Osmo Priznanje - James Patterson

Džejms Paterson i Maksin Pitro

Osmo priznanje Naslov originala James Patterson and Maxine Paetro 8th Confession S engleskog preveo Nemanja Rabrenović

Suzi i Džeku I Džonu, Brendanu i Aleksu

Prolog Autobuska stanica

1.

S

tari ž uti š kolski autobus mileo je ka jugu Ulicom Market u pola sedam tog majskog jutra. Boč na i zadnja stakla behu mu zamrač ena, a basovi neke hip-hop numere gubili su se u niskoj magli ko​ja je po​put svi​le​nog ve​la leb​de​la iz​me​đu sun​ca i San Fran​ci​ska. Ajs imam, Nade nemam, Džidžu pušim, U kolicima dremam, Ali zato nastupam, S ponosom vođe, Jer nikada ne znam, Kad će smrt da dođe. Na semaforu na raskrsnici Cetvrte i Ulice Market upali se ž uto svetlo. Ruč ica sa znakom stop s vozač eve strane autobusa se podiž e, stop-sve​tla si​nu​še ći​li​bar​skim sja​jem i vo​zi​lo sta​de. S desne strane autobusa nalazio se trž ni centar, i to ogroman: s radnjama Blu​ming​dejls i Nordstrom, izloga izlepljenih velikim crnobe​lim po​ste​ri​ma pro​vo​ka​tiv​nih po​lu​go​lih ti​nej​džer​ki. S leve strane autobusa nalazio se jedan plavi ford kombi, a zatim jedno od dva ostrva koja su delila ulicu na kolovozne trake – stanica za ukr​ca​va​nje i is​kr​ca​va​nje put​ni​ka grad​skog pre​vo​za i tu​ri​sta. Dvoja kola iza š kolskog autobusa, Luiza Lindenmejer, sekretarica koja je kasnila na posao, zakoč i u svom starom sivom volvu. Spusti pro​zor i be​sno po​gle​da u pro​kle​ti škol​ski auto​bus. Bila je zaglavljena iza njega još od parka Buena Vista, zatim je posmatrala kako joj bež i na semaforu na raskrsnici Pete i Ulice Market, kad je reka vozila iz popreč ne ulice pokuljala i prepreč ila joj put. I sad se za​gla​vi​la na se​ma​fo​ru zbog tog auto​bu​sa... po​no​vo. Lu​i​za ču ne​kog ka​ko vi​če: – Hej, se​ro​njo! Jedan muš karac u koš ulji, s kravatom koja je leprš ala na vetru, lica zgrč enog od besa, sa osuš enom penom za brijanje ispod levog uve​ta, pro​đe po​red nje​nih ko​la da oči​ta bu​kvi​cu vo​za​ču auto​bu​sa.

Jedna kola zatrubiš e, zatim i druga, i uskoro nastade kakofonija tru​blje​nja. Na se​ma​fo​ru je bi​lo ze​le​no. Luiza skloni stopalo s koč nice i u tom trenutku oseti stravič an potres, u uš ima joj zazvoni dok je posmatrala kako krov autobusa leti uvis. Komadi zapaljenog metala, š rapneli od č elika i stakla, poleteš e u svim pravcima brž e od puš čane tanadi. Iznad autobusa se stvori oblak dima u obliku peč urke kao od omanje atomske bombe, i č etvrtasto vo​zi​lo se pre​tvo​ri u va​tre​nu ku​glu. Va​zduh se cr​neo od di​ma. Plavi kombi u traci s leve strane autobusa buknu u plamenu, pa po​cr​ne pred Lu​i​zi​nim oči​ma. Ni​ko ni​je iza​šao iz tog kom​bi​ja! Plamen je sada lizao ka srebrnom kamriju direktno ispred nje. Rezervoar s gorivom puč e i vatra zaplesa iznad kola, koja nestaš e u ži​vo​pi​snim, raz​i​gra​nim pla​me​no​vi​ma. Onaj muš karac ljutitog lica pridiž e se s asfalta do rupe koja je zjapila na mestu njenog prozora na suvozač koj strani. Viš e nije imao koš ulju. Od kose mu je ostala samo crna izgorela č etka. Kož a lica mu je vi​si​la pre​ko ključ​ne ko​sti po​put is​ki​da​nih tra​ka to​a​let-pa​pi​ra. Luiza se trgnu prestravljena, poč e da petlja oko vrata ne bi li ih otvorila dok se vatra pela preko haube njenog volva. Vrata kola se otvo​ri​še i vre​li​na po​ku​lja unu​tra. Tad je videla da je kož a s njene sopstvene š ake ostala na volanu, poput ru​ka​vi​ce izvrnute naopako. Luiza nije č ula ni vriš tanje tog poslovnog č oveka, ni svoje sopstveno. Imala je oseć aj da su joj uš i pu​ne vo​ska. Pred oči​ma su joj ple​sa​le ta​čke i za​ma​glje​ni ob​li​ci. A on​da je bi​la uvu​če​na u bu​nar ta​me.

2.

M

oj partner, Rič Konklin, sedeo je za volanom naš ih neobelež enih kola a ja sam sipala š eć er u kafu kad sam ose​ti​la de​to​na​ci​ju. Instrument-tabla se zatresla. Vruć a kafa mi se prelila preko š ake. Dreknuh: – Sta je ovo, koji moj? – Koji trenutak kasnije, radio zakrč a, dispeč er reč e: – Imamo dojave o eksploziji na uglu Četvrte i Ulice Market. Neka se jedinice najbliže mestu dešavanja jave i odgovore na po​ziv. Bacih kafu kroz prozor, zgrabih mikrofon i rekoh dispeč eru da se nalazimo na dva bloka odatle dok je Konklin ubrzavao uzbrdo, da bi zatim zakoč io i zaustavio kola iskosa i prepreč io Cetvrtu ulicu, blo​ki​ra​ju​ći sa​o​bra​ćaj. Izletesmo iz kola, a Konklin viknu: – Lindzi, pazi. Mož e biti na​knad​nih eks​plo​zi​ja! Vazduh je bio mrač an od kovitlajuć eg dima, i smrdeo je na zapaljene gume, plastiku i ljudsko meso. Stadoh, obrisah rukavom oč i koje su poč ele da me peku, boreć i se da ne povratim. Obuhvatih po​gle​dom tu sce​nu stra​ve – i ko​sa mi se bu​kval​no po​di​že na vra​tu. Ulica Market jedna je od najprometnijih ulica u gradu. Trebalo je da vrvi od saobrać aja, ali umesto toga, izgledala je kao Bagdad posle bombaš kog napada. Ljudi su vriš tali, trč ali u krug, slepi od panike i di​ma. Po​zvah še​fa Tra​ki​ja, pri​ja​vih da sam pr​vi po​li​ca​jac na li​cu me​stu. – Šta se de​ša​va, na​red​ni​ce? Rekoh mu š ta sam videla: petoro mrtvih na ulici, još dvoje na autobuskoj stanici. – Nepoznat broj ž rtava, ž ivih ili mrtvih, još uvek u ko​li​ma – re​koh u mo​bil​ni, ka​šlju​ći. – Je​si li do​bro, Bok​se​ro​va? – Da, go​spo​di​ne. Odjavih se dok su policijska, vatrogasna i kola hitne pomoć i zavijajuć i pristizala u Ulicu Market i formirala blokadu na uglu Treć e i Pete ulice, zaustavljajuć i nadolazeć i saobrać aj. Nekoliko trenutaka kasnije pojavi se i komandno vozilo, i pripadnici jedinice za

demontiranje bombi, obuč eni od glave do pete u siva zaš titna odela, sta​do​še da se ras​po​re​đu​ju po raz​ru​še​nom te​re​nu. Jedna okrvavljena ž ena neodređene dobi i rase zatetura se ka meni. Uhvatih je da ne padne kad je kolena izdadoš e, i Konklin i ja joj po​mo​go​smo da leg​ne na bol​nič​ka ko​li​ca. – Videla sam ga – proš aputa ž rtva. Pokaza rukom put pocrnele gro​ma​de na ras​kr​sni​ci. – Taj škol​ski auto​bus bio je bom​ba. – Škol​ski auto​bus? Mo​lim te, bo​že, sa​mo da de​ca ni​su bi​la unu​tra! Osvr​nu​la sam se una​o​ko​lo, ali nig​de ni​sam vi​de​la de​cu. Je​su li sva ži​va iz​go​re​la?

3.

V

oda je kuljala iz vatrogasnih creva, gaseć i plamen. Metal je š iš tao a va​zduh vo​njao na pa​lje​vi​nu. Pronađoh Caka Hanija, pož arnog inspektora i struč njaka za eksplozive, pognutog ispred vrata š kolskog autobusa. Kosa mu je bila zalizana, na sebi je imao vojnič ke oker pantalone i teksas koš ulju zavrnutih rukava, koji su otkrivali stari ož iljak od opekotine koji mu se pro​te​zao od ko​re​na de​snog pal​ca do lak​ta. Ha​ni po​di​že gla​vu i re​če: – Uža​sna ka​ta​stro​fa, Lind​zi. Opisao mi je ono š to je nazvao „katastrofalnom eksplozijom“, pokazao mi dva ispeč ena leš a odraslih osoba skupljena između dva reda sediš ta blizu vozač eve strane. Istakao je da su prednje gume auto​bu​sa pu​ne va​zdu​ha, a zad​nje iz​du​va​ne. – Do eksplozije je doš lo u zadnjem delu autobusa, ne kod motora. I pro​na​šao sam ovo. Hani pokaza put ovalnih komada stakla, provodnih cevi i plavih ko​ma​da pla​sti​ke sto​plje​nih u bez​o​blič​nu ma​su iza vra​ta auto​bu​sa. – Zamisli eksplozivnu moć te naprave – reč e on, pokazujuć i ka metalnom projektilu zabijenom u zid. – To je teg od vage – reč e on – a pretpostavljam da plava plastika potič e od friž idera. Bilo je potrebno samo nekoliko kubnih centimetara freona i jedna varnica da uč ini sve ovo... On mahnu rukom da obuhvati potpuno razaranje u preč niku od tri blo​ka. Cuh neč iji hripav kaš alj i krckanje cipela po staklu. Konklinova igura od metar i osamdeset osam izroni iz izmaglice. – Ima neš to š to treba da vidite pre nego š to nas jedinica za demontiranje bombi iz​ba​ci odav​de. Hani i ja pođosmo za Konklinom preko raskrsnice do mesta gde je te​lo ne​kog čo​ve​ka le​ža​lo uvi​je​no oko ban​de​re. Konklin reč e: – Jedan svedok je video ovog tipa kako izleć e kroz ve​tro​bran auto​bu​sa kad je ovaj eks​plo​di​rao. Pokojnik je bio Latinoamerikanac iseč enog lica, umrš ene kose ulepljene krvlju, tela jedva prekrivenog ostacima jarkoplave

dukserice i farmerki, lobanje ulubljene od sudara s banderom. Sudeć i prema borama na licu, pretpostavila sam da je č ovek imao č etrdesetak godina, i tež ak ž ivot. Iskopah novč anik iz njegovog dž epa na ku​ku i otvo​rih ga na stra​ni​ci gde je dr​žao vo​zač​ku do​zvo​lu. – Zvao se Huan Gomez. Sudeć i prema ovome, bile su mu samo dva​de​set tri go​di​ne. Hani se sagnu, zavrnu mrtvač eve usne. Ugledah dva reda slo​mlje​nih, pro​pa​lih kr​nje​ta​ka na me​stu gde su mu ne​kad bi​li zu​bi. – Narkić na metu – reč e Hani. – Verovatno je pripremao drogu. Lindzi, ovaj sluč aj pripada narkoticima, mož da i federalnoj Agenciji za bor​bu pro​tiv nar​ko​ti​ka. Hani stade da bira broj na mobilnom dok sam ja zurila u telo Huana Gomeza. Prvi vidljivi znak už ivanja metamfetamina jeste propadanje zuba. Potrebne su dve godine gladovanja i nespavanja pa da už ivalac meta poč ne da izgleda dvadeset godina starije. Do tada, ta dro​ga već iz​je​de naj​ve​ći deo mo​zga. Go​mez je kre​nuo da iza​đe na​po​lje pre eks​plo​zi​je. – Znač i, taj autobus je bio pokretna laboratorija za meš anje meta? – re​če Kon​klin. Hani je č ekao da dobije vezu s Odeljenjem za suzbijanje nar​ko​ti​ka. – Da – re​če. – Dok ni​je od​le​te​la u va​zduh.

Pr​vi deo Isus Bes​kuć​ni

1.

S

indi Tomas zakopč a svoj tanki bar​be​ri kiš ni mantil i reč e: – Dobro jutro, Pinki – dok joj je vratar pridrž avao ulazna vrata Blejkli armsa. On dotač e rub š eš ira, pogleda Sindi i reč e: – Zelim vam pri​ja​tan dan, go​spo​đi​ce To​mas. Ču​vaj​te se. Sindi nije mogla da kaž e da nikad nije traž ila đavola. Radila je u crnoj hronici Kro​ni​kla i volela je da kaž e: „Loš e vesti su za mene do​bre ve​sti.“ Ali pre godinu i po dana jedan psihopata koji je ilegalno boravio u stanu dva sprata iznad njenog i nije mogao da kontroliš e bes, uvlač io se lju​di​ma u sta​no​ve i po​či​nio niz bru​tal​nih ubi​stva. 1 Tog ubi​cu su uhva​ti​li i osu​di​li, i tre​nut​no je če​kao smrtnu ka​znu. Ali i pored toga, pomenuti događaji su u Blejkli armsu ostavili posledice. Stanari su svake noć i okretali ključ u bravi tri puta, trzali se na svaki iznenadan zvuk i izgubili su onaj uobič ajeni, svakodnevni ose​ćaj si​gur​no​sti. Sin​di je čvr​sto od​lu​či​la da ne ži​vi s tom vr​stom stra​ha. Nasmeš ila se vrataru, i rekla: – Ja sam opa​ka, Pinki. Lopurdama je bo​lje da me se ču​va​ju. Za​tim od​le​pr​ša na​po​lje u ra​no maj​sko ju​tro. Korač ajuć i Ulicom Taunzend od raskrsnice s Treć om do raskrsnice s Petom ulicom – dva vrlo duga bloka – Sindi se kretala između novog i starog San Franciska. Proš la je pored prodavnice alkoholnih pić a pored njene zgrade, Mek​do​nald​sa na drugoj strani ulice, Star​bak​sa i knjiž are Bor​ders u prizemlju novoizgrađenih solitera, koristeć i to vreme da odgovori na pozive, zakaž e sastanke, or​ga​ni​zu​je svoj dan. Zastala je kraj nedavno renovirane stanice linije Kol​trejn, koja je ranije bila ozloglaš eno steciš te beskuć nika i narkomana, a koja je sad bila u mnogo boljem stanju jer je ceo taj kraj poč eo da se obnavlja i pri​ma imuć​ni​je gra​đan​stvo. Ali iza te stanice nalazio se ograđeni deo trotoara koji se protezao duž ž eleznič kog depoa. Zarđale krntije i kombiji iz doba Dž imija Hen​drik​sa be​hu par​ki​ra​ni tu na uli​ci. U nji​ma su spa​va​li bes​kuć​ni​ci.

Dok se Sindi psihič ki pripremala za brz prolazak kroz tu „zonu zabranjenih letova“, primeti grupicu ulič ara ispred sebe – i uč ini joj se da ne​ki od njih pla​ču. Sin​di je okle​va​la. Zatim izvadi svoju plasti iciranu novinarsku karticu iz mantila, ispruž i je ispred sebe kao da drž i policijsku znač ku, stade da se pro​bi​ja kroz go​mi​lu – i ona se raz​dvo​ji pred njom. Stabla kiselog drveta koja su rasla iz pukotina u trotoaru bacala su š areni hlad po gomili ć ebadi, starih novina i kutija od brze hrane na​sla​ga​nih pri dnu ži​ča​ne ogra​de. Sin​di ose​ti na​let muč​ni​ne, uvu​če dah. Ta gomila ć ebadi zapravo je bio mrtav č ovek. Odeć a mu je bila natopljena krvlju a lice toliko izubijano da Sindi nije mogla da mu ra​za​zna cr​te li​ca. Ona upi​ta jed​nog po​sma​tra​ča: – Šta se de​si​lo? Ko je taj čo​vek? Posmatrač beš e jedna krupna, bezuba ž ena u viš eslojnoj odeć i različ itih tekstura. Noge joj behu povezane krpenim trakama do ko​le​na a nos ru​ži​čast od pla​ka​nja. Ona od​me​ri Sin​di po​pre​ko. – To je I-I-Isus Bes​kuć​ni. Ne​ko ga je ubio! Sindi okrenu broj za hitne sluč ajeve preko mobilnog, prijavi ono što je oči​gled​no bi​lo ubi​stvo, i sa​če​ka po​li​ci​ju. Dok je če​ka​la, bes​kuć​ni​ci se oku​pi​še oko nje. Bili su to oni prljavi i neprimeć eni, ljudi iz zapeć ka druš tva kojima se nije znalo broja i koji su propadali kroz pukotine, ž iveć i tamo gde po​pi​si​va​či sta​nov​ni​štva ni​su sme​li da za​đu. Smrdeli su i trzali se, mucali i drapali se, i gurkali jedni druge ne bi li priš li bliž e Sindi. Posezali su rukama i dodirivali je, prič ali uglas i is​pra​vlja​li jed​ni dru​ge u go​vo​ru. Že​le​li su da ih ne​ko ču​je. I premda bi pre pola sata Sindi izbegla svaki kontakt s njima, sada je imala jaku ž elju da ih sasluš a. Kako je vreme prolazilo a policija se nije pojavljivala, Sindi oseti kako prič a buja, spremajuć i se da pro​cve​ta. Ponovo se posluž ila mobilnim, nazvala svoju drugaricu Lindzi na fik​sni. Telefon je zazvonio š est puta pre nego š to se javio zadihani muš ki

glas: – Halo? – Sindi je zvuč alo kao da je mož da prekinula Lindzi i Džoa u ne​zgod​nom tre​nut​ku. – Sa​vr​šen taj​ming, Sin​di – Džo će dah​ću​ći. – Iz​vi​ni, Džo, za​i​sta – re​če Sin​di. – Ali mo​ram da pri​čam s Lind​zi.

2.

N

e budi lud – rekoh, pokrivajuć i Dž oa ć ebetom do brade, tapš uć i ga po č ekinjastim obrazima, ljubeć i ga č edno u usta, pazeć i da ga ne uzbudim previš e jer prosto nisam imala dovoljno vremena da se po​no​vo ora​spo​lo​žim za seks. – Ne ljutim se – reč e on, zatvorenih oč iju. – Ali več eras ć u traž iti da mi na​dok​na​diš ovo, pa se spre​mi. Nasmejah se svom krupnom, zgodnom deč ku i rekoh: – U stvari, je​dva če​kam. – Sin​di lo​še uti​če na te​be. Opet pra​snuh u smeh. Sindi je buldog u jagnjeć oj kož i. Spolja je než na ali iznutra jaka, zbog č ega je i uspela da se uvuč e na jedno moje krvavo mesto zloč ina pre š est godina i nije htela da odustane sve dok nije dobila svoju prič u a ja reš ila svoj sluč aj. Volela bih da su svi moji po​li​caj​ci kao Sin​di. – Sin​di je div​na – re​koh mom dra​gom. – Uvu​če ti se pod ko​žu. – Je l’? Mo​ra​ću da ti po​ve​ru​jem na reč – osmeh​nu se Džo. – Dra​gi, mo​gu li da te za​mo​lim...? – Da proš etam Martu? Mož eš . Jer ja radim od kuć e, a ti imaš pravi po​sao. – Hvala ti, Dž o – rekoh. – Hoć eš li je odvesti uskoro? Jer mislim da mo​ra da oba​vi nu​ždu. Dž o me odmeri smrknuto, prekorevajuć i me svojim dubokim pla​vim oči​ma. Po​slah mu po​lju​bac, pa po​žu​rih pod tuš. Nekoliko meseci je proš lo otkako je moj udobni stan na Potrero hi​lu pot​pu​no iz​go​reo – i još uvek sam se navikavala na ž ivot s Dž oom u nje​go​vom no​vom sta​nu u de​lu gra​da s vi​so​kom ren​tom. Nije da nisam už ivala u njegovoj tuš -kabini s kvarcnim ploč icama i hidromasaž nim stubom s dve baterije i onom spravicom iz koje istič u gel za tuš iranje, š ampon i hidrantna krema, kao i peš kirima nalik ho​tel​skim, pre​ba​če​nim pre​ko to​ple me​sin​ga​ne su​ši​li​ce. Mi​slim, da. Mo​glo bi i da mi bu​de go​re! Pustih toplu vodu na gornjoj bateriji, nakvasih kosu i utrljah

šam​pon, raz​mi​šlja​ju​ći o Sin​di​nom te​le​fon​skom po​zi​vu, pi​ta​ju​ći se zbog če​ga je to​li​ko uz​bu​đe​na. Koliko sam č ula, mrtvi kloš ari baš i ne dospevaju na naslovne strane novina. Ali Sindi mi je rekla da je ovo neki naroč iti kloš ar, s naroč itim imenom. I zamolila me da dođem na mesto zloč ina kao lič​nu uslu​gu njoj. Osuš ih kosu, otabanah stazicom niz hodnik do sopstvene garderobe, koja je najveć im delom još bila prazna. Uvukoh se u č iste pantalone za posao, azurnoplavi dž emper, proverih je li mi piš tolj napunjen, opasah futrolu i obukoh preko svega toga svoj drugi po re​du naj​bo​lji pla​vi blej​zer. Sagnuh se da poč eš kam svog voljenog border kolija, Slatku Martu, po svi​len​ka​stim uši​ma i do​vik​nuh Džou: – Zdra​vo, dra​gi. Onda izađoh iz stana ne bih li osmotrila Sindin najnoviji predmet in​te​re​so​va​nja: mr​tvog klo​ša​ra s lu​dim ime​nom. Isus Bes​kuć​ni.

3.

S

indi je stajala kraj pokojnika i hvatala beleš ke, zapisujuć i imena i opi​se, pre​ci​zno ci​ti​ra​ju​ći oža​lo​šće​ne i pri​ja​te​lje Isu​sa Bes​kuć​nog. – Nosio je zaista veliki krst – reč e perač sudova iz Meksika koji je radio u tajlandskom restoranu. Nosio je adi​das majicu kratkih rukava i farmerke ispod prljave bele kecelje. Ruke mu behu ukraš ene tetovaž ama japanskih š arana. – Taj krst je bio napravljen od dva, ka​ko se ono ka​že, ek​se​ra... – Bilo je to ras​pe​će, Tomi – reč e jedna pogurena sedokosa ž ena na ivici gomile oslonjena na ž ič ana kolica, izranavljenih nogu, u pr​lja​vom cr​ve​nom ka​pu​tu ko​ji se vu​kao po uli​ci. – Iz​vin’te, še​fi​ce. Hte​doh re​ći, ras​pe​će. – I to nisu bili ekseri, već šra​fo​vi, dugi oko osam centimetara, uvezani bakarnom ž icom. I ne zaboravite da je na tom krstu imao onu igrač ku be​be. Malu ruž ič astu bebu. – Starica pokaza palcem i kaž iprstom razmak od dva i po centimetra, da pokaž e Sindi koliko je ta igrač​ka bi​la ma​la. – Zaš to bi mu neko uzeo raspeć e? – upita ona krupna ž ena. – Ali njegova t-t-torba. To je bila prava kož na torba! Gospođo, zapiš ite to! Ubi​li su ga zbog nje​go​vih s-s-stva​ri. – Nesmo č ak znali ni kako se zove – reč e Bejb, debeljuš kasta devojka iz kineskog salona za masaž u. – Dao mi je deset dolara kad ne​sam ima​la šta da je’em.. Ne​je hteo ni​šta za to. – Isus me negovao kad sam imao upalu pluć a – reč e jedan sedokosi muš karac, u tamnim pantalonama od odela s belim prugama, uhvać enim kanapom oko struka. – Ja sam Bunker. Carls Bun​ker – re​če on Sin​di. Sta​rac is​pru​ži ru​ku, i Sin​di se ru​ko​va s njim. – Cuo sam pucnje proš le noć i – reč e Bunker. – Bilo je to posle po​no​ći. – Je​ste li vi​de​li ko ga je upu​cao? – Ka​mo sre​će da je​sam. – Je li imao ne​pri​ja​te​lja? – Hoć ete li me pustiti da pro​đem? – reč e jedan crnac s dredovima,

sa zlatnom minđuš om u nosu, i belom rolkom ispod starog smokinga, ko​ji se pro​bi​jao kroz ma​su, idu​ći ka Sin​di. Polako je izgovorio svoje ime – Hari Bejnbridž – kako bi ga Sindi ispravno zapisala. Bejnbridž zatim ispruž i jedan dugi koš čati prst iznad Isusovog tela, stade da ga pomera duž slova zaš ivenih na po​le​đi​ni Isu​so​vog kr​va​vog ka​pu​ta. – Mo​že​te da pro​či​ta​te to? – upi​ta je on. Sin​di klim​nu gla​vom. – To vam go​vo​ri sve što že​li​te da zna​te. Sin​di za​pi​sa to u svo​ju be​le​žni​cu. Isus Spa​sa​va.

4.

D

ok smo Konklin i ja stigli do ugla Cetvrte i Ulice Taunzend, policija je već bila zatvorila tu oblast, preusmerivš i peš ake da idu okolo, sve do ulaza na stanicu, rasterala posmatrač e koji su se skupili iza žu​te tra​ke, i pro​pu​šta​la sa​mo po​li​cij​ska vo​zi​la. ßä‫ן‬ʞãñdövvñ‫ן‬ôãd. Sin​di je sta​ja​la na uli​ci. Stade da nam maš e, otvori vrata mojih kola i udari u prič u č ak i pre ne​go što sam kro​či​la no​gom na be​ton. – Oseć am da bi od ovog mogla da ispadne potresna prič a u pet nastavaka – reč e ona – o beskuć nicima u San Francisku. I poč eć u od ži​vo​ta i smr​ti tog čo​ve​ka. Po​ka​za u ne​kog mr​tva​ca ko​ji je le​žao uko​če​no u kr​va​vim ri​ta​ma. – Trideset ljudi je ronilo suze nad njegovim telom, Lindzi. Ne znam da li bi to​li​ko njih pla​ka​lo kad bih ja le​ža​la na nje​go​vom me​stu. – Umukni – reč e Konklin, obilazeć i s druge strane kola. – Luda si. – Než no prodrma Sindi uhvativš i je za rame, i plave lokne joj po​sko​či​še. – Dobro, dobro – reč e Sindi. Nasmeš i se Konklinu, pokazujuć i prednje zubić e koji su se blago preklapali, dodajuć i izvesnu dozu ranjivosti njenoj prirodnoj ljupkosti. – Samo sam se š alila. Ali ozbiljna sam u vezi s prič om o Isusu Beskuć nom. Obaveš tavajte me o razvoju slu​ča​ja, u re​du? – Rač unaj na to – rekoh, ali nije mi bilo jasno zaš to Sindi posmatra Isusa Beskuć nog kao neku poznatu ličnost, a njegovu smrt kao važ an do​ga​đaj. Re​koh: – Sin​di, bes​kuć​ni​ci umi​ru sva​ko​dnev​no... – I nikoga nije briga. Dođavola, ljudi pri​želj​ku​ju njihovu smrt. To je mo​ja po​en​ta! Ostavih Sindi i Konklina na ulici i odoh da pokaž em znač ku K. Dž . Grejliš , dež urnoj forenzič arki iz Jedinice za mesto zloč ina. Bila je mlada, crnokosa i mrš ava, i skoro potpuno je izgrizla usne od ner​vo​ze. – Na nogama sam već dvadeset sedam sati – reč e mi Grejliš ova – i rad na ovom usranom mestu zloč ina mogao bi da potraje još toliko.

Re​ci​te mi po​no​vo. Za​što smo be​še ov​de? Dok su vozovi grmeć i pristajali na depo praš ina se odiž e sa zemlje, liš će poč e da pada s drveć a, a novine poleteš e u vazduh, još vi​še kon​ta​mi​ni​ra​ju​ći me​sto zlo​či​na. Zač u se trubljenje – bio je to kombi patologa, kojem se policija sklanjala s puta. Parkirao se nasred ulice. Klizna vrata se otvoriš e i iz kombija izađe doktorka Kler Voš bern. Ona se podboč i, polož ivš i š ake na svoje š iroke kukove, i poč asti me svojim osmehom madone – a ja joj uz​vra​tih istom me​rom. Pri​đoh i za​gr​lih je. Kler nije samo glavni patolog grada San Franciska već i moja najbolja prijateljica. Zbliž ile smo se pre deceniju i po, dok je bila punač ka asistentkinja gradskog patologa a ja visoka plavuš a s korpama velič ine 34D, koja je pokuš avala da prež ivi brutalnu prvu go​di​nu ra​da u Ode​lje​nju za ubi​stva. Bile su to teš ke, krvave godine za obe, za ž ene koje su pokuš avale da ra​de svoj po​sao u sve​tu mu​ška​ra​ca. Još uvek smo svakodnevno prič ale. Bila sam kuma njene novorođene bebe, i oseć ala sam da sam bliskija s njom nego s ro​đe​nom se​strom. Ali ni​sam je bi​la vi​de​la du​že od ne​de​lju da​na. Kad smo pustile jedna drugu iz zagrljaja, Kler upita forenzič arku: – Kej Džej? Za​vr​ši​la si sa sli​ka​njem žr​tve? Grejliš ova reč e da jeste, pa se Kler i ja provukosmo ispod po​li​cij​ske tra​ke i, sa​svim oče​ki​va​no, i Sin​di po​đe s na​ma. – U re​du je – re​koh Grej​li​šo​voj. – Sa mnom je. – U stva​ri – re​če Sin​di ti​ho – ti si sa mnom. Preskakale smo trag od krvi, zaobilazile kupe i zastavice, a onda je Kler spustila torbu i sagla se pored tela. Okrenula je Isusovu glavu š akom u rukavici s jedne na drugu stranu, než no mu pregledala kož u glave, traž eć i posekotine, naprsnuć a i ostale povrede. Posle duge pa​u​ze, ona re​če: – Bok​te ma​zo! – Dosta viš e s tim medicinskim ž argonom – rekoh svojoj prijateljici. – Re​ci to nor​mal​nim je​zi​kom. – Kao i obič no, Lindzi – uzdahnu Kler – ne donosim nikakve zaključ ke dok ne obavim autopsiju. Ali ovoliko ć u ti reć i... i to je ne​zva​nič​no, devojko re​por​ter​ko – ona će Sin​di. – Ja​sno? – Do​bro, do​bro. Usta su mi za​pe​ča​će​na. Ću​tim kao grob. – Izgleda da tvoj tip nije bio samo divljač ki pretuč en – promrmlja

Kler. – Ovaj jadnik je dobio nekoliko metaka u glavu. Rekla bih da je ubi​ca pu​cao iz​bli​za, i to dok ni​je is​pra​znio pi​štolj.

5.

R

eš avanje ubistva jednog ulič ara ima nulti prioritet u Odeljenju za ubi​stva. To zvu​či su​ro​vo, ali pro​sto ne​ma​mo re​sur​sa da ra​di​mo na slu​ča​je​vi​ma u ko​ji​ma ubi​ca ni​kad ne​će bi​ti pro​na​đen. Kon​klin i ja smo di​sku​to​va​li o to​me se​de​ći u ko​li​ma. – Isus Beskuć ni je bio opljač kan, je l’ tako? – reč e Konklin. – Neki drugi beskuć nik je krenuo da ubije boga u njemu, a kad mu je ovaj uz​vra​tio, pro​suo mu je mo​zak. – Sto se tič e pucanja u glavu, nisam sigurna. To viš e lič i na č lanove bandi. Ili na gomilu klinaca koji su pretukli kloš ara iz zabave, a zatim ga ubili jer im se mož e. Po​gle​daj samo – rekoh, pokazujuć i na mesto zloč ina: trotoar je bio proš aran krvavim tragovima stopala koji su se ukr​šta​li u svim prav​ci​ma. A da haos bude već i, svedoka pucnjave nije bilo, kao ni zgodnih vi​deo-ka​me​ra po​sta​vlje​nih na ban​de​re, ni​ti ča​u​ra od me​ta​ka. Ni​smo zna​li čak ni ka​ko se žr​tva zo​ve. Da nije bilo drame koju se Sindi spremala da pokrene u Kro​ni​klu, fascikla sa sluč ajem ovog beskuć nika otiš la bi na dno gomile sve dok svi ne bi​smo za​bo​ra​vi​li na nje​ga. Čak i ja. Ali oni me​ci is​pa​lje​ni „iz bli​zi​ne“ su me kop​ka​li. – Ludo je prebiti i upucati nekog da bi ga opljač kao, Rič . Oseć am da se ra​di o zlo​či​nu iz mr​žnje. Ili ne​koj vr​sti zlo​čina iz stra​sti. Konklin mi uputi svoj blistavi osmeh kojim je ž ene ostavljao bez da​ha. – Haj​de da se on​da ba​ci​mo na po​sao – re​če. On ugasi motor i nas dvoje pođosmo peš ice do kraja bloka, gde su se Sin​di​ni sa​go​vor​ni​ci još uvek vr​zma​li is​pred po​li​cij​ske tra​ke. Sve smo ih ponovo ispitali, a zatim preč eš ljali i celu Ulicu Taunzend, kao i ulice Klajd i Lask. Prič ali smo s kasirima iz piljarnica, prodavcima u jednom gej seks-š opu, s kurvama i narkomanima koji su bes​po​sli​či​li na uli​ci. Zajedno smo kucali na vrata stanova u neuglednim zgradama i proveli to popodne ispitujuć i vozač e viljuš kara i izikalce u

skladiš tima duž cele Ulice Taunzend, raspitujuć i se o pucnjavi od proš le noć i ispred stanice linije Kol​trejn, raspitujuć i se o Isusu Bes​kuć​nom. Doduš e, mnogo ljudi se razbež alo kad je videlo naš e znač ke. Dru​gi su tvr​di​li da ne zna​ju ni​šta o Bes​kuć​nom, ni​ti o nje​go​voj smr​ti. Međutim, ljudi koji jesu znali za Isusa Beskuć nog imali su da isprič aju anegdotu ili dve o njemu. Kako je spreč io pljač ku prodavnice alkoholnih pić a, kako je ponekad radio u narodnoj ku​hi​nji, i uvek imao ne​ki do​lar za one ko​ji​ma je bio po​tre​ban. Rekoš e nam da je bio car, kralj ulice, kloš ar sa zlatnim srcem. I njegova smrt je bila tragič na za one koji su ga ubrajali među pri​ja​te​lje. Do kraja tog dana, moja skepsa je prerasla u radoznalost, i shvatila sam da sam se zarazila istom onom groznicom koja je za​hva​ti​la Sin​di. Isus Bes​kuć​ni je bio do​bri pa​stir jed​nog ra​nje​nog sta​da. Za​što ga je on​da ne​ko ubio? Je li se pro​sto za​te​kao na po​gre​šnom me​stu u po​gre​šno vre​me? Ili je nje​go​va smrt bi​la na​mer​na i pro​mi​šlje​na? I to nas je ostavilo s dva velika pitanja koje nijedan dobar policajac s č istom saveš ću ne bi mogao da ne postavi: Ko je ubio Isusa Bes​kuć​nog? I za​što?

6.

K

onklin i ja smo stigli u glavnu policijsku stanicu oko pet, proš li kroz odeljenje do male kancelarije Vorena Dž akobija sa sta​kle​nim zi​do​vi​ma ko​ja je ne​kad pri​pa​da​la me​ni. I Dž akobi je nekad pripadao meni – to jest bio je moj partner. I mada smo zamenili radna mesta i č esto imali suprotstavljena miš ljenja, toliko smo godina proveli i toliko kilometara preš li zajedno da niko drugi nije umeo tako da mi č ita misli – ni Kler, ni Konklin, ni Sin​di, ni Džo. Kad smo uš li, Dž akobi je sedeo za svojim smetliš tem od stola. Moj stari prijatelj i š ef je sedokosi pedesettrogodiš nji pandur kvrgavog lica s viš e od dvadeset pet godina staž a na Odeljenju za ubistva. Njegove oš tre sive oč i su me iksirale, i primetila sam mu bore sme​ja​li​ce oko usta – za​to što se ni​je sme​jao. Ni​ma​lo. – Sta ste vas dvoje radili ceo dan, koji moj? – upita me on. – Jesam li do​bro raz​u​meo? Ra​di​li ste na slu​ča​ju ne​kog mr​tvog klo​ša​ra? Inspektor Zgodni, kako su Konklina inač e zvali u stanici, ponudi mi stolicu preko puta Dž akobijevog stola, pa spusti svoju slatku zadnjicu na kre​de​nac – i na​sme​ja se. – Jesam li rekao neš to smeš no, Konkline? – brecnu se Dž akobi. – Imaš dvanaest nereš enih sluč ajeva na svom stolu. Hoć eš da ti ih na​bro​jim? Dž akobi je bio osetljiv jer je procenat reš enih sluč ajeva Odeljenja za ubi​stva San Fran​ci​ska bio ne​gde pri dnu li​ste, od​mah iza De​tro​i​ta. – Ja ću mu re​ći – re​koh Kon​kli​nu. Naslonih noge na ivicu Dž akobijevog stola i rekoh: – Vreme nam se izvuklo, Vorene. U ovom sluč aju ima nekoliko č udnih pojedinosti, i prič a o smrti ove ž rtve osvanuć e u sutraš njem izdanju Kro​ni​kla. Pa sam mislila da saznamo neš to viš e pre nego š to prič a izađe u no​vi​na​ma. – Nastavi – reč e Dž akobi, kao da sam osumnjič eni, a on me drž i u so​bi za is​pi​ti​va​nje. Obavestila sam ga o navodnim dobrim delima koje je č inio i

različ itim teorijama: Da je Isus Beskuć ni bio misionar ili ilantrop, da je beba na njegovom raspeć u simbolizovala njegov stav protiv abor​tu​sa, ili to da smo ne​kad svi bi​li ne​vi​ni i či​sti – kao ma​li Isus. – Taj tip je umeo s ljudima – zaključ ih. – Bio je vrlo harizmatič an, ne​ka vr​sta sve​ca za​štit​ni​ka za bes​kuć​ni​ke. Dž akobi zadobova prstima. – Ne znaš kako se taj svetac zove, zar ne, Bok​se​ro​va? – Ne. – I ne​maš poj​ma ko ga je ubio ni​ti ko​ji mu je bio mo​tiv? – Ni naj​ma​nje. – To je to, onda – reč e Dž akobi, lupajuć i š akom o sto. – Gotovo je. Završ ili ste s tim. Osim ako neko ne uš eta ovde i ne prizna, neć ete viš e tra​ći​ti rad​ne sa​te ba​ve​ći se tim slu​ča​jem. Ja​sno? – Da, go​spo​di​ne – re​če Kon​klin. – Bok​se​ro​va? – Ču​jem vas, po​ruč​ni​če. Izađosmo iz Dž akobijeve kancelarije i odjavismo se za taj dan. Re​koh Kon​kli​nu: – Raz​u​meo si to, zar ne? – Šta ima da se ne raz​u​me kod „za​vr​ši​li ste s tim“? – Rič , Dž akobi je bio jasan kao dan. Rekao nam je da radimo na sluč aju Isusa Beskuć nog u svoje slobodno vreme. Idem da vidim Kler. Ho​ćeš sa mnom?

7.

K

ler je nosila hirurš ki mantil sa š nalom u obliku leptira na kragni, kecelju opasanu oko stomaka, i cvetnu tuš -kapicu na glavi. Na stolu za autopsije od nerđajuć eg č elika ispred nje lež alo je nago telo Isusa Beskuć nog, lica stravič no unakaž enog, okrenutog ka re​flek​to​ri​ma. Od ključ nih kostiju do stidne kosti protezao mu se rez u obliku slova Y uš iven debelim belim koncem, tako da je nalikovao š avu na loptici za bejzbol. Imao je modrice, izukrš tane posekotine i kontuzije svu​da po te​lu. Či​ni​lo se da je ne​ko sre​dio Isu​sa Bes​kuć​nog iz osve​te. – Dobila sam rendgenske snimke – reč e Kler. Dok je prič ala, po​gle​dah put osve​tlje​nog zi​da na ko​ji su bi​li pri​ka​če​ni. – Desna ruka mu je slomljena, verovatno je udario svog napadač a ili su mu gazili po ruci dok je bio na zemlji. Kosti lica su mu dosta popucale, kao i lobanja, na nekoliko mesta. I rebra su mu slomljena, na​rav​no, tri ko​ma​da. – Sve te povrede nanete tupim predmetom mož da bi ga ubile, ali bio je mr​tav i pre ne​go što ga je iko do​ta​kao pa​li​com. – Uzrok smr​ti? Re​ci mi, lep​ti​ri​ću. Sprem​na sam. – Uh, bre – re​če ona. – Ra​dim naj​br​že što mo​gu ali to za Lind​zi ipak ni​je do​volj​no br​zo. – Mo​lim te? – re​koh. Rezignirana, Kler posegnu rukom iza sebe i podiž e uvis gomilu ke​si​ca s ne​čim što je li​či​lo na de​for​mi​sa​na zr​na. – To su zr​na dvadeset dvojke? – upi​ta je Kon​klin. – Tako je, Rič . Cetiri zrna od hitaca ispaljenih u glavu rikoš etirala su unutar lobanje. Uš la su ovde i ovde, tu, i tu pozadi, zujala po lo​ba​nji i za​vu​kla se tu kao bu​be is​pod te​pi​ha. – Ali pretpostavljam da postoji neki promil š anse da je gospodin Isus mo​gao da pre​ži​vi ta če​ti​ri hi​ca. – Što zna​či? – upi​tah. – Šta ga je ubi​lo? – Sto znaaaač i, devojč ice, da je ubica pucao gospodinu Isusu u slepooč nicu i taj metak ga je najverovatnije ubio. I pucao mu je još

jed​nom u vrat ot​po​za​di, da ga „ove​ri“. – A onda mu je smrskao lice? Polomio mu rebra? – upitah u ne​ve​ri​ci. – To se zo​ve zlo​čin iz stra​sti. – O, neko ga je i te kako mrzeo – reč e nam Kler. Pozva svoju asistentkinju. – Otpremi gospodina Isusa u zamrzivač , hoć eš li, Bani? Nek’ ti Dž oi pomogne. I napiš i „NN lice br. 27“ i datum na kartici na pal​cu. Kon​klin i ja po​đo​smo za Kler do nje​ne kan​ce​la​ri​je. – Imam još neš to da vam pokaž em – reč e nam Kler. Skide tuš kapu i hirurš ku kecelju. Ispod je nosila plavu bolnič ku uniformu i svoju omiljenu majicu kratkih rukava, onu s č uvenim citatom spreda: „Mo​žda sam de​be​la i imam če​tri ban​ke, ali eve me tu sam“. Kler se uvek smejala tom natpisu, ali buduć i da je sad imala č etrdeset pet godina, razmiš ljala sam da bi mogla da dobije jednu no​vu omi​lje​nu ma​ji​cu u sko​ri​je vre​me. U međuvremenu, ponudila nas je da sednemo, sela za svoj sto i otključ ala prvu ioku. Izvadila je još jednu kesu za dokaze, stavila je na sto i sa​vi​la svo​ju zglob​nu lam​pu ne bi li je di​rekt​no osve​tli​la. – To je ras​pe​će Beskuć nog – rekoh, zureć i u tu ulič arsku ru​ko​tvo​ri​nu ko​ja je ima​la pa​ti​nu drev​nog i vred​nog ar​te​fak​ta. Uistinu je odgovaralo opisu: dva š rafa, bakarna ž ica, igrač kica be​be pri​ve​za​na za krst. – Mož da na toj plastič noj bebi ima otisaka – rekoh. – Gde si je pro​na​šla? – U ž drelu Beskuć nog – reč e mi Kler, uzimajuć i gutljaj vode. – Ne​ko je po​ku​šao da mu ga na​bi​je u gr​lo.

8.

B

ila sam radoznala da č ujem Dž oovo miš ljenje o Isusu Beskuć​nom. Na več eru smo otiš li u Forin sinema. Iako smeš ten u bednom bloku u najneuglednijem delu grada, okruž en piljarnicama i radnjama tipa „sve za dolar“, taj restoran je tako lepo sređen da izgleda kao da ga je neki leteć i tanjir odneo iz Las Vegasa i greš kom spu​stio u Mišn. Ali osim izgleda, ono š to Forin sinema č ini posebnim jesu stolovi za piknik u baš ti iza restorana gde se na praznom zidu susedne zgra​de pro​jek​tu​ju sta​ri fil​mo​vi. Nebo je bilo vedro te več eri poč etkom maja, a još lepš im su ga č inile grejne lampe raspoređene svud po dvoriš tu. Son Pen je sedeo za jednim stolom s nekim svojim prijateljima, ali ono š to je mene najviš e oduš evljavalo bila je č injenica da sam izaš la s Dž oom na več eru, a da ni​jed​no od nas dvo​je zbog to​ga ni​je mo​ra​lo da re​zer​vi​še let. Posle mnogo bolnog i muč nog truckanja, ringiš pil naš e nekadaš nje veze na daljinu je usporio kad se Dž o preselio u San Fran​ci​sko da bi bio sa mnom. Sad smo ko​nač​no ži​ve​li za​jed​no. Ko​nač​no smo se​bi da​li pra​vu šan​su. Dok je stari francuski ilm Šerburski kišobrani nemo treperio na zidu, Dž o je paž ljivo sluš ao dok sam mu preprič avala svoj neverovatan dan: kako smo Konklin i ja spali s nogu pokuš avajuć i da ot​kri​je​mo ko je ubio Isu​sa Bes​kuć​nog. – Kler mu je izvadila pet zrna iz lobanje, od toga č etiri ukopana ispod same kož e glave – rekoh Dž ou. – Peti hitac mu je bio ispaljen u slepooč nicu i najverovatnije ga je taj ubio. Onda su mu pucali još jednom u vrat otpozadi, nakon š to je umro. Deluje kao lič an č in na​si​lja, zar ne mi​sliš? – Ta zr​na. Je​su li dvadeset petice ili dvadeset dvojke? – Dvadeset dvojke – re​koh. – Ima smisla. Morala su da budu meka, ili bi probila lobanju. Je li bi​lo ča​u​ra na me​stu zlo​či​na? – Ni​jed​na. Ubi​ca je ve​ro​vat​no ko​ri​stio re​vol​ver.

– Ili poluatomatski piš tolj, pa pokupio č aure. Takav ubica je sve​stan da osta​vlja do​ka​ze. Raz​mi​šlja una​pred. – Da, dobro, u pravu si. – Razmiš ljala sam o tome š to je Dž o rekao. – Zna​či, mo​žda je to bi​lo ubi​stvo s pred​u​mi​šlja​njem, ho​ćeš da ka​žeš? – Nije da nema nade, Linds. Na tom mekom olovu se mož da nalaze tragovi od ž lebova cevi piš tolja. Vidi š ta ć e da ti kaž u iz la​bo​ra​to​ri​je. Šte​ta što ne​ćeš ima​ti oti​ske s ča​u​ra. – Mo​žda će ih bi​ti na toj pla​stič​noj be​bi. Džo klim​nu gla​vom, ali bi​lo mi je ja​sno da sum​nja u to. – Mi​sliš da ne​će? – upi​tah ga. – Ako je ubica pokupio č aure, mož da je bio profesionalac. Unajmljeni ubica ili neki vojak. Ili pandur. Ili pljač kaš . Ako je bio pro​fi... – Onda ni na raspeć u neć e biti nikakvih otisaka – rekoh. – Ali za​što bi pro​fe​si​o​na​lac ta​ko zver​ski ubio jed​nog uli​ča​ra? – Tek je​dan dan ra​diš na slu​ča​ju, Linds. Daj se​bi ma​lo vre​me​na. Rekoh mu: – Naravno – ali Dž akobi je već bio zatvorio ovaj sluč aj. Polož ih glavu u š ake dok je Dž o zvao konobara i naruč ivao vino. On​da mi je upu​tio ši​rok, ta​jan​stven osmeh. Zavalih se u stolicu i stadoh da analiziram taj osmeh, izvodeć i je​di​no za​klju​čak da Džo iz​gle​da kao kli​nac s ne​kom taj​nom. Upitah ga š ta se deš ava, sač ekah da proba vino. A onda, nakon š to me je naterao da č ekam dovoljno dugo, on se nagnu preko stola i uze me za ru​ke. – Pa, pla​vu​ši​ce, po​go​di ko je da​nas do​bio po​ziv iz Pen​ta​go​na?

9.

O

, bo​že – iz​le​te mi. – Ne​moj mi re​ći. Nisam mogla da se zaustavim. Prvo š to mi je palo na pamet bilo je da Dž oa ponovo regrutuju i vrać aju ga u Vaš ington – a nisam mo​gla da pod​ne​sem čak ni po​mi​sao na to. – Smiri se, Lindzi. Zvali su me zbog jednog za​dat​ka. To mož e biti uvod u druge zadatke, lukrativne zadatke, odlič an podstrek za moju fir​mu za kon​sal​ting. Kad sam upoznala Dž oa radeć i na jednom sluč aju, na njegovoj vizitkarti je pisalo „Zamenik direktora, Odeljenje drž avne bezbednosti“. Bio je najbolji vladin agent za borbu protiv terorizma u Vaš ingtonu. I tog posla se odrekao kad se preselio na levu obalu da bi bio sa mnom. Imao je vrhunske rezultate i reputaciju, ali u San Francisku se nije sna​šao br​zo kao što je oče​ki​vao. Za to sam krivila aktuelnu administraciju jer sam verovala da su bili ljuti š to je superomiljeni Dž ozef Molinari dao otkaz u izbornoj go​di​ni. Oči​gled​no su pre​va​zi​šli tu srdž​bu. To je do​bro. Opustila sam se. Nasmeš ih se. Rekoh: – Huh. Uplaš io si me, Dž o. – I po​če​lo je da me hva​ta uz​bu​đe​nje zbog nje​ga. – Pri​čaj mi o tom za​dat​ku – re​koh. – Na​rav​no, ali haj​de pr​vo da na​ru​či​mo. Ne seć am se š ta sam izabrala s menija jer mi je Dž o, kad je hrana stigla, rekao da odlazi na neku konferenciju na Bliskom istoku – sutra uju​tru. I da će mo​žda bi​ti u Jor​da​nu tri ne​de​lje ili du​že. Džo od​lo​ži vi​lju​šku, i re​če: – Šta ni​je u re​du, Lind​zi? Šta te mu​či? Pitao je to na lep nač in. Zaista je ž eleo da zna, ali meni je pritisak sko​čio do ne​ba i ni​sam mo​gla da mu od​go​vo​rim na lep na​čin. – Sutra ti je rođendan, Dž o. Trebalo je da idemo kod Ket za vi​kend, se​ćaš se? Ketrin je moja sestra, š est godina mlađa od mene, ž ivi u jednom lepom priobalnom gradić u po imenu Half Mun Bej sa svoje dve

devojč ice. To je trebalo da bude porodič ni vikend ispunjen druž enjem, š to je za mene prilič no velika stvar, da odvedem Dž oa kod je​di​ne po​ro​di​ce ko​ju imam. – Mož emo otić i kod Ket neki drugi put, draga. Moram da idem na tu konferenciju. Osim toga, Lindzi, jedino š to ž elim za rođendan jeste da ve​če​ras bu​dem s to​bom. – Ne mogu sad da prič am s tobom – rekoh, bacivš i salvetu na sto, ustavš i ispred zida na kojem se prikazivao ilm, na š ta ljudi povikaš e da sed​nem. Prođoh kroz restoran i devet metara dug hodnik, duž kojeg se s obe strane protezala niš a u visini struka sa sveć ama u staklenim č aš ama, izvukoh mobilni iz dž epa i pozvah taksi pre nego š to sam iza​šla na uli​cu. Cekala sam tamo u Miš nu, usred samog Dodž Sitija, najpre besna, za​tim se ose​tiv​ši glu​po, a on​da mno​go, mno​go lju​ta na se​be. Ponela sam se kao glupa plavuš a iz vica kakve sam uvek pre​zi​ra​la.

10.

R

ekoh sebi: glupa kučko. Sagnuh se do prozora, dadoh taksisti pet do​la​ra i mah​nuh mu da ide. Zatim odmarš irah sama nazad kroz onaj devetometarski hodnik romantič no osvetljen sveć ama, prođoh kroz restoran, i izađoh u ba​štu iza. Sti​gla sam do sto​la ta​man kad je ko​no​bar od​no​sio ta​nji​re. – Vi na​pred! – raz​dra se po​no​vo ona ista oso​ba. – Vi. Da, vi. Sedoh preko puta Dž oa i rekoh: – Bilo je to glupo od mene, i ž ao mi je. Dž oov izraz lica govorio mi je da je zaista povređen. On reč e: – I meni je ž ao. Nije trebalo tako iznenada da ti kaž em, ali nisam ni za​mi​šljao da ćeš ona​ko re​a​go​va​ti. – Ne, nemoj da se izvinjavaš . Bio si u pravu, a ja sam ispala pot​pu​na bu​da​la, Džo. Ho​ćeš li, mo​lim te, da mi opro​stiš? – Već sam ti oprostio. Ali, Lindzi, svaki put kad se posvađamo se​me raz​do​ra u na​šoj ve​zi uči​ni svo​je. – Pro​kli​ja? – upi​tah, tru​de​ći se da bu​dem od po​mo​ći. Džo se na​sme​ši, ali be​še to tu​žan osmeh. – Krc​kaš če​tr​de​se​tu. – Znam. Hva​la ti. – Ja punim č etrdeset sedam, kao š to si i sama rekla, sutra. Proš le godine sam te zaprosio. Prsten koji sam ti dao još uvek stoji u svojoj kutijici u ioci, ne na tvom prstu. Sta ž elim za rođendan? Zelim da se od​lu​čiš, Lind​zi. U sasvim pogreš no vreme, š to su konobari š irom sveta usavrš ili, tri mladić a okruž iš e naš sto, s malom tortom u ruci i zapaljenim sveć ama, i zapevaš e Dž ou „Sreć an rođendan“. Baš kao š to sam bila is​pla​ni​ra​la. Ostali gosti se pridruž iš e pesmi, i mnoš tvo oč iju okrenu se k nama. Džo se na​sme​ši, uga​si sve​će. Onda pogleda u mene, s ljubavlju ispisanom svud po licu. Reč e: – I ne​moj da me mo​liš, pla​vu​ši​ce. Ne​ću ti re​ći šta sam po​že​leo. Je​sam li se ose​ća​la kao bu​da​la što sam po​kva​ri​la to ve​če?

Je​sam. Jesam li znala š ta ć u s Dž oovom ž eljom i tim dijamantskim pr​ste​nom u cr​noj pli​ša​noj ku​ti​ji​ci? Ni​sam. Ali bila sam prilič no sigurna da moja neodluč nost nema nikakve ve​ze s Džo​om.

11.

P

robudili smo se pre zore i vodili ljubav na brzinu, ne progovarajuć i. Bilo je tu vuč enja za kosu, grickanja usana, ba​ca​nja ja​stu​ka na pod. To ž estoko vođenje ljubavi bilo je istinska, iskrena potvrda da smo zaglavili. Da ne postoji niš ta š to jedno od nas mož e da kaž e, a da ono dru​go to već ne zna. Po završ etku, lež ali smo jedno kraj drugog, kož e sjajne od znoja, č vrsto se drž eć i za ruke. Tehnološ ki napredan č asovnik na noć nom stoč ić u projektovao je vreme i spoljnu temperaturu na plafonu u vidu ve​li​kih cr​ve​nih broj​ki. Pet i petnaest ujutru. Trinaest stepeni. Džo re​če: – Sa​njao sam ne​što le​po. Sve će bi​ti u re​du. Da li on to uve​ra​va me​ne? Ili se​be? – Šta si sa​njao? – Plivali smo zajedno, goli, ispod nekog vodopada. Voda. Ona sim​bo​li​zu​je seks, jelda? Pu​stio mi je ru​ku. Du​šek se po​me​ri. Is​tr​gao je će​be i po​krio me. Osluš kivala sam tuš lež eć i u mraku, napeta kao struna od svega, na ivici suza, neodluč na. Zadremala sam, probudivš i se kad sam osetila do​dir Džo​o​ve ša​ke po ko​si. – Idem, Lind​zi. Pru​žih ru​ke i za​gr​lih ga; po​lju​bi​smo se u mra​ku. Re​koh: – Sre​ćan ti put. Pi​ši kad stig​neš. – Zva​ću. Bilo je pogreš no da se rastanem od Dž oa tako hladnim reč ima. Vra​ta sta​na se za​tvo​ri​še. Bra​va škljoc​nu. Is​ko​čih iz kre​ve​ta. Obukoh farmerke i jedan Dž oov dž emper, istrč ah bosonoga na hodnik. Pritisnuh dugme za pozivanje lifta, i sač ekah u dugoj tiš ini da se lift pop​ne na​zad do je​da​na​e​stog spra​ta i vra​ta se otvo​re. Oč ajavala sam dok me je lift polako spuš tao dole. U mojoj glavi, Dž oove torbe su već bile u prtljaž niku, a njegova kola su se sad

kre​ta​la Uli​com Lejk, ubr​za​va​ju​ći na svom pu​tu ka aero​dro​mu. Ali kad me je lift napokon pustio da izađem u hol, ugledala sam Dž oa kroz staklena ulazna vrata zgrade, kako stoji pored jednog linkoln sedana. Projurila sam pored vratara i istrč ala na ulicu, do​zi​va​ju​ći Džoa. On podiž e glavu i raš iri ruke, i ja mu padoh u zagrljaj, zarih lice u nje​gov sa​ko, ose​tih ka​ko mi se su​ze is​kra​da​ju iz oči​ju. – Mno​go te vo​lim, Džo. – I ja te​be vo​lim, pla​vu​ši​ce. – Dž o, kad smo bili pod tim vodopadom, jesam li nosila prsten na ru​ci? – Ja​šta. Do​bri sta​ri di​ja​mant. Iz avi​o​na je mo​gao da se vi​di. Nasmejah mu se u rame. Poljubismo se i zagrlismo, a onda još jednom, sve dok se vozač nije naš alio: – Sač uvajte neš to i za kasnije, u re​du? – Bo​lje da kre​nem – re​če Džo. Od​mak​nuh se ne​volj​no, a Džo uđe u ko​la. Mahnuh, a Dž o mi odmahnu, dok mi je crni linkoln odvozio dra​gog.

12.

J

uki je bila u svojoj kancelariji, jednoj od nekoliko desetina sumornih kazamata bez prozora za pomoć nike javnog tuž ioca u sediš tu policije. Bila je spremna, naoš trena i obuč ena za sud: u sivom en klajn odelu, ledenoruž ič astoj svilenoj koš ulji, cipelama od trista do​la​ra ko​je je ku​pi​la u Ni​ma​nu upo​la ce​ne. Bi​lo je po​la se​dam uju​tru. Za otprilike tri sata iznosić e svoju završ nu reč na straš nom i slož enom suđenju za ubistvo Stejsi Glen, dvadesetpetogodiš njoj biv​šoj mi​si​ci ko​ja je us​pe​la da bu​de i le​po​ti​ca i zver. Ono š to je Stejsi Glen uč inila svojim roditeljima bilo je odvratno, nič im izazvano i neoprostivo, i Juki je bila odluč na da sredi tu ludu kuč ku i poš alje je na dož ivotnu robiju. Ali i pored sve Jukine odluč nosti i dara da uverljivo iznese najjač e argumente, u javnom tuž ilaš tvu je postajala poznata – po tome š to je gu​bi​la na sudu. I to ju je ubi​ja​lo u po​jam. I za​to je ovo bio pre​su​dan slu​čaj. Ako Stejsi Glen bude oslobođena, koliko god joj to bilo mrsko, Juki ć e se vratiti građanskom pravu, i bavić e se razvodima bogatih i pregovorima prilikom potpisivanja ugovora. To jest, ako je ne ot​pu​ste, pre ne​go što stig​ne da dâ ot​kaz. Juki se poguri u svojoj š kripavoj stolici i promeš a š pil kartica na kojima su bile istaknute stavke kojih ć e se dotać i prilikom iznoš enja za​vr​šne re​či za tu​ži​la​štvo. Stavka: Stejsi Glen je izaš la iz svog stana na Potrero hilu u dva ujutru i odvezla se u svom prepoznatljivom subaru foresteru u boji uš eć erene jabuke do kuć e svojih roditelja u Marinu, udaljene še​zde​set pet ki​lo​me​ta​ra, pre​šav​ši Gol​den gejt. Stavka: Stejsi Glen je uš la u kuć u svojih roditelja između tri i tri i petnaest ujutru, pomoć u ključ a koji su krili ispod jednog naroč itog kamena u obliku srca blizu ulaznih vrata. Proš la je kroz kuhinju do garaž e, uzela pajser i popela se do glavne spavać e sobe i izubijala ro​di​te​lje, raz​biv​ši im obo​ma gla​ve. Stavka: Jedna komš inica je posvedoč ila da je oko tri sata tog jutra

videla crveni subaru forester sa š irokim gumama na prilazu Glenovih i pre​po​zna​la ga kao Stej​si​no vo​zi​lo. Stavka: Ostavivš i mrtve roditelje, Stejsi Glen se odvezla kuć i, proš avš i usput kroz jedan punkt za naplatu putarine otprilike u č etiri sa​ta i tri​de​set pet mi​nu​ta. Ovaj vremenski raspored je bio od najveć eg znač aja za Jukin sluč aj jer je pomoć u njega mogla da rekonstruiš e kretanje Stejsi Glen u noć i dvostrukog ubistva i uniš ti njen alibi, koji je glasio da je bila sa​ma kod ku​će i spa​va​la kad su nje​ni ro​di​te​lji na​pad​nu​ti. Stavka: Stejsi Glen je bila opsednuta kupovinom, i u velikim dugovima. Roditelji joj nisu niš ta vredeli ž ivi. Mrtvi su joj vredeli mi​lion do​la​ra. Stavka: Stejsi Glen je imala sredstva, motiv i priliku – a č ak je po​sto​jao i sve​dok sa​mog zlo​či​na. Taj sve​dok je sa​či​nja​vao devedeset od​sto Ju​ki​nog slu​ča​ja. Juki uveza svoje kartice gumicom, ubaci ih u taš nu. Zatim prekrsti š ake ispod brade i uputi misli rođenoj majci, Keiko Kasteljano, koja je umrla pre vremena i koja je zbog toga bila veoma iznervirana. Keiko je volela svoju ć erku jedinicu viš e nego iš ta, i Juki je oseć ala majč ino umi​ru​ju​će pri​su​stvo oko se​be. – Mamice, ostani danas sa mnom u sudu i pomozi mi da pobedim, ho​ćeš li? – re​če Ju​ki na​glas. – Lju​bim te. Buduć i da je do suđenja ostao još koji sat, Juki pospremi ioku s olovkama, ode da baci đubre, izbrisa stare unose iz svog imenika, i umesto previš e slatke ruž ič aste bluze obuč e jač u, samouvereniju plavozelenu koš ulju muš kog kroja koja je visila okač ena iza vrata u ke​si od he​mij​skog či​šće​nja. U osam i petnaest, Jukin zamenik, Niki Gejns, doš eta hodnikom dozivajuć i je po imenu. Juki promoli glavu iz svog dovratka i reč e: – Ni​ki, sa​mo pro​ve​ri da pa​u​er​po​int ra​di. To je sve što tre​ba da ura​diš. – Ra​ču​naj na me​ne – re​če Ni​ki. – Od​lič​no. Za​kop​čaj šlic. Ide​mo.

13.

