Ostrvo Dana Predjasnjeg - Umberto Eco

BalkanDownload.org

1

Umbero Eco OSTRVO DANA PREĐAŠNJEG

2

UMBERTO ECO

OSTRVO DANA PREĐAŠNJEG

3

Naslov originala Umberto Eco L’isola del giorno prima ©1994 R.C.S. Libri & Grandi Opere S.p.A. Milan

4

Is the Pacifique Sea my Home? John Donne, Hymne to God my God Što to činiš, bezumniče? Komu zboriš tvoje jade? Žalu okrutnom, ah, bedniče, šumi nemoj, vetru ih dade? Mrtvo drvo, hladna stina, glusi vetri ne govore, samo vali iz pučina šapat šalјu na odgovore.

Giovan Battista Marino, "Eco", La Lira, XIX

5

6

1

Daphne „I premda se uniženjem svojim ponosim, a budući na tu privilegiju osuđen, bezmalo da se naslađujem mrskim mi spasenjem: ja sam, verujem, koliko daleko sećanje ljudsko seže, jedino biće od naše vrste što brodolom na posve pustom brodu doživelo je.“ Upravo tako, s nepokolebljivom razbokorenošću, Roberto de la Grive, na svu priliku negde između jula i avgusta, leta Gospodnjeg 1643. Koliko li je dana lutao na talasima, privezan za dasku, danju licem nadole kako ga sunce ne bi oslepelo, vrata neprirodno iskrenutog kako se ne bi nagutao vode, spržen od morske soli, zasigurno u bunilu? Pisma o tome ništa ne kazuju, te bi se dalo pomisliti i na čitavu večnost, ali biće da nije trajalo duže od dva dana, jer inače ne bi preživeo plameni Febov korbač (kako slikovito jadikuje) on, tako nejak kakvim se opisuje, noćna ptica po prirodi. Ne beše u stanju da vodi računa o vremenu, ali verujem da se more smirilo odmah po olujini koja ga je zbacila sa palube Amarillija, i taj nazovi splav kojeg mu je mornar izabrao po meri vodio ga je, prepustivši se pasatima koji su ga gurali po krotkoj pučini, u ono doba godine kad južno od ekvatora vlada nadasve umerena zima, tek nekoliko milja, sve dok ga struje ne naneše u zaliv. Bila je noć, zasnio je i nije primetio da se približava brodu sve dok daska, uz trzaj, ne udari o pramac Daphne. I tek što pod svetlom uštapa opazi da pluta podno kosnika, nadomak prednjeg kaštela s kojeg su, nedaleko od sidrenog lanca, visile lestve od konopca (lestve jakovljice, kako bi rekao otac Caspar!), sva mu se snaga na tren povrati. Biće sled moćne sile očajanja: zbrajao 7

se ima li još daha da se vikom oglasi (ali mu je sasušeno grlo gorelo) ili da se oslobodi užadi što su ga zasecala modrim brazdama, te da pokuša da se uzvere. Verujem da se u takvim trenucima samrtnik premeće u Herakla koji u kolevci zmije davi. Roberto šturo beleži ovaj događaj, no ipak treba prihvatiti pomisao da se, ako već beše kod prednjeg kaštela, tih lestvica nekako i domogao. Možda se verao malopomalo, iscrpljen svakim zamahom, potom preturio preko balustrade, otpuzao između užadi, zatekao otvorena vrata kaštela... I biće da ga je sâm instinkt naveo da u mraku napipa ono bure do čijeg se ruba bio pridigao i tu pronašao šolju sapetu tankim lancem. I pio je koliko je god mogao, srušivši se potom namiren, možda u pravom smislu te reči, jer u vodi zasigurno beše tušta i tma onih brodolomnih insekata, da ga je u isto vreme i nahraniti i napojiti mogla. Reklo bi se da je prespavao dvadeset četiri sata, račun je prikladan ukoliko se probudio za noći, mada kao preporođen. Dakle, noć beše iznova, a ne još uvek. On je mislio da je noć još uvek, jer bi ga u protivnom, nakon čitavog jednog dana, neko dosad bez sumnje već morao pronaći. Prodirući sa palube, mesečevi zraci su obasjavali to mesto za koje se dalo poverovati da je brodska kuhinjica, sa bakračem obešenim povrh ognjišta. Prostorija je imala dvoja vrata, jedna spram kosnika, druga ka palubi. I na tim drugim se pomoli, prepoznajući kao usred bela dana uredno složene pripone, čekrk, jarbole sa skupljenim jedriljem, mali broj topova na bokovima, i obrise zadnjeg kaštela. Zatropotao je, ali se živa duša ne oglasi. Prišao je ogradi i pravo pred sobom, na oko milju udaljenosti, ugledao obrise Ostrva, s palmama na obali koje su podrhtavale od milovanja lahora. Kopno se otelovilo u vidu uvalice opervažene peskom što se belasao u bledunjavoj tmini, ali, kako se to sluči svakojemu brodolomniku, Roberto ne beše kadar razlučiti je li to ostrvo, ili kontinent. Oteturao se do suprotnog boka i razabrao ali ovoga puta daleko, gotovo na samoj ivici obzorja vrhove nekih drugih obrisa, koji su se takođe završavali sa dva rta. I ničeg drugog do mora, te bi se naizgled dalo poverovati da je brod pristao u kakvo sidrište do kojeg je prispeo ploveći širokim kanalom što razdvaja dva kopna. Roberto zaključi da, ukoliko to nisu dva ostrva, zasigurno jeste jedno koje gleda put kakvog golemog kopna. Ne verujem da je uzimao u razmatranje i druge pretpostavke, budući da nikada nije ni slutio tako prostrane zalive koji ostavljaju utisak, na onoga ko se u njima zadesi, da se spram dva kopna blizanca nalazi. Te tako, blagodareći neznanju o bezmernim kontinentima, pogodi u samo središte mete. 8

Divno zbitije za jednog brodolomnika: s nogama na čvrstom i kopnom na dohvat ruke. Ali Roberto nije znao da pliva, ubrzo će otkriti da na lađi nema niti jedne šalupe, a struja je, u međuvremenu, odnela dasku na kojoj je bio stigao. Usled čega se olakšanju što je utekao smrti, pridruži prestravljenost od te trostruke usamljenosti: od mora, od nedalekog Ostrva i od broda. Ehej, na palubu, sigurno je pokušao da doziva, na svim jezicima koje zna, otkrivajući svoju onemoćalost i iznurenost. Muk. Kao da na brodu svi behu pomrli. I nikada se nije on, bezmerno sklon poređenjima tako precizno izrazio. Ili bezmalo nikada ali upravo bih o ovom bezmalo hteo da kazujem, a ne znam otkuda da počnem. Uostalom, već sam počeo. Jedan čovek izmožden tumara okeanom i milostive ga vode bacaju na neki naizgled pust brod. Pust kao da ga je posada maločas napustila, jer Roberto se na jedvite jade vraća u kuhinju gde pronalazi svetiljku i ognjilo, kao da ih je kuvar tu odložio pre no što je otišao na počinak. Ali ukraj ognjišta, gle, dva ležaja jedan povrh drugog, prazni. Roberto pali svetiljku, obazire se oko sebe, i pronalazi veliku količinu hrane: sušenu ribu, i dvopek, tek gdešto plavičast od vlage, dovoljno je da ga samo malo istruže nožem. Riba preslana, ali vode koliko ti drago. Biće da se hitro povratio iz mrtvih, ili je bio u punoj snazi kad o tome piše, tek raspreda, naširoko i nadugačko visokoparnim izrazom o slastima svoga pira, nikada Olimp ne videše takovijeh gozbi, blagorodne ambrozije za me iz najdubljeg mora, čudovište kome smrt sada je život... Ali, ovo su stvari o kojima Roberto piše Gospi srca svoga:

Sunašce seni moje, svetlosti noći mojih, zašto me nebesa ne zgromiše u buri onoj koju tako okrutno podigla behu? Našto od mora ugrabit’ ovo požudno telo moje, da potom u škrtoj, sve više zlosrećnoj samoti toj, jezoviti brodolom duša moja doživi? Može biti da Vi, ako me samilosna nebesa spasom ne daruju, pročitati nikada nećete ovo pismo koje vam sad pišem, i poput iskre kakve užežen svetlošću ovih mora, ja ugasnuću pred očima vašim, kano Selena što, previše avaj naslađujući se svetlošću Sunca svoga, postepence kako put svoj putuje s one strane krajnjega luka naše planete, lišena spasonosnih zraka zvezde svoje svevišnje, isprva utanji se do obličja srpastog koje život joj preseca, a potom, sve bleđa i bleđa uljanica, sasma se raspline u bezmernom onom modrom okrilju gde dovitljiva priroda tajanstva svojih uobličava kolajne viteške i zagonetne embleme. Prikraćen za pogled vaš, slep sam jer me ne vidite, nem jer mi ne zborite, zaboravljen jer me zaboravu prepuštate. 9

Samo sam živa, maglovita prikaza, goruća sen i plamen pomračeni, koju bi um moj, svejednako uobličen u ovoj oprečnoj borbi suprotnosti, želeo vašem predočiti. Spašavajući život u ovoj kuli drvenjači, u ovoj ustalasanoj tamnici, sužanj mora koje od mora me brani, nebeskom milošću kažnjen, skriven u utrobi sarkofaga ovog svim zvezdama izloženog, u ovoj katakombi zračnoj, u ovoj tamnici nesavladivoj što sa svijeh strana izlaz mi nudi, ja nadu gubim da videt’ ću vas ikad. Gospo, pišem vam kao da vas darujem, ah, nedostojnog li štovanja, uvelom ružom očajanja mojega. I premda se uniženjem svojim ponosim, a budući na tu privilegiju osuđen, bezmalo da se naslađujem mrskim mi spasenjem: ja sam, verujem, koliko daleko sećanje ljudsko seže, jedino biće od naše vrste što brodolom na posve pustom brodu doživelo je. Da li je moguće? Sudeći po datumu ovog prvog pisma, Roberto se prihvatio pisanja odmah po svom dolasku, čim pronalazi hartiju i pero u kapetanovoj kabini, pre no što će istražiti ostatak broda. No ipak, mora da mu je bilo potrebno neko vreme kako bi povratio snagu, jer sličio je, naposletku, kakvoj ranjenoj zveri. Ili je to možda sitno ljubavno lukavstvo, pre svega pokušava da pojmi gde se obreo, zatim piše, i pretvara se da je to najpre učinio. Otkud da pretpostavlja, strahuje, mada zna, da ova pisma nikada neće stići i piše ih jedino zbog svoga jada (jadikovne utehe, rekao bi on, ipak, ne dozvolimo da nas ruka ponese)? Trudno je već samo po sebi iznova graditi postupke i osećanja nekoga ko nesumnjivo izgara od istinske ljubavi, no nikad se ne zna iskazuje li on to što oseća ili što mu pravila ljubavnog razgovora nalažu opet, s druge strane, šta u stvari znamo o razlikama između doživljene strasti i iskazane strasti, i koja od te dve prednjači? U tom slučaju, pisao je za sebe, to nije bila književnost, pisanju se odista prepustio poput pravog golobradog dečaka koji vija kakvu neostvarljivu sanju, suzama zalivajući stranice, ne zbog odsustva voljene, samo devičanskog lika i kad beše prisutna, nego zbog raneženosti spram sebe, zaljubljenog u ljubav... Svakakve bi pređe tu bilo za tkanje romana ali, iznova se pitam, otkuda da počnem? Ja kažem da je ovo pismo napisao kasnije, i da je najpre pronjuškao uokolo a šta je video, kazivaće u pismima koja slede. Ali, evo, ponovo smo na istom, kako prevesti dnevnik onoga ko domišljatim metaforama želi da iznese na videlo ono što ne vidi dobro, dok tumara noću, bolesnih očiju? Roberto će reći da od očiju pati još od vremena kad mu je onaj metak okrznuo čelo u opsadi Casalea. Može biti, no negde drugde navodi da su u mnogome oslabljene kugom. Roberto je nesumnjivo bio 10

gracilnog stasa, a koliko naslućujem i hipohondar mada toga svestan; jedan deo njegovog straha od svetlosti neosporno potiče od crne žuči, a drugi od svojevrsne nadraženosti, pogoršane zacelo preparatima gospodina d’Igbyja. Izgleda da se pouzdano može reći da je čitavo putovanje na Amarilliju proveo ispod pokrivke, s obzirom da je strah od svetlosti bio, ako ne njegova prava priroda, onda barem rola koju je morao igrati kako bi držao na oku zbivanja u trupu broda. I tako nekoliko meseci, mahom u mraku ili pod svetlom žiška a potom na ostacima olupine, zaslepljen suncem, ekvatorskim ili tropskim, ma koje bilo. Stoga, kada stiže na Daphne, bolan ili ne, on mrzi svetlost, prvu noć provodi u kuhinji, oporavlja se i naredne noći pokušava da istražuje, a potom se stvari nižu gotovo same od sebe. Dan ga užasava, ne samo da je mrzak njegovim očima već i opekotinama koje su mu nesumnjivo prekrivale leđa, i krije se u jazbini. Opojna Luna o kojoj piše u tim noćima sokoli ga, nebo je danju kao i drugde što je, noću otkriva nova sazvežđa (kolajne viteške i zagonetne embleme, upravo tako), kao u kakvom teatru: uverava sebe da će to biti njegov život na duže vreme, možda i do smrti, iznova, na papiru, stvara svoju Gospu, kako je ne bi izgubio, a zna da nije izgubio mnogo više od onoga što već nije imao. I tako se povlači u svoja noćna bdenja kao u majčinu utrobu i, potkrepljen neoborivim argumentima, odlučuje da se kloni sunca. Možda je bio čitao o onim Vaskrsnicima iz Ugarske, Livonske ili Vlaške, koji bez spokoja tumaraju od sutona do u osvit, a onda se s prvom pesmom petla vraćaju u svoje grobove: ta ga je rola mogla opčiniti… Biće da se Roberto već naredne večeri upustio u procenu svog poseda. Dotad je već dovoljno dozivao i vikao kako bi se uverio da na brodu nema nikoga. Ipak, a toga se i plašio, mogao je nabasati na leševe, poneki znak koji bi opravdao tu prazninu. Kretao se oprezno, a iz pisama je teško zaključiti kojim pravcem: dosta neprecizno imenuje vrstu broda, njegove delove i predmete na njemu. Nekoliki su mu poznati i za njih je čuo od mornara, drugi pak sasvim nepoznati, te ih opisuje onako kako ih vidi. No, biće da je i nazive onih poznatih bio pohvatao od nekog na francuskom, od nekog na holandskom, a od nekog, pak, na engleskom, što je dokaz da je posada na Amarilliju nesumnjivo bila sačinjena od mornara sa sve četiri strane sveta. Te gdekad kaže staffe čemu ga je sigurno naučio doktor Byrd za sekstant; jedva da se razume kako to da se jedared nalazi na zadnjem kaštelu ili na fari, dok je drugom prilikom na gagliardu straga, što je francuština koja znači istu stvar; koristi se izrazom sabordi, i to mu drage volje dopuštam jer me seća na one knjige o brodovlju koje se čitaju u detinjstvu; govori o parrocchettu, što je za nas jedro pramča11

nog jarbola, ali budući da je za Francuze perruche malo gornje jedro na krmenom jarbolu, nije izvesno na šta misli kada kaže da se nalazi ispod paroketa. A da ne govorimo da kadšto, pak, krmeni jarbol naziva i artimon, po francuskom, ali šta onda hoće da kaže kad napiše mizzana što je za Francuze pramčani jarbol (ali, avaj, ne i za Engleze koji kažu mizzenmast i misle na krmeni jarbol, kako uostalom i priliči)? A kad kaže otecište misli, po svemu sudeći, na ono što bismo mi nazvali izlivnik. Stoga sam doneo odluku: trudiću se da proniknem u njegove misli, a potom ću koristiti nazive koji su nama po izrazu najbliži. Ukoliko pogrešim, ne mari: pripoved se promeniti neće. Elem, pošto smo to rekli, zaključujemo da se Roberto te noći, druge po redu, netom pošto je pronašao zalihe hrane u kuhinji, odvažio da na mesečini ipak nekako pređe most. Prisećajući se pramca i bucmastih bokova koje je prve noći tek maglovito nazreo, sudeći po uskom mostu, po obliku krmenog kaštela te uskog i zaobljenog pramca, i praveći poređenje sa Amarillijem, Roberto zaključi da je i Daphne holandski fluyt, ili fluta, ili flute, ili fluste, ili flyboat, ili fliebote, kako su u ono doba raznovrsno nazivali ove trgovačke lađe srednje tonaže, naoružane obično s desetak topova, tek da bi im savest bila mirna u slučaju gusarskoga napada, kojima je, budući takvih razmera, za plovidbu bilo dovoljno samo tuce mornara, što je ostavljalo prostora za ukrcavanje mnogo više putnika, ukoliko bi se ovi odrekli udobnosti (već nedostatnih), trpajući ležajeve u potpalublje sve dok se na kraju o njih ne bi saplitali i eto ti očas strašnog pomora usled najrazličitijih kužnih isparenja ako kablića kojim slučajem nije bilo dovoljno. Fluta, dakle, no veća od Amarillija, s mostom svedenim gotovo samo na rešetku, kao da je kapetan imao samo jednu jedinu želju: da ukrcava vodu pri svakom naletu iole živahnijeg talasa. No, sve u svemu, činjenica da je Daphne fluta bila je samo prednost, Roberto se mogao kretati s izvesnom sigurnošću da donekle poznaje raspored na brodu. Na primer, u središtu palube morala bi da visi šalupa, dovoljno velika da primi čitavu posadu: a to što je nije bilo samo potvrđuje pretpostavku da je posada negde drugde. Ipak, Roberta ne preplavi osećanje spokoja: posada nikada ne ostavlja brod bez straže, na milost i nemilost mora, makar bio i ukotvljen, ubranih jedara, u nekom tihom zalivu. Te večeri se odmah zaputio na faru, i otvorio je vrata kaštela, ustežući se, kao da je od nekoga trebalo da traži dopuštenje... Pokraj ruda kormila, kompas mu pokaza da se kanal između dva kopna pruža od juga ka severu. Potom se obreo u jednoj prostoriji koju bismo danas nazvali oficirskom blagovaonicom, sali u obliku slova L, a jedna druga vrata uvedoše ga u kapetanovu kabinu, sa širokim oknom povrh 12

kormila i bočnim izlazima na galeriju. Komandna kabina na Amarilliju bila je odvojena od one u kojoj je spavao kapetan, dok je ovde, izgleda, učinjeno sve što je moguće kako bi se uštedeo prostor i napravilo mesta za štogod drugo. I zaista, dok su se s leve strane blagovaonice nalazila dva sobička za dva oficira, sa desne je bila upriličena još jedna prostorija, gotovo prostranija od one kapetanove, sa skromnim ležajem u dnu, ali opremljena kao kakva soba za rad. Sto beše pretrpan mapama i Robertu se učini da ih ima daleko više no što je jednom brodu potrebno za navigaciju. Mesto je izgledalo kao radna soba kakvog učenjaka: zajedno s mapama stajali su različito raspoređeni durbini, jedan divan bakarni astrolab koji je blistao riđim sjajem kao da je i sam kakav izvor svetlosti, jedna armilarna sfera pričvršćena za ploču stola, mnoštvo listova ispunjenih proračunima, i jedan pergament sa kružnim crtežima u crnoj i crvenoj boji, i on ih prepozna jer je na Amarilliju video primerke takvih istih (mada prostije izrade) koji su predstavljali Regiomontanusova pomračenja Meseca. Vratio se u komandnu kabinu: izlazeći na galeriju moglo se videti Ostrvo, oštrim se okom mogla uhvatiti, pisao je Roberto, njegova tišina. Najzad, Ostrvo je ležalo tamo, kao i pre. Na brod je zasigurno stigao bezmalo nag: verujem da se najpre, onako naružen morskom solju, odmah oprao u kuhinji, ne zapitavši se je li to možda jedina voda na brodu, a potom u nekom sanduku pronašao svečano kapetansko ruho, ono što se obično čuva za poslednje iskrcavanje. Možda se, povrh svega, čak i šepurio u svojoj uniformi komandanta, a kada je obukao čizme, nesumnjivo ga je iznova proželo osećanje da se nalazi u svom elementu. I tek tada jedan uglađen čovek, prikladno odeven a nikako usukani brodolomnik može zvanično da preuzme kormilo napuštenog broda, a da pri tom više ne smatra skrnavljenjem, već pravom, ono što Roberto učini: pretraži sto i otkri, pored guščijeg pera i mastionice, otvoren i na izgled prekinut brodski dnevnik. Prva stranica odmah mu kaza ime broda, dok je ostatak pre nalikovao nekakvoj nerazumljivoj sekvenci sačinjenoj od reči poput anker, passer, sterre-ky-ker, roer, a saznanje da je kapetan Flamanac nije mu odveć koristilo. Ipak, poslednji red nosio je datum od pre nekoliko nedelja i, nakon dve-tri nerazumljive reči, isticala se, podvučena, rečenica na latinskom: pestis, quae dicitur bubonica. Evo traga, naznake objašnjenja. Na lađi je izbila epidemija. Roberta ovo saznanje ne uzruja: on je svoju kugu odbolovao još pre trinaest godina, a svima je poznato da ko jednom kugu preboli biva naročitom milošću nagrađen, kao da se ta zmija ne usuđuje da se po drugi put ušunja u nedra onoga ko ju je već jednom ukrotio. 13

S druge strane, ta naznaka nije kazivala mnogo, i ostavljala je prostora nekim drugim nemirima. Neka i bude da su svi pomrli. Ali onda bi na mostu morali da leže, posvuda raštrkani, leševi onih poslednjih, pod pretpostavkom da su bili dovoljno milosrdni i da su u more sahranili one prve. Nedostajala je šalupa: oni poslednji, ili svi, napustili su brod. Šta je to što od jednog broda okuženih može da načini mesto nesavladive opasnosti? Možda pacovi? Robertu se učini da je iz kapetanovog ostrogotskog rukopisa uspeo da razazna reč rottenest (štakorčine, pacovi selci?) i namah se okrenu podižući uljanicu, već spreman da ugleda kako nešto klizi duž zidova i da čuje skvičanje koje mu je na Amarilliju ledilo krv u žilama. S jezom se priseti one večeri kada mu je, dok se lagano prepuštao snu, nekakvo dlakavo biće okrznulo obraz, i kada je njegov urlik užasa izvukao doktora Byrda iz postelje. Kasnije su mu se svi rugali: čak i bez kuge, na brodu uvek ima onoliko pacova koliko i ptica u šumi, stoga s pacovima treba sklopiti prijateljstvo ako ste voljni morima broditi. No, od pacova, barem u kaštelu, ni traga ni glasa. Možda su se okupili u santini, dok im crvenkaste očice sjaktavo žmirkaju u mraku, u iščekivanju svežeg mesa. Roberto reče samom sebi da, ako ih ima, onda se u to mora uveriti odmah. Ukoliko bi bili uobičajeni pacovi i u uobičajenom broju, s njima bi se još mogao saživeti. A šta bi drugo mogli da budu? Zapita se, ali ne htede sebi da odgovori. Roberto pronađe fitiljaču, jedan mač i veliki bodež. Prošao je kroz vojnu: puška je bila od onih što ih Englezi nazivaju caliver, kojom se moglo nišaniti bez viljuške; proveri da li je sve ispravno, više da bi sebe ohrabrio nego u nameri da sačmom razbije čopor pacova, a za pojas čak zadenu bodež, koji mu protiv pacova nije ni od kakve koristi. Odlučio je da pretraži brodsko korito od pramca do krme. Vrativši se u kuhinjicu, pođe uskim stepenicama koje su silazile tik uz sponu kosnika i nađe se u pajolu (ili smočnici, verujem) gde su bile nagomilane namirnice za jednu podužu plovidbu. A pošto nije bilo moguće da se sačuvaju za sve vreme putovanja, posada je bez sumnje nedavno obnovila zalihe u nekom pitomom i gostoljubivom pristanu. Bilo je tu košara sa sveže dimljenom ribom, i brda kokosovih oraha, i bačvi gomolja neznanog oblika, ali jestivog izgleda, što se po svoj prilici moglo veoma dugo čuvati. Potom voća, onog koje je Roberto video utovarenog na Amarilliju odmah po pristajanju u prvim tropskim zemljama, takođe otpornog na zub vremena, bodljikave i ljuspaste kore, al’ reskog mirisa koji je obećavao dobro čuvane mesnate plodove, skrivene medne sokove. A biće da su iz nekih plodova s tog ostrvlja dobijeni ovi džakovi sivoga brašna, koje je vonjalo na tuf i od kojeg su se sigurno pekli i hlebovi što su po ukusu podsećali na one bezukusne kvrge koje su Indijanci Novoga Sveta nazivali krompirom. 14

U dnu spazi i desetak bačvica sa slavinom. Načeo je prvu, bila je to voda, još neukvarena, štaviše, ne tako davno skupljena i obrađena sumporom kako bi što duže trajala. Nije je bilo u izobilju, no, imajući u vidu da će mu i voće gasiti žeđ, jasno je da će na brodu moći da ostane dugo. Ipak, ova su ga otkrića, namesto da mu budu znak da na lađi neće skapati od gladi, samo još većma uznemiravala kao što, uostalom, biva s melaholičnim dušama koje u svakom nagoveštaju sreće vide obećanje zlokobnih posledica. Nasukati se na pusti brod već je samo po sebi neprirodan slučaj, ali da su ga barem i ljudi i Bog napustili kao kakvu neupotrebljivu olupinu, bez plodova prirode i umetnosti koji ga čine poželjnim konačištem, kao takav bi ostao zabeležen u poretku stvari i u hronikama moreplovaca; no, zateći ga u ovom stanju, opremljenog kao za nekog dragog i očekivanog gosta, kao kakvu laskavu ponudu, sve to poče da mu zaudara pre na sumpor nego na svetu vodicu. Roberto se priseti mnogih bajki koje mu je pripovedala baka, a i onih drugih, u najlepšem proznom stilu, što su se čitale po pariskim salonima, u kojima princeze zalutale u šumi ulaze u zamak i zatiču raskošno nameštene odaje sa posteljama i baldahinima i ormanima prepunim gizdavih haljina ili, čak, bogato postavljene trpeze... A poslednja odaja, zna se, čuva sumporastim parama obavijeno otkrovenje đavoljeg uma koji je zamku i postavio. Dotakao je kokosov orah u dnu piramide, narušio ravnotežu gomile i ti čekinjasti oblici nagrnuše poput lavine, kao pacovi koji su čekali tiho šćućureni na zemlji (ili kao slepi miševi koji naglavačke vise sa greda tavanice), a sad spremni da se uzveru uz njega i onjuše mu lice slano od znoja. Morao se razuveriti da nema nikakve čarolije: Roberto je tokom putovanja naučio šta mu je činiti sa tim egzotičnim plodovima. Koristeći bodež namesto sekirice, jednim udarcem rastvori kokos, ispi osvežavajuću tečnost, zatim razmrska ljusku, zubima sastruga manu koja se krila pod korom. Sve je bilo toliko okrepljujuće ukusno, da se ono osećanje uhvaćenosti u klopku, uveća još više. Možda je, reče sâm sebi, već postao žrtva opsene, sladio se kokosovim orahom, a u stvari je grickao glodare, u sebe je već primio srž, i ubrzo će njegove ruke postati tanušne, kandžaste i savinute, njegovo telo prekriće oštre čekinje, leđa će mu se izviti u luk, i biće primljen u neobičnu apoteozu čekinjastih stanovnika te barke iz Aheronta. Elem, pa da završimo s prvom noći, jedno drugo strašno oglašavanje mora da je iznenadilo našeg istraživača. Kao da je razbijanje kokosa razbudilo uspavana stvorenja i on začu kako se s one strane pregrade koja razdvaja smočnicu od ostalog prostora ispod mosta, razleže nekakvo skvičanje, pijukanje, grgoljanje, grebuckanje šapa. Dakle, klopka postoji, bića mraka se upravo okupljaju u nekom budžaku. 15

Roberto se upita ne bi li možda bilo uputno da se, s fitiljačom na gotovs, odmah suoči s tim Armagedonom. Srce mu je podrhtavalo, optuži sebe za kukavičluk, ohrabri se, govoreći da će pre ili kasnije, ove ili neke druge noći, sigurno morati da se sretne s Njima. Oklevajući tako, pope se na most i, na svu sreću, ugleda kako se zora u voštanom bledilu već sliva na hladni metal topova, sve do maločas milovan sjajem mesečine. Rađa se dan, reče sebi s olakšanjem, a njegova je dužnost bila da umakne danjem svetlu. I poput Vaskrsnika iz Ugarske, trkom prelete palubu kako bi se vratio u krmeni kaštel, ulete sada u već svoju kabinu, zakloni se, zatvori izlaze na galeriju, namesti oružje da mu bude pri ruci, i pohita da zasni kako ne bi video Sunce, krvnika što britvom svojih zraka preseca vene noći. Uznemiren, usni svoj brodolom, i usni ga kao čovek od razuma, koji smatra da i u snovima, i to pre svega u snovima, treba delati tako da rečenice iskite misao, da joj reljefi udahnu život, tajanstvene niti da je načine zgusnutom, razmatranja dubokom, emfaze uzvišenom, aluzije prikrivenom, a tananom promene. Pretpostavljam da je u to doba, i na tim morima, bilo više brodova koji su nestajali u brodolomima no onih što se vraćali u luke; ipak, za onoga kome je prvi put, to je iskustvo zasigurno bilo izvor povratnih košmara koji su nesumnjivo, sled navike dobrog zapažanja, izgledali živopisni poput Strašnoga Suda. Još od prethodne večeri vazduh kao da je oboleo od katara, i činilo se da nebesko oko, bremenito suzama, više ne uspeva da podnese pogled valovitog prostranstva. Priroda je svojim kistom već izbledela liniju horizonta i sada je iscrtavala daljine nerazlučivih predela. Roberto, čija je utroba već proricala blisku nevolju, baca se na ležaj, već uljuljkan dojiljom kiklopa, zaspiva nemirnim snovima o čemu sanja u snu o kojem govori, i prima u naručje kosmopeju čuda. Budi se na bahanaliju grmljavine i na urlike mornara, zatim mu bujica vode otima krevet, doktor Byrd se pojavljuje trčeći i dovikuje mu da se dovuče do mosta i da se čvrsto drži za sve ono što je iole stabilnije od njega. Na mostu pometnja, jauci i tela, kao da su podignuta rukom Božijom i bačena u more. Roberto se na trenutak čvrsto hvata za kontra krmeno jedro (kako sam razumeo), sve dok se ovo nije raspalo, razderano munjama, krst se sve više ugleda na krivu putanju zvezda i Roberto biva kao praćkom izbačen podno glavnog jarbola. Tamo mu jedan mornar dobra srca, koji se bio privezao za jarbol, u nemogućnosti da mu napravi mesta, baca nekakvo uže i dovikuje da se priveže za vrata koja su, izvaljena iz šarki sa kaštela, stigla čak dotle, i bi sreća 16

po Roberta što su vrata, noseći njega parazita, skliznula potom ka ogradi jer se jarbol, u međuvremenu, prelama na pola i jedna lantina se obrušava da bi na dvoje raspolutila glavu njegovog spasitelja. Kroz jedan procep na boku broda Roberto vidi, ili sanja da je video, kiklade senki bremenitih munjama kako promiču lutajući po valovitim poljima, što mi se čini kao preterano ugađanje maniru dragocenog navoda. No, bilo kako bilo, Amarilli se naginje na onu stranu gde se nalazi brodolomnik spreman na brodolom, i Roberto sa svojom daskom leti u ambis nad kojim, padajući, gleda Okean kako se oslobođen propinje poput kakvih vrleti, u bunilu svog pogleda vidi kako izranjaju pale Piramide, sreće vodenu kometu koja izmiče tragom tog vrtloga vlažnih nebesa. I dok svaki propeti talas seva svetlucavom nepostojanošću, ovde se izvija kakva para, tamo, pak, vrtlog vri i zdenac se otvara. Snopovi raspomamljenih meteora kao kontrapunkt su buntovničkom vazduhu rasparanom grmljavinom, nebo je poprište smenjivanja beskrajno dalekih svetlosti i naličja mraka, i Roberto kaže da je video penušave Alpe među skliskim brazdama čija je mehurava pena pretvorena u glasnike, i Cereru procvalu u safirnim odblescima i, na trenutke, obrušavanje zaglušujućih opala, kao da je kćer telurska Proserpina preuzela uzde, prognavši svoju žitorodnu majku. I međ’ zverima što riču, obigravajući oko njega, dok soli srebrolike ključaju uzburkanim dahtanjem, Roberto netom prestaje da se divi predstavi čiji neprimetan sudionik postaje, gubi svest i više ne zna za sebe. Tek će kasnije o tome razmišljati, sanjajući da se, blagodareći milostivoj odluci, il’ vođena instinktom predmeta što pliva, daska prilagođava toj živahnoj žigi, i kao što se beše spustila, sasvim se prirodno i propinje, primirujući se u laganoj sarabandi pošto se u stihiji prirode ruše i pravila svake uglađene sekvence plesova i sve širim parafrazama odnosi je sve dalje od pupka te vrteške, u kojem međutim nestaje, čigra varalica u rukama sinova Eolovih, žalosna Amarilli, kosnika uperenog spram nebesa. I sa njom svaka živa duša u njenoj utrobi, Jevrejin nameran da u Jerusalimu Nebeskom pronađe Jerusalim zemaljski do kojeg nikada neće stići, malteški vitez zauvek razdvojen od ostrva Escondide, doktor Byrd sa svojim privrženicima i napokon, rukom dobrostive prirode otrgnut čarima lekarskog zanata onaj jadni pas beskrajno izranjavljen, o kome uostalom još nisam imao prilike da prozborim jer će Roberto o njemu tek kasnije pisati. Sve u svemu, verujem da su san i oluja načinile Robertovu sanju dovoljno uznemirujućom da je ograniče na vrlo kratko trajanje, čemu je zasigurno sledilo ratoborno bdenje. I zaista, prihvatajući pomisao da je napolju dan, utešen činjenicom da tek tračak svetlosti prodire kroz mutna stakla kaštela, i uzdajući se da u prostor ispod mosta može sići i nekim unutrašnjim stepenicama, on prikupi svu hrabrost, prihvati se 17

oružja i, s drskom strepnjom, pođe da otkrije poreklo onih noćnih zvukova. Bolje reći, ne polazi odmah. Molim za oproštaj, ali Roberto je taj koji u pripovedanju Gospi sebi samom protivreči znak da ne pripoveda potanko o onome što mu se zbilo, već se trudi da pismo sačini poput pripovesti, ili još bolje, poput zabeleški o onome što bi moglo da postane pismo i pripovest, i piše, ne razmišljajući šta će potom izabrati, uobličava, da tako kažem, figure na svojoj šahovskoj tabli, ne odlučujući odmah za koje će se od njih mašiti i kako će ih rasporediti. U jednom pismu kaže da je izašao u nameri da pustolovi ispod palube. Ali u nekom drugom navodi da je, netom probuđen jutarnjom svetlošću, bio zatečen glasanjem nekakvog dalekog hora. Ti zvuci su bez sumnje dolazili sa Ostrva. Roberto isprva pomisli na čopor domorodaca koji se tiskaju u dugačkim kanuima kako bi pristali uz brod, i stegnu fitiljaču, a onda mu se učini da glasanje nije tako ratoborno. Bila je zora, sunce još nije udaralo o prozore: odvuče se do galerije, onjuši miris mora, tek odškrinu prozorski kapak i napregnu se, škiljeći, da sagleda obalu. Na Amarilliju, gde danju nije izlazio na most, Roberto je slušao kako putnici pripovedaju o užarenim zorama, kao da je Sunce nestrpljivo da raspe svoje zrake po svetu, dok je sada, ne suzeći, video pastelne boje: nebo što se penuša od tamnih oblaka tek gdegod biserom iskrzanih, dok se jedna senka, tek bleda naznaka ružičastog, upravo uzdizala iza Ostrva koje je izgledalo kao narisano u zagasito modrom tonu na gruboj hartiji. No, ta gotovo nordijska paleta, beše mu dovoljna da shvati da je onaj profil, što mu se za noći učini jedinstvenim, u stvari oblikovan konturama jednog šumovitog brda koje se završavalo iznenadnom strminom iznad obalnog pojasa prekrivenog drvećem visokih stabala, sve do palmi koje su poput krune resile belu plažu. Polagano, pesak je postajao sve bleštaviji, a duž obale su se, sa obe strane, nazirali kao neki veliki paukovi, balzamovani u trenu dok su se svojim skeletnim udovima praćakali u vodi. Robertu su izdaleka izgledali kao „lutajuće korenje“, ali u tom času, sada već isuviše treperav odblesak peska, natera ga da se povuče. Otkri da, ako pogled do tamo ne dopire, sluh ga, pak, ne može izneveriti i sluhu se prepusti, gotovo sasvim zatvarajući kapak i naćuljenih ušiju osluškujući zvuke koji su dopirali s kopna. Iako naviknut na svitanja u svom brdovitom zavičaju, bi mu jasno da po prvi put u životu zaista sluša poj ptica, a da ih u svakom slučaju nikada u tolikom broju i tako različite nije čuo. 18

Na hiljade su pozdravljale rađanje sunca: učini mu se da između kričanja papagaja, prepoznaje slavuja, kosa, ševu, nebrojeno mnoštvo lasti, pa čak i prodorno oglašavanje cvrčka i zrikavca, pitajući se da li zaista čuje baš te životinje, a ne možda nekakvu njihovu braću iz dalekih krajeva... Ostrvo je bilo daleko, pa ipak, imao je utisak da ti zvuci sobom donose miomir narandžinih cvetova i bosiljka, kao da vazduh u čitavom zalivu beše natopljen mirisima s druge strane, gospodin d’Igby mu je ispričao kako je, za vreme jednog od svojih putovanja, blizinu kopna prepoznao po miomirisnim atomima koji u jednom trenu preleteše iznad njega, nošeni vetrovima... Ali, dok je, tako njušeći, naćuljenih ušiju osluškivao to nevidljivo mnoštvo, kao da s kruništa nekog zamka ili s puškarnice na utvrdi posmatra vojsku koja se, uz glasno dovikivanje, razmešta u luku između podnožja brda, ravnice što se pruža ispred i reke koja štiti zidine, obuze ga osećanje da je već video ono što je slušajući zamišljao i spram te neizmernosti što ga je opsedala, on se oseti opsađenim, i bezmalo se u njemu probudi poriv da nacilja fitiljaču. Nalazio se u Casaleu, i pred njim se protezala španska vojska, s onim bučnim treskanjem kara, zveckanjem oružja, tenorskim glasovima Kastiljanaca, dovikivanjem Napolitanaca, oporim groktanjem landsknehata i, u pozadini, s retkim zvucima trube koji su do njih dopirali zatomljeni, i oslabljenim pucnjima arkebuza, plop, tuf, taa-bum, poput prangija na kakvom svečarskom veselju. Bezmalo da se čitav njegov život odvio između dve opsade, nalik jedna drugoj, uz jedinu razliku što je sada, na spoju tog kruga dvaju raskošnih bljeskova (reka je bila previše široka, a i sama kružna tako da svaki izlazak onemogući ), Roberto iznova proživeo dane u Casaleu.

19

2

O onome što se zbilo u Monferratu Roberto veoma malo govori o šesnaest godina svog života koje su prethodile tom letu 1630. godine. Navodi događaje iz prošlosti samo kada mu se učini da su povezani sa njegovom sadašnjošću na Daphne, te je hroničar njegove samovolјne hronike prinuđen da vreba između redova priče. Ako bi se poveo za njegovim navikama, izgledao bi kao pisac koji u želјi da odgodi čas otkrivanja ubice pruža čitaocu tek škrte nagovesti. I tako, kradem znakove, kao kakva uhoda. Porodica Pozzo di San Patrizio pripadala je staležu sitnoga plemstva i posedovala je prostrano imanje della Griva, na granicama aleksandrijske oblasti (u to doba deo Milanskog vojvodstva, te otud španska teritorija), ali zbog političke geografije ili raspoloženja, smatrali su se vazalima markiza od Monferrata. Otac koji je sa ženom govorio francuski, sa selјacima narečje, a sa strancima italijanski Robertu se obraćao na razne načine, zavisno od toga da li ga je podučavao kakvom mačevalačkom zahvatu, ili ga je vodio u polјa na jahanje, proklinjući ptice koje su mu uništavale letinu. Ostatak vremena dečak je provodio bez prijatelјa, maštareći o dalekim zemlјama dok je s dosadom obilazio vinograde, o lovu sa sokolovima ako bi lovio čiope, o borbama sa zmajem ako bi se igrao s psima, o skrivenom blagu dok bi istraživao odaje njihovog zamka ili dvorca, šta god da beše. Ovo pustolovlјenje u mašti raspalјivali su viteški romani i poeme koje je pronalazio uprašnjavlјene u južnoj kuli. Dakle, neobrazovan nije bio, imao je čak i učitelјa, mada ne za stalno. Jedan karmelićanin, za koga se govorilo da je proputovao čitav Orijent, gde se šaputala je majka, krsteći se kažu, muhamedancem načinio, svraćao je na posed jednom godišnje, sa slugom i četiri male mazge pretrpane knjigama i drugim beležnicama, i tu su mu pru20

žali gostoprimstvo tri meseca. Čemu je podučavao svog učenika, ne znam, ali kada je stigao u Pariz, Roberto se dolično pokazao i, bilo kako bilo, hitro je upijao ono što je čuo. O ovom karmelićaninu zna se samo jedna stvar, i nije slučajno što je Roberto pominje. Jednoga dana, stari Pozzo se bio posekao čisteći mač i, da li zato što je sečivo bilo zarđalo, ili što je povredio onaj osetlјivi deo ruke ili prstiju, tek posekotina mu je zadavala velike muke. Tada je karmelićanin uzeo sečivo, posuo ga nekim prahom koji je držao u jednoj škatulјici i gospar Pozzo se namah zakleo da oseća olakšanje. I zbilјa, sledećeg dana rana je već počela da zacelјuje. Karmelićanin je uživao u sveopštem iznenađenju i reče da mu je tajnu te tvari otkrio jedan Arapin i da je to daleko moćniji medikament od onoga koji spagirični hrišćani nazivaju unguentum armarium. Kada su ga upitali kako to da se prah ne posipa po rani već po sečivu koje je ranu načinilo, odgovorio je da tako dela priroda, a jedna od njenih najvećih sila jeste univerzalna simpatija koja deluje iz dalјine. I ako ste mišlјenja da se u sve ovo teško može poverovati, još je dodao, dovolјno je pomisliti na magnet, odnosno kamen koji ka sebi privlači metalne opilјke, ili na gorostasne planine od gvožđa koje pokrivaju sever naše planete i privlače iglu kompasa. I tako je ovaj unguentum armarium, čvrsto prianjajući uza mač, privlačio one sile gvožđa koje je mač ostavio u rani i koje su sprečavale zaceljenje. Svako biće koje u svojoj, mladosti bude svedok nečeg sličnog, nesumnjivo će time ostati žigosano do kraja života, i ubrzo ćemo videti na koji je način Robertova sudba bila određena njegovom simpatijom spram privlačnih moći prahova i unguentuma. S druge strane, ovo nije najvažniji događaj koji obeležava Robertovo detinjstvo. Ima još jedan, a pravo govoreći to i nije događaj već nešto poput refrena, o kojem je dečak sačuvao, rekao bih, sumnjivo sećanje. Elem, čini se da ga je otac, koji je nesumnjivo bio privržen tom sinu, iako se prema njemu ophodio s onom ćutljivom oštrinom svojstvenom lјudima toga kraja, katkada i to baš u toku prvih pet godina njegova života podizao uvis i ponosno uzvikivao: „Ti si moj prvenac!“ Ništa čudno, zaista, do sasvim malog greha preterivanja, s obzirom da Roberto beše sin jedinac. Ali Roberto je, odrastajući, počeo da se priseća (ili je sebe ubedio da se priseća) kako je prilikom tih izliva očinske radosti, majčino lice izražavalo nešto između nemira i radosti, kao da je bila zadovolјna što otac izgovara te reči, ali slušajući ih stalno iznova, kao da su one u njoj budile neki već davno uspavani nemir. Robertova mašta dugo je obigravala oko prizvuka tog usklika, te je najzad zaklјučio da ga otac nije izgovarao kao očitu tvrdnju već kao neobjavlјenu investituru, naglašavajući ono „ti“ kao da je želeo da kaže: „ti si moj sin prvenac, a ne neko drugi.“ 21

Ne neko drugi ili ne onaj drugi? U Robertovim pismima uvek se pojavlјuje i ponešto o tom Drugom koji ga neprestano opseda, i izgleda da ta ideja beše začeta upravo tada, kada je sebe ubedio (a o čemu je mogao sanjariti dečak izgublјen među kulama prepunim slepih miševa, vinogradima, gušterima i konjima, smeten u opštenju s selјačićima koji mu nisu bili ravnopravni vršnjaci, dečak koji je slušao sve one bakine bajke, a ako ne njih onda bajke svog karmelićanina?) da se tu negde vrzma neki drugi, nepriznati brat koji zasigurno beše zloćude naravi, čim ga je otac tako kaznio. Roberto je isprva bio suviše mali, a onda suviše sramežlјiv da bi se pitao da li mu je taj brat u stvari brat s očeve ili sa majčine strane (u oba slučaja na jednog od roditelјa bi nesumnjivo pala senka onog drevnog i neoprostivog greha): bio je brat, na neki način (možda natprirodan) sigurno je bio kriv za odbacivanje koje ga je snašlo, i stoga je sigurno mrzeo njega, Roberta, očevog milјenika. Senka ovoga brata dušmanina (koga će i pored svega želeti da upozna kako bi ga zavoleo i bio zavolјen) narušavala je njegove dečačke snove; kasnije, u mladosti, prelistavao je u biblioteci stare knjige ne bi li našao skriven neki portret, šta li, neki župnikov spis, ispovest koja će sve razotkriti. Vrzmao se po potkrovlјima otvarajući stare škrinje krcate odećom njegovih predaka, divio se zarđalim kolajnama ili mavarskom bodežu, i zastajkivao kako bi koleblјivim prstima opipao košulјice od mekog platna koje su nesumnjivo obavijale telašce kakvog čeda, ali ko će znati pre koliko godina ili vekova. Malo-pomalo, tom zalutalom bratu nadenuo je i ime, Ferrante, te je stao da mu pripisuje male nestašluke za koje je bivao nepravično optužen, kao što su krađa kakve poslastice ili neprilično oslobađanje psa s lanca. Ferrante je, u prednosti zbog svog izopštenja, delao iza njegovih leđa, a on se zaklanjao iza Ferrantea. Štaviše, navika da okrivlјuje nepostojećeg brata za ono što on, Roberto, nikako nije bio učinio, postepeno je prerasla u lošu naviku da ga tereti i za ono što je Roberto zaista bio učinio i zbog čega se kajao. Roberto nije nipošto drugima govorio neistinu: prihvatajući kaznu za sopstvena nedela u tišini, očiju punih suza, njemu je polazilo za rukom da sebe ubedi u svoju nevinost, pa čak i da se oseća žrtvom nekog tiranskog čina. Jedared, na primer, u nameri da isproba teslu koju je kovač upravo bio doneo, a delimično iz osvete zbog ni sâm ne znam kakve nepravde koja mu beše naneta, Roberto je posekao stabaoce neke voćke koju je otac nedavno bio posadio, uzdajući se neizmerno u nastupajuća godišnja doba. Kada je shvatio težinu svoje ludosti, Roberto je odmah zamislio strašne posledice, prodaju Turcima, u najbolјem slučaju, koji će ga baciti da do kraja života vesla na njihovim galijama, i 22

kovao je planove kako da pobegne i da okonča svoj život kao razbojnik u brdima. Pokušavajući da smisli opravdanje, ubedio je sebe, po kratkom postupku, da je drvo bez sumnje posekao Ferrante. Međutim, otkrivši zločin, otac okupi sve dečake sa poseda i reče da bi za krivca, ako misli da izbegne njegovom slepom besu, bilo najbolјe da prizna. Roberta preplavi osećanje samilosne velikodušnosti: ako okrivi Ferrantea, jadničak će sigurno ponovo biti odbačen, nesrećnik je, na kraju krajeva, činio loše stvari kako bi njima zatrpao prazninu zaboravlјenog siročeta, uvređen predstavom svojih roditelјa koji su nekog drugog zatrpavali nežnostima... Iskoraknuo je i, drhteći od straha i ponosa, rekao da ne želi da neko drugi bude okrivlјen umesto njega. Nјegova tvrdnja, mada to i nije bila, prihvaćena je kao priznanje. Sučući brkove i pogledavajući prema majci, otac je rekao, uz povremeno značajno nakašlјavanje, da je zločin svakako veoma ozbilјan, a kazna neizbežna, no ne može a da ne uvaži što mladi „gospodar della Griva“ poštuje tradiciju porodice, takvo vladanje priliči jednom plemiću, makar mu bilo samo osam leta. Zatim je presudio da negde oko sredine avgusta Roberto neće ići u posetu rođacima iz San Salvatorea, što je bez sumnje bila i te kako nemilosrdna kazna (u San Salvatoreu živi Quirino, vincilir koji je znao da popne Roberta na jednu smokvu vrtoglave visine), no zasigurno daleko manje od Sultanovih galija. Nama se ova priča čini krajnje jednostavna: otac je ponosan što ima potomka koji ne laže, gleda majku jedva prikrivajući svoje zadovolјstvo, kazna je blaga, tek da sačuva obraz. Roberto je, međutim, još dugo raspredao oko ovog zbitija i na kraju došao do zaklјučka da su otac i majka svakako naslutili da je krivac, zapravo, Ferrante, zahvalno uvažili bratski podvig sina milјenika i odahnuli što neće morati da razgolite porodičnu tajnu. Može biti da sam ja taj koji raspreda na osnovu tek šturih nagovesti, no stvar je u tome što će ovo prisustvo odsutnog brata imati svoju težinu u našoj pripovesti. Tragove ove dečije igre srešćemo i u ponašanju odraslog Roberta ili barem onog Roberta kakvog srećemo na Daphne, u tako grdnoj nevolјi koja bi, istini za volјu, svakog onespokojila. Bilo kako bilo, udalјujem se; moramo još utvrditi kako je Roberto stigao na opsadu Casalea. A ovde treba pustiti mašti na volјu i zamisliti kako je to moglo da teče. U Grivu vesti nisu uvek stizale na vreme, no znalo se već dve godine da smena naslednika u Mantovanskom vojvodstvu uzrokuje silne nevolje Monferratu, i opsadu su već mnogi slutili. Ukratko ovo je pripovest koju je neko drugi već ispričao, mada daleko nepotpuniju od moje decembra 1627. godine umire vojvoda Vincenzo II od Manto23

ve, i oko samrtničke postelјe ovoga raskalašnika koji ne beše kadar začeti sinove, sabralo se kolo veselo od četiri pretendenta, njihovih poverenika i zaštitnika. Pobedu odnosi markiz od Saint-Charmonta kome polazi za rukom da, između dva hropca, ubedi Vincenza kako nasledstvo dužno pripada jednom rođaku po francuskoj lozi, Karlu od Gonzage, Neverskom vojvodi. Između dva hropca, stari Vincenzo nalaže ili samo pušta da se Never navrat-nanos oženi njegovom nećakom Mariom Gonzaga, i ispušta dušu, ostavlјajući mu vojvodstvo. Priča teče dalje, Never je Francuz, a vojvodstvo koje dobija u nasledstvo uklјučivalo je i markizat od Monferrata sa glavnim gradom Casaleom, najznačajnijom utvrdom severne Italije. Sa svojim položajem između Milanskog vojvodstva pod upravom Španaca i Savojskih poseda, Monferrato je omogućavao kontrolu gornjeg toka reke Po, prelaza između Alpa i juga, puta između Milana i Genove, a pri tom se poput jastučka uglavio između Francuske i Španije od kojih ni jedna nije mogla imati poverenja u onaj drugi jastučak, Savojsko vojvodstvo, gde je Carlo Emanuele I igrao igru za koju bi bilo previše blago reći da je dvostruka. Ako bi Monferrato dopao Neveru, to bi bilo kao da ga je dobio sâm Richelieu; te je stoga bilo očevidno da je Španija više volela da dopadne nekom drugom, recimo vojvodi od Guastalla. A da ne govorimo o tome da je kakvo takvo pravo na nasleđe imao i vojvoda od Savoje. Kako je, međutim, testament postojao, i za naslednika imenovan Never, ostalim pretendentima nije preostalo ništa drugo no da se nadaju da Car Svetog Rimskog Carstva, nemačke narodnosti, čiji je zapravo vojvoda od Mantove bio formalno vlastelin, neće ratifikovati nasleđivanje. Međutim, Španci su bili nestrplјivi i, u očekivanju da Car donese odluku, Casale je jednom već bio pod opsadom Gonzala od Córdobe a sada se, po drugi put, našao pod opsadom moćne vojske Španaca i carskih vojnika, kojom je zapovedao Spinola. Francuski se garnizon spremao da pruži otpor, u očekivanju da im u pomoć pritekne francuska vojska, još uvek zaokuplјena poslovima na severu, te ni Bog Sveti nije znao da li će uspeti da stigne na vreme. Stvari su, manje ili više, tako stajale kada je negde sredinom aprila stari Pozzo pred zamkom okupio najmlađe od svojih poslužnika i najsposobnije od svojih selјaka, razdelio sve oružje koje je imao na posedu, pozvao Roberta, i svima se obratio ovim rečima, koje je zasigurno sročio tokom prethodne noći: „Počujte lјudi. Ova naša zemlјa della Griva vazda je plaćala danak Markizu od Monferrata, koji još malo pa je kao Vojvoda od Mantove, što postade gospodin Never, i onaj ko mi kaže kako taj Never nije ni iz Mantove ni iz Monferrata dobiće nogom u tur, jer vi ste obične neznalice i vaške koje se u sve ovo ama baš ič ne ra24

zumeju, te vam je stoga bolјe da gubice držite zatvorene i prepustite sve vašem gospodaru jer on barem zna šta je čast. Al’ budući da vi za čast marite koliko i za lanjski sneg, treba da znate da, ako carska vojska uđe u Casale, oni nisu nimalo nežni, odoše vaši vinogradi u propast, a vaše žene, bolјe da i ne spominjem. Zato idemo da branimo Casale. Ja nikoga ne teram. Ako li, pak, ima onih prepredenjaka tresigaća koji ne misle ovako neka se odmah jave da ih obesim o onaj hrast.“ Niko od prisutnih, u to nema sumnje, još uvek nije mogao videti Callotove gravire s grozdovima njima slične čelјadi koja visi s različitih hrastova; ipak, u vazduhu je moralo biti nečega, jer svi uvis podigoše ko muškete, ko sulice, ko močuge s privezanim kosirom na vrhu, i povikaše uglas živeo Casale dole carska vojska. Složno kao jedan. „Sine moj“, reče gospar Pozzo Robertu, dok su jezdili brdima sa svojom malom vojskom koja je za njima išla peške, „taj Never ne vredi koliko ni pišlјiva boba, a kad mu je predao vojvodstvo, Vincenzu osim stojka nije radio ni mozak, koji mu doduše ni pre toga nije radio. Al’ predao ga je njemu, ne onoj ćuli od Guastalle, a porodica Pozzo je još od onih dobrih starih vremena vazal zakonskih gospodara Monferrata. Prema tome, idemo u Casale, i, ako je tako pisano, neka nas i pobiju jer, Boga ti polјubim, ne može to tako, uz nekoga si dok je sve lepo, a onda mu okreneš leđa kad se nađe do guše u govnima. No, ako nas ne ubiju, još bolјe, stoga otvori četvore oči.“ Putešestvije ovih dobrovolјaca od granice aleksandrijskih poseda pa do Casalea, bilo je bez svake sumnje najduže u istoriji. Stari Pozzo je premišlјao, i to na sebi svojstven način: „Ja poznajem Špance“, govorio je, „to su lјudi koji sebi vole da ugode. Dakle, upraviće prema Casaleu ravnicom na jugu, onuda lakše prolaze kare, topovi i ostale rabote. Te ako mi, pre no što prođemo Mirabello, zavijemo put zalaska sunca i držimo se brdskoga puta, utrošićemo dan ili dva više, no tako ćemo izbeći mrske susrete i stići pre njih.“ Na nesreću, Spinola je imao daleko zamršeniju predstavu o tome kako se priprema opsada i, dok je na jugoistoku od Casalea već bio otpočeo zauzimanje Valenze i Occimiana, ima nekoliko nedelјa kako je zapadno od grada poslao vojvodu od Lerma, Ottavia Sforzu i grofa od Gemburga, sa oko sedam hilјada pešaka, da pokušaju odmah da zauzmu utvrde Rosignano, Pontestura i San Giorgio kako bi presekli svaki mogući pokušaj pomoći francuske vojske, dok je guverner Aleksandrije, don Geronimo Augustin, sa još pet hilјada lјudi, obuhvatnim manevrom prelazio reku Po sa severa ka jugu. I svi su se oni rasporedili duž puta za koji je gospar Pozzo čvrsto verovao da je uveliko pust. A onda kada je naš plemeniti gospodar saznao za sve to od selјaka koje su uz put sretali, nije mogao poći drugim putem jer sada je već bilo više carske vojske na istoku nego na zapadu. 25

Pozzo jednostavno reče: „Mi se ne vraćamo. Ja poznajem ove krajeve bolјe no oni, i provući ćemo se poput kuna belica.“ To je, naravno, značilo da ih u izobilјu čekaju što pregibi što zavoji. U tolikom izobilјu da su čak susreli francuze iz Pontesture, koji su se u međuvremenu predali i kojima je, pod uslovom da se ne vraćaju u Casale, dopušteno da se spuste do Finalea odakle će morem moći da stignu do Francuske. Ovi sa della Grive naleteli su na njih u blizini Otteglie, umalo da jedni na druge otvore vatru, misleći, svaki za sebe, da imaju posla s neprijatelјem, i Pozzo saznade od njihovog zapovednika da je, kao jedan od uslova predaje, dogovoreno da žito iz Pontesture bude prodato Špancima, a ovi će novac poslati Kazaležanima. „Španci su prava gospoda, sinko moj“, reče Pozzo, „prava je milina boriti se protiv njih. Na svu sreću, nismo više u dobu sukoba Karla Velikog i Mavara kada su svi ratovi vođeni po načelu ubij da ne bi bio ubijen. Ovo su ratovi između hrišćana, sto mu đavola! Nego, oni su sada zauzeti oko Rosignana, mi ćemo im proći iza leđa, provući ćemo se između Rosignana i Pontesture, i za tri dana eto nas u Casaleu.“ Izrekavši ove reči krajem aprila, gospar Pozzo sa svojima stiže nadomak Casalea 24. maja. Beše to predivno putešestvije, barem u Robertovom sećanju, vazda su se sklanjali s puteva i kozijih staza i presecali preko polјa; ne mari, govorio je gospar Pozzo, kad je rat ionako sve ode do đavola, te ako letinu ne uništimo mi, uništiće je oni. Preživljavali su tako što su gozbovali po vinogradima, voćnjacima i kokošinjcima: ne mari, govorio je gospar Pozzo, ova zemlјa pripada Monferratu i mora da nahrani svoje branioce. Jednom seljaku iz Mombella, koji se pobunio, udelio je trideset batina, uz objašnjenje da ukoliko nema discipline ratove dobija druga strana. Roberto je počeo da gleda na rat kao na kakav predivan doživlјaj; do njega su dopirala umirujuća kazivanja putnika namernika, kao ono o francuskom vitezu, ranjenom i zaroblјenom u San Giorgiu, koji je jadikovao što mu je neki vojnik ukrao jedan portret, veoma drag njegovom srcu; kada je to čuo, vojvoda od Lerma naredio je da mu se portret vrati, zacelio mu je rane, a onda ga na konju vratio u Casale. S druge strane, pak, mada je u spiralnim zavojima skretao s puta što je dovolјno da se izgubi svaki osećaj orijentacije, starom Pozzu je nekako pošlo za rukom da njegova družina od rata i ratovanja još uvek ne vidi ništa. I dogodi se, dakle, da jednog lepog dana, s velikim olakšanjem, mada izgarajući od nestrplјenja poput onih koji se vesele dugo iščekivanom slavlјu, s ćuvika jednog brega, ugledaju kako podno njihovih nogu i pred njihovim očima leži grad, zagrađen na severu, s njihove leve strane, širokom trakom Poa, koji je upravo tu, ispred zamka, bio ispresecan dvema dugim adicama prekosred reke, i pruža se, sužavajući se, ka jugu gde završava zvezdastim zidinama citadele. Iznutra živa26

han, s tornjevima i zvonicima, Casale se izvana činio zaista neosvojivim, onako nakostrešen kao što beše, s nazublјenim bedemima, i nalikovao je kakvom strašnom zmaju, poput onih koje viđamo u knjigama. Beše to uistinu predivan prizor. Svuda oko grada, vojnici u raznobojnom ruhu dovlačili su opsadne sprave između grupica šatri nagizdanih barjacima i konjanika s bujnim perjanicama. Povremeno bi se, iznenada, među zelenim šumama ili žutim polјima, izvio po koji isprekidani blјesak koji je vređao oči, to su se vitezovi u srebrnim oklopima poigravali suncem, i nije se znalo s koje strane dolaze, a možda su baš hotimice kaskali u krug kako bi se prikazali. Predivan svima, ovaj se prizor ne omili gospar Pozzu, koji reče: „Ljudi, ovoga smo puta zaista nagrabusili.“ Potom odbrusi Robertu koji je zapitkivao otkud to, ćušnuvši ga šakom po glavi: „Ne budali, ovi su carski vojnici, da ne misliš možda da su Kazaležani tako brojni i da se šetkaju izvan zidina grada. Kazaležani i Francuzi su unutra i slažu denjkove od slame i tresu im se gaće jer ih nema ni dve hiljade, dok ovih dole, ispod nas, ima najmanje sto hilјada, baci pogled i na ona brda preko puta.“ Preterao je, Spinolina vojska brojala je tek osamnaest hilјada pešaka i šest hilјada konjanika, no i to je bilo dovolјno, pa i suviše. „Šta nam je sada činiti, oče moj?“ upita Roberto. „Šta nam je činiti“, reče otac, „paziti dobro gde su luterani, i tuda ne ići: in primis, ni sâm đavo ih ne razume kad govore, in secundis, prvo te ubiju, a onda te pitaju ko si. Pažljivo gledajte koji bi mogli biti Španci: i sami ste već čuli da su oni lјudi sa kojima se da dogovoriti. I to Španci visokog roda. U ovakvim slučajevima najvažnije je vospitanje.“ Spaziše prolaz duž jednog logora s obeležjima njihovih veliko hrišćanskih veličanstava, gde je blistalo više oklopa no igde drugde, i siđoše, Bogu se preporučujući. U toj zbrci lako se moglo dogoditi da dobar deo svog puta prevale između neprijateljskih redova, jer su u to vreme uniformu nosili samo pojedini odabrani odredi kao što su musketari, a što se ostalih tiče, nikada nije bilo jasno ko je sa čije strane. Ostalo im je da pregaze još samo jedan mali komad ničije zemlje, kad se, iznenada, nameriše na predstražu, a jedan oficir ih zaustavi i uljudno zapita ko su i kuda idu, dok je iza njegovih leđa stajala spremna manipula vojnika. „Gospodine“, reče gospar Pozzo, „učinite nam milost i pustite nas da prođemo, stvar leži u tome da moramo doći do naših položaja kako bismo vas, potom, odatle gađali.“ Oficir skide šešir, pokloni se i pozdravi, pri tom umalo da svu prašinu na dva metra pred sobom ne počisti, i reče: „Señor, no es menor gloria vencer al enemigo con la cortesia en la paz que con las armas en la guerra.“ A onda, na pravilnom italijanskom: „Prođite, gospodine, ako samo jedna četvrtina naših lјudi 27

bude imala samo polovinu vaše hrabrosti, pobedićemo. Neka mi nebo usliši želju i pruži zadovolјstvo da vas ponovo sretnem na bojnom polju, i čast da vas ubijem.“ „Gavrani ti oči izeli te vragovi u guši zaigrali“, promrmlja gospar Pozzo kroz zube, što je na jeziku njegovog kraja i dan danas česta izreka kojom se poželi, manje-više, da sabesednik prvo ostane bez vida, a odmah zatim da padne žrtvom gušobolje. No, prizivajući u pomoć sve svoje lingvističke izvore i svoju retoričku veštinu, reče: „Yo también!“ Pozdravi šeširom, podbode konja, mada ne baš onako kako je dramatičnost trenutka iziskivala, jer je morao svojima dati na vremenu kako bi ga stigli peške, i upravi se zidinama. „Reci šta hoćeš, al’ su zaista uglađeni“, kazaće okrenut sinu, i sreća njegova što je okrenuo glavu: izbeže hicima iz arkebuza ispaljenim sa bedema. „Ne tirez pas, conichons, on est des amis, Nevers, Nevers!“ povika dižući ruke, a onda će Robertu: „Vidiš, ovi su bez trunke poštovanja. I nisu tek puste reči, ali bolji su Španci.“ Uđoše u grad. Neko je, nesumnjivo, o ovom dolasku odmah izvestio zapovednika garnizona, gospodina di Toirasa, još odavna druga po oružju staroga Pozza. Snažni zagrlјaji, i prvi obilazak bedema. „Dragi moj prijatelјu“, govorio je Toiras, „u registrima Pariza stoji da ja raspolažem sa četiri pešadijska puka, svaki od po deset četa, što čini deset hilјada pešaka. Međutim, gospodin la Grange ima samo pet stotina lјudi, Monchat dve stotine pedeset, a sve zajedno mogu računati na hilјadu sedam stotina lјudi u pešadiji. Dalјe, imam šest četa lake konjice, sve ukupno četiri stotine lјudi, mada valјano opremlјenih. Kardinal zna da imam manje ljudstva no što je potrebno, ali tvrdi da ih je tri hiljade osam stotina. Ja mu pišem, nudeći mu dokaze protiv takve tvrdnje, no Nјegova Eminencija gradi se da ne razume. Morao sam da regrutujem jedan puk Italijana, manje ili više, Korzikanaca i Monferraćana, međutim, ako dopuštate, oni su rđavi vojnici, i zamislite da sam čak bio prinuđen da oficirima naredim da sačine posebnu četu od svojih poslužnika. Vaši lјudi pridružiće se italijanskom puku, pod zapovedništvom kapetana Bassianija, inače vrsnog vojnika. S njima ćemo poslati i mladog de la Grive kako bi u svom prvom okršaju slušao ipak naređenja na maternjem jeziku. Što se vas tiče, dragi moj prijatelјu, vi ćete u društvo jedne šačice hrabrih plemića koji su se okupili po svojoj volji, kao i vi, i koji su pod mojim zapovedništvom. Vi poznajete ovaj kraj, te me možete dobro svetovati.“ Jean de Saint-Bonnet, gospodin di Toiras, beše visok, crnomanjast, plavih očiju, u punoj snazi svojih četrdeset pet leta, naprasit, ali velikodušan i spreman na pomirenja, okositog ponašanja, ali sve u svemu prijazan, čak i s vojnicima. Istakao se kao branilac ostrva Ré u 28

ratu protiv Engleza, ali čini se da kod Richeliea i na dvoru nije bio previše omiljen. Među njegovim prijatelјima šuškalo se o jednom razgovoru sa kancelarem Mafillacom, koji mu je prezrivo kazao kako bi se u Francuskoj moglo naći dve hilјade plemića kadrih da podjednako valјano obave posao oko ostrva Ré, našta je ovaj odgovorio kako bi se moglo naći četiri hilјade kadrih da rukuju pečatom bolјe od Marillaca. Nјegovi oficiri su mu pripisivali još jednu oštroumnu dosetku (koju drugi, međutim, stavlјaju u usta nekom škotskom kapetanu): na jednom ratnom većanju u Rochelleu, otac Giuseppe, inače glasovita siva eminencija, umišlјen da se razume u strategiju, stavio je prst na kartu rekavši „prelazimo ovde“, a Toiras se hladnokrvno usprotivio: „Prečasni oče, vaš prst, nažalost, nije most.“ „Tako stoje stvari, chêr ami,“ nastavlјao je Toiras, hodajući nasipom i pokazujući krajolik. „Pozornica je veličanstvena, a glumci najbolјi što postoje u oba carstva i mnogobrojnim sinjorijama: za protivnika imamo i jedan firentinski puk, pod zapovedništvom jednog Medicija. Mi se možemo pouzdati u Casale, mislim na grad: zamak, odakle nadgledamo deo prema reci, dobra je utvrda, zaštićena povećim jarkom, a na zidinama smo pripremili zemlјani nasip koji će omogućiti braniocima da se bore kako priliči. Citadela ima šezdeset topova i utvrđenja bez greške. Neka mesta su slaba, no ja sam ih ojačao polumesecima i baterijama. Sve ovo pogodno je za pružanje otpora pri čeonom napadu, ali Spinola nije početnik: pogledajte ono komešanje tamo dole, upravo rade na potkopima i kada budu stigli dovde, ispod zidina, biće kao da smo im otvorili kapije. Da bi se zaustavili radovi potrebno je izaći na otvoreno polje, a mi smo slabiji. I čim neprijatelj bude privukao bliže svoje topove, počeće da bombarduje grad, a onda u igru već ulazi raspoloženje žitelјa Casalea, u koje se ne uzdam previše. S druge strane, razumem ih: više im je stalo do spasavanja sopstvenog grada nego do nekog gospodina Nevera, a pri tom još uvek nisu uvereni da vredi dati život za francuske lјilјane. Moraćemo da se potrudimo da shvate da bi pod Savojcima ili Špancima izgubili svoja prava i da Casale više ne bi bio prestonica, već bi postao obična tvrđava poput Suse, da je vojvoda od Savoje gotov da ga proda i za šaku škuda. Sve ostalo se smišlјa po potrebi, inače to ne bi bila prava italijanska komedija. Juče sam sa četiri stotine lјudi izašao u pravcu Frassineta gde se koncentrisala carska vojska, i ovi su se povukli. Međutim, dok sam ja bio zabavlјen tamo dole, Napolitanci su se smestili na onom brdu, upravo sa suprotne strane. Naredio sam da ga artilјerija gađa nekoliko sati i verujem da sam napravio pravi pokolј, pa ipak, nisu se povukli. Kome je pripao taj dan? Zaklinjem se Našim Gospodom da ne znam, a ne zna ni Spinola. Međutim, znam šta ćemo činiti sutra. Vidite li one kućerke u ravnici? Kad bismo mogli da ih kontrolišemo, držali bismo na nišanu većinu neprijatelјskih postava. Jedna mi 29

je uhoda kazala da su napuštene i to je dobar razlog da sumnjamo da se neko tamo krije dragi moj mladiću, gospodine Roberto, odagnajte taj prezir sa svog lica i zapamtite, teorema broj jedan, da dobar zapovednik dobija bitku ako dobro iskoristi uhode i, teorema broj dva, da jednoj uhodi, budući da je izdajnik, veoma malo treba da izda onoga ko ga plaća samo da bi izdao svoje. U svakom slučaju, sutra će pešadija krenuti da zauzme one kuće. Umesto da mi trupe trule unutar zidina, bolјe da ih izložim vatri, što je odlična vežba. Ne trupkajte, gospodine Roberto, vaš dan još nije došao: no prekosutra će Bassianijev puk morati da pređe Po. Vidite li one zidove dole? Oni su deo tvrđavice koju smo počeli da gradimo pre no što su se ovi pojavili. Moji se oficiri ne slažu, ali ja smatram da bi bilo dobro da je zauzmemo pre nego što padne šaka carskim vojnicima. Moramo ih, u stvari, držati na nišanu u ravnici, kako bismo ih ometali i usporili gradnju potkopa. Sve u svemu, biće slave za svakoga. Za sada, pođimo na večeru. Opsada je tek na početku i zaliha nam još uvek ne nedostaje. Miševe ćemo jesti kasnije.“

30

3

Veliki Saraj Čudestva Sačuvati glavu u opsadi Casalea, gde na kraju ipak nije morao da jede miševe, da bi se potom obreo na Daphne gde će miševi po svoj prilici pojesti njega... Razmišlјajući sa zebnjom o tom čudovišnom kontrastu, Roberto napokon odluči da istraži mesta odakle su prethodne večeri do njega doprli oni nepoznati zvukovi. Rešio je da se spusti s pramčanog kaštela znajući da bi, ako je sve bilo kao na Amarilliju, morao da naiđe na oko tuce topova raspoređenih sa obe strane i na slamarice i viseće mreže za mornare. Iz kabine s kormilom ušao je u prostoriju niže nje, presečenu rudom kormila koje se njihalo uz laki škriput, odakle je mogao odmah da izađe kroz vrata koja su vodila u potpalublјe. Ali, bezmalo želјan da se zbliži s tim mračnim dubinama pre nego što se suoči sa svojim neznanim neprijatelјem, kroz jedan otvor s poklopnim vratima spustio se još niže, u prostoriju gde se obično drže dodatne količine zaliha. Umesto toga zatekao je ležajeve za dvanaest osoba, raspoređene tako da zauzimaju što manje prostora. Znači, najveći deo posade spavao je ovde dole, kao da je ostatak prostora bio namenjen čemu drugom. Ležajevi su bili besprekorno uredni. Dakle, ukoliko je zaraza i postojala, čim bi neko umro, preživeli bi ih brižlјivo nameštali ne bi li pokazali ostalima kako se ništa nije dogodilo... Ali, na kraju krajeva, ko je rekao da su mornari mrtvi, i to svi? I evo, pomisao na ovakvu mogućnost još jednom mu nije donela utehu: kuga, koja kosi čitavu posadu, prirodna je pojava, a prema izvesnim teolozima katkad i proviđenje; ali događaj koji je istu tu posadu nagnao da beži, ostavlјajući brod u ovako neprirodnom redu, mogao je biti uzrok daleko veće brige. Možda je odgovor ležao u potpalublјu, trebalo je prikupiti hrabrost. Roberto se vratio gore i otvorio vrata koja su vodila u ono strašno mesto. 31

Veoma domišlјato, potpalublјe je bilo pretvoreno u pravi crkveni brod, u koji je kroz rešetke dopirala svetlost sada već poodmaklog dana i padala ukoso, ukrštajući se sa svetlošću koja se prikradala kroz topnice, upijajući u sebe ćilibarski odsjaj topova. Roberto isprva nije video ništa drugo do sunčane sablјe u kojima se jasno rojilo bezbroj sićušnih čestica i čim ih je spazio, nije mogao a da se ne seti (i koliko se samo, ne bi li začudio svoju Gospu, rasplinjava u tom poigravanju sa svojim učenim spomenima, umesto da se jednostavno izrazi) onih reči Kanonika iz Dignea, kojima ga je podsticao da posmatra slapove svetlosti koji su se raspršivali u senovitoj tmini jedne katedrale, noseći u sebi čitavo mnoštvo životonosnih monada, semena, nerastvorivih priroda, kaplјica muškog tamjana koje su štrcale same od sebe, eskadrona praiskonskih atoma u vatrama sukoba, bitaka, okršaja, između bezbrojnih susreta i razdvajanja očigledan dokaz o sastavu ovog našeg univerzuma, sačinjenog ni od čega drugog doli od prvobitnih čestica što klјučaju u praznini. Netom posle toga, gotovo kao potvrda da svemir nije ništa drugo do ishod tog plesa atoma, učini mu se da se obreo u nekom vrtu i postade mu jasno da su, u času kada je sišao dole, na njega pokulјale bujice mirisa, daleko snažnijih od onih koji su pre toga dolazili s obale. Pravi vrt, sama gradina pod senicom: to je ono što je nestala čelјad s Daphne stvorila u ovom prostoru, ne bi li u domovinu donela cveće i bilјke s dalekih ostrva koja su istraživali, omogućavajući da im sunce, vetrovi i kiše pomognu da prežive. A kako je, potom, lađa uspela da mesecima sačuva taj divlјi plen, kako ga prva oluja nije otrovala posolicom, Roberto nije znao da kaže, no sama činjenica da je sva ta priroda još uvek u životu, nesumnjivo je potvrđivala da je kao i živež i ovaj tovar bio ne tako davno ukrcan. Cveće, grmovi, tanušna stabla behu dopremlјeni zajedno sa korenjem i grumenjem zemlјe i smešteni u košare i sanduke, sklepane na brzinu. Ali većina posuda već je bila trula, zemlјa se rasula, stvarajući među bilјkama sloj vlažne crnice u kojoj su već puštale koren položnice nekoliko bilјaka, i sve je sličilo kakvom Edenu koji se rađa iz samih dasaka Daphne. Svetlost sunca ne beše toliko jaka da bi vređala Robertove oči, a opet sasvim dovolјna da rasplamsa boje lišća i rastvori prve cvetove. Robertov pogled pade na dva lista koji mu se isprva učiniše kao rep kakvog račića odakle su poput dragulјa pupili beli cvetovi, a zatim pređe na još jedan nežno zeleni list na kome se, iz busena čičimaka boje slonovače, rađalo nešto nalik cvetu. Talas odurnog smrada privuče mu pogled ka jednom žutom uvetu u koje kao da je neko stavio tanušni klip kukuruza, dok su se sa strane spuštali gusti venčići porcelanskih školјki, blistavo belih s ružičastim vrškom, a iz jednog drugog 32

grozda visulјili su izvrnuti zvončići ili trubice, šireći mekani miomir mahovine. Spazi jedan cvet boje limuna, čiju će nepostojanost otkriti tokom narednih dana, jer će se kajsijom zaodevati poslepodne, a zagasito-crvenom u smiraj dana, i one druge, šafranjaste u središtu, koji su se prelivali u blistavoj lјilјan-belini. Otkri neke hrapave plodove koje se ne bi ni usudio da dodirne, da onaj jedan, koji beše pao na zemlјu i raspukao se od zrelosti, nije otkrio svoje zrnovito srce. Odvaži se da proba i druge i o njima je sudio više jezikom kojim se govori no onim kojim se kuša, budući da za jedan od njih kaže da je kao vreća meda, mana zasužnjena u hladovitom plodištu svoga debla, dragulј od smaragda ispunjen sićušnim rubinima. Sve u svemu, čitajući između redova, usudio bih se reći da je otkrio nešto veoma slično plodu smokve. Nijedan od tih cvetova ili plodova ne beše mu poznat, svaki je izgledao kao da je rođen u mašti nekog slikara koji je poželeo da prekrši sve zakone prirode ne bi li izmislio uverlјive neverovatnosti, razdorne naslade i slasne izmišlјotine: kao ona krunica prekrivena beličastim dlačicama, što se raspukla u ćubicu od lјubičastog perja, ili ne, ona izbledela jaglika koja je izbacila svoj besramni visulјak, ili ona krinka što pokriva neko lice zasneženo kozijim bradicama. Ko li je mogao da smisli ovaj grm čije je lišće s jedne strane mrko zeleno s goropadnim crvenkasto žutim uresima, a s druge, pak, plameno, opervaženo nešto bleđim, kao grašak zelenim listićima, mesnatim i izvijenim u obliku lepezaste školјke, te u njima još uvek počivaju kaplјice poslednje kiše? Opijen ovim mestom Roberto se nije upitao odakle su došle te kaplјice kiše zasužnjene u krilu listova, budući da barem poslednja tri dana sigurno nije kišilo. Čaropojni mirisi omamiše ga da svakojaku čaroliju prihvati kao prirodnu. Izgledalo mu je prirodno što neki gnjecav i klonuli plod vonja na prevreli sir, i što se iz utrobe onoga što sliči zagasito ljubičastom naru, s rupom u dnu, kada ga protrese, oglasi poneko skakutavo seme, kao da to nije cvet, već kakva dečija igračka, i nije u čudu zastao ni pred jednim cvetom u obliku šilјka, čvrstog i zaoblјenog dna. Roberto nikada nije video žalosnu palmu, kao da je vrba, a stajala je ispred njega, sa šapastim višestrukim korenjem na kojem se ugnezdilo deblo, uzdižući se iz jednog usamlјenog žbuna, dok se brsje ove žalosnice u žalosti rođene prelamalo iznureno svojim bujnim cvetanjem; Roberto još nikada nije video ni onaj žbun što olistava širokim i sočnim listovima, ukrućenim središnjom žilom koja kao da je od železa, gotovim da posluže kao tanjiri i podnosi, dok je tu pored raslo još listova što su nalikovali podatnim kašikama. Ne znajući da li se obreo u kakvoj mehaničkoj šumi ili u zemalјskom raju skrivenom u utrobi zemlјe, Roberto se vrteo po tom Edenu koji ga je uznosio do mirisnih bunila. 33

Kasnije, kada o svemu ovome bude pripovedao svojoj Gospi, govoriće o jednostavnim pomamama, hirovima vrtova, o lisnatim Protejima, kedrovima (kedrovima?) pomahnitalim od blagorodnih besova... Ili će je oživeti kao kakvu plutajuću spilјu bogatu varlјivim samohodima gde su, opasani strašno izuvijanim konopcima, iskrsavali gorlјivi krstovnici, bezbožne mladice varvarske šume... Pisaće o opijumu za čula, o rondi trulih elemenata koja ga je, nasrćući u nečistim ekstraktima, dovela na rub pomračenja uma. To što mu se pričinilo da je čuo glasanje pernatih duša iz ove šume cveća i bilјaka, najpre je pripisao pesmi koja je do njega dopirala sa ostrva: ali ga namah podiđoše žmarci kada mu tik ispred nosa prolete slepi miš, a odmah zatim morade da se skloni pred sokolom koji se ustremio na svoj plen, obarajući ga jednim udarcem klјuna. Pošto je ušao u potpalublјe, praćen sve vreme dalekom pesmom ptica sa Ostrva i uveren da njihovo glasanje i dalje dopire do njega kroz otvore na kilјu, Roberto je te zvuke sada čuo iz neposredne blizine. Nisu mogli dolaziti sa obale: dakle, neke su druge ptice, i ne tako daleke, pevale s one strane bilјaka, prema pramcu, u pravcu ostave odakle je prethodne noći čuo neke šumove. Nastavlјajući dalje, učini mu se da se gradina završava podno nekog visokog debla koje je probijalo gornji most, zatim mu postade jasno da je stigao, manje ili više, do sredine broda gde glavni jarbol prolazi sve do samoga dna broda. Ali, sad su se već priroda i umetnost do te mere isprepletali da možemo mirne duše opravdati zatečenost našeg heroja. I još nešto, upravo u tom trenutku njegove nozdrve počele su da slute nekakvu mešavinu mirisa, plesnivu zemlјu i životinjski smrad, kao da se iz bašte postepeno prelazilo u tor. I zašavši iza debla glavnog jarbola, prema pramcu, ugleda veliko ptičije carstvo. Nije znao kako drugačije da nazove taj skup krletki od trske, s uglavlјenim debelim granama umesto prečki, nastanjenih pernatim letačima, koji su se upinjali da prepoznaju zoru od čije su svetlosti tek milostinju uživali, i da šarenim glasanjima odgovore na poziv svojih istovetnika koji su, slobodni, pevali na Ostrvu. Spuštene na pod ili obešene o rešetku mosta, krletke su poput stalaktita i stalagmita ispunjavale taj drugi deo broda, tvoreći još jednu pećinu čudesa u kojoj su ptice svojim razmahanim krilima njihale krletke i ove su se ukrštale sa sunčevim zracima od kojih je, pak, vazduh treperio od boja, poput vejavice iskričavih duga. Ukoliko dotada nikada nije čuo kako zaista pevaju ptice, Roberto takođe nije mogao kazati ni da ih je ikada video, barem ne u ovako raznolikom ruhu, toliko raznolikom da se namah zapita je li ono prirodno ili ih je, pak, ruka nekog umetnika oslikala i nakitila za kakvu 34

pantomimu, ili za prikaz tobožnje vojske na paradi, gde je svaki pešak i svaki konjanik zavijen u sopstveni barjak. Ovaj preneraženi i zbunjeni Adam nije znao kako da nazove sve te životinjke, osim imenima ptica sa svoje hemisfere; eno čaplјe, govorio je za sebe, ždrala, prepelice... Ali, to je bilo kao da guskom naziva labuda. Gle, ovde, prelati raskošnih kardinalskih repova i klјunova poput kotlića, širili su svoja krila boje trave, nadimajući purpurasto grlo i otkrivajući azurne grudi, i psalmodijali poput lјudi, a tamo, raznolike eskadrile nadmetale su se na velikom viteškom turniru, jurišajući na ulegnute svodove što su okruživali njihovu arenu, između golubijih munja i crvenih i žutih fijuka, poput bojnih zastavica koje neki barjaktar baca i onda hvata u letu. Mrgodni konjanici dugih nemirnih nogu sred odveć skučenog prostora, srdito su njištali kra-kra-kra, pokatkad se klimajući na samo jednoj nozi i gledajući nepoverlјivo oko sebe, dok su im na pruženim glavicama drhturile paperjaste ćubice. Sam, u krletki sačinjenoj po njegovoj meri, jedan gordi kapetan, nebeskoplavog plašta, u koporanu rumenom poput oka, oglašavao se gugutanjem kakvog goluba. U jednoj malenoj krletki pored njega, tri sićušna pešaka odmarala su se na podu, budući bez krila, skakutavi klupčići blatnjave vune, mišijeg lišca urešenog brkovima u korenu dugačkog povijenog klјuna s nozdrvicama kojima su majušne nakaze njuškale, čupkajući crviće na koje su usput nailazili... U jednoj krletki što se uvijala poput creva, mala roda mrkvastih nogu, akvamarinskih grudi, crnih krila i jorgovanskog klјuna, kretala se kolebljivo dok je za njom gacalo, u savršenom redu, nekoliko mladih i, došavši na kraj te svoje staze, zagrakta srdito, isprva rešena da sruši ono za šta je verovala da je splet vitica, no potom se smiruje i menja pravac svoga puta, sa porodom koji više nije znao treba li da ide ispred ili iza nje. Roberto je bio rastrzan između ushićenja zbog ovog otkrića, sažalјenja prema tim zatočenicima, želјe da otvori krletke i da gleda kako ti poklisari jedne vazdušne vojske zauzimaju njegovu katedralu, ne bi li ih izbavio iz opsade kojom ih je Daphne, i sama pod opsadom njihovih istovetnika tamo napolјu, ovako zatočila. Pomisli da su gladni, i primeti da u krletkama imaju samo mrvice od hrane i da su posude i čančići za vodu, prazni. No, ukraj krletki otkri akove zrnevlјa i komadića sušene ribe, što su ih pripremili oni koji su nameravali da čitav ulov dopreme do Evrope, jer brodovi nikada ne plove ovim morima nasuprotnog juga, a da dvorovima i akademijama ne donesu svedočenja o njihovim svetovima. Idući dalјe, naiđe na jedan daskama ograđen prostor sa dvanaestak čeprkavih životinja, koje uvrsti u pernatu živinu, iako ih s takvim perjem kod svoje kuće ne beše video. I one su izgledale kao da su gladne, 35

no kokoške su snele (i slavile to zbitije kao uostalom i sve njihove drúge širom sveta) šest jaja. Roberto odmah uze jedno, probuši ga vrhom bodeža, i ispi kao što je činio kada je bio dete. Potom ona preostala stavi u nedra, a da bi se odužio majkama, i plodonosnim očevima koji su namrgođeno pilјili u njega, tresući resama, podeli vodu i hranu; i tako od kaveza do kaveza, pitajući se kakvo je to proviđenje učinilo da stigne na Daphne baš kada su životinje na rubu opstanka. I zaista, prošle su već dve noći otkako je on stigao na brod i neko je sasvim sigurno opslužio ptice možda samo dan pre njegovog dolaska. Osećao se kao gost, da, koji sa zakašnjenjem stiže na gozbu, ali baš u času kada je i poslednji gost otišao, a trpeza još uvek nije bila pospremlјena. Uostalom, reče za sebe, nepobitno je da je ovde do pre izvesnog vremena neko bivstvovao i da ga sada više nema. A da li je to bilo samo dan ili deset dana pre moga dolaska, ni u čemu ne menja moju sudbu, možda je samo čini još većom rugalicom: da sam se nasukao samo dan ranije mogao sam da se pridružim mornarima sa Daphne, kudgod da su otišli. A možda i nije tako, mogao sam da umrem sa njima, ako su pomrli. Uzdahnu (barem nije imao posla s pacovima) i zaklјuči da je na raspolaganju imao i kokoš. Zamisli se ponovo nad svojom namerom da oslobodi dvonošce plemenitije pasmine i priznade sebi da bi i oni, ako njegovo izgnanstvo bude potrajalo, mogli da postanu jestivi. Bili su lepi, u duginim bojama, i oni hidalgosi ispred Casalea, pomisli, pa ipak smo na njih pucali, a da je opsada potrajala, čak bismo ih i jeli. Onaj ko je vojevao u tridesetogodišnjem ratu (to kažem ja, no onaj ko je tada živeo nije ga tako zvao, i možda nije ni shvatao da je to u stvari jedan neprekidni dugački rat u kojem je, pokatkad, neko potpisivao mir) naučio je da bude srca kamenoga.

36

4

Osvedočena Tvrđava Zašto Roberto vaskrsava uspomene na Casale da bi opisao svoje prve dane na brodu? Naravno, sličnosti ima, oba puta našao se pod opsadom, ali od čoveka njegovog životnog iskustva, ponadali bismo se čemu bolјem. Uostalom, kod sličnosti bi morale da ga očaravaju razlike, bogate razrađenim antitezama: u Casale beše ušao po svom izboru, da ne bi ušli neki drugi, a na Daphne je bio bačen i samo je čeznuo da odatle ode. No pre bih rekao da se, živeći u svom kralјevstvu senki, vraćao jednom iskustvu nabijenom grčevitim okršajima proživlјenim pod okrilјem sunčevih zraka, tako da mu blistavo rumeni dani opsade, koje mu je sećanje darivalo, behu nadoknada za ovo senovito tumaranje. A možda to nije sve. U prvom delu svog života Roberto je imao samo dva perioda tokom kojih je shvatao ponešto od ovoga sveta i načina kako da u njemu boravi, mislim na onih nekoliko meseci opsade i one poslednje godine u Parizu: sada je prolazio kroz treće doba svog oblikovanja, možda poslednje, po čijem će se završetku zrelost poklopiti sa rastakanjem, te se trudio da odgonetne njegovu tajnu poruku, posmatrajući prošlost kao figuru sadašnjosti. U početku, priča o Casaleu svodila se samo na niz ispada. Roberto je pripovedao Gospi, praveći kaleidoskop, kao da kaže da je, nemoćan kakav beše da savlada hridinu njenu od devičanskoga snega, koju pohodiše ali ne rastopiše plameni jezici dva njegova sunca, ipak moćan bio da se odupre onima što pod opsadu staviše njegovu citadelu Monferratsku. Narednog jutra po dolasku onih sa della Grive, Toiras je poslao nekoliko oficira, s karabinkama o ramenu, da osmotre šta to Napolitanci podižu na brdu koje su osvojili prethodnog dana. Oficiri su prišli suviše blizu, usledilo je puškaranje i jedan mladi zamenik kapetana iz 37

puka Pompadour bì ubijen. Nјegovi drugovi su ga doneli unutar zidina grada i Roberto je prvi put u svom životu video leš ubijenog čoveka. Toiras je odlučio da izvrši zauzimanje kuća koje je pominjao prethodnog dana. Sa utvrde se moglo jasno pratiti napredovanje deset musketara koji su se u jednom trenutku podelili u nameri da opkole prvu kuću. Sa zidina stadoše da gruvaju topovi, đulad prolete tik iznad njihovih glava i raznese krov kuće: poput kakvog roja insekata, iz kuće izlete nekolicina Španaca i dade se u beg. Musketari ih pustiše da pobegnu, zauzeše kuću, napraviše barikade i otvoriše vatru prema brdu kako bi ometali protivnike. Ovu su operaciju bezuslovno morali ponoviti i sa preostalim kućama: sada se i sa utvrde moglo videti da su Napolitanci otpočeli sa kopanjem šanaca, razmeštajući po rubu pletere od granja i šančane koševe. Ali ovi nisu išli uokolo brda već su napredovali prema ravnici. Roberto shvati da se upravo na taj način započinje gradnja potkopa. Kad jednom stignu do zidina, napuniće ih, pri samom kraju, buradima baruta. Treba nastojati da se radovi na potkopima neprestano ometaju kako ne bi dospeli do one tačke kada mogu da nastave pod zemlјom, u protivnom neprijatelј bi tada kopao u zaklonu. U tome beše čitava igra, sprečiti gradnju potkopa, izlazeći izvan tvrđave i na otvoreno, i kopati kontra-potkope sve dok im vojska ne pristigne u pomoć i sve dok traju zalihe hrane i municije. Kada postanete žrtva opsade, nema vam druge: jedino da ometate protivnike i čekate. Narednog jutra, kako je i obećano, na red dođe tvrđavica. Robertu zapade da sa svojom fitilјačom bude postavlјen usred jedne nedisciplinovane skupine lјudi koja u Lùu, u Cuccaru ili u Odalengu nije imala odveć volјe da radi, i mučalјivih Korzikanaca, potrpanih u čamce kako bi prešli preko Poa, nakon što su se dve čete Francuza već bile domogle druge obale. Toiras je sa svojim pratiocima osmatrao sa desne obale, i stari Pozzo mahnu sinu u znak pozdrava, dajući mu najpre znak rukom kao da mu govori „samo napred“, a potom prinoseći kažiprst ka jagodici, s porukom „otvori četvore oči“. Tri čete se utaboriše ukraj tvrđavice. Građevina ne beše još završena, a jedan njen deo već je bio pretvoren u ruševinu. Družina provede dan zatrpavajući proboje u zidinama, no tvrđavica je bila dobro zaštićena jarkom gde su, s druge strane, postavili straže. Spustila se noć, a nebo je bilo tako svetlo da su stražari dremuckali, ni sami oficiri nisu predviđali mogući napad. Kad se najedared začu zviždanje kuršuma i odnekud iskrsnu španska konjica. Roberto, koga je kapetan Bassiani postavio iza nekakvih bala od slame što su ispunjavale jedan srušeni deo kamene ograde, ne imade vremena da shvati šta se događa: iza svakog konjanika sedeo je po 38

jedan musketar i, tek što su se približili jarku, konji stadoše da jure ukrug duž njega dok su musketari pucali obarajući ono malo stražara, da bi onda, jedan za drugim, poskakali sa konjskih sapi, kotrljajući se po zemlji, sve do jarka. I dok su se konjanici rasporedili u polukrug ispred glavne kapije, žestokom vatrom primoravajući branioce da se povuku u zaklon, musketari su, netaknuti, osvajali one slabije branjene kapije i proboje u zidinama. Italijanska četa, koja beše na straži, pobacala je oružje i onda se u strahu razbežala kud koji, zbog čega će je još dugo posle toga svi prezirati i ružiti, međutim, ni francuske čete nisu umele da smisle ništa bolјe. Od početka napada pa do juriša na zidine prošlo je tek nekoliko minuta, i ljudstvo, zatečeno napadačima koji već behu unutar zidina, ne imade vremena da se lati oružja. Koristeći ovo iznenađenje, neprijatelj se prepustio pokolju garnizona, i dok su jedni bili uposleni da kose branioce koji su još uvek bili na nogama, drugi su se, toliko ih je bilo, već bacali na pljačkanje leševa. Nakon što je pucao na musketare, dok je ponovo, s mukom, nabijao pušku, ramena utrnulog od trzaja cevi, Roberto biva zatečen novim jurišem konjanika i kopita jednog od konja koji mu je preleteo iznad glave povrh proboja, zakopavaju ga pod ruševinama barikade. Beše to prava sreća: zaštićen porušenim balama slame, izbegao je onom prvom i smrtonosnom naletu i sada je, provirujući ispod svog plasta, s užasom gledao kako neprijatelji dokrajčuju ranjene, odsecaju prste kako bi odneli prsten, čitavu ruku zbog jedne grivne. Nameran da ispravi tešku sramotu svojih lјudi koji su bežali, kapetan Bassiani se i dalјe junački borio, no ipak biva opkoljen, te primoran da se preda. S druge strane reke primetiše da je situacija opasna i pukovnik la Grange, koji je netom pre toga obilazio tvrđavicu i sada se vraćao u Casale, pokuša da pritrči u pomoć braniocima, ali ga njegovi oficiri u tome sprečiše, savetujući mu da umesto toga zatraži pojačanje iz grada. S desne obale krenu još čamaca dok je Toiras, najednom razbuđen, stizao u galopu. Nije im trebalo mnogo da shvate da su Francuzi razbijeni i još su jedino mogli da paljbom pokrivaju one koji su umakli pokolju i tako im pomognu da se dokopaju reke. U tom metežu padao je u oči stari Pozzo koji je topotao tamo i nazad između glavnog štaba i mesta gde su pristajali čamci, tražeći Roberta među preživelima. Kada se uverio da nema više nijednog čamca koji dolazi iz tog pravca, ispusti jedno „Oh, sveca mu!“ A onda, kao čovek koji poznaje sve hirove reke, i nazivajući tikvanima sve one koji do tada veslaše svom snagom, izabra mesto ispred jednog od ostrvaca i, podbadajući svoga konja, natera ga da uđe u vode. Gazeći preko pličine, dokopa se druge obale, pri čemu konj nije ni morao da pliva, i poput kakvog luđaka pojuri prema tvrđavici, sa isukanim mačem. 39

Jedna grupa neprijatelјskih musketara pođe mu u susret, dok je nebo već bledelo, ne shvatajući ko je taj usamljeni vitez: usamljeni vitez pregazi preko njih, pokosivši sigurnim udarcima mača najmanje petoricu, nalete na dva konjanika, prope konja na zadnje noge, sagnu se na stranu kako bi izbegao udarac, a onda se iznenada uspravi, kružno zamahujući sečivom kroz vazduh: prvi protivnik se sruči na sedlo, s crevima koja su mu curila niz čizme, dok se konj nadade u trk, drugi ostade razrogačenih očiju, tražeći prstima uvo koje mu je, držeći se na obrazu, visilo ispod brade. Pozzo stiže podno utvrde i napadači, zauzeti pljačkanjem poslednjih begunaca ubijenih s leđa, ne mogaše shvatiti odakle se stvorio. Uđe iza ograde, dozivajući sina na sav glas, smaknu još četiri duše dok se razmahivao poput vrteške, ubadajući mačem na sve četiri strane sveta; izranjajući ispod slame, Roberto ga ugleda izdaleka, i pre no oca, prepozna Pagnuflija, očevog konja sa kojim se godinama igrao. Namesti dva prsta u usta i ispusti zvižduk koji je životinja dobro poznavala i, gle, zaista, već se propinjao naćulјenih ušiju, vukući oca prema proboju. Pozzo ugleda Roberta i viknu: „Zar se tu stoji? Penji se, bezumniče!“ I dok se Roberto smeštao iza sedla, hvatajući se ocu oko pasa, reče: „Prokletstvo, tebe vala nikada nema tamo gde bi trebalo da budeš.“ Zatim se, podbadajući Pagnuflija, dade u galop prema reci. U tom trenu neki od pljačkaša shvatiše da je onaj čovek na onom mestu u stvari na pogrešnom mestu, i stadoše da upiru prstima u njega, urlajući. Jedan oficir sa ulublјenim oklopom, u pratnji tri vojnika, pokuša da mu preseče put. Pozzo ga spazi, htede da ga zaobiđe, a onda povuče uzde i uskliknu: „A onda kažu sudbina!“ Roberto pogleda preda se i shvati da je to onaj Španac koji ih je pre dva dana pustio da prođu. I ovaj je prepoznao svoj plen i približavao se zacaklјenih očiju, isukanog mača. Stari Pozzo hitro prebaci mač u levu ruku, izvuče pištolj iz pojasa i ispruži ruku, i go tako munjevito da zateče Španca koji mu se, ponesen žestinom, već našao na nišanu. Ali ne opali odmah. Dade sebi vremena da kaže: „Oprostite na pištolju, ali ako vi nosite oklop, ja ću s punim pravom...“ Pritisnu okidač i pokosi ga jednim metkom u usta. Vojnici, pak, videvši da im pade vođa, zaždiše u beg, a Pozzo odloži pištolj, i reče: „Bolјe da pođemo pre nego što izgube strpljenje... Điha, Pagnufli!“ U velikom oblaku prašine projuriše preko zaravni, a u mahnitim plјuskovima pregaziše reku, dok je neko izdaleka još uvek praznio oružje za njihovim leđima. Stigoše na desnu obalu dočekani plјeskanjem. Toiras reče: „ Trés bien fait, mon cher ami“, a onda Robertu: „La Grive, danas su svi pobegli i samo ste vi ostali. Dobra loza vrsno vino daje. Nije vam mesto u onom društvu strašljivaca. Prelazite pod moju komandu.“ 40

Roberto zahvali i, sišavši s konja, pruži ocu ruku da i njemu zahvali. Pozzo je odsutno stisnu, govoreći: „Žao mi je zbog onog španskog gospodina, beše valjan čovek. Šta ćeš, rat ti je pogana rabota. S druge strane, upamti dobro, sine moj: valjan, svakako, al’ ako se ustremi na tebe ne bi li te smakao, on je taj koji greši. Nije li tako?“ Vratiše se u grad i Roberto je čuo kako otac i dalјe mrmlja sebi u bradu: „Ja ga, bogme, nisam svećom tražio...“

41

5

Lavirint Sveta Izgleda da Roberto oživljava uspomenu na ovaj događaj, uhvaćen u trenutku sinovlјe tuge, maštareći o onim srećnim vremenima kada je jedan brižni lik mogao da ga izbavi iz haosa opsade, ali ne može da se otrgne sećanju na ono što se dogodilo posle. I nisam siguran da je to tek slučajno sećanje. Već sam rekao da mi se čini da Roberto suočava ta daleka zbitija sa svojim iskustvom na Daphne kao da pokušava da pronađe nekakvu vezu, razloge, znamenje sudbine. Sada bih, pak, rekao da mu povratak danima u Casaleu služi, na brodu, da pronađe one faze kada je, kao sasvim mlad, polako pronicao u saznanje da se svet kreće čudovitim stazama neimarskim. Što znači da bi, s jedne strane, ovo bivstvovanje između neba i mora mogao doživeti kao najprirodniji nastavak ona njegova tri petoleća lutanja i tumaranja po jednoj zemlji sazdanoj od račvastih prečica; a s druge se, verujem, upinjao da upravo kroz oživljavanje čitave priče o svojim mukama pronađe utehu zbog svog sadašnjeg stanja, kao da ga je brodolom vratio u onaj zemaljski raj koji beše upoznao na della Grive i od kojeg se potom udaljio, stupivši unutar zidina opsednutog grada. Roberto sada više nije morao da se trebi od vašiju u taboru za vojnike, već u Toirasovoj blagovaonici, zajedno sa plemićima koji su stigli iz Pariza, i slušao je hvalisanja, sećanja na prethodne vojne, besede isprazne i blistave. U ovim je kazivanjima još prve večeri pronašao valjane razloge da poveruje kako opsada Casalea nije baš onakav poduhvat za kakav se, po svom mišljenju, spremao. Došao je da oživi svoje viteške snove podgrevane poemama koje je čitao na la Grivi: dobro poreklo i, napokon, mač za pojasem, za njega su bili znak da postaje paladin koji daje svoj život na jednu jedinu 42

reč svoga kralja, ili za spas kakve dame. Odmah po dolasku, sveti redovi kojima se pridružio prikazaše mu se kao gomile bezvoljnih selјaka, spremnih da daju petama vetra već pri prvom okršaju. Sada mu je dozvoljen pristup jednom skupu junaka koji ga primiše kao sebi ravnog. Međutim, on je znao da je njegovo junaštvo posledica nesporazuma, a nije pobegao jer se bio uplašio daleko više od samih begunaca. A što je najgore, dok su se prisutni, nakon što se gospodin de Toiras udaljio, zabavljali do zore i slobodno pleli svoje priče, počinjao je da shvata da sama opsada nije ništa drugo do poglavlje jedne istorije bez smisla. Dakle, Don Vincenzo od Mantove je umro, ostavivši vojvodstvo Neveru, no dovolјno bi bilo da je neko drugi bio poslednji koga je video, i čitava ova priča poprimila bi sasvim drugačiji tok. Na primer, Carlo Emanuele je, takođe, preko jedne nećake (ženili su se svi međusobno) polagao izvesna prava na Monferrato i odavno je želeo da uzapti taj markizat koji je bio poput kakvog trna u bedru njegovog vojvodstva, u koje se zario sve do nekoliko desetina milјa nadomak Torina. I tako, čim je Never proglašen naslednikom, Gonzalo od Córdobe je, koristeći se ambicijama savojskog vojvode kako bi osujetio ambicije Francuza, predložio da se ujedini sa Špancima ne bi li zajedničkim snagama zauzeli Monferrato, a onda ga podelili na pola. Car, koji je već imao i previše nevolja sa ostatkom Evrope, nije dao svoj pristanak za napad, ali se nije ni izjasnio protiv Nevera. Gonzalo i Carlo Emanuele prekinuli su to oklevanje i jedan od njih dvojice otpočeo je sa zauzimanjem Albe, Trina i Moncalva. Dobar, svakako, ali ne i glup, car je stavio Mantovu pod sekvestar, dajući je na upravu jednom carskom povereniku. Ova mera čekanja trebalo je da važi za sve pretendente, ali Richelieu je protumačio da je to upereno protiv Francuske. Ili mu je odgovaralo da tako protumači, no nije preduzimao ništa jer je još uvek držao pod opsadom protestante iz La Rochellea. Španija je blagonaklono gledala na ovaj pokolј nad šačicom jeretika, ali je dopustila da Gonzalo to iskoristi i sa osam hilјada lјudi stavi pod opsadu Casale, u kome za odbranu ne beše više od dvesta vojnika. To je bila prva opsada Casalea. Međutim, budući da car po svoj prilici nije imao nameru da popusti, Carlo Emanuele je nanjušio šta ga čeka pa je, šurujući i dalјe sa Špancima, već uspostavio tajne kontakte sa Richelieom. U međuvremenu, La Rochelle je pao, Richelieu je dobio pohvale sa dvora iz Madrida zbog te divne pobede koju je odnela vera, zablagodario, ponovo sakupio svoje trupe i februara ‘29 godine, s Lujem XIII na čelu, preveo ih preko Monginevra i utaborio ispred Suse. Carlo Emanuele je uvideo da sedeći na dve stolice može da izgubi ne samo Monferrato već i Susu, i pokušavajući da proda ono što su mu upravo uzimali ponudio Susu u zamenu za jedan francuski grad. 43

Jedan Robertov soìhlebnīk prisećao se šaljivim tonom čitave ove zgode. Richelieu je, posve zajedljivo, izvoleo upitati vojvodu da li bi radije Orleans ili Poitiers, dok se u međuvremenu jedan francuski oficir pojavio u garnizonu Suse i molio konak za kralјa Francuske. Savojski zapovednik, čovek šaljivoga duha, odgovorio je da će njegova preuzvišenost vojvoda verovatno biti presrećan da ponudi gostoprimstvo njegovoj visosti; no budući da je njegova visost stigla u tako velikom društvu, moli za dopuštenje da prethodno obavesti njegovu preuzvišenost. Poskakujući na snegu, maršal Bassompierre se, ništa manje elegantno, duboko nakloni pred svojim kraljem i, obaveštavajući ga da su violine na sceni i maškare pred vratima, zamoli za dozvolu da otpočne feštu. Richelieu je služio misu u taboru, francuska pešadija izvršila je napad i Susa je bila osvojena. Pošto su stvari tako stajale, Carlo Emanuele je rešio da mu je Louis XIII najmiliji gost, otišao je da mu poželi dobrodošlicu i od njega samo zatražio da ne gubi vreme u Casaleu, jer se on za to već pobrinuo, i da mu, namesto toga, pomogne da zauzme Genovu. Bi ljubazno zamoljen da ne trabunja i u ruku mu gurnuše jedno lepo guščije pero da potpiše mirovni dogovor u kojem prepušta Francuzima da u Piemontu čine što im je volja: kao napojnicu ostavili su mu Trino i naložili vojvodi od Mantove da mu plaća godišnji danak za Monferrato: „I tako je Never“, kazivao je ovaj soìhlebnīk, „da bi imao svoje, morao da plaća najam onome ko ga nikada nije posedovao!“ „Vala je i platio“, smejao se drugi, „tikvan!“ „Never je uvek plaćao za svoje ludosti“, rekao je jedan opat, koji je Robertu predstavlјen kao Toirasov ispovednik. „Never je ludi sluga Božiji koji umišlјa da je San Bernardo. Uvek je mislio samo na to kako da ponovo ujedini hrišćanske kneževe poradi novog krstaškog rata. U današnje doba hrišćani ubijaju jedni druge, zamislite da se još brinu i o nevernicima. Gospodo iz Casalea, ukoliko od ovog ljupkog grada ostane ma i jedan kamen, očekujte da vas vaš novi gospodar sve pozove u pohod na Jerusalim!“ Opat se smeškao, očigledno zabavlјen, gladeći svoje plave, brižlјivo negovane brkove, i Roberto pomisli: eto, jutros zamalo da život ostavim zbog jednog ludaka, koga su proglasili ludakom zato što sanja, kao što sam i ja sanjao, o onim vremenima lepe Melisende i Gubavog Kralјa. Ni naredni događaji nisu pomogli Robertu da se raspetlja iz zamršenih niti ove priče. Nakon izdaje Carla Emanuela, Gonzalo od Córdobe shvata da je izgubio bitku, priznaje dogovor iz Suse i prebacuje svojih osam hilјada lјudi u Milansko vojvodstvo. Jedan francuski garnizon smešta se u Casale, a drugi u Susu, ostatak vojske Luja XIII ponovo prelazi Alpe, nameran da se obračuna s poslednjim hugenotima u Linguadocu i u dolini Rodana. 44

Ipak, niko od tih plemića nije nameravao da poštuje dogovor, a soìhlebnīci su o tome kazivali kao o najprirodnijoj stvari na svetu, štaviše, neki su čak i odobravali, dodajući „la Raison d’Estat, ah, la Raison d’Estat“. Zarad tih državnih razloga, Olivaresu počinje da biva jasno da se silno obrukao Roberto je razumeo da on beše nešto poput španskog Richeliea, ali ne tako drag Fortuni te mučki uklanja Gonzala, na njegovo mesto postavlja Ambrogia Spinolu i počinje da širi glasine kako je uvreda naneta Španiji u stvari nanela štetu Crkvi. „Prazne priče“, primetio je opat, „Urban VIII je podržao nasledstvo Nevera.“ A Roberto ostade da se pita zašto se sad pominje papa kad se ova zbivanja nikako ne mogu podvesti pod pitanja vere. Za to vreme car se priseća sâm Bog zna kako ga je i koliko pritiskao Olivares da je Mantova još uvek pod upravom njegovog poverenika, i da Never ne može ni da plaća ni da ne plaća za nešto što mu još uvek ne pripada; gubi strplјenje i šalјe dvadeset hilјada lјudi na opsadu grada. Papa međutim, gledajući protestantske najamnike kako krstare i plјačkaju po Italiji, odmah vidi još jednu poharu Rima i raspoređuje trupe duž granice mantovanske oblasti. Spinola, mnogo ambiciozniji i odlučniji od Gonzala, rešava da ponovo opkoli Casale, ali ovoga puta svojski i bez šale. Sve u svemu, zaklјuči Roberto, da bi se izbegli ratovi, nikada ne bi trebalo sklapati mirovne ugovore. Decembra ‘29 godine Francuzi su ponovo prešli Alpe, Carlo Emanuele je, prema dogovorima, morao da ih propusti, ali je ponovio svoje predloge oko Monferrata, tek da bi potvrdio odanost, i zatražio šest hilјada francuskih vojnika za opsadu Genove, što zaista beše njegova opsesija. Richelieu, koji ga je smatrao pravom zmijom, ne reče ni da ni ne. Jedan kapetan, koji se u Casaleu nosio kao da je na dvoru, prisećao se tog prohujalog februarskog dana: „Veliko slavlјe, dragi moji prijatelјi, nedostajali su samo muzikanti iz Kralјevske Palate, no sviralo se u fanfare! U crnoj odori sa zlatnim vezom, s perom na šeširu, dok je oklop blistao u punom sjaju, Nјegova visost je, praćena vojskom, jahala pored Torina.“ Roberto je očekivao da čuje priču o kakvom slavnom podvigu pri opsadi, ali ništa, i to beše samo obično prikazivanje; kralј nije pošao u napad, iznenada je skrenuo prema Pinerolu i zaposeo ga, ili bolјe rečeno, ponovo ga vratio u posed, s obzirom da je pre nekoliko stotina godina to bio francuski grad. Roberto je imao maglovitu predstavu o tome gde se nalazi Pinerolo, i nije razumeo zašto se mora osvojiti taj grad da bi se oslobodio Casale. „Da mi nismo možda pod opsadom u Pinerolu?“ pitao se. Zabrinut ovakvim razvojem događaja, papa šalјe svog poverenika Richelieu da ga posavetuje da grad vrati Savojcima. Družina za stolom stade da se nadglasava u priči o tom izaslaniku, izvesnom Giuliu Mazzariniju: te je Sicilijanac, te rimski plebejac, nikako otežavao je 45

nagađanja opat već rođeni sin nekakvog čočara sumnjivog porekla, kapetan, ne zna se kako, koji je bio u službi pape ali je činio sve kako bi pridobio poverenje Richeliea, koji je njime već bio opčinjen. I trebalo ga je držati na oku, s obzirom da se u ovom trenutku nalazi u Ratisboni, ili se sprema da tamo pođe, a to je đavolјa jazbina, i upravo se tamo odlučuje o sudbini Casalea, a ne ovde, nekakvim potkopima ili protivpotkopima. Za to vreme, budući da je Carlo Emanuele pokušavao da preseče put francuskim trupama, Richelieu je zauzeo i Annecy i Chambery, a Savojci i Francuzi ušli su u okršaj kod Avigliane. U ovoj sporoj igri, carska vojska ugrozila je Francusku, ulazeći u Lorenu, Wallenstein se spremao da pritekne u pomoć Savojcima i, juna meseca, grupa carskih vojnika, prebačenih dereglijama, zauzela je na prepad jedan nasip u Mantovi, celokupna vojska nahrupila je u grad, plјačkala ga sedamdeset sati, ispraznivši kneževu palatu od vrha do dna, dok su luterani iz carske vojske, tek da bi umirili papu, ogulili sve crkve u gradu. Da, upravo oni landsknehti koje je Roberto video, oni koji su pristigli u pomoć Spinoli. Francuska je vojska još uvek bila uposlena na severu i niko nije znao da kaže da li će stići na vreme, pre nego što Casale padne. Ostaje im jedino da se mole Bogu, rekao je opat: „Gospodo moja, veliko je političko umeće znati da se mora pribegavati lјudskim sredstvima kao da ne postoje ona božanska, i božanskim kao da ne postoje lјudska.“ „Uzdajmo se dakle u ona božanska“, uzviknuo je jedan plemić, ali nimalo skrušenim glasom, zamahujući peharom tako da proli vino po opatovoj rizi. „Gospodine, vi ste me uprlјali vinom,“ uzviknu opat, prebledevši što je u to doba bio način da se pokaže negodovanje. „A vi zamislite“, odgovori onaj drugi, „da vam se to desilo za vreme posvećivanja. Obrni-okreni, vino je vino.“ „Gospodine di Saint-Savin“, uzviknuo je opat, ustajući i stavlјajući ruku na mač, „nije vam prvi put da obeščašćujete svoje ime, huleći ime Našega Gospoda! Bolјe bi vam bilo, neka mi Bog oprosti, da ste ostali u Parizu da obeščašćujete dame, kao što je i običaj u vas pironičara!“ „Koješta“, odgovorio je Saint-Savin, očigledno pijan, „mi pironičari provodili smo noći odlazeći damama pod prozore kako bismo im pesme pevali, a vitezovi odvažnog srca, radi da naprave kakvu psinu, pravili su nam društvo. Ali, kad se dama ne bi pokazala na prozoru, znali smo dobro da je uzrok u tome što ne želi da napusti postelju koju joj greje porodični duhovnik.“ Ostali oficiri skočiše i jedva zadržaše opata koji je krenuo da isuče mač. Gospodin di Saint-Savin je omamlјen vinom, govorili su mu, na kraju krajeva, mora se nešto i dopustiti junaku koji se proteklih dana hrabro borio, hajte, iz poštovanja prema onima koji su ne tako davno poginuli. 46

„Neka bude“, zaklјučio je opat, napuštajući salu, „gospodine di Saint-Savin, od vas zahtevam da na kraju ove noći izgovorite jedan De Profundis za one kojih više nema, i smatraću da sam time dobio zadovolјenje.“ Opat je izašao, a Saint-Savin se nagnuo Robertu preko ramena, sedeo je tik pored njega, i rekao: „Ni psi ni barske ptice ne prave toliku galamu kao mi kad iz petnih žila zaurlavamo De Profundis. Čemu tolika zvona i tolike mise da bi se oživeli mrtvi?“ Ispio je pehar nadušak, podignutim prstom upozorio je Roberta, kao da ga podučava ispravnom životu i uzvišenim tajnama naše svete religije: „Gospodine, budite ponosni: danas ste okrznuli skute smrti te se i ubuduće vladajte s istim takovim bestužanstvom, znajući da duša umire s telom. Stoga, u smrt pođite tek kad se budete nauživali života. Mi smo životinje među životinjama, i jedni i drugi sinovi materije, osim što je u nas daleko manje oružja. No, pošto za razliku od životinja znamo da moramo mreti, pripremimo se za to uživajući život što nam je dat slučajem i slučajno. Mudrost nas uči da naše dane trošimo na piće i učtive razgovore, kako i dolikuje plemićima, s prezirom gledajuć’ na strašljive duše. Družino moja, život je dužnik naš! Trulimo ovde u Casaleu, a rođeni smo suviše kasno da bismo uživali u onim vremenima dobrog kralja Anrija, kada si u Luvru mogao sresti pse lutalice, majmune, bezumnike i dvorske lude, kepece i cul-de-jatte, muzikante i pesnike, a Kralјa je to zabavlјalo. Danas, međutim, pohotni jezuiti grme sproću onih koji čitaju Rabelaisa i latinske pesnike, i hteli bi da svi zaredom budemo kreposni, kako bismo potamanili hugenote. Presvetli Bože, rat je lep, ali ja želim da se borim radi vlastitog zadovolјstva, a ne zato što moj protivnik jede meso petkom. Pagani behu daleko mudriji od nas. I oni su imali tri boga, no njihova majka Cibela barem nije tvrdila da ih je sve izrodila, a pri tom ostala devica.“ „Ali, gospodine“, pobuni se Roberto, dok su se ostali smejali. „Ali, gospodine“, odgovori Saint-Savin, „jedna od osnovnih vrlina uglađenog čoveka jeste prezir prema religiji, koja od nas traži da strahujemo od najprirodnije stvari na svetu, a to je smrt, i da mrzimo jedinu lepu stvar koju nam je sudbina dala, a to je život, i da težimo za nebesima gde od večnog blaženstva žive samo planete, koje ne uživaju ni u hvalama ni u kaznama, već u svom večnom kretanju, u naručju praznine. Budite jaki poput mudraca antičke Grčke i gledajte smrti u oči postojano i bez straha. Isus se previše namučio čekajući na nju. Od čega je imao da strahuje, s druge strane, kad bi ionako vaskrsnuo?“ „Dosta je bilo, gospodine di Saint-Savin“, bezmalo mu zapovedi jedan oficir, hvatajući ga za ruku. „Nemojte sablažnjavati našeg mladog prijatelјa koji još ne zna da u Parizu danas bezbožnost predstavlja izuzetan vid bon tona, te bi vas mogao uzeti za ozbiljno. A i vi, 47

gospodine de la Grive, pođite na počinak. Znajte da je naš dobri Bog tako štedar u milosti da će oprostiti čak i gospodinu di Saint-Savinu. Kao što je rekao onaj teolog, moćan je kralј koji sve zbriše, moćnija je žena koja sve dobije, ali je od svega moćnije vino što utapa razum.“ „Polovični navodi, gospodine“, promrmljao je Saint-Savin dok su ga dvojica njegovih drugova vukli napolje, gotovo ga noseći, „ta rečenica pripisuje se Jeziku, koji je dodao: još je, međutim, moćnija istina i ja koji je govorim. I moj jezik, mada ga već s mukom pokrećem, neće ćutati. Mudar čovek ne samo da mora napadati laž oštricom svoga mača već i oštricom svoga jezika. Prijatelјi, kako možete nazivati štedrim u milosti jedno božanstvo koje želi našu večnu nesreću samo da bi utažio svoj trenutni bes? Mi moramo praštati našem bližnjem, a on ne? I trebalo bi da volimo jedno tako surovo biće? Opat me je nazvao pironičarem, ali mi se, pironičari, ako baš hoće, brinemo kako da utešimo žrtve licemerja. Jedared smo ja i moja tri prijatelјa razdelili nekim damama brojanice sa skarednim kolajnama. Kad biste samo znali kako su pobožne od tada postale!“ Izašao je ispraćen smehom čitave brigade, a oficir je dodao: „Ako neće Bog, neka mu barem mi oprostimo na jeziku, budući tako britke oštrice.“ A onda će Robertu: „Neka vam bude prijatelј, i ne protivrečite mu više no što je nužno. Zarad pitanja teologije, on je u Parizu pokosio više Francuza, no što je za sve ove dane moja četa pokosila Španaca. Ne bih voleo da se nađe pored mene dok traje misa, ali bih se smatrao srećnim da se pored mene nađe na bojnom polju.“ Poučen tako prvim sumnjama, Roberto je one druge nesumnjivo upoznao narednog dana. Vratio se u ono krilo zamka, gde je prve dve noći spavao sa svojima iz Monferrata, kako bi uzeo svoju vreću, ali jedva da se snalazio u svim tim kortama i hodnicima. I upravo je pošao jednim od njih, razmišljajući kako je pogrešio put, kad u dnu spazi ogledalo, olovno sivo od prlјavštine, u kojem ugleda sebe. Ali, približavajući se, shvati da taj odraz, doduše, ima njegovo lice, ali nadasve upadlјivo ruho poput onog španskog, dok mu je kosa skuplјena mrežicom. I ne samo to, u jednom trenutku, taj njegov odraz nije više bio pravo ispred njega, već je nestajao postrance. Dakle, to ne beše ogledalo. U stvari, postade mu jasno da je to visoki prozor, prašnjavih stakala, koji je gledao na nekakav spolјni bedem odakle se, stepeništem, silazilo do korte. Prema tome, nije video samoga sebe već nekoga drugog, veoma sličnog njemu, čiji je trag sada izgubio. Prirodno, pomisli odmah na Ferrantea. Ferrante ga je pratio ili je u Casale stigao pre njega, možda je bio u nekoj drugoj četi istoga puka, ili u jednom od francuskih pukova i, dok je on u tvrđavici stavlјao život na kocku, ko zna kakve je sve koristi ovaj izvlačio iz rata. 48

U tom uzrastu Roberto je već počeo da se blagonaklono smeška na svoje dečačke maštarije o Ferranteu, i razmišlјajući o tom odrazu u prozoru, ubrzo zaklјuči da je po svoj prilici video nekoga ko mu je donekle sličio. Želeo je da zaboravi taj događaj. Godinama je prebirao po glavi priču o nevidlјivom bratu, te večeri je poverovao da ga je i video ali, baš tako (reče u sebi, pokušavajući razumom da protivreči srcu), ako je nekoga i video, taj ne beše sablast, a pošto je Ferrante sablast, onaj koga je video nije mogao biti Ferrante. Neki učitelј logike imao bi štošta da prigovori ovom paralogizmu, ali Robertu je, za tu priliku, sasvim dobro poslužio.

