Osvald Spengler, Propast Zapada IV- Drugi Deo

ŠPENGLER

Propast Zapacla

rata, pa se jedva. spasao batina. Vojskovođa Avidije K a s i j e nazivao je cara Marka Aurelija filozofskom babom. Ono^ što je nacijama 20 veka ostalo očuvano od stare i velike tradicije, od istoriskog biti »u f o r m i « , od iskustva k o j e je prešlo u krv — uzdiže se do jedne moći k o j o j nema ravne. Stvaralački pijetet, ili (da shvatimo dublje) prastari takt iz davnog ranog vremćna koji još kao oblik dela u našoj v o l j i , vezan je za nas samo za one oblike k o j i su stariji no Napoleon i revolucija 2 , koji su organski izrasli, a nisu teoriski pravljeni. Svaki, pa ma koliko skromni, ostatak toga još očuvanog pijeteta, koji se još drži u biću neke zatvorene manjine, ubrzo će porasti do neizmerne vrednosti i proizvesti istoriška dejstva, koja trenutno još niko ne smatra mogućim. Tradicije stare monarhije, starog plemstva, starog otmenog društva, ukolilco su još zdrave te mogu udaljiti od sebe politiku kao »posao« ili kao apstrakciju, ukoliko imaju časnosti, odricanja, discipline, pravog i čistog osećanja za veliko poslanstvo, dakle ukoliko imaju rasnih osobina, disciplinskog odgoja, smisla za dužnosti i žrtve — mogu postati središtem k o j e čvrsto drži struju bića čitavog jednog naroda, mogu učiniti da se istraje kroz ovo vreme i da se dostigne obala budućnosti. Biti »u formi i u ustavu« — to je sve. Ovde se radi o najtežem vremenu za k o j e zna istorija visoke kulture. Poslednja rasa »u f o r m i « , poslednja živa tradicija, poslednji v o đ k o j i ima iza sebe njih dve — proći će kroz cilj kao pobednik.

14 Cezarizmom

naziva

se

način

vladavine

koji

je,

' uprkos svem državno-pravnom formulisanju, po svoj o j unutarnjoj suštini ipak potpuno bezličan. Svejedno je da li Avgust u Rimu, Hoangti u Kini, Amozis u Egiptu, Alp Arslan u Bagdadu zaodevaju svoj položaj 2 Tu spada i ameri'kanski ustav, i samo se otuda može objasniti čudno strahopoštovanje koje Amerikanac ima prema njemu, pa i onda kada jasno uviđa njegove nedostatke. " .

206

PROPAST

ZAPADA

Država

ii starinske nazive. Duh svih tih oblika mrtav je 1 . I /ato sli sve institucije, ma koliko ih brižljivo održavuli, otsada bez smisla i bez prave važnosti. Značaja ima jedino sasvim lična vlast, koju vrši cezar ili namesto njega neko ko je sposoban. To je povratak iz sveta savršenog po oblicima u primitivnost, u kosmioku bezistoričnost. Biološki oiscci vremena opet zauzimaju mesta istoriskih epoha. Na početku, tamo gde se civilizacija razvija u punom cvetu —• danas — stoji pred nama čudo velikog grada, Veliki kameniti simbol bezobličnosti, ogrornan, raskošan, ponosno i prkosno rasprostrt. On avlači u sebe struje bića bezmoćne zemlje, ljudske mase k o j e se presipaju lcao peščane dune vetrom gonjene iz jedne u drugu, k o j e teku kroz kamenje kao slobodni pesak. Tu novac i duh slave svoje najveće i poslednje pobede. To je nešto najveštačkije i n a j f j n i j e što se p o j a v l j u j e u svetlosnom svetu ljudskog oka, nešto jezovito i neverovatno, što je skoro već sa one strane mogućnosti kosmičkog oblikovanja. A tada se opet j a v l j a j u bezidejne činjenice, nage i džinovske. Večno-kosmički takt lconačno je savladao duhovne napone nekolikih stoleća. U obliku demokratije triumfovao je novac. Bilo je vreme kada je on sam, ili gotovo sam, gradio politiku. Ali čim je razorio stare poretke kulture, iz haosa je izronila nova jedna nadmoćna veličina, koja dopire do u pra-dno sveg postojanja: ljudi cezarskog kova. Svemoć novca lomi se o njih i propada. Carsko doba znači, i to u svakoj kulturi, k r a j politike duha i novca. Sile krvi, prvobitni nagoni sveg života, neslomljena telesna snaga, opet se penju na svoj stari presto. Izbija rasa, čista i neodoljiva: uspeh najsnažnijeg, a ostatak — plen! Ona se dohvata svetskog režima, a carstvo knjiga i problema umrtvljuje se i tone u zaborav. Otsada su opet moguće herojske sudbine u stilu pred-vremena, k o j e nisu obavijene velom kauzalnosti za našu svest. Nema više unutarnje razlike između živolr Septimija Severa i Galijena ili Alariha i Odoakra. I R.amzes i T r a j a n i Vu-ti spadaju u jednolično »gore-dole« bezistoriskih otselca vremena. 1 C-ezar je to jasno uvideo: Nihil esse rem publicam, appellatiortem modo sine corpore ac specie (Sueton. Cas. 77).

207

ŠPENGLER

Propast Zapacla

Kada počinje carsko doba, prestaju da postoje politički problemi. Čovek se snalazi sa situacijama i vlastima kakve postoje. Reke krvi su plavile i crvenile pločnike svih svetskih gradova u vreme borećih se država, da bi pretvorile u stvarnost velike istine dem o k r a t i j e i izborile prava bez kojih je izgledalo da život n i j e vredno živuii. Sada ta prava jesu osvojena, ali unuke ne možeš ni kaznom naterati da ih upotrebe. Još sto godina, pa čak ni istoričari ne razu'meju više stara sporna pitanja. Već u Cezarovo vrerne, stanovništvo k o j e se računalo u pristojno jedva je još učestvovalo u izborima 1 . Velikome Tiberiju zagorčalo je život to što su se najsposobniji ljudi njegova vremena povukli iz svake politike, a Neron više n i j e mogao ni pretnjarna namorati viteze da dodu u R i m radi vršenja svojih političkih prava. To je kraj velike politike, koja je nekada bila zamena za ratove (duhovnijim sredstvima), a sada opet ustupa mesto ratu u njegovom najprvobitnijem obliku. Mi smisao vremena iz osnova nismo shvatili ako — kao Momzen 2 — preduzmemo dubokomisleno raščlanjavanje »diarhije« koju je stvorio Avgust, sa njenom podelom vlasti između princepsa i senata. Jedan vek ranije — taj bi ustav i bio nešto^stvarno, ali baš zato nije ni na um pao nijednom od tadanjih nasilnika. A sada on nije značio ništa drugo do pokušaj jedne slabe ličnosti da sama sebe obmane o neopozivim činjenicama, i to pomoću golih formi. Cezar je gledao stvari onakve kakve su i udešavao je svoju vladavinu bez sentimentalnosti, po praktičnim gledištima. Zakonodavstvo njegovih poslednjih meseci zanimalo se isključivo prelaznim odredbama, od kojih ni jedna jedina n i j e bila zamišljena tako da bude dugotrajna. A to se uvek previđalo. On je bio isuviše dubok 1 Ciceron, u svom govoru za Sestija, ukazuje na to da je pri plebiscitima prisutno po pet lica iz svake tribe, a još i lih. pet ustvnri pripadaju nekoj drugoj tribi. Pa j ta petorica prisustvovala su samo zato da bi sebe prodali vlastodršcima. A jedva pedeset godina ranije, mase Italičana pale su za ovo izborno pravo. 2 Pa, čudnovato, i Ed. Majer u svom majstorskom delu: Ccisars Monarchie, jedinom delu državničkog ranga o tome vremenu (i ranije već ti svome članku o caru Avgustu, Kl. Schr. S. 441 ff.).

