Osnovi Standardizacije i Metrologije

Un i v er z i t e t

Singidunum

Predrag Popović Vida Živković

OSNOVI STANDARDIZACIJE I METROLOGIJE

UNIVERZITET SINGIDUNUM

        

OSNOVI STANDARDIZACIJE I METROLOGIJE Prvo izdanje

Beograd, 2011.

OSNOVI STANDARDIZACIJE I METROLOGIJE Autori:                   !"      # $%     $     Recenzenti: &  %        '     (   #  )                !"  *+-&/+3-3!+*4+#* (  # %  56    ! '          7   8 %  Godina izdanja: 2011.

 599   

Štampa:  4 :$

+!(*;?>@?= ) C8; D69AA  ! +

E 

  

 & $%  % 8  $    F $% %  %  

Osnovi standardizacije i metrologije

PREDGOVOR U poslednje tri godine postavljen je novi pravni i institucionalni okvir infrastrukture kvaliteta u Republici Srbiji. Temelji sistema nacionalne infrastrukture kvaliteta čine četiri krucijalne komponente: standardizacija, metrologija, akreditacija i ocenjivanje usaglašenosti, čije nadležnosti i funkcionisanje definiše paket zakona koji je u skladu sa zahtevima Evropske Unije i Svetske trgovinske organizacije. Republika Srbija je u završnoj fazi uređenja, jačanja i prilagođavanja evropskom tehničkom zakonodavstvu nacionalne infrastrukture kvaliteta, što predstavlja značajan zadatak i iziskuje ogromne napore, jer je to obiman i dugotrajan posao, koji zahteva uključenje svih zainteresovanih strana i aktiviranje svih raspoloživih kapaciteta. Harmonizacija nacionalnog tehničkog zakonodavstva sa pravnom tekovinom Evropske Unije i unapređenje nacionalne infrastrukture kvaliteta omogućuje domaćim proizvođačima da u državi sprovedu potrebna ocenjivanja usaglašenosti proizvoda, čime skraćuju vreme razvoja, smanjuju troškove i postaju konkurentni na probirljivom tržištu. Istovremeno se sprečava ulazak nekvalitetne robe na srpsko tržište. Ova knjiga je sinteza saznanja, iskustava i stavova autora, zasnovanih na sopstvenim istraživanjima, iskustvima u radu na poslovima izgradnje nacionalne infrastrukture kvaliteta. Autori su nastojali da izložena materija omogući čitaocima da, na što jednostavniji način, ovladaju oblastima od izuzetnog značaja za razvoj nacionalne infrastrukture kvaliteta i integrativne procese naše države. Čitalac se upućuje na literaturu koja se podrobnije bavi ovom širokom problematikom, zatim na ključne dokumente EU, kao i na brojne informacije koje se mogu dobiti na internetu, što omogućava brzo i usmereno upotpunjavanje i proširenje znanja. Knjiga na pregledan način prezentuje osnovne principe tehničkog zakonodavstva Evropske Unije, aktuelno stanje tehničkog zakonodavstva u Srbiji sa težištem na četiri osnovna zakona iz domena infrastrukture kvaliteta i dve komponente infrastukture kvaliteta – standardizaciju i metrologiju na međunarodnom i nacionalnom nivou. Oblikovana građa je prilagođena potrebama studijskog programa Inženjerski menadžment na Fakultetu za menadžment Univerziteta SINGIDUNUM u Beogradu. Predviđena je da bude osnovni udžbenik predmeta Standardizacija i Metrologija. Takođe, knjiga može biti od pomoći studentima master programa Inženjerski menadžment, kao i istraživačima i inženjerima pri praktičnom radu u nizu poslova u privredi. Knjiga može da se koristi i na ostalim visokoškolskim ustanovama za predmete koji imaju sličan sadržaj. U okviru dvadesetčetiri poglavlja prezentuju se osnove standardizacije i metrologije, dve od četiri ključnih komponenti infrastrukture kvaliteta. Prvi deo knjige, zaključno sa dvanaestim poglavljem odnosi se na standardizaciju i obuhvata: istorijat i razvoj standardizacije; osnovne pojmove koji se koriste u standardizaciji; sistem standardizacije, III

Osnovi standardizacije i metrologije

osnovne principe i ciljeve standardizacije; klasifikaciju standarda na međunarodnom i nacionalnom nivou; značaj i primenu standarda u procesu dokazivanja usaglašenosti proizvoda; strukturu i delokrug međunarodnih, regionalnih (evropskih) i nacionalnih organizacija za standardizaciju, sa posebnim osvrtom na srpsku standardizaciju i ulogu Instituta za standardizaciju Srbije; evropske harmonizovene standarde koji se odnose na direktive starog i novog pristupa; standarde iz oblasti sistema menadžmenta i ocenjivanja usaglašenosti, kao i propise i standarde koji se odnose na motorna vozila i homologaciju. Poglavlja od trinaest do dvadesetčetiri odnose se na matrologiju i obuhvataju: značaj i podelu metrologije; termine i definicije koji se najčešće koriste u metrologiji; zakonodavstvo Evropske Unije koje se odnosi na merila i direktive koje se odnose na merila; merne jedinice koje se koriste na međunarodnom i nacionalnom nivou i Međunarodni sistem (SI) mernih jedinica; detaljni opis etalona, merila, procesa merenja, sledivosti merenja i merne nesigurnosti; strukturu i delokrug ključnih međunarodnih, regionalnih i nacionalnih metroloških organizacija; organizaciju poslova metrologije u Srbiji sa posebnim osvrtom na delokrug rada i aktivnosti Direkcije za mere i dragocene metale; uticaj merenja na kvalitet sa primerima iz različitih oblasti primene metrologije, kao što su industrija, energetika, bezbednost hrane, zdravstvo, zaštita životne sredine i zakonska metrologija. Autori se ovim putem zahvaljuju velikom broju istraživača iz instituta, nacionalnih organizacija za standardizaciju i metrologiju i fakulteta na višegodišnjo saradnjij, čiji su rezultati doprineli kvalitetu predmetne materije. Autori upućuju posebnu zahvalnost recenzentima dr Radivoju Mitroviću, redovnom profesoru Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i dr Draganu Cvetkoviću, vanrednom profesoru Fakulteta za inženjerski menadžment Univerziteta „Singidunum“ u Beogradu, za podršku i korisne sugestije. Beograd, septembar 2011. godine

Autori

IV

Osnovi standardizacije i metrologije

SADRŽAJ 1. UVOD 2. INFRASTRUKTURA KVALITETA 2.1. Razvoj nacionalne infrastrukture kvaliteta 2.2. Osnovni pojmovi, definicije i skraćenice 3. OSNOVI STANDARDIZACIJE 3.1. Istorijat standardizacije 3.2. Opšti pojmovi i definicije 3.3. Sistem standardizacije 3.4. Ciljevi standardizacije 3.5. Osnovni principi standardizacije 3.6. Oblici standardizacije 3.7. Podela standarda 3.8. Opšti postupak izrade standarda 4. KLASIFIKACIJA STANDARDA 4.1. Međunarodna klasifikacija standarda 4.2. Nacionalna klasifikacija standarda 4.3. Pozivanje na standarde 5. ZNAČAJ I KORISTI OD PRIMENE STANDARDA 5.1. Standardi u procesu dokazivanja usaglašenosti proizvoda 6. MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU 6.1. MEĐUNARODNA ORGANIZACIJA ZA STANDARDIZACIJU – ISO 6.1.1. Organi i struktura ISO 6.1.2. Izrada međunarodnih standarda 6.1.3. Nalaženje ISO standarda 6.2. MEĐUNARODNA ELEKTROTEHNIČKA KOMISIJA – IEC 6.2.1. Organizacija rada 6.2.2. IEC publikacije 6.3. MEĐUNARODNA AGENCIJA ZA TELEKOMUNIKACIJE – ITU 6.4. DRUGE MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU 6.4.1. Organizaciona struktura Codex Alimentarius 6.4.2. Razvijanje Codex standarda 7. REGIONALNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU 7.1. EVROPSKI KOMITET ZA STANDARDIZACIJU – CEN 7.1.1. Delatnost i organizacija rada 7.1.2. Proces izrade EN standarda 7.1.3. Pretraga EN standarda 7.2. EVROPSKI KOMITET ZA STANDARDIZACIJU U ELEKTROTEHNICI – CENELEC 7.2.1. Delatnost i rezultati CENELEC 7.2.2. Devet uslova za članstvo u CEN/CENELEC V

1 5 12 15 21 21 22 24 25 25 26 26 27 29 29 32 34 36 37 40 41 42 46 49 52 52 54 56 57 57 58 60 62 62 64 68 70 70 72

Osnovi standardizacije i metrologije 7.3. EVROPSKI INSTITUT ZA STANDARDIZACIJU U TELEKOMUNIKACIJAMA – ETSI 8. SARADNJA ORGANIZACIJA ZA STANDARDIZACIJU 9. NACIONALNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU 9.1. SRPSKA STANDARDIZACIJA 9.1.1. Nacionalna zakonska regulativa i pravila standardizacije 9.1.2. Organi i stručna tela Instituta za standardizaciju Srbije 9.1.3. Unutrašnja organizacija Instituta 9.1.4. Donošenja srpskih standarda i srodnih dokumenata 10. EVROPSKI STANDARDI DIREKTIVA NOVOG I GLOBALNOG PRISTUPA 10.1. Harmonizovani standardi 11. STANDARDI IZ OBLASTI SISTEMA MENADŽMENTA I OCENJIVANJA USAGLAŠENOSTI 11.1. Tehnički komitet ISO/TC 176 11.2. Zajednički tehnički komitet ISO/IEC JTC 1 11.3. Tehnički komitet COPOLCO 11.4. Tehnički komitet CASCO 12. PROPISI IZ OBLASTI MOTORNIH VOZILA 12.1. Homologacija vozila 12.2. UN ECE Pravilnici 12.3. Direktive EU za vozila 12.4. Homologacija vozila u Srbiji 13. ZNAČAJ I PODELA METROLOGIJE 13.1. Značaj razvoja metrologije u pojedinim oblastima 13.2. Podela metrologije 13.3. Zakonodavstvo Evropske Unije za merila 13.4. Termini i definicije iz metrologije 14. MERNE JEDINICE 14.1. Osnovne jedinice SI 14.2. Definicije osnovnih jedinica SI 14.3. Izvedene jedinice SI 14.4. Druge izvedene jedinice SI 14.5. Decimalni umnošci i delovi mernih jedinica 14.6. Druge jedinice iz Uredbi o zakonskim mernim jedinicama 14.7. Pravila upotrebe i pisanja mernih jedinica fizičkih veličina 15. ETALONI 15.1. Podela etalona 15.2. Oblasti, podoblasti i važni etaloni 16. MERILA 16.1. Podela merila 16.2. Svojstva merila 16.2.1. Opšta svojstva merila 16.2.2. Uslovi rada merila 16.2.3. Tačnost i greške merila VI

74 75 78 78 79 82 78 90 100 101 108 108 112 114 115 119 119 119 123 126 135 135 137 139 140 143 145 146 147 149 153 154 156 158 160 162 167 167 172 173 175 176

Osnovi standardizacije i metrologije 17. MERENJE 17.1. Metode merenja 17.2. Podela metoda merenja 17.3. Greške merenja 18. SLEDIVOST MERENJA 18.1. Značaj sledivosti 18.2. Nivoi u lancu sledivosti 18.3. Merna opremu za koju mora biti ostvarena sledivost 18.4. Načini ostvarivanja sledivosti 18.5. Etaloniranje – postupak kojim se ostvaruje sledivost 19. MERNA NESIGURNOST 19.1. Zahtevi standarda SRPS ISO/IEC 17025 19.2. Razlika između greške merenja i merne nesigurnosti 19.3. Pojam merne nesigurnosti 19.4. Određivanje merne nesigurnosti 19.5. Izvori (uzroci) nastajanja merne nensigurnosti 19.6. Procena merne nesigurnosti 19.7. Modelovanje merenja 19.8. Izračunavanje standardne merne nesigurnosti 19.9. Određivanje kombinovane standardne merne nesigurnosti 19.10. Budžet merne nesigurnosti 19.11. Određivanje proširene merne nesigurnosti 19.12. Sumarna procedura za procenu merne nesigurnosti 20. MEĐUNARODNE I REGIONALNE METROLOŠKE ORGANIZACIJE 20.1. METARSKA KONVENCIJA 20.1.1. Organi i struktura metarske konvencije 20.1.2. Priznavanje etalona i aranžmani o međusobnom priznavanju 20.2. MEĐUNARODNA ORGANIZACIJA ZA ZAKONSKU MERTOLOGIJU – OIML 20.2.1. Organi međunarodne organizacije za zakonsku metrologiju 20.2.2. OIML dokumenti i aranžmani o međusobnom prihvatanju 20.3. MEĐUNARODNA METROLOŠKA SARADNJA 21. REGIONALNE METROLOŠKE ORGANIZACIJE 21.1. EVROPSKO UDRUŽENJE NACIONALNIH METROLOŠKIH INSTITUTA – EURAMET 21.2. EVROPSKA SARADNJA U ZAKONSKOJ METROLOGIJI – WELMEC 21.3. DRUGE REGIONALNE ORGANIZACIJE 22. NACIONALNE METROLOŠKE ORGANIZACIJE 22.1. ORGANIZACIJA POSLOVA METROLOGIJE U SRBIJI 22.1.1. Istorija razvoja metrologije u Srbiji 22.1.2. Nacionalna zakonska regulativa i metrološki propisi 22.1.3. Nacionalne laboratorije Direkcije za mere i dragocene metale 22.1.4. Međunarodne aktivnosti Direkcija za mere i dragocene metale

VII

177 178 180 181 183 186 188 190 190 191 193 194 195 196 198 199 203 204 205 210 210 211 212 214 214 215 220 223 224 226 227 229 229 231 234 236 236 241 244 248 264

Osnovi standardizacije i metrologije 23. EVROPSKO TEHNIČKO ZAKONODAVSTVO IZ OBLASTI METROLOGIJE 23.1. OSNOVNE POSTAVKE DIREKTIVE O MERNIM INSTRUMENTIMA (MID) 23.1.1. Delokrug, struktura i sadržaj 23.1.2. Osnovni zahtevi 23.1.3. Osnovni podaci o merilima i mernim veličinama 24. UTICAJ MERENJA NA KVALITET 24.1. ZAHTEVI STANDARDA 24.1.1. Etaloniranje, verifikacija i metrološko potvrđivanje 24.1.2. Metrološki aspekti potvrđivanja kompetentnosti tela za ocenjivanje usaglašenosti 24.2. UTICAJ MERENJA – PRIMERI 24.2.1. Prirodni gas – merenje zapremine i energetske vrednosti gasa 24.2.2. Dijaliza - tačna merenja poboljšavaju kvalitet života i smanjuju troškove u zdravstvu 24.2.3. Đubrivo - godišnje uštede preciznim merenjima 24.2.4. Avio industrija - poboljšano praćenje termičke obrade komponenata mlaznog motora aviona 24.2.5. Nano čestice - merenje nano čestica za zaštitu životne sredine i zdravlja

298

LITERATURA

300

VIII

267 268 269 271 274 282 283 287 290 293 293 296 297 297

Osnovi standardizacije i metrologije

1.

UVOD

Pedesetih godina prošlog veka, Sporazumom iz Rima (1957), osnovana je Evropska ekonomska zajednica (EEZ) sa 6 država članica. Sporazumom o osnivanju tržište zajednice definisano je kao područje bez unutrašnjih granica, na kojem je obezbeđen slobodan protok robe, usluga, ljudi i kapitala, bez kontrole na granicama i bez plaćanja carine. Međutim, za ovo je trebalo vremena da bi se uklonile sve prepreke trgovini, što je postignuto 1992. godine Sporazumom o osnivanju Evropske Unije (Mastriht) i uspostavljeno je jedinstveno tržište kako se i danas naziva. Jedinstveno tržište je evropski ekonomski prostor u kome roba, usluge, kapital i radna snaga mogu slobodno da se kreću. Slobodan protok roba, usluga, ljudi i kapitala (često se naziva „četiri slobode“) je jedan od temeljnih postulata jedinstvenog unutrašnjeg tržišta Evropske Unije (EU), koji omogućava potrošačima znatno veću ponudu i podstiče konkurentnost. Proširenje Evropske Unije, do sada je bilo nekoliko puta, danas EU ima 27 država članica. U postupku izgradnje jedinstvenog tržišta kao jedne od osnovnih vrednosti Evropske Unije, smetnju su predstavljali različiti tehnički zahtevi za proizvode od strane pojedinih država članica. Zbog toga je u okviru EU postignut dogovor o zajedničkom postavljanju detaljnih tehničkih zahteva za pojedine grupe proizvoda. Ovakav način harmonizovanog detaljnog regulisanja tehničkih zahteva za određene grupe proizvoda naziva se tradicionalni ili Stari pristup tehničkom zakonodavstvu. Direktive Starog pristupa – sektorsko zakonodavstvo karakteriše: usko područje primene, oslanjanje na obavezne standarde ili tehničke zahteve, takođe, zahtevaju tipsko odobrenje nadležnih organa i često se menjaju. Na ovaj način regulisani su zahtevi za motorna vozila i prikolice, farmaceutske proizvode, hemikalije, kozmetiku, prehrambene proizvode, tekstil i staklo. Za ove proizvode važi pravilo da kada proizvođač ispuni sve propisane zahteve i dobije odobrenje tipa u jednoj državi članici (po pravilu od strane državne uprave), on može da prodaje odobreni tip proizvoda i u svim drugim državama članicama EU. U poslednjih dvadesetak godina intenzivirana je izgradnja zajedničke pravne regulative Evropske Unije pod nazivom Community acquis tzv. komunitarno pravo, odnosno evropske pravne tekovine, koja uključuje sve ugovore i zakonodavstvo EU, deklaracije i rezolucije, međunarodne sporazume EU i praksu Suda EU. Poseban segment obimnog evropskog zakonodavstva predstavlja tehničko zakonodavstvo sa harmonizovanim procedurama u okviru direktiva zasnovanih na Novom i Globalnom pristupu, koje imaju značajnu ulogu u podršci slobodnom protoku roba na unutrašnjem tržištu EU. Zajednička karakterisitka ovih komplementarnih pristupa je da oni ograničavaju intervenciju države na bitna pitanja, a prepuštaju poslovnom svetu i privredi da slobodno izaberu način na koji će ispuniti obaveze prema društvu. Novi način harmonizovanja propisa ne ulazi u detaljan opis tehničkih zahteva, kao što je to bio slučaj kod Starog pristupa (harmonizovano detaljno regulisanje tehničkih zahteva 1

Osnovi standardizacije i metrologije

za određene grupe proizvoda), već se ograničava na propisivanje opštih bezbednosnih zahteva za pojedine grupe proizvoda na nivou EU, koje su države članice obavezne da prenesu u svoje nacionalno zakonodavstvo. Pojam harmonizacija znači međusobno usklađivanje zakonodavstava država članica radi uklanjanja prepreka slobodnom kretanju radne snage, roba, usluga i kapitala. Harmonizacija se sastoji u tome da se obezbedi da u svim pitanjima iz nadležnosti EU propisi država članica nameću slične obaveze građanima svih tih država, a minimum obaveza u svakoj državi članici. Harmonizacija može da znači i koordinaciju tehničkih propisa država članica, tako da se proizvodima i uslugama može slobodno trgovati u celoj EU. To znači da države EU međusobno prihvataju pravila o bezbednosti proizvoda, zaštiti životne sredine i zaštiti zdravlja ljudi, odnosno zaštiti javnog interesa /3,10,19,23/. Novi pristup tehničkom zakonodavstvu, zasnovan je na tri osnovna principa: 1. Uklanjanju novih barijera u trgovini, 2. Uzajamnom priznavanju i 3. Harmonizaciji tehničkih propisa. Rezolucija o Novom pristupu tehničkoj harmonizaciji i standardizaciji koju je Savet EU doneo 1985. godine, definiše ove principe na sledeći način: ¾ Zakonska harmonizacija je ograničena na osnovne (bitne) zahteve; ¾ Samo proizvodi koji ispunjavaju osnovne zahteve mogu da se plasiraju na tržište i puste u upotrebu; ¾ Tehničke specifikacije o usaglašenosti proizvoda sa osnovnim zahtevima direktiva, date su u harmonizovanim standardima; ¾ Primena harmonizovanih ili drugih standarda ostaje dobrovoljna, i proizvođač uvek može da primeni druge tehničke specifikacije radi ispunjavanja zahteva; ¾ Za proizvode izrađene u skladu sa harmonizovanim standardima važi pretpostavka o usaglašenosti sa odgovarajućim osnovnim zahtevima odgovarajuće direktive; ¾ Proizvođači mogu da odaberu jedan od direktivom predviđenih postupaka za ocenjivanje usaglašenosti. Novi pristup predstavlja tehničko zakonodavstvo (direktive) u kojoj je sadržaj ograničen na osnovne (bitne) zahteve koje proizvod, prilikom plasiranja na tržište EU, mora da ispuni. Proizvodu koji je zakonito plasiran na tržište jedne države članice treba da bude dozvoljeno plasiranje na tržište ostalih država članica EU. Direktive Novog pristupa uspešno promovišu ove principe i njihova primena u poslednjih 20 godina efikasno sprečava uspostavljanje barijera u trgovini i obezbeđuje odgovarajući nivo tehničke bezbednosti proizvoda na tržištu. Ključni element Novog pristupa je razvoj i primena sistema ocenjivanja usaglašenosti koji predstavlja postupak kojim se dokazuje da su ispunjeni specifični zahtevi koji se odnose na proizvod, proces, sistem, osobu ili organizaciju. Aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti podrazumevaju ispitivanje

2

Osnovi standardizacije i metrologije

proizvoda, etaloniranje merne opreme, kontrolisanje i sertifikaciju proizvoda i sertifikaciju organizacija i osoba. Rezolucija Saveta Evrope iz 1989. godine kojom je definisan Globalni pristup sertifikaciji i ispitivanju razrađuje osnovne principe i definiše elemetne Politike ocenjivanja usaglašenosti Evropske unije (European Policy on Conformity Assessment), a to su: o

o

o

o o

o

U okviru pravnog sistema Evropske Unije razvijen je konzistentan pristup za ocenjivanje usaglašenosti proizvoda u različitim fazama razvoja proizvoda kroz uspostavljanje modula za ocenjivanje usaglašenosti i kriterijuma za primenu modula, tj. procedura za njihovu primenu i nanošenje CE oznake na proizvod, kao potvrde da je proizvod bezbedan po ljude i životnu sredinu. CE oznaka je jedini znak koji simbolizuje usaglašenost sa svim obavezama koje su nametnute proizvođačima za proizvode, kako je to zahtevano direktivama Novog pristupa. Uspostavljena je opšta upotreba evropskih standarda koji se odnose na obezbeđenje kvaliteta, izvedenim iz serije standarda EN ISO 9000, kao i na zahteve koje moraju da ispune tela za ocenjivanje usaglašenosti prema seriji EN 45000 (ISO 17000). Dokazivanje kompetentnosti tela za ocenjivanje usaglašenosti obavlja se postupkom akreditacije koju sprovodi nacionalno akreditaciono telo, imenovano od strane nadležnih državnih organa. Akreditacija je zvanično priznanje kojim nacionalni organ za akreditaciju posle sprovedenog postupka akreditacije (akreditovanja), potvrđuje da organizacija ispunjava utvrđene zahteve i da je kompetentna za obavljanje poslova ocenjivanja usgalašenosti, što obuhvata ispitivanje, kontrolisanje i sertifikaciju proizvoda, sistema i osoba. U okviru Evropske Unije se promoviše uzajamno priznavanje rezultata ispitvanja i sertifikacije proizvoda u oblasti neobavezne sertifikacije proizvoda. Planiraju se i realiziju programi za smanjivanje razlika u postojećoj infrastrukturi kvaliteta pojedinih država članica EU – sistem standardizacije, metrologije, akreditacije i ocenjivanja usaglašenosti (laboratorije za ispitivanje, kontrolna i sertifikaciona tela). Trgovina sa trećim zemljama (van Evropske Unije) zasniva se na sporazumima o uzajamnom priznavanju dokumenata o usaglašenosti, kooperaciji i programima tehničke pomoći.

Jednostavnije rečeno, Globalni prstup deli ocenjivanje usaglašenosti proizvoda na nekoliko modula, u zavisnosti od faze u razvoju proizvoda (konstrukcija, prototip, serijska proizvodnja), tipa ocenjivanja usaglašenosti (dokumentovane kontrole, odobrenje tipa, obezbeđenje kvaliteta) i osobe koja vrši ocenjivanje usaglašenosti (proizvođač – “prva strana”, notifikovano telo – treća strana”). Preuzimanje i primena celokupnog zakonodavstva EU su najveći izazovi sa kojima su suočene države koje su podnele zahtev za pristupanje u EU. Od juna 1993. godine, sa sastanka u Kopenhagenu, lideri EU postavili su tri kriterijuma, koje svaka država kandidat mora da zadovolji pre nego što pristupi Evropskoj Uniji, i to: 3

Osnovi standardizacije i metrologije

1. Mora da ima stabilne institucije koje garantuju demokratiju, vladavinu prava, ljudska prava i poštovanje manjina; 2. Mora da ima zdravu tržišnu privredu i 3. Mora da preuzme u celini pravne tekovine (zakonodavstvo) i da se obaveže da će slediti ciljeve EU. Evropska Unija zadržava pravo da odluči da li je država kandidat zadovoljila ove kriterijume i kada je EU spremna da prihvati novog člana. Države kandidati moraju da ojačaju svoju državnu upravu, a nacionalno zakonodavstvo i odgovarajuću infrastrukturu kvaliteta usaglase sa propisima i standardima EU, naročito u oblastima zaštite životne sredine, transporta, energije i telekomunikacija. Sve države koje su pristupile EU, pored ostalog, usaglasile su svoje zakonodavstvo sa evropskom tehničkom regulativom, što je bio jedan od preduslova članstva, a istovremeno i bitan faktor pristupa najvećem regionalnom tržištu na svetu. Republika Srbija je potpisala i ratifikovala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) i time se obavezala na preduzimanje konkretnih akcija radi ispunjenja uslova koji su postavljeni za članstvo u EU. Jedan od uslova je harmonizacija tehničkih standarda i tehničkih propisa, odnosno tehničkog zakonodavstva naše zemlje sa tehničkim zakonodavstvom EU i uklanjanje protivrečnih propisa. Harmonizacija tehničkog zakonodavstva podrazumeva i njegovo sprovođenje u praksi, za šta je neophodno značajno unapređenje odgovarajuće infrastrukture kvaliteta.

4

Osnovi standardizacije i metrologije

2. INFRASTRUKTURA KVALITETA Globalizacija ekonomije i povećanje svesti potrošača doprineli su stvaranju novog termina INFRASTRUKTURA KVALITETA. Proizvođači i potrošači svakodnevno se sreću sa komponentama infrastrukture kvaliteta, a da pri tome toga nisu uvek svesni, što je i očekivano, jer delovanje ovih komponenti obično nije vidljivo. Naime, u pozadini je visok nivo opštih regulatornih uslova i tehničkih mogućnosti. Regulativu za osnivanje, razvoj i svrsishodno delovanje institucija infrastrukture kvaliteta čine zakoni i propisi.

Slika 1. Utikač odgovara utičnici, u niz modela kamera/fotoaparata odgovaraju iste memorijske kartice (ranije isti film), na televizoru proizvedenom ko-zna-gde možete da gledate program bilo gde u svetu (Slika 1) itd. Infrastruktura kvaliteta je mazivo koje omogućava da se točkovi sveta okreću nevidljivo ali nezamenljivo (Slika 2). Uspostavljanje i razvoj infrastrukture kvaliteta predstavlja deo tehničke saradnje u oblasti propisa i standarda, sa aspekta bezbednosti, zdravlja i zaštite životne sredine, koji se odnose na trgovinu i razmenu usluga. Države su obavezne da izgrade efikasne institucije integrisane u nacionalnu mrežu, koja mora biti usklađena sa međunarodnim zahtevima i propisima za proizvode i procese, što omogućava jačanje trgovinske sposobnosti i stvaranje mogućnosti pristupa različitim tržištima. Infrastruktura kvaliteta obuhvata više komponenti, koje su blisko povezane i formiraju mrežu, čije su logičke veze zasnovane na tehničkoj hijerarhiji, a koje zajedno čine koherentni sistem i obezbeđuju bezbedan i pouzdan proizvod. Po definiciji Svetske trgovinske organizacije (STO) infrastruktura kvaliteta je skup državnih i/ili privatnih 5

Osnovi standardizacije i metrologije

organizacija, uređenih odrgovarajućom regulativom, čije se delatnosti odnose na izradu i donošenje standarda i izdavanja dokaza o usaglašenosti sa njima u svrhu: • •

poboljšavanja podobnosti proizvoda/usluga, procesa i sistema za njihovu predviđenu namenu, sprečavanja prepreka u trgovini i olakšavanja tehnološke saradnje.

Slika 2. Infrastruktura kvaliteta zasnovana je na pet temeljnih komponenti, koje čine tzv. Evropsku kuću kvaliteta (Slika 3.), a to su: o o o o o

Standardizacija, Akreditacija, Metrologija, Ocenjivanje usaglašenosti (ispitivanje, etaloniranje, kontrolisanje i sertifikacija), Kvalitet.

Komponente infrastrukture kvaliteta su međusobno, uzročno-posledično, povezane i deo su sistema koji nabavljaču, korisniku ili državnom organu pruža odgovarajući dokaz da proizvod, proces ili sistem ispunjavaju obavezne ili dobrovoljne zahteve i/ili očekivanja. Poslove ovih oblasti obavljaju odvojene institucije, a infrastruktura kvaliteta je put na kome one deluju zajedno, probleme i pitanja zajednički razmatraju i rešavaju da bi obezbedili pouzdan i bezbedan proizvod i uslugu. Metrologija, standardi, ispitivanje i upravljanje kvalitetom su važni za proizvode i proizvodne procese, iako 6

Osnovi standardizacije i metrologije

potrošači nisu uvek svesni toga. Ipak potrošači često koriste oznake kvaliteta sa sertifikata na proizvodima kao smernice kada donose odluke o kupovini.

Slika 3. Evropska kuća kvaliteta Harmonizacija nacionalnog tehničkog zakonodavstva i izgradnja odgovarajućih institucija infrastrukture kvaliteta je proces koji traje nekoliko godina i najobimniji zadatak države i privrede u procesu pridruživanja EU. S obzirom da je uspostavljana adekvatna normativna i institucionalna osnova i da smo na putu priznavanja rezultata ocenjivanja usaglašenosti, najveći deo budućeg posla je pred privrednim organizacijama, koje moraju da primene zahteve EU na svojim proizvodima, uz odgovarajuće dokaze i isprave usaglašenosti - izveštaje o ispitivanju i sertifikate (Slika 4). Standardizacija na međunarodnom nivou ima višestruku pozitivnu ulogu u razvoju i primeni postupaka ocenjivanja usaglašenosti - sprečava nastanak barijera u trgovini i olakšava primenu procedura ocenjivanja usglašenosti izdavanjem tzv. harmonizovanih standarda i tehničkih propisa prihvaćenih od svih zainteresovanih strana. Ovakav trend standardizacije uslovio je potrebu nezavisne i odgovorne provere stručnih i tehničkih kapaciteta organizacija za ocenjivanje usaglašenosti koja obezbeđuje poverenje u rad i rezultate ovih organizacija. Tako je akreditacija postala efektivno i efikasno sredstvo za obezbeđenje kompetentnosti, nezavisnosti i integriteta organizacija za ocenjivanje usaglašenosti, što stvara poverenje svih zainteresovanih strana (korisnika, države) u rezultate ispitivanja, kontrolisanja i sertifikacije proizvoda. 7

Osnovi standardizacije i metrologije

Akreditacija. Dokazivanje kompetentnosti tela za ocenjivanje usaglašenosti obavlja se postupkom akreditacije koji sprovodi nacionalno akreditaciono telo, najčešće državni organ imenovan od strane Vlade ili skupštine. Akreditacija je zvanično priznanje kojim nacionalni organ za akreditaciju posle sprovedenog postupka akreditacije (akreditovanja), potvrđuje da organizacija ispunjava utvrđene zahteve i da je kompetentna za obavljanje poslova ocenjivanja usglašenosti, što obuhvata ispitivanje, kontrolisanje i sertifikaciju proizvoda. Kompetencija je pokazana sposobnost da se primene znanja i veština. Akreditacija je način za uspostavljanje poverenja na tržištu proizvoda i usluga. Akt o akreditaciji je zvanični dokument, ili više dokumenata, u kome je navedeno da je akreditacija dodeljena za određenu oblast.

Slika 4. Odnos standardizacije, metrologije, akreditacije, ocenjivanja usaglašenosti i privrede Primena usklađenih postupaka akreditacije obezbeđuje slične nivoe kompetentnosti tela za ocenjivanje usaglašenosti u državama članicama EU i dobijanje uporedivih rezultata, a time doprinosi, da u okviru različitih međunarodnih i regionalnih sporazuma dođe do međusobnog priznavanja izveštaja i sertifikata. Akreditacija, kao harmonizovani postupak koji se sprovodi u skladu sa standardom ISO/IEC 17011, predstavlja efikasan način potvrđivanja i praćenja kompetentnosti tela za ocenjivanje 8

Osnovi standardizacije i metrologije

usaglašenosti od strane nezavisne i nepristrasne institucije, koju predstavlja nacionalno akreditaciono telo. Ovakav način ocenjivanja, potvrđivanja i praćenja kompetentnosti od nepristrasne i nezavisne ''treće strane'', koja i sama podleže ocenjivanju i praćenju međunarodnih i regionalnih organizacija (kolegijalno ocenjivanje - ''peer evaluation''), doprinosi izgradnji jedinstvene svetske mreže akreditacionih tela i postizanju visokog nivoa poverenja svih učesnika na globalnom tržištu. Povezivanjem sistema akreditacije u Srbiji sa evropskim i svetskim sistemima akreditacije obezbediće se prepoznavanje i prihvatanje rezultata ocenjivanja usaglašenosti sprovedenog u Srbiji. Metrologija. Precizno i pouzdano merenje je važan element tehničkog zakonodavstva na nacionalnom i međunarodnom nivou. Nacionalna tela za metrologiju uspostavljaju i vode metrološki sistem države i odgovorni su za razvoj i održavanje nacionalnih mernih etalona u oblasti fizičkih i hemijskih veličina. Osnovni zadatak ovog tela je razvoj naučne metrologije koja obezbeđuje sledivost merenja do međunarodnog nivoa kroz nacionalne referentne standarde i pružanje ekspertskih usluga korisnicima metrološkog sistema. Međunarodni sistem merenja zasniva se na sistemu mernih jedinica SI (Systeme International d'Unites) koji je usvojen 1960. godine kao praktični sistem mernih jedinica od strane General Conference on Weights and Measures (CGPM), kao najvišeg međunarodnog tela za pitanja mernih jedinica. Sistem - SI sadrži sedam osnovnih jedinica metar (dužina), kilogram (masa), sekunda (vreme), amper (električna struja), kelvin (termodinamička temperatura), mol (količina materije) i kandela (intenzitet osvetljenja), koje su međusobno nezavisne. Ocenjivanje usaglašenosti. Ocenjivanje usaglašenosti predstavlja pokazivanje da su ispunjeni specifični zahtevi koji se odnose na proizvod, proces, sistem, osobu ili telo. Takođe, ocenjivanje usaglašenosti predstavlja proveru da li određeni proizvod, materijal, usluga, sistem, proces ili osoba zadovoljavaju zahteve relevantnog standarda ili specifikacije. Aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti podrazumevaju ispitivanje, etaloniranje, kontrolisanje i sertifikaciju. Aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti preko prve strane obavljaju osoba ili organizacija koje daju objekat. Aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti preko druge strane obavlja osoba ili organizacija koja je kao korisnik zainteresovana za objekat. Aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti preko treće strane obavljaju osoba ili telo koji su nezavisni od osobe ili organizacije koja daje objekat, kao i od korisnika zainteresovanog za taj objekat. Potrošač želi da proizvod bude podržan sertifikatom, koji garantuje da proizvod zadovoljava određene zahteve, definisane propisom ili standardom. Ovo zahteva od proizvođača da ima uspostavljen i sertifikovan sistem menadžmenta kvalitetom i da na osnovu sprovedenog ocenjivanja usaglašenosti, od strane kompetentnog tela, dokaže preko sertifikata, da njegov proizvod zadovoljava određene zahteve. Da bi se obezbedio sertifikat, za koga je priznato da je usklađen sa međunarodnim standardima, sertifikacija mora da sledi postojeće standarde i da joj prethodi laboratorijsko ispitivanje u skladu sa prihvaćenim međunarodnim standardima. Da bi se rezultatima ispitivanja verovalo, odnosno da su pouzdana i slediva do SI jedinica, merna i ispitna oprema mora biti pravilno etalonirana, koju obezbeđuje metrologija. Potvrdu tehničke kompetentnosti telima za ocenjivanje usaglašenosti i garanciju 9

Osnovi standardizacije i metrologije

poverenja u ceo proces svim zaineresovanim stranama donosi akreditaciono telo putem akreditacije. Nadzor nad tržištem. Tehnička regulativa može postići svoje ciljeve samo ako je efektivno stavljena na snagu, stoga tržišni nadzor je veoma važan deo infrastrukture kvaliteta. Tržišni nadzor znači sprovedene aktivnosti i preduzete mere sa strane državnih organa u cilju postizanja usaglašenosti proizvoda sa propisanim zahtevima, odnosno sprečavanja da proizvodi ugroze zdravlje, bezbednost ili drugi oblik javnog interesa. Svrha tržišnog nadzora je da osigura usaglašenost sa odredbama određenih direktiva širom jedinstvenog evropskog tržišta. Takođe, tržišni nadzor je važan za interes privrednih organizacija, jer pomaže u eliminaciji nepoštene konkurencije. Države članice moraju imenovati ili osnovati organe koji će biti odgovorni za nadzor tržišta. Ovi organi treba da imaju potrebne resurse i ovlašćenja za svoje nadzorne aktivnosti, zatim da garantuju tehničku stručnost i profesionalni integritet svojih zaposlenih i deluju na nezavisan i nediskriminišući način. Tri ključne zainteresovane strane za infrastrukturu kvaliteta su: 1. Tržište, odnosno korisnici i krajnji potrošači sa svojim potrebama i očekivanjima. 2. Nadležni državni organi, koji obavljaju nadzor nad tržištem u pogledu očuvanja bezbednosti, zaštite zdravlja i životne sredine i 3. Organizacije za međunarodnu ili regionalnu trgovinsku saradnju, koje postavljaju svoje zahteve u vezi sa infrastrukturom kvaliteta u odgovarajućim trgovinskim sporazumima sa Svetskom trgovinskom organizacijom (STO), Evropskom Unijom (EU) i slobodnoj trgovini sa susednim zemljama u regionu (CEFTA). U savremenom pristupu organizaciji tehničkog zakonodavstva države preovladava shvatanje da je nivo kvaliteta proizvoda i usluga posledica stanja u kome se nalazi nacionalna infrastruktura kvaliteta /18,26/. Sporazumi o bilateralnoj i multilateralnoj saradnji sve više upućuju i zahtevaju priznatu tehničku osposobljenost kroz ekvivalentne infrastrukture kvaliteta. Tako na primer, u Sporazumu o tehničkim barijerama u trgovini (TBT) Svetske trgovinske organizacije jasno se navodi da nadležni državni organi, koji su osnovani i imenovani od strane Vlade, treba da obezbede prihvatanje procedura za ocenjivanje usaglašenosti proizvoda zasnovanih na odgovarajućoj tehničkoj osposobljenosti i verifikovanoj usaglašenosti kroz akreditaciju. Ovaj zahtev ne može da bude ispunjen ako se ne uspostavi međunarodno priznata infrastruktura kvaliteta. Nacionalne mreže moraju biti usklađene sa međunarodnim zahtevima. Nacionalne infrastrukture kvaliteta koje su međunarodno priznate predstavljaju jezgro nacionalne politike kvaliteta i mogu se primeniti na sve proizvode i sve parametre procesa. Prema tome infrastruktura kvaliteta daje suštinski doprinos ekonomskom i socijalnom razvoju zemlje. Povezanost elemenata infrastrukture kvaliteta prikazana je na Slici 5. /18/, gde je standardizacija (1) centralni element sistema za dokazivanje usaglašenosti proizvoda. Sve počinje sa standardima - standardizacijom kao procesom u kome oni nastaju. Kada se proizvod izradi radi podmirivanja potreba kupaca, potrebno je da se ispita 10

Osnovi standardizacije i metrologije

(3) u odgovarajućoj laboratoriji, pre stavljanja na tržište. Ispitivanjem karakteristika proizvoda utvrđuje se njhova usaglašenost sa standardizovanim vrednostima – kriterijumima, prema relevantnom jednom ili više standarda. Dobijeni rezultati sadržani su u laboratorijskom Izveštaju o ispitivanju. Nadležni državni organ – nadzor tržišta (5) ili tržište često zahteva dokaz o usaglašenosti tipa proizvoda i/ili samog proizvođača proizvodnog sistema organizacije u kome nastaje proizvod. Dokazi se obezbeđuju kod sertifikacionih tela, koja u postupku sertifikacije ocenjuju usaglašenost (3) u odnosu na relevantne standarde. Tela za ocenjivanje usaglašenosti su neutralna i nepristrasna '' treća strana'', kako u odnosu na proizvođača ili državni organ - naručioca sertifikacije, tako i u odnosu na kupca sertifikovanog proizvoda, odnosno korisnika proizvoda sertifikovanog proizvođača. Sertifikat je dokument kao dokaz usaglašenosti predmeta sertifikacije sa relevantnim standardom. Za sertifikaciju su potrebna nezavisna i kompetentna ispitivanja karakteristika proizvoda, koja obavljaju laboratorije za ispitivanje. Metrologija (2) je osnova na kojoj laboratorije za ipitivanje obezbeđuju odgovarajuću tačnost i pouzdanost svoje merne opreme, radi sticanja odgovarajućeg poverenja naručioca u izveštaj o ispitivanju. I metrologija se zasniva na uspostavljanju i održavanju tačnosti, pouzdanosti i sledljivosti rezultata postignutih mernom opremom, na relevantnim metrološkim standardima. Putem akreditacije (4) se ocenjuje i potvrđuje tehnička i kadrovska kompetentnost laboratorija za ispitivanje i sertifikacionih i kontrolnih tela, opet prema odgovarajućim standardima za ocenjivanje u postupku akreditacije. Time se, takođe, postiže odgovarajuće poverenje u dokumenta laboratorija i sertifkiacionih i kontrolnih tela, sa dokazima o ocenjivanju usaglašenosti sa relevantnim zahtevima.

Slika 5. 11

Osnovi standardizacije i metrologije

2.1. Razvoj nacionalne infrastrukture kvaliteta U zemljama koje se nalaze u procesu tranzicije Vlada uspostavlja nacionalne funkcije standardizacije, metrologije, akreditacije i nadzora tržišta, pri odgovarajućem ministarstvu, najčešće je to ministarstvo za industriju, odnosno za ekonomiju. Ovo su državne funkcije, koje se kod većine zemalja u razvoju pokazuju najdelotvornijima kada ih finansira državni budžet. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja (MERR), Sektor za infrastrukturu kvaliteta zadužen je za sva horizontalna pitanja u oblasti slobode kretanja robe. Rad sektora je usmeren ka unapređenju pravnog i institucionalnog okvira za standardizaciju, akreditaciju, metrologiju, propisivanje tehničkih zahteva i ocenjivanje usaglašenosti sa propisanim tehničkim zahtevima. Usluge ocenjivanja usaglašenosti prepuštene su privatnom, industrijskom sektoru, pod uslovom da su propisno akreditovane radi osiguranja stalne tehničke i kadrovske kompetentnosti. Tako su ove usluge izložene uticaju tržišta i u konkurenciji velike ponude, dobre su šanse da se njihova cena, uz očuvanje kvaliteta, spusti na nivo poželjan za, uglavnom, ''slabašne'' nacionalne ekonomije zemalja u razvoju /10,18,19,21,23,26,27/. Prednosti ovog modela infrastrukture kvaliteta su: ¾ jasna razlika između aktivnosti koje se finansiraju iz budžeta (standardizacija, metrologija, akreditacija i nadzor tržišta) i aktivnosti koje se obavljaju u tržišnim uslovima (ocenjivanje usaglašenosti), pri čemu se eleminišu skriveni sukobi interesa, ¾ institucije infrastrukture kvaliteta mogu na efektivan način da se usredsrede na svoj delokrug rada, a istovremeno budu povezane u okviru MERRa, odnosno kontaktne tačke (enquiry point), ¾ privreda i društvo mogu imati značajan uticaj na razvoj strategija i politika državnih organa, preko predstavnika u skupštinama, upravnim odborima i stručnim savetima. Razvoj i jačanje postojeće infrastrukture kvaliteta u Republici Srbiji, a time i proces harmonizacije nacionalnog tehničkog zakonodavstva sa tehničkim zakonodavstvom EU započet je 2005. godine. Značajniji rezultati na usklađivanju ključnih institucija i zakonskom uređenju poslova ocenjivanja usaglašenosti, ostvareni su u 2009. i 2010. godini, kada je donet paket zakona iz područja infrastrukture kvaliteta, i to: 1. Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti proizvoda ( „Službeni Glasnik RS”, br 36/09 od 15. maja 2009. godine) 2. Zakon o standardizaciji („Službeni Glasnik RS”, br 36/09 od 15. maja 2009. godine) 3. Zakon o metrologiji („Službeni Glasnik RS”, br 30/10 od 05. maja 2010. godine) 4. Zakon o akreditaciji („Službeni Glasnik RS”, br 73/10 od 12. oktobra 2010. godine) Stupanjem na snagu ova četiri zakona sa Zakonom o opštoj bezbednosti proizvoda („Službeni Glasnik RS”, br 41/09 od 29. maja 2009. godine), koji uređuje opštu bezbednost proizvoda, uspostavljen je novi pravni i institucionalni okvir infrastrukture 12

Osnovi standardizacije i metrologije

kvaliteta u Republici Srbiji. Ovi zakoni usaglašeni su sa Sporazumom o tehničkim preprekama trgovini (TBT) Svetske trgovinske organizacije, tehničkim zakonodavstvom u EU, koji uključuje i novousvojeni zakonodavni paket o plasmanu robe na tržištu EU, akreditaciji i tržišnom nadzoru (stupio na snagu 2010. godine). Stupanjem na snagu zakona iz područja infrastrukture kvaliteta sprovedena je i odgovarajuća transformacija nacionalnih institucija, prvenstveno u organizovanju, delokrugu rada i u skladu sa harmonizovanim zakonodavstvom u njihovim oblastima. Osnovni cilj Zakona o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti proizvoda (ZOTZ) /29/ je da se na tržište stavljaju - isporučuju proizvodi koji su usaglašeni sa tehničkim i drugim zahtevima, a pre svega bezbednosnim zahtevima, sve radi zaštite osnovnih vrednosti društva koji predstavljaju javni interes. Nova tehnička regulativa obezbeđuje: o o

Visok nivo zaštite života, zdravlja i bezbednosti ljudi, životinja i biljaka, zaštite životne sredine, zaštite potrošača i drugih korisnika, zaštite imovine i zaštite ostalih javnih interesa. Pravni okvir za propisivanje tehničkih zahteva kojima se neće stvarati nepotrebne prepreke u trgovini.

Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti predstavlja osnov za efikasno transponovanje evropskih tehničkih direktiva Novog i Starog pristupa, ali ujedno i osnov za donošenje nacionalnih tehničkih propisa za proizvode koji nisu obuhvaćeni harmonizovanim aktima na nivou EU. Zakon uređuje: 9 9 9 9

propisivanje tehničkih zahteva za proizvode, donošenje tehničkih propisa, ocenjivanje usaglašenosti proizvoda sa propisanim zahtevima, imenovanje i ovlašćivanje tela za ocenjivanje usaglašenosti.

Stupanjem na snagu Zakona o standardizaciji /31/ obezbeđeni su uslovi za brže i efikasnije usvajanje evropskih standarda. Standard je dokument utvrđen konsenzusom i donet od priznatog tela, kojim se za opštu i vešekratnu upotrebu utvrđuju pravila, smernice ili karakteristike za aktivnosti ili njihove rezultate radi postizanja optimalnog nivoa utvrđenosti u određenoj oblasti. Standardi obezbeđuju željene karakteristike proizvoda i usluga uključujući kvalitet, bezbednost, pouzdanost i efikasnost, takođe, standardi: -

doporinose da razvoj, proizvodnja i plasman proizvoda i usluga bude efikasan, siguran i jednostavan; obebeđuju tehničku osnovu za donošenje zakonskih propisa; obezbeđuju razmenu tehnologija, dobre proizvođačke prakse i inovacija; podstiču trgovinu između država; obezbeđuju sigurnost i bezbednost potrošača.

13

Osnovi standardizacije i metrologije

Zakon o standardizaciji izrađen je u skladu sa devet uslova Evropskog komiteta za standardizaciju (CEN) i Evropskog komiteta za standardizaciju u oblasti elektrotehnike (CENELEC), koje će Republika Srbija i Institut za standardizaciju Srbije morati da ispune da bi ISS postao njihov punopravni član. U procesu pripreme Republike Srbije za članstvo u EU i harmonizacije tehničkog zakonodavstva sa propisima EU, standardi predstavljaju značajan instrument za ispunjenje osnovnih zahteva evropskog tehničkog zakonodavstva. Države kandidati imaju izričitu obavezu da, u periodu priprema za članstvo, usklade svoje tehničko zakonodavstvo sa tehničkim zakonodavstvom Evropske Unije i prenesu u nacionalnu standardizaciju najmanje 80% od preko 24.500 evropskih standarda, od toga 4.500 harmonizovanih standarda. Prema podacima Instituta za standardizaciju Srbije do polovine 2011. godine preuzeto je preko 50% evropskih standarda. Zakon o akreditaciji /32/ unapređuje ulogu akreditacije u osavremenjavanju nacionalnog tehničkog zakonodavstva, kojim će se izvršiti usaglašavanje sa pravilima Sporazuma o tehničkim preprekama u trgovini (TBT) i sa zakonodavstvom EU. Zakon o akreditaciji daje mogućnosti da Akreditaciono telo Srbije - ATS, kada ispuni ostale postavljene uslove, stekne status punopravnog člana u Evropskoj kooperaciji za akreditaciju (EA), što je jedan od preduslova za priključenje Republike Srbije Evropskoj Uniji. EA je odgovorna za sistem kolegijalnog ocenjivanja i utvrđivanje ekvivalentnosti pouzdanosti nacionalnih sistema akreditacije u skladu sa zahtevima standarda ISO/IEC 17000 i regulative EU. Zakon o akreditaciji posredno će doprineti jačanju konkurentnosti srpske privrede i olakšati plasman naših proizvoda i usluga, kako na domaćem, tako i na stranom tržištu. Akreditacijom se utvrđuje kompetentnost organizacije za obavljanje poslova ocenjivanja usaglašenosti, i to: ispitivanja, kontrolisanja, sertifikacije proizvoda i procesa, sertifikacije sistema menadžmenta i sertifikacije stručnih lica. Akreditaciono telo Srbije - ATS obavlja sledeće poslove: 9 utvrđuje kompetentnost organizacija za obavljanje poslova ocenjivanja usaglašenosti, 9 učestvuje u radu evropskih i međunarodnih organizacija za akreditaciju, 9 vodi registar akreditovanih organizacija. Zakon o metrologiji /30/ omogućava harmonizaciju propisa u oblasti zakonske metrologije sa preporukama Međunarodne organizacije za zakonsku metrologiju (OIML), kao i ispunjavanje zahteva za članstvo Srbije u STO i EU. Zakon omogućava jedinstveno merenje u Republici Srbiji, kroz obezbeđivanje tačnih i usklađenih merila i mernih jedinica sa međunarodno utvrđenim merilima i Međunarodnim sistemom jedinica (SI), kao i obezbeđivanje sledivosti etalona Republike Srbije do međunarodnih etalona. Sektor za infrastrukturu kvaliteta MERRa nadležan je za kreiranje strategije i politike u oblasti metrologije, a Direkcija za mere i dragocene metale (DMDM) za njeno sprovođenje, kao nacionalna metrološka institucija. Precizno i pouzdano merenje je važan element tehničkog zakonodavstva na nacionalnom i međunarodnom nivou. Nacionalna tela za metrologiju uspostavljaju i vode metrološki sistem države i 14

Osnovi standardizacije i metrologije

odgovorni su za razvoj i održavanje nacionalnih mernih etalona u oblasti fizičkih i hemijskih veličina. Osnovni zadatak ovog tela je razvoj naučne metrologije koja obezbeđuje sledivost merenja do međunarodnog nivoa kroz nacionalne referentne standarde i pružanje ekspertskih usluga korisnicima metrološkog sistema. 2.2. Osnovni pojmovi, definicije i skraćenice Navedeni su samo osnovni pojmovi termina, definicija i skraćenica iz oblasti tehničkog zakonodavstva, a koji se koriste u ovom udžbeniku u cilju boljeg razumevanja i ovladavanja predmetnom problematikom. Za dodatne termine i definicije posebno se preporučuje „Englesko-srpski rečnik termina u evropskim direktivama Novog i Globalnog pristupa“ /4/, kao i međunarodni standardi. Akreditaciono telo ili sistem – Nadležno telo ili mreža sektorskih tela koja vrše akreditaciju. Ovo telo mora proisteći iz Vlade. Akreditacija je zvanično priznanje kojim nacionalni organ za akreditaciju posle sprovedenog postupka akreditacije (akreditovanja), potvrđuje da organizacija ispunjava utvrđene zahteve i da je kompetentna za obavljanje poslova ocenjivanja usglašenosti. Bezbednost – Nepostojanje neprihvatljivog rizika ili štete. U standardizaciji bezbednost proizvoda je postizanje najpogodnijeg odnosa između brojnih faktora, uključujući ljudsko ponašanje, radi smanjivanja rizika po ljude i imovinu do prihvatljivog nivoa (nivo bezbednosti). CE oznaka – CE oznaka je jedini znak koji simbolizuje usaglašenost sa svim obavezama koje su nametnute proizvođačima za proizvode, kako je to zahtevano direktivama, koje se primenjuju za postavljanje ove oznake. CEN – Evropski komitet za standardizaciju je osnovan 1961. godine od strane tela za nacionalne standarde u zemljama Evropske ekonomske zajednice i EFTA-e. CEN doprinosi ciljevima Evropske unije i Evropskom ekonomskom prostoru pomoću dobrovoljnih tehničkih standarda koji promovišu slobodnu trgovinu i bezbednost radnika. CENELEC – Evropski komitet za standardizaciju u elektrotehnici. Kompetentnost je pokazana sposobnost da se primeni znanje i veština. Kontrolno telo – Telo koje vrši kontrolisanje (inspekciju). Može da vrši proveru u toku upotrebe (korišćenja) ili u toku proizvodnje kao što to čini ovlašćeno (prijavljeno) telo. Konsenzus načelna saglasnost o bilo kom značajnom pitanju, postignuta tako da se uzmu u obzir stanovišta svih zainteresovanih strana i da se usaglase svi suprotstavljeni stavovi, pri čemu se pod konsenzusom ne podrazumeva jednoglasnost u donošenju standarda Infrastruktura kvaliteta obuhvata veći broj komponenti koje zajedno čine koherentni sistem i obezbeđuju bezbedan i pouzdan proizvod. Sertifikacija – Postupak kojim treća strana daje pisano uverenje da je proizvod, proces ili usluga usaglašen sa određenim zahtevima. Ocenjivanja usaglašenosti predstavlja postupak kojim se dokazuje da su ispunjeni specifični zahtevi koji se odnose na proizvod, proces, sistem, osobu ili organizaciju. 15

Osnovi standardizacije i metrologije

Ocenjivanje usaglašenosti je svaka aktivnost kojom se posredno ili neposredno utvrđuje da li su ispunjeni određeni zahtevi. Telo za ocenjivanje usaglašenosti – Telo, različito od tela za akreditaciju, koje vrši ocenjivanje usaglašenosti. To može biti laboratorija za kalibraciju, kontrolno telo (inspekcija), telo sa sertifikaciju proizvoda, sertifikovanje sistema menadžmenta i telo za sertifikovanje osoblja. Poseban termin – akreditaciono telo, treba razlikovati od tela za ocenu usaglašenosti koja mogu biti akreditovana. Akreditaciono telo nije i telo za ocenu usaglašenosti Pretpostavka o usaglašenosti – Usaglašenost sa ključnim zahtevima za bezbednost i odgovarajućim direktivama. Usaglašenost sa nacionalnim standardom koji prenosi harmonizovani standard, čija je referenca bila objavljena, podrazumeva predpostavku o usaglašenosti sa ključnim zahtevima u direktivama Novog pristupa koje se primenjuju. Primena harmonizovanih standarda koji daju pretpostavku o usaglašenosti, ostaje dobrovoljna u oblasti direktiva Novog pristupa. Tako, proizvod može biti direktno proizveden na bazi ključnih zahteva. Imenovanje (tela za usaglašenosti ili akreditacionih tela) – Imenovanje tela za ocenu usaglašenosti od strane organa vlade (ili od strane akreditacionog tela), da deluje u ime tog organa u odnosu na konkretne aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti. Direktive – Direktive Novog pristupa približavaju zakone država članica radi uklanjanja prepreka u trgovini. S obzirom da su direktive Novog pristupa direktive potpune harmonizacije, države članice moraju ukloniti sve kontradiktorne zakone. Nadalje, državama članicama, kao opšte pravilo, nije dozvoljeno da zadržavaju ili uvode strožije mere od onih koje su predviđene u direktivi. EA – Evropska saradnja za akreditaciju EC deklaracija o usaglašenosti – Proizvođač ili ovlašćeni predstavnik koji je osnovan na teritoriji Zajednice mora da sačini tekst EC deklaracije o usaglašenosti kao deo procedure za ocenu usaglašenosti koja je predviđena za tu svrhu u direktivama Novog pristupa. EC deklaracija o usaglašenosti treba da sadrži sve relevantne informacije kojima će se identifikovati direktive na osnovu kojih je ona izdata, kao i informacije o proizvođaču, ovlašćenom predstavniku, ovlašćenom (notifikovanom) telu ako se može primeniti i kada je potrebno, pozivanje na harmonizovane standarde ili druga normativna dokumenta. EC sertifikat o ispitivanju (pregled) tipa – Modul B (Globalni pristup) Prijavljeno telo mora da ustanovi i potvrdi da je uzorak reprezentativan za posmatrane proizvode usaglašen sa svim odredbama međunarodnih propisa koji se na njega primenjuju. EFTA – Evropska asocijacija za slobodnu trgovinu je međunarodna organizacija koja promoviše inegraciju slobodne trgovine i ekonomske integracije. Njena četiri člana su: Island, Lihtenštajn, Norveška i Švajcarska. ETSI – Evropski institut za standarde u telekomunikacijama Evropska komisija – Politički nezavisna kolegijalna institucija koja otelotvoruje i štiti opšte interese Evropske Unije. Njeno bitno isključivo pravo inicijative u oblasti zakonodavstva čini je pogonskom snagom evropske integracije. Ona priprema i zatim primenjuje zakonske instrumente koje usvajaju Savet i Evropska skupština u vezi sa politikama EU. Komisija takođe ima pravo da sprovodi, upravlja i kontroliše. Ona je 16

Osnovi standardizacije i metrologije

odgovorna za planiranje i sprovođenje zajedničkih politika, izvršenje budžeta i upravljanje programima EU. Evropski standard – EN standard usvojen od strane CEN/CENELEC koji nosi sa sobom obavezu da se primenjuje kao istovetni nacionalni standard, a isto tako da se povuku sporni nacionalni standardi. Evropska Unija – Rimski Sporazum iz 1957. koji je postavio temelje za Evropsku Zajednicu (EZ) bio je glavni stub u procesu integracije Zapadne Evrope. Stremio je stalnom približavanju i ujedinjenju naroda Evrope i postavio osnove zajedničkog tržišta i ekonomsku i monetarnu uniju. Primena zajedničke trgovinske politike bila je istorijski gledano, u centru prvobitnog plana, a dovela je do osnivanja Evropske unije 1992. godine nadograđujući se na uspeh EZ. Evropski lideri su potpisali Sporazum u Mastrihtu kojim je osnovana EU. Evropska Unija se sastoji od tri stuba: Evropske zajednice (prvi stub), zajedničke spoljne i bezbednosne politike (drugi stub) i saradnje u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova (treći stub). Pitanja – koja potpadaju pod drugi i treći stub vode institucije Zajednice (Evropski savet, Savet, Komisija, Skupština Evrope itd.) ali se primenjuju postupci dogovaranja između vlada. Globalni pristup – Rezolucija Saveta iz 1989.godine o Globalnom pristupu sertifikacije i ispitivanju objavljuje sledeće vodeće principe politike Zajednice u oblasti ocene usaglašenosti. U zakonodavstvu Evropske Unije stvoren je konzistentan pristup razvojem modula za različite faze postupaka za ocenu usaglašenosti, uspostavljanjem kriterijuma za upotrebu ovih procedura za imenovanje tela koja vrše te postupke i za primenu CE označavanja. Uspostavljena je opšta upotreba evropskih standarda koji se odnose na obezbeđenje kvaliteta (serija EN ISO 9000) i na zahteve koje moraju da ispune tela za ocenjivanje usaglašenosti koja rade na obezbeđenju kaliteta (serije EN 45000). Uspostavljanje sistema za akreditaciju i korišćenje tehnika međusobne komparacije promoviše se u državama članicama i na nivou EU. Razlike postojećih infrastruktura kvaliteta (kao što su sistemi etaloniranja i metrologije, laboratorije za ispitivanje, sertifikaciona i kontrolna tela i tela za akreditaciju) između država članica i između induststrijskih sektora su minimizirane pomoću programa. Globalizacija ekonomije je rezultat širenja protoka roba, usluga, kapitala, tehnologija i ljudi u celom svetu, koju pokreće razvoj i širenje informaciono-komunikacionih tehnologija i internet. Kada se poslovi razvijaju globalno, tada i propisi i standardi moraju biti uspostavljeni globalno. Harmonizacija (nacionalnih standarda) sprečavanje ili uklanjanje razlika u tehničkom sadržaju standarda koji imaju isti predmet i područje primene, posebno onih razlika koje mogu da predstavljaju prepreke trgovini. Harmonizovani standardi – Harmonizovani standardi su evropski standardi koji su usvojeni od strane evropskiih organizacija za standarde, pripremljeni u skladu sa Opštim uputstvima dogovorenim između Komisije i evropskih organizacija za standarde i prema odredbi koju je izdala Komisija, nakon konsultacija sa državama članicama. Harmonizovani standardi, u smislu Novog pristupa, smatraće se važećim kada evropske organizacije za standarde formalno podnose Komisiji – evropske standarde izrađene ili identifikovane u skladu sa njihovim ovlašćenjem. ILAC – Međunarodna saradnja laboratorija za akreditaciju Međunarodni standard – Standard koji je usvojen od strane međunarodne organizacije za standardizaciju / standarde i javno objavljen. 17

Osnovi standardizacije i metrologije

ISO – Međunarodna organizacija za standardizaciju je organizacija nadležna za promociju razvoja međunarodnih standarda. Ispitivanje – Tehnička operacija koja se sastoji od određivanja jedne ili više karakteristika određenog proizvoda, procesa ili usluge prema određenom postupku. MRA – Sporazumi o međusobnom priznavanju su sporazumi o međusobnom priznavanju ocene usaglašenosti za propisima za regulisane proizvode. Putem ovakvih sporazuma svakoj strani se daje ovlašćenje da vrši ispitivanje i sertifikaciju proizvoda prema propisanim zahtevima druge strane, na sopstvenoj teritoriji pre izvoza. Svaka strana priznaje rezultate ispitivanja; sertifikate i potvrde koje izdaju unapred dogovorom određena tela za ocenu usaglašenosti druge strane, a proizvodi se mogu izvoziti i plasirati na tržište druge strane bez preduzimanja dodatnih postupaka MRA nastoje da olakšaju trgovanje, dok su zaštita i životna sredina stvar svake strane. Svaka strana iz ovog sporazuma ima pravo da odredi sopstvenu zaštitu potrošača, standarde koji se odnose na životnu sredinu ili da donese druge propise na bilo kom nivou kako smatra da to treba, sve dok su oni u skladu sa međunarodnim obavezama. Nadzor – Sistematsko ponavljanje aktivnosti ocenjivanja usaglašenosti, kao osnov za potvrđivanje valjanosti uverenja, koje je proisteklo kao rezultat sertifikacije. NB – Ovlašćeno (prijavljeno) telo. Uloga ovlašćenog (prijavljenog) tela je da obezbedi usluge za ocenu usaglašenosti prema uslovima uspostavljenim u direkivama Novog pristupa kao podršku označavanju CE oznakom. To ustvari znači ocenu usaglašenosti od strane proizvođača prema bitnim zahtevima navedenim u svakoj direktivi. Ocena usaglašenosti može biti kontrola, obezbeđenje kvaliteta, pregled tipa ili projekta ili kombinacija pomenutih aktivnosti. Ovlašćivanje (prijavljivanje) je proces u kome država članica obaveštava Komisiju da telo ispunjava određene zahteve, kao što su znanje, iskustvo, nezavisnost ili resursi za izvođenje poslova ocenjivanja usaglašenosti. Komisija potom objavljuje u Službenom listu EU nazive prijavljenih tela. Novi pristup – Direktive Novog pristupa se zasnivaju na sledećim principima: Harmonizacija se ograničava na bitne zahteve. Samo proizvodi koji ispunjavaju bitne zahteve mogu da se plasiraju na tržište i puste u eksploataciju. Podrazumeva se da harmonizovani standardi, čiji su referentni brojevi objavljeni u Službenom listu EU, a koji su preneti u nacionalne standarde, odgovaraju bitnim zahtevima. Primena harmonizovanih standarda ili drugih tehničkih specifikacija je dobrovoljna i proizvođači po slobodnoj volji biraju bilo koje tehničko rešenje koje obezbeđuje usaglašenost sa ključnim zahtevima. Proizvođači mogu da biraju između raznih postupaka ocene usaglašenosti koji stoje na raspolaganju. Notifikacija (Ovlašćivanje, prijavljivanje) – Države članice prijavljuju Komisiji i telima drugih država članica koja vrše prijavljivanje, prijavljeno telo, koje deluje na njihovoj teritoriji. Član WTO (STO) mora da obavesti Savet STO za trgovinu uslugama o novim zakonima i izmenama postojećih mera, tamo gde su izvršene konkretne izmene; druga zemlja može da izjavi da su sprovedene izmene i da ih izloži u STO. OJ (Službeni list EU) – Službeni list (Evropske Unije) Proizvod – Rezultat procesa. Postoje četiri generičke (srodne) kategorije proizvoda i to: - usluge (npr. transport); - softver (npr. kompjuterki program, rečnik), - hardver (npr. motor, mehanički deo), 18

Osnovi standardizacije i metrologije

- procesni materijali (koji se koriste u procesu, mazivo i sl.). Mnogi proizvodi obuhvataju elemente koji pripadaju raznim generičkim (srodnim) proizvodnim kategorijama. Dominantni element određuje kategoriju proizvoda. Rizik – Mogući stepen pojave opasnosti koja izaziva štetu i stepen ozbiljnosti štete. SSP (Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju) – Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju su oni o kojima se sve više pregovara sa zemljama zapadnog Balkana. Oni omogućavaju odredbe šireg polja delovanja za politički dijalog, brojne oblasti za saradnju, postepeno približavanje paketima zakona i propisa EU i stvaranje prostora slobodne trgovine sa EU u oblasti roba i usluga. Sistem menadžmenta kvalitetom – Sitem menadžmenta kojim se, sa stanovišta kvaliteta, rukovodi i upravlja organizacijom. Sistem ocenjivanja usaglašenosti – Sitem koga se treba pridržavati da bi se pokazala usaglašenost sa bitnim zahtevima u svim tehničkim propisima koji se primenjuju na konkretan proizvod. Standard – Dokument, utvrđen konsenzusom i potvrđen od strane priznatog tela, koji propisuje, za opštu i ponovljivu upotrebu, pravila, smernice ili karakteristike za aktivnosti ili njihove rezultate koji imaju za cilj da postignu optimalan stepen uređenja u datom kontekstu. Standardi treba da se zasnivaju na sigurnim rezultatima nauke, tehnologije i iskustva i treba da imaju za cilj da promovišu optimalnu društvenu korist. Stanje razvijenosti tehnike – Razvijeni stepen tehničke sposobnosti u datom vremenu kada su u pitanju proizvodi, procesi i usluge koji se zasnivaju na relevantnim i utvrđenim rezultatima nauke, tehnologije i iskustva. Tehnički propis sadrži tehničke zahteve, neposredno, ili pozivanjem na standard, tehničku specifikaciju ili uključuje sadržaje navedenih dokumenata. TBT (Tehničke prepreke trgovini) – Tehničke prepreke trgovini (TBT) se odnose na standarde proizvoda i usaglašenost. Njihov cilj je da obezbede da obavezni tehnički propisi, dobrovoljni standardi i postupci za ocenjivanje usaglašenosti sa tehničkim propisima i standardima ne stvaraju prepreke koje se mogu izbegavati. Transparentnost – Ključni princip Evropske Unije i Svetske trgovinske organizacije: svi propisi i zakoni koji utiču na trgovinu moraju se javno objaviti pre nego što stupe na snagu. Tržišni nadzor – Države članice EU su obavezne da preduzimaju potrebne mere da budu sigurne da proizvodi koji se plasiraju na tržištu i puštaju u rad ne ugrožavaju bezbednost i zdravlje osoba ili druge javne interese koji su obuhvaćeni direktivom, kada su valjano instalirani, održavani i kada se koriste za određene namene. Zainteresovana strana je organ državne uprave, privredno društvo, preduzetnik, organizacija potrošača i drugo pravno ili fizičko lice koje pokazuje interes za standardizaciju. Usaglašenost – Ispunjenje specificiranih zahteva. WTO (STO) – Svetska trgovinska organizacija zajedno sa knjigom pravila i mehanizama za slobodno kretanje robe, osnovana je 1. januara 1995. godine. STO je srž i osnova sistema međunarodnih propisa za svetsku trgovinu. Ona obezbeđuje forum za multilateralne pregovore o trgovini, primeni i usaglašavanju, uključujući i postupke za rešavanje sporova. Pošto se svetska privreda globalizuje, STO je najpozvaniji forum za otklanjanje smetnji za trgovinu, stvaranje i sprovođenje globalnih propisa usaglašavajući ih sa pravilima koja su postavila druga multilateralna tela. STO je 19

Osnovi standardizacije i metrologije

osnovana 1995. godine, ali multilateralni trgovinski sistem na kome se ona zasniva, daleko je stariji. STO sada ima 144 članova i ona je jedino međunarodno telo koje vodi politiku trgovine robom, uslugama i pravima o intelektualnoj svojini među svojim članovima. O sporazumima pregovaraju vlade koje imaju cilj da obezbede sveobuhvatni, pouzdani okvir za uvoznike i izvoznike širom sveta da rade na osnovu poznatih pravila, pri čemu neće biti iznenadnih, nepredvidivih izmena u politici. Što je više članova, utoliko će propisi STO biti efikasniji. Na kraju ovog poglavlja, koje u opštim postavkama ukazuje na veoma široku problematiku infrastrukture kvaliteta, posebno se naglašava da će ovi poslovi i oblasti rada, u određenom stepenu detaljnosti, biti razmatrani u narednim poglavljima.

20

Osnovi standardizacije i metrologije

3. OSNOVI STANDARDIZACIJE 3.1. Istorijat standardizacije Standardizacija kao sredstvo postizanja reda u određenoj oblasti, jeste disciplina koja je stara koliko i svet. Standardizacija je činilac koji pomaže da se iskoristi materijalno bogatstvo uma koje je nagomilano vekovima u raznim oblastima. Standardizacija olakšava umni rad, unosi red, doprinosi stvaranju poverenja, uprošćava i unapređuje poslovanje. Prirodne pojave kao što su kruženje planeta i sunca, rad pčela, mrava, spajanje atoma vodonika i kiseonika u molekul vode jesu primeri standarda. Počeci standardizacije: ¾ Stari Egipat, pre 5.000 godina: oblikuju se standardizovani kameni blokovi određenih mera za izgradnju piramida; dimenzije cigle 410x200x120 mm. ¾ Stari Rim: izrađivane vodovodne cevi istih promera. ¾ Stara Grčka: kratak opis postupka izgradnje stubova, isklesan u kamenu – čuva se u Briselu. Povećanjem obima robne razmene i trgovine, javlja se problem postojanja različitih standarda za iste proizvode u raznim zemljama kao ozbiljna prepreka trgovini. Prvi industrijski standardi nastaju sa pojavom i razvojem serijske proizvodnje i industrije. Za dalji razvoj standardizacije sa istorijske tačke gledišta posebno je značajno sledeće: ¾ U XIV i XV veku, u Veneciji, su građeni brodovi sa istovrsnim elementima opreme; ¾ U XVIII veku – početak vojne standardizacije od snabdevača vatrenim oružjem i municijom; ¾ 1843. godine Bavarske železnice naručuju seriju lokomotiva iz tri fabrike uz posebne zahteve; ¾ 1875. godine u Pruskoj su urađeni "Standardni nacrti za lokomotive, putničke i teretne vagone“, dve godine kasnije izrađene su prve standardne lokomotive "tip 1b" za pruske železnice; ¾ 20. maja 1875. godine potpisana je Metarska konvencija; ¾ 1886. godine u Drezdenu je održana prva konferencija o standardizaciji; ¾ Polovinom XIX veka se javljaju pokušaji planske standardizacije za veličinu cigle, a 1887. godine je propisan standard za kvalitet i način ispitivanja cementa; ¾ U XIX veku – Vitfordov cevni navoj koji se i danas koristi, širina železničkog koloseka i prvi interni standardi u pojedinim kompanijama. Nastaju standardni proizvodi za razna područja, čak su mnoge fabrike počele da koriste iste delove kod različitih proizvoda (zavrtnji, matice, klinovi, čepovi,…); ¾ Fabrike iste struke međusobno usklađuju interne standarde, a tadašnja velika preduzeća počinju osnivanje biroa za standardizaciju; 21

Osnovi standardizacije i metrologije

¾ Krajem XIX veka u Cirihu je održan kongres na kome je doneta odluka o međunarodnom prihvatanju standarda; ¾ Počinje osnivanje nacionalnih standardizacija, i to: Velika Britanija 1901. godine, Holandija 1916. godine, Nemačka 1917. godine, SAD 1918. godine, Japan 1921. godine, SSSR 1925. godine itd. Počeci osnivanja udruženja za standardizaciju su: – –

Prvu međunarodnu organizaciju za standardizaciju osnovali su elektrotehničari 1906. godine – Međunarodna elektrotehnička komisija IEC. 1926. godine osnovan je Međunarodni savez za standardizaciju (ISA), prethodnica današnje Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO).

Razvoj nacionalne organizacije za standardizaciju značajan je u sledećem: 9 1930. godine izdate su prve norme u okviru pojedinih struka (građevinarstvo, železnica, pošta, vojska i druge); 9 1939. godine formiran je Komitet za normalizaciju u Kraljevini Jugoslaviji; 9 FNRJ osniva 1946. godine Biro za standardizaciju, a 1951. godine formira se Savezna komisija za standardizaciju; 9 Prvi jugoslovenski standard JUS B.H0. 001:1952, Ugalj - Opšti uslovi; 9 1960. godine osniva se Jugoslovenski zavod za standardizaciju, a od 1991. godine postaje Savezni zavod za standardizaciju; 9 1996. godine osniva se Jugoslovenska organizacija za standardizaciju i kvalitet (JUSK); 9 1977. godine prema Zakonu o standardizaciji obavezna je primena JUS standarda; 9 2007. godine osniva se Institut za standardizaciju Srbije; 9 Odluka o osnivanju Instituta za standardizaciju Srbije (“Službeni glasnik Srbije”, broj 16/07); 9 Rešenje o označavanju standarda i srodnih dokumenata (SRPS) u Republici Srbiji (“Službeni glasnik Srbije”, broj 27/07); 9 Zakon o standardizaciji (“Službeni glasnik Srbije”, broj 36/2009) stupio je na snagu 2010. godine; ukida se obavezna primena standarda u mnogim oblastima i prelazi se na usaglašenost sa zahtevima direktiva Evropske Unije. 3.2. Opšti pojmovi i definicije Standardizacija je aktivnost na utvrđivanju odredaba za opštu i višekratnu upotrebu, u odnosu na stvarne ili potencijalne probleme, u cilju postizanja optimalnog nivoa uređenosti u datom kontekstu (definicije prema SRPS ISO/IEC Uputstvo 2:2007). Posebno, ova aktivnost obuhvata proces formulisanja, izdavanja i primene standarda. Značajne koristi od standardizacije su unapređenje pogodnosti proizvoda, procesa i

22

Osnovi standardizacije i metrologije

usluga za njihovu namenu, sprečavanje stvaranja prepreka u trgovini i olakšavanje tehnološke saradnje. Standardizacija je skup koordiniranih aktivnosti na donošenju standarda i srodnih dokumenata. Definicije prema Zakonu o standardizaciji /31,38/ (“Službeni glasnik RS”, broj 36/2009). Standardizacija je posledica: 9 Potrebe uspostavljanja efikasne zaštite potrošača (zdravlje, bezbednost, ekonomski interesi); 9 Stvaranja uslova za stabilno snabdevanje tržišta; 9 Obezbeđenja konkurentnosti na globalnom tržištu; 9 Zaštite okruženja. Opšte definicije za pojam standard iz terminoloških rečnika su: o o o o

Standard je ono što se smatra osnovom za poređenje od strane vlasti ili je opšte priznato (Vebsterov rečnik). Standard je dokument koji ima za cilj da ujednači oblik, veličinu, kvalitet i način ispitivanja nekog materijala ili proizvoda (Prosvetina enciklopedija). Standard je dokument kojim se jasno i nedvosmisleno definišu pravila koja olakšavaju trgovinu i komunikaciju (Peter Greenwood, program menadžer British Standards Institute – BSI). SINONIM za standard je latinska reč NORMA sa značenjem: pravilo, obrazac, instrukcija.

Opšti pojmovi iz standarda SRPS ISO/IEC Guide 2:2007 su: 9 Standard je javno dostupan dokument, utvrđen konsenzusom i donet od priznatog tela, kojim se za opštu i višekratnu upotrebu utvrđuju pravila, zahtevi, karakteristike, uputstva, preporuke ili smernice za aktivnosti ili njihove rezultate radi postizanja optimalnog nivoa uređenosti u određenoj oblasti u odnosu na postojeće ili moguće probleme. 9 Konsenzus je načelna saglasnost o bilo kom značajnom pitanju, postignuta tako da se uzmu u obzir stanovišta svih zainteresovanih strana i da se usaglase svi suprotstavljeni stavovi, pri čemu se pod konsezusom ne podrazumeva jednoglasnost u donošenju standarada. 9 Zainteresovana strana: Organ državne uprave, privredno društvo, preduzetnik, organizacija potrošača, drugo pravno ili fizičko lice koje pokazuje interes za standardizaciju. Šta to, u stvari, znači pojam standard? Standard je dokument koji sadrži karakteristike i zahteve za proizvod (tehničke specifikacije), postupke proizvodnje ili metode ispitivanja i ocenjivanja usaglašenosti proizvoda sa zahtevima. 23

Osnovi standardizacije i metrologije

Standardi nastaju i razvijaju se kao rezultat dostignuća u nauci i tehnici, kao i na osnovu iskustva, dobre prakse, u svim oblastima. Korišćenjem standarda u proizvodnji i pružanju usluga povećavaju se efikasnost i efektivnost procesa i podiže kvalitet usluga, čime se istovremeno izlazi u susret potrebama korisnika proizvoda i usluga i doprinosi podizanju nivoa njihovog zadovoljstva. Standardi predstavljaju ogroman i pozitivan doprinos većini aspekata našeg života, jer omogućavaju poželjne karakteristike proizvoda i usluga, kao što su kvalitet, očuvanje životne sredine, bezbednost, pouzdanost i ekonomičnost. Kada proizvodi i usluge dostignu naša očekivanja, skloni smo da prihvatimo to kao zdravo za gotovo i nismo svesni uloge standarda. Kada standardi nisu primenjeni brzo shvatimo, jer se ispostavi da su proizvodi lošeg kvaliteta i da ne odgovaraju, nisu u skladu sa uređajem koji već imamo, nepouzdani su ili opasni. Stoga možemo utvrditi da proizvodi, sistemi, mašine ili uređaji rade dobro i bezbedno, jer su u skladu sa standardom. 3.3. Sistem standardizacije Sistem standardizacije na nivou države obuhvata: 1. 2. 3. 4.

Nacionalnu organizaciju za standardizaciju; Organizacionu celinu za standardizaciju u vojnoj strukturi; Organizacionu celinu za standardizaciju u državnim organima; Organizacionu celinu za standardizaciju u naučnoistraživačkim i proizvodnim organizacijama.

Rad i razvoj sistema standardizacije zahteva određena finansijska sredstva, angažovanje odgovarajućeg kadra, tehničku opremu, informacioni sistem itd. Osnovne grupe poslova i zadataka u sistemu standardizacije su:

1. Istraživačko - razvojni poslovi i zadaci; o unapređenje metoda i postupaka izrade standarda, o organizacija rada i informatička podrška, o stalna edukacija i usavršavanje kadrova. 2. Obezbeđenja rada sistema standardizacije; o raspoloživi materijalni i kadrovski resursi za postizanje optimalnih efekata, o funkcionisanje organizacije (prihodi, troškovi, raspodela dohotka). 3. Razvoj, priprema, donošenje i objavljivanje standarda i srodnih dokumenata; o međunarodna saradnja, o praćenje i primena standarda. 24

Osnovi standardizacije i metrologije

3.4. Ciljevi standardizacije Opšti ciljevi standardizacije su: ¾ obezbeđenje adekvatnosti/prikladnosti nekog proizvoda, procesa ili usluge da u određenim uslovima služi svojoj nameni/izvršava predviđene funkcije, ¾ ograničavanje raznolikosti izborom optimalnog broja tipova ili veličina, ¾ obezbeđenje kompatibilnosti i zamenjivosti različitih proizvoda, ¾ poboljšanje bezbednosti proizvoda, zaštita zdravlja ljudi i zaštita životne sredine, ¾ racionalno korišćenje prirodnih resursa i energije, ¾ unapređenje međunarodne trgovine, sprečavanjem ili otklanjanjem nepotrebnih tehničkih prepreka. Za ostvarenje navedenih ciljeva važno je pravovremeno uključenje u proces standardizacije velikog broja stručnjaka različitih specijalnosti. Efekti koji se postižu realizacijom ciljeva standardizacije posebno se mogu sagledati sa aspekta ekonomičnosti, pri čijem određivanju treba imati u vidu da postoje: 9 nemerljive uštede sadržane u radnom vremenu, koje bi se utrošilo pri razvoju, projektovanju i kontroli, ako ne bi bilo standardizacije; 9 merljive uštede, kao što je izrada standardizovanih delova, serijska proizvodnja i slično /2/. 3.5. Osnovni principi standardizacije Standardizacija je zasnovana na sledećim principima: ¾ dobrovoljno učešće svih zainteresovanih strana u postupku donošenja standarda; ¾ dobrovoljna primena standarda; ¾ usaglašavanje stavova zainteresovanih strana u vezi sa tehničkim sadržajem standarda postiže se konsenzusom; ¾ javnost i transparentnost postupka donošenja standarda; ¾ međusobna usklađenost standarda; ¾ ostvarivanje optimalne koristi za društvo u celini. Pored osnovnih principa standardizacije za ostvarenje maksimalnih efekata u primeni standardizacije od posebne je važnosti poštovanje još nekih načela standardizacije, koja su međusobno povezana i uslovljena, pa ih treba primeniti u celosti /2/, a to su: – Stalna težnja smanjenju asortimana proizvoda do logičkog minimuma, koji može zadovoljiti potrebe i zahteve društva; – Težiti smanjenju složenosti proizvoda; – Postupak izrade i donošenja standarda mora započeti selekcijom, a završiti razradom izabranog rešenja; – Dokumenta standardizacije iz oblasti bezbednosti, zaštite zdravlja ljudi i zaštite životne sredine moraju imati snagu propisa/zakona; – Dokumenta nižeg nivoa moraju se usaglašavati sa dokumentima višeg nivoa; 25

Osnovi standardizacije i metrologije

–

Dokumenti se moraju preispitati u određenim vremenskim intervalima i revidirati po potrebi.

3.6. Oblici standardizacije Jedan od osnovnih principa standardizacije je ostvarenje svojstva razmenljivosti delova i sklopova proizvoda sa zadatom tačnošću. Tako se obezbeđuje mogućnost montaže ili zamene pri popravci bez naknadne dorade ili podešavanja u proizvodu, a da se održe/zadovolje zadati tehnički uslovi. Najčešći oblici standardizacije su: 1. Unifikacija, 2. Tipizacija, 3. Specifikacija. Unifikacija podrazumeva korišćenje jednoobraznih elemenata u jednoj ili više različitih konstrukcija čime se postiže smanjenje broja različitih elemenata, pojeftinjuje izrada, uprošćava eksploatacija i održavanje. Prisutna su dva oblika unifikacije, i to: 1. Unutrašnja unifikacija – korišćenje jednoobraznih delova više puta u istom proizvodu; 2. Spoljašnja unifikacija – korišćenje jednoobraznih delova više puta u više proizvoda različite namene. Tipizacija je savršeniji oblik standardizacije i predstavlja zadovoljenje zahteva tržišta sa standardnim delovima kod kojih se menja ograničeni skup veličina. Podrazumeva razradu i izbor najpovoljnijeg niza istovrsnih proizvoda, i bazirana je na optimalnim i najuspešnijim rešenjima iz celokupnog opsega postojećih oblika, veličina i kvaliteta. Specifikacija se sprovodi sa ciljem da se definišu materijali, poluproizvodi i proizvodi na takav način da se jednoznačno utvrdi njihov identitet. 3.7. Podela standarda Pod nivoom standardizacije podrazumeva se geografski, politički ili ekonomski stepen uključenosti u aktivnosti standardizacije. Razlikuju se sledeći nivoi standardizacije, i to: 1. Međunarodni, 2. Regionalni, 3. Nacionalni, – SRPS – srpski (prethodno SCS, JUS) – DIN – nemački – BS – engleski – SN – švajcarski (prethodno VSM) – GOST R – ruski 4. Lokalni (granski, interni).

26

Osnovi standardizacije i metrologije

1. Međunarodni standard je standard koji je donela međunarodna organizacija ISO ili IEC i koji je dostupan javnosti, u slučaju da je standard donela neka druga međunarodna organizacija, to se posebno označava. 2. Evropski standard je standard koji je doneo CEN ili CENELEC i koji podrazumeva obavezu da se primenjuje kao identičan nacionalni standard i da se povuku svi nacionalni standardi koji su sa njim u suprotnosti. 3. Evropski predstandard je standard koji je CEN ili CENELEC pripremio za privremenu primenu, pri čemu se paralelno mogu primenjivati i nacionalni standardi koji su sa njim u suprotnosti. 4. Srpski standard - SRPS: Standard koji je doneo Institut za standardizaciju Srbije (ISS) kao nacionalno telo za standarde i koji je dostupan javnosti. Srodni dokument: Dokument koji ne ispunjava uslove da bude donet kao srpski standard, a koji je donela međunarodna ili evropska organizacija za standardizaciju ili ISS, i koji je dostupan javnosti, i to: a) Tehnička specifikacija (Technical Specification - TS): Dokument za koji postoji mogućnost da u budućnosti sporazumom postane standard ali trenutno nema odgovarajuću podršku da bi se odobrio kao standard ili je oblast/predmet još uvek u fazi razvoja. b) Tehnički izveštaj (Technical Report - TR): Dokument koji sadrži informativni materijal, koji nije pogodan da bude objavljen kao standard ili specifikacija. c) Uputstvo (Guide): Dokument kojim se daju pravila, smernice, saveti ili preporuke koji se odnose na principe i politiku standardizacije. d) Industrijski tehnički sporazum (Industry Technical Agreement - ITA): Normativni ili informativni dokument u kojem se specificiraju parametri nekog novog proizvoda ili usluge. e) Specifikacija dostupna javnosti (Publicly Available Specification - PAS): Dokument kao odgovor na neodložne potrebe tržišta, a koji predstavlja konsenzus eksperata ili neke organizacije izvan ISO/IEC. f) Ocena tehnološkog trenda (Technology Trend Assessment - TTA): Dokument kao odgovor na potrebe za globalnom saradnjom u vezi sa pitanjima standardizacije tokom ranih faza tehničkih inovacija i u kome se daje stanje razvijenosti tehnike ili trendovi u novonastalim oblastima. 3.8. Opšti postupak izrade standarda Opšti predmeti ili tipovi standarda mogu biti za: o Proizvode (sirovine, materijali i gotovi proizvodi) kojim su specificirani zahtevi koje treba da ispuni proizvod da bi se postigla njegova spremnost za namenu; o Metode ispitivanja, ponekad dopunjen odredbama u vezi ispitivanja, kao što su uzimanje uzoraka, korišćenje statističkih metoda, redosled ispitivanja itd; o Definicije i razne apstraktne pojmove, odnosno termine; o Tehnološku opremu, koja specificira zahteve koje treba da ispuni oprema da bi se postigla njena spremnost za namenu; o Proizvodne procese, koji specificira zahteve koje treba da ispuni proces da bi se postigla njegova spremnost za namenu; 27

Osnovi standardizacije i metrologije

o o o

Uslugu koja specificira zahteve koje treba da ispuni usluga da bi se postigla njena spremnost za namenu; Obezbeđenje kvaliteta proizvoda i ocenjivanja usaglašenosti; Sisteme upravljanja za uslove u kojima se proizvod ili usluga realizuje.

Principi na kojim se bazira savremena standardizacija predstavljaju i opšti postupak izrade standarda /8, 36,38/, i to: 1. Konsenzus Osnovni princip standardizacije je konsenzus. To je opšti sporazum o bilo kom značajnom pitanju postignut tako da se uzmu u obzir stanovišta svih zainteresovanih strana i da se usaglase svi suprotstavljeni stavovi, pri čemu se pod konsenzusom ne podrazumeva jednoglasnost. 2. Uključivanje svih zainteresovanih strana Podrazumeva pravo na dobrovoljno učešće i doprinos svih zainteresovanih strana u procesu izrade standarda i srodnih dokumenata. Zajednički interes podrazumeva sprečavanje prevladavanja pojedinačnih interesa nad zajedničkim interesom zainteresovanih strana. 3. Javnost rada Postupak pripreme standarda mora da bude dostupan javnosti od početka i u svim fazama. Javnost rada podrazumeva preglednost postupka standardizacije i dostupnost javnosti standarda i srodnih dokumenata. 4. Stanje tehnike Standard odražava stepen razvoja tehnike u datom trenutku i zasnovan je na proverenim naučnim, tehničkim i iskustvenim saznanjima. 5. Koherentnost Zbirka standarda mora da bude koherentna, standardi ne smeju da budu protivrečni, a donošenjem novog standarda za dati predmet, stari standard se povlači. Sprečavanje nastanka prepreka u trgovini podrazumeva da standardi nisu pripremljeni, doneti ili primenjeni sa ciljem stvaranja neopravdanih prepreka u međunarodnoj trgovini. Kada je god moguće, poželjno je koristiti međunarodne standarde ili njihove odgovarajuće delove kao osnovu za izradu nacionalnih standarda. Karakteristike standarda mogu se predstaviti na sledeći način: 1. Pokrivaju više disciplina, 2. Koherentnost i konzistentnost, 3. Rezultat zajednickog rada, 4. Stalno se usavršavaju, 5. Referentni status, 6. Međunarodna i nacionalna prepoznatljivost, 7. Dostupnost svima bez restrikcija.

28

Osnovi standardizacije i metrologije

4. KLASIFIKACIJA STANDARDA Radi lakšeg nalaženja standarda, kao i organizacije odgovarajućih baza podataka uvedena je klasifikacija standarda, i to: – –

Međunarodna klasifikacija (ICS), Nacionalna (domaća) klasifikacija.

4.1. Međunarodna klasifikacija standarda Cilj međunarodne klasifikacije standarda (ICS - International Classification for Standards) je da se olakša razmena podataka i informacija na području standardizacije /35/. Međunarodna klasifikacija standarda treba da služi kao osnov za strukturu kataloga međunarodnih, regionalnih i nacionalnih standarda i drugih normativnih dokumenata, kao i baza za njihovo naručivanje. Takođe, može poslužiti za klasifikovanje standarda i normativnih dokumenata u bazama podataka, bibliotekama. Međunarodna klasifikacija standarda treba da olakša usaglašavanje informacija i sredstava za naručivanje standarda, kao što su katalozi, selektivne liste, bibliografije i baze podataka na magnetnim i optičkim medijumima i da na taj način na svetskom nivou promoviše široku upotrebu međunarodnih, regionalnih i nacionalnih standarda i drugih normativnih dokumenata. Prvo izdanje međunarodne klasifikacije standarda (ICS) objavio je ISO 1992. godine, a sada je važeće šesto izdanje iz 2005. godine. Prvo izdanje međunarodne klasifikacije standarda na srpskom jeziku objavljeno je 1995. godine, a drugo izdanje na srpskom jeziku objavljeno je 2009. godine (Slika 6). Za potrebe ovog dokumenta, opšti termin "standard" primenjuje se na sve međunarodne, regionalne i nacionalne normativne dokumente, kao što su standardi, tehnički izveštaji, standardizovani profili, tehničke specifikacije, tehnički propisi, uputstva, kodeksi prakse, ocene tehnoloških trendova, kao i na nacrte tih dokumenata. Međunarodna klasifikacija standarda (ICS) sastoji se od 3 nivoa: XX.YYY.ZZ 1. Nivo I (XX): 2 cifre za PODRUČJE standardizacije 2. Nivo II (YYY): 3 cifre za GRUPE u okviru istog područja 3. Nivo III (ZZ): 2 cifre za PODGRUPE u okviru iste grupe

29

Osnovi standardizacije i metrologije

Slika 6. Nivo I: PODRUČJE standardizacije - sada ima ukupno 40 područja, kao što su na primer drumska vozila, poljoprivreda, metalurgija. Svako područje ima dvocifrenu odrednicu, na primer: 43 DRUMSKA VOZILA.