49

6

Velika Umetnost Svetlosti i Senke Nakon što je svoje pismo posvetio prvim uspomenama na opsadu, Roberto je u kapetanovoj kabini pronašao nekoliko boca vina iz Španije. Ne možemo mu zameriti što je, pošto je raspalio vatru i zgotovio tiganj jaja sa komadićima sušene ribe, otvorio jednu bocu i sebe počastio kralјevskom večerom za trpezom postavlјenom bezmalo kako i priliči. Ako mu je još dugo valјalo biti brodolomnik, onda se morao pridržavati dobrih običaja i navika. Sećao se kako je u Casaleu, kada su rane i boleštine već primoravale i same oficire da se ponašaju poput brodolomnika, gospodin Toiras zahtevao da se, barem za trpezom, svako priseti onog što je naučio u Parizu: „Doći u čistoj odeći, ne piti posle svakog zalogaja, obrisati najpre brkove i bradu, ne oblizivati prste, ne plјuvati u tanjir, ne useknjivati se u salvetu. Gospodo, mi nismo carska vojska!“ Narednog jutra probudio se na pojanje petla, no još je dugo nakon toga lenčario u postelji. Kada je, sa galerije, ponovo pritvorio prozor, shvatio je da se probudio kasnije no prethodnog dana i da je praskozorje već čililo, ustupajući svoje mesto zori: iza brežuljaka su već pupili ružičnjaci među izdroblјenim oblacima. Pošto će prvi zraci za tili čas obasjati žal i učiniti ga nepodnošljivim oku, Roberto pomisli da pogleda tamo gde sunce još uvek nije zavladalo, i otetura se duž galerije na drugu stranu Daphne, onu što gleda na zapadno kopno. I namah mu se ukaza poput iskrzanog tirkiznog obrisa koji je, u samo nekoliko minuta, već počeo da se deli na dve horizontalne pruge: gusta četka zelenila i bledih palmi kresila se sada podno zagasite trake planina, nad kojima su se uporno nadnosili jogunasti noćni oblaci. No i oni su se, sasvim lagano, još bazaltno crni u središtu, razlistavali po obodu u bledunjavu smesu bele i ružičaste. 50

Kao da se sunce, namesto da po njima udari spreda, snažno upinje da baš iz njihove utrobe izađe, a oni se, pak, mada već svetlom nagrizenih rubova, nadimaju bremeniti sumaglicom, protivni da se razliju nebom kako bi ga načinili vernim ogledalom mora, sad čudesno svetlog, mestimice bleštavog u iskričavim mrlјama, kao da promiču jata riba sa svetiljkama što im iz utrobe sjakte. Ubrzo, međutim, oblaci se podaše čarima svetlosti i oslobodiše svoga bremena, prepuštajući se vrhovima, te su s jedne strane prianjali uz obronke, zgušnjavajući se i taložeći poput vrhnja, paperjasti onde gde kaplju ka nizini, gusto zbijeni u vrhu, gradeći snežnu kupolu, dok su se s druge, pošto se načini ta snežna kupola na vrhu, usamljena ledena lava, rasprskavali u vazduhu u obliku gljiva, poput sladokusnih erupcija u kakvoj zemlji Dembeliji. Možda je ono što je video moglo biti dovolјno da opravda njegov brodolom: ne toliko zbog uživanja što mu je taj kaleidoskop prirode pričinjavao, koliko zbog svetlosti što ju je ova svetlost bacala na reči koje je čuo od Kanonika iz Digna. I zaista, često se otad pitao da možda ne sanja. Ono što mu se upravo dešavalo, obično se ne dešava lјudima ili ga je, u najbolјem slučaju, moglo podsetiti na one romane iz detinjstva: poput snoviđenja behu i brod i stvorenja što ih je na njemu susreo. Od iste tvari od koje su satkane sanje, satkane su i seni što ga već tri dana obavijaju i čak je, hladnog razuma, shvatio da su i one boje kojima se divio u bašti i ptičijem carstvu blјeštale u stvari samo u njegovim začuđenim očima, dok su se u zbilјi prikazivale samo kroz patinu starog leuta koja je pokrivala svaki predmet na brodu, u svetlosti koja je već milovala grede i duge od sazrelog drveta obloženog naslagama ulјa, boja i katrana... Zašto onda ne bi mogao biti san i ovaj veliki teatar nebeskih laža koje, kako je on verovao, upravo vidi na obzorju? Ne, reče Roberto sebi, bol koji ova svetlost nanosi mojim očima kazuje mi da ne sanjam, već da vidim. Moje zenice pate sled pobesnele oluje atoma koji sa obale, kao s kakvog moćnog ratnoga broda, tuku po meni, te viđenje nije ništa drugo do ovaj susret oka s gustim prahom materije koji ga pogađa. Naravno, rekao mu je Kanonik, ne šalјu ti predmeti izdaleka, kako veli Epikur, savršene simulakrume koje otkrivaju i njihovu spolјašnju formu i okultnu prirodu. Do tebe stižu samo znamenja, naznake, kako bi iz njih izvukao onu pretpostavku koju zovemo viđenjem. No sama činjenica da je on nešto ranije različnim tropima imenovao ono što je verovao da vidi, stvarajući u obliku reči ono što mu je to još neuobličeno nešto tek naznačavalo, potvrđivala je da zapravo vidi. I od mnogih izvesnosti zbog čijeg se odsustva tužimo, jedna je ipak prisutna, a to je činjenica da nam se sve stvari 51

prikazuju tako kako se prikazuju, i nemoguće je da nije sušta istina da nam se one prikazuju upravo tako. Te je, stoga, videći i budući siguran da vidi, Roberto imao jednu jedinu izvesnost na koju su čula i razum mogli da računaju, a to je izvesnost da on nešto vidi: i to nešto beše jedina forma bića o kojoj je mogao govoriti, bića koje nije ništa drugo do veliki teatar vidlјivog, skutren u školјci Prostora što nam govori štošta o tom bizarnom veku. On je bio živ, u budnome stanju, a tamo dole, ostrvo ili kontinent šta god da je, bilo je nešto. Šta je to nešto, nije znao da kaže: kao što boje zavise i od predmeta kojem su privržene, svetlosti koja na njih pada, i od oka koje ih posmatra, tako mu se ono daleko kopno činilo stvarnim u tom svom nehajnom i prolaznom spregu svetlosti, vetrova, oblaka, njegovih očiju, zanesenih i ojađenih. Možda će sutradan, ili za nekoliko časova, to kopno biti sasvim drugačije. Ono što je video ne beše samo poruka koju mu je nebo slalo, već plod bliskog prijatelјevanja neba, kopna i položaja (i časa, i dobi, i ugla) odakle je gledao. Svakako, da se brod usidrio duž kakve druge traverze u rombu vetrova, prizor bi dakako bio sasvim drugačiji, ovo sunce, ova zora, ovo more i ovo kopno bili bi neko drugo sunce, neka druga zora, neko more i neko kopno, istovetni, ali izobličeni. Za onim beskonačnim svetovima o kojima je govorio Saint-Savin ne mora da traga samo u bespućima izvan sazvežđa, već u samom središtu ovog prostora u obliku mehura čiji je sada on, golo oko, izvor beskrajnih paralaksi. Dopustićemo da, između tolikih poprečica, Roberto u svojim nagađanjama, bilo o metafizici, bilo o fizici tela, nije kročio ni korak dalјe iza tog znamenja; a i stoga što ćemo videti da se on u to upušta kasnije, i više no što je nužno; ali već sada ga zatičemo gde razmišlјa da, ukoliko može da postoji jedan jedini svet u kojem se pojavlјuju različita ostrva (mnoga u tom trenutku za mnoge roberte koji gledaju sa mnogih brodova raspoređenih na različitim stepenima meridijana), onda u tom jednom jedinom svetu mogu da se pojave i izmešaju mnogi roberti i mnogi ferranti. Možda se onoga dana u zamku, ne primetivši pomakao nekoliko lakata u odnosu na najvišu planinu Ostrva Ferro, i video svet u kojem živi neki drugi Roberto, kome nije suđeno da osvaja tvrđavicu izvan zidina grada, ili koga je spasao neki drugi otac, koji nije usmrtio onog plemenitog Španca. Roberto se naravno priklanjao ovim razmatranjima kako ne bi priznao da je to daleko telo, što se sklapalo i rasklapalo u zamamna preobraženja, za njega postalo anagram jednog drugog tela koje je želeo da poseduje; i budući da mu se ta zemlјa čežnjivo osmehivala, požele da do nje stigne i sa njom se spoji, on, blaženi patulјak na grudima te lјupke div-ptice. 52

Ne verujem, međutim; da ga je na povlačenje u kabinu nagnao stid, već strah od prejake svetlosti i, možda, jedan drugi zov. U stvari, čuo je kokoške kako prijavlјaju novoprispela jaja, i pade mu na pamet da bi za večeru mogao da spremi i jedno pile na ražnju. Ipak, odvoji nešto vremena da kapetanovim makazama dotera brkove, bradu i kosu, još uvek u jadnom stanju od brodoloma. Rešio je da svoj brodolom provodi kao kakav praznik na ladanju, koji mu je nudio nepreglednu svitu praskozorja, svitanja i (sladio se) zalazaka sunca. Siđe, dakle, posle nešto manje od sata otkada su se kokoši oglasile, i odmah uoči da, ako su uopšte i snele jaja (a zasigurno nisu lagale dok su pevale), on ta jaja ne vidi nigde. I ne samo to, sve ptice imale su pred sobom sveže zrnevlјe, uredno razdelјeno, kao da još nisu stigle da po njemu čeprkaju i klјucaju. Spopade ga sumnja i on se vrati u gradinu kako bi tamo otkrio da listovi, kao i prethodnog dana, pa i više nego prethodnog dana, svetlucaju od kristalnih kaplјica rose, da su zvončići puni bistre vode, zemlјa oko korena vlažna, kalјuža još kalјavija: znak, dakle, da je tokom noći neko došao da zalije bilјke. Zanimlјivo je reći, ali njegovo prvo osećanje beše lјubomora: neko je bio gospodar ovog njegovog broda i uskraćivao mu one brige i one plodove na koje je imao puno pravo. Izgubio je svet da bi osvojio napušten brod, a potom shvatio da na njemu živi i neko drugi, sve mu je to zvučalo toliko nepodnošlјivo koliko i bojazan da bi njegova Gospa, nedostižni kraj njegove žudnje, mogla postati plenom nečije tuđe žudnje. A onda ga preplavi daleko razumniji nemir. Kao što svet njegovog detinjstva beše naselјen onim Drugim koji ga je prestizao i pratio, isto tako očigledno je da i Daphne ima svoje potpalubne budžake i skrivene kutke koje on još nije otkrio, i gde živi tajanstveni gost, koji korača onim istim stazama čim se on udalјi, ili samo trenutak pre no što će se on pojaviti. Potrča da se i sâm sakrije, u svoju kabinu, poput afričkog noja, koji veruje da skrivajući glavu briše čitav svet. Na putu do krmenog kaštela prošao je pored vrata odakle su stepenice vodile u utrobu broda: šta li se tek dole krilo kad je pod mostom pronašao pravo malo ostrvo? Da li je dole bilo carstvo Ulјeza? Molim da se uoči kako se prema brodu već sada ponaša kao prema predmetu lјubavi tako da, čim ga otkriva i uviđa da ga hoće, svi oni koji su ga nekada mogli posedovati, postaju uzurpatori. I baš tada, u pismu svojoj Gospi, Roberto priznaje da je u trenu kada ju je ugledao prvi put, a video ju je sledeći upravo nečiji tuđi pogled koji je na njoj počivao, osetio gađenje poput onog što vas prožme kada spazite gusenicu na ruži. 53

Da se čovek prosto nasmeje pred ovim napadom lјubomore zbog neke brodske trupine što čaropojno miri na ribu, dim i izmet, no Roberto je već počeo da se gubi u jednom varlјivom lavirintu gde ga je svako raskršće uvek vodilo ka jednom jedinom liku. Čemerio je i zbog Ostrva koje nema, i zbog broda koji ima oboje nedostižni, jedno zbog svoje dalјine, drugo zbog svoje zagonetke no oboje su tu bili namesto volјene koja mu je izmicala, obasipajući ga obećanjima koja je on samom sebi davao. Jer drugačije ne bih mogao da objasnim ovo pismo u kome se Roberto razliva u plačnim uresima samo da bi, na kraju krajeva, rekao da ga je Neko lišio jutarnjeg obroka.

Gospo, kako se milosti mogu nadati od one koja me razdire? Ipak, kome ako ne vama jad moj mogu poveriti, utehu tražeći ako ne u milosti vašoj da me saslušate, ono barem u rečima mojim nesaslušanim? Ako je lјubav melem što bol svaki vida bolom još većim, zar je ne mogu tad poimati poput jada kakvog što razuzdano ubija jad svaki drugi, dok melemom ne postane svima njima, osim sebi samoj? Jer, ako lepotu ikada videh, i nju poželeh, ne beše druga do sanja o vašoj, zašto bih se onda tužio da o drugoj lepoti ja isto tako sanjam? Još bi gore bilo da ona je moja, i da se njome zadovolјim, ne pateći više zbog lepote vaše: jer teško da bi mi ikakav melem tad koristio, a patnja bi rasla kajanjem raspomamlјena zbog neverstva toga. Bolјe je uzdati se u lik vaš, poglavito sada kad još jednog neprijatelјa naslutih čijeg lika ne poznam, a možda ne želim da ga ikada poznam. Da ne primećujem tu avet mrsku, pomaže mi vaša prikaza lјublјena. Neka od mene lјubav barem načini tek krhotinu bestužnu, mandragoru, izvor kakav od kamena što suzama svojim svekoliku tugu odnosi... Ali, u svem tom razdiranju, Roberto ne postaje izvor od kamena, i namah iznova oživlјava tugu koja, pak, priziva onu drugu koja ga je kako ćemo videti ophrvala u Casaleu, sa daleko zlokobnijim posledicama.

54

7

Pavane Lachryme Pripovest je koliko prozračna toliko i maglovita. Dok su se smenjivale sitnije čarke koje su imale istu onu ulogu što u igri šahovskih figura može imati pogled, a ne potez, koji tumači naznaku poteza od strane suparnika kako bi ga nagnao da odustane od pobedničke opklade Toiras je zaklјučio da bi vredelo pokušati neki ozbilјniji prepad. Bilo je jasno da igra počiva na uhodama i protivuhodama: Casaleom se proneo glas da se približava spasilačka vojska na čelu sa samim kralјem, sa gospodinom od Montmorencyja koji stiže iz Astija i maršalima de Créqui i de la Force da Ivrea. Prazne priče, kao što je Roberto uspeo da razazna iz Toirasovog besa kad je ovaj primio glasnika sa severa: u ovoj razmeni poruka Toiras je dao na znanje Richelieu da su iscrplјene zalihe hrane, a kardinal je odgovorio da je gospodin Agencourt svojevremeno obavio pregled spremišta i doneo odluku da Casale bez mnogo muke može da izdrži opsadu čitavo leto. Vojska će krenuti u avgustu, i na svom putu će iskoristiti tek sakuplјenu letinu. Roberta je iznenadilo što je Toiras naložio Korzikancima da dezertiraju i obaveste Spinolu da se dolazak vojske očekuje tek u septembru. No čuo ga je kako objašnjava svom štabu: „Ako Spinola veruje da ima vremena, neće se žuriti da što pre sagradi svoje potkope, a mi ćemo imati vremena da iskopamo protiv-potkope. Ako, međutim, bude mislio da se dolazak spasilaca bliži, šta mu preostaje? Sigurno neće krenuti protiv francuske vojske, jer zna da nije dovolјno jak; niti će je čekati skrštenih ruku, pošto bi se u tom slučaju i sâm našao pod opsadom; a neće se ni vratiti u Milano i pripremiti odbranu Milanskog vojvodstva, jer mu čast ne dozvolјava da se povuče. Ne bi mu, znači, preostalo ništa drugo nego da brže bolјe zauzme Casale. Ali, budući da se to ne može izvesti čeonim napadom, moraće da potroši čitavo bo55

gatstvo kako bi platio izdajnike. I od tog trenutka, svaki bi prijatelј za nas postao neprijatelј. Pošalјimo, stoga, uhode kod Spinole ne bismo li ga ubedili da pojačanje kasni, dopustimo da izgradi potkope tamo gde nas neće odviše ugroziti, uništimo one koje zaista predstavlјaju pretnju i naterajmo ga da posustane u ovoj igri. Gospodine Pozzo, vi poznajete ovaj kraj: gde nam valјa popustiti i dati mu da predahne, a gde ga po svaku cenu moramo zaustaviti?“ Ne gledajući mape (koje mu se učiniše preterano nakićene da bi bile verodostojne) i pokazujući rukom kroz prozor, stari Pozzo objasni kako je u nekim delovima zemlјište očigledno odronivo, podlokano rečnim vodama, i tamo Spinola može da kopa do mile volje, njegovi kopači će se listom podaviti, gutajući puževe. Međutim, na nekim drugim mestima pravo je zadovolјstvo kopati potkope, i upravo tamo treba tući artilјerijom i pripremati prepade. „Dobro“, reče Toiras, „sutra ćemo ih, dakle, naterati da pohitaju u odbranu svojih položaja izvan utvrde San Carlo, a onda ćemo ih na prepad iznenaditi izvan utvrde San Giorgio.“ Igra je bila dobro pripremlјena, s preciznim uputstvima koja su izdata svim četama. I budući da se Roberto osvedočio u krasnopisu, Toiras ga je uposlio od šest uveče do dva ujutru, govoreći mu poruke u pero, zatim ga je zamolio da obučen spava na jednoj škrinji s naslonom ispred njegovih odaja, kako bi primao i proveravao odgovore, ili ga probudio ukoliko bi iskrslo nešto važno. Što se od dva po ponoći pa do u praskozorje dogodilo više no jedanput. Narednog jutra trupe su iščekivale na pokrivenim stazama s unutrašnje strane nasipa, koji je štitio jarak tvrđave prema polјani, i unutar zidina. Toiras, koji je sve to pratio sa citadele, dade znak i prvi kontingent, prilično brojan, uputi se u lažnom pravcu: najpre prethodnica koplјanika i musketara, sa zaleđem od pedeset konjanika s musketinima, koji su ih pratili na malom rastojanju, a potom, nadasve razmetlјivo, jedan odred pešadije od pet stotina lјudi i dve čete konjice. Bila je to zaista lepa parada i, kao što ćemo po svršetku videti, Španci su je kao takvu i prihvatili. Roberto opazi trideset pet lјudi kako se, pod zapovedništvom kapetana Columbata, u rasutom poretku ustremlјuju na jedan šanac, i španskog kapetana gde se podiže iza barikada i lјubazno ih pozdravlјa. I, u skladu s odgojem, Columbat i njegovi su se zaustavili i uzvratili istom lјubaznošću. Nakon čega su Španci nagovestili da se povlače, a Francuzi su stupali u mestu; Toiras sa zidina naredi palјbu iz topova prema šancu, Columbat shvati poruku, zapovedi napad, konjica učini to isto, napadajući šanac s obe strane, Španci se nerado vratiše na položaje, te na kraju behu pregaženi. Francuzi pomahnitaše, a pojedinci su pucajući uzvikivali imena prijatelјa ubijenih prilikom prethodnih 56

prepada: „ovo je za Bessièresa, ovo je za Bricchettov majur!“. Uzbuđenje je bilo takvo da Columbat, kad za to dođe vreme, nije bio kadar da ponovo zbije redove svog odreda, te su lјudi i dalјe besneli nad leševima poginulih, podižući prema gradu svoje trofeje, naušnice, opasače, i mašući koplјima s nanizanim šeširima. Protivnapad ne usledi odmah i Toiras načini grešku nazivajući to greškom, dok je u stvari bio proračun. Držeći da su carski vojnici namerni da pošalјu još trupa kako bi potisnuli ovaj napad, pozivao ih je, gruvajući i dalјe iz topova, no ovi su se usmerili samo na gađanje grada i jedno đule teško ošteti crkvu Sant’Antonio, nedaleko od glavnog štaba. Toiras beše zadovolјan i izdade naređenje drugoj grupi da krene prema utvrdi San Giorgio. Samo nekoliko četa, ali pod komandom gospodina de la Grangea, živahnog poput kakvog dečačića, uprkos svojih pedeset pet leta. A la Grange je, sa isukanim mačem, naredio palјbu u pravcu jedne napuštene crkvice, duž koje su se odvijali već dobrano poodmakli radovi na jednom potkopu, kad iznebuha, iz jednog jarka proviri glavnina neprijatelјske vojske koja je već satima čekala na ovaj susret. „Izdaja“, povika Toiras, jureći prema kapiji, i naredi la Grangeu da se povuče. Ubrzo nakon toga, barjaktar puka Pompadour dovukao mu je jednog dečaka iz Casalea, vezanih ruku, koga su otkrili u maloj kuli pokraj zamka kako komadom bele tkanine daje znakove opsadnicima. Toiras ga je polegnuo na zemlјu, zavukao palac njegove desne ruke ispod podignutog oroza svoga pištolјa, usmerio cev prema njegovoj levoj ruci, stavio prst na obarač i upitao ga: „Et alors?“ Dečak je munjevitom brzinom shvatio šta ga čeka i stao da priča: prethodne večeri, oko ponoći, ispred crkve San Domenico, izvesni kapetan Gambero obećao mu je šest pištolјa, dajući mu tri unapred, ako bude učinio ono što je potom učinio, onoga trenutka kada se francuske trupe pokrenu iz utvrđenja San Giorgio. Štaviše, izgleda da je dečak očekivao da dobije i preostale pištolјe, ne shvatajući ništa od uzvišene veštine vojevanja, kao da je Toiras trebalo da bude zadovolјan njegovom uslugom. Kad u tom času spazi Roberta i stade da urla da je on taj zloglasni Gambero. Roberto beše preneražen, otac Pozzo se obruši na bednog klevetnika i sigurno bi ga zadavio da ga nekoliko plemića iz pratnje u tome nije sprečilo. Toiras namah podseti prisutne da je Roberto to čitavu noć presedeo pored njega i da ga, ma koliko lepo izgledao, niko ne bi mogao zameniti za kapetana. Za to vreme, ostali su saznali da zaista postoji neki kapetan Gambero, u Bassianijevom puku, i odmah su ga doveli pred Toirasa, terajući ga plјoštimice sablјama i udarajući ga 57

pesnicama. Gambero je tvrdio da je nevin, i zaista, zaroblјeni dečak ga nije prepoznao, no Toiras je iz predostrožnosti ipak naložio da ga zatvore. I, kao poslednja kap u čaši, jedan od prisutnih vojnika je izjavio da se sa utvrde San Giorgio, za vreme povlačenja de la Grangeovih trupa, neko dao u beg prema španskim linijama gde je oduševlјeno dočekan. Drugo nisu znali, osim da je mlad, obučen kao Španac, kose skuplјene u mrežicu. Roberto namah pomisli na Ferrantea. Ipak, najviše ga je zaprepastilo sa koliko su podozrivost francuski zapovednici gledali na Italijane u Toirasovoj pratnji. „Zar da nekakva beznačajna uštva zaustavi čitavu vojsku?“ začu svoga oca, dok je pokazivao na Francuze koji su se povlačili. „Oprostite, dragi moj prijatelјu,“ reći će zatim Toirasu, „ali ovde kanda počinje da vlada mišlјenje da smo svi mi iz ovih krajeva poput one ništarije od Gambera, ili možda grešim?“ I, dok mu je Toiras iskazivao svoje beskrajno poštovanje i prijatelјstvo, doduše krajnje smeteno, reče: „Pustite sad to. Izgleda da su svi napunili gaće, a meni je ove priče već preko glave. Dovde su mi došli ti usrani Španci i ako mi dopuštate pokosio bih dvojicu-trojicu, tek da se vidi da, kad zatreba, i mi konja za trku imamo, a kad nam se smrači, da ne vidimo kuda gazimo, mordioux!“ Izašao je kroz kapiju i, uzdignutog mača, poput furije, odgalopirao pravo ka neprijatelјskim redovima. Nije ih očigledno nameravao naterati u beg, ali mu se prilika činila savršenom da učini po svom i da svima napokon pokaže s kime imaju posla. Kao dokaz odvažnosti čin bijaše sjajan, no kao ratni poduhvat nije mogao biti gori. Jedan kuršum ga pogodi u čelo i on klonu na sapi svoga Pagnuflija. Druga se plotun podiže s one strane nasipa i Roberto oseti snažan udarac u čelo, kao da ga je neko kamenom pogodio; zatetura kao da mu izmiče tlo pod nogama, neko ga pridrža da ne padne, no kako beše samo okrznut hitro mu se izmigolji iz ruku. Dozivajući očevo ime na sav glas, uspravi se i spazi Pagnuflija kako, neodlučan, noseći beživotno telo svoga gospodara, galopira posred ničije zemlјe. Stavio je još jednom prste u usta i zviznuo. Pagnufli je čuo i krenuo prema zidinama, ali polako, uzvišenim kasom, kako ne bi izbacio iz sedla svoga gospodara koji mu više nije onako zapovednički stezao sapi. Ušao je kroz kapiju, njišteći svoju pavanu za preminulog gospodara čije je telo predao Robertu koji mu je sklopio još širom otvorene oči i obrisao lice prekriveno već zgrušanom krvlјu, dok je njemu još uvek topla krv curila niz obraze. Ko zna nije li mu taj kuršum okrznuo neki nerv: sledećeg dana, tek što je izašao iz katedrale Sant Evazio gde je Toiras želeo da se obavi svečani pogreb gospodina Pozza di San Patrizio della Griva, jedva da je mogao podneti dnevnu svetlost. Možda su mu oči bile crvene od suza, no činjenica je da od tada počinju da ga bole. Danas bi 58

oni koji proučavaju psihu kazali da je i on sam, budući da mu je otac zakoračio u carstvo senki, poželeo da se u carstvo senki povuče. Roberto je malo znao o psihi, no biće da ga je ova razgovorna figura privukla, barem u svetlu, ili u senci, onoga što se kasnije događa. Mišlјenja sam da je Pozzo poginuo u inat, što mi se čini uzvišenim, ali Roberto to nikako nije mogao da prihvati. Svi su hvalili očevo herojstvo, on bi morao da podnosi korotu visoko podignute glave, a jecao je. Prisećajući se očevih reči kako jedan plemić mora da nauči da suvog oka podnosi udarce zlosrećne sudbine, izvinjavao se zbog svoje slabosti (pred roditelјem koji više nije mogao da ga pita koji je razlog tome), ponavlјajući za sebe kako je to prvi put da ostaje siroče. Verovao je da se mora naviknuti na tu pomisao, i još nije shvatao da je bespredmetno navikavati se na očevu smrt jer se ona neće ponoviti: ranu, stoga, treba ostaviti otvorenom. Ipak, da bi pronašao nekakav smisao u onome što se dogodilo, morao se još jednom vratiti na Ferrantea. Prateći ga u stopu, Ferrante je neprijatelјu prodao tajne sa kojima je on bio upoznat, a potom je bezočno prebegao u protivničke redove kako bi uživao zasluženu nagradu: shvativši to, otac je na onaj svoj način želeo da spere lјagu s porodične časti i da osvetli Roberta sjajem svoje hrabrosti kako bi ga očistio od senke sumnje koja ga je tek neznatno okrznula, nevinog. Da ne bi obespredmetio njegovu smrt, Roberto je bio dužan da se vlada shodno onome kako su svi u Casaleu očekivali od sina jednog heroja. Drugačije nije mogao: sada je već postao zakoniti gospodar imanja della Griva, naslednik imena i porodičnih dobara, i Toiras ga više nije mogao upošlјavati onim sitnim poslovima niti ga je mogao pozivati zbog, onih krupnih. I tako, pošto je ostao sam, upinjući se da podnese svoju novu ulogu uvaženog siročeta on shvati da je još usamlјeniji, uskraćen i za utehu koju bi u kakvoj akciji mogao pronaći: u žiži opsade, rasterećen svake obaveze, pitao se kako da utroši svoje opsađeničke dane.

59

8

Nesvakidašnje Učenje o lepom Duhu jednog Vremena Zaustavljajući na trenutak bujicu sećanja, Roberto primeti da se razmišljanju o očevoj pogibiji nije vratio zbog milostive nakane da drži otvorenom tu Filoktetovu ranu, već sasvim slučajno, dok je ponovo razmišlјao o Ferranteovoj utvari, potaknut utvarom Ulјeza na Daphne. Ta dvojica su mu već do te mere izgledali kao blizanci, da on najzad reši da ukloni slabijeg kako bi savladao onog jačeg. Napokon, reče sebi, da li sam ja onih dana za vreme opsade još uvek slutio Ferranteovo prisustvo? Ne. Pa dobro, šta se onda u stvari dogodilo? To da me je Saint-Savin ubedio u njegovo nepostojanje. I zaista, Roberto se sprijatelјio sa gospodinom Saint-Savinom. Ponovo ga je video na pogrebu i dobio potvrdu naklonosti. Kad nije bio u kadžnama vina, Saint-Savin je zaista bio plemić besprekornih manira. Nizak rastom, razdražlјiv, plahovit, lica izbrazdanog ožilјcima zadobijenim, možda, u razuzdanim pariskim poduhvatima o kojima je raspredao, nije još mogao imati ni tredeset leta. Izvinio se zbog svoje neumerenosti one večeri, ne zbog onoga što je rekao, koliko zbog neotesanog načina na koji je sve to rekao. Zamolio je da mu pripoveda o gospodinu Pozzu i Roberto mu je bio zahvalan što se barem pretvarao da ga sve to veoma zanima. Reče mu kako ga je otac naučio onome što je znao o mačevanju, Saint-Savin postavi razna pitanja, zanese ga priča o jednom udarcu, trgnu mač iz korica, tu nasred trga, i zatraži da mu Roberto pokaže taj zahvat. Ili je već znao za njega ili je bio veoma brz, tek spretno odbi udarac, ali ipak priznade da se radi o izuzetnoj domišlјatosti. U znak zahvalnosti pokaza Robertu jedan svoj zahvat. Postavi ga u gard, razmeniše nekoliko finti, sačeka prvi napad, najednom učini kao da će se prostreti na zemlјu i, dok se Roberto otkrivao, zaprepašćen, on 60

se kao kakvim čudom već podiže i otkinu mu kopču sa ogrtača kao dokaz da ga je mogao i raniti, samo da je snažnije udario. „Kako vam se dopada, prijatelјu moj?“ upita dok je Roberto pozdravlјao, priznajući da je pobeđen. „To je Coup de la Mouette, ili, kako vi kažete, Galebov Udarac. Ako jednoga dana budete plovili morem videćete kako se ove ptice obrušavaju naglo, kao da padaju, ali čim dospeju do površine vode one se hitro podižu s plenom u klјunu. Ovo je udarac koji zahteva mnogo vežbanja, i ne uspeva baš uvek. Nije uspeo, sa mnom, onom razmetlјivcu koji ga je smislio. I tako mi je podario i život i svoju tajnu. Verujem da je više žalio što je izgubio ovo drugo, nego što je žalio za onim prvim.“ Nastavili bi tako još dugo da se nije okupila šačica građana. „Da prekinemo“, reče Roberto, „ne bih voleo da neko zameri da sam zaboravio na korotu.“ „Daleko bolјe žalite oca sada“, reče Sain-Savin „dok se prisećate onoga što vas je naučio, nego malopre, dok ste u crkvi slušali onako rđav latinski.“ „Gospodine di Saint-Savin“, reče mu Roberto, „zar se ne plašite da ćete završiti na lomači?“ Saint-Savin se na trenutak smrači. „Kad mi je bilo, manje-više, leta koliko i vama, divio sam se nekome ko je za mene bio kao stariji brat. Poput jednog antičkog filosofa, zvao sam ga Lucrezio, a on je zaista bio filosof, uz to još i sveštenik. Završio je na lomači u Tuluzu, ali prethodno su mu iščupali jezik i zadavili ga. Vidite, dakle, ako smo mi filosofi brzi na jeziku to nije samo, kako reče onaj gospodin prethodne večeri, zbog bon tona. Već da se njime okoristimo pre no što nam ga iščupaju. Odnosno, šalu na stranu, da bismo razbili predrasude i otkrili prirodni uzrok stvari.“ „Dakle vi odista ne verujete u Boga?“ „Ne nalazim za to razloge u prirodi. Niti sam u tome usamlјen. Strabone nam kaže da Galezi nisu znali ni za kakvo više biće. Kad je trebalo da misionari u zemlјama Zapadne Indije govore urođenicima o Bogu, pripoveda nam Acosta (inače i sâm jezuita), morali su da koriste špansku reč Dios. Nećete verovati, ali u njihovom jeziku nije postojala nijedna prikladna reč. Ako ideja o Bogu nije poznata u prirodnom stanju, mora da je reč o lјudskoj izmišlјotini... Molim vas, nemojte me gledati kao da nemam ni trunke zdrave pameti i kao da nisam verni sluga svome kralјu. Istinski filosof uopšte ne teži razaranju poretka stvari. On ga prihvata. Ište jedino da ga puste da neguje misli koje pružaju utehu krepkoj duši. Kad su ostali u pitanju, sreća što postoje i pape i biskupi da pučinu odvrate od pobune i od zločina. Uređenje države zahteva izvesnu jednakost u ponašanju, religija je neophodna narodu i mudrac mora žrtvovati jedan deo svoje nezavisnosti kako bi se društvo održalo čvrstim. Što se mene tiče, verujem da sam čestit 61

čovek: veran prijatelјima, ne lažem, osim kada izjavlјujem lјubav, volim znanje i pišem, barem tako kažu, lepe stihove. Zbog toga me dame smatraju uglađenim. Želeo bih da pišem romane, što je veoma u modi, no razni su mi na pameti, al’ se ne kanim da napišem nijedan...“ „O kakvim romanima razmišlјate?“ „Katkad posmatram Mesec i zamišlјam da su one mrlјe pećine, gradovi, ostrva, a one blistave površine mora što prihvataju sunčevu svetlost poput stakla kakvog ogledala. Želeo bih da ispredem priču o njihovom kralјu, o njihovim ratovima i njihovim revolucijama, ili o nesrećnim lјubavnicima, tamo gore, koji noćima uzdišu, gledajući našu Zemlјu. Rado bih pripovedao o vojni i prijatelјstvu između raznih delova tela, o rukama što se tuku s nogama, venama što vode lјubav sa arterijama, ili kostima sa koštanom srži. Svi romani koje bih hteo da stvorim prate me u stopu. Kada sam u svojoj sobi čini mi se da su svi tu, oko mene, kao Đavolčići, i da me jedan vuče za uvo, drugi za nos, i da mi svi govore: „Gospodine, napišite me, vidite kako sam lep.“ Onda uvidim da se može ispričati isto tako bajna priča, izmišlјajući pravi dvoboj, na primer, borite se i ubedite protivnika da se odrekne Boga, potom mu proburazite grudi tako da umre proklet. Stanite, gospodine de la Grive, još jedared mač u ruke, tako, parada, eto. Stavlјate pete u istu liniju: ne valјa, gubi se stabilnost noge. Glava se nikako ne drži pravo, jer površina između ramena i glave otvara previše prostora protivničkim udarcima...“ „Ali ja glavu pokrivam mačem u ispruženoj ruci.“ „Pogrešno, u tom položaju gubi se snaga. Još nešto, ja sam krenuo sa nemačkim gardom dok ste se vi postavili u italijanski. Ne valјa. Kada se borite protiv garda, morate ga podražavati što je moguće više. Ali, niste mi ništa ispričali o sebi, i o svojim dogodovštinama pre no što ste se obreli u ovoj dolini praha.“ Ne postoji ništa na svetu što kao odraslo čelјade koje znalački brilјira u izopačenim paradoksima može više očarati dečaka, koji bi odmah da se na njega ugleda. Roberto otvori svoje srce Saint-Savinu i, ne bi li se učinio zanimlјivijim budući da mu njegovih prvih sedamnaest leta nisu nudili bog zna šta ispriča mu o svojoj opsednutosti nepoznatim bratom. „Pročitali ste previše romana“, reče mu Saint-Savin, „i nastojite da oživite neki od njih, jer zadatak je romana da podučava kroz zabavu, a podučava vas da prepoznajete zamke u ovome našem svetu.“ „I čemu bi trebalo da me poduči ono što vi nazivate romanom o Ferranteu?“ „Roman“, objasni mu Saint-Savin, „mora uvek da ima u osnovi neku ekvivoku, za lica, radnju ili mesto ili vreme ili okolnost, a iz tih osnovnih ekvivoka treba da se rađaju sporedne ekvivoke, zapleti, peri62

petije, i na kraju neočekivana i prijatna prepoznavanja. Kažem ekvivoka i mislim, recimo, na lažnu smrt nekog lika, ili kada jedna osoba biva ubijena umesto neke druge, ili ekvivoke kvantiteta, kao kada žena veruje da je njen lјubavnik mrtav i venčava se drugim, ili kvaliteta, kada je sud razuma taj koji greši, ili kada se sahranjuje neko ko je samo naizgled mrtav, a u stvari je samo u vlasti kakvog jakog uspavlјujućeg napitaka; ili ekvivoke odnosa, kao kada se za nekog pogrešno veruje da je ubio nekog drugog; ili instrumenta, kao kada nekoga, navodno, probodete odgovarajućim oružjem tako da se vrh ne zabije u grlo već završi u rukavu, ubadajući sunđer natoplјen krvlјu... Da ne govorim o lažnim poslanicama, pretvornim glasovima, o pismima nikada poslatim na vreme ili poslatim bilo na pogrešno mesto, bilo pogrešnoj osobi. I od svih ovih smicalica, najslavnija je, mada ne odveć prisutna, ona što dovodi do zamene jedne osobe nekom drugom, a ta se zamena odvija preko Dvojnika... Dvojnik je odraz koji lik vuče za sobom ili koji ga u svakoj prilici preduhitri. Lepa podvala, zbog koje se čitalac pronalazi u liku, sa kojim deli mračan strah od kakvog Brata Dušmanina. No, vidite kako je i čovek mašina i kako je dovolјno pokrenuti samo jedan točkić spolјa, pa da se pokrenu oni točkići iznutra: Brat i neprijatelјstvo nisu ništa drugo do odraz straha od samog sebe, prisutan kod svakog, i mračnih kutaka sopstvene duše u kojima čuče nikada priznate želјe, ili kako se danas kaže u Parizu, misli gluve i neiskazane. Otkako je dokazano da postoje nedokučive misli, koje zadivlјuju dušu, a da duša to ne opaža, tajanstvene misli čije postojanje dokazuje činjenica da će svako od nas, ma kako malo ispitivao sebe, svakako primetiti da u srcu nosi lјubav i mržnju, radost ili tugu, a neće biti u stanju da jasno izdvoji one misli koje su ih izrodile.“ „Dakle, Ferrante...“ ohrabri se Roberto, i Saint-Savin završi umesto njega: „Dakle, Ferrante postoji umesto vaših strahova i vaših sramota. Ne hoteći da priznaju da su sami tvorci svoje sudbine, lјudi veoma često vide sudbinu kao roman, kojeg pokreće nekakav ćudlјivi i prevrtlјivi tvorac.“ „Ali, šta bi za mene trebalo da znači ova parabola koju bih sebi nehotice stvorio?“ „Ko to zna? Možda svog oca niste voleli onoliko koliko ste mislili, strahovali ste od one tvrdokornosti kojom je izražavao svoju želju da budete kreposni, i pripisali mu krivicu da biste ga kasnije kaznili, ne sopstvenim već nečijim tuđim krivicama.“ „Gospodine, razgovarate sa sinom koji još uvek oplakuje svog volјenog oca! Verujem da je veći greh propovedati prezir prema očevima nego prezir prema Našem Gospodu!“ „No, smirite se, dragi moj la Grive! Filosof mora imati hrabrosti da kritikuje sva lažna propovedanja koja su nam usadili u dušu, a me63

đu njima je i apsurdno poštovanje starosti, kao da mladost nije ono najuzvišenije od svih dobara i vrlina. Iskreno rečeno, kada je mlad čovek kadar da poima, sudi i dela, zar neće daleko veštije voditi porodicu nego neki slaboumni šezdesetogodišnjak kome je snežni pokrivač na glavi već zamrznuo maštu? Ono što kao razboritost štujemo kod naših starina, samo je paničan strah od aktivnog delanja. Zar biste želeli da se podredite onima kojima je lenjost oslabila mišiće, otvrdnula arterije, razvodnila duh i isisala srž iz njihovih kostiju? Ako obožavate ženu, zar to nije zbog njene lepote? Da li pred njom klečite i onda kad starost od tog tela načini tek utvaru, koja već treba da vas podseća na blizinu smrti? A ako se tako ponašate sa vašim lјubavnicama, zašto isto to ne biste učinili i sa vašim časnim starinama? Reći ćete mi da je ta časna starina vaš otac i da vam Nebesa obećavaju dug život ako ga štujete. Ko to kaže? Časne starine jevrejske, kojima beše jasno da u pustinji mogu da prežive samo ako se okoriste plodom utroba svojih. Ako verujete da će vam Nebesa podariti makar samo jedan dan života više zato što ste bili poslušna ovčica svoga oca, grdno se varate. Zar mislite da vas jedan pozdrav pun poštovanja, pri čemu perje s vašeg šešira ponizno puzi pred nogama vašega oca, može izlečiti od zloćudnog čira, ili vam zaceliti brazgotinu od nečijeg mača, ili vas osloboditi kamena iz bešike? Da je tako, lekari ne bi prepisivali one svoje smrdlјive napitke, već bi vam za italijansku bolest savetovali četiri duboka naklona vašemu ocu pre večere, i jedan polјubac vašoj gospođi majci pre spavanja. Reći ćete mi da bez tog oca vas ne bi bilo, niti njega bez njegovog, i tako sve do Melchisedecha. Ali, on je u stvari vaš dužnik, a ne vi njegov: vi plaćate mnogim godinama plača za jedan tren njegovog golicavog užitka.“ „Vi ne verujete u ovo što govorite?“ „U pravu ste. Gotovo nikada. Ali filosof je kao pesnik. Ovaj potonji sastavlјa savršena pisma za svoju savršenu nimfu, samo da bi, blagodareći rečima, istražio tajnovite kutke strasti. Filosof iskušava hladnoću svoga pogleda kako bi video do koje se dubine može urezati u kamenu tvrđavu licemerja. Ne želim da se raseni štovanje koje gajite prema vašem ocu, jer kažete mi da vas je valјanim stvarima naučio. Ipak, nemojte kopniti nad vašim sećanjem. Vidim plačete...“ „Ah, ovo nije zbog tuge. Mora da je zbog rane na glavi koja mi je oslabila oči...“ „Pijte kafu.“ „Kafu?“ „Kunem se da će uskoro biti u modi. To je lek za sve. Nabaviću vam. Greje promrzlo telo, isteruje vetrove, jača jetru, neprikosnoveni je lek protiv vodene bolesti i šuge, blagodatno deluje na srce, umiruje bolove u stomaku. Nјena para se upravo preporučuje protiv pritiska u 64

očima, zujanja u ušima, kijavice, prehlade ili slinavosti, kako god da je zovete. A potom, zajedno s vašim ocem sahranite i neugodnog brata koga ste sami stvorili. I, pre svega, nađite neki predmet lјubavi.“ „Ljubavi?“ „To je bolјe od kafe. Pateći za živim bićem, ublažićete boli za onim mrtvim.“ „Nikada nisam lјubio ženu“, priznade Roberto, crveneći. „Nisam rekao ženu. Može da bude i muškarac.“ „Gospodine di Saint-Savin!“ uzviknu Roberto. „Vidi se da dolazite sa sela.“ Beskrajno zbunjen, Roberto se oprosti, govoreći kako ga oči već isuviše bole; i tako okonča ovaj susret. Da bi dao nekog smisla svemu onome što je čuo, reče samome sebi da se Saint-Savin sa njim našalio: kao u kakvom dvoboju, želeo je da mu pokaže za koliko se udaraca zna u Parizu. A Roberto se poneo kao pravi provincijalac. I ne samo to, uzimajući te priče za ozbilјno, on je u stvari zgrešio, što mu se ne bi dogodilo da ih je prihvatio kao igru. Napravio je listu zločina koje je počinio, slušajući te mnogobrojne iskaze protiv vere, tradicije, države, dužnog štovanja porodice. I razmišlјajući koliko mu nedostaje, spopade ga druga jedna muka: setio se da je otac njegov izdahnuo s bogohulnom psovkom na usnama.

65

9

Aristotelov durbin Sutradan se vratio na molitvu u katedralu Sant’Evasio. Hteo je da se rashladi: tog popodneva prvog juna sunce je pržilo obasjavajući poluprazne ulice kao što je on u tom trenutku, na Daphne, osećao toplotu koja se širila nad zalivom, a koju nisu mogli da zadrže ni bokovi broda, kao da se i samo drvo usijalo. Ali, osetio je i potrebu da ispovedi kako svoj tako i očev greh. U brodu crkve zaustavio je jednog sveštenika i ovaj mu je najpre kazao da ne pripada toj parohiji, ali je odmah zatim, videvši dečakov pogled, ipak pristao i smestio se u jednu ispovedaonicu, primajući tu dušu pokajnu. Otac Emanuele nije mogao imati mnogo godina, možda četrdesetak, i bio je, prema Robertovim rečima: „jedar i ružičast u licu uzvišenom i lјubaznom“, što Roberta ohrabri da mu poveri sve svoje muke. Reče mu, pre svega, za očevu psovku. Da li je to bio dovolјan razlog da njegov otac sada ne počiva u naručju Oca, već da cvili negde duboko u Paklu? Ispovednik postavi nekoliko pitanja i navede Roberta da prizna da je, bez obzira na to u kom je trenutku stari Pozzo izdahnuo, postojala valјana mogućnost da se to dogodi upravo kada je ovaj uzaludno prizivao ime Gospodnje: psovanje je ružna navika koja se poprimi od selјaka, a gospodičići sa poseda oko Monferrata smatrali su znakom nepoštovanja ako se u prisustvu sebi ravnih govori kao što govore njihovi selјaci. „Vidiš sinko“, zaklјučio je ispovednik, „tvoj otac je izdahnuo u trenutku kada je ispunjavao jedno od onih uzvišenih & plemenitih Dela zbog kojih se, kažu, ulazi u Raj Heroja. Elem, mada ne verujem da takav Raj postoji, i držim da u Carstvu Nebeskom zajedno žive u svetoj harmoniji Prosjaci & Vladari, Heroji & Kukavice, naš dobri Bog sigurno nije uskratio Carstvo svoje ocu tvojemu samo zato što mu se 66

Jezik okliznuo u trenutku kada je morao da misli na veliki Poduhvat, i usudio bih se reći da u takvim trenucima čak i takav Usklik može biti način da se Bog prizove za Svedoka & Sudiju sopstvenoga časnog Dela. No, ako se ti i dalјe mučiš, moli za Dušu svoga Roditelјa & povremeno za njega naruči Misu, ne toliko da navedeš Gospoda da promeni svoju Promisao, koja nije Vetrokaz da se okreće onako kako licemeri duvaju, koliko da Duši svojoj olakšaš.“ Roberto mu tad ispriča o buntovnim razgovorima koje je slušao od nekog svog prijatelјa, našto otac neutešno raširi ruke: „Ja ti, sinko moj, malo šta znam o Parizu, ali ono što sam slušao da o njemu govore poučilo me je koliko Zavedenih, Slavolјubivih, Otpadnika, Uhoda, Spletkara postoji u toj novoj Sodomi. A među njima su Lažni Svedoci, Kradlјivci Ciborijuma, unizitelјi Raspeća, & oni što daju novac Prosjacima kako bi ih naterali da se Boga odreknu, & još lјudi koji su za Porugu i Pse krstili... I to zovu ići u korak s Vremenom. U Crkvama se više ne izgovaraju Molitve već se šeta, smeje, iza stubova se Dame vrebaju, i neprestano se čuje Žamor, čak i za vreme Uznošenja. Umišlјaju da su filosofi & saleću te beskrajnim zlomislenim Zašto, zašto je Bog Svetu dao Zakone, zašto se zabranjuje Prelјuba, zašto se Sin Božiji otelotvorio u liku čovečijem, & svaki tvoj Odgovor koriste ne bi li ga preinačili u Potvrdu Ateizma. Eto ti Velikih Duhova ovoga Vremena: Epikurejci, Pironičari, Diogenisti, & Libertini! Stoga ti ne obraćaj Pažnju na sva ta Zavođenja, jer od Zla dolaze.“ Roberto obično nije baš toliko zloupotreblјavao velika slova koliko su to sa zadovolјstvom činili pisci njegovog doba: međutim, reči i rečenice koje pripisuje ocu Emanuelu beleži velikim slovom, kao da otac ne samo što piše, već i govori tako da se oseća posebna uzvišenost stvari koje ima da kaže znak da beše čovek izuzetne i neodolјive rečitosti. Nјegove su reči, u stvari, do te mere razvedrile Roberta da on, izašavši iz ispovedaonice, požele da još neko vreme provede u njegovom društvu. Saznade da je savojski jezuit i, bez sumnje, čovek velikog ugleda, pošto je u Casaleu boravio upravo kao posmatrač po nalogu vojvode Savojskog; što se, inače, u to doba često događalo za vreme opsada. Otac Emanuele je ovu svoju dužnost rado obavlјao: turobnost opsade omogućavala mu je da temelјno obavlјa neke svoje studije koje nisu mogle da podnesu sve ono što mu je odvraćalo pažnju u gradu kakav je Torino. I na pitanje čime je to zaokuplјen, odgovori da i on, kao mnogi astronomusi, pokušava da načini durbin. „Sigurno si čuo da se priča o onom firentinskom Astronomusu koji je, u nameri da objasni Univerzum, upotrebio Durbin, hiperbolu očiju, i Durbinom je video ono što su oči mogle samo da zamisle. Ja veoma poštujem ovu upotrebu Mehaničkih Instrumenata ne bi li se što 67

bolјe objasnila, kako se danas obično kaže, Protežna Stvar. Ali, da bi se razumela Misleća Stvar, odnosno naš način spoznaje Sveta, ne preostaje nam ništa drugo nego da koristimo jedan drugi Durbin, onaj isti koji je već koristio Aristotel, a koji nije ni cev ni sočivo, već Splet Reči, Proniclјiva Ideja, jer je samo dar Vešte Rečitosti onaj koji nam dopušta da razumemo ovaj Univerzum.“ I dok je tako zborio, otac Emanuele izvede Roberta iz crkve i, šetajući, popeše se na bedeme, do mesta koje tog popodneva beše mirno, dok je sa suprotne strane grada dopiralo prigušeno gruvanje topova. Pred sobom su, u dalјini, videli carske tabore, no polјa jednim dobrim delom behu prazna, bez lјudi i topovskih kara, a livade i brda blistali su na prolećnom suncu. „Šta vidiš, sinko?“ upita ga otac Emanuele. A Roberto će, još nevešt u rečitosti: „Livade.“ „Naravno, svako je kadar da tamo dole vidi Livade. No imaj na umu da u zavisnosti od položaja Sunca, boje Neba, doba dana & godine, one mogu da ti se prikažu u različitim oblicima izazivajući u tebi različita Osećanja. Selјaku, umornom od rada, one izgledaju kao Livade & ništa više. Isto se zbiva i sa samotnim ribarom, koji se plaši nekih od onih noćnih Vatrenih Slika što se katkad na nebu pojave, i strah seju; ali čim su se Meteoristi, koji su, osim toga, i Pesnici, usudili da ih nazovu Kosatim, Bradatim & Repatim Kometama, Jarčevima, Balvanima, Štitovima, Lučama & Strelama, ovaj figurativni govor pojašnjava ti kakvim domišlјatim Simbolima zbori Priroda, koja se tim Slikama služi kao Hijeroglifima, što s jedne strane upućuju na Znakove Zodijaka & sa druge na Događaje minule ili buduće. A Livade? Vidiš koliko možeš reći o Livadama, & kako, govoreći o njima, sve više vidiš & razumeš: uzdiše Fen, otvara se Zemlјa, plaču Slavuji, kočoperi se Drveće lisnatih vitica, & ti otkrivaš čudesni duh Livada u raznolikosti njihovih rodova Trava podojenih Potočićima što poigravaju se u blaženosti detinjoj. Vesele Livade kliču razdraganim ushitom, na pomol Sunca raskrilјuju lice & u njima vidiš osmeha slavoluk & ozaruju se na povratak Zvezde, opijeni blagim polјupcima Južnoga Vetra, & osmeh pleše na istoj Zemlјi koja se otvara bezglasnoj Radosti, & blaga toplina jutarnja tolikim ih ispunjava Milјem da se u suzama Rose izlivaju. Krunisane Cvećem, Livade se prepuštaju svojemu Geniju & tvore domišlјate Hiperbole Duga. Ali zna njihova Mladost da hitro juri ka smrti, njihov se osmeh iznenadnom senkom pokriva, bledi nebo & Zefir, oklevajući, već uzdiše po malaksaloj Zemlјi, te kada pristignu prvi besovi zimskoga neba, umiru Livade & Injem se zaogrću. Eto, sinko: da si samo kazao da su livade ugodne, drugo ne bi učinio do predstavio mi zelenilo koje mi je već poznato ali ako kažeš da se Livade osmehuju, prikazaćeš mi zemlјu kao Živog Čoveka, & isto68

vremeno ću naučiti da primećujem na licima lјudskim sve nijanse što ih uzbrah na livadama... A ovo je dužnost Figure najuzvišenije među svima, Metafore. Ukoliko se Umlјe, te dakle Znanje, sastoje u tome da se u jedno povežu daleki Pojmovi i pronađe Sličnost u stvarima različitim, Metafora je, najbritkija i najčudovitija među Figurama, jedina kadra da stvori Čudesnost, odakle se rađa Uživanje, kao pri smenjivanju prizora u teatru. I ukoliko je Uživanje koje nam pružaju Figure u tome što naučimo nove stvari bez muke i mnoge stvari u malom obimu, Metafora nam, evo, prenoseći naš um s jednog Roda na drugi, u jednoj jedinoj Reči otkriva više od jednog Predmeta.“ „Ali valјa znati izmišlјati metafore, to nije za paora kao što sam ja, koji je u svom životu na livadama samo ptičice gađao...“ „Ti si Čovek Plemić, i uskoro će doći vreme da postaneš ono što u Parizu zovu Uglađen Čovek, vičan dvobojima verbalnim koliko i onima mačem. A biti vešt u tvorenju Metafore, te stoga videti Svet beskrajno različit od onoga kakvim se prikazuje neukima, Veština je koja se stiče. Jer ako baš želiš znati, u ovome svetu u kojem danas svi s uma silaze zbog mnogih i čudesnih Mašina a neke od njih, avaj, videti možeš i u ovoj Opsadi i ja sâm gradim Aristotelove Mašine, koje dopuštaju svakome da vidi Rečima...“ Narednih dana Roberto je upoznao gospodina della Salettu, koji je obavlјao dužnost oficira za vezu između Toirasa i gradskih starešina. Toiras se, čuo je to, žalio na Kazaležane, u čiju vernost nije odviše verovao: „Zar ne shvataju“, govorio je razdražen, „da je i u vreme mira Casale u takvom položaju da ne može propustiti ni najobičnijeg pešaka ili košaru s hranom, a da prethodno ne zatraži dozvolu od španskih ministara? Da će jedino pod francuskom zaštitom uživati dužno poštovanje?“ Ali sada je od gospodina della Salette doznao da se Casale nije baš proveo dobro ni pod vojvodama od Mantove. Politika Gonzaga uvek je bila usmerena na to da se što više smanji otpor u Casaleu i već šezdeset godina grad je ispaštao zbog stalnih i nemilosrdnih ukidanja mnogih povlastica. „Shvatate li gospodine de la Grive?“ govorio je Saletta. „Prvo smo se tužili na prevelike namete, a sada snosimo troškove za izdržavanje čitavog garnizona. Ne volimo Špance u svojoj kući, no da li zaista volimo Francuze? Ginemo li za sebe ili za njih?“ „Pa za koga je onda poginuo moj otac?“ upitao je Roberto. Gospodin della Saletta nije umeo da mu odgovori. Zgađen od političkih razgovora, Roberto je posle nekoliko dana ponovo posetio oca Emanuela u samostanu u kojem je boravio, i gde ga uputiše ne u ćeliju već u odaje koje mu behu namenjene pod svodovima jednog tihog klaustra. Zateče ga u razgovoru sa dvojicom ple69

mića, od kojih jedan u raskošnom ruhu: na sebi je imao purpur opervažen zlatom, ogrtač ukrašen pozlaćenim trakama i postavlјen kratkodlakim krznom, prsluk obrublјen crvenom izukrštanom vrpcom i trakom od sitnih kamenčića. Otac Emanuele ga predstavi kao barjaktara don Gaspara de Salasara, no s druge strane, već po oholom tonu i načinu kako je češlјao brkove i kosu, Roberto prepozna plemića neprijatelјske vojske. Drugi je bio gospodin della Saletta. Na trenutak posumnja da je uleteo u kakvo gnezdo uhoda, zatim shvati, kao što je i meni jasno u ovoj prilici, da je etiqueta opsade dopuštala da predstavniku opsadnika bude dopušten pristup u opsednut grad, zbog veza i pregovora, kao što je i gospodin della Saletta imao slobodan pristup Spinolinom taboru. Otac Emanuele reče da je upravo nameravao da posetiocima prikaže svoju Aristotelovu Mašinu: pa povede goste u jednu odaju u kojoj se nalazio najčudnovatiji komad pokućstva ikada viđen nisam uveren da ću prema opisu koji Roberto čini za svoju Gospu moći verno da prenesem njegov oblik, jer to nesumnjivo beše stvar koja nikada dotad, ali ni kasnije, nije bila viđena. Dakle, donji deo se sastojao od komode ili kuhinjskog sanduka na čijem se pročelјu, nalik šahovskoj tabli, otvarala osamdeset jedna fioka devet horizontalnih i devet vertikalnih redova, a svaki red sa obe strane bio je obeležen jednim urezanim slovom (BCDEFGHIK). Na samom sanduku, s leve strane, stajao je stalak na kome je počivala jedna velika knjiga, u rukopisu i s inicijalima u boji. Desno od stalka bila su postavlјena tri valјka, čija se dužina skraćivala, dok se širina povećavala (onaj najkraći, budući najširi, u sebi je nosio ona dva duža), tako da je ručica sa jedne strane valјka mogla po inerciji da ih okreće jedan u drugom, različitim brzinama, u zavisnosti od težine. S leve strane svakog valјka, na rubu je bilo urezano onih istih devet slova koja su obeležavala fioke. Dovolјno je bilo pokrenuti ručku i valјci bi stali da se okreću, svaki svojom brzinom, a kada bi se zaustavili, dobili bismo slučajne slovne trojke kao na primer CBD, KFE ili BGH. Otac Emanuele stade da tumači koncept koji je upravlјao njegovom Mašinom. „Kao što nas je Filosof naučio, Umnost nije ništa drugo do sposobnost da se predmeti sagledaju u okviru deset Kategorija, a to su Supstancija, Kvantitet, Kvalitet, Relacija, Akcija, Trplјenje, Položaj, Vreme, Mesto & Posedovanje. Supstancije su sâm sadržaj svakog oštroumlјa & po njima će se kategorizovati domišlјate Sličnosti. Koje su to Supstancije, zabeleženo je u ovoj knjizi pod slovom A, i sumnjam da će biti dovolјan čitav moj život kako bih sačinio potpuni Spisak. Bilo kako bilo, ja sam već sakupio nekoliko Hilјada, uzimajući ih iz knjiga Pesnika i znalaca, i iz onog čudesnog Regesta što jeste Učenikova 70

Tvornica Sveta. Tako ćemo pod Supstanciju da smestimo, osim Svevišnjeg Boga, Božanske Ličnosti, Ideje, Glasovite Bogove, najviše, srednje & najniže, Bogove Neba, Vazduha, Mora, Zemlјe & Pakla, obogotvorene Heroje, Anđele, Demone, Vile, Nebo i lutajuće Zvezde, nebeske Znake i Sazvežđa, Zodijak, Krugove i Sfere, Elemente, Pare, Isparenja, a potom da ih sve ne nabrajamo Podzemne Vatre i Iskre, Meteore, Mora, Reke, Izvore & Jezera i Školјe... I malopomalo, preko Umetnih Supstancija, s tvorevinama svih Umetnosti, Knjige, Pisalјke, Mastila, Globuse, Kompase, Uglomere, Palate, Hramove i Čatrlјe, Štitove, Mačeve, Doboše, Slike, Kičice, Statue, Nadžake & Srpove, i napokon Metafizičke Supstancije kao što su Rod, Vrsta, Svojstvo i Slučaj & slični Pojmovi.“ Objašnjavao je zatim fioke svoje škrinje i, otvarajući ih, pokazivao kako svaka sadrži četvrtaste listove od veoma debelog pergamenta, onoga što se koristio za povezivanje knjiga, poređane po azbučnom redu: „Kao što ćete videti, svaki vertikalni red odnosi se, od B do K, na jednu od preostalih devet Kategorija, i za svaku od njih svaka od devet fioka sadrži porodice sa Članovima. Verbi gratia, za Kvantitet imamo porodicu Kvantiteta Obima, čiji su Članovi Mali, Veliki, Dugačak ili Kratak; ili porodica Numeričkog Kvantiteta, čiji su Članovi Nula, Jedan Dva &td, ili Mnogi i Malobrojni. Ili ćeš, pak, pod Kvalitetom naći porodicu kvaliteta koji pripadaju Vidu, kao Vidlјivo, Nevidlјivo, Lepo, Izobličeno, Svetlo, Tamno; ili Mirisu, kao Blagi Miomiris i Smrad; ili Kvalitetima Strasti, kao Radost i Tuga. I tako stoji za svaku kategoriju. A budući da se svaki list odnosi na jednog Člana, beležim sve Stvari koje od njega zavise. Da li je jasno?“ Svi klimnuše potvrdno, zadivlјeni, i otac nastavi: „Otvorimo sada nasumice veliku Knjigu Supstancija, i izaberimo bilo koju... Evo, Kepec. Šta bismo mogli reći, pre no što o njemu budemo oštroumno govorili, o jednom Kepecu?“ „ Que es pequeño, malecki, petit“, započe don Gaspar de Salazar, „y que es feo, y infeliz, y ridiculo...“ „Dakako“, složi se otac Emanuele, „no već ne znam šta da izaberem, & da sam morao da govorim ne o kakvom Kepecu već o, recimo, Koralima, da li sam baš sasvim siguran da ne bih odmah izdvojio podjednako istaknute crte? A onda, Malenost je povezana sa Kvantitetom, Ružnoća sa Kvalitetom, & odakle bi trebalo da počnem? Ne, bolјe da se prepustimo Fortuni, čiji su Ministri moji Cilindri. Sada ih pokrećem & dobijam, kako se sada slučajno zbilo, trojku BBB. B na prvom Mestu je Kvantitet, B na drugom Mestu upućuje me da u redu Kvantiteta potražim fioku Obima, & ovde, na samom početku sekvencije Stvari B, pronalazim Mali. I na tom listu posvećenom Malom, nalazim da je mali Anđeo, koji staje u jednu tačku, & Pol, što je nepo71

kretna tačka Sfere, & među elementarnim stvarima Iskra, Kaplјa vode & Skrupul od Kamena, & Atom od kojeg je, prema Demokritu, sazdana svaka stvar; od Ljudskih Stvari, evo, Embrion, Zenica, Gležnjača; od Životinja Mrav & Buva, od Bilјaka Hvoja, Seme Gorčice & Mrvica Hleba; za Matematičke Nauke Minimum Quod Sic, Slovo I, knjiga formata šesnaestine, ili Apotekarska Drahma; za Arhitekturu Škrinja i Klin, ili od Bajki Mišiji general Psicapax protiv Žaba & Mirmidonci rođeni od Mrava... No, zaustavimo se ovde, jer već bih mogao našeg Kepeca nazvati Škrinjom Prirode, Dečijom Cuclom, Mrvicom Čoveka. I, obratite pažnju, ako bismo ponovo okrenuli Cilindre i dobili, međutim, evo ovako, CBF, slovo C bi me vratilo na Kvalitet, B bi me potaklo da tražim svoje Članove u fioci za ono što se odnosi na Vid, & slovo F bi me spojilo sa Članom biti Nevidlјiv. I među Nevidlјivim Stvarima pronašao bih, čudesne li podudarnosti, Atom, & Tačku, koji bi mi već dopustili da svog Kepeca opišem kao Atoma Čoveka, ili Tačku Mesa.“ Otac Emanuele je okretao svoje cilindre i prevrtao listove po fiokama hitro kao kakav opsenar, te se činilo da metafore niču iz njegovih začaranih prstiju, kao da nema tog mehaničkog dahtanja koje ih stvara. Ali još nije bio zadovolјan. „Gospodo“, nastavi, „Domišlјata Metafora mora da bude mnogo složenija! Svaka Stvar koju sam ja dosad našao, ima da se prouči jedna po jedna u okviru deset Kategorija, & kao što objašnjava moja Knjiga, ukoliko imamo Stvar koja zavisi od Kvaliteta, morali bismo pogledati da li je vidlјiva, & koliko je dugačka, kakvu Izobličenost ili Lepotu ima, & kakvu Boju; koliko Zvuka, koliko Mirisa, koliko Ukusa; da li je čulna ili opiplјiva, da li je retka ili gusta, topla ili hladna, & kakve je Figure, kakve Strasti, Ljubavi, Umetnosti, Znanja, Zdravlјa, Bolesti; & da li se o njoj može kroz Nauku govoriti. A ova pitanja nazivam Česticama. Ja sada znam da nas je naš prvi pokušaj poveo do Kvantiteta, koji među svojim Članovima ima i Malenost. Sada ponovo okrećem Cilindre, i dobijam trojku BKD. Ako pogledam u svoju Knjigu, slovo B, koje se, kao što smo već rekli, odnosi na Kvantitet, kaže mi da je prva Čestica kojom se izražava Mala Stvar utvrđivanje Čime Se Meri. Ako potražim u knjizi na šta se odnosi Mera, ona me ponovo šalјe u fioku Kvantiteta, pod porodicom Kvantiteta Uopšte. Pronalazim list za Meru & ovde biram stvar K, što je Mera Geometrijskog Prsta. I eto, već bih bio kadar da sročim prilično oštroumnu Definiciju, kao na primer, ako bih želeo da izmerim tu Dečiju Cuclu, taj Atom Čoveka, jedan Geometrijski Prst bio bi Neumerena Mera, što mi, pak, mnogo govori, ako ovoj Metafori pridodam i jednu Hiperbolu, o Nesreći & Smešnosti Kepeca. 72

„Kakvo čudo,“ reče gospodin della Saletta, „ali iz poslednje trojke koju ste dobili, niste još upotrebili poslednje slovo, slovo D...“ „Ništa manje nisam ni očekivao od duha poput vašeg, Gospodine“, reče zadovolјno otac Emanuele, „no vi dodirnuste Čudesnu Tačku moje tvorevine! To slovo je višak (& mogao bih ga baciti ako bi mi dosadilo, ili ako bih smatrao da sam već postigao svoj cilј), slovo koje mi dopušta da iznova otpočnem svoje traganje! Ovo slovo D omogućava mi da ponovo započnem ciklus Čestica, tražeći sada u kategoriji Posedovanja (exempli gratia, kakvo im posedovanje odgovara, ili može li nečemu poslužiti kao znamenje), & da od njega ponovo pođem iz početka, kao što ranije učinih sa Kvantitetom, okrećući Cilindre, koristeći prva dva slova & čuvajući treće za još jedan pokušaj, & tako u beskraj, za milione Mogućih Promena, a ako možda neke budu izgledale oštroumnije od drugih, na mojem će Razumu biti da izdvoji one koje će najuspešnije stvoriti Zadivlјenost. No, Gospodo, ne želim da vas lažem, nisam slučajno izabrao Kepeca: upravo ove noći zdušno sam prionuo ne bi li povadio sve što je moguće baš iz ove Supstancije.“ Mahnu jednim listom hartije i stade da iščitava niz definicija u kojima se polako gušio njegov jadni kepec, čovečuljak kraći od svog imena, embrion, komadić homunkula, tako majušan da sićušne čestice što sa svetlošću prodiru kroz prozor izgledaju dobrano veće, telo koje bi sa još milionima takvih istih moglo da obeležava časove kroz usko grlo kakve klepsidre, telo na kojem je noga tik pored glave, segment mesa koji počinje tamo gde se završava, linija koja se sažima u jednu tačku, vršak igle, čelјade kome se obraćamo s oprezom iz straha da ga dah ne oduva, tvar tako malena da je boja ne bi mogla obojiti, blјesak gorčice, telašce koje nema ništa više i ništa manje od onoga što je od vajkada imalo, materija bez forme, forma bez materije, telo bez tela, čisto biće razuma, izum domišlјaja do te mere zaštićen u svojoj sićušnosti da ga nijedan udarac ne bi mogao pronaći i raniti, kadar da pobegne kroz svaku pukotinu i da se čitave godine hrani jednim jedinim zrnom ječma, biće toliko sažeto da nikada ne znaš da li sedi, leži ili stoji uspravno, sposobno da se utopi u puževoj kućici, seme, granula, bobica, tačka na i, matematička jedinica, aritmetička nula... I ko zna koliko bi još čitao, imajući materijala, da ga prisutni nisu prekinuli plјeskom.

73

10

Preobličene Geografija i Hidrografija Roberto je sada uviđao da je otac Emanuele, u suštini, delao kao kakav sledbenik Demokritov ili Epikurov: gomilao je atome pojmova i sastavlјao ih na razne načine kako bi iz njih stvorio razne predmete. I kao što je Kanonik tvrdio da svet sazdan od atoma ne protivreči ideji o jednom božanstvu koje ih sve uređuje po svome, tako je i otac Emanuele od čitavog tog oblaka pojmova prihvatao jedino one zaista oštroumne sklopove. Možda bi jednako učinio i da se latio upriličavanja prizora za teatar: zar komediografi ne uzimaju neverovatna i oštroumna zbivanja iz fragmenata verovatnih ali blјutavih stvari, kako bi nam ugodili neočekivanim obrtima radnje? A ako je zaista bilo tako, nije li se možda dogodilo da taj sticaj okolnosti koji je stvorio i njegov brodolom i stanje u kojem se nalazi Daphne svaki najmanji događaj, budući verovatan, memlјivi zadah i škripanje trupa, miris bilјaka, glasovi ptica da sve to zajedno učestvuje u oslikavanju utiska o jednom prisustvu koje nije ništa drugo do posledica neke pričine koju je jedino um spoznao, poput osmeha livada i suza rose? Dakle, priviđenje nekog skrivenog ulјeza beše sklop atoma, kao i priviđenje izgublјenog brata, oba sačinjena od fragmenata njegovog vlastitog lika i od njegovih želјa ili misli. I dok je slušao kako po staklima rominja blagotvorna kišica osvežavajući podnevnu vrelinu, govorio je sebi: prirodno je, ja sam se, a ne onaj drugi, na ovaj brod popeo kao ulјez, ja svojim koracima narušavam ovu tišinu, i evo kako sam, gotovo u strahu da sam oskrnavio nečije tuđe svetilište, stvorio jednog drugog sebe koji tumara ispod istih mostova. Kakve dokaze imam da on postoji? Nekoliko kaplјica vode na listovima? I kao što ovoga časa pada kiša, zar nije mogla pasti i prošle noći, pa makar samo nekoliko kapi? Zrnevlјe? Nisu li same 74

ptice, svojim čeprkanjem, mogle da premetnu ono koje su već imale pred sobom, navodeći me na pomisao kako ih je neko opskrbio svežim? Nestanak jaja? Ali, upravo sam juče video kako soko u letu proždire miša! Ja se nalazim u brodskom trupu koji još nisam istražio i to ću upravo i učiniti, kako bih se razuverio, budući da me užasava pomisao da sam napušten i sâm negde između neba i mora. Gospodine Roberto de la Grive, ponavlјao je, sâm si i sâm bi mogao ostati do poslednjeg dana svog života, i taj kraj bi takođe mogao biti blizu: hrane je na brodu dovolјno, ali za sedmice, ne za mesece. Stoga bi ti bilo pametnije da se odvučeš do mosta i postaviš nekoliko posuda kako bi sakupio što više možeš kišnice, i da naučiš da pecaš sa palube, trpeći sunce. A jednog dana, sigurno ćeš naći načina da stigneš do Ostrva, i da na njemu živiš kao jedini stanovnik. To je ono o čemu ti valјa razmišlјati, a ne o kojekakvim pričama o ulјezima i ferrantima. Sakupio je praznu burad i razmestio je povrh krmenog kaštela, trpeći svetlost koja je prodirala kroz oblake. I, dok je to radio, primeti da je još uvek prilično iznuren. Zatim se vratio dole, namirio životinje (možda zato da neko drugi ne bi došao u iskušenje da to učini umesto njega), i ponovo odustao da se spusti niže u utrobu broda. Popeo se u kabinu, i dugo je ležao, dok je kiša i dalјe padala, ne kaneći da umine. Na mahove je osećao nalete vetra, i njemu po prvi put postade jasno da se nalazi na jednoj plovećoj kući koja se zibala poput kolevke, dok je udaranje vratašca oživlјavalo čudovišnu prostranost tih lugovitih skûta. Svide mu se ova poslednja metafora i zapita se kako bi otac Emanuele pročitao brod kao izvor Zagonetnih Krilatica. Onda pomisli na Ostrvo i odredi ga kao nedostižnu blizinu. Po drugi put istoga dana, lep končeto mu ukaza na različitu sličnost između Ostrva i Gospe, i on ostade budan do duboko u noć, pišući joj o onome što je meni uspelo da iz toga izvučem u ovom poglavlјu.

Daphne se lјulјala čitave noći i njeno se zibanje, zajedno sa valovitim kretanjem zaliva, umiri tek rano izjutra. Roberto je s prozora primetio prve znake jedne hladne, ali prozračne zore. Pošto se setio one Hiperbole za Oči koju je pominjao prethodnog dana, pomisli kako bi mogao da osmotri obalu durbinom koji je video u susednoj sobi: sâm obrub sočiva, kao i ograničena pozornica, ublažiće odblјeske sunca. Nasloni, dakle, instrument na ram jednog od prozora galerije i odvažno uperi pogled prema krajnjim međama zaliva. Ostrvo je izgledalo svetlo, nakostrešeni vršak kakvog čuperka od vune. Kao što je naučio na Amarilliju, ostrva u okeanu zadržavaju vlagu pasata i zgušnjavaju je u magličaste pahulјe, te moreplovci često znaju da su nadomak nekog kopna i pre no što ugledaju njegove obale, po oblacima vazdušnog elementa koje ono zadržava kao kod pristajanja. 75

O pasatima mu je pripovedao doktor Byrd

koji ih je nazivao

Trade-Winds, no Francuzi su govorili alisées: na tim morima pustolo-

ve moćni vetrovi koji vladaju olujama i mirnim vodama, ali sa ovima šalu zbijaju pasati, ćudljivi vetrovi, tako da karte njihovo lutanje prikazuju u obliku pomamnog plesa krivulјa i struja, zavijajućih ora i dražesnih vijuganja. Oni se krišom uvlače u putanju moćnih vetrova i remete je, presecaju je popreko, i na njoj se prepliću. To su gušteri što treperavo hitaju nepredvidlјivim stazama, uzajamno se sudaraju i promašuju, kao da u Moru Suprotnosti važe samo zakoni umetnosti a ne i prirode. Nјihova je figura od umetne stvari i, pre no oblik harmoničnih poredaka stvari koje dolaze s neba ili sa zemlјe, poput snega ili kristala, oni uzimaju oblik onih spirala koje su graditelјi stavlјali na kupole i kapitele. Da je to more opsene, Roberto je već izvesno vreme sumnjao, što mu je, pak, objašnjavalo zašto su kosmografi uvek zamišlјali da dole postoje protivprirodna bića, koja hodaju s nogama na gore. Oni koji su prirodu nadahnuli da izmisli čudesne zemlјe ovih mora, nisu sigurno mogli biti umetnici, koji su na dvorovima Evrope podizali pećine optočene lapis lazulijem, s fontanama koje pokreću skrivene pumpe: niti je priroda Nepoznatog Pola mogla da bude ta koja je nadahnula ove umetnike. Stvar je u tome, govorio je Roberto sebi, što i Umetnost i Priroda vole da pletu zamke, a drugačije ne čine ni sami atomi kada se združuju na ovaj ili onaj način, Postoji li umešnijeg čuda od kornjače, dela ruku nekog zlatara od pre više hilјada godina, tog strplјivo gleđosanog Ahilovog štita koji u zatočeništvu drži zmiju sa šapama? Kod nas, govorio je, sve ono što pripada bilјnom svetu ima krhkost lista sa svojom nervaturom i cveta koji traje koliko i jutro, dok je ovde bilјka poput kože, mesnata i ulјasta tvar, lјuštura pripravna da odgovori na zrake pomahnitalog sunca. U ovim zemlјama, gde stanovnici zasigurno ne poznaju umeće obrade metala i ilovače, svaki list mogao bi postati neko oruđe, sečivo, pehar, lopatica, dok je lišće na cvetovima od pokosti. Sve ono što je bilјno, ovde je snažno, a tanano sve ono što je životinjsko, sudeći po pticama koje sam video, filigranima od raznobojnog stakla, dok u nas životinjsko oličava snaga konja ili tupa silina bika... A plodovi? Kod nas rumenilo jabuke, zdravlјem obojene, svedoči o njenom prijatelјskom ukusu, dok olovna modrina pečurke odaje srž od otrova. Ovde, međutim, a to sam video juče, kao i za plovidbe na Amarilliju, imamo veselu igru suprotnosti: samrtna belina nekog ploda jemči razigrane slasti, dok najjedriji plodovi mogu da luče smrtonosne sokove. 76

Ispitivao je obalu durbinom i, između kopna i mora, uočio ono puzavo korenje što kao da je poskakivalo spram otvorenog neba, i grmove dugulјastih plodova koji su, prikazujući se kao nezrele bobice, nesumnjivo otkrivali svoju melasastu zrelost. I na palmama je prepoznao kokosove, žute poput letnjih dinja, no dobro je znao da će svoju zrelost slaviti tek kad se zaogrnu bojom umrle zemlјe. Dakle, da bi živeo na ovozemalјskom Onom Svetu to bi morao da upamti ako je mislio da se nagodi sa prirodom morao bi da postupa nasuprot vlastitom instinktu, budući da su taj instinkt verovatno izumeli oni prvi gorostasi koji su nastojali da se prilagode prirodi s one druge strane globusa i, verujući da je baš ta priroda kojoj su se oni prilagođavali ona najprirodnija, smatrali su je, prirodno, stvorenom da se prilagodi njima. Zbog toga su verovali da je sunce tako sićušno kao što izgleda, a tako ogromni strukovi trave koje su oni posmatrali oka prilјublјenog uza zemlјu. Živeti u Antipodima, dakle, znači iznova graditi instinkt, umeti od začudnosti napraviti prirodu i od prirode začudnost, otkriti koliko je nepostojan ovaj svet, koji na jednoj polovini sledi jedne zakone, dok na drugoj neke sasvim suprotne. Ponovo je slušao buđenje ptica, tamo dole, i za razliku od onog prvog dana shvatio kakvu umetnost predstavlјaju ta pojanja, kad se uporede sa cvrkutanjem iz njegovog zavičaja: bila su to krklјanja, zviždukanja, grgolјenja, praskanja, klokotanja jezika, cvilјenja, prigušeni udari muskete, čitave hromatske lestvice kuckanja, a katkad bi se čulo i nešto nalik kreketu žaba pritajenih u krošnjama drveća, u svom homerskom došaptavanju. Durbin mu je omogućavao da razazna vretena, pa perjaste loptice, treptaje crne ili nerazgovetne boje, koji su se bacali s najvišeg drveta, stremeći ka zemlјi mahnitošću Ikara koji želi da požuri sopstvenu propast. U jednom trenu čak mu se učini da je jedno drvo, možda ono sa kineskim naranama, ispalilo u vazduh jedan od svojih plodova, plameno klupko od šafrana, koji ubrzo nestade iz vidokruga durbina. Uveren da je to zasigurno bio tek kakav odblesak, ostavi te misli za sobom, ili tako barem poverova. Videćemo kasnije da je, kad su skrivene misli u pitanju, Saint-Savin bio u pravu. Pomisli da su te ptice neprirodne prirode znamen pariskih krugova koje je napustio pre mnogo meseci: u ovom univerzumu bez lјudi, u kojem su ptice ako ne jedina živa bića, onda zasigurno jedina bića koja govore, osećao se kao u onom salonu, gde je prilikom svog prvog ulaska uhvatio samo žubor nerazgovetnog brblјanja na nepoznatom jeziku, čiju je slast tek stidlјivo naslućivao mada je, rekao bih, znanje o toj slasti na kraju bez sumnje veoma dobro upio, inače ne bi umeo da besedi ovako kako to sada čini. Ali, setivši se da je tamo sreo 77

Gospu te stoga, ako postoji mesto od svih najuzvišenije, onda je to ono tamo, a ne ovo ovde zaklјuči da se nisu tamo podražavale ptice sa Ostrva, već su se ovde, na Ostrvu, životinje trudile da ujednače taj nadasve lјudski Jezik Ptica. Razmišlјajući o Gospi i o njenoj dalјini, koju je prethodnog dana uporedio sa nedostižnom dalјinom onog kopna na zapadu, stade ponovo da posmatra Ostrvo, čije mu je obrise durbin otkrivao kao blede i uokvirene naznake, kao što se dešava da slike koje su se videle u tim ispupčenim ogledalima, odražavajući samo jednu stranu neke odajice, navedu na pomisao o kakvom sfernom kosmosu, beskrajnom i začuđujućem. Kako bi mu izgledalo Ostrvo kad bi jednoga dana na njega kročio? Možda je to, sudeći po prizoru koji je video iz svoje lože i po svedočenju uzoraka koje je našao na brodu, onaj Raj gde u potocima teku mleko i med, među svečarskim obilјem plodova i umilјatim životinjama? Šta su drugo mogli tražiti na tim ostrvima suprotnog juga oni hrabri putnici koji su brodili, prkoseći olujama jednog na izgled tihog okeana? Zar to nije ono što je Kardinal želeo kada ga je poslao u misiju da otkrije tajnu Amarillija, prilika da donese francuske lјilјane u neku Nepoznatu Zemlјu koja bi napokon obnovila darove jedne doline koju nisu dotakli ni Vavilonski greh, ni sveopšti potop, niti prvi greh Adamov? Čestita su morala biti lјudska bića, tamne kože no blistavog srca, nehajna za gore od zlata i za balzame čiji nesmotreni čuvari behu. No ako je zaista tako bilo, nije li onda želјa da se oskrnavi nevinost Ostrva samo obnavlјanje greške prvog grešnika? Možda je upravo stoga Proviđenje želelo da on bude neporočni svedok jedne lepote koju ne bi smeo nikada da naruši? Nije li to bio izraz najispunjenije lјubavi, one koju je iskazivao svojoj Gospi, voleti izdaleka, odričući se ponosa kojim se kiti gospodarenje? Da li je lјubav ono što teži osvajanju? Ako bi Ostrvo za njega bilo jednako predmetu njegove lјubavi, onda bi prema Ostrvu morao pokazati isto poštovanje kojim je obdario predmet svoje lјubavi. Ona ista mahnita lјubomora, koja ga je prožimala kad god bi zadrhtao pri pomisli da bi nečije tuđe oko moglo ugroziti to svetilište odbijanja, nije smela da bude protumačena kao pozivanje na svoje vlastito pravo, već kao uskraćivanje bilo čijeg prava, što je bio zadatak koji mu je, kao čuvaru tog Graala, njegova lјubav nalagala. Stoga je morao da se na istu čednost obaveže i prema Ostrvu, jer što ga je više želeo, onako prepunog obećanja, to je manje morao želeti da ga dotakne. Daleko od Gospe, daleko od Ostrva, o njima bi trebalo samo da zbori, želeći ih neoskrnavlјene kako bi neoskrnavlјeni mogli i ostati, milovani nevidlјivom rukom elemenata. Ako je lepota negde i postojala, njena svrha bila je da ostane bez svrhe. 78

Da li je Ostrvo koje je gledao zaista bilo takvo? Šta ga je podsticalo da na taj način tumači ovaj hijeroglif? Bilo je poznato da su još od prvih putovanja na ova ostrva, čiji je položaj na kartama posve nejasno ucrtan, na njima ostavlјani pobunjenici i ona su se pretvarala u tamnice s rešetkama od vazduha, u kojima su ti isti osuđenici bili sami sebi tamničari, namerni da se uzajamno kažnjavaju. Ne stići do tamo, ne otkriti njegovu tajnu, nije bila dužnost, već pravo da se umakne užasima bez kraja. Ili ne, jedina stvarnost Ostrva bila je ta što se u njegovoj sredini podizalo, primamlјivo u svojim tananim bojama, Drvo Zaborava i što bi Roberto, jedući njegove plodove, mogao da pronađe spokoj. Zaboraviti. Provede tako čitav dan, na izgled nemaran, grozničav u naporu da postane tabula rasa. I, kao što se zbiva onima koji se upinju da zaborave, što se više upinjao, njegovo je pamćenje sve više oživlјavalo. Pokušao je da se pridržava svih saveta za koje je ikada čuo. Zamišlјao je da se nalazi u odaji prepunoj predmeta koji su ga na nešto podsećali, veo njegove dame, listovi hartije na kojima je oživlјavao njeno prisustvo, jadajući se zbog njenog odsustva, nameštaj i gobleni iz palate u kojoj, ju je upoznao, i zamišlјao je sebe kako sve te stvari izbacuje kroz prozor sve dok odaja (a sa njom i njegova glava) na kraju ne ostane ogolјena i prazna. Čudovišni je napor ulagao kako bi do pervaza dovukao posuđe, ormane, klupe i čitave oklope, međutim, nasuprot onome što su mu bili kazali, što je više vreme odmicalo i on se u tom naprezanju satirao, lik Gospe se umnožavao, i ona ga je sada iz različitih uglova pratila u tim njegovim pokušajima, s pakosnim osmehom na usnama. I tako, nakon što je čitav dan proveo tegleći pokućstvo, nije zaboravio ništa. Naprotiv. Danima je već razmišlјao o svojoj prošlosti, pilјeći u jedinu pozornicu koju je imao pred sobom, u Daphne, i Daphne se polagano pretvarala u Teatar Sećanja, kakve su pravili u njegovo vreme, gde ga je svaki prizor podsećao na neki davnašnji ili skorašnji događaj iz njegove pripovedi: kosnik, na dolazak posle brodoloma, kada je shvatio da više neće videti lјublјenu; skuplјena jedra, u koja je pilјio i dugo snatrio o Njoj, Ona je izgublјena, Ona je izgublјena; galerija, sa koje je istraživao Ostrvo u dalјini, udalјenost Nјenu... No, toliko je razmišlјao o njoj da će, dogod bude tu ostao, i svaki najskriveniji ugao ovog morskog doma oživlјavati u njemu, trenutak po trenutak, sve ono što je želeo da zaboravi. U istinitost toga uverio se kada je izašao na most, nadajući se da će mu vetar raspršiti misli. To je bila njegova šuma, u koju je odlazio kao što u šume odlaze nesrećni lјubavnici; evo njegove tobožnje prirode, bilјke uglačane vrednim rukama drvodelјa iz Antwerpena, reke 79

sirovog platna što šume na vetru, duplje začepljenih smolom, zvezde iz astrolaba. I kao što svi zaljubljeni, neprestano se vraćajući dragom mestu, vide lјublјenu u svakom cvetu, u svakom šušnju lišća i na svakom znanom putelјku, evo, i on će sada umreti od lјubavi, milujući hladne usne jednog topa... Nisu li pesnici slavili svoju damu, hvaleći njene usne od rubina, oči od uglјevlјa, grudi od mramora, srce od dijamanta? E pa dobro, i on će primoran, u tom majdanu već okamenjenih jelki imati samo mineralne strasti, u gumini čvorovima ukovrdžanoj videće grivu Nјene kose, u blistavilu metalnih kopči njene zaboravlјene oči, u žlebovima pod prozorima nisku njenih zuba orošenu mirisnom salivom, u čekrku klizećem njen vrat urešen konoplјanim ogrlicama, i naći će spokoj, obmanjujući sebe da je lјubio delo kakvog graditelјa samohoda. Potom se pokaja zbog svoje okrutnosti kojom je hinio njenu okrutnost, reče sebi da okamenjavanjem njenog lika okamenjuje svoju želјu koju je međutim želeo da sačuva živu i nezadovolјenu i, budući da se spustilo veče, usmeri pogled ka nepreglednoj nebeskoj školјki posutoj zagonetnim sazvežđima. Samo ako posmatra božanska tela na nebu, moći će da začne božanske misli koje pristaju onome ko je, božanskim ukazom, bio proklet da lјubi najbožanskije od svih lјudskih stvorenja. Kralјica šuma, koja u odori beloj u belo zaogrće dubrave i srebrom posipa polјane, nije se još pomolila povrh Ostrva, zavijenog u crne plaštove. Ostatak neba beše užaren i raspoznatlјiv, a na jugozapadnom kraju, gotovo na rubu mora iza velikog kopna, spazi grumenak zvezda koji ga je doktor Byrd naučio da prepozna: Južni Krst. Roberto se prisećao vizije onog zaboravlјenog pesnika, čije je stihove, međutim, po nalogu svoga karmelićanskog učitelјa, morao da nauči napamet, vizije koja je začarala njegovo detinjstvo, o nekakvom hodočasniku po kralјevstvima onoga sveta koji je, izranjajući upravo u tom nepoznatom predelu, ugledao te četiri zvezde, koje niko nikada nije video osim prvih (i poslednjih) žitelјa Zemalјskoga Raja.

80

11

Umeće Smotrenosti Da li ih je ugledao zato što se u svom brodolomu zaista nasukao na samoj međi Rajskog vrta ili zato što je izronio iz utrobe broda kao iz kakvog paklenog levka? Možda i zbog jednog i zbog drugog. Vraćajući ga prizoru jedne drugačije prirode, taj brodolom ga je izvukao iz Pakla Sveta u koji beše zakoračio, izgubivši iluzije iz detinjstva onih dana u Casaleu. Još je uvek bio tamo kada mu je, nakon što je upoznao istoriju kao poprište mnogih hirova i nerazumlјivih zapleta porad Državnog Razloga, Saint-Savin potanko objasnio da je velika mašina sveta nepouzdana, prepuštena na milost i nemilost zlim ćudima Slučaja. Za samo nekoliko dana iščileo je njegov dečački san o viteškim kolajnama, a pored oca Emanuela naučio je da se mora gorlјivo podsticati na Viteške Kolajne i da se život može utrošiti ne samo na borbu protiv kakvog diva, već i na iznalaženje što više načina da se imenuje kepec. Kada je izašao iz samostana, pridružio se gospodinu della Saletti koji je, pak, pratio gospodina di Salazara izvan zidina grada. A na putu do vrata koja je Salazar zvao Puerta de Estopa, morali su da prođu kroz utvrdu. Dvojica plemića hvalila su napravu oca Emanuela, a Roberto je naivno upitao koliko je sva ta nauka značajna za određivanje sudbine jedne opsade. Gospodin di Salazar se nasmeja. „Moj mladi prijatelјu“, rekao je, „svi smo mi ovde, i u službi različitih vladara, da bi se ovaj rat rešio pravedno i časno. Ipak, ovo nisu ona vremena kada se putanja zvezda mogla mačem menjati. Svršeno je s onim zemanom kada su plemići 81

stvarali kralјeve; sada kralјevi stvaraju plemiće. Nekada je dvorski život predstavlјao iščekivanje onog časa kada će se plemić u ratu takvim i pokazati. Danas, svi plemići koje vidite tamo dole“, i pokaza na španske šatre, „i tamo gore,“ pa pokaza na taborište Francuza, „preživlјavaju ovaj rat kako bi mogli da se vrate u svoju prirodnu sredinu, to jest na dvor, a na dvoru se, prijatelјu moj, više ne utrkuju da se u vrlini izjednače sa kralјem, već da osvoje njegovu milost. Danas ćete u Madridu sresti plemiće koji nikada mača nisu potegli, i ne udalјuju se mnogo iz grada: ostavili bi ga, dok se prašinom zasipaju na polјima slave, u rukama imućnih građana i plemstva po ruhu, do kojeg već i sâm vladar nadasve drži. Ratniku još jedino preostaje da napusti pravu vrlinu kako bi sledio smotrenost.“ „Smotrenost?“ upitao je Roberto. Salazar ga zamoli da pogleda u ravnicu. Dve strane bile su zabavlјene lenjim okršajima i videli su se uskomešani oblaci prašine oko ulaza u potkope, tamo gde su padala topovska đulad. U pravcu severozapada, carski vojnici gurali su opsadnu kulu: beše to robusna kara, zaoblјenih bokova, koja se na pročelјu završavala zidom od hrastovih greda s okovanim gvozdenim prečkama. Na tom pročelјu otvarale su se puškarnice kroz koje su virili katapulti, topovi i arkebuze, a s obe strane naslućivali su se dobro zaklonjeni landsknehti. Gusto načičkana cevima spreda i sečivima s boka, škripucajući lancima, naprava je povremeno izbacivala vatrene oblake iz jednog od svojih ždrela. Neprijatelј sigurno nije imao nameru da je odmah upotrebi, jer je spadala u red onih naprava koje se pod zidine dovlače tek kada potkopi već obave svoje, no jednako je sigurno da su je prikazivali kako bi zastrašili opsađene. „Vidite“, govorio je Salasar, „rat će rešiti mašine, srpasta kara i potkopi. Neki od naših hrabrih prijatelјa, sa obe strane, koji su ponudili grudi protivniku, ako nisu poginuli greškom, u životu ih nije održala ni žudnja za pobedom, već želјa da steknu ugled kojim bi se razmetali po povratku na dvor. Najveštiji od njih biće dovolјno oštroumni da izaberu podvige od kojih sve prašti, preračunavajući pri tom, veoma pažlјivo, srazmeru između onoga što rizikuju i onoga što mogu dobiti...“ „Moj otac...“, zausti Roberto, siroče jednog heroja koji nije preračunavao ništa. Salazar ga prekide: „Naravno, vaš otac bio je čovek minulih vremena. Nemojte misliti da ne žalim za njima, no vredi li još uvek učiniti kakvo odvažno delo, kada se daleko više govori o jednom lepom povlačenju nego o kakvom hrabrom prepadu? Niste li upravo videli onu ratnu napravu spremnu da razreši sudbinu ove opsade, i to brže i bolјe no što su to nekada činili mačevi? I koliko već ima godina što su mačevi ustupili mesto arkebuzama? Mi još uvek nosimo oklope, no i najobičniji pustolov može za samo jedan dan da nauči kako da probuši oklop velikog Baiarda.“ 82

„I šta onda preostaje jednom plemiću?“ „Mudrost, gospodine de la Grive. Uspeh više nema boju Sunca, već raste napajan Mesečevim zracima, a niko nikada nije rekao da se ta druga svetlost ne mili tvorcu svih stvari. I sâm Isus je noću tumarao maslinovom gorom.“ „A onda je doneo odluku, povodeći se za najviteškijom od svih vrlina, i bez smotrenosti...“ „Ali mi nismo prvorođeni Sin Večnosti, mi smo sinovi ovoga veka. Kada ovoj opsadi dođe kraj, ako vam neka od naprava ne oduzme život, šta ćete tada činiti gospodine de la Grive? Da se nećete možda vratiti vašim polјima, gde vam niko neće pružiti priliku da se pokažete dostojnim svoga oca? Za samo nekoliko dana, koliko se družite sa pariskim plemićima, vi već pokazujete da su vas osvojili njihovi običaji. Poželećete da okušate sreću u velikom gradu, i znajte dobro da ćete baš tamo morati da potrošite svoj oreol ponosa kojim vas predugo čamlјenje među ovim zidinama bude zakitilo. I tragaćete za srećom, i moraćete biti nadasve vešti da je pronađete. Ako ste ovde naučili kako da izbegnete kuršumu muskete, tamo ćete morati da naučite kako da izbegnete zavist, lјubomoru, grabežlјivost, istim se oružjem boreći sa svojim protivnicima, što će reći sa svima. Stoga, dobro me slušajte. Ima već pola sata kako me prekidate, govoreći ono što mislite, i dok se držite kao da pitate, vi u stvari hoćete da mi pokažete da se varam. Ne činite to nikada više, posebno ne sa moćnicima. Poverenje u svoju proniclјivost, kao i osećanje da ste obavezni da osvedočite samo istinu, mogli bi vas ponukati da, katkada, kakvim dobrim savetom obdarite nekoga ko je moćniji od vas. Ne činite to nikada. Svaka pobeda rađa mržnju kod pobeđenog, a ako se izbori nad sopstvenim gospodarem, onda je ili glupa ili štetna. Vladari žele da ih podanici podržavaju, ali ne i da ih prevaziđu. Međutim, budite mudri i sa sebi ravnima. Ne ponižavajte ih svojim vrlinama. Ne govorite nikada o sebi: ili biste se hvalili, što je taština, ili biste se osramotili, što je glupost. Umesto toga, dozvolite da drugi otkriju neki sitan greh na vašoj duši, tako da zavist ima šta da glođe, bez prevelike štete po vas. Moraćete biti veliki, a ponekad izgledati ništavni. Noj ne stremi da se vine u vazduh, pri čemu bi se izložio zastrašujućem padu: pušta da se lepota njegovog perja postepeno razotkriva. A, nadasve, ako imate kakvih strasti, nećete ih izneti na videlo, ma kako vam se plemenite one činile. Ne treba svima dozvoliti pristup sopstvenom srcu. Smišlјeno i oprezno ćutanje, ćivot je mudrosti.“ „Gospodine, ali vi mi upravo govorite da je osnovna dužnost jednog plemića da nauči da se pretvara!“ Umeša se, uz osmeh, gospodin della Saletta: „Vidite, dragi Roberto, gospodin Salazar ne želi da kaže da mudar čovek treba da se pre83

tvara. Savetuje vam, ako sam dobro shvatio, da morate naučiti da prikrivate. Pretvara se ono što nije, prikriva se ono što jeste. Ako se razmećete nečim što niste učinili, vi ste pretvorica. No ako izbegnete, i to neprimetno, da do kraja otkrijete ono što ste učinili, onda vi prikrivate. Vrlina je nad vrlinama prikriti vrlinu. Gospodin di Salazar vas upravo podučava kako da na smotren način budete kreposni, ili kako da budete kreposni u skladu sa načelima smotrenosti. Čim je prvi čovek otvorio oči i shvatio da je nag, učinio je sve da se sakrije i od pogleda samog Tvorca: tako je marljivost sakrivanja nastala bezmalo kad i sâm svet. Prikrivanje je širenje koprene satkane od časnih senki, iz čega se ne stvara laž već se istini pruža počinak. Ruža se čini lepom zato što na prvi pogled prikriva da je tako prolazna, i mada je veoma uobičajeno da se za smrtnu lepotu kaže kako ne izgleda poput stvari zemaljske, ona nije ništa drugo do leš prikriven naklonošću godina. Kroz ovaj život ne treba uvek ići otvorena srca, i one istine koje su nam najvažnije treba uvek napola da izgovorimo. Prikrivanje nije obmana. To je umeće da učinite da se stvari ne vide onakvima kakve jesu. I to je nadasve teško umeće: da bismo u njemu briljirali, potrebno je da drugi ne prepoznaju našu briljantnu odličnost. Ako bi se neko proslavio zbog svoje sposobnosti da se prerušava, kao glumci, svi bi znali da nije ono što se pretvara da jeste. Ali o uspešnim prikrivalima, onim prošlim i sadašnjim, ne zna se ništa.“ „I pazite“, dodade gospodin di Salazar, „to što ste pozvani da prikrivate ne znači da od sebe ni glasa ne smete da date, poput kakvog glupana. Naprotiv. Valјa vam naučiti da oštroumnim rečima činite ono što ne možete činiti otvorenim rečima: da se krećete u svetu koji povlašćuje privid, da uz svu okretnost i hitrost rečitosti, postanete tkač svilenih reči. Ako strele probadaju telo, reči mogu probosti dušu. Potrudite se da u vama postane prirodna ona veština koja je u napravi oca Emanuela mehanička.“ „Ali gospodine“, reče Roberto, „čini mi se da je naprava oca Emanuela kao kakva slika Uma, kojoj nije namera da pogodi ili zavede, već da pronađe i otkrije povezanost među stvarima, te otud da postane novim oruđem istine.“ „To je za filosofe. Ali za budale, koristite Um da začudite i dobićete potvrdu. Ljudi vole da osete začudnost. Ako se o vašoj sudbini i vašoj sreći bude odlučivalo u dvorskim salonima, a ne na bojnom polјu, valјan poen osvojen u razgovoru biće vredniji od valјanog napada u bici. Smotren čovek se, jednom otmenom rečenicom, lako iskobelјa iz svakog zamršenog klupka, i ume da koristi jezik lako poput perca. Većina stvari može da se namiri rečima.“ „Čekaju vas na kapiji, Salazare“, reče Saletta. I tako se za Roberta završi ovo neočekivano predavanje o životu i mudrosti. Nije ga odveć 84

okrepilo duhom, ali beše zahvalan svojim učitelјima. Rastumačili su mu mnoge zagonetke toga veka, o kojima mu niko na della Grive nikada nije rekao ni reči.

85

12

Strasti Duše I dok su se rušile sve njegove iluzije, Roberto postade žrtva lјubavnog zanosa. Već smo se primakli kraju juna i vladale su nesnosne vrućine; još pre desetak dana pukli su prvi glasovi o jednom slučaju kuge u španskom logoru. Grad je polako ostajao bez municije, vojnicima su već neko vreme delili samo četrnaest unci crnog hleba, a za pintu vina Kazaležani su tražili tri forinte, što bi bilo dvanaest reala. Salazar i Saletta su naizmenično odlazili, prvi u grad, drugi u logor, kako bi ugovorili otkup oficira zaroblјenih s obe strane za vreme okršaja, a oslobođeni oficiri morali su da se obavežu da više neće uzeti oružje u ruke. Ponovo se pričalo o onom kapetanu koji se već istakao u diplomatskim krugovima, Mazzariniju, kome je Papa poverio da vodi pregovore. Pokoja nada, pokoji iznenadni prepad i naizmenična igra uništavanja potkopa, eto kako se odvijala ova nehajna opsada. U iščekivanju pregovarača ili dolaska spasilačke vojske, ratnički duhovi su se primirili. Neki Kazaležani odlučiše da izađu izvan zidina grada ne bi li požnjeli ona pšenična polјa koja su se spasla od kara i konja, ne mareći za umorne kuršume fitilјača, koje su Španci ispalјivali iz dalјine. Ipak, nisu svi bili nenaoružani: Roberto spazi jednu selјanku, visoku i riđu, koja je povremeno odlagala svoj srp, spuštala se u klasje, podizala fitilјaču, prihvatala je poput iskusnog vojnika, prislanjajući kundak uz rumeni obraz, i pucala u pravcu obesnih nišandžija. Špancima dozlogrdiše pucnji ove ratoborne Cerere, uzvratiše vatrom i jedan kuršum okrznu joj mišicu. Povlačila se, krvareći, ali nije prestajala da puni i puca, uzvikujući nešto prema neprijatelјu. Kada se našla gotovo pod samim zidinama, nekoliko Španaca joj dovik86

nu: „Puta de los franceses!“* Našta im ona uzvrati: „Sì, a sun la

pütan’na dei francès, ma ad vui no!“**

Ta devičanska figura, ta esencija raskošne lepote i ratobornog besa, spojena sa tom sumnjom u razvratnost zbog koje je ona uvreda učini još dragocenijom, zapalili su osećanja našeg mladića. Toga je dana pretrčao sve ulice u Casaleu ne bi li iznova video taj prizor; ispitivao je selјane, saznao da se devojka, po jednima, zove Anna Maria Novarese, Francesca po drugima, a u nekoj gostionici rekoše mu da ima dvadeset godina, da je iz okoline grada i da se lјubaka s jednim francuskim vojnikom. „Dobra ti je Francesca, i te kako je dobra,“ govorili su smeškajući se znalački, i Robertu se njegova lјublјena učini utoliko poželјnijom ukoliko je još jedared laskavo obasuše onim razuzdanim namigivanjima. Nekoliko večeri nakon toga, prolazeći kraj jedne kuće, spazi je u mračnoj sobi prizemlјa. Sedela je pored prozora, prepuštajući se povetarcu koji jedva da je blažio monferratsku sparinu, pod svetlošću lampe, nevidlјive izvana, spuštene ukraj pervaza. U prvom mahu nije je prepoznao jer su njene bujne vitice bile skuplјene na potilјku, i tek su se dva pramena spuštala preko ušiju. Jedino se lice videlo, blago nagnuto, samo čednosti ovalan izvor, s ponekom kaplјicom znoja, poput bisera, i ono mu se učini jedinom pravom svetilјkom u tom polumraku. Bila je zabavlјena ručnim radom na jednom niskom stočiću, na kojem je počivao njen usredotočen pogled, tako da ne opazi mladića koji je uzmaknuo kako bi mogao da je posmatra postrance, pritajen uza zid. Dok mu je srce mahnito tuklo u grudima, Roberto je gledao njenu usnu, zasenčenu beličastim malјicama. U jednom trenu ona podiže ruku, još blistaviju od lica, kako bi ustima prinela nit tamnog konca: stavila ga je između crvenih usana, otkrivajući pri tom bele zube, i prekinula ga jednim trzajem, kretnjom umilјate zveri, zadovolјno se osmehujući zbog svoje pitome okrutnosti. Roberto bi bio čitave noći mogao stajati ovako ukočen i čekati; jedva da je uopšte disao od silna straha da ne bude otkriven i strasna žara od kojeg mu se krv u žilama ledila. No, devojka ubrzo ugasi svetilјku i prizor iščeznu. Narednih dana vraćao se u tu ulicu, ali nije je ponovo video, osim jedan jedini put, mada ne beše siguran jer je ona, ako je to bila ona, sedela pognute glave, golog ružičastog vrata, dok su joj slapovi kose prekrivali lice. Jedna starija žena stajala je iza njenih leđa i brodila kroz te lavlјe talase velikim ovčarskim češlјem, odlažući ga povreme*

Francuska kurva! Jašta, jesam vala kurva Francuzima, al’ vama bome nikad!

**

87

no kako bi prstima uhvatila životinjicu u begu, koju bi, potom, njeni nokti zgnječili jednim odsečnim stiskom. I mada bištanje nije bilo nikakva novost za njega, Roberto po prvi put otkri svu njegovu lepotu i prepusti se maštarenju kako uranja ruke u te valove svile, i kako jagodicama pritiska taj potilјak, i kako lјubi te udoline, i sâm uništava ta krda Mirmidonaca koja su ih zagađivala. Morao je da se otrgne toj čaroliji, jer gomila lјudi najednom preplavi ulicu svojom grajom, i to je bio poslednji put što mu je taj prozor podario lјubavna snatrenja. Narednih popodneva i narednih večeri viđao je onu stariju ženu i neku drugu devojku, ali ne nju. Po tome zaklјuči da to nije njena kuća, već kuća njene rođake, u koju je samo navraćala da ponešto obavi. A gde je ona, za dugih dana on nikad ne doznade. Budući da je lјubavna čežnja napitak koji najopojniji postaje kada se pretoči u uši bliskog prijatelјa, dok je tako uzaludno tumarao Casaleom, i u svojoj potrazi sve više kopnio, Roberto nije bio kadar da pred Saint-Savinom prikrije svoje stanje. Tajnu mu je otkrio iz taštine, jer svaki se lјubavnik kiti lepotom svoje lјublјene a u ovu lepotu sasvim je sigurno siguran. „Pa dobro, lјubite“, odgovorio mu je nehajno Saint-Savin. „Ništa novo. Čini se da lјudska bića u tome uživaju, za razliku od životinja.“ „Zar životinje ne lјube?“ „Ne, proste mašine ne lјube. Kako se ponašaju točkovi jedne kare na nizbrdici? Kotrlјaju se nadole. Mašina je teret, a teret teži, i u težnji zavisi od slepe potrebe koja ga gura nizbrdo. Tako je i sa životinjom: teži ka snošaju i nema mira sve dok ga ne dobije.“ „Ali zar mi juče niste kazali da su i lјudi mašine?“ „Da, ali lјudska mašina daleko je složenija od one mineralne, ili, pak, one životinjske, i nalazi zadovolјstvo u oscilatornom kretanju.“ „I onda?“ „I onda, vi lјubite, te stoga želite i ne želite. Zbog lјubavi postajete neprijatelј samome sebi. Strahujete da će vas postizanje cilјa razočarati. Uživate in limine, kako kažu teolozi, slatko vam je odlaganje.“ „Nije tačno, ja... ja je želim odmah!“ „Da je tako, bili biste još uvek i samo običan selјačić. No, vi imate duha. Da hoćete, već biste je uzeli i bili biste grubijan. Ne, vi hoćete da se vaša želјa razgori, a da se ujedno razgori i njena. Kad bi se njena želјa razgorela do te mere da je primora da vam se namah poda, verovatno je više ne biste želeli. Ljubav cveta u iščekivanju. Iščekivanje korača prostranim polјima Vremena, hodeći spram Prilike.“ 88

„I šta da radim u tom međuvremenu?“ „Udvarajte joj se,“ „Ali... ona još ne zna ništa, i moram vam priznati da mi nije lako da joj priđem...“ „Napišite joj pismo i saopštite joj svoju lјubav“ „Ali ja nikada nisam pisao lјubavna pisma! Šta-više, sramota me je da priznam da nikada nisam napisao nikakvo pismo.“ „Kada priroda zakaže, obratimo se umetnosti. Ja ću vam ga u pero kazivati. Plemići često uživaju da sastavlјaju pisma za damu koju nikada nisu videli, ni ja nisam ništa gori. Budući da ne lјubim, o lјubavi umem da zborim bolјe od vas, jer vas lјubav čini nemim.“ „Ali ja verujem da svako lјubi na drugačiji način... To bi bila obmana.“ „Ako biste joj svoju lјubav otkrili pod plaštom iskrenosti, pokazali biste se neotesanim.“ „Ali ja bih joj rekao istinu...“ „Istina je devojče lepo koliko i stidno, stoga je uvek treba zaogrnuti plaštom.“ „Ali ja bih želeo da joj govorim o svojoj lјubavi, ne o onoj koju biste vi opisali!“ „Dobro, ali ako hoćete da vam poveruje, pretvarajte se. Nema savršenstva bez blistave mreže obmane.“ „Ali ona bi shvatila da pismo ne govori o njoj.“ „Ne strahujte. Poverovaće da je ono što vam budem u pero kazivao po njenom liku začeto. Hajdete, sedite i pišite. Dopustite mi samo da pronađem nadahnuće.“ Saint-Savin se, kaže Roberto, kretao po odaji kao da oponaša let pčele koja se vraća u košnicu. Bezmalo da je plesao, dok mu je pogled lutao kao da očekuje da u vazduhu pročita onu poruku koja još nije postojala. Zatim otpoče. „Gospo...“ „Gospo?“ „A šta biste vi hteli da kažete? Možda: hej, ti, namigušo kazaležanska?“ „Puta de los franceses“, ne uzdrža se Roberto, užasnut time što se Saint-Savin, iako u šali, toliko približio ako ne istini, onda barem kleveti. „Šta rekoste?“ „Ništa. U redu. Gospo. I onda?“ „Gospo, u čarobnoj arhitekturi Vaselјene, zapisano beše još od prvog dana Stvaranja da ja ću vas sresti i lјubiti. Ali, avaj, već od 89

prvog reda ovoga pisma osećam da moja se duša neumitno razliva, da će napustiti moje usne i moje pero pre no što budem završio.“ „...završio. Ali ne znam da li je dovolјno jasno za...“ „Istina je utoliko milija ukoliko je gušće preprekama protkana, i najviše se ceni otkrovenje koje nas je nadasve skupo koštalo. Štaviše, idemo još uzvišenijim tonom. Recimo dakle... Gospo...“ „Ponovo?“ „Da. Gospo, za jednu damu divotnu poput Alkidije, bez sumnje vam beše potrebno, kao i ovoj Heroini, utočište daleko i neosvojivo. Verujem da ste vi nekom čarolijom preneseni drugde i da vaša zemlјa postala je novo Ploveće Ostrvo, koje vetar mojih uzdaha udalјava od mene, dok ja, avaj, pokušavam da se približim, zemlјa u antipodima, koju od pristajanja brane bregovi ledeni. Vidim da ste zbunjeni, la Grive: još uvek smatrate da je osrednje?“ „Ne, nego... rekao bih upravo suprotno.“ „Ne strahujte“, reče Saint-Savin, pogrešno tumačeći, „neće nedostajati kontrapunkti suprotnosti. Nastavlјamo. Možda preuzvišena dražest vaša pravo vam daje da dalekom i nedodirljivom ostanete, kao što Božanstvu i priliči. Ali, zar ne znate da Bogovi s naklonošću primaju barem mirisne dimove tamjana koje mi ovde dole za njih razgorevamo? Ne odbijajte stoga udivljenog klanjanja moga: budući da posedujete najuzvišeniju lepotu i najveličanstveniji sjaj, bezbožnim biste me i grešnim učinili kad biste mi zabranili da u biću vašemu obožavam dva najveća božanska atributa... Zvuči li bolje ovako?“ Roberto u tom času pomisli da je sada jedino sporno pitanje da li Novareseova ume da čita. Kad premosti tu prepreku, štagod da bude pročitala zasigurno će je opiti, budući da je i njega samog opijalo, dok je ovo pisao. „Moj Gospode“, reče, „trebalo bi da poludi...“ „Poludeće. Nastavite. Daleko od toga da svoje srce izgubih kad vama poklonih svoju slobodu, naprotiv, od toga dana ono je sve veće, raste i umnožava se, kao da mi samo jedno nije dovolјno da vas lјubim, već se ramnožava u svim mojim venama, gde ga osećam kako kuca.“ „Oh, Bože...“ „Smirite se. Vi sada samo govorite o lјubavi, ne lјubite. Oprostite, Gospo, žestinu jednog očajnika, ili bolјe, ne tužite nad njim: ko je još čuo da su vladari dužni da račun polažu zbog smrti svojih robova. Avaj, da, moju bi sudbu trebalo da smatram zavisti dostojnom, jer vi ste se sažalili da uzrokom moje propasti budete: da makar hoćete svoje mržnje da me udostojite, to bi mi pokazalo da prema meni niste ravnodušni. I tako će smrt kojom verujete da ćete me kazniti, biti uzorkom moje radosti. Da, smrt: ako lјubav znači shvatiti da su dve duše 90

stvorene kako bi bile sjedinjene, kada jedna primeti da ova druga ne oseća, jedino umreti može. O čemu vam budući telo moje na izmaku života duša moja, opraštajući se, donosi glas.“ „...opraštajući se donosi?“ „Glas.“ „Čekajte da udahnem. U glavi mi gori...“ „Savladajte se. Ne mešajte lјubav s umećem.“ „Ali ja je lјubim! Ljubim je, shvatate li?“ „Ja ne. Zbog toga ste se meni i prepustili. Pišite, ne misleći pri tom na nju. Mislite na, da vidimo, na Gospodina di Toirasa...“ „Ali, molim vas!“ „Ne pravite takvo lice. Najzad, on je nadasve pristao muškarac. Nego pišite. Gospo...“ „Ponovo?“ „Ponovo. Gospo, sudba mi je, osim toga, namenila da umrem slep. Niste li vi od mojih očiju dve pecare načinili kako biste život moj destilovali? I otkud to da, što se više oči moje vlaže, to više peče? Možda otac moj nije načinio telo moje od iste gline koja život udahnu prvom čoveku, već od kreča, jer me voda koju prolivam lagano nagriza. I otkud to da tako nagrizen, ipak živim, pronalazeći nove suze koje bi me još više nagrizale? „Da nije preterano?“ „U veličanstvenim prilikama, i misao mora biti veličanstvena.“ Roberto je već prestao da se protivi. Činilo mu se da je on Novareseova i da oseća ono što će ona nesumnjivo osećati dok bude čitala ove redove. Saint-Savin je kazivao. „Napuštajući moje srce, ostavili ste u njemu jednu bezočnicu, vaša slika i prilika, koja se diči što gospodarica je i moga života i moje smrti. A vi ste me napustili poput onih vladara koji odlaze sa mučilišta u strahu da ih ne obaspu molbama za pomilovanje. Ako su moja duša i moja ljubav tek dva uzdaha i ništa više, dok budem umirao, preklinjaću Agoniju da me uzdah ljubavi napusti poslednji, i učiniću kao poslednji moj dar čudo koje biće ponos vaš, jer barem ćete na tren biti uzdahom zazvana od čoveka već izdahnulog.“ „Izdahnulog. To je kraj?“ „Ne, čekajte da razmislim, ovde je pogreban kraj koji će imati pointe...“ „Kakav puen?“ „Da, to je čin intelekta koji treba da izražava neznane odnose između dve stvari, izvan svakog našeg verovanja, tako da se u ovoj prijatnoj igri duha srećno zagubi svaki obzir prema suštini stvari.“ 91

„Ne razumem...“ „Razumećete. Evo: izokrenimo za sada smisao vapaja, na kraju krajeva još niste mrtvi, pružimo joj priliku da samrtniku priskoči u pomoć. Pišite. Možda biste, gospo, ipak mogli da me spasete. Ja podarih vam srce svoje. Ali kako mogu živeti bez tog pokretača života? Od vas ne ištem da mi ga vratite, jer samo u vašoj tamnici uživa najuzvišeniju slobodu, ali, preklinjem vas, darujte mi u zamenu svoje, jer za njegovu postelјu nikada nežniji tabernakul nećete pronaći. Vama za život nisu potrebna dva srca, a moje tako snažno za vas bije, da je kadro obećati vam največniji od svih žarova.“ A potom, izvodeći jedan poluokret i klanjajući se poput glumca koji očekuje plјesak: „Zar nije divno?“ „Divno? Ali, mislim... kako da kažem... mislim da je smešno. Hajdete, zamislite samo tu gospu kako hita ulicama Casalea, primajući i isporučujući srca, poput kakvog paža?“ „Zar želite da ona lјubi čoveka koji govori kao kakav prosti građanin? Potpišite i zapečatite.“ „Ne razmišlјam ja o dami, premišlјam šta ako ga nekome pokaže, umro bih od sramote.“ „To neće učiniti. Čuvaće pismo u nedrima i svake noći paliće sveću pored postelјe da bi ga iznova čitala i obasipala polјupcima. Potpišite i zapečatite.“ „Ali zamislimo da, eto, tek da kažemo, da ona ne zna da čita. Nekoga će morati da zamoli da joj ga pročita...“ „Ali gospodine de la Grive! Da nećete možda da mi saopštite da ste se vi zagledali u kakvu selјančicu? Da ste nemilice rasipali moju nadahnutost kako biste zbunili neku prostakušu? E, nema nam druge, no da ukrstimo mačeve.“ „Bio je to samo primer. Šala. Učili su me da mudar čovek mora pažlјivo promisliti i sve uzeti u obzir, slučajnosti, okolnosti, i to ne samo one verovatne već i one najneverovatnije...“ „Vidite da polako učite da se izražavate kako dolikuje. No, rđavo ste promislili i izabrali ste najsmešniju od svih verovatnoća. Bilo kako bilo, nije mi namera da vas silim. Precrtajte slobodno poslednju rečenicu i napišite kako vam budem rekao...“ „Ali ako precrtam, onda ću morati da prepišem pismo.“ „Još ste i lenština. No, mudar čovek mora da iskoristi nevolјu. Brišite... Gotovo? Eto.“ Saint-Savin je umočio prst u bokal, a onda pustio da jedna kap sklizne na izbrisanu rečenicu, stvarajući tako vlažnu mrlјicu zamaglјenih rubova, postepeno sve zagastitijih od crne boje mastila koje je voda primorala da uzmiče na listu. „A sada pišite. Oprostite, gospo, što nisam duše imao da u životu ostavim misao koja 92

me je, ukravši mi jednu suzu, užasnula svojom užarenošću. Na isti takav način vatra Etninog žara može da stvori slatki potočić od slanih voda. Ali, o gospo, moje je srce poput školјke iz mora, što pijući sladak znoj Zorin, biser stvara i raste zajedno sa njim. Na pomisao samu da vaša ravnodušnost kani oduzeti mome srcu biser koji je tako lјubomorno hranilo, srce mi na oči izvire... Da, la Grive, ovako je nesumnjivo bolјe, smanjili smo neumerenosti. Bolјe je kada se pismo završava ublaženim zanosom lјubavnika, jer se time uvećava ganutost lјublјene. Potpišite, zapečatite i nekako joj ga dostavite. A onda čekajte.“ „Šta da čekam?“ „Na Kompasu Smotrenosti sever se sastoji u razvijanju jedara na vetru Pogodnog Trenutka. U ovakvim stvarima čekanje nikada ne može da škodi. Prisustvo umanjuje slavu, dok je dalјina uvećava. Ako se držite na dalјini, o vama će se misliti kao o lavu, a budući prisutan mogli biste postati tek mišić koga je rodila gora. Obdareni ste, izvan svake sumnje, blistavim osobinama, ali one gube svoju blistavost ukoliko se odveć dodiruju, dok mašta seže mnogo dalјe od oka.“ Roberto mu je zahvalio i otrčao kući, skrivajući |pismo u nedrima, kao da ga je ukrao. Plašio se da mu neko ne ukrade plod njegove krađe. Naći ću je, govorio je sebi, nakloniću se i predati joj pismo. Zatim se prevrtao u postelјi, razmišlјajući kako će ga njene usne čitati. Već se prepustio maštarenju da je Anna Maria Francesca Novarese zaista obdarena svim onim vrlinama koje joj je Saint-Savin pripisao. Izjavlјujući svoju lјubav, makar i tuđim rečima, još se većma osetio ljubavnikom. Čineći nešto protiv svoje volјe, beše zaveden volјom Domišlјaja. On je sada lјubio Francescu Novarese onom istom prefinjenom žestinom o kojoj je zborilo pismo. Tražeći onu od koje beše spreman da ostane daleko, dok su topovska đulad povremeno pljuštala po Gradu, ne mareći za opasnost, nakon nekoliko dana ugleda je na uglu jedne ulice, natovarenu klasjem, kao kakvo mitološko biće. Potrčao joj je u susret dok je u njemu sve brujalo, ne znajući pri tom šta će učiniti ili reći. Pošto je drhteći prišao, stao je pred nju i rekao: „Gospođice...“ „Jel’ ja?“ odgovorila je devojka, smejući se, a potom: „De, šta ‘oćeš?“ „Hteo bih,“ Roberto nije umeo da smisli ništa |bolјe, „da mi kažete, ako biste znali, kojim se putem stiže do Zamka?“ Na to će devojka, zamahujući unazad glavom i gustom grivom kose: „Pa odovud, jel’?“ I zamače iza ćoška. 93

I dok je Roberto premišlјao da li da je prati, na taj ćošak zviždeći pade jedno đule, rušeći zidić neke bašte i podižući gust oblak prašine. Roberto se zakašlјa, pričeka da se slegne prašina i shvati da je, koračajući odveć bojažlјivo prostranim polјanama Vremena, izgubio Priliku. U nameri da sebe zbog toga kazni, skrušeno pocepa pismo i pođe kući, dok su se razderani komadići njegovog srca uvijali po zemlјi. Nјegova prva neodređena lјubav uverila ga je za veke vekova da je lјublјeni predmet uvek daleko, i verujem da je to obeležilo njegovu sudbinu lјubavnika. Narednih dana vraćao se na sve one ćoškove (gde je dobio neku obavest, gde je nazreo kakav trag, gde je čuo da o njoj govore i gde ju je video) ne bi li iznova sastavio onaj krajolik iz svog sećanja. Tako je uobličio jedan Casale sopstvene strasti, pretvarajući uličice, fontane, trgove u Reku Naklonosti, u Jezero Ravnodušnosti i u More Neprijatelјstva; od ranjenog grada načinio je Zemlјu vlastite neutažene Ljubavi, ostrvo (još onda, nagoveštaj) svoje usamlјenosti.