208

PROPAST

ZAPADA

Država

poznavalac stvari, da bi u"tom trenutku, tik pred pareanske ratove, hteo da unapred zna razvitak i da za n j utvrdi konačne forme. A Avgušt, kao ni P o m p e j pre njega, nije bio gospodar svojih privrženika, nego je zavisio od. njih i njihovih nazora. Oblik principata i nije njegov iznalazak, već doktrinarno sprovođenje zastarelog partiskog ideala, k o j i je zamislio drugi jedan slabić, Ciceron 1 . Kada je Avgust 13 januara 27 godine predao državnu vlast natrag u ruke »senatu i narodu rimskom« u j e d n o j sceni islcreno zamišljenoj ali utoliko besmislenijoj, zadržao je za sebe tribunat, i to zadržavanje bilo je ustvari jedino delo političlce realnosti k o j e se tom prilikom pojavilo. Tribun je bio legitimni naslednik tiranina, i već je K. CTrah godine 122 dao tituli sadržinu, koja je bila ograničena jedino darovitošću ličnosti onoga koji titulu nosi, a ne više nekim zakonskim granicama u zvanju. Od njega, prava linija vodi preko Marija i Cezara do mladog Nerona — kada se usprotivio političkim namerama svoje m a j k e Agripine. Nasuprot tome, princeps je otada bio samo kostim, samo rang; može biti neka društvena činjenica, ali sigurno ne više političlca. A baš je taj p o j a m u teoriji Ciceronovoj bio obasjan s j a j e m i već ga je on, Ciceron, vezivao sa titulom Divus (božanstveni) 2 . Naprotiv, »saradnja« senata i naroda bila je samo jedna starinska ceremonija u k o j o j nije bilo više života no u običajima Arvalske braće, koje je Avgust takođe vaspostavio. Od velikih partija Grahovih vremena odavno su već postale pratnje, cezarijanci i pompejanci, pa je konačno sa jedne strane ostala bezoblična svevlast, »činjenica« u najbrutalnijem smislu, »cezar« ili onaj k o j i ga je mogao staviti pod svoj uticaj, a sa druge strane gomilica ograničenih ideologa, k o j i su svoje nezadovoljstvo skrivali pod f i l o z o f i j o m , te odatle pokušavali da zaverama pomognu svoj ideal. U Rimu to, behu stoičari, u Kini konfucijanci. Tek sada možemo razumeti čuveno »veliko spaljivanje knjiga« k o j e je naredio 212 pre Hr. kineski Avgust i k o j e je u očima kasnijih literata dobilo izgled ogromnog varvarstva. 1 De re publica, iz godine 54, memoar otlređen za Pompeja, 2 »Somnium Scipionis« VI, 26, gde se naziva bogom onaj koji tako upravlja državom quam hunc mundum ilie princeps deus.

209

ŠPENGLER

Propast Zapacla

Ali Cezar je pao kao žrtva stoičkih sanjalica za jedan ideal koji je postao nemoguć'; nasuprot kultu Divus-a stoički krugovi su postavili kult Katona i Bruta; filozofi u senatu (koji je tada još bio neka vrsta plemićskog kluba) bili su neumorni u svojim tužbalicama o propasti »slobode« i u kovanju zavera (kao ona pizonska iz 65) k o j e umalo nisu ponovo dovele do stanja iz Sulina vremena, prilikom Neronove smrti. Zato je Neron pogubio stoika Peta Trazeju, a Vespazijan Helvidija Priska, i zato su svuda po Rimu kupili 1 spaljivali istorisko delo Kremucija Korda, u kome se slavio Brut kao poslednji Rimljanin. To je bio akt samoodbrane od strane države protiv slepe ideologije; takve akte znamo i u Kromvela i Robespjera; a u t^čno istom položaju bili su i kineski cezari prema Konfucij e v o j školi, koja je nekada izgradila svoj ideal državnog poretka, pa sada n i j e umela da snosi stvarnost. Veliko spaljivanje knjiga n i j e bilo ništa drugo do razorenje jednog dela političko-filozofske literature i ukidanje sumnjivih škola i potajnih organizacija 2 . Ova nužna odbrana trajala je u obe imperije po jedan vek; tada je iščezlo čalc i sećanje na partislco-političke strasti, i obe f i l o z o f i j e , Zenonova i Konfucijeva, postadoše vladajućim svetskim raspoloženjem zrelog carskog doba3. A svet' je sada poprište tragičnih porodičnih istorija, k o j e zamenjuju istoriju država: istorija k o j e su uništile julijsko-klaudijevšku kuću i kuću Ši-hoang-ti (već 206 pre Hr.) i koje mračno deluju na nas iz šudbina egipatske vladarke Hačep-sut i njene braće (1501 —1447). To je poslednji korak u — definitivu. Sa svetskim mirom — mirom visoke politike — otstupa »stra1 Bilo je sasvim opravdano što je Brut pored leša Cezareva uzviknuo Ciceronovo ime i što je Antonije označio Cioerona kao intelektualnog tvorca dela. A »sloboda« nije značila ništa drugo do oligarhiju nekolikih porodica, jer je masa već odavno bila umorna i sita svojih prava. Samo se po sebi razume da je pozadi tog dela pored duha bio i novac, velika rimska imanja, koja su u cezarizmu gledala kraj svoje svemoći.' 2 Nasuprot lome, taoizam je bio pomagan, jcr ie propovedao odvraćanje od svake politike. »Neka budu oko mcne debeli Ijudi«, kaže Cezar u Sekspiru. 3 To Tacit više nije razumeo. On mrzi te prve cezare, zato što se svim mogućim sredstvima brane protiv podmukle opozicije u njegovim krugovima —• koja od Trajana više nije ni postojala.

210

PROPAST

ZAPADA

Država

n.i mača« i ponovo ovlađuje »strana preslice« u biću; I">.loji još samo privatna istorija, privatne sudbine, jn ivatna ambicija, počev od brižnih nevolja felaha pa do pustih i besnih pokolja cezara oko privatnog poseflovanja svela. Ratovi u doba svetskog mira su privatni talovi, strašniji no svi državni, jer su bezoblični. Jer svetski mir — koji je već često bivao tu — sadrži privatno odricanje ogromne većine od rata, a lime i nepriznatu njenu gotovost da bude plen drugih koji se ne odriču. To počinje ž e l j o m za opštim pomirenjem (koja razara države), a svršava se time što niko ni ruku ne digne kad nesreća pogodi samo suseda. Već pod Markom Aurelijem svaka država, svaki kraj zemlje, misle samo ria sebe, a aktivnost vladareva samo je privatna stvar, pored drugih takvih stvari. Onima koji daleko stanuju — i on i njegove trupe i ciljevi isto su toliko ravnodušni koliko i namere neprijateljskih germanskih vojnih gomila. Na toj duševnoj pretpostavci razvija se drugo vikinštvo. Ono »biti u f o r m i « prelazi sa nacija na čete i pratnje pustolova, bili oni cezari ili, se oni zvali otpadnički vojskovođi ili varvarski kraljevi, za k o j e stanovništvo nije ništa drugo do sastavni deo tla. Postoji duboka srodnost između junaka milcenskog pred-vremena i rimskih vojničkih careva, između Menesa možda i Ramzesa I I . Što se tiče germanskog sveta, probudiće se ponovo duhovi Alariha i Teodoriha, o čemu nam prvu slutnju daje pojava Cecila Rodesa; a inoplemeni dželati ruskog pred-vremena, od Džingiskana do Trockoga, između kojih ieži epizoda petrovske Rusije, ne razlikuju se baš mnogo od ponekih pretendenata romanskih republika Srednje Amerike, čije su privatne borbe tamo već odavno smenile vreme španskog baroka, puno oblika. Sa uobličenom državom legla je da počiva san i visoka istorija. Čovek ponovo postaje biljka, vezan za grudu, trajan, i tup. Bezvremensko selo, »večni« seIjak, opet se p o j a v l j u j u , rađaju decu, bacaju seme u zemlju: vredni i samodovoljni vrvež preko koga huji bura vojničkih careva. Posred z e m l j e leže stari svetski gradovi, prazna staništa ugašene duše, u koje se polagano gnezdi bezistorisko čovečanstvo. Živi se po onorpe »dan i komad«, u sitnoj, štedljivoj sreći, i trpi se. Mase bivaju gažene u borbama osvajača oko moći i plena ovoga sveta, ali preživeli popunjuju praznine

211

ŠPENGLER

Propast Zapacla

primitivnom plodnošću i trpe i dalje. I dok se na visinama pobeđuje i pada u večnoj smeniru dubini se moli, moli onom silnom pobožnošću druge religioznosti koja je zasvagda savladala sve sumnje. Tu, u dušama, svetski mir je postao stvarnost, B o ž j i mir, blaženstvo sedih monaha i pustinjaka; i jedino tu. T a j mir je probudio onu dubinu u snošenju jada koju istoriski čovek u tisućleću svog razvoja ne poznaje. Tek na kraju velike istorije ponovo se p o j a v l j u j e sveto, tiho, budno biće. To je prizor koji je uzvišen u s v o j o j besgiljnosti, besciljan i uzvišen kao hod zvezda, okretanje zemlje, smena kopna i mora, leda i prašuma na zemlji. Divili mu se ili ga oplakivali — taj prizor je tu.

