremenski odgovara. Vrhunac istoriskog razumevanja, koji pretpostavlja doživljavanje iste vrednosti i ranga, mora da je bio i sam zasnovan u vreme borećih se država, kao što za nas počinje sa 19 vekom.

191

ŠPENGLER Propast Zapada '

ali ne kao profesionalni filozofi, nego usled otmenog običaja i iz onog svog »otium cum dignitate«. Apstrahujući to, oni su bili majstori činjenica kako na bojnom polju tako i u visokoj politici; baš isto to važi i za državne kancelare Čang-i i Su-cin1, za diplomatu Fan-sui (koga su se bojali i koji je srušio generala Pe-ki), za zakonodavca države Cina, Vej Janga, mecenu prvog cara Lui-Šia, i za druge još. Kultura je držala sve sile u strogoj formi. Sada su one otkovane i »priroda« tj. ono što je kosmičko, neposredno izbija. Obrt od apsolutne države ka — borećoj se — zajednici naroda svake početne civilizacije može za idealiste i ideologe značiti što god oni hoće; u činjeničkome svetu on znači prelaz sa vladanja u stilu i taktu stroge tradicije na sic volo, sic jubeo neograničenog ličnog režima. Maksimum simboličke, nad-lične forme pada ujedno sa vrhuncem kasnih vremena, u Kini oko 600, u antici oko 450, za nas oko 1700; minimum je u antici pod Sulom i Pompejom, a za nas će biti dostignut u sledećem veku, a možda će tada već biti i prevaziđen. Velike međudržavne borbe svuda se prožimaju unutarnje-državnim revolucijama najstrahovitije vrste, ali ove služe — htele one za to znati ili ne — bezizuzetno vandržavnim i najzad čisto ličnim pitanjima moći; ono čemu same one teoriski teže, istoriski je beznačajno; nama nije potrebno da znamo pod kojim parolama izbijaju kineske i arabljanske revolucije ove epohe ili da li su bile vođene i bez sličnih parola. Nijedna od mnogobrojnih revolucija toga doba, koje postaju sve više i više slepi izlivi iskorenjenih velikogradskih masa, nije nikada dostigla neki cilj, niti ga je i mogla postići. Istoriskom činjenicom ostaje samo ono ubrzano rušenje prastarih oblika, koje otvara slobodan put cezarskim silama. 1

Obojica su bila, kao i vcćina vodećih državnika toga vremena slušaoci Kvej-ku-cea, koji se pojavljuje kao jedna od najuticajnijih ličnosti toga doba svojim poznavanjem ljudi, dubokim pogledom za ono što je istoriski moguće i veštinom kako da se savlađuje tadašnja diplomatska tehnika — »veštinom vertikalnoga i horizontalnoga«. Sličan značaj posle njega imao je malopre spomenuti mislilac i teoretičar rata Sun-ce, između ostaloga i vaspitač kancelara Li-Si. 192

PROPAST

ZAPADA

Država

Ali to isto važi i za ralove, u kojima vojske i njiliova taktika sve više postaju ne tvorevine epohe, nego Ivorevine neograničenih pojedinih vođa, koji dosta često otkrivaju svoj talenat tek kasno, i slučajno. Oko 300 postoje rimske vojske, oko 100 samo još vojske Marija, Sule, Cezara, a Oktavijana je više vodila vojska (vojska Cezarovih veterana) no što je on n j u vodio. A time metode vođenja rata, njegovi ciljevi i sredstva, dobijaju sasvim druge, naturalističke, strašne, oblike. To nisu više, kao u 18 yeku, dvoboji u vileškim formama, kao dvoboji u Trijanonskom parku, u kojima postoje utvrdena pravila kada će neko objaviti da su niu snage iscrpljene, šta ima da važi kao najviša mera boračkih snaga i koje uslove sme postaviti pobednik u svojstvu kavaljera. To su borbe sa ringa, borbe besnih ljudi svim sredstvima, pesnicama i zubima, koje se vode sve dok jedan telesno ne bude slomljen ili dok drugi ne iskoristi uspeh bez ikakvih ograničenja. Prvi veliki primer takvog povratka prirodi daju vojske revolucije i Napoleonova, koje su namesto umetničkog manevrovanja sa malim trupnim telima doncle jurišni napad masa, bez obzira nagubiike, i, tirne razbile u paramparče svu finu strategiju rokokoa. Baciti mišićnu snagu čitavog jednog naroda na bojna polja, kako se to radi primenom opšte vojne obaveze — to je misao koja je bila sasvim daleka iu doba Fridriha Velikog. A isto tako u svima kulturama tehnika rata ide sporo i neodlučno za tehnikom zanata, sve dok, u početku svake civilizacije, odjednom ne preuzme vođstvo i ne stavi sebi u službu bezobzirno sve mehaničke mogućnosti i ne stvori uopšte sasvim nove oblasti usled potreba vojske, a time, u velikom opsegu, ne isključi i lično junaštvo rasnog čoveka, plemićski etos i fini duh kasnoga vremena. U antici, gde je suština polisa onemogućavala masovnć vojske (u odnosu na sićušnost svih antičkih oblika, pa i taktičkih, brojevi kod Kane, Filipia i Akcija su ogromni), druga tiranija je uvela mehaničku tchniku, i to je učinio Dioniz Sirakuski u veličanstvenim razmerima 1 .- Tek sada postaju moguće 1 To jest, u sravnjenju sa ostalom sićušnom tehnikom antike, dok prema na pr. asirskoj i kineskoj ni ova Dionizova ne izgleda baš značajna.