94

13

Geografska Karta razvoja Ljubavnih Osećanja U noći dvadeset devetog juna opkoljene branioce je probudilo odjednom zaglušujuća buka popraćena tutnjavom kotrljajućih kamenih gromada urušenog podziđa: eksplodirala je napokon prva mina koju je neprijatelj uspio aktivirati pod samim zidinama i odnela u vazduh jedan zaštitni polumesec, zatrpavajući dvadeset pet vojnika. Sutradan, oko šest popodne, na zapadnoj strani čulo se nešto nalik oluji, a na istoku se pojavio rog izobilja, belјi od beline neba, s vrhom koji se izduživao i skraćivao. Bila je to kometa koja je zbunila ratnike i naterala žitelјe da se zatvore u svoje domove. U toku narednih nedelјa zidine su na još nekoliko mesta otišle u vazduh dok su branioci sa nasipa pucali u prazno, jer neprijatelja koji je već dobrano napredovao pod zemljom ni mine iz protiv-minskih rovova nisu više uspevale ni otkriti ni isterati. Roberto je preživlјavao ovaj brodolom kao putnik koga se sve to ne dotiče. Čitave je sate provodio u razgovoru sa ocem Emanuelom o tome kako se najbolјe mogu opisati vatre jedne opsade, ali je sve češće posećivao Saint-Savina kako bi sa njim razradio jednako oštroumne metafore koje slikaju vatru njegove lјubavi ne usuđujući se da prizna da je pretrpeo neuspeh. Saint-Savin mu je darivao pozornicu na kojoj je njegova lјubavna priča mogla i dalјe srećno da se razvija; ćutke je trpeo sramotu jer je sa prijatelјem nastavio da sastavlja pisma, pretvarajući se potom da ih uručuje, dok ih je on, međutim, svake večeri iznova čitao, kao da je taj dnevnik beskrajnih uzdaha, u stvari, ona pisala njemu. Sanjario je kako mu Novareseova, bežeći pred landsknehtima, pada u naručje, posustala, a on rasteruje neprijatelјe i odvodi je, onako iscrplјenu, u neki vrt gde se naslađuje njenom divlјom zahvalnošću. 95

Takvim se mislima prepuštao u svojoj postelјi, prizivao se svesti posle dugih lutanja, i sastavlјao sonete za lјublјenu. Jedan je pokazao i Saint-Savinu koji je kazao: „Smatram ovo beskrajno ružnim, ako mi dopuštate, no tešite se: većina onih koji se u Parizu nazivaju pesnicima, pišu još gore. Nemojte pevati o svojoj lјubavi, strast vam oduzima onu božansku hladnoću kojom se kitila slava Katulova.“ Otkri kako ga obuzima seta i to reče Saint-Savinu: „Razveselite se“, kaza mu prijatelј, „seta nije talog već ruža naše krvi, i stvara heroje zato što ih, budući na samoj međi ludila, podstiče na najodvažnija dela.“ Međutim, Roberto se nije osećao potaknutim ni na šta, te ga je još gora seta obuzimala, misleći da nije dovolјno setan. Gluv za viku i udare topova, slušao je ohrabrujuće glasine (vlada kriza u španskom logoru, kažu da francuska vojska napreduje), veselio se jer je sredinom jula jedan protiv-potkop uspeo napokon da raznese veliki broj Španaca; ali, u međuvremenu su evakuisali mnoge isturene polumesece, te su sredinom jula prvi redovi neprijatelјske vojske već mogli neposredno da gađaju grad. Saznao je da neki Kazaležani pokušavaju da pecaju u Pou i, ne mareći što možda juri ulicama koje su izložene neprijatelјskoj vatri, pohrlio na lice mesta, sav u strahu da će carski vojnici upucati gospođicu Novarese. Prolazio je laktajući se kroz gomilu pobunjenih vojnika čiji ugovor nije predviđao kopanje rovova; međutim, Kazaležani su odlučno odbijali da to čine umesto njih, i Toiras je morao da obeća još koji novčić pride. Radovao se kao i svi kada je saznao da se Spinola razboleo od kuge, uživao je gledajući jednu grupu napolitanskih dezertera koja se sklonila u grad, napuštajući u strahu protivnički logor zahvaćen morijom, slušao je oca Emanuela kako govori da bi to mogao biti izvor zaraze... Sredinom septembra u gradu izbi kuga, Roberto nije mario, osim što je strepeo nije li i Novareseova zaražena, i jednoga jutra probudi se, goreći u groznici. Pođe mu za rukom da pošalјe nekoga da obavesti oca Emanuela, i bi tajno smešten u njegov samostan, čime su ga poštedeli jednog od onih provizornih lazareta gde su bolesnici umirali na brzinu i bez glasa, kako ne bi uznemirili ostale, koji su umirali od vatrenih naprava s bojnog polјa. Roberto nije mislio na smrt: mešao je groznicu i lјubavnu vatru, sanjareći da dodiruje telo Novareseove, dok je gužvao nabore slamarice ili milovao oznojene i bolne delove svoga tela. U kandžama jednog suviše slikovitog sećanja, te večeri na Daphne, dok je noć odmicala, nebo se lagano kretalo, a Južni Krst 96

nestao na obzorju, Roberto više nije znao da li gori zbog oživlјene lјubavi prema Dijani ratnici iz Casalea, ili prema Gospi, jednako dalekoj od njegova pogleda. Požele da sazna kuda je mogla da pobegne i potrča u kabinu sa nautičkim instrumentima gde mu se učinilo da je video mapu ovih mora. Pronađe je, beše ogromna, u boji, i nezavršena, jer u to doba mnoge su mape, zbog svoje nepotpunosti, slovile kao nedovršene: moreplovac je ucrtavao obale novog kopna koje je video, ali je nepotpunom ostavlјao unutrašnjost, ne znajući nikada kako i koliko i dokle se to kopno prostire; stoga su često mape Tihog okeana izgledale kao arabeske žalova, naznake obima, pretpostavke veličine, dok se na njima u celosti pojavlјivalo tek nekoliko oplovlјenih ostrvaca i pravac vetrova dobro znan iz iskustva. U nameri da olakšaju pronalaženje ostrva, neki moreplovci jednostavno su nadasve precizno iscrtavali vrhove njihovih obrisa i oblake koji su ih natkrilјavali, kako bi na taj način pomogli drugima da ih prepoznaju, kao što izdaleka prepoznajete neku osobu po obodu šešira ili po načinu hoda i držanja. Na mapi su se videli obrisi dve naspramne obale, razdvojene kanalom u pravcu od juga ka severu; jedna od njih bezmalo da se zatvarala različitim krivulјama koje su ocrtavale neko ostrvo, koje je moglo da bude i njegovo Ostrvo; ali s druge strane jedne prostrane morske polјane videlo se još nekoliko grupa ostrva, gotovo istog oblika, koja su takođe mogla da budu mesto na kojem se on nalazi. Napravili bismo grešku ako bismo pomislili da je Roberto bio obuzet radoznalošću kakvog geografa; otac Emanuele ga je odveć dobro podučio da pomoću sočiva Aristotelovog durbina izvrće sve ono što vidi. Saint-Savin ga je, pak, odveć dobro naučio da raspalјuje želјu pomoću jezika koji devojku pretvara u labuda, a labuda u ženu, sunce u bakrač, a bakrač u sunce! U gluvo doba noći zatičemo Roberta gde snatri nad mapom, već pretvorenom u požudno žensko telo. Ako lјubavnici greše kada na peščanom žalu ispisuju ime svoje lјublјene, jer ga netom brišu talasi, kako li se mudrim lјubavnikom osećao on koji je lјublјeno telo poverio lukovima zaliva i zatona, vitice tokovima struja po meandrima arhipelaga, letnju vlažnost lica odsjaju vode, tajnovitost očiju azurju kakvog pustarnog prostranstva tako da je mapa iznova iscrtavala delove volјenog tela, u različitim položajima uvala i rtova. Želјom obuzet, brodio je usnama po mapi, sisao je taj okean slasti, golicao je vrh kakvog rta, nije se usuđivao da prođe kroz tesnac, obraza prilјublјenog uz list pergamenta disao je dahom vetrova, poželeo da usrkne te žile žive vode i izvore, da se prepusti žedan isušivanju ušća, da se prometne u sunce kako bi lјubio žalove, u plimu i oseku da bi ublažio tajanstvo uvira... 97

No nije uživao u posedovanju, već u lišenosti: dok je čeznuo da dodirne taj magloviti trofej učenog kista, možda su neki Drugi, na pravom Ostrvu tamo gde se ona pružala u lјupkim obličjima koje mapa još nije umela da zatoči zagrizali u plodove, kupali se u njenim vodama... Drugi, oni začuđeni i krvožedni divovi, pristajali su u tom trenu svojom prostačkom rukom u njen zaliv, nakazni Vulkani posedovali su tu krhku Afroditu, krunili njene usne istom benavošću kojom ribar s Izgublјenog Ostrva, s one strane poslednjeg obzorja Kanarskog mora, ne znajući, baca nazad u more najređi od svih bisera... Ona, u tuđem naručju lјubavnica... Misao ova beše najuzvišeniji zanos u kome se Roberto razdirao, cvileći nad svojom nabreklom nemoći. U toj pomami, tapkajući po stolu kako bi uhvatio barem krajičak skuta neke halјine, pogled mu skliznu sa prikaza tog tihog tela, blago ustalasanog, na jednu drugu mapu, na kojoj je nepoznati tvorac možda pokušao da dočara ognjene staze vulkana zapadnih zemalјa: beše to portilan čitavog našeg globusa, same perjanice od dima na vrhovima isturenih nabora zemlјine kore, a iznutra zgužvani splet spalјenih vena; i on se na tren oseti kao živuća prilika tog globusa, zahropta blјujući lavu iz svake pore, rigajući limfu svog neostvarenog zadovolјstva, gubeći na kraju svest izmožden isušenom hidropsijom (tako piše) nad tim obožavanim telom južnim.

98

14

Traktat o Veštini Borbe I u Casaleu je sanjao otvorena prostranstva, i široku udolinu u kojoj je prvi put video Novareseovu. Ali sada više nije bio bolestan, te je stoga nadasve pribrano razmišlјao da je nikada neće pronaći, jer on će ubrzo umreti, ili je već umrla ona. Ipak, nije umirao, štaviše, polako je prizdravlјao, ali nije toga bio svestan i mešao je prenemaganja oporavka sa oticanjem života. SaintSavin mu je često dolazio u posetu, pričao mu o dnevnim događajima u prisustvu oca Emanuela (koji ga je gledao kao da će mu ovaj dušu ukrasti), a kada se ovaj vraćao svojim dužnostima (jer pregovori u samostanu behu sve češći) besedio je poput filosofa o životu i o smrti. „Dobri moj prijatelјu, Spinola umire. Pozvani ste na slavlјe koje ćemo prirediti povodom njegovog odlaska.“ „Sledeće nedelјe i ja ću biti mrtav...“ „Koješta, umeo bih valјda da prepoznam lice umirućeg. Ipak, ne bi valјalo da vam skrećem misli sa smrti. Štaviše, iskoristite svoju bolest za ovu korisnu vežbu.“ „Gospodine di Saint-Savin, zborite kao kakav sveštenik.“ „Nipošto. Ja vam ne govorim da se pripremate za drugi živog, već da dobro iskoristite ovaj jedini život koji vam je dat kako biste se suočili, kad zakuca na vrata, sa jedinom smrću koju ćete ikada doživeti. Neophodno je da prethodno što češće razmišlјate o veštini umiranja, kako biste kasnije mogli valјano da umrete jedan jedini put.“ Želeo je da se digne iz postelјe, a otac Emanuele mu nije dozvolјavao, jer je smatrao da još uvek nije spreman za povratak u ratni vihor. Roberto mu nekako stavi do znanja da je nestrplјiv da nekoga ponovo vidi. Otac Emanuele oceni da je ludost što se njegovo ispijeno 99

i usukano telo iscrplјuje razmišlјanjem o nečijem tuđem telu i pokuša da mu predstavi ženski rod prezira vrednim: „Taj Svet Ženski prepun taštine,“ reče mu, „koji na plećima nose izvesne nove Atlaskinje, okreće se oko Sramote i Povratnici su mu u znaku Raka i Jarca. Ogledalo, koje njihov je Primo Mobile, nikada nije tako mrklo kao kad odražava Zvezde tih pohotnih Očiju, koje su, blagodareći širenju Isparenja obezumlјenih Ljubavnika, postale Meteori koji najavlјuju propast Čestitosti.“ Roberto nije bio oduševlјen tom astronomskom alegorijom, niti je u portretu tih ispraznih volšebnica prepoznao svoju lјublјenu. Ostao je u postelјi, no još je više širio Isparenja svoje zalјublјenosti. U međuvremenu je ostale novosti dobijao od gospodina della Salette. Kazaležani su se pitali da li treba da dopuste da Francuzi uđu u citadelu: već su shvatili da bi morali da ujedine snage ako bi hteli da spreče neprijatelјa da uđe u grad. Gospodin della Saletta je, međutim, davao na znanje da oni sada, više no ikad, dok grad izgleda kao da će svakog časa pasti, pokazujući volјu da sarađuju, preispituju u svojim srcima dogovor o savezu. „Potrebno je,“ govorio je, „da budemo čisti poput golubice sa gospodinom di Toirasom, ali lukavi poput zmije u slučaju da njihov kralј bude kasnije želeo da proda Casale. Treba da se borimo, te ako se Casale spase neka to bude i našom zaslugom; ali bez preterivanja, jer ako padne neka za to budu krivi samo Francuzi. I dodao je, za nauk Robertu: „Smotren čovek ne sme računati samo na jedna kola.“ „Ali Francuzi tvrde da ste vi trgovci: niko ne primećuje kada se borite, a svi vide da zelenašite!“ „Ko hoće dugo da živi, bolјe je da malo vredi. Naprsla vaza nikada se sasvim ne razbije i na kraju svima dosadi svojom potrebom da traje.“ Jednoga jutra, prvih dana septembra, sruči se na Casale plјusak oslobođenja. Oni zdravi i oni koji se oporavlјaju od bolesti izmileše napolјe da osete kišu, u nadi da će ona sprati i poslednji trag zaraze. Beše to pre ohrabrenje nego lečenje, te morija nastavi da pustoši i posle oluje. Jedine utešne vesti behu da je kuga jednako prilјežno obavlјala svoj posao i u neprijatelјskom taboru. Pošto je sada već mogao da stoji na nogama, Roberto se odvaži da izađe iz samostana i negde u gradu, na pragu neke kuće obeležene zelenim krstom, koji je govorio da je mesto zaraženo, ugleda Anna Mariu ili Francescu Novarese. Bila je sama kost i koža, poput kakve figure iz Plesa Smrti. Ni traga od snega i raspuklih narova, čitava se pretvorila u žutilo, mada je to napaćeno lice u sebi ipak sačuvalo tragove davnašnje lјupkosti. Roberto se priseti jedne Saint-Savinove re100

čenice: „Da li pred njom klečite i onda kada starost od tog tela načini tek utvaru koja već treba da vas podseća na blizinu smrti?“ Devojka je plakala na ramenu jednog kapucina, kao da je izgubila neko drago biće, možda svog Francuza. Kapucin, lica sivlјeg od brade, pridržavao ju je, upirući svojim koščatim prstom u nebo, kao da kaže „jednoga dana, tamo gore...“ Ljubav postaje duhovna samo onda kada telo žudi, a žudnja biva prezrena. Ako je telo krhko i nesposobno da žudi, ono duhovno će iščileti. Roberto otkri da je toliko slab da nije kadar da lјubi. Exit Anna Maria (Francesca) Novarese. Vrati se u samostan i ponovo leže u postelju, čvrsto rešen da zaista umre: prevelika beše patnja zbog prestanka patnje. Otac Emanuele ga je nagovarao da izađe na svež vazduh. Ali, vesti koje su dolazile spolјa nisu ga bodrile na život. Sada je, osim kuge, vladala i oskudica, štaviše, nešto još gore, pomamni lov na hranu koju su Kazaležani sakrili, ne želeći da je predaju saveznicima. Roberto reče da ako ne može da umre od kuge, onda želi da umre od gladi. Napokon je otac Emanuele uspeo da stavi tačku na sve to i izbaci ga napolјe. Dok je zaokretao iza ugla, nalete na jednu grupu španskih oficira. Htede da pobegne, no ovi ga ceremonijalno pozdraviše. Postade mu jasno da se, posle pada nekoliko utvrda, neprijatelј već ulogorio u različitim delovima naselјa, te se mirne duše moglo reći da ne opsedaju Casale one polјane uokolo grada, već da Casale opseda sopstveni zamak. U dnu ulice sretne Saint-Savina: „Dragi moj la Grive“, reče ovaj, „razboleli ste se među Francuzima, a ozdravili među Špancima. Ovaj deo grada već je u rukama neprijatelјa.“ „A mi možemo da prolazimo?“ „Zar ne znate da je potpisano primirje? Napokon, Španci su ti koji hoće zamak, a ne mi. U francuskom delu nestašica je vina, a Kazaležani ga izvlače iz svojih podruma kao da je ono sama krv Našega Gospoda. Pravim Francuzima ne biste mogli da zabranite da posećuju izvesne krčme u ovom kraju, čiji krčmari već uvoze odlično vino iz okoline grada. A Španci nas dočekuju kao prava gospoda. Jedino što moramo poštovati pravila ponašanja: ako poželimo kavgu, možemo je zapodenuti samo u svojoj kući, sa sunarodnicima, jer se s ove strane moramo ponašati ulјudno, kako i dolikuje neprijatelјima. Stoga priznajem da je, barem nama, španski deo grada daleko manje zabavan od francuskog. Ali, pridružite nam se. Večeras se spremamo da pevamo serenadu jednoj gospi koja je od nas skrivala svoje lјupke draži sve do juče, kad sam je bio ugledao kako se na trenutak pomalja na prozoru.“ I tako se te večeri Roberto ponovo nađe u društvu pet poznatih lica iz Toirasove pratnje. Sa njima je bio i opat koji je za tu priliku po101

sebno pažljivo sredio zaliske, ukrasio se čipkom, a preko ramena prebacio vrpcu od satena. „Oprosti nam, Gospode“, izgovarao je s nehajnom pretvornošću, „no valјa nam razgaliti duh ako mislimo da i dalјe ispunjavamo svoju dužnost...“ Kuća se nalazila na jednom trgu, u onom delu grada koji je bezmalo bio u rukama Španaca, no Španci su u ovo doba nesumnjivo već sedeli po birtijama. U pravougaoniku neba opervaženog niskim krovovima i krošnjama drveća koje je krasilo obod trga, spokojno je svetlio Mesec, jasan i bistar s tek ponekom boginjavom brazgotinom, ogledajući se u vodi fontane koja je žuborila u središtu tog tihog, uspavanog kvadrata. „O Dijano najlјupkija“, rekao je Saint-Savin, „kako li su sada tihi i mirni tvoji gradovi i sela tvoja koja ne poznaju rata, jer Seleniti žive od svoje j prirodne sreće, ne znajući za greh...“ „Ne hulite, gospodine di Saint-Savin“, rekao mu je opat, „jer čak i da Mesec jeste naselјen, kako u svom novom romanu trabunja gospodin di Moulinet, a čemu nas Sveto pismo ne uči, bogme bi grdno nesrećni bili ti njegovi stanovnici koji nisu spoznali Utelovlјenje.“ „I beskrajno bi surov bio Gospod Bog, zato što ih je lišio tolikog otkrovenja“, uzvrati Saint-Savin. „Ne pokušavajte da dokučite Božije tajne. Bog nije podario propovedi Sina svojega ni urođenicima obe Amerike, no u svojoj dobroti šalјe im misionare da im donesu svetlost.“ „A zašto onda gospodin papa ne pošalјe misionare i na Mesec? Da možda ne mislite da Seleniti nisu Božija deca?“ „Ne trabunjajte gluposti!“ „Pretvaram se da nisam čuo da ste me nazvali glupakom, gospodine opate, ali znajte da se ispod te gluposti skriva nekakava tajna koju naravno gospodin papa ne želi da otkrije. Kad bi misionari otkrili stanovnike na Mesecu, i videli kako posmatraju druge svetove koji leže nadomak njihovog, a ne našeg oka, opazili bi da se pitaju da li i na tim svetovima žive nama slična bića. I bili bi prinuđeni da se zapitaju jesu li i zvezde nekretnice u stvari neka druga Sunca okružena svojim Mesecima i drugim planetama, i da li stanovnici tih planeta takođe vide neke druge zvezde, nama nepoznate, koje bi opet bile neka druga Sunca sa drugim planetama, i tako u beskonačnost...“ „Bog nas je stvorio nesposobnim da zamislimo beskonačnost, te stoga zadovoljan budi rode lјudski s onim gde jesi.“ „Serenada, serenada“, šaputali su ostali. „Eno ga prozor.“ Prozor beše preliven ružičastom svetlošću koja je dopirala iz snoviđenjima sklone ložnice. Međutim, dvojica protivnika već su se raspalila. „I još dodajte“, nije popuštao Saint-Savin, rugajući se, „ako bi svet bio konačan i okružen Ničim, i Bog bi bio konačan: budući da je 102

njegov zadatak, kako vi kažete, da bude na nebu i na zemlјi i na svakom mestu, ne bi mogao da bude tamo gde nema ničega. Ništa je jedno ne-mesto. Ili, pak, da bi proširio svet, morao bi najpre sebe da proširi, rađajući se po prvi put tamo gde ga ranije nije bilo, što protivureči njegovoj pretenziji na večnost.“ „Prekinite, gospodine! Vi pobijate večnost Večnosti, a to vam neću dopustiti. Došao je trenutak da vas ubijem, kako nas vaš takozvani moćni duh ne bi više podrivao!“ I trgnu mač. „Ako je vama po volјi“, reče Saint-Savin, salutirajući i zauzimajući početni stav. „Ali ja vas neću ubiti: ne želim da svoga kralјa lišavam vojnika. Samo ću vas nagrditi, kako biste morali da živite, noseći krinku, kao italijanski komedijanti, dostojanstvo koje vam priliči. Napraviću vam ožilјak od oka pa sve do usne, i zadaću vam onaj divan udarac uštrojitelјa prasića tek pošto vam, između uboda, budem održao lekciju o prirodnoj filosofiji.“ Opat nasrnu, pokušavajući da mu istom zada jedan fendant, dovikujući mu da je otrovni insekt, obična buva, vaška koju treba zgnječiti bez mrvice milosti. Saint-Savin je parirao, napadao, a potom ga saterao do jednog drveta, filosofirajući pri svakom pokretu. „Avaj, napadi zdesna i obaranje na zemlјu prostački su udarci onoga ko je zasleplјen besom! Nedostaje vam Duh Mačevalaštva. Osim toga, nedostaje vam i milosrđe, budući da prezirete buve i vaške. Vi ste suviše sitna životinja da biste svet mogli da zamislite kao jednu veliku životinju, kakvu nam je već pokazao božanstveni Platon. Pokušajte da zamislite da su zvezde svetovi sa nekim drugim malim životinjama, i da te male životinje takođe služe kao svetovi nekim drugim stanovnicima i tada nećete smatrati da je protivrečno misliti da smo i mi, i konji, i slonovi, u stvari, svetovi za buve i vaške koje u njima žive. One nas ne primećuju, zbog naše veličine, isto tako ni mi ne primećujemo veće svetove, zbog naše sićušnosti. Možda baš u ovom trenutku postoji čitav narod vaški koji vaše telo smatra svojim svetom, i kad jedna od njih pređe rastojanje od čela do potilјka, njeni prijatelјi kažu da |se ona usudila da ode do krajnjih granica nepoznate zemlјe. Ovaj mali narod smatra da su vaše vlasi guste šume njihove domovine, a kada vas budem zaparao, vaše će rane videti kao jezera i mora. Kada se češlјate, to gibanje smatraju plimom i osekom okeana, i jadni li su oni kad im je svet tako promenlјiv, zbog vaše sklonosti da se svaki čas češlјate kao kakva žena, a kad vam sada budem presekao ovu kićankicu, vaš urlik besa smatraće uraganom, hopa!“ I strgnu mu jedan ukras, a umalo mu ne pocepa i vezeni kaputić. Opat se penio od besa, uzmicao je ka sredini trga, osvrćući se da proveri ima li dovolјno prostora za finte koje je nameravao da izvede, da bi se potom povukao unazad i fontanom pokrio leđa. 103

Izgledalo je kao da Saint-Savin izvodi nekakav ples oko njega, ne napadajući: „Podignite glavu, gospodine opate, pogledajte Mesec, i razmislite dobro, ako je vaš Bog umeo da stvori besmrtnu dušu, mogao je bez muke da stvori i beskonačni svet. Ali ako je svet beskonačan, takav će biti kako u prostoru tako i u vremenu, te će stoga biti večan, a kada postoji večan svet, kojem nije potrebno stvaranje, onda će biti bespredmetno začinjati ideju o Bogu. Ah, kakve li bajne šale, gospodine opate, ako je Bog beskonačan, ne možete ograničiti njegovu moć: on ne bi nikada mogao da ab opere cessare, svet će stoga biti beskonačan; ali, ako je svet beskonačan, više neće biti Boga, kao što uskoro neće biti ni vaših kićanki na ogrtaču!“ Prelazeći s reči na delo, iseče još nekoliko visulјaka kojima se opat veoma ponosio, zatim skrati stav, držeći vrh nešto više; i dok se opat upinjao da smanji rastojanje, zadade jedan odlučan udarac po oštrici protivnikovog sečiva. Opat umalo ne ispusti mač, hvatajući se levom rukom za bolni zglob. Zaurla: „Vreme je da vam napokon prerežem grlo, bezbožniče, hulitelјu, Izmetu Božiji, u ime svih prokletih svetaca iz Raja, u ime krvi s Raspeća!“ Damin prozor se otškrinu, neko se pomoli i viknu. Prisutni su već bili zaboravili zašto su pošli u ovaj poduhvat, i kružili su oko dvojice dvobojnika koji su se, urlajući, vrteli u krug oko fontane, dok je SaintSavin zbunjivao protivnika nizom kružnih duplih parada i ubodima mačem. „Ne prizivajte u pomoć tajne Utelovlјenja, gospodine opate“, rugao se, „Vaša sveta rimska crkva naučila vas je da je ova naša lopta od blata središte univerzuma, koji se oko nje okreće poput kakvog svirača, svirajući joj muziku sfera. Pazite, suviše se oslanjate na fontanu, upravo ste pokvasili skute, kao kakav starac koji pati od kamenca... Ali ako se u velikoj praznini okreću različiti svetovi, kako reče jedan slavni filosof koga su vaši mantijaši spalili u Rimu, mnogi od njih nastanjeni bićima poput nas, i da su svi oni delo Božijih ruku, šta bismo mi onda sa Spasenjem?“ „Kako li će tebe Bog kazniti, prokletniče!“ uzviknu opat, odbijajući s mukom jedan protivnikov degažman. „Možda se Hrist otelotvorio samo jedanput? Dakle, istočni greh odigrao se samo jednom na ovom globusu? Kakva nepravda! Ili za one druge, lišene Utelovlјenja, ili za nas, jer bi u tom slučaju u svim drugim svetovima lјudi bili savršeni poput naših praroditelja pre no što greh počiniše, i uživali bi prirodnu sreću bez bremena Krsta. Ili su, pak, beskonačni Adami beskonačno mnogo puta počinili prvi greh, u iskušenju pred beskonačnim Evama sa beskonačnim jabukama, i Hrist je morao da se otelotvori, da propoveda i da strada na Golgoti beskonačno mnogo puta, a možda to još uvek čini, jer ako su svetovi besko104

načni, beskonačan će biti i njegov zadatak. Beskonačan njegov zadatak, beskonačni oblici njegove muke: ako s one strane Galaksije postoji zemlјa u kojoj lјudi imaju po šest ruku, kao kod nas u Nepoznatoj Zemlјi, Božiji sin neće biti prikovan za krst već za kakvo drvo u obliku zvezde što mi se čini dostojnim jednog tvorca komedija.“ „E sada je dosta, staću ja na kraj vašoj komediji!“ povika opat izvan sebe od jeda, i baci se na Saint-Savina, uzvraćajući na njegove poslednje udarce. Saint-Savin ih odbi s nekoliko veštih parada, a potom se sve zbi munjevitom brzinom. Dok je opat, nakon parade u primu, još uvek držao podignut mač, on napravi kružni pokret kao da će pokušati udariti sa donje strane i načini se kao da pada glavom unapred. Opat se povuče u stranu, nadajući se da će ga ubosti u padu. Ali se SaintSavin, koji nipošto nije izgubio vlast nad nogama, već bio uspravio, poput munje, pomažući se levicom oslonjenom o zemlјu, dok desnica polete uvis: beše to Galebov Udarac. Vrh mača je zaparao opatovo lice od korena nosa do usne, presecajući mu levi brk. Opat je psovao kako se nijedan epikurejac ne bi usudio, dok je Saint-Savin zauzimao položaj za pozdrav, a ostali plјeskali njegovom bravuroznom udarcu. Ali upravo u tom trenutku, s druge strane trga pojavi se španska noćna straža, možda privučena bukom. Francuzi se nagonski dohvatiše mačeve, Španci videše šestoricu neprijatelјa s oružjem i namah stadoše da viču pomislivši da se radi o izdaji. Jedan vojnik nanišani musketom i opali. Saint-Savin pade pogođen u grudi. Oficir primeti da ona četvorica, umesto da prihvate borbu, potrčaše prema pogođenom, bacajući oružje, pogleda opata čije je lice bilo obliveno krvlјu, shvati da je prekinuo dvoboj, izdade naređenje svojima i straža nestade. Roberto se nagnu nad svojim jadnim prijatelјem. „Jeste li videli“, jedva promuca Saint-Savin, „jeste li videli, la Grive, moj udarac? Razmišlјajte o njemu i vežbajte. Ne želim da ova tajna umre zajedno sa mnom...“ „Saint-Savin, prijatelјu moj“, plakao je Roberto, „ne smete umreti tako glupavom smrću!“ „Glupavom? Pobedio sam jednog glupana i umirem na bojnom polјu, od neprijatelјskog kuršuma. U svom životu uvek sam birao pravu meru... Ako uvek zborite ozbilјno, izazivate dosadu. Ako se uvek podsmevate, prezir. Ako uvek filosofirate, tugu. Ako se uvek rugate, nelagodnost. Bio sam svaki od ovih likova, u zavisnosti od vremena i prilike, a pokatkad čak i dvorska luda. No večeras, ako budete valјano ispričali priču, neće nipošto biti komedija, već jedna lepa tragedija. I ne žalostite se što ja umirem, Roberto,“ i prvi put ga nazva imenom, 105

„une heure après la mort, notre ame évanoüie, sera ce que’elle estoit une heure avant la vie... Divni stihovi, zar ne?“

Izdahnu. Odlučivši se za plemenitu laž, na koju pristade i sâm opat, svima su ispričali da je Saint-Savin poginuo u okršaju sa landsknehtima koji su se približavali zamku. Toiras i svi drugi oficiri oplakivali su ga kao junaka. Opat, pak, ispriča kako je u okršaju bio ranjen i pristade da po povratku u Pariz primi nadarbinu. Za veoma kratko vreme Roberto je izgubio oca, lјublјenu, zdravlјe, prijatelјa, a možda i rat. Nije uspeo da pronađe utehu kod oca Emanuela, koji je bio odviše obuzet svojim tajnim sastancima. Ponovo se stavi u službu gospodina de Toirasa, poslednjeg bliskog lica i, izvršavajući njegove naredbe, bi svedok poslednjih zbivanja. Na dan 13. septembra u zamak stigoše izaslanici kralјa Francuske, vojvode Savojskog, i kapetan Mazzarini. Sa Špancima je pregovarala i spasilačka vojska. Što nikako nije i poslednja bizarnost ove opsade, jer Francuzi su zatražili primirje kako bi mogli da stignu na vreme da spasu grad; Španci su na to pristali, budući da je i njihov tabor, poharan kugom, bio u škripcu, imali su sve više dezertera, a Spinola je sada već zubima zadržavao život u svom telu. Toiras je doživeo da mu pridošlice nametnu uslove dogovora, koji mu dopuštaju da i dalje brani Casale, pri čemu je Casale već bio osvojen: Francuzi će se najkasnije do 15. oktobra povući u Cittadellu, ostavlјajući Špancima grad i zamak. Ako do tog datuma francuska vojska ne bude stigla, Francuzi će napustiti i taj deo grada, konačno poraženi. U suprotnom, Španci će predati grad i zamak. Za to vreme, osvajači će one pod opsadom opskrblјivati hranom. Ovo je bez sumnje veoma daleko od onoga kako mi zamišlјamo tok jedne opsade iz toga doba, ali je bez sumnje veoma blizu onome što je u to doba bilo prihvaćeno kao pravilo. To nije bilo ratovanje već igra kockicama, pri čemu se partija prekida kad protivnik izvoli da mokri. Ili, kao opklada na pobedničkog konja. A taj konj je bila ona vojska čija je brojnost sve više rasla na razmahanim krilima nade, ali koju još niko nije video. U Casaleu se, na Cittadelli, živelo kao na Daphne: maštajući o jednom dalekom Ostrvu, sa ulјezima u kući. Ako se španska prethodnica i ponašala lepo, sada je u grad ušao najveći deo vojske i Kazaležani su se suočili sa đavolјim vojnicima koji su otimali sve što stignu, silovali žene, batinali muškarce i prepuštali se slastima života u gradu, nakon tolikih meseci provedenih u šumama i po polјima. I, pravično raspodelјena među osvajačima, osvojenima i utvrđenima u Cittadelli, kuga. 106

Dana 25. septembra pronese se glas da je Spinola izdahnuo. Klicanje u Cittadelli, zbunjenost među osvajačima, siročićima poput Roberta. Dani su proticali, bezbojniji od onih koje je proveo na Daphne, sve dok 22. oktobra ne najaviše spasilačku vojsku, već pristiglu u Asti. Španci se dadoše na utvrđivanje i opskrbljivanje zamka i raspoređivanje topova duž obala Poa, ne poštujući (psovao je Toiras) dogovor, prema kojem bi odmah po dolasku vojske morali da napuste Casale. Španci su, kroz usta gospodina Salazara, podsećali da je dogovor za krajnji datum predvideo 15. oktobar i, ako ćemo pošteno, Francuzi su bili dužni da predaju Cittadellu još pre nedelјu dana. Na dan 24. oktobra, sa nasipa Cittadelle uočiše se velika kretanja u neprijatelјskim redovima, Toiras se razmesti tako da svojim topovima pruži podršku Francuzima koji su pristizali; narednih dana Španci su užurbano tovarili opremu u čamce na reci u nameri da je pošalјu u Aleksandriju, što se u Cittadelli protumači kao dobar znak. Ali, neprijatelј je na reci počeo da pravi mostove od čamaca kako bi se pripremio za povlačenje. Toiras zaklјuči da to nije nimalo otmeno, te stade da ih gađa iz topova. Španci u inat pohapsiše sve Francuze koji su se zatekli u gradu, a otkud to da ih je još uvek bilo, priznajem da ne znam, no to su Robertove reči, a pravo da vam velim, pripravan sam da od ove opsade očekujem svašta. Francuzi su bili nadomak grada, i govorilo se da Mazzarini, po ovlašćenju pape, čini sve što je u njegovoj moći kako bi sprečio okršaj. Trčao je od jedne vojske do druge, vraćao se na većanje u samostan oca Emanuela, nanovo osedlavao konja kako bi i jednima i drugima nosio protivpredloge. Roberto ga je uvek viđao samo izdaleka, prekrivenog prašinom, kako se na sve strane rasipa pozdravima uz skidanje šešira. Za to vreme, obe su strane mirovale, jer prva koja bi se pokrenula, bila bi matirana. Roberto čak stade da se pita nije li spasilačka vojska samo izmišljotina tog mladog kapetana, koji je istovetnim snom obdario i napadače i branitelje. U stvari, još od juna meseca u Ratisboni je trajao skup carskih izbornika, i Francuska je poslala svoje ambasadore, među kojima i oca Giuseppea. I dok su se delili gradovi i regije, dogovor o Casaleu bio je postignut još 13. oktobra. Mazzarini je, po rečima oca Emanuela, veoma brzo za to saznao i sada je samo ostalo da u to nekako uveri kako one koji su se približavali tako i one koji su ih čekali. Do Španaca su dopirale mnoge vesti, ali sve su bile različite; i Francuzi su načuli ponešto, ali su se plašili da se Richelieu s tim ne slaže i zaista se nije slagao, ali još od tih dana budući kardinal Mazarino nastojao je da se sve odvija na pravi način i iza leđa onoga koji će kasnije postati njegov zaštitnik. Eto tako su stajale stvari kada su se 26. oktobra dve vojske našle jedna spram druge. Na istoku, prema brdima u pravcu Frassineta, ra107

sporedila se francuska vojska; a ispred, s rekom sa leve strane, u ravnici između zidina i brda, španska vojska, na koju je Toiras udarao topovima s leđa. Kolona neprijatelјskih kara izlazila je iz grada, Toiras prikupi onaj bedni ostatak konjice i posla je izvan zidina, da ih zaustave. Roberto je preklinjao da uzme učešće u pripremama, ipak, nisu mu dopustili. Sada je imao osećaj kao da se nalazi na gornjoj palubi kakvog broda, sa kog nije mogao da se iskrca, odakle posmatra jedan ogroman komad morskog prostranstva i brdovite vrhove jednog Ostrva koje mu beše uskraćeno. Najednom se začu puškaranje, možda su se dve prethodnice sukobile: Toiras se odlučio za prepad, ne bi li na dve različite strane zaokupio podanike Nјegovog Katoličkog Veličanstva. Trupe su se spremale da izađu izvan zidina, kad Roberto ugleda, sa utvrde, jednog crnog konjanika kako, ne mareći za kuršume, juriša usred dve vojske, na samu liniju vatre, mašući jednim listom hartije i urlajući, tako su kasnije kazivali prisutni: „Mir, mir!“ Bio je to kapetan Mazzarini. U toku svojih poslednjih hodočašća između jedne i druge strane, ubedio je Špance da prihvate dogovore iz Ratisbone. Rat je bio završen. Casale je ostao u posedu Nevera, Francuzi i Španci su se obavezali da ga napuste. Dok su se čete raspuštale, Roberto skoči na vernog Pagnuflija i odjuri na mesto nesuđenog okršaja. Zateče plemiće u pozlaćenim oklopima kako velikodušno razmenjuju pozdrave, hvale, plesne korake, dok su se za to vreme pripremali improvizovani stočići za pečaćenje dogovora. Narednog dana počeli su da odlaze, prvo Španci a onda Francuzi, i sve to je proticalo uz povremeni metež, slučajne susrete, razmenu darova, ponude prijatelјstava, dok su u gradu na suncu trunuli leševi okuženih, jecale udove, a neki građani zaklјučili da su se obogatili kako u novcu tako i za francusku bolest, mada ni sa kim nisu legali do sa svojim rođenim ženama. Roberto pokuša da pronađe svoje selјake. Ali vojsci s della Grive ni traga ni glasa. Neki su zasigurno umrli od kuge, dok su se ostali raštrkali. Roberto pomisli da su se vratili kući, i da je njegova majka od njih već saznala za muževlјevu pogibiju. Zapita se nije li možda trebalo da u jednom takvom trenutku bude pored nje, ali ni sâm više nije znao šta je njegova dužnost. Teško je reći jesu li njegovu veru najviše uzdrmali oni beskrajno mali i oni beskrajno veliki svetovi, u praznini bez Boga i bez pravila, čija mu je vrata otškrinuo Saint-Savin, Salettine i Salazarove poduke iz smotrenosti, ili umešnost Viteških Kolajni koje mu je otac Emanuele predao kao jedinu nauku. 108

Po tome kako na Daphne oživlјava sećanje na njih, držim da je Roberto u Casaleu, dok je ostajao i bez oca i bez samoga sebe u jednom ratu sa suviše i sa nijednim značenjem, naučio da posmatra vasceli svet kao nepouzdani splet zagonetki, iza koga više nije stajao Tvorac; ili, ako je i postojao, kao da se izgubio u pokušaju da stvori samog sebe od suviše mnogo mogućnosti. Ako je tamo naslutio postojanje jednog sveta bez središta, sačinjenog jedino od svojih obima, ovde se zaista osećao kao da se nalazi na najudalјenijem i najzabitijem obodu; jer ako je središte i postojalo, ono se nalazilo ispred njega, dok je on bio samo njegov nepokretni satelit.

109

15

Časovnici (nekoliki s klatnom) Verujem da upravo zbog toga na gotovo stotinu stranica raspredam o tolikim zbivanjima koja su prethodila brodolomu na Daphne, ali ne kazujem da se išta događa na Daphne. Ako su dani na napuštenom brodu prazni, ne mogu ja biti kriv za to, jer još nije rečeno da li je ova priča vredna truda, a ne može ni Roberto. U krajnjem slučaju, njemu ćemo moći da zamerimo što je proveo jedan vasceli dan (ovako ili onako, prošlo je tek tridesetak sati otkad je primetio da su mu ukrali jaja) pokušavajući da se otrese misli o jedinoj mogućnosti koja bi njegove dane mogla da učini prijatnijim. Kao što će ubrzo jasno videti, beskorisno je bilo smatrati Daphne previše nevinom. Po tom je drvetu tumarao, ili vrebao u zasedi, neko ili nešto što nije bilo samo on. Ni na tom brodu nije se mogla započeti prava pravcata opsada. Neprijatelј je bio u kući. Na to je morao da posumnja one iste noći kada se zbio njegov kartografski zagrlјaj. Pošto se osvestio, osetio je žeđ, vrč je bio prazan i pošao je u potragu za bačvom s vodom. One koje je postavio da prikupi kišnicu bile su preteške, no u ostavi ih je bilo manjih. Odjuri tamo, dohvati prvu koja mu se nađe pri ruci razmišlјajući kasnije, priznade da je i previše bila pri ruci i, kada se ponovo nađe u kabini, položi je na sto i stade da pije sa slavine. Nije bila voda i on, kašljući, shvati da je u burencetu nekakav alkohol. Nije umeo da kaže kakav, ali kao valjani domaćin mogao je reći da vino nije. Primetio je da piće nije neprijatnog ukusa, pa navali na njega s iznenadnom razdraganošću. Ne pade mu na um da će, ako su svi burići u ostavi bili ovakvi, morati da se zabrine za svoje zalihe pijaće vode. Niti se upita kako to da je druge večeri svoga boravka na brodu pio iz prvog burenceta i da je ono bilo puno slatke vode. Tek 110

kasnije se uveri da je Neko, nakon toga, postavio taj podmukli dar tako da se on prvo njega maši. Neko ko je želeo da on bude u pijanom stanju kako bi ga držao u vlasti. No ako je ovo bio plan, Roberto se uklopi s previše ushićenja. Ne verujem da je popio bog zna koliko, ali za katekumena poput njega, samo nekoliko čaša bilo je i suviše. Iz čitave priče koja sledi zaklјučuje se da je sva zbivanja koja su usledila Roberto proživlјavao u izmenjenom stanju, i da će tako biti i svih narednih dana. Kao što dolikuje pijanima, on utonu u san, ali mučen još strašnijom žeđu. U tom zdrozdanom snu vraćala mu se u sećanje jedna od poslednjih slika Casalea. Pre no što je krenuo na put, otišao je da se pozdravi s ocem Emanuelom i zatekao ga gde rastavlјa i pohranjuje u škrinje svoju poetsku mašinu, jer se vraćao u Torino. Međutim, nakon što je ostavio oca Emanuela, naleteo je na kare na koje su Španci i carski vojnici slagali delove svojih opsadnih mašina. I upravo su ti nazublјeni točkovi ispunjavali njegov san: slušao je škripu zasunaka, grebanje šarki, behu to zvuci koje ovoga puta nije mogao da proizvede vetar, budući da je more bilo mirno poput ulјa. Ozlovolјen, poput onih koji po buđenju sanjaju da sanjaju, naterao je sebe da otvori oči, još uvek je čuo taj zvuk koji je dopirao ili iz potpalublјa ili iz utrobe broda. Pridigavši se, osećao je strahovit bol u glavi. U želјi da ga otkloni, ništa mu bolјe ne nade na pamet no da se iznova primi burenceta, a kada se od njega odvoji, osećao se još gore nego ranije. Dohvati oružje, promašujući nekoliko puta dok je zadevao nož za pas, pa siđe teturajući se. Ispod njega, to je već znao, bilo je rudo kormila. Spusti se još niže, do kraja stepenica: ako nameri ka pramcu, ući će pravo u gradinu. U pravcu krme postojala su jedna zatvorena vrata, koja još uvek nije provalio. Odatle je sada dopiralo, veoma glasno, umnoženo i neujednačeno kuckanje, kao kakvo utrkivanje raznih ritmova među kojima je mogao da prepozna čas tik-tak čas tok-tak ili tak-tik, no sve zajedno zvučalo je poput jednog tikatakete-tok-taka-tikete-tik. Kao da se iza tih vrata roji čitava legija osa i stršlјenova, i kao da svi pomahnitalo lete različitim putanjama, udarajući o zidove i sudarajući se uzajamno. Tako da ga obuze strah da otvori, plašeći se da na njega ne nasrnu pobesneli atomi iz te košnice. Nakon podužeg kolebanja, reši se. Prihvati kundak svoje fitilјače, razvali katanac i uđe. Spremište se napajalo svetlošću kroz onu drugu topnicu, i u njemu su našli utočište časovnici. Časovnici. Vodeni, peščani, sunčanici nemarno oslonjeni uza zidove, ali pre svega mehanički časovnici postavlјeni na svakojakim 111

policama i komodama, časovnici koje pokreće tromo spuštanje tegova i protivtegova, ili točkići koji zagrizaju druge točkiće, a ovi opet neke treće, sve do onog poslednjeg koji zariva svoje zubiće u dve lopatice nejednake veličine na jednoj uspravnoj pritki, poterujući je da pravi dva polukruga u suprotnim pravcima, tako da ona u tom svom nedostojnom vrckanju pomera poput šetalice jednu položenu prečku vezanu na gornjem kraju; časovnici sa oprugom gde nažlјeblјeni paraboloid razmotava lanac, kojeg pak jedno burence povlači svojim okretanjem u krug, osvajajući ga kariku po kariku. Neki od ovih časovnika skrivali su svoje mehanizme pod plaštom zarđalih ukrasa i rastočenih duboreza, prikazujući samo tromo kretanje svojih kazalјki; no najveći broj otkrivao je svoju škrgutavu gvožđuriju, podsećajući na one plesove Smrti u kojima su jedina živa stvar iskeženi skeleti što vitlaju srpom Vremena. Sve ove naprave bile su u pokretu, najveće klepsidre koje su još uvek mumale pesak, one najmanje, čiji je donji deo bio već gotovo pun, a sve ostalo bilo je samo škriputanje zubima, astmatično žvaketanje. Onome ko ulazi po prvi put moralo je izgledati kao da se to prostranstvo od časovnika širi u beskraj: udno sobička visilo je platno koje je predstavlјalo čitav niz odaja ispunjenih raznim časovnicima. Ali čak i da se čovek otrgne toj čaroliji i da uzme u obzir samo, da tako kažem, časovnike od krvi i mesa, imao bi nad čim da se zamisli. Može izgledati neverovatno vama, koji s otklonom čitate o ovom zbivanju ali ako jedan brodolomnik, u magličastim isparenjima rakije i na nekom napuštenom brodu, pronađe sto časovnika koji gotovo jednoglasno raspredaju priču o njegovom beskonačnom vremenu, on najpre pomisli na priču umesto na njenog tvorca. Upravo je tako činio i Roberto, ispitujući te igračke za oticanje vremena, razonode za njegovu staračku mladost osuđenika na beskrajno dugo umiranje. Grom iz vedra neba stiže kasnije, kako beleži Roberto, kada je, izranjajući iz tog košmara, osetio potrebu da svemu tome pronađe uzrok: ako su časovnici radili, neko je svakako morao da ih pokrene: čak i da je sve bilo zamišlјeno tako da oni rade na duže vreme; da su bili pokrenuti pre njegovog dolaska, on bi ih čuo kada je prolazio pored tih vrata. Da je to bio samo jedan mehanizam, mogao bi da pomisli da je bio podešen da radi i da je dovolјno samo da ga neko dodirom pokrene; taj dodir je izazvalo lјulјanje broda, ili je možda kroz topnice uletela kakva morska ptica i spustila se na neku polugu, na neku ručicu, stavlјajući tako u pokret čitav niz mehaničkih kretnji. Zar katkad snažni vetar ne zanjiše zvona, zar se nije dešavalo da unazad odskoče kapci koji nisu bili gurnuti napred, sasvim do kraja? 112

Ali jedna ptica ne može jednim jedinim dodirom da pokrene desetine časovnika. Ne. To da li je Ferrante postojao ili nije bila je priča za sebe, ali Ulјez je na ovom brodu bio prisutan. Taj je ušao u spremište i pokrenuo njegove mehanizme. Zbog čega je to učinio bilo je prvo pitanje, ali manje hitno. Drugo je bilo gde se potom sklonio. Morao je, dakle, da siđe u utrobu broda: Roberto je samom sebi govorio da sada to više ne može da izbegne, ali stalnim ponavlјanjem svoje čvrste odluke odlagao je njeno izvršenje. Shvati da nije pri punoj svesti, pope se na most da glavu isplјuska kišnicom, te nešto bistrije glave stade da razmišlјa o Ulјezu. To nije mogao da bude neki divlјak s Ostrva, ali ni preživeli mornar, koji bi sve učinio (napao ga usred bela dana, pokušao da ga ubije noću, tražio milost) osim što bi hranio piliće i pokretao samohode. Na Daphne se, dakle, skrivao neki mirolјubiv i učen čovek, možda prebivalac kabine sa mapama. Stoga je on ako postoji, a budući da je tu bio pre njega Zakoniti Ulјez. Ali ova lepa antiteza nije ublažila njegovu lјutitu uznemirenost. Ako je Ulјez bio Zakonit, zašto se skrivao? Iz straha od nezakonitog Roberta? A ako se skrivao, zašto je otkrivao svoje prisustvo priređujući mu onaj časovnički koncert? Možda je bio čovek izopačenog uma koji je, strahujući od njega i nemajući snage da se sa njim suoči, želeo da ga uništi tako što će ga odvesti u ludilo? Ali zbog čega je to radio kad bi, budući i sâm brodolomnik na ovom veštačkom ostrvu, iz saveza sa sapatnikom u nevolјi mogao da izvuče jedino korist? Možda je Daphne, reče Roberto sebi, skrivala još neke tajne koje Onaj nikome nije želeo da otkrije. Zlato, biće, i dijamante, i bezmerno bogatstvo Nepoznate Zemlјe, ili Solomonovih Ostrva o kojima mu je govorio Colbert... I upravo dok je razmišlјao o Solomonovim ostrvima, Roberta prostreli svojevrsno otkrovenje. Pa naravno, časovnici! Šta rade toliki časovnici na brodu koji plovi morima gde se jutro i veče određuju prema sunčevom putu i gde ništa drugo nije ni potrebno znati? Ulјez je stigao do ove daleke paralele jer je i on, kao i doktor Byrd, tražio el

Punto Fijo!

Nesumnjivo je bilo tako. Zbog neverovatnog sticaja okolnosti Roberto se sada, krenuvši iz Holandije da bi kao Kardinalova uhoda pratio tajne poduhvate nekog Engleza, bezmalo slepog putnika na jednom holandskom brodu, u potrazi za punto fijo nalazio na brodu (holandskom) koji je pripadao nekom Drugom, iz ko zna koje zemlјe, namernom da otkrije tu istu tajnu. 113

16

Rasprava o Simpatetičkom prahu Kako se upleo u ovu zamrsicu? Roberto ostavlјa jedva primetan trag o tome koliko je godina proteklo između njegovog povratka na della Grivu i stupanja u parisko društvo. Iz škrtih naveštaja naslućuje se da je ostao uz majku sve dok nije napunio dvadeset leta, razmatrajući preko volјe sa upravitelјima imanja pitanja setve i žetve. Čim njegova majka otide za svojim mužem u grob, Roberto otkri da mu je čitav taj svet tuđ. Biće da je upravo tada poverio imanje nekom rođaku, obezbeđujući sebi valјani prihod, i krenuo u obilazak sveta. Održavao je prepisku sa nekim lјudima koje je upoznao u Casaleu, što ga je podstaklo da proširi svoja poznanstva. Ne znam kako je dospeo u Aix-en-Provence, no tamo je nesumnjivo bio, budući da se sa zahvalnošću seća te dve godine provedene u kući jednog tamošnjeg plemića, upućenog u sve nauke, sa velikom bibliotekom krcatom ne samo knjigama već i umetničkim predmetima, antičkim kipovima i prepariranim životinjama. I mora da je kod svog domaćina iz Aixa upoznao onog učitelјa koga uvek navodi sa privrženim poštovanjem pod imenom Kanonik de Digne, a katkada i kao doux prêtre. I upravo je sa njegovim preporukama u džepu, jednoga dana, ne zna se tačno kada, napokon kročio u Pariz. Ovde je netom stupio u vezu sa Kanonikovim prijatelјima te mu bi dopušten pristup jednom od najuvaženijih mesta u gradu. Pominje često kabinet braće Dupuy i seća ga se kao mesta gde se njegov duh, u dodiru s učenim lјudima, svakog popodneva sve više raskrilјavao. Ali vidim da pominje i neke druge salone koje je tih godina posećivao, prepune zbirki medalјa, bodeža iz Turske, kamenčića ahata, matematičkih retkosti, školјki iz Indije... 114

Na kakvom se raskršću obreo u veselom aprilu (ili možda maju) svoga doba, kazuju nam česti navodi učenja koja nama izgledaju kao da su u neskladu. Dane je provodio učeći od Kanonika kako se može razumeti jedan svet sačinjen od atoma, po Epikurovom učenju, a opet uz volјu i podršku Božijeg proviđenja; ali, ponukan tom istom lјubavlјu prema Epikuru, večeri je provodio s prijatelјima koji su se smatrali epikurejcima i znali da preokrenu razgovore o večnosti sveta u pohode lepim damama sumnjivih vrlina. Često pominje družinu bezbrižnih prijatelјa kojima u njihovoj dvadesetoj nije bilo nepoznato ono čime bi se drugi podičili da znaju u pedesetoj, Linieres, Chapelle, Dassoucy, mudraca i pesnika, koji je šetao s leutom preko ramena, Poquelin, koji je prevodio Lukrecija, a sanjao da postane pisac šalјivih komedija, Hercule Savinien koji se junački borio u opsadi Arrasa, sastavlјao lјubavne objave za maštovite lјubavnike i pokazivao nežnu naklonost prema mladoj gospodi plemićima, hvaleći se da je tome blagodareći zaradio italijansku bolest; no, u isto vreme rugao se jednom sadrugu u bančenju „qui se plasoit a l’amour des masles“, i govorio bi, podrugljivo, da mu treba oprostiti na sramežlјivosti, zbog koje uvek završi krijući se iza leđa svojih prijatelјa. Osetivši da je primlјen u društvo lјudi krepkog duha, polako se prometao ako ne u mudraca a ono u potcenjivača neznanja koje je prepoznavao kako u plemićima s dvora, tako i u nekim novim bogatašima koji su se šepurili svojim praznim škrinjama uvijenim u Levantski safijan, s imenima najbolјih majstora zlatotiskom utisnutim na poleđini. Sve u svemu, Roberto je kročio u krug onih honnêtes gens koji su, premda nisu bili potomci plemstva po krvi već po noblesse de robe, činili so toga sveta, sâm njegov duhovni cvet. Ali bio je mlad, žudeo za novim iskustvima i, uprkos svojih obrazovnih poseta i razuzdanih hajki, nije ostao neosetlјiv na draži plemstva. Dugo se, šetajući svečeri ulicom Saint-Thomas-du-Louvre, izvana divio palati Rambouillet, njenom prelepom pročelјu ukrašenom vencima, frizovima, arhitravima i stubovima, u veseloj igri crvene opeke, belog kamena i tamnog škrilјca. Posmatrao je osvetlјene prozore, gledao kako ulaze gosti, maštao o nadaleko poznatoj lepoti unutrašnjeg vrta, zamišlјao odaje tog malog dvora kojeg je uznosio čitav Pariz, a koji je stvorila jedna žena istančanog ukusa, držeći da onom drugom dvoru nedostaje prefinjenost, budući da je potčinjen hirovitosti jednog kralјa koji nije sposoban da ceni istančanost duha. Na kraju je Roberto pretpostavio da će kao cisalpinac verovatno uživati kakvo-takvo poverenje u kući jedne gospođe, po majci Rimlјanke, od roda drevnijeg i od samog Rima, koji seže do jedne 115

porodice iz Alba Longe. Ne beše slučajno što je, ima tome petnaestak godina, počasni gost ove kuće, Vitez Marino, ukazao Francuzima na staze nove poezije, kojem sudbina beše namenila da zaseni i bledim učini umetnost pradavnih predaka. Uspeo je da izdejstvuje da bude primlјen u taj hram otmenosti i pameti, plemenite gospode i precieuses (kako se tada govorilo), učenjaka koji ne cepidlače, udvarača koji nisu razuzdani, veselјaka koji nisu prosti, čistunaca koji nisu smešni. Roberto se u tom okruženju osećao pristalo: činilo mu se da mu je dopušteno da udiše vazduh velikog grada i dvora, a da se pri tom ne mora nužno povinovati svim onim poukama o smotrenosti koje mu u Casaleu beše predočio gospodin de Salazar. Od njega niko nije zahtevao da se prilagođava želјama nekog moćnika, već da istakne svoju osobenost. Niti ga je iko terao da se pretvara, već da se ogleda držeći se, doduše, izvesnih pravila dobrog ukusa sa bolјima od sebe. Od njega se nije tražilo da se dodvorava, već da bude odvažan, da prikaže svoje vrednosti u lepom i učtivom razgovoru i da s lakoćom ume da izgovori duboke misli... Nije se osećao poput sluge, već poput suparnika u dvoboju, od koga se traži samo i jedino duhovna drskost. Polako je učio kako da umakne izveštačenosti, da u svemu koristi sposobnost da prikrije umešnost i trud, tako da sve ono što čini i izgovara deluje poput prirodnog dara, trudeći se da vrhunski ovlada onim što su u Italiji nazivali nehajnom neusilјenošću, a u Hispaniji despejo. Sviknut na široka otvorena prostranstva oko imanja della Griva, prožeta mirisom lavande, Roberto se sada, kročivši u vilu gospođe Arthénice kretao kroz kabinete u kojima je neprestano provejavao miomiris bezbrojnih korbeja s cvećem, kao da vlada večno proleće. Onih nekoliko plemićkih domova koje je video, činile su odaje lišene prostranosti blagodareći središnjem stepeništu; kod Arthénice, stepenište je bilo smešteno u jedan ugao u dnu dvora, dok je ostatak prostora predstavlјao čitav niz dvorana i kabineta, s visokim vratima i prozorima, jedan drugom sučelice: odaje nisu bile dosadno crvene, ili nalik štavlјenoj koži, već različitih boja, a Markizina Plava Odaja imala je na zidovima tkaninu u toj boji, ukrašenu zlatom i srebrom. Arthénice je primala prijatelјe ležeći u svojoj odaji, među paravanima i debelim draperijama kako bi goste zaštitila od hladnoće: ona nije mogla da podnese ni svetlost sunca ni žar mangala sa žeravom. Plamen i dnevna svetlost zagrevali su joj krv u žilama i gasili čula. Jedared su jedan takav mangal zaboravili ispod njene postelјe, te je dobila crveni vetar. Imala je nešto zajedničko s onim cvetovima koji, da bi sačuvali svoju svežinu, ne traže ni stalnu svetlost ni stalnu sen, i traže od baštovana da im obezbede posebno godišnje doba. Obavijena senkom, Arthénice je primala u postelјi, nogu ušuškanih u vreći od medveđe kože, a glavu je 116

umotavala tolikim noćnim kapicama da je s puno duha govorila kako ogluvi oko Miholјdana, a onda joj se sluh vrati tek za Uskrs. Pa ipak, mada ne beše u cvetu mladosti, ova gostolјubiva Dama bila je pravo oličenje lјupkosti, stamena i divnog stasa, prekrasnih crta lica. Nije se mogao opisati sjaj njenih očiju, koji nije budio nedolične misli, već je nadahnjivao lјubav prožetu zebnjom, donoseći pročišćenje srcima koja je zapalila. U tim dvoranama Dama je nenametlјivo vodila razgovore o prijatelјstvu ili o lјubavi, da bi se istom lakoćom doticala i pitanja ćudoređa, politike, filosofije. Roberto je otkrivao vrline suprotnog pola u njihovim najprozračnijim izrazima, obožavajući izdaleka te nedostupne princeze, lepu Mademoiselle Paulet zvanu „la lionne“ zbog njene smele grive, kao i dame koje su umele da pridodaju lepoti i onaj duh koji su starostavne Akademije priznavale samo muškarcima. Nakon nekoliko godina takve škole, beše spreman za susret sa Gospom. Prvi put je spazi jedne večeri kada mu se prikaza u crnim halјinama, pod koprenama, kao kakva sramežlјiva Luna koja se krije iza satenskih oblaka. Le bruit, ova jedina forma koja u pariskom društvu zauzima mesto istine, snabde ga oprečnim pričama o njoj, da je patila usled okrutnog udovištva, ali ne zbog Muža već zbog lјubavnika, i da se razmetala tim gubitkom kako bi potkrepila svoju neprikosnovenost nad izgublјenim dobrom. Neko mu je došapnuo da ona skiva lice zato što je prelepa Egipćanka, poreklom iz Maurije. Kakva god bila istina, beše dovolјno tek lelujanje njene halјine, šuštavi odjek njenih koraka, tajnovitost njenog skrivenog lica, i Robertovo joj srce pripade. Napajao se svetlošću te blistave tmine, zamišlјao je kao praskozornu pticu noći, podrhtavao od čudestva od kojeg se svetlost prometala u senku, a mrak u blјeštavilo, mastilo u mleko, ebonos u slonovaču. Oniks je žmirkao u njenoj kosi, lagana tkanina koja je skrivajući otkrivala obrise njenog lica i tela, imala je onu istu srebroliku treperavost svojstvenu zvezdama. Ali iznenada, te iste večeri prvog susreta, koprena je na trenutak skliznula s čela i on je ispod tog mesečevog srpa mogao da nasluti blistavi bezdan njenih očiju. Dva zalјublјena srca koja se gledaju govore daleko više no što bi u jednom danu rekli svi jezici ove vaselјene nadao se Roberto, uveren da ga je ona pogledala, i da ga je, pogledavši ga, i videla. I, kada je stigao kući, pisao joj je.

Gospo, plamen kojim me sagoreste tako tananu nit dima tvori na izdahu da nećete moći da poreknete da bejaste njime zasleplјeni, uz još one 117

ogaravlјene ispare pride. Sama je moć vašeg pogleda iz mojih ruku izbila zveketavo oružje ponosa i navela me da od vas izmolim da zatražite život moj. Koliko li sam ja sâm potpomogao vašu pobedu, ja koji se upustih u bitku poput onoga što priželјkuje da pobeđen bude, izlažući vašem napadu najslabiji deo svoga tela, goloruko srce što već plakaše krvavim suzama, dokaz da vi bejaste već lišili vode moj dom kako biste ga potom učinili plenom požara kojem trûd beše tek trenutna vaša pažnja! Smatrao je da je pismo tako besprekorno nadahnuto poukama Aristotelove mašine oca Emanuela, tako prikladno da Gospi otkrije prirodu jedine osobe kadre za toliku nežnost, da i ne pomisli da je potrebno da ga potpiše. Nije još znao da precioze skuplјaju lјubavna pisma kao vrpce i ukrase, i da svoju znatiželјu usmeravaju pre na njihove končete nego na njihove tvorce. Narednih nedelјa i meseci ne dobi nikakav odgovor. Gospa je u međuvremenu skinula crne halјe, potom koprenu i prikazala mu se najzad u mlečnom blistavilu svoje kože, što Moreju nikada nije videla, s plavim viticama, i slavodobitnim zenicama koje više nisu bile neuhvatlјive, samim oknima Zore. Ali sada kada je slobodno mogao presretati njene poglede, znao je da ih preseca dok hrle ka drugima; opijao se muzikom reči koje mu ne behu suđene. Nije mogao živeti do obasjan njenom svetlošću, ali bio je osuđen da ostane u senovitom stošcu nekog drugog tela koje je upijalo njene zrake. Jedne večeri uhvatio je i ime, čuvši nekoga kako je zove Lilia; to je sigurno bilo njeno preciozno ime precioze, a znao je dobro da su se ta imena nadevala u igri: samu markizu zvali su Arthénice što je anagram njenog pravog imena Cathérine no pričalo se da su učitelјi ove ars combinatoria, Racan i Malherbe, smislili još i Éracinthe i Carinthée. No ipak zaklјuči da samo Lilia, i nijedno drugo ime, može krasiti njegovu Gospu doista ljiljanu nalik u svojoj mirišlјavoj belini. Od tog trenutka Gospa za njega postade Lilia, i Lilii je posvećivao lјubavne stihove koje je netom uništavao, strahujući da nisu dostojan dar: Ah, prislatka ma Ljubice, | čim cvijet uzbrah, ti nestade! | Ne

davaš mi da tvê lice jošte gledam za mê jade? | Ja te slidim ti mi bježiš, | ja ti zborim a ti mučiš... Ali nije joj se obraćao do pogle-

dom, prepunim svadlјive lјubavi, jer što se više lјubi to se više naginje omrazi, osećajući kako ga prožima jeza ledenog plama, uzbuđen bolesnim zdravlјem, vedrog duha poput olovnog pera, pregažen onim dragim posledicama lјubavi bez lјubavi; i nastavlјao je da piše pisma koja je bez potpisa slao Gospi, i stihove za Liliu, koje je lјubomorno čuvao za sebe i čitao ih svakog dana. 118

Pišući (a ne šalјući): Skladno ti te narav mila, oh Ljubice ma lјublјena, | svijem priličnu satvorila munji od neba zacrlјena. | U hipu se munja zgodi, stravi, udri i raznese; | mê u hipu ti pogodi srce i sobom sad odnese, umnožavao je njeno prisustvo. Prateći je dok se noću vraćala kući sa svojom sluškinjom (najmrklijem po šumama, najmrklijim po putima | za bjegućim tvim stopama trag slijedit ću ja danima. | I mada, ah, znajuć da zaman ta je sledba, duša će pjevajuć dospjeti do neba... ), otkrio je gde stanuje. Smeštao se pored te kuće baš u vreme dnevne promenade, a kada je izlazila, pratio ju je u stopu. Nakon nekoliko meseci znao je da kaže naizust kojeg je dana i časa ona promenila način na koji je češlјala kosu (pevajući o tim dragim lancima duše, koji se uvijaše blistavo belim čelom poput pohotnih zmijulјica), i sećao se onog volšebnog aprila kada je po prvi put ponela žukovu pelerinu, koja je njenom hodu davala gipkost kakve sunčane ptice, dok je koračala s prvim prolećnim vetrom. Ponekad se, nakon što bi je pratio poput uhode, trkom vraćao istim putem, tumarajući između kuća, i usporavao je tek pošto bi zaokrenuo iza ugla na kojem će se, naizgled sasvim slučajno, naći tik ispred nje; tada ju je mimoilazio s jednim drhtavim pozdravom. Ona mu se smešila nenametlјivo, zatečena tim usudom, i darivala ga hitrim naklonom, kako su nalagala ustalјena pravila ponašanja. On je ostajao nasred ulice poput kakvog stuba od soli, dok su ga kočije u prolazu zalivale vodom, izmožden tom lјubavnom bitkom. Tokom mnogih meseci Roberto je izvojevao ni manje ni više do pet takvih pobeda; i oko svake je izgarao kao da je prva i poslednja, i ubeđivao sebe da, tako učestale, zasigurno nisu mogle biti igra slučaja, i da je možda ona, a ne on, usmeravala sudbinu. Romeo te nedostižne svete zemlјe, zalјublјeni lakoumnik, želeo je da bude vetar koji joj mrsi kosu, jutarnja voda koja joj mije telo, halјina koja je grli s mrakom, knjiga koju ona grli s danom, rukavica što blaži joj ruku, ogledalo što moglo je da joj se divi u svakom trenutku... Jedared doznade da je na dar dobila vevericu, i snatrio je o lјubopitlјivoj životinjici koja je, pod njenim milovanjem, zavlačila svoju nedužnu njuškicu u devičanska nedra, dok joj je repom milovala obraz. Patio je zbog strastvenosti na koju ga je strast nagonila, prevodio je bestidnost i kajanje u nespokojne stihove, potom je sebi govorio da uglađen čovek može biti zalјublјen kao ludak, ali ne i kao budala. Tek kada se duhom bude dokazao u Plavoj Odaji, odlučiće se i njegova lјubavnička sudba. Neiskusan u tim milokrvnim ritualima, shvatio je da se jedna precioza samo rečima osvaja. Stoga je pomno slušao razgovore po salonima, u kojima su se plemenita gospoda nadmetala kao na kakvom viteškom turniru, ali se još uvek nije osećao spremnim. 119

I upravo mu prijatelјevanje sa učenjacima iz kabineta Dupuy otkri kako načela nove nauke, još nepoznata u društvu, mogu postati ogledalom osećanja. I upravo ga je susret sa Gospodinom d’Igbyjem nadahnuo za razgovor koji će ga odvesti u propast. Gospodin d’Igby, kako su ga barem zvali u Parizu, bio je Englez koga je najpre upoznao kod porodice Dupuy, a potom ponovo sreo jedne večeri u nekom salonu. Nisu prošla ni tri petoleća od kada je vojvoda Bouquinquant pokazao da jedan Englez može imati le roman en teste i biti sposoban za plemenite ludosti: rekli su mu da u Francuskoj živi jedna lepa i uzvišena kralјica i tom je snu posvetio svoj život, sve dok od njega nije skončao, živeći dugo vremena na brodu na kojem je podigao oltar za svoju lјublјenu. Kada se doznalo da je d’Igby, upravo po nalogu Bouquinquanta, pre nekih dvanaestak godina vodio gusarski rat sa Španijom, čudesan svet precioza zaklјuči da je neodolјiv. Što se tiče okruženja Dupuyevih, Englezi nisu bili omilјeni: poistovećivali su ih sa likovima kao što je Robertus a Fluctibus, Medicinae Doctor, Eques Auratus i Štitonoša iz Oxforda, protiv koga su bili sročeni mnogi pamfleti, kudeći njegovu preteranu veru u okultne radnje prirode. No, u isto društvo primlјen je bio i jedan živahni sveštenik kakav beše gospodin Gaffarel koji, kad je o verovanju u nečuvene retkosti reč, nije uzmicao ni pred jednim Britancem, a pokazalo se da je d’Igby, s druge strane, nadasve vešt da veoma učeno i znalački razgovara o neophodnosti Praznine u jednoj grupi prirodnih filosofa koji su prezirali svakoga ko prezire Prazninu. Moguće je da je njegov ugled opao kod nekolicine plemenitih dama, kojima je bio preporučio nekakav balsam za lepotu iz svoje radionice i koji je kod jedne dame izazvao plikove, a šaputalo se da mu je baš pre nekoliko godina, kao žrtva nekog njegovog zmijskog uvarka, umrla lјublјena žena Venetia. Bila su, to, naravno, tek ogovaranja zavidlјivaca, pogođenih izvesnim razgovorima o nekim njegovim drugim lekarijama za bubrežni kamenac, na bazi likvora od kravlјe balege i zečeva koje su preklali psi. Razgovori koji svakako nisu mogli da naiđu na veliko odobravanje u društvima gde su se, u razgovorima s damama, pažlјivo birale reči u kojima nema čak ni slogova koji bi nosili makar i najmaglovitiji prizvuk skarednosti. Jedne večeri, u jednom salonu, d’Igby je izgovorio nekoliko stihova nekog pesnika iz njegove domovine:

Pa i ako nam duše jesu dve, one su dva blizanca što šestarom 120

svijaju u krug, zasve! Duša tvoja ona stopa čvrsta što nepomičnom se čini, al’ kreće se i to ne hini kad kreće se druga. I mada stane baš u samo središte, Kada drugi nadaleko otići ište Svija se i sledi ga pomno; I vraća se prava kad drugi se vraća u svoje stanište. Tako ćeš ti meni biti, meni što moram poput onog drugog naokolo da lutam; Tvoja čvrstina čuva krug moj, i vraća me grudi rodnoj. Roberto je slušao, netremice zagledan u Liliu, koja mu je bila okrenuta leđima, i odlučio da će za svagda biti Nјen drugi krak šestara, i da mora da nauči engleski kako bi pročitao i ostala dela tog pesnika koji je tako lepo tumačio njegovu ustreptalost. U to vreme niko u Parizu ne bi poželeo da uči jedan tako varvarski jezik, no prateći d’Igbyja do njegove lokande, Roberto je shvatio da je ovaj imao poteškoća sa izražavanjem na pravilnom italijanskom jeziku, premda je proputovao Poluostrvo, i ponižavalo ga je što nije bio kadar da dovolјno vlada idiomom koji je toliko neophodan svakom obrazovanom čoveku. Odlučili su da se posećuju, te da jedan drugog obdare veštinom izražavanja na jezicima svojih dedova. Tako se rodilo čvrsto prijatelјstvo između Roberta i tog čoveka, koji se pokazao kao nepresušni izvor znanja o medicini i prirodnjaštvu. Imao je užasno detinjstvo. Nјegov otac bio je umešan u Barutnu Zaveru, i pogublјen. Da li je to samo neobična podudarnost, ili možda opravdana posledica nedokučivih puteva duše, tek d’Igby će čitav svoj život posvetiti razmišlјanju o jednom drugom prahu. Naputovao se svetom, najpre osam godina po Španiji, zatim tri po Italiji gde je, još jedna podudarnost, upoznao Robertovog karmelićanskog učitelјa. D’Igby je bio i vešt mačevalac, o čemu svedoči njegova gusarska prošlost, i posle samo nekoliko dana s radošću će oprobati svoju veštinu s Robertom. Sa njima je toga dana bio i jedan musketar koji se upustio u nadmetanje s nekim stegonošom iz čete kadeta; nadmetali su se, naravno, iz zabave i mačevaoci behu veoma pažlјivi, no u jednom trenutku musketar pokuša primu s previše žara, primoravajući protivnika da udari oštrimice, te bi ranjen u ruku, i to veoma ozbiljno. 121

D’Igby mu je odmah vezao jednu od svojih podvezica, kako bi zatvorio vene, ali nakon samo nekoliko dana rana je pretila da se razgnjije od vučca, te ranar reče da se ruka mora odseći. I upravo u tom trenutku d’Igby je ponudio svoje usluge, ističući, međutim, da će neko možda pomisliti da je kakav smutlјivac i preklinjući sve da mu poklone poverenje. Musketar, koji više nije znao kom svecu da se zavetuje, odgovori jednom španskom poslovicom: „Hagase el milagro, y hagalo Mahoma.“ D’Igby mu tada zatraži komad tkanine sa tragovima krvi od rane, i musketar mu pruži platno koje je do juče štitilo ranu. D’Igby je naložio da mu se donese posuda s vodom i u nju sipao vitriol prah, hitro ga rastvarajući. Potom je u sud stavio komad tkanine. Musketar, koji se u međuvremenu zamislio, najednom poskoči, hvatajući se za ranjenu ruku; i reče da mu je žeravica iznenada prestala, čak je osećao nekakvu blagorodnu svežinu na samoj rani. „Dobro,“ rekao je d’Igby, „sada treba samo da održavate ranu čistom, ispirajući je svakoga dana vodom i solјu, kako bi mogla da primi pravo dejstvo. A ja ću ovu posudu ostavlјati danju na prozoru, a noću ukraj ognjišta, tako da je stalno održavam na umerenoj temperaturi.“ Pošto je Roberto ovo iznenadno pobolјšanje pripisao nečem drugom, d’Igby je, osmehujući se s razumevanjem, izvadio komad tkanine i osušio ga iznad ognjišta, a musketar netom stade nanovo da jadikuje, te su morali da vrate tkaninu u rastvor. Musketarova rana zarasla je za nedelјu dana. Verujem da je, u vremenu koje je poznavalo tek površno raskuživanje, i sama činjenica da se rana ispira svakog dana već bila dovolјan razlog za ozdravlјenje, ali ne možemo zameriti Robertu što je naredne dane proveo ispitujući prijatelјa o tom vidanju, koje ga je, između ostalog, podsećalo na karmelićaninov poduhvat, kojem je prisustvovao u detinjstvu. Jedino što je karmelićanin stavio prah na oružje koje je ranu načinilo. „U stvari“, odgovorio je D’Igbi, „rasprava o unguentum armarium traje odavno, a prvi je o tome govorio veliki Paracelzus. Mnogi koriste masnu smesu i tvrde da ona bolјe deluje na oružju. Ali kao što i sami vidite, oružje koje je ranu nanelo ili tkanina koja je ranu štitila, ista su stvar, jer ovaj preparat treba naneti tamo gde postoje tragovi krvi ranjenika. Mnogi su, videvši da se vîda oružje kako bi se izlečile posledice ranjavanja, pomislili da je to kakva magijska radnja, dok se moj Simpatetički Prah zasniva na radnjama prirode!“ „Zašto Simpatetički Prah?“ „I ovde bi ime moglo da izazove zabludu. Mnogi su govorili o saglasju ili simpatiji koja bi međusobno povezivala stvari. Agripa veli 122

da je za buđenje moći neke zvezde potrebno potražiti stvari koje joj nalikuju, te su stoga pod njenim uticajem. On to uzajamno privlačenje stvari naziva simpatijom. Kao što se smolom, sumporom i ulјem priprema drvo da prihvati plamen, isto tako, ako upotrebimo stvari saglasne datoj radnji i datoj zvezdi, razliva se posebna blagodet na materiju ispravno raspoređenu uz pomoć duše sveta. Da bi se uticalo na sunce, trebalo bi dakle delovati na zlato, solarno po prirodi, i na one bilјke koje se ka suncu okreću, ili koje svijaju ili zatvaraju svoje listove u smiraj sunca kako bi ih ponovo otvorile s njegovim buđenjem, kao što su lotos, božur, rosopas. No sve su to izmišlјotine, jedna takva analogija nije dovolјna da objasni sve radnje prirode.“ D’Igby je upoznao Roberta sa svojom tajnom. Orbita, odnosno vazdušna sfera, puna je svetlosti, a svetlost je materijalna i telesna supstanca; pojam koji je Roberto vrlo rado prihvatio jer je u kabinetu Dupuy čuo da ni svetlost nije ništa drugo do najfiniji prah sazdan od atoma. „Očigledno je da se svetlost“, govorio je d’Igby, „izvirući neprestano iz sunca i hitajući na sve strane velikom brzinom u vidu pravih linija, pri čemu na svom putu nailazi i na poneku prepreku zbog opiranja čvrstih i mračnih tela, odbija ad angulos aequales, i kreće nekom drugom putanjom, dok na nekoj drugoj strani ne skrene zbog susreta sa nekim drugim čvrstim telom, i tako stalno, sve dok se ne ugasi. Kao u igri s kuglom na kanapu, gde kugla, gurnuta prema zidu, odskače od njega prema onom naspramnom, i često ispuni pun krug, vraćajući se u tačku iz koje je krenula. Ali, šta se dešava kada svetlost padne na jedno telo? Zraci se odbijaju od njega odvajajući atome, majušne čestice, kao što bi kugla mogla sobom poneti delić svežeg maltera sa zida. A budući da su ti atomi sačinjeni od četiri Elementa, svetlost svojom toplotom objedinjuje leplјive delove i odnosi ih daleko. Dokaz za ovo naći ćete ako pokušate da na vatri osušite komad tkanine, videćete da zraci koje tkanina odbija nose u sebi nešto poput vodene maglice. Ovi lutajući atomi su kao vitezovi na krilatim konjima koji jezde prostorom sve dok Sunce na zalasku ne povuče njihove Pegaze i ostavi ih bez saputnika na kome jašu. I tada se oni u masi sunovraćuju na zemlјu, odakle i potiču. Ali ovi fenomeni ne slučuju se samo sa suncem, već, na primer, i sa vetrom, koji nije ništa drugo do ogromna reka sličnih atoma, privučenih čvrstim telima zemlјe...“ „I dimom“, dodade Roberto. „Naravno. U Londonu dobijaju vatru od uglјa iz zemlјe koja dolazi iz Škotske i koja sadrži veliku količinu nadasve opore isparlјive soli; ova se so, nošena dimom, raspršuje po vazduhu, uništavajući zidove, postelјe i pokućstvo svetle boje. Kada jednu sobu ostavite zatvorenu nekoliko meseci, nakon toga ćete je zateći prepunu crnog praha 123

koji prekriva svaku stvar, poput onog belog koji se viđa u mlinovima i pekarama. A s proleća nema cveta koji ne osvane prlјav od masnoće.“ „Ali kako je moguće da se tolike majušne čestice raspršuju po vazduhu, a da telo koje ih odaje ne trpi posledice i nimalo se ne smanjuje?“ „Smanjivanje možda postoji, i to ćete primetiti kada ostavite vodu da isparava, ali kod čvrstih tela ne primećujemo, kao što ne primećujemo ni kod mošusa ili drugih miomirisnih supstanci. Svako telo, ma kako sićušno bilo, uvek se može podeliti na nove delove, a da pri tom nikada ne stigne do kraja svog delјenja. Pomislite na tananost onih majušnih čestica koje se oslobađaju iz živog tela, zahvalјujući kojima naši engleski psi, vođeni njuhom, uspešno pronalaze trag životinje. Da li vam se lisica, na kraju svoje trke, možda čini manjom? Elem, upravo usled moći tih majušnih čestica dolazi do pojava privlačenja koje neki slave pod imenom Delovanje na Dalјinu, što uopšte nije na dalјinu, te stoga nije magija, već se odvija putem stalne razmene atoma. Na isti način odvija se i privlačenje usisavanjem, kao što je slučaj s vodom ili vinom preko kakvog sifona, zatim privlačenje magneta gvožđu, ili privlačenje ceđenjem, kao kada stavite pamučnu traku u posudu punu vode, ostavlјajući veliki deo trake da visi izvan posude, i vidite kako se voda penje preko ruba posude i kaplјe na zemlјu. I, poslednje privlačenje je ono koje se odvija preko vatre, koja privlači okolni vazduh sa svim majušnim česticama koje vitlaju u njemu: vatra, delujući u skladu sa sopstvenom prirodom, nosi sa sobom vazduh koji je okružuje kao što voda kakve reke vuče mulј iz svoga korita. I pošto je vazduh vlažan, a vatra suva, eto kako odmah prionu jedno uz drugo. Dakle, da bi se popunilo mesto vazduha koji je pojela vatra, potrebno je da pristigne novi vazduh iz okoline, inače bi se stvorila praznina.“ „Znači poričete prazninu?“ „Nipošto. Velim da, čim je sretne, priroda nastoji da je ispuni atomima, u borbi da ovlada i najmanjim delićem prostora. Da nije tako, moj Simpatetički Prah ne bi mogao da deluje, dočim vam je iskustvo pokazalo suprotno. Vatra svojim delovanjem izaziva stalni priliv vazduha i božanstveni je Hipokrat čitavu oblast očistio od kuge tako što je naložio da se posvuda zapale veliki kresovi. Govorim i dalјe o dobu kuge kada se ubijaju mačke i golubovi i druge toplokrvne životinje koje neprestano ispuštaju duhove, kako bi vazduh zauzeo mesto duhova oslobođenih za vreme tog isparavanja, učinivši tako da se okuženi atomi prilepe na perje i dlaku tih životinja, kao što hleb izvađen iz pećnice privlači penu iz bačvi i menja vino, ako se ostavi na poklopcu bačve. Kao što se uostalom zbiva kada izložite vazduhu jednu libru soli kalcinisanog i valјano užarenog tartara, koja će dati deset libri dobrog tartarovog ulјa. Lekar pape Urbana VIII ispričao mi je priču o jednoj časnoj sestri iz Rima čije se telo, usled mnogih postova i moli124

tvi, do te mere zagrejalo da su joj se sve kosti sasušile. Ta unutrašnja toplota je, u stvari, privlačila vazduh koji se otelotvorivao u kostima kao što čini u soli tartara, i izlazio u tački gde je smešten odvod za tečnosti, dakle kroz bešiku, tako da je jadna svetica davala više od dve stotine libri mokraće za dvadeset četiri časa, čudo koje su svi shvatili kao dokaz njene svetosti.“ „Ali ako se na kraju sve uzajamno privlači, zbog čega onda elementi i tela ostaju razdvojeni, a nijedna se sila ne sudara s nekom drugom?“ „Oštroumno pitanje. Ali budući da se tela iste težine lakše sjedinjuju, i ulјe se lakše sjedinjuje s ulјem no s vodom, iz toga moramo da zaklјučimo da ono što čvrsto drži na okupu atome jedne iste prirode jeste njihova retkost ili gustina, kao što vam to mogu reći i filosofi koje posećujete.“ „I rekli su mi, dokazujući mi sve to sa različitim vrstama soli: kako god da ih samelјeš ili koagulišeš, uvek se vraćaju u svoj prirodni oblik, a obična so uvek se javlјa u kockama sa četvrtastim stranama, so šalitre u šestostranim stubićima, a so amonijaka u šestouglovima sa po šest vrhova, poput snežnih pahulјica.“ „A so urina oblikuje se u pentagonima, odakle gospodin Davidson objašnjava oblik svakog od osamdeset kamenova pronađenih u bešici gospodina Pelletiera. Ali ako se tela istog oblika mešaju s više naklonosti, to je samo razlog više da će se privlačiti snažnije od ostalih. Prema tome, ako izgorite ruku pružiće vam olakšanje bol koji ćete osetiti dok je budete neko vreme držali pred vatrom.“ „Kada je jedared nekog selјaka ujela zmija, moj učitelј je na ranu stavio zmijinu glavu...“ „Naravno. Otrov koji se probijao prema srcu, sada se vraćao ka svom glavnom izvoru gde ga je bilo u većoj količini. Ako u doba kuge stavite u posudu prah od žabe krastače, ili samo jednu krastaču i jednog živog pauka, ili čak malo arsenika, ta otrovna supstanca će privući zarazu iz vazduha. A suvi luk previre u ambaru kada onaj u povrtnjaku tek počinje da klija.“ „To objašnjava i želјu za decom: majka svim srcem želi nešto i...“ „E tu bih već bio oprezniji. Katkad slične pojave imaju različite uzroke i učen čovek ne sme da veruje u svakojaka praznoverja. Ali vratimo se mome prahu. Šta se zbilo kada sam tkaninu umazanu krvlјu našeg prijatelјa podvrgao delovanju Praha na nekoliko dana? Najpre, Sunce i Mesec su sa velike daljine privukli duhove krvi koji su se nalazili na tkanini, zahvalјujući toploti odaje, a duhovi vitriola koji su bili u krvi neizbežno su prošli isti put. S druge strane, rana je i dalјe izbacivala nepojmlјivu količinu toplih i vatrenih duhova, privlačeći na taj način okolni vazduh. Ovaj vazduh je privlačio drugi vazduh, a ovaj drugi vazduh opet neki drugi i duhovi iz krvi i vitriola su se na kraju, 125

rasuti na velikoj udalјenosti, spajali s tim vazduhom koji je sa sobom nosio druge atome iste krvi. E sada, istovremeno dok su se atomi krvi, oni iz tkanine i oni iz rane, susretali, oslobađajući se vazduha kao beskorisnog saputnika, i hrlili privučeni svojoj matici, rani, duhovi iz vitriola su, sjedinjeni s njima, prodirali u meso.“ „Ali zar niste mogli da stavite vitriol na samu ranu?“ „Mogao sam, budući da je ranjenik bio preda mnom. A šta ako je on daleko? I ne zaboravite, da sam stavio vitriol na samu ranu, njegova nagrizajuća moć bi je još više nadražila, međutim, ako se prenosi kroz vazduh on daruje samo onaj svoj blagorodni i melemni veo, kadar da zaustavi krv, i koristi se čak i u kolirijima za oči,“ i Roberto dobro načulјi uši, koristeći se potom u budućnosti tim savetima, što nesumnjivo objašnjava pogoršanje njegove bolesti. „S druge strane“, dodao je d’Igby, „ne treba, naravno, koristiti običan vitriol, kako se nekada uobičavalo, uzrokujući više štete no koristi. Ja nabavlјam vitriol sa Kipra i najpre ga izlažem kalcinaciji na suncu: kalcinacija ga oslobađa suvišne vlage, i to je kao da od njega pravim kakvu jaku i krepku supu; a onda, kalcinacija priprema duhove ove supstancije za prenošenje kroz vazduh. Na kraju dodajem tragantove gume, koja pomaže da rana brže zaceli.“ Zadržao sam se na pripovedanju o tome koliko je Roberto naučio od d’Igbyja jer će ovo otkriće u mnogome obeležiti njegovu sudbinu. Potrebno je ipak reći, na sramotu našeg prijatelјa, a on priznaje to u svojim pismima, da nije bio obuzet tolikim otkrovenjem zbog prirodnih nauka, već samo i jedino zbog lјubavi. Drugim rečima, onaj opis vaselјene pretrpane duhovima koji se spajaju u zavisnosti od svojih naklonosti, učini mu se kao kakva alegorija zalјublјenosti, te stade da pohodi čitaonice, tražeći sve ono što je moglo da se nađe unguentum armarium, čega je u to doba već bilo mnogo, a biće još više u narednim godinama. Po savetu monsinjora Gaffarela (šapatom, da ne čuju ostali posetioci Dupuyevih, koji u te stvari nisu mnogo verovali) čitao je Kircherovu Ars Magnesia, Tractatus de magnetica vulnerum curatione od Gocleniusa, Fracastora, Discursus de unguento armario od Fludda i Hopolochrisma spongus od Fostera. Sticao je učenost kako bi je preveo u poeziju i jednoga dana mogao da zablista svojom rečitošću, on, glasnik vaselјenske simpatije, tamo gde je iz dana u dan bivao ponižen tuđom rečitošću. Roberto je mesecima toliko je nesumnjivo trajalo njegovo uporno istraživanje, dok pri tome na svom osvajačkom putu nije uznapredovao ni korak primenjivao svojevrstan princip dvostruke, štaviše, mnogostruke istine, koji su mnogi u Parizu smatrali u isto vreme i odvažnim i smotrenim. Danju je raspravljao o mogućoj večnosti mate126

rije, a pod okrilјem noći trošio oči nad raspravicama koje su mu obećavale makar i u okvirima prirodne filosofije okultna čuda. U velikim poduhvatima nije toliko važno nastojati da se stvore prilike, koliko da se iskoriste one koje se ukažu. Jedne večeri kod Arthénice, nakon jedne žive rasprave o Astrée, Markiza je potaknula prisutne da razmisle šta imaju zajedničko lјubav i prijatelјstvo. Tada je Roberto uzeo reč, primećujući da se princip lјubavi, bilo među prijatelјima bilo među lјubavnicima, ne razlikuje od principa delovanja Simpatetičkog Praha. Na prvi znak zanimanja, ponovio je d’Igbyjeve priče, ne pominjući jedino priču o svetici koja mokri, a potom je stao da razvija temu, zaboravlјajući na prijatelјstvo i govoreći samo o lјubavi. „Ljubav se pokorava istim zakonima kao i vetar, a vetrovi u sebi uvek nose tragove mesta odakle dolaze, te ako dolaze iz povrtnjaka i vrtova, mirišu na jasmin, ili nanu, ili ruzmarin, i tako u moreplovcima bude želјu da dotaknu kopno koje im šalјe sva ta mirisna obećanja. Na sasvim isti način lјubavni duhovi omamlјuju nozdrve zalјublјenog srca“ (i oprostimo Robertu na ovom nesrećnom tropu). „Srce je volјeno leut što usklađuje žice nekog drugog leuta, poput zvuka zvona deluje na površine vodenih tokova, posebno noću, kada se u odsustvu drugih šumova u vodi rađa ista kretnja poput one što rođena je u vazduhu. Dešava se srcu koje lјubi ono isto što se dešava tartaru, koji pokatkad miriše na ružinu vodicu, kada je ostavlјen da se rastvori u mraku kakvog podruma u vreme ružinog cvata, dok vazduh, ispunjen atomima ruže, menjajući se u vodi zbog privlačnosti solima tartara, miriše na tartar. Uzaman surovost lјublјene. Bačva vina, kada su vinogradi u cvatu, uzavire i na površinu izbacuje svoj beli cvet, koji traje sve dok ne opadnu cvetovi loze. No srce što lјubi, jogunastije od vina, kada se cvećem okiti na procvat srca lјublјenog, neguje svoj izdanak i kad izvor presahne.“ Učini mu se da je uhvatio jedan raznežen Liliin pogled, i nastavi: „Ljubiti je kao Mesečeva Kupka. Zraci što od Meseca dopiru zraci su Sunca, koji se odbijaju sve do nas. Sabirajući sunčeve zrake ogledalom, pojačava se njihova toplotna moć. Sabirajući mesečeve zrake u zdeli od srebra, videćemo kako njeno udublјeno dno odaje zrake što krepe i osvežavaju blagodareći rosi koju u sebi nose. Besmislenim se čini umivanje iz prazne zdele: pa ipak, ruke su vlažne i to je nepogrešivi lek protiv bradavica.“ „Gospodine de la Grive“, primetio je neko, „ali lјubav nije nikakav lek za bradavice!“ „Ah, nije, svakako“, pribrao se Roberto, i sada se već nije mogao zaustaviti, „ali, naveo sam upravo primere koji se tiču najprostijih stvari kako bih vas podsetio da i lјubav zavisi samo od jednog praha 127

sićušnih korpuskula. Što je samo način da se kaže kako lјubav počiva na onim istim zakonima koji vladaju kako telima sublunarnim tako i onim nebeskim, osim što je ona svih tih zakona najuzvišenije oličenje. Ljubav se rađa iz pogleda, i razbuktava se na prvi pogled: a šta je drugo vid do primanje svetlosti što se odbija o telo koje gledamo? Kad ga je videlo, moje telo je prodrlo kroz najbolјi deo volјenog tela, onaj najvazdušastiji, koji preko očiju dopire pravo do srca. Dakle, lјubiti na prvi pogled znači opijati se duhovima srca svoje lјublјene. Kad je veliki Neimar prirode stvarao naše telo, on je u njega ugradio unutrašnje duhove, kao kakve čuvare, kako bi svoja otkrića preneli svom vrhovniku, hoću reći mašti, koja predstavlјa gospodaricu ove telesne porodice. I ako nju očara kakav predmet, zbiva se ono što nastupa kada čujemo viole kako sviraju, u sećanju nosimo njihovu melodiju, i čujemo je čak i u snu. Naša mašta od toga gradi sliku, koja ushićenjem daruje lјubavnika, mada ga ipak ne razdire jer je zapravo samo slika. Otud dolazi da kad čovek neočekivano ugleda lјublјenu osobu, on menja boju, crveni i bledi, zavisi od toga da li se oni izaslanici, što unutrašnji duhovi jesu, kreću hitro ili polagano ka predmetu, vraćajući se potom mašti. No ovi duhovi ne idu samo u mozak, već pravo u srce velikim kanalom što od njega do mozga vodi vitalne duhove koji tamo postaju animalni; i tim kanalom mašta odašilјe srcu jedan deo atoma koji je primila od nekog spolјašnjeg predmeta, i upravo ti atomi izazivaju ono previranje vitalnih duhova koji ponekad raskrilјuju srce, a ponekad ga odvode u sinkopu.“ „Vi nam velite, gospodine, da se lјubav razvija poput kakvog fizičkog kretanja, nimalo drugačije od cvetanja vina; ali ne velite nam kako to da je lјubav, za razliku od drugih fenomena materije, izborna vrlina, ona koja bira. Zbog čega nas dakle lјubav čini robovima ovog, a ne onog stvorenja?“ „Upravo sam stoga i sveo vrline lјubavi na princip Simpatetičkog Praha, odnosno da jednaki atomi, istovetnog oblika, privlače jednake atome! Kad bih ovim prahom ovlažio oružje koje je ranilo Pilada, ne bih izvidao Orestovu ranu. Ljubav dakle sjedinjuje samo ona dva bića koja na neki način već imaju istu prirodu, plemeniti duh s jednako plemenitim duhom, a prost duh s jednako prostim duhom jer dešava se da i prost puk lјubi, kao na primer pastirice, i tome nas uči čudesna pripovest gospodina d’Urfea. Ljubav otkriva saglasje između dva bića koje beše određeno još od samog početka vremena, isto kao što je Sudbina odavno odlučila da se Piram i Tizba sjedine u samo jednom dudu.“ „A nesrećna lјubav?“ „Ja ne verujem da odista postoji nesrećna lјubav. Postoje samo lјubavi koje još nisu dospele do pravog sazrevanja, gde lјublјena, s 128

kakvim razlogom, nije prihvatila poruku koja do nje dopire iz očiju onoga ko je lјubi. A lјubavnik, međutim, u tolikoj meri zna koja mu je sličnost prirode otkrivena da, blagodareći snazi svoje vere, ume da čeka, katkad i čitav život. On zna da se otkrovenje, i ponovno spajanje, može oboma slučiti i nakon smrti, kada će se oni, nakon što ispare atomi iz oba tela koja se razlažu u zemlјi, ponovo sjediniti na nekom nebu. I poput ranjenika, ne znajući čak da neko Prahom posipa oružje koje ga je ranilo, on možda uživa u novom iscelјenju, i ko zna koliko srca što lјube uživaju sada u iznenadnoj krepkosti duha, ne znajući da je njihova sreća delo lјublјenog srca, pretvorenog u srce što lјubi, koje je otvorilo vrata spajanju atoma blizanaca.“ Moram da kažem da se čitava ova složena alegorija držala do izvesne mere, a možda bi Aristotelova Mašina oca Emanuèla uspela da raskrinka njenu klimavost. Ali te večeri svi poverovaše uvereni u taj rodbinski odnos između Praha, koji leči od boli, i lјubavi, koja osim što vida, mnogo češće nanosi bol. I upravo je zbog toga priča o ovome razgovoru o Simpatetičkom Prahu i o Ljubavnoj Simpatiji, čitav mesec, a možda i više, obilazila sve pariske salone, s posledicama o kojima ćemo tek govoriti. I upravo se zbog toga, na kraju besede, Lilia još jednom osmehnu Robertu. Bio je to osmeh poštovanja, da ne kažemo divlјenja, ali nema prirodnije stvari do poverovati da ste volјeni. Roberto taj osmeh protumači kao prihvatanje svih pisama koje beše poslao. Isuviše sviknut na bol zbog odsustva, napusti sedelјku, zadovolјan tom pobedom. Načini grešku, a u nastavku ćemo videti i zašto. Od tada se sigurno odvažio da se obraća Lilii, no njeno ponašanje pri svakom odgovoru bilo je protivrečno. Ponekad bi prošaptala: ,Baš kao što smo govorili pre nekoliko dana.“ Ponekad bi međutim promrmlјala: „Pa ipak, rekli ste nešto sasvim drugačije.“ Ponekad je, pak, obećavala, nestajući: „Svakako, razgovaraćemo o tome, budite ustrajni.“ Roberto nije razumeo da li mu je ona, nepažnjom, svaki put pripisivala nečije tuđe reči i dela, ili ga je s koketovanjem izazivala. Ono što je tek moralo da mu se dogodi, nagnaće ga da ta retka zbitija utka u jednu daleko strahotniju pripovest.

129

17

Priželјkivana Nauka o Geografskim Dužinama Beše veče napokon jedan datum za koji se možemo uhvatiti 2. decembar 1642. Izlazili su iz jednog teatra gde je Roberto okružen publikom bez reči izgovarao svoju lјubavnu rolu. Lilia mu je na izlazu kradomice stisnula ruku, prošaptavši: „Gospodine de la Grive, dakle, postali ste stidlјivi. Niste bili takvi one večeri. Pa onda, sutra ponovo, na istoj pozornici.“ Izašao je, van sebe od pomutnje, pozvan na takav sastanak na jednom mestu koje nije mogao poznavati, potaknut da ponovi ono na šta se nikada nije usudio. A ipak, ona ga nije mogla zameniti s nekim drugim, jer nazvala ga je njegovim imenom. Oh, piše da je govorio sebi, danas potoci teku ka izvoru, raskošni konji belci uspinju se uz tornjeve Naše Gospe u Parizu, plamen se užareni osmehuje u ledu, jer ipak se dogodilo da Ona me pozove. Ili možda ne, danas krv kaplјe iz kamena, smuk se s medvedicom pari, sunce je postalo crno, jer mi je moja lјublјena ponudila pehar iz kojeg, avaj, nikada piti neću, budući da ne znam gde taj pir dveri svoje raskrilјuje... Na samo jedan korak od sreće hitao je očajan domu, jedinom mestu gde je zasigurno znao da ona nije. Liliine reči mogu se protumačiti na način koji ni približno nije tako tajanstven: jednostavno ga je podsetila na onu njegovu davnašnju besedu o Simpatetičkom Prahu, potaknula ga da kaže još nešto, u onom istom salonu kod Arthénice, gde je jednom već govorio. Ona ga je od tada viđala ćutlјivog i ispunjenog obožavanjem, a to se nije slagalo s pravilima, inače pravilima veoma podložne, igre osvajanja. Upozoravala ga je, rekli bismo danas, na njegovu društvenu obavezu. Hajdete, govorila mu je, one večeri niste bili stidlјivi, zaigrajte još 130

jednom na istoj pozornici, ja vas čekam na onom prevoju. Drugačiji izazov i ne bismo mogli očekivati od jedne precioze. Međutim, Roberto je razumeo: „Stidlјivi ste, a ipak, pre nekoliko večeri ne bejaste, čak ste mi...“ (pretpostavlјam da je lјubomora sprečavala, ali u isto vreme i hrabrila Roberta da zamisli nastavak ove rečenice). „Dakle, sutra ponovo, na istoj pozornici, na istom tajnom mestu.“ Prirodno je što je usmeravajući svoju maštu ka najtrnovitijoj stazi on netom pomislio na zamenu osobe, na nekoga ko se predstavio kao on, i pod plaštom njegovog lika dobio od Lilie ono za šta bi on život dao. Dakle, ponovo se javlja Ferrante i sve niti njegove prošlosti sada su se ponovo povezivale. Ferrante, taj zloćudi alter ego, uvukao se u ovo zbivanje, igrajući se njegovim odsustvima, njegovim zakašnjenjima, njegovim preranim odlascima, i u pravom trenutku dobio nagradu za Robertovu besedu o Simpatetičkom Prahu. I dok se tako mučio, začu lupanje na vratima. Nada, san budnih lјudi! Pohitao je da otvori uveren da će na svom pragu videti nju: bio je to međutim jedan oficir iz Kardinalove garde, u pratnji dvojice lјudi. „Gospodin de la Grive, pretpostavljam“, rekao je. A onda, predstavivši se kao kapetan de Bar: „Ponizno žalim zbog ovoga što ću upravo učiniti. No vi ste, gospodine, uhapšeni i molim da mi predate svoj mač. Ukoliko budete pošli za mnom i ulјudno se vladali, kao dva prijatelјa popećemo se u kočiju koja nas čeka, i nećete imati nikakvog razloga za sramotu.“ Dao je naslutiti da mu razlozi ovog hapšenja nisu poznati, nadajući se da je po sredi neki nesporazum. Roberto bez reči pođe za njim, izražavajući istovetnu želјu i, na kraju puta, pošto su ga uz duboko izvinjavanje predali u ruke sanjivog tamničara, nađe se u jednoj od ćelija Bastilje. Tu je proveo dve studene noći, a posetilo ga je tek nekoliko pacova (dalekovida priprema za putovanje na Amarilliju) i jedan žandar koji je na svako pitanje odgovarao kako je tuda prošlo tušta i tma uvaženih gostiju, te je on prestao da se pita kako su tu dospevali; i ako ovde već sedam godina tavori jedan veliki gospodin kao Bassompierre, nije prilika da se Roberto upušta u jadikovanje nakon samo nekoliko sati. Pošto su mu ostavili ta dva dana da iskusi ono najgore, treće večeri vratio se de Bar, uredio mu da se opere i saopštio da mora da se pojavi pred Kardinalom. Tako je barem shvatio da je zatočenik Države. U palatu su stigli kasno uveče i već se po kretanju ispred kapije naslućivalo da je to sasvim posebno veče. Stepenište je bilo zakrčeno lјudima različitih položaja i porekla, koji su bezglavo trčali na sve strane; u jedno predvorje ulazili su zadihano plemići i crkveni velikodostojnici, učtivo se ishraknjivali na zidove ukrašene freskama, grčili 131

lice u bolu i žalosti i ulazili u jednu drugu salu, odakle su izlazili poslužnici, dozivajući na sav glas nestalu služinčad i dajući svima znak da budu tihi. U tu salu uvedoše i Roberta i on ugleda samo leđa lјudi koji su se tiskali na vratima jedne druge odaje, na vrhovima prstiju, bezglasni, kao da posmatraju neki tužan prizor. De Bar pogleda oko sebe kao da traži nekoga, napokon dade znak Robertu da stane u jedan ugao i udalјi se. Videvši Roberta zaraslog u bradu, u odeći koja je nesumnjivo svedočila o tamnici, jedan od stražara koji je pokušavao da iz dvorane istera mnoge od prisutnih, iskazujući različit stepen poštovanja u skladu s položajem, grubo ga upita šta traži tamo dole. Roberto je odgovorio da ga Kardinal očekuje, na šta je stražar odgovorio da je sada, na veliku žalost svih, Kardinal taj koga očekuje Neko daleko važniji. U svakom slučaju, ostavio ga je tamo gde je bio i Roberto se, malo-pomalo, pošto se de Bar (sada već jedino prijatelјsko lice koje mu je ostalo) nije vraćao, primače s leđa gomili i, što čekajući a što gurajući se, izbi na prag poslednje odaje. Tamo je, u postelјi, naslonjenog na snežno brdo jastuka, ugledao i prepoznao senku onoga od koga je čitava Francuska strahovala i koga je malo njih volelo. Veliki Kardinal bio je okružen lekarima u tamnim odorama, koje je po svoj prilici više zanimala njihova rasprava do sâm bolesnik, jedan klerik mu je brisao usta na kojima su slabašni napadi kašlјa tvorili crvenkastu penu, ispod pokrivača se naziralo teško disanje jednog već istrošenog tela, jedna ruka je virila iz noćne košulјe, čvrsto stežući raspeće. Svešteniku se namah ote jecaj. Richelieu s teškom mukom okrenu glavu, pokuša da se osmehne i promrmlјa: „Dakle, verovali ste da sam besmrtan?“ I dok se Roberto pitao ko li ga je mogao pozvati pred postelјu jednog samrtnika, iza njegovih leđa nastade silan metež. Neki su došaptavali ime paroha crkve Saint-Eustache i dok su se svi povlačili, praveći špalir, uđe jedan sveštenik sa pratnjom, noseći poslednje pomazanje. Roberto oseti dodir na ramenu, bio je to de Bar: „Pođimo“, rekao mu je, „Kardinal vas očekuje.“ Ništa ne shvatajući, Roberto ga je pratio duž hodnika. De Bar ga je uveo u jednu dvoranu, dajući mu znak da pričeka, a potom se povukao. Dvorana je bila prostrana, sa velikim Globusom u sredini i časovnikom na komodi u uglu, naspram teškog crvenog zastora. S leve strane zastora, ispod velike slike čitave Richelieuove figure u prirodnoj veličini, Roberto napokon ugleda jednu osobu s leđa, u purpurnom ruhu, kako stoji za jednim stalkom, zadublјena u pisanje. Kardinal se okrenu iskosa, dajući mu znak da priđe, ali čim se Roberto približio, 132

nadneo se nad svoje beleške, praveći levom rukom zaklon po obodu hartije, premda Roberto, sa uvažavajuće razdalјine koje se još uvek držao, ne bi mogao razabrati ni jedno jedino slovo. Osoba se potom okrenu, u raskošnom grimizu, i ostade nekoliko trenutaka uspravlјena, bezmalo oponašajući stav velikog portreta iza svojih leđa, desne ruke oslonjene o stalak za čitanje, leve u visini grudi, dlana izveštačeno okrenutog na gore. Zatim sede na jednu stolicu s visokim naslonom, pored časovnika, koketno zagladi brkove i čipku, i upita: „Gospodin de la Grive?“ Gospodin de la Grive je sve do tada bio uveren da u nekom košmarnom snu sanja onog istog Kardinala koji je upravo izdisao na desetak metara odatle, ali sada ga je gledao podmlađenog, ne tako oštrih crta, kao da je na onom bledom aristokratskom licu sa slike neko zasenčio pût i nanovo naslikao usne, izražajnijim i izvijenijim linijama; a onda mu taj glas sa stranim naglaskom probudi daleku uspomenu na onog kapetana koji je dvanaest godina pre toga galopirao usred dveju zaraćenih vojski u Casaleu. Roberto je stajao ispred kardinala Mazarina i shvatao da ovaj čovek polako, dok traje agonija njegovog zaštitnika, preuzima njegove dužnosti; i sâm oficir rekao je „Kardinal“, kao da onog drugog više nema. Zausti da odgovori na prvo pitanje, ali morao je veoma brzo uvideti da kardinal ostavlјa utisak da ispituje, a da u stvari samo potvrđuje već poznato, smatrajući da bi, u svakom slučaju, njegov sabesednik mogao jedino da se složi. „Roberto de la Grive“, potvrdi zaista kardinal, „plemeniti Pozzo di San Patrizio. Poznajemo vaš zamak, kao što dobro poznajemo i Monferrato. Tako plodan da bi mogao biti i sama Francuska. U opsadi Casalea, vaš otac se borio časno, i beše nam odan daleko više od mnogih vaših zemlјaka.“ Izgovorio je nam kao da je i u to vreme već bio izabranik Kralјa Francuske. „I vi ste se tom prilikom poneli hrabro, rekoše nam. Zar ne mislite da stoga daleko više, i očinski, mi moramo žaliti što kao gost ove kralјevine, dužnosti gosta niste poštovali? Zar niste znali da u ovom kralјevstvu zakoni na isti način važe i za njegove podanike i za goste? Naravno, naravno, nećemo zaboraviti da je plemić uvek plemić, ma kakav zločin da je počinio: uživaćete one iste povlastice kao i Cinq-Mars, čije se uspomene izgleda ne gnušate onako kako bi trebalo. I vi ćete umreti od sekire, a ne od užeta.“ Roberto nije mogao a da ne zna za događaj o kojem je brujala čitava Francuska. Markiz de Cinq-Mars pokušao je da ubedi kralјa da otpusti Richelieua, a Richelieu je ubedio kralјa da Cinq-Mars kuje zaveru protiv kralјevstva. Osuđenik je u Lyonu nastojao da se pred krvnikom ponaša s bezočnim dostojanstvom, no ovaj mu je tako nedostojno iskasapio vrat da je gnevna rulјa na kraju iskasapila njega. 133

Čim je Roberto, prestravlјen, pokušao da nešto kaže, kardinal ga preteče odmahnuvši rukom: „Manite se, San Patrizio“, reče, i Roberto zaklјuči da on koristi ovo ime kako bi ga podsetio da je stranac; a s druge strane, obraćao mu se na francuskom, dok bi mogao da govori i italijanski. „Poklekli ste pred porocima ovoga grada i ove zemlјe. Kao što voli da kaže Nјegova Eminencija Kardinal, uobičajena lakoumnost Francuza nagoni ih da žude za promenom usled čamotinje koju osećaju spram postojećih stvari. Neki od tih lakoumnih plemenitaša, za koje se Kralј pobrinuo da ih olakša za glavu, zaveli su vas svojim prevratničkim namerama. Vaš slučaj je takav da nije potrebno uznemiravati bilo koji sud. Države, čije je očuvanje nesumnjivo veoma skupo, propale bi za tren kad bi se u pitanjima zločina kojima je cilј njihovo rušenje, tražili onako jasni dokazi kakvi se traže u običnim slučajevima. Pre dve večeri viđeni ste u društvu Cinq-Marsovih prijatelјa koji su još jedared pokazali svoje veleizdajničke namere. Onaj ko vas je s njima video, osoba je od poverenja, budući da im se pridružio po našem nalogu. I to je dovolјno. Manite se“, preduhitri ga s dosadom, „nismo vas ovde doveli da bismo slušali izjave o nevinosti, te se stoga smirite i slušajte.“ Roberto se ne smiri, već izvuče nekoliko zaklјučaka: u onom istom času kada mu je Lilia dotakla ruku, on je viđen na nekom drugom mestu kako plete zaveru protiv Države. Mazarino je u to bio siguran do te mere da je ideja postala činjenicom. Posvuda se šaputalo da Richelieuov bes još nije uminuo i mnogi su strahovali da ne budu izabrani za novi primer. Roberto je, ma kako bio izabran, u svakom slučaju bio izgublјen. Roberto je možda mogao da razmišlјa o činjenici da se veoma često, a ne samo pre dve večeri, zadržavao u nekom razgovoru na izlazu iz salona Rambouillet; da nije bilo nemoguće da se među tim sabesednicima nalazio i neki Cinq-Marsov bliski prijatelј; a onda, kad bi Mazarino, iz nekog ličnog razloga, hteo da ga smakne, bilo bi mu dovolјno da na zlonameran način protumači bilo koju rečenicu od svega što mu neka uhoda došapne... Ali naravno, Robertova razmišlјanja bila su sasvim drugačija i potvrđivala su njegova strahovanja: neko je učestvovao u nekom buntovničkom sastanku, razmećući se i njegovim likom i njegovim imenom. Razlog više da ne pokušava da se brani. Jedino mu je ostalo nejasno zbog čega bi se ukoliko je već bio osuđen kardinal snebivao da ga obavesti o njegovoj sudbini. On, ne, nije bio primalac nikakve poruke, već grifon, zagonetka koju bi ovaj drugi, još uvek nesiguran povodom kralјevog određenja, morao da razreši. U tišini sačeka objašnjenje. „Vidite, San Patrizio, kad se ne bismo odlikovali svešteničkim dostojanstvom kojim su nas pontifeks, i želјa Kralјa, na veliku čast 134

obdarili pre godinu dana, rekli bismo da je vašom nesmotrenošću upravlјala ruka Proviđenja. Odavna vas nadgledamo, pitajući se kako bismo mogli da vas zamolimo za uslugu koju niste bili ni po čemu obavezni da učinite. Vaš pogrešan korak od pre tri večeri primili smo kao jedinstveni dar Nebesa. Sada biste mogli da nam budete dužnik, i naš se položaj menja, da ne govorimo o vašem.“ „Dužnik?“ „Života radi. Naravno, nije u našoj moći da vam oprostimo, ali mi možemo da se zauzmemo. Recimo da biste strogim zakonima mogli umaći begom. Kad prođe godina, ili čak više, sećanje svedoka biće zasigurno pomućeno i on će, bez straha za svoju čast, moći da se zakune da čovek od pre tri večeri niste vi; i moglo bi se ustanoviti da ste u tom času, negde drugde, igrali triktrak sa kapetanom de Barom. Tada će vam se ne odlučujemo, imajte na umu, pretpostavlјamo, a moglo bi se dogoditi i suprotno, no uzdajmo se u ispravnost naše pretpostavke suditi po pravdi i dati bezuslovna sloboda. Sedite, molim vas“, reče. „Treba da vam predložim jednu misiju.“ Roberto sede: „Misiju?“ „I to delikatnu. U toku koje ćete, ne krijemo vam to, imati prilike i da možda izgubite život. Ali ovo je nagodba: bićete spaseni neminovnog krvnika i biće vam date razne mogućnosti da se vratite živi i zdravi, ako budete mudri. Godinu dana nepovolјnog vetra, recimo, u zamenu za čitav jedan život.“ „Vaša Eminencijo“, reče Roberto, koji je video kako se barem onaj prizor krvnika raspršava, „ako sam dobro shvatio, beskorisno je da se zaklinjem, čašću svojom ili Krstom, da...“ „Ne bismo imali ni trunku hrišćanske samilosti kada bismo u potpunosti isklјučili mogućnost da ste vi nevini, a mi žrtva kakvog nesporazuma. Ali taj bi nesporazum bio u takvom neskladu s našim planovima, da ne bismo imali razloga da ga raskrinkamo. Osim toga, da nećete možda da kažete da vam predlažemo nečasnu trampu, štono kažu il’ nevin pod sekiru il’ pokajani krivac koji pretvorno stupa u našu službu...“ „Daleko mi bila takva namera, lišena svakog poštovanja, Eminencijo.“ „Onda dobro. Nudimo vam poneki mogući rizik, ali sigurnu slavu. I reći ćemo vam kako to da smo bacili oko na vas, iako pre toga nismo znali za vaše prisustvo u Parizu. Grad, vidite, govori mnogo o onome što se zbiva po salonima, i pre izvesnog vremena čitav Pariz je prepričavao ono veče u toku kojeg ste zablistali u očima mnogih dama. Čitav Pariz, nemojte crveneti. Mislimo na ono veče kada ste poletno izlagali o moćima takozvanog Simpatetičkog Praha, i to na način (tako se govori na tim mestima, zar ne?) da toj temi ironija podari pamet, 135

paronomazije otmenost, sentencije uzvišenost, hiperbole bogatstvo, poređenja bistrinu...“ „Oh, Eminencijo, prenosio sam ono što sam saznao...“ „Cenim skromnost, no čini se da ste otkrili svoje pozamašno znanje o izvesnim tajnama prirode. Meni je, dakle, sada potreban čovek takvog znanja, koji nije Francuz i koji može, ne kompromitujući krunu, da se ukrca na jedan brod, koji kreće iz Amsterdama u nameri da otkrije jednu novu tajnu, na izvestan način povezanu sa upotrebom tog praha.“ Još jednom preduhitri Robertovu primedbu: „Ne strahujte, potrebno nam je da dobro znate šta tražimo, kako biste mogli da protumačite i najnesigurnije znake. Želimo da budete valјano upućeni u stvar, jer vidimo da ste već prilično raspoloženi da nam udovolјite. Imaćete nadarenog učitelјa i ne dopustite da vas prevari njegova mladost.“ Pruži ruku i povuče jedno uže. Ne začu se nikakav zvuk, no ipak, taj pokret je negde drugde morao da pokrene zvono ili nešto tome slično ili tako barem Roberto zaklјuči, u jednom dobu u kome su velika gospoda još uvek vikala na sav glas ne bi li dozvala sluge. I zaista, ne prođe mnogo kad, s dubokim poštovanjem, uđe jedan mladić koji je izgledao kao da ima tek nešto više od dvadeset godina. „Dobrodošli Colbert, ovo je osoba o kojoj smo vam danas govorili“, reče mu Mazarino, a potom će Robertu: „Colbert, koji se na izuzetan način posvećuje u tajne upravlјanja Državom, već neko vreme razmatra problem do kojeg je veoma stalo Kardinalu Richelieuu, a prema tome i meni. Možda vam je poznato, San Patrizio, da je pre no što je Kardinal preuzeo kormilo ovog velikog broda, čiji je kapetan Louis XIII, francuska mornarica bila ništavna u poređenju sa mornaricom naših neprijatelјa, kako u ratu tako i u miru. Sada se možemo ponositi našim brodogradilištima, našom flotom na Istoku kao i onom na Zapadu, i setićete se s kakvim je uspehom, pre nešto više od šest meseci, markiz de Brézé postrojio nasuprot Barselone četrdeset četiri bojna broda, četrnaest galija i ne sećam se više koliko drugih brodova. Učvrstili smo osvojene teritorije u Novoj Francuskoj, obezbedili vlast na Martiniqueu i Guadeloupeu, i još mnogim od onih Peruanskih Ostrva, kako Kardinal voli da kaže. Počeli smo da osnivamo trgovačke kompanije, mada još uvek nemamo značajnog uspeha ali, nažalost, u Ujedinjenim Provincijama, u Engleskoj, Portugaliji i Španiji ne postoji plemićka porodica iz koje se barem neko nije obogatio na moru; što se, avaj, ne može reći za Francusku. Dokaz za tako što jeste da možda znamo dovolјno o Novom Svetu, ali malo o Najnovijem. Pokažite, Colbert, našem prijatelјu kako još uvek zjapi prazna, bez kopna, ona druga strana globusa.“ Mladić pokrenu globus i Mazarino se setno osmehnu: „Avaj, ova vodena prostranstva nisu prazna zbog toga što je priroda prema njima 136

bila maćehinski škrta; prazna su zato što mi i suviše malo znamo o njenoj velikodušnoj darežlјivosti. Pa ipak, nakon otkrića zapadnog puta za Moluke, u igru ulazi upravo ovo neispitano prostranstvo, koje se širi od zapadnih obala američkog kontinenta pa sve do poslednjih istočnih ogranaka Azije. Govorim o okeanu po imenu Tihi, kako su ga izvoleli nazvati Portugalci, u kojem se zasigurno prostire i Nepoznata Južna Zemlјa, čijih tek nekoliko ostrva i maglovitih obala poznajemo, što je doduše sasvim dovolјno da shvatimo da je izvor neslućenog bogatstva. A tim vodama trenutno i odavna brode mnogi pustolovi koji ne govore našim jezikom. Naš prijatelј Colbert, sa žarom koji ne bih nazvao mladalačkom mušicom, snuje i priželјkuje prisustvo Francuske u ovim morima. Tim više što pretpostavlјamo da je prvi čovek koji je kročio na jednu Južnu Zemlјu bio Francuz, gospodin de Gonneville, i to šesnaest godina pre Magellanovog poduhvata. Pa ipak, taj hrabri plemić, ili sveštenik, šta god da je bio, prevideo je da na mapama zabeleži mesto gde je pristao. Možemo li da zamislimo da jedan valјani Francuz bude tako nesmotren? Sigurno da ne možemo, jednostavno, u to davnašnje doba on nije znao kako da konačno reši jedan problem. Ali taj problem, a iznenadiće vas kad budete čuli koji, predstavlјa misteriju i za nas same.“ Napravi malu stanku, i Roberto shvati da je stanka, budući da su i kardinal i Colbert znali, ako ne rešenje, onda barem ime te misterije, napravlјena samo u njegovu čast. Pomisli da je dobro da igra ulogu opčinjenog slušaoca, pa upita: „A kakva je ta misterija, moliću?“ Mazarino saučesnički pogleda Colberta i reče: „To je misterija geografskih dužina.“ Colbert važno potvrdi. „Za rešenje ovog problema koji se odnosi na Punto Fijo“, nastavi kardinal, „Filip II od Španije nudio je još pre sedamdeset godina čitavo bogatstvo, a kasnije je Filip III obećavao šest hilјada dukata stalne godišnje rente i dve hiljade doživotnog prihoda, a Generalni Staleži Holandije trideset hilјada florina. Ni mi nismo škrtarili u novčanoj pomoći vrsnim astronomusima... Kad’ smo već kod toga, Colbert, onaj doktor Morin, ima osam godina kako ga držimo u neizvesnosti...“ „Eminencijo, vi sami velite da ste uvereni kako je ta mesečeva paralaksa samo himera...“ „Da, no da bi podržao svoju krajnje sumnjivu pretpostavku, on je uspešno radio i kritikovao one druge. Dopustimo da učestvuje u ovom novom projektu, mogao bi da rasvetli neke stvari gospodinu di San Patriziu. Neka mu se ponudi penzija, ništa kao novac ne pospešuje valјanu naklonost. Ukoliko njegova ideja u sebi nosi makar i mrvicu istine, imaćemo priliku da se u to bolјe uverimo, a ujedno ćemo izbeći da zbog osećanja odbačenosti u domovini popusti molbama Holanđana. Čini mi se da su upravo Holanđani, videvši oklevanje Španaca, 137

počeli da pregovaraju s onim Galileijem, i ne bi valјalo da mi ostanemo po strani...“ „Eminencijo“, reče Colbert, snebivajući se, „ponizno molim da ne zaboravite da je Galilei preminuo s početka ove godine...“ „Zaista? Molimo se Bogu da bude srećan više no što to beše za života.“ „U svakom slučaju, i njegovo rešenje izgleda sasvim konačno, pa ipak nije...“ „Vešto ste nas pretekli, Colbert. Ali pretpostavimo da ni Morinovo rešenje ne vredi ni prebijene pare. Pa dobro, ipak ga podržimo, postupimo tako da se ponovo raspale sporovi oko njegovih ideja, zagolicajmo radoznalost Holanđana: izaberimo način koji će ih zavesti, i protivnike smo, na izvesno vreme, naveli na pogrešan trag. U svakom slučaju, biće to valјano uložen novac. Ali o tome je već dovolјno rečeno. Nastavite, molim vas, jer dok San Patrizio uči, naučiću i ja.“ „Vaša Eminencija me je naučila svemu ovome što znam“, reče Colbert, crveneći, „no vaša me beskrajna dobrota hrabri da otpočnem.“ To rekavši, mora da se već osećao na svom terenu: podiže glavu, koju je sve vreme držao pognutu, i spretno se primače globusu. „Gospodo, na okeanu gde je, čak i ako nabasa na neku zemlјu, ko zna koju, i ako ide prema nekom poznatom kopnu, primoran da danima brodi posred ovog vodenog prostranstva moreplovac nema drugih tačaka za orijentaciju osim nebeskih tela. Pomoću instrumenata koji su još pradavne astronomuse učinili slavnima, može se jednoj zvezdi odrediti visina u odnosu na horizont, zatim se iz nje izvede njena udaljenost od Zenita i, poznajući njen otklon, budući da zenitna udaljenost kad joj pribrojimo ili oduzmemo otklon daje geografsku širinu, zna se odmah na kojoj se paraleli nalazimo, odnosno koliko smo severno ili južno od neke poznate tačke. Čini mi se da je ovo jasno.“ „I dete bi shvatilo“, reče Mazarino. „Iz toga bi se moglo zaklјučiti“, nastavi Colbert, „da se na sličan način može odrediti i koliko je od iste tačke udalјen u pravcu istoka ili u pravcu zapada, to jest na kojoj je geografskoj dužini, odnosno meridijanu. Kao što kaže Sacrobosco, meridijan je kružnica koja prolazi kroz oba pola našega sveta, i kroz Zenit nad našom glavom. I zove se meridijan zato što, gdegod da se čovek nalazi i u bilo koje doba godine, kada sunce stigne na njegov meridijan, onde je za tog čoveka podne. Ali, avaj, zbog misterije prirode, svaki do sada pronađeni način za određivanje geografske dužine, pokazao se kao promašaj. Koliko je to važno, mogao bi se zapitati kakav neupućenik? Mnogo.“ Polako se oslobađao, zavrte globus, pokazujući obrise Evrope: „Petnaest stepeni meridijana, otprilike, razdvajaju Pariz od Praga, nešto više od dvadeset Pariz od Kanarskih ostrva. Šta biste rekli za zapo138

vednika kopnene vojske koji veruje da se bori na Weissen Bergu i umesto da tamo tamani protestante, izvrši pokolj nad doktorima sa Sorbone, na brdu Sainte-Geneviève?“ Mazarino se osmehnu pružajući ruke ispred sebe, kao da se nada da se takve stvari događaju samo na pravom meridijanu. „Ali nevolјa je u tome“, nastavi Colbert, „što se greške takvih razmera prave upravo onim sredstvima koja još uvek koristimo za određivanje geografske dužine. I tako se događa ono što se dogodilo pre gotovo jednog veka onom Špancu, Mendani, koji je otkrio Solomonova Ostrva, zemlјe što nebo ih je blagoslovilo zbog plodova na površini i zlata u utrobi. Taj Mendana je odredio položaj kopna koje je otkrio, vratio se u domovinu da svima objavi novost, za manje od dvadeset godina opremlјena su mu četiri broda kako bi se vratio i konačno uspostavio prevlast njihovih hrišćanskih veličanstava, kako se kaže dole, i šta se dogodilo? Mendana više nikada nije uspeo da pronađe tu zemlјu. Holanđani nisu sedeli skrštenih ruku, početkom ovoga veka osnovali su svoju Istočnoindijsku Kompaniju, u Aziji su izgradili grad Bataviu odakle su brojne ekspedicije kretale na istok, i iskrcali se u Novoj Holandiji, dok su ostale zemlјe, verovatno istočno od Solomonovih Ostrva, u međuvremenu otkrili engleski gusari, kojima je Dvor St. Jamesa, ne trepnuvši, dodelio plemićke povelјe. Ali Solomonovim Ostrvima izgubio se svaki trag, niko ih više neće pronaći, i ne treba da nas čudi što su neki već skloni da ih smatraju legendom. Ali, bila to legenda ili ne, Mendana je ipak pristao uz njihove obale, jedino što im je pravilno odredio geografsku širinu, ali nepravilno geografsku dužinu. Pa čak i da je, uz Božiju pomoć, odredio geografsku dužinu kako treba, ostali moreplovci koji su za njom tragali (i on sâm na svom narednom putovanju) nisu pouzdano znali na kojoj se dužini i oni sami nalaze. Pa čak i kad bismo znali gde je Pariz, a ne bismo mogli da utvrdimo da li smo u Hispaniji ili među Persijancima, vidite i sami, gospodine, da bismo se kretali poput slepaca koji vode ostale slepce.“ „Zaista“, usudi se Roberto, „pored svega onoga što sam čuo o napretku znanja u ovom našem veku, teško mi je da poverujem da još uvek znamo tako malo.“ „Neću vam, gospodine, nabrajati sve predložene metode, od one zasnovane na pomračenjima Meseca do one koja se rukovodi odstupanjima magnetne igle, i na kojoj je ne tako davno mukotrpno radio naš Le Tellier, da ne pominjem metodu loga, u koju se naš Champlain bezmalo zaklinjao... Međutim sve su se pokazale nedostatnima, i takve će ostati sve dok Francuska ne bude imala opservatoriju, u kojoj bi proverila tolike hipoteze. Naravno, jedan bi pouzdan način postojao: držati na brodu časovnik koji pokazuje vreme na pariskom meridijanu, na moru utvrditi koliko je sati na mestu gde se nalazi brod, i od razlike 139

oduzeti ostatak dužine. Ovo je globus na kome živimo, i možete videti kako ga je mudrost naših predaka podelila na tri stotine šezdeset stepeni geografske dužine, polazeći u svom proračunu od meridijana koji prolazi kroz Ostrvo Ferro u Kanarima. Na svojoj nebeskoj putanji Sunce (a to da li se ono kreće ili, kako kažu danas, Zemlјa, od male je važnosti za ovu stvar) za jedan čas prelazi petnaest stepeni geografske dužine, i kada je u Parizu, kao u ovom trenutku, ponoć, na sto osamdeset stepeni od pariskog meridijana je podne. Dakle, samo ako pouzdano znate da u Parizu časovnici pokazuju, recimo, podne, potom utvrdite da je na mestu na kome se nalazite šest ujutru, izračunate časovnu razliku, prevedete svaki čas u petnaest stepeni, znaćete da se nalazite na devedeset stepeni od Pariza, dakle, manje ili više, ovde,“ i zavrte globus pokazujući jednu tačku na američkom kontinentu. „Međutim, ako nije teško utvrditi vreme na mestu na kojem se meri, veoma je teško držati u kabini časovnik koji će pouzdano pokazivati pravo vreme nakon toliko meseci plovidbe na brodu uzdrmanom vetrovima, čije kretnje izazivaju greške čak i kod najveštije sačinjenih modernih instrumenata, a da ne govorim o časovnicima na pesak i vodu, u čiju se tačnost ne možemo pouzdati ukoliko ne stoje na kakvoj nepomičnoj ravni.“ Kardinal ga prekinu: „Nismo mišlјenja da gospodin di San Patrizio treba u ovom trenutku da zna više od toga, Colbert. Potrudićete se da sva ostala objašnjenja dobije za vreme putovanja u Amsterdam. Nakon čega nećemo više mi da učimo njega, već će on, nadajmo se, učiti nas. Još nešto, dragi San Patrizio, Kardinal, čije je oko videlo i vidi još uvek nadamo se zadugo dalјe od našeg, odavno je uspostavio čitavu mrežu poverlјivih doušnika, čiji je zadatak da putuju po drugim zemlјama, da posećuju luke i ispituju kapetane koji se spremaju na plovidbu ili dolaze sa nekog putovanja, kako bi saznali koliko druge države čine i znaju što mi ne znamo, jer i to mi se čini očiglednim Država koja bi otkrila tajnu geografskih dužina, i sprečila da to izađe na videlo, dobila bi znatnu prednost nad svima ostalima. A sad,“ i ovde Mazarino napravi još jednu stanku, ponovo gladeći brkove, zatim sklapajući ruke kao da nastoji da se sabere i u isto vreme izmoli podršku nebesa, „sad smo doznali da je jedan engleski lekar, doktor Byrd, pronašao novi i čudesan način za određivanje meridijana, zasnovan na upotrebi Simpatetičkog Praha. Kako, dragi San Patrizio, nemojte nas pitati, jer ja jedva da znam išta i o imenu te đavolske rabote. Pouzdano znamo da je posredi taj prah, ali ne znamo ništa o metodi koju Byrd namerava da sledi, a naš doušnik svakako nije upućen u prirodnu magiju. Međutim, izvesno je da je Byrdu engleski admiralitet odobrio da opremi jedan brod koji će se suočiti sa morima Tihog okeana. Stvar je od takve važnosti da Englezi čak nisu hteli da rizikuju da brod plovi pod njihovom zastavom. On pripada jednom Holanđaninu 140

koji se gradi da je navodno nekakav čudak i tvrdi da je nameran da ponovi putovanje svoja dva sunarodnika koji su pre otprilike dvadeset pet godina otkrili novi prolaz između Atlantskog i Tihog okeana, pored onog Magellanovog. No budući da bi iznos troškova ove pustolovine mogao da probudi sumnju da postoje zainteresovani darodavci, Holanđanin javno utovaruje robu i traži putnike, poput nekoga ko se brine kako će pokriti troškove. Gotovo sasvim slučajno tamo će biti i doktor Byrd i njegova tri pomoćnika, koji se predstavlјaju kao skupljači egzotične flore. Oni će zapravo u potpunosti upravlјati čitavim poduhvatom. A jedan od putnika bićete i vi, San Patrizio, a o svemu će se pobrinuti naša veza iz Amsterdama. Bićete savojski plemić koji je mišljenja, budući progonjen u svim zemlјama, da je mudro izgubiti se negde u dalekim morima na što duže vreme. Kao što vidite, nećete morati mnogo da lažete. Bićete veoma krhkog zdravlјa a to što vi zaista patite od očiju, kako nam kažu, samo je činjenica više koja ide u prilog našem planu. Bićete putnik koji će bezmalo sve svoje vreme provoditi u zatvorenom, ponekad s melemom na licu, a ostatak vremena neće videti dalјe od svog nosa. Međutim, bludećete u zabluđenoj bludnji, držaćete u stvari oči širom otvorene i uši dobro naćulјene. Znamo da razumete engleski jezik, a pravićete se da ga ne znate, tako da neprijatelјi mogu nesmetano da razgovaraju u vašem prisustvu. Ako neko na brodu razume italijanski ili francuski, postavlјajte pitanja, i pamtite sve što vam kažu. Ne ustručavajte se razgovora sa prostim svetom, jer bi on za nešto novca prodao i vlastitu dušu. Ali iznos mora biti mali, da izgleda kao dar, a ne kao nagrada, u suprotnom će nešto posumnjati. Nikada nećete postavlјati pitanja na izravan način, i nakon što pitate danas, isto ćete pitanje, ali drugačijim rečima, postaviti sutra, tako da navedete sagovornika da, ako je prethodno lagao, sada skoči samom sebi u usta: ništavni lјudi zaboravlјaju izmišlјotine koje su izgovorili, i sledećeg dana izmišlјaju sasvim suprotne. Uostalom, prepoznaćete lažlјivce: dok se smeju, na obrazima im se prave dve rupice, a nokti su im veoma kratki; jednako se čuvajte onih niskog rasta, koji laž izgovaraju iz taštine. U svakom slučaju, neka vaši razgovori s takvima budu kratki, i ne pokazujte da ste njima zadovolјni: osoba sa kojom ćete morati zaista da razgovarate jeste doktor Byrd, i biće sasvim prirodno što pokušavate da zapodenete razgovor s jedinom osobom koja vam je po obrazovanju ravna. Učen je, govoriće francuski, možda italijanski, sasvim sigurno latinski. Vi ste bolesni, i tražićete savet i utehu. Nećete se ponašati poput onih koji žvaću dudinje ili crvenu zemlјu pretvarajući se da plјuju krv, već ćete zamoliti da vam opipa bilo nakon večere, jer izgleda da uvek u to vreme čovek ima groznicu, i reći ćete da noću ne možete oka sklopiti; to će biti valјano opravdanje ako vas negde iznenade i to nadasve budnog, što će morati da se dogodi ukoliko budu pravili oglede sa zvezdama. Taj Byrd treba 141

da je zanesenjak, kao uostalom i svi učenjaci: upregnite svoje moždane vijuge ne biste li izmaštali štogod i pričajte mu o tome, kao da mu poveravate kakvu tajnu, tako da ga podstaknete da vam on priča o onoj maštariji koja u sebi skriva njegovu tajnu. Pokažite mu da vas zanima, ali pravite se da bezmalo ništa ne razumete, kako bi vam on sve potanko ispričao i po drugi put. Ponovite ono što je kazao kao da ste shvatili, i pravite greške, kako biste mu dali priliku da vas, taštine radi, ispravlјa, objašnjavajući do u najsitnije detalјe ono o čemu bi morao da ćuti. Nikada ne potvrđujte, uvek aludirajte: aluzije se prave kako bi se ispipalo raspoloženje i ispitalo srce. Morate u njemu probuditi poverenje: ako se često smeje, smejte se sa njim, ako je mrzovolјan, ponašajte se mrzovolјno, no uvek se divite njegovom znanju. Ako je naprasit i uvredi vas, podnesite uvredu, jer ionako ćete znati da ste počeli da ga kažnjavate još pre no što vas je uvredio. Dani su na moru dugi, a noći beskrajne i za jednog Engleza nema bolјeg leka za dosadu do brojnih vrčeva onog piva kojim Holanđani uvek opskrbe utrobe svojih brodova. Pretvaraćete se da ste poklonik tog pića i hrabrićete vašeg novog prijatelјa da pije više od vas. Jednoga dana mogao bi da posumnja i da naloži da se pretrese vaša kabina: stoga nijednu primedbu nećete zapisivati, ali ćete zato moći da vodite dnevnik u kom ćete kazivati o vašem zlom usudu, ili o Devici ili o Svecima, ili o ljubljenoj koju očajnički žudite da ponovo vidite, i u tom dnevniku naći će se i zabeleške o vrlinama našeg doktora, koga hvalom veličate kao jedinog prijatelјa na celom brodu. Ne navodite ništa od onoga što se odnosi na naš cilј, već samo izričite primedbe, nije važno koje: ma kako glupave bile, jer ako ih je izrekao, znači da ih takvima nije smatrao, i biće vam veoma zahvalan što ste ih pohranili u sećanje. Napokon, nismo ovde da bismo vas učili kako se ponaša dobar tajni doušnik: to nisu stvari u koje se razume čovek od crkve. Prepustite se zagrlјaju svog nadahnuća, budite lukavo mudri i mudro lukavi, učinite da oštroumnost vašeg pogleda bude obrnuto srazmerna njegovoj slavi, a srazmerna vašoj pripravnosti.“ Mazarino ustade da bi dao na znanje gostu da je razgovor završen i da bi se na trenutak uzneo nad njim, pre no što se i on podigne. „Poći ćete za Colbertom. On će vam dati preostala uputstva i predati lјudima koji će vas odvesti do Amsterdama na ukrcavanje. Idite i srećno.“ Spremali su se da izađu kad ih kardinal pozva: „Ah, zaboravih, San Patrizio. Shvatili ste da ćemo odavde pa do trenutka ukrcavanja pratiti svaki vaš korak, no zapitaćete se kako to da ne strahujemo da nećete kasnije, u prvoj luci, pokušati da izletite iz kaveza. Ne strahujemo zato što vam se ne isplati. Ne biste mogli da se vratite ovamo, gde biste uvek bili razbojnik, niti da se sklonite u neku od zemalјa tamo dole, u stalnom strahu da vas naši pouzdanici ne pronađu. U oba slučaja morali biste da se odreknete i imena i položaja. Ne pada nam 142

na pamet da uopšte posumnjamo da bi čovek vaših vrlina mogao da se proda Englezima. A i šta biste im prodali? To da ste vi uhoda tajna je koju biste, ne bi li je prodali, morali već da otkrijete, a otkrivena više ne bi vredela ništa, osim jednog udarca bodežom. U suprotnom, ako se vratite, makar i sa najskromnijim naznakama, imaćete pravo na našu zahvalnosti. Loše bismo učinili da otpustimo čoveka koji se bude pokazao nadasve veštim u obavlјanju tako teške misije. Ostalo će zavisiti od vas. Kada se jednom pridobije milost moćnika, ona se mora lјubomorno čuvati, kako se ne bi izgubila, i hraniti uslugama, kako bi se stalno krepila: tada ćete odlučiti da li će vaša odanost Francuskoj biti dovolјno velika da vam savetuje da svoju budućnost posvetite njenom Kralјu. Kažu da se i još nekom desilo da se rodio drugde, a sreću i uspeh našao u Parizu.“ Kardinal je upravo predlagao sebe kao primer nagrađene odanosti. Ali za Roberta u tom trenutku sigurno nije bila u pitanju nadoknada. Kardinal mu je oslikao obrise jedne pustolovine, novih obzorja, i udahnuo mu je novu mudrost življenja čije mu je nepoznavanje, možda, sve do sada uskraćivalo tuđe uvažavanje. Možda je bilo pametno da prihvati poziv sudbine koja ga je odvodila daleko od njegovih patnji. Što se tiče onog drugog poziva, od pre tri večeri, sve mu se razbistrilo kada je kardinal počeo da govori. Ako je neko Drugi uzeo učešće u zaveri, a svi su verovali da je to bio on, taj Drugi je nesumnjivo kovao zaveru kako da nadahne Nјu da izgovori rečenicu zbog koje se mučio od ushićenja i zavoleo lјubomoru. Previše Drugih, između njega i stvarnosti. Ako je tako, utoliko će biti bolјe da se osami negde u dalekim morima, gde će svoju lјublјenu moći da poseduje na jedini način koji mu je bio dopušten. Napokon, savršenstvo lјubavi nije u tome da budeš volјen, već da budeš Onaj koji voli. On kleknu na koleno i reče: „Eminencijo, u Vašoj sam službi.“ Ili bih barem ja tako hteo, budući da mi se ne čini prikladnim da dobije pismo propusnicu koje kaže: „C’est par mon ordre et pour le bien de l’état que le porteur du présent a fait ce qu’il a fait.“