212

TREĆI DEO

FILOZOFIJA POLITIKE

15 Mi smo razmišljali o pojmu politike više no što je to bilo dobro po nas. Utoliko smo se manje razumevali u posmatranju stvarne politike. Veliki državnici obično delaju neposredno, i to na osnovu sigurnog smisla za činjenice. To je za njih tako samo po sebi razumljivo da im ni napamet ne pada da je moguće razmišljanje o opštim, osnovnim pojmovima tog delanja, naravno ako takvih pojmova uopšte i ima. Oni su odvajkada znali šta su imali da čine. Teorija o tome niti je odgovarala njihovu daru, niti njihovu ukusu. A profesionalni mislioci, koji su skretali pogled na činjenice što su ih ljudi stvorili, bili su unutarnje tako daleko od svog delanja da su se umudričili u apstrakcije, najradije u mitske tvorevine kao: pravda, vrlina, sloboda, pa prema njima odmeravali istorisko zbivanje prošlosti, a najpre budućnosti. U tome su konačno zaboravili na rang čistih pojmova i došli do uverenja da je politika za to tu da formira tok sveta po jednom idealnom receptu. A kako se tako što nije nikada i nigde dešavalo, to im je političko delanje u sravnjenju sa apstraktnim mišljenjem izgledalo tako sićušno da su se u svojim knjigama prepirali oko toga postoji li uopšte »genije dela«. Nasuprot tome, ovde se pokušava da se namesto ideološkog sistema stvori jedna fiziognomika politike, onakva kakva je u toku celokupne istorije odista stvarana, a ne onakva kakva bi trebalo da je bila stvarana. Prodreti u poslednji smisao velikih činjenica, »videti« ih, osetiti u njima ono što je simbolički značajno i to 213

ŠPENGLER

Propast Zapacla

opisati — to će biti zadatak. Planovi popravljača sveta nemaju ničeg zajedničkog sa istoriskom stvarnošću. 1 Ljudske struje bića nazivamo istorijom, čim ih uočimo kao pokret; a rod, narod, stalež, naciju nazivamo istorijom čim ih uočimo kao nešto što je pokrenuto. Politika je način na k o j i se tekuće biće održaya, raste, triumfuje nad ostalim životnim strujama. Sav život je politika, u svakoj nagonskoj crti do u srž. Ono što danas rado obeležavamo kao »životnu energiju« (vitalnost), ono » t o « u nama, k o j e hoće napred i naviše po svaku cenu, slepi, kosmički, čežnjivi nagon za važenjem i moći, k o j i je biljoliko i rasoliko vezan za zemlju, »domovinu«, ona upravljenost i ona primoranost na delanje — to je ono što svuda među višim Ijudima kao politički život traži velike odluke i mora da ih traži, da bi ljudi bili sudbina ili da bi trpeli sudbinu. Jer, ili se raste ili se izumire. Treće mogućnosti nema. Zato je plemstvo kao izraz snažne rase pravi politički stalež; zato f je disciplinski odgoj, a ne obrazovanje, pravi politički način vaspitanja. Svaki veliki političar, centar sile u struji zbivanja, ima nečeg plemićskog u svom osećanju pozvanosti i u s v o j o j unutarn j o j vezanosti. Naprotiv, sve mikrokosmičko, svaki »duh« je nepolitički, i zato svaka programska politika i ideologija imaju nečeg svešteničkog. N a j b o l j e diplomate su deca — kada se igraju ili kad hoće nešto da imaju. Tu probija neposredno ono » t o « , kosmičko » t o « vezano u pojedinačnom biću, i krči put sigurno kao mesečar. Deca ne uče nego zaborave to majstorstvo svojih prvih godina odrastajući. Zato je među ljudima državnik tako retka stvar. Ove struje bića u domašaju velike kulture, u kojima i

među

kojima jedino

i

postoji

velika

politika,

moguće su samo u množini. Jedan narod jeste samo u 1 »Carstva prolaze, dobar stih ostaje«, mislio je V. Humbolt na bojištu Vaterloa. Ali, ličnost Napoleonova formirala je unapred istoriju narednih vekova. Dobri stihovi — valjafo je samo da za njili zapita nekog seljaka usput. Oni ostaju — za nastavu književnosti. Platon je večit — za filologe. Ali Napoleon vlada, unutarnje, nama svima, našim državama i vojskama, našim javnim mnenjem, celim našim političkim bićem, i to u toliko viiše ukoliko smo toga manje svesni.

214

PROPAST

ZAPADA

Država

odnosu na druge narode. A prirodni, rasni, odnos njihov baš zato i jeste — rat. To je činjeniea k o j u ne inogu izmeniti »istine«. Rat je pra-politika svega živoga, i to u tolikoj meri da su borba i život u dubini svojoj — jedno i/'isto, pa se i život gasi kada se ugasi . volja za borbom. Starogermanske reči za to, kao orrusta i orlog, znače ozbiljnost i sudbinu nasuprot šali i igri; to je samo jedno jačanje i povećavanje šale i igre, a ne nešto što bi, po suštini, bilo različito od njih. Iako svaka visoka politika hoće da nadomesti rnač duhovnijim oružjem, iako ambicija državnika na visini svake kulture ide na to da rat više ne bude potreban — "ipak ostaje prasrodnost između diplomatije i ratne veštine: karakter borbe, ista taktika, isto ratno lukavstvo, nužnost da imamo u pozadini i materijalnu silu da bismo operacijama dali važnosti. • Pa i cilj ostaje isti: rašćenje sopstvene životne jedinke — staleža ili nacije —• na račun drugih. I svaki pokušaj da se ovaj rasni elemenat isključi dovodi samo do toga da se on premesti u drugu oblast: namesto između partija — između pojedinih krajeva, ili, ako sc i tu ugasi volja za rašćenjem, onda između pratnji pustolova kojima se ostatak stanovništva dragovoljno pokorava. ' U svakome ratu između životnih sila radi se o tome: ko će da upravlja celinom. Uvek je život, a ne sistem, zakon ili program, onaj k o j i daje takt u struji zbivanja 1 . Biti akcioni centar, aktivno središte jedne mase, podići unutarnji oblik sopstvene persone do oblika čitavih naroda i epoha, imati u rukama komandu istorije, da bismo sopstveni narod, ili rod, i njegove ciljeve izveli na čejo događaja —• to je onaj jedva svesni i neodoljivi nagon u svakom pojedinačnom biću koje nosi u sebi istoriski poziv. Postoji samo lična. istorija, pa i samo lična politika. Borba ne načela nego / ljudi, ne ideala nego rasnih crta i poteza — oko vršenja moći —• to je prvo i poslednje; pa ni revolucije ne čine izuzetak, jer »suverenost naroda« nije ništa drugo do reč za to da je sila koja vlada uzela titulu narodnog vođe namesto titule kralja. Time se metoda vladanja jedva i menja, a položaj onih kojima se vlada baš ni 1 To znači englesko načelo: men not measures, i njime je stvarno data tajna svake uspešne politike.

215

ŠPENGLER

Propast Zapacla

u čem. Pa čak i svetski mir, kad god je tu bio, nije bio ništa drugo do robovanje čovečanstva pod režim o m maloga broja snažnih priroda k o j e su odlučile da vladaju. U p o j a m izvršavanja vlasti spada i to da se jedno životno jedinstvo — već i među životinjama — raspada na subjekte i objekte vladavine. To je tako samo po sebi razumljivo da se ova unutarnja struktura svakog masovnog jedinstva ne gubi ni za trenutak čak ni u najtežim krizama, kao u onoj iz 1789. Iščezava jedino vlastodržac, a zvanje ne; a kada jedan narod u struji događaja odista izgubi svako vođstvo i pliva slobodno, to samo znači da je njegovo vođstvo premešteno u »spolja«, da je on kao celina postao objekat. Ne postoje politički obdareni narodi, postoje jedino narodi k o j i su čvrsto u rukama jedne vladajuće manjine, i lcoji se, usled toga, osećaju dobro »u formi«.~Englezi su, kao narod, isto tako bezrasudni, uski i nepraktični u političkim stvarima kao i ma koja druga nacija, ali oni imaju tradiciju poverenja i pored sveg ukusa za javne debate. Razlika je jedino u tome što je EngleZ objekat jedne vladavine sa vrlo starim i uspešnim navikama, sa k o j o m se slaže zato što zna iz iskustva za koristi k o j e od n j e ima. Od toga slaganja, k o j e spolja izgleda kao razumevanje, do uverenja da ta vladavina zavisi od njegove v o l j e — samo je jedan korak; iako, obrnuto, ona njemu stalno nameće taj nazor, iz tehničkih razloga. Vladajuća klasa u Engleskoj razvila je svoje ciljeve i metode sasvim nezavisno od »naroda« i ona radi po — i u — jednom nepisanom ustavu, čije su potpuno neteoriske finese (nastale upotrebom) za neposvećene koliko neprozirne toliko i nerazumljive. A hrabrost jedne trupe zavisi od poverenja u vođstvo; poverenje — to znači dobrovoljno odricanje od kritike. Oficir je onaj k o j i čini kukavice j u n a c i m a j l i junake kukavicama. To važi za vojske, narode, staleže, kao i za partije. Politička obdarenost. jedne mase nije ništa drugo do poverenje u vodstvo. Ali to poverenje valja steći; ono mora lagano da sazre, da se proveri uspesima i da postane tradicij o m . Nedostatak u kvalitetima vođe u vladajućem sloju jeste ono što se p o j a v l j u j e kod onih k o j i m a se vlada kao nedostatak osećanja sigurnosti, i to u vidu one neinstinktivne kritike koja hoće da se umeša u 216

PROPAST

ZAPADA

Država

sve i koja samim svojim postojanjem čini da jedan narod »ispadne iz f o r m e « .