J

uki ustade sa svog mesta za stolom tuž ilaš tva dok je sudija Brendan Dž ozef Da i ulazio u sudnicu kroz drvena vrata iza sudijske stolice i sedao na svoje mesto između zastava i ispred velikog grba drž ave Ka​li​for​ni​je. Da i je imao atletsku građu, sedu kosu, naoč ari s č etvrtastim ramom koje je nosio nisko na nosu. On istrž e sluš alice ajpoda iz uš iju, otvori konzervu sprajta i, dok su prisutni u sudnici sedali, zamoli sud​skog iz​vr​ši​te​lja da uve​de po​ro​tu. S druge strane prolaza između klupa, Jukin protivnik, dobro poznati branilac u krivič nim parnicama, Filip R. Hofman, saš aptavao se sa svo​jom kli​jent​ki​njom, Stej​si Glen. Hofman je bio č etrdesetdvogodiš njak pogurenog drž anja, visine metar i devedeset tri, neukrotive tamne kose. Nosio je tamnoplavo ar​ma​ni odelo i ruž ič astu satensku kravatu. Nokti su mu bili ma​ni​ki​ra​ni. Po​put Ju​ki, Hof​man je bio per​fek​ci​o​ni​sta. Za razliku od nje, Hofmana je odnos dobijenih i izgubljenih sluč ajeva svrstavao među najbolje. U normalnim okolnostima je naplać ivao viš e od devetsto dolara po satu, ali trenutno je zastupao Stejsi Glen pro bono. Hofman nije bio altruista. Sudnica je bila puna novinara i izveš tavanje o tom sluč aju je njegovoj irmi donosilo mi​lio​ne. Stejsi Glen je bila prelepa plavooka brineta s rumenilom na obrazima koje je isticalo njeno zatvorsko bledilo. Nosila je poguž vano karirano maslinastozeleno odelo koje joj nije pristajalo, i izgledala je pre kao uč iteljica ili statistič arka, nego kao prorač unati, po​hlep​ni psi​ho​pa​ta, što je​ste bi​la. Pored Juki, Niki Gejns, sa svojim več itim š iš tanjem zbog uveć anog treć eg krajnika, glasno je disao dok su porotnici ulazili u malu sud​ni​cu na boč​na vra​ta i se​da​li na klu​pu za po​ro​tu. Sudija Da i pozdravi porotnike, objasni da ć e danas obe strane sumirati sluč aj svako iz svoje perspektive, i da ć e nakon toga oni mo​ći da poč​nu s ve​ća​njem.

Da i potegnu dug gutljaj soka pravo iz konzerve, pa upita: – Go​spo​đi​ce Ka​ste​lja​no, je li na​rod spre​man da na​sta​vi? – Da, ča​sni su​di​jo. Kupeć i beleš ke sa stola, Juki stade za govornicu na sredini sudnice sa zidovima od hrastovih panela. Pozdravi osmehom dvanaestoro porotnika i dve zamene, č ije je tikove, grimase, smeh i prevrtanje oč ima nauč ila napamet tokom proteklih š est nedelja, i reč e: – Dobro ju​tro vam že​lim – a za​tim, po​ka​zu​ju​ći put op​tu​že​ne, pro​go​vo​ri iz sr​ca. – Stej​si Glen je iz​o​pa​če​ni ubi​ca bez trun​ke ka​ja​nja u se​bi. – Ubila je svog oca, koji ju je obož avao. Svojski se potrudila da ubije i svoju majku, i mislila je da je to i uč inila. Izubijala je svoje roditelje bez milosti jer je htela da naplati premiju od polise njihovog ži​vot​nog osi​gu​ra​nja u iz​no​su od mi​lion do​la​ra. – Uči​ni​la je to zbog nov​ca. Juki ponovi redosled događaja koji je ustanovila tokom suđenja – pomenu svedoč enje zaposlenog na naplati putarine kao i svedoč enje komš ije Glenovih – i podseti ih da je Stejsi zvala osiguravajuć e dru​štvo da pro​ve​ri sta​tus po​li​se svo​jih ro​di​te​lja. Konač no, zatraž ila je od porote da se priseti svedoč enja inspektora Pola Cija, odlikovanog istraž itelja Odeljenja za ubistva Policije San Franciska, i Lin Kolomelo, iskusne bolnič arke hitne po​mo​ći. – Inspektor Ci i glavna bolnič arka Lin Kolomelo su oboje posvedoč ili da je Rouz Glen, iako na ivici smrti kad su je pronaš li u krevetu pored njenog ubijenog muž a, bila sve​sna i lu​cid​na – reč e Ju​ki po​ro​ti. – Rouz Glen je postupila po bolnič arskim uputstvima. Znala je ko ju je napao i, š to je najvaž nije, uspela je da tu informaciju prenese po​li​ci​ji. – Znate da je inspektor Ci imao video-kameru sa sobom kad su ga pozvali da dođe na mesto ubistva tog jutra. Kad je shvatio da je gospođa Glen još uvek ž iva, snimio je njihov razgovor, verujuć i da se ra​di o po​sled​njoj iz​ja​vi go​spo​đe Glen. – Rouz Glen je vrlo dobro znala ko ju je napao. I na tom snimku, ona je mnogo snaž nije isprič ala celu tu prič u nego š to bih ja to ikad mo​gla da uči​nim. – Ni​ki, mo​lim te pu​sti sni​mak.

14.

N

a ekranu kraj sudijskog stola bliž e poroti pojavi se video-sni​mak oskud​no osve​tlje​nog me​sta ubi​stva. Oko kamere fokusiralo se na spavać u sobu, č iji je najveć i deo zauzimao brač ni krevet. Posteljina je bila sva izguž vana i tamna od krvi koja se suš ila. Na suprotnoj strani kreveta lež alo je izmrcvareno telo jednog muš karca na č ijoj glavi i grlu su se videle duboke rane, dok je daska iznad kreveta bila zamrljana njegovom krvlju i ostacima mo​zga. Avetinjski tanka ruka jedne ž ene podiž e se s kreveta i pokaza snimatelju da priđe bliž e. Zvuk teš kog disanja pojač avao se kako se ka​me​ra bli​ži​la kre​ve​tu. Bilo je š okantno i už asavajuć e videti da je, iako smrskane vilice i bez jed​nog oka, Ro​uz Glen bi​la još ži​va. – Ja sam inspektor Pol Ci – reč e muš ki glas iza kamere. – Kola hit​ne po​mo​ći sti​žu, go​spo​đo Glen. Ču​je​te li me? Ne​ve​ro​vat​no, že​ni​na bra​da se po​la​ko po​me​ri do​le, pa go​re. – Je​ste li vi Ro​uz Glen? Že​na po​no​vo klim​nu gla​vom. – Da li je Ro​nald Re​gan pred​sed​nik Sje​di​nje​nih Dr​ža​va? Ro​uz Glen okre​nu gla​vu s jed​ne na dru​gu stra​nu – ne. – Ro​uz, zna​te li ko je uči​nio ovo va​ma i va​šem mu​žu? Zenino disanje postade hrapavije, ali ona nakrivi bradu dole, pa go​re, kli​ma​ju​ći gla​vom. – Je li vaš na​pa​dač bi​la ne​ka ne​po​zna​ta oso​ba? – upi​ta je Či. Ro​uz Glen od​mah​nu gla​vom. – Da li je vaš na​pa​dač bio ne​ki član po​ro​di​ce? Ona klim​nu glavom potvrđujući. Iznenada, policijske motorole zakrč aš e i kolica se buč no ukotrljaš e u sobu, zaklanjajuć i vidik kameri. Krevet se zatim ponovo po​ja​vi u ka​dru. Jedna bolnič arka, plave kose vezane u rep, reč e hrapavim pu​šač​kim gla​som: – Pre​sve​ta Bo​go​ro​di​ce. Ona je ži​va. Ta bolnič arka, koja je svedoč ila pred porotom, bila je Lin

Kolomelo. Na ekranu, pož urila je do Entonija Glena i opipala mu puls. Ci upita umiruć u ž enu: – Rouz, je li to bio vaš sin? Je li vaš sin, Rudi, uči​nio ovo? Ro​uz Glen od​mah​nu gla​vom bol​no spo​rim po​kre​tom – ne. Zvuk koraka nadjač ao je ispitivanje kad su se Lin Kolomelo pridruž ila još dva bolnič ara. Prič ali su o ukazivanju pomoć i, izvadili bo​cu s ki​se​o​ni​kom, i ude​nu​li ka​ni​lu u no​zdr​ve Rouz Glen. Glas Pola Cija nastavi da govori, mirno se obrać ajuć i bolnič arima: – Treba mi još samo sekund. – Onda se obrati ž rtvi. – Rouz. Rouz. Je li vaš na​pa​dač bi​la va​ša ćer​ka, Stej​si? Že​na po​tvrdi klimnuvši gla​vom. – Ro​uz, ho​će​te da ka​že​te da vam je ovo ura​di​la va​ša ćerka, Stej​si? Že​na za​ši​šta: – Da​a​aa. Beš e to už asan zvuk, š um vazduha koji bež i iz pluć a, kao da ž ena svo​jim po​sled​njim da​hom go​vo​ri Či​ju ko ju je ubio. A onda, na Kolomelin znak, bolnič ari podigoš e Rouz Glen na ko​li​ca – i sni​mak se za​vr​ši. U sudnici, ekran potamne, i svetla se upališ e. Porotnici već behu videli taj snimak, ali buduć i da je on bio Jukin najjač i adut, mogla je samo da se nada da ć e sam š ok od njegovog ponovnog gledanja po​ja​ča​ti nje​gov uti​caj. Juki proč isti grlo i reč e: – Dame i gospodo, Rouz Glen je bilo postavljeno mnogo različ itih pitanja tog jutra, i bila je u stanju da pokretima glave govori da i ne, a č ak je uspela i da progovori. Na pi​ta​nje da li ju je nje​na ćer​ka na​pa​la, re​kla je da je​ste. – Ni u jednom trenutku tokom ovog suđenja Rouz Glen nije porekla ono š to je rekla inspektoru Ciju. Prosto ne mož e toga da se se​ti. – A zaš to ne mož e da se seti? Zato š to joj je ć erka razbila glavu pajserom, nanevš i toliku š tetu da lekari nikad nisu videli da je neko s ta​ko te​škim po​vre​da​ma pre​ži​veo. – Ali Rouz Glen jeste prež ivela – kao udovica, unakaž ena i de​li​mič​no pa​ra​li​zo​va​na do kra​ja ži​vo​ta. – To joj je ura​di​la op​tu​že​na, da​me i go​spo​do. – Narod traž i da proglasite Stejsi Glen kri​vom po oba osnova: za ubistvo njenog oca, Entonija Glena, i pokuš aj ubistva njene majke, Rouz. Traž imo od vas da se postarate da Stejsi Glen plati za svoje

zlo​či​ne u me​ri ko​ju za​kon mak​si​mal​no pred​vi​đa. Dok je sedala, Juki je oseć ala mnogo toga, i sve je bilo pozitivno: topli sjaj uspeha, Nikijevu š aku koja je tapš e po ramenu, i duh svoje maj​ke oko se​be ko​ji kao da je ce​lu ob​gr​lio. – Od​lič​no, Ju​ki-e – re​če nje​na maj​ka. – Za​ku​ca​la si ih.

15.

F

ilip Hofman nijednom nije izgubio prisustvo duha pred porotom. Odnosio se s poš tovanjem prema svedocima odbrane i nikad se nije služ io slož enim reč ima kad su i one proste bile dovoljno dobre. Bio je siguran da ga porota voli i da mu veruje, i rač unao je da ć e se taj do​bar ose​ćaj pre​ne​ti i na nje​go​vog kli​jen​ta. – Narode – reč e on, nadnoseć i se nad govornicom, koja je u njegovoj senci bila mala poput igrač ke: – Stejsi Glen je dobra devojka koja u ž ivotu nikome nije uč inila niš ta naž ao. Ona voli svoje roditelje, i kad je Rouz Glen izaš la pred vas, iako je to emotivno i izič ki teš ko podnela, rekla vam je da Stejsi nije nasilna osoba. Da Stejsi nikad ne bi na​pa​la svog oca, ni​ti nju sa​mu. – Culi ste Rouz Glen kako kaž e da joj je mnogo teš ko u duš i, da je ono š to je rekla ili uradila kad je bila na ivici smrti bilo pogreš no pro​tu​ma​če​no i is​ko​ri​šće​no da se op​tu​ži nje​na ne​vi​na ćer​ka. Hofman zavrte glavom, ostavi beleš ke na govornici i priđe klupi za porotu, zatim prekrsti š ake iza leđa i pređe svojim tamnim oč ima pre​ko po​rot​ni​ka. – Tuž ilaš tvo je upotrebilo taj video-snimak s mesta zloč ina kako bi probudilo vaš e emocije jer je to sve š to imaju. I taj video-snimak, ko​li​ko god bio po​tre​san, ni​je do​kaz da je Stej​si Glen kri​va za bi​lo šta. Hofman je podsetio porotu na tok suđenja, citirajuć i dvojicu neurologa i psihijatra koji su posvedoč ili da je Rouz Glen bila u š oku kad je razgovarala s inspektorom Polom Cijem, i da su njeni odgovori pot​pu​no ne​po​u​zda​ni. Rekao je da iako je radnik koji naplać uje putarinu po​ve​ro​vao da je video Stejsi Glen, transakcija s vozač em traje najviš e nekoliko sekundi, i da se u ovom sluč aju susret s pomenutim vozač em desio no​ću, po mra​ku. – Niko nije zabelež io broj tablica tog subaru forestera – reč e Hof​man po​ro​ti – ni​ti je sni​mio vo​za​ča. – Bernis Lorens – nastavi Hofman – komš inica koja se klela da je videla Stejsina kola na prilazu njenih roditelja... pa, ona je dobar građanin i pokuš avala je da pomogne. Mož da je videla neki slič an

auto, ili je pogreš ila datum – bez obzira na to, ona priznaje da nije vi​de​la Stej​si. – Služ eć i se zdravim razumom, teš ko da ć emo poverovati da bi moja klijentkinja bila dovoljno glupa da parkira kola ispred kuć e svo​jih ro​di​te​lja, a za​tim uđe unu​tra i ubi​je ih. To je sme​šno. – Videli ste kako je soba Tonija i Rouz Glen izgledala posle napada – reč e on. – Mož ete li da poverujete da bi neka osoba mogla da zamahne pajserom, udari velikom ž estinom, zatim opet zamahne i udari dvanaest puta, a da joj pritom na odeć i ne ostane neka vlas ko​se ili kap kr​vi? – Stejsi je bila privedena na ispitivanje samo koji sat posle ove tragedije. Pregledali su joj kosu, š ake, celo telo. Pretraž ili su joj stan, a ode​ću i obu​ću de​talj​no te​sti​ra​li u kri​mi​no​lo​škoj la​bo​ra​to​ri​ji. – Na njoj ni​je bi​lo ni​ka​kvih do​ka​za. Ni​ti je​dan. – Rastavili su Stejsina kola na sastavne delove i nisu pronaš li ni​ka​kve do​ka​ze. – Sto se tič e ključ a ostavljenog u vratima kuć e njenih roditelja, dozvolite da vas pitam: koliko vas drž i rezervni ključ ispod otirač a ili na ne​kom dru​gom oči​gled​nom me​stu gde sva​ko mo​že da ga na​đe? – A po​ziv upu​ćen Vej​nu Če​dve​lu, pro​dav​cu ži​vot​nog osi​gu​ra​nja? – Stejsi je postupila kao svaka dobra ć erka. Roditelji su joj zaš li u godine. Proverila je stanje njihove polise jer je htela da bude sigurna da su za​šti​će​ni. – Ukratko, narode, nema nikakvih forenzič kih dokaza koji mog ki​jen​ta po​ve​zu​ju s ovim zlo​či​nom. Ni​ka​kvih. – A poš to policija ima nepouzdano svedoč enje jedne teš ko povređene ž ene, prikač ili su ovaj zloč in Stejsi – i nikad nisu uzeli o obzir drugog poč inioca. Da li u ovom sluč aju postoji opravdana sum​nja? Ka​žem vam da ne po​sto​ji ni​šta osim oprav​da​ne sum​nje. – Rouz Glen je izgubila muž a, a zamalo i ž ivot. A tuž ilaš tvo od vas sada traž i da uveć ate tragediju ove jadne ž ene time š to ć ete joj od​u​ze​ti još i ćer​ku. – Stej​si ni​je to uči​ni​la, na​ro​de. – I ne​ma do​ka​za ko​ji bi po​tvr​di​li da je​ste. – Molim vas da proglasite Stejsi Glen nevinom po svim op​tu​žba​ma. Hva​la vam.

16.

S

indi, sva doterana u ruž ič astoj haljini na preklop ispod mantila, sjajne kose, kao da je siš la iz izloga neke robne kuć e, zaobiš la je š trokave narkomane koji su se muvali ispred trospratnice s fasadom od crvene cigle u Petoj ulici, u blizini raskrsnice s Ulicom Taunzend, i za​hva​li​la be​zu​bom mla​di​ću ko​ji joj je pri​dr​žao vra​ta da uđe. Narodna kuhinja Od srca bila je jedna velika zelena prostorija u prizemlju zgrade, s hranom u rashladnim vitrinama poput onih u menzama, koja se protezala duž jednog zida, stolovima i stolicama na rasklapanje poređanim u redove, i odrpancima koji su mileli unaokolo – neki su prič ali sami sa sobom, drugi su jeli jaja s kar​ton​skih ta​nji​ra. Sindi primeti mrš avu crnkinju kako je odmerava s jednog mesta blizu ulaza. Izgledala je kao da joj je č etrdesetak godina, i nosila je bluzu s printom preko crnih pantalona s elastinom. Naoč are s ljubič astim ramom visile su joj na gajtanu obeš enom oko vrata, a na be​džu na blu​zi joj je pi​sa​lo „Gđi​ca Lu​vi Džamp, dnev​ni nad​zor​nik“. Gospođica Dž amp nastavi skeptič no da promatra Sindi, pa reč e: – Mo​gu li vam po​mo​ći? Sindi reč e ž eni kako se zove i da piš e prič u o Isusu Beskuć nom za San Fran​ci​sko kro​nikl. – Istraž ujem njegovo ubistvo – reč e Sindi, vadeć i jutarnje novine iz svo​je tor​be za lap​top. Otvo​ri ih na tre​ćoj stra​ni, po​ka​zu​ju​ći u na​slov. Crn​ki​nja za​čki​lji u no​vi​ne, i re​če: – Je​ste li po​pi​li ka​fu? – Ne – re​če Sin​di. – On​da se​di​te. Luvi Dž amp se vrati minut kasnije s dve š olje kafe, korpicom rol​ni​ca i pu​te​rom u koc​ka​ma. – Hoć ete li da mi proč itate tu prič u? – upita ona, sedajuć i preko puta Sindi, postavljajuć i plastič ne tanjire i salvete pred njih. – Nemam na​o​ča​re za či​ta​nje. Sindi se nasmeš i, pa reč e: – Ra​do. Ne č itam č esto ovako javno. – Ona ispravi novine, pa reč e: – Naslov je „Ubijen ulič ni mesija. Policija ne​ma ni​ka​kvih tra​go​va“.

– Aham. Na​sta​vi​te. – U redu, onda kaž e: „Sestog maja, negde iza ponoć i, jedan beskuć nik je prebijen i upucan ispred stanice linije Kol​trejn u Ulici Taunzend.“ – „Viš e od stotinu beskuć nika umre od nasilja i nebrige na naš im uli​ca​ma sva​ke go​di​ne, a grad ih po​ko​pa​va i za​bo​ra​vlja.“ – Ne​go šta – pro​mr​mlja Lu​vi. Sindi nastavi: – „Ali ovaj č ovek neć e biti tako lako zaboravljen. Bio je prijatelj odbač enih, ljudi iz senki s druš tvenog dna. Bio je njihov pa​stir i oni su ga vo​le​li.“ – „Nje​go​vo ime se ne zna, ali zva​li su ga Isus Bes​kuć​ni.“ Sin​di za​pe kne​dla u gr​lu, po​di​že gla​vu, vi​de ka​ko joj se Lu​vi Džamp sme​ši, usa​na drh​ta​vih kao da bi mo​gla da za​pla​če. – On je porodio moje nastarije dete u jednoj ulič ici – reč e Luvi. – Zato je nosio onu bebu na krstu oko vrata. Isus spasava. Isus spa​sa​va. Ka​ko mo​gu da ti po​mog​nem, Sin​di To​mas? Sa​mo mi re​ci. – Že​lim da znam sve o nje​mu. – Oda​kle da poč​nem? – Zna​te li pra​vo ime Bes​kuć​nog?

17.

S

indi se potpuno posvetila jednom pokojniku – umom, srcem i duš om. Konklin i ja smo sedeli s njom u pabu Makbejnova svetska pi​va, omiljenom sastajališ tu policajaca u Ulici Brajant. Iz dž uboksa je dopirala pesma „Dancing Queen“, a ispolirani bar je bio zatrpan masom veseljaka koji su odmah pohrlili tu nakon radnog dana pro​ve​de​nog u se​di​štu po​li​ci​je. Sin​di je bi​la ne​sve​sna svog okru​že​nja. Glas joj beš e obojen gnevom kad nam je rekla: – Pomogao joj je da s e po​ro​di, a ona mu ne zna ni ime. Niko ne zna! Da mu lice nije potpuno uniš teno, mogli bismo da provuč emo njegovu sliku kroz kom​pju​ter. Mo​žda bi ga ne​ko pre​po​znao i ja​vio. Sindi iskapi pivo, lupi praznom kriglom po stolu, i reč e: – Moram da nateram ljude da ga shvate. Da na minut izvade noseve iz rubrike o poznatim lič nostima i shvate da je osoba poput Isusa Beskuć nog va​žna. – Ja​sno nam je, Sindi – rekoh. – Predahni malo. Pusti druge da go​vo​re! – Izvini. – Sindi se nasmeja. – Sidni! – reč e ona, podiž uć i ruku, po​zi​va​ju​ći na​šu ko​no​ba​ri​cu – do​ne​si mi još jed​no, mo​lim te. – Rič i ja smo proveli pauzu za ruč ak preč eš ljavajuć i spiskove ne​sta​lih oso​ba i pro​ve​ra​va​ju​ći oti​ske pr​sti​ju Bes​kuć​nog. – Pa​u​zu za ru​čak. Čo​ve​če... – Sin​di će sar​ka​stič​no. – Hej, posmatraj to ovako – rekoh. – Premestili smo tvog Bes​kuć​nog na vrh ve​o​ma de​be​le go​mi​le ak​tiv​nih slu​ča​je​va. Sindi mi uputi pogled koji je govorio „izvini“, ali nije zaista tako mislila. Koje deriš te. Nasmejala sam joj se. Sta sam drugo mogla da ura​dim? – Je​ste li išta ot​kri​li? – upi​ta ona. Konklin joj reč e: – Nismo pronaš li njegove otiske u bazi. S druge strane, u poslednjoj deceniji u Kaliforniji je nestalo dvestotinak smeđokosih muš karaca bele puti proseč ne visine. Pozvao sam te u pola tri da bi uspela da predaš tekst na vreme. Kad budeš proveravala go​vor​nu po​štu...

– Hvala ti u svakom sluč aju, Rič e. Radila sam intervju. Isključ ila sam mo​bil​ni. Doneli su nam još piva, a kad je stigla i več era, Sindi nam je servirala najzanimljivije delove ostalih razgovora koje je obavila u skloniš tu Od srca. Trebalo mi je malo vremena, ali ubrzo sam shvatila da se Sindi zagrejala za Konklina. Tako da sam jela š niclu i po​sma​tra​la nji​ho​vu uza​jam​nu raz​me​nu. Moja oseć anja prema mom partneru napravila su oš tar i neoč ekivan zaokret pre oko godinu i po dana, kad smo radili na jednom sluč aju koji nas je odveo u Los Anđeles. Otiš li smo na kasnu ve​če​ru, pi​li vi​no i pro​pu​sti​li po​vrat​ni let za San Fran​ci​sko. Bilo je kasno, pa sam iznajmila dve sobe u hotelu kraj aerodroma Me​rio na rač un odeljenja. Bila sam u hotelskom ogrtač u kad je Konklin pokucao na vrata. Nekih dva minuta kasnije, valjali smo se po brač​nom kre​ve​tu. Povukla sam koč nicu pre nego š to je bilo prekasno, i oseć aj je bio uža​san, potpuno muč an – bilo je to pogreš no kao zalazak sunca na is​to​ku. I bila sam u pravu š to sam zaustavila to. Ako niš ta drugo, iako smo Dž o i ja bili raskinuli otprilike u to vreme, još sam ga volela. Osim toga, Konklin je desetak godina mlađi od mene, i nas dvoje smo part​ne​ri. Ta​ko​đe, ja sam nje​gov šef. Posle te noć i, dogovorili smo se da ignoriš emo trenutke kad bi atmosfera među nama dvoma u patrolnim kolima postala naelektrisana, kad bih zaboravila š ta sam htela da kaž em i uhvatila sebe kako sam ostala bez teksta, i kako samo zurim u Rič ove svetlosmeđe oč i. Sto smo najbolje mogli, zaboravljali smo na trenutke u kojima se Rič upuš tao u poluminutno brbljanje o tome koliko je lud za mnom. Ali ovo ni​je bio je​dan od ta​kvih tre​nu​ta​ka. U ovom trenutku, inspektor Zgodni se š iroko osmehivao Sindi, a ona je go​to​vo za​bo​ra​vi​la da sam i ja tu. Moram da priznam da bi Sindi i Rič bili dobar par. Oboje su slobodni. Sjajno izgledaju zajedno. Cini se da imaju dosta tema za raz​go​vor. – Rič – reč e Sindi. – Ja ć u još jedno pivo. Mož eš li posle da se po​sta​raš da stig​nem ku​ći u jed​nom ko​ma​du?

– Ja ć u te odvesti – rekoh, spuš tajuć i sestrinski š aku na Sindinu miš icu. – Kola su mi ispred i mogu da svratim do tvog stana na putu ku​ći.

18.

J

u​ki se za​ma​lo su​da​ri​la s Fi​lom Hof​ma​nom dok je iz​la​zio iz lif​ta. – Šta mi​sliš, o če​mu se ra​di? – pro​mr​mlja Hof​man. – Čud​no, jelda? – od​go​vo​ri Ju​ki. Bilo je deset ujutru, dva dana nakon š to su ona i Hofman dali svoje završ ne reč i, i upravo su bili dobili poziv od sudijine sekretarice koja im je re​kla da tre​ba da se po​ja​ve u sud​ni​ci 6a. S Hofmanom pokraj sebe, koji ju je nadvisivao za č itavih trideset pet centimetara, Juki pođe dugim ž uć kastosmeđim hodnikom ka sud​ni​ci, pra​će​na Ni​ki​jem Gej​nsom. – Mož da nije niš ta – reč e Juki. – Jednom mi se desilo da je porota traž ila kalkulator. Pomislila sam da rač unaju iznos odš tete za mog klijenta. Ispostavilo se da je jedan porotnik rač unao svoj porez na do​ho​dak to​kom pa​u​ze za ru​čak. Hofman se nasmeja, otvori prva vrata od sudnice. Gejns otvori i pridrž a druga, i troje advokata dođoš e do prednjeg dela sudnice i se​do​še na svo​ja me​sta. Sudija Da i je sedeo u sudijskoj stolici, sudski zapisnič ar i izvrš itelj na svojim mestima, dok je zamenik š erifa stajao ispred klupe za po​ro​tu, gla​de​ći br​ko​ve. Da i stavi naoč are na glavu, zatvori laptop i zamoli Juki i Hofmana da pri​đu, što oni i uči​ni​še. – Predsednik porote je poslao poruku – reč e Da i. Smeš ak mu je zaigrao na usnama dok je razmotavao dvostruko presavijeni list hartije, i podigao ga tako da Juki i Hofman mogu da vide dvanaest veš ala koja behu nacrtana na njemu crnim markerom. Ispod veš ala je bi​la is​pi​sa​na po​ru​ka: „Ča​sni su​di​jo, mi​slim da ima​mo pro​blem“. 2 – Ma, daaaj – reč e Juki. – Porota je podeljena posle... koliko? De​set sa​ti ve​ća​nja? – Casni su​di​jo – reč e Hofman. – Molim vas. Ne dozvolite im da od​u​sta​nu ta​ko br​zo. Ovo je pot​pu​no bi​zar​no! Juki nije mogla da proč ita Da ijev izraz lica, ali jeste mogla Hofmanov, i znala je da oseć a istu onu strepnju, bes i muč ninu kao i ona. Bili su potrebni meseci priprema da bi se ovaj sluč aj izneo pred

sud. Na desetine potencijalnih porotnika bilo je odbač eno. Na pripreme je bilo utroš eno nebrojeno mnogo radnih sati, a na ono š to je Juki smatrala prilič no besprekornim iznoš enjem sluč aja u sudnici ce​lih šest ne​de​lja. Ako se ovo suđenje proglasi nevaž eć im, drž ava bi mogla da odluč i da ne troš i resurse neophodne za ponovno suđenje. I Hofmanova fir​ma bi ve​ro​vat​no po​vu​kla svog advo​ka​ta. A to zna​či da bi Ste​jsi Glen bi​la oslo​bo​đe​na. – Se​di​te, vas dvo​je. Ne​ma po​tre​be da se op​tu​že​na do​vodi ova​mo. Da i doviknu zameniku š erifa: – Gospodine Bonivenč ur, molim vas uve​di​te po​ro​tu.

19.

D

ok su porotnici spuš tali torbe i taš ne pored svojih mesta, Jukine misli su se vrtele poput rotacionih svetala na patrolnim kolima. Ispitivač ki je posmatrala porotnike dok su ulazili, traž eć i na njihovim li​ci​ma i u ge​sto​vi​ma zna​ke ko​ji bi joj re​kli šta mi​sle. Ko veruje da je Stejsi Glen nevina? Koliko njih je glasalo da bude oslo​bo​đe​na op​tu​žbi – i za​što? Predsednik porote, Linda Cen, bila je Amerikanka kineskog porekla, č etrdeset godina stara, diplomac jednog od najprestiž nijih fakulteta u zemlji, i vlasnica uspeš ne građevinske irme. Bila je osoba koja ne trpi gluposti, ali nasmejana, i Juki i Hofmanu se Cenova svidela kad su birali porotu. Još viš e im se svidelo to š to su je ostali po​rot​ni​ci iz​gla​sa​li za pred​sed​ni​ka po​ro​te. Sad se Juki zapitala kako to da je Cenova pustila porotu da od​u​sta​ne ta​ko br​zo. Da i se osmehnu poroti, i reč e: – Ozbiljno sam razmislio o vaš oj poruci. Razumem da je š est nedelja suđenja pravo muč enje i da su mno​gi od vas sprem​ni da idu ku​ći. – Imajuć i to na umu, ovo suđenje je bilo skupo – ne samo u novcu, iako je mnogo koš talo drž avu Kaliforniju, već i u smislu da su već i deo ove godine obe strane naporno radile na tome da iznesu ovaj sluč aj pred vas. – Kako stvari sada stoje – reč e Da i – vi ste struč njaci za sluč aj „Narod protiv Stejsi Glen“. Ako ne mož ete da donesete jednoglasnu odluku, ovo suđenje ć e morati da se ponovi, i nema razloga da verujemo da ć e bilo koja druga grupa ljudi biti kvali ikovanija, ne​pri​stra​sni​ja, ili ima​ti vi​še mu​dro​sti od vas da od​lu​či o ovoj pre​su​di. Da i je objasnio poroti da ć e od njih javno zatraž iti da nastave da već aju, ne da se odreknu duboko ukorenjenih ideja baziranih na dokazima, već da preispitaju svoje stavove otvorenog uma kako bi po​ku​ša​li da do​đu do kon​cen​zu​sa. Sudija je dao poroti „Alenov nalog“, 3 takozvani š tapić dinamita, osmiš ljen da se uniš te prepreke u poroti koja je zaglavila u već anju. Pu​ri​sti me​đu prav​ni​ci​ma ta​kav po​stu​pak sma​tra​ju pri​si​lom.

Juki je znala da je ovo najbolja dostupna opcija, ali Alenov nalog zna da proizvede suprotan efekat. Ozlojeđena porota bi mogla da se zainati i donese presudu koja bi najbrž e okonč ala njihovo an​ga​žo​va​nje. Juki je bilo oč igledno da bi najbrž a i najlakš a odluka bila da se op​tu​že​na jed​no​gla​sno oslo​bo​di svih op​tu​žbi. Sudija Da i reč e: – Zelim da imate maksimum mira i udobnosti, pa sam nalož io da vam se obezbedi smeš taj u hotelu Fer​mont, koliko god vam bu​de bi​lo po​treb​no. Juki vide š ok na licima svih porotnika kad su shvatili da ih sudija zaključ ava u neki hotel bez ikakvog upozorenja, ostavljajuć i ih bez televizije, novina, domać e hrane i ostalih udobnosti svakodnevnog ži​vo​ta. Ni​je im bi​lo mi​lo. Da i zahvali poroti u ime suda i, odnevš i svoju konzervu sprajta sa so​bom, na​pu​sti su​dij​sku sto​li​cu.

20.

J

ukin telefon je zazvonio istog trenutka kad se vratila u svoju kan​ce​la​ri​ju. – Ja sam – reč e Len Parizi, zamenik javnog tuž ioca koji je bio i njen šef, idol i naj​ve​ći kri​ti​čar. – Imaš mi​nut vre​me​na? Juki otvori torbicu sa š minkom, popravi karmin, zaklopi taš nu i iza​đe na hod​nik. – Hoć eš da pođem s tobom? – upita Niki Gejns, prolazeć i prstima kroz ku​dra​vi pla​vi žbun od ko​se. – Da. Pro​baj da ga na​sme​ješ. – Stvar​no? – Ne mo​že da ško​di. Parizi je razgovarao telefonom kad je Juki pokucala na njegova otvorena vrata. Okrenu se u rotirajuć oj stolici i podiž e kaž iprst u va​zduh, uni​ver​zal​ni znak za „sad ću“. Parizi je bio u kasnim č etrdesetim, guste riđe kose, kruš kolikog stomaka, s bolesnim srcem koje ga je umalo ubilo godinu i po dana ranije. U gradu je bio poznat kao Riđi Pas, i Juki je mislila da je on zadovoljan tim nadimkom. Da u glavi ljudi priziva sliku buldoga s bo​dlji​ka​vim oko​vrat​ni​kom ko​jem sli​na ka​plje iz usta. Parizi spusti sluš alicu, pokaza Juki i Nikiju da uđu, pa zalaja: – Je​sam li do​bro čuo? Po​ro​ta je po​de​lje​na? – Da – Juki ć e iz dovratka. – Da i im je izdao Alenov nalog, a zatim ih po​slao u ho​tel da ve​ća​ju. – Ne zezaj. Sta misliš ? Koliko porotnika je glasalo suprotno od osta​lih, je​dan ili dvo​je? – Ne znam, Lene – reč e Juki. – Izbrojala sam š estoro koji nisu hteli da me po​gle​da​ju u oči. – Gospode bož e – reč e Parizi. – Drago mi je š to ih je Da i pritisnuo, ali nemoj da gajiš velike nade. – On zavrte glavom, pa upita re​to​rič​ki: – Šta ih bu​ni? Stej​si Glen je kri​vac. – Pretpostavljam da je u pitanju svedoč enje Rouz Glen – reč e Juki. – Kad je re​kla „Mo​je zla​to nas ni​kad ne bi po​vre​di​lo“. Mo​ra da je to... Parizi je bio prestao da je sluš a. – Dobro, znač i, sač ekać emo i

videć emo š ta ć e biti. U međuvremenu, Gejnse, oš iš aj se. Kasteljano, po​mo​zi Ke​ti Va​loj po​sle ruč​ka. Za​tr​pa​na je po​slom. To je sve. Hva​la ti. Pa​ri​zi se ja​vi na te​le​fon, okre​nu se u sto​li​ci, ka pro​zo​ru. – Probao bih da ga nasmejem – reč e Niki dok su se Juki i on vrać ali hodnikom. – Ali nije me č ak ni pogledao. Nisam uspeo ni da bek​nem. Ni da mu od​go​vo​rim. Čak ni da se na​ša​lim. Ju​ki se na​sme​ja. – A veruj mi, spremio sam viceva na pretek. Jesi č ula onaj o sve​šte​ni​ku, ra​bi​nu i nil​skom ko​nju ko​ji uđu u bar... Juki opet prasnu u smeh, melodič ni kikot koji se granič io s manič nim. – Me​ne si nasmejao – reč e Juki. – I to je neš to. Bio si do​bar, za​me​ni​če. Vi​di​mo se ka​sni​je. Juki ostavi Gejnsa u kancelariji, spusti se stepenicama do hola i priš ljamč i se uz jednog krupnog policajca koji je otvorio teš ka vrata od sta​kla i če​li​ka ko​ja su vo​di​la na​po​lje do Uli​ce Bra​jant. Juki brzo pređe pogledom preko reportera koji su se motali na ste​pe​ni​ca​ma is​pred se​di​šta po​li​ci​je. Ni​ko je još ni​je opa​zio – za sa​da. Što je bi​lo do​bro. Ponekad, kad je novinari zaspu pitanjima, pož elela bi da im odgovori i č esto nije mogla da spreč i da joj misli izlete iz usta u nezaustavljivoj bujici. I zato je, videvš i Kendi Stimpson, opasnu reporterku iz Ig​ze​mi​ne​ra, Juki pož urila niza stepenice, grabeć i pre​ma uglu zgra​de naj​kra​ćim pu​tem u pra​voj li​ni​ji. Reporterka doviknu za njom: – Juki! Hoć e li suđenje Glenovoj biti uzaludno? Kako se trenutno oseć aš ? Traž im samo jedan ci​tat. Jedan pi​šlji​vi ci​tat. – Sklanjaj mi se s oč iju, Kendi – brecnu se Juki, okreć uć i glavu ka reporterki, nastavljajuć i da se kreć e pravolinijski dok je silazila s tro​to​a​ra. – Ne​mam ni​šta da iz​ja​vim. Ken​di Stimpson vri​snu: – Ju​ki, ne! Ali Ju​ki ni​je shva​ti​la.

21.

S

ve​tlo ko​je je si​ja​lo Ju​ki u oči be​še za​sle​plju​ju​će. – Ma​ma! – vik​nu ona. – Ma​mi​ce! – U re​du je – re​če ute​šni mu​ški glas. – Do​bro ste. Svetlo se ugasi, i ona vide sive oč i uokvirene plavim, a onda i osta​tak nje​go​vog li​ca. Ni​je ga po​zna​va​la, ni​kad ga ra​ni​je nije vi​de​la. – Ko ste vi? – Dok​tor Če​zni – re​če on. – Džon. A vi ste..? – Go​spo​đi​ca Ka​ste​lja​no. Ju​ki. – Odlič no – on se nasmeš i. – To se slaž e s podacima u vaš oj lič noj kar​ti. Imam ne​ko​li​ko pi​ta​nja... – Šta je bre ovo? Šta se de​ša​va? – Nalazite se u sali urgentnog centra – reč e joj doktor Cezni. Izgledao je kao da je u ranim tridesetim. Izgledao je kao da vež ba u te​re​ta​ni. – Iše​ta​li ste na uli​cu pred auto – re​če on. – Ni​sam va​la. – Zaustavljao se na semaforu, sreć om po vas – nastavi Cezni. – Snimak glave vam je negativan na povrede. Pretrpeli ste samo manji potres mozga. Imate dve ogrebotine, nekoliko š avova, impresivnu modricu na levom kuku, ali niste slomili nijednu kost. Koliko prstiju vi​di​te? – Dva. – A sad? – Tri. – Dobro. Uradite ovo. Zatvorite oč i. Dotaknite nos prstom leve ruke. Sad uradite isto s desnom. Odlič no. A š ta je poslednje č ega se se​ća​te? – Da imam im​pre​siv​nu mo​dri​cu na ku​ku. Če​zni se na​sme​ja. – Mi​slio sam, če​ga se se​ća​te pre ne​sre​će? – Jed​na re​por​ter​ka me pra​ti​la... – Se​ća​te li se nje​nog ime​na? – Ken​di La​ja​va Stimp​son. – U redu. Vrlo dobro. Ona č eka ispred. Zelim da vas zadrž im ovde pre​ko no​ći, či​sto ra​di po​sma​tra​nja...

Ali Juki je zurila okolo, poč injuć i da prepoznaje tu salu urgentnog odeljenja, dok joj se ž eludac vezivao u č vor. Stegla je ivice kreveta. – Ko​ja je ovo bol​ni​ca? – Grad​ska bol​ni​ca San Fran​ci​ska. Ma​mi​ca je umr​la ov​de. – Pre​gle​da​ću vas opet uju​tru... – Na to mo​že​te da za​bo​ra​vi​te – re​če Ju​ki. – Do​bro sam. – Ili mož ete da odete – reč e Cezni. On izvadi neki formular prikač en na tabli sa š tipaljkom, i reč e: – Ovo je otpusna lista na kojoj pi​še da od​la​zi​te iz bol​ni​ce pro​tiv​no sa​ve​tu le​ka​ra. Pot​pi​ši​te ov​de. – Ima​te ne​ku olov​ku? Cezni kliknu svoju bik hemijsku, i Juki potpisa tamo gde joj je bio pokazao. On reč e: – Preporuč ujem vam acetaminofen. Nije kasno da se pre​do​mi​sli​te i osta​ne​te ov​de pre​ko no​ći, Ju​ki. – Ne. Ne, ne, ne. – Odluka je vaš a – reč e Cezni. – Nemojte prati kosu najmanje tri da​na... – Je​ste li vi lu​di? Da ne pe​rem ko​su? Mo​ram na po​sao... – Sluš ajte. Pogledajte me, Juki, i obratite paž nju. Pož eleć ete da vam lekar skine te š avove za deset dana. Ako ste u stanju da sač ekate trideset ili č etrdeset sekundi, sestra ć e vam doneti odeć u. Savetujem vam da ode​te ku​ći i da se na​spa​va​te. – Mo​lim? – Na​spa​vaj​te se. I ne ša​lim se. Pa​zi​te ku​da ide​te.

22.

J

u​ki po​mi​sli, mo​ram da odem odav​de. Mo​ram! Završ ila je s oblač enjem, nazula cipele, razmakla zavese oko kreveta i pobegla. Nakon š to je pogreš no skrenula na akuš ersko odeljenje i proš la kroz kafeteriju, pronaš la je vrata koja su vodila u če​ka​o​ni​cu. Ken​di Stimp​son usta​de kad je ugle​da​la Ju​ki. – O, bo​že, Ju​ki, ta​ko mi je žao. Kendi je imala gustu kovrdž avu kosu i ogromne grudi. Zagrlila je Juki, koja je nakratko izdrž ala taj zagrljaj, a zatim se oslobodila i uputila ka izlazu s reč ima: – Koliko je sati? Koliko dugo sam već ov​de? Ken​di po​đe za Ju​ki, pri​ča​ju​ći us​put. – Proš lo je pet. Ponela sam tvoju akten-taš nu i taš nu i sve beleš ke i papire. Otvorila sam tvoj novč anik kako bih mogla da ti pomognem. Morala sam da pronađem tvoju zdravstvenu knjiž icu i... oh! Zapisala sam i ime i broj vozač a koji te je udario. Ona ž eli da se uveri da si dobro. Verovatno se brine jer je udarila advokata svojom bembarom, za ime sveta... ha! Oh, i daj mi taj recept, Juki. Svratić emo u neku apo​te​ku. Imaš li hra​ne u sta​nu? Bo​li li te gla​va? – Mo​ja gla​va? Ken​di je po​gle​da, ne​mo klim​nu gla​vom. Juki podiž e ruku do leve strane glave, napipa kratko oš iš anu kosu, boc​ka​vu li​ni​ju ša​vo​va. – O ne​e​ee. Ogle​da​lo. Tre​ba mi ogle​da​lo. Kendi stade da rovari po taš ni, pronađe malo plastič no ogledalo na preklop i dade ga Juki. Juki otvori ogledalce i nakrivi ga, zureć i u sebe razrogač enih oč iju i u neverici, konač no dobivš i kompletnu sliku svog sta​nja. Glava joj je bila obrijana u obliku duge, elegantno zakrivljene linije š irine sedam i po centimetera koja se protezala od leve slepooč nice pa sve do iza levog uva. Crni š avovi, nalik dlakavoj gu​se​ni​ci, mar​ši​ra​li su sre​di​nom tog ured​no pot​kre​sa​nog pu​ta. – Vi​di na šta li​čim! Iz​gle​dam kao na​ka​za! – vik​nu Ju​ki re​por​ter​ki.

– Na tebi nakazno izgleda kul. Nasloni se na mene, draga. Odveš ću te ku​ći.

23.

B

ilo je to još jedno prokleto sjaj​no več e u klubu Ari​ja. Klavijaturista je izvodio hitove iz popularnih ma ijaš kih ilmova i klasič ne operske numere, turisti su se opijali koktelima od martinija, a redovne muš terije dž in-tonikom, oseć ajem da su viđeni i da vide dru​ge. „Ljubimč e“ je sedela sama za krcatim š ankom, negujuć i svoju taj​nu kao da se ra​di o tek iz​le​glom pti​ću. Ljubimč e je bila sitna smeđooka plavuš a, izgledala je deset godina mlađe od svojih trideset tri godine, ž ena koja je umela da se uvuč e u neku prostoriju i iskrade se iz nje kao da nosi plaš t koji daruje ne​vi​dlji​vost, kao da je pro​kle​ti su​per​he​roj. To je bi​lo ono do​bro. Ljubimč e ostavi novč anicu od deset dolara na š ank. Uzimajuć i svoju irsku kafu, odluta nazad u VIP sobu, gde je Makenzi Oliver, nedavno preminula rok zvezda i njen bivš i deč ko, lež ao na svom posmrtnom odru, u bronzanom kovč egu postavljenom na sto za bi​li​jar. Ljubimč etova ljubavna veza s Makenzijem trajala je š est meseci, ili dvadeset sedam godina, zavisno od toga kako se rač una, ali u svakom slu​ča​ju se lo​še za​vr​ši​la ne​ko​li​ko da​na ra​ni​je. To je bilo baš bezveze. I još uvek nije potpuno razumela za​što. Volela ga je, pravog njega, klinca udubljenih grudi i ravnih tabana, koji je izgledao i kul i uplaš eno u isto vreme, baš kao kad su se kao klin​ci igra​li u pe​sku, kad je bio Mi​ki, a ona nje​go​va dru​ga​ri​ca. Njemu niš ta od toga oč igledno nije bilo važ no – a dokaz za to bila je maloletna, plač ljiva narkomanska skitnica s tetovaž ama na licu i prstenjem u nosu, Makenzijeva „prava“ devojka, s kojom se viđao sve vreme dok se zabavljao s njom, Ljubimč etom, koja je za to poslednja sa​zna​la. Kad ih je uhvatila na delu, Makenzi joj je uputio onaj pogled koji je go​vo​rio, „Ma daj. Po​gle​daj ko sam ja. Šta si oče​ki​va​la?“ Ni​je se čak ni iz​vi​nio. Ljubimč e je sada provirila u mrtvač ki kovč eg sa satenskom

postavom, i morala je da prizna da Makenzi dobro izgleda. Izgledao je č isto, ako niš ta drugo – u svakom smislu te reč i. Osetila je da je nos svrbi, da joj se oč i pune suzama, i da joj tuga snaž no pritiska srce – ono š to je najmanje oč ekivala, u trenutku kad je to najmanje oče​ki​va​la. Ona obrisa suze dlanom, ubaci ključ od ulaznih vrata njegove kuć e u dž ep na grudima njegove kož ne jakne, proš aputa pokojniku na uvo: – Jebi se, seronjo. – Onda se potpisa u knjigu gostiju pre nego š to će se​sti na je​dan ka​uč ka​ko bi mo​gla da po​sma​tra žur​ku sa stra​ne. A ka​kva je sa​mo žur​ka pri​re​đe​na u Ma​ken​zi​je​vu čast. Momci iz njegovog benda izvlač ili su crte na stolu za bilijar. Bono se vatao u ć oš ku sa svojom menadž erkom. Vili Nelson je svratio da se oprosti od pokojnika, dok su svi ostali trabunjali o toj tragediji, ljudi koje je znala celog ž ivota, ljudi koji su mislili da znaju nju ali koji je uop​šte ni​su zna​li. Ljubimč e zaž muri, sluš ajuć i Dž iraza, glavnog pevač a iz Makenzijevog benda, kako izvodi „Dark Star“, Makenzijev hvalospev samom sebi. Posle aplauza, Dž iraz podiž e č aš u u č ast leš a, rekavš i: – Šte​ta što si umro ta​ko je​be​no mlad, čo​ve​če. Svetla se pogasiš e. Zasijaš e sveć e. Svi se pridruž iš e Dž irazu u pevanju „A Hole in the Night“, Makenzijevi prijatelji i fanovi koji su mi​sli​li da je umro od dro​ge. Ali Lju​bim​če je zna​la da dro​ga ne​ma ni​ka​kve ve​ze s tim. Ma​ken​zi Oli​ver je bio ubi​jen. Zna​la je to, jer ga je ona ubi​la.

Dru​gi deo Vi​so​ko dru​štvo

24.

L

jubimč e je sedela na podu stare deč je sobe, leđima naslonjena na zid. Nosila je rukavice za zavarivanje i č izme s č elič nim vrhom, sa svojim dragim Ramom bezbedno uš uš kanim u torbi. Sluš ala je pri​gu​še​nu vi​ku Bej​li​je​vih kroz gip​sa​ni zid. – Svi​njo! – Kur​vo! – Umuk​ni, umuk​ni, umuk​ni! Budale č ak i ne znaju da ona sedi u mraku na tri metra od njih, da je sa​ti​ma če​ka​la da se vra​te ku​ći i za​spu, ne slu​te​ći ni​šta. Dobro je iskoristila to vreme, još jednom je u sebi proš la kroz veliki plan. Bila je spremna. Znala je njihove navike, raspored pro​sto​ri​ja u ku​ći, gde je naj​bo​lje da uđe, i ka​ko naj​br​že da iza​đe. I zna​la je ši​fru. Bio je to dobar plan, ali Ljubimč e je imala i plan B – š ta da radi ako je uhva​te. A ima​la je pe​tlju da ura​di čak i to. S druge strane zida, Itan Bejli je optuž io ž enu da ga vara, a Ljubimč e nije sumnjala u to. Isa je bila prilič no dobra u lertovanju kad su išle u isti raz​red ško​le za de​voj​či​ce Ke​trin Del​mar Berk. A od tada, Isa je istinski ovladala veš tinom lež ernog zavođenja. Kao Gvi​net Pal​trou kad joj baš kre​ne. Ali Lju​bim​če ni​je pre​zi​ra​la Isu zbog to​ga. Ima​la je du​blji raz​log, ko​ji mo​ra da je po​ti​cao iz vre​me​na kad joj se ž ivot potpuno raspao – kad je Ljubimč etu bilo deset godina i tata joj umro, a Isa ju je jako zagrlila na njegovoj sahrani i rekla: „Mnooogo mi je ž ao. Ali nemoj nikad da zaboraviš da te volim. Mi smo najbolje dru​ga​ri​ce za​u​vek.“ To „za​u​vek“ je tra​ja​lo dve ne​de​lje. Jednom kad je bogatstvo i zaš tita njenog oca preš la isključ ivo nje​go​voj pra​voj porodici, Ljubimč e i njena majka kao da nikad nisu ni postojale. Za nju viš e nije bilo privatnih š kola, č asova plesa, rođendanskih ž urki niti ž ivota u dobrom kraju grada. Ljubimč e je strmoglavo izletela iz inog kruga onih koji su imali sve, i obrela se u tuž nom i sumornom svetu s motom „Koga briga?“ – svetu kojem

van​brač​na ćer​ka jed​nog ože​nje​nog čo​ve​ka i pri​pa​da. Isa je, s druge strane, završ ila š kolovanje sa osamnaest godina i udala se za Itana Bejlija u ruč no saš ivenoj karolina herera venč anici u dvadeset drugoj, i tom venč anju je prisustvovao ceo druš tveni krem Zapadne obale. Posle toga je doš lo i sve ostalo: njeno dvoje pametne dece, njene dobrotvorne akcije, njeno mesto na sjajnom vrhu visokog dru​štva. Ljubimč etova majka je rekla: – Preseli se, duš o. Poč ni iz poč etka. – Ali Ljubimč e je imala korene u ovom gradu, dublje i starije č ak i od Ise s nje​nom pla​vom kr​vlju. I tako, ovo je bio Ljubimč etov ž ivot nakon pada, radila je za Bejlijeve i njihovu odurnu sortu, š etala njihove neurotič ne pse, odnosila njihove odvratne bunde u rashladne ostave tokom leta, adresirala pozivnice njihovim snobovskim prijateljima, ljudima koji su je zvali „Ljubimč e“ i koji su prič ali o njoj kad je bila dovoljno blizu da ih ču​je. Du​go je sma​tra​la da do​bro pod​no​si to. Ali ako je neš to nauč ila od Makenzi Olivera, to je da je „pod​no​še​nje“ pre​ce​nje​no. Ljubimč e se osvrnu po sobi, sada punoj veš alica s bezobrazno skupom, nikad noš enom odeć om i planinama neotvorenih kutija sa sku​pim stva​ri​ma ku​plje​nim iz či​stog hi​ra. Da ti se ž ivot zgadi. Dekadencija prebogatih. Sranje od dva​de​set​če​tvo​ro​ka​rat​nog zla​ta. U spavać oj sobi, vika je zamrla. Ljubimč e priljubi uvo na zid, osluš nu Bejlijeve kako stenju i dahć u, Isu kako uzvikuje: – O, da, tako, oh! – njih dvoje kako vode ono š to su nazivali lju​ba​vlju, Isin glas koji Lju​bim​če​tu da​je raz​log vi​še da je sre​di. A on​da je na​stu​pi​la ti​ši​na. Lju​bim​če ste​že dr​šku svo​je plat​ne​ne tor​be. Do​šlo je vre​me.

25.

L

jubimč e otvori vrata spavać e sobe Bejlijevih, spusti se u č uč anj dok su dva mopsa, Vekou i Valdo, dotrč avali do nje, njuš kajuć i i maš uć i repić ima. Ona stade da ih uć utkuje i č eš ka, posmatrajuć i ih kako se gegaju nazad do svojih korpi ispod prozora, nameš taju se, a za​tim po​no​vo le​žu. Ljubimč e je stajala mirna kao kip, osluš kujuć i ritmič no disanje Bejlijevih koje je dopiralo iz pravca njihovog ogromnog kreveta osvetljenog meseč inom. Na prozoru, svilene zavese su se mreš kale na povetarcu i njihovo š uš kanje je skrivalo njeno uzbuđeno disanje i š um sa​o​bra​ća​ja do​le na uli​ci. Videla je da je Isa gola i da lež i na stomaku, na naj inijoj posteljini, pod jorganom od guš čijeg paperja, duge crne kose rasute preko ramena. S njene leve strane, Itan je lež ao na leđima, ispuš tajuć i vonj al​ko​ho​la u va​zduh svo​jim hr​ka​njem. Ljubimč e stade sa Isine strane kreveta, i zagleda se u njeno rame. Srce joj je tuklo kao ludo. Oseć ala je da je adrenalin ispunjava kao da je is​ko​či​la iz avi​o​na i če​ka da po​vu​če ru​či​cu pa​do​bra​na. Spustila je svoju torbu od platna na pod, otvorila je i zavukla ruku u rukavici unutra. Isa se utom promeš kolji, pridiž e se dopola i, videvš i Ljubimč etovu pogurenu siletu, reč e: – Ko je tamo? – glasom hra​pa​vim od pi​ća i sna. Lju​bim​če grak​nu: – Isa, to sam sa​mo ja. – Šta ti... ra​diš ov​de? Ljubimč etova stopala su se zaledila u mestu. Je li poludela? Sta ako Isa upa​li sve​tlo? Šta ako psi po​lu​de? Šta ako se Itan pro​bu​di? Plan B je bio za​do​vo​lja​va​ju​ći, ali je bio da​le​ko od ide​al​nog. – Uzela sam ti lek. Otiš la sam do apoteke samo zbog toga – proš aputa Ljubimč e, improvizujuć i kao luda. Itan se promeš kolji, okrenu se na bok, na suprotnu stranu. Podvuč e jorgan ispod ruke. Za​spao je. – Sta​vi ga na moj noć​ni sto​čić i tor​njaj se odav​de, u re​du? – To i ra​dim – reč e Ljubimč e, sada zvuč eć i iznervirano, š to je svakako bilo uverljivo. – Jesi č ula š ta sam ti rekla? Otiš la sam do

apo​te​ke sa​mo zbog to​ga. I ne​ma na če​mu. Isino rame bilo je na samo koji centimetar od Ljubimč etove š ake. Ona boc​nu ne​žno, pre​ci​zno. – Šta je to bi​lo? – upi​ta Isa. – Je​si li me ušti​nu​la? – Da, kuč​ko. Za​to što te mr​zim. Vo​le​la bih da umreš. Isa se na​sme​ja. – Ne za​dr​ža​vaj ni​šta u se​bi, dra​ga. – Ne – re​če Lju​bim​če – ne​ću. Ali jedna nova ideja formirala se u Ljubimč etovoj glavi. Na​zo​vi​mo je pla​nom C. Terajuć i srce da uspori, Ljubimč e ode do Itanove strane kreveta, podiž e jednu knjigu s poda, vrati je na noć ni stoč ić , merkajuć i nje​go​vu ma​lja​vu mi​ši​cu ko​ja je le​ža​la pre​ko ru​ba jor​ga​na. – Šta sad ra​diš? – upi​ta Isa. – Po​spre​mam – re​če Lju​bim​če. I ubo​de po​no​vo. O da, ovo je ta​ko do​bro. Oh. – Spavaj – reč e Ljubimč e, zatvarajuć i torbu. – Vratić u se ujutru da iz​ve​dem pse. – Ne​moj da nas bu​diš, ma​la se​ni​ce. – Ne brini. Lepo spavaj – reč e ona, glasom poviš enim od veselosti. S ruč kama platnene torbe prebač enim preko ramena, Ljubimč e se strč a niza stepenice u mraku i ukuca Isinu š ifru na kontrolnoj tabli alar​ma kraj ula​znih vra​ta, is​klju​ču​ju​ći ga, a za​tim ga opet uklju​ču​ju​ći. Zatim izađe napolje slobodna kao senica. – Lepo sanjajte, duš ice – pe​vao je glas u nje​noj gla​vi. – Le​po sa​njaj​te.

26.

B

io je ponedeljak, otprilike u vreme ruč ka, kad se Dž akobi nadneo nad na​še sto​lo​ve i re​kao me​ni i Kon​kli​nu: – Ho​ću da ode​te do ugla Ulice Brodvej i Pirs pre nego š to odnesu tela. Bokserova, završ i drugu sme​nu i pre​u​zmi slu​čaj. – Da pre​zmem slu​čaj? – re​koh tu​po. Pogledah u Konklina. Baš smo bili prič ali o Bejlijevima, koji su pronađeni mrtvi pre nekoliko sati u svom krevetu. Bilo nam je drago š to nam nije zapao sluč aj koji ć e bez sumnje konstantno biti okruž en me​dij​skom pa​žnjom, o ko​jem će se iz​ve​šta​va​ti na sva​kih sat vre​me​na. – Gra​do​na​čel​nik je ro​đak Ita​na Bej​li​ja – re​če Dža​ko​bi. – Znam to. – On i š ef ž ele tebe na ovom sluč aju, Bokserova. Traž ili su tebe po​i​men​ce. Koliko god je to trebalo da mi laska, umalo se nisam ispovrać ala. Rič i ja smo se već davili u nereš enim sluč ajevima, i ne samo da ć e po ovom pompeznom sluč aju trkeljisati na sva zvona, nego ni naš i pre​o​sta​li slu​ča​je​vi ne​će ne​sta​ti. Sa​mo će se „ohla​di​ti“. – Bez kuk​nja​ve – re​če mi Dža​ko​bi. – Tvoj po​sao je da šti​tiš i slu​žiš. Zu​ri​la sam u nje​ga, za​tvo​re​nih usta da ne bih po​če​la da psu​jem. Ali videla sam da Konklin potpuno drugač ije reaguje. Raš čistio je prostor na svom stolu, i Dž akobi smesti svoju zadnjicu tu, još uvek pri​ča​ju​ći. – U kuć i Bejlijevih ž ivi i njihovo osoblje koje održ ava kuć u, i oni imaju sopstveno krilo. Glavna kuć na pomoć nica, Iraida Hernandez, pro​na​šla je te​la – re​če Dža​ko​bi. – Pr​vo će​te že​le​ti da pri​ča​te s njom. Izvadih belež nicu. – Sta još ? – Obrela sam se u tiganju, osetila ka​ko mu pla​me​no​vi li​žu ivi​ce. – Bejlijevi su več erali s jednim prijateljem proš le več eri. Dizajner enterijera po imenu Noubl Blu, mož da poslednja osoba koja ih je videla ž ive. Poš to je Hernandezova pozvala služ bu za hitne sluč ajeve, nazvala je Blua, a Blu je obavestio gradonač elnika. To je sve š to zna​mo. Pa, bi​će to​ga još. Mno​go vi​še.

Isto​ri​ja po​ro​di​ce Bej​li bi​la je op​šte po​zna​ta. Isa But Bejli bila je č etvrta generacija ž itelja San Franciska, potomak jednog magnata koji je gradio ž eleznice po preriji sredinom 19. ve​ka. Nje​na po​ro​di​ca je spa​da​la u red mi​li​jar​de​ra. Porodič no stablo Itana Bejlija takođe vuč e korene iz San Franciska i sredine 19. veka, samo š to su njegovi bili radnič ka klasa. Pradeda mu je bio rudar, i od tada, porodica je poč ela da se uspinje, stepenik po stepenik, svakodnevnom trgovinom. Pre nego š to je umro u neko doba noć i, Itan Bejli je bio vlasnik Kod Bejlija, lanca restorana koji su nudili menije za 9,99 dolara po principu „koliko god mož eš da po​je​deš“. Zajedno i pojedinač no, njih dvoje su bili u centru paž nje visokog druš tva i onih koji su to hteli da postanu. Bilo je glasina o ljubavnim vezama s holivudskim glumcima, perverznim kombinacijama i svim ž urkama koje su se novcem mogle prirediti: ž urkama u crvenom, žur​ka​ma u pla​vom, lu​dim žur​ka​ma. Koncentrisah se na ono š to je Dž akobi govorio. – Taj Noubl Blu je neka č udna mustra. Kaž e da mož e da vam isprič a sve o poznanicima Bejlijevih, od pametnih do ludih. I ne š ali se za lude. Bokserova, uzmi sve koji ti trebaju za rad na ovom sluč aju – Lemkea, Samjuelsa, Mak​ni​la. Ho​ću da me iz​ve​šta​vaš o na​pret​ku i za​ba​da​ću nos če​sto. Otrovno ga pogledah ali rekoh: – Dobro. Znaš za š ta se molim? – Uzeh do​si​je iz Dža​ko​bi​je​ve ru​ke, usta​doh da ob​u​čem sa​ko. Dža​ko​bi se zbu​ni. – Za šta, Bok​se​ro​va? – Da su Bej​li​je​vi osta​vi​li po​ru​ke o sa​mo​u​bi​stvu.

27.

K

onklin sede za volan naš eg neobelež enog š evroleta i krenusmo ka severu Ulicom Brajant. Napredovali smo polako po principu kreni-stani, sve dok nisam rekla: – Ovo je da poludiš – i uključ ila sirenu. Petnaest minuta kasnije, parkirali smo se prekoputa kuć e Bej​li​je​vih. Vatrogasna služ ba je bila tu, kao i mnoš tvo obelež enih i neobelež enih policijskih vozila i kombi jedinice za mesto zloč ina koji je blo​ki​rao pri​laz is​pred ku​će. U San Francisku ne ž ivi mnogo holivudskih zvezda, ali ako bismo imali neku mapu s raskoš nim domovima slavnih, kuć a Bejlijevih bi bila na njoj. Masivni trospratni div s ukrasnom fasadom od š tuko maltera i s belim horizontalnim gredama, bila je podignuta na uglu ulica Brodvej i Pirs, i protezala se u duž ini od pola bloka ka jugu i is​to​ku. Meni je izgledala viš e kao muzej nego kao kuć a, a imala je glamuroznu proš lost koja je datirala iz doba prohibicije, i bila je neš to najbolje š to se moglo kupiti za petnaest miliona dolara: dve hiljade sedamsto dvadeset sedam kvadratnih metara najelitnijeg stam​be​nog pro​sto​ra u gra​du. Pozdravih prvog policajca na vratima, Peta Nunana, klinca s klempavim crvenim uš ima i sve boljom reputacijom policajca koji besprekorno obavlja svoj posao. Samjuels i Lemke dođoš e stazom, a ja ih po​slah na​zad na uli​cu da pre​če​šlja​va​ju kom​ši​luk. – Pro​va​la? – upi​tah Nu​na​na. – Ne, gospoja. Svako ko ulazi u kuć u mora da ima š ifru od kuć nog alar​ma i ključ. Onih pe​to​ro lju​di ta​mo? To su oso​be ko​je ži​vi u ku​ći. Svi su bi​li tu pro​šle no​ći, ni​su ni​šta vi​de​li ni ču​li. Promrmljah: – Koje iznenađenje. – Nunan nas zatim predstavi glav​noj kuć​noj po​moć​ni​ci, Ira​i​di Her​nan​dez. Hernandezova je bila ž ilava, besprekorno obuč ena ž ena u poznim pedesetim. Oč i joj behu crvene od plakanja, a engleski je govorila bolje od mene. Odvedoh je u stranu kako bismo mogle nasamo da po​pri​ča​mo.

