Osetljiva Istina - John Le Carre
April 29, 2017 | Author: Snezana Stasic Marjanovic | Category: N/A
Short Description
Osetljiva Istina - John Le Carre...
Description
John le Carr é
OSETLJIVA ISTINA John le Carr é A Delicate Truth 2012 S eng leskog preveo Danko Ješić
SADRŽAJ OSE T LJI VA IS T I NA 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. Zahvalnost
Za VDžC Nijedna zima osujetiti neće nastupanje proleća. Don
Ako čovek govori istinu, pre ili kasnije, biće u tome zatečen. Oskar Vajld
1. Na drug om spratu bezličnog hotela u britanskoj koloniji Gibraltar, okretan i žustar pedesetpetog odišnjak neumorno je hodao po sobi. Njeg ove izr azito britanske, prijatne crte lica, koje su ukazivale na čoveka vrednog poštovanja, otkrivale su raspaljivu nar av na ivici trpeljivosti. Rasejan profesor, čovek bi pomislio, posmatrajući njeg ovu knjišku pog rbljenost i dug kor ak, nemir an pramen prosede kose koji je pokušavao da ukroti nervoznim pokretima koščatog zgloba. Većina ljudi izvesno ne bi ni pretpostavila, čak ni u najluđim snovima, da je on britanski državni službenik srednjeg rang a, odvučen od svog stola u jednom od bezličnih odeljenja Ministarstva spoljnih poslova Njenog veličanstva, i poslat na veo ma poverljiv i izuzetno osetljiv zadatak. Njeg ovo navodno ime, kako je neprestano ponavljao sebi, bilo je Pol, a prezime – nije ga bilo teško zapamtiti – Anderson. Kad je uključio televizor, na ekranu je pisalo: Dobro došli, gospodine Pole Andersone. Zašto ne biste uživali u besplatnom aperitivu pre večere, u gostionici Lord Nelson! Znak uzvika, umesto mnog o prikladnijeg znaka pitanja, često je izazivao nelag odu njeg ovoj sitničavosti. Na sebi je imao hotelski bademantil, beli frotirski, i to sve vreme od utamničenja; skidao ga je samo kad bi uzalud pokušao da zaspi ili ono jednom kad se popeo na sprat, u gluvo doba, i sam jeo u restoranu na krovu, zapahnut mir isom hlor a s bazena na trećem spratu zgrade prekoputa. Kao i većina ostalih stvar i u sobi, bademantil, prekratak za njeg ove dug e nog e, zaudar ao je na ustajao dim cig ar eta i osveživač vazduha s mir isom lavande. Dok je hodao, odlučno je izr ažavao osećanja prema samom sebi, bez ograničenja uobičajenih za njeg ov zvaničan život, a na licu mu se u jednom trenutku ogledala iskrena zbunjenost kad je mrko pog ledao u veliko ogledalo vijcima pričvršćeno za kar ir an tapet. Povremeno bi se obraćao sebi s olakšanjem ili podsticajno. Možda i polug lasno? Kakve to ima veze kad se nalaziš u praznoj sobi, gde niko ne može da te čuje, osim fotog rafije u boji naše drag e mlade kraljice na smeđem konju? Na plastičnom stolu nalaze se ostaci bezukusnog sendviča i načeta boca mlake koka-kole. Mada mu je to teško palo, odlučio je da ne pije alkohol otkako je u ovoj sobi. Krevet, koji je zamrzeo kao nijedan dotad, bio je dovoljno velik za šestor o. Dovoljno je bilo da legne pa da mu se sve smuči. Na jarkocrvenom posteljnom prekrivaču od veštačke svile bezazleno je ležao mobilni telefon, koji je, čvrsto je ver ovao u to, bio šifrovan i mada je malo ver ovao u takve stvar i, pretpostavljao je da je tako. Kad god bi prošao pokraj njeg a, pog ledao bi ga s prekor om, žudnjom i razočar anjem. Sa žaljenjem vas obaveštavam, Pole, da ćete, tokom misije, biti potpuno lišeni komunikacije, osim za poslovne potrebe, upozor io ga je, s teškim južnoafričkim nag laskom, glas Elio ta, samoprog lašenog ter enskog komandir a. Ako tokom vašeg odsustva vašu divnu porodicu zadesi neka nevolja, mogu da se obrate odeljenju za zdravstvenu zaštitu, koje će stupiti u kontakt s vama. Jesam li bio jasan, dragi moj Pole? Jesi, Elio te, malo-pomalo postaješ sve jasniji. Dok je prilazio prevelikom prozor u na suprotnom kraju sobe, mrko je pog ledao uvis, kroz prljave zavese u leg endarnu Gibraltarsku stenu, koja je, mrtvački bleda, nabor ana i daleka, uzvratila mrštenjem, poput besne udovice. Ipak je, iz navike i s nestrpljenjem pog ledao na tuđi ručni sat na svojoj ruci i upor edio ga sa zelenim brojčanikom na radio-budilniku por ed kreveta. Ručni sat je bio od čelika, sa crnim brojčanikom, zamena za zlatni kartije koji mu je voljena suprug a poklonila za dvadesetpetog odišnjicu, zahvaljujući novcu nasleđenom od jedne od mnog ih preminulih tetaka. Ali sačekaj malo! Pol nema ženu, dođavola! Pol Anderson nema ni ženu ni ćerku. Pol Anderson je prokleti pustinjak!
– Ne mog u da dozvolim da nosiš to, Pole drag i – rekla je majčinski brižna žena, njeg ova vršnjakinja, jednom odavno u nekoj kući od crvene cig le u predg rađu, blizu aerodroma Hitrou, gde su ga ona i njena sestrinski raspoložena koleg inica oblačile za ovu ulog u. – Ne s tim lepim ugravir anim inicijalima, zar ne? Mor ao bi da kažeš kako si ga ukrao nekom oženjenom, zar ne, Pole? Prihvatajući šalu, odlučan da, kao i uvek, bude dobar momak, posmatrao je dok je ona ispisivala Pol na nalepnici i odlag ala u sef njeg ov zlatni sat i burmu, na neko vreme, kako je rekla. * Kako sam, zabog a, završio u ovom paklu? Jesam li sam skočio ili su me gurnuli? Ili je bilo malo od oboje? Opiši, dok praviš nekoliko odmer enih krug ova po sobi, precizne okolnosti never ovatnog putovanja od blažene jednoličnosti do samice na britanskoj kolonijalnoj steni. * – I, kako je tvoja sir ota drag a ženica? – pita ne baš sasvim uvela ledena kraljica iz kadrovske službe, bez ikakvog razlog a zvučno prekrštene u „ljudske resurse”, pošto ga je bez objašnjenja pozvala u svoje odaje u petak uveče, kad svi dobri građani hitaju kući. Njih dvoje su star i neprijatelji. Ako i imaju nešto zajedničko, to je onda osećaj da je takvih kao što su njih dvoje ostalo vrlo malo. – Hvala ti, Odri, nije nimalo rđavo, na sreću – odg ovar a on, uz nepokolebljivu površnost koju čuva za takve susrete opasne po život. – Drag a jeste, ali nije sir ota. Još uvek je u punoj remisiji. A ti? Pucaš od zdravlja, rekao bih? – Dakle, možeš da je ostaviš – nag oveštava Odri, ne hajući za ljubazno pitanje. – Ni za živu glavu! Kako to misliš? – odlučno istrajava na šaljivom tonu. – Evo kako: da li bi voleo da provedeš četir i supertajna dana u inostranstvu, u blag otvornoj klimi, eto, možda, i pet? – Hvala ti, Odri. Sasvim slučajno, to me veo ma zanima. Naša odr asla ćerka je trenutno kod nas, tako da pog odniji trenutak nisi mog la da izaber eš, ako se uzme u obzir da je ona lekar – nije odoleo da se ne pohvali, ali Odri nije bila nimalo zadivljena dostignućima njeg ove ćerke. – Ne znam šta je posredi i ne treba da znam – rekla je kao da odg ovar a na pitanje koje joj nije postavljeno. – Na spratu se nalazi mlad i živahan ministrov pomoćnik po imenu Kvin, možda si čuo za njeg a. Želi odmah da te vidi. Zadužen je za čistke, za slučaj da vest o tome nije stig la do dalekih pustopoljina Odeljenja za log ističko planir anje; nedavno je došao iz Ministarstva odbrane, što mu baš i ne ide u prilog, ali tako je kako je. O čemu to ona blebeće? Naravno da je to stig lo do njeg a. Čita on novine, zar ne? Gleda Dnevnik. Ferg us Kvin, poslanik, Ferg i za javnost, škotski kavg adžija, samoprog lašena intelektualna gromada iz redova Novih laburista. Na televiziji je rečit, ratobor an i uznemir ujuć. Štaviše, ponosi se što javno kritikuje vladinu bir okratiju – pohvalno, gledano izdaleka, ali nimalo prijatno ako si i sam vladin birokrata. – Kad kažeš sad, misliš odmah, Odri? – Tako sam ja razumela kad mi je rekao smesta. Ministarsko predvorje je prazno, osoblje je davno otišlo. Ministarska vrata od mahag onija, čvrsta kao od čelika, odškrinuta su. Da pokuca i sačeka? Ili da pokuca i uđe? Odlučuje se za oboje; čuje: – Ne stojte tamo. Uđite i zatvor ite vrata za sobom. – Ušao je. Krupno telo živahnog mladog ministra pritešnjeno je tamnoplavim večernjim sakoo m. Stoji, s
mobilnim telefonom na uvetu, ispred mermernog kamina punog crvene papirne folije, koja oponaša plamen. Kao na televiziji, i uživo je nabijen i debelovrat, s kratkom riđom kosom i brzim pohlepnim očima na bokserskom licu. Iza njeg a uzdiže se četir i metra visok portret nekog osamnaestovekovnog graditelja carstva, u helankama. U trenutku napetosti koju je želeo da prekine, por eđenje između dva tako različita muškarca prosto je neizbežno. Mada se Kvin svim silama upinje da se ponaša kao čovek iz nar oda, obojica deluju nabusito; obojica su prebacila težinu na jednu nog u, drug u savivši u kolenu. Sprema li se živahni mladi ministar da krene u kazneni pohod na mrske Francuze? Hoće li on, u ime Nove labur ističke partije, podstaći ludost bezumne svetine? Ne radi ništa od tog a, ali uz sumorno: Pozvaću te kasnije, Brede, izg ovor eno u mobilni telefon, prilazi vratima, zaključava ih i okreće se. – Rekli su mi da ste iskusan pripadnik Službe, je li tako? – pitao je optužujuće, brižljivo neg ovanim glazgovskim nag laskom, pošto ga je odmer io od glave do pete i tako, naizgled, potvrdio svoje najg or e strahove. – Hladnokrvan, šta god to znači. Dvadeset godina potucanja po inostranstvu, prema izveštaju Odeljenja za ljudske resurse. Retko pouzdan, nije ga lako uzdrmati. Lepo rečeno. Mada ja nisam sklon da pover ujem u sve što se ovde priča. – Lepo od njih – odg ovar a on. – A vi ste prizemljeni. Sedite u kasarni. Poslali su vas u penziju. Ženino zdravlje vas je sputalo, jesam li u pravu, moliću lepo? – Ali samo poslednjih nekoliko godina, ministre – baš vam hvala na onom poslali vas u penziju – i drag o mi je što mog u da kažem da sam slobodan kao ptica. – A trenutno radno mesto vam je… Podsetite me, molim vas. Taman da mu odg ovor i i istakne mnog e odg ovornosti, ministar ga nestrpljivo prekida: – Dobro. Evo mog pitanja. Jeste li imali ikakvog neposrednog iskustva s obaveštajnim radom? Ličnog – upozor ava, kao da bilo šta što se tiče isključivo njeg a može da ne bude lično. – U kom smislu neposrednog, ministre? – Tajne oper acije, šta drug o? – Samo kao krajnji kor isnik, avaj. Pover emeni kor isnik proizvoda. Nikad ih nisam pokretao, ako je to bilo vaše pitanje, ministre. – Čak ni dok ste se potucali po tom inostranstvu, kako sam čuo, mada se niko nije potrudio da mi navede konkretne zemlje u kojima ste bili? – Avaj, moja prekomorska zaduženja uglavnom su bila ekonomske, trg ovačke ili pak konzularne prir ode – objašnjava on, pribeg avajući kitnjastom izr ažavanju kojim se služi kad god se oseća ugroženo. – Očig ledno je da sam, s vremena na vreme, imao pristup ponekom tajnom izveštaju – ništa preter ano važno, nag lasio bih. To je, nažalost, sve. No ministra kao da je ohrabrilo to pomanjkanje zaver eničkog iskustva, jer mu je osmeh, pomalo zadovoljan, zaig rao na šir okom licu. – Ali svakako ste pouzdani, zar ne? Neo proban, ali pouzdan, koliko znamo. – Pa, čovek voli da tako misli o sebi – usledi nesig ur an odg ovor. – Jeste li se ikad susreli sa PT-om? – Oprostite? – Protivter or izmom, zabog a! Jeste li ili niste? – obraćao mu se kao glupanu. – Nažalost, nisam, ministre. – Ali stalo vam je do toga, zar ne? – Do čeg a tačno, ministre? – trudi se da pomogne. – Do dobrobiti naše zemlje, za bog a milog a! Do bezbednosti naših sunar odnika, gde god da se
nalaze. Do naših osnovnih vrednosti u opasnim vremenima. Ukratko, do našeg nasleđa, ako vam je draže – upotrebio je tu reč kao udar ac na tor ijevce. – Niste neki mlitavi kancelar ijski liber al, koji potajno podržava pravo ter or ista da raznesu jebeni svet u par amparčad, na primer. – Ne, ministre, sasvim izvesno nisam – mrmlja on. Ali ministar nastavlja, kao da nije ni primetio njeg ovu nelag odu: – Dobro, onda. Ako bih vam rekao da za vas ima izuzetno osetljiv zadatak sprečavanja ter or ističkog napada na našu otadžbinu, ne biste odmah pobeg li, zar ne? – Naprotiv. Bio bih… pa… – Šta biste bili? – Zadovoljan. Počastvovan. Ponosan, zapravo. No pomalo i iznenađen, nar avno. – Iznenađen čime, moliću lepo? – uvređeno će ministar. – Pa, nije moje da brinem o tome, ministre, no ipak, zašto baš ja? Sig ur an sam da Služba ima dovoljno ljudi s odg ovar ajućim iskustvom. Ferg us Kvin, čovek iz nar oda, prilazi prozor u i prkosno istur ene brade iznad leptir-mašne, čiji čvor neur edno vir i iz nabor ane kože na potiljku, zamišljeno posmatra zlatan šljunak Gardijskog konjičkog manježa u suton. – Ako bih vam rekao da do kraja života ne smete ni rečju ni delom niti na bilo koji drug i način da otkrijete činjenicu kako je izvesna protivter or istička oper acija čak i razmatrana, a nekmoli izvršena – besno traži izlaz iz verbalnog lavirnita u koji je uveo sebe – da li bi vas to privuklo ili odbilo? – Ministre, ako me smatrate odg ovar ajućom osobom, rado ću prihvatiti zadatak, kakav god da je. I svečano vam se zaklinjem da će to zauvek ostati tajna – istrajno će on, malo se razg nevivši što ovaj preispituje njeg ovu odanost. Sleg avši ramenima u najboljem čerčilovskom manir u, Kvin ostade pokraj prozor a, kao da nestrpljivo čeka da fotog rafi završe posao. – Postoje izvesne prepreke koje treba premostiti – ozbiljno izjavljuje, gledajući svoj odraz. – Neki veo ma važni ljudi iz ove ulice – on mahnu bikovskom glavom ka Dauning stritu – treba da nam daju odobrenje. – Kad ga dobijemo – ako ga dobijemo – bićete obavešteni. Nakon tog a, dok god ja budem smatrao da treba, bićete moje oči i uši na ter enu. Nema ulepšavanja izveštaja, jasno? Ništa od vašeg diplomatskog uvijanja ili prenemag anja. Ne dok sam ja nadležan, moliću lepo. Davaćete mi neizmenjene izveštaje, realnu sliku i pog led na okolnosti očima star og profesio nalca, kakav ver ujem da jeste. Je li to jasno? – Savršeno, ministre. Potpuno vas razumem – glas kao da mu dopir e iz udaljenog oblaka. – Imate li nekog Pola u por odici? – Oprostite, ministre? – Bog a mu! Pitanje je jednostavno, zar ne? Imate li u por odici nekog muškarca koji se zove Pol? Da ili ne. Brata, oca, šta ja znam? – Nijednog. Nikakvog Pola, nažalost. – A Polin? Ženska verzija. Polet, svejedno? – Zasig urno ne. – A Andersona? Nemate ni Andersona? Bar po ženskoj liniji? – Ni to nemam, koliko je meni poznato, ministre. – A vi ste u dobroj formi. Fizički. Od naporne šetnje po ner avnom ter enu neće vam klecati kolena, kao nekima odavde? – Žustro hodam. I bavim se vrtlarstvom – iz istog udaljenog oblaka. – Sačekajte da vas pozove čovek po imenu Elio t. Elio t će biti vaš prvi kontakt.
– A da li je tom Elio tu to ime ili prezime, pitam se – čuo je sebe kako se smir eno raspituje, kao da je reč o kakvom manijaku. – Otkud, jebote, ja to znam? On radi u potpunoj tajnosti, pod okriljem org anizacije poznate kao Etička rešenja. Novi momci, i u rang u najboljih na tom polju, tako mi je preneo stručni savetnik. – Oprostite mi, ministre. A koje bi to polje bilo? – Privatne bezbednosne službe. Gde vi živite? To je danas glavna stvar. Rat vode kompanije, ako niste primetili. Državne vojske su propale. Glomazne, loše opremljene, jedan zapovednik na nekoliko vojnika na ter enu, a koštaju čitavo bog atstvo. Provedite nekoliko godina u Ministarstvu odbrane, ako mi ne ver ujete. – Oh, ver ujem vam, ministre – odvrati, zaprepašćen tim opanjkavanjem britanske vojske, ali nestrpljiv da udovolji ministru. – Pokušavate da prodate kuću. Zar ne? Har ou ili tako nekako. – Har ou, tačno – sad prevazilazi iznenađenje. – Severni Har ou. – Problemi s novcem? – Oh, ne, naprotiv, da se malo pohvalim! – uzvikuje, zahvalan što se, makar trenutno, vratio na zemlju. – Imam malu ušteđevinu, a moja žena je dobila skromno nasledstvo, uključujući i kuću u provinciji. Namer avamo da prodamo dom u Har ouu dok su cene dobre, i da živimo skromno, dok ne nađemo trajno rešenje. – Elio t će reći da želi da kupi vašu kuću u Har ouu. Neće pomenuti da je iz Etičkih niti išta slično. Video je oglas u izlog u agencije za nekretnine ili tako nešto, video ju je spolja, svidela mu se, ali voleo bi da popriča o detaljima. Predložiće vreme i mesto sastanka. Vi treba da prihvatite predlog. Tako ti ljudi rade. Imate li još neko pitanje? Da li je dosad išta i pitao? – U međuvremenu, ponašajte se potpuno uobičajeno. Nikom ni reči. Ni na poslu, niti kod kuće. Je li vam to jasno? Nije jasno. Nikome to još od Adama nije jasno. Ali uzvratio je usrdnim, zbunjenim da na sve to; ostalo mu je nejasno sećanje na povratak kući te iste večer i, posle okrepljujućeg bor avka u klubu u Pal Malu, kao i svakog petka. * Nagnut nad računar om, dok su mu suprug a i ćerka veselo čavrljale u drug oj sobi, Pol Anderson pretražuje Etička rešenja. Mislite li na Etička rešenja iz Hjustona u Teksasu? Potvrđuje, u potrazi za dodatnim informacijama. S novim međunarodnim timom jedinstveno obučeni geopolitičkih mislilaca, mi u Etičkoj nudimo inovativne, promišljene i smele procena rizika za velike poslovne ili nacionalne organizacije. Ponosimo se poštenjem, marljivošću i kompjuterskim veštinama. U svakom trenutku su vam dostupni zaštita ili pregovarači s otmičarima. Marlon će odgovoriti na vaša lična i poverljiva pitanja. Imejl adresa i poštanski fah takođe u Hjustonu, u Teksasu. Telefonski broj za besplatne pozive Marlonu. Bez imena dir ektor a, službenika, savetnika ili „jedinstveno obučenih geopolitičkih mislilaca”. Nema Elio ta, bilo da mu je to ime ili prezime. Etička rešenja u sastavu su kompanije Spenser
Hardi holdings, multinacio nalne korpor acije koja trg uje naftom, pšenicom, drvnom građom, govedinom, nekretninama, ali i neprofitnim akcijama. Ista kompanija podržava evang elističke fondacije, verske škole i misio narski rad. Za više informacija o Etičkim rešenjima unesite svoju lozinku. Pošto lozinku nema, a pride ima utisak da neo vlašteno pristupa podacima, prekida pretraživanje. Prolazi jedna sedmica. Svakog jutra, za dor učkom, čitavog dana na poslu, svako veče kad se vrati s posla, ponaša se potpuno uobičajeno, kako mu je naloženo, i čeka taj važan poziv, koji će se dog oditi ili neće, ili će se dog oditi kad ga najmanje očekuje: tako je i bilo jednog ranog jutra, dok je njegova žena spavala omamljena lekovima, a on petljao po kuhinji u kar ir anoj košulji i somotskim pantalonama, per ući sudove od sinoć i govor eći sebi kako mor a da se pobrine za travnjak iza kuće. Telefon zazvoni, on se javlja, veselo kaže dobro jutro; zove ga Elio t, koji je, navodno, video oglas u izlogu agencije za nekretnine i vrlo je zag rejan za kupovinu kuće. Osim što se ne zove Elio t već Iliot, zahvaljujući južnoafričkom nag lasku. * Da li je Elio t član novog međunarodnog tima jedinstveno obučenih geopolitičkih mislilaca iz Etičkih rešenja? Mog uće je, mada nije očig ledno. U jednostavnoj kancelar iji, u jednoj uskoj spor ednoj ulici, nedaleko od Padington strit gardensa, gde su dva muškarca sedela sat i po kasnije, Elio t nosi ozbiljno nedeljno odelo i kravatu s bebama padobrancima. Kabalistički prstenovi ukrašavaju mu tri najdeblja prsta manikir ane leve šake. Ima sjajnu ćelu, maslinastu kožu, rošavo lice i zastrašujuće mišiće. Nedokučiv pog led mu čas upitno odmer ava gosta u nemirnim naletima, čas prelazi preko prljavih zidova. Njeg ov eng leski jezik tako je istančan i kitnjast da bi čovek pomislio kako je dobijao nag rade za tačnost i izg ovor. Vadeći gotovo nov britanski pasoš iz fio ke, Elio t liznu palac i poče nehajno da ga lista. – Manila, Sing apur, Dubai: to su samo neki od lepih gradova u kojima ste prisustvovali sastancima statističar a. Razumete li to, Pole? Pol razume to. – Ako neki radoznalac bude sedeo por ed vas u avio nu i raspitivao se zašto idete na Gibraltar, recite mu da je u pitanju još jedan sastanak statističar a. Posle tog a mu kažite da gleda svoja jebena posla. Mnog i na Gibraltar u se kockaju preko interneta, i nije baš sve zakonito. Org anizator i kockanja ne žele da njihovi službenici pričaju. Sad mor am da vas pitam, Pole, veo ma iskreno, molim vas, brine li vas nešto u vezi s vašim lažnim identitetom? – Pa, možda me nešto brine, Elio te – priznaje, posle kraćeg razmišljanja. – Recite, Pole. Slobodno. – Pa, pošto sam Britanac – i državni službenik s izvesnim iskustvom – to što ulazim na britansku ter itor iju kao neko drugi pomalo je… – tražio je pravu reč –… prokleto je sumnjivo, da budem iskren. Elio tove sitne okrug le oči ponovo su ga gledale, netremice. – Mislim, zar nisam mog ao da odem bez lažnog predstavljanja i preuzmem rizik? Svi znamo da ću mor ati da se pritajim. Ali ako se dog odi da, uprkos najboljim očekivanjima, sretnem nekog kog a poznajem, ili nekog ko mene poznaje, kad smo već kod tog a, onda makar mog u da budem to što jesam.Hoću da kažem, da budem ja, umesto… – Umesto čeg a, Pole? – Pa, umesto da se pretvar am kako sam neki lažni statističar po imenu Pol Anderson. Mislim, ko
bi pover ovao u takvu glupavu priču ako savršeno dobro zna ko sam? Mislim, iskreno, Elio te – osećao je kako mu se obrazi rumene – vojska Njenog veličanstva ima prokleti združeni štab na Gibraltaru. Da ne pominjem gomilu pripadnika Ministarstva spoljnih poslova i ogromnu osmatračku stanicu. I centar za obuku specijalnih jedinica. Dovoljno je da samo jedan momak iznenada naiđe i zag rli me kao davno izg ubljenog drug ar a i ja sam… pa, propao. A šta ja znam o statistici? Ni da beknem. Ne bih da ospor avam vašu stručnost, Elio te. I nar avno da ću uraditi sve što treba. Samo pitam. – Da li je to sve što vas brine, Pole? – Zabrinuto je pitao Elio t. – Nar avno. To je sve. Samo sam pitao. – I zažalio, ali kako da se čovek odr ekne log ike? Elio t oblizuje usne, mršti se i pažljivo odmer enim eng leskim odg ovar a: – Istina je, Pole, da nikog na Gibraltar u neće boleti dupe ko ste sve dok im pokazujete svoj britanski pasoš i držite obor enu glavu. Ipak, vaša muda će biti u procepu ako se dog odi najg or e, što je već moja brig a. Hajde da razmotrimo pretpostavku da se oper acija ne okonča onako kako su zamislili stručni planer i, kojima, s ponosom, pripadam. Da nas neko nije izdao, upitaće se oni. I ko je taj obrazovani drkadžija Anderson, koji je po čitav bog ovetni dan čitao knjig e u svojoj hotelskoj sobi, pitaće se. Gde da nađemo tog Andersona, na ter itor iji koja nije veća od jebenog ter ena za golf? Ako se to desi, rekao bih da će vam biti drag o što ste promenili identitet. Jeste li sad zadovoljni, Pole? Srećan kao svinja u blatu, Elio te. Ne mog u da budem srećniji. Nisam sav svoj, sve mi izg leda kao san, ali sam uz tebe do kraja. No onda, primetivši da je Elio t pomalo zamišljen i strahujući da će se kroz detaljno uputstvo koje će uslediti provući i neka loša vest, pokušava da se zbliži s njim: – I kako se tako visokokvalifikovan tip poput vas, Elio te, uklapa u sve ovo, ako smem da pitam? Kroz Elitov glas provejava propovedničko licemerje: – Iskreno vam zahvaljujem na tom pitanju, Pole. Ja sam vojnik; to je moj život. Bor io sam se u velikim i malim ratovima, uglavnom u Africi. Tokom tih poduhvata imao sam dovoljno sreće da naletim na čoveka čiji su obaveštajni izvor i leg endarni, da ne kažem strahoviti. Njeg ovi kontakti šir om sveta otkrivaju mu podatke do kojih niko drug i ne može da dođe, uver eni da će njihove informacije kor istiti razvoju demokratskih i slobodarskih principa. Operacija divljina, čije ću vam pojedinosti uskor o otkriti, plod je njeg ovih razmišljanja. Elio tova ponosna izjava izazvala je očig ledno, mada pomalo udvor ičko pitanje: – Smem li da pitam, Elio te, ima li taj veliki čovek ime? – Pole, vi i ja smo, odsad i zauvek, por odica. I zato ću vam, bez ustezanja, s puno pover enja reći da je osnivač i pokretač Etičkih rešenja gospodin Džej Krispin. Povratak u Har ou, crnim taksijem. Elio t kaže: Odsad čuvajte sve račune. Plati taksisti, sačuvaj račun. Potraži Džeja Krispina na guglu. Džej ima devetnaest godina i živi u Pejntonu, u Devonu. Konobar ica je. Džej Krispin, proizvođač furnir a, rođen je u Šordiču, 1900. Džej Krispin agencija za modele, glumce, muzičar e i plesače. Ali o Džeju Krispinu, pokretačkoj snazi Etičkih rešenja i tvorca Operacije divljina, ni reči. * Stojeći ponovo ispred ogromnog prozor a u hotelskom zatvor u, čovek koji sebe mor a da naziva Polom umorno je izr ekao bujicu besmislenih psovki, više u savremenom duhu neg o u sopstvenom. Jebiga, zatim dvaput jebiga. Zatim još jebiga, ispuštenih u kanonadi psovki usmer enih prema mobilnom telefonu na krevetu i na kraju molba: Zvoni, prokletinjo mala, zvoni – samo da bi otkrio kako neg de u njeg ovoj glavi, ili van nje, taj isti mobilni telefon više nije nem i odg ovar a mu izluđujućim didli-a,
didli-a, didli-a, di-de-do. Ostao je kraj prozor a, ukočen u never ici. To je debeo bradat Grk iz susedne sobe, koji peva pod tušem. To su napaljeni ljubavnici s gornjeg sprata: on stenje, ona ječi, meni se priviđa. Želeo je samo da ode na spavanje i probudi se kad sve bude gotovo. No sada je već por ed kreveta, približava šifrovani telefon uvetu, ali iz nekog uvrnutog osećaja da mor a da brine o bezbednosti, ne prog ovar a. – Pole? Jeste li tamo, Pole? To sam ja. Kirsti, sećate li se? Kirsti, povremena nadzornica koju nikad nije video. Zna joj samo glas: drzak, zapovednički, a ostalo je zamislio. Ponekad se pita nije li primetio prig ušen australijski nag lasak – u skladu s onim Eliotovim južnoafričkim. Ponekad se pita i kakvo se telo krije iza tog glasa, a ponekad krije li se išta iza njeg a. Već je uočio njen oštar ton, nag oveštaj neke novosti: – Jeste li dobro, Pole? – Veo ma dobro, Kirsti. A i vi ste, pretpostavljam? – Jeste li spremni za malo noćnog posmatranja ptica, posebno sova? To je bio deo besmislenog lažnog identiteta Pola Andersona – hobi mu je bio ornitolog ija. – Onda imam vesti za vas. Pokrećemo mašiner iju. Večer as. Rozmarija je napustila luku i krenula za Gibraltar pre pet sati. Aladin je za večer as pripremio veliko okupljanje, zakazao je gostima večer u u kineskom restor anu u Kvinsvej mar ini. Smestiće goste, a onda će nastaviti sam. Sastanak s Mešetarom je potvrđen za 23.30. Kako bi bilo da dođem po vas u hotel u 21.00? To vam je devet uveče. Može? – Kad se sastajem sa Džebom? – Što pre – odg ovor ila je, još oštrije, kao i uvek kad se pomene Džeb. – Sve je utanačeno. Vaš prijatelj Džeb će vas čekati. Obucite se za posmatranje ptica. Ne odjavljujte se iz hotela. Jasno? Sve je bilo jasno još pre dva dana. – Ponesite pasoš i novčanik. Uredno spakujte stvar i, ali ostavite ih u sobi. Ostavite ključ na recepciji, kao da ćete se kasno vratiti. Želite li da čekate na hotelskim stepenicama kako se ne biste zadržavali u predvorju, gde bi tur isti zur ili u vas? – Dobro. Uradiću tako. Dobar predlog. – Tražite sjajan nov ter enac tojota. Na crvenom natpisu na suvozačevoj strani vetrobranskog stakla piše KONFERENCIJA. Treći put otkako je došao ona je navaljivala da usklade satove, što je smatrao besmislenim u ovo doba kvarcnih mehanizama, sve dok nije shvatio da i sam to radi sa satom por ed kreveta. Još sat i pedeset dva minuta do polaska. Prekinula je vezu. Vratio se u samicu. Jesam li to stvarno ja? Da, jesam. To sam ja, s pouzdanim rukama, koje se znoje. Osvrnuo se oko sebe, sa zatvor eničkom zbunjenošću, gledajući ćeliju koja mu je postala dom: knjig e koje je poneo i nije stig ao da pročita ni redak. Knjig a o Francuskoj revoluciji, Sajmona Šame, Montefjor eo va biog rafija Jer usalima: dosad bi već, u boljim okolnostima, prog utao obe. Prir učnik o mediter anskim pticama koji su ga nater ali da pročita. Pog led mu je odlutao prema glavnom neprijatelju: fotelji koja smrdi na mokraću. Presedeo je pola prošle noći u njoj, pošto u krevetu nije mog ao da se svrti. Da ponovo sedne? Da počasti sebe još jednim gledanjem Rušitelja brana? Ili bi možda Henri V Lor ensa Olivijea bio uspešniji u ubeđivanju bog a rata da očeliči srce njeg ovog vojnika? Ili da pogleda odlomak iz mekog pornića koji je cenzur isao Vatikan, kako bi razbuktao star i plamen? Otvar ajući rasklimatan ormar, izvadio je zelen kofer s točkićima Pola Andersona, izlepljen putničkim nalepnicama i pun đubreta koje je održavalo lažni identitet putujućeg statističar a posmatrača
ptica. Zatim je seo na krevet, gledajući kako se šifrovani telefon puni, jer ga je mor io neizlečiv strah da će ga izdati u ključnom trenutku. * U liftu ga je neki sredovečan par u zelenim odelima pitao da li je stig ao iz Liverpula. Avaj, nije. Onda je došao s grupom? Nažalost, ne; a koja je to grupa? Onda im se smučio njeg ov otmen glas i ekscentrična oprema za bor avak u prir odi, te su ga ostavili na mir u. Stig avši u prizemlje, uleteo je u metež i buku. Svetleći natpis među venčićima sa zelenim trakama i balonima podsetio ga je da je Dan Svetog Patrika. Neko je na škripavoj harmonici svir ao irsku narodnu muziku. Raščupani muškarci i žene u zelenim šešir ima ginis su plesali. Neka pijana žena, s nakrivljenim šešir om, uhvatila ga je za glavu, poljubila u usta i rekla mu da je divan dečko. Probijajući se kroz gomilu i izvinjavajući se, dospeo je do hotelskih stepenica, gde je podosta gostiju čekalo na svoje automobile. Duboko je udahnuo i osetio mir is lovor a i meda pomešan s izduvnim gasovima. Iznad njeg a, mag lovite zvezde mediter anske noći. Bio je odeven onako kako su mu rekli: teške čizme, i ne zaboravite vetrovku, Pole, mediteranske noći znaju da budu prohladne. U unutrašnjem džepu vetrovke, iznad srca, nalazio se superšifrovani telefon. Osećao je kako mu pritiska levu bradavicu, no ipak je oprezno opipao džep. Blistavi ter enac tojota pridružio se vrsti pristig lih kola, i da, bio je plav, i da, na suvozačevoj strani vetrobrana imao je crvenu nalepnicu s natpisom KONFERENCIJA. Dva bela lica napred; vozač, mladić s nao čar ima. Žena sitna i žustra, iskočila je kao iz čamca i otovrila zadnja vrata. – Vi ste Artur, zar ne? – viknula je s australijskim nag laskom. – Ne, ja sam Pol. – Oh, tako je, vi ste Pol! Izvinite. Artur je sledeći. Ja sam Kirsti. Drag o mi je što smo se upoznali, Pole. Uskačite! Ugovor ena bezbednosna igra. Uobičajeno preter ivanje, ali nema veze. Uskočio je i bio je sam na zadnjem sedištu. Vrata su se zalupila uz tresak i ter enac je prošao između belih stubića, izbijajući na kaldrmisan put. – A ovo je Hansi – rekla je Kirsti, preko naslona svog sedišta. – Hansi je deo tima. Uvek budan – je li tako, Hansi? To je njeg ov moto. Hoćeš li pozdraviti ovog gospodina, Hansi? – Dobro došli, Pole – rekao je Uvek Budni Hansi, ne okrećući glavu. Možda amer ički nag lasak, možda nemački. Rat sad vode kompanije. Dok su se vozili između visokih kamenih zidova, iznenada je počeo da upija zvukove i prizor e: treštanje džeza iz obližnjeg bar a, debele eng leske par ove koji se nalivaju jeftinim pićem za stolovima u bašti, salon za tetovir anje s istetovir anim torzom u farmer icama spuštenog struka, frizerski salon s frizur ama iz šezdesetih, pog rbljen star ac s jarmulkom, koji gur a dečja kolica, i suvenirnica u kojoj se prodaju fig ur ice hrtova, flamenko igračica i Isusa s apostolima. Kirsti se okrenula da ga pog leda na oskudnoj svetlosti. Koščato lice bilo joj je peg avo. Kratka crna kosa, zavučena pod šešir. Bez šminke i bezizraznog pog leda: ili bezizraznog za njeg a. Bradu je naslonila na savijenu ruku dok ga je zag ledala. Telo ner aspoznatljivo pod debelom vetrovkom. – Jeste li ostavili sve stvar i u sobi, Pole? Kako smo vam rekli? – Sve spakovano, kako ste rekli. – Uključujući i knjig u o pticama? – Uključujući i nju. Ušli su u mračnu spor ednu ulicu. Propali kapci, malter koji se kruni, grafiti na kojima piše BRI-
TANCI, IDIT E KUĆI! Povratak pod sjaj svetala grada. – I niste se odjavili iz hotela? Možda greškom, ili tako nešto? – Predvorje je bilo krcato ljudima. Nisam mog ao da se odjavim ni da sam hteo. – A šta je s ključem? U mom je džepu, dovrag a. Osećao se kao maloumnik kad joj ga je spustio na dlan i gledao kako ga predaje Hansiju. – Idemo u obilazak, jasno? Elio t kaže da vam pokažemo ter en, kako biste stekli uvid u okolinu. – Dobro. – Idemo do Gornje stene, a usput svraćamo u Kvinsvej mar inu. Ono tamo je Rozmarija. Doplovila je pre sat vremena. Vidite li je? – Vidim. – Aladin se uvek usidri tamo, a ono su njeg ove stepenice do mola. Niko ne sme da ih kor isti osim njeg a: ima nekretnine ovde. Na brodu je, a njeg ovi gosti kasne, još uvek se spremaju pred iskrcavanje na obalu i odlazak na večer u u kineski restor an. Svi razg ledaju Rozmariju, pa možete i vi. Samo budite opušteni. Nema zakona koji zabranjuje nehajno razg ledanje veličanstvene jahte od trideset milio na dolar a. Je li to uzbuđenje pred lov? Ili samo olakšanje što je izašao iz zatvor a? Ili je to samo mog ućnost da služi svojoj zemlji onako kako nije ni sanjao? Šta god da je, obuzeo ga je talas patrio tskog zanosa dok se pridruživao trag ovima vekovnih britanskih imper ijalističkih osvajanja. Statue velikih admir ala i gener ala, topovi, utvrđenja i bedemi, glasne protivavio nske sir ene koje usmer avaju naše stoičke branio ce do najbližeg skloništa, ratnici nalik na gurke koji stoje, s bajonetima na puškama, ispred guverner ove rezidencije, policajci u šir okim britanskim uniformama: sve je to deo i njeg ove prošlosti. Čak su mu i grozni redovi prodavnica s prženom ribom i krompir ićima, izg rađenih u eleg antnim kućama sa španskim fasadama, izg ledali kao povratak kući. Kratak pog led na topove, pa na ratne spomenike, jedan britanski, jedan amer ički. Dobro došli u Oušn vilidž, paklen kanjon stambenih zgrada s balkonima od plavog stakla, koji nalikuju okeanskim talasima. Ulaze na privatni prilaz s kapijom i prijavnicom; čuvar a nig de nema. Ispod, šuma belih jarbola, svečan tepihom prekriven kej, niz butika i kineski restor an, gde je Aladin rezervisao vrhunsku večer u. A na mor u, raskošna Rozmarija, osvetljena lampio nima. Prozor i na srednjoj palubi su zamračeni. Prozor i salona prozirni. Snažni muškarci tumar aju između praznih stolova. Por ed broda, u podnožju pozlaćenih brodskih stepenica, otmen gliser s dva člana posade u belim uniformama, čeka da odveze Aladina i njeg ove goste na obalu. – Aladin je u stvar i Poljak iz mešovitog braka, koji je uzeo libansko državljanstvo – objašnjavao je Elio t u maloj sobi u Padingtonu. – Aladin je Poljak, prljav kao poljski klozet, da se malo našalim. Aladin je najneprincipijelniji jebeni trg ovac smrću na svetu, a povrh sveg a druži se s najg or im talogom međunar odog društva. Glavni predmet u njeg ovoj ponudi biće prepros, ako sam dobro obavešten. Prepros, Elio te? – Poslednji put ih je imao dvadeset. Vrhunska tehnolog ija, veo ma izdržljivi, veo ma smrtonosni. Daje vremena Elio tovom ćelavom, super io rnom osmehu i brzom pog ledu. – Prepros je, tehnički gledano, prenosni protivvazdušni sistem, Pole, a sam naziv prepros je ono što ja nazivam akronimom. Kao oružje poznato pod istim nazivom, prepros je tako lag an da bi i dete mog lo da rukuje njime. Igrom slučaja, to je i pravo oružje ako razmišljaš da obor iš nenao r užan avion. Tako razmišljaju te usrane ubice.
– A ima li Aladin kod sebe, Elio te, te preprose? Sad? Noću? Na brodu? – pita on, praveći se nevešt jer se Elio tu to izg leda najviše sviđa. – Prema pouzdanim i veo ma poverljivim podacima našeg vođe, preprosi su deo veće pošiljke koja se sastoji od protivtenkovskih mina i najboljih jur išnih pušaka iz državnih arsenala poznatog zlog sveta. Kao u čuvenoj arapskoj bajci, Aladin je sakrio blag o u pustinji, otud i izbor imena. Obavestiće najboljeg ponuđača o tačnoj lokaciji kad – i tek kad – zaključi posao, u ovom slučaju, samo s Mešetarom lično. Pitajte me koja je svrha sastanka Aladina i Mešetara i ja ću vam odg ovor iti da mu je cilj uspostavljanje odredaba ugovor a, uslova plaćanja u zlatu i mog uće prover e robe pre primopredaje. * Tojota je napustila mar inu i stig la do travnatog kružnog toka, s palmama i ljubičicama. – Dečaci i devojčice su na svojim mestima – Kirsti je jednolično izveštavala preko mobilnog telefona. Dečaci, devojčice? Gde? Šta mi je to promaklo? Mor a da ju je pitao: – Dve grupice od po četir i posmatrača sede u kineskom restor anu i čekaju da se pojavi Aladinovo društvo. Dva par a šetača. Jedan taksi i dvojica motociklista biće spremni kad Aladin napusti društvo – izdeklamovala je, kao da se obraća detetu koje nije pazilo na času. Usledila je napeta tišina. Misli da sam beskor istan. Misli da sam tupavi Britanac u prug astim pantalonama koji je upao kako bi pravio nevolje. – I kad ću se upoznati sa Džebom? – navaljivao je, ne prvi put. – Vaš prijatelj Džeb će biti spreman i čekaće vas na ugovor enom mestu kao što sam vam rekla? – Zbog njeg a sam ovde – rekao je preg lasno, osećajući kako ga obuzima ozlojeđenost. – Džeb i njeg ovi ljudi ne mog u da krenu bez moje dozvole. Takav je bio dog ovor na početku. – Svesni smo tog a, hvala vam, Pole, a i Elio t je svestan tog a. Što pre se vi i vaš prijatelj Džeb sretnete a dva tima por azgovar aju, brže ćemo obaviti zadatak i vratiti se kući. Jasno? Trebao mi je Džeb. Trebao mi je neko od njeg ove sorte. Sao braćaj je zamro. Drveće je tu bilo niže, nebo šir e. Prisećao se orijentir a. Crkva Svetog Bernarda. Džamija Ibrahima el Ibrahima, s belim, osvetljenim minar etom. Hram Naše Gospe od Evrope. Svaki od njih bio mu je urezan u sećanje, zahvaljujući nehajnom listanju masnog hotelskog tur ističkog vodiča. A na mor u, flota osvetljenih usidrenih brodova. Marinci će delovati s komandnog broda Etičkih rešenja, rekao je Elio t. Nebo je nestalo. Ovaj tunel nije tunel. To je napušteno protivvazdušno sklonište. Iskrivljene grede, zidovi blokova od šljake i gruba litica. Neo nske svetiljke lebde iznad, bele oznake na putu drže kor ak s njima. Venci od crne žice. Znak na kojem piše: PAZIT E NA ODRON! Rupe, potočići smeđe vode, gvozdena vrata koja vode ko zna kuda. Da li je Mešetar prošao ovuda danas? Da li se nalazi iza nekih vrata, s jednim od dvadeset preposa? Mešetar nije samo veoma važan, Pole. Po rečima gospodina Džeja Krispina, Mešetar je nemerljivo važan, ponovo će Elio t. Stubovi kao kapija u drug i svet ukazuju se dok izlaze iz utrobe Stene i izbijaju na put uklesan u liticu. Snažan vetar udar a u kola, polumesec se pojavio na vrhu vetrobrana, a tojota pristaje uz obližnju bankinu. Ispod njih, svetla naselja na obali. Iza njih, španske planine, crne kao katran. A na mor u, ista nepokretna flota ter etnih brodova. – Idi ivicom puta – nar edi Kirsti. Hansi gasi far ove. – Ugasi motor.
Uz tiho kotrljanje točkova po trošnom asfaltu nastavljaju put. Ispred njih, dvaput je zatreper ila crvena bater ijska lampa, zatim i treći put, malo bliže. – Zaustavi se. Stali su. Kirsti je nag lo otvor ila vrata, puštajući hladan vetar unutra i brujanje motor a s mor a. Na drug oj strani doline, oblak osvetljen mesečinom uvijao se uz padinu i kotrljao kao bar utni dim iznad grebena. Neka kola su jurnula iz tunela iza njih i spustila se nizbrdo, s upaljenim far ovima, ostavljajući iza sebe još veću tamu. – Pole, vaš prijatelj je ovde. Pošto nije video nikakvog prijatelja, pomer io se prema otvor enim vratima. Ispred njeg a Kirsti se nag injala povlačeći svoje sedište kao da jedva čeka da ga pusti napolje. Dok je spuštao stopala na tlo, začuo je krike besanih galebova i cvrčanje cvrčaka. Dve ruke u rukavicama su se, iz mraka, pružile prema njemu, da mu pomognu. Iza stoji mali pog rbljeni Džeb, sa išar anim licem, koje blista ispod podignute fantomke, s lampom nalik na kiklopovo oko, privršćenom za čelo. – Drag o mi je što te ponovo vidim, Pole. Da vidimo hoće li ti ovo odg ovar ati – promrmljao je, s jedva primetnim velškim nag laskom. – Meni je veo ma drag o što vidim tebe, Džebe, mor am da kažem – odg ovor io je gorljivo, prihvatajući nao čar i i stežući Džebovu šaku. To je bio Džeb kog a se sećao: sabran, smir en, samo svoj. – Kakav ti je hotel, Pole? – Rupčag a. A tvoj? – Dođi da vidiš, čoveče. Imam sve što poželim. Gazi gde ja gazim. Samo polako. A ako vidiš kamen koji pada, obavezno se sagni. Je li to bila neka šala? Nasmešio se, za svaki slučaj. Tojota je išla nizbrdo, posao je obavljen, laku noć. Stavio je infracrvene nao čar i i svet je postao zelen. Kišne kapi, nošene vetrom, udar ale su u stakla kao insekti. Džeb je gacao uzbrdo ispred njeg a, osvetljavajući put rudarskom lampom. Nije bilo drug e staze osim one kojom je hodao. Ja sam u močvar i, s ocem, probijam se kroz tri metra visoko šiblje, osim što na ovom brdu nema šiblja, samo uporni busenovi trave koja mu se uvija oko članaka. Neke ljude predvodiš, a neke slediš, imao je običaj da kaže njeg ov otac, penzio nisani gener al. Pa, kad je Džeb u pitanju, slediš ga. Tlo se izr avnalo. Vetar je zamir ao pa bi se ponovo razduvao, a uspon se se povećavao. Čuo je zvuk helikopter a. Gospodin Krispin će vam obezbediti punokrvnu američku podršku, izjavio je Elio t, ponosan na kompaniju. Mnogo veću nego što ćete ikad saznati, Pole. Koristićemo vrhunsku opremu, povrh svega, i bespilotnu izviđačku letelicu, što se potpuno uklapa u budžet. Uspon je sad bio strmiji, tlo je delom bilo sačinjeno od palog kamenja, a delom od peska koji je naneo vetar. Sad je nag azio na zavrtanj, komad čelične šipke, glavno sidro. Jednom – ali Džebova ruka spremno mu je pokazala prepreku, deo metalne mreže koju je mor ao da preskoči. – Uživaćeš, Pole. A gušter i ne ujedaju, ne na Gibraltar u. Ovde ih zovu scinkovi, ne pitaj me zašto. Ti si por odičan čovek, zar ne? – I dobivši spontano da: – Kog a imaš kod kuće, Pole? Bez uvrede. – Ženu i ćerku – odg ovor io je bez daha. – Ćerka je lekar – misleći, zabog a, zabor avio sam da sam Pol i samac, ali bestrag a. – A šta je s tobom, Džebe? – Sjajna žena i sin, sledeće nedelje puni pet godina. Sjajno dete, baš kao i tvoje, pretpostavljam. Neki auto se pojavio iz tunela iza njih. Spremao se da čučne, ali Džeb ga je zadržao, stisnuvši ga tako čvrsto da je zastenjao. – Niko ne može da nas uoči ako se ne krećemo – objasnio je istim opuštenim velškim nag laskom. – Još sto metar a uzbrdo, po velikoj strmini, ali nije to ništa za tebe, sig ur an sam. Malo šetnje, pa idemo kući. Tamo su samo tri momka i ja – kao da nema razlog a za brig u.
A bogme je strmo bilo, sa žbunjem i klizavim peskom, i još jednom mrežom koju je valjalo preći, a Džebova ruka u rukavici čekala ga je, ako posrne, ali nije. Iznenada su stig li. Trojica u borbenoj opremi i sa slušalicama na ušima, jedan viši od ostalih, sedela su na šatorskom krilu, pijući iz limenih šolja i gledajući kompjuterske monitor e, kao da gledaju fudbal subotom uveče. Skrovište je sag rađeno ispod čeličnog okvir a mreže. Zidovi su bili od lišća i granja. Čak i s nekoliko metar a udaljenosti, bez Džebovog vođstva, ver ovatno bi prošao por ed njeg a. Kompjuterski monitor i bili su pričvršćeni za metalne cevi. Mor ao si da čkiljiš u njih kako bi ih video. Nekoliko mag lovitih zvezda svetlelo je na krovu. Nekoliko zrakova mesečina osvetljavalo je oružje kakvo nikad nije video. Četir i ranca s opremom nalazila su se por ed zida. – Ovo je Pol, momci. Naš čovek iz ministarstva – kazao je Džeb, dok ga je fijukanje vetra nadjačavalo. Jedan po jedan, muškarci su se okrenuli, skinuli kožne rukavice, žustro mu steg li šaku i predstavili se. – Don. Dobro došli u Ric, Pole. – Endi. – Mališa. Zdravo, Pole. Uspon nije bio napor an? Mališa, jer je bio tridesetak centimetar a viši od ostalih; zašto inače? Džeb mu je dodao šolju čaja. Zaslađen, sa kondenzovanim mlekom. Bočni otvor bio je prekriven lišćem. Kompjuterske cevi bile su pričvršćene ispod njeg a, omog ućavajući neo metan pog led niz padinu, sve do obale i mor a. S leve strane ista crna brda Španije, sad veća, i bliža. Džeb mu pokazuje monitor na istoj strani. Neprestan sled snimaka sa skrivenih kamer a: mar ina, kineski restor an, lampio nima osvetljena Rozmarija. Prelazi na drhtav snimak, iz ruke, kineskog restor ana. Kamer a je u ravni s podom. Sa čela dug og stola pored prozor a, debeo pedesetog odišnjak, zapovedničkog držanja, u mornar ičkom sakou i sa savršenom kosom, nešto objašnjava ljudima s kojima večer a. S desne strane, nadur ena brineta, upola mlađa od njeg a. Gola ramena, bujne grudi, dijamantska ogrlica i stisnute usne. – Aladin je nervozan tupadžija, Pole – pover ava mu se Mališa. – Prvo se zakačio sa šefom sale, na eng leskom, jer nije bilo jastog a. Sad priča devojci na arapskom, a on je Poljak. Iznenađen sam što joj ne prilepi jednu zaušku zbog takvog ponašanja. Ovo je kao kod kuće, je li tako, Džebe? – Dođi ovamo za trenutak, Pole, molim te. Dok ga je Džeb vodio, s rukom na ramenu, krenuo je prema srednjem monitor u. Smenjuju se snimci iz vazduha i sa zemlje. Da li su to snimci iz bespilotne izviđačke letelice, koja je u okvir u budžeta gospodina Krispina? Ili iz helikopter a koji je čuo kako lebdi iznad njih? Niz belih kuća, obloženih daskama, podignutih na ivici grebena. Između njih, kamene stepenice do obale. Stepenice se spuštaju do golog peščanog polumeseca. Kamena obala okružena nazubljenim liticama. Nar andžaste ulične svetiljke. Prilazni put koji vodi od kuća do glavnog obalskog puta. Na prozor ima nema svetla. Ni zavesa. I kroz pror ez na skloništu isto naselje, jasno vidljivo. – To je predviđeno za rušenje, Pole – objašnjava mu Džeb, šapatom. – Neka kuvajtska kompanija će izg raditi kazino i džamiju. Zato su te kuće prazne. Aladin je dir ektor te kuvajtske kompanije. E sad, prema onom što je rekao gostima, večer as ima poverljiv sastanak s preduzimačem. Veo ma plodonosan. Zadržaće malo profita za sebe, prema rečima njeg ove devojke. Nikad ne bi pomislio da je čovek kao Aladin tako neo prezan, ali jeste. – Razmetljivac – objasnio je Mališa. – Tipičan jebeni Poljak. – Da li je Mešetar već u kući? – pitao je. – Ako jeste, nismo ga uočili, Pole, da se tako izr azim – odg ovor io je Džeb, istim namerno opu-
štenim tonom. – Nismo ga videli napolju, a unutra nemamo kamer e. Nije bilo mog ućnosti, tako su nam rekli. Pa ne možeš da postaviš uređaje za snimanje u dvadeset kuća odjednom, zar ne, čak ni sa današnjom opremom. Možda se potajno kreće iz kuće u kuću, kako bi stig ao na sastanak. Ne znamo, zar ne? Još uvek ne znamo. Čekamo i posmatramo i ne silazimo, sve dok ne budemo potpuno sig urni kog a jur imo, utoliko pre što je reč o jednom od vođa Al Kaide. Setio se Elio tovog besmislenog opisa iste neuhvatljive osobe: U osnovi bih opisao Mešetar a kao vrhunskog džihadističkog Robina Huda, Pole, da ne kažem kao obešenjaka. Kloni se svih vidova elektronske komunikacije, uključujući i mobilne telefone i naizgled bezopasne imejlove. Mešetar koristi kurire, i to samo po jednog, i nikad dvaput istog. – Može da dođe s bilo koje strane, Pole – objašnjavao je Mališa, možda da bi ga uznemir io. – Preko onih planina. Brodićem iz Španije. Ili može da hoda po vodi, ako mu se prohte. Zar ne, Džebe? Džeb površno klima glavom. Džeb i Mališa, najviši i najniži u timu; suprotnosti se privlače. – Ili da potajno dođe iz Mar oka, pred nosem obalske straže, zar ne, Džebe? Ili da obuče odelo armani, i doleti avio nom, sa švajcarskim pasošem. Ili da doleti privatnim avio nom, što bih ja uradio, iskreno. Prvo bih nar učio poseban jelovnik i izuzetno zgodnu stjuardesu u mini-suknji. Taj Mešetar ima par a kô pleve, prema našim vrhunskim izvor ima, zar ne, Džebe? Gledano s mor a, potpuno zatamnjene kuće delovale su zastrašujuće pod noćnim nebom, obala je bila crna ničija zemlja, puna oštrih stena i uskovitlane morske pene. – Koliko ima ljudi u brodskom timu? – pitao je. – Elio t nije bio sig ur an. – Izbrojali smo osmor icu – odg ovor io je Mališa, preko Džebovog ramena. – Devetor ica, kad se budu vraćali na brod s Mešetarem. Bar se tako nadaju – dodao je suvo. Zaverenici će biti nenaoružani, Pole, govor io je Elio t. Takvo poverenje vlada među tim prokletnicima. Bez pištolja, bez telohranitelja. Ušunjaćemo se unutra, zgrabiti svog čoveka i otperjati kao da nikad nismo bili tamo. Džebovi momci guraju sa kopna, Etička rešenja vuku s mora. Ponovo por ed Džeba, virnuo je kroz pror ez u osvetljene ter etne brodove, a onda pog ledao središnji ekran. Jedan ter etnjak je bio podalje od ostalih. Panamska zastava lepršala je na krmi. Na palubi je neka senka promakla por ed dizalice. Gumeni čamac klatio se iznad vode, s dvojicom ljudi u njemu. Još uvek ih je gledao kad je šifrovani mobilni telefon zasvir ao glupavu melodiju. Džeb mu ga je istrgnuo iz ruke, utišao ton i vratio mu ga. – Je li to Pol? – Pol ovde. – Ovde Devetka. Je li sve u redu? Devetka. Da li me čujete? A ja ću biti Devetka, svečano je rekao ministar, kao neki biblijski pror ok. Neću biti Alfa, što je rezervisano za zgradu koja vam je cilj. Neću biti Bravo, što je rezervisano za vašu lokaciju. Biću Devetka, što je šifra vašeg komandanta, i razgovaraću s vama preko posebno šifrovanog telefona, genijalno povezanog s vašim operativnim timom, posredstvom pojačanog LRP-a, što je, ako vas zanima, skraćenica za lični radio-prijemnik. – Čujem vas jasno i glasno, Devetko, hvala. – Jeste li na položaju? Jeste? Odsad odg ovar ajte kratko. – Jesam. Ja sam vaše oči i uši. – Dobro. Recite mi šta tačno vidite odatle. – Gledamo pravo niz padinu, u kuće. Odličan položaj. – Ko je tamo? – Džeb, tri njeg ova čoveka i ja. Pauza. Neki prig ušen muški glas.
Ponovo ministar: – Zna li neko zašto Aladin još uvek nije izašao iz kineskog restor ana? – Kasno su počeli da jedu. Očekujemo da krene svakog časa. To je sve što smo čuli. – A od Mešetara ni traga ni glasa? Jeste li potpuno sig urni u to? Jeste? – Ni trag a. Sig ur an sam. Da. – Najmanja vizuelna naznaka, koliko god nejasna – najmanji nag oveštaj – mog ućnost da ste ga ugledali… Tišina. Da li se to gubi pojačan signal LRP ili Kvin? –… očekujem da me obavestite odmah. Jasno? Vidimo sve što vi vidite, ali ne tako jasno. Motrite pažljivo. Jasno? – kao da je već umor an od odlag anja. – Čim izađe na videlo, jebote! – Da, tako je. Na videlo. Motrimo. Ja motrim. Don je podig ao ruku kako bi privukao pažnju. U centru grada, jedan kombi se probija kroz noćni sao braćaj. Na krovu ima taksi oznaku i putnika na zadnjem sedištu, i jedan pog led je dovoljan kako bi se uver io da je putnik krupni, veo ma živahni Aladin, Poljak za kog a Elio t kaže da je prljav kao poljski klozet. Drži mobilni telefon uz uvo i, kao u kineskom restor anu, žustro maše slobodnom rukom. Kamer a koja ga prati okreće se, luduje. Ekran se zacrni. Helikopter preuzima snimanje, fokusir a kombi, kao da spušta oreo l na njeg a. Ponovo se uključuje kamer a sa zemlje. Treper ava sličica telefona, u levom gornjem uglu ekrana. Džeb dodaje Polu slušalicu. Jedan Poljak razg ovar a s drug im. Naizmenično pričaju i smeju se. Aladinova leva šaka izvodi lutkarsku predstavu na zadnjem staklu kombija. Veselo poljsko čavrljanje zamenjemo je neo dobravajućim glasom ženskog prevodio ca: – Aladin priča s bratom Jozefom u Varšavi – kaže ženski glas prezrivo. – Razg ovor je vulg ar an. Pričaju o Aladinovoj devojci, ženi s broda. Zove se Imelda. Aladinu se smučila Imelda. Imelda mnog o priča. Ostaviće je. Jozef mor a da ide u Bejr ut. Aladin će mu platiti da dođe iz Varšave. Ako Jozef dođe u Bejr ut, Aladin će ga upoznati s mnog im ženama koje će rado spavati s njim. Sad Aladin ide da poseti posebnu prijateljicu. Posebnu tajnu prijateljicu. Mnog o voli tu prijateljicu. Ona će zameniti Imeldu. Nije natmur ena, nije kučka, ima veo ma lepe grudi. Možda će joj kupiti stan na Gibraltar u. To je veo ma dobro, može da se odbije od por eza. Aladin sad mor a da ide. Ta prijateljica će mu otvor iti vrata potpuno gola. Aladin joj je to nar edio. Laku noć, Jozefe. Trenutak opšte zbunjenosti, koji prekida Don: – Nema on jebenog vremena za tucanje – prošaputa besno. – Čak ni on. Oglasio se Endi, podjednako ljut: – Njeg ov taksi je skrenuo na pog rešnom mestu. Zašto li je to uradio? – Uvek ima vremena za tucanje – ispravio ih je odlučno Mališa. – Ako Bor is Beker može da opali neku ribu u plakar u ili nekom sličnom mestu, onda Aladin može da pojebe nešto dok ide da proda preprose svom prijatelju Mešetaru. Log ično. To je makar bilo tačno; umesto da skrene desno prema tunelu, kombi je skrenuo levo, vrativši se u centar grada. – Zna da ga pratimo – promrmljao je očajno Endi. – Sranje. – Ili se predomislio, dođavola – dodaje Don. – Taj ne misli, prijatelju. On je kao jednospratnica. Sve je u prizemlju – Mališa će. Ekran je posiveo, zatim pobeleo, pa mrtvački pocrneo.
KONTAKT PRIVREMENO IZGUBLJEN Svi su pog ledali u Džeba, koji je tiho mrmljao velškim pevušećim izg ovor om u mikrofon na grudima: – Šta ste uradili s njim, Elio te? Mislio sam da je Aladin suviše debeo da biste ga izg ubili. Pauza i šum iz Donovog prijemnika. Elio tov mrzovoljni južnoafrički glas, tih i brz: – Ima nekoliko stambenih zgrada s podzemnim gar ažama. Mislimo da je ušao u jednu i izašao kroz drug u. Tražimo. – Dakle, zna da ga pratite – Džeb. – To nam ne ide u prilog, zar ne, Elio te? – Možda zna, možda je to iz navike. Budi tako ljubazan da mi sjašeš s grbače, važi? – Ako smo otkriveni, bolje da se pakujemo, Elio te. Ne bi valjalo da upadnemo u zamku, ako oni znaju da dolazimo. Već smo imali takav slučaj, hvala lepo. Suviše smo mator i za to. Šum, ali bez odg ovor a. Džeb ponovo: – Nisi se setio da, kojim slučajem, staviš predajnik na taksi, Elio te? Možda je promenio vozilo. Jednom ili dvaput sam čuo da je to neko ranije izveo. – Jebi se. Mališa u svojoj ulozi Džebovog besnog drug a i branio ca, pomer a mikrofon od usta: – Mor aću da dovedem u red tog Elio ta kad se ovo završi – izjavi. – Razg ovar aćemo lepo, tiho i razumno, a onda ću mu nabiti tu glupu južnoafričku glavu u dupe, i kraj. Šta kažeš, Džebe? – Možda, Mališa – tiho je rekao Džeb. – A možda i nećeš. Zato začepi, ako nemaš ništa protiv. * Ekran je ponovo oživeo. Noćni sao braćaj se pror edio, ali nema oreo la iznad praznog kombija. Šifrovani telefon ponovo treper i. – Vidite li nešto što ja ne vidim, Pole? – optužujuće. – Ne znam šta vi vidite, Devetko. Aladin je razg ovar ao s bratom, zatim je promenio pravac kretanja. Zbunjeni smo. – I mi smo, budite sig urni u to. Mi? Ti i ko još? Osmica? Desetka? Ko ti to šapuće u uvo? Dodaje ti ceduljice, dok razg ovar aš sa mnom? Ter a te da menjaš ton i počinješ iznova? Gospodin Džej Krispin, naš kompanijski gener al i izvor podataka? – Pole? – Da, Devetko? – Motrite pažljivo. Dajte mi izveštaj, molim vas. Odmah. – Raspravljamo o tome da li je Aladin utvrdio da ga pratimo. – I posle kraćeg razmišljanja: – I da li ide da poseti novu devojku umesto da ode na sastanak s Mešetarom – odg ovar a, sve zadivljeniji sopstvenim samopouzdanjem. Komešanje. Sve je tiho. Ponovo šaputanje. Smetnje na vezi. – Pole? – Da, Devetko. – Samo malo. Sačekajte. Ovde su neki ljudi koji mor aju da razg ovar aju sa mnom. Pol čeka. Ljudi ili čovek? – Dobro! Problem rešen – ministar Kvin ponovo jasnim glasom – Aladin nije – ponavljam nije – krenuo da pojebe nekog, muško ili žensko. To je činjenica. Je li vam to jasno? – ne čeka odg ovor. – Telefonski poziv bratu koji smo čuli bio je varka kako bi potvrdio sastanak s Mešetarom preko neo -
bezbeđene veze. Čovek s drug e strane nije njeg ov brat. To je bio Mešetarov posrednik. – Ponovo došaptavanje u pozadini. – Dobro, njegova veza. Bila je to Aladinov veza – navikava se na reč. A telefonska veza je ponovo mrtva. Još saveta? Ili taj lični radio-predajnik nije dovoljno pojačan? – Pole? – Devetko? – Aladin je samo rekao Mešetaru da stiže. Upozor io ga je. Dobili smo to dir ektno od izvor a. Molim vas da to prenesete Džebu. Samo što je to i preneo Džebu, Don je ponovo podig ao ruku. – Ekran dva, šefe. Kuća sedam. Kamer a na obali. Svetlo u prizemlju, levi prozor. – Tamo, Pole – dodaje Džeb. Džeb je čučnuo por ed Dona. Čučeći iza njih, Pol vir i između njihovih glava i isprva ne vidi o kojem se svetlu radi. Svetla su plesala na prozor ima u prizemlju, ali to su bili odrazi usidrene flote. Skidajući nao čar i i naprežući vid, gleda ponovljen uvećan snimak prozor a u prizemlju kuće broj sedam. Avetinjski snop svetla uper en uvis kao sveća, pomer a se po sobi. Drži ga avetinjska bela ruka. Kamer e s kopna preuzimaju priču. Da, eno ponovo svetla. A avetinjska ruka nar andžasta je od natrijumskih sijalica koje gor e duž prilaza. – Ušao je, zar ne? – Don prog ovar a prvi. – Kuća sedam. Prizemlje. Upalio je jebenu bater ijsku lampu jer nema struje. – Ali zvuči čudnovato neubeđeno. – To je Ofelija – kratko će Mališa, načitani. – U jebenoj spavaćici. Hoće da se baci u Sredozemno mor e. Džeb se uspravio onoliko koliko mu dozvoljava nizak svod skrovišta. Spušta fantomku, pravi šal od nje. Na avetinjskom zelenom svetlu, njeg ovo lice umazano bojom iznenada izg leda deceniju star ije. – Da, Elio te, i mi smo to videli. Jeste, tako je, neki čovek. Ali ko je on, pitam se. Da li je pojačani zvučni sistem stvarno pokvar en? Iz jedne slušalice, čuje Elio tov ratobor an glas. – Džebe? Džebe, potreban si mi. Jesi li tamo? – Slušam te, Elio te. Sad je južnoafrički nag lasak veo ma izr ažen, veo ma poučan: – Imam nar eđenje da – od pre jedan minut, tačno – podignem borbenu gotovost svog tima i spremim ga za hitno ukrcavanje. Dobio sam i uputstva da izvučem svoje nadzir ače iz centra grada i da ih grupišem kod Alfe. Prilazi Alfi biće pokriveni parkir anim kombijima. Vas ćemo ang ažovati po potrebi. – Ko to kaže, Elio te? – To je borbeni plan. Jedinice s mor a i kopna se približavaju jedne drug ima. Dođavola, Džebe, zar si zabor avio svoja jebena nar eđenja? – Vrlo dobro znaš kakva su moja nar eđenja, Elio te. Onakva kakva su bila od početka. Otkrij, obradi i okončaj. Nismo otkrili Mešetara, videli smo svetlost. Ne možemo da ga obr adimo dok ga ne pronađemo, a bez PID-a ne možemo ništa. PID-a? Mada je mrzeo skraćenice, sinuo mu je odg ovor: pozitivna identifikacija. – I zato nema okončanja i nema približavanja – govor io je Džeb Elio tu istim mirnim glasom. – Ne dok se ja ne sag lasim. Nećemo da pucamo jedni u drug e u mraku, hvala lepo. Potvrdi da si me razumeo, molim te. Elio te, jesi li čuo šta sam ti rekao? Još uvek nema odg ovor a, ali oglašava se uzbuđeni Kvin. – Pole? To svetlo u kući sedam. Jeste li ga videli? Jeste li budno motrili? – Jesam. Da. Budno. – Jednom?
– Ver ujem da sam ga video dvaput, ali nejasno. – To je Mešetar. Mešetar je tamo. U ovom trenutku. U kući sedam. On drži bater ijsku lampu, hoda sobom. Videli ste mu ruku. Pa zar niste? Videli ste je, zabog a. Ljudsku ruku. Svi smo je videli. – Videli smo ruku, ali tek je treba identifikovati, Devetko. Još uvek čekamo da se Aladin pojavi. Izg ubili smo ga, i nema nag oveštaja da ide ovamo. – Primetivši Džebov pog led, dodaje: – A čekamo i dokaz da je Mešetar na licu mesta. – Pole? – Ovde sam, Devetko. – Mi prilag ođavamo plan. Vaš posao je da motrite kuće. Posebno kuću sedam. To je nar eđenje. Dok mi prilag ođavamo plan. Jasno? – Jasno. – Ako vidite nešto neuo bičajeno golim okom, što je promaklo kamer ama, mor am to odmah da znam. – Nestaje i vraća se. – Sjajno obavljate posao, Pole. To neće ostati neprimećeno. Prenesite i Džebu. To je nar eđenje. Oni su se smir ili, ali on je uznemir en. Aladinov trik s nestajanjem mučio je sve u skloništu. Elio t možda premešta svoje vazdušne kamer e, ali one još uvek snimaju grad, prateći nasumično retke automobile i napuštajući ih. Njeg ove kopnene kamer e snimaju čas mar inu, čas ulaz u tunel, čas delove praznog obalskog puta. – Hajde, gade smrdljivi, pojavi se! – Don će, na Aladinov račun. – Suviše je zauzet zabavom, dupeg lavac pohotni – dodaje Endi, sebi u bradu. Aladin je neuništiv, Pole, uporno će Elio t dok sedi za svojim stolom u Padingtonu. Ne možemo da upremo prstom u njega. Otporan je na vatru, na metke. To je svečano obećanje koje je gospodin Krispin dao svom veoma važnom doušniku, a kad gospodin Krispin da reč doušniku, to je svetinja. – Šefe – ponovo će Don, ovog puta podižući obe ruke. Neki motociklista se probija pomoćnim prilazom, povremeno ablendujući. Bez kacig e je, oko vrata ima crno-belu mar amu. Desna šaka mu je na upravljaču, a levom drži nešto što izg leda kao vreća. Mašući vrećom u pokretu, pokazujući je, izazivajući, gleda me. Vitak, uskog struka. Mar ama mu zaklanja donji deo lica. Dok se približava središtu naselja, podiže desnu šaku s upravljača i steže je u revolucio narni pozdrav. Kad je stig ao do kraja prilaza, kao da je naumio da se uključi na obalski put, prema jug u. Iznenada skreće na sever, glave pog nute između ručki upravljača, mar ama vijor i iza njeg a i on, ubrzavajući, hita prema španskoj granici. Ali kog a je brig a za tvrdog lavog motociklistu, kad njeg ova crna vreća leži, kao kolač od šljiva, nasred prilaza, tačno ispred vrata kuće broj sedam? * Kamer a se okrenula prema njoj. Uveličava je. Sve više. Obična crna plastična kesa, vezana uzicom ili rafijom. Kesa za smeće. Kesa za smeće s fudbalskom loptom, ljudskom glavom ili bombom. Sumnjiv predmet koji, ako ga vidite kako bez nadzor a leži na železničkoj stanici, prijavite nekom, ako niste mnog o stidljivi. Kamer e se takmiče koja će bolje da ga snimi. Snimci iz vazduha, praćeni krupnim planovima sa zemlje i šir okoug ao nim snimcima naselja, smenjuju se vrtog lavom brzinom. Tamo na mor u, helikopter se spustio nisko iznad komandnog broda, štiteći ga. U skrovištu, Džeb govor i mirno: – To je kesa, Elio te, eto šta je – njeg ov velški glas je najtiši i najuporniji. – To je sve što znamo. Ne znamo
šta je u njoj, ne možemo da čujemo, ne možemo da namir išemo, zar ne? Iz nje ne kulja zelen dim, ne vir e žice ni antene, a ni ti ih ne vidiš. Možda je to neki klinac koji baca đubre na zabranjenom mestu… Ne, Elio te, ne mislim da to radim, hvala lepo. Mislim da ćemo je ostaviti tamo gde jeste i sačekaćemo da vidimo šta će se s njom desiti, ako nemaš ništa protiv, kao što ćemo čekati i Aladina. Je li to elektronska ili ljudska tišina? – To je njeg ov prljav veš – dobacuje Mališa, veo ma tiho. – Ne, Elio te, nećemo to da uradimo – ponavlja Džeb, znatno oštrije. – A svakako nećemo otići da vidimo šta je u toj vreći. Nećemo uopšte dir ati tu vreću, Elio te. To bi mog lo da bude upravo ono što oni očekuju: žele da nas izmame, za slučaj da smo ovde. Ali mi nismo ovde, zar ne? Makar kad su u pitanju takvi mamci. Što je još jedan dobar razlog da to ne dir amo. Ponovo pauza, ovog puta duža. – Imamo dogovor, Elio te – nastavlja Džeb, nadljudski strpljivo. – Možda si to zabor avio. Kad zemaljski tim otkrije metu, sići ćemo s brda, tek tada, ne pre tog a. A tvoj morski tim dolazi s mor a, i okončaćemo posao. Takav je dog ovor. Mor e je tvoje, kopno je naše. A ta vreća je na kopnu, zar ne? Metu nismo otkrili, a ja ne želim da gledam naše timove kako ulaze u mračnu zgradu sa svih strana, a da niko ne zna ko nas tamo čeka. Treba li to da ti ponovim, Elio te. – Pole? – Da, Devetko? – Šta vi mislite o toj vreći? Recite mi odmah. Prihvatate li Džebova objašnjenja? – Ako vi nemate bolje, Devetko, prihvatam – odvraća čvrsto, ali s poštovanjem, oponašajući Džebov ton. – To bi mog lo da bude upozor enje Mešetaru da pobegne. Šta mislite o tome? Da li se iko među vama setio tog a? – Sig ur an sam da su svi to pažljivo razmotrili, kao i ja. Ipak, vreća bi mog la da bude i signal za Aladina da je bezbedno i da može da uđe. Ili bi mog la da bude signal da ne ulazi. Mislim da je to puko nag ađanje. Suviše je nategnuto, ako mene pitate – okončao je odvažno, čak dodajući: – U ovim okolnostima, Džebov stav mi deluje kao krajnje razuman, ako smem da primetim. – Ne popujte mi. Čekajte da vam se javim. – Nar avno. – I bez jebenog naravno! Veza je potpuno zamrla. Nema više tihog disanja, pozadinskog šuma. Samo dug a tišina iz mobilnog telefona koji je sve jače pritiskao na uvo. * – Jebem ti! – žustro će Don. Ponovo su se sva petor ica okupila oko uskog pror eza kad je neki auto s upaljenim far ovima izleteo iz tunela i pojur io prema nizu kuća. To je Aladin, u svom kombiju, kasni na sastanak. Nije. To je plavi ter enac tojota, bez natpisa KONFERENCIJA. Krivudajući silazi s obalskog puta, uleće na pomoćni prilaz i ide pravo prema crnoj vreći. Kako se približava, vrata se otvar aju, otkrivajući Hansija s nao čar ima, pog nutog za volanom, i drug u priliku, neo dređenu, možda je to Kirsti, nagnuta kroz otvor ena vrata, jednom rukom grčevito se drži za ručku, a drug om pokušava da dohvati vreću. Vrata tojote ponovo se zalupe. Ubrzavajući, terenac nastavlja na sever i nestaje iz vidokrug a. Vreća nalik na kolač od šljiva je nestala. Prvo prog ovar a Džeb, mirnije neg o ikad.