Slika 7. Deo liste ICS područja

30

Osnovi standardizacije i metrologije

Nivo II: GRUPE u okviru istog područja - sada ima ukupno 392 grupe u svih 40 područja. Odrednica svake grupe sastoji se od odrednice područja i od trocifrenog broja odvojenog tačkom od broja područja, na primer: 43.040 Sistemi drumskih vozila.

Slika 8. Primer grupe u okviru istog područja Nivo III: Od 392 grupe, njih 127 se dalje deli na 909 PODGRUPA. Odrednica podgrupe sastoji se od odrednice grupe i od dvocifrenog broja odvojenog tačkom od broja grupe, na primer: 43.040.20 Uređaji za osvetljavanje, signalizaciju i upozoravanje.

Slika 9. Primer podgrupe u okviru iste grupe

31

Osnovi standardizacije i metrologije

Opšti principi međunarodne klasifikacije standarda su: ¾ Pri klasifikaciji nije neophodna popuna sva 3 nivoa; ¾ Preporučuje se korišćenje svih raspoloživih nivoa; ¾ Jedan standard može imati nekoliko ICS oznaka, odnosno može biti uključen u više od jedne grupe ili podgrupe (preporuka: max 4) u zavisnosti od predmeta na koji se odnosi; ¾ 01 je oznaka za podgrupu sa opštom tematikom; ¾ 99 je oznaka za podgrupu koja se odnosi na ostalo. 4.2. Nacionalna klasifikacija standarda Nacionalna klasifikacija standarda /38/ zasnovana je na hijerarhijskoj strukturi koja se sastoji od 3 nivoa: X.YZ.VVV o o o o o o o o o

Nivo I - X: 1 mesto (slovo) za GRANU standardizacije; Nivo II - Y: 1 mesto (slovo) za GLAVNU GRUPU u okviru iste grane; Nivo III - Z: 1 mesto (cifra) za GRUPU u okviru iste glavne grupe; VVV: 3 cifre za BROJ standarda; Nacionalna klasifikacija standarda ima 16 GRANA standardizacije (A, B, ...); Svaka grana deli se na GLAVNE GRUPE (A, B, C, ...) i GRUPE (0, 1, 2, .., 9); BROJ standarda (1, 2, 3, ..., 999); Informacije o nacionalnoj klasifikaciji date su u Katalogu Instituta za standardizaciju Srbije (ISS) na web adresi http://www.iss.rs/katalog.htm; Prilikom prenosa međunarodnih standarda (ISO, IEC) i regionalnih standarda (EN) u nacionalnu standardizaciju, standardi zadržavaju svoju originalnu oznaku i dobijaju prefiks SRPS (srpski standard).

Informisanje o standardima - glavne web adrese: www.iso.org www.iec.ch www.cen.eu www.cenelec.eu www.iss.rs

32

Osnovi standardizacije i metrologije

Slika 10. Prikaz dela klasifikacije – grane i glavne grupe

Slika 11. Prikaz nekih standarda u okviru D.A grane i glavne grupe

33

Osnovi standardizacije i metrologije

Slika 12. Prikaz srpskih standarda razvrstanih po ICS klasifikaciji – nacionalne oznake izvornih standarda i oznake prenesenih standarda 4.3. Pozivanje na standarde Metode pozivanja na standarde u zakonodavstvu: ¾ Zakonodavac može da dozvoli da upotreba standarda ostane dobrovoljna ili da standarde učini obaveznim, ¾ Ukoliko se standardi pozivaju, treba voditi računa da je standard odraz najnovijeg “stanja razvijenosti tehnike”, a da bi standard stalno pratio tehnički razvoj, mora redovno da se revidira. U skladu sa tim, zakonodavac koji koristi standarde kao podršku zakonodavstvu treba da izabere onu zakonsku mogućnost koja mu dozvoljava da izbegne obavezu da prilagođava ceo zakonski akt svaki put kad se standard revidira. Zakonadavac u Evropskoj Uniji uvodi dve vrste pozivanja na standarde: 1. Direktno (datirano i nedatirano) 2. Indirektno Direktno pozivanje može da ustanovi primarni evropski zakonodavac, tako što se specifični standard direktno citira u zakonskom tekstu. Direktnim pozivanjem, u mnogim slučajevima, standard postaje obavezan, što stvara prepreke u trgovini. Direktna

34

Osnovi standardizacije i metrologije

pozivanja zahtevaju redovna prilagođavanja zakonskih akata u skladu sa tehničkim razvojem. Postoje dva tipa: a) Datirano u zakonskom aktu se navodi broj standarda i datum (prednost: pravna i tehnička sigurnost); b) Nedatirano u zakonskom aktu se navodi samo broj standarda, bez datuma (prednost: pravni akt se ne menja u slučaju revizije standarda). Indirektno pozivanje standarda koristi se u slučaju kada zakonodavac namerava da dozvoli ili promoviše dobrovoljnu upotrebu standarda. Time se izbegavaju prepreke u trgovini i omogućeno je lakše praćenje tehničkog razvoja. Revizija određenog standarda ne zahteva odgovarajuće prilagođavanje osnovnog zakonskog akta.

35

Osnovi standardizacije i metrologije

5. ZNAČAJ I KORISTI OD PRIMENE STANDARDA Uključivanje u proces standardizacije omogućuje preduzećima i pojedincima brojne pogodnosti i koristi, posebno se izdvajaju sledeći aspekti: 1. Koristi od primene i upotrebe standarda; 2. Bolji pristup standardima; – Lako dolaženje do standarda, – Olakšana kupovina i pretraživanje na internetu, – Bolja informisanost – ažurnost, brzina. 3. Jednostavnija upotreba; – Tokom izrade standarda vodi se računa o jasnoći, jeziku, – Uspešna implementacija standarda, – Analiza da li je implementacija standarda pomogla da se ostvare ciljevi poslovanja. 4. Poboljšano dobijanje povratnih informacija o standardima; – Organizacije koje primenjuju standarde podstiču se da dostave povratne informacije telima za standardizaciju u cilju unapređenja standarda (upitnici, kontakti). 5. Veći uticaj na razvoj standarda; – Uključenje u proces standardizacije je od vitalnog značaja, jer je to mogućnost da se utiče na sadržaj standarda, – To je i šansa da se dobiju informacije od stručnjaka i uspostave kontakti sa zainteresovanim stranama, – To je i prvi korak podizanja znanja i svesti o procesu standardizacije. Glavne koristi od primene i upotrebe standarda su: 9 Smanjenje sredstava za razvoj novog proizvoda, 9 Unapređenje pogodnosti proizvoda, procesa i usluga za predviđene svrhe, 9 Sprečavanje prepreka u trgovini, 9 Olakšavanje tehnološke saradnje, 9 Promovisanje inovativnosti i povećanje produktivnosti, 9 Sticanje konkurentske prednosti, komparativna prednost na tržištu jer su proizvodi u skladu sa standardima, 9 Povećanje efikasnosti i poboljšanje bezbednosti, 9 Lakše dokazivanje kvaliteta i usaglašenosti, 9 Smanjenje troškova i rizika poslovanja. Koristi i prednosti od primene standarda su i: 9 Olakšano konstruisanje kao i komuniciranje i sporazumevanje konstruktora među sobom i sa tehnolozima, proizvođačima i potrošačima, 9 Otklanjanje nesporazuma u trgovini, zaštita interesa potrošača i podizanje opšteg standarda društva, 36

Osnovi standardizacije i metrologije

9 Olakšana razmenljivost sastavnih delova i sklopova proizvoda uvođenjem tipizacije i unifikacije, 9 Olakšan izbor potrebnih materijala i sirovina, 9 Pogodan izbor brojnih vrednosti raznih parametara i tehničkih i drugih karakteristika industrijskih proizvoda, 9 Utvrđivanje najboljih tipova i asortimana proizvoda, 9 Ekonomični izbor optimalnih tehnoloških procesa, 9 Izbor optimalnih principa proračuna i metoda konstruisanja i samih oblika konstrukcija sa ciljem da se obezbedi funkcionalnost, sigurnost i racionalnost, 9 Povećanje ekonomičnosti konstruisanja i izrade uz poboljšanje zaštite na radu i smanjenje zalihe gotovih proizvoda, 9 Poboljšanje kvaliteta i trajnosti proizvoda, 9 Omogućavaju razvoj, proizvodnju i snabdevanje proizvoda i usluga efikasnijim, bezbednijim i čistijim, 9 Olakšavaju trgovinsku razmenu između zemalja i doprinose fer-pleju, 9 Upućuju na dobru praksu upravljanja/menadžmenta, 9 Rasejavaju/distribuiraju inovacije i nove tehnologije, 9 Olakšavaju život dajući rešenja za zajedničke probleme. Standardi omogućuju tehnološku, ekonomsku i socijalnu korist, i to: 9 Za POSLOVNE subjekte – omogućuje prisustvo na tržištima širom sveta; 9 Za INOVATORE novih tehnologija – standardi sa aspekata terminologije, kompatibilnosti i bezbednosti ubrzavaju prodor inovacija i njihovu primenu; 9 Za KUPCE – svetska kompatibilnost proizvoda omogućuje veću ponudu; 9 Za VLADE – standardi daju tehnološku osnovu za regulativu u vezi zdravlja, bezbednosti i zaštite životne sredine; 9 Za TRGOVINU - olakšavaju trgovinsku razmenu između zemalja i doprinose fer-pleju; 9 Za ZEMLJE U RAZVOJU – standardi su izvor usvojenih tehnologija (know-how) i smernice gde treba ulagati i ne rasipati sredstva na tehnologije i resurse koji su prevaziđeni; 9 Za KORISNIKE – usaglašenost proizvoda i usluga sa standardima obezbeđuje njihov kvalitet, bezbednost i pouzdanost; 9 Za SVAKOGA – standardi u vezi bezbednosti saobraćaja, mašina, alata i slično doprinose kvalitetu života uopšte; 9 Za PLANETU – standardi u vezi kvaliteta vazduha, vode, zemljišta, emisije gasova i radijacije doprinose očuvanju i zaštiti životne sredine. 5.1. Standardi u procesu dokazivanja usaglašenosti proizvoda Standardizacija je centralni element ''Sistema za dokazivanje usaglašenosti proizvoda'' (slika 5), koji je sastavljen od uzajamno povezanih elemenata infrastrukture kvaliteta. Sve počinje sa standardima, odnosno standardizacijom kao procesom u kome oni 37

Osnovi standardizacije i metrologije

nastaju. Standard može biti nacionalni ili međunarodni, pa čak i kompanijski – interni standard. Kada se proizvod izradi radi podmirivanja potreba kupaca, potrebno je da se ispita u odgovarajućoj laboratoriji, pre stavljanja na tržište. Za to služi relevantni standard ili više standarda. Ispitivanjem karakteristika proizvoda utvrđuje se njegova usaglašenost sa standardizovanim vrednostima - kriterijumima, a dokaz o tome je u obliku laboratorijskog Izveštaja o ispitivanju. Ocenjivanje usaglašenosti predstavlja postupak kojim se dokazuje da su ispunjeni specifični zahtevi koji se odnose na proizvod, proces, sistem, osobu ili organizaciju. Naime, ocenjivanje usaglašenosti je svaka aktivnost kojom se posredno ili neposredno utvrđuje da li su ispunjeni određeni zahtevi. Ocenjivanje usaglašenosti zasnovano je ili na intervenciji „prve strane“ (proizvođač) ili „treće strane“ (nezavisna organizacija) i odnosi se na fazu projektovanja, ili na fazu proizvodnje ili na obe faze. „Treća strana“ u postupku ocenjivanja usaglašenosti su Tela za ocenjivanje usaglašenosti, odnosno laboratorije za ispitivanje, kontrolna i/ili sertifikaciona tela. Česti su slučajevi kada tržište ili nadležni državni organ za nadzor tržišta zahteva dokaz o usaglašenosti tipa proizvoda i/ili samog proizvođača, odnosno proizvodnog sistema organizacije u kome nastaje proizvod. Dokazi se obezbeđuju kod sertifikacionih tela, koja u procesu sertifikacije ocenjuju usaglašenost, opet u odnosu na relevantne standarde. Ova tela su neutralna i nepristrasna, kako u odnosu na proizvođača ili državni organ - naručioca sertifikacije tako i u odnosu na kupca sertifikovanog proizvoda, odnosno korisnika proizvoda sertifikovanog proizvođača. Takva tela se nazivaju ''sertifikaciona tela tipa treća strana''. U procesu sertifikacije nastaje dokument kao dokaz usaglašenosti koji se naziva Sertifikat ili Potvrda o usaglašenosti sa izjavom sertifikacionog tela o usaglašenosti predmeta sertifikacije sa relevantnim standardom. Za sertifikaciju su potrebna nezavisna i kompetentna ispitivanja karakteristika proizvoda, koja obavljaju laboratorije za ispitivanje. Metrologija je osnova na kojoj akreditovane laboratorije za ispitivanje obezbeđuju odgovarajuću tačnost i pouzdanost svoje merne opreme, radi sticanja odgovarajućeg poverenja naručioca u Izveštaj o ispitivanju. I metrologija se zasniva na uspostavljanju i održavanju tačnosti, pouzdanosti i sledljivosti rezultata postignutih mernom opremom, na relevantnim metrološkim standardima. Putem akreditacije se ocenjuje i potvrđuje tehnička i kadrovska kompetentnost laboratorija za ispitivanje i sertifikacionih i kontrolnih tela, opet prema odgovarajućim standardima za ocenjivanje u postupku akreditacije, pri čemu se postiže: 9 Poverenje u dokumenta tela za ocenjivanje usaglašenosti (laboratorija, sertifikaciona i kontrolna tela) sa dokazima o ocenjivanju usaglašenosti sa relevantnim zahtevima. 9 Ispunjenje zahteva u standardima ili u tehničkim propisima, koji se pozivaju na određene standarde kao na efektivnu i efikasnu pretpostavku o usaglašenosti. 38

Osnovi standardizacije i metrologije

Primena standarda je dobrovoljna. Usaglašenost sa standardima postaje obavezna za proizvođača samo ako se na standard poziva: 1. Ugovor između prizvođača/isporučioca i kupca ili 2. Tehnički propis. Tehničkim propisima država obezbeđuje očuvanje javnog interesa, odnosno očuvanje bezbednosti i zdravlja potrošača, očuvanje biljnog i životinjskog sveta i životne sredine. Savremeni pristupi u vezi sa tehničkim propisima, kao što su pravila Svetske trgovinske organizacije (Sporazum TBT STO) ili Novi i Globalni pristup Evropske Unije, polaze od naglašene preporuke da se za dokazivanje usaglašenosti sa obaveznim zahtevima u tehničkim propisima standardi koriste kao ''pretpostavka usaglašenosti''. Tehnički propisi se pozivaju na relevantan skup standarda, koji su ''pretpostavka usaglašenosti'' sa njihovim zahtevima. Proizvođaču je dopušteno u samom tehničkom propisu da bira između nekoliko načina za dokazivanje usaglašenosti svog proizvoda sa propisanim zahtevima, međutim, standardi su najekonomičniji i najbrži način za to. Osnovna dokumentacija koja prati neki proizvod obuhvata sledeće: 1. Standarde – glavni oblik regulacije kvaliteta. 2. Pravilnike o kvalitetu – osnovni sastav proizvoda, vrste i količina aditiva, uslovi i postupci obrade, organoleptičke osobine, pakovanje, deklaracija, ... 3. Proizvođačka specifikacija - sastav proizvoda, tehnologija obrade, pakovanje i slično. 4. Tehnički normativi – mere zaštite i sigurnosti pri upotrebi proizvoda, njihovom skladištenju, transportu i čuvanju. 5. Sertifikati – dokument kojim se potvrđuje da je proizvod na propisani način ispitan i da po osobinama odgovara zahtevima standarda ili drugog propisa - izdaje ovlašćena institucija – sertifikaciono telo (“treća strana”). 6. Garantni listovi – obaveza proizvođača. Šta bi bilo da standardi ne postoje? Odgovori su brojni, od kojih su najopštiji sledeći: 1. 2. 3. 4. 5.

Loš kvalitet proizvoda i usluga; Nekompatibilnost delova i usluga; Nepostojanje garancije o bezbednosti proizvoda; Nepostojanje obaveze zaštite životne sredine; …

39

Osnovi standardizacije i metrologije

6. MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU Pod nivoom standardizacije podrazumeva se geografski, politički ili ekonomski stepen uključenosti u aktivnosti standardizacije. Razlikuju se sledeći nivoi standardizacije, i to: 1. 2. 3. 4.

Međunarodni, Regionalni, Nacionalni, Lokalni (granski, interni).

Međunarodni nivo standardizacije čine međunarodne organizacije za standardizaciju u kojoj mogu da učestvuju odgovarajuća tela za standardizaciju iz svih zemalja, i to: 1. Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO - International Organization for Standardization); 2. Međunarodna elektrotehnička komisija (IEC - International Electrotechnical Commission); 3. Međunarodna agencija za telekomunikacije (ITU - International Telecommunication Union). Međunarodni standard je standard koji je donela međunarodna organizacija za standardizaciju i koji je dostupan javnosti. Druga međunarodna tela i organizacije za standardizaciju su: 1. Međunarodna organizacija za hranu - Komisija za Codex Alimentarius (Codex Alimentarius Commission, CAC, Codex) nastala od strane FAO (Food And Agriculture Organization) - Svetske organizacije za hranu i poljoprivredu i WHO (World Health Organization) - Svetske zdravstvene organizacije. 2. Ekonomska komisija za Evropu, pri Ujedinjenim Nacijama - UN ECE.

40

Osnovi standardizacije i metrologije

6.1. MEĐUNARODNA ORGANIZACIJA ZA STANDARDIZACIJU (ISO) Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO), koja obuhvata mrežu nacionalnih institucija za standardizaciju iz 163 zemlje-članice, najveći je izdavač međunarodnih standarda. Sedište Centralnog sekretarijata ISO je u Ženevi i iz njega se koordinira rad celokupnog ISO sistema. ISO je nevladina organizacija koja predstavlja most između javnog i privatnog sektora. ISO omogućuje postizanje konsenzusa u cilju dobijanja rešenja koje zadovoljava interese poslovnih subjekata i društva u celini. Predstavnici 25 zemalja sakupili su se u Londonu 14. oktobra1946. godine, kada su odlučili da se formira nova međunarodna organizacija sa ciljem da se olakša međunarodna koordinacija i unifikacija industrijskih standarda, kako bi se olakšala razmena proizvoda. Od 1970. godine 14. oktobar se obeležava kao Svetski dan standardizacije. Poruka Svetskog dana standardizacije uvek ukazuje na značaj rešenja koja standardi nude proizvođačima, projektantima, pružaocima usluga sa ciljem da se svim korisnicima obezbedi veća dostupnost proizvoda i usluga. Svake godine dan se obeležava uz novi slogan - poruku, kao na primer: STANDARDI ČINE SVET DOSTUPAN SVIMA. ISO je zvanično počeo sa radom 23. 02.1947. godine sa sedištem u Ženevi. Skraćenica ISO potiče od grčke reči „isos“, koja znači „jednak“, a ne od engleskog naziva „International Organization for Standardization“. ISO je razvio i publikovao više od 18.500 međunarodnih standarda na različitim osnovama (industrijske i komercijalne) i svake godine se objavi približno 1.100 standarda. Rad i upravljanje ISO zasniva se na strateškim planovima koji se donose svakih pet godina, usvajanjem od strane punopravnih članica. Danas je ISO najveća organizacija na svetu za razvoj standarda. Potpuni opseg u tehničkom polju standardizacije korisnicima je dostupan online listing ISO standarda, koji sadrži ISO Katalog objavljenih standarda i ISO Tehnički porgram standarda. Za svaki standard u većini slučajeva, takođe, je dat kratak sadržaj. ISO međunarodni standardi nisu ni na koji način obavezujući ni za Vladu niti za industriju. Vlada država i državni organi imaju glavnu i krajnju odgovornost za postavljanje standarda. Strategija Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO) temelji se na sledeća tri pojma: ¾ Korist u razumevanju, pomaganju i predviđanju potreba tržišta; ¾ Partnerstvo kroz učešće strana na raznim nivoima ISO sitema; ¾ Optimizacija u smislu pokretanja šireg korišćenja informaciono-komunikacionih tehnologija. 41

Osnovi standardizacije i metrologije

U skladu sa postavljenom strategijom ISO je definisao sledeće osnovne zadatke: 9 Izrada i izdavanje međunarodnih standarda i uticaj na njihovu primenu; 9 Organizovanje razmene informacija o radu svojih članica i tehničkih tela; 9 Saradnja sa drugim međunarodnim organizacijama. Osnovni podaci Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO) su: 1. Troškovi rada ISO: a. Članarina zemalja članica, koja je srazmerna utvrđenim ekonomskim pokazateljima, b. Prodaja standarda pokriva oko 30% budžeta, c. Rad centrale ISO predstavlja petina ukupnih troškova rada, glavnina odlazi za rad eksperata i tehničku pripremu standarda. 2. Članovi ISO: a. Nacionalne institucije za standardizaciju ili slične organizacije koje su najreprezentativnije u svojoj zemlji za oblast standardizacije, b. Samo jedan predstavnik za svaku zemlju, c. Pojedinci niti preduzeća ne mogu biti članovi, koja na drugi način mogu da daju svoj doprinos pri izradi standarda. 3. Oblici članstva u ISO: I. Punopravni članovi (Member bodies) su nacionalne organizacije za standardizaciju, koji imaju puno pravo glasa u tehničkim komitetima, politici ISO, itd. II. Dopisni članovi (Correspodent members) iz zemalja sa nedovoljno razvijenom standardizacijom, koji nemaju pravo glasa, ali su u toku sa svim aktivnostima ISO. III. Pridruženi/pretplatni (Subscriber members) članovi za zemlje sa manjim ekonomijama, koji nemaju pravo glasa, plaćaju umanjene članarine i u toku su sa svim aktivnostima ISO. Zahtev za učlanjenje u ISO dostavlja nacionalna organizacija za standardizaciju generalnom sekretaru. Odluku o učlanjenju u ISO donosi Savet ISO, s tom napomenom da samo jedna institucija iz zemlje može biti član ISO. Republika Srbija je među 163 zemlje-članice ISO u svojstvu punopravnog člana i učestvuje u radu 470 tehničkih tela. Predstavnik Republike Srbije u Međunarodnoj organizaciji za standardizaciju (ISO) je Institut za standardizaciju Srbije (ISS). Kada je Institut za standardizaciju Srbije, kao punopravni član ISO, zainteresovan za rad nekog od Tehničkih komiteta, ima pravo da delegira svoga predstavnika u taj komitet. 6.1.1. Organi i struktura ISO Strukturu ISO (Slika 13.) čine organi:

42

Osnovi standardizacije i metrologije

• • • • •

Generalna skupština (sastaje se jednom godišnje, analizira godišnje izveštaje o radu i ispunjenje strateškog plana), Savet (organ uprave, sastaje se dvaput godišnje, sastav: predsednik, zamenik predsednika, blagajnik i 18 članova po izboru, sve članice imaju pravo izbora), Tehnički upravni odbor (izveštava Savet i odgovoran je za upravljanje tehničkim poslovima, sastav: Predsednik i 9 lica koja imenuje Savet), Tehnički komiteti (delegati zainteresovanih strana), Generalni sekretarijat (administracija sa generalnim sekretarom, koji podnosi izveštaj Savetu).

Komitet za ocenjivanje usaglašenosti Komitet za potrošače

Savet Tehnički upravni odbor (nove aktivnosti,

Komitet za zemlje u razvoju

preispitivanje standarda, politika i nadzor)

Stalni komiteti Tehničke savetodavne grupe

Ad hoc savetodavne grupe

- TAG1 Zdravstvo - TAG2 Metrologija Slika 13. Organizaciona struktura ISO Tehnički komiteti osnivaju se na inicijativu jedne ili više članica nekog stalnog komiteta. Savet ISO donosi odluku o osnivanju tehničkog komiteta po utvrđenoj proceduri i daje smernice za rad. Odluke tehničkih komiteta donose se većinom glasova članova koji učestvuju u radu. Delatnost i rad ISO obavlja se kroz: ¾ Tehničke komitete (TC), ¾ Podkomitete (SC) i ¾ Radne grupe (WG). 43

Osnovi standardizacije i metrologije

Na kraju 2010. godine ISO je imao 3 274 tehničkih tela u ISO sistemu, uključujući 214 tehničkih komiteta (Slika 14). Fokus rada tehničkih komiteta je specijalizovan i poseban. Pored toga, ISO ima tri opšte politike razvoja komiteta, koje obezbeđuju strateške smernice za razvoj standarda u međusektorskom aspektu i jedan specijalizovani komitet. Ovi komiteti potvrđuju da je poseban tehnički rad u skladu sa širim tržišnim uslovima i interesom svih zainteresovanih strana, a to su: 1. Komitet za ocenjivanje usaglašenosti - CASCO (conformity assessment) ima sledeće zadatke: 9 Da proučava načine za procene usaglašenosti sa proizvodom, procesima, uslugama i menadžment sistemima kako bi zadovoljili standard ili druge tehničke specifikacije; 9 Da pripremi međunarodna uputstva i standarde koji se odnose na praksu ispitivanja, kontrolisanja i sertifikaciju proizvoda, procesa i usluga, kao i ocenu menadžment sistema laboratorija za ispitivanje, kontrolnih tela, sertifikacionih tela, akreditacionih tela i njihov rad i prihvatanje; 9 Da promoviše zajedničko priznanje i procenu nacionalnih i regionalnih sistema ocene usaglašenosti, i odgovarajuću primenu međunarodnih standarda za ispitivanje, kontrolisanje, sertifikaciju, procenu i odgovarajuću namenu. 2. Komitet za zaštitu potrošača - COPOLCO (consumer policy) ima sledeće zadatke: 9 Da proučava načine da pomogne potrošačima, kako bi imali korist od standardizacije i uključe potrošače u razvoj međunarodne standardizacije; 9 Da obezbedi forum razmene informacija baziranih na iskustvu potrošača u cilju razvoja i implementacije standarda; 9 Da da savete ISO sekretarijatu za nove potrebe i preispitane politike ili akcije u okviru ISOa, koji se odnose na zahteve i potrebe potrošača. 3. Komitet za zemlje u razvoju - DEVCO (developing country matters) formiran je zbog nedovoljnog prisustva nerazvijenih zemalja u aktivnostima standardizacije. Ovaj komitet ima sledeće zadatke: 9 Da identifikuje potrebe i zahteve zemalja u razvoju u polju standardizacije i infrastrukture kvaliteta i da pruži tehničku pomoć; 9 Da preporuči mere za pomoć zemljama u razvoju; 9 Da nadgleda implementaciju ISO akcionog plana za zemlje u razvoju; 9 Da obezbedi forum za diskusiju za sve aspekte standardizacije i sličnih aktivnosti u zemlji u razvoju, kao i razmene iskustva razvijenih zemalja i zemalja u razvoju. 4. Komitet za referentne materijale - REMCO (committee on reference materials) je specijalizovani komitet za razvoj ISO uputstva u vezi referentnih materijala, posebno u odnosu na tehnologije, proizvodnju i korišćenje. Osnovni zadaci odnose se na uspostavljanje definicija, kategorija i klasifikacije referentnih materijala. 44

Osnovi standardizacije i metrologije

ISO in figures for the year 2010 (at 31 December) MEMBERS

163

national standards bodies, comprising

107

member bodies

45

correspondent members

11

subscriber members

TECHNICAL COMMITTEE STRUCTURE

3 274

technical bodies, comprising

214

technical committees

510

subcommittees

2 478

working groups and

72

ad hoc study groups

DEVELOPMENT OF INTERNATIONAL STANDARDS

18 536

International Standards and standards-type documents. These standards represent a total output of:

762 653

pages in English and French (terminology is also often provided in other languages)

In 2010 1 313

International Standards and standards-type documents published This output represents a total of

53 607

pages for 2010

Slika 14. Karakteristični podaci o radu ISO

45

Osnovi standardizacije i metrologije

6.1.2. Izrada međunarodnih standarda ISO ISO odlučuje da razvije novi standard kada: – Industrijski ili poslovni sektori dostave svoje predloge i zahteve nacionalnom telu za standardizaciju, koji je član ISO, – Zemlja-članica dostavi predlog u ISO. Predlog se razmatra prema utvrđenoj proceduri i ukoliko se prihvati, prosleđuje se odgovarajućem Tehničkom komitetu (TC), odnosno podkomitetu (SC) na izradu. Izrada standarda vrši se prema odgovarajućoj pisanoj proceduri (Slika 15.) u okviru sledećih faza izrade standarda (Slika 16.): 1. FAZA 1. Faza predloga (Proposal Stage - 10) Usvajanje predloga glasanjem, određuje se rukovodilac projekta. 2. FAZA 2. Faza pripreme (Preparatory Stage - 20) Radna grupa eksperata priprema radnu verziju (WD - working draft), koja se dostavlja na razmatranje Tehničkom komitetu. 3. FAZA 3. Faza komiteta (Committee Stage - 30) Usaglašavanje radne verzije, koja se usvaja konsenzusom na odgovarajućem Tehničkom komitetu, izlaz je DIS verzija (Draft International Standard). 4. FAZA 4. Faza razmatranja (Enquiry Stage - 40) DIS verzija se distribuira svim zemljama članicama na razmatranje i glasanje – rok za primedbe 5 meseci. Konačna DIS verzija je FDIS verzija (Final draft International Standard), koja se usvaja glasanjem, u suprotnom, prosleđuje se na doradu u okviru faze 3. 5. FAZA 5. Faza odobravanja (Approval Stage - 50) Konačna verzija FDIS se dostavlja svim zemljama članicama na ponovno razmatranje i glasanje, rok je 2 meseca. FDIS verzija se usvaja glasanjem, u suprotnom prosleđuje se na doradu. Ukoliko se tekst usvoji, eventualne primedbe ostavljaju se za razmatranje prilikom prve revizije. 6. FAZA 6. Faza objavljivanja (Publication Stage - 60) Jednom usvojena FDIS verzija, uz eventualne sitne uređivačke korekcije, prerasta u konačni tekst standarda koji se dostavlja u glavni sekretarijat ISO na objavljivanje. 7. REVIZIJE, POVLAČENJE (90, 95) Svi ISO standardi se preispituju, najkasnije 3 godine, posle objavljivanja i svakih 5 godina posle prvog preispitivanja od strane članica ISO. Glasovima većine odlučuje se da li standard ostaje, vrši se revizija ili povlačenje.

46

Osnovi standardizacije i metrologije

Slika 15. Faze i aktivnosti tokom donošenja standarda detaljna tabela kodiranih statusa 47

Osnovi standardizacije i metrologije

Oblasti standarda na osnovu međunarodne klasifikacije standarda (ICS)

Ukupno

Poljoprivreda i proizvodnja hrane

Broj strana

1073

27442

392

15308

3021

215828

Inženjerstvo

5131

223134

Opšte odredbe, infrastrukture i nauka

1641

68052

Zdravlje, bezbednost i životna sredina

754

31455

4402

120913

150

3739

1972

56782

18536

762653

Građevinarstvo Elektronika, informacione tehnologije i telekomunikacije

Materijali Specijalne tehnologije Transport i distribucija robe Ukupno

Slika 16. Podaci o ISO standardima po oblastima

Međunarodni standardi ISO (Slika 17) omogućuju: – razvoj proizvoda i postizanje veće efikasnosti i bezbednosti za proizvode i usluge, – olakšavaju trgovinu između zemalja pod jednakim i pravednim uslovima, – obezbeđuju Vladi tehničku bazu za zdravu, bezbedanu i ekološku regulativu i ocenjivanje usaglašenosti, – razmenjuju tehnološke prednosti i dobru menadžersku praksu, – šire inovacije, – zaštitu potrošača i korisnika proizvoda ili usluga, – jednostavniji život, obezbeđujući rešenja za zajedničke probleme.

48

Osnovi standardizacije i metrologije

Slika 17. Pravila za izradu ISO standarda – naslovna strana i sadržaj 6.1.3. Nalaženje ISO standarda Nalaženje ISO standarda – mogućnosti pretrage su prema: 1. ICS klasifikaciji, 2. Tehničkom komitetu/oblasti, 3. Oznaci – broju standarda.

49

Osnovi standardizacije i metrologije

Primer: Izabrano 01.040.13 - životna sredina, opšte, terminologija.

Slika 18. Nalaženje ISO standarda prema međunarodnoj klasifikaciji - ICS Primer: izabran TC207 - upravljanje zaštitom životne sredine

Slika 19. Nalaženje ISO standarda prema Tehničkom komitetu - TC 50

Osnovi standardizacije i metrologije

Primer: unešen standard ISO 14001

Slika 20. Nalaženje ISO standarda prema oznaci/broju standarda

51

Osnovi standardizacije i metrologije

6.2. MEĐUNARODNA ELEKTROTEHNIČKA KOMISIJA (IEC) Međunarodna elektrotehnička komisija – IEC (International Electrotechnical Commission) osnovana je 26. juna 1906. godine, kao neprofitna, nevladina organizacija, koja priprema i objavljuje međunarodne standarde u vezi električnih, elektronskih i ostalih tehnologija koje su u vezi, uključujući energetiku, elektro-magnetiku, elektro-akustiku (www.iec.ch). Kroz standarde IEC je prva promovisala SI međunarodni sistem jedinica/mera (International System of Units). Osnovni cilj delatnosti IEC je unapređenje međunarodne saradnje u svim pitanjima standardizacije i pitanjima iz oblasti elektrotehnike u vezi sa standardizacijom, a time i unapređenje međunarodnog razumevanja. IEC se finansira od članarine, izdavaštva i drugih izvora koje odobri Savet, a zvanični jezici su engleski, francuski i ruski. 6.2.1. Organizacija rada Strukturu IEC (Slika 21.) čine organi: o o o o o o o

Savet (sastav: predsednik, zamenik predsednika, blagajnik i generalni sekretar), sastaje se najmanje jednom godišnje; Izvršni komitet (organ Saveta, imenuje Savet koji broji 12 lica) ; Odbori za standardizaciju, strategiju tržišta i ocenjivanje usaglašenosti; Tehnički komiteti (formira Savet, delegati nacionalnih organizacija za standardizaciju); Tehnički savetodavni komiteti; Sektorski industrijski odbori; Specijalne radne grupe.

Članovi Međunarodne elektrotehničke komisije (IEC) su: ¾ Nacionalni komiteti, a ne države; ¾ Postoje dve vrste članstva: ¾ Punopravno članstvo (full member) ukupno 59 članica, ¾ Pridruženo članstvo (associate memeber) ukupno 22 članice. Zahtev za učlanjenje u IEC dostavlja nacionalna organizacija, a odluku o učlanjenju donosi Savet IEC. Prihvatanje IEC standarda u zemljama članicama je dobrovoljno, bez obzira da li je zemlja članica IEC ili ne. Predstavnik Republike Srbije u Međunarodnoj elektrotehničkoj komisiji (IEC) je Institut za standardizaciju Srbije (ISS) u svojstvu punopravnog člana. 52

Osnovi standardizacije i metrologije

Slika 21. Organizaciona struktura IEC Proces izrade standarda sličan je kao u ostalim telima za standardizaciju. Ključnu ulogu u pripremi standarda imaju Tehnički komiteti (TC), koji okupljaju više od 10.000 eksperata. IEC trenutno ima oko 200 tehničkih komiteta (TC) i podkomiteta (SC). Tehnički komiteti osnivaju se po sledećim uslovima i proceduri: o o o o o

Predlog dostavlja jedan ili više nacionalnih komiteta; Centralni biro konsultuje sve nacionalne komitete; Potrebno je da jedna trećina nacionalnih komiteta glasa za formiranje; Izvršni komitet, nakon analize i usvajanja predloga, dostavlja Savetu da donese odluku o formiranju; Predsednika i sekretara novoformiranog tehničkog komiteta određuje Izvršni komitet.

Tehnički komiteti rade po utvrđenoj proceduri, a za slučaj obimnog posla u cilju efikasnosti mogu da formiraju podkomitete i radne grupe. Za početak izrade novog dokumenta primenjuju se sledeći kriterijumi: – – – – –

evidentne su zakonske potrebe u više zemalja, u pitanju je osnovni standard, dokument iz ocenjivanja usaglašenosti, dokument je značajan za međunarodnu trgovinu, dokument je važan za razvoj. 53

Osnovi standardizacije i metrologije

6.2.2. IEC publikacije Publikacije Međunarodne elektrotehničke komisije (IEC) su: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

Međunarodni standardi (IS), Tehničke specifikacije (TS), Tehnički izveštaji (TR), Uputstva, Industrijski tehnički sporazumi (ITA), Javno dostupne specifikacije (PAS), Ocena tehnoloških trendova (TTA).

1. Međunarodni standardi (IS) – u skladu sa definicijom u IEC/ISO Uputstvu 2 - usvaja se konsenzusom nacionalnih komiteta članica IEC. 2. Tehnička specifikacija (TS) – normativne prirode, usvaja se dvo-trećinskom većinom u slučaju kada se podrška za IS nije dobila ili kada je oblast/predmet još uvek u fazi razvoja. 3. Tehnički izveštaji (TR) – informativni dokument, više opisni nego normativan, usvaja se prostom većinom. 4. Uputstva – daju pravila, savete ili preporuke u vezi IS. 5. Industrijski tehnički sporazumi (ITA) – normativni informativni dokument, specificira parametre novog proizvoda ili usluge, ne priprema se u okviru IEC organizacije. 6. Javno dostupne specifikacije (PAS) – normativni dokument nastao konsenzusom eksperata, usvojen prostom većinom, rezultat hitne potrebe tržišta/industrije. 7. Ocena tehnoloških trendova (TTA) – ističe određene tehnološke aspekte koji su potencijalni predmeti buduće standardizacije. Međunarodni standardi (IS) IEC: 1. Izrađuju se u skladu sa ISO/IEC direktivom, deo 1 i 2: – Deo 1. Procedure za tehnički rad, – Deo 2. Pravila za strukturu i pripremu međunarodnih standarda. 2. Označavaju se brojem u intervalu: 60000 – 79999: – Stari standardi (pre 1997) dodali su 60000 pa je, na pimer IEC 27 postao IEC 60027. 3. Izrađuju se u tesnoj saradnji sa ISO, ITU, CEN i CENELEC: – Zajednički standardi IEC TC 1 (informatika) i ISO dobijaju oznaku ISO/IEC, kao i standardi iz oblasti ocenjivanja usaglašenosti, – Ostali standardi razvijeni u saradnji sa ISO dobijaju broj serije 80000, na pimer IEC 82045, – Standardi serije 60000 dobijaju prefiks EN koji ukazuje da su harmonizovani, na primer IEC 60034 postaje EN 60034. IEC je razvio i publikovao značajna dokumenta u dokazivanju kvaliteta elektrotehničkih proizvoda: 54

Osnovi standardizacije i metrologije

1) IECEE sistem za ispitivanje i sertifikaciju usaglašenosti sa zahtevima standarda na bezbednost električnih uređaja i opreme, poznat je kao CB šema. CB sertifikati pružaju dokaze da su uzorci određenog proizvoda uspešno prošli ispitivanja, čime su zadovoljili zahteve relevantnih IEC standarda. Osnovni cilj CB šeme je da smanji prepreke za međunarodnu trgovinu, a zasnovan je na principu međusobnog priznavanja, odnosno prihvatanja CB sertifikata od strane svojih članova. 2) IECQ sistem za ocenu kvaliteta za elektronske komponente ima iskustvo od 30 godina kao sertifikacioni program IEC za elektronske komponente, procese i materijale. Od 2003. godine sporazumom između IEC i CENELEC koristi se oznaka usaglašenosti. Danas se proces sertifikacije širi na električne i elektronske komponente i proizvode koji su u skladu sa zahtevima za ograničavanje opasnih materija. Nalaženje IEC publikacija: Prvo se izabira uža oblast (Slika 22), a zatim dobija kompletan spisak standarda, na primer za ispitivanje (testing).

Slika 22. Nalaženje IEC standarda

55

Osnovi standardizacije i metrologije

6.3. MEĐUNARODNA AGENCIJA ZA TELEKOMUNIKACIJE (ITU) Međunarodna agencija za telekomunikacije ITU (International Telecommunication Union) je specijalizovana agencija Ujedinjenih Nacija za informacione i telekomunikacione tehnologije, uključujući informacije o regulativi i standardima (www.itu.int). ITU tesno sarađuju sa ostalim međunarodnim i regionalnim organizacijama i telima. ITU (International Telegraph Union) je osnovan u Parizu 1865. godine, a od 1947. godine je agencija UN sa sedištem u Ženevi. Međunarodna agencija za telekomunikacije - ITU ima oko 700 članica iz 192 države. Republika Srbija ima pet predstavnika (Slika 23).

Slika 23. Predstavnici Srbije u ITU Osnovna delatnost rada je harmonizacija telekomunikacionih podataka i razvoj međunarodnih definicija, standarda i metodologija. ITU je organizaciono podeljen u četiri sektora, i to: 1. Radiokumunikacije (ITU-R: Radiocommunication) - Upravljanje međunarodnim radio-frekventnim spektrom i orbitama satelita. 2. Standardizaciju (ITU-T: Standardization) - Najstarija i najpoznatija oblast po kojoj je poznat ITU. Trenutno je na snazi preko 3.000 preporuka/standarda objavljenih od strane ITU-T u vezi telekomunikacionih mreža i njihove međusobne komunikacije. 3. Razvoj (ITU-D: Development) - Potpomaže širenje informacionih i komunikacionih tehnologija (ICT). 4. ITU TELECOM - Organizuje najznačajnije skupove u vezi ICT.

56

Osnovi standardizacije i metrologije

6.4. DRUGE MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU Komisija za Codex Alimentarius (Codex Alimentarius Commission, CAC, Codex) predstavlja specijalizovanu međunarodnu organizaciju za hranu koja je nastala 1963. godine od strane FAO (Food And Agriculture Organization) - Svetske organizacije za hranu i poljoprivredu i WHO (World Health Organization) - Svetske zdravstvene organizacije. Osnovni cilj je donošenje standarda i srodnih dokumenata radi zaštite zdravlja potrošača i omogućavanja nesmetane međunarodne trgovine hranom, kao i promovisanje prehrambenih standarda. Republika Srbija je članica Codexa od 2006. godine, a bivša država, SFRJ, bila je članica Codexa od njegovog prvog zasedanja. Codex Alimentarius predstavlja međunarodni forum naučnika, eksperata, predstavnika vladinih tela zemalja članica, predstavnika industrije i organizacija za zaštitu potrošača, koji su okupljeni na zajedničkom zadatku razvijanja Codex standarda i srodnih dokumenata namenjenih zaštiti potrošača. Trgovina hranom je u stalnom porastu, što olakšava i širenje bolesti prouzrokovanih hranom, tako da je potreba za harmonizovanim standardima i srodnim dokumentima, koji štite potrošače sve veća. Codex Alimentarius omogućava razmenu informacija o bezbednosti i kvalitetu hrane na međunarodnom i/ili regionalnom nivou. Moderan sistem za bezbednost hrane u kome je glavni fokus na higijeni proizvodnih procesa i prevenciji zasniva se na Codex dokumentima. Analiza rizika je sastavni i nezaobilazni deo u procesu razvijanja Codex standarda i srodnih dokumenata. Naučnu osnovu za izradu standarda i srodnih dokumenata Codex Alimentarius obezbeđuje preko nezavisnih ekspertskih tela, kao što su zajednički FAO/WHO ekspertski komiteti. Sporazum o primeni sanitarnih i fitosanitarnih mera (SPS sporazum) Svetske trgovinske organizacije (WTO) priznaje Codex standarde i srodne dokumente kao referentne dokumente u međunarodnoj trgovini hranom. 6.4.1. Organizaciona struktura Codex Alimentarius Osnovni organi Codexa Alimentarius su Sekretarijat i Izvršni komitet, a pomoćni organi su komiteti sa opštim predmetom rada, komiteti za specifične prehrambene proizvode, ad hoc međuvladine radne grupe i FAO/WHO koordinacioni komiteti. Izrada standarda i srodnih dokumenata praktično se odvija u odgovarajućim komitetima i ad hoc međuvladinim radnim grupama. FAO/WHO koordinacioni komiteti identifikuju probleme i potrebe regiona u pogledu međunarodnih i/ili regionalnih Codex dokumenata, definišu potrebe regiona u pogledu kontrole hrane, stimulišu jačanje infrastrukture za kontrolu hrane, promovišu razmenu informacija i primenu Codex dokumenata u zemljama članicama i obezbeđuju tehničku i finansijsku pomoć preko FAO i WHO. 57

Osnovi standardizacije i metrologije

Codex Alimentarius uspostavlja kontinuiranu saradnju sa zemljom članicom preko nacionalne institucije ili organizacije tzv. „Codex tačke kontakta” (Codex Contact Point, CCP). Codex tačka kontakta je obično smeštena u ministarstvu zdravlja, poljoprivrede, nacionalnoj organizaciji za standardizaciju ili drugim ustanovama, o čemu odlučuje vlada zemlje članice. Uloga „Codex tačke kontakta“u Republici Srbiji poverena je Institutu za standardizaciju Srbije. Osnovne funkcije Codex tačke kontakta su: – – – – – – – – – –

omogućavanje veze Codex sekretarijata i zemlje članice, koordiniranje svih relevantnih aktivnosti vezanih za Codex u zemlji, primanje svih Codex dokumenata, kao i njihova distribucija odgovarajućim organizacijama i institucijama u zemlji, prosleđivanje nacionalnih stavova u vezi sa nacrtima Codex dokumenata koji su značajni za zemlju, bliska saradnja sa nacionalnim Codex komitetom kada je on obrazovan, delovanje u smislu centra za razmenu informacija i koordiniranje, aktivnosti sa ostalim zemljama članicama Codexa, primanje poziva za zasedanje Codexa, održavanje biblioteke finalnih dokumenata Codexa i promotivne aktivnosti vezane za Codex u sopstvenoj zemlji.

6.4.2. Razvijanje Codex standarda Procedure za pripremu Codex standarda su dobro definisane i transparentne tako da se standardi donose na demokratski način uz uvažavanje obrazloženih primedbi i zahteva zemalja članica. Izrada standarda i srodnih dokumenata uključuje sledeće aktivnosti: – – – – –

–

podnošenje predloga zemlje članice ili Codex komiteta za izradu novog standarda; donošenje odluke Komisije za Codex Alimentarius ili njenog Izvršnog komiteta da se standard izradi i odluke o izboru ili obrazovanju (ponovnom aktiviranju) pomoćnog tela koje će dalje biti odgovorno za upravljanje razvojem standarda; priprema predloga nacrta standarda i njegovo dostavljanje vladama zemalja članica na razmatranje (konsultacije); razmatranje primedbi na predlog nacrta standarda, revizija predloga nacrta i predstavljanje teksta nacrta standarda Komisiji; kada Komisija usvoji nacrt standarda, on se šalje vladama zemalja članica na glasanje kroz višekratnu proceduru sastavljenu od pet ili osam etapa („koraka“) posle koje usvojeni standard postaje Codex standard (za većinu standarda je potrebno nekoliko godina da bi bili objavljeni); usvojeni Codex standardi i srodni dokumenti uključuju se u zbirku Codex standarda i srodnih dokumenata, tzv. „Codex Alimentarius“ (doslovan prevod latinskog naziva ove zbirke je „Zakon o hrani“). Trenutno Codex Alimentarius, između ostalih dokumenata, čine: 204 standarda, 51 pravilo dobre prakse i 60 uputstava; 58

Osnovi standardizacije i metrologije

–

svi Codex dokumenti dostupni su za besplatno korišćenje preko interneta (videti link: http://www.codexalimentarius.net).