– Ovo nije bilo nikakvo samoubistvo – objavi Hernandezova prkosno. – Ja sam bila Isina dadilja. Podiž em njenu decu. Poznajem celu ovu porodicu od njihovog zač etka, i kaž em vam da su Isa i Itan bi​li sreć​ni. – Gde su im de​ca sa​da? – Hvala bogu, prespavali su kod babe i dede. Dođe mi da povratim. Sta da su oni pronaš li svoje roditelje umesto mene? Ili š ta da su bi​li kod ku​će – ne, ne. Ne mo​gu ni da za​mi​slim. Pitala sam Hernandezovu gde je bila cele noć i („U krevetu, gledala sam omnibus emisije Plastična hirurgija: pre i posle.“), š ta je ugledala kad je otvorila vrata spavać e sobe Bejlijevih („Bili su mrtvi. Još uvek topli!“), i da li zna za nekoga ko bi ž eleo da naš kodi Bejlijevima („Dosta ljudi je bilo ljubomorno na njih, ali da ih ubiju? Mislim da je do​šlo do ne​ke uža​sne ne​sre​će“). Hernandezova me pogleda kao da se nada da mogu da razvejem taj ruž an san, ali ja sam već razmiš ljala o toj zagonetki, pitajuć i se da li sam se uhvatila u koš tac s nekom kompjuterskom igrom reš avanja mi​ste​ri​je u en​gle​skom sti​lu. Rekla sam Hernandezovoj da ć emo nju i ostale zaposlene prevesti do stanice kako bismo im uzeli otiske prstiju i uzorke DNK. Onda sam po​zva​la Dža​ko​bi​ja. – Ovo nije bila provala – rekoh mu. – Sta god da se deš avalo u ovoj kuć i, osoblje verovatno zna za to. Sve petoro su imali neometan pristup, tako da... – Tako da postoje dobre š anse da je, u sluč aju da su Bej​li​je​vi ubi​je​ni, to uči​nio ne​ko od njih. – Eto. Či​taš mi mi​sli. Rekoh Dž akobiju da mislim da on i Ci treba da obave ispitivanje, i Dža​ko​bi se slo​žio. Za​tim smo se Kon​klin i ja pro​vu​kli is​pod žu​te tra​ke i prijavili se kod jednog policajca poč etnika u predsoblju koji nas je upu​tio ka spa​va​ćoj so​bi Bej​li​je​vih. Unutraš njost kuć e bila je zemlja č uda sač injena od zidova s gipsanim radovima, slož enim dekorativnim reljefom, starim klasič nim slikama evropskih majstora i antikvitetima u svakoj prostoriji, pri č emu je svaka odaja vodila u još velič anstveniju, niz iz​ne​na​đe​nja ko​ja su osta​vlja​la bez da​ha. Kad smo stigli do treć eg sprata, č ula sam glasove i statič ki š um ra​di​ja ko​ji su do​pi​ra​li iz sre​di​ne sta​zom za​str​tog hod​ni​ka.

Krupan mlad policajac iz noć ne smene, narednik Bob Nardoun, uđe u hod​nik, po​zva me dok smo išli k nje​mu. Rekoh: – Izvini š to moram da preuzmem, Bobe. Tako mi je na​re​đe​no. Iz ne​kog raz​lo​ga, oče​ki​va​la sam ot​por. – Ša​liš se, zar ne, Bok​se​ro​va? Uzmi ovaj slu​čaj, mo​lim te!

28.

Č

arli Klaper, š ef naš e kriminološ ke laboratorije, stajao je pored kreveta Bejlijevih. Klaper ima pedeset pet godina i buduć i da je pola ž ivota proveo u policiji, najbolji je u svom poslu. Mož da č ak i bolji. Carli nije razmetljiv. On je temeljni perfekcionista. Kaž e š ta ima i sklo​ni ti se s pu​ta. Klaper je bio na mestu zloč ina nekih dva sata, i na tepihu nije bilo zastavica ili markera, š to znač i da nije bilo ni krvi ni tragova dokaza. Dok su tehnič ari skidali otiske prstiju s nameš taja, ja obuhvatih po​gle​dom za​pa​nju​ju​ću sli​ku pred so​bom. Bejlijevi su lež ali u svom krevetu, mirni i nedirnuti kao da su iz​li​ve​ni od vo​ska. Oba tela su bila naga, č arš avi i jedan jorgan su im bili navuč eni preko donjeg dela trupa. Preko masivne daske kreveta od mahagonija bio je prebač en jedan crni č ipkani grudnjak s polukorpama. Ostala odeć a, i garderoba i donji veš , bila je razbacana po po​du kao da je bi​la od​ba​če​na na br​zi​nu. – Sve je u zateč enom stanju osim jedne otvorene laš e mo​e​ta i dve č aš e od š ampanjca, koje su poslate u laboratoriju – reč e Klaper Konklinu i meni. – Gospodin Bejli je uzimao ka​fer​got protiv migrene, pre​va​cid protiv goruš ice. Njegova ž ena je pila klo​na​ze​pam. Protiv ank​si​o​zno​sti. – To je ne​ka vr​sta va​li​ju​ma, jelda? – upi​ta Kon​klin. – Neš to slič no. Uputstvo za upotrebu na laš ici kaž e da treba popiti jednu tabletu za spavanje pred odlazak u krevet. To je mi​ni​mal​na do​za. – Ko​li​ko ih je bi​lo u fla​ši​ci? – upi​ta Kon​klin. – Bi​la je sko​ro pu​na. – Mož e li klonazepam biti smrtonosan u sadejstvu sa šam​panj​cem? – Mo​gao je sa​mo da je uspa​va. – Da​kle, šta mi​sliš? – upi​tah Kla​pe​ra. – Pa, gledam polož aj tela i nadam se da ć e mi to reć i neš to. Ako su se drž ali za ruke, pomislić u da su imali dogovor da se zajedno ubiju. Ili

da je u pi​ta​nju ne​što ma​lo zlo​kob​ni​je. – Kao na pri​mer, da je ubi​ca is​ce​ni​rao to po​sle smr​ti žr​ta​va? Klaper klimnu glavom, i reč e: – Baš tako. Neka vrsta predumiš ljaja ili naknadne zamisli. Ali ovde imamo dvoje naizgled zdravih ljudi u tridesetim koji lež e u prirodnim polož ajima za spavanje. Na posteljini ima semena ali ne i krvi, niti drugih supstanci. I ne vi​dim ni​ka​kve zna​ko​ve bor​be, ni​ka​kve ogre​bo​ti​ne ili ra​ne. – Mo​lim te, Čar​li, daj nam ne​što – re​koh. – Pa, evo š ta ni​je u pitanju: trovanje ugljen-monoksidom. Vatrogasci su detaljno ispitali kuć u na prisustvo gasa, i niš ta nisu naš li. Takođe, psi Bejlijevih su spavali ovde – reč e Klaper, pokazujuć i put pseć ih korpi pored prozora – i oba su ž iva. Sudeć i prema kuć noj pomoć nici, devojka koja š eta pse je doš la po njih u osam, a kad ih je vra​ti​la, re​kla je Her​nan​de​zo​voj da su psi do​bro. – Div​no – re​koh. – Sa​vr​še​no, za​i​sta. – Javić u ti kako stojimo s otiscima a ostalo ostaviti patologu kad stigne. Ali u pravu si, Lindzi. Ovo mesto zloč ina je previš e č isto. Ako uop​šte je​ste me​sto zlo​či​na. – I to je sve? Čar​li na​mig​nu. – To je sve. Kla​per je re​kao svo​je.

29.

B

ejlijevi su imali sve najbolje, č ak i u smrti. Dobili smo naloge za pretres bez po muke. Prvi put u ž ivotu. Onda je zamenik javnog tuž ioca Leonard Parizi doš ao i zatraž io da obiđe to takozvano mesto zlo​či​na. Njegovo prisustvo mi je reklo da ć e, u sluč aju da je ovo ubistvo, i da postoji osumnjič eni podlož an krivič nom gonjenju, Riđi Pas lič no raditi na sluč aju. Pokazala sam mu ž rtve, a on je stajao u tiš ini, pun po​što​va​nja. Onda je rekao: – Ovo je ruž no. Sta god da se desilo ovde, gro​tesk​no je. Baš kad je Parizi otiš ao, Kler je uš la s dvoje pomoć nika. Prenela sam joj š ta sam znala o sluč aju dok je slikala Bejlijeve: po dve fo​to​gra​fi​je iz sva​kog ugla pre ne​go što će do​ta​ći te​la. – Imaš li neke ideje? – upitah, dok je svlač ila č arš ave i nastavljala da sli​ka. – Strpi se malo, devojč ice. Još uvek ne znam ni šta kog đavola mi​slim. Progunđala je nekoliko puta, zatraž ila pomoć u prevrtanju tela, i rekla: – Nema mrtvač ke ukoč enosti. Mrtvač ke pege se povlač e. Još uvek su topli na dodir. Tako da bih svakako rekla da je smrt nastupila pre dva​na​est sa​ti ili ra​ni​je. – Mo​že li bi​ti pre šest? – Da. – Još ne​što? – Da. Bo​ga​ti su, vit​ki, pre​le​pi i mr​tvi. Kler se zatim ogradila, kao i obič no: nije htela niš ta zvanič no da ka​že dok ne za​vr​ši s ob​duk​ci​jom. – Ali evo š ta je neobič no – reč e Kler mom partneru i meni. – Imamo dvoje mrtvih ljudi, mrtvač ka ukoč enost je maltene ista, mrtvač ke pege su maltene iste. Ovi ljudi su umrli od neč ega isto​vre​me​no, Lind​zi. – Pogledaj ih. Nema vidljivih povreda, rana od metaka, modrica, rana zadobijenih u samoodbrani. Poč injem da sumnjam na trovanje,

znaš? – Trovanje, znač i? Kao, mož da, dva ubistva? Ili ubistvo, pa sa​mo​u​bi​stvo? Sa​mo raz​mi​šljam na​glas. Kler mi uputi š irok osmeh. – Danas ć u odraditi autopsije. Poslać u krv na analizu. Obavestić u te š ta su otkrili u laboratoriji. Reć i ć u ti ono što bu​dem zna​la čim to sa​znam. Konklin i ja smo pretresli poslednji sprat tog muzeja od kuć e dok se Klaperov tim bavio kuhinjom i kupatilima. Traž ili smo znake premetač ine, beleš ke i dnevnike, ali niš ta nismo pronaš li. Kon iskovali smo tri laptopa: Isin, Itanov i onaj koji je pripadao Kri​sto​fe​ru Bej​li​ju, de​ve​to​go​di​šnja​ku, či​sto da se na​đe. Temeljno smo ispraznili ormare i zagledali ispod kreveta, a zatim pretraž ili i prostorije osoblja kako bi ono moglo da se vrati u svoje so​be po po​vrat​ku iz po​li​cij​ske sta​ni​ce. Vratila sam se kod Kler dok su ubacivali tela u vreć e za leš eve, a ona vide da se mrš tim, pa reč e: – Ja se ne brinem, Linds, i zato se opu​sti. Tok​si​ko​lo​ška ana​li​za će nam re​ći ne​što vi​še.

30.

I

demo – reč e Konklin, klimajuć i glavom u pravcu sedokosog č etrdesetogodiš njaka u š ortsu i jarkoruž ič astoj majici kratkih rukava koji nam je mahao ispod kolibe od pruć a, jednog od nekoliko slič​nih se​pa​rea s tr​šča​nim kro​vom gru​pi​sa​nih oko oval​nog ba​ze​na. Ako je ikad postojalo mesto na kojem smo Konklin i ja š trč ali kao policajci, onda je to bilo ovo. Bambuda laundž je bio epicentar okupljanja bogatih pomodara još otkako je Son Pen tu organizovao ž urku po završ etku snimanja svog ilma o Niksonu. Dok smo prelazili preko dvoriš ta, ljudi su skretali poglede i gasili dž ointe. Napola sam oče​ki​va​la da ne​ko vik​ne: „Bež’te, ide mu​ri​ja!“ – Ja sam No​ubl Blu – re​če čo​vek u ru​ži​ča​stom. Predstavismo se. Naruč ila sam mineralnu vodu a Noubl koktel mai tai, i kad smo se svi smestili, rekoh: – Rekoš e mi da ste več erali s Bej​li​je​vi​ma si​noć. – Mož ete li da zamislite? – reč e Blu. – To im je bio poslednji obrok. Ne bih pogodio ni za milion godina. Bili smo u operi pre več ere. Don Đo​va​ni – re​če nam. – Bi​lo je sjaj​no. Reč „sjajno“ mu zape u grlu, a suze mu potekoš e niz pocrnele obra​ze. On zgra​bi ma​ra​mi​cu i obri​sa ih. – Iz​vi​ni​te – re​če Blu. – Sa​mo se radi o tome da su Isa i Itan sreli tako mnogo svojih prijatelja tamo. Sko​ro kao da su iza​šli da se do​bro pro​ve​du jer su zna​li... – Da li su mogli da znaju? – upita Konklin. – Kako su vam iz​gle​da​li? Blu nam reč e da su bili „sto posto normalni“. Isa je za več erom lertovala s jednim muš karcem za susednim stolom, a Itan je, kao i obič​no, po​lu​deo zbog to​ga. – Ko​li​ko je po​lu​deo? – upi​tah. Blu se nasmeš i i reč e: – Ne mislim da je bio na​si​lan, narednice. To je bio deo nji​ho​ve pred​i​gre. Kon​klin re​če: – Mo​že​te li da se se​ti​te ne​ko​ga ko bi ih že​leo mr​tve? – Ne. Mislim, ne ni u najluđim mislima. Ljudi su, međutim, oseć ali da ih oni ignoriš u. Svi su hteli da budu u blizini Bejlijevih, ali to prosto ni​je bi​lo mo​gu​će.

Blu je pomenuo druš tva kojima je Isa predsedavala i ljude koji su zbog toga bili uvređeni. Govorio je o drugim poznatim parovima i ne baš tako prijateljskom nadmetanju između njih s ciljem da vide ko ć e naj​če​šće bi​ti po​me​nut u Kro​ni​klo​voj ru​bri​ci o ži​vo​tu po​zna​tih. Upustio se u neku vrstu rapsodije opisujuć i Isinu zabavu za trideseti rođendan u Parizu, š ta je nosila, č injenicu da je na njoj nastupila Barbra Strejsend i da je njihovih tri stotine gostiju nedelju da​na uži​va​lo u naj​ve​ćem luk​su​zu. Konklin je hvatao beleš ke, ali ga je pomen spiska gostiju od tri sto​ti​ne ime​na za​u​sta​vio. – Taj spi​sak go​sti​ju po​sto​ji ne​gde? – Naravno. Mislim da je bio javno objavljen. Mož ete ga potraž iti na gu​glu? – Blu ć e usluž no. Izduva nos, otpi gutljaj koktela, i dodade zamiš ljeno: – Svakako, ljudi su ih mrzeli. Itan i Isa su privlač ili zavist. Njihov novac. Slava. I oboje su bili toliko pož eljni da su im i graš ke zno​ja bi​le bi​ser​ne. Klimnuh glavom, ali posle jednoč asovne virtuelne š etnje kroz ž ivot Bejlijevih u koju nas je poveo Noubl Blu, velika količ ina malo ko​ri​snih in​for​ma​ci​ja na​či​sto me je is​cr​pe​la. U isto vreme, Noubl Blu je uspeo da me navuč e. Otkrila sam kako marim za to dvoje ljudi koji su delovali sreć no i blagosloveno sve dok im se ž ivot nije ugasio – kao da je neko pritisnuo prekidač i prosto ih is​klju​čio. Zahvalila sam Bluu, raskrstila ukoč ene noge i izaš la iz tropskog ba​ra u cen​tar Ten​der​lo​j​na. – Sad znam manje nego kad nam je Dž akobi dobacio ovaj vruć krom​pir – re​koh Kon​kli​nu dok smo ho​da​li ka Uli​ci Edi. – Te​bi – re​če Kon​klin, ot​klju​ča​va​ju​ći ko​la. – Šta me​ni? Uputi mi svoj neodoljivi osmeh, onaj od kojeg sam umela da zaboravim kako se zovem. – Tebi – ponovi moj partner. – Dž akobi je ovaj vruć krom​pir do​ba​cio te​bi.

31.

P

olicajci koji su radili na sluč aju Bejli behu raš trkani po neuglednoj prostoriji Odeljenja za ubistva dimenzija devet sa š est me​ta​ra ko​ju če​sto na​zi​va​mo do​mom. Dž akobi je sedeo za mojim stolom, prič ajuć i preko telefona: – Sa​mo što su ušli. U re​du. Čim bu​deš mo​gao. On spusti sluš alicu, i reč e nam: – Klaper kaž e da u spavać oj sobi i kupatilu nema sumnjivih otisaka. Nisu pronaš li niš ta zanimljivo u ča​ša​ma, pi​lu​la​ma, ni​ti u fla​ši šam​panj​ca. – Kler je na pu​tu ova​mo. Po​le, što ti ne poč​neš? Pol Ci je bio vitak, veseo, snalaž ljiv, i prvoklasan ispitivač . On i Dž akobi su ispitali osoblje Bejlijevih, i Ci nam je podneo izveš taj iz svo​je sto​li​ce. – Prvo, baš tovan. Pedro Vaskez, č etrdesetogodiš nji Latinoamerikanac. Deluje nervozno. Prijavio je da ima neku pornogra iju na svom laptopu – reč e Ci. – Ali ispostavilo se da nije maloletnič ka pornogra ija. Proveo sam sat vremena s njim, ne vidim da ima motiv, bar ne zasad. Njegovi otisci ni​su pronađeni u spavać oj sobi Bejlijevih. Vaskez mi je rekao da nikad nije iš ao dalje od pri​ze​mlja, i u ovom tre​nut​ku, ne​ma​mo raz​lo​ga da mi​sli​mo da la​že. – Drugo: Iraida Hernandez – reč e Ci, prevrć uć i stranicu u svojoj be​le​žni​ci. – Her​nen​de​zo​va je jed​na fi​na da​ma. – Tvo​je pro​fe​si​o​nal​no mi​šlje​nje, Či? – Lem​ke će bla​go. – Da – reč e Ci – jeste. Hernandezova je naturalizovani građanin, Meksikanka, pedeset osam godina, u služ bi porodice Ise But i Bejlijevih duž e od trideset godina. Kao š to se moglo oč ekivati, njeni oti​sci se na​la​ze svud po spa​va​ćoj so​bi Bej​li​je​vih. – Ona nema krivič ni dosije, ali š to se motiva tič e? To je pod zna​kom pi​ta​nja. – Stvar​no? – re​koh. Ci klimnu glavom. – Kaž e da je verovatno obuhvać ena testamentom Bejlijevih, tako da, nikad se ne zna, ali alarm za lopuž e mi se nije upalio. Iraida Hernandez sve radi po pravilima. Lojalna je. Nije imala niš ta loš e da kaž e ni o kome, i zato sam rekao da je ina

da​ma. – Sta je s kuvaricom? – dobaci Kepi Maknil. Kepi je bio rmpalija od sto trinaest kilograma, i ako mu krofne i stepenice ne dođu glave, mogao bi da bude unapređen u č in poruč nika i dobije nameš tenje u nekom malom gradu. Kepi na to i puca. On to naziva „odlaskom u pri​o​ba​lje“. – Kao š to htedoh reć i – reč e Ci svom partneru – treć e: kuvarica se zove Merilin Miler, belkinja, stara č etrdeset sedam godina. Preselila se ovamo odnekud iz srednjeg dela zemlje. – Ci pogleda u beleš ke. – Iz Ohaja. Radila je kod Bejlijevih tek godinu dana. Dosije joj je č ist. Njeni otisci nisu nađeni gore. Sve š to sam od nje dobio bilo je: „Sta ć e sad biti sa mnom?“ Ne vidim nikakav motiv. Sta ona ima da dobije? Ali poput ostatka osoblja, i ona je mogla da se približ i Bejlijevima. A ako go​vo​ri​mo o otro​vu... Či sleg​nu ra​me​ni​ma, kao da ho​će da ka​že: Ona je ku​va​ri​ca. Dž akobi reč e: – Rekao sam Milerovoj da ne ide iz grada, i angaž ovao sam dva tima iz Odeljenja za posebne istrage. Oni ć e je pra​ti​ti u sva​ko do​ba. Ci je dovrš avao svoj izveš taj o preostala dva č lana osoblja Bejlijevih, drugoj kuć noj pomoć nici i mehanič aru, od kojih su oboje bili nevini kao novorođenč ad, kad je Kler umarš irala na odeljenje u svo​jim pa​ti​ka​ma i bol​nič​koj odo​ri. Osvrnula se i rekla: – Je l’ svi vi mislite: Sad kad je Kler ovde, žurka mo​že da poč​ne? Raz​mi​sli​te po​no​vo.

32.

Č

i dokotrlja jednu stolicu za Kler. Ona sede, podiž e noge na sto i reč e: – Dame i gospodo, tela Bejlijevih su bila tako č ista da sam oč ekivala da poč nu da diš u. U ž elucima nisam pronaš la nikakve pilule, na njima nema ogrebotina, kontuzija ili posekotina. U krvi im nije pronađen ugljen-monoksid. A poš to nikad nisam dozvoljavala da se kož a ispreč i između mene i mojih dijagnoza, nač inila sam po​preč​ne za​se​ke na vra​tu, kao i na zad​njem de​lu vra​ta kod obo​je. – Ukratko, zavirila sam svuda osim u njihove snove. Autopsije su bi​le pot​pu​no ne​ga​tiv​ne. Svi za​ste​nja​še. Čak i ja. – Prič ala sam s lekarom Itana Bejlija – nastavi Kler. – Prič ala sam s Isinim ginekologom. Oba lekara imaju kompletne i až urne istorije bolesti svojih pacijenata, i Bejlijevi su proš li svoje izič ke preglede s pet zvezdica pojedinač no, deset zvezdica ukupno. Ta mlađarija je zna​la ka​ko da vo​di ra​ču​na o svom te​lu. – I taman kad sam spustila sluš alicu posle razgovora s tobom pre deset minuta – reč e ona Dž akobiju – na vrata mi je uš ao laborant s re​zul​ta​ti​ma ur​gent​ne tok​si​ko​lo​ške ana​li​ze. – Spremala sam se da zaključ im da je u sluč aju postojanja otrova jedno od Bejlijevih ucmekalo drugo a zatim i sam ili sama popila otrov, š to bi znač ilo da imamo kombinaciju ubistva i samoubistva, ili dvostrukog samoubistva. Ali sam se iznenadila – i to ne na dobar na​čin. Kler nas je dr​ža​la za oč​ne ja​bu​či​ce. Ni​je se ču​la ni mu​va. Mo​žda ni​ko ni​je čak ni di​sao. Kler mahnu listom hartije koji je odš tampala na kompjuteru, i reč e: – Toksikološ ki nalazi su negativni. Nema otrova, nema opijata, nema narkotika, nema nič ega. Uzrok smrti? Nemam pojma. Nač in na koji je smrt nastupila? Nemam pojma. Neš to ovde smrdi, ali iako ne znam š ta – reč e nam – verovatnoć a da ovo dvoje ljudi s potpuno negativnim autopsijama i toksikološ kim nalazima umru istovremeno sta​ti​stič​ki je astro​nom​ski ma​la. – O, č oveč e – promrmljah. – Toliko o tome da ć e nam

„tok​si​ko​lo​ška ana​li​za re​ći ne​što vi​še“. – Dobro, dobro, pogreš ila sam u vezi s tim, Lindzi. Buduć i da neš to poput „sindroma iznenadne smrti kod odraslih“ ne postoji, ovo ć emo posmatrati kao ubistvo. Dok ne budemo imali neš to konkretno, dać u Ita​nu i Isi Bej​li ki​ne​ske umr​li​ce. Ci reč e: – Kler, draga, nikad nisam č uo za to. Sta je kineska umr​li​ca? – Pen Ding – na​ša​li se ona. 4 – Slu​čaj je otvo​ren. Ima li još pi​ta​nja? – Ima – re​če Dža​ko​bi. – Šta sad? Kler skide noge sa stola, ustade i reč e: – Ja idem kuć i. Poljubić u moju bebu. Onda ć u da pojedem celu pitu s ć ureć im mesom i zasladim se č inijom č okoladnog pudinga sa š lagom, i bolje da niko ne po​ku​ša da me za​u​sta​vi. Okrenula se po prostoriji, zureć i u naš a lica, malaksala od dugog dana na poslu, siva pod neonskim svetiljkama iznad naš ih glava. Bila sam pri​lič​no si​gur​na da iz​gle​da​mo kao ži​vi mr​tva​ci. Dž akobi je naroč ito loš e izgledao. On ć e biti taj koji ć e na kraju dana reć i porodici i novinarima i š efu policije i gradonač elniku da ne​ma​mo poj​ma šta se de​si​lo Bej​li​je​vi​ma. – Znam da tek poč injete s radom, a to važ i i za mene – reč e Kler, osmehom š aljuć i trač ak nade u naš u kolektivnu tminu. – Poslala sam uzorke nazad u laboratoriju. Nek’ noć na smena pokuš a da nađe neš to – reč e ona. – Traž ić u da ponovo urade analize, s instrukcijama da ovog pu​ta tra​že ono čud​no, ne​obič​no, i bi​zar​no.

33.

K

onklin i ja smo proveli sedam punih sati ispitujuć i prijatelje i porodicu Ise i Itana Bejlija, i mali broj ljudi u njihovoj služ bi koji pak nisu ž iveli kod njih u kuć i: Isinu sekretaricu, š etač icu pasa, koja je bi​la i po​trč​ko, i da​di​lju. Niš ta nas nije zaintrigiralo. Ispunili smo svoje belež nice i nastavili da​lje. Dok se ostatak mog tima vratio preč eš ljavanju komš iluka, Konklin i ja smo otiš li da se vidimo s Jensijem i Ritom But, Isinim neverovatno bogatim roditeljima, koji su nas sa suzama u oč ima po​zva​li da uđe​mo u nji​hov ve​li​čan​stve​ni dom na Nob hi​lu. Proveli smo sate s Butovima, uglavnom sluš ajuć i i hvatajuć i beleš ke. Butovi su bili u š ezdesetim, neuteš ni zbog Isine smrti, i morali su da prevaziđu š ok tako š to su nas upoznali sa istorijom po​ro​di​ca But i Bej​li. Prema reč ima Jensija Buta, među Butovima i Bejlijevima je postojalo neprijateljstvo staro sto godina, aktuelno do današ njeg dana, koje se razvilo zbog jednog komada zemlje s nejasnim me​đa​ma. Saznali smo da je Itan Bejli imao tri brata, od kojih nijedan nije bio uspeš an, i ta mala č injenica omoguć ila je da istraga krene u jednom no​vom prav​cu. Gledali smo porodič ne fotogra ije Butovih, od kojih su najstarije poticale još do vremena zlatne groznice, i upoznali smo njihove unuke, ili je tač nije reć i da su oni upoznali nas, zahtevajuć i da budu pu​šte​ni unu​tra da vi​de po​li​caj​ce. U pet popodne smo odbili poziv da ostanemo na več eri. Ostavili smo im naš e vizitkarte i uverili ih da je Isa But Bejli naš najveć i pri​o​ri​tet – i on​da smo se iz​gu​bi​li oda​tle. Dok smo silazili niza stepenice ispred kuć e, pož alih se Konklinu: – Ra​di​će​mo na ovom slu​ča​ju dok ne ode​mo u pen​zi​ju. Uš li smo u kola i sedeli tu, prelazeć i preko onoga š to znamo o ži​vo​ti​ma Ise i Ita​na, pi​ta​ju​ći se da li će​mo ikad re​ši​ti ovaj slu​čaj. Re​koh Kon​kli​nu: – Nje​ni ro​di​te​lji ni​kad ne​će pre​bo​le​ti ovo.

– Baš su je mno​go vo​le​li – re​če on. – Kad je go​spo​đa But za​pla​ka​la... – Srce mi se steglo. Mislim, č ini mi se da bi stvarno mogla da umre od ovo​ga. – A tek oni ma​li​ša​ni. – Taman dovoljno stari da razumeju. Kad je onaj manji, Piter, rekao: „Molim vas recite mi zaš to bi neko uradio to mami i tati...“ – Konklin uzdahnu. – Vidiš ? Nema š anse da su Isa i Itan to uč inili. Ne mo​gu da za​mi​slim da su ubi​li jed​no dru​go. Ne s ona​kvom de​com. – Znam. Isprič ah Konklinu za decu moje sestre, Bridž id i Meredit, koje su otprilike isto godiš te kao deč aci Bejlijevih. – Več eras ć u da pozovem se​stru. Sa​mo že​lim da ču​jem sreć​ne gla​si​će mo​jih se​stri​či​na. – Do​bra ide​ja – re​če Kon​klin. – Trebalo je da im odemo u posetu. Ja i Dž o. Morao je da otputuje po​slom. – Šte​ta. Ali mo​žeš da se vi​diš s Ket kad se on vra​ti. – To je i on re​kao. – Ti vo​liš de​cu, Lind​zi – re​če Kon​klin po​sle kra​će pa​u​ze. – Tre​ba da ro​diš ne​ko. Okrenuh glavu, pogledah kroz prozor dok su se sve one zabranjene misli spoticale jedna o drugu: koliko smo bliski ja i Rič postali, naš e zabranjene reč i i dela, miris njegove kose, kakav je bio oseć aj ljubiti ga, kako je deo mene zaž alio š to sam ga odbila jer sad ni​kad ne​ću zna​ti ka​ko bi nam bi​lo za​jed​no. – Lind​zi? Je​si li do​bro? Okrenuh se ka njemu, rekoh: – Samo razmiš ljam – i kad sam ga pogledala u oč i, dož ivela sam onaj udar, stvorio se onaj luk elek​tri​ci​te​ta ko​ji je išao od me​ne do nje​ga i na​zad. U da​lji​ni za​zvo​ni te​le​fon. Kod treć eg zvona, zgrabih mobilni s pojasa, oseć ajuć i kako me prož imaju ludilo, tuga i olakš anje – tim redom. Dž akobi me zvao, ali ne bih ma​ri​la ni da je bio po​gre​šan broj. Zvo​nja​va me spa​si​la. Jer bih u sledeć em trenutku mož da predlož ila da s Konklinom uradim ono o č emu sam razmiš ljala – a zbog toga bih se samo oseć ala još go​re.

34.

K

ler je ponovo stajala na sredini odeljenja, ali je ovog puta iz​gle​da​la čud​no, kao da je pri​mi​la uda​rac. – Za one od vas koji nisu odsluš ali moje predavanje, postoje dva tipa sluč ajeva – oni koji zavise od okolnosti, i oni koji zavise od autop​si​je. Sad je š etkala, prič ajuć i koliko za sebe, toliko i za nama desetoro ko​ji smo če​ka​li da ču​je​mo o re​zul​ta​ti​ma dru​ge tok​si​ko​lo​ške ana​li​ze. – Onaj beskuć nik, znate na koga mislim, onaj Isus Beskuć ni. Imao je rane po celom telu, š est rana od metaka na glavi i vratu, i još su ga pretukli post mortem. Telo mu je pronađeno u delu grada gde se okupljaju dileri droge – ali okolnosti č ak i ne moraju da mi budu po​zna​te. – Šest me​ta​ka u gla​vu. To je ubi​stvo. – Sad imamo dvoje mrtvih ljudi pronađenih u svom krevetu. Autop​si​ja ni​je ot​kri​la ama baš ni​šta, u oko​li​ni ne​ma ni​če​ga... Ona uću​ta. Pro​gu​ta kne​dlu. – Toksikološ ka analiza s ciljem otkrivanja onog č udnog, ne​o​bič​nog i bi​zar​nog – re​koh, po​ku​ša​va​ju​ći da je ma​lo ohra​brim. – Negativna. Potpuno negativna, i zato hvala ti, devojč ice, zamalo da zaboravim š ta sam htela da kaž em. Ali sad sam se setila: sluč aj Bej​li spa​da u one ko​ji za​vi​se od okol​no​sti. – A to znač i da nam treba policijski rad na terenu. Znate š ta hoć u da kaž em. U kakvom stanju su im bile inansije? Je li jedan supruž nik varao drugog? Je li neko od njih vodio dvostruki ž ivot? Morate da mi po​mog​ne​te, da me usme​ri​te u ne​kom prav​cu, jer se vr​tim na ve​tru. I to je bilo to. Kler nije znala šta da radi. Mislim da je nikad ranije ni​sam vi​de​la ta​kvu. Ni​ka​da. – Ovo je izjava za š tampu koju moram da dam ujutru – reč e Kler. Ona iz​va​di list pa​pi​ra iz dže​pa svo​je odo​re i po​če da či​ta. – Kancelarija gradskog patologa aktivno radi na reš avanju sluč aja Bejli. S obzirom da su ove smrti sumnjive, tretiramo ih kao ubistva. Neć u davati nikakve komentare jer ne ž elim da ugrozim celokupnu is​tra​gu.

Kler pre​sta​de da či​ta i po​di​že gla​vu. – I on​da će no​vi​na​ri da me is​tre​su iz ga​ća. – Ne že​liš valj​da da ka​žeš da od​u​sta​ješ? – re​če Dža​ko​bi. Bri​nu​la sam za Kler. Iz​gle​da​la je iz​mu​če​no i upla​še​no. – Doveš ću pomoć . Pozvala sam dva veoma iskusna i dokazana forenzič ka patologa i zamolila ih da dođu i pogledaju tela – reč e Kler. – Ti moraš da kaž eš porodicama, Dž akobi. Reci im da ne mogu da do​bi​ju te​la svo​je de​ce još uvek, jer ni​smo za​vr​ši​li.

35.

J

uki je ponovo zurila u njegove plavosive oč i, ovog puta sedeć i preko puta njega za jednim malim stolom u bolnič koj kafeteriji, dok je doktor Dž on Cezni jeo svoj vegetarijanski č ili, govoreć i: – Konač no sam seo da ru​čam, po​sle če​tr​na​est sa​ti ra​da. Juki je mislila da je neodoljiv, oseć ala je leptirić e u stomaku pri samom pogledu na njega, znajuć i vrlo dobro da neodoljivost ne znač i da je dobar ili poš ten ili bilo šta. Cak se i prisetila dvojice zgodnih pa​co​va s kojima se zabavljala u ž ivotu, da i ne pominjemo viš e od ne​ko​li​ko pre​le​pih ubi​ca s ko​ji​ma se su​o​či​la na su​du – ali ne​ma ve​ze! Džon Če​zni je bio ne sa​mo neo​do​ljiv već je bio i pro​kle​to fin. Go​to​vo da je mo​gla da ose​ti maj​čin dah na vra​tu, ka​ko joj ša​pu​će: – Ju​ki-e, ovaj dok​tar Džon, on do​bar mu​ška​rac za mu​ža. Ma​ma, ne zna​mo ni​šta o nje​mu. Cezni otpi gutljaj koka-kole, i reč e: – Nisam siguran da sam još uvek upo​znao San Francisko. Ovde sam već č etiri meseca, a raspored mi je takav da kad završ im s poslom, otrč im do kuć e i zaspim pod tu​šem. Juki se nasmeja. Zamislila ga je golog, pepeljastoplave kose slepljene uz glavu, dok se voda sliva niz njegovo č vrsto, miš ić avo te​lo... – Kad se probudim, opet sam ovde. Kao da sam u Danu mrmota na nekom ratiš tu, ali ne ž alim se. Ovo je posao kojim sam oduvek že​leo da se ba​vim. Šta je s to​bom? Ti si advo​kat, zar ne? – Da. Je​sam. Juki isprič a Dž onu da trenutno č eka presudu u jednom prilič no ve​li​kom slu​ča​ju, za ko​ji je mo​žda čuo. – Bivš a misica je ubila oca pajserom, pokuš ala da uradi isto s maj​kom... – To je tvoj sluč aj? Svi smo prič ali o tome kako je ta majka prež ivela pet jakih udaraca u glavu. Bož e, ulubljena lobanja, slomljena oč na duplja, i smrskana vilica. Coveč e, imala je jaku ž elju za ži​vo​tom. – Da. Bilo je baš veselo kad je povukla ono š to smo nazvali

njenom „izjavom na samrti“... – Juki pomisli na Rouz Glen, pređe š akom preko svoje nove frizure, podiž e glavu i vide da joj se Cezni osme​hu​je, i gle​da je s odo​bra​va​njem. – Do​bro ti sto​ji, Ju​ki. – Mi​sliš? – Znaš da sam mo​rao to da ura​dim, zar ne? – Pa, dobre namere nisu nikakav izgovor, doktore. Ti si ovo započ eo svojom maš inicom, zar ne? Upotrebio si je kao kosilicu. Napravio si mi najloš iju frizuru koju sam u ž ivotu imala, nije li tako, dok​to​re? Cezni se nasmeja i reč e: – Kriv sam za loš u frizuru. Ali napravio sam ti ve​o​ma ured​ne ša​vo​ve. Juki se nasmeja zajedno s njim, pa reč e: – Dž one, zvala sam te jer ž elim da se izvinim. Zao mi je š to sam ispala luda kuč ka kad sam bila ov​de. – Ha! Bi​la si naj​bo​lji lu​di pa​ci​jent ko​jeg sam ikad imao. – Ma, daj! – Ona se po​no​vo na​sme​ja. – Stvarno. Nisi mi pretila, nisi me udarila niti me ubola iglom. Trenutno imam jednog tipa na urgentnom odeljenju s tri slomljena rebra i potresom mozga koji neć e da se odvoji od mobilnog telefona. „Ra​dim“, kaž e on. Bila su potrebna trojica nas da mu otmemo telefon iz ru​ke. I baš u tom trenutku oglasi se Ceznijev pejdž er. On pogleda u njega i reč e: – Dođavola. Moram da se vratim. Ovaj, Juki, je l’ bi htela da po​no​vi​mo ovo ne​ki put? – Na​rav​no – re​če Ju​ki. – Sa​mo sed​nem u tak​si i tu sam. – Mož da bismo mogli da odemo negde drugde. Mož da bi mogla da mi po​ka​žeš grad. Ju​ki mu se sti​dlji​vo osmeh​nu: – Zna​či, opro​stio si mi. Džon spu​sti ša​ku pre​ko nje​ne. – Bi​ćeš oba​ve​šte​na. Ona se nasmeja a on joj se pridruž i, i gledahu se netremice u oč i sve dok on ni​je sklo​nio ša​ku – a on​da je oti​šao. Ju​ki je već iš​če​ki​va​la nje​gov po​ziv.

36.

S

indi skrenu desno po izlasku iz svoje stambene zgrade, s mobilnim pritisnutim uz uvo, sluš ajuć i Lindzi kako kaž e: – Volela bih da mo​gu da uči​nim ne​što, ali da​vi​mo se u slu​ča​ju Bej​li. Da​vi​mo. – Urednik mi č uva prvu stranicu u rubrici o gradskim deš avanjima za mo​ju pri​ču. Imam rok. Ka​žeš da ne​ma​te baš ni​šta? – Hoć eš istinu? Konklin i ja smo skinuti sa sluč aja Isusa Beskuć nog još prvog dana. Pokuš ali smo da radimo na njemu u slobodno vre​me... – Hvala ti svakako, Linds. Ne, stvarno – reč e Sindi, zaklapajuć i te​le​fon. Do​volj​no je ču​la. Ni​ko ne ra​di na tom slu​ča​ju. Sindi pođe Ulicom Taunzend do prolaza između njene zgrade i mesta gde je Isus Beskuć ni ubijen. Zastade ispred skromnog hrama ispred depoa, gde su na trotoaru još bile vidljive mrlje od krvi, i gde su u ž ič anu ogradu bili upleteni novouvelo cveć e i ruč no ispisane po​ru​ke. Stajala je tu neko vreme č itajuć i poruke prijatelja koji su poruč ivali Isusu Beskuć nom da im nedostaje i da ga neć e zaboraviti. Poruke su bile srceparajuć e. Dobar č ovek je ubijen, a policija je prezauzeta da bi pronaš la njegovog ubicu. Ko se, dakle, bori za Bes​kuć​nog? Ona. Sindi produž i dalje, održ avajuć i korak s peš acima koji su izlazili iz vozne stanice. Ona skrenu u Petu ulicu i pođe ka zgradi s fasadom od ci​gle na sre​di​ni tog blo​ka u ko​joj se na​la​zi​la na​rod​na ku​hi​nja Od sr​ca. S jedne strane narodne kuhinje nalazila se prodavnica alkohola. S druge strane je bio jedan kineski restoran brze hrane koji je izgledao baš oč ajno, kao da u njemu služ e š umsku vevericu u soja sosu s ki​ki​ri​ki​jem. Između restorana i narodne kuhinje nalazila su se jedna crna vrata. Sindi je imala zakazan sastanak iza tih vrata. Podigla je torbu s laptopom viš e na rame, pritisnula kvaku i gurnula vrata kukom. Otvorila su se u dnu mrač nih stepenica iz č ijeg pravca je dopirao ki​seo vonj.

Sindi stade da se uspinje strmim stepenicama koje su se svijale oko malog odmoriš ta, diž uć i se ponovo do jednog sprata s troja vrata, na kojima su stajali natpisi koji su ih identi ikovali kao kozmetič ki salon, salon za masaž u i, iduć i ka prednjem delu zgrade, Advo​kat​sku kan​ce​la​ri​ju Pin​kus i Pin​kus. Sindi pritisnu dugme interkoma na tabli pokraj vrata, predstavi se, nakon č ega su je pustili unutra. Sede u prostoriju za prijem stranaka, niš u koju su ispunjavali kauč od ispucale kož e od zida do zida i kafeni stoč ić . Prelistavala je staro izdanje č asopisa Jues vikli, podigavš i glavu kad ju je ne​ko po​zvao po ime​nu. Covek se predstavi kao Nil Pinkus. Na sebi je imao sive š iroke pantalone, belu koš ulju na kopč anje s podvrnutim rukavima, bez kravate. Imao je izraž ene zaliske i prijatno, obič no lice, i nosio je zlat​nu bur​mu. On is​pru​ži de​snu ru​ku i ona se ru​ko​va s njim. – Dra​go mi je, go​spo​di​ne Pin​kus. – Nil. Uđite ovamo pozadi. Mogu da izdvojim samo nekoliko mi​nu​ta, ali oni su pot​pu​no va​ši.

37.

S

indi sede za advokatov sto, leđima okrenuta prljavom prozoru. Osvrte se ka nekoliko uramljenih fotogra ija na kredencu s njene desne strane: brać a Pinkus sa svojim lepim ž enama i ć erkama tinejdž erkama. Nil Pinkus pritisnu dugme na svojoj telefonskoj konzoli, reč e svom bratu: – Al, molim te javljaj se umesto mene. Bić u do​stu​pan za ne​ko​li​ko mi​nu​ta. On​da re​če Sin​di: – Ka​ko mo​gu da vam po​mog​nem? – Ima​te od​lič​nu re​pu​ta​ci​ju u ovom kra​ju. – Hvala. Radimo koliko mož emo – reč e Pinkus. – Ljudi budu uhap​še​ni i on​da do​bi​ju jav​nog bra​ni​o​ca ili an​ga​žu​ju nas. – Le​po je od vas što se ba​vi​te ovim po​slom bez na​kna​de. – Posao je sam po sebi nagrada, u stvari, i nismo jedini. Radimo s jednom ovdaš njom grupom poslovnih ljudi koji obezbeđuju novac za sudske troš kove i posebne potrebe. Imamo program snabdevanja zavisnika č istim š pricevima i iglama. Vodimo program opi​sme​nja​va​nja... Telefon zazvoni. Nil Pinkus pogleda u displej, zatim opet u Sindi, i reč e uporedo sa zvonjavom: – Izvinjavam se. Ali mislim da bi trebalo da mi kaž ete zaš to ste doš li pre nego š to oboje poludimo od ovog te​le​fo​na. – Piš em prič u u pet nastavaka o Isusu Beskuć nom, beskuć niku ko​ji je ne​dav​no pro​na​đen mr​tav. – Pro​či​tao sam va​šu pri​ču. – U redu. Odlič no. Radi se o sledeć em – reč e Sindi. – Ne mogu da zainteresujem policiju za otkrivanje njegovog ubice. Misle da sluč aj nje​go​vog ubi​stva ni​je mo​gu​će re​ši​ti. Pin​kus uz​dah​nu, i re​če: – Pa, to je ti​pič​no. – Moram da saznam pravo ime Isusa Beskuć nog kako bih pronikla u njegovu proš lost i iskoristila je kao polaznu tač ku za dalje istraž ivanje. Nadam se da je mož da bio vaš klijent. Ako nije, mož da bi​ste mo​gli da me upu​ti​te na ne​ko​ga ko ga je po​zna​vao. – Ah. Da sam znao š ta ž elite, mogao sam da vam uš tedim put. Viđao sam ga na ulici, svakako, ali Isus Beskuć ni nikad nije dolazio

ova​mo, a čak i da je​ste, ve​ro​vat​no vam to ne bih re​kao. – Dis​kre​ci​ja na re​la​ci​ji advo​kat–kli​jent? – Ne baš . Cujte, Sindi, ne poznajem vas, pa ne bi trebalo da vam go​vo​rim šta da ra​di​te. Ali ipak ho​ću. – Beskuć nici nisu psi lutalice. Zive na ulici s razlogom. Već ina njih se drogira. Ili su psi​ho​tič​ni. Neki su nasilni. Siguran sam imate dobre na​me​re, ali taj čo​vek je ubi​jen. – To mi je ja​sno. – Da li vam je jasno? Vi ste jedna lepo obuč ena, lepa devojka koja š eta sama po Tenderlojnu raspitujuć i se ko je ubio Isusa Beskuć nog. Zamislite samo na trenutak da nađete njegovog ubicu – i on se okomi na vas?

38.

K

ad je izaš la iz kancelarije Nila Pinkusa, Sindi je bila iznervirana i odluč na kao i ranije. Taj advokat ju je nazvao de​vojkom. Kad da je jedno od njegove dece. Potcenio je njenu upornost, i nije shvatio da je ona no​vi​nar na za​dat​ku ko​ji pi​še o zlo​či​nu. Bi​la je pa​žlji​va. Bi​la je is​ku​sna. Bi​la je pro​fe​si​o​na​lac. A šta je naj​vi​še mr​ze​la? Us​peo je da je iz​ner​vi​ra. Otresla se talasa strepnje, otvorila vrata narodne kuhinje, osmotrila stotinu odrpanaca koji su stajali u redu za hranu, druge koji su sedeli zgureni nad svojim tanjirima, š titeć i svoju slaninu i jaja. Tri mu​škar​ca u pr​lja​voj ode​ći sa​šap​ta​va​la su se u uglu. Pr​vi put se za​pi​ta​la da li je ne​ko oda​tle ubio Isu​sa Bes​kuć​nog. Potraž ila je nadzornicu Luvi Dž amp, ali nije je pronaš la, tako da je ob​uj​mi​la usta ša​ka​ma i vik​nu​la, ne bi li pri​vu​kla pa​žnju pri​sut​nih. – Ja sam Sindi Tomas iz Kro​ni​kla – reč e ona. – Piš em prič u o Isusu Beskuć nom. Sedeć u odmah tu ispred – reč e ona, pokazujuć i kroz prozor ka dve plastič ne stolice na trotoaru. – Ako iko mož e da mi po​mog​ne, bi​la bih mu za​hval​na. Gla​so​vi se po​di​go​še, od​je​ku​ju​ći po ve​li​koj pro​sto​ri​ji. Sindi izađe na vrata i sede u stabilniju od dve stolice. Otvori laptop, a ispred nje se napravi red, i iz svog prvog razgovora, Sindi je ne​što sa​zna​la: „Bi​la bih za​hval​na“ ši​fra je za „Pla​ti​ću za in​for​ma​ci​je“. Sat vremena nakon š to je objavila svoje namere, Sindi je skupila trideset prič a o lič nim kontaktima s Isusom Beskuć nim, delić e jedva razumljivih i iskreno beznač ajnih razgovora, niš ta konkretno, ko​ri​sno čak ni za​ni​mlji​vo. Cena za tu ludu papazjaniju informacija narasla je do sedamdeset pet dolara, uključ ujuć i sav sitniš s dna njene taš ne, karmin, baterijsku lampu u obliku olovke, š nalu iz njene kose, kutijicu mentol bombona i tri he​mij​ske olov​ke. Ispaš će to smeš no skup č lanak, a njena prič a nije napredovala ni za slo​vo. Sindi podiž e glavu dok je poslednja osoba, jedna crnkinja s crvenom vunenom kapom na glavi i naoč arama s ljubič astim ramom,

se​da​la u sto​li​cu pre​ko pu​ta nje. – Ne​mam vi​še pa​ra, ali imam kar​tu za BART voz – re​če Sin​di. – Sin​di? Na​sta​nju​ješ se ov​de za stal​no? Jer, to ni​je do​zvo​lje​no. – Luvi! Još uvek radim na ovoj prokletoj prič i. Još uvek ne uspe​vam da ot​kri​jem ni​šta, čak ni pra​vo ime Bes​kuć​nog. – Re​ci mi s kim si pri​ča​la. Sindi pomeri kursor na vrh ekrana svog laptopa. – Buč na Maš ina. Go​spo​đi​ca Pe​ti. Sal​za​man​der. Bri​jač. Tvink T. Mala... – Dozvoli da te odmah zaustavim, duš o. Vidiš , tvoj pro​blem je takođe tvoj od​go​vor. Ulič ari koriste svoje nadimke. Znaš već . Neki od njih imaju krivič ni dosije. Ili ne ž ele da ih porodice nađu. Oni že​le da budu izgubljeni. To je mož da razlog š to Isus Beskuć ni nema pravo ime. Sindi uzdahnu, razmiš ljajuć i kako je celo jutro zavlač e oni bez imena, doma i nade, kajuć i se š to se brecnula na Lindzi, koja je bila u pra​vu što ore po plod​ni​jem tlu. Mireć i se s č injenicom da neć e ispoš tovati rok, Sindi se zahvali Luvi, spakova kompjuter i pođe ka Ulici Miš n, razmiš ljajuć i da je Isus Beskuć ni namerno raskinuo sa svojom proš loš ću. Njegova smrt bila je kraj nje​go​ve pri​če. Ili ni​je? Jed​na ide​ja joj se ro​di​la u gla​vi. Sindi nazva svoju urednicu, i reč e joj: – Tereza, hoć eš li moć i da mi posvetiš malo vremena za nekih pet minuta? Hoć u da č ujem tvoje mi​šlje​nje o ne​če​mu.

39.

P

opodnevno sunce sijalo je kroz stakleni krov uokvirujuć i glavu Sa​re Nidlman po​put ore​o​la dok je gr​di​la Lju​bim​če na pa​sja ko​la. – Gde ti je bi​la pa​met kad si osta​vi​la kar​ti​ce s ime​ni​ma Bej​li​je​vih na sto​lu? – Ni​sam ja bi​la za​du​že​na za kar​ti​ce s ime​ni​ma go​sti​ju, Sa​ro. – Je​si. Izrič ito sam od tebe traž ila da uporediš kartice sa spiskom go​sti​ju. Je​su li Isa i Itan na spi​sku go​sti​ju. – Ne, na​rav​no da ni​su. – Dođe mi da te ubijem, zaista. Ta dva prazna mesta za stolom broj če​ti​ri. Svi iona​ko raz​mi​šlja​ju o Bej​li​je​vi​ma. – Zao mi je, Saro – reč e Ljubimč e, ali de initivno joj ni​je bilo ž ao. U stvari, ushić enje je narastalo u njoj poput mehurić a u š ampanjcu. Mo​ra​la je da po​ti​sne osmeh. Kar​ti​ce s ime​ni​ma go​sti​ju! Kao da su one va​žne! Ljubimč e i druge dve pomoć nice sedele su za stolom na recepciji u velič anstvenom holu Muzeja azijske umetnosti, doč ekujuć i goste na ve​če​ru po​vo​dom ve​rid​be ne​ća​ke Sa​re Nidlman, Fri​de. Gosti su bili krem druš tva San Franciska: senatori i doktori nauka i medicine, izdavač i i ilmske zvezde. Peli su se š irokim stepeniš tem u svojim smokinzima i haljinama š ivenim po meri, dobijali informacije o rasporedu sedenja za stolom na recepciji, i produž avali do Samsung ho​la. Odatle su mogli da ulaze u galerije i razgledaju neprocenjiva umetnič ka dela iz Japana i Koreje, pre nego š to ć e sesti za sto zastrt sirovom svilom i ukraš en kalama. Zatim ć e im posluž iti več eru sa se​dam je​la ko​ju je pri​pre​mio po​zna​ti šef ku​hi​nje Jo​đi Fu​to​ma​to. Ali to ć e doć i tek kasnije. U ovom trenutku Sara Nidlman je dovrš avala svoju tiradu inalnim udarcem. – Sad mož eš da ideš – brec​nu se ona. – Sa​mo još ne​ko​li​ko lju​di tre​ba da stig​ne. – Hvala vam, Saro – nasmeš i se Ljubimč e. – Da li još uvek ž elite da pro​še​tam pse uju​tru? – Da, da, mo​lim te. Ja ću osta​ti du​že u kre​ve​tu. – Ne bri​ni​te – re​če Lju​bim​če. – Ne​ću vas bu​di​ti.

Ljubimč e se pozdravi sa ostalim devojkama. Uze svoj primerak spiska gostiju i nagura ga u taš nu, već razmiš ljajuć i o dvesta ljudi koje je do​če​ka​la te ve​če​ri – o to​me ko joj je ot​po​zdra​vio, a ko ni​je, ko​li​ko je ko po​e​na za​ra​dio. I raz​mi​šlja​la je o ve​če​ri ko​ju će pro​ve​sti sa​ma. Skuvać e malo paste. Popiti malo vina. Proveš će dva ugodna sata pre​la​ze​ći pre​ko spi​ska go​sti​ju. Sre​di​će be​le​ške. Sko​va​će ne​ke pla​no​ve.

40.

K

ler se bila podboč ila i rekla: „Treba nam policijski rad na terenu“ – i mi smo ga obavili. Konklin i ja smo pretresli kuć u Bejlijevih od po​da do pla​fo​na po če​tvr​ti put te ne​de​lje, tra​že​ći ko zna šta. Preturili smo svih dve hiljade sedamsto dvadeset sedam kvadratnih metara: balsku dvoranu, salu za bilijar, salu s bazenom, spavać e sobe, kuhinje, ostave, trpezarije, dnevne i deč je sobe. Otvarali smo ormare, kutije i sefove, prevrtali ioke i prelistali svaku knji​gu u pro​kle​toj bi​bli​o​te​ci. – Za​bo​ra​vila sam šta tra​ži​mo – po​ža​lih se Kon​kli​nu. – Jer ono š to ih je ubilo nije ovde – reč e Rič . – Ne samo da mi je po​ne​sta​lo do​brih ide​ja već sam ostao i bez onih lo​ših. – Da, i nismo li lepo prevrnuli ovo mesto naglavač ke? – rekoh, osvr​ću​ći se po glav​nom sa​lo​nu. Svaka kvaka i ravna površ ina i umetnič ki predmet bio je umrljan crnim prahom za skidanje otisaka. Svako ogledalo i svaka slika bili su ski​nu​ti sa zi​do​va. Cak se i dobroć udnom i mudrom Carliju Klaperu sve to zgadilo: – Bejlijevi su imali dosta prijatelja i organizovali su dosta zabava. Imamo dovoljno otisaka i mikroskopskih dokaza da uposlimo celu kri​mi​no​lo​šku la​bo​ra​to​ri​ju. Na go​di​nu da​na. Kon​klin re​če: – Šta mi​sli​te, na​red​ni​ce? – U re​du. Za​vr​ši​li smo. Gasili smo svetla dok smo napredovali ka glavnom holu, sudarili se u mraku dok je Konklin zaključ avao ulazna vrata za nama. Onda me je ot​pra​tio do mo​jih ko​la. Pridrž ao mi je vrata, i kako sam digla nogu da zakorač im u svoj eksplorer, stopalo mi je proklizalo o ivicu poda i izgubila sam ravnotež u. Rič me je uhvatio za ramena, i nastupio je delić sekunde u ko​jem sam vi​de​la opa​snost. Za​žmu​ri​la sam. I kao da smo to planirali, njegove usne se nađoš e na mojima, a moje ruke oko njegovog vrata, i osetila sam se kao da poleć em s lica ze​mlje.

Cvrsto sam ga grlila, goruć i od vreline, a kosa mi je vitlala oko naš ih lica dok su kola jurila pored nas. Cuh jednog vozač a kako do​vi​ku​je kroz pro​zor: – Na​đi​te so​bu! I s tim re​či​ma gra​vi​ta​ci​ja me vra​ti na ze​mlju s tre​skom. Šta mi to ra​di​mo kog đa​vo​la? Pre nego š to je Rič stigao da kaž e: – Lepo č ovek kaž e – ja pro​ce​dih za​di​ha​no: – Au, Ri​či. Ne znam ko je lu​đi, ti ili ja. Gr​lio me pri dnu le​đa, pri​vi​ja​ju​ći me čvr​sto uza se. Než no se oslobodih njegovog zagrljaja. Lice mu je bilo iskrivljeno od lju​blje​nja, i iz​gle​dao je... po​vre​đe​no. Re​koh: – Iz​vi​ni, Ri​či. Tre​ba​lo je da... – Tre​ba​lo je da šta? – Tre​ba​lo je da pa​zim kud sta​jem. Je​si li do​bro? – O, da. Sad sa​mo tre​ba da se pre​tva​ram da se ni ovo ni​je de​si​lo. Usne su me još peckale, i bila sam posramljena. Nisam viš e mogla da gledam u njegovo povređeno lice pa sam se okrenula, č vrsto zakorač ila drhtavom nogom u kola i spustila svoju glupu zadnjicu na vo​zač​ko se​di​šte. – Vi​di​mo se su​tra – re​koh. – U re​du? – Na​rav​no. Da, Lind​zi, da. Zatvorih vrata i upalih auto, i dok sam iš la u rikverc, Rič mi po​ka​za da spu​stim pro​zor. To i ura​dih. – Ti. Poš to si već pitala, ti si luđa – reč e on, spuš tajuć i obe š ake na ivi​cu pro​zo​ra. – Ako pi​taš ko je od nas dvo​je lu​đi, ti si. Nagnuh se kroz prozor, zagrlih Rič a oko vrata jednom rukom i privukoh ga k sebi tako da su nam se obrazi dodirnuli. Lice mu je bilo toplo i vlaž no, a kad mi je proš ao rukom kroz kosu, umalo se nisam is​to​pi​la od mi​li​ne. Re​koh: – Ri​či, opro​sti mi. Odvojila sam se od njega, pokuš ala da se osmehnem. Mahnula sam mu i upu​ti​la se ka pra​znom sta​nu ko​ji sam de​li​la sa Džo​om. Pla​ka​lo mi se. Svi razlozi zbog kojih bi bilo pogreš no da budem u vezi s Rič om još uvek su bili tu. I dalje sam bila desetak godina starija od njega, i dalje smo bi​li part​ne​ri – i da​lje sam vo​le​la Džoa. Zašto se onda, zapitah se, udaljavajuć i se od Rič a – vozeći sve br​že, za​pra​vo – ose​ćam ta​ko lo​še što po​stu​pam is​prav​no?

41.

J

uki i Fil Hofman sedoš e u tapacirane stolice u odajama sudije Da ija. Sudska stenografkinja je sedela za svojom maš inom u blizini sudijinog stola, a Juki je razmiš ljala: Šta sad? O čemu se sad radi, kog đa​vo​la? Sudija Da i je izgledao iscrpljeno, kao da je negde zagubio onu opuš tenost po kojoj je bio poznat. On kucnu po jednoj audio-kaseti, do​vik​nu ner​vo​zno: – Ko​rin? Je li taj ka​se​to​fon spre​man? Služ benica uđe u kancelariju s drvenim panelima i stavi kasetofon is​pred su​di​je, ko​ji joj za​hva​li i uba​ci ka​se​tu u apa​rat. Da i reč e Juki i Hofmanu: – Ovo je snimak telefonskog razgovora obavljenog iz jedne ozvuč ene telefonske govornice u ž enskom za​tvo​ru ko​ji je bio upu​ćen po​rot​ni​ku broj dva. Ve​za kr​či ali se ču​je. Juki pogleda u Hofmana, koji slegnu ramenima dok je sudija pri​ti​skao dug​me za re​pro​duk​ci​ju zvu​ka. Neka mlada ž ena reč e: – Cuješ li me? – Druga ž ena, prepoznatljiva po svom govoru kroz nos kao porotnik broj dva, penzionisana poš tanska radnica Karli Felan, reč e: – Lali, ne mogu dugo da prič am. Tre​ba​lo bi da sam u to​a​le​tu. Su​di​ja pri​ti​snu dug​me „stop“, i re​če: – La​li je ćer​ka po​rot​ni​ce. Hof​man re​če: – Po​rot​ni​ca ima ćer​ku ko​ja je u žen​skom za​tvo​ru? – Ta​ko iz​gle​da – re​če Da​fi. Sudija pritisnu dugme za reprodukciju, i traka nastavi da se okreć e. Dve ž ene su vodile dijalog: kako napreduje Lalina odbrana, kako se njenoj majci sviđa smeš taj u hotelu, š ta se deš ava s Lalinim si​nom sad kad ni maj​ka ni ba​ba ni​su kod ku​će. Da​fi re​če: – Sad će. Slu​šaj ovo. Ju​ki se na​pi​nja​la da ra​za​zna re​či po​red sta​tič​kog šu​ma. – Videla sam tvoju optuž enu pod tuš evima jutros – reč e Lali. – Onu Stej​si Glen? – Sra​nje – re​če Hof​man. Da​fi pri​ti​snu dug​me za pre​mo​ta​va​nje, opet pu​sti ka​se​tu. – Videla sam tvoju optuž enu pod tuš evima jutros. Onu Stejsi Glen? Prič ala je s nadzornicom, kaž e da ne bi koristila nikakav pajser da je

stvar​no kri​va za to ubi​stvo, kad ima sa​vr​še​no do​bar pi​štolj kod ku​će. Ju​ki se za​vr​te​lo u gla​vu i ose​ti​la je bla​gu muč​ni​nu. Prvo, Karli Felan je preć utala neke stvari u procesu biranja porote. Da je rekla da ima ć erku u zatvoru, ne bi bila izabrana za porotnika, jer bi se moglo zaključ iti kako ć e se okrenuti protiv tu​ži​la​štva. Javno tuž ilaš tvo pokuš ava da osudi njenu ć erku na izdrž avanje za​tvor​ske ka​zne! Drugo, i još gore, Lali Felan je prenosila vesti o optuž enoj svojoj majci. Ako Karli Felan isprič a to bilo kome u poroti, cela porota ć e bi​ti kom​pro​mi​to​va​na. – Pro​gla​si​će​te ovo su​đe​nje ne​va​že​ćim? – upi​ta Hof​man. – Ne. Ne​ću. – Onda ć u ja zahtevati da se suđenje proglasi nevaž eć im, č asni sudijo. Moram da zaš titim prava svog klijenta – uzvrati Hofman, pe​va​ju​ći dru​gu pe​smu u od​no​su na pret​hod​nu ne​de​lju. Da i prezrivo mahnu rukom. – Otpustić u porotnika broj dva i uba​ci​ti jed​nu za​me​nu. – Moram da protestujem, č asni sudijo – reč e Hofman. – Ovaj razgovor se odvijao sinoć . Felanova je do sada mogla da zatruje celu po​ro​tu. Ćer​ka joj je re​kla da mo​ja kli​jent​ki​nja ima pi​štolj. – Casni sudijo, ja sam na va​šoj strani – reč e Juki. – Sto pre udaljite Fe​la​no​vu iz po​ro​te, to bo​lje. Za​me​ne su sprem​ne. – Pri​mlje​no k zna​nju. U re​du – re​če Da​fi. – Da na​sta​vi​mo da​lje.