143

18

Nečuvene Retkosti Ako je Daphne, kao i Amarilli, bila poslata u potragu za punto fijo, onda je Ulјez bio opasan. Roberto je već znao da su Države Evrope

međusobno vodile prećutnu bitku oko toga ko će se domognuti te tajne. Morao je veoma dobro da se pripremi i lukavo da igra. Ulјez je očigledno na početku delao noću, potom je prešao na otvoreno, u trenutku kada je Roberto odlučio da bdi, makar i u kabini, u toku dana. Znači li to da je morao da mu pomrsi planove, da ostavi utisak kako spava danju, a bdi noću? Čemu, to će samo promeniti običaj. Ne, morao je pre svega da mu uskrati svaku mogućnost predviđanja, da ga liši sigurnosti u njegove postupke, da ga ubedi da spava kad bdije, a da spava kad ovaj misli da bdije... Morao bi da pokuša da zamisli šta je onaj mislio da on misli, ili šta je mislio da on misli da je on mislio... Sve do tog trenutka Ulјez je bio njegova senka, sada će Roberto morati da postane senka Ulјeza, da nauči da prati tragove onoga koji ide za njegovim. Ali to uzajamno vrebanje neće moći da traje beskonačno, dok se jedan šunjao jednim stepeništem, drugi je silazio onim naspramnim, jedan u tovarnom prostoru dok je ovaj drugi budno čekao na mostu, ovaj koji je trkom silazio u potpalublјe dok se onaj peo možda sa spolјašnje strane, duž bokova broda? Svako razborit bi smesta odlučio da nastavi sa pretraživanjem ostatka broda, ali ne zaboravimo da Roberto više nije bio razborit. Ponovo se prepustio rakiji i uveravao je sebe da to čini kako bi prikupio snagu. Čoveka koga je lјubav uvek nadahnjivala na čekanje, taj nepentes nije mogao nadahnuti na odluku. Napredovao je, dakle, sporo, misleći da je britka munja. Verovao je da skače velikim skokovima, a šunjao se četvoronoške. Tim pre što još uvek nije čeznuo da 144

izađe napolјe u toku dana, a osećao se snažnim za noći. Ali noću je pio i ponašao se poput lenštine. A to je upravo ono što je njegov neprijatelј i želeo, govorio je sebi ujutru. A da bi skupio hrabrost, prihvatao se slavine. U svakom slučaju, u smiraj petog dana odlučio je da se spusti u onaj deo brodskog trupa koji još nije bio posetio, ispod spremišta sa zalihama hrane. Primetio je da je prostor na Daphne iskorišćen do poslednjeg pedlјa, a između drugog mosta i tovarnog prostora bile su postavlјene daščane pregrade i lažni spratovi, kako bi se dobili mali prostori povezani klimavim stepenicama; slučajno je tako nabasao na udubljenje za užad, saplićući se o koturove konopaca svih vrsta, još uvek natoplјenih morskom vodom. Spustio se još niže i našao u prostoru koji zovu secunda carina, među škrinjama i smotulјcima svih vrsta. Tu je pronašao još hrane i još bačvi sa slatkom vodom. Tome se morao obradovati, ali to učini samo zato što će svoj lov moći da produži u beskonačnost, odugovlačeći ga s velikim zadovolјstvom. Što je zadovolјstvo iz straha. Iza bačvi sa vodom pronašao je još četiri sa rakijom. Popeo se do spremišta i ponovo proverio bačve u njemu. Sve su bile pune vode, znak da je ona s rakijom koju je dan pre toga u njemu zatekao bila preneta odozdo gore, kako bi ga namamila. I umesto da se brine o zasedi, ponovo je sišao u trup broda, izneo gore još jednu bačvu rakije, i prionuo na piće. Potom se vratio u tovarni prostor, zamislimo u kakvom stanju, i zastao, osećajući vonj raskvašene truleži iz santine. Niže se nije moglo sići. Morao je, dakle, da pođe natrag, prema krmi, ali svetilјka se polako gasila i on se sapleo o nešto, shvatajući da se kreće između balasta, upravo tamo gde je doktor Byrd na Amarilliju dao da se postavi ležaj za psa. Ali upravo je tu, na samom dnu broda, među lokvicama vode i preostale hrane naslagane u balama, ugledao otisak jednog stopala. Sada je do te mere bio uveren da je na brodu Ulјez, da pomisli jedino na to da je napokon dobio potvrdu da nije pijan, što je uostalom potvrda koju pijanice traže na svakom koraku. Sve u svemu, dokaz je bio jasan kao dan, ako se tako moglo nazvati to tumaranje u mraku s odblescima svetilјke. Sasvim uveren da Ulјez postoji, ne pade mu na pamet da je, nakon tolikog šetkanja gore-dole, taj otisak mogao ostaviti i on sam. Vrati se gore, rešen da se bori. Bio je suton. Prvi suton koji je video nakon pet dana noći, praskozorja i zora. Malobrojni crni, bezmalo uporedni oblaci jezdili su povrh 145

najudalјenijeg ostrva da bi se zgusnuli oko njegovog vrha, odakle su poput usplamtelih strela iščezavali put juga. Tminom osenčena obala isticala se spram mora sada već u boji razvodnjenog mastila, dok je ostatak neba bio tek nežna kamilica, bleda i ispijena, kao da Sunce, tamo pozadi, ne svetkuje svoju žrtvu, već lagano tone u san i preklinje nebo i more da ga tihom uspavankom isprate na počinak. U Robertu se međutim probudi ratoborni duh. Odluči da zbuni neprijatelјa. Uputi se u spremište sa časovnicima i iznese ih na most, koliko god je mogao, raspoređujući ih poput čunjeva za kuglanje, jedan naspram glavnog jarbola, jedan na krmeni kaštel, jedan naspram čekrka, još nekoliko oko pramčanog jarbola, i po jedan na svaka vrata i ulaz u trup broda, tako da se onaj ko nameri da tuda prođe u mraku, neizbežno saplete. Potom je pokrenuo one mehaničke (zaboravlјajući da ih tako otkriva neprijatelјu kog je hteo da iznenadi), i izokrenuo klepsidre. Posmatrao je palubu prekrivenu Vremenskim napravama, ponosan na njihov zvuk, uveren da će on pomesti Neprijatelјa i usporiti njegovo kretanje. Nakon što je pripremio te bezazlene zamke, prvi postade i njihovom žrtvom. Dok se na mirno morsko ogledalo spuštala noć, hodao je među tim metalnim komarcima, od jednog do drugog, da osluškuje zujanje njihove mrtve suštine, da posmatra kako se kaplјice večnosti rastaču kap po kap, da strepi od te silesije molјaca bez proždrlјivih usta (tako piše, zaista), tih nazublјenih točkića koji mu razdiru dan na dronjke trenutaka i troše život uz muziku smrti. Sećao se jedne rečenice oca Emanuela: „Kakvog li divotnog Prizora, kad bi se kroz kakav Kristal u Grudima, kao u Urama, mogli videti svetlucavi otkucaji Srca!“ Pod svetlošću zvezda pratio je lagano krunjenje zrnaca peska u šapatu jedne klepsidre, filozofirajući usput o svim onim svežnjevima trenutaka, o tim uzastopnim anatomijama vremena, o pukotinama i procepima iz kojih u tananim nitima kaplјu časovi. No, iz ritma vremena što je prolazilo, izvlačio je slutnju sopstvene smrti, kojoj se svakim otkucajem neumitno bližio, primicao je kratkovido oko ne bi li odgonetnuo taj logogrif bežanja, drhtavim tropom pretvarao je napravu na vodu u vodeni pokrov, i na kraju kudio one astrologe šarlatane koji su kadri da mu predskažu samo već minule sate. I ko zna šta bi sve još napisao da nije osetio potrebu da napusti svoja čudestva poetska, kao što je prethodno ostavio svoja čudestva hronometarska i to ne svojom volјom već zato što je, budući da mu je venama teklo više rakije no krvi, dopustio da mu to tika-taka polagano postane kašlјucava uspavanka. 146

Izjutra šestog dana, probuđen posustalim dahtajima poslednjih preživelih naprava, ugleda kako usred ispremeštanih časovnika čeprkaju dva mala ždrala (da li su bili ždralovi?) koji su, uznemireno klјucajući na sve strane, prevrnuli i slomili jednu od najlepših klepsidri. Ulјez je, nimalo uplašen (i zaista, zašto bi morao da bude, on, koji je savršeno dobro znao ko je bio na brodu?), šala besmislena za besmislenu šalu, oslobodio dve životinje iz potpalublјa. Ne bi li napravio darmar na mom brodu, jadikovao je Roberto, ne bi li pokazao kako je moćniji od mene... Ali zašto ždralovi, pitao se, sviknut da svako zbitije vidi kao znamen i svaki znamen kao kolajnu. Šta li je hteo da kaže? Nastojao je da se priseti simboličkog značenja ždralova, koliko se sećao Picinellija i Valeriana, ali odgovor nije nalazio. Mi sada dobro znamo da se u tom Velikom Saraju Čudestvija nije krila nikakva namera niti zamisao, Ulјez je već polako silazio s uma koliko i on sâm; ali Roberto to nije mogao da zna i trudio se da pročita ono što nije bilo ništa drugo do gnevna žvrlјotina. Uhvatiću te, uhvatiću te prokletniče, vikao je. I, još uvek sanjiv, zgrabio je mač i ponovo odjurio u tovarni prostor, strmoglavlјujući se niz stepenice da bi na kraju završio u još neispitanom prostoru, među svežnjevima pruća i hrpama ne tako davno isečenih trupaca. Ali dok je padao, udario je o trupce i, kotrlјajući se s njima, našao se licem spram drvene rešetke i ponovo osetio kako udiše oduran vonj iz santine. A nedaleko od sebe video je gibanje škorpija. Verovatno da su zajedno s deblima u brod uneti i insekti, i ne znam da li su bile baš škorpije, ali Roberto ih kao takve vide i, naravno, niko ih drugi nije ubacio do Ulјez, ne bi li ga one svojim otrovom usmrtile. Nameran da što pre umakne toj opasnosti, nadade se u uzrujano batrganje prema uskim stepenicama; no trčao je po tim deblima, a nije se micao s mesta, štaviše, gubio je ravnotežu te je morao čvrsto da se uhvati za stepenice. Napokon je uspeo da se popne i otkrio je da ima posekotinu na jednoj ruci. Sigurno se bio posekao na sopstveni mač. I evo, umesto da misli na ranu, Roberto se vraća u drvarnicu, među balvanima zadihano traži svoje oružje umrlјano krvlјu, odnosi ga u kaštel, i sipa rakiju na sečivo. Potom, ne osećajući nikakvo olakšanje, odriče se svih principa svoje nauke i sipa rakiju na ruku. S previše prisnosti priziva nekoliko svetaca, izleće napolјe gde upravo počinje obilan plјusak pred kojim ždralovi nestaju u magnovenju. Provala oblaka ga trezni: brine za časovnike, trči tamo-amo ne bi li ih sklonio od kiše, povređuje i nogu koja mu propada između rešetaka, vraća se u zaklon, skakućući na jednoj nozi, poput ždrala, skida se i, kao jedini odgovor na sve ove 147

besmislene događaje, počinje da piše dok se napolјu kiša najpre zgušnjava, potom jenjava, vraća se sunce na nekoliko časova, a onda napokon pada noć. Za nas je dobro što piše, jer tako ćemo biti u stanju da doznamo šta mu se dogodilo i šta je otkrio za vreme svoga putešestvija na Amarilliju.

148

19

Novo Putovanje oko Sveta Amarilli je krenula iz Holandije i kratko se zaustavila u Londonu. Ovde je kradomice utovarila nešto u toku noći, dok su mornari stajali u kordonu između mosta i tovarnog prostora, te Robertu nije pošlo za rukom da dozna šta je po sredi. Potom se otisnula put jugozapada. Roberto zabavlјen opisuje družinu koju je zatekao na brodu. Izgleda da se kapetan posebno potrudio da za svoje putnike odabere sanjare i čudake, koje je iskoristio kao opravdanje za polazak, ne mareći previše ako potom za vreme putovanja ostane bez njih. Bili su podelјeni u tri skupine: oni koji su znali da će brod ploviti put zapada (poput onog para iz Galicije koji je želeo da se pridruži sinu u Brazilu i jednog starog Jevrejina koji se zavetovao da će hodočastiti do Jerusalima najdužim mogućim putem), oni koji još uvek nisu imali najjasniju predstavu o prostiranju zemlјine kugle (poput nekolikih lakoumnika koji su rešili da pronađu blago na Molucima, gde bi lakše stigli da su krenuli put istoka), i napokon ostali, koji behu lјupko obmanuti, poput jedne grupe jeretika iz pijemontskih brda, koji su nameravali da se pridruže engleskim puritancima na severnim obalama Novog Sveta, a nisu znali da će brod, međutim, ploviti pravo na jug, pristajući prvi put tek u Recifeu. Kada su ovi poslednji primetili prevaru, brod je upravo pristizao u onu koloniju tada u rukama Holanđana te su pristali da u svakom slučaju budu ostavlјeni u toj protestantskoj luci, iz straha da bi među Portugalcima mogli upasti u još gore nevolјe. U Recifeu je, potom, na brod ukrcan neki Malteški vitez, pustolovnog izgleda, čiji naum beše da pronađe jedno ostrvo, o kojem mu je pripovedao neki Venecijanac i koje je bilo kršteno kao Escondida, ali nije znao gde se ono tačno nalazi, a niko drugi na Amarilliju nije nikada čuo za njega. Znak da je kapetan svoje putnike, što bi rekli, svećom tražio. 149

Nije se vodilo mnogo računa ni o dobrobiti te malene družine koja se gurala u potpalublјu: sve dok su plovili preko Atlantika, hrane je bilo dovolјno, a zalihe su donekle obnovlјene na američkoj obali. Ali, nakon putešestvija kroz beskrajne pahulјaste oblake i azurje nebesko, s one strane Fretum Magellanicum, bezmalo su svi, osim uvaženih gostiju, puna dva meseca pili vodu od koje su dobijali vrtoglavicu i jeli dvopek koji se osećao na mokraću pacova. A nekoliko članova posade, kao i mnogi putnici, umrli su od skorbuta. U potrazi za namirnicama, brod je krenuo duž zapadne obale Čilea, i pristao na neko pusto ostrvo koje su brodske mape nazivale Mas Afuera. Tu su se zadržali tri dana. Klima je bila zdrava, a rastinje tako bujno da je vitez sa Malte kazao kako bi milostiv udes bio da ga jednog dana brodolom nanese na ove obale, i da tu srećno živi, ne pomišlјajući više nikada na povratak u domovinu i pokušao je sebe da ubedi da je to Escondida. Escondida ili ne, da sam tamo ostao podsećao se Roberto na Daphne sada ne bih bio ovde, strahujući od Ulјeza samo zato što sam u tovarnom prostoru broda uočio otisak njegovog stopala. Potom su se podigli suprotni vetrovi, rekao je kapetan, i brod je, protivno svakom zdravom rasuđivanju, krenuo put severa. Roberto nije primetio nikakve suprotne vetrove, štaviše, kada je doneta odluka o tom zaokretu, brod je jezdio punim jedrima, a da bi ga okrenuli morali su da pribegnu nakretanju. Verovatno je bilo potrebno da doktor Byrd i njegovi pratioci ostanu na liniji istog meridijana kako bi mogli da vrše svoje opite. Stoji da su stigli do ostrvlјa Galapagos, gde su se zabavlјali izvrćući na leđa ogromne kornjače, i kuvajući ih u vlastitom oklopu. Maltežanin je dugo prebirao po svojim mapama i zaklјučio da to nije Escondida. Pošto su ponovo uhvatili pravac prema zapadu i spustili se ispod dvadeset petog stepena južne geografske širine, snabdeli su se vodom na nekom ostrvu o kome mape nisu kazivale ništa. Nije otkrivalo drugih draži do samotnosti, ali vitez koji nije podnosio brodsku hranu i koji je gajio snažnu odvratnost prema kapetanu reče Robertu kako bi bilo divno imati pored sebe šačicu odvažnih, hrabrih i neustrašivih lјudi, preuzeti komandu nad brodom, ukrcati u jednu šalupu kapetana i sve one koji bi hteli da pođu s njim, zapaliti Amarilli i skrasiti se na ovom kopnu, još jednom daleko od svakog poznatog sveta, kako bi stvorili novo društvo. Roberto ga je upitao da li je to Escondida, a ovaj mu je tužno odmahnuo glavom. Pošto su se uz pomoć blagonaklonih pasata, popeli put severozapada, naiđoše na grupu ostrva nastanjenih divlјacima ćilibarske puti, s kojima su razmenili darove i učestvovali u njihovim svetkovinama, nadasve veselim, s devojkama koje su plesale, njišući se poput onih 150

trava koje su se izvijale na žalu, nadomak vode. Vitez, koji se dakako nije zavetovao na čednost, nesumnjivo je našao načina, pod izgovorom da želi da naslika neke od tih lepotica (ne možemo reći da nije imao dara), da se telom spoji s nekom od njih. Posada požele da učini isto, te kapetan požuri na polazak. Vitez je bio neodlučan da li da ostane: činilo mu se da je to najlepši način da zaokruži svoj život, da jednostavno provodi dane slikajući. Ali onda je zaklјučio da to nije Escondida. Nakon toga ponovo zaokrenuše na severozapad i naiđoše na jedno ostrvo sa veoma pitomim domorocima. Tu ostadoše dva dana i dve noći, a vitez od Malte dade se na pripovedanje raznih priča: pripovedao ih je na nekom narečju koje ni sâm Roberto nije razumeo, a ostali još manje, no pripomagao se crtežima na pesku i razmahivao rukama poput pravog glumca, raspalјujući ushićenje domorodaca, koji su ga slavili uzvikujući mu „Tusitala, Tusitala!“ Vitez poveri Robertu kako bi divno bilo okončati svoje dane među tim lјudima, pripovedajući im sve mitove ove vaselјene. „A je li ovo Escondida?“ upitao je Roberto. Vitez je odmahnuo glavom. On je skončao u brodolomu, razmišlјao je Roberto na Daphne, a ja sam možda pronašao njegovu Escondidu, ali o tome nikada neću moći da mu pričam, ni njemu niti bilo kome drugome. Može biti da je zato pisao svojoj Gospi. Da bi se preživelo, potrebno je pripovedati. Vitezova poslednja kula u oblacima zbi se jedne večeri, na samo nekoliko dana, i nedaleko, od mesta brodoloma. Plovili su pored nekog arhipelaga, kome se, po odluci kapetana, nisu približavali, budući da je doktor Byrd izgleda bio nestrplјiv da ponovo krenu spram Ekvatora. Robertu je za vreme ovog putovanja postalo jasno da kapetan očigledno nije bio jedan od onih moreplovaca koji do najsitnijih detalјa beleže sva nova kopna, dopunjavajući svoje mape, iscrtavajući oblike oblaka, linije žalova, sakuplјajući domorodačke predmete... Amarilli je brodila poput lutajuće pećine kakvog alhemičara posvećenog jedino svojoj Crnoj Meni, ravnodušna spram velikog sveta koji se prostirao pred njom. Bio je suton, čipkasto poigravanje oblaka s nebom, naspram senke jednog ostrva, kao da je s jedne strane naslikalo jato smaragdnih ribica koje brode na vrhu. A s druge, žestile su se plamene kugle. Povrh toga, sivi oblaci. Odmah nakon toga, užareno sunce nestalo je za ostrvom, no raspomamlјeni ružičnjak i dalјe je bujao kroz oblake iz kojih su visile okrvavlјene rojte. Još samo nekoliko sekundi, i plameni jezici požara iza ostrva proširili su se, bezmalo nadvisujući sâm brod. A onda, krv posvuda, kao da je grešnike rastrglo čitavo jato morskih pasa. „Možda bi bilo ispravno umreti sada“, rekao je vitez sa Malte. „Zar vas ne obuzima želјa da se obesite za otvor topovske cevi i da se pustite u more? Bilo bi brzo, i u tom trenu saznali bismo sve...?“ 151

„Da, ali čim bismo saznali, prestali bismo da znamo“, rekao je Roberto. I lađa nastavi svoje putešestvije, jezdeći morima od sepije. Dani su tekli, jednolični. Kao što je Mazarino i predvideo, Roberto nije mogao da se druži ni sa kim drugim do s plemićima. Mornari su bili takvi probisveti, da je bila prava jeza sresti nekog od njih na mostu usred noći. Putnici su bili izgladneli, bolesni i u molitve pretvoreni. Byrdova tri pomoćnika ne bi se usudili da sednu za njegov sto, i promicali su u tišini, izvršavajući naređenja. Kapetan kao da nije ni postojao: svečeri bi već bio pijan, a tada je govorio samo flamanski. Byrd je bio mršav i suvonjav Englez, velike glave obrasle crvenom kosom koja je mirne duše mogla poslužiti kao brodski fenjer. Roberto, koji je nastojao da se opere kad god je mogao, koristeći kišu da propere odeću, nikada ga, za sve ove mesece plovidbe, nije video da je promenio košulju. Srećom, čak i za mladića sviknutog na pariske salone, smrad jednog broda je takav da se smrad bližnjih više i ne primećuje. Byrd je ispijao velike količine piva, i Roberto je naučio da ga prati, pretvarajući se da guta i ostavljajući tečnost u čaši na manje-više istom nivou. Ali izgleda da je Byrd imao običaj da puni samo prazne čaše. I budući da je njegova uvek bila prazna, on je stalno iznova punio, podižući je za brindis. Vitez nije pio, slušao je i postavljao poneko pitanje. Byrd je skromno govorio francuski, kao svaki Englez koji je u to doba hteo da se otisne izvan svog ostrva, i bio je nadasve opčinjen Robertovim pričama o gajenju vinove loze u Monferratu. Roberto je uljudno slušao kako se pravi pivo u Londonu. Potom su zborili o moru. Robertu je ovo bila prva plovidba, a Byrd je delovao kao da o tome ne želi mnogo da priča. Vitez je postavljao samo ona pitanja koja su se odnosila na mesto gde bi mogao da pronađe Escondidu, ali pošto nije ukazivao ni na kakav trag, nije dobijao ni odgovore. Doktor Byrd je navodno krenuo na ovo putovanje da proučava cveće, i Roberto ga je iskušao na tom polju. Byrd nesumnjivo ne beše neznalica kad su u pitanju trave, i to mu dade povoda da se zabavi beskrajno opširnim objašnjenjima koja je Roberto na izgled slušao s posebnim zanimanjem. Byrd i njegovi ljudi su na svakom kopnu zaista prikupljali biljke, mada ne tako brižljivo kao prirodnjaci koji su upravo radi toga krenuli na put, i mnoge su večeri proveli, pregledajući zajedno ono što su pronašli. Byrd je prvih dana nastojao da sazna nešto više o Robertovoj prošlosti, i o vitezu, kao da su mu bili sumnjivi. Roberto se držao priče ispletene u Parizu: Savojac, borio se u Casaleu na strani Carske voj152

ske, u nevolje je zapao najpre u Torinu, a potom u Parizu, zbog niza dvoboja, beše zlehude sreće da rani jednog Kardinalovog štićenika, te stoga izabra puteve Tihog okeana kako bi se što više vode preprečilo između njega i njegovih progonitelja. Vitez je pričao razne priče, neke su se odvijale u Veneciji, druge u Irskoj, neke, opet, u južnoj Americi, ali nije bilo sasvim jasno koje su bile njegove, a koje tuđe. Na kraju je Roberto otkrio da Byrd voli da priča o ženama. Izmišljao je divlje ljubavi s divljim kurtizanama, a doktoru su se caklile oči i stalno je obećavao sebi da će jednoga dana posetiti Pariz. Potom se pribrao i primetio da su svi papisti pokvareni. Roberto je napomenuo da među Savojcima ima mnogo onih koji su bezmalo hugenoti. Vitez se prekrstio i vratio razgovor na žene. Sve do iskrcavanja na ostrvo Más Afuera, izgledalo je da se doktorov život odvija prema ustaljenom ritmu, te ako je vršio osmatranja na brodu, onda je to činio dok su ostali bili na kopnu. Na otvorenom moru danju se zadržavao na mostu, ostajao je budan sa svojim soihlebnicima sve do u sitne sate, a spavao je nesumnjivo noću. Njegova kabina nalazila se pored Robertove, bila su to dva uzana kutka razdvojena jednom pregradom, i Roberto je, budan, osluškivao. Međutim, čim su zašli u Tihi okean, navike doktora Byrda se promeniše. Nakon pristajanja na ostrvo Más Afuera, Roberto je video da ovaj svakog jutra odlazi između sedam i osam, dok su ranije imali običaj da se u to vreme nalaze na doručku. Za vreme dok je brod jezdio put severa, sve do ostrva kornjači, Byrd je, međutim, odlazio oko šest ujutru. Čim je brod ponovo okrenuo pramac put zapada, pomerio je buđenje na oko pet, i Roberto je mogao da čuje kako jedan od njegovih pomoćnika dolazi da ga budi. Zatim se postupno budio u četiri, u tri, u dva. Roberto je bio u stanju da ga proverava zato što je sa sobom bio poneo mali peščani časovnik. U vreme zalaska sunca, gradeći se da je besposlen, svraćao je kod kormilara gde je, pored kompasa što je plutao u kitovom ulju, ležala jedna tablica na koju je kormilar, polazeći od poslednjih merenja, beležio položaj i moguće vreme. Roberto bi to dobro upamtio, potom bi otišao da prevrne svoj mali časovnik, a vratio bi se da to ponovi u trenutku kada mu se činilo da je jedan sat na isteku. Tako je, u stvari, čak i kasneći nakon večere, mogao uvek s izvesnom sigurnošću da izračuna koliko je sati. Na taj način se uverio da Byrd svakog dana odlazi sve ranije, i da će jednog lepog dana, ako bude nastavio takvim ritmom, otići tačno u ponoć. Nakon svega što je Roberto naučio i od Mazarina i od Colberta i od njegovih ljudi, nije mu trebalo mnogo vremena da zaključi da se Byrdovi odlasci poklapaju sa prelascima meridijana. Dakle, kao da je neko iz 153

Evrope, svakog dana u podne po vremenu na Kanarima, ili u neki utvrđeni čas na nekom drugom mestu, slao neki znak, koji je Byrd negde na brodu primao. Znajući koliko je sati na Amarilliju, Byrd je tako bio u stanju da sazna i geografsku dužinu na kojoj se nalazi! Dovoljno će biti da prati Byrda kad se ovaj udalji. Ali to nije bilo lako. Dogod je nestajao izjutra, bilo je nemoguće da ga prati neprimećen. Kada je Byrd počeo da izbiva u sumračnim časovima, Roberto ga je sasvim jasno čuo kada odlazi, ali nije mogao odmah da pođe za njim. Sačekao bi, dakle, neko vreme, a onda je samo trebalo da mu uđe u trag. Ali svi pokušaji pokazali su se kao jalovi. A da ne pričam o svim onim večerima kada je Roberto, pokušavajući da u mraku napipa put, završavao među visećim mrežama u kojima je spavala posada, ili se saplitao o hodočasnike; no najčešće je naletao na nekoga ko bi u to doba odavno trebalo da spava: neko je, dakle, stalno bdio. Kad god bi sreo neku od tih uhoda, Roberto je spominjao svoju uobičajenu nesanicu i odlazio na most, uspevajući da ne probudi podozrivost. Već neko vreme bio ga je glas da je čudak koji noću sanja otvorenih očiju, a zatvorenih očiju provodi dan. No kad bi se potom obreo na mostu, gde je nailazio na dežurnog mornara s kojim bi razmenio poneku reč, ako bi im nekim slučajem pošlo za rukom da se sporazumeju, noć je već bila izgubljena. Ovo objašnjava kako to da meseci prolaze, da je Roberto blizu da otkrije misteriju Amarillija, ali da još uvek nije pronašao pravi način da pronjuška tamo gde bi želeo. Osim toga, od samog početka je pokušavao da nekako navede Byrda da mu se ponekad poveri. Smislio je metod koji Mazarino nije bio kadar da mu predoči. U nameri da utaži svoju radoznalost, u toku dana je postavljao pitanja vitezu, na koja ovaj nije umeo da odgovori. Tada mu je napominjao da je to što on pita od izuzetnog značaja, ako je ovaj zaista hteo da pronađe Escondidu. I tako je uveče ta ista pitanja vitez postavljao doktoru. Jedne noći posmatrali su zvezde sa gornje palube i doktor je primetio da je po svoj prilici ponoć. Vitez je, ponavljajući ono čemu ga je Roberto podučio nekoliko sati pre toga, rekao: „Ko zna koliko je sati u ovom trenutku na Malti...“ „Jednostavno,“ istrčao se doktor. Potom se ispravio: „Hoću da kažem, veoma složeno, prijatelju moj.“ Vitez se začudio što se to ne može saznati iz proračuna meridijana: „Zar suncu nije potreban jedan sat da pređe petnaest stepeni meridijana? Dakle, dovoljno je reći da se nalazimo na toliko i toliko stepeni meridijana od Mediterana, podeliti sa petnaest, znati kao što znamo koliko je sati ovde, i saznati koliko je sati tamo.“ 154

„Zvučite kao jedan od onih astronoma koji su čitav život proveli nad mapama, a da nikada nisu zaplovili. U suprotnom biste znali da je nemoguće znati na kom se meridijanu nalazimo.“ Byrd je manje-više ponovio ono što je Roberto već znao, ali vitez nije. Međutim, pokazalo se da je Byrd veoma razgovorljiv na tu temu: „Naši preci su mislili da imaju nepogrešiv metod, rukovodeći se pomračenjima Meseca. Vi znate šta znači pomračenje: to je trenutak kada se Sunce, Zemlja i Mesec nađu u istoj liniji i Zemlja baca svoju senku na Mesec. Budući da je moguće predvideti dan i tačno vreme budućih pomračenja, a dovoljno je da imate Regiomontanusove tablice, pretpostavite da znate da bi odgovarajuće pomračenje trebalo da nastupi u Jerusalimu u ponoć, a da ga vi posmatrate u deset. Tada ćete znati da vas od Jerusalima deli rastojanje od dva sata, te da se stoga tačka sa koje vi osmatrate nalazi na trideset stepeni meridijana zapadno od Jerusalima.“ „Savršeno,“ reče Roberto, „neka su hvaljeni naši preci!“ „Da, ali ta računica važi samo do izvesne mere. Za vreme svog drugog putovanja veliki Kolumbo pravio je proračun prema jednom pomračenju dok je bio ukotvljen nedaleko od Hispaniole, i napravio je grešku od 23 stepena zapadno, što će reći jedan i po sat razlike! A na svom četvrtom putovanju, oslanjajući se ponovo na pomračenje, pogrešio je za dva i po sata!“ „Da li je pogrešio on ili je pogrešio Regiomontanus?“ upita vitez. „Ko zna! Na jednom brodu, inače uvek u pokretu, čak i kada je ukotvljen, nikada nije lako obaviti savršeno precizne proračune. A možda vam je poznato da je Kolumbo po svaku cenu želeo da dokaže da je stigao do Azije, te ga je dakle njegova želja nagnala da pogreši ne bi li dokazao da je stigao mnogo dalje no što zaista jeste... A rastojanja Meseca? Mnogo se o njima pričalo poslednjih sto godina. Ideja je u sebi nesumnjivo nosila (kako bih to rekao?) nekakav Wit. Za vreme svog mesečnog putovanja Mesec obavi čitavu jednu revoluciju od zapada ka istoku nasuprot hodu zvezda, stoga je on poput kazaljke kakvog nebeskog časovnika koja kruži Zodijačkim brojčanikom. Zvezde se kreću nebom od istoka ka zapadu i prelaze oko 15 stepeni za jedan sat, dok za isto vreme Mesec pređe 14 i po stepeni. Tako da u odnosu na zvezde Mesec zaostaje za pola stepena na čas. U starom veku smatrali su da je rastojanje između Meseca i jedne fixed sterre, kako se to kaže, zvezde nekretnice u jednom posebnom trenutku, jednako za svakog posmatrača na bilo kojoj tački na zemlji. Dakle, dovoljno je bilo saznati, blagodareći uobičajenim tablicama ili ephemerides, a osmatrajući nebeski svod pomoću astronomers staffe, the Crosse...“ „Sekstanta?“ 155

„Tačno, pomoću ovog cross izračunavate rastojanje od Meseca do te zvezde u jednom određenom času našeg polaznog meridijana, i znate da, u času svog posmatranja na moru, u tom i tom gradu je toliko i toliko sati. Kada se dozna razlika u vremenu, nađena je i geografska dužina. Ali, ali...“ i Byrd je napravio stanku kako bi još više privukao svoje sabesednike, „ali tu su Parallaxes. To je veoma složena stvar koju se ne usuđujem da vam objašnjavam, posledica razlike prelamanja svetlosti nebeskih tela na različitim visinama na horizontu. Hoću da kažem, sa parallaxes, rastojanje izračunato ovde ne bi bilo istovetno rastojanju koje bi izračunali naši astronomi tamo u Evropi.“ Roberto se setio da je od Mazarina i Colberta čuo priču o paralaksama, i o onom gospodinu Morinu koji je verovao da je pronašao način kako da ih izračuna. Nameran da isproba Byrdovo znanje pitao ga je zar astronomi ne mogu da izračunaju paralakse. Byrd je rekao da mogu, ali je to veoma teško, a rizik da se pogreši izuzetno veliki. „Uz to,“ dodao je, „ja sam laik, i o svemu tome ne znam mnogo.“ „Dakle ne preostaje ništa drugo nego da se pronađe neki pouzdaniji metod,“ natuknuo je tad Roberto. „Znate li šta je rekao vaš Vespucci? Rekao je: geografska širina je nadasve teška stvar koju malo ljudi razume, osim onih koji umeju da se uzdrže od sna kako bi posmatrali konjunkciju Meseca i drugih planeta. I još je rekao: zbog utvrđivanja geografske širine često sam žrtvovao san i skratio život za deset godina... Protraćeno vreme, kažem ja. But now behold the skie is over cast with cloudes; wherfore let us haste to our lodging, and ende our talke.“ Nekoliko večeri nakon toga zamolio je doktora da mu pokaže Polarnu Zvezdu. Ovaj se nasmejao: s ove hemisfere ne može se videti, i potrebno je potražiti neku drugu zvezdu nekretnicu. „Još jedan poraz za one koji traže geografske dužine,“ izjavio je. „Tako da ne mogu da koriste ni varijacije magnetne igle.“ Potom je, na nagovor svojih prijatelja, udelio još koju mrvicu svog znanja. „Igla kompasa uvek bi morala da pokazuje sever, dakle u pravcu Polarne Zvezde. Pa ipak, na svim drugim mestima, osim na meridijanu Ostrva Ferro, udaljava se od pravog pola Tramontane, odstupajući čas na istok, čas na zapad, u zavisnosti od klime i geografske širine. Ako, na primer, pođete sa Kanara put Gibraltara, svaki mornar zna da igla odstupa za šest stepeni romba prema Maestralu, a sa Malte put Berberskog Tripolija imamo odstupanje od dve trećine romba nalevo a dobro znate da je romb jedna kvarta vetra u ruži vetrova na pomorskom kompasu. Elem, ova odstupanja, kažu, slede tačno utvrđena pravila u zavisnosti od različitih geografskih dužina. Dakle, sa jednom 156

valjanom tablicom odstupanja, mogli biste da znate gde se nalazite. Ali...“ „Još jedno ali?“ „Nažalost da. Ne postoje valjane tablice deklinacija magnetne igle, oni koji su pokušali da ih naprave, nisu uspeli, a postoje i dobri razlozi da se pretpostavi da igla ne odstupa na istovetan način prema geografskoj dužini. Osim toga, ova odstupanja su veoma spora, a na moru ih je teško pratiti, čak i kada se brod ne ljulja napred nazad i tako menja ravnotežu igle. Ko ima poverenja u iglu, taj je lud.“ Jedne druge večeri za vreme obeda, mozgajući o nekoj rečenici koju je Roberto nehotično izgovorio, vitez je kazao da je Escondida možda jedno od Solomonovih Ostrva, i pitao je da li su u njihovoj blizini. Byrd je slegnuo ramenima: „Solomonova Ostrva! Ça n’existe

pas!“

„Zar kapetan Draco nije bio na njima?“ upitao je vitez. „Besmislice! Drako je otkrio New Albion, na sasvim drugoj strani.“ „Španci su u Casaleu pripovedali o tome kao o nadaleko poznatoj činjenici, i govorili su da su ih oni otkrili,“ reče Roberto. „To je rekao onaj Mendana pre sedamdeset i više godina. Ali, rekao je da se nalaze između sedmog i jedanaestog stepena geografske širine. Kao da kažete između Pariza i Londona. Ali na kojoj geografskoj dužini? Queiros je tvrdio da su na hiljadu petsto morskih milja od Lime. Smešno. Bilo bi dovoljno pljunuti sa obala Perua i pogoditi ih. Nedavno je jedan Španac rekao da se nalaze na sedam hiljada petsto milja od istog tog Perua. Suviše, možda. No, budite dobri pa pogledajte ove mape, neke su nedavno obnovili, preslikavajući one od ranije, naravno, a druge nam nude kao poslednja otkrića. Pogledajte, neki smeštaju ostrva na dvesta deseti meridijan, drugi na dvesta dvadeseti, neki opet na dvesta trideseti. Ako bi makar jedan od njih bio u pravu, ostali bi grešili za pedeset stepeni, što je otprilike koliko i razdaljina između Londona i postojbine Kraljice od Sabe!“ „Doista je vredno divljenja, doktore, koliko stvari znate,“ rekao je vitez, preduhitrivši Roberta koji je zaustio da mu to isto kaže, „kao da čitavog svog života ništa drugo niste radili do tragali za geografskom dužinom.“ Lice doktora Byrda, posuto bledunjavim pegicama, najednom je buknulo u rumenilu. Do vrha je napunio bokal pivom i iskapio ga nadušak. „Oh, radoznalost prirodnjaka. U stvari, ne bih znao odakle da počnem, kad bih morao da vam kažem gde smo.“ „Ali,“ rešio je Roberto da zakorači na tanak led, „pored rude kormila video sam nekakvu tablicu gde...“ 157

„Ah, da,“ odmah se pribrao doktor, „naravno, brod ne plovi nasumice. They pricke the Carde. Beleže dan, pravac igle i njenu deklinaciju, odakle duva vetar, čas po brodskom časovniku, pređene milje, visinu sunca i zvezda, a potom geografsku širinu, i odatle izvlače geografsku dužinu na kojoj pretpostavljaju da se nalaze. Sigurno ste nekada videli kako mornar sa pramca baca u vodu uže s tablicom pričvršćenom na jednom kraju. To je log ili, kako ga neki zovu, čunić. Pustite da se uže odmotava, na užetu su vezani čvorovi na rastojanju koje izražava utvrđene mere, uz pomoć časovnika može se doznati za koliko se vremena pređe određena razdaljina. Na taj način, kad bi se sve odvijalo uobičajenim tokom, uvek bismo znali koliko smo milja udaljeni od poslednjeg poznatog nam meridijana, i ponovo bi se, odgovarajućim proračunima, došlo do podataka o onome preko kojeg u tom trenutku prelazimo.“ „Vidite da ima načina,“ rekao je slavodobitno Roberto, koji je unapred znao šta će mu doktor odgovoriti. Da se log koristi kad nema ničega boljeg, s obzirom da bi nam mogao zaista reći koliki put je prevaljen samo ako bi brod išao pravolinijski. Ali budući da brodovi idu onako kako to žele vetrovi, kada vetrovi nisu povoljni, brod mora da se kreće jedno vreme pravo a jedno vreme ulevo. „Sir Humphrey Gilbert,“ reče doktor, „manje ili više u Mendanino vreme, negde oko Nove Zemlje, hoteći da nastavi plovidbu duž četrdeset sedmog uporednika, encoutered winde alwayes so scant, vetrove kako da kažem toliko lenje i škrte, da se duže vreme i naizmenično kretao između četrdeset prvog i pedeset prvog, klizeći na deset stepeni geografske širine, draga moja gospodo, što bi bilo isto kao da neka džinovska zmija ide od Napulja do Portugalije, dodirujući najpre Le Havre glavom a Rim repom, da bi joj se potom rep našao u Parizu a glava u Madridu! Stoga treba izračunati devijacije, aritmetički, i biti nadasve oprezni; ono što jedan mornar nikada ne čini, a ne može astronom stajati pored njega po celi bogovetni dan. Naravno, mogu se praviti proračuni na osnovu pretpostavki, naročito ako se plovi već dobro poznatim putem, i uporediti rezultati do kojih su došli drugi. Zbog toga mape mora od evropskih do američkih obala daju dovoljno pouzdane meridijanske razdaljine. A onda, i proučavanje zvezda na kopnu može ponekad dati dobre rezultate, te tako znamo na kojoj se geografskoj dužini nalazi Lima. Ali, i u ovom slučaju, prijatelji moji,“ kazao je veselo doktor, „šta biva?“ Pri tom je gledao u onu dvojicu poput kakvog lisca. „Biva da ovaj gospodin,“ udarao je prstom po jednoj mapi, „smešta Rim na trideseti stepen južno od Kanarskog meridijana, dok ovaj drugi,“ i mahao je prstom kao da očinski prekoreva onoga ko je sačinio mapu, „ovaj drugi gospodin smešta Rim na četrdeseti stepen! A ovaj rukopis sadrži izveštaje jednog iskusnog Flamanca koji izveštava kralja Španije da se nikada nisu složila miš158

ljena o razdaljini između Rima i Toleda, por los errores tan enormes, come se conoce por esta linea, que muestra la diferencia de las distancias i tako dalje, i tako dalje. I evo te linije: ako prvi meridijan sme-

stimo u Toledo (Španci su uvek verovali da žive u središtu sveta), Rim će za Mercatora biti dvadeset stepeni dalje na istok, ali Tycho Brache uveren je da su to dvadeset i dva stepena, gotovo dvadeset pet za Regiomontanusa, dvadeset sedam za Claviusa, dvadeset osam za čestitog Ptolomeja, a za Origanusa trideset. Tolike pogreške samo u pokušaju da se izmeri razdaljina između Rima i Toleda. Zamislite onda šta se događa na putovanjima kao što je ovo, za vreme kojeg smo mi možda bili prvi koji smo kročili na neka od ovih ostrva, dok su izveštaji drugih putnika krajnje neodređeni. Pri tom ne zaboravite da ako jedan Holanđanin obavi merenja na pravi način, ne saopštava to Englezima, niti ovi Špancima. Na ovim morima važan je njuh kapetana, koji svojim jadnim logom zaključi, na primer, da se nalazi na dvesta dvadesetom meridijanu, a on je možda za trideset stepeni dalje na ovu ili onu stranu.“ „Ali, onda,“ nasluti vitez, „onaj ko bi pronašao način kako da utvrdi meridijane, postao bi gospodar svih okeana!“ Byrd ponovo pocrvene, upilji se u njega kao da pokušava da otkrije da li je to namerno rekao, potom se iskezi kao da hoće da ga ujede: „Pokušajte vi.“ „Avaj, ja odustajem,“ reče Roberto podižući ruke u znak predaje. I razgovor se, za to veče, okonča u smehu i šali. Još dugo nakon toga Roberto ne nađe za potrebno da razgovor ponovo navede na geografske dužine. Reši da promeni pristup, a da bi u tome uspeo, donese jednu hrabru odluku. Bodežom napravi ranu na dlanu jedne ruke. Potom ga umota ostacima jedne košulje koja se već bila pohabala od vode i vetra. Uveče pokaza ranu doktoru: „Zaista sam sišao s uma, stavio sam bodež u vreću, i to bez kanije, te sam se tako, preturajući po njoj posekao. Baš me peče.“ Doktor Byrd osmotri ranu iskusnim okom, a Roberto je molio Boga da donese zdelicu na sto i da u njoj rastvori vitriol. Umesto toga, Byrd samo reče da nije ništa ozbiljno i dade mu savet da je ujutru dobro ispere. Ali, srećnom igrom sudbine, u pomoć priteče vitez: „Eh, da nam je unguentum armarium!“ „Šta vam je sad pa to?“ upitao je Roberto. A vitez, kao da je pročitao sve one knjige za koje je Roberto već odavna znao, stade na sva usta da hvali tu supstanciju. Byrd je ćutao. Nakon tog vitezovog bravuroznog bacanja, Roberto reši da i sâm hitne kockice: „Koješta, sve su to priče za malu decu! Poput one o jednoj bremenitoj ženi koja je videla svog ljubavnika odrubljene glave pa je rodila dete kome je glava bila odvojena od tela. Poput onih seljanki koje se, hoteći da kazne psa što se opoganio usred kuhinje, mašaju za ugarak s ognjišta te ga guraju 159

u izmet, misleći da životinja oseća kako mu gori zadnjica! Viteže, nema čoveka zdravog razuma koji veruje u ove historiettes!“ Pogodio je u pravo središte mete, i Byrd više ne izdrža u svom ćutanju: „Ah, ne, gospodine moj, priča o psu i njegovom izmetu do te je mere istinita da je neko isto to učinio sa jednim gospodinom koji mu se iz inata poganio ispred kuće, i budite uvereni da se ovaj ubuduće klonio tog mesta! Postupak, naravno, treba ponoviti više puta, a potreban vam je i neki prijatelj ili neprijatelj koji će vam se dovoljno često poganiti pred kućom!“ Roberto se cerekao kao da doktor zbija šalu, a onda ga je, tako raspaljenog, naveo da sve to potkrepi valjanim razlozima. Koji su, naposletku, bili manje ili više isti kao d’Igbyjevi. Ali doktor je sada već bio zagrejan: „Eh da, gospodine moj, vi što umete tako da filosofirate, a nipodaštavate znanje vidara. Reći ću vam još i ovo, kad smo već kod govana, onaj ko ima neprijatan zadah treba da drži otvorena usta nad jamom s izmetom, i biće na kraju izlečen: smrad iz jame daleko je jači od smrada iz njegovog ždrela, a sve što je jače privlači i sobom odnosi ono što je slabije!“ „Otkrivate mi neverovatne stvari, doktore Byrd, prosto sam zadivljen vašim znanjem!“ „Mogao bih vam reći i više od toga. Kada u Engleskoj pas ujede čoveka, životinja biva ubijena, iako nije besna. Jer, mogla bi to da postane, a kvas psećeg besnila, preostao u telu ujedenog, privukao bi duhove hidrofobije. Da li ste ikada videli kako seljanke sipaju mleko na žeravu? Na to odmah bace šaku soli. Velika mudrost prostog življa! Padajući na ugljevlje, mleko se pretvara u paru i, pod uticajem svetlosti i vazduha, ta se para, zajedno s atomima vatre, proteže se sve do mesta gde se nalazi krava koja je dala mleko. E sad, kravlje vime je veoma osetljiv organ sav u žlezdama, i ta vatra ga zagreva, stvrdnjava, pravi čireve, a pošto je vime u blizini bešike, i nju nadražuje, uzrokujući anastomozu vena koje se tu stiču, tako da krava piša krv.“ Roberto reče: „Vitez nam je govorio o tom unguentum armarium kao o nečemu što je korisno za medicinu, ali vi nam sada kažete da bi se njime moglo naneti i zlo.“ „Svakako, i upravo se zbog toga izvesne tajne ne obelodanjuju svetu, da ih ne bi zloupotrebio. Eh, gospodine moj, rasprava o unguentumu, ili o prahu, ili o onome što mi Englezi zovemo Weapon Salve, počiva na različitim mišljenjima. Vitez nam je govorio o oružju koje, ukoliko biva vidano u pravi čas, olakšava bol u rani. Ali uzmite to isto oružje i položite ga pored vatre, ranjenik će, makar bio miljama daleko, zaurlati od bola. A ako sečivo, još umrljano krvlju, uronite u mrzlu vodu, ranjenik će početi da drhti.“ Na prvi pogled ovaj razgovor nije rekao Robertu ništa više od onoga što je već znao, uključujući i to da doktor Byrd ima i te kakvog 160

iskustva sa Simpatetičkim Prahom. Pa ipak, doktorovo pripovedanje previše se vrtelo oko onih najgorih posledica praha, a to nije moglo biti slučajno. Ali na koji je način sve to povezano sa lukom meridijana, bila je sasvim druga priča. Sve dok se jednog jutra, koristeći priliku što je jedan mornar pao s krsta i razbio glavu, što je na gornjoj palubi vladala pometnja, i što je doktor pozvan da pregleda nesrećnika, Roberto ne ušunja u tovarni prostor broda. Bezmalo napipavajući oko sebe, uspeo je pronađe pravi put. Možda mu se osmehnula sreća, možda je toga jutra životinja cvilela više no obično: Roberto se, manje ili više, na onom istom mestu gde je na Daphne pronašao bačvice s vodom, zateče pred jednim užasnim prizorom. Dobro zaklonjen od radoznalih pogleda, u jednom budžaku napravljenom po njegovoj meri, na gužvi od dronjaka, ležao je pas. Možda je bio rasan, ali su ga patnja i napor pretvorili u samu kost i kožu. Pa ipak, njegovi krvnici su očigledno imali nameru da ga održe u životu: snabdeli su ga obilato vodom i hranom, i to ne psećom, već onom, po svoj prilici, otrgnutom od usta putnika. Ležao je postrance, klonule glave i izbačenog jezika. Na boku mu je zjapila velika, užasna rana. U isti mah sveža i truležna, pokazivala je dve široke ružičaste usnice, i isticala u središtu, i čitavom dužinom procepa, gnojavo tkivo koje kao da je lučilo kremastu skutu. Roberto shvati da rana izgleda tako jer je ruka nekog hirurga, umesto da zašije usnice, učinila sve kako bi ostale razjapljene i otvorene, pričvršćujući ih za kožu. Nesrećno kopile pustog umeća, ova rana, znači, ne samo što je bila napravljena, već je nemilosrdno negovana kako ne bi zarasla, i kako bi se pas i dalje mučio ko zna otkad. I ne samo to, i po rubovima i unutar same rane Roberto opazi ostatke nekakve kristalne supstancije, kao da je neki lekar (lekar, tako okrutno brižljiv!) svakoga dana zasipa nadražujućom solju. Nemoćan, Roberto pomilova jadnika, koji je sada tiho cvileo. Pitao se kako bi mogao da mu pomogne, ali pritisnuvši ga malo jače, samo mu je pojačao patnju. Osim toga, njegovo sažaljenje upravo se povlačilo pred razbuđenim osećanjem pobede. Nije bilo nikakve sumnje, to je bila tajna doktora Byrda, tajanstveni tovar ukrcan u Londonu. Sudeći po onome što je Roberto video, ono što je čovek njegovog znanja mogao iz svega toga da izvede, rana na psu bila je napravljena u Engleskoj i Byrd se brinuo da ona takvom i ostane sve vreme. Neko je, u Londonu, svakog dana u jedan te isti i ugovoreni čas, činio nešto s oružjem koje je ranu napravilo, ili s tkaninom natopljenom krvlju 161

životinje, izazivajući tako reakciju možda olakšanje, a možda još jači bol, pošto je i sâm doktor Byrd kazao da Weapon Salve može i da povredi. Na taj način, na Amarilliju se, u jednom datom trenutku, moglo znati koliko je sati u Evropi. Znajući koliko je sati na brodu, bilo je moguće izračunati meridijan! Sada je preostalo samo da sačeka i činjenični dokaz. Tih dana Byrd je uvek odlazio oko jedanaest: polako su se, znači, približavali antimeridijanu. Otprilike u to vreme, on bi dobro skriven morao da ga čeka negde u blizini psa. Osmehnu mu se sreća, ako se o sreći uopšte može govoriti u osvit bure nesrećnice koja će ovaj brod, i sve one na njemu, odvesti u zagrljaj poslednje od svih nesreća. Tog popodneva more je već bilo veoma uzburkano, i to je Robertu poslužilo kao dobar izgovor da se potuži na mučninu i kovitlac u stomaku i da se zavuče u krevet, izostajući s večere. Čim je pao prvi mrak, kada još niko nije ni razmišljao da postavi stražu, krišom je sišao u potpalublje, noseći samo kresivo i nakatranjeno uže kojim je osvetljavao put. Stigao je do psa i, iznad njegovog brloga, primetio prostor natovaren balama slame za obnavljanje okuženih postelja brodskih putnika. Provukao se između njih i napravio sebi udubljenje odakle više nije mogao da vidi psa, ali je zato krajičkom mogao da posmatra onoga ko stoji ispred, i sasvim sigurno da čuje svaki razgovor. Čekanje je potrajalo satima, mada je zbog cviljenja uboge životinje izgledalo kao čitava večnost, ali je na kraju ipak začuo neke zvuke i nazreo škiljavu svetlost. Odmah potom prisustvovao je ogledu koji se vršio na samo nekoliko koraka od njega, u prisustvu doktora i njegova tri pomoćnika. „Beležiš li, Cavendish?“ „Spreman, doktore.“ „Dakle, da sačekamo. Večeras baš previše cvili.“ „Oseća more.“ „De, de, Hakluyt,“ govorio je doktor ne bi li umirio psa, pomilovavši ga licemerno nekoliko puta. „Pogrešili smo što nismo utvrdili jednu ustaljenu sekvencu postupka. Trebalo bi uvek da se počinje sa ublažavanjem bola.“ „Ne mora da bude, doktore, nekih večeri u ono pravo vreme spava, i moramo ga probuditi nadraživanjem.“ „Pazite, čini mi se da se mrda... Mir Hakluyt... Da, mrda se!“ Pas je sada ispuštao nekakve nakazne cvilike. „Izložili su oružje vatri, Withrington, zapisuj vreme!“ „Ovde je oko pola dvanaest.“ 162

„Proveri časovnike. Trebalo bi da prođe oko deset minuta.“ Pas nastavi da zavija cvilikom još beskrajno dugo. Onda ispusti neki posve drugačiji zvuk, što zgasnu u jednom „arff arff“ koje je postepeno jenjavalo, sve dok na kraju ne ustupi mesto tišini. „Dobro,“ reče doktor Byrd, „koliko je sati, Withrington?“ „Trebalo bi da se slaže. Još četvrt sata do ponoći.“ „Nećemo još da slavimo. Sačekaćemo proveru.“ Nastupi još jedno beskrajno dugo čekanje, potom pas, koji se očigledno uspavao čim je bol uminuo, ponovo zaurla kao da mu je neko stao na rep. „Vreme, Withrington?“ „Protekao je jedan sat, još samo nekoliko zrnca peska.“ „Časovnik već pokazuje ponoć,“ reče treći glas. „Mislim da nam je ovo dovoljno. A sada, gospodo,“ reče doktor Byrd, „nadam se da će nadražaji odmah prestati, jadan Hakluyt, ne može više. Vodu i so, Hawlse, i krpicu. De, de, Hakluyt, sada će ti biti bolje... Spavaj, spavaj, evo, tvoj gospodar je pored tebe, gotovo je... Hawlse, sredstvo za uspavljivanje u vodu...“ „Razumem, doktore.“ „Evo, Hakluyt, pij... Mir, mir, hajde, popij malo vode...“ Još jedan trenutak bolnog cviljenja, a onda ponovo tišina. „Odlično, gospodo,“ reče doktor Byrd, „kad se ovaj prokleti brod ne bi ovako nesnosno ljuljao, mogli bismo reći da smo imali veoma uspešno veče. Hawlse, sutra ujutru, so na ranu kao i obično. Da vidimo, gospodo. U odsudnom trenutku, ovde smo bili nadomak ponoći, a iz Londona su nam dali znak da je podne. Mi se nalazimo na antimeridijanu Londona, te dakle na sto devedeset osmom od Kanara. Ako su Solomonova Ostrva, kako kaže predanje, na antimeridijanu Ostrva Ferro i ako smo mi na pravoj geografskoj širini, ploveći put zapada, s povoljnim vetrom u jedrima, trebalo bi da stignemo do San Christovala, ili kako već budemo krstili to prokleto ostrvo. Pronaći ćemo ono što Španci traže decenijama, a istovremeno ćemo u šaci imati i rešenje tajne Punto Fijo. Pivo, Cavendish, moramo nazdraviti Njegovom Veličanstvu, neka ga Bog zauvek čuva.“ „Neka Bog čuva kralja,“ rekoše u glas ostala trojica a sva četvorica su očigledno bili srčani ljudi, još uvek verni monarhu koji je tih dana, ako već nije ostao bez glave, bio na dobrom putu da ostane bez kraljevstva. Roberto je grozničavo razmišljao. Kada je tog jutra otkrio psa, primetio je da se ovaj, dok ga je mazio, smirio, ali da je, čim ga je u 163

jedan mah malo jače pritisnuo, ovaj netom zaskvičao od bola. Na brodu sa kojim su se poigravali i more i vetar, nije bilo potrebno mnogo da se u jednom bolesnom telu izazovu različita osećaji. Možda su oni zlotvori verovali da primaju poruku izdaleka, a pas je u stvari patio i osećao olakšanje u zavisnosti od toga da li ga talasi uznemiravaju ili ga nežno zibaju. Ili još bolje, ako zaista postoje, kako je govorio SaintSavin, nemi končeti, Byrd je pokretom ruku navodio psa da reaguje prema njegovim sramnim željama. Nije li on sâm rekao da je Kolumbo pogrešio, želeći da pokaže kako je stigao dalje no što zaista jeste? Zar je sudbina sveta na kraju zavisila od načina na koji ovi bezumnici tumače jezik jednog psa? Zar je zavijanje utrobe ovog jadnika moglo da ubedi one bednike da se približavaju ili udaljavaju od mesta za kojim su žudeli ništa manje bedni Španci, Francuzi, Holanđani i Portugalci? I zar je on upleten u ovu pustolovinu da bi jednog dana otkrio Mazarinu ili onom njegovom mlađahnom Colbertu kako da nasele francuske brodove rasporenim psima. Ostali su se već odavno udaljili. Roberto je izašao iz skrovišta i, pod svetlošću svog nakatranjenog užeta, zastao pored uspavanog psa. Nežno ga je pomilovao po glavi. U toj jadnoj životinji video je svu patnju ovoga sveta, mahnitu pripovest jednog idiota. Njegovo postepeno sticano obrazovanje, od onih dana u Casaleu pa sve do ovog trenutka, otkrilo mu je mnoge istine. Ah, da je kao brodolomnik ostao na onom pustom ostrvu, kao što je vitez poželeo, da je, kao što je vitez poželeo, zapalio Amarilli, da je svoj put prekinuo na trećem ostrvu, među domorotkinjama boje sijenske zemlje, ili da je na četvrtom postao bard onoj čeljadi. Da je samo pronašao Escondidu da se onde sakrije od svih plaćenih ubica jednog nemilosrdnog sveta! Tada nije znao da će mu sudba uskoro podariti i peto ostrvo, možda Poslednje. Izgledalo je kao da je Amarilli pomahnitala, te se on, pridržavajući se gde god je stigao, vratio u svoju kabinu, zaboravljajući nepravde i patnje sveta da bi se prepustio patnjama od morske bolesti. Uspešno je okončao svoju misiju: budući jedini preživeli, on je sa sobom nosio tajnu doktora Byrda. Ali, više nije mogao da je otkrije nikome. Najzad, možda to i nije bila nikakva tajna. Zar ne bi morao da prizna da je, napustivši jedan bezumni svet, pronašao istinsko spasenje? Brodolom mu je poklonio darje uzvišeno, izgnanstvo, i Gospu koju sada više niko nije mogao da mu oduzme... Ali, Ostrvo mu nije pripadalo, i dalje je bilo daleko. Daphne mu nije pripadala i neko drugi polagao je pravo na nju. Da bi tu možda nastavio istraživanja, ništa manje surova od ogleda doktora Byrda. 164

20

Oštroumnost i Veština Domišlјaja Roberto je i dalje bio sklon da gubi vreme, da dopusti Uljezu da se igra, ne bi li otkrio njegovu igru. Vraćao je časovnike na most, svakog dana ih stavljao u pokret, odatle je trčao da nahrani životinje kako bi preduhitrio onog drugog, potom je svaku prostoriju i svaku stvar na mostu razmeštao tako da, ako se ovaj kretao, po njima odmah primeti njegov prolazak. Danju je boravio u zatvorenom, ali odškrinutih vrata, da mu ne promakne ni najmanji zvuk spolja ili odozdo, noću je bio na straži, pio rakiju, ponovo silazio na dno Daphne. Jedared otkri još dva spremišta, iza jame s guminama, prema pramcu: jedno beše prazno, drugo pak odviše puno, krcato policama uzdignutih rubova kako predmeti ne bi popadali za nemirna mora. Ugleda zmijske kože osušene na suncu, koštice plodova nepoznatog imena, kamenje raznih boja, oblutke uglačane zagrljajima mora, komadiće korala, insekte iglama pribodene za drvenu tablu, jednu muvu i jednog pauka zatočene u komadu ćilibara, sasušenog kameleona, staklenke pune tečnosti u kojoj lebde zmijuljice i male jegulje, goleme riblje kosti, za koje pomisli da su od kita, sablju koja je morala krasiti gubicu kakve ribe, i jedan dugački rog, koji je po Robertu pripadao jednorogu, no ja tvrdim da je bio od narvala. Sve u svemu, odaja koja je razotkrivala nečiju sklonost ka učenjačkim zbirkama, kakve su se u to doba morale sretati na brodovima istraživača i prirodnjaka. U sredini je stajala otvorena škrinja, sa slamom razastrtom po dnu, prazna. Šta je u njoj moglo da se krije, Roberto otkri vrativši se u svoju kabinu gde ga je, čim otvori vrata, dočekala neka uspravljena životinja koja mu se, pri tom susretu, učini užasnijom nego da je pred njim iskrsnuo sâm Uljez, glavom i bradom. 165

Pacov, štakor selac, ma kakvi, jedan bauk, visine koliko čoveku do iznad pasa, dugačkog repa koji je vijugao po podu, ukočenih očiju, uspravljen na dve šape, dok je druge dve, poput majušnih ruku, pružao ka njemu. Kratke dlake, na trbuhu je imao nekakvu torbu, otvor, prirodnu vreću iz koje je žmirkalo jedno malo čudovište iste vrste. Znamo koliko je Roberto, one prve dve večeri, mudrovao o štakorima, i očekivao je da njihova veličina i zverski izgled budu primereni veličini i zverskom izgledu štakora koji obično nastanjuju brodove. Ali ovo je prevazišlo i njegova najstrašnija očekivanja. I nije verovao da je ljudsko oko ikada ranije videlo ovakve štakore i to s razlogom, jer videćemo nešto kasnije da je to bio, kako sam uspeo da shvatim, torbar. Čim je minuo prvi trenutak užasa, postalo je jasno, po ukočenosti napadača, da je to preparirana životinja, i to rđavo preparirana, ili rđavo očuvana u utrobi broda: koža je odavala užasan smrad trulih organa, a na leđima su već provirivali pramičci slame. Uljez je, netom pre no što je on stupio u odaju čudestva, izvadio najupečatljiviji komad, i dok se on divio onom muzeju, smestio ga u kabinu, nadajući se, možda, da će njegova žrtva, pomućenog uma, pohrliti prema ogradi lađe i nestati u moru. Hoće da umrem, da poludim, mrmljao je, ali nateraću ga da poždere svog štakora parče po parče, staviću njega, balsamovanog, na one police, gde se kriješ prokletniče, gde si, možda me sada posmatraš kako bi video gubim li razum, ali kunem se da ćeš ti razum izgubiti zbog mene, zlotvore nijedan. Udarcima muskete izgurao je životinju na most i, savlađujući gađenje, uzeo je u ruke i hitnuo u more. Rešen da pronađe Uljezovo skrovište, vratio se u drvarnicu, vodeći računa da se ponovo ne otkotrlja preko trupaca sad već na sve strane razasutih po podu. Iza drvarnice je otkrio mesto, koje su na Amarilliju zvali skladište (ili soute, ili sota) za dvopek: ispod jednog platna, pronašao je, najpre, uvijene i dobro zaštićene, jedan ogroman durbin, moćniji od onog koji je imao u kabini, možda neku Hiperbolu Očiju namenjenu istraživanju neba. Ali, teleskop je bio unutar velikog pljosnatog suda od lakog metala, a pokraj njega nalazili su se instrumenti neizvesne prirode brižljivo uvijeni u komade tkanine, metalne poluge, jedno okruglo platno s prstenovima po rubu, nekakav šlem, i na kraju tri trbušasta krčaga za koje po mirisu zaključi da su puna gustog, užeglog ulja. Čemu je sve to zajedno moglo da služi, Roberto se ne zapita: u tom trenutku želeo je da otkrije jedno živo biće. Stoga je proverio da li ispod skladišta postoji još neki prostor. Naravno da je postojao, osim što beše veoma nizak, te se kroz njega moglo kretati samo pobauljke. Pretražio ga je, držeći lampu nisko kako bi motrio na škorpione, i u strahu da ne zapali tavanicu povrh glave. Nakon kratkotrajnog puzanja, stigao je do kraja, udarivši glavom o tvrdi 166

ariš: krajnju Tulu Daphne, iza koje se čulo bućkanje vode o brodsko korito. Dakle, iza ovog slepog hodnika nije moglo biti ničega drugog. Potom se zaustavio, kao da Daphne za njega više nije mogla da ima nikakve druge tajne. Ako zvuči čudno što za više od nedelju dana lenstvovanja Roberto nije uzmogao da pregleda čitav brod, dovoljno je pomisliti na ono što se događa jednom dečaku kada se ušunja u potkrovlja i podrume kakvog prostranog zdanja svojih predaka, neravne osnove. Na svakom koraku smeše se škrinje sa starim knjigama, iznošena odeća, prazne boce, i hrpe granja, oštećeni komadi pokućstva, prašnjavi i rasklimatani ormani. Dečak korača, zastajkuje ne bi li pronašao kakvo blago, primećuje prolaz, duboki mračan hodnik i tamo uobražava neko uznemirujuće prisustvo, odlaže pretragu za neki drugi put, i svaki put napreduje malim koracima, s jedne strane strepeći da se previše otisne u mrak, s druge gotovo, unapred kušajući buduća otkrića, pritisnut snažnim osećanjima zbog onih nedavnih, i tom potkrovlju ili podrumu nikad nema kraja, te ga može darivati novim tajnovitim ćoškovima kroz celo detinjstvo, pa i kasnije. A ako bi dečaka svaki put prenuli novi šumovi, ili bi mu svakog dana neko pripovedao zastrašujuće skaske kako bi ga držao što dalje od tih meandara i ako bi taj dečak, povrh svega, bio još i pijan onda je jasno kako se to prostor širi pri svakoj novoj pustolovini. Roberto je na isti način doživljavao ovu svoju, još uvek neprijateljsku teritoriju. Bilo je rano jutro, i Roberto je ponovo sanjao. Sanjao je Holandiju. Kardinalovi ljudi su ga vodili u Amsterdam da ga ukrcaju na Amarilli. Na svom putu zaustavili su se u nekom gradu i on je ušao u katedralu. Pogodila ga je devičanska jednostavnost njenih brodova, tako drugačijih od brodova italijanskih i francuskih crkava. Lišene svakog ukrasa, samo poneki steg na golim stubovima, stakla prozračna, bez slika, dok je sunce u vazduhu tkalo mlečnu koprenu, tek pri dnu narušenu nekolikim crnim senkama vernika. U toj tišini čuo se jedan jedini zvuk, tužna melodija, koja kao da je bludela vazduhom od slonovače izranjajući iz kapitela ili iz završnih svodnih kamenova. Potom je primetio da u jednoj kapeli, u zasvođenom hodniku pevnice, neki crnorizac, sâm u svom uglu, svira na malenoj flauti s kljunom, očiju uprtih u prazno. Kasnije, kada je muzika prestala, on mu priđe, pitajući se da li treba da mu udeli obol; ne gledajući ga u lice, ovaj mu zablagodari na njegovim hvalama, i Roberto shvati da je on slep. Bio je glavni zvonar (der Musicyn en Directeur van de Klok-werken, le carillonneur, der 167

Glockenspieler, pokuša da mu objasni), ali mu je padao udeo i da tananim zvukom flaute privuče vernike koji se u predvečerja zadržavaju u sakristiji i na groblju oko crkve. Znao je mnoge melodije, i na svaku od njih umeo je da odsvira dve, tri, ponekad i pet varijacija, jednu složeniju od druge, i to bez ikakvih nota: slep je od rođenja i mogao je da se kreće ovim predivnim blistavim prostorom (upravo tako reče, blistavim) svoje crkve, gledajući, reče, sunce kožom. Objasni mu da je njegov instrument živ, da se menja na promenu godišnjih doba, na jutarnju i večernju temperaturu, ali crkvom se uvek razlivala nekakva milosna toplina koja je drvo darivala nepromenljivim savršenstvom i Roberto je zamisli nad idejom koju je o milosnoj toplini mogao da ima jedan čovek sa severa, dok se mrznuo na tom srebrozračju. Muzičar mu još dva puta odsvira prvu melodiju i reče da se zove „Doen Daphne d’overschoone Maeght“. Ne prihvati nikakav dar, dodirnu mu lice i reče, ili barem Roberto tako shvati, da je „Daphne“ nešto lepo i nežno što će ga pratiti čitavog života. Sada je Roberto, na Daphne, otvorio oči i bez ikakve sumnje čuo gde odozdo, kroz pukotine u drvetu, dopiru note „Daphne“, kao da izviru iz nekog instrumenta metalnog glasa koji je, ne usuđujući se na varijacije, stalno iznova u pravilnim razmacima ponavljao prvu frazu melodije, poput kakvog jogunastog pripeva. Reče odmah sebi da je nadasve domišljat emblem biti na jednoj fluyt po imenu Daphne i slušati muziku za flautu zvanu „Daphne“. Nema svrhe zavaravati se da je po sredi bio samo san. Beše to Uljezova nova poruka. Još jedared se naoružao, prikupio ponovo snagu iz bačvice, i pošao za zvukom. Činilo se kao da dopire iz spremišta sa časovnicima. No budući da je sve naprave bio rasporedio po mostu, mesto je ostalo prazno. Obiđe ga još jednom. I dalje prazno, ali muzika je dopirala iz zida u dnu prostorije. Zatečen časovnicima prvi put, izmoren njihovim iznošenjem na most drugi put, nijednom nije pomislio da li kabina seže do samog brodskog korita. Da je tako, onaj zid u dnu bio bi zaobljen. Da li je bio? Veliko platno sa časovnicima koji se nižu u nedogled, stvaralo je optičku varku tako da na prvi pogled nije bilo jasno da li je dno odaje ravno ili udubljeno. Roberto potegnu za platnom kako bi ga pokidao, i shvati da je to pokretni zastor, poput onog na pozornici. A iza zastora čekala su još jedna vrata, i ona zabravljena katancem. Odvažnošću Bahovih posvećenika, kao da jednim udarcem katapulta može da savlada takve dušmane, uperi fitiljaču, uzviknu glasno (sam Bog zna zašto) „Nevers et Saint-Denis!“, snažno udari nogom u vrata, i neustrašivo se baci u zagrljaj nepoznatog. 168

Predmet koji je zauzimao novootkriveni prostor bile su orgulje, sa dvadesetak svirala na vrhu, iz čijih su otvora izlazile note znane mu melodije. Orgulje behu pričvršćene za zid i sastojale su se od jednog drvenog sklopa koji je počivao na nosaču od metalnih stubića. Na sredini gornje ravni stajale su svirale, ali s njihova oba kraja pokretale su se male mehaničke figure. Grupa sa leve strane predstavljala je nekakav kružni kamen na kojem se nalazi nakovanj, iznutra verovatno šupalj, poput zvona: oko kamena su stajale četiri figure koje su ritmično pokretale ruke, udarajući po nakovnju malim metalnim čekićima. Budući različite težine, čekići su stvarali srebroglasne zvuke koji se nisu opirali melodiji spevanoj u sviralama, već su je pratili čitavim nizom akorda. Roberto se priseti onih razgovora u Parizu sa jednim ocem iz reda Minimi koji mu je govorio o svojim proučavanjima harmonije sfera i prepozna, pre po njihovom muzičkom umeću nego po izgledu, Vulkana i tri Kiklopa na koje se prema legendi pozivao Pitagora kada je tvrdio da se muzički intervali razlikuju po broju, vrednosti i razmeri. Desno od svirala jedan amor je udarao (palicom po drvenoj knjizi koju je držao u ruci) ternare na kojima se, upravo, i zasnivala melodija „Daphne“. Na nešto nižoj ravni, netom podno svirala, nalazila se klavijatura orgulja, čije su se dirke podizale i spuštale, u skladu s notama koje su se izvijale iz svirala, kao da je po njima prebirala neka nevidljiva ruka. Ispod klavijature, tamo gde svirač obično nogom pokreće meh, beše smešten valjak prepun nakostrešenih zubaca, bodljika, raspoređenih u gustom, nepredvidljivo pravilnom ili pravilno neočekivanom poretku, poput nota koje se razmeštaju u uzlazne i silazne nizove, nenadane prelome, u široke bele površine i zgusnute osmine na linijama jednog notnog lista. Ispod valjka je bila umetnuta jedna vodoravna šipka sa malim polugama koje su, dok se valjak okretao, jedna za drugom dodirivale njegove zupce i, pomeranjem napola skrivenih prečki, stavljale u pokret dirke a ove svirale. Ali najčudovišniji bio je sâm princip po kojem se valjak okretao, a svirale punile vazduhom. S jedne strane orgulja beše pričvršćen stakleni mehur, po obliku nalik čauri svilene bube, s dva rešeta, jednim povrh drugog, koji su ga delili na tri različite komore. Voda je u donju komoru mehura doticala kroz cev koja je dolazila iz topnice što gleda na ovu prostoriju, unoseći tečnost koja se, očigledno, (putem kakve skrivene pumpe) usisavala direktno iz mora, ali tako da u čauru dospeva pomešana s vazduhom. Voda je u donji deo čaure ulazila pod pritiskom, kao da vri, virovito je udarala o staklene zidove i, naravno, oslobađala vazduh koji su 169

dva rešeta netom usisavala. U cevi koja je povezivala gornji deo čaure sa podnožjem svirala, vazduh se, umetnim kretnjama duhova, pretvarao u pevanje. Voda je, međutim, skupljajući se u donjem delu, isticala kroz jednu cevčicu i pokretala lopatice malog mlinskog točka, da bi potom tekla u metalni sud ispod njega, a odatle kroz jednu drugu cev, preko topnice, u more. Točak je, pak, pokretao jednu šipku koja je svoje kretanje prenosila na cilindar, zahvatajući njegov nazubljeni rub. Za pijanog Roberta sve ovo beše prirodno, te se čak oseti izneverenim kad valjak poče da usporava, a svirale da šume svoju melodiju kao da im ona lagano zamire u grlu, dok su kiklopi i maleni amor obustavljali svoje vredno udaranje. I premda se u to doba mnogo govorilo o neprekidnom kretanju, očigledno da je skrivena pumpa, koja je upravljala usisavanjem i priticanjem vode, mogla da radi neko vreme posle onog početnog podsticaja, ali potom je stizala do kraja svojih snaga. Roberto nije znao čemu više da se čudi, da li ovom mudrom tehnikumu jer već beše čuo da se o sličnima govori, koji su kadri da oživotvore plesove mrtve dečice ili krilatih dečaka, ili činjenici da ga je Uljez jer to nije mogao biti niko drugi, stavio u pokret baš tog istog jutra i u taj čas. I kakvu je poruku hteo da mu saopšti? Možda da je on već na samom početku bio poražen. Zar je Daphne još uvek mogla da skriva takva i tolika iznenađenja, da bi on čitav život mogao da provede, nastojeći da je razotkrije, bez trunke nade? Jedan mu je filosof rekao da Bog poznaje svet bolje od nas jer ga je on stvorio. A da bismo, makar i donekle, naslutili božansko poznanje, bilo bi potrebno da svet zamislimo kao jednu golemu palatu, i da pokušamo da je izgradimo. Tako je morao da učini. Da bi upoznao Daphne, morao je da je sagradi. Seo je, dakle, za sto i nacrtao presek broda, oslanjajući se na raspored na Amarilliju, kao i na ono što je dosad video na Daphne. Dakle, rekao je sebi, imamo kabine u krmenom kaštelu i, ispod, kormilarevu sobicu; ispod nje (ali sada u ravni mosta), stražaru i prostor gde prolazi rudo kormila. Rudo izlazi na krmu, i iza toga ne može biti ništa više. Sve je to u ravni sa kuhinjom na pramčanom kaštelu. Dalje, kosnik se oslanja na još jedno uzvišenje na palubi, a tamo je ako sam dobro rastumačio Robertove zapletene opise trebalo da bude ono mesto na kojem se svojevremeno vršila nužda, zadnjice isturene preko ograde. Silazeći ispod kuhinjice, stizalo se u smočnicu. Pregledao ju je tik do kosnika, sve do kljuna broda, ni tamo nije mogli biti ničeg drugog. Ispod je već pronašao gumine i zbirku fosila. Dalje se nije moglo. 170

Vratio se dakle nazad i prošao kroz čitav prostor ispod mosta, sa krletkama i gradinom. Uljez se nije mogao sakriti ovde, osim ako se po želji nije pretvarao u kakvu životinju ili biljku. Ispod ruda kormila bile su orgulje i časovnici. I tamo je na kraju dotakao korito broda. Silazeći još niže, pronašao je najprostraniji deo brodske utrobe, sa novim zalihama, balastom, drvima; već je bio udarao o bokove broda kako bi proverio da možda ne postoji kakvo lažno dno koje bi zazvečalo prazno. Ako je brod bio uobičajene građe, u santini nije moglo biti nikakvih drugih skrovišta. Osim ako Uljez nije ležao priljubljen uz kobilicu, ispod vode, poput pijavice, puzavo se iskradajući samo noću ali od svih objašnjenja, a mnoga su mu prošla kroz glavu činilo mu se da je ovo najdalje od naučnog. U krmi, manje ili više ispod orgulja, nalazio se budžak sa posudom, teleskopom i ostalim instrumentima. Dok ga je pretraživao, pomisli, nije proverio da li se završava tik uz kormilo; ali prema crtežu na kojem je upravo radio, činilo mu se da mu papir ne daje mesta da zamisli još jedan prostor ukoliko je valjano nacrtao liniju krme. Ispod je preostao još jedino slepi hodnik, a da iza njega nema ničeg drugog, beše više no siguran. Dakle, podelivši brod na odeljke, ispunio ga je čitavog i nije preostalo prostora ni za jedno novo spremište. Zaključak: Uljez nije imao stalno mesto boravka. Kretao se rukovodeći se njegovim kretanjem, bio je poput druge strane Meseca, za koju mi znamo da mora da postoji, ali je nikada ne vidimo. Ko je mogao da vidi drugu stranu Meseca? Stanovnik zvezda nekretnica: mogao bi da čeka, ne pomerajući se, i tako bi iznenadio skrivenu stranu. Sve dok se on bude kretao zajedno sa Uljezom ili prepuštao Uljezu da bira svoja kretanja, prateći njega, nikada ga neće videti. Morao je da postane zvezda nekretnica i da primora Uljeza da se pokrene. I budući da je Uljez očigledno bio na mostu kada je on bio pod palubom, i obrnuto, morao je da ga ubedi da se nalazi pod palubom kako bi ga iznenadio na mostu. U nameri da obmane Uljeza, ostavio je da gori svetiljka u kapetanovoj kabini, tako da Onaj pomisli da je zadubljen u pisanje. Potom se sakrio na vrhu krmenog kaštela, upravo iza zvona, kako bi mogao, okrećući glavu, da proveri prostor ispod kosnika, dok je pred sobom držao na oku most i drugi kaštel, sve do fenjera na krmi. Pored sebe stavio je fitiljaču a, bojim se reći, i bačvicu sa rakijom. Noć je proveo skačući na svaki šum, kao da je još uvek uhodio doktora Byrda, štipajući se za uši kako ne bi utonuo u san, sve do zore. Uzalud. Tada se vratio u kabinu, gde se svetiljka u međuvremenu ugasila. I zatekao svoje mape u neredu. Uljez je proveo noć tu dole, možda 171

čitajući njegova pisma Gospi, dok je on trpeo studeni vazduh noći i orošenu svežinu jutra! Protivnik je provalio u njegova sećanja... Seti se Salazarovih upozorenja: pokazujući svoje strasti, otvorio je prolom u svojoj duši. Izjurio je na most i stao nasumice da ispaljuje kuršume, otkidajući komadiće jarbola, onda je ponovo pucao, sve dok nije shvatio da ne pogađa nikoga. Imajući na umu koliko je vremena potrebno da se napuni musketa, neprijatelj je između dva kuršuma mirne duše mogao da se šetka, ne hajući za taj darmar koji je ostavio neki utisak jedino na životinje, jer evo, odozdo se čulo njihovo kokotanje. Smejao se, znači. A gde se smejao? Roberto se vratio svom crtežu i priznao da baš ništa ne zna o gradnji brodova. Crtež je pokazivao samo gornji i donji deo, po dužini, ali ne i po širini. Posmatran po dužini (mi bismo rekli, u preseku), u brodu nije bilo mesta za neka druga moguća skrovišta, međutim, gledano po širini, ona su sasvim lepo mogla da se uglave između već otkrivenih prostora. Roberto je tek sada pomislio na to, ali na ovom brodu nedostajale su još mnoge stvari. Na primer, nije pronašao nikakvo drugo oružje. Neka bude, poneli su ga sa sobom mornari ako su svojevoljno napustili brod. Ali tovarni prostor na Amarilliju bio je krcat deblima za gradnju, za popravku jarbola, kormila ili bokova, ako se oštete usled nevremena, dok je ovde pronašao samo drvca, tek ovlaš prosušena, za potpalu kuhinjskog ognjišta, ali ni traga od hrasta, ili ariša, ili dobro isušene jelovine. A zajedno s tesarskim drvetom nedostajalo je i tesarsko oruđe, testere, sekire raznih oblika, čekići, i ekseri... Da li je bilo još spremišta? Ponovo se lati crteža, nastojeći da predstavi brod iz ptičije perspektive, kao da ga gleda iz korpe na glavnom jarbolu, a ne s boka. I zaključi da se u toj košnici koju pokušava da zamisli može uklještiti još jedna rupa, ispod kabine s orguljama, iz koje se potom bez lestvica moglo sići u slepi hodnik. Nedovoljna da se u nju smesti sve ono što je nedostajalo, ali u svakom slučaju, jedan budžak više. Ako je na niskoj tavanici slepog hodnika postojao prolaz, nekakav otvor kroz koji bi se podigao u taj novi i nepoznati prostor, odatle se moglo popeti do časovnika, a odatle, pak, prokrstariti celim brodskim koritom. Roberto je sada bio uveren da je Neprijatelj mogao da bude jedino tamo. Potrča dole, zavuče se u hodnik, osvetljavajući ovoga puta tavanicu. I ugleda mala vrata. Savlada se da ih odmah ne otvori. Ako je Uljez gore, čekaće ga da promoli glavu, i savladaće ga. Morao je da ga iznenadi s one strane odakle ne očekuje napad, kao što su radili u Casaleu. Ako je tamo postojao bilo kakav prostor, nalegao je na onaj s teleskopom, i odatle bi morao da prođe. 172

Pope se gore, prođe kroz skladište, preskoči instrumente, i nađe se pred zidom koji tek tad je shvatio nije bio od onog tvrdog drveta od kojeg se prave brodska korita. Zid je bio veoma tanak: i kao što je već jednom bio učinio da bi ušao u prostor odakle je dopirala muzika, snažno je udario nogom o vrata, i drvo je popustilo. Našao se sred škiljave svetlosti mišinjaka, s jednim malim oknom na zaobljenim zidovima u dnu. A tamo, na ležaju, kolena gotovo uprtih o bradu, s teškim pištoljem u ispruženoj ruci, beše Drugi. Starac, raširenih zenica, sasušenog lica uokvirenog prosedom bradicom, na glavi nekoliko sedih nakostrešenih vlasi, gotovo bezubih usta s desnima boje borovnice, skriven pod nekakvom krpom koja je nekada možda bila crna, sad već šarena od izbledelih mrlja. Upirući pištolj za koji se bezmalo grčevito hvatao obema šakama, dok su mu se ruke tresle, vikao je slabašnim glasom. Najpre na nemačkom, ili holandskom, a potom, nesumnjivo je ponavljao svoju poruku, na oskudnom italijanskom znak da je naslutio poreklo svog sagovornika, preturajući po njegovim papirima. „Ti kreneš, ja ubijem!“ Roberto beše do te mere zatečen ovom prikazom da ne stiže spremno da uzvrati. Sva sreća, jer uluči mu se prilika da primeti da oroz pištolja nije podignut, i da Neprijatelj, shodno tome, nije baš bio vičan ratnim veštinama. I, tada je ljubazno prišao, uhvatio pištolj za cev, i pokušao da ga izvuče iz tih ruku čvrsto stegnutih oko kundaka, dok je stvorenje ispuštalo srdite, nerazgovetne krike. S teškom mukom Roberto mu je najzad uzeo oružje, ovaj se nemo srušio na ležaj, a Roberto je kleknuo pored njega, pridržavajući mu glavu. „Gospodine,“ rekao je, „ja ne želim da vas povredim. Ja sam prijatelj. Razumete? Amicus!“ Ovaj je otvarao i zatvarao usta, ali nije govorio; samo su se videle beonjače, zakrvavljene, i Roberto se uplaši da će umreti. Podiže ga onako slabašnog u naručje i odnese u svoju kabinu. Ponudi mu vode, natera ga da popije gutljaj rakije, a ovaj mu reče „Gratias ago, domine,“ podiže ruku kao da ga blagosilja, i samo tada, osmotriv pažljivije njegovu halju, Roberto shvati da pred sobom ima redovnika.

173

21

Telluris Theoria Sacra Nećemo ponavljati od reči do reči razgovor koji je zatim potrajao čitava dva dana. Delom i zato što od ovog trenutka Robertovi zapisi postaju lakonski. Nakon što su njegove ispovesti Gospi, po svoj prilici, uhvaćene u zamku tuđega oka (nikada nije smogao hrabrosti da zatraži priznanje od svog novostečenog družbenika), danima se ne prihvata pisanja i veoma šturo piše o onome što doznaje i što se zbiva. Dakle, pred Robertom se nalazio otac Caspar Wanderdrossel, e

Societate Iesu, olim in Herbipolitano Franconiae Gymnasio, postea in Collegio Romano Mathematum Professor, i ne samo to, već i astrono-

mus, i majstor mnogih drugih disciplina, pri Generalnoj Kuriji Društva. Pre mnogo meseci Daphne je, pod zapovedništvom jednog holandskog kapetana koji je već i pre pokušavao da plovi ovim morima pod zastavom Veerenigde OostIndische Compagnie, iza sebe ostavila obale Sredozemlja, ploveći oko Afrike, u nameri da stigne do Solomonovih Ostrva. Upravo ono što je doktor Byrd želeo da učini s Amarillijem, samo što se Amarilli uputila u potragu za Solomonovim Ostrvima polazeći sa istoka prema zapadu, dok se Daphne kretala u suprotnom smeru, no to je od malog značaja: do Antipoda se stiže sa obe strane. Trebalo je da na Ostrvu (i otac Caspar pokaza povrh žala, iza drveća) podignu Maltešku Zvezdarnicu. O kakvoj je Zvezdarnici reč, ne beše jasno, a Caspar je o njoj šapatom govorio kao o kakvoj velikoj tajni, toliko poznatoj da je o njoj već čitav svet brujao. Daphne je utrošila prilično mnogo vremena dok nije stigla ovamo. Poznato je kako se tada brodilo ovim morima. Ostaviv za sobom Molučko ostrvlje, a u nameri da plovi na jugoistok u pravcu Luke Sancti Thomae na Novoj Gvineji, budući da je morala pristati na svim mestima gde je Društvo Isusovo imalo svoje misije, lađa je, ponesena 174

uskovitlanom burom, zalutala u sasvim nepoznata mora i stigla do nekog ostrva naseljenog ogromnim štakorima, visine kakvog dečarca, s dugačkim repom i torbom na trbuhu, u kojima je Roberto prepoznao slamom ispunjen primerak (štaviše, otac Caspar ga je korio što je bacio „jedan Wunder zlata vredan“). Behu to, pripovedao je otac Caspar, dobroćudne životinje koje su se okupile oko došljaka i pružale ručice, tražeći hranu, vukući ih naprosto za haljine, ali, na kraju krajeva, ipak, prevejane lopuže, koje su jednom mornaru ukrale dvopek iz džepova. Neka mi bude dopušteno da dodam nešto u prilog pripovesti oca Caspara: takvo ostrvo zaista postoji, i ne može se zameniti ni sa jednim drugim. Ovi lažni kenguri zovu se Quokkas, i žive samo tamo, na Rottnest Islandu, koje su Holanđani nedavno otkrili, nazivajući ga rottenest, gnezdo štakora. No budući da se ovo ostrvo nalazi nasuprot Pertha, ovo znači da je Daphne stigla do zapadne obale Australije. Ako pomislimo da se, dakle, nalazila na tridesetom južnom uporedniku, i zapadno od Molučkog ostrvlja, dok je u stvari trebalo da ide na istok, spuštajući se tek neznatno ispod Ekvatora, morali bismo reći da je Daphne skrenula sa svoga puta i zalutala. Ali, da je samo to. Ljudi sa Daphne nesumnjivo su morali da vide jednu drugu obalu, ne mnogo udaljenu od ostrva, ali biće da su pomislili kako je to samo još jedno ostrvce s novom gomilom glodara. Tražili su nešto sasvim drugo, a ko zna šta su ocu Casparu pokazivali brodski instrumenti. Pred njima je sigurno bila ona Terra Incognita et Australis o kojoj je čovečanstvo vekovima sanjalo. Jednu stvar je teško shvatiti, a to je da su budući da će Daphne na kraju stići (što ćemo videti) na geografsku širinu od sedamnaest stepeni južno oplovili najmanje dve četvrtine Australije, a da je pri tom uopšte nisu videli: ili su se ponovo popeli na sever, a onda prošli između Australije i Nove Gvineje, gde su na svakom koraku mogli da se nasukaju ili na jednu ili na drugu obalu; ili su plovili na jug, prolazeći između Australije i Novog Zelanda, gledajući pred sobom sve vreme samo otvoreno more. Bilo bi za verovati da sam ja taj koji priča nekakve priče, da nije, manje-više u vreme kada se zbiva naša priča, i sâm Abel Tasman, polazeći iz Batavije, stigao do nekog kopna koje je nazvao Van Diemenovom Zemljom, a koje danas znamo kao Tasmaniju; ali, budući da je i on tragao za Solomonovim Ostrvima, produžio je, držeći s leve strane južnu obalu tog kopna, ne sluteći da iza njega leži stotinu puta veći kontinent, završio na jugoistoku Novog Zelanda, oplovio ga u pravcu severoistoka i, oprostiv se od njega, pristao na ostrvima Tonga; potom je, pretpostavljam, stigao otprilike gde i Daphne, no i ovde je prošao između koralnih sprudova, držeći pravac prema Novoj Gvineji. Što je bilo kao da ide zaobilazno, u velikom luku, poput kamena izbačenog iz 175

katapulta, ali izgleda da je još dugi niz godina moreplovcima bilo suđeno da se nađu na dva koraka od Australije, a da je ne vide. Priču oca Caspara, dakle, prihvatimo zdravo za gotovo. Često se dodvoravajući hirovima pasata, Daphne je završila u mahnitim čeljustima još jedne bure, odakle se iščupala u jadnom stanju, te su morali da se zaustave na nekom ostrvu, Bog zna gde, bez drveća, samo pesak u prstenu rasut oko jezerceta u sredini. Tamo su popravili brod, i, eto, to je bilo objašnjenje zašto na brodu nisu nađene zalihe drva za gradnju. Odatle su nastavili svoju plovidbu i napokon stigli do ovog mesta, gde su se ukotvili. Kapetan je poslao na kopno čamac sa izvidnicom, došao do zaključka da je nenastanjeno, no za svaki slučaj napunio i valjano uperio svojih nekoliko topova, potom su započeta tri poduhvata, sva tri od suštinskog značaja. Prvi, sakupljanje vode i hrane, jer su zalihe već bile na izmaku; drugi, prikupljanje životinja i biljaka koje će poneti u domovinu da obraduju prirodnjake iz Društva; treći, seča drveća kako bi se napravila nova zaliha velikih debala, dasaka i svakakvog materijala za slučaj budućih nesreća; i, najzad, postavljanje Malteške Zvezdarnice na nekom uzdignutom delu Ostrva, i to ih je, bogami, dobrano namučilo. Iz tovarnog prostora na brodu morali su da izvuku i prenesu na obalu sve tesarsko oruđe i razne delove Zvezdarnice, i svi ti poslovi oduzeli su im mnogo vremena, posebno zato što nisu mogli da se iskrcaju u samom zatonu: između broda i obale prostirao se, ispod same površine vode i sa tek nekoliko suviše uskih prolaza, jedan bedem, potporna zidina, nasip, Erdwall sazdan čitav od korala sve u svemu, ono što bismo mi danas nazvali koralnim sprudom. Nakon mnogih neuspešnih pokušaja, otkrili su da svaki put moraju da oplove onaj rt na jugu zatona, iza kojeg se nalazio jedan usek gde se moglo pristati. „I eto zašto onaj čamac od mornara napušten mi hora ne vidimo, mada još uvek tamo s one strane jeste, heu me miserum!“ Kao što se da zaključiti iz Robertovih zapisa, ovaj Teutonac je živeo u Rimu, govoreći latinski sa svojom sabraćom iz stotinu zemalja, ali se italijanskim jezikom bezmalo nije ni služio. Podigavši Zvezdarnicu, otac Caspar je otpočeo svoja merenja, koja su uspešno napredovala gotovo dva meseca. A šta je za to vreme radila posada? Prepuštala se lenstvovanju, i disciplina na brodu je popustila. Kapetan je bio ukrcao brojne bačvice s rakijom, nameravajući da ih, nadasve umereno, upotrebi samo kao okrepljenje za vreme olujnih mahnitanja, ili da ih iskoristi u razmeni s urođenicima; međutim, protiveći se svakom naređenju, posada je počela da ih iznosi na most, svi navališe na rakiju, pa i sâm kapetan. Otac Caspar je radio, oni na brodu su živeli poput zveri, i sa Zvezdarnice su se čule njihove skaredne pesme. 176

Jednoga dana, dok je sâm radio u Zvezdarnici, otac Caspar je, poteran nesnosnom vrućinom, skinuo mantiju (ogrešio se, govorio je posramljeno dobri jezuita, o stidljivost, što bi Bog sada mogao da mu oprosti, budući da ga je odmah i kaznio!) i nekakav insekt ga ujede za prsa. U početku je osećao samo probadanje, ali čim se uveče vratio na brod, spopala ga je snažna ognjica. Nikome nije rekao za svoju nezgodu, u toku noći je osetio bubnjanje u ušima i neku olovnu težinu u glavi, kapetan mu je smaknuo mantiju i šta je video? Jednu gnojnicu, kakvu mogu da naprave ose, ma šta to zborim, čak i nešto veći komarci. Ali, u njegovim očima ova je otkelina odmah postala karbunkul, zlić, prišt kjumni ukratko bubon, neosporan simptom pestis, quae dicitur bubonica, kako beše netom zabeleženo u dnevnik. Brodom se raširi panika. Uzalud im je otac Caspar pričao o insektu: okuženi uvek laže kako ne bi bio odstranjen iz zajednice, to se zna. Uzalud ih je uveravao da on kugu dobro poznaje, a to nije bila kuga iz mnogih razloga. Umalo da ga posada baci u more, kako bi sprečila širenje zaraze. Otac Caspar je pokušavao da im objasni kako je, za vreme velike kuge koja je pre nekih dvanaest godina harala Milanom i Severnom Italijom, bio poslat, zajedno sa svojom braćom, da u lazaretima pruži pomoć, i da pojavu prouči izbliza. Otuda je mnogo znao o tom zaraznom luesu. Postoje bolesti koje napadaju samo pojedince, na različitim mestima i u različito vreme, kao što je Sudor Anglicus, potom neke druge svojstvene samo jednoj oblasti, kao što je Dysenteria Melitensis ili Elephantiasis Aegyptia, i najzad one koje poput kuge pogađaju na duže vreme sve stanovnike u različitim oblastima. E, sad, kugu najavljuju sunčane mrlje, pomračenja, komete, pojava podzemnih životinja koje izlaze iz svojih skrovišta, biljke koje venu usled kužnog vazduha: a nijedan od ovih znakova nikada se nije pokazao ni na brodu ni na kopnu, ni na nebu ni na moru. Osim toga, kugu nesumnjivo izaziva nečisti vazduh koji se podiže iz močvara, iz mnoštva leševa koji se raspadaju za ratova, ili čak iza najezdi skakavaca, koji se jatomice utapaju u moru, a potom gomilaju na obalama. Do zaraze dolazi upravo posredstvom tih isparenja koja uzlaze u usta i kroz pluća, pa preko glavne vene stižu do srca. Ali, u toku plovidbe, osim zbog smradne zagađenosti vode i hrane, koja inače izaziva skorbut, a ne kugu, ti se moreplovci nisu patili ni zbog kakvih škodljivih isparenja, štaviše, udisali su čist vazduh i nadasve zdrave vetrove. Kapetan je govorio da tragovi isparenja ostaju prilepljeni na odeći i na mnogim drugim predmetima, i da na brodu možda postoji nešto što je u sebi dugo vremena čuvalo zarazu, a potom je i prenelo. I setio se pripovesti o knjigama. 177

Otac Caspar je sa sobom poneo nekoliko lepih i korisnih knjiga o navigaciji, odnosno L’arte del navegar od Medine, Typhis Batavus od Snelliusa i De rebus oceanicis et orbe novo decades tres Pietra d’Anghiere, i jednoga dana ispričao je kapetanu kako ih je dobio budzašto, gde drugde nego u Milanu: nakon kuge, na niskim zidićima duž Kanala iznesena je bila na prodaju čitava biblioteka jednog prerano preminulog gospodina. I to je bila njegova mala lična zbirka od koje se ni na moru nije odvajao. Kapetanu je bilo očigledno da su knjige, budući vlasništvo jednog okuženog, prenosnici zaraze. Kuga se prenosi, kao što svi znaju, preko otrovnih masti, i on je bio čitao o ljudima koji su umrli, vlažeći prst pljuvačkom dok su prelistavali knjige čije stranice, eto, behu premazane otrovom. Otac Caspar se upinjao: ne, on je u Milanu proučavao krv okuženih uz pomoć sasvim novog pronalaska, naprave koja se zove povećalo ili mikroskop, i video je kako u toj krvi plutaju nekakvi vermiculi, a upravo su to elementi one contagium animatum koji nastaju kao vis naturalis iz svih vrsta truleži, i koji se potom prenose, propagatores exigui, preko znojnih pora, ili usta, a katkad i preko ušiju. Ali ti su klijavci živa stvar, i potrebna im je krv da se hrane, ne mogu preživeti dvanaest i više godina među mrtvim vlaknima pergamenta. Kapetan nije hteo da sluša nikakva objašnjenja, te je mala, krasna biblioteka oca Caspara završila u moru, u čeljustima njegovih struja. Ali, to ne beše dovoljno: i mada je otac Caspar uporno govorio da kugu mogu preneti psi i muve ali, koliko on zna, nikako štakori, čitava je posada krenula u lov na miševe, pucajući na sve strane po cenu da naprave rupe na brodskom koritu. I na kraju, pošto se ognjica oca Caspara nije smirivala ni posle prvog dana, a njegov bubon nije pokazivao nameru da splasne, kapetan je doneo odluku: svi će se povući na Ostrvo i tamo sačekati da otac umre ili ozdravi, a brod se raskuži od svakog zloćudog uticaja i sticaja. Rečeno učinjeno, sve žive duše na brodu ukrcale su se u šalupu, natovarenu oružjem i alatkama. I budući da se predviđalo da će od smrti oca Caspara do trenutka kada brod bude sasvim raskužen morati da prođe najmanje dva ili tri meseca, odlučili su da na kopnu podignu kolibe, i sve ono što je Daphne moglo načiniti radionicom, odvučeno je put kopna. Ne računajući najveći deo bačvica s rakijom. „Međutim, nisu jednu dobru stvar činili,“ objašnjavao je otac Caspar s gorčinom, žaleći zbog kazne koju su im nebesa namenila što su ga ostavili poput kakve izgubljene duše. U stvari, čim su se iskrcali, odmah su pošli do šume da ulove neku životinju, s večeri su na žalu zapalili velike vatre i pirovali tri dana i tri noći. 178

Verovatno su vatre privukle pažnju divljaka. Iako Ostrvo nije bilo nastanjeno, u tom arhipelagu živeli su ljudi crni poput Afrikanaca, koji su morali biti vešti moreplovci. Jednoga jutra otac Caspar je video kako pristiže desetak „piragvi“, koje su dolazile ko zna odakle, s one druge strane velikog ostrva na zapadu, i kretale se prema zatonu. Behu to čamci od izdubljenih debala poput onih koje prave Indijanci iz Novog Sveta, ali dvostruki: jedan je nosio posadu, a drugi klizio po vodi poput saonica. Otac Caspar se najpre prepao da idu prema Daphne, ali izgleda da su ovi hteli da je zaobiđu te su se upravili prema useku gde su se bili iskrcali mornari. Pokušao je da viče kako bi upozorio ljude na Ostrvu, ali ovi su mrtvi pijani spavali. Ukratko, mornari ih najednom ugledaše pred sobom kako hitro iskrsavaju iza drveća. Poskakaše na noge, urođenici odmah ispoljiše svoje ratničke namere, ali niko više nije znao ništa, a ponajmanje gde su odložili oružje. Samo je kapetan pojurio napred i jednog od napadača pokosio kuršumom iz pištolja. Začuvši pucanj, i videvši druga kako pada mrtav, mada ga nikakvo drugo telo nije dotaklo, urođenici stadoše da pokazuju znake pokoravanja, i jedan od njih pristupi kapetanu, pružajući mu grivnu koju je nosio oko vrata. Kapetan se naklonio, potom se očigledno osvrtao ne bi li našao kakav predmet za uzdarje, a onda se okrenuo da zatraži nešto od svojih ljudi. Tako je urođenicima pokazao leđa. Otac Wanderdrossel je mislio da je urođenike netom, još pre samog pucnja, zadivio kapetanov stas, jer je ovaj bio batavski grmalj plave brade i plavih očiju, što je osobina koju su ti urođenici verovatno pripisivali bogovima. No čim su mu videli leđa (budući da je očigledno da ti divlji narodi ne smatraju da bogovi imaju i leđa), vođa urođenika ga je odmah napao, razbivši mu glavu maljem koji je držao u ruci, te ovaj je pade licem u pesak, ostajući da leži nepomičan. Crni ljudi nasrnuše na mornare i, dok su ovi stajali, ne znajući kako da se odbrane, pokosiše ih sve do jednog. Tada je otpočela jezovita gozba od tri dana. Onako bolestan, otac Caspar je sve to posmatrao durbinom, nemoćan da bilo šta učini. Od posade je napravljeno meso za klanje: Caspar ih je najpre gledao kako ih razodevaju (uz radosno klicanje divljaka koji su među sobom delili predmete i odeću), potom kasape, potom peku, i najzad grickaju bez ikakve žurbe, zalivajući zalogaje nekakvim pićem što se pušilo, uz pesme koje bi svakome zvučale miroljubivo, da nisu usledile nakon tog zlosrećnog kermesa. Potom su urođenici, punih stomaka, stali da upiru prste ka brodu. Verovatno ga nisu povezivali sa prisustvom mornara: onako veličanstvenih jarbola i jedrilja, neuporedivo drugačiji od njihovih čunova, 179

oni nisu ni pomislili da je to delo ljudskih ruku. Prema rečima oca Caspara (koji je sebe smatrao vrsnim poznavaocem naravi svih idolopoklonika ovoga sveta, o kojima su mu pripovedali jezuiti namernici po povratku u Rim) verovali su da je neka životinja, a činjenica da je ostala po strani dok su se oni prepuštali svojim antropofagnim ritualima, samo im je to potvrdila. S druge strane, još je Magellan kazivao, tvrdio je otac Caspar, kako neki urođenici veruju da su lađe, pristigle krileći nebom, prirodne majke šalupa, koje su one dojile, puštajući ih da vise s bokova, a potom od sise odbijale, bacajući ih u vodu. Ali, verovatno je neko u tom trenutku natuknuo da se, ako je životinja pitoma a njeno meso sočno poput mesa mornara, isplati da je i uhvate. I krenuše prema Daphne. Tada je miroljubivi jezuita, kako bi ih oterao (njegov mu je Red nalagao da živi ad majorem Dei gloriam, a ne da umre poradi zadovoljstva nekolikih pagana cujus Deus venter est) potpalio fitilj jednog topa, već napunjenog i usmerenog prema Ostrvu, i otpremio đule. Koje je, uz zaglušnu tutnjavu, i dok se Daphne s boka krunila dimom, kao da životinja brekće od besa, doletelo usred čamaca, izvrćući dva. Nagovest je bila rečita. Divljaci su se vratili na Ostrvo, nestajući u šumi, odakle su ubrzo izronili s vencima cveća i lišća koje su bacali u vodu, izvodeći nekakve pokrete u znak štovanja, da bi odmah zatim usmerili pramac ka jugozapadu i nestali iza zapadnog ostrva. Platili su velikoj razjarenoj životinji ono što su smatrali dovoljnim dankom, i sigurno se više nikada neće pojaviti na ovim obalama: zaključili su da tim krajem pustoši biće uvredljive i osvetoljubive naravi. Evo pripovesti oca Caspara Wanderdrossela. Više od nedelju dana, pre Robertovog dolaska, osećao se loše ali, zahvaljujući preparatima svoje izrade („Spiritus, Olea, Flores, und andere dergleichen Vegetabilische/ Animalische/ und Mineralische Medicamenten“), ubrzo je počeo da oseća blagodeti oporavka, sve dok jedne noći nije čuo korake na mostu. Od tog trenutka, iz straha, ponovo se razboleo, napustio je svoju ložnicu i sklonio se u onaj budžak, ponevši sa sobom svoje medikamente, i jedan pištolj, pri čemu nije ni primetio da je prazan. I odatle je izlazio samo u potrazi za hranom i vodom. Na početku je krao jaja ne bi li se upravo okrepio i prekalio, potom se zadovoljavao krađom plodova. Bio se uverio da je Uljez (u pripovesti oca Caspara uljez je, prirodno, bio Roberto) učen čovek, koji gori od nestrpljenja da upozna brod i njegov sadržaj, te je poverovao da nije brodolomnik, već uhoda neke jeretičke zemlje koja hoće da se domogne velike tajne Malteške Zvezdarnice. Eto zbog čega je dobri otac počeo da se ponaša onako detinjasto, ne bi li naterao Roberta da napusti tu lađu zaposednutu demonima. 180

Zatim dođe red na Roberta da ispriča svoju priču i, ne znajući koliko je Caspar pročitao iz njegovih zabeleški, posebno se zadržao na misiji i na Amarillijevom putovanju. Priča je tekla dok su, potkraj toga dana, kuvali jednog petlića i otvorili poslednju od kapetanovih boca. Otac Caspar je morao da povrati snagu i da se oporavi, i slavili su ono što se već svakom od njih činilo kao povratak u ljudsku zajednicu. „Smešnosno!“, primetio je otac Caspar nakon što je saslušao neverovatnu pripovest o doktoru Byrdu. „Takvo zverstvo ja sam nikada čuo. Zašto su činili oni na njemu takvo zlo? Sam mislio da sve već imao sam čuti o zagonetki geografske dužine, ali nikada da se može tražiti koristeći unguentum armarium! Kad bi bilo moguće, to bi smislio neki jezuita. To ima nikakve veze sa geografskim dužinama, ja ću tebi objasniti kako dobar radim moj posao i ti videti kako je drugačije...“ „Ali, sve u svemu,“ upita Roberto, „da li ste vi tražili Solomonova Ostrva ili ste želeli da razrešite misteriju geografskih dužina?“ „Ali obe stvari, zar ne? Ti nađeš Solomonova Ostrva i ti si saznao gde stoji sto osamdeseti meridijan, ti nađeš sto osamdeseti meridijan i ti znaš gde su Solomonova Ostrva!“ „Ali zašto ta ostrva moraju biti na tom meridijanu?“ „Oh mein Gott, Gospod neka mi oprosti što Njegovo Presvetlo Ime uprazno sam zazvao. In primis, nakon što Solomon Hram izgradio jeste, jeste načinio jednu grosse flotte, kao što kaže Knjiga o Carevima, i ta flotte dolazi na Ostrvo Ofir odakle mu donosi (kako kažeš ti?)... quadringenti und viginti...“ „Četiristo dvadeset.“ „Četiristo dvadeset zlatnih talanata, jedno mnogo veliko bogatstvo: Biblija kaže veoma malo kako bi rekla veoma mnogo, kako kažu pars pro toto. I nijedna land pokraj Izraela nije imala toliko grosse bogatstvo, quod significat da je ta flota na krajnju granicu sveta stigla. Ovde.“ „Ali zašto ovde?“ „Zato što je ovde meridijan sto i osamdeseti koji je eksaktno onaj koji Zemlju na dvoje razdvaja, a s druge strane nalazi se prvi meridijan: ti brojiš jedan, dva, tri, i tako za trista šezdeset stepeni meridijana, i ako si na sto osamdeset, ovde je ponoć, a na onom prvom meridijanu je podne. Verstanden? Ti pogodi sada zašto su Solomonova Ostva tako nazvana? Solomon dixit raseci dete na dvoje, Solomon dixit raseci Zemlju na dvoje.“ „Razumeo sam, ako se nalazimo na sto osamdesetom meridijanu, mi smo na Solomonovim Ostrvima. Ali ko vam kaže da se nalazimo na sto osamdesetom meridijanu?“ 181