Codex Alimentarius donosi dve vrste standarda: 1) Codex standarde za specifične proizvode (Codex Commodity Standards) koji se izrađuju za sve značajne prehrambene proizvode, bilo da su prerađeni, poluprerađeni ili sirovi (na primer za prirodnu mineralnu vodu, pirinač, čokoladu, kuhinjsku so, mango, kikiriki, maslac, fermentisane proizvode od mleka itd). 2) Opšte Codex standarde (Codex General Standards) koji se primenjuju na sve prehrambene proizvode. Pored standarda Codex Alimentarius donosi i srodne dokumente, odnosno uputstva, pravila dobre prakse i preporuke (Recommended International Code of Practice). Primer takvog srodnog dokumenta je „CAC/RCP 1-1969, Rev. 4-2003, Preporučena međunarodna pravila dobre higijenske prakse – Opšti principi za higijenu hrane koji uključuju sistem analize opasnosti i kritične kontrolne tačke“. Sistem je baziran kao preventivni bezbedonosni sistem za identifikaciju, ocenjivanje i upravljanje rizicima koji mogu da nastanu u toku proizvodnje ili pripreme životnih namirnica i predstavlja skraćenicu HACCP od engleskog termina ''Hazard Analizes Critical Control Point'' Analiza rizika i kritične kontrolne tačke. HACCP sistem se odnosi na: – – – – – – –

proizvođače primarnih poljoprivrednih proizvoda, prehrambenu industriju, transport poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, proizvođače ambalaže, trgovinu, organizacije koje se bave pripremom i dostavljanjem hrane, restorane i hotele i druge slične organizacije.

Primena HACCP sistema bazirana je na odgovarajućim zakonskim propisima u oblasti poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda i primeni GMP (Dobra proizvođačka praksa), GHP (Dobra higijenska praksa) i GLP (Dobra laboratorijska praksa). Primena Codex standarda i srodnih dokumenata nije obavezna, a objavljeni Codex dokumenti zemljama članicama služe kao polazna dokumentaciona osnova pri donošenju nacionalne regulative za bezbednost hrane i/ili za uspostavljanje nacionalnog sistema za kontrolu hrane. Nacionalna regulativa Republike Srbije trenutno se ubrzano usklađuje sa regulativom Evropske Unije. Imajući u vidu to da se EU pri izradi propisa i direktiva iz oblasti bezbednosti i kvaliteta hrane u izvesnom stepenu oslanja na Codex dokumente, moglo bi se reći da trenutno postoji indirektno usklađivanje tehničkih propisa Republike Srbije sa Codex dokumentima. 59

Osnovi standardizacije i metrologije

7. REGIONALNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU Regionalni nivo standardizacije čine regionalne organizacije za standardizaciju u kojoj mogu da učestvuju odgovarajuća tela za standardizaciju zemalja jednog geografskog, političkog ili ekonomskog područja sveta. GOST (Государственный стандард) je evro-azijska, regionalna organizacija za standardizaciju, nastala 1925. godine kao telo za standardizaciju u Sovjetskom Savezu. Raspadom SSSRa GOST postaje regionalna organizacija za 12 zemalja: Rusiju, Belorusiju, Ukrajinu, Moldaviju, Kazahstan, Azerbejdžan, Jermeniju, Kirgistan, Uzbekistan, Tadžikaistan, Gruziju i Turkmenistan. GOST je publikovao više od 20.000 standarda. Afrička organizacija za standardizaciju – ARSO (African Organisation for Standardisation) je međudržavna organizacija formirana 1977. godine, koja okuplja 25 afričkih zemalja. Osnovni cilj je objavljivanje harmonizovanih afričkih standarda i usvajanje međunarodnih standarda u cilju poboljšanja afričke konkurentnosti na svetskom tržištu. Američki nacionalni institut za standardizaciju – ANSI (American National Standards Institute) počinje sa radom 1918. godine, kada je formiran od strane pet inženjerskih udruženja i tri vladine organizacije. To je neprofitna organizacija koja nadgleda razvoj standarda za proizvode, usluge, procese i sisteme u SAD i usklađuje američke standarde sa međunarodnim standardima, tako da se američki proizvodi mogu koristiti širom sveta. Pan američka komisija za standarde – COPANT je neprofitno udruženje sa sedištem u Buenos Ariesu, čiji je osnovni cilj razvoj tehničke standardizacije u zemljama Latinske Amerike. COPANT je regionalna organizacija koja koordinira aktivnosti nacionalnih instituta za standardizaciju i osigurava da se standardi jedinstveno primenjuju u zemljama članicama i podstiče usaglašavanje na međunarodnom nivou. Evropske organizacije za standardizaciju (ESO - European Standardization Organizations): CEN, CENELEC I ETSI. Regionalni – evropski nivo standardizacije čine organizacije za standardizaciju, i to: 1. Evropski komitet za standardizaciju (CEN - European Committee for Standardization); 2. Evropski komitet za standardizaciju u elektrotehnici (CENELEC - European Committee for Electrotechnical Standardization); 3. Evropski institut za standardizaciju u telekomunikacijama (ETSI - European Telecommunications Standards Institute). 60

Osnovi standardizacije i metrologije

Evropski standard je standard koji je donela evropska organizacija za standardizaciju i koji je dostupan javnosti. Između CEN i ISO i CENELEC i IEC postoji podudarnost u pogledu predmeta standardizacije iako je razlika u nivou standardizacije (regionalni i međunarodni). CEN, CENELEC i ETSI su formirane od strane Evropske Unije, sa sedištem u Briselu, u cilju ostvarenja jedinstvenog evropskog tržišta i kao odgovor na izazov ISO i IEC. Jedan od osnovnih ciljeva formiranja Evropske Zajednice, sada Evropske Unije, je donošenje standarda i propisa, čijom bi se jedinstvenom primenom obezbedio nesmetan protok roba, usluga i kapitala u okviru zemalja-članica EU. Osnovni ciljevi i zadaci CEN i CENELEC su: 9 Usklađivanje nacionalnih standarda članica i donošenje zajedničkih standarda i srodnih dokumenata; 9 Primena evropskih standarda (EN) i harmonizovanih standarda (HD), kao nacionalnih standarda članica; 9 Unapređenje međunarodne standardizacije, naročito u okviru ISO i IEC; 9 Primena međunarodnih standarda ISO i IEC kao regionalnih – evropskih, kad god je to moguće; 9 Izrada izveštaja o usklađenosti standarda svojih članica; 9 Uvođenje službi za dodelu znaka usaglašenosti sa CEN i CENELEC standardima.

Evropski komitet za standardizaciju

Evropski komitet za standardizaciju u elektrotehnici Evropski institut za standardizaciju u telekomunikacijama

61

Osnovi standardizacije i metrologije

7.1. EVROPSKI KOMITET ZA STANDARDIZACIJU - CEN Evropski komitet za standardizaciju - CEN (Comité Européen de Normalisation) je jedna od tri evropske (regionalne) organizacije za standardizaciju (www.cen.eu), pored CENELEC i ETSI. CEN je neprofitna organizacija formirana 1973. godine i postavljena u skladu sa pravom Belgije sa sedištem u Briselu. Glavni savetnici CEN u vezi zaštite opšteg interesa su: – Evropska komisija (EC - European Commission), – Evropski sekretarijat asocijacija za slobodnu trgovinu, – EFTA – (European Free Trade Association). Evropska Unija prepoznaje standardizaciju kao preduslov za uključivanje u međunarodne i regionalne tokove i osnovu za uklanjanje tehničkih prepreka u trgovini slobodan protok robe i usluga. Evropski komitet za standardizaciju (CEN) obezbeđuje platformu za razvoj evropskih standarda i drugih tehničkih specifikacija i tako značajno doprinosi uklanjanju trgovinskih barijera za evropsku industriju i potrošače. Njegova misija je da pospešuje evropsku ekonomiju u globalnoj trgovini, pruža dobrobit za evropske građane i životnu sredinu.

7.1.1. Delatnost i organizacija rada Članovi CEN su nacionalna tela za standardizaciju zemalja članica Evropske Unije i EFTA članica, ukupno iz 31 zemlje. Među 16 pridruženih članica CENa je i Republika Srbija. CEN okuplja više od 60.000 eksperata iz raznih oblasti. Delatnost rada CENa: ¾ Izrada evropskih standarda - EN (Européen Norme), koji su istovremeno i nacionalni standardi zemalja članica. EN standarde osim CEN, izrađuju i CENELEC i ETSI; ¾ Izrada tehničke dokumentacije, kao podrška standardima i njihovoj primeni (TS - tehničke specifikacije, TR - tehnički izveštaji, smernice, itd). Nacionalna tela za standardizaciju distribuiraju i prodaju usvojene evropske standarde i povlače postojeće nacionalne standarde koji su u suprotnosti sa evropskim standardima. Spisak glavnih oblasti/sektora delatnosti CEN: 1) Vazdušni i svemirski sektor, 2) Hemija, 62

Osnovi standardizacije i metrologije

3) Građevinarstvo, 4) Proizvodi za široku potrošnju, 5) Energija i komunalije, 6) Životna sredina, 7) Hrana, 8) Zdravlje i bezbednost, 9) Zdravstvena zaštita, 10) Grejanje, ventilacija i klimatizacija, 11) Informaciono-komunikacione tehnologije, 12) Inovacije, 13) Bezbednost mašina, 14) Materijali, 15) Merenje, 16) Nanotehnologije, 17) Oprema pod pritiskom, 18) Bezbednost i odbrana, 19) Usluge, 20) Transport i pakovanje. CEN je jedina priznata evropska organizacija u skladu sa Direktivom 98/34/EC za planiranje, izradu nacrta i usvajanje evropskih standarda u svim oblastima ekonomskih aktivnosti, sa izuzetkom elektrotehnologije (CENELEC) i telekomunikacija (ETSI). Ukupan broj važećih dokumenata do danas je 14.134, prema podacima iz decembra 2010. godine. Produkcija CEN standarda, tehničkih specifikacija i tehničkih izveštaja, prema podacima iz 2010. godine, iznosi: ¾ ¾ ¾ ¾

13.330 publikacija (EN, TS, TR,..); 12.262 evropskih standarda (EN); 2.500 evropskih standarda (EN) koji su identični sa ISO standardima; Od ukupnog broja evropskih standarda18.5% je harmonizovanih standarda;

Statistički podaci ukazuju da je prosečno vreme za razvoj standarda 36 meseci, ne više od 54 meseca, a u najboljem slučaju 16 meseci. Godišnja produkcija je oko 1.200 različitih dokumenata. CEN sistem standardizacije košta Evropsku Uniju oko 800.000.000 € godišnje. Strukturu CEN (Slika 24 ) čine organi: • • • • •

Generalna skupština, Administrativni odbor, Tehnički odbor, Tehnički komiteti, Radne grupe i projektni timovi.

63

Osnovi standardizacije i metrologije

Slika 24. Organizaciona struktura CEN CEN sada ima 1918 Tehničkih tela, od kojih: - 299 aktivna CEN Tehnička komiteta, - 26 aktivnih CEN Radionica, - 57 CEN Tehničkih komiteta/Podkomiteta, - 1411 CEN Radnih grupa, - 13 CEN-CENELEC Tehničkih komiteta, - 2 CEN-CENELEC Radnih grupa.

7.1.2. Proces izrade EN standarda CEN EN standardi u principu raspoloživi su na tri zvanična jezika CEN (engleski, francuski, nemački) i izrađuju se u skladu sa pravilima datim u odgovarajućem CEN/CENELEC Internom uputstvu – deo 3:2009 (Rules for the structure and drafting of CEN/CENELEC Publication). Pravila se odnose na strukturu, izradu i prikaz EN standarda kao i njihov prenos na nacionalni nivo, a u cilju obezbeđenja identičnosti u svim zemljama članicama.

64

Osnovi standardizacije i metrologije

Slika 25. Uputstvo za strukturu i izradu CEN/CENELEC publikacija - naslovna strana i sadržaj Proces izrade evropskih standarda(EN) sastoji se od nekoliko karakterističnih faza, i to: 1. Predlog Sve zainteresovane strane mogu da dostave svoj predlog u CEN za izradu novog standarda. Najčešće se predlog dostavlja preko odgovarajućeg nacionalnog tela za standardizaciju. 2. Prihvatanje Odgovarajući Tehnički komitet CEN donosi odluku o usvajanju primljenih predloga. Usvojeni predlog projekta dodeljuje se odgovarajućoj radnoj grupi na realizaciju. 65

Osnovi standardizacije i metrologije

Obaveza je svih nacionalnih tela za standardizaciju da tog momenta obustave eventualne radove koje su samostalno započeli/imali u vezi istog predmeta/oblasti. 3. Nacrt Početnu – tzv. draft verziju EN standarda izrađuje grupa eksperata postavljenih od strane radne grupe u okviru Tehničkog komiteta CEN. 4. Razmatranje Pripremljena draft verzija šalje se na javnu raspravu. Eventualne primedbe i predloge prikupljaju nacionalna tela za standardizaciju, i dostavljaju ih u odgovarajući Tehnički komitet CEN na razmatranje. 5. Usvajanje Konačna draft verzija, sa usvojenim primedbama iz faze razmatranja, dostavlja se na glasanje u 31 zemlju članicu CEN sa pravom glasa i usvaja se odgovarajućom procedurom. 6. Objavljivanje Usvojeni standard automatski postaje nacionalni standard u svim zemljama članicama CEN, gde se objavljuje u identičnoj formi kao nacionalni standard, a povlače se eventualni nacionalni standardi koji su u suprotnosti. 7. Pregled/preispitivanje Evropski standardi (EN) se preispituju najmanje svakih 5 godina, ili ranije, na zahtev odgovarajućih tela CEN, čime se obezbeđuje adekvatnost i ažurnost standarda. Rezultat preispitivanja je da standard ostaje, povlači se, dopunjuje amandmanima ili prerađuje.

A UK NA

I AČ OŠ R T PO

Predstavnici

CEN Tehnički komitet

Nacionalna organizacija

IJE AN P M KO

Izveštaji NI GA I OR LAST V

Slika 26. Faze u razvoju evropskih standarda

66

Predstavnici ostalih zemalja Organizacije za vezu

Osnovi standardizacije i metrologije

Evropski standard (EN) je dokument koji je usvojen od strane jedne od tri evropske organizacije za standardizaciju: CEN, CENELEC ili ETSI. Evropski standardi su ključna komponenta jedinstvenog evropskog tržišta, jer predstavljaju model specifikacije i/ili tehničko rešenje u odnosu na koje se može trgovati. Evropski standardi se moraju preuzeti na nacionalnom nivou, odnosno moraju da budu raspoloživi kao nacionalni standardi na indentičan način i da se svi protivrečni nacionalni standardi moraju povući u datom roku. Savremeni standardi više se ne kreiraju isključivo iz tehničkih razloga, već su oni postali platforme da se omogući veća društvena uključenost i angažman unutar tehnologije i kodifikuju najbolju praksu. U CEN razvoju evropskih standarda (EN) upravlja se putem principa konsenzusa, otvorenosti i transparentnosti. Konsenzus reflektuje ekonomske ili društvene interese 31 zemlje članice CEN, koji se definišu preko njihovih nacionalnih organizacija za standardizaciju (Slika 26). Privredne aktivnosti pokreću razvoj standarda i svaki standard sastavljaju eksperti za datu oblast. U izgrađivanju evropskog konsenzusa, pozivaju se predstavnici industrije, trgovine, javnih organa, akademija i nevladinih organizacija da daju doprinos procesu standardizacije. Harmonizovani standardi su evropski standardi koje izrađuju evropske organizacije za standardizaciju CEN, CENELEC ili ETSI pod mandatom koji im daje Evropska Komisija. Uopšte uzev, ovi standardi podržavaju osnovne zahteve direktiva zasnovane na Novom i Globalnom pristupu i poštuju obaveze koje im je izdala Evropska Komisija, nakon konsultovanja sa zemljama članicama. Tehnička specifikacija (TS) je normativni dokument koji izrađuje i odobrava neki Tehnički komitet. CEN/TS mogu da razvijaju Tehnički komiteti CEN kao pred-standard koji sadrži tehničke zahteve za inovativnu tehnologiju ili kada je potrebno da koegzistiraju različite alternative u predviđanju buduće harmonizacije, a koje nisu dovoljne da bi se omogućila saglasnost o nekom evropskom standrdu (EN). TS nema status EN standarda, ali može biti usvojen kao nacionalni standard. Tehnički izveštaj (TR) je dokument koji obezbeđuje informacije o tehničkom sadržaju rada na standardizaciji. Tehnički izveštaji se mogu pripremati kada se smatra hitnim ili kada se savetuje da se pribave dodatne informacije nacionalnim članicama CENa, Evropskoj Komisiji, Sekretarijatu EFTA ili drugim vladinim agencijama ili spoljnim telima. Informacije koje se nalaze u nekom TRu se razlikuju od onih koje se normalno objavljuju kao Evropski standard (EN). Smernice su dokumenta koje zajednički objavljuje CEN ili CENELEC gde se daju pravila, orijentacija, saveti ili preporuke koje se odnose na evropsku standardizaciju. Smernice se mogu uspostaviti u pogledu: – –

obezbeđivanja tehničke ili administrativne orijentacije u radu CENa i CENELECa; davanja saveta o tome kako se baviti pitanjima standardizacije;

67

Osnovi standardizacije i metrologije

– –

sakupljanja odluka nekog korporativnog tela CEN-CENELECa o specifičnim opštim pitanjima za buduće jednako tretiranje takvih pitanja; obezbeđivanje informacija o usmeravanju po pitanjima ocene usaglašenosti vezanim za aktivnosti standardizacije CENa i CENELECa.

7.1.3. Pretraga EN standarda Nalaženje EN standarda – mogućnosti pretrage prema ključnoj reči (Slika 27) i oznaci/broju standarda (Slika 28 ).

Slika 27. Pretraga EN standarda prema ključnoj reči: ergonomija

68

Osnovi standardizacije i metrologije

Slika 28. Pretraga standarda prema oznaci/broju standarda: 9001

69

Osnovi standardizacije i metrologije

7.2. EVROPSKI KOMITET ZA STANDARDIZACIJU U ELEKTROTEHNICI - CENELEC Evropski komitet za standardizaciju u elektrotehnici - CENELEC (European Committee for Electrotechnical Standardization) je neprofitna tehnička organizacija formirana 1961. godine za razvoj evropskih (EN) i harmonizovanih (HD) standarda u elektrotehnici (www.cenelec.eu). Počeci standardizacije u elektrotehnici datiraju od 1906. godine, kada se u Londonu formira IEC – Međunarodna elektrotehnička komisija. CENELEC oblikuje unutrašnje evropsko tržište putem visoko kvalitetnih elektrotehničkih standarda koji: ¾ omogućavaju direktan pristup za najmanje 31 zemlju–članicu EU, ¾ garantuju bezbednost i zdravlje potrošača, ¾ ohrabruju tehnološki razvoj. CENELEC je postavljenom strategijom snažno opredeljen da: 1) Zadovolji potrebe evropske industrije i svih zainteresovanih strana na tržištu u oblastima standardizacije i ocenjivanja usaglašenosti na polju električne energije, elektronike i sa tim vezanih tehnologija; 2) Radi na poboljšanju svih aspekata kvaliteta proizvoda, bezbednosti proizvoda, kvaliteta usluga i bezbednosti usluga na polju električne energije, elektronike i sa tim vezanih tehnologija, uključujući zaštitu životne sredine, pogodnost za pristupanje i inovacije, i time da doprinosi dobrobiti društva; 3) Podržava Međunarodnu elektrotehničku komisiju (IEC) u postizanju njene misije: "Da bude globalno poznat kao nosilac standarda i ocenjivanja usaglašenosti i sa tim vezanih usluga potrebnih da se olakša međunarodna trgovina u oblastima električne energije, elektronike i sa tim vezanih tehnologija“. CENELEC okuplja nacionalne elektrotehničke komitete iz 31 zemlje-članica Evropske Unije i EFTA i 11 pridruženih nacionalnih komiteta. Republiku Srbiju u svojstvu pridrženog člana, od 2005. godine, predstavlja Institut za standardizaciju Srbije (ISS). 7.2.1. Delatnost i rezultati CENELEC CENELEC razvija odgovarajuće standarde sa aspekta elektrotehnike u nizu oblasti, prema evropskim direktivama zasnovanim na Novom i Globalnom pristupu EU, i to: – – – –

1999/5/EC Direktiva za radio i telekomunikacionu terminalnu opremu (RTTE), 2004/108/EC Direktiva za elektromagnetsku kompatibilnost, 2004/22/EC Direktiva za merne instrumente (MID), 2006/42/EC Direktiva za mašine (MD), 70

Osnovi standardizacije i metrologije

– – – – – – – – – – – –

2006/95/EC Direktiva za električne uređaje niskog napona (LVD), 88/378/EEC Direktiva za bezbednost igračaka (TOYS), 89/686/EEC Direktiva za ličnu zaštitnu opremu (PPE), 90/384/EEC Direktiva za neautomatske vage (NAWI), 90/385/EEC Direktiva za aktivna implantabilna medicinska sredstva (AIMD), 93/42/EEC Direktiva za opšta medicinska sredstva (MDD), 94/25/EC Direktiva za plovila za rekreaciju, 94/9/EC Direktiva za opremu i zaštitne sisteme za upotrebu u potencijalno eksplozivnoj atmosferi (ATEX), 97/23/EC Direktiva za opremu pod pritiskom (PED), 98/79/EC Direktiva za in vitro dijagnostička medicinska sredstva (IVD), 2001/16/EC Direktiva za interoperabilnost transevropske konvencionalne železnice, 96/48/EC Direktiva za interoperabilnost transevropske „high speed” mreže.

Ukupni rezultati CENELEC na izradi i publikovanju standarda, na kraju 2010. godine, iznose: – 4.272 aktivna, evropska standarda (EN); – 1.562 harmonizovana standarda (HD), oko 28%; – 5.834 ukupno standarda, odnosno 198.643 stranica. Tesna saradnja sa IEC na preuzimanju i izradi standarda CENELEC može se konstatovati na osnovu sledećih podataka, na kraju 2010. godine, i to: – – – –

4.220 standarda identično sa IEC standardima (72,3%); 407 standarda zasnovano na IEC standardima (7%); 1.207 standarda čisto evropska (20,7%); 5.834 ukupno standarda (100%).

Proces izrade standarda je transparentan, zasnovan na konsenzusu i otvoren sistem koji se oslanja na potpunu opredeljenost članica CENELECa da primenjuju evropske standarde (EN) na nacionalnom nivou, što osigurava potpunu harmonizaciju jedinstvenog unutrašnjeg tržišta i čini sistem evropske standardizacije jedinstvenim. Evropski standardi (EN) se zasnivanju na konsenzusu, što odražava ekonomske i društvene interese 31 zemlje članice CENELECa, definisane preko njihovih nacionalnih elektrotehničkih komiteta. Oni se projektuju i kreiraju od strane svih zainteresovanih strana kroz proces koji je transparentan, otvoren i koji se bazira na konsenzusu. Za najveći broj standarda inicijativu daje industrija. Drugi projekti standardizacije mogu da dolaze od potrošača, malih i srednjih preduzeća ili udruženja, ili od evropskih zakonodavaca. Pored evropskih standarda, CENELEC izrađuje i druga referentna dokumenta: Tehničke specifikacije i Tehničke izveštaje. Interna pravila CEN-CENELEC, Deo 2, navodi da EN (Evropski standard) "nosi sa sobom obavezu da bude

71

Osnovi standardizacije i metrologije

implementiran na nacionalnom nivou, tako što će mu se dati status nacionalnog standarda i putem povlačenja bilo kakvog protivrečnog nacionalnog standarda". Harmonizovani standard (HD) je normativni dokument stavljen na raspolaganje od strane CENELECa na tri zvanična jezika. Razrada nekog HD uključuje javni upit, iza čega sledi odobravanje putem glasanja nacionalnih članica CENELEC i konačnu ratifikaciju. Harmonizovani standard se najavljuje na nacionalnom nivou i svaki protivrečni nacionalni standard se povlači. Pošto ispuni ove obaveze, članica je u mogućnosti da održava ili izda nacionalni standard koji se bavi predmetom koji je u delokrugu tog harmonizovanog standarda (HD), pod uslovom da je on ekvivalentan u pogledu tehničkog sadržaja. Priprema, odobravanje i preispitavanje nekog harmonizovanog standarda (HD) realizuje se istom procedurom koja se odnosi i na evropski standard (EN). 7.2.2. Devet uslova za članstvo u CEN/CENELEC Evropske organizacije za standardizaciju CEN i CENELEC postavljaju devet uslova za ostvarivanje punopravnog članstva, koji se uglavnom odnose na nacionalnu organizaciju za standardizaciju (NOS) države, koja je potencijalni kandidat ili kandidat za pridruživanje u Evropsku Uniju, i to: 1. Sporazum države i EU u kome su definisane obaveze države u tranzicionom periodu do pristupanja EU. 2. Usklađenost nacionalnog zakonodavstva sa evropskim – da je potpuno primenjen zakonodavni okvir za dobrovoljnu standardizaciju, a postojeće tehničko zakonodavstvo povučeno ili izmenjeno tako da evropski standardi imaju istu ulogu kao i u EU. Takođe, da je Direktiva 98/34 o informisanju u vezi tehničkih propisa i standarda u potpunosti implementirana ili najmanji deo koji se odnosi na standardizaciju. 3. Status aplikanta – da je NOS nadležan za sve oblasti standardizacije koje pokrivaju CEN/CENELEC i da su statutarna pravila NOS u potpunosti usklađena sa pravilima dobrovoljne standardizacije. 4. Članarina – utvrđuje se na godišnjem nivou za svaku članicu posebno i plaća se od 01. januara posle prijema u punopravno članstvo. 5. Nacionalni konsenzus – da NOS pruži dokaz sposobnosti za definisanje i predstavljanje nacionalnog stanovišta zasnovanog na nacionalnom konsenzusu u vezi sa tehničkim i formalnim pitanjima (u vezi više od 2.000 CEN projekata godišnje, što zahteva sredstva, znanje i stručnost). Od NOS se očekuje da znanjem doprinese radu CEN Tehničkih komiteta i ostalih tela u oblastima od interesa za njihovu državu. 6. Telekomunikaciona i IT infrastruktura u NOSu mora da omogući njegovu nesmetanu komunikaciju pri razmeni velikog broja podataka i dokumenata u okviru evropskog sistema. 7. Primena evropskih standarda – obaveza da se na nacionalnom nivou primeni bar 80% postojećih evropskih standarda, u skladu sa internim pravilima CEN/CENELEC, kao i da mora da postoji plan NOS za preuzimanje preostalih 72

Osnovi standardizacije i metrologije

standarda i povlačenje nacionalne regulative koja je u suprotnosti sa evropskom regulativom. 8. Informisanje i procedura mirovanja – NOS mora da učestvuje u proceduri informisanja u vezi sa radom na nacionalnom nivou, kao i da sprovede “mirovanje” nacionalnih projekata u odnosu na evropske projekte. NOS mora da pruži dokaz da su ta pitanja propisana njegovim internim pravilima. 9. Autorska prava – NOS mora da pruži dokaz da u zemlji može pravilno da se sprovede CEN/CENELEC Politika o autorskim pravima i pravima upotrebe evropskih standarda, uzimajući u obzir postojeće nacionalno zakonodavstvo u vezi zaštite intelektualne svojine.

73

Osnovi standardizacije i metrologije

7.3. EVROPSKI INSTITUT ZA STANDARDIZACIJU U TELEKOMUNIKACIJAMA - ETSI Evropski institut za standardizaciju u telekomunikacijama - ETSI (European Telecommunications Standards Institute) formiran je 1988. godine, tako što je izdvojen iz CERTa (Evropski komitet za telefoniju i standardizaciju) u cilju brže produkcije telekomunikacionih standarda, imajući u vidu savremenije i složenije informacione tehnologije (www.etsi.eu). ETSI je neprofitna organizacija, sa više od 700 članova iz 60 država sa svih pet kontinenata. Republiku Srbiju u ETSI predstavlja RATEL (Republička agencija za elektronske komunikacije). Strukturu ETSI čine organi: • Generalna skupština, • Odbor – izvršni organ Generalne skupštine, • Tehnička tela uključuju Tehničke komitete, Specijalne komitete, Partnerske projekte, • Tehnički komiteti (delegati zainteresovanih strana), • Sekretarijat koji je podrška svim organima ETSI. Oblici članstva u ETSI: 1. Punopravni članovi, 2. Pridruženi članovi , 3. Posmatrači. Godišnja članarina u ETSI utvrđuje se na osnovu veličine, prirode i ekonomskih pokazatelja (minimalno 2.000 €/godišnje). Posebni uslovi su za mala i srednja preduzeća, univerzitete, asocijacije korisnika, konsultantske organizacije i slično. Publikacije Evropskog instituta za standardizaciju u telekomunikacijama su: 1. ETSI Tehničke specifikacije (TS), 2. ETSI Tehnički izveštaji (TR), 3. ETSI Standardi (ES), 4. ETSI Uputstva (EG), 5. Evropski standardi (EN), 6. ETSI Specijalni izveštaji (SR), 7. ETSI Grupne specifikacije (GS). ETSI je objavio oko 23.000 različitih publikacija, od tog broja 4.510 ETSI standarda, pri čemu je značajno istaći efikasnu izradu i besplatno preuzimanje standarda, uz prethodnu registraciju i usvojena pravila korišćenja.

74

Osnovi standardizacije i metrologije

8. SARADNJA ORGANIZACIJA ZA STANDARDIZACIJU Saradnja Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO) i Evropskog komiteta za standardizaciju (CEN) ozvaničena je Bečkim sporazumom (Vienna Agreement), a ogleda se u sledećem: ¾ Sporazum o tehničkoj saradnji između CEN i ISO, donešen 1991.godine. ¾ Osnovni cilj sporazuma je izbegavanje dupliranja u vezi standardizacije na međunarodnom i evropskom nivou, na dobrobit potpisnika sporazuma, standardizacije i korisnika. ¾ Osnovni princip se prepoznaje kroz: – Značaj međunardonih standarda, – Specifičnost potreba na nivou Evropske Unije, – Transfer rezultata iz CEN u ISO je poželjan, ali nije automatski, – Kada očekivani rezultati nisu postignuti, strana koja nije zadovoljna može da nastavi samostalno. ¾ Do sada je oko 2.500 evropskih standarda (EN) identično sa međunarodnim standardima (ISO), ¾ Donete su i zajedničke preporuke za izradu standarda. Saradnja međunarodnih organizacija ISO i IEC Stvorene su zajedničke organizacije: • • •

ISO/IEC komitet za tehničko programiranje, ISO/IEC tehnički komitet za tehniku informacija, ISO/IEC stručni savetodavni odbor.

Ostvaren je zajednički rad ISO i IEC na standardizaciji u područjima za koje su nadležne, i to: 9 9 9 9 9

ISO/CASCO – za ocenjivanje usaglašenosti, ISO/DEVCO – za razvoj standardizacije u zemljama u razvoju, ISO/STACO – za standardizaciju u načelu, ISO/COPOLCO – za zaštitu potrošača, ISO/INFO – za informisanje i usluge.

Posebno je intenzivan zajednički rad ostvaren na izradi standarda serije ISO 9000 sistema menadžmenta kvalitetom (QMS). Saradnja između međunarodnih organizacija ISO, IEC i ITU ostvarena je u sledećem: 75

Osnovi standardizacije i metrologije

¾ Sporazumom o saradnji u oblasti zaštiti okoline, ¾ Zajedničkim pravilima pri prihvatanju standarda, ¾ Posebnoj saradnji na polju informacionih tehnologija i povezivanja otvorenih sistema. Saradnja između međunarodnih organizacija ISO/IEC i regionalnih (evropskih) organizacija CEN/CENELEC ostvarena je u sledećem: • • • •

Zajednička radna tela, Saradnja je značajno unapređena donošenjem serije standarda ISO 9000, IEC i CENELEC imaju u 80% slučaja isti predmet standardizacije, Drezdenski sporazum potpisan je između CENELEC i IEC.

Saradnja između evropskih organizacija CEN i CENELEC veoma je izražena u svim oblastima, jer u suštini one predstavljaju jedinstvenu organizaciju za standardizaciju CEN/CENELEC. Doprinos saradnji daju nacionalne organizacije za standardizaciju, i to: • • •

Učešćem u radu komisija i radnih tela međunarodnih i regionalnih organizacija za standardizaciju, Sistematizovanjem i isticanjem potreba za novim standardima, Bilateralnom saradnjom nacionalnih organizacija.

Svetska trgovinska organizacija - STO (World Trade Organization) donosi pravila koja regulišu međunarodne trgovinske odnose. Pravila su usmerena, između ostalog, na liberalizaciju trgovine i podsticanje daljeg razvoja trgovine. Jedinstveno tržište i smanjenje trgovinskih barijera doprinosi privrednom razvoju i podizanju životnog standarda. Sporazum o tehničkim preprekama trgovini – TBT STO (The Agreement on Technical Barriers to Trade) Svetske trgovinske organizacije) osigurava da tehnički propisi i standardi uključujući i postupke ocenjivanja usaglašenosti ne predstavljaju nepotrebnu prepreku u međunarodnoj trgovini. Takođe, ovaj sporazum omogućava preduzimanje mera u cilju zaštite zdavlja i života ljudi, životinja i biljaka, zaštite životne sredine, osiguranja kvaliteta i sprečavanja prevara. Osnovni principi delovanja obavezujući su za potpisnice TBT sporazuma Svetske trgovinske organizacije (STO), i to: 9 Donošenje nacionalnih standarda i propisa ne sme na tržištu da dovede u neravnopravan položaj proizvode iz drugih zemalja; 9 Osnov za izradu nacionalnih standarda i propisa moraju biti međunarodni standardi; 9 Za predmete standardizacije za koje ne postoje međunarodni standardi, zemlja inicijator je dužna da omogući drugim zemljama da daju svoje primedbe na nacrt; 76

Osnovi standardizacije i metrologije

9 Zemlje su dužne da pomažu razvoj međunarodne standardizacije kako bi se što pre zadovoljile potrebe za nesmetanim protokom roba i usluga; 9 Zahtevi koji se postavljaju za standarde obavezujući su i za postupke ocenjivanja usaglašenosti; 9 Obaveza zemlje je da osnuje informaciono telo za pružanje informacija drugim zemljama u vezi zahteva za ocenjivanje usaglašenosti; 9 Razvijene zemlje su obavezne da pružaju savetodavnu i drugu pomoć zemljama u razvoju za ravnopravno ispunjavanje odredaba sporazuma. Republika Srbija je zaključila sporazume o međusobnom priznavanju rezultata ocenjivanja usaglašenosti sa više zemalja članica STO. Imajući u vidu intenzivan razvoj nacionalne infrastrukture kvaliteta, u svim njenim komponentama, Republika Srbija radi na ispunjavanju svih zahteva i očekuje da do kraja 2011. godine potpiše TBT STO sporazum i na taj način postane član Svetske trgovinske organizacije. Krajnji cilj saradnje organizacija za standardizaciju u sadašnjem vremenu može se okarakterisati kao „san“, ali koji je u dogledno vreme i dostižan (Slika 29 ), a to je: „Jedan harmonizovani standard za sve zemlje članice svetskog sistema standardizacije, jedno ispitivanje i jedan sertifikat“.

Slika 29.

77

Osnovi standardizacije i metrologije

9. NACIONALNE ORGANIZACIJE ZA STANDARDIZACIJU Razvoj standardizacije obeležen je osnivanjem niza nacionalnih organizacija za standardizaciju, kao što su: DIN – Nemačka, BSI – Velika Britanija, GOST R – Rusija, ANSI – SAD, itd. Nacionalna organizacija za standardizaciju je organizacija za standardizaciju priznata na nacionalnom nivou za nacionalnog člana odgovarajuće međunarodne ili regionalne organizacije za standardizaciju. 9.1. SRPSKA STANDARDIZACIJA Začetak standardizacije u našoj zemlji datira od 1929. godine kada je osnovano udruženje inženjera i tehničara Kraljevine Jugoslavije. Prema podacima Međunarodne organizacije za standardizaciju – ISO, 1939. godine, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, postojao je institucionalizovan oblik nacionalne standardizacije, ali usled drugog svetskog rata nije imao rezultate. Uredba o standardizaciji kojom se formira Savezna komisija za standardizaciju doneta je 1946. godine. Od 1962. do 1978. godine poslove standardizacije vrši Jugoslovenski zavod za standardizaciju, a od 1978. do 2003. godine Savezni zavod za standardizaciju. Veliki doprinos razvoju standardizacije u našoj zemlji pružili su Društvo inženjera i tehničara i Jedinstvena organizacija za standardizaciju i kvalitet (JUSK). Institut za standardizaciju Srbije (ISS) je pravni sledbenik Zavoda za standardizaciju (2003. do 2006. godine) /38/. Prema Zakonu o standardizaciji/31/ („Službeni glasnik Republike Srbije”, broj 36/2009) i Odluci o izmenama i dopunama osnivačkog akta Instituta za standardizaciju Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije ”, broj 88/2009 ), Institut za standardizaciju Srbije (ISS) je jedino nacionalno telo za standardizaciju Republike Srbije, ustanova koja ima status pravnog lica i posluje u skladu sa propisima kojima se uređuje pravni položaj javnih službi. Osnivač Instituta je Vlada Republike Srbije. U okviru svojih nadležnosti Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, koordinira aktivnosti na identifikovanju potreba državnih organa u pogledu preuzimanja evropskih standarda u srpsku standardizaciju u kontekstu njihovih zakonodavnih aktivnosti, a radi definisanja godišnjih planova za donošenje srpskih standarda i srodnih dokumenata, koordinira aktivnosti radi definisanja godišnjih programa rada Instituta za standardizaciju Srbije i vrši nadzor nad radom ISS. Pri utvrđivanju nacionalne politike i strategije razvoja standardizacije, u obzir se uzimaju strateški interesi svih zainteresovanih strana u Srbiji, i to: privrede, naučno obrazovnih institucija, ministarstava i drugih organa državne uprave, nevladinih organizacija i građana. 78

Osnovi standardizacije i metrologije

Institut za standardizaciju Srbije implementira evropske i međunarodne standarde, tj. preuzima ih kao srpske standarde i do sada je preuzeo preko 50% svih evropskih standarda. Srpski standardi – SRPS i srodni dokumenti donose se i objavljuju u skladu sa Zakonom o standardizaciji i pravilima Instituta, koja su usklađena sa pravilima međunarodnih i evropskih organizacija za standardizaciju, kao i Kodeksom dobre prakse za izradu, donošenje i primenu standarda iz Sporazuma o tehničkim preprekama trgovini Svetske trgovinske organizacije (TBT STO). 9.1.1. Nacionalna zakonska regulativa i pravila standardizacije Osnovne postavke Zakona o standardizaciji (Sl. glasnik RS, broj 36/09 od 15. 05. 2009.) su: 9 Zakon o standardizaciji obezbeđuje uslove za brže i efikasnije usvajanje evropskih standarda. 9 Zakon definiše status Instituta za standardizaciju Srbije - ISS kao samostalne neprofitne organizacije, van sistema državne uprave, u skladu sa pravilima evropske standardizacije, čime su stvorene pretpostavke za punopravno članstvo ISS u evropskim organizacijama za standarde. 9 Zakon ukida obavezu primene preko 8.000 standarda, čime je ispunjen jedan od osnovnih zahteva Sporazuma TBT Svetske trgovinske organizacije koji se odnosi na dobrovoljnu primenu svih standarda. 9 Paralelno sa ukidanjem obaveze primene standarda, a radi izbegavanja pravnih praznina u pogledu bezbedonosnih zahteva za određene grupe proizvoda, nadležno ministarstva su donela odgovarajući broj tehničkih propisa. Stupanjem na snagu Zakona o standardizaciji /31/ obezbeđeni su uslovi za brže i efikasnije usvajanje evropskih standarda. Definisan je status Instituta za standardizaciju Srbije u skladu sa pravilima evropske standardizacije. Time su stvorene pretpostavke za punopravno članstvo ISS u evropskim organizacijama za standardizaciju. Novi zakon jasnije definiše razliku između "opšte standardizacije" i tzv. "granske standardizacije". Zakon uređuje opštu standardizaciju koja pokriva najširi opseg korisnika, ali ne i granske standarde koji se primenjuju u specifičnim oblastima (železničkog, vazdušnog i rečnog saobraćaja, odbrana, itd). Zakon o standardizaciji, takođe, uređuje ocenjivanje usaglašenosti sa standardima. Imajući u vidu da je primena standarda dobrovoljna, postupak se razlikuje od ocenjivanja usaglašenosti sa tehničkim propisima. Zakon o standardizaciji izrađen je u skladu sa: 1. Evropskom Direktivom 98/34/EZ o proceduri za obezbeđenje informacija u oblasti standarda i tehničkih propisa. 2. Dokumentima Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO) o organizovanju i odgovornosti za funkcije u oblasti standardizacije njenih članica.

79

Osnovi standardizacije i metrologije

3. Kodeksom dobre prakse za izradu, donošenje i primenu standarda, odnosno dodatkom Sporazuma o tehničkim preprekama trgovini (TBT) Svetske trgovinske organizacije (STO). 4. Uslovima Evropskog komiteta za standardizaciju (CEN) i Evropskog komiteta za standardizaciju u oblasti elektrotehnike (CENELEC), koje će Republika Srbija i Institut za standardizaciju Srbije morati da ispune da bi ISS postao njihov punopravni član. 5. Obavezama koje proističu iz članstva u međunarodnim organizacijama za standardizaciju i telima UN koje se bave standardizacijom. Srpska standardizacija se zasniva na sledećim načelima /38/: 1. Dobrovoljno učešće i doprinos svih zainteresovanih strana pri donošenju srpskih standarda i srodnih dokumenata; 2. Konsenzus u odlučivanju zainteresovanih strana; 3. Sprečavanje prevladavanja pojedinačnih interesa nad zajedničkim interesom zainteresovanih strana; 4. Preglednost postupka standardizacije i dostupnosti javnosti srpskih standarda i srodnih dokumenata; 5. Međusobna usklađenost srpskih standarda i srodnih dokumenata; 6. Poštovanje stanja razvijenosti tehnike i pravila međunarodnih i evropskih organizacija za standardizaciju i relevantnih međunarodnih ugovora; 7. Nediskriminatorski (jednak) odnos prema proizvodima koji se stavljaju na srpsko tržište, bez obzira da li su domaćeg porekla, iz zemalja sa kojima je država potpisala bilateralne ili multilateralne trgovinske sporazume ili iz bilo koje druge države. Ciljevi srpske standardizacije su: 1. Poboljšavanje zaštite života, zdravlja i bezbednosti ljudi, životinja i biljaka i zaštite životne sredine. 2. Unapređivanje kvaliteta proizvoda, procesa i usluga, utvrđivanje njihove namene, unificiranje, kompatibilnost i zamenljivost. 3. Obezbeđenje jedinstvene tehničke osnove. 4. Razvoj i unapređenje proizvodnje i prometa robe, izvođenja radova, vršenja usluga kroz razvoj međunarodno usklađenih standarda i srodnih dokumenata radi racionalnog korišćenja rada, materijala i energije. 5. Unapređenje međunarodne trgovine, sprečavanjem ili otklanjanjem nepotrebnih tehničkih prepreka. Ciljeve srpske standardizacije ostvaruje Institut za standardizaciju Srbije - ISS, osnovan prema Zakonu o standardizaciji, kao samostalna neprofitna organizacija, koji u okviru zakonom propisane delatnosti obavlja sledeće poslove: 1. Donosi, razvija, preispituje, menja, dopunjava i povlači srpske standarde i srodne dokumente; 80

Osnovi standardizacije i metrologije

2. Obezbeđuje usaglašenost srpskih standarda i srodnih dokumenata sa evropskim i međunarodnim standardima; 3. Vodi registar srpskih standarda i srodnih dokumenata u svim fazama razvoja; 4. Učestvuje u izradi i preispitivanju standarda i srodnih dokumenata koje donose evropske i međunarodne organizacije za standardizaciju u oblastima za koje postoje potrebe i interesi Srbije, a za koje se očekuje preispitivanje ili donošenje srpskih standarda i srodnih dokumenata; 5. Sarađuje sa evropskim i međunarodnim organizacijama za standardizaciju i nacionalnim telima za standardizaciju zemalja potpisnica odgovarajućih sporazuma iz oblasti standardizacije; 6. Izvršava druge zadatke u skladu sa obavezama iz međunarodnih ugovora u oblasti standardizacije koji obavezuju Srbiju; 7. Obezbeđuje javnu dostupnost srpskih standarda, srodnih dokumenata, publikacija, kao i standarda i publikacija odgovarajućih evropskih i međunarodnih organizacija i drugih zemalja i vrši njihovu prodaju. Rad Instituta za standardizaciju Srbije i njegovih stručnih tela na poslovima donošenja srpskih standarda (SRPS) i srodnih dokumenata usklađen je sa pravilima i preporukama međunarodnih i evropskih organizacija za standardizaciju, a koja su prvenstveno definisana kroz dokumenta: 9 Uputstvo SRPS ISO/IEC Guide 21-1: Regionalno ili nacionalno preuzimanje međunarodnih standarda i drugih međunarodnih dokumenata – Deo 1: Preuzimanje međunarodnih standarda (Regional or national adoption of International Standards and other International Deliverables – Part 1: Adoption of International Standards) 9 Uputstvo SRPS ISO/IEC Guide 21-2: Regionalno ili nacionalno preuzimanje međunarodnih standarda i drugih međunarodnih dokumenata – Deo 2: Preuzimanje međunarodnih dokumenata koji nisu međunarodni standardi (Regional or national adoption of International Standards and other International Deliverables - Part 2: Adoption of International Deliverables other than International Standards) 9 CEN/CENELEC Internal Regulations - Part 2: Common Rules for Standards Work 9 CEN/CENELEC Internal Regulations - Part 3: Rules for the Structure and Drafting of European Standards (PNE-Rules) Na osnovu prethodno navedenih uputstava izrađena su Interna pravila standardizacije, koja su namenjena: – – – –

Zaposlenima u ISS, Članovima Komisija za standarde i srodne dokumente, Članovima Stručnih saveta, Svima onima koji posredno ili neposredno učestvuju u postupku donošenja srpskih standarda i srodnih dokumenata.

81

Osnovi standardizacije i metrologije

Interna pravila standardizacije obuhvataju sledeće: 1. ISS – IPS 1 - deo 1: Donošenje, objavljivanje, održavanje, preispitivanje i povlačenje srpskih standarda i srodnih dokumenata /36/. 2. ISS – IPS 2 - Deo 2: Obrazovanje i rad Komisija za standarde i srodne dokumente /37/. 3. ISS – IPS 3 - Deo 3: Uobličavanje i pravila za strukturu srpskih standarda i srodnih dokumenata. 4. ISS – IPS 4 - Deo 4: Nacionalni znak usaglašenosti sa srpskim standardima i odobravanje njegove upotrebe. IPS – deo 1: Donošenje, objavljivanje, održavanje, preispitivanje i povlačenje srpskih standarda i srodnih dokumenata usklađen sa: 9 9 9 9

Zakonom o standardizaciji, Odlukom o izmenama i dopunama osnivačkog akta ISS, Pravilima međunarodnih i evropskih organizacija, Kodeksom dobre prakse za izradu, donošenje i primenu standarda (sastavni deo Sporazuma o tehničkim preprekama u trgovini Svetske trgovinske organizacije - STO).

