August 17, 2017 | Author: Emir Becirovic | Category: N/A
Bosna i Hercegovina BRČKO DISTRIKT BOSNE I HERCEGOVINE Internacionalni univerzitet Brčko distrikt BiH
Босна и Херцеговина БРЧКО ДИСТРИКТ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ Интернационални универзитет Брчко дистрикт БиХ
M. Malića i I. Džindića bb. 76100 Brčko Distrikt BiH
[email protected] М. Малића и И. Ђинића бб. 76100 Брчко Дистрикт БиХ
PRAVNI FAKULTET
Predmetni nastavnik: Doc. dr Marinko Kresoja
[email protected]
KRIMINALISTIKA –s k r i p t a –
Brčko, 2014
SADRŽAJ
UVOD UMESTO PREDGOVORA .................................................................................................................. 6 1.
POJAM I ZNAČAJ KRIMINALISTIKE ..................................................................................................... 7 1.1.
Definisanje i pojmovno određenje kriminalistike ...................................................................... 8
1.2.
Predmet, objekt i zadaci kriminalistike .................................................................................... 13
1.3. Istraživanje kriminaliteta kao kriminalistički zadatak i naučni karakter kriminalistike kao samostalne nauke ................................................................................................................................ 17 1.4.
Razvoj kriminalistike kao nauke ............................................................................................... 22
1.5.
Struktura kriminalistike............................................................................................................ 29
1.6.
Heuristička i silogistička kriminalistika..................................................................................... 34
2.
ODNOS KRIMINALISTIKE I DRUGIH KRIVIČNIH NAUKA .................................................................... 37
3.
POJAM, UZROČNOST I POSTOJANOST KRIMINALITETA................................................................... 40 3.1.
Aktuelni oblici kriminaliteta i njegove karakteristike .............................................................. 41
3.2.
Izvršioci krivičnih dela i njihova tipologija ............................................................................... 42
4.
KRIMINALISTIČKE PROCEDURE ........................................................................................................ 45
5.
OPERATIVNE KRIMINALISTIČKE DELATNOSTI, POJAM I NADLEŽNOSTI ........................................... 50
6. JEDINSTVO KRIMINALISTIČKOG I KRIVIČNO-PROCESNOG POSTUPANJA U SUPRTOTSTAVLJANJU KRIMINALITETU........................................................................................................................................ 51 7.
OSNOVNA KRIMINALISTIČKA NAČELA ............................................................................................. 55 7.1.
Načelo zakonitosti.................................................................................................................... 56
7.1.1.
Načelo zakonitosti i Deklaracija za policajce.................................................................... 56
7.2.
Načelo istine ili pravičnosti ...................................................................................................... 58
7.3.
Načelo objektivnosti ................................................................................................................ 58
7.4.
Načelo operativnosti i brzine ................................................................................................... 59
7.5.
Načelo metodičnosti i taktičkog planiranja ............................................................................. 60
7.6.
Načelo temeljitosti i upornosti ................................................................................................ 61
7.7.
Načelo koordinacije i saradnje ................................................................................................. 61
7.8.
Načelo jedinstvenog rukovođenja u sprovođenju kriminalističkih delatnosti ........................ 63
7.9.
Načelo čuvanja službene tajne ................................................................................................ 63
7.10.
Načelo ekonomičnosti u kriminalističkom postupanju........................................................ 64
7.11.
Načelo preventivnog postupanja ......................................................................................... 64
7.12.
Načelo stručnosti i specijalizacije......................................................................................... 64
7.13.
Načelo humanosti u primeni ovlašćenja .............................................................................. 66
7.13.1.
Načelo humanosti i zaštita ljudskih prava ....................................................................... 67 2
7.13.2.
Načelo humanosti u odnosu sa javnošću......................................................................... 68
7.13.3.
Načelo humanosti i policijske intervencije ...................................................................... 69
8. NAČINI SAZNANJA ZA KRIVIČNA DELA I OPERATIVNO PRLANIRANJE KRIMINALISTIČKIH DELATNOSTI ............................................................................................................................................. 70 8.1.
Policijske aktivnosti u prikupljanju saznanja o krivičnim delima i njihovim učiniocima .......... 72
8.2. Neposredno zapažanje policijskih službenika, kao način saznanja o krivičnim delima i njihovim učiniocima ............................................................................................................................. 74 8.3.
9.
Prijavljivanje krivičnih dela od strane pojedinih subjekata ..................................................... 74
8.3.1.
Prijave građana kao izvor saznanja o krivičnom delu ...................................................... 75
8.3.2.
Lažno prijavljivanje i prikrivanje krivičnih dela ................................................................ 79
8.3.3.
Najčešće greške prilikom primanja prijava građana ........................................................ 81
8.3.4.
Viktimološki značaj prijavljivanja krivičnog dela od strane oštećenog ............................ 83
8.3.5.
Prijave pravnih lica kao izvor podataka o krivičnom delu................................................ 83
8.3.6.
Sredstva javnog informisanja kao izvor saznanja o krivičnom delu................................. 84
8.3.7.
Javno pogovaranje kao izvor saznanja o krivičnom delu ................................................. 84
8.3.8.
Lica koja angažuje policija kao informatore kao oblik saznanja za krivična dela............. 85
8.3.9.
Kriminalističke klopke kao sredstvo otkrivanja krivičnog dela i izvršioca ........................ 88
INDICIJE I VERZIJE I OPERATIVNO PLANIRANJE................................................................................ 90
10.
ZLATNA PITANJA KRIMINALISTIKE ............................................................................................. 101
10.1.
Šta se desilo ?..................................................................................................................... 102
10.2.
Gde se desilo? .................................................................................................................... 102
10.3.
Kada se desilo?................................................................................................................... 103
10.4.
Kako se desilo? ................................................................................................................... 103
10.5.
Čime je izvršeno? ............................................................................................................... 103
10.6.
Sa kime je izvršeno? ........................................................................................................... 104
10.7.
Zašto je izvršeno?............................................................................................................... 104
10.8.
Nad kime je izvršeno? ........................................................................................................ 104
10.9.
Ko je učinilac? .................................................................................................................... 105
11.
ODGOVORI NA „ZLATNA PITANJA“ KRIMINALISTIKE I PROVERA VERZIJA ................................. 105
12.
KRIMINALISTIČKA OBRADA ........................................................................................................ 106
13.
OBLICI KRIMINALISTIČKE DELATNOSTI ...................................................................................... 108
14.
UVIĐAJ ....................................................................................................................................... 111
14.1.
Obezbeđenje i pregled mesta događaja ............................................................................ 115
14.2.
Vršenje uviđaja kroz faze ................................................................................................... 116
14.2.1.
Verbalno-informativna faza uviđaja .............................................................................. 116 3
14.2.2.
Statička faza uviđaja ...................................................................................................... 116
14.2.3.
Dinamička faza uviđaja .................................................................................................. 117
14.3.
Zapisnik o uviđaju i njegovi kriminalistički prilozi .............................................................. 117
15.
REKONSTRUKCIJA DOGAĐAJA I KRIMINALISTIČKI EKSPERIMENT.............................................. 118
16.
PRETRESANJE ............................................................................................................................. 120
17.
VEŠTAČENJE ............................................................................................................................... 123
18.
KRIMINALISTIČKA PROVERA ...................................................................................................... 128
19.
PRIKUPLJANJE OBAVEŠTENJA .................................................................................................... 130
19.1.
Osnovi psihologije iskaza ................................................................................................... 130
19.2.
Opšta taktička pravila obavljanja informativnog razgovora .............................................. 131
19.3.
Obavljanje razgovora sa osumnjičenim ............................................................................. 132
19.4.
Saslušanje uhapšenog ........................................................................................................ 133
19.5.
Specifičnosti obavljanja informativnog razgovora sa ženama ........................................... 134
19.6.
Taktika obavljanja informativnog razgovora sa oštećenim i žrtvom ................................. 134
19.7.
Taktika obavljanja informativnog razgovora sa starijim licima.......................................... 135
19.8.
Specifičnosti obavljanja informativnog razgovora sa decom i malolstnim licima ............. 135
20.
OSMATRANJE ............................................................................................................................. 136
21.
PROVERAVANJE IDENTITETA LICA ............................................................................................. 137
22.
UTVRĐIVANJE IDENTITETA LICA................................................................................................. 138
22.1.
Način utvrđivanja identiteta .............................................................................................. 139
22.2.
Lični opis i utvrđivanje identiteta ...................................................................................... 139
22.3.
Foto-registracija-značaj za utvrđivanje identiteta ............................................................. 140
22.4.
Daktiloskopiranje lica kao metod utvrđivanja identiteta .................................................. 141
22.5.
Registracija i identifikacija nepoznatih leševa ................................................................... 142
22.6.
Identifikacija putem fonoskopije ....................................................................................... 143
23.
POTRAŽNA DELATNOST ............................................................................................................. 143
24.
UPOTREBA SPECIJALNO DRESIRANIH SLUŽBENIH PASA ............................................................ 144
25.
PRAĆENJE ................................................................................................................................... 144
26.
ZASEDA....................................................................................................................................... 145
27.
PREPOZNAVANJE ....................................................................................................................... 146
28.
ALIBI ........................................................................................................................................... 147
29.
POMOĆNA DOKAZNA SREDSTA ................................................................................................. 147
30.
KRIMINALISTIČKO-TAKTIČKA PRAVILA SUOČENJA..................................................................... 153
31.
RACIJA ........................................................................................................................................ 154 4
32.
PREDMETI I TRAGOVI KRIVIČNIH DELA KAO MATERIJALNI DOKAZI .......................................... 155
32.1.
Tragovi i njihov kriminalistički značaj................................................................................. 155
32.1.1.
Nevidljivi tragovi papilarnih linija i stopala .................................................................... 156
32.1.2.
Tragovi zuba ................................................................................................................... 157
32.1.3.
Biološki tragovi ljudskog porekla ................................................................................... 157
32.1.4.
Tragovi upotrebe vatrenog oružja ................................................................................. 158
32.1.5.
Mikrotragovi .................................................................................................................. 159
32.1.6.
Ostali tragovi .................................................................................................................. 160
33.
KRIMINALISTIČKA KONTROLA LICA ............................................................................................ 161
34.
KRIMINALISTIČKA REGISTRACIJA ............................................................................................... 161
35.
KRIMINALISTIČKO-OPERATIVNE EVIDENCIJE ............................................................................. 163
36.
AUTOMATSKO-ELEKTRONSKA OBRADA PODATAKA I EVIDENCIJE ............................................ 165
37.
KRIMINALISTIČKA METODIKA U ISTRAGAMA ............................................................................ 166
38.
KRIMINALISTIČKO PROFILISANJE ............................................................................................... 171
39.
POLICIJSKO HAPŠENJE ................................................................................................................ 174
40.
PRIJAVLJIVANJE KRIVIČNIH DELA-KRIVIČNA PRIJAVA ................................................................ 175
LITERATURA ........................................................................................................................................... 176
5
UVOD UMESTO PREDGOVORA
Za kriminalističko obrazovanje studenata koji studiraju na Internacionalnom Univerzitetu Brčko Distrikta (IUBD), posebno na Pravnom fakultetu i Civilne bezbjednosti, neophodna je i odgovarajuća literatura. Kao predmetni nastavnik, osećam potrebu izrade i ove skripte u kojoj će se objediniti osnovna kriminalistička pitanja i uvodna saznanja neophodna za bolje razumevanje pojedinih kriminalističkih disciplina. Tradicionalna podela u strukturi kriminalistike, kao i one novijeg datuma: heuristička i silogistička; preventivna i represivna; podela na forenzičkoj osnovi, u potpunosti opravdavaju celovito i sistematično izučavanje ove naučne discipline. Dakle, ovakav pristup proučavanju kriminalistike, omogućava sveobuhvatno i uspešno praktično primenjivanje po pojedinim specijalnostima. Skripta studentima treba da posluži, kao jedno od sredstava koje će koristiti u cilju usmeravanja na korišćenje druge mnogobrojne literature. Svakako je važno imati u vidu da će prezentovanje opštih pitanja kriminalistike s obirom na njene podele, biti mnogo preglednije i jasnije nego na neracionalan način pojedinačno u okviru više nastavnih disciplina. Uvodna, opšta pitanja obrađena u ovoj skripti, predstavljaju neophodne informacije ne samo za studente, već i za sve one koji se ili će se suzbijanjem i sprečavanjem kriminaliteta, praktično bave/baviti iz domena krivičnog prava, kriminologije, penologije, sudske medicine, bezbednosti i drugih nauka s kojima je kriminalistika komplementarna. Studenti IUBD (redovni i oni na daljinu) su i najmerodavniji da daju svoj sud, odnosno ocenu proučavanjem pojedinih kriminalisitičkih disciplina čije osnove su objedinjene u ovoj skripti. Za autora ove skripte jedino pravo merilo i inspiracija za pisanje iste jesu studenti i njihova težnja i želja za izučavanjem kriminalistike kao nauke i prakse. U tom nastojanju da upravo njima izađem u susret i da im pružim pomoć da što bolje savladaju predmetnu materiju napisana je i ova skripta.
Autor
6
1. POJAM I ZNAČAJ KRIMINALISTIKE Svako društvo i svaka država nastoje da se organizuju u suprotstavljanju kriminalitetu. Za suprotstavljanje kriminalitetu se koriste mnogobrojne nauke, među kojima kriminalistika zauzima jednu od najznačajnijih pozicija. Kriminalistika je nauka koja svojim naučnim i stručno praktičnim metodama pronalazi, proučava, prilagođava i usavršava najadekvatnije naučne, postupke i metode, s ciljem da se, otkrije i rasvetli krivično delo, otkrije izvršilac ukoliko je nepoznat, prikupe i obezbede dokazi – materijalni i lični, a sve radi utvrđivanja materijalne istine, uspešnog pokretanja i okončanja krivičnog postupka, kao i radi sprečavanja krivičnih dela (Krivokapić V., 2008; str. 8). Kriminalistika u svom praktičnom ispoljavanju koristi sopstvena iskustva ali i iskustva drugih nauka koje u praksi prilagođava svojim potrebama, tako prilagođene metode, odnosno iskustva usavršava i modifikuje, gde one nužno dobijaju kriminalistički karakter. Posmatrano iz aspekta primene u praksi u preventivnom i represivnom smislu, kriminalistika je zastupljena u praksi: policije, krivičnog pravosuđa, bezbednosnih službi i organa ali sve više i drugih organa, agencija, službi i pojedinaca. Kriminalistika u praksi usvaja i koristi zakonitosti i pravila drugih nauka, modifikuje, prilagođava i primenjuje u cilju ostvarivanja sopstvenih rezultata. Veoma je važno imati u vidu da kriminalistika koristi svoja iskustva, prenosi ih i usavršava u praktičnom delovanju pri suprotstavljanju kriminalitetu. Ovakav egzaktni i empirijski karakter ima kako preventivna tako i represivna kriminalistika. Za preventivnu kriminalistiku možemo reći da je ona na početku razvoja, dok je represivna kriminalistika veoma razvijena pa tako pokriva najveći deo kriminalističkih delatnosti. Praktična kriminalistika ima za cilj suprotstavljanje kriminalitetu sa preventivnog i represivnog aspekta, ali i sa aspekta pojedinačnih objekata i procesa, dok se kriminalistička nauka bavi izučavanjem objektivnih zakonitosti koje se odnose na sprečavanje i suzbijanje kriminaliteta na opštem planu. Navedeni usklađeni procesi se međusobno realizuju tako što kriminalistika kao nauka primenjuje opšte, odnosno specijalne ili posebne metode na emirijski, kriminalistički materijal. Tako kriminalistika kao nauka pri obavljanju svoje funkcije pronalazi, usvaja i usvršava pojedine i na naučnoj osnovi zasnovane principe, metode, sredstva, koji u cilju rešavanja naučnih i na praksi zasnovanih kriminalističkih zadataka doprinose subijanju kriminaliteta u predistražnom i istražnom postupku.
7
Puno teoretsko opravdanje ima podela kriminalistike na preventivnu i represivnu, međutim to u praksi nema još uvek čvrstu podlogu, zato treba imati u vidu da se kriminalistika kao nauka još uvek izučava, prevashodno kao represivna delatnost, imajući u vidu da je skoro u potpunosti u funkciji krivičnog postupka, bez obzira na to da li se neposredno i praktično realizuje u predistražnom ili istražnom postupku ili tokom svih faza vođenja krivičnog postupka. Usku vezanost represivne kriminalistike i krivičnog procesnog prava kao nauke treba imati stalno u vidu jer se ona proteže ne samo u predistražnom i istražnom postupku, već i kroz sve faze krivičnog postupka, prožimajući rad svih njegovih subjekata. Kada je reč o krivičnom postupku, svakako je važno znati da represivna kriminalistika najveći značaj ima u predistražnom i istražnom postupku, mada je važno i to imati u vidu da se kriminalističke metode koriste i na glavnom pretresu: saslušanje svedoka, okrivljenog, veštaka, obavljanje radnji prepoznavanja i suočavanja, postavljanja verzija, vršenje uviđaja itd. Radi utvrđivanja materijalne istine, odnosno stvarnog činjeničnog stanja u krivičnom postupku, krivičnoprocesni subjekti (tužilac, sudija, branilac), kako bi ostvarili svoje osnovne funkcije, moraju da se koriste ne samo pravnim, već i kriminalističkim znanjem i metodama.
Definisanje i pojmovno određenje kriminalistike Ako analiziramo mnogobrojna autorska određenja onda ćemo primetiti da jedan određeni broj autora definiše kriminalistiku kao isključivo policijsku nauku, pri tome zanemarujući njeno šire područje primene u krivičnom postupku od strane pravosudnih organa. Takođe se u ovakvim definicijama zanemaruje i primena kriminalistike od strane drugih društvenih i državnih subjekata koji kriminalističke metode i sredstva mogu da primenjuju i izvan sučeljavanja s kriminalitetom. Isto tako, ne mali broj definicija kriminalistiku povezuje s njenim ulogama u suzbijanju kriminaliteta kroz delovanje policije ili krivičnog pravosuđa. Npr.: Locard, kriminalistiku definiše kao „ukupnost naučnih metoda koje se primenjuju u policiji radi ustanovljavanja krivičnog dela i identifikovanja izvršioca“. U ovom kontekstu je i definicija po kojoj je kriminalistika: „skup misaonih procesapostupaka-mera-metoda i institucija, s ciljem sistematskog razjašnjavanja kriminalnog ponašanja u službi pravosuđa“. Vidljivo je da je ovde zanemarena kriminalistička uloga policije na račun krivičnog pravosuđa. Geerds, kriminalistiku definiše na sledeći način: „kriminalistika je nauka o neposrednom represivnom i preventivnom suzbijanju kriminaliteta od strane organa krivičnog gonjenja i njihovih saradnika u životnoj stvarnosti“. F. Louvage, daje definiciju kriminalistike na sledeći način: „kriminalistika je učenje o isleđivanju krivičnih dela“. Za ovog autora treba znati i to da je on isticao podelu 8
kriminalistike na: taktiku i tehniku i da ova postavka nije ostala ne zapažena i na širem međunarodnom planu. Takođe je važno napomenuti da je Louvage bio dugogodišnji funkcioner pri Interpolu. Ono što se može prigovoriti ovoj definicije je to da je sam pojam „isleđenje“ nejasan i da to sam domen kriminalistike limitira u njenom funkcionalnom smislu. Razloge za ovako restriktivne pristupe kod definisanja kriminalistike, treba tražiti pre svega u činjenici da je ona kao nauka mlada i bez neke duge tradicije, od čega potiču različita a veoma često i kontradiktorna shvatanja o njenoj suštini. Najbrojnije su definicije koje sužavaju domen, odnosno funkciju kriminalistike. Neki autori uzimaju kao osnov za definisanje kriminalistike, njene pojedine metode i sredstva koje ona korisiti u svom praktičnom eksponiranju, odnosno u otkrivanju krivičnih dela i njihovih učinilaca. Jedna od obuhvatnijih definicija kriminalistike potiče od autora, H. Ezricha i H. Strozera, koji daju sledeću definiciju „kriminalistika je primenjena naučna disciplina koja, s jedne strane, obuhvata metode i znanja ostalih naučnih područja, a s druge strane, upućena je na tesno povezivanje sa praksom“. Vasiljev, kaže da je „kriminalistika nauka o organizovanom, planskom rasvetljavanju krivičnih dela, efikasnom prikupljanju i ispitivanju dokaza u skladu sa promenama krivičnoprocesnog prava i o sprečavanju krivičnih dela, a putem primene sredstava, načina i metoda razvijenih u okviru drugih naučnih disciplina i prilagođenih istražnoj praksi“. Ceccaldi, kaže, „u širem smislu kriminalistika je ukupnost postupaka koji se primenjuju u pronalaženju i izučavanju materijalne strane zločina radi dobijanja dokaza“. Iz prethodno date tri definicije, vidljivo je da one, ukazuju na činjenicu da kriminalistika koristi metode drugih nauka, što je jedna od bitnih odlika ove naučne discipline i istovremeno osnova za njenu trojnu podelu na: taktiku, tehniku i metodiku. Jedan određeni broj definicija, ne ukazuje na predočene mogućnosti, već kriminalistiku, odnosno njene metode, sredstva i ciljeve tumači dosta suženo. Na primer: J. Osterburg, kriminalistiku definiše: „Kriminalistika je nauka o individualizaciji“. Takođe, slično kriminalistiku definiše i još jedan određeni broj autora, tako ograničavajući njen sadržaj na polje identifikacije lica, predmeta i tragova. Nicol, piše o “identifikaciji lica, identifikaciji materijala i identitetu predmeta kao sadržaju kriminalističke nauke“. Barbera i Turegano, slično govore o kriminalistici pa kažu: „kriminalistika je skup naučnih znanja koja se primenjuju u istraživanju krivičnih dela, s ciljem da omoguće identifikaciju učinioca i dokažu njegovo učešće u izvršenju dela“. Ovako kriminalistiku definiše i O’Hara, poistovećujući je sa istraživanjem krivičnih dela (crime investigation), kao veštinu prikupljanja činjenica na osnovu kojih se mogu identifikovati i uhvatiti učinilac i dokazi njegove krivice.
9
Savez kriminalista Kalifornije, sužava definiciju kriminalistike kao nauke. Prema tom mišljenju „kriminalistika je profesija i naučna disciplina upravljena na prepoznavanje i identifikaciju, individualizaciju i ocenu materijalnih dokaza kroz primenu prirodnih nauka u pravnim stvarima“. Veoma je rašireno mišljenje i onih autora koji kriminalistiku definišu kao nauku koja se realizuje postdeliktno, odnosno nakon izvršenog krivičnog dela u cilju otkrivanja samog krivičnog dela i njegovog učinioca ali i radi obezbeđivanja dokaza. Svi ovi autori koji imaju ovakav pristup prilikom definisanja kod kriminalistike zanemaruju njen preventivni aspekt, čemu sve više teži najveći broj savremenih nauka o kriminalitetu. Zato je neophodno imati u vidu neke od definicija kojima se ukazuje na to da kriminalistika ima za cilj suzbijanje ali i sprečavanje kriminaliteta. U ime isključivo represivnog shvatanja kriminalistike, koja se ogleda u obezbeđivanju informacija, podataka, tragova i predmeta treba imati u vidu sledeće dve definicije: F. Cunliffe i P. Piazza, kriminalistiku definišu na sledeći način: „ Kriminalistika je primena naučnih metoda uočavanja i analize, s ciljem otkrivanja i tumačenja materijalnih dokaza“. R. Gonzales, kriminalistiku definiše kao“disciplinu koja primenjuje osnovna saznanja, metode i tehnike predhodnih nauka u ispitivanju materijalnih tragova koji su u vezi sa pretpostavljenim krivičnim delom, a radi pružanja pomoći organima krivičnog postupka da delo rekonstruišu,utvrde njegovo postojanje i preciziraju zahteve koje treba preduzeti“. Sličan pristup ima i meksički autor Sosa, koji kriminalistiku sužava u pogledu njenog predmeta i sadržaja. On tako navodi: „ Kriminalistika je pomoćna krivična nauka koja primenjuje svoja saznanja, metode i tehnike na izučavanje materijalnih tragova, radi otkrivanja i naučnog utvrđivanja postojanja pretpostavljenog krivičnog dela i učinioca, kao i obezbeđenja dokaza za organe krivičnog postupka“. Sličnu definiciju daje i Kirk, gde on kaže: „kriminalistika je proučavanje fizičkih objekata i okolnosti koje omogućuju shvatanje i rekonstruisanje krivičnog dela, ustanovljenje činjenica i utvrđivanje krivice ili nevinosti okrivljenog“. Za kriminalistiku možemo dati konstataciju da je ona nastala kao policijska disciplina, pre svega kao praksa, da bi svoj obim proširila na predistražni i istražni postupak, odnosno na znatan deo krivičnog postupka u celini. Osim represivnog sadržaja, kriminalistici kao nauci uz puno opravdanja se pridodaje i preventivni značaj mada metode, sredstva i efekti na preventivnom planu umnogome zaostaju iza represivnih. Sve navedene definicije o kriminalistici znatno sužavaju njen predmet te tako i njeno područje naučnog i praktičnog delovanja. Sve više se pojavljuju savremenici koji ističu njenu samostalnost, pridajući joj značaj prevashodno pri otkrivanju i dokazivanju krivičnih dela i kriminalne delatnosti. Tako osim Vasiljeva i Belkin, ističe: „Kriminalistika je nauka o zakonomernostima nastajanja, prikupljanja, ispitivanja, ocene i korišćenja dokaza, kao i na tim 10
zakonomernostima zasnovanim sredstvima i metodama sudskog istraživanja i sprečavanja krivičnih dela“. Ostali ruski autori takođe, navode da je „kriminalistika informativno spoznajna struktura delatnosti u vezi sa otkrivanjem, rasvetljavanjem i sprečavanjem krivičnih dela“. Poljski autor Gutekunst, definiše kriminalistiku kao „nauku o taktici i tehnici učinilaca krivičnih dela i tehnici i taktici istraživanja i sprečavanja krivičnih dela“. Slično kriminalistiku objašnjava i Holyst, „kriminalistika je nauka o metodama ustanovljavanja činjenica krivičnog dela, načina njegovog izvršenja, pronalaženja učinilaca i sprečavanja krivičnih dela“. Ovako veliki broj definicija različitog sadržaja, odnosno različitih osnova i kriterijuma od kojih polaze njihovi autori, danas kriminalistiku, iako praktično utemeljenu nauku, čine u teorijskom smislu neprecizno određenu, pored ostalog i zbog različitih kriterijuma od kojih pojedini autori polaze. Imajući to sve u vidu možemo konstatovati da je kriminalistiku definisati izuzetno složeno, posebno kada želimo odrediti jednu jedinstvenu definiciju i to upravo zbog ovih napred navedenih različitih definicija. Mnoge od navedenih definicija su neprecizne, neke sužavaju njen predmet ili samo delimično obuhvataju područje njenog praktičnog i naučnog obuhvatanja. Ako bismo tražili razloge za ove prilaze možemo ih naći pre svega u neadekvatnom sagledavanju kriminalistike izvan njenih sistemskih okvira u kojima ona u aktuelnom vremenu sasvim precizno ispoljava, odnosno manifestuje svoju unutrašnju strukturu, spoljne veze i funkcionalne ciljeve. Raznovrsnost sadržaja definicija, istovremeno upućuje na činjenicu da kriminalistika nije više mlada naučna disciplina, već nauka koja je teorijski utemeljena i u završnoj fazi. Veliki broj definicija govore o kriminalistici u pozitivnom smislu njene razuđenosti i sveobuhvatnijem pristupu, a samim tim i o značaju ne samo u oblasti suzbijanja, odnosno postdeliktne faze nego i u domenu sprečavanja kriminaliteta ili antideliktne faze, odnosno prevencije. Vodeći kriminalisti u našem bližem okruženju, kriminalistiku definišu na sveobuhvatan način prikazujući, prevashodno, njen značaj ne samo pri otkrivanju krivičnih dela i učinilaca (predistražni i istražni postupak), nego i pri dokazivanju, odnosno presuđenju krivičnih dela (glavni pretres). Tom prilikom su obuhvaćene osnovne metode kriminalističkog postupanja, ne samo represivne već i preventivne, kako naučne tako i praktične. Jedan broj ruskih autora ima stav da je kriminalistika pravna nauka. Treba znati da ova mišljenja nisu prihvaćena od većine naših autora i to upravo zbog toga što kriminalistika zalazi u druge vanpravne veze i odnose. Upravo ti vanpravni odnosi i veze kriminalistiku povezuju sa tehničkim naukama, dostignućima prirodnih nauka ali i društvenih nauka (sociologija, psihologija, logika, matematika itd.). Zato možemo zaključiti da je u aktuelno vreme kriminalistika nauka s širokim područjem prakse i teorije, koja usvaja, adaptira i prilagođava metode drugih nauka, 11
kako prirodnih i tehničkih, tako i društvenih, u cilju njihovog suprotstavljanju kriminalitetu.
korišćenja u
Vodinelić u objašnjenju kriminalistike polazi od njenog pragmatičnog, a potom i naučnog sadržaja i značaja, te tako kriminalistiku definiše na dva načina: -
-
„Kriminalistika je nauka koja proučava, pronalazi i usavršava naučne i na praktičnom iskustvu zasnovane metode i sredstva koja su najpogodnija da se otkrije i razjasni krivično delo, otkrije i privede sankciji učinilac, kao i da se spreči izvršenje budućih planiranih i neplaniranih krivičnih dela“ „Kriminalistika je nauka o zakonomernostima nastanka, otkrivanja, fiksiranja i obrade operativnih i dokaznih informacija u sistemu tehničkih sredstava, taktičkih načina i metoda vršenja operativnih i istražnih radnji radi pribavljanja navedenih informacija u cilju najoptimalnijeg i najefikasnijeg suzbijanja kriminaliteta“.
Imajući u vidu da kriminalistika predstavlja sintezu teorije i prakse koje se međusobno prožimaju, pojedini autori iz didaktičkih razloga ove dve komponente sagledavaju odvojeno. Na primer: Aleksić Ž. i Milovanović Z., Ističu: „ U praktičnom smislu kriminalistika je složena informativna strategija koja obuhvata naučne i na iskustvu zasnovane metode i sredstva za otkrivanje, prikupljanje, obrađivanje, ocenjivanje i korišćenje kriminalistički relevantnih informacija, s ciljem otkrivanja, rasvetljavanja i sprečavanja krivičnih dela. Pod kriminalistički relevantnom informacijom podrazumevamo svaku informaciju koju generiše izvršeno ili pokušano krivično delo, odnosno nagoveštaj ili mogućnost vršenja krivičnog dela a koji stoji u vezi sa ostvarivanjem osnovnih zadataka kriminalistike“. Toma Marković, prilikom definisanja kriminalistike prioritet daje nauci koja u suzbijanje kriminaliteta uvodi naučne metode i sistematizovano, odnosno provereno iskustvo. Prema mišljenju ovog autora kriminalistika pronalazi i utvrđuje najefikasnija sredstva za otkrivanje i rasvetljavanje krivičnih dela; za pronalaženje i hvatanje njihovih učinilaca; za najsvrsishodnije sprovođenje istražnih radnji; za državnu i društvenu prevenciju kriminaliteta. Aleksić Ž. i Škulić M., ukazujući da savremena borba protiv kriminaliteta zahteva poznavanje kriminalistike, istu definišu na sledeći način: „ Kriminalistika je nauka koja pronalazi, usavršava i primenjuje određene naučne ili na praktičnom iskustvu zasnovane metode i sredstva koja su najpodesnija da se krivično delo otkrije i razjasni, otkrije učinilac i obezbede dokazi, kao i da se spreči izvršenje planiranih krivičnih dela“. Dalje ovi uvaženi autori ukazuju da je kriminalistika u najkraćem nauka o tehnici, taktici i metodici istraživanja i sprečavanja krivičnih dela. Iz svega napred navedenog se da zaključiti da savremena kriminalistika u praktičnom i teorijskom smislu treba da pokriva dva osnovna područja suprotstavljanja kriminalitetu: 1) Postdeliktno-represivno ili suzbijanje krminaliteta; 12
2) Predeliktno-preventivno ili sprečavanje kriminaliteta. Zato je veoma važno prilikom definisanja kriminalistike da ova dva elementa budu i navedeni i posebno naglašeni, kako bi se definicija mogla smatrati najadekvatnijom. Ovde treba posebno naglasiti da kriminalistiku treba u praktičnom smislu uvek posmatrati kao jedinstvenu celinu, pa tako treba gledati i samo određivanje njenog pojma, odnosno definisanje iste.
Predmet, objekt i zadaci kriminalistike Po pitanjima o prirodi kriminalistike kao nauke postoje različita shvatanja, i to bi se moglo raspravljati i navoditi u nedogled. Međutim, sva ta mišljenja su se polarizovala na dva osnovna: -
Prema jednom mišljenju, kriminalistika je faktička – stvarna nauka koja ima, prevashodno, empirijski karakter. Prema drugom, kriminalistika je pravna nauka.
Drugo od napred navedena dva shvatanja, uže shvatanje kriminalistike, može samo delimično da objasni njen sadržaj, jer ovde treba imati u vidu da bez obzira što kriminalistika koristi pravo, prevashodno krivičnoprocesno, ona se služi i metodama mnogih nauka, naročito tehničkih i prirodnih (npr. kriminalistička tehnika). Zato treba praviti razliku između predmeta nauke i objekta njenog istraživanja. Predmet uključuje kriminalističko iskustvo i postupanje u praksi koje je ciljno određeno. Objekt kriminalističkog istraživanja je određeno područje koje može biti i deo prirode, određeni društveni odnosi prema kojima se usmeravaju kriminalističke delatnosti. Sam objekt je mnogo kompleksniji od predmeta, jer svaki objekt zahteva interdisciplinarni pristup s obzirom na to da sadrži mnoge odnose, procese i metode rada koje bi trebalo proučavati, odnosno razjašnjavati, ne retko i sa aspekta drugih nauka. Zato je neophodno shvatiti odnos objekta i predmeta kao odnos opšteg i posebnog. Pojedine navedene elemente kriminalistika proučava samo delimično, fragmentarno, upravo u onoj meri u kojoj kriminalistika koristi metode pojedinih drugih nauka. Predmet kriminalistike je izučavanje signala, nosilaca različitih poruka, pravila nastajanja, prikupljanja, ispitivanja i ocene prikupljenih informacija-obaveštenja i dokaza a u cilju njihove upotrebe u predistražnom, istražnom i u krivičnom postupku u celini. Treba imati u vidu da je veoma složen postupak otkrivanja krivičnih dela i njihovih izvršilaca, posebno kada se radi o saznanjima za predhodne indicije a time i adekvatnom reagovanju na organizovanju preventivnih metoda u cilju sprečavanja kriminaliteta. 13
Aktuelna dostignuća i tendencije naučnog razvoja kriminalistike, neosporno idu u pravcu još daljeg prodora naučnih metoda u područje kriminalističke tehnike. Naučni razvoj kriminalistike sve više pruža mogućnost temeljnog kriminalističkog istraživanja istovrsnih ili sličnih krivičnih dela, čime se u mnogome pruža mogućnost realizacije novih kriminalističkih područja u okviru kriminalističke metodike. Ove specifičnosti savremene kriminalistike su primenljive i na najnovije oblike kriminalnog ispoljavanja kao što su: ekološki kriminalitet, kompjuterski kriminalitet, kriminalitet u oblasti bezgotovinskog načina plaćanja i novčanih transakcija, bankarski kriminalitet, novi pojavni oblici nasilja-mobingovanja, terorizam, korupcijonaštvo, organizovani oblici kriminala itd. Kriminalitet ili njegov deo je objekt istraživanja mnogobrojnih nauka o kriminalitetu, od kojih je jedna i kriminalistika, koja ovu društveno negativnu pojavu istražuje iz sopstvenog aspekta. Dakle, u odnosu na isti objekt može da postoji opšti ili poseban istraživački pristup, da je manje ili više vezan za društvene, odnosno tehničke ili prirodne nauke. Nije svejedno ni to da li je objekt kriminalistike više ili manje u domenu taktike, metodike ili tehnike kao pojedinih grana ove nauke, iako kriminalistika u praksi, najčešće, ne pravi razliku između navedenih kriminalističkih disciplina. Kriminalističko istraživanje tako poprima opšti karakter. Međutim, to samo izgleda na prvi pogled tako kad je objekt istraživanja u pitanju, imajući u vidu da su kriminalistička istraživanja samo deo u istraživačkom okviru drugih nauka o kriminalitetu. Utvrđivanje materijalne istine ili stvarnog činjeničnog stanja, čime se teži uspešnom i efikasnom otkrivanju i dokazivanju izvršenja krivičnog dela, predstavlja sadržaj svakog predistražnog i istražnog postupka. Utvrđivanje formalne istine uz preduzimanje procesnih delatnosti, po pravilu, vezano je za krivični postupak. U svakoj od navedenih situacija kriminalistika ima zadatak da svojim metodama doprinosi utvrđivanju konačne istine sadržane u presuđenoj krivičnoj stvari. Kada govorimo o krivičnom postupku, utvrđivanje istine je uvek pogled u nazad ili postdeliktno, jer je reč o kriminalnom deliktu iz prošlosti. Zato možemo slobodno reći, da kriminalistika ovde ima represivnu ulogu jer se mere i radnje preduzimaju nakon izvršenog krivičnog dela. Predmet preventivnog kriminalističkog angažovanja se sastoji u prilagođavanju i korišćenju kriminalistike i njenih pravila kako da preduzimaju mere koje će sprečiti, odnosno osujetiti izvršenje nekog krivičnog dela koje je planirano ili nije planirano, odnosno nastupanje posledica. Iz napred navedenog može se izvući zaključak da su zadaci kriminalistike u najširem smislu posmatrano, preduzimanje preventivnih i represivnih mera, u cilju sprečavanja i suzbijanja kriminaliteta. Kada govorimo o suzbijanju kriminaliteta, tu moramo imati u vidu zadatak kriminalistike da ona svojim metodama i sredstvima utvrđuje i dokazuje činjenice, što je identično s 14
utvrđivanjem istine u krivičnom postupku. Dakle, u tome je suštinska podudarnost krajnjeg cilja i zadataka kriminalistike i krivičnog postupka. Kada je reč o predmetu kriminalistike to se samo na prvi pogled podudara s predmetom krivičnog postupka. Kriminalističko i krivičnoprocesno postupanje u krivičnom postupku su metodološki i sadržajno različiti, imajući u vidu da krivični postupak ima kao osnovu postupanja krivičnoprocesnu formu, odnosno Zakonik o krivičnom postupku (ZKP), koji je zasnovan na pravnoj nauci. Ova razlika je posebno uočljiva u delu kriminalistike koji ima za cilj sprečavanje krivičnih dela, na šta se ne mogu odnositi neposredno norme krivičnoprocesnog prava, zato što su u pitanju preddeliktne mere i radnje. Razlika ne postoji samo u odnosu na preventivno kriminalističko postupanje, ona postoji i između onog dela kriminalistike čiji je zadatak otkrivanje krivičnih dela i učinilaca, kao i obezbeđivanje dokaza koji su neophodni za pokretanje i vođenje krivičnog postupka. Kriminalistika polazi u svojoj delatnosti od osnova sumnji-indicija i informacija koje se odnose na krivična dela i njihove učinioce, čiju osnovanost tek treba proveriti i daljom istragom potvrđivati sve do utvrđivanja materijalne istine u krivičnom postupku. Kriminalističke delatnosti se sastoje u pribavljanju indicija-obaveštenja i informacija, njihovom proveravanju, preduzimanju drugih neformalnih i istražnih delatnosti, postavljanju verzija o krivičnom delu i njegovom učiniocu ili učiniocima, preduzimanju operativne obrade u predistražnom i istražnom postupku i učešća u krivičnom postupku onoliko koliko to nalažu potrebe krivičnog postupka i okviri normi krivičnoprocesnog prava. Ovakvim pristupom nije umanjena samostalnost kriminalistike kao nauke u odnosu na predmet postupanja. Predmet kriminalistike se tako i razlikuje od predmeta krivičnog prava, materijalnog i procesnog. U krivičnom pravu predmet je definisan pravnim normama koje se odnose na krivično delo, krivičnu odgovornost, krivičnu sankciju itd. u krivičnoprocesnom pravu predmet je određen krivičnoprocesnom normom i krivičnoprocesnim odnosom. Iako je opšti predmet svih krivičnih nauka kriminalitet, njihovo bliže specifično određenje predmeta i metoda se razlikuje kod ovih nauka. Tako se predmet i metode kriminalistike više razlikuju od predmeta drugih nauka koje se takođe bave kriminalistetom: krivično pravo, kriminologija, kriminalna politika i dr.). Kriminalistika delimično pripada društvenim naukama s obzirom na to da je kriminalitet, odnosno krivično delo kojim se kriminalistika bavi kao svojim opštim predmetom društvena pojava, iako se radi o negativnoj pojavi. Kriminalistika praktičnim metodama zasnovanim na naučnoj osnovi istražuje krivična dela, njihove pojavne oblike, modus operandi njihovog vršenja, motive i druge činjenice u vezi sa delom i učiniocem, pri čemu u velikoj meri koristi i sopstvena iskustva. Kriminalistička delatnost se sa predistražnog i istražnog postupka prenosi na
15
krivični postupak kao celinu, a delimično i na pravosudne organe (tužilaštvo, krivični sud itd.). Nikada nije prihvaćeno neko opšte shvatanje da je kriminalistika isključivo policijska naučna disciplina. Tome je najviše doprineo tzv. „otac kriminalistike“ Hans Gros (Gross), koji je svojim delom „Priručnik za istražne sudije kao sistem kriminalistike“ izašao van okvira policijskog kriminalističkog postupanja, afirmišući kriminalistiku u okviru svoje pravosudne struke. Činjenica je takođe i to da se nainventivniji deo kriminalistike realizuje upravo pri otkrivanju krivičnih dela i učinilaca, što predstavlja osnovnu funkciju policijskog rada i delovanja. Samim tim, kriminalistička delatnost policije odvija se najčešće u zoni heurističke kriminalistike, koja je najrazvijeniji i najkreativniji deo kriminalistike uopšteno posmatrano. Velika raznovrsnost metoda i postupaka kojima se kriminalistika koristi u vezi je sa mnogim naukama, kako društvenim, tako i tehničkim i prirodnim, koje metode treba tokom kriminalističke prakse uklapati u sistem kriminalistike i usklađivati s postojećim krivičnoprocesnim odredbama u krivičnom postupku. Kriminalistika kao praksa i nauka, prilazi krivičnom delu neposredno, konkretno, ulazeći u svaku pojedinost kao što su: mesto, način, vreme izvršenja, motivi i drugi značajni elementi. Tako kriminalistika razjašnjava najveći broj činjenica ulazeći u strukturu krivičnog dela u svim njegovim fazama, a naročito kada su u pitanju radnje i posledice. Na osnovu svega napred izloženog možemo dati konstataciju da su zadaci kriminalistike sledeći: 1) Pronalaženje najefikasnijih i prilagođavanje postojećih metoda radi otkrivanja krivičnih dela i njihovih učinilaca, kao i prilagođavanje i korišćenje metoda drugih nauka s istim ciljem; 2) Pronalaženje, prikupljanje i obezbeđenje dokaza o izvršenom krivičnom delu kao i krivici određenog lica; 3) Pronalaženje, usavršavanje i korišćenje najsavremenijih metoda pri preduzimanju pojedinih kriminalističko-taktičkih i kriminalističko-tehničkih mera i radnji koje imaju istražni karakter; 4) Planiranje i preduzimanje operativno taktičkih i tehničkih mera i radnji, s ciljem pronalaženja i hvatanja učinilaca krivičnih dela koji se nalaze u bekstvu posle izvršenog krivičnog dela; 5) Prikupljanje, evidentiranje i proučavanje načina vršenja krivičnih dela, primenjenih sredstava i metoda koje kriminalci koriste prilikom vršenja krivičnih dela, ili radi njihovog prikrivanja;
16
6) Proučavanje psihologije iskaza lica u pretkrivičnom psotupku i procesnih učesnika (svedoka, okrivljenog), uz primenu pravila i principa kriminalističke taktike i tehnike; 7) Proučavanje načina i metoda dolaženja do početnih saznanja (indicija-osnova sumnji) da se priprema izvršenje krivičnog dela, s ciljem njegovog sprečavanja, kao i dolaženje do saznanja o latentnom, prikrivenom kriminalitetu i njegovim nosiocima; 8) Objedinjavanje logike dokazivanja i presuđivanja krivičnih dela, počev od saznanja o izvršenom delu do donošenja sudske odluke; 9) Izučavanje i ukazivanje na metode i sredstva s ciljem sprečavanja kriminaliteta za duži vremenski period. Navedeni zadaci kriminalistike u suštini i određuju njen predmet. Kao što se može videti iz prethodno izloženog ti zadaci su veoma brojni i raznovrsni. Subjekti koj vrše kriminalističke poslove i zadatke su u suštini subjekti u suprotstavljanju kriminalistetu kao društveno negativnoj pojavi. Interakcija subjekata u suprotstavljanju kriminalitetu i njihova međusobna saradnja i saradnja sa drugim subjektima je od ogromnog značaja i pruža velike mogućnosti kada je u pitanju preventivna kriminalistika.
Istraživanje kriminaliteta kao kriminalistički zadatak i naučni karakter kriminalistike kao samostalne nauke Osim kriminalistike kriminalitetom se bave i mnoge druge nauke pravne i nepravne: krivično pravo-materijalno i procesno, kriminologija, kriminalna politika, kriminalistička psihologija, forenzičke nauke (sudska medicina), prirodne nauke ukoliko su u funkciji kriminalistike: fizika, hemija, biologija idr. Predmet svih navedenih nauka je kriminalitet, pri čemu svaka od njih ovu društveno negativnu pojavu istražuje uz pomoć sopstvenih metoda. Da bi jedna nauka egzistirala ona mora naučno da istražuje zakonitosti koje se odnose na predmet i objekt njenog izučavanja. Kriminalistika prevashodno treba da utvrđuje zakonitosti nastanka operativnih i dokaznih informacija u vezi sa otkrivenim i neotkrivenim kriminalitetom, kao i novim krivičnim delima koja bi trebalo sprečiti kriminalističkim metodama. Logično je da informacije u ovom kriminalističkom smislu treba shvatiti najšire moguće. One nisu verbalnog i tekstualnog karaktera, nego one mogu imati i mnogo širi aspekt, da budu saznate, odnosno pribavljene različitim metodama, konkludentnim radnjama, raznim signalima i uopšte svim mogućim načinima kojima se mogu pribaviti indicije ili osnovi sumnje o izvršenom krivičnom delu i njegovom izvršiocu.
17
Kriminalistika nas u suštini uči kako da saznajemo, pribavljamo i proveravamo kriminalističke informacije, odnosno da ih fiksiramo, tumačimo i koristimo u cilju suzbijanja i sprečavanja kriminaliteta. Kriminalistika kao nauka predstavlja razvijen i usklađen sistem kriminalističkih pojmova, principa, koncepcija, stavova, kao i zakonitosti u procesu saznanja mnogobrojnih kriminalističkih informacija. Ovom prilikom su za kriminalistiku posebno značajne njene sopstvene funkcije. Naučne metode kojima dokazne i operativne informacije treba da se materijalizuju u cilju sprečavanja i suzbijanja kriminaliteta, kriminalistika iznalazi, razvija i usavršava u koordinaciji sa drugim naukama o kriminalitetu, a najviše sa krivičnoprocesnim pravom. Prevencija kriminaliteta prema ciljevima i metodama postupanja izdvaja kao specifična u odnosu na represiju (otkrivanje, razjašnjavanje i dokazivanje), ali takođe, u cilju suprotstavljanja kriminalitetu. Imajući u vidu sve napred izloženo kriminalistiku kao nauku možemo posmatrati i proučavati kroz trostepeno značenje: 1) Kriminalistika kao grana pozitivnog prava, gde predstavlja zbir pravnih normi koje se moraju poštovati u sprovođenju niza kriminalističkih delatnosti (operativnih i istražnih). Sve pravne norme uređuju pravni (zakonski) položaj kriminalističkih delatnosti i organa, odnosno subjekata koji ih sprovode u praksi; 2) Kriminalistika kao samostalna nauka u kojoj se objašnjavaju i izučavaju teorijski i praktični elementi suprotstavljanja kriminalitetu. U okviru ove naučne discipline izučavaju se i osnovna teorijska pitanja koja se tiču utvrđivanja pravca razvoja kriminalistike kao nauke i njenih grana: taktike, tehnike, metodike i operative, njene unutrašnje strukture osnovnih teorijskih principa normativnog uređenja odnosa u oblasti sprečavanja i suzbijanja kriminaliteta i drugih destruktivnih pojava i ponašanja; 3) Kriminalistika se može razumeti i kao pedagoška disciplina u kojoj se tematski izučavaju: taktika, metodika, tehnika i operativa; bilo kao celina ili kao posebni predmeti u svrhu nastave i obuke na policijskim obrazovnim ustanovama, pravosudnim akademijama, pravnim i dr. fakultetima, kao i drugim vidovima obuke (policije, carine, inspekcije, privatne bezbednosti, tužilaca, sudija itd.). Jedno od osnovnih pitanja kriminalistike jeste u kojoj meri je ova nauka samostalna, odnosno pomoćna drugim naukama. Literatura iz domena krivičnoprocesnog prava pa i deo kriminalističke literature, sadrži stavove po kojima je kriminalistika nauka u funkciji krivičnog postupka, pa kao takva pomoćna krivičnoprocesnom pravu. Po drugim mišljenjima kriminalistika je nauka koja ima jedinstven sistem naučnog saznanja sa jasno određenom teorijskom osnovom,
18
predmetom i metodom istraživanja, čime ispunjava sve uslove da bude samostalna nauka, čime se isklučuje svaka podređenost krivičnoprocesnom pravu. Ova dilema, da li je kriminalistika samostalna nauka postoji i dan danas, posebno to do izražaja dolazi u radovima procesualista. Sa druge strane je veoma interesantno da se takva pitanja ne postavljaju kod nekih drugih naučnih disciplina koje su neophodne krivičnom postupku kao što su sudska psihologija, sudska stomatologija, sudska psihijatrija itd. Ovde su u pitanju specijalizovane grane medicine čija je svrha postojanja krivičnoprocesna i koja je ograničena uglavnom na veštačenja. I pored toga samostalnost ovih nauka niko ne dovodi u pitanje. Činjenica je da kriminalistika u naučnim okvirima predstavlja mnogo šire područje od krivičnoprocesnog prava, zato što ona svojim metodama zalazi u mnoge druge nauke, odnosno metode tih nauka i prisvaja iste, prilagođava, adaptira i koristi kao sopstvene metode. Kriminalistika kao nauka formirana na ovaj način može biti pomoćna samo u odnosu na praksu. Ovde treba imati u vidu da to nije slučaj samo sa kriminalistikom kao naukom, već i sa drugim naukama, pa i sa krivičnoprocesnim pravom. Ako bi se uvažili isti kriterijumi onda bi mogli govoriti o tome da je krivičnoprocesno pravo pomoćna disciplina u odnosu na materijalno krivično pravo, jer se u krivičnom postupku utvrđuje postojanje krivičnog dela i učinioca. Kriminalistet kao društveno negativna pojava je opšti objekt većeg broja srodnih nauka. Među tim naukama su ne samo pravne (krivično pravo-materijalno i procesno, penologija itd.) nego i nepravne (kriminologija, sudska medicina itd.). činjenica je i to da svaka od navedenih nauka opštem objektu istraživanja prilazi na posebanspecifičan način, kroz primenu praktičnih i naučnih metoda koje su svojstvene svakoj od njih pojedinačno. Bliže su određeni konkretan predmet, cilj, istraživačke metode i razgraničenje u odnosu na ostale srodne nauke kojima je opšti objekt kriminalitet. To upravo i čini individualna obeležja svake nauke pojedinačno kojima je zajednički opšti objekt, što opet s druge strane predstavlja ukupnost pojedinačnih saznanja. Usklađivanje opšteg objekta istraživanja sa pojedinačnim, svojstvenim svakoj nauci ponaosob, predstavlja problem s definisanjem konkretne naučne discipline. Ovde je suština u izdvajanju određenih užih sistema-celina iz opšteg objekta istraživanja i njihovo precizno razgraničavanje u njihovom užem sadržaju predmeta, cilju i metodi istraživanja. Ukoliko ovo razgraničenje nije naučno i metodološki odvojeno, precizno obeleženo ciljem, predmetom i naučnoistraživačkim metodama, stvara određene zabune koje otežavaju preciznije definisanje kriminalistike i njeno razgraničenje od kriminologije, krivičnoprocesnog prava i drugih srodnih disciplina. Svaka od nauka čiji je opšti objekt istraživanja kriminalitet u najširem smislu rečeno, ima svoj pojedinačni predmet izučavanja, posebne metode istraživanja koje se u pojedinostima razlikuju od opšteg, međutim u isti se i uklapaju. Svaka od ovih pojedinih nauka ima rang samostalne nauke, a njihovu samostalnost i čini pojedinačnost ovih nauka. Posmatrano iz tog aspekta kriminalistika je krivična nauka jer se bavi krivičnim delom. Specifičnost odnosa kriminalistike i krivičnog dela je 19
upravo osnova realizaciju kriminalistike i drugih krivičnih nauka. Prilikom navedene podele potrebno je imati u vidu da se krivične nauke dele na krivičnopravne i ostale krivične – nepravne nauke. Pored kriminalistike u krug nepravnih krivičnih nauka spadaju: kriminologija, kriminalna politika i druge. Specifičnosti kriminalistike su u delatnostima, metodama, merama i radnjama koje imaju za cilj otkrivanje, razjašnjavanje i dokazivanje činjenica u vezi s konkretnim kriminalnim događajem i njegovim akterima, kao i preduzimanju kriminalističke prevencije onim naučnim i praktičnim metodama koje su svojstvene isključivo kriminalistici. Predmet kriminalistike, kao posebne nauke o kriminalistetu, sam po sebi treba da se po određenim specifičnostima razlikuje od opšteg objekta, odnosno predmeta, kako bi ga kriminalistika bliže i preciznije odredila. Kao nauka kriminalistika mora da ima svoje metode istraživanja, koje imaju za cilj otkrivanje i rasvetljavanje krivične stvari proučavanjem zakonitosti nastanka operativnih i dokaznih informacija čiji je značaj u odgovoru na devet zlatnih pitanja kriminalistike. Vezano za ovaj osnovni zadatak kriminalistika mora kontinuirano da izučava, prilagođava i usavršava kriminalističko taktičke i kriminalističko tehničke metode dolaska do operativnih i dokaznih informacija, indicija i dokaza o krivičnom delu i njegovom učiniocu, a radi obrade, provere, dokumentovanja i ocene ovih informacija i na kraju njihove upotrebe u predistražnom postupku, ili pak kao dokaza u krivičnom postupku-na glavnom pretresu. U vezi s npred navedenim veoma je značajno proučavanje operativne policijske i pravosudne prakse, u cilju efikasnog otkrivanja i razjašnjavanja novih pojavnih oblika kriminaliteta, otkrivanja nepoznatih izvršilaca krivičnih dela, pokretanja i vođenja predistražnog i istražnog postupka kao i krivičnog postupka u celini. Ono što posebno treba naglasiti to je posebna komponenta kriminalistike, kao specifičnost ove nauke, jeste stvaranje, odnosno izgrađivanje metoda kriminalističke prevencije, naučnim metodama koje su upravo i samo kriminalističke. Značajna delatnost kriminalistike se sastoji u izučavanjuu operativne i krivičnoprocesne prakse predistražnog i istražnog postupka iz informaciono operativnog aspekta. Izučavanje i analiza takve prakse ima za cilj usavršavanje postojećih i pronalaženje novih metoda i naučnotehničkih sredstava otkrivanja i dokazivanja postojanja kriminalnih akata. U početnom periodu razvoja kriminalistike u mnogome je vladalo uverenje da ne postoje naučne metode koje bi zapravo trebala da ima ova naučna disciplina. Metode drugih nauka (prirodnih i tehničkih), koje kriminalistika koristi, poprimaju karakteristike kriminalističkih metoda. Tako, uz predmet i cilj, i navedene metode postaju kriminalističke, funkcionalno se spajajući s drugim kriminalističkim metodama heurističke i silogističke kriminalistike. 20
Dakle, kriminalistika sopstvenim metodama i sredstvima proučava, odnosno istražuje zakonitost činjenica operativnog, odnosno dokaznog značaja, a koje se odnose na postojanje pripremanog ili izvršenog kriminalnog akta, kao i njihovih aktera metodama, merama i radnjama kriminalističke obrade. Tokom istrage i na glavnom pretresu ove kriminalističke delatnosti se preduzimaju u cilju pronalaženja, usavršavanja i stvaranja najkvalitetnijih metoda i taktike, metodike i tehnike, otkrivanja, razjašnjavanja i dokazivanja krivičnopravno relevantnih činjenica kao dokaza u krivičnom postupku. Ovakve aktivnosti imaju za cilj da se odgovori na devet zlatnih pitanja kriminalistike kako u operativnom tako i u krivičnoprocesnom dokaznom sadržaju. Nema ni jedne nauke, osim kriminalistike, koja se predmetom kriminaliteta bavi na ovaj način. Upravo to kriminalistici i daje samostalni karakter u odnosu na ostale nauke koje se bave kriminalitetom kao predmetom naučnog istraživanja. Pošto već teži da bude samostalna nauka, kriminalistika mora posedovati pored zajedničkih metoda istraživanja svojstvenih svim naukama koje za predmet imaju kriminalitet, i posebne specifične metode i teorije samo njoj svojstvene. Ovo upravo zbog toga što su specifičnosti metoda istraživanja kao teorija svojstva svake nauke pojedinačno. Veza kriminalistike sa drugim naukama nije mehaničke prirode. Ona metode društvenih, prirodnih i tehničkih nauka usvaja i neposredno koristi tek kada su u potpunosti prilagođene osnovnim zadacima kriminalistike koji se odnose na suprotstavljanje kriminalitetu. Ovim metode preuzete od drugih nauka i tako prilagođene nisu više deo tih nauka, već postaju kriminalističke. Pojedine od tih metoda, kada bi se koristile u okviru svojih matičnih disciplina i od strane najboljih stručnjaka, ne bi mogle imati kriminalistički značaj. Tako, na primer, jedan psiholog ma koliko da je stručan neće biti u stanju da oceni iskaz osumnjičenog, okrivljenog ili svedoka ako ne poznaje metode kriminalistike, sudske psihologije, kriminalne fenomenologije, psihologije kriminalaca, kriminalističko učenje o motivima lažnih iskaza itd. Psiholog postaje stručan za iskaz kriminalca kada usvoji i određena kriminalistička i srodna znanja. Isto tako i metode prirodnih i tehničkih nauka ne preduzimaju se prema nekoj vrsti automatizma. Imajući u vidu to da se metode, u potpunosti, prilagođavaju istražnom postupku, odnosno krivičnom postupku u celini, gube obeležja svojih matičnih disciplina i dobijaju kriminalistička. Tako na primer: saslušanje osumnjičenog, svedoka i okrivljenog nisu deo opšte psihologije, već kriminalistike, daktiloskopija nije deo biologije već ima za cilj identifikaciju izvršilaca krivičnih dela. Kriminalistika, uz navedene metode preuzete iz drugih nauka, stvara svoje sopstvene metode. Po tome se kriminslistika razlikuje od nekih pomoćnih kriminalističkih disciplina, kao što su: sudska medicina, sudska psihopatologija i sl., koje, ma koliko bile neophodne i značajne za suprotstavljanje kriminalitetu, ipak ostaju specijalizovane 21
grane medicine. Sve navedeno kriminalistici daje ogromnu teoretsku i praktičnu samostalnost. Sve je više mišljenja gde se prevazilazi shvatanje da je kriminalistika pomoćna nauka u sastavu krivičnih nauka, odnosno kriminologije, već ona dobija, sve više, samostalan karakter. Kriminalistička teorija beleži i druga shvatanja o naučnoj suštini kriminalistike, koja imaju i određena opravdanja. Posebno su prisutna mišljenja o kriminalistici kao nauci prirodnotehničke, odnosno pravne orijentacije. Neosporno je da kriminalistika koristi i metode prirodnih i tehničkih nauka, pri čemu se značajno mora uklapati u pravne okvire krivičnog postupka, ali to ne može presudno da utiče na ukupan sistem kriminalistike kao samostalne naučne discipline koja ima znatno širi obim i sadržaj nego što ga na nju mogu preneti pomenute naučne discipline svojim metodama. Prema tome, kriminalistika se, bez obzira što je u funkciji ostvarivanja prava, ne može smatrati ni prirodnotehničkom niti pravnom naukom, već prevashodno kao faktička disciplina koja u svoj naučni sistem povezuje naučne metode velikog broja nauka kao i sopstveno iskustvo. Ovako složen naučni sistem u praktičnom smislu funkcioniše kao celina i ne može se ispoljavati pojedinačni iz aspekta bilo kog svog dela pojedinačno: taktike, metodike i tehnike. U praktičnom ispoljavanju kriminalističkih sadržaja kriminalistička taktika i tehnika dobijaju svoju konkretnu realizaciju pri neposrednom vršenju kriminalističkih delatnosti, a u skladu s specifičnostima krivičnih dela, što čini sadržaj kriminalistike metodike.
Razvoj kriminalistike kao nauke Kriminalitet kao društveno negativna pojava, postoji od kada postoji organizovano ljudsko društvo. Tokom svog istorijskog razvoja kriminalitet se prilagođavao i menjao prateći dinamiku svih društvenih promena, poprimajući kadkad i nepredvidive oblike. Antikriminalna praksa se takođe menjala a sve u cilju efikasnijeg suprotstavljanja nastalim pojavnim oblicima kriminaliteta. Na svom razvojnom putu metode i sredstva otkrivanja krivičnih dela i njihovih učinilaca, kao i sistem kažnjavanja, prolazili su različite faze i oblike. Prva društvena reagovanja na kriminalitet se mogu pratiti, uglavnom, iz aspekta kažnjavanja i sudskog izvođenja dokaza, dok predhodne faze otkrivanja krivičnih dela i učinilaca, u najvećem ostaju nepoznanica. Nastojanja pojedinih autora u prikazivanju istorijskog razvoja kriminalistike obično se ne pravi razlika između razvoja kriminalistike kao prakse i njenog naučnog razvoja. Bez obzira na činjenicu da se navedene dve komponente usko dodiruju, ili su podudarne, ipak su u pitanju dva aspekta, prilikom čega je rastojanje između prakse i nauke minimalno.