„Ali Malteška Zvezdarnica, zar ne? Ako nijedna moja prethodna potvrda ne bi bila dovoljna, da sto osamdeseti meridijan prolazi upravo ovuda, pokazala mi je Zvezdarnica.“ Odvukao je Roberta na most, pokazujući mu zaliv: „Vidiš li onaj rt na severu, tamo gde veliko drveće stoji sa velikim šapama koje hodaju po vodi? A vidiš li sada onaj drugi rt na jugu? Ti povuci jednu liniju izmeću dva rta, vidiš da linija prolazi između ovde i obale, nešto više apud obale nego apud broda... Video si liniju, ja kažem jednu geistige liniju koju ti vidiš očima imaginationis? Gut, to je linija meridijana!“ Sutradan, otac Caspar, koji ni u jednom trenutku nije izgubio račun o vremenu, izjavi da je nedelja. Odsluži misu u svojoj kabini, posvećujući jednu malecnu hostiju od onih nekoliko koje su mu preostale. Potom se vrati svom predavanju, najpre u kabini s globusom i mapama, a onda na mostu. A na Robertove pritužbe, jer ovaj nije mogao da podnese dnevnu svetlost, izvukao je iz jednog od svojih ormana naočare, ali zasenčenih stakala, koje su mu dobro poslužile dok je istraživao grotlo nekog vulkana. Roberto je sada počeo da vidi svet u tananijim bojama, na kraju krajeva nadasve blagodatnim, i lagano se mirio sa bleštavim oštricama dana. Poradi razumevanja onoga što sledi, moram da stavim jednu napomenu, a ukoliko to ne učinim ni ja sâm se neću snaći. Otac Caspar je bio uveren da se Daphne nalazi između šesnaestog i sedamnaestog stepena južne geografske širine i na sto osamdesetom stepenu dužine. Kada je u pitanju širina, možemo je s punim poverenjem prihvatiti. Ali hajde, ipak, da zamislimo da je pogodio i dužinu. Iz Robertovih šturih beleški da se naslutiti da otac Caspar računa okruglo trista šezdeset stepeni počevši od Ostrva Ferro, na osamnaest stepeni zapadno od Greenwicha, kako je tradicija zahtevala još od Ptolomejevog vremena. Dakle, ako je on tvrdio da se nalazi na svom sto osamdesetom meridijanu to znači da se u stvari nalazio na sto šezdeset drugom istočno (od Greenwicha). E, sada, Solomonovo Ostrvo nalazi se lepo raspoređeno oko sto šezdesetog istočnog meridijana, ali između petog i dvanaestog stepena južne geografske širine. Dakle, Daphne bi se našla previše nisko, zapadno od Novih Hebrida, u području gde se prostiru samo koralni grebeni, oni koji će kasnije postati Recifs d’Entrecasteaux. Da li je otac Caspar mogao da računa od nekog drugog meridijana? Naravno. Kao što će potkraj tog veka reći Coronelli u svojoj Knjizi Globusa, prvi meridijan smeštali su Eratosten na Heraklovim Stubovima, Martin iz Tyra na Srećnim Ostrvima, Ptolomej je u svojoj Geografiji delio isto mišljenje, ali ga je u svojim Knjigama Astronomije provukao kroz Aleksandriju u Egiptu. Među savremenicima, Ismaele 182

Abulfeda ga označava u Cadizu, Alfonso u Toledu, Pigafetta i Herrera čine to isto. Kopernik ga smešta na Fruemburgo; Reinoldo u Monte Reale, ili Konisberg; Kepler u Uraniborg; Longomontanus u Kopenhagen; Lansbergius u Goes; Riccioli u Bolognu. Jansenovi i Blaenovi atlasi na Monte Pico. Da bih nastavio poredak svoje Geografije, Prvi Meridijan sam na ovom Globusu smestio na najzapadniji deo Ostrva Ferro, kao i da bih, naravno, ispoštovao Uredbu Louisa XIII koji ga je 1634, sa Konzilijumom Geo., postavio na ovo isto mesto.“ Međutim, da je otac Caspar odlučio da se ogluši o uredbu Louisa XIII i da je smestio svoj prvi meridijan, na primer, u Bolognu, onda bi Daphne bila ukotvljena otprilike negde između Samoe i Tahitija. Ali, tamo urođenici nisu tako tamne pûti poput onih za koje on tvrdi da ih je video. Zašto da se tradicija Ostrva Ferro prihvati zdravo za gotovo? Treba poći od postavke da otac Caspar govori o Prvom Meridijanu kao o jednoj nepokretnoj liniji, utvrđenoj božanskom uredbom još od prvih dana stvaranja. Gde bi Bog smatrao prirodnim da ona prolazi? Kroz ono mesto neizvesnog položaja, bez sumnje negde na orijentu, kao što je bio vrt Edenski? Kroz Poslednju Tulu? Kroz Jerusalim? Još se niko do sada nije usudio da donese neku teološku odluku, i to s razlogom: Bog ne razmišlja kao ljudi. Adam se, samo da se zna, pojavio na zemlji kad su već postojali sunce, mesec, dan i noć, te dakle i meridijani. Dakle, rešenje nije moralo biti u okviru Istorije, nego Svete Astronomije. Trebalo je uskladiti kazivanje Biblije sa našim znanjem o nebeskim zakonima. Elem, prema Knjizi Postanja, Bog pre svega stvara nebo i zemlju. Tada je još uvek bila tama nad Bezdanom, i spiritus Dei fovebat aquas, ali te vode nisu mogle biti ove iste koje mi znamo, jer Bog rastavlja tek dana drugog, razdvajajući vode što stoje nad svodom (iz kojeg nam još uvek dolaze kiše) od onih pod svodom, odnosno od reka i mora. Što znači da je prvi rezultat stvaranja bila Prima Materia, bezoblična i bez dimenzija, osobina, svojstava, težnji, lišena pokreta i predaha, čist praiskonski haos, hyle koji još ne beše ni svetlost ni tama. Bila je to rđavo provarena masa u kojoj su se još uvek prožimala četiri elementa, i ne samo, već hladno i toplo, suvo i vlažno, ključajuća magma što se rasprskava u plamenim kapljama, poput lonca s grahom, poput prolivnog trbuha, zapušene cevi, baruštine po kojoj se iscrtavaju i nestaju krugovi vode u hitrom izranjanju i uranjanju slepih larvi. Do te mere da su jeretici na osnovu toga zaključivali da je ta materija, tako tupa, otporna na svaki dah stvaranja, večna barem koliko i Bog. Premda je, ipak, fiat božanski bio potreban kako bi iz nje i u njoj i nad njom zavladalo naizmenično zbitije svetlosti i tame, dana i noći. Ta svetlost (i onaj dan) o kojoj se govori u drugom stadijumu stvaranja 183

još uvek nije bila ova svetlost koju mi znamo, svetlost zvezda i dva velika videla, koji biće stvoreni tek dana četvrtog. Bila je to svetlost stvaranja, božanska energija u čistom obliku, kao kad se sažeže bure barutnog praha, jer najpre budu samo crna zrnca, sabijena u zagasitu masu, a onda u jednom jedinom prasku bude razleganje plamova, esencija bleštavila koje se širi sve do sopstvenog krajnjeg ruba, iza kojeg se zbog nasuprotnosti stvara tama (mada kod nas eksplozija nastupa za dana). I kao da iz jednog sapetog uzdaha, iz jednog grumena uglja, koji kao da se zažario nekim unutrašnjim dahom, iz one goldene Quelle des Universums bi rođena čitava lestvica svetlećih preuzvišenosti, postepeno niz stepene opadajućih spram najnepopravljivije od svih nesavršenosti; kao da je dah stvaranja pošao od beskonačne i koncentrisane svetleće sile božanstva, tako zažarene da je izgledala poput mračne noći, sve niže i niže, preko Prestola i Dominacija, sve do najnižeg dna kojim puže gujavica i bezosećajan opstaje kamen, na samoj granici Ničega. „I ovo je bilo Offenbarung gottlicher Mayestat!“ I ako se dana trećeg već rađaju travke i drveće i polja, to je zato što Biblija jošte ne govori o krajoliku što nam veseli pogled, već o mračnoj sili biljnoj, spajanju semeni, šaputanju napaćenog i izuvijanog korenja što vapi za suncem, koje se međutim dana trećeg još nije pokazalo. Život dolazi dana četvrtog, u kojem bivaju stvoreni i Mesec i Sunce i zvezde, da obasjavaju zemlju i da dele dan od noći, onako kako ih mi poimamo kada računamo hod vremena. I toga dana uređen biva poredak nebesa, od Primum Mobile i od Zvezdi Nekretnica sve do Meseca, sa Zemljom u središtu, kamenom tvrdim tek rasvetljenim zrakama videla, a uokolo venac od dragog kamenja. Ustanovljavajući naš dan i našu noć, Sunce i Mesec behu prvi i neprevaziđeni uzori svih nastupajućih časovnika koji, majmuni svoda nebeskog, pokazuju ljudsko vreme na životinjskom krugu, vreme koje nema nikakve sličnosti s kosmičkim vremenom: ono ima svoj pravac, teskoban dahtaj sačinjen od juče danas i sutra, a ne spokojan dah Večnosti. Zaustavimo se sada na ovom danu četvrtom, govorio je otac Caspar. Bog stvara Sunce, a kada je Sunce stvoreno i ne pre toga, prirodno je ono počinje da se kreće. Elem, u trenutku kada Sunce započinje svoje putovanje bez kraja, u tom Blitz, u tom munjevitom bljesku pre no što načini prvi korak, ono se nalazi na jednoj određenoj liniji koja po vertikali deli zemlju na dvoje. „A Prvi Meridijan je onaj na kojem je iznenada podne!“ primetio je Roberto, uveren da je sve shvatio. „Nein!“ obuzdavao ga je njegov učitelj. „Zar ti veruješ da Bog biti tako glup kao ti? Kako dan prvi Stfaranja u podne može otpočeti?! 184

Možda počnjati ti, u našelu desz Heyls, Stfaranje jednim neuspelim danom, jednim Leibesfrucht, foetusom dana od samo dvanaest ura?“ Ne, sigurno. Putanja Sunca na Prvom Meridijanu morala je da otpočne pod svetlošću zvezda, kad beše noć i još mrvica više, a prethodno beše Ne-Vreme. Na tom meridijanu otpočeo je za noći prvi dan stvaranja. Roberto je prigovorio da bi, u slučaju da je na tom meridijanu bila noć, nakazni dan bio s druge strane, tamo gde se iznenada pokazalo sunce, a da prethodno nije bio ni dan niti šta drugo, već samo haos tminav i bezvremeni. A otac Caspar je rekao da nam Sveta Knjiga ne kazuje da se Sunce pojavilo kao kakvom čarolijom, i da je sklon da misli (što je svaka božanska i prirodna logika nametala) kako je Bog stvorio Sunce, prevodeći ga preko neba, u prvim časovima, kao kakvu zgasnutu zvezdu koja će se postepeno zažagriti na svom putu od prvog meridijana do njegovih antipoda. Možda se ono rasplamsavalo malopomalo, kao mlada drva taknuta prvom iskrom kresiva, koja najpre tek zadime, a potom, na dodir daha što ih podstiče, počinju da pucketaju, predajući se najzad plamenu, visokom i živahnom. Zar nije bilo divno zamišljati Oca Vaseljene kako duva u tu još zelenu loptu kako bi je dogurao da slavom kruniše njegovu pobedu, dvanaest časova nakon rođenja Vremena, i upravo na Meridijanu Antipodu na kojem su se oni u tom trenutku nalazili? Ostalo je da se utvrdi koji je Prvi Meridijan. I, otac Caspar je priznao da je onaj na Ostrvu Ferro još uvek najbolji takmac, budući da tamo Roberto je to već čuo od doktora Byrda igla kompasa ne pokazuje odstupanja, i ta linija prolazi kroz tu tačku, nadasve blisku Polu, gde su najviši vrhovi planina gvožđa. Što je nesumnjivo znak postojanosti. Elem, da vidimo, kad bismo prihvatili da je otac Caspar krenuo s tog meridijana, i da je pronašao pravu dužinu, dovoljno bi bilo da se prizna da je, nepogrešivo prateći ovu putanju kao moreplovac, doživeo brodolom kao geograf: Daphne se nije nalazila na našim Solomonovim ostrvima, već negde zapadno od Novih Hebrida, i amin. Međutim, nisam voljan da pripovedam priču koja, kao što ćemo videti, mora da se odvija na sto osamdesetom meridijanu inače gubi svaku draž a da u stvari pristanem da se odvija na ko zna koliko stepeni dalje na ovu ili onu stranu. Iznosim stoga jednu hipotezu i pozivam svakog čitaoca da je opozove. Otac Caspar je bio napravio takvu grešku da se, ne znajući, zatekao na našem sto osamdesetom meridijanu, na onom, velim, koji računamo od Greenwicha poslednje polazno mesto na svetu koje bi njemu moglo da padne na pamet, jer je to bila zemlja jeretika protivnih papi. 185

U tom slučaju, Daphne bi se našla na ostrvima Fiji (gde su urođenici zaista veoma tamnoputi), upravo na mestu gde danas prolazi naš sto osamdeseti meridijan, što će reći na ostrvu Taveuni. Računica bi se delimično uklapala. Obrisi Taveunija naznačuju vulkanski lanac, poput velikog ostrva koje je Roberto video na zapadu. Još samo da otac Caspar nije rekao Robertu kako sudbonosni meridijan prolazi tik ispred zaliva njegovog Ostrva. Elem, ako nam se meridijan nalazi sa istočne strane, vidimo Taveuni na istoku, a ne na zapadu; a ako se na zapadu vidi neko ostrvo koje odgovara Robertovim opisima, onda sigurno na istoku imamo nekoliko manjih ostrva (ja bih izabrao ostrvlje Quamea), ali tada bi meridijan prolazio iza leđa onoga ko posmatra Ostrvo iz naše pripovesti. Istina je da uz pomoć podataka koje nam Roberto daje, nije moguće utvrditi gde je Daphne na kraju završila. Osim toga, sva ta ostrvca izgledaju kao što Japanci izgledaju Evropljanima i obrnuto: sva ona nalikuju jedna drugima. Samo sam hteo da pokušam. Voleo bih da jednog dana obnovim Robertovo putešestvije, krećući se njegovim stopama. Ali, moja geografija je jedno, a njegova pripovest nešto sasvim drugo. Naša je jedina uteha u tome što su, s tačke gledišta našeg neizvesnog romana, sve ove mudrolije posve beznačajne. Ono što otac Caspar govori Robertu jeste da se oni nalaze na sto osamdesetom meridijanu, koji je antipod antipoda, a tamo, na sto osamdesetom meridijanu, ne leže ova naša Solomonova ostrva, već njegovo Solomonovo Ostrvo. Kakav je onda značaj da li ono postoji ili ne postoji? Ovo će u krajnjem slučaju biti pripovest o dvema osobama koje veruju da postoje, ne o dvema osobama koje postoje, a dok se ispredaju pripovesti dogma je od onih najliberalnijih nevericu treba zauzdati. I zato: Daphne se nalazila naspram sto osamdesetog meridijana, upravo na Solomonovim Ostrvima, a naše je Ostrvo među Solomonovim Ostrvima najsolomonskije, kao što je solomonska moja presuda, kako bih jednom za svagda završio. „I šta sad?“ upitao je Roberto, saslušavši objašnjenje do kraja. „Zar zaista mislite da ćete na ovom ostrvu pronaći svakojaka bogatstva o kojima je govorio onaj Mendana?“ „Sve su to Lugen der spanischen Monarchy! Mi se nalazimo pred najvećim čudom svekolike ljudske i svete historije, koje ti zamisliti još ne možeš! U Parizu si gledao dame i sledio ratio studiorum epikurejaca, umesto da razmišljaš o velikim čudima ove naše Vaseljene, fiat semper laudatus Presvetlo Ime njenog Tvorca!“ 186

Dakle, razlozi zbog kojih je otac Caspar krenuo na ovo putovanje imali su malo toga zajedničkog s pljačkaškim nakanama kojekakvih moreplovaca iz drugih zemalja. Sve je poticalo od činjenice da je otac Caspar upravo pisao jedno veličanstveno delo, zamišljeno da bude trajnije od bronze, o Opštem Potopu. Kao čovek crkve, nameravao je da pokaže da Biblija nije lagala, ali kao učenjak, hteo je da svete tekstove uskladi sa rezultatima istraživanja svoga vremena. I zbog toga je prikupljao fosile, obilazio zemlje na orijentu ne bi li nešto pronašao na vrhu planine Ararat, i brižljivo proračunavao moguće dimenzije Arke, koje bi morale biti takve da omoguće pristup tolikim životinjama (i ne zaboravite, sedam parova od svake), a da istovremeno postoji ona neophodna srazmera između dela iznad vode i onog pod vodom, kako pod svim tim teretom ne bi potonula ili postala plenom moćnih talasa koji su za vreme Potopa morali biti šibom Božijom nemilice poterivani. Napravio je i nacrt, da bi Robertu pokazao presek Arke, poput kakvog divovskog četvrtastog zdanja, sa šest spratova, pernate životinje pri samom vrhu, da bi imale sunčevu svetlost, sisari u prostorima ograđenim koljem, kako bi mogli da prime ne samo mačiće već i slonove, a gmizavci u nečemu što je sličilo santini, gde su u vodurini mogli da nađu utočište i vodozemci. Nigde mesta za Divove, i zbog toga je vrsta izumrla. Noje, najzad, nije imao poteškoća s ribama, jedinim stvorenjima koja od Potopa nisu morala da strahuju. Ipak, proučavajući Potop, otac Caspar se našao pred na izgled nerešivim physicus-hydrodynamicus problemom. Bog, veli Biblija, pušta dažd na zemlju za četrdeset dana i četrdeset noći, i navali voda i usta jako po zemlji, i pokri sva najviša brda što su pod celim nebom i petnaest lakata dođe voda iznad brda, pošto ih pokri, i stajaše voda povrh zemlje sto i pedeset dana. Odlično. „Ali, kišu jesi li ti probao da skupiti? Pada vasceli dan, a ti si skupio tek malo dno bureta! A kad bi padala vascelu nedelju, ti jedva bure napuniti! A zamisli samo jednu ungeheuere kišu, da prosto ne možeš ni stajati pod njom, da se čitavo nebo svali na tvoju jadnu glavu, kišu silniju od olujine koja te je brodolomno nasukala... Za četrdeset dana ist das unmoglich, nije moguće da ti napuniti čitavu zemlju sve do najviših planina!“ „Hoćete da kažete da Biblija laže?“ „Nein! Sigurno da neću! Ali ja moram da pokašem gde Bog svu tu vodu uzeti, jer nije moguće da ju je spustio s nebesa! To nije dovoljno!“ „Pa onda?“ „Pa onda, dumm bin ich nicht, glup ja sam ne! Otac Caspar jednu stvar misliti, koja ni od jednog ljudskog bića do danas nikada mišljena 187

nije. In primis, pažljivo je pročitao Bibliju, koja kaže da je Bog, da, otvorio ustave nebeske, ali je i razvalio sve Quellen, Fontes Abyssy Magnae, sve izvore velikoga bezdana, Postanje jedan sedam jedanaest. Nakon što bio Potop safršio jeste, on izvore bezdana zatvoriti, Postanje jedan osam dva! Kakva jesu stvar ti izvori bezdana?“ „Kakva jesu stvar?“ „To su vode koje u najvećim dubinama mora biti! Bog nije bio samo kišu uzimao već i vodu iz najvećih dubina mora i izlio je na zemlju! A odavde ih uzeti jeste zato što, ako su najviša brda oko prvog meridijana, između Jerusalima i Ostrva Ferro, sigurno moraju najdublji morski bezdani da biti ovde, na antimeridijanu, iz razloga symmetrije.“ „Da, ali voda svih mora na zemljinoj kugli nije dovoljna da pokrije sve planine, inače bi one uvek bile pokrivene. A da je Bog na zemlju izlivao vodu iz mora, pokrivao bi zemlju, ali bi praznio more, i more bi se pretvorilo u golemu praznu rupu, i Noje bi pao u nju zajedno sa Arkom...“ „Ti govoriš jednu mnogo pravu stvar. I ne samo to: da je Bog uzimao svu vodu iz Nepoznate Zemlje i nju izliva na Poznatu zemlju, bez ove vode na ovoj hemisferi, zemlja bi promenila svoj Zentrum Cravitatis i sva bi se isprevrnula, a možda bi i odletela u nebo kao kakva lopta koju ti nogom šutneš.“ „Pa onda?“ „Pa onda pokušaj ti da misliš šta bi ti raditi da ti bio Bog.“ Roberta je već zanela igra: „Da ja bio Bog,“ reče, budući da mislim da mu više nije polazilo za rukom da menja glagole onako kako Bog Italijana zapoveda, „ja stvorio novu vodu.“ „Ti, ali ne Bog. Bog može vodu ex ništum da stvori, ali gde nju staviti posle Potopa?“ „Onda je Bog još na samom početku vremena napravio veliko skladište vode ispod bezdana, skriveno u središtu zemlje, i tom prilikom je odande izvukao, na samo četrdeset dana, kao da izvire iz vulkana. Biblija sigurno misli na to kada kaže da je On razvalio izvore bezdana.“ „Ti misliš? Ali, iz vulkana izlazi vatra. Čitav centrum zemlje, srce Mundus Subterraneus, felika je masa žerave! Ako u centrumu žerava ima, ne može voda u njemu imati! Kad bi bili imali vodu, vulkani biti fontane,“ zaključio je. Roberto se nije predavao: „Dobro, da ja bio Bog, ja uzimao vodu sa nekog drugog sveta, budući da su beskonačni, i izlivao je na zemlju.“ „Ti u Parizu slušao jesi one bezbožnike koji o svetovima beskonačnim govore. Ali Bog samo jedan svet stvoriti, i to biti dovoljno za njegovu slavu. Ne, ti misli bolje, ako ti ne imaš beskonačne svetove, i 188

ne imaš vremena da ih stvoriš baš za Potop i da ih onda ponovo baciš u Ništa, šta imaš ti?“ „E onda zaista ne znam.“ „Zato što ti malu misao imaš.“ „Biće da imam malu misao.“ „Da, mnogo malu. Sada ti misli. Kad Bog mogao uzeti bi vodu koja juče beše na vasceloj zemlji i staviti je danas, i sutra svu vodu uzeti koja danas beše, to već je dvostruko, i staviti je prekosutra, i tako ad infinitum, možda dođe dan kad On ovu vascelu našu loptu uspeti da napuni, dok ne pokriti sve planine?“ „Nisam najbolji u računu, ali rekao bih da je tako.“ „Ja! Za četrdeset dana On napuni zemlju sa četrdeset puta one vode koja se nalazi u morima, i ako ti uzmeš četrdeset puta dubinu mora, ti sigurno pokriješ planine: bezdani su mnogo dublji ili onoliko duboki koliko planine biti visoke.“ „Ali gde je Bog uzimao jučerašnju vodu, ako je juče već prošlo?“ „Pa ovde! Slušaj sada. Misli da ti biti na Prvom Meridijanu. Možeš?“ „Ja da.“ „Sada misli da tamo biti podne, i to recimo podne svetog četvrtka. Koja je ura u Jerusalimu?“ „Posle svega onoga što sam naučio o sunčevom hodu i meridijanima, biće da je u Jerusalimu sunce već odavno prošlo meridijan, te će biti kasno poslepodne. Shvatam gde hoćete da me dovedete. Dobro: na Prvom Meridijanu je podne, a na Meridijanu Sto i Osamedeset je ponoć, pošto je sunce već prošlo dvanaest sati.“ „Gut. Dakle ovde je ponoć, dakle kraj svetog četvrtka. Šta se ovde događa odmah nakon toga?“ „Počinju prvi sati svetog petka.“ „A ne na Prvom Meridijanu?“ „Ne, tamo će još uvek biti poslepodne onog četvrtka.“ „Wunderbar. Dakle ovde je već petak, a tamo je još četvrtak, zar ne? Ali kada na tom Prvom Meridijanu petak postane, ovde je već subota, i Gospod je vaskrsao, zar ne?“ „Da, dobro, ali ne razumem...“ „Sada ti razumeti. Kada je ovde ponoć i jedan minut, jedan mali, malecki deo minuta, ti kažeš da je ovde već petak?“ „Tako je.“ „Ali, misli da u tom istom trenutku ti ne biti ovde na brodu, već na onom ostrvu koje vidiš, istočno od linije meridijana. Da možda ti ne reći da tamo već petak jeste?“ 189

„Ne, tamo je još četvrtak. Ponoć manje jedan minut, manje jedan trenutak, ali u četvrtku.“ „Gut! U jednom istom trenutku ovde je petak, a tamo četvrtak!“ „Naravno, i...,“ Roberto zaćuta, pogođen onim što mu je prošlo kroz glavu. „I ne samo to! Vi mi u stvari govorite da bi bila ponoć kad bih se ja u tom istom trenutku našao na liniji meridijana, bilo bi tačno ponoć, ali kad bih pogledao na zapad, video bih ponoć petka, a kad bih pogledao na istok video bih ponoć četvrtka. Za ime Boga!“ „Ti ne govoriti Zaboga, bitte.“ „Oprostite oče, ali ovo je pravo čudo!“ „E pa onda pred čudom ti ne koristiti ime Božije uludo. Radije kaži Sunce ti poljubim. Ali najveće čudo jeste da nema nikakvog čuda! Sve je bilo predviđeno ab initio! Ako Suncu biti potrebno dvadeset četiri časa da napravi krug oko Zemlje, zapadno od sto osamdesetog meridijana započinje jedan novi dan, a na istoku još uvek imamo dan pređašnji. Ponoć petka ovde na brodu jeste ponoć četvrtka na Ostrvu. Ti ne znati šta se Magelanovim mornarima jeste dogodilo kada oni jesu okončali svoje putovanje oko sveta, po rečima Petra Mučenika? To da su se vratili i mislili da jeste dan pređašnji, dok je u stvari bio dan naredni, i oni su verovali da Bog je kaznio njih, oduzimajući im jedan dan, jer se nisu bili posta na dan svetoga petka pridržavali. Međutim, bilo je mnogo prirodno: su bili oni prema zapadu putovali. Ako iz Amerika prema Azija putuješ, gubiš jedan dan, ako u smeru suprotnom putuješ, dobijaš jedan dan: eto zašto je Daphne putem išla preko Azija, a vi glupani putem preko Amerika. Ti sada si jedan dan stariji od mene! Zar ti nije smešno?“ „Ali kad bih se vratio na Ostrvo, bio bih jedan dan mlađi!“ reče Roberto. „Ovo je bio moj mali jocus. Ali meni nije važno da li ti biti mlađi ili stariji. Meni je važno da na ovom mestu na zemlji jedna linija postoji gde s ove strane naredni dan jeste, a s one strane dan pređašnji. I ne samo u ponoć, već i u sedam, u deset, u bilo koji čas! Bog dakle zahvatati iz ovog bezdana vodu iz juče (koju ti vidiš tamo) i izlivati je na svet danas, pa narednog dana ponovo i tako stalno! Sine miraculo, naturaliter! Bog jeste Prirodu uredio kao jedan veliki Horologium! Kao kada bih ja imao jedan horologium koji pokazuje ne dvanaest nego dvadeset četiri ure. U tom horologiumu pokreće se koplje ili strela prema dvadeset i četiri, i s desne strane od dvadeset i četiri je bilo juče, a sa leve danas!“ „Ali kako je Zemlja od juče uspela da ostane na nebu, ako više nije imala vode na ovoj hemisferi? Zar nije izgubila svoj Zentrum Gravitatis?“ 190

„Ti misliš sa ljudskim konzeption vremena. Za nas ljude postoji juče ne više, a sutra ne još. Tempus Dei, quod dicitur Aevum, mnogo drugačije.“ Roberto je razmišljao da ako je Bog uzimao vodu od juče i sipao je danas, možda je na zemlji od juče bilo nekakvih potresa zbog tog prokletog centra gravitacije, ali to ljude nije moralo da brine: potresa u njihovom juče nije bilo, do njega je došlo u Božijem juče, a On je očigledno umeo da se služi različitim vremenima i različitim pripovestima, poput kakvog Pripovedača koji piše svakojake romane, sa jednim te istim likovima kojima se, međutim, od pripovesti do pripovesti, posve drugačija zbitija dešavaju. Kao kad bi postojala Pesma o Rolandu u kojoj Rolando umire ispod jednog bora, i neka druga u kojoj nakon smrti Karla Velikog postaje kralj Francuske, koristeći Ganelonovu kožu kao prostirku. Misao koja će ga, kao što će se videti, još dugo pratiti, pokazujući mu da svetovi mogu biti ne samo beskonačni u prostoru, već i uporedni u vremenu. Ali o tome nije želeo da govori ocu Casparu, koji je već i samu pomisao na više svetova prisutnih zajedno u jednom prostoru smatrao jeretičkom i ko zna šta bi rekao na ovo njegovo tumačenje. Te stoga samo upita kako je Bog premestio svu tu vodu iz juče u danas. „Erupcijom podvodnih vulkana, naturlich! Ne misliš? Iz njih duvaju užareni vetrovi, a šta se događa kada se posuda s mlekom zagreje? Mleko se nadima, penje se uvis, izlazi iz posude, razliva se po peći! Ali u to doba bilo nije mleko, sed kipuća voda! Veliki katastrophe!“ „I kako je Bog sklonio svu tu vodu nakon četrdeset dana?“ „Ako više nije padala kiša bilo je sunce, te je voda, dakle, isparavala malo-pomalo. Biblija veli da sto pedeset dana bilo je potrebno. Ako ti tvoje haljine za jedan dan opereš i osušiš, osušiš i zemlju za sto pedeset. Osim toga, mnoga je voda u velika podzemna jezera otekla, te još i danas između površine i vatre u centrumu jeste.“ „Gotovo ste me ubedili,“ reče Roberto, koji nije toliko mario da sazna kako se pokrenula sva ona voda, koliko mu je bilo važno da se nalazi na dva koraka od juče. „Ali, došavši ovde, šta ste to dokazali, a što niste mogli da dokažete samo razumom?“ „Razum ostavi staroj theologiji. Danas traži scientia dokaz koji daje experientia. A dokaz koji daje experientia jeste da ja biti ovde. Onda, pre nego što sam ja stizao ovde, ja uradio sam mnoga merenja, i znam koliko duboko more biti dole.“ Otac Caspar je zaboravio na svoje geoastronomsko objašnjenje i stao naširoko i nadugačko da opisuje potop. Sada je govorio svojim učenim latinskim jezikom, razmahujući rukama kao da priziva svako191

jake nebeske i paklene pojave, hodajući krupnim koracima po gornjoj palubi. I govorio je upravo dok se nebo nad zatonom zastiralo oblacima i najavljivalo oluju, od onih kakve se javljaju, iz vedra neba, samo po morima oko Povratnika. E, sad, pošto se razvališe svi izvori velikog bezdana i otvoriše ustave nebeske, kakav li se samo horrendum et formidandum spectaculum ukaza Noju i njegovoj porodici! Ljudi su se najpre sklanjali na krovove, no njihove su kuće nestajale pod naletima strašnih valova koji su dolazili s Antipoda terani silinom božanskog vetra koji ih je podigao i pokrenuo; verali su se na drveće, no ono je bivalo čupano i nošeno poput slamki; videli su još uvek vrhove drevnih hrastova i za njih se hvatali, no vetrovi su ih cimali takvom žestinom da se nisu mogli dugo opirati. Morem, koje je pokrivalo doline i brda, već su plutali naduveni leševi, na kojima su poslednje ptice, prestravljene, pokušavale da se ugnezde kao u kakvom grozomornom gnezdu, ali ostajući na kraju bez tog jedinog pribežišta, i same su padale, izmorene olujom, otežalog perja, već gotovo onemoćalih krila. „Oh, horrenda justitiae divinae spectacula,“ klicao je otac Caspar, i to ne beše ništa uveravao je spram onoga što će nam biti dato da vidimo onoga dana kada se Hrist vrati da sudi i živima i mrtvima... Na to veliko hučanje prirode, odgovarale su životinje iz Arke, na zavijanje vetrova odazivali su se vukovi, na riku gromova grmeli su poput kontrapukta lavovi, na preteće sevanje munja rikali su slonovi, lajali su psi na glasanje njihovih umirućih srodnika, cvilele su ovce na jauke dečije, graktale vrane na graktaje kiše po krovu Arke, mukali volovi na mukanje talasa, i sva stvorenja na zemlji i u vazduhu učestvovala su svojim žalopojnim kukanjem ili cvilećim zavijanjem u dubokoj žalosti planete. Ali zbi se upravo tada, tvrdio je otac Caspar, da Noje i njegova porodica otkriju jezik kojim je Adam govorio u Edenu, a koji su njegovi sinovi nakon proterivanja zaboravili, i koji će i sami Nojevi potomci bezmalo svi u pamćenju zagubiti na dan velike pometnje vavilonske, osim naslednika Gamera koji ga poneše u severne šume, gde ga je narod nemački verno sačuvao. Samo nemački jezik vikao je sada otac Caspar, posednut, na svom maternjem jeziku „redet mit der Zunge, donnert mit dem Himmel, blitzet mit den schnellen Wolken“, odnosno, kako je potom nadahnuto nastavio, mešajući opore zvuke raznih idioma, samo nemački jezik govori jezik prirode, „blitzuje s Oblacima, brummuje sa Jelenom, gruntzuje sa Schwajnom, zischa s Anguiculusom, miauče sa Katzom, schnatterače sa Anserom, kakkakodače s Kokoškom, klapperće s Rotom, krakkće s Gafranom, schwirri s Lastaficom!“ I na kraju on utihnu, promukao od sveg tog vavilonisanja, a Roberto uveren da pravi Adamov jezik, iznova pronađen nakon Potopa, uspeva samo u zemljama Svetog Rimskog Carstva. 192

Obliven znojem, redovnik okonča svoje prizivanje. Kao da se uplašilo posledica svakog potopa, nebo je opozvalo oluju, poput kijanja koje tek što nije prasnulo, a onda biva zatomljeno jednim grokotom.

193

22

Golubica Žar-ptica Tokom narednih dana postalo je sasvim jasno da je Malteška Zvezdarnica nedostižna, zato što ni otac Caspar nije znao da pliva. Čamac je i dalje bio tamo dole, u onom useku, te, dakle, kao da nije ni postojao. Sada, kad mu je na raspolaganju bio mlad, snažan momak, otac Caspar bi znao kako da sklepa splav sa jednim velikim veslom ali, objasnio je, sav materijal i alatke ostali su na Ostrvu. Bez ijedne jedine bradve nisu se mogli rušiti jarboli ili krstovi, bez čekića se nisu mogla istaviti vrata, a ni zakucati jedna za druga. S druge strane, otac Caspar nije izgledao previše zabrinut ovim produženim brodolomom, štaviše, radovao se samo što može ponovo da koristi svoju kabinu, most i neke od instrumenata kako bi nastavio proučavanja i osmatranja. Robertu još uvek nije bilo jasno ko je otac Caspar Wanderdrossel. Mudrac? Svakako, ili barem erudita, i radoznalac kako po pitanju prirodnih tako i po pitanju božanskih nauka. Zanesenjak? Neosporno. U izvesnom trenutku izletelo mu je kako taj brod nije opremljen o trošku Društva, već iz njegovog džepa, odnosno o trošku nekog njegovog brata, trgovca i novopečenog bogataša, ludog koliko i on sam; drugom prilikom se zaneo u nekakvoj žalopojci na neke od svoje braće po mantiji koji su mu „oropili tolike plodonosne Ideje“ čim su prestali da ih odbacuju kao nerazumljive škrabarije. Što je, pak, navodilo na pomisao da su oni prečasni oci, dole u Rimu, radosno pozdravili odlazak ovog zanovetala i da su ga, imajući u vidu da se na put spremao o svom trošku, kao i da su postojali dobri izgledi da će mu se na tim neprohodnom morskim stazama zauvek zamesti trag, još i bodrili kako bi mu što pre videli leđa. 194

Priroda njegovog naukovanja, sticanog u Provansi i u Parizu, bila je takva da se Roberto dvoumio oko tvrđenja zasnovanih na fizici i prirodnoj filosofiji, koja je slušao od starca. Ali, već smo videli, Roberto je poput sunđera upijao znanje kojem je bio izložen, ne trudeći se suviše da ne veruje u protivrečne istine. Ne zato što mu je možda nedostajalo sklonosti prema sistemu, već po sopstvenom izboru. U Parizu, svet mu se prikazao poput kakve pozornice na kojoj se predstavljaju varljive pričine, gde svaki gledalac želi svake večeri da prati i divi se nekakvom drugačijem zbitiju, kao da iste stvari, čak ni one čudotvorne, ne prosvetljuju više nikoga, i samo su još one neobično neizvesne ili neizvesno neobične kadre da ih uzbude. Antički svet je zahtevao da za jedno pitanje postoji samo jedan odgovor, dok mu je veliko parisko pozorište nudilo predstavu jednog pitanja na koje se odgovaralo na najrazličitije načine. Roberto je rešio da samo jednu polovinu vlastitog duha ustupi onim stvarima u koje veruje (ili je mislio da veruje), kako bi imao na raspolaganju onu drugu, u slučaju da je istina sasvim suprotna. Ako je njegov duh bio u ovakvom raspoloženju, onda možemo da razumemo zašto nije bio toliko potaknut da poriče ni ona najviše ili najmanje verodostojna otkrovenja oca Caspara. Od svih pripovesti koje je ikada čuo, ova koju mu je ispričao otac Caspar bila je nesumnjivo najneobičnija. Zašto da je onda smatra lažnom? Izazivam svakoga da se nađe sâm na pustom brodu, negde u nekom izgubljenom prostoru između neba i mora, a da ne bude spreman da se prepusti sanjama da mu je, u toj velikoj nesreći, igra sudbine barem dodelila da se zatekne u središtu vremena. Mogao je, dakle, i da se zabavlja, protivrečeći svim tim pripovestima, ali često se ponašao poput Sokratovih učenika, koji su bezmalo prizivali svoj poraz. S druge strane, kako odbaciti znanje jednog gotovo očinskog lika koji ga je najednom preneo iz položaja preplašenog brodolomnika u položaj putnika na jednom brodu koji je neko dobro poznavao i njime upravljao? Da li zbog nadmoći njegovog ruha, ili zbog njegovog položaja prvobitnog gospodara ovog morskog zamka, tek otac Caspar je u njegovim očima bio Moć, a Roberto je dovoljno naučio o idejama tog veka da bi znao da se sili mora povlađivati, barem na izgled. Kad bi Roberto počeo da sumnja u svog domaćina, ovaj bi ga smesta, vodeći ga u ponovno pretraživanje broda i pokazujući mu instrumente koji su promakli njegovoj pažnji, uvlačio u carstvo znanja gde mu je darivao tolike i takve stvari da je time zadobijao njegovo poverenje. Otkrio mu je, tako, mreže i udice za ribe. Daphne je ležala ukotvljena u vodama bogatim ribom i nisu bili u situaciji da troše zalihe 195

hrane na brodu ako su već mogli da jedu svežu ribu. Roberto je, krećući se sada po danu sa svojim zasenčenim naočarima, odmah naučio da spušta mrežu i baca udicu, te je bez mnogo muke hvatao životinje tako neverovatno verovatne veličine da više no jednom umalo nije završio s one strane ograde zbog siline kojom su grizle. Ređao ih je po mostu, a otac Caspar je izgleda poznavao prirodu, pa čak i ime, svakoj od njih. A to da li ih je nazivao zaista prirodnim imenima ili ih je po svojoj volji krštavao, Roberto nije umeo da kaže. Dok su ribe sa njegove hemisfere bile sive, u najboljem slučaju treperavo srebrnaste, ove su se šepurile plave sa maraska perajima, imale su šafran brkove, ili kardinal gubice. Ulovio je jednu džinovsku jegulju s dve mnogooke glave, po jedna sa svake strane trupa, ali otac Caspar mu je skrenuo pažnju da je druga glava u stvari rep koji je priroda tako uresila, te kad ga životinja pokreće, zastrašuje svoje protivnike i straga. Bila se upecala i neka riba šarenog trbuha, sa mastiljavim prugama na leđima, očiju opervaženih nizom duginih boja, kozijom njuškom, ali otac Caspar odmah naredi da je baci u more, jer je znao (pripovedanja njegove bratije, iskustvo stečeno na putovanju, mornarske legende?) da je otrovnija od mrtvačke ludare. Za jednu drugu, žutog oka, nabreklih usana i zuba poput eksera, otac Caspar je odmah rekao da je to Belzebubov stvor. Neka je ostavi da se guši na mostu sve dok smrt ne usledi, a potom, buć natrag, tamo odakle je stigla. Da li je iz njega govorilo stečeno znanje ili je sudio po izgledu? Uostalom, sve ribe koje je Caspar ocenio kao jestive, takvima su se i pokazale štaviše, za jednu vrstu je čak znao da kaže da je bolja kuvana nego pečena. Posvećujući Roberta u tajne tog solomonskog mora, jezuita je podrobnije opisao i samo Ostrvo, oko kojeg je Daphne, dolazeći, napravila pun krug. Put istoka je imalo nekoliko malih žalova, no previše izloženih vetrovima. Odmah nakon južnog rta, gde su kasnije pristali čamcem, ležala je jedna tiha uvala, samo što je voda bila odviše plitka za usidrenje Daphne. Mesto na kome su se sada nalazili, bilo je najpogodnije: prilazeći bliže Ostrvu, nasukali bi se na plićak, a još se više udaljavajući od njega, našli bi se usred veoma jake struje koja se provlačila kroz prolaz između dva ostva u pravcu jugozapadseveroistok; i bi nadasve lako da to i pokaže Robertu. Otac Caspar ga zamoli da hitne mrtvu telesinu Belzebubove ribe, najjače što može, u more sa zapadne strane, i lešina čudovišta, nakon kratkotrajnog plutanja, beše silovito odvučena tim nevidljivim tokom. I Caspar i mornari istražili su Ostrvo, ako ne čitavo, onda barem veliki deo: dovoljno da donesu odluku da je vršak koji su izabrali za postavljanje Zvezdarnice, najpogodniji za osmatranje čitavog kopna, velikog koliko i grad Rim. 196

Unutrašnjost Ostrva krasili su vodeni slapovi i predivna bujna vegetacija: ne samo kokosi i banane, već i neko drveće zvezdastih stabala, vrhova zašiljenih poput bodeža. Roberto je neke od životinja video u potpalublju: Ostrvo je bilo pravi ptičiji raj, a primetili su čak i leteće lisice. U grmlju su opazili svinje, ali nisu uspeli da ih uhvate. Bilo je zmija, no nijedna se nije pokazala otrovnom ili grabljivom, dok se gušterima nije znalo broja. Ali, najbogatija fauna živela je duž koralnog bedema. Kornjače, rakovi i ostrige svakakvih oblika, teško da se mogu porediti sa onima iz naših mora, velike poput košara, poput lonaca, poput ogromnih pladanja, jedva da se mogu i otvoriti, no jedared otvorene pokazivale su naslage svog belog mesa, mekanog i debelog, tako da su nudile neslućene slasti. Na nesreću, nisu se mogle izneti na brod: čim bi se našle izvan vode, kvarile su se na vrelini sunca. Nisu videli nijednu od džinovskih divljih zveri kojih ima u izobilju u drugim predelima Azije, ni slonove, ni tigrove, ni krokodile. Niti išta, s druge strane, što bi podsetilo na goveče, na bika, na konja ili na psa. Činilo se da sva živa obličja života na tom kopnu nije oblikovao nikakav tvorac niti vajar, već majstor zlatar: ptice su bile raznobojni kristali, šumske životinje majušne, ribe pljosnate i bezmalo prozirne. Ni otac Caspar ni kapetan ni mornari nisu videli da u tim vodama žive Morski Psi, koji bi se uočili još izdaleka po onom svom peraju, britkom poput sekire. A kažu da se u tim morima sreću na svakom koraku. To da ispred i uokolo Ostrva nema ajkula, bila je, po mom mišljenju, samo opsena tog čudnovatog istraživača, ili je možda njegov zaključak bio tačan, odnosno, da su se ove životinje, budući da nešto dalje prema zapadu protiče velika struja, radije kretale niz njen tok, gde će zacelo naći bogatiju trpezu. Bilo kako bilo, dobro je za priču koja će ovome uslediti da ni Caspar ni Roberto ne zaziru od prisustva ajkula, jer inače kasnije ne bi imali hrabrosti da se spuste u vodu, a ja ne bih znao o čemu da pripovedam. Roberto je pomno slušao ove opise, sve više ga je zanosilo daleko Ostrvo, nastojao je da zamisli njegov oblik, boju, kretanje stvorenja o kojima mu je otac Caspar govorio. A korali, kakvi li su bili ti korali koje on poznaje samo kao đerdane koji pod koprenom poetskog određivanja imaju boju usana prelepe žene? Na pomen korala otac Caspar je ostao bez reči i samo je podigao oči ka nebu, s izrazom beskrajnog blaženstva. Ti korali o kojima je Roberto govorio, bili su mrtvi, kao što je mrtva bila vrlina tih kurtizana kojima su razvratnici namenili to zloupotrebljeno poređenje. I na hridima je bilo mrtvih korala i upravo su oni ranjavali svakog ko se drzne da dotakne to kamenje. Ali nikako se nisu mogli takmičiti sa živim koralima koji su bili recimo cvetovi morskih dubina, vla197

sulje, zumbuli, kaline, ljutići, bokori ljubičica ali ne, ovo nije kazivalo ništa bili su raskošni praznik šišarki, uvojaka, zrnaca, pupoljaka, čičaka, grmova, bokvica, žilica ne, ni to, nešto su sasvim drugo bili, pokretni, šareni poput vrta Armidinog, i podražavali su sve biljke sa polja, iz bašte i iz šume, od mladih kedrova do gljive kraljevske i do glavatog zelja... On ih je video negde drugde, zahvaljujući instrumentu koji je napravio neki njegov brat po mantiji (i pošto je otišao da pretraži neku škrinju u svojoj kabini, instrument izađe na videlo): beše to nekakva maska od kože sa velikim očalama od stakla, sa obrubljenim i ojačanim gornjim otvorom i parom vezica da bi se mogla pričvrstiti na potiljku, tako da se priljubi uz lice, od čela do brade. Ploveći u čamcu s ravnim dnom, da se ne nasuče na podvodni nasip, glava mora da se nagne sve do same površine vode, i vidi se dno a da neko međutim uroni golu glavu, osim što bi ga pekle oči, ne bi video ništa. Caspar je mislio da će napravu koju je zvao Perspicillum, Naočarnik, odnosno Stakleno Lice (maska koja ne skriva već, naprotiv, otkriva) moći da nosi i onaj ko bude umeo da pliva između stena. Ne znači da voda pre ili kasnije ne bi prodrla u unutrašnjost, ali suspregnutog daha, neko kraće vreme moglo je da se nastavi sa posmatranjem. Nakon čega bi trebalo izroniti, isprazniti tu posudu i početi iz početka. „Kad ti plivati bi naučio, mogao bi ove dole stvari videti,“ govorio je Caspar Robertu. A Roberto će, oponašajući ga: „Kad ja bih plivati, moje grudi postati obična čuturica!“ I svejednako se tužio da ne može da ide dole. A onda, a onda, dodavao je otac Caspar, na Ostrvu je bila i Plamena Golubica. „Plamena Golubica? Šta je to?“ upita Roberto, a nestrpljenje s kojim je to upitao učiniće nam se preteranim. Kao da mu Ostrvo odavno obećava nekakav zatamnjeni emblem, koji je tek sada postao blistavo sjajan. Otac Caspar je objašnjavao da je teško opisati krasotu ove ptice, i trebalo ju je videti da bi se o njoj moglo govoriti. On je spazio kroz durbin onog istog dana kada je stigao. Izdaleka je izgledala poput kakve kugle od zažarenog zlata, ili od žara pozlaćenog, koja se s vrhova najviših stabala ustremljuje put neba. Čim su se iskrcali na kopno, hteo je da sazna nešto više o njoj, i naučio je mornare da je prepoznaju. Čekali su više nego dugo, sve dok nisu otkrili u kojem drveću boravi. Ispuštala je sasvim poseban zvuk, nešto nalik na „tok tok“, kao kada cokćemo jezikom o nepce. Caspar je dokučio da se, podražavajući taj zov ustima ili prstima, ptica odaziva, a nekoliko puta mu se i pokazala, dok je preletala s drveta na drvo. 198

Caspar se više puta vraćao u svoju busiju, ali sa durbinom, i barem je jedanput jasno video pticu, gotovo nepomičnu: glavica je bila zagasito maslinasta ne, možda špargasta, poput kandži a kljun boje lucerke pružao se, poput kakve maske, pervažeći oko, zrno kukuruza, s crnom iskričavom zenicom. Imala je neveliki podvratak zlaćane boje kao vrhovi krila, ali je telo, od grudi pa sve do pera u repu, gde je mekušno paperje izgledalo kao devojačke vitice, bilo (kako da kažem?) ne, crveno nije prava reč... Rujevno, rumenito, ružičavo, rubinsko, zarumenjeno, zarudelo, oružičalo, rujem preliveno, pomagao je Roberto. Nein, nein, srdio se otac Caspar. A Roberto: poput jagode, muškatle, maline, maraske, rotkvice; poput bobica zelenike, trbuha drozda borovnjaka ili drozda pevača, poput repa cvenrepke, grudi crvendaća... Ma ne, ne, bio je uporan otac Caspar, u borbi da na svom i tuđim jezicima pronađe prave reči: a sudeći po onome što je kasnije Roberto iz toga zaključio, a nije ni jasno da li je zanos pripovedačev ili slušaočev mora da je bila u radosnoj boji onih gorkih narandži, ili onih nakiselih, bila je sunašce krilato, sve u svemu, kada bi je spazio na belom nebu, činilo se kao da na snegu zora raskriljuje raspuklu granatu. A kada se izvijala na suncu, kresila se više i od samih heruvima! Ova žar ptica, govorio je otac Caspar, mogla je da živi jedino na Solomonovom Ostrvu, jer se upravo u Pesmi nad Pesmama tog velikog Kralja peva o jednoj golubici koja se uzdiže poput zore, plamenoj poput sunca, teribilis ut castrorum acies ordinata. Bila je, kako kaže jedan drugi psalam, golubica krila srebrom posutih i perja zlatom zaiskrenog. Caspar je pored ove ptice video još jednu, gotovo istovetnu, samo što joj perje nije bilo narančino već zelen modro, a po načinu kako su se obično držale zajedno na istoj grani, dalo se zaključiti da su mužjak i ženka. Da su mogli biti golubovi, govorio je njihov oblik, i njihovo neprekidno gugutanje. Ko je od njih dvoje mužjak, bilo je teško odrediti, no kako bilo da bilo, naložio je mornarima da ih ne ubijaju. Roberto upita koliko je golubica moglo biti na Ostrvu. Prema onome što je znao otac Caspar, koji je svaki put video samo jednu žarkuglu kako seva spram oblaka, ili uvek samo jedan par u visokim krošnjama, na Ostrvu su mogle biti i dve golubice, ali samo jedna žarptica. Pretpostavka koja je u Robertu probudila čežnju za tom čudesnom lepotom lepotom koja, ako je njega čekala, čekala ga je uvek u danu pređašnjem. S druge strane, govorio je Caspar, ako je Roberto hteo, stojeći satima ispred durbina, mogao bi da je vidi i sa broda. Pod uslovom da 199

skine te dimno crne naočari. Na Robertov odgovor da mu oči to ne dozvoljavaju, Caspar je načinio nekoliko prezirnih primedbi na račun te bolesti za ženskinje, i preporučio mu tečnosti kojima je iscelio svoj bubon (Spiritus, Olea, Flores). Nije sasvim jasno da li ih je Roberto koristio, da li je malopomalo vežbao da se vrzma unaokolo bez naočara, najpre u zoru i u suton, a potom i usred dana, i da li ih još uvek nosi kada, kao što ćemo videti, pokušava da nauči da pliva ali stoji da se od tog trenutka oči više ne pominju kao opravdanje za bilo kakvo bežanje ili skrivanje. Tako da mirne duše možemo zaključiti da je Roberto, malo-pomalo, možda zbog isceliteljskog dejstva tog melemnog vazduha ili morske vode, zalečio bolest koja ga je, istinska ili umišljena, više od deset godina činila likantropom (ako baš čitalac neće da nasluti da ja od ovog trenutka želim da on sve vreme bude na mostu i da ga, ne opovrgnut sadržajem njegovih zapisa, s naklonom nadmenošću oslobađam svakog jada). Ali, možda je Roberto hteo da ozdravi ne bi li po svaku cenu video golubicu. I bio bi se netom bacio na bočnu ogradu broda da vasceli dan provede promatrajući drveće, da ga nije pomelo jedno drugo nerazrešeno pitanje. Kada je okončao opisivanje Ostrva i njegovih bogatstava, otac Caspar je primetio da mnoge stvari što dušu krepe mogu da se nalaze samo ovde, na meridijanu antipodu. Roberto je tada upitao: „Ali, velečasni, vi ste mi kazali da vam je Malteška Zvezdarnica potvrdila da ste na meridijanu antipodu i ja u to verujem. Ipak, vi niste podizali Zvezdarnicu na svakom ostrvu na koje ste tokom vašeg putovanja naišli, već samo na ovom. Znači da ste na neki način, pre no što vam je to Zvezdarnica kazala, već morali biti uvereni da ste pronašli geografsku dužinu za kojom ste tragali!“ „Ti misliš mnogo pravilno. Da bih ja ovde došao, ne znajući da ovde je ovde, nisam mogao ja znati da jesam ovde... Ja tebi sad objasniti. Budući da sam znao da Zvezdarnica bila jeste jedini pravi instrument, da bih stići tamo gde proveriti Zvezdarnicu, morao sam lažnim metodama pribeći. Te tako jesam učinio.“

200

23

Teatar Instrumenata Matematičkih i Mehaničkih Pošto je Roberto pokazivao nevericu, i mislio da zna koji su to različiti metodi za pronalaženje geografskih dužina i koliko su beskorisni, otac Caspar mu je izložio da se, budući svi pogrešni ukoliko se razmatraju pojedinačno, ako bi se razmatrali svi zajedno, mogu dobiti različiti rezultati, i njima nadomestiti pojedinačni nedostaci. „I to est mathematica!“ Naravno, nakon nekoliko hiljada milja, jedan časovnik više ne pokazuje pouzdano tačno koliko je sati na mestu polaska. Ali mnoštvo različitih časovnika, nekoliki od njih posebne i brižljive izrade, koje je Roberto otkrio na Daphne? Uporedi njihova netačna vremena, proveravaj svakodnevno odgovore jednih na ukaze drugih, i neku ćeš tačnost dobiti. Log ili čunić, kako god da se zvao? Ovi uobičajeni ne rade dobro, ali evo šta je napravio otac Caspar: ladicu sa dve uspravne motke, tako da se na jednu namotavalo, a s druge odmotavalo uže određene dužine, jednake određenom broju milja; motka za namotavanje bila je na vrhu okrunjena brojnim lopaticama koje su se okretale kao u kakvom mlinu, potaknute onim istim vetrovima koji su nadimali jedra, te ubrzavale i usporavale svoje kretanje dakle, više ili manje namotavale uže u zavisnosti od snage vetra i od njegovog pravca, da li udara pravo ili je kovitlast, beležeći pri tom i devijacije usled premošćivanja ili plovidbe naspram vetra. Nije baš najpouzdaniji metod, ali je odličan ako bi se njegovi rezultati uporedili sa rezultatima nekih drugih merenja. Pomračenja Meseca? Sigurno da je pri njihovom osmatranju za vreme plovidbe dolazilo do beskrajnih zabuna. Ali šta u međuvremenu reći za ona koja se posmatraju s kopna? 201

„Moramo imati mnogo osmatrača i na mnogo mesta na svetu, i voljnih da sarađuju u što veću slavu Božiju, a ne da jedni druge vređaju ili da prave pakosti i da se preziru. Slušaj: leta 1612, osmog dana novembra, u Macau, velečasni pater Iulius de Alessis beleži pomračenje od osam i trideset uveče sve do jedanaest i trideset. Obaveštava velečasnog patera Carolusa Spinolu koji u Nangasakiju, u Japoniji, isto pomračenje u devet i trideset iste večeri posmatrao jeste. A pater Christophorus Schnaidaa isto pomračenje bio video jeste u Ingolstatiumu u pet popodne. Differentia od jedne ure čini petnaest stepeni meridijana, i to je, dakle, distantia između Macaoa i Nangasakija, ne šesnaest stepeni, kako kaže Blaeu. Verstanden? Prirodno, pri ovakvim merenjima treba izbegavati umbre i dim, imati pogodni časovnici, ne dopustiti da promakne initium totalis immersionis, i zadržati tačnu sredinu između initium i finis eklipsis, posmatrati u međuvremenu trenutke u kojima se pomračuju mrlje, et cetera. Ako mesta daleko jesu, sasvim mala greška praviti ne veliku razliku, ali ako mesta blisu jesu, pogreška od nekoliko minuta praviti veliku razliku.“ Na stranu što je po pitanju Macaoa i Nagasakija bio u pravu, čini mi se, pre Blaeu nego otac Caspar (a ovo dokazuje kolika su zamrsica doista bile geografske dužine u to doba), evo kako su jezuti, prikupljajući i povezujući rezultate osmatranja svoje braće misionara, ustanovili Horologium Catholicum, što nije značilo da je to bio časovnik veran papi, već jedan univerzalni časovnik. U stvari, bila je to planisfera na kojoj su bila označena sva sedišta Društva, od Rima do granica poznatog sveta, a za svako mesto je bilo naznačeno lokalno vreme. Tako da on, objašnjavao je otac Caspar, nije morao da vodi računa o vremenu od samog početka putovanja, već samo od poslednjeg međaša hrišćanskog sveta, čija je geografska dužina neosporna. Mogućnost greške se veoma smanjila, a između dve postaje mogle su se koristiti i metode koje svakako nisu davale nikakvo jemstvo, kao što je varijacija igle ili proračun na osnovu Mesečevih mrlja. Na svu sreću, njegove je braće bilo svuda pomalo, od Pernambuka do Goe, od Mindanaoa do Porto Sancti Thomae i ako zbog vetra nisu mogli da pristanu u jednu luku, u blizini je bila neka druga. Na primer u Macau, ah, Macao, i sama pomisao na tu pustolovinu budila je nemir u ocu Casparu. Beše to portugalski posed, Kinezi su zvali Evropljane ljudima dugog nosa jer su Portugalci bili prvi koji su se iskrcali na tim obalama, a oni zaista imaju veoma dugačke noseve, kao i jezuiti koji su stigli sa njima. Dakle, grad je bio poput krune od belih i plavih utvrda na vrhu brda, pod nadzorom otaca Društva, koji su morali da se brinu i o vojnim stvarima, budući da je gradu pretila opasnost od holandskih jeretika. 202

Otac Caspar je bio odlučio da zaplove prema Macau, gde je poznavao jednog redovnika, izuzetno učenog i veštog u astronomskim naukama, ali je bio smetnuo s uma da plovi na jednoj fluyt. Šta učiniše dobri oci iz Macaoa? Čim prepoznaše holandski brod, baciše se na topove i kolubrine. Bezuspešno je otac Caspar mlatarao rukama na pramcu i dao da se odmah istakne barjak Društva, oni prokleti dugi nosevi od njegove portugalske braće, obavijeni ratobornim dimom koji ih je mamio na sveto krvoproliće, nisu to čak ni primetili, te su i dalje hitali đulad koja su kao kiša padala svud oko Daphne. Brod je samom milošću Božijom uspeo da razvije jedra, da se okrene i na jedvite jade utekne put debelog mora, dok je kapetan na svom luteranskom jeziku obasipao pogrdama onu braću bez trunke mozga. A ovoga puta bio je u pravu on: sasvim je na mestu potopiti Holanđane, ali nikako kada je na brodu jedan jezuita. Srećom nije bilo teško pronaći nedaleko odatle i druge misije, te su pramac usmerili ka gostoljubivom Mindanau. I tako su od mesta do mesta držali pod nadzorom geografsku dužinu (sam Bog zna kako, dodajem, budući da su, završivši nadomak Australije, morali izgubiti svaki orijentir). „A sada moramo Novissima Experimenta mi napraviti, i clarissime et evidenter dokazati da mi na sto osamdesetom meridijanu jesmo. U suprotnom, moja braća iz Rimskog Kolegijuma misle da ja biti nekakav zukvan.“ „Nove oglede?“ upita Roberto. „Zar mi niste upravo kazali da vam je Zvezdarnica potvrdila da se nalazite na sto osamdesetom meridijanu, a naspram Solomonovog Ostrva?“ Da, odgovori jezuita, on je u to bio siguran: izveo je na megdan različite nesavršene metode koje su drugi pronašli, i uklapanje svih tih klimavih metoda nije moglo pružiti ništa drugo do pouzdan rezultat, kao što biva kod dokazivanja Boga pomoću consensus gentium, jer tačno je da u Boga veruju mnogi ljudi skloni greškama, ali je nemoguće da greše svi, od prašuma u Africi do pustinja u Kini. Isto tako biva da mi verujemo u kretanje Sunca i Meseca i ostalih planeta, ili u skrivenu moć rosopasa, ili da u središtu Zemlje žaruje podzemni oganj; hiljadama godina ljudi su u to verovali, i verujući u to uspeli su da žive na ovoj planeti i da ih mnogim dobrom daruje pravi pristup čitanju velike knjige prirode. Ali ovako veliko otkriće mora biti potkrepljeno i mnogim drugim dokazima, tako da se i oni sumnjičavog duha povuku pred činjenicama. Osim toga, nauku ne smemo razvijati samo zarad ljubavi spram znanja, već i kako bi to podelili sa svojom braćom. Stoga, budući da ga je toliko truda koštalo pronalaženje prave geografske dužine, sada je morao da traži potvrdu za to pomoću nekih drugih, lakših metoda, 203

kako bi ovo znanje postalo baština sve naše braće, „ili barem hrišćanske braće, štaviše, katholičke braće, jer bi za holandske ili engleske, ili ne daj Bože, moravske jeretike, najbolje bilo da ove tajne nikada ne doznaju“. E, sad, od svih metoda za utvrđivanje geografske dužine, on je dva već držao nadasve pouzdanima. Jedan od njih, pogodniji za čvrsto tle, bila je upravo ona riznica svih metoda, odnosno Malteška Zvezdarnica; drugi, pogodniji za osmatranja na moru, beše onaj sa Instrumentum Arcetricum, koji je ležao ispod mosta i još nije bio upotrebljen, jer je najpre putem Zvezdarnice trebalo dobiti potvrdu o svom položaju, a potom videti da li ga taj Instrumentum potvrđuje, nakon čega će moći da se smatra najpouzdanijim od svih. Otac Caspar bi ovaj ogled obavio mnogo ranije, da se nije dogodilo sve ono što se dogodilo. Ali sad je kucnuo čas, obaviće ga još te iste noći: nebo i efemeride kazivali su da je to ona prava noć. Šta je bio Instrumentum Arcetricum? Bila je to sprava koju je pre mnogo godina nagovestio Galilei da se razumemo, nagovestio, opisao, obećao, nikada ostvario, sve dok otac Caspar nije zasukao rukave. A Robertu, koji ga je pitao je li taj Galilei onaj isti koji je postavio onu hipotezu o kretanju Zemlje koju su svi osudili, otac Caspar je odgovorio da jeste, kada se petljao u metafiziku i svete spise taj je Galilei govorio užasne stvari, ali kada je u pitanju mehanika, beše darovit čovek, blistavog uma, veliki stvaralac. A na pitanje zar nije greh koristiti ideje jednog čoveka sa kojim se Crkva nije slagala, jezuita je odgovorio da se u što veću slavu Božiju mogu primeniti i ideje nekog jeretika, ako same po sebi nisu jeretične. Pa zar možemo i pomisliti da otac Caspar, koji je prihvatao sve postojeće metode, ne zaklinjući se ni u jednu, ali izvlačeći korist iz njihovog svadljivog sabora, ne bi izvukao korist i iz Galileiovog metoda. Štaviše, bilo je nadasve korisno i za nauku i za veru da se što pre iskoristi Galilejeva ideja; on je već pokušao da je proda Holanđanima, i sva sreća što su i oni, kao i pre desetak godina Španci, iskazali nepoverenje. Galilei je izvukao čudovišne nastranosti iz jedne premise koja je sama po sebi bila nadasve ispravna, odnosno da ideju o durbinu ukrade od Flamanaca (koji su ga koristili samo za posmatranje brodova u luci), i da taj instrument usmeri ka nebu. I tamo je, među mnogim drugim stvarima u koje otac Caspar ni u snu ne bi posumnjao, otkrio da Jupiter, ili Jov kako ga je nazivao Galilei, ima četiri satelita, što će reći četiri Meseca, ranije nikada viđena, od postanka sveta pa sve do tada. Četiri zvezdice koje su kružile oko njega, dok je on kružio oko Sunca i videćemo da je to kruženje Jupitera oko Sunca bilo sasvim prihvatljivo za oca Caspara, sve dok se ne dira u Zemlju. 204

E, sad, da naš Mesec ponekad ulazi u pomračenje, kada dolazi u senku Zemlje, bila je dobro poznata stvar, kao što su svi astronomusi znali kada će doći do pomračenja Meseca, ravnajući se prema efemeridama. Ništa čudno, dakle, što su i Jupiterovi Meseci imali svoja pomračenja. Štaviše, imali su dva, barem za nas, jedno pravo pravcato pomračenje i jednu okultaciju. U stvari, Mesec nestaje pred našim očima kada se Zemlja ispreči između njega i Sunca, međutim, Jupiterovi sateliti nestaju pred našim očima dva puta, kada prolaze ispred njega i kada prolaze iza njega, stapajući se s njegovom svetlošću, a uz pomoć dobrog durbina mogu se lepo pratiti njihova pojavljivanja i nestajanja. Uz jednu neprocenjivu prednost jer, dok se pomračenja Meseca javljaju samo posle smrti nekog biskupa, i traju veoma dugo, pomračenja jupiterskih satelita javljaju se u kratkim razmacima i veoma su brza. Pretpostavimo sada da su čas i minuti pomračenja svakog pojedinačnog satelita (od kojih svaki prelazi orbitu različite dužine) utvrđeni na nekom poznatom meridijanu, i da to potvrđuju efemeride; u tom slučaju treba samo uspešno utvrditi čas i minut kada se pomračenje javlja na meridijanu (nepoznatom) na kojem se nalazimo, i račun je odmah gotov, a odatle je moguće izvući geografsku dužinu mesta osmatranja. Istina, bilo je manjih nepovoljnosti, o kojima nije vredelo govoriti jednom laiku, ali poduhvat bi uspeo dobrom račundžiji, koji bi raspolagao meračem vremena, što će reći imao perpendiculum, ili klatno, ili Horologium Oscillatorium kako god da se zvao, koji može sa savršenom tačnošću da izmeri i razliku od jednog jedinog sekunda; item, koji bi imao dva svakidašnja časovnika koji bi mu verno pokazivali vreme početka i kraja ovog fenomena, kako na meridijanu na kojem se osmatra tako i na meridijanu Ostrva Ferro; item, koji bi znao da pomoću tablice sinusa izmeri ugao koji u oku tvore istraživana tela ugao koji će, ako se posmatra kao položaj kazaljki u jednom časovniku, izraziti u minutima i sekundama rastojanje između dva tela i njegovu progresivnu varijaciju. I to samo, valja ponoviti, ako bi imali one dobre efemeride koje Galilei, već star i bolestan, nije uspeo da dovrši, ali koje su Casparova redovnička braća, već dovoljno vešta u proračunavanju pomračenja Meseca, sada uspešno privela kraju. Koje su bile najveće nepovoljnosti, one na koje su se ostrvili Galileievi suparnici? To što su bila po sredi osmatranja koja se nisu mogla obaviti golim okom i što je bio potreban dobar durbin ili teleskop, kako god da se zvao? Otac Caspar je imao jedan, odlične izrade, kakav Galilei nije mogao ni u snu da zamisli. To što merenja i proračuni nisu bili dokučivi mornarima? Pa zar nisu i sve druge metode za izračuna205

vanje geografskih dužina, ako se možda izuzme čunić, zahtevale ni manje ni više nego mozak astronomusa! Da su kapetani bili naučili da koriste astrolab, koji takođe nije bio naprava dokučiva svakom laiku, bili bi naučili i da koriste durbin. Ipak, govorile su cepidlake, tako tačna osmatranja, koja su zahtevala veliku preciznost, možda su se mogla obaviti na kopnu, ali nikako na brodu koji se kreće, gde nikome ne uspeva da durbin drži nepomično upravljen ka nekom nebeskom telu koje se ne vidi golim okom... Pa dobro, otac Caspar je stigao ovamo da pokaže kako se, s malo veštine, osmatranja mogu obavljati i na brodu koji se kreće. Na kraju je nekoliko Španaca prigovorilo da se pomračenje satelita ne javlja za dana niti u olujnim noćima. „Možda oni veruju da ti pljesneš rukama i eto ti pomračenja Meseca, dok trepneš, njima na raspolaganju?“ žestio se otac Caspar. I ko je ikada rekao da osmatranje mora da bude neprekidno? Onaj ko je putovao od jedne do druge Indije zna da utvrđivanje geografske dužine ne zahteva učestalije osmatranje nego što je potrebno za utvrđivanje geografske širine, a ni ono se ne može obavljati, ni astrolabom niti sekstantom, u trenucima kada je more suviše uzvaljano. Kad bi smo samo znali da pravilno utvrdimo tu blagoslovenu geografsku dužinu, makar i jedanput na svaka dva ili tri dana, u vremenu između dva osmatranja moglo bi se voditi računa o proteklom vremenu i pređenom putu, čemu se već pribegavalo, uz pomoć čunića. Jedino što su do tada mesecima morali da rade samo to. „Oni meni izgledaju,“ govorio je dobri otac sve srditije, „kao čovek koga u velika oskudica ti pomoći sa košarom hleba, a namesto da oda gratia, on pogođen biti što na trpezu i jedno pečeno prase ili zečića ti ne staviš njemu. Oh Sunce mu žarko! Možda ti bi bacio u more topovi od ovaj brod samo zato jer bi znao da od sto hitci devedeset napravi pljus u aqua?“ I evo kako za tili čas otac Caspar upošljava Roberta oko pripreme jednog ogleda koji je morao da se obavi u noći poput te koja je najavljivala svoj dolazak, s astronomske tačke gledišta veoma pogodne, vedrog neba, dok je more bilo umereno mirno. Kad bi se ogled obavljao u noći za morske bonace, objašnjavao je otac Caspar, to bi bilo kao da se obavlja na kopnu, a već se znalo da će tamo uspeti. Ogled je, međutim, osmatraču morao da dopusti samo privid bonace na brodskom trupu koji se ljuljao od pramca ka krmi, i s jednog na drugi bok. Najpre su među časovnicima koji su proteklih dana bili tako kinjeni morali da pronađu neki koji je još uvek radio kako Bog zapoveda. Jedan jedini, u ovom srećnom slučaju, a ne dva: u stvari, njega bi podesili na lokalno vreme, nakon preciznog dnevnog merenja (što i bi učinjeno) i, budući da su bili sigurni da se nalaze na meridijanu antipodu, nije im bio potreban onaj drugi koji bi pokazivao vreme Ostrva 206

Ferro. Dovoljno je bilo da se zna da je razlika tačno dvanaest sati. Ovde ponoć, tamo podne. Kad bolje razmislimo, izgleda da je ova odluka bila utemeljena na začaranom krugu. To da se nalaze na meridijanu antipodu bilo je ono što je ogled morao da dokaže, a ne da podrazumeva. Ali, otac Caspar je bio toliko siguran u svoja prethodna osmatranja da je samo želeo da ih potvrdi, a onda verovatno nakon onog čitavog meteža na brodu, nije više bilo nijednog časovnika koji još uvek pokazuje koliko je sati na drugoj polovini zemljine kugle, i trebalo je premostiti tu prepreku. S druge strane, Roberto ne beše do te mere tankoćutan da bi otkrio skriveni nedostatak tog postupka. „ „Kad kažem sad, gledaj hora, piši. Et odmah udari po visak!“ Visak se držao na malom metalnom postolju koje je, kao vešala, nosilo jednu bakarnu šipku na čijem je kraju visilo pokretno klatno. Na najnižoj tački kroz koju je klatno prolazilo, nalazio se jedan vodoravni točak sa zupcima, ali načinjenim tako da je jedna strana zubaca pod pravim uglom na ravan točka, dok je druga zakrivljena. Hodeći naizmenično tamo-amo, klatno je na svom putu udaralo, malim stiletom koje je virilo iz njega, o jednu čekinju koja je, pak, dodirivala zubac s njegove uspravne strane i pokretala točak; ali kada se klatno vraćalo, čekinjica je jedva doticala zakrivljenu stranu zupca, i točak se nije pomerao. Obeleživši zupce brojevima, po zaustavljanju klatna mogao se utvrditi broj pomerenih zubaca, te dakle izračunati koliko je delića vremena proteklo. „Tako nisi ti obavezan da svaki put brojiš jedan, dva tri et coetera, ali na kraju, kad ja kažem dosta, zaustavljaš visak i brojiš zupce, razumeš? I pišeš koliko zubaca. Zatim gledaš časovnik i pišeš časova ovoliko ili onoliko. A kada ponovo sad kažem, ti njemu mnogo dati snažan udarac, i on počinje ponovo oscilacija. Jadnostavno, i dete da shvati.“ Naravno to i nije bio bog zna kakav visak, otac Caspar je sasvim dobro znao, ali o tome je tek počinjalo da se raspravlja, ali doći će dan kada će biti napravljen daleko bolji. „Mnogo tešak stvar, i moramo mnogo još da naučimo, ali kad Bog ne bi zabranjivati die Wette... kako ti kažeš, le pari... “ „Opkladu.“ „E to. Kad Bog ne bi zabranjivati ja bih mogao da napravim opkladu da u budućnosti svi tragati za geografskim dužinama i za svim drugim phenomenima zemaljskim pomoću viska. Ali mnogo jeste teško na jednom brodu, i ti morati mnogo paziti.“ Caspar reče Robertu da oba mehanizma, zajedno sa priborom za pisanje, smesti na krmeni kaštel, koji je na čitavoj Daphne bio naj207

uzdignutije mesto za osmatranje, tamo gde će postaviti Instrumentum Arcetricum. Iz skladišta su na kaštel doneli sve one tričarije koje je Roberto bio video još za vreme lova na Uljeza. Bilo ih je lako preneti, osim pljosnate metalne posude koju su izneli na most uz kletve i pogubne padove, jer je nisu mogli uzneti uz one uske stepenice. Ali, sada kada je svoj plan trebalo da sprovede u delo, otac Caspar je, onako usukan, pokazao fizičku snagu jednaku svojoj volji. Bezmalo sam, uz pomoć alatke za pričvršćivanje okova, sklopi nekakav okvir od polukrugova i gvozdenih prečaga, što se pokaza kao skelet okruglog oblika oko kojeg se pomoću prstenova zateže okruglo platno, tako da se na kraju pred njima bilo nešto poput velike zdele u obliku polulopte, prečnika oko dva metra. Morali su da je premažu katranom kako ne bi propuštala smrdljivo ulje iz bačvica, kojim ju je Roberto upravo punio, jadikujući zbog užeglog smrada. Ali otac Caspar ga je podsećao, serafimski poput nekog kapucina, da ono ne služi za prženje crnog luka. „A čemu onda služi?“ „Pokušajmo u ovo malo more jednu manju lađu da staviti,“ i tražio je da mu pomogne da u veliku zdelu od platna smesti metalnu posudu, gotovo pljosnatu, nešto manjeg prečnika od same polulopte. „Ti nikada nekog ne čuti da kaže kako more biti glatko kao ulie? Evo, ti vidiš već, most se naginje ulevo, a ulie u velikom koritu udesno, et vice versa, ili tako se tebi činiti; ulie u stvari stoji uvek nepomično, niti se podiže niti se spušta, paralelno sa horizontom. Desilo bi se isto i voda kad bi bila, ali na uliu stoji mala zdelica kao na moru za vreme maine. A ja mali jedan ogled u Rimu pravio sam, sa dve male zdelice, veća puna vode, a manja peska, i u pesak zabosti ja malu pisaljku, i staviti malu da pluta u velikoj, i veliku ja pomerao, i ti mogao pisaljku uspravnu kao zvonik videti, ne nagnutu kao tornjevi od Bononia!“ „Wunderbar,“ potvrđivao je Roberto ksenoglota. „A sada?“ „Skinemo sada posudu manju, jer moramo na nju jednu napravu postaviti.“ Na pljosnatom dancu posude, sa spoljašnje strane, nalazile su se male opruge jer, objašnjavao je otac, kada sa svojim teretom jednom zapliva u većem koritu, mora biti udaljena barem za prst od dna posude; a ako bi je nagli pokreti njenog gosta suviše potisnuli prema dnu (kakvog gosta, pitao je Roberto; sada ti videti, odgovarao je otac) opruge bi joj pomogle da se vrati na površinu, bez potresa. Na dno posude, s unutrašnje strane, trebalo je prikovati sedalo sa iskošenim naslonom u kojem bi čovek mogao gotovo da leži i gleda uvis, oslanjajući noge na jednu gvozdenu ploču koja služi kao protivteža. Pošto je postavio posudu na most, i učvrstio je s nekoliko klinova, otac Caspar se posadi na sedalo, i objasni Robertu kako da mu na leđa 208

namesti, sapinjući je oko njegovog struka, čitavu jednu utegu kaiševa i remenja od platna i kože, za koju je potom trebalo učvrstiti i kukuljicu u obliku kacige. Kaciga je imala otvor za jedno oko, dok se u visini nosa pružala šipka s prstenom na vrhu. Durbin se stavljao u prsten, sa kojeg je visila jedna kruta motka s kukom na kraju. Hiperbola Očiju mogla je slobodno da se pokreće sve dok se ne pronađe željena zvezda; ali, jednom kada je namestimo tako da zvezda bude u središtu sočiva, kruta motka se kukicom zakačinjala za grudni remen, i od tog trenutka bilo je zajamčeno da će se osmatranje odvijati bez potresa, uprkos mogućem pomeranju tog kiklopa. „Safršeno!“ veselio se jezuita. Kada je posuda bila stavljena da pluta na maini ulja, mogle su se uhvatiti i najnejasnija nebeska tela pri čemu nikakvo kretanje uzburkanog mora nije moglo da skrene osmatračko oko sa izabrane zvezde! „E, ovo gospodin Galilei opisao jeste, a ja jesam napravio.“ „Veoma je lepo,“ reče Roberto. „Ali ko će sada sve ovo da stavi u korito s uljem?“ „Sada ja mene razvežem i siđem, onda mi stavimo prazan pladanj na ulie, onda ja penjem ponovo.“ „Ne verujem da će to biti lako.“ „Mnogo lakše nego pladanj sa mnom unutra staviti.“ I, mada s izvesnom mukom, pladanj sa sedalom bi smešten da pluta na ulju. Potom otac Caspar, sa šlemom i utegom, i durbinom postavljenim na kacigi, pokuša da se popne na ovu skalameriju, dok ga je Roberto podupirao, pridržavajući ga jednom rukom za mišicu, a drugom ga gurajući podno leđa. Pokušaj bi ponovljen više puta, ali bezuspešno. Ne može se reći da metalni sklop koji je nosio veće korito nije mogao da nosi i još jednog gosta pride, ali mu je tvrdoglavo uskraćivao razumne tačke oslonca. Jer kad bi otac Caspar pokušao da, kao što to učini nekoliko puta, spusti samo jednu nogu na metalni rub, spuštajući odmah onu drugu u manju zdelicu, ova bi, usled naglog ukrcavanja, stala da klizi po ulju spram suprotne strane posude, šireći redovnikove noge poput krakova šestara, pri čemu je ovaj vikao izbezumljeno sve dok ga Roberto ne bi prihvatio oko pasa i privukao k sebi, što bi rekli, na čvrsto tle Daphne proklinjući za to vreme uspomenu na Galileia i u nebesa uznoseći one krvnike što ga proganjahu. Tada bi se umešao otac Caspar koji ga je, prepuštajući se rukama svoga spasitelja, uz stenjanje uveravao da oni progonitelji ne behu krvnici, već najčasniji ljudi crkve, namerni jedino da očuvaju istinu, i da s Galileiom postupiše očinski i samilosno. Potom je, onako uoklopljen i onesposobljen, pogleda uprtog u nebo, s durbinom upravnim na lice, poput Policinelle s mehaničkim nosom, podsećao 209

Roberta da Galilei barem u ovom pronalasku nije pogrešio, i da je samo trebalo uvek iznova pokušavati. „Te, dakle, mein lieber Robertus,“ govorio je potom, „možda ti mene zaboravio i veruješ da ja jesam bio neka kornjaša, koja se zarobi s trbuhom uvis? Hajde, polazi, poguraj mene ponovo, evo, da dodirnem rub, evo, tako, jer čoveku vala i pristaje usprafan položaj.“ Ne može se reći da je prilikom svih ovih nesrećnih pokušaja ulje stajalo mirno kao ulje, i ubrzo su obojica ogledničara postali želatinasti i, još gore, uljoliki ako kontekst naše pripovesti dopušta hroničaru ovu kovanicu, a da zbog toga ne mora biti optužen izvornik. I dok je otac Caspar već gubio svaku nadu da će se primaći tom sedalu, Roberto primeti da bi možda bilo dobro da se najpre isprazni zdela s uljem, potom da se u nju stavi ona manja, na koju će se onda smestiti otac, i na kraju da se ponovo sipa ulje, a dok bude rastao nivo ulja, podići će se, plutajući, i pladanj, a s njim i osmatrač. Tako i učiniše, uz gromoglasne pohvale učitelja za učenikovu pronicljivost, dok se ponoć polako prikradala. Ne može se reći da je sve to zajedno odavalo utisak bog zna kakve postojanosti, međutim, ako bi otac Caspar vodio računa o svojim nepromišljenim pokretima, moglo bi se nečemu i nadati. U jednom trenutku Caspar uskliknu: „ja sada vidim njih!“ Poklič ga natera da pomeri nos, durbin, koji beše prilično težak, umalo da sklizne s okulara, on pomeri ruku da ne bi izgubio ono što je uhvatio, pokret ruke poremeti ravnotežu ramena, a pljosnata posuda samo što se ne prevrnu. Roberto ostavi hartije i časovnike, pridrža Caspara, povrati ravnotežu tom čudnom sklopu i zamoli astronoma da se ne miče, i da veoma oprezno pomera taj svoj naočarnik, susprežući sopstvenu ushićenost. Naredna najava stiže šapatom koji namah, pojačan kacigom, odjeknu hrapavo poput kakve paklene trube: „Ja videti njih ponovo,“ i odmerenim pokretom učvrsti durbin za remen na grudima. „Oh, wunderbar! tri zvezdice jesu Jupiterove na istoku, jedna sama na zapadu... Najbliža izgleda manja, i ona je... čekaj... evo, na nula minuta i trideset sekundi od Jupitera. Ti piši. Samo što nije dotakla Jupiter, još malo pa će nestati, dobro pazi da zapišeš vreme kada ona nestaje...“ Roberto, koji je bio napustio svoje mesto da bi spasao učitelja, sada ponovo uze u ruke tablu na kojoj je morao da beleži vremena, ali je ovoga puta seo tako da su mu satovi ostali iza leđa. Naglo se okrenu, i obori klatno. Metalna šipčica ispade iz svog ležišta. Roberto je uhvati i pokuša da je vrati na mesto, ali uzalud. Otac Caspar je upravo vikao da zapiše vreme, Roberto se okrenu prema časovniku i u tom okretu pisaljkom udari mastionicu. Istog trena je podiže, kako ne bi istekla sva tečnost, ali obori časovnik. 210

„Ti jesi zapisao vreme? Kreći s viskom!“ vikao je Caspar, a Roberto odgovarao: „ne mogu, ne mogu.“ „Kako možeš ti da ne, tupoglavče?! I ne slušajući odgovor, i dalje je vikao „kako možeš ti da ne, slaboumniče?! Zar nisi obeležio, zar nisi zapisao, zar nisi gurnuo? Ona upravo nestaje, kreći!“ „Izgubio sam, ne, nisam izgubio, polomio sam sve,“ reče Roberto. Otac Caspar otkloni durbin od kacige, baci jedan pogled sa strane, vide klatno razbijeno u paramparčad, izvrnut časovnik, Roberta čije su ruke bile umazane mastilom, ne savlada se i iz njega provali jedan „Himmelpotzblitzsherrgottsakrament“ koji ga prodrma čitavim telom. Usled te nesmotrene kretnje, pladanj se opasno nakrivio, a on skliznu u korito s uljem; durbin mu izmače i iz ruke i iz ležišta, a potom se, potpomognut uzdužnim ljuljanjem lađe, kotrljao i kotrljao duž čitavog kaštela, poskakujući niz stepenice i, strmoglaviv se na most, odlete u dalj i udari o stražnji deo jednog topa. Roberto nije znao da li da najpre spašava čoveka ili instrument. Mlatarajući rukama u onoj užegloj masi, čovek mu je uzvišeno dovikivao da se pobrine za durbin, Roberto pojuri za Hiperbolom u begu, i pronađe je zgnječenu i s dva polomljena sočiva. Kada Roberto najzad izvuče iz ulja oca Caspara, koji je sličio kakvom prasencetu zgotovljenom za pečenje, ovaj je jednostavno, s herojskom tvrdoglavošću, rekao kako nije sve izgubljeno. Postojao je još jedan takav teleskop, iste jačine, postavljen na Malteškoj Zvezdarnici. Nije im preostajalo ništa drugo nego da odu na Ostrvo po njega. „Ali kako?“ rekao je Roberto. „Sa plifanijem.“ „Ali vi ste rekli da ne umete da plivate, niti biste mogli, u vašim godinama...“ „Ja ne. Ti da.“ „Ali ne umem ni ja, prokleto da je to plifanije!“ „Nauči.“

211

24

Rasprave o Glavnim Sistemima Ovo što će uslediti neizvesnog je porekla: ne razumem da li su u pitanju hronike rasprava koje su se vodile između Roberta i oca Caspara, ili beleške koje je onaj prvi pravio noću kako bi danju začikavao onog drugog. Šta god bilo, stoji da za sve vreme dok je proveo na brodu sa starcem, Roberto nije pisao pisma Gospi. Isto kao što je, malo-pomalo, sa noćnog prelazio na dnevni život. Na primer, sve do tada posmatrao je Ostrvo u prvim jutarnjim časovima, i samo na kratko, ili svečeri, kada se gubi osećaj međa i daljine. Tek je sada otkrio da plima i oseka, odnosno naizmenično poigravanje morskih doba, navode more da u jednoj polovini obljubljuje peščani žal koji ga deli od šume, a u drugoj ga povlači unazad, obnažujući hridi koje predstavljaju, objašnjavao je otac Caspar, poslednji ogranak koralnog bedema. Između plime, ili plimnog vala, i oseke, objašnjavao mu je njegov prijatelj, prođe oko šest sati, i to je ritam disanja mora pod uticajem Meseca. A ne kao što su nekada davno mislili neki, koji su ovo kretanja voda pripisivali duvanju nekog čudovišta iz dubina, da ne pominjemo onog francuskog gospodina koji je tvrdio da, iako se Zemlja ne okreće od zapada ka istoku, ipak se ljulja po dužini, da tako kažemo, od severa ka jugu i obrnuto, i u tom periodičnom kretanju prirodno je da se more podiže i spušta, kao kada neko sleže ramenima, a mantija mu se šeta gore-dole duž vrata. Zagonetan je ovaj problem morskih doba, jer ona se menjaju u zavisnosti od kopna i mora, i od položaja obala u odnosu na meridijane. Opšte je pravilo da se za vremena mladog Meseca voda podiže u podne i u ponoć, da bi potom svakog dana ova pojava kasnila za četiri petine sata, a one laici koji to ne znaju, videći da se u toliko i toliko 212

časova tog i tog dana izvesnim kanalom moglo ploviti, odvaže se na to u isto vreme narednog dana, i završe nasukani. Da ne govorimo o strujama koje morska doba izazivaju, a pojedine su tako jake da u trenutku oseke brod ne može da se dokopa obale. A onda, govorio je starac, svako mesto na kojem se nađeš, iziskuje drugačiji proračun, i potrebne su Astronomske Tablice. Štaviše, pokuša da objasni Robertu te proračune odnosno da treba osmatrati kašnjenje Meseca, množeći mesečeve dane sa četiri i deleći potom sa pet ili obrnuto. Činjenica je da Roberto nije ništa od toga shvatio, a kasnije ćemo videti kako će ovaj njegov nehat postati uzrokom ozbiljnih nevolja. Zadovoljio se jedino time da se svaki put zaprepasti što je linija meridijana, koja bi trebalo da ide od jednog do drugog kraja Ostrva, katkad prolazila preko mora, katkad preko hridi, i nikako nije shvatao koji je trenutak onaj pravi. Delimično i zato što ga je, bila to plima ili oseka, velika tajna morskih doba zanimala daleko manje od velike tajne one linije sa čije je druge strane vreme teklo unazad. Kazali smo da se nije posebno trudio da ne veruje u ono što mu je jezuita pripovedao. Ipak, često se zabavljao, izazivajući ga, ne bi li ga naterao da mu kaže još više, a potom je pribegavao predstavi dokazivanja koju je bio slušao u kružocima onih uglađenih ljudi koje je jezuita smatrao, ako ne samim izaslanicima Sataninim, a ono u najmanju ruku pijanicama i izelicama koji su od krčme načinili vlastiti Licej. Na kraju svega, međutim, teško mu je polazilo za rukom da odbaci fiziku jednog učitelja koji ga je sada, na osnovu načela te iste fizike, učio da pliva. Budući da nije zaboravio svoj brodolom, najpre se postavio tako što je ustvrdio da ni za šta na svetu ne bi ponovo došao u dodir s vodom. Otac Caspar mu je napomenuo da ga je za vreme brodoloma upravo ta voda nosila na površini, što je, dakle, znak da je bila brižan, a ne neprijateljski naklonjen element. Roberto je odgovorio da ga nije nosila voda, već komad drveta za koji je bio privezan, što beše lepa prilika za oca Caspara da mu netom skrene pažnju da, ako je voda nosila jedan komad drveta, stvorenje bez duše, koje žudno hita ka dnu bezdana, što zna svako ko je barem jednom iz visine bacio komad drveta, uto je više spremna da nosi jedno živo biće, voljno da sledi prirodne težnje tečnosti. Ako je ikada bacio psića u vodu, Roberto bi morao da zna da se životinja, pokrećući šape, održava na površini, ali ne samo to, već se i veoma brzo vrati na obalu. I, dodavao je otac Caspar, možda Roberto nije znao da nejaka deca od samo nekoliko meseci, ako se stave u vodu, znaju da plivaju, jer nas je priroda načinila plivačima, kao i svaku drugu životinju. Na nesreću, mi smo skloniji predrasudama i greškama nego životinje, i stoga, rastući, stičemo lažna saznanja o svojstvima tečnosti, tako da nam bojazan i nepoverenje zatiru onaj urođeni dar. 213

Roberto ga je onda upitao da li je on, velečasni otac, ikada naučio da pliva, a velečasni otac je odgovorio da se on nije trudio da bude bolji od tolikih drugih ljudi koji su propustili da učine prave stvari. Bio je rođen u zemlji daleko od mora, a prvi put je kročio na brod tek u poznim godinama kada njegovo telo govorio je ne beše ništa drugo do grinjavi potiljak, zamagljen vid, slinavi nos, zaglušene uši, požutelo zubalo, ukrućena šija, guša sva u podvaljcima, kostobolne pete, sparušena koža, posedela griva, pucketanje potkolenica, podrhtavanje prstiju, zaplitanje nogu, a njegova prsa samo ishraknjivanje sluzavih komadića između slinavih ispljuvaka i pupoljaste pljuvačke. Ipak, istakao je odmah, budući da je njegov duh poletniji od njegove olupine, on je znao ono što su još mudraci drevne Grčke bili otkrili, odnosno da, ako se kakvo telo uroni u tečnost, ono nailazi na otpor i biva potisnuto nagore za onoliko vode koliko zapremi, jer voda pokušava da ponovo zauzme prostor iz kojeg je proterana. I nije tačno da telo pluta ili ne pluta u zavisnosti od oblika, i varali su se drevni mudraci kada su govorili da pljosnate stvari ostaju na površini, dok one šiljaste padaju na dno; da je Roberto na silu pokušao da u vodu ugura, šta znam, možda bocu (koja nikako nije pljosnata) osetio bi isti otpor kao i kada bi u vodu gurao kakav pladanj. Osnovno je, dakle, bilo da se stekne poverenje u element, a onda će sve krenuti samo od sebe. I predložio je da se Roberto spusti niz lestvice od konopca koje vise na pramcu, zvane još jakovljice, ali da pri tome, zarad vlastite sigurnosti, ostane vezan debelim užetom, ili guminom ili uzicom, kako god se zvala, dugačkim i čvrstim, pričvršćenim za bok broda. Te kad bi se uplašio da će potonuti, dovoljno bi bilo samo da povuče konopac. Nije potrebno naglasiti da taj učitelj jedne veštine koju nikada nije upražnjavao, nije uzeo u obzir bezbroj pratećih nevolja, koje su prevideli i mudraci drevne Grčke. Na primer, da bi mu omogućio slobodu pokreta, vezao ga je veoma dugačkim užetom, tako da je, prvom prilikom kada je Roberto, kao i svaki početnik, završio ispod površine vode, morao dugo da vuče, a pre no što ga je uže izvuklo napolje, već se bio nagutao toliko slane vode da je poželeo da odustane, za taj prvi dan, od svakog daljeg pokušaja. Međutim, početak je bio ohrabrujući. Pošto se spustio niz lestvice i dotakao vodu, Roberto je odmah osetio da je tečnost blagougodna. Sećanje na brodolom beše studeno i divlje, a ovo otkriće bezmalo toplog mora nagonilo ga je sada da uranja sve više i više, držeći se čvrsto za lestvice, sve dok mu voda nije došla do brade. Misleći da je to plivanje, naslađivao se, prepuštajući se uspomenama na parisko blagostanje. Od kada je stigao na brod oprao se, videli smo, samo nekoliko puta, i to poput kakvog mačeta koji jezikom liže krzno, mijući samo lice 214

i stidne delove tela. Što se tiče ostalih delova i to sve više kako se postepeno pomamljivao u svojoj poteri za Uljezom stopala su mu bila umazana talogom iz tovarnog prostora, a znoj se uvukao u svaku poru odeće. U dodiru s tim toplim plaštom koji mu je prao i telo i odeću, Roberto se setio kad je bio otkrio, u palati Rambouillet, čak dva vedra za kupanje gospođe markize, čija je briga za negu tela postala predmet razgovora u društvu gde umivanje svakako nije bilo uvrežen običaj. Čak su i njeni najprefinjeniji gosti smatrali da se čistoća ogleda u mirišljavosti rublja, čija je česta promena bila znak otmenosti, a ne u upotrebi vode. I ona bezbrojna čaropojna ulja kojima ih je markiza omamljivala, nisu nikako bila raskoš već za nju potreba, kako bi podigla odbrambeni bedem izmeću svojih osetljivih nosnica i njihovih masnih miomirisa. Osećajući se plemićem više nego ikada u Parizu, Roberto je, dok se jednom rukom čvrsto držao za lestvicu, drugom snažno trljao košulju i pantalone o svoje prljavo telo, grebući u međuvremenu petu jedne noge prstima one druge. Otac Caspar ga je ljubopitljivo pratio, ali nije progovarao, želeći da se Roberto sprijatelji sa morem. Ipak, u strahu da se Robertov um ne pomuti zbog preterane brige za telo, upinjao se da mu skrene pažnju na nešto drugo. Govorio mu je, stoga, o morskim dobima i privlačnim osobinama Meseca. Nastojao je da mu ulije poštovanje za pojavu koja u sebi nosi seme nemogućeg: jer ako morska doba odgovaraju na poziv Meseca, morale bi se javljati samo onda kada se Mesec vidi, a ne kada se on nalazi s druge strane naše planete. Namesto toga, plime i oseke se nastavljaju s obe strane zemljine kugle, bezmalo prestižući jedna drugu na svakih šest sati. Roberto je strpljivo slušao raspravu o morskim dobima, i mislio na Mesec na koji je svih ovih proteklih noći mislio više nego na morska doba. Upitao je kako to da mi od Meseca vidimo uvek jedno te isto lice, a otac Caspar je objasnio da on kruži poput kugle obešene o uzicu koju atleta okreće, ali ne može da vidi ništa drugo do one njemu nasuprotne strane. „Međutim,“ izazvao ga je Roberto, „ovo lice vide kako Indijanci tako i Španci; dok na Mesecu nije tako u odnosu na njihov Mesec, koji nekoliki zovu Volva, što je u stvari naša Zemlja. Donji Volvani koji žive na licu okrenutom prema nama, vide je uvek, dok Gornji Volvani, koji žive na drugoj polovini planete, ne znaju za nju. Zamislite kada se pomere na ovu stranu: ko zna šta će osećati kada budu videli kako u noći blista nekakav krug, petnaest puta veći od našeg Meseca! Očekivaće da im se svakog časa sruči na glavu, kao što su drevni Gali uvek strahovali da će ih nebo poklopiti! Da ne govorim o onima koji žive na 215

samoj međi dve hemisfere, i koji Volvu stalno vide u trenutku izranjanja na obzorju!“ Jezuita je izneo nekoliko sarkastičnih i hvastavih primedbi na račun izmišljotine o stanovnicima Meseca, jer nebeska tela nisu iste prirode kao i Zemlja, te prema tome nisu pogodna da udome živa bića, i stoga bi bilo bolje da ih ostavimo anđeoskim kohortama, koje duhom mogu da se kreću kroz kristal nebeski. „Ali kako nebesa mogu da budu od kristala? Kad bi bilo tako, komete bi ih na svom putu raznele u paramparčad.“ „A ko je rekao tebi da komete prolaze kroz eterična prostranstva? Komete prolaze kroz prostor ispod Meseca, a tu je vazduh, kao što i sâm vidiš.“ „Ništa se ne kreće ukoliko nije telo. Ali nebesa se kreću. Dakle, ona su telo.“ „Samo da ti možeš kazati izmišljotine, postaješ čak aristotelovac. Ali ja znam zašto ti reći ovo. Ti hoćeš da i u nebesima ima vazduh tako da ne više ima differentia između gore i dole, sve kruži, i Zemlja pokreće svoju gusicu kao kakva pludnica.“ „Ali mi svake večeri vidimo zvezde na različitom mestu...“ „Tačno. De facto one se kreću.“ „Čekajte, nisam završio. Hoćete da kažete da Sunce i sve zvezde, a to su golema tela, obilaze krug oko Zemlje svakih dvadeset četiri časa, a da zvezde nekretnice, odnosno veliki prsten koji ih optače, prelaze više od dvadeset sedam hiljada puta dve stotine miliona liga? No, to je ono što bi trebalo da se dogodi, kad se Zemlja ne bi okretala oko svoje ose za dvadeset četiri časa. Kako zvezde nekretnice mogu da se kreću tako brzo? Zavrtelo bi se u glavi svima koji na njima žive!“ „Kad bi na njima neko živeo. Ali ovo est petitio prinkipii.“ I napominjao je kako je lako izmisliti jedan jedini dokaz u prilog kretanja Sunca, dok ih postoji mnogo više protiv kretanja Zemlje. „Poznato mi je,“ odgovorio je Roberto, „da Propovednik kaže terra autem in aeternum stat, sol oritur, i da je Jošua zaustavio Sunce, a ne Zemlju. Ali, vi ste me sami naučili da bismo, ako Bibliju čitamo doslovno, imali svetlost pre no što je stvoreno Sunce. Dakle, Svetu knjigu treba čitati s mrvicom pameti, a i sâm Sveti Augustin znao je da ona često zbori more allegorico... “ Otac Caspar se osmehivao i podsećao ga da su davno minula vremena kada su jezuti pisarskim mudrolijama slamali koplja svojih suparnika, sada to čine neoborivim dokazima zasnovanim na astronomiji, na razumu, na matematičkim i fizičkim postavkama. „Kakvim to postavkama, na primer?“ pitao je Roberto stružući naslagu prljavštine sa trbuha. 216

Na primer, odgovarao je ljutnuto otac Caspar, moćnim Argumentom Točka: „Sad ti slušaj mene. Misli na točak, u redu?“ „Mislim na točak.“ „Odlično, tako i ti misliš, umesto što budeš majmun i ponavljaš ono što si čuo u Parizu. Sada ti misli da je taj točak nataknut na jednu osovinu, kao da jeste grnčarski točak, a ti hteti da pokreneš taj točak. Šta radiš ti?“ „Prislonim ruke, možda samo jedan prst na rub točka, pokrenem prst, i točak se okreće.“ „Zar ne misliš da bi bolje učinio da si uzeo osovinu, u središtu točka, i pokušao da zavrtiš nju?“ „Ne, bilo bi nemoguće...“ „Eto! A tvoji galilejanci ili kopernikovci hoće da smeste Sunce u središte vaseljene, da pokreće čitav onaj veliki krug planeta unaokolo, umesto da razmišljaju da pokret od velikog kruga nebesa jeste dat, dok Zemlja može samo da miruje u središtu. Kako je mogao Gospod Bog staviti Sunce na najniže mesto, a Zemlju, prolaznu i mračnu, usred blistavih i večnih zvezda? Ti sad shvatio svoju grešku?“ „Ali, Sunce mora da postoji u središtu vaseljene! Telima u prirodi neophodna je ova životna vatra, kao što je neophodno da dom njen bude u srcu kraljevstva, kako bi zadovoljila potrebe na svim stranama. Zar uzrok rađanja ne treba da bude porinut u središte svega? Zar priroda nije stavila seme u spolovila, na pola puta između glave i nogu? Zar nije semenje u središtu jabuke? Zar koštica nije u središtu breskve? Stoga Zemlja, kojoj je potrebna svetlost i toplota te vatre, kruži oko njega kako bi svaki njen delić upio sunčevu snagu. Bilo bi smešno verovati da se Sunce okreće oko neke tačke s kojom ne bi ni znalo šta da radi, bilo bi to kao kad bismo, videći pečenu ševu, rekli da su je zgotovili tako što su oko nje okretali ognjište...“ „Jel’ tako? Znači kada biskup s kadionicom obilazi oko crkve da bi nju blagoslovio, ti tvrdiš da se crkva oko biskupa okretati? Sunce može da se okreće, jer je od vatrenog elementa sačinjeno. A ti dobro znaš da vatra leti i da se kreće i da nikada ne miruje. Ikada da li si ti planine kretati se video? Pa kako onda kreće se Zemlja? „Okreću je sunčevi zraci koji na nju padaju, kao što se može zavrteti kugla udarcem ruke, a ako je kugla mala, čak i ako u nju dunemo... I napokon, zar mislite da Bog pokreće Sunce, koje je četiri stotine i trideset četiri puta veće od Zemlje, samo zato da bi naš kupus sazreo?“ U nameri da ovoj poslednjoj primedbi da najveću moguću dramatsku snagu, Roberto je poželeo da uperi prst u oca Caspara, te je ispružio ruku i odgurnuo se nogama kako bi se udaljio od boka broda i dobro ga video. U tom pokretu i druga ruka je ispustila svoj oslonac, 217

glava se zanela unazad i Roberto je završio pod vodom, ne uspevajući, kao što je već rečeno, da se potpomogne užetom, previše olabavljenim, kako bi se vratio na površinu. Onda je stao da se ponaša kao svi davljenici, mahnito se batrgajući i gutajući pri tom još više vode, sve dok otac Caspar nije zategao uže kako treba i privukao ga lestvicama. Roberto se uspentrao, zaklinjući se da se dole nikada više neće vratiti. „Sutra ti pokušati ponovo. Slana voda est poput melema, nemoj misliti da mnogo biti rđavo,“ uteši ga na mostu otac Caspar. I dok se Roberto, pecajući, mirio sa morem, Caspar mu je objašnjavao koliku bi i kakvu korist izvukli obojica, kad bi on stigao na Ostrvo. Nije vredelo ni pominjati ponovno zaposedanje čamca kojim bi kao slobodni ljudi mogli da idu od broda do kopna, i da dođu do Malteške Zvezdarnice. Iz onoga što Roberto beleži, treba zaključiti da je pronalazak prevazišao njegove mogućnosti razumevanja ili je ovo izlaganje oca Caspara, kao i sva ostala, bilo razbijeno elipsama i uzvicima, uz pomoć kojih je otac Caspar govorio čas o njegovom obliku, čas o njegovoj službi, a čas o Ideji koja je njime kraljevala. A ta Ideja, na kraju, i nije bila njegova. Za Zvezdarnicu je saznao prevrćući po pergamentima jednog preminulog redovnika, koji ju je opet preuzeo od nekog drugog redovnika koji je, za vreme putovanja na plemenito ostrvo Maltu, odnosno Melitu, načuo kako hvale ovu napravu koja je sačinjena po nalogu Uzoritog Kneza Johannesa Paulusa Lascarisa, Velikog Majstora onih nadaleko čuvenih Vitezova. Kako je Zvezdarnica izgledala, niko nikada nije video: prvi redovnik je za sobom ostavio samo knjižicu sa nacrtima i beleškama, ali i ona je odavno iščezla. A s druge strane, tužio se Caspar, ta ista beležnica „beše na najkraći mogući način conscripta, bez ijedne schematis visualiter patefacto, ijedne tabule ili rotule, ijednog odgovarajućeg instructiones.“ Na osnovu ovih šturih podataka, otac Caspar je, za vreme dugog putovanja na Daphne, upošljavajući tesare s broda, po sopstvenoj zamisli napravio, ili zamenio različite elemente tehnikuma, sklapajući ih kasnije na Ostrvu i uveravajući se na licu mesta u njene bezbrojne vrline a Zvezdarnica je morala zaista biti prava Ars Magna od krvi i mesa, odnosno od drveta, gvožđa, platna i drugog materijala, nešto poput Mega Horologiuma, Pokretna Knjiga kadra da otkrije sve misterije Vaseljene. Ona je govorio je otac Caspar, dok su mu se oči iskrile poput rubina Jedinstvena Syntagma Čudnovatih Instrumenata Physičkih i Mathematičkih, po krugovima i ciklusima vešto raspoređenih. Potom je crtao prstom na mostu ili u vazduhu, i govorio mu da zamisli prvi deo kružnim, poput kakve osnove ili postolja koje pokazuje Nepomični Horizont, sa Rombom od trideset dva Vetra, i vascelim Navigatorskim 218

umećem sa prognozerima svake oluje. „Središnji Deo,“ dodao je potom, „koji na postolju uzdignut stoji, zamisli kao kakvu Kocku sa pet strana, ne sa šest, šesta se oslanja na postolje i prema tome ti ne videti nju. Na prvoj strani Kocke, id est Chronoscopium Universale, možeš osam krugova u neprestanim ciklusima smeštene videti, koji Kalendar Julijev i Gregorov predstavljaju, i dane kada padaju nedelje, i Epakt, i Sunčev Krug, i Blagdani Klizni i Uskršnji, i mlad Mesec, pun Mesec, kvadrat Sunca i Meseca. Na drugoj strani Kocke, id est das Cosmigraphicum Speculum, na prvom mestu sreće se jedan Horoscopium, koji dati sat na Meliti tekući, kao i koje vreme u ostalom delu našeg globusa biti može. I nalaziš jedan Krug sa dve Planisfere, od kojih jedna pokazuje i uči scienciju čitavog Primum Mobile, drugi Oktave Sphere i Zvezda Nekretnica doktrinu i kretanje. I plimu i oseku, ili opadanje i rastenje mora, kretanjem Meseca u šitavoj Vaseljeni izazvane...“ Ovo je bila najuzbudljivija strana. Pomoću nje si mogao upoznati onaj Horologium Catholicum o kojem je već bilo reči, sa vremenom jezuitskih misija na svim meridijanima; i ne samo to, ona je izgleda čak preuzela ulogu valjanog astrolaba, budući da je otkrivala i broj dana i noći, visinu Sunca sa proporcijom Pravih Senki, i prave i kose uspone, broj sumraka, kulminaciju zvezda nekretnica u pojedinačnim godinama, mesecima i danima. I upravo je otac Caspar, dokazujući i ponovno iskušavajući svoje dokaze na ovoj strani, dostigao onaj stepen uverenosti da se napokon nalazi na meridijanu antipodu. Bila je tu, zatim, treća strana koja je u sedam krugova sadržavala zbornik svekolike Astrologije, sva buduća pomračenja Sunca i Meseca, sve astrološke figure za doba ratarstva, medicine, navigatorske veštine, zajedno sa dvanaest znakova nebeskih kuća, i fiziognomiku prirodnih stvari koje od svakog znaka zavise, uz odgovarajuću Kuću. Nemam srca da iznova sažimam sve što je već sažeo Roberto, i da navodim četvrtu stranu, koja bi trebalo da iskaže sva čudestvija botaničke, spagiričke, hemijske i hermetičke medicine, sa medikamentima prostim i složenim, izvedenim iz supstanci mineralnih ili životinjskih i razni „Alexipharmakoni atraktivni, lenitivni, purgativni, molifikativni, digestivni, korozivni, konglutinativni, aperitivni, kalefacijentni, infrigidijentni, mundifikativni, atenuativni, incizivni, soporativni, diuretični, narkotični, kaustični i konfortativni.“ Ne uspevam da objasnim, te donekle izmišljam, šta sledi na petoj strani, koja je, takoreći, krovište kocke, paralelna sa linijom horizonta, koji izgleda kao da se prostire poput kakvog nebeskog svoda. Ali pominje se i piramida, koja nije mogla imati isti osnov kao i kocka, inače bi pokrila petu stranu, i koja je, što je možda verovatnije, prekrivala čitavu kocku poput kakve šatre ali onda je morala biti od sasvim 219

prozirnog materijala. Neosporno je da bi njene četiri strane morale predstavljati četiri strane sveta, a svaka od njih pisma i jezike različitih naroda, uključujući elemente prvobitnog Adamovog Jezika, hijeroglife iz Egipta i karaktere iz Kine i Meksika, i otac Caspar je opisuje kao „Sphynx Mystagoga, Oedipus Aegyptiacus, Monade Ieroglyphica, Clavis Convenientia Linuarum, Theatrum Cosmographicum Historicum, Sylva Sylvarum svakog prirodnog i umetnog pisma, Architectura Curiosa Nova, Lampade Combinatoria, Mensa Isiaca, Metametricon, Synopsis Anthropoglottogonica, Basilica Cryptographica, Amphiteatrum Sapientiae, Cryptomenesis Patefacta, Catoptron Polygraphicum, Gazophylacium Verborum, Mysterium Artis Steganographicae, Arca Arithmologica, Archetypon Polyglotta, Eisagoge Horapollinea, Congestorium Artificiosae Memoriae, Pantometron de Furtivis Literarum Notis, Mercurius Redivivus, Etymologicon Lustgartlein!“ To što je ovom celokupnom znanju bilo suđeno da ostane njihov lični miraz, budući osuđeni da nikada više ne pronađu put povratka nije preterano brinulo jezuitu, ne znam da li zbog vere u Proviđenje ili zbog ljubavi spram znanja što samom je sebi svrha. Ali, ono što me čudi jeste da tada ni sâm Roberto nije začeo niti jednu jedinu stvarnu misao, i da je iskrcavanje na Ostrvo počeo smatrati zbitijem koje će podariti, i to zanavek, smisao njegovom životu. A glede njegovog zanimanja za Zvezdarnicu, pogodila ga je, pre svega, i sama pomisao da bi to proročište moglo da mu kaže i gde se nalazi i šta u tom trenu čini njegova Gospa. Dokaz da je zaljubljenoj duši, čak i ako je obuzeta korisnim telesnim vežbanjima, zaludno govoriti o Izvešćima Nebeskim, jer ona uvek ište izvestija o svojom slatkom žalu i milome jadu. Osim toga, šta god da mu je govorio njegov učitelj plivanja, snatrio je o jednom Ostrvu koje se pred njim nije prostiralo u sadašnjosti u kojoj se on nalazio, već je Božijim ukazom ležalo u nestvarnosti, ili u ne-biću, pređašnjeg dana. Ono o čemu je razmišljao dok se hvatao u koštac s talasima beše nada da stigne do Ostrva koje je bilo juče, i čiji je simbol video u Golubici Žar-ptici, neuhvatljivoj kao da je utekla u prošlost. Roberta su još uvek pokretale nejasne misli, naslućivao je da želi nešto što nije isto ono što želi otac Caspar, ali još nije sasvim pouzdano znao šta. I treba razumeti njegovu nesigurnost, jer bio je prvi čovek u istoriji svoje vrste kome je ponuđena mogućnost da otpliva dvadeset četiri časa unazad. U svakom slučaju, ubedio je sebe da zaista mora naučiti da pliva, a svi znamo da je i samo jedan valjani razlog dovoljan da prevaziđemo hiljadu strahova. Zbog toga ga zatičemo kako ponovo pokušava sledećeg dana. 220

U ovoj fazi otac Caspar mu je objašnjavao da će ga more, ako bude pustio lestvice i slobodno pokretao ruke, kao da prati ritam kakve sviračke družine, opušteno mašući nogama, sigurno držati na površini. Naterao ga je da pokuša, najpre sa zategnutim užetom, a onda je lagano popuštao uže, ne govoreći mu ništa, odnosno najavljujući mu tek kada je učenik već stekao samopouzdanje. Stoji da je Roberto, na taj uzvik, namah osetio kako tone, ali dok je zapomagao, nagonski je stao da udara nogama i glava mu je odmah izronila na površinu. Ovi pokušaji trajali su dobrih pola časa i Roberto je polako počeo da shvata da može da se održi na površini. Ali čim je pokušavao da se kreće nešto življe, zabacivao je glavu unazad. Tada ga je otac Caspar sokolio da se povinuje toj težnji i da se prepusti vodi, držeći glavu što više oborenu, telo ukrućeno i lagano povijeno, ruke i noge raširene kao da stalno mora da dodiruje liniju kakvog kruga: osećaće se kao u ležaljki od mreže, i moći će satima i satima da tako ostane, čak i da zaspi, milovan talasima i kosim zracima sunca na zalasku. Kako to da je otac Caspar znao sve te stvari, a da nikada nije plivao? Uz pomoć Phyzičko-Hydrostatične Theorije, uzvratio mu je on. Nije bilo jednostavno pronaći pravi položaj, Roberto se umalo nije zadavio užetom dok je rigao i kašljao, ali izgleda da je u jednom trenutku ravnoteža ipak bila postignuta. Roberto je prvi put sad doživeo more kao prijatelja. Postupajući po savetima oca Caspara, stao je da pokreće ruke i noge: pridizao je glavu, zabacivao je unazad, već se navikao na vodu u ušima i na pritisak. Mogao je čak i da razgovara, i to vičući kako bi se čulo na palubi broda. „Ako sada ti želiš ti okreni se,“ rekao mu je u jednom trenutku otac Caspar. „Ti pustiš desnu ruku, kao da visiti ispod tvog tela, samo malo podigni levo rame, i eto te na stomaku!“ Nije naglasio da za vreme okretanja mora zadržati dah, budući da mu je lice u jednom trenutku pod vodom, i to pod vodom koja ništa drugo ne želi nego da istraži nozdrve uljeza. To nije pisalo u knjigama o Hydrauličko-Pneumatskoj Mechanici. I tako je, zbog ignoratio elenchi oca Caspara, Roberto popio još jedan krčag slane vode. Ali već je bio naučio da uči. Nekoliko puta je pokušao da se okrene oko sebe i ubrzo shvatio jedno pravilo, neophodno svakom plivaču, što će reći, kada je glava ispod vode, ne treba disati ni kroz nos, već naprotiv snažno duvati, kao da želite da izbacite iz pluća upravo ono malo vazhuha koji vam je toliko potreban. Što izgleda kao očigledna stvar, ali ipak nije, kao što se vidi iz ove priče. Osim toga, shvatio je i to da mu je daleko lakše da leži nauznak, licem spram neba, nego potrbuške. Meni se čini obrnuto, ali Roberto je 221

najpre naučio na taj način, i dan-dva je tako i činio. U međuvremenu je raspravljao o glavnim sistemima. Vratili su se na razgovor o kretanju Zemlje i otac Caspar ga je zabrinuo svojim Argumentom o Pomračenjima. Ako sklonimo Zemlju iz središta sveta i na njeno mesto stavimo Sunce, Zemlju treba staviti ili ispod Meseca ili iznad Meseca. Ako je stavimo ispod, nikada neće biti pomračenja Sunca jer, budući da je Mesec iznad Sunca ili iznad Zemlje, on nikada neće moći da se umetne između Zemlje i Sunca. Ako je, pak, stavimo iznad, nikada neće biti pomračenja Meseca jer, budući da je Zemlja iznad njega, ona nikada neće moći da se umetne između njega i Sunca. Osim toga, astronomija više ne bi mogla da predviđa pomračenja, kao što je uvek valjano činila, jer ona svoje proračune usklađuje prema kretanju Sunca, a kad se Sunce ne bi kretalo, njen poduhvat bio bi uzaludan. Potom je došao na red Argument Strelca. Kad bi se Zemlja okretala svih dvadeset četiri časa, kada odapnemo strelu pravo uvis, ova bi pala na zapad, na hiljade milja daleko od strelaca. Što bi onda bilo, takoreći, Argument Kule. Kad bismo bacili kakav teret sa zapadne strane kule, on bi morao da padne mnogo dalje od podnožja građevine, a ne pravo ispred nje, dakle, morao bi da pada ukoso, a ne pravo, jer bi se u međuvremenu kula (sa Zemljom) pomerila prema istoku. Budući da svi znaju iz iskustva da takav teret pada uspravno, eto kako kretanje Zemlje postaje samo puka izmišljotina. Da ne pominjemo Argument Ptica koje nikada za vreme svog leta, kad bi se Zemlja okretala u prostoru od jednog dana, ne bi mogle da se suprotstave njenom okretanju, ma kako neumorne bile. Dok mi sasvim dobro vidimo da nas, čak i kada na konju jezdimo u susret Suncu, svaka ptica sustiže i prestiže, hitajući ispred nas. „E, pa dobro. Ne umem da odgovorim na vaše primedbe. Ali čuo sam da pričaju kako se mogućim kretanjem Zemlje i svih planeta i mirovanjem Sunca, objašnjavaju mnoge pojave, dok je Ptolomej morao da izmisli i epicikle i deferente, i mnoge druge tričarije kojima upravo nema mesta ni na nebu ni na zemlji.“ „Ja opraštam tebi, ako jedan Witz praviti želeo si. Ali ako ti ozbiljan govoriš, onda ti kažem da ja nisam nevernik kao Ptolomej i znam mnogo dobro da on mnoge greške počinio bio. I zbog toga ja verujem da slavni Ticone iz Uraniburga jednu zamisao mnogo pravu imao jeste: on je mislio da sve planete koje mi poznajemo, kao Jupiter, Mars, Venera, Mercurius i Saturnus oko Sunca kruže, ali Sunce sa njima kruži oko Zemlje, oko Zemlje kruži Mesec, a Zemlja stoji nepomična u središtu kruga zvezda nekretnica. Tako ti objasniš greške Ptolomeja i ne bogohuliš, dok Ptolomej greške pravio jeste, a Galilei jeste bogohulio. I ne moraš da objasniš kako je Zemlja, koja je tako teška, išla šetati po nebesima.“ 222

„A Sunce i zvezde nekretnice?“ „Ti kažeš da su teški. Ja ne. To su nebeska tela, nisu sublunarna! Zemlja jeste, teška je.“ „Kako se onda jedan brod sa stotinu topova šetka po morima?“ „Tu je more koje ga vuče i vetar koji ga gura.“ „Onda, ako hoćete da govorimo o novim stvarima, a da pri tom ne naljutimo kardinale iz Rima, čuo sam za jednog filosofa iz Pariza koji kaže da su nebesa tečna materija, poput mora, koja kruži posvuda oko nas, stvarajući nešto nalik morskim kovitlacima... tourbillons... “ „Šta je to?“ „Vrtlozi.“ „Ach so, frtlosi, ja. I šta rade ti frtlozi?“ „Evo, i ti vrtlozi nose planete u svom kovitlanju, a jedan vrtlog nosi Zemlju oko Sunca, ali je vrtlog taj koji se kreće. Zemlja stoji nepomična usred vrtloga koji je nosi.“ „Svaka čast, gospodine Roberto! Ti nisi hteo da nebesa biti od kristala, jer si strahovao da komete njih razbiti, međutim, sviđa ti se da su tečna, tako da ptice unutar njih udaviti se! Osim toga, ova zamisao o frltlosima objašnjava da Zemlja oko Sunca kruži, ali ne da oko same sebe kruži kao da je kakav dečiji zvrk!“ „Da, ali taj filosof je kazao da i u tom slučaju kruže samo površine mora i površinska kora naše kugle, dok duboko središte miruje. Pretpostavljam.“ „Još budalastije nego ranije. Gde je napisao taj gospodin sve to? „Ne znam, verujem da je odbio da piše, ili da štampa knjigu. Nije želeo da srdi jezuite koje on veoma voli.“ „Onda meni biti miliji gospodin Galilei koji je heretičke misli imao, ali ih je priznao kardinalima najvoljenijim, i niko je njega spalio. Meni se ne sviđa taj drugi gospodin koji ima misli heretičke još više, a ne priznaje, čak ni jezuitama prijateljima svojim. Možda Bog jednog dana Galileu oprosti, ali njemu ne.“ „U svakom slučaju, čini mi se da je kasnije ispravio tu prvobitnu zamisao. Čini se da svekolika velika masa materije koja se prostire od Sunca do zvezda nekretnica kruži u jednom velikom krugu, nošena ovim vetrom...“ „Ali zar nisi govorio da su nebesa bila tečna?“ „Možda nisu, možda su samo jedan veliki vetar...“ „Vidiš? Ni ti ne znaš...“ „Pa dobro, ovaj vetar pokreće sve planete oko Sunca, i u isto vreme pokreće Sunce da kruži oko samog sebe. Tako da postoji jedan manji vrtlog koji pokreće Mesec da kruži oko Zemlje, i Zemlju oko 223

sebe same. Pa ipak, ne može se kazati da se Zemlja kreće, jer ono što se kreće je vetar. Isto kao kad bih ja spavao na Daphne, a Daphne plovila put onog ostrva na zapadu, ja bih se premestio s jednog mesta na drugo, no ipak niko ne bi mogao da kaže da se moje telo pokrenulo. A kada je u pitanju svakodnevno kretanje, to je isto kao kad bih ja sedeo na velikom grnčarskom točku koji se kreće, i naravno najpre bih vam pokazao lice, a potom leđa, ali ne bih ja bio taj koji se kreće, već točak.“ „Ovo je hypotesis običnog slobnika koji smera da bude heretik, ali da tako ne izgleda baš. Nego, ti mi reci sada gde su zvezde. Zar i cela celcata Ursa Major, et Perseus, kruže u istom vrtlogu?“ „Ali sve zvezde koje vidimo takođe su sunca, i svako je od njih u središtu nekog svog vrtloga, i svekolika vaseljena jeste veliko kruženje vrtloga sa beskonačnim Suncima i još beskonačnijim planetama, čak i izvan onoga što naše oko može videti, a svaka od planeta sa svojim stanovnicima!“ „Aha! Ovde ja čekao sam tebe i tvoje strašne heretičke prijatelje! To hoćete vi, beskonačne svetove!“ „Ali, dopustićete mi da postoji barem više od jednog. Gde bi inače Bog smestio pakao? Nije valjda u utrobu Zemlje.“ „Zašto ne u utrobu Zemlje?“ „Zato što,“ ovde je Roberto nadasve proizvoljno naveo jedan argument koji je bio čuo u Parizu, i ne bih mogao da se zakunem u tačnost njegovih proračuna, „prečnik središta Zemlje meri 200 italijanskih milja, i ako to stavimo na treći stepen dobijemo osam miliona milja. Imajući na umu da jedna italijanska milja ima dve stotine i četrdeset hiljada engleskih stopa, i pošto je Gospod morao dodeliti svakom grešniku barem šest kubnih stopa, pakao ne bi mogao da primi više od četrdeset miliona grešnika, što mi se čini premalo, imajući na umu sve zlehudnike koji su živeli na ovom našem svetu, od Adama pa do današnjeg dana.“ „Tako bi to bilo,“ odgovarao je Caspar, ne udostojivši se ni da proveri proračun, „kad grešnici sa svojim telom biti u njemu. Ali to je tek nakon Vaskrsnuća Tela i Poslednjeg Suda! A onda ne biti ni Zemlje ni planeta, već neka druga nebesa i neke nove Zemlje!“ „Slažem se, ako ostaju samo grešne duše, njih hiljadu miliona stalo bi i na vršak čiode. Ali, postoje zvezde koje mi golim okom ne vidimo, a koje se međutim vide vašim durbinom. Recite mi sada, zar ne možete da zamislite jedan durbin, stotinu puta moćniji, koji vam omogućava da vidite druge zvezde, a potom još jedan, hiljadu puta moćniji od toga, koji vam omogućava da vidite još udaljenije zvezde, i tako ad infinitum? Da li hoćete da ograničite stvaranje?“ „Biblija o tome ne govori.“ 224

„Biblija ne govori ni o Jupiteru, a vi ste ga pre nekoliko večeri ipak posmatrali vašim prokletim durbinom.“ Ali, Roberto je već unapred znao šta će mu reći jezuita. Isto što i onaj opat one večeri kada ga je Saint-Savin bio izazvao na dvoboj: da s postojanjem beskonačnih svetova Iskupljenje gubi svaki smisao, i da smo prinuđeni da razmišljamo ili o beskonačnim Golgotama, ili o našem Zemaljskom šaru kao povlašćenom delu kosmosa, na koji je Bog svom Sinu dopustio da siđe kako bi nas oslobodio greha, dok ostalim svetovima nije udelio takvu milost zbog nepoštovanja njegove beskonačne dobrote. I zaista, takva i bi reakcija oca Caspara, što Robertu dade priliku da ga ponovo zaskoči. „Kada se zbio Adamov greh?“ „Moja braća jesu savršene matematičke proračune naprafila, na osnovu Svetog Pisma: Adam je zgrešio pre tri hiljade devet stotina i osamdeset četiri godine pre dolaska Našeg Gospoda.“ „E pa dobro, možda vi ne znate da su putnici koji su stigli do Kine, među njima mnogi behu iz vašeg reda, pronašli čitave knjige o kineskim monarsima i dinastijama, iz čega se zaključuje da je kinesko carstvo nastalo pre više od šest hiljada godina, te dakle mnogo pre Adamovog greha, i ako to važi za Kinu, ko zna za koliko još drugih naroda važi. Prema tome, Adamov greh i iskupljenje Jevreja, i sve bajne istine naše Svete Rimske Crkve, koje su odatle potekle, odnose se samo na jedan deo čovečanstva. Ali, postoji i onaj drugi deo ljudskog roda koji nije pogođen prvim grehom. To nikako ne umanjuje beskonačnu dobrotu Boga koji je s Adamitima postupio kao i otac iz parabole sa Bludnim Sinom, žrtvujući svoga Sina samo za njih. Ali kao što ne znači da je, samo zato što je dao da se zakolje najveće goveče za sina grešnika, taj otac manje voleo ostalu njegovu braću, dobru i punu vrlina, tako i naš Gospod najnežnije voli Kineze i sve one koji su rođeni pre Adama, i ponosan je što se oni nisu uhvatili u zamku prvog greha. Ako se ovako nešto zbilo na Zemlji, zašto ne bi bilo moguće da se dogodi i na zvezdama?“ „Ali, ko je rekao tebi ovu putalaštinu?“ prodrao se razjareno otac Caspar. „Mnogo je njih koji o tome govore. A jedan arapski mudrac rekao je da se to čak može zaključiti iz jedne stranice Kurana.“ „I ti kažeš meni da Kuran tvrdio jeste istinitost neke stvari? Ah, svemogući Bože, Spasitelju naš, molim ti se da zgromiš ovog taštog šupljoglavog oholog naduvenog neobuzdanog buntovnika, zver ljudsku, pištanjka, psa i demona, prokletog umobolnog ovčara, da on više ne kroči nogom na ovaj brod!“ I otac Caspar je podigao uže i pucnuo njime kao kakvim bičem, udarajući najpre Roberta sred lica, a potom ga puštajući. Roberto se 225

prevrnuo glavom nadole, upinjao se mlatarajući rukama, bezuspešno je pokušavao da dobro zategne konopac kako bi se uhvatio za njega, prizivao je na sav glas u pomoć, gutajući vodu, a otac Caspar mu je uzvraćao, vičući da hoće da ga vidi u samrtnim trzajima, kako se guši, izdišući u agoniji, tako da propadne pravo u pakao kao što dolikuje zlorodima njegovog kova. A onda, budući da u njemu beše hrišćanska duša, kada mu se učinilo da je Roberto dovoljno kažnjen, izvukao ga je iz vode. I, za taj dan behu završeni kako čas plivanja tako i onaj iz astronomije, a njih dvojca odoše na počinak, svako na svoju stranu, ne progovorivši ni reči. Pomirili su se narednog dana. Roberto je priznao da on uopšte ne veruje u onu pretpostavku o vrtlozima, i da smatra pre svega da su beskonačni svetovi samo posledica kovitlanja atoma u praznini, i da to uopšte ne isključuje postojanje kakvog Božanstva providnika koje je atomima prenosilo zapovesti i razmeštalo ih u saglasju sa svojim ukazima, kao što ga je bio naučio Kanonik de Digne. Otac Caspar je, međutim, odbijao čak i takvu pomisao, koja je zahtevala postojanje praznine u kojoj su se kretali atomi, i Roberto je izgubio svaku želju da razgovara sa jednom tako milostivom Parkom koja je, umesto da preseče konac što ga je održavao u životu, tu istu nit previše popustila. Nakon obećanja da mu se više neće pretiti smrću, ponovo je počeo sa svojim ogledima. Otac Caspar je pokušavao da ga nagovori da se kreće u vodi, što je neophodan princip svake veštine plivanja, i savetovao mu je da polako pomera ruke i noge, ali Robertu je bilo draže da se izležava na površini. Otac Caspar ga je puštao da se izležava i to je koristio da mu nabroji i ostale svoje argumente protiv kretanja Zemlje. In primis, Argument Sunca. Kada bi bilo nepomično, i kad bismo ga mi tačno u podne iz sredine sobe posmatrali kroz prozor, i kad bi se Zemlja okretala brzinom kojom tvrde da se okreće a morala bi biti prilično brza kako bi opisala pun krug za dvadeset četiri časa Sunce bi u magnovenju nestalo iz našeg vidokruga. Potom je na red došao Argument Grada. On katkad pada i po čitav sat, no nezavisno od toga idu li oblaci na istok ili na zapad, na sever ili na jug, pokrije uvek najviše dvadeset pet do trideset milja polja. Ali, kad bi se Zemlja okretala, ukoliko bi gradonosni oblaci bili vetrom nošeni u pravcu njenog okretanja, trebalo bi gradom da zastru barem tri do četiri stotine milja polja. Sledio je Argument Belih Oblaka, koji jezde vazduhom kada je vreme mirno, i čini se da uvek klize jednako polako; međutim, kad bi se Zemlja okretala, oni koji klize put zapada morali bi da hitaju neizmernom brzinom. 226

Završio je sa Argumentom Zemaljskih Zverova, koje bi po nagonu morale uvek da se kreću spram istoka, kako bi sledile kretanje Zemlje koja njima gospodari; i morale bi da pokazuju veliku odbojnost prema kretanju ka zapadu zapadu, jer bi osećale da je to protivprirodno kretanje. Roberto je neko vreme prihvatao sve ove argumente, potom su mu dozlogrdili, te je tom svekolikom nauku suprotstavio svoj Argument Želje. „Ali, najzad,“ kazao mu je, „ nemojte me lišiti radosti razmišljanja da bih se mogao vinuti u oblake i za dvadeset četiri časa videti Zemlju kako se okreće poda mnom, i da bih video kako promiče mnoštvo različitih lica, belih, crnih, žutih, maslinastih, sa šeširom ili turbanom, i gradove sa zvonicima čas šiljastim, čas zaobljenim, sa krstom ili sa polumesecom, i gradove sa kulama porcelanskim i sela sa kolibama, i Irokeze kako se spremaju da živog pojedu ratnog zarobljenika, i žene iz zemlje Teso zaokupljene bojadisanjem usana u plavo za najružnije muškarce ove planete, i one iz Kamula koje njihovi muževi kao dar prepuštaju prvom namerniku, kao što kazuje knjiga mesera Miliona...“ „Vidiš ti? Kako ja kažem: kada vi o vašoj filosofiji u krčmi misliti, uvek su misli razbludne! A kad ti ne imati ove misli, na ovo putovanje ti mogao krenuti da je tebe Bog milošću obdario da kružiš ti oko zemlje, što ne biti manja milost nego da tebe ostaviti da visiš na nebu.“ Roberto nije bio sasvim uveren, ali više nije znao kako da ga opovrgne. Tada se odlučio za duži put, polazeći od nekih drugih argumenata koje je tek bio načuo i koji mu uopšte nisu izgledali suviše daleko od ideje o jednom Bogu providniku, i pitao je Caspara da li se slaže sa stanovištem da je priroda jedan veličanstveni teatar, gde mi vidimo samo ono što je tvorac postavio na pozornicu. Sa našeg mesta mi ne vidimo teatar onakvim kakav on zaista jeste: ukrasi i mehaničke naprave predviđeni su da načine valjan utisak izdaleka, dok su točkovi i protiv-tegovi koji rađaju pokret skriveni od našeg pogleda. Pa ipak, ako bi u parteru sedeo neki poznavalac umetnosti bio bi kadar da pogodi kako je postignuto da neka mehanička ptica iznenada prhne uvis. Tako bi i filosof morao da se postavi u odnosu na veliku predstavu vaseljene. Naravno, prepreka je za filosofa veća, jer su u prirodi konopci mašina tako valjano skriveni da smo se dugo pitali ko ih pokreće. Pa ipak, ako se Faeton, čak i u ovom našem teatru, uspinje nebom ka Suncu, to je zato što ga vuku nekoliki konopci, dok se jedan protivteg spušta nadole. Ergo (likovao je Roberto na kraju, vraćajući se razlogu zbog kojeg je bio počeo da se na takav način udaljava od teme), pozornica nam prikazuje Sunce koje kruži, ali priroda mašine je posve drugačija, 227

mi nismo u stanju da je u prvi mah primetimo. Mi vidimo predstavu, ali ne i koloturu koja pokreće samog Feba, jer bezmalo da živimo na točku ove koloture i na ovom mestu Roberto se upetljao, jer ako bi prihvatio metaforu koloture izgubio bi metaforu teatra, i čitavo njegovo razmišljanje postalo bi tako pointu kako bi kazao Saint-Savin da bi izgubilo svaku oštroumnost. Otac Caspar je odgovorio da ako čovek želi da neka mašina peva, on mora da uobličava drvo ili metal, i da raspoređuje otvore, ili podešava strune i struže po njima gudalom, ili čak kao što je on učinio na Daphne, da izmišlja neku spravu na vodu, međutim, ako zavirimo u slavujevo ždrelo, nećemo videti ništa slično, što znak je da su Božiji putevi drugačiji od naših. Potom je upitao, kad je Roberto već s tolikom naklonošću gledao na beskonačne sunčeve sisteme koji kruže na nebu, da li bi mogao da dopusti da je svaki od tih sistema deo jednog većeg sistema koji opet i sâm kruži u okviru nekog još većeg sistema, i tako do u nedogled budući da bi, polazeći od tih premisa, postali poput device, žrtve kakvog zavodnika, koja mu najpre čini sasvim mali ustupak, no ubrzo će morati da učini još veći, potom još veći, i hodeći tim putem ko zna do koje krajnosti možemo stići. Naravno, rekao je Roberto, razmišljanja mogu biti svakakva. O vrtlozima lišenim planeta, o vrtlozima koji se sudaraju jedan s drugim, o vrtlozima koji nisu okrugli već šestostrani, tako da se na svako njihovo lice ili stranu nadovezuje još jedan vrtlog, i svi se zajedno uklapaju poput ćelija košnice, ili su mnogostrani koji, pak, oslanjajući se jedan o drugog, ostavljaju praznine koje priroda ispunjava nekim drugim manjim vrtlozima, i svi su međusobno povezani poput točkića u časovnicima njihova se celina kreće u vaseljeni nebeskoj kao neki veliki točak koji se okreće i održava u sebi druge točkove koji se okreću, od kojih svaki sobom nosi manje točkove koji se u njegovom krilu okreću, i taj svekoliki točak kruži nebesima u jednoj beskonačnoj revoluciji koja traje milenijumima, možda oko nekog drugog vrtloga u vrtlozima vrtloga... Izgovorivši sve ovo, Roberto se umalo nije udavio, zbog velike vrtoglavice koja ga je polako obuzimala. I to upravo bi trenutak kada otac Caspar zablista u svojoj pobedi. Onda, reče, ako se Zemlja okreće oko Sunca, a Sunce se okreće oko nečeg drugog (ne uzimajući u obzir da se to nešto drugo okreće, opet, oko nečeg drugog), nastupa problem roulette o kojem je Roberto morao nešto načuti u Parizu, budući da je iz Pariza prispeo u Italiju među galilejance koji su, pak, svašta izmišljali samo da bi poremetili svet. „Šta je roulette?“ upita Roberto. „Ti je možeš zvati i trohoida ili cikloida, ne menja ništa. Zamisli ti jedan točak.“ 228

„Onaj od ranije?“ „Ne, sada zamisli točak neke kočije. I zamisli ti da na obimu tog točka stoji jedan klin. Sada zamisli da točak mirno stoji, i klin jeste tik iznad ravni druma. Sada ti zamisli da kočija ide i točak se okreće. Šta misliš ti da bi se dogodilo ovom klinu?“ „Pa, ako se točak okreće, u nekom trenutku klin će se naći gore, ali kada točak, potom, obiđe svoj pun krug ponovo će biti blizu zemlje.“ „Dakle ti misliš da ovaj klin kao krug jedno kretanje jeste opisao?“ „Pa, da. Sigurno nije kvadrat.“ „Sada ti slušaj, balavko. Ti kažeš da ovaj klin nađe se na zemlji u istoj tački gde je bio ranije?“ „Čekajte malo... Ne, ako je kočija išla napred, klin će se naći na zemlji, ali mnogo dalje odatle.“ „Dakle on se nije kretao u krug.“ „Ne, tako mi svih rajskih svetaca,“ rekao je Roberto. „Ti ne smeš reći Takomisvihrajskihsvetaca.“ „Oprostite. Ali kako se onda kretao? „Jeste trohoidu jednu napravio, a da ti shvatiš kažem da je to gotovo kao kretanje lopte koju ti baciš ispred sebe, potom ona padne na zemlju, potom još jedan kružni luk napravi, i onda ponovo samo što lopta u jednom trenutku pravi sve manje i manje lukove, a klin lukove uvek pravilne će praviti, ako točak uvek istom brzinom ide.“ „I šta to znači?“ upita Roberto, naslućujući svoj poraz. „Znači to da ti pokazati mnogo vrtloga i bezbrojnih svetova hoćeš, i da Zemlja se okreće, kad eto ti sad, više tvoja Zemlja ne okreće se, već ide beskonačnim nebom kao kakva lopta, trump trump trump ach kakvo divno kretanje za ovu nadasve plemenitu planetu! I ako tvoja teorija vrtloga dobra je, sva nebeska tela su pravila trump, trump, trump sada ti pusti mene smejati se, jer ovo je napokon najfeća razonoda mog života!“ Teško je odgovoriti na jedan tako tanan i geometrijski savršen argument još, pri tom, besprekorno zlonameran, jer je otac Caspar morao znati da bi se nešto slično dogodilo i kada bi se planete okretale onako kako je govorio Tycho. Roberto je otišao na počinak pokisao i podvijenog repa. Tokom noći je razmišljao, pitajući se nije li došlo vreme da napusti sve svoje jeretičke misli o kretanju Zemlje. Da vidimo, govorio je, kad bi otac Caspar ipak bio u pravu, i kad se Zemlja ne bi kretala (u suprotnom bi se kretala i više nego što je potrebno i više ne bi mogla da se zaustavi), da li bi to moglo da ugrozi njegovo otkriće meridijana antipoda i njegovu teoriju o Potopu, a zajedno s tim i činjenicu da je Ostrvo tamo, u danu koji je prethodio danu koji je ovde? Nipošto. 229

Dakle, rekao je sebi, možda bi bilo bolje da ne dovodim u pitanje astronomske stavove mog novog učitelja i da se umesto toga posvetim plivanju, kako bih došao do onoga što me zapravo zanima, a što sigurno nije dokazivanje da li je u pravu Kopernik ili Galilei ili onaj treći sipljivac Tycho od Uraniborga već mogućnost da vidim Golubicu Žar-pticu, i da nogom stupim u dan pređašnji što ni Galilei, ni Kopernik, ni Tikone ni moji učitelji i prijatelji iz Pariza nikada nisu ni sanjali. I stoga je narednog dana izašao pred oca Caspara poput poslušnog učenika, kako po pitanju plivanja tako i po pitanju astronomije. Ali, pod izgovorom da je more uzburkano i da mora da obavi još neke proračune, otac Caspar je za taj dan odložio svoju poduku. U predvečerje mu je objasnio da je za učenje veštine plivanja, kako on kaže, potrebna usredsređenost i tišina, i da se ne može pustiti mozak na otavu. Budući da je Roberto bio sklon da čini upravo suprotno, iz toga se mogao izvući zaključak da nije sposoban za plivanje. Roberto se pitao kako to da je njegov učitelj, toliko ponosan na svoju umešnost, tako iznenada odustao od svog plana. A ja verujem da je zaključak koji je iz toga izvukao bio onaj pravi. Otac Caspar je sebi utuvio u glavu da ležanje na vodi ili kretanje u njoj, pod suncem, izaziva u Robertu vrenje moždane mase, što ga je navodilo na opasna razmišljanja. To što se nalazio nasamo sa sopstvenim telom, što je uranjao u tečnost, koja je takođe materija, pretvaralo ga je u izvesnoj meri u zver, i navodilo ga na razmišljanja svojstvena neljudskim i slaboumnim prirodama. Trebalo je, dakle, da otac Caspar Wanderdrossel smisli neki drugi način da se domogne Ostrva, i to način koji Roberta ne bi koštao duševnog zdravlja.