IPS – deo 1 odnosi se na: 1. 2. 3. 4.

Srpske standarde, Tehničke specifikacije, Tehničke izveštaje, Uputstva.

Takođe, IPS – deo 1 odnosi se i na ostale publikacije koje objavljuje ISS, a rezultat su rada evropskih i međunarodnih organizacija za standardizaciju, i to: – – – – – –

Izveštaji, Predstandardi, Specifikacije, Sporazumi evropske ili međunarodne konferencije, Ocene tehnoloških trendova, Industrijski tehnički sporazumi.

9.1.2. Organi i stručna tela Instituta za standardizaciju Srbije Organi Instituta za standardizaciju Srbije – ISS (Slika 30.) su: – Skupština, – Upravni odbor, – Nadzorni odbor i – Direktor. 82

Osnovi standardizacije i metrologije

Skupština je najviši organ, koju čine osnivač i članovi ISS. Privredna društva, preduzeća i druga pravna lica, članovi Instituta, kao i osnivač, ućestvuju u radu skupštine preko ovlašćenih predstavnika. Preduzetnici i fizička lica, članovi Instituta, neposredno učestvuju u radu Skupštine. Učlanjenje u Institut za standardizaciju Srbije – ISS je dobrovoljno. Član Instituta može postati privredno društvo, preduzeće, drugo pravno lice ili preduzetnik koji su osnovani po propisima Republike Srbije, kao i fizičko lice koje je državljanin Republike Srbije. U Institutu postoje tri kategorije članova: redovni, počasni i zaslužni članovi. Redovni članovi su zainteresovane strane koje su se učlanile u Institut po postupku utvrđenom u Statutu i Pravilniku o članstvu ISS. Počasni članovi su istaknuti pojedinci koje je Skupština Instituta imenovala za počasne članove u skladu sa opštim aktom o predlaganju i imenovanju počasnih i zaslužnih članova, imajući u vidu njihov naučno-istraživački rad, značajan stručni rad, posebnu podršku ili drugi značajan doprinos u vezi sa nacionalnom, evropskom ili međunarodnom standardizacijom, odnosno delatnošću Instituta. Zaslužni članovi su istaknuti pojedinci i organizacije iz redova redovnih članova Instituta, koje je Skupština Instituta imenovala za zaslužne članove u skladu sa opštim aktom o predlaganju i imenovanju počasnih i zaslužnih članova. Član Instituta ima pravo da neposredno ili preko ovlašćenog predstavnika učestvuje u radu i upravljanju Institutom, odnosno da: -

učestvuje u radu sednica Skupštine Instituta i na njima raspravlja i glasa o odlukama i aktima od značaja za rad Instituta i njegovih organa; predlaže, bira i bude biran za člana Upravnog odbora i Nadzornog odbora; predlaže, odnosno bude predložen za člana stručnog saveta; učestvuje u radu tehničkih radnih tela Instituta.

Upravni odbor je organ upravljanja poslovanjem Instituta, koji je za svoj rad odgoran Skupštini. Predsednika i šest članova Upravnog odbora imenuje i razrešava osnivač. Nadzorni odbor (predsednik i dva člana) je organ kontrole zakonitosti rada i finansijskog poslovanja Instituta i za svoj rad odgovoran je Skupštini. Mandat članova Upravnog i nadzornog odbora traje četiri godine. Direktor Instituta predstavlja i zastupa Institut, kao pravno lice, rukovodi radom Instituta i odgovoran je Upravnom odboru. U skladu sa Zakonom o standardizaciji i Odlukom o izmenama i dopunama osnivačkog akta Instituta za standardizaciju Srbije, u Institutu se obrazuju stručni saveti i komisije za standarde i srodne dokumente, kao stručna tela Instituta.

83

Osnovi standardizacije i metrologije

Slika 30. Organi i stručna tela ISS Stručni saveti se obrazuju radi usmeravanja stručnog rada komisija za standarde koje su obrazovane za razne predmete u okviru pojedine šire oblasti standardizacije. Stručni saveti predlažu usvajanje internih pravila standardizacije, pripremaju stručne osnove za izradu godišnjih planova donošenja srpskih standarda i srodnih dokumenata, predlažu obrazovanje i prestanak rada komisija za standarde radi realizacije tih planova, uključujući izmene i dopune akata o obrazovanju pripadajućih komisija, i obavljaju druge poslove u skladu sa Odlukom o izmenama i dopunama osnivačkog akta Instituta, Statutom Instituta i poslovnikom o svom radu. U Institutu se obrazuju tri stručna saveta, i to: 1. Stručni savet za oblasti standardizacije za koje su nadležni Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO) i Evropski komitet za standardizaciju (CEN); 2. Stručni savet za oblasti standardizacije za koje su nadležni Međunarodna elektrotehnička komisija (IEC), Međunarodna unija za telekomunikacije, Sektor za standardizaciju telekomunikacija (ITU), Zajednički komitet za informacionu tehnologiju (ISO/IEC JTC 1), Evropski komitet za standardizaciju u oblasti elektrotehnike (CENELEC) i Evropski komitet za standarde u oblasti telekomunikacija (ETSI);

84

Osnovi standardizacije i metrologije

3. Stručni savet za oblasti standardizacije za koje su nadležni međunarodni komitet za opštu politiku ocenjivanja usaglašenosti ISO/CASCO - Committee on Conformity Assessment i evropski tehnički komitet CEN/CLC/TC 1 (Kriterijumi za tela za ocenjivanje usaglašenosti). Predsednike i članove stručnih saveta imenuje upravni odbor Instituta iz redova predstavnika članova Instituta, koji su priznati stručnjaci u oblasti, odnosno oblastima za koje je stručni savet obrazovan. Stručni saveti za svoj rad odgovaraju upravnom odboru Instituta. Obrazovanje, sastav, dužnosti i način rada i odlučivanja stručnih saveta bliže su uređeni Odlukom o izmenama i dopunama osnivačkog akta Instituta, statutom Instituta i poslovnikom o radu stručnih saveta. Stručni rad Instituta u užim oblastima standardizacije odvija se u Komisijama za standarde. Oblasti standardizacije za koje se obrazuju komisije za standarde određuju se prema oblastima standardizacije za koje su obrazovani tehnički komiteti međunarodnih i evropskih organizacija za standardizaciju. U slučaju opravdane potrebe može se obrazovati komisija za standarde čija oblast rada obuhvata oblasti rada dva ili više međunarodnih i/ili evropskih tehničkih komiteta, odnosno jednog ili više potkomiteta koji su obrazovani u okviru istog međunarodnog i/ili evropskog komiteta/37/. Komisije za standarde planiraju, pripremaju, preispituju i održavaju srpske standarde i srodne dokumente u oblastima standardizacije za koje su obrazovane, prate rad i učestvuju u radu odgovarajućih tehničkih radnih tela međunarodnih i evropskih organizacija za standardizaciju i obavljaju druge zadatke u vezi sa standardima i standardizacijom. U okviru svojih nadležnosti, komisije za standarde, između ostalog: 9 utvrđuju program rada i godišnje planove u skladu sa stručnim osnovama koje donosi nadležan stručni savet; 9 utvrđuju prioritete i metode preuzimanja evropskih i međunarodnih standarda i srodnih dokumenata kao srpskih standarda, odnosno srodnih srpskih dokumenata; 9 pripremaju i utvrđuju nacrte srpskih standarda i srodnih dokumenata za javnu raspravu, razmatraju primljene primedbe i predloge u toku javne rasprave o nacrtima i utvrđuju definitivne tekstove nacrta srpskih standarda i srodnih dokumenata; 9 predlažu direktoru Instituta donošenje, odnosno povlačenje srpskih standarda i srodnih dokumenata u oblastima standardizacije za koje su obrazovane; 9 po potrebi, učestvuju u tumačenju standarda iz svoje nadležnosti; 9 po potrebi, razmatraju izvorne nacionalne standarde koje su nacionalna tela za standarde drugih zemalja notifikovala kod Svetske trgovinske organizacije ili Evropske komisije i u vezi sa njima predlažu potrebne akcije radi zaštite interesa građana i privrede Republike Srbije; 9 učestvuju u donošenju evropskih standarda i srodnih dokumenata u skladu sa internim pravilima evropskih organizacija za standardizaciju i pravima koja proističu iz članstva Instituta u tim organizacijama; 85

Osnovi standardizacije i metrologije

9 učestvuju u donošenju međunarodnih standarda i srodnih dokumenata u skladu sa direktivama međunarodnih organizacija za standardizaciju i pravima koja proističu iz članstva Instituta u tim organizacijama; 9 formulišu nacionalni stav u odnosu na radne dokumente međunarodnih i evropskih tehničkih komiteta kada je potrebno da Institut o njima glasa u postupku donošenja odgovarajućih međunarodnih i evropskih standarda i srodnih dokumenata; 9 predlažu delegate koje učestvuju na zasedanjima međunarodnih i evropskih tehničkih komiteta i utvrđuju nacionalne stavove koje one zastupaju na tim zasedanjima, uz saglasnost Instituta; 9 promovišu značaj i primenu standarda i standardizacije; 9 predlažu projekte novih srpskih standarda i srodnih dokumenata, vrše periodično preispitivanje, pripremaju izmene i predlažu povlačenje objavljenih standarda i srodnih dokumenata koji su u njihovoj nadležnosti. Prilikom obrazovanja komisije za standarde treba voditi računa da se utvrdi oblast rada, kao i da nema preklapanja sa oblastima rada drugih komisija. Komisije za standarde moraju uzeti u obzir svaki standard i srodni dokument odgovarajućeg međunarodnog (ISO, IEC ili ISO/IEC JTC 1) i/ili evropskog tehničkog komiteta (CEN, CENELEC ili ETSI) koji pripada oblasti rada komisije, kao i rad u vezi sa relevantnim predmetima standardizacije u drugim komisijama za standarde. Svaka komisija za standarde mora da pripremi program rada i godišnji plan donošenja i preispitivanja srpskih standarda i srodnih dokumenata koji su u njenoj nadležnosti, kao i da za njih pribavi saglasnost nadležnog stručnog saveta. Projekti standarda i rokovi za njihovu realizaciju u ovim dokumentima moraju se preispitivati najmanje jednom svake godine.Svaka komisija za standarde ima jedinstvenu oznaku, naziv i oblast rada, i za svoj rad odgovara nadležnom stručnom savetu. Nadležni stručni savet može da predloži: obrazovanje nove komisije za standarde, spajanje dve postojeće komisije, razdvajanje postojeće komisije na dve ili više novih, izmenu ili obnavljanje sastava komisije, mirovanje komisije, kao i prestanak rada komisije. Radi izvršavanja posebnih aktivnosti i zadataka, svaka komisija za standarde može obrazovati potkomisije i/ili radne grupe. Zaključci i odluke stručnih tela za Institut imaju karakter preporuke. Institut za standardizaciju Srbije predstavlja i širi interese Republike Srbije u mnogim međunarodnim i evropskim organizacijama za standardizaciju /38/, kao što su: • • •

Međunarodna organizacija za standardizaciju - ISO u statusu punopravnog člana od 1950. godine. Međunarodna elektrotehnička komisija - IEC u statusu punopravnog člana od 1953. godine. Evropski komitet za standardizaciju – CEN, kao pridruženi član od 01.01.2008. godine, pre toga partnerska organizacija za standardizaciju od 01.01.2005. do 31.12.2007. godine, a dopisni član od 1998. do 2004. godine. 86

Osnovi standardizacije i metrologije

• • •

Evropski komitet za standardizaciju u elektrotehnici – CENELEC, kao pridruženi član od 01.10.2005. godine. Međunarodni IEC sistem za ispitivanje usaglašenosti i sertifikaciju IECEE, u okviru kojeg funkcioniše šema priznavanja rezultata ispitivanja (IECEE/CB - Scheme), u kojoj ima status punopravnog člana od 1990. godine. Sa Komisijom za Codex Alimentarius ima ulogu Codex tačke kontakta Srbije (Codex Contact Point, CCP).

9.1.3. Unutrašnja organizacija Instituta Unutrašnja organizacija ISS, nazivi radnih mesta, opis poslova, broj izvršilaca i posebni uslovi za obavljanje poslova uređeni su Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u Institutu, koji donosi Upravni odbor na predlog direktora Instituta. Prema važećem pravilniku, poslovi iz delokruga Instituta obavljaju se u četiri osnovne organizacione jedinice, i to: 1. 2. 3. 4.

Sektor za opšte oblasti standardizacije, Sektor za elektrotehničku standardizaciju, Sektor za informativno-izdavačku delatnost i Sektor za zajedničke poslove;

kao i u Odeljenju za međunarodnu saradnju i evropske integracije, Sektor za opšte oblasti standardizacije - poslovi iz delokruga ovog sektora obavljaju se u osam unutrašnjih organizacionih jedinica, i to: -

Odeljenje za rudarstvo i metalurgiju, Odeljenje za mašinstvo, Odeljenje za hemijske tehnologije, Odeljenje za građevinarstvo, Odeljenje za saobraćaj, vozila i mehanizaciju, Odeljenje za poljoprivredu, prehrambenu i drvnu industriju i šumarstvo, Odeljenje za bezbednost, zaštitu i životnu sredinu, Odeljenje za opšte standarde.

Sektor za eletrotehničku standardizaciju - poslovi iz delokruga ovog sektora obavljaju se u tri unutrašnje organizacione jedinice, i to: -

Odeljenje za elektroenergetiku, Odeljenje za elektroniku i telekomunikacije i Odeljenje za informacione tehnologije.

Sektor za informativno-izdavačku delatnost - poslovi iz delokruga ovog sektora obavljaju se u četiri unutrašnje organizacione jedinice, i to:

87

Osnovi standardizacije i metrologije

-

Odeljenje za jezičku redakciju publikacija, Odeljenje za grafičko-tehničku obradu publikacija i Informacioni centar i Odeljenje za razvoj i održavanje informacionog sistema.

Sektor za zajedničke poslove - poslovi iz delokruga ovog sektora obavljaju se u tri unutrašnje organizacione jedinice, i to: -

Odeljenje za pravne, kadrovske i opšte poslove, Odeljenje za pravne poslove u oblasti standardizacije i Odeljenje za računovodstvene i finansijske poslove.

Rad Instituta za standardizaciju Srbije je otvoren za javnost preko objavljivanja informacija i podataka o radu Instituta u „Službenom glasniku Srbije“, zatim posebnim izdanjima i prezentacijom na internet stranici (www.iss.rs). Informacioni centar ISS pruža sledeće usluge: – – – –

prodaje srpskih, međunarodnih i nacionalnih standarda i srodnih dokumenata drugih zemalja, davanje informacija o srpskim, nacionalnim, evropskim i međunarodnim standardima, pretraživanje baza podataka za standarde na zahtev korisnika, tehničku pomoć u pristupanju informacionim centrima zemalja u okruženju.

Biblioteka Informacionog centra sadrži standarde, stručne časopise, knjige, biltene raznih organizacija za standardizaciju. Informacioni centar Instituta pruža informacije telefonom, e –poštom, faksom i u pisanoj formi. Institut za standardizaciju Srbije prodaje srpske standarde, srodne dokumente i druge publikacije, na osnovu pisanog zahteva dostavljenog poštom ili elektronskim putem. Srpski standardi isporučuju se u štampanoj ili elektronskoj formi. Cenovnik srpskih standarda utvrđen je Odlukom o visini naknada za standarde, srodne dokumente i druge publikacije, od 2010. godine. Na osnovu zaključenih ugovora o korišćenju autorskih prava, umnožavanju i distribuciji, ISS prodaje međunarodne standarde i srodne dokumente (ISO i IEC) i nacionalne standarde i srodne dokumente drugih zemalja (britanske – BSI, nemačke – DIN, ruske GOST R). Pri prodaji ovih publikacija primenjuju se kataloške cene ISO, IEC i nacionalnih organizacija za standardizaciju. Evropske standarde i srodne dokumente, kao originalne publikacije, koje objavljuju CEN i CENELEC u Briselu, Institut za standardizaciju Srbije ne prodaje, ali se mogu dobiti na uvid u informacionom centru Instituta. Evropski standardi mogu se nabaviti samo kao nacionalni standardi u čijoj se oznaci nalazi skraćenica EN, na primer:

88

Osnovi standardizacije i metrologije

standard DIN EN u Nemačkoj, BS EN u Velikoj Britaniji, SIST EN u Sloveniji, SRPS EN preuzeti i objavljeni standardi u Srbiji, itd. Iskoristite formular ispod da biste pronašli željeni standard. Unesite parametre za pretragu (jedan ili više) u polja ispod. Status:

Sve

Nacrt

Objavljen

Povučen

Broj:

Unesite brojčani deo oznake standarda. Primer 1: ISO 9001 Primer 2: "ISO 9001" ili 9000

Naslov:

Unesite reč ili deo naslova standarda. Primer 1: kvalitet; Primer 2: alarmni + sistemi

ICS:

Unesite broj ili reč iz naziva ICS-a koji tražite. Primer 1: 01.040.11; Primer 2: vazduh

KS:

Unesite broj ili reč iz naziva komisije za standarde koju tražite. Primer 1: H147; Primer 2: platforme

Grupa:

Unesite broj ili reč iz naziva kataloska grupa koji tražite. Primer 1: A.A1; Primer 2: vazduh

Direktiva:

Unesite broj ili reč iz naziva direktive koju tražite. Primer 1: 97/23/EC; Primer 2: bezbednost

Deskriptori:

Unesite reč ili deo deskriptora standarda. Primer 1: kvalitet; Primer 2: platforme;

Datum:

Izdat:

do

Slika 31. Formular za elektronsku pretragu standarda

89

Osnovi standardizacije i metrologije

9.1.4. Donošenje srpskih standarda i srodnih dokumenata Srpski standard - standard koji je doneo Institut za standardizaciju Srbije (ISS) kao nacionalno telo za standarde i koji je dostupan javnosti. Ko je zainteresovana strana u postupku donošenja srpskih standarda? 9 9 9 9

Proizvođači/pružaoci usluga, Uvoznici/izvoznici/trgovci, Državni organi (izrada propisa, inspekcija), Društvo, nevladine organizacije (zaštita potrošača, zdravlja ljudi i životne sredine), 9 Naučne i obrazovne ustanove, 9 Tela za ocenjivanje usaglašenosti.

Pored standarda, Institut uz pomoć svojih stručnih tela samostalno razvija i objavljuje i druge tipove standardizacijskih dokumenata, tzv. srodna dokumenta, kao što su tehničke specifikacije, tehnički izveštaji i uputstva. Institut takođe objavljuje i srodna dokumenta kao što su izveštaji, predstandardi, specifikacije dostupne javnosti, sporazumi evropske konferencije, sporazumi međunarodne konferencije, ocene tehnoloških trendova, industrijski tehnički sporazumi, a koja su rezultat rada evropskih i međunarodnih organizacija za standardizaciju. Osnovne karakteristike postupka donošenja standarda su: ¾ Aktivnosti standardizacije se prvenstveno sastoje od pripreme, oblikovanja i izdavanja standarda, i omogućavanja primene standarda. ¾ Donošenje standarda počinje usvajanjem predloga za donošenje standarda a završava se donošenjem akta o njegovom proglašenju. ¾ Predlog za donošenje standarda daju sve zainteresovane strane (privatni sektor - proizvođači, potrošači i javni sektor - nadležni državni organi), prilikom planiranja godišnjeg programa rada Insituta za standardizaciju Srbije na donošenju standarda. ¾ Standard se utvrđuje konsenzusom i donosi ga direktor Instituta za standardizaciju Srbije. Srpski standardi se izrađuju i objavljuju uz poštovanje principa i pravila koje su uspostavile međunarodne i evropske organizacije za standardizaciju. Institut za standardizaciju Srbije prihvatio ih je u svojim internim pravilima, prilagodivši ih, s jedne strane, mogućnostima datim u nacionalnoj regulativi, a sa druge, iskustvima i dobroj praksi u oblasti nacionalne standardizacije. Srpski standardi (i srodni dokumenti) mogu biti izvorni ili mogu nastati preuzimanjem na osnovu međunarodnih, evropskih i drugih regionalnih standarda i srodnih dokumenata,

90

Osnovi standardizacije i metrologije

kao i nacionalnih standarda i srodnih dokumenata drugih zemalja u skladu sa ugovorima potpisanim sa nacionalnim telima za standardizaciju tih zemalja. Postoje tri načina preuzimanja stranih dokumenata kao nacionalnih dokumenata: 1) preuzimanje proglašavanjem, 2) preuzimanje preštampavanjem, 3) preuzimanje prevođenjem. Preuzimanje proglašavanjem je najjednostavniji način preuzimanja koji podrazumeva objavljivanje „saopštenja o proglašavanju”, kojim se strani dokument proglašava nacionalnim dokumentom. Ovaj način preuzimanja ne može se primenjivati ukoliko strani dokument nije dostupan na bilo koji način. Saopštenje o proglašavanju objavljuje se kao nezavisan dokument i isporučuje uz strani dokument koji je proglašen nacionalnim. Preuzimanje preštampavanjem je način kada se strani dokument štampa kao nacionalni dokument direktnom reprodukcijom objavljenog stranog dokumenta (npr. fotografisanjem, skeniranjem ili iz elektronske datoteke). Prilikom preuzimanja stranih dokumenata prevođenjem, Institut je odgovoran za verziju na srpskom jeziku. Kada je nacionalni dokument prevod stranog dokumenta, on može da se objavi kao jednojezično ili višejezično izdanje. U oba slučaja treba navesti koji je jezik služio kao osnova prevoda. Višejezična izdanja mogu da sadrže izjave u vezi sa validnošću originala ili prevoda. Označavanje nacionalnih dokumenata. Srpski standardi i srodni dokumenti označavaju se oznakom koja počinje skraćenicom SRPS. Izvorni srpski standardi i srodni dokumenti označavaju se nacionalnom oznakom prema SRPS A.A0.004. Kod izvornih srodnih dokumenata, posle skraćenice SRPS dodaje se i oznaka koja ukazuje na tip izvornog srodnog dokumenta koji se donosi. Izmene izvornog srpskog standarda označavaju se dodavanjem broja izmene posle nacionalne oznake. Kada su srpski standardi i srodni dokumenti nastali identičnim preuzimanjem evropskog ili međunarodnog standarda ili srodnog dokumenta, iza skraćenice SRPS dodaje se oznaka preuzetog standarda odnosno srodnog dokumenta Primeri oznaka srpskih standarda: 1) Izvorni srpski standardi: – SRPS A.A0.004 – primer oznake standada, – SRPS Z.B0.001/1 – izmena br.1, – SRPS Z.B0.001/Ispr.1 – ispravka br.1, – SRPS TS A.... – za Tehničku specifikaciju, – SRPS TR – tehnički izveštaj, – SRPS Uputstvo – uputstvo 91

Osnovi standardizacije i metrologije

2) Preuzeti srpski standardi: – SRPS EN 15259, – SRPS ISO 10003, – SRPS CEN/TS 1793-4. Tabela 1. Važeći srpski standardi i srodni dokumenti VRSTA DOKUMENTA Standardi i srodni dokumenti koji su neekvivalentni sa međunarodnim i evropskim Standardi i srodni dokuementi koji su identični sa evropskim standardima (SRPS EN) i identični sa međunarodnim i evropskim standardima (SRPS EN ISO) Standardi i srodni dokumenti koji su identični sa međunarodnim neelektrotehničkim standardima (SRPS ISO) Standardi i srodni dokumenti koji su identični sa međunarodnim elektrotehničkim standardima (SRPS IEC)

BROJ 10962 6644 1977 458

Standardi i srodni dokumenti koji su identični sa međunarodnim standardima u oblasti informacionih tehnologija (SRPS ISO/IEC) UKUPNO:

111 20152

Tabela 2. Faze donošenja izvornih standarda NAZIV FAZE

Oznaka faze

Oznaka dokumenta

Faza PROJEKTA

00

BRP

Faza PREDLOGA

10

NPP

Faza PREDNACRTA

20

pnaSRPS

Faza NACRTA

30

naSRPS

Faza JAVNE RASPRAVE

40

dnaSRPS

Faza DEFINITIVNOG TEKSTA NACRTA

50

odnaSRPS

Faza OBJAVLJIVANJA

60

SRPS

92

Osnovi standardizacije i metrologije

Na izradi srpskih standarda rade stručna tela Instituta - komisije za standarde i stručni saveti /36,37/. Donošenje, objavljivanje, održavanje, preispitivanje i povlačenje izvornog srpskog standarda i srodnog dokumenta obuhvata faze i aktivnosti (Tabele ). 1. Faza projekta (početak) • Podnošenje predloga za novi projekat (00.00) – Komisija za standarde – Stručni savet (nadležan za oblast) – Državni organi Republike Srbije – Zainteresovani privredni subjekti – Druge organizacije i zajednice – Organizacije potrošača i korisnika usluga • Ako podnosilac predloga nije Komisija za standarde ili Stručni savet, uz predlog se dostavlja i obrazloženje • Uz predlog se prilaže inicijalni tekst standarda 2. Faza predloga • Predlog se dostavlja nadležnoj Komisiji za standarde (10.20) • Ocenjuje se opravdanost predloga za novi projekat – vodi se računa da li već postoji gotov međunarodni ili evropski standard ili je započet rad na predloženu temu. • Ako Komisiji za standarde proceni da postoji interes za donošenje srpskog standarda, u Zapisniku se konstatuje da se predlog prihvata (10.99) • Takođe se utvrđuje da li se dostavljeni inicijalni tekst može prihvatiti kao standard ili srodni dokument. 3. Faza prednacrta • Prihvaćeni predlog unosi se u Plan rada nadležne Komisije za standarde/ Godišnji plan donošenja srpskih standarda i srodnih dokumenata ISS (20.00) • Obrazuje se Radna grupa čiji je zadatak priprema prednacrta izvornog srpskog standarda prema odgovarajućim pravilima. U pripremu se eventualno uključuju i drugi eksperti • Radna grupa izrađuje usaglašen tekst prednacrta • Prednacrt se dostavlja sekretaru Komisije za standarde, uz saglasnost predsednika Komisije za standarde, dodeljuje se status nacrta (20.99) i prosleđuje se na dalje razmatranje Komisiji za standarde 4. Faza nacrta • Nacrt standarda razmatraju članovi Komisije za standarde, u cilju postizanja konsenzusa u vezi tehničkog sadržaja (30.20) • Sve primedbe moraju da budu obrazložene i da se Komisija izjasni o njima • Ukoliko postoje sporna pitanja oko kojih ne može da se postigne konsenzus, odluka se donosi 2/3 većinom svih članova 93

Osnovi standardizacije i metrologije

• •

Ukoliko se nacrt ne može odobriti, vraća se u prethodnu fazu Ukoliko je nacrt odobren, ide na javnu raspravu, što odobrava Rukovodilac odeljenja za odgovarajuću oblast standardizacije (30.99)

5. Faza javne rasprave • Obaveštenja da je nacrt izvornog srpskog standarda na javnoj raspravi daje se u službenom glasilu ISS i na internet stranici (40.20), a sam tekst dostupan je u Informacionom centru ISS. • Primedbe na nacrt, sa pisanim obrazloženjem, dostavljaju se u ISS u roku od 60 dana (izuzetno, za bezbednost, oblast zaštite zdravlja i životne sredine, rok može biti ne kraći od 30 dana). • Komisija za standarde razmatra sve primedbe i izjašnjava se o njima, a podnosiocu primedbe se dostavlja stav Komisije i obrazloženje. • Ukoliko je priroda primedbi takva da Komisija ne može da prihvati tekst nacrta, ili se odustaje od projekta (40.98) ili se standard preinačuje u srodni dokument. • Ukoliko nema primedbi ili su primedbe takve da se nacrt može prihvatiti kao definitivan (40.99), prelazi se u sledeću fazu. 6. Faza definitivnog teksta nacrta • Formalno odobravanje definitivnog teksta nacrta za objavljivanje (50.99) • Rukovodilac odeljenja za odgovarajuću oblast standardizacije potvrđuje da je definitivni tekst nacrta: – obuhvaćen Godišnjim planom ISS, i – pripremljen u skladu sa internim pravilima 7. Faza objavljivanja • Jezička redaktura i grafičko uređivanje (60.00) • Direktor ISS donosi Rešenje o donošenju izvornog srpskog standarda, i time je standard odobren za objavljivanje • Danom objavljivanja Rešenja u Službenom glasniku Republike Srbije, standard postaje dostupan javnosti (60.60) • Ukoliko se, po objavljivanju standarda, ukaže poteba da se otklone štamparske i slične greške, objavljuje se ispravka standarda, a obaveštenje o tome daje se u službenom glasilu ISS i na internet stranici. 8. Faza preispitivanja • Komisija za standarde pokreće postupak preispitivanja najkasnije 5 godina posle obavljivanja/prethodnog preispitivanja (90.20) • Razmatra se da li još uvek postoji razlog za primenu standarda i da li su njegove odredbe još uvek u skladu sa predviđenom upotrebom. Predlaže se: – Potvrđivanje (90.93) – standard ostaje na snazi, nije potrebna promena,

94

Osnovi standardizacije i metrologije

–

•

Izmena (90.92) – potrebno menjanje, dodavanje ili brisanje, postupak isti kao donošenje, rezultat ispravka, – Revizija (90.92) – potrebne veće izmene sadržaja, rezultat novo izdanje, broj standarda ostaje isti, – Povlačenje (90.99) – standard više ne važi. Obaveštenje o rezultatima preispitivanja objavljuju se u službenom glasilu ISS i na internet-stranici.

9. Faza povlačenja • Izvorni srpski standard se povlači u slučaju: – Objavljivanja novog izdanja/revizije tog standarda, – Objavljivanja novog standarda sa istim predmetom, – Obaveza koje proističu iz članstva ISS u evropskim organizacijama CEN i CENELEC, kada je predmetni standard u suprotnosti sa objavljenim evropskim standardima. • Direktor ISS donosi Rešenje o povlačenju izvornog srpskog standarda • Danom objavljivanja Rešenja u Službenom glasniku Republike Srbije, standrad je povučen (95.99) • Obaveštenje o povlačenju izvornog srpskog standarda objavljuje se u službenom glasilu ISS i na internet-stranici.

Slika 32. Učesnici i ključne faze u razvoju standarda

95

Osnovi standardizacije i metrologije Tabela 3. Donošenje, objavljivanje, održavanje, preispitivanje i povlačenje srpskog standarda FAZE

POTFAZE 00 Prijavljivanje

00 Faza projekta

00.00 Predlog za novi projekat podnet

10 10.00 Faza Evidentiranje predloga Predloga novog projekta 20 20.00 Faza Novi projekat predupisuje se u nacrta plan rada komisije za standarde 30 Faza nacrta

40 Faza javne rasprave

10.20 Počeak izjačnjavanja o predlogu 20.20 Početak rada na prednacrtu srpskog standarda

30.00 Evidentiranje nacrta srpskog standarda

30.20 Početak rada/izjašnjavanja o nacrtu srpskog standarda 40.20 40.00 Dopunjavanje Početak javne i evidentiranje rasprave o nacrtu srpskog podataka o nacrtu srpskog standarda (60 dana) standarda

50 Faza definitivnog teska nacrta

50.00 Evidentiranje podataka o definitivnom tekstu nacrta srpskog standarda

60 Faza objavljivanja 90 Faza preispitivanja

60.00 Srpski standard u postupku objavljivanja

95 Faza povlačenja

20 Početak glavne aktivnosti 00.20 Razmatranje predloga nogo projekta

50.20 Početak postupka odobravanja definitivnog teksta nacrta srpskog standarda

90.00 Početak postupka preispitivanja srpskog standarda 95.20 Početak izjašnjavanja o povrlačenju

90 Potfaze odlučivanja 98 93 92 Potvrđivanj Odustajanje Vraćanje u neku od ranijih e faza 00.98 Predlog novog projekta se odbacuje 10.92 10.98 Predlog vraNovi ćen podnosiprojekat se ocu radi bliodbacuje žeg definis. 20.98 Projekat se briše iz plana rada komisije za standarde

60 Završetak glavne aktivnosti 00.60 Donošenje odluke o predlogu novog projekta 10.60 Završetak izjašnjavanja o predlogu 20.60 Završetak rada na prednacrtu srpskog standarda 30.60 Završetak rada/izjašnjavanja o nacrtu srpskog standarda 40.60 Završetak javne rasprave

50.60 Završetak postupka odobravanja definitivnog teksta nacrta srpskog standarda 60.60 Srpski standard dostupan javnosti 90.60 Završetak postupka preispitivanja srpskog standarda 95.60 Završetak izjašnjavanja o povlačenju

30.92 Nacrt srpskog standarda vraća se na doradu

30.98 Projekat se briše iz plana rada komisije za standarde 40.98 Projekat se briše iz plana rada komisije za standarde

40.92 Razmatranje primedaba na nacrt srpskog standarda

50.98 Projekat se briše iz plana rada komisije za standarde

90.92 Odluka o izmeni ili reviziji srpskog standarda 95.92 Odluka da se srpski standard ne povlači

96

90.93 Odluka o potvrđivanj u srpskog standarda

99 Prihvatanje i nastavak rada 00.99 Predlog novog projekta se prihvata 10.99 Novi projekat se prihvata 20.99 Prednacrt srpskog standarda prihvata se kao nacrt srpskog standarda 30.99 Nacrt srpskog standarda odobrava se za javnu raspravu 40.99 Nacrt srpskog standarda prihvata se kao definitivni tekst nacrta srpskog standarda 50.99 Definitivni tekst nacrta srpskog standarda odobren za objavljivanje

90.99 Predlog za povlačenje srpskog standarda 95.99 Povlačenje srpskog standarda

Osnovi standardizacije i metrologije Tabela 4. Tipovi stranih dokumenata koji se preuzimaju kao srpski nacionalni dokumenti sa stepenom saglasnosti „identičan“ /36/ Slovni deo oznake stranog Tip srpskog nacionalnog Slovni deo oznake srpskog Tip stranog dokumenta dokumenta dokumenta nacionalnog dokumenta Evropski komitet za standardizaciju (CEN) European Standard EN .......... Srpski standard SRPS EN EN ISO .......... SRPS EN ISO .......... Technical Specification SEN/TS .......... Tehnička specifikacija SRPS CEN/TS .......... Technical Report

CEN/TR ..........

Tehnički izveštaj

SRPS CEN/TR ..........

CEN Workshop Agreement Guide

CWA ..........

Sporazum evropske konferencije Uputstvo

SRPS CWA ..........

Harmonization Document

CEN Guide .......... CEN/CENELEC Guide .......... HD ..........

Srpski standard

SRPS CEN Guide .......... SRPS CEN/CENELEC Guide .... SRPS HD ..........

European Prestandard

ENV ..........

Srpski predstandard

SRPS ENV ..........

CEN Report

CR ..........

Izveštaj

SRPS CR ..........

Evropski komitet za standardizaciju u oblasti elektrotehnike (CENELEC) European Standard EN .......... Srspki standard

SRPS EN ..........

Harmonization Document

HD ..........

Srpski standard

SRPS HD ..........

European Prestandard

ENV ..........

Srpski predstandard

SRPS ENV ..........

Tehnical Specification

CLC/TS ..........

Tehnička specifikacija

SRPS CLC/TS ..........

Technical Report

CLC/TR ..........

Tehnički izveštaj

SRPS CLC/TR ..........

CENELEC Guide

CLC Guide ..........

Uputstvo

SRPS CLC Guide ..........

CENELEC Workshop CWA .......... Agreement Međunarodna organizacija za standardizaciju (ISO) International Standard ISO ..........

Sporazum evropske konferencije

SRPS CWA ..........

Srpski standard

SRPS ISO ..........

Publicly Available Specification Technical Specification

SRPS ISO/PAS ..........

ISO/TS ..........

Specifikacija dostupna javnosti Tehnička specifikacija

Technical Report

ISO/TR ..........

Tehnički izveštaj

SRPS ISO/TR ..........

International Workshop Agreement Guide

IWA ..........

Sporazum međunarodne konferencije Uputstvo

SRPS IWA ..........

ISO/PAS ..........

SRPS ISO/TS ..........

ISO Guide .......... ISO/IEC Guide .......... Međunarodna elektrotehnička komisija (IEC) International Standard IEC ..........

Srpski standard

SRPS IEC ..........

Publicly Available Specification Technical Specification

IEC/PAS ..........

SRPS IEC/PAS ..........

IEC/TS ..........

Specifikacija dostupna javnosti Tehnička specifikacija

Technical Report

IEC/TR ..........

Tehnički izveštaj

SRPS IEC/TR ..........

Guide

IEC Guide ..........

Uputstvo

SRPS IEC Guide ..........

Industry Technical Agreement Technology Trends Assessment

ITA ..........

Industrijski tehnički sporazum Ocena tehnološkog razvoja

SRPS ITA ..........

TTA ..........

97

SRPS ISO Guide .......... SRPS ISO/IEC Guide ..........

SRPS IEC/TS ..........

SRPS TTA ..........

Osnovi standardizacije i metrologije

Tabela 5. Srpski standardi – aktivnosti Instituta /36/ Dokument SRPS

SRPS EN, SRPS HD, SRPS EN ISO

SRPS ISO, SRPS IEC, SRPS ISO/IEC

Definicija

Aktivnosti Instituta Standardi - Javna rasprava Dokument, utvrđen - Prihvata komisija za standarde Instituta konsenzusom i odobren od priznatog tela, kojim - Odobrava direktor Instituta - Objavljuje se rešenje o donošenju se utvrđuju, za opštu i standarda u „Službenom glasniku višekratnu upotrebu, Republike Srbije“ pravila, smernice ili - Povlače se nacionalni standardi u karakteristike za suprotnosti sa donetim srpskim aktivnosti ili njihove standardom objavljivanjem rešenja o rezultate, radi povlačenju standarda u „Službenom postizanja optimalnog glasniku Republike Srbije“ nivoa uređenosti u datom kontekstu. - Prihvata komisija za standarde Instiituta - Odobrava direktor Instituta - Objavljuje se rešenje o donošenju standarda u „Službenom glasniku Republike Srbije“ - Povlače se nacionalni standardi u suprotnosti sa evropskim standardom objavljivanjem rešenja o povlačenju standarda u „Službenom glasniku Republike Srbije“ - Javna rasprava - Prihvata komisija za standarde Instituta - Odobrava direktor Instituta - Objavljuje se rešenje o donošenju standarda u „Službenom glasniku Republike Srbije“ - Povlače se nacionalni standardi u suprotnosti sa međunarodnim standardom objavljivanjem rešenja o povlačenju standarda u „Službenom glasniku Republike Srbije“

98

Osnovi standardizacije i metrologije

Tabela 6. Srpski srodni dokumenti – aktivnosti Instituta /36/ Dokument SRPS TS SRPS CEN/TS, SRPS CLC/TS SRPS ISO/TS, SRPS IEC/TS

SRPS TR SRPS CEN/TR, SRPS CLC/TR SRPS ISO/TR, SRPS IEC/TR

SRPS Uputstvo SRPS CEN (ili CLC ili CEN/CENELEC) Guide SRPS ISO (ili IEC ili ISO/IEC) Guide

Definicija Srodni dokumenti Dokument koji je objavio Institut, za koji postoji mogućnost da u budućnosti sporazumom postane nacionalni srpski standard, ali za koji trenutno: - ne može da se dobije zahtevana podrška da bi se odobrio kao nacionalni sprski standard, - postoji sumnja da je postignut konsenzus, - materija koju obrađuje još uvek se tehnički razvoja, ili - postoji neki drugi razlog koji sprečava da se on odmah objavi kao međunarodni ili evropski ili nacionalni srpski standard. Dokument koji sadrži informativni materijal (opšti pregled ili podatke o tehničkim dostignućima) i nije pogodan da bude objavljen kao standard ili tehnička specifikacija

Dokument koji sadrži pravila, smernice, savete ili preporuke koji se odnose na principe i politiku standardizacije, kao i smernice za učesnike u postupku donošenja standarda i korisnike standarda

99

Aktivnosti Instituta - Prihvata komisija za standarde Instituta - Odobrava direktor Instituta - Objavljuje se rešenje o donošenju tehničke specifikacije u „Službenom glasniku Republike Srbije“ - Ne povlače se nacionalni standardi u suprotnosti sa tehničkom specifikacijom nastalom preuzimanjem evropske ili međunarodne tehničke specifikacije

- Prihvata komisija za standarde Instituta - Odobrava direktor Instituta - Objavljuje se rešenje o donošenju tehničkog izveštaja u „Službenom glasniku Republike Srbije“ - Ne povlače se nacionalni standardi u suprotnosti sa tehničkim izveštajem nastalim preuzimanjem evropskog ili međunarodnog tehničkog izveštaja - Javna rasprava - Stručni savet ili komisija za standarde prihvataju uputstvo - Odobrava direktor Instituta - Objavljuje se rešenje o donošenju uputstva u „Službenom glasniku Republike Srbije“

Osnovi standardizacije i metrologije

10. EVROPSKI STANDARDI DIREKTIVA NOVOG I GLOBALNOG PRISTUPA U okviru prvog pogljavlja, ukratko, date su osnovne postavke tehničkog zakonodavstva Evropske Unije, koja je razvila originalne i inovativne instrumente za uklanjanje prepreka za slobodno kretanje roba, usluga i kapitala, odnosno harmonizovala tehnička zakonodavstva država članica. Harmonizacija se sastoji u tome da se obezbedi da u svim pitanjima iz nadležnosti EU propisi država članica nameću slične obaveze građanima svih tih država, a minimum obaveza u svakoj državi članici. Najvažnije mesto u okviru evropskog tehničkog zakonodavstva ima Novi pristup koji se odnosi na propise za proizvode i Globalni pristup u vezi ocenjivanja usaglašenosti. Zajednička karakterisitka ovih komplementarnih pristupa je da oni ograničavaju intervenciju države na bitna pitanja, a prepuštaju poslovnom svetu i privredi da slobodno izaberu način na koji će ispuniti obaveze prema društvu. Direktive zasnovane na Novom i Globalnom pristupu odnose se na brojne tehničke proizvode kod kojih je značajna tehnička bezbednost i visok nivo zaštite svega što je definisano kao javni interes. Takvi proizvodi, koji su usaglašeni sa zahtevima odgovarajućih direktiva označavaju se „CE“ oznakom („CE – Conformite Europeene“). „CE“ oznaka, dakle, ukazuje da proizvod zadovoljava osnovne (bitne) zahteve u vezi zdravlja i bezbednosti ljudi i zaštite okoline, koji su sadržani u odgovarajućim direktivama. „CE“ oznaka na proizvodu predstavlja i dokaz državnim institucijama, koje su odgovorne za nadzor tržišta da je proizvod legalno na tržištu, što omogućava njegovo slobodno kretanje u zemljama EU i EFTA, kao i eventualno povlačenje sa tržišta, u slučaju utvrđivanja neusaglašenosti. Primena Novog pristupa zahteva da standardi obezbede garantovani nivo zaštite u odnosu na osnovne (bitne) zahteve uspostavljene direktivama, i da nacionalni organi ispunjavaju svoje obaveze za osiguranje bezbednosti ili drugih interesa obuhvaćenih direktivom. Direktiva 98/34/EC definiše evropske standarde (EN), kao tehničke specifikacije koje usvajaju evropske organizacije za standardizaciju: CEN - Evropski komitet za standardizaciju, CENELEC - Evropski komitet za standardizaciju u elektronici, ETSI - Evropski institut za telekomunikacijske standarde za višekratnu ili stalnu primenu, sa kojima usaglašenost nije obavezna. U skladu sa internim pravilima ovih organizacija, evropski standardi se moraju preuzeti na nacionalnom nivou. Ovo prenošenje znači da evropski standardi moraju da budu raspoloživi kao nacionalni standardi na identičan način, i da se svi protivrečni nacionalni standardi moraju povući u datom roku. Od približno 24.500 evropskih standarda (EN), koje su izdale evropske organizacije za standardizaciju (CEN – 14.134, CENELEC – 5.834 i ETSI 4.510), najmanje 80% treba da bude preuzeto u nacionalnu standardizaciju, a svi oprečni standardi povučeni. Nacionalno telo za standardizaciju treba pre pristupanja EU da postane punopravni član evropskih organizacija za standardizaciju.

100

Osnovi standardizacije i metrologije

10.1. Harmonizovani standardi Harmonizovani standardi su standardi o istom predmetu, koje su odobrila različita tela za standardizaciju, koji omogućavaju međusobnu zamenljivost proizvoda, procesa i usluga ili uzajamno prihvatanje rezultata ispitivanja ili pruženih informacija u skladu sa ovim standardima. Potrebno je posebno naglasiti sledeće: –

–

–

Harmonizovani standardi su evropski standardi, koje su usvojile evropske organizacije za standardizaciju pripremljeni u skladu sa opštim smernicama dogovorenim između Komisije i evropskih organizacija za standardizaciju, i oni poštuju obaveze koje je izdala Komisija nakon konsultovanja sa državama članicama. Smatra se da harmonizovani standardi u smislu Novog pristupa postoje kada evropske organizacije za standardizaciju zvanično dostave Komisiji evropske standarde izrađene ili utvrđene u skladu sa nalogom da budu objavljeni u Službenom listu EU. Obezbeđuju pretpostavku o usaglašenosti sa osnovnim (bitnim) zahtevima relevantnih direktiva Novog pristupa i zadržavaju status dobrovoljne primene.