22
Razvoj praktične kriminalistike moguće je pratiti uvidom u pojedine razvojne etape krivičnog postupka, odnosno dokaznog sistema koji je u istoriji imao veoma krivudav put. Ako se uzme u obzir da je dokazni sistem osnova svakog kriminalističkog postupanja, može se u značajnoj meri pratiti razvoj kriminalistike preko ovog značajnog sistema. Tako, polazeći od ovog stanovišta kriminalistička praksa se može podeliti u više faza. Početna, prva faza, bila je oslobođena svake racionalnosti i zasnivala se na osnovama ličnih impresija i iskustvenih saznanja. Kriminalistika se nije koristila kao presudan faktor, već kao sporadična, prigodna delatnost zbog čega je krivični postupak u tom delu bio neobjektivan i u velikoj meri zasnovan na stavovima pojedinaca koji su često bili laici. Druga faza, čini nastavak prethodno opisanoj, gde su dokazi pribavljani u milost božiju, odnosno uz primenu torture i teških oblika mučenja. Ova mistična i krajnje nehumana faza zadržala se relativno dugo, pri čemu je predstavljala krajnje iracionalnu fazu u kojoj je krivični postupak rapidno nazadovao. Naučne kriminalističke metode nisu imale nikakav značaj, odnosno nisu ni postojale. Sledeća faza predstavlja reakciju na prethodnu u kojoj je osnovna karakteristika krivičnog postupka uvođenje zakonske ocene dokaza, prilikom čega priznanje okrivljenog predstavlja dokaz koji vremenski postaje značajan. Na kraju se priznanje ovom metodom nije moglo pribaviti kao dokaz što je dovelo do torture kojom je priznanje iznuđivano. Krajnji oblik zastranjivanja u ovoj fazi je dovelo do situacije prema kojoj su dokazi počeli da se vrednuju prema slobodnoj zakonskoj oceni dokaza, odnosno slobodnom sudijskom uverenju. Dakle, jedan krajnje ekstreman sistem zamenjen je drugim, pa je tako slobodno sudijsko uverenje podignuto na nivo nepogrešivosti. Kriminalistika kao naučna disciplina počinje da se formira tek krajem XIX veka. Do tada su naučna saznanja koja su korišćena pri otkrivanju i razjašnjavanju krivičnih dela i izvršilaca bila više epizodnog karaktera, prigodna i retka. Pojedine metode, kao na primer korišćenje papilarnih linija (poznato još u staroj Kini), predstavljaju retkost, tako da kriminalistika nije ni mogla da se formira kao naučna disciplina. Ovo prednaučno razdoblje kriminalistike trajalo je veoma dugo i proteže se sve do samog kraja XVIII veka. Porast kriminaliteta krajem prošlog i početkom ovog veka, ne samo po obimu već i po raznovrsnosti novih kriminalnih fenomena, posledica je i naučnog i tehničkotehnološkog razvoja društva. Sva pozitivna kretanja u ovom periodu našla su mesto i u kriminalnim programima tog vremena. Društvo je moralo da napusti iluzije da se zastarelim metodama može uspešno suprotstavljati aktuelnom kriminalitetu. Intenzivno se javlja društveni interes za razvoj nauka koje bi se uspešno suprotstavile kriminalitetu, pre svega krivičnog prava, kriminalistike, ali i drugih nauka koje su mogle
23
da posluže uspešnom suprotstavljanju društveno negativnoj pojavi kakav je kriminalitet. Prve kriminalističke publikacije fundamentalnog značaja potiču od F. V. Jagemmana iz 1838. i 1841. godine i Hansa Grossa iz 1899. godine objavljivanjem kapitalnog dela: „Priručnik za istražne sudije kao sistem kriminalistike“. Ovaj događaj se uzima kao početak kriminalistike kao nove naučne discipline, što nailazi na ogroman odjek u naučnim i stručnim krugovima u Evropi u to vreme, jer je kriminalistiku trebalo kao nauku i praksu suprotstaviti kriminalitetu koji se uvećavao i prilagođavao aktuelnoj situaciji i uslovima. Nakon pojave dela Hansa Grossa, u relativno kratkom periodu vremena, kriminalistika je formirala svoj sistem i počela da ostvaruje značajan uticaj na praksu. Ovom procesu pogodovala su mnoga važna otkrića u prirodnim i tehničkim naukama. U okviru same kriminalistike nastaju specifičnosti prema pojedinim kriminalističkim modelima, a zatim se pojavljuju naučna dela iz pojedinih kriminalističkih oblasti. Poznato i čuveno delo H. Grossa naišlo je na značajnu podršku u Evropi, pri čemu Grossovo učenje dalje razvijaju njegovi sledbenici u skoro svim državama Evrope, na primer: E. Seeling, H. Belević, R. Grossberger, A. Hellwig, A. Bertilion, E. Locard, R. A. Reiss i drugi. Snažni uticaj Grossovog učenja i njegovih sledbenika, na šta je uticao i razvoj nauke i tehnike uopšte, a samim njim i kriminaliteta, krivično delo počinje da se tretira kao kompleksan problem čijem otkrivanju i razjašnjavanju treba prići primenom naučnih metoda. Takvi radikalni stavovi posebno su bili zastupljeni u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Rusiji. Albert Wingart je 1904. godine objavio delo „Kriminalistička taktika“, i od tada datira trojna podela kriminalistike. Neposredno posle toga na području kriminalistike dolazi do naglog razvoja koji se ogleda u nekoliko novih pravaca, koji se mogu smatrati takođe veoma značajnim za dalji naučni razvoj kriminalistike. U Francuskoj i Italiji dolazi do ubrzanog razvoja kriminalističke tehnike nastojanjem A. Nicoforo-a i Locarda kao, tehničke policije, a nešto kasnije E. Locard objavljuje delo „Rasprava o kriminalistici“. U Engleskoj i SAD u stručnim i naučnim krugovima posebno visok tretman ima kriminalistička tehnika. Značajna imena u ovoj oblasti su O Hara, P. Krik. J. Osterburg, K. O Brien, R. Sulivan, M. Bischoff, Pohl. Trojna podela kriminalistike najviše je bila zastupljena u pojedinim istočnoevropskim državama: -
Poljska (P. Horoszivski, B. Holist, G. Hanausek; Češka i Slovačka (J. Pjesak, M. Protivinski, J. Matijasek idr.; Mađarska (L. Viski, J. Kerteesz); 24
-
Bugarska (T. Stamatov, G. Georgijev); U Rusiji kriminalistiku kao tripartitnu nauku zastupaju poznati teoretičari: A. Virnberg, B. Terzijev,N. Vasiljev, R. Belkin, Konovalova i drugi.
Početkom XX veka, nagli razvoj egzaktnih nauka imao je uticaja na unapređenje antikriminalne prakse. Tako dolazi do formiranja ustanova i instituta gde se težilo pronalaženju i otkrivanju krivičnih dela. To je period u kojem su pojedine egzaktne nauke počele da se premeštaju u laboratorije, jer je postalo jasno da se moderna kriminalistička praksa ne može naučiti u tom obimu samo na osnovu znanja iz knjiga, budući da su nužni i eksperiment i veštačenja izvedeni u laboratoriji. Sve jači i organizovaniji oblici kriminaliteta uslovljavaju kao prirodnu posledicu brži razvoj kriminalističkih i policijskih laboratorija. Kriminalističke laboratorije i zavodi osnivaju se kao logičan sled uvođenja naučnih metoda pri otkrivanju i dokazivanju krivičnih dela, napretka tehnike i medicine, pronalaska rendgena, razvoja prirodnih nauka, pronalaska i primene infracrvenih i ultraljubičastih zraka itd. Tako je došlo do organizovanja tzv. „naučne policije“, odnosno, policije koja je u svoj rad unosila i naučna dostignuća. Policijski rad počinje da prati organizovanje i formiranje timova stručnjaka prema pojedinim specijalnostima. Otvaraju se i prve policijske laboratorije koje se opremaju savremenim tehničkim sredstvima. Formiraju se i naučni instituti u cilju istraživanja kriminaliteta sa kriminološkog i šireg sociološkog aspekta i unapređivanja prakse. Navedene institucije u početku svog razvoja nisu imale definisane jasan profil, čemu je doprinosila nedefinisanost metoda kriminalistike i kriminologije, pa je tako dolazilo do mešanja kriminalističkih i kriminoloških istraživanja. Međutim, svakodnevne potrebe i zahtevi za kriminalističkim veštačenjima sve više usmeravaju navedene ustanove da se bave praktičnim pitanjima, otkrivanjem krivičnih dela i njihovih učinilaca, odnosno obezbeđivanjem dokaza bitnih za uspešno pokretanje, vođenje i okončanje krivičnog postupka. Nakon drugog svetskog rata počinju se osnivati i ubrzano razvijati specijalizovane ustanove i instituti koji su se bavili isključivo kriminalističkim istraživanjem i kriminalističkim veštačenjima. Jedan od takvih instituta koji je među prvima osnovan je u Lozani (Švajcarska), a formirao ga je Rudolf Rajs, koji je 1901. godine na Pravnom fakultetu uveo kurs sudske fotografije. Institut je konačno oformljen 1909. godine a dr Rajs je bio rukovodilac tog instituta sve do Prvog svetskog rata. Rajsa je na ovoj dužnosti zamenio Mark Bišof koji je nešto kasnije radio na unapređenju ovog instituta pa je tako pružio pomoć u formiranju naučnih instituta u Poljskoj i u Brazilu. Od 1954. godine ovaj institut proširuje svoju delatnost i na kriminološka istraživanja. Ovde je bitno znati da je ovaj institut obavljao tri složena zadatka: 1) školovanje visoko kvalifikovanih kriminalističkih kadrova; 25
2) izvođenje složenih kriminalističkih veštačenja, što je doprinosilo u znatnoj meri, naučnom usavršavanju postojećih i otkrivanju novih metoda i 3) tesna saradnja sa policijom unoseći i razvijajući naučne metode u suprotstavljanju kriminalitetu. Institut je postao poznat i po tome što je školovao visoko kvalifikovani policijski kadar. Na ovom institutu su studirali mnogi kriminalistički radnici iz različitih država, pa i iz tadašnje Jugoslavije. Ovaj institut je postavio, u svetskim razmerama, nove metode kriminalistike koje su odbacivale pretpostavku o vrednosti maltretiranja okrivljenog, zastupajući dokaze na naučnoj osnovi, a samo dokazivanje na principu istine i objektivnosti. Tvorac kriminalistike, ili kako ga mnogi zovu i ocem kriminalistike Hans Gros (18471915), osnovao je Kriminalistički institut u Gracu 1912. godine, koji je 1918. godine promenio naziv u Kriminološki institut. Ovaj institut je od svog osnivanja ostao u sastavu Pravnog fakulteta i koristio se za izvođenje nastave iz kriminalistike i kriminologije, a kasnije se najviše bavio istraživanjima u vezi sa osuđenicima na izdržavanju kazne lišenja slobode. Ovde se radilo o antropološkim istraživanjima od kojih su formirani obimni dosijei osuđenih. Metode naučne kriminalistike su dugo čuvane da ih ne bi saznali kriminalci. Nagli razvoj kriminalistike sa kriminalističko tehničkog aspekta, pratio je njen razvoj s aspekta korišćenja u kriminalistici metoda društvenih nauka, kao što je na primer psihologija. Iskaz, kao značajno lično dokazno sredstvo, sve više počinje da se uzima i koristi uz pomoć metoda opšte psihologije. Uključivanju opšte psihologije u prikupljanju ličnih dokaza i stvaranju pomoćne kriminalističke discipline – sudske psihologije, znatno su doprineli: Bentam, nešto kasnije Gros, Grof, Bine i drugi. Početkom XX veka počinju mnogobrojna kriminalistička i kriminološka istraživanja na ovom planu, ali do prekida dolazi zbog rata. Svi ovi veoma značajni rezultati, postignuti na bazi povezivanja kriminalistike i naučnih dostignuća, poprimili su, delimično, i suprotnu tendenciju. Razvoj naučnih kriminalističkih metoda ozbiljno je zapretio da ugrozi i najintimnije sfere čovekovog života. Svaki sledeći korak uvek je nanovo stvarao moralne i pravne probleme, čije je rešavanje bilo manje ili više objektivno i humano, što je opet zavisilo od društveno političkog okvira u kojem se konkretna kriminalistička praksa odvijala. Dakle, princip utvrđivanja istine u krivičnom postupku, a u vezi sa primenom naučnih dostignuća, često se kosio, u istoriji, sa principima zakonitosti, humanosti i zaštite čovekovih prava. U Beču je 1923. godine osnovan Institut za krivičnopravne nauke i kriminalistiku. Kasnije je ovaj institut promenio naziv u Kriminološki institut. Jedan od najpoznatijih stručnjaka koji je radio na ovom institutu bio je dr Ronald Gasberger, koji je napisao knjigu „Psihologija krivičnog postupka“ i značajno je napomenuti da je ista prevedena i
26
na srpski jezik. Ovaj institut je bio pretežno naučna ustanova i više se bavio kriminologijom nego kriminalistikom. Posebno je značajno iz aspekta razvoja kriminalistike pomenuti univerzitetske ustanove, zato što se kriminalistika uvršćuje u nastavne programe značajnog broja pravnih fakulteta i visokih policijskih škola. Pri direkciji bečke policije 1925. godine osnovan je Kriminalistički institut u cilju praktične potrebe otkrivanja krivičnih dela i njihovih učinilaca, ovaj institut je organizovao poznati stručnjak Zigfrid Tirkel. Osnovani instituti su se svi, pretežno, bavili kriminalističkim veštačenjima, kao i izvođenjem nastave jer su se tu školovali tadašnji policijski stručnjaci iz raznih evropskih država. U Parizu je 1922. godine došlo do osnivanja Kriminalističkog instituta pod zajedničkom upravom Pravnog i Medicinskog fakulteta, međutim to je bila samo preteča ovog instituta. Pre ovog instituta, još od 1888. godine u Francuskoj je postojala određena vrsta specijalizovane kriminalističke službe za antropometrijsku identifikaciju. Istovremeno je u Londonu funkcionisala kriminalističko tehnička laboratorija koja je značajno uticala na razvoj kriminalistike u svetu. Osnivanje Instituta u Parizu znatno je pomogao je profesor dr Baltazard, kao i hemičar Bajli (Bayli). Ovaj institut je imao četiri odseka, i to za: 1) 2) 3) 4)
krivično pravo; sudsku medicinu i psihijatriju; naučnu policiju i kriminalnu politiku.
Osim istraživačkog rada u Institutu se pretežno bave i izvođenjem nastave, odnosno nastavnim procesom. U Italiji je lekar Salvatore Ottolenghe (1861-1934), pokušaoda organizuje, pod uticajem svog bliskog saradnika Čezara Lombroza, školu za naučnu policiju u Rimu, ali je do osnivanja ove škole i njenog definitivnog uobličavanja došlo tek 1919. godine. Navedena škola je imala tri odseka: 1) odsek za službu identifikacije; 2) kriminalističko tehnički odsek i 3) antropološko biološki odsek. U navedenoj školi nisu vršena kriminalistička veštačenja, međutim vredno je napomenuti da se tu školovao veliki broj kadrova koji su se kasnije intenzivno zalagali za sprovođenje naučneih principa u policijskom radu.
27
Pruski policijski institut, koji je osnovan oko 1930. godine, bio je centralna policijska ustanova Hitlerovog Rajha i radio je pod jakim uticajem nacističkog pokreta. Podeljen je na više odseka, od kojih se posebno razvio odsek za identifikaciju. Nakon Drugog svetskog rata u Visbadenu je osnovan Savezni kriminalistički institut za teritoriju ondašnje SR Nemačke. Ovaj institut je veoma dobro opremljen, međutim osim njega u svakoj pokrajini postoje manji instituti od kojih su naročito poznati po svojoj tradiciji oni u Bavarskoj. U odnosu na svoju namenu, novost u ovom svemu predstavlja Centar za prevenciju kriminaliteta koji je 1963. godine formiralo Ministarstvo unutrašnjih poslova Engleske. U navedenom centru se školuju policijski službenici koji se specijalizuju za rad na prevenciji. Program na kursevima koji se organizuju, uglavnom, obuhvataju: tehničku zaštitu od kriminaliteta u cilju proučavanja raznih uređaja za zaštitu od kriminalitetalica, objekata i vozila (alarmni uređaji i druga sredstva). U SAD kriminalistički instituti se osnivaju nešto kasnije nego u Evropi. U Evropi je nastao prvi institut još 1909. godine u Lozani, prva ustanova ove vrste u SAD osnovana je u Los Anđelesu tek 1924. godine. Tada je osnovana prva kriminalistička laboratorija pri policiji u Los Anđelesu, a njen osnivač je poznati kriminolog i kriminalista August Volmer (August Vollmer). Posle Drugog svetskog rata ova laboratorija je prerasla u kriminalistički institut koji se bavi kriminalističkim veštačenjem i istraživanjem novih metoda za otkrivanje tragova krivičnih dela. Podstaknuti prethodno navedenim primerom počinju se osnivati i drugi instituti, kao što su na primer u: -
Detroitu je osnovana Kriminalistička laboratorija 1927. godine; Čikagu je osnovana Laboratorija za naučno otkrivanje zločina 1929. godine; Njujorku je 1934. godine osnovana Kriminalistička laboratorija policije i Vašingtonu je osnovan čuveni Federalni istražni biro (FBI), 1933. godine koji je imao zadatak da otkriva krivična dela koja predstavljaju povrede saveznih zakona, a kada to odredi predsednik SAD i u slučaju koji predstavlja povredu državne bezbednosti SAD.
Ubrzo su skoro svi veliki gradovi u SAD imali svoje laboratorije i institute. Za vreme Drugog svetskog rata FBI je formirala najmodernije kriminalističke laboratorije. Još krajem Drugog svetskog rata oprema u laboratoriji FBI je procenjivana na više od milion dolara. To su bile specijalne laboratorije opremljene za elektronsku obradu podataka, a pored njih su formirane i sve druge za kriminalističko tehnička veštačenja krivičnih dela. Preovladava mišljenje da su ove laboratorije FBI i u današnje vreme najbolje opremljene policijske laboratorije u svetu. U bivšim socijalističkim državama znatno kasnije dolazi do osnivanja instituta i laboratorija u kojima se naučnim metodama radi na sprečavanju i suzbijanju kriminaliteta. Objektivne nemogućnosti da socijalističke države idu ukorak sa 28
industrijski razvijenim državama zapada bile su u skladu sa Staljinovom politikom prema kojoj je takav rad bio sprečavan i potiskivan, i zato da bi se prikrilo postojanje kriminaliteta i zadržala predstava o idealnom socijalističkom društvu bez kriminala i drugih poroka. Ipak je u Moskvi 1946. godine osnovan Savezni institut za izučavanje uzroka i razrađivanje mera kojima se sprečava kriminalitet. U ovom institutu se izučavaju uzroci kriminaliteta, obrađuju teoretski problemi krivičnog prava, materijalnog i procesnog, kriminalistike i njoj srodnih disciplina. U drugim istočnoevropskim državama osnivaju se slični instituti. Među njima je posebno interesantan Zavod za kriminalistiku Glavne komande građanske policije u Varšavi, koji se bavi i metodom identifikacije pomoću glasa, a naročito, istražuje i druge oblasti kao što su: -
trasologija; balistička istraživanja; fizičko hemijska i ostala istraživanja; organizacija kriminalističkog muzeja i priprema naučnih izdanja.
Povezivanjem poznatih instituta i naučno istraživačkih ustanova sa kriminalističkom praksom, uz stalan razvitak i doprinos nauke, stvarale su se realne osnove koje su omogućavale uspešno suprotstavljanje kriminalitetu. Kod nas takvi instituti nemaju tradiciju, mada se može reći da nakon Drugog svetskog rata dolazi do dinamičnog razvoja istih na ovim prostorima kako bivše zajedničke države Jugoslavije tako i po Republikama, sada samostalnim državama.
Struktura kriminalistike Kriminalistika predstavlja jedinstvenu nauku, posmatrano u praktičnom smislu. U savremenoj kriminalističkoj delatnosti je neophodan interdisciplinarni pristup i on tako povezuje sasvim različite, heterogene nauke te u toliko pre, podela kriminalistike na njene grane ima još manje osnova, odnosno opravdanja. Postoji tradicionalna podela kriminalistike na: taktiku, metodiku i tehniku. Ova podela u današnje vreme ima više teorijski nego praktični značaj. Ova trojna tradicionalna podela kriminalistike na njene navedene grane je potrebna iz didaktičkih razloga, a nju je moguće uslovno izvesti, s obzirom na metode i sredstva kojima se svaka od navedenih grana kriminalistike koristi. Ove metode i sredstva su različiti za svaku od navedenih grana, mada se oni prožimaju i dopunjuju, posebno između kriminalističke taktike i metodike.
29
Kriminalistika taktika predstavlja osnovni-temeljni deo kriminalistike koja izučava opšta kriminalistička pravila i radne metode, u cilju njihove praktične primene prilikom suzbijanja kriminaliteta, odnosno, u cilju otkrivanja i rasvetljavanja izvršenih krivičnih dela i njihovih izvršilaca, kao i njihovog sprečavanja. Kriminalistička taktika se bavi pojavnim oblicima krivičnih dela, načinima njihovog vršenja, motivima i ciljevima zbog kojih nastaju, zatim stručnim znanjem, veštinama, kriminalnim sklonostima, načinom života i psihologijom izvršilaca krivičnih dela. Kriminalistička taktika ova saznanja uopštava i donosi apstraktna kriminalistička pravila primenljiva, uglavnom, na sve slučajeve otkrivanja krivičnih dela i njihovih izvršilaca, kao i na sprečavanje nastupanja kriminalne posledice. Iako se kriminalistička taktika ne bavi kriminalističko tehničkim metodama, ona povezuje taktičke i tehničke metode rada. U skladu s silogističkom kriminalistikom, odnosno njenim didakatičkim programom, pojedini autori područje kriminalističke taktike ubrajaju i sadržaje kriminalističke fenomenologije i kriminalističke morfologije. Kriminalistički sadržaji koji su vezani za prevenciju kriminaliteta, kao i kriminalnu politiku, po navedenim shvatanjima su kriminalističko taktički sadržaji. Kriminalistička taktika donosi svoja opšta pravila na osnovu prakse vršenja pojedinih operativno taktičkih mera i radnji, uz korišćenje metoda drugih nauka, a radi njihove celishodnije i uspešnije primene ubuduće. Tako se može govoriti o taktici pribavljanja ličnih dokaza (saslušanje osumnjičenog, okrivljenog, saslušanje svedoka), traženja obaveštenja (obavljanje informativnih razgovora sa osumnjičenim, svedocima, oštećenima itd.), o taktici provere i utvrđivanja identiteta, praćenja i osmatranja, taktici hapšenja, taktici pretresanja (lica, stana, prevoznih sredstava, otvorenog terena), taktici planiranja operativnog rada na osnovu indicija i verzija, taktici planiranja i preduzimanja preventivnih mera u odnosu na određene kriminalne sredine, ili prema određenim licima sklonim kriminalnom ponašanju. Poštovanjem kriminalističko taktičkih načela, istovremeno se u punoj meri, realizuju i osnovni principi kriminalističke metodike i kriminalističke tehnike. Ove tri discipline u praktičnoj realizaciji su jedinstvene, pa bi narušavanje osnovnih principa zbog pogrešne primene bilo koje njihove metode, po pravilu, dalo negativan rezultat. Kriminalistika taktika je najvećim delom, represivna grana kriminalistike, imajući u vidu to da je na iako na apstraktan način, usmerene prema krivičnom delu i njegovom učiniocu, u cilju njegovog otkrivanja i dovođenja u kauzalnost, znači, najvećim delom postdeliktno. Kriminalistika se , međutim, bavi i pojedinim metodama sprečavanja krivičnih dela, nastojeći da otkrije i suzbije neke od kriminalnih uzroka, ili pak da spreči nastupanje same kriminalne posledice u nekoj od faza izvršenja krivičnog dela. Ove metode koje imaju preventivni karakter za sada se pre mogu pripisati taktici i tehnici, nego kriminalističkoj metodici, s obzirom na to da je zadatak ove grane kriminalistike, praktično, veoma usko označen i ograničen na konkretna krivična dela i to postdeliktno. 30
Kriminalistika metodika je „posebna taktika“ ili grana kriminalistike koja ima za cilj primenu metoda i sredstava kriminalističke taktike i tehnike na određenu vrstu krivičnih dela. Kriminalistika metodika izgrađuje i usavršava sopstvene metode i sredstva koja se zasnivaju na specifičnostima konkretnih vrsta krivičnih dela. Pojedine vrste krivičnih dela, kao što su krvni delikti, imovinski delikti, privredni delikti, saobraćajni delikti itd. sa svojim podgrupama, na primer: teška ubistva i telesne povrede; provalne krađe i džepne krađe, razbojništva i razbojničke krađe; ugrožavanje javnog saobraćaja itd., imaju za cilj niz specifičnosti i veoma su različite, u svojim pojavnim oblicima, zatim po načinu izvršenja, upotrebljenim sredstvima i metodama koje koriste kriminalci. Baš ove specifičnosti i heterogenost kriminalnog ispoljavanja iziskuju specifičan-poseban prilaz konkretnim krivičnim delima i kada se preduzimaju pojedine operativno taktičke mere i radnje, u cilju otkrivanja i razjašnjavanja konkretnog krivičnog dela. Upravo te specifičnosti u primeni metoda i sredstava u odnosu na otkrivanje i razjašnjavanje pojedinih kriminalnih delikata, izučava kriminalistika metodika. Pri tome, opšta pravila kriminalistike taktike i tehnike poprimaju specifičnu sadržinu primenom na pojedinačne-konkretne slučajeve. Sve napred navedeno ukazuje na razlog da izučavanje kriminalistike taktike prethodi metodici, odnosno, da se metodika smatra posebnom taktikom, a njihov međusobni odnos je analogan odnosu opšteg i posebnog dela krivičnog prava. Kriminalistika tehnika pronalazi, proučava, prilagođava i primenjuje pojedine metode prirodnih i tehničkih nauka na određena krivična dela u cilju njihovog otkrivanja, odnosno obezbeđivanja dokaza o krivici izvršioca, prevashodno onih materijalnih. Kriminalistika tehnika pribavlja, prilagođava, usavršava, primenjuje metode drugih nauka radi prikupljanja, otkrivanja, obezbeđenja i fiksiranja tragova i predmeta, vršenjem određenih istražnih radnji: uviđaja, veštačenja, analiza itd. Ova grana kriminalistike se najviše razvija, odnosno nalazi se u stalnom usponu i prati savremene trendove i zbivanja, naročito kada je u pitanju pronalaženje mikrotragova, kao i pojedinih metoda veštačenja koje ranije nisu bile pristupačne kriminalistici. U okviru kriminalistike tehnike primenjuju se mnogobrojna naučna i tehnička dostignuća preko posebnih naučno verifikovanih metoda. Pomenute metode imaju ogroman kriminalistički značaj, s obzirom na to da su one u značajnoj meri adaptirane i prilagođene potrebama obezbeđenja materijalnih dokaza u predistražnom i istražnom postupku. Iako funkcionalno čini celinu, kriminalistika tehnika se može podeliti na: operativno registracionu i istražnu tehniku. 1) Operativno registraciona tehnika ima za cilj pronalaženje tragova i predmeta krivičnog dela, pre svega na mestu izvršenja istog, zatim fiksiranje raznih činjenica (u vezi s tragovima i predmetima) tehničkim i grafičkim metodama. 31
2) Istražna kriminalistička tehnika primenjuje se radi istraživanja i veštačenja pojedinih tragova i predmeta u kriminalističkim, sudskomedicinskim i drugim laboratorijama u vezi s krivičnim delima. Za kriminalistiku tehniku je posebno interesantna oblast kriminalističke trasologije, koja se bavi pronalaženjem, istraživanjem i izučavanjem tragova, posebno onih sa njihovim nastankom, strukturom, poreklom, zatim izazivanjem ukoliko su nevidljivi metodama za fiksiranje, njihovim korišćenjem kao materijalnih dokaza u krivičnom postupku, ili pak u procesu veštačenja. Primena kriminalističko tehničkih metoda je od posebnog značaja za identifikaciju lica, životinja, i predmeta. Primenom kriminalističko tehničkih sredstava identifikacije i registracije kriminalistička tehnika ima i poseban značaj za sprečavanje vršenja krivičnih dela. Kriminalistika tehnika kao grana kriminalistike primenjuje metode mnogobrojnih drugih nauka od kojih stvara sopstvene metode koje postaju kriminalističke. Opšte metode koje kriminalistika tehnika primenjuje su: posmatranje; merenje; opisivanje; upoređivanje; eksperimentisanje, dok su specijalne kriminalističke metode: trasološka; grafološka; balistička; fotografska; matematička (statističke, matematičko logičke, modeliranje). Veoma široku primenu u kriminalistici imaju hemijske i fizičke metode. Biološke metode neposredno se primenjuju na tragove koje ostavljaju živa bića ljudskog, životinjskog i biljnog porekla. Činjenica je da se naučno tehnička i tehnološka dostignuća sve više koriste i u kriminalne svrhe, što čini primenu kriminalistike tehnike još neophodnijom. Ona se bavi pronalaženjem i prikupljanjem tehničkih sredstava i metoda i u preventivnom cilju u smislu otkrivanja pripremanja krivičnih dela, obezbeđenjem značajnih objekta itd. Kriminalistici taktici i tehnici se suprotstavljaju taktika i tehnika delinkvenata. Taktika i tehnika kojom se služe kriminalci znatno utiče i na kreiranje kriminalistike taktike i tehnike. Kriminalistika operativa sve više se izdvaja kao jedna od grana kriminalistike i uvodi u nastavne procese, posebno na policijskim obrazovnim ustanovama ali i na pravnim fakultetima. Zato je važno da i kriminalistika operativa dobije na značaju jer se tu radi o sistemu, organizaciji i merama kriminalističke policije, pre svega, koje se preduzimaju u cilju otkrivanja latentnog kriminaliteta i razjašnjavanja krivičnih dela s nepoznatim izvršiocem, pronalaženja i hvatanja izvršilaca krivičnih dela. Operativna kriminalistička delatnost policijskih službenika, pre svega, predstavlja funkciju i osnovne praktične oblike delovanja policije, posebno kriminalističke policije, na sprečavanju i suzbijanju kriminaliteta.
32
Operativna delatnost predstavlja funkciju i osnovni oblik delovanja policijskih službenika. Uglavnom to izvršavaju policijski službenici specijalizovani u domenu kriminalističke policije uz primenu posebnih mera i metoda koji nemaju procesni karakter. Praktična operativna delatnost ima za cilj: 1) Otkrivanje i rasvetljavanje krivičnih dela kao i otkrivanje, pronalaženje i hvatanje učinilaca krivičnih dela i 2) Pronalaženje, obezbeđenje, fiksiranje i tumačenje materijalnih tragova i obezbeđivanje dokaza u vezi s krivičnim delom i izvršiocem. Operativna delatnost, pre svega policijskih službenika, ne podleže posebnim proceduralnim normama. Ona se sprovodi na osnovu standardne procedure, odnosno stručnih propisa, obaveznih instrukcija koji su usklađeni s opštim principima pravnog sistema i krivičnog postupka. Operativna aktivnost predstavlja praktične mere i radnje policijskih službenika, kriminalističke policije, pre svega, ali i drugih policijskih službenika na praćenju, presecanju i suzbijanju delinkvencije, a koje nemaju krivično procesni karakter. To su sve operativno taktičke i tehničke mere i radnje koje doprinose saznanjima o kriminalnom delovanju pojedinaca ili grupe lica kao što su: nadzor, operativna kontrola, primena operativno-taktičkih mera i radnji i tehničkih sredstava, operativne obrade sprovođenje operativnih akcija i kombinacija. Operativno policijsko delovanje je realnost i ono predstavlja jednu od najstarijih formi policijskog rada, koje je bilo sklonjeno od očiju javnosti. Međutim, ovde se radi o praktičnim delatnostima koje su društvena stvarnost i kao takve su po pravilu, zasnovane na zakonu. U kriminalistici kao nauci, operativa predstavlja njen specifičan deo, koji traži savremene metode i sredstva za suprotstavljanje kriminalitetu. Predmet kriminalistike operative, odnosno operativne kriminalističke delatnosti policije se sastoji u: -
-
Preduzimanju adekvatnih, blagovremenih i efikasnih mera za otkrivanje kriminalnih radnji, uočavanju, obezbeđenju i fiksiranju tragova i predmeta u vezi s tim; Preduzimanje mera za pronalaženje učinilaca krivičnih dela i sprečavanja njihovog bekstva, njihovo pronalaženje i hapšenje; Intenzivnom angažovanju na traženju svih vrsta informacija i njihovoj obradi, radi korišćenja u toku operativne obrade konkretnih predmeta; Obaveštajno i kontraobaveštajno–kriminalističko delovanje na planu suprotstavljanja kriminalitetu.
Celokupni sistem operativno-taktičkih mera treba učiniti efikasnim za: 33
-
-
-
Poznavanje i utvrđivanje veza izvršilaca krivičnih dela (saučesništvo, pomaganje, skrivanje, organizovanje itd.), saznanje o drugim kriminalnim delatnostima, njihovim akterima i saučesnicima, koji nisu bili obuhvaćeni prvobitnim planom operativne obrade; Identifikaciju predmeta, tragova i objekata, koji će kasnije biti upotrebljeni kao dokazi i utvrđivanje uzroka i uslova koji su doprineli izvršenju kriminalnog delovanja u celini i Blagovremeno angažovanje na otkrivanju osumnjičenih ili saučesnika, kako bi ih uhvatili, hapsili i obezbedili dokaze za uspešno pokretanje i vođenje krivičnog postupka.
Zadaci kriminalistike operative su mnogobrojni i oni se kreću u više pravaca, od kojih su dva najznačajnija i to su: 1) Onaj koji je usmeren ka operativnom radu u praksi a u cilju sprečavanja kriminaliteta i 2) Onaj koji je usmeren na otkrivačku funkciju u praktičnom operativnom radu, odnosno suzbijanje kriminaliteta. Međusobni odnos grana kriminalistike je takav da se one međusobno dopunjuju i tako isprepletan i povezan sistem čini upravo kriminalistiku jedinstvenom u praktičnom delovanju posebno. Zato je podela kriminalistike na njene grane o kojima je napred bilo reči opravdano iz teorijskog aspekta i didaktičke potrebe.
Heuristička i silogistička kriminalistika Osim napred navedene podele kriminalistike u kriminalističkoj teoriji od značaja je prilaz ovoj nauci sa stanovišta kriminalističkog mišljenja. U vezi navedenog u teorijskom smislu je poznata podela na heurističku i silogističku kriminalistiku. Ovde se radi isključivo o putevima i sredstvima saznanja kriminalističkih informacija, kao i njihov operativni i procesni značaj, pri čemu sadržaj i zadatak kriminalistike ostaju nepromenjeni. Dakle, ova podela se u potpunosti uklapa u postojeću sistematiku kriminalistike koja se odnosi na kriminalističke radnje i mere predistražnog i istražnog postupka pa do glavnog pretresa. Heuristička kriminalistika pristupa krivičnom delu kao pojavi čija su obeležja podjednako i pravna i stvarna, a koja treba kriminalističkim metodama dalje istraživati. Heuristička kriminalistika polazi od prvih informacija o delu, odnosno učiniocu čiji minimalni nivo istinitosti ima značaj osnova sumnje, odnosno indicija. Ovo područje kriminalistike sadrži aktivnosti koje imaju za cilj otkrivanje krivičnih dela i njihovih učinilaca, a koje se sastoje iz niza konkretnih mera i radnji kao što su prikupljanje obaveštenja, stvaranje pretpostavki koje su u vezi sa delom i učiniocem, kriminalističko planiranje i preduzimanje mnogobrojnih delatnosti koje čine suštinu
34
kriminalističke obrade. Cilj celokupne ove aktivnosti se sastoji u prijavljivanju krivičnog dela i stvaranja osnova za pokretanje istrage, odnosno krivičnog postupka u celini. Ovo područje kao osnovne elemente koristi pojedina kriminalističko operativna sredstva, mere i radnje, indicije i signale u primenu mnogobrojnih metoda društvenih, odnosno prirodnih i tehničkih nauka. Iako nije strogo zakonom uokvirena, ova aktivnost mora da se odvija u skladu s načelima ustavnosti i zakonitosti. Heuristička kriminalistika, pošto nije ograničena procesnom formom, ima relativno širok kreativni prostor i mogućnost dinamičnog razvoja u svim pravcima. Ona, prevashodno, ima za cilj otkrivanje krivičnih dela i nepoznatih učinilaca metodama, merama i radnjama koje unapred nisu ograničene, osim opštim uslovima i zakonskim propisima. Kriminalistika sintetizuje i na sistematičan način objedinjava znanja iz pojedinih društvenih, prirodnih i tehničkih nauka i to povezuje sa iskustvenim kriminalističkim pravilima, stvarajući tako temeljnu osnovu za razjašnjenje krivične stvari u krivičnom postupku. Tako se još u predistražnom i istražnom postupku formira kriminalistička osnova krivičnog postupka, da bi se kriminalistička delatnost nastavila na glavnom pretresu, ali sada mnogo više ograničena i usmerena krivičnoprocesnom formom. Pokretanjem krivičnog postupka prestaje neformalno, kreativno, istraživačko kriminalističko postupanje koje, uglavnom, nije ograničeno procesnim pravilima, a nastaje procesno postupanje u čije se okvire moraju uklopiti i konkretni kriminalitisčki sadržaji. Bez obzira na to što su ovi kriminalistički sadržaji koji se usklađuju sa procesnim formama oskudniji od postupanja u predistražnom i istražnom postupku, oni su veoma značajni jer rezultati tih postupanja imaju, po pravilu, dokazni značaj. Tako usmereno i procesnom formom ograničeno kriminalističko postupanje daje neophodan sadržaj krivičnom postupku u celini čija je svrha razjašnjenje krivične stvari na zakonit način, pri čemu samo procesna forma ne bi bila dovoljna. Ovako usmereno i krivičnom postupku podređeno područje kriminalističke delatnosti nosi naziv silogistička kriminalistika. Silogistička kriminalistika se krivičnim delom bavi na nešto drugačiji način u odnosu na heurističku kriminalistiku. Ona krivičnom delu pristupa kao realnoj pojavi, pri čemu punu pažnju posvećuje njenom krivično-pravnom i krivično-procesnom značaju. Silogistička kriminalistika polazi od činjenice da je određeno lice ostvarilo određeno krivično delo, pri čemu se dalja aktivnost sastoji u planiranju i realizaciji najcelishodnijih procesa i kriminalističkih mera i radnji radi obezbeđivanja dokaza. Silogistička kriminalistika je tako u znatnoj meri usmerena i ograničena procesnim pravilima, u čijim okvirima se i odvija njena kriminalistička delatnost. Silogistička kriminalistika podrazumeva postojanje, odnosno primenu pojedinih odredbi Krivičnog zakonika (KZ) i Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), koji se odnose na krivično delo, izvršioca i njegovu krivičnu odgovornost. 35
Ovaj deo kriminalistike je potpuno determinisan normama krivično-procesnog prava u krivičnom postupku kada su u pitanju pojedine kriminalističke mere, radnje i ovlašćenja organa koji primenjuju kriminalistiku. Silogistička kriminalistika tako u krivičnom postupku čini realnu sistemsku analizu krivičnog postupka, kao i naučnu i praktičnu obradu procesnih sadržaja. Veoma uska povezanost i međusobna prožetost silogističke kriminalistike i procesne forme čini ih teško razdvojivim. Njihova međusobna usklađenost, pa i uslovljenost, odnosno zavisnost bi svako razdvajanje činila nefunkcionalnim i iracionalnim. Procesna forma bi bila apstraktni okvir bez stvarnog kriminalnog sadržaja, dok bi kriminalistički sadržaj sam za sebe van okvira krivičnog postupka bio nesvrsishodan. Cilj kojem neposredno teži silogistička kriminalistička su lični i materijalni dokazi: iskazi okrivljenog i svedoka, predmeti i tragovi koje je ostavio izvršilac, isprave koje ukazuju na krivično delo (npr. falsifikati..), pojedine indicije posrednog dokaznog značaja, nalaze i mišljenje veštaka, uviđaj. Silogistička kriminalistika, kao kriminalistika istražnih i drugih procesnih radnji, nalaže da se pomenuta dokazna sredstva mogu obezbeđivati isključivo u skladu s odredbama krivičnog postupka. Međutim i ovde bi važnu ulogu trebalo da imaju kriminalistička iskustvena pravila, metode prirodnih i tehničkih nauka, eksperimentalne i statističke analize. Silogistička kriminalistika predstavlja delom zanemareno područje u praktičnom i naučnom smislu, odnosno područje naučne i praktične kriminalistike kojem se za sada ne pridaje adekvatna pažnja. Posmatrano iz aspekta pojedinih kriminalističkih celina to se odnosi i na područje kriminalističke fenomenologije, odnosno kriminalističke taktike i tehnike u krivičnom postupku. Stoga je opravdano da silogistička kriminalistika, kao značajna komponenta krivičnog postupka, uz procesnu formu zahteva dalja i produbljenija istraživanja, odnosno potpuniji empirijski i teorijski pristup ovom delu kriminalistike, a radi uspešnog suzbijanja kriminaliteta i efikasnijeg krivičnog postupka. Naravno, to podrazumeva i mnogo čvršću vezu heurističke i silogističke kriminalistike sadržajno i s aspekta organa koji je realizuju, odnosno unapređenje kriminalistike s empirijskog i teorijskog aspekta. Silogistička kriminalistika je, naprotiv, dosta sužena delatnost krivičnog postupka u kome procesna forma neretko ograničava kriminalistički sadržaj i čini ga podređenim procesnoj formi i kada je to necelishodno. U kojoj meri procesna forma dominira nad kriminalističkim sadržajem, odnosno u kojoj meri je kvalitet kriminalističkog sadržaja takav da mu je faktički značaj opravdano umanjen, relativno je pitanje i zavisi od slučaja do slučaja. Činjenica je, međutim, da nisu retki slučajevi ukinutih, odnosno preinačenih sudskih odluka, procesnih teškoća prilikom izvođenja i vrednovanja dokaza u postupku, obustave usled nedostatka dokaza i slično. 36
Nije isključeno da umanjenom vrednovanju silogističke kriminalistike doprinosi delimično i glorifikacija procesne forme, odnosno dominacija onih subjekata kojima osnovna funkcionalnost nije kriminalistička, već pravna. Bliska povezanost silogističke kriminalistike s krivičnim pravom, materijalnim i procesnim, pokazuje da radnje krivičnog postupka (posebno istražne) predstavljaju sintezu-jedinstvo kriminalističkog sadržaja i procesne forme. Ovakav odnos forme i sadržaja je uzajaman i on predstavlja suštinu krivičnog postupka, s obzirom na to da je znatan broj procesnih radnji u sadržajnom smislu kriminalistički. Otuda i teoretska postavka da je silogistička kriminalistika proizašla iz krivičnog postupka zbog čega je i stekla naziv kriminalistika krivičnog postupka. Tako je praktično određena njena usmerenost na krivični postupak, odnosno preciznije, na predistražni i istražni postupak u onom delu kojim je obuhvaćeno vršenje istražnih radnji. Silogistička kriminalistika u svojoj dinamici ima za cilj da dokaznu informaciju transformiše u dokaz, odnosno kriminalističkim metodama, merama i radnjama koje su okvirno određene pravilima krivičnog postupka doprinese rešavanju krivične stvari.
2. ODNOS KRIMINALISTIKE I DRUGIH KRIVIČNIH NAUKA Problemi isleđivanja i suđenja ne izučavaju se samo u kriminalistici nego i u krivičnom pravu i postupku. Naučno-tehničke metode za taktički i metodički način koji se primenjuje pri isleđivanju i suđenju krivičnih dela, odlikuju se i time što se ta primena vrši u okviru krivičnog postupka na osnovu KZ-a i ZKP-a. Otuda je kriminalistika usko vezana sa naukama krivičnog prava i postupka. Dok nauka krivičnog procesnog prava proučava pravne norme, kriminalistika polazi od tih pravnih normi i stvara nove i usavršava postojeće tehničke i taktičke metode isleđenja i suđenja, dajući tehničke i taktičke preporuke. Organska veza između krivičnog procesnog prava i kriminalistike sastoji se u tome što kriminalistika pri izradi naučnih metoda isleđenja i suđenja polazi od osnovnih teoretskih postavki nauke krivičnog procesnog prava. Istražni sudija ne može da regulišu propisane norme (uviđaj, saslušanje okrivljenog, ispitivanje svedoka, pretresanje, rekonstrukcija događaja). Naučne metode isleđenja i suđenja primenjuju se u krivičnom postupku samo s jednim ciljem: da se istražnim i sudskim organima omogući puno ostvarenje ciljeva pravosuđa. Krivični postupak propisuje pravne okvire i forme za delatnost sudskog postupka, a kriminalistika daje ovom pravnom okviru realni sadržaj. Nauka o krivičnom postupku ne proučava da li je bolje da se otisak prsta izazove jodnom parom ili ninhidrinom, gde i kako treba tražiti pri pretresu (o načinu i psihologiji pretresa) nego proučava propis ZKP-a i određuje da trag može biti dokaz samo ako je utvrđen u zapisniku o uviđaju na pravno određeni način. Kriminalistika nije pravna nego realna nauka, ali ona ukazuje znatnu pomoć organu istrage, javnom tužilaštvu, sudu i advokaturi, pronalazeći takve metode otkrivanja, dokazivanja, razjašnjavanja krivičnih dela i razotkrivanja učinilaca koji nisu pravne 37
prirode i dajući materijalni sadržaj istražnim i sudskim radnjama. Krivični postupak ne može nikada sam po sebi i za sebe uspešno funkcionisati. Procesno pravo samo uči u kojim se formama ima da vrši razjašnjavanje krivičnih dela ali ne može da kaže ništa o relacijama tog razjašnjavanja. Koliko god Javni tužilac, sudija, advokat dobro vladao odredbama ZKP-a to još ne znači mnogo za dati krivični postupak. Onaj ko je usvojio kriminalistička znanja mnogo je nezavisniji i samostalniji prema navodima optuženog, veštaka i svedoka itd. Kriminalistika se ne primenjuje samo u oblasti krivičnog postupka nego ona nalazi svoju primenu i u građanskom postupku, što se obično zaboravlja (taktika i tehnika saslušavanja, uviđaj, psihologija iskaza, veštačenje mastila, dokumenata itd.). U nekim svojim granama kriminalistika dolazi u odnos i s upravnim pravom, kao što je to kod krivične i druge registracije koja se reguliše upravnim putem. Stvarajući taktičke, metodičke i tehničke načine isleđivanja i presuđenja krivičnih dela i otkrivanja učinilaca, kriminalistika se neophodno rukovodi i ustanovama opšteg dela KZ (pojam krivičnog dela, krivca, saučesništvo u vršenju krivičnih dela itd.) i sadržajem posebnog dela KZ. Ne može se pravilno planirati pravac isleđenja bez tačnog određivanja predmeta dokazivanja, a predmet dokazivanja zavisi, prevashodno, od bića krivičnog dela koje je određeno krivičnim zakonikom i koje proučava nauka krivičnog prava. Kriminalistika se pojavljuje i kao kriminološka pomoćna nauka, još su Nićeforo i Lokar govorili o kriminalističkom naučnom istraživačkom radu kao sastavnom delu naučne kriminologije, a Zelih i Grasberger su stvorili takav zaokruženi kriminološki sistem u kome i kriminalistika nalazi svoje mesto. Kriminalna fenomenologija prikuplja i sistematizuje pojavne oblike kriminaliteta i forme života prestupnika. Predmet njenog opisivanja (ona je deskriptivna nauka) je tehnika i taktika izvršenja krivičnog dela (kriminalna morfologija-tipovi i organizacije prestupnika, način njihovog života i razmišljanja, njihova moralna shvatanja, žargon, sredstva dogovaranja, sujeverje, stručna znanja, veštine, običaji, prerušavanja, lažna imena itd.). ona dakle, prikuplja, opisuje i sistematizuje obimnu građu. Zatim kriminalna fenomenologija prikuplja podatke o posebnim pojavama kod pojedinih vrsta krivičnih dela (ubistva, krađe, prevare, paljevine, falsifikati isprava, krijumčarenje oružja, opojnih droga, trgovina belim robljem itd.). Da li je moguće uopšte zamisliti istraživanje uzroka kriminaliteta bez dobrog poznavanja pojedinih oblika kriminaliteta i života prestupnika, što se na žalost često radi? Krivična dela i prestupnike najbolje poznaju kriminalisti. Nemoguće je uspešno istraživati i suzbijati kriminalitet bez dobrog poznavanja tehnike i taktike izvršenja krivičnih dela i životnih okolnosti prestupnika.
38
Kriminalistika je u tesnoj povezanosti i sa Sudskom psihologijom koja se kao samostalna naučna disciplina konstituiše krajem XIX i početkom XX veka. U izgradnji naučne sudske psihologije učestvovale su tri discipline: 1) Pravna nauka; 2) Psihijatrija i 3) Psihologija. Kriminalistika je takođe u uskoj povezanosti s policijskim pravom, odnosno onim njegovim delom koji normativno uređuje ovlašćenja i delovanje policijskih službenika u domenu suprotstavljanja kriminalitetu. Veza sudske medicine i krivično pravnih nauka je veoma bliska, jer istraživanja medicinskih pojava kojima se bavi sudska medicina se koriste u primeni pravnih propisa. Upravo primena pravnih propisa krivičnog prava, materijalnog i procesnog, predstavlja most između kriminalistike i sudske medicine, s tim što u praktičnom postupanju (npr. uviđaj, veštačenje itd.) je često prisutno prožimanje i usklađeno delovanje ove dve discipline. Veza kriminalistike i sudske medicine je neposredna i direktna. Imajući u vidu da je kriminalističko postupanje pojedinih specijalizovanih organa (policija, tužilaštvo, krivični sud itd.) na prevenciji i represiji kriminaliteta u stalnoj dinamici i interakciji i da se ta aktivnost delom objedinjuje u funkciji kriminalne politike, postoji potreba da se detaljnije razmatra i odnos kriminalne politike i kriminalistike. Na osnovu svega izloženog može se konstatovati da kriminalistika proučava: 1) pojavne oblike i načine izvršenja krivičnih dela uopšte i pojedinih vrsta krivičnih dela, delinkventska taktika i tehnika, kriminalna morfologija; 2) pojavne forme kriminaliteta i života učinilaca krivičnih dela; 3) realne pojave prakse suzbijanja kriminaliteta od strane policije, tužilaštva, suda; 4) primenu tekovina prirodnih i tehničkih nauka pri isleđivanju, presuđivanju i sprečavanju krivičnih dela (kriminalistička tehnika), tehnički svrsishodne metode pri isleđivanju, presuđivanju i sprečavanju krivičnih dela; 5) u krivičnom postupku i izvan njega primenjivanje taktičke i psihološke metode i sredstava isleđenja i suđenja i njihovu plansku obradu radi razjašnjavanja činjeničnog stanja; 6) psihologiju isleđenja i suđenja i 7) logiku dokazivanja i presuđivanja. Iz navedenog se može izvući zaključak da je kriminalistika nauka o načinu izvršenja krivičnog dela, sredstvima i putevima za njihovo otkrivanje, utvrđivanje, razjašnjavanje i sprečavanje. Ovde se valja podsetiti reči Hansa Grosa kojima se on obratio prisutnima u svom pristupnom predavanju na Pravnom fakultetu u Gracu pre više od 80 godina: „Ono što je istražni sudija dobro obradio može se lako i dobro rešiti, a ono što je loše uradio to 39
ne može ni najbolji kasniji postupak popraviti, jer kakve su istražne sudije u nekoj zemlji takvo je i njeno krivično pravosuđe. Mi tražimo od istražnog sudije mnogo znanja koje nije pravno, mi zahtevamo od njega da poseduje znatnu meru sudskomedicinskog znanja, da bi se u slučaju nužde mogao i sam pomoći i da bi znao šta i koliko može pitati lekare, hemičare, fizičare, mikroskopičare; mi zahtevamo od njega da se donekle razume u oružje, u trgovačko knjigovodstvo, u mnogobrojne tehničke stvari raznih zanatlija i svih mogućih stručnjaka; mi zahtevamo od istražnog sudije da se razume u niz veština (crtanje, modeliranje, snimanje), da poznaje sve moguće lopovske trikove i hiljadu drugih stvari koje traži hiljdostruka raznovrsnost krivičnog slučaja“. Neosporno je da su navedene misli bile revolucionarne za ondašnje vreme i da su doprinele osnivanju niza naučnih instituta i policijskih laboratorija. Gros je smatrao, a kasnije je to u praksi i potvrđeno, da je neophodno prvo naučiti pravila kriminalističke taktike, a onda ih sopstvenim iskustvom produbiti i eventualno unaprediti, jer je sticanje vlastitih iskustava sporo i vezano za niz grešaka i propusta u radu. Stanje i oblici kriminaliteta danas nalažu sve izričitije uspešno suzbijanje ove društveno negativne pojave, pa je složenosti kriminaliteta potrebno suprotstaviti stvarnost njegovog poznavanja. Na taj način kriminalistika će predstavljati nadu za pogrešno okrivljenog čoveka, a nje će se bojati svaki krivac svestan svoga dela.
3. POJAM, UZROČNOST I POSTOJANOST KRIMINALITETA Pojam „kriminalitet“ potiče od latinske reči „crimen“ što znači: „zločin“. Ovaj termin nije poznat u našem aktuelnom zakonodavstvu, ali je ugrađen u nazivima brojnih nauka koje za predmet imaju krivično delo, odnosno kriminalitet kao zbirni pojam (kriminologija, kriminalna politika). Kriminalitet predstavlja skup svih pojedinačnih društveno negativnih ponašanja na određenom području i za određeno vreme koja su krivičnim zakonima predviđena kao inkriminisana, odnosno zabranjena. Kriminalitet je formalno nastao nastankom države i prava, donošenjem prvih krivičnih zakona u kojima je naznačeno koja su ponašanja zabranjena. Kroz istoriju on se razvijao i egzistirao adekvatno razvoju društva i klasnim odnosima u njemu. Pored svih nastojanja u društvu da se kriminalitet suzbije, ili da se ublaže njegove posledice, on i dalje opstaje kao negativna i veoma uporna društvena pojava, stalno se prilagođavajući svim promenama i društvenom progresu u celini. Jedan od osnovnih uslova adekvatnog suprotstavljanja kriminalitetu je prethodno sagledavanje uzroka istog (kriminogenih faktora). Uzroci kriminaliteta, uglavnom su predmet izučavanja etiologije, kao dela kriminološke nauke. Iz aspekta kriminalistike sagledavanje uzroka kriminaliteta ima značaj ukoliko se praktičnim kriminalističkim
40
radnjama i postupcima može neposredno ili posredno uticati na njihovo suzbijanje, a time i na sprečavanje nastupanja kriminalne posledice. Kao najčešći uzroci kriminaliteta smatraju se: ekonomske krize, nestašica robe na tržištu, siromaštvo i beda, bogatstvo, stambene krize, socijalno patološke pojave (kocka, alkoholizam, narkomanija, prostitucija, skitničenje, prosjačenje), degradacija porodice, masovni nemiri većih razmera, ratne krize i ratni sukobi, migracije stanovništva, masovan odlazak domaćih radnika u inostranstvo i velika frekvencija turista, birokratske i malograđanske tendencije, parazitski način života, pojava nacionalizma i sličnih destrukcija. Vršenju krivičnih dela pogoduju i aktuelne poteškoće, pre svega materijalne, odnosno stresne situacije psihičke i socijalne prirode.
Aktuelni oblici kriminaliteta i njegove karakteristike Aktuelni kriminalitet karakteriše visok stepen organizovanosti i to eoma često na međunarodnom planu. Po obimu, on je u stalnom porastu, a osnovne karakteristike su mu: -
porast recidivizma, profesionalizma i specijalizacija; zloupotreba tehničko-tehnoloških dostignuća i pojava novih kriminalnih oblika; tajnost organizovanja i delovanja; internacionalizacija i brza prenosivost metod vršenja novih pojavnih oblika kriminaliteta; slabljenje efikasnosti organa otkrivanja, čemu značajno doprinosi i porast materijalnih troškova neophodnih za suprotstavljanje kriminalitetu.
Činjenica je da nasilnički kriminalitet stalno progredira. Najveći porast na ovom planu pokazuje imovinski kriminalitet ali i pojedini oblici političkog kriminaliteta, kao i visokotehnološki, odnosno kompjuterski kriminalitet. Ova krivična dela poprimaju sve nehumaniji i društveno opasniji karakter pa se ne retko manifestuju kroz oružana razbojništva u bankama i drugim finansijskim institucijama, otmice, ucene, kao i raznim vidovima poslovnoga kriminaliteta koji se zasniva na krupnim prevarama i korupciji. Sve smo češće svedoci krivičnih dela koja se vrše od strane dobro organizovanih grupa na teritorijama više država i to u vidu krijumčarenja oružja, droge, skupocenih automobila, duvana i duvanskih proizvoda, alkoholnih pića itd. Brojna su kriminalna delovanja terorističkih organizacija, kojima se nanosi ogromna šteta i izaziva ogromna društvena opasnost. Postoje mnogobrojne podele kriminaliteta kako one predviđene krivičnim zakonima, tako i one sačinjene po ostalim kriterijumima, manje više naučno zasnovanim. Ove podele međutim, predmet su izučavanja i drugih nauka o kriminalitetu: krivičnog prava, kriminologije, kriminalne statistike, kriminalne politike idr. Iz aspekta ovog predmeta značajna je podela na: 41
-
opšti – klasični ili konvencionalni kriminalitet; privredni – ekonomski kriminalitet; politički kriminalitet; kriminalitet maloletnika i kriminalitet koji u sebi sadrži elemente profesionalizacije, specijalizacije, nasilja.
Pojedini klasični oblici kriminaliteta, na primer sadrže sasvim nove metode kriminalnog ispoljavanja (imovinski kriminalitet kao klasični oblik se kompjuterizuje itd.).
Izvršioci krivičnih dela i njihova tipologija Adekvatno podeli kriminaliteta postoje takođe brojne klasifikacije kriminalaca, zavisno od kriterijuma na kojima su zasnovane. Interesantno je ovom prilikom pomenuti sledeće tipove kriminalaca. Profesionalci su takvi kriminalci koji nemaju drugo zanimanje osim vršenja krivičnih dela i kriminalna delatnost im je osnovni izvor egzistencije. Ovi kriminalci sve više koriste nasilje prilikom vršenja krivičnih dela, deluju u okviru dobro organizovanih kriminalnih grupa, dobro su povezani a međusobno se uvažavaju što sve zavisi od toga koliko su uspešni u vršenju kriminalnih delikata. Da bi neko stekao ugled „profesionalca“ on mora, po shvatanju kriminogene sredine da postigne određenu sposobnost u vršenju krivičnih dela. Taj ugled se meri načinom planiranja kriminalne delatnosti, organizovanjem, veštim izbegavanjem sopstvenog otkrivanja i izbegavanjem opasnosti, onemogućavanjem organa otkrivanja i krivičnog pravosuđa, sposobnošću manipulisanja ljudima, organizovanjem mreže preprodavaca itd. Često se mešaju ovi kriminalci sa specijalistima i međunarodnim kriminalcima. Specijalisti su kriminalci kolji su se usavršili-specijalizovali za vršenje određene vrste krivičnih dela. Specijalizovanost kriminalaca podrazumeva njegovu stručnost, primenu tehničkih dostignuća, razmenu iskustava, izgrađivanje sopstvenog „modusa“. Među specijalistima se najčešće nalaze: provalnici, prevaranti, falsifikatori, džeparoši, šverceri, internet prevaranti itd. Međunarodni kriminalci predstavljaju onu vrstu kriminalaca u čijem je vršenju krivičnih dela, međusobnom organizovanju i povezivanju, kao i drugim okolnostima, prisutan elemenat inostranosti. Povratnici su oni kriminalci koji su izvršili dva ili više krivičnih dela. Osnovna podela povrata je na: -
Kriminološki; Pravni i Penološki
42
Povrat ima značaj kod odmeravanja kazne u krivičnom postupku, a u operativnom radu policije povrat čini osnov za pripremu mera kriminalističke kontrole u odnosu na povratnike, jer u znatnom broju slučajeva kod jednog broja ovih lica postoji realna pretpostavka da će nastaviti sa vršenjem krivičnih dela. Povratnici su oni kriminalci koji su izvršili dva ili više krivičnih dela. Sam pojam povrat znači vraćanje, kao krivično-pravni pojam u zakonodavnoj praksi, to označava ponovno izvršenje krivičnog dela, onog delinkventa koji je već izvršio krivično delo. Bitni elementi povrata su: -
Da je lice ranije osuđivano, odnosno da je izvršilo više krivičnih dela i da ponavlja vršenje istih i Da su motivi identični prethodnim i vremenskoj dinstanci između ranije izvršenih dela i i dela u povratu.