230

25

Technica Curiosa Kada otac Caspar reče da je ponovo nedelja, Roberto shvati da je prošlo više od nedelju dana od njihovog prvog susreta. Otac Caspar održa misu, potom mu se odlučno obrati. „Ja ne mogu čekati da ti plivanje naučiti,“ rekao je. Roberto reče da nije on kriv. Jezuita se složi da on možda i nije kriv, ali su u međuvremenu nepogode i životinje uništavale njegovu Zvezdarnicu, o kojoj se svakodnevno mora voditi računa. Prema tome, ultima ratio, ostalo je samo jedno rešenje: na Ostrvo će otići on. A na pitanje kako će to da učini, otac Caspar reče da će pokušati sa Podvodnim Zvonom. Pojasni da već duže vreme proučava kako se može ploviti pod vodom. Razmišljao je čak da izgradi jedan drveni čamac sa gvozdenim ojačanjima i dvostrukim dnom, poput kakve škrinje sa poklopcem. Brodica bi bila dugačka sedamdeset dve stope, visoka trideset dve, široka osam i bila bi dovoljno teška da porine ispod površine vode. Pokretao bi je jedan točak sa lopaticama, kojim bi upravljala dva čoveka unutar čamca, kao što magarci okreću vodenički točak. A da bi se videlo kuda se ide, izbacuje se napolje tubospicillum, jedan naočarnik koji će, igrom unutrašnjih ogledala, omogućiti da se iznutra istražuje ono što se događa napolju. Zašto ga nije sagradio? Zato što je takva priroda govorio je na poniznu žalost naše malenkosti: postoje zamisli koje na hartiji izgledaju savršeno, a potom se na delu pokazuju da su nesavršene, i niko ne zna zbog čega. Međutim, otac Caspar je sagradio Podvodno Zvono: „A plebs bi neuki, ako bi kazati njima da se neko na dno Rajne spustiti moći i su231

vih haljina ostati, i čak u rukama žeravu držati, rekli bi da to jeste bilo neko bezumlje. Međutim, proba je napravljen, i to pre gotovo jednog veka u varoši Toleto u Hispaniji. Dakle, ja sada stići na ostrvo s mojim Podvodnim Zvonom, hodajući, kao što evo sada vidiš kako hodam.“ Uputi se u stovarište, koje je očigledno bilo neiscrpan magacin: osim astronomskih sprava, ostalo je još nešto. Roberto bi prinuđen da na most iznese još šipki i polukrugova od metala i jedan ogroman zamotak od kože, koji se još uvek osećao na svog rogatog darodavca. Nije mnogo pomoglo ni što je Roberto podsetio da se, ako je nedelja, ne sme delati na dan Božiji. Otac Caspar je odgovorio da to nije rad, a ponajmanje ropski rad, već vežbanje jedne veštine među svim veštinama najplemenitije, i da će njihov trud biti posvećen uvećanju znanja o velikoj knjizi prirode. Bilo je dakle isto kao da razmišljaju o svetom pismu, od kojeg knjiga prirode nije daleko. Roberto je, dakle, morao prionuti na posao, poterivan rečima oca Caspara koji se uključivao u najosetljivijim trenucima, kada bi došlo red na užljebljivanje metalnih elemenata. Radeći čitavo prepodne, sastavi na kraju nekakav kavez u obliku zarubljene kupe, tek nešto viši od čoveka, u kojem su tri kotura, onaj gornji najmanjeg prečnika, a srednji i donji progresivno širi, stajala paralelno jedan s drugim, blagodareći četirma iskošenim motkama. Na srednjem koturu bila je pričvršćena jedna platnena utega u koju je mogao da se uvuče čovek, ali takva da je ovome, uz pomoć čitave jedne zamrsice traka koje je trebalo omotati i oko leđa i oko grudi, učvršćivala ne samo prepone kako bi sprečila njihovo spuštanje, već i ramena i vrat, tako da glava ne udara o gornji kotur. I dok se Roberto pitao čemu bi sve to skupa moglo da služi, otac Caspar je razvio zamotak od kože, koji se pokazao kao savršeno pristajući omot, ili rukavica, ili naprstak tom metalnom sklopu, na koji ga nije bilo teško navući, pričvršćujući ga petljama iznutra, tako da ovaj predmet, jednom dovršen, više nije mogao da bude odran. A završeni predmet zaista je bio neka kupa odrezanog vrha, zatvorena odozgo, a otvorena s donje strane ili ako baš hoćete, zapravo, nešto nalik zvonu. Na njemu se, između gornjeg i srednjeg kotura, otvaralo okno od stakla. Na kroviću zvona bio je pričvršćen jedan robustan prsten. Zvono tada bi preneseno do čekrka i okačeno o jednu polugu koja će ga, putem domišljatog sistema remenih kolutova, podizati, spuštati, pomerati izvan broda, porinuti ili izroniti, kao što se radi sa svakim denjkom, sandukom ili zamotkom koji se utovaruje na brod ili istovaruje sa njega. Čekrk beše pomalo zarđao, posle toliko dana lenstvovanja i dosade, ali Roberto ga na kraju pokrenu i podignu zvono na neku srednju visinu tako da mu se mogla videti utroba. 232

Sada je ovo zvono samo čekalo svog putnika koji će se u njega uvući i potpasati, viseći u vazduhu poput kakvog zvečka. U zvono je mogao da stane čovek kakvog god rasta da je: dovoljno je bilo podesiti remenje, popuštajući ili pritežući pređice i čvorove. A onda, kad se jednom valjano potpaše, stanovnik zvona mogao je da korača, noseći sobom svoju kućicu, dok su trake držale glavu u visini okna, a donju ivicu tako da mu dosegne, manje ili više, do listova. Robertu je sada ostalo jedino da se pita, objašnjavao je pobednički otac Caspar, šta se događa kada čekrk spusti zvono u more. „Događa se da se putnik davi,“ zaključio je Roberto, kao što bi svako učinio. A otac Caspar ga je optužio da veoma malo zna o „ravnoteži tečnosti“. „Ti možeš možda misliti da praznine negde ima, kako kažu one dike iz Sinagoge Satanine sa kojima si razgovarao u Parizu. Ali možda ti prihvatiti da u zvonu praznina nema, već vazduh. I kada ti jedno zvono ispunjeno vazduhom u vodu uroniš, ne ulazi voda. Ili ona ili vazduh.“ To je bilo tačno, prihvatao je Roberto. Elem, koliko god duboko bilo more, čovek je mogao da hoda, a da u zvono ne prodre voda, barem dok putnik svojim disanjem ne potroši sav vazduh, pretvarajući ga u paru (kao što se vidi kada se diše povrh ogledala) koja na kraju, budući manje gustine nego voda, ovoj mora da ustupi mesto konačan dokaz, napominjao je pobednički otac Caspar, da priroda mrzi prazninu. Ali sa zvonom te veličine putnik je mogao da računa, zbrajao se otac Caspar, na najmanje tridesetak minuta disanja. Činilo se da je obala veoma daleko, ako bi se do nje plivalo, ali hodajući, to bi bila prava šetnja, jer gotovo na pola puta između broda i obale uzdizao se koralni bedem tako da čamac nije mogao da prođe tim putem, već je morao da ide najdužim putem, zaobilazeći rt. A na nekim mestima korali su se vrhorili ispod same površine vode. Ako bi prebacivanje započelo u vreme oseke, dužina šetnje pod vodom bila bi još kraća. Dovoljno je bilo stići do tih korala koji su se pomolili iznad vode, i čim bi se putnik, makar i samo do kolena, popeo iznad površine, zvono bi se netom ispunilo svežim vazduhom. Ali kako će da hoda po dnu, koje je moralo biti prepuno opasnosti, i kako će se popeti na bedem, koji je sav od oštrog kamenja i od korala još britkijih od kamenja sazdan? A osim toga, kako će zvono spustiti, a da se ono pri tom ne prevrne u vodi, ili da ne bude odgurnuto uvis usled onih istih razloga zbog kojih čovek koji se baci u vodu biva vraćen na površinu? Otac Caspar je, uz znalački osmeh, dodao da je Roberto zaboravio najvažniju primedbu: ako bi se u more gurnulo samo zvono ispunjeno vazduhom, pomerilo bi se onoliko vode kolika je njegova veličina, i ta 233

bi voda težila daleko više od tela koje pokušava da je istisne, i kojem bi se stoga veoma tvrdoglavo suprotstavila. Ali u zvonu će se naći i nekoliko libri u obliku čoveka, i najzad bile su tu i Metalne Koturne. I, s izrazom lica nekoga ko je na sve mislio, iz svog nepresušnog stovarišta dovuče jedan par čizmica sa gvozdenim potplatama debljine više od pet prstiju, koje se pričvršćuju za koleno. Gvožđe će imati ulogu balasta, a pri tom će i zaštiti stopala šetača. To će mu usporiti kretanje, ali će mu odagnati sve brige zbog neravnog zemljišta, zbog čega obično koračamo bojažljivo. „Ali ako vi morate da se popnete do obale uz onu klizavicu što leži dole ispod nas, sve vreme ćete ići uzbrdo!“ „Ti ne bio ovde kada sidro bacili jesu! Ja prvo sam dubinu tražio. Nema provalija! Ako Daphne samo malo bi išla blizu, nasukala bi se!“ „Ali kako ćete nositi zvono koje vam pritiska glavu?“ pitao je Roberto. A otac Caspar ga je podsećao da se taj teret u vodi neće osetiti, a da je ikada pokušao da izgura barku, ili da rukom podigne gvozdenu kuglu iz korita, Roberto bi znao da se težina oseća tek pošto se kugla izvadi iz vode, a nikako dok je još u njoj. Suočen sa uzjogunjenim starcem, Roberto je nastojao da odloži trenutak njegove propasti. „Ali ako se zvono spusti pomoću čekrka,“ ispitivao ga je, „kako se potom otkači uže? Jer inače će vas konopac zadržati i nećete moći da se maknete od broda.“ Caspar je odgovorio da će Roberto, kada se on jednom nađe na dnu, svakako to primetiti jer će se uže olabaviti: i tada će ga preseći. Da nije možda mislio da mora da se vrati istim putem? Kada jednom stigne na Ostrvo, otići će po čamac, i vratiće se u njemu, ako Bog da. Ali odmah po izlasku na suvo, kada se oslobodi remenja, zvono će, ako ga neki čekrk ne podigne, pasti na zemlju i zatočiti ga. „Zar hoćete da provedete ostatak svog života zatočeni u nekom zvonu?“ A starac je na to odgovarao da kada se jednom oslobodi onih gaća, nožem će iseći kožu, i izaći će napolje poput Minerve iz Jupiterovog bedra. A šta ako pod vodom sretne neku veliku ribu, od onih koje proždiru ljude? A otac Caspar se na to nasmejao: neka je i najkrvoločnija od svih riba, kada na svom putu sretne samohodno zvono, što bi prestrašilo i čoveka, tako će se pomesti, da će brže-bolje uteći. „E, pa dobro,“ završio je Roberto, iskreno zabrinut za svog prijatelja, „vi ste stari i krhke građe, ako neko baš mora da pokuša, to ću biti ja!“ Otac Caspar se zahvalio, ali mu je objasnio da je on, Roberto, već mnogo puta dokazao da je vetrogonja, i ko zna šta bi zabrljao ovoga puta; da on, Caspar, već donekle poznaje onaj morski tesnac i koralni bedem, a slične je pohodio i na drugim mestima, u pljosnatom čamcu; da je to zvono dao da se sagradi niko drugi do on sâm i da je 234

upoznat sa svim njegovim manama i vrlinama; da je dobro poznavao hidrostatičku fiziku i da će umeti da se izbavi iz neprilike, ukoliko se dogodi nešto nepredviđeno; i, najzad, dodao je kao da iznosi poslednji razlog u svoju korist, „najzad, ja verujem, a ti ne.“ Roberto je shvatio da ovo nikako nije bio poslednji razlog, već prvi, i nesumnjivo najlepši. Otac Caspar Wanderdrossel je verovao u svoje zvono kao što je verovao u Zvezdarnicu, i verovao je da mora upotrebiti Zvono kako bi stigao do Zvezdarnice, i verovao je da sve ovo čini u što veću slavu Božiju. I kao što vera može da ruši planine, nesumnjivo je mogla i da savlada silne vode. Nije bilo druge no da se zvono vrati na most i pripremi za uranjanje. Čime su bili zaokupljeni sve do večeri. Da bi se koža uštavila tako da voda kroz nju ne može da prodire niti vazduh da izlazi, koristila se jedna smesa koja se spravljala na tihoj vatri, uz dodavanje tri libre voska, jedne venecijanskog terpentika i još četiri unce nekog maziva koje koriste drvodelje. Potom je koža morala dobro da upije ovu smesu, te su je ostavili da odstoji sve do narednog dana. Na kraju su jednom drugom smesom od smole i voska morali da ispune sve pukotine po obodu okna, gde je staklo, prethodno nakatranjeno, već bilo učvršćeno mastikom. „Omnibus rimis diligenter repletis,“ kao što on reče, Otac Caspar provede noć u molitvi. U praskozorje ponovo pregledaše zvono, remenje, petlje. Caspar sačeka pogodan trenutak kada je najbolje mogao da iskoristi oseku i kada je sunce bilo dovoljno visoko, tako da je osvetljavalo more ispred njega, bacajući sve senke iza njegovih leđa. Potom se zagrliše. Otac Caspar ponovi da će to biti jedan veseli poduhvat pri čemu će videti začuđujuće stvari za koje ni Adam ni Noje nisu znali, i strahovao je da će počiniti greh oholosti budući tako ponosan što je prvi čovek koji je sišao u morski svet. „Međutim,“ dodao je, „ovo je i dokas poniznostija: ako Naš Gospod po vodi hodao jeste, ja ispod ću hodati, kako jednom grešniku i priliči.“ Nije bilo druge no podići zvono, staviti ga iznad oca Caspara i proveriti da li mu je udobno i može li da se kreće. Roberto je nekoliko minuta prisustvovao predstavi u kojoj je jedan džinovski puž, ali šta ja pričam, jedna puhara, jedna gljiva selica, koračala nezgrapnim i polaganim koracima, često se zaustavljajući i praveći polukrug oko svog tela kada je otac želeo da pogleda nalevo ili nadesno. Pokreti ove lutajuće kukuljice pre su izgledali kao pokušaj izvođenja gavote ili burea, koju je odsustvo muzike činilo još nezgrapnijom, nego kao pokušaj koračanja. Otac Caspar je najzad bio zadovoljan svojim pokušajima i, glasom koji kao da je dolazio iz čizama, reče da je spreman za polazak. 235

Odvuče se do čekrka, Roberto ga zakači, stade da gura čekrk, i proveri još jednom, pošto je zvono podignuto, da li noge vise i da li je starac bezbedan da ne sklizne nadole ili da zvono ne odleti nagore. Otac Caspar je treskao i grmeo da je sve u najboljem redu, ali da moraju požuriti: „Ove koturne istežu meni noge i samo što mi ih ne istrgnu iz trbuha! Brzo, stavi mene u vodu!“ Roberto je doviknuo još nekoliko reči ohrabrenja, i polako spustio vozilo sa njegovim ljudskim pokretačem. Što nikako nije bilo lako, jer je on sâm obavljao posao koji obično obavlja nekoliko mornara. Stoga mu se to spuštanje učini kao čitava večnost, kao da more postepeno sve više opada, što on više snage ulaže. Ali, na kraju začu pljusak vode, opazi da se manje napreže i nakon nekoliko trenutaka (koji se njemu učiniše kao godine) oseti da se čekrk vrti na prazno. Zvono je dotaklo dno. Preseče uže, potom se baci u ogradu da pogleda dole. I ne vide ništa. Od oca Caspara i od zvona ne beše ni traga. „Kakav genije od jezuite,“ reče Roberto zadivljeno, „uspeo je! Zamisli, dole na dnu šeta se jedan jezuita, a niko to ne bi mogao ni da sanja. Doline svih okeana mogle bi da budu naseljene jezuitima, a niko ne bi ni znao!“ Potom ga obuzeše nešto razumnije misli. Da je otac Caspar dole, beše nevidljivo očigledno. Ali da će se vratiti gore, nije još rečeno. Učini mu se da voda postaje nemirna. Izabrali su ovaj dan upravo zato što je vedar; pa ipak, dok su završavali poslednje pripreme, podigao se vetar koji je na toj dubini tek ponešto mreškao površinu vode, ali je na obali vragolasto uhvatio u kolo talase koji bi, na hridima koje su se već pokazale, mogli da ometaju izlazak. Spram severnog rta, tamo gde se uzdizao gotovo ravan i uspravan zid, opazio je kako se venčići pene razbijaju o stenje, raspršujući se u vazduhu poput bezbroj belih monahinjica. To je sigurno bila posledica udaranja talasa o čitav niz malih grebena koje on nije mogao da vidi, ali sa broda je izgledalo kao da kakva zmija iz bezdana svojim dahom riga te kristalne valove. Žal je međutim izgledao mirnije, mreškanje se pojavilo samo na pola puta, i za Roberta je to bio dobar znak: pokazivalo je mesto na kom je koralni bedem izranjao iz vode i označavao među iza koje otac Caspar više neće biti u opasnosti. Gde li je starac sada? Ako je krenuo odmah, čim je dotakao dno, morao je već da pređe... Ali, koliko je vremena prošlo? Roberto je izgubio svaki osećaj za proticanje trenutaka, od kojih je svaki računao kao večnost, te se dakle trudio da smanji taj verovatni rezultat, i uveravao je sebe da je starac tek sišao, možda je još uvek ispod brodskog korita gde pokušava da se orijentiše. Ali tad se u njemu zače sumnja 236

da je uže, uvrćući se pri spuštanju, izokrenulo zvono za polovinu kruga, tako da se otac Caspar, ne znajući ništa, našao s prozorom okrenutim prema zapadu, pa se sada kretao put otvorenog mora. Potom je Roberto govorio sebi da bi, hodeći ka pučini, svako primetio da silazi, a ne da se penje, i promenio pravac. Ali šta ako je baš na tom mestu bila mala uzbrdica prema zapadu, i ako onaj ko se penje misli da ide na istok? Pa ipak, odsjaji sunca pokazali bi odakle dolazi zvezda... Međutim, vidi li se sunce u bezdanu? Da li njegovi zraci prolaze kao kroz staklene prozore na crkvama, u gustim snopovima, ili se razbijaju u prelamanju kapljica, tako da onaj ko stanuje na dnu vidi svetlost kao kakav rasuti bljesak bez ikakvog pravca? Ne, rekao je potom: starac veoma dobro zna kuda treba da ide, možda je već na sredini puta između broda i koralnog bedema, štaviše, već je stigao, evo, možda se upravo uspinje sa svojim velikim gvozdenim potplatama, i ubrzo ću ga videti... Druga misao: iskreno govoreći, sve do ovog dana, niko nikada ranije nije bio na dnu mora. Ko mi tvrdi da se tamo dole, iza nekoliko tesnaca, ne ulazi u beskrajnu tamu, gde žive samo stvorenja čije oči isijavaju bledunjave svetlace... I ko kaže da na dnu mora i dalje postoji osećaj za prav put? Možda se vrti u krug, stalno tabanajući istim putem, sve dok se vazduh iz njegovih grudi ne pretvori u vlagu, koja poziva svoju prijateljicu vodu u zvono... Prekorevao je sebe što na most nije izneo barem jednu klepsidru: koliko je vremena prošlo? Možda već više od pola sata, suviše, avaj, i onda se on osećao kao da se davi? Disao je tada punim plućima, vraćao se u život, i verovao je da je to dokaz da je prošlo tek nekoliko trenutaka, i da otac Caspar još uvek uživa u čistom vazduhu. No možda je starac krenuo ukoso, beskorisno je bilo gledati ispred sebe kao da je morao da izroni baš na samoj putanji kuršuma ispaljenog iz arkebuze. Mogao je dobrano da skrene puta, tražeći najbolji pristup koralnom bedemu. Zar nije kazao, dok su sklapali zvono, da bi bila prava sreća kad bi ga čekrk spustio baš na to mesto? Na samo desetak koraka spram juga lažni uspon se iznenada obrušavao u dubine, gradeći oštru strminu o koju je čamac jedared udario, dok se pravo ispred čekrka nalazio prolaz, kroz koji se i čamac provukao, da bi se potom nasukao tamo gde su se hridi lagano uzdizale. E, sad, mogao je da pogreši u držanju pravca, da se nađe tik ispred nekog zida, i da se sada kreće duž njega, tražeći prolaz. Ili ga je možda pratio prema severu. Moraće pažljivo pogledom da klizi čitavom dužinom žala, od jednog rta do drugog, možda će izroniti tamo dole, krunisan morskom travom... Roberto je okretao glavu od jednog do drugog kraja zaliva, strahujući da bi mogao, dok gleda levo, izgubiti oca Caspara koji je već izronio sa desne strane. Pa ipak, figura čo237

veka namah bi se uočila čak i na toj udaljenosti, zamislimo tek kožno zvono koje se cedi na suncu, poput tek oribanog bakrača... Riba! Možda u vodi zaista postoji neka riba ljudožderka, nimalo zaplašena zvonom, koja je proždrala jezuitu do poslednje koščice. Ne, nazrela bi se mračna senka takve ribe: ako je i postojala, morala je biti između broda i početka koralnih stena, nikako iza njih. Ali možda je starac već stigao do stena, gde su životinjske ili mineralne bodlje proburazile zvono, oslobađajući tako i ono malo vazduha što je preostalo... Druga misao: ko mi jamči da je vazduh u zvonu bio zaista dovoljan za toliko vremena? On je sâm to rekao, ali on je takođe pogrešio kada je bio toliko uveren da će njegova posuda biti delotvorna. Na kraju krajeva, ovaj dragi Caspar je pokazao da je trabunjalo, i možda je svekolika pripovest o vodama Potopa, i o meridijanu, i o Solomonovom Ostrvu samo gomila praznih izmišljotina. A onda, čak i da je bio u pravu po pitanju Ostrva, mogao je da pogreši u proračunu količine vazduha koja je čoveku potrebna. I napokon, ko može da tvrdi da su sva ona ulja, one esencije, zaista začepile svaku, pa i najmanju pukotinu? Možda je u ovom trenutku unutrašnjost zvona izgledala kao jedna od onih pećina u kojima na sve strane sipka voda, možda se čitava površina kože znoji poput sunđera, nije li tačno da je naša koža u stvari jedno veliko sito od nevidljivih pora, a ipak postoje, ako kroz nju probija znoj? Te ako je tako sa čovečijom kožom, zašto ne bi bilo i sa bivoljom? Ili se bivoli ne znoje? I da li se, kad pada kiša, bivo oseća pokislo i iznutra? Roberto je kršio ruke, i proklinjao svoju žurbu. Bilo je jasno, on je verovao da su prošli sati i sati, a u stvari je proteklo tek nekoliko damara bila. Reče sebi da nema razloga za brigu, on, i da bi mnogo više razloga za to imala neustrašiva starina. Možda je on, umesto što brine, trebalo da bodri njegovo putešestvije molitvom, ili barem nadom i dobrim željama. A onda, uveravao je sebe, smislio sam suviše razloga za tragediju, a upravo je melanholicima svojstveno da rađaju sablasti sa kojima stvarnost nije kadra da se nadmeće. Otac Caspar poznaje zakone hidrostatike, već je ispitivao ovo more, proučavao je Potop i uz pomoć fosila koji nastanjuju sva mora. Smiri se, treba samo da shvatim da je vreme koje je proteklo veoma kratko, i da umem da čekam. Primetio je da je već zavoleo onoga koji beše Uljez, i da već suze roni, na samu pomisao da mu se moglo dogoditi kakvo zlo. Hajde, starino, mrmljao je, vrati se, ponovo se rodi, vaskrsni, za Boga, pa ćemo da zavrnemo šiju najmasnijoj kokoši, ne želiš valjda da ostaviš samu svoju Maltešku Zvezdarnicu. Kad najedared primeti da više ne vidi stene kraj obale, znak da je more počelo da se diže; a sunce, koje je prethodno video ne podižući 238

glavu, sada je stiglo tik iznad njega. Dakle, od trenutka nestanka zvona, protekli su već sati, a ne minuti. Natera sebe da tu istinu izgovori naglas, kako bi u nju poverovao. Ono što su bili minuti on je računao kao sekunde, ubedio je sebe da u grudima nosi neki mahniti časovnik, ubrzanih otkucaja, međutim njegov unutarnji časovnik je usporio svoj hod. Ko zna koliko je dugo čekao, govoreći sebi da je otac Caspar tek sišao, da se pojavi ono stvorenje koje je već odavno ostalo bez vazduha. Ko zna koliko je dugo čekao da se pojavi telo koje je beživotno ležalo negde u ovom prostranstvu. Šta li je moglo da se dogodi? Sve, sve ono o čemu je razmišljao i što je uz pomoć svog zlokobnog straha prizvao da se dogodi, on vesnik rđave sreće. Hidrostatički principi oca Caspara mogli su da budu varljivi, možda voda ulazi u zvono upravo odozdo, posebno ako onaj unutra istera vazduh napolje, šta je Roberto zaista znao o ravnoteži tečnosti? A možda je udarac bio suviše brz, zvono se prevrnulo? Ili se otac Caspar spotakao na pola puta. Ili se izgubio. Ili je njegovo srce, starije od sedamdeset leta, nedoraslo njegovom pregalačkom žaru, jednostavno popustilo. I napokon, ko kaže da na toj dubini težina vode ne može da zgnječi kožu kao što se gnječi limun ili mlati bob? Ali, ako bi bio mrtav, zar njegovo telo ne bi moralo da ispliva na površinu? Ne, bilo je ukotvljeno gvozdenim potplatama, iz kojih će se njegove jadne noge izvući tek kada združeno dejstvo vode i brojnih proždrljivih ribica od njega napravi samo kostur... Potom ga, iznenada, obasja blistava spoznaja. Ma kakve to tlapnje on premeće po glavi? Pa naravno, otac Caspar mu je lepo rekao, Ostrvo koje vidi pred sobom nije Ostrvo današnje, već Ostrvo jučerašnje. Sa druge strane meridijana još uvek je pređašnji dan! Da li je mogao očekivati da sada, na tom žalu, na kojem je još uvek juče, ugleda osobu koja se u vodu spustila danas? Sigurno da ne može. Starac je zaronio ranom zorom tog ponedeljka, ali ako je na brodu ponedeljak, na onom Ostrvu je još uvek nedelja, prema tome on će moći da vidi starca kako izranja tek ujutru svog sutra, kada na Ostrvu bude, tek tada, ponedeljak... Moram da čekam do sutra, govorio je sebi. A potom: ali Caspar ne može da čeka čitav jedan dan, nema dovoljno vazduha! I ponovo: ali ja sam taj koji mora da čeka jedan dan, on se jednostavno vratio u nedelju onog trenutka kada je zakoračio preko linije meridijana. Blagi Bože, to znači da je Ostvro koje vidim ono na kojem je nedelja, i ako je on stigao u nedelju, ja bih ga morao već videti! Ne, sve sam izmešao. Ostrvo koje vidim je ono današnje, nemoguće je da gledam prošlost kao u kakvoj magičnoj kugli. I samo je tamo, na Ostrvu, i nigde 239

drugde, juče. Ali ako vidim Ostrvo današnje, morao bih videti i njega, koji već postoji u jučerašnjici Ostrva, i upravo sada ponovo proživljava nedelju... Naposletku, bilo da je stigao juče ili danas, na žalu je morao da ostavi rasporeno zvono, a ne vidim ga. Ali, mogao ga je poneti sa sobom u šumu. Kada? Juče. Dakle: uzmimo da je ono što vidim Ostrvo na kojem je nedelja. Moram sačekati do sutra kako bih video njega koji tamo stiže u ponedeljak... Mogli bismo reći da je Roberto konačno sišao s uma, i to s razlogom: kako god da je računao, račun mu se ne bi slagao. Zbog vremenskih paradoksa i mi gubimo glavu. Dakle, bilo je prirodno što više nije bio kadar da shvati šta da radi: i prepustio se onome što bi svako, ako ništa drugo žrtva ono vlastite nade, učinio. Pre no što se bude bacio u naručje očajanja, rešio je da sačeka naredni dan. Kako je to uspeo, teško je iznova opisati. Hodajući gore-dole po mostu, ne dodirujući hranu, govoreći sâm sa sobom, sa ocem Casparom i sa zvezdama, i ponovo se, možda, prihvatajući rakije. Činjenica je da ga narednog dana, dok noć bledi i nebo se u boje oblači, a potom nakon rađanja sunca, vidimo sve napetijeg, sa postepenim odmicanjem sati, već uzrujanog između jedanaest i podneva, izbezumljenog između podneva i sumraka, sve dok se na kraju ipak ne prepušta stvarnosti ovoga puta bez ikakve sumnje. Otac Caspar je juče, nesumnjivo juče, zaronio u vode južnog okeana, a ni juče ni danas nije odatle izašao. I budući da svekoliko čudestvije meridijana antipoda počiva na igri između juče i sutra, a ne između juče i prekosutra, ili sutra i prekjuče, sada je već bilo sasvim izvesno da otac Caspar iz tog mora više nikada neće izaći. S matematičkom, štaviše, kosmografskom i astronomskom sigurnošću, njegov jadni prijatelj beše izgubljen. Nije se moglo kazati gde je njegovo telo. Na nekom neznanom mestu, tamo dole. Možda su ispod površine postojale snažne struje, i to telo je već bilo na otvorenom moru. Ili ne, ispod Daphne je zjapila jedna jama, ponor, zvono se tamo spustilo i starac odatle više nije mogao da izađe, trošeći ono malo vazduha, sve vodenijeg, ne bi li prizvao pomoć. Možda se, kako bi utekao, oslobodio svojih utega, zvono je, još uvek puno vazduha, odskočilo uvis, ali je njegov gvozdeni deo zakočio taj prvi zalet i zarobio ga usred vode, ko zna gde. Otac Caspar je pokušao da se oslobodi svojih čizama, ali nije uspeo. Sada se njegovo beživotno telo, ukorenjeno međ’ stenama, lelujalo na toj strmini poput kakve alge. I dok je Roberto tako razmišljao, sunce utorka već odavno beše za njegovim leđima, trenutak smrti oca Caspara Wanderdrossela bivao je sve dalji i dalji. 240

Zalazak je slikao žutičavo nebo iza mrkog zelenila ostrva, i mora u Stiks pretvorenog. Roberto shvati da priroda tuguje zajedno s njim i, kao što se katkad sluči onome ko lišen ostane dragog bića, malopomalo više nije oplakivao njegovu nesreću, već svoju vlastitu, i svoju iznova pronađenu samoću. Za to kratko vreme što je proletelo, otac Caspar je za njega postao prijatelj, otac, brat, porodica i domovina. Sada je shvatio da je ponovo bez igde ikoga i usamljen. Ovoga puta zanavek. Pa ipak, u tom zamahu potištenosti, jedna druga opsena polako se uobličavala. Sada je bio čvrsto uveren da jedini način za izlazak iz zatočeništva ne sme da traži u nepremostivom Prostoru, već u Vremenu. Sada je zaista morao da nauči da pliva i da stigne do Ostrva. Ne samo da bi pronašao poslednje ostatke oca Caspara, zagubljene negde u naborima vremena, već kako bi zaustavio strahotno nadiranje vlastitog sutra.

241

26

Teatar Kolajni Tri dana Roberto nije odvojio oka od brodskog durbina (kudeći sebe što je onaj drugi, jači, sada bio neupotrebljiv), netremice zagledan u vrhove drveća na obali. Čekao je da spazi Golubicu ŽarPticu. Trećeg dana se prenu. Izgubio je svog jedinog prijatelja, zalutao na najdaljem od svih meridijana, a utešilo bi ga da vidi nekakvu pticu koja je lepršala možda jedino u glavi oca Caspara! Odluči da pregleda svoje skrovište kako bi ustanovio koliko će dugo moći da preživi na brodu. Kokoške su i dalje nosile jaja, a ispililo se i jedno leglo pilića. Prikupljenog bilja nije ostalo mnogo, već se i previše sasušilo, moraće da ga upotrebi kao hranu za ptice. Bilo je još nekoliko bačvica vode, ali sakupljajući kišnicu moglo bi se čak i bez njih. I, najzad, ribe je bilo u izobilju. Potom mu sinu da se bez svežeg povrća umire od skorbuta. Imao je bilje iz staklenika, ali staklenik bi bio zaliven prirodnim putem samo ako bi padala kiša: ukoliko bi nastupila dugotrajna suša, biljke bi morao da zaliva vodom za piće. A ukoliko bi kiša neprestano danima padala, imao bi vode, ali ne bi mogao da peca. Da bi stišao strepnju vratio se u odaju sa orguljama na vodu, koje ga je otac Caspar naučio kako da pokrene: stalno je slušao samo i jedino „Daphne“, zato što nije naučio kako da promeni valjak; ali nije mu smetalo da satima, uvek iznova, sluša jednu te istu melodiju. Jednog dana poistovetio je Daphne, lađu, s telom ljubljene žene. Nije li možda Daphne biće koje se prometnulo u lovoriku u tvar drvenu, dakle, srodnu onoj od koje je lađa bila načinjena? Melodija mu je 242

prema tome pevala o Lilii. Kao što se vidi, lanac misli bio je posve nepromišljen no tako je razmišljao Roberto. Prebacivao je sebi što je dopustio da ga pomete dolazak oca Caspara, što ga je sledio u njegovim mehaničkim mahnitanjima, i što je zaboravio na vlastiti ljubavni zavet. Ova jedinstvena pesma, čije reči nije znao, ako ih je ikada bilo, pretvarala se u molitvu koju će mašina, kako je naumio, da šapuće svakog dana, „Daphne“ koju sviraju voda i vetar u skrivenom kutku Daphne, spomen na davnašnje preobraženje jedne božanske Daphne. Svake večeri, gledajući nebo, tihim glasom pevušio je note ove melodije, poput kakve litanije. Potom se vraćao u svoju kabinu i nastavljao da piše Lilii. Uto je i shvatio da je prethodne dane provodio napolju i za svetla, a da se sada ponovo zavlačio u onu polutamu koja je u stvari bila njegovo prirodno okruženje ne samo na Daphne, pre no što je pronašao oca Caspara, već više od deset godina, još od vremena kada je zadobio ranu u Casaleu. Istini za volju, ne verujem da je Roberto sve ovo vreme živeo, kao što neprestano uverava, samo noću. Da je izbegavao prekomerne žege, to je moguće, ali kad je sledio Liliu, to beše za dana. Držim da je ta bolest bila pre posledica mračnog raspoloženja nego stvarnog poremećaja vida: Roberto je primetio da mu svetlost smeta samo u trenucima teške potištenosti, ali kada mu je duh bio zabavljen veselijim mislima, nije obraćao pažnju. Šta god da jeste i da je bilo, te večeri je otkrio da prvi put razmišlja o dražima senke. Dok je pisao, ili podizao pero kako bi ga umočio u mastionicu, video je svetlost ili kao zlatni oreol na hartiji, ili kao voštanu i bezmalo prozračnu rojtu koja opervažuje obrise njegovih tamnih prstiju. Kao da ona boravi unutar njegove ruke i stidljivo se prikazuje tek po rubovima. Uokolo, sve beše zakriljeno blagougodnom mantijom kapucina, odnosno nečim neznanim u svetlosti boje lešnika, što je, dodirujući senku, tu i zamiralo. Posmatrao je plamen uljanice i primetio kako se u njemu rađaju dve vatre: u dnu je bio crven, tamo gde se sjedinjavao sa samrtnom materijom, ali uzdižući se udahnjivao je život svom najudaljenijem jezičku, zaslepljujuće beline koja se pretvarala u vrh zelenike. Tako i njegova ljubav, govorio je sebi, napajana iz samrtnog tela, udahnjuje život rajskoj prikazi ljubljene. Požele da proslavi, posle nekoliko dana izdaje, svoje pomirenje sa senkom pa se pope na most dok su se senke pružale posvuda, po brodu, po moru, po Ostrvu, gde se sada videlo još jedino hitro zgašnjavanje brda. Sećajući se svojih poljana, napregnu se ne bi li na obali spazio svice, živahne krilate iskre što lutaju po omračju grmova. Nije ih video, stade da razmišlja o oksimoronima antipoda, gde svici možda svetle samo u podne. 243

Zatim se izvalio na krmeni kaštel i namestio da posmatra Mesec, prepuštajući se ljuljuškanju mosta, dok je s Ostrva dopirao žubor valova što zapljuskuju žal, pomešan sa zrikanjem zrikavaca, ili njihovih srodnika na ovoj hemisferi. Razmišljao je kako je lepota dana poput lepote kakve plavojke, dok je lepota noći poput lepote kakve crnke. Uživao je u suprotnosti svoje ljubavi spram jedne plave boginje, proživljenoj sred crnila noći. Sećajući se onih vitica zlatnog žita koje su zasenjivale svaku drugu svetlost u salonu madam Arthénice, požele da Mesec bude lep jer je u svom iznemoglom bledilu rastvarao zrake skrivenog sunca. Obeća sebi da će od ponovo osvojenog dana načiniti novu priliku da u leskanju talasa iščitava uzvišenu himnu zlatolikosti tih vitica i azurju tih očiju. Lepotom se ipak sladio noću, kada sve izgleda kao da miruje, zvezde se kreću tiše od Sunca pa ste u iskušenju da poverujete da ste jedino biće u čitavoj prirodi uronjeno u snatrenje. Te noći našao se na ivici odluke da sve buduće dane provede na brodu. Ali, podižući pogled ka nebu, spazio je jedno jato zvezda koje se najednom ukaza u obličju golubice raširenih krila s grančicom masline u kljunu. Istina je da je na južnom nebu, nešto dalje od Velikog Psa, pre najmanje četrdeset godina, već ustanovljeno sazvežđe Golubice. Ali nisam nimalo uveren da je Roberto, s mesta na kojem se nalazio, u tom času i to godišnje doba, mogao da vidi upravo te zvezde. Kako bilo da bilo, budući da je onaj ko je tu video golubicu (kao Johannes Bayer u Novoj Uranometriji, a potom znatno kasnije i Coronelli u svojoj Knjizi Globusa) pokazao daleko više maštovitosti no što je Roberto imao, rekao bih da se Robertu u tom trenutku bilo koji raspored zvezda mogao pričiniti kao golub, divlji ili pitomi grivnjaš, grlica, šta god vam drago: i premda je tog jutra posumnjao u njeno postojanje, Golubica Žar-ptica usadila mu se u glavu poput kakvog klina ili, kao što ćemo lepo videti, poput zlatne kopče. U stvari, moramo se upitati zašto sa Roberto, na prve reči oca Caspara, od tolikih čudestva koje je Ostrvo moglo da mu ponudi, do te mere zanimao za Golubicu. Što više budemo odmicali u praćenju ove pripovesti, videćemo da će u Robertovoj glavi (koju će samotnost svakoga dana činiti sve uzavrelijom) ova golubica, tek napomenuta u priči, postajati onoliko stvarnija koliko će manja biti mogućnost da je vidi, nevidljivo jezgro svih strasti njegove zaljubljene duše, udivljenje, štovanje, obožavanje, nada, ljubomora, zavist, čuđenje i razdraganost. Nije mu bilo jasno (niti može biti nama) da li je ona postala Ostrvo, ili Lilia, ili oboje, ili juče u koje je svo troje bilo prognano, za tog izgnanika u jedno danas 244

bez kraja, čija je budućnost ležala samo u tome da stigne, u nekom od svojih sutra, do dana pređašnjeg. Mogli bismo kazati da ga je otac Caspar podsetio na Solomonovu Pesmu nad Pesmama koju mu je, gle slučaja, njegov karmelićanin toliko puta čitao, da je on gotovo naučio naizust: još od samog detinjstva uživao je u medenim agonijama zbog jednog bića s očima golubice, zbog jedne golubice čije će lice i glas uhoditi u razvalinama stenja... Ali ovo me zadovoljava samo u izvesnoj meri. Smatram da je neophodno da se latimo „Tumačenja Golubice“, da zabeležimo poneku misao za neki budući mali traktat koji bi mogao da se naslovi Columba Patefacta, a ovaj mi se naum nimalo ne čini uzaludnim, ako je neko drugi utrošio čitavo poglavlje na raspravu o Značenju Kita koji je, pak, životinja crna ili siva (u najgorem slučaju od belih postoji samo jedan primerak), dok mi ovde imamo jednu rara avis još ređe boje, o kojoj je čovečanstvo daleko više razmišljalo nego o kitovima. I to je ta mera. Bilo da je o tome besedio sa karmelićaninom ili raspravljao s ocem Emanuelom, ili da je prelistavao hrpe knjiga koje su u njegovo vreme bile na velikom glasu, bilo da je u Parizu slušao učene rasprave o onome što dole zovu Zagonetne Krilatice ili Slike, Roberto je o golubicama morao nešto saznati. Podsetimo se da to beše vreme kada su se izmišljale ili iznova uobličavale svakojake slike kako bi se u njima razotkrio skroviti kao i onaj odajući smisao. Dovoljno je bilo videti, da ne kažem krasotan cvet ili krokodila, ali nekakvu košaru, stepenište, sito ili stub i odmah oko njega ispresti čitavu mrežu detalja koje, na prvi pogled, niko ne bi uočio. Ne želim ovde da raspredam o razlikama između Kolajne ili Emblema, niti o tome kako se tim slikama mogu na različite načine pripisati stihovi ili gesla (osim što napominjem da je Emblem, iz opisa jedne posebne činjenice, koja nije nužno izražena figurama, izvlačio jedan opšti končeto, dok je Kolajna išla od konkretne slike nekog posebnog predmeta do jedne osobine ili nauma pojedinca, kao na primer „blistaviji biću od snega“ ili „prepredeniji od zmije“, ili ovako „radije smrt nego izdaja“, sve dok se ne stigne do slavnih Frangar non Flectar i Spiritus durissima coquit), ali ljudi toga doba smatrali su da je nužno da se čitav svet prevede u svekoliku šumu Simbola, Naznaka, Viteških Igara, Maskerata, Piktograma, Plemićkih Grbova, Trofeja, Časnih Znamenja, Ironičnih Figura, Reversa urezanih na monetama, Fabula, Alegorija, Apologa, Epigrama, Sentencija, Dvosmislenosti, Poslovica, Iskaza, Lakonskih Epistola, Epitafa, Parerga, Lapidarnih Natpisa, Grbova, Glifova, Štitova, i ovde bih se, ako dopustite, zaustavio ali oni se nisu zaustavljali. I svaka valjana Kolajna morala je biti metaforična, poetična, sačinjena svakako od duše koju treba u celosti otkriti, ali pre svega od tela čuvstvenog koje upućuje na kakav predmet iz 245

ovoga sveta, i morala je biti plemenita, čudesna, nova ali shvatljiva, prividna ali delotvorna, jedinstvena, srazmerna prostoru, oštroumna i kratka, višeznačna i prostodušna, pristupačno zagonetna, prikladna, jedinstveno domišljena i viteška. Sve u svemu, Kolajna beše zagonetno promišljanje, izraz jednog saglasja; pesma koja nije pevala, ali je bila sazdana i od neme figure i od gesla koji su za nju netom govorili; dragocena samo ukoliko i nevidljiva, njena blistavost skrivala se u biserima i dijamantima koje je ona pokazivala tek zrno po zrno. Kazivala je mnogo više, praveći manje buke, a tamo gde su Epskoj Poemi bile neophodne fabule i episode, ili Istoriji odluke i besede, Kolajni su dovoljna bila tek dva poteza i jedan slog: njeni su miomirisi isparavali samo u neopipljivim kapljama, i tek tada su se predmeti mogli videti pod jednim iznenađujućim plaštom, kao što biva s Tuđincima i Maskama. Ona je skrivala više no što je razotkrivala. Nije punila duh materijom već ga je hranila suštinama. Ona je morala biti (rečju koja se vo vremja mnogo upotrebljavala i koju smo već upotrebili) peregrinus čudnovata, baš kao da je stigla iz nekog dalekog sveta, a to je značilo posve nesvakidašnja. Ima li čega neobičnijeg jedne Golubice Žar-ptice? Štaviše, ima li čega čudnovatijeg od jedne golubice? Eh, golubica beše lik prepun značenja, utoliko oštroumnijih ukoliko je svako od njih u sukobu s ostalima. Prvi su o golubicama govorili, što je prirodno, Egipćani, još od najdrevnijih Horapollonovih Hieroglyphica, i među mnogim drugim stvarima ovu su životinju smatrali najčistijom od svih, toliko da ako je pošast kakva vladala što truje ljude i stvari, nedirnuti su ostajali oni koji bi jeli samo golubice. Što bi moralo biti očigledno, budući da je ona od svih životinja jedina koja nema žuč (odnosno otrov koji se drugim životinjama lepio za jetru), i još je Plinije govorio da ako se golubica razboli, ona uzbere list lorbera i od njega ozdravi. A ako je lorber lovor, a lovor Daphne, sve postaje jasno. Ali, čisti kakvi jesu, golubovi predstavljaju i jedan veoma zlohotan simbol, zato što izgaraju u silnoj pohoti: oni provode dan ljubeći se (udvostručujući poljupce kako bi se uzajamno ućutkali) i preplićući jezike, odakle potiče mnoštvo bestidnih izraza kao golubinjati usnama i golubinji poljupci, da se izrazim jezikom kazuista. A pesnici su golubovanjem nazivali ljubovanje što nalik je golubinjem, i po načinu i po meri. Ne zaboravimo da je Roberto morao znati one stihove koji kažu: „Oh, Venere, majko lijepa, k novijem drazim tijek upravi, / prve noći želja slijepa nek ih žeže u ljubavi. / Neka sidu s tobom odi da njih plame tuj sjedine / svi krilati tvi porodi i postelju im rajsku učine. / Ti njih oba primi u krilo, neka združe s licem lice, / usta s ustim ljub246

ko i milo, ko golubi i golubice.“ Valja znati dok sve druge životinje imaju određeno vreme za ljubav ne postoji doba godine kada se golub ne penje na golubicu. Za početak, golubovi potiču s Kipra, ostrva posvećenog Veneri. Apulej, kao i mnogi drugi pre njega, kazivao je da su u Venerinu kočiju bile upregnute blistavo bele golubice, nazvane upravo Venerinim pticama zbog svoje neumerene pohote. Drugi podsećaju da su Grci golubicu peristerom zvali jer zavidljivi Eros u golubicu pretvori nimfu Peristeru od Venere silno ljubljenu koja joj beše pomogla da ga porazi u nadmetanju ko će više cveća da uzbere. Ali šta to znači da je Venera „ljubila“ Peristeru? Helijan veli da golubice behu posvećene Veneri zato što se na brdu Erice na Siciliji svetkovao praznik boginjinog prelaska u Libiju; toga dana, na čitavoj Siciliji, više se nije videla nijedna golubica, jer sve behu preko mora prešle u boginjinoj pratnji. Ali, nakon devet dana, sa obala Libije stizala je u Trinakriju golubica poput žara crvena, kako kaže Anakreont (i molim vas da obratite pažnju na ovu boju); beše to sama Venera, koju inače nazivaju Purpurnom, a za njom je jezdilo celo jato golubica. I dalje, Helijan pripoveda o nekakvoj devojci po imenu Fitija koju je Jupiter ljubio i pretvorio u golubicu. Asirci su Semiramidu prikazivali u obličju golubice, a Semiramidu behu odgojile golubice, da bi potom i sama bila preobraćena u golubicu. Svi znamo da ona beše žena ne baš besprekornog vladanja, ali toliko lepa da se Scaurobate, kralj Indijaca, beznadežno u nju zaljubio, da je bila naložnica kralja asirskog, i da nijedan jedini dan nije provela a da preljubu nije počinila, dok istoričar Juba veli da se čak zaljubila u jednog konja. Ali jednom ljubavnom simbolu oprašta se mnogo toga, pri čemu nikada ne prestaje da privlači pesnike: među njima (što je Roberto bez sumnje znao) Petrarku koji se pitao „kakva će milost, kakva ljubav ili kakva sudbina meni dati pera ravna golubinjim?“, ili Bandello: „Stvoren sam, viđu ja, golubje naravi / ka u žarkom plamu sja, a sveđ zbog Ljubavi; / kako on tražeći Golubicu umira / tako i ja čeznući umreću bez mira.“ Međutim, golubice su nešto više i bolje od jedne Semiramide, i u njih se zaljubljuje i zato što imaju milosnu osobinu da plaču ili jecaju namesto da pevaju, kao da ih tolika zadovoljena strast nikada ne može zasititi. Idem cantus gemitusque, kazivao je jedan Camerariusov emblem; Gemitibus Gaudet, kazivao je drugi, erotski još primamljiviji. Da se čoveku pamet pomuti. Pa ipak, sama činjenica da se ove ptice ljube i da su tako pohotne i ovo je jedna divna protivrečnost koja obeležava golubicu dokaz je da su nadasve verne, i zbog toga u isto vreme predstavljaju simbol 247

čednosti, barem u smislu bračne vernosti. Još je Plinije govorio: premda skloni ljubavi strasnoj, imaju snažan osećaj za stid i ne poznaju preljubu. Svedoci njihove bračne vernosti su kako Properzio paganin, tako i Tertulliano. Priča se da u retkim slučajevima kada sumnjaju na preljubu, mužjaci postaju siloviti, glas im se žalopojem ispuni, a udarci koje kljunom zadaju bivaju okrutni. Ali odmah nakon toga, kako bi se iskupio za nepravdu, mužjak se udvara ženki, i umiljava se neprestano kružeći oko nje. Ideja ova, da mahnita ljubomora raspaljuje ljubav, a ova pak novu vernost a potom živeli poljupci, bez kraja i u svako doba čini mi se da je zaista divna, a kako ćemo videti, za Roberta predivna. Kako da ne ljubiš lik koji ti obećava vernost? Vernost i nakon smrti, jer kada jednom izgube saputnika ove se ptice više nikada ne sjedinjavaju ni sa jednim drugim. Golubica stoga beše izabrana za simbol čestitog udovištva, mada Ferro spominje pripovest o udovi koja je, tužna i pretužna zbog muževljeve smrti, držala uza se belu golubicu i zbog toga bila prekorena, na šta je ona uzvratila Dolor non color, važna je bol, a ne boja. Sve u svemu, bile pohotne ili ne, ova posvećenost ljubavi navodi Origena da proglasi golubice simbolom milosrđa. I upravo zbog toga, veli San Cipriano, nama Sveti Duh dolazi u obličju golubice, ne samo zato što je ova životinja lišena žuči, već ni ne grebe kandžama, ne ujeda, prirođeno joj je da voli ljudske naseobine, zna samo za jedan dom, hrani svoje ptiće i život provodi u zajedničkom razgovoru, zboreći sa saputnikom u saglasju u ovom slučaju nadasve uverljivom poljubaca. Gde se vidi da celivanje može biti i znak velike ljubavi spram bližnjega, a i Crkva koristi obredni poljubac mira. Običaj beše u Rimljana da se dočekuje i pozdravlja poljupcima, čak i između muškarca i žene. Sholijasti zlog jezika kažu da su to činili jer je ženama bilo zabranjeno da piju vino, te su im poljupcima proveravali dah, ali sve u svemu, za Numiđane se govorilo da su neotesani jer poljupce nikome nisu davali do svojoj deci. Budući da su svi narodi smatrali vazduh najplemenitijim, poštovali su golubicu koja od svih drugih ptica u veće visine uzleće, pa ipak se uvek verno vraća svom gnezdu. Isto to sigurno čini i lasta, ali niko nikada nije uspeo da je pripitomi i od nje stvori prijatelja naše vrste, kao što je to slučaj s golubicom. San Basilio, na primer, izveštava da su golubari mirisnim balzamom škropili jednu golubicu, dok su je ostale, privučene mirisom, pratile u čitavim jatima. Odore trabit. Ne znam ima li ovo ikakve veze sa onim što sam prethodno rekao, ali me dira ova mirišljava dobrohotnost, ova miomirisna čistota, ova zavodljiva čednost. Pa ipak, golubica nije samo čedna i verna, već i bezazlena (columbina simplicitas: budite mudri kao zmija i bezazleni kao golubica, 248

kaže Biblija) te je stoga i simbol monaškog i pustinjačkog života a kakve to ima veze sa svim onim poljupcima, ne tražite da kažem, tako vam Boga. Drugi uzrok čudesne draži je trepiditas golubice: njeno grčko ime treron potiče zacelo od treo, „bežim ustreptalo“. O tome zbore Homer, Ovidije i Vergilije („Ustreptali poput golubova sred crne olujine“), i ne zaboravimo da golubice žive u stalnom strahu od orla ili, još gore, od lešinara. Čita se kod Valerijana da upravo stoga svoja gnezda rado svijaju na neprohodnim mestima kako bi se zaštitili (odatle i kolajna Secura nidificat); još je Jeremija to spominjao, dok Psalam 55 zaziva „...ko bi mi dao krila golubinja... Daleko bih pobegao!“ Jevreji su govorili da su golubice i grlice najprogonjenije ptice, otuda oltara dostojne, jer su bolji progonjeni od progonitelja. Prema Aretinu, pak, koji ne beše blag kao Jevreji, ko se golubicom gradi, od sokola će stradati. A Epifanio veli da se golubica nikada od opasnosti na skriva, dok Agostino ponavlja da ne samo što to ne čini pred golemim zverima kojima se ne može suprotstaviti, već ni pred vrapcima. Legenda kaže da u Indiji postoji jedno drvo guste lisnate i zelene krošnje koje se na grčkom zove Paradision. Sa njegove desne strane stanuju golubice i nikada se ne razdvajaju od senke koju ono baca; kada bi se udaljile od drveta, postale bi plenom zmaja koji je njihov neprijatelj. Ali njegova je neprijateljica senka drveta, pa kad je senka s desna on vreba s leva, i obrnuto. Ipak, bojažljiva kakva jeste, golubica ima ponešto od smotrenosti zmije, te ako je na Ostrvu postojao zmaj, Golubica Žar-ptica znala je šta joj je činiti: u stvari, kažu da golubica uvek leti nad vodom jer ako joj kobac dolazi s leđa, ona vidi odraz njegovog lika u vodi. Sve u svemu, da li se ona brani ili se ne brani od opasnosti? Sa svim ovim raznim i prilično različitim osobinama, golubicu je zadesilo i to da postane mistični simbol, i zaista nema potrebe da čitaocu dosađujem pričom o Potopu i o ulozi koju je ova ptica imala u najavljivanju mira i bonace, i novonastalog kopna. Ali za mnoge svete stvaraoce ona je i emblem Majke Božije u Suzama i njenih tihožalnih jecaja. I za nju se kaže Intus et extra, jer čista je i spolja i iznutra. Katkada je prikazana kako kida konopce koji su je držali zatočenom, Effracto libera vinculo, i postaje figura Hrista vaskrslog iz mrtvih. Ona, osim toga, nesumnjivo je, u povečerje stiže, da noć je ne bi zatekla, te da smrt je ne bi ustavila pre nego što spere svakog greha mrlje. Da ne govorim, a to je već rečeno, o onome što naučava Jovan: „Vidjeh neba otvorena i Duha Svetoga gdje silazi s neba kao golub.“ Što se tiče onih drugih Golubinjih Kolajni, ko zna koliko ih je Roberto poznavao: kao Mollius ut cubant, jer golubica čupa svoje perje kako bi načinila mekšim gnezdo za svoje ptiće; Luce lucidior, jer 249

blista kada se uzdiže spram sunca; Quiescit in motu, jer uvek leti s jednim krilom skupljenim kako se ne bi previše umarala. Čak je i neki vojnik, kako bi opravdao svoje ljubavne nezajažljivosti, za oznaku uzeo šlem u kojem gnezdo behu svila dva goluba, sa geslom Amica

Venus.

Čitaocu će se učiniti da golubica nosi isuviše značenja. Ali, ako treba izabrati jedan simbol ili hijeroglif, i nad njim skapati, jer su njegova značenja mnogobrojna, u tom slučaju podjednako vredi reći hleb za hleb i vino za vino, ili atom za atom i praznina za prazninu. Što bi se moglo dopasti prirodnim filosofima koje je Roberto sretao kod Dupuyevih, ali nikako ocu Emanuelu a znamo da je naš brodolomnik naginjao kako na jednu tako i na drugu stranu. Naposletku, ono najlepše u Golubici, barem (mnim) za Roberta, bilo je što ona ne beše, kao svaka Kolajna ili Emblem, samo Poruka, već poruka čija poruka beše neistraživost oštroumnih poruka. Kada Eneja treba da se spusti u Averno da i on pronađe očeve seni, te, dakle, na neki način, i dan ili dane već odavna minule šta čini Sibilla? Kaže mu, jeste, da ode i sahrani Misena, da mnoge prinese žrtve u volovima i drugoj marvi, ali ako zaista bude hteo da izvrši poduhvat za koji nikada niko nije smogao hrabrosti, ili udesa, moraće da pronađe jedno senovito i lisnato drvo na kojem raste zlatna grana. Nju šuma skriva i grle mračne doli, pa ipak, bez te „auricomus“ grane ne može se proniknuti u tajne zemlje. I ko Eneji pomaže da pronađe granu? Dve golubice, pored svega već bismo morali znati ptice maternje. Ostalo znaju i vrapci na grani. Sve u svemu, Vergilije nije znao ništa o Noi, ali golubica donosi obavest, ukazuje na nešto. Uostalom, pričalo se da su golubice vodile obred prorokovanja u Jupiterovom hramu, gde je on odgovarao kroz njihova usta. Potom je jedna od tih golubica letela sve do hrama Amonova, a druga do onoga u Delfima, te je stoga jasno otkud to da i Egipćani i Grci propovedaju jednake istine, mada prekrivene tamnim velovima. Bez golubice, nema otkrovenja. No, mi se i dan danji pitamo šta li je mogla da znači Zlatna Grana. Znak da golubice donose poruke, ali to su poruke u ključu. Ne znam koliko je Roberto znao o jevrejskoj kabali koja je u to doba bila veoma u modi ali, ako je pohodio gospodina Gaffarela, neke stvari je morao čuti: stoji da su Jevreji na golubici sazdali čitave kule i gradove. Pomenuli smo, odnosno, pomenuo je otac Caspar: u Psalamu 68 govori se o krilima golubice koja su posrebrena i o njenom perju koje se zlatni. Zašto? I zašto se u Izrekama ponavlja jedna veoma slična slika „zlatnih jabuka u mreži izatkanoj u srebru“, uz opasku „ovo je reč izgovorena sa svrhom“? I zašto se u Solomonovoj Pesmi nad 250

Pesmama, u obraćanju devojci čije su „oči kao u golubice“ kaže „o ljubljena moja, učiniti ćemo za tebe zlatne naušnice sa privescima srebrnim“? Jevreji su tumačili da je zlato pismo, a srebro belina između slova ili reči. Jedan od njih, koga Roberto možda nije poznavao, a koji je ipak nadahnjivao mnoge rabine, kazao je da zlatne jabuke u filigranski izatkanoj srebrnoj mreži znače da svaka rečenica u Svetim Spisima (ali nesumnjivo i svaki predmet ili zbitije na svetu) u sebi nosi dva lica, vidljivo i skriveno, ono vidljivo je srebro, no dragocenije je, budući od zlata, ono skriveno. Onaj ko mrežu gleda izdaleka, s jabukama umotanim u njene srebrne niti, veruje da su jabuke od srebra, ali ako pogleda pažljivije otkriće bleštavilo zlata. Sve ono što sadrže Sveti Spisi na prima facie bljeska se poput srebra, ali njegov okultni smisao sjaktav je poput zlata. Nepovrediva celomudrenost reči Božije, skrivene od pogleda neupućenih, kao da je prekrivena kakvim velom sramežljivosti, i krije se u senci tajne. Ona kaže da se biseri pred svinje ne bacaju. Imati oči golubice znači ne zaustaviti se na doslovnom smislu reči, već umeti proniknuti u njihov tajnoviti smisao. Međutim, poput golubice, i ova tajna izmiče i nikada se ne zna gde je. Golubica je znak da svet zbori preko hijeroglifa, te je stoga i ona sama hijeroglif koji označava hijeroglife. A hijeroglif ne kazuje i ne skriva, samo pokazuje. Neki drugi Jevreji rekli su da je golubica glas Božiji, i nije slučajno što se golubica na hebrejskom kaže tore, što podseća na Torah, njihovu Bibliju, svetu knjigu, izvorište svakog otkrovenja. Dok leti pod suncem, čini se da golubica samo svetluca poput srebra, ali jedino onaj ko bude umeo dovoljno dugo da čeka kako bi otkrio njeno skriveno lice, videće njeno pravo zlato, odnosno žarku boju blistave narandže. Od prečasnog Isidora naovamo i hrišćani su pominjali da nam se golubica, odbijajući u svom letu zrake sunca što je obasjava, prikazuje u različitim bojama. Ona zavisi od sunca, i postoje kolajne Tvoja Svetlost Moj Đerdan, ili Za te se kitim i blistam. Njen vrat se na svetlosti resi različitih bojama, pa ipak ostaje uvek isti. Stoga je savet da se ne uzdamo u privide već da i njihov pronađemo pravi lik ispod onih prividnih. Koliko je boja u golubice? Kao što veli jedan stari bestijarij:

Uncor m’estuet que vos devis des columps, qui sunt blans et bis: li un ont color aierine, 251

et li autre l’ont stephanine; li un son neir, li autre rous, li un vermel, l’autre cendrous, et des columps i a plusors qui ont trestotes les colors. I šta je onda Golubica Žar-ptica? Za kraj, uz pretpostavku da je Roberto o tome nešto znao, pronalazim u Talmudu da su moćnici iz Edoma izdali dekret protiv Izraela da će mozak iščupati onome ko bude nosio tefilin. Elizej ga je stavio i izašao na ulicu. Jedan čuvar zakona ga je video i krenuo za njim, dok je ovaj bežao. Kada ga je sustigao, Elizej skinu tefilin i sakri ga u ruci. Dušmanin mu reče: „Šta imaš to u rukama?“ A ovaj odgovori: „Krila golubice.“ Tada mu je on otvorio ruke. I behu krila golubice. Ja ne znam šta ova pripovest znači, ali mnim da je veoma lepa. Ovako bi o njoj morao da mni Roberto.

Amabilis columba, unde, unde ades volando? Quid est rei, quod altum coelum cito secando tam copia benigna spires liquentem odorem? Tam copia benigna unguenta grata stilles? Hoću da kažem, golubica je važno znamenje, i možemo da razumemo zašto je jedan čovek izgubljen u antipodima odlučio da mora pažljivo da gleda ne bi li shvatio šta ona za njega znači. Nedostižno Ostrvo, izgubljena Lilia, išibana svaka mu nada, zašto se ne bi nevidljiva Golubica Žar-ptica prometnula u medulla aurea, u kamen mudrosti, u cilj nad ciljevima, neuhvatljiv poput svega onoga što se strasno želi? Stremiti nečemu što nikada nećeš imati, nije li to vrhunac najplemenitije od svih želja? Čini mi se da je stvar nadasve jasna (luce lucidior), te odlučujem da ne idem dalje sa svojim Tumačenjem Golubice. Vratimo se našoj pripovesti. 252

27

Tajne Morske Plime Narednog dana, s prvim zracima sunca, Roberto se sasvim razodenuo. U prisustvu oca Caspara u vodu je, iz stida, ulazio odeven, ali je shvatio da ga odeća čini težim i da ga sputava. Sada je bio nag. Vezao je kanap oko struka, sišao niz jakovljice, i evo ga ponovo u moru. Održavao se na površini, toliko je već bio naučio. Sada je, pak, morao da nauči kako da pomera ruke i noge, kao što psi čine sa šapama. Pokuša nekoliko zamaha, nastavi tako neko kratko vreme, i shvati da se od lestvica udaljio za samo nekoliko lakata. Osim toga, već je bio umoran. Znao je kako da se odmori, i neko vreme ležao je na leđima, prepuštajući se milovanju vode i sunca. Osetio je kako mu se vraća snaga. Dakle, morao je da se kreće sve dok se ne umori, potom da se odmara, kao kakav mrtvac, nekoliko minuta, a onda sve iz početka. Prelaziće veoma malu razdaljinu, za veoma mnogo vremena, ali tako je moralo biti. Nakon nekoliko pokušaja, doneo je jednu hrabru odluku. Lestvice su se spuštale zdesna od kosnika, sa strane Ostrva. Sada će pokušati da stigne do zapadne strane broda. Potom će se odmoriti, a onda će se vratiti. Prolazak ispod kosnika nije trajao dugo, i već sama činjenica što je gledao pramac s one druge strane, beše velika pobeda. Prepusti se moru, lica uprtog u nebo, raširenih ruku i nogu, imajući utisak da ga s te strane talasi ljuljaju lepše no s one druge. U jednom trenu oseti trzaj oko struka. Konopac se zategao do kraja. Vratio se u pseći položaj i shvatio: more ga je odvuklo spram severa, pomerajući ga nalevo od broda, na dosta lakata od vrha kosnika. 253

Drugim rečima, ona struja što je tekla od jugozapada ka severoistoku i koja je postajala jaka nešto dalje, na zapadu od Daphne, osećala se u stvari već u samom zalivu. Nije ništa primetio dok je zaranjao u vodu s desnog boka, sasvim zaštićen trupom flute, ali pomerajući se ulevo, privukla ga je, i bila bi ga odnela da ga konopac nije zadržao. On je verovao da stoji u mestu, a kretao se poput zemlje u njenom vrtlogu. Zbog toga je tako lako oplovio pramac: nije to njegova umešnost uznapredovala, već mu je more izašlo u susret. Zabrinut, pokuša da se vlastitim snagama vrati do Daphne, i primeti da, čim bi se uz koprcanje, psećim zamasima, približio za nekoliko pedalja, u istom trenutku kada bi usporio da uzme daha, konopac se ponovo zatezao, znak da se vratio natrag. Ščepao je uže i privlačio ga, okrećući se oko sebe kako bi ga omotao oko struka, tako da se ubrzo vratio do lestvica. Kada se popeo na palubu, zaključio je da je nadasve opasno i pokušati da plivajući stigne do obale. Morao je da sagradi bilo kakav splav. Gledao je onu gomilu drveta u obličju Daphne, i shvatao da nema ništa čime bi je lišio makar i najmanjeg stuba, osim da provede godine testerišući jarbol nožem. Međutim, zar do Daphne nije stigao privezan za drvenu tablu? Pa dobro, trebalo je istaviti vrata i upotrebiti ih kao čamac, možda veslajući rukama. Umesto čekića držak mača, nameštajući oštricu kao polugu, i na kraju je uspeo da iz šarki iščupa jedna od vrata na oficirskoj blagovaonici. Na kraju ovog poduhvata oštrica se slomila. Ne mari, nije više morao da se bori protiv ljudi, već protiv mora. Ali da se bio spustio u more na vratima, kuda bi ga bila odnela struja? Odvuče vrata do ograde sa leve strane broda i uspe da ih podigne i baci u more. Vrata su plutala nemarno, ali za manje od minuta bila su već daleko od broda i najpre ih je struja vukla prema levoj strani, više ili manje u pravcu u kojem je i on išao, potom prema severoistoku. Kako su se malo-pomalo udaljavala od pramca, tako se njihova brzina povećavala, sve dok najedared u visini severnog rta zaliva nisu ubrzano skrenula spram severa. Sada su hitala kao što bi i sama Daphne hitala kada bi podigla sidro. Robertu pođe za rukom da ih prati golim okom sve dok nisu prošla rt, potom moraše da uzme durbin, i ugleda ih kako još uvek hitro jezde, pošto su odavno za sobom ostavila rt. Daska je, dakle, otisnuvši se, hitala niz rukavac jedne široke reke čiji su nasipi i obale bili usred mora koje je mirno ležalo s njene obe strane. Prođe mu kroz glavu da, ako se sto osamdeseti meridijan prostirao duž jedne idealne linije koja je, na sredini zaliva, spajala dva rta, i ako je reka zaokretala na svom putu odmah nakon zaliva, upravlja254

jući se spram severa, onda je ona iza rta jezdila tačno duž meridijana antipoda! Da je on bio na toj dasci, plovio bi duž one linije koja je razdvajala danas od juče ili juče od njegovog sutra... U tom trenutku, međutim, njegove misli bile su sasvim drugačije. Da je on bio na dasci, ne bi mogao da se odupre struji, osim možda ako bi veslao rukama. Ionako je morao da uloži nadljudski napor kako bi usmeravao sopstveno telo, a kamoli jedna vrata bez pramca, bez krme i bez kormila. One noći kada je stigao, daska ga je donela do ispod kosnika samo zahvaljujući nekom vetru ili kakvoj sporednoj struji. A da bi mogao da predvidi ponovnu zgodu te vrste, morao bi pažljivo da proučava kretanje morskih doba, danima i nedeljama, možda mesecima, bacajući u more na desetine dasaka a i tada, ko zna... Nemoguće, barem kada je u pitanju njegovo trenutno poznavanje hidrostatike i hidrodinamike. Bolje da se i dalje drži plivanja. Do obale će, iz središta jedne struje, lakše dospeti pas koji se koprca, nego onaj u košari. Morao je stoga da nastavi svoje šegrtovanje. I neće mu biti dovoljno samo da nauči da pliva između Daphne i obale. I u zalivu su se, u različitim trenucima dana, u zavisnosti od plime i oseke, pojavljivale manje struje: dakle, u trenutku dok on bude bezbrižno išao prema istoku, igra struja bi mogla da ga povuče najpre na zapad, a potom pravo ka severnom rtu. Stoga će morati da nauči da pliva i uz struju. Uz pomoć konopca, neće morati da odustane od namere da prkosi i vodama s leve strane brodskog korita. Narednih dana Roberto se, uronjen s one strane gde su visile lestvice, prisećao da na della Grive nije video samo pse kako plivaju, već i žabe. A budući da ljudsko telo u vodi, raširenih nogu i ruku, pre podseća na žabu nego na psa, pomislio je da bi možda mogao da pliva kao žaba. Čak je sebi pomogao i glasom. Kreštao je „kree, kree“ i izbacivao postrance ruke i noge. Potom je prestao da krekeće, pošto su ti zverski zvuci samo unosili žustrinu u njegove skokove i nagonili ga da otvara usta, a iskusan plivač već će naslutiti kakvi su mogli da budu rezultati. Pretvorio se u vremešnu i staloženu žabu, veličanstveno ćutljivu. Kada bi u ramenima osetio umor, zbog stalnog izbacivanja ruku postrance, vraćao se na more canino. Jedared je, čak, posmatrajući bele ptice koje su, grakćući na sav glas pratile njegovo vežbanje, povremeno uranjajući naglavce samo nekoliko lakata od njega kako bi ščepale svoj riblji plen (Udarac Galeba!), pokušao da pliva onako kako oni lete, širokim krilatim kretnjama ruku; ali primetio je da je teže držati 255

zatvorena usta i nos nego kljun, pa je odustao od tog poduhvata. Nije više ni znao koja je životinja, da li pas ili žaba; možda neka dlakava krastača, četvoronožni vodozemac, kentaur iz mora, muška sirena. Ali, između svih ovih pokušaja, primetio je da se, u svakom slučaju, pomalo i kretao: u stvari, započeo je svoje putovanje kod pramca, a sada je prešao više od polovine puta do krme. No kada je odlučio da promeni pravac putovanja i da se vrati do lestvica, shvatio je da više nema snage, i morao je da se odvuče natrag uz pomoć konopca. Ono što mu je nedostajalo bilo je pravilno disanje. Uspevao je da ode, ali ne i da se vrati... Postao je plivač, ali kao onaj gospodin o kome je slušao, koji je obavio čitavo hodočašće od Rima do Jerusalima, pola milje dnevno, napred nazad, u svom vrtu. Nikada nije bio atleta, ali je od svih onih meseci provedenih na Amarilliju, zatočeništva u svom sobičku, nadljudskog napora za vreme brodoloma, iščekivanja na Daphne (osim onih nekoliko vežbi koje mu je naložio otac Caspar), sasvim omlitaveo. Roberto izgleda ne zna da bi plivajući ojačao, i kao da misli da mora da ojača kako bi mogao da pliva. Vidimo ga, stoga, kako pohlepno guta dva, tri, četiri žumanca odjednom i proždire celu kokošku pre no što će se ponovo baciti u vodu. Sva sreća što je imao konopac. Čim se spustio u vodu, spopali su ga takvi grčevi da skoro nije mogao da se popne nazad. I evo kako navečer razmišlja o ovoj novoj protivrečnosti. Prvo, onda kad se još ni nadao nije da bi mogao doći do njega, Ostrvo mu se činilo kao na dohvat ruke. Sada, kada je učio veštinu koja će ga odvesti tamo, Ostrvo je bivalo sve dalje i dalje. Štaviše, budući da ga je video ne samo dalekog u prostoru, već i (unatrag) u vremenu, čini se da od tog trenutka, svaki put kada pominje tu udaljenost, Roberto meša prostor i vreme, i piše „zaliv je, avaj, suviše juče“, i „kako je teško stići do tog mesta koje je tako brzo“; ili „koliko vode me deli od tek minulog dana“, i čak „sa Ostrva upravo dolaze preteći crni oblaci, dok je ovde već vedro...“ No ako se Ostrvo sve više udaljavalo, da li je još uvek vredelo truda da nauči kako do njega da stigne? Narednih dana Roberto zanemaruje plivanje, da bi ponovo durbinom tragao za Golubicom Žar-pticom. Vidi papagaje među lišćem, prepoznaje plodove, od praskozorja do povečerja prati oživljavanje i gašenje različitih boja u zelenilu gaja, ali Golubicu ne vidi. Ponovo razmišlja da ga otac Caspar nije slagao, ili da nije bio žrtva neke njegove pošalice. Povremeno uverava sebe da otac Caspar nikada nije ni postojao i na brodu više ne nalazi tragove njegovog prisustva. Ne veruje više u Golubicu, ali sada više ne veruje ni da na Ostrvu postoji Zvezdarnica. U tome nalazi utehu jer bi, kaže sâm sebi, bilo veliko nepoštovanje da se nekom napravom naruši 256

čistota tog mesta. I vraća se razmišljanjima o Ostrvu sazdanom po njegovoj meri, odnosno po meri njegovih snova. Ako se Ostrvo uzdizalo u prošlosti, ono je bilo mesto do kojeg je on morao da stigne po svaku cenu. U tom vremenu izvan kardinalnih tačaka on je iznova morao da izmisli, a ne da pronađe, stanje prvog čoveka. Budući da nije utočište izvora večne mladosti, već izvor samo po sebi, Ostrvo je moglo da bude mesto na kojem bi svako ljudsko biće, zaboravljajući svoje izopačeno znanje, pronašlo, poput dečaka ostavljenog u šumi, novi jezik kadar da se rodi iz novog dodira sa stvarima. I sa njim bi nastala jedina prava i nova nauka, iz neposrednog iskustva s prirodom, neizopačena bilo kojom filosofijom (kao da Ostrvo nije otac, koji sinu prenosi reči zakona, nego majka koja ga uči sricanju prvih imena). Samo bi tako, u život vraćeni brodolomnik, mogao da otkrije nauku koja upravlja putanjom nebeskih tela i smisao akrostihova koje oni nebom ispisuju, ne bajajući između Almagesta i Quadripartita, već neposredno čitajući dolazak pomračenja, prolazak srebrolikih meteora i zvezdane faze. Samo bi po nosu koji krvari zbog pada nekog ploda zaista u jednom trenu shvatio kako zakone po kojima tela slede silu gravitacije, tako i de motu cordis et sanguinis in animalibus. Samo posmatrajući površinu kakve baruštine i uranjajući u nju granu, trsku, jednu od onih dugačkih i krutih metalnih listova, novi Narcis bi bez ikakvog dioptričkog fantaziranja uhvatio naizmeničnu borbu svetlosti i senke. I možda bi mogao da shvati zašto je zemlja mutno ogledalo koje mastilom premazuje ono što odražava, voda zid koji prozirnima čini senke što se na njemu oslikavaju, dok u vazduhu slike nikada ne nalaze površinu o koju bi se odbile, i kroz njega prodiru sve do krajnjih granica etera, jedino što se katkad vraćaju u liku opsene i drugih čudesa. Ali zar posedovanje Ostrva nije značilo posedovanje Lilie? Pa onda? Robertova logika ne beše ni blizu logici onih kljakastih i budalastih filosofa, uparloženih u atrijume Liceja, koji uporno tvrde da jedna stvar, ako jeste na jedan način, ne može biti i na onaj suprotan. Usled zablude, hoću reći bludeće mašte svojstvene ljubavnicima, on je već znao da bi posedovanje Lilie u isto vreme bilo i vrelo svakog otkrovenja. Činilo mu se da otkrivanje zakona vaseljene pomoću durbina predstavlja samo duži put da se stigne do istine koja bi mu se otkrila u zaslepljujućoj svetlosti zadovoljstva, da je mogao da položi glavu u krilo voljene, u nekom Vrtu gde bi svako drvo bilo drvo Dobra. Ali budući da želja za nečim što je daleko kao što bismo i sami morali znati priziva i sablast nečiju koja nam to oduzima, Roberto poče da strahuje da se u milosne divote tog Edena uvukla Zmija. Obuze ga potom pomisao da ga na Ostrvu čeka hitriji grabljivac, Ferrante. 257

28

O Poreklu Romana Ljubavnici većma ljube svoje jade no svoje radosti. Roberto sebe nije mogao videti drugačije nego kao zanavek razdvojenog od one koju voli, ali što se više osećao odvojenim od nje, to ga je više morila pomisao da neko drugi to nije. Videli smo da je Roberto, pošto ga je Mazarino optužio da je viđen negde gde u stvari nije bio, uvrteo sebi u glavu da je Ferrante u Parizu i da je u nekoliko navrata zauzeo njegovo mesto. Ako je to bilo tačno, kardinal je naložio da se Roberto uhapsi i pošalje na Amarilli, ali Ferrante je ostao u Parizu, i za sve je (uključujući i Nju!) bio Roberto. Nije mu dakle preostajalo ništa nego da Nju zamišlja pored Ferrantea, i evo kako se to morsko čistilište polako pretvaralo u pravi pakao. Roberto je znao da se ljubomora javlja, ne poštujući nimalo ono što jeste, ili što nije, ili što možda nikada neće ni biti; da je to nagon koji iz nekog umišljenog jada izvlači stvaran bol; da je ljubomornik poput hipohondra koji se razboleva u strahu da se ne razboli. Dakle, zlo će biti, govorio je sebi, ako dopustiš da te ščepa ova boljetna šala koja te primorava da zamišljaš Nju sa Njim, a ništa poput samotnosti ne pospešuje sumnju, ništa poput maštarenja ne pretvara sumnju u pouzdanu činjenicu. Međutim, nastavljao je, budući da ne mogu da izbegnem da ljubim, ne mogu da izbegnem da budem ljubomoran, a budući da ne mogu da izbegnem da budem ljubomoran, ne mogu da izbegnem ni da maštarim. U stvari, ljubomora je od svih strahova najnezahvalniji: ako se plašiš smrti, utehu ćeš naći u razmišljanju da ćeš, naprotiv, uživati u dugovečnom životu ili ćeš u toku nekog putešestvija pronaći izvor večne mladosti; a ako si siromašan, utehu ćeš naći u mislima o pronalaženju 258

kakvog blaga; za svaku stvar od koje strahujemo, postoji njoj oprečna nada koja nas potiče. Ali ne i kada se ljubi u odsustvu ljubljene: odsustvo je za ljubav kao što je vetar za vatru: gasi malu, rasplamsava veliku. Ako se ljubomora rađa iz snažne ljubavi, onaj ko ne oseća ljubomoru zbog ljubljene u stvari ne ljubi, ili ljubi lakoga srca, tako da ima zaljubljenih koji svoju ljubav, strahujući da se ona gasi, podstiču pronalazeći po svaku cenu povode za ljubomoru. Dakle, ljubomornik (koji ipak hoće ili bi hteo da je njegova ljubljena čedna i verna) neće niti može o njoj da razmišlja drugačije do kao o biću dostojnom ljubomore, te stoga krivom zbog prevare, razgarajući tako u prisutnoj patnji zadovoljstvo zbog odsutne ljubavi. Jer kad razmišljaš o sebi kao o nekome ko poseduje daleku ljubljenu znajući dobro da nije tako ne može te toliko oživeti sama pomisao na nju, na njenu toplinu, na njeno rumenilo, na njen miris, kao što to može pomisao da u svim ovim darovima uživa neko Drugi: dok si u svoje odsustvo sasvim siguran, u prisustvo tog neprijatelja si, ako ne siguran, onda barem nepotrebno nesiguran. Ljubavni dodir koji ljubomornik zamišlja, jedini je način na koji sebi može istinski da predstavi tuđu vezu koja, ako nije nesumnjiva, onda je barem moguća, dok je njegova vlastita nemoguća. Stoga ljubomornik nije kadar, niti ima želju, da zamišlja ništa oprečno onome od čega strahuje, štaviše, ne može da uživa osim kada veliča sopstveni bol, niti da pati zbog veličanjem uznetog uživanja iz kojeg zna da je isključen. Ljubavne slasti su nedaće koje izazivaju želju, gde se prepliću nežnost i žrtva, i ljubav je dobrovoljna mahnitost, pakleni raj i nebeski pakao sve u svemu, saglasje oprečnih žudnji, osmeh žalobni i dijamant krhki. I žalujući tako, no sećajući se one beskonačnosti svetova o kojoj je zborio ranijih dana, Robertu sinu jedna ideja, štaviše, jedna Ideja, veliki i anamorfni potez Domišljaja. Pomisli zapravo da bi mogao da isplete pripovest, u kojoj on zasigurno nije glavni lik, budući da se ne odvija u ovom svetu, već u jednoj Zemlji Romana, gde bi se sva zbivanja odigravala istovremeno sa zbivanjima u svetu u kome on živi, pri čemu se dva niza pustolovina nikada ne bi mogla susresti i preklopiti. Šta je Roberto time dobijao? Mnogo. Odlučujući da izmisli pripovest o nekom drugom svetu, koji je postojao samo u njegovoj mašti, on je postajao gospodarem tog istog sveta, i mogao je da utiče da ono što se tamo dešava ostane u okviru njegovih mogućnosti podnošenja. S druge strane, postajući čitalac romana čiji je tvorac, mogao je da učestvuje u žalosti i nesreći likova: zar se čitaocima romana ne dešava da bez ljubomore mogu da ljube Tizbu, koristeći Pirama kao svoga poklisara, i da tuguju zbog Astreje preko Seladona? 259

Ljubiti u Zemlji Romana nije značilo osećati ljubomoru: ono što nije naše tamo je na neki način ipak naše, a ono što u ovom svetu beše naše, i što nam je oduzeto, tamo ne postoji premda ono što tamo postoji nalik je onome što od postojećeg nemamo ili smo izgubili... Roberto bi dakle morao da piše (ili smišlja) roman o Ferranteu i njegovoj ljubavi sa Liliom, i samo će tako, gradeći taj romaneskni svet, zaboraviti na ljubomoru koja ga je nagrizala u stvarnom svetu. A tome pride, razmišljao je Roberto, da bih razumeo šta mi se dogodilo i kako sam upao u zamku koju mi je postavio Mazarino, morao bih da sačinim jednu Historiju svih zbitija, pronalazeći u njima uzroke i tajne razloge. Ali, ima li čega nepouzdanijeg od Historija koje mi čitamo, gde se dešava da dvojica istoričara opisuju jednu te istu bitku, a potom se pokažu takva neslaganja da bezmalo pomislimo da su u pitanju dve sasvim različite bitke? Ima li, međutim, čega pouzdanijeg od Romana, gde na kraju svaka Zagonetka pronalazi svoju odgonetku u skladu sa zakonima Verovatnoće? Roman raspreda o stvarima koje se možda nisu zaista dogodile, ali koje bi se nesumnjivo mogle dogoditi. Razjasniti sopstvena nesrećna zbivanja u formi romana, znači uveriti se da postoji barem neki način da razmrsim zaplet te zamrsice, te dakle da nisam žrtva košmara. Ideja je ova podmuklo oprečna onoj prvoj, jer će na taj način ta romaneskna pripovest morati da se nametne njegovoj pravoj. I na kraju, potkrepljivao je Roberto, moja je zgoda priča o ljubavi prema jednoj ženi: e, sad, jedino se Roman, zasigurno ne Historija, bavi pitanjima Ljubavi, i jedino se Roman (nikada Historija) trudi da objasni šta misle i osećaju kćeri Evine koje su i pored svega, od onih dana Zemaljskog Raja do Pakla Dvorskog naših dana, toliko uticale na usud naše vrste. Svaki od ovih argumenata razuman je sâm za sebe, ali ne i kada se razmatraju svi zajedno. U stvari, postoji razlika između onoga ko dela pišući roman i onoga ko pati od ljubomore. Ljubomornik uživa da zamišlja ono što ne bi želeo da se dogodilo ali u isto vreme odbija da veruje da će se zaista dogoditi dok romanopisac pribegava svim sredstvima kako bi čitalac ne samo uživao dok zamišlja ono što se nije dogodilo, već kako bi u izvesnom trenutku zaboravio da čita i poverovao da se sve uistinu dogodilo. Čitanje romana kojeg su drugi napisali, za jednog ljubomornika već je uzrok nesnosnih patnji, jer štogod oni rekli, čini mu se da je to ono što se njemu događa. Zamislite samo ljubomornika koji se pretvara da svoja sopstvena zbivanja izmišlja. Zar se ne kaže za ljubomornika da senkama daruje telo? Dakle, ma koliko senovita bila stvorenja iz nekog romana, jer roman je brat po krvi Istorije, ljubomorniku te senke izgledaju odveć telesne, a nadasve ako su one umesto da budu tuđe njegove vlastite. 260

S druge strane, Roberto je morao znati da Romani, uprkos svojim vrlinama, imaju i svoje mane. Kao što medicina podučava i otrovima, metafizika nepotrebnim cepidlačenjem remeti religijske dogme, etika savetuje darežljivost (čemu se ne raduju svi), astrologija zastupa praznoverje, optika opsenari, muzika raspaljuje ljubav, geometrija podstiče nepravednu nadmoć, matematika škrtost tako i Umetnost Romana, mada nas upozorava da nam pruža izmišljotine, raskriljuje dveri na Palati Besmislenosti, koje se, pošto kroz njih s lakoćom prođemo, zatvaraju iza nas. Ali mi nemamo tu moć da sprečimo Roberta da načini ovaj korak, jer sasvim sigurno znamo da ga je već načinio.

261

29

Ferranteova Duša Odakle da nastavi pripovest o Ferranteu? Roberto je smatrao da mora poći od onog dana kada se ovaj, izdavši Francuze pred kojima se pretvarao da se zajedno sa njima bori u Casaleu, nakon što se bio predstavio kao kapetan Gambero, sklonio u španski logor. Može biti da ga je s oduševljenjem primio neki ugledni plemić koji mu je obećao da će ga po završetku rata povesti sa sobom u Madrid. I odatle je počeo Ferranteov uspon u senci španskog dvora, gde je naučio da je vrlina vladara njihova samovolja, da je Moć zver neutaživa, i nužno je bilo da joj služi poput privrženog roba, kako bi mogao da iskoristi svaku mrvicu koja padne s njene trpeze, i uluči priliku za lagan i krivudav uspon najpre kao plaćeni razbojnik, ubica i pouzdanik, potom pretvarajući se da je plemić. Ferrante je morao biti visprenog uma, mada u službi zla, i u onom okruženju odmah je naučio kako da se ponaša odnosno, slušao je (ili naslućivao) ona pravila dvorske mudrosti kojima je gospodin Salazar bio pokušao da poduči Roberta. Negovao je vlastitu osrednjost (podlost pravih kopilana po rođenju), ne zazirući da bude važan u osrednjim stvarima, kako bi izbegao da jednoga dana bude osrednji u važnim stvarima. Shvatio je da se čovek zaogrće lisičijom kožom, kada ne može lavljom, jer od Potopa naovamo više je preživelo lisica no lavova. Svako stvorenje poseduje sopstvenu mudrost, i od lisice je naučio da otvorena igra ne donosi ni korist ni zadovoljstvo. Ako je bio poslat da razglasi kakvu klevetu među poslugom kako bi malo-pomalo stigla do ušiju njihovog gospodara, a on je znao da uživa milost neke sobarice, brže-bolje je govorio da će pokušati u 262

krčmi sa kočijašem; ili, ako mu je kočijaš bio sadrug u pijankama u krčmi, tvrdio je uz saučesnički osmeh da on dobro zna kako da natera tu sluškinjicu da ga sluša. Ne znajući kako postupa i kako će postupati, njegov gospodar je na neki način gubio prednost u odnosu na njega, i on je znao da onaj ko odmah ne otkriva karte, drži druge u neizvesnosti; na taj način zaogrće se tajanstvom, i ta ista tajnovitost izaziva tuđe poštovanje. Dok je uklanjao svoje neprijatelje, isprva paževe i konjušare, potom plemiće koji ga smatraše sebi ravnim, ustanovio je da uvek moramo nišaniti postrance, nikada čeono: pronicljivost se pobeđuje dobro promišljenim izgovorima i nikada nije predvidljiva. Ako je naglašavao neki pokret, bilo je to samo zavaravanja radi, ako je vešto iscrtavao neki gest u vazduhu, delao je potom sasvim neočekivano, nameran da opovrgne pokazanu nameru. Nikada nije napadao kada je protivnik bio u naponu snage (štaviše, pokazivao je prijateljsku naklonost i poštovanje) već samo u trenutku njegove ranjivosti, a onda bi ga gurao u provaliju, gradeći se da mu priskače u pomoć. Lagao je često, ali nikako bez mere. Znao je da ako želi da mu veruju, mora svima da pokaže da istinu katkad govori onda kada mu to škodi, a da je prećutkuje kada bi iz nje mogao izvući razlog da bude pohvaljen. S druge strane, trudio se da slovi kao čovek koji je iskren s onima ispod sebe, tako da glas stigne do ušiju moćnika. Bio je uveren da je pretvaranje sa jednakima mana, ali da je nepretvaranje sa onima iznad sebe nepromišljenost. Međutim, nije nastupao ni previše otvoreno, u svakom slučaju ne uvek, plašeći se da će drugi primetiti ovu njegovu ujednačenost i jednoga dana osujetiti njegove postupke. Ipak, nije ni preterivao u svom dvoličnom ponašanju, plašeći se da će nakon drugog puta otkriti njegovu prevaru. Da bi postao mudar učio se kako da podnosi budale, kojima se okruživao. Nije bio tako nesmotren da svaku svoju grešku pripiše njima, ali kada je opasnost velika, uvek je gledao da se kraj njega nađe kakva prazna glava (privučena u prve redove vlastitim taštim častoljubljem, dok je ostajao u senci) kome će oni drugi, a ne on, pripisati zlodelo. Da ne dužimo, pokazivao je da on čini sve ono što bi moglo da mu ide u korist, ali je tuđom rukom činio ono što bi moglo da mu donese mržnju. Prilikom pokazivanja svojih vrlina (bilo bi bolje da ih zovemo proklete veštine) znao je da dve polovine, od kojih jedna izneta na videlo, a druga ostavljena tek da se nasluti, više vrede od čitave jedne celine otvoreno iskazane. Ponekad se njegovo otvaranje sastojalo od neme rečitosti, od nehajnog pokazivanja vlastitih odličja, i bio je vešt da nikada ne otkrije sve odjednom. 263

Kako se vremenom uspinjao na svojoj lestvici i suočavao sa ljudima na višem položaju, bio je nadasve umešan da umanji svako značenje pokreta i reči, no to je činio samo s onima na nižem položaju, koje je morao da osvoji zarad kakvog nedozvoljenog cilja; s onima iznad sebe dobro je pazio da pokaže da ne zna ništa, i da u njima uzdiže ono što je već znao. Izvršavao je sve nedolične zadatke koje su mu njegovi naručioci poveravali, ali samo ako zlo koje čini nije takvih razmera da u njima izazove odvratnost; ako su od njega zahtevali takve zločine, odbijao je, prvo, da oni ne pomisle da bi jednoga dana to isto mogao učiniti njima, i drugo (ako je pakost vapila za osvetom pred Bogom) da ne bi postao neželjeni svedok njihovog grizodušja. Pred svima je otvoreno pokazivao samilost, no smatrao je dostojnima jedino slomljenu veru, pogaženu vrlinu, ljubav prema samom sebi, nezahvalnost, prezir spram svetih stvari; psovao je Boga u srcu i verovao u svet nastao slučajem, uzdajući se ipak u sudbinu spremnu da skrene vlastiti tok u korist onoga ko bi umeo da ga preokrene u svoju vlastitu korist. Da bi veseljem ispunio retke trenutke predaha, imao je odnose samo sa razbludnim udatim ženama, raspomamljenim udovicama, besramnim devojčurama. Ali s merom, pošto se Ferrante, u svom spletkarenju katkad odricao neposrednog dobra samo da bi osetio da je uvučen u novu spletku, kao da mu njegova zloba nikada nije dopuštala da predahne. Živeo je tako od danas do sutra, kao kakav ubica koji nepomičan motri iza zastora, gde oštrice bodeža ne svetlaju. Znao je da je prvo pravilo uspeha sačekati priliku, ali patio je jer mu se prilika još uvek činila dalekom. Ovo duboko i tvrdoglavo častoljublje lišavalo ga je duševnog mira. Držeći da mu je Roberto preoteo mesto na koje je imao pravo, nijedna ga nagrada nije mogla zadovoljiti, i jedini oblik koji su dobro i sreća mogli zadobiti u očima njegove duše, bila je nesreća bratovljeva, onaj dan kada bude mogao da njen postane vinovnik. Što se ostalog tiče, razmahivao se u svojoj glavi divovima od dima u uzajamnoj bici, i nije bilo mora, ili zemlje ili neba gde bi našao utehu i spokoj. Ono što je imao, vređalo ga je, ono što je želeo, bilo je razlog njegovom izjedanju. Nikada se nije smejao, osim u krčmi, u nameri da napije nekog od svojih nesvesnih pouzdanika. Ali, u skrovitosti svoje odaje, svakog dana proveravao je sebe u ogledalu ne bi li video da li način na koji se kreće može da otkrije njegov nemir, da li mu je pogled preterano drzak, da previše pognuta glava ne odaje oklevanje, da mu suviše duboke bore na čelu ne daju ogorčen izraz. 264

Kada je prekidao ove vežbe i kada se, umorno prepuštajući svoje maske dubokoj noći, ogledao onakav kakav je zaista bio ah, tada Roberto nije mogao drugo no da sebi u bradu promrmlja stihove koje je pročitao pre nekoliko godina:

Oči su mu stan nesreće Svjetlos tmasta iz njih siva, Razrok pogled, zjene izmeće Kako zvijezda s repom kriva. Iz treplji mu munja udara, Grom oholi tuj sve shara. Budući da niko nije savršen, čak ni u zlu, i da nije bio u potpunosti kadar da vlada viškom svoje pakosti, Ferrante nije mogao da izbegne pogrešan korak. Pošto mu je njegov gospodar naložio da udesi otmicu jedne čedne devojke visokog roda, već obećane nekom kreposnom gospodinu, počeo je da joj piše ljubavna pisma, potpisujući ih imenom svog nalogodavca. Potom se, dok se ona odmarala, uvukao u njenu ložnicu i načinivši je žrtvom strasnog zavođenja iskoristio je. Jednim jedinim udarcem obmanuo je i nju, i verenika, i onoga koji mu je naložio otmicu. Ovo bi objavljeno kao zločin, za to okrivljen beše njegov gospodar koji dušu ispusti u dvoboju sa prevarenim verenikom, no Ferrante je već bio na putu za Francusku. U trenutku dobrog raspoloženja Roberto udesi da se Ferrante jedne januarske noći upusti u opasan prelazak preko Pirineja na leđima neke ukradene mazge, koja se nesumnjivo zavetovala redu reformisanih bogomoljaca, sudeći barem po fratarskom krznu, i koja je bila do te mere mudra, trezvena, umerena i tankostruka, da je osim mučenja tela, što se lepo prepoznavalo po rebrima kostura, na svakom koraku, klečeći ljubila zemlju. Činilo se da su planinske vrleti prepune kiselog mleka, sve do jedne premazane belilom. Onih nekoliko stabala koja ne behu sasvim zatrpana snegom, štrčala su tako bela kao da su skinula svoje lisnate košuljice i sada drhture pre od zime nego od vetra. Sunce je sedelo u svojoj palati i nije se usuđivalo ni da se pomoli na balkonu. A ako bi jedva i pokazalo lice, navuklo bi kukuljicu od oblaka do samog nosa. Retki namernici koji su se sretali na tom putu izgledali su poput sićušnih redovnika iz Monteoliveta koji idu pojući lavabis me et super nivem dealbabor... Gledajući sebe tako belog, i sâm Ferrante se osećao kao da se pretvorio u jednog od onih napuderisanih s Akademije Crusca. 265

Jedne noći s neba su padale tako guste i krupne pahulje pamuka da on, kao što neki postadoše slan kamen, posumnja da je postao snežni kamen. Sove, slepi miševi, zeleni skakavci, veliki leptirovi i ćukovi plesali su oko njega poput Mavara, kao da mu se rugaju. I na kraju, udari nosom o noge nekog obešenika koji je, ljuljajući se na drvetu, pravio od sebe grotesku na pepeljastom polju. Ali, premda Roman mora da se resi milokrvnim opisima Ferrante nikako nije mogao biti lik iz komedije. Morao je stremiti ka cilju, zamišljajući po svojoj meri onaj Pariz kojem se polako približavao. Za njim je žudio: „Ah, Pariz, nepregledni zaton u kojem kitovi postajumali poput delfina, zemlja sirena, trgovište raskoši, vrt zadovoljstava, meandar spletki, Nil dvorjana i Okean pritvornosti!“ I želeći da izmisli nešto čega se nijedan tvorac romana do tada nije dosetio, ne bi li nekako oslikao osećanja tog pohlepnika koji se spremao da osvoji grad u kom se prepliću Evropa u svojoj prosvećenosti, Azija u svojoj rasipnosti, Afrika u neobičnosti, Amerika u bogatstvu, gde novina ima sferu, obmana režiju, raskoš središte, hrabrost poprište, lepota poklonike, moda kolevku i vrlina grobnicu, Roberto ovde stavi u Ferranteova usta jedno drsko geslo: „Parizu, za nas dvojicu!“ Od Gaskonje do Poitoua, a odatle do Ile-de-France, Ferrante iznađe načina da smisli nekoliko bezočnih planova koji mu omogućiše da iz džepova nekolicine budala prebaci čitavo malo bogatstvo u svoje vlastite, i da stigne u prestonicu kao mlađahni gospodin, suzdržan i prijazan, gospodin del Pozzo. Pošto u grad još ne behu dospele nikakve glasine o njegovim podvalama u Madridu, poveza se sa nekolicinom Španaca odanih Kraljici, koji smesta dragocenom prosudiše njegovu umešnost u pružanju poverljivih usluga, za vladarku koja je, mada verna svome mužu i naizgled prepuna poštovanja prema Kardinalu, održavala odnose sa neprijateljskim dvorom. Njegova slava poverljivog izvršioca stigla je i do ušiju Richeliea koji je, kao vrstan poznavalac ljudske duše, zaključio da bi jedan bezočni čovek koji služi Kraljici, pri čemu je svima poznato da ona oskudeva novcima, uz nešto bogatiju naknadu mogao da služi njemu, te je počeo da koristi njegove usluge, ali držeći to u takvoj tajnosti da ni njegovi najbliži saradnici nisu znali za postojanje tog mladog poverenika. Osim dugotrajne pripreme kroz koju je prošao u Madridu, Ferrante je imao redak dar da veoma lako uči jezike i oponaša narečja. Ne beše mu običaj da se razmeće vlastitom darovitošću, ali jednoga dana kada je Richelieu u njegovom prisustvu primio jednog engleskog uhodu, on pokaza da ume da razgovara s tim izdajnikom. Zbog čega ga je Richelieu, u jednom od najtežih trenutaka u odnosima između Francu266

ske i Engleske, poslao u London, gde je trebalo da se predstavi kao malteški trgovac i domogne obaveštenja o kretanjima brodova u lukama. Ferrante je najzad krunisao jedan deo svoga sna: bio je uhoda, ali ne više u službi nekog beznačajnog gospodina, već biblijskog Levijatana koji je svoje pipke pružao posvuda. Uhoda (zgražao se zaprepašćeni Roberto), najkužnija morija svih dvorova, Harpija što se nabeljenog lica i oštrih kandži spušta na trpeze kraljevske, leteći krilima slepih miševa i slušajući ušima s ogromnim bubnim opnama, šišmiš što vidi samo u tmuši, guja među ružama, žohar na cvetovima koji u otrov pretvara medne sokove što iz njih kuša, pauk iz predvorja koji plete mrežu od svojih istančanih razgovora kako bi ulovio svaku muvu što leti, papagaj povijenog kljuna koji sve ono što čuje prenosi, pretvarajući istinu u laž i laž u istinu, kameleon koji sve boje prima i svim se bojama zaodeva, osim onom koja ga zaista krasi. Osobine zbog kojih bi se svako sramom zaogrnuo, osim naravno onoga koji je voljom božijom (ili đavolskom) bio rođen u službi zla. Međutim, Ferrante se nije zadovoljavao da bude uhoda i da u svojoj moći drži one čije je misli prenosio, već je želeo da bude, kako se govorilo u to vreme, dvostruka uhoda, kadra da se poput čudovišta iz legende kreće dvama suprotnim pravcima. Ako poprište na kojem se sukobljavaju Moći može da bude lavirint spletki, ko će biti Minotaur u kom će se spojiti dve različite prirode? Dvostruka uhoda. Ako se polje na kojem se odigrava bitka između Dvorova može nazvati Paklom gde koritom Nezahvalnosti u hitrim bujicama teče Flegetont zaborava, gde ključa voda zamućena strastima, ko će biti troglavi Kerber koji laje nakon što otkrije i nanjuši ko u njega ulazi da tamo bude rastrgnut? Dvostruka uhoda... Čim je stigao u Englesku, do je uhodio za Richeliea, Ferrante je rešio da se obogati, pružajući poneku uslugu Englezima. Pošto je izvukao obaveštenja iz usta služinčadi i sitnih zvaničnika, sedeći uz velike vrčeve piva u krčmama zadimljenim od ovnujskog sala, pojavio se u klerikalnim krugovima, govoreći da je španski sveštenik koji je odlučio da napusti Rimsku Crkvu, čiju prljavštinu više ne može da podnese. Medene reči za uši papinih protivnika koji su vrebali svaku priliku kako bi potkrepili besramnost katoličkog klera. Nije čak ni bilo potrebno da Ferrante ispovedi ono što ne zna. Englezi su već imali u rukama anonimnu ispovest, lažnu, ili istinitu, nekog drugog popa. Ferrante je tada jamčio za verodostojnost tog dokumenta, potpisujući ga imenom jednog pomoćnika biskupa madridskog, koji se prema njemu jedared bio poneo s ohološću, zbog čega se bio zakleo da će mu se osvetiti. I kada je od Engleza primio nalog da se vrati u Španiju kako bi sakupio izjave i drugih popova, raspoloženih da oklevetaju Svetu Sto267

licu, u jednoj lučkoj krčmi sreo je nekog putnika iz Genove, s kojim se upustio u prisan razgovor, da bi ubrzo otkrio da je ovaj u stvari Máhmut, otpadnik koji je na Orijentu prihvatio muhmedansku veru, ali koji je, preobučen u portugalskog trgovca, prikupljao vesti o engleskoj mornarici, dok su ostale uhode u službi Visoke Porte to isto činile u Francuskoj. Ferrante mu je otkrio da je radio za turske agente u Italiji, te da je i on prihvatio njegovu veru, uzimajući ime Dgennet Oglou. Odmah mu je prodao vesti o kretanjima u engleskim lukama, a za uzvrat je zamoljen da prenese jednu poruku njegovoj sabraći u Francuskoj. Dok su engleski sveštenici verovali da je već otputovao u pravcu Španije, on nije želeo da se odrekne mogućnosti da izvuče još neku korist iz svog boravka u Engleskoj te se, pošto se povezao sa ljudima iz Admiraliteta, predstavio kao Venecijanac, Granceola (ime koje je izmislio setivši se kapetana Gambera), koji je za potrebe Veća te Republike obavljao tajne zadatke, posebno one koji su se odnosili na francusku trgovačku mornaricu. Proteran iz zemlje zbog dvoboja, sada je morao da potraži sklonište u nekoj prijateljskoj zemlji. A da bi pokazao svoju iskrenost i dobronamernost, spreman je da svoje nove gospodare obavesti da Francuska dobija sve podatke o engleskim lukama preko Máhmuta, turske uhode, koji živi u Londonu pretvarajući se da je portugalski trgovac. Kod Máhmuta su, pošto je smesta uhapšen, pronađene beleške o engleskim lukama, i Ferrante, odnosno Granceola, postade osoba dostojna poverenja. Uz obećanje da će ga na kraju primiti u Englesku, i uz prilično visok prvi iznos poputnine, poslaše ga u Francusku kako bi se pridružio ostalim engleskim uhodama. Stigavši u Pariz, odmah je Richelieu preneo obaveštenja koja su Englezi oduzeli od Máhmuta. Potom je pronašao prijatelje čiju mu je adresu dao renegat iz Genove, predstavljajući se kao Charles de la Bresche, bivši fratar koji se stavio u službu nevernika, i koji je netom u Londonu skovao zaveru s namerom da baci ljagu na čitavu bratiju hrišćansku. Ovi agenti su mu poverovali, jer su već čuli da postoji jedna knjižica u kojoj Anglikanska Crkva javno iznosi sve grehove jednog španskog popa utoliko više što su u Madridu, primivši tu vest, odmah uhapsili onog prelata kome je Ferrante pripisao izdaju, i sada je taj čekao na smrt u samicama Inkvizicije. Ferrante je naveo turske uhode da mu povere vesti koje su prikupili o Francuskoj, i poslao ih je povratnom poštom engleskom admiralitetu, dobijajući od njih novu naknadu. Potom je otišao kod Richeliea i otkrio mu da se u Parizu kuje turska zavera. Richeliea je ponovo zadivila Ferranteova veština i privrženost. Do te mere, da mu je ponudio da obavi jedan još teži posao. 268

Kardinala je odavna brinulo ono što se događalo u salonu markize Rambouillet, a posumnjao je i da se među tim slobodoumnim duhovima šapuće protiv njega. Počinio je grešku, šaljući kod Rambouilletove jednog od svojih poverljivih dvorjanina, koji se budalasto raspitivao o mogućim glasinama. Arthénice je odgovorila da njeni gosti veoma dobro znaju koliko ona uvažava Njegovu Eminenciju da se, čak i da o njemu misle nešto loše, ne bi nikada usudili da u njenom prisustvu kažu bilo šta osim pohvale. Richelieu je sada skovao plan da se u Parizu pojavi jedan stranac, koji bi mogao da ima pristup tim skupovima. Ukratko, Roberto nije bio voljan da izmišlja sve spletke i prevare pomoću kojih će se Ferrante uvući u salon, ali je smatrao pogodnim da se on pojavi, sa nekoliko preporuka, i prerušen: vlasulja i bela brada, lice kao u starca, uz pomoć pomada i tinktura, i crni povez preko levog oka, i evo ga, Opat de Morfi. Roberto nije mogao da zamisli da se Ferrante, u potpunosti nalik njemu, nalazio pored njega svih onih, već dalekih večeri, ali sećao se da je povremeno viđao jednog vremešnog opata sa crnim povezom preko oka, i zaključi da je to morao biti Ferrante. Koji je, dakle, upravo u tom okruženju i nakon deset i više godina ponovo pronašao Roberta! Rečima se ne može opisati radosna zlobivost koju je taj pokvarenjak osetio kada je ponovo ugledao mrskog brata. S izrazom lica koje bi se pokazalo izobličeno i nagrđeno od zluradosti, da je nije zaklonio svojom maskom, rekao je sebi da mu se napokon ukazala prilika da uništi Roberta i da se domogne njegovog imena i njegovog bogatstva. Najpre ga je uhodio, danima i nedeljama u toku tih večeri, pažljivo posmatrajući njegovo lice kako bi na njemu uhvatio svaku misao. Sviknut da skriva, beše veoma vešt i da otkriva. S druge strane, ljubav ne može da se sakrije: kao i svaku vatru, odaje je dim. Prateći Robertove poglede, Ferrante je odmah shvatio da on ljubi Gospu. Stoga se zakleo da Robertu najpre mora oduzeti ono što je ovome bilo najdraže. Ferrante je primetio da Roberto, nakon što je svojom besedom privukao pažnju Gospe, nije imao hrabrosti da joj se približi. Bratovljeva smetenost išla mu je u prilog: Gospa je to mogla protumačiti kao ravnodušnost, a ispoljavanje nehaja prema nekoj stvari, najbolji je način da se ona osvoji. Roberto je upravo krčio put za Ferrantea. Ferrante je dopustio da se Gospa izjeda u iščekivanju prepunom sumnje, potom se sačekavši pravi trenutak pripremio da je zavede. Ipak, da li je Roberto mogao dopustiti da Ferrante izgara ljubavlju što istovetna je njegovoj? Sigurno da nije. Ferrante je smatrao da je 269

žena slika nepostojanosti, gospodarica obmane, prevrtljiva na jeziku, spora na koracima a hitra u hirovima. Pošto su ga podučavali namračeni isposnici koji su ga stalno podsećali da El hombre es el fuego, la mujer la estopa, viene el diablo y sopla, svikao je da sve i jednu kćer Evinu smatra nesavršenom životinjom, greškom prirode, mučenjem za oči, ako je grdna, patnjom za srce, ako je krasotna, despoticom onoga ko je voli, neprijateljicom onoga ko je prezire, haotičnom u htenjima, neumoljivom u gnevu, kadrom da začara usnama i zarobi očima. No upravo ga je ovaj prezir nagonio na vabljenje: sa usana su mu klizile laskave reči, dok je u srcu slavio poniženje svoje žrtve. Ferrante se, dakle, spremao da stavi ruke na ono telo koje se on (Roberto) nije usudio da okrzne čak ni svojim mislima. Zar onaj ko je mrzeo sve što Robertu beše sveto, zar on da se sada sprema da mu preotme njegovu Liliu kako bi od nje napravio bljutavu naložnicu u svojoj komediji? Kakvo satiranje. I kakva mučna dužnost, slediti bezumnu logiku Romana, koja vam nalaže da učestvujete u najmrskijim uzbuđenjima, kada ste prinuđeni da kao dete vlastite mašte stvorite najmrskijeg od svih likova. Ali, ne beše druge. Ferrante će imati Liliu jer inače, čemu uopšte stvarati izmišljenu stvarnost, ako ne da bismo zbog nje umirali? Kako se dogodilo i šta se dogodilo, Roberto sebi nije mogao da predoči (jer nikada nije uspeo ni da pokuša da to učini). Možda se Ferrante u gluvo doba noći uvukao u Liliinu ložnicu, uzveravši se očigledno uz bršljan (zagrljaja snažnog, zov noćni svakom srcu zaljubljenom), koji se uzdizao sve do njenih odaja. Evo Lilie gde pokazuje znake uvređene vrline, znake koji bi svakog nagnali da poveruje u njeno gnušanje, osim čoveka poput Ferrantea, spremnog da veruje kako su sva ljudska bića spremna na prevaru. Evo Ferrantea gde preda njom pada na kolena, i govori. Šta kazuje? Kazuje, pretvornim glasom, sve ono što bi Roberto ne samo želeo da joj kaže, nego joj je već bio rekao, a da ona pri tom nije znala ko joj to govori. Kako li je samo, razbojnik, pitao se Roberto, uspeo da se domogne sadržaja pisama koja sam joj slao? I ne samo tih, već i onih koje mi je Saint-Savin u Casaleu u pero govorio, i koja sam čak uništio! Pa i ovih koja sada, na ovom brodu, pišem! Ipak, nema sumnje, Ferrante je iskrenim glasom upravo deklamovao rečenice koje su Robertu bilo dobro poznate: „Gospo, u čarobnoj arhitekturi Vaseljene, zapisano beše još od prvog dana Stvaranja da ja ću vas sresti i ljubiti... Oprostite, gospo, žestinu jednog očajnika, ili bolje, ne tužite nad njim, ko je još čuo da su vladari dužni račun polagati zbog smrti svojih robova... Niste li vi od mojih očiju dve pecare načinili kako bi moj život destilovali i u 270

bistru vodu pretvorili? Molim vas, ne okrećite svoje lepo lice: prikraćen za pogled vaš, slep sam jer me ne vidite, lišen reči vaše, nem jer mi ne zborite, i zaboravljen biću ukoliko me od zaborava na otrgnete... Ah, neka od mene barem ljubav načini tek delić neprimetni, mandragoru, izvor kameni koji će suzama sprati svaki bol!“ Gospa je sada zasigurno drhtala, u njenim očima gorela je sva ona ljubav koju je najpre skrivala, i to snagom kakvog zatočenika kome neko slama rešetke Uzdržanosti, i nudi svilene lestve Svrsishodnosti. Ostalo je samo da nastavi s opsedanjem, i Ferrante se nije zaustavljao samo na onome što je Roberto bio napisao, već je znao i druge reči koje je sada sipao u uši začarane Lilie, začaravši i Roberta, koji se nije sećao da ih je ikada napisao. „O bleđahno sunce moje, pred vašim mednim bledilom rujna zora gubi sav svoj žar! O medne oči, ne ištem ništa do zarad vas bolan da legnem. I ne pomaže da bežim poljima il’ lugovima kako bih vas zaboravio. Nema šume što na zemlji leži, nema stabla što u šumi niče, nema grane što na stablu raste, nema lišća što na grani lista, nema cveta što u lišću se smeši, nema ploda što iz cveta se rađa u kojem osmeh vaš ne vidim...“ A, na prve znake rumenila: „Oh, Lilia, kad biste samo znali! Ljubio sam vas, ne znajući vaše lice i vaše ime. Tražio sam vas, a nisam znao gde ste. No jednoga dana dodirnuli ste me poput anđela... Ah, znam, pitate se kako to da sva moja ljubav nije ostala iskrena u ćutanju, čedna u daljini... Ali ja umirem, o srdašce moje, zar ne vidite i sami, već duša moja odlazi, ne dozvolite da vazduhom se rasprši, dopustite joj da utočište na vašim usnama pronađe!“ Ferranteov glas beše toliko iskren da je i sâm Roberto sada priželjkivao da ona padne u ovu slatku zamku. Jedino će tako dobiti potvrdu da ga ljubi. I tako, Lilia se pognu da ga poljubi, potom se ne usudi, hoteći i ne hoteći, tri puta prinese usne željenom dahu, tri puta ustuknu, potom kriknu: „Oh, da, da, ako me ne zatočite nikada neću biti slobodna, nikada čestita, ako me vi ne obljubite!“ I, primiv njegovu ruku, nakon što je poljubi, prinese je na svoje grudi; potom ga privuče k sebi, nežno mu kradući dah s usana. Ferrante se nagnu nad tim vrčem radosti (kojem je Roberto poverio pepeo svoga srca) i dva tela spojiše se u jednu dušu, dve duše u samo jedno telo. Roberto više nije znao ko je u čijem naručju, budući da je ona verovala da je u njegovom, i spuštajući Feranetove usne nastojao je da udalji sopstvene, kako ovome ne bi dopustio taj poljubac. I tako, dok je Ferrante ljubio, a ona uzvraćala poljupcima, evo kako se poljubac raspršio u prazno, a Robertu nije ostalo ništa drugo do uverenost da mu je sve oteto. Ipak, nije mogao a da ne razmišlja o 271

onome što je uporno odbijao da zamisli: znao je da je preterano uobražavanje u prirodi ljubavi. I uvređen u tom preteranom uobražavanju, zaboravljajući da ona upravo pruža Ferranteu, verujući da je on Roberto, dokaz koji je Roberto toliko priželjkivao, mrzeo je Liliu i, hodajući tamo-amo po brodu jadikovao je: „Oh bednice, jer uvredio bih čitav rod tvoj kad bih te nazvao ženom! Ono što si učinila priliči pre furiji nego ženi, i reč okrutna previše bi dobra bila za takvu zver paklenu! Ti gora si od aspide što otrova Kleopatru, gora od rogate prisojkinje koja svojim šarama namamljuje ptice da bi potom njima utažila glad svoju. Gora od amfisbene koja svakome koga ščepa toliko otrova ubrizga da ovaj u istom trenu umre, gora od lepsa koji naoružan sa četiri otrovna zuba truje meso koje grize, gora od jakula koji se sa drveća ustremljuje i davi svoju žrtvu, gora od smuka koji bljuje otrov u izvore, gora od baziliska koji ubija pogledom! Megero paklena, što ne znaš ni za Nebo, ni za zemlju, ni za rod, ni za veru, čudovište rođeno iz kamena, iz planine, iz hrasta!“ Onda se zaustavio, ponovo je bio svestan da se ona podaje Ferranteu, verujući da je on Roberto, i da stoga nije smeo da je proklinje, već da je spasava iz te zamke: „Čuvaj se, ljubljena moja ljubavi, on ti se predstavlja licem mojim, znajući da drugoga osim mene ljubiti ne bi mogla! Šta mi je sada činiti, mrzeti jedino sebe samoga kako bih mogao mrzeti njega? Zar mogu ja dozvoliti da ti prevarena budeš, uživajući u njegovom zagrljaju, a misleći da si u mome? Zar ću ja, koji sam već prihvatio da živim u ovoj tamnici kako bih sve dane i noći mogao posvetiti mislima o tebi, dozvoliti sada da ti poveruješ da me činima vezuješ, postajući robinjom njegove čarolije? Ah Ljubavi, Ljubavi, Ljubavi, zar me nisi dovoljno kaznila, zar ovo nije umiranje bez smrti?“

272

30

O Bolesti Ljubavi ili Erotskoj Melanholiji Roberto je dva dana ponovo bežao od svetlosti. U snovima je video samo mrtve. Zapalile su mu se desni i usta. Bolovi su se iz utrobe širili u grudi, potom u leđa, i povraćao je neke kisele supstancije, mada ništa nije jeo. Crna žuč je, nagrizajući i zahvatajući čitavo telo, ključala u mehurovima nalik onima koje pravi voda kada je izložena jakom zagrevanju. Postao je nesumnjivo žrtvom (i prosto je neverovatno što je tek tada to primetio) onoga što su svi nazivali Erotskom Melanholijom. Zar one večeri kod Arthénice nije objasnio da lik ljubljene osobe izaziva ljubav, uvlačeći se kao priviđenje preko očiju, vratara i uhoda duše? Ali, kasnije, ljubavni utisak prepušta se laganom toku kroz vene i stiže u jetru, izazivajući požudu, koja uzbunjuje čitavo telo, odlazi hitro da osvoji citadelu srca, gde napada najplemenitije snage mozga i pretvara ih u roblje. Hoću reći da svoje žrtve dovodi gotovo do bezumlja, gube se čula, razum se muti, mašta se time izopačuje i jadni dragan kopni, iscrpljen je, upalih očiju, uzdiše i razjeda se od ljubomore. Kako se izlečiti? Roberto je verovao da poznaje lek nad lekovima, koji mu je u svakom slučaju bio uskraćen: posedovanje ljubljene osobe. Nije znao da to nije dovoljno, jer melanholici ne postaju takvi zbog ljubavi, već se zaljubljuju kako bi prizvali svoju melanholiju najdražima držeći samotna mesta kako bi duhom bili s odsutnom ljubljenom i razmišljali jedino kako do nje da stignu; ali čim se približe, jošte se više ražaloste, i hteli bi da ponovo streme ka nekom drugom cilju.