Harmonizovani standardi nisu posebna kategorija evropskih standarda. Terminologija koja se koristi u direktivama Novog pristupa je pravna kvalifikacija tehničkih specifikacija koje postoje kao evropski standardi, ali kojoj je dato posebno značenje ovim direktivama /3,4,10,14,23/. Harmonizovani standardi zadržavaju svoj status dobrovoljne primene u okviru direktiva Novog pristupa, odnosno nisu pravno obavezujući. Proizvođač se za primenu harmonizovanih standarda odlučuje dobrovoljno. U slučaju da se za njih ne odluči, mora na neki drugi način dokazati usaglašenost proizvoda sa osnovnim zahtevima (na primer pomoću tehničkih specifikacija). Komisija EU davanjem naloga zvanično zahteva od evropskih organizacija za standardizaciju da evropske standarde stave na raspolaganje. Pre ovoga, Komisija se konsultuje sa Komitetom koji je osnovan na osnovu Direktive 98/34/EC i, u nekim slučajevima, sektorskim Komitetom osnovanim prema odgovarajućoj direktivi. Postizanje konsenzusa unutar Komiteta podrazumeva opsežno konsultovanje sektorskih organa uprave na nacionalnom nivou. Evropske organizacije za standardizaciju će zauzeti zvaničan stav o nalogu Komisije u skladu sa njihovim internim propisima. Prihvatanjem naloga, a zatim i programa rada ovih organizacija koji iz toga proističu, započinje period mirovanja kao što je navedeno u njihovim internim propisima (tabela 7). Tehnički sadržaj harmonizovanih standarda je u potpunosti u nadležnosti evropskih organizacija za standardizaciju CEN, CENELEC i ETSI. Direktive Novog pristupa ne predviđaju proceduru po kojoj bi organi vlasti verifikovali ili odobrili, bilo na nivou EU ili na nacionalnom nivou, sadržaj harmonizovanih standarda, koji su usvojeni u skladu sa procedurom procesa standardizacije. Evropske organizacije za standardizaciju nemaju obavezu da izrade nove standarde kao harmonizovane standarde, već mogu koristiti 101

Osnovi standardizacije i metrologije

postojeće standarde za koje odluče, nakon analize i revizije, da zadovoljavaju postavljene uslove, ili mogu da modifikuju postojeće nacionalne ili međunarodne standarde i dostave ih Komisiji EU kao harmonizovane (EN) standarde. Tabela 7. Procedura standardizacije prema Novom pristupu 1. Nalog Evropske Komisije se određuje, nakon konsultacija sa državama članicama. 2. Nalog se prenosi na evropske organizacije za standardizaciju. 3. Evropske organizacije za standardizaciju prihvataju nalog. 4. Evropske organizacije za standardizaciju izrađuju (zajednički) program. 5. Tehnički komitet izrađuje nacrt standarda. 6. Evropske organizacije za standardizaciju i nacionalne organizacije za standardizaciju organizuju javnu raspravu. 7. Tehnički komitet razmatra komentare. 8. Nacionalne organizacije za standardizaciju glasaju/Evropske organizacije za standardizaciju ratifikuju. 9. Evropske organizacije za standardizaciju dostavljaju oznake standarda Komisiji. 10. Komisija objavljuje oznake. 11. Nacionalne organizacije za standardizaciju preuzimaju evropski standard. 12. Nacionalni organi uprave objavljuju oznake nacionalnih standarda. Važni su sledeći datumi u procesu donošenja EN harmonizovanih standarda: 9 DOP (datum ratifikacije) je datum kada Tehnički odbor potvrđuje da su rezultati pismenog izjašnjavanja pozitivni. 9 DOA (datum objavljivanja) je fiksiran od strane Tehničkog odbora, šest meseci kasnije od DOP-a. Objava postojanja novih CENELEC se sprovodi od strane svake CENELEC članice u službenom glasilu nacionalne standardizacije ili u sličnoj publikaciji na nacionalnom nivou. 9 DOP (datum publikovanja) je limitiran datum raspoloživosti koji odgovara novim identičnim/harmonizovanim nacionalnim standardima. 9 DOW (datum povlačenja) je najkasniji datum za sve članice CENELEC-a da povuku ili dopune bilo koji nacionalni standard koji sadrži zahteve koji su u konfliktu sa zahtevima koji su dati u novim EN standardima. Harmonizovan standard mora da ispunjava osnovne (bitne) zahteve relevantne direktive. Evropski standard može da sadrži odredbe koje se odnose ne samo na bitne zahteve, već i na druge odredbe. U takvom slučaju, ove odredbe treba jasno da se odvoje od onih koje pokrivaju osnovne zahteve. Takođe, harmonizovan standard ne pokriva obavezno sve osnovne zahteve relevantne direktive. To obavezuje proizvođača da koristi druge relevantne tehničke specifikacije, kako bi ispunio sve osnovne zahteve direktive.

102

Osnovi standardizacije i metrologije

Broj harmonizovanih standarda (Tabela 8), koji podržavaju određenu direktivu, je različit i kreće se od čak više od hiljadu (Niskonaponska direktiva), a ne mora postojati nijedan (Direktiva za grejače za toplu vodu - bojlere). Harmonizovani EN standardi mogu biti korišćeni od: 1. Proizvođača u fazi projektovanja, proizvodnje, završnog kontrolisanja i ocenjivanja usaglašenosti. 2. Ovlašćenog Tela za ocenjivanje usaglašenosti za sprovođenje procedure ocenjivanja usaglašenosti proizvoda. 3. Organa za nadzor tržišta koji sprovodi aktivnosti nadzora tržišta.

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9.

Tabela 8. Direktive Novog pristupa i Globalnog pristupa Evropske Unije kod kojih se zahteva nanošenje „CE“ oznake Približan broj Naziv direktive Broj direktive harmonizo vanih standarda Niskonaponska oprema 2006/95/EC 1020 Jednostavni sudovi pod pritiskom 2009/105/EC 23 Igračke 88/378/EC 17 Građevinski proizvodi 89/106/EEC 351 Elektromagnetna kompatibilnost 2004/108/EC 87 Mašine 2006/42/EC 700 Lična zaštitna sredstva 89/686/EEC 300 Neautomatske vage 2009/23/EC 1 Aktivna medicinska pomagala za 90/385/EEC 49

Skraćena oznaka LVD SPV CP EMC MD PPE NWI

ugrađivanje

10. Plinski uređaji 11. Grejači za toplu vodu 12. Civilna eksplozivna sredstva 13. Medicinski uređaji

2009/142/EC 92/42/EEC 93/15/EEC 93/42/EEC

14. Oprema za korišćenje u potencijalno 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21.

eksplozivnim atmosferama Plovila za rekreaciju Liftovi Oprema pod pritiskom «In vitro» dijagnostička medicinska pomagala Radio i telekomunikaciona terminalska oprema Žičare za prevoz lica Merni instrumenti

91 57

GA

190

MDD

94/9/EC 94/25/EC 95/16/EC 97/23/EC 98/79/EC

86

ATEX

60 15 171

PED

1999/5/EC

230

RTTE

2000/9/EC 2004/22/EC

25 15

MID

103

37

Osnovi standardizacije i metrologije

Harmonizovani standardi obezbeđuju pretpostavku o usaglašenosti sa osnovnim zahtevima, ako je njihova oznaka objavljena u Službenom listu i ako su preneti na nacionalni nivo. Cilj objavljivanja oznake u Službenom listu je da se odredi najraniji datum kada pretpostavka o usaglašenosti stupa na snagu. Oznake (kao što su naslovi, identifikacioni brojevi) harmonizovanih standarda objavljuju se u Službenom listu za relevantnu direktivu. Ažurirana lista oznaka za svaku direktivu može se pronaći na sledećoj Internet adresi: http:// europa.eu.int/comm/dg03/directs/dg3b/newapproa/eurstd/harmstds/index.html Usaglašenost sa nacionalnim standardom koji preuzima harmonizovani standard, čija je oznaka objavljena, daje pretpostavku o usaglašenosti sa osnovnim zahtevima primenjene direktive Novog pristupa koja je pokrivena takvim standardom. Države članice moraju objaviti oznaku nacionalnog standarda koji preuzima harmonizovani standard. Primena harmonizovanih standarda se preporučuje proizvođačima, jer je njihovo korišćenje osnova za pretpostavku o usaglašenosti, odnosno najlakši i najjednostavniji metod za garanciju usaglašenosti proizvoda sa osnovnim zahtevima relevantne direktive. Primena harmonizovanih standarda koji pružaju pretpostavku o usaglašenosti ostaje dobrovoljna. Proizvođač može da odabere da li će se pozivati na harmonizovane standarde. Međutim, ako proizvođač odluči da ne primeni harmonizovani standard, on ima obavezu da dokaže da su njegovi proizvodi usaglašeni sa osnovnim zahtevima korišćenjem drugih načina po svom izboru (na primer, pomoću bilo kojih drugih postojećih tehničkih specifikacija). Evropske organizacije za standardizaciju u skladu sa internim propisima, na osnovu sopstvene incijative, donose odluku da se neki harmonizovani standard revidira. Takođe, na osnovu direktnog zahteva Evropske Komisije, ili indirektno, na osnovu inicijative neke države članice. Potreba za revizijom može da nastane iz promene predmeta i područja primene direktive (proširenje na druge proizvode), iz činjenice da Komisija ili neka država članica osporava sadržaj harmonizovanog standarda. Osnovne razlike između EN standarda i harmonizovanih EN standarda su: – – –

Referentni brojevi harmonizovanih standarda su objavljeni u Službenom listu EU. Harmonizovani standardi moraju biti preneseni u nacionalne standarde – bez ikakvih izmena. Primena harmonizovanih standarda daje pretpostavku o usaglašenosti sa suštinskim zahtevima direktiva Novog pristupa.

Primer: Harmonizovani standardi Direktive za mašine (MD) 2006/42/EC Direktiva za mašine MD 2006/42/EC oslanja se na preko 700 harmonizovanih standarda, zajedno sa dopunama /23/. Za Tela za ocenjivanje usaglašenosti, 104

Osnovi standardizacije i metrologije

proizvođače i inspekcijski nadzor je veoma važno da znaju koji harmonizovani standard može biti korišćen, kao osnova za ispunjenje osnovnih zahteva direktive. Harmonizovani standardi obuhvaćeni Direktivom za mašine MD 2006/42/EC se po sadržaju i značaju mogu podeliti u tri grupe – tipa (Slika 33): 1) Tip A: Osnovni standardi bezbednosti mašina, 2) Tip B: Grupni standardi bezbednosti, 3) Tip C: Standardi bezbednosti proizvoda. A – Osnovni standardi bezbednosti mašina: Standardi tipa A definišu osnovne pojmove i opšte principe za konstruisanje SRPS ISO EN 12100:2007, principe ocene rizika SRPS EN 14121:2008. B – Grupni standardi bezbednosti: Standardi tipa B mogu se podeliti u dve grupe koje definišu: ¾ B1 – grupni standardi bezbednosti, na primer bezbednosna rastojanja(EN 294, EN 811, EN 349), buka(EN 3744), vibracije, temperatura površine(EN 563) ¾ B2 – grupni standardi bezbednosti za slične ili iste bezbednosne uređaje različitih mašina, npr. za delove za uključivanje sa obe ruke (EN 574), zasuni, svetlosna signalizacija/fotoćelije (EN 61496-1), delovi za isključenje u nuždi (EN 418) C – Standardi bezbednosti proizvoda: Standardi tipa C obuhvataju sve vidove opasnosti i odnose se na konkretne mašine (hidraulične prese, mehaničke prese, mašine za gumu i plastiku, mašine za pakovanje, mašine za proizvodnju obuće, testere itd.) Prema Nacionalnom programu integracije Republike Srbije u Evropsku Uniju u vezi sa transponovanjem direktiva Evropske Unije u nacionalno zakonodavstvo resorna ministarstva Vlade Republike Srbije u obavezi su da transponuju direktive Novog pristupa tj. da izrade odgovarajuće pravilnike ili zakone u skladu sa zakonodavnopravnom regulativom Srbije. Do septembra 2011. godine transponovano je pet evropskih direktiva zasnovanih na Novom pristupu, odnosno objavljena su četiri pravilnika i jedan zakon, kojima se utvrđuju tehnički i drugi zahtevi za proizvode. Pravilnik o bezbednosti mašina je usklađen sa svim načelima i bitnim zahtevima iz Direktive MD 2006/42/EZ Evropskog parlamenta i Saveta od 17. maja 2006. godine o mašinama. Pravilnik o bezbednosti mašina, za sada, podržava 442 srpska harmonizovana standarda (Slika 34), prema Spisku srpskih standarda iz oblasti mašina („Službeni glasnik RS”, broj 25/10). Pravni osnov za donošenje Pravilnika o bezbednosti mašina sadržan je u članu 6. Zakona o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanju usaglašenosti („Službeni glasnik RS”, broj 36/09) /29/, kojim je propisano da tehnički propis priprema i donosi ministarstvo u okviru svog delokruga nadležnosti. Pravilnik o bezbednosti mašina je objavljen 12. marta 2010. godine u „Službenom glasniku RS”, broj 13/10, a stupio je na snagu 20. marta 2010. godine.

105

Osnovi standardizacije i metrologije

Slika 33 . Podela harmonizovanih standarda u oblasti bezbednosti mašina

106

Osnovi standardizacije i metrologije

SPISAK SRPSKIH STANDARDA IZ OBLASTI MAŠINA R B

Oznaka srpskog standarda

Naslov srpskog standarda

Naslov srpskog standarda na engleskom jeziku

1

SRPS EN ISO 7250:2005

Osnovne mere ljudskog tela za tehničko konstruisanje

2

SRPS EN ISO 141221:2006

Bezbednost mašinaTrajna sredstva za prilaz mašini-Deo 1: Izbor nepokretnih sredstava za prilaz između dva nivoa

3

SRPS EN ISO 141222:2006

Bezbednost mašinaTrajna sredstva za prilaz mašini-Deo 2: Radne platforme i staze

4

SRPS EN ISO 141223:2006

Bezbednost mašinaTrajna sredstva za prilaz mašini-Deo 3: Stepenice, lestve sa stepenicama i zaštitne ograde

Basic human body measurements for technological design Safety of machineryPermanent means of access to machinery-Part 1: Choice of fixed means of access between two levels Safety of machineryPermanent means of access to machinery-Part 2: Working platforms and walkways Safety of machineryPermanent means of access to machinery-Part 3: Stairs, stepladders and guard-rails

Oznaka referentnog harmonizovanog evropskog standarda EN ISO 7250:1997 EN ISO 141221:2001

EN ISO 141222:2001

EN ISO 141223:2001

Slika 34. Deo spiska srpskih standarda iz oblasti mašina

107

Osnovi standardizacije i metrologije

11. STANDARDI IZ OBLASTI SISTEMA MENADŽMENTA I OCENJIVANJA USAGLAŠENOSTI ISO - Međunarodna organizacija za standardizaciju i IEC - Međunarodna elektrotehnička komisija čine specijalizovani sistem za standardizaciju širom sveta. Nacionalne organizacije za standardizaciju, koja su članovi ISO ili IEC, učestvuju u radu na razvijanju međunarodnih standarda preko tehničkih komiteta koje su ISO i IEC, svaki za sebe, osnovali da se bave pojedinim oblastima tehničke delatnosti. Tehnički komiteti ISO i IEC sarađuju u oblastima od zajedničkog interesa. Druge međunarodne organizacije, vladine i nevladine, sa kojima su ISO i IEC u vezi, takođe, učestvuju u ovom radu. 11.1. Tehnički komitet ISO/TC 176 Tehnički komitet ISO/TC 176 Sistem menadžmenta kvalitetom i obezbeđenje kvaliteta (Quality management and quality assurance) je najbrojniji i najpoznatiji ISO tehnički komitet, koji okuplja 81 zemlju članicu i 20 zemalja u statusu posmatrača. Rad ovog komiteta odnosi se na standarde sistema menadžmenta i odvija se preko tri podkomiteta: SC1 – pojmovi i definicije, SC2 – sistemi kvaliteta i SC3 – tehnologija podrške. Saradnja ISO i CEN ostvarena je tako što je Tehnički komitet CEN/IS C01: Prehrambeni proizvodi, izradio je seriju standarda 22000, koju je prihvatio Tehnički komitet ISO/TC 34: Poljoprivredni prehrambeni proizvodi. Standardi za sisteme menadžmenta kvalitetom mogu se podeliti na sledeći način: -

Standardi koji utvrđuju zahteve (na primer ISO 9001, ISO 16949); Standardi koji daju dodatna uputstva (na primer ISO 9004, ISO 10012); Standardi koji daju dodatne informacije o sistemima menadžmenta kvalitetom (na primer ISO 9000, ISO 10005); Standardi koji se odnose na merenje zadovoljstva korisnika (na primer ISO 10002, ISO 10003).

Spisak standarda za sisteme menadžmenta kvalitetom: 1. ISO 9001:2006, Quality management systems - Requirements (Sistem menadžmenta kvalitetom – Zahtevi) 2. ISO 9000:2005, Quality management systems – Fundamentals and vocabulary (Sistem menadžmenta kvalitetom – Osnove i rečnik) 3. ISO 22000:2005, Food safety management systems - Requirements for any organization in the food chain (Sistemi menadžmenta bezbednošću hrane Zahtevi za svaku organizaciju u lancu hrane) 4. ISO 22005:2007, Traceability in the feed and food chain - General principles and basic requirements for system design and implementation 108

Osnovi standardizacije i metrologije

5. 6. 7.

8. 9. 10. 11.

12. 13. 14. 15.

16. 17.

(Sistemi menadžmenta bezbednošću hrane – Zahtevi za svaku organizaciju hrane) IWA 1, Sistem menadžmenta kvalitetom - Uputstvo za procese poboljšavanja u zdravstvenim organizacijama IWA 2:2003, Quality management systems - Guidelines for the application of ISO 9001:2000 in education (Sistem menadžmenta kvalitetom - Uputstvo za primenu ISO 9001 u obrazovanju) ISO/TS 22003:2007, Food safety management systems - Requirements for bodies providing audit and certification of food safety management systems (Sistemi menadžmenta bezbednošću hrane – Zahtevi za tela koja obavljaju proveru i sertifikaciju sistema menadžmenta bezbednošću hrane) ISO/TS 22004:2005, Food safety management systems - Guidance on the application of ISO 22000:2005 (Sistem menadžmenta bezbednošću hrane – Uputstvo o primeni ISO 22000:2005) ISO/PAS 28000:2005, Specification for security management systems for the supply chain (Specifikacija za upravljanje bezbednošću sistemima u lancu snabdevanja) ISO/TS 19218-1:2011, Medical devices - Hierarchical coding structure for adverse events - Part 1: Event-type codes (Medicinski uređaji - Hijerarhijska struktura za kodiranje neželjenih događaja - Deo 1: Događaj tipa kodova) ISO/TS 29001:2010, Petroleum, petrochemical and natural gas industries Sector-specific quality management systems - Requirements for product and service supply organizations (Industrija nafte, petrohemije i prirodnog gasa – Sistemi menadžmenta kvaliteta za sektor – Zahtevi za organizacije koje isporučuju proizvod i usluge) ISO/TS 10004:2010, Quality management - Customer satisfaction Guidelines for monitoring and measuring (Menadžment kvalitetom – Zadovoljstvo korisnika – Uputstva za praćenja i merenja) ISO 13485:2003/Cor 1:2009, (Sistem kvaliteta - Medicinski uređaji - Posebni zahtevi za primenu ISO 9001) IWA 4:2009, Quality management systems - Guidelines for the application of ISO 9001:2008 in local government (Sistem menadžmenta kvalitetom Uputstvo za primenu ISO 9001 u lokalnoj upravi) ISO/TS 16949:2009, Quality management systems - Particular requirements for the application of ISO 9001:2008 for automotive production and relevant service part organizations (Sistem menadžmenta kvalitetom - Posebni zahtevi za primenu ISO 9001 za isporučioce proizvoda i usluga za automobilsku industriju) ISO Guide 34:2009, General requirements for the competence of reference material producers (Opšti zahtevi za kompetentnost proizvođača referentnih materijala) ISO 9004:2009, Managing for the sustained success of an organization - A quality management approach (Rukovođenje sa ciljem ostvarivanja održivog uspeha organizacije – Pristup preko menadžmenta kvalitetom)

109

Osnovi standardizacije i metrologije

18. ISO 22006:2009, Quality management systems - Guidelines for the application of ISO 9001:2008 to crop productio (Sistemi menadžmenta kvalitetom - Uputstva za primenu ISO 9001:2008 u proizvodnji useva) 19. ISO 10001:2007, Quality management — Customer satisfaction — Guidelines for codes of conduct for organizations (Menadžment kvalitetom – Zadovoljstvo korisnika – Uputstva za kodekse ponašanja za organizacije) 20. ISO 10002:2004, Quality management — Customer satisfaction — Guidelines for complaints handling in organizations (Menadžment kvalitetom – Zadovoljenje korisnika – Uputstvo za postupanje sa prigovorima u organizacijama) 21. ISO 10003:2007, Quality management — Customer satisfaction — Guidelines for dispute resolution external to organizations (Menadžment kvalitetom – Zadovoljstvo korisnika – Uputstvo za rešavanje sporova izvan organizacije) 22. ISO 10005:2005, Quality management systems — Guidelines for quality plans (Sistem menadžmenta kvalitetom – Uputstva za planove kvaliteta) 23. ISO 10006:2003, Quality management systems — Guidelines for quality management in projects (Sistemi menadžmenta kvalitetom – Uputstvo za menadžment kvaliteta u projektima) 24. ISO 10007:2003, Quality management systems — Guidelines for configuration management (Sistem menadžmenta kvalitetom – Uputstvo za upravljanje konfiguracijom) 25. ISO 10012:2003, Measurement management systems — Requirements for measurement processes and measuring equipment (Sistem menadžmenta merenjem – Zahtevi za procese merenje i mernom opremom) 26. ISO/TR 10013:2001, Guidelines for quality management system documentation (Uputstva za dokumentaciju sistema menadžmenta kvalitetom) 27. ISO 10014:2006, Quality management — Guidelines for realizing financial and economic benefits (Menadžment kvalitetom – Uputstva za upravljanje ekonomijim kvaliteta) 28. ISO 10015:2002, Quality management — Guidelines for training (Menadžment kvalitetom – Uputstvo za obuku) 29. ISO/TR 10017:2003, Guidance on statistical techniques for ISO 9001 (Uputstvo za primenu statističkih tehnika za ISO 9001) 30. ISO/TR 10019:2007, Uputstvo za izbor konsultanata za sistem menadžmenta kvalitetom i korišćenje njihovih usluga Tehnički komitet ISO/TC 207 Menadžment zaštitom životne sredine (Enviromental management) obuhvata standardizaciju u oblasti sistema menadžmenta zaštitom životne sredine i sredstvima koja omogućavaju podršku održivom razvoju. Spisak standarda iz oblasti zaštite životne sredine: 1. ISO 14001:2004, Environmental management systems – Requirements with guidance for use (Sistemi upravljanja zaštitom životne sredine – Zahtevi sa uputstvom za primenu) 110

Osnovi standardizacije i metrologije

2. ISO 14004:2004, Environmental management systems – General guidelines on principles, systems and support techniques (Sistemi upravljanja zaštitom životne sredine - Opšte smernice za principe, sisteme i postupke) 3. ISO 14005:2010, Environmental management systems - Guidelines for the phased implementation of an environmental management system, including the use of environmental performance evaluation (Sistemi upravljanja zaštitom životne sredine - Uputstvo za faznu implementaciju sistema upravljanja zaštitom životne sredine, uključujući i korišćenje procene zaštite životne sredine) 4. ISO 14006:2011, Environmental management systems - Guidelines for incorporating ecodesign (Sistemi upravljanja zaštitom životne sredine - Uputstva za uvođenje ekoprojektovanja) 5. ISO 14015:2001, Environmental management – Environmental assessment of sites and organizations - EASO (Upravljanje zaštitom životne sredine – Ocenjivanje zaštite životne sredine lokacija i organizacija) 6. ISO 14020:1998, Environmental labels and declarations – General principles (Oznake i deklaracije o zaštiti životne sredine – Opšti principi) 7. ISO 14021:1999, Environmental labels and declarations – Self-declared environmental claims (Type II environmental labelling) (Oznake i deklaracije o zaštiti životne sredine – Samodeklarišuće tvrdnje o zaštiti životne sredine (označavanje o zaštiti životne sredine tipa II) 8. ISO 14024:1999, Environmental labels and declarations–Type I environmental labelling- Principles and procedures (Oznake i deklaracije o zaštiti životne sredine – Označavanje o zaštiti životne sredine tipa I – Principi i procedure) 9. ISO 14025:2007, Environmental labels and declarations – Type III environmental declarations - Principles and procedures (Oznake i deklaracije o zaštiti životne sredine - Deklaracija o zaštiti životne sredine tipa III - Principi i procedure) 10. ISO 14031:1999, Environmental management – Environmental performanse evaluation - Guidelines (Upravljanje zaštitom životne sredine - Vrednovanje učinka zaštite životne sredine - Smernice) 11. ISO 14040:1997, Environmental management – Life cycle assessment Principles and framework (Upravljanje zaštitom životne sredine - Ocenjivanje životnog ciklusa - Principi i okvir) 12. ISO 14041:1998, Environmental management – Life cycle assessment - Goal and scope definition and inventory analysis (Upravljanje zaštitom životne sredine - Ocenjivanje životnog ciklusa - Definisanje cilja i predmeta i analiza inventara) 13. ISO 14042:2000, Environmental management – Life cycle assessment - Life cycle impact assessment (Upravljanje zaštitom životne sredine - Ocenjivanje životnog ciklusa - Ocenjivanje uticaja životnog ciklusa) 14. ISO 14043:2000, Environmental management – Life cycle assessment - Life cycle interpretation (Upravljanje zaštitom životne sredine - Ocenjivanje životnog ciklusa - Interpretacija životnog ciklusa) 15. ISO 14044:2006, Environmental management - Life cycle assessment Requirements and guidelines (Upravljanje zaštitom životne sredine – Ocenjivanje životnog ciklusa – Zahtevi i uputstva za primenu) 111

Osnovi standardizacije i metrologije

16. ISO 14048:2002, Environmental management – Life cycle assessment - Data documentation format (Upravljanje zaštitom životne sredine - Ocenjivanje životnog ciklusa - Dokumentacioni format podataka) 17. ISO 14049:2000, Environmental management – Life cycle assessment Examples of application of ISO 14041 to goal and scope definition and inventory analysis (Upravljanje zaštitom životne sredine - Ocenjivanje životnog ciklusa - Primeri primene ISO 14041 u definisanju cilja i analize inventara životnog ciklusa) 18. ISO 14050:2009, Environmental management – Vocabulary (Upravljanje zaštitom životne sredine – Rečnik) 19. ISO 14061:1998, Information to assist forestry organizations in the use of Environmental Management System standards ISO 14001 and ISO 14004 (Informacija kao pomoć šumarskim organizacijama u primeni standarda sistema za upravljanje životnom sredinom ISO 14001 i ISO 14004) 20. ISO 14062:2002, Environmental management - Integrating environmental aspects into product design and development (Upravljanje zaštitom životne sredine - Uključivanje aspekata životne sredine u projektovanje i razvoj proizvoda) 21. ISO 14064-1:2006, Greenhouse gases - Part 1: Specification with guidance at the organization level for quantification and reporting of greenhouse gas emissions and removals (Gasovi staklene bašte - Deo1: Specifikacija za kvantitativno iskazivanje i izveštavanje o emisijama i uklanjanju gasova staklene bašte, sa uputstvom za primenu na nivou organizacije) 22. ISO 14064-2:2006, Greenhouse gases - Part 2: Specification with guidance at the project level for quantification, monitoring and reporting of greenhouse gas emission reductions or removal enhancements (Gasovi staklene bašte Deo2: Specifikacija za kvantitativno iskazivanje, praćenje i izveštavanje o smanjenjima emisije ili povećanjima uklanjanja gasova staklene bašte, sa uputstvom za primenu na nivou projekta) 23. ISO 19011:2002, Guidelines for quality and/or environmental management systems auditing (Uputstvo za proveru QMS/EMS) 11.2. Zajednički tehnički komitet ISO/IEC JTC 1 U oblasti informacionih tehnologija ISO i IEC uspostavili su zajednički tehnički komitet ISO/IEC JTC 1 Informacione tehnologije. Standardi serije 20000 izrađeni su od strane BSI (britanski standardi), a usvojeni po ubrzanom postupku od tehničkog komiteta ISO/IEC JTC 1, uz saglasnost nacionalnih organizacija za standardizaciju. Organizacije koje se bave uslugama u oblasti informacionih tehnologija (IT usluge) mogu svoj poslovni sistem da urede prema zahtevima standarda ISO 20000, koji je podešen problematici IT usluga. Potrebno je istaći da zahtevi ISO 20000 nisu kontradiktorni zahtevima ISO 9000. Mnoge kompanije, kao što su banke, osiguranja ili telekomunikacione kompanije imaju izuzetno vredne i važne podatke i informacije o korisnicima, poslovima i 112

Osnovi standardizacije i metrologije

transaakcijama. Svi ti podaci treba da su raspoloživi u što je moguće kraćem roku, a istovremeno i zaštićeni i obezbeđeni od krađe, zloupotreba, nesrećnih slučajeva i slično. Upravo standard ISO 27001 predstavlja sistematičan odgovor za pretnje i rizike u korišćenju IT tehnologija. Spisak standarda iz oblasti Informacionih tehnologija: 1. ISO 9660:1988 Information processing - Volume and file structure of CD-ROM for information interchange (Obrade informacija - Obim i struktura datoteka CD-ROM-za razmenu informacija) 2. ISO/IEC 11581-1:2000 Information technology - User system interfaces and symbols - Icon symbols and functions - Part 1: Icons - General (Informaciona tehnologija - Uputstvo za sistem interfejsa i simboli - Ikonice simbola i funkcije Deo 1: ikone - Opšte) 3. ISO/IEC 17799:2000 Information technology - Code of practice for information security management (Informaciona tehnologija – Preporuke dobre prakse za upravljanje sigurnosti informacija) 4. ISO/IEC 20000-1:2005 Information technology - Service management - Part 1: Specification (Informaciona tehnologija – Upravljanje uslugama – Deo1: Specifikacija) 5. ISO/IEC 27001:2005 Information technology - Security techniques Information security management systems – Requirements (Informaciona tehnologija – Tehnike sigurnosti – Sistemi menadžmenta sigurnošću informacija – Zahtevi) 6. ISO 18938:2008 Imaging materials - Optical discs - Care and handling for extended storage (Snimanje materijala - Optički diskovi - Čuvanje i rukovanje za prošireno skladište) 7. ISO/IEC 20000-1:2011 Information technology - Service management - Part 1: Service management system requirements (Informaciona tehnologija Upravljanje uslugama - Deo 1: Zahtevi sistema za upravljanje uslugama) 8. ISO 7779:2010 Acoustics - Measurement of airborne noise emitted by information technology and telecommunications equipment (Akustika - Merenje buke u vazduhu emituju informacione tehnologije i telekomunikacione opreme) 9. ISO/IEC TR 20000-5:2010 Information technology - Service management Part 5: Exemplar implementation plan for ISO/IEC 20000-1 (Informaciona tehnologija - Upravljanje uslugama - Deo 5: Primer plana implementacije standarda ISO / IEC 20000-1) 10. ISO/IEC TR 20000-4:2010 Information technology - Service management Part 4: Process reference model (Informaciona tehnologija - Upravljanje uslugama - Deo 4: Model referentnog procesa) 11. ISO/IEC TR 20000-3:2009 Information technology - Service management Part 3: Guidance on scope definition and applicability of ISO/IEC 20000-1 (Informaciona tehnologija - Upravljanje uslugama - Deo 3: Smernice o obimu definicije i primene ISO/IEC 20000-1)

113

Osnovi standardizacije i metrologije

12. ISO/IEC 2382-36:2008 Information technology - Vocabulary - Part 36: Learning, education and training (Informaciona tehnologija - Rečnik - Deo 36: Učenje, obrazovanje i obuka) 13. ISO/IEC TR 24714-1:2008 Information technology - Biometrics - Jurisdictional and societal considerations for commercial applications - Part 1: General guidance (Informaciona tehnologija - Biometrija - Pravosudni i društveni razlozi za komercijalne primene - Deo 1: Opšte smernice) 14. ISO/IEC 20000-2:2005 Information technology - Service management - Part 2: Code of practice (Informaciona tehnologija – Upravljanje uslugama – Deo.2: Preporuke dobre prakse) 15. ISO/IEC 13251:2004 Collection of graphical symbols for office equipment (Prikupljanje grafičkih simbola za kancelarijsku opremu) 16. ISO/IEC 2382-7:2000 Information technology - Vocabulary - Part 7: Computer programming (Informaciona tehnologija - Rečnik - Deo 7: računarsko programiranje) 17. ISO/IEC 2382-5:1999 Information technology - Vocabulary - Part 5: Representation of data (Informaciona tehnologija - Rečnik - Deo 5: Predstavljanje podataka) 11.3. Tehnički komitet COPOLCO Tehnički komitet za zaštitu potrošača - ISO COPOLCO je na zahtev tehničkog rukovodstva ISO deset godina radio na donošenju standarda o društvenoj odgovornosti. U izradi ovog standarda bili su uključeni stručnjaci iz više od 90 zemalja i 40 međunarodnih i regionalnih organizacija. Ti stručnjaci su predstavljali šest različitih interesnih grupa: potrošači, organi vlasti, industrija, radnici, nevladine organizacije i ostali (najčešće konsultanti). Standard ISO 26000:2011 Uputstvo za društvenu odgovornost, koji je identičan ISO standardu, donet je 01.11.2010. godine, a u Republici Srbiji objavljen je 21.04.2011.godine. Standard ISO 26000 je urađen kao uputstvo i po njemu nije moguće da se obavlja sertifikacija. Na ovaj način pružena je mogućnost organizacijama, svih vrsta i veličina, da razmotre svoju ulogu u društvenoj odgovornosti i da preduzmu mere kako bi postale društveno odgovorne. U toku izrade standarda, nakon brojnih diskusija i usaglašavanja stavova, konsenzusom je usvojena zvanična definicija pojma „društvena odgovornost“ koja glasi: Društvena odgovornost je odgovornost organizacije za uticaje svojih odluka i aktivnosti na društvo i životnu sredinu, kroz transparentno i etičko ponašanje tako da: - doprinese održivom razvoju uključujući zdravlje i dobrobit društva; - uzme u obzir očekivanja interesnih strana; - je usklađena sa primenljivim zakonom i međunarodnim pravilima ponašanja i - integrisana je u celoj organizaciji i primenjena u njenim odnosima. Napomena 1: Aktivnosti obuhvataju proizvode, usluge i procese. 114

Osnovi standardizacije i metrologije

Napomena 2: Odnosi se tiču aktivnosti organizacije u njenoj sferi uticaja. U samom tekstu standarda ISO 26000 naznačeno je da se pojam „društvena odgovornost“ menja tokom vremena i da će definicija biti podložna preispitivanju i promeni, ako bude potrebno. Naime, ranija predstava o društvenoj odgovornosti bila je usmerena na davanja u dobrotvorne svrhe. Pre više od jednog veka pojavile su se teme kao što su radna praksa i korektno poslovanje. Druge teme, kao što su ljudska prava, zaštita životne sredine, zaštita potrošača, kao i borba protiv korupcije pridodate su tokom vremena /28/. Cilj standarda ISO 26000 je da pomogne organizacijama da učine više od onoga što podrazumeva poštovanje zakona i propisa, istovremeno imajući u vidu da je pridržavanje zakona suštinska obaveza svake organizacije i ključni deo njihove društvene odgovornosti. Standard treba da unapredi opšte razumevanje u oblasti društvene odgovornosti i da dopuni druge instrumente i inicijative u pogledu društvene odgovornosti, a ne da ih zameni. Spisak standarda iz oblasti društvene odgovornosti: 1. ISO 26000:2010 Guidance on social responsibility (Uputstvo o društvenoj odgovornosti) 2. ISO/TR 22312:2011 Societal security - Technological capabilities (Društvena bezbednost - Tehnološke mogućnosti) 3. ISO/IEC 31010:2009 Risk management - Risk assessment techniques (Upravljanje rizikom – Tehnike procene rizika) 4. ISO Guide 73:2009 Risk management – Vocabulary (Upravljanje rizikom rečnik) 5. ISO 31000:2009 Risk management - Principles and guidelines (Menadžment rizikom – Principi i uputstva) 6. ISO/PAS 22399:2007 Societal security - Guideline for incident preparedness and operational continuity management (Društvena bezbednost – Smernica za pripravnost na incidente i upravljanje kontinuitetom operacija) 7. ISO Guide 72:2001 Guidelines for the justification and development of management system standards (Smernice za opravdanje i razvoj standarda sistema menadžmenta) 11.4. Tehnički komitet CASCO Za rad na razvijanju međunarodnih standarda i uputstava u oblasti ocenjivanja usaglašenosti odgovoran je ISO Komitet za ocenjivanje usaglašenosti (CASCO Committee on conformity assessment). Nacrti međunarodnih standarda se izrađuju u skladu sa pravilima datim u ISO/IEC Direktivi, Deo 2. Nacrti međunarodnih standarda koje tehnički komiteti usvoje dostavljaju se telima članica na glasanje. Da bi se jedan standard objavio kao međunarodni, potrebno je da za njega glasa najmanje 75% tela članica koje učestvuju u glasanju. 115

Osnovi standardizacije i metrologije

Komitet za ocenjivanje usaglašenosti (CASCO) izradio je veći broj međunarodnih

standarda i uputstva, koji pokrivaju sledeće oblasti: -

Principi i terminologija, Zajednički elementi, Kodeks prakse ocenjivanja usaglašenosti, Pisanje specifičnih zahteva, Ispitivanje, Kontrolisanje (inspekcija), Deklaracije o usaglašenosti dobavljača, Sertifikacija, Proizvodi, Sistemi menadžmenta, Stručna lica, Akreditacija, Kolegijalno ocenjivanje, Međusobno priznavanje.

Spisak najznačajnijih standarda iz oblasti ocenjivanja usaglašenosti: 1. ISO/IEC 17000:2004, Conformity assessment - Vocabulary and general principles (Ocenjivanje usaglašenosti – Rečnik i opšti principi) 2. ISO/PAS 17001:2005, Conformity assessment – Impartiality - Principles and requirements (Ocenjivanje usaglašenosti – Nepristrasnost - Principi i zahtevi) 3. ISO/PAS 17002:2004, Conformity assessment – Confidentiality - Principles and requirements (Ocenjivanje usaglašenosti – Poverljivost - Principi i zahtevi) 4. ISO/PAS 17003:2004, Conformity assessment – Complaints and appeals Principles and requirements (Ocenjivanje usaglašenosti - Prigovori i žalbe Principi i zahtevi) 5. ISO/PAS 17004:2005, Conformity assessment – Disclosure of information Principles and requirements (Ocenjivanje usaglašenosti - Otkrivanje informacija - Principi i zahtevi) 6. ISO/IEC 17007:2009, Conformity assessment - Guidance for drafting normative documents suitable for use for conformity assessment (Ocenjivanje usaglašenosti - Uputstvo za izradu normativnih dokumenata pogodnih za korišćenje ocenjivanja usaglašenosti) 7. ISO/IEC 17011:2004, Conformity assessment - General requirements for accreditation bodies accrediting conformity assessment bodies (Ocenjivanje usaglašenosti - Opšti zahtevi za akreditaciona tela koja akredituju tela za ocenjivanje usaglašenosti) 8. ISO/IEC 17020:1998, General criteria for the operation of various types of bodies performing inspection (Opšti kriterijumi za rad različitih vrsta tela koja obavljaju kontrolisanje)

116

Osnovi standardizacije i metrologije

9. ISO/IEC DIS 17020:2011, Conformity assessment - General criteria for the operation of various types of bodies performing inspection (Ocenjivanje usaglašenosti - Opšti kriterijumi za rad različitih vrsta tela koja obavljaju kontrolisanje) 10. ISO/IEC 17021:2011, Conformity assessment - Requirements for bodies providing audit and certification of management systems (Ocenjivanje usaglašenosti – Zahtevi za tela koja sprovode provere i sertifikaciju sistema menadžmenta) 11. ISO/IEC 17024:2003, Conformity assessment - General requirements for bodies operating certification of persons (Ocenjivanje usaglašenosti - Opšti zahtevi za tela koja vrše sertifikaciju osoba) 12. ISO/IEC DIS 17024:2011, Conformity assessment - General requirements for bodies operating certification of persons (Ocenjivanje usaglašenosti - Opšti zahtevi za tela koja vrše sertifikaciju osoba) 13. ISO/IEC 17025:2005, General requirements for the competence of testing and calibration laboratories (Opšti zahtevi za kompetentnost laboratorija za ispitivanje i laboratorija za etaloniranje) 14. ISO/IEC 17030:2003, IDT, Conformity assessment – General requirements for third-party marks of conformity (Opšti zahtevi za znak usaglašenosti preko treće strane) 15. ISO/IEC 17040:2005, Conformity assessment - General requirements for peer assessment of conformity assessment bodies and accreditation bodies (Ocenjivanje usaglašenosti – Opšti zahtevi za kolegijalno ocenjivanje tela za ocenjivanje usaglaštenosti i akreditacionih tela) 16. ISO/IEC 17043:2010, Conformity assessment - General requirements for proficiency testing (Ocenjivanje usaglašenosti – Opšti zahtevi za ispitivanje osposobljenosti) 17. ISO/IEC 17050-1:2004, Conformity assessment - Supplier's declaration of conformity - Part 1: General requirements (Ocenjivanje usaglašenosti Deklaracija isporučioca o usaglašenosti, Deo 1: Opšti zahtevi) 18. ISO/IEC 17050-2:2004, Conformity assessment - Supplier's declaration of conformity - Part 2: Supporting documentation (Ocenjivanje usaglašenosti Deklaracija isporučioca o usaglašenosti, Deo 2: Dokumentacija podrške) 19. ISO/IEC DIS 17065, Conformity assessment - Requirements for bodies certifying products, processes and services (Ocenjivanje usaglašenosti - Zahtevi za tela sertifikaciju proizvoda, procesa i usluga) 20. ISO/IEC WD 17067:2011, Conformity assessment - Fundamentals of product certification (Ocenjivanje usaglašenosti - Osnovni principi sertifikacije proizvoda) 21. ISO 15189:2007, Medical laboratories - Particular requirements for quality and competence (Medicinske laboratorije - Posebni zahtevi za kvalitet i kompetentnost) 22. ISO/TR 22869:2007, Medical laboratories - Guidance on laboratory implementation of ISO 15189:2007 (Medicinske laboratorije - Uputstvo za primenu ISO 15189:2007 u laboratorijama) 117

Osnovi standardizacije i metrologije

23. ISO/IEC Guide 28:2004, Conformity assessment - Guidance on a third-party certification system for products (Ocenjivanje usaglašenosti - Uputstvo za sistem sertifikacije proizvoda preko treće strane) 24. ISO/IEC Guide 37:1995, Instructions for use of products of consumer interest (Uputstvo za upotrebu proizvoda od interesa za potrošače) 25. ISO/IEC Guide 53:2005, Conformity assessment - Guidance on the use of an organizations quality management system in product certification (Ocenjivanje usaglašenosti - Uputstvo za korišćenje sistema menadžmenta kvalitetom organizacije pri sertifikaciji proizvoda) 26. ISO/IEC Guide 60:2004, Conformity assessment - Code of good practice (Ocenjivanje usaglašenosti – Kodeks dobre prakse) 27. ISO/IEC Guide 68:2002, Arrangements for the recognition and acceptance of conformity assessment results (Dogovori o priznavanju i prihvatanju rezultata ocenjivanja usaglašenosti)

118

Osnovi standardizacije i metrologije

12. PROPISI IZ OBLASTI MOTORNIH VOZILA 12.1. Homologacija vozila Homologacija je tehnički termin koji vodi poreklo od francuske reči "la homologation", koja znači "utvrđivanje saglasnosti prema nečemu". Termin je izveden iz grčke reči “homologeo” - “slagati se”, koji se koristi u engleskom jeziku da označi davanje odobrenja od strane određenog službenog tela. To telo može biti sud, vlada, ili akademsko ili profesionalno telo, koje se rukovodi nizom strogih pravila ili standarda u odlučivanju da li takvo odobrenje treba odobriti. Sertifikovanje je drugi mogući sinonim za reč homologacija, u različitim jezicima /20/. Ujedinjene Nacije - Ekonomska komisija za Evropu – UNECE (United Nations Economic Commission for Europe) je formirana 1947. godine, sa sedištem u Ženevi. To je jedna od 5 regionalnih komisija Ujedinjenih Nacija. UNECE region obuhvata 56 zemalja u Evropi, Severnoj Americi (SAD i Kanada), regionu Kavkaza (3 države) i Centralnoj Aziji (5 država). Osnovni cilj UNECE je promocija sveopštih ekonomskih integracija. Ekonomska komisija za Evropu, pri Ujedinjenim nacijama, donela je 20. marta 1958. godine „Sporazum o usvajanju jednoobraznih tehničkih propisa za vozila sa točkovima, opremu i delove koji mogu biti ugrađeni i/ili korišćeni na vozilima sa točkovima i uslovima za uzajamno priznavanje dodeljenih homologacija na osnovu ovih propisa“. Pod homologacijom se podrazumeva postupak utvrđivanja saobraznosti konstruktivnobezbedonosnih karakteristika i verifikacije nivoa razvojnih aktivnosti na vozilima, opremi i delovima koji treba da se stave u promet saglasno zahtevima ECE Pravilnika (ECE Regulations). Osnovni postulati homologacije su: ¾ Definisanje minimalnih tehničko-bezbednosnih karakteristika vozila: aktivna i pasivna bezbednost, zaštita životne sredine; ¾ Jedinstven način primene i uzajamnog priznavanja kod svih strana ugovornica; ¾ Osiguranja obavljanja kontrole saobraznosti; ¾ Olakšanje trgovine i prometa sa vozilima; ¾ Zaštita korisnika od nebezbednih proizvoda. 12.2. UN ECE Pravilnici Sve aktivnosti na donošenju UN ECE Pravilnika odvijaju se u Svetskom forumu za harmonizaciju pravilnika za vozila - WP.29 (World Forum for Harmonization of Vehicle Regulations), koji se sastoji od 6 radnih grupa. Svetski forum za harmonizaciju 119

Osnovi standardizacije i metrologije

pravilnika za vozila (WP.29) je jedinstvena međunarodna organizacija u svojoj oblasti delovanja. WP.29 je osnovana je 1952. godine u okviru Sektora za transport UN ECE i nudi okvir za globalnu harmonizaciju tehničkih pravilnika za vozila, uključujući međusobno priznavanje odobrenja tipa vozila, kao i jedinstvene uslove za periodične tehničke preglede. Osnovni moto je: “Sertifikovano jednom, prihvaćeno bilo gde“. Osnovni ciljevi foruma WP.29 su: ¾ ¾ ¾ ¾

Poboljšanje bezbednosti vozila; Zaštita životne sredine; Promocija energetske efikasnosti; Poboljšanje zaštite vozila.

UN ECE Pravilnici: 9 Obezbeđuju uniformnost bezbedonosnih karakteristika vozila, opreme i delova, 9 Omogućavaju racionalno, sa stanovišta postojeće tehnologije, korišćenje energije i zaštitu životne sredine, 9 Obezbeđuju smanjenje troškova proizvodnje, 9 Omogućavaju izbegavanje ponavljanja zakonski zahtevanih kontrola, čime se otklanjaju barijere u trgovinskom poslovanju. Karakteristične tačke jednog UN ECE Pravilnika su: o o o o o o o

Oblast primene, Definicije, Procedura podnošenja zahteva za homologaciju, Tehnički zahtevi sa graničnim vrednostima, Uzorkovanje, Kontrola saobraznosti serijske proizvodnje, Prelazne odredbe.

UN ECE Pravilnici obuhvataju sledeće kategorije vozila: 1. 2. 3. 4. 5. 6.

L - Mopedi, skuteri, motocikli, tricikli. M – Putnički automobili, autobusi. N – Teretna vozila. O – Priključna vozila. T – Traktori. G – Terenska vozila.