16 Kako se gradi i čini politika? Rođeni državnik je pre svega poznavalac, poznavalac ljudi, situacija, stvari. On ima » o k o « koje obuhvata bez oklevanja, nepodmitljivo, sav krug onoga što je moguće. Poznavalac konja ispita jed'nim pogledom držanje životinje i zna kakve izglede ona ima za trke. Igrač baci jedan pogled na protivnika i zna za idući njegov potez. Činiti i ne »znajući« ono što baš treba, sigurna ruka koja i neprimetno popusti ili pritegne uzde — to je sušta suprotnost obdarenosti teoriskog čoveka. Tajni takt svega postajanja u njemu i onaj u istoriskim stvarima —• jedan je i isti. Oni se uzajamno naslućuju, oni su tu radi ,te uzajamnosti. činjenički čovek nikada ne pada u opasnost da se bavi osećajnom i programskom politikom. On ne veruje u krupne reči. N j e m u je stalno na usnama Pilatovo pitanje. Istine? — Rođeni državnik je sa one strane istinitog i lažnog! On ne meša logiku događaja sa logikom sistema. »Istine« — ili »zablude« — što je ovde isto — za njega dolaze u obzir samo kao duhovna strujanja, i to u pogledu njihova dejstva, čiju jačinu, trajanje i pravac on pregleda i uzima u račun za sudbinu moći k o j o m upravlja. On, svakako, ima uverenja koja su mu draga, ali kao privatan čovek; nijedan političar od ranga nije se osećao zavisnim od njih dogod je delao. »Onaj ko dela uvek je besavestan; savesti ima samo onaj ko posmatra« (Gete). To vredi o Suli i Robespjeru, kao i o Bizmarku i Pitu. Velike pape i engleski partiski vođi, dok god su imali da upravljaju stvarima, nisu sleclovali drugim načelima do onima kojima i osvajači i pobunjenici svih vremena. Neka se izvedu iz delovanja Inoćentija I I I , koji crkvu zamalo nije doveo do svetskog gospodarstva, načela, pa će se dobiti katihizam uspeha k o j i pretstavlja suštu suprotnost svakom religioznom moralu, ali bez koga ne bi mogli postojati, u snošljivom položaju, ni crkva, ni engleske kolonije, ni amerikanska imanja, ni pobedničke revolucije, najzad nijedna 217

ŠPENGLER

Propast Zapacla

država, nijedna stranka, nijedan narod uopšte. Život je besavestan — a ne pojedinac. Zato valja razumeti vreme za kojfe se rađamo. Ko ne shvata i ne sluti njegove n a j t a j n i j e sile, ko ne oseća i na sebi samom nešto srodno, što ga vuče napred po putu koji se ne može pojmovima opisati, ko veruje u površinu, javno mnenje, krupne reči i dnevne ideale — taj nije dorastao događajima vremena. On je u n j i h o v o j vlasti, a ne oni u njegovoj. Ne osvrtati se i ne uzimati merila iz prošlosti! A još manje iz kakvog sistema po strani! U vremenu kao što je današnje, ili kao ono u doba Graha, ima dve vrste kobnog idealizma: reakcionarnog i demokratskog. Jedan veruje u obrtljivost istorije, drugi veruje u cilj koji ima istorija. Ali za nužni neuspeh, k o j i m oba opterećuju naciju nad č i j o m sudbinom imaju moć, svejedno je da li tu naciju žrtvuju sećanju ili pojmu. Pravi državnik je istorija in persona; on je njena upravljenost kao pojedinačna volja, njena organska logika kao karakter. A državnik od ranga valja da bude vaspitač u veiikome smislu, ne zastupnik morala ili doktrine, nego uzoran po svom delanju. Poznata je činjenica da nijedna nova religija nikada nije izmenila stil bića. Ona je prožela budno biće, duhovnog čoveka, bacila je novu svetlost na onostrani svet, stvorila je neizmernu sreću snagom krotosti, odricanja i topljenja do smrti; nad silama života nije imala moći. Samo velika ličnost, ono » t o « , rasa u n j o j , kosmička snaga vezana u n j o j , deluje stvaralački u životnome, ne obrazujući već odgajajući, preobražavajući tip čitavih staleža i naroda. Ne »istina«, » d o b r o « , »uzvišeno«, već iaj Rimljanin, laj puritanac, taj Prus, jeste činjenica. Osećanje časti, osećanje dužnosti, disciplina, odlučnost — ne uče se iz knjiga. One se imaju razbuditi živim uzorom u biću koje struji. Zato je Fridrih Vilhelm I bio jecian od najvećih vaspitača svih vremena, čiji lični rasni stav ne iščezava iz niza generacija. Ono što razlikuje pravog državnika od čoveka koji je »samo političar«, k o j i je igrač zato što voli da se kocka, lovac sreće na visinama istorije, proždrljivac koji čezne samo za rangom, školski učitelj jednog ideala — ono što, dakle, čini tu razliku jeste što onaj prvi može tražiti žrtve, i što mu se one i daju, zato što njegovo osećanje da je nužan za vreme i naciju dele sa njime hiljade, koje, to osećanje 218

PROPAST

ZAPADA

Država

preobražava do srži i osposobljava za dela kojima niače ne bi bile dorasle 1 . A najviše je: ne delati, nego umeti zapoveclati. 'l'ek time pojedinac izrasta iznad sebe sama i postaje centrom jednog aktivnog sveta. Postoji jedna vrsta zapovedanja koja slušanje čini ponosnom, slobodnom i otmenom navikom i koju, na primer, Napoleon nije iinao. Jedan ostatak potčinjenosti u njemu učinio je da nije odgojio ljude, već pripadničke delove jedne registrature, da nije vladao pomoću ličnosti, već pomoću naredaba; i zato što se nije razumevao u tom najfinij e m taktu zapovedanja, pa morao sam da čini sve ono što je odista bilo odlučno, propadao je lagano usled nesrazmernosti zadataka k o j e mu je nametao njegov položaj — prema granicama ljudske sposobnosti. A ko ima taj najviši i poslednji dar najsavršenijeg čoveštva, kao Cezar ili Fridrih Veliki, taj ima čudesno osećanje moći (zanavek zatvoreno ljudima od »istina«) uoči bitke kada operacije hitaju željenome kraju i kada se pobedom odlučuje pohod, ili u času u kome se poslednjim potpisom okončava jedna epoha u istoriji. Postoje trenuci, a oni označavaju vrhunce kosmičkih strujanja, u kojima pojedinac zna da je identičan sa sudbinom i središtem sveta, te oseća Svoju ličnost skoro kao neku ljusku u koju se zaodeva istorija budućnosti. Prvi je zadatak: i sam nešto činiti; drugi, ne tako vidljiv, ali teži i veći" po svom delovanju na daljinu: stvoriti tradiciju, dovesti druge dotle da oni i sami produžuju naše delo, njegov takt i duh; osloboditi struju i pustiti je da teče, struju jedinstvom vezane aktivnosti, k o j o j prvi vođa više neće biti potreban da bi ostala »u f o r m i « . Time državnik izrasta do visine, do nečega što je antika dobro obeležavala kao božanstvo. On postaje tvorcem novoga života, duhovnim pretkom mlade rase. On sam, kao biće, nestaće za malo godina iz ove struje. Ali jedna manjina, koju je on pozvao u biće, drugo jedno biće čudesne vrste, stupa 1 To najzad vredi i za crkve, koje su nešto sasvim drugo od religija, naime elementi činjeničkog sveta, pa su zato po karakteru svoga vođstva političke, a ne religiozne. Svet nije osvojila hrišćanska propoved, nego hrišćanski mučenik; a ovaj ima da zahvali za snagu kojom je to izvršio ne učenju, nego uzoru Čoveka na krstu.

219

ŠPENGLER

Propast Zapacla

na njegovo mesto, i to za nepredvidljivo vreme. To kosmičko Nešto, tu dušu vladajućeg sloja, može roditi pojedinac i ostaviti kao naslednika, i to jc ono što je uvek proizvodilo u istoriji trajna dejstva. Veliki državnik je redak. Da li će doći, da li će uspeti suviše rano ili suviše kasno -— sve je to slučaj. Veliki pojedinci često više razore no što izgrade — prazninom koju ostavlja njihova smrt u struji zbivanja. Ali stvoriti tradiciju, to znači isključiti slučaj. Tradicija odgaja visoku prosečnost, sa k o j o m budućnost može nasigurno računati, ne Cezara ali senat, ne Napoleona ali njegov neuporedivi oficirski kor. Snažna tradicija privlači sa svih strana talente i postiže malim darovima velike uspehe. To dokazuju slikarske škole u Italiji i Holandiji isto toliko koliko i pruska vojska i diplomatija rimske kurije. Velika slabost Bizmarkova u sravujenju sa Fridrihom Vilhelmom I bila je u tome što se on razumevao doduše u delanju, ali ne i u stvaranju tradicije, što nije stvorio pored Moltkeovog oficirskog kora i odgovarajuću rasu političara, koja bi se osećala identičnom sa njegovom državom i njenim novim zadacima, koja bi neprekidno uzimala ozdo značajne ljude i pripajala ih svom taktu delanja zauvek. Ako se to ne zbude, onda namesto salivene države ostaje samo jedna zbirka glava, k o j e sve bespomoćno stoje pred nepredviđenostima. A ako to uspe, onda nastaje •»suverem narod« u jedinome smislu koga je jedan narod dostojan i u kome je^moguć u činjeničkom svetu: jedna visoko odgojena manjina, koja sama sebe stvara, sa sigurnom, u dugom iskustvu sazrelom, tradicijom, koja vuče sebi svakog obdarenog čoveka, iskorišćuje ga, pa se baš usled toga slaže sa ostatkom nacije k o j i m vlada. Takva manjina lagano postaje prava rasa, čak ako je bila i partija, i odlučuje sigurnošću krvi, a ne razuma. A baš zato se u n j o j sve zbiva »samo od sebe«; n j o j nije više potreban genije. To znači, ako tako možemo reći, zamena velikog političara velikom politikom. A šta je politika? — Umetnost onoga što je moguće; to je jedna stara reč, a n j o m e je skoro sve rečeno. Vrtar može biljku izvući iz semena ili j o j oplemeniti soj. On može razviti ili pustiti da zakržljave dispozicije skrivene u n j o j , njen rast i izgled, njeni cvetovi i plodovi. N j e n o savršenstvo, njena snaga, nje220