42.

H

ofman i Juki izađoš e iz sudijinih odaja i spustiš e se ž uć kastosmeđim hodnikom ka sudnici, pri č emu je Juki morala da udvostruč i broj koraka ne bi li održ ala korak s viž ljastim advo​ka​tom od​bra​ne. Hofman zač eš lja kosu prstima, reč e: – Porota ima da pljuje krv kad ču​je ovo. Juki pogleda naviš e u Hofmana, pitajuć i se da li on misli da je ona još „ze​le​na“, glu​pa, ili i jed​no i dru​go. Porota ć e svakako biti ljuta. Dolazak novog porotnika znač ić e da moraju da zaborave na sva dotadaš nja već anja i poč nu iz poč etka, da ponovo preč eš ljaju sve dokaze, kao da se sastaju prvog dana, kao da im je sve no​vo. Jukina fantastič na završ na reč ć e biti izgubljena u izmaglici vremena, a porotnici ć e samo razmiš ljati o tome kako da glasaju da bi se iz​ba​vi​li iz tog ho​te​la. Ju​ki je zna​la da se Hof​man u se​bi sme​je. Sve vreme je imao tajno oruž je u vidu Karli Felan, a nije toga bio ni svestan. Ako je Felanova okrenula porotu na neku stranu, to ć e onda bi​ti u ko​rist od​bra​ne. – Ne fo​li​raj, Fi​le. – Ju​ki, ne raz​u​mem šta ho​ćeš da ka​žeš. – Ma​lo su​tra. Oboje su znali da ć e, u sluč aju da porota proglasi optuž enu krivom, Hofman ulož iti ž albu na presudu. Sama č injenica da je Karli Felan lagala prilikom odabira porote bila je dovoljna da se presuda po​ni​šti. S druge strane, ako porota opet ostane podeljena, š to bi lako mo​glo da se de​si, su​di​ja će mo​ra​ti da su​đe​nje pro​gla​si ne​va​že​ćim. Sudija Da i nije ž eleo to da uč ini. Zeleo je da se ovo suđenje na​po​kon okon​ča. Nema potrebe da brine, pomisli Juki. Bila bi potrebna godina ili dve dana da se otpoč ne s drugim suđenjem, a javni tuž ilac bi do tada procenio ima li smisla raditi, to i verovatno bi rekao: – Odustajemo.

Za​vr​ši​li smo s Gle​no​vom. Naravno, porota uvek mož e da je proglasi ne​vi​nom. U svakom slu​ča​ju, mla​da Stej​si bi bi​la slo​bod​na. Juki pomisli: moj prokleti gubitnički niz se nastavlja. Bilo da pobedi, izgubi, ili da bude nereš eno, Stejsi Glen, ta odvratna, prokleta ubi​ca svog oca, naj​ve​ro​vat​ni​je će bi​ti pu​šte​na na slo​bo​du.

43.

S

indi je stala ispred ž ič ane ograde u blizini stanice linije Kol​trejn sledeć eg jutra, spustila najnovije izdanje Kro​ni​kla na trotoar otvo​re​no na grad​skoj ru​bri​ci, pri​ti​sla ga s dve sve​će. Iznad njene prič e stajao je naslov odš tampan krupnim, masnim slo​vi​ma: NA​GRA​DA OD 25.000 DO​LA​RA. Ispod naslova, u uvodnom pasusu je stajalo: „San Francisko kro​nikl nudi nagradu od 25.000 dolara za informacije koje bi dovele do hap​še​nja i osu​de ubi​ce čo​ve​ka po​zna​tog kao Isus Bes​kuć​ni.“ Neko cimnu Sindi za rukav. Ona ustuknu i okrete se, naš avš i se oč i u oč i s nekom ž enom od oko trideset godina, slepljene kose, roš avog lica, u kratkom crnom kaputu i odeć i koja je blago zaudarala na mo​kra​ću. – Poznavala sam Beskuć nog. Ne morate tako da me gledate. Mo​žda kri​zi​ram, ali znam o če​mu go​vo​rim. – Sjaj​no – re​če Sin​di. – Ja sam Sin​di To​mas. – Flo​ra Gold. – Zdra​vo, Flo​ra. Imaš ne​ke in​for​ma​ci​je za me​ne? Zena pogleda levo i desno u pravcu reke prolaznika, ljudi iz savrš eno uređenih predgrađa koji idu u svoje kancelarije u velikim softverskim kompanijama, spram kojih je gospođica Gold izgledala kao trol ko​ji je is​pu​zao iz ka​na​li​za​ci​je. Ona upra​vi svoj ner​vo​zni po​gled na​zad ka Sin​di. – Samo sam htela da kaž em da je bio dobra osoba. Pobrinuo se za me​ne. – Ka​ko to mi​sliš, „po​bri​nuo se za me​ne“? – Na sva​ki na​čin. I dao mi je ovo. Zena rastvori kaput, spusti kragnu dž empera i pokaza Sindi tetovaž u iznad dojke. Bila je urađena crnim mastilom, sa slovima u azijskom stilu. Sindi je izgledala kao da ju je napravio neki amater, ali po​ru​ka je bi​la ja​sna. ISUS ME SPA​SAO I TO MI SE SVI​DE​LO! – On je jedini kome je ikad bilo stalo do mene – reč e Flora. – Po​mo​gao mi je po​što sam oti​šla od ku​će pro​šle go​di​ne.

Sindi je pokuš ala da ne pokaž e da je š okirana: Flora je sve do pro​šle go​di​ne ži​ve​la kod ku​će? – Da. Imam sedamnaest godina – reč e Flora. – Ne gledaj me tako. Ra​dim ono što ho​ću sa svo​jim ži​vo​tom. – Na me​tu si, zar ne? – Da. Bogovski je. Od seksa na „ajsu“ dož ivljavaš tako jake orgazme da ne znaš gde se nalaziš , i to traje nedelju dana. Ne mož eš ni da za​mi​sliš. Ne, tre​ba da pro​baš. – To će te ubi​ti! – To nije tvoj problem – reč e Flora, zakopč avajuć i kaput. – Samo sam hte​la da se za​u​zmem za Bes​kuć​nog. Flora okrenu Sindi leđa i stade da se udaljava brzim, dugim ko​ra​ci​ma ka Uli​ci Taunzend. Sindi potrč a za njom, dozivajuć i je po imenu dok se Flora nije za​u​sta​vi​la, okre​nu​la i re​kla: – Šta je? – Ka​ko mo​gu po​no​vo da te na​đem? – Hoć eš broj mog pejdž era? – naruga se tinejdž erka. – Mož da bi tre​ba​lo da ti dam svo​ju imejl adre​su? Sindi je posmatrala Floru Gold kako se udaljava sve dok nije nestala u daljini. Flora Gold. Sad je shvatila. Bio je to naziv proizvoda ko​ji po​ma​že cve​ću da du​že osta​ne sve​že. A šta je s onom te​to​va​žom? ISUS ME SPA​SAO I TO MI SE SVI​DE​LO! Sindi je pokuš ala da shvati š ta to znač i. Kako je to Beskuć ni spa​sao Flo​ru? Ona je uži​va​lac me​ta. Nar​ko​man​ka. I umre​će. Flora je rekla da joj je Isus Beskuć ni dao tu tetovaž u, ali ona beš e č udno formulisana, na seksualan nač in. Gotovo kao da ju je njome ozna​čio kao svo​je vla​sni​štvo. Ka​kav to sve​tac ži​go​še svo​je sled​be​ni​ke?

44.

J

edan radnik obezbeđenja pokuca na vrata sale za sastanke. Sindi po​di​že po​gled, kao i svi osta​li na sa​stan​ku ured​ni​štva. – Gospođice, neka skitnica stoji napolju. Jedna dama. Kaž e da mora da prič a s vama i odbija da ode. Baš je napravila scenu dole u pri​ze​mlju. – Pa, ovo je moralo da se desi – reč e Sindin urednik, Terens Sten​ford. – Po​nu​diš na​gra​du od dva​de​set pet hi​lja​da do​la​ra... – Zar ne mo​že​te pro​sto da za​pi​še​te ka​ko se zo​ve ili ne​što slič​no? Radnik obezbeđenja reč e: – Kaž e da se zove Flora i da ž elite da pri​ča​te s njom. Sindi reč e grupi da ć e se vratiti za pet minuta i spusti se liftom do ho​la, pa pro​đe kroz ro​to-vra​ta i iza​đe na uli​cu. – Raz​mi​šlja​la sam – re​če Flo​ra Gold bez ika​kvog uvo​da. – O na​gra​di? – Da. Šta zna​či „in​for​ma​ci​je ko​je bi do​ve​le do hap​še​nja i osu​de“? – Ako mi kaž eš neš to š to policija mož e da iskoristi da uhapsi ubicu Beskuć nog, i ako ubicu izvedu pred sud i osude ga za ubistvo, on​da ti do​bi​ješ na​gra​du. Flo​ra sta​de da čup​ka svo​ju umr​še​nu ko​su, raz​mi​šlja​ju​ći. Sin​di upi​ta: – Znaš li ko ga je ubio, Flo​ra? Mlada ž ena odmahnu glavom. – Ali znam neš to. Mož da vredi sto do​la​ra. – Re​ci mi – re​če Sin​di. – Bi​ću po​šte​na, obe​ća​vam. – Isus Bes​kuć​ni me je vo​leo. I znam mu ime. Flora dade Sindi metalnu ploč icu na kojoj je bilo utisnuto jedno ime. Sindi ju je gledala ne trepć uć i. Prisetivš i se pseudonima Flore Gold i epizode s beskuć nicima od prethodnog dana, ona upita: – Je li ovo isti​na? – Kao što je ne​bo pla​vo. Sin​di iz​va​di če​kov​nu knji​ži​cu iz ta​šne. – Ja ne​mam ra​čun u ban​ci. – Oh. U re​du. Ne​ma pro​ble​ma. Sindi ode s Florom do bankomata na uglu, podiž e sto dolara i

da​de Flo​ri pe​de​set. – Dru​gih pe​de​set ćeš do​bi​ti ako se ovaj trag po​ka​že kao do​bar. Sindi je posmatrala Floru kako broji novč anice, zatim ih umotava i uba​cu​je u či​zmu. Sin​di re​če: – Daj mi dva da​na i on​da me na​đi, u re​du? Kao da​nas. Flora klimnu glavom i osmehnu se stegnuto, otvorivš i usta taman dovoljno da Sindi vidi da je ostala bez prednjih zuba. Reporterka se za​tim upu​ti na​zad ka zgra​di Kro​ni​kla. Zaboravivš i na sastanak uredniš tva, Sindi ode direktno u svoju kancelariju i privuč e stolicu k stolu. Otvorila je gugl i otkucala „Rodni Bu​ker“. Manje od sekunde kasnije, informacije ispuniš e ekran. Sindi se zavali u stolici, posmatrajuć i kako joj se ukazuje prič a. Bilo je to č udo. Ču​do ko​je je za​slu​ži​la. Mi​ste​ri​ja Isu​sa Bes​kuć​nog bi​la je re​še​na. Imao je ime. Imao je pro​šlost. A imao je i po​ro​di​cu ko​ja ži​vi u San​ta Ro​zi.

45.

S

indi je sedela u udobnoj zastakljenoj baš ti kuć e podignute u tipič no američ kom stilu u Santa Rozi vrednoj milion dolara, ose​ća​ju​ći se sva​ka​ko, sa​mo ne udob​no. Je li bi​la na​gla? Da. Na​me​tlji​va? Ap​so​lut​no. Nepromiš ljena? Trebalo bi da dobije nagradu za slepu bez​o​se​ćaj​nost. O č emu je uopš te razmiš ljala? Naravno, u tome je problem. Razmiš ljala je o svojoj prič i, ne o stvarnim ljudima, tako da je uletela u ži​vot Bu​ke​ro​vih po​put ži​ve ruč​ne gra​na​te. I u trenutku kad je Li-En Buker otvorila ulazna vrata, slatkog majč inskog lica sjajnog od iš čekivanja, Sindi je shvatila da je kasno da vra​ti si​gur​no​snu iglu. Sad su svi bi​li u za​sta​klje​noj ba​šti. Li-En Buker, lepa plavuš a farbane kose od oko š ezdeset pet godina, stezala je ogrlicu-amajliju od krstić a i poludragog kamenja i meksič ke amajlije u rukama. Sedela je pored Sindi na dvosedu od ra​ta​na, je​ca​ju​ći u ma​ra​mi​ce, štu​ca​ju​ći i po​no​vo je​ca​ju​ći. Njen muž, Bi​li Bu​ker, do​ne​se Sin​di šo​lju ka​fe. – Sigurni ste da ne ž elite neš to ja​če? – upita on. To je zvuč alo kao pret​nja. Buker je bio crnac, takođe š ezdesetogodiš njak, vojnič kog drž anja i vit​kog te​la jed​nog po​sve​ćenog tr​ka​ča. – Ne, hva​la, do​bro sam – re​če Sin​di. Ali ni​je bi​la do​bro. Nije mogla da se seti da je ikad ikome u ž ivotu nanela toliko bola. I bi​la je ve​o​ma upla​še​na. Buker sede u fotelju preko puta dvoseda, nagnu se napred, na​slo​ni lak​to​ve na ko​le​na i na​mr​šti se Sin​di. – Za​što mi​sli​te da je taj „Isus Bes​kuć​ni“ naš sin? – Zena koja tvrdi da je bila njegov bliski prijatelj dala mi je ovo – reč e Sindi. Zavuč e ruku u taš nu, izvadi limenu ploč icu na kojoj je s jedne strane bilo utisnuto ime RODNI BUKER, a s druge naziv MIROVNE SNAGE. Ona je dade Bukeru, vide kako mu se lice grč i od

stra​ha. – Da li bi ovo trebalo da bude nekakav do​kaz? Majka i ja ž elimo da vi​di​mo nje​go​vo te​lo. – Niko nije preuzeo njegovo telo, gospodine Buker. Još uvek je kod gradskog patologa. Uh, oni tamo ne pokazuju tela, ali mogu da oba​vim je​dan po​ziv... Buker skoč i iz fotelje i š utnu stolič icu od ratana preko prostorije, i okre​nu se na​zad ka Sin​di. – On je u nekom zamrzivač u kao mrtva riba, to hoć ete da kaž ete? Ko je po​ku​šao da nas na​đe? Ni​ko. Da je Rod​ni be​lac, oba​ve​sti​li bi nas. – Ako ć emo pravo, gospodine Buker, ovaj č ovek je bio pretuč en do neprepoznatljivosti. Nije imao nikakva dokumenta. Naporno sam ra​di​la da bih ot​kri​la nje​gov iden​ti​tet. – Svaka č ast, gospođice Tomas. Svaka č ast. Lice mu je bilo unakaž eno i nije imao dokumenta, tako da vas ponovo pitam, kako zna​te da je taj mr​tav čo​vek naš sin? Sindi reč e: – Ako mi date jednu dobru, jasnu Rodnijevu sliku, mi​slim da bih mo​gla br​zo da raš​či​stim ovo. Zva​ću vas su​tra. Li-En izvadi jednu fotogra iju iz plastič ne stranice albuma i dade je Sin​di s re​či​ma: – Ovo je sli​ka​no pre ne​kih pet go​di​na. Na toj slici, Rodni Buker je sedeo na istom dvosedu od ratana na kojem je Sindi sada sedela. Bio je naoč it, svetlije crne puti, š irokih ra​me​na, krat​ko pod​ši​šan, s pre​le​pim osme​hom. Sindi se naprezala da nađe slič nost sa Isusom Beskuć nim gledajuć i u Rod​ni​je​vu gra​đu i bo​ju ko​že, ali kad je bi​la vi​de​la te​lo Bes​kuć​nog, on je​dva da je iz​gle​dao kao ljud​sko bi​će. – Bi​li ste do Rod​ni​je​ve ku​će? – upi​ta Bi​li Bu​ker. – Rod​ni ima ku​ću? – Pa, dođavola, devojko. Moj sin je mož da kod kuće ovog tre​nut​ka i gle​da utak​mi​cu dok nas vi ov​de na smrt pla​ši​te. Li-En Buker zakuka, a u Sindinoj glavi opet nastade haos. Kuć a? Isus Beskuć ni je bio beskuć nik, zar ne? Kako mož e da ima kuć u? Sta ako je Rod​ni Bu​ker živ i zdrav – a ona je pot​pu​no po​gre​ši​la? Bili Buker zgrabi olovku i notes s kafenog stoč ić a, ispisa broj mobilnog i adresu svog sina na gornjem listu, iscepi ga i dade ga Sin​di. – Kad zovem, javlja mi se njegova govorna poš ta. Mož da ć ete vi

imati viš e sreć e. I kakav je vaš plan, gospođice Tomas? To mi recite. On​da ću zna​ti šta ću ja da ura​dim. Sindi je otiš la iz kuć e Bukerovih, sigurna da njena kratka dobronamerna poseta ne samo da je proš la loš e već je pokazivala sve zna​ke da će pre​ra​sti u skan​dal.

46.

D

ok je vozila iz Santa Roze nazad ka San Francisku, Sindi je bila na mukama. Obeć ala je Bukerovima da ć e ih su​tra obavestiti da li je Isus Bes​kuć​ni nji​hov sin. Kako ć e joj to poć i za rukom? Kako? Pa ipak, morać e da uradi to, ili da umre po​ku​ša​va​ju​ći. Ona promulja sadrž aj taš ne desnom rukom, nađe mobilni i okrenu Lindzinu kancelariju preko dugmeta za brzo pozivanje. Odgovori joj mu​ški glas: – Kon​klin na ve​zi. – Rič, Sin​di ov​de. Je li Lind​zi tu? – Iza​šla je, ali re​ći ću joj... – Cekaj, Rič . Imam dobar trag o Isusu Beskuć nom. Mislim da se zo​ve Rod​ni Bu​ker. – Sad oba​vljaš po​li​cij​ski po​sao, Sin​di? – Ne​ko mo​ra. – Do​bro, do​bro. Sa​mo se smi​ri. – Da se smi​rim? Upravo sam uletela kod tog starijeg para koji ni​šta ni​je slu​tio i re​kla im da im je sin mr​tav... – Ura​di​la si šta? – Saznala sam kako se zo​ve, Rič , ili sam barem mislila da jesam, pa sam otiš la da intervjuiš em roditelje Beskuć nog, š to je logič no kad raz​mi​sliš o to​me... – O, čo​ve​če. Ka​ko je to pro​šlo? – Uža​sno, potpuno uža​sno. Bili Buker, otac? On je veteran vijetnamskog rata, bivš i viš i narednik u marincima. Kaž e da je policija ra​si​stič​ka, i da za​to ne ra​di na tom slu​ča​ju. – Isus Bes​kuć​ni je bio cr​nac? – Buker ima kuć ni broj Ala Sarptona, i preti da ć e ga pozvati. Ono š to hoć u da kaž em je da moram da saznam neš to viš e pre nego š to po​sta​nem deo ove pri​če. Pre ne​go što mi po​sta​ne​mo deo ove pri​če. – Mi? – Da. Policija San Franciska i ja. A ja sam ta koja oseć a moralnu oba​ve​zu. Rič, slu​šaj. Rod​ni Bu​ker ima ku​ću. – Ne raz​u​mem te, Sin​di. Zar Bes​kuć​ni ni​je bio bes​kuć​nik?

– Po​tra​ži ga. Mo​lim te. – Uno​sim nje​go​vo ime u ba​zu po​da​ta​ka. Evo ga. Ha. Uli​ca Kol. To je kod Haj​ta. Fi​ni kraj. Ni​je bio. Bio je to ne​go​sto​lju​biv deo gra​da, ste​ci​šte sit​nih di​le​ra dro​ge. I to je ima​lo smi​sla. Ako Isus Beskuć ni nije lagao kad je rekao Flori Gold da se zove Rodni Buker, i ako Flora nije lagala Sin​di, onda bi moglo da se ispostavi da je kuć a u Ulici Kol bila mesto na kom je Rodni Buker, po​zna​ti​ji kao Isus Bes​kuć​ni, ži​veo. Sindi reč e Konklinu: – Mož eš li da odeš tamo, Rič ? Jer ako ti neć eš , ja mo​ram. – Polako, Sindi. Smena mi se završ ava za dvadeset minuta. Otić u ć u da ba​cim po​gled. – Vi​di​mo se ta​mo – re​če Sin​di. – Sa​če​kaj me. – Ne, Sin​di. Ja sam po​li​ca​jac. Ti sa​če​kaj me​ne.

47.

K

uć a u Ulici Kol, jedna u nizu propalih viktorijanskih kuć a, bila je okreč ena u sumornu sivu boju, prozori joj behu zamandaljeni daskama, stepenice ispred kuć e zatrpane đubretom, i okruž ivala ju je melanholič na atmosfera koja je nije napuš tala još od kraja še​zde​se​tih. – Napuš tena je – reč e Konklin Sindi, kriveć i bradu put znaka pri​ku​ca​nog na vra​ta. – Sama parcela vredi neš to. Ako je ova kuć a pripadala Bes​kuć​nom, šta ga je uči​ni​lo bes​kuć​ni​kom? – To je re​to​rič​ko pi​ta​nje, jelda? – Da – re​če Sin​di. – Raz​mi​šljam na​glas. Sindi stade iza Konklina dok je kucao na vrata, dodirnuo drš ku od pi​što​lja, za​tim po​no​vo po​ku​cao, ovog pu​ta gla​sni​je i zna​čaj​ni​je. Sindine ruke su se tresle dok je zaklanjala oč i, vireć i kroz staklo na vratima. A onda, pre nego š to je Konklin stigao da je zaustavi, ona gur​nu vra​ta. Zač uš e neč iji prepadnut krik iznutra, i gomila dronjaka se diž e s po​da i po​tr​ča ka zad​njem de​lu ku​će. Vra​ta se za​lu​pi​še. – Ovo je skloniš te – reč e Konklin. – To su bili narkomani koji spa​va​ju u ku​ći. Ov​de ni​je bez​bed​no, Sin​di. Ne​će​mo ula​zi​ti. Sindi utrč a unutra i uputi se ka stepeniš tu, ignoriš uć i Konklina, ko​ji je vi​kao za njom. Obe​ća​la je. Vazduh je bio hladan i vlaž an, vonjao je na buđ, dim i istrulelo đu​bre. Sin​di us​tr​ča uza ste​pe​ni​ce, do​vi​ku​ju​ći: – Rod​ni Bu​ker? Je​si li tu? Ni​ko se ni​je ni mrd​nuo, čak ni miš. Prostorije na spratu behu svetlije i otvorenije od onih u prizemlju. Na prozorima nije bilo stakala, a sunč evi zraci su osvetljavali jedinu, ve​li​ku spa​va​ću so​bu. Na sredini jednog zida stajao je mesingani krevet, s duš ekom prekrivenim tamnoplavom posteljinom. Knjige behu raš trkane svud po so​bi. Na vr​hu iz​gre​ba​ne ko​mo​de po​či​va​la je lu​la za pu​še​nje kre​ka. – Sindi, nemam nalog za pretres. Razumeš li? – reč e Konklin,

prilazeć i joj. – Niš ta š to pronađemo ovde neć emo moć i da iskoristimo kao dokaz. – On je uhvati za ramena, blago je prodrma. – Hej, č uješ li me? – Mi​slim da je Isus Bes​kuć​ni ži​veo ov​de dok ni​je umro. – Stvar​no? Na če​mu za​sni​vaš to mi​šlje​nje? Sindi pokaza na mural iza kreveta. Bio je neveš to nacrtan na gipsu crnom i belom bojom, prikazivao je ljude kako se previjaju od bola, ru​ku po​dig​nu​tih ka ne​be​si​ma, dok se va​tra i dim ko​vi​tla​ju oko njih. – Pro​či​taj to – re​če Sin​di. Tu je poč ivao dokaz koji je Sindi traž ila, da su Rodni Buker i Isus Bes​kuć​ni jed​na ista oso​ba. Usred te paklene scene stajahu dve reč i, ispisane istim pri​mi​tiv​nim ru​ko​pi​som ko​ji je Sin​di pre​po​zna​la s te​to​va​že Flo​re Gold. Na zi​du je pi​sa​lo: ISUS SPA​SA​VA.

48.

K

onklin i ja smo okretali telefone u pola š est popodne kad je Dž akobi zastao pokraj naš ih stolova, izvadio novč anicu od dvadeset dolara iz dž epa, spustio je na moj sto zajedno s hrpom letaka od restorana brze hrane i rekao: – Svratić u kasnije da vidim š ta ra​di​te. – Hva​la, še​fe. Bio je to obes​hra​bru​ju​ći po​sao. Još uvek nismo znali da li je smrt Bejlijevih bila nesreć an sluč aj, ubistvo i samoubistvo, ili dvostruko ubistvo – samo da Klerin konsultant nije otkrio niš ta i da je javnost dož ivljavala kolektivni in​farkt. I zato smo Konklin i ja uč inili sve š to smo mogli. Prelazili smo preko nepregledne liste prijatelja i poslovnih saradnika Bejlijevih i postavljali pitanja: Kad ste poslednji put videli Bejlijeve? Kako su bili raspolož eni? Kako su se slagali? Znate li nekoga ko bi hteo da naš kodi Isi i Ita​nu Bej​li​ju? Zna​te li ne​ko​ga ko bi že​leo nji​ho​vu smrt? Okretala sam jedan broj kad č uh kako me neko doziva, podigoh glavu i ugledah Sindi kako uleć e na drvenu kapiju ispred naš e asistentkinje, Brende Fregozi, koja je dovikivala: – Ne – pritiskajuć i dugme interkoma, glasom koji je trubeo preko zvuč nika na mom sto​lu. – Sin​di te tra​ži. Maš uć i novinama, Sindi je zaobilazila ljude iz dnevne smene koji su oblač ili sakoe dok su oni iz noć ne smene pristizali. Skljokala se u stolicu pored mog stola, kriveć i je tako da je mogla da gleda i u Kon​kli​na. Bi​lo mi je mr​sko da pri​znam, ali une​la je sve​tlo u ovu ta​mu. – Ho​ćeš da vi​diš ka​ko iz​gle​da​ju su​tra​šnje no​vi​ne? – upi​ta me ona. – Ne. – Ja sam rok zvezda, Rič i. Vidi – reč e ona, spuš tajuć i novine s treskom na moj sto. Konklin pokuš a da potisne smeh, ali to mu ne po​đe za ru​kom.

Re​koh Sin​di: – Je​si li ču​la iz​raz „Tu​ga vo​li dru​štvo“? – Ti si tu​žna a ja ti pra​vim dru​štvo. Šta ho​ćeš da ka​žeš? – Tu​žni vo​le da su u dru​štvu tu​žnih. Konklin frknu a Sindi se nasmeja od srca, i ja ne mogoh da osta​nem ka​me​nog li​ca ni se​kund du​že. Sin​di je li​ko​va​la: – Zar ne mr​ziš kad sam u pra​vu? Ona s ljubavlju ispravi novine kako bih mogla da vidim sliku na prvoj strani gradske rubrike, fotogra iju Rodnija Bukera, poznatijeg kao Isus Beskuć ni, ispod naslova: NAGRADA OD 25.000 DOLARA. ZNA​TE LI KO JE UBIO OVOG ČO​VE​KA? Njegov identitet je bio otkriven: Rodni Buker je​ste bio Isus Bes​kuć​ni. Rodnija Bukera je identi ikovao njegov otac na osnovu slika iz mrtvač nice, na kojim su se videle tri izdignute linije na Rodnijevom ramenu, primitivna tetovaž a koju je uradio tokom boravka u Africi za​se​ca​njem ko​že i utr​lja​va​njem pe​pe​la u ra​nu. Smrt Rodnija Bukera bila je ubistvo. I mo​je ime se pominjalo u vezi s njegovim sluč ajem. Sve š to je trebalo da uradim bilo je da otkrijem ko ga je ubio, i dok ja nisam nalazila vremena za to, Sindi To​mas je bi​la opi​je​na uspe​hom i na do​brom tra​gu. – Razmiš ljala sam – reč e Sindi. – Mogu prosto da nastavim da ra​dim na slu​ča​ju i pre​da​jem te​bi sve što ot​kri​jem. Šta je, Lind​zi? – Sin​di, ne mo​žeš da ra​diš na slu​ča​ju ubi​stva, u re​du? Rič, re​ci joj. – Uop​šte mi ne treba tvoja dozvola – reč e Sindi. Onda, razvedrivš i se, reč e: – Imam ideju. Hajde da odemo do Su​zi i napravimo neki plan s ko​jim svi mo​že​mo da ži​vi​mo... Prevrnuh oč ima, ali Konklin je vrteo glavom i š iroko se osme​hi​vao Sin​di. Svi​đa mu se! Bila sam spremna da pozovem Dž akobija, da pustim nje​ga da je postavi na svoje mesto, kad je Kler uletela na odeljenje i zatruptala k na​ma s ne​kim lo​šim iz​ra​zom u oči​ma. – Doktorka Vošbern se vratila – gaknu Brendin elektronski glas iz mog in​ter​ko​ma. Kler je bila zauzeta. Nije volela da dolazi do Odeljenja za ubistva. Sindi, nesvesna njenog raspolož enja, doviknu: – Kler! Idemo kod Su​zi. Haj​de s na​ma. Kler upe​ri po​gled u me​ne.

– Ne mogu da idem kod Su​zi – reč e ona – a ne mož eš ni ti. Upravo su do​ne​li još jed​no te​lo. Ubi​je​na je na isti na​čin kao Bej​li​je​vi.

49.

T

elo prekriveno č arš avom na stolu za autopsije pripadalo je ž eni od trideset tri godine, kož e bele poput porcelana moje mame. Kosa u duž ini ramena presijavala joj se u č etiri nijanse plave. Nokti na rukama i nogama su joj bili nedavno izlakirani u tamnocrvenu boju, bez za​nok​ti​ca. Izgledala je kao uspavana princeza iz bajke koja č eka princa da se pro​bi​je kroz ogra​du od tr​nja i pro​bu​di je po​ljup​cem. Proč itah ime na cedulji koja je visila okač ena o njen nož ni palac. – Sa​ra Nidlman. – Iden​ti​fi​ko​va​la ju je nje​na lič​na asi​stent​ki​nja – re​če Kler. Znala sam Saru Nidlman s fotogra ija iz č asopisa Vog i V. Bila je poznati dizajner odeć e i š ila je unikatne haljine po narudž bini za one koji su mogli da bace trideset hiljada na haljinu. Citala sam u Ga​ze​ti da je Nidlmanova č esto dizajnirala na tone haljina za deveruš e, od kojih su se sve slagale po bojama ali su se razlikovale po stilu, i da je tokom sezone predstavljanja mladih bogatih udavač a radnja Nidlmanove radila sto na sat, dizajnirajuć i haljine i za majke i za ćer​ke. Sa​ra Nidlman je si​gur​no po​zna​va​la Bej​li​je​ve. Kler uze svoj kliper i reč e: – Evo š ta imam. Gospođa Nidlman je pozvala svoju lič nu asistentkinju, Toni Rejnolds, jutros u osam i pož alila se na grč eve u stomaku. Gospođica Rejnolds kaž e da je rekla Sa​ri da po​zo​ve svog le​ka​ra i da će je ona obi​ći kad do​đe na po​sao. – Sara jeste pozvala svog lekara, Roberta Dveka, internistu, i rekli su joj da mo​že da do​đe do nje​go​ve or​di​na​ci​je u pod​ne. – Ni​je oti​šla na pre​gled – re​če Kon​klin. – Brzo razmiš ljaš – reč e Kler Konklinu. – Sara Nidlman je pozvala služ bu za hitne sluč ajeve u 10.08. Hitna pomoć je stigla tamo u 10.15, i pro​na​šli su Sa​ru mr​tvu u nje​noj spa​va​ćoj so​bi. – Umr​la je od gr​če​va u sto​ma​ku? Od ne​čeg što je po​je​la? – upi​tah. Kler nastavi: – To tek treba da se ustanovi, devojč ice. To tek treba da se usta​no​vi. Sa​dr​žaj že​lu​ca i krv su na la​bo​ra​to​rij​skom is​pi​ti​va​nju. – U međuvremenu, razgovarala sam s bolnič arima koji su doveli

Sa​ru. U ku​ći ni​je bi​lo blju​vo​ti​ne ni​ti te​le​snih iz​lu​če​vi​na. – Za​što mi​sliš da je umr​la na isti na​čin kao Bej​li​je​vi? – Isprva i nisam. Bilo je zatiš je kad je stigla, pa sam brzo doš la do nje, mi​sle​ći da znam šta da tra​žim. Troje Klerinih asistenata pokuš avali su da izgledaju zauzeto, ali motali su se dovoljno blizu da č uju njenu prič u. Već sam mogla da vidim reč i „Najnovije vesti“ ispod slike Sare Nidlman, kojima prekidaju redovan televizijski program radi važ nog saopš tenja. Imala sam oseć aj da ć e javnost povezati smrt Nidlmanove sa smrć u Bej​li​je​vih i da će at​mos​fer​ski pri​ti​sak na​glo opa​sti. Da će na​stu​pi​ti ve​li​ka olu​ja. Kler je na​bro​ja​la mo​gu​će uzro​ke smr​ti Sa​re Nidlman. – Izuzimajuć i otrov za sada, stomač ne grč eve č esto izazivaju pucanje č ira i vanmaterič na trudnoć a, koja uzrokuje unutraš nje kr​va​re​nje. – Ali ne ovog pu​ta – po​go​di Kon​klin. – Tako je, gos’n Men. To znač i da grč evi nisu morali da budu povezani s njenom smrć u. Potraž ila sam tragove aneurizmi, š loga, infarkta – i nisam pronaš la niš ta. Pregledala sam sve njene organe. Mož eš da ih umotaš u ukrasni papir i staviš im maš nu. Da ih pokaž eš stu​den​ti​ma me​di​ci​ne, da vi​de ka​ko nor​mal​ni or​ga​ni iz​gle​da​ju. – Ha. – Na njenom telu nema nikakvih tragova ni modrica. Sari Nidlman ne fa​li ni​šta, osim što je mr​tva. Konklin reč e: – Bila je na mom spisku imena. Nisam još doš ao do nje. – Sad je ka​sno – pro​mr​mljah. Kler reč e: – Tako da mislim da sad imamo Bejlijeve i Nidlmanovu. Isti druš tveni krug. Mož da i isti uzrok smrti. I zato sam poslala Sarinu krv u laboratoriju i zatraž ila analizu. Imam uzorke na temperaturi od minus dvadeset koje ć e testirati neko ko ć e traž iti neš to viš e od uobi​ča​je​nog – Kler će tu​rob​no. – Šta ću sad da ka​žem, dru​ga​ri? Kon​klin re​če: – Na​sta​vlja​mo s po​li​cij​skim po​slom. – Tako je, Rikardo. Neko mora da prokljuvi ovo, jer ja sam na​le​te​la na zid. Kler se okrenu ka telu Sare Nidlman, spusti š aku na ž enin torzo prekriven č arš avom i reč e: – Kad č ujem topot kopita na putu, Saro

du​šo, po​mi​slim „to je konj“. No ti si oči​gled​no ze​bra.

Tre​ći deo Igran​ka bez pre​stan​ka

50.

J

utro nakon smrti Sare Nidlman, š ef policije Antoni Trakio pozvao je da kaž e: – Gradonač elnik me proganja. Ostavite sve osim ovog slu​ča​ja, i ne​moj​te da upr​ska​te. Rekla sam: – Razumem, Toni. Neć emo uprskati – ali doš lo mi je da vri​snem: – Šta mi tra​ži​mo? Poruč nik Majkl Hempton, veteran s dvadeset godina iskustva u Odeljenju za specijalne istrage, takođe je bio dodeljen sluč aju naš ih mrtvih milionera, i izgledao je nesreć no zbog toga koliko i ja. Sastali smo se u Hemp​to​no​voj kan​ce​la​ri​ji, po​de​li​li za​dat​ke i spi​sak ime​na. Hempton je poslao jedan tim do kancelarije doktora Dveka da uzme karton Sare Nidlman i ispita doktora i njegovo osoblje. Drugi tim istraž itelja je otiš ao do kancelarije i butika Nidlmanove kako bi is​pi​tao Sa​ri​nu lič​nu asi​stent​ki​nju, To​ni Rej​nolds, i osta​tak oso​blja. Konklin i ja smo se odvezli do kuć e Nidlmanove u Kau Holou, prać eni č etvoricom ljudi iz mog odeljenja. Konklin se parkirao na ulici. Ci i Maknil, Lemke i Samjuels, poč eš e da preč eš ljavaju komš iluk dok smo Kon​klin i ja pro​na​šli glav​ni ulaz od ku​će Nidlma​no​ve. Kuć a Sare Nidlman nije bila materijal za č asopise o arhitekturi koliko vila Bejlijevih, ali jeste bila zapanjujuć a, po svim standardima. Vrata nam je otvorio nastojnik, pomodar od dvadeset i neš to godina u crnom teksasu s jareć om bradicom po imenu Lukas Vajld. Proveo nas je kroz kuć u od sedamsto č etrdeset kvadrata, koja ć e biti stavljena na aukciju kod Sot​bi​ja č im osoblje Dizaster mastera bude raš čistilo ha​os ko​ji su za so​bom osta​vi​li fo​ren​zi​ča​ri. Nakon obilaska kuć e sa sedam spavać ih soba, uključ ujuć i japansku baš tu na dva nivoa iza kuć e, pozvali smo Lukasa Vajlda da do​đe do na​šeg ode​lje​nja i is​pri​ča nam šta zna o Sa​ri Nidlman. Ra​do je pri​stao na to. – Znam sve ko​ji do​la​ze i od​la​ze – re​če on. Konklin nas je ostavio u sobi za ispitivanje broj dva, proverio Vajlda u bazi podataka, ne pronaš avš i niš ta o njemu, i vratio se s be​le​žni​com i ka​fom za sve. Proveli smo još sat vremena s Vajldom, koji je s nama podelio sve

svo​je mi​sli o Sa​ri Nidlman i nje​noj kom​pa​ni​ji. – Ego​i​sti i fo​li​ran​ti, uglav​nom. A tu su i nje​ni kli​jen​ti. Mladi č ovek je vredno nabrojao sve Sarine posetioce, i prijatelje i zaposlene, uključ ujuć i kuć nu pomoć nicu, š etač icu pasa, baš tovana, keramič ara, č oveka koji se stara o japanskim š aranima, instruktora jo​ge i do​ba​vlja​ča na​mir​ni​ca. – Ka​kav ste od​nos ima​li sa Sa​rom? – upi​tah ga. – Dobro smo se slagali. Ali nisam bio nikakav ljubavnik Ledi Ceterli, ako na to ciljate. Bio sam pomoć nik i potrč ko, š to je ona i že​le​la, i bio sam sre​ćan što imam po​sao i kul me​sto za ži​vot. Vajld nam je rekao da je video Saru nakratko tog jutra kad je umrla. Doneo joj je novine koje je raznosač ostavio na kapiji, i de​lo​va​la mu je do​bro. – Samo je odš krinula vrata i uzela novine. Ne bi mi rekla da joj je bi​lo lo​še. – Imate nekih ideja? – upitah Vajlda. – Ako je Sara Nidlman ubi​je​na, ko bi je ubio? – Ne bih znao odakle da poč nem – reč e Vajld. – Sara je bila snob. Ako spa​da​te u bo​ga​te i slav​ne, on​da ste je obo​ža​va​li. – U suprotnom, č oveč e, znala je da bude hladna. Ne znam ko joj je pri​ja​telj a ko ne​pri​ja​telj, a iskre​no mi​slim da ni ona to ni​je zna​la.

51.

S

ara Nidlman se još hladila u mrtvač nici te več eri kad su timovi koji su radili na njenom sluč aju dobili poziv da se okupe u kancelariji š efa Trakija na vrhu zgrade, s pogledom na Ulicu Brajant i fotografskom panoramom Golden gejta koja se pruž ala preko puta nje​go​vog sto​la od ma​ha​go​ni​ja. Trakio je po zanimanju birokrata, i uzdigao se do polož aja š efa politič kim vezama. Nije imao nikakvog iskustva u radu na terenu, trbuh mu je bio poveliki, a kosu je smeš no zač eš ljavao preko gole glave i uč vrš ćivao lakom, ali poč injala sam da cenim to š to je bio po​li​tič​ki pro​mu​ću​ran, ne​što što je me​ni u pot​pu​no​sti ne​do​sta​ja​lo. Trakio je bio uzrujan, kakvog sam ga retko viđala. Reč e: – Ljudi, recite porodicama da neć ete dolaziti kuć i dok ne reš imo ovaj sluč aj. I dajte gas. Ko god uspe da reš i ovo bić e junak. Ili ju​na​ki​nja – reč e u mom prav​cu. Timovi se javiš e na raport, i Trakio, Hempton i ja ih ispitasmo pre ne​go što im po​de​li​smo no​ve za​dat​ke. Konklin i ja smo nač inili spisak imena svih osoba koje su bile ispitane u vezi sa Sarom Nidlman, a onda smo se vratili do svojih sto​lo​va da ga upo​re​di​mo sa slič​nim spi​skom iz slu​ča​ja Bej​li. „Uporedna analiza“ je naporan posao, ali morali smo da ga odradimo. Odvukla sam stolicu za Konklinov sto i poč ela da č itam ime​na. Kad god bismo naiš li na poklapanje, Konklin bi pritisnuo stejpls dug​me za oslo​ba​đa​nje od stre​sa i ono bi za​pi​šta​lo: – To je bi​lo la​ko. Do devet sati te več eri, naš a prazna kutija od pice poč ivala je u kanti za đubre. Eliminisali smo kuć no osoblje Bejlijevih i još nekoliko stotina drugih, ali na spiskovima je i pored toga ostalo nekoliko de​se​ti​na istih ime​na. Bejlijevi i Sara Nidlman iš li su u istu teretanu, u operu, u iste re​sto​ra​ne i klu​bo​ve. Čak su ode​ću no​si​li u istu he​mij​sku či​sti​o​ni​cu. – Sara Nidlman je imala trideset tri godine, kao i Isa Bejli. Kladim se da su išle u istu ško​lu – re​če Kon​klin. Klim​nuh gla​vom. To je bi​lo ne​što.

Ne​što što je pro​ši​ri​lo pre​tra​gu. Ispih ostatak soka iz konzerve, bacih je u kantu i rekoh: – Citala sam o jednom laboratorijskom eksperimentu. Prvo su na redu bili pacovi. Dve lampice, jedna svetli crveno, druga zeleno. Pogodi koje ć e svetlo da se upali, idi do pravog svetla, i dobić eš hranu. Osam od de​set pu​ta pa​li​la se ze​le​na lam​pi​ca. – Na​sta​vi. – Zeleno svetlo se pali toliko mnogo puta da pacovi idu ka tom svetlu svaki put. Zaš to da ne? Dobić e nagradu u osamdeset posto slu​ča​je​va. – On​da su bi​he​vi​o​ri​sti oba​vi​li isti taj eks​pe​ri​ment s lju​di​ma. – Lič​no ni​kad ni​sam mno​go vo​leo hra​nu za pa​co​ve. Na​sme​jah se. – Lju​di su do​bi​ja​li M&M bom​bo​ni​ce. – Znam da ova pri​ča ima ne​ku po​en​tu – re​če moj part​ner. – Ljudi su pokuš ali da pred​vi​de kad ć e se koja lampica upaliti. Traž ili su ša​blon – koliko puta crveno pre zelenog, u tom stilu. I do​bi​li su na​gra​du u tek še​zde​set se​dam po​sto slu​ča​je​va. – Što do​ka​zu​je da su pa​co​vi pa​met​ni​ji od lju​di. Za​vr​teh gla​vom. Konklin pokuš a ponovo. – Sto dokazuje da treba da ispitamo svaku osobu s oba spiska bez obzira na to da li su u pitanju crveni ili ze​le​ni lju​di? Na​sme​jah se: – Što do​ka​zu​je da lju​di ne​kad pre​vi​še ra​z​mi​šlja​ju. – Umor​na si, Linds. – Hajde da ponovo uporedimo spiskove. Ali ovog puta neć emo previš e da razmiš ljamo. Samo ć emo da povadimo imena pacova koji su ima​li klju​če​ve od ku​ća žr​ta​va. Rič uda​ri po stejpls dug​me​tu, i ono za​ski​ča: – To je bi​lo la​ko.

52.

L

jubimč e je predavala pse Sare Nidlman nastojniku, Lukasu Vajldboju, kako je volela da ga zove, kad se policijski auto parkirao uz ivič njak i dva njoj poznata lica izaš la iz njega. Policajka je bila visoka i plava, kao da je Seril Krou zaigrala u seriji Po​zna​ti po​li​caj​ci. Policajac je bio nekoliko centimetara viš i od plavuš e, lepo raz​vi​jen, tri​de​se​tak go​di​na. Seril Krou pokaza znač ku, ponovo predstavi sebe kao narednicu Bokser i svog partnera kao inspektora Konklina, i upita Ljubimč e da li bi po​šla s nji​ma do po​li​cij​ske sta​ni​ce da od​go​vo​ri na ne​ka pi​ta​nja. Lju​bim​če re​če: – U re​du. Bila je smirena. Samo treba da se pre​tva​ra da niš ta ne zna, i oni ć e produžiti dalje – baš kao proš li put, kad su je ispitivali o Isi i Itanu Bej​li​ju. Ona sede na zadnje sediš te policijskih kola, priseti se noć i kad je uči​ni​la to, pri​lič​no si​gur​na da ni​šta ni​je za​bo​ra​vi​la. Osmehnu se Vajldboju, sigurna da je nije video kako ulazi u Sarinu kuć u jer je proš ao go pored svog prozora, dok mu je u kupatilu go​re​lo sve​tlo, i ču​la je tuš pre ne​go što je ušla na glav​ni ulaz. Setila se da je uradila to Sari kad je „dama sa zlatnom iglom“ bila toliko pijana da nije mogla ni oko da otvori. Ljubimč e oseti kako je pro​ži​ma uz​bu​đe​nje, kao da će da pra​sne u smeh ili se mo​žda upi​ški. Dok je sluš ala dva policajca kako blebeć u u prednjem delu kola, prič ajuć i s dispeč erom, š aleć i se i slič no, Ljubimč etu se č inilo da se ne po​na​ša​ju kao da im ubi​ca se​di na zad​njem se​di​štu. Pre će bi​ti kao da su već za​bo​ra​vi​li da je ona uop​šte tu. Stajala je u tiš ini između dvoje policajaca dok su se peli liftom, od​bi​la sok ko​jim su je po​nu​di​li kad su je uve​li u so​bu za is​pi​ti​va​nje. – Jeste li sigurni? – upita je narednica. – Mož da laš icu vode? – Kao da je tu pandurku bri​ga, kao da ne ž eli samo da uzme uzorak njene DNK, trik to​li​ko star da je ne​ve​ro​vat​no da iko i da​lje pa​da na nje​ga. – Zelim da vam pomognem – Ljubimč e ć e umilnim glasom. – Sta god vas za​ni​ma.

Inspektor Konklin je bio sladak, imao je svetlosmeđu kosu koja mu je padala preko oč iju. Sklonio ju je s č ela dok je č itao svoje beleš ke o njoj. On​da ju je pi​tao gde je bi​la to​kom po​sled​njih če​tr​de​set osam sa​ti. Ljubimč e je znala da utvrđuju njenu prič u za sluč aj da je opet bu​du is​pi​ti​va​li, ali hej, to za nju ni​je pred​sta​vlja​lo pro​blem. – Proš etala sam pse Bejlijevih č etiri puta, ujutru i uveč e oba dana. Pi​tam se šta će bi​ti sa psi​ma... Onda ih je do detalja upoznala sa svojim gustim rasporedom š etanja pasa i obavljanja raznih drugih poslova, uključ ujuć i š etanje š ampionskih pasa Sare Nidlman tog jutra nakon š to ju je Lukas Vajld na​zvao da joj ka​že da je Sa​ra mr​tva. – Jeste li videli nekog ili neš to neobič no u tom kraju u poslednjih ne​de​lju da​na? – upi​ta je na​red​ni​ca Bok​ser. – Jok. – Šta mi​sli​te o Lu​ka​su Vajl​du? – U re​du je. Ni​je moj tip. – Kakav je bio vaš odnos sa Sarom Nidlman? – upita inspektor Kon​klin. – Obo​ža​va​la sam Saru – reč e mu. Uhvati sebe kako mu se koketno osmehuje. Ne mož e da š kodi. – Sara je bila pametna i zabavna, i velikoduš na. Davala mi je uzorke iz svoje kolekcije. Prosto je bi​la ta​kva. – Ko​li​ko če​sto ste še​ta​li nje​ne pse? – Mož da jednom nedeljno. Volela je sama da ih š eta. U svakom sluč aju, ako bi upala u stisku s vremenom, nazvala bi me i ja bih pre​u​ze​la pse. – A kod Bej​li​je​vih? – Isto. Setala sam pse. Iš la u nabavke. Radim kod dosta ljudi iz nji​ho​vog kru​ga. Vi​še de​se​ti​na njih. Imam do​bre pre​po​ru​ke. – To zvuč i veoma dobro – reč e inspektor Konklin. – Sami sebi od​re​đu​je​te rad​no vre​me. – Po​tom: – Je li Sa​ra ima​la ne​pri​ja​te​lja? – Gospode, da. Imala je tri bivš a muž a i oko trideset bivš ih mo​ma​ka, ali ne ka​žem da bi oni hte​li da je ubi​ju. – Da li na toj listi bivš ih postoji neko ko bi mož da imao neš to i pro​tiv Bej​li​je​vih? – Kad biste samo znali kako ma​lo toga su mi ti ljudi govorili o bi​lo če​mu.

– Imate li ključ eve od kuć e Nidlmanove i Bejlijevih? – upita je narednica Bokser. Ljubimč e zavuč e ruku u zadž epak svog ranca, iz​va​di pri​ve​zak s klju​če​vi​ma ve​li​či​ne si​dra. – Imam dosta ključ eva. U tome je poenta. Sklanjam se mojim klijentima s oč iju. Ja sam od onih tihih, i oni to vole kod mene. Uđem, proš etam ljubimce i vratim ih. Uzmem č ek. U najveć em broju slu​ča​je​va ni​ko i ne zna da sam bi​la ta​mo.

53.

N

akon š to je š etač ica pasa otiš la, rekoh Konklinu: – Znaš , devojka koja č uva mog psa ima moje ključ eve i š ifru od kuć nog alarma već godinama a meni nikad nije zazvonilo za uzbunu. Marta obo​ža​va Ka​ren. Ve​ru​jem joj. – Sta, dakle, hoć eš da kaž eš , narednice srca mog? Odbacuješ te​o​ri​ju o „pa​co​vi​ma s klju​če​vi​ma“? – Ne znam, druž e. Setač ica pasa ima pristup kuć ama, ali koji je njen mo​tiv? Sta dobija ubijanjem svojih poslodavaca? – Interkom mi zazuja i iz zvuč nika dopre Brendin glas, zadihan i pomalo stidljiv. – Lind​zi, imaš po​se​ti​o​ca. Po​gle​dah pre​ko ode​lje​nja. Ni​sam vi​de​la ni​ko​ga. Pri​ti​snuh dug​me in​ter​ko​ma, upi​tah Bren​du: – Ko je? – Ide ka te​bi. Cula sam ga pre nego š to sam ga ugledala, š uš tanje gumenih toč kova koji se kotrljaju po linoleumu, a onda se ukazao Sent Dž ud, koji se propeo na zadnje toč kove kolica i parkirao ih pored mog sto​la, sa ši​ro​kim osme​hom na bra​da​tom li​cu. – Bok​se​ro​va, sjaj​no iz​gle​daš, ma​la. Sve bo​lje i bo​lje. Ustadoh i zagrlih legendarnog Sajmona Makorkla, koji je š irom drž ave bio poznat kao „Sent Dž ud, svetac zaš titnik izgubljenih sluč ajeva“. Makorkl je bio upucan u leđa dok je bio na duž nosti i ostao je paralizovan od pojasa nadole, ali je odbio da se penzioniš e. Od tog mrač nog dana pre dvadeset godina, Sent Dž ud je bio zaduž en za hladne sluč ajeve, i radio je na njima u jednoj kancelariji u kri​mi​no​lo​škoj la​bo​ra​to​ri​ji. – Hvala ti, Makorkl. Vidim da imaš poneku sedu u bradi. Lepo ti sto​ji. – Daj mi ruku, Bokserova. Ne, levu. Nisi se udala? Znač i da još imam šan​se. Nasmejah se, predstavih Makorkla Konklinu, i njih dvojica stegoš e jedan drugom ruku kao davno izgubljena brać a Irci, i nedugo potom upoznali smo Sent Dž uda sa sluč ajem preminulih milionera, sa is​tra​gom ko​ja nas je do​vo​di​la do lu​di​la.

Makorkl reč e: – Zato sam ovde, mala. Kad sam jutros video Saru Nidlman na TV-u, odmah sam njen sluč aj povezao s Bejlijevima – i znaš šta, Bok​se​ro​va? – To ti je iz​gle​da​lo po​zna​to.

54.

M

akorkl posegnu iza kolica jednom svojom masivnom rukom pre​kri​ve​nom te​to​va​ža​ma i pre​ba​ci ra​nac se​bi u kri​lo. – Do​neo sam ti je​dan po​klon – re​če, na​mi​gu​ju​ći mi. – Ne mogu č ak ni da pogodim o č emu se radi, ali nadam se da je čo​ko​la​da. On izvadi jedan dosije iz ranca, svesku povezanu s tri metalna prstena prepunu belež aka i dokumentacije o tom sluč aju ubistva. Na njenim koricama stajaš e naslov ispisan debelim markerom: PAN​GORN 1982. Još dva dosijea uslediš e za prvim, jedan označ en sa GODFRI 1982, a dru​gi s KE​NE​DI 1982. – Sta je sve ovo? – upitah, dok je Makorkl prebacivao tri sveske na moj za​tr​pa​ni sto. – Strpljenja, lepotice. Ovaj je poslednji. Kristofer Ros. On je bio zad​nji, umro je u de​cem​bru hi​lja​du de​vet​sto osam​de​set dru​ge. – Ma​korkl, dru​že moj, re​ci mi o če​mu se tu ra​di. – Sve ć u ti isprič ati, pa ć emo mož da ti, ja i naš drugar Konklin mo​ći da sta​vi​mo tač​ku na ovo. Zavalih se u stolici. Postoje ljudi na ovom svetu koji ž ive za pu​bli​ku, i Saj​mon Ma​korkl je je​dan od njih. To je delimič no bilo stoga š to nije izlazio iz laboratorije u usamljenom Hanter pointsu. Kao i zbog opsesije za hladnim slu​ča​je​vi​ma i još hlad​ni​jim te​li​ma. Ali postojao je još jedan razlog. Bez obzira na to da li ć e reš iti sluč aj danas ili sledeć eg meseca, Sent Dž ud je uvek pogađao slobodna bacanja, postiž uć i poene koji bez njega ne bi bili postignuti. Njegov po​sao je du​šu dao za pri​po​ve​da​nje. – Evo š ta su sve ove ž rtve imale zajednič ko. – Makorkl se nagnu u kolicima, spusti mesnatu ruku preko fascikli s dokumentima, tako da sam zurila u maljavu, polugolu havajsku plesač icu na njegovoj lič noj is​te​to​vi​ra​noj pla​ži. – Sve ž rtve su bile iz visokog druš tva. Sve su umrle bez ikakvih naznaka da se radi o ubistvu. Ali poslednja ž rtva, taj Kristofer Ros –

ubica je ostavio oruđe kojim je poč inio ubistvo na mestu zloč ina. A bi​lo je to jed​no vr​lo po​seb​no oru​đe. Kad se ta už asna serija zloč ina okonč ala ja sam tek bila završ ila š kolovanje, tako da nisam obrać ala paž nju na pojedinosti u vezi s tim sluč ajem – ali sad sam poč ela da se priseć am zaš to ti sluč ajevi nisu bi​li re​še​ni. Makorkl se š iroko osmehivao dok je posmatrao kako u mojoj jad​noj, umor​noj gla​vi po​la​ko sva​nja​va. Se​ti​la sam se. – Bogami, to oruđe jeste bilo posebno – rekoh svom irskom prijatelju. – Te žr​tve su ubi​le zmi​je.

55.

R

ič Konklin je te več eri otiš ao na več eru sa Sindi u jedan tajlandski re​sto​ran pre​ko pu​ta nje​nog sta​na. To nije bio sastanak, oboje su u tome bili veoma jasni, ali osmehivala mu se sa sjajem u oč ima dok mu je davala dokumenta koje je odš tampala, sve prič e o „ubistvima u visokom druš tvu iz hiljadu devetsto osamdeset druge“ koje su bile objavljene u Kro​ni​klu, pre ne​go što su per​so​nal​ni ra​ču​na​ri po​sta​li za​stu​plje​ni kao te​le​fo​ni. – Imam po​ve​re​nja u tebe – reč e ona. – Ako ikome kaž eš da sam ti da​la ove pri​če iz na​še „mr​tvač​ni​ce“, bi​ću u gad​noj ne​vo​lji. – Ne bih že​leo da te uva​lim u ne​vo​lju – re​če Kon​klin. – Znač i, usluga za uslugu – reč e Sindi. – Ja tebi dam neš to, ti meni daš ne​što. Sindi je imala š nalu s cirkonima u kosi. Veoma malom broju devojaka starijih od osam godina su š nale s cirkonima lepo stajale uz ruž ič astu garderobu, ali Sindi je nekako uspela da izgleda potpuno ca​ka​no. A Konklin je bio potpuno oč aran dok ju je posmatrao kako skida meso s pileć ih krilca usnama, tako než no a u isto vreme s takvim za​do​volj​stvom. – Rič – reč e ona – usluga za uslu​gu. Oč igledno je da ti uviđaš vezu između Bejlijevih i Sare Nidlman i ubistava ljudi iz visokog druš tva iz hiljadu devetsto osamdeset druge. Ali, da li misliš da je isti ubica od pre to​li​ko go​di​na opet po​čeo da ubi​ja? – Vidiš , pitanje je, mogu li ja te​bi da verujem, Sindi? Jer, u stvari, i ni​si baš po​u​zda​na. – Ja​a​ao. Sa​mo mo​raš da ka​žeš ča​rob​ne re​či. – Mo​lim te, Sin​di. – Rič iiii. Ono š to treba da kaž eš jeste „nezvanič no“. Radije bih otiš la u zatvor nego š to bih pogazila reč i objavila ono š to mi je re​če​no u „ne​zva​nič​nom“ raz​go​vo​ru. Rič prasnu u smeh, zavali se u stolici, pusti konobara da odnese ostatke njegovog morskog grgeč a i reč e: – Hvala š to si mi rekla. Ne ž elim da odeš u zatvor. Ali shvataš u kakvoj bih se ja tek nevolji naš ao

kad bih dao ovu pri​ču tvo​jim no​vi​na​ma. – Ne mo​raš da bri​neš. Pod broj je​dan, obe​ća​vam. – Ona na​či​ni znak za zakletvu ž enskih izviđač a – spoji mali prst i palac i podiž e ostala tri prsta. – Pod dva, sve š to mi kaž eš bić e nezvanič no. I pod tri, to nije moja prič a – reč e ona. – Ja radim na sluč aju Bukera Beskuć nog, seć aš se? – Dobro, ne​zva​nič​no, Sindi. Proč itala si dosijee. Osamdeset druge, neko je ubijao bogate, zmijskim ujedima kako se ispostavilo, i da, mož da je u pitanju isti ubica. Mož da mu je postalo dosadno. To ne bi bi​lo pr​vi put. VMU ubi​ca, na pri​mer. – Oh, č oveč e, taj tip – reč e Sindi, vrteć i glavom na kojoj zasvetlucaš e cirkoni. – „Vež i ih, muč i ih, ubij ih“. Još se jež im od tog tipa. Radio je za neku irmu koja se bavila ugradnjom kuć nih alarma, ako se dobro seć am. Gospodin proseč ni otac, č lan Kivanis kluba, Ro​ta​ri kluba, če​ga god. – Da. Nije izlazio iz kuć e nekih dvadeset pet godina posle svog poslednjeg ubistva. Onda je jednog dana shvatio da je ž ivot zanimljiviji kad se ruga policiji i kad novine piš u o njemu. I tako je poč eo da š alje pisma novinama i TV stanicama. Ego mu je doš ao gla​ve, i uhap​šen je. – Znač i, misliš da je ubica bogatih iz hiljadu devetsto osamdeset dru​ge isti tip ko​ji je ubio Bej​li​je​ve i Sa​ru Nidlman? Kon​klin po​ka​za ko​no​ba​ru da do​ne​se ra​čun. – Mo​žda. – Ka​kva bi to pri​ča sa​mo bi​la? – re​če Sin​di. Gledala ga je kao da je uč inio neš to pogreš no, pa je rekao: – O, iz​vi​ni, je​si li že​le​la još ne​što? Sla​do​led ili slič​no? – Samo sam razmiš ljala. Nisam završ ila razgovor o ovome. Ko​nač​no sam ras​pa​ko​va​la svoj apa​rat za ka​pu​či​no, Rič. Konklin ju je posmatrao kako vrti uvojak kose oko prsta. Nasmeš i se i re​če: – Je l’ me ti to zo​veš na ka​fu?

56.

M

akorkl i ja smo jeli hladnu kinesku hranu na odeljenju dok smo pre​li​sta​va​li do​si​jee o ubi​stvi​ma. Makorkl otvori onaj označ en sa PANGORN, i reč e: – Ejpril Pangorn je bila prelepa mlada udovica, samo dvadeset osam godina stara, i vrlo zdrava. Sudeć i prema beleš kama inspektora Sparksa, ima​la je mno​go pri​ja​te​lja oba po​la. – Ovde piš e da je gospođa Pangorn pronađena mrtva u svom krevetu, bez ikakvih rana ili modrica – rekoh. – Baš kao Bejlijevi i Sa​ra Nidlman. – Tako je, i zbog toga njena smrt nije smatrana ubistvom sve dok Frenk God​fri ni​je umro. Makorkl ogloda jedno hladno rebarce i ubaci kost u kantu za smeć e dok sam otvarala dosije Godfri, listajuć i stranice da bih pratila Sent Džu​da ko​ji je na​sta​vljao pri​ču. – Frenk Godfri. Muš karac bele puti, č etrdeset pet godina, pen​zi​o​ni​sa​ni bok​ser, bio je je​dan od vla​sni​ka Ra​li​za. – Sada je zatvoren, ali tada je to bio klub u starom stilu, s crvenim pliš em po zidovima, kutijama s kubanskim cigarama na š anku, stolovima za kockanje pozadi. Frenki se provodio u svom luksuznom apartmanu na vrhu. Dobro se provodio. Voleo je ž ene – nekoliko njih istovremeno – i voleo je da troš i novac. Pogledaj ovo, Lindzi. Fo​to​gra​fi​ja me​sta zlo​či​na. Zrtva je lež ala potrbuš ke na podu spavać e sobe, i č inilo mi se kao da je mož da puzao ka kupatilu koje se jedva naziralo na ivici tog ka​dra. Makorkl reč e: – Odeljenje za ubistva je mislilo da je Frenk mož da bio ubijen, ali patolog nije mogao da nađe uzrok smrti. Nalazi autop​si​je ne​ga​tiv​ni, tok​si​ko​lo​ški re​zul​ta​ti ne​ga​tiv​ni. Pra​va mi​ste​ri​ja. – Sledeć i. Patrik Kenedi je bio bankar – reč e Makorkl – pruž ajuć i ruku preko stola, uzimajuć i treć i dosije. – Bio je gej, strogo č uvana taj​na za ko​ju se sa​zna​lo kad je umro, jer je sve is​pli​va​lo na po​vr​ši​nu. – Troje ultrabogatih ljudi je umrlo u roku od dva meseca pod sumnjivim okolnostima. Situacija je postala pomalo oč ajna ovde u

juž noj diviziji. Izvesni poruč nik Lejhi je preuzeo sluč aj od inspektora Sparksa i proveo nekih mesec dana ispitujuć i svakog gej muš karca u San Francisku. – Makorkl se nasmeja. – Polovina njih je „znala“ Padija. Izvini – reč e on. – Ali razmisli o tome. A onda, mesec dana ka​sni​je, umro je Kri​sto​fer Ros. – A koja je njegova prič a? – upitah. Prelomila sam kolač ić sudbine, proč itala poruku s papirić a Makorklu. – „Dobar prijatelj ć e vam da​ti od​go​vor“. Munuh Makorkla než no pesnicom u jednu njegovu ruč erdu. – Na​sta​vi, dru​že. Ka​ko je po​li​ci​ja sa​zna​la za zmi​je? Pri​čaj, Džu​de.