– Jesam li ja to upravo video tvoje ljude, Elio te? Kako uzimaju vreću? Elio te, molim te, mor am da razg ovar am s tobom. Elio te, mislim da me čuješ. Očekujem objašnjenje, moliću. Elio te? – Devetko? – Da, Pole? – Izg leda da su Elio tovi ljudi uzeli vreću – trudeći se da zvuči razbor ito, kao Džeb: – Devetko? Jeste li tamo? Devetka se polako javlja, kreštavim glasom: – Doneli smo odluku, jebote. Neko je mor ao to da uradi, zar ne? Molim vas, obavestite Džeba. Odmah. Odluka je doneta. I sprovedena. Ponovo je nestao. Ali sada se oglasio Elio t, razg ovar a s nekom ženom s australijskim nag laskom i pobedonosno prenosi por uku šir oj javnosti: – U vreći se nalaze namirnice? Hvala ti, Kirsti. U vreći se nalazi dimljena riba, čuješ li to, Džebe? Hleb. Arapski hleb. Hvala ti, Kirsti. Šta još ima tamo? Voda. Mineralna voda. Mešetar voli mineralnu. Čokolada. Mlečna čokolada. Samo malo, hvala, Kirsti. Jesi li čuo, Džebe? To kopile je sve vreme tamo, a njeg ovi drug ar i ga hrane. Ulazimo, Džebe. Ispred sebe imam potvrđena nar eđenja. – Pole? Ali to nije ministar Kvin, alijas Devetka. To je Džebovo napola zacrnjeno lice, beonjače su mu kao u rudar a, samo što su njeg ove bledozelene. A Džebov glas, mir an kao i ranije, obraća mu se: – Ne bi trebalo to da radimo, Pole. Pucaćemo na duhove u mraku. Elio t nema pojma o tome. Mislim da se slažeš sa mnom. – Devetko? – Šta je sad, dođavola? Oni ulaze! Šta vas sad muči, čoveče? Džeb zur i u njeg a. Mališa zur i u njeg a, preko Džebovog ramena: – Devetko? – Šta je? – Rekli ste mi da budem vaše oči i uši. Mog u samo da se sag lasim sa Džebom. Ništa što sam video ili čuo ne opravdava ulazak u ovom trenutku. Da li je tišina namerna ili tehnička? Džeb odsečno klima glavom. Mališa se prezrivo smeši, Elio tu ili Kvinu, ili svemu tome. A od ministra, zakasnelo brbljanje: – Taj čovek je tamo, jebote! – Ponovo je nestao. Vraća se. – Pole, pažljivo me slušajte. To je nar eđenje. Videli smo čoveka u arapskoj odeći. I vi ste ga videli. Mešetar. Tamo je. Ima arapskog momka koji mu donosi hranu i vodu. Šta Džeb još hoće? – Hoće dokaz, Devetko. Kaže da mu to nije dovoljno. Mor am da kažem da se slažem s njim. Džeb ponovo klima glavom, žustrije neg o prvi put, ponovo uz Mališinu podršku, a onda i ostalih drug ova. Bele oči sve četvor ice gledaju ga kroz fantomke. – Devetko? – Sluša li tamo iko moja nar eđenja? – Mog u li da se obratim? – Brže to malo! Govor i za zapisnik. Odmer ava svaku reč: – Devetko, moja procena je da u skladu sa svim razumnim mer ilima analize imamo niz nedokazanih pretpostavki. Džeb i njeg ovi ljudi imaju veliko iskustvo. Oni smatraju da zasad nemamo dovoljno dokaza. Kao vaše oči i uši na licu mesta, mor am da se sag lasim s njima. Ponovo tihi glasovi, zatim duboka mrtva tišina, sve dok se Kvin ne vrati, piskavo i razdražljivo: – Mešetar je nenao r užan, jebote. Takav je bio njeg ov dog ovor s Aladinom. Nenao r užan i sam, jedan na jedan. On je poznati ter or ista s gomilom novca i mnog o neprocenljivih podataka koje ćemo izvući iz njeg a, i spreman je za čer upanje. Pole?
– Tu sam, Devetko. Tu sam, ali gledam u ekran s leve strane, kao i svi ostali. U krmu komandnog broda. U senku pokraj njeg a. U gumeni čamac koji pluta na vodi. U osam pog rbljenih prilika u njemu. – Pole? Dajte mi Džeba. Džebe, jeste li tu? Želim da me saslušate, obojica. Džebe i Pole. Slušate li me? Slušaju. – Slušajte me. – Već su rekli da slušaju, ali nema veze. – Šta mislite, kako će izg ledati ako pomorski tim ugrabi trofej i odnese ga na brod i van ter itor ijalnih voda pa ga preda istražiteljima dok vi sedite na tom brdu? Zabog a, Džebe, rekli su mi da ste teški za sar adnju, ali pomislite na ulog, čoveče! Na ekranu, gumeni čamac više se ne vidi por ed broda. Džebovo lice obojeno ratničkm bojama ispod stisnute fantomke izg leda kao drevna ratna maska. – Pa, pretpostavljam da nema svrhe da bilo šta kažem, Pole, sad kad ste vi rekli svoje? – tiho je kazao. Ali Pol nije rekao sve, ili nije nije rekao dovoljno. Ipak je, začudo, spremno prog ovor io, bez petljanja, bez oklevanja. – Uz dužno poštovanje, Devetko, ovo nije, po mojoj proceni, dovoljno da kopneni tim krene u akciju, ni kopneni ni bilo koji drug i, kad smo već kod tog a. Je li ovo najduža ćutnja u njeg ovom životu? Džeb čuči, okrenut leđima, petlja nešto oko ranca s pribor om. Iza njeg a, ljudi su već ustali. Jedan od njih – nije sig ur an koji – pog nuo je glavu i kao da se moli. Mališa je skinuo rukavice i naizmenično liže vrhove prstiju. Kao da je ministrova por uka njima zazvučala mnog o tajanstvenije. – Pole? – Gospodine? – Molim vas da razumete da ja nisam terenski zapovednik u ovoj situaciji. Vojne odluke su u isključivoj nadležnosti najvišeg oficir a na licu mesta, kao što znate. Ipak, mog u da preporučim. I zato ćete obavestiti Džeba da sam, na osnovu oper ativnih podataka kojima raspolažem, preporučio, ali nisam naredio, da odmah pokrene Operaciju divljina. Od njeg a zavisi da li će to uraditi. Ali Džeb je, čuvši deo por uke, i ne želeći da sasluša ostatak, već nestao u mraku sa svojim drug ovima. * Čas s infracrvenim nao čar ima, čas bez njih, zur io je u gust mrak, ali nije video ni Džeba ni njeg ove ljude. Na prvom ekranu, čamac se približavao obali. Mor e je udar alo u kamer u, crne stene su se približavale. Drug i ekran je bio crn. Pog ledao je treći. Kamer a je zumir ala kuću sedam. Ulazna vrata su bila zatvor ena, prozor i i dalje bez zavesa i neo svetljeni. Nije video avetinjsko svetlo u nepoznatoj ruci. Osam maskir anih muškar aca u crnom iskrcavali su se iz gumenog čamca, pomažući jedan drug om. Sad su dvojica klečala, prover avajući oružje. Još trojica su ušla u kadar, i nestala. Kamer a je prešla na obalski put i niz kuća, prikazujući ulazna vrata. Vrata kuće sedam bila su otvor ena. Nao r užana senka stajala je pokraj njih. Drug a nao r užana senka je prošla kroz njih; treća, viša senka ušla je za njom: Mališa.
Taman na vreme, kamer a je prikazala sitnog Džeba kako se geg a poput velškog rudar a i nestaje niz osvetljeno stepenište, prema obali. Nadjačavajući fijuk vetra, čuje se lupkanje, kao da padaju domine: joše jednom isti zvuk, zatim tišina. Učinilo mu se da je čuo povik, ali bio je suviše napet da bi bio sig ur an. Možda je to samo vetar. Ili slavuj. Ne, bila je to sova. Svetla na stepeništu su se ugasila, a za njima i nar andžaste ulične svetiljke, duž prilaza. Kao da su povezana, dva preo stala kompjuterska monitor a su se zacrnela. Isprva je odbio da prihvati jednostavnu istinu. Stavio je infracrvene nao čar i, skinuo ih, zatim ih ponovo stavio na oči i pritiskao kompjutersku tastatur u, pokušavajući da oživi ekrane. Nije uspeo. Jedan motor je zaštektao, ali to je mog la da bude i lisica, neki auto ili vanbrodski motor gumenog čamca. Na šifrovanom mobilnom telefonu pritisnuo je 1 za Kvina i dobio upor an elektronski jecaj. Izašao je iz skrovišta i, konačno se ispravivši, stresao se od hladnog noćnog vazduha. Neki auto je izleteo iz tunela, isključio far ove i zaustavio se, uz škripu guma, na ivici obalskog puta. Deset ili dvanaest minuta, ništa. Zatim, iz mraka, Kirstin australijski glas ga doziva. Onda je ugledao i samu Kirsti. – Šta se, za ime sveta, dog odilo? – pitao je. Uvela ga je natrag u sklonište. – Misija okončana. Svi presrećni. Dele se pohvale – rekla je. – Šta je s Mešetarom? – Rekla sam da su svi presrećni, zar ne? – Dakle, uhvatili su ga? Odveli su ga na brod? – Odmah odjebite odavde i prestanite da postavljate pitanja. Vodim vas do kola, kola idu na aerodrom, kako je i planir ano. Avio n čeka. Sve je u redu, sve je prošlo kao po loju. Odmah polazimo. – Da li je Džeb dobro? A njeg ovi ljudi? Jesu li dobro? – Srećni i veseli. – A šta je s ovim? – mislio je na metalne kutije i računar e. – To će nestati za tri sekunde, čim mi odjebemo odavde. Sad, polazite. Već su se spoticali i klizali prema dolini, dok ih je morski vetar šibao, a zvuk motor a s mor a postajao glasniji od samog vetra. Neka velika ptica – možda orao – izletela je iz žbuna pred njeg ovim nog ama, besno krešteći. Još jednom je zapeo o prosečenu mrežu i samo ga je žbunje spaslo. Obr eli su se na pustom obalskom putu, zadihani, ali začudo živi i zdravi. Vetar se smir io, kiša je prestala. Neki auto se zaustavio por ed njih. Dvojica u čizmama i trenerkama su izletela iz njeg a. Klimajući glavom Kirsti, ali ne i njemu, potrčali su prema brdu. – Dajte mi infracrvene nao čar i – rekla je. Dao joj ih je. – Imate li kod sebe neke papir e – mape, bilo šta odande? Nije imao. – Bilo je uspešno. Zar ne? Bez žrtava. Sjajno smo obavili posao. Svi mi. I vi. Je li tako? Da li je rekao tako je? Više nije ni važno. Ne pog ledavši ga, krenula je za onom dvojicom.
2. Jedne sunčane nedelje, tog istog proleća, tridesetjednog odišnji britanski državni službenik, kome su predviđali sjajnu budućnost, sedeo je sam u bašti skromnog italijanskog kafea u londonskom Sohou, spremajući se da izvede špijunski poduhvat, tako nečuven da bi ga, ako ga otkriju, to koštalo kar ijer e i slobode: konkretno, spremao se da uzme snimak koji je neo vlašćeno napravio u kancelar iji ministra za kojeg je radio i trebalo je da ga savetuje najbolje što može s obzir om na svoje izuzetne sposobnosti. Zvao se Tobi Bel i bio je potpuno sam u svojim zločinačkim razmišljanjima. Nije ga kontrolisao nijedan zli genije, nijedan gazda, provokator niti opaki manipulator, nao r užan aktovkom punom novčanica od sto dolar a, koji čeka iza ugla, nikakav aktivista sa skijaškom maskom. Bio je, u tom smislu, čovek kakvog se najviše plaše u savremenom svetu: neko ko samostalno odlučuje. Nije ništa znao o predstojećoj tajnoj oper aciji na Gibraltar u; a ipak, to mučno neznanje dovelo ga je u sadašnji položaj. Ni po pojavi ni po prir odi nije bio predo dređen za izdajnika. Čak i sad, dok je razmišljao o svojim zločinačkim planovima, ostao je onaj pristojan, marljiv, vedar, izr azito ambicio zan, intelig entan momak, kakvim su ga koleg e i poslodavci smatrali. Bio je krupan, ne posebno zgodan, razbar ušene smeđe kose, koju ni češalj nije mog ao da ukroti. Imao je dostojanstveno držanje, to je bilo nepobitno. Nadar en momak koji je obrazovanje stekao u državnoj školi, bio je jedinac marljivih zanatlija s južne obale Eng leske, koji su oduvek podržavali Labur ističku stranku – otac star ešina lokalne metodističke crkve, majka punačka vesela žena koja je stalno govor ila o Isusu – izbor io se za svoje mesto u Ministarstvu spoljnih poslova i Komonvelta, prvo kao službenik, a onda je, posle večernje škole, kurseva jezika, internih ispita i dvodnevnog testa liderstva, došao na sadašnju poželjnu poziciju. Tobi je, kako izg leda, postig ao više na eng leskoj društvenoj lestvici neg o što je zasluživao por eklom, no za to je, po mišljenju njeg ovog oca, bio isključivo zaslužan sveti čovek Tobijas, čije su čudesne vrline zapisane u drevnim spisima. Tobijevu ambiciju pokretao je neo spor an cilj. Njeg ovi školski drug ovi su samo želeli da zar ađuju novac. Neka ih. Tobi je, mada mu je skromnost zabranjivala da to detaljno obr azloži, želeo da doprinese nečim – ili, kako je, pomalo postiđeno, rekao svojim ispitivačima, da se pridruži stvar anju identiteta svoje zemlje u postkolonijalnom, posthladnor atovskom svetu. Da se on pita, odavno bi ukinuo britanski sistem privatnog školovanja, ukinuo bi i sve povlastice plemstvu, a monarhiju poslao bestrag a. I uprkos tim buntovnim mislima, ambicio zni momak u njemu znao je da najpre mor a da napreduje u sistemu koji sanja da sruši. Mor aće da napreduje i u izr ažavanju, mada je, u ovom trenutku, govor io samo sebi. Kao rođeni ling vista, s ljubavlju prema ritmu koju je nasledio od oca, i gotovo nepodnošljivom svešću o obeležjima eng leskog jezika, mor ao je neizbežno da ukloni poslednje ostatke dorsetskog mumlanja, u korist srednjoeng leskog izg ovor a, svojstvenog onima koji su odlučili da im por eklo ne bude prepreka. S promenom u glasu, došla je i postepena promena u načinu odevanja. Svestan da je pitanje dana kada će svakodnevno prolaziti kroz kapiju Ministarstva spoljnih poslova, s lakoćom lider a nosio je pantalone od keper a, košulje raskopčanih kragni i neupadljiv crn sako, da bi dodao malo ležerne zvaničnosti. Ono što takođe nije bilo očig ledno posmatračima bila je činjenica da je dva sata ranije, devojka s kojom je tri meseca živeo, otišla iz njeg ovog stana u Ajlingtonu, zaklinjući se kako nikad više ne želi da ga vidi. A ipak, taj trag ičan dog ađaj ga nije obeshrabrio. Ako je postojala veza između Izabelinog odlaska i zločina koji se spremao da počini, onda se ona možda krila u njeg ovoj navici da leži budan,
razmišljajući o svojim tajnim zanimanjima. Istina je, povremeno su, tokom noći, neo dređeno razg ovar ali o mog ućnosti rastanka, ali odnedavno sve češće. Pretpostavljao je da će se ona ujutro, kao i uvek, predomisliti, ali ovog puta je mislila ozbiljno. Nije bilo urlanja, ni suza. Pozvao joj je taksi, ona se spakovala. Taksi je stig ao, on joj je pomog ao da iznese kofer e. Brinula se za svilen komplet koji je ostao na hemijskom čišćenju. Uzeo je potvrdu od nje i obećao da će joj ga poslati. Bila je bleda. Nije se osvrnula, mada je na rastanku rekla: – Iskreno, Tobi, ti si pomalo hladan, zar ne? – i onda je otišla, navodno kod sestre u Safok, mada je pretpostavljao da ona ima još nedovršenog posla, budući da je nedavno napustila muža. A Tobi je, podjednako nepokolebljiv, krenuo pešice na kafu i kroasan u Sohou, kao uvod u tešku krađu. I sad sedi tu, pijucka kapučino na jutarnjem suncu i odsutno gleda u prolaznike. Ako sam tako hladan, kako sam sebe doveo u ovu situaciju? Zbog odg ovor a na to i povezana pitanja, misli su mu se okrenule, po navici, ka Džajlsu Oukliju, njeg ovom tajanstvenom mentor u i samoprog lašenom zaštitniku. * Berlin Neiskusan diplomata Bel, zamenik sekretar a, upravo je stig ao u britansku ambasadu, na svoje prvo radno mesto u inostranstvu. Rat u Iraku preti. Britanija ga je podržala, mada to por iče. Nemačka hoda po ivici. Džajls Oukli, siva eminencija ambasade – prodor an, vrag olast Oukli, premazan svim mastima, kako se to kaže – šef je Tobijevog odseka. Ouklijev posao, među mnoštvom drug ih, manje jasnih, bio je da nadg leda dostavljanje britanskih obaveštajnih podataka nemačkim sar adnicima. Tobi je bio član njeg ovog tima. Već je solidno savladao nemački. Kao i uvek, brzo uči. Oukli ga je uzeo pod svoje, vodio ga po ministarstvima i otvar ao mu vrata, koja bi mu inače ostala zatvor ena zbog niskog položaja u hijer arhiji. Jesu li Tobi i Džajls špijuni? Nikako! Oni su vrhunske britanske diplomate, koje su se, kao i mnog i drug i, obr ele na nepreg lednom tržištu obaveštajnih podataka slobodnog sveta. Jedini problem je to što se Tobi, sve dublje prodir ući u unutrašnje krug ove, sve više gnušao predstojećeg rata. Smatrao ga je nezakonitim, nemor alnim i osuđenim na propast. Njeg ova nelag oda pojačana je saznanjem da su i oni najtromiji među njeg ovim školskim drug ovima izašli na ulice, izr ažavajući nezadovoljstvo. Kao i njeg ovi roditelji, koji su, kao hrišćanski pristojni socijalisti, ver ovali da je cilj diplomatije sprečavanje rata, a ne njeg ovo pospešivanje. Majka mu je poslala očajnički imejl: Toni Bler – nekad njen idol – sve nas je izdao. Njeg ov otac, strog im metodističkim glasom, optužuje Buša i Bler a za greh gordosti i namer ava da napiše par abolu o dva pauna koja se, opčinjena sopstvenim odrazima, pretvar aju u lešinar e. Nimalo nije čudno što, uz takve glasove koji mu bruje u glavi, Tobi odbija da peva ratne slavopojke baš Nemcima, moleći ih da se pridruže plesu. I on je glasao za Tonija Bler a, a sad javne istupe svog premijer a smatra neistinitim i mučnim. A posle pokretanja Operacije iračka sloboda, proključa. Mesto dog ađaja je Ouklijeva diplomatska vila u Grinevaldu. Ponoć je, dok se još jedna naporna muška večer a za gnjavator e približava kraju. Tobi je stekao priličan broj prijatelja među Nemcima u Berlinu, ali njih večer as nema za stolom. Neki napor an savezni ministar, pog ubno tašt titan rurske industrije, naslednik Hoencolernovih, i četvor ica poslanika grebator a, konačno su pozvali svoje vozače. Ouklijeva žena Hermio na, pošto je, nalivajući se džinom, nadg ledala pripreme u kuhinji, otišla je u krevet. U dnevnoj sobi, Tobi i Džajls Oukli razg ovar aju o večer ašnjem okupljanju, tražeći bilo kakav znak nečije nepromišljenosti.
Iznenada, Tobi gubi kontrolu: – E, stvarno, jebi, tucaj i kar aj ovu prokletu stvar – izjavljuje on, sasuvši u grlo čašu Ouklijevog veo ma star og kalvadosa. – A šta je tačno ta prokleta stvar? – pita Oukli, pedesetpetog odišnji vilenjak, opušteno istežući kratke nog e, što radi kad god ga obuzme nelag oda. S nepokolebljivom uljudnošću, Oukli sasluša Tobija, pa uzvrati, staloženo i ljubazno, ali jetko: – Samo napred, Tobi. Podnesi ostavku. Podržavam tvoja nezrela mišljenja. Nijedna suver ena nacija, kao što je naša, ne bi trebalo da uđe u rat pod lažnim izg ovor ima, bar ne pod vođstvom dva fanatična egomanijaka, koji osim tog a nemaju ništa zajedničko. A zasigurno ne bi trebalo da ubeđujemo ostale suver ene nacije da prate naš sraman primer. I zato, daj ostavku. Ti si upravo ono što je Gardijanu potrebno: još jedan izg ubljen glas koji odjekuje u divljini. Ako nisi sag lasan s politikom vlade, ne pokušavaj da je promeniš. Napusti brod. Napiši veliki roman o kojem si uvek sanjao. Ali Tobija nije bilo lako obeshrabriti. – A gde, dođavola, ti sediš, Džajlse? I ti si se protivio tome kao i ja. Kad su pedeset dva naša penzio nisana ambasador a potpisala pismo u kojem kažu da je to gomila sranja, duboko si uzdahnuo i rekao mi kako bi voleo da si i ti u penziji. Mor am li da čekam do šezdesete godine da bih prog ovor io? To pokušavaš da mi kažeš? Dok ne dobijem plemićku titulu i penziju i ne postanem predsednik mesnog golf kluba? Da li je to odanost ili strah, Džajlse? Ouklijev mačji osmeh omekšao je kad je, spojenih vrhova prstiju, oprezno sročio odg ovor. – Pitaš se gde ja sedim. Eto, za stolom za sastanke. Uvek za stolom. Laskam, raspravljam se, urazumljujem, ubeđujem, nadam se. Ali ne očekujem. Držim se svete diplomatske doktrine umer enosti u svemu, i primenjujem je na užasne zločine svake nacije, uključujući i svoju. Ostavljam osećanja ispred vrata pre neg o što uđem u salu za sastanke i nikad ne izlazim u žurbi, osim ako mi tako nije naređeno. Ponosan sam što sve radim napola. Ponekad – a ovo bi mog lo da bude takvo vreme – iznesem oprezan demarš našim uvaženim šefovima. Ali nikad ne pokušavam da za jedan dan ponovo izgradim Vestminstersku palatu. Niti bi, uz opasnost da ispadneš nadobudan, ti to trebalo da radiš. I dok je Tobi pokušavao da odg ovor i, nastavio je. – Još nešto, dok smo sami, ako smem. Moja voljena suprug a Hermio na mi kaže, u svojstu posmatrača berlinskih diplomatskih nestašluka, da održavaš neprikladnu vezu sa partnerkom holandskog vojnog atašea, koja je ozlog lašena drolja. Je li to istina? Tobijevo postavljenje u britansku ambasadu u Madridu, u kojoj se iznenada ukazala potreba za pomoćnikom atašea s vojnim iskustvom, usledilo je mesec dana kasnije. * Madrid Uprkos razlici u položaju i godinama, Tobi i Džajls su ostali bliski. Da li je to bilo povezano s Ouklijevim uticajem, ili je bilo čista slučajnost, Tobi je mog ao samo da nag ađa. Izvesno je da se Oukli zauzimao za Tobija onako kako neke star ije diplomate svesno ili nesvesno podupir u omiljene mlade koleg e. Razmena podataka između Londona i Madrida nikad nije bila tako česta i važna. Tema nije više bio Sadam Husein i njeg ovo neuhvatljivo oružje za masovno uništenje, već novo pokolenje džihadista, izniklo kao posledica napada Zapada na zemlju koja je, do tada, bila jedna od sekularnijih na Bliskom istoku – istina suviše bolna da bi je krivci priznali. I tako je dvojac nastavio. Tobi je, u Madridu – sviđalo mu se to ili ne, a uglavnom mu se sviđalo – postao glavni igrač na tržištu obaveštajnih podataka i svake nedelje je putovao u London, gde je Oukli lebdeo između kraljičinih špijuna na jednoj obali reke i kraljičinog Ministarstva spoljnih poslova
na drug oj. U šifrovanom razg ovor u u zaštićenim prostor ijama u podrumu Vajthola, nova pravila postupanja s osumnjičenim zatočenim ter or istima oprezno su odbacivana. Potpuno never ovatno, imajući u vidu Tobijev položaj, on prisustvuje tome. Oukli je glavni. Reč pojačavanje, nekad kor išćena da prenese duhovno uzbuđenje, ušla je u novi amer ički rečnik, ali njeno značenje ostaje namerno neprecizno za neupućene, kojima pripada i Tobi. Ipak, on je sumnjičav. Da li su ta takozvana nova pravila u stvar i ona star a varvarska, osvežena i ponovo uspostavljena, pitao se? A ako je u pravu, u šta sve više ver uje, kakva je mor alna razlika, ako je ima, između čoveka koji stavlja elektrode i čoveka koji sedi za stolom i pretvar a se da ne zna šta se dog ađa? Ali kad je Tobi, plemenito se trudeći da pomir i to pitanje sa svojom savešću i vaspitanjem, odlučio da ga postavi, Džajlsu, čisto akademski, nar avno, tokom prijatne večer e u Ouklijevom klubu, priređene u čast Tobijevog novog uzbudljivog imenovanja u britanskoj ambasadi u Kair u, Oukli, za koga nema tajni, odg ovar a svojim čuvenim pokroviteljskim osmehom i skriva se iza omiljenog La Rošfukoa: – Licemerje je danak koji por ok plaća vrlini, drag i moj. Bojim se da je to najviše što možemo u nesavršenom svetu. A Tobi se zadovoljno smeje Ouklijevoj duhovitosti i oštro govor i sebi da mor a da prihvati kompromis – dragi moj je sad postao trajni dodatak Ouklijevom rečniku, i dodatni dokaz, ako je i bio potreban, njeg ove nar očite privrženosti svom štićeniku. * Kair o Tobi Bel je ljubimac britanske ambasade – pitajte bilo kog a, od ambasador a, pa naniže! Šest meseci kursa arapskog i, ko bi to rekao, taj momak ga već napola govor i! Razg ovar a s egipatskim generalima i nikad ne iznosi nezrelo lično mišljenje – fraza koja mu se trajno urezala u svest. Ozbiljno shvata posao za koji je, gotovo slučajno, postao stručnjak; razmenjuje obaveštajne podatke s egipatskim koleg ama; i po nar eđenju im daje imena egipatskih islamista u Londonu, koji kuju zaver e protiv režima. Vikendom uživa u veselom jahanju kamila s dobroćudnim vojnim star ešinama i tajnim policajcima i u raskošnim zabavama sa superbog atašima, u njihovim dobro čuvanim pustinjskim kućama. U zor u, posle očijukanja s njihovim očar avajućim ćerkama, vozi se kući, sa zatvor enim prozor ima, kako ne bi osećao smrad zapaljene plastike i trule hrane, dok na obodu grada odrpane dečje aveti i njihove umotane majke pretur aju po prljavim prostranstvima razbacanog đubreta. A ko je svetio nik u Londonu koji upravlja pragmatičnom trg ovinom ljudskim sudbinama, šalje prijatna pisma podrške aktuelnom šefu Mubar akove tajne policije? Niko drug i do Džajls Oukli, vrhunski trg ovac informacijama u Ministarstvu spoljnih poslova i pravi maher. I zato nikog ne iznenađuje, osim možda mladog Bela, što četir i meseca pre lokalnih izbor a, dok šir om Egipta nar odni protesti zbog Mubar akovog prog ona Muslimanske braće pokazuju znakove prer astanja u nasilje, Tobi treba da se vrati u London i ponovo dobije unapređenje; postaje lični sekretar, nadzornik i poverljiv savetnik novopostavljenog pomoćnika ministra inostranih poslova, Fergusa Kvina, člana parlamenta, koji je došao iz Ministarstva odbrane. * – S ovog mesta, vas dvojica mi izg ledate kao savršen par – kaže Dajana, njeg ova nova dir ektorka regio nalnih službi, dok muški nasrće na sendvič s tunjevinom, sa švedskog stola u Institutu za savreme-
nu umetnost. Sitna je, lepa i indijskog por ekla, i izr ažava se epskim anahronizmima iz pandžabske oficirske menze. Njen stidljiv osmeh, s drug e strane, prikriva gvozdenu volju. Neg de ima muža i dvoje dece, ali ih ne pominje u radno vreme. – Obojica ste mladi za svoje poslove – dobro, on je deset godina star iji – i obojica ste ambicio zni – izjavljuje, nesvesna da se taj opis odnosi i na nju. – I nek te ne zavar a izg led. On je sir ovina, udar a u talambase radničke klase, ali je i bivši katolik, bivši komunista i novi labur ista – ili ono što je od tog a ostalo, sad kad im je zaštitnik otišao na bog atiju ispašu. Pauza za zamišljeno žvakanje. – Ferg us mrzi ideo log iju i misli da je izumeo pragmatizam. I nar avno, mrzi tor ijevce, mada je uglavnom veći desničar od njih. Ima ozbiljnu podršku u Dauning stritu, i ne mislim samo na krupne zverke već i na dvor ane i manipulator e. Ferg us je njihov dečko i oni će ga podržavati dok god bude tu. Proatlantski do srži, ali ako Vašington misli da je on pravi hit, zašto bismo se žalili? Evroskeptik, to se podr azumeva. Ne voli nas sir otinju, ali koji političar voli? A samo ga slušaj kad zatrubi o ratu protiv terorizma. To je neukusno i nema potrebe da tebi govor im kako to nervir a pristojne Arape. Već su mu to rekli. Tvoj posao će biti uobičajen. Zalepi se uz njeg a i ne dozvoli da pravi još gluposti. – Još gluposti, Dajana? – pita Tobi, već zabrinut zbog nekih prilično glasnih priča koje kruže u Vajtholu. – Zanemar i to u potpunosti – nar eđuje mu strog o, posle još jedne pauze za ubrzano žvakanje. – Ako bismo sudili o političar ima na osnovu tog a šta su uradili ili nisu uradili u Minstarstvu odbrane, onda bismo obesili pola buduće vlade. – A pošto je primetila da je Tobi još uvek gleda: – Čovek je napravio budalu od sebe i dobio packu. Slučaj okončan. – A onda: – Iznenađuje samo to što je, prvi put u životu, Ministarstvo odbrane uspelo da zataška katastrofalan skandal. Tim rečima, Dajana je te glasine zvanično prog lasila mrtvim i sahranjenim – sve dok, u završnom govor u, dok su pili kafu, nije odlučila da ih ekshumir a pa ponovo zakopa. – A za slučaj da ti neko kaže drug ačije, i Ministarstvo odbrane i Ministarstvo finansija su sproveli veliku unutrašnju istrag u, nemilosrdnu, i jednoglasno zaključili da Ferg us ni za šta nije kriv. U najg orem slučaju, dobio je loše savete od beskor isnih sar adnika. Što je meni bilo dovoljno, a ver ujem da je dovoljno i tebi. Zašto me tako gledaš? Nije je svesno gledao na određen način, ali sig urno je mislio kako se ta dama previše buni. * Tobi Bel, novopostavljeni lični sekretar novopostavljenog ministra preuzeo je dužnost. Ferg us Kvin, poslanik, zao stali Bler ov pristalica u novoj eri Gordona Brauna, možda na prvi pog led nije bio ona vrsta ministra kog a bi Tobi odabrao za šefa. Jedinac iz star e glazgovske inženjerske por odice koja je zapala u teškoće, Ferg us se istakao tokom studija kao levičar, predvodeći protestne šetnje, sukobljavajući se s policijom i fotog rafišući se za novine. Pošto je diplomir ao ekonomiju na Edinburškom univerzitetu, nestao je u mag li škotskih labur ista. Tri godine kasnije, pomalo neo bjašnjivo, pojavljuje se na Fakultetu političkih nauka Džon F. Kenedi, na Harvardu, gde upoznaje svoju buduću suprug u, bog atu, ali problematičnu Kanađanku. Vraća se u Škotsku, gde mu je već obezbeđeno mesto. Partijski stručnjaci za odnose s javnošću brzo procenjuju da je njeg ova suprug a nepodesna za prikazivanje. Govorka se o alkoholizmu. Mišljenja o njemu koja je Tobi skupio na vajtholskom tržištu informacija bila su, u najboljem slučaju, izmešana: – Brzo čita izveštaje, ali dobro se čuvajte ako odluči da postupi u skladu s njima – savetuje jedan veter an iz Ministarstva odbrane, potpuno nezvanično. A bivša pomoćnica, Lusi: – Veo ma
drag, veo ma šarmantan kad je to potrebno. – A kad nije, pita se Tobi. – On jednostavno nije s nama – insistir a ona, mršteći se i izbeg avajući njeg ov pog led. – Tamo je neg de, bor i se protiv svojih demona. – Ali kakvi su to demoni i kako se bor i protiv njih, to Lusi nije želela ili nije mog la da kaže. Na prvi pog led, ipak, reklo bi se da je sve kako treba. Ferg us Kvin, istina, nije lak čovek, ali Tobi ništa drug o nije ni očekivao. Može da bude mudar, tupav, razdražljiv, nevaspitan i zadivljujuće uviđavan, i to sve u roku od nekoliko sati, čas te obasipa pažnjom, a čas se mršti i zaključava iza teških vrata od mahag onija, sa službenom poštom. Po prir odi je siledžija i, kao što je poznato, ne krije prezir prema vladinim službenicima; čak i najbliži sar adnici nisu pošteđeni oštrih reči. Ali najveći prezir čuva za vajtholsku obaveštajnu hobotnicu, koju smatra prenaduvanom, elitističkom, samoživom i robom sopstvene tajanstvenosti. A sve je postalo nezgodnije otkako je, kao deo tima, Kvin obavezan da procenjuje primljene obaveštajne podatke iz svih izvora i podnosi predloge za dalje slanje nadležnim službama. Što se tiče skandala u Ministarstvu odbrane koji nikad nije postojao, kad god bi Tobi osetio želju da to istraži, naleteo bi na zid ćutanja, namerno podignut samo zbog njeg a: slučaj okončan, druže… izvini, matori, ne smem da pričam… A jednom, iako je posredi bio samo neki hvalisav službenik iz finansijskog odeljenja, dok su petkom uveče pili pivo u Šerloku Holmsu – „izvukao se s pljačkom, zar ne?” Alarme mu je u potpunosti uključio tek mrski Greg or i, koji je slučajno seo pokraj njeg a, na jednom dosadnom sastanku Komiteta za kadrovska i upravljačka pitanja. Greg or i, krupan i dosadan čovek, koji izg leda star iji neg o što jeste, Tobijev je vršnjak i navodni suparnik. Ali svi znaju da, kad god su njih dvojica kandidati za neko upražnjeno mesto, Tobi ostavlja Greg or ija iaza sebe. Tako je mog lo da bude i u nedavnom nadmetanju za mesto ličnog sekretar a novog ministra, osim što su glasine tvrdile kako nema pravog nadmetanja. Greg or i je dve godine radio u Ministarstvu odbrane, što ga je, gotovo svakodnevno, dovodilo u kontakt s Kvinom, dok je Tobi bio neo kaljan – odnosno nije imao takav sumnjiv prtljag iz prošlosti. Sastanak se završio bez pravog zaključka. Prostor ija se prazni. Tobi i Greg or i ostaju za stolom, na osnovu prećutnog dog ovor a. Za Tobija je ovo dobrodošla prilika da pojača ogradu; Greg or i je zlovoljniji. – Dobro se slažemo s kraljem Ferg ijem, je li tako? – raspituje se on. – Dobro, hvala, Greg or i, baš dobro. Nekoliko sitnijih nesug lasica, ali to je i bilo očekivano. Kako danas izg leda biti glavni sekretar? Mor a da je prilično uzbudljivo. Ali Greg or i nije rad da razg ovar a o životu glavnog sekretar a, što smatra lošijom pozicijom od ličnog sekretar a novog ministra. – Pa, pazi samo da ne iznese kancelar ijski nameštaj na spor edni izlaz, to je sve što ću ti reći – kaže mu, s ozbiljnim osmejkom. – Zašto? Zar se time bavi? Iznosi nameštaj? Imaće malo problema da iznese svoj novi sto niz tri sprata, čak i on! – odg ovar a Tobi, odlučan da ne ustane. – I još uvek te nije zavrbovao za jednu od svojih veo ma profitabilnih kompanija? – Tebe jeste? – Ni slučajno, staro momče – s neo čekivanom srdačnošću – ne mene. Ja sam ostao čist. Malo je dobrih ljudi, kažem ja. Drug i nisu bili tako oprezni. Tad je Tobi bez upozor enja izg ubio strpljenje, što mu se obično dog ađalo u Greg or ijevom društvu. – U stvar i, šta to, dođavola, pokušavaš da mi kažeš, Greg or i? – zanima ga. A kad je sve što dobije samo još jedan Greg or ijev šir ok i lenj osmeh: – Ako me upozor avaš – ako je to nešto što bi trebalo da znam – reci odmah ili idi u jebene ljudske resurse.
Greg or i je izg ledao kao da razmišlja o tom predlog u. – Pa, rekao bih da još uvek možeš da se obratiš svom anđelu čuvar u, Džajlsu, ako je u pitanju nešto što bi trebalo da znaš, zar ne? * Samoljubiv osećaj svrsishodnosti sad je obuzeo Tobija, koji, čak ni naknadno, dok je sedeo za klimavim stolom na sunčanom pločniku u Sohou, nije mog ao u potpunosti da opravda sebe. Možda je, razmišljao je, samo ljutit što su mu uskratili istinu koja mu sleduje i otkrili je onima oko njeg a. A sig urno bi razmislio o tome, pošto mu je Dajana nar edila da se zalepi za svog novog šefa i spreči ga da pravi brljotine, jer je imao pravo da sazna kakve je brljotine taj čovek pravio u prošlosti. Političar i, prema njeg ovom skromnom poznavanju te sorte, ponavljaju greške. Ako bi i kad bi Ferg us Kvin pogrešio u budućnosti, Tobi bi mor ao da objasni zašto je pustio šefa s uzice. A što se tiče Greg or ijevog rug anja da bi trebalo da otrči do svog anđela čuvara Džajlsa Ouklija – to ne dolazi u obzir. Da je Džajls želeo da Tobi zna nešto, on bi mu to rekao. A ako mu Džajls nije rekao, ništa na svetu ne bi mog lo da ga nater a na to. A ipak je nešto drug o, nešto dublje i problematičnije, mučilo Tobija. To je bila gotovo patološka povučenost njeg ovog šefa. Šta li, za ime sveta, radi čovek tako naizgled ekstrovertan, po čitav dan, zatvor en u privatnoj kancelar iji, s klasičnom muzikom koja trešti i vratima zaključanim ne samo za spoljni svet već i za sopstveno osoblje? Šta se nalazi u tim debelim, lično dostavljanim, dvostruko zapečaćenim kovertima od masnog papir a, koji dolaze iz spor ednih prostor ija u Dauning stritu, označenih sa strogo lično i poverljivo, koje Kvin dobija, potpisuje prijemnicu i, pošto ih pročita, vraća po onim odlučnim kur ir ima koji su ih i doneli? Nisam isključen samo iz Kvinove prošlosti već i iz njeg ove sadašnjosti. Prvo odlazi kod Matija, iskusnog špijuna, bivšeg koleg e iz ambasade u Madridu, s kojim redovno ide na piće. Mati trenutno čeka novo zaduženje, u glavnom štabu svoje službe, na drug oj obali reke, u Voksholu. Možda će zbog prinudne neaktivnosti biti predusretljiviji neg o inače. Iz nepoznatih razlog a – Tobi sumnja na oper ativne – Mati je član Lansdaun kluba na Trg u Berkli. Sastaju se da odig raju partiju skvoša. Mati je krakat, ćelav, s nao čar ima i gvozdenim zglobovima. Tobi gubi četir i prema jedan. Tušir aju se, pa sednu u bar por ed bazena i gledaju lepe devojke. Posle ispraznih razg ovor a, Tobi prelazi na stvar: – Reci mi, Mati, pošto niko drug i neće. Šta se to loše dog odilo u Ministarstvu odbrane kad je moj ministar bio na čelu? Mati polako klima izduženom, jar ećom glavom. – Da, dobro. Nema mnog o tog a da se kaže, zar ne? – kaže ner aspoloženo. – Tvoj čovek se zaleteo, naši su mu spasli glavu, a on nam to nikad nije oprostio – jadna budala. – Kako ste mu spasli glavu, zabog a? – Pokušao je to da prog ur a sam, zar ne? – kaže Mati prezrivo. – Šta? Kome? Mati češe ćelavu glavu i ponovo kaže: – Da, dobro. Nije to moj ter en, znaš. Nije moja oblast. – Znam to, Mati. Prihvatam to. Nije ni moja oblast. Ali ja sam njeg ov jebeni čuvar, zar ne? – Svi ti lobisti i prodavci oružja vredno rade u pukotinama između industrije oružja i kupaca – žali se Mati, kao da je Tobiju poznat taj problem. Ali nije, i zato čeka nastavak: – Ovlašćeni su, nar avno. To je samo deo problema. Ovlašćeni da opljačkaju Ministarstvo finansija, podmite zvaničnike, ponude im devojaka koliko žele, odmor e na
Baliju. Ovlašćeni su da rade privatno, javno, kako god žele, sve dok imaju dozvolu vlade, a svi je imaju. – A Kvin se uhvatio u kolo s njima, to mi govor iš? – Ništa ti ja ne govor im – oštro odg ovar a Mati. – Znam. Drug ačije nisam ni shvatio. Kvin je krao. Je li to posredi? Dobro, ne baš krao, ali preusmer avao fondove na izvesne projekte u kojima je imao interes. On ili njeg ova žena. Ili njeg ov rođak. Ili njeg ova tetka. Je li to posredi? Uhvatili su ga, vratio je par e, rekao mnog o mi je žao, i sve je gurnuto pod tepih. Jesam li blizu? Napupela devojka skače u vodu, praćena glasnim smehom. – Postoji jedan ljig avac po imenu Krispin – Mati mrmlja sebi u bradu. – Jesi li čuo za njeg a? – Nisam. – Pa nisam ni ja, i bio bih ti zahvalan da to ne zabor aviš. Krispin. Gadan momak. Izbeg avaj ga. – Iz nekog posebnog razlog a? – Ništa određeno. Iskor istili smo ga za nekoliko poslova, zatim smo ga odbacili kao vruć krompir. Navodno je povukao za nos tvog čoveka dok je bio u Ministarstvu odbrane. To je sve što znam. Možda su to obične gluposti. Sad mi sjaši s leđa. Posle tog a Mati je nastavio zamišljeno da gleda lepe devojke. * I kao što se to u životu često dog ađa, otkako je Mati pomenuo Krispina, Tobi ne može da ga zabor avi. Na koktelu za osoblje vlade, dve sive eminencije razg ovar aju: „Šta se dog odilo s onim govnar om Krispinom, kad smo već kod tog a?” „Video sam ga kako se vrzma oko Doma lordova pre neki dan, ne znam odakle mu hrabrost.” Ali kad je Tobi prišao, nag lo su prešli na razg ovor o kriketu. Na samom kraju međuministarske konfer encije o obaveštajnom radu sa sar adnicima iz neprijateljskih zemalja, tom prezimenu je dodato i početno slovo imena: Nadajmo se da vaši ljudi neće biti novi Džej Krispin, prasnuo je dir ektor iz Ministarstva unutrašnjih poslova na svog mrskog parnjaka iz Ministarstva odbrane. No da li je to samo Džej od slova Dž? Ili je Džej ime, kao Džej Getsbi? Posle pola noći provedene u pretrazi interneta, dok se Izabel dur ila u spavaćoj sobi, Tobi ništa nije saznao. Pokušaće s Lor om. * Lor a je genije iz Ministarstva finansija, ima pedeset godina, nekadašnji postdiplomac Ol soulsa, bučna, briljantna i uvek sjajno raspoložena. Kad je nenajavljeno došla u britansku ambasadu u Berlinu, kao vođa iznenadnog revizorskog tima, Džajls Oukli je nar edio Tobiju da je izvede na večeru i oduševi je toliko da joj spadnu gaće. On ga je poslušao, mada ne doslovno, i to tako uspešno da su se njihove povremene večer e nastavile i bez Ouklijevog nar eđenja. Srećna okolnost je da je sad Tobi na redu. Bir a Lor in omiljen restor an nedaleko od King s rouda. Kao i obično, odevena je upadljivo; dug ogrtač, perle i nar ukvice i broš veličine tanjir a. Lor a voli ribu. Tobi nar učuje brancina pečenog u soli, za dve osobe, i skupo vino. Lor a, u uzbuđenju, dodir uje njeg ove šake preko stola i trese ih kao dete koje igra uz muziku. – Čudesno, Tobi, drag i – brblja – a i bilo je krajnje vreme – glasom koji odjekuje kao topovska paljba po restor anu; a onda pocrveni zbog svoje glasnosti i nastavlja mrmljajući.
– Pa, kako je bilo u Kair u? Jesu li domor oci upali u ambasadu i hteli da ti nabiju glavu na kolac? Bila sam potpuno prestravljena. Sve mi ispričaj. A posle priče o Kair u, mor a da sazna sve o Izabel, jer, kao i uvek, insistir a na svom pravu da bude draga Saveta: – Vrlo slatko, vrlo lepo i naivno – zaključuje kad ga je čula. – Samo se naivko ženi slikarkom. Ti ionako nikad nisi razlikovao pamet i lepotu, a ver ovatno je i dalje tako. Sig urna sam da ste vas dvoje savršen par – zaključuje, uz još jedan nalet smeha. – A tajni puls velike nacije, Lor a? – raspituje se nehajno Tobi, pošto Lor a nema ljubavni život o kojem bi mog li da razg ovar aju. – Kako je u presvetim odajama Ministarstva finansija ovih dana? Lor ino šir oko lice se izo bličuje, uz očajan glas: – Sumorno, drag i moj, grozno. Pametni smo i dobri, ali nemamo dovoljno osoblja i novca i želimo najbolje svojoj zemlji, što je veo ma star omodno. Novi labur isti vole veliku pohlepu, a velika pohlepa ima vojsku nemor alnih advokata i računovođa na raspolag anju, i plaća ih bog ato da nas sater aju u ćošak. Ne možemo da se nadmećemo; suviše su veliki da bi propali i suviše veliki da im se suprotstavimo. Sad sam te oner aspoložila. Dobro. I ja sam ner aspoložena – kaže ona, otpivši dobar gutljaj vina. Stiže riba. Svečana tišina dok konobar vadi kosti i deli ribu. – Drag i moj, kakvo uzbuđenje – dahće Lor a. Prihvate se jela. Ako Tobi želi da pokuša, sad je prilika. – Lor a. – Drag i. – Ko je, privatno, Džej Krispin? I šta mu znači to Džej? Izbio je neki skandal u Ministarstvu odbrane kad je Kvin bio tamo. Krispin je bio umešan u to. Čujem njeg ovo ime sa svih strana, ali drže me u neznanju i to me plaši. Neko mi ga je čak opisao kao Kvinovog gospodar a iz senke. Lor a ga gleda veo ma blistavim očima, skreće pog led, onda ga opet pog leda, kao da nije zadovoljna onim što vidi. – Jesi li me zato pozvao na večer u, Tobi? – Delimično. – U potpunosti – ispravlja ga, gotovo uzdišući. – A mislim da je trebalo da budeš dovoljno pristojan da to priznaš. Pauza, dok se oboje pribir aju. Lor a nastavlja: – Drže te u neznanju iz veo ma dobrog razlog a, jer ne treba to da znaš. Ferg us Kvin je dobio novu priliku. Ti si deo nje. – Ali sam i njeg ov čuvar – odg ovar a prkosno, povrativši hrabrost. Nov dubok uzdah, oštar pog led, pre neg o što obor i pog led. – Reći ću ti ponešto – odluči konačno. – Ne sve, ali svakako više neg o što bi trebalo. Uspravlja se na stolici i kao postiđeno dete govor i u tanjir. Kvin je zabasao u močvar u, kaže ona. Ministarstvo odbrane je bilo u krizi i pre neg o što je on došao. Možda Tobi to već zna? Zna. Pola službenika nije znalo da li on radi za kraljicu ili proizvođače oružja, niti im je bilo važno, sve dok ih podmazuju. Možda Tobi i to zna? Zna. Čuo je od Matija, i ne prećutkuje to. Ona ne opravdava Ferg usa. Kaže da je Krispin bio u prednosti i čekao ga je. Oklevajući, ponovo poseže za Tobijevim šakama, i ovog puta ih tapše strog o, u ritmu reči kojim ga kor i. – A reći ću ti šta si ti uradio, zli čoveče – kao da je Tobi lično Krispin – napravio si svoju špijunsku mrežu. Baš u ministarstvu. Dok su svi nao kolo prodavali oružje, ti si prodavao neo brađene obaveštajne podatke: pravo s police, dir ektno do kupca, bez posrednika. Neizmenjene, neproverene, neprokuvane i povrh sveg a, nedirnute bir okratskim rukama. To je bila muzika za Ferg usove uši. Da li još uvek sluša muziku u kancelar iji?
– Uglavnom Baha. – A ti si Džej, kao Leno – dodaje ona, u iznenadnom odg ovor u na prethodno pitanje. – A Kvin je kupovao od njega? Ili njeg ova kompanija? Lor a ponovo otpija vino, odmahuje glavom. Tobi ponovo pokušava: – Da li je roba bila dobra? – Bila je skupa, tako da je svakako bila dobra, zar ne? – Kakav je on, Lor a? – insistir a Tobi. – Tvoj ministar? – Ne! Džej Krispin, nar avno. Lor a duboko udiše. Glas joj je odlučan, gotovo besan: – Samo me slušaj, drag i, hoćeš li? Skandal u Ministarstvu odbrane je gotov, Džej Krispin je tada zauvek izbačen iz svih vladinih zgrada, pod pretnjom smrću. U tom smislu mu je poslato oštro zvanično pismo. Nikad više neće kročiti u hodnike Vajthola ili Vestminster a. – Još jedan uzdah. – Nadahnjujući ministar, kojem imaš čast da služiš, s druge strane, kakav god da je siledžija, prešao je na sledeći nivo svoje uvažene kar ijer e, verujem uz tvoju pomoć. Hoćeš li mi sad, molim te, doneti kaput? Posle nedelju dana pokajničkog izjedanja, Tobija je mučilo isto pitanje: ako je skandal u Ministarstvu odbrane okončan, a Krispin više nikad neće kročiti u hodnike Vajthola ili Vestminstera, kako onda taj prokletnik lobira u Domu lordova? Prolazi šest nedelja. Stvar i na površini izg ledaju nezanimljivo. Tobi piše govor e, a Kvin ih izg ovar a s ubeđenjem, čak i kad nema ničeg u šta bi mog ao da bude ubeđen. Tobi stoji por ed Kvina na prijemima i mrmlja mu imena stranih zvaničnika koji prilaze. Kvin ih pozdravlja kao star e prijatelje. Ali Kvinova neprestana tajnovitost dovodi ne samo Tobija već i ostalo osoblje do ivice očajanja. Razočar ano bi izašao s nekog sastanka u Vajtholu – u Ministarstvu unutrašnjih poslova, s pomoćnicima ministar a, ili iz Lor inog Ministarstva finansija – ignor isao svoj službeni automobil, zaustavio taksi i nestao bez objašnjenja, do sutradan. Otkazivao bi diplomatske sastanke, ne obavestivši o tome sekretar icu, specijalne savetnike pa čak ni ličnog sekretar a. Beleške u dnevniku koji drži na stolu bile su tako nejasne da je Tobi mog ao da ih dešifruje samo uz nevoljnu Kvinovu pomoć. Jednog dana je taj dnevnik nestao. Ali tek tokom putovanja u inostranstvo ta Kvinova tajanstvenost poprima u Tobijevim očima tamnije tonove. Odbijajući gostoprimstvo britanskih ambasador a, Kvin, nar odni političar, više voli da odseda u raskošnim hotelima. Kad finansijsko odeljenje Ministarstva spoljnih poslova zakuka, Kvin odg ovar a da će plaćati iz svog džepa, što iznenađuje Tobija, pošto je, kao i mnog i bog ataši, Kvin ozlog lašena škrtica. Ili možda neki tajni dar odavac plaća Kvinove troškove? Zašto bi inače imao posebnu kreditnu karticu za podmir ivanje hotelskih troškova i zaklanjao je telom kad se Tobi približi? U međuvremenu, Kvinov tim stiče kućnog duha. * Brisel Vraćajući se u hotel u šest uveče, posle dug og dana natezanja sa zvaničnicima NAT O-a, Kvin se žali na strašnu glavobolju, otkazuje zakazanu večer u u britanskoj ambasadi i povlači se u svoju sobu. U deset sati, posle žestokog preispitivanja, Tobi odlučuje da odg ovor i na izazov i raspituje se za šefovo zdravlje. Javlja mu se telefonska sekretar ica. Natpis NE UZNEMIRAVAJ visi na ministrovim vratima. Posle kraćeg premišljanja, silazi u predvorje i pover ava svoju zabrinutost recepcio ner u. Da
li su iz sobe dopir ali neki znaci života? Da li je ministar nar učio da mu donesu hranu u sobu, poslao nekog po aspir in ili – pošto je Kvin čuveni hipohondar – poslao po lekar a? Recepcio ner je zbunjen: – Ali mesje ministar je otišao iz hotela u svojoj limuzini, pre dva sata – uzvikuje oholim belg ijskim francuskim jezikom. Sad je Tobi zbunjen. Kvinova limuzina? On nema limuzinu. Jedina limuzina je ambasador ov rols, koji je Tobi otkazao u Kvinovo ime. Ili je Kvin ipak otišao na onu večer u u ambasadi? Recepcio ner ga ispravlja. Limuzina nije bila rols-rojs, gospodine. Bio je to sitroen, a on lično poznaje vozača. Onda mi, molim vas, tačno opišite šta se dog odilo – spušta dvadeset evra na recepcio ner ov otvoren dlan. – Vrlo rado, gospodine. Crni sitroen zaustavio se ispred ulaza, u isto vreme kad je mesje ministar izašao iz srednjeg lifta. Čovek bi rekao da je mesje ministar već bio obavešten o dolasku kola. Dva gospodina su se pozdravila u predvorju, ušla u kola i odvezla se. – Mislite na nekog gospodina koji je izašao iz kola da ga sačeka? – Sa zadnjeg sedišta crnog sitroena. Bio je putnik, očig ledno, a ne neki slug a. – Možete li da opišete tog gospodina? Recepcio ner se lecnuo. – Pa, da li je bio belac? – pita nestrpljivo Tobi. – U to nema sumnje, gospodine. – Koliko mu je godina? Recepcio ner bi rekao da je gospodin otprilike ministrov vršnjak. – Jeste li ga ranije viđali? Da li redovno dolazi ovamo? – Nikad ga nisam video, gospodine. Pretpostavljam da je diplomata, možda neki koleg a. – Visok, nizak, kako je izg ledao? Recepcio ner ponovo okleva. – Kao vi, samo malo star iji, kraća kosa, gospodine. – A na kom jeziku su razg ovar ali? Jeste li ih čuli? – Na eng leskom, gospodine. Dobrom eng leskom. – Imate li predstavu kuda su otišli? Jeste li saznali kuda idu? Recepcio ner je pozvao potrčka, drskog kong oanskog crnog dečaka u crvenoj uniformi, s okruglim šešir om. Potrčko tačno zna kuda su otišli: – U restor an Pom di paradi, nedaleko od palate. Tri zvezdice. Grande gastronomie! Toliko o Kvinovoj strašnoj glavobolji, misli Tobi. – Kako možeš da budeš toliko sig ur an? – pita potrčka, koji nervozno skakuće, želeći da pomogne. – Tako su rekli vozaču, gospodine! Čuo sam sve! – Ko je to rekao vozaču? Šta mu je rekao? – Gospodin koji je došao po vašeg ministra! Seo je por ed vozača i rekao: „Sad idemo u Pom di paradi”, dok je zatvar ao vrata. Od reči do reči, gospodine! Tobi se okrenuo prema recepcio ner u: – Rekli ste da je gospodin koji je došao po ministra sedeo pozadi. Sad čujem da je sedeo napred kad su odlazili. Da nije gospodin koji ga je sačekao bio telohranitelj? Ali mali kong oanski potrčko je u centru pažnje i nema namer u to da propusti: – Nije mog ao drugačije, gospodine! Tri osobe pozadi, s otmenom damom: to ne bi bilo prikladno! Dama, misli očajno Tobi. Nemoj mi reći da imamo i taj problem. – A o kakvoj dami govor imo? – pita on, veselo, ali stisnuta grla.
– Bila je sitna i veo ma ljupka, gospodine, veo ma nao čita. – A koliko je godina imala, ako smem da pitam? Potrčko se neustrašivo nasmešio: – To zavisi od tog a o kom delu dame govor imo, gospodine – odg ovar a on i beži pre neg o što ga stigne recepcio ner ov bes. Ali sutra ujutro, kad je Tobi pokucao na ministrova vrata, pod izg ovor om da donosi Kvinu nekoliko laskavih britanskih novinskih članaka koje je odštampao s interneta, nije video nikakvu damu, ni mladu ni star u, da sedi i dor učkuje iza neprozirnog stakla salona, kad je ministar odsečno otvor io vrata, uzeo papir e i zalupio mu vrata ispred nosa. To je senka nekog muškarca: uspravan, kratke kose, prosečne visine, u savršenom crnom odelu i s kravatom. Kao vi, samo malo star iji, a kosa mu je kraća, gospodine. * Prag Na iznenađenje svog osoblja, ministar Kvin jedva čeka da prihvati gostoprimstvo britanske ambasade u Prag u. Ambasadorka, nedavno stig la u Ministarstvo spoljnih poslova iz finansijskog sveta, stara je Kvinova prijateljica sa Harvarda. Dok je Ferg us bio na postdiplomskim studijama političkih nauka, Stefani je mag istrir ala poslovanje. Konfer encija, koja se održavala u čuvenom zamku, ponosu Prag a, proteg la se na dva dana koktela, ručkova i večer a. Tema je bila poboljšanje obaveštajne veze između članica NAT O-a, koje su nekad bile pod sovjetskom šapom. Do petka uveče, deleg ati su otišli, ali Kvin ostaje još jednu noć sa star om prijateljicom da, po Stefaninim rečima, uživa u maloj privatnoj večeri sa studentskom koleginicom, što je značilo da mu Tobi nije potreban. Tobi provodi jutro spremajući nacrt izveštaja o konfer enciji, a popodne šetajući se praškim brežuljcima. Uveče se, oduševljen lepotama grada, šeta por ed Vltave, luta kaldrmisanim ulicama, uživa u večer i. Vraćajući se u ambasadu, iz pukog zadovoljstva odlučuje se za duži put por ed zamka i primećuje da svetla u sobi za sastanke na prvom spratu još uvek gor e. S ulice nema dobar pog led, a donji deo svih prozor a je od neprozirnog stakla. Ipak, kad se popne na brežuljak i propne na prste, vidi obrise nekog muškarca, koji govor i s uzdignute govornice. Prosečne je visine. Držanje mu je uspravno; brzo pomer a vilicu; izg leda – mada Tobiju nije jasno šta ga je navelo na taj zaključak – prepoznatljivo britanski, možda zbog pokreta rukama, koji su uprkos odsečnosti i žustrini, nekako uzdržani. Po istom mer ilu, Tobi zaključuje da on govor i na eng leskom. Da li je Tobi povezao? Ne još. Ne u potpunosti. Pog led mu je previše zauzet publikom. Reč je o dvanaestor o ljudi, udobno smeštenih u neusiljen krug oko govornika. Vide im se samo glave, ali Tobi lako prepoznaje šestor icu među njima. Četvor ica su zamenici šefova mađarske, bug arske, rumunske i češke vojne obaveštajne službe, koji su, samo šest sati ranije, izr azili doživotnu naklonost Tobiju, pre neg o što su se ukrcali u svoje avio ne ili službena kola, kako bi otišli kući. Dve preo stale glave, koje su blizu jedna drug oj i odvojene od ostalih, pripadaju britanskoj ambasadorki u Češkoj Republici i njenom star om drug u s Harvarda, Ferg usu Kvinu. Iza njih, na stolu se nalaze ostaci raskošnog švedskog stola, koji je, ver ovatno, zamenio malu večer u za Ferg usa. Pet minuta ili malo duže – nije bio svestan koliko je vremena prošlo – Tobi je stajao na brežuljku, ignor išući noćni sao braćaj, zur eći uvis u osvetljene prozor e zamka, usredsređen na priliku za govornicom: na vitko uspravno telo, besprekorno crno odelo i odsečne, nag lašene gestove kojima ističe svoju vatrenu por uku. Ali kakva je por uka tog tajanstvenog propovednika? I zašto mor a da je prenosi ovde, a ne u ambasadi?
I zašto dobija tako očig lednu podršku britanskog ministra i britanske ambasadorke? I ko je taj čovek koji deli tajne s ministrom, čas u Briselu, čas u Prag u? * Berlin Pošto je održao šupalj govor, koji je napisao Tobi, pod naslovom Treći način: društvena pravda i njena evropska budućnost, Kvin večer a privatno, u hotelu Adlon, s neimenovanim gostima. Nakon dnevnih zaduženja, Tobi sedi u bašti kafea Ajnštajn, ćaskajući sa star im prijateljima Horstom i Monikom i njihovom četvor og odišnjom ćerkom Elom. Tokom pet godina koliko su se Tobi i Horst poznavali, Horst je brzo napredovao u nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova, do položaja sličnog Tobijevom. Uprkos obavezama oko deteta, Monika radi tri dana nedeljno za neku humanitarnu org anizaciju koju Tobi veo ma ceni. Večernje sunce je toplo, berlinski vazduh čist. Horst i Monika govor e severnonemačkim dijalektom, koji Tobi najbolje poznaje. – Dakle, Tobi – kaže Horst, ne baš toliko opušteno koliko bi želeo. – Tvoj ministar Kvin je obrnuti Karl Marks, kako čujemo. Šta će nam država, kad privatni preduzetnici mog u da nam obezbede posao? U vašem novom britanskom socijalizmu suvišne su bir okrate kao što smo ti i ja. Nesig ur an na šta Horst cilja, Tobi okoliša: – Ne sećam se da sam to ubacio u njeg ov govor – kaže, smejući se. – Ali iza zatvor enih vrata, to je ono što nam por učuje, zar ne? – navaljuje Horst, malo tiše. – A ja te pitam, Tobi, potpuno nezvanično, podržavaš li predlog gospodina Kvina? Nije neprikladno imati mišljenje, rekao bih. Imaš pravo na nezvanično mišljenje o nekom predlog u. Ela boji dinosaur usa. Monika joj pomaže. – Horste, to je špansko selo za mene – tiho se buni Tobi. – Koji predlog? Ko ga je izneo? U vezi sa čim? Horst izg leda neo dlučno, a onda sleže ramenima. – Dobro. Mog u li onda da kažem svom šefu da lični sekretar ministra Kvina ne zna ništa o tome? Ti ne znaš da tvoj ministar i njeg ov nadar eni poslovni partner pritiskaju mog šefa da nezvanično uloži novac u neku privatnu kompaniju koja je specijalizovana za izvesnu drag ocenu robu? Mog u li to zvanično da mu kažem, Tobi? – Kaži svom šefu šta god želiš. Zvanično ili nezvanično. A onda mi kaži o kakvoj se robi radi. Vrhunskim informacijama, odg ovar a Horst. Poznatijim kao obaveštajni podaci. Prikupljeni i rasejani samo u privatnoj sfer i. Neizmenjeni. Podaci koje vladina ruka nije ni takla. A taj njeg ov nadar eni poslovni partner? Ima li on ime? – Tobi, u never ici. Krispin. Prilično ubedljiv tip, kaže Horst. Pravi Eng lez. * – Tob. Samo trenutak, gospodine, ako dozvoljavate. Od povratka u London, Tobi se zatekao u nemog ućem škripcu. Zvanično ništa ne zna o ministro-
voj navici da meša privatan posao sa zvaničnim dužnostima, a da ne pominjemo skandal u Ministarstvu odbrane. Ako Tobi ode kod reg io nalnog dir ektor a, koji mu je izr ičito zabranio da se bavi takvim pitanjima, izdaće Matijevo i Lor ino pover enje. A Tobi je, kao u uvek, u dilemi. Lične ambicije mu mnog o znače. Posle gotovo tri meseca na mestu ličnog ministrovog sekretar a, ne želi da ugrozi vezu koju je uspostavio s njim, kakva god da je ta veza i koliko god da je krhka. Bor io se s tim mislima kad je, u četir i sata jednog popodneva te nedelje, primio poznat poziv preko ministrovog telefona. Vrata od mahag onija ponovo su odškrinuta. Pokuca, gurne ih i uđe. – Zatvor ite vrata, molim vas. Zaključajte. Zatvar a, zaključava. Ministar je suviše ljubazan da bi se osećao prijatno: a posebno kad on veselo ustane od stola i dečački zaver enički odvede ga do prozor a. Nov muzički uređaj, njeg ov ponos, svir a Mocarta. Utišava ga, ali ne potpuno. – Kako ide kod vas, Tob? – Sve je u redu, hvala na pitanju. – Tob, plašim se da ću vam uništiti još jedno veče. Jeste li spremni na to? – Nar avno, ministre. Ako je neo phodno – misleći, zabog a, Izabel, pozor ište, večer a, ne opet. – Večer as se sastajem sa članom kraljevske por odice. – Bukvalno? – Fig ur ativno. Ali ver ovatno znatno bog atijim. – Kikot. – Pomozite mi da mu ukažem poštovanje, pokažite se, idite kući. – Da se pokažem, ministre? – Povezani krug ovi, Tob. Postoji mog ućnost da vas pozovu da se ukrcate na jedan veo ma tajni brod. Više ne mog u da vam kažem. Da se ukrca? Ko će ga pozvati? Kakav brod? Čiji brod? – Mog u li da saznam imena tih uvaženih posetilaca, ministre? – Ni slučajno – saučesnički blistav osmeh – razg ovar ao sam sa čuvar em na kapiji. Dva posetio ca za ministra, u sedam sati. Bez imena, bez podataka. Gotovo do pola devet, bez upisivanja. Razgovarao sa čuvarem? Taj čovek ima pet ili šest pomoćnika pri ruci, koji jedva čekaju da razgovar aju sa čuvar em u njeg ovo ime. Izlazeći iz kancelar ije, Tobi okuplja neo dlučno osoblje. Džudi, koja zakazuje sastanke, dobila je ministrova kola i hitno je poslata u Fortnam da kupi dve boce dom perinjona, teg lu paštete od guščije džig er ice, paštetu od dimljenog lososa, limun i bruskete. Mor a da kor isti svoju kreditnu karticu, a ministar će joj nadoknaditi. Olivija, koja vodi računa o dnevnim obavezama, zove menzu i potvrđuje da dve boce i dve teg le, nepoznatog sadržaja, treba da se drže na ledu do sedam sati, pod uslovom da obezbeđenje potvrdi da je sve kako treba. Obezbeđenje potvrđuje, uz gunđanje. U menzi će obezbediti kofu s ledom i biber. Tek kad se sve to obavi, preo stalo osoblje može da ode kući. Sam za svojim stolom, Tobi se pretvar a da radi. U 6 i 35 silazi do menze. U 6 i 40 vraća se u predvorje, gde maže paštetu od guščije džig er ice i paštetu od dimljenog lososa na bruskete. U 6 i 55 ministar dolazi iz svog svetilišta, s odobravanjem preg leda hranu i staje pred vrata predsoblja. Tobi stoji iza njeg a, s leve strane, omog ućavajući tako ministru da se rukuje desnom rukom. – Biće tačan. Uvek je takav – obećava Kvin. – A i ona, lutkica. Takva je kakva je, ali deli njeg ove stavove. I uistinu, kad Big Ben otkuca, čuju se kor aci u hodniku, dva par a, jedan težak i spor, drug i lak i nemir an. Muškar ac hoda ispred žene. Kad je sat otkucao poslednji put, začulo se i kucanje na vratima predsoblja. Tobi kreće, ali već je kasno. Vrata se otvar aju i ulazi Džej Krispin.