PROPAST

ZAPADA

Država

na sva sudbina zavise od njegovog pogleda za ono što je moguće. Ali osnovni oblik i pravac njenog bića, njeni stupnjevi, brzina i trajanje, »zakon po lcome je nastupila« — to nije u n j e g o v o j moći. Ona sve to mora ispuniti ili će propasti; a isto to vredi i za ogromnu biljku »kulturu«, i za struje bića ljudskih rodova vezanih za njen politički oblikovni svet. Veliki državnik je vrtar svoga naroda> Svaki delatnik je rođen u jedno vreme i za to vreme. Time je određen krug onoga što on može postići. Za dedove je dato jedno, a za unuke nešto drugo — dakle i cilj i zadatak su drugi. Krug se i dalje sužava granicama njegove ličnosti i osobinama njego vog naroda, položaja i ljudi sa kojima mora da radi. PolitiČara od ranga karakteriše to što on ima retko kad da žrtvuje nešto zato što se u tim granicama prevario; on ne previđa ništa što se može ostvariti. U to dolazi još i ovo (baš nama Nemcima to se ne može dovoljno često ponavljati): da ne meša ono što treba da bude — sa onim što će biti. Osnovni oblici države i političkog života, pravac i stanje njihova razvoja, dati su sa vremenom, i to neizmenjivo dati. Svi politički uspesi postižu se sa njima a ne na njima. Svakalco, obožavaoci političkih ideala stvaraju —• iz ničega. Oni su — u svojim glavama —- začudo slobodni; ali njihove mislene zgrade od vazdušastih p o j m o v a : mudrosti, pravičnosti, slobode, jednakosti, konačno su uvek iste, i oni otpočinju spočetka. Majstoru činjenica dovoljno je ida neprimetno upravlja onim što za njega naprosto postoji. To nekima izgleda malo, no tek tu i počinje sloboda u velikome' smislu. Radi se o malim potezima, o poslednjem najopreznijem pritisku krme, o finom osećanju za najnežnija kolebanja i treptanja duše pojedinaca i naroda. Državna veština je jasan pogled na velike linije koje su neotklonjivo povučene i sigurna ruka za neponovIjivo, za lično, ono što u okviru tih-linija može od bliske zle kobi načiniti odlučni uspeh. T a j n a svih pobeda leži u organizaciji onoga što se ne ističe vidljivo. Ko se u tome razume, t a j može kao zastupnik pobeđenoga da svlada pobedioca, kao Taleran u Beču. Cezar, čiji je položaj tada bio gotovo očajan, i neprimetno je, u Luki, stavio Pompejevu moć u službu svojih ciljeva, i time je potkopao. Ali ima jedna opasna granica mogućega, 221

ŠPENGLER

Propast Zapacla

koju savršeni takt velikih baroknih diplomata n i j e nikada povredio, dok se prvenstveno ideolozi o nju stalno spotiču. Ima obrta u istoriji kojima se poznavalac pušta na volju neko vreme, da ne bi izgubio gospodarstvo. Svaka situacija ima svoju meru elastičnosti, o k o j o j se ne smemo ni najmanje varati. Revolucija koja izbija — uvek dokazuje nedostatak političkog takta i u onih koji vladaju i u njihovih protivnika. Ono što je nužno mora se učiniti u pravo vreme, naime dok je ono jedan poklon k o j i m vladajuća sila osigurava sebi poverenje, a ne mora biti prineseno kao žrtva koja otkriva slabost i izaziva preziranje. Politički oblici su živi oblici, koji se neumoljivo m e n j a j u u jednom određenom pravcu. Kada hoćemo da sprečimo taj hod ili da ga skrenemo u pravcu ideala, prestajemo biti »u f o r m i « . Rimski nobilitet imao je za to takta, a spartanski ne. U doba demokratije koja se penje uvek se dostizao onaj kobni trenutak, u Francuskoj pre 1789, u Nemačkoj pre 1918, u kome je bilo dockan slobodno darovati nužnu reformu, u kome je dakle nju valjalo bezobzirnom energijom uskratiti, jer bi taj dar sada, kao zrtva, doneo rasulo. A onaj ko ne vidi ono prvo u pravo vreme, još manje će uvideti drugu nužnost. I odlazak u Kanosu može se desiti suviše dockan ili suviše rano; u tome je odluka za sve narode — hoće li oni ubuduće biti sudbina za druge ili će sudbinu trpeti od drugih. A i demokratija koja opada ponavlja istu grešku: što hoće da održi jučeranji ideal. To je opasnost 20 veka. Na svakoj stazi koja vodi cezarizmu nalazi se po jedan Katon. Vrlo je neznatan uticaj koji ima čak i jedan državnik neobično jakog položaja na političke metode; državnikov rang poznaje se po tome da li se u tome vara ili ne. N j e g o v je zadatak da radi u onom istoriskom obliku, i sa njime, kakav pred sobom ima; samo se teoretičar oduševljava iznalaženjem idealnijih oblika. A u političko »biti u f o r m i « spada i bezuslovno 'e najmodernijim sredstvima. Tu nema izbora. dstva i metode daje vreme, i oni spadaju u njegov unutarnji oblik. Onaj lco se u njima zabuni i o njih ogreši, ko dozvoli da mu ukus i osećanje nadjačaju takt, taj gubi činjenice iz ruku. Opasnost aristokratije je u tome što je ona konzervativna u sredstvima, demokratije što meša formulu sa f o r m o m . 122

PROPAST

ZAPADA

Država

Sredstva sadašnjice, još za mnoge godine, jesu parlarnentarna: izbori i štampa. Možemo o njima misliti kako hoćemo, obožavati ih ili prezirati ih, ali moramo njima vladati. Bah i Mocart su vladali muzikalnim sredstvima svoga vremena. To je karakteristika svakog majstorstva. Ni sa državnom veštinom ne stoji drukčije. Ali nije u pitanju spoljašnji oblik, nego kako je on zaodeven. Zato se on može menjaiti a da se suština zbivanja i ne menja; svoditi na p o j m o v e i ustavne lekstove, a da se stvarnost i ne dotakne. A ambicija svih doktrinara i revolucionara iscrpljuje se u tome da se mešaju u tu igru sa pravima, načelima i slobodama, u igru koja se odigrava na istoriskoj površini. Državnik zna da je obim prava glasa potpuno nesuštastven prema atinskoj, rimskoj, jakobinskoj, amerikanskoj, a sada i nemačkoj tehnici k o j o m se izbori vrše. Kako glasi engleski ustav — to je ravnodušno prema činjenici da njenom primenom vlada mali sloj otmenih porodica tako da je Edvard V I I bio ministar svoga ministarstva. A što se tiče moderne štampe, sanjalica može biti zadovoljan kada je ona po glasu ustava »slobodna«; poznavalac se pita samo: ko njome raspolaže. Politika je, najzad, oblilc u kome se vrši istorija jedne nacije u okviru množine nacija. Velika je veština držati unutra »u f o r m i « svoju sopstvenu naciju za događaje spolja. To je ne samo za narode, države i staleže, nego i za sve žive jedinice, sve do najprostijih rojeva životinja, čak i do pojedinačnog tela, prirodni odnos unutarnje i spoljne politike, od kojih ona prva jeste tu isključivo radi one druge, a ne obrnuto. Pravi. demokrata obično tretira onu prvu kao cilj samoj sebi, prosečni diplomata misli s'arao na onu drugu. A baš zbog toga pojedinačni uspesi obojice vise u vazduhu. Politički majstor najbolje se pokazuje u taktici unutarnjih reformi, u svojoj privrednoj i socijalnoj aktivnosti, u umešnosti k o j o m javnu formu celine, »prava i slobode«, drži u skladu sa ukusom vremena — i istovremeno ih održava efikasnima; u vaspitavanju osećanja. bez kojih jedan narod ne može ostati »u f o r m i i u ustavu«: poverenja, poštovanja prema vođstvu, svesnosti svoje moći, zadovoljstva i, ako je to nužno, oduševljenja. Ali sve to dobija svoju vrednost tek sa obzirom na osnovnu činjenicu visoke istorije: da jedan narod n i j e sam na ovome svetu, da njegovu budućnost 223

ŠPENGLER

Propast Zapacla

odlučuje odnos njegove snage prema drugim narodima i silama, a ne jedino poredak u njemu samome. A kako pogled običnog čoveka ne dopire tako daleko, to mora jedna manjina koja vlada imati taj daleki pogled i za sve ostale, ona manjina u k o j o j državnik tek nalazi oruđe za izvođenje svoje namere 1 .