273

Roberto je pokušavao da se priseti onoga što je čuo od učenjaka koji su proučavali Erotsku Melanholiju. Činilo se da nju uzrokuje dokoličarenje, spavanje na leđima i prekomerno zadržavanje semena. A on je silom prilike već predugo dokoličio, a što se tiče zadržavanja semena, izbegavao je da tome traži uzroke ili smišlja lekove. Čuo je da se priča o lovu kao o podsticaju na zaborav i zaključi da mora produžiti svoje plivačke poduhvate, izbegavajući odmaranje na leđima; ali, među supstancama koje nadražuju čula bila je i so, a soli se, plivajući, uveliko napijemo... Osim toga, prisećao se da je čuo da su Afrikanci, izloženi suncu, poročniji od Hiperborejaca. Možda je hrana bila mamac za njegove saturnovske sklonosti? Lekari su zabranjivali divljač, guščiju jetru, pistacije, gomoljike i đumbir, ali nisu pominjali koje ribe valja izbegavati. Upozoravali su na previše udobna ruha poput samurovine i kadife, kao i na mošus, ambru, oraščić muskatni i Prah s Kipra, ali šta je on mogao znati o neznanim moćima stotinu miomirisa koji su se širili iz staklenika, i onih koji su, vetrovima nošeni, dolazili s Ostrva? Protiv većine ovih zlosrećnih uticaja mogao je da se bori kamforom, boražinom, zečijom socom; klistirima, sredstvima za povraćanje od soli vitriola rastvorenih u supi; i najzad, puštanjem krvi iz središnje vene na ruci ili iz one na čelu; a zatim, hraneći se samo zmijskom travom, žućanicom, loćikom, i dinjom, grožđem, trešnjama, šljivama i kruškama, a pre svega svežom nanom... Ali na Daphne mu ništa od svega toga nije bilo dostupno. Ponovo poče da se kreće kroz talase, trudeći se da ne proguta previše soli, i odmarajući se što je manje moguće. Naravno, nije prestao da razmišlja o pripovesti koju je oživeo, ali razdražljivost zbog Ferrantea sada se pretvorila u valove oholosti, i nadmetao se s morem kao da je njegovim potčinjavanjem svojim željama, podjarmljivao svog neprijatelja. Nakon nekoliko dana, jednog popodneva, prvi put je otkrio amber boju svojih malja na grudima i kao što beleži raznim retoričkim uvijanjima oko svog stidnika; i shvatio je da su postale tako uočljive zato što mu je telo potamnelo; ali je i ojačalo, pošto je na mišicama primetio poskakivanje mišića koje nikada ranije nije primetio. Već vide sebe kao Herkula i izgubi svaki osećaj razboritosti. Narednog dana siđe u vodu bez konopca. Otisnuće se od lestvica, krećući se duž desnog boka broda, do kormila, potom će obići krmu, i vratiće se s druge strane, prolazeći ispod kosnika. I uposlio je dobro i ruke i noge. More ne beše najmirnije i sitni talasi bacali su ga neprestano prema boku, zbog čega je bio prinuđen da uloži dvostruki napor, morao je da nastavi da pliva duž broda kao i da ostane dovoljno udaljen od nje274

ga. Teško je disao, ali je ipak neustrašivo grabio napred. Sve dok ne stiže na pola puta, što će reći do pramca. Ovde primeti da je već sasvim iscrpljen. Nije više imao snage da pliva duž čitave druge strane, ali ni da se vrati natrag. Pokuša da se uhvati za kormilo, koje mu ne beše od velike pomoći, prekriveno sluzavim velom algi, dok je polagano cvilelo pod naizmeničnim šamaranjem talasa. Iznad glave je video galeriju, naslućujući iza njenih staklenih okana sigurno utočište svoje kabine. Da su se nekim slučajem lestvice otkačile, govorio je sebi, mogao je da provede sate i sate, pre nego što umre, žudeći za onim mostom koji je toliko puta želeo da napusti. Sunce beše zaklonjeno nagomilanim oblacima, i on se već kočio od studeni. Zabaci glavu unazad, kao da spava, ubrzo ponovo otvori oči, okrenu se na stomak, i shvati da se događalo upravo ono čega se plašio: talasi su ga udaljavali od broda. Napregnu se iz petnih žila i vrati se sve do boka, pipajući ga kao da iz njega crpe snagu. Iznad njegove glave videla se topovska cev koja je virila iz topnice. Da je imao konopac, razmišljao je, mogao je da napravi omču, da pokuša da ga hitne uvis ne bi li je namakao oko vrata tog vatrenog ždrela, da se uspenje, rukama držeći konopac i nogama se odupirući o drvo... Međutim, ne samo da nije imao konopac, već zasigurno ne bi imao ni hrabrosti ni snage da se popne na tu visinu... Nije imalo nikakvog smisla umreti ovako, ukraj vlastitog pribežišta. Donese odluku. Pošto je zaobišao krmu, bilo da se vraćao desnom stranom ili produžio levom, razdaljina koja ga je delila od lestvica bila je jednaka. I bezmalo igrajući na sreću, odluči da pliva s leve strane, dobro vodeći računa da ga struja ne odvuče od Daphne. Plivao je, stežući zube, napetih mišića, ne usuđujući se da se opusti, divljački odlučan da preživi, čak i po cenu govorio je sebi da umre. Uz radostan krik stigao je do kosnika, čvrsto se uhvatio za pramac i stigao do jakovljica i neka Bog, Gospod nad Vojskama, blagoslovi Jakova i sve svece patrijarhe iz Svetih Spisa. Nije više imao snage. Ostao je tako obešen o lestve možda čitavih pola sata. Ali, na kraju je ipak uspeo da se popne na most, gde je pokušao da sabere i oduzme sve što je dotad doživeo. Prvo, mogao je da pliva, toliko da ode od jednog do drugog kraja broda i natrag; drugo, jedan takav poduhvat dovodio ga je do krajnje granice fizičke izdržljivosti; treće, budući da je razdaljina između broda i obale bila mnogo, mnogo veća no što iznosi obim Daphne, čak i za vreme oseke, nije mogao da se nada da će uspeti da pliva sve dok ne dodirne nešto čvrsto; četvrto, oseka mu je svakako približavala čvr275

sto tle, ali mu je svojim povlačenjem otežavala plivanje; peto, ako bi kojim slučajem stigao do sredine svoga puta i ne bi imao snage da nastavi dalje, ne bi uspeo ni da se vrati natrag. Morao je, dakle, da nastavi s konopcem, ali ovoga puta mnogo dužim. Otići će na istok, dokle god bude mogao da izdrži, a potom će se vratiti privlačeći se konopcem. Bez konopca će moći da se otisne jedino ako danima bude tako vežbao. Izabra jedno spokojno popodne, kada mu je sunce već bilo za leđima. Snabdeo se dugačkim konopcem, koji je s jedne strane bio dobro pričvršćen za glavni jarbol i ležao na mostu u brojnim namotajima, spreman da se malo-pomalo odmotava. Plivao je spokojno, ne umarajući se previše, uz česta odmaranja. Posmatrao je žal i dva rta. Tek je sada, odozdo, shvatao koliko je daleka bila ona idealna linija koja se pružala između dva vrška u pravcu jug-sever, a iza koje će ući u pređašnji dan. Shvativši pogrešno oca Caspara, ubedio je sebe da koralni greben počinje tek tamo gde beli talasići otkrivaju prve hridi. Međutim, čak i za niskih morskih doba, korali su počinjali ranije. Inače bi se Daphne bila ukotvila bliže kopnu. I tako je golim nogama udario o nešto što je nazreo kroz vodu tek kada se već bio našao iznad. Bezmalo u isti mah bi iznenađen kretanjem nekih šarolikih obličja ispod površine i nepodnošljivim peckanjem u predelu bedra i potkolenice. Kao da ga je nešto ujelo ili ščepalo kandžama. U nameri da se što pre odatle udalji, odgurnuo se petom o bedem, ranjavajući tako i stopalo. Dohvatio je uže, privlačeći ga takvom žestinom da su mu, po povratku na most, ruke bile sasvim odrane; ipak, više ga je brinuo bol u nozi i stopalu. Beše to mnoštvo veoma bolnih gnojnica. Isprao ih je slatkom vodom, i to je donekle ublažilo peckanje. Ali predveče, i tokom čitave noći, peckanju se pridružio i snažan svrab, i biće da se u snu zasigurno češao, jer su gnojnice izjutra krvarile i ispuštale nekakvu belu tvar. Tada je pribegao preparatima oca Caspara (Spiritus, Olea, Flores) koji su donekle smirili zapaljenje, ali čitavog dana osećao je spontanu potrebu da zarije nokte u te bubone. Još jedared je sabrao i oduzeo sve ono što je doživeo, te izvukao četiri zaključka: greben je bio bliži no što je oseka prikazivala, što je moglo da ga ohrabri da se ponovo upusti u pustolovinu; neka stvorenja koja su živela na njemu, rakovi, ribe, možda korali, ili oštro kamenje, imala su moć da izazovu nešto nalik moriji; ako je imao nameru da se vrati na to kamenje, morao je da bude obučen i obuven, što će još više sputavati njegovo kretanje; budući da ionako ne bi mogao da zaštiti čitavo telo, morao je da bude u stanju da vidi pod vodom. 276

Poslednji zaključak podseti ga na ono Staklasto Lice, ili masku za gledanje pod vodom, koju mu je otac Caspar bio pokazao. Pokuša da je prikopča na potiljku, i otkri da mu pokriva lice, omogućavajući mu da gleda kao kroz kakav prozor. Pokuša da diše, i primeti da prolazi nešto malo vazduha. Ako je prolazio vazduh, proći će i voda. Morao je znači da suspreže dah koliko više vazduha ostane, toliko će manje vode ući i da izroni čim se ova napuni. Svakako da to nije bio lak poduhvat, i Roberto provede čitava tri dana, isprobavajući sve faze u vodi, ali u neposrednoj blizini Daphne. Među mornarskim ležajevima pronašao je jedan par platnenih gamašni koje su mu štitile stopala, ne opterećujući ih previše, i jedan par dugačkih lakih gaća koje se vezuju oko listova. Bilo mu je potrebno pola dana da nauči da se kreće onim istim pokretima koje je tako vešto izvodio dok je bio nag. Zatim zapliva s maskom. U dubokoj vodi nije mogao mnogo da vidi, ali na nekoliko lakata ispod sebe ugleda kako promiče jato zlaćanih ribica, kao da brode u kakvom koritu. Tri dana, obećao je sebi. U toku kojih Roberto najpre nauči da gleda pod vodom, zadržavajući dah, potom da se kreće, gledajući, i najzad da skine masku dok je u vodi. Pri tom pokretu slučajno nauči jedan novi položaj, koji se sastojao u tome da udahne vazduh i zategne grudi prema vani, da se rita kao da žurno korača, i da isturi bradu uvis. Međutim, mnogo je teže bilo da, održavajući ravnotežu u tom položaju, ponovo stavi masku i prikopča je na potiljku. Osim toga, odmah je sebi rekao da kada jedared stigne do grebena, ako bude zauzeo uspravni položaj, udariće o hridi, a ako bude držao lice izvan vode, neće videti o šta udara. Stoga zaključi da će biti bolje da je ne zakopčava, već da obema rukama samo priljubi masku uz lice. Što ga je, međutim, primoravalo da nastavi da pliva, pokrećući samo noge, ali držeći ih vodoravno ispružene, kako ne bi udarile dole; nikada do tada nije pokušao da pliva na taj način, i stoga je morao naporno da vežba pre no što je mogao da zapliva bez straha. Za vreme ovih vežbi, svaki gnevni pokret pretvarao je u jedno poglavlje svog Romana o Ferranteu. I svoju je pripovest sada usmerio jarosnijim putem, na kojem Ferrante biva pravedno kažnjen.

277

31

Brevijar Političara S druge strane, ne bi mogao da odugovlači s povratkom svojoj pripovesti. Istina je da Pesnici, nakon što ispripovedaju kakav nezaboravan događaj, neko vreme zaborave na njega, u nameri da čitaoca drže u neizvesnosti i po ovoj veštini prepoznaje se dobro smišljen roman; ali tema ne sme da se ostavi po strani suviše dugo, kako se čitalac ne bi izgubio u drugim paralelnim događanjima. Bilo je dakle nužno da se vrati Ferranteu. Preoteti Liliu Robertu, beše samo jedan od dva cilja koja je Ferrante sebi postavio. Drugi beše da Roberta dovede u nemilost Kardinalovu. Nimalo lak zadatak: Kardinal čak nije ni znao da Roberto postoji. Ali, Ferrante je umeo da iskoristi priliku. Jednoga dana Richelieu je u njegovom prisustvu čitao neko pismo i rekao mu: „Kardinal Mazarino mi je spomenuo nekakvu priču o Englezima, o nekom njihovom Simpatetičkom Prahu. Da li ste u Londonu čuli nešto o tome?“ „O čemu je reč, Eminencijo?“ „Gospodine Pozzo, ili kako se već zovete, naučite da se na pitanje nikada ne odgovara pitanjem, posebno nekome ko je na višem položaju od vas. Kad bih znao o čemu je reč, ne bih vas pitao. U svakom slučaju, ako niste čuli ništa o ovome, da li ste uopšte čuli bilo kakve glasine o novoj tajni za pronalaženje geografske dužine?“ „Priznajem da o tome ništa ne znam. Ako bi Vaša Eminencija bila voljna da me uputi, možda bih mogao...“ „Gospodine Pozzo, bili biste zabavni, kad ne biste bili drski. Ne bih bio gospodar ove zemlje kada bih upućivao druge u tajne koje ne 278

poznajem osim ako ti drugi nisu Kralj Francuske, što nije, koliko mi je poznato, vaš slučaj. Stoga, radite samo ono što ste sposobni da radite: držite uši dobro načuljene i otkrijte tajne o kojima niste ništa znali. Potom ćete ih preneti meni, a onda dati sve od sebe da ih zaboravite.“ „To je ono što sam uvek i činio, Eminencijo. Ili, barem, verujem, jer sam zaboravio da sam bilo šta činio.“ „Takvog vas volim. Sada možete ići.“ Posle izvesnog vremena, Ferrante je čuo Roberta, one nezaboravne večeri, kako raspravlja upravo o tom prahu. Činilo mu se neverovatnim da mu se pružila prilika da upozori Richeliea kako neki italijanski plemić, koji je odlazio kod onog Engleza d’Igbyja (koji je, kao što je već dobro poznato, u tesnoj vezi sa vojvodom od Bouquinquanta), izgleda zna mnogo o tom prahu. U trenutku kada se dao na rušenje Robertovog ugleda, Ferrante je svejednako morao da se potrudi da zauzme njegovo mesto. Stoga je u poverenju otkrio Kardinalu da se on, Ferrante, predstavljao kao gospodin Del Pozzo pošto mu je njegov posao doušnika nalagao da ostane nepoznat, ali da je uistinu on pravi Roberto de la Grive, već znan kao hrabri borac u francuskim redovima u vreme opsade Casalea. Ovaj drugi, koji je tako prevarantski govorio o tom engleskom prahu, samo je pustolovna varalica koja je iskoristila neznatnu sličnost, i zna se da je u Londonu, pod imenom Mahmut Arapin, bio u službi Turaka. Govoreći ovako, Ferrante se pripremao za trenutak kada će, pošto uništi brata, moći da zauzme njegovo mesto, predstavljajući se kao jedini i pravi Roberto, ne samo u očima preostalih rođaka sa della Grive, već i u očima čitavog Pariza kao da ovaj drugi nikada nije ni postojao. U međuvremenu, dok se krio iza Robertovog lika kako bi osvojio Liliu, Ferrante je, kao i svi, saznao za Cinq-Marsovu nesreću i, igrajući se glavom, no spreman i život da položi za ostvarenje svoje osvete, razmetljivo se, u Robertovom ruhu i liku, pojavio u društvu prijatelja tog zaverenika. Potom je prišapnuo Kardinalu da je lažni Roberto de la Grive, koji je mnogo znao o tajni toliko važnoj Englezima, očigledno kovao zaveru, a pribavio je i svedoke, koji su mogli da potvrde da su videli Roberta sa ovim ili sa onim. Kao što se da videti, čitava kula od laži i prevara koja je objašnjavala zamku u koju je Roberto namamljen. Ali Roberto je pao u zamku na način i iz razloga nepoznatih i samom Ferranteu, čije je planove osujetila Richelieuova smrt. 279

Šta se u stvari dogodilo? Richelieu je, iznad svega sumnjičav, koristio Ferrantea, ne pominjući to nikome, čak ni Mazarinu, u koga očigledno nije imao poverenja, budući da ga je već video kako se poput lešinara nadnosi nad njegovim bolesnim telom. Ipak, dok se njegova bolest pogoršavala, Richelieu je preneo Mazarinu poneko obaveštenje, ne obznanjujući mu izvor: „Nego počuj, dobri moj Giulio!“ „Recite, Eminencijo i Oče moj voljeni...“ „Neka ne ispuštaju iz vida izvesnog Roberta de la Griva. Večeri provodi u salonu gospođe de Rambouillet. Čini se da dosta zna o onom vašem Simpatetičkom Prahu... A osim toga, prema kazivanju jednog mog doušnika, mladić se takođe kreće u društvu zaverenika...“ „Ne umarajte se, Eminencijo. Ja ću se postarati za sve.“ I eto kako Mazarino započinje sopstvenu istragu o Robertu, sve dok o njemu ne saznaje ono malo što je pokazao da zna iste večeri kada je ovaj bio uhapšen. Ni u jednom trenutku, međutim, ne znajući ništa o Ferranteu. A za to vreme Richelieu je umirao. Šta li se zbilo sa Ferranteom? Nakon smrti Richeliea, on više nema ničiju podršku. Morao bi da uspostavi vezu sa Mazarinom, jer nedostojnost je tužan heliotrop koji se uvek okreće u pravcu najmoćnijeg. Ali, ne može da ode kod novog kardinala, a da mu ne donese barem nekakav dokaz svoje vrednosti. Od Roberta ni traga ni glasa. Da nije bolestan, ili je krenuo na kakvo putovanje? Ferranteu sve prolazi kroz glavu, osim da su njegove klevete imale učinka, i da je Roberto bio uhapšen. Ferrante se ne usuđuje da se pojavljuje prerušen u Roberta, kako ne bi probudio sumnju onih koji znaju da je ovaj daleko. Bez obzira na sve što se moglo dogoditi između njega i Lilie, prekida svaku vezu s Njom, bezosećajno kao onaj ko zna da svaka pobeda zahteva mnogo vremena. Zna da mora da iskoristi odsutnost na pravi način; vrednosti gube svoj sjaj ako se odviše pokazuju, a mašta doseže mnogo dalje od pogleda; i feniks se povlači na daleka mesta kako bi živom održao svoju legendu. Ali vreme ističe. Potrebno je da Mazarino, odmah po Robertovom povratku, posumnja u njega i da zatraži njegovu smrt. Ferrante se savetuje sa svojim tajnim izvorima na dvoru, i doznaje da se može približiti Mazarinu preko mladog Colberta, kome stoga šalje pismo u kojem veoma uvijeno pominje nekakvu englesku pretnju, i pitanje geografskih dužina (ne znajući ništa pouzdano, a načuvši o tome samo jednom prilikom od Richeliea). U zamenu za svoja otkrića traži pozamašnu sumu, i biva pozvan na sastanak, na koji dolazi u ruhu starog opata, sa crnim povezom preko oka. 280

Colbert nije lakoveran. Taj opat ima glas koji mu se učini poznatim, ono malo stvari o kojima govori zvuče sumnjivo, poziva dva stražara, prilazi posetiocu, smiče mu i povez i bradu, i pred kim se zatiče? Pred onim Robertom de la Grive koga je on sâm poverio svojim ljudima da ga ukrcaju na brod doktora Byrda. Dok je pripovedao sebi ovu priču Roberto je likovao. Ferrante je upao u vlastitu zamku. „Vi, San Patrizio!?“ uzviknuo je netom Colbert. Potom, videvši da je Ferrante preneražen i da ne progovara, naredi da ga smesta bace u samicu. Roberto se od srca zabavljao dok je zamišljao razgovor između Mazarina i Colberta, koji je ovoga odmah obavestio o svemu. „Ovaj čovek mora da je lud, Eminencijo. To što se usudio da napusti svoj zadatak, mogu da razumem, ali to što je umislio da nam proda ono što smo mu dali, znak je ludila.“ „Colbert, nemoguće je da neko bude toliko lud da me drži za budalu. Dakle, naš čovek igra neku igru, uveren da u rukama drži neoborive karte.“ „Kako to mislite?“ „Na primer, on se ukrcao na onaj brod i tamo je odmah otkrio ono što je o njemu trebalo da sazna, tako da više nije imao razloga da na njemu ostane.“ „Ali da je hteo da nas izda, otišao bi kod Španaca ili Holanđana. Ne bi došao kod nas. I najzad, zašto, da nam traži šta? Novac? Dobro je znao da bi dobio ni manje ni više nego položaj na dvoru, da se poneo pošteno i odano.“ „Očigledno je uveren da je otkrio tajnu koja vredi više od nekog položaja na dvoru. Verujte mi, poznajem ljude. Ne preostaje nam drugo nego da pristanemo na njegovu igru. Hoću da ga vidim večeras.“ Mazarino primi Ferrantea upravo dok je svojeručno doterivao poslednje pojedinosti na trpezi koja je po njegovom nalogu bila svečano postavljena za njegove goste, živopisnom vatrometu stvari koje su ličile na sve samo ne na ono što jesu. Na trpezi su svetlucala kandila koja su virila iz pehara od leda, i boce u kojima su vina imala drugačiju boju od one očekivane, između grmova salate, ukrašenih venčićima cveća i lažno mirišljavog lažnog voća. Mazarino, koji je verovao da Roberto, odnosno Ferrante, poseduje neku tajnu iz koje želi da izvuče najveću moguću korist, naumio je da se pretvara da zna sve (mislim, sve ono što nije znao) tako da ovoga navede da otkrije barem nekakav trag. 281

S druge strane, Ferrante je kada se našao licem u lice s Kardinalom već naslutio da je Roberto bio u posedu nekakve tajne, iz koje je trebalo izvući najveću moguću korist, i naumio je da se pretvara da zna sve (mislim, sve ono što nije znao) tako da ovoga navede da otkrije barem nekakav trag. I tako na pozornici imamo dva čoveka, od kojih nijedan ne zna ništa o onome što veruje da onaj drugi zna, a s ciljem da jedan drugog obmanu, obojica govore u aluzijama, uzaludno se nadajući obojica da onaj drugi ima ključ te zagonetke. Kakva divna pripovest, govorio je Roberto sâm sebi, dok je tražio izlaz iz klupka koje je zapetljao. „Gospodine di San Patrizio,“ reče Mazarino, dok je tanjir živih jastoga, koji su izgledali kao kuvani, primicao tanjiru kuvanih jastoga, koji su izgledali kao živi, „pre nedelju dana ukrcali smo vas u Amtserdamu na Amarilli. Niste mogli tek tako da napustite taj poduhvat: znali ste dobro da biste to platili životom. Znači da ste već otkrili ono što je trebalo da otkrijete.“ Pošto se našao pred ovom dilemom, Ferrante shvati da ne bi bilo uputno da prizna kako je napustio poduhvat. Dakle, nije imao izbora no da pođe onom drugom stazom: „Ako tako želi Vaša Eminencija,“ kazao je, „na neki način znam ono što je Vaša Eminencija želela da saznam,“ a u sebi je dodao: „A već znam da se tajna nalazi na brodu koji se zove Amarilli, i koji je isplovio pre nedelju dana iz Amsterdama...“ „Hajde, ne budite skromni. Jasno mi je da ste saznali i više nego što sam očekivao. Otkad ste otišli, dobio sam još obaveštenja jer, ne mislite valjda da ste moj jedini poverenik. Stoga znam da ono što ste pronašli vredi mnogo, i nisam ovde da bih se cenjkao. Pitam se, međutim, zbog čega se meni vraćate na ovako podmukli način.“ Za to vreme, pokazivao je slugama gde da spuste meso u drvenim kalupima u obliku ribe, preko kojih ne dade da se sipa supa, već nekakav sirup. Ferrante se sve više uveravao da tajna nije imala cenu, ali je sebi govorio da je lako ubiti pticu koja leti pravo, ali ne i onu koja stalno vrluda. Stoga je odugovlačio sa iskušavanjem protivnika: „Vaša Eminencija zna da je ulog u igri tražio podmukla sredstva.“ „Ah, lopužo,“ rekao je u sebi Mazarino, „nisi siguran koliko vredi tvoje otkriće i čekaš da mu utvrdim cenu. Ali moraćeš prvi da progovoriš.“ Pomeri prema sredini stola činije sa sladoledom koji je bio oblikovan tako da izgleda kao breskve koje još uvek vise sa grana, a potom naglas: „Ja znam ono što vi imate. Vi znate da to ne možete ponuditi nikom drugom doli meni. Da li smatrate da je potrebno da proturamo belo za crno i crno za belo?“ „Ah, prokleta lisice, „ rekao je u sebi Ferrante, „ti uopšte ne znaš ono što bi ja trebalo da znam, a nevolja je što ni ja sâm to ne znam.“ 282

A potom naglas: „Vaša Eminencija dobro zna da istina katkad može biti ekstrakt gorčine.“ „Znanje nikada ne škodi.“ „Ali ponekad žalosti.“ „Ražalostite me, dakle. To me neće ražalostiti više no saznanje da ste se ogrešili veleizdajom i da ću morati da vas predam u ruke dželata.“ Ferrante je napokon shvatio da je, igrajući Robertovu ulogu, bio u opasnosti da završi na gubilištu. Bolje je da sada otkrije ko je on zaista, tako će se, u najgorem slučaju, provući samo s batinama. „Eminencijo,“ reče, „pogrešio sam što vam odmah nisam rekao istinu. Gospodin Colbert me je zamenio sa Robertom de la Grive, i možda je njegova greška uticala i na vaš pronicljivi pogled, Vaša Eminencijo. Ali ja nisam Roberto, ja sam njegov rođeni brat, Ferrante. Došao sam da vam ponudim obaveštenja za koja sam pomislio da bi mogla da zanimaju Vašu Eminenciju, budući da je Vaša Eminencija bila ta koja je preminulom i nezaboravnom Kardinalu prva pomenula englesku zaveru, Vaša Eminencija zna... Simpatetički Prah i problem geografskih dužina...“ Na te reči Mazarino napravi jedan prezriv pokret, pri čemu umalo nije oborio činiju za supu od lažnog zlata, ukrašenu draguljima najfinije izrađenim u staklu. Okrivio je slugu, potom je promrmljao Colbertu: „Vratite ovog čoveka odakle ste ga doveli.“ Živa je istina da bogovi pomrače um onima koje hoće da unište. Ferrante je mislio da će probuditi zanimanje, pokazujući da poznaje najskrivenije tajne preminulog Kardinala, i prevršio je meru, zbog svog ponosa potkazivača koji je uvek hteo da istakne da je bolje obavešten od sopstvenog gazde. Ali Mazarinu još niko nije rekao (i teško bi bilo dokazati mu sve to) da su se Ferrante i Richelieu zaista dobro poznavali. Mazarino se nalazio pred nekim, bio on Roberto ili neko drugi, ko ne samo da je znao ono što je on kazao Robertu, već i ono što je on napisao Richelieu. Od koga je saznao? Pošto je Ferrante izašao, Colbert je rekao: „Da li Vaša Eminencija veruje u ono što je rekao? Kad bi bio brat blizanac, sve bi se razjasnilo. Roberto bi još uvek bio na moru i...“ „Naprotiv, ako je ovaj njegov brat, sve postaje još nejasnije. Otkud to da zna ono što smo prethodno znali samo ja, vi i naš engleski doušnik, a zatim Roberto de la Grive?’ „Ispričao mu je brat.“ „Ne, njegov brat je sve to saznao od nas tek one noći, i od tada ga više nismo ispuštali iz vida, sve dok onaj brod nije podigao sidro. Ne, ne, ovaj čovek zna previše stvari koje ne bi smeo da zna.“ 283

„Šta ćemo s njim?“ „Zanimljivo pitanje, Colbert. Ako je on Roberto, zna šta je video na onom brodu, i biće potrebno da ga nateramo da progovori. Ako nije on, moramo po svaku cenu doznati kako je došao do svojih obaveštenja. U oba slučaja, ne računajući na mogućnost da ga izvedemo pred sud gde bi rekao suviše pred suviše ljudi, ne možemo ga ni ukloniti bodežom u leđa: ima još mnogo toga da nam kaže. Ako pak nije Roberto već, kako reče, Ferrand ili Fernand...“ „Ferrante, mislim.“ „Kako god bilo. Ako nije Roberto, ko stoji iza njega? Ni Bastilja nije sigurno mesto. Poznato je da ima onih koji su odatle slali ili primali poruke. Treba da sačekamo da progovori, i da nađemo načina da mu razvežemo jezik, ali u međuvremenu moraćemo da ga sklonimo na neko skrovito mesto za koje niko ne zna, i da učinimo sve kako niko ne bi saznao ko je on.“ I upravo tada Colbertu sinu mračna ideja. Samo nekoliko dana pre toga jedna francuska lađa zarobila je na obalama Bretanje neki gusarski brod. Beše to, gle slučaja, holandska fluyt, imena koje se naravno nije dalo izgovoriti, Tweede Daphne, ili Daphne Dva, znak primetio je Mazarino da negde mora postojati Daphne Jedan, što je pokazivalo da tim protestantima nije samo vera nedostajala, već i mašta. Posada beše sačinjena od ljudi skupljenih s koca i konopca. Nije bilo druge do sve ih obesiti, ali vredelo je ispitati da li su u službi Engleske, i kome su oteli brod, koji bi se mogao upotrebiti za korisnu razmenu sa zakonitim vlasnicima. Stoga su odlučili da brod usidre nedaleko od ušća Sene, u jednom malom, gotovo skrivenom zalivu, za koji nisu znali čak ni hodočasnici Svetog Jakova koji su prolazili nedaleko odatle, dolazeći iz Flandrije. Na zemljanom jezičku koji je zatvarao zaliv nalazila se stara tvrđavica, koja je nekada služila kao tamnica, ali sada gotovo da se i nije koristila. Gusari su tamo bačeni, u samice, pod nadzorom samo tri čoveka. „To odgovara,“ rekao je Mazarino. „Uzmite deset ljudi iz redova moje garde, pod komandom nekog valjanog kapetana koji nije lišen razboritosti...“ „Biscarat. Uvek se dobro vladao, još od vremena kada se u dvobojima s musketarima borio za Kardinalovu čast...“ „Savršeno. Naredite da se zarobljenik odvede u tvrđavu, i neka ga smeste u prostorije za stražare. Biscarat će obedovati sa njim, u njegovoj sobi, i pratiće ga kada izađe da se nadiše svežeg vazduha. Jedan stražar ispred vrata i u toku noći. Sedenje u ćeliji slama i najdrskije duše, osim Biscarata, naš jogunac neće imati nikoga drugog za razgovor i 284

može se desiti da mu se omakne poneka poverljiva ispovest. I pre svega, niko ne sme da ga prepozna, ni za vreme putovanja, ni u tvrđavi...“ „Ako izlazi na svež vazduh... „ „Pa dobro, Colbert, gde vam je mašta. Neka mu pokriju lice.“ „Bio bih slobodan da predložim... gvozdenu masku, zasunjenu katancem čiji će ključ biti bačen u more...“ „Nemojte, Colbert, pa nismo valjda u Zemlji Romana? Sinoć smo videli one italijanske komedijante s kožnim maskama velikih noseva, koje vam izmene izgled, a ipak ne sputavaju usta. Pronađite neku takvu, i neka mu bude stavljena tako da je ne može skinuti, i dajte mu ogledalo u sobi, da može svakoga dana umirati od sramote. Hteo je da se maskira u svoga brata? Neka bude maskiran u Polichinela! I molim vas, odavde do tvrđave, u zatvorenoj kočiji, zaustavljanje samo noću i usred polja, izbegavajte da se pokazuje u odmorištima. Ako neko bude postavljao pitanja, kažite da sprovodite do granice jednu damu visokog roda koja je kovala zaveru protiv Kardinala.“ Ferrante je sada, zatečen svojom burlesknom preobukom, već danima piljio (kroz rešetku koja je škiljavim svetlom osvetljavala njegovu tamnicu) u sivilo amfiteatra okruženog namreškanim peščanim sprudovima, i u Tweede Daphne ukotvljenu u zalivu. Savlađivao se u prisustvu Biscarata, navodeći ga da katkad poveruje da je Roberto, a katkad Ferrante, tako da su izveštaji koje je ovaj slao Mazarinu uvek bili zbunjujući. Uspevalo mu je da načuje delove razgovora između stražara, te je na osnovu toga zaključio da se u podzemnim prolazima tvrđave nalaze gusari u lancima. Žarko želeći da se osveti Robertu za nepravdu koju nije mogao da podnese, svim se silama upinjao da smisli način kako da izazove pobunu, oslobodi one nitkove, zauzme brod i pođe Robertovim tragom. Znao je odakle da počne, u Amsterdamu će naći uhode koje će mu reći nešto o Amarillijevom cilju. Stići će ga, otkriti Robertovu tajnu, zauvek će se u moru osloboditi tog svog dvostrukog nametljivca, i biće kadar da Kardinalu proda nešto po veoma visokoj ceni. Ili možda neće, kada bude otkrio tajnu, mogao bi da odluči da je proda drugima. A zašto bi je uostalom i prodavao? Prema onome što je on znao o tome, Robertova tajna mogla bi da bude mapa nekog ostrva s blagom, ili tajna Alumbradosa i Rozenkrojcera, o čemu se govorilo poslednjih dvadeset godina. Iskoristiće to otkriće u sopstvenu korist, više neće morati da uhodi za gospodare, sâm će u svojoj službi imati uhode. Kada se jednom domogne bogatstva i moći, njegovo neće biti samo porodično ime predaka, već i sama Gospa. 285

Ferrante, naravno, satkan od nesklada, ne beše kadar za istinsku ljubav, ali postoje ljudi, govorio je Roberto sebi, koji se nikada ne bi zaljubili da nisu čuli kako se zbori o ljubavi. Možda Ferrante u svojoj ćeliji pronalazi neki roman, čita ga, uverava sebe da ljubi, samo da bi se osećao kao da je negde drugde. Možda je ona, prilikom onog njihovog prvog susreta, dala Ferranteu na dar svoj češalj kao dokaz ljubavi. Sada ga je Ferrante celivao, i celivajući ga brodolomio je nehajan u zatonu čije je burne valove presecao kljun od slonovače. Možda je, ko zna, i takav raskalašnik mogao podleći sećanju na to lice... Roberto je sada video Ferrantea kako sedi u mraku ispred ogledala u kojem se, za onoga ko sedi po strani, odražavala samo sveća stavljena ispred njega. Posmatrajući dva žiška, od kojih jedan onog drugog oponaša, pogled se koči, duh se uznosi, izranjaju priviđenja. Pomerajući malo glavu, Ferrante je video Liliu, njeno lice od žutog voska, tako natopljeno svetlošću da je upijalo sve druge zrake i ostavljalo njene zlatne kose da teku poput mračne bujice skupljene u vreteno niz leđa, njene grudi koje su se tek nazirale ispod lagane halje s poluizrezom... Zatim je Ferrante (konačno! likovao je Roberto) poželeo da izvuče suviše koristi iz taštine jednog sna, nezadovoljno se nameštao ispred ogledala, a iza odsjaja sveće video je jedino rogač koji mu je sramotio njušku. Kao zver koja ne može da podnese gubitak nezasluženog dara, ponovo je, gramziv, opipavao njen češalj, ali sada, dok je sveća dogorevala u dimu, taj predmet (koji bi za Roberta bio relikvija vredna najvećeg obožavanja) izgledao mu je poput nazubljenih usta spremnih da zagrizu u njegovu tugu.

286

32

Perivoj Blaženstava Pri pomisli na Ferrantea, zatočenog na onom ostrvu, kako posmatra Tweede Daphne do koje nikada neće stići, razdvojen od Gospe, Roberto je osećao, dopustimo mu to, zadovoljstvo zaslužno prekora, ali i razumevanja, koje se ne može razdvojiti od izvesnog pripovedačkog zadovoljstva, pošto je lepom antimetabolom uspeo da i svog protivnika zatoči u tvrđavu, promišljeno drugačiju od vlastite. Ti, sa tog svog ostrva, sa svojom kožnom maskom, do broda nikada nećeš stići. Ja, međutim, sa broda, sa svojom staklenom maskom, samo što nisam stigao do svog Ostrva. Tako je govorio sebi (njemu), dok se pripremao za povratak svom putovanju kroz vodu. Sećao se koliko je daleko bio od broda kada se povredio, i stoga je najpre plivao polako, noseći masku oko pasa. Kad zaključi da se približio grebenu, navuče masku i otisnu se u otkrivanje morskog dna. U prvom trenutku vide samo mrlje, potom, kao neko ko usred maglovite noći stigne brodom do kakve uspravne litice, koja se iznenada ukaže okomita pred moreplovcem, ugleda rub bezdana nad kojim je plivao. Skide masku, isprazni je, ponovo je stavi, pridržavajući je rukama, te laganim zamasima nogu pođe u susret predstavi koju je netom tek naslutio. Ovo su, dakle, bili korali! Sudeći po beleškama, njegov prvi utisak beše zbunjenost i preneraženost. Kao da se našao usred dućana kakvog trgovca tkaninama, koji je pred njega prostirao šalove i taft, brokate, satene, damastne svile, baršune, i rojte, rese i strize, a zatim stole, pluvijale, misnice, dalmatike. Ali, tkanine behu žive i njihale su se same od sebe, sa čulnošću orijentalnih plesačica. 287

U tom pejzažu, koji Roberto ne ume da opiše jer ga vidi prvi put, a u sećanju ne nalazi slike koje bi mu pomogle da ga prevede u reči, evo kako se iznenada pojavljuje jato bića koje je njih da mogao da prepozna, ili barem da uporedi sa nečim što je već video. Behu to ribe koje su jedna drugoj presecale put kao zvezde padalice na avgustovskom nebu, ali izgleda da je sklapanjem i izborom nijansi i šara njihovih krljušti priroda želela da pokaže koliko različitih močila postoji u vaseljeni i koliko ih može stati na jednu jedinu površinu. Bilo ih je na pruge u više boja, neke s uzdužnim, neke s poprečnim, neke s iskošenim, a druge, opet, s valovitim. Bilo ih je obrađenih poput intarzija, sa sićušnim mrljama, hirovito raspoređenim, neke granitne ili muskatne, neke šarenduge, gradolike i najsitnijim pegama istačkane, ili kao mermer žilicama prošarane. Druge, pak, s vijugavim šarama, ili pletenicama od nekolikih lanaca. Bilo ih je caklinom prevučenih, posutih grbovima i rozetama. A jedna, najkrasotnija od svih, kao da beše sva obavijena nemirnim vrpcama satkanim od dve niti od grožđa i mleka; i beše samo čudo da nijednom nije propustila da se vrati nagore ona nit koja sa uplitala odozdo, kao da je delo ruku kakvog umetnika. Tek u tom trenutku, gledajući u pozadini riba koralna obličja koja na prvi pogled nije mogao prepoznati, Roberto stade da razaznaje grozdove banana, košare s mrvicama hleba, korpice bronzanih mušmula nad kojima su promicali kanarinci i zelembaći i kolibri. Bio je iznad neke bašte, ne, pogrešio je, sada mu se činilo da je okamenjena šuma, sačinjena od razvalina od gljiva ne, prevario se, još jednom, sada su to bili brežuljci, pregibi, strmine, jame i jazbine, samo pulsiranje živog kamenja, na kojem se nezemaljska vegetacija sklapala u obličja spljoštena, okruglasta ili ljuskava, koja su izgledala kao da nose pancir-košulju od granita, ili čvornovata, ili povijena sama nad sobom. No, ma koliko različna, sva behu čudesna u svojoj uzvišenosti i ljupkosti, do te mere da su čak i ona obrađena naizgled nemarno, nedovoljno vešto, uzvišeno pokazivala svoju nesavršenost i izgledala kao čudovišta, ali čudovišta lepote. Ili, još jednom, (Roberto briše i ispravlja, i ne uspeva da prenese, kao neko ko prvi put mora da opiše četvrtasti krug, ravnu razuđenu obalu, bučnu tišinu, noćnu dugu), ono što je upravo gledao behu grmovi od cinobera. Možda je obnevideo, zadržavajući dah toliko dugo, voda koja mu je punila masku zamućivala mu je obličja i prelive. Izbacio je glavu iznad površine kako bi napunio pluća vazduhom, a potom se vratio svom plutanju po obodu grebena, prateći njegove zavoje i prelamanja, tamo gde su se otvarali hodnici od kretona u koje su se uvlačili arlekini vinom natopljeni, dok je na jednoj hridi ugledao kako se odmara, 288

lagano dišući i klateći klještima, jedan rak s krestom od vrhnja, iznad mreže od korala (ovi slični onima koje je poznavao, ali raspoređeni kao sir fra Stefana, kome nema kraja). Ono što je sada gledao nije riba, ali ni list, živi stvor bez sumnje, dve široke kriške neke beličaste tvari, opervažene grimizom, i lepeza od perja; a tamo gde bi se očekivalo da budu oči, dva roga od drhtavog pečatnog voska. Sirijski polipi, koji su u svom skliskom crvolikom kretanju otkrivali rumenilo velike središnje usne, ovlašno su prelazili preko nasada mlečno belih mentula sa glavićem od amaranta; ružičaste ribice posute maslinastim pegama ovlaš su dodirivale pepeljasto sive cvetače poškropljene skerletom, tigraste gomoljike ziftanih šara... A onda se pokazala šupljikava jetra boje kaćuna neke velike životinje, ili onaj vatromet treperavih srebrolikih arabeski, načičkanih bodljama pokapanih kao krv crvenim kapljama i najzad nešto nalik kaležu od lelujavog sedefa... On taj kalež tad vide kao urnu, i pomisli kako je među svim tim stenama sahranjen leš oca Caspara. Sada već sigurno nevidljiv, ako ga je kretanje vode najpre prekrilo mekim koralnim naslagama, ali korali su, upijajući zemaljske sokove iz tog tela, uzeli obličje baštenskog cveća i voća. Možda će on uskoro prepoznati jadnog starca, koji je postao neko stvorenje dotad nepoznato ovom prostoru, s temenom glave od dlakavog kokosa načinjeno, dve svele jabuke namesto obraza, oči i veđe u dve zelene kajsije pretvorene, nos od kvrgave gorčike, kao izmet kakve životinje; ispod, na mestu usta, suve smokve, repa sa svojom izraslinom na vrhu kao brada, i smežurani stričak namesto grla; na obema slepoočnicama dve bodljikave kore kestenove kao uvojci, a za uši dve ljuske raspolućenog oraha; kao prsti, mrkve; od bostana trbuh; od dunje kolena. Kako je Roberto mogao da pothranjuje tako žalosne misli na ovako groteskni način? Posmrtni ostaci jadnog prijatelja u sasvim bi drugačijem obličju, na tom mestu, uzvišeno izrekli svoje proročansko „Et in Arcadia ego“... Evo, možda u obličju lobanje onog peščanog korala... Učini mu se da je onaj dvojnik kamena već iščupan iz svog ležišta. Da li iz samilosti, u znak sećanja na iščezlog učitelja, da li zato da bi moru oteo makar mrvicu njegovog blaga, uze ga i, pošto je za taj dan video i suviše, polako se vrati na brod, noseći svoj plen na grudima.

289

33

Podzemni Svetovi Korali su za Roberta bili izazov. Pošto je otkrio šta je sve Priroda kadra da izmisli, osećao se bezmalo pozvanim na nadmetanje. Nije mogao ostaviti Ferrantea u onoj tamnici, a vlastitu pripovest na polovini: zadovoljio bi svoju mržnju prema suparniku, ali ne i svoj ponos pripovedača. Kakav je događaj mogao da smisli za Ferrantea? Ideja je Robertu pala na pamet jednog jutra kada se, kao obično, smestio da strpljivo čeka, još od praskozorja, ne bi li na Ostrvu iznenadio Golubicu Žar-pticu. Sunce je od rana jutra udaralo u oči i Roberto je čak pokušao da oko onog poslednjeg sočiva durbina napravi nešto poput senila, od jednog lista iz brodskog dnevnika, ali je onda, u izvesnim trenucima, video samo blještanje. Kada se potom sunce na obzorju uzdiglo, more mu beše ogledalo, i udvostručavalo je svaki njegov zrak. Ali, toga dana Roberto je sebi utuvio u glavu da je video kako se nešto podiže s drveća prema suncu, a potom utapa u njegov svetlucavi krug. To je verovatno bilo priviđenje. Na tom svetlu, svaka ptica bi izgledala kao da blista... Roberto je bio uveren da je video golubicu, i bio razočaran što se prevario. I preplavljen ovako pomešanim osećanjima, ponovo se osetio kao da je pokraden. Jednom biću kao što je Roberto, koji je već dosegao tačku da obuzet ljubomorom uživa samo u onome što mu je oduzeto, nije trebalo mnogo da se prepusti sanjama da je, u stvari, Ferrante imao ono što je njemu bilo uskraćeno. Ali, budući da je Roberto bio tvorac ove pripovesti, i nije hteo da Ferranteu ustupi suviše toga, odluči da će on moći da se poveže samo sa drugim golubom, onim zelen-azurnim. I to zato što je Roberto, lišen svake sigurnosti, ipak zaključio da je u tom paru, 290

biće boje žar-narandže moralo biti ženka, odnosno Ona. Budući da u pripovesti o Ferranteu golubica nije trebalo da predstavlja naziv jednog poseda, već samo njegovog posrednika, Ferranteu je, za sada, sledovao mužjak. Da li je jedna zelen-azurna golubica, koja nadleće samo Južna mora, mogla da sleti na pervaz onog prozora iza kojeg je Ferrante čeznuo za svojom slobodom? Da, u Zemlji Romana. A onda, zar nije moglo da se desi da je Tweede Daphne upravo stigla iz ovih mora, srećnije ruke od svoje starije sestre, noseći u utrobi pticu, koja se sada oslobodila? U svakom slučaju, ne znajući za Antipode, Ferrante nije mogao da postavlja sebi takva pitanja. Video je golubicu, najpre ju je hranio mrvicama hleba, razonode radi, potom se zapitao da li je možda mogao da je upotrebi za svoj cilj. Znao je da golubovi katkad služe za prenošenje poruka: naravno, poveriti poruku ovoj životinji nije nikako značilo da će ona sigurno stići tamo gde je on želeo, ali u tolikoj muci, vredelo je makar pokušati. Od koga je mogao potražiti pomoć, on, koji je zbog zavade sa svima, uključujući i samog sebe, stvarao samo neprijatelje, a ona nekolicina koji su ga služili behu bezočnici spremni da ga prate samo dok mu se sreća osmehuje, ali ne i u nesreći? Rekao je sebi: tražiću pomoć od Gospe, koja me ljubi („ali kako može da bude tako uveren?“ pitao se Roberto obuzet zavišću, izmišljajući ovu uobrazilju). Biscarat mu je ostavio sve što je potrebno za pisanje, u slučaju da ga noć svetuje i on poželi da svoje priznanje pošalje Kardinalu. Stoga je s jedne strane lista naznačio Gospinu adresu, dodajući da će onaj ko preda poruku dobiti nagradu. Zatim je s druge strane napisao gde se nalazi (čuo je da tamničari pominju neko ime), kao žrtva Kardinalove gnusne zavere, i prizvao je u pomoć. Potom je zavio list i privezao ga za kandžu ptice, podstičući je da se vine u vazduh. Potom je, pravo govoreći, zaboravio, ili bezmalo zaboravio, na taj očajnički pokušaj. Kako je mogao da pomisli da će azurna golubica odleteti baš kod Lilie? To se događa samo u bajkama, a Ferrante ne beše od onih koji bi se pouzdali u bajkotvorine. Možda je golubicu pogodio neki lovac, i ona je, survavši se kroz razgranatu krošnju drveta, izgubila poruku... Ferrante nije znao da se ova, međutim, uhvatila u smolu nekog seljaka, koji je pomislio da izvuče korist iz onoga što je, po svoj prilici, bilo nekakvo upozorenje nekome, možda zapovedniku neke vojske. Elem, ovaj seljanin odnese poruku na uvid jedinoj osobi u svom selu koja je umela da čita, što će reći župniku, a ovaj je sve uredio kako Bog zapoveda. Pošto je pronašao Gospu, poslao joj je jednog prijatelja koji je dogovorio isporuku, dobijajući pri tom nadasve dare291

žljiv prilog za svoju crkvu i malu nagradu za seljaka. Lilia je pročitala, plakala, obratila se poverljivim prijateljima za savet. Ganuti Kardinalovo srce? Ništa lakše za prekrasnu dvorsku damu, ali ova dama je posećivala salon markize Arthénice, spram kojeg je Mazarino bio poprilično sumnjičav. Već su kružili satirični stihovi o novom kardinalu, i neko je došapnuo da su izašli iz tih odaja. Precioza koja odlazi kod Kardinala da moli milost za svog prijatelja, osuđuje tog prijatelja na još strašnije muke. Ne, trebalo je da sakupi odred hrabrih ljudi i da ih nagovori da pokušaju da izvedu prepad. Ali kome da se obrati? Ovde Roberto nije znao kako da nastavi. Da je on bio musketar u službi Kralja, ili gaskonjski kadet, Lilia bi mogla da se obrati tim junacima, nadaleko dobro poznatim po svom srčanom duhu. Ali ko bi na sebe navukao bes jednog kardinala, možda i Kralja, zbog nekog stranca koji posećuje knjižničare i astronome? O kojim je knjižničarima i astronomima reč, bolje i ne govoriti: ma koliko da mu je bilo stalo do romana, Roberto nije mogao da zamisli kako Kanonik de Digne, ili gospodin Gaffarel poput furija galopiraju prema njegovoj tamnici odnosno prema Ferranteovoj, koji je za sve već odavno postao Roberto. Roberto je dobio nadahnuće posle nekoliko dana. Odložio je pripovest o Ferranteu, i vratio se istraživanju koralnog grebena. Toga dana pratio je jato riba sa žutim kacigama na glavicama, koje su izgledale kao leteći ratnici. Upravo su pokušavale da se uvuku u pukotinu između dve kamene kule gde korali behu srušeni dvori nekog potopljenog grada. Roberto je zamišljao kako te ribe lutaju među ruševinama onog grada Isa o kojem je slušao priče, i koji bi još uvek morao da se prostire na samo nekoliko milja od obala Bretanje, tamo gde su ga valovi progutali. Evo, najveća riba bila je drevni kralj grada, njega prati svita dostojanstvenika, i jezdili su tako, jedan drugog prestižući, u potrazi za svojim blagom koje je progutalo more... No, zašto se vraća staroj legendi? Zašto ne zamisli da su ribe stanovnici nekog sveta koji ima svoje šume, vrhove, svoje drveće i doline, i ne zna ništa o svetu s površine? I mi živimo na isti način, ne znajući da šuplje nebo skriva druge svetove, gde ljudi ne hodaju i ne plivaju, već lete ili plove vazduhom; ako su ono što mi zovemo planete samo kobilice njihovih lađa od kojih jedino vidimo svetlucavo dno, tako i ovi sinovi Neptunovi vide nad sobom senke naših galiona, i smatraju ih nebeskim telima koja kruže na njihovom vodenom nebeskom svodu. A ako je moguće da postoje bića koja žive pod vodom, da li bi onda bilo moguće da postoje i bića koja žive pod zemljom, narodi 292

daždevnjaka kadri da kroz svoje podzemne hodnike stignu do središnjeg ognja koji životom nadahnjuje planetu? Razmišljajući tako, Roberto se setio jednog Saint-Savinovog obrazloženja: mi mislimo da je teško živeti na površini Meseca, smatrajući da tamo nema vode, ali tamo gore voda možda postoji u podzemnim dupljama, priroda je na Mesecu iskopala zdence, i to su mrlje koje mi vidimo. Ko kaže da stanovnici Meseca ne nalaze utočište u tim udubljenjima kako bi umakli nepodnošljivoj blizini Sunca? Nisu li prvi hrišćani živeli pod zemljom? I tako Mesečari stalno žive u katakombama, koje su njihov dom. I ne znači da moraju živeti u mraku. Možda na kori satelita postoje bezbrojni otvori, a unutrašnjost dobija svetlost kroz hiljade odušaka, njihova je noć ispresecana snopovima svetlosti, kao u kakvoj crkvi, ili na Daphne ispod mosta. A možda i ne, možda na površini postoji fosforno kamenje koje se za dana napaja sunčevom svetlošću, a onda je noću uzvraća, te svakog sutona Mesečari sakupljaju to kamenje, tako da njihovi podzemni hodnici uvek blistaju jače od svake kraljevske palate. Pariz, pomislio je Roberto. Zar nije svima poznato da je, kao i Rim, čitav grad ispresecan katakombama, gde se, kažu, za noći skrivaju zlikovci i prosjaci? Prosjaci! Eto kako će spasti Ferrantea! Prosjaci, kojima, priča se, upravlja njihov kralj, kao i čitav kodeks gvozdenih zakona, Prosjaci, društvo mračnih lopuža koje žive od zločina, lupeštva i pokvarenjaštva, ubistava i prekardašenja, gnusoba, lopovština i gadosti, pretvarajući se da zarađuju samo na hrišćanskom milosrđu! Ideja koja bi mogla pasti na um samo zaljubljenoj ženi! Lilia se nije poverila pripovedao je Roberto samom sebi ljudima sa dvora ili plemićima s togom, već poslednjoj od svojih sluškinja, koja održava bludnu vezu s nekim kočijašem koji poznaje sve krčme oko Bogorodične crkve, gde se u sumrak skupljaju prosjaci koji su dan proveli prosjačeći pred portalima... Eto izlaza! Njen vodič je u gluvo doba noći odvodi u crkvu Saint-Martin-desChamps, podiže jedan kamen u podu pevnice, odvodi je dole, u katakombe Pariza, i dalje, uz svetlost baklje, u potragu za Kraljem Prosjaka. I evo vidimo Liliu, preobučenu u plemića, gipkog dvopolca koji se provlači hodnicima, preko stepenica i kroz uzane otvore, dok u tami posvuda nazire, među ritama i dronjcima, klonula tela bez nogu i lica naružena bradavicama, plikovima, crvenim vetrom, suvom šugom, lišajevima, čirevima i crnim ranama, svi kao sugradica, ispružene ruke, ne zna se da li zarad iskanja milostinje ili da bi rekli poput kakvog salonskog plemića : „Pođite, pođite, naš gospodar vas već očekuje.“ 293

A njihov gospodar bio je tamo, u sredini jedne prostrane odaje hiljadu liga ispod površine grada, sedeo je na buretu, okružen secikesama, varalicama, krivotvorcima i šarlatanima, podlacima što majstori su prevare i pokvarenosti. Kakav je mogao biti Kralj Prosjaka? Umotan u pohabani plašt, čela prekrivenog gukama, nosa izjedena od sušice, očiju od ledenog mermera, jednog zelenog i jednog crnog, pogleda kao u kune, veđa povijenih nadole, zečijih usana koje su otkrivale vučije zube, oštre i isturene, kovrdžave kose, peskovite puti, ruku sa zdepastim prstima i zakovrnutim noktima... Pošto je saslušao Gospu, ovaj reče da u svojoj službi ima čitavu vojsku, prema kojoj je vojska francuskog kralja tek provincijski garnizon. I daleko manje košta: ako bi ti ljudi bili pristojno nagrađeni, recimo dvostruko više no što bi mogli da sakupe prosjačeći za to isto vreme, i život bi dali za tako darežljivog naručioca. Lilia je skinula s prsta jedan rubin (kao što se u takvim slučajevima čini), upitavši s kraljevskim izrazom na licu: „Da li je dovoljno?“ „Dovoljno je,“ rekao je Kralj Prosjaka, milujući dragulj svojim lisičijim pogledom. „Recite gde.“ I, pošto je saznao gde, dodao je: „Moji ne koriste konje ili kočije, ali do tog mesta može se stići čamcima, spuštajući se niz Senu.“ Roberto je zamišljao Ferrantea, dok je u suton razgovarao na čardaku tvrđave sa kapetanom Biscaratom, kako najednom primećuje njihov dolazak. Najpre su se pojavili na peščanim sprudovima, da bi se potom razmileli prema pustopoljini. „Hodočasnici Svetog Jakova,“ procedio je prezirno Biscarat, „najgora sorta, ili najnesrećnija, jer kreću u potragu za zdravljem kada su jednom nogom već u grobu.“ I zaista, hodočasnici su se, u dugačkom nizu, sve više primicali obali, i video se čopor slepaca ispruženih ruku, kljastih na štakama, gubavih, krmeljavih, ranjavih i gukavih, hrpa bogalja, šepavaca i razrokih čudaka, u šarpiju odevenih. „Ne bih voleo da se previše primaknu i da traže konačište za večeras,“ rekao je Biscarat. „Samo će prljavštinu doneti u tvrđavu.“ I ispali u vazduh nekoliko hitaca iz muskete, kako bi stavio do znanja da je ovaj zamak negostoljubivo mesto. Ali ti hici kao da behu poziv. Dok je izdaleka i dalje pristizao ološ, oni prvi su se sve više primicali tvrđavi i već se čulo njihovo životinjsko grgoljenje. „Ne dozvolite im da priđu, zaboga,“ zavapi Biscarat, i naloži da se u podnožje zidina baci nešto hleba, kao da je hteo da im kaže da 294

dotle seže milosrđe gospodara ovoga mesta i da drugo ne mogu da očekuju. Ali gnusna družina je, umnožavajući se naočigled prisutnih, nadirala prema zidinama, gazeći taj dar i gledajući uvis, kao da ištu štogod bolje. Sada su se mogli razaznati jedan po jedan, i ne behu ni nalik hodočasnicima, niti nesrećnicima koji traže melem za svoje kraste. To su nesumnjivo govorio je Biscarat zabrinuto zlosrećnici, pustolovnici beskućnici. Ili su barem tako izgledali još neko vreme, jer se sumrak već bio navukao, i pustopoljina i peščani sprudovi postadoše samo sivo komešanje te pacovske bratije. „Na oružje, na oružje!“ povikao je Biscarat, koji je do sada već shvatio da nije u pitanju ni hodočašće niti prosjačenje, nego napad. I zapovedi da se ispali nekoliko hitaca na one koji su već došli do samih zidina. Ali sve je zapravo izgledalo kao da se podigla čitava vojska glodara, oni koji su nadolazili gurali su one prve, mrtve su gazili i kao oslonac koristili oni koji su pritiskali odstraga, i već su se videli neki kako se rukama hvataju za pukotine na toj prastaroj građevini, zavlače prste u naprsline, guraju noge u šupljine među kamenjem, grabe rešetke prvih prozora, uvlače one svoje bedrene udove u puškarnice. A za to vreme drugi deo te rulje talasao se na zemlji i priticao u pomoć, udarajući o veliku kapiju. Biscarat je naredio da se postave barikade iznutra, ali su daske na vratnicama, mada izdržljive, već počele da cvile pod pritiskom te kopiladije. Stražari nisu prestajali da pucaju, ali na mesto one nekolicine napadača koji bi pali, odmah je dolazio novi nalet telesa, sada se već naziralo samo ključalo vrelo iz kojeg su u jednom trenutku stale da se dižu nekakve jegulje od konopca, zavitlane uvis, i ubrzo postade jasno da su to gvozdene čaklje i da se nekoliko njih već zakačilo za kruništa na kulama. I čim bi se neki od stražara nagnuo da iščupa te pandžaste gvozdene kuke, oni prvi, koji su se već bili popeli, udarali bi ga kopljima i batinama, ili bi ga hvatali omčama, bacajući ga dole, gde bi nestajao u gužvi među onim posednutim grdobama, pri čemu se nije mogao razlikovati njegov hropac od njihove rike. Ukratko, da je neko mogao da prati ovo zbivanje sa peščanih sprudova, gotovo da ne bi ni video tvrđavu, već samo uskomešano vrenje muva povrh strvine, rojenje pčela okolo saća, bratstvo stršljenova. Odozdo se u međuvremenu začulo škripanje vratnica koje padaju, i pometnja u dvorištu. Biscarat i njegova straža prebaciše se na drugi kraj kule nisu se brinuli za Ferrantea, koji se sakrio u udubinu vrata što su izlazila na stepenice, nimalo uplašen, predosećajući da su oni na neki način prijatelji. 295

A ti prijatelji već su stigli i prebacili se preko kruništa, rasipnici svojih života, padali su pred poslednjim hicima musketa, ne mareći za svoje grudi probijali su prepreke od isukanih mačeva, užasavajući stražare svojim grobnim očima, svojim mahnitim licima. Tako su Kardinalovi ljudi, inače gvozdene ruke, bacali oružje, proseći milost sa nebesa zarad onoga što su već videli kao paklenu kliku, a ovi su ih najpre toljagama obarali na zemlju, potom su se bacali na preživele šamarajući ih i udarajući po vilicama, pesničeći po bradama i deleći ćuške posvuda, i klali su zubima, čerečili pandžama, razmetali se silom, dajući oduška svojoj razjarenosti, okrutno su se bacali na već izdahnule, nekolicinu je Ferrante video kako razdiru jedne grudi, čupaju srce i proždiru ga uz glasne krike. Poslednji preživeli beše Biscarat, koji se borio kao lav. Shvatajući da je poražen, stao je leđima uz jedan grudobran, okrvavljenim mačem povukao je liniju po zemlji i uzviknuo: „Icy mourra Biscarat, seul de ceux qui sont avec luy!“ Ali, u istom času na stepenicama se, mlateći sekirom, pojavio jedan slepac sa drvenom nogom, dao je znak, i zaustavio tu klanicu, naređujući da se Biscarat veže. Zatim je ugledao Ferrantea, prepoznajući ga upravo po onoj maski koja je trebalo da ga učini neprepoznatljivim, pozdravio ga jednim širokim zamahom naoružane ruke, kao da je nameravao da perjem kakvog šešira pomete pod, i rekao: „Gospodine, slobodni ste.“ Iz dolame je izvadio svitak s porukom, čiji je pečat Ferrante odmah prepoznao, i pružio mu ga. Poruka je bila od nje, koja ga je svetovala da raspolaže tom zastrašujućom, ali poverljivom vojskom, i da je čeka tamo, gde će ona stići pred zoru. Nakon što su ga oslobodili maske, Ferrante je najpre oslobodio gusare, i sa njima potpisao dogovor. Trebalo je da se ponovo domognu broda i da plove pod njegovim zapovedništvom, ne postavljajući nikakva pitanja. Nagrada, deo blaga velikog koliko i grotlo Visoravni. Ferrante, po svom običaju, nipošto nije nameravao da održi zadatu reč. Kada jednom pronađe Roberta, biće dovoljno da u prvom pristaništu prijavi svoju posadu, gde će ih sve poslati na vešala, dok će on ostati jedini gospodar broda. Prosjaci mu ne behu više potrebni, a njihov vođa, kao odan i častan čovek, reče mu da su za ovaj poduhvat već primili obećanu nagradu. Želeo je da što pre napusti taj kraj. Razmileše se spram unutrašnjosti i vratiše se u Pariz prosjačeći od sela do sela. Bilo je lako uskočiti u čamac koji je stajao u lučici tvrđave, stići do broda i baciti u more jedina dva čoveka koja su ga čuvala. Biscarat bi bačen u lance u tovarni prostor broda, budući talac koji je mogao da 296

se iskoristi za trgovinu. Ferrante počasti sebe kratkim odmorom, vrati se na obalu pre zore, tačno na vreme da sačeka kočiju iz koje je izašla Lilia, lepša nego ikada u svom muškom ruhu. Roberto prosudi da će ga najstrašnije muke obuzeti pri pomisli da su se pozdravili uzdržano, ne odajući svoju tajnu pred gusarima, koji su morali da ostanu u uverenju da se ukrcava neki mladić plemenitog roda. Popeli su se na brod, Ferrante je proverio da li je sve spremno za polazak i, pošto su podigli sidro, sišao je u odaju koju je pripremio za gosta. Ona ga je čekala, očiju koje ništa drugo nisu tražile nego da budu ljubljene, u valovitoj razdraganosti svoje guste grive nesputano rasute po ramenima, spremna na najradosniju od svih žrtava. Ah, vitice bludilice, vitice zlaćane i obožavane, vitice ukovrdžane što krilima zamahujete i šalu zapodevate i zapodevajući šalu bludite čeznuo je Roberto namesto Ferrantea... Njihova su se lica približila kako bi prihvatila žetvu poljubaca iz drevne setve uzdaha i Roberto, u tom času, u mislima dođe do tih usana, mesno ružičastih. Ferrante je celivao Liliu, a Roberto se potpuno preneo u ovaj čin i ustreptalo podrhtavao, grizući taj nepatvoreni koral. Ali u tom času oseti kako mu ona izmiče poput daška povetarca, kako gubi meku toplinu za koju je na trenutak poverovao da ju je osetio, i ugleda je ledenu u ogledalu, u tuđem naručju, na nekom dalekom talamusu, na nekom drugom brodu. U nameri da zaštiti ljubavnike, spustio je bezmalo neprozirni zastor, i ta već otkrivena tela behu knjige sunčanog volšebništva čija su se sveta slova otkrivala samo dvoma izabranima, koji su ih sricali jedno drugom sa usana. Brod se udaljavao hitro, Ferrante je prevladao. Ona je u njemu ljubila Roberta, na čije su srce ove slike padale poput luči na svežanj suvaraka.

297

34

Monolog o Raznovrsnosti Svetova Setićemo se nadam se, jer je Roberto od romanopisaca svoga veka preuzeo onu naviku da raspreda mnoštvo priča istovremeno, tako da im je u nekom trenutku veoma teško pohvatati konce da je sa svog prvog putovanja u svet korala naš junak doneo „dvojnika kamena“ koji mu je zaličio na lobanju, možda čak lobanju oca Caspara. Sada je, kako bi zaboravio na ljubav Lilie i Ferrantea, sedeo na mostu uz zalazak sunca, posmatrao taj predmet i proučavao njegovo tkivo. Nije izgledao kao lobanja. Možda pre kao nekakva rudna košnica sastavljena od nepravilnih mnogouglova, ali mnogouglovi ne behu osnovne jedinice tog tkiva: svaki je mnogougao u svom središtu imao zrakastu strukturu od najtananijih niti između kojih su se videli uz nabiranje veđa proredi koji su možda tvorili neke druge mnogouglove i, da je oko moglo još dublje da pronikne, možda bi spazilo neke druge mnogouglove, još manje, sve dok se ne bi deleći delove na delove delova zaustavilo naspram onih delova koji se više ne mogu deliti, a to su atomi. Ali budući da Roberto nije znao do koje se mere materija mogla podeliti, nije mu bilo jasno do kojih bi dubina bezdana njegovo oko avaj, ne tako oštro, pošto nije imao ona sočiva kojima je Caspar znao da pronađe i one kužne živuljke moglo da dopre, pronalazeći uvek iznova nove oblike unutar onih već naslućenih. Čak je i opatova glava, kao što je one noći za vreme dvoboja uzvikivao Saint-Savin, mogla da bude poseban svet za njegove vaške oh, kako je Roberto na te reči pomislio na svet u kojem su živele, blažene životinjice, vaške Anne Marie (ili Francesce) Novarese! Ali budući da ni vaške nisu atomi, već beskrajne vaseljene za atome koji ih sačinjavaju, možda unutar tela jedne vaške postoje još manje životi298

njice koje tamo žive kao u kakvom prostranom svetu. A možda ni ovo moje telo razmišljao je Roberto ni ova moja krv, nisu ništa drugo do tvorevina satkana od majušnih životinja koje mi svojim kretanjem pozajmljuju kretanje, prepuštajući se vođstvu moje volje koja njima služi kao kočijaš. I, moje se životinje nesumnjivo pitaju kuda ih ja to sada vodim, izlažući ih naizmenično čas morskoj svežini čas sunčevom žaropeku i, sasvim zbunjene u tom idi-mi-dođi-mi nestabilnog vremena, isto su toliko nesigurne u svoju sudbinu koliko i ja sam. A ako bi se u jednom podjednako neograničenom svemiru našle neke druge, još manje, životinje koje žive u vaseljeni onih koje sam upravo pomenuo? Zašto ne bih smeo da razmišljam na takav način? Samo zato što o tome nikada nisam ništa saznao? Kao što su mi govorili moji prijatelji u Parizu, onaj ko bi se popeo na toranj Bogorodične crkve i izdaleka posmatrao predgrađe Saint-Denis, nikada ne bi pomislio da je ta maglovita mrlja nastanjena bićima poput nas. Mi vidimo Jupiter, koji je ogroman, ali sa Jupitera ne vide nas i ne mogu ni da zamisle da mi postojimo. I da li bih ikada, koliko juče, posumnjao da u moru ne na nekoj dalekoj planeti, ili u nekoj kapljici vode, već u jednom delu našeg vlastitog sveta postoji neki Drugi Svet? A s druge strane, šta sam ja pre samo nekoliko meseci znao o Južnim Zemljama? Bio bih rekao da je to samo hirovitost jeretičkih geografa, a možda je, ko zna, nekada davno na ovim ostrvima spaljen neki njihov filosof koji je na sav glas tvrdio da postoje Monferrato i Francuska. Pa ipak, evo me ovde, i neizbežno je verovati da Antipodi postoje i da, nasuprot mišljenju drevnih mudraca, ja ne hodam naglavačke. Stanovnici ovoga sveta jednostavno zaposedaju krmu, a mi pramac jednog te istog broda u koji smo se, ne znajući ništa jedni o drugima, zajedno ukrcali. Tako je i veština letenja još uvek nepoznata, pa ipak ako se osvrnemo na reči izvesnog gospodina Godwina o kome mi je pričao doktor d’Igby jednoga dana putovaće se na Mesec, kao što se putuje u Ameriku, mada pre Kolumba niko nije ni pomišljao da taj kontinent postoji, ni da bi se jednoga dana mogao tako zvati. Suton se povukao i sve prepustio zagrljaju večeri, a potom noći. Mesec, Roberto je sada na nebu video pun Mesec, i nazirao je one mrlje za koje deca i laici misle da su oči i usta dobroćudnog lica. U nameri da izazove oca Caspara (u kojem li se to svetu, na kojoj planeti pravednika sada nalazi dragi časni vremenik?), Roberto mu je govorio o stanovnicima Meseca. No da li Mesec zaista može biti nastanjen? Zašto da ne, isto kao i Saint-Denis: šta ljudi znaju o svetu koji bi tamo mogao da postoji? 299

Roberto je obrazlagao i dokazivao: ako bih, stojeći na Mesecu, bacio kamen uvis, da li bi on možda pao na Zemlju? Ne, ponovo bi pao na Mesec. Dakle, Mesec, kao i svaka druga planeta, ili ako hoćete zvezda, nije ništa drugo do svet koji ima svoje središte i svoj obod, i to središte privlači sva tela koja žive u krugu carevanja tog sveta. Isto kao i na Zemlji. Prema tome, zašto se na Mesecu ne bi moglo događati i sve ostalo što se događa i na Zemlji? Postoji atmosfera koja obavija Mesec. Nije li neko na Nedelju Cveti pre četrdeset godina video, tako su mi kazali, oblake na Mesecu? Zar se oko te planete ne vidi veliko treperenje kada se približava pomračenje? I šta drugo to može biti nego dokaz da tamo ima vazduha? Planete isparavaju, pa i zvezde šta drugo mogu biti one pege za koje kažu da ih ima na Suncu, iz kojih nastaju zvezde padalice. Na Mesecu nesumnjivo ima vode. Kako bi se inače objasnile njegove mrlje, ako ne kao površine jezera (čak je neko nagovestio da su ta jezera patvorena, bezmalo delo ljudskih ruku, toliko su lepo zamišljena i raspoređena na istovetnom rastojanju)? S druge strane, da je Mesec stvoren samo kao kakvo veliko ogledalo koje služi da na Zemlju šalje sunčevu svetlost, zašto bi Tvorac to ogledalo zamazivao mrljama? Mrlje, dakle, nisu dokaz nesavršenstva, već savršenstva, te su prema tome bare, ili jezera, ili mora. A ako tamo gore ima vode i vazduha, ima i života. Nekog života možda drugačijeg od našeg. Možda ona voda ima ukus (šta ja znam?) gospinog bilja, kardamone, možda čak i bibera. Ako postoje beskonačni svetovi, ovo je dokaz beskonačne umnosti Izumnika naše vaseljene, ali onda taj Pesnik ne zna za granicu. On je možda posvuda stvorio naseljene svetove, ali uvek sa drugačijim stvorenjima. Možda su stanovnici Sunca sunčaniji, jasniji i prosvetljeniji od stanovnika Zemlje, koji su otežali od materije, a stanovnici Meseca su negde između. Na Suncu žive bića sva u formi, ili Aktu, šta god da je, na Zemlji bića sačinjena od čistih Potencija koje se razvijaju, a na Mesecu ona su in medio fluctuantes, takoreći poprilično mesečarstvena... Da li bismo mogli da živimo u Mesečevom vazduhu? Možda ne, mi bismo dobili vrtoglavicu; s druge strane, ribe ne mogu da žive u našem, niti ptice u ribljem svetu. Taj vazduh mora da je čistiji od našeg, a budući da naš, zbog svoje gustine, obavlja posao prirodnog sočiva koje propušta sunčeve zrake, Seleniti sigurno vide Sunce daleko jasnije. Zora i suton, koji nam svetle kada Sunca nema još, ili ga nema više, dar su našeg vazduha koji, prepun nečistoća, zarobljava i prenosi svetlost; svetlost je to što ne bi trebalo da imamo, a što nam je dato u izobilju. Ali, na taj način, ovi zraci nas pripremaju na postepeno dobijanje i na postepen gubitak Sunca. Možda na Mesecu, pošto je vazduh 300

prozračniji, dani i noći dolaze iznebuha. Sunce se na obzorju uzdiže iznenada, kao što se podiže pozorišni zastor. Potom, iz najbleštavije svetlosti, eto ih nenadano u najcrnjem mraku. Mesec zasigurno nema dugu, koja je posledica isparenja pomešanih sa vazduhom. No možda iz istih razloga nemaju ni kišu ni grmljavinu ni munje. Kakvi bi mogli biti stanovnici planeta najbližih Suncu? Vatreni kao Mavari, ali daleko duhovniji od nas. U kojoj li veličini vide Sunce? Kako podnose njegovu svetlost? Možda se tamo metali tope u prirodi i teku u rekama? No, postoje li zaista beskonačni svetovi? Zarad jednog ovakvog pitanja u Parizu se izlazilo na dvoboj. Kanonik de Digne kazao je da ne zna. Odnosno, proučavanje fizike vuklo ga je da odgovori potvrdno, oslanjajući se na velikog Epikura. Svet može biti samo beskonačan. Atomi koji se združuju u praznini. Da tela postoje, potvrđuje nam čulo. Da praznina postoji, potvrđuje nam razum. Kako bi inače mogli da se kreću atomi, i kuda? Ako ne bi bilo praznine ne bi bilo ni kretanja, osim ako tela ne bi prodirala jedna kroz druge. Smešno bi bilo i pomisliti da kad muva krilima pogura česticu vazduha, ova usled toga pomeri onu ispred sebe, a ta, pak, još jednu, tako da bi na kraju pokretanje nožice jedne buve, usled silnih pomeranja, načinilo pravu čvorugu na drugom kraju sveta! S druge strane, kad bi praznina bila beskonačna, a broj atoma konačan, ovi poslednji ne bi prestali da se kreću posvuda, nikada se ne bi uzajamno sudarali (kao što se dve osobe nikada ne bi srele, osim nekim nezamislivim slučajem, kad bi tumarale kakvom beskonačnom pustinjom), i ne bi stvarali svoje smese. A kad bi praznina bila konačna, a tela u beskonačnom broju, u njemu ne bi bilo dovoljno mesta za sve. Naravno, dovoljno bi bilo pomisliti na konačnu prazninu nastanjenu atomima u konačnom broju. Kanonik mi je govorio da je to najmudriji stav. Zašto hoćemo da Bog bude obavezan da poput kakvog upravitelja glumačke družine pravi beskonačne predstave? On pokazuje svoju slobodu, za vjeke vjekova, kroz stvaranje i održanje jednog jedinog sveta. Ne postoje argumenti protiv raznovrsnosti svetova, ali nema ni onih koji im idu u prilog. Bog, koji postoji pre sveta, stvorio je dovoljan broj atoma, u prostoru dovoljno prostranom, kako bi sklopio svoje vrhunsko delo. Deo njegove beskonačne savršenosti čini i Duh Granice. Da bi se uverio da li postoje svetovi u nekoj mrtvoj stvari i koliko ih ima, Roberto je otišao do malog muzeja na Daphne, i na mostu, ispred sebe, poređao je, kao brojne astragale, sve mrtve stvari koje je tamo pronašao, fosile, oblutke, riblje kosti; pogledom je klizio od jed301

nog do drugog, ne prestajući da razmišlja nasumice o Slučaju i o slučajevima. Ali ko mi kaže (kazao je) da Bog teži granici, kad mi iskustvo stalno iznova otkriva neke druge i nove svetove, bilo gore ili dole? Možda onda nije večan i beskonačan Bog, već svet, i oduvek je bio takav i uvek jeste, u beskonačnom preslaganju svojih beskonačnih atoma u jednoj beskonačnoj praznini, u skladu sa nekim zakonima koje još uvek ne poznajem, za nepredvidljive, ali ustrojene ostatke atoma, koji bi se inače rasuli u bezumlju. A onda bi svet bio Bog. Bog bi se rodio iz večnosti kao vaseljena bez kraja, i ja bih bio podvrgnut njegovom zakonu, ne znajući kakav je to zakon. Budalo, kažu neki: o beskonačnosti Božijoj možeš govoriti zato što nisi pozvan da je pojmiš svojim razumom, već samo da u nju veruješ, kao što se veruje u kakvu misteriju. Ali ako hoćeš da govoriš o prirodnoj filosofiji, ovaj ćeš beskonačni svet ipak morati da pojmiš, a ne možeš. Možda. Ali pomislimo onda da je svet pun i da je konačan. Pokušajmo tada da pojmimo ništa koje postoji nakon što se svet okonča. Kada razmišljamo o tom ništa, da li ga možda možemo zamisliti kao kakav vetar? Ne, jer bi moralo biti zaista ništa, ni vetar. Da li je moguće pojmiti, u okviru prirodne a ne verske filosofije, beskonačno ništa? Daleko je lakše zamišljati svet koji se proteže u beskonačnost, kao što su pesnici kadri da zamisle rogate ljude ili dvorepe ribe, budući sklopljene od već poznatih delova: nema druge nego da svetu pridodamo, tamo gde verujemo da se okončava, druge delove (još jedno prostranstvo sačinjeno od vode i zemlje, zvezda i nebesa) slične onima koje već poznajemo. Bez granica. Jer kad bi, najzad, svet bio konačan, a ništa, ukoliko je ništa, ne bi moglo da postoji, šta bi se našlo izvan granica sveta? Praznina. I evo, u želji da poreknemo beskonačnost, samo bismo potvrdili prazninu, što ne može biti ništa drugo do beskonačnost, inače bismo po njegovom okončanju morali iznova da razmišljamo o jednom novom i nezamislivom prostranstvu ničega. Onda je bolje da odmah i nesputano razmišljamo o praznini, i da je nastanimo atomima, osim ako ga ne zamišljamo kao prazninu koja praznija ne može biti. Roberto je upravo uživao veliku povlasticu, koja je davala smisao njegovoj nevolji. Evo, pruža mu se očigledan dokaz o postojanju drugih nebesa, dok istovremeno, ne morajući da se otiskuje izvan nebeskih sfera, otkriva mnoštvo svetova jednog korala. Da li je bilo potrebno da se računa u koliko se figura atomi vaseljene mogu grupisati i da se spale na lomači oni koji su govorili da njihov broj nije konačan kad je bilo dovoljno samo godinama razmišljati nad jednim od ovih morskih predmeta da bi se shvatilo kako je skretanje jednog jedinog 302

atoma, bilo da ga je želeo Bog ili podstakao Slučaj, moglo udahnuti život nebrojenim Mlečnim Putevima? Spasenje? Lažni argument, štaviše protivio se Roberto, koji nije hteo da ima neprilike sa bližnjima jezuitima koje je bio sreo argument onih koji ne mogu da misle svemoć Gospoda. Ko može da isključi mogućnost da se u planu stvaranja prvi greh dogodio u isto vreme u svim vaseljenama, na različite i neočekivane načine, a ipak svi u istom času, i da je Hrist umro na krstu za sve, i za Selenite i za Sirijušane i za Koralince koji su živeli na molekulima ovog šupljikavog kamena, kada je on još bio živ? Istini za volju, Roberta ovi argumenti nisu ubedili; spravljao je jelo sa previše sastojaka, odnosno trpao je u jedan jedini argument sve ono što je čuo sa raznih strana a ne beše ipak takva neznalica da toga ne bude svestan. Stoga je, nakon pobede izvojevane nad zamišljenim protivnikom, njemu ponovo davao reč i poistovećivao se sa njegovim primedbama. Jedared mu je, kad smo već kod praznine, otac Caspar zapušio usta silogizmom na koji nije umeo da odgovori: praznina je ne-biće, ali ne-biće ne postoji, dakle praznina ne postoji. Argument je bio valjan, jer je poricao prazninu, mada uz priznanje da bi ona mogla biti mišljena. U stvari, sasvim se lepo mogu misliti stvari koje ne postoje. Može li himera koja bruji u praznini pojesti skrivene namere? Ne, jer himera ne postoji, u praznini se ne čuje nikakav zvuk, skrivene namere su stvari razumske i ne možemo pojesti mišljenu krušku. Pa ipak mislim na himeru, mada je himerična, što će reći ne postoji. Kao i praznina. Roberto se prisećao odgovora jednog devetnaestogodišnjaka, koji jedared beše pozvan na skup njegovih prijatelja filosofa, jer se pričalo da smišlja nekakvu mašinu koja će da vrši aritmetičko računanje. Roberto nije baš najbolje razumeo kako bi ta mašina trebalo da radi, i smatrao je da je dečak (možda zbog zajedljivosti) previše bledunjav, previše setan i previše mudarstven za svoje godine, dok su ga njegovi prijatelji libertini upravo podučavali kako možemo biti mudri, a ostati veseli. I utoliko je manje bio kadar da podnese kada je mladić, pošto se poveo razgovor o praznini, izneo svoje mišljenje, i to ne bez izvesne drskosti: „Previše se govorilo o praznini, do sada. Sada je potrebno da se ona dokaže putem iskustva.“ I to je rekao kao da bi jednog dana ta čast trebalo da pripadne njemu. Roberto ga je upitao na kakva iskustva misli, a dečak mu odvrati da još uvek ne zna. Roberto mu je, ne bi li ga posramio, izneo sve filosofske primedbe koje su mu bile poznate: kad bi postojala praznina, ne bi bilo materije (koja je puna), ne bi bilo duha, jer ne može se 303

pojmiti duh koji je praznina, ne bi bilo Boga, jer bi, čak, bio lišen samoga sebe, ne bi bio ni supstancija ni akcident, prenosio bi svetlost mada nije hijalit... Šta bi onda bio? Dečak je odgovorio s poniznom drskošću, oborenih očiju: „Možda bi bio nešto na pola puta između materije i ničega, i ne bi bio deo ni jednog ni drugog. Razlikovao bi se od ničega po svojoj dimenziji, od materije po svojoj nepokretnosti. Bezmalo da bi bio ne-biće. Ni supozicija, ni apstrakcija. Bio bi. Bio bi (kako bih rekao?) činjenica. Čista i jednostavna.“ „Šta je čista i jednostavna činjenica, lišena svakog određenja?“ upitao je sholastički hvalisavo Roberto, koji uostalom nije imao nikakvih predrasuda spram tog argumenta, samo je hteo da i on mudrijaši. „Ne umem da definišem ono što je čisto i jednostavno,“ odgovorio je mladić. „S druge strane, gospodine, kako biste definisali biće. Da bi se definisalo, potrebno bi bilo reći da jeste nešto. Dakle, da bi se definisalo biće već je potrebno reći jeste, te tako u definiciji upotrebiti pojam koji se definiše. Ja verujem da postoje pojmovi koje je nemoguće definisati, i možda je praznina jedan od njih. No možda grešim.“ „Ne grešite. Praznina je kao vreme,“ dodao je jedan od Robertovih prijatelja libertina. „Vreme nije mera kretanja, jer kretanje zavisi od vremena, a ne obrnuto; beskonačno je, nestvoreno, neprekidno, nije akcident prostora... Vreme jeste, i tačka. Prostor jeste, i tačka. I praznina jeste, i tačka.“ Neko se pobunio, govoreći da stvar koja jeste, i tačka, bez ikakve suštine koja se može definisati, jeste kao da nije. „Gospodo,“ rekao je tada Kanonik de Digne, „tačno je, prostor i vreme nisu ni telo ni duh, oni su nematerijalni, ako hoćete, ali to ne znači da nisu stvarni. Nisu akcident i nisu supstancija, pa ipak su došli pre stvaranja, pre svake supstancije i pre svakog akcidenta, a postojaće i posle uništenja svake supstancije. Oni su neizmenljivi i nepromenljivi, čime god da ih ispunite.“ „Ali,“ usprotivio se Roberto, „prostor se ipak proteže, a protežnost je svojstvo tela...“ „Ne,“ dočeka ga prijatelj libertin, „činjenica da se sva tela protežu ne znači da je sve ono što se proteže telo kako bi rekao onaj izvesni gospodin, koji se uostalom ne bi udostojio da mi odgovori, jer izgleda da više neće da se vrati iz Holandije. Protežnost je dispozicija svega onoga što jeste. Prostor je apsolutna protežnost, večna, beskrajna, nestvorena, nepopisna, neomeđena. Kao i vreme, bez kraja je, neprestano, neiščezljivo, arapski je feniks, zmija koja grize svoj rep...“ „Gospodine,“ rekao je Kanonik, „nećemo ipak stavljati prostor na mesto Boga..“ 304

„Gospodine,“ odgovorio mu je libertin, „ne možete nam nametati ideje koje svi držimo za istinite, a potom očekivati da iz njih ne izvlačimo krajnje posledice. Bojim se da nam u tom slučaju nije potreban ni Bog ni njegova beskonačnost, jer imamo već dovoljno beskonačnosti sa svih strana koje od nas prave tek senku što traje samo jedan nepovratni tren. Te stoga predlažem da otklonimo svaki strah i da svi pođemo u krčmu.“ Kanonik se, odmahujući glavom, oprostio. I mladić je, očigledno veoma potresen ovim razgovorima, zamolio da ga izvine i zatražio dozvolu da se vrati kući. „Jadan dečko,“ rekao je libertin, „on pravi mašine kako bi izbrojao konačnost, a mi smo ga uplašili večnom tišinom bezbrojnih beskonačnosti. Voilà, eto ti kraja jednog divnog poziva.“ „Neće izdržati udarac,“ rekao je neko od pironista, „pokušaće da se pomiri sa svetom, i završiće među jezuitima!“ Roberto je sada razmišljao o tom razgovoru. Praznina i prostor bili su kao vreme, ili vreme kao praznina i prostor; zar stoga nije zamislivo da, kao što postoje zvezdani prostori gde naša Zemlja izgleda poput kakvog mrava, i prostori kao što su svetovi korala (mravi naše vaseljene) pa ipak, svi jedan u drugome isto tako postoje i vaseljene koje se povinuju nekim drugačijim vremenima? Nisu li kazali da na Jupiteru dan traje čitavu godinu? Moraju dakle da postoje vaseljene koje žive i umiru u prostoru jednog trena, ili premašuju, izvan svih naših mogućnosti preračunavanja, i kineske dinastije i vreme Potopa. Vaseljene gde za sva kretanja i odgovor na kretanja nije potrebno vreme od časova i minuta već od milenijuma, i one druge gde se planete rađaju i umiru u jednom treptaju oka. Nije li postojalo, nedaleko odavde, mesto gde je vreme juče? Možda je on već zakoračio u jednu od tih vaseljena gde je, od trenutka kada je atom vode počeo da nagriza koru nekog mrtvog korala, a ovaj polagano počeo da se drobi, prošlo toliko godina koliko od Adamovog rođenja do Spasenja. Ne proživljava li on svoju ljubav u ovom vremenu, gde su Lilia, kao i Golubica Žar-ptica, postale nešto za čije je osvajanje sada imao pred sobom svu učmalost vekova? Nije li se možda pripremao da živi u jednoj beskonačnoj budućnosti? Ovakve i još svakojake misli rojile su se u glavi jednog mladog plemića koji je tek nedavno otkrio korale... I ko zna dokle bi stigao da u njemu beše duh pravog filosofa. No, Roberto ne beše filosof, već nesrećni ljubavnik tek izronio iz zagrljaja jednog putovanja, koje eto 305

još nije bilo krunisano uspehom, spram Ostrva koje mu je izmicalo u ledenoj magli dana pređašnjeg. Međutim, beše ljubavnik koji, premda obrazovan u Parizu, nije zaboravio svoj život na selu. Stoga na kraju zaključi da se vreme na koje misli moglo razvlačiti na hiljadu načina poput brašna umešanog sa žumancima, a kao što je video da rade žene sa della Grive. Ne znam zašto je Robertu palo na pamet ovakvo poređenje možda mu je zahuktalo razmišljanje podstaklo apetit ili je, i sâm prestrašen večnom tišinom svih tih beskonačja, poželeo da se ponovo nađe kod kuće, u majčinoj kuhinji. No, nije mu trebalo mnogo da se prepusti sećanju na sve druge đakonije. Dakle, beše tamo pita punjenih mladim pticama, zečevima i fazanima, bezmalo kao kada se kaže da mogu postojati brojni svetovi jedan pokraj drugog ili jedan unutar drugog. No, majka je pravila i one torte koje je zvala nemačkim imenima, sa nekoliko slojeva ili redova voća, razdvojenih puterom, šećerom i cimetom. I odatle je došla na ideju da izmisli i slanu tortu, gde je između više slojeva testa slagala čas red pršuta čas red kriški tvrdo kuvanih jaja, ili povrća. To je potaklo Roberta da razmišlja kako bi vaseljena mogla biti jedna prosulja u kojoj su se u isto vreme krčkale različite pripovesti, svaka u svom vremenu, a možda sve sa istim likovima. I kao što jaja koja se u torti nalaze dole, ne znaju šta se zbiva, s druge strane kore od testa, njihovoj sabraći ili pršutu koji se nalazi gore, tako i u nekom sloju vaseljene jedan Roberto nije znao šta radi onaj drugi. Slažem se, nije baš najlepši način za pametovanje, i još pride preko stomaka. No, očigledno da je on u glavi već video tačku do koje je želeo da stigne: u tom istom trenutku brojni različiti roberti mogli su da čine različite stvari, a možda i pod različitim imenom. Možda čak pod imenom Ferrante? Nije li onda ona priča koju je izmišljao, i za koju je verovao da je priča o mrskom bratu neprijatelju, samo mračna spoznaja jednog sveta u kojem se njemu, Robertu, zbivaju drugačiji događaji od onih koje je doživljavao u ovom vremenu i u ovom svetu? De, de, govorio je sebi, naravno da bi voleo da si ti sâm doživeo ono što je doživeo Ferrante kada je Tweede Daphne razvila jedra. No to je zato, zna se, jer postoje, kao što je govorio Saint-Savin, misli na koje se uopšte ne misli, koje zadivljuju srce, a da srce (pa čak ni razum) to ne primećuje; i neizbežno je da se neke od tih misli koje katkad nisu drugo do mračne želje, pa čak ni toliko mračne upletu u vaseljenu nekog Romana za koji veruješ da ga stvaraš jer ti pričinjava zadovoljstvo da na pozornicu iznosiš tuđe misli... Ali ja sam ja, a Ferrante je Ferrante, i sada ću to sebi da dokažem tako što ću ga gurnuti u takve pustolovine u kojima ja nikako ne bih mogao da budem 306

glavni lik i ako se u nekoj vaseljeni događaju, biće to vaseljena Mašte, koja nije paralelna ni sa jednom drugom. I uživao je, čitave te noći, ne mareći za korale, u smišljanju pustolovine koja će ga, međutim, još jedared, dovesti do najokrutnije od svih naslada, do najslasnije od svih patnji.

307

35

Uteha Moreplovaca Ferrante je ispričao Lilii, sada već spremnoj da poveruje u svaku laž koja bi sišla sa tih ljubljenih usana, jednu gotovo istinitu pripovest, osim što je u toj pripovesti on preuzeo ulogu Roberta, a Roberto njegovu; i ubedio ju je da založi sav nakit i dragulje iz kovčežića koji je ponela sa sobom, kako bi pronašao uzurpatora i oteo mu jedan dokument od velike važnosti za sudbinu Države, koji mu je ovaj ukrao, a pomoću kojeg bi, ako ga vrati, mogao da dobije oprost od Kardinala. Nakon bekstva sa francuske obale, Amsterdam je bio prvo odmorište za Tweede Daphne. Pošto je bio dvostruki špijun Ferrante je tamo mogao da nađe ko bi mu otkrio nešto o brodu po imenu Amarilli. Šta god da je saznao, posle nekoliko dana već je bio u Londonu u potrazi za nekim. A čovek u kog je trebalo da se pouzda nije mogao biti niko drugi do neki nepouzdanik njegovog soja, spreman da izneveri one za koje je izneveravao. I evo kako Ferrante, nakon što je od Lilie primio jedan dijamant visoke čistoće, u zlo doba noći ulazi u nekakvu straćaru gde ga prima neko biće neodređenog pola, koje je možda bilo evnuh kod Turaka, golobradog lica i tako majušnih usta da bi čovek pomislio da se osmehuje pokrećući samo nos. Soba u kojoj se krio beše strahotna zbog čađi što se dizala iz jednog naramka kostiju koje su gorele učmalim plamenom. U jednom ćošku, obešen za noge, visio je nag leš iz čijih se usta lučio sok boje koprive u jednu polupotkovicu od žute medi. Evnuh u Ferranteu prepozna brata po nepočinu. Sasluša pitanje, vide dijamant, i izneveri svoje gazde. Povede Roberta u drugu sobu, koja je ličila na dućan kakvog apotekara, krcatu posudama od zemlje, stakla, kositra, bakra. Sve to behu supstance koje su mogle da se kori308

ste za promenu prirodnog izgleda, kako za megere koje bi htele da budu lepe i mlade, tako i za lupeže koji bi hteli da promene izgled: belila, umekšivači, korenje zlatoglava, kora kozlaca, i druge supstance koje tanje kožu, spravljene sa jarećom srži i vodicom od orlovih noktiju. Imao je paste za posvetljivanje kose, spravljene od česvine, raži, belog tetrljana, šalitre, stipse i hajdučke trave; ili za promenu boje pûti, od krave, medveda, kobile, kamile, zmije, zeca, kita, bukavca, jelena, divlje mačke ili vidre. Pa onda ulja za lice, od stiraksa, limuna, pinjola, bresta, vučike, grahorice i nauta, i jednu policu sa mehurima da se grešnice prikažu devicama. Za one koji žele da nekoga uhvate u ljubavnu mrežu imao je gujine jezike, prepeličije glave, magareće mozgove, mavarski bob, jazavčje šape, kamen iz orlovog gnezda, srca od loja gusto izbodena prelomljenim iglama, i druge predmete načinjene od blata i olova, zastrašujuće odvratne čak i za gledanje. U sredini sobe stajao je sto, a na njemu umivaonik prekriven krvavom krpom, na koju evnuh pokaza prstom, gledajući ga saučesnički. Ferrante nije razumeo, i ovaj mu reče da je došao na pravo mesto. U stvari, evnuh ne beše niko drugi do onaj ko je napravio ranu na psu doktora Byrda, i ko je svakoga dana, u dogovoreno vreme, potapajući u vodu s vitriolom komad tkanine umazane krvlju životinje, ili prinoseći ga vatri, prenosio Amarilliju signale koje je Byrd čekao. Evnuh ispriča sve o Byrdovom putovanju i o lukama kroz koje je morao proći. Ferrante, koji doista nije znao ništa, ili tek nešto malo, o toj raboti s geografskim dužinama, nije mogao da zamisli da je Mazarino poslao Roberta na taj brod kako bi otkrio ono što se njemu činilo već opšte poznato, te zaključi da je Roberto u stvari trebalo da otkrije Kardinalu gde se nalaze Solomonova Ostrva. Smatrao je da je Tweede Daphne brža od Amarillija, uzdao se u vlastitu sreću, mislio je da će očas posla da sustigne Byrdov brod, a onda bi, po njegovom pristajanju na Ostrvima, bez po muke mogao da iznenadi posadu na kopnu, pobije je (uključujući i Roberta), i potom da po svojoj volji raspolaže tom zemljom, čiji bi bio jedini otkrovitelj. Sam evnuh mu predloži kako da putuje a da ne skrene s pravog puta: dovoljno će biti da se na novom psu otvori rana i da on svakoga dana deluje na uzorak njegove krvi, kao što je činio sa psom na Amarilliju, i Ferrante će svakodnevno primati iste poruke koje je primao doktor Byrd. Krenuću odmah, rekao je Ferrante; a na upozorenje ovog drugog da prvo moraju pronaći psa: „Imam ja drugu vrstu psa na brodu,“ uskliknuo je. Poveo je evnuha na brod; proverio je da li je neko od posade berberin, iskusan u puštanju krvi i sličnim radnjama. „Ja sam, kapetane,“ potvrdio je jedan koji beše utekao stotinama omči i hiljadama mu309

čenja konopcem, „dok se gusarilo, posekao više ruku i nogu mojim kompanjonima nego što sam pre toga zadao rana neprijateljima!“ Kada je sišao u potpalublje, Ferrante je lancima okovao Biscarat za dve ukrštene motke, a zatim mu je, svojeručno, nožem duboko zasekao bedro. Dok je Biscarat cvileo, evnuh je, krpom koju je potom ubacio u jednu vrećicu, pokupio krv koja je liptala iz rane. Potom je objasnio berberinu šta da radi kako bi ranu održavao otvorenom za vreme putovanja, a da ranjenik pri tom ne izdahne, ali ni da mu rana ne zaceli. Posle ovog novog zločina, Ferrante je izdao naredbu da se podignu jedra i pohita put Solomonovih Ostrva. Nakon što je ispreo ovo poglavlje svog romana, Roberto oseti gađenje, beše umoran, on!, i slomljen od silnog napora koji su iziskivala tolika zlodela. Tu stade, ne hoteći više da zamišlja nastavak, i namesto toga slovima zazva Prirodu da kao majka koja želi da natera dete da spava u kolevci, i povrh njega razapinje platno i prekriva ga malenom noći razastre veliku noć nad planetom. Molio je da noć, skrivajući sve od njegovog pogleda, primora njegove oči da se sklope; da, zajedno s tminom, nastupi tišina; i da, kao što s rađanjem sunca lavovi, medvedi i vukovi (kojima je, kao i lopovima i ubicama, svetlost mrska), hitaju da se sakriju u svoje jazbine po pećinama gde imaju utočište i slobodu, istovetno, a opet suprotno, netom što na zapadu nestane sunce, nestane i sav zveket i tutnjanje misli. Da u njemu, kada svetlost jednom umine, zamru duhovi koji su od svetlosti živeli i da nastupi spokoj i tišina. Dok je duvao u uljanicu njegove ruke osvetli jedan jedini zrak mesečine koji je prodirao spolja. Iz njegove se utrobe, pa sve do glave, podiže neka izmaglica koja se spusti na kapke i sklopi ih, tako da se duh više ne bi pomaljao da kroz njih posmatra predmete koji mu odvlače pažnju. I nisu spavale samo njegove oči i uši, već i ruke i noge sve osim srca, koje nikad ne počiva. Spava li i duša u snu? Avaj, ne, ona bdi, samo što se povlači iza zastora i pravi pozorje: tada utvare lakrdijaši izlaze na pozornicu i igraju komediju, ali kao kad bi je igrala kakva trupa pijanih ili ludih glumaca, tako izobličene izgledaju figure, i čudnovata ruha, i sramotno držanje, neumesne situacije i preterani razgovori. Kao kad isečemo stonogu na više delova, pa oni tako oslobođeni bezglavo trče svaki na svoju stranu, jer osim onog prvog, koji nosi glavu, drugi ne vide; i svaki deo, poput kakve gliste, odlazi na svojih pet ili šest nožica koje su mu preostale, i odnosi sobom onaj deo duše koji mu pripada. Tako je isto i u snovima, vidimo kako iz stručka nekog cveta niče vrat ždrala koji se završava glavom pavijana, sa četiri 310

puževa roga koji bljuju vatru, ili kako niže usta nekog starca namesto brade buja paunov rep; dok su ruke nekog drugog tek izuvijane loze, a oči žišci u oklopu kakve školjke, ili nos svirala... Stoga Roberto, koji je spavao, usni dalji tok Ferranteovog putovanja, samo što ga je sanjao u ruhu sna. Sna otkrovitelja, hoću da kažem. Kao da Roberto, nakon svojih razmišljanja o beskonačnim svetovima, nije više želeo da smišlja neki događaj koji se odvija u Zemlji Romana, već jednu stvarnu povest o jednoj stvarnoj zemlji, u kojoj je i sâm živeo, osim što bi kao što je Ostrvo bilo u bliskoj prošlosti njegova povest mogla da se odvija u nedalekoj budućnosti u kojoj bi bila zadovoljena njegova čežnja za prostorima većim od onih na koje ga je njegov brodolom primoravao. Ako je čitav događaj započeo uvodeći na pozornicu tipičnog Ferrantea, Barjaktara Ecatommitijskog, rođenog iz njegove srdžbe zbog nikad pretrpljene uvrede, sada je, nemoćan da podnese da gleda Drugoga pored svoje Lilie, preuzimao njegovo mesto i pošto se usudio da se suoči sa njegovim mračnim mislima priznavao bez okolišanja da je Ferrante on sam. Sada već sasvim uveren da bi svet mogao da se živi iz beskonačnih paralaksi, ako je prethodno bio izabrao da bude neuviđavno i radoznalo oko koje pomno promatra Ferranteove postupke u Zemlji Romana, ili u prošlosti koja beše i njegova (ali koja ga je ovlaš dodirnula, a da on to nije ni primetio, uslovljavajući njegovu sadašnjost), sada je on, Roberto, postao Ferranteovo oko. Hteo je da zajedno sa suparnikom uživa u događajima koje bi sudbina trebalo da nameni samo njemu. Jezdila je dakle lađa, klizeći vodenim poljima, a gusari behu poslušni. Bdijući nad putovanjem dvoje ljubavnika, zadovoljavali su se otkrivanjem morskih nemani i, pre no što su se primakli obalama Amerike, ugledaše Tritona. Po onome što se videlo izvan vode, imao je ljudsko obličje, jedino mu ruke behu previše kratke spram tela: šake behu velike, kosa siva i gusta, a bradurina sve do pojasa. Imao je krupne oči i hrapavu kožu. Kada mu priđoše, pokaza se miroljubivim i krenu ka mreži. Ali čim oseti da ga vuku prema čamcu, pre no što se pokazao ispod pupka da otkrije ima li rep sirene, jednim jedinim udarcem razdera mrežu, i nestade. Nešto kasnije beše viđen kako se kupa u suncu na jednoj hridi, ali skrivajući i dalje donji deo tela. Gledajući lađu, mahao je rukama kao da tapše. Po ulasku u Tihi okean, stigoše do nekog ostrva na kojem su lavovi bili crni, kokoške u vunenom ruhu, drveće cvetalo samo noću, ribe behu krilate, ptice s krljuštima, kamenje je plutalo po površini, a drvo tonulo na dno, leptirovi blistali noću, vode opijale poput vina. 311

Na nekom drugom ostrvu videše dvore sagrađene od trulog drveta, premazane bojama neprijatnim za oko. Uđoše unutra, i nađoše se u jednoj odaji obloženoj gavranovim perjem. Na svakom zidu otvarala su se udubljenja u kojima su se, namesto kamenih poprsja, videli čovečuljci suvonjavog lica, koji su udesom prirode bili rođeni bez nogu. Na jednom umazanom i prljavom prestolu sedeo je Kralj, na čiji znak rukom započe pravi pravcati koncert čekića, burgija koje su krckale po kamenim pločama i noževa koji su škripali po porculanskim tanjirima, a na taj zvuk iskrsnuše odnekud šestorica muškaraca, sama kost i koža, nadasve odurnih sa svojim izobličenim pogledom. Ispred ovih se pojaviše žene, toliko debele da deblje ne mogaše biti: posle jednog naklona svojim pratiocima, otpočele su neki ples koji je isticao sakatost i izopačenost. Zatim uskočiše šestorica razmetljivaca koji kao da behu iz iste utrobe rođeni, toliko velikih noseva i usta, i tako grbavih leđa, da su pre sličili kakvim obmanama prirode nego živim stvorenjima. Pošto još nisu čuli nijedne jedine reči, naši namernici, smatrajući da se na tom ostrvu govori neki jezik drugačiji od njihovog, pokušaše nakon plesa da postavljaju pitanja rukama i znakovima, što je sveopšti jezik kojim se može sporazumevati i sa Divljacima. No, čovek odgovori nekim jezikom koji je pre podsećao na izgubljeni Jezik Ptica, satkan od ćurlika i pijukanja, i oni ga razumeše kao da je govorio njihovim jezikom. Tako doznaše da se, dok na svim drugim mestima poštuju lepotu, u ovoj palati slavi jedino čudnovata neuobičajenost. I da su svašta morali da očekuju ako produže to svoje putovanje u zemlje gde je dole ono što je drugde gore. Nastavljajući putešestvije, pristali su na treće ostrvo koje je delovalo napušteno, i Ferrante se, sâm sa Liliom, zaputi ka unutrašnjosti. Dok su koračali, začuše nekakav glas koji ih je upozoravao da beže: beše to Ostrvo Nevidljivih Ljudi. U tom istom času oko njih je bila čitava gomila, i svi su upirali prstom u dva posetioca koji su se bez ikakvog srama izlagali njihovim pogledima. Taj narod je u stvari verovao da ako se izložimo pogledima postajemo žrtvom tuđeg pogleda i gubimo svoju vlastitu prirodu, pretvarajući se u premet samih sebe. Na četvrtom ostrvu zatekoše nekog čoveka upalih očiju, prozuklog glasa, lica koje beše jedna jedina bora, ali zdrave boje. Brada i kosa behu mu nežni poput paperja, telo tako zgrčeno da kada je trebalo da se okrene, morao je čitav da se obrne oko sebe. I reče da mu je tri stotine četrdeset leta, i da je za to vreme tri puta obnovio svoju mladost, pijući vodu sa Izvora Boraksa koji se nalazi upravo u toj zemlji i produžava život, ali ne preko tri stotine četrdeset leta stoga će uskoro umreti. I starac pozva putnike da ne traže izvor: živeti tri puta, postajući najpre dvostruka, a potom trostruka ličnost, beše uzrok go312

leme patnje, i na kraju više ne znaš ko si. I ne samo to: živeti iste boli po tri puta beše kazna, ali još veća kazna beše iznova živeti i iste radosti. Radost života rađa se iz osećanja da su i veselje i žalost kratkoga veka, i ne daj Bože da znamo da ćemo u večnom blaženstvu uživati. Ali Svet Antipoda beše lep upravo zbog svoje raznolikosti, i brodeći još hiljadu milja, naiđoše na peto ostrvo, koje čitavo beše u uskiptelim baruštinama; a svaki je stanovnik provodio život na kolenima u posmatranju samoga sebe, držeći da onaj ko sebe ne vidi kao da i ne postoji, i da bi netom umrli, ako bi skrenuli pogled, uskraćujući sebi mogućnost da se vide u vodi. Stigoše potom na šesto ostrvo, još zapadnije, gde su svi neprestance govorili među sobom, pri čemu je svako od njih pripovedao nekom drugom ono što on želi da ovaj bude ili čini, i obratno. Ovi ostrvljani su, u stvari, mogli da žive samo ako su pripovedani; a kad bi neki prestupnik pripovedao o drugima neprijatne povesti, primoravajući ih da ih žive, drugi ne bi više ništa pripovedali o njemu, i on bi tako umro. No, njihova je nevolja bila da za svakoga smisle drugačiju povest: jer, doista, da su svi imali istu povest, ne bi više mogli da se razlikuju među sobom, zato što je svako od nas ono što su njegova zbitija stvorila. I eto zašto su napravili jedan veliki točak koji su zvali Cynosura Lucensis, podignut na trgu usred sela. On se sastojao od šest koncentričnih krugova koji su se okretali svaki za sebe. Prvi je bio podeljen na dvadeset četiri pregrade ili prozorčića, drugi na trideset šest, treći na četrdeset osam, četvrti na šezdeset, peti na sedamdeset dve i šesti na osamdeset četiri. U različitim pregradama, prema merilima koji Lilia i Ferrante nisu mogli da dokuče za tako kratko vreme, behu ispisane radnje (kao ići, doći ili umreti), strasti (kao mrzeti, voleti ili mrznuti se), a potom načini, kao dobro i rđavo, tužno i radosno, i mesta i vremena, recimo, u svojoj kući ili mesec dana kasnije. Okrećući krugove rađale su se povesti kao „otide juče u njegovu kuću i zateče svog neprijatelja kako se muči, i pruži mu pomoć“, ili „spazi neku životinju sa sedam glava i ubi je“. Stanovnici su tvrdili da s ovom napravom može da se napiše ili smisli sedam stotina i dvadeset dve milijarde različitih povesti, što beše dovoljno da se osmisli život svakog od njih u narednim vekovima. Što se Robertu svide, jer bi sebi mogao da napravi isti takav točak i da nastavi da smišlja povesti, čak i ako bi na Daphne ostao deset hiljada godina. Mnogobrojne i čudnovate bejahu zemlje koje bi Roberto još voleo otkriti. Ali u jednom trenutku svog sanjarenja, požele za dvoje ljubavnika neko tiho i nenastanjeno mesto, kako bi mogli da uživaju u svojoj ljubavi. 313

I tako učini da stignu do sedmog i najubavijeg žala, oživljenog dubravom koja je rasla na samoj obali mora. Prođoše kroz nju i nađoše se u jednom kraljevskom vrtu, gde se, duž aleje omeđene drvećem, koja je presecala poljane urešene gredicama, uzdizalo mnoštvo fontana. Ali, kao da ovo dvoje traže još skrovitije pribežište, a on nove jade, Roberto ih povede do jednog rascvetalog luka, iza kojeg zakoračiše u dolinu gde su se strukovi barske trske šušketavo došaptavali na razvigorcu koji je vazduhom rasipao svekoliku lepezu miomirisa a iz nedara jednog jezerceta izlivala se u blistavom hođenju žuboreva nit vode, prozračne poput niske bisera. Požele i čini mi se da je njegova postavka verno pratila sva pravila da senka guste krošnje jednog hrasta ohrabri ljubavnike na agapu, i još k tome dodade vesele platane, ponizne planike, oštre kleke, krhke tamariske i gipke lipe, koji su pervazili jedan proplanak, ukrašen poput kakve istočnjačke tkanice. Čime je mogla da ga ukrasi priroda, slikarka sveta? Mirišljavim ljubičicama i narcisima. Pusti da se ovo dvoje predaju jedno drugom, dok je jedan klonuli mak podizao svoju usnulu glavicu iz dubokog zaborava, ne bi li se napio tih orošenih uzdaha. Ali mu potom draže bi da se, ponižen tolikom lepotom, zarumeni od stida i od sramote. Kao i on, Roberto, uostalom i morali bismo reći da je to i zaslužio. Da ne bi više gledao onoga na čijem bi mestu toliko želeo da bude viđen, Roberto se tada, svojim morfejskim sveznanjem, vinu pod oblake da zagospodari čitavim ostrvom, gde su fontane sada šuškale o ljubavnom čudestvu čije deveruše nehotice postaše. Bilo je tu stubića, bočica, staklenki iz kojih je izlazio samo jedan mlaz ili mnogo njih iz mnogobrojnih sićušnih prskalica druge su na vrhu imale nešto poput arke iz čijih je okana tekla bujica u brzacima, koja je, padajući, pravila dvoredu žalosnu vrbu. Jedna je, tela nalik cilindričnom deblu, na vrhu, kao rogove, na sve strane pružala brojne manje cilindre, kao da je kakav kazamat ili tvrđava ili neki bojni brod naoružan topovima koji su, međutim, osipali vodenu paljbu. Bilo ih je s perjanicama, grivastih i bradatih, raznorodnih kao zvezde Kraljeva Maga, čiji su rep njihovi rasprskani mlazevi oponašali. Na jednoj je stajala statua derana koji je levom rukom pridržavao suncobran iz čijih su rebara pljuštale vodene niti; desnom je, pak, deran držao svoj majušni ud, i u jednoj škropionici mešao svoju mokraću sa vodama koje su dolazile sa kupole. Na kapitelu jedne druge ležala je repata riba koja kao da je upravo progutala Jonu, i rigala je vodu i iz usta i iz dva otvora koji su joj zjapili povrh očiju. A pored nje, stajao je mali Amor sa trozupcem. Jedna fontana u obliku cveta svojim je mlazom žonglirala loptom; druga je, 314

pak, bila drvo i svaki od njegovih brojnih cvetova okretao je po jednu kuglu, i izgledalo je kao se mnoštvo planeta okreću jedna oko druge na nekom vodenom svodu. Bilo je i takvih gde su same latice cveta sačinjene od vode što se preliva iz kanala koji se pruža po obodu jednog točkića smeštenog na stubu. Od onih što vazduh u vodu pretvaraju bilo ih je u obliku svirala na orguljama, koje nisu ispuštale zvuk već uzdahe u tečnost premetnute, a od onih što vodu u vatru premeću bilo ih je u obliku svećnjaka, gde su plamičci užeženi u sredini potpornja bacali svetlost na penušave mehuriće koji su kipteli odasvud. Druga jedna nalik je bila paunu, s krunicom na vrh glave i širokim raskriljenim repom kojem je nebo darivalo boje. A da ne pominjemo one što su izgledale kao kalupi za vlasulje, i kitile se slapovima šuštavih vlasi. Na jednoj se, pak, suncokret razlivao u izmaglici od inja. A druga jedna imala je lice Sunca filigranski izdeljano, sa mnoštvom jezičaka po obodu, tako da ova zvezda nije isijavala zrake, već svežinu. Na jednoj se okretao cilindar koji je štrcao vodu iz čitavog niza spiralnih žljebova. Bilo ih je u obliku lavljih ili tigrovih čeljusti, ždrela grifona, zmijskog jezika, pa čak i u obliku žene kojoj teku suze i iz očiju i iz dojki. A sve ostalo beše samo jedno riganje fauna, grgoljenje krilatih bića, vrcanje labudova, prskanje surli slona sa Nila, izlivanje amfora od alabastara, pražnjenje rogova izobilja. Slike koje za Roberta po svemu sudeći behu samo bežanje iz tiganja u žeravu. Za to vreme, u dolini, utolivši svoju glad jedno za drugim, ljubavnicima je preostalo jedino da pruže ruke i prihvate darove iz riznice izdašne guste loze, a jedna smokva, kao da se, žmirkajući u potaji na ovaj par, rasplakala od nežnosti, stade da pušta suzice od meda, dok je na bademu, koji se ponovo iskitio cvetovima, gukala Golubica ŽarPtica... I utom se Roberto trgnu iz sna, obliven znojem. „Da li je moguće,“ govorio je sebi, „popustio sam pred iskušenjem da živim kroz Ferrantea, ali sada vidim da je Ferrante taj ko je živeo kroz mene samoga, i dok sam ja dizao kule u vazduhu, on je zaista živeo ono što sam mu ja dopustio da živi!“ U nameri da ohladi uzavrelu srdžbu, i da uroni u slike koje su barem one Ferranteu bile uskraćene, ponovo se ranom zorom, s konopcem oko struka i Staklastim Licem na očima, zaputi ka svetu korala. 315