120

Osnovi standardizacije i metrologije

UN ECE Pravilnici /20/ primarno obuhvataju sledeće oblasti: 1. Aktivna bezbednost - pod njom se podrazumevaju: svetlosni i svetlosnosignalni uređaji, koji obuhvataju farove sa svim mogućim izvorima svetlosti, poziciona svetla, svetla za maglu; sistem za kočenje; pneumatici; vučni uređaji; uređaji za ograničenje maksimalne brzine; upravljački mehanizmi, itd.; 2. Pasivna bezbednost - sa stanovišta zaštite putnika u slučaju udesa u opštem smislu, što obuhvata čvrstoću sedišta i priključaka, sigurnosne pojaseve, zaštitu od udara sa prednje i bočne strane, naslone za glavu, branike, vazdušne jastuke, zaštitne kacige, itd. 3. Zaštita životne sredine : aerozagađenje, dimnost, merenje potrošnje goriva, vozila sa pogonom na tečni gas i na komprimovani prirodni gas, eletrična vozila, merenje buke, zvučne signalne uređaje, prigušne sisteme, itd.; 4. Opšta bezbednost: neovlašćenu upotrebu vozila, zaštitu od požara, sigurnosna stakla, prevoz opasnih materija, čvrstoću strukture autobusa, raspored nožnih komandi, brzinomere, retrovizore, alarmne sisteme, zaštitu od podletanja pod vozilo sa prednje, bočne i zadnje strane, itd. Do 1995. godine Sporazumu o usvajanju jednoobraznih tehničkih propisa su mogle da pristupe samo članice Ekonomske komisije za Evropu. Do sredine 2009. godine Sporazum je verifikovalo 48 članica, od kojih su 9 vanevropske države. Mnoge države koje nisu potpisnice Sporazuma unilateralno priznaju i primenjuju ECE Pravilnike kao ekvivalente nacionalnim propisima, što je dovelo do toga da homologovana vozila predstavljaju harmonizovani nivo kvaliteta na međunarodnom tržištu vozila, opreme i delova. Redosled po kome su države pristupile Sporazumu određuje i homologacionu oznaku za svaku državu. Oznaka se sastoji od velikog slova “E” u krugu i broja (Slika 35), koji predstavlja redosledni broj potpisivanja Sporazuma od strane određene članice, kao na primer: E1 - Nemačka, E2 - Francuska, E10 – Jugoslavija (Srbija), E43 - Japan, .... FNR Jugoslavija je 1962. godine pristupila Sporazumu rukovodeći se sledećim ciljevima: o o o o o

povećanje aktivne i pasivne bezbednosti saobraćaja; zaštita životne sredine; stvaranje uslova za nesmetanu cirkulaciju proizvoda u međunarodnoj trgovini, odnosno, za nesmetani izvoz domaćih proizvoda motorne industrije; sprečavanje uvoza nehomologovanih proizvoda, odnosno zaštita domaćeg tržišta od nekvalitetnih uvoznih i domaćih proizvoda; aktivno uključivanje domaćih naučnih i razvojno-proizvodnih kapaciteta u savremene trendove tehnološkog i normativnog karaktera, itd.

121

Osnovi standardizacije i metrologije

Republika Srbija je pravni naslednik homologacione oznake E10 – Srbija, a ostale bivše jugoslovenske republike dobile su nove homologacione oznake: E25 – Hrvatska, E26 – Slovenija, E31 – Bosna i Hercegovina, E40 – Makedonija i E56 – Crna Gora. Trenutno postoji 126 UN ECE Pravilnika, od kojih je Srbija prihvatila 57, a notifikovala još 32 pravilnika (Tabela 9). Ispunjavanje zahteva usvojenih ECE Pravilnika je obaveza za sve domaće proizvode i proizvode iz uvoza na koje se određeni ECE Pravilnik odnosi. Na internet stranici: http://www.unece.org/trans/main/welcwp29.htm?expandable=99 dostupni su svi UN ECE Pravilnici sa svim dopunama (Slika 35).

Slika 35. Homologacija se mora obaviti pre stavljanja u promet vozila, opreme i delova koji su proizvedeni kod nas, odnosno pre njihovog uvoza. Sprovođenje kompletne procedure vezane za homologaciju vozila, opreme i delova u Republici Srbiji je u nadležnosti Agencije za bezbednost saobraćaja. Pored „Sporazuma o usvajanju jednoobraznih tehničkih propisa za vozila sa točkovima, opremu i delove koji mogu biti ugrađeni i/ili korišćeni na vozilima sa točkovima i uslovima za uzajamno priznavanje dodeljenih homologacija na osnovu ovih propisa“ iz 1958. godine, u nadležnosti WP.29 su još dva sporauma, i to: ¾ Sporazum o uspostavljanju globalnih tehničkih pravilnika za vozila sa točkovima, opremu i delove koji mogu biti ugrađeni i/ili korišćeni na vozilima sa točkovima (poznat kao Sporazum UNECE 1998) i ¾ Sporazum o usvajanju jednoobraznih uslova za periodične tehničke preglede vozila na točkovima i uzajamnom priznavanju tih pregleda (iz 1997. godine). 122

Osnovi standardizacije i metrologije

Slika 36. 12.3. Direktive za vozila Evropske Unije Ekvivalencija između ECC Direktiva EU Starog pristupa, po sektorima, za motorna vozila e i UN ECE Pravilnika za motorna vozila E, ogleda se u sledećem: 1. Direktive za vozila EU definišu sistem odobravanja tipa vozila, kao celine, a sistem homologacije UN ECE se zasniva na odobravanju podsistema, opreme i delova vozila. 2. Odredbe direktiva za vozila EU su obavezujuće za sve države članice EU, međutim, države potpisnice Sporazuma o usvajanju jednoobraznih tehničkih propisa iz 1958. godine su slobodne u odlučivanju da li će primeniti pojedinačni ECE Pravilnik. 3. Sprovođenje zakonodavstva u ovoj oblasti u svim državama članicama EU je u nadležnosti ministarstva, koje donosi nacionalni sistem propisa iz oblasti motornih vozila. 123

Osnovi standardizacije i metrologije

Evropska Unija je najveći svetski proizvođač motornih vozila, stoga je od posebne važnosti za evropski prosperitet, jer predstavlja najvećeg evropskog investitora u istraživanje i razvoj. Glavni ciljevi Evropske Komisije u pogledu automobilskog sektora su: 1) Da se ojača konkurentnost automobilske industrije. Cilj je da se identifikuju pitanja poslovne politike i pristupa pitanjima od posebnog značaja za konkurentnost automobilske industrije Evropske Unije i da se predlože rešenja koja uzimaju u obzir ekonomske i društvene ciljeve kao i ciljeve vezane za životnu sredinu. 2) Da se kompletira, prilagodi i pojednostavi zakonodavni okvir unutrašnjeg tržišta. Rad na poboljšanju unutrašnjeg tržišta se izgrađuje na uvođenju sistema EC odobrenja tipa celog vozila, koji omogućava proizvođačima da imaju odobren „tip" vozila u jednoj zemlji članici, a da zatim budu u mogućnosti da plasiraju to vozilo na tržite u drugim zemljama članicama bez daljih ispitivanja. 3) Da se promoviše globalizacija tehničkog zakonodavnog okvira preko UN ECE Pravilnika. Globalna tehnička harmonizacija je ključni faktor u jačanju konkurentnosti evropske automobilske industrije širom sveta. Evropska Unija je ugovorna strana u dva sporazuma Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu (UNECE), i to: Sporazum iz 1958. godine i Globalni sporazum iz 1998. godine. Tehnička harmonizacija za motorna vozila i priključna vozila, koja se primenjuje na nivou EU zasniva se na sistemu EC odobrenja tipa za celo vozilo (EC WVTA). Po ovom sistemu, proizvođači mogu da pribave odobrenje za tip vozila u jednoj zemlji članici ukoliko ono zadovoljava tehničke zahteve EU, a zatim da ga plasiraju na tržište širom Evropske Unije, a da ne postoji potreba da se vrše dalja ispitivanja ili provere. Registracija vozila mora biti garantovana uz posedovanje sertifikata o usaglašenosti. Ukupna tehnička harmonizacija je već postignuta u mnogim kategorijama vozila (vozila za lake i teške uslove eksploatacije, motocikli i traktori za poljoprivredu i šumarstvo), a uskoro će se proširiti na druge kategorije vozila. Dok sistem odobravanja tipa vozila omogućava evropskim proizvođačima vozila da u potpunosti iskoriste povoljosti koje nudi unutrašnje tržište EU, tehnička harmonizacija širom sveta u kontekstu Ekonomske komisije Ujedinjenih Nacija za Evropu (UN ECE) obezbeđuje im ispunjenje zahteva za tržišta izvan granica Evropske Unije. Šta je EC odobrenje tipa za celo vozilo (EC WVTA)? EC WVTA je sistem odobravanja da projekat nekog vozila bude „odobrenog tipa“ za prodaju, registraciju i ulazak u eksploataciju zemalja članica Evropske Unije, bez potrebe za daljim ispitivanjima u svakoj zemlji. Rezultat ovog sistema je stvaranje jednog tržišta, kojim će se osigurati zajednički standardi za vozila. Od aprila 2009. godine zakonodavstvo je prošireno, tako da pokriva sva nova drumska vozila kao što su autobusi, kamioni, prikolice, kamp prikolice i određena 124

Osnovi standardizacije i metrologije

vozila specijalne namene. Sistem EC odobrenje tipa celog vozila (EC WVTA) primenjuje se na putnička vozila i na motocikle na obaveznoj osnovi od januara 1998. godine, odnosno juna 2003. godine. Za nove tipove traktora u kategorijama T1-T2-T3, EC WVTA je obavezan od 1. jula 2005. godine i svi novi traktori u ovim kategorijama moraju biti usklađeni od 1. jula 2009. godine. Trenutno primenjiva okvirna direktiva o odobrenju tipa za vozila, usvojena 2007. godine, čini EC WVTA obaveznim za sve kategorije motornih vozila i priključna vozila. Implementacija se sprovodi u skladu sa vremenskim rasporedom od 2009. do 2014. godine, u zavisnosti od kategorije vozila. Direktiva obezbeđuje zemljama članicama EU da preduzimaju odgovarajuće mere u dve faze: I. Pre garantovanja odobrenja tipa, nadležni organ za odobravanja mora da verifikuje da su preduzeti odgovarajući sporazumi da se osigura usaglašenost proizvodnje od strane proizvođača. U većini slučajeva, smatra se da je ovo postignuto ukoliko proizvođač demonstrira usaglašenost sa standardom EN ISO 9001; II. Pošto izda odobrenje tipa za vozilo, nadležni organ za odobravanja mora da verifikuje da proizvodna uređenost proizvođača prema sporazumima je nepromenjena. Ova verifikacija se mora vršiti u skladu sa procedurama izloženim u direktivi. Procedura se može izvršiti sa opremom i programima kontrole proizvođača, ali može da bude proširena na ispitivanje odabranih proizvodnih uzoraka. Nadležni organ za odobravanja tipa vozila za svaku zemlju članicu mora da pošalje organu odobravanja druge zemlje članice primerak sertifikata odobrenja tipa tog vozila za svaki tip vozila koji je odobrila, odbila da odobri ili povukla. U pogledu odobravanja tipa sistema, komponenata i zasebnih tehničkih jedinica vozila, mora se dostaviti spisak datih odobrenja u intervalima od tri meseca. Za vozila na koja se primenjuje odobrenje tipa EC za celo vozilo (EC-WVTA), svaka zemlja članica će registrovati ili dozvoliti prodaju i ulazak u eksploataciju novih vozila jedino ako uz njih ide validan Sertifikat o usaglašenosti (CoC). U skladu sa odredbama direktive, proizvođač ima obavezu da kupcu vozila izda štampani primerak Sertifikata o usaglašenosti (CoC). Sertifikat o usaglašenosti je, u osnovi, izjava od strane proizvođača da je vozilo u skladu sa odgovarajućim EC WVTA. Zemlje članice ne mogu da odbiju da registruju vozila, ako uz njih ide validan Sertifikat o usaglašenosti (CoC), koji dokazuje usaglašenost sa zakonodavstvom Evropske Unije. Pored zasebnih EC direktiva o odobrenju tipa, razvijaju se i propisi pod okriljem revidiranog UN ECE Sporazuma iz 1958. godne. Postoji veoma snažna korelacija između zakonodavstva Evropske Unije i propisa UN ECE, i smatra se da su propisi kojih se Evropska Unija pridržava ekvivalentni njihovim odgovarajućim, zasebnim direktivama za svrhu EC odobrenja tipa.

125

Osnovi standardizacije i metrologije

12.4. Homologacija vozila u Srbiji U Republici Srbiji usvojeno je i primenjuje se 57 UN ECE pravilnika putem Naredbi o obaveznoj homologaciji vozila, opreme i delova u skladu sa UN ECE Pravilnicima, a na osnovu međunarodnog Sporazuma o usvajanju jednoobraznih tehničkih propisa za vozila sa točkovima, opremu i delove koji mogu biti ugrađeni i/ili korišćeni na vozilima sa točkovima i uslovima za uzajamno priznavanje dodeljenih homologacija na osnovu tih propisa. Agencija za bezbednost saobraćaja je notifikovana za sprovođenje Sporazuma iz `58. godine, kod Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, kao državni organ nadležan za sprovođenje Sporazuma. Agencija za bezbednost saobraćaja izdaje, međunarodno priznata, Saopštenja o homologaciji tipa vozila, opreme i delova. Kontrolom saobraznosti u Republici Srbiji su u prethodnom periodu bile obuhvaćene sledeće kategorije vozila: o od L1 do L5, o od M1 do M3, o od N1 do N3, o od O3 i O4. Procedura se odnosi na pravna i na fizička lica. Tarifiranje vozila obavljaju carinske službe, koje praktično definišu za koja vozila je potrebna kontrola saobraznosti, a za koja nije. Specijalna vozila nisu obuhvaćena ovim postupkom. Procedura postupka kontrole saobraznosti vozila i dokumentacije obuhvata sledeće: 1. Podnošenje zahteva Agenciji za bezbednost saobraćaja za izdavanje mišljenja. 2. Dostavljanje homologacione dokumentacije Agenciji za bezbednost saobraćaja. 3. Nalog Agencije za bezbednost saobraćaja ovlašćenoj laboratoriji za kontrolu saobraznosti nakon, utvrđivanja valjanosti homologacione dokumentacije, sa aspekta kontrole saobraznosti vozila i dokumentacije u Republici Srbiji. 4. Reprezent tipa vozila se dostavlja u ovlašćenu laboratoriju (Mašinski fakultet u Beogradu i INN VINČA). 5. Ovlašćena laboratorija izrađuje Izveštaj o kontroli saobraznosti dokumentacije i vozila – Izveštaj se izrađuje na osnovu dostavljene dokumentacije i na osnovu pregleda reprezenta tipa vozila. Izveštaj o kontroli saobraznosti može imati tri različita oblika: - nova homologacija tipa, - proširenje postojeće homologacije tipa i - saglasnost nosioca dokumentacije za treće lice, koje je uvoznik konkretnog vozila. 6. Agencija za bezbednost saobraćaja izdaje Mišljenje (Isprava o homologaciji), na osnovu Izveštaja ovlašćene laboratorije 126

Osnovi standardizacije i metrologije

Tabela 9. Informativni pregled UN ECE Pravilnika donetih na osnovu međunarodnog Sporazuma o homologaciji, koji se primenjuju u Republici Srbiji Mesto za homologacionu oznaku

Prav. br.

Skraćeni naziv ECE pravilnika

1/02

Farovi sa sijalicama R2

Uređaji za M, N, T

Na faru

3/02

Katadiopteri

Uređaji za sve kategorije vozila

Na katadiopteru

4/00

Svetla registarske tablice

Uređaji za M,N,O,T

Na uređaju

5/02

Zaptiveni farovi (SB)

Uređaji za T

Na faru

6/01

Pokazivači pravca

Uređaji za L, M, N, O, T

Na uređaju

7/02

Poziciona, stop i gabaritna svetla

Uređaji za L,M,N,O,T

Na uređaju

8/05

Farovi sa halogenim sijalicama (H1, H2, H3, HB3, HB4 i/ili H7)

Uređaji za M, N, T

Na faru

9/06

Buka motornih vozila na tri točka

L2, L4, L5

Na homolog. tablici

10/0 3

Elektromagnetna kompatibilnost: uređaji i vozila

L, M, N, O

Na uređaju i homolog. tablici

11/0 3

Čvrstoća brava i šarki

M1, N1

Na homolog. tablici

Oblast primene

127

Napomene

ili ECE R.5 ili ECE R.8 ili ECE R.20 ili ECE R.98 ili ECE R.112

ili ECE R.1 ili ECE R.8 ili ECE R.20 ili ECE R.112

ili ECE R.1 ili ECE R.5 ili ECE R.20 ili ECE R.98 ili ECE R.112

Osnovi standardizacije i metrologije

13/1 1

Kočenje

M2, M3, N, O

Na homolog. tablici

13H/00

Kočenje

M1, N1

Na homolog. tablici

14/0 7

Priključci sigurnosnih pojaseva

M, N

Na homolog. tablici

Sa izuzetkom M2, M3 klase I, II ili A

15/0 4

Aerozagađenje vozila sa OTO motorima (i DIZEL M1)

M1, N1

Na homolog. tablici

ili prema ECE R.83

16/0 6

Sigurnosni pojasevi i ugradnja

L2, L4, L5, L6, L7, M, N, O, T

Na pojasu i homolog. tablici

Sa izuzetkom M2, M3 klase I, II ili A

17/0 8

Čvrstoća sedišta i priključaka

M1, N

Na homolog. tablici

M2 i M3 klase II, III, B ako nisu obuhvaćena kroz ECE R.80/01

18/0 3

Zaštita od neovlašćene upotrebe

L2, L4, L5, L6, L7, M2, M3, N2, N3

Na homolog. tablici

19/0 3

Prednja svetla za maglu

Uređaji za L3, L4, L5, L7, M, N, T

Na uređaju

20/0 3

Farovi sa halogenim sijalicama(H4)

Uređaji za M, N, T

Na faru

21/0 1

Unutrašnja opremljenost vozila

M1

Na homolog. tablici

22/0 5

Kacige i vizir

Oprema za L

Na kacigi i viziru

23/0 0

Svetla za vožnju unazad

Uređaji za M,N,O,T

Na uređaju

128

ili ECE R.1 ili ECE R.5 ili ECE R.8 ili ECE R.98 ili ECE R.112

Osnovi standardizacije i metrologije

24/0 3

Dimnost: DIZEL motori i vozila sa DIZEL motorima

L, M, N

Na homolog. tablici

25/0 4

Nasloni za glavu

Oprema

Na naslonu za glavu

26/0 3

Isturenost spoljašnjih delova

M1

Na homolog. tablici

27/0 3

Predsignalni trouglovi

Oprema

Na opremi

28/0 0

Zvučni signalni uređaji i ugradnja

L3, L4, L5, M, N

Na uređaju i homolog. tablici

30/0 2

Pneumatici za putnička vozila i njihove prikolice

Oprema za M1, N1, O1, O2

Na pneumatiku

35/0 0

Raspored nožnih komandi

M1

Na homolog. tablici

36/0 3

Konstrukcija autobusa velikog kapaciteta

M2, M3

Na homolog. tablici

37/0 3

Sijalice sa užarenim vlaknom

Oprema za sve kategorije vozila

Na sijalici

38/0 0

Zadnja svetla za maglu

Uređaji za L3, L4, L5, L7, M, N, O, T

Na uređaju

39/0 0

Brzinomer

L, M, N

Na homolog. tablici

40/0 1

Aerozagađenje motocikala

L3, L4, L5

Na homolog. tablici

41/0 3

Buka motocikala

L3

Na homolog. tablici

43/0 0

Sigurnosna stakla

L, M, N, O, T

Ugradnja sigurnosnih stakala

M, N, O

Na staklu i homolog. tablici

129

> 22 putnika

Osnovi standardizacije i metrologije

44/0 4

Uređaj za zaštitu dece u vozilu

Oprema

Na uređaju

46/0 2

Retrovizori i ugradnja

L, M, N

Na uređaju i homolog. tablici

47/0 0

Aerozagađenje mopeda

L1, L2

Na homolog. tablici

48/0 5

Ugradnja svetlosnosignalnih uređaja

M, N, O

Na homolog. tablici

49/0 5B2

Aerozagađenje: DIZEL motori i OTO motori sa TNG ili KPG i vozila sa takvim motorima

M2, M3, N

Na homolog. tablici

50/0 0

Mopedi i motocikli: sva svetla osim farova

Uređaji za L

Na uređajima

51/0 2

Buka motornih vozila

M, N

Na homolog. tablici

Vozila ≥ 4 točka

52/0 1

Konstrukcija autobusa malog kapaciteta

M2, M3

Na homolog. tablici

≤ 22 putnika

53/0 1

Ugradnja svetlosnosignalnih uređaja (motocikli)

L3

Na homolog. tablici

54/0 0

Pneumatici za privredna vozila i njihove prikolice

Oprema za M2, M3, N, O3, O4

Na pneumatiku

55/0 1

Vučni uređaji i ugradnja

M, N, O

Na uređaju i homolog. tablici

56/0 1

Farovi za mopede (samo oboreno svetlo)

Uređaji za L1, L2

Na faru

ili ECE R.112

57/0 2

Farovi za motocikle

Uređaji za L3, L4, L5

Na faru

ili ECE R.112

130

L sa karoserijom

M1 > 3,5t

Osnovi standardizacije i metrologije

58/0 2

Zaštita od podletanja (privredna i priključna vozila) sa zadnje strane i ugradnja

N2, N3 , O3, O4

Na uređaju i/ili homologaciono j tablici

59/0 0

Zamena prigušnih sistema

Oprema za M1, N1

Na opremi

61/0 0

Isturenost spoljašnjih delova u kabini

N1, N2, N3

Na homolog. tablici

63/0 1

Buka mopeda

L1

Na homolog. tablici

64/0 0

Specijalni rezervni točak

Oprema za M1, N1

Na opremi

65/0 0

Specijalna svetla za upozorenje

Uređaj za L, M, N, O, T

Na uređaju

66/0 1

Čvrstoća nadgradnje autobusa velikog kapaciteta

M2, M3

Na homolog. tablici

67/0 1

TNG: oprema i vozila

M, N

Na opremi i homolog. tablici

68/0 0

Merenje maksimalne brzine vozila

M1, N1

Na homolog. tablici

69/0 1

Obeležavanje sporih vozila i njihovih prikolica

Oprema za M, N, O, T

Na opremi

M, N, O < 40 km/h

70/0 1

Obeležavanje dugih i teških vozila

Oprema za M2, M3 , O, N3

Na opremi

M2, M3 O1, O2, O3 duže od 8m ili / or ECE R.104

71/0 0

Vidno polje vozača traktora

T

Na homolog. tablici

73/0 0

Bočna zaštita

N2, N3 , O3, O4

Na homolog. tablici

131

> 22 putnika

Osnovi standardizacije i metrologije

74/0 1

Ugradnja svetlosnosignalnih uređaja (mopedi)

L1

Na homolog. tablici

75/0 0

Pneumatici za mopede i motocikle

Oprema za L

Na pneumatiku

77/0 0

Parkirna svetla

M, N, T

Na uređaju

78/0 3

Kočenje (mopedi i motocikli)

L

Na homolog. tablici

79/0 1

Upravljački mehanizam

M, N, O

Na homolog. tablici

80/0 1

Autobusi velikog kapaciteta: sedišta i vozila

M2, M3

Na homolog. tablici

83/0 6

Aerozagađenje vozila zavisno od goriva

M, N

Na homolog. tablici

84/0 0

Merenje potrošnje goriva

M1, N1

Na homolog. tablici

klase II, III i B ili ECE R. 17

N1 30°C.

NDG, pozitivna ili negativna, za zapremine isporučene pri protocima između minimalnog protoka (Q1) i prelaznog protoka (Q2) iznosi 5% za vodu bilo koje temperature. Dozvoljeni efekat smetnji: A) Imunost na elektromagnetne smetnje, B) Trajnost. Podesnost: Mora postojati mogućnost da se vodomer instalira za rad u bilo kom položaju, osim u slučaju da je jasno naznačeno drugačije. Proizvođač navodi da li je vodomer projektovan za merenje povratnog protoka. Ista NDG važiće za protok u uobičajenom smeru i povratni tok. Vodomeri koji nisu projektovani za merenje povratnog protoka moraju ili da spreče povratni protok ili da izdrže slučajni povratni protok bez pogoršanja ili promene metroloških svojstava. Merna jedinica: Izmerena zapremina prikazuje se u kubnim metrima. Puštanje u rad: Države članice EU obezbeđjuju da su zahtevi: – opseg protoka za vodu, – temperaturni opseg za vodu i – relativni opseg pritiska vode definisani od strane distributera ili osobe zakonski određenog za instalaciju merila, tako da je vodomer pogodan za tačno merenje predviđene ili predvidljive potrošnje. Ocenjivanje usaglašenosti: usaglašenosti.

Proizvođač

može

276

da

bira

postupke

ocenjivanja

Osnovi standardizacije i metrologije

Prilog MI-002: Gasomeri i uređaji za preračunavanje zapremine Gasomer : Merilo projektovano da meri, memoriše i prikazuje količinu goriva gasa (zapreminu ili masu) koja prolazi kroz njega. Uređaj za preračunavanje: Uređaj ugrađen na gasomer, koji automatski preračunava količinu izmerenu u mernim uslovima u količinu u osnovnim uslovima. Merne veličine: Minimalni protok (Qmin): Najmanji protok pri kome gasomer daje pokazivanja koja zadovoljavaju zahteve u pogledu najveće dozvoljene greške (NDG). Maksimalni protok (Qmax): Najveći protok pri kome gasomer daje pokazivanja koja zadovoljavaju zahteve u pogledu najvećih dozvoljenih grešaka (NDG). Prelazni protok (Qt): Prelazni protok jeste protok koji nastaje između maksimalnog i minimalnog protoka, pri kome se opseg protoka deli na dve zone – „gornju zonu“ i „donju zonu“. Svaka zona ima karakterističnu NDG. Protok preopterećenja (Qr): Protok preopterećenja je najveći protok pri kome gasomer radi tokom kratkog perioda bez pogoršanja rada. Prilog MI-003: Brojila aktivne električne energije Brojilo aktivne električne energije jeste uređaj koji meri aktivnu električnu energiju utrošenu u kolu. Merne veličine: I = električna struja koja teče kroz brojilo, In = navedena referentna struja za koju je projektovano brojilo koje se priključuje preko transformatora, Ist = najmanja deklarisana vrednost I pri kojoj brojilo beleži aktivnu električnu energiju pri faktoru snage od jedan (višefazna brojila sa simetričnim opterećenjem), Imin = vrednost I iznad koje se greška nalazi u okvirima najvećih dozvoljenih grešaka (NDG) - višefazna brojila sa simetričnim opterećenjem, Itr = vrednost I iznad koje se greška nalazi u okvirima najmanje NDG koja odgovara indeksu klase brojila, Imax = najveća vrednost I za koju se greška nalazi u okvirima NDG, U = napon napajanja brojila električnom energijom, Un = navedeni referentni napon, f = frekvencija napona napajanja brojila, fn = navedena referentna frekvencija, PF = faktor snage = cos φ = kosinus fazne razlike φ između I i U.

277

Osnovi standardizacije i metrologije

Prilog MI-004: Merila toplotne energije Merilo toplotne energije je merilo projektovano za merenje toplotne energije koju odaje tečnost pod nazivom tečnost za transport toplote u kolu za izmenu toplote. Merilo toplotne energije je ili kompletno merilo ili kombinovano merilo koje se sastoji od podsklopova, senzora protoka, para senzora temperature i računske jedinice, ili od neke njihove kombinacije. Merne veličine: θ = temperatura tečnosti za transport toplote, θ in = vrednost θ na ulazu u kolo za izmenu toplote, θ out = vrednost θ na izlazu iz kola za izmenu toplote, Δθ = temperaturna razlika θ in — θ out, pri čemu je Δθ ≥ θ, θ max = gornja granična vrednost θ pri kojoj merilo toplotne energije funkcioniše u okvirima NDG, θ min = donja granična vrednost θ pri kojoj merilo toplotne energije funkcioniše u okvirima NDG, Δθmax = gornja granična vrednost Δθpri kojoj merilo toplotne energije funkcioniše u okvirima NDG, Δθmin = donja granična vrednost Δθpri kojoj merilo toplotne energije funkcioniše u okvirima NDG, q = protok tečnosti za transport toplote, qs = najviša vrednost q dozvoljena u kratkim periodima pri kojoj merilo energije pravilno funkcioniše, qp = najviša trajno dozvoljena vrednost q pri kojoj merilo toplotne energije funkcioniše, qi = najniža dozvoljena vrednost q pri kojoj merilo toplotne energije funkcioniše, P = toplotna snaga izmene toplote, Ps = gornja granična dozvoljena vrednost P pri kojoj merilo toplotne energije funkcioniše.

pravilno pravilno pravilno pravilno toplotne pravilno pravilno pravilno

Prilog MI-005: Merni sistemi za neprekidno i dinamičko merenje količina tečnosti koje nisu voda Merač: Merilo projektovano da u mernim uslovima neprekidno meri, memoriše i prikazuje zapreminu tečnosti koja protiče kroz merni pretvarač u zatvorenom, sasvim punom cevovodu. Računski uređaj: Deo merača koji prima izlazne signale od mernog pretvarača/mernih pretvarača i, možda, od pripadajućih merila i prikazuje rezultate merenja. Pripadajuće merilo: Merilo povezano sa računskim uređajem, koje služi za merenje određenih veličina koje su karakteristike tečnosti, radi ispravke i/ili preračunavanja. 278

Osnovi standardizacije i metrologije

Uređaj za preračunavanje: Deo računskog uređaja koji, uzimajući u obzir karakteristike tečnosti (temperaturu, gustinu itd.) izmerene pomoću pripadajućih merila ili uskladištena u memoriji, automatski preračunava: • zapreminu tečnosti izmerenu pod mernim uslovima u zapreminu pod osnovnim uslovima i/ili u masu, ili • masu tečnosti izmerenu pod mernim uslovima u zapreminu pod mernim uslovima i/ili u zapreminu pod osnovnim uslovima. Napomena: Uređaj za preračunavanje obuhvata odgovarajuća pripadajuća merila. Prilog MI-006: Automatske vage Automatska vaga: Vaga koja određuje masu proizvoda bez intervencije rukovaoca i sledi prethodno zadati program automatskih procesa karakterističnih za vagu. Automatska etiketirka: Automatska vaga koja određuje masu prethodno pripremljenih odvojenih tereta (na primer, prethodno upakovanih proizvoda) ili pojedinačnih tereta materijala u rasutom stanju. Automatska kontrolna vaga: Automatska vaga za pojedinačno merenje koja razvrstava artikle različite mase u dve ili više podgrupa, u zavisnosti od vrednosti razlike između njihove mase i nazivne zadate vrednosti. Etiketirka težine: Automatska etiketirka koja pojedinačne artikle obeležava etiketom sa vrednošću težine. Etiketirka težine i cene: Automatska etiketirka koja pojedinačne artikle obeležava etiketom sa vrednošću težine i informacijama o ceni. Automatska gravimetrijska dozirna vaga: Automatska vaga koja puni posude prethodno utvrđenom i praktično konstantnom masom proizvoda u rasutom stanju. Vaga sa sabiranjem diskontinualnih rezultata merenja: Automatska vaga koja određuje masu proizvoda u rasutom stanju tako što ga deli u odvojene terete. Masa svakog odvojenog tereta određuje se uzastopno i sabira. Svaki odvojeni teret se zatim dodaje proizvodu u rasutom stanju. Vaga sa sabiranjem kontinualnih rezultata merenja: Automatska vaga koja kontinualno određuje masu proizvoda u rasutom stanju na transportnoj traci, bez sistematske podele proizvoda i bez prekidanja kretanja transportne trake. Šinska vaga sa mernim mostom: Automatska vaga koja ima prijemnik tereta u šinama za kretanje šinskih vozila. Prilog MI-007: Taksimetri Taksimetar: Uređaj koji radi zajedno sa generatorom signala i zajedno s njim čini merilo. Taj uređaj meri trajanje i izračunava rastojanje na osnovu signala koji šalje generator signala rastojanja. Pored toga, on izračunava i prikazuje cenu koja se plaća za vožnju na osnovu izračunatog rastojanja i/ili izmerenog trajanja vožnje.

279

Osnovi standardizacije i metrologije

Cena vožnje: Ukupan iznos novca koji se plaća za vožnju, a koji se zasniva na fiksnoj naknadi za početak vožnje i/ili dužini i/ili trajanju vožnje. Cena vožnje ne obuhvata Prilog koji se naplaćuje za posebne usluge. Prelazna brzina: Vrednost brzine koja se dobija deljenjem vrednosti tarife prema vremenu vrednošću tarife prema rastojanju. Normalni režim računanja S (primena jedne tarife): Izračunavanje cene vožnje koja se zasniva na primeni tarife prema vremenu kada je brzina manja od prelazne brzine i primeni tarife prema rastojanju kada je brzina veća od prelazne brzine. Normalni režim računanja D (primena dveju tarifa): Izračunavanje cene vožnje koja se zasniva na istovremenoj primeni tarife prema vremenu i tarife prema rastojanju tokom cele vožnje. Radni položaj: Različiti položaji u kojima taksimetar ispunjava svoje različite funkcije. Radni položaji razlikuju se sledećim pokazivanjima: „slobodan“: – radni položaj u kojem je onemogućeno izračunavanje cene vožnje, „zauzet“ – radni položaj u kojem se odvija izračunavanje cene vožnje na osnovu eventualne naknade za početak vožnje i tarife za pređenu udaljenost i/ili trajanje vožnje, „zaustavljen“ – radni položaj u kojem se pokazuje cena vožnje za naplatu i onemogućeno je bar izračunavanje cene vožnje na osnovu vremena. Prilog MI-008: Materijalizovane mere I) Materijalizovana mera dužine: Merilo koje ima oznake skale čija su rastojanja data u zakonskim jedinicama dužine. II) Ugostiteljska posuda: Posuda (poput čaše, bokala ili doze) dizajnirana tako da određuje navedenu zapreminu tečnosti (osim farmaceutskog proizvoda) koja se prodaje radi neposredne konzumacije. Mera ograničena crtom: Ugostiteljska posuda sa crtom koja označava nazivni kapacitet. Mera ograničena svojom ivicom: Ugostiteljska posuda čija je unutrašnja zapremina jednaka nazivnom kapacitetu. Posredna mera: Ugostiteljska posuda iz koje je predviđeno da se tečnost sipa pre konzumacije. Kapacitet: Kapacitet je unutrašnja zapremina za mere ograničene svojom ivicom, odnosno unutrašnja zapremina do oznake za punjenje za mere ograničene crtom.

280

Osnovi standardizacije i metrologije

Prilog MI-009: Merila dimenzija Merilo dužine: Merilo dužine služi za određivanje dužine užastih materijala (na primer tekstila, traka, kablova) za vreme kretanja proizvoda koji se meri pre namotavanja. Merilo površine: Merilo površine služi za određivanje površine predmeta nepravilnog oblika, poput kože. Merila više dimenzija: Merilo više dimenzija služi za određivanje dužine ivice (dužine, visine, širine) najmanjeg pravougaonog paralelopipeda opisanog oko proizvoda. Prilog MI-010: Analizatori izduvnih gasova Analizatori izduvnih gasova : Analizator izduvnih gasova je merilo koje služi za određivanje zapreminskih udela navedenih komponenata izduvnog gasa motora vozila sa varničnim paljenjem na nivou vlage uzorka koji se analizira. Te komponente gasa su ugljen-monoksid (CO), ugljen-dioksid (CO2), kiseonik (O2) i ugljovodonici (HC). Sadržaj ugljovodonika mora biti izražen kao koncentracija n-heksana (C6H14), izmerena tehnikama apsorpcije u bliskom infracrvenom području. Zapreminski udeli komponenata gasa izražavaju se u procentima (% vol) za CO, CO2 i O2 i u milionitim delovima (ppm vol). Pored toga, analizator izduvnih gasova izračunava vrednost lambda iz zapreminskih udela komponenata izduvnog gasa. Lambda: Lambda je vrednost bez dimenzije koja predstavlja efikasnost sagorevanja motora pomoću odnosa vazduha i goriva u izduvnim gasovima. Određuje se pomoću referentne standardizovane formule.

281

Osnovi standardizacije i metrologije

24. UTICAJ MERENJA NA KVALITET U tehnički razvijenim zemljama, kao i u zemljama u razvoju sve više, proizvođaču industrijskog proizvoda je jasna uloga, značaj i doprinos metrologije (industrijska metrologija) kvalitetu i plasmanu tog proizvoda na tržište. Obaveze koje proističu iz standarda i zakonske regulative obuhvataju i zahteve koji spadaju u domen metrologije. Merenja su široko zastupljena u svim proizvodnim delatnostima, a naročito u industriji, proizvodnji hrane, lekova, trgovini, zaštiti ljudi, imovine i okoline, bezbednosti, saobraćaju i slično. Razvoj metrologije, s druge strane, predstavlja preduslov za brži tehnički i tehnološki napredak proizvodnje i privrede. Plasiranje proizvoda na tržište donosi profit i omogućava opstanak preduzeća, pa je evidentno da su razvijena metrologija i njen doprinos kvalitetu za privredu i proizvodna preduzeća od velikog interesa. Globalizacija tržišta i privrede, čija je osnovna karakteristika slobodan protok proizvoda i usluga, zahteva uklanjanje trgovačkih i tehničkih barijera. U svetskoj trgovini rastu značaj i potreba za pouzdanim merenjima i ispitivanjima čiji su rezultati međusobno uporedivi i međunarodno priznati. Međusobna uporedivost i uzajamno priznavanje rezultata ukida potrebu za višestrukim ponavljanjem istih merenja ili ispitivanja na različitim mestima, i u različitim laboratorijama, a osoblje i resursi upotrebljeni za merenja čuvaju se i štede. Sa stanovišta metrologije, doprinos uklanjanju tržišnih barijera postiže se prostom formulom ″jedno merenje obavljeno tako da se može prihvatiti svuda u svetu″. Međusobno priznavanje sertifikata i izveštaja o etaloniranju i ispitivanju je značajan preduslov slobodnoj trgovini. Ono se bazira na poverenju u uporedivosti rezultata ocenjivanja usaglašenosti proizvoda čija su osnova rezultati etaloniranja i ispitivanja. Sledivost rezultata merenja do SI jedinica je najfundamentalniji preduslov za postizanje uporedivosti rezultata etaloniranja i ispitivanja. Etaloniranje je postupak kojim se sledivost ostvaruje. Metrološki instituti širom sveta imaju zadatak da obezbede metrološku infrastrukturu koja se sastoji od odgovarajućih nacionalnih etalona i odgovarajućih etaloniranja kao osnove za obezbeđenje adekvatne sledivosti rezultata merenja do SI jedinica. Nacionalni etaloni različitih država se moraju međusobno porediti da bi se utvrdio stepen njihove jednakosti. Poslednjih nekoliko godina u okviru metrološke delatnosti najveće investicije su se odnosile na pregovaranja i primenu sporazuma o uzajamnom priznavanju rezultata merenja i ispitivanja, kao što su: Sporazum o uzajamnom priznavanju ustanovljen od Međunarodnog komiteta za tegove i mere (CIPM MRAMutual Recognition Arrangement) i ILAC Multilateral Arrangement (Uzajamno priznavanje u okviru Međunarodne saradnje akreditovanih laboratorija), čiji je cilj 282

Osnovi standardizacije i metrologije

stvaranje tehničkih osnova za šira priznavanja u okviru međunarodne trgovine, privrede i regulatornih poslova. Korist i uticaj MRA u smanjenju tehničkih barijera u trgovini, uz vrlo umerenu procenu, u okviru svetske trgovine mogla bi biti vredna oko 4 biliona evra ušteđenog novca, koji bi se utrošio da uzajamnog poverenja i priznavanja rezultata nema. 24.1. ZAHTEVI STANDARDA Upravljanje mernom opremom, koja se koristi za potvrđivanje usaglašenosti proizvoda sa određenim zahtevima, i realizacija sistema njenog metrološkog potvrđivanja je jedan od ključnih zahteva svih međunarodnih standarda koji propisuju zahteve za ocenjivanje usaglašenosti i upravljanje različitim sistemima menadžmenta. Organizacije, koje su sertifikovale (potvrdile) ili nameravaju da sertifikuju svoj sistem menadžmenta, najčešće sistem menadžmenta kvalitetom, shodno navedenim standardima, neophodno je da obezbede adekvatno upravljanje procesom merenja u skladu sa sopstvenim potrebama i metrološkog potvrđivanja merne opreme. Razlozi za ovu neophodnost su tehničke prirode proistekle iz zahteva standarda i tehničkih propisa, zbog starenja i promena nastalih na mernoj opremi usled spoljašnjih ili unutrašnjih uticaja, kao što su temperaturne promene, mehanički udari, frekventna upotreba i slično. Ako do takvih promena dođe, rezultat merenja ili ispitivanja postaje nepouzdan što se kao posledica odražava na kvalitet samog proizvoda. Ključni element metrološkog potvrđivanja je etaloniranje (ili verifikacija) merne opreme. Etaloniranjem se utvrđuju promene metroloških karakteristika merne opreme, ukoliko su one nastale, a to zatim omogućava njihovo korigovanje i dobijanje pouzdanih vrednosti. Potreba za upravljanjem procesom merenja najpre je istaknuta u seriji standarda ISO 9000. U ovoj seriji standarda, takođe, naglašen je procesni pristup procesu merenja kao i potreba za sistematskim praćenjem ovog procesa kroz izbor i praćenje kritičnih parametara na osnovu kojih se može proceniti postojeći kvalitet i preduzele odgovarajuće mere za njegovo unapređenje. Zahteve standarda posmatraćemo u okviru dve karakteristične celine: –

–

Zahtevi za mernu opremu koja se koristi u postupku ocenjivanja usaglašenosti sa propisanim zahtevima, odnosno za etaloniranje i ispitivanje u akreditovanim organizacijama (laboratorijama) za etaloniranje, ispitivanje, kontrolisanje i sertifikaciju proizvoda. Zahtevi za upravljanje mernom opremom za organizacije koje su sertifikovale ili planiraju sertifikovanje sistema menadžmenta (QMS; EMS i drugo).

Prva grupa zahteva propisana je standardima koji se odnose na sisteme menadžmenta, prvenstveno sistem menadmenta kvalitetom - SRPS/ISO 9001 i sistem upravljanja zaštitom životne sredine - SRPS/ISO 14001, a za realizaciju ovih zahteva 283

Osnovi standardizacije i metrologije

se, kao uputstvo, primenjuje standard SRPS ISO 10012: Sistem menadžmenta merenjem - Zahtevi za proces merenja i opremu za merenje. Druga grupa zahteva data je, prvenstveno, u standardu SRPS ISO/IEC 17025 za laboratorije koje obavljaju etaloniranja i ispitivanja, u standardu SRPS ISO/IEC 17020 za tela koja obavljaju kontrolisanje i u standardu SRPS EN 45011 (ili ISO Guide 65) za organizacije koje rade na sertifikaciji proizvoda. Zajednički imenitelj za obe grupe zahteva jeste metrološko potrvđivanje merne opreme kroz postupak etaloniranja i/ili verifikacije i obezbeđenje sledivosti do SI jedinica, kao preduslova za uzajamno priznavanje rezultata merenja, ispitivanja i ocene usaglašenosti proizvoda i usluga. Standard SRPS/ISO 9001, u tački 7.6 propisuje zahtev koji se odnosi na upravljanje opremom za praćenje i merenje. Na osnovu ovog zahteva, organizacija mora da utvrdi koja praćenja i merenja moraju da se sprovode, kao i koja je oprema za praćenje i merenje neophodna da bi se obezbedio dokaz o usaglašenosti proizvoda sa određenim zahtevima (SRPS/ISO 9001 t. 7.2.1). Organizacija mora da utvrdi procese koji obezbeđuju da praćenje i merenje mogu da se izvrše i da se izvršavaju na način koji je usklađen sa zahtevima za praćenje i merenje. Gde god je potrebno osigurati validne rezultate, oprema za merenje mora: a) da se etalonira ili verifikuje, ili i jedno i drugo, u specificiranim intervalima, ili pre upotrebe, etalonima sledljivim do međunarodnih ili nacionalnih etalona; ako takvi etaloni ne postoje, mora se zapisati osnova koja se koristila za etaloniranje ili verifikaciju; b) da se podešava ili ponovo podešava ako je potrebno; c) da ima identifikaciju na osnovu koje se utvrđuje njen status etaloniranja; d) da se zaštiti od podešavanja koja bi rezultat merenja učinila pogrešnim i e) da se zaštiti od oštećenja ili kvara u toku rukovanja, održavanja i skladištenja. Organizacija mora da oceni i zapiše validnost prethodnih rezultata merenja kada se utvrdi da oprema nije usaglašena sa zahtevima. Organizacija mora da preduzme odgovarajuće mere za tu opremu i za proizvod na koji je ona imala uticaja, u skladu sa zahtevom za upravljanje neusaglašenim proizvodom (SRPS/ ISO 9001, t. 8.3). Sistem upravljanja merenjima i opremom za praćenja i merenja u procesu proizvodnje mora da obezbedi zadovoljavanje specificiranih metroloških zahteva. Metrološki zahtevi za opremu za merenje proističu iz specificiranih zahteva za proizvod ili opremu koja se etalonira i/ili verifikuje. Oprema za merenje može da bude potvrđena za korišćenje u posebnom procesu merenja, a da ne bude potvrđena za korišćenje u ostalim procesima merenja zbog različitih metroloških zahteva. 284

Osnovi standardizacije i metrologije

Pri planiranju procesa realizacije proizvoda organizacija mora da utvrdi, između ostalog i zahtevane aktivnosti verifikacije, validacije, praćenja, merenja, kontrolisanja i ispitivanja, koje su specifične za dati proizvod, kao i da specificira zahteve i kriterijume za prihvatanje proizvoda, uključujući i zahteve koji se odnose na opremu za praćenja i merenja. Metrološki zahtevi za opremu mogu biti izraženi kao najveća dozvoljena greška, dozvoljena nesigurnost, opseg, stabilnost, rezolucija, uslovi okoline ili drugo. Primer: Zahtev procesa: U procesnom reaktoru za kritičnu operaciju, pritisak se meri i prati u opsegu od 200 kPa do 250 kPa. Zahtev korisnika za opremu za merenje pritiska. Metrološke karakteristike opreme za merenje pritiska-specifikacija: – opseg merenja od 150 kPa do 300 kPa; – najveća dozvoljena greška 2 kPa; – merna nesigurnost 0,3 kPa (nisu obuhvaćeni efekti prouzrokovani vremenom) i – pomakom ne veći od 0,1 kPa za specificirani vremenski period (jedna godina). Korisnik poredi sa karakteristikama (eksplicitnim ili implicitnim) koje je specificirao proizvođač opreme i bira opremu za merenje koja najbolje odgovara specificiranim zahtevima. Korisnik može da odabere i pojedinačni manometar isporučioca, klase tačnosti 0,5 % i sa opsegom od 0 kPa do 400 kPa (zadovoljava specifikaciju za datu namenu). Rezultat etaloniranja: Etaloniranjem je utvrđena greška od 3 kPa za vrednost pritiska od 200 kPa, sa mernom nesigurnošću etaloniranja od 0,3 kPa. Na osnovu ovih rezultata etaloniranja manometar ne ispunjava jedan od zahteva iz specifikacije koji se odnosi na najveću dozvoljenu grešku. Zato je sprovedeno podešavanje manometra. Etaloniranje nakon podešavanja: Pri ponovnom etaloniranju je utvrđena greška od 0,6 kPa sa nesigurnošću etaloniranja od 0,3 kPa. Na osnovu rezultata etaloniranja nakon podešavanja manometar je sada usklađen sa zahtevom za najveću dozvoljenu grešku i može biti potvrđen za korišćenje pod pretpostavkom da je pribavljen dokaz koji prikazuje usklađenost sa zahtevom za pomak (Uverenje o etaloniranju i Zapis o verifikacija o usklađenosti sa specifikacijom. Napomena: Kako je manometar bio podvrgnut ponovnom potvrđivanju, korisnika manometra treba obavestiti i o rezultatima prvog etaloniranja, jer je možda potrebno sprovođenje odgovarajućih korektivnih mera, zbog ranije upotrebe ovog manometra pri izradi proizvoda, koja može prouzvokovati neusaglašenost u njegovoj izradi za period pre nego što je on bio van upotrebe (što je vezano za zahtev za upravljanje neusaglašenim proizvodom).