57.

M

a​korkl mi se na​sme​ja. – Bok​se​ro​va, pri​čam naj​br​že što mo​gu. – Pri​čaj br​že. Lupih po Godfrijevom dosijeu u š ali, ali poč injao je da me hvata jak strah. Cetvoro ljudi iz visokog druš tva umrlo je tajanstvenom smrć u 1982. Već smo imali tri slič na, ako ne i identič na, smrtna sluč aja u to​ku iste ne​de​lje. Ranije nisam bila potpuno uverena da su naš e nereš ene smrti ubistva – ali sad jesam. I bilo mi je jasno da je, ako traž imo istog ubi​cu, on ne​u​hva​tljiv, pa​me​tan i ve​o​ma do​bro orga​ni​zo​van. – Kri​sto​fer Ros – re​koh. – Po​sled​nja žr​tva. – Kristofer Ros – reč e Makorkl, otvarajuć i č etvrti dosije na strani s jednom fotogra ijom iz mrtvač nice. – On je bio č etrdesetdvogodiš nji belac. Bogat kao Krez. Nasledio je veliko bogatstvo. Bio je porodič an č ovek koji je š vrljao. Neki prič aju da je č ak imao drugu porodicu ov​de u gra​du. – Pogledaj mu njuš ku, Bokserova. Cak i mrtav, Kris Ros je bio lepotan. Zena mu je bila jedna od onih koje trpe da ih muž evi varaju. Ljudi prič aju da je Kris bio ljubav njenog ž ivota i da ga je volela. A onda, iznenada, pronađen je mrtav u sopstvenom krevetu – a evo i za​što. Ma​korkl okre​nu zad​nju stra​nu Ro​so​vog do​si​jea. – Evo či​me je ubi​stvo po​či​nje​no – re​če on. Bilo je to ono na š ta sam č ekala – i nimalo nalik onom š to sam oč ekivala. Zmija je bila naslonjena na jednu dasku pokraj drvenog metra na preklapanje koji je pokazivao da je reptil bio dug 52,5 cen​ti​me​tra. Pro​sto ni​sam mo​gla da odvo​jim oči od te zmi​je. Bi​la je tan​ka, s pla​vo​si​vim i be​lim pr​ste​no​vi​ma, iz​gle​da​la je pre kao ko​mad na​ki​ta ne​go kao ubi​ca. – Ova zmija, krit, spada u familiju kobri – reč e Makorkl. – Neverovatno je smrtonosna. Potič e iz Indije, š to znač i da ju je neko uvezao. Ilegalno. Ni u jednoj od kuć a ž rtava nije bilo znakova

pro​va​le. – Ka​ko je on​da zmi​ja do​spe​la ta​mo? Ma​korkl sleg​nu ra​me​ni​ma. – I ova jed​na zmi​ja je ubi​la i osta​le žr​tve? – upi​tah. – Mož da ne bukvalno ova zmija, Lindzi, ali jedna takva. Prva tri tela su bila ekshumirana i ispitana pod mikroskopom. Patolog, doktor Vet​mor, pro​na​šao je ra​ni​ce od uje​da kod sve če​ti​ri žr​tve. – A prema reč ima doktora Vetmora, te ranice je bilo baš teš ko uoč iti golim okom. Bile su kao ubodi igle, i lako ih je prevideti osim ako ih ne traž iš . I sudeć i prema ovom izveš taju, oko ranica nije bilo oto​ka i pro​me​na bo​je na ko​ži. – Šta je sa osum​nji​če​ni​ma? – upi​tah. – Gospođa Ros je nasledila pedeset miliona dolara. Nekoliko puta su je ispitivali, drž ali pod prismotrom. Prisluš kivali su joj telefone, ali niko nije verovao da je ona to uč inila. Imala je sopstveni novac. Imala je sve. – Je li još ži​va? – Poginula je u saobrać ajnoj nesreć i dve ili tri godine posle mu​že​vlje​ve smr​ti. A osim nje ni​je bi​lo dru​gih ozbilj​nih osum​nji​če​nih. – Saj​mo​ne, je​su li se te žr​tve me​đu​sob​no po​zna​va​le? – Neke jesu, neke nisu, ali jedna stvar koja ima je svima bila zajednič ka je da su bili vrlo bogati. I još neš to, š to ć e ti mož da ko​ri​sti​ti. – Glavni istraž itelj, poruč nik Lejhi, obratio se tiho svom zameniku na jednoj konferenciji za š tampu, a mikrofon je bio upaljen. Jedan re​por​ter je pre​neo nje​go​ve re​či. – Ne te​raj me da te mo​lim, Ma​korkl. – Lejhi je rekao, citiram: „Zrtve su bile izopač ene – seksualno i mo​ral​no is​kva​re​ne“. Makorkl mi je isprič ao da se nebo obruš ilo na Lejhija nakon š to je taj njegov komentar bio objavljen u Kro​ni​klu, da se preselio u Omahu nedugo posle toga. Ali ja sam bila daleko od Omahe. Razmiš ljala sam o lepoj maloj indijskoj zmiji koja ostavlja gotovo neprimetne tragove zu​ba. Kler ni​je zna​la ni​šta o ovo​me. Mo​ram da je po​zo​vem.

58.

R

ič ove oč i se prilagodiš e na slabo svetlo u Sindinom stanu. Bio je tu godinu i po dana ranije kad je jedan psihopata sejao strah ubijajuć i ljude u njenoj zgradi – situacija koja nije mogla biti raz​li​či​ti​ja od ove. On i Sindi su bili sami. Pili su. I Sindi je petljala oko svog aparata za ka​pu​či​no kao da će stvar​no da sku​va ka​fu. Ka​ko se ovo de​si​lo? Da li je že​lja bi​la ta​ko ja​ka da se pre​to​či​la u stvar​nost? Dok je Sindi sklapala aparat na š anku, Rič je u svojoj glavi skidao njen ruž ič asti dž emper i tesne pantalone, prelazio rukama svud po njenom telu, odbijajuć i da zaviri u buduć nost dalje od, recimo, na​red​nih sat vre​me​na. Ni​je mo​gao da mi​sli o ono​me što će bi​ti ka​sni​je. Ni​je bio pla​ni​rao ovo. – Kako ti se zove ptica? – upita on, prilazeć i velikom mesinganom kavezu na stolu pored prozora. Ptica je bila bele i boje breskve, s krljuš astim kandž ama i crnim kljunom. Podsetila ga je na psa č uvara s ot​pa​da. – To je Breskvica – reč e Sindi, prilazeć i Rič u otpozadi, stajuć i tako blizu njega da je mogao da oseti njene grudi na svojim leđima. – Bio je usa​mljen u rad​nji za kuć​ne lju​bim​ce... Rič se okrenu ka Sindi, i njene ruke mu poleteš e oko vrata. Pri​vu​če je se​bi i po​lju​bi. Bio je to savrš en prvi poljubac, nije bilo sudaranja nosevima ili zubima, Rič je namirisao sveć e, osetio ukus sjaja za usne od lubenice i belo vino, Sindino č vrsto sitno telo kako se snaž no privija uz njega, navodeć i ga da pomisli kako ć e iskoč iti iz odeć e kao prokleti Hulk, kad Bre​skvi​ca vri​snu: – Ubij kuč​ku! Ubij kuč​ku! – Zlostavljali su ga – Sindi ć e tiho, izgledajuć i kao da se topi, s iz​ra​zom li​ca ko​ji je go​vo​rio „Vo​di me u kre​vet“. – Jad​ni​čak – re​če Rič. Posegnu rukom ka njenoj kosi i skide š nalu s cirkonima, i talas pla​vih lok​ni mu upa​de u ša​ku.

– Ohhh – iz​u​sti Sin​di. Još uvek stojeć i ispred ptice, Rič polako skide Sindine dijamantske minđuš e, stavljajuć i jednu a zatim i drugu na sto, posmatrajuć i kako joj kož u obliva rumen, od V izreza njenog dž empera pa sve do oč iju, dok joj se di​sa​nje ubr​za​va​lo na oko sto na sat. Ona pro​vu​če ša​ku is​pod nje​go​vog ka​i​ša. On je opet poljubi i ona zastenja, pa otvori svoje zamagljene plave oči i re​če: – Ma​lo si brz za me​ne, Rič, ali ne​ka. Ne​moj da sta​ješ. On joj se ši​ro​ko osmeh​nu i re​če: – Da na​pra​vi​mo pa​u​zu za ka​fu? – Kasnije – reč e ona, uzimajuć i ga za ruku, odvodeć i ga kroz dnev​nu so​bu do spa​va​će so​be. Jednom kad su se obreli tu, ona upali lampu na noć nom stoč ić u s ruž ič astom sijalicom i rupič astim abaž urom, stade ispred njega i podiž e ruke kao mala devojč ica. On joj skide dž emper. Pređe prstima preko vrhova njenih grudi koje su kipele iz ruž ič astog č ipkastog grudnjaka s polukorpama, s bradavicama koje su postajale sve č vrš će iza čip​ke. Ona otkopč a grudnjak iz kojeg ispadoš e dojke, sede na krevet, i izmigolji se iz svojih pantalona. On ispasa koš ulju iz pantalona, i Sindi se nagnu napred da mu pomogne da raskopč a poslednje dugmić e na njoj, otkopč a mu kaiš i zagrli ga oko struka, naslanjajuć i obraz na nje​gov šlic. Rič ova odeć a odlete u ugao sobe, a onda su se naš li jedno pored drugog u krevetu, slepljenih tela, zadihani, i Rič zavuč e ruke u ta​nu​šnu tka​ni​nu nje​nih ga​ći​ca, i one ne​sta​do​še. Nastupi trenutak rvanja, tokom kojeg je Sindi pronaš la č etvrtasti paketić s kondomom na noć nom stoč ić u, otvorila ga zubima – a onda se Rič naš ao u njoj, vodeć i ljubav s prelepom ž enom kovrdž ave plave kose koja mu je uzdisala na uvo: – Oh, oh, oh – i on ju je č vrsto grlio sve dok ga ta​la​si stra​sti ne pre​pla​vi​še i on krik​nu u njen ja​stuk. Posle nekog vremena, Rič a je probudio zvuk zvonjave telefona na noć nom stoč ić u, a Sindi, svilenkasta i topla u njegovom naruč ju, pro​ša​pu​ta: – Haj​de da ne ka​že​mo Lind​zi. – Za​što da ne? – Po​kva​ri​će nam sve. Rič klimnu glavom u znak slaganja – pristao bi na sve – a onda č u Ju​kin glas iz zvuč​ni​ka Sin​di​ne se​kre​ta​ri​ce.

– Sindi. Sindi, javi se. Gde si? Moram da prič am s tobom. Do​đa​vo​la. Po​zo​vi me, u re​du? Vo​lim te. Sindi je drž ala Rič ovo lice jednom rukom, dok je drugom posegla do​le i ne​žno ga po​vu​kla, iz​u​stiv​ši: – Ri​či? Mo​žeš li da osta​neš?

59.

K

ler i ja smo sedele zgurene ispred kompjutera u njenoj kancelariji u sedam i petnaest ujutru, bez kofeina u sebi, č itajuć i imejl ko​ji je Kler po​slao Mi​šel Ku, sta​ri​ji her​pe​to​log s Ber​kli​ja. Kler proč ita naglas: – „Draga Kler, dve najpoznatije porodice zmija otrovnica su ela​pi​dae i vi​pe​ri​dae – reč e, uredno izgovarajuć i nazive na latinskom – iliti guje i ljutice. Ela​pi​dae spadaju u porodicu guja. Otrov im je neurotoksin, koji brž e deluje od otrova jamič arki i osta​vlja lep​še le​še​ve.“ – Lepš e leš eve izgleda, vala baš – rekoh, dahć uć i joj preko ra​me​na. – Mo​že se čak re​ći da su mu​zej​skog kva​li​te​ta. – „Ujedi guja č esto su bezbolni“ – nastavi Kler – „š to ž rtvama daje la​žni ose​ćaj bez​bed​no​sti.“ – Za​to Bej​li​je​vi ni​su po​tra​ži​li po​moć. – I ja isto mislim, Linds. Ili mož da nisu ni znali da su u nevolji. Bejlijevi su imali veliki procenat alkohola u krvi. Nidlmanova takođe. Me​di​cin​skim žar​go​nom re​če​no, svi su bi​li in​tok​si​ko​va​ni. – Vidi ovde – nastavi Kler – Miš el piš e: „U simptome spadaju stomač ni grč evi i vrtoglavica, proš irene zenice i usporen govor, nemoguć nost gutanja, srč ana aritmija, prestanak rada pluć a i padanje u ko​mu. Smrt mo​že da na​stu​pi za šest do osam sa​ti.“ Prestadoh da č itam tekst i zagledah se u sliku te guje, krita, iste one varljivo lepe zmije koju sam videla izlož enu pored drvenog me​tra u do​si​jeu Kri​sto​fe​ra Ro​sa. – Miš el kaž e: „Smrt je direktna posledica neurotoksič nosti otrova jer on deluje na osnovne hemijske veze koje omoguć avaju rad naš ih miš ić a“. I to je glavna stvar, devojč ice. Miš ić i ne mogu da rade. Tako da ž rtve ne mogu da diš u. A neurotoksin se metaboliš e toliko brzo da, č ak i u sluč aju da znaš š ta traž iš – š to mi nismo znali – toksikološ ki na​laz ne po​ka​zu​je ni​šta. Rekoh svojoj najboljoj prijateljici: – Znač i, ako u telima ž rtava do trenutka njihove smrti ne ostane nimalo neurotoksina, kako mož eš da do​ka​žeš šta ih je ubi​lo? Kler otvori jednu ioku stola, prekopa po njoj i uzviknu: – Tu si! – i

iz​va​di uve​li​ča​va​ju​će sta​klo ve​li​či​ne tac​ne. – Uradić u isto ono š to je stari doca Vetmor uč inio. Pregledać u tela ž rtava pomoć u lupe i jake lampe – reč e ona. – Potraž ić u malecne ubod​ne ra​ne ko​je su mo​žda na​či​ni​li zmij​ski oč​nja​ci.

60.

S

vi smo se stisnuli u Dž akobijevom budž aku od kancelarije, Sindi je sela u pohabanu kancelarijsku stolicu ispred Dž akobijevog stola, a Kon​klin i ja iz​me​đu hr​pa s pa​pi​ri​ma na nje​go​vom kre​den​cu. – Po​zna​jem te već, ko​li​ko du​go? – re​če Dža​ko​bi Sin​di. – Ne​kih šest go​di​na. – I ni​kad ra​ni​je te ni​sam mo​lio za uslu​gu, je l’ ta​ko? – Vorene, rekla sam i Rič u i Lindzi da č ak i ne radim na prič i o ubi​stvi​ma lju​di iz vi​so​kog dru​štva. Dž akobi pogleda moju prijateljicu svojim prodornim sivim oč ima, i ja iskreno osetih divljenje prema njoj zbog pokazane hrabrosti. Tim istim ka​me​nim po​gle​dom uspe​vao je da upla​ši i oko​re​le ubi​ce. – Ne radi se samo o tome da to nije tvoja prič a – reč e Dž akobi. – Ra​di se o to​me da znaš ne​što što za sa​da že​li​mo da dr​ži​mo u taj​no​sti. – Sve one prič e koje sam izvukla za Rič a nalaze se u javnom arhivu novinskih tekstova – reč e Sindi, pokazujuć i Dž akobiju dlanove. – Svako mož e da otkrije ono š to ja znam, uključ ujuć i nekog dru​gog iz Kro​ni​kla. – To je za​ko​pa​no u javnom arhivu – reč e Dž akobi. – I ž elimo da za sada i osta​ne zakopano. Zato ć emo ti izneti jednu ponudu koju neć eš mo​ći da od​bi​ješ. Sin​di se na​sme​ja. – Obo​ža​vam kad mi po​nu​di​te eks​klu​zi​vu kad sam već od​ra​di​la po​sao. – Sindi, hajde da ne poč injemo prič u o tome ko bi š ta dobio, u redu? Imamo č etiri nereš ena ubistva iz osamdesetih i tri sluč aja od proš le nedelje koja su verovatno ubistva. Dać emo ti pravo da prva ob​ja​viš pri​ču, i to ti obe​ća​vam. Mobilni mi zazvoni i bacih pogled ka pojasu. Nisam prepoznala broj, pa sam pustila da telefon ponovo zazvoni pre nego š to sam ga zgrabila s kuka i zarež ala: – Bokserova – dok sam se izvlač ila iz Dža​ko​bi​je​ve kan​ce​la​ri​je. Džo se sme​jao. – O, čo​ve​če, iz​vi​ni – re​koh. – Za​bo​ra​vi, pla​vu​ši​ce, le​po je ču​ti ti glas, pa ma​kar i re​ža​la.

– Imam do​bar raz​log da re​žim. Brzo sam uputila Dž oa u prič u, isprič ala mu o smrti Sare Nidlman i o tome da Dž akobi vezuje Sindi ruke nevidljivim lisicama kako naš zmij​ski ubi​ca ne bi ot​pu​zao pod ne​ki ka​men. – Ima li ka​kvih na​zna​ka o to​me ko je ubi​ca? – Previš e i ni​jed​na – rekoh. – Uskoro ć emo poč eti da zabadamo pi​ka​do u te​le​fon​ski ime​nik. Ne​go, kad do​la​ziš ku​ći? Dok sam š etkala u krug oko stola Kepija Maknila, Dž o reč e da se nada da ć e se vratiti za nekih nedelju dana i da treba da isplaniramo ne​ki iz​la​zak, da se do​te​ra​mo i pro​sla​vi​mo nje​gov po​vra​tak. Poljubih rupice u svom telefonu, č uh poljupce s druge strane, pa se vratih u Dž akobijevu kancelariju. Sedoh na jeftini kredenac pored Konklina, tako da su nam se obrazi skoro dodirivali, i toplina njegovog kuka i miš ice me natera da razmiš ljam o Dž ou i njemu, i da se ponovo zapitam zaš to njih dvojica deluju na mene tako da za​ma​glju​ju ose​ća​nja ko​ja imam pre​ma onom dru​gom. Konklin se nagnu napred, gotovo zagnjurivš i nos u Sindinu kosu, i reč e joj: – Kao š to si rekla, mož da se radi o istom ubici koji je ponovo po​čeo da ubi​ja. Ili se mo​žda ra​di o imi​ta​to​ru. – U svakom sluč aju, ubija po istom š ablonu – zarež a Dž akobi. – Ne smemo da mu odamo svoje namere. Potrebna nam je svaka prednost jer tapkamo u mestu, Sindi, i da ti kaž em neš to: ako bude mogao, ovaj tip će ubi​ti po​no​vo.

61.

J

u​ki je bi​la pre​pla​še​na do lu​di​la. Nije mogla da se seti da se ikad oseć ala posebnom kao kada je bila u druš tvu Dž ona „Doce“ Ceznija. I č inilo se da je to oseć anje fan​ta​stič​no uza​jam​no. O, bož e. Ovo je već drugi put kako je stao da prelazi oč ima preko njenog lica dok joj se obrazi nisu zarumeneli, i morala je da kaž e neš to, bilo šta, jer prosto nije mogla da podnese da joj neko poklanja to​li​ko pa​žnje. Doca se naš ao s njom rano tog jutra na plaž i. Nosio je mornarskoplavu vetrovku preko farmerki, koja je samo još viš e isticala plavetnilo njegovih oč iju, č inila njegovu kosu boje peska još plavljom, i celu njegovu pojavu tako č arobnom da bi mu i Bred Pit po​za​vi​deo na iz​gle​du. Juki je upozorila sebe da ne odlepi previš e za njim na prvom pravom sastanku, da ne dopusti da joj vidi zanesenost u oč ima, podsetila sebe da je bila kuč​ka kad je upoznala Docu i da mu se to svi​de​lo kod nje. I tako je s naporom suzbila oseć anja, i njih dvoje su proveli dan istraž ujuć i Krisi ild, veoma lep park koji se protezao duž obale od Marina grina do Fort pointa, utvrđenja iz doba Američ kog gra​đan​skog ra​ta, ugne​žđe​nog is​pod Gol​den gej​ta. Trč karala je stazom malo brž e od Doce, smejala mu se š to ne mož e da drž i tempo s njom sve dok se nije dao u trk i protrč ao pored nje, podiž uć i mali oblak praš ine i dovikujuć i joj preko ramena: – Hej, ma​la, pro​baj da me uhva​tiš. Sruš ila se na jednu staru klupu, smejuć i se i boreć i se za vazduh, a on se vratio do klupe, takođe zadihan, skljokao se pored nje, i njegov mi​ris joj is​pu​ni no​zdr​ve, od če​ga joj ko​le​na za​kle​ca​še. – Pravi si hvalisavac, znaš ? – rekao je zadihano, zureć i u nju sve dok nije rekla: – O, vidi – i pokazala put glava u zalivu koje su se lju​lju​ška​le na po​vr​ši​ni. – Ko​ko​so​vi ora​si? – Ša​liš se, zar ne? To su mor​ski la​vo​vi.

– Ti voliš prirodu? – rekao je, razvezujuć i pertle na svojim ri​bok patikama, istresajuć i pesak iz njih. – Ovo veliko nebo, te jezive oblike ži​vo​ta... – Ra​ko​ve i me​du​ze... – Kao što re​koh, lju​bi​te​lju pri​ro​de... – Ooo, Doco, to boli. – Juki se nasmejala. – Nego, nemaju Nju​jor​ča​ni ta​pi​ju na ne​bo​de​re. Ja vo​lim grad ko​li​ko i ti. – Je l’? Dokaž i. – Usta mu se razvukoš e u š irok osmeh, dajuć i joj do zna​nja da je ce​la ta nje​go​va pri​ča sa​mo ša​la. Ali mu je ona svejedno dokazala to navevš i svojih deset najomiljenijih arhitekata, od kojih su, kako se ispostavilo, sedmoro bili i njegovi favoriti, i isprič avš i mu neš to o znamenitostima San Franciska, poredeć i kao jednake svoj Golden Gejt s njegovim Trogs nekim, njenu Ulicu Folsom s njegovom Petom avenijom, a onda ga je upi​ta​la ko​ji okean mo​že da vi​di iz cen​tra Men​het​na. Doca ju je pohvalio za „tu foru s okeanom“, i njih dvoje su odš etali do Tople kolibe, gde su sad sedeli za jednim malim stolom, uz kuvani kakao, rumenih obraza, š iroko se osmehujuć i jedno drugom kao da su njihova oseć anja zlatnici koje su pronaš li u zadnjem dž epu farmerki, ni​kad ih ne vi​dev​ši tu ra​ni​je. – Pre​le​pa si, znaš – re​če on. – Ma daj. – Je​si. On pruž i ruku i pomilova je po kratko oš iš anom delu glave, a ona uze njegovu š aku i polož i obraz na njegov dlan, oč ekujuć i da taj divni trenutak bude prekinut, š to se i desilo kad mu je mobilni zazvonio uz me​lo​di​ju „So​me​body to Lo​ve“. Doca uzdahnu, povuč e svoj topli dlan s njenog obraza, otvori mo​bil​ni i re​če: – Če​zni – u slu​ša​li​cu. – Nisam na duž nosti – reč e on. – Nije li to nje​gov problem? Dobro, do​bro. Mo​gu da se po​ja​vim za sat vre​me​na. Doca odlož i telefon i uze obe Jukine š ake u svoje. – Zao mi je, Juki, bi​će ova​ko sve dok ne uz​na​pre​du​jem u hi​je​rar​hi​ji čo​po​ra. – Ja​sno mi je – re​če ona. Odš etali su nazad do svojih kola, grleć i jedno drugo oko struka, osvajajuć i novu teritoriju; koliko god se Juki sviđao taj oseć aj, toliko joj je i laknulo š to se taj dan završ io u najboljem trenutku. Doca joj se

svi​đao, i pla​ši​la se. On prebaci jednu ruku preko njenog ramena, privuč e je k sebi i po​lju​bi, slat​ko, ne​žno, i ona mu uz​vra​ti po​lju​bac, s još vi​še stra​sti. Kad su se razdvojili, njoj izlete: – Nisam spavala ni sa kim već sko​ro dve go​di​ne. Preko Docinog lica pređe neki izraz koji nije mogla da proč ita. Bio je nalik pomrač enju sunca. On je zagrli, uđe u kola i reč e kroz prozor: – Zva​ću te. – Dobro – reč e ona, previš e tiho da bi je č uo pored buke motora dok se uda​lja​vao. Šta mu je to re​kla? Za​što mu je to re​kla?

62.

S

indi je sedela u restoranu Kod Moa, u blizini propale kuć e Isusa Bes​kuć​nog, ko​ja se pre​tvo​ri​la u sklo​ni​šte nar​ko​ma​na. Sindin grilovani sir i kafa su se hladili dok je sastavljala siž e teksta: koliko beskuć nika umre pre nego š to napuni č etrdeset, koliko njih bu​de pod uti​ca​jem al​ko​ho​la ili dro​ge u tre​nut​ku smr​ti – 65 po​sto. Skidala je podatke sa veb-sajta Policije San Franciska, tako da se radilo o automatskom pisanju, ne o kreativnom, ali i to joj je odvrać alo paž nju od sladostrasnog bola izazvanog time š to je provela još jednu č itavu noć udova isprepletanih s Rič ovim, ovog puta u njenom stanu. A od tih seć anja ju je samo obuzimala ž elja da ga po​zo​ve, da za​ka​že no​vo vi​đe​nje i opet se na​đe u nje​go​vom na​ruč​ju. Nalazila se u onom zaslepljujuć em i opasnom stanju uma kad oseti da je neko č upnu za kosu, okrenu se i vide neku ž enu kako pro​vi​ru​je pre​ko ivi​ce se​pa​rea i oslo​vlja​va je po ime​nu. Sindi pomisli kako joj ta ž ena deluje poznato, ali je istovremeno ni​je pre​po​zna​va​la. – Iz​vi​nja​vam se. Zna​mo li se od​ne​kud? – Vi​de​la sam te u ku​hi​nji Od sr​ca. – Da, naravno – reč e Sindi, prilič no sigurna da nije videla tu mladu ž enu u narodnoj kuhinji – ali nije mogla da se seti gde je drugde mo​gla da je vi​di. – Hoć eš da mi se pridruž iš ? – reč e Sindi, terajuć i sebe da iznese tu ponudu, jer nikad se ne zna. Ta ž ena umrš ene plave kose mož da zna ko je ubio Isu​sa Bes​kuć​nog. – Iz​gle​daš za​u​ze​to. – U redu je – reč e Sindi, zatvarajuć i laptop dok je ž ena sedala pre​ko pu​ta nje. Sindi je videla da ž ena poč inje da propada od už ivanja meta: kož a je poč ela da joj poprima sivu boju, zenice joj behu ogromne i bila je ve​o​ma na​pe​ta. – Ja sam Se​mi. – Zdra​vo, Se​mi. – Proč itala sam tvoju poslednju prič u. Kako je Beskuć ni bio neki

tip po ime​nu Rod​ni Bu​ker. Da je stu​di​rao na Sten​for​du. – Da, je​ste. – I ja sam stu​di​ra​la na Sten​for​du. – Od​u​sta​la si od stu​di​ja, pret​po​sta​vljam. – Ško​la ne mo​že da se tak​mi​či – re​če Se​mi. – Sa čim? – Sa ži​vo​tom. Sindi trepnu u lice mlade ž ene. Priseć ala se upozorenja, da ne govori prebrzo, da ne č ini nagle kretnje, da ni na koji nač in ne deluje kao pretnja. Da je situacija bezbedna dokle god zavisnik od meta prič a. Tiš ina bi znač ila da je mož da hvata paranoja – i da postaje opa​sna. Sindi se trudila da ne gleda u viljuš ku i nož na stolu. Ona reč e tiho: – Znaš li ko je ubio Beskuć nog, Semi? Znaš li da nudimo nagradu od dva​de​set pet hi​lja​da do​la​ra? – Koliko tvoj ž ivot vredi, Sindi? – reč e Semi, gledajuć i svud po restoranu, i onda opet u Sindi. – Da li bi ti prodala svoj ž ivot za novac koji nikad ne bi stigla da potroš iš ? To hoć u da ti kaž em. Trać iš vreme. Niko ti neć e reć i ko su ljudi koji su ubili Isusa Beskuć nog. Niko se ne bi usu​dio.

63.

B

ila sam u policijskim kolima s Konklinom, na putu ka jednoj birtiji u Miš nu, gde je, kako su nam dojavili, naš novi i jedini osum​nji​če​ni ra​dio od tri po​pod​ne do po​no​ći. Ime Henrija Volisa doprlo je do naš ih uš iju putem anonimne dojave, ali ono š to je tu dojavu č inilo drugač ijom od stotina drugih koje su sprž ile naš e telefonske linije bilo je to š to je Henri Volis bio na na​šem užem spi​sku osum​nji​če​nih. Bio je š anker, radio je na ž urkama Bejlijevih i zabavljao se sa Sarom Nidlman – dok ga nije ostavila. Dojavljivač je rekao da je video Volisa kako se vozi ulicom u kojoj je Nidlmanova ž ivela, proš avš i nekoliko puta ispred njene kuć e u svom prepoznatljivom krš u od auta ve​če uoči smr​ti Nidlma​no​ve. U Volisovom dosijeu je stajalo da je nekoliko puta hapš en zbog na​sil​nih zlo​či​na. Bio je osuđen zbog nasilja u porodici i izič kog napada, i optuž en za pokuš aj ubistva kad su on i još dvojica pijanih siledž ija pretukli jed​nu mu​šte​ri​ju u uli​či​ci iza bir​cu​za u kom je ra​dio i uma​lo ga ubi​li. Svedoci tog premlać ivanja isprič ali su različ ite prič e. Dokazi su bi​li tan​ki. Vo​li​sa su pro​gla​si​li ne​vi​nim. Slu​čaj je bio za​tvo​ren. Podaci su govorili da je Volis belac visine 177,5 cm, tež ine 75 kg i, š to je bilo najvaž nije, da ima č etrdeset š est godina. To je znač ilo da je bio dovoljno star da č ita o ubistvima u visokom druš tvu kad su se ona de​ša​va​la. Do​đa​vo​la, bio je do​volj​no star da po​či​ni ta ubi​stva. Konklin i ja smo se pitali ima li Volis ključ eve od kuć e Bejlijevih i Nidlma​no​ve. To se či​ni​lo ve​ro​vat​nim, čak i iz​gled​nim. Volisova fotogra ija koju smo imali bila je č etiri godine stara, ali dobro je izgledao, č ak i pod blicem i jakim kontrastom slike po​la​ro​i​da. Imao je mi​ši​ća​ve ru​ke, za​tvor​ske te​to​va​že na zglav​ci​ma. Ali ono š to je Konklina i mene nagnalo da se zaputimo ka kolima bila je tetovaž a na Volisovom levom ramenu: zmija koja se provlač i kroz oč​ne du​plje jed​ne lo​ba​nje.

Kon​klin je bio tih dok je vo​zio, i raz​u​me​la sam za​što. Oboje smo zamiš ljali sijaset nač ina na koji je scena u baru Sve​tlost ba​klje mogla da se odvije: š ta bismo uradili ako Volis potegne oruž je, ako krene da bež i, kako bismo izaš li na kraj s onim š to nas č eka, a da pritom ne na​či​ni​mo ko​la​te​ral​nu šte​tu. Konklin je parkirao u Petnaestoj ulici, između ulica Valensija i Gerero, ispred bar-restorana Svetlost baklje, bele zgrade s fasadom od dr​ve​nih da​sa​ka okru​že​ne knji​ža​ra​ma i ka​fi​ći​ma. Otkopč ah sako, dodirnuh drš ku piš tolja. Konklin uč ini isto. Uđosmo u mrač nu unutraš njost bara. Iznad š anka je visio jedan televizor na kojem se vrteo pregled juč eraš njih utakmica ragbija – naj​bo​lji ti​mo​vi su pre​tr​pe​li po​ra​ze. Barmen je bio visok metar i osamdeset osam, tež ak osamdesetak kila i ć elav. U baru je bilo mrač no – neonski znaci odavali su mutno svetlo – ali i pored toga, s devet metara razdaljine sam mogla da vidim da barmen koji je brisao krigle prljavom krpom nije Henri Vo​lis. Stadoh pokraj samog ulaza dok je Konklin priš ao barmenu, pokazao mu znač ku, tiho mu se obratio pored buke koja je dopirala s te​le​vi​zo​ra. Bar​men po​gle​da u me​ne, za​tim na​zad u Kon​kli​na. Onda pokaza put jednog č oveka u č elu bara koji je pijuckao pivo i bacao pogled put TV ekrana, nesvestan da smo nas dvoje uš li na vra​ta. Konklin mi dade znak i mi priđosmo Henriju Volisu. Mož da je imao oč i na potiljku, ili nas je mož da tip pored njega video i munuo Volisa laktom, u svakom sluč aju, on naglo okrete glavu, vide moju š aku ka​ko po​se​že za pu​com i jur​nu ka zad​njem iz​la​zu. Kon​klin se raz​dra: – Stoj! Vo​li​se, osta​ni gde si. Ali č ovek protrč a kroz kuhinju i nastavi da trč i sve dok nije doš ao do zad​njih vra​ta, ko​ja se s tre​skom za​lu​pi​še za njim. Kad smo ih otvorili koji sekund kasnije, Volis je bio u svom zarđalom crnom kamaru i jurio je Ulicom Albion brzinom topovskog đu​le​ta.

64.

P

ozvah dispeč era, i zatraž ih podrš ku dok je Konklin terao naš auto pu​stom uli​com što je br​že mo​gao. Iz zvuč nika radija dopre ozbiljni glas dispeč erke Dž eki Kem, koja objavi š ifru 33 – tiš inu na naš oj frekvenciji – i obavesti sva kola u toj oblasti da smo u poteri za crnim kamarom koji se kreć e Sesnaestom uli​com ka Uli​ci Mar​ket. Ovo je bi​lo lo​še. Đaci su se raspustili i ovo je bilo najgore vreme za jurnjavu kolima, opasno za mene i Konklina, potencijalno smrtonosno za osta​le vo​za​če i pe​ša​ke. Upalih sirenu i rotaciona svetla. Volis je imao najmanje trideset sekundi prednosti u odnosu na nas i dok je odmicao iduć i sto deset na sat, bilo je jasno da ne namerava da uspori ni zbog koga i ni zbog če​ga. – Ne mogu da mu proč itam tablicu – rekoh dispeč erki. Ali bili smo skoro dovoljno blizu kad smo č uli oš tar zvuk š kripanja metala o metal, prać en uspanič enim trubljenjem sirena, nakon č ega je usledio pri​zor kom​bi​ja za pro​da​va​nje ta​ko​sa ko​ji se pre​vr​će. Volisov auto krete u rikverc, pa se zanese, obilazeć i prevrnuti kombi, proklizavajuć i preko obe trake, udari u jedan parkirani karavan i odskoč i u vazduh. Volis zatim krvnič ki dade gas, ostavljajuć i trag guma na asfaltu i prevrnuti kombi nasred Ulice Mar​ket. Prijavih sudar, zatraž ih da odmah poš alju ekipu hitne pomoć i na lice mesta. Dok smo proletali pored kombija, vozač se iskobelja na uli​cu kr​va​vog če​la, po​ku​ša​va​ju​ći da nas za​usta​vi ma​ha​njem. Nismo mogli da stanemo. Psovala sam Volisa dok je Konklin jurio ka ras​kr​sni​ci Mar​ke​ta i Uli​ce Ka​stro. Sad sam ugledala broj tablice i prijavila ga dispeč eru: – FC930E ide ka Por​to​li. Portola je deo grada sa strmim zavojitim ulicama i sada smo vijugali tim krivinama brzinom od osamdeset kilometara na sat, dok nam je kamaro još viš e bež ao. Duž cele Portole vozila su se sklanjala s

puta penjuć i se na ivič njake, a bicikli se zaustavljali uza zidove zgra​da. Pretpostavili smo da nam još patrolnih kola stiž e u pomoć , ali za sa​da smo sa​mi pra​ti​li Vo​li​sa. – Dis​pe​če​ru! Ima li žr​ta​va? – Sa​mo lak​še po​vre​đe​nih, na​red​ni​ce. Gde se na​la​zi​te? Rekoh Kem da se nalazimo u Bulevaru Tvin Piks, na vrhu male planine u centru grada. Hapsila sam tinejdž ere koji su se ljubakali ispod naš eg glavnog radio-tornja na tom mestu, ali sad sam se drž ala za instrument-tablu dok je Konklin urlao: – Seronjo! – i jurio ludač ki opasnim putem sa š ezdeset centimetara visokom zaš titnom ogradom, ulubljenom na mestima gde su razmetljivi vozač i gubili kontrolu nad vo​zi​lom. Sustizali smo Volisa dok je otpoč injao svoj vrtoglavi spust ka Ulici Klejton zavojitim i strmim putem od kojeg su mi se creva popela u guš u. Stezala sam mikrofon tako jako da sam ostavila tragove od nok​ti​ju u pla​sti​ci. Ponovo prijavih naš u lokaciju: kretali smo se ka Aper hejtu, kraju grada sa stambenim kuć ama u viktorijanskom i tjudorskom stilu, u kojima su ž iveli mladi brač ni parovi, u gospodskim ulicama ome​đe​nim dr​vo​re​di​ma. Ispred nas se stvoriš e jedno dete, ž ena i pas. Vrisnuh: – Ne​e​ee! – Konklin stisnu koč nicu i zatrubi, pope nas na trotoar preletevš i toč kovima preko ivič njaka i, dok je sirena vriš tala poput utvarne na​ja​ve smr​ti, mi se uz tre​sak vra​ti​smo na​zad na uli​cu. Kon​klin za​ste​nja: – Sve je pod kon​tro​lom. Ko​ga on to ze​za? Pogledah iza nas i ne videh nikakva tela na ulici, ali srce mi je ipak bilo u grlu. Hoć emo li prež iveti ovu ludu jurnjavu? Hoć emo li danas ubi​ti ne​ko​ga? – Ku​da nas ovaj se​ro​nja vo​di? – upi​tah u va​zduh. – U pa​kao. Vo​di nas u pa​kao – re​če Kon​klin. Da li je znao? Mislim da je znao. Konklin je nekako instinktivno naslutio kuda se Hen​ri Vo​lis za​pu​tio. Tre​bao mi je još ko​ji tre​nu​tak da shva​tim šta je ti​me mi​slio.

65.

S

tezala sam instrument-tablu, zurila kroz vetrobran dok smo leteli ulicama izbegavajuć i nevine prolaznike, pitajuć i se da li je Henri Vo​lis naš čo​vek. Je li on ubio tro​je lju​di pro​šle ne​de​lje? Je li ih ubio ukup​no sed​mo​ro? Ko​li​ko njih će još ubi​ti pre ne​go što ga za​u​sta​vi​mo? – Drž ’ se, Linds – reč e Konklin, snaž no smotavš i volan. Skrenusmo uz š kripu guma u Ulicu Hajt, gde je verovatnoć a da ć emo pokositi nekog propalicu, penzionisanog hipika ili starinu koja ulazi ili izlazi iz ko​la bi​la sto​po​stot​na. – Haj​to​va se za​vr​ša​va ćor​so​ka​kom kod Uli​ce Ste​nijan! – vik​nuh. Pratili smo budalu u kamaru, koja je jurila na trideset metara ispred nas dok su mu varnice iskakale ispod zadnjeg desnog branika, ko​ji se sad vu​kao po uli​ci. Volis nam je još uvek bež ao jer prosto nije mario u š ta udara – i nije dozvoljavao da ga presretnemo. Skrenuo je desno u Ulicu Stenijan, proš ao skoro ceo jedan blok zgrada pre nego š to je izveo nedozvoljeno skretanje ulevo preko dve saobrać ajne trake kako bi ule​teo u park Gol​den Gejt. Impozantna Cvetna baš ta, ogromni staklenik iz devetnaestog veka, uzdizao se s naš e desne strane. Zamislila sam stravič no prevrtanje kola, scenu dostojnu ilmova o Dž ejmsu Bondu, u kojoj ć e taj sta​kle​nik eks​plo​di​ra​ti u tri​lion ko​ma​di​ća. Ali Vo​lis skre​te i iz​be​že su​dar. Vik​nuh: – Rič, pa​zi! Poš li smo za kamarom u kakofoniju kolskih sirena i š kripeć ih gu​ma, na​sta​vlja​ju​ći s jur​nja​vom, jer ni​smo ima​li iz​bo​ra. Za tih nekoliko pogibeljnih minuta koliko smo iš li zalepljeni za branik kamara, nisam bila videla nijedan drugi policijski auto, obelež en ili neobelež en. Cula sam sirene u daljini, ali bili smo sami, terajuć i naš kraun vik brzinom svetlosti, s Volisovim krš em na pola blo​ka is​pred nas dok je vo​zio kroz park ka oba​li oke​a​na. Vukli smo se za njim kad smo naleteli na strmu padinu. Rekreativci sa psima poskakaš e u stranu, sklanjajuć i nam se s puta.

Bo​že, po​že​le​la sam da za​žmu​rim, ali ni​sam mo​gla. S desne strane nam je bilo jezerce, okruž eno starijim ljudima i decom s brodić ima na daljinsko upravljanje, a zatim su naš a dvoja kola uz urlanje motora proletela pored fudbalskih terena sa sred​njo​škol​skim ti​mo​vi​ma ko​ji su sta​ja​li i gle​da​li nas otvo​re​nih usta. Ponovo smo se uspinjali, putem koji je vodio pravo ka Sutero hajtsu, gotovo do samog kraja obale, kad Volis izlete iz parka na Ave​ni​ju Po​int Lo​bos, s če​ti​ri br​ze tra​ke. Dok sam urlala u mikrofon javljajuć i naš u lokaciju, Volis naglo smota ulevo preko zelenog pojasa i upravi kola uzbrdo ka Kući na li​ti​ci, poznatom restoranu smeš tenom na zapadnoj ivici kontinenta, iz​nad ka​me​ne li​ti​ce ko​ja se sur​va​va​la pra​vo u Pa​ci​fik. Sad mi je bilo jasno š ta radi: Volis je ž eleo da okonč a jurnjavu na dramatič an nač in, u stilu Telme i Luiz, samo š to ć e u ovom skoku s litice uč estvovati jedino on. Dok je kamaro lomio zaš titnu ogradu i silazio s puta, ugledala sam neš to zaista nemoguć e: vrata s vozač eve stra​ne se otvo​ri​še i Vo​lis isko​či iz ko​la. Ali lo​še je tem​pi​rao skok. Dok je kamaro započ injao svoj lelujavi sunovrat s litice ka sivoj vodi ispod, i Volis je poleteo u ambis, padajuć i uporedo s kolima po​la​ko, kao u snu. Rič zakoč i ispred probijene ograde, i nas dvoje provirismo preko litice na vreme da vidimo kako kamaro nestaje u eksploziji i pla​me​nu. – Ta​mo – re​koh. – Eno ga ta​mo! Volisovo telo bilo je petnaest metara ispod nas, krvava gomila mesa. Bilo je nemoguć e spustiti se dole, preko vlaž nog i nazubljenog kamenja pod uglom od 180 stepeni. Konklin me uze za ruku, i ja ga steg​nuh; sta​ja​li smo kao hip​no​ti​sa​ni dok je va​tra go​re​la i puc​ke​ta​la. Cuh glas Dž eki Kem iza sebe, kako me doziva preko radija u kolima: – Narednice Bokser, gde se nalazite? Lindzi? Lindzi, molim te od​go​vo​ri mi. Rič mi pusti ruku i nagnu se preko litice, izlaž uć i lice vetru dok je do​vi​ki​vao sve​žem le​šu Hen​ri​ja Vo​li​sa. – Je​si uži​vao, se​ro​njo? Do​bio si šta si že​leo? Pozvah dispeč era preko mobilnog, ali policijska kola su se već za​u​sta​vlja​la uz škri​pu gu​ma svud po Rtu Lo​bos.

Dž akobi iskoč i iz jednih pre nego š to su se zaustavila. Potrč a k na​ma, do​vi​ku​ju​ći: – Je​ste li do​bro? Je​ste li do​bro? Bi​la sam to​li​ko po​tre​se​na da ni​sam mo​gla da pro​go​vo​rim. – Polako, Bokserova – reč e Dž akobi, spuš tajuć i mi š ake na ra​me​na. Moj do​bri drug. – Po​ku​šaj da di​šeš. Iz uglova oč iju mi potekoš e suze, ali ne od tuge. Neš to drugo je bi​lo u pi​ta​nju – iz​ne​na​đe​nje i olak​ša​nje što sam ži​va. Udahnuh dimom ispunjeni vazduh, i rekoh: – Ne razumem, Vorene. Volis je iskoč io iz kola! Je li pokuš ao da pobegne? Ili je tako že​leo da umre? – Ni​je bit​no – re​če Kon​klin po​red me​ne. Klimnuh glavom. Nije bitno. Henri Volis, č ovek s istetoviranom zmi​jom i lo​ba​njom na ra​me​nu, bio je mr​tav.

66.

D

ž akobi je izveo Konklina i mene na več eru u restoran Lu​lu, mesto s najboljom provansalskom kuhinjom, soč nim kuvanim jelima i picama iz peć i na drva. Trpezarija je bila krcata, razgovor je brujao svud oko nas, i naš konobar je dobro poznavao vinsku kartu, već du​go sma​tra​nom jed​nom od naj​bo​ljih u gra​du. Zna​la sam za​što Dža​ko​bi sla​vi. Sef policije i gradonač elnik su mu č estitali na velikom uspehu. Vesti su bile pune drame: snimaka iz helikoptera i objava da je ž ivot po​no​vo bez​be​dan za bo​ga​te i slav​ne. Ali ja nisam mogla to da podnesem, i morala sam to i da kaž em. – Vorene, jesu li svi ludi? Ne smeta ti da kaž eš da je Henri Volis tip koji je ubio na​še mul​ti​mi​li​o​ne​re? Dž akobi odgovori pitanjem: – Zar ne mož eš da už ivaš u ž ivotu, Bokserova? – A onda: – Zar ne mož eš da budeš sreć na na sat vre​me​na. – Pretpostavljam da ne mogu – rekoh, mrš teć i se na njega. – Sta ni​je u re​du sa mnom? Ili sam pro​sto pre​pa​met​na za ovo fo​li​ra​nje? Konklin me munu kolenom ispod stola; nisam znala ni š ta nije u re​du s njim. Je​dan čo​vek je umro. Ma​lo je fa​li​lo da i mi po​le​ti​mo za njim s one li​ti​ce. Imali smo sreć e š to ne gledamo u Kler lež eć i na njenom stolu, ili š to ne gledamo vesti na TV-u o nekoj mrtvoj deci, i njihovim roditeljima koji sa suzama u oč ima prete da ć e tuž iti grad zbog još jedne jurnjave kolima s fatalnim ishodom, i tuž nom voditeljkom koja govori: – Opelo deci Bekvitovih bić e održ ano u crkvi Naš ih sestara sve​tog sr​ca u ne​de​lju. Konobar nasu vino, Dž akobi ga okusi, objavi da je odlič no i, podiž uć i glas da nadjač a ž amor gostiju debelih novč anika koji su ve​se​lo ća​ska​li svud oko nas, di​že ča​šu da na​zdra​vi me​ni i Kon​kli​nu. – Zahvaljujem vam – reč e on – u ime š efa policije, gradonač elnika, a na​ro​či​to u svo​je lič​no ime. Vo​lim vas, dru​ga​ri. Dž akobi se nasmeš i, neš to š to sam ga videla da je uč inio mož da

dva puta za poslednjih deset godina, i Konklin i on navališ e na svoje pe​če​ne dag​nje i pa​če​ti​nu s ra​žnja. Ja ni​sam ima​la ape​tit. Mi​ši​ći na li​cu su mi bi​li ne​po​mič​ni, ali mo​zak mi je ra​dio sto na sat. Da li je Hen​ri Vo​lis za​i​sta ubi​ca lju​di iz vi​so​kog dru​štva? Ili je samo neki gubitnik i bivš i robijaš koji je imao neš to da sa​kri​je – pa se pre​pao i ubio se? Da li je ikog bri​ga osim me​ne?

67.

S

uprotno svim oč ekivanjima, pronaš la sam pomoć nika javnog tuž ioca, neumornu Keti Valoj, u njenoj kancelariji u devet sati te več eri. Pozvala je jednog sudiju i nabavila nam nalog za pretres stana Hen​ri​ja Vo​li​sa, i sad, u po​noć, Kon​klin i ja smo bi​li ta​mo. Volis je ž iveo u jednoj trospratnici bez lifta u Ulici Dolores, na ne​ko​li​ko blo​ko​va od ba​ra Sve​tlost ba​klje. Zvonili smo na vrata dok nismo probudili vlasnika zgrade, zdepastog č oveka po imenu Mori Silver. Bio je proć elav, s labavom protezom i zadahom iz usta, a preko bokserica mu je visila lekava rad​nič​ka ko​šu​lja. Silver pogleda u naš nalog kroz odš krinuta vrata, proč ita svaku stra​ni​cu de​talj​no, pa nas pu​sti da uđe​mo u zgra​du. – Sta se desilo s Henrijem? – upita on. – O, ne. On je sleteo s litice? Hen​ri je ubi​ca? Vo​li​sov stan je bio u pri​ze​mlju, po​za​di. Upalili smo svetlo na plafonu, zatvorili smo vrata pred go​spo​di​nom Sil​ve​rom, i pro​sto pre​vr​nu​li ce​lu so​bu. Ni​je du​go tra​ja​lo. Poput dosta bivš ih zatvorenika, Henri Volis je u stanu drž ao minimum nameš taja, a ono malo stvari š to je posedovao bilo je ured​no. Konklin je preuzeo spavać u sobu i kupatilo dok sam ja pretraž ila dnevnu sobu i kuhinju. Dovikivali smo jedno drugo s vremena na vreme: kad je Konklin naš ao pakete marihuane u kutiji s peskom za mač ke i kad sam ja pronaš la jednu knjigu s tetovaž ama, ć oš kova pre​sa​vi​je​nih na stra​na​ma gde su se po​ja​vlji​va​le zmi​je. Ali to je bi​lo to. Nije bilo iseč aka iz sta​rih novina, niti iseč aka iz no​vih novina, hramova podignutih sebi u č ast, niti trofeja uzetih od bogatih ljudi. I po​vrh sve​ga, ni​je bi​lo zmi​ja. Nije bilo igurica zmija, nikakvih predmeta u vezi sa zmijama, niti knji​ga o zmi​ja​ma. – Nema nikakvih reptila osim ovih – rekoh, pokazujuć i Konklinu knji​gu s te​to​va​ža​ma.

On re​če: – Po​gle​daj ovo. Poš la sam za njim do spavać e sobe i osmotrila š ta je pronaš ao: pu​nu fi​o​ku žen​skog do​njeg ve​ša u XL ve​li​či​ni. – Osim ako nije imao krupnu devojku, a ne vidim nikakve slike, kozmetiku, niti bilo š ta drugo š to bi ukazalo na to da jeste – reč e Kon​klin – Hen​ri Volis je vo​leo da se obla​či kao žen​sko. – Diler droge koji voli da se oblač i kao ž ensko. Svaka č ast Sari Nidlman što ga je ot​ka​či​la. Haj​de da za​klju​ča​mo ovu ru​pu – re​koh. – Zivim samo nekoliko blokova odavde – reč e Rič dok smo zatvarali vrata i stavljali katanac na njih. – Svrati na pić e. Da po​pri​ča​mo o sve​mu ovo​me. Rekoh: – Hvala ti u svakom sluč aju. Ovo je bio najduž i dan u mom ži​vo​tu, Rič. Mo​ram da odem ku​ći. Ski​nu​ti se. Le​ći u kre​vet. Kon​klin se na​sme​ja. – Je li to na​re​đe​nje, na​red​ni​ce? Nasmejah se zajedno s njim dok sam iš la do kola, oseć ajuć i se pomalo blesavo, razmiš ljajuć i kako je doktor Frojd mož da taj koji se za​i​sta sme​je. – Dobro – rekoh, s jednom rukom na vratima svojih kola, pazeć i do​bro dok sam ula​zi​la u njih. – Sa​mo jed​no pi​će.

68.

R

azlika između Konklinovog stana i rupe Henrija Volisa bila je ekstremna. Konklin je ž iveo u slič nom bloku zgrada, s obe ulice omeđene sasvim obič nim dvospratnicama i trospratnicama iz pedesetih godina sagrađenim od jeftinih, uobič ajenih materijala, ali jednom kad smo se naš li unutra, Konklinov stan je odavao utisak to​pli​ne i udob​no​sti. Dnevna soba je izgledala tako da se č ovek u njoj oseć ao dobrodoš lo: dobro osvetljena, s dubokim kauč ima grupisanim oko kamina, i onim š to svaki stan jednog než enje mora da ima – te​le​vi​zo​rom s pla​zma ekra​nom di​ja​go​na​le 130 cen​ti​me​ta​ra. Rič se sagnu kraj muzič kog stuba i stade da prebira po stalku s dis​ko​vi​ma, go​vo​re​ći: – Van Mo​ri​son, mo​že? Rekoh: – Naravno – i pogledah u slike na zidu, crno-bele uvelič ane fotogra ije jedrenjaka u zalivu, jedara punih letnjeg vetra na svetlucavim talasima, tri različ ite fotogra ije, sve toliko lepe da su osta​vlja​le bez da​ha. – Je​si li ti usli​kao ovo, Rič? – Aha. – Pre​div​ne su. Van Morison je pevao „Brown Eyed Girl“, pesmu koja me je na​vo​di​la da po​že​lim da za​pe​vam za​jed​no s njim. Na​sme​ši​la sam se kad mi je Rič pruž io č aš u vina, i posmatrala sam ga kako seda na suprotni deo kauč a i podiž e noge na ispolirani poklopac palube koji je pre​tvo​rio u ka​fe​ni sto​čić. Otpih gutljaj rashlađenog š ardonea, izuh cipele i sedoh na dru​gu stranu tog istog velikog kauč a. Napetost mi je napuš tala telo dok mi je niz gr​lo kli​zi​lo vi​no, hlad​no i su​vo i do​bro. – Vidiš , ono š to se ja pitam jeste: kako je moguć e da je ovo go​to​vo? Kon​klin klim​nu gla​vom, ohra​bru​ju​ći me da na​sta​vim. – Jedan č ovek je mr​tav. Bić e než eljenih posledica koje Trakio i Dž akobi prosto ne ž ele da vide. Ispostavić e se da Volis negde ima porodicu. Ljudi ć e poč eti da postavljaju pitanja, a ti i ja znamo, Rič , da

Volis nije to uč inio. Evo š ta mislim da se desilo: samo smo doprineli smr​ti jed​nog mam​ca za jav​nost. Kon​klin se na​sme​ja, i re​če: – Ži​vo​pi​san iz​raz. Re​koh mu: – Div​no se sme​ješ, Rič. Vo​lim da ču​jem tvoj smeh. Gle​da​li smo se u oči sve dok ni​sam pr​va trep​nu​la. Jedini sat u sobi bio je onaj na digitalnom video-rekorderu, i bila sam predaleko od njega da bih mogla da proč itam trepć uć e brojeve, ali znala sam da je kasno. Moralo je biti oko dva ujutru i bila sam nervozna, poč ela sam da dobijam neke ideje o tome kako bih mogla da vi​dim osta​tak Ri​čo​vog sta​na. A mo​žda i osta​tak Ri​ča. Um i telo su mi se pregrevali, a ne mislim da je Rič mislio da me ohladi kad je otiš ao u kuhinju da donese rashlađenu laš u. Dok je bio od​su​tan, ot​kop​ča​la sam jed​no dug​me na ko​šu​lji. A on​da još jed​no. Usput sam promenila polož aj na kauč u, osetila neš to tvrdo i oš tro dole između jastuka. Uhvatila sam taj predmet prstima, izvukla ga, i vi​de​la da dr​žim šna​lu za ko​su s cir​ko​ni​ma. Prizor te male sjajne š nale me je š okirao i sledio do srž i. Sindina š nala je mogla da pronađe put do ovog kauč a samo ako su se Rič i Sin​di va​lja​li po nje​mu. Stavih š nalu na kafeni stoč ić , podigoh glavu dok se Rič vrać ao s laš om. Ugledao je š nalu, video izraz u mojim oč ima. Otvorio je usta da ka​že ne​što – ali iz njih ni​je ni​šta iza​šlo. Skre​nuh po​gled ka​ko ne bi vi​deo moj bol. Promrmljah kako je suviš e kasno i zahvalih mu na vinu. Rekoh da će​mo se vi​de​ti su​tra. Otiš la sam napola vezanih pertli i napola slomljenog srca. Pronaš la sam kola na ulici tamo gde sam ih ostavila, i prič ala sam sa​ma sa so​bom dok sam vo​zi​la ku​ći. – Jesi li ti to ljubomorna? – viknuh. – Jer biti ljubomorna je glupo! Pa​žnja, si​ve će​li​je: Rič i Lind​zi? To je za​i​sta, za​i​sta glu​po!

69.

K

ad je Ljubimč e stigla u kuć u Moli Koldvel-Dejvis na Tvin Piksu s fantastič nim pogledom na grad, ž urka je trajala već satima. Ljubimč e je zvonila i kucala zvekirom sve dok joj „Tajko“ nije otvorio vra​ta i post​di​sko zvu​ci gru​pe Si​zor si​sters za​gr​me​li u noć. Tajko je bio doteran za zabavu: na sebi je imao maramu od perja prebač enu preko mrš avih ramena, prstenje u bradavicama i crne satenske tange. On dade Ljubimč etu laš u š ampanjca, poljubi je u usta i reč e: – Zdravo, mač ko – š aljivim tonom, tako da se Ljubimč e na​sme​ja​la ume​sto da mu za​hva​li. Ljubimč e se progura pored Tajka i uđe u glavnu sobu s dekorom od kojeg je hvatala vrtoglavica: stolovi i kauč i kao iz Alise u zemlji ču​da, zidovi okreč eni u crno, tepisi s leopardovom š arom, tela isprepletana na jastucima na podu. Celo to mesto viš e je lič ilo na bordel nego na dom devojke zaposlene u č ajdž inici koja je nasledila fond sa osmo​ci​fre​nom su​mom. Ljubimč e je pronaš la pocrnelu i zategnutu Moli na niskom kauč u, nagnutu nad sto s površ inom od ogledala, kako uš mrkava „crte“ kroz srebrnu slamku. Izvaljen pored nje, njiš uć i se dva takta sporije od muzike, bio je legendarni pedesetogodiš nji softverski milijarder Bra​jan Kejn. – Vidi. Ko je to. Nama doš ao – reč e Kejn, tako bludno odmerivš i Lju​bim​če da je po​že​le​la da mu is​ko​pa oči. – Moli – reč e Ljubimč e, pruž ajuć i joj laš u š ampanjca Moet end Šandon od še​zde​set osam do​la​ra – ovo je ras​hla​đe​no. – Samo ga spusti negde – reč e Moli, okreć uć i leđa Ljubimč etu dok joj je Tajko prinosio gomilu fotogra ija nač injenih polaroidom. Ona vrisnu od oduš evljenja dok je prelistavala slike gostiju koji su blud​ni​či​li u nje​noj spa​va​ćoj so​bi ko​je je na​či​nio njen po​trč​ko. Istom brzinom kojom je zaboravila na Ljubimč e, Moli je se sada se​ti​la. – Ose​ćaš li to? – upi​ta je Mo​li. – Ne​što go​ri. Za​što sa​mo sto​jiš tu? Lju​bim​če na​či​ni tup iz​raz li​ca. Ode do kuhinje, izvadi pleh s kiš eom od peč uraka iz rerne, sruč i

posluž avnik s odrescima od japanske kobe govedine na tostu – vredne š eststo dolara po kilogramu – u pseć u č iniju. Zatim odmarš ira na​zad na žur​ku. Pozva Moli po imenu, napokon uhvativš i pogled njenih ne​u​sred​sre​đe​nih oči​ju is​pod rav​nog če​la na​pu​nje​nog bo​tok​som. Ljubimč e reč e: – Nahranila sam Miš u. Hoć ete li se setiti da ga pro​še​ta​te? – Taj​ko će ga pro​še​ta​ti. – U re​du on​da. Zbo​gom, slat​ki​ši. – Ali tek si stigla. – Brajan Kejn se naduri. Gornji deo crne svilene pidž ame mu se raskopč ao, otkrivajuć i njegove odvratne, maljave oklembeš ene grudi. – Ostani – stade on da moli Ljubimč e. – Zelim da te bo​lje upo​znam. – Da, č im nauč im kako da suzbijem nagon za povrać anjem – reč e Ljubimč e. Okrenu se na ravnoj peti zlatnih cipela koje je kupila za tu priliku i prođe kroz masu koja niš ta nije slutila. Zastade da uzme laš u šam​panj​ca ko​ju je bi​la ku​pi​la, pa br​zo iza​đe na vra​ta.

70.

B

ila je skoro ponoć kad je Ljubimč e izaš la iz taksija i prepeš ač ila č etiri bloka pod zvezdama, oseć ajuć i na kož i topli, vlaž ni povetarac koji je duvao s okeana dok se približ avala oronulim stam​be​nim zgra​da​ma u naj​za​ba​če​ni​jem de​lu Pre​zi​dija. Otvorila je vrata svog stana, obesila ranac o kuku u hodniku i otiš la u kuhinju. Tu je otključ ala jedna mala klizna vrata, uvlač eć i ih u njihovo lež iš te u zidu. Zatim je uš la u dugu, usku prostoriju koja je ne​kad slu​ži​la kao ostava, a ko​ja je sa​da bi​la njen pri​vat​ni svet. Ljubimč e pritisnu prekidač , osvetlivš i š est terarijuma naslaganih na metalne police postavljene uza suprotan zid. Osetila je kako njene lepotice razmotavaju svoja glatka tela č ak i pre nego š to ih je videla kako neč ujno klize preko prostirke od liš ća i drvene kore – budne, glad​ne, želj​ne hra​nje​nja. Ljubimč e otvori jedan ormarić i izvadi svoj alat: hvataljku koja se aktivira prekidač em na drš ki, č izme s č elič nim vrhom i rukavice za zavarivanje od jelenske kož e, presvuč ene kevlarom, debele ali sa​vi​tlji​ve, du​ge do lak​ta. Kad se opremila, priš la je Vasukinom kavezu, diveć i se zmijinom jakom, miš ić avom telu, inteligenciji u njenim oč ima, oseć ajuć i kako go​to​vo te​le​pat​ski ko​mu​ni​ci​ra sa svo​jom omilje​nom otrov​ni​com. Ljubimč e smaknu teš ki poklopac s Vasukinog terarijuma i uhvati zmiju hvataljkom, govoreć i: – Mož eš se najesti kad se vratimo kuć i, mi​la. Paž ljivo spusti Vasuki u jednu jastuč nicu, ubaci je u korpu za tran​sport kuć​nih lju​bi​ma​ca i za​tvo​ri vra​tan​ca. Zatim izvadi jednu od malih zmija podvezič arki iz terarijuma za razmnož avanje i ubaci je u Vasukin terarijum kako bi njenu ljubimicu po po​vrat​ku sa​če​ka​la na​gra​da. Osvrnuvš i se poslednji put da se uveri da je sve u redu, Ljubimč e iza​đe iz svog uz​ga​ja​li​šta zmi​ja i za​klju​ča vra​ta. Zavuč e ruku u svoju bluzu i izvadi stari medaljon koji je nosila na lancu od č istog zlata. Bio je to poklon od njenog oca, s njegovom sli​kom unu​tra.

Ljubimč e podiž e medaljon do usana, poljubi ga i reč e: – Volim te, ta​ti​ce – i uga​si sve​tlo.

71.