Krivično pravni pristupi su identični kada je reč o ranijoj osuđivanosti i ponovnom vršenju krivičnih dela, zavisno od nacionalnog zakonodavstva različito se tretiraju. Postoji identičnost motiva i vremenske distance između ranijih i dela u povratu. Kriminološki pristup-pored krivičnog dela kao objektivnog elementa, uzima u obzir i subjektivni, odnosno samu ličnost delinkventa. Penologija povratnike definiše kao ponovne izdržavaoce kazne, pravnosnažno izrečene licima koja će kao osuđenici provesti određeno vreme u kazneno – popravnoj ustanovi. Krivično-pravna teorija u tipologiji povrata polazi od prirode krivičnih dela, vremenskog intervala između izvršenja dela i broja izvršenih delikata. Po prvom kriterijumu se razlikuju: opšti i specijalni povrat. Povrat u opštem smislu je ponovno izvršenje bilo kog krivičnog dela od strane istog izvršioca posle izdržane osude. Izvršenje istovetnog krivičnog dela naziva se specijalni povrat. Kriminologija ovu pojavu tumači kao recidivizam. U odnosu na napred navedeno, profesionalci, specijalisti i međunarodni kriminalci su istovremeno i povratnici. Patološki kriminalci su oni koji predstavljaju takav tip kriminalaca kod kojih su uzroci kriminalne orijentacije, prevashodno, u poremećenoj mentalnoj strukturi ličnosti. Po tipologiji patološki kriminalci su: psihotičari, psihopate, neurotičari, emotivno nestabilne ličnosti, egocentrici isl. Kriminalci iz navika su oni koji svojom kriminalnom aktivnošću pobuđuju sumnju da su društveno opasni, s obzirom na to, da se u odnosu na njih krivične sankcije 43
pokazuju kao nedovoljne i neefikasne. Prema savremenim shvatanjima, kriminalci iz navike su profesionalni delinkventi, jer se kriminalitetom bave kao svojim zanimanjem. Delinkventi iz navike se veoma rano opredeljuju za kriminalnu aktivnost, stičući izraženu sklonost i upornost u vršenju krivičnih dela. Oni su najčešće, nepopravljivi prestupnici i recidivisti. Afekcioni kriminalci prilikom objašnjenja ovog tipa kriminalca polazi se od pojma afektivne ličnosti (latinski „affectivus“ = osećajan). Afektivno lice, lako se uzbuđuje i razdražuje, odnosno podleže afektima. To su lica koja su sklona nekontrolisanom i impulsivnom ponašanju. Pretežno su u pitanju egoisti s poremećajem u etičkoj sferi. Intelektualno se radi o licima na granici prosečnosti ili ispod nje. U stanju afekta, može doći do privremenog duševnog poremećaja ličnosti. Takve ličnost najčešće vrše delikte nasilja, ubistva (npr. ubistvo na mah), krivična dela akcidentnog kriminaliteta (posebno saobraćajne delinkvencija). Termin uračunljivosti lica, koje u afektu izvrši krivično delo, strogo je individualan i u raznim situacijama se može kretati od uračunljivosti ili smanjene uračunljivosti do neuračunljivosti. Kriminalci iz nužde su lica koja vrše krivična dela zbog teške situacije i kojoj se nađu, kada zapadnu u nevolju i kada su prisiljeni okolnostima i trenutnom situacijom. To je ekonomsko-socijalna kategorija i kriminogena činjenica oskudice i nedostatka minimuma potrebnih dobara za egzistenciju. U krivičnom pravu je nužda u nekim elementima ( nužna odbrana i krajnja nužda), jedan od osnova isključenja protivpravnosti dela-kada je izvršilac prinuđen na određenu radnju samoodbrane, da bi otklonio istovremeni napad uperen protiv sebe ili drugog. Siromaštvo, nemaština biološka ugroženost trajnom oskudicom u materijalnim i kulturnim dobrima neophodnim za egzistenciju, mogu uticati na to, da se lica opredele za delinkventno ponašanje. Situacioni kriminalci su ona lica koja vrše krivična dela kada dođu u specifičnu situaciju, tj. to je uslovljeno situacionim faktorima, odnosno sticajem određenih okolnosti. Situacioni faktori više spadaju u red uslova nego uzroka delinkvencije, ali utiču na modalitete, kada su u pitanju način i mesto izvršenja. Ovaj oblik prestupništva je svojstven maloletničkoj populaciji. Situaciona delinkvencija odraslih je povezana sa relativno kasnijim prestupništvom, koje nema profesionalni karakter. Njegovi izvršioci ne poznaju tehnike kriminalne aktivnosti i uz to imaju izražen osećaj krivice. Slučajni kriminalci, ovaj pojam obično označava izvršioce nehatnih krivičnih dela i drugih delikata bez predumišljaja, odnosno, u stanju odsustva ili bitno sužene svesti. Kriminalac u širem smislu posmatrano, dakle, znači delinkvent, dok u užem značenju, to je izvršilac krivičnih dela. Kriminalac je lice koga karakteriše kriminalna karijera, 44
odnosno kriminalna navika – sklonost ka vršenju krivičnih dela. Uobičajeno je da sve profesionalne izvršioce kriminalnih aktivnosti nazivamo kriminalcima. Izvršilac krivičnog dela je jedan od subjekata krivičnog dela, dakle, to je lice koje je preduzelo radnju koja predstavlja kriminalni akt, odnosno krivično delo, za razliku od ostalih učesnika u krivičnom delu (pomagači, podstrekači i drugi saučesnici). Izvršilac krivičnog dela je aktivni subjekat izvršenja delikta, lice koje je preduzelo radnju čija posledica je krivično delo. Delinkvent je antisocijalno lice, dakle, lice koje vrši krivična dela, prekršaje, privredne prestupe i druge protivzakonite prestupe ili je u zoni različitih oblika destruktivnog ponašanja.
4. KRIMINALISTIČKE PROCEDURE Kao što je već istaknuto u prednjem tekstu kriminalistika je nauka koja se bavi istraživanjem kriminaliteta. Kriminalističko istraživanja predstavlja sistem mera i radnji, čiji je redosled i postupak primene određen i uslovljen okolnostima slučaja, pravilima kriminalistike taktike i tehnike i zakonskim odredbama. Prema tome kriminalističko istraživanje je jedna celina, odnosno procedure po kojima se vrši istraživanje različitih oblika kriminaliteta. Pod kriminalističkim procedurama se podrazumeva kriminalističko istraživanje činjeničnog stanja i okolnosti koje direktno ili indirektno ukazuju na postojanje krivičnog dela i/ili učinioca. Ovde se dakle, radi o sistemu istraživanja krivičnih dela koji se sastoji od primene opštih kriminalističko taktičkih i dokaznih delatnosti, odnosno mera i radnji. Opšte mere za sprovođenje kriminalističkih procedura predstavlja materijalno krivično pravo, dok je njihovo neposredno sprovođenje određeno odredbama Zakonika o krivičnom postupku (ZKP-a). U cilju uspešnog sprovođenja kriminalističkih procedura neophodno je pre svega, poznavanje inkriminacije u određenom Krivičnom zakoniku (KZ), zatim poznavanje mehanizma nastanka određenih krivičnih dela, kao i poznavanje metoda kriminalistike taktike i tehnike. Sve napred izneto ukazuje na činjenicu da uspešno vođenje i okončanje kriminalističkih procedura iziskuje visok stepen teorijskog i praktičnog znanja. Kriminalističke procedure svoju primenu nalaze, prevashodno u cilju utvrđivanja da li je u konkretnom slučaju reč o krivičnom delu, ako jeste o kom zakonski propisanom obliku se radi, zatim da prikupi sve informacije, podatke i činjenice koje nas vode ka dokazima koji ukazuju na učinioca krivičnog dela i na kraju njegovo otkrivanje i pronalaženje. Navedeni cilj se ostvaruje postupno i to sve u zavisnosti od toga sa kakvim početnim informacijama i podacima se raspolaže. Ovde je veoma važno imati
45
u vidu da poseban značaj za istraživanje konkretnog kriminalnog događaja ima način izvršenja, odnosno modus operandi. Predmet kriminalističkih procedura je sistematsko traganje za odgovorima na devet zlatnih pitanja kriminalistike, pri čemu će se redosled i prioritet pitanja na koja treba odgovoriti stalno menjati što sve zavisi od okolnosti i svakog konkretnog događaja. Važno je i ovde istaći da se kriminalističke procedure kao metodološki usklađen sistem mera i radnji, sastoje od dva podsistema i to su: 1) heuristički i 2) silogistički. Prvi podsistem- heuristički, se odnosi na kriminalističko istraživanje u predistražnom postupku i uglavnom nije ograničen procesnom formom. Drugi podsistem-silogistički, se odnosi na kriminalističko istraživanja u istražnom postupku i na glavni pretres u okviru krivičnog postupka kao celine i ograničen je procesnim pravilima. Kao što je navedeno kriminalističke procedure su postupci s brojnim fazama neformalne i formalne procesne prirode, koje se zasnivaju na ličnim i materijalnim izvorima informacija. Zavisno od složenosti strukture konkretnog događaja u praksi su mogući susreti sa situacijama i okolnostima u kojima su polazne-početne informacije veoma oskudne i nedostupne, tako da je veoma teško razjasniti da li je uopšte u pitanju krivično delo, do situacija u kojima je u samom početku jasno ili očigledno da se radi o krivičnom delu. Zato kriminalističke procedure prevashodno bivaju uslovljene: karakterom početne situacije konkretnog događaja, metodama kriminalističke taktike i tehnike koji se primenjuju u svakom konkretnom slučaju i u skladu s odredbama ZKP-a, kao i drugih zakonskih i podzakonskih normativa. Sprovođenje kriminalističkih procedura je tako na primer usko povezano s postojećim stanjem na mestu kriminalnog događaja, tako da se na osnovu raspoloživih informacija pravi plan daljeg kriminalističkog postupanja. Situacija na mestu kriminalnog događaja je prevashodno rezultat delovanja učinioca, žrtve, oštećenog i okoline u trenutku pre izvršenja, za vreme izvršenja i nakon izvršenja istog. Stoga u kriminalističkim procedurama treba uvek imati na umu faze izvršenja krivičnog dela i to: -
faza pre izvršenja krivičnog dela (ante delictum); faza izvršenja krivičnog dela (tempore delicti) i faza nakon izvršenja krivičnog dela (post delictum).
Napred navedene faze je potrebno poznavati zbog misaone rekonstrukcije konkretnog događaja. Isto tako je potrebno pored mehanizma nastanka određenih krivičnih dela, poznavati i načine prikrivanja krivičnih dela, kao i negativnih činjenica koje ukazuju na fingiranje slučajeva. U praksi se ne retko dešava da je u fazi posle izvršenja krivičnog dela, u cilju zavaravanja organa gonjenja i usmeravanja kriminalističke procedure u suprotnom pravcu, izvršilac podmetnuo lažne tragove ili prikrio i uništio postojeće tragove i predmete. 46
Procena situacije na mestu kriminalnog događaja predstavlja prvu fazu davanja odgovora na zlatna pitanja kriminalistike, što se ostvaruje i preduzimanjem mera i radnji prvog delovanja, analizom raspoloživih informacija i podataka, tj. njihovim uopštavanjem sa eventualnim događajem. Ovako se vrši i misaona rekonstrukcija događaja, odnosno postavljaju se kriminalističke verzije o krivičnom delu i njegovom učiniocu. Dalji tok kriminalističke procedure, odnosi se na provere postavljenih verzija a što je ostvarivo kroz davanje odgovara na devet zlatnih pitanja kriminalistike. Dakle, kriminalističke procedure će biti uspešne u ostvarivanju konkretnih ciljeva ukoliko se od početne informacije, kroz primenu opštih kriminalističko taktičkih i tehničkih i dokaznih mera i radnji, dođe do dokaznih informacija, odnosno do dokaza u formalno procesnom smislu na kojima se može zasnovati sudska odluka u krivičnom postupku. Kriminalističke procedure kroz primenu teže otkrivanju nečeg novog, odnosno nepoznatog, u tom smislu one se mogu poistovećivati sa procesom naučnog istraživanja. Svakako je bitno imati u vidu i to da se kriminalističke procedure razlikuju od naučnih istraživanja, jer su ograničene predmetom i svrhom postupaka, kao i kriminalističkim i procesnim pravilima. Ipak, naučna saznanja se u kriminalističkoj proceduri primenjuju u skladu sa metodologijom naučno istraživačkog zaključivanja. Ova činjenica se ogleda u spoznajnoj trihotomiji kriminalističke procedure: 1) opažanje; 2) razmišljanje i 3) praksa. Opažanje-percipiranje kao tehnika prikupljanja informacija predstavlja plansko i sistematsko posmatranje određenog materijala koji može biti od značaja za razjašnjavanje konkretnog slučaja. Ovom prilikom, selekcija materijala, relevantnog za razjašnjavanje konkretnog kriminalnog događaja je nužan uslov svakog kriminalističkog opažanja i sastoji se u formiranju plana opažanja koji treba da sadrži: -
predmet opažanja; sredstvo kojim se vrši opažanje i način registrovanja opažanjem saznatih činjenica.
Saznanja opažanjem, koja imaju poseban značaj iz aspekta kriminalističkih procedura su: -
individualne karakteristike lica, predmeta i tragova; strukture određenog prostora; rasporeda i međusobnog odnosa pojedinih objekata, predmeta, tragova itd.
Prema načinu na koji se vrši opažanje može biti: direktno i indirektno (pomoću instrumenata). Direktno opažanje se sprovodi pomoću čula vida, dodira, sluha i mirisa, 47
dok se indirektno opažanje sprovodi pomoću raznih instrumenata kao što su: lupa, mikroskop, razni uređaji za daljinsko dnevno i noćno osmatranje itd. Prema trajanju opažanje može biti: kratkotrajno i dugotrajno. Kratkotrajno opažanje se odnosi na relativno kratak vremenski period, dok se dugotrajno opažanje odnosi na duži vremenski period i može biti: trajnog ili povremenog karaktera. Prema načinu na koji se sprovodi opažanje može biti: rukovođeno ili slobodno. U odnosu na prostor na kome se sprovodi opažanje može biti: na otvorenom ili u zatvorenom prostoru. Po pitanju broja lica koja vrše opažanje, ono može biti: individualno ili grupno. Razmišljanje je druga spoznajna funkcija kriminalističke procedure i ona predstavlja složen psihički proces koji se sastoji u uviđanju bitnih odnosa, odnosno veza između predmeta i pojava u stvarnosti. Proces razmišljanja se odvija u četiri faze:: 1) 2) 3) 4)
preparacije; inkubacije; iluminacije i verifikacije.
Kroz navedene faze i analizom prikupljenih informacija i podataka dolazi se do zaključaka u vidu kriminalističkih hipoteza, odnosno verzija. Prilikom kriminalističkog razmišljanja veoma značajnu ulogu ima primena metoda analize i sinteze, potom kombinatorna sposobnost, kao i upotreba apstrakcije, povezivanja, analogije i prethodnog iskustva u rešavanju konkretnog slučaja. Praksa predstavlja treću spoznajnu funkciju kriminalističke procedure. Kao što je to već navedeno, primena prethodnog iskustva ima ogroman značaj u kriminalističkoj proceduri. Zato praksa kriminalistima omogućava sticanje novih saznanja, s jedne strane i pruža mogućnost primene prethodno stečenih znanja i iskustava, s druge strane. U praksi je takođe, moguće proveriti raspoloživo znanje, kao i potvrditi ili opovrgnuti postavljene verzije, odnosno hipoteze. Ovde je važno napomenuti i to da se na osnovu rezultata, odnosno saznanja kriminalističke prakse, kreira strategija suzbijanja kriminaliteta. S obzirom na istovetnost kriminalističkih procedura s procesom naučnog istraživanja, a iz razloga njenog boljeg razumevanja, smatra se svrsishodnim njihovo posmatranje kroz okular osnovnih ciljeva naučnog istraživanja: opisa, objašnjenja i predviđanja. Osnovni cilj svakog naučnog istraživanja jeste opis pojave koja se istražuje. Kriminalističke procedure, kao što je to već i navedeno, ograničene su predmetom i svrhom postupka, kao i kriminalističkim i procesnim pravilima. Imajući to u vidu, u kriminalističkim procedurama opis je nužno određen pre svega objektom opisa, a zatim načinom i sredstvima opisivanja. Objekt opisivanja mogu biti: lica, predmeti, 48
tragovi, događaji, stanja, odnosi itd. način opisivanja podrazumeva poštovanje određenih pravila kriminalističke nauke (npr. prilikom sastavljanja zapisnika o uviđaju: najpre se opisuje opšti izgled lica mesta u prostoru, i to sistematično počev od šire okoline prema najužoj lokaciji kriminalnog događaja) kao i upotrebu određenih stručnih izraza i pojmova (npr. kod davanja mišljenja veštaka itd.) sredstvima opisivanja se vrši beleženje i pohranjivanje sadržaja opisa (službene beleške, izveštaji, zapisnici, audio i video snimci itd.). Opis je bitan elemenat uviđaja, prepoznavanja lica i predmeta, saslušanja svedoka, odnosno okrivljenog, veštačenja itd. Opis u kriminalističkoj proceduri može da potiče od organa koji vodi postupak, veštaka, stranaka, svedoka i drugih lica. Prema poreklu opažanja opis može da sadrži rezultate neposrednog opažanja, rekonstrukcije, eksperimenata, analiza, saopštenja od strane drugog izvora, reprodukcije audio i video snimaka. Kada govorimo o naučnom istraživanju, važno je imati u vidu da je veoma bitan i poseban cilj svakog naučnog istraživanja naučno objašnjenje, odnosno razumevanje pojava. U kriminalističkim procedurama objašnjenja predstavljaju logičke zaključke o međusobnom odnosu, odnosno vezama između određenih činjenica, predmeta ili događaja. Na ovaj način se retrospektivno objašnjavaju uzročno posledične veze između određenih radnji činjenja, odnosno ne činjenja i nastalih posledica konkretnog kriminalnog događaja. Kriminalističke procedure polaze od posledica kriminalnih događaja, kako bi primenom pojedinih operativno taktičkih i dokaznih radnji i mera (davanjem odgovora na zlatna pitanja kriminalistike) dovela do otkrivanja samog uzroka posledice, odnosno do učinioca krivičnog dela. Prilikom toga, utvrđivanje uzročno posledičnih veza između preduzetih radnji činjenja, odnosno ne činjenja određenog lica i nastale posledice kriminalnog delovanja, mora biti u skladu sa zakonskim propisima i naučnim metodama. Predviđanje predstavlja treći cilj naučnog istraživanja posle naučnog opisa i objašnjenja, poseduje sličnu strukturu kao i objašnjenje, međutim u odnosu na njega ono se odnosi samo na buduće činjenično stanje. U kriminalističkim procedurama predviđanje ima veoma važnu ulogu. Pored toga što može poslužiti za proveru objašnjenja, predviđanje se prevashodno ogleda u planiranju daljeg operativnog rada i predviđanju rezultata aktivnosti na području suprotstavljanja kriminalitetu. Poseban značaj predviđanje u kriminalističkim procedurama ima pri razjašnjavanju serijskih krivičnih dela. Naime, na osnovu analize izvršenih krivičnih dela za koja je očigledno da su izvršena od strane istog lica ili istih lica u okviru serije, moguće je postupkom predviđanja odrediti potencijalno mesto i vreme njihovog budućeg napada i sprovesti akciju hapšenja izvršilaca krivičnih dela. Institucije, vlade, organizacije pa i pojedince uvek je interesovala budućnost. Kada je u pitanju predviđanje kriminalnih događaja u budućnosti to je veoma složen i osetljiv domen delovanja nadležnih organa, organizacija, institucija pa i pojedinaca a koji spada u domen kriminalističke prognostike. Ta prognoza je interesantna iz aspekta 49
postavljanja ciljeva u suprotstavljanju kriminalitetu za određeni period vremena i detaljna razrada mera i aktivnosti radi postizanja zadatog cilja. Ovde treba da se ima u vidu da postavljanje cilja mora biti zasnovano na realnosti i objektivnosti a prevashodno i na opštem upoznavanju sa sadašnjim i budućim uslovima, raspoloživim ljudskim i materijalnim resursima, izvorima saznanja i društveno, naučno-tehnološkim i tehničkim vezama i dostignućima.
5. OPERATIVNE KRIMINALISTIČKE DELATNOSTI, POJAM I NADLEŽNOSTI Operativne kriminalističke delatnosti, u svom užem značenju, spadaju u bezbednosnooperativne poslove. Bezbednosni poslovi i zadaci su oni koji svojim vršenjem obezbeđuju zaštitu društvenog poretka, ličnu i imovinsku bezbednost ljudi i uopšte, pravnu sigurnost u svim područjima u kojima se ostvaruje zakonitost života i rada. Sasvim je normalno da je za ostvarivanje takvih vrednosti neophodno potrebna ustavom i zakonima definisana regulativa, čija je striktna praktična primena za sada i pretpostavka za efikasno funkcionisanje ovakve zaštite. Operativne kriminalističke delatnosti izvršavaju ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova (policijski službenici). Zakon o policiji Republike Srbije1 propisuje da se pod ovlašćenim službenim licem licima smatraju radnici koji u vršenju unutrašnjih poslova imaju posebne dužnosti i ovlašćenja predviđena zakonima o krivičnom i prekršajnom postupku. Policijski službenici-ovlašćena službena lica su snabdevena službenim legitimacijama i značkama kojima dokazuju svojstvo ovlašćenog službenog lica. Ministar unutrašnjih poslova određuje koji se radnici i lica, čija je delatnost operativni posao ili je u neposrednoj vezi s vršenjem operativnih poslova , smatraju ovlašćenim službenim licima, mada sami propisi izričito ne određuju šta su to operativni poslovi. Kao isključivo operativni poslovi, u užem smislu, ili čista operativa, mogli bi se smatrati oni neposredni poslovi koji se preduzimaju u cilju sprečavanja i suzbijanja kriminaliteta. Kao operativni, u nešto širem značenju, mogu se smatrati i poslovi i zadaci koji nisu vezani samo za otkrivanje krivičnih dela, već imaju i širi preventivni karakter. Samo značenje reči operativni, međutim, ukazuje na to da je reč o aktivnosti čija je sadržina u preduzimanju pojedinih taktičkih mera, radnji i njihovo kombinovanje u cilju ostvarivanja željenog rezultata. Među takvim postupcima (merama i radnjama) je i praćenje situacije u određenim kriminogenim sredinama, prikupljanje obaveštenja, primena kriminalističko taktičkih i tehničkih mera na samo u cilju otklanjanja posledica krivičnih dela i otkrivanja njihovih učinilaca, već i radi sprečavanja njihovog izvršenja i otkrivanja pretkriminalnih situacija, zaštite lica i imovine.
1
Zakon o policiji Republike Srbije; „Službeni glasnik R. Srbije, br. 101/2005“ 50
Osnovni organ na planu preduzimanja operativnih kriminalističkih delatnosti je policija. Organizacija rada u policiji neminovno se prilagođava obavezama koje proističu iz Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), Zakona o policiji, kao i drugim propisima (podzakonskim aktima), s jedne strane, i efikasnog postupanja na planu ostvarivanja svoje represivne funkcije, s druge strane. U pojedinim organima, čiji rad objedinjava Ministarstvo Unutrašnjih poslova (MUP), prisutna je tendencija za stvaranje uslova s ciljem savremenije podele rada, specijalizacije kadrova za kriminalističke, odnosno operativne poslove, veća koncentracija sredstava kriminalističke tehnike uz nastojanje za većim učešćem policije pri sprečavanju i razjašnjavanju krivičnih dela i otkrivanju nepoznatih učinilaca. Na području istog organa izraženija su nastojanja da se integrisano ostvari operativna i zakonska funkcija, kako sa drugim stručnim organima (Javno tužilaštvo, krivični sudovi i drugi organi unutrašnjih poslova), tako i sa svim drugim društvenim subjektima (preduzeća, ustanove, mesne zajednice, građani itd.). Znatan deo poslova iz policijske nadležnosti neposredno se ne vrši po kriminalističko operativnim metodama, već po pravilima opšteg upravnog postupka, ili po pravilima posebnih upravnih postupaka. To su na primer: poslovi u vezi sa nabavljanjem, držanjem i nošenjem oružja, državljanstvom, javnim skupovima itd. pojedini od tih poslova se obavljaju više rutinski kao na primer: kontrola i regulisanje saobraćaja na putevima, kontrola prelaska državne granice, pa čak i veliki deo poslova vezanih za održavanje javnog reda i mira itd. ukoliko se uzmu u obzir i poslovi i zadaci na sprečavanju i suzbijanju kriminaliteta u skladu s ZKP (predistražni i istražni postupak), onda se može videti da se radi o obimnoj delatnosti policije kako na lokalnom nivou tako i u opštem smislu. U praktičnom izvršavanju navedenih poslova i zadataka ne postoji uvek striktna podela, pa se često upravni poslovi ne mogu razlikovati od operativnih i obrnuto, odnosno jedni mogu da poprime karakter onih drugih.
6. JEDINSTVO KRIMINALISTIČKOG I KRIVIČNO-PROCESNOG POSTUPANJA U SUPRTOTSTAVLJANJU KRIMINALITETU U današnjim kodifikacijama krivično procesnog prava policija je delimično menjala svoje mesto u zakonskim propisima, što je sve zavisilo od brojnih okolnosti koje su na to imale uticaja. Mada se ne može reći da je policija bila u centru svih promena, ipak su se one odražavale na njihovu ulogu i mesto u odnosu na ostale specijalizovane organe i u vezi sa tim na njihov doprinos pri sprečavanju i suzbijanju kriminaliteta uopšte. Kriminalističke delatnosti sagledavane kroz primenu pojedinih operativno taktičkih mera i radnji i predviđenost mera i radnji u ZKP u mnogome se podudara sa odnosom sadržine i forme. Iako policijski službenici koji obavljaju kriminalističke delatnosti nisu procesni organi krivičnog postupka, rezultati njihove kriminalističko operativne delatnosti preduzete u predistražnom postupku, na neformalan način, predstavljaju osnovu na kojoj Javni 51
tužilac pokreće istragu. Dalje policijski službenici su dužni i obavezni da pruže pomoć koju od njih Javni tužilac traži u istražnom postupku. To znači, da jedno faktičko stanje utvrđeno u predistražnom postupku tokom kriminalističke obrade, a povodom određene krivične stvari, prerasta kroz dinamiku istrage, u pravno stanje. Na osnovu svega navedenog proističe i zaključak da je u predistražnom postupku dominantna kriminalistička metoda, dok je pravna samo prisutna, isto kao što je u istrazi dominantna pravna metoda, mada je prisutna i kriminalistička. Iako policija pravno formalno nema pravo da izvodi dokaze u procesnoj formi, već samo sakuplja podatke koji dokazi postoje i šta dokazuju, njihova kriminalistička delatnost je izuzetno značajna jer ona najčešće, prethodi obezbeđivanju dokaza, odnosno osnovni je uslov uspešnog istražnog postupka kao i krivičnog postupka u celini. Zato su bitne i značajne karakteristike kriminalističke i krivično procesne aktivnosti organa predistražnog postupka, prevashodno policije, a delimično i javnog tužioca. Međutim da bi se potpunije razumela kriminalistička i krivično procesna strana postupanja ovih organa, neophodno je prethodno se delimično osvrnuti na sam odnos kriminalistike i krivično procesnog prava. Ne ulazeći u razna teorijska razmatranja o ovom odnosu pomenimo da je danas sve prisutnije shvatanje da je kriminalistika samostalna, realna nauka, unutar koje se, osim postojećih (ili u okviru njih), formiraju i veoma brzo razvijaju nove grane kriminalistike prema određenim specifičnostima kao, na primer: informatika, medicinska kriminalistika, kriminalistička tehnologija, saobraćajna kriminalistika, trasologija i druge. U pojedinim državama kriminalistička policija je različito organizovana, u zavisnosti od brojnih faktora. U nekim od njih kriminalisti koji vrše otkrivanje krivičnih dela podređeni su organima pravosuđa, tako da oni mogu stupiti u akciju tek kada je krivično delo izvršeno, čime je znatno umanjena njihova preventivna uloga. U nekim državama kriminalitet sprečavaju organi nadležni za unutrašnje poslove po sopstvenoj inicijativi. Neke države su, opet, ovu službu organizovale tako što se ona nalazi u okviru policijskih organa, s tim što je posebno organizovana i odvojena od službe koja se bavi pitanjima Javne bezbednosti. Mada kriminalistika najvećim delom čini unutrašnju sadržinu krivično procesnog prava, ne može se reći da su do sada promene u njoj bitnije uticale na normativno regulisanje krivičnog postupka. Postavlja se pitanje u vezi sa određivanjem mesta i uloge kriminalističkih delatnosti u policijskoj praksi, s obzirom na to da su kriminalistički poslovi najuže povezani sa predistražnim i istražnim postupkom. Kriminalističke delatnosti obuhvataju šire područje i pogrešno je poistovećivanje istih sa delatnošću policije na planu suprotstavljanja kriminalitetu. Ovde se može postaviti pitanje da li se radi o krivičnoprocesnim ili upravnim poslovima. Mišljenja o tome su svakako podeljena, pa se smatra da je to posebna upravna aktivnost data policiji, jer ima izuzetnu važnost za suzbijanje kriminaliteta, ali po svojoj suštini ne pripada krivičnom postupku kao i da je to, ipak, krivično procesna delatnost. 52
Kriminalistika je, za razliku od nekih drugih nauka koje se bave krivičnim delom, nužno morala da razvija sopstvene metode, mnogo intenzivnije, upravo zbog sve opasnijih i komplikovanijih (pojavnih i latentnih) oblika kriminala. Sve složeniji zadaci koje društvo postavlja pred organe otkrivanja krivičnih dela, nameću potrebu stalnog usavršavanja i unapređenja tih metoda. Zato je neophodno potrebno da policija, u čijem domenu su kriminalističke delatnosti, prilikom obavljanja svojih svakodnevnih zadataka pri suprotstavljanju kriminalitetu ne polaze samo od pravila koja su rezultat njihovog dotadašnjeg iskustva, već i od primene najnovijih tehničkih i naučnih dostignuća. Stalna dinamika i raznovrsnost pojavnih oblika kriminaliteta, kao i njegova vremenska i teritorijalna nepredvidivost, visok stepen organizovanosti i profesionalnosti kada su u pitanju njegovi najteži oblici (terorizam, otmice, ubistva, razbojništva, visokotehnološki kriminal, pranje novca, krijumčarenje itd.) doprineli su da su se morale brže razvijati represivne kriminalističke metode nego preventivne. Ovako intenzivan razvoj kriminalistike i njene praktične primene ipak nije imao adekvatan uticaj na formu i sadržinu krivičnog postupka. Najveći broj krivično procesnih odredaba, u svom zakonskom izrazu nije se menjao, mada njihova sadržina znatnim delom počiva upravo na kriminalistici i njenim metodama koje su u stalnom transformisanju i usavršavanju. Tako je na primer: uviđaj kao kriminalističko procesna radnja znatno evoluirao s obzirom na stalno usavršavanje kriminalističko taktičkih i tehničkih metoda. Uviđaj je kao dokazna delatnost promenio svoj sadržaj i značaj, postao je presudan za razjašnjavanje mnogih krivičnih dela, posebno kada je u pitanju pronalaženje, fiksiranje i kasnija analiza raznih tragova, što je od izuzetnog značaja za pronalaženje nepoznatih učinilaca krivičnih dela. Krivično procesna odredba uviđaja, međutim, ostala je ista. Međutim, pojedini savremeni krivični postupci, predviđaju mogućnost upotrebe nekih najsavremenijih tehničkih sredstava (diktafoni, filmsko i TV snimanje, video snimci, različita veštačenja-obavezna i fakultativna). Razna veštačenja nisu po ZKP detaljnije precizirana, mada pomenuta sredstva kriminalističke tehnike i taktike pružaju ogromne dokazne mogućnosti. Ovde treba imati u vidu da pravila dokazivanja u kriminalistici, nisu identična sa pravilima dokazivanja u krivičnom postupku, naročito kada su u pitanju inovacije koje se javljaju u dokazivanju mikrotragova, najsavremenijih veštačenja platnih kartica, oblast elektronskih - internet transakcija u finansijskim ustanovama itd. Svakako je važno istaći i to da bi bilo neprihvatljivo da se, primenom kriminalističke kao i drugih nauka ugroze bilo koje procesne garancije okrivljenog i drugih procesnih subjekata. Međutim, procesne garancije, naročito pretpostavka nevinosti, imaju osnova samo ukoliko pomažu utvrđivanje istine u krivičnom postupku. Procesnu formu bi trebalo prilagoditi tom osnovnom zahtevu, naravno, držeći se načela humanosti, zakonitosti, načela istine i objektivnosti i drugih načela od značaja za procesne garancije. Štaviše, trebalo bi omogućiti okrivljenom i na njegovu inicijativu, korišćenje pojedinih kriminalističkih dostignuća, pa čak i najsavremenijih veštačenja koja se odnose na mikrotragove, čime bi jednakost krivičnoprocesnih subjekata pred zakonom imala adekvatan sadržaj. 53
Sve savremene kriminalističke metode, kao i sve veće mogućnosti same policije (stručne, kadrovske, tehnička opremljenost), određuju veoma značajno mesto ovih državnih organa u sklopu drugih društvenih snaga pri sprečavanju i suzbijanju kriminaliteta. S druge strane, treba uvažiti činjenicu da su organi otkrivanja permanentno izloženi zahtevima društva za što boljim i efikasnijim otkrivanjem krivičnih dela i njihovih učinilaca. S tim u vezi policija a i drugi organi otkrivanja su profesionalno fokusirani da usvajaju i usavršavaju nova saznanja, praksu, iskustva i nauku. Pomenuti proces treba da bude jednako dinamičan kada su u pitanju svi organi i kadrovi koji se, po prirodi svog posla, bave kriminalistikom. U njihovom radu podjednako je važan ne samo pravni nego i kriminalistički aspekt slučaja. Shodno tome, krivično procesno pravo i njegova realizacija u krivičnom postupku ne bi smeli da budu prepreka primeni savremenih kriminalističkih metoda, kada kriminalistika nudi činjenice koje su odraz sve novijih dostignuća nauke i tehnike sadržanih u njenoj primeni, naravno, pod uslovom da se tako ne ruše osnovni principi krivično procesnog prava i procesne garancije njegovih subjekata. Upodobljeno praktičnom terenu postupanja pravosudnih organa i policije, kao nosilaca krivično procesne i kriminalističke delatnosti, očigledno je da jedna i druga delatnost predstavljaju dijalektičko jedinstvo forme i sadržaja sa jedinstvenim ciljem utvrđivanja istine. Da bi se pomenuti proces mogao odvijati, shodno njegovoj nameni, neophodno je otklanjati sve one suprotnosti koje ga ometaju, jedna od njih nestaće i procesom savlađivanja savremenih kriminalističkih znanja od strane nekih procesnih organa i „vice versa“, temeljnim poznavanjem pravnih instituta od strane pojedinih radnika policije koji se bave kriminalističkim delatnostima. To sve znači da kriminalista treba da bude i dobar procesualista i obrnuto, radnik pravosudne struke treba da poznaje, u znatnoj meri, kriminalistiku. Poznavanje kriminalistike je podjednako potrebno i Javnom tužiocu, sudiji, kao i sudskim većima radi uspešnog obavljanja njihovih osnovnih funkcija. „Na potrebu korišćenja i drugih nauka još 1893. godine ukazuje Hans Gros-otac kriminalistike, koji ističe neophodnost kriminalističkog znanja da bi se mogli koristiti veštaci drugih struka.“ Međutim, u praktičnom smislu se ova saznanja, uglavnom, više podrazumevaju nego što ona stvarno dolaze do izražaja. Drugi pravac i uticaj nekih kriminalističkih metoda trebalo bi intenzivnije da se odvija na području prevencije, što za sada nije slučaj bez obzira na društveno stremljenje u tom pravcu. Još uvek je ta preventivna strana kriminalistike znatno zapostavljena na račun represivne. Dakle, u pitanju je još uvek nedostatak naučnih istraživanja u oblasti preventivnog delovanja, što sve čini da se ne može argumentovano braniti stav o izuzetnoj potrebi preventive. Zato su rezultati i uočljiviji i merljiviji kod preventivnih mera individualnog karaktera, jer se takve mere, delimično, baziraju i na istraživanju. Poseban problem leži u činjenici što se rezultati preventivnih delatnosti ne evidentiraju kao i represivni,
54
pa se ovi drugi, najčešće uzimaju kao jedino merilo rada organa čija je funkcija suprotstavljanja kriminalitetu. Danas je sasvim jasno da se samo represijom ne može voditi uspešno suprotstavljanje kriminalitetu, bez obzira da li to ima i određene preventivne efekte. Zakonsku regulativu preventivne delatnosti, skoro je nemoguće prikazati izdvojeno, upravo, zbog i dalje velike oskudnosti zakonskih propisa koji se odnose na neposrednu preventivnu delatnost, što nije slučaj i sa represivnom koja je zakonski u potpunosti normirana. Preventivna delatnost je prisutna kroz konkretna postupanja policije i to više iz šireg, vanpravnog (kriminalističkog) aspekta, nego sa užeg, zakonskog.
7. OSNOVNA KRIMINALISTIČKA NAČELA Kriminalistička nauka, kao praktična disciplina koja ima izuzetan značaj u suprotstavljanju svim oblicima kriminaliteta, u funkciji je krivičnog postupka. Krivični postupak regulisan krivičnim procesnim pravom predstavlja zakonski okvir koji delimično obuhvata kriminalistiku u praksi, jer je mnogo šira i prethodi krivičnom postupku. Pojedina načela krivičnog postupka (načelo javnosti, načelo slobodne ocene dokaza, načelo presumpcije nevinosti, načelo neposrednosti) nisu u potpunosti, ili nisu uopšte primenljiva u kriminalističkom postupanju. Nedvosmisleno je tačno i to da kriminalistika i krivično procesne delatnosti čine jedinstvo posebno u delu preduzimanja dokaznih delatnosti i krivičnog postupka. Jedan broj osnovnih načela se ravnomerno odnosi na obe delatnosti, jer svaka od njih ima i svoja posebna načela. Zbog toga osnovna načela krivičnog procesnog prava i krivičnog postupka nisu dovoljna da obuhvate kriminalističke delatnosti, već kriminalistika, uvažavajući potpuno procesna načela krivičnog postupka, izgrađuje i svoja sopstvena, koja se odnose na kriminalističko operativno postupanje u celini. Ova pravila, odnosno načela su opšteg karaktera i ona se odnose na ukupno postupanje kriminalista. Razlike koje postoje između kriminalističkih i krivično procesnih načela ipak ukazuju na njihovo komplementarno jedinstvo, pri čemu odnos forme i sadržine, otkrivanja i dokazivanja krivične stvari, upućuju na materijalističko dijalektički odnos utvrđivanja činjeničnog i pravnog stanja tokom predistražnog i istražnog postupka kao i na glavnom pretresu. Raznovrsni pojavni oblici kriminalnog delovanja i u vezi s tim, veoma raznovrsna i dinamična kriminalistička praksa ne omogućavaju donošenje pravila koja bi predstavljala precizne praktične instrukcije.
55
Pojedine specifičnosti i detalji, bilo da su u vezi sa određenim krivičnim delom ili učiniocem, najčešće ne mogu biti obuhvaćeni opštim pravilima vršenja kriminalističke prakse. Takva pravila bila bi veoma brojna, morala bi se stalno dopunjavati i menjati i tako prilagođavati bogatoj i raznovrsnoj kriminalističkoj praksi, što s obzirom na dinamičnost ne bi imalo povoljnog efekta. Kriminalistika je zato kao egzaktna i empirijska nauka, na osnovu dugogodišnje prakse izradila opšta pravila, odnosno načela koja su primenljiva na sve kriminalne slučajeve, odnosno, ta pravila treba da usmeravaju rad svih onih radnika koji preduzimaju operativno taktičke mere i radnje u praksi iz domena suprotstavljanja kriminalitetu. Samo pod uslovom pridržavanja ovih načela u radu moguće je metodično, sistematsko i kontinuirano preduzimanje preventivno-represivnih mera, brže i efikasnije otkrivanje i razjašnjavanje krivičnih dela, kao i otkrivanja i hvatanja nepoznatih izvršilaca. Jedino tako povezana taktička načela s procesnim mogu dovesti do efikasne i objektivne realizacije krivičnog postupka. Takav odnos upravo i proističe iz jedinstvenog interesa kriminalistike i krivičnoprocesnog prava. Ova pravila se moraju stalno primenjivati u praktičnom radu, potvrđivati i usavršavati radi sprečavanja i suzbijanja određenih krivičnih dela, odnosno kriminaliteta u celini.
Načelo zakonitosti Načelo zakonitosti kao kriminalističko načelo znači da se organi, službe i pojedinci kojima je društvo poverilo zadatke na suprotstavljanju kriminalitetu, moraju pridržavati slova i duha zakona, odnosno pozitivnih zakonskih propisa. To znači da u praktičnom postupanju svi oni koji rade na sprečavanju i suzbijanju kriminaliteta, ne smeju da preduzimaju nikakve nezakonite radnje i mere. Veoma obimna i dinamična kriminalistička praksa ima, kao i mnogobrojne druge delatnosti državnih organa, svoju pravnu osnovu u Ustavu. Ovu delatnost bliže i preciznije razrađuje Zakonik o krivičnom postupku, Krivični zakonik, zakon o policiji i drugi. Navedenim normativnim aktima regulisana su ovlašćenja, nadležnost i zadaci organa koji vrše kriminalističke delatnosti.
Načelo zakonitosti i Deklaracija za policajce Na VI kongresu Ujedinjenih nacija (UN) iz 1980. godine koji se odnosio na prevenciju deklaracije i tretman delinkvenata donesena je Deklaracija za policajce upućena policijama država članica i njihovoj javnosti. U tom pravcu je i Evropski savet (ES) 1974. godine raspravljao o policijskoj deontologiji (deontologija je nauka o dužnostima i profesionalnoj etici). Načelo zakonitosti je jedno od najznačajnijih, odnosno može se reći osnovno načelo za rad i postupanje nadležnih državnih organa u domenu suprotstavljanja kriminalitetu. Ove delatnosti (operativne i istražne-dokazne) u praksi veoma često izvršava policija na koju se pomenuta deklaracija i odnosi. 56
Navedena deklaracija sadrži šesnaest pravila i to su: 1) Pravilo obavezuje svakog policajca da svoju dužnost obavlja kako nalaže zakon da bi štitio građane i zajednicu od nasilja, grabeži i drugih štetnih pojava; 2) Pravilo odnosi se na etička pitanja prema kojima svaki policajac treba svoju dužnost da obavlja časno, nepristrasno i dostojanstveno, da se suprotstavi korupciji i da se od nje uzdrži; 3) Pravilo glasi da su u svim odnosima sa građanima zabranjeni kažnjavanje, kao i nehumani, ponižavajući postupci; 4) Pravilo se odnosi na obavezu policajca da izvršava sve naredbe koje pred njim postavi njegov starešina. Međutim, on treba da se uzdrži od izvršavanja onih naredbi za koje se zna da su protivzakonite; 5) Pravilo glasi da je dužnost svakog policajca da se suprotstavi svim povredama zakona prilikom izvršavanja poslova iz svoje nadležnosti. Ako su povrede takve prirode da u sebi nose tešku, neposrednu ili nepopravljivu štetu, policajac mora da bude odlučan da reaguje bez dvoumljenja prema svojim mogućnostima; 6) Prema ovom pravilu ako nema opasnosti nastupanja teže neposredne ili nepopravljive štete, policajac treba da se suprotstavi nezakonitim postupcima tako što će izvestiti svoga neposrednog starešinu. Ako to ne donese rezultate policajac ima pravo i obavezu da se obrati neposredno po rangu višem starešini; 7) Prema ovom pravilu nikakva krivična niti disciplinska mera ne smeju biti preduzete protiv policajca koji je odbio da izvrši nezakonitu naredbu; 8) Pravilo glasi da policajac treba da odbije učestvovanje u operativnim radnjama: hapšenja-lišavanju slobode, čuvanju ili transportovanju lica za kojima se traga, a koji su pritvoreni ili krivično gonjeni bez osnovane sumnje da su izvršioci krivičnog dela po rasnim ili verskim pitanjima, ili radi političkih ubeđenja; 9) Prema ovom pravilu svaki policajac je lično odgovoran za svoja dela kao i za dela koja je naredio, a bila su protivzakonita; 10) Pravilo glasi da hijerarhijski odnos u policiji treba da bude jasno utvrđen. Mora da se omogući dostupnost do starešine odgovornog za delo ili propuste nekog policajca; 11) Prema ovom pravilu zakonodavac treba da donese propise i izgradi sistem zaštite u odnosu na štetu koja bi mogla da nastane policijskom aktivnošću; 12) Pravilo insistira da u ostvarenju svoje funkcije policajac treba da deluje odlučno i da ne upotrebljava silu ako to nije pravilno i razumno za izvršenje zadataka koji se od njega zahtevaju i na koje je po zakonu obavezan; 13) Pravilo sadrži odredbu prema kojoj policajcu treba dati tačna i jasna uputstva koja se odnose na način i okolnosti pod kojima može da upotrebi oružje; 14) Pravilo se odnosi na obavezu saradnje policije i lekarskog osoblja kada za to postoji potreba. Naime, ako policajac čuva neko lice kome je nužno potrebna medicinska pomoć on treba da pozove medicinsku službu, a ako je neophodno da sam preduzme mere da zaštiti život i zdravlje toga lica. On se mora
57
pridržavati lekarskog uputstva i saveta drugih kvalifikovanih predstavnika medicinske struke kada mu je kao pritvoreniku potrebna medicinska nega; 15) Pravilo nalaže policajcu da čuva u tajnosti sve poverljive podatke za koje sazna vršenjem svoje funkcije i 16) Pravilo ističe da svaki policajac koji se ponaša po odredbama Deklaracije ima pravo na aktivnu podršku, kako moralnu tako i realnu, od strane kolektiva u čije ime završava svoju funkciju.
Načelo istine ili pravičnosti Kriminalista, posebno ako postupa u predistražnom postupku, ima određenu slobodu prilikom odabira i vršenja operativno taktičkih mera i radnji, dokaznih radnji i primene sredstava za svaki konkretan slučaj. Kriminalista (policijski službenik kriminalističke policije-operativac) treba prilikom takvog postupanja da bude prevashodno, motivisan principima istine. U tom cilju policijski službenik-kriminalista, kada vrši kriminalističke delatnosti, dužan je da sa jednakom pažnjom i uvažavanjem utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za razjašnjavanje kriminalnog događaja, da ih upoređuje i sa drugim činjenicama, kako one koje idu u prilog, tako i one koje idu na štetu određenog lica, odnosno kako one odbrambene tako i one optužne. Načelo istine ili pravičnosti u kriminalističkoj praksi mora biti rukovodno načelo počev od prvih osnova sumnje, pa do okončanja krivičnog postupka, ukoliko se on bude vodio. Operativne mere i radnje u suprotstavljanju kriminalitetu treba da budu izvođene u cilju utvrđivanja stvarnog činjeničnog stanja i materijalne istine.
Načelo objektivnosti Svaki kriminalista od samog početka svog angažovanja u konkretnom slučaju mora da bude staložen, odmeren, pravedan i ispravan u odnosu prema ljudima čiju delatnost ili ponašanje istražuje. Sa objektivnošću nije spojiva želja za brzim „rešavanjem slučaja“, prikupljanje i isticanje samo onih činjenica i dokaza koji terete osumnjičenog ili okrivljenog, a namerno odbacivanje i potiskivanje onih koje idu u njihovu korist. Objektivnost u postupanju zahteva kritičko i samokritičko sagledavanje sopstvene delatnosti uz odsustvo bilo kakvih simpatija ili antipatija prema učiniocima krivičnih dela, odnosno koristoljublja i drugih sličnih motiva. Načelo objektivnosti mora biti prisutno kod kriminaliste prilikom izvršavanja svih operativno-taktičkih mera i radnji.
58
Načelo objektivnosti ukazuje na činjenicu da svaki kriminalista-policijski službenik treba da teži objektivnom i realnom sagledavanju činjenica i okolnosti svakog konkretnog događaja. U operativnom postupanju ne sme biti težnje za samoisticanjem i samohvalisanjem o brzom i jednostavnom rešavanju slučaja. Svaka informacija i podatak mora biti objektivno sagledana i onaj ko vrši analizu istih treba da objektivno teži ka tome da se svaka osnova sumnje usmerava u pravcu njene transformacije u dokaz.
Načelo operativnosti i brzine Uspeh u razjašnjavanju kriminalnog događaja, otkrivanju aktera istih i hvatanju učinilaca krivičnih dela u mnogome zavisi od blagovremenog postupanja. Ovo pravilo, odnosno načelo se ispoljava u efikasnom i osmišljenom postupanju, uvek kada za to, prema faktičkoj situaciji, postoji operativna potreba. Ovde se radi najčešće, o onim događajima i pojavama koje u sebi sadrže elemente krivičnih dela. Sve to zahteva brzinu, upornost, prilagođavanje i brzu adaptaciju prema faktičkoj situaciji. Kod ovog načela do izražaja dolazi i organizaciona sposobnost u kreiranju kriminalističke delatnosti u celini kao i pojedinačna postupanja u preduzimanju konkretnih radnji koja moraju biti usklađena u okviru celine. Obaveza postupanja po ovom načelu nastaje samim sticajem osnova sumnje, pa se može reći da načelo ima i svoj procesni značaj. Međutim, kriminalističko operativni značaj ovog načela je mnogo veći, jer što se, po izvršenom krivičnom delu, brže preduzmu pojedine operativno taktičke mere i radnje utoliko su veće mogućnosti da se nađu, prikupe i obezbede materijalni dokazi na licu mesta, da se uhvati izvršilac krivičnog dela, da se spreči da ne pobegne, da uništi stvarne dokaze, da utiče na svedoke i saučesnike, da pripremi alibi itd. Brzo postupanje onemogućava osumnjičenog u pronalaženju dokaza i činjenica koje idu u prilog lažne odbrane. Brzo postupanje, takođe, omogućava blagovremeno prikupljanje, ne samo materijalnih dokaza (uviđaj, pretresanje) već i ličnih jer se očevici, svedoci, osumnjičeni i oštećeni samo na početku živo sećaju događaja u celini, i pojedinih detalja koji mogu biti ključni za razjašnjavanje nekog kriminalnog događaja. Osim toga oni su još uvek na licu mesta kriminalnog događaja i nema potrebe da se naknadno pronalaze i identifikuju. Upravo za neke se, zbog neblagovremenog postupanja-izlaska na lice mesta, nikada ne sazna iako bi njihove izjave bile veoma sadržajne i kao takve mogle bi da budu od izuzetne koristi za utvrđivanje činjeničnog stanja u vezi sa krivičnim delom i krivicom izvršioca. Bez obzira na to koliko je značajno brzo postupanje na početku, ono nije manje značajno ni tokom celog postupka, naravno, pod uslovom osmišljenog, sistematskog i detaljnog preduzimanja pojedinih mera i radnji. Pozitivne efekte načela brzine treba razlikovati od brzopletosti. Dakle brzo postupanje u cilju efikasnog rada da, ali ne i brzopletost. 59
Postoje pojedine situacije kada nepromišljenost i želja za brzim uspehom upropasti dugo pripremanu i taktički povoljnu situaciju. Dakle, potrebno je iskoristiti najpogodniju priliku za preduzimanje određene operativno taktičke mere i radnje. Takva procena, naravno, nije uvek moguća jer za nju nema dovoljno elemenata (nedostatak saznanja itsl.). Pojedine mere i radnje, kao što su na primer: pregled i obezbeđenje lica mesta kriminalnog događaja, uviđaj, potera, zaseda, upotreba službenog psa, pretresanje, po pravilu, ne trpe odlaganje. Međutim, treba uvek na osnovu raspoloživih saznanja razmisliti da li hitno preduzimanje predstavlja rizik koji bi mogao da oteža operativni rad, pa čak i da onemogući prikupljanje novih činjenica. Primena nekih od ovih radnji zahteva veoma detaljnu i temeljnu pripremu ( na primer: odlučiti se za pretresanje stana i drugih prostorija na osnovu nedovoljno proverenih podataka čime se dekonspiriše operativna obrada, a samo pretresanje nije rezultiralo pronalaženjem traženih predmeta ili tragova). Dobro osmišljene i pripremljene mere i radnje, odnosno postupanje brzinom se postiže efekat iznenađenja, posebno u odnosu na izvršioce krivičnih dela. Iznenaditi izvršioca krivičnog dela znači preduzeti prema njemu represivne mere i radnje u vreme i na mestu kada i gde ih on ne očekuje, na način da ga takav zahvat u potpunosti zbuni, šokira i onemogući za dalju borbu i bilo kakvo suprotstavljanje u datim okolnostima. Uz brzinu, takođe, veoma je značajna i operativnost kriminaliste, jer ona dopunjuje i osmišljava načelo brzine. Operativnost pretpostavlja poznavanje stanja, prilika, okolnosti, kriminalnih žarišta, pojavnih oblika ispoljavanja i vršenja krivičnih dela na određenom području. Načelo operativnosti, znači, prevashodno, povezivanje sa građanima koji su u situaciji da dođu do podataka i informacija o krivičnim delima i njihovim izvršiocima. Informacije dobijene od građana imaju izuzetan operativni značaj, jer je blagovremeno obaveštenje uslov za donošenje uspešnih odluka i operativnih verzija. Operativnost podrazumeva što češće i što kreativnije delovanje van službenih prostorija, što znači stalno prikupljanje novih informacija, podataka i preduzimanja pojedinih mera i radnji od kojih je prikupljanje obaveštenja od građana najbitnije i operativno najznačajnije. Doslednost primene načela brzine i operativnosti u svakodnevnom radu stvaraju se bitne pretpostavke za uspešno i efikasno suprotstavljanje kriminalitetu.
Načelo metodičnosti i taktičkog planiranja Metodičnost u postupanju i planiranje taktičkih mera i radnji uslov je za sistematsko postupanje svakog kriminaliste, a što je osnovni zahtev uspešnog angažovanja. Već prva saznanja i indicije o izvršenom krivičnom delu, njihovo proveravanje i stvaranje pretpostavki o delu i učiniocu mora se odvijati na osnovu logički sačinjenog i razrađenog plana. Da bi se u ovim situacijama racionalno postupalo neophodno je saznati činjenice i detaljno proučiti, pa zatim preduzeti planiranje, takođe po načelu metodičnosti. 60
Na samom početku kriminalni događaj može izgledati veoma zamršen i pun nejasnoća. Tome doprinosi izmena strukture lica mesta i promene činjeničnog stanja, nepoznati izvršilac, nepouzdani svedoci i kontradiktornost njihovih izjava, nedostatak materijalnih dokaza, pa čak i nejasna i neodređena posledica. Krivično delo može biti fingirano, među očevicima se mogu naći lica različitih moralnih kvaliteta karakternih osobina, intelektualnih sposobnosti, različite moći zapažanja, posledica može biti evidentna, ali nedovoljno jasna itd. Zato je neophodno planirati redosled poteza u sistemu operativne obrade. Sistematski i detaljno sačinjen plan usmerava i disciplinuje operativca, obezbeđuje kritički i samokritički stav, omogućava pravovremeno uočavanje nedostataka i praznina i uopšte omogućava visokoorganizovano i stručno kriminalističko postupanje.
Načelo temeljitosti i upornosti Ovo načelo dobija smisao samo pod uslovom pune primene načela metodičnosti, kao i načela brzine i operativnosti. Primenom ovog načela izbegava se površnost i nedoslednost u svakodnevnom obavljanju poslova. Ovo načelo treba da inspiriše kriminalistu da svojom aktivnošću dovede konkretnu krivičnu stvar do kraja ili do pokretanja postupka i stvaranja preduslova za donošenje presude, ili do obustave daljeg rada zato što ne postoje elementi kriminalnog delovanja. Temeljitost i upornost u kriminalitičkom radu treba da doprinesu da se s jednakom pažnjom ispituju sve činjenice i okolnosti kako one koje su na prvi pogled „sitne i beznačajne“, tako i one koje su „očigledne“. Temeljitost i upornost treba da dođu do izražaja naročito onda kada se u radu doživljava neuspeh, kako bi se izbegla malodušnost, pesimizam i pasivnost. Ovde je važno imati u vidu da ne postoji savršen zločin već samo postoji loša i površna istraga, odnosno nedostatak temeljitosti i upornosti u operativnom radu i istraživanju.
Načelo koordinacije i saradnje Kriminalitet i kriminalci ne poznaju prostorne, a posebno kada su u pitanju one administrativne granice, pa je tako za otkrivanje kriminalnih delatnosti i njihovih aktera često neophodno angažovanje nadležnih organa sa više različitih područja, iz više opština, regija, država pa i šire. Posebno treba imati u vidu činjenicu da profesionalni delinkventi imaju veliki radijus kretanja, a u uslovima razvijenog: kopnenog, vazdušnog i vodenog saobraćaja, njihova pokretljivost je veoma dinamična i nepredvidiva, što iziskuje izuzetno veliku angažovanost i napore pre svega policije da se međusobno organizuju u cilju sprečavanja i suzbijanja takvih delovanja.
61
Osnovni vid po pitanju navedenog organizovanja je koordinacija i saradnja između pojedinih organa policije i drugih organa otkrivanja. Saradnja se odvija na nivou policijskih organizacija unutar jedne države (opštine, okruzi itd.) kao i na međunarodnom nivou ukoliko se radi o prekograničnom kriminalitetu. Saradnja i koordinacija se može odvijati uglavnom na dva načina: 1) Ostvarivanjem neposrednih kontakata i razmenom informacija i podataka u cilju zajedničkog delovanja i 2) Zamolnim putem. Neposredni kontakti su najbolji oblik saradnje i to se realizuje u praksi najčešće između policijskih ispostava (PI) u gradu, između policijskih stanica (PS), dve ili više opština u okviru neke Policijske uprave (PU), po pojedinim složenijim krivičnim delima. To se u praksi izvodi obično u onim slučajevima kada se materijalni dokazi, predmeti i tragovi, nalaze na raznim područjima, odnosno kada se na više područja ili više različitih mesta skrivaju izvršioci krivičnih dela, pa je neophodno koordinirati akcije za njihovo hapšenje i kada je potrebno prikupljati obaveštenja od građana sa tih područja. Navedeni oblici saradnje se odvijaju između operativnih radnika (policijskih službenika najčešće) u okviru PU ili više njih prilikom preduzimanja zajedničkih operativnih akcija. Ovu saradnju, zajednički rad i koordinaciju aktivnosti obično vrše centralne organizacione jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova na nivou Republike. Zamolnim putem, saradnja podrazumeva podnošenje pismenih zahteva od strane jedne PU prema drugoj u cilju traženja provera ili nekih drugih operativnotaktičkih mera i radnji. Saradnja zamolnim putem podrazumeva savesno, korektno i odgovorno postupanje organa kome je zahtev upućen. Potrebno je po zahtevu postupati odmah i to krajnje savesno i odgovorno, zato što se svako odlaganje, površno ili netačno izvršenje zahtevanih aktivnosti, negativno odražava na koordinaciju i saradnju ali i utiče na reputaciju organa otkrivanja. Osim toga loša saradnja i koordinacija ovog oblika, može da ohrabri kriminalce i da ih stimuliše na nova izvršenja krivičnih dela. Koordinacija i saradnja između pojedinih organa otkrivanja (policija, JT, sudovi, inspekcije itd.) odvija se: -
Na planu preduzimanja pojedinih operativnotaktičkih mera i radnji (provere, potražna delatnost, pojačani nadzor, praćenje itd.) i Na planu međusobne razmene saznanja o novim pojavnim oblicima kriminaliteta, kao i razmene iskustava u vezi sa sprečavanjem pojedinih vrsta krivičnih dela, socijalnopatoloških pojava, preduzimanjem mera u saradnji i koordinaciji sa drugim subjektima (firme, preduzeća, ustanove, saveti u mesnim zajednicama, civilne službe bezbednosti i agencije itd.).
Aktuelna situacija sve više nas upozorava na to da bez saradnje, sadejstva, zajedničkog, odnosno, timskog rada ne može biti ni uspešnog rešavanja konkretnih krivičnih premeta kao ni uspeha i efikasnosti u suprotstavljanju kriminalitetu u opšte. 62
Načelo jedinstvenog delatnosti
rukovođenja
u
sprovođenju
kriminalističkih
Ovo načelo ima značaja za organizovanje operativnog rada u onim slučajevima kada je potrebno preduzeti veći broj operativno-taktičkih i tehničkih radnji i mera, pa je po pravilu neophodno angažovati veći broj izvršilaca (policijskih službenika) ali i veći tehnički potencijal. U takvim akcijama se rukovodi iz jednog mesta (operativnog centra), najčešće je to iz centralnog sedišta neke PU. Ovakvi zadaci uobičajeno zahtevaju formiranje više operativnih grupa-ekipa koje su sastavljene od iskusnih kriminalista, iskusnih policijskih službenika, kriminalističkih tehničara i drugih pripadnika policije ili drugih organa čije je učešće potrebno. Imajući u vidu dosadašnju kriminalističku praksu, za ovakve situacije se formiraju štabovi ili se određuju iskusni pojedinci koji rukovode akcijom. Sam tok aktivnosti se određuje i unapred planira, s tim što organizator akcije, odnosno rukovodilac štaba prati rezultate do kojih se dolazi na terenu i to za svakog člana ekipe, kao i razvoj celokupne akcije. Rukovodilac daje zadatke i usmerava aktivnosti, kod njega se skupljaju izveštaji, informacije i podaci koje dostavljaju članovi ekipe, on ih proučava, analizira, dopunjava ili menja plan akcije. Ovako se obezbeđuje jedinstvena, sinhronizovana aktivnost sve do okončanja akcije, odnosno, ponekad i operativne obrade.
Načelo čuvanja službene tajne Ovde se radi o jednom od osnovnih načela, kojeg se, u svom radu na otkrivanju krivičnih dela i njihovih učinilaca moraju pridržavati kriminalisti. Šta se sve podrazumeva pod službenom tajnom predviđeno je zakonskim propisima. Načelo čuvanja službene tajne, međutim, ne odnosi se u istoj meri na sve operativnotaktičke mere i radnje. Neke se u potpunosti preduzimaju konspirativno (tajno) kao na primer: praćenje; specijalno-tajno osmatranje; korišćenje podataka iz nekih operativnih evidencija; konspirativne provere; zasede itd. Dok sa druge strane pojedine kriminalističke delatnosti se izvode otvoreneo-javno, kao na primer: pregled i obezbeđenje lica mesta kriminalnog događaja; proveravanje alibija; racija; pozornička i patrolna delatnost; upotreba posebno dresiranih službenih pasa; prikupljanje obaveštenja na licu mesta kriminalnog događaja, uviđaj; pretresanje stana i drugih prostorija, vozila, lica itd. Neke od ovih delatnosti koje su javnog karaktera se planiraju i pripremaju u tajnosti u cilju obezbeđenja njihovog uspešnog izvršenja (racija; pretresanje itd.). Poštujući ovo načelo u mnogome se izbegava situacija da javnost vodi istrage o pojedinim čak i veoma složenim kriminalnim događajima. Ovde se jasno mora poštovati ovo načelo u uskoj vezi sa načelom zakonitosti.