17 Za ranu politiku svih kultura vodeće sile su čvrsto date. Celokupno biće je strogo »u f o r m i « : patrijarhalnoj i simboličkoj; veze maternjeg tla tako su snažne, lenski savez, pa i staleška država, za život koji se njima vezuje, tako su nešto samo po sebi razumljivo da se politilca homerovskog i gotičkog vremena ograničava na delanje u okviru naprosto datih oblika. Ovi oblici se u neku ruku sami od sebe menjaju. N i k o m e i ne pada na um da je zadatak politike: da se obara kraljevstvo ili podvrgava plemstvo. Postoji samo staleška politika, carska, papska, vazalska. Krv, rasa, progovara iz nagonskih, polusvesnih poduzeća, jer i sveštenik, ukoliko »tera politiku«, dela ovde kao čovek od rase. »Problem i « države još se nisu razbudili. Vladarstvo i pra-staleži, sav rani oblikovni svet jeste bogodan, i organske manjine, fakcije, bore se međusobno jedino pod tom pretpostavkom. Suština f a k c i j e je u tome što n j o j nije ni pristupačna pomisao da se poredak stvari može planski izmeniti. Ona hoće da izbori rang, moć i posed u okviru tog poretka, kao što to hoće i sve što raste u jednom organskom svetu. To su grupe u kojima igraju ulogu srodstvo, kuća, čast, vernost, savezi skoro mistično prisno shvaćeni, a apstraktne ideje su tu potpuno isključene. Takve su fakcije u homerovsko i gotičko doba Telemah i prosioci na Itaci, plavi i zeleni pod Justinijanom, Velfi i Vajblinzi, kuće Lankaster i Jork, pro1 N i j e potrebno ni naglasiti da to nisu načela aristokratske vladavine, nego načela vladanja uopšte. Nijedan darovit vođa mase nije drukče tretirao svoje zvanje, ni Kleon, ni Robespjer, ni Lenjin. Onaj ko se odista oseća kao čovek koji vrši naloge mase, a ne ikao regent onih koji ne znaju šta hoće, ne bi ni dana gospodario u kući. Pitanje je samo: da li velike vođe naroda svoj položaj drže radi sebe ili radi drugih; o tome bi se imalo šta reći.

224

PROPAST

ZAPADA

Država

k-stanti1, hugenoti, pa još i pogonske sile fronde i prve liiiinije. Makiavelijeva knjiga počiva sva na tome duhu. Obrt nastupa čim, sa velikim gradom, preuzme voćtstvo nestalež, građanstvo. Sada se, naprotiv, polilieki oblik izdiže kao predmet borbe, kao problem. Dosad je taj oblik organski sazrevao, sada ga treba ••ivoriti. Politika postaje budna; ona se ne shvata sanio, nego se svodi na pojmove. Sile duha i novca dižu sr protiv krvi i tradicije. Namesto organskog stupa organizovano, namesto staleia partija. Partija nije rasna izraslina nego skup glava, i otuda nadmoćnija po duhu od starih staleža, a siromašnija od njih po inslinktima. Ona je smrtni neprijatelj svake organske slaleške podele, čije ciglo postojanje protivreči njenom hiću. Zato je p o j a m partije uvek vezan sa p o j m o m jednakosti, p o j m o m koji je bezuslovno negativan, k o j i u političkom pogl'edu rastvara, a u društvenom pogledu opet izravnava i ujednačuje. Priznaju se jedino interesi profesija.. a ne staleški ideali 2 . Ali je taj p o j a m vezan i sa, isto tako negativnim, p o j m o m slobode: partije sw čisto gradska pojava. Potpunim oslobođenjem grada od zemlje i sela, staleška politika svuda ustupa partiskoj, saznali mi za to ili ne saznali: u Egiptu kraj e m Srednjeg carstva, u Kini u doba borećih se država, u Bagdadu i Vizantiji sa abasidskim vremenom. Po prestonicama Zapada obrazuju se partije parlamentarnog stila, po antičkim polisima partije foruma, a partije magiskog stila vidimo u mavalijama i u monasima Teodora Studiskog 3 . A uvek je 7-ze-stalež (jedinstvo protesta protiv bića staleža uopšte) onaj čija vodeća manjina — »obrazovanje i posed« — nastupa kao partija, sa programom, sa ciljem (ne proosećanim nego definisanim), sa odbijarijem svega onoga što se ne može shvatiti razumom. Zato, u osnovi, postoji samo jedna partija, partija građanstva, liberalna partija, i ona je tog svog ranga potpuno svesna. Ona sebe jednači sa »narodom«. N j e n i protivnici, pre svega pravi staleži, »plemići i popovi«, 1 Prvobitno ujedinjenje devetnaest kneževa i slobodnih gradova (1529). * 2 Zato na tlu građanske jednakosti novčani poscd odmah zauzima mesto genealoškog ranga. , 3 Uporedi i: VVellhausen, Die relig.-politischen Oppositionsparteien im alten Islam (1901).

225

ŠPJSNGLER Propast Zapada jesu neprijatelji i izdajice »naroda«, sopstveno njeno mnenje je »glas naroda«, koji se ubrizgava u taj narod svim sredstvima partisko-političkog obrađivanja, na forumu govorima, a na Zapadu štampom, da bi onda partizani »zastupali narod«. • Prastaleži su plemstvo i sveštenstvo. Pra-parlija je partija novca i duha, liberalna, partija velikog grada. Tu leži duboko opravdanje pojmova: aristokratija i demokratjja, i to za sve kulture. Aristokratsko je preziranje duha gradova, demokratsko je preziranje seIjaka, mržnja na zemlju i selo1. To je razlilca izmedu staleške politike i partiske, između staleške svesti i partislce nastrojenosti, između rase i duha, između organizma i konstrukcije. Aristokratska je savršena kultura, demokratska je započeta svetskogradska civilizacija — dok se suprotnost ne uništi u cezarizmu. K a o što plemstvo jeste stalež, a tiers nikada ne može postiči da na taj način bude »u f o r m i « , tako ni plemstvo ne uspeva da se oseća kao partija sve i kad se organizuje kao partija. Ali plemstvu ne stoji na volju da se te vrste organizacije odreče. Svi moderni ustavi odriču staleže i zasnovani su na partiji kao na samorazumljivom osnovnom obliku politike. Devetnaesti vek i prehrišćanski treći jesu zlatno doba partiske politike. Demokratski potez tih vekova iznuđuje i obrazovanje protiv-partija, i dok se nekada — još u 18 veku — tiers konstituisao kao stalež po uzoru plemstva, sada nastaje po uzoru liberalne partije konzervativna, kao odbranbena tvorevina2, potpuno ovladana formama one prve, pograđančena ialco ne građanska, i upućena na taktiku čije su metode i sredstva određeni isključivo liberalizmom. Ona samo može b o l j e da rukuje tim sredstvima 'no protivnik 3 ili da podlegne, ali ja suština staleža u tome 1 Za demokratiju u Engleskoj i Americi bitno je to što je -tamo seljaštvo izimurlo, a ovde nije ni postojalo. »Farmer« je, duševno, čovek iz predgrađa i bavi se zemljoradnjom praktično kao industrijom. Nema seljaka; no samo fragmenata velikih gradova. 2 I svuda gae između oba prastaleža postoji i politička suprotnost, kao u Egiptu, Indiji i na Zapadu, gde postoji još i klerikalna partija, tj. ne kao religija nego kao crkva, ne kao vernici nego kao sveštenstvo. 3 Njihova snažnija rasnost stavlja im to potpuno u izgled. . . \ 226

PROPAST

ZAPADA

Država

Momažu. /.ipadnjačka industrija premestila je i i/menila u tn irgovačke puteve ostalih kultura. Strujc privredJt'" života kreeu se ka sedištima »kralja uglja« i veliMiii siroviiisMm oblastima; priroda se iscrpljuje, kugla maljska žrtvuje se faustovskom mišljenju u energii.Hiia. Planeta — zemlja koja radi — to je faustovski u'.pekt; posmatrajući taj rad, umire Faust iz drugog TLFLA LI kome j e na najviši stepen uznesen preduzetni rad. Ničeg nema što bi bilo suprotnije mirnom zasićen'»ni biću antičkog carskog doba. Inžinjer je onaj koji je najdalji od rimskog pravnog mišljenja, i on je onaj koji će sprovesti i postići da njegova privreda održi svoje sopstveno pravo, u kome mesto persona i stvari imaju da zauzmu sile i radna dejstva.