A

tmosfera u Molinoj kuć i je splasnula otkako je Ljubimč e bila tu dva sata ranije. Na desetine sveć a je dogorevalo u sveć njacima, posluž avnici s hranom behu prazni, a gosti koji su se onesvestili na po​du hr​ka​li su i tr​za​li se, ali su de​fi​ni​tiv​no bi​li bez sve​sti. Iz kuhinje je dopirao neki zvuk, š kripa metala po podu. Ljubimč e se zaledi, sakri se iza kauč a, spremi se da se pretvara da je sve vreme bi​la tu. Ali kad ne​ko na​le​te na nju u mra​ku, ona uma​lo vri​snu. – Miš o! Sš šš. – Pomazi svilenu glavu springer š panijela, terajuć i svo​je sr​ce da uspo​ri. – Je li te Tajko izveo u š etnju? – proš aputa ona, skidajuć i povodac s pseć e ogrlice. Miš a mahnu repom, č uč nu i pomokri se na tepih, pa obo​ri gla​vu, oče​ku​ju​ći pre​kor – ali ni​je ga do​bio. Ljubimč e izdade psu komandu da ostane na mestu, pa se brzo pope stepeniš tem koje je naglo zavijalo do drugog sprata. Molina spavać a soba nalazila se na kraju hodnika; ispod zatvorenih vrata ni​je se vi​de​lo sve​tlo. Me​sin​ga​na kva​ka se okre​nu u Lju​bim​če​to​voj ru​ci. Šta ako se ne​ko pro​bu​di? Šta on​da? Ona uđe u sobu i zatvori vrata za sobom, stojeć i tiho u senkama dok joj je krv pulsirala u uš ima, č ula pojač anih opasnoš ću – bio je to ne​u​po​re​div ose​ćaj us​hi​će​nja. Krevet je bio direktno ispred nje, postavljen između dva prozora, pun isprepletenih golih tela. Jedan is lekani č arš av s nekakvom ž ivotinjskom š arom bio je uvijen skoro poput kanapa, labavo ve​zu​ju​ći te​la jed​no za dru​go. Ljubimč e pokuš a da ustanovi koji deo tela pripada kojoj osobi, i kad je ose​ti​la da je sprem​na, na​vu​če ru​ka​vi​ce i iz​va​di Va​su​ki iz kor​pe. Zmija, oprezna jer je uvidela da se nalazi u novoj sredini, ukoč i se u Lju​bim​če​to​voj ru​ci, i Lju​bim​če ose​ti Va​su​ki​nu či​stu smr​to​no​snu moć. Poput svih guja, Vasuki je bila noć na ž ivotinja, agresivna noć u. A nije bi​la je​la već tri da​na. Vasukina glava se njihala dok ju je Ljubimč e drž ala iznad kreveta.

Ona zasikta – i č elič ni kabl njenog tela iznenada se uvi u ruci njene vlasnice. Zmiji je bio potreban samo taj delić sekunde da sklizne iz Ljubimč etovog stiska, padne na krevet i uvuč e se među nabore na po​ste​lji​ni. Istog tre​nut​ka se sa​kri​la. Bi​la je pot​pu​no ne​vi​dlji​va. Lju​bim​če is​pu​sti uz​dah kao da ose​ća fi​zič​ku bol. Va​su​ki je ne​sta​la. Njen plan se oteo kon​tro​li. U jednom trenutku ludila, Ljubimč e pomisli da upali svetlo kako bi potraž ila Vasuki i izmisli neku prič u za sluč aj da se neko probudi – ali Mo​li ne bi po​ve​ro​va​la ni u šta što bi ona re​kla. To pro​sto ne bi upa​li​lo. Zgađena sobom, už asnuta onim š to bi se desilo s Vasuki ako je otkriju, Ljubimč e pređe pogledom i poslednji put preko kreveta oku​pa​nog me​se​či​nom. Ni​šta se ni​je mr​da​lo. Zatvori vratanca od korpe za kuć ne ljubimce i izađe iz Moline spavać e sobe, zatvarajuć i vrata za sobom tako da barem Miš a bude po​šte​đen. Ispred kuć e, započ injuć i dugu š etnju Bulevarom Tvin Piks, Ljubimč e stade da uverava sebe da ć e sve biti u redu. Koliko god je bilo už asno š to je izgubila Vasuki, ta zmija nije imala nikakvu iden​ti​fi​ka​cij​sku ozna​ku. Ni​ko ne bi mo​gao da po​ve​že Va​su​ki s njom.

72.

M

oli Koldvel-Dejvis me je gledala kao da pokuš ava da se izbori s teš kim sluč ajem amnezije dok smo je Konklin i ja ispitivali u trpezariji njene kuć e. Oč i joj behu crvene i izgovarala je kratke reč enice između dugih pauza dok se upinjala da se priseti prethodne ve​če​ri. Konklin reč e: – Moli, samo polako. Poč nite iz poč etka i isprič ajte nam šta se de​ša​va​lo na si​noć​njoj za​ba​vi. – Ho​ću. Svog advo​ka​ta. Iz​nad na​ših gla​va čuo se bat ko​ra​ka. Hitna pomoć je doš la i otiš la, ali Molina spavać a soba vrvela je od forenzič ara. Takođe, Kler i dvoje njenih asistenata č ekali su gore u hod​ni​ku da fo​ren​zi​ča​ri odu ka​ko bi mo​gli da od​ra​de svoj po​sao. Klerin glas odjeknu preko ograde od stepeniš ta. – Lindzi, mož eš li da se pop​neš go​re? Mo​raš ovo da vi​diš. – Da li vam tre​ba advokat, Moli? – upita Konklin. – Jer vi niste osumnjič eni. Samo ž elimo da shvatimo š ta se ovde desilo, znate? Jer ne​što se je​ste de​si​lo. Moli je zurila preko Konklinovog ramena u daljinu kad sam ustala od stola i krenula ka stepeniš tu. Carli Klaper me je pozdravio u hodniku, doteran, dobro raspolož en, ironije svež e ispeglane ovog po​po​dne​va. – Gledamo reprizu, Lindzi. Otisaka u izobilju, oruž ja nema, krvi nema, samoubilač kih poruka nema, znakova borbe nema. Pronaš li smo š est laš ica prepisanih lekova i neš to droge, ali mislim da se ovde ne radi o predoziranju. Mislim da je ovo bila Sodoma ili Gomora, plus Bog sam. – Iskreno, nisam znala da si tako dobro upoznat sa Starim zavetom – rekoh, provirujuć i iza Klapera da bolje osmotrim scenu na kre​ve​tu iza nje​ga. – Sta​ro​za​ve​tan sam s maj​či​ne stra​ne – re​če on. Nasmejala bih se, ali mi je pogled na mesto zloč ina sve odjednom uč inio previš e stvarnim. Promrmljah: – Cujemo se – i prođoh pored Klapera u Molinu spavać u sobu, gde su dva naga muš karca lež ala

mr​tva. Jedan momak je lež ao na podu, glave iskrenute u stranu, i izgledao je kao tinejdž er. Platinastoplava kosa bila mu je podignuta u jež frizuru, a zelene oč i još uvek otvorene. Izgledalo je kao da je pu​zao ka vra​ti​ma kad je umro. Stariji muš karac je lež ao na krevetu u polufetalnom polož aju, ogromnog stomaka koji mu je zaklanjao genitalije. I njegove oč i behu otvo​re​ne. Ni​je umro u snu. Ovako izgleda smrt od ujeda guje. Centralni nervni sistem se isključ i, š to za posledicu ima neuromiš ić nu paralizu. Zrtve nisu bile u sta​nju da di​šu. – Kad su umr​li? – Još su topli, Lindzi. Volela bih da mogu bliž e da odredim vreme smrti, ali moram da kaž em da su umrli pre š est do dvanaest sati. Je li Mo​li re​kla išta ko​ri​sno? – Jok. Sa​mo tri ru​žne re​či: „Ho​ću svog advo​ka​ta.“ Kler uzdahnu. – Pre nego š to joj se zavezao jezik, Moli mi je rekla da je mr​tvi kli​nac njen po​trč​ko, Džor​dan Pri​sli. Zva​la ga je „Taj​ko“. – Tajko, kao onaj proizvođač igrač aka? Oh. Jasno mi je. Mladi lju​bav​nik. – Nije mi doduš e bila potrebna da bih identi ikovala ovu oč insku fi​gu​ru ov​de. To je Bra​jan Kejn. – Oho. – Da. Taj Brajan Kejn. Toniju Trakiju bi bolje bilo da prikopč a svoj gvozdeni mudobran – reč e Kler – jer ć e Kejn indastriz da ga spo​pad​ne sa​mo ta​ko. Kler nalož i svojim asistentima da podignu krajeve posteljine i obmotaju je oko Kejnovog tela kako bi sač uvali eventualne dokaze pre ne​go što spa​ku​ju sve u vre​ću za le​še​ve. Kler mi reč e: – Ti i Konklin mož ete da dođete do mene u mrtvač nicu kad završ ite ovde. Pregledać u ovu gospodu natenane, te​melj​ni​je ne​go što su ih ma​me pre​gle​da​le po ro​đe​nju.

73.

S

pustih se nazad do trpezarije, videh da se Kristin Rodž ers pri​dru​ži​la Mo​li i Kon​kli​nu. I Rodž ersova je bila svojevrsna zvezda, zastupala je bogate u parnicama svih vrsta. Bila je vitka i lepa, sivooka plavuš a varljivo mladolikog izgleda za starijeg partnera u jednoj velikoj advokatskoj irmi u č ijem je nazivu stajalo njeno prezime. Bila je to samo moja procena, ali gospođica Rodž ers je verovatno naplać ivala hiljadu do​la​ra po sa​tu. Morala sam da se zapitam zaš to je Moli Koldvel-Dejvis potreban top kad je čak i prać​ka bi​la vi​še ne​go do​volj​na. Ni​smo gle​da​li na Mo​li kao na po​či​ni​o​ca. Je​smo li po​gre​ši​li? Pitanja su mi letela po glavi poput jata riba. Da li je Moli poznavala Bejlijeve? Saru Nidlman? Gde se Moli nalazila kad su oni bili ubijeni? Da li je na neki nač in povezana sa ž rtvama ubistava zmij​skim otro​vom s po​čet​ka osam​de​se​tih? Da li je ova poludrogirana bogataš ica dovoljno veš ta, dovoljno pa​met​na, do​volj​no mo​ti​vi​sa​na da bi bi​la se​rij​ski ubi​ca? Ako jeste, š ta ju je spopalo pa je ubila ljude u sopstvenom kre​ve​tu? Lice Kristine Rodž ers beš e umorno, ali kosa joj je bila sjajna, bluza uš tirkana, i nosila je ar​ma​ni odelo na pruge koje koš ta koliko iznosi cela moja meseč na plata. Mož da je imala lud poslovni raspored jed​nog sta​ri​jeg part​ne​ra u fir​mi, ali ova advo​ka​ti​ca je bi​la or​na za rad. – Gospođica Koldvel-Dejvis ž eli da sarađuje u potpunosti – reč e ona. – Kad je legla u krevet oko pola dva ujutru, Brajan Kejn i Dž ordan Prisli su bili ž ivi. Kad se probudila negde posle deset, bili su mr​tvi. Pogledah Rodž ersovu u oč i i rekoh: – Mož da ć e nam, ako sabere mi​sli, ne​ka od njih da​ti ne​ki trag. – Sta god da se desilo, moja klijentkinja je to prespavala i bila nekim č udom poš teđena – reč e Rodž ersova. – Zelim da policija, vlasti, š tampa, svi, uključ ujuć i boga, znaju da Moli nije imala nikakve

veze sa smrć u svojih dobrih prijatelja. Ucveljena je zbog njihove smr​ti. I ne​ma šta da kri​je. – Divno – reč e Konklin. – Dakle, Moli, evo kako ć emo. Treba nam spisak svih koji su bili ovde sinoć , uključ ujuć i dobavljač e hrane, ku​ri​re, i še​ta​če pa​sa. Moli pogleda u Konklina svojim krupnim zakrvavljenim oč ima. U uglo​vi​ma usa​na vi​de​la joj se sa​su​še​na plju​vač​ka. – Tajko je odveo mog psa u š etnju. Ja sam spremala hranu, a Brajan je toč io pić e. Ne poznajem polovinu ljudi koji su se pojavili, i to je isti​na. Lju​di su do​vo​di​li lju​de ko​ji su do​vo​di​li dru​ge lju​de. – Haj​de da poč​ne​mo od onih ko​je po​zna​je​te – re​če Kon​klin.

74.

B

i​lo je ka​sno po​pod​ne kad smo Kon​klin i ja ušli u sa​lu za autop​si​je i ugledali Tajkovo telo na stolu. Oč i mu behu zatvorene, a njegova kolekcija prstenova i drugih pirsinga svetlucala je iz jedne posude od ner​đa​ju​ćeg če​li​ka pod re​flek​to​ri​ma. – Ma​lo je fa​li​lo da od​u​sta​nem – re​če Kler. – Ali po​gle​daj​te ov​de. Ona podiž e deč akovu levu ruku, dodade mi uvelič avajuć e staklo kako bih mogla da vidim ono š to je nazivala „dvema precizno de​fi​ni​sa​nim punk​ci​ja​ma“. Pored mene, Bani Elis, Klerina glavna asistentkinja, raš nira drugu vre​ću za le​še​ve, onu u ko​joj je bi​lo te​lo Bra​ja​na Kej​na. Okrenuh se – i u jednom už asavajuć em trenutku pomislih da je Bra​jan Kejn živ. Carš av u koji je Kejn bio umotan se pomerio – ali dok sam už asnuto gledala, videla sam da nije Kejn taj koji se kreć e. Bilo je to ne​što tan​ko i tra​ka​sto, je​dva vi​dlji​vo spram ša​re na po​ste​lji​ni. Vri​snuh: – Zmi​ja! To je zmi​ja! Zivotinja je delovala kao teč nost dok je klizila iz vreć e niz jedan nogar od kolica do poda, glave uzdignute i spremne za napad, vi​ju​ga​ju​ći ka Kler pre​ko po​da od si​vih ke​ra​mič​kih plo​či​ca. – Ne mr​daj​te! – vik​nu Kon​klin. Piš tolj mu se naš ao u ruci, i on opali u brzu pokretnu metu, jednom, dvaput, triput, č etiri puta; piš tolj se trzao, meci su se odbijali od plo​či​ca, a puc​nji od​zva​nja​li sa​lom. Is​pa​lio je še​sti me​tak. Sake su mi bile polož ene preko uš iju, oč i š irom otvorene. Zurila sam dok je zmija nastavljala da napreduje, sad samo na metar od Kle​ri​nih sto​pa​la. Proč itala sam už as na njenom licu. Kretanje bi privuklo zmiju, ali Kler nije imala izbora. Ona jurnu ka merdevinama s kojih je slikala te​la u mr​tvač​ni​ci. Ja otr​čah u hod​nik. Na zidu je stajala kutija s opremom za gaš enje pož ara. Razbih staklo drš kom od piš tolja, raš čistih krhkotine, dohvatih sekiru i

otr​čah na​zad u sa​lu za autop​si​je. Konklin je ponovo niš anio. Kler je stajala na vrhu merdevina a nje​ne asi​stent​ki​nje su vri​šta​le, sa​mo što se ni​su po​pe​le uza zi​do​ve. Za​mah​nuh se​ki​rom i pre​se​koh zmi​ju tač​no na​po​la. Obe po​lo​vi​ne na​sta​vi​še da se uvi​ja​ju. – Mrtva je, zar ne? – doviknuh, piskavog glasa, dok mi se znoj sli​vao niz ko​šu​lju. – Ne mo​že ni​šta da ura​di, zar ne? Um su mi odjednom preplavile slike ajkula na palubi broda za koje se pretpostavlja da su mrtve i koje zatim „ož ive“ i sklope svoje ra​lje oko no​gu ri​ba​ra. Ova zmija se još uvek uvijala, otvorenih usta, ogoljenih smr​to​no​snih oč​nja​ka. Svi smo zu​ri​li, op​či​nje​ni ubi​com ko​ji je od​bi​jao da umre. Zatim se Konklin trgao iz transa, nestao u Klerinoj kancelariji i vratio se s metalnom kantom za smeć e, kojom je poklopio obe po​lo​vi​ne zmi​je. Seo je na kan​tu. Iz​raz nje​go​vog li​ca mi je re​kao da se ose​ća kao da se​di na bom​bi. – Ne, ovo je do​bro – reč e mi, zajapurenog znojavog lica, blago is​ko​la​če​nih oči​ju. – Do​bar tre​nu​tak da sa​vla​dam svoj strah od zmi​ja. Cetrdeset minuta kasnije u mrtvač nicu je stigla služ ba za kontrolu ži​vo​ti​nja. Re​kli su Kon​kli​nu da mo​že da ide i po​di​gli kan​tu za sme​će. Obe po​lo​vi​ne gu​je još uvek su se uvi​ja​le. Gla​va je uje​da​la u pra​zno.

75.

J

u​ki je či​sti​la fri​ži​der, slu​ša​ju​ći Fejt Hil, raz​mi​šlja​ju​ći o crno-belim ponijima i dugonogim strancima, kad joj je zazvonio mo​bil​ni. Že​lu​dac joj se od​mah zgr​čio – je li to Do​ca? Ona ispusti sunđer u sudoperu, obrisa ruke o zadnji deo farmerki, i ode da se javi na telefon koji je zvrjao na kafenom stoč ić u njene ma​me. Na displeju je pisalo „Ministarstvo pravde SF“. Juki pritisnu pal​cem dug​me za us​po​sta​vlja​nje ve​ze i re​če: – Ka​ste​lja​no. Sat vremena kasnije sedela je u kož noj fotelji u kancelariji sudije Bren​da​na J. Da​fi​ja, če​ka​ju​ći Fi​la Hof​ma​na da stig​ne. Da i je izgledao uznemireno, ali nije hteo č ak ni da nagovesti Juki zaš to ih je zvao dok Hofman ne dođe. Juki je stoga to vreme iskoristila da prouč i sudijinu policu s knjigama i razmotri razne moguć nosti. Ali samo jedna moguć nost joj se č inila iz​gled​nom – a to je da ta prokleta, ukleta porota koja je dobila zadatak da razmatra slu​čaj Stej​si Glen ne​će do​ne​ti pre​su​du. Po​ro​ta je bi​la po​de​lje​na – po​no​vo. I zato se moglo oč ekivati da ć e Da i suđenje proglasiti nevaž eć im i da ć e drska lepotica koja je divljač ki pretukla svoje bespomoć ne roditelje koji su je voleli izać i iz zatvora vrckajuć i svojom ma​ne​ken​skom zad​nji​com. Da i nije gubio vreme na neobavezno ć askanje. Bacio se na posao, otvarao je fascikle, hvatao beleš ke, bacao papire u kantu za smeć e dok su se zraci popodnevnog sunca produž avali preko njegovog per​sij​skog te​pi​ha, a Ju​ki​no sr​ce na​sta​vlja​lo uzne​mi​re​no da ku​ca. Na​po​kon je ču​la Hof​ma​nov glas u spolj​nom de​lu kan​ce​la​ri​je. On se sagnu dok je ulazio na vrata, prođe rukom kroz neurednu crnu kosu, i reč e: – Izvinjavam se, č asni sudijo. Juki. Supruga i ja smo bi​li u Sa​u​sa​li​tu. Tra​jekt ni​je mo​gu​će po​žu​ri​ti. – Se​di​te, Fi​le – re​če Da​fi. Ho​f​man se​de u dru​gu sto​li​cu, i upi​ta: – Je li vam se po​ro​ta ja​vi​la? Juki je već bila zaključ ila da ć e u ovom trenutku Hofman biti

zadovoljan ponavljanjem suđenja koliko i presudom da mu je klijent nevin. Previš e vremena je proveo na ovom sluč aju. Ako se suđenje proglasi nevaž eć im, njegov klijent ć e biti puš ten na slobodu – a on ć e mo​ći da na​sta​vi da advo​ka​ti​še za no​vac. – Imam lo​še ve​sti – re​če Da​fi. – Do​šlo je do tu​če u za​tvo​ru. – Šta se de​si​lo? – upi​ta Hof​man. – Vaš a klijentkinja je pronaš la devojku tokom poslednje dve nedelje i, kako sam razumeo, njena devojka je već imala devojku. Izbila je tuč a pod tuš evima i Stejsi je izgubila – reč e Da i. – Devojka gospođice Glen ju je zgrabila oko vrata, druga devojka je zgrabila Stej​si oko stru​ka, i obe su po​vu​kle. Da i je vrteo glavom dok su svi zamiš ljali tu scenu, ali Juki još uvek ni​je mo​gla se​bi da pred​sta​vi šta je bi​lo ta​ko uža​sno u to​me. – Iz​vi​ni​te, ne raz​u​mem, ča​sni su​di​jo. – Moja greš ka. Nisam dobro objasnio. Glava Stejsi Glen odvojila se od njenog kič menog stuba. – On obuhvati rukom sopstveni vrat i reč e: – Sam vrat, miš ić i i ostalo, ostao je na svom mestu, ali kič ma se prekinula. Medicinskim ž argonom reč eno, gospođica Glen je dož ivela in​ter​nu de​ka​pi​ta​ci​ju. – Ni​kad ni​sam čuo za in​ter​nu de​ka​pi​ta​ci​ju – re​če Hof​man. – I meni je bio prvi put, ali to su mi rekli iz kazneno-popravnog zavoda, na osnovu rezultata njihove autopsije, i citiram – reč e Da i, č itajuć i iz notesa – „Te glupač e su pretvorile Stejsi u klimoglavu lut​ki​cu.“ Juki ustade, izađe teturajuć i se iz kancelarije sudije Da ija i nastavi da korač a, ne osvrć uć i se na Fila Hofmana koji je dovikivao za njom. Pođe ka stepenicama, č vrsto stež uć i ogradu dok se spuš tala nesigurnim koracima, razmiš ljajuć i o nač inu na koji se taj sluč aj okon​čao. Kad je stigla u hol, znala je da mora da stupi u kontakt s Parizijem. Moraju dobro da razmisle koje informacije ć e da puste u javnost, i on mora da se postara za to, jer ne bi bilo ispravno da dopuste javnosti da vi​di nje​no us​hi​će​nje, ko​je go​to​vo da ni​je mo​gla da po​ti​sne. Stej​si Glen je do​bi​la smrt​nu ka​znu. Nije bilo presude, ni puš tanja na slobodu, ni proglaš avanja su​đe​nja ne​va​že​ćim. Ovo je bio naj​bo​lji ras​plet. Bi​lo je go​to​vo.

Ju​ki ni​je iz​gu​bi​la slu​čaj – a so​ci​o​pa​ta Stej​si Glen bi​la je mr​tva.

Če​tvr​ti deo Do​ca

76.

S

indi i ja smo doš le kod Su​zi rano uveč e, ali č ak i u š est sati, re​sto​ran s ka​rip​skom ku​hi​njom je bio kr​cat. Pot​pu​no kr​cat. Bend je uveliko praš io; Suzi je organizovala takmič enje u limbo plesu; oni ž ivlji gosti, pijani od tekile, popadali su po stolu za bilijar, a Lorejn, obič no odlič na u proceni kad š ta treba da uradi, izgubila je svoj dar. Zapisala je š ta ć emo da pijemo, vratila se da nam proč ita koji specijaliteti mogu da se naruč e, ponovo se vratila da nam pokaž e svoj ve​re​nič​ki pr​sten, a on​da se vra​ti​la da nas pi​ta je li to sve što že​li​mo. Besno sam je streljala pogledom dok se nije trgla i pobegla. Kler i Juki je trebalo da stignu svakog trenutka, a ja se još nisam bila suoč ila sa Sin​di. – Prestani da okoliš aš – reč e Sindi, moja draga prijateljica. Iz​go​vo​ri​la je to po​ma​lo jet​ko, ta​ko da je zvu​ča​lo kao iza​zov. – Do​bro. Da li ste ti i Kon​klin u ve​zi? – Re​kao ti je? Čuj, ni​je po​če​lo ta​ko, ali... – Spa​vaš li s njim? – Izvini, ali ko si ti? Sestra Meri Margaret iz reda malih sestara od po​ja​sa ne​vi​no​sti? – Da, je​bo​te. Je​sam. – Za​što? Za​što te​bi to sme​ta? Po​di​goh pra​znu kri​glu u va​zduh ka​ko bi mi Lo​rejn do​ne​la još. – Ko​ro​na sti​že. – Lorejn – rekoh – sluš aj ovo. Sindi spava s mojim part​ne​rom, a ni​je mi re​kla. – Aha. – Pa zar ne mi​sliš da je, kao mo​ja prijateljica, tre​ba​lo da mi ka​že? – A ne, neć eš , Lindzi – reč e Lorejn. – Ne uvlač i mene u to. Ja sam trenutno jedna vrlo sreć na devojka i ne ž elim da se zameram nijednoj od vas. – U re​du – re​koh. – Daj još jed​no pi​vo. – Od​mah se vra​ćam.

– Sališ se, zar ne, Lindzi? Misliš da je trebalo da ti kaž em da se viđam s Rič om iako sam sve vreme znala da ć eš nas oboje naterati da se oseć amo loš e zbog toga – a ne znam č ak ni zaš to! – Sindi se zavali u sto​li​ci, iz​gle​da​ju​ći istin​ski zbu​nje​no. – Ne znaš zaš to? – rekoh. Hvatao me muč an oseć aj u ž elucu koji mi je govorio da nisam u pravu, a da ona jeste, da nisam bila kul. I da se ono što Sin​di i Rič ra​de ti​če sa​mo njih. Sindi nije znala mnogo toga o mojoj istoriji s Rič om, i nisam ni na​me​ra​va​la da joj išta ka​žem – ali mo​žda će joj on re​ći. Mo​žda već je​ste. Izvesna doza oklevanja mora da mi se ukazala na licu jer je Sindi namirisala krv. Ona se nagnu napred, isturi bradu, i reč e: – Raz​u​mem. Jeste li vas dvoje u š emi, Lindzi? O tome se radi? Reci mi odmah, jer ako spa​vaš s njim, da​ću mu kor​pu. – Ne. Ne. Ni​smo. Ne že​lim to i ni​kad ni​sam. – Odlič no – reč e Sindi. – To je zaista sjajno. Reci mi onda ponovo: u če​mu je pro​blem? – Tu se ra​di o lan​cu ko​man​do​va​nja, Sin​di... – Je​si li ti lu-da? Ja ne ra​dim za te​be. – Konklin radi! I ja i on prič amo o stvarima koje ti ne bi trebalo da znaš – zarad svih nas. I volela bih da sam imala priliku da ga podsetim na to. – Cak i kad bi to imalo smisla – a ne​ma – nas dvoje ne prič amo o tebi. Ne prič amo o vaš im sluč ajevima. Samo imamo bogovski seks i gle​da​mo fil​mo​ve u kre​ve​tu. Lice mi se zaž ari i oborih pogled ka stolu. Sindi mi je upravo dala pre​vi​še in​for​ma​ci​ja, a sa​ma sam se​bi to pri​re​di​la. Pi​vo mi se pe​lo u gr​lo kad sam ču​la: – Hej, zdra​vo, de​voj​ke. Podigoh glavu i ugledah Kler kako raš čiš ćava put pred sobom iduć i ka naš em stolu. Drž ala je bebu u rukama, moje kumč e, Rubi Ro​uz. A Ju​ki i Do​ca su išli za njom. – Ni​sam još za​vr​ši​la s pri​čom – za​re​žah na Sin​di. – U re​du – re​če Sin​di. – Ne​moj da pre​du​go če​kam na iz​vi​nje​nje.

77.

J

u​ki je bi​la sko​ro luc​ka​sta od odu​še​vlje​nja. Svi su se nagurali u separeu kod Su​zi, i njenim prijateljicama se svideo Doca. Ispravka. Po njihovim licima joj je bilo jasno da ga obo​ža​va​ju. Prič ao im je kakav je dan imao na urgentnom odeljenju, govoreć i: – Jedna pacijentkinja uđe, kaž e da je poč ela da radi neobjaš njive stvari noć u otkako je poč ela da uzima pilule za spavanje. Navodno je, ne znajuć i š ta č ini, otiš la do ormarić a s le​ko​vi​ma i pro​gu​ta​la ce​lu bo​či​cu pi​lu​la. – Po​ka​za​la mi je pra​znu bo​či​cu – re​če Do​ca. Kler se nagnula napred, a Juki je stekla divan oseć aj da je Kler drago š to ima još jednog lekara u druš tvu s kojim mož e da prič a. Ona upi​ta Do​cu ko​je su pi​lu​le bi​le u pi​ta​nju. – Dra​ma​min. – Pro​tiv bo​le​sti putovanja? – upita Kler. – To ne može da je ubije. Doca se š iroko osmehnu, pa reč e: – Zelela je ispiranje ž eluca, ali sam joj prosto rekao da to nije neophodno. Rekao sam: „Helen, sprem​ni ste za put. Upla​ti​te od​la​zak na kr​sta​re​nje!“ Kler se nasmeja, beba pruž i ruku i obori laš u piva u Sindino krilo, a Lind​zi po​če to​li​ko da se sme​je da su joj su​ze po​šle na oči. – Izvini š to se smejem – reč e Lindzi Sindi. – Ne, ozbiljno. To nije sme​šno. Kler dade bebu Doci kako bi mogla da obriš e Sindi, a beba povuč e Do​cu za nos i re​če: „Sli​ii-na​ac“. On joj se na​sme​ja, a ona se za​sme​ju​lji. I več e se nastavilo u tom stilu, jedno smejanje je vodilo ka još već em, Juki se oseć ala kao da joj je rođendan, mož da najbolji ro​đen​dan u ži​vo​tu. Isprič ala je svojim prijateljima da je sluč aj Stejsi Glen zatvoren, a Lindzi je udarila u prič u o „zmiji koja nije htela da umre“, dok je Kler š irila ruke da pokaž e koliko je dugač ka ta ž ivotinja bila, doš avš i opa​sno bli​zu to​ga da po​no​vo obo​ri pi​vo u Sin​di​no kri​lo. Doca je rekao: – Ali ozbiljno, druš tvo, dobro je znati koja vrsta zmi​je je to bi​la. An​ti​dot po​sto​ji, zna​te. – Pro​tiv​o​trov? – upi​ta Sin​di.

– Ista stvar, ali pravi termin je „antidot“ – reč e Kler. – U svakom sluč aju, nije ga tako lako nabaviti, mada mo​jim pacijentima on viš e ne mož e da pomogne, Doco. Dobro je š to narednica Bokser ume da za​mah​ne se​ki​rom. Pivo je pristizalo za sve osim za Docu, koji je neizbež no morao da ode u bolnicu. Onda je doš ao najbolji deo več eri. Kad je Juki ustala da se pozdravi, on ju je zagrlio i poljubio, obarajuć i je u naruč je sve dok nije poč ela da se smeje, i svi su zaklicali, svi, č ak i ljudi koji nisu bili za nji​ho​vim sto​lom. – Vi​di​mo se ovog vi​ken​da? – re​če on. Ona klimnu glavom, razmiš ljajuć i koji donji veš da obuč e. I onda je oti​šao. Odmah posle toga, Sindi reč e kako ima sastanak i da mora otić i kuć i da se presvuč e, a s njom je krenula i Kler: – Moram da smestim ovu devojč icu u krevet. – A Lindzi reč e: – Juki, nisi samo dež urni vo​zač, već si i je​di​ni vo​zač. Ju​ki ni​je že​le​la da se to ve​če za​vr​ši. – Da te od​ve​dem do svog sta​na? Što ne pre​spa​vaš? – Do​go​vo​re​no – re​če Lind​zi, is​pi​ja​ju​ći pi​vo. Jukine usne se razvukoš e u š irok osmeh. Imać e Lindzi samo za sebe, pruž ić e joj se prilika da ponovo prež ivi to več e i prič a o Doci – pa to je bio šlag na tor​ti.

78.

P

o​če​la sam da br​bljam čim sam se​la u ko​la s Ju​ki. – Do​ca je fan​ta​sti​čan. – Stvar​no ta​ko mi​sliš? Mi​slim, hva​la ti, i da, zar ni​je sja​jan? – Ne​ve​ro​vat​no sja​jan. I stvar​no mu se svi​đaš. – Po če​mu vi​diš? – Prosto vidim. A tu je bio i onaj holivudski poljubac pred bogom i svi​ma osta​li​ma. Juki se nasmeja. To je jedan od Jukinih najveć ih darova, smeh koji mož e da natera sunce da sine noć u. U međuvremenu, mozak mi je radio sto na sat, i nisam mogla viš e da č ekam. Da li je Juki saznala? Da li su sa​zna​li svi osim me​ne? Čim smo kre​nu​li, iz​br​bljah: – Ju​ki, znaš li da su Rič i Sin​di u ve​zi? – Ne​ee. Stvar​no? Ne mo​gu da ve​ru​jem da mi ni​je re​kla! – Baš tako – rekoh. – Kako treba da se oseć am kad moj partner spa​va s jed​nom od mo​jih naj​bo​ljih prijateljica? – Mada, jesu dobar par – reč e Juki, skreć uć i desno, poletevš i na niz​br​di​ci, od če​ga mi se že​lu​dac uz​buć​ka. – Uvek joj se sviđao – reč e Juki – ali kome se on još ne sviđa? Če​kaj, Linds, je​sam li pro​pu​sti​la da pri​me​tim oči​gled​no? Spustih prozor i vetar me oš inu po licu. Juki me upita: – Hoć eš da sta​nem? Je l’ ti mu​ka? – Do​bro sam. – Pod​rig​nuh. – Dobro, o č emu se ovde radi? Tvoj partner je u vezi s tvojom prijateljicom. Za​što je to pro​blem? Podigoh prozor, ostavih ga odš krinutog nekih dva i po centimetra. – Rič i ja. Ima​li smo ne​ke tre​nut​ke – čuh se​be ka​ko ka​žem. Jukina usta se razjapiš e dok je vozila na ravnoj deonici puta, sta​ju​ći na se​ma​fo​ru, a za​tim je okre​nu​la gla​vu i po​gle​da​la u me​ne. – De​fi​ni​ši „tre​nut​ke“. Odjednom sam prič ala Juki sve: o tome kako Konklin i ja umalo nismo spavali zajedno kad nas je jedan sluč aj odveo u Los Anđeles. Isprič ala sam joj kako smo se zaustavili pre nego š to su stvari otiš le predaleko i kako hemija između nas dvoje prosto nije htela da

nestane. Da je varnica bilo č ak i kad je moj stan izgoreo, kad sam se preselila kod Dž oa. Cak i pre nedelju dana, kad je Konklin spustio je​dan va​tre​ni po​lju​bac na mo​je usne po​red ko​la. Još uvek sam prič ala kad smo se zaustavile u podzemnoj garaž i is​pod Ju​ki​ne zgra​de. Ona uga​si mo​tor i okre​nu se ka me​ni. – Je​si li za​lju​blje​na u nje​ga? – Zaljubljena? Ne znam ni kako to da nazovem, ali ima ne​čeg po​seb​nog me​đu na​ma... – Zna​či ne ra​di se o Sin​di. Ra​di se o Kon​kli​nu. Sleg​nuh ra​me​ni​ma. – Imaš neš to prilič no posebno s Konklinom š to uporno odbacuješ i ne na​me​ra​vaš to da pri​gr​liš, je l’ ta​ko? Moja prijateljica tuž iteljka me je ispitivala pijanu. Branioca nisam ima​la. – Prič ali smo o tome – rekoh. – Bio je to moj izbor, i drago mi je š to ni​smo ura​di​li ni​šta što bi uni​šti​lo mo​ju ve​zu s Džo​om. – Šta ose​ćaš pre​ma Džou? Re​ci mi isti​nu. – Vo​lim ga. – Do​ka​ži mi, jer ka​ko stva​ri sa​da sto​je, ne raz​u​mem te. Izvinila sam se, izaš la iz kola, priš la ogromnoj kanti za smeć e pored lifta i sita se ispovrać ala. Juki mi je prinela vlaž nu maramicu, uhva​ti​la me oko stru​ka, i da​la mi žva​ke. Ali ni​je me pu​sti​la da se iz​vu​čem ta​ko la​ko. Vratismo se u kola i sedosmo u svoja sediš ta, i ona reč e: – Reci mi ce​lu isti​nu. Isprič ala sam joj da sam, kad sam srela Dž oa, imala oseć aj kao da me munja pogodila pravo među oč i, i da je to bilo obostrano. I od tog dana Dž o me nikad nije razoč arao. Promenio je ceo svoj ž ivot da bi bio sa mnom. Nije mi bio samo ljubavnik već i najbolji drug, osoba s kojom mogu da budem prava ja. Da je jedini strah koji sam ikad oseć ala u vezi s mojom ljubavlju prema Dž ou taj da nač inim sledeć i ko​rak s njim, jer će to on​da bi​ti ko​nač​no. – Ako se ven​ča​mo, ni​kad ne​ću mo​ći da ga osta​vim – re​koh. – A to je lo​še? – upi​ta me Ju​ki. – A to me pla​ši. – Nisam struč njak, ali zar se reč „plaš iti“ ne koristi za neku tra​u​ma​tič​nu si​tu​a​ci​ju? Kad ti vo​lje​na oso​ba umre?

Klimnuh glavom. Mislila je na Krisa, mog bivš eg partnera i mom​ka, ko​ji je bio upu​can na du​žno​sti. Ju​ki me uze za ru​ku. – Lindzi, u redu je da imaš tu neku hemiju s Rič om. Ne mož eš protiv toga. Zabavno je, mož da i kul da pored sebe sve vreme imaš nekoga ko je do uš iju zaljubljen u tebe. Već si odluč ila da on nije za tebe, ali on predstavlja tvoja zadnja vrata, put za bekstvo jer se plaš iš da se udaš. Je​sam li u pra​vu? Su​ze su sa​da na​vi​ra​le. Ju​ki me ja​če ste​že za ru​ku. – Pu​sti ga – re​če ona. – Pu​sti se​be. Juki ispruž i ruke i primi me u zagrljaj. Ona je jedno sić uš no stvorenje a ja sam amazonka, ali nekako je taj nezgrapni zagrljaj bilo upravo ono š to mi je trebalo. Plakala sam kao kiš a, a Juki me je ma​zi​la po ko​si. – Znaš li š ta ž elim s Docom? – reč e ona. – Isto ono š to ti imaš s Džo​om.

79.

S

indi je bila za svojim stolom u redakciji Kor​ni​kla sledeć eg jutra, prelistavala svoje beleš ke kako bi se prisetila neč ega. Onda ih je pronaš la, zabeleš ke koje je nač inila o svom improvizovanom intervjuu s devojkom koja se predstavila kao Semi, tinejdž erkom u narkomanskoj krizi koja je pomenula da su „ljudi“ ubili Rodnija Bu​ke​ra, ne jed​na oso​ba već naj​ma​nje dve. Sindi je oseć ala kao da je ta reč – „ljudi“ – progoni, i bilo joj je ž ao š to je Semi zbrisala pre nego š to ju je dodatno ispitala o onome š to bi mo​gao bi​ti zna​ča​jan trag u ot​kri​va​nju ubi​ca Rod​ni​ja Bu​ke​ra. Sindi ponovo pozva Lindzi, ovog puta joj ostavivš i poruku kojom joj se zahvalila na ruž ama. Onda zgrabi taš nu i izađe iz zgrade Kro​ni​kla, i pro​še​ta se do ku​hi​nje Od sr​ca. Neki beskuć nik otprilike njenih godina, po imenu Ejndž el, poč asti Sindi zlatnozubim osmehom i otvori vrata narodne kuhinje, kla​nja​ju​ći joj se isto​vre​me​no. – Zdravo da ste, gospojice Sindi Tomas. Proglasili smo vas lju​bi​mi​com ove ku​hi​nje. Gla​som na​ro​da. Sindi se š iroko osmehnu, upita Ejndž ela zna li devojku po imenu Se​mi, i Ejn​džel re​če: – Ja​šta, znam Se​mi. Eno je unu​tra. Sindi pretraž i veliku prostoriju pogledom, konač no opazivš i Semi za stolom s hranom, kako deli ruč ak dugom redu beskuć nika. Semi je nosila lepe vreć aste pantalone, skup slojeviti top jarkih boja, a ble​do​žu​ta ko​sa be​še joj ured​no uple​te​na u ki​ke pu​šte​ne niz le​đa. I mada su Semine zenice bile dovoljno krupne da su se mogle videti sa suprotnog kraja prostorije, ta tinejdž erka je oč igledno bila vo​lon​ter, ne kli​jent. Sindi priđe stolu s hranom, i reč e: – Zdravo, Semi. Imaš li vremena za me​ne? Semi nije izgledala samo nervozno već i uplaš eno. – Ne – reč e ona. – Pro​sto ne mo​gu. – Mo​lim te. – Ne mogu da prič am s tobom ovde – Semi ć e rasrđeno. – Nać i ć u se s to​bom za po​la sa​ta Kod Moa ako od​mah odeš.

Sindi je č ekala Semi Kod Moa, i nakon š to je proš lo sat vremena, ona naruč i grilovani sir u raž anoj zemič ki. Cim su joj ga doneli, Semi se​de na sto​li​cu pre​ko pu​ta nje. – Baš si nesnosna, Sindi – reč e devojka, vrteć i glavom. – Upozorila sam te da pa​ziš šta ra​diš, ali ti baš ne mo​žeš da ne čač​kaš meč​ku. – Umem da č uvam tajnu – reč e Sindi – ali prosto ne mogu da od​u​sta​nem od ove pri​če. – Ne? Pa, otac me drž i u kuć nom pritvoru. Ne ž eli da prič am ni sa kim, naroč ito ne s tobom. – Devojka poč e da gricka bombone i naruč i ko​ka-ko​lu. – Kla​sič​nu – re​če konobarici. – Za​što ne sa mnom? – Jer tra​žiš đa​vo​la. Sindi promeš a kafu i reč e: – Vidiš , to me zbunjuje, Semi. Zaš to sam u opasnosti? Zbog č ega je Rodni Buker toliko poseban da je pisanje o nje​mu opa​sno po ži​vot? – Jer njegove ubice nisu ulič ari, Sindi. Njegove ubice ne ž ele da bu​du raz​ot​kri​ve​ne, uhap​še​ne, op​tu​že​ne za ubi​stvo. Sin​di re​če: – Tre​ba mi tvo​ja po​moć. Semi se zavali u stolici, oč iju razrogač enih od straha. Ona reč e: – I meni treba tvoja pomoć . Zelim da pobegnem odavde. Da odem iz grada. Ali nemam novca. Ponudić u ti dogovor. Mož eš li da mi iz​dej​stvu​ješ ne​ki avans od te na​gra​de? Na pri​mer de​set hi​lja​da? – Nema šan​se – reč e Sindi. – Taj novac ć e ostati tamo sve dok ubice Beskuć nog ne budu osuđene. Mogu da ti nabavim dvesta do​la​ra, ako ti će ti to po​mo​ći. – Zaboravi. Hvala, ali neka hvala. Rekla sam da mi treba po​moć, i kad smo kod to​ga, no​si se – re​če Se​mi. Cim je Semi otiš la iz restorana, Sindi plati rač un i vrati se na posao. Semi ju je konač no uznemirila. Tinejdž erkin strah mož da jeste narkomanska paranoja dovedena do maksimuma, ali Sindi je poč eo da obuzima jedan drugi oseć aj – da je ubistvo Rodnija Bukera bilo po​ve​za​no s ne​čim ve​ćim, ne​čim or​ga​ni​zo​va​nim. Što je zna​či​lo da to pre​va​zi​la​zi Sin​di​ne mo​ći. Okrenula je jedan broj koji je znala napamet. – Rič – reč e – mo​ra​mo da pri​ča​mo.

80.

K

onklin je pronaš ao Skipa Vilkinsona kod Mak​bej​na, s jednom š akom u č iniji s kikirikijem, drugom sklopljenom oko krigle svež e natoč enog piva. Vilkinson je bio mrš av klinac oš iš an na kratko, Konklinov drug s policijske akademije. Sad je radio u odeljenju za nar​ko​ti​ke i po​ro​ke, ili ka​ko ga je on na​zi​vao, za „dro​gu i kur​ve“. – Zna​či, ho​ćeš da pri​ča​mo o Bes​kuć​nom? – re​če Vil​kin​son. – Šta god mo​žeš da mi ka​žeš. On je slu​čaj ubi​stva ko​je se hla​di. – Da, pa, ne mogu previš e toga da ti kaž em. Susreli smo se s njim ne​ko​li​ko pu​ta. Bio je sa​mo si​tan di​ler. – Ko​ju vr​stu dro​ge je di​lo​vao? – Krek. Do​neo sam ti nje​gov do​si​je. Vilkinson izvadi fasciklu s podvijenim „uš ima“ iz svoje stare aktentaš ne, dade je Konklinu. – Nikad nismo imali dovoljno jak osnov da ga uhap​si​mo. A šta je taj ra​dio, da ti se ži​vot smu​či. – Sta? – upita Konklin. U njegovom dosijeu nije bilo nikakve evidencije o hapš enju niti fotogra ija, samo rukom pisane beleš ke priheftane za poleđinu fascikle označ ene sa ISUS BESKUCNI. Nisu mu zna​li ime. – Pretvarao je tinejdž erke u ulič ne prodavce. Imao je č itavu mrež u. Slao ih je na ulicu da prodaju drogu. Nisam siguran da nije spa​vao sa svi​ma nji​ma. – Sve je to poteklo sa ulice, ne iz poverljivih izvora. Zato smo pod​met​nu​li dve po​li​caj​ke na uli​cu, če​ka​li da za​gri​ze ma​mac, ali ni​je. – I odustali ste? Cuj, ne kritikujem te. Nismo imali viš e od nekoliko sa​ti vre​me​na da ra​di​mo na nje​go​vom ubi​stvu... – Nismo odustali – reč e Vilkinson. – Ali kao š to sam rekao, Konkline, on je bio sitna riba. Krek je loš , ali imamo pune ruke posla s me​tom, koji je mnogo gori. Klinci ga prave u svojim podrumima. Lako se nabavlja i jeftin je, ali otkako je nabavka efedrina postala re​strik​tiv​na, pro​da​ja me​ta je po​sta​la kru​pan po​sao. – Ogroman, otima se kontroli. Organizovani kriminal se umeš ao. Droga dolazi iz Meksika. Ne bih da te previš e gnjavim prič om, ali situacija nam klizi iz ruku. A dobra deca umiru. Jednom se urade, i

vi​še ne​ma​ju šan​se. Konklin reč e: – Znač i, Rodni Buker je dilovao krek. Nismo to zna​li. – Uhapsili bismo Beskuć nog na kraju, ali imali smo da brinemo o krupnijim ribama. A onda je neko sredio tog seronju pre nas. I neka je. Dra​go mi je što su sklo​ni​li tog ma​mla​za s uli​ce, i to jed​nom za svag​da.

81.

M

alo pre osam jednog sivog jutra, Sindi stade između mene i Konklina, upiruć i prstom u pravcu jedne mlade ž ene koja je ko​ra​ča​la Pe​tom uli​com. – To je ona. U cr​ve​noj ma​ji​ci, s pla​vom ple​te​ni​com. To je Se​mi. Semi č u svoje ime, okrenu glavu, vide Konklina kako trč i k njoj i dade se u beg kao da ima avionske turbine u cipelama. Poletela je s trotoara na ulicu, protrč ala ispred jednog kamiona s ribom koji je kre​tao dok se pa​li​lo ze​le​no na se​ma​fo​ru. Pomislila sam da ju je kamion mož da dokač io – ali ubacio je u dru​gu i ubr​zao kad je Kon​klin u tr​ku ob​i​šao nje​gov zad​nji deo. I ja sam trč ala, provlač eć i se kroz otvore na zakrč enoj ulici i trotoarima, vi​ču​ći: – Po​li​ci​ja! Po​me​ri se! – u tr​ku. Mogla sam da č ujem Konklina kako pufć e, toliko sam mu bila blizu, kad sam zakač ila stopalom za rupu na trotoaru i pala. Ostala sam bez va​zdu​ha. Osovih se na noge, a onda mi jedan građanin pokaza kuda su otiš li. Dok sam ih sustigla, Konklin je već bio saterao Semi u jednu niš u između dve zgrade i drao se na zadihanu klinku razrogač enih oči​ju: – Pre​sta​ni da be​žiš i slu​šaj. Masa beskuć nika ustade s trotoara ispred narodne kuhinje, od kojih neki poč eš e da odlaze, a drugi da prave krug oko Konklina i Semi. Beš e to skupina zloslutnog izgleda, i bilo ih je dosta. Izvadih znač​ku i go​mi​la ustuk​nu mr​mlja​ju​ći, pra​ve​ći nam me​sta. – Zelimo da poprič amo s tobom u stanici – reč e Konklin devojci. – Pođi s nama, budi dobar građanin. Razumeš ? Sarađuj, i neć emo te hap​si​ti. – Ne. Ne raz​u​mem. Ni​šta ni​sam uči​ni​la. – Vidiš , ž elim da ti verujem – reč e Inspektor Konklin od Toplih sme​đih oči​ju. – Ali ne ve​ru​jem ti.

82.

D

vadeset minuta kasnije, Semi, još uvek nepoznatog prezimena, sedela je preko puta nas u sobi za ispitivanje broj jedan, s videoka​me​rom sme​šte​nom u jed​nom uglu pla​fo​na. Semi nije imala lič nu kartu, ali priznala je da joj je osamnaest go​di​na. Bi​la je pu​no​let​na i mo​gli smo da je is​pi​tu​je​mo. Da​la sam sve od sebe da se postavim prijateljski prema njoj, kaž em joj da razumem za​što je upla​še​na i ute​šim je, ali ma​la mi ni​je ve​ro​va​la. Odgovori su joj bili uvijeni, i Semin loš stav mi je govorio da krije neš to krupno. I koliko god da sam bila besna, obuzimao me je sve jač i oseć aj da ono š to zna mož e da nam pomogne da reš imo sluč aj Isusa Bes​kuć​nog – mo​žda već da​nas. Namrgođena tinejdž erka je imala tamne podoč njake i upale obraze jednog zavisnika od meta koji se skida s droge. Otvorila je pakovanje voć nih bombona i poč ela da ih melje između kutnjaka. Namirisala sam divlju viš nju i, po prvi put, mogla sam da se zakunem da sam na​mi​ri​sa​la njen strah. Strahuje li Semi da ć e ubice Beskuć nog ubiti i nju ako progovori? Ili je ume​ša​na u nje​go​vu smrt? Po​ku​ša​la sam po​no​vo, na lep na​čin. – Se​mi, šta te mu​či? – To što sam ov​de. – Cuj, ne pokuš avamo da te zaplaš imo. Pokuš avamo da saznamo ko je ubio Beskuć nog. Pomozi nam, i postarać emo se da ti se niš ta ne de​si. – Oh, kao da je to pro​blem. – Po​mo​zi mi da te raz​u​mem. Šta je​ste pro​blem? Ma​ska opa​sne de​voj​ke spa​de. Se​mi po​vi​ka. – Ja sam sa​mo de​te! Ja sam sa​mo de​te! To me je po​go​di​lo i na​ve​lo da po​že​lim da od​stu​pim. Umesto toga, nastavila sam da je pritiskam. Skinula sam sako ka​ko bi mi Se​mi vi​de​la pi​štolj. Rekoh: – Dosta viš e s glupiranjem. Reci mi š ta znaš , ili ć eš provesti najbolje godine ž ivota u zatvoru zbog sauč esniš tva u ubistvu Rod​ni​ja Bu​ke​ra.

Konklin je zaigrao istu igru. Potč injavao mi se, oslovljavao me po č inu, slagao č elič an pogled kad god bi Semi pogledala u njegovom prav​cu tra​že​ći po​moć. De​te u njoj ni​je ima​lo šan​se.

83.

K

onklin mi je isprič ao da je Beskuć ni imao mrež u devojaka koje su dilovale krek, ali nisam imala sliku nekog poput Semi: još uvek lepa, ino obuč ena, bela devojka koja se izraž ava kao da je odrasla u pri​stoj​noj po​ro​di​ci i ima​la do​bro obra​zo​va​nje. Ka​ko je Bes​kuć​ni us​peo da za​ri​je svo​je kan​dže u nju? Kad sam pritisla Semi, ona se slomila, pa je Konklin gurnuo kutiju s ma​ra​mi​ca​ma pre​ko sto​la. Se​mi obri​sa oči, iz​du​va nos, uze va​zduh. I pro​pe​va. – Prodavali smo krek, u redu? Beskuć ni nas je plać ao prahom, i uzimali smo ga zajedno s njim. Provodili smo dane duvajuć i dimove, ne jeduć i i ne spavajuć i, samo už ivajuć i u nekontrolisanom sek​su! – dreknu mi u lice. – Neviđeni orgazmi, deset, dvadeset puta, jedno pre​ko dru​gog... – Zvu​či sjaj​no – re​koh. – Da – reč e Semi, ne registrujuć i sarkazam. – Ne​stvar​no. Onda bi nas odvezao na posao, i kad bismo prodale dovoljno, vratile bismo se ku​ći Isu​su Bes​kuć​nom. – Ko​li​ko vas je bi​lo? Semi slegnu ramenima. – Tri ili č etiri. U kuć i nikad nije ž ivelo viš e od pet de​vo​ja​ka isto​vre​me​no. – Zapiš i njihova imena – reč e Konklin, donoseć i devojci olovku i blokč e. Semi se vrati na zemlju, pogleda Konklin kao da hoć e da ka​že: Je​si li ti lud? Upitah je: – Kako to misliš , „odvezao nas na posao“? Odvezao u če​mu? – Bes​kuć​ni je imao kom​bi, na​rav​no. Semin glas je poč eo da puca. Konklin izađe iz sobe, vrati se s koka-kolom i dade je devojci, koja isprazni konzervu u jednom du​gom gu​tlja​ju. Razmiš ljala sam o Rodniju Bukeru, lepom muš karcu koji je studirao na Stenfordu i pridruž io se mirovnim snagama, zatim napravio oš tar zaokret i poč eo da se bavi preprodajom droge na ori​gi​na​lan i pri​lič​no su​rov na​čin.

Semi je opisivala taj už as, izgleda ne shvatajuć i od č ega mi je muka. Buker je drž ao harem tinejdž erki koje su svojevoljno dilovale krek i navlač io ih je na drogu od koje su imale sjajan seks – sve dok ne bi pre​go​re​le i umr​le. Bu​ker je bio đa​vo sa​vre​me​nog do​ba. Na​rav​no da ga je ne​ko ubio. Upitah Semi gde se nalazi Bukerov kombi, a ona opet slegnu ramenima. – Nemam pojma. Jesam li izvrš ila svoju građansku du​žnost? Mo​gu li, mo​lim vas, da idem? Konklin nastavi da je pritiska. – Da vidim jesam li dobro razumeo. Bu​ker je pro​iz​vo​dio met u svo​joj ku​ći? – Je​ste ne​ko vre​me, ali to je bi​lo opa​sno. Semi ispusti dug i glasan uzdah, utihnu na nekoliko sekundi, pa na​sta​vi. – Ceo ž ivot mi se sruš io kad je Beskuć ni umro. Sad me glupi roditelji „č iste od droge“. Znate li kako je upasti u bunar? To je moj ži​vot. Ho​ću da iz​lu​dim. – Aha – reč e Konklin. Divila sam se njegovoj istrajnosti. – Rekla si Sin​di To​mas da znaš ko je ubio Bes​kuć​nog... – Ni​kad ni​sam to re​kla. – Na​red​ni​ce? – re​če Kon​klin. – Ima​mo do​volj​no – re​koh, usta​ju​ći, obla​če​ći sa​ko. – Imaš pravo da ć utiš – reč e Konklin Sami. – Sve š to kaž eš mož e i bi​će upo​tre​blje​no pro​tiv te​be... – Hap​si​te me? Semi se ukoč i dok ju je Konklin podizao na noge, stavljao joj lisice na ru​ke. – Že​lim svoj te​le​fon​ski raz​go​vor – re​če ona. – Že​lim svog oca.

84.

S

emino puno ime bilo je Samanta Pinkus, kako smo saznali kad je njen otac ule​teo na na​še ode​lje​nje po​put zim​ske me​ća​ve. Nil Pinkus je bio advokat koji je radio pro bono za osiromaš ene ž itelje Miš na, gde su on i njegov brat drž ali advokatsku kancelariju u is​toj zgra​di u ko​joj se na​la​zi​la na​rod​na ku​hi​nja Od sr​ca. Odmerila sam Pinkusa kad je stao ispred mog stola nadnoseć i se nada mnom, zahtevajuć i da vidi svoju ć erku. Bio je visok metar i sedamdeset osam, vitak, sedamdeset dva kilograma, u kasnim č etrdesetim, proć elav, i po kož i glave su mu izbijale graš ke znoja od pa​re ko​ja mu je ku​lja​la iz uši​ju. – Drž ite moju ć erku u pritvoru zbog neč eg š to je rekla bez prisustva advokata? Ima da vas tuž im sve ponaosob, a tuž ić u i grad, raz​u​me​te li? Ni​ste joj pro​či​ta​li pra​va sve dok ni​je sa​mu se​be op​tu​ži​la. – Istina – rekoh. – Ali to nije bilo ispitivanje uhapš enika, go​spo​di​ne Pin​kus. Nje​na pra​va ni​su bi​la na​ru​še​na. – Sem to nije znala. Prestraš ili ste je. Ono š to ste vi uradili jednako je muč enju. Odlič no poznajem prava ž rtava i ima da poš aljem vas dvo​je u pa​kao. Dž akobi je posmatrao š ta se deš ava iza staklenih zidova svoje kancelarije, dok je preostalih dvanaest pari oč iju na odeljenju bilo obo​re​no, i kri​o​mi​ce pro​vi​ri​va​lo u na​šem prav​cu. Uspravih se do svoje pune visine od metar i sedamdeset osam, plus pet centimetara na š tikle, i rekoh: – Snizite ton, gospodine Pinkus. Sve ovo je trenutno samo između nas č etvoro. Pomozite svojoj ć erki. Ube​di​te je da sa​ra​đu​je i ne​će​mo je uze​ti u po​stu​pak. Pinkus progunđa zgađeno, klimnu glavom, pa pođe za nama do sobe za ispitivanje u kojoj je č ekala njegova ć erka, s lisicama na rukama u krilu. Otac je stegnu za rame, pa istrž e stolicu ispod stola i se​de. – Slu​šam. – Gospodine Pinkus, po sopstvenom priznanju, vaš a ć erka je narkoman i diler droge – rekoh. – Sarađivala je s Rodnijem Bukerom, poznatim i kao Isus Beskuć ni, koji je umro nasilnom smrć u. Samanta

ne samo da je prodavala drogu za Bukera već je i jednom veoma pouzdanom izvoru rekla da zna ko ga je ubio. Ona je materijalni svedok, zato je drž imo u pritvoru, i ž elimo da nam kaž e ko je Bu​ke​rov ubi​ca. – Ne priznajem da je dilovala drogu – reč e nam Pinkus – ali i ako je​ste, sa​da to ne ra​di ni​ti je uzi​ma. – E pa, on​da je sve u re​du – brec​nuh se. – Cujte, njena majka i ja pazimo na nju. Rano lež e. Ne damo joj da koristi mobilni. Ni kompjuter. Volontira u narodnoj kuhinji da bi mogla da vidi koliko ž ivot mož e da bude loš – i radi ispod moje kan​ce​la​ri​je. Pinkus podiž e zapeš ća svoje ć erke u lisicama kako bih mogla da vidim njen sat. – To je GPS uređaj, sa sistemom za prać enje. Ne mož e nikud da ode a da ja to ne znam. Sem je postala primer trezvenosti. Da​jem vam reč. – Je li to sve, go​spo​di​ne Pin​kus? Sa​man​ta za​ku​ka. – Gde vam je pristojnost? – planu Pinkus. – Buker je bio ološ . Davao je drogu deci koja su je prodavala drugoj deci. Ne samo mojoj ć erki već i drugim devojkama. Mnogim dobrim devojkama. Prijavili smo ga. – Ko ste to „vi“? – upi​tah stro​go. – Udruž enje ž itelja Pete ulice. Proverite. Podneo sam ž albu u ime udruž enja u februaru, i ponovo u martu. Ponovo u aprilu. Policija nije uradila niš ta. Rekli su nam: „Ako nemate nikakav dokaz, ispunite for​mu​lar“. – Po​se​du​je​te li pi​štolj, go​spo​di​ne Pin​kus? – Ne. I molim vas da progledate Samanti kroz prste. Prepustite meni da se staram o njoj. Boravak u zatvoru, makar i na jednu noć , mo​gao bi da uni​šti ovo de​te. Pristali smo da pustimo devojku da ide, upozorili Pinkusa da joj ne do​zvo​li da ode iz gra​da. Cim su njih dvoje otiš li s odeljenja, Konklin i ja odosmo do svojih stolova i potraž ismo Pinkusa u bazi podataka. Nije imao dosije, ali Kon​klin je pro​na​šao ne​što dru​go. – Nil Pinkus ima dozvolu za noš enje oruž ja, i ima registrovan revolver rom dvadeset dvojku – reč e Konklin preko svog monitora. –

Mali prljavi jeftini piš tolj za malog prljavog jeftinog advokata. Taj kuč​kin sin je la​gao.

85.

K

onklin i ja smo stigli do vrata advokatske kancelarije Pinkus i Pin​kus do podne, i sa sobom smo poveli još č etiri policajca. Kad su se vrata otvorila, proleteli smo kroz deo za prijem stranaka i pre​da​la sam Ni​lu Pin​ku​su na​log za pre​tres. Re​koh: – Dr​ži​te ru​ke ta​ko da mo​gu da ih vi​dim. Pin​kus za​trep​ta zbu​nje​no. – Mo​lim? – Zar ste mi​sli​li da ne​će​mo sa​zna​ti za pi​štolj? – Ta... stvar mi je ukradena – reč e Pinkus. – Prijavio sam krađu. – Advo​kat se od​mak​nu od sto​la, i re​če: – Dr​žao sam ga ov​de. Otvorih ioku od stola, donju desnu, videh metalnu kutiju od piš tolja. Podigoh poklopac, zagledah se u kartonsku kutiju roma dvadeset dvojke. Ku​ti​ja je bi​la pra​zna. – Dr​ža​li ste ovu ku​ti​ju od pi​što​lja za​klju​ča​nu? – Ne. – Gde ste dr​ža​li mu​ni​ci​ju? – U istoj ioci. Cujte. Znam da je to prekrš aj, ali ako bi mi piš tolj zatrebao, zatrebao bi mi br​zo. Narednice, retko sam otvarao tu kutiju – reč e Pinkus. – Mogao je biti ukraden u bilo kom trenutku u poslednjih š est meseci. Okrenete leđa ovde na sekund, javite se na te​le​fon ili ode​te da pi​ša​te... Stadoh ispred Pinkusa, pootvarah ostale ioke od njegovog stola dok je Konklin č inio isto s identič nim stolom njegovog brata Ala u su​sed​noj so​bi. Onda nas š estoro pretrkeljisasmo ormarić e s dokumentima, prevrnusmo sobu s kancelarijskim priborom naglavač ke, zavirismo ispod jastuč ić a na ispucalom kož nom kauč u. Posle krać eg vremena, brać a Pinkus su se primirila i nastavila da prič aju sa svojim klijentima ne obrać ajuć i paž nju na nas, ponaš ajuć i se normalno, kao da uopš te ni​smo tu. Kad nismo pronaš li niš ta, Konklin i ja smo obiš li domove Pinkusovih, jedan na Forest hilu, a drugi u Bulevaru Monterej. Dobri krajevi grada, mesta na kojima su loš a deca strani pojam. Upoznali smo dve ine ž ene, Klaudiju i Rivu, koje su njihovi muž evi bili zamolili

da sa​ra​đu​ju. Upoznali smo se sa sadrž inom porodič nih ormara, kredenaca, sanduka i kutija s alatom Pinkusovih, a njihove ž ene su nas svo​je​volj​no pu​sti​le da im pre​tre​se​mo ko​la. Kuć e su bile besprekorno č iste poput č arš ava obeš enih da se suš e po sun​ča​nom da​nu. Izvrš enje tih naloga bilo je izič ki i emotivno iscrpljujuć e. Bila sam smo​žde​na i de​pre​siv​na, a osta​li smo pra​znih ša​ka. Da li je pi​štolj Ni​la Pin​ku​sa bio is​ko​ri​šćen za ubi​stvo Bes​kuć​nog? Još uvek nisam znala, ali ako bih morala da pogađam gde se taj piš tolj sada nalazi, rekla bih da ga je ubica bacio s mosta nakon egzekucije Rodnija Bukera. I da u ovom trenutku tone sve dublje u pe​sak na dnu za​li​va San Fran​ci​ska.

86.