63
Načelo ekonomičnosti u kriminalističkom postupanju Ovo načelo kriminalistu obavezuje na racionalno postupanje prilikom sprovođenja operativno taktičkih mera i radnji, kao i na racionalno korišćenje tehničkih sredstava, prilikom operativne obrade i u postupanju u predistražnom postupku kao i u istrazi. Svakako, je važno napomenuti da se kriminalističke delatnosti trebaju preduzimati racionalno ali da to ne umanjuje efikasnost razjašnjavanja kriminalnog događaja i otkrivanja njegovih aktera. Načelo ekonomičnosti se odnosi i na racionalno vršenje određenih radnji, pri čemu treba preduzimati samo one neophodne mere i radnje, ali ne i suvišne. Preduzimanje pojedinih kriminalističkih delatnosti u predistražnom postupku i u istrazi treba obavljati sa što manje štetnog delovanja u odnosu na treća lica. U odnosu na indicije, dokazna sredstva i dokaze načelo ekonomičnosti sastoji se u restriktivnom postupanju prema onim činjenicama koje nisu povezane sa krivičnom stvari. Ovde se radi o onim činjenicama koje odugovlače operativnu obradu, odnosno ukoliko je takvo dokazivanje skupo, a ne utiče na ishod istrage, odnosno krivičnog postupka u celini, ili postoje po operativnoj, odnosno dokaznoj vrednosti slične činjenice koje se mogu pribaviti, odnosno obezbediti na racionalniji, odnosno ekonomičniji način.
Načelo preventivnog postupanja Prevencija kriminaliteta u praktičnoj realizaciji predstavlja preduzimanje aktivnosti (opštih i posebnih) u cilju sprečavanja, odnosno predupređenja kriminaliteta. Načelo preventivnog postupanja u kriminalističkom radu treba primenjivati u svim onim slučajevima kada se i neposrednim preduzimanjem pojedinih operativnih mera i radnji može sprečiti izvršenje krivičnog dela, odnosno nastupanje kriminalne posledice. Ovo kriminalističko načelo je rukovođeno osnovnom idejom da je društveno svrsishodnije, preduzeti mere i radnje u cilju sprečavanja nastupanja kriminalne radnje i posledice, nego pasivno čekati da one nastupe pa tek onda preduzimati represivne mere otkrivanja. Posledice su u mnogim slučajevima trajne pa se kao takve ne mogu ni sanirati niti otkloniti. Preventivne mere treba sistematski, planski i organizovano preduzimati i u kontinuitetu uz stalnu razradu novih i savremenih kriminalističkih mera i radnji u cilju sprečavanja kriminaliteta.
Načelo stručnosti i specijalizacije Da bi kriminalista mogao biti uspešan u izvršavanju svojih zadataka na planu suprotstavljanja kriminalitetu neophodno je njegovo stalno stručno usavršavanje. Metode koje se koriste u aktuelnoj situaciji u cilju otkrivanja krivičnih dela i njihovih 64
učinilaca moraju se prilagođavati najraznovrsnijim oblicima kriminaliteta, odnosno kriminalcima koji koriste, često, najsavremenija tehničko-tehnološka dostignuća radi vršenja kriminalnih delatnosti. Kriminalista, ma koliko bio predan svom pozivu, neće biti uspešan i efikasan samo na osnovu sopstvenog iskustva a neće biti ni verziran i stručan za sva područja u suprotstavljanju kriminalitetu. Zato i postoji potreba za njihovom specijalizacijom i kontinuiranom obukom, odnosno stručnim usavršavanjem, što sve opet, zavisi od vrste i novih pojavnih oblika kriminaliteta, čijim se otkrivanjem bave ili, pak, od kriminalističke delatnosti za koju je opredeljen. Stručno usavršavanje kriminaliste treba da bude usklađeno s tendencijama razvoja kriminaliteta uopšte, odnosno pojedinih njegovih oblika. Zato je u aktuelno vreme neophodna specijalizacija u kriminalistici. Novi pojavni oblici kriminaliteta, zahtevaju angažovanje savremenih kriminalističkih metoda i sredstava, što je naravno nemoguće bez stručnih i specijalizovanih kadrovakriminalista. Kriminalistika a posebno kriminalistička taktika kao njena grana, je tipična empirijska disciplina gde stečena iskustva predstavljaju izvore saznanja i omogućavaju izradu plana za akciju. Upravo zato što kriminalistika taktika predstavlja kondenzovano iskustvo i što se zasniva na misaonom procesu logičkog rezonovanja postoji naivno verovanje da kriminalistiku taktiku ne treba učiti ni sistematski ni teoretski nego se kriminalističko-taktička znanja stiču isključivo kroz praksu. Nasuprot ovakvim shvatanjima postoji niz razloga koji upućuju na potrebu sistematskog učenja kriminalistike (taktike, metodike i tehnike). Razlozi za stalno stručno usavršavanje i specijalizaciju kadrova iz domena kriminalistike su: 1) Istražni sudija ne može unapred poznavati pravila kriminalistike –taktike, znači potrebno je da ih nauči, a potom vlastitim iskustvom produbi i eventualno unapredi; 2) Sticanje vlastitih iskustava je sporo i po pravilu je vezano za činjenje niza grešaka i propusta; 3) Znanje i iskustva starijih i sposobnijih kriminalista treba učiniti opštom svojinom i tako doprineti jačanju efikasnosti u suprotstavljanju kriminalitetu; 4) Nema univerzalnih kriminalista koji bi bili sposobni da se jednako uspešno angažuju u razjašnjavanju raznih vrsta kriminaliteta (imovinski delikti, krvni i seksualni delikti, saobraćajni delikti, maloletnička delinkvencija itd), a potrebe često zahtevaju da se i manje iskusan kriminalista pokaže i dokaže na polju koje ne spada u njegovu užu specijalnost. To sve ukazuje na potrebu stručnog usavršavanja u kontinuitetu ali i specijalizaciju pojedinaca; 5) Društvo je životno zainteresovano za otkrivanje krivičnih dela, pa se ne može prepustiti slučaju ili sposobnosti i snalažljivosti pojedinog Javnog tužioca, 65
policijskog službenika, da li će neko krivično delo biti otkriveno ili neće. Najmanje je dozvoljeno da se uspešnost u suprotstavljanju kriminalitetu učini zavisnom od sposobnosti ili nesposobnosti pojedinaca koji samouvereno smatraju da je moguće da sam stekne sva iskustva u taktici isleđivanja-istrage; 6) Prikaz već otkrivenih krivičnih dela i identifikacija učinilaca po pravilu je logičan i razumljiv. Međutim, u momentu saznanja za kriminalni događaj, situacija je veoma često takva da je slučaj zamršen i nerazumljiv, te upravo razjašnjavanje događaja zavisi od kriminalističkih sposobnosti Javnog tužioca. Primeri o greškama, radi kojih su pojedine istrage upropašćene odviše su česti i imaju previše teške posledice, da bi se olako moglo preći preko pitanja kriminalističke stručnosti onih radnika kojima je dato u zadatak da sprovedu predistražene i istražne radnje. 7) Dobra koja su krivičnim delom ugrožena (bilo da se radi o časti, slobodi ili životu pojedinaca, bilo da se radi o ličnoj i imovinskoj bezbednosti ljudi i društva uopšte), predstavljaju isuviše velike vrednosti, da bi se smelo olako prelaziti preko činjenice da se bez velikog znanja i iskustva ne može uspešno delovati u ovoj oblasti. Ovde je važno imati u vidu da se do potrebnih kriminalističkih znanja može doći na tri načina i to su: 1) Sticanjem sopstvenih saznanja, što je dugotrajno i ograničenog je dometa; 2) Korišćenjem tuđih iskustava, što je obično nesistematsko i kada nije kombinovano sa sopstvenim iskustvom, onda je nedovoljno i apstraktno i 3) Kombinacijom ovih metoda tako da sistematsko učenje osnovnih znanja iz kriminalistike može da posluži kao temelj na kome se gradi i dograđuje sopstveno iskustvo i može vršiti selekcija za specijalizaciju kadrova. Sve ovo podrazumeva da se u aktuelno vreme kriminalisti moraju pripremati u kadrovskom, stručnom, tehničkom i organizacionom smislu kako bi se što efikasnije mogli suprotstavljati aktuelnim-novim pojavnim oblicima kriminala. Jedan od neophodnih uslova za to je visoka kriminalistička profesionalnost i konspirativnost u preduzimanju pojedinih mera i radnji a to mogu samo stručni i specijalizovani izvršioci kriminalističkih delatnosti.
Načelo humanosti u primeni ovlašćenja Ovo načelo nije samo operativno kriminalističkog karaktera, već ima mnogo širi značaj u radu i ponašanju svakog kriminaliste. Načelo humanosti je povezano veoma usko sa načelom morala u svakodnevnom radu, s jedne strane, i shodno tome, sa zaštitom i očuvanjem demokratskih pravila i sloboda građana prema kojima se primenjuju pojedine operativno taktičke mere i radnje, s druge strane. Ovo načelo doprinosi da se u predistražnom i istražnom postupku, kao i u krivično procesnim odnosima, mogu ostvarivati slobode i prava građana. 66
Načelo humanosti je usko vezano sa principima ustavnosti i zakonitosti. Policija i Javni tužilac, kao i drugi državni organi prema ustavnim i zakonskim normama dužni su da čuvaju živote ljudi i dostojanstvo čoveka, njegov pravni, fizički i moralni integritet. Tako su ispunjeni uslovi pravilnog i humanog postupanja svakog kriminaliste. Realizacija ovog načela je utoliko značajnija u predistražnom i istražnom postupku jer se u ovim fazama najčešće i postavlja pitanje određene pravne i moralne zaštite ličnosti, prvenstveno osumnjičenog. Ovo načelo ima veliki značaj kada se radi o primeni sredstava prinude od strane policijskih službenika, pri čemu treba uvek primenjivati ono sredstvo prinude koje je neophodno i dovoljno da se njime ostvari svrha postupanja, a ne primenjivati onu prinudu koja je suvišna i kao takva predstavlja zloupotrebu. Humanost, naravno ne sme da bude sama sebi cilj. Ona treba da doprinese sprečavanju kriminaliteta i da utiče pozitivno na moral i ponašanje građana. Humanost ne sme da ide na štetu utvrđivanja objektivne istine, štaviše ona mora da bude u skladu sa svim ostalim kriminalističkim načelima i da bude u punoj meri u funkciji suprotstavljanja kriminalitetu na savremen i human način. Načelo humanosti u primeni ovlašćenja podrazumeva i preduzimanje raznih oblika delatnosti kojima se aktivnosti policije približavaju građanima. To sve može da se čini kroz realizaciju različitih projekata u praksi kao što su: policija u zajednici, sektorski princip rada, projekat kućne policije, školski policajac itd. Dakle, treba razvijati takve aktivnosti policijskog rada i delovanja na suprotstavljanju kriminalitetu u kojima će građani biti partneri policiji a ne suprotstavljena strana.
Načelo humanosti i zaštita ljudskih prava Ovo načelo je pre svega u funkciji zaštite prava i slobode građana, odnosno prema njemu pojedine radnje treba preduzimati shodno potrebama suzbijanja kriminaliteta i obimu koji je neophodan da bi se postigao efekat na racionalan i svrsishodan način. Suvišni i neadekvatni postupci koji idu na štetu ličnosti i njihovih osnovnih prava, nesrazmerni su potrebama i cilju kriminalističkog postupanja, a mogu predstavljati čak i zloupotrebe. To se odnosi na kriminalističko postupanje ne samo u predistražnom postupku, nego i u istražnom kao i na glavnom pretresu. Izbor određenih mera i radnji treba da je u skladu sa težinom konkretnog dela, faktičkom situacijom i verzijama koje se nameću planom, u cilju da se preduzetim kriminalističkim delatnostima što manje ugrožava ličnost. Ma koliko kriminalistika i krivično procesno pravo imali svrsishodan i racionalan cilj, on će biti opravdan ako bude realizovan u skladu sa moralnim i humanim principima uz očuvanje ljudskih prava i sloboda, upravo zato što znatan deo kriminalističkog postupanja nije sasvim precizno ograničen zakonskim normama (npr., heuristička kriminalistika). Savremeni demokratski procesi čine područje krivičnog prava i 67
kriminalistike posebno osetljivim. U aktuelnim uslovima pojedine ustavne odredbe koje se posredno ili neposredno odnose na ovu materiju, imaju poseban značaj. Najviši pravni akti usmeravaju kriminalističke delatnosti u pravcu osnovnih sloboda i prava građana. Unutrašnji propisi svake države treba da prate slična nastojanja na međunarodnom planu, gde pojedina međunarodna akta imaju poseban značaj kao na primer: -
Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine; Evropska konvencija o zaštiti temeljnih ljudskih prava iz 1950. godine; Evropska konvencija o sprečavanju torture i nečovečnog i ponižavajućeg postupanja, ili kažnjavanja iz 1987. godine; Kodeks službenika odgovornih za primenu iz 1979. godine.
U sredstva koja su nezakonita, nehumana i nemoralna spadaju: nasilje; iznude; laži; licemerje; grubosti i drugi vidovi pritisaka; iznuđene zakletve; unošenje straha i slično. Ovako nehumane i nemoralne metode za dobijanje priznanja koje koriste policijski službenici, pravdaju se time da je otkrivanje krivičnog dela samo po sebi visoko etički cilj, pa je samim tim i dozvoljeno kršenje određenih etičkih normi. Profesionalna policijska etika, međutim, ne prihvata takve stavove u službenim kontaktima sa građanima i smatra ih nezakonitim i nemoralnim. Stavovi prema kojima je postizanje određenog cilja uslovljeno kršenjem opštih etičkih normi, pa i manjeg značaja nego što je cilj koji se želi postići, neprihvatljivi su. Kriminalistu treba da odlikuje ljubav prema pravdi-pravednosti i istini, odnosno bliskost stava da licu treba obezbediti pravnu sigurnost, i kada je osumnjičeno, da se u svakoj situaciji može samokontrolisati čak i kada je isprovociran, da je tolerantan i prijateljski naklonjen prema čoveku. Ovo načelo se, pre svega, ogleda u zaštiti čoveka od policijskih mera, podnošenja krivične prijave, krivičnog gonjenja, odnosno kažnjavanja lica kada za to ne postoji pravni osnov. Policijska etika ne opravdava ni stanje policijskog stresa, iako on može biti odraz objektivne situacije u kojoj se kriminalista-policijski službenik našao bez svoje krivice.
Načelo humanosti u odnosu sa javnošću Suprotstavljanje kriminalitetu podrazumeva, često i primenu prinudnih represivnih mera kojima se ugrožavaju i povređuju ustavna prava i slobode. Ustav i zakoni su međutim, veoma precizno odredili uslove i granice do kojih takva prava mogu biti ugrožena odnosno povređena. Otuda su načelo humanosti kojima se štite takva prava i načelo zakonitosti postupanja organa otkrivanja u veoma bliskoj vezi. Policijska delatnost je oblik vršenja vlasti koji je najneposrednije izložen javnosti. Zato je odnos policije i javnosti izuzetno značajan, jer se u ovom odnosu odražavaju i 68
reflektuju demokratski principi i postupci. Policija je po prirodi stvari, nosilac ovlašćenja i prinude, pa tako postoji uverenje da je ona i usmerivač, odnosno regulator sopstvenog odnosa sa javnošću. Zato je velika odgovornost policije da taj odnos izgrađuje, usmerava i unapređuje kako bi na taj način doprinela poboljšanju demokratskih odnosa u društvu. Usklađenost odnosa policije i javnosti u praksi se i uzima kao merilo ustavnosti i demokratičnosti rada policije. Policija u tom cilju i treba da organizuje i inicira informisanje javnosti o sopstvenoj delatnosti kako bi s njom javnost bila upoznata, što je jedan od uslova da javnost kontroliše policiju. Nepotrebna manifestacija rada policije i postojanje tabu tema kada za to nema osnova, po pravilu, šteti policiji kada su u pitanju njen ugled i podrška javnosti, što je u uskoj vezi sa njenom efikasnošću. Posebno je štetno ukoliko se pod vidom potpune tajnosti rada policije krije autokratija, birokratija, nezakonitost i nestručnost. Kako je stručnost i sposobnost za obavljanje policijske delatnosti bitan elemenat profesionalne etike treba imati u vidu da je školovanje i stručno osposobljavanje značajan uslov za uspešno obavljanje policijskih zadataka.
Načelo humanosti i policijske intervencije Suprotan tendenciji preventivnog postupanja policije u aktuelnom vremenu je u svetu sve prisutnije organizovanje policijskih jedinica za intervenciju u vanrednim situacijama i u odnosu na veoma opasna stanja kriminaliteta i njegovih aktera. U pitanju su intervencije za koje nisu opremljeni redovni-obični policijski službenici pri svakodnevnom obavljanju policijskih dužnosti. Za suprotstavljanje teroristima i njihovim akcijama, snajperistima ili talačkim situacijama (uzimanja i držanje talaca) neophodne su dobro obučene, specijalno opremljene i naoružane jedinice čiji je zadatak da efektnim akcijama, represivno, energično, vešto i sa što manje rizika u odnosu na ljudske živote i materijalna dobra obave postavljeni zadatak. U pitanju su potrebe suzbijanja terorističkih aktivnosti, zatim talačkih situacija, građanskih nemira koji se ponekad pretvore u krajnje destruktivno, nehumano, rušilačko ponašanje od strane kriminalnih grupa i koji takve situacije koriste za svoje zločinačke ciljeve. Treba imati u vidu da su kriminalci spremni na veoma brutalne napade i nehumana postupanja prema policijskim službenicima, ali ne i prema njima nego i prema građanima, iz obesti, ili kada im se slučajno nađu na putu. Pitanje srazmere između represivnosti od strane policije i agresivnosti od strane kriminalaca u navedenim situacijama veoma je delikatno i treba mu prići oprezno kada su u pitanju ljudski život i materijalno dobro i ne zalagati se za etičke vrednosti koje nemaju racionalno i humano opravdanje.
69
8. NAČINI SAZNANJA ZA KRIVIČNA DELA I OPERATIVNO PRLANIRANJE KRIMINALISTIČKIH DELATNOSTI Kriminalitet kao društveno negativna pojava stalni je pratilac svakog društva, vešto se prilagođava svim društveno političkim promenama, te ima stalnu tendenciju razvoja kroz koje dobija nove forme ispoljavanja. Navedeno stanje i kretanje kriminaliteta, koje se ogleda u prilagođavanju aktuelnoj situaciji i društvenim okolnostima, ekonomskim i drugim promenama u društvu, zatim sve većoj prisutnosti konspirativnog kriminalnog organizovanja pri planiranju i realizaciji raznih kriminalnih delikata, predstavlja veliki problem u saznanju za krivična dela, njihovom razjašnjavanju kao i otkrivanju njihovih izvršilaca. Kriminalistička funkcija policije u suprotstavljanju kriminalitetu odvija se, najvećim delom, u predistražnom postupku ali i u istražnom. Od značaja za rad i postupanje policije su kriminalistički i krivično procesni aspekti koji su praktična komponenta praktične primene pojedinih mera i radnji po osnovu ovlašćenja koja su određena po ZKP, Zakonom o policiji i drugim propisima. U vezi s navedenim značajna su pitanja u kojoj meri se uspešno ostvaruje saradnja u predistražnom i istražnom postupku između policije, Javnog tužioca i suda na represivnom planu, s jedne strane i policije i ostalih društvenih subjekata, s druge stane na preventivnom planu, a samim tim, koji su problemi najaktuelniji kada je u pitanju angažovanje policije. Ako postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, policija je dužna da preduzme potrebne mere da se pronađe učinilac krivičnog dela, da se učinilac ili saučesnik ne sakrije ili ne pobegne, da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz, kao i da prikupi sva obaveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje krivičnog postupka2. Neophodan uslov za pokretanje navedenih aktivnosti policije, u smislu preduzimanja potrebnih mera i radnji radi otkrivanja krivičnih dela i njihovih izvršilaca, jeste dobijanje saznanja da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. To saznanje može biti različitog stepena verovatnoće ili istinitosti, ali su za postupanje policije neophodni osnovi sumnje. Shodno odredbama ZKP-a predistražnim postupkom rukovodi Javni tužilac, koji radi vršenja ovlašćenja iz navedenog zakonika preduzima potrebne radnje radi gonjenja učinilaca krivičnih dela. Javni tužilac može naložiti policiji da preduzima određene mere i radnje radi otkrivanja krivičnih dela i pronalaženja osumnjičenih. U tim slučajevima policija je dužna da izvršava naloge javnog tužioca i da ga o preduzetim merama i radnjama redovno obaveštava.
2
Zakonik o krivičnom postupku, (Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012 i 32/2013), član 286 određuje ovlašćenja policije. 70
Ovde je važno napomenuti da u skladu s odredbama ZKP-a u predistražnom postupku, odnosno u toku istog javni tužilac je ovlašćen da od policije preuzme vršenje radnje koju je policija na osnovu zakona samostalno preduzela. Policija može da preduzima i dokazne radnje u predistražnom postupku ali o preduzetim dokaznim radnjama odmah treba da obavesti javnog tužioca. Dokazi koje je policija pribavila preduzimanjem dokaznih radnji mogu biti korišćeni u daljem toku krivičnog postupka, ako su dokazne radnje sprovedene u skladu sa ZKP3. Sledeća faza je Istraga koju pokreće naredbom nadležni javni tužilac u sledećim slučajevima: 1) protiv određenog lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilo krivično delo; 2) protiv nepoznatog učinioca kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo. U istrazi se prikupljaju dokazi i podaci koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se podići optužnica ili obustaviti postupak, dokazi koji su potrebni da se utvrdi identitet učinioca, dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano, kao i drugi dokazi koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti slučaja, pokazuje celishodnim4. Koje će mere i radnje policija preduzeti na početku svoje otkrivačke delatnosti, relativno je pitanje koje zavisi ne samo od sadržine predhodne informacije, vrste kriminalne delatnosti i stepena verovatnoće, već i od izvora saznanja, s obzirom na to da postoji obaveza policije i drugih subjekata obaveznih na koordinaciju mera i radnji ovom značajnom domenu, ako je takva saradnja celishodna. U početnoj fazi najčešće se preduzimaju opšte operativno taktičke mere i radnje, kao što su: provera, utvrđivanje identiteta, osmatranje, traženje obaveštenja, zaseda, racija i druge, međutim nešto ređe se preduzimaju i dokazne radnje, kao što su: uviđaj, veštačenje, pretresanje itd. Sve napred navedeno znači da osnovi sumnje svojim postojanjem i sadržajem stvaraju obavezu za organe otkrivanja u cilju utvrđivanja da li postoji krivično delo, pa ukoliko se utvrdi da postoji, da se na osnovu te činjenice angažuju na razjašnjavanju svih činjenica i okolnosti u vezi sa krivičnim delom i njegovim učinioce. Osnovi sumnje tako predstavljaju osnovu na kojoj se gradi operativna obrada u cilju otkrivanja krivičnog dela i učinioca. Osnovi sumnje po sadržaju mogu biti različiti: 1) osnovi sumnje koji ukazuju na izvršeno krivično delo, ali čiji je izvršilac i dalje nepoznat; 2) osnovi sumnje koji uz krivično delo ukazuju i na njegovog izvršioca i 3
Zakonik o krivičnom postupku, (Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012 i 32/2013), član 287, koji se odnosi na dokazne radnje policije. 4 Ibid, član 295, kojim se reguliše svrha istrage. 71
3) osnovi sumnje koji ukazuju na određeno lice kao izvršioca nekog krivičnog dela čija osnovna obeležja još uvek nisu otkrivena. U poslednjem slučaju reč je prevashodno, o sumnjivom ponašanju, kao na primer: zapažanje višestrukog povratnika, nekontrolisano i obimno trošenje novca za koji nisu podneti legalni izvori prihoda, posedovanje skupocenih stvari čiji način pribavljanja nije poznat itd. Na osnovu svega napred navedenog, možemo zaključiti da osnovno polazište policijske kriminalističke delatnosti ne treba da bude samo prikupljanje informacija o izvršenim krivičnim delima, već ga treba usmeriti i na otkrivanje neposredne uzročnosti i problema koji mogu dovesti do kriminalnog ponašanja, odnosno krivičnog događaja.
Policijske aktivnosti u prikupljanju saznanja o krivičnim delima i njihovim učiniocima Posebno su značajne mere i radnje koje policija preduzima samoinicijativno, a povodom stečenih osnova sumnje. Ove mere i radnje policija preduzima u predistražnom postupku, kao što je to napred i opisano i o tome ima obavezu da odmah obavesti javnog tužioca koji rukovodi predistražnim postupkom. Ukoliko hoćemo da napravimo razliku između ovih delatnosti policije i dokaznih radnji, ovu fazu njene delatnosti možemo nazvati operativnom kriminalističkom obradom, mada se ovaj termin upotrebljava u nešto užem značenju. Osnovi sumnje samim svojim postojanjem predstavljaju neizvesnost o tome da li je stvarno izvršeno krivično delo ili se priprema izvršenje istog,da li su određena lica u vezi sa krivičnim delom itd. Sam način saznanja o osnovama sumnje i stepen razvijenosti njihovog sadržaja su veoma različiti. Pa ipak i ovde je na prvom mestu obavezna policija koja samoinicijativnim delovanjem prikuplja obaveštenja i na drugi način dolazi do saznanja o pripremama i izvršenju krivičnog dela, socijalno patološkim pojavama koje, najčešće, prethode kriminalnim događajima, što inače čini ovu delatnost i najznačajnijim izvorom saznanja o krivičnim delima uopšte. Poseban značaj ima odnos policije sa javnošću. Policijsko obrazovanje bi trebalo i ovaj element u svom programu. Naime, svakodnevni pojedinačni kontakti predstavljaju celinu odnosa: policije i javnosti. Pojedinačni slučajevi grubog odnosa prema građanima, bahatost, mrzovoljnost, nepotrebna primena sile i nezakonito postupanje umanjuju efikasnost policije i podršku javnosti. Bez podrške javnosti, u najširem smislu, nema efikasnog obavljanja poslova pri otkrivanju krivičnih dela i njihovih učinilaca.
72
Bez obzira na činjenicu složenog i dinamičnog procesa razjašnjavanja krivičnog dela u smislu prikupljanja i obezbeđenja dokaza o konkretnom krivičnom delu i njegovom pretpostavljenom izvršiocu, jedan od ključnih problema za policiju je kako doći do osnova sumnje, odnosno do prvih saznanja o krivičnom delu i učiniocu. Samoinicijativno angažovanje policije koje se ostvaruje, najvećim delom, mnogobrojnim kontaktima sa građanima koji potiču iz najrazličitijih sredina veoma često i na konspirativnoj osnovi, ima za cilj i prikupljanje ovih početnih saznanja, informacija i podataka o kriminalnoj delatnosti. Saznanja po osnovu sopstvene aktivnosti moguće je ostvariti i neposrednim zapažanjem prilikom vršenja pojedinih operativno taktičkih mera i radnji kojima je, inače, cilj kriminalistička kontrola: pozornička i patrolna delatnost, racija, zaseda, osmatranje itd. Saznanje o krivičnom delu se može ostvariti i uz pomoć tehničkih sredstava koja se sve češće koriste pri obezbeđivanju pojedinih objekata, ali i na druge načine. Za uspešno otkrivanje krivičnih dela od strane policijskih službenika, od posebnog je značaja rad na pronalaženju, fiksiranju i analizi predmeta i tragova nađenih na licu mesta kriminalnog događaja, kao i negativnih činjenica koje ukazuju na fingiranje. Postupanje policije bi moralo, takođe, biti usmereno i u pravcu animiranja građana, kako bi oni sami preduzeli mere pomoću kojih će moći da prepoznaju ponašanja koja ukazuju na pripremu i izvršenje krivičnog dela. Sam način dolaska do saznanja o krivičnim delima i pouzdanost dobijenih informacija mogu biti veoma različiti. To je između ostalog, uslovljeno i prirodom kriminalne delatnosti, koja se u osnovi može manifestovati na dva načina: 1) izvršenjem krivičnih dela čije je postojanje očigledno, kojom prilikom može ali ne mora biti poznat i učinilac konkretnog krivičnog dela i 2) onih čije je postojanje latentno-prikriveno, zbog same prirode dela, vremena, mesta i načina njegovog izvršenja, kao i posledica koje su nastupile. Ovde treba napomenuti da posledica učinjenog dela u pojedinim slučajevima može biti predstavljena kao rezultat nekog događaja uzrokovanog prirodnim faktorima, slučajem (lat. casus), višom silom (lat. vis major) ili činjenjem lica čija delatnost nije kažnjiva, odnosno, stvara se utisak o postojanju drugog krivičnog dela, a ne onog koje je stvarno učinjeno. Neposredna saznanja o krivičnom delu policijski službenici mogu steći i zaticanjem na delu i tokom operativnog rada na nekim drugim predmetima. Veoma je važno neposredno zapažanje policijskih službenika u toku vršenja pozorničke i patrolne delatnosti, kroz koje delatnosti se može doći do indicija o krivičnim delima i njihovim učiniocima. Mnogobrojne su policijske aktivnosti kojima se dolazi do saznanja o vršenju kriminalnih delikata na području gde policijski službenici neposredno obavljaju operativne delatnosti iz domena suprotstavljanja kriminalitetu. 73
Neposredno zapažanje policijskih službenika, kao način saznanja o krivičnim delima i njihovim učiniocima
Stručan i savestan policijski službenik može u naizgled bezizlaznim situacijama uočiti znake sumnjivog ponašanja, koji ukazuju na spremnost lica da učini krivično delo (guranje ili pravljenje gužve na ulaznim vratima autobusa, ispred bankomata dok neko vrši transakciju na istom i sl.), ili na okolnost da je izvršenje krivičnog dela u toku (prisustvo na određenom mestu s ciljem čuvanja straže). Policijski službenik koji je uz to i dobar poznavalac prilika na terenu ili u određenoj sredini, može da uoči adekvatnom stručnom procenom odstupanje od uobičajenog stanja (na primer: upaljeno svetlo u magacinu prodavnice ili kancelariji poslovođe van radnog vremena), a potom da na odgovarajući način reaguje. Dalje, policijski službenik može, unapred osmišljenim prisustvom na bezbednosno interesantnim objektima-rizičnim i ugroženim mestima, biti u prilici da na primer: čuje lomljenje stakla, poziv napadnutog lica u pomoć itd., nakon čega može da stupi u akciju. Blagovremeno pribavljeni podaci o pripremanom krivičnom delu, odnosno kvalitetno izvršena analiza i prognoza kriminalnog delovanja, omogućuje mu da uhvati učinioca na delu. Sve navedeno je moguće u okviru sistematski pripremljenih i planski izvedenih delatnosti kao što su, na primer: zaseda, specijalno osmatranje, praćenje, racija,pregled i pretresanje prevoznih sredstava, putnika i prtljaga. Policijski službenik može u toku obavljanja redovnih aktivnosti, pojačane kontrole vozila, racije, odnosno tokom rada na otkrivanju, razjašnjavanju i dokazivanju krivičnih dela (prilikom pretresanja ili uviđaja), ustanoviti da je u tom trenutku poznato, odnosno nepoznato lice, izvršilo krivično delo, za čije postojanje policijski službenici nisu znali (na primer: pronađeni su predmeti, odnosno tragovi krivičnog dela, leš, oružje, droga itd.). Osim samoinicijativne aktivnosti policije, za izvršena krivična dela može se saznati i na druge načine, kao što je na primer: prijave građana (oštećeni, svedoci, anonimne i pseudonimne prijave, samoprijave), prijavama firmi, preduzeća, ustanova, državnih organa, preko sredstava javnog informisanja, javnim pogovaranjem i td.
Prijavljivanje krivičnih dela od strane pojedinih subjekata Značajan izvor saznanja o krivičnim delima i njihovim učiniocima su i prijave građana, prijave pravnih lica, državnih organa i drugih organizacija i subjekata, što nesumnjivo dobija izuzetan društveni i kriminalno politički značaj. Spremnost građana da prijavljuju krivična dela ili energija prijavljivanja, međutim ne zavisi samo od zakonskih obaveza, već i od moralnih, kulturnih i drugih faktora, kao i od odnosa prema krivičnom delu i učiniocu, pa i od same vrste krivičnog dela.
74
Državni i drugi organi, pravna i fizička lica prijavljuju krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, o kojima su obaveštena ili za njih saznaju n drugi način, pod uslovima predviđenim zakonom i drugim propisom5. Krivičnim zakonikom je predviđeno u kojim slučajevima je neprijavljivanje krivičnog dela, krivično delo. Ovde je važno napomenuti i to da svako onaj ko podnosi krivičnu prijavu treba da navede dokaze koji su mu poznati, ali je u obavezi da sačuva i tragove krivičnog dela, predmete na kojima je ili pomoću kojih je učinjeno krivično delo i druge dokaze. U skladu s odredbama ZKP-a krivična prijava se podnosi nadležnom javnom tužiocu i to: pismeno, usmeno ili drugim sredstvom. Ukoliko se krivična prijava podnosi usmeno o njoj će se sačiniti zapisnik a podnosilac će se upozoriti na posledice lažnog prijavljivanja. Ukoliko se prijava saopštava telefonom ili drugim telekomunikacijskim sredstvom sačiniće se službena beleška, a ako je prijava podnesena elektronskom poštom (e-mail), sačuvaće se na odgovarajućem nosiocu podataka i odšampati. Ukoliko je krivična prijava podnesena policiji, nenadležnom javnom tužiocu ili sudu, oni će prijavu primiti i odmah dostaviti nadležnom javnom tužiocu.
Prijave građana kao izvor saznanja o krivičnom delu Građani mogu svoja saznanja u vezi krivičnih dela i njihovih izvršilaca predočiti policiji, bilo neposrednim saopštavanjem, davanjem obaveštenja putem telefona, ili predajom i dostavljanjem u obliku različitih pismena. Građani prijavljuju svoja saznanja u vezi krivičnih dela najčešće policiji. Tom prilikom građani mogu da daju o sebi tačne podatke, ali se kao podnosioci prijave mogu pojaviti i kao lica koja ne žele da otkriju svoj identitet, pa tako upućuju anonimne prijave-ne navodeći baš nikakve podatke o svom identitetu, odnosno pseudonimne prijave – navodeći nepotpune, odnosno lažne podatke o svom identitetu. Anonimne i pseudonimne prijave mogu biti: istinite i lažne. Istinite prijave na ovaj način podnose građani koji se plaše osvete učinioca krivičnog dela (npr., u pitanju je delo organizovane kriminalne grupe, ili krivično delo je izvršio neposredni ili viši rukovodilac na poslu itd.). One predstavljaju neku vrstu kompromisnog rešenja između želje građanina da se krivično delo otkrije i razjasne sve okolnosti u vezi toga i izbegne eksponiranje na sudu u svojstvu svedoka. U aktuelnom vremenu sve je više prisutno prijavljivanje krivičnih dela uz prikrivanje identiteta poslato putem e-maila ili SMS. Anonimne i pseudonimne prijave su veoma česte u praksi, što predstavlja dodatno opterećenje policiji, zbog čega je neophodno izgraditi određene kriterijume za njihovo selektiranje i proveravanje. Pasivan odnos policije prema anonimnim i pseudonimnim prijavama, kao i njihovo nekritičko odbacivanje potpuno je pogrešan potez. Postoje 5
Zakonik o krivičnom postupku, (Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012 i 32/2013), član 280 koji se odnosi na zakonsko određenje u vezi podnošenja krivične prijave. 75
krivična dela za koja se sasvim razumno može očekivati da će za njih eventualno biti podneta jedino anonimna ili pseudonimna prijava. To su na primer: krivična dela terorizma, organizovanog kriminala, špijunaža, korupcija, nasilja i seksualnog zlostavljanja u porodici itd. Ovo je svakako pokazatelj da je veoma važno u takvim slučajevima anonimnu ili pseudonimnu prijavu proveriti i razjasniti sve činjenice i okolnosti prijavljenog događaja, kao i same prijave podnete na ovaj način. Takođe, anonimne ili pseudonimne prijave su, kao što je već navedeno, očekivane od strane lica koja se nalaze u podređenom položaju a na čiju štetu je krivično delo učinjeno (dete koje je žrtva porodičnog nasilja ili zlostavljanja, član zločinačkog udruženja, radnik u preduzeću itd.). Zaista, su brojne situacije u kojima je anonimna ili pseudonimna prijava jedino očekivani oblik prijave od strane takvih lica. Ovde je potrebno imati u vidu i činjenicu da se mnoge anonimne i pseudonimne prijave podnose iz ličnih i tuđih interesa ili psihopatoloških razloga (paranoja ili histerija). Ovakve situacije nalažu posebnu pažnju u postupanju po prijavi, a prevashodno potpunu diskreciju, jer postoji ozbiljna opasnost nanošenja nenadoknadive štete nedužnim licima. Ovo je zapravo i ključna karakteristika postupanja s navedenim vrstama prijava. Dalje, je veoma važno da se ima u vidu da je kod anonimnih i pseudonimnih prijava veoma važan sadržaj a ne podnosilac prijave, zato u tom pravcu kriminalista i treba da usmerava svoje postupanje. Postoje, pak i takve situacije u kojima se proveravanje prijave usmerava na podnosioca prijave. To se pre svega odnosi na samoprijave, zatim na započeta ili krivična dela koja su još u toku i druge slične situacije. Delatnosti usmerene na otkrivanje podnosioca prijave su ne retko uslovljene formom i načinom na koji je prijava podneta: pisana prijava, e-mail, SMS, telefonske dojave itd. Utvrđivanje identiteta nepoznatog podnosioca prijave koja se odnosi na stvarno učinjeno krivično delo, stvaraju se uslovi za pribavljanje kriminalistički relevantnih podataka koji nisu izneti u prijavi, (prijavilac ih nije pomenuo zbog toga što ih je smatrao nebitnim, odnosno zbog toga što za njih nije znao u momentu podnošenja prijave). S druge strane, zlonamerni podnosilac lažne i obmanjujuće prijave može, ukoliko se otkrije njegov identitet, doći pod udar krivično pravnih odredaba kojima je inkriminisano krivično delo lažnog prijavljivanja. Kada su u pitanju obmanjujuće prijave, čiji je cilj da se dezinformišu policijski službenici, treba istaći da ih, po pravilu, podnose nepoznata lica (veoma često stvarni učinioci krivičnih dela ili njima bliska lica), ali se u praksi susreću i lažne, obmanjujuće prijave, koje podnose lica koja ne kriju svoj identitet. Ovakve prijave se podnose iz različitih pobuda, kao što su: radi prikrivanja stvarno izvršenog krivičnog dela (izvršenu proneveru rukovodilac u banci, firmi ili nekom preduzeću prijavljuje krađu, poštar prijavljuje razbojništvo itd.); podnosilac označava sebe kao žrtvu ili oštećeno lice i time nalazi opravdanje za neku, po njega neprijatnu situaciju (da bi opravdala trudnoću proizašlu iz bračnog neverstva, žena podnosi prijavu za krivično delo silovanja); iz osvete (kod silovanja i nekih drugih dela); radi skretanja pažnje, izazivanja sažaljenja i 76
pridobijanja naklonosti drugih, podnosilac prijave predstavlja sebe kao žrtvu nepostojećeg dela; radi ostvarivanja koristi (dužnik podnosi prijavu da je pokraden, želeći da izbegne vraćanje duga ili da izdejstvuje produženje roka itd.); radi zaštite bliskog lica koje je stvarni učinilac krivičnog dela (prijavljujući se za učinjeno ubistvo, otac želi da zaštiti sina koji je pravi izvršilac isl.). Čak i za veoma teška krivična dela koja se vrše na primer u porodici, sasvim je neizvesno da li će biti otkrivena i imati sudsku realizaciju ili će ostati u tamnoj brojci kriminala. U nešto blažim slučajevima reč je o pravu bračnih drugova, da li će prijaviti krivično delo, odnosno podneti privatnu tužbu. Razlog neprijavljivanja krivičnih dela od strane članova porodice sasvim je razumljiv, ako je izvesno da izvršilac i žrtva i dalje ostaju zajedno, pa je realno pretpostaviti da prijavljivanje može samo pogoršati njihove dalje odnose. Međutim, i najteža krivična dela često su izvan domašaja policije i drugih organa otkrivanja iako mogu predstavljati društveno veoma opasne oblike porodične i socijalne patologije uopšte, koje se može i te kako reflektovati na ukupne društvene odnose. Prijave oštećenih krivičnim delom predstavljaju najčešće izvore saznanja o učinjenim krivičnim delima. Kod pojedinih imovinskih i seksualnih delikata (džepne krađe, silovanja), oštećena lica su gotovo isključivi početni izvor podataka. Naravno, dešava se da lice oštećeno krivičnim delom ne prijavljuje njegovo postojanje, strahujući od osvete ili izlaganja poruzi i osude sredine, zbog mogućeg nastupanja drugih štetnih posledica, iz osećanja krivice ili sramote, usled verovanja da je mogućnost otkrivanja učinioca i njegovog izvođenja pred sud jako mala i slično. Ptijavljivanje krivičnog dela od strane oštećenog ili žrtve je relativno pouzdan način saznanja za krivično delo, čemu u znatnoj meri doprinosi i upozorenje o odgovornosti za krivično delo lažnog prijavljivanja, koje policijski službenik ili nadležni javni tužilac daje prijaviocu pre nego što primi prijavu od njega. Međutim, kriminalistička praksa je pokazala da se i od ovih lica dobijaju izjave sa neistinitim sadržajem. Takvi postupci mogu da proizađu iz mržnje, osvete i drugih sličnih pobuda, tako i iz nesvesne želje da se preterivanjem pogorša položaj stvarnog izvršioca, a učiniocu izvršenog krivičnog dela pripišu i stvari koje nije učinio, odnosno da se lažnim prikazivanjem bezobzirnosti i opasnosti izvršioca, inicira hitno delovanje nadležnog državnog organa. Prijave očevidaca dela, po pravilu imaju istinit sadržaj, kao i lica koja su nakon što se događaj odigrao, uočila njegove posledice i tragove. Kao prijavioci se mogu pojaviti i lica koja prepričavaju bilo izjave drugih o konkretnom događaju, npr., iskaz aktera kriminalne delatnosti dat u nameri da se pohvali izvršenjem krivičnog dela, da ostavi utisak na drugo lice ili da ga zaplaši, bilo, pak, glasine (govorkanja da neka lica za određenu sumu novca mogu obezbediti izvesne pogodnosti ili izvršiti nešto što predstavlja krivično delo-pribaviti određenu dozvolu, diplomu itd.). Događa se u praksi da se za krivično delo sazna putem samoprijavljivanja učinioca. Samoprijava je jedan od načina saznanja za krivično delo, kojom neko lice prijavljuje sebe za izvršenje kriminalne delatnosti za koje se goni po službenoj dužnosti, odnosno 77
slučaj da se za postojanje neke kriminalne delatnosti saznaje neposredno od njenog izvršioca. Samoprijavljivanje učinioca u mnogome može da olakša dalji operativni rad pri čemu se policijski službenici ne smeju slepo povoditi za njom, budući da se uz one istinitog sadržaja, podnose nesvesno neistinite i lažne i obmanjujuće samoprijave. Istinite samoprijave podnose najčešće lica koja su učinila krivično delo u afektu, iz nehata, u provocirajućoj situaciji, u pijanom stanju, odnosno koja su ostvarila delo sasvim slučajno, a zatim se pokajala i spremna su da za učinjeno i odgovaraju. Prijavljuju se, takođe, i lica koja su svesna da izvršenje krivičnog dela neće moći prikriti, budući da mesto, vreme, način izvršenja, odnosno neke druge okolnosti dela nedvosmisleno ukazuju na njih kao učinioce. Istinitu samoprijavu iz sličnih razloga podnose i profesionalni kriminalci u slučajevima kada žele, prijavljivanjem za lakše delo, da prikriju izvršenje težeg dela, ili kada pretpostave da će biti otkriveni, oni se prijavljuju u nadi da će im se samoprijavljivanje uzeti u obzir kao olakšavajuća okolnost pri izricanju kazne. Nesvesno neistinitu prijavu podnosi lice koje prijavljuje sebe za krivično delo pogrešno misleći da ga je izvršilo. Nesvesno neistinito se prijavljuju izvršioci dok su u stanju uzbuđenosti iz moralnih obzira, ali su u zabludi. Naime, u ovakvim situacijama nema namere da se policijski službenik ili predstavnik nadležnog državnog organa dovede u zabludu, već zabluda postoji kod lica koje se samoprijavljuje (na primer: u toku žučne rasprave dva lica, lice X.Y. je udarilo lice Z.X., nakon čega je lice Z.X. prestalo da daje znake života. Lice X.Y. je sebe prijavilo za izvršenje ubistva, da bi kasnije obdukcijom bilo utvrđeno da uzrok smrti nije primljeni udarac već infarkt). Razlozi podnošenja lažnih samoprijava mogu biti različiti. Kod duševno zdravih lica je ovakav postupak motivisan namerom da, samoprijavljujući se za izvršenje lakšeg, obezbede sebi alibi za teže krivično delo, željom da se zaštiti neka bliska osoba (rođak, prijatelj), svešću da određene činjenice pogrešno ukazuju na njih kao na učinioce, čemu u prilog ide i spremnost stvarnog učinioca da ih dobro nagradi za učinjenu žrtvu (izlaganje krivičnom progonu i osudi). Neka duševna oboljenja se između ostalog, karakterišu i povećanom spremnošću na podnošenje lažnih samoprijava-kod šizofreničara, oligofreničara, paranoika. Načini saznanja o krivičnom delu od oštećenih, očevidaca događaja i drugih potencijalnih svedoka, kao što je napred opisano, veoma je čest. Pouzdanost tih izvora je u pojedinim situacijama relativna. Iako je prijavilac odgovoran za svoje izjave, nije retko lažno prijavljivanje, a preterivanje i preuveličavanje pojedinih činjenica i kod stvarno izvršenih dela, po pravilu, prate iskaze oštećenih. Ako je prijavilac oštećeno lice, ono često i nesvesno nastoji da ugroženost, odnosno povredu svog dobra prikaže što težom, pa se ova pojava javlja kao posledica straha i prepasti kod nasilničkih delikata. U takvim okolnostima oštećeni neretko pogrešno zapažaju napad i napadače i druge relevantne činjenice. Ovu vrstu preterivanja bi trebalo da uoči odgovorni radnik, odnosno da uoči sve činjenice koje idu na štetu prijavioca, kao i one koje njegovu ličnost i ulogu prikazuju u nepovoljnom svetlu.
78
Kao prijavioci se pojavljuju i lica koja su za krivična dela saznala od drugih i koja takođe mogu biti oštećena, odnosno mogu imati određeni interes kada je u pitanju ishod krivične stvari. Iskazi ovih lica mogu biti, opterećeni greškama i mnogobrojnim improvizacijama kojima se popunjavaju pojedine praznine u saznanjima. Poseban problem je kada ovi svedoci iz druge ruke, odnosno svedoci po čuvenju prijavljuju krivično delo iz nečasnih motiva ili niskih pobuda, osvete, mržnje, ljubomore. Subjektivnost, kojima su opterećene takve prijave ide praktično od, samo delimično netačnih informacija, do lažnog prijavljivanja u potpunosti. Ukoliko se ovakve dezinformacije otkriju, najčešći izgovor prijavioca jeste da je za delo i pojedine informacije saznao od drugoga, i da on nije kriv. Ukoliko prijavu podnosi informator čije je kontaktiranje sa policijom konspirativno takvo prijavljivanje nema formalni karakter, u smislu sačinjavanja prijave na zapisnik, već operativac sačinjava službenu belešku koja može sa ostalim dokumentima iz operativne obrade da posluži kao osnova za sačinjavanje krivične prijave. Lice koje saopštava podatke o izvršenom krivičnom delu treba da se izjasni da li ih saopštava u nameri formalnog podnošenja krivične prijave, ili samo radi informisanja o kriminalnoj delatnosti, ali ne i u svojstvu podnosioca. Takvo informisanje od strane građana može se obaviti na različite načine: usmeno, u pismenoj formi, telefonom, telefaksom i sl., na bilo kom mestu i u bilo koje vreme i ne podrazumeva uzimanje prijave na zapisnik. Prilikom uzimanja izjave kriminalista koristi određene obrasce koji su međusobno različiti u delu koji se odnosi na pojedina krivična dela. Posebni obrasci odnose se, npr., na krivična dela razbojništva, provalne krađe, dela u vezi sa narkoticima, falsifikovanjem novca itd. Ovi obrasci omogućavaju brz i pregledan uvid u taktičku situaciju, preduzete mere i radnje koje imaju za cilj prikupljanje dokaza, preduzimanje potraga i drugih radnji. Na taj način se u velikoj meri doprinosi uspešnoj operativnoj obradi, kao i unošenju podataka u operativne evidencije.
Lažno prijavljivanje i prikrivanje krivičnih dela Kod saznanja za krivična dela treba imati u vidu da jedan broj krivičnih dela koja pripadaju tamnoj brojci nastaje usled fingiranja. Nesumnjivo je najveći broj tih krivičnih dela iz oblasti imovinskog kriminaliteta, uključujući tu i privredni kriminalitet, dok su krivična dela iz domena političkog kriminaliteta tu malobrojnija ali se ne može potpuno isključiti i njihovo prikrivanje ili fingiranje pa i pripadanje tamnoj brojci kriminala. Fingiranje i prikrivanje krivičnih dela su veoma česti u oblasti klasičnog kriminaliteta, kao na primer krivična dela ubistva (npr., ubistvo deteta pri porođaju), nedozvoljenog pobačaja, kriminalitet iz domena porodičnog nasilja itd.
79
Prikrivanja se, međutim, kod privrednog kriminaliteta, po pravilu, preduzimaju pre izvršenog krivičnog dela, upravo zbog toga što se ova krivična dela vrše sa umišljajem. Kod krivičnih dela iz domena privrednog kriminaliteta je karakteristično i to da se otkrivanjem krivičnog dela otkriva i njegov izvršilac, zbog čega izvršioci blagovremeno preduzimaju mere prikrivanja. Prikrivanje se vrši na različite načine, pri čemu se najčešće koriste falsifikati, lažni finansijski dokumenti i sl. Krivično delo može da prikriva sam izvršilac ali i pomagači i saučesnici. Ukoliko se krivično delo vrši sa umišljajem njegovo prikrivanje se može vršiti pre izvršenja ili tokom izvršenja krivičnog dela i suprotno tome ukoliko je delo nehatno prikrivanje se po pravilu vrši nakon izvršenja krivičnog dela. Ovde su od posebnog značaja indicije pre izvršenja krivičnog dela, tokom izvršenja istog i posle izvršenja, kao i modus operandi u sve tri faze. Posmatrano iz aspekta tamne brojke kriminaliteta nebitno je da li je krivično delo fingirano ili prikriveno. Prikriveno krivično delo pretpostavlja sakrivanje ili uništavanje predmeta i tragova krivičnog dela, prikrivanje, odnosno zataškavanje informacija o delu kao i njegovo neprijavljivanje. Upravo sam čin neprijavljivanja krivičnog dela predstavlja kriterijum razlikovanja prikrivenih od fingiranih krivičnih dela. Ukoliko se ova razlika između prikrivanja i fingiranja ne pravi na ovaj način, to može da oteža kriminalističku istragu, odnosno postupak razjašnjavanja svih činjenica i okolnosti ali i da prijavljivanje krivičnog dela usmeri u potpuno pogrešnom smeru. Dakle, dok kod prikrivanja krivičnog dela nemamo prijavljivanje, kod fingiranog krivičnog dela prijavljivanje je najčešće lično. U oba slučaja radnje izvršenja su kažnjive po pozitivnim propisima. Kako fingirana krivična dela najčešće prijavljuju njihovi izvršioci od izuzetnog je značaja adekvatno taktičko postupanje prilikom obavljanja informativnog razgovora sa prijaviocem dela. Tokom takvog informativnog razgovora treba otkriti lažan iskaz, osnovne elemente (mesto, vreme, način izvršenja) stvarno izvršenog krivičnog dela, kao i motiv davanja lažnog iskaza u odnosu na krivično delo ili događaj koji uopšte nije izvršen. Informativni razgovor je potrebno obaviti ne samo sa izvršiocem, već i sa saučesnicima fingiranja, najčešće pomagačima u izvršavanju kriminalnog delikta. Specifičnosti taktičkog postupanja odnose se i na informativne razgovore, pri čemu je potrebno imati na umu da saučesnici nemaju saznanja o fingiranju kao što ih imaju izvršioci. Ova lica posle izvršenja krivičnog dela (post festum), mogu da nagovore izvršioce da svedoče u njihovu korist, posebno kada izvršilac nastoji da uz pomoć drugih lica fingiranje učini što verovatnijim. Zato je neophodno da policijski službenik raspolaže sa što je moguće više podataka i informacija u vezi fingiranja krivičnog dela, pa da ta raspoloživa saznanja zna vešto da koristi prilikom obavljanja informativnog razgovora. Uspeh kriminaliste-operativnog radnika u svakom slučaju zavisi od njegove informisanosti u vezi sa fingiranjem, taktikom postavljanja pitanja, njegovom umešnošću tokom obavljanja informativnog razgovora i sa druge strane, inteligencijom 80
i sposobnošću osumnjičenog da pronikne u taktiku operativnog radnika, odnosno da osujeti njegovu nameru. U svakom slučaju ovde se radi o veoma napetoj psihičkoj situaciji u kojoj ishod razgovora zavisi od iskustva operativnog radnika, odnosno kriminalnog iskustva osumnjičenog i njegove spretnosti da izabere zamke koje mu tokom informativnog razgovora postavlja operativni radnik. Za očekivati je da osumnjičeni bude uporan u svojoj nameri da uveri operativnog radnika u lažno činjenično stanje kao da je pravo. Fingiranje je za razliku od prikrivanja krivičnog dela, uvek umišljano, iako se može desiti da se odluka o fingiranju donosi naknadno-„post festum“, čak iako je delo izvršeno iz nehata. To se odnosi i na lice koje nije izvršilac, već ima sopstveni interes u fingiranju, a odlučno je da prilikom davanja iskaza bude kategorično, prikazujući lažno kao stvarno. Naravno da se sva pravila koja se odnose na obavljanje informativnog razgovora sa osumnjičenim, u punoj meri odnose i na situaciju fingiranja. Veoma je važno da se tokom razgovora ne ispoljava suviše radosti ako je okrivljeni priznao delo, niti na kategorički insistirati na krivici. Priznanje treba da bude rezultat činjenica i argumenata koji potvrđuju fingiranje. Relativno je pitanje koje će se mere i radnje preduzeti i kojim redosledom u cilju provere određenih činjenica i radi utvrđivanja stvarnog činjeničnog stanja i materijalne istine. Sve mere i radnje treba da budu podređene obezbeđivanju materijalnih dokaza koliko je to moguće, te sve iskaze lica tokom informativnih razgovora treba usmeravati u tom pravcu. Na kraju treba imati u vidu kod uviđaja na licu mesta fingiranog kriminalnog događaja, da su tragovi i predmeti najčešće namešteni pa ih zato treba pažljivo i detaljno pregledati, analizirati i obraditi.
Najčešće greške prilikom primanja prijava građana Dosadašnja kriminalistička praksa ukazuje i na činjenicu da prilikom prijema prijava od građana dolazi i do određenih propusta i grešaka. Ove greške mogu nekada za rezultat imati gubljenje dragocenih informacija čije će se prisustvo teško ili skoro nikako neće moći nadomestiti u daljoj operativnoj obradi konkretnog predmeta. Prilikom prijema prijave treba imati u vidu bitnu razliku na primer: nije isto da li se prijava prima od svedoka ili lica koje od nekog čulo za neki događaj ili od oštećenog lica konkretnim krivičnim delom. Veoma često se zaboravlja da je prijavljivanje krivičnog dela za mnoge građane potpuno nov i nepoznat postupak sa kojim se mnogi od njih po pravilu susreću prvi put u životu. U takvim situacijama je pogrešno odmah preći na ispitivanje o glavnim činjenicama vezanim za krivično delo koje se prijavljuje, već je u tim situacijama poželjno da se podnosiocu prijave prvo postavi nekoliko uvodnih pitanja, kao na primer: ako se radi o očevicu krivičnog događaja, kakvi su bili vremenski uslovi u 81
vreme opažanja. Ovako se podnosilac prijave može opustiti i osloboditi forenzične zbunjenosti zbog kontakta sa službenim licem, dok će se ovlašćeno lice bolje upoznati sa karakteristikama i osobinama ličnosti podnosioca prijave. Ovlašćena službena lica često preuzimaju dominantnu ulogu prilikom prijema krivične prijave od građana, ponašajući se tako neljubazno i u toj meri grubo da u nekim situacijama gube kontrolu nad svojim ponašanjem i dozvoljavaju sebi da se upuste u raspravu sa podnosiocem prijave. To u očima građana može da stvori veoma lošu sliku uopšte o policiji i nadležnim državnim organima te tako može da utiče na odluku građana da nadležnim državnim organima ne predoče saznanja o nekom krivičnom delu. Ovako može doći do informacionog deficita na strani nadležnih državnih organa (policije) i ujedno do povećavanja tamne brojke kriminaliteta. Prilikom prijema usmene prijave građana može doći do neprimenjivanja načela: objektivnosti, metodičnosti, kritičnosti i samokritičnosti, ukoliko je lice koje podnosi prijavu lepo odeveno, uglađenog i ljubaznog ponašanja, elegantnih pokreta, po spoljašnjosti privlačno, već se podleže dejstvu prvog utiska, što može da dovede do stvaranja potpuno pogrešne slike o krivičnom događaju i nepoznatom učiniocu. Često se ne vodi računa o tome kakvo je psihičko stanje podnosioca prijave u datom trenutku, kako se trenutno ponaša (držanje tela, pokreti rukama i nogama, grize nokte, drži ruke u džepovima, žvaće žvaku itd.), kakve su osobenosti njegovih reči, intonacija glasa itd. Usled površnog i nezainteresovanog postupka od strane kriminaliste dešava se često da se uopšte ne razjasne šta je tačno podnosilac prijave opazio, a šta zaključio. Ne vodi se dosta često računa o mogućnosti postojanja nekog subjektivnog odnosa, između podnosioca prijave sa nekim od učesnika kriminalnog događaja. Greške se javljaju i prilikom formulacije pitanja koja ovlašćeno službeno lice postavlja podnosiocu prijave. Prilikom postavljanja pitanja treba voditi računa o licu koje prijavljuje događaj i njegovom obrazovanju, zanimanju kao i o jeziku i načinu izražavanja. Dalje, prilikom postavljanja pitanja treba poštovati i redosled po kome se pitanja postavljaju od opšteg ka posebnom. Greške se dešavaju u smislu i ne uzimanja krivičnih prijava na zapisnik kada prijavilac dođe u službene prostorije (PI, PS, PU), pa se tako prijavilac pošalje da još izvrši neke provere pa da se javi za dva do tri dana, što kod građana takođe stvara lošu sliku o nadležnom državnom organu. Dalje je bitno da se krivične prijave podnose nakon izvršenog uviđaja a da se ne pozivaju lica-oštećeni da dođe u službene prostorije radi uzimanja krivične prijave na zapisnik. Kriminalisti prilikom prijema prijava od građana moraju postupati učtivo, mirno i staloženo poštujući načela kriminalističkog postupanja kao i sve okolnosti konkretnog slučaja, te da obavljaju ove delikatne zadatke strogo u okviru zakonskih ovlašćenja. 82
Viktimološki značaj prijavljivanja krivičnog dela od strane oštećenog Ukoliko viktimologiju shvatimo kao nauku o žrtvi, u tom slučaju njen odnos sa kriminalistikom se zasniva na ulozi i mestu žrtve u nastanku krivičnog dela, odnosno značaju te činjenice za razjašnjavanje određene kriminalne delatnosti, kao i samoj zaštiti žrtve. Podaci o žrtvi koje sadrži viktimološka i kriminalistička analiza mogu biti od izuzetnog značaja za rasvetljavanje krivičnog dela i otkrivanje učinioca. Na osnovu podataka koji se odnose na ličnost žrtve, njenih veza, mogućeg odnosa sa izvršiocem, njene uloge u nastanku krivičnog dela, moguće je kreirati operativnu kriminalističku delatnost i pribaviti lične i materijalne dokaze u vezi konkretnog događaja. Tako viktimološka analiza omogućava upoznavanje sa ličnošću žrtve i njenom ulogom u krivičnom delu u sačinjavanju mogućih verzija o ličnosti izvršioca, kako bi sužavanjem njihovog kruga lakše došli do osumnjičenog; određivanje uloge žrtve u krivičnom postupku, njeno svedočenje i njen doprinos rasvetljavanju krivičnog dela i formalno. Treba imati u vidu da postoji više faza viktimizacije koje se javljaju kod žrtve krivičnog dela. Prva faza, odnosno primarna viktimizacija se javlja u okviru procesa u kome jedna osoba postaje žrtva krivičnog dela. Za kriminalistiku je od velikog značaja tzv., sekundarna viktimizacija, koja direktno utiče na spremnost žrtve za saradnju sa organima otkrivanja. Naime, sekundarna viktimizacija predstavlja prisustvo pojačanog osećaja povređenosti tj. stradanja koje postoji kod žrtve krivičnog dela zbog pogrešnog shvatanja ili negativne reakcije socijalnog okruženja i organa otkrivanja. Prilikom otkrivanja mogućeg izvršioca uz pomoć viktimološke analize, na osnovu nje se može pretpostaviti kakvom tipu izvršioca bi bile adekvatne karakteristike žrtve; ko bi mogao imati motiv za izvršenje dela baš prema konkretnoj žrtvi; ko je moga da bude upoznat sa posebnim okolnostima u vezi žrtve (finansijsko stanje, navike, interesovanje, ranije životne prilike, sa kime je bila u lošim odnosima, u sporu, sa kime se družila itd.).
Prijave pravnih lica kao izvor podataka o krivičnom delu Pravna lica kao prijavioci krivičnih dela se u principu pojavljuju u situacijama kada su oštećeni krivičnim delima, ali ne retko i u drugim situacijama. Tako, na primer, prilikom pružanja pomoći licima ili u toku utvrđivanja uzroka smrti, zdravstvene ustanove (bolnice, urgentni centri, domovi zdravlja, službe hitne pomoći itd.), mogu doći do saznanja o izvršenom krivičnom delu, i na osnovu toga podneti prijavu nadležnom državnom organu-najčešće policiji (za nanošenje telesnih povreda, ubistvo, silovanje, protivprirodni blud, nedozvoljeni prekid trudnoće, ugrožavanje bezbednosti saobraćaja, izazivanje opšte opasnosti, nesavesno lečenje bolesnika itd.). Do saznanja o krivičnim delima policija može doći na osnovu informacija dobijenih od banaka, revizorskih kuća, 83
poreske uprave, inspekcijskih službi, carinskih službi, komunalne policije, poreske policije, finansijske policije sudske straže,obrazovnih ustanova,civilnih službi bezbednosti, agencija, preduzeća, udruženja, Vojske Srbije i stranih policijskih organa, putem interpola, evropola i drugih organa i službi.