8 Ali je isto tako titanski i juriš novca na ovu duhovnu moć. Industrija je još više vezana za zemlju no i seljaštvo. Ona ima svoje stanište na tlu i svoje izvore sirovina koji ističu iz tla. Sarno je visoka finansija potpuno slobodna, potpuno nedobitna. Banke, a sa njima i berza, razvile su se od 1789 iz kreditnih potreba industrije (koja je ogromno rasla) u sopstvenu moć i silu, i one hoće, kao novac u svima civilizacijama, da budu jedina moć. Prastara borba između proizvođačke i osvajačke privrede uzdiže se sada do ćutljive džinovske borbe duhova, koja se budi na tlu svetskih gradova. To je očajna borba tehničke misli za svoju slobodu protiv mišljenja u novcu 1 . 1 Ova džinovska borba vrlo malog broja čeličnih rasnih ljudi sa ogromnim razumom, od koje prosti građanin niti što vidi niti razume, kada se posmatra izdaleka, dalcle svetskoistoriski, snižava golu borbu interesa između preduzetništva i radničkog socijalizma na nivo plitke beznačajnosti. Radnički pokret je ono što od njega načine njegovi vođi, a mržnja protiv imalaca industriskog radnog vođstva odavno ih je stavila u službu berze. Praktički komunizam, sa svojom »klasnom borbom«, danas već zastarelom i netačnom frazom, nije ništa drugo do pouzdani sluga velikog kapitala koji ume da ga iskoriščava.

291

ŠPENGLER

Propcist

Zapada

Diktatura novca napreduje i bliži se prirodnom vrhuncu i- u faustovskoj kao i u svakoj drugoj civilizaciji. I sada se dešava nešto što može razumeti samo onaj ko je prodro u .suštinu novca. Da je novac nešto opipljivo, onda bi njegovo postojanje bilo večno; ali, pošto je on oblik mišljenja, on se gasi čim domisli do kraja privredni svet, i to usled toga što mu nestane sadržajnosti. Prodro je u život seljačke z e m l j e i stavio tle u pokret; preinačio je, misleno, u poslovno'st sve vrste zanata; danas pobedonosno prodire i u industriju, da bi isto tako učinio svojim plenom i proizvodni rad preduzimača, inžinjera i izvođača. Mašina sa 11 jenom ljudskom pratnjom, prava gospodarica veka, u opasnosti je da padne pod jaču moć. Ali je time novac na kraju svojih uspeha i započinje se poslednja borba, k o j o m civilizacija dobija svoj završni oblik: borba izmedu novca i krvi. Dolazak cezarizma slama diktaturu novca i njenog političkog oružja, demokratije. Posle dugog triumfa svetskogradske privrede i njenih interesa nad političkom oblikovnom snagom, pokazuje se politička strana života ipak jačom. Mač pobeđuje novac, volja za gospodarenjem opet podvrgava volju za plenom. Ako nazovemo one sile novca kapitalizmom 1 , a socijalizmom volju da se izazove i probudi jedan iznad svih klasnih interesa moćni političko-privredni poredak, sistem otmene brige i dužnosti k o j i drži u čvrstoj f o r m i celinu radi odlučne borbe u istoriji — to je onda ona borba ujedno i borba između novca i prava. Privatne sile privrede hoće slobodan put za svoje osvajanje velikih imanja. N i j e d n o zakonodavstvo ne sme im stati na put. One hoće da grade zakone u svom interesu i služe se u tom cilju svojim samostvorenim oruđem, demokratijom, praćenom partijom. Da bi suzbilo o v a j napad, pravu treba otmena tradicija, ambicija jakih rodova, koja ne nalazi zadovoljenja u nagomilavanju bogatstava, već u zadacima pravog gospodarstva, sa one strane svih novčanih koristi. Jednu silu mozc oboriti samo druga jedna sila, ne princip; a prema novcu nema druge sile. N j e g a može savladati i ukinuti samo 1 U koji spada i interesna politikaradničkihpartija, jer one neće da savladaju novčane vrednosti, nego da ih Jmaju.

292

I'ROPAST ZAPADA Oblikovni svel. privrednog zivoia I iv /ivot jc i prvo i poslednjc on je kosmičko struiui|i- ii mikrokozmičkom obliku. On je činjcnica u '< ni kao istoriji. Pred neodoljivim taktoin niza ro'lov.i konačno iščezava sve ono što jr bctdno biče izgradilo 11 svojim duhovnim svetovima. U isloiiji pitanje i< uvek o životu i uvek samo o životu, rasi, triumfu \olje za moći, a ne o pobedi isLina, pronalazaka ili novca. Istorija sveta je sud nad svelom: ona je uvek davala pravo jačem, punijem, sanrog sebe svesnijem /ivotu, naime pravo na postojanje bcz ob/.ira da li je 0110 pred budnim bićem pravično; ona je uvek istinu i pravičnost žrtvovala moći i rasi i osuđivala na smrt l jU.de i narode kojima je bila važnija istina od dela, a pravičnost bitnija od moći. Tako prizor visoke kulture zaključuje taj čudesni svet božanstava, umetnosti, misli, bitaka, gradova — opet pra-činjenicama večne krvi, koja je jedno i isto sa večno lcružnim kosmičkim talasanjima. Jasno i vedro, puno oblika, budno biće ponovo tone u ćutljivu službu biću uopšte, lcako nas uče rimsko i lcinesko carsko doba; vreme pobeđuje prostor, a vreme je ono koje neumoljivim hodom uvija prolazni slučaj »kulturu« na ovoj plancti u prolazni slučaj »čovek«, jedan oblik u kome slučaj »život« teče kao vreme, dok se pozadi u svetlosnom svetu našeg oka otvaraju vidici koji teku neprestano: istorija zemlje i istorija zvezda. A za nas, koje je slučaj postavio u ovu kulturu i u ovaj trenutak njenog postajanja, u kome novac slavi poslednje svoje pobede, a njegov naslednik, cezarizam, polako i neodoljivo se bliži, za nas je time dat pravac htenja i moranja u usko opisanom krugu, pravac bez koga ne.bi vredno bilo ni živeti. Mi nismo slobodni da postižemo ovo ili ono, ali snio slobodni da učinimo ono što je nužno ili — ništa. A zadatak koji je postavila nužnost istorije — rešava se bilo sa pojedincem, bilo protiv njega. DUCUNT

FATA

VOLENTEM,

NOLENTEM

TRAHUNT

K R A J 293

Dodatak

POGOVOR

PREVODIOCA

ŠPENGLEROVA MORFOLOŠKA PERSPEKTIVA LJUDSKE ISTORIJE I Jedno čudno duhovno ukrštanje desilo se u ličnosti Osvalda Špenglera. On je načinima koji se smatraju nenaučnim izradio jediiu plansku sistematiku lcoja ima ne može biti strožiji naučni lcarakter; on je, /.atim, na osnovu jednog gotovo naučničkog odbijanja da ulazi u suštinske, metafizičke probleme, postavio tertielje svoje vizije o istoriji na dva sasvim nenaučna elementa: sudbinu i slučaj. On je analogijama dolazio do svojih zaključaka u pogledu upoređivanja kultura, njihovih stupnjeva, njihovog tempa i jačine i trajanja; a analoška zaključivanja su podozriva strogoj nauci. Ali je uporedljivost kultura izveo tako da i u sistematici njihovoj, u linijama koje je vukao kroz njih, u vezivanju hornoloških faza, vlada gvozdeni i, strogi zakon kojim se regulišu neumoljivo sve pojedinosti — do sitnica. Iz intuitivnih analoških načina, brzih, bleštavih, trenutnih, izveo je jednu sistematiku (»tablice«) istoriske slike sveta koja nosi karakter stroge, najstrožije, matematikte. Spinoza je mislio da izvede svoj sistem »more geometrico«; nije ,to ništa prema ovoj čeličnoj mreži koja steže među svoja okna živo i.storisko zbivanje, prema ovim tablicama koje liče na periodički sistem hemiskih elemenata. U pogledu tog sistema u koji je uvrstao hod žive istorije ljudske, Špengler je Mendeljev; on ima častoljublje da se »bele pege« na karti buduće istorije ispune tačno na onaj načiri i ona295