K

onklin i ja uđosmo u policijski auto koji smo parkirali ispred ku​će Ala​na Pin​ku​sa. Dugovala sam Dž akobiju poziv i objaš njenje, i znala sam da ć e da š izne kad mu budem rekla da smo proveli dan jureć i ubicu Beskuć nog dok neki psihopata ubija gradonač elnikove prijatelje uz po​moć otrov​nog rep​ti​la. Taman sam htela to da kaž em Konklinu, ali kad smo se naš li sami, ni​smo mo​gli da ig​no​ri​še​mo ono što nas je mu​či​lo. Kon​klin uti​ša ra​dio, za​zvec​ka na se​kund klju​če​vi​ma u ru​ci, i re​če: – Sin​di je pri​ča​la s to​bom o... uh... na​ma. – Da. Prilič no sam se iznenadila – rekoh, gledajuć i ga u oč i dok ni​je skre​nuo po​gled. – Re​kla mi je da si se na​lju​ti​la. Sleg​nuh ra​me​ni​ma. – Žao mi je što ti ni​sam re​kao, Linds... – Hej. U redu je. U redu je – slagah. – Jednom kad sam razmislila o to​me, shva​ti​la sam da ste vas dvo​je do​bar par. – Za​jed​no smo tek ne​de​lju da​na. – Svejedno. Kao š to Dž akobi ima obič aj da kaž e: „Volim vas, dru​ga​ri“. Konklin se nasmeja, i taj smeh mi je rekao sve. Bilo mu je divno s mojom neobuzdanom, drskom prijateljicom velikog srca, i nije ž eleo da pre​sta​ne da se vi​đa s njom. Tipa koji me je poljubio proš le nedelje – viš e nije bilo. Naravno, odbila sam ga, i naravno, on nije moje vlasniš tvo. Ali i pored toga, bo​le​lo je. Ne​do​sta​jao mi je Rič ko​ji je pa​tio za mnom. Pitala sam se da li je to š to je spavao sa Sindi za njega bio zaobilazan nač in da spava sa mnom. Bila je to niska pomisao, ne​do​stoj​na me​ne, ali – ha! – ipak sam to po​mi​sli​la. I se​ti​la sam se Ju​ki​nog sa​ve​ta: „Pu​sti ga. Pu​sti se​be.“ Konklin je posmatrao moje lice traž eć i na njemu neki znak, mož da moj blagoslov, pa sam bila zahvalna kad mi je neko zakucao na pro​zor. Bio je to Alan Pin​kus, ko​ji se ra​ni​je vra​tio s po​sla.

Bio je krupniji od svog starijeg brata, imao je viš e kose. Mimo to​ga, bi​li su iden​tič​ni. Spu​stih sta​klo. – Narednice Bokser? Jeste li vi ljudi završ ili? Jer ž elim da mi se po​ro​dič​ni ži​vot vra​ti u nor​ma​lu. – Za​vr​ši​li smo za sa​da, ali ne​će​mo ne​sta​ti. – Ja​sno mi je. – Ako is​kr​sne išta što bi tre​ba​lo da zna​mo, po​zo​vi​te nas. – Ča​sna iz​vi​đač​ka. Pinkus podiž e tri prsta, pa se okrenu i odmarš ira stazom do svojih ulaznih vrata. Je l’ on to nas zeza? Nisam bila sigurna. Kad je uš ao u ku​ću, re​koh Kon​kli​nu: – Haj​de da po​zo​ve​mo Sin​di.

87.

K

asnije tog dana, Konklin, Sindi i ja smo imali ceo pab Mak​bej​no​va svet​ska pi​va praktič no za sebe. Sedeli smo u zadnjem delu paba s či​ni​jom ki​ki​ri​ki​ja i di​je​tal​nim ko​ka-ko​la​ma. Sindino lice beš e rumeno, ali ne zbog toga š to je sedela blizu mog part​ne​ra. – Pu​sti​li ste ih? Ni​ste ih za​dr​ža​li, sti​sli... – Zvuč i kao neka pop pesma – naš ali se Konklin, i bio je toliko oduš evljen Sindi da je otpevao nekoliko stihova: – Drž i me, stisni me, ni​kom ne daj me... – ali Sin​di ni​je bi​la ras​po​lo​že​na. – Ka​ko mo​žeš da me ze​zaš? Konklinovog osmeha nestade. – Sin, stisli bismo ih da smo mogli... ali ne mo​že​mo da pod​ne​se​mo tu​žbu ko​ja bi se odr​ža​la na su​du. Još ne. – Ali ra​di​te na slu​ča​ju? Za​ku​ni se bo​gom? Konklin i ja oboje klimnusmo glavom, a Konklin dodade: – Ozbilj​no ra​di​mo na slu​ča​ju. Sindi spusti glavu u š ake i zakuka: – Stavila sam tog tipa na naslovnu stranu San Francisko kronikla. „Isus Beskuć ni, ulič ni svetac“. A š ta je on? Pretvara tinejdž erke u dilere droge? I mislite da ga je ne​ko za​to ubio? Go​spo​de bo​že. Šta sad da ra​dim? – Ono š to uvek radiš – rekoh svojoj prijateljici. – Objavi istinu. I hej, Sin​di, to je još bo​lja pri​ča, zar ne? Oč i joj se razrogač iš e dok je gledala velič inu naslova u svojoj glavi. – Mogu da citiram pouzdane izvore bliske Policiji San Fran​ci​ska? – Da. Na​rav​no. Konklin plati rač un i nas troje zajedno napustismo pab. Sindi pođe nazad ka Kro​ni​klu na hitan sastanak sa svojim š efom, a Konklin i ja po​đo​smo ka se​di​štu po​li​ci​je. Po povratku na naš e sumorno odeljenje, Konklin upali svoj del rač unar. Ja prelistah poruke koje su bile pristigle u naš em odsustvu, pronađoh jednu od Sent Dž uda koju je Brenda označ ila sa HITNO. Bila sam ukucala pola Makorklovog broja kad je Konklin rekao: – Ne​ve​ro​vat​no.

Pre​sta​doh s okre​ta​njem. – Šta si na​šao? – Kombi Rodnija Bukera je na parkingu za zaplenjena vozila, Lindzi. Odvukli su ga zbog parkiranja u nedozvoljenoj zoni dan nakon što je ubi​jen. Pozvah odeljenje za zaplenjena vozila, pronađoh kombi i naredih da se pod hit​no do​pre​mi u kri​mi​no​lo​šku la​bo​ra​to​ri​ju. Naš ćor​so​kak se upra​vo ši​rom otvo​rio. To sam i doviknula preko ramena Dž akobiju, koji nam se pri​mi​cao, blju​ju​ći va​tru, dok smo Kon​klin i ja iz​le​ta​li s ode​lje​nja.

88.

D

o sedam te več eri, forenzič ari su maksimalno iskoristili naš nalog za pretres Bukerovog vozila. Genijalni Bret Feler i njegov miš ić avi saradnik, Rej Bejts, rastavili su plavi kombi na gomile raznorodnih delova. I pronaš li su Bukerovu torbu privezanu za dno zad​njeg se​di​šta po​mo​ću ka​na​pa za ban​dži sko​ko​ve. Dvojica mladih ljudi još nisu bili završ ili. Skinuli su matice i š rafove i felne, nadajuć i se da ć e pronać i neki š tek droge ili skriveno oruž je, ali kad smo Konklin i ja otvorili smeđu kož nu poš tarsku torbu i po​gle​da​li unu​tra, re​kla sam: – Od​stu​pi​te, mom​ci. To je to. Izvadih stvari iz torbe. Konklin ih poređa po osvetljenom stolu, a Feler, energič ni dvadesetč etvorogodiš njak s blagim opsesivnokompulsivnim poremeć ajem koji bi mogao da postane sledeć i Gil Gri​som 5 – bez ša​le – po​rav​na sve ured​no i sta​de da sli​ka. Srce mi je snaž no tuklo tokom ovog procesa, i iskreno me je iz​ne​na​di​lo sop​stve​no uz​bu​đe​nje. Tokom proš lih nekoliko nedelja naizmenič no sam marila i nisam marila za Isusa Beskuć nog. Isprva sam ga otpisala kao jednog od nekoliko desetina ulič ara koji budu ubijeni svake godine u svađi oko me​sta za spa​va​nje ili ma​lo pi​ća na dnu fla​še. Dok je Sindi rekla: „Nikog nije briga“, mene je poč elo da bude bri​ga. Kad se ispostavilo da je Isus Beskuć ni diler droge, prestala sam da se zanimam za njega. Sad se pretvorio u grabljivca bez savesti, i ja sam po​no​vo bi​la ob​u​ze​ta Isu​som Bes​kuć​nim. Ko je upu​cao tog ti​pa? Šta će​mo sa​zna​ti na osno​vu nje​go​vih stva​ri? Otvarati torbu Isusa Beskuć nog bilo je kao probuditi se na bož ić no jutro i otkriti da je Deda Mraz ostavio č itave saonice s po​klo​ni​ma is​pod jel​ke. Iz​va​dih be​le​žni​cu, sta​doh da po​pi​su​jem sa​dr​žaj tor​be. Predmeti od jedan do petnaest behu raznovrsni: jedan buđavi sendvič u plastič noj kesi s patent-zatvarač em, nekoliko svež njeva novč anica uvezanih gumicama prema apoenima – izgledalo je da

ne​ma vi​še od dve hi​lja​de do​la​ra. Bila je tu i jedna ofucana biblija s imenom Rodnija Bukera na naslovnoj strani i ono š to je, kako se č inilo, bio najveć i ulov: š est vreć ica svetlucavog belog praha – mož da sto sedamdeset grama me​tam​fe​ta​mi​na u kri​sta​li​zo​va​nom ob​li​ku. Ali od pravog znač aja bio je predmet broj petnaest: kož na futrola dimenzija oko dvanaest i po sa dvadeset centimetara, nalik onim u ko​ji​ma put​ni​ci dr​že avi​on​ske kar​te i pa​so​še. Konklin otvori futrolu, izvadi njen sadrž aj i razmota papire, rukujuć i njima kao da su Svici s Mrtvog mora. Dok je moj partner spuš tao papire na sto, Feler je fotogra isao, a ja sam naglas imenovala do​ku​men​ta. – Servisni list za kombi. Promena ulja i podmazivanje, dvesta sedamdeset sedam hiljada dvesta osamdeset pet pređenih kilometara. Ovo izgleda kao dobitni tiket narodne lutrije, s pogođenih pet od osam bro​je​va, da​ti​ran na dan pre pro​na​la​ska Bu​ke​ro​vog te​la. Za​ve​doh ne​ke pri​zna​ni​ce iz ban​ke, ma​lo vi​še od tri hi​lja​de do​la​ra u ke​šu u raz​ma​ku od tri da​na, i ra​ču​ne iz re​sto​ra​na br​ze hra​ne. Ali kad je forenzič ar Bejts pronaš ao novč anik Beskuć nog duboko u pregradi na vratima, njegov sadrž aj umalo š to nije razneo zidove kri​mi​no​lo​ške la​bo​ra​to​ri​je.

89.

N

ovč anik je bio tanak, od kvalitetne jagnjeć e kož e sa zlatnim inicijalima RB utisnutim u uglu. Izvadih Bukerovu vozač ku do​zvo​lu i pro​na​đoh je​dan žu​ti list pa​pi​ra u pre​gra​di za nov​ča​ni​ce. Razmotah ga, i moje oč i poč eš e da upijaju podatke, dok je moj mo​zak, ka​sne​ći ma​lo za nji​ma, po​ku​ša​vao da pro​na​đe smi​sao. Rekoh: – Ovo je rač un o kupoprodaji. Rodni Buker je kupio autobus iz jedne prodavnice polovnih vozila u Tihuani drugog maja, sa​mo ne​ko​li​ko da​na pre smr​ti. – Bio je to sta​ri škol​ski auto​bus, ka​ko ov​de pi​še, iz 1983. Zurila sam u ž uti papir, ali u mislima sam bila na raskrsnici Cetvrte i Ulice Market neposredno posle eksplozije starog š kolskog autobusa koji je ispunio vazduh krvavom izmaglicom, zasipajuć i ulicu de​lo​vi​ma ljud​skih te​la. De​se​to​ro ne​vi​nih lju​di je po​gi​nu​lo. Dru​gi su bi​li po​vre​đe​ni, do​ži​vot​no osa​ka​će​ni. Seć am se da sam korač ala po slomljenom staklu, prič ala s vatrogasnim inspektorom Cakom Hanijem dok mi je pokazivao slomljene i istopljene delove u onome š to je ostalo od zadnjeg dela autobusa, govoreć i mi da je to vozilo bila pokretna laboratorija za pro​iz​vod​nju me​ta. Vla​snik auto​bu​sa ni​kad ni​je bio iden​ti​fi​ko​van. – Sta je Semi beš e rekla? – upitah svog partnera. – Beskuć ni je spra​vljao met u ku​ći – ali je to bi​lo pre​vi​še opa​sno? – Ta​ko je. Izvadih drugi list hartije iz novč anika. Bio je to obič an beli papir, dimenzija deset s petnaest centimetara, s lepkom duž jedne ivice, oč igledno iscepljen iz nekog blokč eta, presavijen napola. Na papiru je stajala rukom ispisana rač unica o pretvaranju pezosa u dolare. Jedna napisana reč mi je privukla paž nju: „efedrin“, glavni sastojak me​tam​feta​mi​na. Konklin mi je disao preko ramena. – To je potpis, zar ne? H. neš to Go​mez. – Huan.

Ime Huan Gomez bilo je č esto koliko i Dž on Smit. Mož da nije znač ilo mnogo, ali to ime je stajalo u lič noj karti č oveka koji je spravljao met i koji je odleteo preko raskrsnice Cetvrte i Ulice Mar​ket, mr​tav od eks​plo​zi​je pre ne​go što je uda​rio gla​vom u ban​de​ru. Je​dva da sam mo​gla da po​ve​ru​jem ka​kvo bla​go dr​žim u ru​ka​ma. Rodni Buker je sa sitne trgovine krekom prelazio na krupnu trgovinu metom. Kupio je sastojke, angaž ovao č oveka koji ć e da meš a drogu, kupio autobus i pretvorio ga u laboratoriju za proizvodnju me​ta. I č im je proradila, Bukerova laboratorija je poslala deset ljudi bogu na istinu. Moto Isusa Beskuć nog nikad mi se nije č inio ironič nim kao sa​da: Isus spa​sa​va.

90.

J

uki je vež bala uz pomoć svog video-trenera kad joj je zazvonio interkom i glas njenog domara zapucketao iz kutije na zidu, re​kav​ši: – Dok​tor Če​zni je do​šao da vas vi​di. Us​hi​će​nje joj je pro​stru​ja​lo te​lom. Doca je poranio! Cu se zvono na vratima, Juki ih š irom otvori – i Doca je poljubi. Juki se prepusti do kraja, prolazeć i rukama kroz Docinu plavu kosu, nalik onoj Rikija Srodera, migoljeć i se i stenjuć i u do​vrat​ku. On joj upu​ti ši​rok osmeh, i re​če: – Dra​go ti je što me vi​diš? Ona klimnu glavom, nasmeš i se, i reč e: – Aha – i oni se ponovo po​lju​bi​še, a Do​ca za​tvo​ri vra​ta no​gom. To je bi​lo ono ne​pro​ce​nji​vo: ka​ko su ti po​ljup​ci uop​šte bi​li nji​ho​vi. Sa​mo ona i Do​ca su se ta​ko lju​bi​li. – Zdravo, dragi. Kako si proveo dan? – reč e Juki, uzimajuć i va​zduh, sme​ju​ći se što se na​ša​li​la na taj na​čin, kao da joj je muž. Kad je to ura​di​la po​sled​nji put? Ni​kad? – Nije bilo loš e, draga – reč e Doca, podiž uć i je i hodajuć i s njom unazad do kauč a gde ju je než no spustio na debele jastuke, ali ona i po​red to​ga re​če „uuh“, i on se sme​sti po​red nje. – Ubod pč ele, slomljena ključ njač a, i jedna beba koja se napola rodila u č ekaonici – reč e Doca, dodirujuć i joj kosu, mazeć i centimetar dugu jež frizuru koju joj je napravio svojim makazama pre nekoliko ne​de​lja i ko​ja mu se mno​go svi​đa​la. I njoj je po​či​nja​la da se svi​đa. – Svaki dan u kojem me pacijent pozitivan na HIV ne ubode špri​cem za me​ne je do​bar dan – re​če on. – Slaž em se – reč e Juki. – Jesi li napunio rezervoar, spakovao se, spre​mio za po​kret? Jer ona jeste. Cim bude zaš nirala kofer, njih dvoje ć e krenuti na vikend u Napu za praznik, 6 na dugu romantič nu vož nju, u predivan ho​tel i ogro​man kre​vet s po​gle​dom. – Je​sam. Ali pr​vo mo​ram ne​što da ti ka​žem.

Juki ga upitno pogleda. Vrać ajuć i se u mislima nekih dva minuta unazad, prisetila se da je Doca izgledao malo ner​vo​zno kad mu je otvorila vrata, a poš to je i sama bila pomalo napeta, pripisala je to važ nom vikendu koji ih je č ekao. Cinjenici da ć e uskoro voditi ljubav pr​vi put. Osmeh mu je sad bio ne​si​gu​ran, i to ju je upla​ši​lo. Ho​će li ot​ka​za​ti od​la​zak na vi​kend? Ili je po​sre​di ne​što go​re od to​ga? – Džo​ne, šta ni​je u re​du? Je​si li do​bro? – Zavisi od toga kako gledaš na to – reč e on. – Ovo ć e biti teš ko, Ju​ki. – Dr​žao ju je za ru​ku, ali na​sta​vio je da oba​ra po​gled. – Problem je u tome š to ako to kaž eš prerano, onda ispadneš napadan. Ako kaž eš prekasno, poč nu svaš ta da misle. U naš em slu​ča​ju je i jed​no i dru​go: pre​ra​no i pre​ka​sno... – Pla​šiš me, Džo​ne. Re​ci mi. – Pre nekoliko dana kad si rekla da nisi spavala ni sa kim dve go​di​ne... – To je bilo glupo od mene. Jeste isti​na, ali bila sam nervozna. Moj mo​zak... pro​sto ni​je ra​dio ka​ko tre​ba. Doca je iksirao svojim sivoplavim oč ima. – Ni ja nisam spavao ni sa kim dve go​di​ne. – Ti? Ma daj. Ne ve​ru​jem ti. Juki je poč ela da premotava ilm u glavi, razmiš ljajuć i kako je ona otiš la u bolnicu da vidi Docu posle nesreć e. Ona je pristala da mu pokaž e grad. Posle njihovog prvog než nog poljupca, ona je inicirala du​ži, stra​stve​ni​ji po​lju​bac – baš kao ma​lo​pre. Ona je po​kre​ta​la ce​lu tu fan​ta​zi​ju. On je pra​tio njen pri​mer. Ju​ki se sle​di​la. Za​što ni​je slu​ša​la maj​ku? – Budi kao labud, Juki-e. Ponosnog držanja. Plivaj snažno i tiho. – Ni​je ima​la str​plje​nja. Ume​sto to​ga po​vu​kla je na svog oca. Ten​ki​stu. – Mo​lim te, pro​sto mi re​ci – re​če Ju​ki. I onda joj jeste isprič ao, zastajkujuć i, krpeć i svoju prič u iz delova rasutih u reci vremena. I iako je Juki jedva uspevala da pojmi to š to joj pri​ča, vid​no po​lje joj se su​zi​lo. U gla​vi joj se ja​vi​lo gla​sno bru​ja​nje. I on​da ju je pre​kri​lo cr​ni​lo.

91.

S

edela sam u klimavoj stolici preko puta Juki i Sindi u Ludoj kući, meksikanskom lokalu u blizini Sindinog stana č iji su glavni specijalitet bile osrednje pileć e fahite. Napolju je bio mrak, a na prozorima su se videli naš i bezbojni odrazi, zbog č ega smo lič ile na du​ho​ve. Na​ro​či​to Ju​ki. Sindi je podupirala Juki i izvlač ila iz nje još informacija kad je Kler sti​gla, i sva​li​la se u sto​li​cu po​red me​ne. – Dobro si postupila š to nisi otiš la s njim – reč e Sindi Juki. – Ne mo​žeš da do​no​siš od​lu​ke kad ti je gla​va pro​šla kroz blen​der. Maloletna konobarica odnese naš e tanjire, a Kler naruč i kafu za sve. Juki reč e: – Uporno razmiš ljam kako je mož da trebalo da se sti​snem i pre​gu​ram to. Da pro​sto uđem u ko​la... – A da ti nije bilo bolje? – upita je Sindi. – Kako bi to bio už asan vi​kend da si za​gla​vi​la u Na​pi s ne​kim ko bi ti mo​žda bio od​bo​jan. – Mr​zim kad ulep​ša​vaš stva​ri, Sin​di. – Pa, ne gre​šim, zar ne? – Cekaj, da vidim jesam li dobro shvatila – reč e Kler, povezujuć i konce otkako je prič ala s Juki preko telefona. – Doca je rođen kao hermafrodit. Lekari nisu znali sa sigurnoš ću da kaž u da li je deč ak ili de​voj​či​ca? Ju​ki klim​nu gla​vom, otre​se ka​ži​pr​stom su​ze is​pod oči​ju. – Rekli su roditeljima da, budu li se prema njemu ophodili kao da je de​voj​či​ca, ni​kad ne​će sa​zna​ti za to. – Tu su po​gre​ši​li – re​koh. Kler reč e: – To je prokleta tragedija, Juki. Sigurna sam da su roditelji bili pod ogromnim pritiskom da ljudima saopš te bebin pol. U svakom sluč aju, bila je to teorija koja se bazirala na praktič nosti. Cak i ako je beba imala i muš ke i ž enske hromozome, u sluč aju da su polni organi izgledali pomeš ano, pribegavalo se operaciji. „Lakš e je napraviti vaginu nego penis“, tako su govorili. Onda je, kako su savetovali, dete trebalo tretirati kao devojč icu. Dati mu estrogen u ado​le​scen​ci​ji, i ta​ko mu bo​ga, bi​će de​voj​či​ca.

– Dali su mu ime Flora Dž in – zapeni Juki. – Kao š to ti kaž eš , Kler, uzeli su deč aka i od njega napravili devojč icu! Ali on se nikad nije oseć ao kao devojč ica, nikad – jer nije bio devojč ica. O, bož e. To je ta​ko bo​le​sno! – I on je znač i obrnuo proces kad mu je bilo, koliko godina? – upi​ta Kler. – Poč eo je kad mu je bilo dvadeset š est. Posle toga, č etiri ili pet go​di​na je pro​la​zio kroz pa​kao. – O, čo​ve​če. Jad​ni čo​vek – re​koh. Juki me pogleda plač nim oč ima. – Luda sam za Docom, Lindzi. Divan je. Duhovit je. Video me je kao pravu kuč ku i potpunog mlakonju. Raz​u​me me – ali kako da prestanem da razmiš ljam o nje​mu kao o ti​pu ko​ji je bio žen​sko? – O, Ju​ki. Na če​mu ste osta​li? – Rekao je da ć e me zvati za vikend. Da ć emo izać i negde na ve​če​ru sle​de​će ne​de​lje i po​pri​ča​ti. – Doci je stalo do tebe – rekoh. – Time š to ti je sve to isprič ao sta​vio ti je do zna​nja ko​li​ko mu zna​čiš. Da​je ti vre​me​na. – Ne znam šta da ra​dim – Ju​ki će kroz plač. Sindi je grlila Juki i pustila je da plač e sve dok Kler nije posegnula pre​ko sto​la i uze​la Ju​ki za ru​ku. – Medena, nemoj toliko da se ž dereš . Deluje komplikovano, ali mo​žda ni​je. I ni o če​mu ne mo​ra od​mah da se od​lu​či. Ju​ki klim​nu gla​vom, pa opet za​pla​ka.

92.

S

tigla sam na odeljenje pre osam u ponedeljak ujutru i zatekla debeo postavljeni koverat na svom stolu. Cedulja je pokazivala da ju je Sent Dž ud poslao kurirskom služ bom iz Odeljenja za stare slu​ča​je​ve, a na ko​ver​ti je uda​rio pe​čat: HIT​NO, HIT​NO, HIT​NO. Sad sam se prisetila: – Makorkl me je bio pozvao, a nisam mu uzvratila poziv. – Pocepala sam koverat, istresla na sto pohabanu detektivsku belež nicu, pronaš la cedulju od Makorkla prikač enu na ko​ri​ce. „Bokserova, pogledaj ovo. Ova osoba je poznavala poslednju ž rtvu ubistava zmijskim otrovom iz osamdeset druge i nekoliko ovih novih. Oče​ku​je da je po​zo​veš.“ Nadala sam se da je ta „osoba“ vruć trag koji se nije ohladio tokom vikenda, jer sve š to smo u ovom trenutku imali o „zmijskom ubici“ bili su ruž ni novinski č lanci i pet leš eva koji su vrteli palč eve u svo​jim gro​bo​vi​ma. Konklina još nije bilo, pa sam ubila nekoliko minuta u č ajnoj kuhinji, sipajuć i mleko i š eć er u poslednjih dva i po centimetra ka​fe​nog mu​lja pre​o​sta​log od noć​ne sme​ne. Kad sam se vratila za sto, partner mi je još bio odsutan, i viš e ni​sam mo​gla da ga če​kam. Otvorih belež nicu na mestu gde je lepljivom stranicom iz blokč eta neon-zelene boje bio obelež en razgovor obavljen pre dvadeset tri go​di​ne s jed​nom uti​caj​nom že​nom iz vi​so​kog dru​štva, Dži​ni Frid​man. Zna​la sam po​ne​što o Dži​ni Frid​man. Bila je udata za sada pokojnog zamenika gradonač elnika osamdesetih godina proš log veka, a trenutno je bila u braku s jednim vodeć im kardiologom. Bila je umetnič ki mecena, a i sama nadarena sli​kar​ka. Preletela sam pogledom preko policijskih belež aka i videla mesto na kom je Ma​korkl pod​vu​kao njen broj te​le​fo​na, ko​ji sam okre​nu​la. Fridmanova se javila posle treć eg zvona i iznenadila me rekavš i: – Slo​bod​na sam ako do​đe​te od​mah. Ostavila sam poruku na Konklinovoj stolici i odvezla se na adresu

Frid​ma​no​ve na Pa​ci​fik haj​tsu. Lepa plavo-bela kuć a Dž ini Fridman s ukrasnom fasadom nalazila se u Ulici Frenklin, u jednom od blokova potpuno restauriranih vik​to​ri​jan​skih ku​ća zbog ko​jih je San Fran​ci​sko pra​znik za oči. Popela sam se uza stepenice i pozvonila, i jedna sedokosa ž ena ljup​kog iz​gle​da u ra​nim se​dam​de​se​tim otvo​ri​la mi je vra​ta. – Uđite, narednice – reč e ona. – Milo mi je da sam vas upoznala. Či​me da vas po​slu​žim? Je​ste li za ka​fu ili čaj?

93.

G

ospođa Fridman i ja se smestismo u dve stolice od pruć a na tremu iza njene kuć e i ona poč e da mi prič a o ubistvima zmijskim otrovom koja su sejala strah među pripadnicima visokog dru​štva San Fran​ci​ska 1982. go​di​ne. Fridmanova promeš a kafu i reč e: – Mora da postoji veza između tih sta​rih i ovih no​vih ubi​sta​va. – I mi ta​ko mi​sli​mo. – Nadam se da ć u moć i da vam pomognem – reč e Fridmanova. – Rekla sam poruč niku Makorklu da je bilo vraš ki straš no kad su oni istaknuti ljudi poč eli da umiru jedan za drugim osamdeset druge. Đavolski straš no. Pazite, nismo znali zaš to su umrli dok nisu pronaš li Kri​sto​fe​ra Ro​sa s tom zmi​jom ko​ja mu se svi​la is​pod pa​​zu​ha. – Po​zna​va​li ste Kri​sto​fe​ra Ro​sa? – Veoma dobro. Moj prvi muž i ja smo č esto izlazili s njim i njegovom ž enom. Bio je vrlo naoč it momak. Avanturista otvorenog duha, i bio je bogat, naravno. Njegov novac je imao svoj novac. Kris Ros je imao sve. A on​da je umro. – Neki kaž u da je to bila poetska pravda – reč e mi Fridmanova. – Da je on bio zmi​ja ko​ju je ubi​la dru​ga zmi​ja – ali tr​čim pred ru​du. – Sa​mo po​la​ko – re​koh. – Že​lim sve da ču​jem. Fridmanova klimnu glavom. – Godine 1982. predavala sam devojč icama petog razreda š kole Ketrin Delmar Berk u Si Klifu. To zna​te, si​gur​na sam. Jesam znala to. Si Klif je bio ekskluzivni deo grada uz okean, neo​bič​ne le​po​te, na​sta​njen neo​bič​no bo​ga​tim lju​di​ma. – Mlade devojke su nosile zelene karirane š kolske uniforme i iš le na maj​ski ples sva​ke go​di​ne. Sa ša​re​nim za​sta​va​ma i svim osta​lim. – I Sara Nidlman i Isa But su bile u mom razredu osamdeset druge. Još ne mogu da verujem da su mrtve! Vodile su č aroban ž ivot. I kad sam ih po​zna​va​la, obe su bi​le dra​ga de​ca. Po​gle​daj​te ovo. Fridmanova mi dade mali album u kož nom povezu s providnim plastič nim stranicama punim fotogra ija. Ona okrenu poslednju stranu i pokaza u desetogodiš nje devojč ice na š kolskoj fotogra iji

po​re​đa​ne u ste​pe​na​ste re​do​ve. – To je Isa. A ovo je Sara. A ova devojč ica, jadnica, s tim tuž nim oč ima. Ona je uvek bila trinaesto prase – reč e Fridmanova za jednu devojč icu tamne kose do ramena. To dete mi je delovalo poznato, ali iako sam po​ku​ša​la, ni​sam mo​gla da se se​tim gde sam je vi​de​la. Fridmanova reč e: – Ona je bila nezakonita kć i Kristofera Rosa. Majka joj je bila Rosova kuć na pomoć nica, i Ros je platio š kolovanje svo​joj ćer​ki u ško​li Berk. Po​mo​gla sam da bu​de pri​mlje​na. – Ostale devojč ice su znale njenu prič u, naravno, i neke od njih se nisu lepo ophodile prema njoj. Jednom prilikom sam joj rekla: „Duš o, ono što te ne ubi​je, oja​ča te“, i či​ni​lo se da je iz to​ga cr​pe​la hra​brost. – A onda je Kris umro, i njegova ž ena, Beki – koja je ranije okretala glavu na drugu stranu – otpustila je Norminu majku, ostavila nju i dete bez prebijene pare. Kris mora da je mislio da ć e ž iveti zauvek, i nije im niš ta ostavio testamentom. U svakom sluč aju, jadnu Nor​mu su izbacili iz ško​le. – I da znate, bila sam u pravu. To je nije ubilo, a mislim da je jeste oja​ča​lo. Zurila sam u sliku devojč ice tuž nog pogleda – i delić i su odjednom popadali na mesto s takvom silinom da sam gotovo mogla da č ujem njihov zveket. Kad sam se susrela s Normom Dž onson, kosa joj je bila ka​ra​mel-pla​va i ima​la je tri​de​set tri go​di​ne. Fridmanova reč e: – Poslednji put sam prič ala s Normom pre desetak godina. Poč ela je da radi kao pomoć nica, iskoristila je svoje sta​re kon​tak​te da stvo​ri se​bi po​sao. – Otvorila mi je duš u tokom jednog prijatnog ruč ka u Fort Mejsonu, i da vam kaž em, narednice, i nije mi milo š to ć u to reć i, Nor​ma je bi​la vr​lo ogor​če​na. – Znate li kako su te bogate devojke zvale svoju staru š kolsku dru​ga​ri​cu? Zva​le su je „Lju​bim​če“.

94.

K

onklin je seo na jednu stolicu u Dž akobijevoj kancelariji, ali ja sam bila toliko uzbuđena da nisam mogla da sednem. Uhvatila me i histerija. Dva puta smo ispitali Normu Dž onson, oba puta je otpisali kao osum​nji​če​nu i pu​sti​li je. – Da li meni promič e ono oč igledno? – upita me Dž akobi. – Ili te​bi? – Me​sna​te ru​čer​de be​hu mu pre​kr​šte​ne na sme​tli​štu od sto​la. – Mo​žda me​ni. Šta je to oči​gled​no? – Jesi li uzela u obzir da je Dž ini Fridman mož da ubi​ca? Ne samo da priznaje da je poznavala jednu od prvobitnih ž rtava već je po​zna​va​la i po​la sa​da​šnjih. – Ima jak ali​bi, Dža​ko​bi. Zar ni​sam to re​kla? – Re​kla si da ima ali​bi, Bok​se​ro​va. Ho​ću da ču​jem de​ta​lje. Bilo je trenutaka kad mi je podnoš enje izveš taja Dž akobiju bilo kao da mi zabijaju klinove pod nokte. Zar je zaboravio da smo radili za​jed​no du​že od de​set go​di​na? Zar je za​bo​ra​vio da je on me​ni pod​no​sio iz​ve​šta​je? – U vreme ubistava Dž ini Fridman je krstarila Mediteranom na jednom brodu – rekoh mu. – Saznala je za ubistva kad je brod pristao pro​šle ne​de​lje u Ka​nu. U Fran​cu​skoj. – Znam gde je Kan – reč e Dž akobi, izgovarajuć i naziv kao da se ra​di o mno​ži​ni. – Povratne avionske karte Fridmanove i njena putnič ka dokumenta s Rojal klipera su na mom stolu. Brod je isplovio pre nego š to su Bejlijevi bili ubijeni i nije se vratio dok Brajan Kejn i Džor​dan Pri​sli ni​su bi​li mr​tvi. – Si​gur​na si? – Pregledala sam njen pasoš – rekoh. – Fotogra ija je nova, a pasoš sadrž i sve peč ate. Nije bila u San Francisku proš log meseca, Dža​ko​bi, ne​ma šan​se. Ali Ma​korkl je pro​ve​ra​va bez ob​zi​ra na sve. Dž akobi podiž e sluš alicu, ispritiska dugmić e za svih pet linija ka​ko ne bi mo​gao da pri​mi ni​je​dan po​ziv. Pri​ko​va me po​gle​dom. – Re​ci mi ne​što vi​še o toj de​voj​ci, Lju​bim​če​tu. Isprič ah Dž akobiju da otac Dž onsonove, Kristofer Ros, nije bio

ož enjen Norminom majkom, da je ona samo menjala posteljinu i usi​sa​va​la po​do​ve u nje​go​voj vi​li na Nob hi​lu. – Ros je bio toliko bogat da ga skandali nisu doticali – rekoh – barem dok je bio ž iv. Posle njegove smrti, Normina majka je dobila korpu i ma​la Nor​ma je zva​nič​no po​sta​la iz​gna​nik. – Tatica joj nije ostavio niš ta. Prijateljice su je tretirale kao da je ološ. A on​da je po​če​la da ra​di za njih. – Imala je ključ eve od njihovih kuć a – dodade Konklin – i š ifre njihovih alarma. Imala je i obilje prilika da poč ini ubistva. Sta je ono beš e rekla, Lindzi? Da niko i ne zna da je tamo. Da njeni klijenti tako vo​le. – Imala je samo deset godina kad joj je otac ubijen? – upita Dža​ko​bi. – Ta​ko je. Ona ni​je mo​gla da ubi​je te bu​džo​va​ne iz osam​de​se​tih. Ali či​nje​ni​ca da je njen otac bio žr​tva mo​žda ju je in​spi​ri​sa​la. – Ubi​ca imi​ta​tor – re​če Dža​ko​bi. – To i mi​sli​mo – re​koh. Dža​ko​bi lu​pi ša​kom o sto, di​žu​ći pra​ši​nu. – Do​ve​di​te je – re​če. – Sre​di​te je.

95.

S

edoh pored Konklina za sto u sobi za ispitivanje, spremna da uskoč im ako zatreba, ali on je drž ao ispitivanje pod kontrolom. Svideo se Normi Dž onson, i Konklin joj je pokazivao kako je dobra osoba, tip kojem mož ete da verujete – č ak i ako ste prokleti psi​ho​pa​ta. – Ne razumem zaš to nam niste rekli da je vaš eg oca ubila zmija, Nor​ma – re​če Kon​klin. – Da. Pa, rekla bih vam da ste me pitali, ali znate, nisam povezala smrt mog oca ni sa č im od ovoga dok niste rekli da je Bejlijeve i Saru ubi​la zmi​ja. – Bra​jan Kejn i Džor​dan Pri​sli? Je​ste li ih po​zna​va​li? – Ne dobro. Povremeno sam radila za Koldvel-Dejvisovu, a Brajana sam srela kod nje jednom ili dvaput. Dž ordan je bio tamo sve vre​me, ali ni​smo se pri​vat​no dru​ži​li. – Je​ste li ra​di​li za Mo​li u no​ći dva​de​set če​tvr​tog ma​ja? – Morala bih da pogledam u rokovnik, ali ne, č ekajte. Zar Moli nije organizovala ž urku dvadeset č etvrtog? Jer bila sam po​zva​na. Svratila sam, nisam nikog poznavala, pa sam se pozdravila s Moli i otiš la posle de​se​tak mi​nu​ta. Ni​je hte​la da pro​še​tam Mi​šu. – Ka​kav je da​kle bio vaš od​nos s Mo​li? Ka​ko bi​ste ga opi​sa​li? – Mmm, poslovno lež eran. Upoznala sam je preko jednog mog biv​šeg deč​ka. Mo​žda ste ču​li za nje​ga. Ma​ken​zi Oli​ver? – Rok zve​zda, ko​ji se pre​do​zi​rao i umro? Norma Dž onson se igrala s krajevima kose. – Da, to je on. Nismo se za​ba​vlja​li u to vre​me. Konklin zapisa neš to u svoju belež nicu, pa upita: – Jeste li razmiš ljali o tome, Norma? Je li vam palo na pamet ko je mogao da ubije vaš eg tatu, a da onda, dvadeset tri godine kasnije, ubije gomilu lju​di ko​je znate? Dž onsonova reč e: – Ne, ali ovo je veoma mali grad, inspektore. Svako zna svakoga. Zavade mogu da traju generacijama, ali č ak i po​red to​ga, ne po​zna​jem ni​ka​kve ubi​ce. U to sam pri​lič​no si​gur​na. Drž anje Dž onsonove je bilo opuš teno, i granič ilo se s

podsmeš ljivim – a to je bilo ludo. Po treć i put se naš la u maloj prostoriji s policajcima. Morala je da zna da je osumnjič ena. Imala je raz​lo​ga da bu​de ner​vo​zna, čak i ako je bi​la ne​vi​na. Trebalo je da pita treba li joj advokat. Umesto toga, igrala se ko​som i fler​to​va​la s Kon​kli​nom. Rekoh sebi da se setim: Reci Kler da pregleda izveštaj autopsije Ma​ken​zi​ja Oli​ve​ra. I još jednu: Saznaj da li Norma Džonson poseduje neku zmiju otrov​ni​cu ili je ima​la pri​stup ta​kvoj zmi​ji. Izvinuh se, izađoh iz sobe za ispitivanje i odoh do Dž akobija iza stakla. Zajedno smo posmatrali i sluš ali dok je Norma Dž onson pri​ča​la Kon​kli​nu o svom pe​di​greu. – Ne znam da li znate ovo, ali moj otac je bio potomak Dž ona Čar​lsa Fre​mo​na. – „Tragač a“? Istraž ivač a koji je pronaš ao put do Kalifornije ne​po​sred​no pre po​čet​ka zlat​ne gro​zni​ce? – Baš tog. Ja sam plave krvi, inspektore. Nemam niš ta protiv skorojević a za koje radim, za sluč aj da to mislite. Dž on Carls Fremon je ostao upam​ćen u isto​ri​ji – a po​čeo je baš kao ja. Ko​pi​le. Bu​kval​no. – Veoma sam za​di​vljen, Norma. I zato, molim vas, pomozite mi. Vi poznajete San Francisko kao niko drugi. Uzduž i popreko, spolja i iz​nu​tra, a ja sam do​šljak. Ni​sam se čak ni ro​dio ov​de. – Hoć ete da znate ko je pobio sve te ljude? Već sam vam rekla. Ne​mam poj​ma. Konklin se nasmeš i, od č ega mu se ukazaš e jamice na obrazima. – U stvari, hteo sam da vas pitam š ta mislite ko ć e biti sledeć a ž rtva zmij​skog ubi​ce. Dž onsonova se zavali u stolici, nakrivi glavu i osmehnu se Konklinu. – Ko ć e sledeć i umreti? Znate, moj krug se pomalo suž ava. Mi​slim da bih sle​de​ća žr​tva mo​gla da bu​dem ja. – Sunce ti poljubim – rekoh Dž akobiju. – Ne sviđa mi se kako to zvu​či. Šta li pla​ni​ra da uči​ni? – Pri​ka​či rep tom ma​gar​cu – re​če Dža​ko​bi. – Ne is​pu​štaj je iz vi​da.

96.

I

zgubili smo Ljubimč e bukvalno č im smo je pustili da ode. Nisam znala da li je nestala u moru peš aka u Ulici Brajant ili uskoč ila u taksi, ali Konklin i ja smo glupo stajali na ulici, trepć uć i spram sve​tlo​sti sun​ca, tra​že​ći pla​vu​šu u cr​nom – i uoča​va​ju​ći sve osim nje. – Probaj da je okreneš na mobilni – rekoh Konklinu. – Reci joj da imaš još jed​no pi​ta​nje. Za​ka​ži vi​đe​nje. – Ja​sno mi je – re​če Kon​klin. – Da sa​znam gde je. Zastenjah i izvinih mu se na svom dž akobijevskom ponaš anju i posmatrah Konklina kako okreć e broj i sluš a pozdravnu poruku nje​ne go​vor​ne po​šte. – Zdravo, Norma. Inspektor Konklin ovde. Pozovite me, u redu? Ho​ću da vam po​sta​vim jed​no krat​ko pi​ta​nje. Osta​vio je svoj broj i pre​ki​nuo ve​zu. – Haj​de... – Da vi​di​mo gde ži​vi – re​če on. Promrmljah: – Pametnjaković – a on se nasmeja, i pođosmo ka kolima. Posle trideset minuta vož nje, parkirali smo se blizu mesta gde Dva​de​set pe​ta ave​ni​ja iz​la​zi na Pre​zi​dio. Prezidio ima dugu istoriju, prvo je bio š pansko utvrđenje u samom zalivu San Franciska, da bi kasnije služ io kao kasarna kada ga je vojska SAD-a zauzela 1846. godine. Skoro sto pedeset godina kasnije je privatizovan, i postao je oblast raznolike namene sa stam​be​nim i po​slov​nim pro​sto​rom. Tokom perioda obnove u njemu su podignute lepe zgrade od crvene cigle s belim tremovima u š panskom stilu. Ostale građevine su bi​le osu​đe​ne na pro​past i po​ste​pe​no su to​nu​le u za​liv. Ljubimč etova adresa je pokazivala da se njen stan nalazi u ž ivopisnom i najsiromaš nijem delu bivš e kasarne, od kojeg nas je delila jedna duga š etnja. I ono š to mi je odmah palo na pamet bilo je da se od kuć e Norme Dž onson mogao videti Si Klif, gde je pohađala ško​lu Berk – i gde je bi​la osra​mo​će​na. Pomislila sam kako joj je status važ an. Zaš to je onda stavila sebe na taj ro​štilj i pot​pa​li​la va​tru?

Konklin i ja smo brzo korač ali zelenom okolinom Prezidija, koji je tog radnog dana bio pun jedrilič ara koji su se presvlač ili na parkingu, uži​va​ju​ći u po​ve​tar​cu ko​ji je du​vao iz prav​ca pla​že Bej​ker. A onda nam se Normin stan naš ao u vidokrugu, u jednoj od dve niske stambene zgrade s malim dvoriš tem ispred. Fasadi je bilo potrebno kreč enje, a jedan bicikl je lež ao u visokoj travi ispred Nor​mi​nih vra​ta kao da je bio od​ba​čen tu u žur​bi. Pokucah, pozvah Normu, ponovo pokucah, ovog puta jač e – ali odgovora nije bilo. Setila sam se kako je Ljubimč e rekla Konklinu: „Sle​de​ća žr​tva bih mo​gla da bu​dem ja.“ – Vanredne okolnosti, Rič . Mož da je digla ruku sebe. Mož da umi​re. Rekoh mu da razvali vrata nogom, ali Konklin spusti ruku na kvaku i okrenu je, i vrata se otvoriš e. Piš tolj mi je bio u ruci kad smo kroč ili u Ljubimč etov stan. Bio je mali i č ist, s onim š to je lič ilo na odbač eno pokuć stvo, osim jedne slike Kristofera Rosa u kitnjastom ra​mu iz​nad sto​či​ća u hod​ni​ku. Cula sam tihe korake i nekakav zvuk kotrljanja ali nisam mogla da iden​ti​fi​ku​jem tu bu​ku ni​ti pra​vac iz ko​jeg je do​pi​ra​la. Konklin je bio iza mene dok sam se kretala ka zadnjem delu ma​log du​plek​sa, uz​vi​ku​ju​ći: – Nor​ma, na​red​ni​ca Bok​ser ov​de. Vra​ta su ti bi​la otvo​re​na. Mo​žeš li mo​lim te da iza​đeš? Mo​ra​mo da pri​ča​mo. Sve je bi​lo ti​ho. Pokazah Konklinu da ostane u prizemlju, a ja se popeh stepenicama. Sobe na spratu behu tako male da sam mogla da vidim svaki ć oš ak, ali i pored toga sam isprevrtala krevete, pobacala odeć u iz or​ma​ra, tra​ži​la kli​ma​ve pa​ne​le na zi​do​vi​ma. Gde je kog đa​vo​la Lju​bim​če? Još jednom sam pretresla obe male sobe, kupatilo i ormare, ali Nor​me Džon​son nig​de ni​je bi​lo. Ne​vi​dlji​vo Lju​bim​če je još jed​nom po​sta​lo ne​vi​dlji​vo.

97.

P

repalo me je glasno lomljenje krupnih predmeta koji su padali na pod u prizemlju, a onda sam opet č ula onaj zvuk kotrljanja, nalik priguš enoj grmljavini, mož da teš ka vrata na toč kić ima – i č ula sam gla​so​ve. Kon​klin je pri​čao s Nor​mom Džon​son. Kad me je do​vik​nuo, već sam bi​la na po​la ste​pe​ni​šta. Moj partner je stajao u kuhinji, zureć i u prazninu između š anka i fri​ži​de​ra kroz jed​na vra​ta ko​ja su, ka​ko sam po​mi​sli​la, bi​la su​vi​še uska da bi vodila igde osim u ostavu za metle. Po svemu sudeć i, ta mala vrata su uš la u otvor u zidu – a iza njih se nalazila prostorija koja je iz​gle​da​la kao ostava. – Lind​zi – Kon​klin će od​me​re​nim to​nom. – Nor​ma je na​o​ru​ža​na. Stadoh da se uš unjavam u kuhinju dimenzija dva i po sa tri metra dok nisam ugledala Dž onsonovu. Leđima je bila okrenuta ostavi. Kon​klin je sta​jao na sa​mo me​tar od nje, blo​ki​ra​ju​ći joj iz​laz. Presekla sam se kad sam shvatila da je oruž je Norme Dž onson zmija koju je stezala u ruci. Bila je to tanka smrtonosna guja sa sivim i belim prstenovima, rep joj se uvijao a glava njihala na samo koji cen​ti​me​tar od vra​ta Džon​so​no​ve. – Sklonite mi se s puta, inspektore Konkline – prosikta Dž onsonova. – Izać i ć u na prednja glavna i vi ć ete me pustiti. Zaključ ać u ih za sobom. Zmije vas neć e dirati ako budete vrlo tihi i ako se bu​de​te ve​o​ma po​la​ko kre​ta​li. Dok je Dž onsonova polako prilazila Konklinu, mogla sam da vidim š ta se nalazi u ostavi iza nje. Na metalnim policama duž zida stajao je izvestan broj terarijuma od sedamdeset pet litara a pod male pro​sto​ri​je bio je pre​kri​ven slo​mlje​nim sta​klom. Sake su mi se pretvorile u ledenice kad sam shvatila š ta znač i onaj zvuk lomljenja. Ljubimč e je svukla neke terarijume s police i oni su se razbili o pod. Zmije su slobodno gamizale po stanu, traž eć i skloniš te, verovatno zavijajuć i iza uglova u malu kuhinju u kojoj smo Konklin i ja sta​ja​li. – Hoć u da otvoriš rernu i staviš tu zmiju u nju! – doviknuh

Lju​bim​če​tu. – Uči​ni to od​mah, ili ću pu​ca​ti. Lju​bim​če se na​sme​ja. – Ne, neć u to uč initi – reč e ona, pokazujuć i mi lep osmeh koji ranije nisam videla na njenom licu. – Dakle, š ta ć emo, narednice? Hoć ete li me pustiti? Jer ako neć ete, meni je svejedno da li ć e me Kali uje​sti ili će​te me vi upu​ca​ti. Ne​ma ni​ka​kve raz​li​ke. Sat je otkucavao na zidu iznad š poreta. Cuh kako se disanje Norme Dž onson ubrzava, i videh da je Konklinovo lice bledo. Plaš io se zmija na smrt, ali stajao je kao stena u dometu napada ž ivotinje koju je Ljubimč e u svom ludilu smatrala kuć nim ljubimcem. Nisam imala či​stu li​ni​ju va​tre. – Pomerite se, inspektore – reč e Dž onsonova Konklinu. – Spasite se i pu​sti​te me da idem. – Ne mogu to da uč inim – reč e Konklin. I zatim munjevito ispruž i ruku kao da hvata muvu u letu. Hteo je da je uhvati za zglob, ali pre ne​go što je us​peo u to​me, ona ba​ci zmi​ju na Kon​kli​na. Konklin odskoč i unazad, ali zmija je već bila u vazduhu. Moj partner podiž e ruku dok je letela k njemu, krivudajuć i u letu, udarivš i mu u dlan. Zadrž ala se na njegovoj š aci za trenutak, viseć i preko za​pe​šća – dok je Kon​klin ni​je otre​sao i ona pa​la na pod. On ustuknu, drž eć i se za zglob, pa se okrenu k meni pepeljast u li​cu. – Ugrizla me je – reč e on, stojeć i ukoč en u mestu. – To govno me ugri​zlo.

98.

N

or​ma Džon​son se da​de u beg. Pokuš a da me odgurne s puta ali ja se trgoh iz svog uža​snu​tog tran​sa, zgra​bih je za mi​ši​cu i okre​nuh je. Rame joj iskoč i iz lež iš ta i ona vrisnu, ali bol je nije zaustavio. Slobodnom rukom dohvati š olju od kafe i, drž eć i je kao da je kamen, za​mah​nu njo​me ci​lja​ju​ći u mo​ju vi​li​cu. Ja se sagnuh i š utnuh je u koleno iz sve snage. Ona opet vrisnu i pade na pod. Prevrnuh ž enu koja je urlikala na stomak i savih joj ruke iza leđa, stavih joj lisice dok sam dovikivala Konklinu: – Rič ! Le​zi na ka​uč. Spu​sti ru​ku na pod ta​ko da ti bu​de ni​že od sr​ca. Od​mah. Konklin ode u susednu sobu nesigurnim korakom, kao da već umire. Upamtih vreme, zgrabih mobilni i pozvah dispeč era, rekoh Ke​mo​voj da je Kon​klin ra​njen na du​žno​sti. – Trebaju nam kola hitne pomoć i od​mah – rekoh, dajuć i joj adresu. – Pozovi bolnicu i reci im da je ž rtvu ujela zmija. Radi se o gu​ji, kri​tu. K-R-I-T. Tre​ba nam an​ti​dot od​mah. – Pro​tiv​o​trov? – Da. Ne. To se zove antidot. I poš alji uniformisane da odvedu na​šeg uhap​še​nog u pri​tvor. Priđoh Dž onsonovoj, koja se uvijala, ispuš tajuć i kratke, tihe ja​u​ke. Sa​gnuh se i re​koh: – Imaš li ov​de an​ti​dot? Ona za​mja​u​ka: – Čak i da imam, ne bih ti re​kla. Šut​nuh je u re​bra, a ona za​ur​la. Upi​tah je po​no​vo. – Ne! Ne​mam. Nisam joj poverovala. Otvorih njen friž ider i osmotrih njegov sadrž aj. Tri č aš e jogurta, kutija s jajima. Pakovanje od š est konzervi piva. Uvele rotkvice. Nije bilo nikakvih boč ica koje su izgledale kao da sa​dr​že ne​što što bi mo​glo da spa​si Kon​kli​nu ži​vot. Ne mogu da laž em. Oseć ala sam kao da na desetine oč iju zuri u mene. Bila sam toliko prestravljena da sam se sva najež ila, i iako sam strahovala za svog partnera, još mi je bilo preostalo malo straha i za se​be.

Motrila sam na pod dok sam se probijala ka dnevnoj sobi, gde je Konklin lež ao na kauč u s plavim kariranim š tofom, ruke spuš tene na pod ka​ko mu otrov ne bi oti​šao do sr​ca. Od ujeda zmije bilo je proš lo samo minut ili dva, ali nisam imala pojma koliko ć e otrovu trebati da mu parališ e centralni nervni sistem. Koliko vremena ć e proć i pre nego š to Konklin prestane da di​še. Je li već pre​ka​sno? Skinuh Konklinu kaiš i vezah mu ga tik iznad lakta kako bih za​u​sta​vi​la pro​tok kr​vi. – Tu sam, dru​že. Hit​na po​moć do​la​zi. Panika je narastala u meni poput cunamija, i suze su ozbiljno pretile da probiju branu. Ali nisam mogla da dozvolim da moj partner vi​di to. Že​le​la da imam ma​kar de​se​ti deo nje​go​ve hra​bro​sti. Na​te​ra​la sam se​be da ne mi​slim na šan​se za pre​ži​vlja​va​nje. I koncentrisala sam se na udaljenost između nas i najbliž e bolnice. Razmiš ljala sam o jurnjavi u stilu Neverovatne trke 7 u koju ć e bolnič ari morati da se upuste tegleć i nosila kroz ceo kompleks, sve do Dva​de​set pe​te ave​ni​je. A tu je i an​ti​dot. Ka​ko će bol​ni​ca na​ba​vi​ti an​ti​dot na vre​me? Duš a svake mrtve osobe koju sam ikad volela posetila me je dok sam drž ala Rič a za zdravu ruku i osluš kivala u nadi da ć u č uti zvuk sirena: Dž il i Kris i moja mama – nisam mogla da podnesem da Kon​klin umre. Čuh za​vi​ja​nje si​re​na a za​tim muk. Na moje ogromno olakš anje, dvanaest minuta nakon š to je Kon​kli​na uje​la zmi​ja, bol​ni​ča​ri s no​si​li​ma hru​pi​še na vra​ta.

99.

D

oviknuh bolnič arima i policajcima. – Zmije otrovnice gamiž u po ce​lom je​be​nom po​du. Smr​to​no​sne su. – Rekli ste da je jedan policajac ra​njen? – upita me kolega u uni​for​mi. Poznavala sam ga. Tim Hetrik. Dvadeset godina staž a u policiji, i jedan od naš ih najboljih ljudi. Ali on i Konklin su bili u svađi, koja je otpoč ela kad je Konklin bio prebač en na Odeljenje za ubistva. Mislila sam da mo​žda mr​ze je​dan dru​gog. – Kon​kli​na je uje​la otrov​ni​ca. – Po​li​ca​jac je ra​njen na du​žno​sti, na​red​ni​ce. Ula​zi​mo. Dok su vezivali Konklina na kolicima, otiš la sam do mesta gde je Norma Dž onson lež ala na podu s lisicama na rukama. Lice joj je bilo naduveno i krvarila je iz nosa, ali imala sam oseć aj da bi jedva do​če​ka​la da ne​ka zmi​ja is​pu​že iz ostave i uje​de je. Mo​žda je že​le​la da umre na isti na​čin kao njen otac. Napola sam se nadala da ć e joj se ta ž elja ispuniti, ali razumniji deo me​ne že​leo je da ču​je nje​nu pri​ču. Zelela sam da saznam š ta je Norma Dž onson uč inila, kome, i za​što. I že​le​la sam da joj on​da dr​ža​va su​di, i osu​di je na smrt. Sta​doh iz​nad Nor​me Džon​son i pro​či​tah joj pra​va. – Imaš pravo da ć utiš , odvratna kukavice – rekoh. – Sve š to kaž eš mož e i bi​će upotrebljeno protiv tebe na sudu. Imaš pravo na advokata, ako uspeš da nađeš nekog dovoljno ljigavog da te zastupa. Ako ne mož eš da priuš tiš advokata, drž ava Kalifornija ć e ti ga obezbediti. Radimo to č ak i za ološ kakav si ti. Razumeš li svoja pra​va, Lju​bim​če? Ona mi se osmeh​nu. Zgrabih je za lisice i trgnuh, vrš eć i pritisak na njeno povređeno ra​me, i ona vri​snu. – Pi​ta​la sam te, raz​u​meš li svo​ja pra​va? – Da, da! Hetrik reč e: – Ja ć u je preuzeti, narednice. – On je podiž e na noge i izvede je na vrata. I ja sam ž elela da odem, ali morala sam da vidim š ta

se na​la​zi u ostavi. Mo​ra​la sam da znam. Priđoh otvoru i zagledah se u metalne police koje su ispunjavale taj uski prostor. Mogla sam da vidim guje kako gamiž u kroz ostatke ve​ći​ne te​ra​ri​ju​ma, sve pu​ne otro​va. Bilo je zastraš ujuć e pomisliti š ta je Norma Dž onson nameravala da uč ini kad je posedovala toliko zmija. Koliko ljudi se nadala da ć e ubiti pre ne​go što je uhva​te? Šta se na​la​zi u gla​vi te bo​le​sne že​ne? Rekoh jednom policajcu da zaključ a i zapeč ati kuć u i izađoh napolje. Potrč ah ka kolima hitne pomoć i i uđoh pozadi taman kad su bol​ni​ča​ri uba​ci​va​li mog part​ne​ra unu​tra. Se​doh po​red Ri​či​ja, uzeh ga za zdra​vu ru​ku i steg​nuh je. – Neć u te napuš tati sve dok ne budeš mogao da radiš sklekove. I igraš basket – rekoh svom partneru, glasom koji je napokon pukao. – Bi​ćeš do​bro, Ri​či. Bi​ćeš sa​vr​še​no. – U redu – reč e on, glasom jedva č ujnijim od š apata. – Ali uč ini mi uslu​gu, Linds. Mo​li se za me​ne sva​ka​ko.

100.

K

ad je vozač kola hitne pomoć i skrenuo levo znala sam da idemo na me​sto ko​je vi​še ni​kad ni​sam že​le​la da vi​dim. Ju​ki​na maj​ka je umr​la u Grad​skoj bol​ni​ci San Fran​ci​ska. Danima sam se š unjala tim hodnicima, nadajuć i se da ć u uhvatiti poremeć enog „anđela smrti“, saznavš i tom prilikom da je prioritet te bol​ni​ce da zgr​ne što vi​še pa​ra ume​sto da le​či lju​de. Do​vik​nuh vo​za​ču: – Op​šta bol​ni​ca je bli​ža od Grad​ske. – Vozimo ž rtvu zmijskog ujeda, zar ne, narednice? Antidot stiž e u Grad​sku bol​ni​cu. Uć utah i uč inih ono š to me je Konklin zamolio. Molila sam se bogu dok sam ga drž ala za ruku, i razmiš ljala o tome koliko je Rič ard Konklin dobra osoba, koliko toga smo proš li zajedno, koliko sam sreć​na što ga imam za pri​ja​te​lja i part​ne​ra. Saobrać aj se razdvajao ispred nas dok su kola hitne pomoć i vriš tala Ulicom Pajn, zatim naglo skrenula na parking i zaustavila se is​pred ula​za ur​gent​nog ode​lje​nja. Vra​ta se otvo​ri​še i bol​ni​ča​ri se da​do​še na po​sao. Trč ala sam pored Konklinovih kolica dok su ga vozili kroz automatska vrata. Onaj už asni bolnič ki miris sredstva za dezinfekciju za​pah​nuo mi je li​ce i ose​tih ka​ko me pre​pla​vlju​je ta​las pa​ni​ke. Za​što ov​de? Od svih me​sta, za​što smo mo​ra​li da do​ve​de​mo Ri​ča ov​de? On​da sam vi​de​la Do​cu ka​ko ide ka na​ma. – Bolnič ki helikopter stiž e – reč e on meni i Konklinu. – Rič ? Kako se ose​ćaš? – Ziv sam se prepao – reč e moj partner. Pomislih kako mu je govor otež an. Poklopih š akom usta. Tako sam se uplaš ila da ć u iz​gu​bi​ti kon​tro​lu i po​če​ti da pla​čem. Da ću iz​gu​bi​ti nje​ga. – Ose​ćaš li utr​nu​lost? – upi​ta Do​ca Kon​kli​na. – Da. U ša​ci. – Pokuš aj da se opustiš – reč e Doca. – Potrebno je neko vreme da otrov deluje. Da si u dž ungli, to bi bila druga prič a. Ali s nama si, Rič . Bi​ćeš do​bro.

Zelela sam da verujem Doci, ali nisam mogla da se smirim dok Rič ponovo ne bude na nogama. Dok su mi odvozili partnera na kolicima, re​koh mu da ću bi​ti u če​ka​o​ni​ci, i zgra​bih Do​cu za ru​kav. – Džo​ne, si​gu​ran si da je an​ti​dot ko​ji ste na​ba​vi​li onaj pra​vi? – Drž ao sam Paci ič ki akvarijum u pripravnosti otkako mi je Kler rekla za ljude koji su umrli od ujeda zmija. Pretpostavio sam da po​sto​ji šan​sa da će nam tre​ba​ti an​ti​dot. – Hvala ti, Doco – rekoh, preplavljena zahvalnoš ću. – Hvala ti š to si ta​ko pro​kle​to pa​me​tan. – Ne​ma na če​mu – re​če on. – Idem da vi​dim ka​ko je Rič. Pronađoh jedan mrač an ugao č ekaonice i pozvah Sindi. Ponovih joj ono što mi je Do​ca re​kao. A on​da po​zvah je​dan ho​tel u Ama​nu. Tamo je bio jedan sat ujutru, ali posle krać eg objaš njavanja, recepcija me je spojila s njegovom sobom. Zvuč ao je oš amuć eno od spavanja, ali razvedrio se kad mi je č uo glas. Bila je neka vrsta č uda to što sam us​pe​la da ga na​đem kad mi je naj​vi​še tre​bao. – Baš sam te sa​njao – re​če on. – Je li bio lep san? – Mi​slim da sam sa​njao cir​kus. – Šta u cir​ku​su? – Ko​no​pac. No​sio sam ono te​sno ode​lo. Tri​ko. Sa šljo​ki​ca​ma. – Ti? – I dla​ke na gru​di​ma su mi vi​ri​le na vr​hu. – Džo! – na​sme​jah se. – Sto​jim na vr​hu plat​for​me ve​li​či​ne di​na​ra. – A to je...? – Jor​dan​ska va​lu​ta. I ti si na ko​nop​cu i ideš ka me​ni. – Šta ja no​sim? – Go​la si. – Ne! – Da! Nosiš gomilu stvari u rukama, balansiraš na tom konopcu. I ja tre​ba da te uhva​tim kad do​đeš do mog di​na​ra. – I šta se de​si​lo? – Te​le​fon mi je za​zvo​nio. – Džo, dra​gi, ne​do​sta​ješ mi. Ka​da ćeš do​ći ku​ći?

101.