Prepoznavanje je trenutno i neo pozivo, i tako očekivano da deluje opuštajuće. Džej Krispin, glavom i bradom, a i bilo je krajnje vreme. Džej Krispin, koji je izazvao neizreciv skandal u Ministarstvu odbrane i koji nikad više neće kročiti u hodnike Vajthola i Vestminster a; koji je dočekao Kvina u predvorju hotela u Briselu, koji je sedeo na suvozačkom sedištu sitroena koji ih je odvezao u Pom di paradi, koji je dor učkovao s njim u hotelskoj sobi i držao govor s govornice u Prag u; ne njeg ov duh, već on lično. Muškar ac pravilnih crta lica i kratke kose, prilično zgodan, potpuno površan; ukratko, muškar ac kog a je lako prozreti; zašto onda, za ime sveta, Kvin ne može da ga prozre? Uz Krispinovu levu ruku, držeći se za njeg a drag uljima ukrašenom šakom, kor ača sitna žena u haljini od ružičastog šifona, s odg ovar ajućim šešir om i cipelama s visokim potpeticama i dijamantskim kopčama. Godine? To zavisi od toga o kom delu dame govorimo, gospodine. Kvin je s poštovanjem prihvatio njenu ruku i nespretno se naklonivši, sagnuo veliku boksersku glavu. Ali Kvin i Krispin su star i drug ar i: vidi samo to opušteno rukovanje, muško tapšanje po ramenima u predstavi koju izvode Džej i Ferg us. Sad je došao red da primete Tobija. Kvin velikodušno preuzima tu obavezu: – Mejsi, dozvoli mi da ti predstavim svog drag ocenog ličnog sekretar a, Tobija Bela. Tobi, ukažite poštovanje gospođi Spenser Hardi iz Hjustona u Teksasu, poznatiju svetskoj eliti kao jedinstvena gospođica Mejsi. Dodir na Tobijevom dlanu je kao izmag lica. Dubok južnjački glas koji mrmlja: – Zdravi mi bili, gospodine Bel! – praćen zavodničkim povikom: – Hej, slušaj, Ferg use, ja sam jedina lepotica ovde! – što izaziva nalete ulizičkog smeha kojem se Tobi predusretljivo pridružuje. – Tobi, upoznajte mog star og prijatelja Džeja Krispina. Star og prijatelja od… otkad, dođavola, Džej? – Drag o mi je što sam vas upoznao, Tobi – Krispin govor i otmenim eng leskim najbolje vrste, srdačno hvatajući Tobijevu šaku, i ne puštajući je gleda ga upornim pog ledom kao da kaže: mi smo ljudi koji vladaju svetom. – Meni je drag o što sam vas upoznao – izo stavlja gospodine. – A šta mi to tačno radimo? – Krispin će, još uvek stežući njeg ovu ruku. – On je moj lični sekretar, Džej! Rekao sam ti. Povezan sa mnom dušom i telom, i marljiv do koske. Je li tako, Tob? – Tek odnedavno radimo ovaj posao, zar ne, Tob? – konačno mu pušta ruku, ali zadržava ono mi, jer su oni dva star a znanca. – Tri meseca – ministrov glas uzbuđeno treper i. – Počeli smo istovremeno. Je li tako, Tob? – A gde ste ranije radili, ako smem da pitam? – Krispin će, umiljat kao mačka i jednako pouzdan. – Berlin. Madrid. Kair o – odg ovar a Tobi, s nag lašenom ležernošću, potpuno svestan da bi trebalo da se pokaže i odlučan da to ne uradi. – Kud god da su me poslali, u stvar i – suviše si jebeno blizu. Izlazi iz mog vazdušnog prostora. – Tob je napustio Egipat upravo kad su se na obzorju ukazale Mubar akove male lokalne nevolje, zar ne, Tob? – Tako izg leda. – Jeste li ga često viđali? – Krispin se srdačno raspituje, iz pog leda mu izbija iskreno sao sećanje. – Nekoliko puta. Iz daljine – uglavnom sam imao posla s njegovim mučiteljima. – Šta mislite, kakvi su mu izg ledi? Presto mu se drma, koliko sam čuo. Vojska je razbijena, Muslimanska braća lupaju na vrata: nisam sig ur an da bih voleo da budem na mestu sir otog Hosnija. Tobi još uvek traži prig odan blag odg ovor, kad mu iznenada gospođica Mejsi pritekne u pomoć: – Gospodine Bel. Pukovnik Hosni Mubar ak je moj prijatelj. On je i prijatelj Amer ike, i bog ga je po-
slao na Zemlju da sklopi mir sa Jevrejima, bor i se protiv komunizma i islamskih ter or ista. Svi koji zagovar aju pad Hosnija Mubar aka u ovim teškim vremenima prave su Jude, liber ali i izdajice, gospodine Bel. – A šta je s Berlinom? – nabacuje Krispin, kao da se ovaj ispad nije dog odio. – Tobi je bio u Berlinu, drag a. Bio je raspor eđen tamo. Tamo gde smo bili pre nekoliko dana. Sećaš li se? – ponovo se obraća Tobiju – Kad je to tačno bilo? Drvenim glasom, Tobi recituje datume kad je bio u Berlinu. – Kakva je to vrsta posla bila, ili vam nije dozvoljeno da o tome pričate? – nag oveštaj. – Devojka za sve, u stvar i. Šta god da je trebalo – odg ovar a Tobi, potpuno ležerno. – Ali vi ste ispravni – niste jedan od njih? – upućuje Tobiju zaver enički osmeh. – Mor a da jeste, inače ne biste bili ovde; bili biste na drug oj obali reke – iskusan pog led prema jedinstvenoj gospođici Mejsi iz Hjustona u Teksasu. – Političko odeljenje, u stvar i. Opšta zaduženja – odg ovar a Tobi istim drvenim glasom. – Pa nek sam proklet! – Okreće se oduševljeno prema gospođici Mejsi: – Drag a, karte su na stolu. Mladi Tobi je bio jedan od pametnih dečaka Džajlsa Ouklija, tokom priprema za Iračku slobodu. Dečaka? Jebi se. – Poznajem li gospodina Ouklija? – raspituje se gospođica Mejsi, približavajući se da bolje pogleda Tobija. – Ne, drag a, ali čula si za njeg a. Oukli je bio onaj hrabar momak koji je poveo pobunu u Ministarstvu spoljnih poslova. Uputio zajedničku peticiju našem ministru spoljnih poslova, moleći ga da ne napada Sadama. Jeste li mu vi to napisali, Tobi, ili su Oukli i njeg ovi pajtaši to sami sklepali? – Zasig urno nisam napisao ništa slično, i nikad nisam čuo za takvo pismo, ako je ikad i postojalo, u šta ozbiljno sumnjam – zapanjeni Tobi izg ovar a potpunu istinu, dok se pred njim, ko zna koji put, ukazuje zag onetka zvana Džajls Oukli. – Pa, blag o vama, ako je tako – kaže Krispin nehajno i, okrećući se prema Kvinu, ostavlja Tobija da razmišlja na mir u o istim pravim leđima koja je ugledao kroz mlečno staklo u ministrovom apartmanu u Briselu, i ponovo kroz prozor zamka u Prag u. * Žurno uz pomoć gugla traži gospođu Spenser Hardi iz Hjustona u Teksasu, udovicu i jedinu naslednicu pokojnog Spenser a K. Hardija III, osnivača Kompanije Spenser Hardi, multinacio nalne korpor acije sa sedištem u Teksasu, koja trg uje svim i svačim. Pod svojim omiljenim nadimkom, gospođica Mejsi je izabrana za republikansku dobrotvorku godine; predsednica je udruženja Američka legija za Hrista; počasna predsednica udruženja neprofitnih org anizacija koje podržavaju pravo na život i porodične vrednosti; predsednica Američkog instituta za islamsku svest. I nešto što je izg ledalo kao da je nedavno dodato: predsednica i dir ektorka potpuno nepoznate org anizacije Etička rešenja. Vidi, vidi, mislio je: vatrena vernica i fanatična mor alistkinja. Nema šanse. Ni u snu. * Danima i noćima, Tobi je premišljao šta mu valja činiti. Da otrči do Dajane i sve joj kaže? – Nisam te poslušao, Dajana. Znam šta se dog odilo u Ministarstvu odbrane i sad se to ponovo dog ađa. – Ali to što se dog odilo u Ministarstvu odbrane njeg a se ne tiče, kao što ga je Dajana odlučno obavestila. A Ministarstvo spoljnih poslova ima mnog o paklenih jama za nezadovoljnike i tužibabe. U međuvremenu, zle slutnje se umnožavaju iz dana u dan. Da li je to Krispinovo delo, može samo
da pretpostavlja, ali kako inače objasniti primetno ministrovo hlađenje prema njemu? Dok ulazi u njeg ovu privatnu kancelar iju ili izlazi iz nje, Kvin ga jedva i gleda. Više ga ne zove Tob, već Tobi, što je promena koju bi ranije pozdravio. Sad ne. Ne otkako je propustio da se pokaže i da bude pozvan na izvesni veoma tajni brod. Dolazni telefonski pozivi glavešina iz Vajthola, koji su dosad rutinski išli preko ličnog sekretar a, sad su prebačeni na ministrov sto, posredstvom jedne od nekoliko novih telefonskih linija. Por ed nag lašeno obeleženih kutija iz Dauning strita, koje sme da otvar a samo Kvin, tu su i zapečaćeni crni paketi iz amer ičke ambasade. Jednog jutra, superčvrst sef tajanstveno se pojavljuje u privatnoj kancelar iji. Samo ministar zna kombinaciju. A prošlog vikenda, kad je Kvin trebalo službenim kolima o da ode u vikendicu, nije tražio od Tobija da mu spakuje važne dokumente u aktovku. Uradiće to sam, hvala, Tobi, i iza zaključanih vrata. I bez sumnje, kad Kvin stigne tamo, zag rliće svoju kanadsku suprug u alkoholičarku, za koju su partijski stručnjaci za odnose s javnošću zaključili da je nepodesna za javno pokazivanje, pomaziće svog psa i ćerku, i još jednom se zaključati i pročitati dokumente. I zato izg leda kao čin božjeg proviđenja kad Džajls Oukli, sad otkriven kao tajni autor peticije ministru spoljnih poslova protiv ludačkog napada na Irak, pozove Tobija na njeg ov blekber i, i predloži mu da odu na večer u: – Zamak Ouklijevih, 7 i 45. Obuci se kako želiš i ostani posle na kalvadosu. Može? Može, Džajlse. Pristajem, makar to značilo da ću propustiti još jednu pozor išnu predstavu. * Penzio nisane britanske diplomate, vraćene u otadžbinu, imaju običaj da pretvor e svoje kuće u kopije stranih. Tako je i s Džajlsom i Hermio nom. Zamak Oukli, kako je Džajls odlučio da ga nazove, velika je vila iz dvadesetih godina, na obodima Hajg ejta, ali mog la bi da bude i njihova rezidencija u Grinvaldu. Spolja, ista velika kapija i savršen šljunčani prilaz, bez kor ova; unutra, isti izg rebani nameštaj u stilu čipendejl, tepisi od zida do zida i dostava portug alske hrane. Ostali gosti na večer i su savetnik iz nemačke ambasade i njeg ova žena, švedski ambasador u Ukrajini i neka francuska pijanistkinja po imenu Fifi i njen ljubavnik Žak. Fifi, koja je opsednuta alpakama, drži banku. Alpake su najuviđavnije životinje na planeti. Čak se i razmnožavaju veo ma pažljivo. Savetuje Hermio ni da nabavi par. Hermio na kaže da bi onda samo bila ljubomorna na njih. Posle večer e, Hermio na nar eđuje Tobiju da pođe s njom u kuhinju, navodno da bi joj pomog ao oko kafe. Ekscentrična, vižljasta Irkinja koja govor i prig ušeno, značajnim glasom, dok joj smeđe oči igraju u ritmu reči. – Ona Izabel koju jebeš – zar iva mu prst između dugmadi na košulji i golica malje na grudima vrhom lakir anog nokta. – Šta s njom? – Da li je udata kao ona holandska drolja s kojom si bio u Berlinu? – Izabel i njen muž su se odavno rastali. – Je li plavuša, kao i ona drug a? – Slučajno jeste, plavuša je. – Ja sam plavuša. Je li ti majka bila plavuša? – Zabog a, Hermio na. – Jasno ti je da izlaziš isključivo s udatim ženama, jer možeš da ih vratiš kad završiš s njima, zar ne? Ništa mu nije jasno. Da li mu ona to govor i da može i nju da pozajmi pa da je vrati Džajlsu, kad
završi s njom? Bože sačuvaj. Ili ga je ona to – misao koja mu je pala na pamet dok je pijuckao kafu u bašti kafea u Sohou i razmišljao o prolaznicima – samo omekšavala za roštilj na koji će ga baciti njen muž? * – Jesi li lepo proćaskao s Hermio nom? – prijateljski pita Džajls iz svoje fotelje, sipajući Tobiju popriličnu količinu veo ma star og kalvadosa. Svi gosti su otišli. Hermio na je otišla na spavanje. Za trenutak se vraćaju u Berlin, gde se Tobi upravo sprema da iznese svoje nezrelo mišljenje, a Oukli se sprema da ga prekor i. – Sjajno, kao i uvek, hvala, Džajlse. – Da li te je pozvala u Morn ovog leta? Morn, njen zamak u Irskoj, gde navodno vodi svoje ljubavnike. – Ne bih rekao, kad bolje razmislim. – Odmah prihvati, moj ti je savet. Prelep pog led, pristojna kuća, lepo mor e. Lov, ako to voliš, ali ja ne volim. – Zvuči sjajno. – Kako ljubavni život? – neizbežno pitanje, kad god se sretnu. – Dobro, hvala na pitanju. – Još uvek Izabel? – Baš tako. Oukli voli da menja teme bez upozor enja i očekuje da Tobi to prihvati. Zasad mu uspeva. – Onda, drag i moj, gde li je sad tvoj ljubazni novi šef? Svuda ga tražimo. Pokušali smo da ga pozovemo na razg ovor, pre neki dan. Ta svinja nas je otkačila. Ti mi, pretpostavlja Tobi, predstavljaju Združenu obaveštajnu komisiju, čiji je Oukli neka vrsta nezvaničnog člana. No Tobi ne pita kako je to mog uće. Da li čovek koji napiše buntovničko pismo ministru spoljnih poslova, moleći ga da ne napada Sadama, tako stiče mesto u najtajnijim odbor ima vlade? Ili ga tretir aju, kako neke drug e glasine govor e, kao ovlašćenog disidenta, čas oprezno odobravanog, čas zabranjivanog? Tobi je prestao da se čudi nelog ičnostima u Ouklijevom životu, možda zato što je prestao da se čudi i sopstvenim nelog ičnostima. – Čuo sam da je moj ministar mor ao hitno u Vašington – odg ovar a oprezno. Oprezno jer, šta god etika Ministarstva spoljnih poslova nalag ala, on je još uvek, na neki način, lični ministrov sekretar. – Ali tebe nije poveo sa sobom? – Ne, Džajlse. Nije ovog puta. – Vodao te je po Evropi sa sobom. Zašto ne i u Vašington? – To je bilo tad. Pre neg o što je počeo da org anizuje svoje vreme bez mene. Otišao je sam u Vašington. – Znaš da je otišao sam? – Ne, ali pretpostavljam. – Zašto pretpostavljaš? Otišao je bez tebe. To je sve što znaš. U centar Vašingtona ili u predg rađe? Predgrađe znači Leng li u Virdžiniji, sedište CIA. Tobi je ponovo mor ao da prizna kako ne zna. – Da li se počastio letom prve klase Britiš ervejza, u duhu škotske štedljivosti? Ili se zlopati u onoj ekonomskoj, sir otan? Popuštajući i protiv svoje volje, Tobi je duboko uzdahnuo: – Pretpostavljam da je odleteo privat-
nim avio nom. Tako je i ranije išao tamo. – A kad je to bilo? – Prošlog meseca. Otišao je šesnaestog, vratio se osamnaestog. Privatnim avio nom. Iz Northolta. – Čijim avio nom? – To je pretpostavka. – Ali osnovana. – Samo znam da ga je privatna limuzina odvezla do Northolta. Ne ver uje službenim kolima. Misli da je neko ozvučio kola, ver ovatno ti, i da vozači prisluškuju. – A limuzina je u vlasništvu…? – Gospođe Spenser Hardi. – Iz Teksasa. – Rekao bih. – Bolje poznatoj kao nepristojno bog ata gospođica Mejsi, novopečena dobrotvorka krajnje desnice amer ičkih republikanca, prijateljica desničarskih udruženja, straha i trepeta za islam, homoseksualce, abortus i, rekao bih, kontracepciju. Trenutno živi na Trg u Laundes u Londonu. Poseduje polovinu zgrade. – Nisam to znao. – O, da. Jedna od njenih mnog ih rezidencija šir om sveta. To je, dakle, dama, koja je obezbedila limuzinu tvom ljubaznom novom šefu kako bi se odvezao do aerodroma Northolt. Je li to ona? – Jeste, Džajlse, jeste. – A po tvojoj proceni, avio n koji ga je odvezao u Vašington pripada toj dami? – Pretpostavljam. – Bez sumnje ti je poznato i da je gospođica Mejsi zaštitnica izvesnog Džeja Krispina, zvezde u usponu sve većeg tržišta privatnih vojnih preduzimača? – Manje-više. – Džej Krispin i gospođica Mejsi nedavno su svratili na druženje u privatnu kancelar iju Ferg usa Kvina. Jesi li prisustvovao tom svečanom dog ađaju? – Donekle. – I kako je prošlo? – Izg leda da sam zabrljao. – S Kvinom? – Sa svima njima. Bilo je priče o pozivu na neki brod. Nisu me pozvali. – Smatraj se srećnim. Da li je Krispin odleteo u Vašington sa Kvinom, u avio nu gospođice Mejsi? – Nemam pojma. – Da li je i dama pošla? – Džajlse, jednostavno nemam pojma. Sve su to pretpostavke. – Gospođica Mejsi šalje svoje telohranitelje kod Hantsmana u Sevil rou, da nabave pristojnu odeću. Jesi li to znao? – Zapravo, ne, nisam. – Onda popij malo kalvadosa i reci mi, za promenu, šta znaš. * Spasen od izolacije poluinformacija i sumnji koje nije mog ao ni sa kim da podeli, Tobi se zavali u fotelji i uživa u blag odetima ispovesti. Iznosi, sa sve većim razočar anjem, svoje viđenje Prag a i Bri-
sela, i priseća se Horstovog ispitivanja ter ena u bašti kafea Ajnštajn, sve dok ga Oukli ne prekine: – Da li ti ime Bredli Hester zvuči poznato? – Rekao bih da zvuči! – Čemu podrug ljivost? – On je kućni ljubimac privatne kancelar ije. Žene ga obožavaju. Muzičar Bred, tako ga zovu. – Govor imo o istom Bredliju Hester u, rekao bih: pomoćniku atašea za kultur u u amer ičkoj ambasadi? – Baš tako. Bred i Kvin su zaljubljenici u muziku. Imaju zajednički projekat – transatlantsku razmenu univerzitetskih orkestar a. Idu zajedno na koncerte. – Tako piše u Kvinovom dnevniku? – Kad sam ga poslednji put video. Pisalo je – Tobi odg ovar a, smešeći se kad se priseti bucmastog ružičastog lica Breda Hester a, s prepoznatljivom otrcanom kutijom za instrumente, kako ženskastim nag laskom s Istočne obale razg ovar a sa ženama dok čeka da bude primljen. Ali Ouklija nije raznežila ta bezazlena slika: – A svrha tih čestih poseta privatnoj kancelar iji su razg ovor i o muzičkoj razmeni, kažeš ti. – To je redovan sastanak, jedina nedeljna obaveza koju Kvin nikad ne propušta. – Da li imaš uvid u zapisnike s njihovih razg ovor a? – Zabog a, ne. Bred se brine o tome. Ima svoje ljude. Što se Kvina tiče, njihov projekat je nezvaničan, ne bavi se njime u radno vreme. Njemu u prilog ide to što je veo ma odlučan kad je to u pitanju – završava Tobi, uspor avajući kad uhvati Ouklijev leden pog led. – A ti prihvataš tu besmislicu? – Dajem sve od sebe. U nedostatku nečeg drug og – kaže Tobi i nag rađuje sebe opreznim gutljajem kalvadosa, dok Oukli razg leda levu nadlanicu, okrećući burmu, prover avajući da nije tesna. – Hoćeš da kažeš da ti ništa nije sumnjivo kad gospodin Bredli Hester, pomoćnik atašea za kulturu, dođe sa svojom kutijom za instrumente ili šta već nosi sa sobom? Ili odbijaš da posumnjaš? – Sumnjam sve vreme – odg ovar a nadur eno Tobi. – Ali kakva kor ist od tog a? Oukli zanemar uje ovo. – Pa, Tobi, ne želim da te zavar avam. Gospodin ataše za kultur u Hester nije baš tako bezazlen klovn kakvim ga ti smatraš. On je ozlog lašen prodavac obaveštajnih podataka, krajnje desničarske orijentacije, rehabilitovan, ne svojom željom, i prebačen u predstavništvo CIA u Londonu, po nar eđenju grupe bog atih amer ičkih konzervativnih evanđelista, ubeđenih da CIA vode simpatizer i islamista i liber alni peder i, gledište koje prihvata i tvoj novi ljubazni šef. Prividno je zaposlen u amer ičkoj vladi, ali u praksi radi za poluleg alnu kompaniju vojnih preduzimača, koja se krije pod imenom Etička rešenja, iz Teksasa ili nekog drug og mesta. Jedini vlasnik i izvršni dir ektor te kompanije je Mejsi Spenser Hardi. Ona je, kako se ispostavlja, prenela svoja ovlašćenja na izvesnog Džeja Krispina, s kojim ter a ker a. Džej Krispin je, por ed tog a što je sposoban žig olo, blizak prijatelj tvog uvaženog ministra, a ovaj je izg leda namer io da prevaziđe militar istički zanos koji je bio obeležje njeg ovog bivšeg velikog vođe, brata Bler a, mada ne, kako izg leda, i njeg ovog nesrećnog naslednika. Ako Etička rešenja ikad budu u prilici da potpomognu bedne napor e naših nacio nalnih obaveštajnih agencija org anizujući privatno finansir ane tajne oper acije, tvoj prijatelj muzičar će biti zadužen za log ističku podršku. I dok je Tobi razmišljao o tome, Oukli je, kao i obično, promenio temu: – Neg de u svemu tome postoji neki Eliot – razmišlja on. – Da li ti je to ime poznato? Elio t? Neko ga je neo prezno pomenuo pred tobom? Prisluškivao si kroz ključao nicu? – Ne prisluškujem kroz ključao nice. – Nar avno da prisluškuješ. Albansko-grčki prebeg, nekad je sebe nazivao Eglesijas, bivši pripad-
nik južnoafričkih specijalnih snag a, ubio je nekog tipa u nekom bar u u Johanesburg u i došao u Evropu iz zdravstvenih razlog a? Taj Elio t? Jesi li sig ur an? – Jesam. – Stormont-Tejlor? – ne odustaje Oukli, istim sanjivim tonom. – Nar avno! – s olakšanjem uzvikne Tobi. – Svi poznaju Stormont-Tejlor a. I ti ga poznaješ. On je međunar odni advokat – bezuspešno opisujući zaprepašćujuće zgodnog Roja Stormonta-Tejlor a, kraljičinog savetnika i televizijskog idola, s bujnom sedom grivom i pretesnim farmer icama, kog a je proteklih meseci triput – ili će biti četir i puta? – kao i Bredlija Hester a, Kvin srdačno dočekao, pre neg o što ga je uveo iza vrata od mahag onija. – A kakav to, prema tvom mišljenju, Stormont-Tejlor ima posao s tvojim ljubaznim novim šefom? – Kvin ne ver uje vladinim advokatima, pa je tražio nezavisno mišljenje od Stormont-Tejlor a. – A o kakvom se to konkretnom pitanju, ako slučajno znaš, Kvin konsultuje s odvažnim i nao čitim Stormont-Tejlor om, koji je, gle čuda, blizak prijatelj Džeja Krispina? Napeta tišina, dok se Tobi pita čije se ponašanje ovde preispituje – njeg ovo ili Kvinovo. – Kako, jebote, ja to da znam? – ljutito pita, na šta Oukli sao sećajno odg ovar a: – Da, kako? Ponovo tišina. – Pa, Džajlse – konačno kaže Tobi, koji uvek prvi prekida tišinu u ovakvim situacijama. – Pa, šta, drag o momče? – Ko je, dođavola – ili šta je, dođavola – Džej Krispin u celoj ovoj priči? Oukli uzdiše i sleže ramenima. Mrzovoljno pruža nedor ečen odg ovor: – Ko je bilo ko od nas? – pita, ne očekujući odg ovor, pa nadur eno stane da izlaže: – Treći sin otmene ang loamer ičke por odice. Najbolje škole. Sendherst iz drug og pokušaja. Deset godina lošeg vojnikovanja. Penzija u četrdesetoj. Rekli su nam svojevoljno, ali sumnjam u to. Malo berza. Izbačen. Malo špijunaža. Izbačen. Šunja se uz našu nabujalu industriju protivter or izma. Ispravno primećuje da su privatni pružao ci odbrambenih uslug a u usponu. Nanjušio je novac. Kreće u to. Zdravo, Etička rešenja i gospođice Mejsi. Krispin šarmira ljude – nastavlja sa ogorčenom zbunjenošću. – Sve vrste ljudi, stalno. Samo bog zna kako mu to uspeva. Istini za volju, mnog o radi u krevetu. Ver ovatno u oba pravca – ali to je njeg ova stvar. Ipak krevet nije sve, je li tako? – Ne, nije – sag lasan je Tobi, s nelag odom pomislivši na Izabel. – I kaži mi – nastavlja Oukli, još jednom nenajavljeno promenivši temu – šta te je spopalo da provodiš drag ocene sate kraljičinog vremena pretur ajući po arhivi Pravnog odeljenja i vadeći dosijee o tako opskurnim mestima kao što su Grenada ili Dijeg o Garsija. – Ministrova nar eđenja – odg ovar a Tobi, koji se trudi da ga više ništa ne iznenadi, ni Ouklijevo sveznanje ni njeg ova sklonost da vadi karte sa dna špila. – Nar eđenja koja ti je lično dao? – Da. Kazao je da treba da mu spremim izveštaj o njihovom ter itor ijalnom integ ritetu. Bez znanja Pravnog odeljenja ili posebnih savetnika. U stvar i, bez ičijeg znanja – dodaje kad je razmislio o tome. – Zavedi kao najstrožu tajnu, donesi mi do ponedeljka u deset ujutro, bez greške. – A ti si pripremio takav dokument? – Po cenu izg ubljenog vikenda, da. – A gde je? – Odbijen. – Što znači? – Moj izveštaj je otišao na usvajanje, nije usvojen, odbijen je. Prema Kvinovim rečima.
– Da li bi ti smetalo da me počastiš kratkim preg ledom njeg ovog sadržaja? – Bio je to samo sažetak. Osnovne stvar i. To je mog ao da uradi i neki student. – Ispričaj mi, onda, te osnovne stvar i. Zabor avio sam ih. – Hiljadu devetsto osamdeset treće, posle ubistva marksističkog premijer a Grenade, Amer ikanci su iznenada izvršili invaziju na to ostrvo. Nazvali su to Operacija nezadrživ gnev. Uglavnom smo mi bili besni. – Kako to? – Bilo je to naše parče zemlje. Bivša britanska kolonija, sad članica Komonvelta. – A Amer ikanci su ga okupir ali. Sram ih bilo. Nastavi. – Amer ički špijuni – iz tvog voljenog predg rađa – maštar ili su o tome kako će Kastro upotrebiti aerodrom u Grenadi kao lansirnu rampu. To je bilo sranje. Britanci su pomog li izg radnju tog aerodroma i nisu baš bili zadovoljni kad im je rečeno da je to pretnja za Amer iku. – A naš odg ovor, ukratko? – Rekli smo Amer ikancima, molim vas, budite tako dobri da nikad više ne uradite ništa slično na našoj ter itor iji bez prethodne dozvole, ili ćemo se još više naljutiti. – A oni su odgovorili? – Da se jebemo. – A jesmo li? – Amer ički odg ovor je bio dobro promišljen – pribeg ava sarkastičnom diplomatskom tonu. – Naš uticaj u zemljama Komonvelta bio je tako mali da je Stejt department smatrao da nam čini uslug u što ga uopšte pominje. To rade samo kad im odg ovar a, a u slučaju Grenade im nije odg ovar alo. – I opet su nam rekli da se jebemo? – Ne baš. Malo su se povukli i sklepan je neki spor azum. – S kakvim učinkom? Nastavi. – Ubuduće, ako Amer ikanci namer avaju da učine nešto dramatično na našem ter enu – recimo, da izvedu specijalnu oper aciju pod plaštom pomag anja potlačenom stanovništvu i slično – mor aju prvo lepo da nas zamole, dobiju našu pismenu dozvolu, pozovu nas da učestvujemo u akciji i posle sveg a podele robu s nama. – Pod robom misliš na obaveštajne podatke? – Da, Džajlse. Baš to mislim. To je drug o ime za obaveštajne podatke. – A Dijeg o Garsija? – Dijeg o Garsija je bio predložak. – Za šta? – Zabog a, Džajlse! – Nisam opremljen prethodnim znanjem. Molim te, mi reci šta si tačno kazao svom ljubaznom novom šefu. – Otkako smo im poslušno raselili Dijeg a Garsiju tokom šezdesetih godina, Amer ikanci imaju našu dozvolu da ga kor iste kao ispomoć za svoje tajne oper acije, ali samo pod našim uslovima. – Tajne za Britance, u ovom slučaju, rekao bih. – Da, Džajlse. Vidim da ti ništa ne promiče. Dijeg o Garsija ostaje britanska ter itor ija, tako da mora da bude tajno za Britance. To i sam znaš, rekao bih? – Ne nužno. Džajlsov princip je da, prilikom preg ovar anja, nikad ne pokazuje nimalo zadovoljstva. Tobi ga je posmatrao kako to radi u Berlinu. Sad ga gleda kako to radi njemu. – Da li je Kvin razg ovar ao s tobom o pojedinostima tog izveštaja?
– Nije ih bilo. – Hajde. To bi bilo učtivo. Šta je s primenom granadskog iskustva na značajnije britanske ter itor ije? Tobi odmahuje glavom. – Dakle, nije razg ovar ao s tobom, makar u najo pštijim crtama, o dobrim i lošim stranama američke invazije na ter itor iju britanske krune? Na osnovu onog što si mu iskopao? – Ni pomena. Dramska pauza, u Ouklijevoj režiji. – Da li taj izveštaj ima neko nar avoučenije? – Ima kakav-takav zaključak, ako to pitaš. – A on glasi? – Bilo kakva jednostrana akcija Amer ikanaca na britanskoj ter itor iji mor a da se zaklanja iza britanskog smokvinog lista, inače neće biti mog uća. – Hvala ti, Tobi. I šta, ili ko, po tvom mišljenju, stoji iza ove istrag e? – Iskreno, Džajlse, nemam pojma. Oukli podiže pog led prema nebesima, onda ga spušta i uzdiše: – Tobi. Drag o momče. Zauzet ministar ne nalaže nadar enom mladom ličnom sekretar u da prekopava prašnjave arhive u potrazi za presedanom, a da prethodno ne iznese svoj ratni plan pomenutom podređenom. – Ovaj to i te kako radi, dođavola! I evo Džajlsa Ouklija, savršenog poker aša. Skače na nog e, dosipa Tobiju kalvados, seda i izjavljuje kako je zadovoljan. – I reci mi – poverljivo će, sad kad su ponovo opušteni – šta bi, za ime sveta, čovek trebalo da pomisli o čudnovatoj želji tvog ljubaznog novog šefa koju je izneo veo ma zauzetom Odeljenju za ljudske resurse? I kad se Tobi ponovo pobuni – ali ovog puta mlitavo jer, uostalom, tako su opušteni – kako nema pojma o čemu to Oukli govor i, nag rađen je zadovoljnim kikotanjem. – Traži nekog niskoletača, Tobi! Hajde! Traži nekog niskoletača. Mora da znaš za to! Pola našeg sposobnog osoblja pada na nos od posla, tražeći mu pravu osobu. Zovu nao kolo, traže prepor uke. Nekog niskoletača? U jednom trenu, Tobijev um se bor i s aveti neustrašivog pilota koji leti ispod radar a u jednom od nestajućih britanskih protektor ata. A mor a da je nešto od tog a rekao nag las, jer se Džajls gotovo nasmejao i zakleo se kako je to najsmešnija stvar koju je čuo u poslednje vreme. – Niskoletač za razliku od visokoletača, drag o momče! Pouzdanog neambicio znog čoveka iz redova naše drag e službe! Potrebne kvalifikacije: prikladno neuspešna kar ijer a, protraćena prilika za napredovanje. Prava teg leća rag a iz Ministarstva spoljnih poslova, bez ker efeka, neposredno pred penzijom. Ti kroz dvadeset osam godina ili tako nešto – završava, zadirkujući ga. Dakle, to je to, misli Tobi, usrdno se trudeći da prihvati Džajlsovu malu šalu. Govor i mi, na najo bazriviji način, da se Ferg us Kvin, ne zadovoljava samo time što me drži u neznanju već aktivno traži moju zamenu: i to ne bilo kakvu zamenu, već nekog neambicio znog, koji će biti toliko uplašen za svoju penziju da će se povijati kako god mu nar edi njeg ov ljubazni novi šef. * Njih dvojica stoje jedan por ed drug og na vratima, čekaju Tobijev taksi, na mesečini. Tobi nikad nije video iskrenije Ouklijevo lice – niti ranjivije. Razig ranost u njeg ovom glasu, male ukrasne note, ne-
stale su; zamenilo ih je dramatično upozor enje: – Šta god da smer aju, Tobi, ti ne treba da im se pridružiš. Ako nešto čuješ, zabeleži, pošalji mi SMS na broj koji već imaš. To je za nijansu bezbednije neg o imejl. Reci da te je ostavila devojka i da mor aš da mi se isplačeš na ramenu, ili neku takvu glupost. – I kao da nije to dovoljno nag lasio: – Nemoj ni po koju cenu da postaneš deo tog a, Tobi. Ne pristaj ni na šta, ništa ne potpisuj. Nemoj ni na koji način da postaneš saučesnik u tome. – Saučesnik u čemu, Džajlse, sto mu muka? – Kad bih znao, ti bi bio poslednja osoba kojoj bih rekao. Krispin te je osmotrio i, srećom, nije mu se svidelo ono što je video. Ponavljam: smatraj se srećnim što nisi prošao taj test. Da je bilo drugačije, samo bog zna kako bi se sve završilo. Taksi stiže. Začudo, Oukli mu pruža ruku. Tobi je prihvata i otkriva da je mokra od znoja. Pušta je i ulazi u taksi. Oukli kuca na prozor. Tobi ga otvar a. – Sve je plaćeno unapred – brblja Oukli. – Samo mu daj napojnicu od jedne funte. Kako god bilo, ne plaćaj dvaput, drag o momče. * – Tražim samo malo, gospodaru Tobi, vaše ljubaznosti! Čitava nedelja je, nekako, prošla. Izabelino nezadovoljstvo zbog Tobijevog zanemar ivanja prer aslo je u ogorčen bes. Njeg ova izvinjenja – kukavna i smušena – samo su je dodatno raspalila. S Kvinom se i dalje nije mog lo, čas se ulag ivao Tobiju bez pravog razlog a, čas ga je ignor isao, a onda bi nestao, bez objašnjenja, po čitav dan i ostavio ga da sam sređuje stvar i. A u četvrtak, tokom ručka, stig ao je prig ušen Matijev poziv: – Ona partija skvoša koju nikad nismo odig rali. – Šta je s njom? – Nije se dog odila. – Mislim da smo se već sag lasili u vezi s tim. – Samo prover avam – reče Mati i prekide vezu. Deset je ujutro, još jedan petak i poznat poziv kojeg se Tobi pribojavao, začuo se preko interfona. Hoće li ga branilac radničke klase poslati u Fortnam po još malo šampanjca? Ili se sprema da mu kaže da se, iako ceni Tobijeve sposobnosti, sprema da ga zameni nekim ko nisko leti i nudi mu slobodan vikend, kako bi se opor avio od zaprepašćenja? Velika vrata od mahag onija su odškrinuta, kao i ranije. Ulazi, zatvar a ih i – očekujući Kvinovo nar eđenje – zaključava. Kvin je za stolom, izg leda kao prir odna nepog oda. Obraća mu se zvaničnim tonom, onim koji kor isti kad gostuje na televiziji. Potpuno je zabor avio na glazgovski nag lasak: – Nažalost, mor aću da por emetim vaše planove za kratak odmor s boljom polovinom, Tobi – izjavljuje, uspevajući da nag ovesti kako je Tobi sam za to kriv. – Hoće li vam to stvor iti nevolje? – Nikakve, ministre – odg ovar a Tobi, u mislima se opraštajući od kratkog odmor a u Dablinu, i ver ovatno i od same Izabel. – Pod velikim sam pritiskom da sutra održim ovde izuzetno strog o tajni sastanak. U ovoj prostoriji. Sastanak od najvećeg državnog značaja. – Želite da prisustvujem, ministre? – Naprotiv. Nikako ne možete da mu pristustvujete, hvala lepo. Nemate odobrenje; vaše prisustvo je krajnje nepoželjno. Ne shvatajte to lično. Ipak, još jednom mi je potrebna vaša pomoć oko priprema. Ovog puta nema šampanjca, avaj. A ni guščije džig er ice. – Shvatam.
– Sumnjam. Bilo kako bilo, za ovaj sastanak koji mi je nametnut, potrebno je preduzeti izuzetne bezbednosne mer e. Želim da vi, kao moj lični sekretar, to obavite. – Nar avno. – Zvučite zbunjeno. Zašto? – Ne zbunjeno, ministre. Samo… ako je vaš sastanak tako tajan, zašto uopšte mor a da se održi ovde? Zašto ne van kancelar ije? Ili u zaštićenoj prostor iji na spratu? Kvin nag inje svoju veliku glavu, njušeći neposlušnost, zatim se prisiljava da odg ovor i: – Zato što je moj veo ma upor an posetilac – posetio ci, množina, u stvar i – u prilici da diktir a pravila, a moja dužnost kao ministra je da mu udovoljim. Jeste li sposobni za to, ili da potražim nekog drug og? – U potpunosti sam sposoban, ministre. – Vrlo dobro. Znate, pretpostavljam, za izvestan spor edan ulaz koji vodi u ovu zgradu, iz zgrade Konjičke garde? Za dostavu razne robe? Zelena metalna vrata sa rešetkama? Tobi zna za ta vrata, a pošto nije bio ono što zastupnik nar oda naziva trg ovcem, nije bio u prilici da ih kor isti. – Znate li za onaj hodnik u prizemlju koji vodi do njih? Upravo ispod mesta gde stojimo? Dva sprata niže? – već gubeći strpljenje. – Kad ulazite na glavni ulaz, zabog a, s desne strane predvorja. Prolazite tuda svakog dana. Znate li? Da, zna za taj hodnik. – Sutra ujutro, u subotu, moji gosti – moji posetioci, jasno? – kako god da nazivaju sebe – ponovo zvuči nezadovoljno – stići će do spor ednog ulaza, u dve tur e. Odvojeno. Jedni za drug ima, s veo ma kratkim razmakom. Pratite li me? – Pratim vas, ministre. – Drag o mi je. Od 11.45 do 13.45, tačno – samo ta dva sata, jasno? – spor edni ulaz će biti bez čuvara. Nijedan od pripadnika obezbeđenja neće biti na dužnosti tokom tih sto dvadeset minuta. Sve video-kamer e i bezbednosne naprave koje pokrivaju taj spor edni ulaz, i put koji vodi od tog ulaza do ove prostor ije, biće isključene. Deaktivir ane. Ugašene. Samo ta dva sata. Lično sam to uredio. Ne morate ništa da radite tim povodom, zato i ne pokušavajte. Sad me dobro slušajte. Ministar podiže četvrtast mišićav dlan do Tobijevog lica i demonstrativno steže mali prst palcem i kažiprstom drug e ruke: – Kad stignete sutra u deset sati, idite pravo u Službu obezbeđenja i potvrdite da su moje nar edbe da se napusti i otključa spor edni ulaz i da se isključe svi sistemi za nadzor pravilno shvaćene te da će se po njima postupiti. Prstenjak. Veo ma debela burma, s krstom Svetog Endrua, ugravir anim u tamnoplavoj boji. – U 11.50, idite do spoljne strane spor ednog ulaza, kroz zgradu Konjičke garde i uđite u zgradu kroz pomenuta vrata, koja će biti otključana u skladu s mojim nar eđenjima. Zatim produžite hodnikom u prizemlju, prover avajući usput da hodnik i zadnje stepenište koje vodi na sprat ničim nisu zaprečeni. Pratite li me? Srednji prst: – Onda nastavite uobičajenim ritmom i, ponašajući se kao moje zamorče, nastavite uza spor edno stepenište do odmor išta – ne vrdajte i ne pravite pauze za pišanje, samo hodajte – dovde. Onda potvrdite obezbeđenju, preko interfona, da ste stig li neo paženo. Dog ovor io sam se s njima, i ponavljam, ne radite ništa osim onog što sam vam rekao da uradite. To je nar eđenje. Tobi otkriva da je dobio jedan od šefovih izbornih osmeha: – Dakle, Tobi. Recite mi da sam vam uništio vikend, onako kako su ga oni uništili meni. – Nipošto, ministre. – Ali? – Pa, jedno pitanje.
– Koliko god želiš. Samo napred. U stvar i, imao je dva. – Ako smem da pitam, ministre, gde ćete vi biti? Vi lično. Dok ja – okleva – sprovodim sve te prover e. Izborni osmeh se šir i. – Recimo da ću gledati svoja jebena posla, može li tako? – Gledaćete svoja posla otkako stignete, ministre? – Moj raspor ed će biti besprekor an, hvala na pitanju. Imate li još pitanja? – Pa, samo sam se pitao, možda bez osnova: kako će vaši gosti izaći? Rekli ste da će sistem biti neaktivan dva sata. Ako drug a osoba stiže neposredno posle prve, a sistem se aktivir a u 13 i 45, to vam ostavlja jedva devedeset minuta za sastanak. – Devedeset minuta će biti dovoljno. Ne brinite o tome – osmeh je sad blistav. – Jeste li potpuno sig urni u to? – navaljuje Tobi, obuzet potrebom da produži razg ovor. – Naravno da sam prokleto sig ur an. Ne sekir ajte se! Nekoliko rukovanja i idemo kući. * Istog dana, u vreme ručka, Tobi Bel se iskrade od svog stola, pohita niz Klajvove stepenice i zauzme položaj iza velikog platana na obodu parka Sent Džejms, spreman da napiše hitnu SMS por uku Oukliju. Otkako mu je Kvin izneo svoje čudnovate nalog e, razmišljao je o mnog im verzijama. Ali govorka se da obezbeđenje prati ličnu komunikaciju koja se obavlja iz zgrade, a Tobi nema namer u da to prover ava. Platan mu je star i prijatelj. Raste na jednom uzvišenju, nedaleko od Berdkejdž voka i Spomenika žrtvama rata. Sto metar a dalje, prozor i Ministarstva spoljnih poslova mrko ga gledaju, ali prisustvo roda, divljih pataka, tur ista i mama s bebama u kolicima lišava ih zlobe. Oko i ruka su mu mirni kao kamen dok drži blekber i ispred sebe. Kao i njeg ov um. To je istina koja zbunjuje Tobija, podjednako kao što zadivljuje njeg ove poslodavce, to što je imun na krizu. Izabel možda sur ovo analizir a njeg ove nedostatke: sinoć je to iscrpno obavila. Policijska i vatrog asna kola mog u da zavijaju ulicama, dim može da kulja iz obližnjih kuća, razbesneli nar od da maršir a: sve se to dog ađalo u Kair u. Ali kriza je, kad nastupi, Tobijevo prir odno okruženje, a upravo je nastupila. Reci da te je ostavila devojka i da mor aš da mi se isplačeš na ramenu, ili neku takvu glupost. Urođena pristojnost mu nalaže da ne pominje uzalud Izabelino ime. Luiza mu pada na pamet. Da li je bio s nekom Luizom? Brza prozivka ga uver ava kako nije. Onda će pomenuti nju: Džajlse, Luiza me je upravo ostavila. Očajnički mi je potreban savet. Možemo li hitno da razgovaramo? Bel Pritisni slanje. Pritisne pa pog leda u čuvene prozor e Ministarstva spoljnih poslova, sa prozirnim zavesama. Da li je Oukli sad tamo, žvaće sendvič za stolom? Ili se zaključao u neku podzemnu prostor iju, sa Združenom obaveštajnom komisijom? Ili u bezbednosti Trevelers kluba, sa ostalim sivim eminencijama, pravi nove karte sveta tokom opuštenog ručka? Gde god da si, zabog a, pročitaj moju por uku što pre i odg ovor i mi, jer je moj ljubazni novi šef sišao s uma. * Prošlo je sedam beskonačno dug ih sati, a još uvek ni glasa od Ouklija. Tobi sedi za stolom, u dnevnoj sobi svog stana na prvom spratu, u Ajlingtonu, pretvar ajući se da radi, dok Izabel zlokobno petlja po
kuhinji. Por ed levog lakta nalazi mu se mobilni telefona, por ed desnog fiksni, a ispred njeg a nacrt dokumenta koji je Kvin por učio, o mog ućnostima za privatno i državno partnerstvo u Zalivu. U teo r iji, prepravlja ga. U stvarnosti, mislima prati Ouklija kroz sve mog uće verzije njeg ovog radnog dana i moli ga da se javi. Još dvaput je poslao por uku: jednom čim je izašao iz kancelar ije, a drug i put kad je izašao iz stanice metroa Ejndžel, pre neg o što je stig ao kući. Nije mog ao da shvati zašto je sopstveni stan smatrao nesig urnim mestom za slanje tekstualnih por uka Oukliju, ali tako je bilo. I sad se ravna prema istim ograničenjima, kad zaključi da, koliko god mu je ta pomisao nepodnošljiva, mor a da pozove Ouklija na kućni broj. – Idem samo da kupim bocu vina – kaže Izabeli, kroz otvor ena kuhinjska vrata, i stiže do hodnika pre neg o što ona stigne da odg ovor i kako u kredencu imaju sasvim dobru bocu vina. Na ulici, kiša pljušti, a on se nije setio da uzme kišni mantil. Pedesetak metar a dalje, zasvođen prolaz vodi do napuštene livnice. Ulazi u zaklon i odatle zove kuću Ouklijevih. – Ko je, to, dođavola? Hermio na, besna. Da je nije probudio? U ovo doba? – Tobi Bel, Hermio na. Stvarno mi je žao što te uznemir avam, ali iskrslo je nešto prilično hitno, pa sam htela nakratko da popričam sa Džajlsom. – Pa, nažalost, ne možeš nakratko da popričaš sa Džajlsom, ni nakratko ni nadug ačko, Tobi. Kao što, pretpostavljam, vrlo dobro znaš. – To je samo posao, Hermio na. Iskrslo je nešto hitno – ponovio je. – Dobro, samo ti igraj svoje male igre. Džajls je u Dohi, i ne pretvar aj se da nisi znao. Poslali su ga u cik zor e na neku konfer enciju koja je navodno trebalo da bude otkazana. Dolaziš li da me vidiš ili ne? – Oni? Koji oni? – Šta je s tobom? Otišao je, zar ne? – Koliko će ostati tamo? Jesu li mu rekli? – Dovoljno dug o da dobiješ ono što želiš, to je sig urno. Više nemamo stalnu poslug u. Pretpostavljam da si i to znao, zar ne? Doha: tri sata unapred. Odlučno prekida vezu. Dođavola s njom. U Dohi večer aju kasno, tako da su deleg ati i dostojanstvenici još uvek na večer i. Pog rbljen u prolazu, poziva dežurnog službenika u Ministarstvu spoljnih poslova i čuje izveštačen glas Greg or ija, neuspešnog pretendenta na njeg ov posao. – Zdravo, Greg or i. Mor am da stupim u vezu s Džajlsom Ouklijem, prilično je hitno. Hitno je otišao u Dohu na neku konfer enciju i iz nekog razlog a ne odg ovar a na por uke. U pitanju je lična stvar. Možeš li da mu kažeš da sam ga tražio? – Lična stvar? Nažalost, teško, star i moj. Ne nasedaj. Ostani mir an. – Jel’ odseo u ambasadi? – To zavisi od njeg a. Možda voli velike skupe hotele kao ti i Ferg us. Ulaže nadljudski napor da ne prasne. – Pa, budi ljubazan i daj mi broj rezidencije, hoćeš li? Molim te, Greg or i? – Mog u da ti dam broj ambasade. Oni će te prebaciti. Izvini, star i. Čekanje, dok Greg or i traži broj, Tobi smatra namernim. Poziva ga i javlja mu se neprijatan ženski glas, koji mu govor i, prvo na arapskom, pa na eng leskom, da za podnošenje zahteva za vizu treba lično da dođe u britanski konzulat u radno vreme i bude spreman na dug o čekanje. Ako želi da stupi u kontakt s ambasador om ili nekim članom njeg ovog osoblja, treba da ostavi por uku sad.
Ostavlja je: – Por uka za Džajlsa Ouklija, koji je na konfer enciji u Dohi. – Pauza. – Džajlse, poslao sam ti nekoliko por uka, ali izg leda da ih nisi dobio. Imam ozbiljne lične probleme, i potrebna mi je tvoja pomoć, što pre. Molim te, pozovi me u bilo koje doba dana ili noći, na ovaj broj, ili na kućni. Vraćajući se u stan, prekasno shvata da je zabor avio da kupi bocu crnog vina po koju je krenuo. Izabel primećuje to, ali ništa ne govor i. * Jutro je, nekako, svanulo. Izabel spava pokraj njeg a, ali on zna da će, ako napravi samo jedan neo prezan pokret, njih dvoje voditi ljubav ili će se posvađati. Noćas su radili i jedno i drug o, ali to nije sprečilo Tobija da drži blekber i por ed kreveta i prover ava por uke, s obr azloženjem da je na dežurstvu. Ništa od tog a nije mu zaustavilo razmišljanja, a rešio je bio da će dati Oukliju vremena do deset ujutro, kad se obavezao da obavi onu smicalicu, po ministrovom nalog u. Ako Oukli do tada ne odg ovor i na por uku, doneće izvršnu odluku: tako drastičnu da se stresao na samu pomisao na to, a zatim pokušao to trezveno da sag leda. I šta je video u mislima, u fio ci s desne strane svog stola u prostor ijama ministarstva? Prekriveno buđi, zelenom patinom i, makar samo u njeg ovoj mašti, mišjim izmetom. Ogroman star inski magnetofon iz doba Hladnog rata – apar at tako drevan i nezgrapan, tako suvišan u dobu minijaturne tehnolog ije da vređa savremenog čoveka: iz tih razlog a je, ako ne iz drug ih, Tobi uporno zahtevao da ga uklone, jer bilo koji ministar koji ima potrebu da potajno snimi neki razgovor u svojoj kancelar iji, ima na raspolag anju veliki izbor veo ma diskretnih naprava. Ali sve dosad – zahvaljujući proviđenju ili nečem drug om – njeg ove molbe su ostale neuslišene. A prekidač kojim se pokreće to čudovište? Izvuci fio ku iznad, opipaj desnom rukom, i eto ga: oštra neprijateljska izbočina, postavljena na smeđu bakelitnu poluloptu, gor e – isključivanje, dole – snimanje. * Osam i pedeset. Ni glasa od Ouklija. Tobi voli dobro da dor učkuje, ali tog subotnjeg jutra nije gladan. Izabel je rođena glumica, te iako nije ni takla svoj dor učak, ponaša se pomirljivo i želi da mu pravi društvo i gleda ga dok jede kuvano jaje. Umesto da uleti u još jednu raspravu, on kuva jaje i jede ga, zbog nje. Njeno raspoloženje mu je sumnjivo. Kad god bi, subotom, rekao kako mor a da svrati u kancelar iju da nešto uradi, demonstrativno je ostajala u krevetu. Tog jutra – mada bi, da je sve kako treba, uživali u zajedničkom vikendu, otkrivali čar i Dablina – ona je ljubazna i puna razumevanja. Dan je sunčan, i zato odlučuje da krene ranije i pešači do posla. Izabel kaže da je šetnja upravo ono što mu je potrebno. Prvi put ga prati do vrata, nežno ga ljubi, zatim ga gleda dok silazi niza stepenice. Da li mu pokazuje da ga voli, ili čeka da vazduh bude čist? * Devet i pedeset dva. Oukli se još ne javlja. Pošto je neprestano motrio svoj mobilni telefon dok je prebrzo hodao polupraznim londonskim ulicama, Tobi se približava Berdkejdž voku kroz Mal i, usklađujući kor ak s tur istima, prilazi zelenim spor ednim vratima, s metalnim rešetkama. Pritiska kvaku. Zelena vrata popuštaju.
Okreće im leđa i s odg lumljenom ležernošću gleda zgradu Konjičke garde, Londonsko oko, grupu tihe japanske dece i uz poslednje, očajničko preklinjanje – veliko stablo platana, iz čije senke je juče poslao Džajlsu prvu od por uka na koje mu ovaj nije odg ovor io. Još jedan molećiv pog led na blekber i govor i mu da su njeg ove molitve neuslišene. Isključuje telefon i odlaže ga u mrak unutrašnjeg džepa. * Pošto je izveo besmislene manevre koje je zahtevao ministar, Tobi stiže u predvorje lične kancelar ije i potvrđuje zbunjenim čuvar ima da je uspešno izmakao njihovoj pažnji. – Kao da ste od stakla, gospodine Bel. Video sam pravo kroz vas. Prijatan vikend. – I vama, hvala. Nagnut nad stolom, ohrabren je naletom ogorčenja. Džajlse, ti si me nater ao na ovo. Sto je lažno otmen: imitacija antikviteta, sa pločom obloženom kožom. Seda na stolicu i nag inje se pa otvar a veliku donju desnu fio ku. Ako postoji deo njeg a koji se još uvek moli da je Ministarstvo rada nekim čudom prihvatilo, tokom noći, njeg ove zahteve, nek se više ne moli. Kao zar đala ratna mašiner ija na nekom zabor avljenom bojnom polju, star inski magnetofon leži tu gde je ležao i decenijama ranije, čekajući poziv koji nikako da stigne; no danas je, evo, stig ao. Umesto aktivacije glasom, magnetofon ima tajmer sličan onom na mikrotalasnoj pećnici u njeg ovom stanu. Drevne špulne su gole. Ali dve ogromne trake u prašnjavim celofanskim pakovanjima leže spremne na polici iznad. Gor e – isključivanje. Dole – snimanje. I sačekaj do sutra, kad ću doći po tebe, ako dotad ne budem u zatvor u. * I sutra konačno stiže, a Izabel je otišla. Bilo je to danas, ove never ovatno sunčane prolećne nedelje, crkvena zvona su pozivala grešnike da dođu u Soho i pokaju se, a Tobi Bel, samac već tri sata, još uvek je sedeo za svojim stolom u bašti kafea pijući treću – ili je to bila peta? – kafu tog jutra, hrabreći se da počini nepovratan čin izdaje, koji je planir ao i od kojeg je strepeo celu noć: to jest, da se vrati u ministrovu kancelar iju, uzme traku i izađe iz Ministarstva spoljnih poslova, pred očima obezbeđenja, u manir u najo pakijeg špijuna. Još ima izbor a. Razmišljao je i o tome, tokom dug e besane noći. Jer sve dok sedi za ovim limenim stolom, može da tvrdi kako se ništa neprikladno nije dog odilo. Nijedan razuman pripadnik obezbeđenja ne bi ni pomislio da prover i drevni magnetofon, koji trune na dnu fio ke. A u malo ver ovatnom slučaju da je traka otkrivena, pa, imao je spreman odg ovor: tokom stresnih priprema za ultratajni sastanak od nemerljivog nacio nalnog značaja, ministar Kvin se setio prikrivenog audio-sistema i naložio Tobiju da ga uključi. Kasnije, prezauzet državničkim poslovima, Kvin će por eći da je izdao takvo nar eđenje. Ali takva nedoslednost, za one koji ga poznaju, ne bi bila nimalo neo bična; a za one koji se sećaju nevolja Ričarda Niksona suviše prepoznatljiva. Tobi je pog ledom potražio zgodnu konobar icu i ugledao je kroz vrata kafića, naslonjenu na šank, kako očijuka s konobar om. Ljupko mu se nasmešila i prišla mu, sad očijukajući s njim. Ustao je, gledajući kako srećan svet prolazi pokraj njeg a. Skrećem levo prema Ministarstvu, idem u zatvor. Skrećem desno prema Ajlingtonu, idem kući, u blag osloveno prazan stan. Ali već je, u sunčano jutro, odlučno hodao prema Vajtholu.
– Vratili ste se, gospodine Bel? Baš vas maltretir aju – kaže star iji čuvar, koji voli da ćaska. Ali oni mlađi samo zur e u monitor e. Vrata od mahag onija su zatvor ena, ali ne ver uj nikom: Kvin je možda došao ranije ili je, koliko je Tobiju poznato, ostao tu celu noć, šur ujući sa Džejom Krispinom, Rojem Stormont-Tejlor om i Muzičar em Bredom. Pokucao je na vrata, uzviknuo: – Ministre? – i ponovo pokucao. Nema odg ovor a. Prišao je svom stolu, otvor io donju fio ku i užasnut, uočio upaljenu lampicu. Dragi bože: neko je to mogao da primeti! Premotao je traku, izvadio je iz ležišta, isključio magnetofon i tajmer. S trakom ispod pazuha kreće nazad, ne zabor avljajući da veselo mahne star ijem čuvar u i ner aspoloženo klimne glavom mlađim čuvar ima. * Prošlo je samo nekoliko minuta, ali Tobi je već utonuo u mir an san, i neko vreme je mirno stajao, dok je sve promicalo pokraj njeg a. Kad se probudio, shvatio je da se nalazi na Totenhem kort roudu, gleda izlog e prodavnica polovne elektronske robe i pokušava da odredi u kojoj od njih ima najmanje izg leda da prodavac zapamti tridesetog odišnjaka u šir okom crnom sakou i pantalonama od keper a, koji želi da, za keš, kupi polovan veliki magnetofon. A neg de usput, mor a da je zastao kod bankomata, kupio primer ak Obzervera, i torbu s britanskom zastavom, jer se traka nalazi u njoj, između stranica novina. I ver ovatno je već svratio u dve ili tri prodavnice pre neg o što je završio kod Aziza, koji ima brata u Hamburg u, a taj brat prevozi polovnu elektronsku robu u Lag os, u kontejner ima. Star i frižider i, računar i, radio-apar ati i ogromni magnetofoni: momak mnog o voli te stvar i, i tako je Aziz u skladištu skupio svašta, čekajući brata da dođe po njih. A Tobi je, zahvaljujući čudesnoj sreći i upornosti, postao vlasnik kopije hladnor atovskog magnetofona iz donje desne fio ke svog stola, osim što je ova verzija bila otmeno bisernosiva i nalazila se u orig inalnoj kutiji, što ju je, sa žaljenjem je objasnio Aziz, činilo kolekcio narskim primerkom i deset funti skupljom, a bojim se da će biti i dodatnih šesnaest funti za adapter, ako želite da ga kor istite. Dok je iznosio svoj plen na ulicu, Tobiju se obratila neka star ica koja je zatur ila mesečnu kartu za prevoz. Otkrio je da nema sitninu, te ju je zaprepastio novčanicom od pet funti. Dok je ulazio u stan, nag lo ga je zaustavio Izabelin mir is. Vrata spavaće sobe bila su odškrinuta. Nervozno ih je gurnuo, a zatim je odg urnuo i vrata od kupatila. Sve je u redu. To je samo njen mir is. Zabog a. Bolje biti oprezan. Pokušao je da uključi magnetofon na kuhinjskom stolu, ali kabl je bio prekratak. Doneo je produžni iz dnevne sobe i priključio ga. Grokćući i cvileći, budistički točak života počeo je da se okreće. * Znaš li šta si ti, zar ne? Ti si prokleta mala šmizla. Bez naslova, bez špice. Bez umir ujuće uvodne muzike. Samo ministrova neo metana samozadovoljna izjava, izr ečena u ritmu njeg ovih cipela izr ađenih po mer i kod Loba, po ceni od hiljadu funti po stopalu, dok ide prema svojoj kancelar iji, ver ovatno prema svom stolu. Ti si šmizla, jasno? Znaš li ti, uopšte, šta je to šmizla? Ne znaš. Pa, to je zato što si mnog o glupa, zar ne?
S kim, dođavola, razg ovar a? Da li sam stig ao prekasno? Jesam li pog rešno podesio tajmer? Ili se Kvin obraća svojoj ženki ter ijer a, Pipi, izbornom pomag alu koje povremeno donosi kako bi zabavio žene? Ili je zastao ispred uramljenog ogledala, vrši novolabur ističku prover u pred ogledalom i usput izgovar a monolog? Priprema ministarskog grla. Kvin ima naviku da se nakašljava pre sastanaka, a onda ispir a usta listerinom, por ed otvor enih vrata toaleta. Očig ledno je da je šmizlu – ko god da je ona ili on – izg rdio u odsustvu, ver ovatno pred ogledalom. Škripanje kože dok seda na svoj presto, nar učen u Harodsu, istog dana kad je stupio na dužnost, uz nov plav tepih i nekoliko šifrovanih telefona. Neo dređeno grebuckanje oko stola. Ver ovatno petlja oko četir i prazne crvene ministarske kutije za poštu, koje stalno drži pri ruci, za razliku od onih punih, koje Tobi ne sme da otvar a. Da. Dobro. Drag o mi je što si došao. Žao mi je što sam ti sjebao vikend. Žao mi je i što si ti sjebao moj, kad smo već kod tog a, ali tebi se jebe za to, zar ne? Kako si? Da li je gospođa suprug a u dobroj formi? Drag o mi je što to čujem. A klinci? Šutni ih u dupe u moje ime. Kor aci se približavaju, isprva tihi, a onda sve glasniji. Prva stranka dolazi. Kor aci su prošli kroz nečuvan, nezaključan spor edni ulaz, kroz nenadg ledane hodnike, pa uza stepenice, bez pauze za pišanje: upravo kako je Tobi uradio juče, u ulozi ministrovog zamorca. Približavaju se predsoblju. Samo jedan par. Tvrdi đonovi. Opušteno, bez žurbe. To nisu mlade nog e. A nisu ni Krispinove. Krispin maršir a kao vojnik. Ove su mirne. To su nog e koje ne žur e, muške su i – Tobi ne zna zašto to misli, ali tako je – pripadaju strancu. Pripadaju nekom kog a nije upoznao. Kod ulaza u predsoblje oklevaju, ali ne kucaju. Te nog e su dobile uputstvo da ne kucaju. Prolaze kroz predsoblje, prolaze – majko moja! – na pola metra od Tobijevog stola i magnetofona koji melje unutra, s upaljenom lampicom. Te nog e napreduju. Ulaze bez kucanja, ver ovatno jer im je tako rečeno. Tobi čeka na škripu ministrove stolice – ne čuje je. Nakratko ga obuzmu užasne misli: šta ako je posetilac, kao ataše za kultur u Hester, poneo svoju muziku? Sav uspaničen, čeka. Nema muzike, samo Kvinov glas: – Nisu vas zaustavljali? Niko vas ništa nije pitao? Nije vas gnjavio? Ministar se obraća nižem od sebe, nekom kog a poznaje odranije. Kao kad se ministar obraća Tobiju tokom vikenda. – Niko me nije ni zaustavljao ni gnjavio, ministre. Sve je prošlo kao po loju, drag o mi je što to mog u da kažem. Još jednom sam savršeno dokaskao. Još jednom? Kad je prethodni put savršeno dokaskao? I u čemu je štos s tim konjičkim aluzijama? Tobi nije imao vremena za nag ađanje. – Izvinite što sam vam sjebao vikend – govor i Kvin, u poznatom refrenu. – Nije do mene, u to vas uver avam. U pitanju su kolebanja našeg neustrašivog prijatelja. – Nema to nikakve veze, ministre, uver avam vas. Nisam imao nikakve drug e planove do raščišćavanja tavana, i ver ujte mi, presrećan sam što sam to izbeg ao. Humor. Bez reakcije. – Videli ste Elio ta, dakle. Sve je prošlo kako treba. Objasnio vam je pojedinosti. Da? – Sig ur an sam da mi je Elio t rekao sve što je mog ao, ministre. – Kaže se: Sve što treba da znam. Šta mislite o njemu? – ne čekajući odg ovor. – Dobar momak kad stvar i zag uste, tako mi kažu. – Sa zadovoljstvom prihvatam vaše mišljenje o njemu.
Eliot, seća se Tobi, albansko-grčki otpadnik… bivši pripadnik južnoafričkih specijalnih jedinica… ubio nekog tipa u baru… došao u Evropu, iz zdravstvenh razloga. Ali dosad je britanska životinja dobrog njuha u Tobiju analizir ala posetio čev glas, a samim tim i posetio ca. Samouver en čovek iz srednje ili više klase, obrazovan i smir en. Ali ono što ga iznenađuje jeste veselost. Utisak da se taj čovek zabavlja. Ministar ponovo, bahato: – A vi ste Pol, zar ne? Tako sam razumeo. Neka vrsta naučnika. Elio t je sve to smislio. – Ministre, veliki deo mene je bio Pol Anderson još od našeg poslednjeg sastanka, i ostaće Pol Anderson, sve dok se zadatak ne završi. – Da li vam je Elio t kazao zašto ste danas ovde? – Da se rukujem s vođom naše male britanske privremene jedinice, i da ću biti vaš crveni telefon. – To ste sami smislili, zar ne? – Kvin će, trenutak kasnije. – Šta sam smislio, ministre? – Taj izraz, zabog a. Crveni telefon? Vi ste ga smislili. Potpuno sami? Da ili ne? – Ako nije suviše bezvredan. – Rekao bih da je više neg o adekvatan. Možda ću ga čak upotrebljavati. – Biću polaskan. I dalje tišina. – Ti tipovi iz specijalnih jedinica znaju da budu pomalo uobraženi – kaže Kvin, nikome posebno. – Žele da im sve bude iseckano, sažvakano i posluženo pre neg o što ujutro ustanu iz kreveta. To se rašir ilo po čitavoj zemlji, ako mene pitate. Žena vam je i dalje dobro, zar ne? – Sjajno, s obzir om na okolnosti, hvala na pitanju, ministre. I nikad se ne žali, ako smem da kažem. – Da, pa, žene. Dobro im to ide, zar ne? Znaju kako da se nose sa tim stvar ima. – Uistinu znaju, ministre. Uistinu znaju. Što je znak za dolazak drug e stranke: još jedan par nog u. Ove su lake i odlučne. Upravo kad je namer avao da ih pripiše Krispinu, Tobi brzo shvata da je pog rešio: – Džeb, gospodine – najavljuju noge, nag lo se zaustavljajući. * Da li je to šmizla koja je sjebala Kvinov vikend? Kako god bilo, po Džebovom dolasku, na scenu stupa drug i Ferg us Kvin. Nema bezvoljnog dur enja, a umesto njeg a nastupa neusiljen, neposredan glazgovski čovek iz nar oda, na šta njeg ovo izborno telo uvek nasedne. – Džebe! Tako treba. Baš, baš sjajno. Veo ma sam ponosan, uistinu. Da prvo kažem kako u potpunosti delim vašu zabrinutost, je li tako? A ovde smo da to rešimo onako kako umemo. Prvo lakši deo. Džebe, ovo je Pol, jasno? Pole, upoznajte Džeba. Vidite jedan drug og. Vidite mene. Ja vidim obojicu. Džebe, stojite u ministrovoj ličnoj kancelar iji, mojoj kancelar iji. Ja sam ministar u kraljevskoj vladi. Pole, vi ste uvažen državni službenik, s velikim iskustvom. Budite dobri i potvrdite to ovde prisutnom Džebu. – Potvrđujem bez zadrške, ministre. I drag o mi je što sam vas upoznao, Džebe – čuje se kako se rukuju. – Džebe, videli ste me na televiziji, kako obilazim bir ačku jedinicu, postavljam pitanja u Donjem domu, i tako to. Čekaj svoj red, Kvine. Džeb je čovek koji razmišlja pre neg o što odg ovor i.
– Pa, sad, posetio sam vašu internet stranicu, da budem iskren. Vrlo impresivno. Je li to velški izg ovor? Sig urno jeste: velško ritmično zapevanje. – A ja sam pročitao skor o ceo vaš dosije, Džebe, i iskreno vam govor im kako vam se divim i poštujem vas, vas i vaše ljude, a povrh sveg a, potpuno sam uver en da ste svi veo ma, veo ma sposobni. E sad: odbrojavanje je već počelo, i sasvim je razumljivo i ispravno što vi i vaši ljudi želite da budete sto odsto sig urni u britansku komandu i kontrolu. Muče vas brig e koje, u poslednjem trenutku, želite da uklonite: potpuno razumljivo. A imam ih i ja. – Šala. – Dakle. Dozvolite mi da pomenem nekoliko sitnica koje me muče i da vidimo gde smo sad, važi? Kvin hoda, glas mu se pojačava i stišava kako se približava preistor ijskoim mikrofonima i udaljava se od njih, sakrivenih u drvenim zidnim oblog ama njeg ove kancelar ije: – Pol će biti vaš čovek na ter enu. Za početak. Uostalom, to ste i tražili, je li tako? Nije ni prikladno niti poželjno da ja, kao ministar spoljnih poslova, dajem neposredna vojna nar eđenja čoveku na ter enu, ali vi ćete, na sopstveni zahtev, imati ličnog, nezvaničnog savetnika, prisutnog Pola, uvek pri ruci, da vam pomogne i posavetuje vas. Kad vam Pol prenese nar eđenje, to će biti nar eđenje s vrha. To će, drug im rečima, biti imprimatur – odobrenje – izvesnih ljudi ovde. Da li pokazuje na Dauning strit dok to govor i? Zvuk pokreta to nag oveštava. – Da vam objasnim to ovako, Džebe. Ovaj mali crveni uređaj ovde, povezuje me dir ektno s tim ljudima. Jasno? Pa, prisutni Pol će biti naš crveni telefon. Koliko Tobi zna, Ferg usu Kvinu nije prvi put da bezo brazno ukrade nečiju rečenicu, ne pomenuvši od kog a ju je preuzeo. Da ne čeka na aplauz koji je izo stao? Ili ga nešto u Džebovom izr azu lica tera da nastavi? Bilo kako bilo, strpljenje ga izdaje: – Zabog a, Džebe. Pog ledajte se samo! Dobili ste gar ancije. Pol je ovde. Dobili ste zeleno svetlo, a mi smo još ovde, dok jebeni sat otkucava. O čemu mi, uopšte, razgovaramo? Ali Džebov glas ne pokazuje da je taj čovek pod pritiskom: – Samo sam pokušao da razg ovar am o tome s gospodinom Krispinom, znate – objašnjava, umir ujućim velškim ritmom. – Ali on nije želeo da me sasluša. Prezauzet je. Rekao je da bi to trebalo da sredim s Elio tom, pošto je on imenovan za komandanta oper acije. – A šta, dođavola, fali Elio tu? Kažu mi da je prvoklasan. Prvoklasan. – Pa, ništa, u stvar i. Osim što su ti iz Etičkih nova sorta za nas. A pritom radimo na osnovu njihovih podataka. I prir odno je što smo mislili da je bolje da dođemo kod vas, da nas vi uver ite, recimo. Ali pretpostavljam da nema razlog a zamar ati se time kad je reč o Krispinovim momcima, zar ne? Oni su Amer ikanci i nenadmašni su, zato su i odabrani, pretpostavljam. Veliki novac je na stolu ako ova oper acija uspe, a povrh sveg a, međunar odni sudovi ne smeju ni da ih pipnu. Ali moji momci su Britanci, zar ne? Kao i ja. Mi smo vojnici, a ne plaćenici. I ne volimo da sedimo u haškom zatvor u, na neo dređeno vreme, jer smo učestvovali u nezakonitom lovu na ljude i njihovom izr učenju u neki logor, zar ne? [ 1] Por ed tog a, izbrisani smo iz brojnog stanja puka, kako bi naše učestvovanje lakše mog lo da se por ekne. Puk može u svakom trenutku da oper e ruke od nas ako oper acija ne uspe. Bićemo obični kriminalci, a ne vojnici, kako mi to vidimo. * Tu je Tobi, koji je sve vreme žmur io kako bi bolje zamislio taj prizor, premotao traku unazad i ponovo pustio isti deo, zatim, nag lo ustajući, uzeo beležnicu punu Izabelinih žvrljotina, otcepio nekoliko prvih listova i nažvrljao napomene kao što su krajnja predaja, SAD, nenadamašni i međunar. pravda.
* – Je li gotovo, Džebe? – pita Kvin, tonom svetačke uviđavnosti. – Nemate više pitanja? – Pa, imam neka dodatna, kad me već pitate, ministre. Jedno od njih je i nadoknada nepredviđenih troškova. Drug o je medicinska evakuacija u slučaju da bude ranjenih. Ne možemo samo da ležimo tamo, zar ne? Obrukali bismo se, bilo da smo mrtvi ili ranjeni. Zatim, šta će biti s našim ženama i decom, recimo? To je još jedno pitanje, ako se uzme u obzir da više nismo „pripadnici puka”, dok se ovo ne završi. Ne smeta da pitam, mada su to više retor ička pitanja – završava, tonom koji Tobiju zvuči pomalo suviše popustljiv. – Nisu nimalo retor ička, Džebe – Kvin neg oduje. – Upravo obratno, ako smem da primetim! Da vam potpuno otvor eno kažem – glazgovski nag lasak čoveka iz nar oda prikladno uzleće dok Kvin ulazi u razmetljivo trg ovačko raspoloženje – pravna zavrzlama koju ste pomenuli detaljno je promišljena na najvišem nivou i potpuno odbačena. Izbačena s ter ena. Bukvalno. Ko ju je odbacio? Roj Stormont-Tejlor, har izmatični televizijski advokat, tokom jedne od brojnih neo baveznih poseta ličnoj kancelar iji? – A reći ću vam i zašto je odbačena, ako vas zanima, Džebe, na šta imate puno pravo, ako smem da dodam. Jer nijedan britanski tim neće učestvovati u činu krajnje predaje. Tačka. Britanski tim će biti smešten na drag ocenom britanskom tlu. Isključivo. Vi ćete štititi britanske obale. Povrh sveg a, ova vlada je zvanično, na svim nivoima, odbila bilo kakvu mog ućnost umešanosti svojih građana u nezakonita hapšenja i izr učenja, u prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti. To je postupak kojeg se gnušamo i koji bezuslovno osuđujemo. Ono što amer ički tim radi potpuno je drug a stvar. U Tobijevoj razig ranoj mašti, ministar je ovde uputio Džebu značajan mrk pog led, zatim je odmahnuo riđokosom glavom, razočar ano, kao da kaže: kad bih samo smeo da pričam o tome. – Vaš zadatak je, Džebe, ponavljam, da zar obite ili neutrališete, uz minimalnu primenu sile, VZM – brz prevod, ver ovatno zbog Pola – veoma značajnu metu, jasno? Metu, ne ter or istu, mada je ovog puta to slučajno isto, čija je glava ucenjena na veo ma visok iznos, jer je bio dovoljno nepromišljen da upadne na britansku ter itor iju. – Kvin je nag lašavao predlog e, što je Tobiju bio jasan znak njeg ove nesig urnosti. – Tamo ćete otići inkognito i nećete se prijaviti lokalnim vlastima, sprovodeći najviši stepen bezbednosnih mer a. Kao i Pol. Cilj ćete ostvar iti prtistupanjem VZM-u s kopna, a istovremeno će se naše bratske nebritanske snag e približiti s mor a, u britanskim ter itor ijalnim vodama, koliko god Španci tvrdili suprotno. Ako taj nebritanski pomorski tim svojevoljno odluči da potajno odvede ili izvuče metu izvan naše nadležnosti – odnosno, van britanskih ter itor ijalnih voda – ni vi lično, kao ni bilo koji član vašeg tima, nećete biti umešani u to. Da ukratko ponovimo: vi ste kopnena zaštitna jedinica, zadužena za odbranu suverene britanske teritorije na potpuno legalan i legitiman način, u skladu s međunar odnim zakonima, i ni na koji način niste odg ovorni za ono što proistekne iz te oper acije, bez obzir a na to da li na sebi imate uniformu ili civilno odelo. Citir am vam pravno tumačenje koje mi je izneo najver ovatnije najbolji i najstručniji međunar odni advokat u ovoj zemlji. Ponovo se pojavljuje, u Tobijevoj mašti, odvažni i zgodni Roj Stormont-Tejlor, kraljičin savetnik, čiji su saveti, prema rečima Džajlsa Ouklija, zapanjujuće neo prezni. – Hoću da kažem, Džebe – glazgovski izg ovor sad je osetno propovednički – okupili smo se ovde, dok uveliko traje odbrojavanje do dana de, vi kao kraljičin vojnik, ja kao kraljičin ministar, a Pol, recimo… da, Pole? – Kao vaš crveni telefon? – predusretljivo će Pol. – Hoću da kažem, Džebe: čvrsto ukopajte pete u tu drag ocenu britansku stenu, prepustite ostalo Elio tu i njeg ovim momcima, i sve će biti po zakonu. Branili ste suver enu britansku ter itor iju, poma-
gali ste u hapšenju poznatog kriminalca, kao i ostali. Šta će se dog oditi s tim pomenutim kriminalcem kad napusti britansku ter itor iju – i britanske ter itor ijalne vode – nije vaša brig a, niti bi trebalo da bude. Nikad. * Tobi je isključio magnetofon. – Britanska stena? – prošaputao je nag las, s glavom među dlanovima. S velikim „S” ili malim, moliću lepo? Ponovo sluša, užasnut i u never ici. Zatim i treći put, dok ponovo žvrlja nešto po Izabelinoj beležnici. Stena. Samo malo. Ta dragocena britanska stena, u koju treba čvrsto ukopati pete: mnog o drag ocenija od Granade, gde su veze s Britanijom bile tako neznatne da su amer ičke trupe tamo mog le da upadnu bez najave. Na svetu postoji samo jedna stena koja ispunjava tako strog e uslove, a pomisao da će ta stena postati poprište nezakonite oper acije koju će izvesti razr ešeni britanski vojnici i amer ički plaćenici, pravno zaštićeni, bila je tako čudovišna, tako nečuvena da je Tobi, uprkos svim onim uputstvima koja je dobio u Ministarstvu spoljnih poslova, o odmer enom, nepristrasnom ponašanju u svim situacijama, mog ao samo tupo da zur i u kuhinjski zid pre neg o što je saslušao ostatak. * – Pa, imate li još neko zanimljivo pitanje, ili smo završili? – srdačno će Kvin. Tobi u svojoj mašti, kao i Džeb, gleda u izvijene obrve i mračan poluo smeh, koji kaže kako je ministar, mada i dalje učtiv, istrošio vreme predviđeno za njih. Da li je Džeb zastrašen? Ne, prema Tobijevom mišljenju, nije. Džeb je vojnik, i ume da prepozna nar eđenje. Džeb zna kad sme da govor i, a kad ne sme. Džeb zna da je odbrojavanje počelo i da ga čeka posao. Sad tek dolazi ono gospodine: zahvalan sam ministru na izdvojenom vremenu, gospodine. Zahvalan sam na pravnom tumačenju koje je pružio najbolji i najstručniji međunar odni advokat u zemlji, gospodine. Preneću svojim ljudima Kvinovu por uku. Ne mog u da govor im u njihovo ime, ali mislim da će se osećati bolje u ovoj oper aciji, gospodine. Njeg ove završne reči ispunjavaju Tobija užasom: – I veo ma mi je drag o što sam te upoznao, Pole. Videćemo se kad dođe vreme, kako se obično kaže. A Pol, ko god da je on – tako očig ledan niskoletač, sad kad se ta misao pojavila u uzburkanom Tobijevom umu – šta li on radi ili ne radi dok ministar sipa čar obnu prašinu Džebu u oči? Ja sam vaš crveni telefon, tih dok ne zazvoni. * Ne očekujući da čuje išta više od kor aka na odlasku, Tobi se ponovo usredsređuje. Kor aci utihnu, vrata se zatvar aju i zaključavaju. Škripa cipela lob približava se stolu. – Džej? Da li je Krispin sve vreme bio tamo? Krio se u plakar u, prisluškivao kroz ključao nicu? Ne. Ministar razg ovar a s njim putem jedne od dir ektnih telefonskih linija. Glas mu je ljubazan, gotovo ponizan.