VLADIMIR

VUJIC

Pogovor

ko kako je on to predvideo: to je san egzaktnog naučnika, matematičara pre svega, koji je navikao da mu se elementi prirode povinuju. Ali tle na kome je iznikla takva jedna prevashodno matematičko-egzaktna mreža n i j e obrađivano dugim, upornim, trudnim i zametnim rhetodama »stroge« nauke; naprotiv, ova besprimerna sistematika izrasla je iz intuitivno-analoških momenata osvetljenja, iz »sagledanja« — kalco to Špengler voli da kaže — ne iz mučnog ređanja i proveravanja detalja: kultura kao biljka, pojedine faze jedne kulture i »odgovarajuće« faze druge, iznenadne »istovremenosti« neistovremenih stvari — sve je to plod munje koja osvetli odjednom prostrane vidike, ne pipanja k o j e sporo gamiže prelco pojedinosti. Iz tog snolikog intuitivno-analoškog sagledanja iščaurio se međutim san o jednoj besprekornoj tablici koja će tući svojom preciznošću rekord i omogućavati predviđanje k o j e će biti čudesne tačnosti. Unutarnje osvetl j e n j e rađa matematičku preciznost. Iz jednog platonovsko-geteovskog sagledanja proizlazi jedna neumoljiva matematička sistematika, uzorna i za najegzaktniji matematički duh. A sa druge strane opet jedna čudna sinteza. Špengler neće da ulazi u suštinska metafizička pitanja: on odbija, strogo, suho, hladno, naučnički, da odgovara na pitanja o onome što su u filozofiji nazvali »poslednjim uzrocima«. K r a j n j e i poslednje »otkuda«, »zašto«, » k a m o « — ne ulaze u okvir njegovih rasmatranja; samo je od interesa ono »kako« i »na k o j i način«. To je, načelno, čisto naučni moderni stav. Beleženje, registrovanje, upoređivanje, nadgledanje činjenica, jcdna takoreći registratura i statistika, opisivanje morfološke strukture, i dalje od toga ništa, preko i iznad toga uvek jedno »ne«. Pa iz ovog naučnog stava, da ga tako nazovemo, proizlazi za istorisku viziju Špenglerovu kao rezultat nešto čemu nema mesta u naučnom rečniku: dve iracionalne, tajanstvene snage kao osnove na kojima se zbiva istorija: sudbina i slučaj. Ne proishodi iz tog upornog i hladnog odbijanja da se odgovara na »poslednja pitanja« nikakva sistematika. Ne, nego. sudbinski potez i slučaj koji vlada. A omiljena je tema naučnog pogleda na svet da isključi slučaj (to je ono što je još neispitano dovoljno) i da ukloni sudbinu (to je ono što još n i j e našlo svoj »uzrok«). Što je u jednoj kulturi izbila jedna fa296

I'OGOVOR Morfološka perspektiva Ijudske istorijc m baš tako i tu i kroz te i te ličnosti — slučaj je; ' io se jedna kultura rodila tu i tu i u svom razvoju i .la tako i tako — sudbina je. I tu nema daljeg dbjaMijenja. Tako se u gledanju ovog mislioca nkrštavaju iiiatematičar i pesnik, naučnik i vizionar, poziLivist i iiiletičar — na čudan način; i iz tog tako ukrštcnog ikiva rađa se jedna integralna vizija istorije, za koju iic bismo umeli reči da li je matematičko-egzaktna ili poetsko-vizionarna, zato što je — oboje, izrađena kroz originalnu i snažnu ličnost. I m a o je pravo jedan umni prikazivač Špenglera kada je rekao da se u njemu »prepliću i ukrštaju oba duhovna nastrojenja 19 veka, spekulativno-metafizičko prve polovine toga veka i po/.itivističko-skeptičko druge polovine njegove«. Samo što to preplitanje i ukrštanje n i j e mchanički sproveden.o, nego je dato u snažnoj ličnosti ujedno, omogućeno baš specifičnošću tog živog duha, Špenglerove ličnosti, tako da pred nama stoji jedna živa tvorevina, jedna vizija, koja zato i deluje namah sugestivno. I kada je tako celu sagledamo, ucelo obuhvatimo, pred nama se razvija prizor jedne »uzvišene besciljnosti« istorije; mogli bismo isto tako reći i jedne »besciljne uzvišenosti«. Jer, štži se razvija pred nama? I pored sveg sistematskog što spaja sve kulture, pored sveg unutrašnje planskog, arhitektonskog, por.ed sve gvozdene nužnosti trajanja, tempa pojedinih faza k o j e su homološke i koje se sve neumoljivo ponavljaju samo u raznim odećama — spoljašnji plan ne postoji. Špengler nas poziva da se uspnemo sa njime na stanovište »ogromne udaljenosti« sa koga treba da sagledamo istoriju ljudsku. On traži mnogo i zahteva teško: da iziđemo takoreći iz svoje kože, da se oslobodimo svih vezanosti baš za one elemente od kojih se, po njemu, čovek svakidašnjice ne može da otkine; da napustimo prosečno ljudsko stajalište, da iziđemo iz »žablje perspektive«, da se vinemo, sa njim, na orlovsku; da napustimo sva ona »idola« o kojirna je govorio Bakon Verulamski; da evropski čovek, pre svega, napusti svoje usko centralističko gledište i da shvati da on nije centar i nije jedina ispravna tačka gledanja. I kad to ispunimo — Špengler nam prikazuje prizor istorije Jjudske u j e d n o j neočekivanoj perspektivi: rađa se, cveta, vene i umire izvestan b r o j džinovskih duhovnih 297

VLADIMIR

VUJIC

Pogovor

celina — i to tako da se sve u okviru svake pojedinačne kulture dešava gvozdenora, uređenom, sistematskom, predvidljivom nužnošću, ali i da te kulture nenadno niču na tlu, sudbinski niču i nestaju, bez stvarne unutarnje duhovne veze, nesračunljivo i odjednom se rađaju, iracionalno, pa tako i nestaju, dok se u njima, isto tako iznenadno, slučajno i nesračunljivo, pojavljuju i delaju, stvaralački preobražavajući sve, velike ličnosti. Mi vidimo kako se ovde onde, na m i r n o j pučini tla i ljudstva, odjednom zgusnu i stvore krugovi k o j i se pune jednim osobenim životom; kako prož i v l j u j u taj život, ispinju se do vrha aktivnosti, venu, gasnu i iščeznu; povučemo Ji kroz te krugove naše »izotenne«, istoriske linije — te sve linije presecaju ista duhovna stanja, istc faze, iste stupnjeve, samo što im je šarenolika odeća u svakoj kulturi druga; svi ti lcrugovi žive potpuno unutarnje odvojeni i van svake mogućnosti da se razumeju; oni odživljavaju svoje sa A neumitnom sudbinom koja ili čeka: smrću, neopoziv o m i lconačnom. Ali, ukupno pogledavši, sve je to jedna uzvišena besciljnost: plana nema. I Špengler svesno ostaje dužan odgovora na pitanje »zašto?«. On ostaje » m o r f o l o g « , daje samo pregled na onome »kako?« i u tom pogledu je neumoljiv zakonik u svemu: već postojeća lcultura mora završiti svoje; čovek u n j o j mora biti onakav kakav biva kao rezultat i materijal te kulture; veće celine, nacije, takođe su plodovi te kulture, a ne obrnuto, i moraju biti takve; elementarne faze te kulture moraju se dešavati i biti i bitisati i završiti se; ta kultura mora na svoj način odigrati prizor svoga života, a sve što bi iz druge uzela mora duhovno preinačiti, protumačiti i izopačiti. Jednom reči, sve se » m o r a « u okviru te i te lculture: slobode nigde nema. Ali, svi Icrugovi, sve kulture, ukupno gledani, ne~leže ni na kakvoj liniji razvoja. U kalcvoj ravni leže ti krugovi, da li leže u ravni, zašto su baš ti a ne drugi, zašto baš toliko a ne više ili manje, da li se u njihovim toliko sličnim, a ipalc tako strahovito podvojenim sudbinama odigrava neki plan ispunjavanja, neka razvojna linija spasenja ljudskog i koja i kakva, zašto je ovaj krug ispunjen ovom a onaj onom sadržinom duhovnom — sve je to gigantski prizor, uzvišen u s v o j o j besciljnosti. Da bismo imali zadovoljstvo da vidimo, da znamo, da takoreći opipamo, da predviđa298

I'OGOVOR Morfološka perspektiva Ijudske istorijc mII< £#01 KNJIGA

inii »

GLAVA l'l- \ \ P o r e k l o I ? ? n' 1 H M i Kosmičko

i mikrokozam

Biljka i živolin.ja. lu. . i l'udfiS razumevanje. Probleiu kirlanja r iltiifi

brima. Grad: mišljenje u noveu. Svetska privreda: novac mobilizuje dobra. Antički novac: komad kovanog novca. Roba kao novac. Faustovsko mišljenje u novcu: književna vrednost. Dvostruko knjigovodstvo. Kovani novac na Zapadu. Novac i rad. Kapitalizam. Privredna organizacija. Mišljenje u novcu se gasi: Dioklecijan. Privredna misao Rusa — — — — — 247 Mašina Duh tehnike. Primitivna tehnika i stil visokih kultura. Antička »tehnika«. Faustovska tehnika: volja za moč nad prirodom. Pronalazač. Opojnost modernih pronalazaka. Čovek kao rob mašine. Preduzimač, radnik, inžinjer. Borba između novca i industrije. Konačna borba između novca i politike. Pobeda krvi — — 283 Špenglerova morfološka perspektiva Ijuclske — pogovor Vladimira Vujića — — — — Osvald Špengler u psihološkom ključu — Nikole Miloševića — — — — — — — Spomenica prevodiocu — Tatjcina Milivojević /

356

istorije — — 295 pogovor — — 331 — — 349

INP

»KN.TIŽEVNE N O V I N E

Biblioteka « K r i s t a l i « 9 Oswald

Špengler:

Propast Zapada

Preveo: Vladimir V u j i ć Predgovor: Vladimir V u j i ć

Naslov originala: Oswald Špengler: Untergang

i

des

Abendlandes

OSVALD ŠPENGLER