36

O Smrti Pošto je stigao do samog grebena, Roberto je plovio lica zaronjenog među tim vekovitim tremovima, ali nije nikako mogao da se opusti i divi tom živom kamenju, jer ga je jedna Meduza pretvorila u beživotnu stenu. Roberto je u snu čak uhvatio poglede kojima je Lilia darivala uzurpatora: ako su ga u snu ti pogledi možda i zažagrili, sada ga je od same pomisli na njih prožimala studen. Požele da se ponovo domogne svoje Lilie, zapliva gurajući glavu što je dublje mogao, kao da mu taj zagrljaj s morem može doneti pobedu koju je u snu pripisao Ferranteu. Njegovom duhu sviknutom da gradi metafore nad metaforama, ne beše nimalo teško da zamisli Liliu u svakoj valovitoj promeni ovog podvodnog parka, da vidi njene usne u svakom cvetu u kojem bi želeo da nestane poput kakve halapljive pčele. Prozirni perivoji setiše ga na krep koji joj je onih prvih noći pokrivao lice, i pružao je ruku kako bi podigao taj zastor. U ovoj opijenosti razuma, zaboravio je da njegov pogled ne može da obuhvati sve ono što je njegovo srce želelo, i među koralima je tražio grivnu ljubljene žene, njenu mrežicu za kosu, visuljak koji joj je maznom činio resicu uva, raskošne niske koje su krasile njen labuđi vrat. Zanesen traganjem, bludio je kad ga najednom privuče nekakav đerdan koji mu se smešio iz jednog procepa, skide masku, izvi leđa, podiže silom noge i odgurnu se ka dnu. Odgurnu se suviše snažno, htede da se uhvati za rub strmeni, i samo jedan tren pre no što će zgrabiti prstima ljuskasti kamen, učini mu se da vidi kako se otvara jedno tusto i sneno oko. U tren oka se seti da mu je doktor Byrd pričao o Kamen-ribi koja se nastanjuje između koralnih hridi kako bi svako živo stvorenje iznenadila otrovom svojih krljušti. 316

Prekasno: prsti su se spustili na Stvar i oštar bol mu sevnu kroz ruku sve do ramena. Trgnuvši leđa, samim je čudom izbegao da se i licem i grudima ne prisloni na Čudovište, no da bi prekinuo njegovo mirovanje morao je da ga udari maskom. Pri tom udarcu maska se slomila i, u svakom slučaju, morao je da je ostavi. Odgurnuvši se nogama o stenje podno njega, izronio je na površinu, dok je još nekoliko sekundi mogao da vidi Stakleno Lice kako tone ko zna kud. Desna šaka i čitava podlaktica bile su otečene, rame mu je utrnulo; uplaši se da će izgubiti svest; napipa konopac i na jedvite jade uspe da ga postepeno privlači, trzaj po trzaj, samo jednom rukom. Pope se uz lestvice, gotovo isto onako kao one noći kada je stigao, ne znajući kako, i baš kao i te noći, sruči se na most. No, sunce je sada već bilo visoko. Dok su mu zubi cvokotali, Roberto se priseti da mu je doktor Byrd pripovedao da se, nakon susreta sa Kamen-ribom, gotovo niko nije spasao, tek nekolicina je preživela, a niko nije znao protivotrov za to zlo. I mada zamagljenih očiju, pokuša da ispita ranu: nije bila veća od ogrebotine, ali nesumnjivo sasvim dovoljna da u vene prodre smrtonosna supstanca. Izgubi svest. Probudi se pošto je ognjica bila skočila, a on osećao neutaživu žeđ. Postade mu jasno da na tom delu broda, izložen prirodnim elementima, daleko od hrane i vode, nije mogao da opstane. Otpuza sve do prostora ispod mosta i stiže do praga između smočnice i kokošinjca. Stade pohlepno da pije iz jedne bačvice s vodom, ali oseti da mu se stomak grči. Ponovo pade u nesvest, zarivajući lice i usta u vlastiti izbljuvak. U toku noći uzburkane kobnim košmarnim snovima, za svoju patnju je krivio Ferrantea, koji je sada postao Kamen-riba. Zašto je hteo da ga spreči da stigne do Ostrva i do Golubice? Da li se zbog toga dao u poteru za njim? Video je sebe kako leži i posmatra nekog drugog sebe koji sedi nasuprot njemu, pokraj peći, u kućnom halatu, pokušavajući da zaključi da li su ruke kojima se dodiruje i telo koje oseća njegovi. On, koji je gledao onog drugog, osećao se u toj odeći plenom vatre, dok je odeven bio onaj drugi, a on nag i više nije znao koji od njih dvojice živi na javi, a ko u snu, i pomisli da su obojica nesumnjivo figure izašle iz radionice njegovog uma. Ne on, zato što je mislio, dakle postojao. Onaj drugi (ali koji?) u jednom trenutku ustade, no biće da mu je Zloduh upravo pretvarao stvarnost u san, jer to sada nije bio on, nego otac Caspar. „Vratili ste se!“ promrmljao je Roberto, pružajući ka njemu raširene ruke. Ali ovaj nije odgovorio, niti se pomerio. Posmatrao ga je. To je nesumnjivo bio otac Caspar, ali kao da ga je more vraćajući ga natrag iščistilo i podmladilo. Negovane brade, nabre317

klog i ružičastog lica poput oca Emanuela, u haljinama bez poderotina i glibavih mrlja. Potom je, još uvek ne mrdajući, poput glumca koji deklamuje, besprekornim jezikom, kao iskusni govornik, rekao uz jedan sumorni osmeh: „Nema svrhe da se braniš. Sada već čitav svet ima samo jedan cilj, a to je pakao.“ Nastavio je uzvišenim glasom, kao da govori sa propovedaonice u nekoj crkvi: „Da, pakao, o kojem malo znate, ti i svi oni koji s tobom tamo hode, hitrog koraka i mahnite duše! Verovali ste da ćete u paklu zateći mačeve, bodeže, koturove, britve, brzake od sumpora, napitke od tečnog olova, ledene vode, kotlove i ražnjeve, testere i buzdovane, šila za kopanje očiju, klješta za čupanje zuba, češljeve za razdiranje bedara, verige za lomljenje kostiju, zveri što glođu, šiljke što rastežu, omče što dave, mučila, krstove, kuke i bradve? Ne! Ovo jesu nemilosrdna mučenja, da, ali takva kakva ljudski razum ipak može da zamisli, budući da smo izmislili i bronzane bikove, gvozdene stolice ili probadanje noktiju zašiljenim trskama... Nadali ste se da je pakao greben sačinjen od Kamen Riba. Nije, drugačije su paklene muke, jer ne rađaju se one iz našeg ograničenog uma, već iz neograničenog uma jednog gnevnog i osvetoljubivog Boga, prinuđenog da se razmeće svojim besom i otkriva da, kao što imade beskrajnu samilost u opraštanju, nema nimalo pravičnosti u kažnjavanju! Te muke moraće da budu takve da u njima dokučimo nejednakost koja se raspinje između naše nemoći i njegove svemoći!“ „Na ovom svetu,“ zborio je dalje taj glasnik pokajanja, „vi ste svikli na prizor da se svakom zlu nađe nekakav lek, i nema rane bez svog melema, niti otrova bez svog terijaka. No, nemojte misliti da je tako i u paklu. Onde su, istina je, opekotine nadasve neugodne, ali nema blagotvornog melema da ga ublaži; žeđ goruća, ali nema vode da je ugasi; glad pasija, ali nema hrane da je utaži; sramota nepodnošljiva, ali nema vela da je pokrije. Kad bi, stoga, barem smrti bilo, da kraju privede tolike nedaće, barem smrti, smrti kad bi bilo... Ali to je od svega najgore, jer onde nećete nikada moći ni da se nadate milosti, uostalom tako žalobnoj, kao što je ona da budete istrebljeni! Tražićete smrt u svim njenim obličjima, tražićete smrt, a nikada nećete biti te sreće da je pronađete. Smrti, Smrti, gde si (uzvikivaćete neprestano), koji će zloduh biti toliko samilostan da nam je daruje? I shvatićete tada da mukama onde nikada kraja nema!“ Tu starac napravi stanku, ruke je pružao put neba, mrmljajući tiho, kao da poverava kakvu strahotnu tajnu koja ne sme da izađe sa tog broda. „Da mukama nikada kraj ne dođe? Znači li to da ćemo se mučiti sve dok neki majušni štiglic, ispijajući po jednu kapljicu svake godine, ne isuši sva mora? I duže. In saecula. Da li ćemo se mučiti sve dok neki moljac biljojed, grizući po jedan griz svake godine, ne proždere 318

sve šume? I duže. In saecula. Da li ćemo se, onda, mučiti sve dok neki majušni mrav, praveći samo jedan korak svake godine, ne obiđe vascelu zemlju? I duže. In saecula. A kad bi čitava ova vaseljena bila samo pustinja od peska, i kad bi se potkraj svakog veka sklonilo samo jedno zrno, da li bismo možda prestali da se mučimo kada se čitava vaseljena raščisti? Ni tada. In saecula. Uzmimo da neki prokletnik nakon milion vekova pusti samo dve suze, da li će se on i dalje mučiti kada od njegovog plača nastane veći potop od onoga u kojem negda beše nestalo vascelog ljudskog roda? Ma hajte, dosta je bilo, pa nismo deca! Ako hoćete da vam kažem: in saecula, in saecula moraće prokletnici da se muče, in saecula, što znači vekovima bez broja, bez kraja, bez mere.“ Sada je lice oca Caspara izgledalo kao lice onog karmelićanina sa della Grive. Podizao je pogled ka nebu kao da tamo traži barem neku nadu u samilost: „Ali, zar se Bog,“ govorio je glasom pokajnika dostojnog sažaljenja, „ali, zar se Bog ne muči gledajući naše muke? Zar On neće osetiti brigu, zar se On na kraju neće pokazati, da nam barem njegove suze uteha budu? Avaj, kako ste lakoverni! Bog će se, nažalost, pokazati, ali ne možete ni naslutiti kako! Kada budemo podigli pogled videćemo da On (moram li to reći?) videćemo da On, koji za nas Neron postade, ne po nepravdi, već po strogosti, neće hteti ni da nas teši, ni da nam pomogne, ni da nas žali, već će se čak s nepojmljivim uživanjem smejati! Pomislite stoga kakav li će bes nas same spopasti! Mi gorimo, reći ćemo, a Bog se smeje? Mi gorimo, a Bog se smeje? Ah Bože okrutni! Zašto nas svojim munjama ne razdereš, umesto što nas svojim smehom vređaš? Ako želiš, o nemilosrdni, udvoj naš oganj, ali nemoj se njemu radovati! Ah, taj smeh, nama gorči od našeg plača! Ah, ta radost, nama bolnija od naših jada! Zašto u paklu nema bezdana gde se pobeći može od lica Boga koji se smeje? Grdno li nas obmanu onaj koji nam reče da će naša kazna biti što ćemo gledati lice Boga koji se gnevi. Boga koji se smeje, trebalo je reći, Boga koji se smeje... Samo da ne vidimo i ne čujemo taj smeh, neka nam se planine obruše na glavu, ili nek’ nam se zemlja otvori pod nogama. Ali neće, jer videćemo, nažalost, ono što nas boli, i bićemo slepi i gluvi za sve osim za ono za šta bismo želeli da budemo gluvi i slepi!“ Roberto je osećao užeglinu kokošije krme u procepima drvenog poda, i do njega su spolja dopirali krici morskih ptica, za koje je on verovao da su Božiji smeh. „Ali zašto pakao za mene,“ pitao je, „i zašto za sve? Zar nas nije Hrist spasao da bi ga sačuvao samo za one malobrojne?“ Otac Caspar se smejao, kao i Bog prokletnika: „A kada vas je to spasao? I gde ti misliš da živiš, na kojoj to planeti, u kojoj vaseljeni?“ 319

Uzeo je Roberta za ruku, grubo ga podižući sa ležaja, i vukao ga kroz meandre Daphne, dok je patnik osećao nagrizanje u crevima i činilo mu se da mu je glava prepuna časovnika s tegovima. Časovnici, prolazilo mu je kroz glavu, vreme, smrt... Caspar ga je odvukao do nekog budžaka koji on nikada dotad nije otkrio, izbledelih zidova, gde se nalazio zatvoreni odar, s nekakvim okruglim okom s jedne strane. Ispred oka, između dve šipke, bila je užlebljena drvena prečaga sa urezanim očima iste veličine načinjenim od naizgled zamućenog stakla. Kada bi se prečaga pomerala, njene bi se oči poklapale sa onim okom na odru. Roberto se sećao da je u Provansi već video nešto manji primerak te naprave koja je, govorilo se, kadra da oživi svetlost blagodareći senci. Caspar je otvorio škrinju s jedne strane, otkrivajući, na jednom tronošcu, veliku svetiljku koja je, umesto držalje, nasuprot kljuna, imala okruglo ogledalo sa posebnim ispupčenjem. Kada se upali stenjak, ogledalo je preslikavalo svetlosne zrake unutar jedne cevi, kratkog durbina čije je krajnje sočivo u stvari bilo ono spoljnje oko. Odatle su zraci (netom što Caspar zatvori kutiju), prolazili kroz staklo na prečagi, šireći se kupasto i prikazujući na zidu raznobojne slike, koje se Robertu učiniše živima, toliko behu jasne i precizne. Prva slika prikazivala je čoveka, demonskog lika, zatočenog na nekoj hridi usred mora, šibanoj talasima. Roberto ne beše kadar da odvoji oči od ove prikaze, video ju je u svim onima koje su došle posle nje (dok ih je Caspar ređao jednu za drugom, pomerajući prečagu), sve ih je zajedno složio san u snu ne razaznajući ono što je slušao od onoga što je gledao. Hridi se primače brod u kojem on prepozna Tweede Daphne; i sa njega se iskrca Ferrante, koji je sada oslobađao zatočenika. Sve beše jasno. Za vreme svoje plovidbe, Ferrante je kao što nam legenda tvrdi da se zbilo sreo Judu kako zatočen posred okeana okajava svoju izdaju. „Hvala,“ rekao je Juda Ferranteu ali za Roberta je glas nesumnjivo dopirao iz Casparovih usta. „Otkad ovde bejah upokoren, časa devetog na današnji dan, nadah se da svoj greh još uvek mogu ispraviti... Hvala ti, brate...“ „Zar si ti ovde tek jedan dan, ili možda ni toliko?“ upitao je Ferrante. „Ali tvoj greh je načinjen u trideset trećoj godini od rođenja Našeg Gospoda, dakle pre hiljadu šeststo deset godina...“ „Ah, lakoverni čoveče,“ odgovorio je Juda, „naravno da je prošlo hiljadu i šesto i deset vaših godina otkad ja na ovoj hridini bejah ostavljen, ali nije još uvek niti će ikada biti jedan dan od ovih mojih. Ti ne znaš da si, uplovivši u more što okružuje ovo moje ostrvo, kročio u jednu drugu vaseljenu koja protiče pokraj vaše i unutar nje, a 320

ovde se Sunce okreće oko Zemlje poput kakve kornjače koja svakim korakom biva sve sporija i sporija. Tako je, u ovom mom svetu, moj dan najpre trajao kao dva vaša, a potom kao tri, i tako sve više, sve do sada, kad se nakon vaših hiljadu šesto i deset godina ja stalno i dalje nalazim u času devetom. Uskoro će vreme biti još sporije, a potom još sporije, i ja ću uvek živeti u času devetom godine trideset treće od Vitlejemske noći...“ „Ali zašto?“ pitao je Ferrante. „Zato što je Bog hteo da moja kazna bude da zanavek živim u svetom petku, da vo vjeke vjekova svakoga dana slavim stradanje čoveka koga sam izdao. Prvoga dana moje kazne, dok se za druge ljude bližio sumrak, a potom noć, a potom subotnja zora, za mene je protekao tek jedan atom atoma minuta devetog časa toga petka. Ali, pošto se netom usporilo putešestvije Sunca, kod vas je Hrist vaskrsao, a ja još uvek bejah samo na korak od tog časa. I sada, kada su za vas protekli čitavi vekovi, ja se i dalje nalazim samo na mrvicu vremena od tog časa...“ „Ali to tvoje Sunce se ipak kreće, i doći će dan, možda za deset i više hiljada godina, kada ćeš i ti zakoračiti u svoju subotu.“ „Da, i tada će biti još strašnije. Izaći ću iz svog čistilišta da bih ušao u svoj pakao. Neće prestati bol zbog smrti koju sam izazvao, ali ću izgubiti mogućnost, koju još uvek imam, da sprečim da se dogodi ono što se dogodilo.“ „Kako to?“ „Ti ne znaš da nedaleko odavde prolazi meridijan antipod. S druge strane te linije, i u tvom i u mom svetu, dan je pređašnji. Kada bih ja, pošto sam sada slobodan, mogao da pređem preko te linije, našao bih se u mom svetom četvrtku, budući da ova je kukuljica koju vidiš na mojim leđima stega koja obavezuje moje Sunce da me prati kao senka, i da se pobrine da gdegod pođem svako vreme traje koliko ovo moje. Tad bih mogao doći do Jerusalima putujući kroz jedan nadasve dugačak četvrtak, i stići pre no što moje izdajstvo bude počinjeno. I svog Učitelja bih spasao od njegovog usuda.“ „Čekaj,“ pobunio se Ferrante, „ako sprečiš Stradanje nikada neće biti Spasenja, i svet će i dan danji biti žrtva prvobitnog greha.“ „Avaj,“ uzviknuo je Juda, lijući suze, „a ja sam mislio samo na sebe! No šta mi je onda činiti? Ako ostavim da sam počinio ono što sam počinio, ostajem proklet. Ako, pak, ispravim svoju grešku, osujetiću naum Božiji, i biću kažnjen prokletstvom. Zar beše, dakle, od samog početka zapisano da ja bejah proklet da budem proklet?“

321

Procesija slika zgasnula je na Judinom plaču, nestankom ulja u svetiljki. Sada je ponovo govorio otac Caspar, glasom koji Robertu više nije bio poznat. Tračak svetlosti već je prodirao kroz pukotinu na zidu i obasjavao samo polovinu njegovog lica, izobličavajući mu liniju nosa i pretvarajući bradu u poprište svetlosti i senke, blistavo belo s jedne strane, a senovito sa druge. Oba oka behu kao dve duplje, jer je ono jedno, izloženo zaslepljujućem belilu, izgledalo kao da je u senci. I tek onda Roberto primeti da je pokriveno crnim povezom. „I upravo je tada,“ govorio je onaj koji sada nesumnjivo beše Opat de Morfi, „upravo je u tom času tvoj brat začeo majstorsku tvorevinu svog Umlja. Ako bi on krenuo na putovanje na koje se Juda kanio poći, mogao bi da spreči Spasenje. Nema Spasenja ni za koga, svi su žrtve istog prvobitnog greha, svi osuđeni na pakao, tvoj brat je grešnik, ali kao i svi drugi ljudi, dakle, opravdano.“ „Ali kako bi to uopšte bilo moguće, kako bi to mogao da uradi, kako je uspeo?“ pitao je Roberto. „Oh,“ smešio se opat, ali sada s okrutnim likovanjem, „nije trebalo mnogo. Dovoljno je bilo obmanuti i samog Svevišnjeg, koji nije kadar da zamisli sva preobraženja istine. Dovoljno je bilo ubiti Judu, kao što netom učinih na onoj hridi, navući njegovu kukuljicu, poslati brod kao svoju prethodnicu na suprotnu stranu Ostrva, stići ovde lažno prerušen kako bih te sprečio da zaista naučiš kako se pliva i da me onde dole nikada ne preduhitriš, primorati te da zajedno sa mnom načiniš vodeno zvono kako bih u njemu stigao do Ostrva.“ I dok je govorio, nameran da pokaže kukuljicu, polako je skidao haljine, pojavljujući se u gusarskom ruhu, potom je isto tako polako strgnuo bradu, oslobodio se vlasulje, i Robertu se učini da se posmatra u ogledalu. „Ferrante!“ uzviknu Roberto. „Baš ja, dragi moj brate, glavom i bradom. Ja, koji sam na drugoj obali ostrva, dok si se ti razmahivao veslajući poput psa ili poput žabe, pronašao svoj brod, jedrio svojim nadasve dugačkim svetim četvrtkom put Jerusalima, zatekao onog drugog Judu na korak od izdaje i obesio ga o jednu smokvu, sprečavajući ga da Sina Čovečijeg preda Sinovima Tame, uvukao se na Maslinovu Goru sa svojim pouzdanicima i oteo Našeg Gospoda, spasavajući ga od Golgote! I sada ti, ja, svi mi živimo u jednom svetu koji nikada nije bio iskupljen!“ „A Hrist, gde je Hrist sada?“ „Zar ti zaista ne znaš da su još stari spisi govorili da postoje plameno crvene Golubice zato što je Gospod, pre no što bi razapet, obukao skarletnu tuniku? Zar još uvek ne shvataš? Već hiljadu i šesto i deset godina Hrist je sužanj na Ostrvu, odakle pokušava da pobegne u obličju Golubice Žar-ptice, ali nije kadar da napusti to mesto, gde sam 322

ukraj Malteške Zvezdarnice ostavio Judinu kukuljicu, i gde je, stoga, uvek i samo jedan te isti dan. Sada mi samo ostaje da umorim tebe, i da nesputano živim u jednom svetu koji ne poznaje grizodušje, pakao je sigurno odredište za sve, a jednoga dana ja ću biti dočekan tamo kao novi Lucifer!“ I isuče kratki dvosekli mač, primičući se Robertu u nameri da izvrši svoje poslednje zlodelo. „Ne,“ kriknu Roberto, „neću ti to dopustiti! Umoriću ja tebe, i oslobodiću Hrista. Nisam još zaboravio da se služim mačem, a tebe moj otac nije naučio svojim tajnim zahvatima!“ „Imao sam samo jednog oca i samo jednu majku, tvoj zagnojeni um,“ rekao je Ferrante s tužnim osmehom. „Ti si me samo naučio da mrzim. Misliš da si mi učinio veliku uslugu, što si mi podario život samo da bih u tvojoj Zemlji Romana otelotvorio Sumnju? Dogod ti budeš živ, da o meni misliš ono što ja sâm moram da mislim, neću prestati da se prezirem. Dakle, bilo da ti umoriš mene ili da ja umorim tebe, kraj je isti. Hajdemo.“ „Oprosti, moj brate,“ kriknuo je Roberto, jecajući. „Da, hajdemo, pravedno je da jedan od nas mora umreti!“ Šta je Roberto želeo? Da umre, da oslobodi Ferrantea, lišavajući ga života? Da spreči Ferrantea da osujeti Spasenje? To nikada nećemo doznati, jer ni on sâm nije znao. Ali, tako su sazdani snovi. Popeli su se na most, Roberto je potražio svoje oružje i pronašao (setićemo se) onaj patrljak što je od njega ostao; ipak, uzvikivao je da će mu Bog podariti snagu, i da će dobar mačevalac umeti da se bori i prelomljenim sečivom. Dva brata se suočiše, po prvi put, da započnu svoj poslednji okršaj. Nebo je rešilo da u stopu prati ovo bratoumorstvo. Jedan crvenkasti oblak iznenada je razastro krvavu senku između broda i neba, kao da je neko, gore u visovima, zaklao Sunčeve konje. Prolomio se veličanstveni koncert gromova i munja, praćenih provalama oblaka, i nebo i more zaglušivali su oba dvobojnika, zaslepljivali vid, studenom vodom šamarali ruke. No, njih dvojica su se dovijala između bljeskova munja koje su pljuštale svuda unaokolo, nasrćući jedan na drugog brzim i veštim udarcima i bočnim zahvatima, povlačeći se najednom, hvatajući se za uže kako bi gotovo u letu izmakli ubodu mača, dobacujući se pogrdnim uvredama, prateći svaki napad krikom, između jednako gromoglasnih urlika vetra koji je fijukao uokolo. Na toj klizavoj gornjoj palubi Roberto se borio da bi Hrist mogao biti stavljen na Krst, i molio je božansku pomoć; a Ferrante da Hrist ne bi morao da strada, i prizivao je ime svih đavola. 323

I, upravo dok je zazivao Astarota upomoć, gle slučaja, Uljez se (sada već uljez i u sferama Proviđenja) nehotice izloži Udarcu Galeba. A možda je tako hteo, kako bi okončao taj san bez glave i repa. Roberto se pretvarao da pada, ovaj se ustremi na njega da ga dokrajči, on se dočeka na levicu i zari sakati mač u njegova prsa. Nije se podigao vešto i hitro kao Saint-Savin, ali Ferrante se već previše zaleteo, nije mogao da izbegne da se nabode, štaviše, da patrljkom sečiva sâm sebi proburazi grudnu kost. Roberto bi zapljusnut krvlju koja je neprijatelju, u samrtnom ropcu, šiknula iz usta. Osećao je ukus krvi u ustima, verovatno se u bunilu ugrizao za jezik. Sada je plivao u toj krvi, koja se širila od broda do Ostrva; nije hteo da ide dalje, u strahu od Kamen-ribe, ali okončao je samo prvi deo svoje misije, Hrist je na Ostrvu čekao da pusti Svoju krv, a on je ostao njegov jedini Mesija. Šta je sada činio u svom snu? Ferranteovim kratkim mačem stade da cepa jedno jedro na dugačke poveze, koje je potom vezivao jedan za drugi, ispomažući se guminama; preostalom užadi pohvatao je ispod mosta one najsnažnije čaplje ili rode, šta god bile, i upregnuo ih za noge kao krilate ate tog svog letećeg ćilima. Svojim vazdušnim brodom vinuo se ka sada već dostižnom kopnu. Podno Malteške Zvezdarnice pronašao je kukuljicu, i uništio je. Kada je ponovo vaspostavio vreme, video je kako na njega sleće Golubica, koju je napokon otkrio u punom sjaju njene uzvišenosti. I beše prirodno štaviše, natprirodno da mu se sada ne čini žarkom, već blistavo belom. Nije mogla biti golubica, jer toj ptici ne priliči da predstavlja Drugo Lice, možda to beše Bogoljubivi Pelikan, kakav i treba da bude Sin. Tako da na kraju nije dobro video koja mu se ptica ponudila da umilno prednje jedro bude krilatoj lađi toj. Znao je samo da leti put visina i slike su se smenjivale po volji lakrdijaških sablasti. Brodili su sada u pravcu svih onih bezbrojnih i beskonačnih svetova, na svakoj planeti, na svakoj zvezdi, tako da se u svakom od njih, bezmalo u jednom istom trenu, okonča Spasenje. Prva planeta do koje su stigli beše blistavi Mesec, u noći obasjanoj podnevom sa Zemlje. I Zemlja beše onde, na liniji obzorja, džinovska, preteći beskrajna palenta od kukuruza, koja se još uvek krčkala na nebu i kao da je svakog časa mogla da mu se sruči na glavu, grgoljeći grozničavom i ogrozničenom grozničavošću groznice, grozničajući ogrozničavljeno u mehurovima uzavrelim u svom vrenju, previrući u vrelovitom uzaviranju, plopara plopara plop. I, kada imaš groznicu, upravo si ti taj koji postaje palenta, a sva svetla koja vidiš dopiru iz vrenja u tvojoj vlastitoj glavi. A onde, na Mesecu, sa Golubicom... 324

Nećemo, u poverenju, tražiti suvislost i verovatnoću u svemu što sam dosad izneo, budući da je sve to bila mora patnika otrovanog Kamen-ribom. Ali ono što ću tek kazati prevazilazi sva naša očekivanja. Robertov razum ili srce, ili u svakom slučaju njegova vis imaginativa, snovali su svetogrdno preobraženje: on se više nije video na Mesecu sa Gospodom, već sada sa Gospom, Liliom, koju je napokon preuzeo od Ferrantea. Roberto je sada, ukraj Seleninih jezera, dobijao ono što mu je brat bio oteo u baruštinama na ostrvu fontana. Celivao joj je lice očima, promatrao je usnama, srkao je, stalno iznova grickao, i šalu su u igri zbijali zaljubljeni jezici. Roberto tek tada, biće da je ognjica jenjavala, dođe sebi, ali mu duboko u srcu ostade sve što je doživeo, kao što se zbiva nakon sna koji nas ostavi ne samo uzdrhtale duše, već i tela. Nije znao da li da plače od sreće što je ponovo pronašao svoju ljubav, ili od grizodušja što je uz saučesnu ognjicu, koja ne poznaje Zakone Rodova svoju Svetu Epopeju premetnuo u Raskalašnu Komediju. Taj trenutak, govorio je, platiću paklom, jer nipošto nisam bolji ni od Jude ni od Ferrantea štaviše, ja nisam drugo do Ferrante, i ništa drugo dosad nisam činio osim što sam koristio njegovu zlobivost kako bih snevao da sam učinio ono što mi je moja kukavština uvek branila da učinim. Možda neću biti pozvan da odgovaram za svoj greh, jer nisam zgrešio ja, već Kamen-riba koja me je navela da sanjam kako ona hoće. Međutim, ako sam dostigao takvo bezumlje, to je nesumnjivo znak da zaista umirem. I trebalo je da dočekam Kamen-ribu da bih rešio da razmišljam o smrti, dok bi ova misao svakako morala biti prva dužnost svakog valjanog hrišćanina. Zašto nikada nisam razmišljao o smrti i o gnevu Boga koji se smeje? Zato što sam sledio učenja svojih filosofa, za koje je smrt samo prirodna potreba, a Bog je onaj ko je u nered atoma uveo Zakon koji ih sklapa u harmoniju Kosmosa. I da li je takav Bog, majstor geometrije, mogao da napravi nered pakla, pa makar i zarad pravde, i da se smeje tom preokretanju svih preokreta? Ne, Bog se ne smeje, govorio je sebi Roberto. On uzmiče pred Zakonom koji je sâm nametnuo, i koji hoće da se red našeg tela raspadne, kao što se moj nesumnjivo već raspada u ovom raspadanju. I video je crve pokraj svojih usta, ali oni nisu bili plod njegovog bunila, već stvorenja koja su nastala prirodnim rađanjem među kokošijom pogani, poreklom iz njihovog izmeta. 325

Dobrodošlicom je tada pozdravio te poklisare raspadanja, poimajući da pretvaranje u sluzavu tvar mora da se doživi kao kraj svih patnji, u harmoniji sa voljom Prirode i Neba koje njome upravlja. Neću morati dugo da čekam, bajao je kao da izgovara molitvu. Za samo nekoliko dana moje će telo, sada još uvek čvrsto i snažno, pošto promeni boju, postati uvelo poput slanutka, pocrneće potom od glave do pete i plaštom će ga zaogrnuti ugasla toplina. Tada će početi da bubri, i na toj oteklini pojaviće se smrdljiva plesan. Neće mnogo proteći, a na trbuhu će se pojaviti, tamo rasprsnuta rupa, onde razderani prolom iz kojih će pokuljati trulež, i videće se kako ovde vri jedna polovina ucrvljanog oka, tamo razderotina usne. U ovom blatu izniknuće potom bezbroj sitnih muva i drugih životinjica koje će se sklupčati u mojoj krvi i proždirati me komad po komad. Jedan deo ovih bića izroniće kroz grudi, drugi će, sa ni sâm više ne znam kakvom sluzi, curiti iz nozdrva; ostale će, ulepljene tom gnjileži, ulaziti i izlaziti kroz usta, a one sit site najedene razgrgoljiće se dole niz grlo... A Daphne će za to vreme malo-pomalo postati carstvo ptica, a klice donete s Ostrva ispupaće zversko bilje čije će korenje, sada već zažiljeno u santini, moji gnojni sokovi hraniti. I najzad, kada čitava moja telesna radionica bude postala samo skelet, dok budu proticali meseci i godine ili možda milenijumi i ovo drveno ustrojstvo polagano će se pretvarati u prašinu atoma po kojoj će živi hoditi, ne shvatajući da Zemljina kugla, cela celcata, njena mora, njene pustinje, njene šume i njene doline, da ona ništa drugo nije do veliko živuće groblje. Nema boljeg podsticaja za ozdravljenje od Predstave Dobre Smrti koja nam, mireći nas sa usudom, razgrće oblake. Tako mu je rekao karmelićanin jednoga dana, i tako je nesumnjivo moralo biti, jer Roberto oseti glad i žeđ. Slabiji no onda kada je sanjao da se bori na mostu, ali jači no onda kada se prućio među kokoškama, smognu snage da popije jedno jaje. Ukusna je bila žitka masa koja mu je klizila niz grlo. A još ukusniji sok kokosa što ga otvori u smočnici. Nakon dugog meditiranja nad svojim mrtvim telom, sada je u svom telu, zrelom za isceljenje, ubijao zdrava tela kojima priroda svakog dana daruje život. Evo zašto ga, osim nekolikih saveta karmelićanina, na della Grivi niko nije učio da razmišlja o smrti. U trenucima porodičnih razgovaranja, gotovo uvek za večerom ili za ručkom (nakon što bi se Roberto vratio sa jednog od svojih pustolovljenja po staroj kući, gde ga je možda u nekoj senovitoj odaji zadržao miris jabuka ostavljenih na podu da sazru), govorilo se samo o kakvoći dinja, o košenju žita i o nadama za berbu grožđa. Roberto se sećao kad ga je majka svetovala kako će srećno i spokojno moći da živi ako bude iskoristio sve blagodeti koje mu della 326

Griva nudi: „I valjaće ti da ne zaboraviš da se snabdeš usoljenim mesom goveđim, ovčijim ili ovnujskim, telećim ili svinjskim, jer se dugo može sačuvati i od velike je koristi. Iseci nevelike komade mesa, stavi ih u vrč i pospi sa dosta soli, ostavi ih osam dana, potom ih obesi o kuhinjske grede, ukraj ognjišta, da se na dimu suše, i učini to za suva, hladna vremena, severac kada zaduva, posle blagdana svetog Martina, jer će se sačuvati koliko ti volja. Potom u septembru dolaze ptice, i jaganjci za celu zimu, pa kopuni, stara kokoš, patke i slični. Nemoj prezirati ni magarca koji slomi nogu, jer se od njega prave male bucmaste kobasice koje potom zarežeš nožem i staviš da se peku, gospodska hrana, prste da poližeš. A za Pepelnicu, da uvek bude gljiva, laganih čorbi, oraha, grožđa, jabuka i svega drugoga što ti šilje Bog. I za Korizmu ćeš uvek imati spremno korenje razno, i trave koje se uvaljaju u brašno i prže u ulju, a ukusnije su i od kakve paklare; potom ćeš praviti punjene valjuške ili Korizmene kolačiće, od testa spravljenog s uljem, brašnom, ružinom vodicom, šafranom i šećerom, sa malo malvazije, izrezane okruglo poput stakla na prozorima, nadevene mlevenim mrvicama hleba, jabukama, karanfilićem i sitno seckanim orasima, koje ćeš onda s nekoliko zrna soli staviti u pećnicu da se peku, te ćeš se gostiti bolje i od samog priora. Kad prođe Uskrs, dolaze jarići, šparoge, golubići... Nešto kasnije stiže skuta i mlad sir. No moraćeš da naučiš da uživaš i u barenom, u brašno uvaljanom, i prženom grašku ili u grahu, što je sve veoma ukusan ukras trpeze... I budeš li živeo kako i naši stari, život će ti, sinko moj, biti blagostan i u svemu lagodan...“ Eto, na imanju della Grive se nisu vodili razgovori o smrti, poslednjem sudu, paklu ili raju. Smrt se Robertu pokaza u Casaleu, a tek u Provansi i u Parizu ponukan beše da o njoj razmišlja, između razgovora kreposnih i onih nadasve raskalašnih. Umreću svakako, govorio je sebi, ako ne sada zbog Kamen-ribe, onda barem kasnije, budući jasno da sa ovog broda više kročiti neću, sada kada sam izgubio sa Staklenim Licem čak i mogućnost da se neozleđen približim koralnom bedemu. I čemu zavaravanje? Umro bih, možda nešto kasnije, i da nisam dospeo na ovu olupinu. Ušao sam u život, znajući za zakon da se iz njega izađe. Kao što je kazao SaintSavin, svako otelotvoruje vlastitu rolu, neko duže, neko brže, pa napušta pozornicu. Mnoge sam video kako promiču preda mnom, drugi će mene videti gde promičem, i prirediće istovetnu predstavu onima koji za njima dolaze. S druge strane, koliko dugo nisam postojao, i koliko dugo više neću postojati? U bezdanu godina zauzimam neprimetno malo mesto. Ova kratka stanka ne uspeva da me odvoji od onog ništa u koje ću 327

neminovno otići. Na svet sam došao samo zarad broja. Moja je rola bila tako mala da bi svi, čak i da sam ostao iza kulisa, ionako kazali da je komedija bila savršena. To je kao u kakvoj buri: jedni potonu odmah, drugi se razbiju o hridi, neki se uhvate za komad odbačenog drveta, ali ne zadugo. Život se gasi sam, kao sveća koja sagori svoj vosak. I na to bismo morali da se priviknemo, jer i mi smo, kao sveća, počeli da rasipamo atome već od prvog časa kad smo se zažegli. Nije prevelika mudrost znati ove stvari, govorio je Roberto sebi, slažem se. Sve bismo to morali znati od trenutka kada smo rođeni. Ali, obično uvek razmišljamo samo o tuđoj smrti. Eh, da, u svima je nama dovoljno snage da podnesemo tuđe nevolje. Potom dođe trenutak u kome se razmišlja o smrti kada nevolja zadesi nas, i tek tada primetimo da ni sunce ni smrt ne možemo da posmatramo netremice. Osim ako nismo imali dobre učitelje. Imao sam ih. Neko mi je rekao da u stvari veoma malo ljudi zna šta je smrt. Obično se podnosi iz gluposti ili navike, a ne zbog rešenosti. Umiremo, jer ne možemo drugačije. Samo filosof ume da razmišlja o smrti kao o dužnosti koju treba okončati dragovoljno i bez straha: sve dok je nas, još uvek nema smrti, a kada dođe smrt, više nema nas. Zašto bih toliko vremena protraćio na pripovedanje o filosofiji, ako sada ne bih bio kadar da od vlastite smrti načinim umotvorinu svog života? Polako mu se vraćala snaga. Blagodario je majci, čiji ga je spomen naterao da prestane da razmišlja o kraju. Drugačije i nije mogla, ona, koja mu je podarila početak. Stade da razmišlja o svom rođenju, o kojem je znao još manje nego o svojoj smrti. Reče sebi da je razmišljanje o postanku svojstveno filosofima. Lako je filosofu da opravda smrt: saznanje da se mora sunovratiti u tamu, najjasnija je stvar na svetu. Nije prirodnost kraja ono što proganja filosofa, već tajnovitost početka. Može se dogoditi da nas nastupajuća večnost ne zanima, ali ne možemo pobeći mučnom pitanju o tome koja nam je večnost prethodila: večnost materije ili večnost Božija? Evo zašto je bačen na Daphne, reče Roberto sebi. Zato što će samo u toj blagočestivoj isposnici smoći snage da razmišlja o jedinom pitanju koje nas oslobađa svake brige za ne-biće, prepuštajući nas začudnosti bića.

328

37

Besmisleni Ogledi o tome kako razmišlјa Kamenje Koliko je dugo bio bolestan? Danima, nedeljama? Ili se u međuvremenu oluja obrušila na brod? Ili, još pre no što će nabasati na Kamen-ribu, ponesen morem ili svojim Romanom, nije shvatio šta se to oko njega zbiva? Koliko je vremena prošlo od kada je izgubio svaki osećaj za stvari? Daphne je postala neki drugi brod. Most je bio prljav, a iz bačvi se prelivala voda u malim slapovima; neka jedra su se razvezala i pretvorila u svilače, viseći s jarbola poput maski koje očijukaju ili se cerekaju kroz svoje proreze. Ptice su se tužile, i Roberto odmah poleti da ih namiri. Neke su uginule. Biljke su na svu sreću, hranjene kišom i vazduhom, nabujale i nekolike su se uvukle u krletke, nudeći pašu za većinu, a za druge su se namnožili insekti. Preživele životinje čak su i obnovile leglo, i onih nekoliko uginulih bilo je zamenjeno sa mnogo više živih. Ostrvo je ostalo nepromenjeno; osim što se ono za Roberta, koji je izgubio masku, udaljilo nošeno strujama. Sada, kad je znao da ga čuva Kamen-riba, koralni greben postao je nepremostiv. Roberto će i dalje moći da pliva, ali samo poradi ljubavi spram plivanja, držeći se podalje od hridi. „Oh, snoviđenja ljudska, kako ste varljiva,“ šaputao je. „Ako čovek nije drugo do senka, vi ste magla. Ako nije drugo do san, vi ste sablasti. Ako nije drugo do nula, vi ste tačke. Ako nije drugo do tačka, vi ste nule.“ Tolike pustolovine, kazivao je Roberto sebi, samo da bih otkrio da sam nula. Štaviše, veća nula no što sam bio kad ovde stigoh onako usamljen. Brodolom me je uzdrmao i nagnao da se borim za život, 329

sada nemam ništa za šta bih se borio i nikoga protiv koga bih udario. Osuđen sam na jedan dugotrajan predah. Ovde sam da posmatram svoju prazninu, a ne prazninu drugih prostora: i iz nje će se izleći samo čamotinja, tuga i očaj. Ne samo da ću ja uskoro nestati, već ni same Daphne više neće biti. Ja i ona, fosili poput ovog korala. Jer koralna lobanja još je bila onde na mostu, netaknuta sveobuhvatnim zubom vremena, te stoga, budući od smrti oteta, jedina živa stvar. Neobična figura nanovo potkrepi razmišljanja tog brodolomnika sviklog da nova kopna otkriva samo preko durbina reči. Ako je koral živa stvar, reče sebi, on je jedino zaista misleće biće u tolikom neredu svake druge misli. Nije mogao a da ne misli vlastitu urednu složenost, o kojoj je međutim znao sve, ne očekujući nikakve nepredviđene poremećaje sopstvene arhitekture. Da li stvari žive i misle? Kanonik mu je jednoga dana kazao da je, za pravdanje života i njegovog razvoja, potrebno da svaka stvar u sebi nosi cvetove materije, spora, seme. Molekuli su rasporedi određenih atoma u određenoj figuri, i ako je Bog nametnuo zakone haosu atoma, njihovi skupovi mogu neizbežno da rađaju samo istovetne skupove. Da li je moguće da je kamenje koje poznajemo ono isto koje je preživelo Potop, da ni ono nije nastalo, i da se iz njega nije neko drugo rodilo? Ako vaseljena drugo ništa nije do jedinstvo prostih atoma koji se sudaraju da bi izrodili svoje skupove, nije moguće da atomi jednom grupisani u skupove prestaju da se kreću. U svakom predmetu mora da se održi njihovo neprekidno kretanje: virovito u vetrovima, tečno i pravilno u životinjama, sporo ali neumoljivo u biljkama, i svakako još sporije, ali prisutno, u mineralima. I ovaj koral je, mrtav za koralni život, uživao u pravom podzemnom komešanju, svojstvenom kamenu. Roberto je razmišljao. Uzmimo da je svako telo sačinjeno od atoma, čak i ona samo i jedino protežna tela, o kojima zbore Geometričari, i da su ti atomi nedeljivi. Poznato je da se svaka prava može podeliti na dva jednaka dela, kolika god bila njena dužina. Ali ako je njena dužina nebitna, moguće je da moramo podeliti na dva dela pravu sačinjenu od neparnog broja nedeljivih. Ako nećemo da dva dela budu nejednaka, ovo bi onda značilo da je na dva dela podeljen nedeljiv srednjak. No ovaj bi, budući da je i sâm protežan, te je stoga prava, mada nepojmljivo kratka, trebalo da bude deljiv na dva jednaka dela. I tako u beskonačnost. Kanonik je govorio da je atom ipak uvek sačinjen od delova, samo što je do te mere tvrd da ga nikada ne bismo mogli podeliti dalje od toga. Mi. A neko drugi? 330

Nema čvrstog tela koje je tvrđe od zlata, pa ipak, uzmimo jednu uncu ovoga metala, i iz te unce kujundžija će iskovati hiljadu listića, a polovina tih listića biće dovoljna da pozlati čitavu površinu jedne srebrne poluge. A oni koji pripravljaju zlatne i srebrne niti za pozamanteriju, svojim će spravama uspeti da tu istu uncu zlata izvaljaju do debljine vlasi, i ta nit biće dugačka gotovo četvrt liga, pa i više. Zanatlija se u nekom trenutku zaustavlja, jer nema odgovarajuće alatke, niti bi golim okom uspeo da vidi nit koju bi napravio. Kukci bi međutim onako majušni da ih ne možemo videti, i tako marljivi i mudri da svojom veštinom nadmašuju sve zanatlije naše vrste bili kadri da tu nit još više izduže, tako da se može razapeti od Torina do Pariza. A kad bi postojali kukci tih kukaca, do koje bi tananosti mogli da dovedu tu istu nit? Kad bih Argusovim okom mogao da prodrem unutar mnogouglova ovog korala i unutar tkiva koje se u njemu zraka, i unutar tkiva od kojeg je satkano tkivo, tragao bih za atomom do u samu beskonačnost. No atom koji bi se mogao presecati u beskonačnost, neprestano stvarajući sve manje delove koji se mogu presecati, doveo bi me možda do trenutka kada materija ne bi bila ništa drugo do beskonačno presecanje, a čitava njena tvrdoća i njena punost držale bi se na toj prostoj ravnoteži između praznina. Namesto da se gnuša praznine, materija bi je sada obožavala i od nje bi bila sačinjena, bila bi praznina sama po sebi, apsolutna praznina. Apsolutna praznina bila bi u samom središtu nezamislive geometrijske tačke, i ta tačka ne bi bila ništa drugo do ono ostrvo Utopija koje mi sanjamo da se nalazi usred okeana sazdanog samo i jedino od vode. Dakle, razrađujući pretpostavke o materijalnoj protežnosti satkanoj od atoma, stigli bismo do nestajanja atoma. Šta bi ostalo? Vrtlozi. Samo što ti vrtlozi ne bi uvlačili Sunca i planete, punu materiju koja se opire njihovom vihoru, jer bi i Sunca i planete takođe bili vrtlozi, koji u sebe uvlače manje vrtloge. Tako bi glavni vrtlog koji vrtloži galaksije, u svom središtu imao druge vrtloge, a ovi bi bili vrtlozi vrtloga, kovitlaci sačinjeni od drugih kovitlaca, a bezdan najvećeg kovitlaca nad kovitlacima svih kovitlaca propao bi u beskonačnost oslanjajući se o Ništa. A mi, stanovnici velikog kosmičkog korala, verovali bismo da je atom (kojeg pri tom ne vidimo) puna materija, dok bi on, kao i sve drugo, bio samo tkanje praznina u praznini, i nazvaćemo bićem, punim i čak večnim, taj panađur nepostojanosti, tu beskonačnu protežnost, koja se poistovećuje sa apsolutnim ništa, i koja iz vlastitog ne-bića rađa zabludu svega. Jesam li dakle ovde da bih se zabluđivao o zabludi jedne zablude, ja koji sam samome sebi zabluda? Jesam li morao izgubiti sve i završiti na ovom čunu, zaboravljenom sred antipoda, da bih saznao da nema šta da se izgubi? No zar tom spoznajom neću dobiti sve, jer postajem jedina misleća tačka u kojoj vaseljena priznaje vlastitu zabludu? 331

Međutim, ako mislim, zar to ne znači da imam i dušu? Ah, kakav koloplet. Sve je sačinjeno od ničega, pa ipak, da bismo ga razumeli potrebno je da imamo dušu koja, ma kako majušna bila, ništa svakako nije. Šta sam ja? Ako kažem ja, kao Roberto de la Grive, činim to budući da sam sećanje svih mojih proteklih trenutaka, zbir svega onoga što pamtim. Ako kažem ja, kao ono nešto što se nalazi ovde u ovom trenutku, a nije glavni jarbol ili ovaj koral, onda sam zbir onoga što osećam sada. Ali šta je to što osećam sada? Skup odnosa između verovatnih nedeljivih koji su se rasporedili u taj sistem odnosa, u taj posebni poredak koji jeste moje telo. Onda moja duša nije, kako veli Epikur, materija sačinjena od čestica sitnijih od drugih, samo dah smešan toplotom, već je način na koji se ovi odnosi osećaju takvima. Kakvo tanano sažimanje, kakva sažeta neopipljivost! Ja nisam drugo do odnos između mojih delova koji se spoznaju dok su u relaciji jedni s drugima. No budući da su svi ti delovi i sami deljivi na druge odnose (i tako dalje), onda bi svaki sistem odnosa, imajući svest o samom sebi, štaviše, budući sâm svoja svest, bio misleći nukleus. Ja mislim sebe, svoju krv, svoje živce; ali svaka kapljica moje krvi mislila bi samu sebe. Da li bi se ona mislila kao što i ja mislim sebe? Naravno da ne bi, po prirodi čovek oseća sebe samoga na veoma složen način, životinja nešto manje (oseća glad, na primer, ali ne i kajanje), a biljka oseća da raste i nesumnjivo oseća kada je seku, i možda kaže ja, ali u daleko maglovitijem smislu no što to ja kažem. Svaka stvar misli, ali u zavisnosti od svoje složenosti. Ako je tako, onda i kamenje misli. I ovaj kamen, koji u stvari nije kamen, već je bio biljka (ili životinja). Kako će on misliti? Kao kamen. Ako Bog, koji je veliki odnos svih odnosa vaseljene, misli sebe samog kao mislećeg, kako veli Filosof, ovaj kamen će sebe samog misliti samo kao kamenog. Bog misli sveopštu stvarnost i beskonačne svetove koje stvara i održava svojom mišlju, ja mislim o svojoj nesrećnoj ljubavi, o svojoj usamljenosti na ovom brodu, o svojim počivšim roditeljima, o svojim grehovima i o svojoj bliskoj smrti, a ovaj kamen misli možda samo ja kamen, ja kamen, ja kamen. Štaviše, možda ne ume da kaže ni ja. Misli: kamen, kamen, kamen. Mora da je dosadno. Ili sam ja taj koji oseća dosadu, ja koji mogu misliti više, dok je, pak, on (ili ona) u potpunosti zadovoljan što jeste kamen, srećan koliko i Bog jer Bog uživa što je Sve i ovaj kamen uživa što je bezmalo ništa, ali budući da ne poznaje drugi način bivstvovanja, ovim svojim se zadovoljava, večno zadovoljan sobom... No, da li je onda tačno da kamen ne oseća ništa drugo do svoju kamenitost? Kanonik mi je govorio da su i kamenovi tela koja u 332

izvesnim prilikama gore i postaju štogod drugo. I zaista, kamen padne u vulkan, usled silne vreline tog vatrenog unguentuma, koji su drevni narodi zvali Magma, rastapa se sa drugim kamenjem, postaje jedna usijana masa, kreće se i, nakon kraćeg (ili dužeg) vremena, zatiče sebe kao deo jednog većeg kamena. Da li je moguće da onda kada prestaje da bude taj kamen, i u trenutku kada postaje neki drugi, ne oseća vlastito zagrevanje, a s njim i blizinu sopstvene smrti? Sunce je žarilo na gornjoj palubi, lagani povetarac blažio je vrelinu, znoj se sušio na Robertovoj koži. Odavno usredsređen da se prikaže kao kamen što okamenjen biva slatkom Meduzom koja ga je svojim pogledom uhvatila u mrežu, odluči da pokuša da misli kao što misli kamen, možda kako bi se spremio za dan kada će biti samo obična i bela gomila kostiju, izložena ovom istom suncu, ovom istom vetru. Skinu se nag, ispruži se zatvorenih očiju, s prstima u ušima, kako ga ne bi uznemiravao nikakav drugi zvuk, kao što se izvesno zbiva sa kamenom, koji nema čulne organe. Pokuša da poništi svako vlastito sećanje, svaku potrebu svog ljudskog tela. Da je mogao, poništio bi sopstvenu kožu, a budući da to nije mogao, upinjao se da je načini što je moguće neosetljivijom. Ja sam kamen, ja sam kamen, govorio je. A potom, da bi čak izbegao da govori samom sebi: kamen, kamen, kamen. Šta bih osećao da sam zaista kamen? Pre svega kretanje atoma od kojih sam sazdan, odnosno postojano treperenje položaja koje delovi mojih delova mojih delova održavaju među sobom. Osetio bih brujanje svog kamenjanja. Ali ne bih mogao da kažem ja, jer da bih kazao ja, mora da postoje drugi, nešto drugo čemu bih se suprotstavio. Kamen u principu ne može da zna da postoji nešto drugo izvan njega. Bruji, kamenja samog sebe kamenog, i ne poznaje ništa drugo. To je jedan svet. Svet koji svetuje sam. Pa ipak, ako dodirnem ovaj koral, osećam da je površina onog dela izloženog suncu zadržala njegovu vrelinu, dok je deo koji je ležao na mostu hladniji; i ako bih ga prelomio napola, osetio bih možda kako vrelina jenjava s vrha prema korenu. E sad, kretanje atoma u toplom telu daleko je življe, te stoga ovaj kamen, ako se oseća kao kretanje, mora da u svojoj unutrašnjosti oseća podvajanje različitih kretanja. Kad bi zauvek ostao izložen suncu u istom položaju, možda bi počeo da razlikuje nešto poput gore i dole, ako ne drugačije onda kao dva različita kretanja. Ne znajući da je uzrok ove različitosti spoljni agens, mislio bi sebe tako, kao da je to kretanje njegova priroda. Ali, ako bi došlo do odrona i ako bi se kamen kotrljao nizbrdo sve dok ne zauzme drugi položaj, osetio bi da se sada neki drugi delovi njega kreću, oni koji dotad behu spori, dok oni prvi, koji behu brzi, sada hode laganim korakom. I dok se zemljište odranja (što bi mogao biti 333

veoma spor proces) osetio bi da vrelina, odnosno kretanje koje iz nje proizilazi, malo-pomalo prelazi s jednog njegovog dela na drugi. Razmišljajući tako, Roberto je sasvim polako izlagao različite strane svoga tela sunčevim zracima, prevrćući se po mostu, sve dok nije stigao do senke, tamneći lagano, kao što bi moralo da se dogodi kamenu. Ko zna, pitao se, da li u toku ovih kretanja kamen počinje da stiče, ako ne pojam o mestu, barem pojam o delu: naravno, u svakom slučaju, pojam o promeni. Ali ne o strasti, jer ne poznaje svoju suprotnost, odnosno akciju. Ili možda poznaje. Jer to da je kamen, tako sazdan, oseća uvek, dok stanje da je čas vreo ovde, čas hladan tamo, oseća naizmenično. Stoga je, na neki način, kadar da razlikuje samog sebe, kao supstanciju od sopstvenih akcidenata. Ili nije: jer ako oseća samog sebe kao odnos, osećao bi samog sebe kao odnos između različitih akcidenata. Osećao bi se kao supstancija u nastajanju. A šta to znači? Zar se ja osećam na različite načine? Ko zna da li kamen razmišlja kao Aristotel ili kao Kanonik. U svakom slučaju, sve ovo bi mu moglo oduzeti milenijume, ali nije u tome problem: već da li kamen može da napravi riznicu od uzastopnih spoznaja sebe. Jer ako bi se osećao čas vreo gore i hladan dole, a potom obrnuto, i ako se u tom drugom stanju već ne bi sećao onog prvog, on bi uvek verovao da je njegovo unutrašnje kretanje istovetno. Ali, ako ima spoznaju sebe, zašto nema sećanje? Sećanje je jedna od potencija duše, i ma kako majušna bila duša kamena, sigurno ima srazmerno sećanje. Imati sećanje znači imati saznanje o pre i o posle, inače bih i ja stalno verovao da su bol ili radost kojih se sećam prisutni u času kada ih se sećam. Međutim, znam da su to prošle spoznaje, jer su slabije od ovih sadašnjih. Problem je dakle imati osećaj vremena. Što možda ni ja ne bih mogao imati, da je vreme nešto što se uči. Nisam li sebi govorio pre ko zna koliko dana ili meseci, pre ove bolesti, da je vreme uzrok kretanja, a ne njegov rezultat? Ako se delovi kamena kreću, to kretanje će imati neki ritam koji će, mada nečujan, biti poput zvuka časovnika. Kamen bi bio časovnik samog sebe. Osećati se u kretanju znači osećati vlastito vreme koje otkucava. Zemlja, veliki kamen na nebu, oseća vreme svog kretanja, vreme disanja svojih morskih doba, i ono što ona oseća, ja vidim kako se oslikava na zvezdanom svodu: Zemlja oseća ono isto vreme koje ja vidim. Kamen, dakle, zna za vreme, štaviše, zna za njega još pre no što svoje promene toplote spozna kao kretanje u prostoru. Koliko sam ja upoznat, moglo bi biti da on ne primećuje ni to da promena toplote zavisi od njegovog položaja u prostoru: mogao bi da ga shvati kao kakvu pojavu promene u vremenu, kao prelazak iz sna u javu, iz ushita 334

u umor, kao što ja sada primećujem da mi od ovog mirovanja prolaze trnci kroz levu nogu. Nemoguće, mora da oseća i prostor, ako primećuje kretanje tamo gde je prethodno bilo mirovanje, i mirovanje tamo gde je prethodno bilo kretanje. On dakle ume da misli ovde i tamo. Zamislimo sada da neko uzme ovaj kamen i da ga uglavi među drugo kamenje kako bi podigao zid. Ako je on prethodno primećivao igru sopstvenih unutrašnjih položaja, bilo je to zato što je osećao vlastite atome napregnute u nastojanju da se sklope kao ćelije pčelinjeg gnezda, zgusnute jedan kraj drugog i jedan među drugima, kao što bi morali da se osećaju kamenovi u svodu crkve, gde jedan pritiska onog drugog, a svi zajedno pritiskaju prema završnom svodnom kamenu u sredini, dok oni kamenovi odmah pored njega pritiskaju neke druge nadole i prema spolja. No, sviknut na tu igru pritisaka i protivpritisaka, čitav svod bi morao da se oseća takvim, u nevidljivom kretanju koje stvaraju njegove opeke dok se uzajamno pritiskaju; jednako bi morao da oseti i napor koji neko ulaže dok ga ruši i da shvati da prestaje da bude svod u trenutku kada donji zid, sa svojim potpornjima, padne. Kamen, dakle, do te mere stešnjen između drugih kamenova da se nalazi na rubu pucanja (i kad bi pritisak bio veći, naprsnuo bi) mora da oseća ovu prinudu, prinudu koju ranije nije osećao, pritisak koji na neki način treba da utiče na njegovo unutrašnje kretanje. Neće li to biti trenutak kada kamen oseća prisustvo nečega izvan sebe? Kamen bi tada imao svest o Svetu. Ili bi možda pomislio da je sila koja ga pritiska nešto daleko jače o njega, te bi Svet poistovetio s Bogom. Ali onoga dana kad bi zid pao, nakon nestanka prinude, da li bi kamen imao osećaj Slobode kao što bih ga ja imao, kad bih odlučio da se otrgnem prinudi koju sam sâm sebi nametnuo? Samo što ja mogu da želim da prestanem da budem u ovom stanju, a kamen ne može. Sloboda je dakle strast, dok je želja da se bude slobodan delanje, i u tome je razlika između mene i kamena. Ja mogu da želim. Kamen u najboljem slučaju (zašto da ne?) može samo da teži da se vrati u prethodno stanje u zidu, i da oseti zadovoljstvo kada ponovno postane slobodan, ali ne može da odluči da deluje kako bi ostvario ono što mu se sviđa. No, mogu li ja zaista da želim? Ja u ovom trenutku osećam zadovoljstvo što sam kamen, sunce me greje, vetar ublažava ovo kuvanje mog tela, nemam nikakvu nameru da prestanem da budem kamen. Zašto? Zato što mi se sviđa. Dakle, i ja sam rob jedne strasti, koja me odvraća od toga da slobodno želim vlastitu suprotnost. Međutim, da želim, mogao bih želeti. A ja to ipak ne činim. Koliko sam zaista slobodniji od jednog kamena? 335

Nema strašnije misli, posebno za jednog filosofa, od one o slobodi izbora. Roberto je, zbog filosofske malodušnosti, odagna kao previše ozbiljnu misao za njega, naravno, i još više za jedan kamen, kojeg je već darovao strastima, ali mu je uskratio svaku mogućnost delanja. U svakom slučaju, i pored toga što sebi ne može da postavlja pitanja o postojanju ili nepostojanju mogućnosti da dobrovoljno izgubi dušu, kamen je već stekao brojna i plemenita svojstva, više no što su mu ljudska bića ikad pripisala. Roberto se sada, pre svega, pitao da li kamen, u času kada pada u vulkan, poseduje svest o sopstvenoj smrti. Sigurno ne, jer nikada nije saznao šta znači umreti. Ali kada sasvim nestane u magmi, da li tada poseduje znanje o svojoj smrti koja se dogodila? Ne, zato što više ne postoji onaj individualni sklop kamen. S druge strane, da li smo ikada čuli da je neki čovek primetio da je mrtav? Ako je nešto mislilo samo sebe, sada je to bila magma: ja magmujem, ja magmujem, ja magmujem, šluf šlaf, ja tečem, ističem, otičem, tečna, plap plof splup, ja bubrim, ključam u ključalim mehurovima, pucketam, prštim, ishraknjujem hrakotinu, glibužam. Pljas. I dok se pretvarao da je magma, Roberto je pljuckao poput besnog psa i upinjao se da iz svojih creva izmami krčanje. Bezmalo da se istovario. Nije baš bio pogodan da bude magma, bolje da nastavi da misli kao kamen. Ali šta se tiče kamena koji jednom beše, što magma magmuje sebe samu magmujuću? Za kamenje ne postoji život posle smrti. Ne postoji ni za koga kome nije obećano i dopušteno, nakon smrti, da postane biljka ili životinja. Šta bi se zbilo kad bih ja umro, a svi moji atomi se presložili, nakon što se moje telo valjano razmesti u zemlji i upije se u korenje, u divno obličje palme? Da li bih kazao ja palma? To bi rekla palma, ništa manje misleća od jednog kamena. No kad bi palma kazala ja, da li bi to značilo ja Roberto? Bilo bi zlo uskratiti joj pravo da kaže ja palma. I kakva bi to bila palma kad bi kazala ja Roberto sam palma? Onaj sklop koji je mogao da kaže ja Roberto, jer se spoznavao kao taj sklop, više ne postoji. A ako ne postoji, sa spoznajom je sigurno izgubio i sećanje na sebe. Ne bih čak mogao da kažem ni ja palma bejah Roberto. Kad bi ovo bilo moguće, morao bih sada da znam da sam ja Roberto nekada bio... šta ja znam? Nešto. Međutim, ja se toga uopšte ne sećam. Ono što sam bio ranije, sada više ne znam, kao što nisam kadar da se setim onog fetusa koji sam bio u utrobi matere moje. Ja znam da sam bio fetus jer su mi drugi tako kazali, ali što se mene tiče mogao sam i da to nikada ne budem. Bože moj, mogao bih da uživam u duši, i u njoj bi moglo da uživa čak i kamenje, a upravo od duše kamena ja saznajem da moja duša 336

neće nadživeti moje telo. Zašto uopšte razmišljam i zašto se igram hineći kamen, kad uskoro neću više ništa znati o sebi? Na kraju krajeva, šta je uopšte ovo ja za koje ja verujem da misli mene? Nisam li kazao da nije ništa drugo do svesti koju praznina, istovetna protežnosti, ima o sebi u ovom posebnom sklopu? Dakle, nisam ja koji mislim, već sam praznina, ili protežnost, koji misle mene. Ovaj sklop je stoga akcident, u kojem su se praznina i protežnost zadržali koliko na jedan treptaj oka, da bi se potom ponovo mogli misliti drugačije. U ovoj velikoj praznini praznine, jedina stvar koja doista postoji jeste događaj ovog postajanja u bezbrojnim prolaznim sklopovima... Sklopovima čega? Jedinstvenog velikog ništa, koje je Supstancija svega. Njome upravlja veličanstvena nužnost, koja je navodi da stvara i razara svetove, da prepliće naše bedne živote. Ako je prihvatim, ako tu Nužnost uspem da zavolim, da joj se vratim, da se povinujem njenim budućim htenjima, to je uslov Sreće. Pronaći ću svoju slobodu jedino ako prihvatim njen zakon. Povlačenje u Nju biće Spasenje, beg od strasti u jednu jedinu strast, Intelektualnu Ljubav prema Bogu. Kad bih uspeo da ovo zaista pojmim, bio bih pouzdano jedini čovek koji je pronašao Pravu Filosofiju i znao bih sve o Bogu koji se skriva. Ali ko bi imao hrabrosti da ide po svetu i pronosi ovu filosofiju? Ovo je tajna koju ću ja poneti sa sobom u grob na Antipodima. Kazao sam već da Roberto nije od soja filosofa. Pošto je stigao do ove Epifanije, koju je izbrusio strogošću kojom kakav optičar brusi svoja sočiva, spopade ga nanovo ljubavna apostazija. Budući da kamenovi ne ljube, pridiže se i sede, postajući ponovo ljubeći čovek. Pa onda, reče samom sebi, ako ćemo se svi vratiti u veliko more velike i jedinstvene supstancije, tamo gore, onde dole, ili gdegod ona bila, ja ću se istovetan ponovo spojiti sa Gospom! Oboje ćemo biti deo i celina istog makrokosmosa. Ja ću biti ona, ona će biti ja. Nije li ovo najdublji smisao mita o Hermafroditu? Lilia i ja, samo jedno telo i samo jedna misao... Nisam li možda već nagovestio ovo zbitije? Danima (nedeljama, mesecima?) ja činim da ona živi u jednom svetu koji je samo moj, mada kroz Ferrantea. Ona je već misao moje misli. Možda je pisanje Romana upravo ovo: živeti kroz vlastite likove, učiniti sve da oni žive u našem svetu, i predati sebe i svoja stvorenja na brigu onih koji će doći, čak i kada mi više ne budemo mogli da kažemo ja... 337

No ako je tako, samo od mene zavisi da li ću zanavek ukloniti Ferrantea iz svog sveta, učiniti tako da božanska pravda stoluje njegovim nestankom, i stvoriti uslove u kojima ću ja ponovo moći da se spojim sa Liliom. Ispunjen novim zanosom, Roberto odluči da misli poslednje poglavlje svoje pripovesti. Nije znao da se Romani, posebno kada su pisci već rešeni da počinu u smrti, često pišu sami i hode tamo kud se njima prohte.

338

38

O Prirodi i Mestu Pakla Roberto stade sebi da pripoveda da je Ferrante, lutajući od ostrva do ostrva i tražeći pre zadovoljstvo za sebe nego pravi put, nesposoban da izvuče bilo kakvu poruku iz signala koje mu je slao evnuh preko ranjenog Biscarata, na kraju izgubio svaki račun o tome gde se nalazi. Brod je dakle brodio, ono malo živeži se ukvarilo, voda se usmrdela. Da posada to ne bi primetila, Ferrante je odredio da samo jedanput dnevno svako siđe u potpalublje i u mraku uzme ono bedno sledovanje koje mu je potrebno da preživi, a koje niko ne bi podneo da vidi. Jedino Lilia nije ništa primećivala, Lilia koja je vedro podnosila svaku razdiruću muku, i činilo se da je živela od jedne kapi vode i bezmalo nijedne mrvice dvopeka, izgarajući od želje da ljubljeni uspe u svom poduhvatu. A Ferrante je, neosetljiv na tu ljubav, osim koliko mu je bilo potrebno za zadovoljstvo koje je iz nje crpeo, nastavio da raspaljuje maštu svojih mornara, hraneći njihove žudne oči bleštavim prikazima blaga. I tako je jedan slepac zaslepljen mržnjom vodio druge slepce zaslepljene pohlepom, držeći kao zatočenicu svojih zamki jednu slepu lepotu. Pa ipak, mnogima su iz posade od prevelike žeđi već oticale desni, koje su počinjale da prekrivaju čitav zub; noge su se osule čirevima, a njihova kužna izlučevina dosezala je sve do vitalnih delova. Te je stoga Ferrante, kada su prešli dvadeset peti stepen južne geografske širine, morao da pribegne pobuni. Pobunu je izveo, iskoristivši družinu petorice najvernijih gusara (Andrapoda, Borida, Ordogna, Safara i Aspranda), i pobunjenici behu ostavljeni u šalupi sa nešto malo živeži. Na ovaj način, međutim, Tweede Daphne je ostala bez čamca za spasavanje. Nije važno, govorio je Ferrante, još samo malo i stići 339

ćemo na mesto gde nas vuče naša odurna glad za zlatom. Ali ljudi koji su ostali nisu bili dovoljni za upravljanje brodom. Niti su imali želju da to čine, budući da su svom vođi učinili veliku uslugu, sada su se smatrali njemu ravnima. Jedan od petorice uhodio je onog tajanstvenog plemića, koji je tako retko izlazio na most, i otkrio da je on u stvari žena. Tada su ovi poslednji razbojnici izašli pred Ferrantea sa zahtevom da im preda putnicu. Ferrante se, Adonis po izgledu, no Vulkan po duši, radije priklanjao Plutonu nego Veneri, i bi velika sreća što ga Lilia nije čula dok je šaputao pobunjenicima da će pristati na dogovor sa njima. Roberto nije smeo da dopusti Ferranteu da izvede i ovaj poslednji zločin. Stoga požele da se u tom času Neptun razgnevi što se neko usuđuje da gazi njegovim poljanama, ne strahujući od njegova gneva. Odnosno, da bi izbegao da ovo zbitije zamišlja .na tako paganski, premda u končetima razbokoreni, način: zamisli da je nemoguće (ako roman mora da prenese i neki ćudoredni nauk) da Nebo ne kazni tu lađu podmuklosti. I veselio se, zamišljajući kako Noti, Aquiloni i Austri, neumorni neprijatelji spokoja morskog, mada su sve dosad blagotnim Zefirima prepuštali brigu o stazama kojima je Tweede Daphne hitala na svom putu, zatočeni u svojim podzemnim odajama, već pokazuju znake nestrpljenja. Učini tako da svi odjednom provale napolje. Škrgutanje brodskih oplata pratili su jauci mornara, more je bljuvalo po njima i oni su bljuvali u more, a katkad su ih talasi tako umotavali da bi se nekome s obale taj most mogao učiniti kao kakav mrtvački kovčeg, dok su se oko njega palile munje, poput voštanica. S početka je bura suprotstavljala oblake oblacima, vode vodama, vetrove vetrovima. Ali more je ubrzo izašlo izvan svojih propisanih međa i raslo je, nadimajući se spram neba, spuštao se pogubni dažd, voda se mešala s vazduhom, ptica je učila da pliva, a riba da leti. To više nije bila borba prirode protiv moreplovaca, već bitka prirodnih elemenata među sobom. Nije bilo niti jednog atoma vazduha koji se nije pretvorio u kuglicu grada, a Neptun se podizao da zgasne gromove u rukama Jupitera, kako bi mu uskratio zadovoljstvo da spali ta ljudska bića, koja je on, međutim, hteo da udavi. More je u svom vlastitom krilu kopalo raku da ih preotme zemlji i, čim bi spazilo da se brod bez kormila ustremljuje prema kakvoj hridini, hitrim zamahom ga je bacalo u drugom pravcu. Brod je zaranjao, krmom i pramcem, i svaki put kada se naginjao izgledao je kao da se u letu obrušava s vrha kakve kule: krma je propadala sve do galerije, a na pramcu se činilo da će voda progutati kosnik. Andrapodo, koji je pokušavao da skupi jedno jedro, bi strgnut s krsta i, strmoglavljujući se u more, udari Borida koji je zatezao neko uže, i raspoluti mu glavu. 340

Brodsko korito je sada odbijalo da se povinuje krmanošu Ordognu, dok je novi nalet orkana u jednom potezu razderao rogalj soherice krmenog jedra. Safar je nastojao da spusti jedra, dok ga je Ferrante poterivao, sipajući psovke, ali nije još uspeo ni da pričvrsti koš kako treba, a brod se iskrenu popreko i s boka ga zapljusnuše tri orijaška talasa koja odvukoše Safara s palube. Glavni jarbol se najednom prelomi i polete u more, pri čemu je opustošio most i Asprandu smrskao lobanju. Na kraju se kormilo rasprsnulo u paramparčad, dok je jedan pomahnitali udarac ruda oduzeo život Ordognu. Taj drveni patrljak ostao je na kraju bez posade, dok su se poslednji štakori izlivali preko ograde, padajući u vodu od koje su hteli da uteknu. Izgleda bezmalo neverovatno da je Ferrante, u toj zaglušujućoj halabuci, pomislio na Liliu, jer bismo od njega očekivali da se brine samo o vlastitoj koži. Ne znam da li je Roberto mislio da krši zakone verovatnoće, ali boreći se svim silama samo da ne nestane ona kojoj je darovao srce, bi prinuđen da i Ferrantea obdari srcem makar samo na tren. Ferrante dakle izvlači Liliu na most, i šta čini? Roberta je iskustvo naučilo da bi morao da je čvrsto priveže za neku dasku, puštajući je da sklizne u more i uzdajući se da čak ni okrutne zveri Bezdana ne bi uskratile milost takvoj lepoti. Nakon čega se i sâm Ferrante hvata za komad drveta, i sprema se da ga priveže sebi za leđa. Ali u tom trenu na most izranja, sâm Bog zna na koji način razrešen svog stradanja zbog pometnje u potpaljublju, ruku još uvek u lancima, nalik pre mrtvacu no živom stvoru, ali očiju užagrenih mržnjom, Biscarat. Biscarat koji se za čitavog putovanja, poput onog psa na Amarilliju, mučio u kladama dok mu je svakog dana ponovo otvarana rana koja mu je potom neko kratko vreme vidana Biscarat, koji je sve te mesece proveo s jednom jedinom mišlju: osvetiti se Ferranteu. Deux ex machina, Biscarat se iznenada pojavljuje iza Ferrantea, koji je već jednom nogom zakoračio preko ograde, podiže ruke i prebacuje ih, praveći od lanaca omču, preko Ferranteove glave, sve dok mu ne obuhvati vrat. I urlajući „Sa mnom, konačno, sa mnom u pakao!“ vidi se bezmalo se čuje tako snažan stisak, da se Ferranteov vrat lomi, a jezik mu ispada iz bogohulnih usta kao pratnja tog poslednjeg besa. A onda telo bez duše pogubljenog, obrušavajući se, za sobom poput plašta povlači još uvek živo telo krvnika, koji pobedonosno ide u susret ratobornim valovima, napokon spokojna srca. Roberto nije nikako mogao da zamisli kako bi se Lilia osećala pred tim prizorom, i ponada se da nije videla ništa. Budući da se nije sećao šta se njemu događalo od trenutka kada ga je dohvatio vrtlog, nije uspevao ni da zamisli šta bi se moglo desiti njoj. 341

Beše, u stvari, toliko obuzet svojom dužnom nakanom da Ferrantea daruje pravom kaznom, da na kraju odluči da najpre sledi njegovu sudbu na onom svetu. I ostavi Liliu u svesilnom viru. Ferranteovo beživotno telo beše u međuvremenu izbačeno na nekakav pustarni žal. More je bilo mirno, poput vode u kakvoj šolji, a obalu nije zapljuskivao ni jedan jedini talas. Sve je bilo zaogrnuto nekom vazdušastom izmaglicom, kao što biva kada sunce već zađe, a noć još uvek ne zavlada nebom. Odmah iza žala, koji nije bio omeđen ni drvećem ni grmljem, videla se ravnica sva od minerala, u kojoj su se, kako se izdaleka činilo, šepurili čempresi koji u stvari behu obelisci od olova. Na obzorju, spram zapada, uzdizao se planinski masiv, gotovo da se ne bi ni razaznao da ne beše onih nekoliko plamičaka duž njegovih obronaka koji su mu davali izgled groblja. Ali, povrh tog masiva gomilali su se duguljasti crni oblaci s utrobom od ugljevlja što uminjuje, čvrstog i postojanog oblika, poput onih sipljih kostiju sa nekih slika ili crteža, koji se potom gledani iskosa zgušnjavaju u oblik lobanje. Između oblaka i planine, nebo je još uvek bilo protkano bledo žutim tragovima i reklo bi se da je to poslednji pedalj vazdušnog prostora pod dodirom umirućeg sunca, kad ne bi bilo utiska da taj poslednji pokušaj zalaska nikada nije imao početak, i nikada neće imati kraj. Tamo, gde se ravnica polako pretvarala u nizbrdicu, Ferrante ugleda jednu grupicu ljudi i uputi se ka njima. Ljudi, ili bića u svakom slučaju čovekolika, kako mu se činilo izdaleka, ali kad Ferrante stiže do njih vide da, ako nekada behu ljudi, sada su postali ili su bili na putu da postanu oruđe za čas anatomije. Roberto ih je zamislio takvima, jer se sećao da je svojevremeno posetio jedno od onih mesta gde je grupa lekara u tamnom ruhu i rumenih obraza, sa sićušnim upaljenim venama po nosu i obrazima, u činu koji je pre nalikovao dželatskom, stajala oko jednog leša, da izloži spolja ono što je bilo unutra, i da u mrtvima otkrije tajne živih. Uklanjali su kožu, sekli meso, ogoljavali kosti, rasplitali spletove nerava, razdvajali čvorove mišića, otvarali organe čula, pružali rastavljene sve opne, skinute sve hrskavice, izdvojene sve delove utrobe. Pošto bi razabrali svako vlakno, podelili svaku arteriju, otkrili svaku medulu, pokazivali su prisutnima radionice života: evo, govorili su, hrana se ovde kuva, krv se ovde pročišćava, jestivo se ovde razdeljuje, ovde se obrazuju raspoloženja, ovde se kale duhovi... A neko je pokraj Roberta šapatom primetio da će, nakon naše zemaljske smrti, i priroda isto tako postupiti. Ali, Bog anatom je na sasvim drugačiji način dotakao stanovnike tog ostrva, kojima se Ferrante sada sve više približavao. 342

Prvi beše telo bez kože, zategnutih mišićnih snopova, klonulih ruku, patničkog lica spram neba, samo lobanja i jabučice. Drugom je koža sa šaka visila, držeći se oko zglobova poput kakve rukavice, a na nogama se, podno kolena, posuvratila poput mekih čizama. Trećem su, najpre koža, a potom i mišići, bili tako rasparani da je čitavo telo, a posebno lice, nalikovalo kakvoj otvorenoj knjizi. Kao da to telo želi istovremeno da pokaže kožu, meso i kosti, triput ljudsko i triput smrtno; a izgledalo je poput kakvog insekta čija bi krila bila ovi dronjci, kad bi na tom ostrvu bilo vetra da ih pokrene. Ali ta se krila nisu kretala snagom vazduha, skamenjenog u tom sutonu: jedva da su se pokretala pri kretanju tog satrvenog tela. Nešto malo dalje, jedan skelet se oslonio o lopatu, možda nameran da sebi iskopa raku, očnih duplji spram neba, s grimasom u izvijenom luku zuba, dok leva ruka kao da preklinje za milost i uslišenje. Drugi jedan pogrbljeni skelet, otkrivao je s leđa savijeni kičmeni stub, hodajući klecavo, s koščatim rukama na pognutom čelu. Jedan od njih, koga Ferrante vide samo straga, još uvek je imao pramenove kose na ogoljenoj lobanji, poput kape koja mu je silom navučena. Ali posuvratak (bledunjav i ružičast kao morska školjka), pustina što nosi krzno, beše napravljen od kože, presečene u visini potiljka i posuvraćene nagore. Bilo je i onih kojima je bezmalo sve bilo uklonjeno, te su izgledali kao skulpture sazdane od samih nerava; a na krnjem vratu, već obezglavljenom, lepršali su nervi koji nekada behu ukorenjeni u mozgu. Noge su sličile pletenici od vrbovog pruća. Bilo je drugih koji su, otvorenog trbuha, puštali da im podrhtava utroba boje mrazovca, poput žalosnih izelica nakljukanih loše svarenim škembićima. Tamo gde im je nekada bio ud, sada već oguljen i sveden na peteljku, mrdale su samo sasušene mošnice. Ferrante vide i one koji behu samo vene i arterije, pokretna laboratorija kakvog alhemičara, cevi i cevčice u neprekidnom kretanju, koje destiluju beskrvnu krv tih izbledelih svitaca na svetlosti jednog odsutnog sunca. Stajaše ta tela u dubokoj i mučnoj tišini. Na nekima su se nazirala obeležja veoma polaganog preobražaja koji ih je, od statua od mesa, deljao u statue od vlakana. Poslednji među njima, odran kao San Bartolomeo, držao je u visoko podignutoj ruci još krvavu kožu, klonulu poput odloženog plašta. Na njoj se još uvek raspoznavalo lice, s rupama na mestu očiju i nozdrva, i usnom dupljom, koji su podsećali na poslednje ostatke neke voštane maske, izložene nenadanoj toploti. 343

I taj čovek (odnosno izobličena i bezuba usta njegove kože) prozbori Ferranteu. „Zlodošao,“ reče mu, „u Zemlju Mrtvih koju mi zovemo Ostrvo Vesalia. Uskoro ćeš i ti poći stopama našeg usuda, no nemoj misliti da svako od nas izumire onako brzo kao što to dopušta grob. U zavisnosti od kazne, svako od nas biva doveden u svoj vlastiti stadijum raspadanja, kako bismo osetili izumiranje, koje bi svakome bilo najveća radost. O kakvog li veselja zamišljati da smo mozgovi što se na prvi dodir u kašu pretvore, pluća što se kidaju na prvi dašak vazduha koji ih još uvek zauzima, kože što svemu popuštaju, mekače što smekšavaju, masti što se razvodnjavaju! Ali ne. Ovako kako nas vidiš, svako od nas je, ne primećujući ništa, stigao do svog stanja, neprimetnim preobražajem u kojem se svaka naša nit potrošila tokom hiljade i hiljade i hiljade godina. I niko ne zna do kada ćemo se ovako trošiti, tako da se oni koje vidiš tamo dole, pretvorene u same kosti, još uvek nadaju da će uskoro umreti, a možda već milenijumima izumiru u tom iščekivanju; drugi su, poput mene, u ovom obličju ni sâm ne znam otkad jer smo u ovoj noći što je uvek u nastajanju izgubili svaki osećaj za proticanje vremena a ipak još uvek se nadam da mi je udeljeno veoma sporo poništavanje. Tako svako od nas čezne za jednim raspadanjem koje dobro znamo neće nikada biti potpuno, nadajući se uvek da za nas Večnost još nije počela, a ipak strahujući da smo u njoj još od našeg pradavnog iskrcavanja na ovo kopno. Za života smo verovali da je pakao mesto večnog beznađa, jer su nam tako govorili. Avaj, nije, to je mesto neugasive nade, koja svaki dan čini gorim od onog prethodnog, budući da se ova žeđ, koja u nama stalno živi, nikada ne utažuje. Imajući stalno samo problesak tela, a budući da svako telo teži rastu ili smrti, ne prestajemo da se nadamo i naš Sudija je presudio da ćemo samo tako moći da patimo in saecula.“ Ferrante je upitao: „Ali čemu se nadate?“ „Kaži slobodno čemu ćeš se i ti nadati... Nadaćeš se da će nas jedno ništa od vetra, neznatan nadolazak morskih doba, pojava jedne jedine izgladnele pijavice, vratiti atom po atom velikoj praznini vaseljene, gde bismo još uvek mogli da na neki način učestvujemo u ciklusu života. Ali vazduh se ovde ne miče, more ostaje nepomično, nikada ne osećamo ni hladno ni toplo, ne znamo ni zore ni sutona, a ova zemlja što mrtva je više od nas samih ne stvara nikakav životinjski svet. O crvi, koje nam je smrt nekada obećavala! O mili crvići, matere našeg duha koji bi još uvek mogao ponovo da se rodi! Sisajući našu žuč poškropili biste nas, milosrdni, mlekom nevinosti! Grizući nas, iscelili biste ugrize naših krivica, uljuljkujući nas svojim samrtnim milovanjima darivali biste nas novim životom, jer za nas bi grob bio poput materinog krila... Ali ništa se od toga neće zbiti. Mi to znamo, pa ipak naše telo to zaboravlja u svakom trenutku.“ 344

„A Bog,“ pitao je Ferrante, „Bog, smeje li se Bog?“ „Avaj, ne,“ odgovorio je odrani, „jer i poniženje bi nas uznelo. Kako bi divno bilo kad bismo videli barem Boga koji se smeje, i koji se s nama sprda! Kakva bi nam samo razonoda bila da vidimo Boga kako nam se sa svog prestola, u društvu svojih svetaca, izruguje. Imali bismo sliku tuđe radosti, što razgaljuje koliko i slika tuđe žalosti. Ne, ovde se niko ne srdi, niko se ne smeje, niko se ne pokazuje. Ovde Bog ne postoji. Postoji samo nada bez svrhe. „Zaboga, neka su prokleti svi sveti,“ pokuša tada da uzvikne razgnevljeni Ferrante, „ako sam osuđen na prokletstvo imam valjda pravo da za samog sebe odigram predstavu svog besa!“ Ali primeti da mu iz grudi izlazi slabašan glasić, njegovo telo je omlohavilo, i nije mogao ni da se razljuti. „Vidiš,“ reče mu oljušteni, pri čemu njegova usta nisu uspela ni da se razvuku u osmeh, „tvoja je kazna već počela. Ni mržnja ti više nije dopuštena. Ovo je ostrvo jedino mesto u vaseljeni gde nije dozvoljeno da se pati, gde se nada bez naboja ni po čemu ne razlikuje od učmalosti bez kraja.“ Roberto je nastavio da gradi Ferranteov kraj, ne pomerajući se s mosta, nag kao kada se spremao da postane kamen, a sunce mu je u međuvremenu ispeklo lice, grudi i noge, vraćajući ga u onu grozničavu vrelinu iz koje je ne tako davno bio utekao. Sada već u raspoloženju da smeša ne samo roman sa stvarnošću, već i izgaranje duše sa vrelinom tela, osetio je kako ponovo plamti od ljubavi. A Lilia? Šta li se zbilo sa Liliom, dok je Ferranteov leš plutao spram ostrva mrtvih? Potezom koji nije tako redak kod pripovedača Romana, kada ne znaju kako da obuzdaju nestrpljenje, i više se ne povinuju jedinstvu vremena i mesta, Roberto jednim skokom premosti sva zbivanja da bi zatekao Liliu, posle ko zna koliko dana, čvrsto pripijenu za onu dasku, kako pluta sada već mirnim morem koje se ljeskalo pod suncem i približava se (a ovo se ti, moj ljubazni čitaoče, nikada ne bi ni usudio da predvidiš) istočnoj obali Solomonovog Ostrva, što će reći sa suprotne strane mesta gde je bila ukotvljena Daphne. Ovde žalovi nisu blagonakloni, Roberto je to saznao od oca Caspara, kao oni na zapadnoj strani. Daska se, ne mogavši više da izdrži, razbila, udarajući o jednu hrid. Lilia se osvestila i šćućurila na toj steni, dok su ostaci razbijenog splava nestajali nošeni strujama. Ona sada beše tamo, na kamenu koji jedva da je mogao da joj pruži utočište, i samo ju je uzani pojas vode ali za nju to beše okean delio od kopna. Skrhana tajfunom, izmoždena postom, a još više izmučena žeđu, ne beše u stanju da se odvuče od hridi do peska iza kojeg je, zamućenim pogledom, naslućivala samo bledunjava obličja biljaka. 345

No kamen je goreo podno nežnog boka i, jedva dišući, namesto da osveži unutrašnju vrelinu, privlačio je k sebi vrelinu vazduha. Nadala se da nedaleko odatle izviru hitri potoci sa senovitim liticama, ali joj ove sanje nisu blažile već, naprotiv, razgarale žeđ. Htela je od Neba da zaiska pomoć, no pošto se suvi jezik zaplitao u nepce, glasovi su izlazili kao kusi uzdasi. Kako je vreme proticalo, korbač vetra grebao ju je grabljivim kandžama, i strepela je (više no da će umreti) da će živeti sve dok je šibanje prirode ne bude nagrdilo, stvarajući od nje predmet koji sada izaziva odvratnost, a ne više ljubav. Čak i da je dospela do nekog jarka, potočića s živahnom vodom, prinoseći mu usne, spazila bi svoje oči, dve nekad živahne zvezde koje su obećavale život, sada samo dva zastrašujuća pomračenja; i to lice, gde su majušni Amori u razdraganoj igri boravili, sada samo jezomorno konačište gnušanja. Pa čak i da je stigla do neke bare, njene bi oči, sažaljene nad sobom, u nju izlile više kaplji no što bi njene usne ispile. Tako je barem Roberto uredio da Lilia misli o sebi. Ali oseti odvratnost zbog toga. Odvratnost prema njoj koja se, nadomak smrti, razdirala zbog svoje lepote, kao što se često zbivalo u Romanima; odvratnost prema sebi, koji nije umeo da, bez hiperbola razuma, u lice pogleda svoju ljubav koja je umirala. Kakva je zaista mogla biti Lilia u tom trenutku? Kakvom bi se ukazala, kad bi joj strgnuo to samrtno ruho satkano od reči? Usled stradanja na dugom putovanju i u brodolomu, njene su se vitice mogle premetnuti u kučinu, prošaranu belim nitima; njene su dojke zasigurno izgubile svoje ljiljane bele, njeno je lice bilo izbrazdano vremenom. Namreškani sada behu vrat i grudi. Ali ne, ako ja tako slavio nju koja umire, značilo je samo da se još uvek prepušta poetskoj napravi oca Emanuela... Roberto je hteo da vidi Liliu onakvu kakva je ona zaista bila. Izvrnute glave, prevrnutih očiju koje su, onako smanjene od bola, izgledale previše udaljene od korena nosa gotovo zaoštrenog na vrhu, otežale od podočnjaka, uglova obeleženih zrakastim oreolom sićušnih bora, tragovima vrapca na pesku. Nozdrve neznatno proširene, jedna nešto punija od druge. Ispucala usta, boje ametista, dve izvijene bore u uglovima, a gornja usna malo isturenija, podignuta da otkrije dva zubića koja su izgubila svoju belinu slonovače. Koža lica blago opuštena, dva viseća nabora podno brade, da naruše liniju vrata... Pa ipak, ovaj uveli plod on nikada ne bi zamenio ni za sve anđele neba. On ju je ljubio i takvu, i nije mogao znati da je možda drugačija 346

onda kada ju je ljubio želeći je onakvu kakva je bila, skrivena iza zastora svoje crne koprene, jedne daleke večeri. Dopustio je da za vreme svog brodoloma bude zaveden na neke druge staze, želeo je da ona bude harmonična poput sistema sfera; ali već su mu i ranije govorili (ali se nije usudio da još i to prizna ocu Casparu) da planete možda ne putuju svoj put duž savršene linije kruga, već da kruže svojom krivom stazom oko Sunca. Ako je lepota jasna, ljubav je tajnovita: on je otkrio da ne ljubi proleće, već sva doba svoje ljubljene, još poželjnije u svom jesenjem zalasku. Oduvek ju je ljubio zarad onoga što jeste i što bi mogla biti, i samo u tom smislu ljubiti znači darovati sebe, ne očekujući uzvraćaj. Dopustio je da ga ošamuti njeno žuboravo izgnanstvo na talasima, dok je neprestano tragao za nekim drugim sobom: najgorim u Ferranteu, najboljim u Lilii, čijom je slavom hteo sebe da proslavi. Međutim, ljubiti Liliu značilo je želeti da ona bude kao što je i on sâm bio, oboje prepušteni filigranskoj ruci vremena. Sve dosad koristio je njenu lepotu kako bi podsticao blaćenje njenog uma. Dao joj je da govori, stavljajući joj u usta reči koje je on hteo, a kojima je ipak bio nezadovoljan. Sada bi želeo da je pored njega, zaljubljen u njenu napaćenu lepotu, u njenu razbludnu ispijenost, u njenu pomodrelu ljupkost, u njenu posustalu čar, u njene mršave gole udove, da je brižno miluje, i sluša njene reči, njene, ne one koje joj je on bio namenio. Morao je da je ima, odričući se sebe samog. Ali, beše kasno za iskazivanje doličnog poštovanja svom bolnom idolu. S druge strane Ostrva, žitka, kroz Liliine vene, tekla je Smrt.

347

39

Itinerarium Extaticum Coeleste Da li je ovo bio pravi način da se okonča jedan Roman? Ne samo što Romani podstiču mržnju da bi nam, na kraju, priredili užitak u porazu onih koje mrzimo, nego isto tako pozivaju na samilost da bi nam, potom, otkrili da su izvan opasnosti oni koje ljubimo. Roberto nikada nije čitao romane koji su se tako ružno završavali. Osim ako se Roman još nije završio, i ako je negde ostao neki tajnoviti Junak, spreman na jedan od onih koraka zamislivih samo u Zemlji Romana. U ime ljubavi, Roberto odluči da napravi taj korak, i sâm kročivši u svoju pripovest. Da sam ja već stigao na Ostrvo, govorio je samom sebi, sada bih mogao da je spasem. Samo me je moja lenjost zadržala ovde. Sada smo oboje ukotvljeni na moru, čežnjivo želeći suprotne obale jednog istog kopna. Pa ipak, nije sve izgubljeno. Ja je vidim kako u ovom istom času izdiše, ali kad bih ja u ovom istom času dospeo do Ostrva, bio bih tamo dan pre no što ona stigne, spreman da je sačekam i spasem. Malo je važno što je od mora primam u trenutku kada je ona već na pragu da ispusti poslednji dah. U stvari, poznato je da kad telo dospe dotle, neko snažno uzbuđenje može da mu ulije novi životni sok, a čulo se i za samrtnike koji su, shvativši da je uzrok njihovog usuda otklonjen, ponovo počeli da cvetaju. A ima li većeg uzbuđenja za ovu samrtnicu no da živog ponovo vidi onoga koga ljubi! U stvari, ne bih smeo ni da joj otkrijem da sam 348

drugačiji od onoga koga je volela, jer ona se meni, a ne onom drugom podarila; jednostavno bih zauzeo mesto na koje sam imao pravo još od samog početka. I ne samo to, ne primećujući promenu, Lilia bi u mom pogledu osetila jednu drugačiju ljubav, neukaljanu pohotom, treperavu u svojoj odanosti. Da li je moguće, svako bi se zapitao, da Roberto nije pomislio na činjenicu da bi mu ovo preosvajanje bilo moguće samo ako bi on zaista kročio na Ostrvo do kraja tog dana, najkasnije do prvih časova narednog jutra, što prema njegovim poslednjim iskustvima nije bilo mnogo verovatno? I da li je moguće da nije shvatao da se priprema da zaista dospe do Ostrva kako bi pronašao onu koja je tamo prispela blagodareći isključivo njegovoj pripovedi? Ali, to smo već videli, nakon što je počeo da razmišlja o Zemlji Romana, sasvim tuđoj njegovom vlastitom svetu, Roberto je na kraju došao dotle da bez ikakve muke prepliće dve vaseljene jednu s drugom, mešajući pri tom njihove zakone. Mislio je da može da stigne na Ostrvo, zato što je on to tako upravo zamišljao, i da zamišlja njen dolazak u trenutku kada on već bude bio tamo, zato što je to tako upravo želeo. S druge strane, Roberto je tu slobodu da priziva događaje i da posmatra njihovo ostvarivanje, što Romane čini tako nepredvidljivima, polako prenosio u vlastiti svet: konačno će stići na Ostrvo iz prostog razloga što ako tamo ne stigne neće više znati šta sebi da pripoveda. O ovoj ideji, koju bi svako ko nas možda nije pratio sve dovde, nazvao mahnitanjem ili mahnitlukom, kako god da se kaže (ili se govorilo tada), on je sada razmišljao na matematički način, ne prikrivajući pred sobom nijednu jedinu slučajnost koju su mu razum i smotrenost nalagali. Poput kakvog generala koji u predvečerje bitke pravi raspored kretanja svojih trupa za naredni dan, i ne samo što sebi predočava poteškoće koje bi mogle iskrsnuti i slučajne nezgode koje bi mogle poremetiti njegov plan, već se i poistovećuje sa mislima protivničkog generala, kako bi predvideo njegove poteze i protivpoteze, i raspolagao budućnošću, preduzimajući korake na osnovu onoga što bi ovaj potonji mogao da ima na raspolaganju na osnovu raspoloživih posledica tako je i Roberto odmeravao sredstva i ishode, uzroke i učinke, svako za i svako protiv. Morao je da odustane od ideje da pliva prema koralnom nasipu i da ga premosti. Više nije mogao da vidi njegove uronjene prolaze, i ne bi uspeo da dospe do onog njegovog dela koji se vrhuni nad vodom, a da se pri tom ne suoči sa nevidljivim, zasigurno pogibeljnim, zamkama. I najzad, pretpostavljajući čak da bi do njega mogao da dospe 349

bilo na vodi ili pod vodom nije bilo rečeno da će po njemu moći da hoda u svojim mlitavim gamašama, i da on nije skrivao urvine u koje će se survati da više iz njih ne izađe. Do Ostrva je dakle mogao doći jedino ako prati putanju kojom je išao čamac, što znači ako pliva ka jugu, obilazeći uvalu na odstojanju, manje ili više u visini Daphne, da bi potom, kad jednom zaobiđe južni rt, zavio spram istoka, sve dok ne stigne do useka o kojem mu je govorio otac Caspar. Ovaj plan nije bio razuman, i to iz dva razloga. Prvi, što je on dosad na jedvite jade uspevao da dopliva do kraja koralnog spruda, gde ga je već snaga izdavala; te stoga nije bilo pametno misliti da će biti u stanju da prevali gotovo četiri ili pet puta veću razdaljinu bez konopca, ne zato što nije imao dovoljno dugačak, već zato što ovoga puta, ako je išao, išao je da bi otišao, a ako ne bude stigao, nije bilo nikakvog smisla da se vraća nazad. Drugi, što je plivanje ka jugu značilo kretanje nasuprot struji: i, znajući iz iskustva da ima snage da joj se suprotstavi samo nakratko, u prvih nekoliko zamaha, on bi neumoljivo bio odvučen na sever, iza severnog rta, sve dalje i dalje od Ostrva. Kada je ozbiljno razmotrio sve ove mogućnosti (priznavši da je život kratak, umetnost mnogostrana, prilika trenutna, a ogled neizvestan), rekao je sebi da nije dostojno jednog plemića da se prepušta tako sitničavim računicama, poput kakvog građanina koji presabira sve mogućnosti koje ima, dok se kocka u svoju oskudnu imovinu. Odnosno, rekao je sebi, račun se mora napraviti, ali neka onda bude uzvišen, ako je uzvišen ulog. Šta je stavljao na kocku u toj svojoj opkladi? Život. Ali, ako on nikada ne bi uspeo da napusti brod, njegov život ne bi vredeo mnogo, posebno sada kad bi se samoći pridružila svest da je i nju zauvek izgubio. Šta je, međutim, dobijao ako uspe? Sve, radost da je ponovo vidi i da je spase, u svakom slučaju da izdahne na njoj izdahnuloj, prekrivajući joj telo pokrovcem od celiva. Istina je, opklada nije bila ravnopravna. Bilo je više mogućnosti da izgubi glavu u pokušaju, nego da dospe do kopna. Ali, i u tom slučaju rizik je bio probitačan: kao da su mu kazali da ima hiljadu mogućnosti da izgubi neki bedan iznos nasuprot jedne jedine da dobije neslućeno blago. Ko ne bi prihvatio? Na kraju mu je sinula jedna druga ideja, koja mu je nadasve smanjivala rizik igre, štaviše, obećavala mu je pobedu u oba slučaja. Pretpostavimo da ga struja ipak odvuče u suprotnom smeru. Pa dobro, kada jednom prođe pored drugog rta (znao je jer je napravio probu sa drvenom pločom) struja bi ga vukla duž meridijana... Ako bi se prepustio plutanju po površini vode, očiju uprtih u nebo, on više nikada ne bi video sunce da se kreće: ljuljao bi se na tala350

sima tog ruba koji je razdvajao danas od pređašnjeg dana, izvan vremena, u jednom večnom podnevu. Zaustavljajući se za njega, vreme bi se zaustavilo i na Ostrvu, odlažući u beskonačnost njenu smrt, jer sada je već sve što se Lilii događalo zavisilo od njegove pripovedačke volje. Dok je on zarobljen, zarobljeno je i zbivanje na Ostrvu. Nadasve oštroumna hijazma, pre svega. Ona bi se našla u istom položaju u kojem se on nalazio neizmerno dugo, na dva lakta od Ostrva, a on bi joj, nestajući u okeanu, podario ono što negda beše njegova nada, držao bi je uhvaćenu na rubu jedne neprekidne želje oboje bez budućnosti, te dakle bez smrti koja bi po njih došla. Potom je oklevao da sebi predstavi svoj put, a usled stapanja svetova kojem je sâm već kumovao, osećao je da je to i Liliin put. I upravo će taj neobičan Robertov doživljaj i njoj jamčiti besmrtnost koju joj potka od geografskih dužina drugačije ne bi dopustila. Krenuće spram severa umerenom i ujednačenom brzinom: s njegove leve i desne strane smenjivaće se dani i noći, godišnja doba, pomračenja, plime i oseke, sasvim nove zvezde brodiće nebom donoseći zaraze kužne i nemire u carstvima, vladaoci i prvosveštenici osedeće i nestati u vihorima prašine, svi vrtlozi vaseljene izvršiće svoje olujne revolucije, druge će zvezde nastati iz holokausta starih... More će se oko njega raspomamiti, a potom posramiti, pasati će se poigravati u svojim kolutovima, a za njega se u toj spokojnoj brazdi ništa neće promeniti. Da li će se jednog dana zaustaviti? Koliko se sećao mapa, nijedno se drugo kopno, koje nije Solomonovo Ostrvo, nije moglo prostirati na toj dužini, barem dok se ona, na Polu, ne spoji sa svim ostalima. Ali ako su jednom brodu, s dobrim krmenim vetrom i čitavom šumom jedrilja, bili potrebni meseci i meseci i meseci da prevali put poput ovog na koji će se on otisnuti, koliko li će dugo on trajati? Možda godinama, pre no što stigne do mesta gde nije znao šta će biti od dana i od noći, i od proticanja vekova. Ali, za to vreme će počivati u tako tankovitoj ljubavi da neće mariti da izgubi usne, ruke, zenice. Iz tela će isteći sva limfa, krv, žuč ili sluz, voda će mu ulaziti kroz svaku poru, prodirući kroz uši, ožbukaće mu mozak solju, zameniće staklasto telo u očima, zaposešće nozdrve, rastvarajući svaki trag zemaljskog elementa. Sunčevi zraci će ga u isto vreme hraniti ognjenim česticama, i ove će razrediti tečnost u rosu od vazduha i vatre koja će blagodareći privlačnoj moći biti namamljena uvis. I on će se, sada već lagan i poletan, podići da se najpre spoji sa duhovima vazduha, a potom sa duhovima sunca. Isto će se dogoditi i s njom, u skamenjenoj svetlosti one hridi. Protezaće se poput zlata kovanog sve dok ne postane najvazdušastije sečivo. 351

I tako će se, dok dani budu prolazili, u toj težnji sjediniti. Iz časa u čas jedno će drugome zaista biti poput krakova istih u šestara, kretaće se svaki na onoga drugog hod, svijaće se jedan kad predaleko ode drugi, uspraviće se kad ovaj se vrati. Tada će oboje nastaviti svoj put u sadašnjosti, pravo ka zvezdi koja ih čeka, prašinica od atoma među drugim česticama kosmosa, vrtlog meću vrtlozima, sada već večni poput samoga sveta budući satkani od praznine. Pomireni sa svojim usudom, jer kretanje zemlje donosi zla i strahove, ali je podrhtavanje sfera bezazleno. Dakle, ulog će mu u svakom slučaju doneti pobedu. Nije smeo da okleva. Niti da se priprema za to pobedničko žrtvovanje, a da sve to ne proprati odgovarajućim ritualima. Roberto svojim stranicama poverava poslednje radnje koje namerava da izvrši, dok nas ostavlja da za sve drugo tek naslutimo kretnje, vremena, ritmove. Kao prvo izbaviteljsko kupanje, utroši gotovo čitav sat da bi uklonio jedan deo rešetke koja je razdvajala most od potpaljublja. Potom siđe i stade da otvara jednu po jednu krletku. Dok je uništavao site, na njega se obruši šuštavi oblak krila, te morade da se brani, podižući laktove preko lica, ali je neprestano ponavljao „iš, iš!“ i hrabrio zatočenike, poterujući rukama čak i kokoške, koje su se prpošile u prašini, ne nalazeći izlaz. Sve dok ne vide, popevši se na most, kako se gusto jato podiže iznad jarbola, i učini mu se na tren da je sunce prekriveno svim duginim bojama, s kosim izbeljenim mrljama od morskih ptica, koje su ljubopitljivo pohitale da se pridruže ovom slavlju. Potom je bacio sve časovnike u more, ne pomišljajući nipošto da gubi dragoceno vreme: trudio se da izbriše vreme kako bi umilostivio jedno putovanje protiv vremena. Na kraju, nameran da u sebi zatre svaki trag kukavičluka, sakupio je na mostu, podno glavnog jedra, ostatke debala, daščice, prazne bačve, zalio ih je uljem iz svih uljanica, i užegao vatru. Izvili su se oni prvi plameni jezici koji odmah stadoše da ližu uz jedra i pripone. Kad se uverio da se žarište održava samo od sebe, spremio se da kaže zbogom. Bio je i dalje nag, još otkako je počeo da umire preobražavajući se u kamen. I nag je, bez konopca koji više nije morao da sputava njegovo putovanje, sišao u more. Upro je stopalima o drvo, odgurujući se napred kako bi se odvojio od Daphne i, nakon što je sve do krme pratio liniju boka, zauvek se odvojio od nje, hitajući ka jednoj od dve sreće koja ga je zasigurno čekala. 352

Još pre no što su usud, i vode, odlučili o njemu, voleo bih da je, dok se svaki čas zaustavljao da predahne, skrenuo pogled sa Daphne, koju je pozdravljao, ka Ostrvu. Tamo dole, povrh linije izbrušene vrhovima drveća, sada već veoma oštrim okom, možda je mogao da vidi kako se spram visina ustremljuje poput koplja što bi da ustreli sunce Golubica Žar-ptica.

353

40

Kolofon To je sve. A šta se potom zbilo sa Robertom, ne znam niti verujem da će to ikada moći da se dozna. Kako napraviti roman, od pripovesti koja je ipak tako romaneskna, ako potom ne znamo njen kraj ili još bolje, pravi početak? Osim ako to ne treba da bude pripovest o Robertu, već o njegovim zapisima mada i tu može da se nagađa do mile volje. Ako su zapisi (uostalom nepotpuni, iz kojih sam izvukao jednu pripovest ili niz pripovesti koje se ukrštaju ili prožimaju) dospeli do nas, to znači da Daphne nije sasvim izgorela, to je barem očigledno. Ko zna, možda je vatra samo oprljila jarbole, da bi potom zgasnula u tom danu bez vetra. Ili, nije nipošto isključeno da su se netom provalili oblaci, izlivajući kišu koja je ugasila žarište... Koliko je dugo Daphne ostala tamo pre no što ju je neko pronašao i otkrio Robertove rukopise? Pokušaću sa dve pretpostavke, obe maštovite. Kao što sam već napomenuo, nekoliko meseci pre ovog zbitija, tačnije februara 1643, Abel Tasman, koji je krenuo iz Batavije avgusta 1642, nakon što se iskrcao na onu Zemlju van Diemena koja će kasnije postati Tasmanija, videvši Novi Zeland samo izdaleka, i nakon što se zaputio prema ostrvlju Tonga (do kojih su 1615. već bili stigli van Schouten i le Maire, i koja su krštena kao ostrva Kokosova i Izdajnika), otkrio je, nastavljajući odatle na sever, niz ostrvaca omeđenih peskom, pri čemu ih je ubeležio na 17,19 stepeni južne širine i na 201,35 stepeni dužine. Nećemo da raspravljamo o dužini, ali ova ostrva koja je nazvao Prins Willelms Ejilanden, ako su moje pretpostavke ispravne, nisu mogla da budu mnogo daleko od Ostrva iz naše pripovesti. 354

Tasman okončava svoje putovanje, tvrdi, u junu, dakle pre no što je Daphne mogla da stigne u te krajeve. Ali ne mora da znači da su Tasmanovi dnevnici verodostojni (osim toga, izvornik više ne postoji)*. Pokušajmo stoga da zamislimo da se on, zbog jednog od onih nenadanih skretanja kojih je bilo nebrojeno mnogo na njegovom putovanju, vratio u te vode, recimo u septembru iste godine, i tu otkrio Daphne. Bez ikakve mogućnosti da je osposobi za plovidbu, onako ogoljenu bez jarbola i jedrilja kakva je već morala biti. Popeo se na nju da bi otkrio odakle dolazi, i pronašao Robertove zapise. Uz pomoć svog oskudnog poznavanja italijanskog jezika, shvatio je da se tu raspravljalo o problemu geografskih dužina, zbog čega su ti zapisi postali izuzetno poverljiv dokument, koji treba predati Kompaniji Holandske Indije. Zbog toga u svom dnevniku prećutkuje čitav događaj, možda čak krivotvori i datume kako bi izbrisao svaki trag svoje pustolovine, a Robertovi zapisi završavaju u nekoj tajnoj arhivi. Jer Tasman se nakon samo godinu dana otisnuo na još jedno putovanje, a sâm Bog zna da li je otišao tamo gde je kazao da ide.** Zamislimo samo holandske geografe kako prelistavaju te spise. Mi znamo, u njima se nije moglo naći ništa zanimljivo, osim možda pseće metode doktora Byrda, a mogao bih da se opkladim da su raznorazne uhode za nju već bile doznale nekim drugim putevima. Pominje se i Malteška Zvezdarnica, no želeo bih da podsetim da posle Tasmana protiče još sto trideset godina pre no što Cook ponovo otkriva ta ostrva, a držeći se Tasmanovih naznaka, zasigurno ne bi mogli ponovo da ih pronađu. A onda, konačno, i još uvek čitav vek nakon naše pripovesti, Harrisonov pronalazak pomorskog hronometra stavlja tačku na mahnitu potragu za punto fijo. Problem geografskih dužina više nije nikakav problem, te neki arhivar Kompanije, želeći da raščisti ormane baca, poklanja, prodaje ko zna Robertove spise, sada već puku zanimljivost za kakvog zanesenjaka starim rukopisima.

* Ko god želi može lako da proveri da li govorim istinu kod P.A. Leupe, „De handschriften der ontdekkingreis van A.J. Tasman en Franchoys Jacobsen Vische 1642 3“, u Bijdragen voor vaderlandsche geschiedens en oudheidkunde, N.R. 7, 1872, str. 254 93. Neosporna su, svakako, dokumenta koja su prikupljena kao Generale Missiven, gde postoji izvod iz „Daghregister van het Casteel Batavia“ od 10. juna 1643, u kojem se donosi obavest o Tasmanovom povratku. No ako bi pretpostavka o kojoj upravo govorim bila prihvatljiva, lako bi se dalo zamisliti da je, u cilju očuvanja jedne tajne kakva je bila tajna o geografskim dužinama, i takav jedan dokument bio preinačen. S obzirom na izveštaje koji su iz Batavije morali da stignu do Holandije, a ko zna kada su stizali, razlika od dva meseca mogla je da prođe neopaženo. S druge strane, ja nipošto nisam sasvim uveren da je Roberto u te krajeve stigao u avgustu a ne ranije. ** Sa ovog drugog putovanja uopšte i ne postoje brodski dnevnici. Zašto?

355

Druga je pretpostavka romaneskno nadmoćnija. Maja meseca 1789. jedan divljenja vredan lik prolazi ovim morima. To je kapetan Bligh koga su pobunjenici na brodu Bounty spustili u jednu šalupu zajedno sa osamnaest odanih mu ljudi i prepustili milosti talasa. Taj izuzetan čovek, ma kakve nedostatke imala njegova ćud, uspeva da prevali više od šest hiljada kilometara da bi se najzad iskrcao na Timoru. Na svom putu, plovi kroz arhipelag Fiji, umalo da stigne do ostrva Vanua Levu, i prolazi pored grupe ostrvaca Yasawa. To znači da bi sasvim lako mogao, da je samo malo skrenuo na istok, da se nađe u vodama oko ostrva Taveuni, gde sa zadovoljstvom zaključujem da se nalazilo naše Ostrvo a kad bi još važili sporni dokazi koji se odnose na verovanje i na želju da se veruje, e pa dobro, oni me uveravaju da Oranžasta Golubica, ili Orange Dove, ili Flame Dove, ili još bolje Ptilinopus Victor, postoji jedino tamo samo što je, a ovim rizikujem da upropastim čitavu pripovest, ona narandžasta mužjak. Elem, da je bio pronašao Daphne u iole razumnom stanju, čovek kao Bligh bi, budući da je dotle stigao u običnom čamcu, učinio sve što je u njegovoj moći da je osposobi za plovidbu. Ali već je bio protekao bezmalo vek i po. U međuvremenu je neka olujina zasigurno prodrmala to korito, prekinula sidro, brod se prevrnuo preko koralnog spruda ili nije, ščepale su ga struje, odvukle spram severa i bacile na neki drugi greben ili na hridine nekog obližnjeg ostrva, gde je ostao izložen zubu vremena. Bligh se verovatno popeo na palubu jednog broda utvare, bokova optočenih školjkama i zelenim algama, sa ustajalom vodom u rasporenoj utrobi, utočištu mekušaca i otrovnih riba. Možda je preživeo, onako klimav, krmeni kaštel, i Bligh je u kapetanovoj kabini pronašao, sasušene i prašnjave, ili ne, vlažne i raskvašene, ali još uvek čitljive, Robertove beleške. Nisu više bila vremena velike more oko geografskih dužina, ali možda su ga privukle beleške, na nepoznatom jeziku, o Solomonovim Ostrvima. Gotovo deset godina pre toga izvesni gospodin Buache, Geograf Kraljev i Francuske Mornarice, podneo je Akademiji Nauka raspravu o Postojanju i Položaju Solomonskih Ostrva, tvrdeći da ona nisu ništa drugo do onaj Zaliv ostrva Choiseul gde se Bougainville iskrcao 1768. (i čiji je opis sasvim odgovarao starom Mendaninom opisu), i Terres des Arsacides gde se 1769. iskrcao Surville. Tako da se, dok je Bligh plovio, još jedan neznanac, verovatno Gospodin de Fleurieu, spremao da objavi knjigu pod naslovom Decouvertes des Francois en

1768. & 1769. dans les Sud-Est de la Nouvelle Guinee.

Ne znam da li je Bligh ikada pročitao tvrdnje gospodina Bouachea, ali se u engleskoj mornarici sigurno s prizvukom srdžbe govorilo o 356

tom nadmenom ponašanju francuskih rođaka, koji su se hvalisali da su pronašli ono što se ne može pronaći. Francuzi su bili u pravu, ali moglo se desiti da Bligh to nije znao, ili to nije želeo. Može biti da je stoga gajio nadu da se domogao nekog dokumenta koji ne samo što je pobijao Francuze, već će i njega krunisati kao otkrivača Solomonovih Ostrva. Zamislio bih da je, najpre, u mislima zahvalio Fletcheru Christianu i ostalim pobunjenicima što su ga surovo usmerili na put slave, a potom, kao dobar patriota, odlučio da nikome na spominje svoje neznatno skretanje na istok i svoje otkriće, i da sve spise u strogoj tajnosti preda Britanskom Admiralitetu. Ali i u tom slučaju, biće da je neko procenio da su od malog značaja, lišeni svake dokazne moći i sklonio ih ponovo među svežnjeve mudrijaških trica i kučina za književnike. Bligh odustaje od Solomonovih Ostrva, zadovoljava se da primi admiralski čin za neke druge neosporne vrline koje je imao kao moreplovac, i umreće jednako zadovoljan, ne znajući da će ga Hollywood načiniti mrskim potomstvu. I tako, kad bi makar jedna od mojih pretpostavki bila valjana za nastavak pripovedanja, ono ipak ne bi imalo kraj dostojan priče, i svi bi čitaoci ostali neutoljeni i nezadovoljni. Čak ni na takav način Robertovo zbitije ne bi bilo valjano za neki ćudoredni nauk i još uvek bismo se pitali kako to da mu se dogodilo ono što mu se dogodilo zaključujući da se u životu stvari događaju zato što se događaju, a da se izgleda samo u Zemlji Romana događaju poradi nekakvog cilja ili proviđenja. Jer, ako bih iz svega ovoga morao da izvučem neki zaključak, morao bih da se vratim Robertovim spisima i pronađem jednu belešku, koja sigurno potiče iz onih noći kada se još uvek pitao o mogućem prisustvu Uljeza. Roberto je te večeri ponovo posmatrao nebo. Sećao se kako ih je na della Grive, kada se od trošnosti srušila porodična kapela, onaj njegov karmelićanski učitelj koji je stekao iskustvo na Orijentu posavetovao da tu skromnu odaju za molitve podignu u vizantijskom stilu, okruglog oblika sa središnjom kupolom, što ni približno ne beše nalik onom uobičajenom stilu u Monferratu. Ali stari Pozzo nije hteo da zabada nos u pitanja umetnosti i religije, te posluša savete tog svetog čoveka. Gledajući nebeski svod antipoda, Roberto je shvatio da mu se na della Grive, u predelu okruženom sa svih strana brežuljcima, nebeski svod činio poput kupole u kapeli, jasno razgraničen kratkim krugom obzorja, sa jednim ili dva sazvežđa koja on beše kadar da prepozna, tako da prema onome što je on znao predstava se menjala iz nedelje u nedelju, budući da je na počinak odlazio rano u stvari nikada nije 357

imao prilike da shvati da se ona menjala čak i u toku jedne iste noći. Dakle, ta kupola mu se uvek činila i nepokretnom i okruglom, te je stoga isto tako nepokretnim i okruglim zamislio vasceli svet. U Casaleu, usred ravnice, shvatio je da je nebo prostranije no što je on verovao, ali otac Emanuele ga je pre uveravao da zamišlja zvezde opisane končetima, nego da posmatra one koje su mu visile nad glavom. Posmatrač antipod iz beskonačnog prostranstva jednog okeana, sada je naslućivao obzorje bez granica. A gore je, povrh glave, video nikad viđena sazvežđa. Ona sa svoje hemisfere tumačio je prema slikama koje su drugi već utvrdili, ovde mnogougaona simetrija Velikog Raka, tamo alfabetska egzaktnost Kasiopeje. Ali na Daphne nije imao za to već pripremljene figure, mogao je da spoji bilo koju tačku sa bilo kojom drugom, da iz njih izvuče obličja kakve zmije, gorostasa, grive ili repa otrovnog insekta, pa da ih potom rasturi i pokuša da načini nove forme. U Francuskoj i Italiji na nebu je video i predeo oslikan rukom nekog vladaoca koji je utvrdio linije puteva i poštanske službe, ostavljajući između njih mrlje od šuma. Ovde je međutim bio pionir u nepoznatoj zemlji, i morao je da odluči koje će staze povezati neki vrh sa nekim jezerom, nemajući nikakav uzor pri izboru, jer još uvek nije bilo gradova i sela na obroncima prvog ili na obalama potonjeg. Roberto nije posmatrao sazvežđa: bio je osuđen da ih ustanovi. Strahovao je da se ta celina ne rasporedi poput spirale, puževog oklopa, vrtloga. I upravo se tad priseća jedne crkve, sasvim nove, viđene u Rimu i to je jedini put kada nas navodi da pomislimo da je posetio taj grad, možda pre svog putovanja u Provansu. Ta crkva mu se učinila suviše drugačijom i od kupole na della Grive i od brodova, geometrijski uređenih u šiljate lukove i krstaste svodove, u crkvama koje je video u Casaleu. Sada je razumeo zašto: kao da je svod crkve bilo južno nebo, koje je podsticalo oko da se stalno iznova upušta u bekstvo u nove linije, ne počivajući nikada na jednoj središnjoj tački. Ispod te kupole, gdegod stajao, onaj ko je gledao uvis uvek se osećao kao da je po strani. Sada mu je bilo jasno da je, na nešto neodređeniji način, očigledno manje teatralan, proživljen kroz sitna iznenađenja iz dana u dan, taj osećaj uskraćenog spokoja imao najpre u Provansi, a potom u Parizu, gde mu je svako na neki način rušio neku sigurnost i pokazivao mu neki mogući način da iscrta mapu sveta, ali saveti koji su do njega dolazili sa različitih strana nisu se slagali u jedan konačan crtež. Slušao je o mašinama kadrim da izmene poredak prirodnih pojava, tako da ono što je teško stremi nagore, a ono što je lagano pada dole, da oganj kvasi, a voda gori, kao da je i sâm tvorac vaseljene ka358

dar da se popravi, i da na kraju uspe da podigne biljke i cveće protiv godišnjih doba, i da godišnja doba zametnu borbu sa vremenom. Kad bi tvorac prihvatio da promeni mišljenje, da li bi još uvek postojao poredak koji On beše nametnuo vaseljeni? Možda ih je on nametnuo bezbroj, od samog početka, možda je bio nameran da ih menja iz dana u dan, možda je postojao nekakav tajni poredak koji je predsedavao toj promeni poredaka i budućnosti, ali nama beše suđeno da ga nikada ne otkrijemo, i da namesto toga pratimo promenljivu igru tih privida poretka koji su se preraspoređivali pri svakom novom iskustvu. A onda bi pripovest Roberta de la Grive bila samo pripovest o jednom nesrećnom ljubavniku, osuđenom da živi pod jednim prevelikim nebom, koji nije uspeo da se pomiri sa idejom da Zemlja luta duž jedne elipse čije je Sunce samo jedan od ognjila. Što je, mnogi će se složiti, premalo da se sačini pripovest koja ima i glavu i rep. Najzad, kad bih želeo da iz ove pripovesti nastane roman, pokazao bih još jedared da se pisati može samo ako se pribegne palimpsestu kakvog vaskrslog rukopisa ne oslobađajući se nikada Strepnje od Uticaja. Ne bih umakao onoj dečijoj znatiželji čitaoca, koji bi na kraju hteo da zna da li je Roberto zaista napisao stranice nad kojima sam se možda i suviše zaneo. Iskreno rečeno, morao bih da mu odgovorim da nije nemoguće da ih je napisao neko drugi, ko je samo želeo da se pretvara da pripoveda istinu. I tako bih poništio sav romaneskni učinak: gde se, upravo tako, pretvaramo da pripovedamo istinite stvari, ali u zbilji ne smemo reći da se pretvaramo. Ne bih umeo ni da smislim poslednji događaj putem kojeg su ova pisma dospela u ruke onoga ko je morao da mi ih dâ, izvlačeći ih iz mnoštva drugih požutelih i izgrebanih autografa. „Autor je nepoznat,“ očekivao bih međutim da je rekao, „rukopis je ljubak, ali kao što vidite izbledeo je, dok su se listovi pretvorili u jednu veliku mrlju. A sadržaj, ono malo što sam odatle nazreo, to su stilske vežbe. Znate već kako se pisalo u tom Veku... Behu to ljudi bez duše.“

359

360

Sadržaj 1 Daphne ................................................................................... 7 2 O onome što se zbilo u Monferratu..................................... 20 3 Veliki Saraj Čudestva .......................................................... 31 4 Osvedočena Tvrđava............................................................ 37

5 Lavirint Sveta....................................................................... 42 6 Velika Umetnost Svetlosti i Senke ...................................... 50 7 Pavane Lachryme................................................................. 55 8 Nesvakidašnje Učenje o lepom Duhu jednog Vremena...... 60 9 Aristotelov durbin ................................................................ 66 10 Preobličene Geografija i Hidrografija.................................. 74 11 Umeće Smotrenosti .............................................................. 81 12 Strasti Duše .......................................................................... 86 13 Geografska Karta razvoja Ljubavnih Osećanja ................... 95 14 Traktat o Veštini Borbe........................................................ 99 15 Časovnici (nekoliki s klatnom) .......................................... 110 16 Rasprava o Simpatetičkom prahu ...................................... 114 17 Priželјkivana Nauka o Geografskim Dužinama ................ 130 18 Nečuvene Retkosti.............................................................. 144 19 Novo Putovanje oko Sveta................................................. 149 20 Oštroumnost i Veština Domišlјaja ..................................... 165 21 Telluris Theoria Sacra........................................................ 174 22 Golubica Žar-ptica.............................................................. 194 23 Teatar Instrumenata Matematičkih i Mehaničkih.............. 201 24 Rasprave o Glavnim Sistemima......................................... 212 25 Technica Curiosa................................................................ 231

26 Teatar Kolajni..................................................................... 242 27 Tajne Morske Plime ........................................................... 253 28 O Poreklu Romana ............................................................. 258 361

29 Ferranteova Duša................................................................ 262 30 O Bolesti Ljubavi ili Erotskoj Melanholiji ........................ 273 31 Brevijar Političara .............................................................. 278 32 Perivoj Blaženstava ............................................................ 287 33 Podzemni Svetovi............................................................... 290 34 Monolog o Raznovrsnosti Svetova .................................... 298 35 Uteha Moreplovaca ............................................................ 308 36 O Smrti ............................................................................... 316

37 Besmisleni Ogledi o tome kako razmišlјa Kamenje.......... 329 38 O Prirodi i Mestu Pakla ..................................................... 339 39 Itinerarium Extaticum Coeleste ......................................... 348 40 Kolofon............................................................................... 354

362