Sredstva javnog informisanja kao izvor saznanja o krivičnom delu Iako je ovaj izvor saznanja o krivičnom delu u praksi znatno ređi, treba mu, u svakom slučaju, posvetiti dužnu pažnju. Ovo iz razloga što prilikom informisanja javnosti novinari, mogu više ili manje, direktno da ukažu na određenu kriminalnu aktivnost koja je npr., rezultirala oštećenjem nečijih prava, interesa, pogoršavanjem materijalne situacije u nekom preduzeću (usled čestih havarija ili pogrešnih poslovnih poteza), korupcijom u državnom organu itd. Do podataka o kriminalnoj delatnosti, potkrepljenih jačim ili slabijim argumentima, može se doći preko pisama čitalaca, dopisa povremenih saradnika i praćenjem živih kontakt emisija. S druge strane, zloupotrebom štampe, radija, televizije i drugih sredstava javnog informisanja (iznošenjem tvrdnji, objavljivanjem izjava, tekstova, filmskih snimaka, fotografija i crteža itd.), mogu se izvršiti i pojedina krivična dela. U rubrikama malih oglasa često se nude usluge čije je pružanje zabranjeno, kao i predmeti koji su pribavljeni krivičnim delom, odnosno čiji promet nije dozvoljen ili je dozvoljen samo uz postojanje odgovarajuće dozvole. U novije vreme se sve više ističe internet kao sredstvo javnog informisanja, pa se zbog toga ne može nikako zanemarivati mogućnost korišćenja ovog sredstva za saznanje o krivičnim delima.
Javno pogovaranje kao izvor saznanja o krivičnom delu Početna saznanja o izvršenom krivičnom delu i njegovim učiniocu mogu se saznati i putem javnog pogovaranja, odnosno na osnovu širenja glasina. Javno pogovaranje predstavlja prenošenje vesti o tome da se priprema izvršenje nekog krivičnog dela, odnosno da je izvršeno neko konkretno krivično delo ili da je određeno lice učinilac krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti, a pri tome nije poznato da li je ta informacija-vest istinita i od koga potiče. Pojedini građani ne prijavljuju kriminalne delatnosti državnom organu, već svoja saznanja poveravaju drugim licima. U praksi se dešava da pogovaranje-širenje glasina, koje u osnovi ima realnu podlogu, prenošenjem bude izmenjeno do neprepoznavanja, gubeći, pri tome, sadržaj i verodostojnost. Bez obzira na sve to, glasine se ne smeju, osim ako su zaista i na prvi pogled apsurdne, bez prethodne pažljive provere okarakterisati kao izmišljotine i nešto što je nerealno. Sam postupak proveravanja treba da bude veoma pažljiv i to treba obavljati na konspirativan način. U traganju za proturačem glasina, a posebno licem od koga one potiču, treba posebno biti uporan kada se u iznetim neistinama i poluistinama mogu naći elementi krivičnih dela. Postupak traganja za 84
izvorom javnog pogovaranja se sastoji u ispitivanju poslednjeg lica u lancu pronošenja glasina s osnovnim pitanjem od koga je ono dobilo kritičnu informaciju i kakav je sadržaj pomenute informacije, potom se sprovodi traganje za prethodnim prenosiocem glasina, ne bi li se daljim operativnim radom došlo do prvog izvora, odnosno lica koje je prvo „iniciralo i lansiralo“ tu informaciju u javnost.
Lica koja angažuje policija kao informatore kao oblik saznanja za krivična dela Stručna policijska, odnosno kriminalistička literatura je prilično oskudna sadržajima koji objašnjavaju ulogu i položaj informatora ubačenog u kriminalnu grupu u cilju njenog razotkrivanja iznutra. Dalje je retko objašnjavanje i pisanje o tome koga sve policija angažuje kao informatora, za saznanja o krivičnim delima i njihovim učiniocima. To mogu biti policijski službenici, i lica izvan policije, lojalni građani, ali i kriminalci, koji policijske službenike po njenom nalogu u dužem vremenskom periodu informišu o krivičnim delima i izvršiocima za koje je policija zainteresovana. Treba imati u vidu da je kriminalac, slično okrivljenom u krivičnom postupku najbogatiji izvor informacija, jer se nalazi u središtu kriminalnih delatnosti i zbivanja. To nije i slučaj sa lojalnim građanima iako je saradnja sa ovim poslednjim mnogo manje rizična. Policija je oduvek bila zainteresovana za saradnju sa licima iz kriminalnih sredina, bez obzira na činjenicu što je saradnja sa njima veoma rizična od dekonspiracije i što, samim tim, zahteva više predostrožnosti i opreznosti. Kao i sve prethodno što je opisivano po pitanju saznanja za krivična dela i njihove učinioce tako je i u ovom slučaju da iskazi informatora mogu biti lažni i neosnovani, što svaki kriminalista mora imati u vidu. Razlozi zbog kojih iskaz informatora može biti neosnovan mogu biti različiti: -
informator je i sam učestvovao u vršenju krivičnih dela pa se to pojavljuje kao osnova da ga policija angažuje; učestvovao je u podeli plena stečenog krivičnim delom, a to se ogleda u tome što je davao kontradiktorne ili, pak, različite verzije događaja; od ranije je zapažene njegova neobjektivnost ili sklonost neistini; ranije je bio kažnjavan zbog prevare ili klevete, lažnog prijavljivanja, davanja lažnog iskaza; njegovi navodi u iskazu protivreče iskazima drugih lica; omogućio je saučesnicima bekstvo ili im je na drugi način pomagao, odnosno poboljšao položaj u krivičnom postupku.
Zlatno kriminalsitičko pravilo u preduzimanju operativnih mera i radnji jeste da informator ostane anoniman, ako je to sa njim dogovoreno, a pogotovu kada njegovi iskazi doprinose pribavljanju drugih dokaza, odnosno indicija. Ukoliko se informator koji je delovao na konspirativnoj osnovi pojavi kao svedok na sudu, njegov iskaz će s 85
aspekta objektivnosti biti problematičan. On će nastojati da svoju ulogu informatora prikrije ili joj prida sasvim drugi sadržaj od onog koji je postojao. Ova lica nastoje samoinicijativno, ili u saradnji sa policijom, da minimiziraju ili učine nejasnim svoj odnos sa organima otkrivanja, a ne tako retko će negirati da je takav odnos uopšte i postojao, ili će izbegavati da o njemu govore. U policijama nekih zapadnih država (npr., SAD) razlikuju se oni informatori koji su pripadnici policije, pa su konspirativno umreženi u tajne kriminalne organizacije, od onih koji nisu pripadnici policije već predstavljaju ljude od poverenja, a neretko i same kriminalce. Obadvojica nastoje da svoju ulogu informatora kao i svoj stvarni identitet sačuvaju u anonimnosti. Svaki pojedinačni slučaj konkretnog angažovanja je iz različitih osnova i motiva potrebnog angažovanja, pravni odnosi između policije i informatora, istinitost informacija, odnosno rizik dezinformisanja pa i namernog stimulisanja informatora, o čemu policija mora voditi računa. Situacija se bitno razlikuje ukoliko je informator, ugrađen u kriminalnu grupu, policijski službenik. Policija u operativnom radu koristi svoje pripadnike, ili pak druga lica kao tzv., agente provokatore. Agent provokator obično nagovara neko drugo lice (koje je po pravilu, pod operativnom obradom) da uradi neku nedozvoljenu radnju ili dovodi lice u slična iskušenja, a potom ga hapsi, odnosno preduzima prema njemu neke druge mere prinude. Agent provokator će uspešno obaviti svoj zadatak ako je žrtvu prethodno isprovocirao, a zatim je hvatanjem na delu uhapsio. Ovakvi postupci nisu svojstveni našim policijskim organima, mada kao metode nisu nepoznate u angažovanju policije. Saradnja policije i građana može se ostvariti u pojedinačnim, „ad hoc“ situacijama i u dužem periodu počev, po pravilu, od prve besplatne informacije do neodređene duge saradnje koju tokom vremena policija treba da stimuliše ukoliko želi da informator nastavi takvu saradnju. Po osnovu prikupljanja obaveštenja kriminalističke službe koriste i tradicionalne taktičke mere, radnje i metode u prikupljanju informacija od neposrednih izvoranajčešće poverljivih lica koja se angažuju iz kriminalnih sredina. Ovakvim operativnim vezama pribavljaju se podaci o namerama delinkvenata ili kriminalnih grupa, razjašnjavaju se krivična dela sa nepoznatim izvršiocem ili prikupljaju potrebni dokazi radi krivičnog progona. Operativne veze mogu biti angažovane u konkretnom slučaju složenih operativnih zahteva, ili za određenu pojavu u kriminogenoj sredini za koju prethodno nisu imale posebne instrukcije, niti su se takve pojave mogle predvideti. Prema stepenu poverljivosti, vrsti i stepenu angažovanja u operativnoj delatnosti, operativne veze se mogu podeliti na: informatore i saradnike. I jedni i drugi se angažuju na osnovu procene policijskih službenika kriminalističke policije i u skladu s uobičajenom procedurom. Da li će neko lice biti angažovano kao operativna veza zavisi od njegovih subjektivnih svojstava i objektivnih mogućnosti i naravno, od potrebe u svakom konkretnom slučaju kriminalističke obrade. Subjektivna svojstva pretpostavljaju određeni stepen pouzdanosti, stabilnosti ličnosti, intelektualnih sposobnosti, diskretnosti, dok objektivne mogućnosti pretpostavljaju realne uslove 86
pristupa kriminalnoj sredini. Ove veze se mogu angažovati iz kriminalne sredine ili se operativnim metodama mogu u nju infiltrirati. Osnovi po kojima se ova lica mogu angažovati su različiti: -
dobrovoljnost; patriotizam; razni vidovi i druge stimulacije; eventualna mogućnost oslobađanja od krivičnog, odnosno prekršajnog gonjenja.
Prema ovdašnjim merilima informatori su lica koja sopstvenim namernim angažovanjem dolaze do saznanja od značaja za kriminalističko operativno angažovanje policije. Takva lica ne pripadaju policiji, a njihov identitet, angažovanje i sadržaj informacija čuvaju se u strogoj diskreciji. Iz napred navedenog se može konstatovati da informatore možemo podeliti u dve grupe i to su: 1) Informatori u koje policija ima puno poverenje, a koje je rezultat detaljnog proučavanja njihove ličnosti, predhodne saradnje i kontrole ponašanja ovih lica. Odnos između kriminaliste i ovih lica izgrađuje se i održava na osnovu poverenja i međusobnog uvažavanja. Neretko oni postaju i saradnici što predstavlja najkvalitetniji stepen informisanja. Oni svoju poziciju saradnika ostvaruju po osnovu ličnih poznanstava: profesionalnih, srodničkih, prijateljskih, sportskih itd. Ova saradnja svakako kvalitetnija ako je saradnik u takvoj situaciji da stalno donosi sadržajne i kvalitetne informacije, ukoliko je prodoran, odan, odgovoran, diskretan, hrabar i uživa neograničeno poverenje kriminogene sredine. Informatori i saradnici su po pravilu, stimulisani novčano ili na drugi način. Među ovim licima se mogu naći i kriminalci koji su veoma dragocen izvor informacija ukoliko se uspostavi dobra saradnja. 2) Informatori koji su članovi kriminalne grupe ili organizacije koji su vršili ili vrše krivična dela. Saradnja sa tim licima je utoliko dragocenija ukoliko policija ne može na drugi način da sagleda kriminalnu organizaciju iznutra. Informacije mogu da se odnose na bilo koje činjenice koje će doprineti otkrivanju, razjašnjavanju i dokazivanju određene kriminalne delatnosti. Ova lica s obzirom na pomenute okolnosti mogli bismo svrstati u drugu grupu informatora. Budući da oni mogu informisati policiju o veoma značajnim podacima koji se odnose na krivična dela (njihovo planiranje i izvršenje, predmeti i tragovi, skrovišta i kretanje kriminalaca) to su ovi podaci veoma dragoceni kada je u pitanju otkrivanje i razjašnjavanje krivičnih dela posebno nepoznatih izvršilaca i stvaranju uslova za njihovo hapšenje. U pitanju je po pravilu, neophodnost otkrivanja tajnog kriminalnog organizovanja, odnosno pripremanje vršenja krivičnih dela velike društvene opasnosti. Otuda je ova saradnja svrsishodnija i sa više opravdanja i pored svih osporavanja njene moralnosti i humanosti. Ova lica su, međutim izložena velikom riziku. Treba imati u vidu da ona narušavaju 87
moralni kodeks kriminalaca zbog čega ih ostali kriminalci, ukoliko budu otkriveni, osuđuju na najgori prezir, a neretko i na smrt. Zato je potrebno prilikom procene informacija koje dostavljaju informatori – kriminalci biti skeptičniji i oprezniji nego kada informacije dostavljaju-pružaju lica koja ne pripadaju kriminalnim grupama. Ova lica, ukoliko izvrše krivična dela nišu po unutrašnjim propisima oslobođena krivične odgovornosti, bez obzira na to što su informisala policiju (što im treba blagovremeno i predočiti da znaju). Posebno je pitanje do koje mere informatori mogu biti angažovani po nalogu policijskih službenika. Osnovna pravila-ustavna i zakonska-nalažu da aktivnost policije može ići do one granice do koje ugrožavanje privatne i intimne sfere ličnosti nije u suprotnosti sa zakonskim, ustavnim i opšteprihvaćenim normama. Opravdanost primene pojedinih policijskih sredstava treba da bude srazmerna opasnosti koja preti zaštićenim dobrima koja bi bila realno ugrožena da takvog angažovanja nema. Najbolji primer je za to aktivnost informatora koji je u stručnoj literaturi poznat kao agent provokator, čijih usluga se malo koja policija može odreći, bez obzira koliko one izgledale problematične sa moralnog odnosno humanog stanovišta. Iz aspekta krivično procesnog prava iskazi ovih lica nemaju pravno relevantni značaj, jer zbog očuvanja anonimnosti oni se, po pravilu, ne pojavljuju u krivičnom postupku kao svedoci. Ukoliko lice koje pruži informaciju policiji želi da za organe pravosuđa ostane anonimno takve informacije će imati isključivo operativni karakter i značaj, s obzirom na to da je isključena mogućnost pojavljivanja takvih lica u krivičnom postupku u svojstvu svedoka. Policija po prethodnom obećanju i postignutom dogovoru njihov identitet održava u strogoj anonimnosti, a saradnja se obavlja dok je to kriminalistički, odnosno operativno, opravdano. Bez obzira na to što je cilj svake pribavljene informacije da se ona transformiše u procesno valjani dokaz, policija izvore sa kojima je zasnovala konspirativnu saradnju ni u kom slučaju ne sme da oda, odnosno da takve informacije predlaže kao svedoke u krivičnom postupku. Iako je reč o mogućnosti krunskog svedočenja, odnosno potencijalnim dokazima koji bi bili teško oborivi, policija će prekršiti osnovne norme moralnog policijskog kodeksa ako postupi suprotno obećanjima datim informatoru. Po pravilu, takav postupak bi u velikoj meri umanjio poverenje u policiju onih bez kojih je policija ponekad nemoćna da efikasno deluje pri otklanjanju najtežih krivičnih dela i učinilaca.
Kriminalističke klopke kao sredstvo otkrivanja krivičnog dela i izvršioca Samim saznanjem o krivičnom delu, tek nastaje problem otkrivanja nepoznatog učinioca i razjašnjavanja svih okolnosti u vezi takvih kriminalnih događaja.
88
Ukoliko do takvih krivičnih dela dolazi učestalo, odnosno ona se vrše sukcesivno na određenom području, jedan od načina otkrivanja izvršilaca je uz pomoć takozvanih klopki-zamki, odnosno stupica. Klopke predstavljaju efikasno kriminalističko operativno sredstvo otkrivanja nepoznatog učinioca ukoliko su stručno, precizno i oprezno postavljene u odgovarajuće vreme i na odgovarajućem mestu. Klopke treba postavljati u mestu, vreme i na način koje izvršilac nije očekivao, da bi se u punoj meri postigao efekat iznenađenja. U praksi je moguće postavljati različite klopke, ali se one mogu svrstati u sledeće grupe: -
tehničke klopke – fotoklopke i slično; fizičke klopke – zasede, praćenje,specijalno osmatranje i slično; hemijske klopke; daktiloskopske klopke.
Pojedine tehničke klopke se mogu uspešno adaptirati u obične predmete za svakodnevnu upotrebu (kamufliranje fotoaparata, mikrofona). Za postavljanje klopki može se uspešno koristiti i sistem televizijskih (TV) kamera. Kamere se postavljaju i usmere na određena mesta koja treba zaštititi, odnosno osmatrati. Kablovima se povežu s monitorima u kontrolnoj prostoriji, tako da kontrolor uključivanjem određene kamere može na ekranu svoga monitora kontrolisati prostor oko objekta ili kretanje u zoni koju kontroliše. Sistem TV kamera u našim tehničkim uslovima može se koristiti pri dnevnoj svetlosti ili u kombinaciji sa jakim osvetljenjem noću. Radi obezbeđenja specijalnih objekata ugrađuju se sistemi za TV osmatranje prilikom osiguranja unutrašnjosti takvih objekata. Sistem video nadzora je jedan od načina koji se primenjuje u cilju zaštite banaka i drugih finansijskih institucija, kako objekata tako i bankomata i drugih mesta gde se barata gotovim novcem i drugim vrednostima banke. Tonfilmsko snimanje je, na primer, moguće koristiti u dokumentovanju stvarnih događaja iz života koji predstavljaju krivična dale. Ovde je reč o veoma značajnom tehničkom i vizuelnom sredstvu pri otkrivanju krivičnog dela i učinioca, naravno, ukoliko je kamera korektno snimila radnju krivičnog dela, odnosno lik izvršioca. Za tu svrhu se koriste skrivene kamere, s ciljem obezbeđenja od krađe u supermarketima, velikim robnim kućama i prodavnicama. Specijalne male MINOX kamere uspešno se koriste kao sredstvo za dokumentovanje džepnih krađa. Poznati su, takođe, i specijalni uređaji i aparati za noćna osmatranja i snimanja. Javno snimanje pojedinih događaja u različite svrhe može korisno poslužiti rasvetljavanju tih događaja sa kriminalističkog aspekta, na primer, automobilska nesreća kao posledica namere vozača, zatim zakonom dozvoljeni skupovi koji se kasnije pretvore u nedozvoljena ponašanja grupa i pojedinaca, drugi javni događaji koji se snimaju ili fotografišu. Mada se ovako prikupljena dokumentacija ne prihvata kao dokaz njen operativni značaj je nesumnjiv.
89
U istu svrhu se upotrebljavaju i svetlosni uređaji koji koriste IC zrake. Ovi uređaji su veoma pogodni za obezbeđenje mostova, prilaza rekama,uskih prolaza, skladišta, prostorija za čuvanje poverljive dokumentacije, banaka, vojnih objekata, a mogu se koristiti i kao zamke, odnosno koriste se prilikom postavljanja zaseda. Ovaj svetlosni uređaj sa IC zracima sastoji se iz predajnika, prijemnika i signalne table. Predajnik emituje zrake i on se sa prijemnikom postavlja u takav odnos da vidljivi ili nevidljivi IC zraci prolaze pored objekta ili ulaza koji se štiti. Ovi uređaji se koriste i za zaštitu od provalnih krađa unutar objekata, odnosno za njihovu spoljašnju zaštitu. Oni su, međutim, osetljivi na atmosferske prilike ( magla, kiša, oluja) što im jako smanjuje vidljivost , a time i efikasnost zaštite. Alarmni uređaji su tehnička sredstva koja, u slučaju prisustva lica na mestima gde su sredstva instalirana na dodir, kretanje, reaguju zvučno ili svetlosno, a mogu i na obadva načina istovremeno, i upozoravaju na prisustvo lica (odnosno životinje), ili ga odvraćaju od vršenja krivičnih dela.
9. INDICIJE I VERZIJE I OPERATIVNO PLANIRANJE
Indicije – osnovi sumnje podozrenja – su utvrđene činjenice i okolnosti koje posredno ukazuju na mogućnost postojanja krivičnog dela, na određeno lice kao mogućeg izvršioca ili, pak, na druge činjenice ili okolnosti vezane za delo ili učinioca. Postoje dve osnovne vrste činjenica koje su značajne za otkrivanje krivičnog dela i učinioca i u vezi sa tim, određivanje krivičnih sankcija u krivičnom postupku. To su sledeće činjenice: 1) Indicije ili osnovi sumnje, odnosno osnovi podozrenja i 2) Pravnorelevantne činjenice ili dokazi. Pravno relevantne činjenice utvrđuje sud kroz primenu pojedinih radnji dokazivanja (istražene delatnosti), a samo izuzetno i policija vršenjem pojedinih radnji dokazivanja u krivičnoprocesnoj formi. Procesno pravno relevantne činjenice predstavljaju osnovu na koji se gradi krivični postupak. Na ove činjenice se u krivičnom postupku nadovezuju krivične sankcije koje izriče sud. Pravnorelevantne činjenice su predmet izučavanja krivično procesnog prava. Indicije predstavljaju predmet angažovanja policije, po pravilu u predistražnom postupku, najčešće na osnovu vršenja pojedinih opštih operativno taktičkih mera i radnji. Indicije imaju veliki kriminalistički značaj, međutim njihova dokazna vrednost je veoma sporna. Indicijalna metoda dokazivanja (kada se indicije uzimaju kao dokazi i na 90
osnovu njih donose sudske odluke) primenjivana u prošlosti, dovodila je po pravilu, do teških sudskih zabluda. Dakle, značaj indicija je mnogostruko veči u fazi otkrivanja krivičnog dela i učinioca, odnosno, indicije su predmet svakog operativnog rada i nalaze se u osnovi svakog činjeničnog stanja ili dokaza. Do indicija o krivičnom delu i učiniocu dolazi se na različite načine. Izvori saznanja o krivičnom delu i učiniocu su ne samo u samoinicijativnoj delatnosti policije, već i u angažovanju mnogobrojnih subjekata, prvenstveno njihovim prijavljivanjem krivičnog dela i izvršioca. Pojedine indicije se stiču i aktivnošću drugih subjekata i stručnih organa, kao što su: -
Javno tužilaštvo; Poreska uprava; Carinski organi i službe; Inspekcijske službe; Komunalna policija; Sudska staža; Finansijska policija; Poreska policija.
Na osnovu tih indicija policija preduzima dalje aktivnosti. Kada je u pitanju samoinicijativna delatnost policije, do indicija se, kao što je istaknuto, dolazi vršenjem pojedinih operativno taktičkih mera i radnji u skladu s ZKP. Značaj indicija je u tome što one predstavljaju početnu osnovu svakog kriminalističkog istraživanja. Indicije mogu biti manje ili više zasnovane na stvarnim činjenicama, a kriminalistika svojim metodama mora da utvrdi njihovu osnovanost. Poseban je problem kako doći do indicija, kako ih saznati, u onim situacijama kada je delo izvršeno na konspirativan način ili je, pak, takvo da kriminalna posledica nije uočljiva u spoljnjem svetu. U početnoj fazi otkrivanja krivičnih dela i učinioca, indicije su polazna osnova na kojoj se gradi otkrivačka delatnost policije. S druge strane, indicije doprinose utvrđivanju dokaza, ili predstavljaju osnovu za njihovo utvrđivanje. Taj put od indicija do dokaza (materijalnih i ličnih) ispunjen je operativno taktičkim merama i radnjama koje preduzimaju organi otkrivanja krivičnih dela i učinioca. Pri tome se mnoge indicije tokom operativnog rada pokazuju kao neosnovane, druge kao delimično osnovane, ili, pak, sasvim osnovane. Dešava se ponekad da indicije budu međusobno kontradiktorne, a ponekad idu u istom smeru. Eliminisanje onih manje izvesnih i verovatnih može se ostvariti samo upornim operativnim radom uz pomoć logičkog zaključivanja. Sam odnos indicija i na osnovu njih utvrđenih dokaza može biti različit. Ako su u osnovi utvrđenih dokaza prethodno saznate indicije, pa zatim proverene, činjenično stanje je potpunije utvrđeno, a dokazi čvršći. 91
Dešava se da, naknadno utvrđene indicije budu kontradiktorne sa već utvrđenim dokazima, što obavezuje policiju i organe otkrivanja na novu operativnu aktivnost i napore u pravcu utvrđivanja, odnosno odbacivanja samih indicija ili, pak, već pravno utvrđenih dokaza. Takav postupak stalnog proveravanja indicija (njihovog potvrđivanja, dopune ili odbacivanja) naročito je prisutan u toku otkrivanja krivičnog dela i učinioca, do pokretanja krivičnog postupka, mada se on može protezati i na samom krivičnom postupku, prevashodno na istragu. Indicije imaju izuzetan značaj ukoliko je izvršilac krivičnog dela nepoznat, pa je potrebno da se otkrije, rasvetli krivično delo i prikupe dokazi. Vrste indicija možemo posmatrati po različitim kriterijumima. Najzančajnija je podela indicija na: -
Indicije o krivičnom delu, one koje ukazuju na postojanje krivičnog dela i Indicije o učiniocu, su one koje ukazuju na blisku ili dalju posrednu ili neposrednu vezu nekog lica sa konkretno izvršenim krivičnim delom.
Određenost indicija koje se odnose na krivično delo, u velikoj meri zavisi od posledica krivičnog dela i njenog manifestovanja u spoljnjem svetu, s obzirom na to da postoje veoma raznovrsna krivična dela, kako ona čije su posledice pritajene i latentne, odnosno one keoje se u spoljašnjem svetu teže uočavaju, tako i one koje su neposredne i vidljive golim okom. S druge strane, pojedine faze krivičnog dela, počev od pripremnih radnji do nastupanja posledice, su manje više indikativne, pa ih samim tim organi otkrivanja lakše ili teže saznaju. Indicije se mogu podeliti i prema osnovnim elementima krivičnog delana: mesto, vreme, način, motiv izvršenja. One se mogu javiti pre izvršenja krivičnog dela, u vrme izvršenja krivičnog dela ili posle njega. Po sadržini indicije mogu biti: lične i stvarne, materijalne i psihološke, uzročne i posledične. Po značaju mogu biti: glavne i sporedne, opšte i posebne, verovatne i istinite. Glavne indicije ukazuju na osnovne elemente bića krivičnog dela i ličnost učinioca, dok se sporedne odnose na otežavajuće i olakšavajuće okolnosti, oblik vinosti i slično. Opšte indicije se odlikuju većom neodređenošću i javljaju se kod većine krivičnih dela, a posebno samo kod pojedinih. Prethodnoj klasifikaciji pripada i podela koja indicije razvrstava u zavisnosti od njihove prirode, na materijalne (vezuju se za materijalnu stranu dela i učinioca) i psihološke (vezuju se za unutrašnju psihičku stranu ličnosti učinioca). Prethodne, istovremene i naknadne indicije, su indicije koje treba posmatrati u odnosu na faze izvršenja krivičnog dela, gde ovakva podela ima poseban operativni značaj, ne samo za sprečavanje krivičnih dela nego i za njihovo suzbijanje.
92
Kao indicije pre izvršenja krivičnog dela javljaju se: izražavanje spremnosti za izvršenje krivičnog dela, postojanje motiva, sumnjivo držanje, naročito ranije osuđivanog lica, sklonost devijantnom ponašanju, psihofizička svojstva, profesionalna znanja i veštine, poznavanje okolnosti koje pogoduju izvršenju krivičnog dela. Među indicije koje se odnose na izvršenje krivičnog dela (radnja, posledica, uzročna veza) posebno su značajne indicije: prisustvo na mestu izvršenja krivičnog dela, posedovanje sredstava izvršenja, profesionalna znanja i veštine, motiv za učešće u vršenju krivičnih dela i samo učestvovanje u delu. Mada su indicije činjenice koje se u postupku utvrđuju kao i sve druge činjenice, one su više faktičke, a manje pravno relevantne činjenice. Da li će jedna činjenica nakon njenog utvrđivanja postati pravno relevantna, odnosno dokaz, ili faktička, zavisi od dva uslova: 1) formalnog –procesnog i 2) materijalnog – faktičkog. Formalni se odnosi na način i formu utvrđivanja te iste činjenice, pri čemu je za postojanje dokaza neophodno da su pribavljene radnjama dokazivanja. Za indicije takav uslov nije potreban, njih je moguće pribaviti preduzimanjem opštih operativnih radnji. Kada su u pitanju materijalni uslovi, oni se pre svega odnose na sadržajnu stranu: u kojoj je meri određena činjenica materijalna sa sapekta njene istinitosti, osnovanosti i objektivnosti. Nivo istinitosti koji predstavlja osnove sumnje odgovarao bi indicijama, dok bi činjenice koje imaju stepen izvesnosti, sadržajno imale značaj dokaza. Ovaj materijalni uslov je manje određen i precizan, odnosno on je precizan u onoj meri koliko je moguće razlikovati osnove sumnje od osnovane sumnje, verovatnoće ili izvesnosti. Formalni uslov je određeniji za razlikovanje, s tim što same istražne radnje nemaju za rezultat isključivo dokaze u pravno relevantnom smislu, već i indicije čiji je posredni dokazni značaj u postupku neposredan, između ostalog i zbog postojanja slobodnog sudijskog uverenja. Suprotno, navedenom, opštim operativno taktičkim merama i radnjama ne mogu se pribaviti dokazi kao pravno relevantne činjenice, već samo indicije. Indicije koje se odnose na stanje i period posle izvršenja krivičnog dela u vezi sa tragovima krivičnog dela koji se mogu naći na izvršiocu, žrtvi, ili na licu mesta, učešćem u događaju, koristi od izvršenog krivičnog dela, psihičkim dejstvom koje ima krivično delo na učinioca (koje se ogleda u njegovom sumnjivom držanju, neuverljivom objašnjenju određenih okolnosti koje se odnose na izvršeno krivično delo i izvršioca). Da bi indicije bile od značaja za dokazivanje, u okviru dokaza i dokaznih informacija, kao i slobodnog sudijskog uverenja, treba da su određene i jednoznačne, pogodne za deduktivno zaključivanje, da su podudarne, da ih je veći broj i da su u kauzalnom odnosu sa krivičnim delom.
93
Indicije mogu upućivati na određeno lice, kao mogućeg izvršioca krivičnog dela. Tako, na primer: u plućima utopljenika nije pronađena voda, iako je njegov brat tvrdio da je skočio u bunar i tako izvršio samoubistvo. To znači da je bačen u bunar mrtav, što inicira na ubistvo od strane brata, ili nekog drugog lica. Metodika otkrivanja kriminalnih delatnosti pojedinih lica najčešće je usmerena prema sledećim činjenicama: -
-
da li su ta lica i ranije vršila istovrsna krivična dela, na sličan ili različit način? da li su određena lica mogla da imaju motiv za izvršenje baš konkretnog krivičnog dela? da li je utvrđeno njihovo prisustvo pre kriminalnog događaja, u vreme kriminalnog događaja i posle njega na mestu izvršenja krivičnog dela? u kojoj meri pojedina lica poseduju znanja i veštine za vršenje baš konkretnih krivičnih dela, odnosno, da li su njihova telesna svojstva takva da su mogla da izvrše određeno krivično delo? u kojoj meri se na pojedinim licima ispoljavaju ili ogledaju psihičke implikacije izvršenog krivičnog dela? da li po izvršenom delu neka od lica poseduju ili raspolažu predmetima krivičnog dela, odnosno, imaju li neke koristi od izvršenog dela?
Na navedena i na mnoga druga pitanja treba odgovoriti, jasno i argumentovano kako bi se povezale indicije sa dokazima. Za praktičan rad policijskih službenika, najinteresantnije su indicije koje se pojavljuju češće i na osnovu kojih se mogu postavljati manje ili više realne verzije, odnosno pretpostavke o krivičnom delu i učiniocu. To su sledeće indicije: indicije o načinu izvršenja krivičnog dela; indicija o sumnjivom držanju; indicija o motivu; posedovanje i rasturanje predmeta koji potiču od krivičnog dela kao indicija; neosnovano bogaćenje, kao i nesrazmerno trošenje novca; ispoljavanje volje za izvršenje krivičnog dela; određene veštine, profesionalna znanja i navike kao indicija; poznavanje prilika i okolnosti, mesto i vreme kao indicija. Operativne indicije su najznačajnije za rad na razjašnjavanju svih okolnosti u vezi saznanja za krivično delo i posebno ono gde je izvršilac nepoznat. Operativne indicije su upravo takvi osnovi sumnji, odnosno signali koji vode organe gonjenja ka razjašnjavanju kriminalnog događaja. Način izvršenja krivičnog dela kao indicija Prilikom preduzimanja određenih kriminalnih aktivnosti većina učinilaca ostavlja iza sebe pečat prepoznatljivosti, koji se može manifestovati izborom objekta napada, mesta, vremena, sredstva i preduzete radnje u fazi pripreme, tokom izvršenja krivičnog dela i nakon toga. Modus operandus izvršenja kriminalci retko odbacuju, međutim praksa je pokazala da se s novim pojavnim oblicima kriminala pojavljuju i novi metodi vršenja krivičnih dela. 94
Sredstvo izvršenja kao indicija Na vrstu i karakteristiku sredstava izvršenja krivičnog dela mogu ukazivati: način izvršenja krivičnog dela, pronađeni tragovi i delovi upotrebljenih sredstava, ali i iskazi očevidaca, oštećenih, žrtava i drugih lica. Nakon utvrđivanja grupne pripadnosti upotrebljenih sredstava, važno je, između ostalog, odgovoriti i na sledeća pitanja: -
Kakva su to sredstva u pitanju? Da li je potrebna posebna stručnost za njihovu upotrebu? Ko ih proizvodi ili prodaje? Ko ih je posedovao ili ih još poseduje? Kome su konkretna sredstva bila dostupna? Da li ih poseduje osumnjičeni?
Sredstvo kojim je izvršeno krivično delo može biti nađeno na licu mesta kriminalnog događaja, prilikom pretresanja stana i drugih prostorija, vozila ili lica, upotrebom psa tragača, na osnovu nečijeg iskaza da ukaže gde se predmet-sredstvo nalazi, kome je prodato ili ustupljeno, gde je odbačeno ili uništeno itd. Nakon pronalaženja takvih sredstava, neophodno je utvrditi sledeće: -
-
Da li su posledice učinjenog dela mogle biti prouzrokovane pronađenim sredstvom? Da li je pronađeno sredstvo (npr., otrovna supstanca) po svom hemijskom sastavu i drugim karakteristikama identično s materijalom pronađenim na licu mesta? Da li su tragovi na licu mesta načinjeni pronađenim sredstvom? Da li na pronađenom sredstvu ili njegovoj ambalaži ima tragova sa lica mesta i tragova učinioca? Da li je moguće uklapanje sa delovima predmeta nađenim na licu mesta? Da li očevici mogu prepoznavanjem identifikovati upotrebljeno sredstvo?
Veoma je važno da se na osnovu pronađenih sredstava izvršenja krivičnog dela ne donose olako zaključci o identitetu učinioca, budući da izvršioci mogu upotrebiti sredstvo koje nije njihovo vlasništvo, niti su u njihovom stalnom i drugima poznatom posedu (ukradeni pa korišćeni), pa ih stoga namerno ostavljaju na licu mesta ili ih, pak, podmeću radi fingiranja. Kada se pronađe sredstvo izvršenja kod nekog lica, to još uvek ne mora da znači da je to lice i izvršilac konkretnog krivičnog dela, to sve upućuje da se operativna indicija-sredstvo izvršenja proveri. Sumnjivo ponašanje određenog lica kao indicija Sumnjivo ponašanje koje se javlja kao posledica psihičkog opterećenja učinioca izvršenim krivičnim delom (usled postojanja svesti o delu, osećanja krivice i straha od otkrivanja, osude sredine i kazne), ne manifestuje se u istoj meri i na isti način kod svih lica. Do neznatnog ispoljavanja, ili, čak, potpunog odsustva sumnjivog ponašanja učinioca krivičnog dela, dolazi često i zbog toga što on ima potpuno 95
drugačiji sistem vrednosti od onog koji je prihvaćen u određenom društvu. To je naročito slučaj kada je izvršenim delom učinilac ostvario izvesnu korist, razrešio dugogodišnji problem, ostvario neki viši cilj i slično. Učinilac krivičnog dela na sebe može skrenuti pažnju, između ostalog i na sledeće načine: sakrivanje, bekstvom, čestim promenama adrese stanovanja, nošenjem lažnih isprava, promenama fizičkog izgleda, nadimaka, navika, traženjem utehe u alkoholu, preteranim trošenjem novca u igrama na sreću, na kocki, povratkom na lice mesta izvršenja krivičnog dela, korišćenjem znakova sujeverja, samoprijavljivanjem ili samoodavanjem o izvršenju nekog lakšeg krivičnog dela, tajnim sporazumevanjem sa drugim izvršiocima krivičnih dela, traženjem kupaca za određenu robu, prijavljivanjem fingiranog krivičnog dela, podmetanjem lažnih tragova, pisanjem anonimnih pisama u kojima ukazuje na tobožnje motive izvršenja i izvršioca itd. Motiv za izvršenje krivičnog dela kao indicija Motiv se može odrediti kao unutrašnji pokretač i regulator ljudskog ponašanja. On se često javlja kao indicija na osnovu koje se, u fazi otkrivanja razjašnjavanja konkretnog krivičnog događaja, mogu sačiniti pretpostavke o tome šta se desilo, o obliku vinosti i psihičkom odnosu učinioca prema delu, kao i određenom licu kao učiniocu. Motiv izvršenja krivičnog dela se utvrđuje na osnovu mnoštva činjenica koje se ispoljavaju u spoljašnjem svetu. Pri tome su od posebnog značaja: -
Vrsta dela; Vreme, mesto i objekata izvršenja; Način i sredstvo izvršenja.
Karakter izvršioca kao indicija Karakter je trajna psihofizička crta ličnosti koja treba, u skladu sa odgovarajućim regulativnim principima, da kontroliše čovekove reakcije, zbog čega se javlja kao značajna orijentaciono eliminaciona indicija. Karakterne crte nekog lica kao operativna indicija se mogu povezati sa motivom kao operativnom indicijom. Izvršilac prilikom vršenja krivičnog dela svojim karakterom ostavlja značajan pečat kako na licu mesta kriminalnog događaja, tako i na žrtvi ili oštećenom. Telesna svojstva izvršioca kao indicija Činjenice koje ukazuju na telesna svojstva učinioca (pol, lični opis, specifična gestikulacija i hod, boja i druge odlike glasa) mogu biti utvrđene na osnovu načina izvršenja krivičnog dela (ubistvo zadavljenjem), predmeta (naročito odeća i obuća) i tragova pronađenih na licu mesta, iskaza dobijenih od očevidaca, žrtve, oštećenog ili drugog lica, (velika težina odnetog predmeta, mali otvor na provaljenom zidu). Ova operativna indicija može nekada biti od presudne važnosti za sužavanje kruga osumnjičenih i da se tako doprinese bržem i efikasnijem rasvetljavanju krivičnog dela. 96
Prisustvo na mestu kriminalnog događaja Utvrđeno prisustvo na mestu krivičnog dela predstavlja osnov za sumnju o učešću u izvršenju krivičnog dela. Posedovanje i rasturanje predmeta krivičnog dela kao indicija Ukoliko se preduzimanjem odgovarajućih mera i radnji kod lica pronađu predmeti za koje se zna ili se pretpostavlja da su nastali ili su pribavljeni krivičnim delom, to predstavlja značajnu indiciju o vezi držaoca predmeta sa učinjenim krivičnim delom. Neosnovano bogaćenje i nesrazmerno trošenje novca kao indicija Naglo bogaćenje i preterano trošenje novca može poslužiti kao osnov za pretpostavku o kriminalnoj delatnosti lica ukoliko ono nema, ili nije imalo, izdašan, stalan ili povremen, legalan izvor prihoda. Ispoljavanje volje za izvršenje krivičnog dela kao indicija Ova indicija se može manifestovati nizom ponašanja koja predstavljaju, pre svega, posledicu uzbuđenja i nemira nastalog nakon donošenja odluke o izvršenju krivičnog dela, kao i nastojanja budućeg učinioca da stvori optimalne uslove za donošenje odluke o izboru napadnutog objekta, mestu i vremenu kada će delo izvršiti, potrebnim sredstvima koja će tom prilikom koristiti, angažovanju saučesnika ako su nužni, kao i o merama koje treba da koristi, angažovanju saučesnika ako su nužni, kao i o merama koje treba da onemoguće otkrivanje, odnosno hapšenje. Profesionalna znanja i veštine kao indicija U pojedinim slučajevima način izvršenja, tragovi i druge okolnosti pod kojima je krivično delo izvršeno, mogu ukazivati na profesiju, navike i veštine kojima izvršilac vlada. Poznavanje nekih borilačkih veština te manifestacija istih prilikom vršenja krivičnog dela, predstavlja ovu operativnu indiciju, kao i poznavanje drugih znanja i veština (baratanje kompjuterom i slično). Poznavanje određenih prilika i okolnosti kao indicija Postojanje indicije o tome da je učinilac poznavao i iskoristio okolnosti koje nisu svima poznate, može se utvrditi na osnovu izbora napadnutog objekta, vremena, nesta, načina i sredstava izvršenja. Verzije – pojam, vrste, planiranje Verzije su misaone konstrukcije – radne pretpostavke o krivičnom delu ili učiniocu sačinjene na osnovu indicija, odnosno prikupljenog operativnog materijala, čiju osnovanost treba da potvrdi ili opovrgne dalja delatnost u okviru operativnog plana, odnosno kriminalističke obrade. Verzije su vezane za kriminalističko razmišljanje i logičko povezivanje uočenih ili saznatih indicija. 97
Kriminalistička hipoteza pretpostavlja tipičan sistem istraživanja, pri čemu se treba pridržavati određenih pravilnosti među činjenicama. Hipoteze su u velikoj meri prisutne u pretkrivičnom postupku (područje heurističke kriminalistike), pre svega radi postavljanja diferencijalne dijagnoze. U krivičnom postupku (područje silogističke kriminalistike), hipoteze služe za popunjavanje pojedinih praznina, koje se inače, nadomešću iskustvom. Njima se pretpostavljaju pojedini odnosi, razlozi, uzroci, pravilnosti događanja, kao i zakonitosti utvrđivanja činjenica koje su u vezi sa krivičnom stvari. Prilikom sačinjavanja verzija potrebno je postaviti najmanje dve verzije i to: verziju i kontraverziju. Postoje više vrsta verzija. Za operativno postupanje je interesantna podela na opšte i posebne. Opšte verzije mogu biti optužne i odbrambene, u zavisnosti od toga na koje su činjenice usmerene – one koje treba da obezbede odbrambene ili optužne dokaze. Opšte verzije čine konstrukciju rasvetljavanja krivičnih stvari, za razliku od posebnih verzija koje se planiraju u okviru opštih i odnose se na pojedine uže elemente krivičnog dela (o subjektu, objektu, motivu, načinu izvršenja itd.). Posebne verzije se planiraju u okviru opštih i njima su usmerene. Njihov zadatak je da dopune opšte verzije konkretnim sadržajima. Osim toga, verzije, mogu biti preliminarne, radne i pomoćne, glavne i sporedne, osnovne i dopunske. Planiranje operativnog rada na osnovu indicija i verzija U ovoj dinamičkoj aktivnosti u kojoj se prikupljaju nove indicije i odbacuju nepotvrđene, misaoni proces i logično zaključivanje imaju izuzetan značaj. Da bi ovaj intelektualni napor bio u skladu sa operativnim radom treba da se zasniva na rezultatima preduzetih mera i radnji po osnovu dobro organizovane operativne delatnosti i to, počev od dobijanja prvih saznanja, do sticanja osnova sumnje, kada, po pravilu, prestaje nadležnost policije i nastaju aktivnosti drugih organa. Pre ili kasnije, na osnovu stečenih osnova sumnji ili indicija, celishodnost daljeg predistražnog postupanja zahteva njegovo planiranje da bi se izbeglo neorganizovano, spontano i neracionalno postupanje. Ovo planiranje se sastoji u donošenju plana koji treba da obuhvati verzije metodološki sistematizovane i po njima predviđene operativnotaktičke mere i radnje. Krajnji smisao plana sadržan je u odgovoru na osnovna-zlatna pitanja kriminalistike. Razvoj i usavršavanje metoda planiranja su korelativni razvoju društva i povećavanju nivoa opštih znanja. Planiranje je dakle potrebno jer nemati plana podrazumeva isto što i planirati da se nešto ne uradi. Planiranjem se izbegava stihija i nered u operativnom radu i postupanju. Posebno kvalitetan skok u razvoju metoda planiranja učinjen je nakon II svetskog rata, kada su počele da se razvijaju nove egzaktne tehnike, koje su poznate pod jednim opštim
98
imenom „mrežno planiranje“, tako da u aktuelnom vremenu savremena kriminalistika preporučuje primenu mrežnog planiranja za kriminalističko delovanje. Mrežno planiranje se odvija u tri osnovne faze i to su: -
-
U prvoj fazi se posmatra eksplicitno i jedino, logička zavisnost poslova koji moraju da se izvrše, što predstavlja analizu strukture; Druga faza podrezumeva period vršenja procene vremena za svaku delimičnu aktivnost, proračun vremenskih termina, utvrđivanja najopterećenijeg vremenskog toka i U okviru treće se uzimaju u obzir svi ostali uticajni faktori, u koje spadaju troškovi obavljanja određenih aktivnosti, raspoloživa sredstva, kao i ljudski potencijali, odnosno radna snaga.
Najveće prednosti tehnike mrežnog planiranja u odnosu na druge oblike planiranja aktivnosti ogledaju se u njenim velikim izražajnim mogućnostima, tako da se za svaku planiranu delatnost formulišu četiri vremenske koordinate i to su: 1) 2) 3) 4)
Vreme najranijeg mogućeg početka; Vreme najranijeg mogućeg završetka; Vreme najkasnijeg mogućeg početka i Vreme najkasnijeg mogućeg završetka.
Kada se nakon preduzetih mera prvog zahvata postave kriminalističke verzije, pa se utvrde sve pretpostavke po pitanju okolnosti za koje ne postoje čvrsti dokazi, neophodno je sačiniti listu aktivnosti kojima će se te pretpostavke proveravati, u cilju njihove potvrde ili negiranja, u čemu se globalno ogleda ceo proces razjašnjavanja kriminalnih delatnosti, od momenta prvih saznanja. Kada se konačno odrede sve kriminalističke delatnosti, postupci, mere i radnje koje je potrebno preduzeti, onda se uz primenu tehnike mrežnog planiranja određuju: 1) 2) 3) 4)
Mesto; Vreme; Modaliteti njihovog preduzimanja i Subjekti koji će ih vršiti.
Ovako posmatrano tehnika mrežnog planiranja omogućava sledeće: 1) Ostvarivanje lako razumljivog pregleda celokupnog planiranog projekta realizacije kriminalističkih zadataka; 2) Jednoznačno predstavljanje logičkog toka i međusobne zavisnosti raznih delimičnih procesa i postupaka u realizaciji kriminalističkih zadataka; 3) Tačno procenjivanje vremena za sve delimične procese i pojedinačne postupke; 4) Određivanje „kritičnog puta“, odnosno najopterećenijeg dela procesa u realizaciji zadataka;
99
5) Pravovremeno sagledavanje svih mogućih ometajućih faktora, koji mogu da utiču na planirani tok obavljanja kriminalističkih delatnosti; 6) Obezbeđenja metoda suzbijanja ometajućih faktora, uz procenjivanje potrebnog vremena radi obavljanja tih aktivnosti i 7) Razrada različitih planskih varijanti, uz racionalno i razumno angažovanje ljudi, tehnike i vremena . Tehnika mrežnog planiranja podrazumeva i sačinjavanje mrežnih dijagrama, kojima se omogućava da rukovodilac kriminalističkih akcija na jednostavan način, efikasno i brzo stiče uvid u ostvarivanje planiranih zadataka. Uz primenu računarske tehnike mrežno planiranje se odvija lakše i jednostavnije jer ova tehnika ima prednost po pitanju koordinacije sa mnogobrojnim subjektima, kada je neophodan timski rad i angažovanje, što je karakteristika velikih i na širem planu zasnovanih kriminalističkih akcija. Kriminalističko mišljenje predstavlja vrlo specifičnu intelektualno- intuitivnu podlogu za razjašnjavanje nekog krivičnog dela, jer se i sama kriminalistika može shvatiti kao „proces utvrđivanja spoznaje“-saznanja, što se ispoljava kao razumevanje i shvatanje nečega u njegovoj suštini i osmišljenosti, čime se karakteriše misaoni proces. Kriminalističko razmišljanje se sastoji u intelektualno-intuitivnoj delatnosti, koju razvija kriminalista u nastojanju da korišćenjem znanja i iskustva kojima raspolaže, na osnovu pribavljenih informacija o krivičnom događaju, uvidi sve odnose i veze, koji se nalaze u uzročno posledičnim vezama nastanka krivičnog dela, u cilju njegovog potpunog razjašnjavanja. Svako istraživanje nekog kriminalnog događaja, u cilju njegovog potpunog rasvetljavanja, neminovno podrazumeva intenzivnu misaonu aktivnost. Taj proces ne može biti pravolinijski i isključiv, niti može da se odvija kontinuirano. On se može grubo podeliti na dve osnovne faze i to su: 1) Faza akcije, koja se odlikuje neumornim i upornim traganjem i 2) Faza refleksije, naknadnog razmišljanja, prisebnosti, kritičkog preispitivanja i ocene polazišta za novu akciju, što je posebno karakteristično za složenije slučajeve, kada se u praksi o „misaonim pauzama“, koje nisu pauze u smislu prestanka razmišljanja, već pauze kada se intenzivno razmišlja, pri čemu su takve pauze posebno potrebne nakon prvih zahvata. Refleksivna faza je u stvari i najkarakterističnija crta kriminalističkog mišljenja, koje je zasnovano na logici, protkano maštom i praktičnim iskustvima, što omogućava da se na bazi svih raspoloživih informacija u trenutku započinjanja procesa razjašnjavanja krivičnih dela postave kriminalističke verzije događaja u vidu mogućih tumačenja i objašnjenja istraživanog događaja, te misaone rekonstrukcije njegovog verovatnog toka, da bi se na osnovu toga izradio plan dalje akcije, radi proveravanja svih postavljenih pretpostavki, te pribavljanja novih relevantnih informacija i činjenica.
100
Potpuno objašnjenje svih aspekata savremenog kriminalističkog mišljenja ne može da zanemari ni uticaj maštovitosti, kao ni kvalitetne kriminalističke beletristike. Još je davno Hans Walder pravilno zaključio da je „kriminalist bez mašte žalosna figura“, a skoro da nema aktuelnog primera da je na neki važniji vid društvenog reagovanja izvršen tako snažan i dalekosežan uticaj literature, kao što je to slučaj sa uticajem kriminalističke beletristike na suprotstavljanje kriminalitetu, odnosno u okviru toga, pre svega na razvoj posebnog kriminalističkog razmišljanja. Savremeni kriminalistički pristup istragama i organizovanju prevencije podrazumeva i kriminalističko razmišljanje. U organizovanju policijskog i pravosudnog rada i delovanja treba polaziti od unapred sastavljenih tzv. „profesiograma“, odnosno skupova svojstava (psihičkih osobina), koje su neophodne za rešavanje određenih kriminalističkih zadataka. Na osnovu izrađenih profesiograma, kroz raznovrsne psihološke testove, svi istražitelji mogu da se podele prema svojim psihološkim profilima, na različite tipove i to: 1) Organizator, onaj koji dobro organizuje rad, pomaže saradnicima i koji je kreativan i zna da inicira aktivnosti i postavlja pa i kontroliše zadatke; 2) Mislilac, čovek koji intenzivno razmišlja, prihvata i najsloženija, najzamršenija krivična dela, voli da radi sam; 3) Sagovornik, je onaj koji ima komunikativne sposobnosti, podoban je za saslušanje, ispitivanje, i informativne razgovore, voli da radi sa ljudima; 4) Tragač je onaj koji dobro zapaža, ima osećaj orijentacije i podoban je za vršenje uviđaja i 5) Sociolog, je onaj koji ima naglašen socijalni aspekt, sposoban je da bude dobar nadzornik. Kriminalističko razmišljanje podrazumeva stalno prisustvo sumnje, orjentacija na uočavanje indicija, povezivanje uočenih indicija i sastavljanje verzija pa sve do realizacije svih zadataka predviđenih operativnim planom koji je sačinjen na osnovu indicija i verzija.
10.
ZLATNA PITANJA KRIMINALISTIKE
Osnovna „zlatna pitanja“ kriminalistike su u vezi sa objektivnom stranom i subjektivnim elementima krivičnog dela u fazi otkrivanja, rasvetljavanja, razjašnjenja i presuđenja. U objektivnu stranu spadaju pitanja: šta se desilo? (krivično delo, privredni prestup, prekršaj, neki događaj); gde se desilo? (mesto radnje kao i svako ono mesto gde se mogu naći tragovi i predmeti u vezi sa krivičnim delom); kako se desilo? (način pripreme vršenja i prikrivanja krivičnog dela) čime je izvršeno? (sredstva izvršenja) i kada se desilo? ( vreme izvršenja konkretnog kriminalnog događaja se određuje precizno, približno i orijentaciono).
101
Pitanja koja se odnose na subjektivnu stranu razjašnjenja dela su: sa kime je izvršeno? (upućuje na saučesništvo); zašto je izvršeno? (odnosi se na motiv); nad kim je izvršeno? (ko je žrtva i mogući viktimološki aspekt) i ko je izvršilac? (najvažnije pitanje zbog kojeg se daju odgovori na sva ostala pitanja.
Šta se desilo ? Reč je o vrlo značajnom pitanju koje se nameće neposredno po saznanju za događaj kojim se može potvrditi ili demantovati sumnja o tome da je u pitanju krivično delo. Od osnovanosti saznatih činjenica zavisi da li će se policija i drugi organi otkrivanja uopšte angažovati u konkretnom slučaju. Takođe, vrsta i karakter događaja (krivično delo, prekršaj, privredni prestup, zades ili neki običan događaj) uticaće na pravce daljih aktivnosti policije, konkretne zadatke i osnovna taktička pravila postupanja. Ukoliko se potvrde osnovi sumnje o izvršenju krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti, policijski službenici, pre svih, su dužni da preduzmu potrebne mere i radnje, u cilju pronalaženja učinioca krivičnog dela i spreče njegovo bekstvo ili skrivanje, da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu da posluže kao dokaz, odnosno da se prikupe sva obaveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje istrage i krivičnog postupka u celini. Ukoliko se potvrdi postojanje osnova sumnje o učinjenom krivičnom delu, policijski službenici će o tome obavestiti nadležnoj javnog tužioca, odnosno podneti krivičnu prijavu protiv poznatog, odnosno nepoznatog učinioca. Ukoliko se utvrdi da se radi o krivičnom delu za koje se goni po privatnoj tužbi, o saznatom će biti obavešten oštećeni građanin.
Gde se desilo? Mesto kriminalnog događaja ima višestruk značaj za razjašnjavanje svih okolnosti u vezi konkretnog događaja. Na tom mestu se mogu pronaći predmeti i tragovi izvršenja, odnosno zateći ili pronaći lica koja su u vezi sa konkretnim kriminalnim događajem (oštećeni, žrtva, očevidac, učinilac). Lice mesta predstavlja prostorni okvir preduzimanja niza mera kriminalističkog karaktera (pregled i obezbeđenje lica mesta, prikupljanje obaveštenja, uviđaja, rekonstrukcije događaja, veštačenja, ograničenja slobode kretanja, pretresanja, provere i utvrđivanja identiteta, osmatranja, zasede itd.). U okviru kriminalističke obrade lica mesta preduzimaju se mnogobrojne radnje na osnovu kojih se dolazi do indicija ili dokaza od značaja za pokretanje i okončanje krivičnog postupka. Određivanje mesta izvršenja krivičnog dela je bitno i zbog nadležnosti postupanja nadležnih organa.
102
Kada se desilo? Utvrđivanje tačnog ili približno tačnog vremena ili vremenskog okvira kriminalnog dešavanja, neophodno je stoga što se postojanje niza okolnosti (npr., atmosferskih i svetlosnih prilika, odnosa sa vremenskim sledom drugih događanja itd.) vezuje za vreme preduzimanja radnje krivičnog dela. Moguće je utvrditi postojanje indicija o krivičnom delu i učiniocu (motiv izvršenja, ispoljavanja volje za izvršenje, psihičkog dejstva izvršenog dela, posedovanja određenih predmeta, poznavanja određenih okolnosti itd.) ukoliko se dovedu u vezu sa vremenom izvršenja. Vreme izvršenja kod pojedinih krivičnih dela je element MOS-a. Takođe se i provera alibija ne može uspešno sprovesti ukoliko prethodno nije utvrđeno vreme izvršenja krivičnog dela za koje je određeno lice osumnjičeno ili okrivljeno. Odgovor na ovo pitanje odnosi se i na primenu KZ, jer se konkretna kriminalna ljudska ponašanja podvode pod odredbe KZ-a koji je važio u vreme njihovog preduzimanja. Pri utvrđivanju uzrasta učinioca, njegove uračunljivosti, kao i momenta od kojeg počinje da teče rok zastarelosti krivičnog gonjenja, takođe se kao odlučujući kriterijum uvažava vreme preduzimanja radnje krivičnog dela.
Kako se desilo? Pojedina krivična dela se vrše na različite načine, te je zato veoma važan zadatak svih subjekata koji učestvuju u rasvetljavanju kriminalnog događaja utvrđivanje odgovora na ovo zlatno pitanje kriminalistike – kako se on odigrao? Način na koji se kriminalni događaj odigrao može biti pouzdana indicija o tome da je u konkretnom slučaju reč o krivičnom delu, a ne o nekom drugom događaju, odnosno motivu, telesnim svojstvima, godinama starosti, profesiji izvršioca ili njegovim veštinama i njegovom prethodnom poznavanju pojedinih značajnih okolnosti. Specifičnost u načinu izvršenja može da ukaže na međusobnu povezanost dela na čijem se rasvetljavanju radi sa nekim ranije učinjenim krivičnim delima, što je posebno značajno ako su učinioci povratnici, specijalizovani za vršenje određenih krivičnih dela.
Čime je izvršeno? Odgovoriti na ovo pitanje znači utvrditi sredstvo izvršenja krivičnog dela, što je veoma važno u razjašnjavanju okolnosti svakog konkretnog kriminalnog događaja. Pronalaženjem sredstava izvršenja i njihovih tragova tokom kriminalističke obrade dolazi se do odgovora na pitanje čime je izvršeno krivično delo. Na upotrebljena sredstva mogu ukazati i lica učesnici u događaju, oštećeni ili žrtve, očevici i učinioci. Utvrđivanjem svojstava predmeta izvršenja stiče se veoma značajna indicija o pripremanom, pokušanom, ili izvršenom krivičnom delu, motivu, telesnim svojstvima i profesionalnim zanimanjima i veštinama učinioca. Na predmetima izvršenja mogu se 103
naći različiti tragovi, pa i oni na osnovu kojih se može izvršiti pouzdana identifikacija učinioca. U cilju pronalaženja ovih predmeta po ZKP-u je data mogućnost preduzimanja brojnih radnji: uviđaja, pretresanja, pregleda prevoznih sredstava putnika i prtljaga, pregleda određenih objekata, uvida u dokumentaciju, privremenog oduzimanja predmeta i raspisivanja potraga.
Sa kime je izvršeno? Ovo pitanje se postavlja onda kada se sumnja ili je izvesno da je kriminalni događaj koji se rasvetljava nastao aktivnošću više lica, odnosno, njihovim saučestvovanjem. Broj učesnika se može utvrditi zaticanjem na mestu događanja, prikupljanjem obaveštenja od građana i misaonom rekonstrukcijom toka događaja izvršenom na osnovu stečenih saznan, pronađenih predmeta i tragova tokom kriminalističke obrade. Veoma je važno u postupku razjašnjavanja konkretnog kriminalnog događaja razjasniti svačiju ulogu: izvršilac, saučesnici, saizvršioci, pomagači, podstrekači itd.
Zašto je izvršeno? Odgovorom na ovo pitanje dolazi se do motiva izvršioca kriminalnog delikta. Ovo je posebno važno u slučaju nepoznatog izvršioca krivičnog dela kada motiv može poslužiti kao veoma značajna indicija i biti osnova za određivanje kruga osumnjičenih, odnosno mogućih izvršilaca. Motivi izvršenja se, kao unutrašnji psihički pokretači konkretnih ljudskih aktivnosti, utvrđuju na osnovu niza karakteristika učinjenog dela: njegove vrste, objekta, mesta, vremena, načina i sredstva izvršenja.
Nad kime je izvršeno? Bez obzira na to što su načini saznanja za krivična dela različiti aktivnost policije u predistražnom postupku veoma često biva inicirana prijavljivanjem krivičnih dela od strane oštećenih lica ili žrtava. Ova lica su i najzainteresovanija za rasvetljavanje konkretnog krivičnog dela, otkrivanje i kažnjavanje počinilaca, pa se mogu pojaviti kao značajan izvor podataka i kad nisu prijavioci učinjenog krivičnog dela, već se za isto saznalo naknadno, tokom operativnog rada. Odgovorom na ovo zlatno pitanje kriminalistike se utvrđuje viktimološki značaj žrtve, odnosno oštećenog i eventualne povezanosti sa izvršiocem konkretnog kriminalnog delikta. Veoma je važno dati jasno odgovor na ovo pitanje i iz razloga što je moguće da je žrtva nekada i prepoznala učinioca ili da napadača lično poznaje, pa čak da zna i razloge eventualnog njenog ugrožavanja ili napada od strane izvršioca krivičnog dela. 104
Ko je učinilac? Mnogobrojna krivična dela se vrše na način, u vreme ili na mestu koji otežava rad na otkrivanju i razjašnjavanju, tako da veoma često nije jednostavno utvrditi odgovor na ovo veoma važno, odnosno najvažnije pitanje-ko je izvršilac krivičnog dela? Nekada se lice može zateći na mestu i u momentu izvršenja krivičnog dela, to su pouzdane indicije o mogućem izvršiocu. Odgovor na sva prethodna pitanja se i daje upravo da bi se odgovorilo na ovo najvažnije pitanje.