– Blizu smo, Džej. Malo cepidlačenja, kao što se i očekivalo. Rojeva formula je potpuno uspela… Nar avno da ne, star i! Nit sam mu ponudio nit je on tražio. Da je tražio, rekao bih mu: „Izvini, druškane, to nije moj posao. Ako misliš da imaš pravo na to, pitaj Džeja.” Ver ovatno smatra da je on malo iznad tvojih lovaca na ucenjene glave… – Iznenada prasnu, delimično od besa, a delimično od olakšanja: – Ako nešto ne mog u da podnesem, to je da mi popuje jebeni velški patuljak! Smeh odjekuje iz daljine, preko telefona. Promena teme. Čuju se ministrova: Da i Naravno: –…a Mejsi je sag lasna s tim, zar ne? Još uvek je s nama, ne pravi probleme? Dobra cur a… Dug a tišina. Kvin ponovo, ovog puta ponizno: – Pa, ako Bredovi ljudi to žele, pretpostavljam da to mor aju i da dobiju… dobro, da, oko četir i… šuma ili Bredova kuća?… Šuma mi mnog o više odgovar a, da budem iskren, mnog o je mirnije… Ne, ne, hvala, bez limuzine. Doći ću običnim crnim taksijem. Videćemo se oko četir i. * Tobi je seo na ivicu kreveta. Na čaršavima trag ovi njihovog poslednjeg snošaja bez ljubavi. Na blekber iju por ed njeg a tekst poslednje por uke Oukliju, poslate pre sat vremena: Ljubavni život uništen, hitno moramo da razgovaramo, Tobi. Menja čaršave. Iznosi Izabelino smeće iz kupatila. Per e sudove od sinoć. Proliva ostatak crnog vina u sudoper u. Ponavljaj za mnom: odbrojavanje je već počelo… jebeni sat otkucava… videćemo se kad dođe vreme, kako se to obično kaže, Pole. Kad je to vreme? Sinoć? Sutra uveče? A odg ovor a na por uku još nema. Pravi omlet. Ostavlja polovinu. Uključi televizor, naleće na jednu od malih božjih ironija. Roj Stormont-Tejlor, kraljičin savetnik, najprevejaniji namazanko u poslu, u prug astoj košulji s belom raskopčanom kragnom, popuje o osnovnim razlikama između prava i pravde. Uzima aspir in. Legne na krevet. Mor a da je sasvim nenadano zaspao, jer ga budi zvuk por uke s mobilnog telefona, kao požarni alarm: Savetujem ti da trajno zaboraviš tu damu. Bez potpisa. Odg ovar a, besno i nepromišljeno: Nema šanse. Suviše mi je jebeno važno. Moramo odmah da razgovaramo. Bel. * Sav život se zaustavio. Posle bezg lave jurnjave, iznenadno, beskrajno, jalovo čekanje. Sedi ceo dan za svojim stolom ispred ministrove kancelar ije. Temeljno preg leda imejlove, prima telefonske pozive, razg ovar a, jedva poznajući svoj glas. Džajlse, gde li si, zaboga? Uveče, kad bi trebalo da slavi povraćeno momaštvo, leži budan, čeznući za Izabelinim brbljanjem i utehom njihove telesnosti. Sluša zvuke bezbrižnih prolaznika, na ulici ispod prozor a i želi da bude jedan od njih; zavidi senkama na prozor u prekoputa, zaklonjenom zavesama.
Jednom ga je – da li je to bilo prve ili drug e noći – iz dremeža nag lo probudila začuđujuće melodična pesma nekog muškog hor a koji je tvrdio – kao da se obraća baš Tobiju – kako jedva čekam tog svitanja sat, nestrpljiv sam da pođem u rat. Ubeđen da ludi, prilazi prozor u i vidi, dole, nekoliko avetinjskih ljudi u zelenom, koji nose fenjer e. I naknadno se seća da je Sveti Patrik te da pevaju Vojnikovu pesmu, a u Ajlingtonu ima dosta Iraca: što ga povremeno podseća na Hermio nu. Da pokuša ponovo da je pozove? Nema šanse. Što se tiče Kvina, ministar je voljom proviđenja otišao na jedno od svojih neo bjašnjivih odsustava, ovog puta poduže. Voljom proviđenja… ili zloslutno? Samo jednom se oglasio: jednog popodneva pozvao je Tobija na mobilni telefon. Glas mu metalno odjekuje, kao da govor i iz prazne prostor ije. Zvuči gotovo rastrojeno: – Jeste li to vi? – Ja sam, ministre. Bel. Izvolite? – Samo mi recite ko me je tražio, to je sve. Ozbiljni ljudi, ne ološ. – Pa, da budem iskren, ministre, skor o niko. Telefonske linije su bile začuđujuće mirne – što je sušta istina. – Kako to mislite, začuđujuće? Kako začuđujuće? Šta je tu čudno? Ništa se čudno ne dog ađa, čujete li me? – Nisam ništa slično ni nag ovestio, ministre. Samo da je taj mir… neuo bičajen? – Pa, neka tako ostane. Što se tiče Džajlsa Ouklija, stalnog izvor a Tobijevog očajanja, i on je bio neuhvatljiv. Pre sveg a, prema rečima njeg ove pomoćnice Viktor ije, još uvek je u Dohi. Onda je po ceo dan, a možda i celu noć, na konfer enciji i niko ne sme da ga uznemir ava. A kad Tobi pita da li se ta konfer encija održava u Londonu ili Dohi, ona drsko odg ovar a kako nije ovlašćena da iznosi pojedinosti. – Pa, jeste li mu rekli da je hitno, Viktor ija? – Nar avno da jesam, dođavola. – A šta je on kazao? – Da hitno ne mor a uvek da bude i važno – odg ovor ila je bezo brazno, bez sumnje citir ajući šefa od reči do reči. Prolazi dvadeset četir i sata pre neg o što ga ona pozove preko lokala, ovog puta ljupka i vedra: – Džajls je sad u Ministarstvu odbrane. Voleo bi da razg ovar a s vama, ali će se ver ovatno zadržati. Da li biste ikako mog li da se sastanete s njim ispred Ministarstva, u pola sedam, a zatim da se prošetate pored reke dok još ima sunca? Može. * – A kako si ti to sve čuo? – raspituje se Oukli nehajno. Hodali su por ed reke. Cvrkutave devojčice u suknjicama prošle su por ed njih, ruku podr uku. Večernji sao braćaj je bio hao tičan. Ali Tobi nije čuo ništa osim svog suviše kreštavog glasa i Ouklijevih opuštenih upadica. Pokušao je da ga gleda u oči, ali nije mog ao. Ouklijeva vilica bila je čvrsto stisnuta. – Da kažemo da sam načuo ponešto – rekao je Tobi nestrpljivo. – Kakve to veze ima? Kvin je zabor avio neki otvor en dosije. Čuo sam ga kako šapuće preko telefona. Ti si me savetovao da ti kažem ako išta budem čuo, Džajlse. Sad ti govor im! – A kad sam ti to savetovao, drag i moj? – U svojoj kući. U zamku Oukli. Posle večer e na kojoj smo razg ovar ali o alpakama. Sećaš li se?
Rekao si mi da ostanem na čašici kalvadosa. I ostao sam. Džajlse, kakvo je ovo sranje? – Čudno. Ne sećam se takvog razg ovor a. Ako se i dog odio, što por ičem, onda je bio potpuno privatan, pod uticajem alkohola i u okolnostima koje ne vredi pominjati. – Džajlse! Ali to je bio Ouklijev zvaničan glas, za zapisnik; i Ouklijevo zvanično lice, bez ikakve mimike. – Svaki dalji nag oveštaj da je tvoj ministar, koji je, koliko znam, proveo opušten i potpuno zaslužen vikend na svom nedavno kupljenom imanju u Kotsvoldu, u društvu bliskih prijatelja, bio uključen u org anizovanje tupave tajne oper acije na obalama neke suver ene britanske kolonije je – čekaj! – i kleveta i izdaja pover enja. Predlažem ti da zabor aviš to. – Džajlse. Ne ver ujem da ovo slušam. Džajlse! Uhvatio je Ouklija za ruku i odvukao ga do ograde. Oukli mrko gleda Tobijevu ruku; a onda je nežno sklanja. – Prevar io si se si, Tobi. Da se takva oper acija odig rala, zar misliš da bi naše obaveštajne službe, uvek budne za opasnost od privatnih vojski koje vršljaju, propustile da me obaveste? Kako me nisu obavestile, to se stog a očig ledno nije ni dog odilo. – Misliš da špijuni ne znaju? Ili namerno skreću pog led? – seća se Matijevog telefonskog poziva. – Šta mi to govoriš, Džajlse? Oukli se istrg ao iz stiska i produžio, kao da uživa u živahnom prizor u por ed reke. Ali glas mu je beživotan, kao da čita s „idio ta”: – Kažem ti, uz puno nag lašavanje svog čina, da tu nema ništa što bi ti trebalo da znaš. Nije bilo ničeg što treba da znaš, niti će ikad biti nečeg što treba da znaš, osim maštarija tvog prenapetog mozga. Čuvaj to za svoj roman, i nastavi s poslom. – Džajlse – preklinjao je Tobi, kao u snu. Ali Ouklijeve crte lica, ko zna po koju cenu, pokazivale su uporno, gotovo strastveno, por icanje. – Šta, Džajlse? – ljutito je pitao. – Ovo ti ne govor i moj prenapeti mozak. Slušaj: Džeb. Pol. Eliot. Bred. Etička rešenja. Stena. Pol je iz našeg Ministarstva spoljnih poslova. On je uvažen službenik. Naš koleg a. Ima bolesnu ženu. On je niskoletač. Prover i izveštaj o bolovanjima i naći ćeš ga. Džeb je Velšanin. Njeg ov tim je iz naših specijalnih snag a. Izbrisani su iz brojnog stanja puka kako bi mog li da por iču umešanost. Britanci deluju s kopna, Krispin i njeg ovi plaćenici s mor a, uz malu pomoć Breda Hester a i uz dar ežljivu novčanu podršku gospođice Mejsi i pravne savete Roja Stormont-Tejlor a. U tišini koja je bila nag lašena žamor om oko njih, Oukli je i dalje ukočeno zur io u reku, osmehujući se. – Sve si to saznao iz delića razg ovor a koji nije trebalo da prisluškuješ, ali ipak si to uradio? Iz zatur enih dosijea s nalepnicama i upozor enjima koji su slučajno dospeli u tvoje ruke. Iz neo preznog razg ovor a ljudi zakletih na tajnost koji su slučajno otkrili svoje planove. Kako si ti snalažljiv, Tobi. Prisećam se da si mi rekao kako ne prisluškuješ kroz ključao nice. Za trenutak sam stekao veo ma živ utisak da si prisustvovao tom sastanku. Nemoj – nar edio je, i za trenutak su obojica zaćutali. – Slušaj me, drag i moj – nastavio je, mnog o blaže. – Kakvu god informaciju misliš da poseduješ – uzbunjujuću, duhovitu, elektronsku, ne pričaj mi o tome – uništi je pre neg o što ona uništi tebe. Svakog dana, svuda po Vajtholu, iznose se i napuštaju idio tski planovi. Molim te, zar ad svoje budućnosti prihvati ovo kao jedan od takvih planova. Da li je taj kameni glas zadrhtao? Uz te uskomešane senke pešaka, far ove i buku rečnog sao braćaja, Tobi nije mog ao da bude sig ur an. *
Sam u kuhinji, Tobi je prvo pustio analogne trake na svom magnetofonu, istovremeno praveći dig italnu kopiju. Prebacio je dig italni snimak na svoj računar, zatim na memor ijski stik, kao rezervu. Onda je sakrio snimak što je bolje mog ao na svom računar u, mada svestan da ništa neće biti zakopano dovoljno duboko ako ga se tehničar i ikad dokopaju, i jedino što će moći da uradi u tom nesrećnom slučaju biće da razbije hard-disk čekićem i raspe komadiće na sve strane. Parčetom izolir-trake, koju je sasvim zgodno zabor avio neki majstor, prilepio je memor ijski stik iza fotog rafije s venčanja babe i dede po majci, koja je visila u najtamnijem uglu predsoblja, i oprezno im ga pover io na čuvanje. Kako da se otar asi orig inalne trake? Nije dovoljno da izbriše snimak. Isekao ju je na komadiće, zapalio u sudoper i, gotovo izazvavši požar u kuhinji, zatim je isprao ostatke u slivnik. Pet dana kasnije, poslali su ga u Bejr ut.
3. Senzacio nalan dolazak Kita i Suzane Probin u zabačeno selo Sent Pir an u Severnom Kornvolu isprva nije izazvao oduševljenje kakvo je zaslužio. Vreme je bilo gadno, a raspoloženje u selu u skladu s tim: vlažan februarski dan, pun mag le s mor a uz bat kor aka na seo skim ulicama, koji je zvučao kao presuda. Onda, uveče, u vreme za odlazak u pab, uznemir ujuće vesti: Cig e su se vratile. Prikolicu – novu, najver ovatnije ukradenu – s reg istarskom oznakom nekog mesta iz drug og dela zemlje, i zavesama na prozor ima, uočio je mladi Džon Treg louen, iz očevog traktor a, dok je vozio krave na mužu. – Bila je tamo, jasno vidljiva, na imanju, na istom mestu kao i prošli put, por ed onog bor ovog šumarka. – Jesi li video neki šar en veš koji se suši, Džone? – Po ovakvom vremenu? Čak ni Cig e to ne rade. – Jesi li video decu, Džone? – Nisam, ali ver ovatno se kriju dok se ne uver e da je bezbedno. – A konje? – Nema konja – nastavlja Džon. – Još uvek ne. – I samo jedna prikolica? – Čekaj do sutra, i imaćemo pet-šest takvih gnjavator a, samo čekaj. I čekali su. Sutradan uveče još uvek su čekali. Uočili su nekog psa, ali krupan žut labrador ne može da bude cig anski pas; ovaj je bio u pratnji tipa dug og kor aka, u šir okom kaputu i kišnoj kabanici do gležnjeva. A taj je ličio na Cig u koliko je i njeg ov pas ličio na cig anskog ker a – te su Džon Treg louen i njegova dva brata, koji su bili namer ili da odu tamo i mirno popričaju s njima, kao i poslednji put, odustali. Što je ispalo dobro, jer se, sutradan ujutro, kamp-prikolica sa zavesama, reg istracijom iz drug og kraja zemlje i žutim labrador om zaustavila ispred pošte, s uljudnim par om penzio nisanih stranaca, koji su bili divni, prema rečima poštanske službenice – a njoj su stranci svi koji imaju dovoljno drskosti da dođu istočno od reke Tamar. Nije išla tako daleko da kaže kako su bili otmeni, ali iz njenog opisa je izbijao nag oveštaj da su ti ljudi na mestu. Ali to nije odg ovor na nedoumicu, zar ne? Ni približno. I ne nag oveštava ga. Jer otkud bilo kome pravo da kampuje na imanju, da počnemo od tog a? Ko im je dozvolio? Komandantovi tupavi izvršio ci testamenta iz Bodmina? Ili oni lukavi advokati iz Londona? A šta ako oni sad plaćaju najam? Šta bi to značilo? To bi značilo još jedno prokleto mesto za kampovanje, a imamo ih već dva i ne možemo da ih popunimo, čak ni u sezoni. A da pitaju te uljeze, ne bi bilo prikladno, zar ne? Tek kad se kamp-prikolica pojavila u auto-servisu Bena Pejnter a, koji prodaje opremu za kućne majstor ije, a visok, koščat i veseo šezdesetog odišnjak iskočio iz nje, nag ađanja su nag lo prekinuta: – Oprostite, gospodine. Da vi niste, kojim slučajem, Ben? – počinje on, nag injući se prema Benu, osamdesetog odišnjaku, koji je, kad je u formi, visok jedva metar i pedeset. – Jesam – priznaje Ben. – Pa, ja sam Kit. Bene, trebaju mi velike makaze za sečenje žice. Alatka koja bi mog la da preseče ovoliko debelu čeličnu šipku – objašnjava, praveći prsten palcem i kažiprstom.
– Bežite iz zatvor a, dakle? – raspituje se Ben. – Pa, ne odmah, Bene, hvala na pitanju – odg ovar a pomenuti Kit, uz raskalašno ha! – Postoji jedan veliki katanac na vratima štale, znate. Nesavladiv, zar đao, a ključa nig de. Nekad je očig ledno visio na kuki za ključeve, ali više ne visi. A ver ujte mi, nema ničeg glupljeg od prazne kuke za ključeve – izjavljuje usrdno. – Štalska vrata na vlastelinskom imanju, pretpostavljam da o njima pričate, je li tako? – kaže Ben, posle dužeg razmišljanja. – Upravo ta – sag lasan je Kit. – Trebalo bi da je puna praznih boca, mislim, ta štala, koliko ja poznajem komandanta. – Sasvim je mog uće. I nadam se da ću vrlo skor o naplatiti kauciju za njih. I Ben razmišlja o tome. – Kaucija se više ne plaća, nema kaucije. – Pa, dobro, valjda nema. Zato ću da ih odvezem u fabriku za reciklažu – strpljivo će Kit. Ali ni to ne zadovoljava Bena: – Samo mislim da ne bi trebalo da vam dam te makaze, znate? – uzvraća, posle još jedne dug e pauze. – Pog otovo sad kad ste mi rekli za šta vam trebaju. Za vlastelinsko imanje. Time bih vam samo išao nar uku. Osim ako ste vlasnik jebenog mesta. Kit očig ledno okleva, jer ne želi da obruka star og Bena, ali na kraju objašnjava kako on lično nije vlasnik vlastelinskog imanja, ali da njeg ova drag a Suzana jeste. – Ona je bratanica pokojnog komandanta, znate, Bene. Provela je ovde najlepše godine svog detinjstva. Niko od ostalih članova por odice nije želeo da preuzme imanje, tako da su ga izvršitelji testamenta prepustili nama, da pokušamo. Ben razmišlja o tome. – Ona je Kardju, dakle, zar ne? Vaša suprug a? – Pa, bila je, Bene. Sad je Probin. Probin je već trideset tri veličanstvene godine, s ponosom to kažem. – Ona je Suzana, dakle? Suzana Kardju, koja je jahala u lovu kad je imala devet godina? Izašla je pred gospodar a, lovočuvar je mor ao da joj obuzdava konja. – To mi liči na Suzanu. – Nek sam proklet – kaže Ben. Nekoliko dana kasnije, u poštu je stig lo zvanično pismo, i odag nalo sve preo stale sumnje. Nije bilo naslovljeno na nekog star og Probina, već na ser Kristofera Probina, a prema rečima Džona Treglouena, koji ga je prover io na internetu, ser Kristofer je bio nekakav ambasador ili izaslanik za nekoliko ostrva u Kar ibima, koja bi još uvek trebalo da budu britanska, a imao je i medalju kojom je to mog ao da dokaže. * I od tog a dana, Kit i Suzana, kako su sami insistir ali da ih zovu, nisu mog li da urade ništa pog rešno, čak i da su pristalice društvene jednakosti u selu želele da bude drug ačije. Dok je komandant u svojim poznim godinama bio zapamćen kao usamljeni čovekomrzac i pijanac, novi stanovnici vlastelinskog imanja uključili su se u seo ski život s takvim poletom i dobrom voljom da ni oni najo g orčeniji nisu to mog li da por eknu. Nije bilo važno to što je Kit, gotovo svojer učno, obnavljao kuću: svakog petka je u seo skom domu, s keceljom oko pojasa, služio večer u starcima i ostajao da oper e sudove. A Suzana, za koju se priča da je bolesna, ali se to ne vidi, ver ovatno pomaže u prikupljanju sredstava za decu ili sređuje crkveno knjig ovodstvo s vikar om, pošto im je knjig ovođa umro, ili je u osnovnoj školi, pomaže oko koncerta, ili je u crkvenoj sali, pomaže u pripremi pijačnog dana ili pak dovozi uskraće-
nu gradsku decu do njihovih seo skih domaćina, na jednonedeljni odmor daleko od grada, ili vozi nečiju suprug u u Treliske u Trur u, da obiđe bolesnog muža. A oholost? – zabor avite na to, ona je baš kao vi i ja, iako je plemkinja. Ako bi Kit išao u kupovinu i primetio nekog na drug oj strani ulice, čovek je mog ao da se kladi da će se on probiti kroz sao braćaj, s podignutom rukom, i s velikim zanimanjem se raspitati o tome kako njeg ova ćerka provodi godinu pauzir anja od studija ili kako je nečija žena posle smrti oca – srdačan do krajnosti, bez ikakve sumnje, i nikad ne zabor avlja imena. A tek Emili, njihova ćerka, koja je lekar u Londonu, mada to niko na prvi pog led ne bi pog odio; kad god dođe, unese vedrinu oko sebe, pitajte Džona Treg louena, koji pada u nesvest svaki put kad je vidi, izmišlja svakojake bolove i patnje samo da bi ga ona lečila! Svako ima pravo da se nada, tako kažu. I zato nikog nije iznenadilo, osim možda samog ser Kristofer a Probina, kad su mu ukazali nečuvenu, jedinstvenu čast i izabrali ga, kao prvog čoveka koji nije iz Kornvola, za glavnog ključar a i kneza halabuke, i to na godišnjem vašar u gospodina Bejlija, koji se, prema drevnom običaju, održava na Bejlijevoj utrini, u selu Sent Pir an, prve nedelje posle Uskrsa. * – Savet gospođe Marlou je: neo bično, ali ne ner azumno – rekla je Suzana, ogledajući se u velikom ogledalu i govor eći kroz otvor ena vrata Kitu, koji se oblačio. – Mor amo da sačuvamo dostojanstvo, šta god to značilo. – Dakle, ništa od moje suknje od trave – doviknuo je razočar ano Kit. – Ipak, gospođa Marlou zna najbolje – dodao je utučeno. Gospođa Marlou je bila postar ija dama pazikuća s pola radnog vremena, koju su nasledili od komandanta. – I zapamti da nisi samo glavni ključar – upozor ila ga je Suzana, klimanjem glave odobravajući svoj izg led. – Ti si i knez halabuke. Očekuju da budeš duhovit. Ali ne previše duhovit. I bez tvojih masnih viceva. Biće tu i metodista. Garder oba je bila jedina prostor ija u kući za koju se Kit zakleo da je neće podvrći svom pristupu „uradi sam”. Svidele su mu se izbledele viktor ijanske tapete u toj odaji, glomazan star inski pisaći sto u niši, oronuli prozor koji gleda prema voćnjaku. A tog dana, o, radosti, star e kruške i jabuke bile su u cvatu, zahvaljujući tome što ih je Albert, suprug gospođe Marlou, pravovremeno orezao. Ne radi se o tome da je Kit jednostavno došao na komandantovo mesto. Dodao je on i nešto svoje. Na visokoj drvenoj komodi s fio kama stajala je statua pobedonosnog vojvode od Velingtona, blistajući iznad pog nutog natmur enog Napoleo na: Kit ju je kupio na par iskom buvljaku, kad je prvi put išao u inostranstvo. Na zidu je visio crtež kozaka vojnika koji zar iva koplje u grkljan nekom turskom janičar u: kupljeno u Ankar i, gde je bio prvi sekretar za trg ovinu. Otvar ajući orman u potrazi za nečim neo bičnim, ali ne i ner azumnim, pustio je da mu pog led odluta preko uspomena iz diplomatske prošlosti. Dnevni crni frak i prug aste pantalone? Mislili bi da sam prokleti grobar. Večernji frak? Mislili bi da sam šef sale. I to po ovoj vrućini, jer dan je, uprkos predviđanjima, osvanuo vedar i vreo. Oduševljeno je uzviknuo: – Eureka! – Nisi u kadi, zar ne, Probine? – Davim se, talasam, i sve to! Požuteli slamnati šešir iz kembričkih dana privukao mu je pažnju kao i prug ast sako iz istog vremena: savršen za moj star inski izg led. Star omodne bele suknene pantalone upotpuniće utisak. Zrnce ludosti dodaće star inskim štapom za hodanje sa srebrnom drškom, koji je nedavno kupio. Kad je po-
stao plemić, otkrio je bezazleno zadovoljstvo u nošenju štapa za hodanje. Nijedan odlazak u London nije bio potpun bez posete prodavnici gospodina Džejmsa Smita, u Nju Oksford stritu. I konačno – ura! – drečave čar ape koje mu je Emili poklonila za Božić. – Em? Gde li je ta devojka? Emili, odmah mi donesi svog najboljeg plišanog medu! – Napolju je, šeta Šibu – podsetila ga je Suzana iz spavaće sobe. Šiba, njihov žuti labrador. Delila je s njima poslednje imenovanje. Vratio se u garder obu. Da bi nag lasio drečave čar ape, izložiće se mukama i obuće nar andžaste mokasine od prevrnute kože koje je kupio u Bodminu, na letnjoj rasprodaji. Probao ih je i zastenjao. Kakve veze ima? Izuće ih pre večer e. Odabrao je neo pisivu kravatu, navukao sako, obuo mokasine i oprobao svoj šaljiv glas: – Da t’ pitam, Suki, dušo, mož’ biti da ti znaš di sam metnô svoje proklete beleške za govor? – rekao je, stojeći na vratima, podbočen, kao najveći kicoš. Zatim je zastao, spustio ruke por ed tela, zadivljen. – Sveca mu svetog. Suki, drag a. Aleluja! Suzana je stajala ispred velikog ogledala, odmer avajući sebe preko ramena. Nosila je crnu haljinu za jahanje, čizme svoje pokojne tetke i belu čipkanu bluzu s uštirkanim okovratnikom. Prikupila je sedu kosu u strog u punđu i pričvrstila je srebrnom ukosnicom. Preko tog a je stavila mali crn cilindar, koji je trebalo da izg leda blesavo, ali Kit je bio potpuno očar an. Ta odeća joj je pristajala, taj per io d joj je pristajao, taj šešir joj je pristajao. Bila je lepa šezdesetog odišnja Kornvolka iz svog vremena, a to vreme je bilo pre sto godina. Najbolje od sveg a bilo je to što bi čovek rekao da nijedan dan u životu nije bolovala. Pretvar ajući se kako se snebiva da joj priđe, Kit je teatralno zastao u dovratku. – Ti ćeš uživati u tome, zar ne, Kite? – rekla je Suzana ozbiljno, gledajući u ogledalo. – Ne bih volela kako radiš sve ovo da bi meni udovoljio. – Naravno da ću uživati, drag a. Biće urnebesno. I stvarno je tako mislio. Ako bi to usrećilo star u Suki, obukao bi baletsku haljinicu i iskočio iz torte. Dug o su živeli po njegovom, a sad će živeti po njenom, makar ga to ubilo. Uhvatio ju je za ruku, pa je s poštovanjem prineo usnama, zatim ju je podig ao kao da će zaplesati menuet s njom, a onda krenuo s njom preko razastrtog najlona, niz stepenište do predvorja, gde je stajala gospođa Marlou, držeći dve kitice ljubičica, omiljenog cveća gospodina Bejlija. Por ed nje je uspravno stajala njihova nenadmašna ćerka Emili u čaplinovskim ritama, s pribadačama i ofucanim polucilindrom, Emili, koja se tek nedavno opor avila od katastrofalne ljubavne veze. – Je li sve u redu, mama? – upita ona žustro. – Jesi li ponela pilule? Poštedevši Suzanu odg ovor a, Kit se potapša po džepu sakoa. – A stezaljku, za svaki slučaj? Potapša se po drug om džepu. – Je si li nervozan, tata? – Prestravljen. – I treba da budeš. Kapija imanja je otvor ena. Kit je za tu priliku oprao kamene lavove na kapiji. Kostimir ani radoznalci već se šetaju Market stritom. Emili primeti mesnog lekar a i njeg ovu ženu, i vešto im se priključi, ostavljajući roditelje da produže sami; Kitov slamnati šešir smešno se krivi levo-desno, a Suzana oponaša kraljevsko mahanje, dok njih dvoje dele pohvale, svako na svojoj strani: – Zabog a, Peg i draga, to je neizrecivo ljupko! Gde li si samo našla tako divan saten? – uzvikuje Suzana poštanskoj službenici. – Da ga jebeš, Bili. Kog a si sakrio ispod tog čuda? – mrmlja Kit, gotovo šapatom, na uvo krupnom gospodinu Oldsu, mesar u, koji je došao kao arapski princ s turbanom.
U vrtovima kućica, cvetovi narcisa, lala, forsitija i breskve dižu glave prema plavom nebu. Na crkvenom tornju vijor i crno-bela kornvolska zastava. Grupa dece sa zaštitnim kacig ama jaše konje, koji kaskaju ulicom u pratnji strašne Poli iz škole jahanja Greneri. Proslava je suviše bučna za vodećeg konja i on se trza, ali Poli je tu, da zgrabi ular. Suzana smir uje konja, zatim jahača. Kit je uhvati za mišicu i oseća kako joj srce lupa, dok s ljubavlju pritiska njeg ovu šaku na svoja rebra. Evo ga sad, misli Kit, sav uzbuđen. Razdrag ana gomila, beli konji koji đipaju na livadama, ovce koje mirno pasu na brdu, čak i novi bung alovi koji nar užuju donji deo Bejli Hila: ako ovo nije zemlja koju su voleli i tako joj dug o služili, šta je onda? Eto to je vesela jebena Eng leska, eno Lor e jebene Ašli, piva i pite i pokliča za Kornvol, a sutra ujutro, svi ti divni, ljubazni ljudi hvataće jedni drug e za gušu, jebaće tuđe žene i radiće sve ono što rade ljudi u celom svetu. Ali danas je državni praznik, i ko je jedan bivši diplomata da se žali što je ukrasni papir lepši od poklona? Por ed stola na rasklapanje stoji Džek Pejnter, riđokosi sin Bena iz servisa, s nar amenicama i stetsonom. Por ed njeg a sedi devojka u vilinskoj haljini s krilima, i prodaje karte za četir i funte po osobi. – Za tebe je besplatno, Kite, sto mu muka! – urla razdrag ano Džek. – Ti si jebeni knez, čoveče, isto važi i za Suzanu! Ali Kit, obuzet radošću, ne želi ni da čuje za to: – Možda i jeste besplatno, Džek, hvala ti! Ali ja sam izuzetno dar ežljiv. A i moja drag a žena – odg ovar a i, onako srećan, vadi novčanicu od deset funti, a kusur od dve funte ubacuje u kutiju za pomoć životinjama. Kola sa senom su spremna. Na njih su naslonjene trakama ukrašene merdevine. Suzana se drži jednom rukom, drug om pridržava rub jahaće suknje, i penje se, uz Kitovu pomoć. On spremno pruža ruke da joj pomogne. Čeka da joj se disanje smir i. Smir uje se. Smeši se. Har i Treg enza, graditelj kojem možete da verujete i čuveno spadalo, nosi dželatovu masku i maše drvenom kosom, obojenom u srebrno. Por ed njeg a je suprug a, sa zečjim ušima. Por ed njih stoji ovog odišnja kraljica vašar a, obline joj kipe iz haljine. Dodir ujući slamnati šešir, Kit kavaljerski ljubi obe dame u obr aze i udiše njihov mir is jasmina. Drevne org uljice svir aju Dejzi, Dejzi, odgovori mi, molim te. Živahno se osmehujući, čeka da galama prestane. Ne prestaje. Maše rukama, moleći za tišinu, smeši se. Uzalud. Iz unutrašnjeg džepa sakoa vadi beleške za govor koje mu je Suzana plemenito otkucala na mašini, pa maše i papir om. Parna mašina ispušta svir ep pisak. Teatralno uzdiše, okreće se prema nebu, moleći da mu se smiluje, zatim se okreće ka okupljenima, ali buka ne prestaje. Počinje. Prvo mor a da zaurla ono što on veselo naziva crkvenim upozor enjima, mada su to krajnje neduhovna pitanja poput problema javnih toaleta, parking prostor a i prostor a za presvlačenje beba. Da li ga iko sluša? Sudeći po licima okupljenih oko kola sa senom, ne sluša. Nabraja nesebične dobrovoljce koji su radili noć i dan da bi se ovo čudo ostvar ilo, i poziva ih da se sami jave. Kao da čita imena iz telefonskog imenika. Org uljice su ponovo zasvir ale. Ti si i knez halabuke. Očekuju da budeš duhovit. Brz pog led prema Suki: nema znakova pog oršanja. A Emili, njeg ova voljena Em: visoka i oprezna, stoji, kao i uvek, podalje od gomile. – I na kraju, prijatelji moji, pre neg o što siđem – mada bi trebalo da budem veo ma pažljiv dok to radim! – nema reakcije – zadovoljstvo mi je, i veo ma vesela dužnost, da vas zamolim da trošite svoj teško zar ađeni novac nerazumno, da bezobzirno očijukate s tuđim ženama – poželeo je da to nije kazao – da pijete, jedete i uživate. I zato hip-hip – skida šešir i baca ga uvis – hip-hip! Suzana je podig la cilindar, da bi se pridružio njeg ovom slamnatom šešir u. Graditelj kojem ne biste smeli da verujete ne može da podigne dželatsku masku pa zato diže stisnutu pesnicu u nenamerni komunistički pozdrav. Prilično zakasnelo ura zag rmi iz zvučnika, kao smetnja na vezama. Uz povike
Živ nam bio, lepotane i Tako valja, golube, Kit se zahvalno spušta niz merdevine, pušta štap za hodanje da padne na tlo i pruža ruke da bi uhvatio Suzanu za bokove. – Prelepo, tata! – kaže Emili, iskrsnuvši por ed Kita, s njeg ovim štapom za hodanje. – Hoćeš li malo da sedneš, mama, ili šibaš dalje? – upotrebila je por odični izr az. Suzana, kao uvek, šiba dalje. * Kraljevski obilazak našeg Kneza i njeg ove gospe počinje. Prvo preg ledaju ter etne konje. Suzana, devojka sa sela, tepa im, bez ustručavanja ih mazi i tapše ih po sapima. Kit se teatralno divi njihovoj opremi. Domaće povrće u najboljem izdanju. Karfio l, koji meštani zovu brokuli: veći od fudbalske lopte, čist kao suza. Domaći hleb, sir evi i med. Probaju turšiju: bljutava je, ali oni se i dalje smeše. Pašteta od dimljenog lososa je izvrsna. Moli Suki da kupi malo. Ona kupuje. Zadržavaju se na izložbi cveća. Suzana zna ime svakog cveta. Naleću na Makintajer ove, dvoje razočar anih u život. Bivši uzg ajivač čaja, Džordž, drži napunjenu pušku pored kreveta, za dan kad se mase okupe pred njeg ovom kapijom. Njeg ova žena Lidija mrzi selo. Prilazi im, s ispruženim rukama: – Džordže! Lidija! Drag i moji! Čudesno! Predivna večer a kod vas, pre neko veče. Sad je red na nas! S olakšanjem prilazi zastar elim vršalicama i parnim mašinama. Suzana nimalo uplašena stampedom dece u šar olikim kostimima, od Betmena do Osame. Kit viče na Džer ija Pertvija, seo skog Romea, koji sedi na svom traktor u, s indijanskom per uškom: – Stoti put te pitam, Džer i, kad ćeš nam pokositi jebeni manjež? – Dodaje Suzani, u pover enju: – Proklet bio ako platim tom tupadžiji petnaest funti na sat kad je cena dvanaest. Suzanu je zaskočila Mardžor i, bog ata raspuštenica. Mardžor i je bacila oko na trošne staklene bašte u ograđenom vrtu vlastelinskog imanja, za svoj Klub orhideja, ali Suzana podozreva da je raspuštenica bacila oko na Kita. Diplomata Kit priskače u pomoć: – Suki, drag a, žao mi je što te prekidam; Mardžor i, izg ledaš izuzetno zanosno, ako smem da primetim; mala drama, dušo. Samo ti to možeš da rešiš. Sir il, crkveni star ešina i vodeći tenor u hor u, živi s majkom, uz zabranu nenadg ledanog kontakta sa školskom decom; Har old, pijani zubar, rano penzio nisan, vlasnik lepe kuće sa slamnatim krovom nedaleko od Bodmin rouda, jedan sin mu je na odvikavanju, žena u depresiji. Kit ih sve razdrag ano pozdravlja, kreće na Izložbu umetnosti i zanatstva, plod Sukine zamisli. Veliki šator je mirno utočište. Divi se amaterskim akvar elima. Zabor avi talenat, najvažniji je trud. Ide do drug og kraja šator a, silazi s travnatog brežuljka. Rub slamnatog šešir a mu se usekao u čelo. Mokasine od prevrnute kože ga žuljaju, kao što je i predvideo. Emili je u uglu vidnog polja, pazi na Suzanu. Ulazi u konopcem ograđen deo izložbe star ih zanata. * Da li Kit oseća jezu kad uđe ovamo, nečije prisustvo, neki mig? Malo sutra: on je u raju, i tu namer ava da ostane. Obuzima ga onaj redak osećaj čistog zadovoljstva kad sve ide kako treba. Gleda, s bezg raničnom ljubavlju, svoju ženu u jahaćem odelu i cilindru. Misli na Emili, i na to kako je pre samo mesec dana bila neutešna, a danas se uspravila i spremna je da osvoji svet. Misli mu zadovoljno jezde, kao i njeg ov pog led, prikovan za najdalju tačku ograđenog prostor a i, naizgled svojevoljno, za priliku nekog muškarca.
Pog rbljenog. Veoma pog rbljenog muškarca. Da li je trajno pog rbljen, ili se samo načas pog rbio, u tom trenutku nije mu poznato. Možda i nije pog rbljen, možda samo sedi ili čuči na braniku putničkog kombija. Kao da ne mar i za podnevnu žegu, na sebi ima blistav i dug smeđ kožni kaput s podignutom kragnom. Šešir šir okog oboda, takođe kožni, nizak, s mašnom napred, više pur itanski neg o kaubojski. Crte lica, ono što Kit može da razazna u senci oboda, upadljivo odaju sitnog sredovečnog belca. Upadljivo? Otkuda ta iznenadna upadljivost? Šta je to tako upadljivo u vezi s njim? Ništa. Nema spor a da je neznanac neo bičan. I sitan. U društvu krupnih sitan se ističe. No to ga ne čini posebnim, već samo lakše uočljivim. Krpar, bila je prva Kitova odlučno bezbrižna pomisao: kad li je poslednji put video pravog krpara? U Rumuniji, pre petnaest godina, kad je službovao u Bukur eštu. Možda se i okrenuo prema Suzani da to kaže. Ili je samo pomislio da se okrene prema njoj, jer je sad počeo da se zanima za kombi tog momka, koji mu nije bio samo radno mesto, već i skroman dom – video je plinski štednjak, krevet na sprat i niz lonaca i pribor a za kuvanje, pomešanih s kleštima, svrdlima i čekićima; a na jednom zidu, uštavljene životinjske kože, koje su mu ver ovatno služile kao tepisi kad, posle radnog vremena, zahvalno zatvor i vrata celom svetu. Ali sve je bilo tako uredno i pod konac da bi čovek pomislio kako vlasnik može da pronađe bilo koju stvar vezanih očiju. Bio je takva vrsta čovečuljka. Uredan. Stabilan. No da li ga je Kit u tom trenutku jasno prepoznao? Zasig urno nije. Osećao je oko sebe nešto jezivo, podmuklo. Osećao je kako se izvesni delići sećanja, koji su se pomer ali kao čestice u kaleidoskopu, sklapaju u određenu šar u, isprva ner aspoznatljivu, a onda – ali samo delimično – uznemir ujuću. Osećao je zakasnelu spoznaju, koju je izg ovor io njeg ov unutrašnji glas – a onda ju, postepeno, bojažljivo, i ner aspoloženo – prihvatio. Kao da je fizički prošao kroz pojedinosti koje su mu ostale nejasne u sećanju. Debeljuškasti Filip Peplou, upravnik finansijskog fonda i vikendaš, kao da je upao u tu sliku, u pratnji svog novog trofeja, metar i osamdeset centimetar a visoke manekenke, u arlekinskim helankama. Čak i uz razornu oluju koja mu je tutnjala u glavi, Kitu nije promakla lepa devojka, koja je govor ila: Da li bi Kit i Suzana hteli večeras da svrate na piće? To bi bilo superiška, samo dođite, posle sedam, ne morate posebno da se oblačite, roštiljanje ako ne štrcne kiša. Na to je Kit, malo preter ujući da bi nadoknadio zbunjenost, čuo sebe kako govor i nešto kao: Stvarno bismo voleli, devojko od metar i osamdeset, ali dolazi nam čitava bulumenta na večeru, da nas kazni za grehe – bulumenta je Kitov i Suzanin interni izr az za lokalne dostojanstvenike, sa sklonošću prema star ešinskom odevanju. Peplou i trofej su onda otišli, a Kit se vratio divljenju alatu nepoznatog krpar a, ako je to ono čime se neznanac bavio, dok je još uvek odbijao da prizna neprihvatljivo. Suzana stoji por ed njeg a, takođe gleda alat. Podozreva, ali nije sig ur an, da ga je ona već bila gledala. Uostalom, zato su i došli: pog ledaju, odu dalje, zatim još malo gledaju. Samo što ovog puta nisu otišli. Stajali su, rame uz rame, i gledali, ali i prepoznali – Kit je prepoznao, odnosno dokučio da taj čovek uopšte nije krpar, da nikad to nije ni bio. A zašto li je, dođavala, ikad i pomislio da je u pitanju krpar, to već niko ne zna. Taj tip je jebeni sedlar, zabog a! Šta li mi je bilo na pameti? Pravi sedla, grom ga spalio, uzde! Ak-
tovke! Đačke torbe! Torbice, novčanike, ženske torbe, podmetače! Ne krpi lonce i šerpe, nikad to nije ni radio! Sve oko tog čoveka bilo je od kože. Čovek u koži koji reklamir a svoj proizvod. Bio je maneken. Zadnji deo kombija bio mu je modna pista. Sve ovo Kit do tog trenutka nije mog ao da prihvati, kao što nije mog ao da prihvati potpuno očigledan natpis, rukom ispisan zlatnim slovima na boku kombija: DŽEBOVI PREDMET I OD KOŽE; mog li su da ga vide svi oni koji imaju oči, sa pedeset ili možda sto kor aka. A ispod natpisa, manjim, ali podjednako čitljivim slovima, napomena: Prodaja u kombiju. Bez telefonskog broja, bez adrese, imejla ili nečeg sličnog, bez prezimena. Samo Džeb i prodaja u njeg ovom kombiju. Jezgrovito i nedvosmisleno. Ali zašto je Kitov inače gotovo nepog rešiv instinkt prer astao u anarhično, potpuno ner azumno por icanje? I zašto je ime Džeb, sad kad je pristao da ga uoči, izg ledalo kao najnezamislivije, najneo dgovornije kršenje službene tajne na koje je naišao u svojoj kar ijer i? * A ipak jeste. Celo telo mu je govor ilo da jeste. Stopala su mu govor ila da jeste. Utrnula su u tesnim mokasinama. Njeg ov star i kembrički sako govor io je da jeste. Lepio mu se za leđa. Usred žeg e, hladan znoj probio mu je pamučnu košulju. Da li je ovo sadašnjost ili prošlost? Bila je to ista košulja, isti znoj, ista vrelina na oba mesta: ovde i sad na Bejlijevoj utrini, uz zvuke org uljica, i na nekom brdu u Sredozemlju, usred noći, uz zvuke brodskih motor a. A kako su dva pouzdana, prodorna, smeđa oka mog la da ostar e, nabor aju se i izg ube životni sjaj u besmisleno kratkom razdoblju od tri godine? Čovek por ed kombija podig ao je glavu, i to ne dopola, već potpuno, sve dok mu se obod kožnog šešir a nije nakrivio, otkrivši izmučeno, koščato lice, jasno vidljivo – izr az kojeg iznenada nije mog ao da se ratosilja – ispijene jag odice, odlučnu bradu i čelo prošar ano mrežom istih tankih linija kakve su mu izbrazdale uglove očiju i usta, vukući ih nadole, te je izg ledao kao očajnik. A te oči, nekad tako hitre i mudre, kao da su izg ubile pokretljivost, jer kad su ugledale Kita, nisu se ni pomer ile, netremice su zur ile, tako da je jedini način da odvoje pog led jedan od drug og bio da Kit to uradi; što je zasig urno uradio, okrenuvši glavu prema Suzani i rekavši: – Pa, drag a, evo nas, kakav dan, e, kakav dan! – ili nešto podjednako besmisleno, i takođe potpuno neuo bičajeno za njeg a, jer se zar umenjena Suzana zbunjeno namrštila. Nije prestala da se mršti ni kad je čula tih velški glas, bezuspešno se moleći da ga ne čuje: – Pa, Pole. Baš neo bična slučajnost, rekao bih. Nijedan od nas nije to očekivao, zar ne? Mada su se te reči zar ile u Kitovu glavu kao rafal, Džeb mor a da ih je izg ovor io veo ma tiho, jer Suzana – zahvaljujući nesavršenosti malog slušnog apar ata koji je nosila ispod kose, ili neprestanoj buci vašar išta – nije ih čula; opredelila se da iskaže prenag lašeno zanimanje za veliku torbu s podesivim kaišem. Zur ila je u Džeba preko buketa ljubičica, osmehivala mu se suviše šir oko i bila previše ljubazna i srdačna za Kitov ukus, što je, u stvar i, bila posledica njene stidljivosti, mada nije tako izgledalo. – Dakle, vi ste lično Džeb, zar ne? Pravi. Šta joj, dođavola, znači to pravi, pomislio je Kit, iznenada besan. Pravi u por eđenju sa čim? – Niste zamena ili dvojnik ili nešto slično? – nastavila je, kao da joj je Kit predložio da objasni svoje zanimanje za tog tipa. A Džeb je njena pitanja shvatio veo ma ozbiljno: – Pa sad, Džeb mi nije pravo ime, priznajem – odg ovor io je, napokon skrenuvši pog led s Kita i gledajući Suzanu, s istom upornošću. Dodajući s re-
čitošću koja se zar ila Kitu pravo u srce: – Ali ime koje su mi nadenuli bilo je tako dug o, iskreno, da sam odlučio da ga dobrano skratim. Da se tako izr azim. No Suzana je bila raspoložena za pitanja: – A gde ste, za ime sveta, našli tako čudesnu kožu, Džebe? Zaista je prelepa! Na to je Kit, prebacivši mozak na diplomatskog autopilota, najavio da i on izg ar a od želje da postavi isto pitanje: – Da, uistinu, odakle vam ta izvrsna koža, Džebe? A onda se Džeb zamisli nad onima koji su postavili pitanja, kao da procenjuje kome da dâ prednost. Odlučuje se za Suzanu: – Da, pa, to je, u stvar i, koža ruskog irvasa, gospođo – objašnjava, što Kitu već izg leda kao nepodnošljiva uslužnost, i skida jednu životinjsku kožu sa zida pa je s ljubavlju prostir e preko krila. – Izvađena iz olupine danskog broda koji je potonuo u Plimutu 1786, kako su mi rekli. Plovio je od Sankt Peterburg a do Đenove, znate, i tražio zaklon od oluja s jug ozapada. Svi znamo za njih, zar ne, mi iz ovih krajeva? – kaže, gladeći kožu preplanulom malom šakom. – Mada koži to nije smetalo, zar ne? Nekoliko vekova u slanoj vodi, to je baš ono što ti se sviđa – nastavio je čudnovato, kao da se obraća ljubimcu. – Ver ovatno su pomog li i miner ali u omotačima, ako smem da primetim. Ali Kit je znao da se Džeb, premda je držao slovo Suzani, u stvar i obraća njemu, igra na kartu Kitovog zaprepašćenja, razočar anja i napetosti, i – da, i njeg ovog straha – neo buzdanog straha, ali od čeg a, tek je mor ao da dokuči. – A vama je ovo posao, zar ne, Džebe? – raspitivala se Suzana, preumorna i stog a popustljiva. – To vam je osnovni posao? Nije vam to neprijavljena delatnost ili dodatni posao, ili plaćate studije od tog a? To vam nije hobi, već životni poziv. To je ono što želim da znam. Džeb je mor ao duboko da se zamisli nad tim velikim pitanjima. Njeg ove sitne smeđe oči okrenule su se prema Kitu, tražeći pomoć, zadržale se na njemu, zatim se okrenule, razočar ano. Konačno je uzdahnuo i odmahnuo glavom kao čovek nezadovoljan sobom. – Pa, pretpostavljam da sam imao još nekoliko mog ućnosti, kad sad razmislim o tome – kazao je. – Bor ilačke veštine? U poslednje vreme su veo ma popularne, zar ne? Lična zaštita, rekao bih – dodao je, nakon još jednog dug og zur enja u Kita. – Praćenje bog atih klinaca ujutro u školu. Vraćanje kući, uveče. Dobro se plaća, kažu. Ali koža – ponovo je pog ladio kožu – uvek sam voleo kvalitetnu kožu, kao i moj otac. Nema ničeg boljeg, da vam kažem. No da li se na to sveo moj život? Pa, život je ono što vam preo staje – uz još jedan netremičan pog led prema Kitu, oštriji. * Iznenada se sve ubrzalo, sve je otišlo bestrag a. Suzanine oči su upozor avajuće zablistale. Obrazi su joj se žestoko zacrveneli. Pretur ala je po muškim novčanicima, nezdravom brzinom, pod sumnjivim izg ovor om da je Kitu uskor o rođendan. I bio je, ali tek u oktobru. Kad ju je podsetio na to, ona se suviše srdačno nasmejala i obećala da će ga, ako odluči da kupi jedan, čuvati na dnu fio ke. – Šavovi, Džebe, jesu li ručni ili mašinski? – brbljala je, zabor avljajući na Kitov rođendan i impulsivno uzimajući torbu koja joj se ranije svidela. – Ručni, gospođo. – A to je cena, zar ne, šezdeset funti? Rekla bih da je to veoma skupo. Džeb se okreće prema Kitu: – Najbolje što mog u, nažalost, Pole – kazao je. – Neki od nas teško žive, nemaju penzije koje se usklađuju s rastom cena i slično. Da li je Kit u Džebovim očima video mržnju? Bes? Očajanje? A šta li je Džeb video u Kitovim očima? Zbunjenost? Ili tihu molbu da ga ne zove Pol pred Suzanom? Ali Suzana, šta god da je čula ili
prečula, više nije mog la da podnese: – Dakle, uzeću je – izjavila je. – Biće sasvim dobra za moje kupovine u Bodminu, zar ne, Kite? Velika je i ima lepo raspor eđene preg rade. Vidi, ima čak i mali džep za kreditnu karticu. Mislim da je šezdeset funti sasvim razumna cena. Zar ne, Kite? Nar avno da jeste! Rekavši to, izvela je nešto tako never ovatno, tako provokativno da je to smesta potisnulo sve stale brig e. Spustila je svoju sasvim upotrebljivu torbu na sto i, kao uvod u prekopavanje u potrazi za novcem, skinula cilindar i dala ga Džebu, da ga pridrži. Da je raskopčala bluzu, ne bi, prema Kitovom ostrašćenom mišljenju, mog la da bude otvor enija. – Slušaj, ja ću to platiti, ne budi luckasta – pobunio se, plašeći ne samo Suzanu već i sebe svojom žestinom. A Džebu, koji je delovao spokojno: – Gotovina, pretpostavljam? Radite samo s gotovinom – optužujuće – ne primate čekove, kartice niti slična pomag ala? Pomagala? O čemu on to trtlja? Jag odice kao da su mu bile lepljive kad je izvadio iz novčanika tri novčanice od dvadeset funti i spustio ih na sto: – Evo ti, drag a. Poklon za tebe. Tvoje uskršnje jaje, s nedelju dana zakašnjenja. Ubaci star u torbu u novu. Naravno da će stati. Evo – obavio je to za nju, nimalo nežno. – Hvala vam, Džebe. Odlična stvar. Odlično je što ste došli. Nadam se da ćemo se ovde videti i sledeće godine. Zašto prokleti tip nije uzeo svoj novac? Zašto se nije nasmešio, klimnuo glavom, rekao hvala ili živi bili – uradio nešto, kao svako normalno ljudsko biće, umesto da ponovo sedne i pomer a novac koščatim kažiprstom, kao da je mislio da je lažan, ili da ga nema dovoljno, ili da je nečasno zar ađen, ili šta god da je, dođavola, mislio, ponovo zaklonjen od pog leda svojim pur itanskim šešir om? I zašto je Suzana, sad grozničavo, stajala tamo budalasto mu se cer eći, umesto da reag uje na Kitovo žestoko cimanje njene mišice? – To ti je drug o ime, zar ne, Pole? – Džeb se raspitivao mirnim velškim glasom. – Probin? Ono koje je grmelo iz zvučnika. To si ti? – Da, uistinu. Ali moja drag a suprug a je pokretačka snag a u ovim stvar ima. Ja je samo pratim – dodao je Kit, pružajući ruku da uzme njen cilindar, kad je uvideo da je još uvek čvrsto u Džebovoj ruci. – Upoznali smo se, zar ne, Pole? – kazao je Džeb, s pog ledom u kojem su se mešale podjednake količine bola i optuživanja. – Pre tri godine. Između čekića i nakovnja, kako se to kaže. – A kad je Kit pog ledao u zemlju da bi izbeg ao njeg ov netremičan pog led, pojavila se mala gvozdena šaka, koja je stezala obod šešir a tako snažno da mu je nokat na palcu pobeleo. – Zar ne, Pole? Bio si moj crveni telefon. Gotovo izbezumljen kad je video Emili, kako se, kao i obično, pojavljuje nio tkuda i prilazi majci, Kit je prizvao poslednje ostatke lažnog samopouzdanja: – Imate pog rešnog čoveka, Džebe. Svima se to dog ađa. Gledam vas, i ne izg ledate mi nimalo poznato – gledajući u Džebove nepopustljive oči. – Crveni telefon mi ništa ne znači, nažalost. Pol? – potpuna mister ija. Ali dobro. I dalje uspevajući da se smeši, zbunjeno se nasmejao dok se okretao prema Suzani: – Drag a, ne smemo više da se zadržavamo. Tvoji tkači i grnčar i nikad nam neće oprostiti. Džebe, drag o mi je što smo se upoznali. Vrlo poučna priča. Žao mi je zbog nespor azuma. Šešir moje žene, Džebe. Nije na prodaju, star o momče. Odavno je u por odici. – Čekajte. Džeb je pustio šešir i prineo ruku raskopčanom kožnom kaputu. Kit je stao ispred Suzane. Ali jedino smrtonosno oružje koje se pojavilo u Džebovoj ruci bila je tamnoplava beležnica. – Zabor avio sam da vam dam račun, zar ne? – primetio je, nar ug avši se svojoj nesmotrenosti. – Onaj por eski inspektor bi me ubio, neg o šta. Spuštajući beležnicu na koleno, odabrao je stranicu, pobrinuo se da indig o bude na mestu i počeo
da piše između linija, smeđom vojnom olovkom. A kad je završio – a to mor a da je bio veo ma detaljan račun, sudeći po tome koliko mu je vremena potrebno da se ispiše – iscepao je stranu, presavio ju je i pažljivo spustio u Suzaninu novu torbu. * U diplomatskom svetu kojem su, donedavno, pripadali Kit i Suzana, kao njeg ovi odani građani, znalo se šta je društvena obaveza. Tkači su se okupili da naprave star inski razboj? Suzana mor a da vidi kako taj razboj radi, a Kit mor a da kupi komad ručno tkanog platna, tvrdeći kako mu baš to treba da mu kompjuter ne bi više klizao po stolu; ne mar i što ni za kog a taj nesuvisli komentar nije imao smisla, posebno za Emili, koja je, nikad predaleko, ćaskala s nekom dečicom. U grnčarskoj šatri, Kit seda za grnčarski točak i brlja, dok se Suzana dobroćudno smeje njeg ovim pokušajima. Tek kad su obavili te poslednje rituale, naš knez i njeg ova gospa opraštaju se i uz prećutno odobrenje odlaze stazom koja vodi ispod star og železničkog mosta, duž potoka i do spor ednog ulaza na imanje. Suzana je skinula šešir. Kit je mor ao da joj ga ponese. Zatim se setio da i sam skine svoj slamnati šešir, spojio ih duž oboda pa ih nespretno poneo zajedno sa otmenim štapom za hodanje sa srebrnom drškom. Drug om rukom je držao Suzanu podr uku. Emili je krenula za njima, a onda se predomislila, pa im doviknula kroz savijene šake da će se videti kasnije na imanju. Tek kad su zašli u zaklon železničkog mosta, Suzana se okrenula prema mužu. – Ko je, za ime sveta, bio onaj čovek? Onaj za kog a si rekao da ga ne poznaješ. Džeb. Kožar. – Potpuno nepoznat – uzvratio je Kit odlučno, odg ovar ajući na pitanje kojeg se užasavao. – Nemam predstavu ko je on. Izvini. – Nazvao te je Pol. – Jeste, i trebalo bi ga osuditi zbog tog a. Nadam se da će to jebeno i uraditi. – Jesi li ti Pol? Jesi li bio Pol? Zašto mi ne odg ovar aš, Kite? – Ne mog u, eto zašto. Drag a, mor aš da zabor aviš to. Nikud nas neće odvesti. Ne mog u. – Iz bezbednosnih razlog a? – Da. – Rekao si mu da nikad nisi bio ničiji crveni telefon. – Da. Jesam. – Ali bio si. Onda kad si otišao na tajnu misiju, nekud gde je toplo, i vratio se s izg rebanim nog ama. Emili je bila kod nas, spremala je specijalistički ispit iz tropskih bolesti. Želela je da ti da injekciju protiv tetanusa. Odbio si. – Nije trebalo ni toliko da ti kažem. – Ali jesi. Zato nemoj sada da por ičeš. Otišao si da budeš službeni crveni telefon i nisi želeo da kažeš koliko dug o ni kuda, otkrio si samo da je tamo toplo. Bile smo zadivljene. Pile smo u tvoje ime: „Živeo naš crveni telefon”. Tako je bilo, zar ne? Nećeš to por eći? I vratio si se izg reban i rekao da si pao u žbunje. – Jesam. Tako je. Žbunje. Istina. A kad je to nije zadovoljilo: – Dobro, Suki. Dobro. Slušaj. Bio sam Pol. Bio sam njeg ov crveni telefon. Da, bio sam. Pre tri godine. I bili smo ratni drug ovi. Bila je to najbolja stvar koju sam uradio tokom čitave kar ijer e, i to je sve što ću ti ikad reći. Taj sir oti momak se potpuno raspao. Jedva sam ga prepoznao.
– Izg ledao je kao dobar čovek, Kite. – On je više od tog a. On je savršeno pristojan, hrabar čovek. Ili je to bio. Nisam u svađi s njim. Upravo obratno. Bio je moj… čuvar – kazao je, u trenutku nepromišljene iskrenosti. – No ti si ipak por ekao da ga poznaješ. – Mor ao sam. Nisam imao izbor a. Čovek je preter ao. Čitava oper acija je bila… pa, potpuno tajna. Pomislio je da je najg or e prošlo, ali nije računao na Suzaninu upornost. – Evo šta nimalo ne razumem, Kite. Ako je Džeb znao da lažeš, a i ti si znao da lažeš, zašto si to mor ao da uradiš? Ili si slag ao samo zbog mene i Emili? Uradila je to, šta god da je u pitanju. Opravdavajući se besom, prog unđao je: – Mislim da ću otići i raspraviti s njim, ako ti ne smeta – i nedug o zatim, tutnuo joj je šešir e u ruke i odjur io stazom, sa štapom za hodanje, ne mar eći za prastar i natpis OPASNOST, prešao preko klimavog pešačkog mosta i kroz brezov šumar ak do donjeg dela Bejlijeve utrine; preskočio je ogradu upavši u blatnjavu bar icu pa pohitao uzbrdo, odakle je ugledao obor en šator sa izložbom zanata i rukotvor ina i izlag ače, koji su s više energ ije neg o što su je pokazali tog dana rastur ali šatre, tezge i sklopive stolove i ubacivali ih u kombije: a tamo, među kombijima, prazno mesto, baš to prazno mesto, gde je, samo pola sata ranije, stajao Džebov kombi; više ga nije bilo. To nimalo nije sprečilo Kita da se sjur i niz padinu, mašući rukama lažno veseo: – Džebe! Džebe! Gde li je, dođavola, Džeb? Da li je neko video Džeba, prodavca kože? Otišao je pre neg o što sam stigao da mu platim, sir oti tupan… hrpa novca ostala mi je u džepu! Znate li gde je Džeb? A vi? – ispalio je niz jalovih molbi dok je zag ledao parkir ane kombije i kamio ne. Ali dobio je samo ljubazne osmehe i odmahivanje glavom: ne, Kite, izvini, niko ne zna kuda je otišao Džeb, niti gde živi, kad smo već kod tog a, niti kako se preziva, kad bolje razmislim, Džeb je usamljenik, učtiv, ali ne i čovek koji bi se mog ao nazvati govorljivim – smeh. Jedan izlag ač mislio je kako ga je video na vašar u u Kover aku, pre nekoliko nedelja; drug i je rekao kako ga se seća iz Sent Ostela, prošle godine. Ali niko nije znao njeg ovo prezime, niko nije imao broj telefona, niti broj registarskih tablica. Ver ovatno je radio ono što i drug i trg ovci, kazali su: video bi oglas, platio dozvolu za prodaju na ulazu, parkir ao se, trg ovao i otišao dalje. – Izg ubio si nekog, tata? Emili, tačno pokraj njeg a – ta devojka je prokleti duh. Mor a da je tračar ila sa štalskim devojkama, iza boksova za konje. – Da. U stvar i jesam, drag a. Džeba, kožar a. Onog od kojeg je tvoja mama kupila torbu. – Šta želi? – Ništa. Ja… – zbunio se. – Dug ujem mu novac. – Platio si mu. Šezdeset funti. U dvadeseticama. – Da, pa, to je bilo nešto drug o – izvlačio se, izbeg avajući njen pog led. – Namir ivanje star og duga. Potpuno drug ačije – onda, brbljajući kako mor a da razgovara s mamom, vratio se stazom i kroz ograđen vrt do kuhinje, gde je Suzana, uz pomoć gospođe Marlou, seckala povrće, pripremajući večer u za „bulumentu”. Ignor isala ga je, tako da je potražio utočište u trpezar iji. – Mislim da ću samo da izg lancam srebro – izjavio je, dovoljno glasno da ga ona čuje i kaže mu nešto, ako želi. Ali ona je oćutala. Dan ranije obavio je veliki posao glancajući komandantovu zbirku star og srebra – svećnjake pol stor, slanike hester bejtmen, i srebrnu korvetu sa zastavicom, koju su mu povodom odlaska s dužnosti poklonili oficir i i posada poslednjeg broda kojim je komandovao. Izg lancavši svaki komad neveselim pokretom srebrne krpe, sipao je sebi veliku čašu viskija, otišao na sprat i seo za sto u svojoj garder obi, pripremajući se da obavi sledeće zaduženje te večer i: kartice za sede-
nje. U uobičajenim okolnostima ispisivanje tih kartica bi mu predstavljalo zadovoljstvo, pošto su to bile njeg ove zvanične pozivnice, preo stale od poslednje dužnosti u inostranstvu. Stekao je naviku da potajno gleda kako neko od njeg ovih gostiju okreće karticu, prelazi prstom preko ispupčenih slova i čita čar obne reči: ser Kristofer Probin, visoki izaslanik Njenog kraljevskog veličanstva. Večer as se nije radovao tome. Ipak, sa spiskom gostiju pred sobom i čašom viskija nadohvat ruke, nastavio je marljivo – možda isuviše marljivo – da radi. – Onaj tip Džeb je otišao – rekao je namerno nehajno, osećajući Suzanu iza sebe. – Pokupio prnje. Niko ne zna ko je on, sir oti čovek. Sve je to veo ma bolno. Vrlo uznemir avajuće. Očekujući utešan dodir ili lepu reč, prestao je da radi, kad je Džebova torba pala, uz tresak, na sto ispred njeg a. – Pog ledaj unutra, Kite. Razdraženo nag injući otvor enu torbu prema sebi, pretur ao je po njoj, sve dok nije napipao čvrsto savijenu stranicu papir a na linije, na kojem je Džeb napisao račun. Nespretno ga je otvor io, i jednako drhtavom rukom prineo stonoj lampi: Za jednu nevinu ženu - ništa. Za jedno nevino mrtvo dete - ništa. Za jednog vojnika koji je obavio svoju dužnost - sramota. Za Pola - plemićka titula. Kit je to pročitao, zatim se zag ledao u por uku – to više nije bio dokument, već nešto gadno. Zatim ju je rašir io na stolu, među karticama za sedenje, i ponovo je proučio, za slučaj da mu je nešto promaklo, no ispostavilo se da nije. – To jednostavno nije tačno – čvrsto je rekao. – Taj čovek je očig ledno bolestan. Zatim je zag njur io lice u šake i protrljao ga, a posle nekog vremena prošaputao: – Drag i bože. * A ko je bio taj gospodar Bejli, ako je ikad postojao? Pošten kornvolski sin našeg sela, ako slušate vernike, sin nekog seljaka kog a su nepravedno obesili zbog krađe ovce na Uskrs, na zadovoljstvo opakog vrhovnog sudije u Bodminu. Samo što gospodar Bejli zapravo nije bio obešen, ili bar nije umro obešen, sudeći po čuvenom Bejlijevom perg amentu koji se nalazi u kapeli. Seljaci su bili tako besni zbog nepravedne presude da su ga skinuli s vešala usred noći, jesu vala, i oživeli ga najboljom jabukovačom. Sedam dana kasnije, mladi gospodar Bejli, uzeo je očevog konja i odjahao u Bodmin, i jednim zamahom kose odsekao je glavu istom onom opakom sudiji, i neka je, golube moj – ili bar tako pričaju. Sve je to trabunjanje, po mišljenu Kita, istor ičar a amater a, koji se u retkim časovima dokolice zabavljao istraživanjem te priče: sentimentalno viktor ijansko blebetanje najg or e vrste, nimalo potkrepljeno dokazima u mesnim arhivama. Ostala je činjenica da su tokom mnog ih godina, po kiši i suncu, u ratu i mir u, dobri ljudi Sent Pirana zajedno proslavljali čin izvršenja smrtne kazne bez prethodnog suđenja. *
Te iste noći, dok je ležao budan i zbunjen por ed usnule žene, izmučen ogorčenjem, sumnjom u sebe i iskrenom zabrinutošću za bivšeg ratnog drug a koji je, iz nepoznatog razlog a, pao tako nisko, Kit je razmišljao o nar ednom potezu. Noć se nije završila s večer om: a kako je i mog la? Posle rasprave u njeg ovoj garder obi, Kit i Suzana jedva da su imali vremena da se presvuku pre neg o što su kola počela da se parkir aju ispred kuće. Ali Suzana nije ostavila nimalo sumnje u to da će i posle večer e biti neprijateljski raspoložena prema njemu. Emili ni u bolja vremena nije imala nikakve prijateljske ili zvanične dužnosti, te se izvukla, izg ovar ajući se da ide na neku zabavu u par ohijskom domu, jer ionako ne mor a da se vrati u London do sutra uveče. Za trpezar ijskim stolom, Kit je briljir ao, potpomognut saznanjem da mu se svet srušio pred očima, mada se ponašao nepredvidivo dok je očar avao gradonačelnicu s desne strane i gospođu Alderman s leve pojedinostima iz svog života i dostignuća kraljičinog izaslanika u nekom kar ipskom raju: – Moja viteška titula? Potpuna slučajnost! Nikakve veze sa zaslug ama. Čista par ada. Kraljica je bila u reg io nu i uvrtela je sebi u glavu da svrati kod lokalnog premijer a. Bila je to moja par ohija i, bing o, dobio sam titulu zato što sam se zatekao na pravom mestu u pravo vreme. A ti si, drag a – greškom uzimajući čašu s vodom i nazdravljajući Suzani preko niza komandantovih svećnjaka pol stor – postala divna gospa P., onakva kavom sam te ja oduvek i smatrao, uostalom. Ali i dok obuzet očajanjem izg ovar a te svečane reči, u glavi čuje Suzanin glas, a ne svoj. Samo jedno želim da znam, Kite: da li su neka nedužna žena i dete umrli, a mi poslati na Kar ibe da bi nas ućutkali, i da li je taj sir oti vojnik u pravu? I nar avno, čim je gospođa Marlou otišla kući, a poslednja kola nestala iz vidokrug a, Suzana se ukipila u predvorju, čekajući njeg ov odg ovor. Kit kao da ga je nesvesno pripremao, tokom večer e, jer ga je izg ovor io kao portpar ol Ministarstva spoljnih poslova koji daje zvaničnu izjavu – i ver ovatno je Suzani to zvučalo isto toliko uverljivo. – Evo moje završne reči na tu temu, Suki. To je onoliko koliko smem da ti kažem, a ver ovatno i mnog o više. – Da li je ranije kor istio tu rečenicu? – Ta tajna oper acija u kojoj sam imao čast da učestvujem, kasnije je bila opisana rečima ljudi koji su je planir ali – ljudi na najvišim položajima – kao potpuna pobeda bez prolivanja krvi, nad izvesnim veoma zlim ljudima. – Tračak neumesne ironije izbija mu iz glasa, a on uzalud pokušava da ga potisne: – A koliko znam, možda nam je upravo moja skromna ulog a u toj oper aciji obezbedila položaj, jer su ti isti ljudi ljubazni posvedočili kako sam prilično dobro obavio posao, ali da bi dodela odelikovanja, nažalost, bila suviše upadljiva. Ipak, nije to bio razlog koji mi je iznelo Kadrovsko odeljenje kad su mi ponudili položaj; nagrada za dugodišnju službu bilo je njihovo obr azloženje, mada nisu mor ali mnog o da me ubeđuju, ni mene, a ni tebe, koliko se sećam – oprostiva zajedljivost. – Da li su ljudi iz Kadrovskog, ili iz Ljudskih resursa, ili kako god da danas vole da zovu sebe, bili svesni moje ulog e u izvesnoj neizrecivo osetljivoj oper aciji? Iskreno sumnjam u to. Pretpostavljam da nisu znali ni ovo što ti znaš. Da li ju je ubedio? Kad je Suzana ovakva, svašta može da se dog odi. Obuzima ga nervoza; star a greška: – Slušaj, drag a, kad se sve završi, kome ćeš verovati? Meni i vodećim ljudima iz Ministarstva spoljnih poslova, ili jednom veo ma tužnom bivšem vojniku, kog a je napustila sreća? Ozbiljno razmišlja o njeg ovom pitanju. Odmer ava ga. Lice joj je bezizrazno, ali i rumeno, odlučno, lomi mu srce svojom nepokolebljivom pravičnošću, lice žene koja je bila student gener acije na pravnom fakultetu, ali se pravom nikad nije bavila, dosad; lice žene koja je gledala smrti u oči, prolazila kroz golg otu lečenja i pritom imala samo jednu brig u: kako će se Kit snaći bez nje?