285

Osnovi standardizacije i metrologije

Standard SRPS/ISO 14001, u tački 4.5.1 zahteva da se oprema koja se koristi za monitoring karakteristika životne sredine mora etalonirati i održavati, a zapisi o tome moraju čuvati u skladu sa internim postupcima organizacije. Zahtevi za laboratorije za etaloniranje i ispitivanje, u pogledu obezbeđenja sledivosti merne opreme, dati su u tačkama 5.6 i 5.5 standarda SRPS ISO/IEC 17025:2001. Sva oprema, koju organizacija koristi za etaloniranje, ispitivanje ili za merenje kojim se dokazuje usklađenost sa zahtevima, uključujući i opremu za pomoćna merenja (na primer, za uslove okoline), a za koju se dokaže, i pri ocenjivanju potvrdi, da značajno utiče na tačnost ili valjanost rezultata ispitivanja, etaloniranja ili uzorkovanja, mora da bude etalonirana pre puštanja u upotrebu, a organizacija mora da uspostavi program i proceduru za etaloniranje te opreme. Program treba da obuhvati izbor, korišćenje, etaloniranje, proveravanje, kontrolisanje i održavanje etalona, referentnih materijala koji se koriste kao etaloni, kao i opreme za merenje i ispitivanje, koja se koristi pri ispitivanjima i etaloniranjima. Za mernu opremu koja se koristi pri ispitivanju, u skladu sa obimom akreditacije, (tačka 5.6.2.2 SRPS ISO/IEC 17025) zahtev se odnosi samo na onu mernu i ispitnu opremu kod koje je doprinos merne nesigurnosti etaloniranja ukupnoj nesigurnosti rezultata ispitivanja dominantna ili značajna tako da se ne može zanemariti. Zahtevi za mernu opremu koju kontrolno telo koristi pri kontrolisanju dati su u tačkama 9.6, 9.7 i 9.10 standarda SRPS ISO/IEC 17020. Ovim zahtevima je propisano da, kad god je to moguće, kontrolno telo, za svu opremu koju koristi za ispitivanja u svrhu kontrolisanja ili za interna etaloniranja sopstvene opreme, mora da obezbedi sledivost do nacionalnih ili međunarodnih etalona u skladu sa zahtevima iz standarda SRPS ISO/IEC 17025 koji se odnose na laboratorije za ispitivanje i etaloniranje. Merna oprema koju organizacije koje rade na sertifikaciji proizvoda koriste za ispitivanje, kontrolisanja ili interna etaloniranja sopstvene opreme (tačka 11.1 standarda SRPS EN 45011) mora da zadovolji uslove standarda SRPS ISO/IEC 17025 koji se odnose na ispitne laboratorije, odnosno standarda SRPS ISO/IEC 17020 koji se odnose na kontrolne organizacije. Mernu opremu, odnosno opremu koja se koristi za merenje, etaloniranje, ispitivanje, kontrolisanje ili monitoring, čine sva merila, etaloni uključujući i referentne materijale, pomoćna oprema, instalacije, materijali, reagensi i uputstva, uključujući i softver, neophodna za sprovođenje specificiranog i određenog merenja, etaloniranja, ispitivanja ili kontrolisanja. Da bi adekvatno upravljale svojom mernom opremom i ostvarile njeno metrološko potvrđivanje organizacije treba da: dobro poznaju i razumeju zahteve standarda, poznaju Zakon o metrologiji i odgovarajuće podzakonske propise, proces akreditacije, 286

Osnovi standardizacije i metrologije

da poznaju infrastrukturu kvaliteta i razumeju njeno funkcionisanje, poznaju rad međunarodnih i regionalnih organizacija za metrologiju i akreditaciju i politiku koju one kreiraju i da razumeju procese uzajamnih priznavanja (MRA i MLA). 24.1.1. Etaloniranje, verifikacija i metrološko potvrđivanje Pojmove koji se odnose na upravljanje mernom opremom i sa kojima smo se susreli u prethodno citiranim zahtevima, kao što je vec rečeno definisani su u: Međunarodnom rečniku osnovnih i opštih termina (VIM 3); standardu SRPS ISO 9000: Sistemi menadžmenta kvalitetom, Osnove i rečnik, i standardu SRPS ISO/IEC 17000: Ocenjivanje usaglašenosti - Rečnik i opšti principi. Etaloniranje je postupak koji, u određenim uslovima, u prvom koraku uspostavlja odnos između vrednosti veličine koju realizuje etalon sa određenom mernom nesigurnošću i odgovarajućeg pokazivanja merila sa pridruženom mernom nesigurnošću, i u drugom koraku koristi tu informaciju da uspostavi odnos za dobijanje rezultata merenja iz pokazivanja (VIM 3, t. 2.39). Rezultat etaloniranja može biti greška, odnosno korekcija koja treba da se primeni na pokazivanje, vrednost merene veličine, dejsvo uticajnih veličina i slično. Etaloniranje je osnovno sredstvo u obezbeđivanju sledivosti merne opreme (merila, mernog sistema ili referentnog materijala). Etaloniranjem se određuje karakteristika merne opreme (merila) njenim neposrednim poređenjem sa etalonom, odnosno overenim referentnim materijalom. Rezultati etaloniranja se daju u Uverenju o etaloniranju, a na merilu , u većini slučajeva, nalepnica o etaloniranju. Rezultati etaloniranja treba da obuhvate i mernu nesigurnost. Rezultati etaloniranja treba da se zapišu tako da može da se pokaže sledljivost merenja i da rezultati merenja mogu da budu ponovljeni pod uslovima bliskim prvobitnim uslovima. Verifikacija je postupak potvrđivanja, pružanjem objektivnog dokaza, da određeni predmet ispunjava specificirane zahteve (VIM3, t. 2.44, ili SRPS ISO 9000, t. 3.8.4). Predmet verifikacije moze biti proces, postupak merenja, merilo, komponenta ili merni sistem. Specificirani zahtevi mogu biti zahtevi proizvođača za opremu za praćenja i merenja proistekli iz zahteva za proizvodni proces ili proizvod, specifikacija proizvođača određenog merila, zahtev iz propisa i slično. Sa stanovišta metrološkog potvrđivanja, verifikacija je potrvđivanje, na osnovu rezultata etaloniranja (objektivni dokaz), da su karakteristike opreme za praćenje i merenje uskladjene sa utvrđenim, odnosno specificiranim metroloških zahtevima. 287

Osnovi standardizacije i metrologije

Primeri: 1. Verifikacija, potvrđivanje da je zahtevana (specificirana) merna nesigurnost postignuta. 2. Potvrđivanje da je merilo odgovarajuće klase tačnosti kako je specificirao korisnik merila. 3. Potvrđivanje da dati referentni materijal ima homogenost specificiranu u zahtevu za standardnu proceduru merenja. Umesto termina verifikacija merila kod nas se češće koristi termin overavanje merila, u smislu zakonske metrologije, kao što je to definisano u VML, tačka 2.13, takođe, i u slučaju ocenjivanja usaglašenosti prema standardu SRPS ISO/IEC 17000, t. 2.1. Verifikacija merila je postupak koji je različit od odobrenja tipa, koji obuhvata pregled (kontrolisanje) i označavanje i/ili izdavanje uverenja o overavanju, koje konstatuje i potvrđuje da je merilo usklađeno sa zakonskim zahtevima. Primer: Da bi se izvrsila verifikacija, greška pokazivanja merila dobijena iz Uverenja o etaloniranju, treba da se uporedi sa najvećom dozvoljenom greškom navedenom u specifikaciji korisnika. Ako je greška manja od najveće dozvoljene greške, merilo je usklađeno sa specifikacijom i može da bude potvrđeno za korišćenje. Ako je greška veća, treba da se preduzme mera za uklanjanje neusaglašenosti ili treba da se obavesti korisnik da oprema ne može da bude potvrđena. Etaloniranje se ne sme mešati sa podešavanjem merila ili mernog sistema koje se često pogrešno naziva samo-etaloniranje (self-calibration), niti sa verifikacijom, odnosno overavanjem merila u zakonskoj metrologiji. Podešavanje je postupak dovođenja merila u stanje funkcionisanja pogodnog za njegovu upotrebu (adjusment). Etaloniranje je preduslov za podešavanje, a nakon podešavanja mernog sistema, obično se mora izvršiti ponovno etaloniranje (recalibration). Tip podešavanja mernog sistema su, na primer, podešavanje nule, podešavanje ofseta ili podešavanje spana. Razlika između etaloniranja merila i overavanja merila, koje se koristi u zakonskoj metrologiji, je u tome što je overavanje za određenu vrstu merila propisano zakonom i obavezno je, dok je etaloniranje dobrovoljno, osim ako su u pitanju organizacije koje moraju ispuniti zahteve odgovarajućih standarda navedenih u ovom poglavlju. U tom slučaju i etaloniranje, na osnovu spomenutih zahteva takođe postaje obavezno. Zajedničko za ove postupke je to da se oba sprovode u cilju proveravanja tačnosti merila, odnosno merne opreme. Napomena: Često se u praksi i u literaturi umesto termina ″etaloniranja, verifikacije ili pregleda″ koristi pogrešno termin ″baždarenje″. Baždarenje, za razliku od etaloniranja, predstavlja postupak određivanja položaja oznaka skale merila (eventualno samo nekih glavnih oznaka) u odnosu na odgovarajuće vrednosti merene

288

Osnovi standardizacije i metrologije

veličine. Jednostavnim jezikom rečeno, baždarenje je postupak kojim se stvara merilo određene tačnosti, dok se etaloniranjem ta tačnost proverava . Metrološko potvrđivanje je skup postupaka koji treba da obezbede da merna oprema zadovoljava zahteve za njenu određenu upotrebu (opseg, rezolucija, tačnost, stabilnost i drugo), što je dato u standardu SRPS/ISO 9000, 3.10.3. Metrološko potvrđivanje, po pravilu, obuhvata: etaloniranje ili verifikaciju, podešavanje ili popravku ako je neophodno, ponovno etaloniranje i označavanje ako je zahtevano. Proces metrološkog potvrđivanja prikazan je na slici 82. Metrološko potvrđivanje nije postignuto sve dok se ne dokaže i dokumentuje spremnost merne opreme za predviđenu upotrebu.

etalon

merilo etaloniranje

merilo ispunjava zahteve?

verifikacija

IZLAZ identifikacija etaloniranja

uverenje/izveštaj o etaloniranju(rezultat etaloniranja, greška merila)

poređenje pokazivanja

Metrološki zahtevi postoje?

da

ne

IZLAZ potvrđivanje nije potrebno

da

ne

dokument o verifikaciji/potvrđivanju

ako su podešavanj e ili popravka

ne da podešavanje ili Slika X. Proces popravka

izveštaj o metrološkog potvrđivanja neusaglašenosti

revizija interval potvrđivanja

korisnik Slika 82. 289

IZLAZ Identifikacija verifikacije /potvrđivanja

Osnovi standardizacije i metrologije

Sistem metrološkog potvrđivanja podrazumeva sistematski pristup uspostavljanju i održavanju metrološkog potvrđivanja počev od sagledavanja potreba, planiranja do sprovođenja, označavanja i korektivnih mera, i on zapravo predstavlja upravljnje mernom opremom. Dokumentovanje mora biti tako da se zna na koje delove opreme se primenjuje sistem, čija je odgovornost i koje se akcije preduzimaju uz evidenciju o postignutoj tačnosti. Ciljevi, na različitim organizacionim nivoima, mogu biti: o o o o o o

da ni jedan proizvod ne bude odbačen zbog nekorektnog merenja; da ni jedan proces merenja ne bude van kontrole bez detekcije za više od jednog dana; da sva potvrđivanja budu komletirana u dogovorenom roku; poboljšanje tehničke kompetentnosti zaposlenih; da nema upotrebe merila koja prethodno nisu potvrđena; da se smanji vreme otkaza merila, odnosno poveća vek trajanja i upotrebe merila.

24.1.2. Metrološki aspekti potvrđivanja kompetentnosti tela za ocenjivanje usaglašenosti Ključne metrološke aspekte potvrđivanja kompetentnosti tela za ocenjivanje usaglašenosti čine prvenstveno: metoda merenja (dobro odabrana i validovana), sledivost merenja i etaloniranje, merna nesigurnost, obezbeđenje kvaliteta rezultata (kontrola kvaliteta, odnosno upotreba adekvatnih referentnih materijala i međulaboratorijska poređenja, odnosno ispitivanja osposobljenosti). Ovi aspekti se iskazuju kao zahtevi, a njihova ispunjenost obezbeđuje pouzdan i validan rezultat merenja, odnosno ocenjivanja usaglašenosti. Zahtevi koji se odnose na navedene metrološke aspekte (merenje, sledivost, merna nesigurnost, ispitivanja osposobljenosti, upotreba referentnih materijala i sl.) značajne za potvrđivanje kompetentnosti tela za ocenjivanje usaglašenosti, prvenstveno laboratorija za ispitivanje i etaloniranje, definisani su u standardu ISO/IEC 17025. On daje osnovne i opšte zahteve, zajedničke za sve oblasti i sektore tako da se u postupcima akreditacije dodatno primenjuju i dodatna dokumenta koja daju dodatne kriterijume i smernice koje se odnose na specifičnosti pojedinih sektora i oblasti ispitivanja i merenja. Generalni zahtevi standarda ISO/IEC 17025 dopunjuju se specifičnostima pojedinih metoda ispitivanja i merenja što postupak akreditacije čini efektivnijim. Specifične mogućnosti merenja ocenjuju tehnički kompetentni i obučeni ocenjivači i eksperti i procenjuju da li laboratorija ima potrebno znanje i veštine, i da li je kompetentna za obavljanje specifičnih poslova, odnosno merenja. To znači da ISO/IEC 17025 može biti nedovoljan jer ni jedan standard samostalno ne može pokriti široki dijapazon različitih ispitivanja i merenja. Njegova suštinska namena je da obezbedi čvrstu osnovu i okvire za ocenjivanje kompetentnosti svih mogućih laboratorija, podržavajući na taj način isporuku doslednih sledivih, tačnih i međusobno uporedivih rezultata merenja. Poglavlje 5 ovog standarda, koje se odnosi na tehničke zahteve, obezbeđuje osnove za pouzdana i tačna merenja i odražava potrebu za dobrom metrološkom praksom u oblasti ispitivanja i etaloniranja. 290

Osnovi standardizacije i metrologije

Drugi standardi iz oblasti ocenjivanja usaglašenosti, kao na primer, ISO/IEC 17020, pozivaju se na ISO/IEC 17025, a metrološki aspekti i principi dati u ovom standardu uzimaju se u obzir kada su zahtevi za merenja (ispitivanja i etaloniranja) uključeni u te druge standarde. Ovi metrološki aspekti, koji su ujedno i zahtevi kojima se potvrđuje kompetentnost tela za ocenjivanje usaglašenosti, jesu pitanja koja povezuju akreditaciju i metrologiju. Ona se mogu razjašnjavati i rešavati samo kroz trajnu komunikaciju i saradnju institucija koje se bave tim poslovima, akreditacionih tela i metroloških instituta. Ključni zadatak nacionalnog metrološkog instituta je da obezbede telima za ocenjivanje usaglašenosti dobro razumevanje svih metroloških zahteva i njihovu praktičnu primenu. Zadatak nacionalnog akreditacionog tela, sa druge strane, je da oceni da su ti zahtevi ispunjeni i usaglašeni sa zahtevima standarda, odnosno potvrdi da je telo za ocenjivanje usaglašenosti kompetentno za obavljanje specifičnih ispitivanja i merenja. Na slici 83. je prikazana veza i uloga nacionalnih metroloških instituta - NMI i nacionalnih tela za akreditaciju - NTA u potvrđivanju kompetentnosti tela za ocenjivanje usaglašenosti kada su metrološki aspekti u pitanju.

METROLOGIJA

OBEZBEĐIVANJE

TOU (LABORATORIJE ZA ISPITIVANJE I ETALONIRANJE)

VALIDNA MERENJA/ POUZDAN REZULTAT MERENJA (OCENJIVANJA USAGLAŠENOSTI)

METROLOŠKI ASPEKTI SLEDIVOST i ETALONIRANJE MERNA NESIGURNOST VALIDACIJA METODE QA-QC

OCENJIVANJE i POTVRĐIVANJE KOMPETENTNOSTI

AKREDITACIJA

Slika 83. Uloga akreditacije i metrologiji u ocenjivanju usaglašenosti Da bi se obezbedila zadovoljenost ovih aspekata i zahteva, akreditovana tela za ocenjivanje usaglašenosti, prvenstveno laboratorije, takođe moraju imati blisku vezu sa nacionalnim metrološkim institutom (NMI). Njegova uloga je da obezbedi uputstva za

291

Osnovi standardizacije i metrologije

ostvarenje sledivosti, sprovodi obuke u vezi sa navedenim metrološkim aspektima, međulaboratorijska poređenja i slično. U ovom poglavlju su istaknuti metrološki aspekti koje laboratorija za ispitivanja i etaloniranja, prvenstveno, treba da zadovolje u postupku ocenjivanja da bi potvrdile svoju kompetentnost. Sledivost predstavlja proces koji omogućava poređenje rezultata merenja (pokazivanja merila ili mere ili vrednosti veličine koju reprodukuje etalon), u jednom ili više koraka, sa nacionalnim ili međunarodnim etalonom pomoću kojeg se praktično ostvaruje vrednost odgovarajuće SI jedinice. Svaki korak u lancu jeste etaloniranje obavljeno sa određenom mernom nesigurnošću, a merne nesigurnosti svih preduzetih koraka, odnosno etaloniranja, doprinose ukupnoj mernoj nesigurnosti rezultata čiju sledivost ostvarujemo. Etaloniranjem se utvrđuje greška, odnosno korekcija koju treba primeniti na pokazivanje ili vrednost merene veličine i njihove promene, ukoliko su nastale, a to zatim omogućava njihovo korigovanje i dobijanje pouzdanih i tačnih vrednosti. Sledivost merenja je fundamentalan preduslov za postizanje uporedivosti rezultata ispitivanja i etaloniranja. Etaloniranjem i sledivošću se postižu kompatibilnost i poredivost rezultata merenja, ispitivanja i kontrolisanja. Kada su rezultati dobijeni u različitim laboratorijama sledivi do iste referentne vrednosti, oni se onda lako mogu porediti i kombinovati. U hemiji i biologiji sledivost se najčešće uspostavlja upotrebom sertifikovanih referentnih materijala (CRM) i primenom referentnih procedura. Krajnji korisnik može da obezbedi sledivost do najvišeg međunarodnog nivoa bilo neposredno, preko sopstvenog Nacionalnog metrološkog instituta, ili posredno preko laboratorije akreditovane za etaloniranje. Kao rezultat različitih sporazuma o međusobnom priznavanju (CIPM MRA, ILAC MRA, EA MLA), sledivost može biti obezbeđena i u laboratorijama izvan sopstvene države. Tamo gde se sledivost ne može ostvariti do neke reference, jer takva referenca ne postoji, to se onda može ostvariti interkomparacijama i međulaboratorijskim poređenjima ili sopstvenom dugoročno analiziranom metodm koja je na neki način potvrđena (validovana) i dokumentovana da daje rezultate sa određenom zahtevanom mernom nesigurnošću. Da bi rezultati ispitivanja (merenja) mogli da se međusobno porede ili da se uporede sa referentnom vrednošću datom u specifikaciji, standardu ili dobijenom u međulaboratorijskim poređenjima, moraju imati procenjenu mernu nesigurnost koja je iskazana tako da sadrži sve potrebne informacije za ovu svrhu. GUM (Uputstvo za izražavanje merne nesigurnosti, BIPM-JCGM, izdanje 2008.), standard ISO/IEC 17025 i smernice EA i ILAC, su osnovni dokumenti koji daju opšta objašnjenja koje su to potrebne informacije i kako se one mogu dobiti, ali za specifična ispitivanja, odnosno merenja potrebna su dodatna, specifična objašnjenja. Ta su objašnjenja data u specifičnim uputstvima i u čijoj izradi zajedniči učestvuju predstavnici akreditacionih i 292

Osnovi standardizacije i metrologije

metroloških institucija. Trenutno, još uvek veći deo ovog područja ostaje nepokriven standardima i uputstvima koji olakšavaju rešavanje pitanja specifičnosti procene merne nesigurnosti. Zahtevani stepen strogosti i detaljnosti pri proceni merne nesigurnosti različit je za različita tehnička područja i različite primene. Za neke slučajeve, na primer, dovoljno je navesti samo reproduktivnost merenja, dok je za neka druga područja analiza kompleksna zbog velikog broja faktora koji bitno utiču na nesigurnost merenja. Pri procenjivanju merne nesigurnosti, moraju se uračunati sve komponente nesigurnosti značajne u datim okolnostima, koristeći pogodne metode analize. Izvori, koji doprinose nesigurnosti, obuhvataju, pored ostalog: korišćene referentne etalone i referentne materijale, primenjene metode i upotrebljenu opremu, uslove okoline, osobine i stanje uzorka koji se ispituje ili etalonira, kao i izvršioca. Ukoliko se efekti metroloških karakteristika procene i izraze preko merne nesigurnosti, tada je moguće direktno numeričko poređenje sa zahtevima. Treba istaći, da nastojanje da se samo formalno ispune definisani zahtevi koji se odnose na navedene metrološke aspekte nije dovoljno. Suštinski značajno je da postoji dobro i stručno razumevanje procesa merenja i njegovih specifičnosti, znanje da se na pravi način primene rezultati etaloniranja, adekvatno tumačenje rezultata i dobra praksa. Jednom rečju, metrološka kultura i obrazovanje svih subjekata, tela za ocenjivanje usaglašenosti, NMI-a i NAT-a, su od presudnog značaja. 24.2. UTICAJ MERENJA - P R I M E R I 24.2.1. P r i r o d n i g a s - merenje zapremine i energetske vrednosti gasa Merenje vrednosti prirodnog gasa mora da bude jednoobrazno i pouzdano širom Evrope da bi se zaštitili potrošači i fiskalni budžet. Evropska Unija (EU) ima oko 210 miliona potrošača prirodnog gasa, koji se snabdevaju iz 1,4 miliona kilometara gasovoda. Godišnja potrošnja ovog značajnog energenta iznosi oko 500 milijardi kubnih metara, vredna mnogo stotina milijardi evra. Gas je skupa roba kojom se trguje širom Evrope (Slika 84) i koja podleže oporezivanju, tako da je važno da potrošači, zemlje uvoznici/izvoznici i poreske vlasti mogu da veruju da su merenja koja su obavljena poštena, nepromenljiva i pouzdana. Plaćanje gasa se vrši prema zapremini i kalorijskoj vrednosti gasa, koja zavisi od sastava gasa, odnosno njegove čistoće. Gasna hromatografija (instrumentalna metoda koja se često koristi u metrologiji u hemiji) se koristi za merenja sastava gasa, a merenja su kompleksna. Merenja se obavljaju na mnogim mestima na gasnoj mreži dnevno, nedeljno, mesečno i godišnje upotrebom gasnih hromatografa. Kalorijske vrednosti se izračunavaju automatski u gasnim hromatografima u skladu sa međunarodnim tehničkim standardima. 293

Osnovi standardizacije i metrologije

Slika 84. Evropska mreža gasovoda prirodnog gasa Etaloniranje gasnih hromatografa se sprovodi upotrebom referentnih gasova sertifikovanog referentnog materijala (CRM), koji je slediv do CRM koji je etalonirao Nacionalni metrološki institut (NMI). U okviru CIPM Aranžmana o međusobnom priznavanju (MRA), svi NMIs i Dis potpisnici ovog MRA obavezni su da podnesu svoje mogućnosti etaloniranja i merenja i sistem kvaliteta na ocenjivanje i da učestvuju u odgovarajućim ključnim poređenjima (rezultati ovih ključnih poređenja za prirodni gas prikazani su na sledećoj slici). Slično akreditovane laboratorije obuhvaćene ILAC Aranžmanima o međusobnom priznavanju (MRA), takođe učestvuju u njihovoj mreži poređenja. CIPM i ILAC MRAs obezbeđuju mehanizam za međusobno priznavanje uverenja o etaloniranju koja su izdali instituti učesnici na međunarodnom nivou. Oni takođe obezbeđuju poverenje u sva merenja robe, u ovom slučaju prirodnog gasa, kojima se trguje preko granica između različitih država. Merenja zapremine (ili mase) utrošenog prirodnog gasa, na osnovu čega kupci i korisnici koji za svoje potrebe koriste ovaj energent plaćaju njegov utrošak, obavlja se pomoću gasomera i uređaja za računanje zapremine. Zahtevi EU i postupci za ocenjivanje usaglašenosti gasomera propisani su Direktivom za merila 2004/22/EC dodatak MI-002 (MID), dok je kontrola ovih merila koja se nalaze u upotrebi 294

Osnovi standardizacije i metrologije

propisana nacionalnim zakonodavstvom. U Srbiji, odgovarajućim Pravilnikom propisano je da je za gasomere, koji spadaju u kategoriju merila koja se koriste u zakonskoj metrologiji (to su komunalna merila), obavezna zakonska kontrola koja obuhvata ispitivanje tipa i overavanje. Novi gasomeri se mogu staviti u upotrebu samo nakon ispitivanja i ocenjivanja usaglašenosti tog novog tipa gasomera sa propisanim zahtevima, odnosno nakon odobrenja tipa i prvog overavanja svakog proizvedenog gasomera koji se stavlja u upotrebu. Gasomeri koji se nalaze u upotrebi regularno se periodično ponovo overavaju svakih 5 godina. Ovi postupci, koje sprovode ovlašćena, odnosno imenovana, nezavisna i nepristrasna tela obezbeđuju poverenje u rezultate merenja, poštenu trgovinu i bolju zaštitu potrošača. CCQM-K1.g, prirodni gas tipa iii Stepeni jednakosti za metan pri nazivnoj vrednosti 824 mmol/mol

Slika 85. Rezultati ključnog CCQM-K1.g poređenja prirodnog gasa

Slika 86. 295

Osnovi standardizacije i metrologije

Obzirom da je interval od 5 godina dugačak, da bi se održalo poverenje u rezultate merenja u tom periodu se obavlja metrološki nadzor i kontrola. U svrhu ovakvog nadzora i kontrole gasomeri se često skidaju sa mesta ugradnje da bi se ispitali u laboratorijama. Ovakve aktivnosti mogu prouzrokovati kvarove u mreži usled skidanja i reinstalacije skinutih gasomera, prekide u isporuci prirodnog gasa i utrošak finansijskih sredstava a što može i da prouzrokuje porast cene korišćenog prirodnog gasa. Inteligentno daljinsko (softverski) upravljanje gasomerom može da smanji troškove ovakvih aktivnosti, smanji nesigurnost merenja utroška prirodnog gasa, smanji broj kvarova, osigura isti nivo njihove kontrole i prema tome bolju zaštitu i potrošača i isporučioca. Transponovanjem Direktive za merila 2004/22/EC u metrološko zakonodavstvo Srbije omogućava priznavanje sertifikata i rezultata ocenjivanja usaglašenosti, odnosno uverenja i ostalih znakova usaglašenosti, odnosno Sertifikata o odobrenju tipa i overavanju gasomera koji se uvoze iz zemalja članica EU. To dodatno pojeftinjuje troškove obavezne zakonske kontrole ovih merila i štedi novac za dodatne razvojne i istraživačke aktivnosti u cilju poboljšanja ovih merenja. 24.2.2. D i j a l i z a, tačna merenja poboljšavaju kvalitet života i smanjuju troškove u zdravstvu Fundamentalna istraživanja u merenjima elektrolitičke provodljivosti imaju direktan uticaj na kvalitet života kod pacijenata na hemodijalizi. U EU oko 250 000 pacijenata se nalazi na lečenju dijalizom, koja obično traje četiri do pet sati, dva ili tri puta svake nedelje i bez koje bi oni umrli. Lečenje je bolno za pacijente i skupo za sistem zdravstva, a uslovi utiču na socijalni život pacijenta i sposobnost da nastave svoj posao, zbog toga je važno da lečenje bude što efikasnije.

Slika 87. 296

Osnovi standardizacije i metrologije

Broj pacijenata sa hroničnom insuficijencijom bubrega raste za oko 7 % - 9 % godišnje, što odgovara dupliranju svakih deset godina, dok se očekuje da broj ljudi kojima je potrebna dijaliza raste za oko 4 % godišnje. Pri hemodijalizi se krv pacijentu pumpa kroz mašinu za dijalizu koja uklanja neželjene produkte osmozom (Slika 87). Proces se prati merenjem elektrolitičke provodljivosti slanog rastvora koji se takođe pumpa kroz mašinu da bi se izdvojili neželjeni produkti. Što se tačnije meri elektrolitička provodljivost, više se optimizira proces tako smanjujući trajanje lečenja, ali i bol koji pacijent oseća za vreme dijalize. Zato fundamentalna istraživanja u merenju elektrolitičke provodljivosti, čiji je cilj poboljšanje kvaliteta merenja elektrolitičke provodljivosti, imaju direktan uticaj na kvalitet života kod pacijenata na hemodijalizi i cenu njihovog lečenja. 24.2.3. Đ u b r i v o - godišnje uštede preciznim merenjima Precizni raspršivači đubriva smanjuju uticaj na životnu sredinu i unapređuju poljoprivrednu ekonomiju. Prekomerna potrošnja đubriva je skupa za poljoprivrednike i povećava zagađenje životne sredine i nanosi štetu usled oticanja sa polja u potoke, reke i susedno zemljište. Ova prekomerna potrošnja je obično nenamerna i dešava se usled nedostatka preciznih raspršivača đubriva za razne tipove polja i đubriva. Inovativna rešenja koja koriste metrologiju su značajno doprinela razvoju inteligentnih raspršivača đubriva. Rešenje uključuje merenje mase raspršenog đubriva po hektaru, i razvoj i validaciju metode merenja. Merenje količine đubriva koje teče iz raspršivača se kombinuje sa određivanjem pozicije raspršivača na polju pomoću GPS sistema (Global Positioning System). Količina koja se raspršuje može tada da se podesi za različite zahteve za đubrivom na različitim mestima na polju. Različite potrebe za đubrivom se procenjuju na osnovu godišnje izrade mapa prinosa požnjevenih polja u prethodnim godinama. Ova unapređenja posledično smanjuju nesigurnost raspršivanja đubriva po hektaru sa 5 % na 1 %. To možda ne izgleda mnogo, ali ako se uzme u obzir da je 15,6 miliona tona komercijalnog poljoprivrednog đubriva potrošeno u 15 zemalja EU za vreme 2001. godine, upotreba novog raspršivača đubriva u to vreme je mogla da smanji potrošnju đubriva sa 15,6 miliona tona na 14,9 miliona tona - smanjenje od 4,5 % i ušteda od nekoliko stotina miliona evra. Raspršivač je doneo koristi poljoprivrednicima i društvu uopšte: Poljoprivrednici ostvaruju veće profite nego ranije i istovremeno je manja šteta za životnu sredinu. 24.2.4. A v i o i n d u s t r i j a - poboljšano praćenje termičke obrade komponenata mlaznog motora aviona Metrologija visokih temperatura trpi zbog manjka referentnih etalona za vrednosti termodinamičke temperature preko 1100 °C, što pri merenju ovih vrednosti 297

Osnovi standardizacije i metrologije

temperatura u praksi dovodi do mnogo većih nesigurnosti od onih koje se rutinski mogu postići na nižim temperaturama. Mnogi industrijski procesi i uređaji rade na visokim temperaturama. Pošto energetska efikasnost postaje značajnija i zbog uvođenja novih proizvodnih procesa koji zahtevaju manje tolerancije u proizvodnji, porasla je potreba za tačnijim merenjima temperature. Avionski motori rade najefikasnije i proizvode manje emisije kada rade na visokim temperaturama, ali ovo zahteva termičku obradu njihovih komponenti na temperaturama preko 1300 °C. Ako temperatura obrade odstupa suviše od optimalne temperature, to može da bude neadekvatno i komponenta može da se polomi. Proces obrade se kontroliše sa temperaturnim senzorima sa termoparom, koji se etaloniraju koristeći materijale sa poznatim tačkama topljenja i očvršćavanja, poznate kao fiksne tačke. Do sada je bilo teško naći pouzdane fiksne tačke sa malom nesigurnošću u oblasti visokih temperatura. Brojni NMI širom sveta rade zajedno na razvoju i karakterizaciji novih tipova referentnih fiksnih tačaka koristeći materijal napravljen od smeše metala i grafita u smesi poznatoj kao metal karbon eutektik. Koristeći različite materijale u fiksnim tačkama očekuje se da mogu da se stvore nove referentne fiksne tačke do 2500 °C. Ispitivanja na 1300 °C su već pokazala smanjenje nesigurnosti temperaturnih senzora sa termoparom koji se koriste da se prate termičke obrade sa mernom nesigurnošću manje od 1 °C, a NMI sada rade sa industrijom da dokažu ideju u podešavanju industrijske termičke obrade. 24.2.5. Nano čestice - merenje nano čestica za zaštitu životne sredine i zdravlja Merenje nano čestica u vazduhu u životnoj sredini i radnom mestu može da pomogne da se poboljša kvalitet vazduha i zdravlje. Uticaj nano čestica u vazduhu na ljudsko zdravlje je oblast kojoj se sve više posvećuje pažnja. Nano čestice mogu da uđu u telo udisanjem, ishranom ili apsorpcijom kroz kožu i poznato je da izazivaju respiratorne probleme. Nano čestice mogu proisteći iz prirodnih i veštačkih izvora kao što su: sagorevanje iz raznih industrijskih postrojenja, saobraćaj, proizvedeni materijali, prašina, čađ i polenov prah. Nedavne studije čestica u vazduhu koje obavljaju institucije nadležne za zaštitu životne sredine i zdravstvene institucije ukazuju da oštećenje ljudskih gena može da se dovede u vezu sa veličinom čestica i moguće, površinom čestica u vazduhu, a da toksičnost raste sa smanjenjem veličine čestice. Metrološka istraživanja se sprovode u sledeća tri pravca koji se odnose na: 1. Instrumente koji mogu da mere nano čestice dostupni su već nekoliko godina, ali pouzdanost i jednakost merenja između različitih tipova merila kao i njihovih karakteristika tek treba da se uspostavi. Sadašnja metrološka istraživanja proveravaju karakteristike različitih merila i takođe teže da razreše neka osnovna 298

Osnovi standardizacije i metrologije

pitanja merenja nano čestica. Ključni parametri nano čestica koji se istražuju uključuju brojnu gustinu (koncentraciju), veličinu čestica, površinu oblasti i sastav. 2. Preciznu sintezu nano čestica, sa stalnim podesivim i sledivim prečnikom i poznatom brojnom koncentracijom. Takvi generatori čestica omogućuju etaloniranje uređaja koji mere nano čestice, i studiju veštačke gasne faze u merenjima koncentracije čestica mase (PM) (široko korišćenih za analizu ostataka sagorevanja iz motora). 3. Unapređene metode za karakterisanje i razumevanje ljudske interakcije sa nano česticama. Ovo će omogućiti da nano čestice budu razvrstane po toksičnosti, što je važan korak u uspostavljanju zakonodavstva za bezbednost nano čestica. Cilj ovakvih istraživanja je odredjivanje količina nano čestica u atmosferi ili radnom mestu, i njihov uticaj na ljudsko zdravlje. Ovo istraživanje će omogućiti buduće zakonodavstvo u zdravstvu i bezbednosti, propise za zaštitu životne sredine i izradu strogih novih standarda koji mogu da zaštite ljudsko zdravlje.

299

Osnovi standardizacije i metrologije LITERATURA 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19.

Tasić D., Živković V.: „Osnovi metrologije“, Izdavač: Savezni zavod za mere i dragocene metale, Beograd, 2000. Paunković Z.: „Standardizacija i ocenjivanje usaglašenosti“, skripta, Izdavač: Viša politehnička škola, Beograd, 2003. Uzunović R., Dimitrijević D., Jakšić B. (redaktori): „Uputstvo za primenu direktiva zasnovanih na Novom pristupu i na Globalnom pristupu“ (prevod), Danski tehnološki institut – DTI, koordinator projekta „SCG-kvaltet“, Beograd, 2006. Torben L. N., Jakšić B., Uzunović R., Dimitrijević D.: „Englesko-srpski rečnik termina u evropskim direktivama Novog i Globalnog pristupa“‚ Danski tehnološki institut – DTI, koordinator projekta «SCG-kvalitet», Beograd, 2006. Popović P., Grahovac J., Kovačević LJ.: „Prilog za postavku integrisanog sistema menadžmenta u oblasti IT usluga“, Kvalitet, broj 1-2, str. 66-69, Izdavač: Poslovna politika, Beograd, 2008. Živković V.: „Ostvarivanje prihvatljive sledivosti merenja u akreditovanim organizacijama“, časopis Kvalitet, Nedelja kvaliteta, Beograd, 2007. Popović P., Kovačević Lj.: “Tehničko zakonodavstvo u Srbiji – uticaj na privredu”, časopis Kvalitet, godina XVIII, br.9-10, str.36-38, Beograd, 2008. Stojčić K.: „Pojam standardizacije i nacionalno telo za standardizaciju“, (prezentacija), Institut za standardizaciju srbije, Beograd, 2008. Heleta M.: „Menadžment kvaliteta“, Izdavač: Univerzitet Singidunum, ISBN: 978-86-7912120-2, Beograd, 2008. Popović P., Mitrović R. (urednici): "Ocenjivanje usaglašenosti proizvoda – razvoj infrastrukture”, Broj koautora: 19, Nacionalna monografija, Izdavač: Institut za nuklearne nauke VINČA, Broj strana: 432, ISBN: 978-86-7306-098-9; Beograd, februar 2009. Živković V.: „Akreditacija i metrologija – metrološki aspekti potvrđivanja kompentencije tela za ocenjivanje usaglašenosti“, Total Quality Management & Excellence, Vol. 37, No.12, str. 215-220, Beograd, 2009. Živković V.: „Upravljanje opremom za praćenje i merenje“, (prezentacija), Direkcije za mere i dragocene metale, Beograd, 2009. Živković V.: „Procena merne nesigurnosti i primena“, (prezentacija), Direkcija za mere i dragocene metale, Beograd, 2009. Zeljković V., Đapić M.: „Harmonizovani standardi po novoj mašinskoj direktivi 2006/42/EC“, Kvalitet, godina XIX, br. 5-6, str. 25-27, Izdavač: Poslovna politika, Beograd, 2009. Kokunešoski M., Popović P.: «Ocenjivanje usaglašenosti ambalaže prema nacionalnim standardima i propisima», Total Quality Management & Excellence, Vol. 37, No. 4, str. 171-177, Beograd, 2009. Živković V., Lastro B.: „Modelovanje nacionalnog metrološkog sistema u skladu sa evropskim i međunarodnim pristupom“, Total Quality Management and Excelence, UDK 658.5, ISSN 1452-0680, Vol. 38, No. 1, str. 83-86, Beograd, 2010. Dujović L.: „Nova zakonska rešenja u metrologiji u Republici Srbiji“, Total Quality Management and Excelence, UDK 658.5, ISSN 1452-0680, Vol. 38, No. 1, str. 87-89, Beograd, 2010. Popović J.: „Inrastruktura kvaliteta u Republici Srbiji“, (prezentacija), Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, Sektor za infrastrukturu kvaliteta, Beograd, 2010. Fister V.: „Tehnička pomoć institucijama inrastrukture kvaliteta u Srbiji“, (prezentacija), Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, Sektor za infrastrukturu kvaliteta, Beograd, 2010. 300

Osnovi standardizacije i metrologije 20. Popović V.: „Kontrola saobraznosti vozila i dokumentacije u Republici Srbiji – iskustva iz prakse“, (prezentacija), Mašinski fakultet, Laboratorija CIAH, Beograd, 2010. 21. Krnjaić D.: „Standardi, ocenjivanje usaglašenosti i akreditacija“, (prezentacija), Akreditaciono telo Srbije, Beograd, 2010. 22. Živković V.: „Nacionalni metrološki sistem Republike Srbije i uloga Direkcije za mere i dragocene metale“, (prezentacija), Privredna komora Beograd i Novi Sad, 2010. 23. Popović P.: „Akreditacija i ocenjivanje usaglašenosti“, Izdavač: Univerzitet Singidunum, Broj strana: 306, ISBN: 978-86-7912-289-6, Beograd, 2010. 24. Švarc Gajić J.: „Merna nesigurnost“, Izdavač: Tehnološki fakultet, Novi Sad, ISBN: 978-8680995-81-6, Novi sad, 2010. 25. Perović M., Šaranović M., Gurešić Ž.: „Uporedna iskustva razvoja informacionog sistema nacionalnog tela za standardizaciju u odnosu na informacione sisteme međunarodnih i evropskih institucija za standardizaciju“, Kvalitet, broj 7-8, str. 64-67, Izdavač: Poslovna politika, Beograd, 2010. 26. Popović J.: „Sistem infrastrukture kvaliteta u Srbiji – novi pravni okvir i novi koncept poslovanja“, Bilten Akreditacionog tela Srbije, broj 4, str. 8-13, Beograd, januar 2011. 27. Popović P., Mitrović R., Jelić M.: „Razvoj nacionalne infrastrukture kvaliteta“, UDK: 346.543.4.001.892, INDUSTRIJA, ISSN 0350-0373, Godina XXXIX, Broj: 3, str. 223-245, Beograd, 2011. 28. Milovanov B.: „Kako je nastao standard ISO 26000:2011 Uputstvo o društvenoj odgovornosti“, Kvalitet, broj 5-6, str. 6-10, Izdavač: Poslovna politika, Beograd, 2011. 29. Zakon o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti proizvoda („Službeni glasnik RS”, br 36/09 od 15. maja 2009. godine) 30. Zakon o metrologiji („Službeni glasnik RS”, br 36/09 od 15. maja 2010. godine) 31. Zakon o standardizaciji („Službeni glasnik RS”, br 36/09 od 15. maja 2009. godine) 32. Zakon o akreditaciji ((„Službeni glasnik RS”, br /10) 33. Međunarodni rečnik u metrologiji - Osnovni i opšti pojmovi i pridruženi termini (VIM), orginal: ″International Vocabulary of Metrology – Basic and general concepts and associated terms (VIM)″, JCGM 200: 2008. 34. Sekretarijat EURAMET: „ Metrology – in short“, prevod: Metrologija – ukratko, treće izdanje, Izdavač: Direkcija za mere i dragocene metale, ISBN 978-86-7287-036-7, Beograd, septemar 2008. 35. International Classification for Standards, 2005. Sixth edition, ISO, prevod: Međunarodna klasifikacija standarda, drugo izdanje, ISBN 978-86-7537-051-2, Izdavač: Institut za standardizaciju Srbije (ISS), Beograd, 2009. 36. Interna pravila standardizacije – Deo 1: Donošenje, objavljivanje, održavanje, preispitivanje i povlačenje srpskih standarda i srodnih dokumenata, Institut za standardizaciju Srbije, Beograd, avgust 2010. godine 37. Interna pravila standardizacije – Deo 2: Obrazovanje i rad komisija za standarde i srodne dokumente, Institut za standardizaciju Srbije, Beograd, maj 2011. godine 38. Institut za standardizaciju Srbije – osnovni podaci, aktivnosti i rezultati, Za izdavača: Ivan Krstić (ISS), Beograd, 2010. 39. Direkcija za mere i dragocene metale, Za izdavača: Vida Živković (DMDM), Beograd, 2010. 40. Uredba o određenim zakonskim mernim jedinicama i način njihove upotrebe (″Službeni list SCG″, br.43/2011) 41. Uredba o visini i načinu plaćanja naknada za sprovođenje overavanja merila, metroloških ekspertiza, ispitivanja tipa merila, ispitivanja prethodno upakovanih proizvoda i drugih poslova iz oblasti metrologije ("Službeni glasnik RS" 68/2010, "Službeni glasnik RS" 72/2010) 301

Osnovi standardizacije i metrologije 42. Uredba o načinu vršenja metrološkog nadzora ("Službeni glasnik RS" 88/2010) 43. Naredba o vrstama i oblicima žigova i drugih znakova koji se upotrebljavaju pri overavanju merila ("Službeni list SCG" 25/2006) 44. Pravilnik o vrstama merila za koja je obavezno overavanje i vremenski intervali njihovog periodičnog overavanja ("Službeni glasnik RS" 49/2010) 45. Pravilnik o načinu i uslovima overavanja merila ("Službeni list SCG" 24/2006, Službeni glasnik RS" 21/2010) 46. Pravilnik o sadržini i obliku službene legitimacije lica ovlašćenog za vršenje metrološkog nadzora ("Službeni glasnik RS" 17/2009) 47. Pravilnik o načinu priznavanja inostranih uverenja, žigova i znakova usaglašenosti ("Službeni glasnik RS" 86/2010) 48. Pravilnik o načinu ovlašćivanja privrednih subjekata i drugih pravnih lica za obavljanje poslova overavanja merila i o vođenju registra ovlašćenih tela ("Službeni glasnik RS" 89/2010) 49. Pravilnik o uslovima za obavljanje poslova overavanja merila ("Službeni glasnik RS" 89/2010) 50. Međunarodni rečnik termina u zakonskoj metrologiji, orginal: ″International Vocabulary of Terms in Legal Metrology″, (VIML), Edition 2000, Izdavač: Direkcija za mere i dragocene metale, Beograd, aprila 2011. godine 51. Uputstvo za izražavanje merne nesigurnosti - ISO Guide to the expression of uncertainty in measurement (GUM), 1995.

302

Osnovi standardizacije i metrologije

Internet adrese: http://ec.europa.eu/enterprise/newapproach/legislation/guide/index.htm http://eurlex.europa.eu/LexUriServ/site/en/oj/2006/l_374/l_37420061227en00100019.pdf http://ec.europa.eu/enterprise/mechan_equipment/machinery/welcdir.htm http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CELEX:31997L0023:EN:HTML http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CELEX:31989L0686:EN:HTML http://eurlex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CONSLEG:1994L0062:20050405:EN:PDF http://ec.europa.eu/enterprise/atex/direct/text94-9.htm http://www.srbija.gov.rs/, Vlada Republike Srbije, http://europa.eu.int/comm/enterprise/ Evropska Komisija http://cenelec.org/ Evropski komitet za standardizaciju CENELEC http://etsi.org/ Evropski institut za standardizaciju u oblasti telekomunikacija http://europa.eu.int/comm/index en.htm, Pristup do politika EU, http://europa.eu.int/comm/enterprise/newapproach/standardization/ http://europa.eu.int/comm/enterprise/newapproach/standardization/harmstds/reflist.html Spisak harmonizovanih standarda i tekst direktiva http://www.merr.gov.rs Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja http://www.iso.org Međunarodna organizacija za standardizaciju http://www.bipm.org Međunarodni Biro za tegove im mere http://www.oiml.org Međunarodna organizacija za zakonsku metrologiju http://www.ilac.org Međunarodna organiozacija za akreditovane laboratorija http://www.iaf.nu Međunarodni forum za akreditaciju http://www.cen.eu Evropski Komitet za standardizaciju http://www.cenelec.eu Evropski Komitet za standardizaciju u elektrotehnici http://www.etsi.org Evropska organizacija za standarde http://www.euramet.org Evropska asocijacija Nacionalnih metroloških instituta http://www.welmec.org Evropska saradnja u zakonskoj metrologiji http://www.iss.rs Institut za standardizaciju Srbije http://www.dmdm.rs Direkcija za mere i dragocene metale http://www.ats.rs Akreditaciono telo Srbije

303