N

ormi Dž onson su namestili rame i dali joj nekoliko stotina mi​li​gra​ma ibu​pro​fe​na. Sedela je preko puta mene u sobi za ispitivanje, vrteć i jednu vi​zit​kar​tu u ru​ci, po​no​vo sa svo​jim ne​haj​nim iz​ra​zom li​ca. Da je Konklin bio tu, on bi je š armirao. Meni je doš lo da joj iz​bri​šem taj sa​mo​za​do​volj​ni osme​jak ša​ma​rom. Ljubimč e lupi vizitkom o sto i gurnu je k meni da bih mogla da pro​či​tam, „Advo​kat​ska kan​ce​la​ri​ja Fen i Tar​boks“. Dž ordž Fen i Bil Tarboks bili su dvojica najboljih advokata u krivič nim parnicama, koji su radili za dva procenta najbogatijih ljudi u gradu. Fen je bio uravnotež en i temeljan. Tarboks je bio vatren i š armantan. Zajedno su preokrenuli viš e „unapred izgubljenih“ slu​ča​je​va u svo​ju ko​rist ne​go što že​lim da se pri​se​tim. – Go​spo​đa Frid​man ča​sti – re​če Lju​bim​če. Igrala se sa mnom, terajuć i me da se zapitam da li ć e zatraž iti advokata, ili je, š to je bilo izglednije, prosto mislila da je pametnija od me​ne. – Pozovi svoje advokate – rekoh, skidajuć i nekstel s pojasa, lupajuć i njime o sto. – Posluž i se mojim telefonom. Ali poš to ti je sve ovo no​vo, do​zvo​li da ti ob​ja​snim ka​ko si​stem funk​ci​o​ni​še. – Aha. A ja ću da po​ve​ru​jem u sve što mi ka​žeš. – Umukni, glupač o. Samo me sluš aj. Jednom kad zatraž iš advokata, ne mogu da sklopim nikakav dogovor s tobom. Evo kako mi gledamo na ovu situaciju: napala si policajca smrtonosnim oruž jem. Ako Kon​klin umre, do​bi​jaš smrt​nu ka​znu. – Ako to izuzmemo, mož emo da te osudimo za pet ubistava. Imala si pristup svakoj ž rtvi i sve one su umrle od ujeda iste, ilegalno uve​ze​ne vr​ste zmi​je, ka​kvih si ti u sta​nu dr​ža​la na de​se​ti​ne. – Bru​coš na pra​vi​ma bi mo​gao da te osu​di. – Ali mi neć emo angaž ovati brucoš a. Protivnik ć e ti biti Leonard Parizi, naš najbolji advokat, jer si ubila poznate ljude i jer je ovo va​žan slu​čaj. – Ne mo​že​mo da iz​gu​bi​mo, i ne​će​mo.

– Do​bra vam je ta kri​stal​na ku​gla, na​red​ni​ce. – Nego š ta. Jer evo š ta još vidim u njoj: dok tvoji advokati budu dobijali veliki publicitet na rač un gospođe Fridman, tvoje š kolske dru​ga​ri​ce će da sve​do​če u ko​rist tu​ži​la​štva. – Ima da te uni​šte na sudu, Norma. A onda ć e da kaž u novinarima sve o te​bi, ko​li​ko im se ga​diš, ko​li​ko si jad​na. – I poš to celom svetu otkriju da si bezbož ni, bezduš ni psihopata, porota ć e te petostruko osuditi. Razumeš li? Bić eš osra​mo​će​na – a on​da ćeš umre​ti. Videh blesak panike u ž eninim oč ima. Jesam li uspela da doprem do nje? Da li se Nor​ma Džon​son istin​ski upla​ši​la? – Ako je to ta​ko si​gur​no, za​što uop​šte pri​čaš sa mnom? – Za​to što je jav​no tu​ži​la​štvo volj​no da se na​go​di s to​bom. – Oh, ovo bi trebalo da bude dobro. Kao da nisam videla tu taktiku sto​ti​nu pu​ta u Re​du i za​ko​nu. – Postoji jedna kvaka, Norma. Mrvica moguć nosti da se izbegne ta smrtna kazna. I zato me sluš aj. Glavni patolog je pregledao izveš taj autop​si​je tvog biv​šeg deč​ka, i ka​že da ta pri​ča ne dr​ži vo​du. – Ma​ken​zi Oli​ver? On se pre​do​zi​rao. – Analiza krvi je pokazala da je bio na granici da se predozira. I bio je u tridesetim, inač e zdrav. Tako da patolog koji je radio njegovu autop​si​ju ni​je tra​žio ni​ka​kav da​lji uzrok smr​ti. – Ali danas je novi dan, Norma. Mislimo da si ga ubila jer te je ostavio. Njegova ekshumacija je u toku. A ovoga puta patolog ć e tra​ži​ti tra​go​ve zmij​skih oč​nja​ka. Dž onsonova pogleda u vizitkartu koju joj je Dž ini Fridman dala, po​gle​da u moj te​le​fon, po​gle​da u me​ne. – Ka​kav do​go​vor pred​la​že​te? – Isprič aj mi o tim ubistvima, svima njima, uključ ujuć i ono š to si uč inila Makenzi Oliveru, i poš tedeć emo te poniž enja na sudu i neć emo ić i na smrtnu kaznu. Ova ponuda istič e kad ustanem iz ove sto​li​ce. Na​stu​pi​la je du​ga pa​u​za, pu​na dva mi​nu​ta. On​da Nor​ma Džon​son re​če: – To ni​je do​volj​no do​bro. – To je sve što nu​di​mo. Pri​ku​pih pa​pi​re i za​kop​čah sa​ko, od​gurnuh sto​li​cu od sto​la. Ljubimč e zapijuka: – Koliko ć ete mi ublaž iti kaznu ako vam

ka​žem ko je ubio one bo​ga​ta​še osam​de​set dru​ge go​di​ne? Po​ti​snuh iz​ne​na​đe​nje – i uz​bu​đe​nje. Okrenuh se ka zatamnjenom ogledalu i sekund kasnije, Dž akobi otvo​ri vra​ta, pro​vi​ri u so​bu za is​pi​ti​va​nje. – Sa​mo tre​nu​tak – re​če mi. – Po​zva​ću Pa​ri​zi​ja.

102.

S

oba za ispitivanje se smanji kad su u nju uš li Riđi Pas i Dž akobi sa svo​jih kom​bi​no​va​nih dve​sta pet ki​la. Parizi je visok metar i osamdeset osam, ima grubu riđu kosu, roš avu kož u, struk velič ine XXL i bariton jednog puš ač a. Ume da bude smeš an, ali kad bi to hteo mogao bi da uplaš i i sopstvenu majku toliko da do​ži​vi in​farkt. Dž akobi je još jedno straš ilo svoje vrste ako ga ne poznajete i ne volite kao ja. Njegove nedokuč ive sive oč i prodorne su poput buš ilica, a krupne š ake mu ne miruju. Kao da traž i razlog da ih skupi u pesnice i uda​ri. Dvojica ogromnih muš karaca privukoš e stolice, i ja videh kako Lju​bim​če​to​ve po​dru​glji​vo​sti ne​sta​je. – Mi​slim da bi sad tre​ba​lo da po​zo​vem advo​ka​ta – re​če ona. – To je vaš e pravo – zabrunda Parizi. Obrati se meni: – Bokserova, vra​ti je u će​li​ju. Kad sam kre​nu​la da usta​nem, Nor​ma Džon​son po​vi​ka: – Če​kaj​te! – Nisam doš ao ovamo da se zabavljam – upozori je Parizi. – I zato mi nemojte trać iti vreme. – On otvori jednu fasciklu, rasporedi slike iz mrtvač nice po stolu u vidu lepeze, i upita Ljubimč e: – Jeste li vi ubili ove lju​de? Dok je Dž onsonova polako prelazila oč ima preko fotogra ija sleva na​de​sno i na​zad, shva​ti​la sam da ni​kad ni​je vi​de​la svo​je žr​tve mr​tve. Da li se ka​je? Ili je je​be​no im​pre​si​o​ni​ra​na so​bom? Ne diž uć i pogled s fotogra ija, Dž onsonova zatraž i od Parizija da joj obeć a da neć e dobiti smrtnu kaznu ako mu isprič a o svom udelu u smr​ti Ma​ken​zi​ja Oli​ve​ra, i kad se slo​žio, ona du​bo​ko uz​dah​nu. – Sve sam ih ubila – ona ć e, glasom koji puč e od samosaž aljenja, i dve suze joj potekoš e niz obraze. – Ali nanela sam im manje bola u smr​ti ne​go što su oni me​ni za je​dan dan mog ži​vo​ta. Zar Ljubimč e nije znala da su njene suze nepotrebne? Da je sve š to nas za​ni​ma nje​no pri​zna​nje? Da su sve što že​li​mo re​či? Ona obrisa suze nadlanicom i upita da li video-kamera snima.

Re​koh joj da sni​ma, a ona re​če da joj je dra​go. – Zelim da moja izjava bude sač uvana na neki nač in – reč e ona. – Že​lim da lju​di raz​u​me​ju mo​je raz​lo​ge. Duž e od sat vremena govorila je Norma Dž onson o svojim motivima, iznoseć i detalje o ž ivotima svojih ž rtava kao š to bi to č inio samo opsesivni voajer, opisujuć i njihovo „neizrecivo uvredljivo ponaš anje“ prema njoj, koje ona uopš te nije zasluž ivala, i isprič ala nam je ka​ko je bez​bol​no sla​la svo​je žr​tve na onaj svet. Na​kon što je opi​sa​la ka​ko je uho​di​la Ma​ken​zi​ja Oli​ve​ra, od​vu​kla ga u krevet za rastanak, i zatim ga ubola oč njacima jedne guje, Parizi je do​bio ono što je že​leo. Ni​šta mu vi​še ni​je tre​ba​lo. Prekinuo je njeno narcisoidno trtljanje u pola reč enice, rekavš i: – Moram da idem na sud, gospođice Dž onson. Isprič ajte mi za ubistva iz osam​de​set dru​ge ako že​li​te da raz​mi​sli​mo o sma​nje​nju va​še ka​zne. – Šta mi nu​di​te? – Trenutno vam sleduje š est uzastopnih dož ivotnih zatvorskih kazni bez moguć nosti puš tanja na uslovnu slobodu – reč e joj on. – Dajte nam ubicu iz osamdeset druge i moć i ć ete da isprič ate komisiji za puš tanje na uslovnu slobodu koliko vam je ž ao nakon š to pro​ve​de​te ne​ko vre​me u za​tvo​ru. – To je sve? – To je na​da. To je š ansa da ć ete mož da biti puš teni na slobodu pre ne​go što umre​te. Dž onsonova pokri usta š akom. Dugo je razmiš ljala i dok je tiš ina optrč avala nekoliko krugova oko sobe, nisam mogla č ak ni da po​go​dim šta će od​lu​či​ti. Parizi pogleda na sat i odgurnu stolicu, koja zaš kripa kao toč kovi te​ret​nja​ka. – Do​volj​no sam čuo, po​ruč​ni​če – re​če Pa​ri​zi Dža​ko​bi​ju. – Za​vr​ši​te s njom. – Moj otac – Nor​ma će ti​ho. – Kristofer Ros je bio jedna od ž rtava – rekoh. – Poznavao je ubi​cu? – On je bio ubica – reč e Ljubimč e. – Tatica mi je rekao. On ih je sve ubio.

103.

L

jubimč e je upravo ocinkarila svog pokojnog oca kao ubicu pripadnika visokog druš tva iz 1982. godine. Ako je to istina, onda je njen otac bio se​rij​ski ubi​ca. I ona je sle​di​la nje​gov pri​mer. Da li je to za​i​sta isti​na? Ili ne​što što je u oča​ju iz​mi​sli​la ka​ko bi po​mo​gla se​bi? Že​le​la sam da je ču​jem da to po​no​vo ka​že – a za​tim i je​ste. – Rekao mi je koga je ubio i zaš to. Tatica je mrzeo te folirante koji su mu se ulizivali jer je bio bogat. Voleo je moju majku jer je bila stvar​na. Ljubimč e zavuč e ruku u bluzu i izvadi medaljon, otvori ga drhtavim rukama i ispruž i ga da pokaž e Pariziju fotogra iju Kri​sto​fe​ra Ro​sa. Parizi ga nije ni pogledao. Prosto je prž io Dž onsonovu svojim straš nim pogledom u stilu „Riđi Pas ć e ti iš čupati grkljan“, i rekao: – Op​tu​žba ne vre​di ni​šta. Tre​ba mi do​kaz. Ljubimč e okrenu glavu ka meni prvi put otkako su Dž akobi i Pa​ri​zi ušli u so​bu. – Ključ evi su mi u taš ni – reč e mi. – Od crvene nojeve kož e, i mi​slim da sam je osta​vi​la na sto​či​ću u hod​ni​ku. Klim​nuh, i re​koh: – Cr​ve​na ta​šna. Pro​na​ći ću je. – Potraž ite mesingani ključ s okruglim vrhom, on otključ ava katanac od mog pregratka – reč e ona. – Skladiš te Bej storidž, pregradak broj dvadeset dva. Tu č uvam sva oč eva dokumenta. U jed​noj ku​ti​ji na​la​zi se fa​sci​kla ozna​če​na sa „Na​ta​dža​ra“. – Je li ta ku​ti​ja nu​me​ri​sa​na? Ozna​če​na? – Trebalo bi da je u prvom redu. Mislim na prvoj ili drugoj gomili s de​sne stra​ne... Zamiš ljala sam scene u svojoj glavi, kako ć u otrč ati gore po nalog za pretres stana Dž onsonove, kad mi je mobilni zazvonio – Brenda, naš a asistentkinja na odeljenju, viknu u sluš alicu: – Lindzi, dva starija ti​pa... Vrata sobe za ispitivanje se naglo otvoriš e i dva doterana

go​spo​di​na ule​te​še unu​tra. Bil Tarboks je bio u pamuč nom odelu na prugice sa crveno-belom tufnastom leptir-maš nom i izgledao je kao da je zaboravio svoj slamnati panamski š eš ir ispred u rols-rojsu. Fenova frizura je bila to​li​ko oštra da se čo​vek mo​gao po​se​ći na nje​go​ve zu​lu​fe. Fen se besno osvrte po sobi, prepozna svoju klijentkinju i reč e: – Norma, obustavi prič u. Mi smo tvoji advokati i ovaj razgovor je za​vr​šen.

104.

B

ila sam s Konklinom u njegovoj privatnoj bolnič koj sobi s pogledom na parking. Bio je bled, vlaž ne kose prebač ene preko če​la, ali ši​ro​ko se osme​hi​vao i ša​lio, što su sve bi​li do​bri zna​ci. Nag​nuh fo​te​lju pre​ma nje​go​vom kre​ve​tu. – Ne lju​tiš se, Rič, zar ne? – Zaš to? Jer si sredila Ljubimč e dok sam ja lež ao ovde kao vreć a peska? Zaš to bih se ljutio? Mislim, daj, Lindzi – reč e on, gledajuć i me svojim smeđim oč ima. – Sredili ste tu psihopatu od ž ene, iako ja nisam pri​su​stvo​vao tom trijumfalnom trenutku – to je važ no. Sestro! Ho​ću da mi sta​vi​te ci​ja​nid u in​fu​zi​ju, od​mah. Nasmejah se. Rič je izdrž ao Ljubimč etov napad prokletom zmijom, i zbog same te č injenice bio je junak. Bio je ž iv – i nas dvoje smo, zajedno s Makorklom, bili pohvaljeni jer smo predali Normu Džon​son na tac​ni jav​nom tu​ži​la​štvu. Ovo je, kako smo voleli da kaž emo, bio „sjajan dan da se bude po​li​ca​jac“. Jed​na se​stra do​ne​se ru​čak Kon​kli​nu, i dok je on ša​rao vi​lju​škom po ta​nji​ru, is​pri​čah mu o svom po​vrat​ku u Lju​bim​če​tov stan. – Jedinica za spasavanje ž ivotinja je rekla da je kuć a oč iš ćena, ali ozbiljno, kako mogu da znaju da su pronaš li svaku zmiju? Hodala sam n a vrhovima prstiju, Rič , a nisam č ak bila sigurna da sam prstima do​di​ri​va​la tlo. Usta mu se razvukoš e u osmeh, i reč e: – Ti si hrabro devojč e, Lind​zi. – Zgrabila sam tu taš nu, zalupila vrata za sobom, pronaš la ključ eve. Pedeset od š ezdeset dva su bili mesingani s okruglim vr​hom. – Je li je​dan od njih od​go​va​rao bra​vi? – Žu​riš ne​gde? – upi​tah ga. – Ne, ne. Sa​mo po​la​ko. Ponovo se nasmejah, sreć na š to ć e Konklin napustiti ovu kuć u stra​ve čim ga Do​ca bu​de ot​pu​stio. – Sastala sam se s Makorklom kod Ljubimč etovog skladiš ta –

re​koh. – Po​veo je onog krup​nog mom​ka iz la​bo​ra​to​ri​je sa so​bom. – Otvorimo ti mi vrata i ugledamo nekih devet metara kartonskih kutija. Krupajlija je poč eo da spuš ta kutije, a Makorkl i ja smo pet sati ko​pa​li po fa​sci​kla​ma tra​že​ći „Na​ta​dža​ru“ – re​koh. – Ispostavilo se da je Natadž ara ime jednog indijskog boga, koji no​si ko​bru oko ra​me​na. Na​ta​dža​ra eks​ports pro​da​je otrov​ne rep​ti​le. – Lind​zi, naj​ja​ča si. – Da, jesam. Pronaš la sam prepisku između izvesnog gospodina Radakriš nana iz Natadžara eksportsa i Kristofera Rosa, izvrš nog direktora Paci ik kargo lajnsa. I pronaš la sam fakturu za sanduk in​dij​skih gu​ja, kri​to​va. Da​ti​ra​nu na ja​nu​ar 1982. – Seronja je č uvao dokaz o kupovini zmija? Ali kako to da je on bio i ubi​ca i žr​tva? – Makorkl misli da je njegova smrt bila nesreć a, mož da i samoubistvo. Nikad neć emo saznati, ali ovo je sigurno: Norma Dž onson ć e biti osuđena na š est uzastopnih dož ivotnih zatvorskih ka​zni – a Ma​korkl je za​tvo​rio svoj hla​dan slu​čaj. Bacala sam kosku mom partneru kad je tornado s plavim loknama uleteo u Konklinovu sobu s jednom kutijom umotanom u ukrasni pa​pir i bu​ke​tom ba​lo​na s he​li​ju​mom. – Zdra​vo – re​če Kon​klin, oči​gled​no odu​še​vljen. – Zdra​vo i te​bi. Sindi se pozdravi sa mnom, osmehujuć i se od uva do uva, poljubila Konklina, zagrlila ga, polož ila kutiju na njegov stomak i zatraž ila od njega da je otvori. – To je bademantil – reč e ona. – Ne že​lim da ti iko dru​gi osim me​ne za​gle​da gu​zo​ve. Kon​klin se na​sme​ja, cr​ve​ne​ći. Dok je raz​ve​zi​vao ma​šnu, ja re​koh: – Zvuč i kao da je vreme da idem. Nadam se da ć u te videti sutra u sta​ni​ci, dru​že. Poljubih Konklina u obraz i zagrlih svoju neukrotivu drugaricu Sin​di, i dok sam iz​la​zi​la iz so​be, po​mi​slih: – Sin​di i Rič su do​bar par. Za​i​sta je​su.

105.

T

e več eri, taman kad smo Kler, Juki i ja uš le na vrata kod Su​zi, nestalo je struje i u mrač nom baru je istog trenutka nastupila smejancija. Neznanci su se sudarali, naruč ujuć i pivo dok je još hladno, a bubnjar je nastavio da praš i bez mikrofona, podiž uć i svoj pri​jat​ni glas i pe​va​ju​ći: – „So, čaj, pirinač, dimljena riba, su fine a rum je dobar u svako doba godine...“ Nas tri nastavismo ka zadnjem delu kafea, sedosmo za naš uobič ajeni sto, č uvajuć i Sindi mesto dok ne bude odvela kuć i Kon​kli​na s nje​go​vim no​vim ba​deman​ti​lom. – Ali, do​ći će? – upi​ta Ju​ki. Kler i ja dramatič no slegnusmo ramenima u isto vreme. Juki se nasmeja, a Lorejn spusti sveć e na sto. Donese nam bokal piva, veliku korpicu s č ipsom i č iniju ljutog sosa, uz reč i: – Ovo je več era dok se stru​ja ne vra​ti. Prisvojila sam Sindino vreme i iskoristila ga da isprič am Kler i Juki o Ljubimč etovom priznanju i okonč anju Makorklovog starog slu​ča​ja. Kler se ubaci da nam kaž e š ta je otkrila ponovljenom autopsijom tela Makenzija Olivera, preduć i kao mač ka: – Ranica od ujeda se nalazila tik iznad lopatice. Niko ne bi pronaš ao te sić uš ne tragove zu​ba osim ako ih iz​ri​či​to ne tra​ži. Baš u tom trenutku, Sindi uleprš a unutra i pronađe naš sto. Bila je zadihana ali ozarena dok se uvlač ila u separe pored Juki. Lorejn donese još jedan oroš eni bokal piva, rekavš i: – Zatvaramo, dame. Ovaj je po​sled​nji, i Su​zi ča​sti. Na​pu​nih Sin​di​nu ča​šu i ona je po​di​že da nam na​zdra​vi. – U va​še ime, de​voj​ke, hva​la što ste spa​si​le Ri​či​ju ži​vot. – Mo​lim? – pro​mu​ca Kler. – Tebi, Kler, jer si rekla Doci za guje. Inač e ne bi trebovao antidot. I tebi Lindzi, š to si mu vezala onaj kaiš oko ruke, i rekla mu š ta da ra​di. – Planiraš li da sad zahvališ Akademiji? Ono š to sam uč inila za Kon​kli​na i on bi uči​nio za me​ne. To zna​či bi​ti part​ner s ne​kim.

– Isti​na, ali ti si to ipak ura​di​la. – Ne slu​šaj je. To LJ-U-B-A-V go​vo​ri iz nje – re​če mi Kler. – Ne​što go​vo​ri iz nje. – I te​bi – Sin​di će Ju​ki. – Ja sam nevina. Nisam uč estvovala u spasavanju Konklinovog ži​vo​ta. – Pro​na​šla si Do​cu. – Pa – reč e Kler – pretpostavljam da bi svi trebalo da zahvalimo i te​bi, Sin​di. – Ma daj. – Konklin je tugovao za Lindzi toliko dugo, a poš to ga nije htela, pret​po​sta​vljam da je le​po od te​be što si tom deč​ku da​la raz​log da ži​vi. Sindi obori trepavice, okrenu to na š alu rekavš i: – Bilo mi je za​do​volj​stvo. Sve se nasmejasmo, č ak i ja, č ak i Sindi. A kad smo obrisale suze, Ju​ki re​če da ima ne​što da nam sa​op​šti. – Odlazim iz grada na dve nedelje. Ujak Dž ek me je pozvao, a i od​mor mi se bli​ži. – Ideš u Kjo​to? – upi​tah. – Pri​ja​će mi da odem odav​de. – Ho​ćeš li se vi​de​ti po​no​vo s Do​com? – Videć emo kako ć e se stvari razvijati. Ali srce mi nije na mestu, Lind​zi. Ili, tač​ni​je, gla​va mi ni​je na me​stu. Kler re​če: – Ne mo​žeš da se pre​tva​raš kad je to u pi​ta​nju, dra​ga. – Ne mo​gu, ni​sam mo​gla, ne​ću – re​če Ju​ki.

106.

J

utro je osvanulo i Konklin je bio za svojim stolom kad sam doš la na posao. Bio je okupan i doteran, i izgledao je kao da je osvojio milion dolara. Dnevna smena se okupila oko naš ih stolova ž eleć i da se ru​ku​je s Kon​kli​nom i ka​že mu ka​ko je sjaj​no što se vra​tio. Brenda, koja je ispekla kolač , reč e: – Nema onog ko ne voli č okoladni kolač s puterom od kikirikija – i bila je u pravu, ali nismo uzeli viš e od dva zalogaja kad je Konklin dobio poziv od Skipa Vil​kin​so​na, svog dru​ga iz nar​ko​ti​ka i po​ro​ka. Poš to se predstavio, sve š to je Konklin rekao bilo je: – Aha. Aha. Ze​zaš me. Da. Da. Od​mah do​la​zi​mo. Spusti sluš alicu i reč e mi: – Momci iz narkotika su sinoć uhapsili jednu kurvu na kreku. Kod sebe je imala dvadeset dvojku re​gi​stro​vanu na Ni​la Pin​ku​sa. Ču​va​ju nam je dok ne stig​ne​mo. Odvezli smo se do policijske stanice posve obič nog izgleda, bivš e fabrike Ro​to-ru​te​ra, koja je zauzimala č etvrtinu bloka na uglu Osam​na​e​ste i Uli​ce Po​tre​ro. Po​pe​smo se tr​kom do tre​ćeg spra​ta. Skip Vil​kin​son nas je do​če​kao na ula​zu. Odveo nas je do sobe za posmatranje, gde smo mogli da vidimo osumnjič enu kroz staklo s ogledalom. Bila je to mlada crnkinja, koš čata, u poderanim farmerkama i prljavom roze topu koji se š irio ispod linije grudi. Plavi uvojci su poč eli da joj se ispravljaju i sudeć i prema njenom nemirnom pogledu i drhtavim rukama, zaključ ila sam da je pro​ve​la te​šku noć u pri​tvo​ru i da joj je sa​da neo​p​hod​na do​za. Vilkinson reč e: – To je Lavanda Luis, ima sedamnaest godina. Ovo je njen do​si​je. Proč itah: – Dva hapš enja zbog prostitucije. Ovo joj je prvo hap​še​nje zbog po​se​do​va​nja dro​ge. Is​pi​tu​je​te je zbog ubi​stva? Sve je mo​gu​će, ali to mi ni​je de​lo​va​lo iz​gled​no. – Jesi li primetila gde ž ivi? – upita me Vilkinson, ubadajuć i dosije pr​stom. – Uli​ca Kol. Na toj adre​si se na​la​zi ku​ća Bes​kuć​nog. – Zivela je tamo. Mož da još uvek ž ivi. U svakom sluč aju, bila je jedna od njegovih devojaka. Mož da je ona vaš poč inilac. Okuš ajte sre​ću – re​če Vil​kin​son.

Bio je to je​dan od onih ne​ve​ro​vat​nih tre​nu​ta​ka. Onaj duš ebriž ni advokat Nil Pinkus je lagao kad je rekao da ne poseduje piš tolj. Onda je rekao da mu je neko ukrao piš tolj. Pomislila sam da je i to laž, i ni​sam oče​ki​va​la da će se nje​gov pi​štolj po​ja​vi​ti. Po​gre​ši​la sam.

107.

K

onklin i ja uđosmo u sobu za ispitivanje, i Konklin mi izvuč e stolicu, pokazujuć i kakav je dž entlmen. Sedosmo, a devojka se sku​pi u sto​li​ci dok nas je Kon​klin pred​sta​vljao. – Lavanda – on ć e prijatnim tonom – je li to istina? Prodavala si dro​gu za Bes​kuć​nog? Devojka je zurila u sto, ljuš tila lak s noktiju, uopš te ne diž uć i gla​vu. Konklin reč e: – Cuj, nije nas briga za drogu. Znamo kakav ž ivot si vo​di​la s njim. Zna​mo ka​ko te je ko​ri​stio. – Bes​kuć​ni je bio do​bar pre​ma me​ni. – Je l’ ta​ko? Zna​či, ni​si ima​la raz​log da ga ubi​ješ? – Da ga ubi​jem? Ja? Ni​sam ga ja ubi​la. Ne, ne, ne. Ni​sam to bi​la ja. Nismo imali nikakav dokaz da je Lavanda Luis pucala iz tog pi​što​lja, ni​ti čak da je Rod​ni Bu​ker ubi​jen iz pi​što​lja Ni​la Pin​ku​sa. Meci pronađeni u lobanji Beskuć nog bili su tako meki i fragmentisani da nije bilo moguć e dokazati iz kog su oruž ja ispaljeni. Ali bi​la sam si​gur​na da La​van​da Lu​is to ne mo​že da zna. – Moram da ti kaž em, Lavanda – rekoh – u velikoj si nevolji. Beskuć ni je ubijen iz tvog piš tolja. Ako nam ne daš razlog da po​ve​ru​je​mo u su​prot​no, bi​ćeš osu​đe​na za nje​go​vo ubi​stvo. Lavanda Luis skoč i iz stolice, č uč nu u ugao i pokri glavu rukama. Bila je na vrhuncu narkomanske krize. Za minut ć e poč eti da vriš ti i pe​na će joj po​ći na usta. – Ni​sam to bi​la ja! Ni​sam ubi​la ni​ko​ga! – Pi​štolj ka​že dru​ga​či​je – re​če Kon​klin. – Tre​ba mi ne​što. Umi​rem. – Pr​vo nam re​ci šta nas za​ni​ma, pa će​mo ti da​ti ne​što. Dok je Lavanda č uč ala u uglu, ljuljajuć i se i kukajuć i, ja sam re​kon​stru​i​sa​la zlo​čin u gla​vi, po​ku​ša​va​ju​ći da sklo​pim sve koc​ki​ce. Recimo da je toj devojci trebala droga. Buker joj je rekao da izađe na ulicu i odradi nekoga. Imala je Pinkusov piš tolj. Pratila je Beskuć nog i zapretila mu na ulici, i kad joj nije dao drogu, ubila ga je i opljač kala. Ali kako je mogla i da ga pretuč e? Bila je sitna. Svakako

ni​je bi​la do​ra​sla Bu​ke​ru. – Na​ba​vi​će​te mi fiks? – upi​ta ona Kon​kli​na. – Na​ba​vi​će​mo ti po​moć – re​če Kon​klin. Lavanda se č eš ala po kož i, č upala kosu. Bila sam sigurna da smo je iz​gu​bi​li, da je pa​la u cr​nu ru​pu ja​da i da ne zna da smo i da​lje tu. Ali ostala je pri sebi. Još uvek se ljuljajuć i, još uvek zureć i u pod, dreknula je kao da je opsednuta: – Semi Pinkus mi je dala piš tolj da bih mo​gla da se za​šti​tim na uli​ci! Ustadoh iz stolice, priđoh Lavandi, sagnuh se da bih mogla da joj po​gle​dam u oči, i upi​tah je: – Ka​ko je Se​mi Pin​kus na​ba​vi​la taj pi​štolj? Devojka je zurila u mene kao da sam glupa kao tocilo. – Uzela ga je od svog oca. Go​spo​din Nil? On je ubio Isu​sa Bes​kuć​nog.

108.

S

rce mi je udaralo u grudima poput č ekić a po č elič nom bubnju. Konklin je bio uz mene dok smo se peli uskim stepeniš tem koje je vo​di​lo do advo​kat​ske kan​ce​la​ri​je iz​nad na​rod​ne ku​hi​nje Od sr​ca. Gomila devojaka iz kozmetič kog salona pokuš a da nas mimoiđe, vide odluč nost na naš im licima, vrati se do odmoriš ta i priljubi uza zid, a jed​na od njih gla​sno re​če osta​li​ma: – To su po​li​caj​ci! Pokucah na vrata kancelarije Pinkus i Pinkus, i kad neč iji glas re​če: – Ko je? – re​koh: – Go​spo​di​ne Pin​kus, po​li​ci​ja. Al Pinkus, krupniji, mlađi brat, otvori vrata. – Kako mogu da vam po​mog​nem? – upi​ta on, blo​ki​ra​ju​ći nam pro​laz te​lom. – Za po​če​tak, mo​že​te da nas pu​sti​te da uđe​mo. On uzdahnu, otvori š irom vrata, doviknu preko ramena: – Nile, po​li​ci​ja. Nil Pinkus izađe iz svoje kancelarije. Bio je obuč en isto kao prilikom naš eg poslednjeg viđenja: sive pantalone, bela koš ulja sa za​vr​nu​tim ru​ka​vi​ma, bez kra​va​te. Izvadih nalog iz unutraš njeg dž epa sakoa i pokazah ga „gospodinu Ni​lu“. – Uhap​še​ni ste. On mi istrž e nalog iz ruke, otvori ga, prelete pogledom i reč e: – Je​ste li vi lu​di? Ni​sam ni​ko​ga ubio. – Imamo vaš piš tolj, gospodine Pinkus. Pojavio se u posedu jednog svedoka koji ć e svedoč iti da ste pucali na Rodnija Bukera i ubi​li ga. – To je ludo – reč e Nil Pinkus, korač ajuć i nazad ka svojoj kan​ce​la​ri​ji. – Po​zva​ću svog advo​ka​ta. – Ne mrdaj! – povika Konklin. – Digni ruke tako da mož emo da ih vi​di​mo. Od​mah. Nisam oč ekivala otpor, ali bila sam spremna za njega. Dok je Konklin drž ao svoj glok uperen u Nila Pinkusa, ja ga pribih uza zid i ve​zah mu ru​ke li​si​ca​ma iza le​đa. – Imaš pra​vo da ću​tiš – re​koh dok sam ga pre​tre​sa​la. – Hej! – povika Al Pinkus. – Pustite mi brata. Pobrkali ste lonč ić e.

Ja sam ubio Rod​ni​ja Bu​ke​ra. – Ale, ne! Sluš ajte – reč e mi Nil Pinkus – Al nije imao nikakve veze s tim. Ja sam to uč inio. Ja sam ubio to kopile zbog onog š to je na​pra​vio od mo​je ćer​ke. – Ja sam taj koji ga je ubio, i nije mi ž ao – beš e istrajan Alan Pinkus. – Buker je bio zlo kopile. Ono š to je napravio od Semi... to de​te je mo​glo da po​sta​ne šta god je hte​lo. – Nil je hteo da ga sredi legalnim putem, ali Buker je bio previš e namazan. I zato sam lepo uzeo bratov piš tolj. Naš ao sam to govno na uli​ci i is​pra​znio mu pi​štolj u gla​vu. – Hvala – rekoh. – U Bukeru je bilo dovoljno metaka i pretrpeo je dovoljno batina da ste obojica mogli da ga ubijete. U stvari, to jeste mo​ja te​o​ri​ja. Vas dvo​ji​ca ste ga sre​di​li za​jed​no. Proč itala sam prava Alanu Pinkusu, a Konklin mu je stavio lisice, ali u me​ni se ja​vi​la trun​ka bri​ge. Nil Pin​kus je re​kao da je on ubi​ca. Al Pin​kus je re​kao da je on ubi​ca. Kakav sluč aj se mož e izgraditi na osnovu svedoč enja Lavande Luis, prostitutke zavisne od kreka koja mož e da umre pre nego š to išta od ovo​ga do​spe na sud? Sama sam sebi odgovorila. Ako oba brata preuzmu odgovornost za ubistvo Beskuć nog, ako obojica budu tvrdili da su sami to uč inili, to bi nekom porotniku moglo da dâ razloga za osnovanu sumnju. Dovoljno je da jedan porotnik glasa drugač ije od ostalih pa da suđenje bude poniš teno – a sumnjam da bi grad mogao da svari viš e od jednog su​đe​nja za ubi​stvo kri​mi​nal​nog šlja​ma kao što je Rod​ni Bu​ker. A on​da mi je si​nu​lo. Bra​ća Pin​kus su to is​pla​ni​ra​li. Konklin i ja poterasmo dvojicu muš karaca niza stepenice, dok sam u sebi već razmiš ljala kako ć emo ih razdvojiti, ispitati, pokuš ati da nateramo jednog da oda drugog. Ali kad smo stigli do dna stepeniš ta tok mi​sli mi je bio pre​ki​nut. Gomila je č ekala ispred otvorenih vrata – i tada je situacija postala za​i​sta lu​da.

109.

M

asa ljudi je pokuljala iz narodne kuhinje na ulicu. Bilo je tu beskuć nika i volontera, i u sve guš ćoj gomili ugledala sam ljude ko​ji su iz​gle​da​li kao da ne pri​pa​da​ju tu: bi​zni​sme​ne i že​ne iz oko​li​ne. Dreknuh: – Pomerite se! Pustite nas da prođemo! – Ali umesto toga, masa se zgusnu oko nas, gurkajuć i nas, preteć i da postane još agresivnija. Brž e-bolje potraž ih mobilni, ispritiskah brojeve bez gle​da​nja i ne​ka​ko uspeh da do​bi​jem de​žur​nog na​red​ni​ka u sta​ni​ci. Rekoh mu broj znač ke i lokaciju, i da nam je neophodna jedinica za su​zbi​ja​nje ne​re​da. Istog tre​nut​ka. Jedan č ovek u dobrom odelu probi se ka nama, dovikujuć i mi: – Narednice, narednice, ja sam Frenklin Moris, iz Udruž enja ž itelja Pete ulice. Ne mogu da vas pustim da uhapsite ove ljude jer sam ja ubio Rodnija Bukera – i mogu to da dokaž em. Nil je pokuš ao da me spreč i u to​me, ali mo​rao sam da uči​nim ono što je is​prav​no. Re​ci joj, Ni​le. Bio je to poč etak lanč ane reakcije, kakvu nikad ranije nisam vi​de​la – i ka​kvu ni​sam mo​gla ni da za​mi​slim. – Ja sam Luvi Dž amp – reč e crnkinja u naoč arama s ljubič astim ramom i daš ikijem 8 preko helanki, okreć uć i svoje vitko telo postrance, probijajuć i se k nama dok je prič ala: – Ne sluš ajte gospodina Morisa, narednice. On je najbolji drug Nila Pinkusa. Slu​šaj​te me​ne. – Zvali smo policiju ne​pre​sta​no, i oni nisu uč inili niš ta. Rodni Buker je bio kuga od č oveka. Prodavao je drogu. Pretvarao je ine devojke u narkomanke i kurve. Ja sam ga upucala jer je bio sam đavo. Pitajte koga hoć ete. Uč inila sam to malim piš toljem Nila Pinkusa, i sprem​na sam da po​đem s va​ma. Po​če​la je da me hva​ta vr​to​gla​vi​ca, a po​ma​lo i muč​ni​na. Kola su nam bila samo dvadeset metara dalje, ali gomila je bila tako gusta da nisam mogla da ih vidim. Oč ekivala sam da č ujem si​re​ne, ali ni​sam ču​la ni​šta osim ne​go​do​va​nja oko se​be. Još jedan č ovek je priznao, vukuć i me za rukav, govoreć i da se zove Hari Bejnbridž . Bio je crne puti, s dredovima i zlatnim zubima, izgledao je kao beskuć nik, rekao je da je pretukao Bukera letvom

na​kon što mu je pro​suo mo​zak Pin​ku​so​vim pi​štolj​či​ćem. – One prič e u novinama koje govore kako je Isus Beskuć ni bio dobar č ovek? Bio je govno. Gde ste vi ljudi bili kad smo vas zvali? Zaš to sam ja morao da okrvavim ruke? Ali jesam, gospođo policajko. Ukrao sam piš tolj gospodina Pinkusa i upucao tog seronju. Molio je za ž ivot, ali nije me bilo briga, zbog onog š to je uč inio mojoj devojč ici, Flo​ri. Jedna ž ena istupi napred, ili je to mož da bio muš karac obuč en kao že​na, ni​sam bi​la si​gur​na. Re​če da se zo​ve Mer​si. – Taj smrad je pretvorio moju mlađu sestru u kurvu. Nakljukao ju je metom i umrla je na ulici. Baš tu. Morala sam da ubijem tu smradinu, razumete? Već su me proglasili ludom – pa se nisam bri​nu​la ni zbog ka​kve po​ro​te. – Mersi! Uć uti. Nemoj niš ta da priznaješ . Ja sam ga ubio – reč e je​dan čo​vek ko​ji je iz​gle​dao kao mla​di bok​ser. Nos mu je bio nakrivljen na jednu stranu i izgledao je kao osoba či​ji se mo​zak pre​vi​še tum​bao po lo​ba​nji. – Ja sam upucao Beskuć nog advokatovim piš toljem š est puta. Bambam, bam-bam, bam-bam, a kad je pao na zemlju, iš utirao sam ga. Udarao sam ga ovim – reč e on, tresuć i pesnicom. – Ucmekao sam to đu​bre zbog onog što je uči​nio na​šem kra​ju. Poznata plavokosa devojka ispijenog lica, lepa kao vođa navijač a na me​tu, is​tu​pi na​pred. – Moj otac i stric Al su krivi jedino zbog toga š to su pokuš ali da spasu mene – reč e Semi. – Rekla sam da sam volela Beskuć nog, ali to je bila laž . Poš to sam ga ubila, svi smo lagali da policija ne bi posumnjala ni u koga od nas. Bio je tiranin. Zarobio me je. Zato sam uze​la očev pi​štolj... Sad mi je postalo jasno, jasno kao dan. Ovaj haos je bio or​ga​ni​zo​van. Jesu li brać a Pinkus planirala ovo od dana kad su njih dvo​ji​ca – ili ne​ko dru​gi – ubi​li Isu​sa Bes​kuć​nog? Policijska kola i kombiji, svi s upaljenim sirenama, doleteš e Petom ulicom i zakoč iš e na trotoaru, rasterujuć i gomilu. Policajci po​i​ska​ka​še na​po​lje ma​šu​ći pa​li​ca​ma, po​ti​sku​ju​ći ma​su. – Privedite ovu dvojicu – rekoh policajcima koji stajahu najbliž e meni. Predah im brać u Pinkus, i dok su ih pratili do kombija, rulja opet na​gr​nu na​pred.

Nil Pinkus okrete glavu dok ga je policajac uvodio u kombi. On reč e: – Samo sekund, policajč e. Narednice Bokser? – doviknu on. – Zar ne vi​di​te? Ili smo svi mi kri​vi, ili ni​je ni​ko. – I č ak ako ikoga izvedete na sud, neć ete ga osuditi. Ubica Rodnija Bu​ke​ra je pro​kle​ti ju​nak.

110.

U

z pomoć jedinice za suzbijanje nereda, Konklin i ja priljubismo š estoro ljudi uza zid i pretresosmo ih. Zapisali smo njihova imena, a zatim utovarili u kola i kombije i odvezli do stanice na is​pi​ti​va​nje. Zelela sam da č ujem prič u o ubistvu Beskuć nog od svih osmoro, ka​ko su ga iz​ve​li i za​što. Bila sam za volanom, još uvek se znojeć i dok smo se Konklin i ja vozili nazad ka stanici. Cela ta scena s ruljom podigla mi je pritisak u stratosferu, i još sam bila daleko iznad svojih uobič ajenih š ezdeset osam ot​ku​ca​ja u mi​nu​ti. Ali bi​la sam sreć​na. U stva​ri, us​hi​će​na. Bacih pogled u retrovizor i videh Frenklina Morisa i Mersi iza zaš titne reš etke, na zadnjem sediš tu, kako ć askaju kao da ih vodimo na ru​čak. Za​što da se bri​nu? Brać a Pinkus ć e mož da izgubiti dozvolu da se bave advokaturom jer su priznali ubistvo, ali neko drugi ć e uskoč iti da brani ovu grupu zaverenika, od kojih je za ubistvo Rodnija Bukera kriv jedan ili svi oni. Ali mi​sli​la sam da će se pred​vi​đa​nje Ni​la Pin​ku​sa ob​i​sti​ni​ti. Ako se ovi ljudi budu drž ali svojih prič a, nijedna porota neć e nikoga osuditi. Osam priznanja je osam puta gore od jednog, gde svako protivreč i svakom drugom, tako da bi osnovane sumnje bilo na pre​tek. Za​pi​ta​la sam se ho​će li suđe​nja uop​šte bi​ti. Rekoh Konklinu: – Sindi ć e dobiti ponudu da se po njenoj prič i snimi ilm. „Diler droge, koji je od narodnog junaka postao masovni ubica, zaustavljen zahvaljujuć i zaveri ulič nih osvetnika.“ Treba da je po​zo​veš. – Ne​ću, ti je po​zo​vi. Ne že​lim da po​re​me​tim la​nac ko​man​do​va​nja. Nasmeš ih se i rekoh: – Dobro. Poš to završ imo s ovim, dać u joj eks​klu​zi​van in​ter​vju. Utih​nu​la sam po​sle to​ga. Dok sam skretala u Ulicu Brajant, razmiš ljala sam o Isusu Beskuć nom, š armantnom i zgodnom ološ u koji je prodavao krek deci, pretvarao devojke u zavisnike od meta, č oveku koji je naruč io da mu

se napravi pokretna laboratorija za spravljanje meta koja je odletela u vazduh ubivš i deset ljudi, od kojih su već inu č inili obič ni građani koji su kre​nu​li na po​sao. Ne odo​bra​vam ulič​nu prav​du. Ako budemo mogli da osudimo Bukerovog ubicu, to ć emo i uč initi. Ali mož da ć e se ovoga puta drž avne snage reda povuć i pred jed​nom dru​gom vr​stom za​ko​na. Isu​sa Bes​kuć​nog, ulič​nog sve​ca ko​ji to nije bio, narod je sredio brž e i pametnije nego š to bismo mi to uradili – a da mu pritom ni​su da​li mo​guć​nost uslov​nog pu​šta​nja na slo​bo​du. Bi​lo je ne​po​re​ci​vo da je naš grad bo​lji sad kad nje​ga vi​še ne​ma. – O če​mu raz​mi​šljaš, Lind​zi? – upi​ta me Kon​klin. Okrenuh se da ga pogledam, i videh da se i on dobro oseć a. Rekoh: – Razmiš ljala sam kako je, na neki č udan nač in, ovo dobar dan da se bu​de po​li​ca​jac.

Epi​log Na​po​kon sreć​ni

111.

D

ok je Dž o upravljao svojim lepim crnim mercedesom klase S, opuš tala sam se na sediš tu pored njega. Bio je sjajno okrenuti glavu ulevo i videti njegovo prelepo lice, snaž ne ruke na volanu. Svaki put kad bi me uhvatio da ga posmatram, i on bi se okrenuo da po​gle​da me​ne. Osmehivali smo se jedno drugom kao srednjoš kolci koji su se prvi put za​lju​bi​li. – Gle​daj kud vo​ziš, dru​ška​ne – re​koh mu. – Že​lim da ti ski​nem tu ha​lji​nu – re​če on. – Sa​mo što sam je obu​kla! – Seć am se – on ć e, bludno se smeš eć i. – Nego, o č emu si mi ono be​še pri​ča​la? – O Ju​ki. – Da​bo​me. Ju​ki od​la​zi na ne​ko​li​ko ne​de​lja. – Tre​ba​lo je da ode na nekoliko nedelja, ali ju je Parizi onda pozvao u svoju kancelariju i rekao: – Imam jedan sluč aj za vas, gospođice Kasteljano. Mislim da bi mogao da vam donese una​pre​đe​nje. I po​vi​ši​cu. Dž o smota volan i mi skrenusmo na put koji je vodio ka samostanu Svetog srca na Paci ik hajtsu, neverovatno lepom i pomalo jezivom starom manastiru, gde je Dž oov prijatelj gradonač elnik održ avao veliko dobrotvorno več e u cilju prikupljanja sredstava za de​cu iz si​ro​ma​šnog de​la gra​da. Bio je to događaj isključ ivo za č lanove visokog druš tva, ali Dž o se nalazio pri vrhu liste zvanica jer je bio saradnik vlade, bivš i zamenik direktora drž avne bezbednosti i struč njak za situaciju na Bliskom is​to​ku. Lakeji zaduž eni za parkiranje kola u piratskim odelima istupiš e iz senki, a prednji farovi preobraziš e to zdanje u elegantno mesto za več ernji izlazak. Gosti obuč eni u marku pra​da od glave do pete iz​la​zi​li su iz svo​jih sku​pih ko​la, a Džo iza​đe iz na​ših. On dade ključ eve jednom lakeju, pa obiđe s druge strane i otvori me​ni vra​ta. Uzeh ga za ru​ku. – Ho​ću da ču​jem osta​tak pri​če – re​če on.

Pođosmo ka luč nom kamenom ulazu. Bila sam svesna da sam se za promenu doterala: nosila sam cipele s visokim potpeticama, podigla sam kosu, obukla dugu, tesnu, crvenu haljinu na š niranje i lepo sam se oseć ala znajuć i da ako je ikad neka haljina bila saš ivena za plavuš u visine metar i sedamdeset i osam, ja sam je nosila. I ako je ikad po​sto​jao lep i zgo​dan čo​vek u smo​kin​gu, ja sam ga dr​ža​la podru​ku. – Oh. I tako je Parizi rekao Juki: „Dajem ti sluč aj Rodnija Bukera. Cestitam.“ Dao joj je bom​bu, Dž o. Osam optuž enih, nula svedoka, oruž je kojim je ubistvo mož da poč injeno i sa č ijim mecima se oni izvađeni iz tela ubijenog ne mogu uporediti, i omraž ena ž rtva. Radić e na ovo​me go​di​nu da​na, a on​da ima da je sa​hra​ne na su​du. – Jad​na Ju​ki. – Jed​nog da​na će joj se po​sre​ći​ti. Mo​žda. Na​dam se. Pređosmo preko praga i obresmo se na koktel-več eri u punom zamahu. Prelepi ljudi su ž ivo razgovarali i smejali se, dok su im glasovi odjekivali u velič anstvenoj sali za prijeme s visokom oslikanom tavanicom ispresecanom popreč nim gredama, osmiš ljenom da lič i na tavanice u Vatikanu – u stilu italijanske visoke re​ne​san​se iz 16. ve​ka. Jedan konobar dođe noseć i č aš e sa š ampanjcem na posluž avniku, i Džo i ja uze​smo po jed​nu. Otpivš i gutljaj, Dž o spusti svoju č aš u na obliž nji sto, zavuč e ruku u dž ep i izvadi crnu pliš anu kutijicu koju sam videla mnogo puta ranije. Dva puta ju mi je davao i, iako je nikad nisam u potpunosti prihvatila, sač uvala sam je od pož ara i tokom selidbe kod Dž oa, i otvarala je s vre​me​na na vre​me, či​sto da vi​dim gde sto​jim u svo​joj gla​vi. I sada je Dž o ponovo otvorio tu crnu kutiju i ispruž io je tako da je pet dijamanata u prstenu od belog zlata zasvetlucalo poput kristalnog lu​ste​ra. Pogledah ga, razmiš ljajuć i kako mu elegantno odelo nije po​treb​no. Vo​le​la bih ga i da je bio u tri​kou sa šljo​ki​ca​ma. Na​sme​ših se. – Imam onaj ose​ćaj već vi​đe​nog – re​če on. Leptirić i u stomaku mi se uzleprš aš e, ali stajala sam mirno, gle​da​ju​ći u oči svog zgod​nog pla​vo​o​kog da​su. – Moram li da se vratim u Kvins i ž ivim s majkom? Ili ć eš se udati za me​ne, Lind​zi? Ho​ćeš li da bu​deš mo​ja že​na? Dok su se ljudi komeš ali oko nas, orkestar zasvira neku pomalo

otrcanu ali sentimentalnu dž ez numeru iz č etrdesetih. Bila je potpuno sa​vr​še​na. Spu​stih ča​šu i is​pru​žih ru​ku. – Je li to „da“? – upi​ta Džo. – Ili me pi​taš za ples? – I jed​no i dru​go. To je jed​no de​fi​ni​tiv​no i dvo​stru​ko „da“. Dž oovo lice se zgrč i od oseć anja. On reč e: – Volim te, plavuš ice. – Namaknu mi prsten na prst i poljubi me. Osetila sam snagu naš eg poljupca koji je zapeč atio taj savrš eni trenutak i blagoslovio naš u za​jed​nič​ku bu​duć​nost. Zagrlih Dž oa oko vrata a on me stež e. Dok smo lagano plesali uz „Moonlight Serenade“ Glena Milera, Dž o mi než no š apnu na uvo: – Ne​ćeš se pre​do​mi​sli​ti. Ima da se ven​ča​mo. – Da, Džo, ho​će​mo. Vo​lim te svim sr​cem. Za​i​sta te vo​lim.

112.

N

orma Dž onson se odmarala u svojoj ć eliji s maksimalnim obezbeđenjem u Centralnom ž enskom zatvoru drž ave Kalifornija. Metalna ć elija dimenzija dva i po sa dva i po metra bila je okreč ena u bež boju i imala je dva uska kreveta, jedan iznad drugog, jedan lavabo, toalet od nerđajuć eg č elika, i ako se ne rač una druga za​tvo​re​ni​ca ko​ja je hr​ka​la iz​nad nje, to je bi​lo to. Njena cimerka je bila Bernadet Radke, dovoljno stara da joj bude majka, ubica kao ona, ali ni izbliza toliko pametna ili kul. Berni je ubila muž a pregazivš i ga kamionetom, i onda, dok je „begala otale“, projurila na crveno svetlo i ubila još troje ljudi. Jedan od njih je bio osmo​go​di​šnji de​čak. Upr​kos bro​ju žr​ta​va, Ber​na​det je bi​la la​ka ka​te​go​ri​ja. Nije planirala svoje zloč ine, nije imala nikakvog stila. Bila je samo pobesneli č udak na granici mentalne zaostalosti, ali to je Ljubimč etu od​go​va​ra​lo jer je Ber​ni prak​tič​no bi​la njen rob. Svi su to bi​li. Nor​ma Džon​son vi​še ni​je bi​la Lju​bim​če. Nije imala zadatke, obaveze, i svaki č uvar na tom mestu, svaki staratelj, morao je da se brine o njoj. Drugi su joj spremali hranu. Prali plavu uniformu. Slagali posteljinu. Isporuč ivali poš tu, i znate š ta? Do​bi​ja​la je mno​go pi​sa​ma. Od obo​ža​va​te​lja. Iz ča​so​pi​sa. Iz Ho​li​vu​da. Sad je bi​la slav​na lič​nost. Svi su ž eleli da je upoznaju, da prič aju s njom. Plaš ili su je se i di​vi​li joj se. Na ovom mestu se oseć ala kao kraljica maturske več eri. Prvi put u svom ži​vo​tu mi​sli​la je da se na​la​zi ta​mo gde i pri​pa​da. Norma je lež ala u svom krevetu, gledajuć i u lež aj iznad sebe, projektujuć i ceo svoj ž ivot na to prazno platno. Premotavala je u glavi mnoge trenutke koji su od nje nač inili ono š to jeste, za​dr​ža​va​ju​ći se na onim naj​slav​ni​jim, i pre​pri​ča​va​la se​bi svo​ju pri​ču. Naroč ito se prisetila jedne prič e koju nikad nikome nije isprič ala: o tome kad ju je tatica odveo u svoju kuć u na Nob hilu kad tamo nikog nije bilo. Pokazao joj je zmije koje je drž ao u svojoj privatnoj

sobi, pokazao joj kako rukuje njima, i rekao joj kako se mogu is​ko​ri​sti​ti da se ne​ko ubi​je. Prisetila se koliku je ljubav osetila prema njemu tom prilikom. Koliko ga je obož avala. Ali postojalo je tu još neš to. Ono pitanje. Za​što ni​je mo​gao u pot​pu​no​sti da je pri​zna? Majka joj je obič no bila odmah tu u prizemlju, usisavala dnevnu sobu. Zaš to tatica nije mogao da izbaci svoju ž enu iz kuć e? Zaš to nije mogao da proglasi Normu i njenu mamu svojom pravom porodicom, bu​du​ći da ih je obe to​li​ko vo​leo? A on​da se ne​što de​si​lo. Njegova ž ena je uš la i videla Normu i njenog oca zajedno, i po​be​sne​la je. – Ne, Krise. Ne ov​de. Rekla sam ti. Nemoj ni​kad da dovodiš tu de​voj​či​cu u mo​ju ku​ću. A njen ta​ti​ca je re​kao: – Da, dra​ga. Iz​vi​ni, dra​ga. Norma je imala zmiju u ruci, drž eć i joj usta otvorena pomoć u pal​ca i ka​ži​pr​sta, baš kao što ju je ta​ti​ca na​u​čio. Ali u tom trenutku na licu mu se ukazala panika. Rekao je: – Moram da te sklonim odavde. – Kao da je ona neko đubre. A ne njegova krv i meso. Kao da nije njegova ć erka. Potomak ć erke jednog se​na​to​ra i pr​vog ži​te​lja Ka​li​for​ni​je. Provukla se ispod njegove ruke, protrč ala pored „veš tice“ i spustila se hodnikom do glavne spavać e sobe. A tamo, u sobi gde su spavali zajedno, pustila je guju pod ć ebe, gde je bilo mrač no i toplo, baš kao š to zmije vole. I mislila je da ostavlja zmiju da bi njegova že​na umr​la – ali zna​la je da i njen ta​ti​ca spa​va u tom kre​ve​tu. Pro​na​šao ju je u glav​nom ku​pa​ti​lu. Po​ku​cao je na vra​ta. – Po​žu​ri! – po​vi​kao je. Bilo je to poslednje š to joj je rekao. Izaš la je iz kupatila i istrč ala iz ku​će i se​de​la sa​ti​ma na ivič​nja​ku. Pla​ka​la je kad je umro. I sve se promenilo posle toga. Ali nije joj bilo ž ao. Ustala je u svoju odbranu, i ž ivot je sada opet bio dobar. Zadovoljavali su joj sve potrebe. I bila je najokoreliji, najvaž niji ž itelj ovog mesta. Ovde su je po​što​va​li. Po​što​va​li su je. – Sve u redu, Norma? – upita č uvar, dolazeć i da pusti Normu i Berni iz ć elije radi njihovog jednoč asovnog izlaska u dvoriš te,

zvec​ka​ju​ći klju​če​vi​ma, pro​iz​vo​de​ći taj ute​šni zvuk. – Savrš eno – reč e Norma Dž onson, uputivš i č uvaru redak osmeh. – Ni​kad bo​lje.

Iz​ra​zi za​hval​no​sti

D

ugujemo veliku zahvalnost ovim vrhunskim profesionalcima koji su s nama podelili svoje dragoceno vreme i struč nost tokom pisanja ove knjige: kapetanu Rič ardu Konklinu, doktoru Hamfriju Germanijuku, Caku Haniju, Mikiju Sermanu, Filipu R. Hofmanu, doktorki Miš el Ku, doktorki Mariji Pejdž , Timu Hetriku i Rebeki Di​li​ber​to. Posebno smo zahvalni Marielen Dankenbrink na njenoj rep numeri iz autobusa, Krisu Kuperu, Naradž anu Radakriš nanu i dvoma pr​vo​kla​snim tim​skim igra​čima, Linu Ko​lo​me​lu i Me​ri Džor​dan.

Beleška o autorima

D

ž ejms Paterson rođen je 1947. godine. Dobio je nagradu Edgar 1977. godine za najbolje debitantsko delo kriminalistič kog ž anra za roman The Thomas Berryman Number, koji je najpre odbilo 26 izdavač a. Mada kao svog omiljenog pisca č esto navodi Markesa, Dž ejms Paterson priznaje da su na njega najdublje uticali ilmovi Operacija „Šakal“ i Isterivač đavola: „U jednom momentu sam shvatio da u meni ne čuči Ulis, ali da bi mo​gla čučati Operacija ’Šakal’.“ To otkrić e poluč ilo je viš e od osamdeset napisanih romana, od kojih su mnogi i ekranizovani. Do sada su mu knjige prodate u stotine miliona primeraka, i prevedene na desetine svetskih jezika. Poš to je napisao nekoliko uspeš nih trilera, Paterson je ranih devedesetih doš ao na ideju da stvori afroamerič kog heroja u okviru tog ž anra. Tako je nastao forenzič ki psiholog Aleks Kros, koji je postao jedan od najpoznatijih likova u detektivskoj literaturi i inspiracija za dva ilma Prikrada se pauk (Laguna, 2002. i 2006) i Poljubi devojke (Laguna, 2004), oba s Morganom Frimenom u ulozi Krosa. Treć i roman iz tog serijala je Džek i Džil (Laguna, 2007), a slede Mačka i miš (Laguna, 2007), Potraga za lasicom (Laguna, 2010), Ruže su crvene (Laguna, 2011), Ljubičice su plave (Laguna, 2011), Four Blind Mice, The Big Bad Wolf, London Bridges, Mary, Mary, Kros (Laguna, 2009), Double Cross, Cross Country, Alex Cross's Trial, I, Alex Cross, Cross Fire i najnoviji, Kill Alex Cross. Paterson se oprobao i u drugim ž anrovima, pa je 1998. objavio nauč nofantastič ni roman Kad vetar duva (Narodna knjiga, 2004), a 2001. pojavljuje se sentimentalni roman Suzanin dnevnik za Nikolasa (Laguna, 2001), roman koji po snazi porede s Mostovima okruga Medison, potom Samantina pisma Dženifer (Laguna, 2005) i Sundays at Tiffany’s. U serijalu Maximum Ride dosad je objavljeno i njegovih sedam romana za decu. Ženski klub za rešavanje ubistava naziv je serijala knjiga o č etiri prijateljice – detektivki, reporterki, sudskom patologu i javnoj tuž iteljki – koje zajednič ki reš avaju ubistva, i po njemu je snimljena TV serija i napravljena kompjuterska igra. Dosada su objavljeni

sledeć i romani iz tog serijala: Prvi koji umire (Narodna knjiga, 2002), Druga prilika (Narodna knjiga, 2003), Treći stepen (Narodna knjiga, 2005), Četvrti juli (Mladinska knjiga, 2009), Peti jahač (Mladinska knjiga, 2010), Šesta meta (Mladinska knjiga, 2010), Sedmo nebo (Mladinska knjiga, 2011), Osmo priznanje (Mladinska knjiga, 2011), 9th Judgement i najnoviji 10th Anniversary. Paterson je napisao i sledeć e romane: Dvorska luda (Laguna, 2003), Kuća na plaži (Narodna knjiga, 2004), Kuća na jezeru (Narodna knjiga, 2005), Ponoćni klub (Laguna, 2006), Spasilac (Evro Giunti, 2007. i 2010), Sudija i porota (Evro Giunti, 2008. i 2010), Seks na brzaka (Mladinska knjiga, 2008), Season of the Machete, Hide & Seek, Miracle on the 17th Green, See How They Run, When the Wind Blows, Black Friday, Cradle & All, Santa Kid, Honeymoon, Ubistvo na plaži (Evro Giunti, 2009), You’ve Been Warned, Jedrenje (Laguna, 2009), Bikini (Evro Giunti, 2009. i 2010), Don't Blink, Postcard Killers, Toys, Now You See Her, Kill Me If You Can. Godine 2007. Paterson je započ eo nov serijal romana o detektivu Majklu Benetu i njegovo desetoro dece. Do sada su objavljeni romani: Stani na crtu (Evro Giunti, 2010), Run for Your Life, Worst Case i Tick Tock. Godine 2008. Paterson je započ eo serijal o Danijelu X i natprirodnim moć ima. Do sada su objavljeni romani: Dangerous Days of Daniel X, Watch the Skies, Demons and Druids i Ga​me Over. Godine 2009. Paterson je pokrenuo serijal fantastike za tinejdž ere o veš tici i č arobnjaku. Do sada su objavljeni romani: Witch and Wizard, The Gift i The Fire. Godine 2010. Dž ejms Paterson je krenuo s novim serijalom o bivš em marincu i agentu CIA-e Dž eku Morganu koji je od oca nasledio elitnu detektivsku agenciju. Prvi roman tog serijala je Private, a slede romani Private London i Private Games. Paterson je 2009. objavio dokumentarnu knjigu Ubistvo kralja Tutankamona (Laguna, 2010). Paterson poslednjih nekoliko godina knjige č esto piš e u tandemu s drugim piscima – Endruom Grosom, Maksin Pitro, Piterom de Jongom, Hauardom Rafanom, Majklom Ledvidž om i Gabrijelom Sarbone. Džejms Paterson živi u Palm Bi​ču na Floridi, sa ženom i sinom.

Maksin Pitro je romanopisac i novinarka. Živi u Njujorku s mužem. Tea Jovanović

1 Vidi Šesta meta, Dž ejms Paterson (Mladinska knjiga, 2010). (Prim. prev.) 2 Engl.: hung jury – porota koja ne mož e da se usaglasi oko pre​su​de; hung zna​či i „obe​si​ti“. (Prim. prev.) 3 Nazvan po sluč aju iz 1896. godine „Alen protiv Sjedinjenih Drž ava“, kad je odluč eno da sudija ima pravo da ohrabri neodluč nu po​ro​tu da na​sta​vi s ve​ća​njem dok ne do​ne​se pre​su​du. (Prim. prev.) 4 Engl.: pen​ding – na če​ka​nju, od​lo​že​no. Igra re​či. (Prim. prev.) 5 Po​pu​lar​ni lik iz TV se​ri​je Me​sto zlo​či​na: Las Ve​gas. (Prim. prev.) 6 Misli se na tzv. Memorijalni dan, koji se obelež ava u č ast ž rtava svih ra​to​va u ko​ji​ma je uče​stvo​va​la ame​rič​ka voj​ska. (Prim. prev.) 7 Engl.: The Ama​zing Ra​ce – ri​ja​li​ti šou. (Prim. prev.) 8 Raznobojan odevni predmet za muš karce slič an koš ulji. (Prim. prev.)