19.3

ŠPENGLER Propast Zapada '

opsade, kao opsada Rodosa (305), Sirakuze (213), Kartagine (146) i Alezije (52), iz kojih se jasno uviđa i sve veći značaj brzine, čak i za antičko vođenje rata; iz istih razloga i delovanje jedne rimske legije, čiji je stroj tek tvorevina helenističke civilizacije, izgleda lcao delovanje mašine prema atinskim i spartanskim vojnim sazivima 5 veka. Tome odgovara, u »istovremenoj« Kini, počev od godine 474, prerađivanje gvožđa. za udarno i bodežno oružje, potiskivanje, od 450, lake konjice (po mongolskome uzoru) teškim ratnim kolima i iznenadni silni polet koji je dobila borba oko tvrđava 1 . Duboka naklonost civilizovanog čoveka za brzinu, pokretljivost i dejstvo u masama najzad se v'ezala u zapadnoevropsko-amerikanslcom svetu sa faustovskom v o j ljom za vladanjem nad prirodorn i dovela do dinamičkih metoda, za koje bi još Fridrih Veliki rekao da su ludačke, ali koje, obzirom na našu saobraćajnu i industrisku tehniku, jesu sasvim prirodne. Napoleon je artiljeriju načinio konjičkom, dakle lako pokretljivom, kao što je i masovnu vojsku revolucije razbio u sistem pojedinačnih, lako pomerljivih tela, pa je već na Vagramu i kod Moskve pojačao njihovo čisto fizikalno dejstvo do prave brze paljbe i bubnjarske vatre. Drugi. stupanj, što je vrlo karakteristično, daje amerikanski građanski rat (1861 — 1865), koji je, i u pogledu jačine trupa, prvi put znatno nadmašio veličine poretka napoleonovskog doba2; u njemu su, prvi put, isprobani: železnica za pon\eranje velikih trupnih masa, električni telegraf za obaveštajnu službu, a za blokadu — flota parobroda držana mesecima na pučini; u njemu su pronađeni: oklopnjača, torpedp, izolučene cevi, i sasvim veliki topovi izvanrednog dometa 3 . Treći stupanj obeležava, posle predigre u rusko-japanskom 1

Knjiga socijaliste A4oh-ti iz toga doba obrađuje.u prvom delu, opštu čovečansku ljubav, a u drugome delu artiljeriju tvrđava — čudan potvrdni prilog suprotnosti istina i činjenica: Forke u Ostasiat.-Zeitschrift VIII (Hirtov broj). 2 Više no jedap i po milion Ijudi na jedva 20 miliona stanovnika Severnih Država. ' 3 U sasvim nove zadatke došlo je i brzo građcnje železndčkih pruga i mostova; Čatanuga-most određen za najteže vojničke vozove, sa 240 m. dužine i 30 m. visine, sagrađen je za četiri i po dana. 194