– Jesi li ih pitao – te koji su to isplanir ali – da li je prošlo bez žrtava? – Nar avno da nisam. – Zašto? – Jer ljudi ne vole kad ospor avaš njihovo poštenje. – Dakle, sami su ti rekli. Baš tim rečima? Operacija je okončana bez žrtava… baš tako? – Da. – Zašto? – Da bi me umir ili, pretpostavljam. – Ili da bi te zavar ali. – Suzana, sram te bilo! Ili sram bilo mene?, pita se malodušno, prvo besno otrčavši u svoju garder obu, zatim se neprimetno odšunjavši do svoje strane kreveta, gde sat za satom ojađeno zur i u polumrak, dok Suzana spava nepomično, opijena tabletama: kad u jednom trenutku svane neumitna zor a, on otkriva da je nesvesnim razmišljanjem doneo naizgled spontanu odluku. * Bešumno ustaje iz kreveta i šunja se hodnikom, zatim oblači flanelske pantalone i sportski sako, skine mobilni telefon s punjača i ubaci ga u džep sakoa. Zastao je ispred Emiline sobe i oslušnuo da li je budna, pa kako ništa nije čuo, na prstima je sišao niza stepenice, do kuhinje, da skuva kafu, ključni preduslov za ostvar enje glavnog plana, no uto je čuo ćerku kako mu se obraća s otvor enih vrata prema voćnjaku. – Imaš li malo i za mene, tata? Emili se vraća iz jutarnje šetnje sa Šibom. U bilo kojoj drug oj prilici Kit bi uživao u opuštenom razg ovor u s njom, ali ne i tog jutra; ipak je brzo seo za sto od bor ovine, naspram nje. Usput je uočio tračak namer e na njenom licu i znao je da se vratila iz šetnje na Bejli Hilu kad je ugledala svetlo u kuhinji. – Da li bi mi rekao šta se tačno dog ađa, tata? – oštro je pitala, slika i prilika svoje majke. – Šta se dog ađa? – neuverljiv osmeh. – Otkud ti to da se nešto događa? Tvoja mama spava, ja pijem kafu. Ali niko ne može da nasamar i Emili. Ne u poslednje vreme. Ne nakon što ju je ona propalica Bernard prevar io. – Šta se dog odilo juče na vašar u? – navaljivala je. – Por ed kombija onog kožar a. Poznaješ tog čoveka, ali nisi želeo to da priznaš. Nazvao te je Polom i stavio neku ogavnu por uku u maminu torbu. Kit je odavno odustao od pokušaja da prokljuvi gotovo telepatsku komunikaciju između svoje žene i ćerke. – Da, pa, nažalost, to je nešto o čemu ti i ja ne smemo da razg ovar amo – odg ovor io je nesig urno, izbeg avajući njen pog led. – A ne možeš da razg ovar aš o tome ni s mamom. Je li tako? – Da, tako je, Em, kako izg leda. I zbog tog a mi nije nimalo lakše neg o njoj. Nažalost, u pitanju je ozbiljna službena tajna. Tvoja majka je svesna tog a. I prihvata to. Kao što bi i ti mor ala. – Pacijenti mi odaju tajne. Ne otkrivam ih nao kolo. Zašto misliš da bi mama pričala nao kolo? Ćuti kao zalivena. Ćutljivija je neg o ti ponekad. Vreme je da nag lasi neke stvar i: – Zato što su ovo državne tajne, Emili. Ne moje i majčine. Poverene su meni i nikom više. O tome mog u da razg ovar am isključivo s onima koji su u to već upućeni.
A njih je, mor am da kažem, veoma malo. I uz tako lepo izr aženo samosažaljenje, ustao je, poljubio je u teme, otišao preko dvor išta do improvizovane kancelar ije, zaključao vrata i uključio kompjuter. Marlon će odgovoriti na vaše lične i poverljive upite. * Sa Šibom, koja se ponosno vozi u zadnjem delu gotovo novog lendrover a za koji je ustupio star u kamp-prikolicu, Kit odlučno vozi uz Bejli Hil, sve dok ne stigne na odredište na napušten vidikovac, s keltskim krstom i pog ledom na jutarnju mag lu koja se diže u dolini. Prvi poziv je osuđen na propast, što je i pretpostavljao, ali profesio nalna etika i osećaj ugroženosti sprečavaju ga da odustane. Na centrali Ministarstva spoljnih poslova javlja mu se odlučna žena, koja zahteva da joj ponovi svoje ime, jasno i glasno. Poslušao ju je, i dodao vitešku titulu, za svaki slučaj. Posle čekanja tako dug og da je pomislio da prekine vezu, ista žena ga obaveštava da pređašnji ministar Ferg us Kvin već tri godine nije na toj dužnosti – što i Kit dobro zna, ali ga to ne sprečava da je pita da li ima njeg ov broj i ovlašćenje da mu prenosi por uke. Da li bi ser Kristofer – konačno i to da čuje, hvala lepo! – želeo da razgovar a sa dežurnim službenikom? Ne, hvala, ser Kristofer ne bi želeo, odvratio joj je, nag ovestivši da dežurni službenik ne zadovoljava neo phodan nivo bezbednosti. Pa, pokušao sam, i to je zabeleženo. Sad ide teži deo. Vadi list papir a na kojem je zapisao Marlonov broj telefona i unosi ga u svoj mobilni, pojačava ton do kraja, jer mu je sluh malo oslabio, i brzo, iz straha da se ne predomisli, pritiska dugme za poziv. Dok je napeto slušao zvonjavu, prekasno se setio koje je doba dana u Hjustonu, i ukazuje mu se sanjivi Marlon, kako pipka por ed kreveta, tražeći telefon. Međutim, javlja mu se srdačan glas neke teksaske gospođe. – Zahvaljujemo vam što ste pozvali Etička rešenja. Zapamtite: nama je vaša bezbednost na prvom mestu! Onda glasna vojna muzika i Marlonov razmetljiv amer ički glas: – Zdravo! Ovde Marlon. Ljubazno vam napominjemo da će vaš upit uvek ostati poverljiv, u skladu s našim načelima poštenog i diskretnog poslovanja. Izvinjavamo se što trenutno nema nikog ko bi mogao da prihvati vaš lični i poverljivi poziv. Ako želite da vam se javi vaš pouzdani savetnik, molimo vas da posle signala ostavite kratku poruku, ne dužu od dva minuta. Da li je Kit spremio kratku por uku, ne dužu od dva minuta? Tokom dug e noći, zasig urno jeste. – Ovde Pol, mor am da razg ovar am s Eliotom. Elio te, Pol ovde, upoznali smo se pre tri godine. Iskrslo je nešto neprijatno, ne mojom krivicom, mor am da kažem. Hitno mor am da razg ovar am s vama, očig ledno ne sa svog kućnog telefona. Imate broj mog mobilnog, isti je kao nekada, nije šifrovan, nar avno. Hajde da što pre zakažemo sastanak. Ako ne možete da dođete, možda možete da me povežete s nekim ko je ovlašćen za razg ovor. Mislim na nekog ko zna pozadinu sveg a i može da ispuni neke prilično uznemir ujuće praznine. Nestrpljivo očekujem vaš poziv. Hvala vam, Pol. S osećajem da je dobro obavio osetljiv posao, za manje od dva minuta, prekida vezu i kreće stazom, u pratnji Šibe. Ali posle nekoliko stotina metar a, obuzima ga malodušnost. Koliko će mor ati da čeka? I povrh sveg a, gde da čeka? U Sent Pir anu nema mobilne mreže nijednog provajder a. Ako sad ode kući, samo će razmišljati o tome kad će ponovo da izađe. Očig ledno, kasnije će mor ati ženi i ćerki da ispriča neku prikladnu priču o onom što je saznao, ali ne dok to ne sazna. Osim tog a, treba mu prikladan izg ovor da ostane dostupan Marlonu, a van dometa žene i ćerke. Taj izg ovor bi mog ao da bude dosadni advokat iz Trur a kog a je nedavno unajmio da razr eši neke sit-
ne probleme oko por odičnih fondova. Recimo, na primer, da je nešto iskrslo: zapetljano pravno pitanje koje treba hitno pretresti? I recimo da je Kit, donedavno zauzet, potpuno zabor avio na sastanak, sve dosad? To bi mog lo da prođe. Sada mor a da pozove Suzanu, za šta mu treba mnog o hrabrosti, no spreman je na to. Pozvao je Šibu, vratio se u lendrover, ubacio mobilni telefon u futrolu, upalio motor, i u tom trenutku trg la ga je zag lušujuća zvonjava telefona. – Da li je to Kit Probin? – govor i neki muški glas. – Ovde Probin. Ko je to? – odvratio je, žurno utišavajući ton. – Ovde Džej Krispin iz Etičkih rešenja. Čuo sam čudesne priče o vama. Elio t je trenutno van dometa, usred lova je, kako mi to kažemo. Mog u li ja da ga zamenim? Za nekoliko sekundi, stvar je rešena: sastaće se. I to ne sutra, već večer as. Nema okolišanja, nema prenemag anja. Pošten britanski glas obrazovanog čoveka, jednog od nas, glas u kojem nema nimalo pravdanja, što mnog o govor i. To je čovek kog a bi, u drug ačijim okolnostima, rado upoznao – o čemu je uredno izvestio Suzanu odg ovar ajućim šifrovanim izr azima dok se užurbano oblačio kako bi stig ao na voz u deset i četrdeset jedan, sa stanice u Bodminu. – I budi jak, Kite – molila ga je Suzana, grleći ga svom snag om svog onemoćalog tela. – Ne kažem da si slabić. Nisi. Samo si suviše blag, lakover an i odan. Ver ovatno je i Džeb bio odan. Rekao si da jeste. Zar ne? Da li je to rekao? Ver ovatno jeste. Ali opet, kako joj je mudro odvratio, ljudi se menjaju, draga, čak i najbolji među nama, znaš. A neki od nas skrenu s puta. – I pitaj Gospodina Značajnog, ko go da je on, bez okolišanja: „Da li je istina ono što je sir oti Džeb rekao i da li su neka nevina žena i njeno dete stradali?” Ne zanima me šta se dog odilo, znam da nikad neću ni saznati. Ali ako je ono što je Džeb napisao na onoj prokletoj cedulji istina, i ako smo zato dobili Kar ibe, mor amo da se suo čimo s tim. Ne možemo da živimo u laži. Zar ne, drag i? Ili možda samo ja ne mog u? – dodala je, kao da se naknadno setila. Emili je još odlučnija, dok su prilazili stanici: – O čemu god da se radi, tata, mami su potrebni iskreni odg ovor i. – Kao i meni! – odbrusio joj je, načas obuzet besom i ogorčenjem, zbog čeg a je odmah zažalio. * Hotel Konot u londonskom Vest Endu nije bio smeštaj po Kitovom ukusu, ali dok je sedeo sam, među užurbanim konobar ima u postmodernističkoj raskoši njeg ovog salona, poželeo je da jeste; u tom slučaju ne bi odabrao star o seo sko odelo i smeđe cipele koje je uzeo iz garder obe. – Ako moj avio n bude kasnio, samo kažite da čekate mene, kako bi se pobrinuli za vas – objasnio je Krispin, ne trudeći se da pomene odakle dolazi njeg ov avio n. I nar avno, kad je Kit promrljao Krispinovo ime šefu sale u crnom odelu, koji je izg ledao kao neki čuveni dir ig ent na podijumu, ovaj se nasmešio: – Dug put ste prevalili, zar ne, ser Kristofer e? Pa, Kornvol i jeste daleko. Šta mog u da vam ponudim, na račun gospodina Krispina? – Čajem, ali ja ću ga platiti. Gotovinom – odg ovor io je ukočeno Kit, odlučan da sačuva nezavisnost. Ali čaj se u Konotu ne shvata olako. Kit je mor ao da pristane na šik i šok popodnevni čaj, i izg leda bespomoćno dok konobar donosi torte, kolače i sendviče s krastavcem, po ceni od trideset pet funti bez napojnice. Čeka.
Nekoliko mog ućih Krispina ulazi, ignor iše ga, pridružuje se drug ima ili se drug i pridružuju njima. Na osnovu onog snažnog, zapovedničkog glasa koji je čuo preko telefona, spontano traži čoveka kojem takav glas pristaje: sa šir okim ramenima, možda, veo ma samouver enog, sig urnog kor aka. Seća se Elio tovog oduševljenog veličanja svog poslodavca. Nervozno se pita kakvo bi zemaljsko obličje mog la da preuzme takva har izmatična sila. I nije potpuno razočar an kad otmen četrdesetpetog odišnjak prosečne visine, u dobro skrojenom sivom prug astom odelu, tiho sedne pokraj njeg a, rukuje se s njim i promrmlja: – Rekao bih da mene čekate. Džej Krispin je pravi uglađen Eng lez, kako mu i glas govor i. Glatko izbrijan, uredno podšišane, začešljane bujne kose i samouver enog osmeha, Krispin je muškar ac za kog a bi Kitovi roditelji rekli da je lepo razvijen. – Kite, veo ma mi je žao zbog ovog a – izjavljuje taj savršeno podešen glas, s iskrenošću koja prodir e Kitu pravo u srce. – Kakve ste samo nevolje doživeli. Zabog a, šta to pijete… nije valjda čaj?! – I dok konobar jezdi pokraj njih: – Vi ste čovek za viski. Ovde imaju prilično pristojan makalan. Odnesi sve ovo, hoćeš li, Luiđi? I donesi nam dve čaše viskija star og osamnaest godina. Sipaj dosta. Led? Bez leda. Soda i voda posebno. – Dok konobar odlazi: – I slušajte, mnog o vam hvala što ste došli. Užasno mi je žao što ste mor ali da prođete kroz to. * Danas Kit nipošto ne bi priznao da ga je privukao Džej Krispin, niti da je na njeg ovu procenu na bilo koji način uticao izuzetan šarm tog čoveka. Od početka je tvrdio kako je gajio najdublje sumnje prema tom tipu, i zadržao ih tokom celog sastanka. – A život u zabačenom Kornvolu vam odg ovar a, zar ne? – neo bavezno će Krispin dok čekaju piće. – Ne patite za svetlošću veleg rada? Ja bih poludeo posle nekoliko nedelja. Ali to je moj problem, tako mi kažu. Neizlečiv sam radoholičar. Bez dar a da se zabavim. – Posle ovog malog pover avanja: – A Suzana je bolje, nadam se? – pita, krajnje zabrinutim glasom. – Neuporedivo bolje, hvala na pitanju, neupor edivo. Prija joj seo ski život – odg ovar a Kit nespretno, ali šta bi drug o trebalo da uradi kad ga čovek pita? I ner aspoloženo, trudeći se da preusmer i tok razg ovor a: – A gde je vaše sedište? Ovde u Londonu ili… pa, Hjustonu, pretpostavljam? – Oh, zabog a, London, gde drug o? Jedino pravo mesto, ako mene pitate… osim Kornvola, očigledno. Konobar se vratio. Prekinuli su razg ovor dok je sipao piće po Krispinovim uputstvima. – Indijske orahe, nešto za grickanje? – pita Krispin Kita. – Ili nešto malo konkretnije, posle putovanja? – Hvala vam, sve je u redu – odvraća, ne spuštajući gard. – Pričajte, onda – kazao je Krispin, kad je konobar otišao. Kit je pričao. A Krispin je slušao, njeg ovo lepo lice zgrčilo se od usredsređenosti, uredno podšišana glava mudro je klimala, kako bi nag lasio da je upoznat s pričom; čak i da ju je ranije čuo. – A onda, iste večer i, našao sam ovo, vidite – Kit će, s neg odovanjem u glasu, dok vadi tamnosmeđ kover at iz džepa sakoa; pružio je Krispinu tanak papir na linije, koji je Džeb iscepao iz svoje beležnice. – Pog ledajte to, moliću lepo – nag lasio je, gledajući Krispinovu manikir anu šaku kako uzima papir, dvostruke manžetne od svetlosmeđe svile i zlatnu izg ravir anu dugmad; posmatrao ga je kako se zavaljuje u stolici i, držeći papir obema rukama, proučava ga s mirnoćom nekog antikvar a, koji prover ava vodeni žig.
I da li je izgledao kao krivac, dragi? Da li je izgledao zaprepašćeno? Kako je izgledao? Ali Krispin, koliko je Kit mog ao da razluči, nije nikako izg ledao. Nijedan mišić na licu nije mu zaig rao, šake mu se nisu žestoko tresle; samo je bespomoćno odmahnuo lepo podšišanom glavom, uz oficirski glas. – Pa, baš mi vas je žao, Kite. Zaista mi vas je žao. Prokleto grozna situacija, uistinu. A i vaša sir ota Suzana. Ogavno. Kroz šta li je ona samo prošla, bog zna. Hoću da kažem, ona je pretrpela najveći udar ac. Ne samo zato što nije znala odakle je on i zašto je došao već stog a što je bila svesna da ništa ne sme da pita. Kakvo malo govno. Oprostite mi. Zaboga! – srdito je rekao, tihim glasom, potiskujući nalet ogorčenja. – A ona stvarno mor a da dobije iskren odg ovor – navaljivao je Kit, rešen da ne odustaje. – Ona mora da zna šta se dog odilo, koliko god da je to loše. Kao i ja. Uvrtela je sebi u glavu da je moje postavljenje na Kar ibima bilo način da me ućutkaju. Čak je, potpuno nenamerno, zar azila i našu ćerku tom idejom. To nije baš prijatna insinuacija, kao što pretpostavljate – pomalo ohrabren Krispinovim sao sećajnim klimanjem glavom – nije baš srećan način da se provede penzija: smatrate da ste uradili dobar posao za domovinu, a onda otkrijete da je to bila varka da se prikrije, pa, ubistvo, da ne okolišam – zastao je da konobar por ed njih proveze kolica s rođendanskom tortom s jednom svećicom. – Dodajte tome činjenicu da je jedan prvoklasan vojnik uništio ceo život zbog tog a. To je nešto što Suzan neće olako prihvatiti, jer ima običaj da se više brine o drug ima neg o o sebi. Evo šta želim da vam kažem: mor amo da saznamo činjenice, bez ulepšavanja. Da ili ne. Iskreno. Oboje. Svi mi. Svako bi to želeo. Žao mi je zbog tog a. Zašto žao? Žao mu je što ga je izdao glas, što se zajapur io? Nimalo mu nije žao. Konačno se razbesneo, i tako i treba. Suki bi ga pohvalila. Kao i Em. A prizor ovog tipa, Džeja Krispina, kako samozadovoljno klima lepom glavom s talasastom kosom razljutio bi ih kao što je i njega počeo da ljuti. – Povrh sveg a, ja sam ispao zlikovac u ovoj priči – velikodušno će Krispin, tonom čoveka koji priznaje krivicu. – Ja sam zlikovac koji je org anizovao sve to, unajmio hrpu jeftinih plaćenika, prevar io Leng li i naše specijalne jedinice da nam obezbede podršku i komandovao jednom od najvećih oper ativnih brljotina svih vremena. Je li tako? I još sam pover io posao beskor isnom oficir u kome fali daska u glavi i pustio da ljudi izr ešetaju nevinu majku i dete. To hoćete da mi kažete, ili sam nešto propustio? – Slušajte, nisam rekao ništa od tog a… – Ne, Kite, niste ni mor ali. Džeb je rekao, a vi ste pover ovali. Ne mor ate da me lažete. Živeo sam s tim tri godine, i mog u da živim još tri – odvratio je bez trunke samosažaljenja, ili je Kit nije čuo. – A Džeb nije jedini, da budem pošten. U mom poslu ima raznih: tipovi s posttraumatskim por emećajem, stvarnim ili izmišljenim, nezadovoljni otpremninama, penzijama, fantazir aju o sebi, izmišljaju životne priče i trče kod advokata ako ih ne ućutkam na vreme. Ali ovo malo kopile je priča za sebe, ver ujte mi. – Uzdržan uzdah, još jedno tužno klimanje glavom. – Sjajno je obavio posao tog dana, taj Džeb, prvoklasno. Zato je sve ovo još strašnije. Veo ma je uverljiv. Šalje srcepar ajuća pisma svom poslaniku, ministru odbrane, kome god želite. Otrovni patuljak, tako ga zovemo u glavnoj kancelar iji. Pa, nema veze. – Još jedan uzdah, gotovo nečujan. – A vi ste potpuno sig urni da je taj susret bio slučajan? Nije vas nekako pronašao? – Čista slučajnost – insistir ao je Kit, s više uver enja neg o što je osećao. – Da li su vaše lokalne novine ili radio u Kornvolu najavili da će ser Kristofer i ledi Probin možda ukazati čast zajednici i doći na vašar? – Vrlo je mog uće. – Možda je to odg ovor.
– Nikako – odg ovor io je odlučno Kit. – Džeb nije znao kako se zovem dok se nije pojavio na vašar u i sabrao dva i dva – drag o mu je što zvuči prezrivo. – Nije bilo vaših slika? – Mi ih nismo videli. Da ih je bilo, gospođa Marlou bi nam rekla. Naša domaćica – odvažno je odvratio, pa dodao, kako bi delovao uverljivije: – Da je nešto i propustila, neko iz sela bi se već pobrinuo da joj to kaže. Konobar ih je pitao da li žele još jedno piće. Kit je odbio, ali Krispin je prihvatio, a Kit se nije pobunio. – Želite li, uopšte, da čujete nešto o našem poslu, Kite? – pitao je Krispin kad su ponovo ostali sami. – Nisam sig ur an da bi trebalo. Nije to moj posao. – Pa, ja mislim da bi trebalo. Nema sumnje da ste sjajno radili u Ministarstvu spoljnih poslova. Marljivo ste radili za kraljicu, zar adili penziju i titulu. Ali kao prvoklasan državni službenik, bili ste onaj koji omogućava da se nešto ostvar i… dobro ste to radili, prokleto dobro. Nikad niste bili izvršilac. Niste bili ono što bismo nazvali lovac sakupljač u korpor ativnoj prašumi. Je li tako? Priznajte. – Čini mi se da ne znam na šta ciljate – prog unđao je Kit. – Govor im o podsticaju – objasnio je Krispin strpljivo. – Govor im o onom šta nag oni prosečnog Džona Smita da ustane iz kreveta ujutro: novac, prljava lova, kinta. A u mom poslu – ne i u vašem – postavlja se pitanje ko će da dobije najveći komad kolača posle uspešne oper acije kao što je Divljina. I tako se rađa nezadovoljstvo. Sve do tačke kad tipovi kao što je Džeb pomisle da treba da im pripadne pola državnog trezor a. – Kao da zabor avljate da je Džeb bio vojnik – ostrašćeno će Kit. – Britanski vojnik. I da je pomenuo lovce na ucene, sasvim slučajno. Podnosio ih je, ali to je bilo najviše što je mog ao. Ponosio se time što je kraljičin vojnik, i to mu je bilo dovoljno. Rekao sam šta sam želeo. Izvinite zbog tog a – završio je, još uvek razdražen. Krispin je blag o klimao glavom, kao čovek čiji su se najg or i strahovi potvrdili. – Oh, zabog a. Oh, Džebe. Oh, čoveče. Stvarno je to rekao, zar ne? Bože me sakloni! – Pribrao se. – Kraljičin vojnik ne voli plaćenike, ali želi ogroman komad plaćeničkog kolača? Sviđa mi se to. Svaka čast, Džebe. Licemerje je doseg lo nove granice. A kad ne dobije ono što želi, okrene dupe i zaser e prag Etičkih rešenja. Kakvo malo dvolično… – iz pristojnosti nije dovršio. No Kit nije dozvolio da ga to odvrati od njeg ovog nauma: – Slušajte, sve to nema veze s temom. Nisam dobio odg ovor, zar ne? Ni ja, ni Suzana. – Na šta tačno, star i moj? – pitao je Krispin, još uvek se bor eći da pobedi demone koji ga prog one. – Odg ovor po koji sam došao, dođavola. Da ili ne? Zabor avite nag rade, ucene i slično. Bacite dimnu zavesu na to i odg ovor ite mi na pitanja, prvo: da li je oper acija protekla bez žrtava? Da li je iko nastradao? Ako jeste, ko je to bio? Nema veze jesu li ti ljudi nevini ili krivci: jesu li ubijeni? A drugo – izg ubio je račun, no ipak je uporno nastavio – da li je ubijena neka žena? I da li je ubijeno njeno dete? Ili bilo koje dete? Suzana ima pravo da zna. Kao i ja. I oboje mor amo da znamo šta da kažemo ćerki, jer je i Emili bila tu. Na vašar u. Čula ga je. Čula je nešto što nije smela da čuje. Od Džeba. Nije njena krivica što se to desilo. Nisam sig ur an šta je sve čula, no i to je bilo dovoljno. – I kao da se predomišlja, jer se stideo reči kojima se oprostio od Emili na železničkoj stanici: – Prisluškivala je, ver ovatno. Ne krivim je. Ona je lekar. Dobro zapaža. Mor a da bude pažljiva. To joj je u opisu posla. Krispin je izg ledao iznenađeno, čak pomalo povređeno, kad je otkrio da su ta pitanja još uvek aktuelna. Ali odlučio je da odg ovor i: – Hajde prvo da pog ledamo vaš slučaj, Kite, hoćemo li? – ljuba-
zno je predložio. – Zar stvarno mislite da bi vam dobri star i MSP dao to nameštenje – tu čast – da je bilo krvoprolića na Steni? Da ne pominjem Mešetara, koji je otpevao sve što zna istražiteljima na nepoznatoj lokaciji? – Možda i bi – rekao je tvrdog lavo Kit, ne osvrćući se na to što je mrski uljez upotrebio skraćenicu MSP. – Da me ućutkaju. Da me sklone s linije vatre. Da me spreče da blebećem. Ministarstvo spoljnih poslova je u svoje vreme radilo i gor e stvar i. Suzana misli da je to mog uće. Kao i ja. – Onda mi čitajte s usana. Ispod natuštenih obrva, Kit je radio upravo to. – Kite. Tamo je bilo nula, ponavljam: nula izg ubljenih života. Želite li da vam još jednom ponovim? Nijedna kap krvi nije prolivena, ničije. Nije bilo mrtve dece i majki. Jeste li sad uver eni? Ili moram da zamolim recepcio ner a da donese Bibliju? * Pešačenje od Konota do Pal Mala te blag e prolećne večer i bilo je za Kita manje zadovoljstvo, a više tužna proslava. Džeb, taj sir oti momak, očig ledno je bio prilično opaljen u glavu. Kit je patio zbog njeg a: bivši sabor ac, hrabar bivši vojnik koji je podleg ao pohlepi i nepravdi. Pa, on ga je upoznao kad je bio bolji čovek, čovek vredan poštovanja, pravi vođa. Ako se, kojim slučajem, ponovo sretnu – daleko bilo, ali ako se sretnu – neće mu pružiti prijateljsku ruku. A što se tiče slučajnog susreta na vašar u, nije se obazir ao na Krispinove sumnje. Bila je to čista slučajnost. Najveći glumac na svetu ne bi mog ao da odg lumi taj skrhan izr az lica, dok je zur io u njeg a iz svog kombija. Džeb je možda psihotičan, možda pati od posttraumatskog sindroma ili ima neku drug u dijag nozu bombastičnog naziva kakve se u poslednje vreme tako olako kor iste. Ali za Kita će on ostati Džeb koji ga je doveo do vrhunca kar ijer e, i ništa neće moći to da promeni, tačka. S tim odlučnim zaključkom na umu zaputio se u spor ednu ulicu da telefonir a Suzani, i mada je bio nestrpljiv, strepeo je od tog a, otkako je napustio hotel. – Sve je kako treba, Suki, zaista – brižljivo je bir ao reči jer je, kao što je Emili neljubazno istakla, Suzana više brinula za bezbednost neg o on. – U pitanju je veo ma bolesna osoba, koja je trag ično zastranila i ne razlikuje istinu od mašte, znaš? – Nastavio je: – Niko, ponavljam: niko nije povređen tom prilikom. Suki? Jesi li tu? Oh, zabog a, ona plače. Ne plače. Suki nikad ne plače. – Suki, drag a, nije bilo nesreće. Ni u množini. Sve je u redu. Nijedno dete nije povređeno. Niti majka. Naš prijatelj s vašar a je poremećen. On je sir oti hrabri momak s mentalnim i novčanim problemima, i mozak mu je potpuno zbrkan. Čuo sam to od glavnog čoveka. – Kite? – Šta je, dušo? Kaži mi. Molim te. Suzana? – Dobro sam, Kite. Samo sam malo umorna. Sad mi je bolje. Još se nije rasplakala? Suki? Ni za živu glavu. Ne star a Suki. Nikad. Namer avao je da pozove Emili, ali kad je bolje razmislio, odlučio je da to ostavi za sutra. * U njeg ovom klubu se pijančilo. Star i drug ar i su ga pozdravili, platili mu krig lu, a onda i on njima. Bubrezi i slanina na dug om stolu, kafa i porto u biblio teci, da sve bude kako valja. Lift nije radio, ali se on lako popeo na četvrti sprat i oprezno, pipajući, stig ao do svoje spavaće sobe, ne obor ivši usput nijedan prokleti apar at za gašenje požar a. Ali mor ao je da opipava po zidu kako bi pronašao prekidač
za svetlo, koji mu je stalno izmicao, i dok ga je tražio, primetio je da u sobi ima mnog o svežeg vazduha. Da li je njeg ov prethodnik, grubo kršeći klupska pravila, pušio i ostavio otvor en prozor kako bi sakrio dokaze? Ako je tako, Kit je namer avao da napiše oštro pismo sekretar u. A kad je konačno pronašao prekidač i upalio svetlo, tamo na fotelji, ispod otvor enog prozor a, u otmenom tamnoplavom sakou s belom mar amicom u gornjem džepu, sedeo je Džeb.
4. Smeđ kover at A4 formata pao je, licem nadole, na otir ač stana Tobija Bela u Ajlingtonu, u tri i dvadeset u subotu ujutro, nedug o po njeg ovom povratku iz zadovoljavajućeg, ali napornog bor avka u britanskoj ambasadi u Bejr utu. Odmah je, uzbunjen, uzeo bater ijsku lampu s noćnog ormar ića i na prstima se zaputio preko predsoblja prema zvuku tihih kor aka koji silaze niza stepenice i zatvar aju ulazna vrata. Kover at je bio od debelog masnog papir a, i bez marke. LIČNO I POVERLJIVO pisalo je velikim slovima u levom gornjem uglu. Adresa Uvaženi T. Bel, stan 2, bila je napisana kurzivom, nepoznatim eng leskim rukopisom. Crna klapna bila je dvostruko prelepljena lepljivom trakom, a krajevi su bili zalepljeni na prednju stranu. Nije bilo imena pošiljao ca, a ako je zastar elo uvaženi trebalo da ga umiri, imalo je potpuno suprotan efekat. Sadržaj koverta je, naizgled, bio tanak – te je zaključio da je to pismo, a ne paket. Ali Tobi je s obuke znao da ekplozivne naprave ne mor aju da budu nezgrapne da bi ti raznele šake. Nije se čudio što mu je pismo dostavljeno na prvi sprat, u ovo doba. Vikendom je kapija zgrade često otključana noću. Hrabreći sebe, uzeo je kover at, držeći ga u ispruženoj ruci, zasekao ga kuhinjskim nožem i otkrio još jedan, adresir an istim rukopisom: Za uvaženog T. Bela. LIČNO. I unutrašnji kover at je bio zatvor en lepljivom trakom. Unutra su bila dva gusto ispisana lista plavog papir a za beleške, bez datuma. Upućeno iz Vlastelinskog imanja, Sent Piran, Bodmin, Kornvol Dragi moj Bele, Oprostite na ovom zakukuljenom pismu i tajnovitom načinu isporuke. Moja saznanja govore da ste, pre tri godine, bili lični sekretar izvesnog ministra. Ako vam kažem da imamo zajedničkog prijatelja po imenu Pol, naslutićete prirodu moje zabrinutosti i shvatićete zašto ne mogu detaljno da vam pišem. Obreo sam se u veoma ozbiljnoj situaciji, te nemam drugog izbora do da se pozovem na vaše ljudske instinkte i zamolim vas za potpunu poverljivost. Molim vas da se sastanemo, što pre, radije u zabiti Severnog Kornvola nego u Londonu, kad god vam odgovara. Bez ikakve najave, bilo imejlom, telefonom ili poštom – to nije ni potrebno ni poželjno. Naša kuća se trenutno renovira, ali imamo dovoljno mesta da vas ugostimo. Dostavljam vam ovo na početku vikenda, u nadi da će to ubrzati vašu posetu. Srdačno, Kristofer (Kit) Probin P. S. Priložena je mapa i uputstvo kako da nas pronađete. K. P. P. P. S. Dobio sam vašu adresu od jednog bivšeg kolege, pod lažnim izgovorom. K. P.
Dok Tobi čita ovo, obuzima ga neka uzvišena, pravednička smir enost. Tri godine je čekao na ovakav znak, i evo ga sad, leži pred njim, na kuhinjskom stolu. Čak i u najg or im trenucima u Bejr utu, ispunjenim strahom od bombardovanja, kidnapovanja, policijskog časa, ubistava i tajnih sastanaka s nepredvidivim vođama milicija – nije prestajao da razmišlja o operaciji koja nikad nije izvršena, i o onom neo čekivanom zao kretu Džajlsa Ouklija. Odluka Ferg usa Kvina, velike nade moćnika u Dauning stritu, objavljena tek nekoliko dana posle Tobijevog premeštaja u Bejr ut, da napusti politiku i prihvati posao vojnog savetnika u Emir atima obezbedila je mater ijal lovcima na tračeve, ali nije isplivalo ništa konkretno. Još uvek u kućnom ogrtaču, Tobi je odjur io do računar a. Kristofer (Kit) Probin, rođen 1950, završio fakultet Marlboro u Kembridžu, posebno se isticao u matematici i biolog iji, zaslužio je jedan oskudan pasus u knjizi Ko je ko. Oženjen Suzanom, devojačko Kardju, ima jednu ćerku. Službovao u Par izu, Bukur eštu, Ankar i, Beču, zatim imao razna zaduženja u zemlji, pre neg o što je postao visoki komesar za Kar ibe. Dobio vitešku titulu tokom obavljanja te dužnosti, penzio nisan pre godinu dana. Uz taj bezazlen zapis, brana nedoumice se urušila. Da, ser Kristofer e, uistinu imamo zajedničkog prijatelja po imenu Pol! I da, Kite, uistinu naslućujem prir odu vaše zabrinutosti i shvatam zašto ne smete da pišete opširno! I nimalo nisam iznenađen što kor išćenje imejla, telefona i pošte nije ni potrebno ni poželjno. Jer Pol je Kit, a Kit je Pol! A vas dvojica ste niskoletač i crveni telefon, i obraćate se mojim ljudskim instinktima. Pa, Kite… odnosno, Pole… niste im se uzalud obratili. * Kao samac u Londonu, Tobi se zakleo da nikad neće kupiti auto. Trebalo mu je deset neizdržljivih minuta da na internetu pronađe red vožnje železnice, i još deset da org anizuje prevoz od stanice u Bodminu. U podne je sedeo u vag on-restor anu gledajući ravna polja Vest Kantrija kako promiču tako spor o da se pobojao da na odredište neće stići pre sumraka. Ipak, u kasno popodne vozio je ogromnu limuzinu s labavim kvačilom i lošim volanom, kroz uske staze tako obr asle rastinjem da su podsećale na tunele kroz koje se probijaju zraci sunčeve svetlosti. Uskor o je ugledao naznačene orijentir e: gaz, oštru krivinu, usamljenu telefonsku govornicu, znak za slepu ulicu i, konačno, tablu na kojoj je pisalo SENT PIRAN, 3 KILOMET RA. Spustio se niza strmo brdo i prošao kroz polja kukur uza i repe, oivičena kamenim ogradama. Nekoliko seo skih kuća ukazalo se pred njim, zatim i nekoliko modernih bung alova, onda niska kamena crkva i seo ska ulica; a na kraju ulice, na malom uzvišenju, vlastelinsko imanje, ružna zemljoposednička kuća iz devetnaestog veka, sa stubovima na tremu, ogromnom gvozdenom kapijom između dva pompezna stuba s kamenim lavovima na vrhu. Tobi nije uspor io kod prvog skretanja. Bio je čovek iz Bejruta, navikao da prikuplja raspoložive informacije pre ugovor enog sastanka. Bir ajući stazu koja je nudila prelazak preko brda, uskor o je video nekoliko kosih krovova prekrivenih crepom od škriljaca, merdevine položene na krovovima, niz ruševnih staklenika i štalu sa sat-kulom, na kojoj nije bilo sata. U dvor ištu je stajala mešalica za beton i hrpa peska. Kuća se trenutno renovira, ali imamo dovoljno mesta da vas ugostimo. Po obavljenom izviđanju, odvezao se do glavne ulice u selu i kratkim izr ovanim drumom stig ao do trema vlastelinske kuće. Pošto nije bilo zvona, već samo mesing anog zvekir a, bučno je pokucao i začuo lavež i žestoko lupanje iz središta kuće. Vrata su se otvor ila, a neustrašiva ženica od šezdesetak
godina strog o ga je osmotrila pronicljivim plavim očima. Odmer io ga je i tamnosmeđ labrador koji je stajao por ed nje. – Ja sam Tobi Bel. Mog u li da razg ovar am sa ser Kristofer om – kazao je, na šta se njeno ispijeno lice razvuklo u topao i prilično lep osmeh. – Naravno, Tobi Bel! Znate, za trenutak sam stvarno pomislila da ste premladi da biste mog li da budete on. Izvinjavam se. Tako je to kad čovek ostar i. Ovde je, dragi! To je Tobi Bel! Gde li je taj čovek? Ver ovatno u kuhinji. Muči se sa star om fur unom. Kite, prestani već jednom da lupaš i dođi, dragi! Kupila sam mu one plastične štitnike za uši, ali ih ne nosi. Čista muška tvrdog lavost. Šiba, pozdravi Tobija. Ne smeta vam da vas zovem Tobi, zar ne? Ja sam Suzana. Lepo, Šiba! Oh, zabog a, trebalo bi je okupati. Lupanje je prestalo. Blatnjavi labrador onjušio je Tobijevu butinu. Prateći Suzanin pog led, zur io je u slabo osvetljen kamenom popločan hodnik. – To je stvarno on, drag a? Sig urna si da je to pravi čovek? Znaš da čovek nikad ne može da bude previše oprezan. Možda je novi vodoinstalater. Posle tri godine čekanja, Tobi je čuo glas pravog Pola. – Naravno da je pravi čovek, drag i! – doviknula mu je Suzana. – I prosto čezne za tušir anjem i žestokim pićem posle dug og putovanja, zar ne, Tobi? – Jeste li dobro putovali, Tobi? Lako ste pronašli put i tako to? Uputstva vas nisu odvela u ćorsokak? – Savršeno dobro! Vaša uputstva su bila zadivljujuće tačna – doviknuo je Tobi, podjednako srčano, kroz prazan hodnik. – Dajte mi trideset sekundi da oper em ruke i izujem ove čizme, i dolazim. Bujica vode iz slavine, pištanje, grg or enje cevi. Odmer eni kor aci pravog Pola približavaju se kamenim podom. I konačno i on lično, prvo obris, zatim prilika u radničkom kombinezonu i star im patikama, briše ruke kuhinjskom krpom, pre neg o što obema šakama stisne Tobijevu. – Prokleto dobro što ste došli – kaže vatreno. – Ne mog u da vam kažem koliko nam to znači. Razboleli smo se od brig e, zar ne, drag a? Ali pre neg o što je Suzana mog la da potvrdi, visoka vitka žena od tridesetak godina, tamne kose i krupnih očiju kao u Italijanke pojavila se nio tkud i stala por ed Kita. A pošto je izg ledala zainter esovanije da osmotri Tobija neg o da ga pozdravi, njeg ov prvi utisak bio je da je ona neka služavka, ili studentkinja na razmeni. – Poneli ste četkicu za zube? – pitao je Kit. – Bravo! U kolima je? Donesite svoje stvar i, a ja ću vam pokazati sobu. I, drag a, spremi nam neku mušku večer u, hoćeš li? Momak je sig urno izg ladneo posle putovanja. Neka pita gospođe Marlou će ga okrepiti. * Glavno stepenište bilo je nedovršeno, tako da su kor istili star o stepenište za poslug u. Boja na zidovima trebalo bi da je suva, ali bolje je ne dir ati ih, rekao je Kit. Ona žena je nestala. Iz per io nice dopir u zvuci kupanja Šibe. – Em je lekar – iznenada je rekao Kit dok su se peli, glasom koji je odjekivao stepeništem. – Specijalizir ala je u Sent Bartu. Student gener acije, ljubi je tata. Brine se o sir omašnima i bolesnima u Ist Endu, blag o njima. Ovde je pod malo ner avan, pa pazite gde stajete. Stig li su do sprata s nizom vrata. Kit je otvor io srednja. Krovni prozor i gledali su na ograđen vrt. Uredno namešten krevet. Na pisaćem stolu, papir i hemijske olovke.
– Viski u biblio teci, čim napuder išete nos – doviknuo je Kit s vrata. – Šetnja pre večer e, ako ste raspoloženi. Lakše je razg ovar ati kad žene nisu tu – dodao je s nelag odom. – I oprezno s tušem, nekad krene samo vruća voda. Ulazeći u kupatilo i spremajući se da se svuče, Tobi se preplašio kad je začuo urlanje besnih glasova kroz vrata. Vratio se u spavaću sobu, i zatekao Emili u trenerci i patikama, s daljinskim upravljačem u ruci, kako stoji ispred televizor a menjajući kanale. – Mislila sam da je bolje da prover im da li radi – objasnila je preko ramena, ne trudeći se da utiša televizor. – Ovde smo na stranoj ter itor iji. Niko ne sme da čuje o čemu se razg ovar a. A i zidovi imaju uši, a mi nemamo tepihe. Televizor je još uvek grmeo, a ona se približila. – Jeste li vi došli umesto Džeba? – upitala je, gledajući ga pravo u lice. – Kog a? – Džeba. Dž-E-B-A. – Ne. Ne, nisam. – Poznajete li Džeba? – Ne. Ne poznajem. – Pa, tata ga poznaje. To je velika tajna. Samo što ga Džeb zove Pol. Trebalo je da dođe prošle srede. Nije se pojavio. Vi spavate u njeg ovom krevetu, u stvar i – dodala je, još uvek ga gledajući smeđim očima. Na televiziji, voditelj nekog kviza je pomahnitao. – Ne poznajem Džeba i nikad nisam upoznao nikakvog Džeba – oprezno je odg ovor io Tobi, odmer enim glasom. – Ja sam Tobi Bel, radim u Ministarstvu spoljnih poslova. – Zamislio se, pa dodao: – Ali sam i običan građanin, šta god da to značilo. – I šta ste sad? – Običan građanin. Gost vaše por odice. – Ali ne poznajete Džeba? – Ni kao građanin, ni kao službenik Ministarstva spoljnih poslova. Mislio sam da smo to razjasnili. – Pa zašto ste onda došli? – Vaš otac mor a da razg ovar a sa mnom. Nije mi rekao o čemu. Opustila se, ali samo malo: – Moja majka je beskrajno diskretna. Osim tog a, bolesna je i ne reaguje dobro na uzbuđenje, što je prava nesreća, jer mu je previše izložena. I zato se pitam, jeste li došli da pog oršate stvar i ili da ih poboljšate? Ili ni to ne znate? – Bojim se da ne znam. – Da li Ministarstvo spoljnih poslova zna da ste ovde? – Ne. – Ali u ponedeljak će znati. – Mislim da ne bi trebalo to da pretpostavljate. – Zašto? – Zato što prvo mor am da saslušam vašeg oca. Razdrag ani povici s televizor a, dok neko osvaja milio n funti. – Večer as ćete razg ovar ati s mojim ocem, a ujutro ćete otići. Je li tako? – Ako do tada obavimo posao. – U Sent Pir anu se drži jutarnja služba. Moji roditelji će biti u crkvi u deset. Tata je zamenik crkvenog star ešine ili crkvenjak, ili tako nešto. Ako završite pre neg o što njih dvoje odu u crkvu, može-
te da ostanete da upor edimo beleške. – Biće mi drag o, ako to bude izvodljivo. – Šta to znači? – Ako vaš otac želi da razg ovor ostane poverljiv, onda mor am da poštujem njeg ovo pover enje. – Šta ako ja poželim da razg ovar amo u pover enju? – Onda ću poštovati i vaše pover enje. – U deset sati. – U deset. Kit je stajao u predvorju, držeći još jednu vetrovku: – Da li bi vam smetalo da malo odložimo viski? Približava se nevreme. * Hodali su natopljenim ograđenim vrtom, Kit je nosio star i jasenov štap za hodanje, Šiba je išla za njim, a Tobi je gacao za njima u pozajmljenim čizmama, koje su mu bile prevelike. Prešli su preko prilaza oivičenog zumbulima, pa preko klimavog mosta s natpisom OPASNOST. Kamena staza pretvor ila se u otvor enu padinu. Dok su se peli, zapadni vetar im je nanosio sitnu kišu na lice. Na vrhu brežuljka nalazila se klupa, ali bila je suviše mokra da bi seli, pa su stajali, delimično okrenuti jedan prema drug om, čkiljeći zbog kiše. – Je li sve u redu? – pitao je Kit, misleći, ver ovatno: da li vam smeta što stojimo na kiši? – Nar avno. Sviđa mi se – rekao je učtivo Tobi, Kit je zaćutao kao da je skupljao hrabrost, a onda je počeo. – Operacija divljina – zar ežao je. – Gromog lasan uspeh, rekli su nam. Piće za sve. Titula za mene, unapređenje za vas, jelda? Zastao je, mršteći se. – Oprostite – kazao je Tobi. – Zbog čeg a? – Nikad nisam čuo za Operaciju divljina. Kit je zur io u njeg a, ljubaznost mu je iščezavala s lica. – Divljina, za ime sveta, čoveče! Krajnje tajna oper acija! Sar adnja države i plaćenika u otmici važnog ter or iste – a kako je Tobi i dalje delovao zbunjeno, dodao je: – Slušajte. Ako por ičete da ste ikad čuli za to, zašto ste uopšte došli ovamo? Zatim je stajao mrko gledajući, dok mu se kiša slivala niz lice, i čekao na Tobijev odg ovor. – Znam da ste bili Pol – kazao je Tobi, istim odmer enim tonom kojim je razg ovar ao s Emili. – Ali nikad nisam čuo za Operaciju divljina, sve dok je vi niste pomenuli. Nikad nisam video nikakva dokumenta u vezi s tim. Nikad nisam prisustvovao sastancima. Kvin me je isključio iz sveg a. – Ali bili ste njeg ov lični sekretar, zabog a! – Da. Zabog a, bio sam njeg ov lični sekretar. – Šta je s Elio tom? Jeste li čuli za Eliota? – Samo posredno. – Krispin? – Da, čuo sam za Krispina – priznao je Tobi, istim uravnoteženim tonom. – Čak sam ga i upoznao. I čuo sam za Etička rešenja, ako vam to znači. – Džeb? Šta je sa Džebom? Jeste li čuli za Džeba? – Čuo sam to ime. Ali nisam čuo za Divljinu, i još uvek čekam da mi kažete zašto ste me pozvali ovamo.
Ako je to trebalo da smekša Kita, nije uspelo. Zabijajući štap u bar u pravo ispred sebe, zag rmeo je, nadjačavajući vetar: – Reći ću vam zašto ste ovde. Ovde je Džeb parkir ao svoj prokleti kombi! Tamo dole! Trag ovi guma ostali su dok ih krave nisu izg azile. Džeb. Vođa naše hrabre britanske pratnje. Momak kog a su bacili na đubrište jer je rekao istinu. Potpunu istinu. A vi nemate nikakve veze s tim, pretpostavljam? – Baš nikakve – odg ovor io je Tobi. – Onda možda možete da mi kažete – predložio je Kit, malo manje ljutito: – pre neg o što jedan od nas poludi, ili obojica: kako to da ništa ne znate o Operaciji divljina, a znate za Pola i Džeba i ostale, uprkos činjenici da vas je ministar isključio iz sveg a, u šta mi je jebeno teško da poverujem? Tobi se začudio što nije osetio grižu savesti, vać samo prijatnu katarzu kad je jednostavno odg ovor io: – Snimio sam vaš sastanak s ministrom. Onaj na kojem ste rekli da ste njeg ov crveni telefon. Kit je neko vreme razmišljao o tome: – Zašto bi, dođavola, Kvin to radio? Nikad nisam video tako nervoznog čoveka. Da snima sopstveni tajni sastanak? Zašto? – Nije on snimao. Ja sam. – Za kog a? – Ni za kog a. Kitu je bilo teško da pover uje u to: – Niko vam nije naredio da to uradite? Uradili ste to potpuno sami. U potaji? Bez ičije dozvole? – Baš tako. – Krajnje ogavno. – Da. Zar ne? – sag lasio se Tobi. Vraćali su se, Kit napred sa Šibom, a Tobi za njima, na pristojnoj udaljenosti. * Pog nutih glava, seli su za dug sto od bor ovine, pijući Kitovo najbolje vino i služeći se pitom od mesa, koju je napravila gospođa Marlou, dok je Šiba željno gledala iz svoje korpe. Kit nikako nije mogao da zanemar i svoje dužnosti domaćina, a Tobi je, kakve god grehe nosio na duši, bio njeg ov gost. – Ne zavidim vam na prokletom Bejr utu, ako smem da kažem – rekao je ukočeno, dopunjavajući Tobijevu čašu. Ali kad se, u duhu reciprociteta, Tobi raspitao o Kitovom bor avku na Kar ibima, odlučno je upozor en: – To nije dobra tema u ovoj kući, rekao bih. Pomalo bolna tačka. Posle tog a su se zadovoljili ćaskanjem o Ministarstvu spoljnih poslova – ko su glavne face i da li će se Vašington konačno vratiti u Ministarstvo, ili će ga dati nekom drug om autsajder u. Ali Kit je brzo izg ubio strpljenje i uskor o su hodali preko dvor išta, po pljusku. Kit je išao napred, s bater ijskom lampom, dok su prolazili por ed gomila peska i kamenih ploča. Zapahnuo ih je sladak mir is sena kad su prošli por ed prazne konjušnice, na putu prema star oj šupi za sedla, sa zidovima od cig le, visokim zasvođenim prozor ima i gvozdenim viktor ijanskim kaminom, spremnim za loženje. A na star inskoj presi za rublje, koja je služila kao sto, stajao je svežanj papir a A4, pakovanje najboljeg gorkog piva i boca viskija, neo tvor ena – sve spremno, pretpostavio je Tobi, ne u njeg ovu čast, već za Džeba, gosta koji se nije pojavio. Kit je čučnuo i kresnuo šibicu kako bi zapalio vatru. – Ovde se održava Bejlijev vašar – kazao je okrenut prema kaminu, dug im kažiprstom džar ajući vatru. – Niko ne zna kad je to počelo. Čista glupost. – I pošto je žustro dunuo u žar: – Spremam se da prekršim svako jebeno pravilo u koje sam ver ovao, za slučaj da niste znali.
– Pa, onda nas ima dvojica, zar ne? – odg ovor io je Tobi. Tako je među njima uspostavljeno razumevanje. * Tobi je dobar slušalac i nekoliko sati jedva da je prog ovor io, osim što bi povremeno sao sećajno promrmljao nešto. Kit je opisao kako ga je Ferg us Kvin zavrbovao, a zatim i svoj sastanak s Elio tom. Odleteo je na Gibraltar kao Pol Anderson, hodao po mrskoj hotelskoj sobi, čučao šćućur en na brdu sa Džebom, Mališom, Endijem i Donom, i izneo ono što je video i čuo u vezi s Operacijom divljina, i njenim navodno veličanstvenim završetkom. Opisao je dog ađaj na vašar u, strog o bir ajući reči, hvatajući sebe u malim greškama i ispravljajući se, pre no što bi nastavio. Opisao je, s mirnom odlučnošću, mada mu je to teško palo, kako je otkrio Džebovu por uku, njen uticaj na Suzanu i sebe. Otvor io je fio ku stola i uz žustro Uverite se i sami, pružio mu tanak list papir a na linije. Opisao je, s loše prikrivenim gnušanjem, sastanak sa Džejom Krispinom u Konotu, i umir ujući telefonski poziv Suzani, koji mu je, kad se tog a seti, izazvao više patnje neg o bilo šta drug o. A sad je opisivao svoj sastanak sa Džebom, u klubu. – Kako je, dođavola, znao da ćete prenoćiti tamo? – prekinuo ga je Tobi, potiskujući zaprepašćenje, zbog čeg a se Kitovo napaćeno lice načas ozar ilo. – Prokletnik me je pratio – kazao je ponosno. – Ne pitajte me kako. Čitavim putem odavde do Londona. Video me je kako se ukrcavam na voz u Bodminu, i on je bio u tom vozu. Pratio me je do Konota, kasnije do kluba. Neprimetno – dodao je s divljenjem, kao da je neprimetnost nešto potpuno novo za njeg a. * Klupska spavaća soba ima jedan krevet, umivao nik s peškir om veličine džepne mar amice i električnu grejalicu koja je radila na novčiće, sve do istor ijske odluke Komiteta da se troškovi grejanja uključe u cenu noćenja. Tuš-kabina je ličila na uspravljen kofer od bele plastike, uglavljen u plakar. Kit je uspešno pronašao prekidač za svetlo, ali još uvek nije bio zatvor io vrata sobe. Bez reči je gledao Džeba kako ustaje, prilazi mu, uzima ključ sobe iz njeg ove ruke, zaključava vrata, spušta ga u džep eleg antnog sakoa i ponovo seda pokraj otvor enog prozor a. Nar eđuje Kitu da ugasi svetlo. Kit ga posluša. Sad je jedini izvor svetlosti odsjaj londonskog noćnog neba. Džeb traži Kitov mobilni telefon. Ovaj mu ga ćutke pruža. Ne obraćajući pažnju na polumrak, Džeb vadi bater iju, zatim SIM karticu, vešto, kao da rasklapa pištolj, i baca delove na krevet. – Skini sako, molim te, Pole. Jesi li mnog o pijan? Kit nekako prevali: Ne mnogo. Ime Pol ga zabrinjava, ali ipak skida sako. – Istušir aj se, ako želiš, Pole. Samo ostavi otvor ena vrata. Kit ne želi, ali se nag inje iznad lavaboa i umiva se, zatim briše lice i kosu peškir om, u želji da se otrezni, i uskor o primećuje da se zaista otrežnjuje. Napet um može da obr adi više misli istovremeno, što Kit nesvesno kor isti. Ulaže poslednje napor e da ubedi sebe kako je Džej Krispin govor io istinu i kako je Džeb potpuni ludak, nadar en za brbljanje, kako je Krispin rekao. Bir okrata u njemu procenjuje najbolji način delovanja na osnovu ove nepotvrđene pretpostavke. Da li da udovoljava Džebu, ponudi mu sao sećanje, medicinsku pomoć? Ili da ga – teško izvodljivo – uljuljka u samozadovoljstvo i
istrgne mu ključ iz ruke? Ili da mahnito potrči prema otvor enom prozor u i stušti se niz požarne stepenice? Istovremeno u mislima šalje Suzani por uke ljubavi i izvinjenja, i molbu Emili da mu pokaže kako se treba ponašati prema bezumnim i potencijalno nasilnim pacijentom. Džebovo prvo pitanje bilo je zastrašujuće zbog mirnoće s kojom je postavljeno: – Šta ti je Krispin rekao o meni, Pole, u hotelu Konot? Na to je Kit promrmljao nešto u smislu kako je Krispin samo potvrdio da je Operacija divljina bila neo spor an uspeh, obaveštajni poduhvat izuzetne vrednosti i bez žrtava: – Sve što je trebalo da bude, u stvar i. I više od tog a – šir okog rudo dodajući – uprkos onoj ogavnoj por uci koju si napisao na takozvanom računu za torbu moje žene. Džeb zur i u Kita, bezizrazno, kao da ga nije dobro čuo. Mrmlja sebi u bradu nešto što Kit ne čuje. Onda usledi trenutak koji Kit, uprkos svoj nesumnjivoj objektivnosti, ne može dobro da opiše. Nekako je Džeb prešao mali otrcan tepih koji ga je razdvajao od Kita. Kitu nije jasno kako se on obr eo tu, dok ga Džed pribija uz vrata, zavrnuvši mu ruku iza leđa i stežući ga za grlo, govor i mu nešto u lice i ter a ga da mu odg ovor i, udar ajući mu glavom u vrata. Kit stoički opisuje nar edne dog ađaje: – Tras! Glavom u vrata. Nebo se zacrvenelo. „Šta si ti dobio od tog a, Pole?” Kako to misliš, pitam ja. „Novac, šta si ti mislio?” Ni cvonjka, odvratio sam mu. Uhvatio si pog rešnog čoveka. Tras! „Koliki je bio tvoj deo plena, Pole?” Tras! Nisam imao prokleti deo, rekao sam mu, i skini ruke s mene. Tras! Bio sam ljut na njeg a. Steg ao mi je ruku kao kleštima. Ako nastaviš tako, rekao sam mu, slomićeš mi jebenu ruku, a nijedan od nas neće imati kor isti od toga. Rekao sam ti sve što znam, ostavi me na mir u. Kit je glasnije nastavio, odajući iznenađenje i zadovoljstvo: – I uradio je to, prokletstvo! Tek tako. Pustio me je. Dug o je zur io u mene, onda se odmakao, gledajući me kako padam na pod. Onda mi je pomog ao da ustanem, kao neki jebeni samar ićanin. Ono što je usledilo, Kit je nazvao preo kretom: Džeb je seo u fotelju kao por ažen bokser. Ali sad je Kit postao samar ićanin. Ne sviđa mu se kako se Džeb trese: – Kao da je jecao. Grcao. Pa – ljutito – ako ti je žena bolesna pola svog života, a ćerka ti je prokleta doktorka, ne sediš samo i zur iš, zar ne? Preduzmeš nešto. I tako je Kit pitao Džeba, pošto su neko vreme sedeli, svaki u svom uglu, može li nešto da uradi za njeg a; palo mu je na pamet – mada je tu misao zadržao za sebe – da u krajnjem slučaju pronađe star u Em, kako je uporno zove, i zamoli je da telefonski nar uči lek kod najbližeg dežurnog apotekar a. Ali Džeb je samo odmahnuo glavom, ustao, sipao vodu iz lavaboa u čašu, ponudio Kita, otpio malo i ponovo seo u svoj ugao. Zatim je, posle nekog vremena – možda je prošlo nekoliko minuta, kaže Kit – Džeb pitao, pomalo mamurnim glasom, ima li tu neke hrane. Ne radi se o tome da je gladan, objasnio je – pomalo ponosno, po Kitovom mišljenju – već mor a da povrati snag u. Kit žali što nema hranu kod sebe, ali nudi mu da siđe u prizemlje i vidi može li nešto da izvuče od noćnog portir a. Džeb prihvata taj predlog i ponovo dug o ćuti: – Izg ledao je pomalo izgubljeno, sir otan. Stekao sam utisak da mu je pobeg la neka misao i da mu je teško da je se priseti. Dobro mi je poznat taj osećaj. Posle nekog vremena, pošto je dobar vojnik, Džeb se pribrao, izvadio iz džepa ključ sobe i pružio ga Kitu. Kit je ustao s kreveta, uzeo ga i stavio u džep sakoa. – Može li malo sir a? To bi bilo dobro, kaže Džeb. Ali neki jeftin, jer ne podnosi one buđave. Kit misli da je to sve što ovaj ima da kaže, ali greši. Džeb mor a da doda nešto pre neg o što Kit ode po sir: – To je velika gomila laži, Pole – objašnjava upravo kad se Kit sprema da siđe u prizemlje. – Mešetar nikad nije bio na
Gibraltar u. Sve je to bilo izmišljeno, znaš. I Aladin, pa, nije ni namer avao da se sastane s njim, ni u jednoj od onih kuća, zar ne? Kit je dovoljno mudar da ćuti. – Prevar ili su ga. Etička rešenja. Prevar ili su tvog ministra, gospodina Ferg usa Kvina. Džej Krispin, ta sjajna obaveštajna služba od jednog čoveka. Odveli su Kvina stazicom i gurnuli ga s litice, kao što su i nas odveli, zar ne? Niko ne želi da prizna da su potrošili nekoliko milio na dolar a u gotovini za gomilu gluposti, zar ne? Kit je pretpostavio da je tako. Džebovo lice se vratilo u tamu; tiho se smejao ili – to je samo Kitova pretpostavka – tiho plakao. Kit okleva kod vrata, ne želeći da ga napusti, ali ne želeći ni da se bavi njime. Džebova ramena se smir uju. Kit zaključuje da može da siđe u prizemlje. * Kad se vratio iz potrag e po utrobi kluba, Kit je pomer io noćni stočić na sredinu sobe i postavio po stolicu sa obe strane. Stavio je nož, hleb, puter, čedar, dve polulitarske boce piva i teg lu turšije, koju je noćni portir dodao u zamenu za novčanicu od dvadeset funti. Hleb je bio beli i već isečen na kriške za sutrašnji dor učak. Džeb je spustio krišku na dlan, namazao je puter, uzeo sir i sekao ga dok komadići nisu prekrili hleb. Onda je preko tog a stavio turšiju, uzeo još jednu krišku hleba i napravio sendvič, pa ga pažljivo isekao na četvrtine. Smatrajući takvu preciznost neprir odnom za pripadnika specijalnih jedinica, Kit je to pripisao Džebovom mentalnom stanju i uzeo pivo. – I tako smo se spustili nizbrdo, do niza kuća, zar ne? – Džeb nastavlja, kad je utolio glad. – Nema smisla da to ne uradimo, zar ne? Pa, malo smo oklevali, prir odno. Otkrij, obr adi i okončaj? Pa, možda nismo počeli, iskreno, nismo imali visoko mišljenje o Endiju, koji je davno pre tog a obavio neki posao s Elio tom, a nismo se mnog o oslanjali ni na podatke kojima je raspolag ao. Safir, tako se zvao izvor, prema Elio tovim rečima na pripremnom sastanku. – Kakvom to sastanku, Džebe? – prekida ga Kit, besan jer je shvatio da na taj sastanak on nije bio pozvan. – Sastanak u Alg esir asu, Pole – odg ovar a strpljivo Džeb. – Pripremni. Na drug oj strani zaliva. Upravo pre neg o što smo se spremali da zauzmemo položaj na brdu. U jednoj velikoj prostor iji, iznad nekog španskog restor ana, svi smo se pretvar ali da se radi o nekom poslovnom savetovanju. Eliot je stajao na podijumu, pričao nam je kako će sve da izg leda, njeg ov navrat-nanos okupljn tim američkih razbojnika sedi u prvom redu, ne razg ovar a s nama, pošto smo mi redovna vojska i Britanci. Izvor Safir kaže ovo, izvor Safir kaže ono. Ili Elio t kaže da on kaže. Sve se svodi na tvrdnje izvor a Safir, a ona je sa Aladinom, na onoj luksuznoj jahti. Ona je Aladinova ljubavnica i ne znam šta još sve ne, i čuje sva šaputanja na jastuku. Čita mu imejlove preko ramena i priča sve to svom pravom dečku u Bejr utu, koji to prenosi gospodinu Krispinu, i sve se svodi na to, otprilike. Zabor avi o čemu priča, priseća se, nastavlja: – Samo što se nije sve svelo na to, zar ne? Ne, ne. Možda je tako što se tiče Etičkih rešenja. Ali ne i za britansku obaveštajnu službu. Jer britanska obaveštajna služba neće pristati na to, jel’ tako? Kao što neće ni vojska – ili ver ovatno neće. Vojska to ne voli – a ko voli? Ali ne želi ni da propusti nešto. A ne voli ni politički pritisak. I tako se postiže star i dobri britanski kompromis: umočićemo palac u vodu, ali ne i čitavo stopalo i onda ćemo to por eći. A ja i moji momci, mi smo taj palac, recimo. Prisutni Džeb će biti zapovednik, jer je dobri star i Džeb pouzdan. Možda pomalo sitničav, ali s tim neustrašivim plaćenicima oko sebe još bolje što je takav.
Baka Džeb, tako su me zvali. Nije mi smetalo ako to znači da ne volim nepotrebne rizike. Džeb otpija pivo, zatvar a oči i brzo nastavlja. – Kuća broj sedam, tako je trebalo da bude. Pa, mislili smo: hajde da obiđemo i šesticu i osmicu, kad smo već tu, jedna kuća po čoveku, a ja u odstupnici, sve je ionako pomalo nesmotreno, uz Elio ta za volanom. Sve pomalo liči na Diznilend, iskreno, pola opreme ne radi kako bi trebalo, ali kog a je brig a? Nema šanse da te tome uče na obuci, zar ne? Ali mete neće biti nao r užane, jelda? Tako tvrde Elio tovi sjajni obaveštajni podaci. Povrh tog a, želeli smo samo jednu metu, drug u ne smemo da dir amo. I tako mi uđemo istovremeno u tri kuće, da ih iznenadimo, kažemo, i pretražimo sobu po sobu. Uhvatimo svog čoveka, prover imo da li je to pravi čovek, spakujemo ga preko balkona, do tima na obali, sve vreme vodeći računa da nam stopala budu čvrsto na britanskom kopnu. Stvarno jednostavno. Imali smo planove kuća, sve su bile iste. Lepa dnevna soba s velikim balkonom, okrenutim prema mor u. Glavna spavaća soba s pog ledom na mor e i još jedna mala, za dete. Kupatilo i kuhinja s trpezarijom ispod, a zidovi tanki kao papir, što smo znali iz detaljnog izveštaja agenta za nekretnine. Zato, ako ne čujete ništa osim mor a, pretpostavite da se kriju ili da nisu tu; budite krajnje oprezni, i ne kor istite oružje, osim za samoo dbranu i bežite odatle, što pre. Nije ni ličilo na pravu oper aciju, zar ne? Više je izg ledalo kao besmislena igra žmurki. Momci uđu, svaki u jednu kuću. Ja ostajem napolju, pazim na stepenice koje se spuštaju prema mor u. – Nema ničeg ovde. – To je Don, iz šestice. – Nema ničeg ovde. – Endi, iz osmice. – Ovde ima nečeg. – To je Mališa, iz sedmice. – Čeg a, Mališa? – Đubreta. – Kako to, dođavola, misliš, dečko – đubreta? – Dođi i uver i se, čoveče. – Nar avno, možeš da se potrudiš da kuća deluje prazno, ali kuća sedam bila je stvarno prazna. Ni ogrebotine na parketu. Ni dlačice u kupatilu. Isto i u kuhinji, prazna, ako se izuzme plastična posuda na podu, ružičasta, s komadićima arapskog hleba s piletinom, sitno iskidanom kao za – traži odg ovarajuće por eđenje – kao za mačku, mače. – Ali mačka ne zvuči kako treba: – Ili za štene, ili tako nešto. A ta činija, ružičasta, bila je topla. Da nije bila na podu, pretpostavljam da bih razmišljao drug ačije. Ni mačke ni psi, neg o nešto drug o. Sad žalim zbog tog a. Da sam drug ačije razmišljao, možda se to ne bi dog odilo, zar ne? Ali nisam. Mislio sam: mačka ili pas. I hrana je bila topla. Skinuo sam rukavicu i opipao je. Telesna temper atur a. Tamo se nalazio mali prozor od mutnog stakla, koji je gledao na spoljno stepenište. Bio je odškrinut. Mor aš da budeš patuljak da bi se provukao kroz tako mali otvor. Ali možda tražimo patuljka. Pozovem Dona i Mališu: prover ite spoljne stepenice, ali ne silazite na obalu, podsećam vas, jer ako neko treba da se bakće s pomorskim timom, to ću biti ja. – Polako pričam, jer se tako lakše prisećam – objašnjava Džeb, izvinjavajući se, dok Kit gleda kako mu se znoj sliva niz lice, kao suze. – Meni to izg leda kao jedna, pa drug a stvar. Sve je posebno. Tako se tog a sećam. Don odlazi. Čuje to grebanje. Misli da se neko krije na stenama ispod spoljnog stepeništa. – Ne idi tamo, Done – kažem mu. – Ostani tu, Done, stižem. – Voki-tokiji su prava zbrka, iskreno. Sve ide preko Elio ta. – Imamo sumnjiv dog ađaj, Elio te – kažem mu. – Spoljno stepenište u broju sedam. Ispod. – Por uka primljena, odjava. Don stoji na straži na vrhu, pokazujući palcem nadole. Kit potpuno nesvesno, napravi isti pokret palcem, dok je prepričavao Džebovu priču, okrenut prema plamenu. – I silazim niza spoljne stepenice. Jedan kor ak, stanem. Drug i kor ak, stanem. Betonske su, bez neravnina. Ima jedno skretanje, kao poluo dmor ište. I šestor o nao r užanih ljudi na obali ispod mene, četvor ica leže na stomaku, dvojica kleče, i još dvojica u gumenom čamcu iza njih. Svi su u položaju za pucanje, svi do jednog a, puške s prig ušivačima na gotovs. A ispod mene – baš ispod mojih stopala – grebanje, kao neki veliki pacov. A onda i tiho cijukanje, otprilike. Ne glasno. Više potisnuto, uplašeno. A ja ne znam – i nikad neću saznati, zar ne? – da li je taj vrisak ispustila majka ili dete. A neće ni
oni, pretpostavljam. Nisam mog ao da prebrojim metke… ko bi mog ao? Ali i sad mog u da ih čujem, kao odjek u glavi kad ti vade zub. Tamo je ona, mrtva. Neka mlada muslimanka, tamnoputa, u hidžabu, ileg alna izbeg lica iz Mar oka, pretpostavljam, krije se u praznim kućama, izdržavaju je prijatelji, razneta, dok je držala svoju ćerkicu, kako bi je zaštitila od metaka, devojčicu kojoj je spremala hranu. Istu hranu za koju sam mislio da je za neku mačku, jer je bila na podu, znaš. Da sam bolje razmislio, zaključio bih da je to bilo dete, zar ne? Onda bih mog ao da je spasem, pretpostavljam. A i njenu majku. Sklupčana na stenama, kao da na kolenima pokušava da pobegne od metaka koji su je pog odili… mislim, majka. A devojčica leži van njenog domašaja, ispred nje. Nekolicina njih iz pomorskog tima deluje zbunjeno. Jedan stoji, sa šakom preko lica, kao da pokušava da ga otrgne. Sve je utihnulo, baš kad bi pomislio da će se zapodenuti dobra svađa oko tog a ko je odg ovor an, sve dok ne zaključe kako nema vremena za to. To su obučeni ljudi – u izvesnom smislu, svakako – i znaju šta da rade u kritičnim situacijama, dobro, iako ne znaju ništa drug o. Ta dva tela su smestili na gumeni čamac i odvezli na komandni brod, brže neg o što bi prevezli Mešetara. I svi Elio tovi momci su bili na čamcu, sva osmor ica. Dva muškarca zur e jedan u drug og, preko noćnog stočića, baš kao što Tobi zur i u Kita sad, Kitovo ukočeno lice nije osvetljeno odsjajem londonske noći, već vatrom iz kamina. – Da li je Elio t predvodio pomorski tim? – Kit pita Džeba. Džeb odmahuje glavom. – On nije Amer ikanac, znaš, Pole. Nema imunitet. Nije mgao da bude izuzet od pravila. Elio t je ostao na komandnom brodu. – Zašto su ti ljudi pucali? – pita konačno Tobi. – Misliš da mu nisam postavio to jebeno pitanje? – razbesneo se Kit. – Sig ur an sam da jeste. Šta vam je odg ovor io? Kitu je trebalo nekoliko dubokih udisaja kako bi smislio verziju Džebovog odg ovor a. – Samoo dbrana – prasnuo je. – Mislite, bila je naoružana? – Ne, ne mislim! Ne mislimo ni Džeb ni ja. On je samo na to mislio poslednje tri godine, možete li to da zamislite? Govor io sebi da je kriv. Pokušavao da sazna zašto. Znala je da je neko tamo, nekako ih je otkrila – videla ili čula – i zato je zgrabila dete i umotala ga u ogrtač. Nisam ga pitao zašto je potrčala dole, umesto da ode prema kopnu. Danonoćno je postavljao sebi isto pitanje. Možda ju je kopno plašilo više od mor a. Neko je uzeo njenu torbu s hranom, ali ko? Možda je pomešala pomorski tim s krijumčar ima ljudi, istim onim koji su je doveli na Gibraltar – ako jesu – mislila da su joj doveli muža, pa je otrčala da ga pozdravi. Džeb samo zna da je strčala niza stepenice. Nosila je dete ispod ogrtača. A šta je pomorski tim mislio? Jebeni bombaš samoubica, dolazi da ih raznese. I tako su je upucali. Pucali u dete, dok je on posmatrao. „Mog ao sam da ih zaustavim.” To je sve što sir oti bednik može da kaže sebi kad ga muči nesanica. * Privučen svetlima nekog automobila u prolazu, Kit je prišao prozor u i, stojeći na vrhovima prstiju, napeto zur io napolje, sve dok svetla nisu nestala. – Da li vam je Džeb rekao šta se dog odilo s njim i njeg ovim ljudima pošto se pomorski tim vratio na brod s telima? – pitao je Tobi, iza njeg ovih leđa. – Iste noći su otplovili na Krit. Na takozvano saslušanje. Amer ikanci su tamo imali jebenu veliku vazduhoplovnu bazu, izg leda. – Ko ih je saslušao?