11. ODGOVORI NA „ZLATNA PITANJA“ KRIMINALISTIKE I PROVERA VERZIJA Osnovna, odnosno zlatna pitanja kriminalistike predstavljaju osnov svih verzija koje se postavljaju od trenutka preduzimanja mera i radnji prvog zahvata, pa do okončanja postupka. Kriminalni događaj se može smatrati razjašnjenim tek kada se na sva osnovna kriminalistička pitanja daju potpuni i jasni odgovori, potkrepljeni dokazima. Što preciznije odgovore treba da sadrži i odluka nadležnog subjekta (javni tužilac, sud) doneta u postupku pokrenutom povodom konkretnog kriminalnog događaja. na osnovu odgovora na pojedina pitanja, odnosno njima stečenih indicija sačinjavaju se verzije. Verzije se mogu planirati i tako što se više njih veže za jedan element (motiv, način, sredstva izvršenja, određeno lice kao izvršioca). Tokom operativnog rada pojedine verzije se dopunjuju, odnosno one se obogaćuju novim činjenicama. Pri tome ne dolazi do stvaranja novih verzija, već do produbljivanja postojećih. Izuzetno, mogu se stvarati nove verzije, ako to zahteva novo činjenično stanje. Proveravanje verzija, po pravilu, otežano je zbog aktivnog suprotstavljanja učinioca koji nastoji da otkloni sve tragove krivičnog dela i da onemogući svoje otkrivanje kao izvršioca. Proveravanje verzija koje su u osnovi svakog operativnog plana rezultat su ne samo saznatih činjenica u vezi sa krivičnim delom i učiniocem, već i iskustvenih i praktičnih saznanja kao i metoda drugih nauka koje kriminalistika koristi. Operativnim radom nije dovoljno dokazati samo istinitost neke verzije, nego i neistinitost ostalih planiranih verzija. Samo se tako može sa sigurnošću tvrditi da je postignut uspeh u utvrđivanju podudarnosti planirane verzije sa faktičkim činjenicama koje se odnose na krivično delo i njegovog učinioca. Tragajući za odgovorima na zlatna pitanja kriminalistike, kao saznate indicije, za svako pitanje se postavljaju najmanje po dve verzije i to verzija i kontra verzija, te se tako 105
proverava i jedna i druga. Nikako se u operativnom radu ne može postaviti samo jedna verzija, jer tako može doći do usmeravanja istrage u sasvim pogrešnom pravcu a stvarno činjenično stanje neće biti utvrđeno. Operativne verzije se mogu postavljati i u cilju sprečavanja kriminalnih delatnosti a ne samo radi suzbijanja kriminaliteta. Imajući to u vidu verzije možemo podeliti na: preventivne i represivne. Preventivne verzije se mogu postavljati na osnovu opšte sumnje u mogućnost nastupanja kriminalne posledice u okviru kriminalne prognoze, kao na primer: nestankom nekog proizvoda na tržištu može se očekivati šverc ili nastupanjem turističke sezone, realno je očekivati da se poveća broj izvršenih krivičnih dela krađa, saobraćajnih nezgoda, deviznih prekršaja, falsifikata itd. U skladu s ovim okolnostima moguće je stvarati preventivne verzije. Represivne verzije bi bile one koje stvara policija u predistražnom postupku, odnosno javni tužilac u istrazi u skladu s prikupljenim indicijama i dokaznim informacijama o krivičnom delu i učiniocu. Neophodno je da planiranje i realizovanje operativnih postupaka, u smislu proveravanja verzija u okviru operativnog plana, bude rezultat metodičnog, racionalnog i pravovremenog postupanja po planiranoj operativnoj obradi. Planiranje operativnog rada po konkretnim krivičnim delima mora da bude u skladu s predviđenim operativnim, odnosno krivično procesnim zadatkom. Zadatak se, po pravilu, sastoji u određivanju okolnosti koje treba otkriti, razjasniti, a potom dokazati ili, pak, stvoriti uslove (kriminalističke i pravne) za njihovo dokazivanje u krivičnom postupku. Planiranje treba da bude usklađeno sa postojećim verzijama, a same verzije uslovljene sadržajem zlatnih pitanja kriminalistike.
12.
KRIMINALISTIČKA OBRADA
Kriminalistička obrada kao planirana i usmerena operativna delatnost polazi od određenog kriminalnog događaja ili više njih, s ciljem da kriminalistički utvrdi, prikupljanjem činjenica i podataka, koje imaju značaj dokaznih informacija, da li postoji odnos između osumnjičenog i kriminalnog događaja, odnosno da utvrdi da li je određena pretpostavljena kauzalnost opravdana. Bez obzira da li kriminalistička obrada polazi od određenog poznatog kriminalnog događaja ili lica, ona je uvek usmerena prema izvršiocu, čak i ako je nepoznat, odvija se u pravcu njegovog otkrivanja, odnosno prikupljanja dokaznih informacija o njegovoj krivici. Tako kriminalistička obrada predstavlja skup metodološki planiranih i preduzetih mera i radnji od strane policije u predistražnom postupku povodom određenog kriminalnog događaja i njegovog učinioca s ciljem da se početna saznanja (osnovi sumnje-indicije) operativnim radom podignu na takav stepen verovatnoće koji će omogućiti donošenje određenih krivičnoprocesnih odluka. Ove krivičnoprocesne odluke vezane su za
106
postupanje po krivičnoj prijavi ukoliko ona po okončanju kriminalističke obrade bude podneta. Kriminalistička obrada doprinosi utvrđivanju materijalne istine o postojanju određenog krivičnog dela i određene kriminalne delatnosti, čineći tako značajan oslonac procesnim radnjama i izvođenju dokaza u krivičnom postupku. Ukoliko su u toku kriminalističke obrade preduzete i pojedine radnje dokazivanja, utoliko je i sam postupak izvođenja dokaza u krivičnom postupku jednostavniji. Organizacija operativnog rada realizovana kroz planiranje i preduzimanje operativno taktičkih radnji i mera predstavlja aktivnost usmerenu na postizanje operativnog cilja, odnosno, realizaciju same kriminalističke obrade. U kriminalistici problem organizovanja i vršenja kriminalističkih radnji svodi se na proces otkrivanja i dokazivanja krivičnog dela i učinioca u predistražnom i istražnom postupku. Ovaj proces koji počinje i odvija se po izvršenom krivičnom delu ima represivni karakter i sadrži sledeća međusobno povezane etape ili faze: 1) Prikupljanje indicija ili saznanja o krivičnom delu i učiniocu i u vezi sa tim određivanje dijagnoze ili situacije kriminalnog stanja. Ukoliko postoji mesto izvršenja kriminalnog događaja ova faza se realizuje kriminalističkom obradom lica mesta, zaticanjem lica na mestu krivičnog dela in flagrantidelicto, prikupljanjem obaveštenja na licu mesta i drugim radnjama. 2) Sačinjavanje kriminalističkih verzija na osnovu prikupljenih i utvrđenih činjenica, dijagnoza kriminalnog stanja i u vezi sa tim prognoza daljeg kriminalnog ispoljavanja. 3) Operativno planiranje i određivanje cilja operativnog rada i u vezi sa tim organizovanje i vršenje pojedinih operativno taktičkih mera i radnji. 4) Analitičku obradu koja sadrži analizu dokumentacije prikupljene operativnim radom i istovremeno predstavlja njegovu kontrolu i operativno usmeravanje ka realizaciji kriminalističke obrade. 5) Prijavljvanje krivičnog dela i učinioca i postupanje po krivičnoj prijavi. Ovaj završni čin ili realizacija operativne obrade može se okončati i odlaganjem operativnog materijala trajno ili povremeno u ad acta, ako kriminalna delatnost nije postojala, odnosno ako se operativnim putem ona za sada ne može dokazati. Sve navedene faze su veoma značajne, pri čemu, prva (prikupljanje indicija i dijagnoza kriminalnog stanja) predstavlja osnovu na kojoj se grade ostale faze. Bez obzira na činjenicu da postoji opšta, tipična struktura plana kriminalističke obrade, plan koji se odnosi na kriminalističku obradu konkretnog krivičnog dela je uvek individualan, i ne sme da predstavlja rutu i nepromenljivu šemu koja važi za sve kriminalne događaje iste vrste. Svaki događaj ima svoje karakteristike, posebnosti i specifičnosti. 107
Konkretnost planiranja kriminalističke obrade ogleda se u: 1) Konkretnom određivanju ciljeva koje treba postići i zadataka koje treba rešiti; 2) Određivanje operativno taktičkih mera i radnji, kao i dokaznih radnji koje treba preduzeti radi postizanja cilja kriminalističke obrade; 3) Određivanje rokova za preduzimanje predviđenih mera i radnji; 4) Odabiru ljudstva, odnosno operativnih radnika koji će preduzeti mere i radnje sa jasnom podelom poslova i zadataka; 5) Određivanju redosleda, vremena, načina, mesta, sredstava preduzimanja mera i radnji; 6) Određivanje stručnjaka koje treba angažovati; 7) Navođenje tehničkih sredstava i opreme koji će se koristiti u radu. Dinamičnost plana kriminalističke obrade predstavlja mogućnost korigovanja, dograđivanja i menjanja plana na osnovu novootkrivenih činjenica i dokaza. Plan operativnog rada u kriminalističkoj obradi sastoji se od dva dela: 1) Plana kriminalističke delatnosti i 2) Plana pojedinih kriminalističkih mera i radnji. Planiranje kriminalističke delatnosti u celini, obuhvata planiranje: 1) 2) 3) 4)
Preduzimanja mera prvog zahvata na osnovu raspoloživog činjeničnog stanja; Utvrđivanje činjenica koje treba otkriti, razjasniti i dokazati; Postavljanje verzija o činjenicama koje treba razjasniti; Određivanje konkretnih pitanja na koja treba dati odgovor.
Krajnji cilj kriminalističke obrade se sastoji u planskom i organizovanom preduzimanju kriminalističkih delatnosti u cilju otkrivanja krivičnog dela i izvršioca kao i razjašnjavanja svih okolnosti u vezi konkretnog kriminalnog događaja i njegovih aktera.
13.
OBLICI KRIMINALISTIČKE DELATNOSTI
Kriminalističke delatnosti su aktivnosti službenih aktera predistražnog i istražnog postupka, kao i krivičnog postupka kao celine, koje se zasnivaju na učenjima kriminalistike, zasnovanim kako na naučno-teorijskim, tako i na iskustvenim metodama i sredstvima, a preduzimaju se radi: otkrivanja, prikupljanja, obrade, ocene i korišćenja svih kriminalistički relevantnih informacija, na osnovu kojih se stvaraju uslovi za otkrivanje, razjašnjavanje, dokazivanje i sprečavanje krivičnih dela. Sve te kriminalistički relevantne informacije koje u različitim modalitetima (prikupljanje, obrada, ocena, korišćenje itsl.), predstavljaju neposrednu svrhu kriminalističkih mera i radnji, mogu da imaju karakter: dokaza koji načelno poseduju potpun stepen dokaznog kredibiliteta u smislu zahteva krivično procesnog prava (kada su te 108
informacije ishod krivično procesnih delatnosti), a mogu imati i indicijalni karakter (ukoliko su ishod operativnog rada). Kriminalistički relevantne informacije su neposredni cilj kriminalističkih delatnosti, bilo da se one vrše u operativnom ili krivično procesnom obliku, ali se na osnovu njihovog korišćenja ostvaruje posredan cilj kriminalističkih aktivnosti, koji je funkcionalno, ali i opšte-društveno važniji, jer se odnosi na otkrivanje, razjašnjavanje, dokazivanje i sprečavanje krivičnih dela. Kriminalističke delatnosti prema napred navedenom se vrše u dva osnovna oblika: 1) Krivično procesnom ili dokazne radnje i 2) Operativnom, odnosno operativno taktičke mere i radnje. Osnovni kriterijum navedene podele je dokazni značaj preduzetih radnji, odnosno njihovih rezultata, kao i njihovih veza sa dokazima koji se koriste u istrazi i u krivičnom postupku, što u suštini, proizilazi iz važeće krivično procesne regulative. Operativne kriminalističke delatnosti karakterišu dve osnovne karakteristike: 1) Poverljivost, jer se one obavljaju uz puno poštovanje uslova diskrecije i načela čuvanja službene tajne i 2) Ograničenost u pogledu subjekta koji ih sprovodi, to je isključivo policija. Navedenim karakteristikama valja dodati i osnovnu osobenost operativnih delatnosti, a to je da se one sprovode u obliku koji predviđa krivična procedura, što znači da se na njih ne odnose formalna procesna pravila ZKP-a i drugih relevantnih pravnih izvora (pre svega Zakona o policiji), ali samo u pogledu njihove forme, odnosno oblika i načina vršenja u detaljnom sadržinskom smislu, a ne i procesnog osnova koji za određeni krug ljudi mera i radnji mora postojati u vidu osnova sumnje, odnosno nekog drugog formalnog zakonskog kriterijuma, mada se taj stepen sumnje odnosi i na neke krivično procesne radnje, kao na primer u pogledu saslušanja osumnjičenog u predistražnom postupku od strane policije. Operativne kriminalističke delatnosti su prevashodno vezane za mere i radnje koje preduzima policija, a one se prema sadržaju sastoje: 1) Preduzimanje mera i radnji za otkrivanje krivičnih dela, otkrivanje i fiksiranje tragova i predmeta krivičnih dela; 2) Preduzimanje mera i radnji po pitanju pronalaženja i hvatanja učinilaca krivičnih dela i sprečavanja njihovog bekstva; 3) Prikupljanje svih obaveštenje koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje istražnog postupka i krivičnog postupka u celini. Pored navedenog operativnim kriminalističkim merama i radnjama se mogu proizvesti i značajni preventivni efekti, jer se one mogu usmeravati u pravcu sprečavanja kriminaliteta, odnosno sprečavanju izvršenja budućih planiranih i neplaniranih krivičnih dela. Savremene kriminalističke delatnosti su prevashodno preventivno i usmerene i to im je primarni cilj. 109
Krivično procesne radnje se na osnovu značaja koji im se daje u ZKP-u, mogu definisati kao dokazne radnje. One su funkcionalno usmerene na dokaze i to u sledećim procesnim ali i faktičkim oblicima: 1) 2) 3) 4)
Mere i radnje kojima se dokazi prikupljaju; Mere i radnje kojima se već prikupljeni dokazi obezbeđuju; Radnje kojima se dokazi izvode i Radnje kojima se već izvedeni dokazi proveravaju.
Prikupljanje i obezbeđenje dokaza, njihovo izvođenje i proveravanje su osnovne dokazne funkcije krivično procesnih radnji. Neke radnje imaju samo jednu funkciju, a neke mogu da ostvaruju više paralelnih dokaznih funkcija, što u stvari zavisi kako od zakonske regulative, tako i od svih konkretnih okolnosti slučaja. Na primer: Uviđajem se prikupljaju dokazi, ali se mogu i proveravati već izvedeni dokazi. Rekonstrukcijom se po pravilu proveravaju već izvedeni dokazi, ali se time mogu izvoditi i drugi dokazi. Saslušanje okrivljenog i ispitivanje svedoka predstavlja izvođenje dokaza, ali ako se vrši suočenje time se proveravaju već izvedeni dokazi, odnosno dati iskazi. Veštačenjem se mogu važne činjenice utvrđivati ali i proveravati itd. Krivično procesne dokazne radnje se s obzirom na njihovu funkcionalnu povezanost sa dokazima dele na dve osnovne vrste: 1) Monofunkcionalne dokazne radnje i 2) Višefunkcionalne dokazne radnje. U savremenim uslovima suprotstavljanja kriminalitetu važna osobenost kako krivičnoprocesnih, tako i operativnih radnji je da se one moraju vršiti u skladu sa pravilima kriminalistike kao nauke i prakse, jer samo tako njihova zakonska forma može da dobije realan, potpun i svrsishodan sadržaj i samo je tada moguće da se realno maksimizira stepen njihove uspešnosti u datim okolnostima. Stoga se obe aktivnosti službenih aktera predistražnog, istražnog i krivičnog postupka u celini u funkcionalnom smislu označavaju kao kriminalističke delatnosti. Osnovne krivičnoprocesne kriminalističke delatnosti su pre svega aktivnosti koje se u pozitivnom ZKP-u označavaju kao radnje dokazivanja i to su: pretresanje stana i lica; saslušanje okrivljenog kao i saslušanje osumnjičenog; ispitivanje svedoka; uviđaj; rekonstrukcija; raznovrsna kriminalistička veštačenja. Pored navedenih delatnosti i neke druge delatnosti, bez obzira što po ZKP nisu svrstane u radnje dokazivanja, spadaju u krivično procesne radnje, jer su s njima veoma tesno vezane u funkcionalnom ali i u formalnom smislu. To su pre svega: prepoznavanje, koje se odnosi na: 1) lica i 2) predmete; suočenje, te nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja. Glavne operativne kriminalističke delatnosti su: kriminalistički eksperiment – kada se ne vrši u okviru dinamične faze uviđaja, odnosno rekonstrukcije, veštačenja ili neke 110
druge krivičnoprocesne delatnosti; prikupljanje obaveštenja od građana (informativni razgovor); praćenje; osmatranje (ukoliko nije u pitanju sprovođenje istog u krivičnoprocesnoj formi optičkog snimanja); korišćenje informatora i saradnika; potražna delatnost policije; postavljanje tzv., kriminalističkih klopki; zasede; racije; korišćenje posebno dresiranih pasa; poligrafsko testiranje. Policija po ZKP sve navedene mere treba da sprovodi uz saradnju i saglasnost javnog tužioca koga je obavezna da o svim radnjama odmah obaveštava. Javni tužilac inače rukovodi predistražnim postupkom gde policija ima i najviše aktivnosti upravo navedenih koje spadaju u operativne kriminalističke delatnosti.
14.
UVIĐAJ
Uviđaj je hitna istražna radnja koja predstavlja sistem raznovrsnih kriminalističkih delatnosti, kojima se na osnovu odredbi ZKP-a, na mestu događaja, opažaju (neposredno ili posredno uz učešće stručnih lica, ili upotrebom specijalnih instrumenata kriminalističke tehnike), sve bitne okolnosti nastalog događaja, te pronalaze i u skladu s kriminalističko-tehničkim pravilima stručno obrađuju tragovi i predmeti, uz misaonu rekonstrukciju kriminalnog događaja, a u cilju prikupljanja i registrovanja (kroz zapisnik i njegove kriminalističke priloge-skice, fotografije, video snimci itd.), svih kriminalistički relevantnih informacija i podataka, radi razjašnjavanja kriminalnog događaja i prikupljanja dokaza. Uviđaj se preduzima kada je za utvrđivanje ili razjašnjavanje činjenice u postupku potrebno neposredno opažanje organa postupka6. U skladu s napred navedenim ZKP, predmet uviđaja može biti: lice, stvar ili mesto. Prilikom preduzimanja uviđaja organi postupka će po pravilu zatražiti pomoć stručnog lica forenzičke, saobraćajne, medicinske ili druge struke, koje će, po potrebi, preduzeti i pronalaženje, obezbeđivanje ili opisivanje tragova, izvršiti potrebna merenja i snimanja, sačiniti skice, uzeti potrebne uzorke radi analize ili prikupiti druge podatke7. Na uviđaj se može pozvati i veštak ako bi njegovo prisustvo bilo od koristi za davanje nalaza i mišljenja. Uviđaj lica8 , odnosno, uviđaj okrivljenog će se preduzeti bez njegovog pristanka ako je potrebno da se utvrde činjenice važne za postupak. Uviđaj drugih lica može se bez njihovog pristanka preduzeti samo ako se mora utvrditi da li se na njihovom telu nalazi određeni trag ili posledica krivičnog dela.
6
ZKP; „službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13; čl. 133 – preduzimanje uviđaja. Ibid 8 Ibid, čl. 134-uviđaj lica. 7
111
Ako su ispunjeni uslovi predviđeni po ZKP od napred navedenih lica mogu se uzeti uzorci radi analize9. Uviđaj stvari10 se preduzima nad pokretnim i nepokretnim stvarima okrivljenog ili drugih lica. Uviđaj leša se preduzima ako su ispunjeni uslovi iz čl. 129. Stav 1. ZKP-a. Svako je dužan da organu postupka omogući pristup stvarima i pruži potrebna obaveštenja. U skladu s odredbama ZKP-a člana 147 koji se odnosi na privremeno oduzimanje predmeta, prilikom uviđaja takvi predmeti se mogu privremeno oduzeti. Kada je prilikom vršenja uviđaja potrebno ući zgrade, stanove i druge prostorije, primenjuju se odredbe ZKP-a11. Uviđaj mesta 12 se preduzima na mestu krivičnog dela ili drugom mestu na kojem se nalaze predmeti ili tragovi krivičnog dela. Organ postupka može zadržati lice zatečeno na mestu uviđaja pod uslovima predviđenim u čl. 290. ovde citiranog ZKP-a. Imajući napred navedeno u vidu određen je materijalni uslov, ili procesno – pravni osnov za obavljanje uviđaja. Praktično ovako formulisane zakonke odredbe upućuju na određenu procenu nadležnog organa da u konkretnoj situaciji treba preduzeti uviđaj, jer se na taj način može doći do značajnih informacija i podataka. Kriminalistika kao nauka ima jedinstven stav da prilikom procenjivanja potrebe da se obavi uviđaj, treba uvek imati u vidu ekstenzivniji prilaz, jer je manja šteta od vršenja uviđaja u nekim slučajevima, kada on nije neophodan, od propuštanja da se on preduzme u situaciji, kada je to bilo potrebno. Veoma je pogrešan pristup kod onih stavova i mišljenja gde se uviđaj povezuje isključivo sa traženjem tzv. materijalnih dokaza, prevashodno predmeta i tragova, jer je njime moguće prikupiti i druge važne podatke i informacije, kao što su: podaci o opštim osobinama lica mesta kriminalnog događaja, kao svojevrsne „kriminalne bine“. Zato se smatra da skoro i nema krivičnih dela, kod kojih je apsolutno isključena potreba (ili mogućnost) vršenja uviđaja, a smatra se (mada iz praktičnih razloga nikada nije dobro praviti neku listu krivičnih dela), da uviđaj treba uvek izvršiti kada su u pitanju krivična dela iz oblasti krvnih delikata, gde treba ubrajati i samoubistva, slučajnu i zadesnu smrt, seksualnih delikata (pre svega kad su u pitanju silovanja), teških krađa (posebno izvršenih obijanjem i provaljivanjem), razbojništava, razbojničkih krađa (posebno teži slučajevi, kao što su oružana razbojništva), saobraćajnih nezgoda, teških slučajeva nesreća na radu, terorističkih napada, kao i u svim drugim slučajevima kada se proceni da bi preduzimanje kriminalističkih mera i radnji na licu mesta događaja moglo da bude plodotvorno za prikupljanje informacija relevantnih za razjašnjavanje i dokazivanje krivičnog dela, te otkrivanja i hvatanja učinioca istog. 9
Ibid, čl. 141 i 142. Ibid, čl 135 11 Ibid, čl. 155, pretresanje na osnovu naredbe i čl. 158. stav 1. tačka 1. Pretresanje bez naredbe. 12 Ibid, čl. 136 10
112
Uviđaj ima dualistički – krivičnoprocesni i kriminalistički karakter, pa se tako i cilj vršenja uviđaja može izraziti na dva načina: 1) Na bazi njegove krivično-procesne forme uviđaja i 2) Na osnovu kriminalističke sadržine uviđaja. Opšta kriminalistička pravila, odnosno opšta uputstva ili generalne instrukcije za vršenje uviđaja možemo reći da su sledeće: 1) Organizacija uviđajnih organa-preventivno-pripremne aktivnosti, kojima se iskazuje spremnost u organizacionom, materijalnom, pravnom, kadrovskom i svakom drugom smislu za izvršavanje ove hitne istražne delatnosti; 2) Opšta pravila upotrebe tehničkih sredstava i metoda postupanja u situacijama koje zahtevaju a na osnovu procene izlazak na lice mesta radi vršenja uviđaja; 3) Opšta kriminalističko-taktička pravila za vršenje uviđaja. Organizacija uviđajnih organa-preventivno –pripremne aktivnosti Uviđajni organ je genusni pojam za određivanje subjekta koji je prema pravilima ZKP-a nadležan za sprovođenje uviđaja, a to može da bude: 1. Javni tužilac ili 2. Policija (policijski službenici). Uviđaj u predistražnom postupku prvenstveno vrši Javni tužilac, a policija ga može obaviti ukoliko javni tužilac nije u mogućnosti da odmah izađe na mesto događaja. Prethodna organizacija uviđajnog organa je od vitalnog značaja kada je reč o kvalitetnom, vršenju uviđaja u predistražnom postupku, gde se uviđaj ispoljava kao jedna od najvažnijih mera prvog zahvata i kada je neophodno hitno reagovanje, uz temeljnost, sistematski i planski pristup. Uviđaj je mahom neponovljiva delatnost, tako da je često nemoguće ponovno izvođenje dokaza sa istom posledicom u slučaju njegovog ponavljanja, ili vršenja nakon proteka tzv. „kritičkog vremena“, (post festum), a u nekim situacijama je to apsolutno i neizvodljivo ni iole efikasno i svrsishodno vršenje uviđaja po proteku određenog vremena, kada je npr., motorno vozilo, učesnika saobraćajne nezgode, pomereno sa mesta događaja, ili popravljeno, ukoliko su tragovi nekog dela nastali usled delovanja vremenskih uslova (kiša, sneg, vetar itd.), ako je određena supstanca na mestu događaja poprimila nova fizičko-hemijska svojstva itd. Vreme koje protekne od momenta saznanja za događaj, pa do trenutka započinjanja uviđaja, uvek deluje u korist učinioca, tako de je dužina proteklog vremena, odnosno vreme ne reagovanja uviđajnog organa, direktno proporcionalno veličini šanse učinioca da izbegne otkrivanje i krivično gonjenje. Urgentno reagovanje u situaciji kada je potrebno izvršiti uviđaj, nije naravno, samo po sebi, dovoljno, ni opravdano, ukoliko nije adekvatno praćeno prethodnom , dobrom i efikasno koncipiranom organizacijom. Dobro izvršene pripreme su preduslov blagovremenog i uspešnog vršenja uviđaja, a one omogućavaju da se hitnost u reagovanju ne pretvori u ishitrenost i haotičnost.
113
Prethodna organizacija uviđajnog organa, u vidu preventivno-pripremnih aktivnosti podrazumeva: -
-
Organizovanje i funkcionisanje stalnog dežurstva; Formiranje specijalizovanih ekipa za vršenje uviđaja; Organizovanje sistema veza, javljanja i obaveštavanja (korišćenje mobilnih telefona, radio veze itd.); Obezbeđenje tehničke opreme (specijalni neseseri za uviđajne ekipe, uređaji za snimanje i registrovanje, video kamere, razni detektori, lampe, reflektori itd.); Preventivno organizovanje odgovarajućih sredstava u slučaju potrebe da se obave nužne intervencije (pripremljene lekarske ekipe za pružanje pomoći i prebacivanje u zdravstvenu ustanovu, kontakt sa dežurnim vatrogasnim jedinicama itd); Držanje u pripravnosti službenih pasa; Raspolaganje dobro opremljenim i ispravnim vozilima u dovoljnom broju; Mogućnost korišćenja helikoptera u datim situacijama.
Pored svega navedenog veoma je važno da uviđajna ekipa bude kadrovski dobro osposobljena, da se u ekipi uvek mogu naći vrhunski stručnjaci ne samo iz oblasti kojom se bave nego je neophodno da se ljudi u ekipi dobro poznaju i da budu dobro uigran tim. Opšta pravila upotrebe tehničkih sredstava i metoda prilikom vršenja uviđaja Uloga tehničkih sredstava prilikom vršenja uviđaja je od velike važnosti, i efikasna i stručna primena kriminalističke tehnike presudno utiče na dokaznu vrednost uviđaja, tako da naučno verifikovano, egzaktno utvrđivanje tragova i predmeta krivičnog dela, predstavlja u većini slučajeva neoborivi dokaz, zbog čega tek u savremenim uslovima, kada brz tehničko-tehnološki razvoj omogućava masovnije korišćenje vrlo pouzdanih tehničkih sredstava, stara latinska sentenca – „Nulla est maior probatio, guam evidentia rei“ – nema boljeg dokaza od uviđaja, dobija svoj puni smisao i pouzdanu potvrdu. Opšta kriminalističko-taktička pravila u vršenju uviđaja Pri formulisanju kriminalističko-taktičkih pravila za vršenje uviđaja ne treba gajiti iluzije da je realno moguće stvaranje nekih „čistih primera“ ili „gotovih obrazaca“. Ovde se radi samo o načelnom i generalnom usmeravanju aktivnosti službenih aktera uviđaja, a nauka kao što je kriminalistika, usko povezana sa praksom i prožeta svešću o skoro neverovatnoj promenljivosti mnogih faktora koji bitno utiču na pojavne oblike kriminaliteta, uz već legendarnu “kriminalnu inventivnost“ njegovih aktera, teži da kroz određena, dovoljno elastična pravila, opšteg karaktera, izbegne stvaranje krutih i statičnih šablona, te da kroz uopštene i tipizirane koncepcije, olakša, učini kvalitetnijim i efikasnijim – sprovođenje konkretnih uviđaja.
114
Opšta kriminalističko-taktička pravila za vršenje uviđaja, ostvaruju svoju funkciju u okviru generalne svrhe kriminalistike taktike-izgradnje najefikasnijih metoda otkrivanja, dokazivanja i razjašnjavanja krivičnih dela i to na taj način što stvaraju metode kojima se obezbeđuje: 1) Stvaranje najpovoljnijeg ambijenta za vršenje uviđaja, te svođenje mogućih remetilačkih faktora na minimum, ovo se obezbeđuje formulisanjem opštih pravila obezbeđenja mesta događaja; 2) Preduzimanje kriminalističkih aktivnosti na mestu događaja na kvalitetan i tekovinama kriminalističke nauke i prakse verifikovan način, što se može postići opštim pravilima o vršenju uviđaja kroz faze-stadijume ili etape te razvijanjem posebnog kriminalističkog načina razmišljanja i zaključivanja; 3) Omogućavanje da se sve prikupljene informacije u toku uviđaja, efikasno i na procesno validan način, koriste u svim ostalim fazama predistražnog postupka i u toku istrage, što se postiže formulisanjem pravila o načinu registrovanja svih nepobitno utvrđenih činjenica kroz zapisnik o uviđaju i njegove kriminalističke priloge.
Obezbeđenje i pregled mesta događaja Obezbeđenje i pregled mesta događaja prethodi uviđaju i predstavlja neku vrstu „konzerviranja“ zatečenog stanja, do dolaska organa uviđaja (JT ili policije). Ovde se radi o kriminalističkom zahvatu koji ima karakter hitne radnje, a sve radnje koje se tokom njega preduzimaju se odnose na: 1) Tragove i predmete krivičnog dela, koji se obezbeđuju neposredno (pokrivanje i na drugi način vođenje računa da se ne oštete ili izmene), ili posredno, kroz određivanje granica mesta događaja i blokiranja celog tog područja uz pažljivo pregledanje mesta događaja i razmišljanja šta je sve potrebno obezbediti i zaštititi; 2) Učinioca krivičnog dela, koga su policijski službenici, pa i sami građani zatekli na licu mesta u vršenju krivičnog dela onog koje se goni po službenoj dužnosti, mogu lišti slobode, odnosno uhapsiti, ili preduzeti mere za sprečavanje njegovog bekstva, te mu ukoliko je to potrebno pružiti medicinsku pomoć, ili ga uz obezbeđenje dovesti u zdravstvenu ustanovu; 3) Žrtve krivičnog dela, kojima se, ukoliko za tim postoji potreba, pruža medicinska pomoć, ili se organizuje hitan prevoz do najbliže zdravstvene ustanove. Ukoliko su žrtve u stanju da komuniciraju, potrebno je sa njima obaviti informativni razgovor, što je posebno važno ukoliko je učinilac nepoznat i još uvek na slobodi; 4) Treća lica, zatečena na mestu događaja, među kojima su u kriminalističkoinformativnom smislu najvažniji očevici i drugi potencijalni svedoci. Policijski službenici imaju pravo i procesnu mogućnost da lica zatečena na mestu događaja upute Javnom tužiocu ili da ih zadrže do njegovog dolaska, ako bi ta 115
lica mogla da daju podatke važne za krivični postupak i ako je verovatno da se njihovo saslušanje, odnosno ispitivanje kasnije ne bi moglo izvršiti ili bi bilo skopčano sa znatnim odugovlačenjem ili drugim teškoćama, s tim da zadržavanje ovih lica ne može da traje duže od šest sati. Kod obezbeđenja mesta događaja je važno da lice mesta ostane netaknuto do dolaska uviđajnih organa. Sva mesta gde je došlo do nekih izmena prilikom dolaska na lice mesta radi obezbeđenja i pregleda istog potrebno je obeležiti i da se to saopšti Javnom tužiocu ili ovlašćenom službenom licu koji će vršiti uviđaj.
Vršenje uviđaja kroz faze Većina teoretičara i praktirčara smatraju da je uviđaj u kriminalističkom smislu gledano složena delatnost, koja se mora odvijati kroz pojedine faze ili stadijume, a često se govori o informativnoj, statičkoj i dinamičkoj fazi uviđaja. Neki pak, autori ne izdvajaju na upadljiv način faze-etape uviđaja, međutim oni razlikuju statički i dinamički metod vršenja uviđaja, na osnovu čega i prave razliku između statičkog i dinamičkog uviđaja.
Verbalno-informativna faza uviđaja Ova faza uviđaja se uobičajeno obeležava kao informativna, a mi smo taj njen naglašeni informativni karakter dodatno bliže odredili atributom „verbalno“, čime se jasno ukazuje na osnovne distinktivne crte ove uviđajne faze u odnosu na statičku i dinamičku, u okviru kojih se takođe prikupljaju brojne kriminalistički relevantne informacije, što uviđaju i daje dominantno obeležje saznajnosti. Informacije o bitnim elementima događaja (krivičnog dela) se u verbalno-informativnoj fazi uviđaja prikupljaju na verbalan način i to na dva osnovna načina, što sve zavisi od toga da li je lice mesta prethodno bilo obezbeđeno i pregledano ili nije: 1) kroz razgovor sa licima koja su obezbeđivala mesto događaja i 2) preko prikupljanja obaveštenja od građana.
Statička faza uviđaja Sam naziv ove faze uviđaja asocira na izvesnu pasivnost i neaktivan odnos prema ovako važnom poslu, što međutim nije tačno jer se u toku ove faze uviđaja, njegovi akteri orijentišu na one aktivnosti, čije je osnovno obeležje da se moraju vršiti na način, koji ničim ne remeti i ne menja zatečeno stanje na mestu događaja. pre preduzimanja pažljivog, metodičnog i sistematičnog pregleda mesta događaja, neophodno je da se rukovodilac uviđaja orijentiše o stanju na tom lokalitetu, pri čemu mora biti maksimalno pažljiv, kako ne bi svojom nepažnjom izazvao neke tragove (ako 116
dodiruje neke predmete pa ostavlja tragove papilarnih linija i uništi već postojeće tragove). Ovde je potrebno imati u vidu da u ovoj fazi mogu i da se obeleže tragovi koji se na primer ostavljaju na mekoj podlozi tako što će se na obuću vezati kanap ili staviti najlon itsl. Ovde treba poštovati, u ovoj fazi uviđaja, osnovno kriminalističko pravilo: „prvo očima, pa rukama“ ili uviđaj se u ovoj fazi vrši „rukama u džepovima“. U ovoj fazi treba maksimalno biti orjentisan na misaonoj rekonstrukciji događaja, odnosno davanju verzija samog događaja.
Dinamička faza uviđaja Dinamička faza uviđaja se odlikuje znatno aktivnijim odnosom uviđajne ekipe prema mestu događaja, a u okviru nje se obavljaju aktivnosti kojima je cilj fiksiranje, osiguranje i bezbedno pakovanje pronađenih tragova i predmeta, a u okviru nje je moguće obaviti situaciono veštačenje, rekonstrukciju ili istražni eksperiment. U ovoj fazi uviđaja predmeti pronađeni na mestu događaja se pomeraju s mesta i iz položaja u kojem su zatečeni i to u dvostrukom cilju: 1) da bi mogli da se detaljno posmatraju i opišu i 2) da bi se utvrdilo da li na njima postoje do tada ne uočeni tragovi, da se objasni odakle oni potiču, kako su nastali, ko ih je ostavio i kakvo je njihovo kriminalističko značenje. Važnost tragova, kao „nemih svedoka“ je ogromna, ali oni mogu da svoju dokaznu funkciju obezbede jedino ukoliko se na ispravan način ne samo otkriju, već i kavalitetno obezbede i sačuvaju.
Zapisnik o uviđaju i njegovi kriminalistički prilozi Zapisnik o uviđaju predstavlja pisani dokument, sastavljen u određenoj po ZKP predviđenoj formi, koji sadrži sva zapažanja uviđajnog organa o činjenicama, koje su tokom uviđaja utvrđene kao nepobitne i na maksimalno objektivan način. Zapisnik o uviđaju kao potpuno „objektivan akt“ ne sme da obuhvata nikakva lična zapažanja, bazirana na pretpostavkama, ili čak predrasudama, on čak ne sme da sadrži nikakav zaključak o oceni utvrđenih činjenica, jer bi to predstavljalo prejudiciranje za dalji tok postupka, te bi time zapisnik izgubio na objektivnosti i tačnosti. U zapisnik o uviđaju se takođe nikako ne smeju unositi zapažanja iz obavljenih informativnih razgovora. Takvi načini pribavljanja informacija nemaju dokazni karakter, pa se o njima samo sačinjava službena beleška, koja nema značaj dokaza, dok zapisnik o uviđaju koji je preduzet van glavnog pretresa služi kao dokaz i kao takav se prezentuje i čita na glavnom pretresu. Preporučljivo je da se zapisnik o uviđaju sastavlja istovremeno sa vršenjem uviđaja, jer se tako u potpunosti obezbeđuje njegova autentičnost. 117
Zapisnik o uviđaju ima tri osnovna dela i to su: 1) uvodni deo; 2) opisni deo i 3) završni deo. Prema pravilima ZKP-a zapisniku o uviđaju će se priključiti skice lica mesta događaja, fotografije, filmski snimci, planovi itd.
15.
REKONSTRUKCIJA DOGAĐAJA I KRIMINALISTIČKI EKSPERIMENT
Rekonstrukcija je krivično procesna – istražna, a istovremeno i kriminalistička radnja koja se prema odredbama ZKP-a13, vrši radi proveravanja izvedenih dokaza ili utvrđivanja činjenica koje su od značaja za razjašnjavanje predmeta dokazivanja. Na navedeni način ZKP uopšteno određuje materijalni uslov za preduzimanje rekonstrukcije, odnosno njen procesno pravni osnov i to kroz formulisanje dva osnovna i opšta cilja rekonstrukcije: 1) da se provere već izvedeni dokazi i 2) da se utvrde činjenice, koje su od značaja za razjašnjavanje krivične stvari. U pogledu načina vršenja rekonstrukcije ZKP predviđa da organ postupka može odrediti rekonstrukciju događaja, koja se obavlja tako što će se ponoviti radnje ili situacije u uslovima pod kojima se prema izvedenim dokazima događaj odigrao. Uz napomenu da ukoliko su u iskazima pojedinih svedoka ili okrivljenih radnje ili situacije različito prikazane, rekonstrukcija događaja će se, po pravilu, posebno izvršiti sa svakim od njih pojedinačno. Veoma je bitno imati u vidu i odredbu ZKP-a da rekonstrukcija ne sme biti izvršena na način kojim se vređa javni red i moral ili se dovodi u opasnost život ili zdravlje ljudi. Prilikom rekonstrukcije se mogu, po potrebi, ponovo izvesti pojedini dokazi. Na osnovu datih opštih uputstava koje daje citirani zakonik, kriminalistika dalje razrađuje postupak i definisanje određenih zahteva, koji se odnose na: 1) Prostorno-ambijentalne uslove, po kojima se rekonstrukcija vrši na mestu događaja, čiji izgled treba da bude što približniji njegovom izgledu u vreme izvršenja krivičnog dela; 2) Vremensko-meteorološke uslove, rekonstrukcija se obavlja u isto doba dana i godine, pod sličnim atmosferskim uslovima i drugim prilikama, kao što je to bilo u vreme izvršenja dela; 3) Ostale taktičko-tehničke uslove, u toku rekonstrukcije se upotrebljavaju ista sredstva izvršenja i drugi predmeti, koji su bili na mestu događaja u vreme izvršenja dela. Sama rekonstrukcija na mestu događaja se prema američkoj kriminalističkoj terminologiji preciznije definiše kao „realna“ ili „fizička“ rekonstrukcija. Rekonstrukcijom se mogu ostvariti različiti ciljevi, od kojih su najčešći sledeći: 13
Zakonik o krivičnom postupku, „sl. Glasnik RS“ br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13; član 137rekonstrukcija događaja, određivanje rekonstrukcije događaja. 118
1) Da se isprave propusti učinjeni prilikom vršenja uviđaja, ili da se otklone protivrečnosti i nelogičnosti, nastale usled nestručno ili površno obavljenog uviđaja. Ovde je važno shvatiti da rekonstrukcija ne može biti zamena blagovremeno i kvalitetno izvršenog uviđaja. 2) Da se utvrdi način izvršenja dela, kada se to nije moglo postići samo objektivnim istraživanjem na mestu događaja, prilikom vršenja uviđaja, pa je radi ostvarenja ove svrhe potrebno i učešće aktera krivičnog dela. 3) Da se potvrdi odbrana okrivljenog ili da se proveri i dokumentuje tačnost njegovog priznanja. 4) Da se proveri tačnost iskaza oštećenog i svedoka u pogledu okolnosti vezanih za mesto izvršenja krivičnog dela, kao i za mesto događaja uopšte. 5) Da se provere nalaz i mišljenje veštaka, ili da se veštaku obezbede povoljni uslovi za vršenje veštačenja. Rekonstrukcija se mora unapred temeljno pripremiti, tako što javni tužilac – rukovodilac rekonstrukcije sprovodi sledeće pripremne radnje: 1) Identifikuje mesto događaja, korišćenjem zapisnika o uviđaju, skice lica mesta, fotografija, zapisnika o iskazima svedoka i okrivljenog, kao i drugih materijala; 2) Proverava da li su ispunjeni svi potrebni vremenski, atmosferski uslovi; 3) Postavlja sve učesnike u krivičnom delu na odgovarajuće mesta. Kriminalistički eksperiment predstavlja svesno i plansko uvođenje nekih novih činjenica, preduzimanjem određenih radnji, ili izlaganjem dejstvu određenih okolnosti, u sporno činjenično stanje, u cilju utvrđivanja novih dokaza, proveravanja već izvedenih dokaza, te prikupljanja svih relevantnih informacija, radi otkrivanja uslova i uzroka nastanka krivičnog dela. Kriminalistički eksperiment može biti izveden u toku rekonstrukcije ali i u toku dinamičke faze uviđaja. Kriminalistički eksperimenti se mogu klasifikovati u opštem smislu, posmatrano,u tri grupe i to su: 1) Eksperimenti za utvrđivanje mogućnosti da se izvrši određena radnja, pri čemu se mogu proveravati fizičke sposobnosti nekog lica, da li npr., u određenom vremenu može pretrčati određeno rastojanje, da li je neko lice sposobno da sačini neki crtež, skicu itd.; 2) Eksperimenti za određivanje mogućnosti da se vide, čuju, ili na neki drugi način uoče određene činjenice i 3) Eksperimenti za utvrđivanje uzajamnog položaja i delovanja nekog mehanizma (alarmni sistem), kao i za razumevanje i utvrđivanje načina stvaranja i nastanka određenih tragova. Kriminalistički eksperiment se mora izvoditi prema određenim pravilima: -
Prvo pravilo podrazumeva da se pre početka eksperimentisanja, uvek moraju tačno utvrditi sve okolnosti iz kojih je sastavljen kritični događaj; 119
-
-
-
Drugo pravilo se odnosi na dve okolnosti: 1) detaljno planiranje eksperimenta i 2) sprovođenje izolacije eksperimenta-rukovodilac eksperimenta mora da planira koje će utvrđene, neutvrđene, proverene ili neproverene, pretpostavljene i nove okolnosti uvesti u strukturu događaja u cilju utvrđivanja dejstva koje će one proizvesti, a pri tom je neophodno da se osigura izolacija eksperimenta, tako da u tok događaja ne dospeju bilo kakve druge okolnosti, osim onih koje su postojale u momentu izvršenja dela, ili onih koje se nameravaju uvesti, radi eksperimentisanja; Treće pravilo podrazumeva da se prilikom eksperimentisanja u isto vreme sme menjati samo jedna okolnost, jer bi u suprotnom bilo neizvesno iz kojih razloga , nastupaju određeni efekti; Po četvrtom pravilu, cilj eksperimenta se ogleda u utvrđivanju i proveravanju svih onih činjenica, koje omogućavaju da se potvrde ili odbace određene pretpostavke, koje su predstavljale polaznu osnovu eksperimenta.
Kada se eksperiment vrši samostalno, dakle van sastava rekonstrukcije, dinamičke faze uviđaja, ili veštačenja, neophodno je da se svi ostvareni rezultati potkrepe skicama, fotografijama, ili video materijalom, uz sastavljanje zapisnika, a poželjno je da samom eksperimentisanju prisustvuju i dva građana, koji bi se u slučaju potrebe, mogli pozvati od strane suda kao svedoci, u pogledu ispitivanja o okolnostima pod kojima je obavljen eksperiment, te o autentičnosti zapisnika i njegovih priloga.
16.
PRETRESANJE
Pretresanje predstavlja jednu veoma važnu krivično procesnu radnju, koja se najčešće obavlja tokom istrage, ili kao radnja dokazivanja u predistražnom postupku. Pretresanje se vrši na osnovu odluke suda koja se donosi u formi naredbe, koja mora biti pismena i obrazložena, što predstavlja formalni uslov za pretresanje. Da bi se pretresanje obavilo neophodno je postojanje i materijalnog uslova koji se u pogledu pretresanja stana i drugih prostorija okrivljenog ili drugih lica odnosi na verovatnoću da će se pretresanjem okrivljeni uhvatiti ili da će se pronaći tragovi krivičnog dela ili predmeti važni za krivični postupak –„corpora delicti“, a u pogledu pretresanja lica na verovatnoću da će se pretresanjem pronaći tragovi i predmeti važni za krivični postupak. Pretresanje se preduzima ukoliko je verovatnoća da će se na taj način: 1) Uhvatiti učinilac krivičnog dela za kojim se traga i da će se izvršiti njegovo hapšenje; 2) Pronaći leš ili delovi leša; 3) Pronaći tragovi krivičnog dela ili 4) Pronaći predmeti važni za krivični postupak.
120
Imajući u vidu da je pretresanje dokazna radnja preduzima se po pismenoj naredbi suda ili na osnovu posebnog policijskog ovlašćenja kada je to neophodno i celishodno. Bez obzira što nije moguće za svaki pojedinačni slučaj dati i konkretna uputstva, moguće je ukazati na opšta kriminalistička pravila koja se moraju poštovati prilikom pretresanja, kao što su: -
pravovremenost pretresanja; konspirativnost pripremanja i opreznost prilikom vršenja ove delatnosti; iznenadnost pretresanja i plansko, sistematsko, temeljito i uporno vršenje pretresanja.
Pretresanje je veoma delikatna i osetljiva delatnost jer je potrebno da bude i opravdana sa kriminalističkog aspekta, da bude efikasna i da pruži očekivane rezultate, a osim toga, moraju da budu poštovana procesna pravila kao i prava građana. Zato, pretresanje treba veoma savesno i detaljno pripremiti i isto tako i izvršiti. U okviru priprema potrebno je preduzeti sledeće: detaljno se informisati o predmetu pretresanja, mestu i objektu, kao o osobinama lica kod koga se vrši pretresanje. Neophodno je sačiniti plan u kome će se navesti imena službenih lica koja će vršiti pretresanje kao i njihovi konkretni i jasno – precizno određeni zadaci, predmet pretresanja (šta se pretresanjem traži), gde treba vršiti pretresanje i kada, kako treba tražiti. Planom treba predvideti i tehnička sredstva, odnosno opremu koja će se koristiti prilikom vršenja pretresanja. Postoje i situacije kada se pretresanje mora obaviti hitno i bez odlaganja, tada nema vremena za detaljne pripreme ali i u tim situacijama se mora imati u vidu opšti pristup izvođenju ove dokazne radnje. Postoje različite vrste pretresanja s obzirom na pojedine kriterijume pa se pretresanje deli prema: 1) Zakonskim uslovima koji moraju biti ispunjeni: a) Pretresanje na osnovu pismene i obrazložene naredbe suda i b) Pretresanje na osnovu posebnih ovlašćena određenih u ZKP, bez pismene i obrazložene naredbe suda-ovlašćenja policije da uđe u tuđi stan i druge prostorije. 2) Objektu; 3) Obimu; 4) Vremenu pretresanja. U slučaju hitnosti prema odredbama ZKP-a dozvoljena su i sledeća odstupanja, od pretresanja:
121
1) Pretresanje se može izvršiti i bez prisustva svedoka ako nije moguće da se odmah obezbedi njihovo prisustvo, a postoji opasnost od odlaganja. Ti razlozi ne prisustvovanja svedoka pretresanju moraju biti navedeni u zapisniku. 2) Pretresanje se može preduzeti i bez prethodnog saopštenja razloga, kao bez prethodnog poziva, na predaju lica ili stvari, ako se pretpostavlja oružani otpor, ili je potrebno pretresanje izvršiti odmah i iznenada, ili ako se pretresanje ima izvršiti u javnim prostorijama. Objekti pretresanja mogu biti: lica i njihov prtljag; prostorije (stanovi, kuće, pomoćne prostorije, ekonomske zgrade, šupe, podrumi, tavani, restorani, kafići, hoteli, moteli itd.); prevozna sredstva (putnička vozila, teretna vozila, autobusi, železnički vagoni, plovni objekti itd.) i slobodni prostor (park, šuma, vinograd, voćnjaci, planine, livade, njive itsl.,). Po obimu, pretresanje može biti potpuno (detaljno) i delimično. Delimična su ona pretresanja kod kojih se nalaze određeni predmeti na određenim mestima, a moguće je površnim pretresanjem postići željeni cilj, na primer: kada se lice hapsi pa se pretresanje vrši opipavanjem, da bi se utvrdilo da li ima oružje ili oruđe pogodno za napad, da li kod sebe krije predmete krivičnog dela koji mogu biti odbačeni ili uništeni. Potpuno pretresanje je onda kada se pretresanje vrši veoma detaljno, planski i sistematskim pristupom. Po vremenu pretresanja mogu biti istovremena, kada se vrše na više mesta, odnosno, na više lica u isto vreme i pojedinačna koja su nezavisna jedna od drugih i ne moraju se vršiti istovremeno. ZKP nalaže organu koji vrši pretresanje da sačini zapisnik o izvršenom pretresanju. Zapisnik o pretresanju ima tri dela: uvodni, opisni i završni. Uvodni deo zapisnika o pretresanju sadrži naziv organa koji vrši pretresanje, lice ili objekata kod koga se ono vrši, mesto, adresu i vreme početka pretresanja. Opisni deo zapisnika sadrži spisak i detaljan opis svih pronađenih i izdvojenih stvari za koje se pretpostavlja da su u vezi sa krivičnim delom ili kriminalnom delatnošću lica kod koga se vrši pretresanje. Opis stvari mora biti takav da se na osnovu njega i kasnije mogu, pronađene i privremeno oduzete stvari, identifikovati. Završni deo zapisnika sadrži vreme završetka pretresanja, potpis vlasnika stana ili lica koje ga zastupa, dvojice prisutnih svedoka i službenog lica koje je pretresanje vršilo. Ukoliko vlasnici stana ili svedoci ne žele da potpišu zapisnik to je potrebno posebno navesti uz konstataciju i razloga nepotpisivanja zapisnika. Takođe je potrebno u zapisniku navesti i njihove primedbe ukoliko ih imaju. Po završetku pretresanja i sačinjenom zapisniku vlasniku, odnosno držaocu oduzetih stvari i predmeta ili licu koje ga zastupa, izdaje se potvrda koja, takođe, mora da sadrži detaljan opis privremeno oduzetih predmeta.
122
17.
VEŠTAČENJE
Veštačenje je dokazna radnja koja se može preduzeti kako u krivičnom, tako i u predistražnom postupku od strane suda ili organa unutrašnjih poslova. Organ postupka će u skladu s ZKP14, odredi će veštačenje kada je za utvrđivanje neke činjenice u postupku potrebno stručno znanje. Veštačenje se ne može odrediti radi utvrđivanja ili ocena pravnih pitanja o kojima se odlučuje u postupku. Veštak je lice koje raspolaže potrebnim stručnim znanjem za utvrđivanje ili ocenu neke činjenice u postupku. Po pravilu se za veštačenje određuje jedan veštak ali ukoliko se radi o složenom veštačenju, može se odrediti dva ili više veštaka. Veštačenje predstavlja primenu naučnih, tehničkih i uopšte stručnih postupaka i metoda za utvrđivanje ili ocenu neke važne činjenice koja je od značaja za razjašnjavanje pojedinih značajnih pitanja u krivičnom postupku, a za njeno utvrđivanje ili ocenu potrebno je posebno znanje sa kojim ne raspolaže organ koji vodi postupak. Ako za određenu vrstu veštačenja postoje veštaci sa spiska stalnih veštaka, drugi veštaci se mogu odrediti samo ako postoji opasnost od odlaganja ili ako su stalni veštaci sprečeni ili ako to zahtevaju druge okolnosti. Za određenu vrstu veštačenja postoji stručna ustanova ili se veštačenje može obaviti u okviru državnog organa, takva veštačenja, posebno ako se radi o složenim veštačenjima, po pravilu se poveravaju toj ustanovi ili organu (fakulteti, instituti, bolnice, zdravstvene ustanove, razne laboratorije (hemijske i sl.), koji će potom odrediti jednog ili više stručnjaka za davanje nalaza i mišljenja. Vezano za krivična dela, to mogu da budu razne specijalizovane institucije ili organi uprave, kao na primer: Zavod za izradu novčanica – u slučaju veštačenja falsifikata novca; Zavod za ispitivanje lekova – u slučaju veštačenja lekova; Institut za bezbednost i Institut za naoružanje u sklopu veštačenja eksplozivnih naprava, zapaljivih sredstava itd. Pri policijskim upravama (PU) postoje centri za kriminalističku tehniku gde se vrše trasološka veštačenja (veštačenje tragova), daktiloskopska veštačenja, veštačenja rukopisa i pisaćih mašina, hemijska, biološka, sudsko-medicinska i druga veštačenja. Ukoliko za određena veštačenja ne postoji domaći stručnjak, stručna ustanova ili državni organ ili ako je to opravdano zbog posebne složenosti slučaja, prirode veštačenja ili drugih važnih okolnosti, za veštaka za veštaka se može odrediti strani državljanin, odnosno veštačenje se može izuzetno poveriti stranoj stručnoj ustanovi ili organu druge države.
14
Zakonik o krivičnom postupku, „sl. Glasnik RS“ br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13; veštačenje regulisano od člana 113 do 132 ovog zakonika. 123
Lice koje se poziva kao veštak ima obavezu i dužnost da se odazove pozivu i da svoj nalaz i mišljenje da u određenom roku. Na zahtev veštaka, ukoliko navedene opravdane razloge, organ postupka može produžiti rok. Organ postupka po službenoj dužnosti ili na predlog stranke i branioca određuje veštačenje pisanom naredbom, a ako postoji opasnost od odlaganja veštačenje se, uz obavezu sastavljanja službene beleške, može i usmeno odrediti. Ukoliko veštaka predloži stranka ili branilac, organ postupka ga može pozvati da predloži lice, odnosno stručnu ustanovu ili državni organ, kome treba poveriti veštačenje i da postavi pitanja na koja veštak treba da odgovori. U slučajevima kada veštačenje određuje sud, naredba se dostavlja i strankama. Naredba o veštačenju sadrži: 1) Naziv organa koji je naredio veštačenje; 2) Ime i prezime lica koje je određeno za veštaka, odnosno naziv stručne ustanove ili državnog organa kome je povereno veštačenje; 3) Označenje predmeta veštačenja; 4) Pitanja na koja je potrebno dati odgovore; 5) Obaveza da izuzete i obezbeđene uzorke, tragove i sumnjive materije preda organu postupka; 6) Rok za podnošenje nalaza i mišljenja; 7) Obavezu da nalaz i mišljenje dostavi u dovoljnom broju primeraka za sud i stranke; 8) Upozorenje da činjenice koje je saznao prilikom veštačenja predstavljaju tajnu; 9) Upozorenje na posledice davanja lažnog nalaza i mišljenja. Ukoliko stranka ima stručnog savetnika u naredbi će se naznačiti njegovo ime i prezime i adresa. Od veštaka se u skladu s ZKP zahteva da pre veštačenja položi zakletvu, dok će stalni veštak biti opomenut pre veštačenja na već položenu zakletvu. Ukoliko postoji bojazan da zbog bolesti ili drugih razloga veštak neće moći da dođe na glavni pretres, on zakletvu može položiti i pre glavnog pretresa pred javnim tužiocem ili sudom, uz njihovu obavezu da u zapisniku navedu razloge zbog kojih se zakletva tada polaže. Tekst zakletve po ZKP u R. Srbiji glasi: „Zaklinjem se da ću veštačiti u skladu sa pravilima nauke ili veštine, savesno, nepristrasno i po svom najboljem znanju, i da ću tačno i potpuno izneti svoj nalaz i mišljenje“. Vrste veštačenja Veštačenja mogu biti veoma različita, kako zbog raznovrsnih krivičnih dela, tako i zbog znatnog broja kriterijuma po osnovu kojih se ona mogu razvrstati. Osim toga, razvojem nauke i raznih specijalnosti uvećava se mogućnost njihovog korišćenja u suzbijanju kriminaliteta, pa je to jedan od razloga stalnog povećanja broja veštačenja i sve većih 124
mogućnosti koje ona imaju u otkrivanju krivičnih dela i učinioca, a posebno u izvođenju i obezbeđenju materijalnih dokaza. Imajući u vidu pojedine kriterijume, veštačenje se može podeliti: 1) prema predmetu : veštačenje mesta, stvari i živih bića; 2) prema redosledu: prvo, dopunsko i ponovno veštačenje; 3) prema specijalnosti: sudsko-medicinsko veštačenje (pregled i obdukcija leša, pregled i obdukcija leša novorođenčeta, pregled i obdukcija začetka, toksikološka veštačenja, veštačenja telesnih povreda, psihijatrijska veštačenja), tehnološka veštačenja, knjigovodstvena veštačenja, kriminalistička veštačenja i druga. Kada je u pitanju sadržina veštačenja, postoje ona kojima prethode laboratorijska veštačenja (kod raznih vrsta ispitivanja krvi, urina, sperme, pljuvačke, raznih hemijskih ispitivanja itd.) i veštačenja kod kojih nema takvih ispitivanja. Od izuzetnog značaja za rasvetljavanje krivičnih dela i otkrivanje njihovih izvršilaca su kriminalistička veštačenja koja su najbrojnija i u praksi najčešća. Njihov značaj je naročito veliki prilikom otkrivanja nepoznatih izvršilaca krivičnih dela u predistražnom postupku. Taj značaj se svakodnevno sve više uvećava u suzbijanju kriminaliteta. Ova vrsta veštačenja je veoma kreativna, posebno u primeni i prilagođavanju naučnih metoda drugih nauka potrebama suzbijanja kriminaliteta, čime daju doprinos na samo sopstvenoj kriminalističkoj praksi, već nauci uopšte. Tako se putem daktiloskopskih, trasoloških, balističkih, bioloških i drugih kriminalističkih veštačenja i metoda ispituju razni tragovi kao na primer: tragovi papilarnih linija, tragovi stopala, tragovi biološkog porekla (krv, izmet, mokraća, dlaka, pljuvačka itd.), tragovi vozila, tragovi zuba, tagovi oružja, oruđa, tragovi prašine, blata, stakla, odeće, vlakana i slično. Vrši se veštačenje i raznih falsifikata (isprava, čekova, novčanica, platnih kartica, itd.). Postupak veštačenja Pre početka veštačenja organ postupka upozorava veštaka da je davanje lažnog nalaza i mišljenja krivično delo i treba da ga pozove da predmet veštačenja brižljivo razmotri, da tačno i precizno – stručno navede sve što zapazi i nađe, i da svoje mišljenje iznese nepristrasno i u skladu sa pravilima nauke ili veštine. Organ postupka rukovodi veštačenjem, pokazuje veštaku predmete koje će razmotriti, postavlja mu pitanja i po potrebi traži objašnjenja u pogledu datog nalaza i mišljenja. Ako je u svrhu veštačenja potrebno da se analizira neka materija, veštaku će se, ako je to moguće, staviti na raspolaganje samo deo te materije, a ostatak će se u potrebnoj količini obezbediti za slučaj naknadnih analiza. Veštak ima pravo da od organa postupka i stranaka traži i dobije dopunska razjašnjenja, da razgleda predmete i razmatra spise, da predlaže da se prikupe dokazi ili pribave predmeti i podaci koji su od važnosti za davanje nalaza i mišljenja i da prilikom uviđaja, rekonstrukcije ili
125
preduzimanja druge dokazne radnje predloži da se razjasne pojedine okolnosti ili da se licu koje daje izjavu postave određena pitanja. Kada je veštačenje povereno stručnoj ustanovi ili državnom organu, neće se postupati na napred opisani način, već će organ postupka rukovodioca stručne ustanove ili organa upozoriti na posledice davanja lažnog nalaza i mišljenja i na to da u davanju nalaza i mišljenja ne mogu učestvovati lica koja se po ZKP izuzimaju od dužnosti veštačenja. Stručna ustanova ili državni organ dostavlja pisani nalaz i mišljenje, potpisan od lica koja su izvršila veštačenje. Rukovodilac stručne ustanove ili državnog organa, je dužan i obavezan po ZKP da stranku , na njen zahtev, obavesti o imenima lica koja će izvršiti veštačenje. Dok organ postupka može tražiti objašnjenje u pogledu datog nalaza i mišljenja veštaka. Sudija za prethodni postupak, predsednik pretresnog veća ili sudija pojedinac, po službenoj dužnosti ili na predlog stranke ili veštaka, može rešenjem odrediti smeštanje okrivljenog u zdravstvenu ustanovu ako je to neophodno za svrhu medicinskog veštačenja. Ova mera može da traje najduže 15 dana a izuzetno se, na obrazložen predlog veštaka i po pribavljenom mišljenju rukovodioca zdravstvene ustanove, ova mera može produžiti najduže za još 15 dana. Nalaz i mišljenje veštaka Usmeno dati nalaz i mišljenje veštaka se unosi odmah u zapisnik. Veštaku se može odobriti da podnese pisani nalaz i mišljenje, u roku koji odredi organ postupka. Veštačenje se dokumentuje zapisnikom ili pisanim nalazom i mišljenjem. U zapisniku o veštačenju ili u pisanom nalazu i mišljenju naznačiće se ko je izvršio veštačenje, zanimanje, stručna sprema i specijalnosti veštaka, kao i imena i svojstvo lica koja su prisustvovala veštačenju. Organ postupka obaveštava stranke koje veštačenju nisu prisustvovale da zapisnik o veštačenju ili pisani nalaz i mišljenje mogu razgledati i kopirati i za to određuju rok u kojem treba da iznesu svoje primedbe. Nedostaci u nalazu i mišljenju veštaka Organ postupka će po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka narediti da se veštačenje ponovi u sledećim situacijama: 1) ako je nalaz nejasan, nepotpun, pogrešan, u protivrečnosti sam sa sobom ili sa okolnostima o kojima je veštačeno ili se pojavi sumnja u njegovu istinitost i 2) ako je mišljenje nejasno ili protivrečno. Ukoliko se nedostaci navedeni pod tačkom 1. U prethodnom tekstu ne mogu otkloniti ponovnim ispitivanjem veštaka ili dopunskim veštačenjem, organ postupka će odrediti drugog veštaka koji će obaviti novo veštačenje i o tome dati nalaz i mišljenje. 126
Stručni savetnik Veoma često nailazimo u literaturi ali i u praksi na pojam stručnog savetnika pa je veoma korisno da se to i objasni iz aspekta kriminalistike ali posebno i iz aspekta krivično procesnog prava. Stručni savetnik je lice koje raspolaže stručnim znanjem iz oblasti u kojoj je određeno veštačenje. Stranka u postupku može izabrati i punomoćjem ovlastiti stručnog savetnika kada organ postupka odredi veštačenje. Stručni savetnik ima pravo da bude obavešten o danu, času i mestu veštačenja i da prisustvuje veštačenju kojem imaju pravo da prisustvuju okrivljeni i njegov branilac, sa u toku veštačenja pregleda spise i predmet veštačenja i predlaže veštaku preduzimanje određenih radnji, da daje primedbe na nalaz i mišljenje veštaka, da na glavnom pretresu postavlja pitanja veštaku i da bude ispitan o predmetu veštačenja. Pre ispitivanja od strane stručnog savetnika će se po ZKP zahtevati da položi zakletvu koja glasi: „Zaklinjem se da ću dati iskaz u skladu sa pravilima nauke ili veštine, savesno, nepristrasno i po svom najboljem znanju“. Posebni slučajevi veštačenja U posebne slučajeve veštačenja spadaju sledeća: -
-
-
veštačenje telesnih povreda, koja se vrše ako postoji sumnja u odnosu na vrstu i način nastanka telesne povrede, organ postupka će odrediti ovo veštačenje; veštačenje leša, ako postoji sumnja da je smrt određenog lica neposredna ili posredna posledica krivičnog dela ili je u trenutku smrti lice bilo lišeno slobode ili je nepoznat identitet leša, javni tužilac ili sud će odrediti da lekar specijalista za sudsku medicinu izvrši pregled i obdukciju leša; psihijatrijsko veštačenje, se vrši ako se pojavi sumnja da je isključena ili smanjena uračunljivost okrivljenog, da je okrivljeni usled zavisnosti od upotrebe alkohola ili opojnih droga učinio krivično delo ili da je zbog duševnih smetnji nesposoban da učestvuje u postupku, organ postupka će odrediti ovo posebno veštačenje.