PROPAST ZAPADA Dr'zava

ratu', svetski rat, koji je stavio u službu vazdušna i podmorska oružja, podigao tempo pronalazaka do novog oružja, i kojim je, može biti, obim ali nikako inlenzitet upotrebljenih sredstava dostigao vrhunac. Ali upotrebi snage odgovaraju u ovo doba svuda i čvrstina i surovost odluka. Odmah na ulazu u kinesku periodu Čan-kuo imamo potpuno uništenje države Vu (472), koje ne bi bilo moguće po viteškim običajima prethodne periode Čun-ciu. Napoleon je već Kampoformiskim mirom daleko prevazišao konvencionalnosti 18 veka.i zasnovao, od Austerlica, naviku iskorišćavanja ratničkih uspeha za koju nisu više postojale druge granice do materijalne. Poslednji još mogući korak čini tip Versajskog mira, koji neće više da znači kraj, nego ostavlja mogućnost da se na osnovu svake nove situacije postavljaju novi uslovi. Isto razviće pokazuje niz od tri punska ,rata. Misao da se sa lica zemlje zbriše jedna od vodećih sila, misao koja je svakome postala popularna onim Katonovim, sasvim ozbiljno mišljenim rečima: Carthaginem esse delendam, ne bi mogla pasti napamet pobediocu kod Zame, a Lizanderu, kada je pobedio Atinu, i pored svih divljih navika staroga polisa, izgledala bi kao zločin prema bogovima. Vreme borećih se država počinje za antiku bitkom kod Ipsusa (301), kojom se utvrdio trobroj istočnih sila, i rimskom pobedom kod Sentina (295) nad Etruščanima i Samnićanima, koja je na Zapadu, pored Kartagine, stvorila još jednu _ srednjoitalsku veliku silu. Antička vezanost ža bliskost i sadašnjost delovala je onda tako da je Rim, nesmetano i neopaženo, zadobio u pustolovini sa Pirom italski jug, prvim ratom protiv Kartagine more, a preko K. Flaminija keltski sever; isto tako antika nije razumela ni Hanibala, možda jedinog čoveka svoga vremena, ne izuzev ni Rimljane, koji je jasno predviđao hod dogadaja. Kod Zame, a ne tek kod Magnezije i Pidne, pobeđene su bile i helenističke istočne sile. Bilo je sasvim uzaludno što je veliki Scipion otsada pokušavao da izbegava svako osvajanje, u pravom strahu od one sudbine kojoj je 1 Moderni Japan spada u zapadnjačku civilizaciju, kao što »moderna« Kartagina, 300 pre Hr., spada u antičku.

195.

ŠPENGLER Propast Zapada '

išao na susret polis, opterećen zadacima svetskog gospodarstva. Bilo je uzaludno što je njegova okolina sprovela makedonski rat protiv volje svih • krugova, samo da bi posle mogla, bez opasnosti, prepustiti Istolc samome' sebi. Imperijalizam je tako nužan rezultat svake civilizaćije da on silom ščepa jedan narocl za vrat i gura ga u gospodarsku ulogu, koju se taj narod nećka da odigra. Rimska imperija nije bila osvojena. Orbis terrarum se sabio i sam gurnuo u taj oblik primorao Rimljane da mu dadu ime. To je potpuno antički. Dok su kineske države branile u ogorčenim ratovjma još i poslednji ostatak svoje samostalnosti, Rim je od 146 zagazlo u to da preobražava mase istočnih zemalja u provincije samo zato što više nije bilo drugog sredstva protiv anarhije. Pa je i to imalo kao posledicu da se unutarnji oblik Rima, poslednji koji je još bio sačuvan, pod ovim teretom rasuo u grahovskim nemirima. Besprimerno je to što se ovde završna borba oko imperije ne vodi sada uopšte više između država, nego između stranaka jednoga grada; ali oblik polisa nije ostavljao drugog izlaza. Ono što su nekada bile Atina i Sparta, to se sada zove: optimatska i narodna stranka. U grahovskoj revoluciji, kojoj je prethodio već 134 prvi rat robova, Scipiona Mlađeg potajno ubiše, a K. Graha javno: to su prvi princeps i prvi tribun kao politički centri sveta koji je postao bezobličan. Gradska rimska masa prenela je 104 prvi put imperiju, na bezakonit i buran način, na jednog privatnog čoveka —' Marija; dublje značenje te scene može se sravniti sa onom kada je Cin, 288, primio mističnu carsku titulu: neizbežni ishod doba, cezarizam, iznenada se ocrtava na vidiku. Naslednik tribuna je Marije, koji, kao i tribun, vezuje mob sa visokom finansijom i 87 ubija u masi staro plemstvo; naslednik princepsa bio je Sula, koji je 82 svojim proskripcijama uništio stalež velikih novčara. Otsada se velike odluke izvršuju brzo, kao i u Kini posle pojave Vang Dženga. Princeps Pompej i tribun Cezar (tribun ne po zvanju no po stavu) još su zastupnici stranaka, ali su oni već u Luki zajedno sa Krasom prvi put podelili svet između sebe. Kada su se kod Filipia naslednici Cezarovi borili protiv ubica njegovih, bile su to još samo grupe; kod Akcija samo 196