– Ljudi u civilnim odelima. Ispir anje mozga, tako mi je zvučalo. Profesio nalci, to je sve što je rekao. Dva Amer ikanca, dva Britanca. Bez imena, bez predstavljanja. Rekao je da je jedan od Amer ikanaca bio zdepasto ženskasto kopile. Peško, prema Džebovim rečima. Taj peško je bio najg or i. Ali bolje poznat osoblju lične kancelar ije kao Muzičar Bred, mislio je Tobi. – Čim je britanski borbeni tim kročio na Krit, razdvojili su ih – nastavio je Kit. – Džeb je bio vođa, tako da su prema njemu bili grubi. Rekao je da je peško urlao na njeg a, kao Hitler. Pokušavao je da ga ubedi da nije video ono što je video. Kad to nije upalilo, ponudio mu je sto hiljada dolar a da ne brblja. Džeb mu je rekao da ih nabije u dupe. Misli da je bio zadržan u posebnom pritvor u za anonimne zatvor enike u tranzitu. Misli da bi tamo smestili Mešetara, da čitava priča nije bila sranje od samog početka. – Šta je sa Džebovim saborcima? – upor an je Tobi. – S Mališom i ostalima. Šta je bilo s njima? – Nestali su. Džeb misli da im je Krispin dao ponudu koju nisu mog li da odbiju. Džeb ih ne krivi. Nije takav tip. Pošten je do koske. Kit je zaćutao, pa je i Tobi uradio isto. Još jednom su neki far ovi osvetlili grede i nestali. – A sad? – pitao je Tobi. – Sad? Sad ništa! Velika praznina. Džeb je trebalo da bude ovde prošle srede. Dor učak tačno u devet ujutro, a onda na posao. Rekao je da je tačan. Nisam sumnjao u to. Rekao je da će putovati noću, bezbednije je. Pitao me je može li da sakrije kombi u štali. Rekao sam mu, nar avno, jebote. Šta želi za dor učak? Kajg anu. Uvek može da je jede. Ja bih se otar asio žena, napravili bismo kajg anu, onda bismo zapisali priču: njeg ov deo, moj deo. Sve po redu. Ja bih bio pisar, urednik, pisac, i ne bismo žurili. Imao je taj dokaz zbog kojeg je bio veo ma uzbuđen. Nije rekao o čemu se radi. Zakopčan do grla, tako da nisam insistir ao. Ne pritiskaš takvog čoveka. Ili će ga doneti, ili neće. Prihvatio sam to. Napraviću pisani izveštaj u ime obojice, on će ga odobriti, potpisati, a ja ću ga, kroz odg ovar ajuće kanale, proslediti do vrha. Takav je bio dog ovor. Rukovali smo se. Bili smo… – zaćutao je, zur eći u plamen. – Srećni kao svinje u blatu – kazao je nervozno, crveneći. – Spremni za bitku. Obodreni. Ne samo on. Obojica. – A zašto? – pitao je Tobi. – Jer smo konačno namer avali da kažemo jebenu istinu, a zbog čeg a drug og? – besno je zar ežao Kit, otpio malo viskija i seo na stolicu. – Tad sam ga poslednji put video, jasno? – Jasno – sag lasio se tiho Tobi, i usledila je dug a tišina, sve dok Kit nije ner aspoloženo nastavio. – Dao mi je broj mobilnog telefona. Ne svoj. On ga nema. Prijateljev. Saborčev. Jedinog tipa kome je ver ovao. Bar donekle. Pretpostavljam da je to bio Mališa, jer su u skloništu delovali kao da se dobro razumeju. Nisam pitao, to se mene ne tiče. Ako ostavim por uku, neko će mu je preneti. To je bilo jedino važno. Onda je otišao. Napustio klub. Niza stepenice i napolje, ne pitajte me kako. Mislio sam da će izaći požarnim stepenicama, ali nije. Samo je otišao. Još jedan gutljaj viskija. – A vi? – raspitivao se Tobi, istim tihim glasom, punim poštovanja. – Vratio sam se kući. A šta bih drug o? Ovamo. Kod Suzane, moje suprug e. Obećao sam joj da će sve biti u redu, kako sad da joj kažem da ništa nije u redu. Ne možete slag ati Suzanu. Nisam joj rekao pojedinosti. Rekao sam joj da će Džeb svratiti i da ćemo nas dvojica to razjasniti. Suzana je to prihvatila… na svoj način. „Ako to znači razr ešenje, onda dobro, Kite.” Rekao sam da znači, i njoj je to je bilo dovoljno – završio je ratoborno. Još jedna stanka dok se Kit bor io sa sećanjima. – Došla je sreda. Podne, Džeba još uvek nema. Dva sata, tri, još ga nema. Pozvao sam broj mobilnog telefona koji mi je dao, javila se telefonska sekretar ica, ostavio sam por uku. Sumrak, ostavljam
još jednu por uku: Zdravo, ovde Pol, ponovo. Samo sam se pitao šta se dogodilo s našim sastankom. Zadržao je tajno ime Pol. Iz bezbednosnih razlog a. Ostavio sam mu broj fiksnog telefona, jer ovde nemamo signal za mobilni. U četvrtak ostavljam još jednu jebenu por uku, dobijam istu telefonsku sekretar icu. Petak ujutro, u deset, neko se javlja. Bože dragi! Stavio je koščatu šaku na donju vilicu i drži je tako, prig ušujući bol koji neće da umine, jer najg ore tek sledi. * Kit ne sedi u svojoj sobi u klubu, slušajući Džeba. Ne rukuje se sa Džebom u londonsko praskozorje, niti ga gleda kako silazi niza stepenice. Nije srećan kao svinja u blatu niti je obodren, iako je još uvek spreman za borbu. Vratio se kući i, pošto je preneo loše vesti Suzani, užasno se brine i sekir a se, moleći se, iz sata u sat, za zakasneli znak života od Džeba. Kako bi zabor avio na to, šmirg la drveni pod por ed gostinske sobe i ništa ne čuje, tako da, kad telefon zazvoni u kuhinji, Suzana se javi pa se popne uza stepenice i kucne Kita po ramenu kako bi mu privukla pažnju. – Neko te traži, Pole – kaže ona, kad on isključi brusilicu. – Neka žena. – Kakva žena, zabog a? – Kit će, već silazeći u prizemlje. – Neće da kaže. Mor a da razg ovar a lično s Polom – odvrati Suzana, žur eći za njim. U kuhinji, gospođa Marlou, sva napeta, sređuje cveće por ed sudoper e. – Ostavite nas same, ako vam ne smeta, gospođo M – nar eđuje Kit. I čeka da ona izađe, pa uzme telefon. Suzana zatvar a vrata za njom i stoji, ukočeno, pokraj njeg a, ruku prekrštenih na grudima. Telefon ima zvučnik, za situacije kad Emili pozove. Suzana zna kako on radi i uključuje ga. – Da li je to Pol, molim? – obrazovan, sredovečan ženski glas, poslovno raspoložen. – Ko je to? – oprezno pita Kit. – Ja sam doktorka Kostelo i zovem iz psihijatrijskog odeljenja opšte bolnice Rujslip, po zahtevu pacijenta koji se predstavlja samo kao Džeb. Da li razg ovar am s Polom? Suzana odlučno klima glavom. – Ja sam Pol. Šta nije u redu sa Džebom? Da li je dobro? – Džeb ima izuzetnu profesio nalnu neg u i dobrog je fizičkog zdravlja. Razumela sam da očekujete njeg ovu posetu. – Da. Očekivao sam. Još uvek očekujem. Zašto? – Džeb me je zamolio da iskreno razg ovar am s vama, u pover enju. Mog u li to da uradim? Vi ste stvarno Pol? Suzana ponovo klima glavom. – Nar avno da jesam. Ja sam Pol. Samo napred. – Pretpostavljam da znate da je Džeb mentalno bolestan, već nekoliko godina. – Znam to. Šta s tim? – Džeb se, sinoć, dobrovoljno prijavio ovde kao pacijent. Dijag nostikovali smo mu hroničnu šizofreniju i akutnu depresiju. Pod sedativima je i stalnim nadzor om. U lucidnim trenucima, najviše se brine za vas. Za Pola. – Zašto? Zašto bi bio zabrinut za mene? – gleda Suzanu. – Ja bi trebalo da se brinem za njega, zabog a. – Džeb pati od ozbiljnog sindroma krivice, delimično izazvanim zlokobnim pričama za koje se plaši da ih je šir io među prijateljima. Tražio je da to shvatite onako kako jeste: kao simptome šizofre-
nije, bez osnova u stvarnosti. Suzana mu potur a ceduljicu: poseta? – Da, slušajte, doktorka Kostelo, evo o čemu se radi, kad mog u da ga posetim? Mog ao bih odmah da sednem u kola, ako bi to pomog lo. Mislim, kad je vreme za posete? Šta se dog ađa? – Veo ma mi je žao, Pole. Bojim se da poseta, u ovom trenutku, može da nanese ozbiljnu mentalnu štetu Džebu. On strahuje za vas i nije spreman za suo čavanje. Strahuje? Za mene? Kit bi voleo da opovrgne te nečuvene primedbe, ali taktika preo vladava. – Pa, ima li Džeb još nekog a? – pita, ovog puta sam, bez Suzaninog podstrekavanja. – Ima li prijatelje koji ga posećuju? Rođake? Znam da nije baš društven. Šta je s njeg ovom ženom? – Razdvojeni su. – Niije mi baš tako rekao, ali dobro. Kratka tišina dok doktorka Kostelo očig ledno prover ava beleške: – U kontaktu smo s njeg ovom majkom – deklamuje. – Ako bude nekih promena, nekih odluka u vezi sa Džebovom ter apijom i zdravljem, treba ih preneti majci. Ona je i ovlašćeni star alac. S telefonom pritisnutim na uvo, Kit podiže ruku, i istovremeno se, zaprepašćeno i s krajnjom never icom, okreće prema Suzani. On je diplomata, neće se tako lako predati. – Pa, mnog o vam hvala, doktorka Kostelo. Vrlo ljubazno od vas. Makar ima nekog od por odice ko se brine o njemu. Možete li da mi date majčin broj telefona? Možda ona i ja možemo da por azgovar amo. Ali doktorka Kostelo, koliko god da je ljubazna, poziva se na zaštitu podataka i žali što je odavanje telefonskog broja Džebove majke nešto što u ovim okolnostima ne sme da uradi. Prekida vezu. Kit besni. Uz Suzanin ohrabrujuć pog led, poziva 1471 i saznaje da je pozivalac sakrio broj. Poziva Informacije, dobija broj opšte bolnice Rujslip, traži psihijatriju i doktorku Kostelo. Bolničar koji se javio nije mog ao da bude predusretljiviji: – Doktorka Kostelo je na nekom kursu, drug ar, vraća se sledeće nedelje. – Koliko dug o je odsutna? – Nedelju dana, drug ar. U stvar i, on. Žoakim. Zvuči mi nemački, ali doktor je Portug alac. Kit nekako uspeva da ostane pribran. – A doktor Kostelo, sve to vreme, nije svraćao u bolnicu? – Ne, drug ar, žao mi je. Može li neko drug i da ti pomogne? – Pa, da, u stvar i, voleo bih da razg ovar am s jednim od vaših pacijenata, tipom po imenu Džeb. Samo mu recite da ga zove Pol. – Džeb? Nije mi poznato, drug ar, samo malčice… Drug i bolničar uzima telefon, muškar ac, ali nije tako ljubazan: – Ovde nema Džeba. Imamo Džona i Džeka. Takva ti je sudbina. – Ali mislio sam da je on stalni pacijent – buni se Kit. – Ne ovde. Ne Džeb. Probaj u Satonu. Sad je i Kitu i Suzani ista stvar pala na um: pozvati Emili, brzo. Najbolje da je Suzana pozove. Em je u poslednje vreme malo zajedljiva prema Kitu. Suzana zove Emili na mobilni telefon, ostavlja por uku. Do podneva, Emili ih je dvaput pozvala. Rezultat njenih raspitivanja je sledeći: doktor Žoakim Kostelo se nedavno pridružio psihijatrijskom odeljenju u Rujslipu, na određeno vreme, ali on je Portug alac, a pohađa kurs za usavršavanje eng leskog jezika. Da li je njihova doktorka Kostelo zvučala kao Portug alka?
– Ne, dođavola, nije! – urla Kit na Tobija, ponavljajući odg ovor koji je dao Emili, preko telefona, dok se šeta prostor ijom. – I bila je žena, dođavola, zvučala je kao učiteljica iz Eseksa, s metlom u guzici, a Džeb nema majku, što mi je i rekao. Nisam baš sklon intimnim otkrićima, ali bio je krajnje iskren, prvi put u tri proklete godine. Nikad nije upoznao majku, znao je samo njeno ime: Kar on. Pobegao je iz doma kad je imao petnaest godina i pridružio se vojsci. Sad mi reci da je sve to izmislio! * Red je na Tobija da ode do prozor a i, oslobođen Kitovog optužujućeg pog leda, prepusti se mislima. – Kad se javila ta doktorka Kostelo, jesi li joj dao ikakav razlog da pomisli kako joj ne ver uješ? – napokon pita. Podjednako dug o Kitovo razmišljanje: – Ne. Nisam. Igrao sam tu igru. – Onda je, što se tiče nje, ili njih, misija obavljena. – Ver ovatno. Ali Tobi nije zadovoljan tim verovatno: – Što se njih tiče, ko god da su oni, vi ste nasamar eni. Prevar eni. Navučeni – govor i sve uver enije. – Ver ujete u jevanđelje po Krispinu, ver ujete doktorki Kostelo, čak i ako je pog rešnog pola, i ver ujete da je Džeb šizofreničar i kompulzivni lažov, i da je u izolaciji, u psihijatrijskoj klinici te ne može da podnese posete čoveka za kojeg strahuje. – Ne, nisam – prasne Kit. – Džeb mi je govor io istinu. To je bukvalno izletelo iz njeg a. Možda ga je razjedalo: to je drug a priča. Čovek je razuman koliko vi ili ja. – Potpuno prihvatam to, Kite. Stvarno – kaže Tobi, najstrpljivije što može. – Ipak, zbog Suzanine i vaše bezbednosti, smatram da poziciju koju ste veoma vešto obezbedili u očima protivnika, i te kako vredi sačuvati. – Dokad? – pita Kit, nepomirljivo. – Dok ne pronađem Džeba? Zar me niste zato pozvali ovamo? Ili predlažete da ga sami potražite – i tako, uzg red, navučete sebi na vrat čitavu bandu? – insistir a Tobi, ne više tako diplomatski. A na to, u tom trenutku, Kit nema uverljiv odg ovor, i zato grize usnu i krivi lice, pa popije gutljaj viskija. – Bilo kako bilo, imate tu traku koju ste krišom snimili – gunđa, gorko se tešeći. – Onaj sastanak u ličnoj kancelar iji – Kvin, Džeb i ja. Sakrili ste je neg de. To je dokaz, ako zatreba. To će vas potopiti, nar avno. Možda i mene. Nisam sig ur an da mi je stalo do tog a. – Moja traka dokazuje nameru – odg ovar a Tobi. – Ne dokazuje da se ta oper acija ikad odig rala, a sig urno ne dokazuje njen ishod. Kit nevoljno razmišlja o tome. – Dakle, pokušavate da mi kažete sledeće – Tobi kao da vrda – Džeb je jedini svedok pucnjave. Je li tako? – Pa, jedini koji je spreman da priča, koliko znamo – sag lasan je Kit, ne radujući se onom što je upravo rekao. * Ako je zaspao, nije bio svestan tog a. U jednom trenutku, tokom nekoliko kratkih sati u krevetu, čuo je ženski vrisak i pretpostavio da je to Suzan. A posle vriska, užurbane kor ake po hodniku ispod, to je sig urno Emili, koja žur i do majke, teo r ija stvor ena na osnovu mrmljanja koje je usledilo. I posle mrmljanja, Emilina lampa zasvetlela je kroz pukotine na podnim daskama – da li čita, raz-
mišlja, ili osluškuje majku? – sve dok on ili Emili nisu zaspali, a pretpostavljao je da je on zaspao prvi, jer se nije sećao gašenja svetla. A onda se probudio kasnije neg o što je namer avao i pohitao u prizemlje, na dor učak: nema ni Emili ni Šibe, samo Kit, odeven za odlazak u crkvu, i Suzana sa šešir om. – Bilo je to veo ma časno od vas, Tobi – rekla je Suzana, uhvativši ga za ruku. – Zar ne, Kite? Kit se mnog o zabrinuo, oboje smo se zabrinuli, a vi ste odmah došli. I sir oti Džeb je častan čovek. A Kit nije vešt s lukavstvima, zar ne, drag i? Ne kažem da vi jeste, Tobi, nikako to ne mislim. Ali vi ste mladi i pametni, radite u Ministarstvu, i možete da se bavite time, a da – osmejak – ne izg ubite penziju. Stojeći na kamenom tremu, srdačno ga je zag rlila: – Mi nemamo sina, znate, Tobi. Pokušali smo, ali smo ga izg ubili. Usledilo je Kitovo džang rizavo Čućemo se. * Tobi i Emili su sedeli u staklenoj bašti, Tobi na star oj platnenoj stolici, a Emili na pletenoj stolici na suprotnom kraju. Oko te udaljenosti prećutno su se sag lasili. – Je li sinoćni razg ovor s tatom bio uspešan? – Ako može tako da se kaže. – Možda biste želeli da ja prva pričam – predložila je Emili. – Tako nećete doći u iskušenje da kažete nešto zbog čeg a biste zažalili. – Hvala vam – kazao je učtivo Tobi. – Džeb i moj otac su namer avali da naprave dokument o svojim junačkim delima nepoznate prirode. Njihov dokument izazvao bi pravi zemljotres u zvaničnim krug ovima. Kako su rekli, skrenuli bi pažnju javnosti. Problem su neka mrtva žena i njeno dete, prema majčinim rečima. Ili možda mrtvi. Ili verovatno mrtvi. Ne znamo, ali se plašimo najg or eg. Jesam li blizu, zasad? Pošto ju je Tobi samo nemo gledao, ona je udahnula i nastavila: – Džeb se nije pojavio. Dakle, ništa od obaveštavanja javnosti. Umesto tog a, neka žena, koja očig ledno nije lekar i za koju se ispostavilo da je muškar ac, telefonir a Kitu, poznatom kao Pol, i kaže mu kako je Džeb primljen u psihijatrijsku bolnicu. Istrag a otkriva da je to neistina. Osećam se kao da razg ovar am sama sa sobom. – Slušam vas. – Džeb je, u međuvremenu, nestao. Nema prezime, i nema naviku da ostavlja adresu. Zvanični organi istrag e, kao što je policija, nedostupni su – a mi slabašne žene ne treba da se pitamo zašto. Slušate me još, nadam se? – Da. – A Tobi Bel je jedan od likova u tom scenar iju. Sviđate se mojoj majci. Mom ocu ne, ali on vas vidi kao nužno zlo. Da li je to zato što sumnja u vašu privrženost cilju? – To mor ate njeg a da pitate. – Mislila sam da pitam vas. On očekuje da mu pronađete Džeba? – Da. – Obojica to želite? – Na neki način. – Možete li da ga pronađete? – Ne znam. – Znate li šta ćete da radite kad ga pronađete? Mislim, ako se Džeb sprema da otkrije neki veliki skandal, možda ćete se predomisliti u poslednjem trenutku i odlučićete da ga predate vlastima. Hoćete
li? – Ne. – A ja treba da vam ver ujem? – Da. – I ne tražite osvetu? – Zašto bih, dođavola, to radio? – pobunio se Tobi, ali Emili je ljubazno zanemar ila taj mali izliv besa. – Imam broj njeg ovih reg istarskih tablica – rekla je. Bio je zbunjen. – Čijih? – Džebovih. – Tražila je nešto u džepu donjeg dela trenerke. – Fotog rafisala sam njeg ov kombi dok je mučio tatu na vašar u. Fotog rafisala sam i reg istarsku nalepnicu – vadi ajfon i petlja s ikonicama – Važi dvanaest meseci, a izvađena je pre osam nedelja. – Zašto niste dali taj broj Kitu? – pita zabezeknuti Tobi. – Jer Kit uvek nešto sjebe, a ne želim da moja majka preživljava taj sjebani lov na čoveka. Ustajući s pletene stolice, prišla je i prinela telefon do njeg ovog lica. – Neću to da presnimim na svoj telefon – kazao je. – Kit ne želi elektroniku. A ni ja. Imao je olovku, ali ne i papir. Dala mu je list papir a iz jedne fio ke. Zapisao je reg istarski broj Džebovog kombija. – Ako mi date broj svog mobilnog telefona, možda mog u da vam javim kako napreduje moja istrag a – predložio je, sad potpuno opor avljen. Dala mu je broj svog mobilnog telefona. I to je zapisao. – A mog li biste da zapišete i moj broj u bolnici i raspor ed smena – kazala je i gledala ga kako to dodaje svojoj zbirci. – Ali nećemo preko telefona govor iti ništa određeno, jasno? – strog o ju je upozor io. – Bez mig ova i nag oveštaja i lukavih doskočica – prisećajući se bezbednosne obuke – a ako vam budem slao SMS ili vam budem ostavljao por uku, biću Bejli, kao vašar. Slegnula je ramenima, kao da mu udovoljava. – Hoću li vas uznemir iti ako budem zvao kasno uveče? – pitao je na kraju, trudeći se da zvuči, pre sveg a, još praktičnije. – Živim sama, ako me to pitate – kazala je. To je pitao.
5. U vozu koji se spor o vraćao prema Londonu, zatim u svom stanu, u polusnu i u autobusu kojim je išao na posao u ponedeljak ujutro, Tobi Bel je ne prvi put u životu razmišljao o motivima za ugrožavanje kar ijer e i slobode. Ako njeg ova budućnost nikad nije bila svetlija, što su mu u Ljudskim resursima stalno ponavljali, zašto bi se vraćao u prošlost? Da li je imao posla sa svojom starom savešću – ili s nekom novostečenom? I ne tražite osvetu?, pitala ga je Emili: šta li je to trebalo da znači? Da li je ona to zamišljala kao osvetu protiv svih Ferg usa Kvinova i Džejova Krispina na svetu, dvojice tako beznačajnih ljudi u njeg ovim očima, da nisu vredni da se o njima razmišlja? Ili je iskazivala neke skrivene motive? Da nije Emili tražila osvetu – protiv svih muškar aca na svetu, uključujući i svog oca? Bilo je trenutaka kad je odavala takav utisak, kao i drug ih, istina kratkih, kad je izg ledala kao da je na njeg ovoj strani, koja god da je to strana. Uprkos tom jalovom preispitivanju – ili možda baš zbog tog a – Tobijev učinak prvog radnog dana na novom radnom mestu bio je za primer. Do jedanaest sati razg ovar ao je sa svim članovima svog novog osoblja, odredio im polja odg ovornosti, suzbio mog uća preklapanja i org anizovao savetovanje i nadzor. Do podneva je, na sastanku menadžer a, iznosio dobro prihvaćene radne zadatke. Na pauzi za ručak, sedeo je u kancelar iji svoje reg io nalne dir ektorke i jeo sendvič s njom. Tek kad je dobro i temeljno obavio dnevne zadatke, izg ovor ivši se na neki sastanak van zgrade, otišao je autobusom do stanice Viktor ija, i odatle, na vrhuncu sao braćajnog špica, pozvao star og prijatelja, Čarlija Vilkinsa. * Svaka britanska ambasada trebalo bi da ima svog Čarlija Vilikinsa, govor ili su nekad u Berlinu, jer kako bi uopšte radili bez tog ljubaznog, smir enog, šezdesetog odišnjaka, bivšeg eng leskog policajca, koji je pola radnog veka proveo kao diplomatsko obezbeđenje? Stubić je naleteo na tvoja kola, udario ih, baš kad si napuštao koktel povodom Dana pada Bastilje, u francuskoj ambasadi? Sram ga bilo! Neki suviše revnostan nemački policajac uvrteo je sebi u glavu da ti prover i nivo alkohola u krvi, dok voziš? Sloboda! Čarli Vilkins će u mir u razg ovar ati sa izvesnim prijateljima u nemačkoj policiji i videće šta može da se uradi. Ali u Tobijevom slučaju bilo je obrnuto, jer je on bio jedan od retkih ljudi na ovom svetu koji su uspeli da učine uslug u Čarliju i njeg ovoj ženi Nemici, Beatriks. Njihova ćerka, nadar ena vio lončelistkinja, nije imala akademske kvalifikacije za audiciju na nekoj londonskoj muzičkoj akademiji. Dir ektorka akademije je, kako se ispostavilo, bila najbolja prijateljica Tobijeve tetke, koja je i sama profesorka muzike. Na brzinu obavljeni telefonski pozivi, audicija ugovor ena. Otad nije prošao nijedan Božić da Tobi, gde god da je na dužnosti, ne dobije kutiju Beatriksinih domaćih kolača i ukrašenu čestitku, u kojoj ponosno iznose napredak svoje briljantne ćerke. A kad su se Čarli i Beatriks dostojanstveno povukli u Brajton, a kolači i čestitke nastavili da pristižu, Tobi nikad nije propuštao da napiše nekoliko reči zahvalnosti. * Kuća Vilkinsovih u Brajtonu bila je malo udaljena od ostalih, i kao da je bila preneta iz Švarcvalda. Leje crvenih lala oivičavale su stazu do trema kuće u stilu Ivice i Mar ice. Baštenski patuljci u bavarskim nar odnim nošnjama isprsili su se u zakopčanim sakoima, a kaktusi su prekrivali ogroman pro-
zor. Beatriks je na sebi imala svoju najbolju odeću. Uz badensko vino i jetrene knedlice, troje prijatelja pričalo je o star im vremenim i slavilo muzička dostignuća ćerke Vilkinsovih. A posle kafe i likera, Čarli i Tobi su se povukli u osamu zadnjeg dvor išta. – To je za jednu damu koju poznajem, Čarli – objasnio je Tobi, zamišljajući, zar ad priče, da je ta dama Emili. Čarli Vilkins se izazovno nasmešio. – Kazao sam Beatriks: kod Tobija je uvek u pitanju neka dama. A ta dama, Čarli – objasnio je, sad prikladno crveneći – išla je prošle nedelje u kupovinu i sudar ila se s parkir anim kombijem, i ozbiljno ga oštetila, što je bilo posebno nezgodno, jer na vozačkoj dozvoli ima već veliki broj neg ativnih poena. – Svedoci? – raspitivao se sao sećajno Čarli Vilkins. – Nije sig urna. Bilo je to u praznom delu parking a. – Drag o mi je što to čujem – rekao je Čarli Vilkins, pomalo sumnjičavo. – I nisu je snimile kamere? – Nisu – kazao je Tobi, izbeg avajući Čarlijev pog led. – Koliko znamo, nar avno. – Nar avno – ponovio je učtivo Čarli. A pošto je ona dobra devojka, nastavio je Tobi, i pošto joj savest ne dozvoljava da zaspi dok ne plati dug – ali ne može da dozvoli sebi da ostane bez dozvole na šest meseci, Čarli – i pošto je bila dovoljno prisebna da zapiše broj tablica kombija, Tobi se pitao… dobro, ona se pitala, da li postoji neki način – i vešto je ostavio nedovršenu rečenicu, čekajući da je Čarli završi. – A da li naša prijateljica ima ikakvu predstavu koliko bi ta posebna uslug a mog la da nas košta? – raspitivao se Čarli, vadeći star ačke nao čar e da bi bolje osmotrio ceduljicu koju mu je Tobi dao. – Koliko god da košta, Čarli, ja ću platiti – odg ovor io je velikodušno Tobi, ponovo pominjući Emili. – Pa, u tom slučaju, budi ljubazan i pridruži se Beatriks na čašici, i sačekaj me deset minuta – rekao je Čarli – cena će biti dvesta funti za fond za udovice i decu pog inulih policajaca, samo gotovina, bez priznanice, a za mene ništa, zbog star ih vremena. I deset minuta kasnije, kao što je obećao, Čarli mu je vratio cedulju s imenom i adresom, ispisanim pažljivom policijskom rukom, a Tobi je kazao: Fantastično, Čarli, predivno, biće oduševljena, i možemo li da stanemo pored nekog bankomata na putu do stanice? Ali ništa od tog a nije uklonilo senku sumnje koja se pojavila na, inače vedrom, licu Čarlija Vilkinsa, i koja je još uvek bila tu kad su se zaustavili kod neke rupe u zidu, a Tobi bez reči dao Čarliju dvesta funti. – Taj gospodin kog a si me zamolio da pronađem – kazao je Čarli. – Ne mislim na kola. Mislim na gospodina kome pripadaju. On je Velšanin, sudeći po adresi. – Šta je s njim? – Jedan moj prijatelj iz policije obavestio me je da dotični gospodin s neizgovor ivom adresom ima prilično veliki crveni krug oko svog imena, da se metafor ično izr azim. – A to znači? – Ako vidi ili čuje tog gospodina, pomenuta služba neće ništa preduzeti, već će odmah obavestiti najviše krug ove. Rekao bih da mi nećeš otkriti razlog e za taj veliki crveni krug, zar ne? – Izvini, Čarli. Ne mog u. – I to je sve, zar ne? – Nažalost, jeste. Parkir ajući se ispred železničke stanice, Čarli je isključio motor, ali je ostavio zaključana vrata.
– Pa, i ja se plašim, sine – rekao je strog o. – Za tebe. I za tvoju damu, ako ona uopšte postoji. Jer kad zatražim od svog prijatelja u policiji takvu uslug u, a njemu glasna zvonjava ispuni uši, što se dogodilo u slučaju tvog Velšanina, on mor a da razmišlja o svojim zvaničnim obavezama, zar ne? Bio je dovoljno ljubazan da mi to sao pšti, u vidu upozor enja. Ne može samo tek tako da pritisne dugme i pobegne, zar ne? Mor a da zaštiti sebe. Dakle, evo šta ti govor im, sine: poljubi je u moje ime, ako postoji, i dobro se čuvaj, jer imam loš predo sećaj sad kad naš star i prijatelj Džajls, avaj, više nije s nama. – Nije s nama? Misliš, mrtav je? – uzviknuo je Tobi, ignor išući njeg ovu naznaku da je Oukli, na neki način, bio njeg ov zaštitnik. Ali Čarli se već zakikotao: – Zabog a, ne! Mislio sam da znaš. Još gor e. Naš prijatelj Džajls Oukli je postao bankar. A ti si mislio da je mrtav. Jao meni, jao meni, čekaj dok kažem Beatriks. U Džajlsa čovek može da se pouzda da će pravovremeno klisnuti kroz obrtna vrata, kažem ja. – Pa tiše dodade, gotovo sao sećajno: – Otišao je onoliko visoko koliko su mu dozvolili, podsećam te. Udar io je u tavanicu, zar ne? Što se njih tiče. Niko nije želeo da ga pusti na sam vrh, ne posle onog što se dog odilo u Hamburgu, zar ne? Nikad ne znaš kad će nešto da te snađe, je li tako? Ali Tobi, koji je osećao mučninu od toliko uzastopnih udar aca, nije znao šta da kaže. Posle samo nedelju dana od povratka u London, posle čitavog mandata u Bejr utu, tokom kojeg je Oukli nestao u nepoznatom pravcu, Tobi se pitao kad i gde će se njeg ov bivši zaštitnik pojaviti, ako se uopšte pojavi. Pa, sad je dobio odg ovor. Dug og odišnji neprijatelj bankar a i njihovog rada, čovek koji ih je nazivao trutovima, par azitima, društveno beskor isnima i štetočinama za bilo koju pristojnu ekonomiju, prešao je na stranu neprijatelja. A zašto je Oukli to uradio, prema rečima Čarlija Vilkinsa? Jer su mudraci u Vajtholu zaključili da Oukli nije isplativ. A zašto Oukli nije bio isplativ? Naslonio je glavu na jastuk tvrd kao kamen, u noćnom vozu za London. Zatvor i oči, kaži Hamburg, i ispričaj sebi priču koju si se zakleo da više nikad nećeš ispričati naglas. * Nedug o po dolasku u ambasadu u Berlinu, Tobi se zatekao na noćnom dežurstvu kad se javio načelnik hamburške policije, zadužene za nadzor industrije seksa u hamburškoj četvrti crvenih fenjer a. Načelnik traži da razg ovar a sa službenikom najvišeg rang a koji je u tom trenutku u zgradi. Tobi odg ovar a kako je on taj, što u tri ujutro i jeste. Znajući da je Oukli otišao u Hamburg kako bi se obratio veličanstvenom skupu brodovlasnika, odmah se zabrinuo. Bilo je priče da i Tobi krene kako bi stekao iskustvo, ali Oukli je to izbeg ao. – U ćeliji imamo jednog pijanog Engleza – objašnjava načelnik, odlučan da dokaže kako izvrsno govor i eng leski. – Nažalost, mor ali smo da ga uhapsimo, jer je izazvao ozbiljne ner ede u okruženju značajnih ljudi. Osim tog a, sav je izranavljen – dodaje. – Po grudnom košu. Tobi predlaže da načelnik ujutro pozove konzularno odeljenje. Načelnik odg ovar a da takvo odlaganje možda ne bi bilo u inter esu britanske ambasade. Tobi pita zašto. – Ovaj Eng lez nema ni dokumenta, ni novac. Sve mu je ukradeno. A nema ni odeću. Vlasnik lokala nam kaže da su ga bičevali, uobičajeno, ali, nažalost, izg ubio je kontrolu. Ipak, taj zatvor enik nam kaže kako je on važan službenik vaše ambasade, ne ambasador, već nešto još važnije. Tobiju treba tri sata da stigne do ulaznih vrata hamburške policije, pošto je vozio maksimalnom
brzinom auto-putem, kroz gustu mag lu. Oukli sedi, pospan u načelnikovoj kancelar iji, u zatvorskoj pidžami. Njeg ove šake, okrvavljenih prstiju, vezane su za naslon stolice. Usta su mu napućena. Ako prepoznaje Tobija, ne pokazuje to. Ni Tobi ništa ne pokazuje. – Poznajete li ovog čoveka, gospodine Bel? – raspituje se načelnik, veo ma sug estivnim tonom. – Možda ste zaključili kako ga nikad u životu niste videli, gospodine Bel? – Taj čovek mi je potpuno nepoznat – poslušno odg ovar a Tobi. – Neka var alica, možda? – nag oveštava načelnik, takođe prenag lašeno. Tobi zaključuje da je taj čovek zasig urno var alica. – Onda bi možda trebalo da odvedete ovu varalicu u Berlin i „propisno” ga saslušate? – Hvala vam. Hoću. Od policijske stanice Tobi vozi Ouklija, koji je i dalje u zatvorskoj pidžami, do neke bolnice, na drug om kraju grada. Ništa nije slomio, ali telo mu je puno sitnih rana, koje izg ledaju kao trag ovi bičevanja. U prepunoj robnoj kući kupuje mu jeftino odelo, zatim telefonir a Hermio ni da joj objasni kako je njen muž imao lakšu sao braćajnu nesreću. Ništa ozbiljno, kaže, Džajls je sedeo na zadnjem sedištu limuzine, bez vezanog pojasa. Dok se vraćaju u Berlin, Oukli ne prog ovar a ni reč. Kao ni Hermio na, kad dođe da ga istovar i iz Tobijevih kola. A ni Tobi ništa nije rekao, kao ni Džajls Oukli, samo je ostavio trista evra u koverti, koju je Tobi pronašao u svom poštanskom sandučetu u ambasadi, kao nadoknadu za novo odelo. * – A tamo je spomenik, gledajte! – uzviknula je Gvinet, vozač, pokazujući debelom rukom kroz prozor i uspor avajući da Tobi bolje pog leda. – Četrdeset pet ljudi, trista metar a ispod, bože sačuvaj. – Ko je to izazvao, Gvinet? – Jedan odvaljen kamen, momče. Bila je potrebna samo jedna mala varnica. Braća, očevi i sinovi. Pomislite samo na žene. Tobi je pomislio. Posle još jedne besane noći, i u suprotnosti sa svim načelima koje je smatrao važnima od dana kad je stupio u Ministarstvo spoljnih poslova, rekao je da ima strahovitu zubobolju, seo je u voz za Kardif, onda u taksi, na petnaestominutno putovanje do onog što je Čarli Vilkins nazvao Džebovom neizgovor ivom adresom. Dolina je bila groblje napuštenih ugljenokopa. Stubovi plavocrne kiše uzdizali su se iznad zelenih brežuljaka. Vozila ga je krupna pedesetog odišnjakinja. Tobi je sedeo por ed nje, na prednjem sedištu. Brda su se približila, a put suzio. Prošli su pokraj fudbalskog igrališta i neke škole, a iza škole nalazio se travom obr astao aerodrom, srušen kontrolni tor anj i ostaci hang ar a. – Molim vas da me ostavite kod kružnog toka – kazao je Tobi. – Učinilo mi se da ste rekli kako posećujete prijatelja – odg ovor ila mu je Gvinet, optužujućim tonom. – Tako je. – Pa, zašto onda da vas ne ostavim ispred prijateljeve kuće? – Jer želim da ga iznenadim, Gvinet. – U ovom mestu nije ostalo mnog o iznenađenja, momče – rekla je, i dala mu svoju vizitkartu, da je pozove kad bude želeo da se vrati. Kiša je počela da rominja. Neki riđokos dečak, od osam ili devet godina, vozio je nov bicikl tamo-amo, svir ajući prastar om mesing anom sir enom, pričvršćenom za guvernal. Crno-bela goveda pasla su među šumom stubova. S leve strane nalazio se niz montažnih kuća sa zelenim krovovima i sa
šupom u dvor ištu. Pretpostavio je da su to nekad bile kuće oženjenih radnika. Broj deset je bila poslednja kuća u nizu. Beli jarbol nalazio se ispred kuće, ali na njemu nije bilo zastave. Podig ao je zasun na kapiji. Dečak na biciklu nag lo se zaustavio iza njeg a. Ulazna vrata su bila od brušenog stakla. Nije bilo zvona. Dok ga je dečak posmatrao, pokucao je na staklo. Pojavila se senka neke žene. Vrata su se otvor ila. Plavuša njeg ovih godina, bez šminke, stisnutih pesnica i vilica, veo ma besna. – Ako si novinar, odjebi! Vas mi je preko glave! – Nisam novinar. – Koji kur ac onda hoćeš? – glas joj nije bio velški, već star omodno borben irski. – Da li ste, kojim slučajem, vi gospođa Ovens? – Šta ako jesam? – Ja sam Bel. Pitao sam se da li bih mog ao da razg ovar am s vašim mužem Džebom. Naslanjajući bicikl na ogradu, dečak se provukao pokraj njeg a i stao por ed one žene, jednom rukom je, posesivno, grleći oko struka. – A o čemu bi ti, jebote, da razg ovar aš s mojim mužem Džebom? – Došao sam u ime prijatelja, Pola – očekivao je neku reakciju, koja je izo stala – trebalo je da se Pol i Džeb sastanu prošle srede. Džeb se nije pojavio. Pol se brine za njeg a. Misli da je doživeo sao braćajnu nesreću ili tako nešto. Niko se ne javlja na broj mobilnog telefona koji mu je Džeb ostavio. Bio sam na putu ovamo, te me je on zamolio da pronađem Džeba – objasnio je ležerno, najo puštenije što je mog ao. – Prošle srede? – Da? – Pre nedelju dana? – Da. – Šest jebenih dana? – Da. – Gde je bio taj sastanak? – U njeg ovoj kući. – Gde je, jebote, njeg ova kuća? – U Kornvolu. Severnom Kornvolu. Lice joj je ukočeno, a i dečakovo. – Zašto vaš prijatelj nije sam došao? – Pol mor a da ostane kod kuće. Žena mu je bolesna. Ne može da je ostavi – odg ovor io je Tobi, zapitavši se koliko će moći da nastavi ovako. Krupan i nezgrapan sedokos muškar ac u zakopčanom vunenom džemper u i s nao čar ima pojavio se iza nje, zur eći u njeg a. – U čemu je problem, Bridžid? – pitao je grlenim glasom, koji je Tobi, svojevoljno, prog lasio severnjačkim. – Ovaj traži Džeba. Njeg ov prijatelj Pol je imao sastanak sa Džebom u Kornvolu, prošle srede. Zanima ga zašto se jebeni Džeb nije pojavio, ako govor i istinu. Čovek je prijateljski spustio ruku na dečakovu riđu glavu. – Deni, mislim da bi trebalo da odeš kod Dženi da se igrate. I ne smemo da pustimo gospodina da čeka ispred vrata, zar ne, gospodine…? – Tobi. – A ja sam Har i. Kako ste, Tobi? Kosa tavanica, drže je gvozdeni podupir ači. Linoleumski pod blista se od glancanja. U kuhinjskoj
niši plastično cveće na belom stolnjaku. A na sredini sobe, nasuprot televizor a, dvosed i odg ovar ajuće fotelje. Bridžid je sela na naslon jedne. Tobi je stajao naspram nje, a Har i je otvor io fio ku kredenca i izvadio debelu vojnu fasciklu. Držeći je obema rukama, kao crkvenu pesmar icu, stao je ispred Tobija i udahnuo, kao da će zapevati. – Dakle, jeste li lično poznavali Džeba, Tobi? – rekao je, kao mer u predostrožnosti. – Ne. Nisam. Zašto? – Vaš prijatelj Pol ga je poznavao, ali vi niste, jesam li u pravu, Tobi? – kao da želi da bude sig uran. – Samo moj prijatelj – potvrdio je Tobi. – Dakle, vi niste upoznali Džeba. Niste ga ni videli, ako smem da kažem. – Tako je. – Pa, ovo će vas možda zaprepastiti, Tobi, bez obzir a na to, a nema sumnje da će još više zaprepastiti vašeg prijatelja Pola, koji, nažalost, nije mog ao da dođe. Ali sir oti Džeb je trag ično dig ao ruku na sebe prošlog utorka, i još uvek pokušavamo da se pomir imo s tim, kao što pretpostavljate. Da ne pominjem Denija, nar avno, mada se čovek ponekad zapita da li deca bolje podnose te stvar i neg o mi odr asli. – Dovoljno je pisano o tome u novinama, jebote – rekla je Bridžid, ućutkujući Tobijeve prig ušene izr aze saučešća. – Svi na jebenom svetu znaju sve o tome, osim njeg a i njeg ovog prijatelja Pola. – Pa, samo u lokalnim novinama, Bridžid – ispravio ju je Har i, dodajući Tobiju fasciklu. – Ne čitaju svi Argus, zar ne? – I jebeni Ivning standard. – Da, pa, ne čitaju svi ni Ivning standard, zar ne? Ne sad kad je besplatan. Ljudi vole da uživaju u onom što kupuju, a ne u onom što im se nudi besplatno. Takva je ljudska prir oda. – Stvarno mi je veo ma žao – prekinuo ih je Tobi, otvar ajući fasciklu i zur eći u isečke. – Zašto? Nisi ga ni poznavao, dođavola – rekla je Bridžid.
RATNIKOVA POSLEDNJA BITKA Policija ne traži druge osumnjičene za smrt upucavanjem bivišeg pripadnika specijalnih jedinica Dejvida Džebedaju (Džeba) Ovensa, starog 34 godine, koji je, prema rečima patologa izgubio bitku protiv posttraumatskog sindroma i povezanih oblika kliničke depresije… HEROJ SPECIJALNIH JEDINICA ODUZEO SEBI ŽIVOT …služio je hrabro u Severnoj Irskoj, gde je upoznao svoju suprugu, Bridžid, iz alsterske policije. Kasnije je služio u Bosni, Iraku, Avganistanu… – Da li biste želeli da telefonir ate svom prijatelju, Tobi? – kazao je Har i ljubazno. – Tamo je staklenik, ako želite privatnost, imamo dobar signal, zahvaljujući obližnjoj radarskoj stanici, tako da to i ne čudi. Kremir ali smo ga juče, zar ne, Bridžid? Samo por odica, bez cveća. Vaš prijatelj ne bi bio pozvan, kažite mu, tako da nema razlog a da prebacuje sebi. – Šta ćeš još reći svom prijatelju, gospodine Bel? – pitala je Bridžid. – Ono što sam pročitao ovde. To su grozne vesti. – Ponovo je pokušao: – Užasno mi je žao, gospođo Ovens. – A Har iju: – Hvala vam, ali mislim da bih radije da mu to lično sao pštim. – Potpuno razumljivo, Tobi. I pristojno, ako smem da kažem. – Džeb je razneo sebi mozak, gospodine Bel, ako se to uopšte tiče tvog prijatelja. U svom kombiju. To nisu napisali u novinama; bili su uviđavni. Misle da je to uradio u utor ak uveče, između šest i deset sati. Parkir ao se na uglu nekog polja blizu Glastonber ija, u Somersetu, na mestu koje zovu Levels. Šeststo metar a od najbližeg naselja – brojali su kor ake. Upotrebio je smit i veson, 9 mm, svoje omiljeno oružje kratke cevi. Nisam znala da je imao jebeni smit i veson, i kad smo već kod tog a, mrzeo je pištolje, što je neo bično, ali našli su mu jedan u ruci, kažu, kratka cev i tako to. „Žao mi je što vas mučimo, gospođo Ovens, ali možete li zvanično da ga identifikujete?” „Nema nikakve muke, policajče. Kad god želite. Odvedite me do njeg a.” Kao da sam još policajka. Pravo kroz jebenu desnu slepoo čnicu. Mala rupa na desnoj strani, a na drug oj nije ostalo mnog o od njeg ovog lica. Takve su te izlazne rane. Nije promašio. Ne bi on to, ne Džeb. Uvek je bio dobar strelac. Osvajao je nag rade moj Džeb. – Da, pa, prisećanje na to neće ga oživeti, zar ne, Bridžid? – kazao je Har i. – Mislim da Tobi zaslužuje šolju čaja, zar ne, Tobi? Prevalili ste toliki put zbog prijatelja, to se zove odanost. I komad Denijevog kolača, koji si mesila s njim, Bridžid. – Jedva su dočekali da ga kremir aju. Samoubice idu preko reda, gospodine Bel, ako ikad budeš imao takav problem. – Ustala je s naslona fotelje i istur ila kukove prema njemu, izazovono i ujedno prezrivo. – Imala sam zadovoljstvo da oper em njeg ov jebeni kombi, znaš? Čim su završili s njim. „Evo, gospođo Ovens, sad je samo vaš.” Veo ma ljubazni ljudi, da ti kažem, ti iz Somerseta. Veo ma učtivi prema dami. Ponašali su se prema meni i kao prema koleg inici. Bilo ih je i nekoliko iz Londona. Upravljali su oper acijom, za svoju seo sku braću. – Bridžid mi nije telefonir ala, sve do večer i, nije želela – objasnio je Har i. – Imao sam dvočas. Znala je to, što je bilo veo ma uviđavno od tebe, zar ne, Bridžid? Ne možeš da ostaviš pedesetor o dece da jurcaju dva sata, zar ne? – Dali su mi i svoje jebeno crevo za vodu, što je bilo ljubazno. Čovek bi pomislio da je čišćenje
tog a uključeno u uslug u, zar ne? Ali ne uz mer e štednje, ne u Somersetu. „Jeste li potpuno sig urni da ste završili s for enzikom?”, pitala sam ih, „jer ne bi valjalo da sper em trag ove.” „Imamo sve trag ove koji su nam potrebni, gospođo Ovens, hvala vam, a evo vam i četka za ribanje, za slučaj da vam zatreba.” – Samo mučiš sebe, Bridžid – upozor io ju je Har i, iz kuhinje, puneći čajnik i stavljajući kolače na tanjir. – Ne mučim valjda i gospodina Bela? Pog ledaj ga. On je primer pribranosti. Ja sam žena koja saznaje stvar i o svojem bivšem mužu, on mi je potpuni stranac, znaš, gospodine Bel. Do pre tri godine veo ma dobro sam poznavala Džeba, a i Deni. Čovek kog a smo poznavali pre tri godine ne bi se ubio jebenim pištoljem kratke cevi, niti dug e cevi, kad smo već kod tog a. Nikad ne bi ostavio sina bez jebenog oca niti ženu bez muža. Deni mu je bio sve. Čak i kad je Džeb jebeno poludeo, uvek je bilo: Deni, Deni. Da ti ispričam nešto o samoubistvima, što nije opštepoznato, gospodine Bel? – Tobija to ne zanima, Bridžid. Sig ur an sam da je on dobro obavešten mladi gospodin, koji poznaje psiholog iju i slično. Jesam li u pravu, Tobi? – Samoubistvo je jebeno ubistvo, eto šta je, gospodine Bel. Nema veze što ubiješ sebe. Radi se o ostalim ljudima. Pre tri godine sam imala divan brak, sa čovekom svojih snova. Nisam ni ja bila za bacanje, a on je bio dovoljno dobar da to često pominje. Jebozovna sam i voleo me je do koske, ili je bar tako govor io. Imala sam razlog a da mu ver ujem. I još uvek mu ver ujem. Volim ga. Uvek ću ga voleti. Ali ne ver ujem kopilanu koji se upucao da bi ubio nas, njeg a i ne volim. Mrzim ga. Jer ako je to uradio, onda je kopile, i ne zanima me njeg ov jebeni razlog. Ako je to uradio? Da li je to ako nag lasila više neg o što je namer avala? Ili se to samo Tobiju učinilo? – A kad bolje razmislim, ne znam ni od čeg a je skrenuo. Nikad nisam saznala. Imao je neku neuspešnu misiju. Došlo je do nekog pog rešnog ubistva. To je sve što znam. Posle tog a, ni reči. Možda ti i tvoj prijatelj Pol znate. Možda je Džeb ver ovao prijatelju Polu onako kako nije ver ovao meni, svojoj jebenoj ženi. Možda i policija zna. Možda čitava jebena ulica zna, a Deni, Har i i ja smo jedini isključeni. – Razmišljanje o tome neće ti pomoći, Bridžid – kazao je Har i, otvar ajući pakovanje papirnih salveta. – Neće pomoći ni njemu, neće pomoći Deniju. A ver ovatno neće pomoći ni Tobiju. Zar ne, Tobi? – pita, dodajući mu šolju čaja, s kolačem na tanjir iću, i salvetu. – Napustila sam jebenu policiju zbog Džeba, kad smo saznali da je Deni na putu. Izg ubila sam platni koeficijent i unapređenje koje me je čekalo. Oboje smo bili probisveti, Džebov otac je beskor isni besposličar, majku nikad nije upoznao, a ja nikad nisam saznala ko mi je otac, a ni jebena majka. Ali mi ćemo biti kako valja, pristojni ljudi, po svaku cenu. Završila sam kurs fizičkog obrazovanja, sve da bismo obezbedili Deniju dom. – A ona je najbolja nastavnica fizičkog koju je ova škola ikad imala, ili će imati, zar ne, Bridžid? – kazao je Har i. – Sva deca je vole, a Deni je neizmerno ponosan na nju. Svi smo. – Šta vi predajete? – pitao je Tobi Har ija. – Aritmetiku, sve do naprednog nivoa, kad imamo učenike za to, zar ne, Bridžid? – reče, dodajući joj šolju čaja. – Da li je tvoj prijatelj gospodin Pol iz Kornvola neki jebeni psihijatar, bez kojeg Džeb nije mogao, ili šta? – pitala je Bridžid. – Ne. Nije psihijatar, nažalost. – A ti nisi novinar? Sig urno? – Sig urno nisam novinar.
– Pa, ako ti ne smeta što sam radoznala, gospodine Bel: ako ti nisi novinar, a tvoj prijatelj Pol nije psihijatar, ko ste vas dvojica, jebote? – Pažljivo, Bridžid – kazao je Har i. – Ja sam ovde potpuno privatno – rekao je Tobi. – Šta si onda potpuno javno, ako smem da pitam? – Javno sam zaposlen u Ministarstvu spoljnih poslova. Ali umesto eksplozije koju je očekivao, dobio je samo uzdržan kritički pog led. – A tvoj prijatelj Pol? Da li je i on iz Ministarstva spoljnih poslova? – netremice ga gleda krupnim i zelenim očima. – Pol je u penziji. – A da li je Džeb poznavao tog Pola pre, recimo, tri godine? – Jeste. – Profesio nalno? – Da. – A da li bi njihov sastanak imao veze s tim, Džebov i Polov, da Džeb nije sebi razneo glavu dan ranije? Nešto u vezi s poslom, recimo, od pre tri godine? – Da. Imao bi – odg ovor io je mirno Tobi. – To je bila veza među njima. Nisu se dobro poznavali, ali bili su na putu da se sprijatelje. Njen pog led je još uvek bio prikovan za njeg ovo lice: – Har i. Brinem se za Denija. Budi ljubazan pa svrati kod Dženi da vidiš da nije pao s jebenog bicikla. Tek ga je juče dobio. * Tobi i Bridžid su ostali sami, između njih je uspostavljeno oprezno razumevanje, dok su čekali ko će prvi prog ovor iti. – Da li bi trebalo da pozovem Ministarstvo spoljnih poslova u Londonu, da te prover im? – pitala je Bridžid, primetno opuštenije. – Da tražim da mi potvrde kako je gospodin Bel ono za šta se predstavlja? – Mislim da se Džebu to ne bi svidelo. – A tvom prijatelju Polu? Šta je s njim? Da li bi se njemu svidelo? – Ne bi. – A ni tebi? – Dobio bih otkaz. – Taj razg ovor, koji je trebalo da obave. Da li je to bilo o izvesnoj Operaciji divljina, recimo? – Zašto? Da li vam je Džeb pričao o tome? – O oper aciji? Šališ se. Usijanim kleštima ne biste izvukli to iz njeg a. Bila je sumnjiva, ali takav mu je bio posao. – Kako sumnjiva? – Džeb nije voleo plaćenike, nikad. Oni rade samo zbog uzbuđenja i novca, govor io je. Misle da su her oji, a u stvar i su jebene psihopate. „Bor im se za svoju zemlju, Bridžid. Ne za neke jebene multinacio nalne kompanije, sa ofšor bankovnim računima.” Osim što nije rekao jebene, da budem iskrena. Džeb je bio pobožan. Nije psovao i veo ma malo je pio. Bog zna kakva sam ja. Jebena protestantkinja, tako su mi rekli. Ali mor ala sam da budem, zar ne, da bih radila u jebenoj alsterskoj policiji? – A ono što mu se nije sviđalo u Operaciji divljina bilo je učestvovanje plaćenika? To je tada rekao, za tu konkretnu oper aciju?
– Samo uopšteno. Samo za plaćenike. Hteo je da ih skine s leđa, nije voleo te drkadžije. „To je još jedan plaćenički posao, Bridžid. Da se čovek zaprepasti kad vidi ko danas započinje ratove.” – Da li je imao još neke zamerke u vezi s tom oper acijom? – Sumnjiva je, ali ko ga jebe? – A posle? Kad se vratio, posle oper acije? Zatvor ila je oči, a kad ih je otvor ila, kao da je postala drug a žena – povučena, prestrašena: – Bio je kao duh. Iscrpljen. Nije mog ao da drži nož i viljušku. Stalno mi je pokazivao pismo iz svog voljenog puka: hvala ti i laku noć i seti se da si doživotno vezan po Zakonu o službenoj tajni. Mislila sam da je video sve. Da smo oboje videli sve. Severna Irska. Krv i kosti na ulicama, razmrskana kolena, bombe, davljenja. Bože drag i. Nekoliko puta je duboko udahnula, sabrala se i nastavila: – Sve dok jedna kap ne prepuni čašu. Ona o kojoj svi pričaju. Ona koja je namenjena njemu i koja ga ne ostavlja na mir u. Jedna suvišna bomba na pijaci. Autobus pun školske dece koji eksplodir a u par amparčad. Ili možda samo mrtav pas u jarku, ili posekotina na malom prstu koja krvar i. Šta god da je bilo, to mu je došlo glave. Nije mogao da se odbrani. Nije mog ao da gleda one koje najviše voli na svetu bez mržnje što nismo prekriveni krvlju. Ponovo je zastala, ovog puta razr og ačivši oči, besna zbog nečeg što ona vidi, a Tobi ne: – On nas je jebeno proganjao! – izletelo joj je, zatim je prekorno stavila šaku na usta. – Za Božić, postavili smo jebeni sto za njeg a. Deni, ja, Har i. Seli smo, zur eći u prazno mesto. Denijev rođendan, isto. Pokloni na kućnom prag u, usred jebene noći. Kakvu to bolest imamo koja će ga zar aziti ako uđe? Jebenu lepru? To je njeg ova kuća, bog a mu. Zar ga nismo dovoljno voleli? – Sig ur an sam da jeste – kazao je Tobi. – Kako, jebote, ti to znaš? – pitala je i sela potpuno mirno, grizući nokte, zag ledana nekud u prošlost. – A posao s kožom? – pitao je Tobi. – Gde je Džeb naučio kožarski zanat? – Od jebenog oca, šta si mislio? Bio je obućar, kad se nije opijao do besvesti. Ali to nije sprečilo Džeba da ga beskrajno voli i čuva njeg ov jebeni alat u šupi, kao Sveti gral, kad je bar aba umrla. Zatim jedne noći – prazna šupa, nema alata, a ni Džeba. Isto kao sad. Okrenula se i pog ledala ga, čekajući da on prog ovor i. Oprezno je to uradio: – Džeb je rekao Polu kako ima neki dokaz. O Operaciji divljina. Namer avao je da ga donese na sastanak u Kornvolu. Pol ne zna šta je to. Pitao sam se znate li vi. Rašir ila je dlanove i zur ila u njih, kao da čita sopstvenu sudbinu, zatim je ustala, prišla ulaznim vratima i otvor ila ih: – Har i! Gospodin Bel želi da oda poštu, kako bi mog ao da prenese to svom prijatelju Polu. I, Deni, ostani kod Dženi dok te ne pozovem, čuješ li me? – A Tobiju: – Vrati se kasnije, bez Har ija. * Kiša je ponovo počela da pada. Na Har ijevo navaljivanje, Tobi je pozajmio kišnu kabanicu i shvatio da mu je premala. Vrt iza kuće bio je uzan, ali dug. Mokro rublje visilo je s kanapa. Mala kapija vodila je do pustopoljine. Prošli su pokraj nekoliko bunker a iz rata, prekrivenih grafitima. – Pričam učenicima kako su ovo podsetnici na ono za šta su se njihovi dedovi bor ili – doviknuo mu je Har i, preko ramena. Stig li su do oronule štale. Vrata su bila zaključana katancem. Har i je imao ključ. – Ne govor imo Deniju da je ovde, zasad – kazao je iskreno Har i. – I zato ću vas zamoliti da imate
to na umu, kad se budete vratili u kuću. Namer avamo da ga ponudimo na prodaju preko Ibeja, kad se ova halabuka stiša. Čovek ne želi da kupce odvrati povezivanje s tim, zar ne? – gur ajući vrata i oslobađajući jato veselih ptičica. – Podsećam vas da je Džeb napravio dobre izmene, mor am priznati. Malo je preter ao, po mom mišljenju. Ne bih to rekao pred Bridžid, nar avno. Cir ada je bila pričvršćena za tlo kočićima za šator. Tobi je gledao dok je Har i išao od kočića do kočića, sve dok nije oslobodio jednu stranu cir ade; zatim je pomer io cir adu i otkrio zeleni kombi i nažvrljan natpis, zlatno na zelenom, DŽEBOVI PREDMET I OD KOŽE, velikim slovima, a ispod, manjim Prodaja u kombiju. Ignor išući Har ijevu ispruženu ruku, Tobi je ušao u ter etni deo kombija. Drvena oplata, neke ploče uklonjene, drug e vise. Sto na rasklapanje, podignut i oriban, drvena stolica, bez jastuka. Viseća mreža za spavanje, skinuta i uredno umotana. Gole oribane police, prilag ođene majstor u. Mir is sredstva za dezinfekciju još uvek nije u potpunosti nadjačao vonj ustajale krvi. – Šta se dog odilo s njeg ovim irvasovim kožama? – pitao je Tobi. – Pa, bilo je najbolje da ih spalimo, zar ne? – objasnio je vedro Har i. – Nije bilo mnog o tog a što se moglo spasti, iskreno, Tobi, imajući u vidu ono što je sir otan napravio od sebe. Nije pio, što bi mu pomog lo da to uradi i što je, kažu, neuo bičajeno. Ali takav je bio Džeb. Nije bir ao lakši put. Nikad. – I bez oproštajne por uke? – pitao je Tobi. – Samo pištolj u ruci i osam metaka u okvir u, što navodi čoveka da se zapita šta li je namer avao sa ostalim mecima, pošto izvrši samoubistvo, rekao bih – odg ovor io je Har i, istim informativnim tonom. – Isto kao i to što je kor istio pog rešnu ruku. Zašto, pitam se. Džeb je bio levor uk. Ali ubio se desnom rukom, što bi se mog lo opisati kao neo bičnost. Ali Džeb je bio profesio nalni strelac, rekli su mi. Pa i mor ao je da bude, zar ne? Ako je Džeb tako odlučio, mog ao je da se upuca stopalom, mog ao je Džeb to, prema onom što mi je Bridžid rekla. Povrh tog a, kad stigneš do te tačke, ne prihvataš racionalne arg umente, kao što svi znamo. A to je rekla i policija, vrlo ispravno, po mom mišljenju, pošto ni izbliza nisam stručnjak za to. Tobi je pronašao udubljenje, šir oko kao teniska loptica, ali ne toliko duboko, na polovini drvene oblog e, nasred jedne stranice kombija, i opipao njeg ov rub. – Da, pa – objasnio je Har i – takav metak je mor ao nekud da ode, što je sasvim razumljivo, mada čovek to ne bi pover ovao, gledajući neke današnje filmove. Ne može samo da nestane, zar ne, mislim, metak? Evo šta ja mislim: zag ituješ rupu, išmirg laš, ofarbaš i uz malo sreće, niko neće primetiti. – A njeg ov alat? Za obr adu kože? – Da, pa to je šteta za sve zainter esovane, mislim, alat njeg ovog oca, Tobi, kao i njeg ov plinski štednjak, koji su nešto vredeli. Na ter en su prvi izašli vatrog asci, nisam sig ur an zašto, ali očig ledno ih je neko pozvao. Zatim je došla policija, zatim hitna pomoć. Tako da čovek ne zna čije prstiće da krivi, zar ne? Nije policija, u to sam sig ur an. Izuzetno poštujem naše čuvar e zakona, više neg o Bridžid, da budem iskren, iako je ona bila jedna od njih. Ipak, tako je to u Irskoj, pretpostavljam. I Tobi je to pretpostavljao. – Nikad se nije svađao sa mnom, podsećam vas. Niti je imao razlog a. Sa Bridžid je već drug ačije, što nije ni čudo, s obzir om na njenu nar av, zar ne? Ja sam dobar prema njoj, što se za Džeba nije uvek mog lo reći, ako ćemo iskreno. Zajedno su zatvor ili vrata kombija, zatim podig li cir adu, prebacili je preko kombija i pričvrstili konopce. – Mislim da Bridžid želi ponovo da razg ovar a sa mnom, nasamo – kazao je Tobi. I neuverljivo dodao: – Nešto u vezi s Polom, što ona smatra poverljivim.
– Pa, Bridžid je slobodan čovek, kao i svi mi – kazao je Har i srdačno, prijateljski potapšavši Tobija po ruci. – Samo ne slušajte previše pažljivo njene stavove o policiji, to vam savetujem. Uvek postoji neko kog a treba kriviti u ovakvim slučajevima, to je u ljudskoj prir odi. Drag o mi je što sam vas upoznao, Tobi, i veo ma je pažljivo od vas što ste došli. I ne zamer ate mi što vam ovo govor im, zar ne? Znam da je drsko. Samo, ako se to dog odi, sasvim slučajno, ali nikad se ne zna, da naletite na nekog kome je potrebno dobro održavano ter etno vozilo, opremljeno po najvišim standardima… pa, znate kome da se obratite, zar ne? * Bridžid se sklupčala u uglu sofe, obuhvativši kolena rukama. – Jesi li išta video? – pitala je. – Da li je trebalo? – Krv mi nikad nije delovala log ično. Bilo je mrlja svuda po zadnjem braniku. Rekli su da je to krv. „A kako je, dođavola, tamo dospela?”, pitala sam ih. „Kroz jebeni prozor i oko kombija?” „Suviše ste napeti, gospođo Ovens. Prepustite istrag u nama i popijte šolju čaja.” Zatim mi je prišao još jedan tip, policajac u civilu iz Londona, vešt s rečima. „Samo da vas umir imo, gospođo Ovens, to na braniku nije krv vašeg muža. To je crvena boja. Mor a da je nešto popravljao.” Pretresli su i čitavu kuću. – Oprostite? Koju kuću? – Ovu jebenu kuću. U kojoj sad sediš, gledajući me, a šta si ti mislio? Svaku jebenu fio ku i ormarić. Čak i Denijev ormar s igračkama. Pretražili od vrha do jebenog dna, ljudi koji znaju svoj posao. Džebovi dokumenti iz one fio ke. Šta god da je tamo bio ostavio. Uzeli su ih i vratili, skor o isto kao što su ih i zatekli. I odeću su nam pretresli. Har i misli da sam par anoična. Da u svemu vidim zaver e. Zajebi ti to, gospodine Bel. Pretresla sam više kuća neg o što je Har i pojeo dor učaka. Znam kako radi policija. – Kad su to uradili? – Juče, jebote. A šta si ti mislio? Dok smo kremir ali Džeba, kad inače? Ne pričamo o jebenim amater ima. Zar te ne zanima šta su tražili? Pružajući ruku ispod sofe, izvukla je smeđ kover at, nezalepljen i gurnula ga prema njemu. Dve fotog rafije A4, mat. Bez okvir a. Crno-bele. Slaba rezolucija. Noćni snimci, veliko uvećanje. Format koji je podsetio Tobija na sve one mutne slike koje je video; osumnjičene potajno fotografisane s drug e strane ulice: osim što je ovo dvoje osumnjičenih bilo mrtvo i ležalo na nekoj steni, jedno je bila žena umotana u arapsku odor u, a drug o izr ešetano dete s napola otkinutom nog om, s ljudima koji stoje oko njih u ratnoj opremi i s poluautomatskim puškama. Na prvoj fotog rafiji stoji neki neidentifikovan muškar ac, takođe u ratnoj opremi, okreće pištolj prema ženi, kao da želi da je dokrajči. Na drug oj, neki drug i muškar ac, i on u ratnoj opremi, kleči na jednom kolenu, s oružjem por ed sebe, lice je pokrio šakom. – Uzela sam ih s mesta gde je stajao plinski štednjak pre neg o što su ga probisveti ukrali – Bridžid je prezrivo objasnila, odg ovor ivši na pitanje koje Tobi nije postavio. – Džeb je tamo bio pričvrstio azbestnu ploču. Ali azbest je još uvek bio tamo. Policija je misilila da je pretražila kombi, pre neg o što su mi ga ostavili da ga oper em. Ali ja sam poznavala Džeba. Oni nisu. Džeb je znao kako da sakrije nešto. Te fotog rafije su mor ale da budu neg de, mada mi ih nikad nije pokazao. Nije to uradio. „Imam dokaz”, samo je govor io. „Tamo je, crno na belo, samo što niko ne želi da pover uje u to.”
„Kakav dokaz, jebote?”, pitala sam. „Fotog rafije snimljene na mestu zločina.” Ali pitaš li ga kakav je to bio zločin, on te samo bezizrazno gleda. – Ko ih je snimio? – pitao je Tobi. – Mališa. Njeg ov drug ar. Jedini koji mu je ostao posle misije. Jedini koji je bio uz njeg a, pošto su ostali bili zastrašeni. Don, Endi, Mališa – svi su bili dobri prijatelji pre Divljine. Nikad više. Ostao je samo Mališa, sve dok se on i Džeb nisu posvađali i razišli. – Zbog čeg a su se svađali? – Zbog istih jebenih slika koje držiš u ruci. Džeb je tad još uvek bio kod kuće. Bolestan, ali nekako je gur ao. Zatim je Mališa došao da por azgovar a s njim i gadno su se posvađali. Mališa je visok metar i devedeset. Ali Džeb ga je poduhvatio odo zdo, savio ga u kolenima i slomio mu nos. Kao iz prir učnika, iako je bio mnog o niži od njeg a. Čovek mor a tome da se divi. – O čemu je želeo da razg ovar a sa Džebom? – O tim fotog rafijama, pre sveg a. Mališa je dotad stalno pričao kako će ih pokazati ministrima. Čak i medijima. Zatim se predomislio. – Zašto? – Potkupili su ga. Vojni preduzimači. Dali su mi doživotni posao, pod uslovom da drži svoja glupa usta zatvor enim. – Da li ti preduzimači imaju ime? – Tu je neki tip Krispin. Pokrenuo je tu blistavu novu kompaniju amer ičkim novcem. Sur ovi profesio nalac. Čovek budućnosti, ako je ver ovati Mališi. Vojska može da se jebe. – A šta je Džeb mislio o njemu? – Da nije nikakav profesio nalac. Avantur isti, tako ih je zvao, i rekao je Mališi da je i on jedan od njih. Mališa je želeo da im se i on pridruži, ver ovali ili ne. Pokušali su da zavrbuju Džeba čim je misija završena. Da ga ućutkaju. Sad su poslali Mališu da ponovo pokuša. Doneo je Džebu jebeni spor azum, već odštampan. Samo je trebalo da ga potpiše, da vrati fotog rafije i pridruži se toj kompaniji, i nebo je granica. Mog la sam da kažem Mališi da poštedi sebe putovanja i slomljenog nosa, ali on me ne bi poslušao. U stvar i, mrzim tog jebenog čoveka. Misli da je božji dar za žene. Pipkao me je kad god Džeb nije gledao. Povrh sveg a, napisao mi je ulag ivačko pismo saučešća, da se čovek ispovraća. Iz fio ke u kojoj je držala novinske isečke izvadila je rukom pisano pismo i pokazala mu ga. Draga Bridžid, Stvarno mi je bilo žao kad sam čuo vesti o Džebu, kao što mi je žao što se sve među nama završilo Loše. Džeb je bio Najbolji među Najboljima, i uvek će biti, bez obzira na stare svađe, uvek će biti u mom Sećanju, kao što znam da će biti i u tvom. Povrh toga, Bridžid, ako ti nedostaje Lova za bilo šta, pozovi priloženi broj mobilnog telefona i sigurno ću ti poslati. Povrh toga, Bridžid, zamoliću te, ljubazno, da smesta vratiš dve Slike na pozajmici, koje su Lično vlasništvo moje malenkosti. Prilažem adresiran koverat. U večnom Bolu, Džebov stari Drug, veruj mi, Mališa. Čuje se svađa ispred ulaznih vrata: Deni ima napad urlanja, Har i ga uzalud ućutkuje. Bridžid mor a da zgrabi fotog rafije.