Simulacija Svaki kriminalac ima želju i nastoji da izbegne sopstveno otkrivanje, kao izvršioca konkretnih krivičnih dela, kako bi izbegao krivičnu odgovornost za učinjeni kriminalni akt. Ne retko u praksi oni simuliraju stanje duševnih pa i telesnih bolesti ili različite druge promene na svojoj ličnosti. Simuliranjem je moguće promeniti: glas, hod, navike, a kao poseban vid simuliranja je prerušavanje telesnog izgleda, ili samo izgleda glave. Za takve vidove simuliranja se koristi i razna kozmetika u cilju prerušavanja, dok su u praksi poznati i slučajevi facijalne hirurgije.
127
Kriminalci simuliranjem nastoje da dobiju na vremenu, radi stvaranja odbrane u postuku, ili pripreme za bekstvo, prelaska iz zatvora ili pritvora u zatvorsku bolnicu i tome slično. Kod žena kriminalaca se često dešava da simuliraju nesvesticu, mučninu, nagle napade bolova u stomaku ili glavobolju uz vidnu potrešenost. Prosjaci često simuliraju, hromost, slepilo, sakatost, određenu vrstu bojažljivosti i iznanadne smušenosti, kao i nerazumevanja i iznenađenosti itd. U svim situacijama kriminalisti kada posumnjaju u simulaciju, to treba i da provere na adekvatan način. Na primer: u slučaju neverice da je lice gluvonemo, treba iza njegovih leđa neopaženo na pod ispustiti neki predmet koji će jako zazvoniti ili eksplodirati (npr., žabica). U takvoj situaciji lice koje nije gluvonemo po pravilu će se uvek trgnuti što neće sigurno biti slučaj ako je lice zaista gluvonemo i ne simulira. Simulacije duševnih bolesnika ispituju psihijatri u krivičnom postupku gde se obavezno veštačenje uvek preuzima kada se sumnja u duševno zdravlje okrivljenog.
18.
KRIMINALISTIČKA PROVERA
Kriminalistička provera je opšta operativno-taktička mera i radnja čiji je cilj utvrđivanje istinitosti (osnovanosti) prikupljenih činjenica (indicija, osnova sumnje) koje ukazuju na određeno krivično delo, njegovog učinioca, ili druge okolnosti značajne za razjašnjavanje određenog kriminalnog događaja ili određene kriminalne delatnosti. Indicije ili informacije i podaci čiju osnovanost treba proverom potvrditi, odbaciti ili delimično dopuniti, mogu biti različitog stepena verovatnoće, manje ili više logične i realne, dobijene ili prikupljene iz raznovrsnih izvora. Sve takve činjenice treba da budu proverene, da bi se na osnovu njihove izvesnosti moglo dalje nastaviti sa radom na razjašnjavanju konkretnog kriminalnog događaja, odnosno aktera istog. Za proveru kao operativno-taktičku meru i radnju možemo reći da je stalan metod rada policije. Raspolaganje neproverenim podacima kao tačnim, kako u krivičnom postupku, tako i pre njega, može, u znatnoj meri da naruši i čast i ugled lica na koje se takvi podaci odnose a samim tim može izazvati neželjene posledice u smislu kompromitovanja i policije, što je ne prihvatljivo, kako sa aspekta utvrđivanja stvarnog činjeničnog stanja i materijalne istine, tako i sa aspekta humanosti postupanja. Svaka prijava kriminalnog događaja treba da bude proverena u smislu tačnost takve prijave. Sve saznate indicije podležu proveri tačnosti saznatih činjenica. Vrste provera Sve kriminalsitičke provere mogu se podeliti na osnovu više kriterijuma to su: 128
1) S obzirom na organ po čijem zahtevu se vrši provera, na one koje se vrše po: a) sopstvenoj inicijativi i b) zahtevu drugih organa. 2) Po predmetu, provere koje se odnose na: a) lice i b) objekat. 3) Po načinu vršenja, one koje se vrše: a) otvoreno-javno i b) konspirativno – tajno. Provere koje policija vrši po sopstvenoj inicijativi odnose se na osnove sumnje, indicije ili saznanja do kojih su došli policijski službenici svojim operativnim angažovanjem, neposrednim zapažanjem, obavljanjem određenih operativno-taktičkih mera i radnji, na osnovu obaveštenja koja su im pružili građani, pravna lica (firme, preduzeća, ustanove, institucije itd), kao i drugi subjekti. Pored navedenih samoinicijativnih provera koje, policija vrši i provere po inicijativi drugih PU, kao i provere koje se vrše po zahtevu drugih državnih organa. Provere se najčešće vrše u praksi za određena lica a nije retka praksa vršenja provera i za određene objekte, tu se pre svega misli na objekte gde se često okupljaju lica sklona vršenju krivičnih dela ili se u tim objektima vrše krivična dela. Kao što je napred navedeno, provere po načinu vršenja mogu biti konspirativne-tajne i otvorene-transparentne ili javne. Kada će se prilikom proveravanja podataka, prikupljanja obaveštenja, informacija itd., primeniti jedan a kada drugi način, sve zavisi prevashodno od predmeta proveravanja. Način dokumentovanja provere Nakon izvršenih provera sačinjava se službena beleška ili izveštaj. Obadva ova pismena-dokumenta imaju, isključivo, operativni značaj. U tom dokumentu treba da bude naznačeno koja su se sredstva koristila prilikom proveravanja, sadržaj i opis podataka koji su proveravani, njihov izvor i verodostojnost. Ukoliko se provera vrši po zahtevu JT ili drugog državnog organa, u tom slučaju podaci se dokumentuju u formi posebnog izveštaja u kome se ne navode izvori podataka, niti koja su operativno-taktička i tehnička sredstava korišćena, ukoliko bi to bilo suprotno načelu čuvanja službene tajne. Međutim, mora se navesti da li su podaci provereni i istiniti, tačni u potpunosti ili delimično. Službene beleške ili izveštaji o izvršenim proverama koriste se u operativne svrhe, a ulažu se u pojedine evidencije, zavisno od toga kakvog su karaktera i kojoj evidenciji po svom sadržaju pripadaju. Prilikom sačinjavanja službene beleške ili izveštaja o izvršenoj proveri kao kriminalističkoj delatnosti treba uvek voditi računa da se odgovori na zlatna pitanja kriminalistike uz ukazivanje na argumente ili iniciranje drugih delatnosti kojima se mogu prikupiti dodatne informacije, podaci, predmeti i tragovi kao mogući dokazi bitni za pokretanje i vođenje krivičnog postupka.
129
19.
PRIKUPLJANJE OBAVEŠTENJA
Prikupljena obaveštenja predstavljaju izjave lica date policiji u neformalnom postupku u vezi konkretne krivične stvari, odnosno izvršioca krivičnog dela. Prikupljanje obaveštenja se vrši u neposrednom kontaktu, vođenjem informativnog razgovora između lica koje daje obaveštenje i policijskog službenika koji obaveštenje traži. Policijski službenici su po zakonu obavezni da samoinicijativno pronađu lica koja mogu dati obaveštenja od operativnog značaja, kao i od koristi za uspešno pokretanje i vođenje krivičnog postupka i da od tih lica traže takva obaveštenja. Obaveštenja se odnose na okolnosti krivičnih dela i/ili njihovih učinilaca. Prikupljanje obaveštenja je stalni metod rada policijskih službenika, pa je sadržina ove kriminalističke aktivnosti veoma obuhvatna, s obzirom da se obaveštenja prikupljaju iz najraznovrsnijih izvora. Za efikasno prikupljanje obaveštenja je veoma korisno poznavati okolnosti i prilike u sredini gde se to radi, kao i aktuelne događaje na opštem planu: političkom, ekonomskom, kulturnom, bezbednosnom, sportskom itd. Upućenost u svakodnevne aktuelnosti i oblasti, neophodno je i zbog ostvarivanja svakodnevnih kontakata sa licima od kojih se prikupljaju obaveštenja. Kada se prikupljaju obaveštenja ne treba izostaviti i podatke koji se odnose na lica od kojih se prikupljaju obaveštenja. Inicijativa za traženje potrebnih obaveštenja potiče od JT, povodom podnesene krivične prijave. Mesta gde će se ostvariti kontakti, odnosno voditi informativni razgovor mogu biti različita: službene prostorije, stan, kafana, kafići, radno mesto, na ulici, u parku itd. Prinudno, u službene prostorije lice se može privesti samo ukoliko se ne odazove pozivu-pismeni u kojem je bilo naznačeno da će biti prinudno doveden ako dobrovoljno ne dođe, ili ne opravda izostanak. Lice mesta događaja i službene prostorije su najpogodniji za prikupljanje obaveštenja.
Osnovi psihologije iskaza Prilikom obavljanja razgovora sa licima, bez obzira da li se radi o prikupljanju obaveštenja ili je u pitanju procesna radnja, kriminalista mora da vodi računa o nekim psihološkim karakteristikama iskaza da bi mogao oceniti njegovu verodostojnost, odnosno dokaznu vrednost. Potrebno je ovde imati u vidu da iskaz prolazi kroz tri osnovne faze i to su: 1) Zapažanje; 2) Pamćenje i 3) Izjavljivanje. 130
Zapažanje – percepcija je faza formiranja iskaza i ona nastaje kao prirodni proces našeg odnosa sa okolinom. U suštini zapažanje je uočavanje i registrovanje u svesti pojedinih svojstava lica, predmeta ili pojava. Ono može biti, ne samo vizuelno, uočavanjem, već i preko drugih čula (miris, sluh, dodir, hladnoća, toplota). Na stepen i mogućnost zapažanja lica utiču pojedini objektivni i subjektivni uslovi. U subjektivne uslove spada celokupno psihičko stanje lica: staloženost-mirnoća, rasejanost, uzbuđenje, strah, ispravnost čula, stepen koncentracije pažnje, zainteresovanost za konkretne pojave, kao i mogućnost razumevanja pojava ili stanja. Objektivne okolnosti su: uslovi mesta sa kojeg se vrši zapažanje (udaljenost, konfiguracija terena, izloženost buci), kao i drugi uslovi od kojih zavisi zapažanje (vremenski uslovi, doba dana, vidljivost, atmosferske prilike). Pamćenje, kao faza iskaza, obuhvata period od zapažanja do izjavljivanjareprodukcije. Na pamćenje mnogo utiču objektivne okolnosti. Ono predstavlja najvećim delom individualno svojstvo svakog lica pojedinačno, pa su i uslovi koji utiču, najčešće, subjektivnog karaktera: intezitet i kvalitet zapažanja; u kojoj meri je lice zainteresovano za konkretnu pojavu ili neki događaj, što zavisi od karaktera pojave, da li je nesvakidašnja, uzbudljiva, bizarna, emotivni odnos prema pojavi i njenim akterima (simpatija, antipatija), jaka efektivna stanja: pijanstvo, uticaj droge, senilnost; duševno oboljenje; duševna poremećenost; zaostalost u psihičkom razvoju. Izjavljivanje – reprodukcija je završna a ujedno i glavna faza iskaza i ona je jedino relevantna sa aspekta kriminalistike i krivičnog procesnog prava. Na mogućnost reprodukcije, odnosno iskazivanja utiču mnogobrojni faktori, među kojima su najznačajniji sledeći: sposobnost izjašnjavanja; stepen obrazovanja i opšte kulture lica; određena stručnost ako je neophodna za konkretno iskazivanje; opšte iskustvo lica i njegove individualne sposobnosti; stepen poznavanja jezika; neadekvatna upotreba pojedinih termina određenog žargona; provincijalizmi; iskrivljeno i pogrešno značenje pojedinih izraza i slično.
Opšta taktička pravila obavljanja informativnog razgovora Svaki službeni razgovor kriminaliste sa određenim licem, bez obzira na fazu krivičnog postupka i položaj, odnosno status lica (svedok, osumnjičeni, oštećeni, okrivljeni, očevidac događaja), mora prethodno dobro biti pripremljen. Pod pripremom se podrazumeva poznavanje taktike i tehnike obavljanja razgovora sa licem, odnosno njegovog saslušanja ili ispitivanja. Takođe, je nužno poznavanje metoda opšte i kriminalne psihologije, zatim treba posedovati određeni stepen iskustva u obavljanju razgovora u kriminalističke svrhe. Pripreme posebno zahtevaju detaljno upoznavanje ličnosti sa kojom se obavlja razgovor, njenih karakternih osobina, sklonosti, navika, profesije. Pripreme se sastoje u planskom i sistematskom pripremanju ove radnje, bez obzira da li je sam plan sačinjen u pismenoj formi ili ne. Najvažniji elementi su: 131
1) Detaljno izučavanje svih činjenica i podataka u vezi krivične stvari ili kriminalne delatnosti povodom koje se vodi razgovor; 2) Upoznavanje sa osobinama i karakteristikama lica sa kojim će se obaviti razgovor; 3) Pripremanje osnovnih pitanja i taktika postavljanja pitanja; 4) Određivanje mesta i vremena za obavljanje razgovora; 5) Odlučivanje o načinu beleženja razgovorom dobijenih podataka i razmišljanja o uspostavljanju prvog kontakta i stvaranja pozitivne, emocionalne atmosfere. Rezultat razgovora često zavisi od toga u kojoj meri raspolažemo saznanjima o samom licu jer nam takva saznanja, u velikoj meri, koriste za uspostavljanje jednog poverljivog kontakta, a samo nepoznavanje sagovornika istog stimuliše, ukoliko je negativan, da iznosi neistinu. Tok informativnog razgovora se može podeliti na tri osnovne faze i to su: 1) Faza upoznavanja ili uvodna faza; 2) Faza slobodnog i nesmetanog izlaganja i 3) Faza replike. Pitanja koja se postavljaju licu moraju biti jasna, određena i koncizna. Prilikom njihovog formulisanja i postavljanja mora se voditi računa o nivou obrazovanja i stručnosti, karakternim osobinama, psihološkom i emotivnom stanju lica. Jedno od osnovnih pravila je da licu treba dozvoliti da slobodno i nesmetano izlaže sve o određenoj stvari koja je predmet razgovora. Lice, po pravilu, treba prekidati samo radi usmeravanja ukoliko ono skreće razgovor na sporedne činjenice i ukoliko su one beznačajne za razjašnjavanje kriminalnog događaja. Ispitivač mora pažljivo da prati izlaganje lica, kako bi mogao objektivno da oceni u kojoj meri lice govori istinu, odnosno da li određene činjenice prećutkuje iz straha, zbunjenosti ili nekih posebnih interesa.
Obavljanje razgovora sa osumnjičenim Osnovno kriminalističko pravilo je da se razgovoru sa osumnjičenim pristupa onda kada se prikupi dovoljno podataka i informacija koje, prema jednoj realnoj taktičkoj proceni, mogu dati dovoljno osnova za uspešan razgovor. Kada policija prikuplja obaveštenja od lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilac krivičnog dela ili prema tom licu preduzima radnje u predistražnom postupku predviđene po ZKP, može pozivati samo u svojstvu osumnjičenog. U pozivu koji se dostavlja osumnjičenom mora se posebno naznačiti da on ima pravo da uzme branioca. Ukoliko policijski službenik u predistražnom postupku u toku prikupljanja obaveštenja oceni da pozvani građanin može biti smatran osumnjičenim, dužan je da ga odmah 132
pouči o pravima koja ima okrivljeni u krivičnom postupku15 i o pravu da uzme branioca koji će prisustvovati njegovom saslušanju. O postupanju, odnosno o saslušanju osumnjičenog policijski službenik će bez odlaganja obavestiti nadležnoj javnog tužioca. Javni tužilac može obaviti saslušanje osumnjičenog, može prisustvovati saslušanju ili će saslušanje osumnjičenog poveriti policijskim službenicima. Ukoliko osumnjičeni pristane da da iskaz, organ koji obavlja saslušanje će postupiti u skladu sa odredbama ZKP-a o saslušanju okrivljenog pod uslovom da su pristanak osumnjičenog da bude saslušan i njegov iskaz tokom saslušanja dati u prisustvu branioca. Zapisnik o ovom saslušanju se ne izdvaja iz spisa i može se koristiti kao dokaz u krivičnom postupku. Ukoliko javni tužilac nije prisustvovao saslušanju osumnjičenog, policijski službenici će mu bez odlaganja dostaviti zapisnik o saslušanju. Dakle i napred navedeno saslušanje osumnjičenog ima procesni značaj ukoliko se obavlja kao dokazna delatnost u skladu s odredbama ZKP-a. Specifičnosti razgovora sa osumnjičenim se odnose na to da se za ovakve razgovore svaki kriminalista mora dobro i temeljno pripremiti. Najgora situacija je da se osumnjičenom kaže „ pričaj ako hoćeš za tebe je bolje jer mi i onako sve znamo“, na to se uvek može očekivati i odgovor osumnjičenog lica „pa kad sve znate i onako vam nije potrebno moje priznanje“. Dalje je ovde važno da na priznanju ne treba nikada insistirati posebno, jer to kod osumnjičenog stvara utisak da nema nikakvih drugih dokaza i to ga ohrabruje. Može se desiti da osumnjičeni priznaje krivično delo i tada treba obavezno proveriti razloge koji su osumnjičenog na to naveli. Isto treba učiniti u slučaju kada osumnjičeni povlači priznanje. Ispitivač osumnjičenom licu nikada prilikom informativnog razgovora ne treba dati do znanja da se naljutio. Isto tako ne treba pokazivati ni na kakav način psihičku kolebljivost, nesigurnost i tome slično.
Saslušanje uhapšenog Policija može neko lice uhapsiti ukoliko postoji razlog za određivanje pritvora po ZKP, ali je dužna da takvo lice bez odlaganja sprovede nadležnom javnom tužiocu. Pored fizičkog hapšenja policijski službenici su u ovoj situaciji dužni da uhapšenom licu saopšte koja su njegova prava po ZKP16. 15 16
Član 68. St.1 tač.2 ZKP, „Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13. IBID, čl. 291 133
Javni tužilac je dužan da uhapšeno lice koje mu se dovede pouči o pravima koja ima po ZKP i da mu omogući da u njegovom prisustvu, uz korišćenje telefona ili drugog elektronskog prenosioca poruka obavesti branioca neposredno ili posredstvom članova porodice ili trećeg lica čija istovetnost javnom tužiocu mora biti i otkrivena, a ukoliko je to potrebno da mu pomogne da nađe i branioca. Imajući ovde u vidu da je obavljanje razgovora, odnosno saslušanje uhapšenog hitna radnja, ako uhapšeno lice ne obezbedi prisustvo branioca u roku od 24 časa od kada mu je to omogućeno ili on pak, izjavi da ne želi da uzme branioca, javni tužilac je dužan da ga bez odlaganja sasluša. Ukoliko je obavezna odbrana a uhapšeno lice ne uzme branioca u predviđenom roku ili izjavi da neće uzimati branioca, postaviće mu se branilac po službenoj dužnosti. Nakon saslušanja uhapšenog, javni tužilac treba da donese odluku da li će uhapšeno lice pustiti na slobodu ili će sudiji za prethodni postupak predložiti određivanje pritvora. Uhapšeno lice, bilo da je dovedeno od strane policije ili su ga uhapsili građani pa predali policiji ili tužiocu, može pred tužiocem da se žali na zadobijene povrede, da zatraži lekarsku pomoć, koju mu treba pružiti. Dakle na zahtev uhapšenog ili njegovog branioca, člana porodice uhapšenog ili lica sa kojim uhapšeni živi u vanbračnoj ili drugoj trajnoj zajednici, ili po službenoj dužnosti, javni tužilac može odrediti lekarski pregled ovog lica. Dakle sve napred navedeno su moguće situacije koje pred policijskog službenika a posebno pred javnog tužioca mogu biti postavljene i koje je neophodno imati u vidu kao moguće prilikom obavljanja razgovora sa uhapšenim licem.
Specifičnosti obavljanja informativnog razgovora sa ženama Žene su posebno osetljiva kategorija lica, te su i njihova psihička stanja takva da ona mogu biti od uticaja i na njihov iskaz i zato je potrebno imati u vidu i posebnu taktiku postupanja prilikom obavljanja informativnog razgovora sa ženama. Činjenica je da se moraju poznavati sve specifičnosti ženske psihe i stanja u kome se žensko lice nalazi prilikom obavljanja informativnog razgovora. Najbolje je da sa ženskim licem obavlja informativni razgovor žena kriminalista.
Taktika obavljanja informativnog razgovora sa oštećenim i žrtvom Oštećeni prema kome je upravljena posledica krivičnog dela, posebno je zainteresovan za ishod rasvetljavanja kriminalnog događaja, otkrivanje izvršioca i njegovo procesuiranje i kažnjavanje, zbog čega najčešće i prijavljuje krivično delo. 134
Iskaz žrtve se u mnogome može razlikovati od iskaza koji daje oštećeni što zavisi od toga da li se radi o jednoj te istoj ličnosti. Naime, oštećeni je lice kome je povređeno ili ugroženo neko materijalno dobro, dok je žrtva lice prema kome je neposredno upravljena radnja krivičnog dela. Iako je žrtva najviše pogođena krivičnim delom, to još uvek ne znači i spremnost žrtve da delo prijavi i da pomogne u njegovom rasvetljavanju. Treba imati u vidu prilikom razgovora da žrtva sve scene ponovo preživljava i da to nisu uvek prijatne situacije. Žrtva može veoma često biti i nestrpljiva i da u tome iskomplikuje tok razgovora. Ispitivač treba u ovim situacijama da bude naoružan strpljenjem, da ima puno razumevanje prema žrtvi ali i da teži utvrđivanju stvarnog činjeničnog stanja. Zato je neophodno sa oštećenim ili sa žrtvom izgraditi poverenje u razgovoru i razviti partnerski odnos zajedničke zainteresovanosti da se slučaj reši.
Taktika obavljanja informativnog razgovora sa starijim licima Starija lica su takođe posebno osetljiva kategorija ljudi i obavljanje informativnog razgovora ima dosta specifičnosti za koje se svaki kriminalista mora pripremiti. Starija lica traže više pažnje, razumevanja i treba imati u vidu da se brže zamaraju od mlađih lica, pa im treba omogućiti više pauza – odmora u toku samog razgovora.
Specifičnosti obavljanja informativnog razgovora sa decom i maloletnim licima Taktika obavljanja razgovora sa decom i maloletnicima zahteva da se uzmu u obzir psihofizičke osobine ove kategorije lica, kako bi njihovi iskazi bili što verodostojniji za razjašnjavanje kriminalnih delikata i otkrivanja učinioca. Deca i maloletnici u pubertetu uopšte, u svojim iskazima mogu biti isključivi i da u tome može biti preterivanja. Njihova ocena da je nešto „super ili kul“, ili „truba“, može da bude i sasvim pogrešna. Skloni su precenjivanju sebe i svojih mogućnosti, kao i kvaliteta. Prilikom ovog razgovora treba imati u vidu da je mašta dece i maloletnika veoma razvijena i da su oni podložni maštanju mnogo više nego odrasli ljudi. Razgovor sa decom, kao i sa mlađim maloletnicima treba obaviti odmah po izvršenom krivičnom delu, naravno ukoliko je to moguće, s obzirom da njihovo pamćenje veoma brzo bledi. Specifičnost razgovora sa decom se ogleda i u tome što se pre razgovora sa njima mora obaviti razgovor sa roditeljima, posebno je to preporučljivo obaviti u odsustvu deteta a prema potrebi u prisustvu psihologa i pedagoga. 135
20.
OSMATRANJE
Osmatranje je opšta operativno taktička mera i radnja, koja se preduzima u odnosu na određena lica, određene objekte i prostor, u cilju neposrednog uvida, odnosno opservacije ili percepcije, prikupljanja informacija, podataka i saznanja o krivičnim delima i njihovim učiniocima, te da se u skladu s takvim saznanjima preduzmu mere sprečavanja i suzbijanja konkretne kriminalne delatnosti, ukoliko ona nastupi što znači da je osmatranje osnov za preduzimanje drugih operativno-taktičkih mera i radnji. Shodno navedenom ova operativno taktička mera i radnja ima tretman pripremne radnje u domenu sprečavanja i suzbijanja kriminaliteta. Prema načinu vršenja osmatranje može biti: -
Stalno ili kontinuirano, odnosno opšta opservacija i Povremeno ili specijalno osmatranje-plansko i organizovano.
Stalno osmatranje-opšta opservacija, stalni je metod rada ovlašćenih službenih lica, pre svega policijskih službenika u prevenciji i represiji kriminaliteta. Stalno osmatranje se najpotpunije realizuje kroz pozorničku i patrolnu delatnost koju obavljaju policijski službenici. Kroz takvo opserviranje terena policijski službenici uočavaju razne kriminalne, prekršajne i patološke pojave i tako ih uočavajući na njih i reaguju. Na primer: pojava sumnjivog lica na nekom mestu i u određenim okolnostima obavezuje policijskog službenika da izvrši proveru identiteta; pijanstvo na javnom mestu uz vređanje prolaznika-privođenje; zaticanje na parkingu prilikom pokušaja nasilnog otvaranja vozila-hapšenje; utovaranje na gradilištu građevinskog materijala, van radnog vremena-provera itd. Stalno osmatranje ima efekta ukoliko policijski službenici dobro poznaju lica sklona devijantnom ponašanju, objekte u kojima se takva lica okupljaju, kriminogene objekte pogodne za okupljanje delinkvenata i vršenje krivičnih dela. Povremeno-specijalno osmatranje, je plansko, organizovano, unapred pripremljeno i preduzima se prema određenom – konkretnom zadatku. Za razliku od stalnog – opšteg osmatranja povremeno osmatranje se vrši konspirativno - tajno od posebno odabranih policijskih službenika. Specijalnom osmatranju po pravilu prethodi priprema, nakon koje se donosi operativni plan, koji treba da sadrži sledeće elemente: 1) Objekat ili zadatak osmatranja; 2) Policijske službenike koji neposredno vrše osmatranje i njihove precizno i jasno određene zadatke; 3) Vreme početka i vreme trajanja osmatranja; 4) Tehnička sredstva koja će se koristiti (naoružanje, fotoaparat, kamera, pribor za pisanje, IC uređaji za noćno osmatranje i noćno snimanje itd.).
136
Mesto za specijalno osmatranje može biti otvoren ili zatvoren prostor. Važno je da policijski službenici-osmatrači kada vrše ovu radnju budu u zaklonu, odnosno prerušeni ili kamuflirani, kako bi u odnosu na lica koja su objekat opservacije, ostali u potpunosti konspirativni. Ovo osmatranje se može vršiti i iz specijalno podešenih vozila za ovu priliku, koja mogu biti kamuflirana, kao na primer: neke reklame polepljene na vozilu koje ne liči na službeno vozilo, a podešeno tako da se iz njega može vršiti fotografisanje, snimanje a u slučaju višečasovnog osmatranja da se u vozilu može odmoriti, jesti, spavati itd. Ovakva vozila su pogodna za kombinovanje specijalnog osmatranja sa drugim opšte operativnim merama i radnjama kao što su: zaseda, praćenje, potraga itd. Ukoliko policijski službenici nisu u zaklonu prilikom specijalnog osmatranja, njihov spoljašnji izgled nikako ne sme da odaje sumnju i ni u čemu ne sme da skreće pažnju da se tu nalaze policijski službenici. Ova radnja često, u praksi prethodi drugim merama i radnjama kao što su: policijska hapšenja, oduzimanje predmeta krivičnog dela, pretresanje lica i vozila itd.
21.
PROVERAVANJE IDENTITETA LICA
Provera identiteta lica je opšta operativno-taktička mera i radnja koja ima za cilj da se proveri identitet lica uvidom u neka od ličnih dokumenata (lična karta, PI, vozačka dozvola, neki drugi dokument s fotografijom i ličnim podacima itd.). Provera identiteta lica se u sledećim slučajevima: -
Ako se prema njima preduzima mera lišenja slobode, hapšenja i privođenja ili sprovođenja; Ukoliko treba izvršiti lično ili telesno pretresanje, pretresanje stana, prevoznih sredstava i prtljaga; Ukoliko su takva lica učinila krivično delo ili prekršaj; Ako je njihov spoljašnji izgled sličan izgeldu lica u odnosu na koje je preduzeta potražna delatnost; Ako se zateknu na mestu ili objektu gde je pristup zabranjen ili je dozvoljen ali samo uz posebnu dozvolu (ukoliko nemaju tu dozvolu); Ukoliko se zateknu u izvršenju krivičnog dela, na mestu izvršenja ili u blizini takvog mesta; Čije je ponašanje sumnjivo u datim okolnostima i konkretnoj situaciji; Kada prijavljuju izvršenje krivičnog dela ili prekršaja ili kada podnose prijavu protiv određenih lica kao izvršilaca; Ako je njihov identitet potrebno utvrditi u sklopu pojačanih mera kontrole i operativnih akcija kao i mera u izuzetnim situacijama; U slučaju vršenja racije;
137
-
U slučaju zaticanja na mestu izvršenja krivičnog dela te prilikom pregleda i obezbeđenja istog i upućivanja JT ili zadržavanja lica do dolaska JT na lice mesta kriminalnog događaja.
Provera identiteta se mora vršiti na kulturan, služben i pažljiv način, gde službeno lice pored značke treba da pokaže i službenu legitimaciju i da se predstavi licu kojem se obraća i od njega traži dokumenta. Ukoliko se radi o nepoznatom i sumnjivom licu ovu meru i radnju treba vršiti na oprezan način i uz veliku predostrožnost s obzirom na stalnu mogućnost reakcija lica kojem se proverava identitet.
22.
UTVRĐIVANJE IDENTITETA LICA
Utvrđivanje identiteta je operativno-taktička i tehnička delatnost koja se preduzima uvek kada se pojavi sumnja u identitet određenog fizičkog lica. Identitet obuhvata trostruka svojstva lica: 1) Pravna svojstva: lično ime, prezime i ime oca, ime majke, državljanstvo, bračno stanje, prebivalište i slično, ova svojstva su promenljiva u toku života lica; 2) Faktička svojstva: dan, mesec i godina rođenja, mesto rođenja, - ova svojstva su nepromenljiva; 3) Fizička svojstva: telesna svojstva i pol, lični opis, otisci prstiju. Utvrđivanju identiteta u odnosu na lice, pristupiće se uvek kada za preduzimanje ove mere postoji službeni interes a obavezno će se pristupiti utvrđivanju identiteta u sledećim slučajevima: 1) 2) 3) 4)
5) 6) 7) 8)
Kada se lice lišava slobode; Za lice protiv koga se podnosi krivična prijava; U odnosu na domaće državljane kada ih strane policije deportuju; U odnosu na strance koji izvrše krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, ili ako je protiv njih izrečena zaštitna mera proterivanja iz države, ili udaljavanja sa teritorije domaće države; Kada lice uskraćuje davanje podataka o svom identitetu, ili o sebi daje lažne podatke; Kada postoje osnovi sumnje da je lična isprava falsifikovana; U odnosu na lice koje zbog psihofizičkih nedostataka nije u stanju da o sebi pruži podatke, a ne poseduje lične isprave i Identitet se obavezno utvrđuje u odnosu na leš čiji identitet nije poznat.
Identitet će se smatrati u potpunosti utvrđenim kada su u potpunosti utvrđena sva njegova svojstva: pravna, faktička i fizička. 138
Način utvrđivanja identiteta Utvrđivanje identiteta za lice, kao i za leš vrši se brojnim kriminalističkim metodama, pri čemu kriminalistička tehnika ima poseban značaj. Najsigurniji način utvrđivanja identiteta lica i leševa je putem korišćenja papilarnih linija, metodom daktiloskopiranja. Klasičnom metodom nevidljivi otisci prstiju se mogu veštačiti sa glatkih, ravnih, čistih i sjajnih površina. Aktuelno vreme sve više ističe lasersku tehnologiju veštačenja otisaka prstiju kojom se otklanjaju uobičajeni nedostaci klasičnih metoda daktiloskopiranja lica. Uz daktiloskopsku i hejroskopsku metodu (otisci dlanova) poznata je i poroskopija kao pomoćna metoda čije su mogućnosti za uspešnu primenu ograničene. Poroskopija, kao pomoćna grana istražne daktiloskopije, bavi se proučavanjem pora koje se nalaze na papilarnim linijama. Ovo veštačenje zahteva nešto komplikovanije metode od daktiloskopskih i manje je pouzdano. Osim na opisani način, utvrđivanje identiteta se može izvršiti uzimanjem ličnog opisa za određeno lice i upoređivanjem sa postojećim opisima lica u odnosu na koje je ranije sproveden identifikacioni postupak. Foto-robot je takođe prilično pouzdana metoda za utvrđivanje identiteta. Kriminalistika, osim navedenih, koristi i brojne druge metode u cilju identifikacije lica: 1) Biomehanička metoda, koja se odnosi na proučavanje čovekovog hoda sa kriminalističkog aspekta, ulazi u domen trasologije kao dela kriminalističke tehnike; 2) Pomoću zuba-uspešna identifikacija se može izvršiti i desetine godina posle smrti; 3) Pomoću glasa od kojih je najpouzdanija ona putem fonograma, odnosno grafikona govora; 4) Pomoću fotografije; 5) Pomoću znaka profesije itd.
Lični opis i utvrđivanje identiteta Svako lice pojedinačno poseduje brojna obeležja po kojima se razlikuje od drugih lica, tako da se po osnovu njih može registrovati i identifikovati. Iako jedna od najstarijih metoda lični opis se i danas u velikoj meri koristi, na primer prilikom preduzimanja potražne delatnosti, zatim prilikom identifikovanja lica koja o sebi ne mogu dati nikakve podatke (mentalno zaostala, bolesna lica), prilikom preduzimanja radnje prepoznavanja lica i slično. Lični opis se sastavlja tako što se polazi od opštih obeležja
139
lica prema posebnim individualnim karakteristikama i specifičnostima pojedinih delova tela. Lični opis po pravilu obuhvata: a) pol; b) starost; v) uzrast (u santimetrima); g) stas i razvijenost (jaka, srednja, slaba, karakteristike hoda, držanje tela i sl.); d) glava, odnosno delovi glave od značaja za lični opis: - lice: ovalno, okruglo, četvrtasto, duguljasto; - kosa: crna, smeđa, plava, seda, ravna, kovrdžava, talasasta, gusta, retka; - obrve: guste, retke, sede, tanke, sastavljene; - čelo: koso, ispupčeno, valovito, lučno, uspravno; - oči: boja, velike, sitne, buljave, upale; - nos: veliki, srednji, mali, ravan, ulubljen, kukast, uzan, širok, šiljast; - osnova nosa: spuštena, vodoravna, uzdignuta; - usta: velika, mala; - uši: velike, srednje, male, okrugle, trouglaste, odvojene, klempave; - ušna resica: srasla, slobodna, velika, mala; - ćelavost: čeona, temena, tonzularna; đ) vrat; duga; jak, debeo, sa podvoljkom.. e) ruke i noge; ž) glas i govor; z) osobeni znaci: mladeži, bradavice, ožiljci, invaliditet, tetovaži; i) specifičnost u odevanju, nakiti i sl. Posebno je kod ličnog opisa značajno opisati lične znake jer se radi o posebnim obeležjima na čovečijem telu, koja se nalaze samo kod nekih lica. Lični opis uz izradu foto robota je veoma značajna metoda kod utvrđivanja identiteta a što mogu da izrade posebno stručna i obučena lica za to.
Foto-registracija-značaj za utvrđivanje identiteta Prva pravila primene fotografije u kriminalistici razradio je francuski kriminalista Bertijon (Alphonse Bertillon, 1853-1914). Prema ovim pravilima razmera policijske fotografije u odnosu na lice traba da bude 1:10, da se uvek snima istim tipom kamere sa iste udaljenosti u tri poze spreda (en face), desni profil i levi poluprofil. Specijalno za ovu vrstu snimanja konstruisana je posebna stolica koja se okreće oko svoje ose i može se fiksirati u sva tri položaja. Na prve dve fotografije-poze koje se koriste za upoređivanje, lice na sebi ne treba da ima ukrase niti određene predmete (kapa, šešir, marama, naočari). Kako je treća 140
fotografija-levi poluprofil namenjena za prepoznavanje u svakodnevnom ambijentu, najčešće na javnom mestu, prilikom fotografisanja lica, ono treba da ima na sebi sve one predmete koje inače nosi na ulici ili drugom javnom mestu. Fotografija koju je prvi upotrebio Bertijon, danas je u upotrebi kao sinjaletička fotografija. Ove fotografije se snimaju u srazmeri 1:5 i 1:7, a prilikom fotografisanja se ispred lica stavlja ploča sa podacima o datumu i mestu fotografisanja i foto broj, odnosno broj dosijea. Sinjaletička fotografija se unosi u album fotografija kriminalaca. U ovoj evidenciji su fotografije poređane po načinima izvršenja krivičnih dela otkrivenih izvršilaca. U kriminalističke svrhe se mogu koristiti i druge fotografije ukoliko objektivno odražavaju crte lica i ukoliko nisu suviše stare. Posebno su interesantne one fotografije na kojima se jasno vide ušne školjke, jer se njihovim upoređivanjem može veoma uspešno izvršiti prepoznavanje, odnosno identifikacija lica. Fotografija može biti: operativna i istražna. Operativna fotografija može biti: uviđajna, tajna ili detektivska fotografija. Istražna fotografija se koristi za: 1) dokumentovanje nalaza kriminalistikih veštačenja; 2) kao metoda saznavanja novih činjenica (mikro i makro fotografija, fotografija sa različitim uslovima fotografisanja, fotografija pomoću filtera, fotografisanje IC i ULJ zracima itd.).
Daktiloskopiranje lica kao metod utvrđivanja identiteta Anatomska i kriminalistička istraživanja već više od sto godina pokazuju iste osobine papilarnih linija koje ih čine u potpunosti podobnim za identifikaciju lica: 1) Različitost što ukazuje na strogu individualnost papilarnih linija, a to znači da na svetu ne postoje dva lica sa istovetnim otiscima papilarnih linija; 2) Postojanost, odnosno nepromenljivost, što govori u prilog činjenici da su papilarne linije ne promenljive od rođenja do smrti lica; 3) Grupisanost, papilarne linije po svom izgledu i oblicima šara se mogu klasifikovati u određene grupe. Uzimanje otisaka papilarnih linija sa podloge zahteva veoma pažljivo, pedantno i stručno postupanje. S obzirom na namenu uzimanje otisaka prstiju može biti kao: 1) Otisci koji se uzimaju na specijalne kartone, koji se nazivaju daktiloskopski fiševi, odnosno desetoprsne i jednoprsne zbirke; 2) Kao otisci jednog prsta, najčešće kažiprsta desne ruke, umesto potpisa nepismenih lica, ili uz potpis ukoliko se radi o veoma značajnim dokumentima; 3) Otisci koji se uzimaju radi upoređivanja: od strane osumnjičenih lica, radi upoređivanja sa otiscima uzetim sa lica mesta, od strane npr., ukućana, radi
141
njihovog upoređivanja sa otiscima uzetih sa lica mesta u cilju eliminacije; kada treba proveriti istovetnost stavljenog otiska umesto potpisa, ili uz potpis. Otisci svih deset prstiju papilarnih linija koriste se radi provere identiteta; otisci jednog ili više prstiju koriste se u otkrivanju nepoznatog izvršioca. Kada se utvrdi da trag papilarnih linija pripada određenom licu onda je to siguran znak da je to lice boravilo na licu mesta pa se takvo lice dovodi u vezu sa krivičnim delom. Međutim, tek nakon ovog postupanja treba dati odgovore na mnoga pitanja, kao što su: -
Kada je lice boravilo na licu mesta i ostavilo trag papilarnih linija (pre, u toku ili nakon izvršenog krivičnog dela)? Ako je trag ostavljen tokom izvršenja dela da li je lice čije su papilarne linije nađene na licu mesta izvršilac krivičnog dela, ili neko drugo lice? Ako je trag ostavljen pre izvršenja krivičnog dela, treba utvrditi kada i kojim povodom je lice bilo na licu mesta kriminalnog događaja? Ako je lice ostavilo otisak papilarnih linija na licu mesta kriminalnog događaja posle izvršenja krivičnog dela, utvrditi kako, kada i kojim povodom je lice tu boravilo i ostavilo trag?
Svakako se radi o značajnim indicijama koje treba proveriti, odnosno njihovu osnovanost i sadržinu je tek potrebno utvrditi. U krivičnom postupku daktiloskopsko veštačenje je materijalni dokaz, odnosno mišljenje veštaka koje se zasniva na upoređivanju na licu mesta pronađenih otisaka i otisaka uzetih od osumnjičenog. Ako se radi o pronađenim osumnjičenim licima, njihova osumnjičenost će biti proveravana uz pomoć daktiloskopske zbirke, naravno ukoliko je učinilac ranije evidentiran, što je uobičajeno za povratnike. U slučaju utvrđivanja identiteta nekog lica koje kod sebe nema ličnih isprava isti se može proveriti tako što će se od tog lica uzeti otisak desnog kažiprsta i poslati nadležnoj PU gde mu je izdata lična karta radi upoređivanja. Da bi se ovaj postupak ubrzao, daktiloskopski stručnjak treba da ustanovi klasifikacijsku formulu, koju javi nadležnoj PU (telefonom, faksom, depešom, e-mailom). Upoređivanjem nespornog otiska uzetog od nepoznatog lica sa otiskom na kartonu lične karte može se na taj način sa sigurnošću utvrditi i identitet.
Registracija i identifikacija nepoznatih leševa Registraciju i identifikaciju nepoznatih leševa vrši ona PU na čijem je području leš pronađen.
142
Postupak registracije obuhvata: uzimanje ličnog opisa slično živim licima, veoma detaljno opisivanje odeće, predmeta nađenih u njegovim džepovima, ili neposredno pored njega. Potom se vrši fotografisanje, toaletiranje-ukoliko je potrebno, daktiloskopiranje leša-ako je moguće. Identifikacija leševa je posebno složena u masovnim katastrofama, posebno ako se vrši duže vremena posle udesa kada dolazi do truležnih promena na leševima. Tada postoji opasnost od epidemija pa je takva mesta neophodno i posebno obezbediti. Zato je važno u slučaju prijavljivanja nestanka lica od prijavioca pribaviti što je moguće više detalja o nestalom licu, pre svega o njegovom ličnom opisu, navikama, specifičnostima držanja tela, hoda, odeće, obuće i drugih predmeta (prtljag, torba, kišobran, štap itd.). Od prijavioca treba zahtevati i fotografiju nestalog lica, po mogućnosti što novijeg datuma. Ovo je sve neophodno zato što se za identifikaciju nepoznatog leša mogu koristiti evidencije o nestalim licima.
Identifikacija putem fonoskopije Osnovne tri karakteristike glasa su: visina; jačina i boja, od kojih se visina i jačina mogu menjati pa su ove dve karakteristike nepodobne za identifikaciju lica. Međutim, boja glasa se ne može menjati pa ona može uspešno poslužiti za identifikaciju lica po glasu.
23.
POTRAŽNA DELATNOST
Potražna delatnost je kriminalistička mera i radnja represivnog karaktera, odnosno sistem operativno-taktičkih i tehničkih mera i radnji koje preduzima policija po naredbi drugih organa ili samoinicijativno u cilju pronalaženja učinioca krivičnih dela koji su u bekstvu, nestalih lica, predmeta koji su u vezi sa krivičnim delom i identifikacije nepoznatih leševa. Potražnu delatnost raspisuje i preduzima ona PU nadležna po mestu onog organa koji je doneo naredbu o njenom raspisivanju. Potražnu delatnost, neposredno vrši policija a naređuju drugi organi (sud, JT, KPD i organi nadležni za izvršenje krivičnih sankcija). Potražni akti su: poternica; objava i raspis o traganju. Potrage se mogu podeliti: 1) Prema području traženja na: lokalne; centralne i međunarodne; 2) Prema predmetu traženja na: poternice, objave i raspise o traganju. Kada je u pitanju sprovođenje potražne delatnosti, jedno od osnovnih načela je načelo brzine i operativnog postupanja. Ovde treba imati u vidu da se radi o izvršiocima krivičnih dela koji se nalaze u bekstvu a svesni su činjenice da se za njima traga i da 143
će biti uhvaćeni i uhapšeni ukoliko na lukav i brz način ne izmaknu zamkama koje im postavljaju kriminalisti, odnosno policija. Potera predstavlja jedan poseban oblik potražne delatnosti. Ona se preduzima kada je potrebno neprekidno i sistematsko traganje za određenim licima koja se nalaze u bekstvu, te kada je ista lica potrebno pronaći, uhapsiti. Ovde se često radi o odmetnicima koji su u bekstvu neposredno nakon izvršenih teških krivičnih dela, a osnovano se pretpostavlja da će nastaviti sa vršenjem najtežih krivičnih dela. Potera je takva mera i radnja koja se mora preduzimati uz visok stepen organizovanosti i planskog postupanja.
24.
UPOTREBA SPECIJALNO DRESIRANIH SLUŽBENIH PASA
Policija u suprotstavljanju kriminalitetu, posebno u traganju za onim najopasnijim kriminalcima koji su u bekstvu ili se kriju nakon izvršenog krivičnog dela, koristi pse za obavljanje pojedinih zadataka, pre svega onih za pronalaženje učinilaca kao i predmeta krivičnih dela i leševa. Ovde se radi o posebno odabranim i dresiranim psima. Psi koji se koriste u policijske svrhe, ukoliko su prošli kroz specijalističku dresuru sa uspehom se mogu koristiti na sledećim poslovima: -
-
Traganje za učiniocima krivičnih dela, njihovom pronalaženju i hapšenju; Sprečavanju otpora ili odbijanju napada od strane kriminalaca; Pronalaženju žrtava i predmeta krivičnih dela; Čuvanje uhapšenih lica i sprečavanju njihovog bekstva; Obezbeđenju objekata i lica; Pronalaženju lica koja su nestala i lica koja su zalutala; Pronalaženju i spasavanju lica nastradalih u elementarnim nepogodama kao što su: zemljotresi, poplave, velike eksplozije u rudnicima, odronjavanja zemljišta, lavine i slično; Pronalaženju leševa.
Delokrug policijskih poslova i zadataka na kojima se mogu angažovati službeniposebno dresirani psi dosta je obiman. To obuhvata i različite specijalizacije službenih pasa tako da među njima postoje: psi tragači, psi čuvari, istražni psi itd. Uz dresuru službenih pasa vrši se i obuka vodiča istih kako bi se postavljeni zadaci u angažovanju službenog psa obavljali na efikasan i stručan način.
25.
PRAĆENJE
Praćenje je opšta operativno-taktička mera i radnja koja se sastoji u tajnomkonspirativnom sleđenju i motrenju lica u cilju zapažanja, pamćenja i fiksiranja 144
činjenica od značaja za utvrđivanje kriminalne delatnosti tog lica, njihovih saučesnika ili veza. Praćenje nije stalan metod policijskog rada, već izuzetan, primenjuje se po odobrenju nadležnog rukovodioca-starešine, kada treba otkriti učinioca teških krivičnih dela i kada su kriminalci organizovani i dobro povezani. Praćenje mora biti konspirativno, kako u odnosu na samo praćeno lice, tako i u odnosu na sva druga lica koja po osnovu svojih poslova i zadataka nisu u vezi sa konkretnom radnjom. Ciljevi praćenja, kao operativno-taktičke mere i radnje su sledeći: -
-
Utvrđivanje veza i kontakata praćenog lica sa drugim licima; Sprečavanje praćenog lica da izvrši krivično delo; Pronalaženje lica za kojim se traga (praćenje lica koja su u rodbinskim, prijateljskim ili sličnim odnosima sa licem za kojim se traga); Utvrđivanje alibija određenog lica za određeno vreme; Otkrivanje tajnih skloništa i skrovišta lica koje se prati kao i lica sa kojima praćeni stupa u kontakt; Dolaženje do pravovremenih podataka i stvaranja povoljnih uslova za preduzimanje pojedinih radnji i mera represivnog karaktera: hapšenja, lična pretresanja, pretresanje stana i drugih prostorija, prevoznih sredstava, zasede, a sve radi obezbeđivanja predmeta i tragova koji mogu poslužiti kao dokazi; Utvrđivanje sklonosti i navika praćenog lica; Prikupljanje raznih drugih podataka i činjenica do kojih se nije moglo doći drugim operativnim merama i radnjama, osim praćenjem.
Zavisno od toga ko vrši neposredno praćenje, ono može biti preduzeto od strane: -
Policijskih službenika i Građana, angažovanih veza kada praćenje ne mogu da uspešno obave policijski službenici.
Prilikom angažovanja građana radi obavljanja ove veoma kompleksne delatnosti, treba biti veoma oprezan i krajnje restriktivan, bez obzira na svu lojalnost i dobronamernost takvih lica. U svakom slučaju ovu delatnost treba obavljati po vrlo preciznim uputstvima i pod strogim nadzorom policije.
26.
ZASEDA
Zaseda je opšta operativno-taktička mera i radnja koja se sastoji u prikrivenom rasporedu policijskih službenika i njihove energične akcije radi hapšenja lica. Da bi zaseda bila uspešno sprovedena, treba da bude dobro organizovana. Postoje i „ad hoc“ zasede gde nije moguće preduzimati neke obimnije pripreme i organizovanje. Takve zasede treba preduzimati brzo i neposredno po saznanju za izvršeno ili 145
predstojeće krivično delo kao i u odnosu na kriminalca kome treba preprečiti put i uhapsiti ga. Zaseda se najčešće preduzima kao represivna mera i radnja u cilju: -
Hvatanja učinilaca krivičnih dela za kojima se traga; Pronalaženja i hapšenja osuđenih lica koja su pobegla sa izdržavanja kazne; Da se otkrije, presretne, uhvati ili savlada odmetnik ili diverzantsko-teroristička grupa ili pojedinac njen pripadnik; Hvatanja i hapšenja lica na određenom mestu gde se očekuje njegov dolazak radi vršenja krivičnog dela (preventivna zaseda); Hvatanje i hapšenje lica koja se vraćaju sa mesta izvršenja krivičnog dela, ili su pak pošla na izvršenje istog; Da se pronađu i oduzmu predmeti (corpus delicti) krivičnog dela, uhvati izvršioca na samom delu, ili posle, na mestu gde je ostavio ili sakrio predmete krivičnog dela (ukradene predmete ili stvari).
Zaseda treba da se postavlja uvek na onim mestima gde se očekuje nailazak jednog ili više lica koja treba uhapsiti. Operativna saznanja o pravcu i vremenu kretanja kriminalaca moraju biti što je moguće određenija i zasnovana na proverenim podacima.
27.
PREPOZNAVANJE
Prepoznavanje predstavlja složen psihički proces, odnosno emotivnu pojavu koja počiva na utisku prisnom, već poznatom. ZKP govori o prepoznavanju stvari kada je u pitanju okrivljeni, a kada je u pitanju svedok onda govori o prepoznavanju lica i predmeta. Kada je u pitanju opis prepoznavanja, od okrivljenog, odnosno svedoka prvo se traži da opiše ili da navede znakove po kojima se razlikuju radi prepoznavanja lica i predmeta i to zajedno sa drugim njemu nepoznatim licima odnosno predmeta iste vrste (karakteristika za neke ZKP, dok se kod drugih to ne traži). Kriminalistička praksa razlikuje sledeća prepoznavanja: -
Lica; Leševa; Stvari; Mesta događaja i Fotografija.
Kada je reč o prepoznavanju lica onda se najčešće radi o prepoznavanju okrivljenog. Prepoznavanje stvari je dvojako. Razlikuju se predmeti koji mogu služiti kao dokaz i predmeti koji su u vezi sa krivičnim delom. Prepoznavanje mesta događaja može takođe biti odlučno za predistražni postupak, jer omogućava pronalaženje tragova na osnovu kojih se može dalje uspešno usmeravati istraga. Prepoznavanje fotografija, 146
crteža i projekcija, lica, leševa, stvari i mesta događaja treba vršiti posebno oprezno, jer se prevashodno radi o amaterskim fotografijama ili fotografijama profesionalnih fotografa koje su retuširane. 28.
ALIBI
Alibi je latinska reč koja u slobodnom prevodu znači „negde na drugom mestu“. Pod nečijim alibijem smatra se dokaz da je to lice u vremenu kada je izvršeno krivično delo bilo na nekom drugom mestu, a ne na mestu izvršenja krivičnog dela. Dokaz alibijem je pouzdan samo onda kada je tačno i nedvosmisleno utvrđeno vreme izvršenja krivičnog dela. Zato je neophodno potrebno posvetiti posebnu pažnju utvrđivanju tačnosti iskaza o vremenu i mestu pojedinih događaja. U cilju provere dobijenih iskaza potrebno je obavezno ispitati činjenice i o događajima koji su prethodili ili koji su sledili danu i satu za koji se proverava alibi. U kriminalističkoj praksi se smatra da je davanje odmah detaljnog alibija od strane okrivljenog znak za opravdanu sumnju. Nevin čovek uvek teže dokazuje svoj alibi, jer se po pravilu, ne seća svih detalja kao što to čini krivac koji planira svoj alibi. Neophodna i sistematska provera alibija sastoji se u: iscrpnom ispitivanju o licima sa kojima je bio, ko su ta lica, kako su bila odevena u vreme razgovora sa okrivljenim, šta su tom prilikom razgovarala, šta se dogodilo u njihovoj neposrednoj blizini i tome slične pojedinosti i detalji.
29.
POMOĆNA DOKAZNA SREDSTA
Dokumentovanje iskaza lica putem mehaničkog zapisnika Nedostaci koji se odnose na klasičan način dokumentovanja iskaza lica, putem pisane beleške ili zapisnika, istaknuti su uglavnom u prigovorima prema kojima je sadržina ovih pismena neidentična s iskazima lica. Ovi prigovori, bez obzira što ih u svojoj odbrani ističe najčešće okrivljeni u krivičnom postupku, su u jednom broju slučajeva i opravdani. Upoređivanje dokumentovanja iskaza lica putem magnetofona i klasičnog sačinjavanja pismenim putem, dolazimo do zaključka da je primena magnetofona, kako u predistražnom tako i u krivičnom postupku, opravdana i svrsishodna, bez obzira da li se ili ne iskaz dokumentuje u krivičnoprocesnoj ili nekoj drugoj formi (službena beleška, izveštaj). Iskaz dokumentovan putem magnetofonske trake nema značaj dokaza već može predstavljati samo pomoćno dokazno sredstvo, uz zapisnik. Sve to ne umanjuje potrebu primene savremenih tehničkih sredstava (magnetofon, diktafon i slično), već to usavršavanjem tehničkih sredstava sve više dobija na značaju. Prema tome, upotreba mehaničkog zapisnika ima puno opravdanja uz zapisnike i ostala pismena predviđena po ZKP-u i drugim propisima koji se odnose na predistražni i istražni postupak, kao i sam glavni pretres.