PROPAST

ZAPADA

Dr'zava

još pojedinačne ličnosti: time je i na ovom putu dostignut cezarizam. Osnovni oblik odgovarajućeg razvitka u arabljanskom svetu jeste, jiamesto telesnog polisa, magiski consensus, u kome se i pomoću koga se izvršuju činjenice i koji isključuje podvajanje političkih i religioznih tendencija do te i tolilce mere da se čak i gradski, građanski, nagon za slobodom (čijim izbijanjem i u magiskome svetu otpočinje doba borećih se država) pojavljuje zaodeven u pravovernost, pa su ga zbog toga dosada jedva i primetili 1 . To je volja za oslobođenjem od kalifata, koji su nekada zasnovali Sasanidi i, po njihovu uzoru, Dioklecijan u oblicima feudalne države. Kaiifat je imao da izdrži, počev od Justinijana i Hozru Nuširvana, nalet fronde, kome stoji na čeiu, pored glavara grčke i mazdaističke crkve, persisko-mazdaističko plemstvo (pre svega iračko), grčko plemstvo (pre svega maloazisko) i jermensko visoko plemstvo pocepano u obe religije. Apsolutizam, gotovo već dostignut u 7 veku, bio je onda iznenada srušen naletom islama, u njegovim političkim počecima strogo aristokratskog. Jer ako se posmatra sa te strane, malobrojni arabljanski rodovi2, koji svuda zadržavaju u svojoj ruci vođstvo, obrazuju po svojim zemljama vrlo brzo novo visoko plemstvo snažne rase i ogromnog samoosećanja, koje obara islamsku dinastiju na rang »istovremene« engleske. Građanski rat između Otmana i Alije (656—661) izraz je čiste fronde i kreće se isključivo oko interesa dvaju bratstava i njihovih privrženika. Islamski torijevci i vigovci 8 veka vode isključivo sapni politiku, kao i engleski 18 veka, i njihove koterije* i porodične nesloge važnije su po istoriju toga doba no svi događaji u vladajućoj kući Omaija (661—750). Ali padom ove vedre i prosvećene dinastije, koja je stolovala u Damasku, dakle u zapadnoaramejskoj — i monofizitskoj — Siriji, opet, se primetno javlja pri1 U političko-šocijalnoj iistoriji arabljanskog sveta nedostaje jedno dublje istraživanje, kao i u kineskoj. Izuzetak jedino čini razviće zapadnog ruba (do Dioklecijana), koje je dosada smatrano kao antičko. 2 Ima ih nekoliko hiljada koji su se u pratnji prvih osvajača raširili od Tunisa do Turkestana i odmah svuda obrazovali zatvoren stalež u okolini novih vlastodržaca; o nekoj »arabljanskoj seobi naroda« ne može biti ni govora.

197

ŠPENGLER Propast Zapada '

rodno težište arabljanske kulture: istočnoaramejska oblast, nekada potpornica Sasanicla a sada Abasida, oblast koja uvek i stalno izražava istu veliku liniju razvića, bez obzira da li persiskog ili arabljanskog obrazovanja, da li mazdaističke ili nestorijanske ili islamske religije; ta oblast je uvek bila uzor i za Siriju i za Bizant. Od Kufe polazi pokret lcoji dovodi do propasti Omaija i njihovoga ancien regime-a, i taj pokret, što se dosada još nije uvidelo, ima karakter socijalne revolucije upravljene protiv prastaleža i otmene tradicije uopšte1. Počinje medu mavalijama, malim građanstvom na istoku, obrće se sa ogorčenim neprijateljstvom protiv arabljanstva, ne zato što je ono borac za islam, nego zato što je ono bilo novo plemstvo. Mavalije, skori obraćenici, ranije gotovo svi skupa mazdaisti, shvatili su islam ozbiljnije no i sami Arabljani, koji su sem toga zastupali još i staleški ideal. Već su se u Alijinoj vojsci bili izdvojili potpuno puritanski i demokratski haridžiti. U njihovim krugovima se prvi put pojavljuje veza fanatičkog sektaštva sa jakobinstvom. Tada tu nije samo postao šijitski pravac, nego i najraniji začeci komunističkog pokreta huramije, koji možemo izvoditi još od Mazdaka, i koji je kasnije izazvao ogromnc Babakovc ustankc. Abasidi nisu ni najmanje dobro došli ustanicima u Kufi; zahvaljujući samo svojoj velikoj diplomatslcoj umešnosti, bili su oni uopšte puštani u ofićirski kor, pa su konačno — gotovo kao Napoleon — mogli da budu naslednici revolucije raširene po celome Istoku. Posle pobede sazidali su Bagdad, novi Ktezifon i spomenik poraza feudalnog arabljanstva. I ovaj prvi svetski grad mlade civilizacije postaje 800—1050 poprište onih događaja koji vode od napoleonizma cezarizmu, od kalifata sultanatu, jer su to i u Bagdadu i u Bizantu izrazi magiskog tipa za bezoblične sile, koje/ su i ovde na koncu jedino moguće. Valja, đakle, biti načisto s time da je demokratija i u arabljanskome svetu steleški ideal, i to gradskih Ijudi, kao izraz njihove volje za oslobođenjem od starih veza sa zemljom — bilo s pustinjom frilo s obrađenim zemljištem. Ono »ne« upućeno protiv tradicije ka1

J. Wellhausen, Das arabische Reich und sein Sturz

(1902) S. 309 f f .