– Smem li da ih zadržim? – Smeš kur ac! – Smem li da ih kopir am? – Dobro. Hajde. Kopir aj ih – odg ovar a, ponovo bez imalo oklevanja. Čovek iz Bejr uta spušta fotog rafije na sto i zanemar ivši savet koji je dao Emili pre samo nekoliko dana, fotog rafiše slike svojim blekber ijem. Dok ih vraća, vir i preko Bridžidinog ramena u Mališino pismo, zatim prepisuje broj njeg ovog mobilnog telefona u svoju beležnicu. – Kako se Mališa preziva? – pita, dok se buka napolju pojačava. – Pajk. Zapisuje i Pajk, za svaki slučaj. – Pozvao me je dan ranije – kaže ona. – Pajk? – Deni, umukni, jebote! Džeb, ko bi drug i? U utor ak, u devet ujutro. Har i i Deni su upravo bili otišli u školu. Podig la sam slušalicu, Džeb je drug ačije zvučao neg o prethodne tri godine. „Pronašao sam svedoka, Bridžid, najboljeg kog a možeš da zamisliš. On i ja ćemo ister ati stvar i na čistac, jednom zasvagda. Otar asićemo se Har ija, i čim završim s ovim, počećemo sve iznova: ti, ja i Deni, kao nekad.” Eto koliko je bio depresivan nekoliko sati pre neg o što je razneo svoju jebenu glavu, gospodine Bel. * Ako je decenija diplomatskog života ičemu naučila Tobija, to je bilo da svaku krizu posmatra kao uobičajenu i rešivu. Dok se taksijem vraćao u Kardif, u umu su mu ključali neo dređeni strahovi za Kita, Suzanu i Emili; žaljenje zbog Džeba i mozganje o vremenu i metodi njeg ovog ubistva, o saučesništvu policije u prikrivanju, ali naizgled je bio isti onaj brbljiv putnik, a Gvinet je bila isti brbljiv vozač. Tek kad su stig li do Kardifa, počeo je da razmišlja o odlukama, kao da ih je sve vreme pripremao, što uistinu i jeste radio. Da li je pod prismotrom? Nije još, ali nije zabor avio upozor enje Čarlija Vilkinsa. Na stanici Padington platio je voznu kartu gotovinom. Platio je Gvinet gotovinom i zamolio je da ga sačeka kod kružnog toka. Zadržao je za sebe identitet osobe koju posećuje, mada je znao da mu je trud uzaludan. Najver ovatnije je najmanje jedan od Bridžidinih suseda dobio zaduženje da obavesti policiju, što znači da su ga očevici i opisali; ipak, uz malo sreće, policija će se svojom nesposobnošću postar ati da ovo potraje malo duže. Pošto mu je trebalo više gotovine neg o što je pretpostavljao, nije imao drug og izbor a do da je podigne na bankomatu, i tako obznani svoje prisustvo u Kardifu. Neke rizike je mor ao da preuzme. U prodavnici elektronske robe, nedaleko od stanice, kupio je novi hard-disk za svoj kućni kompjuter i dva polovna mobilna telefona, jedan crn, drug i srebrn, s pripejd SIM karticama i gar antovano do kraja napunjenim bater ijama. U svetu jeftine elektronike, kako je naučio na kursevima iz bezbednosti, takvi telefoni su bili poznati kao potrošni, zbog sklonosti njihovih vlasnika da ih bacaju posle nekoliko sati kor išćenja. U omiljenom kafeu besposlenih žitelja Kardifa, kupio je kafu i kolač i odneo ih za sto u uglu. Zadovoljan što pozadinski šum služi svrsi, ukucao je Mališin broj u srebrni potrošni telefon i pritisnuo zelenu slušalicu. To je bio Matijev svet, a ne njeg ov. Ali obr eo se na njeg ovom rubu i tajnovitost mu nije bila strana. Telefon je zvonio i zvonio i taman je pomislio da će mu se javiti telefonska sekretar ica kad je
agresivan muški glas zar ežao: – Pajk ovde. Radim. Šta hoćete? – Mališa? – Da, Mališa. Ko je to? Tobijev glas, lišen uglađenosti službenika Ministarstva spoljnih poslova: – Mališa, ovde je Pit, iz Saut vels argusa. Zdravo. Slušajte, novine spremaju prilog o Džebu Ovensu, koji se, nažalost, ubio prošle nedelje, kao što ver ovatno znate. Smrt našeg neopevanog junaka i tako to. Čuli smo da ste mu bili dobar prijatelj, je li tako? Recimo, najbolji prijatelj? Njeg ov ortak i to. Mor a da ste veo ma tužni. – Otkud vam moj broj? – Ah, imamo mi svoje metode, zar ne? Slušajte, pitali smo se – moj urednik se pitao – možemo li da napravimo intervju, kao, kako je Džeb bio dobar vojnik, Džeb u očima najboljeg drug a i slično, preko cele strane? Mališa? Jeste li još uvek tu? – Kako se prezivate? – Endrus. – Da li je ovo zvanično? – Pa, mi bismo voleli da bude, nar avno. I licem u lice. Možemo da obavimo opsežno istraživanje, ali to je uvek gubljenje vremena. Nar avno, ako postoje neki poverljivi podaci, poštovaćemo to. Još jedna dug a ćutnja, sa Mališinom šakom preko telefonskog mikrofona: – Da li vam odg ovar a u četvrtak? Četvrtak? Savesni državni službenik odmah u mislima prover ava svoj raspor ed. Deset ujutro, sastanak zaposlenih. Pola jedan, radni ručak oficir a za vezu u Londonderi hausu. – Može u četvrtak – odg ovar a prkosno. – Kad ste mislili? Nema šanse da dođete u Vels, pretpostavljam? – London. Kafić Zlatno tele, Mil Hil. Jedanaest ujutro. Možete li? – Kako ću vas prepoznati? – Ja sam kepec. Osamdeset centimetar a u čizmama. I dođite sami, bez fotog rafa. Koliko imate godina? – Trideset jednu – odg ovor io je prebrzo i poželeo da nije. * Dok se vozom vraćao na stanicu Padington, ponovo kor isteći srebrni potrošni telefon, Tobi je poslao prvu por uku Emili: hitno mi treba savet, smatraj ovaj broj starim, van upotrebe, Bejli. Stojeći u hodniku, pozvao je njenu ordinaciju, za svaki slučaj, i dobio telefonsku sekretar icu: – Por uka za doktorku Probin, molim. Doktorko Probin, ovde je vaš pacijent Bejli, želim da zakažem preg led za večer as. Molim vas, pozovite me na ovaj broj, jer moj star i broj više nije u upotrebi. Hvala vam. Tokom nar ednog sata, činilo mu se da misli samo na Emili: što je značilo da je mislio na sve i svašta, od izdaje Džajlsa Ouklija do drug ih stvar i; ali kud god da je otišao, s njim je bila i Emili. Odg ovor ila mu je na por uku, iako štur o, i to mu je popravilo raspoloženje, mnog o više neg o što je mog ao da zamisli: Radim do ponoći. Traži hitnu službu ili trijažno odeljenje. Bez potpisa. Čak ni slovo E. Kad se iskrcao na Padingtonu, već je bilo osam sati, ali dotad je već imao novi spisak oper ativnih zaliha: kotur lepljive trake, papir za uvijanje, šest ojačanih kover ata formata A5 i kutiju papirnih maramica. Trafika na stanici je bila zatvor ena, ali u Prejd stritu je kupio sve što mu treba, i dodao ojačanu akten-tašnu, nekoliko vaučer a za dopunu mobilnog i plastičnu fig ur icu stražar a iz londonskog Ta-
uer a u svoju zbirku. Taj stražar je bio čist višak. Ono što je Tobiju trebalo bila je kartonska kutija u kojoj ga je kupio. * Njeg ov stan u Ajlingtonu nalazio se na prvom spratu niza povezanih kuća iz osamnaestog veka, istovetnih, ako se izuzme boja ulaznih vrata, stanje prozorskih okvir a i kvalitet zavesa. Noć je bila suva i neuo bičajeno topla. Hodajući pločnikom nasuprot kući, Tobi je prvo prošao pokraj nje, opušteno tražeći uobičajene znake: parkir ana kola u kojima neko sedi, prolaznike na uglovima, koji razg ovar aju mobilnim telefonom, ljude u radničkim kombinezonima koji kleče por ed trafo-stanica. Kao i obično, u njeg ovoj ulici je bilo sveg a tog a i još ponečeg. Prelazeći na svoju stranu, popeo se uza stepenice i otključao ulazna vrata, što je tiše mog ao, a zatim mirno zastao u predsoblju. Iznenađen što je grejanje uključeno, setio se da je utor ak, a utorkom Lula, njeg ova čistačica Portug alka, radi tu od tri do pet, što znači da joj je možda bilo hladno. Ipak, Bridžidina smir ena izjava da joj je kuća bila profesio nalno pretražena, od krova do podruma, još uvek mu je bila u mislima, i bilo je prir odno što je primetio taj neuo bičajen detalj, dok je išao iz sobe u sobu, njušeći u potrazi za nepoznatim mir isima, dodir ujući stvar i, bezuspešno pokušavajući da se seti kako ih je ostavio, otvar ajući ormar e i fio ke, bez rezultata. Na kursevima iz bezbednosti koje je pohađao, rekli su mu da profesio nalni trag ači snimaju ono što rade, kako bi mog li sve da vrate na mesto, i zamišljao ih je kako to rade u njeg ovom stanu. Ali tek kad je otišao da uzme rezervni memor ijski stik koji je, pre tri godine, zalepio iza uramljenje fotog rafije sa svadbe majčinih roditelja, obuzela ga je jeza. Slika je visila tamo gde je oduvek bila: u delu slepog hodnika između dnevne sobe i kupatila. Svaki put kad je, tokom godina, mislio da je premesti, nije uspevao da pronađe mračnije ili manje upadljivo mesto i na kraju ju je ostavio tamo gde je bila. A memor ijski stik je još uvek bio tamo, zalepljen slojevima izolir-trake: bez vidljivih znakova da ga je neko dir ao. Problem je u tome što na staklu na slici nije bilo prašine, a po Lulinim mer ilima, to bi bilo prvi put. Ne samo staklo, već i ram. I ne samo ram, već i vrh rama, koji se nalazi dobrano iznad domašaja sitne Lule. Da li se popela na stolicu? Lula? Da li ju je, uprkos navici, obuzeo nag on da obavi veliko spremanje? Namer avao je da je pozove, ali onda je prasnuo u smeh, shvativši da se ponaša par anoično. Zar je stvarno zabor avio da je Lula otišla na odmor, da ju je zamenila beskrajno efikasnija i odlučnija Tina, visoka čitavih metar i šezdeset pet? Još uvek se smejući, uradio je ono što je i bio naumio pre neg o što se zao kupio uzaludnim poslom. Skinuo je izolir-traku i poneo memor ijski stik u dnevnu sobu. * Kompjuter mu je bio izvor velike brig e. Znao je – to mu je stalno odjekivalo u glavi – da nijedan kompjuter nikad nije bezbedno mesto za skrivanje. Kako god da sakriješ tajno blag o, današnji analitičar i će ga, ako imaju dovoljno vremena, iskopati. S drug e strane, zamenjivanje star og hard-diska novim koji je kupio u Kardifu takođe je je bilo rizično: recimo, kako da objasni prisustvo potpuno novog diska, bez ikakvog sadržaja? Ali svako objašnjenje, koliko god da je neuverljivo, zvučaće mnogo bolje neg o tri godine star i glasovi Ferg usa Kvina, Džeba Ovensa i Kita Probina, snimljeni nekoliko dana ili čak sati, pre početka kastastrofalne Operacije divljina. Prvo treba pronaći tajni snimak u dubinama računar a. Tobi je to uradio. Zatim je napravio još dve
kopije na posebnim memor ijskim stikovima. Zatim je trebalo izvaditi hard-disk. Osnovno oruđe za tu oper aciju: mali odvijač, osnovno poznavanje tehnike i vešti prsti. Tobi je pod pritiskom, ali ima sve to. Sad uklanjanje hard-diska. Za to mu treba kutija od stražar a suvenir a i papirne mar amice, za oblaganje. Kao primao ca navodi voljenu tetku Rubi, advokaticu koja radi u Derbišir u, pod muževljevim prezimenom, i zato je, po njeg ovom mišljenju, bezbedan primalac. Kratka prateća por uka – Rubi više ne bi ni očekivala – preklinje je da čuva pošiljku kao oči u glavi, objašnjenja će uslediti. Zapečati kutiju, naslovi na Rubi. Zatim, za one crne dane za koje se molio da nikad ne dođu, adresir aj dva ojačana koverta na sebe, post restant pošta u Liverpulu i Edinburg u. Brzo premotavanje unapred, na prizor Tobija Bela u bekstvu, koji stiže, dahćući, na šalter glavne pošte u Edinburg u, dok ga sile mraka prate u stopu. I tako je ostao treći, prvobitni, nikom namenjen, memor ijski stik. Na kursevima iz bezbednosti, uvek su igrali žmurke: Dakle, dame i gospodo, imate taj strogo poverljiv i kompromitujuć dokument u rukama, a tajna policija vam lupa na vrata. Imate tačno devedeset sekundi, pre nego što počnu da vam pretresaju stan. Odbacite sva mesta na koja prvo pomislite: NE iza bojler a, NE ispod labave daske na podu, NE na luster, niti u zamrzivač ili u pribor za prvu pomoć i ni u kom slučaju nemojte da ga okačite na komad kanapa i izbacite kroz kuhinjski prozor. Pa gde, onda? Odg ovor: na najo čig lednije mesto kojeg možete da se setite, među najo čig lednijim sličnim predmetima. U donju fio ku u komodi, u kojoj se trenutno nalazi nesređeno smeće puno CD-ova iz Bejr uta, por odičnih fotog rafija, pisama bivših devojaka i… da, čak i nekoliko memor ijskih stikova s ručno ispisanim nalepnicama, zalepljenih na plastične kutije. Jedna mu je privukla pažnju: DIPLOMSKA ŽURKA, BRISTOL. Skinuo je nalepnicu, obmotao je oko trećeg memor ijskog stika i ubacio ga u fio ku, među smeće. Onda je odneo Kitovo pismo do sudoper e i zapalio ga, usitnio pepeo i isprao ga u slivnik. Za svaki slučaj je spalio i kopiju ugovor a za iznajmljivanje automobila na bodminskoj železničkoj stanici. Zadovoljan, istušir ao se, presvukao i stavio dva potrošna mobilna telefona u džep, spakovao koverte i paket u torbu i, primenivši savet Odeljenja za bezbednost, da nikad ne uđe u prvi taksi koji naiđe, zaustavio je ne drug i, već treći i dao vozaču adresu mini-marketa u Svis kotidžu, gde je postojao dežurni poštanski šalter. A tamo je, i dalje oprezan, ponovo zaustavio taksi do stanice Juston, pa još jedan do Ist Enda. * Bolnica se uzdizala iz tame kao neki ogroman bojni brod, blistavih prozor a, mostova i stepenica raščišćenih za akciju. U dvor ištu se nalazio parking i čelična skulptur a isprepletanih labudova. U prizemlju, bolničar i su iz kola hitne pomoći prebacivali na kolica povređene, umotane u crvenu ćebad, dok su zaposleni u bolnici, u belim mantilima, bili na pauzi za pušenje. Svestan da video-kamer e zur e u njeg a sa svakog krova i bander e, Tobi se ponašao kao da je nestrpljiv u pratnji pacijenta i hodao zabrinutog izr aza lica. Prateći bolnička kolica, ušao je u blistavo predvorje, koje je izg ledalo kao nekakav sabirni centar. Na jednoj klupi sedela je grupa žena sa zar ovima; na drug oj, tri veo ma star a muškarca s pletenim kapicama, nagnuta nad brojanicama. Nedaleko od njih, desetak hasida u zajedničkoj molitvi. Šalter s informacijama za pacijente, ali tamo nema nikog. Znak koji ga upućuje prema Ljudskim resursima, Radnom planir anju, Seksualnom zdravlju i Dečjem bor avku, ali ništa o mestu kuda se zaputio. Krupno obaveštenje: STOP! DA LI STE OVDE ZBOG HITNOG SLUČAJA? Ako i jeste, nema nikog da vam kaže šta da radite. Odabravši najo svetljeniji, najšir i hodnik, odvažno je hodao por ed
preg rada zaklonjenih zavesom, sve dok nije naleteo na postar ijeg crnca, koji je sedeo za stolom, ispred kompjuter a. – Tražim doktorku Probin – kazao je. A kad se seda glava nije podig la: – Ver ovatno je u odeljenju za hitnu pomoć. Možda je na trijaži. Ovde je do ponoći. Starčevo lice bilo je izbrazdano plemenskim oznakama. – Ovde ne pominjemo imena, sinko – kazao je, pošto je neko vreme proučavao Tobija. – Trijaža, skrenite levo i drug a vrata. Hitna služba, vratite se u predvorje, idite hodnikom za hitne slučajeve. – I videvši da je Tobi izvadio mobilni telefon: – Nema svrhe da zovete, sinko. Mobilni ovde ne rade. Napolju je već drug a priča. U čekao nici ispred trijaže tridesetor o ljudi je sedelo i zur ilo u isti beo zid. Neka strog a belkinja u zelenoj uniformi, s elektronskim ključem oko vrata, proučavala je beleške. – Rekli su mi da doktorka Probin želi da me vidi. – Hitna služba – odg ovor ila je, obraćajući se beležnici. Pod prug ama tužnog belog svetla, još redova pacijenata zur ilo je u zatvor ena vrata s natpisom PREGLED. Tobi je uzeo broj i seo por ed njih. Osvetljena tabla objavljivala je broj pacijenta kog a preg ledaju. Neki su ostajali po pet minuta, neki jedva minut. Iznenada, došao je na red, a s drug e strane stola gledala ga je Emili, sa smeđom kosom vezanom u rep i bez šminke. Ona je lekar, ponavljao je sebi utešno, celo popodne. Navikla je na to. Svakog dana se suo čava sa samrtnicima. – Džeb je izvršio samoubistvo, dan pre neg o što je trebalo da dođe u kuću vaših roditelja – počeo je, bez uvoda. – Upucao se u glavu. – Kako Emili ništa nije rekla, upitao je: – Gde možemo da razg ovar amo? Lice joj se zaledilo. Podiže stisnute šake i gurne palčeve među zube. Prog ovor ila je tek kad se pribrala: – U tom slučaju, potpuno sam ga pog rešno procenila, zar ne? – kaže. – Mislila sam da je on pretnja za mog oca. Nije bio. Bio je pretnja za sebe. Ali Tobi razmišlja: i ja sam tebe pog rešno procenio. – Da li iko zna zašto se ubio? – pita ga, bezuspešno pokušavajući da se smir i. – Nije bilo ni por uke ni poslednjeg telefonskog poziva – odg ovar a Tobi, i sam pokušavajući da se smir i. – I nikom se nije pover io, koliko njeg ova žena zna. – Bio je oženjen, dakle. Sir ota žena – konačno pribrana doktorka. – Udovica i mali sin. Poslednje tri godine nije mog ao da živi ni s njima ni bez njih. Prema njenim rečima. – I bez oproštajne por uke, kažete? – Tako izg leda. – Niko nije okrivljen? Ni sur ovi svet? Niko? Jednostavno se upucao. Tek tako? – Naizgled. – I to je uradio baš pre neg o što je trebalo da sedne s mojim ocem i obavesti javnost o nečemu? – Tako izg leda. – Što nije nimalo log ično. – Nije. – Da li je moj otac saznao za to? – Od mene nije. – Hoćete li da me sačekate ispred, molim vas Pritiska dugme na svom stolu, za sledećeg pacijenta.
* Dok su hodali, namerno su se držali razdvojeno, kao dvoje ljudi koji su se posvađali i čekaju pomir enje. Kad je osetila potrebu da prog ovor i, obratila mu se veo ma besno: – Da li je njeg ova smrt nacionalna vest? U novinama, na televiziji, i tako dalje? – Samo lokalne novine i Ivning standard, koliko ja znam. – Ali mog lo bi da se prošir i svakog trenutka? – Pretpostavljam. – Kit kupuje Tajms. – A onda joj sinu: – A mama sluša radio. Prolaz koji bi trebalo da bude zaključan, ali nije, vodi preko neur ednog gradskog parka. Grupa klinaca s psima sedi ispod drveta i puši mar ihuanu. Na prošir enju između dve ulice uzdiže se dug a jednospratnica. Na tabli piše DOM ZDRAVLJA. Emili je mor ala da ga obiđe, potraži slomljene prozor e, dok ju je Tobi pratio. – Klinci misle da ovde držimo lekove – kazala je. – Kažemo im da nije tako, ali oni nam ne ver uju. Zašli su u nizije viktor ijanskog Londona s kućama od cig ala. Ispod otvor enog zvezdanog neba, pružaju se nizovi od po dve kuće, na svakom par u ogroman zajednički dimnjak s vrtom, podeljenim napola. Otvar a jednu kapiju. Spoljno stepenište vodi do trema na prvom spratu. Ona se penje. On je prati. Pod svetlošću s trema vidi ružnu sivu mačku bez jedne prednje šape kako se trlja o njeno stopalo. Otključala je vrata i mačka je projur ila pokraj nje. Ušla je za njom, zatim sačekala njeg a. – Ima hrane u frižider u, ako ste gladni – rekla je, pa nestala u prostor iji za koju je pomislio da je njena spavaća soba. I dok se vrata zatvar aju: – Prokleta mačka misli da sam veter inar. * Ona sedi, s glavom među šakama, zur i u nepojedenu hranu na stolu. Dnevna soba oskudno je nameštena, gotovo prazna: majušna kuhinja u jednom uglu, nekoliko star ih stolica i sto od bor ovine, koji ujedno služi i kao radni sto, i star a sofa. Nekoliko medicinskih knjig a, hrpa afričkih časopisa. A na zidu, fotog rafija Kita diplomate dok predaje akreditive bujnoj predsednici neke kar ipske države, a Suzana ih, sa velikim belim šešir om, posmatra. – Jeste li vi ovo fotog rafisali? – pitao je. – Zabog a, ne. To je bio službeni fotog raf. Iz frižider a je izvadila komad holandskog sir a, nekoliko par adajza, a iz zamrzivača hleb u kriškama, koji je prepekla. I tri četvrtine boce izvetrelog crnog vina, koje je on, uz njenu dozvolu, sipao u dve zelene čaše. Navukla je bezo bličnu kućnu haljinu i ravne papuče, ali nije pustila kosu. Kućna haljina je bila zakopčana do gležnjeva. Iznenadio se kad je shvatio koliko je visoka, iako je imala ravne papuče. I kako dostojanstveno hoda. Kako joj pokreti, na prvi pog led, izg ledaju nespretno, a u stvar i su, kad čovek razmisli, veo ma otmeni. – A ona koja se lažno predstavila kao doktorka? – pita ona. – Koja je pozvala Kita da mu kaže kako je Džeb živ, iako je tad već bio mrtav? To ne bi zanimalo policiju? – Zasad ne. Ne. – Da li i Kitu preti opasnost od samoubistva? – Ni govor a – odg ovar a čvrsto, pošto je i sam postavljao sebi to pitanje, otkako je napustio Bridžidinu kuću. – Zašto?
– Sve dok ver uje u priču lažne doktorke, ne predstavlja nikakvu opasnost. To je bio cilj tog lažnog poziva. I za ime bog a, neka nastave da ver uju kako su ga ostvar ili, ko go da su ti ljudi. – Ali Kit ne veruje. To je star a priča, ali on je ponavlja, zbog nje: – I rekao je to nag las, ali hvala bog u, samo najbližim i najdražim ljudima, i meni. Ipak, preko telefona se pretvar ao da ver uje, i tako treba i da ostane. Mor a da odug ovlači, da se pritaji na nekoliko dana. – Dokad? – Spremam dokaze – kaže Tobi, hrabrije neg o što se oseća. – Neke deliće slag alice već imam. Džebova udovica ima fotog rafije koje mog u da budu kor isne. Napravio sam kopije. Dala mi je i ime nekog ko bi možda mog ao da pomogne. Dog ovor io sam se s njim da se sastanemo. S nekim ko je bio uključen u prvobitni problem. – Jeste li vi bili uključeni u prvobitni problem? – Ne. Ja sam samo slučajni posmatrač. – A kad spremite dokaze, šta ćete onda? – Ostaću bez posla, najver ovatnije – kaže on, i trudeći se da se opusti, pruža ruku prema mački, koja je sve vreme ležala kraj njenih nog u, ali ona ga je ignor isala. – U koliko sati se budi vaš otac? – pita. – Kit rano ustaje. Mama dug o spava. – Šta znači rano? – Oko šest. – A šta je s Marlouo vima? – Oh, oni ustaju u cik zor e. Albert muze krave farmer u Filipsu. – A koliko je vlastelinska kuća udaljena od kuće Marlouo vih? – Nimalo. To je star a vlastelinska kućica. Zašto? – Mislim da bi Kit trebalo da sazna za Džebovu smrt, što pre. – Pre neg o što sazna od nekog drug og i eksplodir a? – Možete i tako da kažete. – Mog u. – Problem je u tome što ne možemo da ga zovemo na kućni telefon, kao ni na mobilni. A imejl zasig urno ne smemo da mu pošaljemo. I Kit je sag lasan s tim. Nag lasio je to u pismu. Zastao je, očekujući da ona prog ovor i, ali ona nije skidala pog led s njeg a, izazivajući ga da nastavi. – I zato predlažem da vi pozovete gospođu Marlou, čim se probudite, da je zamolite da ode do vlastelinske kuće i dovede Kita. Pod uslovom da želite lično da mu sao pštite vesti, umesto da ja to uradim. – Šta da joj kažem? – Da telefon u vlastelinskoj kući ne radi. Ne možete da uspostavite vezu. Nema razlog a za paniku, ali mor ate da por azgovar ate s Kitom. Mislim da biste mog li nešto od ovog da upotrebite. Bezbednije je. Uzela je crni potrošni telefon i, kao da nikad dotad nije videla mobilni, radoznalo ga okretala dugim prstima. – Ako će vam biti lakše, mog u da ostanem – kaže on, pokazujući na pohabanu sofu. Gleda ga, gleda na sat: dva ujutro. Donosi jorg an i jastuk iz spavaće sobe. – Sad će vama biti hladno – prig ovar a on. – Biće mi dobro – odg ovar a.
6. Uporna kornvolska mag la spustila se na dolinu. U poslednja dva dana niko sa zapadne strane nije uspeo da se probije. Zasvođeni prozor i od cig le, na štali od koje je Kit napravio kancelar iju, trebalo bi da su puni tek izr aslog nanetog lišća. Umesto tog a, bili su prekriveni smrtonosnom belim pokrovom: ili je njemu tako izg ledalo, dok je nervozno hodao prostor ijom, kao što je pre tri godine tabanao mrskom zatvorskom sobom na Gibraltar u, čekajući poziv u boj. Bilo je pola sedam ujutro, i još uvek je nosio gumene čizme koje je na brzinu navukao dok je hitao preko voćnjaka, na poziv gospođe Marlou, koja ga je molila da se javi Emili, na osnovu sumnjive tvrdnje kako nije mog la da dobije kućni broj. Njihov razg ovor, ako se to tako može nazvati, još uvek mu je bio u glavi, ali potpuno ispretur an: delimično informacija, delimično opomena, a sve zajedno, kao ubod nožem u stomak. I kao i na Gibraltar u, mrmljao je i psovao za sebe, polug lasno: Džeb. Zaboga, čoveče. Krajnja glupo… Lepo nam je bilo krenulo… Sve je išlo kako valja – sve to pomešano s psovkama gadovi, proklete ubice i slično. – Mor aš da se pritajiš, tata, zbog mame, ne samo zbog sebe. A i zbog Džebove udovice. Samo nekoliko dana, tata. Samo ver uj u ono što ti je Džebov psihijatar kazao, iako to nije bio Džebov psihijatar. Tata, daću slušalicu Tobiju. On će ti objasniti bolje neg o ja. Tobi? Šta li, dođavola, ona radi s tom potuljenom bitang om Belom, u šest ujutro? – Kite? To sam ja, Tobi. – Ko ga je upucao, Bele? – Niko. Bilo je to samoubistvo. Zvanično. Patolog je to potpisao, policija nije zainter esovana. Pa, trebalo bi da budu zainteresovani, dođavola! Ali nije to kazao. Činilo mu se da u tom trenutku mnogo toga nije kazao, ako se izuzme da, ne, o, da, tako je, jasno. – Kite? – ponovo će Tobi. – Da. Šta je? – Rekli ste mi da ste spremali nacrt nekog dokumenta, očekujući Džebovu posetu. Vaše viđenje onog što se dog odilo pre tri godine, i belešku o vašem razg ovor u s njim u klubu, koje je on trebalo da potpiše. Kite? – Šta nije u redu s tim? Sve je istina, od reči do reči, čitava prokleta stvar – odg ovar a Kit. – Sve je u redu, Kite. Sig ur an sam da će biti izuzetno kor isno, kad dođe vreme za demarš. Samo… možete li da pronađete neko pametno mesto, da ga sakrijete na nekoliko dana? Da ga niko ne pronađe. Ne u sef niti na neko očig ledno mesto. Možda na tavan neke od pomoćnih zgrada. Ili će možda Suzani nešto pasti na pamet. Kite? – Jesu li ga pokopali? – Kremir ali. – To je bilo prokleto brzo, zar ne? Ko ih je nag ovor io na to? Još malo muljanja, kako mi se čini. Bože svemogući. – Tata? – Da, Em. Ovde sam. Šta je bilo? – Tata? Kao što je Tobi rekao. Molim te. Ne postavljaj pitanja. Ništa ne radi, pronađi neko bezbedno mesto za svoje književno delo, i pazi na mamu. I ostavi Tobija da radi šta god da je naumio, jer stvarno daje sve od sebe. Siguran sam da je tako, potuljena baraba – ali uzdržao se, što je iznenađujuće, imajući u vidu da
je, s nastranim Belom, koji mu govor i šta sme a šta ne sme da radi, s Emili, koja ga zdušno podržava, s gospođom Marlou, koja prisluškuje ispred vrata, i sir otim Džebom, koji je dobio metak u glavu, mog ao svašta da kaže. * Bor eći se da ostane trezven vratio se na početak. Stoji u kuhinji gospođe Marlou, u gumenim čizmama, mašina za pranje rublja je uključena, a on joj je rekao da isključi tu prokletinju, inače neće moći da čuje ni reč. Tata, ovde je Emili. Znam da je Emili, zaboga! Jesi li dobro? Šta se događa? Gde si? Tata, imam stvarno tužne vesti za tebe. Džeb je mrtav. Slušaš li me, tata? Tata? Bože sveti. Tata? Izvršio je samoubistvo, tata. Džeb se upucao. Sopstvenim pištoljem. U kombiju. Ne, nije. Prokleta besmislica. Zaputio se ovamo. Kad? U utorak uveče. Prošle nedelje. Gde? U Somersetu. Nemoguće. Hoćeš li da mi kažeš kako je mogao da se ubije te večeri? Ona lažna doktorka me je zvala u petak. Nažalost, tako je, tata. Jesu li ga identifikovali? Da. Ko? Nije valjda ona prokleta lažna doktorka? Njegova žena. Bože svemogući. * Šiba je cvilela. Sagnuvši se prema njoj, Kit ju je utešno pomazio, zatim se zag ledao u daljinu, slušajući Džebove oproštajne reči, promrmljane na stepeništu kluba, u praskozorje: Ponekad pomisliš da si napušten. Izgnanik, recimo. A majka i njeno dete ti ne izbijaju iz glave. Pa, više se ne osećam tako? Ako vam ne smeta, ser Kristofere, rukovaću se s vama. Pružio mi je ruku kojom se, navodno, upucao. Dobar čvrst stisak, uz: Vidimo se u sredu ujutro, u vlastelinskoj kući, a ja sam mu obećao da ću mu napraviti kajg anu, jaja na njeg ov omljen način. I nije hteo da me zove Kit, iako sam mu to rekao. Mislio je da tako ne iskazuje poštovanje prema njemu, ser Kristofer u. A ja kažem da nikad nisam ni zaslužio prokletu titulu. On krivi sebe za zločin koji nije počinio. A sad je okrivljen za još jedan užas koji nije počinio: za samoubistvo. A šta se od mene traži? Muku mu ljutu. Da sakrijem dokument u nekom seniku, da prepustim sve izo pačenom Belu i zatvor im svoja lajava usta. Pa, možda sam predug o ćutao, dođavola. Možda je to moj problem. Suviše spreman da brbljam o stvar ima koje ne vrede ni groša, ali ne tako spreman da postavim nekoliko neprijatnih pitanja, kao što su: Šta se dogodilo na stenama iza kuća? Ili: Zašto sam dobio dobro nameštenje na Karibima kad postoji desetak onih koji to više zaslužuju? Što je najg or e, rođena ćerka mu je rekla da začepi, pod vođstvom mladog Bela, koji izg leda ume
da sedi na dve stolice i da se izvuče – ponovo se razbesneo – a izvlači se i sa star om Em, i ubeđuje je, potpuno nerazumno, kako mu se čini, da gur a nos u stvar i o kojima pojma nema, ako se izuzme ono što je načula ili saznala od majke, a nije trebalo. I samo da se zna: ako iko treba da sao pšti star oj Em prljavštine o Operaciji divljina i povezanim pitanjima, to sig urno neće biti izo pačeni Bel, čija je jedina prepor uka to što je špijunir ao sopstvenog ministra, a neće biti ni Suzana. To će biti njen prokleti otac, i on će to uraditi kad i kako mu bude odgovaralo. Dok su mu te nepovezane misli žestoko odjekivale u glavi, vraćao se kući preko mag lom prekrivenog dvor išta. * Prikradajući se kako ne bi probudio Suzanu iz jutarnjeg sna, Kit se obrijao i obukao tamno gradsko odelo, za razliku od onog seo skog, koje je greškom obukao za sastanak s onim govnom Krispinom, čiju će ulog u u ovoj afer i izvući na svetlo dana, makar ga to koštalo penzije i titule. Ogledajući se u ogledalu u garder obi, razmišljao je da li da doda crnu kravatu iz poštovanja prema Džebu i odlučio: suviše očig ledno, šalje pog rešnu por uku. Star inskim ključem, koji je odnedavno dodao na svoj privezak, otključao je fio ku u komandantovom stolu i izvadio kover at u koji je odložio Džebov bedan račun i, ispod njeg a, fasciklu s dokumentom, na kojoj je pisalo NACRT. Zastavši za trenutak, otkrio je, gotovo s olakšanjem, da roni vrele suze, od bola i gneva. Brz pogled na naslov dokumenta, ipak, povratio mu je raspoloženje i odlučnost: „Operacija divljina, prvi deo: svedočenje predstavnika vlade Njenog veličanstva na Gibraltar u, u svetlu dodatnih informacija koje je obezbedio komandir specijalnih jedinica na ter enu.” Drug i deo, naslovljen „Svedočenje ter enskog komandir a”, ostaće zauvek nezavršen, tako da će prvi deo mor ati da odig ra dvostruku ulog u. Tiho hodajući preko zaštitnog najlona do spavaće sobe, pog ledao je, stideći se i diveći se, svoju usnulu suprug u, ali je dobro pazio da je ne probudi. Stig avši u kuhinju – i do jedinog telefona u kući s kojeg se mog lo telefonir ati a da te ne čuju u spavaćoj sobi – bacio se na posao, sa preciznošću dostojnom izo pačenog Bela. Pozvati gospođu Marlou. Zove je, govor eći tiho; da, nar avno, biće joj veo ma drag o da spava u vlastelinskoj kući, koliko god to Suzana bude želela, jer to je najvažnije, zar ne? – a jel’ to telefon u vlastelinskoj kući pror adio, jer njoj zvuči savršeno ispravno? Pozvati Voltera i Anu, dosadne ali drage prijatelje. Zove ih, budi Volter a, ali njemu to ne smeta. Da, nar avno da će on i Ana sa zadovoljstvom svratiti večer as i potrudiće se da se Suzana ne oseti zanemar eno ako se Kit ne vrati sa poslovnog sastanka do sutra, a da li Suzana gleda Njuškala na Skaju, jer oni gledaju? Duboko udahne, seda za kuhinjski sto, neprestano piše, bez prepravki, precrtavanja, napomena i ostalog: Draga Suki, Mnogo toga je iskrslo u vezi s našim prijateljem iz vojske dok si ti spavala, a krajnji rezultat je da moram da idem u London, što pre. Uz malo sreće, sve ću obaviti na vreme i stići ću na voz u pet sati, ali ako ne bude tako, prenoćiću u gradu, čak i ako ne budem us-
peo da pronađem slobodnu sobu. Onda se olovka zahuktala, a on ju je pustio: Najdraža moja, neopisivo te volim, ali došlo je vreme da ustanem i usprotivim se, a kad bi znala okolnosti, svesrdno bi me podržala. U stvari, ti bi to obavila mnogo bolje nego ja, ali vreme je da budem hrabar kao ti, a ne samo da izbegavam metke. Iako mu se poslednja rečenica, kad ju je pročitao, učinila luđom od ostalih, nije imao vremena za prepravljanje, ako namer ava da stigne na voz u osam i četrdeset dva. Odneo je pismo na sprat, spustio ga na najlon ispred njihove spavaće sobe i prikovao za pod dletom iz svoje torbe za alat od izbledelog platna. Pretur ajući po biblio teci, pronašao je neupotrebljen službeni kover at A4, ubacio dokument u njega i dobro zalepio lepljivom trakom, kao ono pismo za mladog Bela, prošle nedelje. Vozeći preko vetrovitog mesečevog pejzaža Bodmin Mur a, uživao je u znacima slobode i lebdenja. Samog na per onu, među nepoznatim licima, obuzeo ga je nag on da otrči kući dok još ima vremena, uzme pismo, obuče star u odeću i kaže Volter u, Ani i gospođi Marlou da se ne zamar aju. Ali po dolasku ekspresnog voza na stanicu Padington, to raspoloženje je prošlo, i uskor o se počastio bog atim eng leskim dor učkom, ali uz čaj, a ne uz kafu, jer se Suzana brinula za njeg ovo srce. * Dok je Kit hitao prema Londonu, Tobi Bel je sedeo ukočeno za stolom u svojoj novoj kancelar iji, razmišljajući o krizi u Libiji. Krsta su mu bila bolno ukočena, za šta je mog ao da zahvali Emilinoj sofi, te je popio nekoliko tableta protiv bolova, s ostacima miner alne vode, i nepovezano razmišljao o poslednjih nekoliko sati koje su proveli u njenom stanu. Pošto mu je donela jorg an i jastuk, otišla je u spavaću sobu. Ali ubrzo se vratila, odevena kao i ranije, a on je bio još budniji i još napetiji neg o kad ga je ostavila. Sela je podalje od njeg a, pa ga zamolila da joj opiše putovanje u Vels, s više pojedinosti. Poslušao ju je, preter ano predusretljivo. Želela je sur ove pojedinosti, i on joj ih je pružio: krv koja nikako nije mog la da dopre tamo gde je doprla, za koju se ispostavilo da je, navodno, crvena boja; Har ijeva želja da proda Džebov kombi po najvišoj ceni; Bridžidino neumer eno kor išćenje reči jebeno i njena tajanstvena priča o Džebovom poslednjem veselom telefonskom pozivu, posle sastanka s Kitom u klubu, u kojem je moli da se otar asi Har ija i spremi za njeg ov povratak. Emili je strpljivo slušala, uglavnom ga je samo gledala krupnim smeđim očima, koje su u polumraku ranog jutra izg ledale zbunjujuće ukočene. Onda joj je ispričao o Džebovoj tuči sa Mališom zbog fotog rafija, i kako ih je Džeb sakrio, a Bridžid otkrila, i kako je dozvolila Tobiju da ih fotog rafiše telefonom. Na njeno insistir anje, pokazao joj ih je, i gledao kako joj se lice koči, kao što se bilo ukočilo u bolnici. – Šta mislite, zašto vam je Bridžid ver ovala? – pitala je, na šta je on odg ovor io da je Bridžid očajna i da je ver ovatno zaključila kako je on pouzdan, ali to je izg leda nije zadovoljilo. Zatim je pitala kako je saznao Džebovo ime i adresu, na šta je Tobi, ne pominjući Čarlijevo ime, rekao kako su on i njeg ova suprug a njeg ovi star i prijatelji, i kako je jednom učinio uslug u njihovoj
muzikalnoj ćerki. – Ispostavilo se da je ona stvarno nadar ena vio lončelistkinja – dodao je bespotrebno. Zato mu je Emilino sledeće pitanje zvučalo potpuno ner azumno: – Jeste li spavali s njom? – Zabog a, ne! Nečuveno! – kazao je, iskreno zaprepašćen. – Šta vas je, dođavola, nagnalo na tu pomisao? – Moja majka kaže da ste imali mnog o žena. Raspitala se o vama kod žena zvaničnika iz Ministarstva spoljnih poslova. – Vaša majka? – Tobi se ogorčeno pobunio. – Šta li tek te žene pričaju o vama, zabog a? Na to su se oboje nasmejali, mada nelag odno. Posle tog a, Emili je samo želela da sazna ko je ubio Džeba, pod pretpostavkom da je ubijen, što je Tobija izazvalo da prilično neumer eno osudi sive eminencije, a onda nastavi s optuživanjem sve većeg krug a nevladinih doušnika u bankarstvu, industriji i trg ovini, koji su imali pristup izuzetno poverljivim informacijama, uskraćenim većini zaposlenih u Vajtholu i Vestminster u. Dok je završavao taj mučan monolog, čuo je šest otkucaja sata, i već je sedeo na sofi, a ne ležao, a Emili je ukočeno sedela pokraj njeg a, s potrošnim telefonima na stolu ispred. Njeno sledeće pitanje imalo je autor itativan prizvuk: – Šta očekujete da ćete izvući od Mališe kad se sretnete s njim? – upitala je, i sačekala da on smisli odg ovor, što je bilo teško, jer ga nije imao; uostalom, nije joj kazao, u strahu da će je uplašiti, da će se sastati s Mališom pod maskom novinar a, pre neg o što se prikaže u pravom svetlu. – Samo ću da vidim kako razmišlja – kazao je ležerno. – Ako je Mališa potresen Džebovom smrću koliko kaže da jeste, možda će biti spreman da zauzme Džebovo mesto i svedoči za nas. – A ako ne bude spreman? – Pa, pretpostavljam da ćemo se samo rukovati i razići. – To mi ne liči na Mališu, na osnovu onog što ste mi rekli o njemu – oštro je odg ovor ila. U tom trenutku, tišina je nadvladala njihov razg ovor, a Emili je obor ila pog led i poduprla bradu spojenim dlanovima, zamišljena; pretpostavio je da se ona priprema za telefonski razg ovor s ocem, koji treba da obavi posredstvom gospođe Marlou. Kad je ispružila ruku, pomislio je kako je posegnula za crnim potrošnim telefonom. Ali umesto tog a, uhvatila ga je za ruku i čvrsto držala kao da mu mer i puls; onda ju je, bez reči i objašnjenja, pažljivo spustila u njeg ovo krilo. – U stvar i, nema veze – promrmljala je nestrpljivo, sebi ili njemu; nije sig ur an. Da li joj treba uteha u trenutku nesig urnosti, a suviše je ponosna da bi pitala? Da li mu por učuje da je mislila na njeg a i zaključila da nije zainter esovana, te mu je pustila ruku? Ili je to bila zamišljena ruka nekog sadašnjeg ili bivšeg ljubavnika, za kojom je posegnula iz napetosti? To tumačenje još uvek mu deluje najuverljivije dok sedi za svojim novim stolom na prvom spratu Ministarstva spoljnih poslova, a srebrni potrošni mobilni telefon u džepu sakoa veselim zvukom najavljuje por uku. Tobi u tom trenutku nije nosio sako. Prebacio ga je preko naslona stolice. Zato je mor ao da se okrene i potraži ga s mnog o više poleta neg o što bi učinio da je znao da Hilar i, njeg ova zastrašujuća zamenica, stoji na vratima, zahtevajući njeg ovu pažnju. Ipak, nije se zaustavio, već ju je osmehom zamolio za strpljenje, izvadio potrošni telefon iz džepa, razmislio koje od nepoznatih dugmadi da pritisne, pritisnuo ga i, još uvek se smešeći, pročitao por uku: Tata je napisao mami neko ludo pismo i krenuo vozom za London. *
Čekao nica u Ministarstvu spoljnih poslova bila je tamnica bez prozor a, s tvrdim stolicama, staklenim stolovima i dosadnim časopisima o britanskoj industriji. Na vratima je stajao krupan crnac u smeđoj uniformi sa žutim epoletama, a za stolom je sedela bezlična azijska gospođa u istovetnoj uniformi. Među Kitovim sapatnicima bili su i bradati grčki sveštenik i dve ogorčene star ije gospođe, koje su došle da se požale na tretman u britanskom konzulatu u Napulju. Bilo je krajnje nečuveno da bivši visoki zvaničnik Ministarstva – i glavni izaslanik, kad smo već kod tog a – mor a da čeka ovde, i kad dođe vreme, reći će šta misli o tome onom kome treba. Ipak, iskrcavajući se na stanici Padington, zakleo se da će bez obzir a na sve ostati učtiv ali odlučan, zadržati prisustvo duha i zar ad ostvar enja većeg cilja, ignor isati sve napade. – Zovem se Probin – rekao im je veselo, na kapiji, nudeći vozačku dozvolu, za slučaj da im je potrebna potvrda. – Ser Kristofer Probin, bivši visoki komesar. Da li se još uvek vodim kao pripadnik službe? Izg leda da ne. Pa, nema veze. Kako ste? – Kod kog a idete? – Kod stalnog podsekretar a – danas bolje poznatog, koliko sam čuo, kao izvršni dir ektor – dodao je popustljivo, pazeći da prikrije krajnje gađenje prema težnji Ministarstva da postane kompanija. – Znam da je on krupna zverka, a ja, nažalost, nemam zakazano. Ali imam veo ma osetljiv dokument za njeg a. Ako on ne može, onda za njeg ovog ličnog sekretar a. Prilično poverljiv, nažalost, i prilično hitan – sve veselo izr ečeno kroz rupu u zidu od armir anog stakla, dok je na drug oj strani ozbiljan mladić u plavoj košulji sa šir itima unosio pojedinosti u kompjuter. – Kit, ver ovatno me tako znaju u njeg ovoj ličnoj kancelar iji. Kit Probin. Jeste li potpuno sigurni da nisam na spisku zaposlenih? Probin sa „i”. Čak i dok su ga tapkali napravom sličnom električnom reketu za stoni tenis, uzeli mu mobilni telefon i ugur ali ga u jedan od staklenih ormar ića s obeleženim ključevima, bio je potpuno smir en. – Vi momci radite samo ovde, ili se brinete i o ostalim vladinim zgradama? Nema odg ovor a, ali on je i dalje mir an. Čak i kad su pokušali da mu uzmu drag oceni dokument, ostao je učtiv, ali nepopustljiv. – Nema govor a, nažalost, drag i moji, uz dužno poštovanje. Vi imate svoja zaduženja, a ja svoja. Došao sam ovamo čak iz Kornvola da lično predam ovaj kover at, i tako će i biti. – Samo želimo da ga provučemo kroz rendg en, gospodine – kazao je čovek, pošto je pog ledao koleg u. Kit je bezazleno gledao dok su oni rukovali složenom mašinom, a zatim uzeo kover at. – A vi beše želite da vidite izvršnog dir ektor a lično, zar ne, gospodine? – raspitivao se koleg a, tonom koji je Kit lako mog ao da shvati kao ironičan. – Uistinu je tako – odg ovor io je umorno. – Velikog šefa lično. Bio bih vam zahvalan ako biste mu što pre preneli por uku. Jedan od čuvar a je izašao iz kućice. Drug i je ostao i smešio se. – Došli ste vozom, zar ne? – Jesam. – Jeste li lepo putovali? – Jesam, hvala. Veo ma prijatno. – Tako dakle. Moja žena je iz Lostvitijela. – Sjajno. Prava kornvolska devojka. Kakva slučajnost. Prvi čuvar se vratio: ali samo da otprati Kita do bezlične prostor ije u kojoj sad sedi, i sedeo je prethodnih pola sata, besneći u sebi, ali odlučan da to ne pokaže. I sad je, konačno, njeg ovo strpljenje nag rađeno, jer ko to žur i prema njemu, osmehujući se kao šipar ica; niko drug i do Moli Krenmor lično, njeg ova star a prijateljica iz Odeljenja za nepredviđene
log ističke troškove, nosi bedž s imenom i gomilu elektronskih ključeva oko vrata, pruža mu ruku i kaže: – Kit Probin, divno, divno iznenađenje! – a Kit joj uzvraća: – Moli, zabog a, baš tebe da sretnem, mislio sam da si se penzio nisala pre hiljadu godina, šta, zabog a, ti radiš ovde? – Dolazim po pozivu, drag i – pover ila mu je, veselim glasom. – Kad god zatreba, dođem da pomognem star im prijateljima, ali tebi pomoć ne treba, srećkoviću, ti si ovde poslovno, znam. Dakle. Kakav je posao u pitanju? Imaš neki dokument i želiš da ga predaš lično Bog u. Ali to neće moći, jer je on u Africi – sasvim zasluženo, ako smem da dodam. Velika šteta, jer sam sig urna da će pobesneti kad čuje da ste se mimoišli. Šta je posredi? – Nažalost, to je nešto o čemu ne smem da govor im čak ni tebi, Moli. – Smem li, onda, da odnesem tvoj dokument u njeg ovu kancelar iju i pronađem pravog čoveka za to? Ne smem? Čak ni ako ti obećam da ga neću ispuštati iz vida? Čak ni tad? Zabog a – rekla je, dok je Kit odmahivao glavom. – Ima li neki naziv taj tvoj kover at? Nešto što će izazvati uzbunu na prvom spratu? Kit je već razmišljao o tome. Tajni naziv je, napokon, ono što mu ime govor i. Ah, a šta ako je tajni naziv sam po sebi tajna? Ako jeste, onda bi trebalo da postoje tajni nazivi za tajne nazive, i tako unedog led. Istovremeno, pomisao da izbrblja sveti naziv Divljina u prisustvu grčkog sveštenika i dve besne dame, bilo je više neg o što je mog ao da podnese. – Onda im ljubazno reci da mor am da razg ovar am s najvišim ovlašćenim službenikom – kazao je, pritiskajući kover at na grudi. Evo nas, pomislio je. * Tobi je, u međuvremenu, nag onski potražio utočište u parku Sent Džejms. Sa srebrnim potrošnim mobilnim telefonom pritisnutim na uvo, stajao je pog rbljen ispod istog platana pod kojim je, samo tri godine ranije, odašiljao jalove molbe Džajlsu Oukliju, obaveštavajući ga o tobožnjem raskidu s nepostojećom Luizom i moleći ga za savet. Sad je slušao Emili, svestan da joj je glas mir an kao i njegov. – Kako je bio odeven? – pita. – Kompletno. Tamno odelo, najbolje crne cipele, omiljena kravata i tamnoplav kišni mantil. I nije poneo štap za hodanje, što majka smatra lošim znakom. – Da li je Kit rekao vašoj majci da je Džeb mrtav? – Nije, ali ja jesam. Zbunjena je i veo ma uplašena. Ne za sebe, već za Kita. Lendrover je na parking u, a ona misli da je otac kupio penzio nersku povratnu kartu za prvi razred. Voz je na vreme krenuo iz Bodmina i na vreme stig ao na Padington. A ona je pozvala njeg ov klub. Da ih zamoli da je pozovu ako on dođe. Rekla sam joj da to nije dovoljno. Ako se pojavi, treba obavezno da je pozovu. Rekla je da će im ponovo telefonir ati. A onda će mi se javiti. – A Kit se nije javljao otkako je otišao? – Nije, i ne javlja se na mobilni. – Da li je i ranije to radio? – Odbijao da razg ovar a s nama? – Ponašao se hir ovito… odlazio bez najave… uzimao stvar i u svoje ruke… bilo šta. – Kad je moj voljeni bivši partner otplesao s novom devojkom i polovinom moje hipoteke, tata je napravio zasedu ispred njihovog stana. – A šta je onda uradio?
– Bio je to pog rešan stan. Razočar an što se vratio za svoj sto, Tobi gleda, prestrašeno, velike zasvođene prozor e Ministarstva. Pridružujući se namrštenoj hordi u crno obučenih državnih službenika koji hodaju Klajvovim stepenicama, oseća isti nalet nervozne mučnine koja ga je pog odila tog prelepog prolećnog nedeljnog jutra, pre tri godine, kad je došao ovamo da uzme svoju neleg alno snimljenu traku. Na glavnom ulazu, preuzima predviđen rizik: – Kažite mi, molim vas – pokazujući propusnicu čuvar ima – da li je jedan penzio nisan službenik po imenu ser Kristofer Probin svraćao danas, kojim slučajem? – A da bi im pomog ao: – P R O B I N. Čekanje, dok čuvar pog leda u računar. – Nije prošao ovuda. Mog ao je da uđe na neki drug i ulaz. Da li je imao zakazan sastanak? – Ne znam – kaže Tobi i, vraćajući se na radno mesto, i dalje razmatra kako se treba postaviti prema dog ađajima u Libiji. * – Ser Kristofer? – Glavom i bradom. – Ja sam Asif Lankaster, iz kancelar ije izvršnog dir ektor a. Kako ste, gospodine? Lankaster je crnac, govor i mančesterskim nag laskom i izg leda kao da mu je osamnaest godina, ali Kitu, u poslednje vreme, svi ljudi tako izg ledaju. Bez obzir a na to, momak mu se odmah dopao. Ako je Ministarstvo konačno otvor ilo vrata svim Lankaster ima ovog sveta, razmišljao je neo dređeno, onda sig urno može da očekuje veću pažnju kad im bude rekao nekoliko istinitih stvar i o njihovom vođenju Operacije divljina i njenim posledicama. Stig li su do neke sale za sastanke. Lag ane stolice. Dug sto. Akvar eli Jezerske oblasti. Lankaster pruža ruku. – Slušajte, mor am nešto da vas pitam – kazao je Kit, čak ni sad preter ano rad da se rastane s dokumentom. – Jeste li vi i vaši ljudi upoznati s Operacijom divljina? Lankaster ga je pog ledao, zatim je pog ledao kover at, a onda iskrivio usne u osmeh. – Mislim da to mog u sa sig urnošću da potvrdim – odg ovor io je i, obazrivo uzimajući kover at iz Kitovog stiska, nestao u susednoj prostor iji. * Prošlo je još devedeset minuta, sudeći po zlatnom satu kartije koji mu je Suzana poklonila za dvadesetpetog odišnjicu braka, pre neg o što je Lankaster otvor io vrata kako bi uveo star ijeg pravnog savetnika i svog pomoćnika. Za to vreme, Lankaster je izlazio najmanje četir i puta, jednom da ponudi Kitu kafu, drug i put da je donese, i dvaput da ga uver i kako se Lajonel bavi slučajem i kako će doći čim on i Frensis sagledaju dokument. – Lajonel? – Naš pravni savetnik. Provodi pola sedmice u sedištu vlade, a drug u polovinu kod nas. Kaže da je bio pomoćnik pravnog atašea u Par izu, u vreme kad ste vi bili trg ovački savetnik tamo. – Vidi, vidi, Lajonel – kaže Kit, razvedravajući se dok se priseća vrednog, prilično ćutljivog mladića s plavom kosom i peg icama, koji je smatrao pitanjem časti da pleše s najprosečnijim devojkama u prostor iji. – A Frensis? – pita, pun nade.
– Frensis je naša nova dir ektorka za bezbednost, što potpada pod nadležnost izvršnog dir ektor a. Takođe je i pravnica, nažalost. – Smešak. – Nekad je radila privatno, sve dok joj se nije razbistrilo pred očima, i sad je zadovoljna kod nas. Kitu je kasnije bilo drag o što je to čuo, jer mu inače ne bi palo na pamet da je Frensis zadovoljna. Njeno ponašanje, kad je sela naspram njeg a, nesumnjivo bi opisao kao žalosno, uglavnom zahvaljujući njenom crnom odelu, kratkoj kosi i očig lednom odbijanju da ga gleda u oči. Lajonel se, s drug e strane, mada je prošlo dvadeset godina, i dalje pronašao uljudno. Istina, peg ice su se pretvor ile u star ačke peg e, a plava kosa mu je neprijatno osedela. Ali besprekor an osmeh bio mu je blistav, a stisak ruke žustar, kao i uvek. Kit se setio kako je Lajonel nekad pušio lulu i pretpostavio je da je prestao. – Kite, baš mi je drag o što vas vidim – izjavio je, malo mu se unoseći u lice. – Kako je u zasluženoj penziji? Bog zna koliko se radujem svojoj! A čuli smo i veličanstvene stvar i o vašem nameštenju na Kar ibima. – Tiše je dodao: – Kako je Suzana? Kako ide s onim? Malo se popravilo? – Mnog o se popravilo. Da, dobro je, hvala lepo, daleko bolje – odg ovor io je Kit. I prog unđao: – Jedva čekam da završimo s ovim, Lajonele. Oboje. Ovo je bilo prilično naporno. Posebno za Suki. – Da, pa, nar avno da smo potpuno svesni tog a, i više smo neg o zahvalni na veo ma kor isnom, da ne kažem, pravovremenom dokumentu i na tome što ste nam skrenuli pažnju bez… pa… talasanja – kazao je Lajonel, ne više ćutljiv, sedajući za sto. – Zar ne, Frensis? I, nar avno – žustro otvar ajući fasciklu i vadeći fotokopiju Kitovog rukom pisanog dokumenta – gajimo najdublje sao sećanje. Hoću reći, mog u samo da zamislim kroz šta ste prošli. Sir ota Suzana. Frensis, mislim da govor im i u tvoje ime? Ako je i govor io, Frensis, naša dir ektorka za bezbednost, ničim to nije pokazala. I ona je listala fotokopiju Kitovog dokumenta, ali tako pažljivo i spor o da se ser Kristofer zapitao da li je naumila da ga nauči napamet. – Da li je Suzana ikad potpisala izjavu, ser Kristofer e? – upitala je, ne podižući glavu. – Kakvu izjavu? – uzvratio je Kit, prvi put ne ceneći ono ser Kristofere. – Šta potpisala? – Izjavu o službenoj tajni – glave još uvek zar ivene u dokument – kojom potvrđuje da je upoznata s uslovima i posledicama. – A Lajonelu, pre neg o što je Kit stig ao da odg ovor i: – Ili u njeg ovo vreme to nije obuhvatalo partner e i bračne drug ove? Zabor avila sam kad smo to tačno uveli. – Pa, ni ja nisam baš sig ur an – spremno će Lajonel. – Kite, šta vi znate o tome? – Nemam pojma – zag unđao je Kit. – Nikad je nisam video da potpisuje nikakav dokument te vrste. Zasig urno mi nije rekla ako ga je potpisala. – A pošto je ogroman, dug o potiskivan gnev izbio na površinu: – Kakve, dođavola, ima veze da li ga je potpisala ili nije? Nije moja greška što je saznala to što zna. Niti njena. Žena je očajna. Ja sam očajan. Ona želi odg ovor e. Svi ih želimo. – Svi? – ponovila je Frensis, podižući bledo lice prema njemu, hladno, ali uznemir eno. – Ko su to svi? Govor ite li nam da je još neko upoznat sa sadržajem ovog dokumenta? – Ako i jeste, to nije moja krivica – odg ovor io je besno Kit, okrećući se prema Lajonelu, u potrazi za muškom solidarnošću. – A ni Džebova. Džeb nije bio brbljivac, držao se pravila. Nije se obratio medijima, niti je uradio išta slično. Ostao je u okvir ima službe. Pisao je svom poslaniku, svom puku – a ver ovatno i vama, koliko ja znam – završio je optužujućim tonom. – Da, pa, to je veoma bolno i veoma nepošteno – sag lasio se Lajonel, oprezno dodir ujući dlanom vrh raščupane sede kose, kao da je teši. – A mislim da smem da kažem kako smo veo ma ozbiljno, tokom poslednjih nekoliko godina, razmatrali suštinu ove veoma kontroverzne, veoma složene, višeznačne – kako da se izr azim, Frensis? – epizode. – A ko ste to vi? – prog unđao je Kit, ali to pitanje kao da niko nije čuo.
– I svi su bili veo ma kor isni i predusretljivi – zar nije tako, Frensis? – nastavio je Lajonel, i utešno štipnuo donju usnu. – Mislim, čak i Amerikanci, koji su obično veo ma zatvoreni u vezi s tim – i nar avno da nije bilo zvaničnog razg ovor a, a kamoli nezvaničnog – dali su veoma jasnu izjavu, ograđujući se od ikakve naznake da je CIA možda obezbedila podršku – na čemu smo im veo ma zahvalni, zar ne, Frensis? Ponovo se okrenuo prema Kitu: – I nar avno da smo obavili istrag u. Internu, podr azumeva se. Ali temeljnu. Kao posledica tog a, sir oti Ferg us Kvin je pao na svoj mač, što je – a mislim da ćeš se sag lasiti sa mnom, Frensis – bilo sasvim opravdano u to vreme. Ali danas, ko još radi prave stvar i? Mislim, kad čovek pomisli na političar e koji nisu podneli ostavke, a trebalo je, sir oti Ferg us izg leda kao vitez bez mane i straha. Frensis, čini mi se da imaš nešto da kažeš? Frensis je imala: – Ne razumem, ser Kristofer e šta bi ovaj dokument trebalo da predstavlja? Da li je to optužba? Izjava svedoka? Ili samo sažetak nečeg što vam je neko kazao, a vi ste to prijavili po sistemu uzmi ili ostavi, bez ikakve obaveze sa svoje strane? – To je ono što jeste, zabog a! – odg ovor io je Kit, sad potpuno besan. – Operacija divljina je bila potpuna brljotina. Potpuna. Obećani obaveštajni podaci su bili čista glupost, ubijeno je dvoje nedužnih ljudi, i umešane strane to prikrivaju već tri godine – uključujući, imam razlog a da ver ujem, i ovo mesto. A jedini čovek koji je bio spreman da prog ovor i prer ano je umro, što bi trebalo ozbiljno razmotriti. I te kako ozbiljno – završio je srdito. – Da, pa, mislim da ćemo to zavesti kao dobrovoljno predato svedočenje, u stvar i – promrljao je Lajonel, priskočivši u pomoć Frensis. Frensis nije bila zadovoljna: – Da li bih preter ala, ser Kristofer e, ako bih nag ovestila kako je ceo ter et vašeg svedočenja o gospodinu Krispinu i drug ima zasnovan na onom što vam je Džeb Ovens rekao između jedanaest uveče i pet ujutro, te noći u vašem klubu? Za trenutak zanemar ujem taj takozvani račun koji je Džeb dao vašoj ženi, i koji ste, koliko vidim, dostavili u vidu nekakvog prilog a. Za trenutak, Kit je izg ledao suviše zaprepašćen da bi odg ovor io. – Šta je s mojim prokletim svedočenjem? Bio sam tamo, zar ne? Na brdu! Na Gibraltar u. Ministrov čovek na ter enu. Želeo je moj savet. Dao sam mu ga. Nemojte mi reći kako niko nije snimao naš razg ovor. Nije bilo dovoljno razloga da se stupi u akciju. Moje reči, jasno i glasno. A Džeb se sag lasio sa mnom. Svi su se sag lasili. Mališa, svako od njih. Ipak su dobili nar eđenje da to urade, i krenuli su. Ne zato što su ovce, već zato što je to vojnička dužnost! Koliko god neko nar eđenje bilo prokleto glupo. A ovo je bilo. Prokleto glupo. Nije bilo osnovanog razlog a? Nema veze. Nar eđenja su nar eđenja – dodao je, da nag lasi. Frensis je pomno čitala drug u stranu Kitovog dokumenta: – Ali zasig urno je sve što ste videli i čuli na Gibraltar u u potpunosti odg ovar alo izveštaju koji su vam naknadno dali oni koji su planir ali tu oper aciju, i bili u prilici da procene ishod? A vi očig ledno niste imali tu priliku, zar ne? Ništa niste znali o ishodu. Jednostavno ste čuli to od drug ih. Prvo ste pover ovali u ono što su vam rekli planer i. Zatim ste pover ovali onom što vam je rekao Džeb Ovens. Bez ikakvih konkretnih dokaza. Jesam li u pravu? I ne dajući Kitu priliku da odg ovor i na pitanje, postavila je novo: – Možete li mi, molim vas, reći šta ste sve popili pre neg o što ste te noći otišli u sobu? Kit je zastao, trepnuo nekoliko puta, kao čovek koji je izg ubio predstavu o mestu i vremenu, i pokušava da se povrati. – Ne mnog o – kazao je. – Brzo sam se otreznio. Navikao sam da pijem. Kad doživite takav šok, brzo se otreznite. – Da li ste uopšte spavali?
– Gde? – U klubu. U spavaćoj sobi. Tokom te noći i ranog jutra. Jeste li spavali ili niste? – Kako sam mog ao da spavam? Razgovarali smo sve vreme! – Vaš dokument nag oveštava da je Džeb u zor u izašao iz kluba, ne znamo kako. Da li ste se vratili na spavanje, pošto je Džeb tako čudesno nestao? – Nisam ni spavao, te nisam mog ao ni da se vratim na spavanje. A njeg ov odlazak nije bio čudesan. Bio je profesio nalan. On je bio profesio nalac. Znao je sve tajne zanata. – A kad ste se probudili – abrakadabra, on više nije bio tamo. – Već je bio otišao, rekao sam vam! Nije bilo prokletog abrakadabra! Bilo je to iskradanje. Taj tip je bio majstor iskradanja – kao da je izr ekao nešto za njeg a potpuno nepoznato. Lajonel se umeša, pristojni Lajonel: – Kite, iskreno, samo mi kažite koliko ste vi i Džeb popili te noći – makar otprilike. Svi ner ado govor e o tome koliko mog u da popiju, ali ako želimo da saznamo istinu, mor amo i da kažemo istinu, ma koliko neprijatna bila. – Pili smo mlako pivo – odg ovor io je prezrivo Kit. – Džeb je svoje samo liznuo. Jeste li zadovoljni? – Ali, u stvari – Lajonel će, gledajući u prste obr asle riđim maljama, a ne u Kita – kad se sve uzme u obzir, pričamo o dve krig le piva, zar ne? A Džeb, kao što kažete, nije neki pijanac – to jest, nije bio, sir oti momak – tako da ste ver ovatno vi popili ostalo. Zar ne? – Ver ovatno. Frensis je ponovo razg ovar ala sa svojim beleškama. – Dakle, iskreno, dve krig le piva, posle prilično velike količine alkohola koju ste već popili tokom večer e, da ne pominjem dva dupla osamnaest godina star a viskija koja ste popili s Krispinom u Konotu, pre neg o što ste stig li do kluba. Sve zajedno, da kažemo, osamnaest do dvadeset čašica. Čovek bi mog ao da izvuče neki zaključak i iz činjenice da ste, kad ste otišli do noćnog portir a, zatražili samo jednu čašu. Dakle, samo za sebe. – Jeste li njuškali u mom klubu? To je prokleto ponižavajuće! Naravno da je bila samo jedna čaša! Mislite li da sam želeo da noćni portir zna kako imam muškarca u svojoj sobi? S kim ste razg ovar ali? Sa sekretar om? Bože svemog ući! Obraćao se Lajonelu, ali Lajonel je ponovo tapkao kosu, a Frensis je nastavila: – Takođe smo dobili pouzdanu informaciju da je nemog uće da bilo ko, koliko god je vešt u prikradanju, uđe u prostorije vašeg kluba, bilo kroz zadnji ulaz za poslug u ili kroz glavni ulaz, koji je sve vreme pod nadzorom, i vratar a i kamer a. Pritom, osoblje kluba je obučeno i policija ih je prover ila. Kit se bor io, gušio, pozivao se na razbor itost: – Slušajte, vas dvoje. Ne ispitujte mene. Ispitujte Krispina. Ispitujte Elio ta. Idite kod Amer ikanaca. Pronađite onu lažnu doktorku koja mi je rekla da je Džeb poludeo, onda kad je već bio mrtav. – Zastao je. Udahnuo. Prog utao. – I pronađite Kvina, gde god da je. Nater ajte ga da kaže šta se stvarno dog odilo tamo, na stenama iza kuća. Mislio je da je završio, ali je shvatio da nije: – I spremite se za pravu javnu istrag u. Pronađite porodicu te sir ote žene i njenog deteta i dajte im neku naknadu! A kad to uradite, otkrijte ko je ubio Džeba, dan pre neg o što je trebalo da potpiše moj dokument i napiše svoju izjavu. – I pomalo razdraženo: – I nemojte, zabog a, ver ovati ni u šta što vam onaj šarlatan Krispin govor i. Čovek je rođeni lažov. Lajonel je prestao da dodir uje kosu: – Da, pa, Kite, ne želim da nag lašavam ovo, ali ako se stvar i zakuvaju, vi ćete biti u prilično neprijatnom položaju, iskreno. Javna istrag a takve vrste, za kakvu se zalažete – koja bi se obavila na osnovu vašeg, pa, vašeg dokumenta – potpuno se razlikuje od vrste kakvu Frensis i ja zamišljamo. Bilo šta što se makar i najmanje kosi sa inter esama nacio nalne bezbednosti – tajne oper acije, uspešne ili ne, nezakonita hapšenja, bilo da su samo planir ana ili ostvar ena,
sur ovi metodi ispitivanja, naši ili amer ički – sve to spada u službene tajne, nažalost, kao i oni koji su u njima učestvovali – s poštovanjem je pog ledao prema Frensis, na šta je ona ispravila ramena i spustila šake na otvor enu fasciklu, kao da je sprečava da odleti. – Dužnost mi je da vas upozor im, ser Kristofer e – izjavila je – da ste u veo ma ozbiljnom položaju. Da, priznajem da ste učestvovali u izvesnoj veo ma tajnoj oper aciji. Njeni tvorci su se razišli. Dokumentacija je, osim ove vaše, nepotpuna. U nekoliko dokumenata koji su na raspolag anju našem odeljenju ne pominju se imena učesnika – osim jednog. Vašeg. Što znači da bi u bilo kakvoj krivičnoj istrazi pokrenutoj na osnovu ovog dokumenta, vaše ime izbilo u prvi plan, kao ime najvišeg britanskog zvaničnika na ter enu, a vi biste mor ali da odg ovar ate za to. Lajonele? – okrenula se, ljubazno, prema njemu. – Da, pa, bojim se da su to loše vesti, Kite. A dobre vesti su danas, da budem iskren, veo ma retke. Uveli smo nova pravila u vezi s osetljivim pitanjima. Neka se već primenjuju. I, nažalost, Divljina podleže mnog im novim pravilima. Što, nažalost, znači da bi bilo kakva istrag a mor ala da se odvija iza zatvor enih vrata. Ako vam to ne odg ovar a – i ako odlučite da podnesete tužbu – na šta, prir odno, imate pravo – pomenuto saslušanje sproveli bi odabrani i veo ma pažljivo upućeni ovlašćeni advokati, od kojih bi neki, očig ledno, dali sve od sebe da govor e u vašu kor ist, a drug i ne bi. A vi – tužitelj, kako se takvi ljudi čudnovato nazivaju – bili biste izbačeni iz suda, dok vlada iznosi svoju odbranu sudiji, kako ne bi bila izložena nelag odnom sučeljavanju s vama ili vašim predstavnicima. A prema pravilu koje se trenutno razmatra, sama činjenica da se saslušanje održava mog la bi da ostane tajna. Kao i presuda. Posle skrušenog osmeha koji nag oveštava još loših vesti i tapkanja kose, nastavio je: – A onda, kao što je Frensis ispravno rekla, ako bi se ikad pokrenula krivična istrag a protiv vas, ceo proces bi se odvijao u potpunoj tajnosti, sve do donošenja presude. Nažalost, Kite – udelio mu je još jedan sao sećajan osmeh, mada nije bilo jasno da li sao seća sa zakonom ili sa žrtvom – koliko god to drakonski zvučalo, Suzana ne bi morala da zna da vam se sudi, pod pretpostavkom da do tog a dođe. Ili makar dok vas ne prog lase krivim – pod pretpostavkom, opet, da ste krivi. Tamo bi bila neka vrsta por ote – ali nar avno, tajne službe bi mor ale temeljno da prover e njene članove pre odabir a, što očig ledno umnogome povećava izg lede protiv vas. A vama bi bilo dopušteno da vidite dokaze iznete protiv vas, no nažalost, ne biste smeli da ih podelite sa svojim najdražima i najbližima.Obaveštavanje javnosti, samo po sebi, ne bi predstavljalo odbranu, jer je – i nek zauvek ostane tako, ako se ja pitam – obaveštavanje javnosti opasna stvar. Namerno vas ne štedim, Kite. Rekao bih da i Frensis i ja mislimo da vam to dug ujemo. Zar ne, Frensis? – Mrtav je – prošaputao je nesuvislo Kit. A onda, plašeći se da to nije rekao dovoljno glasno: – Džeb je mrtav. – Prava trag edija, da – sag lasila se Frensis, prvi put podržavši Kita. – Mada možda ne u okolnostima koje vi nag oveštate. Nažalost, ta pojava je u por astu. Policija nema osnova za sumnju, a ko smo mi da to ospor avamo? U međuvremenu, vaš dokument će biti zaveden u arhivu, u nadi da nikad neće biti upotrebljen protiv nas. Ver ujem da i vi delite tu nadu. * Kad je stig ao do podnožja velikog stepeništa, Kit je izg leda zabor avio na koju stranu da se okrene, ali srećom, Lankaster je bio tu da ga odvede do glavne kapije. – Kako ste ono rekli da se zovete, drag i moj mladiću? – pita ga Kit dok se rukuju. – Lankaster, gospodine.
– Bili ste veo ma ljubazni – kaže Kit. * Vest da je Kit Probin viđen u sobi za pušenje, u svom klubu u Pal Malu – preneta SMS-om, preko Emilinog crnog potrošnog mobilnog telefona, zahvaljujući majčinoj dojavi – zatekla je Tobija upravo kad je sedao za dug sto u sali za sastanke na trećem spratu, da bi razg ovar ao o poželjnosti uključivanja u preg ovor e s libijskim pobunjenicima. Sad ne može da se seti koji izg ovor je upotrebio da skoči sa stolice i izađe. Seća se da je izvadio srebrni potrošni mobilni telefon iz džepa, pred svima – nije imao izbor a – i pročitavši por uku, rekao: – Zabog a, užasno mi je žao – zatim ver ovatno dodao nešto o tome kako je neko umro, jer ga je vest o Džebovoj smrti još uvek mučila. Seća se kako se sjur io niza stepenice, por ed neke kineske deleg acije, zatim trčao i hodao oko hiljadu metar a od kancelar ije do Pal Mala, sve vreme grozničavo razg ovar ajući s Emili, koja je napustila večernju smenu i sela u metro, idući prema parku Sent Džejms. Sekretar kluba, javila mu je pre neg o što je ušla u voz, bar je održao obećanje dato Suzani da će je obavestiti kad Kit stigne, mada nije bilo onoliko učtivosti koliko bi se to od njeg a očekivalo: – Mama je rekla da govor io kao da je tata neki odbeg li kriminalac. Izg leda da se policija danas vrzmala u klubu, postavljajući mnog o pitanja o njemu. Rekla je da to ima veze s nečim što se zove dodatna provera. Koliko je popio i da li je neko bio u njeg ovoj sobi kad je nedavno odseo u klubu, ver ovali ili ne. I da li je podmitio noćnog portir a da mu donese hranu i piće – o čemu se tu, za ime sveta, radi? Dahćući od napor a i pritiskajući srebrni telefon na uvo, Tobi je zauzeo ugovor en položaj por ed osam kamenih stepenika ispred velikih vrata Kitovog kluba. I iznenada je ugledao Emili kako trči prema njemu – Emili kakvu dotad nije video – Emili trkačica, oslobođeno divlje dete, dok joj je mantil lepršao, tamna kosa lebdela iza nje, naspram olovnosivog neba. Popeli su se uza stepenice, Tobi je išao prvi. Predvorje je bilo mračno i mir isalo je na kupus. Sekretar je bio visok i suvonjav. – Vaš otac je otišao u biblio teku – obavestio je Emili, malodušnim nazalnim glasom. – Dame ne mog u da uđu tamo, nažalost. Dozvoljeno vam je da ulazite u prizemlje, ali samo posle pola sedam. – A Tobiju, pošto ga je osmotrio: kravata, sako, odg ovar ajuće pantalone. – Vi smete da uđete, ako ste njeg ov gost. Da li će on potvrditi da ste mu gost? Ignor išući pitanje, Tobi se okrenuo prema Emili: – Nema potrebe da ostajete ovde. Zašto ne zaustavite taksi i sačekate nas? Za slabo osvetljenim stolovima, među hrpama drevnih knjig a, sedokosi muškarci su pili i došaptavali se. Iza njih, u niši punoj mermernih bista, sedeo je Kit, sam, nagnut nad čašu viskija, ramena su mu se tresla u ritmu neujednačenog disanja. – Ja sam, Bel – šapnuo mu je Tobi na uvo. – Nisam znao da ste član – odg ovor io je Kit, ne podižući glavu. – Nisam. Vaš sam gost. I zato bih voleo da me častite pićem. Votka, ako vam ne smeta. Velika – rekao je konobar u. – Na ser Kristofer ov račun, molim. Tonik, led, limun. – Seo je. – S kim ste razg ovarali u Ministarstvu? – To se vas ne tiče. – Pa, nisam sig ur an u to. Izneli ste im demarš? Jesam li u pravu? Kit i dalje sedi pog nute glave. Otpio je poveći gutljaj viskija: – Prokleto uspešan demarš – promrljao je. – Pokazali ste im svoj dokument. Onaj koji se napisali dok ste čekali Džeba.