198

PROPAST ZAPADA Dr'zava

lilata zaodeva se u vrlo mnoge objike i može da opstanc- sasvim lepo i bez slobodnomislilaštva i ustavnosti u našem smislu. Magiski duh i magiski novac »slobodni« su na drugi način. Vizantisko monaštvo je liberalno, pa lioće i- da diže bune, i to ne samo protiv dvora i plemstva, nego i protiv visokih duhovnih vlasti, koje su se izgradile odgovarajući gotičkoj hijerarhiji, još pre Nikejskog sabora. — Consensus pravovernih, »narod« u najsmelijem smislu te reči, jednak je i slobodan od svih sila krvi — tako je Bog hteo (Ruso bi kazao: priroda). Čuvena scena kada iguman Teodor Studitski odriče pokornost caru Lavu V (813) ima značenje juriša na Bastilju — u magiskim oblicima 1 . Ubrzo zatim olpočinje ustanak vrlo pobožnih i u socijalnim stvarirna vrlo radikalnih pavlikijanaca, koji su sa one strane Taura podigli sopstvenu državu, ucenili Malu Aziju, tukli redom carske vojske, te su ih tek 874 mogli pokoriti. To odgovara potpuno komunističko-religioznome pokretu huramije, istočno od Tibra pa do Merva — čiji je vođ Babak podlegao tek po dvadesetogodišnjoj borbi (817—837)2; i onom drugom pokretu karmata na Zapadu (890—904), čije su veze dopirale iz Arabije kroz sve siriske gradove i ustanalc presadile sve do persiske obale. Ali pored toga, bilo je i drugih zaodevanja političke partiske borbe. Kada čujemo kako je vizantiska vojska bila ikonoboračka, pa je zato nasuprot vojničkoj stranci stajala druga, monaška, koja je poštovala ikone, onda se ona strast u ikonoboračkome veku (740—840) pojavljuje odjednom u sasvim novoj svetlosti, te shvatamo da je kraj krize (843) — konačni poraz ikonoboraca i istovremeno slobodne crkvene monaške politike — imao značaj restauracije iz 18153. Najzad u ovo doba spada a strašni ustanalc robova u Iraku, jezgru Abasida, koji baca iznenadnu svetlost na čitav niz drugih socijalnih potresa, o kojima domaći istoričari ne pričaju ništa. Alija, Spartak isiama, osnovao je 869 južno od Bagdada sa izbeglim 1

K. Dietrich, Byz. Charakterkdpfe, S. 54: »Pošto hoćcš da ti odgovorimo, onda čuj: Pavle je rekao: Neke je Bog u crkvi postavio za apostole, neke za proroke; ali o carevima nije rekao ništa. Mi nećemo poslušati ni anđela kada nam zapovedi, a kamoli tebe!«. 2 Huart, Gesch. d. Araber (1914), I, S. 299. 3 Kruriibacher, Byz. Lit.-Geschichte, S. 969. 199

ŠPENGLER Propast Zapada '

masama pravu crnačku državu, sazidao sebi prestonicu, Muhtaru, i raširio svoju vlast daleko po Arabiji i Persiji, gde su sa njim stupala u saveze čitava plemena. Basra, prvi pristanišni grad islamskoga sveta, sa skoro milion stanovnika, zauzet je 871, spaljen i u njemu izvršen pokolj: ova država robova uništena je tek 883. Tako se lagano iznutra krnji sasanidsko-vizantiski oblik države i namesto prastarih tradicija visokog činovništvai dvorskog plemstva nastupa bespretpostavna, potpuno lična, vlast slučajno darovitih Ijudi: sultanat. Jer to je specifično arabljanski oblik koji se pojavljuje istovremeno i u Bizantu i u Bagdadu i napreduje od napoleonovskih početaka oko 800 do savršenog cezarizma seldžučkih Turaka počev od 1050. Ovaj oblik je čisto magislci; on pripada jedino ovoj kulturi i ne može se razumeti bez najdubljih pretpostavki njene duše. Kalifat, skupni pojam političkog, da ne kažemo kosmičkog takta i stila, ne ukida se, jer je kalifa svetac kao zastupnik božji, kako ga priznaje consensus izabranih; ali mu se oduzima sva moć koja jevezana sa pojmom cezarizma: tačno onako kako su Pompej i Avgust stvarno, a Sula i Cezar po imenu, tu moć oduzeli iz starih ustavnih oblika Rima. Kalifi konačno preostaje od njegove vlasti isto onoliko malo koliko i senatu i komicijama recimo pod Tiberijem. Sve ono obilno bogatstvo formi u pravu, nošnji i običaju —• bilo je nekada simbol. Sada je ono postalo kostim, i to jednog bezobličnog, čisto činjeničkog režima. Tako pored Mihaila III (842—67) stoji Bardas, pored Konstantina VII (912—59) Roman, imenovan sa-carem1. Godine 867 ruši Bardasa bivši konjušar Vasilije i osniva sabljašku dinastiju Jermenaca (do 1081), u kojoj vladaju namesto careva ponajviše generali, nasilnici kao Roman, Nikifor i Bardas Fokas. Najveći je među njima Jovan Cimisk (969—76), jermenski Kjur Zan. U Bagdadu su ulogu Jermena igrali Turci. Jednome od njihovih vođa dao je prvo sultansku titulu kalifa Al-Vatik 842 godine. Od 862 turski pretorijanci tutorišu vladaoce, a 94'5 Ahmed, osnivač sultanske di1

Krumbacher, Byz. Lit.-Geschichte, S. 969—990; C. Neumann, Die Weltstellung des byz. Reiches vor den Kreuzzugen (1894), S. 21 ff. 200

PROPAST

ZAPADA

Dr'zava

nastije Bujida, sasvim formalno ograničava abasidskog kalifu na duhovno dostojanstvo. Otada se u oba svetska grada razbuktava bezobzirna borba moćnih provineiskih rodova oko najviše vlasti. Što na hrišćanskoj strani najpre Vasilije II istupa protiv posednika velikih latifundija — to ne znači ni najmanje nego socijalno zakonodavstvo. To je akt odbrane trenutnog vlastodršca protiv mogućih naslednika, te ; stoga najsličniji proslcripcijama Sule i triumvira. Duki, Foki i Skleru pripadalo je pola Male Azije; kancelar Vasilije, koji je mogao svojim basnoslovnim imanjem plaćati čitavu vojsku 1 , odavno je već upoređivan sa Krasom. Ali pravo carsko doba počinje tek sa seldžučkim Turcima2. Njihov vođa Togrulbek uzeo je 1043 Irak, 1049 Jermeniju, a primorao je .1055 kalifu da na njega prenese nasledni sultanat. Njegov sin Alp Arslan osvojio je Siriju, a bitkom kod Mancikerta 1071 i istočnu Malu Aziju. Ostatak Vizantije je otada bez ikakva značaja po dalju sudbinu tursko-arabljanske imperije. A ovo doba krije se u Egiptu pod imenom doba Hiksa. Između 12 i 18 dinastije leže dva stoleća3, koja počinju propašću ancien regime-a (koji je vrhunio pod Sezostrisom III), a završavaju se carskim vremenom Novoga carstva. Već se i po brojanju dinastija vidi katastrofa. U Iistama kraljeva pojavljuju se gusto, jedno za drugim i jedno pored drugoga, imena uzurpatora najmračnijeg porekla, generala, ljudi sa čudnim titulama, koji vladaju pokatkada samo nekoliko dana. Egipat se raspada u izvestan broj efemernih naroda i vladavinskih oblasti. Odmah sa prvim kraljem 13 dinastije prekidaju se podaci o vodostaju Nila u Semni, a njegovim naslednikom povelje u Kahunu. To je jedno vreme o kome nam Lajdenski papirus daje 1 2

Krumbacher, S. 993. I genijalni Manijak, koga jie vojska u Siciliji izviikala za cara i koji je pao 1043 na pohodu protiv Vizantije, kažu da je bio Turčin. 3 1785—1580; sravn. E. Meyer, Gesch. d. Alt. I, § 298 ff; Weill, La fin du moyen empire egyptien (1918). Da je postavka Majcrova tačnija od one Petria (1670 godina), odavno je već dokazano mnogim slojevima u nalazima i tempom stilskog razvitka, pa i milnojskog; pvde se to potvrđuje i upoređenjem sa odgovarajućim otsecima drugih kultura. 201

ŠPENGLER Propast Zapada '