S neo čekivanom žustrinom, konobar je spustio Tobijevu votku na sto, zajedno s Kitovim računom i olovkom. – Samo trenutak – rekao mu je Tobi oštro, pa sačekao da konobar ode. – Samo mi, molim vas, recite ovo. Da li ste u svom dokumentu pomenuli mene? Možda ste smatrali neo phodnim da se pozovete na izvesne neleg alno napravljene snimke? Ili na Kvinovog bivšeg ličnog sekretar a? Jeste li, Kite? Kit odmahuje, još uvek pog nutom glavom. – Dakle, niste me uopšte pominjali? Da li je tako? Ili samo odbijate da odg ovor ite? Nema Tobija Bela? Nigde? Ni u dokumentu, ni u razg ovor u s njima? – Razgovoru! – odg ovor io je Kit, promuklo se smejući. – Jeste li me pomenuli? Da ili ne? – Ne! Nisam! Šta vi mislite o meni? Da sam potkazivač, i prokleta budala? – Juče sam video Džebovu udovicu. U Velsu. Dug o smo razg ovar ali. Dala mi je obećavajuće tragove. Kit je konačno podig ao glavu, i Tobi je, na svoju sramotu, video suze u uglovima njeg ovih crvenih očiju. – Videli ste Bridžid? – Da. Tako je. Video sam Bridžid. – Kako je ona, sir otica? Bože svemog ući. – Hrabra, kao i njen muž. I dečak je sjajan. Uputila me je na Mališu. Ugovor io sam sastanak s njim. Kažite mi ponovo. Stvarno me niste pomenuli? Ako jeste, razumeću. Samo mor am da znam. – Ne, i ponavljam, ne. Bože, koliko puta mor am to da kažem? Kit je potpisao račun i, odbijajući pruženu Tobijevu ruku, nesig urno ustao. – Šta, dođavola, radite s mojom ćerkom? – upitao je kad su se, neo čekivano, našli licem u lice. – Nas dvoje se dobro slažemo. – Pa, gledajte da ne uradite ono što je ono govno Bernard uradio. – Čeka nas. – Gde? Držeći spremnu ruku, Tobi je otpratio Kita preko biblio teke do predvorja, por ed sekretar a i niza stepenice, gde je Emili čekala por ed taksija; ne unutra, kao što joj je rečeno, već stojeći na kiši, strpljivo držeći otvor ena vrata, da otac uđe. – Idemo pravo na stanicu Padington – kazala je, kad se Kit smestio u taksi. – Kit mor a da pojede nešto pre spavanja. Šta je s vama? – Održava se neko predavanje u Četam hausu – odg ovor io je. – Očekuju me tamo. – Razg ovar aćemo večer as. – Nar avno. Da vidimo kako stoje stvar i. Dobra ideja – sag lasio se, svestan da ga Kit mrko gleda iz taksija. Da li ju je slag ao? Ne baš. Održavalo se neko predavanje u Četam hausu i stvarno su ga očekivali, ali on se nije prijavio za učešće. Smešteno iza srebrnog mobilnog telefona u džepu sakoa – osećao je kako mu pritiska ključnu kost – nalazilo se pismo na krutom papir u iz neke ugledne banke, rukom ispisano i predato na glavnoj kapiji Ministarstva spoljnih poslova, u tri po podne. Tamnim elektronskim slovima, zahtevalo se Tobijevo prisustvo, u bilo koje doba do ponoći, u sedištu kompanije u Kanar i vorfu. Potpisao ga je Dž. Oukli, potpredsednik. *
Hladan noćni vazduh dopir ao je s Temze, gotovo odnoseći smrad ustajalog duvanskog dima koji je lebdeo u svakom rimskom luku i vratima u nacističkom stilu. Natrijumski odsjaj tjudorskih fenjer a, trkači u crvenim majicama, sekretar ice u crnim uniformama, muškarci u prolazu, s kratkim frizur ama i aktovkama, tankim kao papir, mimoilazili su se kao pantomimičar i. Ispred svake osvetljene zgrade i na svakom uličnom uglu, pripadnici obezbeđenja, u vetrovkama, odmer avali su ga. Nasumice odabir ajući jednog, Tobi mu je pokazao zag lavlje pisma. – To mor a da je na Kanadaskom trg u, drug ar. Pa, mislim da jeste, ovde radim samo godinu dana – dodao je uz glasan smeh, koji ga je pratio ulicom. Prošao je ispod pešačkog mosta, i ušao u tržni centar otvor en dvadeset četir i sata, koji je nudio zlatne satove, kavijar i vile na jezer u Komo. U prodavnici kozmetike, prelepa devojka s obnaženim ramenima, pozvala ga je da omir iše njen parfem. – Znate li, kojim slučajem, gde se nalazi Atlantis haus? – ’Oćete nešto da kupite? – pitala je umiljato, s poljskim izg ovor om. Neka kula se izdizala pred njim, s blistavim svetlima. U njenom podnožju, kupola na stubovima. Na tlu, masonski zlatni mozaik. A oko plave kupole, reč Atlantis. Iza kupole, dvoja staklena vrata s izgravir anim kitovima, koja su uzdahnula i otvor ila se, kad im je prišao. Krupan belac iza kamenog pulta dodao mu je hromir anu pribadaču i plastičnu karticu s njeg ovim imenom: – Srednji lift i nema potrebe da išta pritiskate. Prijatno veče, gospodine Bel. – I vama. Lift se podig ao, zaustavio i otvor io ispred zvezdama obasjanog amfiteatra sa belim lukovima i zvezdanim nimfama od belog gipsa. Iz središta tog nebeskog svoda, visio je grozd osvetljenih školjki. Ispod njih – ili kako se Tobiju činilo, među njima – neki čovek je žustro kor ačao prema njemu. Osvetljen otpozadi, izg ledao je visok, čak zastrašujuć, ali kako se približavao, smanjivao se, sve dok se Džajls Oukli, u svojoj novostečenoj dir ektorskoj slavi nije pojavio pred njim: umor an osmeh uspešnog čoveka, izbrušeno telo večitog mladića, fina nova tamna kosa i savršeni zubi. – Tobi, drag i moj, kakvo zadovoljstvo! I tako si brzo došao. Dirnut sam i počastvovan. – Drag o mi je što te vidim, Džajlse. * Klimatizovana soba od palisander a. Bez prozor a, bez svežeg vazduha, nema ni dana ni noći. Kad smo sahranjivali moju babu, u takvoj smo sobi sedeli i razg ovar ali s pog rebnikom. Sto i presto od palisander a. Ispod njih, za smrtnike, stočić, takođe od palisander a i dve kožne fotelje, s naslonima od palisander a. Na stolu, poslužavnik od palisander a, veo ma star kalvados, tek načeta boca. Sve dosad, jedva da su pog ledali jedan drug og u oči. Tokom preg ovor a, Džajls to ne radi. – Dakle, Tobi. Kako ljubavni život? – pita vedro kad Tobi odbije kalvados i gleda Ouklija kako sipa sebi čašicu. – Dobro, hvala. Kako je Hermio na? – A veliki roman? Uspešno završen? – Zašto si me pozvao, Džajlse? – Iz istog razlog a zbog kojeg si i došao, zasig urno – Oukli će, nezadovoljno se mršteći zbog nezadovoljavajućeg razvoja dog ađaja. – A koji je to razlog? – Izvesna tajna oper acija, smišljena pre tri godine, ali srećom, kao što obojica znamo nikad nije izvedena. Možda je to razlog? – rekao je Oukli, lažno veseo.
Ali to vrag olasto raspoloženje je nestalo. Nekad živahne bor e oko usta i očiju sad su bile izvijene nadole, od stalnog por icanja. – Misliš na Divljinu – rekao je Tobi. – Ako želiš da se razbacujemo državnim tajnama, da. Divljina. – Divljina je okončana. Kao i život dvoje nevinih ljudi. Znaš to dobro, kao i ja. – Nema nikakve veze da li ja znam ili ti znaš. Pitanje je da li svet zna za to, i da li bi trebalo da zna. A odg ovor na ta dva pitanja je, drag i moj – kao što je jasno i slepoj krtici, a kamoli obučenom diplomati kao što si ti – veo ma jasan: ne, hvala, nikad. Vreme ne leči u takvim slučajevima. Zag ađuje ranu. Na svaku godinu zvaničnog britanskog por icanja dodaj stotine decibela javnog gneva. Zadovoljan retor ičkom raskoši, nasmešio se neveselo, seo i čekao aplauz. A kad ga nije dobio, počastio se gutljajem kalvadosa i nastavio: – Pomisli na to, Tobi: gomila amer ičkih plaćenika, uz pomoć britanskih specijalnih snag a i uz finansir anje republikanske hrišćanske desnice. A zar ad boljeg utiska, sve je to smislio sumnjivi vojni preduzimač u dosluhu s ostacima vatrenih neo konzervativaca iz našeg labur ističkog vođstva, koje se munjevito osipa. A posledice? Unakaženi leševi nedužne muslimanke i njene male ćerke. Da vidiš kako će to oduševiti medijsko tržište! A što se tiče otmenog malog Gibraltar a, s napaćenom multietničkom populacijom: povici da ga vratimo Španiji zag lušivali bi nas u nar ednim decenijama. Ako se to već ne dog ađa. – Pa? – Molim? – Šta treba da uradim? Iznenada se Ouklijev pog led, tako često neuhvatljiv, zalepio za Tobija strastveno ubedljiv: – Ne da uradiš, drag i moj! Da ne uradiš! Da se zauvek okaniš tog a! Pre neg o što bude prekasno. – Prekasno za šta? – Za tvoju kar ijer u – šta drug o? Odustani od te pravedničke potrag e za neuhvatljivim. To će te uništiti. Budi opet ono što si bio nekad. I sve će ti biti oprošteno. – Ko kaže da hoće? – Ja. – I ko još? Džej Krispin? Ko? – Kakve veze ima ko još? Nezvanična grupa mudrih ljudi, kojima su na srcu inter esi ove zemlje, da li ti je to dovoljno? Ne budi dete, Tobi. – Ko je ubio Džeba Ovensa? – Ubio ga? Niko. Sam se ubio. Upucao se, sir oti čovek. Godinama je bio por emećen. Zar ti niko to nije kazao? Ili je istina suviše nezgodna za tebe? – Džeb Ovens je ubijen. – Glupost. Senzacio nalna glupost. Zašto to govor iš? – Oukli je izazovno istur io bradu, ali glas mu više nije bio tako samopouzdan. – Džeb Ovens je pog ođen u glavu pištoljem koji nije njeg ov, pog rešnom rukom, dan pre neg o što je trebalo da se sastane s Probinom. Bio je obuzet nadom. Bio je tako obuzet nadom da je pozvao svoju ženu, od koje se otuđio, onog jutra kad je ubijen, da joj kaže kako ima nade i kako će njih dvoje početi iznova. Ko god da ga je ubio, našao je neku drug or azrednu glumicu da se pretvar a da je lekarka, iako se pod imenom kojim se predstavila krije muškar ac, što ona, nažalost, nije znala – i pozove Probinovu kuću, posle Džebove smrti, sa veselom por ukom da je Džeb živ i da uživa u psihijatrijskoj bolnici i ne želi da razg ovar a ni sa kim. – Ko ti je ispričao te gluposti? – ali Ouklijevo lice nije bilo tako sig urno kao njeg ov ton. – Policijsku istrag u su vodili marljivi policajci u civilu, iz Skotland jarda. Zahvaljujući njihovoj
marljivosti, nijedan trag nije ispitan. Nije bilo for enzičke istrag e, zanemar eno je mnog o pravila, a kremacija je usledila neprir odno brzo. Slučaj zaključen. – Tobi. – Molim? – Pod pretpostavkom da je to istina, za mene je sve to novo. Nisam imao pojma o tome, kunem se. Rekli su mi… – Oni? Ko su oni? Ko su, jebote, oni? Šta su ti oni rekli? Da je Džebovo ubistvo zataškano i da svi idu kući? – Shvatio sam da se Ovens upucao u naletu depresije, ili razočar anja, ili od čeg a god da je patio… stani! Šta to radiš? Stani! Tobi je stajao na vratima. – Vrati se. Insistir am. Sedi – Glas samo što ga nije izdao. – Možda sam pog rešno obavešten. Moguće je. Pretpostavljam. Pretpostavimo da si u pravu za sve što si rekao. Kaži mi šta znaš. Mor a da postoji neko objašnjenje. Uvek ga ima. Ništa nije nepromenljivo. Ne u stvarnom svetu. Ne može da bude. Sedi. Nismo završili. Pod Ouklijevim molećivim pog ledom, Tobi se odmakao od vrata, ali je odbio da sedne. – Reci mi ponovo – nar edio je Oukli, za trenutak povrativši malo star og autor iteta. – Potrebni su mi podaci. Ko su tvoji izvor i? Sve su to glasine, nema sumnje. Nema veze. Ubili su ga. Oni zbog kojih si toliko uzbuđen. Pretpostavimo da je tako. I pošto smo pretpostavili, šta možemo da zaključimo na osnovu te pretpostavke? Dozvoli mi da ti kažem – reči mu zvuče kao dahtanje – zaključujemo odlučno da je došlo vreme da povučeš konjicu iz bitke – privremeno, taktički, smir eno, časno, dok ima vremena. Detant. Primirje koje omog ućava obema stranama da razmotre položaj i ohlade glavu. Nećeš se predati – znam da to ne liči na tebe. Sačuvaćeš municiju za neki drug i dan – za dan kad budeš jači i kad budeš imao više snag e. Ako nastaviš s ovim, bićeš par ija do kraja života. Ti, Tobi! Baš ti! To ćeš biti. Izg nanik koji je prer ano otkrio karte. Nisi ti za to rođen – znam to bolje neg o iko. Čitava zemlja vapi za novom elitom. Preklinje. Za ljudima kao što si ti – pravim muškarcima – pravim Englezima, neiskvar enim – dobro, i sanjar ima – ali s nog ama na zemlji. Bel je pravi čovek, rekao sam im. Neo pter ećen um, čisto srce i telo. Ti ne znaš ni šta je prava ljubav. Ljubav kao što je moja. Slep si za to. Nevin. Uvek si bio. Znam to. Razumem to. Voleo sam te zbog tog a. Jednog dana, mislio sam, doći će kod mene. Ali zapravo sam znao da nikad nećeš doći. Već tada, Džajls Oukli je razg ovar ao s praznom prostor ijom. * Tobi leži u tami, na svom krevetu, sa srebrnim mobilnim telefonom u ruci i sluša noćne zvuke s ulice. Čekaj da stigne kući. Noćni voz kreće s Padingtona u 11.45. Prover io si, krenuo je na vreme. Ona mrzi taksi. Mrzi sve što sir otinja ne može da priušti. Zato čekaj. Pritiska zelenu slušalicu. – Kako je bilo u Četam hausu? – pita ga pospano. – Nisam otišao. – Šta si onda radio? – Svratio kod star og prijatelja. Por azgovar ao. – O nečem posebnom.? – O svemu i svačemu. Kako ti je otac? – Predala sam ga kondukter u. Mama će ga izvući iz voza na drug om kraju.
Neko grebanje, brzo prekinuto. Prig ušeno mrmljanje: – Sklanjaj se! – Prokleta mačka – rekla je. – Svaku noć pokušava da se popne na moj krevet, a ja je gur am. A šta si ti pomislio? – Nisam se usudio da mislim. – Tata je uver en da imaš neke namer e sa mnom. Da li je u pravu? – Ver ovatno. Dug a ćutnja. – Šta je sutra? – pita ona. – Četvrtak. – Treba da se vidiš s našim čovekom, jelda? – Da. – Ja radim u klinici. Završavam oko podneva. Onda imam nekoliko kućnih poseta. – Možda uveče – kazao je on. – Možda. – Dug a ćutnja. – Da li je večer as nešto pošlo po zlu? – Samo moj prijatelj. Mislio je da sam gej. – A nisi? – Ne. Ne bih rekao. – I nisi podleg ao iz ljubaznosti? – Ne, koliko se sećam. – Pa, onda je sve u redu, zar ne? Samo nastavi da govoriš, želeo je da joj kaže. Ne mor aš da pričaš o svojim nadama i snovima. Pričaj o bilo čemu. Samo nastavi da pričaš dok ne izbacim Džajlsa iz glave.
7. Nag lo se probudio, s osećanjima kojih je mor ao da se odr ekne i nekih drug ih koja je mor ao hitno da oživi. Uprkos Emilinim utešnim rečima, kad se probudio, pred očima je video Ouklijevo napaćeno lice i preklinjući glas. Ja sam kurva. Nisam znao. Znao sam, i vukao sam ga za nos. Nisam znao, a trebalo je. Svi su znali, osim mene. I najčešće: posle Hamburg a, kako sam mog ao da budem takva prokleta budala – da govor im sebi kako svaki čovek ima pravo na svoje apetite i kako niko nije povređen osim Džajlsa? Istovremeno, procenjivao je štetu koju su informacije dospele u Ouklijeve ruke nanele, ili nisu; i koliko su njeg ova tajna putovanja ugrožena. Ako je Čarli Vilkins, ili njeg ov prijatelj u policiji, bio Ouklijev izvor, što je gotovo prihvatio kao istinu, onda su put u Vels i viđanje s Bridžid bili otkriveni. Ali fotog rafije nisu otkrivene. Put do Mališe nije otkriven. Da li je poseta Kornvolu otkrivena? Mog uće je, pošto je policija, ili neko sličan, vršljao po Kitovom klubu i sad su ver ovatno svesni da je Emili došla da ga spase, u pratnji nekog por odičnog prijatelja. I šta u tom slučaju? U tom slučaju, odlazak na sastanak s Mališom, pod maskom velškog novinar a i ubeđivanje da obavesti javnost, možda ne bi bili najpametniji izbor. To bi mog ao da bude čin samoubilačkog ludila. Zašto onda ne odustane od čitavog slučaja, navuče čaršav preko glave, prihvati Ouklijev savet i pretvar a se kako se ništa nije dog odilo? Ili, jednostavno rečeno, prekini da mučiš sebe pitanjima bez odg ovor a, idi u Mil Hil na sastanak sa Mališom, jer sve što ti je potrebno jeste očevidac koji je spreman da preživi i prog ovor i. Mališa će pristati, i uradićemo ono što su Džeb i Kit namer avali, ili će odbiti i otrčati da kaže Džeju Krispinu kako je on dobar momak, a krov će se urušiti. Ali šta god da se desi, Tobi će se konačno suo čiti s neprijateljem. * Pozvao je Sali, svoju pomoćnicu. Dobio je njenu govornu poštu. Dobro. Podesiti glas da zvuči kao da teško pati: – Sali. Tobi ovde. Prokleti umnjak me boli, nažalost. Zakazao sam kod zubar a za jedan sat. Slušaj. Mor aće da održe jutarnji sastanak bez mene. Možda Greg or i može da me zameni na sastanku NAT O-a. Izvinjavam se svima, važi? Obaveštavaću te. Izvini još jednom. Zatim, praktično pitanje: šta će obući preduzimljiv provincijski novinar kad krene u London? Opredelio se za farmerke, patike i tanku vetrovku, i – lep detalj, po njeg ovom mišljenju – nekoliko hemijskih olovaka, koje idu uz novinarsku beležnicu iz njeg ovog stola. Ali kad je uzeo blekber i, zastao je, setivši se da su tu Džebove fotog rafije, koje su takođe i Mališine. Odlučio je da je bolje da ide bez njih. * Kafe-poslastičarnica Zlatno tele nalazi se na sredini glavne ulice, stisnuta između halal mesar e i košer
delikatesne radnje. U ružičasto osvetljenim izlozima, rođendanske torte i one svadbene, ukrašene puslicama veličine nojevog jajeta. Mesing ana šipka delila je kafić od prodavnice. Toliko je Tobi video s drug e strane ulice, pre neg o što je skrenuo u spor ednu kako bi osmotrio parkir ana kola, kombije i horde jutarnjih kupaca, koji su ispunjavali pločnike. Približavajući se kafeu drug i put, sad sa iste strane, Tobi je potvrdio ono što je uočio prilikom prvog prolaska: da u to doba dana nema mnog o gostiju. Odabravši ono što su instruktor i nazivali telohraniteljskim stolom – u uglu, okrenut prema ulazu – nar učio je kapučino i čekao. U prodavnici s drug e strane mesing ane šipke, mušter ije nao r užane plastičnim hvataljkama punile su papirne kutije kolačima, postrance se krećući pokraj pulta i plaćajući račun na kasi. Niko nije izgledao kao Mališa Pajk, visok sto devedeset – ali Džeb ga je poduhvatio odozdo, savio ga u kolenima, i slomio mu nos. Deset minuta posle jedanaest sati. Uplašio se, zaključio je Tobi. Zaključili su da je opasan, i sad Mališa sedi u nekom kombiju, glave upucane pog rešnom rukom. Krupan ćelav čovek, s rošavim tamnim licem i sitnim okrug lim očima zur io je žudno kroz izlog: prvo u torte i kolače, pa onda u Tobija, a sad ponovo u kolače. Ne trepće, mišićava ramena. Otmeno tamno odelo, bez kravate. Udaljio se. Da li je izviđao? Ili je razmišljao da se počasti krempitom, a zatim se predomislio, zbog linije? Zatim je Tobi shvatio da Mališa sedi pokraj njeg a. I da se Mališa, verovatno, sve vreme vrzmao po toaletu na drug om kraju kafića, čeg a se Tobi nije dosetio, a trebalo je, no Mališa očig ledno jeste. Izg ledao je viši od sto devedeset, ver ovatno jer je sedeo uspravno, spustivši krupne šake, napola stisnute, na sto. Imao je masnu crnu kosu, kratko podšišanu pozadi i sa strane, i visoke jag odice, kao neka filmska zvezda sa ugrađenim osmehom. Tamna koža blistala mu je kao da se posle brijanja istrljao nasapunjanom četkom za čišćenje noktiju. Imao je malo udubljenje na sredini nosa, možda uspomena na Džeba. Nosio je savršeno ispeg lanu plavu košulju od džinsa, sa zakopčanim klapnama na džepovima, u jednom su bile cig ar ete, a iz drug og je vir io češalj. – Vi ste Pit, zar ne? – pitao je glasom koji je dopir ao iz uglova usana. – A vi ste Mališa. Šta želite da pijete? Kafu? Čaj? Mališa je izvio obrve i osvrnuo se, polako, po kafeu. Tobi se pitao da li je uvek tako teatralan, ili čovek postane takav ako je visok i uobražen. I dok se pitao, krajičkom oka je ugledao, ili mu se učinilo, onog istog krupnog ćelavka koji se predomišljao u vezi s kolačima kako brzo promiče pokraj izlog a, upadljivo nezainter esovan. – Da vam kažem nešto, Pite – rekao je Mališa. – Šta? – Iskreno, nije mi baš prijatno da sedim ovde, ako vam ne smeta. Voleo bih da odemo na neko zabačenije mesto. Daleko od razuzdane gomile, kako se kaže. – Gde god vam odg ovar a, Mališa. Samo recite. – A vi niste neki mudrijaš, zar ne? Recimo, nemate nekog fotog rafa skrivenog iza ugla, ili nešto slično? – Čist sam kao suza i potpuno sam, Mališa. Samo krenite – gledajući kako se graške znoja skupljaju na Mališinom čelu i kako mu se šaka trese dok traži cig ar etu u džepu košulje od džinsa, pre nego što je ponovo spusti na sto, praznu. Apstinentska kriza? Ili samo teška noć? – Imam nova kola iza ugla, audi. Parkir ao sam se ranije, za svaki slučaj. I evo kako ćemo, da odemo u neki park, ili slično, i razg ovar amo tamo, gde nas neće lako primetiti, jer sam ja pomalo upadljiv. Potpuna i iskrena priča, kako se to kaže. Za vaše novine. Argus, je li tako? – Tako je.
– Jesu li to velike novine, samo lokalne, ili su, recimo, više nacio nalne, mislim, vaše novine? – Lokalne, ali smo i na internetu – odg ovor io je Tobi. – Tako da se nakupi dosta čitalaca. – Pa, to je dobro, zar ne? Dakle, ne smeta vam? – glasno je šmrknuo. – Šta mi ne smeta? – Da odemo odavde? – Nar avno da ne. Tobi je otišao do kase da plati svoj kapučino, što je potrajalo, a Mališa je stajao iza njeg a, kao sledeća osoba u redu, dok mu se znoj slivao niz lice. Ali kad je Tobi platio, Mališa je išao ispred njeg a do izlaza, glumeći telohranitelja, a dug e ruke je odmakao od tela, da napravi prolaz. A kad je Tobi zakor ačio na pločnik, Mališa ga je čekao, spreman da ga provede kroz gužvu: ali ne pre neg o što je Tobi, pog ledavši nalevo, ponovo primetio krupnog ćelavka, ljubitelja torti i kolača, koji je, ovog puta, stajao na pločniku, okrenut leđima, i razg ovar ao s dvojicom, naizgled podjednako odlučnih da izbegnu njeg ov pog led. Ako je Tobi ikad pomislio da treba da pobegne, onda je to bilo u tom trenutku, jer mu je znanje stečeno na obuci govor ilo: ne dvoumi se, video si klasičnu zasedu, ver uj svojim nag onima i beži, jer ćeš za sat vremena ili manje biti bos vezan za neki radijator. Ali njeg ova želja da otkrije sve mor a da je nadjačala te brig e, jer je već dozvolio Mališi da ga otprati iza ugla i u neku jednosmernu ulicu, gde se nalazio sjajan plav audi, parkir an na levoj strani, a tačno iza njeg a, crn mercedes kar avan. I ponovo bi njeg ovi instruktor i tvrdili kako je to klasična zamka: jedna kola za kidnapovanje i jedna za poter u. I kad je Mališa pritisnuo dugme na privesku za daljinsko otključavanje s metra udaljenosti i otvor io zadnja vrata umesto suvozačkih, istovremeno čvršće stežući Tobija za mišicu, a ćelavko i dvojica drug ar a došli iza ugla, sve preo stale sumnje u Tobijevom umu istog trena su zamrle. Bez obzir a na to, njeg ovo samopoštovanje je zahtevalo da protestuje, makar samo neznatno: – Želite da se sedim pozadi, Mališa? – Imam još pola sata plaćenog parking a, zar ne? Šteta da propadne. Možemo i ovde da sednemo i razg ovar amo. Zašto da ne? Tobi je još uvek oklevao, s punim pravom, jer sasvim je normalno da dvojica muškar aca koji žele nasamo da razg ovar aju u kolima, daleko od onog što je Mališa nazvao razuzdanom gomilom, sede napred. Ipak je ušao, a Mališa je ušao por ed njeg a; ćelavko je istog trenutka seo za volan i zaključao sva četvor a vrata, dok su se, videlo se to u bočnom spoljnom retrovizor u, njeg ova dva drug ar a smeštala udobno u mercedes. Ćelavko nije upalio motor, ali nije ni okrenuo glavu da pog leda Tobija, odlučivši da ga posmatra u retrovizor u, kratkim pog ledima okrug lih očiju, dok je Mališa teatralno gledao kroz prozor u prolaznike. * Ćelavko je spustio šake na volan, ali pošto motor nije radio a kola se nisu kretala, to je izg ledalo čudno. To su bile moćne šake, veo ma čiste i ukrašene prstenjem. Kao i Mališa, ćelavko je odavao utisak vojničke hig ijene. Usne u retrovizor u su mu bile veo ma ružičaste, i mor ao je da ih ovlaži jezikom pre neg o što je prog ovor io, što je nag ovestilo Tobiju da je nervozan, baš kao Mališa. – Gospodine, ver ujem da imam jedinstvenu čast da pozdravim gospodina Tobija Bela iz Ministar-
stva spoljnih poslova. Jesam li u pravu, gospodine? – raspitivao se s besprekornim južnoafričkim naglaskom. – Ver ujem da je tako – sag lasio se Tobi. – Gospodine, ja same Elio t, i Mališin sam koleg a. – Nastavio je: – Gospodine – ili Tobi, ako smem da budem toliko drzak – naloženo mi je da vam prenesem komplimente gospodina Džeja Krispina, kome ponosno služim. Želi da vam se unapred izvinimo za sve neprijatnosti koje ste dosad doživeli i uver ava vas u svoju dobronamernost. Savetuje vam da se opustite, i raduje se konstruktivnom i prijateljskom dijalog u odmah po dolasku na naše odredište. Želite li lično da razg ovar ate s gospodinom Džejom Krispinom? – Ne, hvala vam, Elio te. Mislim da mi je i ovako dobro – odg ovar a Tobi, podjednako učtivo. Albansko-grčki prebeg, nekad je sebe nazivao Eglesijas, bivši pripadnik južnoafričkih specijalnih snaga, ubio je nekog tipa u baru u Johanesburgu i došao u Evropu iz zdravstvenih razloga? Taj Eliot? Pita Oukli, dok pijuckaju kalvados posle večer e. – Putnik se ukrcao – govor i Elio t u mikrofon i podiže palac prema bočnom retrovizor u, daje znak ljudima u crnom mercedesu iza njih. – Baš mi je žao sir otog Džeba – Tobi ležerno kaže Mališi, čije se zanimanje za prolaznike pojačava. Ali Elio t odmah odg ovar a: – Gospodine Bel, svaki čovek ima svoju sudbinu, svaki čovek ima svoj vek, da tako kažem. Sve mu je zapisano u zvezdama. Niko to ne može da izbegne. Da li vam je udobno, gospodine? Mi vozači ponekad to umemo da zabor avimo. – Vrlo udobno – kaže Tobi. – A šta je s vama, Mališa? * Krenuli su na jug, i Tobi se uzdržao od razg ovor a, što je ver ovatno bila mudra odluka, jer su jedina pitanja kojih je mog ao da se seti bila kao iz neke noćne mor e: – Jeste li vi lično ubili Džeba, Mališa? – Ili: – Kažite mi, Elio te, šta ste tačno uradili s telima te žene i njenog deteta? – Zatim su prošli kroz Aveniju Ficdžon i približili se obodu šume Sent Džon. Da li je to, kojim slučajem, šuma koju je Fergus Kvin pominjao u svom poslušničkom razg ovor u s Krispinom, na ukradenom snimku? –… dobro, da, oko četiri… šuma mi više odgovara… mirnije je. U prolazu je ugledao kasarnu, koju su čuvali britanski vojnici s automatskim puškama, zatim neku neupadljivu kuću od cig ala, koju su čuvali amer ički mar inci. Znak SLEPA ULICA. Vile sa zelenim krovovima, skuplje od pet milio na. Visoki zidovi od cig ala. Stabla magnolije u punom cvatu. Opali cvetovi trešnje leže kao konfete na putu. Dve zelene kapije, već se otvar aju. A u bočnom retrovizor u, crni mercedes samo što ih ne dodirne. * Nije očekivao toliko beline. Vozili su šljunčanim kružnim prilazom, oivičenim belim kamenjem. Zatim su se zaustavili ispred niske bele kuće, okružene ukrasnim travnjakom. Beo klasičan trem suviše je velik za kuću. Video-kamer e zur e u njih sa grana. Lažni staklenici od tamnog stakla prostir u se na obe strane. Neki čovek u vetrovci i s kravatom otvar a kola. Mališa i Elio t izlaze, ali svojeg lavi Tobi odlučuje da čeka dok ne dođu po njeg a. Sad, svojevoljno izlazi iz kola i opušteno se proteže. – Dobro došli u dvor ac Kip, gospodine – kaže čovek u vetrovci i s kravatom, što Tobi smatra nekakvom šalom, sve dok ne vidi mesing ani štit por ed ulaznih vrata, koji prikazuje dvor ac kao neku šahovsku fig ur u, s ukrštenim mačevima.
Penje se uza stepenice. Dvojica ga, izvinjavajući se, pretresaju, uzimaju mu hemijske olovke, novinarsku beležnicu i ručni sat, zatim ga provode kroz elektronsku kapiju i kažu: – Sve će vas čekati ovde kad završite sastanak sa šefom, gospodine. – Tobi odlučuje da se trgne. Nije on ničiji zar obljenik, slobodan je čovek koji hoda blistavim hodnikom sa španskim pločicama, ukrašenim slikama cveća Džordžije O’Kif. Vrata na obe strane hodnika. Neka su otvor ena. Veseli glasovi dopir u kroz njih. Istina, Elio t hoda por ed njeg a, ali šake je smerno stavio iza leđa, kao da ide u crkvu. Mališa je nestao. Neka lepa sekretar ica u dug oj crnoj suknji i beloj bluzi prolazi hodnikom. Elio tu opušteno kaže zdravo, ali smeši se Tobiju i, pošto je slobodan čovek, on joj uzvraća osmeh. U beloj kancelar iji sa spuštenom tavanicom od belog stakla, ozbiljna sedokosa pedesetog odišnjakinja sedi za stolom. – Ah, gospodine Bel. Svaka čast. Gospodin Krispin vas očekuje. Hvala vam, Elio te, mislim da bi šef želeo nasamo da razg ovor a s gospodinom Belom. A Tobi zaključuje, za sebe, kako se raduje razg ovor u nasamo sa šefom. Ali avaj, kad je ušao u Krispinovu veličanstvenu kancelar iju, oseća samo razočar anje, slično razočar anju koje je doživeo pre tri godine, kad je neuhvatljiva avet koja ga je prog onila u Briselu i Prag u ušla u Kvinovu ličnu kancelar iju, držeći podr uku gospođicu Mejsi, predstavivši se kao zadivljujuće zgodna, četrdesetog odišnja televizijska verzija prvoklasnog poslovnog dir ektor a, koji je upravo ustao iz stolice, s uvežbanom kombinacijom prijatnog iznenađenja, dečačkog nestašluka i momačkog prijateljstva. – Tobi! Kakav način da se sretnemo. Prilično čudno, mor am da kažem, da se pretvar ate kako ste provincijski novinar koji piše čitulju za sir otog Džeba. Ipak, pretpostavljam da niste mog li da kažete Mališi da ste iz Ministarstva spoljnih poslova. Preplašili biste ga nasmrt. – Nadao sam se da će mi Mališa pričati o Operaciji divljina. – Da, pa, tako sam i mislio. Mališa je pomalo utučen zbog Džeba, razumljivo. Nije baš sav svoj, da vam kažem u pover enju. Mada vam nije mnog o tog a rekao. To mu ne ide u prilog. Nikom ne ide u prilog. Kafa? Bez kofeina? Čaj od nane? Nešto jače? Ne otimam svakog dana jednog od najboljih kraljičinih službenika. Dokle ste stig li? – Sa čim? – Sa istrag om. Mislio sam da o tome razg ovar amo. Videli ste se s Probinom, videli ste se s udovicom. Udovica vas je uputila na Mališu. Upoznali ste Elio ta. Koliko vam to aduta ostavlja u ruci? Samo se stavljam na vaše mesto – objasnio je ljubazno. – Probin? Slaba vajda. Nije video ni belu mačku. Sve ostalo su čiste glasine. Sud bi to odbacio. Udovica? Ucveljena, par anoična, rastrojena – ništa od nje. Šta još imate? – Slag ali ste Probina. – I vi biste to uradili. To je bilo kor isno. Ili star i dobri MSP nije čuo za kor isne laži? Vaš problem je što ćete uskor o ostati bez posla, kad stvar i krenu loše. Mislio sam da bih mog ao da vam pomognem. – Kako? – Pa, za početak, šta mislite o malo zaštite i poslu? – U Etičkim rešenjima? – Oh, zabog a, ti dinosaur usi – kazao je Krispin, uz smeh koji je nag oveštavao kako je zabor avio sve u vezi s Etičkim rešenjima, dok ga Tobi, slučajno, nije podsetio na njih. – Nemam nikakve veze s tom rabotom, hvala bog u. Odvojili smo se na vreme. Etička rešenja su podig la stolice na stolove i otplovila na pučinu. Ko ima deo nice, ima i obavezu. Oni nemaju nikakve vidljive niti skrivene veze s dvorcem Kip. – I nema više mis Mejsi? – Već odavno, hvala bog u. Gađala je Biblijama somalijske bezbožnike kad sam poslednji put čuo
za nju. – A vaš prijatelj Kvin? – Da, pa, žao mi je sir otog Ferg usa. Ipak, čuo sam da u njeg ovoj partiji pokušavaju da ga vrate, sad kad je sišao s vlasti, stekao drag oceno ministarsko iskustvo, i tako dalje. Pod uslovom da se odrekne neo labur ista i svih njihovih dela, nar avno, što on jedva čeka. Želeo je da radi za nas, da vam kažem u pover enju. Molio je na kolenima. Ali bojim se da, za razliku od vas, on nije dor astao tome. – Nostalg ičan osmeh, u ime star ih vremena. – Uvek postoji neki ključan trenutak kad se započinje ovaj posao: da li da rizikujemo oper aciju i nastavimo ili da se povučemo? Imate spremne plaćenike, obučene i spremne za akciju. Imate pola milio na dolar a vredne obaveštajne podatke, novac nije problem, ćup zlata od finansijer a ako ispunite svoje, i odobrenje od sila koje treba da vam čuvaju leđa, ali ništa više. Dobro, bilo je nekih problema s obaveštajnim izvor ima. A kad ih nema? – A to se dog odilo s Divljinom? – Otprilike. – A civilne žrtve? – Srce mi se kida. Uvek je tako. Nesumnjivo najg or a stvar u našem poslu. Kad god legnem u krevet, mislim o tome. Ali šta je alternativa? Dajte mi bespilotnu letelicu predator i nekoliko projektila helfajer i pokazaću vam kako izg ledaju prave civilne žrtve. Želite da se prošetamo po vrtu? Šteta je ne iskor istiti ovako sunčan dan. Soba u kojoj su se nalazili bila je pola kancelar ija, pola staklenik. Krispin je izašao napolje. Tobi nije imao drug og izbor a do da ga prati. Vrt je bio ograđen i dug, opremljen u istočnjačkom stilu, sa šljunčanim stazicama i potočićem koji se prelivao preko kamena i isticao u jezerce. Bronzana Kineskinja sa slamnatim šešir om lovila je ribu za svoju korpu. – Jeste li ikad čuli za malu firmu Rouztorn protekšn servis? – pitao je Krispin, preko ramena. – Vrede oko tri milijarde dolar a. – Nisam. – Pa, raspitao sam se o njima, što je normalno, jer oni su naši vlasnici – zasad. Sa današnjom stopom rasta, otkupićemo svoje akcije za nekoliko godina. Četir i, najviše. Znate li koliko ljudi zapošljavamo, šir om sveta? – Ne, nažalost. – Šest stotina, u stalnom radnom odnosu. Predstavništva u Cir ihu, Bukur eštu, Par izu. Sve od lične zaštite, zaštite objekata, do podataka o tome ko špijunir a vašu firmu ili ko vam jebe ženu. Možete li da zamislite kakve ljude imamo na platnom spisku? – Ne. Kažite mi. Okrenuo se, podsetivši ga na Ferg usa Kvina, i počeo da nabraja na prste. – Pet šefova stranih obaveštajnih službi. Četvor ica još uvek aktivna. Pet bivših dir ektor a britanske obaveštajne službe, svi pod ugovor om sa star om firmom. Više policijskih načelnika i njihovih zamenika neg o što možete da pretpostavite. Dodajte tome i svakog nesposobnjakovića iz Vajthola, koji želi da zar adi novac sa strane, i nekoliko desetina lordova i poslanika, što to je prilično jaka postava. – Sig ur an sam da jeste – kazao je Tobi učtivo, primećujući kako je nekakvo osećanje izbilo iz Krispinovog glasa, makar to bilo samo detinjasto likovanje, koje ne priliči odr aslom muškarcu. – Ako slučajno podozrevate kako je vaša predivna kar ijer a u Ministarstvu spoljnih poslova završena, budite tako ljubazni i pratite me – nastavio je prijateljski. – Hoćete li? *
Stoje u sobi bez prozor a, nalik na tonski studio, sa zidovima obloženim sunđer ima i platnima. Krispin pušta deo Tobijevog ukradenog snimka, s tonom pojačanim do kraja, onaj deo kad Kvin pritiska Džeba: – Hoću da kažem, Džebe okupili smo se ovde, dok uveliko traje odbrojavanje do dana de, vi kao kraljičin vojnik, ja kao kraljičin ministar… – Dosta, ili želite još? – pita Krispin i, kad nije dobio nikakav odg ovor, prekida snimak, seda u veo ma modernu stolicu za ljuljanje, por ed muzičkog uređaja, dok se Tobi priseća Tine: Tine, privremene portug alske spremačice, koja je zamenjivala Lulu jer je ova naprasno otišla na odmor; Tina koja je bila tako visoka i savesna da je obrisala fotog rafiju s dedinog i babinog venčanja. Da sam bio raspor eđen neg de u inostranstvu, bio bih potpuno sig ur an da ona radi za tajnu policiju. Krispin se ljuljao kao da je na ljuljašci, napred-nazad, spuštajući oba stopala na debeo tepih. – Kako bi bilo da vam to nacrtam? – pita, i nastavlja: – Što se tiče našeg star og dobrog MSP-a, vi ste sjebani. Čim mi padne na pamet da im pošaljem ovaj snimak, izbaciće vas. Kažite Divljina dovoljno glasno, i sir otanima će zaklecati kolena. Pog ledajte samo šta je onaj tupan Probin doživeo. Krispin je zaustavio stolicu i teatralno se namrštio, zag ledan u daljinu: – Hajde da pređemo na drug i deo našeg razg ovor a, onaj konstruktivan. Evo šta vam se nudi, uzmite ili ostavite. Imamo svoje advokate, pravimo standardne ugovor e. Ali fleksibilni smo, nismo glupi, svaki slučaj posmatramo posebno. Razumete li me? Teško je reći. Znamo sve o vama, očig ledno. Imate svoj stan, nasledili ste nešto malo od dede, ne mnog o, nije baš da možete da dignete sve četir i uvis, ali ne biste ni gladovali. MSP vam trenutno plaća pedeset osam hiljada, a iduće godine to će por asti na sedamdeset pet, ako ne zabrljate; nemate većih dug ova. Heter oseksualac ste, jebete šta stignete, nemate ženu koja bi vas u tome sprečavala. Neka samo tako ostane. Šta još imate što nam se dopada? Dobro zdravlje, uživate u prir odi, u dobroj ste kondiciji, solidnog ang losaksonskog por ekla, ne baš visokog, ali ste se popeli na društvenoj lestvici. Govor ite tri jezika i imate prvoklasne kontakte u svakoj zemlji gde ste služili kraljici, a kod nas biste odmah zar ađivali dvostruko više neg o što vam ona plaća. Čeka vas zlatna čestitka od deset hiljada onog dana kad nam se pridružite kao izvršni potpredsednik, kola po izbor u, i sve što ide uz to, zdravstveno osig ur anje, putovanja poslovnom klasom, troškovi za reprezentaciju. Jesam li izo stavio nešto? – Da, u stvar i. Jeste. Možda da bi izbeg ao Tobijev pog led, Krispin časti sebe okretom od trista šezdeset stepeni na svojoj veo ma modernoj stolici za ljuljanje. Ali kad se vratio, Tobi još uvek zur i u njeg a. – Još mi niste rekli zašto me se plašite – požalio se, tonom pre zbunjenim neg o izazivačkim. – Elio t je odg ovor an za fijasko na Gibraltar u, ali niste ga otpustili, zadržali ste ga. Mališa misli da bi mog ao da obelodani detalje, pa ste i njeg a zaposlili, mada je kokainski zavisnik. Džeb je i te kako želeo da obelodani detalje i nije želeo da se zaposli, tako da je mor ao da izvrši samoubistvo. Ali čime vam ja predstvljam pretnju? Ničim. Zašto onda dobijam ponudu koja se ne odbija? To nema nikakvog smisla. Možda vama ima? Utvrdivši da Krispin želi da zadrži za sebe svoje razlog e, nastavlja: – Dakle, moje viđenje vaše situacije je sledeće: Džebova smrt je bila brljotina, i ko god da vas je štitio dosad, predomišlja se da li da vas i dalje štiti. Želite da prestanem da se bavim ovim, jer dok se bavim, opasan sam za vašu udobnost i bezbednost. I, u stvar i, to je dovoljno dobar razlog da nastavim s tim. I zato, radite šta vam je volja s tim snimkom. Mada pretpostavljam da nećete uraditi ništa, jer ste preplašeni. * Svet je počeo da uspor ava. Da li je tako i za Krispina? Ili samo za Tobija? Ustajući, Krispin tužno
uver ava Tobija kako je sve shvatio veo ma, veo ma pog rešno. Ali nema ljutnje, i možda će Tobi, kad bude nekoliko godina star iji, razumeti kako funkcio niše stvar an svet. Izbeg li su bruku rukovanja. Da li bi Tobi voleo prevoz do kuće? Ne, hvala. Tobi bi radije išao pešice. I ide pešice. Vraća se do O’Kifovog hodnika s pločicama, por ed odškrinutih vrata iza kojih sede mladići i devojke, ispred računar a ili nagnuti nad telefonima. Uzima svoj ručni sat, hemijske olovke i beležnicu od ljubaznih vratar a, zatim hoda šljunčanom kružnom stazom i por ed prijavnice, kroz otvor enu kapiju, ne videvši ni trag a od Mališe, Elio ta ili audija kojim su ga dovezli ovamo, a nema ni mercedesa koji ih je sledio. Nastavlja da hoda. Prošlo je više vremena neg o što je mislio. Popodnevno sunce je toplo i prijatno, a magnolije, kao i uvek u šumi Sent Džon u ovo doba godine, praznik su za oči. * Tobi nikad nije saznao, ni tad ni kasnije, kako je proveo nar ednih nekoliko sati, niti koliko ih je bilo. Da je razmišljao o svom životu, to se podr azumeva. Šta bi drug o radio čovek dok hoda od Sent Džona do Ajlingtona neg o razmišljao o ljubavi, životu, smrti i ver ovatnom kraju kar ijer e, da ne pominjemo zatvor. Emili je ver ovatno još u bolnici, prema njeg ovim pror ačunima, i zato je prer ano da je zove, a nije znao ni šta bi joj rekao; osim tog a, iz predostrožnosti je ostavio srebrni mobilni telefon kod kuće, a u telefonske govornice nema pover enja, čak ni kad su ispravne. I zato nije pozvao Emili, a ona mu je kasnije to i potvrdila. Nema sumnje da je svratio u nekoliko pabova, ali samo zbog društva običnih ljudi, pošto je tokom kriza i u očajanju odbijao da pije, a imao je utisak da su ga uhvatila oba ta stanja. Fiskalni račun koji se kasnije pojavio u džepu njeg ove vetrovke ukazivao je da je kupio picu s dodatnom količinom sir a. Ali kad i gde ju je kupio nije pisalo, a on se nije sećao da ju je pojeo. Zasig urno je, bor eći se s gađenjem i besom, i odlučan, kao i obično, da ih svede na podnošljiv nivo, razmišljao o konceptu banalnosti zla Hane Arent, i ušao u raspravu, sa samim sobom, pitajući se kako se Krispin uklapa u sve to. Da li je Krispin, po sopstvenom viđenju, tek jedan od vernih slug a društva, koji radi pod pritiskom tržišta? Možda on tako vidi sebe, ali Tobi ga vidi drug ačije. Što se tiče Tobija, Džej Krispin je običan, društveno neukor enjen, nemor alan, uverljiv, poluo brazovan, rečit večiti pubertetlija u odelu po mer i, s neutaživom žeđi za novcem, moći i poštovanjem, bez obzir a kako dolazi do tog a. Zasad je dobro. Upoznao je male Krispine u svakoj oblasti života i u svakoj zemlji u kojoj je službovao: samo što dosad nije sreo nijednog koji se istakao kao trg ovac malim ratovima. U neuverljivom napor u da pronađe opravdanja za Krispina, Tobi se čak pitao da li je, neg de duboko, taj čovek samo veo ma glup. Kako bi inače objasnio brljotinu s Operacijom divljina? A posle je odlutao do veličanstvene izjave Fridriha Šiler a da je ljudska glupost ono protiv čeg a su se bog ovi uzalud bor ili. Nije tako, po Tobijevom mišljenju, i nema opravdanja ni za kog a, bilo da je reč o bog u ili čoveku. Ono protiv čeg a su se bog ovi i svi razumni ljudi uzalud bor ili nije bila glupost. Bila je to čista, neo dg ovorna, prokleta nezainter esovanost za ičije inter ese osim sopstvenih. A to je, koliko se seća, ono o čemu je razmišljao dok je ulazio u svoju kuću, peo se uza stepenice do svog stana, otključavao vrata i krenuo da upali svetlo, kad mu je neko gurnuo zgužvanu mokru krpu u grlo i vezao mu ruke plastičnom trakom iza leđa i ver ovatno – mada u to nije bio sig ur an, nije to video niti kasnije pronašao neki trag, samo se setio tog a po lepljivom mir isu – navukao grubu vreću preko glave, kao uvod u najg or e batine koje je mog ao da zamisli. Ili je možda – kasnije je razmišljao – ta vreća bila oznaka za neku vrstu nedodirljive zone za njegove napadače, jer je jedini deo tela koji mu je ostao nedirnut bilo njeg ovo lice. A ako je bilo ikakve
naznake, tad ili kasnije, ko ga je pretukao, bio je to nepoznat muški glas bez nag laska koji je govor io: – Nemojte da unakazite pizdu – samouver eno, zapovednički. Prvi udarci su, nesumnjivo, bili najbolniji i krajnje neo čekivani. Dok su ga napadači čvrsto držali, mislio je da će mu pući kičma, a onda i vrat. A onda su odlučili da ga dave, zatim su se, u poslednjem trenutku, predomislili. Potom su ga zasuli kišom udar aca u stomak, bubreg e, prepone, zatim ponovo u prepone, bez prestanka, što se nastavilo, koliko se seća, i pošto se onesvestio. Ali ne pre neg o što mu je isti neidentifikovani glas šapnuo na uvo, istim zapovednim tonom: – Ne misli da je ovo gotovo, sinko. To je samo početak. Zapamti to. * Mog li su da ga ostave u predsoblju, ili da ga bace na kuhinjski pod i ostave ga tamo, ali ko god da su bili, imali su određen nivo. Mor ali su da ga polože na krevet, pažljivo kao pog rebnici, izuju mu patike i skinu vetrovku, i pobrinu se da na noćnom stočiću por ed njeg a bude bokal s vodom i čaša. Njeg ov ručni sat pokazivao je pet sati, ali tako je bilo već neko vreme, tako da je pretpostavio da je sat kolater alna šteta prebijanja. Datum je bio zag lavljen između dva broja, a zasig urno je četvrtak bio dan kad je ugovor io sastanak sa Mališom, a samim tim i dan kad su ga zaskočili i odvezli u šumu Sent Džon, i možda je – ali ko bi to mog ao da zna? – danas petak, što znači da će se Sali, njeg ova pomoćnica, pitati koliko dug o će ga boleti taj umnjak. Tama koju je video kroz prozor bez zavesa nag oveštavala je noć, ali pitanje je da li se samo njemu spustila noć ili i svima ostalima. Krevet mu je bio prekriven bljuvotinom, koje je bilo i na podu, ustajale i sveže. Seća se i da je napola puzio, napola bauljao do kupatila, kako bi povraćao u klozetsku šolju, da bi otkrio, kao i mnog i hrabri planinar i pre njeg a, da je silazak niz planinu teži neg o uspon uz nju. Zvuci ljudi i sao braćaja s ulice bili su prig ušeni, ali opet nije znao da li je to činjenica ili samo njeg ov utisak. Zvuci su zasig urno bili, prig ušeni, a ne preg lasni, kao svake večer i – pod pretpostavkom da je stvarno veče. I zato je racio nalnije objašnjenje bilo da je svanulo, da on leži tu između dvanaest i četrnaest sati, dremajući i povraćajući, ili se jednostavno bor eći s bolom, što je priča za sebe, i da nema predstavu o protoku vremena. Malo-pomalo je otkrivao i postepeno pronalazio izvor mjaukanja koje je dopir alo ispod kreveta. Bio je to srebrni telefon koji je zavijao. Sakrio ga je između oprug a i dušeka pre neg o što je krenuo da se nađe sa Mališom, a zašto ga je ostavio uključenog, bila je još jedna mister ija, kao očig ledno i samom telefonu, jer je njeg ovo zavijanje postalo neuverljivo i ubrzo zamrlo. Zato je smatrao neo phodnim da prikupi preo stalu snag u, skotrlja se s kreveta i padne na pod, gde će, samo u svojim mislima, umir ati neko vreme, pre neg o što pruži ruku prema oprug ama, podvuče prst ispod njih i osloni se na levu šaku, dok desnom – obamrlom i ver ovatno slomljenom – ne uhvati telefon, uzme ga i pritisne na grudi, istovremeno pomer ajući levu šaku i padajući na pod. Posle tog a, trebalo je samo pritisnuti zelenu slušalicu i reći zdravo, s onoliko vedrine koliko je mog ao da iscedi iz sebe. A kad se niko nije javio a strpljenje ga izdalo, strpljenje ili snag a, kazao je: – Dobro sam, Emili. Pomalo izubijan, to je sve. Samo nemoj da dolaziš. Molim te. Zar azan sam – pod tim je mislio kako se stidi sebe; Mališa je bio neuspeh; ništa nije postig ao, osim što je dobio najg or e batine u životu; zajebao je stvar, baš kao i njeg ov otac; a koliko zna, ovaj stan je pod prismotrom i on je poslednja osoba na svetu kog a bi ona trebalo da poseti, bilo kao lekar ili u nekom drug om svojstvu. Onda je, dok je prekidao vezu, shvatio da ona ionako ne bi mog la da dođe, jer ne zna gde on živi,
nikad joj to nije kazao, osim što je pominjao Ajlington, a Ajlington se proteže na nekoliko kvadratnih kilometar a gusto naseljenog područja, tako da je bio bezbedan. A i ona, sviđalo joj se to ili ne. Mogao je da isključi prokletinju i odspava, što je i uradio, pa se ponovo probudio, ovog puta ne zbog telefona, već zbog gromog lasnog lupanja u vrata – koje, po njeg ovom mišljenju, nije proizvodila ljudska ruka neg o neki težak predmet – a onda ga je uskor o zamenio povišen Emilin glas, veo ma sličan glasu njene majke. – Stojim ispred tvojih vrata, Tobi – ponovila je, sasvim izlišno, drug i ili treći put. – I ako uskor o ne otvor iš, zamoliću suseda s donjeg sprata da mi pomogne da provalim. Zna da sam lekar i čuo je lupnjavu iz tvog stana. Čuješ li me, Tobi? Pritiskam zvono, ali ga ne čujem. Bila je u pravu. Zvono je emitovalo samo neprijatno krčanje. – Tobi, molim te, dođi do vrata. Samo mi se javi, Tobi. Ne želim da provaljujem. – Zaćutala je. – Ili je neko s tobom? Ovo poslednje pitanje bilo mu je previše, i zato je kazao: – Dolazim – i prover io da li mu je šlic zakopčan, pre neg o što se ponovo skotrljao s kreveta i, napola se valjajući po podu, napola puzeći, krenuo prolazom s leve strane, koji je bio umer eno čist. Stig avši do vrata, uspeo je da klekne i da se zadrži u tom položaju dovoljno dug o da izvadi ključ iz džepa, ubaci u bravu i dvaput ga okrene levom rukom. * U kuhinji je vladala grobna tišina. Krevetski čaršavi su se spor o okretali u mašini za pranje rublja. Tobi je sedeo gotovo uspravno u kućnom ogrtaču, a Emili je, okrenuta leđima, podg revala limenku pileće supe koju je kupila kad je išla da donese iz apoteke lekove koje mu je sama prepisala. Svukla ga je i oprala mu nag o telo s profesio nalnom ravnodušnošću, primećujući, bez komentar a, njeg ove izuzetno natekle genitalije. Poslušala mu je srce, izmer ila puls, prešla mu rukom preko stomaka, potražila prelome i oštećene lig amente, zastala kod razder otina na vratu od davljenja, stavila mu led na modrice i dala mu par acetamol protiv bolova, pa mu pomog la da hramlje hodnikom, s levom rukom oko njenog vrata i preko ramena, dok ga je desnom držala za desni kuk. Ali sve dotad, jedine reči koje su razmenili bile su: – Pokušaj da se ne pomer aš, Tobi – ili – Ovo će te malo zaboleti – i, malopre – Daj mi ključ, i ne pomer aj se dok se ne vratim. Sad je postavljala teška pitanja. – Ko ti je ovo uradio? – Ne znam. – Znaš li zašto su to uradili? To je bio samo početak, mislio je. Da me upozor e. Da me kazne što sam bio radoznao i spreče me da ubuduće budem radoznao. Ali sve je to bilo suviše nejasno, i suviše dug a priča, tako da ništa nije rekao. – Pa, ko god da je to uradio, mor a da je kor istio bokser – rekla je, kad joj je dojadilo da čeka. – Možda je samo imao prstenje na rukama – napomenuo je, setivši se Elio tovih šaka na volanu. – Dozvoli mi da pozovem policiju. Smem li da ih pozovem? – Nema svrhe. – Zašto? Zato što policija nije rešenje, već problem. Ali opet, teško je to izr eći, tako da je ćutao. – Sasvim je mog uće da imaš unutrašnje krvar enje slezine, što može da bude opasno po život – nastavila je Emili. – Mor am da te odvedem u bolnicu na snimanje.
– Dobro sam. Čitav sam. Trebalo bi da ideš kući. Molim te. Mog u da se vrate. Ozbiljno. – Nisi čitav, i potrebno ti je lečenje, Tobi – odg ovor ila je nabusito, i razg ovor je mog ao da se nastavi tako unedog led, da zvono na vratima nije odabralo baš taj trenutak da zakrešti iz zar đale metalne kutije iznad Emiline glave. Prestala je da meša supu i pog ledala je kutiju, zatim radoznalo u Tobija, koji je krenuo da slegne ramenima, a onda se predomislio. – Ne otvar aj – kazao je. – Zašto? Ko je to? – Niko. Niko dobar. Molim te. I videvši je kako uzima ključeve sa daske pokraj sudoper e i kreće prema vratima: – Emili. Ovo je moja kuća. Pusti nek zvoni! Ali nastavilo je da zvoni: drug o kreštanje, duže neg o prvo. – Je li to neka žena? – pitala je, još uvek na vratima kuhinje. – Nema nikakve žene! – Ne mog u da se krijem, Tobi. I ne mog u da se plašim. Da li bi otvor io da si zdrav i da ja nisam ovde? – Ne poznaješ te ljude! Pog ledaj me! Ali odbila je da bude zastrašena. – Tvoj komšija s donjeg sprata sig urno želi da prover i kako si. – Emili, zabog a! Ovde se ne radi o pažljivim komšijama! Ali ona je već otišla. Zatvor enih očiju, zadržavao je dah i osluškivao. Čuo je okretanje ključa, čuo je njen glas, zatim mnog o tiši muški glas, kao prig ušen glas u crkvi, ali nije ga prepoznao, mada je osećao da bi trebalo. Čuo je zatvar anje ulaznih vrata. Izašla je napolje da razg ovar a s njim. Ali ko je to, dođavola? Da li ju je odvukao napolje? Jesu li se vratili da se izvine ili dovrše posao? Ili su mislili da su me greškom ubili, pa ih je Krispin poslao da to utvrde? Pod naletom užasa koji ga je obuzeo, sve je bilo mog uće. Još uvek je napolju. Šta li radi? Zar misli da je ner anjiva? Šta li su joj uradili? Minuti su kao sati. Zaboga! Ulazna vrata se otvar aju. Ponovo se zatvar aju. Spor i, odlučni kor aci približavaju se hodnikom. Ne njeni. Zasig urno ne Emilini. Ta osoba je znatno teža od nje. Uhvatili su je i sad dolaze po mene! Ali to su bili Emilini kor aci: profesio nalne i delotvorne Emili. Kad se ponovo pojavila, ustao je sa stolice i oslanjao se na sto, kako bi stig ao do kuhinjske fio ke i uzeo nož. Zatim ju je video kako stoji na vratima, zbunjeno i drži paket umotan u smeđ papir uvezan kanapom. – Ko je to bio? – Ne znam. Rekao je da ćeš znati o čemu se radi. – Jebo te bog! Uzimajući paket, okrenuo joj je leđa – u stvar i, bio je to jalov pokušaj da je zaštiti za slučaj da dođe do eksplozije – i počeo grozničavo da prepipava paket, u potrazi za detonator ima, tajmer ima, ekser ima ili nečim za šta su mislili da će pojačati učinak, kao što je pristupio Kitovom noćnom pismu, ali sada još prestravljeniji.
Ali jedino što je napipao, posle dug e pretrag e, bio je svežanj papir a i velika spajalica. – Kako je izg ledao? – pitao je zadihano. – Nizak. Dobro odeven. – Star ost? – Šezdesetak. – Kaži mi šta je rekao: njeg ove reči. – Imam paket za svog prijatelja i bivšeg kolegu Tobija Bela. Onda nešto o tome da li je došao na pravu adresu… – Treba mi nož. Dodala mu je nož i on je rasekao paket upravo onako kako je rasekao Kitovo pismo, sa strane, i izvadio umrljanu fotokopiju dosijea Ministarstva spoljnih poslova s upozor enjima ispisanim crnom, belom i crvenom bojom. Otvor io ga je i zatekao sebe kako zur i, s never icom, u svežanj listova spojenih spajalicom, ispisanih urednim, prepoznatljivim rukopisom, koji ga je pratio od nameštenja do nameštenja, poslednjih osam godina. Na samom vrhu, u vidu propratnog pisma, list papir a bez zag lavlja, ispisan istim prepoznatljivim rukopisom: Dragi moj Tobi, Koliko sam čuo, već si imao predigru, ali ne i završetak. Evo, stidim se zbog toga… Nije dalje čitao. Vraćajući por uku na vrh svežnja, pomno je čitao prvu stranicu: OPERACIJA DIVLJINA – POSLEDICE I PREPORUKE Srce mu je tuklo kao ludo, disanje mu se ubrzalo i pitao se da li će, posle sveg a, umreti. Možda se i Emili to pitala, jer je pala na kolena por ed njeg a. – Otvor ila si vrata. Šta se onda dog odilo? – promucao je, grozničavo listajući stranice. – Otvor ila sam vrata – sad nežno, da mu udovolji – on je stajao tamo. Iznenadio se kad me je ugledao i pitao je da li si tu. Rekao je da je bivši koleg a i tvoj prijatelj, i da ima paket za tebe. – A šta si ti rekla? – Rekla sam da si tu. Ali da ti nije dobro, i da sam ja tvoj lekar. Da mislim da te ne treba uznemiravati, onda sam upitala mog u li ja da pomognem? – A on… hajde! – Pitao je šta ti je. Rekla sam da mi je žao, ali da ne smem da mu kažem ništa bez tvoje dozvole, ali sad ti je bolje, ostalo će se utvrditi prilikom daljih analiza. I da se upravo spremam da pozovem hitnu pomoć, što je istina. Čuješ li me, Tobi? Čuo ju je, ali je usput listao fotokopir ane stranice. – I šta onda? – Izg ledao je pomalo zatečeno, zaustio je da nešto kaže, pog ledao me je ponovo – pomalo suznim očima, rekla bih – i onda je pitao kako se zovem. – Kaži šta je rekao. Šta je tačno rekao? – Zaboga, Tobi. – Ipak je odg ovor ila: – Da li ću biti bezobrazan ako upitam kako se zovete? Jesi li
zadovoljan? – A ti si mu rekla svoje ime. Rekla si Probin? – Doktorka Probin. Šta si očekivao da kažem? – gledala je Tobija kako zur i u nju. – Lekar i su iskreni, Tobi. Pravi lekar i daju svoja imena. Svoja prava imena. – Kako je to primio? – Onda mu ljubazno recite kako se divim njegovom izboru medicinskih savetnika, a ja sam pomislila da je to pomalo drsko. Zatim mi je dao ovaj paket, za tebe. – Za mene? Kako me je opisao? – Za Tobija! Kako si, jebote, mislio da te je opisao? Tražeći por uku koju je stavio ispod fotokopir anih strana, pročitao je ostatak: … nećeš se iznenaditi kad saznaš da sam zaključio da, napokon, korporativni život nije za mene, mislim da si saglasan, i u skladu s tim, nagradio sam sebe dugim naimenovanjem u dalekim krajevima. Tvoj, kao i uvek, Džajls Oukli P. S. Prilažem memorijski stik, koji sadrži isti materijal. Možda ćeš ga pridružiti onom za koji pretpostavljam da ga već imaš. Dž. O. P. P. S. Mogu li, takođe, da predložim da, šta god odlučiš, uradiš to brzo, jer postoje ozbiljne naznake da će drugi biti brži? Dž. O. P. P. P. S. Uzdržaću se od naše ljubljene diplomatske navike da ponovim svoje izraze najdubljeg uvažavanja, pošto znam da će proći neprimećeno. Dž. O. A u prozirnoj plastičnoj kapsuli, zalepljenoj za vrh strane – sasvim sig urno: memor ijski stik uredno označen sa IST I DOKUMENT. * Stajao je pokraj kuhinjskog prozor a, ni sam ne znajući kako se obr eo tamo, kriveći vrat da pog leda na ulicu. Emili je stajala pokraj njeg a, držeći ga za mišicu, da ne bi pao. Ali od Džajlsa Ouklija, diplomate koji je sve radio napola, a koji je konačno odlučio da nešto uradi do kraja, nije bilo ni trag a. Ali otkud tu radio-kombi Kvik-fita, parkir an samo tridesetak metar a dalje, na drug oj strani ulice? I zašto su potrebna trojica krupnih muškar aca da zamene prednji točak na nekom pežou? – Emili, molim te. Učini mi nešto. – Pošto te odvedem u bolnicu. – Pretraži donju fio ku one komode, i pronađi memor ijski stik s moje diplomske žurke u Bristolu. Molim te. Dok je ona tražila, on je, naslanjajući se na zid, stig ao do svog stola. Nepovređenom rukom je uključio kompjuter, ali ništa se nije dog odilo. Prover io je kabl, utičnicu, ponovo pokušao da ga uključi. Još uvek ništa. U međuvremenu, Emilina potrag a je dala rezultate. Pronašla je memor ijski stik i držala ga je u ruci.
– Mor am da idem – rekao je, nespretno ga uzimajući od nje. Srce mu je ponovo tuklo kao ludo. Osećao je mučninu, ali um mu je bio bistar i precizan. – Slušaj me, molim te. U Kaledonijan roudu postoji prodavnica Mimis. Prekoputa salona za tetovažu Divajn kanvas i nekog etio pskog restor ana. – Zašto mu je sve bilo tako jasno? Da li umir e? Po načinu kako je zur ila u njeg a, možda i umir e. – Pa šta s tim? – pitala ga je. Ali njeg ove oči su već gledale na ulicu. – Prvo mi kaži jesu li još uvek tamo. Tri radnika koja razg ovar aju o nekim glupostima. – Ljudi na ulici sve vreme razg ovar aju o glupostima. Šta je s Mimis? Ko je ta Mimi? – Internet kafe. Trebaju mi cipele. Uništili su mi kompjuter. I treba mi blekber i, zbog adresa. Gornja leva fio ka mog stola. I čar ape. Trebaju mi čar ape. Onda vidi da li su oni ljudi još uvek tamo. Pronašla je njeg ovu vetrovku, koja je bila zgužvana ali čitava, i spustila mu blekber i u levi džep. Pomog la mu je da obuje čar ape i cipele, i otišla da vidi jesu li oni ljudi još uvek tamo. Bili su. Rekla je: – Nisi u stanju to da uradiš, Tobi – i pomog la mu je da mukotrpno odšepa hodnikom. – Samo me spusti niza stepenice. Onda idi. Uradila si sve što si mog la. Bila si sjajna. Izvini zbog ner eda. * Stepenište bi možda bilo manje košmarno da su mog li da se usag lase gde da Emili stane: iznad njeg a, da mu pomogne da hoda ili ispod njeg a, da ga dočeka ako poklekne? Tobijevo mišljenje bilo je da je stajanje ispod njeg a besmisleno, ne bi mog la da izdrži njeg ovu težinu i onda bi pali jedno preko drugog. Emili se usprotivila i rekla da neće moći da ga zaustavi vikanjem na uvo ako počne da pada. Ali ti razg ovor i su dolazili i odlazili u bleskovima između napornog spuštanja niza stepenice i na ulicu, zatim razmišljanja – oboje su razmišljali – zašto jedan uniformisan policajac stoji na uglu Klaudsli rouda, jer ko još danas smatra bezazlenim policajca koji stoji sam na ulici? I – Tobi se pitao – zašto taj navodni tim iz Kvik-fita nije još uvek promenio prokleti točak? Ali kakvo god da je bilo objašnjenje, mor ao je da skloni Emili odatle, od sveg a, za njeno dobro, jer poslednje što je želeo bilo je da od nje načini saučesnika, što joj je veo ma jasno i potanko objasnio. I zato ga je iznenadilo kad je otkrio, dok se spremao da uđe u Kopenhag en strit, i krene nizbrdo, da ona ne samo da je ostala pokraj njeg a već ga je i navodila, i ver ovatno ga i pridržavala, jednom rukom ga držeći za podlakticu, krajnje neženstvenom snag om, a drug om mu, gvozdenim stiskom, pridržavala gornji deo leđa, vešto izbeg avajući modrice, što ga je podsetilo na to da je ona dosad veoma dobro upoznala geog rafiju njeg ovog tela. Bili su na raskrsnici kad se on nag lo zaustavio. – Sranje. – Šta je bilo? – Ne mog u da se setim. – Čega ne možeš da se setiš, za ime sveta? – Da li je Mimis levo ili desno. – Čekaj me ovde. Posadila ga je na klupu i on je zbunjeno čekao dok je ona brzo izviđala i vratila se s vešću da je Mimis nedaleko odatle, s leve strane. Ali prvo je mor ao nešto da joj obeća: – Ideš u bolnicu čim ovo završimo. Jesmo li se dog ovor ili? Šta je sad? – Nemam jebeni novac.
– Pa ja imam. Mnog o. Svađamo se kao star i bračni par, pomislio je, a ni u obr az se nismo poljubili. Možda je to rekao nag las, jer se ona smešila dok je otvar ala vrata minijaturne ali besprekorno čiste prodavnice s velikim pultom od šperploče, za kojim nije bilo nikog, i šankom na suprotnom kraju, s kafom i osveženjima, i s poster om koji vam nudi da poboljšate svoj računar, prover ite njeg ovo „zdravlje”, povratite izg ubljene podatke i uklonite sve neprijateljske vir use. A ispod tog poster a, šest kompjuterskih kabina i šest kor isnika u njima, četir i crnca i dve plavuše. Nijedna slobodna kabina, i zato nađi slobodno mesto i sačekaj. I tako je on seo za sto i čekao dok Emili nije donela dva čaja i razg ovar ala s menadžer om. Zatim se vratila i sela prekoputa Tobija, držeći njeg ove šake preko stola – ne samo, želeo je u to da ver uje, iz medicinskih razlog a – sve dok jedan od muškar aca nije ustao s barske stolice, ostavivši praznu kabinu. Tobiju se vrtelo u glavi, a prsti desne šake su mu bili u lošem stanju, tako da je Emili, na kraju, umetnula memor ijske stikove, dok je on čitao adrese iz svog blekber ija: Gardijan, Njujork tajms, Prajvat aj, Repriv, Kanal 4, BBC njuz, ITN, i napokon – bez sve šale – Odeljenje za medije i informacije Ministarstva spoljnih poslova Njenog veličanstva. – I jedna za mog oca – kazala je i ukucala Kitovu imejl adresu po sećanju, pa pritisnula pošalji, pošto je dodala i adresu svoje majke, za slučaj da se Kit još uvek dur i u svom šator u i ne otvar a imejlove. Zatim se, naknadno, Tobi setio fotog rafija koje mu je Bridžid dozvolila da kopir a i insistir ao je da Emili pošalje i njih. Emili je još uvek to radila kad je Tobi začuo urlanje sir ena i isprva pomislio da hitna pomoć dolazi po njeg a, i da je Emili nekako uspela da ih pozove, možda dok su bili u stanu, kad je razg ovar ala s Ouklijem, ispred vrata. Zatim je zaključio da ona nikako nije mog la to da uradi a da mu ne kaže, jer ako je u nešto bio sigur an u vezi s Emili, to je da u njoj nema ni grama neiskrenosti. Ako je Emili rekla: – Pozvaću hitnu pomoć kad završimo posao u Mimisu – onda bi tek tad pozvala hitnu pomoć, i ni časka ranije. Sledeće što je pomislio: dolaze po Džajlsa, Džajls se bacio pod autobus; jer kad čovek kao što je Džajls, krajnje pometen, kaže da će sebi obezbediti naimenovanje u dalekim krajevima, možete to da shvatite kako želite. Onda mu je palo na pamet da je, uključivši svoj blekber i kako bi pronašao imejl adrese i prebacio Bridžidine fotog rafije, poslao signal koji svako s odg ovar ajućom opremom može da pronađe – ponovo je nakratko postao Čovek iz Bejr uta – i ako im dune, mog u da usmer e raketu po tom signalu i raznesu glavu nesrećnog kor isnika. Sir ene su se umnožile, sad su bile glasnije, preteće su zavijale. Isprva mu se činilo da se približavaju iz samo jednog pravca. Ali kako se hor pretvar ao u zavijanje, uz škripu kočnica, Tobi nije više bio sig ur an u to – niko nije mog ao da bude sig ur an, čak ni Emili – iz kog pravca dolaze.
Zahvalnost Zahvaljujem Deniju, Džesiki i Kalumu za oživljavanje mog istraživanja na Gibraltar u: lekar ima Džejn Krispin, Ejmi Frost i Džonu Justasu, za savete iz medicine; novinar u i piscu Marku Urbanu, za nesebične savete o vojnim pitanjima; piscu, aktivisti i osnivaču Open demokrasija, Entoniju Barnetu, što me je uputio u ponašanje novih labur ista u doba njihovog pada; Kler Alg ar i njenim koleg ama iz pravne fondacije Ripriv, što su me uputili u najnovije napade britanske vlade na našu slobodu, bez obzir a na to da li su ti napadi već na snazi ili se tek planir aju. Najviše želim da zahvalim Kernu Rosu, bivšem britanskom diplomati i dir ektor u neprofitne org anizacije Indipendent diplomat, koji je na svom primer u dokazao opasnosti iznošenja osetljive istine vlastima. Bez Kernovog primer a i njeg ovih jezgrovitih saveta ova knjig a bi bila mnog o sir omašnija.
BELEŠKE
1)
Izvorni izr az „extrao rdinar y renditio n” naziv je za praksu nezakonitog, tajnog odvođenja zar obljenika osumnjičenih za ter or izam ili kriminal u tajne zatvor e i log or e u zemljama u kojima vladaju „labaviji” zakoni o postupanju prema zatvorenicima. (Prim. prev.)
View more...
Comments