sliku velike socijalne revolucijc 1 . Posle pada vlade i pobede mase sleduju ustanci u vojsci i uspon ambicioznih vojnika. Tu se pojavljuje, otprilike od 1680, ime »zlooglašenih« Hiksa 2 : njime su istoričari Novoga carstva, koji smisao epohe više nisu shvatali, ili nisu hteli shvatiti, pokrili sramotu tih godina. Ovi Hiksi su nesumnjivo igrali. ulogu Jermena u Vizantiji, a ne bi bila drukčija ni uloga Kimbara i Teutona, da su nešto pobedili Marija i njegove iz velikogradskog taloga popunjene legije, pa da su svojim stalno obnavljanim masama punili vojske triumvira, te najzad možda stavili svoje vođe namesto triumvira. Na šta se sve mogao tada usuditi stranac, to pokazuje Jugurtin primer. Sa9vim je svejedno kakvoga su porekla ti Hiksi bili i kakvog sastava: da li dvorske straže, pobunjeni robovi, jakobinci ili sasvim strana plemena. Šta su oni bili čitavo jedno stoleće za egipatski svet 1 Erman, Mahnvvorte eines dgyptischen Propheten, ' Sitz. Preuss. Ak. 1919 S. 804 ff: »Visokih činovnika vise nema, zemlji su nekoliko ludaka oteli kraljevstvo, a savetnici stare države udvaraju se skorojevićima; uprava je prestala, akta su uništena, sve socijalne razlike zbrisane, sudovi su pali u ruke rulje. Otmeni staleži gladuju i hode u traljama; njihova deoa se lupaju o zidove, a mumije se otimaju iz grobova; niski se bogate i raskošno provode po palatama sa krdima i lađama koje su oduzeli od pravih posednika; nekadanje robinje vode sada prvu reč, a stranci su se razuzurili. Vladaju pljačka i ubistvo, gradovi su opustošeni, javne građevine spaljene. Žetve nazaduju, niko više ne misli na čistotu, rađanja su retka; oh kada bi jednom došao kraj Ijudima!« To je slika velikogradske i kasne revolucije, slične helenističkoj i onima iz 1789 i 1871 u Parizu. To su velikogradske masc, bezvoljna oruđa ambicije svojih vođa, koji njše 'i pos'lednji ostatak reda i poretka, i koji žele da vide u spoljašnjem svetu haos zato što ga u sebi samima nose. Da, li ovi cinički i beznadežni pokušaji potiču od inozemaca, kao Hiksa ili Turaka, ili od robova, kao Spartaka i Alije, da li se tu zahteva podela poseda, kao u Sirakuzi, ili1 se nosi precl sobom knjiga kao ona Marksova — sve je to površina. Sasvim je svejedno koje parole trešte na sve strane, dok se razbijaju vrata i mozgovi. Uništenje je pravi i jedini nagon, a cezarizam jedini rezultat. Svetski grad, demon koji proždire zernlju i selo, stavio je u pokret svoje iskorenjene ljude bez budućnosti; uništavajući, oni umiru. 2 Papirus veli: »Narod sa lukovima, spolja došao«. To su varvarske najamničke trupe, kojima je prilazilo i sopstveno mlado Ijudstvo.

202

PROPAST ZAPADA

Dr'zava

- o tome se radi. Oni su najzad osnovali na istočnoj Delti državu i sagradili iprestonieu, Auaris. 1 Jedan od njihovih vođa, Hijan, koji je sebi dao namesto faraonske titule sasvim revolueionarno ime »obgrljivač zemalja« i »vladar mladoga Ijudstva« (isto tako revolucionarno kao »consul sine collega« i »dictator perpetuus« u cezarsko doba), čovek "kao otprilike Jovan Cimisk, zapovedao je celim Egiptom i proneo svoje ime do Krita i Eufrata. A posle njega počinje borba svih krajina oko imperije; iz te borbe izlazi kao pobednilc, sa Amozisom, tebanska dinastija. Za nas je doba borećih se država započelo Napoleonom i nasilnošĆLi njegovih mera. U njegovoj glavi je prvo ponikla misao o vojnoj i ujedno popularnoj svetskoj vladavini, sasvim nešto drugo od carstva Karla V i' od njemLi savremenog engleskog kolonijalnog carstva. Što je 19 vek bio siromašan u velikim ratovima — i revolucijama — i prebrodio najteže krize na kongresima — to počiva na stalnoj i tako ogromnoj pripremi za ratove da je strah od posledica dovodio u poslednjem času uvek do odlaganja konačne odluke i\ do toga da se rat smeni šahovskim potezima. Jer ovo je vek stajaćih džinovskih vojski i opšte vojne obaveze. Mi smo mu još isuviše bliski da bismo osetili jezovitost tog prizora i besprimernost njegovu u okviru celokupne svetske istorije. Počev od Napoleona stotine hiljada, a najzad i milioni, stalno stoje spremni za pohod, leže silne flote, koje se svakih deset godina obnavljaju, po pristaništima. To je rat bez rata, rat nadmetanja u opremi i gotovosti, rat brojeva, tempa, tehnike; diplomati ne pregovaraju od dvora do dvora, nego od vrhovne komande do vrhovne komande. Ukoliko se odužuje ispražnjivanje, utoliko ogromnija bivajLi sredstva, utoliko nesnosnije raste napetost. To je faustovski, dinamički oblik borećih se država u 1 Jedan pogled na crnačku državu u Iraku i »istovremene« pokušaje Spartaka, Sertorija i Seksta Pompeja dovoljan je da naslutimo broj mogućnosti. Vajl pretpostavIja: 1785—65 raspad carstva; uzurpator (general); 1765— 1675 mnogi mali vlastodršci, li Delti sasvim nezavisni; 1675 —33 borbe za jedinstvo, naročito tebanskih vladara sa njihovim sve većim pratnjama zavisnih vladara, među njima Hiksa; 1663 pobeda i poraž Tebanaca; 1591—71 konačna pobeda Tebanaca.

203

ŠPENGLER Propast Zapada '

svom prvom stoleću, a ono se završava ispražnjivanjem u svetskome ratu. Jer sazivima ove četiri godine princip opšte vojne obaveze (koji potiče iz francuske revolucije i koji je u tom obliku potpuno revolucionaran) pređen je i savladan je skupa sa svima taktičkim sredstvima koja su se iz njega razvila1. Namesto stajaćih vojski otsada će nastupati postepeno profesionalne vojske dobrovoljnih i ratom oduševljenih vojnika, namesto miliona opet stotine hiljada, ali će baš time ovo drugo stoleće biti pravo stoleće borećih se država. Samo i čisto postojanje takvih vojski nije zamena rata. One su tu za rat i one ga hoće. Za dve generacije, njihova volja će biti jača od onih kojima treba mira. U ovim ratovima oko nasleđa celog sveta učestvovaće kontinenti, dići će se na noge Inclija, Kina, Južna Afrika, Rusija, islam, sudariće se nove tehnike i taktike. Veliki svetskogradski moćni centri raspolagaće po svojoj volji manjim državama, njihovom oblašću, njihovom privredom i ljudima: one su samo još provincija, objekat, sredstvo za cilj; njihova sudbina je beznačajna po veliki hod stvari. Mi smo se za malo godina naučili da jedva još i obraćamo pažnju na događaje koji su pre rata ledili od užasa svet. Ko danas ozbiljno pomišlja na milione koji propadaju u Rusiji? Što između ovih katastrofa punih krvi i užasa stalno odjekuje poklič za pomirenje naroda i mir na zemlji — to je nužno samo kao pozadina i odjek veličanstvenog zbivanja, te ga moramo pretpostaviti i tamo gde nam o tome ništa nije predano, kao na pr. u Egiptu iz vremena Hiksa, u Bagdadu, u Vizantiji. Čovek može oceniti tu želju kako mu drago, ali mora imati hrabrosti da stvari vidi onakve kakve jesu. To odlikuje čoveka od rase, a istorija postoji jedino postojanjem takvih ljudi. Život je tvrd i surov — kad treba da bude velik. On ostavlja jedino izbor između pobede i poraza, ne između rata i mira, a u pobedu spadaju i žrtve pobede. Jer ono što tu trčka pored događaja, kao tužitelj i kao revnitelj, nije ništa drugo no literatura/ pisana, mišljena, življena. To su čiste istine, koje se gube u metežu činjenica. Istorija nije 1 On može biti i očuvan kao ideja koja oduševljava; ali se neće više pretvarati u stvarnost.

204

PROPAST

ZAPADA

Dr'zava

nikada saizvoljevala da primi na znanje takve predloge. U kineskom svetu pokušao je Hijang-sui još 535 pre Hrista da osnuje ligu za mir. U vreme borećih se država suprotstavlja se imperijalizmu (lienheng) najpre u južnim zemljama na Jangceu ideja o savezu naroda (hohcung); od početka je već ona bila osuđena na smrt kao i sve ono što je polovično, što smeta celosti, pa je iščezla već pre konačne pobecle Severa. Ali su se i jedan i drugi, i imperijalizam i savez naroda, obrnuli protiv antipolitičkog ukusa taoista, koji su u tim strašnim stolećima preduzeli jedno duhovno razoružanje i time sebe snizili do golog materijala, materijala koji će drugi trošiti i upotrebljavati u velikim odlukama. I rimska politika, ma koliko antičkom duhu bilo daleko i tuđe svako predviđanje mišlju, pokušala je bila jednom da svet sredi u sistem jednako uređenih sila, sistem koji bi učinio dalje ratovanje beskorisnim: onda kada su se posle poraza Hanibala Rimljani odrekli pripajanja Istoka. Rezultat je bio tako neutešan da je stranka Scipiona Mlađeg prešla u odlučni imperijalizam, da bi tom haosu jednom načinila kraj, iako je vođ njen, jasna pogleda, predviđao sudbu svog grada, koji je u najvećoj meri imao antičku nesposobnost da ma šta organizuje. Ali put od Aleksandra do Cezara je jednoznačan i neizbežan i njega mora preći i najsnažnija nacija svake kulture, htela ona to i znala ili ne. Ne može se izbeći surovost ovih činjenica. Mirovna konferencija u Hagu 1907 bila je predigra svetskom ratu, ona u Vašingtonu 1921 biće predigra novim ratovima. Istorija ovoga vremena nije više duhovita igra u učtivim oblicima oko »više ili manje«, iz koje se svakog časa možemo povući. Održati se ili propasti — trećeg nema. Jedini moral koji nam danas nameće iogika stvari jeste moral planinca na strmoni rubu. Trenutak slabosti — i sve je svršeno. A sva »filozofija« danas nije ništa drugo do unutarnje napuštanje sebe, puštanje da stvari teku kako teku, i podla nada da će se činjenice moći izbeći pomoću mistike. Tacit 1 priča kako je čuveni Muzonije Ruf pokušao da na legione koji su 70 godine stajali pred kapijama Rima deluje pomoću predavanja o dobrima mira i o zlima i Hist. III, 81. 205