147
Dokumentovanje iskaza lica tonfilmskim snimcima U cilju što verodostojnijeg i autentičnijeg dokumentovanja saslušanja svedoka i ispitivanja okrivljenog, uz magnetofonsko snimanje postoji mogućnost i tonfolmskog snimanja ovih radnji. Ovaj metod ima, takođe ogroman značaj kada se radi o saslušanju dece i maloletnika. Tonfilmsko snimanje prilikom izvođenja ličnih dokaza se za sada primenjuje dosta restriktivno i to samo u slučajevima složenijih krivičnih predmeta. Dalje usavršavanje ovih tehničkih sredstava nesumnjivo će doprineti njihovoj masovnijoj primeni u predistražnom i istražnom postupku, a samim tim će se i menjati stavovi koji još uvek na ovaj značajan doprinos tehnike i nauke u predistražnom i istražnom postupku gledaju s nevericom i skepsom. Kriminalistička primena poligrafa-poligrafsko testiranje Poligraf se u kriminalistici primenjuje prilikom rasvetljavanja krivičnih dela i otkrivanja nepoznatih učinilaca, prikupljanja dokaza (materijalnih i ličnih), a u cilju uspešnijeg pokretanja i vođenja krivičnog postupka. Ova kriminalističko-taktička mera i radnja uz korišćenje i tehnike, poznata je kod nas u policijskoj praksi više nego što je to korišćenje zastupljeno i u privatnoj praksi. Svakako je vredno istaći činjenicu da primena poligrafa dobija sve više na značaju u privatnoj praksi isleđivanja i vođenja internih istraga. Primena poligrafa se neposredno sastoji u „poligrafskom ispitivanju“ lica osumnjičenih u predistražnom postupku, radi utvrđivanja indicija o njihovoj krivici i dobijanja priznanja, odnosno eliminisanja nevinih lica iz kruga osumnjičenih. Ideja da se određene psihološke i fiziološke promene, koje se dešavaju u organizmu osumnjičenih prilikom ispitivanja, pod uticajem uzbuđenja i straha, uzimaju za osnov krivice, veoma je stara. Prema drevnoj kineskoj mudrosti okrivljeni je, na primer: morao da žvaće rižu za vreme ispitivanja, pa ako riža ostane suva u ustima, on je oglašavan krivim, jer se i tada mislilo da lučenje pljuvačnih žlezda prestaje usled uzbuđenja i straha. Istorija sudskog dokazivanja poznaje i druga slična nastojanja, manje više humanog karaktera, čija naučna osnovanost, u krajnjoj liniji, ipak pokazuje pozitivne trendove. Primena poligrafa u aktuelno vreme, u osnovi, predstavlja rezultat istih progresivnih nastojanja, s obzirom da je zasnovana na najsavremenijim dostignućima nauke i tehnike, i uz nužnu vezu za načela zakonitosti, humanosti, objektivnosti, istine, operativnosti i drugih principa predistražnog i istražnog postupka. Uz pomoć odgovarajućih priključaka koji se stavljaju na telo ispitanika, poligraf registruje promene organizma ispisuje na dijagramsku pokretnu traku – „poligram“. Odnos i sadržina pojedinih pitanja su takvi da do pomenutih reakcija organizma dolazi, obično, prilikom davanja lažnih odgovora kojima ispitivani negira svoje učešće u krivičnom delu. Međutim, ove promene u organizmu, koje registruje poligraf, ne moraju biti, isključivo, vezane za lažne odgovore. One mogu biti izazvane ne samo 148
postavljenim pitanjima u vezi krivičnog dela, već i drugim provocirajućim uslovima, na prier: pokazivanjem fotografija nagih lica koja izazivaju divljenje kod ispitanika, jakim naglim nadražajima čula sluha ili mirisa, raznim fizičkim stimulacijama itd. Osnova poligrafskog ispitivanja je isprovocirana psihološka situacija u koju se dovodi ispitanik postavljanjem unapred pripremljenih pitanja. Uobičajeni sinonim za poligraf „detektor laži“ je zato neadekvatan jer on ne vrši selekciju na lažne i istinite odgovore. Poligraf registruje pojedina afektivna stanja, pa među njima i uzbuđenje i strah koji nastaju kod lica prilikom davanja lažnih odgovora na pitanja o krivičnom delu. Takva stanja međutim, mogu biti izazvana i registrovana i na drugi način, kao što su: pokazivanja predmeta i tragova krivičnog dela itsl. Interpretacija rezultata poligrafskih ispitivanja otežana je manje ili više nemogućnošću izvođenja sasvim određene i precizne dijagnoze kao što je to, na primer, moguće kod utvrđivanja papilarnih linija, u balistici, eliminaciji osumnjičenog na osnovu veštačenja krvnih mrlja i slično. Sasvim precizno dešifrovanje snimljenih grafikona kao i utvrđivanje kritičnih tačaka nije moguće, jer takav aparat, ne postoji bar za sada. Preciznu dijagnstiku i neka utvrđena pravila nije moguće doneti zbog individualnih razlika koje postoje između lica koja se ispituju kao psihološke jedinke. Zato interpretacija dobijenih rezultata i zahteva detaljnu analizu, upoređivanja pojedinih pitanja, kao i na njih dobijenih reagovanja i odgovora. Rezultate poligrafskog testiranja-ispitivanja u drugoj fazi tumačenja treba uvek vezati za rezultate ostalih operativnih radnji. Poligrafsko ispitivanje i predstavlja jednu od radnji iz domena kriminalističke obrade, obuhvaćene operativnim planom a čiji rezultati imaju relativan značaj na rezultate ostalih radnji. Sve ove mere i radnje imaju opšti operativni karakter, uključujući i poligrafsko testiranje, i one se preduzimaju u cilju otkrivanja krivičnih dela i učinilaca istih, te tako moraju biti međusobno operativno usklađene i sinhronizovane. Uspešan rad na poligrafu zahteva visoku stručnost i taktičnost ispitivača, temeljno pripremljena pitanja, zatim taktički pravilno vođenje ispitivanja i kao posebno značajno, interpretiranje dobijenih rezultata. U okviru priprema za izvođenje poligrafskog testiranja, ispitivač treba da se informiše o karakteristikama lica koje se ispituje, prevashodno o njegovoj intelektualnoj sposobnosti, psihološkim i fiziološkim osobinama, obrazovanju, profesiji, opštem i trenutnom zdravstvenom stanju. U kriminalističkoj praksi su evidentirani i slučajevi zahteva za poligrafsko testiranje oštećenog, ali i ličnih zahteva za podvrgavanje poligrafu kako bi se dokazala nevinost u vezi učešća u kriminalnim delatnostima. Za ispitivača je važno da poznaje pozitivne zakonske propise, posebno one koji se odnose na izvođenje ličnih dokaza putem ispitivanja lica, kao i najvažnije elemente krivičnog dela povodom kojeg će se lice poligrafski testirati. Prostorija u kojoj se obavlja poligrafsko testiranje treba da je namenski urađena, da bude provetrena, da bude zvučno izolovana i da nema neki jači izvor svetlosti koji bi skretao pažnju. Nameštaj treba da je prosečan, da na zidovima nema slika, tapiserije 149
ili nekih drugih predmeta koji bi odvlačili pažnju, odnosno narušavali koncentraciju lica. Prostorija u kojoj se vrši poligrafsko testiranje ne sme da bude prometna, odnosno, prisustvo trećih lica nije poželjno jer može da dovede u pitanje uspeh ispitivanja. Lica koja boluju od psihopatije, amnezije, mentalnih oboljenja, od bolesti kardiovaskularnog sistema, lica koja su pod uticajem alkohola, narkotika i raznih sedativnih sredstava kao i pojedinih lekova, zatim lica koja imaju oslabljeno čulo vida, sluha, sa bolestima respiratornih organa, preterano gojazna lica, kao i ona koja su ometena u psihičkom razvoju, ili koja se trenutno nalaze u stanju psihičkog šoka ili afekta, kao i lica sa kojima je verbalni kontakt onemogućen, nisu podesna za poligrafsko testiranje. Za poligrafsko testiranje nisu podesna lica koja su provela duže vremena u pritvoru ili zatvoru, s obzirom da su kroz prethodna ispitivanja, obično, već upoznata sa pojedinim detaljima krivičnog dela. Boravak u zatvoru ili pritvoru kod lica, ponekad, izaziva i razna depresivna i apatična stanja, što ih sve čini nepodesnim za primenu poligrafa. Lica koja su pod uticajem jačih bolova, nisu podesna za poligrafski test, a što je čest slučaj prilikom povreda zadobijenih učešćem u krivičnim delima, kao i u tuči, saobraćajnoj nezgodi i slično. Deca i maloletnici nisu podesni za poligrafsko testiranje zbog psihičke nerazvijenosti, kao i zbog krivičnopravnih razloga. Takođe, za ovu vrstu ispitivanja nisu podesne ni žene koje su u stanju graviditeta. Poligrafsko ispitivanje starih lica treba preduzimati u izuzetnim situacijama i to onda kada kod takvih lica, usled procesa starenja, nije došlo do opadanja normalnosti psiholoških i fizioloških funkcija što bi, ukoliko postoje ovi nedostaci, negativno uticalo na poligrafsko testiranje. Poligrafsko ispitivanje se ne može vršiti nad licima koja na to ne pristaju, prema tome kod sprovođenja ove kriminalističke delatnosti je neophodan pristanak lica, odnosno poštovanje principa dobrovoljnosti. Poligrafsko ispitivanje se može preduzimati po različitim krivičnim delima i u tom smislu ne postoje nikakva ograničenja. Najpogodniji su oni kriminalni događaji kod kojih su pojedini elementi (posledice, radnje, objekt napada, žrtva, mesto, vreme, način, motiv) bili poznati samo izvršiocu. Zato osumnjičenom, u razgovoru, ne sme biti otkrivena nijedna nova činjenica o krivičnom delu, osim onih za koje je poznato da su mu ranije saopštene ili da je za njih saznao kao izvršilac. Sve detalje krivičnog dela treba držati u tajnosti, u suprotnom sadržaj testa biće osiromašen, a tumačenje testovnih rezultata biće otežano. Ovde je važno zanti da je ispitanik za pojedine detalje, mogao saznati samo na osnovu sopstvenog učešća u vršenju krivičnih dela, a ne i na neki drugi ispitivaču nepoznat način. U odnosu na osumnjičenog, odnosno, okrivljenog, mogu se preduzimati pojedine operativno-taktičke mere i radnje kao na primer: provera alibija, utvrđivanje identiteta, 150
fotografisanje, daktiloskopiranje, prikupljanje obaveštenja, uvid u kriminalističke evidencije i druge radnje, a da to, po pravilu, nema negativnog uticaja na rezultat poligrafskog ispitivanja ukoliko ispitanik ne bude na taj način saznao pojedine detalje krivičnog dela povodom kojeg će biti postavljana pitanja. Kriminalistički značaj poligrafskog ispitivanja se ogleda u ponašanju lica tokom poligrafskog testa, što ima značaj dopunjujuće metode uz poligrafsko testiranje. Značaj ponašanja ispitanika, odnosno njegove simptomatske slike je utoliko veći ukoliko testiranje ne može da pruži određene rezultate, ako se kod ispitanika ne otkloni strah, nervoza, griža savesti. U tom slučaju simptomatska slika nadoknađuje nedostatak poligrafske metode. Indicije koje je moguće steći na osnovu ponašanja lica tokom poligrafskog testiranja mogu da posluže kao osnova za preduzimanje pojedinih operativno-taktičkih mera i radnji, prevashodno obavljanja informativnog razgovora sa osumnjičenim, njegovog saslušanja u predistražnom postupku i ispitivanja okrivljenog u krivičnom postupku. U tom smislu sa ispitanikom treba voditi razgovor kako pre, tako i posle poligrafskog ispitivanja. Ovaj razgovor treba da bude podređen uslovima testiranja, da ima što je moguće manji služben i formalan tok, ukoliko se obavlja pre i u toku poligrafskog testiranja, ali uz poštovanje odredaba ZKP-a kada su u pitanju obmana, faktor zamora, ucena i druga nedozvoljena sredstva. Kriminalistička praksa je pokazala ne retko da ispitivano lice pre poligrafisanja ili tokom razgovora, između dva ispitivanja, prizna izvršenje krivičnog dela, ubeđeno da je njegova laž poligrafski već otkrivena. Ispitivač u dogovoru sa policijskim službenikom kriminalističke policije, treba da proceni da li će ispitaniku otkriti rezultate testiranja. Ponašanje ispitanika treba i dalje pratiti i ono, ponekad, može pružiti više rezultata ukoliko se ispitaniku ne bude saopštavao ishod testiranja. Tako se osumnjičeni drži u neizvesnosti, dok se saznanja o njemu obogaćuju novim činjenicama. Ispitaniku se pruža i mogućnost samostalnog priznanja krivičnog dela, kome može doprineti argumentovano isticanje činjenica u razgovoru. Priznanje je ipak retkost samo na osnovu poligrafskog testiranja, čiji je efekat, čak i u slučaju pozitivnog nalaza, dosta ograničen. Tokom poligrafskog ispitivanja, poligrafista i policijski službenik koji vodi operativnu obradu treba veoma tesno da sarađuju, posebno kada su u pitanju informativni razgovori pre, u pauzama između testova i na kraju testiranja. Ovo, naravno, pod uslovom ako saradnja ni u kom slučaju ne ometa testiranje, a poligrafista u svakom trenutku bude, isključivo ispitivač. Kriminalističko-operativni značaj poligrafskog testiranja je u tome što se njegovom blagovremenom upotrebom i uz primenu odgovarajućih uslova može potvrditi indicija o osumnjičenom, odnosno, izvršiti brza eliminacija nevinih od osumnjičenog lica. Tako poligrafsko testiranje doprinosi racionalizaciji operativnog rada. Operativni radnik skraćuje tok kriminalističke obrade, ne izlažući se naporima preduzimanja drugih 151
operativno-taktičkih mera i radnji, sa manjim izgledima na uspeh i mnogo dužim vremenskim trajanjem. Ovakav efekat poligrafskog ispitivanja je posebno značajan, jer je uspešna primena poligrafa i moguća, po pravilu, na početku kriminalističke obrade.
Uređaji za otkrivanje laži na osnovu analize glasa Svi detektori laži, od kojih je u svakom slučaju najznačajniji, poligraf, se zasnivaju na polaznoj pretpostavci da se kod čoveka koji govori neistinu, paralelno sa procesom lažnog iskaza, zbivaju određene fiziološke reakcije, koje je moguće registrovati. Instrumentalno registrovanje laži se zasniva na činjenici da psiha čoveka direktno utiče i na njegovu fiziologiju, što je posebno upadljivo kada su u pitanju snažne emocije, kao što je strah, ljutnja, bes, gnev itd. Ovim se odnosima psihičkih i fizioloških elemenata kod čoveka, bavi psihofiziologija, a na toj se povezanosti i zasniva delovanje detektora laži. Poligraf je uspeo da se svojim kvalitetom nametne kao pomoćno sredstvo u kriminalističkom operativnom radu. U želji da se stvori neko jednostavnije sredstvo za otkrivanje laži, naučnici su sedamdesetih godina, u SAD, konstruisali uređaj za utvrđivanje stepena prisutnog stresa u glasu, smatrajući da glas može biti pouzdan indikator stresa koji nastaje prilikom laganja. Početna euforija po pitanju primene novih aparata za otkrivanje laži, na osnovu procenjivanja stresa u glasu, brzo je splasnula, pod uticajem veoma argumentovanih kritika novog metoda, za procenjivanje istinoljubivosti. Iako niko nije poricao osnovanost generalnog stava o mogućnosti dešifrovanja emocija, na osnovu analize govora, mnogi su naučnici veoma ubedljivo negirali mogućnost da se vokalnim analizama, laž otkriva na iole stručan način. Dakle, stres koji se javlja u glasu može biti prouzrokovan nizom drugih okolnosti, a ne samo isključivo osećanjem straha ili krivice zbog laganja. Pored toga nije definisana neka posebna vrsta stresa koja nastaje prilikom laganja, a koji bi ispoljavao izrazite specifičnosti u odnosu na stresno reagovanje iz nekih drugih uzroka. Na kraju su neka eksperimentalna istraživanja ukazala na veliku nepouzdanost uređaja za analizu stresa u glasu. Ne samo što je instrumentalno otkrivanje laži na osnovu procene stresa prisutnog u glasu, u tehničkom smislu neprecizno i krajnje nepouzdano, već je njegova dozvoljenost, a posebno neka široka primena, sa pravnog aspekta sasvim diskutabilna. Ovakvi uređaji su često u praksi bili zloupotrebljavani, pa su korišćeni od strane nestručnih lica, na primer za procenjivanje iskrenosti službenika u nekim preduzećima, ugovornih strana prilikom zaključivanja pravnih poslova itd., te u mnogim sferama javnog i privatnog života a da se pri tome lica po pravilu nisu upozoravala da su predmet analize. Sve napred navedeno je u ozbiljnoj meri kompromitovalo navedeni uređaj za otkrivanje laži na osnovu analize stresa u glasu, te jačanje stava da se sloboda i prava ljudi ne smeju dovoditi u pitanje upotrebom instrumenata, čija pouzdanost nije utvrđena sa sigurnošću.
152
Elektroencefalograf – moždani otisci prstiju Elektroencefalograf (EEG) je uređaj kojim se snimaju moždane aktivnosti, odnosno tzv., moždani talasi i u medicini se uobičajeno koristi u cilju dijagnoze određenih bolesti i neuroloških poremećaja. U kriminalistici, pretežno u SAD, ovaj uređaj se upotrebljava slično kao i poligraf, a čak se ta metoda figurativno označava kao utvrđivanje „moždanih otisaka prstiju“. Metoda se zasniva na analizi moždanih reakcija prilikom davanja odgovora na pitanja koja su od ogromnog ličnog značaja.
30.
KRIMINALISTIČKO-TAKTIČKA PRAVILA SUOČENJA
Suočenje kao istražna delatnost sastoji se u razjašnjavanju sumnjivih ili kontradiktornih podataka, a vrši se istovremeni ispitivanjem dva prethodno posebno saslušana ili ispitivana lica, kad su njihovi iskazi po sadržini različiti, odnosno kontradiktorni po pitanju nekih važnih činjenica. Slaba strana suočenja je u tome što se lica koja se suočavaju mogu, praktično, sporazumevati o stavu koji će zauzeti, čime se ovom radnjom često postižu neželjeni efekti, čak suprotni od očekivanih. Na suočenju mogu čak i da se opovrgnu ranije date izjave u nekoj prisnoj atmosferi, posebno ako je takvo lice podložno sugestiji, odnosno ako drugi suočeni deluje sugestivno ili se nalazi u nadređenom položaju, na primer, njegov je rukovodilac, starešina, pretpostavljeni pa samim tim deluje i autoritativnije. Iz tih razloga se ne preporučuje dozvoljavanje svađe između lica, mada umerena, replika može biti od koristi u smislu donošenja pozitivnog ishoda za postupak. Posebno je važno proučiti dobro predmet suočenja, ali i osobine lica koja se suočavaju. Prilikom suočenja, uz verbalno izjašnjavanje, ne manje je važna sama simptomatska slika lica za čije je razumevanje potrebno i određeno poznavanje psihološkog stanja i reakcija tokom suočavanja i davanja iskaza. Često u praksi takva stanja mogu da imaju i sasvim suprotno značenje od verbalnog izjašnjavanja. Ona se mogu manifestovati kroz podrhtavanje glasa, skrivanje pogleda, odsustvo koncentracije, nelogičnosti u tvrđenju nečega, menjanju sadržine iskaza itd. Preovlađuje mišljenje da je taktički nepravilno čitati iskaze na suočenju. Suočena lica treba da su okrenuta jedno prema drugom i na poziv rukovodioca suočenja, prvo jedno, pa onda drugo lice, daju svoj iskaz gledajući se u oči. Suočena llica pre toga ne treba obaveštavati da će se izvršiti suočenje, čime bi samo suočenje trebalo da ima efekat iznenađenja.. kada se lica postave jedno prema drugom u položaj suočenja, tek tada im treba saopštiti razlog suočenja. O izvršenom suočenju lica sačinjava se zapisnik.
153
Rezultati suočenja mogu biti sledeći: -
31.
Saglasnost iskaza; Lica su ostala i dalje pri ranije datim svojim iskazima i Došlo je u iskazima do delimičnog razjašnjavanja protivrečnih i nejasnih okolnosti.
RACIJA
Racija je operativno taktička mera i radnja, koja predstavlja munjevitu policijsku akciju, kojom se preduzima opsežna blokada određenih većih prostora i površina (blokovi zgrada, trgovi, bulevari, ulice itd.), radi identifikovanja svih lica, zatečenih na tom prostoru, te hapšenju pronađenih osumnjičenih, ili određene kategorije lica (prostitutke, šverceri, krijumčari, lica po poternici itd.). Racija se najčešće usmerava, kao vid masovne reakcije policije, protiv neodređenih ili nepoznatih učinilaca, ali za koje postoji osnovana sumnja da su deo poznate organizovane kriminalne organizacije-grupe (na primer trgovci narkoticima, rasturačidileri opojnih droga, podvodači-makroi, prostitutke itd.). Racija se preduzima na osnovu primljenih obaveštenja-informacija da se na određenom mestu, redovno, često, ili u neko uobičajeno vreme, sakupljaju ili nalaze tražena lica. Bitno je da se za sprovođenje racije, izabere vreme kada je verovatno da su sva tražena lica, ili većina njih, na okupu. Svakom zatečenom licu treba proveriti identitet, a lica koja se zadržavaju i hapse su: 1) Poimenično određena lica ( članovi razbojničke bande za kojima se traga, lica odbegla sa izdržavanja kazne zatvora, kao i sva lica za kojima je raspisana poternica); 2) Lica koja ne poseduju lične isprave, ili se njihova dokumenta čine sumnjivim, kao potencijalno falsifikovana; 3) Zatečeni učinioci iz navike i profesionalci, ukoliko postoje i neke druge indicije, koje ukazuju na njihovu vezu sa nekim krivičnim delom ili licima iz kriminalne grupacije, zbog kojih se racija i vrši; 4) Lica koja nelegalno poseduju vatreno oružje ili imaju kod sebe neko drugo oružje ili opasno oruđe; 5) Lica koja poseduju sredstva izvršenja krivičnog dela; 6) Držaoci stvari za koje postoji osnov sumnje da su pribavljene izvršenjem krivičnog dela; 7) Skitnice, prostitutke, lažni prosjaci, za koje postoje osnovi sumnje da su povezani sa izvršenjem nekog krivičnog dela; 8) Kupci ukradenih stvari i prikrivači krivičnih dela i učinilaca; 9) Sva druga lica, za koja postoje osnovi sumnje, ili su osnovano sumnjiva, kao izvršioci ili saučesnici u izvršenju nekog krivičnog dela.
154
Uspeh racije zavisi od pravilne realizacije dve grupe aktivnosti i to su: 1) pripreme racije i 2) njenog sprovođenja. Ovde kod izvođenja ove operativno taktičke mere i radnje treba imati u vidu faktor iznenađenja, kako bi se postigao uspeh. Zato je raciju veoma važno pažljivo pripremiti, jer se u sprovođenju iste angažuje dosta izvršilaca (policijskih službenika), tehnička sredstva, pa se time zadire u prava i slobode ljudi, odnosno svih prisutnih građana na određenom prostoru gde se ona izvodi.
32.
PREDMETI I TRAGOVI KRIVIČNIH DELA KAO MATERIJALNI DOKAZI
Materijalni dokazi mogu biti: predmeti i tragovi, a ovom vrstom dokaza se smatraju i zapisnik o uviđaju, zapisnik o pretresanju i zapisnik o rekonstrukciji događaja. Predmet može biti dokaz ukoliko je: -
poslužio za izvršenje krivičnog dela; nastao izvršenjem krivičnog dela; pribavljen krivičnim delom i na njemu otkriven trag krivičnog dela.
Tragovi i njihov kriminalistički značaj Tragovi, u kriminalističkom smislu, su vidljive ili nevidljive promene koje je fizičkom radnjom proizveo čovek, životinja ili kakva stvar ( u širem smislu reči) prilikom vršenja, ili u vezi sa vršenjem krivičnog dela. Naravno, tragovi u kriminalističkom smislu uvek su u vezi sa ljudskom radnjom, odnosno propuštanjem radnje ukoliko je postojala obaveza za njeno preduzimanje, bez obzira da li neposredno potiču od čoveka, predmeta, stvari, alata, mašine itd. Ove promene-tragovi mogu biti vidljive ili nevidljive, a mogu se naći na mestu krivičnog dela, na učiniocu ili na žrtvi, (tragovi krvi, stopala, sperme, prašine, vlasi kose, barutnih gasova, blata, tragovi borbe) na predmetima koji su u vezi sa krivičnim delom (tragovi papilarnih linija, boje, alata). Nauka o tragovima se zove trasologija. Ona se bavi pronalaženjem, obezbeđenjem, fiksiranjem i tumačenjem materijalnih tragova krivičnih dela i njihovih učinilaca. Tragovi mogu imati višestruki značaj za rasvetljavanje krivičnog dela tako što dokazuju postojanje konkretnog krivičnog dela, način izvršenja, kao i sredstva koja su korišćena, motiv izvršenja, odnosno tragovi pomažu otkrivanju nepoznatog izvršioca.
155
Veoma je važno da trag bude podesan za preduzimanje kriminalističke identifikacije u konkretnom smislu ili u cilju utvrđivanja grupe kojoj prouzrokovač traga pripada. Materijalni tragovi mogu biti veoma različiti. Tako trag može da se pojavi u različitim oblicima delovanjem tela ili prenošenjem na podlogu, na primer, otisci stopala koji mogu biti vidljivi (površinski i reljefni-udubljeni) nevidljivi (otisci bosog stopala i papilarnih linija) tragovi alata itd. Postoji podela tragova po veličini na mikro i makro tragove. Kriterijum za podelu je najmanja veličina nekog traga koju je moguće uočiti golim okom. Po poreklu tragovi mogu biti, kao što je navedeno, ljudskog, životinjskog i biljnog porekla. Tragovi mogu nastati uticajem spoljašnje sile ili više sile („vis maior“): poplava; lavina; zemljotres; požar; eksplozija. Po načinu nastanka tragovi mogu biti statički i dimnamički, u zavisnosti od toga da li su nastali u stanju mirovanja ili u pokretu. Tragovi u odnosu na krivično delo mogu da imaju veoma različita značenja pa mogu da ukazuju na postojanje krivičnog dela, učinioca ili saučesnike, na način izvršenja krivičnog dela, sredstva, vreme i mesto izvršenja, motiv izvršenja, doprinos žrtve izvršenju dela i slično. Najveći broj ovih tragova se nalazi na mestu kriminalnog događaja, odnosno na mestu izvršenja krivičnog dela. Policijski službenici koji dođu prvi na lice mesta kriminalnog događaja treba da znaju kakve su strukture i gde da traže nevidljive i mikrotragove, kako da ih obezbede, izazovu, spakuju, otpreme u laboratoriju itd. Bez obzira na veoma bogatu i sistematičnu kvalifikaciju tragova u kriminalistici, osvrnućemo se samo na neke od njih i to one čija je kriminalistička obrada nešto učestalija.
Nevidljivi tragovi papilarnih linija i stopala Ovi tragovi se po pravilu izazivaju od strane stručnih lica, ali policijski službenik bi trebalo da zna gde se takvi tragovi u konkretnoj situaciji mogu pronaći, da bi ih sačuvao, odnosno zaštitio od uništenja. Nevidljivi tragovi stopala mogu nastati kao tragovi papilarnih linija, tragovi znoja stopala na čarapama, a mogu da se manifestuju kao stopalom nanešeni sloj prašine na čistu podlogu ili obratno, stopalom podignut sloj prašine i sličnog materijala sa podloge. Ovakvi tragovi se mogu uočiti pomoću kosog osvetljenja. Tragovi stopala mogu biti dvodimenzionalni i trodimenzionalni (utisnuti u mekim površinama i reljefni). Prema broju mogu biti pojedinačni i grupni i prema stanju stopala mogu biti tragovi bosih nogu, u čarapama i u obući.
156
Tragovi zuba Tragovi zuba nastaju tako što se zubima deluje na neki predmet ili na deo tela nekog lica. Tragovi zuba mogu biti odgrizi (ako se zubima odvaja deo od celine) i ugrizi (tragovi kod kojih ostaje otisak zuba pod pritiskom, a ne odvaja se deo od celine koja je bila pod pritiskom zuba). S obzirom na vrstu podloge tragovi zuba se mogu podeliti u tri celine: tragovi na ljudskom telu; na prehrambenim proizvodima i na ostalim predmetima. Tragovi zuba najčešće su vidljivi na telu ili predmetima i fiksiraju se pismenim putem, zapisnički, fotografisanjem, mulažiranjem, konzerviranjem (prehrambeni artikli). Bez obzira da li se radi o odgrizu ili ugrizu na ljudskom telu, ili predmetu na osnovu tragova zuba može se putem metoda kriminalističke tehnike potvrditi ili osporiti osumnjičenost određenog lica, odnosno utvrditi njen identitet. Više mogućnosti za to pružaju tragovi zuba nastali odgrizom, zbog većeg broja informacija koje se dobijaju na ovaj način. Tragovi usana se mogu koristiti za identifikaciju lica (heiloskopija), zato jer na usnama se nalazi veliki broj bora određenog rasporeda. Tragovi usana mogu biti vidljivi ili nevidljivi. I jedni i drugi nastaju dodirom usana na predmet ili na telo. Vidljivi tragovi obično od ruža na usnama, čokolade i sl. ostaju na glatkim površinama i fiksiraju se fotografisanjem, dok se nevidljivi prethodno izazivaju, slično papilarnim linijama, pa se tek onda fotografišu. Kod takozvanih kontaktnih krivičnih dela (razbojništvo, razbojnička krađa, silovanje, ubistvo, telesne povrede) mogu se naći, tragovi pojedinih delova tela. Pritom učinilac krivičnog dela, može nepažnjom na podlozi, ukoliko je plastična ili mekana (prašina, zemlja, sneg, sveža farba) ostaviti otiske kolena, lakata, ramena, leđa, butina. Takođe, ako je podloga obojena, onda će tragovi da ostanu i na njegovoj odeći. Isto tako, ako je reč o golom telu onda se na podlozi mogu naći otisci različitih karakteristika: koji ukazuju na oblik i veličinu dela tela, eventualne nabore, ožiljke, deformitete itd. Individualne karakteristike obučenih delova tela mogu se odnositi na vrstu materijala, odeće, zakrpe, način šivenja, moguće ukrase. Tragovi kreča ili farbe na odeći mogu nastati oslanjanjem ramena na zid, naslanjanjem čela na hladno staklo radi osveženja na kome uvek posle toga ostaju vidljive šare.
Biološki tragovi ljudskog porekla Tragovi krvi su najčešći biološki tragovi ljudskog porekla, a najčešće nastaju prilikom krvnih i seksualnih delikata, kao i kod saobraćajnih nezgoda. Obavezno se javljaju kod ubistva ili pokušaja klanjem, a neretko i kod ubistva ili povrede vatrenim oružjem. Ova krivična dela ostavljaju tragove krvi bilo na, žrtvi (tragovi izvršioca), bilo na izvršiocu (tragovi žrtve). Tragovi mogu da se nađu na sredstvima izvršenja, kao i na podlozi.
157
Na osumnjičenom se tragovi mogu naći po čitavom telu pa ih treba tražiti i u kosi, na licu, odeći, obući, kao i pojedinim predmetima: ključevi, novčanik, tašna, maramica, kao i ispod noktiju. Tragove treba da skida i pakuje za to stručno lice: biolog ili kriminalistički tehničar. Na licu mesta ove tragove treba privremeno zaštititi od propadanja, odnosno uništenja (kiša, jaka žega itd.). U slučaju potebe treba ih prekriti nekim predmetom, ako su na podlozi, ili se odnese ceo predmet na kome je trag, ako je to moguće. Na osnovu tragova krvi moguće je utvrditi mesto izvršenja krivičnog dela, način izvršenja, upotrebljena sredstva, pravac kretanja žrtve i izvršioca. Tragove krvi treba detaljno ispitati u dva pravca: 1) sudsko-medicinskom, odnosno da li je to uopšte krv, ako jeste, da li je ljudska ili životinjska, ako je ljudska koja je krvna grupa, faktor idr., ako je životinjska kojoj životinjskoj grupi pripada, ukoliko za to postoji potreba i 2) kriminalističkom: oblik, položaj krvnih mrlja, da li je žrtva ubijena na tom ili drugom mestu, da li je stajala, ležala, klečala u trenutku ubistva kao i druge pojedinosti. Kao tragovi ljudskog porekla interesantni su, zavisno od krivičnog dela i tragovi sperme, pljuvačke, izmeta, mokraće, izbljuvka, znoja, dlaka. Mada od životinja kao i ljudi mogu da ostanu brojni tragovi među njima su uglavnom kriminalistički relevantni sledeći: tragovi životinjskih nogu, tragovi životinjskih zuba, dlake, izlučevine, izmet. Od značaja su takođe i tragovi ljudske krvi na životinjama, tragovi sperme, kao i drugi tragovi koji ukazuju na kontakt čoveka i životinje. Kriminalistički značaj tragova biljnog porekla javlja se u slučaju šumske krađe, seče vinograda ili voćnjaka, ili uništenja drugih brojnih kultura. Međutim, i kod pojedinih krivičnih dela uz primenu nasilja, razbojništva ili silovanja u prirodi (voćnjak, njiva, livada, park, šuma itd.), mogu se naći na odeći, obući, laktovima, kolenima, tragovi biljaka, nagnječenih plodova, lišća. Mogućnosti korišćenja biljnih tragova su u tome što su pojedine biljne vrste locirane po pravilu na određenim područjima, pa kada se na osumnjičenom, ili pak njegovom vozilu nađu tragovi određene biljne vrste, to je pouzdan znak da je osumnjičeni bio na određenom mestu. Naravno, i ovi tragovi mogu biti podmetnuti što nije redak slučaj kod fingiranih krivičnih dela.
Tragovi upotrebe vatrenog oružja Kriminalistički značaj vatrenog oružja je veoma veliki, s obzirom da se znatan broj krivičnih dela i to onih najtežih i vrši upravo upotrebom vatrenog oružja. Tumačenjem tragova vatrenog oružja mogu se utvrditi određene činjenice o krivičnom delu, njegovom učiniocu i pojedinim okolnostima izvršenja. Tragovi vatrenog oružja mogu se podeliti u četiri grupe: 1) Vatreno oružje, pojedini delovi i municija; 2) Projektili i čaure (patrone-sačma); 3) Barutni tragovi i 158
4) Tragovi koje je moguće istražiti na liniji putanje projektila. U kriminalističkoj praksi nije redak slučaj da je potrebno identifikovati vatreno oružje za koje se pretpostavlja da je poslužilo za izvršenje krivičnog dela. Ovde se radi o veoma bitnoj radnji jer često od njenog ishoda zavisi otkrivanje nepoznatog učinioca ili pak potvrđivanje sumnje o osumnjičenom. Za identifikaciju vatrenog oružja, najveći značaj imaju sledeći delovi vatrenog oružja: cev, čelo zatvarača, udarna igla, izvlakač, izbacivač, okvir za municiju. Naravno, ekspertize kod pojedinih vrsta oružja su složenije nego kod drugih. Najčešće se međutim, ispituju tragovi koji ostaju od udarne igle, čela zatvarača, i izuzetno izvlakača. Prolaskom zrna kroz cev nakon opaljenja dolazi do prenošenja sitnih oštećenja sa unutrašnje strane cevi na površinu zrna, čiji je prečnik uvek nešto malo veći od prečnika cevi. Oštećenja na unutrašnjosti cevi su u stvari unutrašnje individualne karakteristike koje su kod svake cevi različite. Takva i mikroskopski sitna oštećenja obično nastaju čišćenjem i kodiranjem ili prilikom same izrade cevi. Kako je površina zrna (košuljica) sastavljena od mekšeg materijala nego unutrašnjost cevi, prirodno je da se uutrašnjost cevi reljefno prenese na površinu zrna. Individualne karakteristike upotrebljenog oružja se prenose na čauru na kojoj ostaju tragovi udarne igle, čela zatvarača, izvlakača, prilikom izbacivanja okvira za municiju. Ekspertiza se vrši tako što se iz spornog oružja ispali 5-10 metaka, a zatim se za veštačenje koristi komparativni mikroskop pod kojim je moguće staviti dva zrna, odnosno dve čaure (spornu i eksperimentalnu). Na okularu je vidljiva jedna slika sastavljena, od po dve polovine zrna, odnosno čaure. Mikroskopom je moguće utvrditi da li se oštećenja nastala na površinama zrna odnosno dveju čaura podudaraju ili ne, što skoro sa sigurnošću potvrđuje da li je metak ispaljen iz istog ili različitog oružja. Osim identifikacije putem veštačenja zrna i čaure za veštačenje vatrenog oružja veliki značaj imaju tragovi barutnih čestica koje se mogu naći na telu i odeći žrtve, ruci učinioca, kao i predmetima koji su se nalazili u neposrednoj blizini odnosno kraćem rastojanju (1-2 metra) od usta cevi. S ruku osumnjičenog uzima se tzv. parafinska rukavica, a u poslednje vreme se sve više koriste i posebni hemijski reagensi i analize kao što su spektralna analiza, neutronska aktivaciona analiza, mikroanaliza itd.
Mikrotragovi Mikrotragovi su oni materijalni tragovi koje slobodnim okom ne vidimo ili ih jedva možemo primetiti, a njihovo postojanje na određenim mestima možemo samo pretpostaviti. Mikrotragovi su takvi tragovi koje na prvi pogled golim okom nije moguće primetiti i oni se javljaju u više oblika i to kao:
159
1) Otkidanje (lomljenje, mrvljenje na čestice nevidljive golim okom); 2) Adhezija (sila kojom se privlače supstance različitih materija); 3) Difuzija (pojava mešanja gasova ili tečnih supstanci ukoliko se nađu u kontaktu). Mikrotragove ostavljaju učinioci krivičnih dela na licu mesta, a da njih, po pravilu, nisu ni svesni. Jedan broj ovih tragova uniše i kriminalisti prilikom dolaska na lice mesta. Da li će mikrotragovi biti sačuvani zavisi od iskustva kriminaliste, odnosno što realnije misaone rekosntrukcije događaja, pre svega onog dela koji se odnosi na kontakt osumnjičenog i pojedinih predmeta, odnosno podloga na kojima su ostavljeni mikrotragovi. Zaštićeni, izazvani i prikupljeni mikrotragovi postaju predmet odgovarajućeg veštačenja i mogu imati veliki dokazni značaj u krivičnom postupku. Mikro tragove treba tražiti na izvršiocima, na žrtvama, kao i na licu mesta kriminalnog događaja i za uočavanje, odnosno pronalaženje mikrotragova je potrebna upornost svakog operativnog radnika-kriminaliste. Pošto su mikrotragovi najčešće nevidiljivi, dešava se da ih prilikom uviđaja uništimo. Zato je veoma važno sve ovo imati u vidu i da ne sedamo na stolice ako prethodno nismo sa njih skinuli tragove, da hvatamo predmete uz pomoć maramice ili najlon rukavica kako nebi ostavili sopstvene tragove prstiju na njima, ne naslanjati se na vrata, zidove, nameštaj i druge predmete sve dok nismo obezbedili sve makro a posebno mikro tragove. Dakle, veoma je važno znati da mikrotragovi nastaju svugde tamo gde je dolazilo do kontakata i zato ih i zovemo kontaknim tragovima.
Ostali tragovi Mnogobrojni su tragovi koji imaju operativno-kriminalistički karakter a koje nije moguće ovde nabrojati i sve objasniti. Među brojnim tragovima koji imaju veliki kriminalistički značaj su nesumnjivo i sledeći tragovi: 1) 2) 3) 4) 5) 6)
Tragovi eksplozije i eksplozija kao trag; Tragovi požara i paljevina; Tragovi stakla i staklo kao trag; Tragovi mirisa; Tragovi otrova; Tragovi falsifikata na pismenim ispravama i dokumentima.
Otkrivanje, fiksiranje i veštačenje i ovih tragova je od velike važnosti za razjašnjavanje kriminalnih događaja, otkrivanje nepoznatih učinilaca, odnosno obezbeđivanje materijalnih dokaza za uspešno pokretanje i okončanje krivičnog postupka. Postupanje s tragovima, međutim, zahteva kako osnovna kriminalističko-tehnička 160
znanja (otkrivanje, fiksiranje), tako i ona usko specijalizovana i visokostručna (veštačenje). Kriminalista ima zadatak da tragove otkriva, prikuplja, obezbeđuje i logički tumači korišćenjem nauke i tehnike, ili uz stručnu pomoć veštaka uvek kada je to potrebno. Da bi pojedini predmeti i tragovi postali dokazi, odnosno poprimili značaj dokaza, neophodno je da se izvrše određene istražne delatnosti, kojima će se ovi predmeti i tragovi obezbediti kao dokaz.
33.
KRIMINALISTIČKA KONTROLA LICA
Kriminalistička kontrola lica je opšta operativno kriminalistička mera i radnja preventivnog karaktera koje se sastoje u nadziranju određenih kriminogenih sredina, kriminalnih objekata, kao i događaja u njima, aktivnosti pojedinih kriminalaca, prevashodno povratnika, uočavanju pojedinih kriminogenih faktora i uopšte asocijalnih i antisocijalnih ponašanja. Cilj svake kriminalističke kontrole je u suštini vršenje uvida o kretanju i ponašanju lica za koja postoji osnovana pretpostavka da će izvršiti novo krivično delo. Ukoliko postoji pretpostavka o kriminalnom delovanju napred navedene kategorije lica na širem području, pa i van granica matične države, odnosno, pokazuju, u vršenju krivičnih dela prostornu nepredvidljivost, kao i već oformljenu specijalnost, ili profesionalizam prema njima će se primeniti mera pojačanog nadzora. Naprotiv ako ova lica vrše krivična dela na užem području, po pravilu, u mestu svog prebivališta ili boravišta gde su uredno prijavljeni, onda će se prema njima preduzeti lokalna kontrola. Kriminalistička kontrola, kroz preduzimanje operativno – taktičkih mera i radnji ima za cilj sprečavanje vršenja krivičnih dela od već poznatih izvršilaca istih zavisno od toga na kom se području kreću i metoda kriminalnog delovanja. Ova preventivna mera ima za cilj takođe i da se lice kroz operativnu kriminalističku kontrolu resocijalizuje i vrati u normalne tokove života, odnosno da se odvrati od daljeg kriminalnog delovanja.
34.
KRIMINALISTIČKA REGISTRACIJA
Kriminalistika tehnika se u svom empirijskom i praktičnom sadržaju realizuje na više područja od koji su posebno značajna sledeća: -
Kriminalistička identifikacija; Kriminalistička registracija; Kriminalistička fotografija; Operativna tehnika; Trasologija; 161
-
Kriminalistička balistika; Veštačenje dokumenata; Istražna tehnika; Protivdiverziona tehnika.
Kriminalistička registracija kao značajan deo kriminalističke tehnike bavi se izradom objekata identifikacije tako što treba da reši dva osnovna pitanja: 1) Koje objekte treba registrovati? i 2) Koju odgovarajuću metodu odabrati kao najpogodniju za registraciju? Da bi se operativna kriminalistička delatnost, koja se odnosi na identifikaciju lica i predmeta i otkrivanja krivičnih dela odvijala na metodičan i organizovan način, neophodno je prethodno izvršiti sistematsko sređivanje podataka o licima, stvarima i događajima koji su u vezi sa ovim zadatkom. Ovaj postupak se naziva kriminalistička registracija. Kriminalistička registracija treba da se obavlja na planski i sistematičan način i da bude zasnovana na naučnim osnovama, uz puno poštovanje zakona i ljudskih prava i sloboda. Kriminalističkom registracijom se iz velikog broja informacija i činjenica vrši odabir onih podataka koji su od interesa za uspešno preduzimanje kriminalističke delatnosti u cilju sprečavanja i suzbijanja kriminaliteta. S obzirom na to kako i ko će takve podatke pribavljati, kako će se vršiti obrada istih i klasifikacija, koja im je svrha i operativna upotrebljivost, kriminalistička registracija se uređuje kao: -
Registracija izvršilaca i potencijalnih izvršilaca krivičnih dela; Registracija predmeta krivičnih dela, objekata koji su napadnuti ili ugroženi kriminalnim delovanjem; Krivična dela sa nepoznatim izvršiocem, kod kojih se registracija vrši u odnosu na način izvršenja;
Metode kriminalističke registracije daktiloskopija, fotografija, lični opis.
su
kriminalističko
operativne
evidencije,
U okviru kriminalističke registracije tehnika se bavi proučavanjem, usavršavanjem i primenom naučno-tehničkih metoda. Uz pomoć ovih metoda registruju se lica, predmeti i događaji a sve u cilju otkrivanja i rasvetljavanja krivičnih dela i otkrivanja nepoznatih izvršilaca. Kroz istoriju su se pojavljivale različite metode registracije nehumanog karaktera kao što su: sakaćenje, žigosanje, odsecanje jezika, ruke itd. Danas se kriminalistička registracija vrši na savremen način uz primenu savremenih kriminalističkih sredstava i metoda i na human način. Za registraciju lica danas se koristi kompjuterska tehnologija, što je ukupni operativni kriminalistički rad u mnogome unapredilo i usavršilo, te ja na taj način dat veći doprinos u suprotstavljanju kriminalitetu. 162
35.
KRIMINALISTIČKO-OPERATIVNE EVIDENCIJE
Operativne kriminalističke evidencije postoje u svim policijskim upravama i uređene su po jedinstvenom sistemu. Značaj kriminalističkih evidencija je u operativno-analitičkom i statističkom praćenju i izučavanju stanja i dinamike kretanja kriminaliteta, u cilju efikasnog i uspešnog suprotstavljanja kriminalitetu, posebnu u otkrivanju krivičnih dela sa latentnim posledicama, otkrivanja nepoznatih učinilaca kao i pronalaženja i identifikacije predmeta i leševa koji su u vezi sa krivičnim delom. Svaka konkretna kriminalističko operativna delatnost, po pravilu treba da počne u kriinalističkoj evidencija. Kriminalista pre preduzimanja bilo koje operativno-taktičke mere i radnje treba da proveri u kriminalističkim evidencijama da li u njima ima podataka o konkretnom krivičnom delu ili njegovom učiniocu, pa tek onda da sačini operativni plan rada i pristupa njegovoj realizaciji. Tako se obezbeđuje od mogućih operativnih zabluda i nepotrebnih napora, vrši se ušteda u vremenu a kriminalističke delatnosti se usmeravaju u racionalnom pravcu. Kriminalističke evidencije nisu statične, one se stalno proširuju, unapređuju i prilagođavaju potrebi sprečavanja i suzbijanja kriminaliteta, pri čemu je elektronska obrada podataka značajna faza u njihovom osavremenjavanju i prilagođavanju praktičnijem korišćenju. Policija raspolaže sledećim kriminalčističko-operativnim evidencijama, koje se vode na nivou PU. Za operativno korišćenje u policiji postoje sledeće kriminalitičke evidencije: Opšte azbučni indeks-kartoteka, je osnovna a ujedno i najobimnija kriminalistička evidencija . U njoj se registruju sva lica čija je delatnost po ma kom osnovu u vezi sa kriminalitetom i to: lica koja su stavljena pod operativno-kriminalističku obradu, pojačani nadzor ili lokalnu kontrolu; lica za kojima je preduzeta potražna delatnost; lica u vezi kojih su prikupljena potrebna obaveštenja po zahtevu JT, ili su po zahtevu JT preduzimane pojedine istražne radnje; lica protiv kojih je podnesena krivična prijava ; lica čiji je identitet proveravan ili utvrđivan; ili su po ma kom osnovu daktiloskopirana; strani državljani kojima je zabranjen ulazak u državu. Ova evidencija upućuje na sve ostale evidencije, kao i na to gde se mogu pronaći određeni podaci. Evidencija određenih kategorija delinkvenata, obuhvata povratnike, specijalizovane delinkvente, kao i sve one kriminalce za koje se smatra da će ponoviti krivično delo kao i lica u odnosu na koja je preduzeta mera pojačanog nadzora. Evidencija nestalih lica i neidentifikovanih leševa, sadrži podatke o licima za koja se pretopstavlja da su nestala kao žrtve krivičnih dela, kao i lica koja kriju svoj identitet ili nisu u mogućnosti da daju o sebi lične podatke usled psihičkih i fizičkih nedostataka. Evidencija neidentifikovanih leševa dopunjuje se evidencijom nestalih lica i iz praktičnih potreba čine celinu, mada su urađene odvojeno a po sistemu kartoteka i dosijea. 163
Evidencija po načinu izvršenja krivičnog dela (modus-operandi evidencija). U ovu evidenciju se unose krivična dela sa napoznatim izvršiocem, izvršena na specifičan način, po kome se mogu individualno odrediti i dovesti u vezu sa pojedinim kategorijama delinkvenata koji vrše krivična dela na sličan način. MOS – evidencija se zasniva na činjenici da profesionalni kriminalci (specijalistipovratnici) vrše istovrsna krivična dela, odnosno, napadaju istovrsne objekte, služe se sličnim tehničkim sredstvima ili, pak, trikovima. Na osnovu ove evidencije može se izvršiti sužavanje kruga osumnjičenih, odnosno, identifikovati nepoznati izvršilac krivičnog dela, ukoliko način izvršenja krivičnog dela pokazuje određenu sličnost, sa onim već evidentiranim. Ova evidencija je povezana sa evidencijama određenih učinilaca krivičnog dela i ima izuzetan značaj za otkrivanje nepoznatih učinilaca kada se uviđajem, rekonstrukcijom događaja, ili na drugi način utvrde osnovne karakteristike izvršenja krivičnih dela. MOS evidencija igra značajnu ulogu u otkrivanju nepoznatih izvršilaca, posebno kada se radi o profesionalnim izvršiocima krivičnih dela. Za krivična dela za koja se pretpostavlja da su izvršena od strane profesionalnih izvršilaca treba tražiti sličnost ili vezu između konkretnog krivičnog dela i ostalih nerazjašnjenih krivičnih dela izvršenih na sličan način. Kod svih ovih krivičnih dela izvršilac ostavlja tragove namerno ili ne namerno. Prema tome ako su sva krivična dela izvršena na sličan način, na primer: provalna krađa uskakanjem kroz prozor, može se pretpostaviti da je izvršilac isti. Tragovi i predmeti nađeni na određenim mestima mogu korisno poslužiti i u cilju provere alibija osumnjičenog lica ili uopšte prilikom dokazivanja krivice. Traganje za izvršiocem krivičnog dela biće uvek uspešnije ako se vrši na osnovu više nađenih tragova ili predmeta, jer to pruža više mogućnosti za njegovo pronalaženje i dovođenje u vezu sa krivičnim delom. Sam modus operandi (uskakanje kroz prozor) pruža mogućnost za efikasnije razjašnjavanje slučaja. MOS evidencija tako može poslužiti da se prema izvršiocu krivičnog dela preduzmu mere za otkrivanje i drugih krivičnih dela koja sadrži ova evidencija, naravno ukoliko postoji njihova sličnost. Ta dela, da nisu sadržana u MOS evidenciji i da se za njih ne zna, izvršilac verovatno ne bi priznao. Album fotografija kriminalaca, je evidencija sređena po vrstama krivičnih dela, polu i godinama starosti kriminalaca. Svrha ovih evidencija je da se pregledom albuma fotografija prepozna i identifikuje učinilac krivičnog dela koga je video ili zapazio oštećeni ili slučajni očevidac. Ova evidencija sadrži, uglavnom, fotografije povratnika kao i onih primarnih kriminalaca za koje se pretpostavlja da su skloni recidivizmu: provalnici, razbojnici, džeparoši, narko dileri, krijumčari robe i ljudi, siledžije itd. Ova evidencija služi i kao pomoćno sredstvo za prepoznavanje lica. Evidencija nadimaka , sadrži, uglavnom, nadimke povratnika i profesionalnih izvršilaca krivičnih dela. Pored nadimka se unose i ime i prezime konkretnog lica sa svim njegovim generalijama.
164
Evidencija posebnih znakova, sadrži podatke o pojedinim kriminalcima koji na svom telu imaju neki osobeni znak, pogodan za identifikaciju (mladeži, ožiljci, tetovaže, invalidnost). Obično, se ovde radi o povratnicima i specijalizantima, kao i profesionalnim izvršiocima krivičnih dela. Ove evidencije se vode po sistemu kartoteke i kartoni se razvrstavaju po polu, delu i vrsti osobenog znaka. Evidencija ukradenih i nestalih predmeta, registruje samo one predmete koji su veće vrednosti i koji imaju individualne karakteristike ili obeležja koja ih razlikuju od svih drugih predmeta iste vrste. Svrha uređivanja ove evidencije je da se ukradeni ili nestali predmeti iskoriste kao dokazi u krivičnom postupku, odnosno da se vrate oštećenom. Vodi se po sistemu kartoteke. Osim napred navedenih evidencija postoje još neke evidencije koje se mogu koristiti u kriminalističkom operativnom radu, kao što su: -
Evidencija lica oštećenih krivičnim delom; Evidencija lica kojima je proveravan identitet; Evidencija političkih delinkvenata; Kaznene evidencije (po mestu rođenja, lica rođena u inostranstvu, po mestu prebivališta, ukoliko ne postoje podaci po mestu sedišta suda koji je izrekao presudu).
Osim kriminalističkih evidencija veliki broj isprava predstavlja takođe značajnu dokumentaciju. To su, na primer: carinske deklaracije, tovarni listovi, evidencije izdatih saobraćajnih dozvola, evidencija stranaca, evidencija izdatih putnih isprava, knjige komisionih radnji itd. Ove isprave imaju izuzetan značaj za operativni rad a ne retko sadrže podatke koji se ne mogu naći u kriminalističkim evidencijama. Operativne kriminalističke evidencije dakle, predstavljaju pomoćna sredstva policije u suprotstavljanju kriminalitetu. U savremenim uslovima im se pridaje veliki značaj, tako da se one stalno usavršavaju i prilagođavaju praktičnim potrebama.
36.
AUTOMATSKO-ELEKTRONSKA OBRADA PODATAKA I EVIDENCIJE
Polazeći od savremenih potreba državnih organa (policija, JT, sudovi) u cilju praktičnog i modernog opremanja nadležnih državnih organa u suprotstavljanju kriminalitetu, koriste se sve više tehničko-tehnološka dostignuća, te se uvodi kompjuterizacija sistema rada u cilju efikasnosti ovih službi. Primena kibernetike kao naučno-tehničke discipline u kriminalistici najvećim delom se odvija preko automatske obrade podataka. Kibernetski metodi zasnivaju se na primeni matematičkih i složenih elektronskih metoda pomoću kojih se komplikovane operacije obavljaju mnogo brže i efikasnije nego što bi to čovek mogao da uradi bez korišćenja informacionih sistema i Invormacione tehnologije (IT).
165
Automatizacija obrade podataka ne znači potpuno ukidanje postojećeg neautomatizovanog rada, jer je ponekad ručna obrada podataka nužna zbog nemogućnosti realizacije pojedinih radnih procesa, a ponekad je i ekonomičnija (kada se raspolaže dovoljnim brojem informacija, kada priliv informacija nije kontinuiran, odnosno kada su podaci u informacijama slični ili istovetni po sadržini). Uvođenje IT obrade podataka je zato u početku i nailazilo na velike otpore, posebno starijih operativnih radnika, koji su se za ove delatnosti morali posebno i osposobljavati. Policijski službenici treba da se upoznaju sa ukupnim fondom i strukturom podataka i sa svim ostalim uslovima korišćenja IT sistema radi automatske-elektronske obrade podataka. Metodologiju operativnog rada je neophodno usklađivati sa IT sistemom, to je budućnost. Za ovakav rad je neophodno planirati i dodatne obuke ljudskih resursa ali i neophodnost materijalnih izdataka u cilju nabavke savremene opreme, kako one za evidentiranje i obradu operativnih podataka, tako i opreme za organizaciju suprotstavljanja kriminalitetu na efikasan i savremen način. Ovim putem se AOP u potpunosti uklapa u okvire operativnog rada čineći njegovu funkciju racionalnom i efikasnom. AOP bi u okviru kriminalističkih evidencija, po prethodnoj projektnoj obradi i prikupljenim podacima trebalo da obezbedi: stalno i nesmetano praćenje potreba operativnih delatnosti, odnosno ispunjavanja zahteva o operativnim obradama koje su u toku, analitičko istraživački rad i odgovarajuće informisanje. Usklađivanje operativnog angažovanja sa sistemom AOP-a sastoji se, pre svega, u utvrđivanju obima podataka nužnih za celovito sagledavanje bezbednosnih pojava kao i kriminalnih događaja. Ovo usklađivanje dalje se vrši jedinstvenom metodologijom koja obuhvata racionalizaciju operativnog rada, odnosno prilagođavanje operativnog rada metodologiji sistema AOP-a. Značajan uslov za optimalno korišćenje ovog sistema od strane operativnog dela službe zavisi, upravo od poznavanja mogućnosti sistema za AOP i ukupnog fonda raspoloživih podataka. Od toga dalje zavisi pravilno definisanje zahteva što je preduslov za dobijanje odgovarajućih operativnih podataka za koje postoji potreba daljeg operativnog produbljivanja ukoliko takvi podaci mogu da posluže kao polazna osnova za usmeravanje neposrednog operativnog rada.
37.
KRIMINALISTIČKA METODIKA U ISTRAGAMA
Zakonita potraga za ljudima i predmetima u cilju razjašnjavanja kriminalnih događaja, prilikom misaone rekonstrukcije određenih okolnosti u kojima je izvršeno neko kriminalno delo možemo nazvati kriminalističkom istragom. To istraživanje od poznatog ka nepoznatom, hronološki usmereno u nazad u cilju utvrđivanja stvarnog činjeničnog stanja i materijalne istine u najvećoj mogućoj meri, kao što je uvek slučaj sa post-festum ispitivanjem, odnosno obavljanje istrage nakon izvršenog kriminalnog delikta.
166
Osnovno pravilo, odnosno princip zakonitosti jeste poštovanje istine i poštovanje pojedinca. Upravo to poštovanje je ono po čemu se razlikuje organizacija, odnosno institucija kojoj je stalo od one kojoj nije stalo do zakonitosti i poštovanja prava i po čemu se razlikuje demokratsko i zakonito od totalitarnog u operativnom radu i primeni metoda za razjašnjavanje kriminalinih događaja. Zato je sprovođenje svake istrage potrebno da se obavlja na etički i efikasan način, u procesu otkrivanja pojedinosti i daljim postupanjem sa njima. To u praktičnom smislu zanači: -
Odanost, tačnost i iskrenost u zakonitoj potrazi za činjenicama i Verno, odnosno objektivno prikazivanje činjenica, tačnost i poštenje u izveštajima o rezultatima u traganju za činjenicama.
Sve navedeno nije ni malo jednostavan zadatak. U suštini istraga je veoma složen metod i oblik rešavanja problema, koji obuhvata i neprestano donošenje odluka, odnosno, donošenje procena i opredeljivanje za određene opcije u uslovima rizika i neizvesnosti. Da bi kriminalista bio uspešan u tako složenoj i odgovornoj delatnosti, on i njegovi saradnici a posebno njegovi pretpostavljeni moraju imati jasnu predstavu o procesima koji su neizbežni deo istrage, kako bi im pomogla pri donošenju značajnih i manje važnih odluka. Zavisno od konkretnog slučaja, odnosno kriminalnog događaja svako istraživanje u cilju njegovog razjašnjavanja podrazumeva plansko i sistematsko pristupanje rešavanju problema. Model sistematske istrage obuhvata sledeće aspekte: -
Rezimiranje urađenog; Procena date situacije i trenutnih okolnosti; Sakupljanje ; Istraživanje; Praćenje; Sređivanje podataka i Vrednovanje.
Sve navedeno predstavlja model koji sažima u najkraćem međusobno povezane postupke koji su deo svake sistematske i planski organizovane istrage. Ovaj model povećava potencijal etički i efikasno vođene istrage na pet načina: 1) Doslednost u sprovođenju, čime se obezbeđuje da ni jedan važan korak ne bude propušten ili zanemaren. To je od suštinske važnosti kada postoje i unutrašnji i spoljni pritisci da se donose brze odluke, odnosno da se slučaj brzo reši, ali ono što je stvarno neophodno jeste objektivno procenjivanje i promišljeno ispitivanje postojećih mogućnosti i alternativa, odnosno svega onog što se ima na raspolaganju (ljudski i materijalni resursi). Doslednost u istrazi podrazumeva stalnu težnju za utvrđivanjem stvarnog činjeničnog stanja, odnosno materijalne istine u razjašnjavanju konkretnog kriminalnog događaja. 167
2) Pouzdanje, omogućava više mentalnog prostora vrsti procena i izvršenih izbora i njihovih implikacija, znajući da se pristupa sopstvenom zadatku na metodičan način. Upornost i doslednost u operativnom istraživanju i uverenje da je urađeno veliki doprinos u rešavanju slučaja. Poštovanje načela upornosti i operativne kombinatorike moraju doći do punog izražaja kako bi kriminalista imao puno pouzdanje i hrabrost u realizaciji zadataka. 3) Efikasno vrednovanje, podrazumeva pristupanje donošenju odluka na metodičan način čime se povećava sopstvena sposobnost za procenjivanje situacija, identifikaciju zadataka i određivanju odgovarajućih prioriteta naizgled podjednako važnim zahtevima u razjašnjavanju konkretnog događaja. Svaki zadatak planom predviđen u operativnoj obradi treba da bude adekvatno i vrednovan u smislu doprinosa kvalitetnoj i potpunoj istrazi u konkretnom slučaju. 4) Odgovarajuća akcija, predstavlja jasan okvir odlučivanja, koji i svi ostali saradnici u ekipi razumeju, omogućava realne, relevantne, blagovremene i argumentovane reakcije u smislu preduzimanja akcije i komunikacije, što sve povećava i verovatnoću veće predanosti i saradnje ostalih u ekipi. Postavljene zadatke svi u ekipi moraju da razumeju u cilju povećavanja efikasnosti u razjašnjavanju konkretnog kriminalnog delikata. 5) Direktna odgovornost, čini odgovarajući okvir koji pruža osnovu za dokumentovanje procesa donesenih odluka u samom toku donošenja. Ovo je od ključne važnosti u kontekstu razjašnjavanja konkretnog kriminalnog događaja, gde operativni radnici i svi oni koji su učestvovali u razjašnjavanju nekog kriminalnog događaja moraju da objasne svoje aktivnosti i prikažu konkretne rezultate. Sve to mora da bude potkrepljeno i dokaznim materijalom. Ovde se na kraju jasno mora dati odgovor na zlatna pitanja kriminalistike ali i dati odgovori moraju biti takođe potkrepljeni dokaznim materijalom. Svako je odgovoran za realizaciju konkretnih zadataka iz operativnog plana na rešavanju slučaja. Nažalost još uvek u praksi ima mnogo situacija gde se istrage ne vode na planski, organizovan i sistematičan način. Svaki kriminalista (policijski službenik) mora biti orjentisan prema ljudima i mora biti dostupan i prilagodljiv u komunikacijama sa svima onima koji ga okružuju prilikom istrage. Dva su osnovna i ključna izvora informacija u toku istrage: 1) posmatranje i 2) ljudi. Dakle, ljudi ostvaruju komunikacije, a postoji i direktna veza između obima prisnosti dvoje ljudi i količine informacija koje oni razmenjuju tokom komunikacija. Svaki pojedinac koji voli da se druži sa drugima deluje kao magnet koji privlači ljude oko sebe. Opet sa druge strane oni drugi koji se osećaju nelagodno u društvu, podsvesno izbegavaju društvo i oni brzo bivaju tako i percipirani od okoline koja ih okružuje. Kriminalista koji vodi istragu po konkretnom predmetu, koji uživa u druženju sa ljudima, obično je veoma prilagodljiv u smislu privikavanja na širok krug različitih tipova ljudi koji ga okružuju u datim okolnostima. Ovo je veoma važno kada se traga 168
za novim saznanjima, informacijama i podacima koji će doprineti razjašnjavanju kriminalnog događaja. Ljubaznost, poštovanje prema drugima, definitivno se isplati kada je kriminalista u potrazi za novim informacijama i kada radi na razjašnjavanju konkretnog kriminalnog događaja. Veština u rasvetljavanju krivičnih dela i traganju za nepoznatim učiniocima istih nije nešto što dolazi prirodno ili samo po sebi, već je to neophodno naučiti i redovno trenirati ali i razvijati. To čini razliku između pukog posmatranja stvari i posmatranja, analize konkretnog događaja uz mogućnost izvlačenja inteligentnih zaključaka u cilju utvrđivanja materijalne istine. Dakle, kriminalističko mišljenje je veoma značajno prilikom sprovođenja istrage konkretnog kriminalnog događaja. Krivična dela ne rasvetljavaju genijalci i superheroji, već pametni, vredni i uporni ljudi. Upornost je jedna od osnovnih ljudskih osobina, potrebnih, odnosno u krajnjem slučaju, veoma poželjnih za istragu. Međutim, osim upornosti, kriminaliste bi trebalo da krase i neke od karakteristika kao što su: pažnja; snalažljivost; strpljenje, orjentisanost ka ljudima; razumevanje ljudskih ponašanja; poznavanje pravnih propisa; veština u komuniciranju; senzibilnost; predanost poslu; samoinicijativa; skepticizam; intuitivnost; energičnost; sposobnost prilagođavanja trenutnim okolnostima i situaciji; sposobnost dobrog i zdravog procenjivanja; sposobnost logičkog razmišljanja; intekigencija; kreativnost i maštovitost; karakternost; profesionalizam. Uspešan kriminalista će posedovati u različitom stepenu svaku od navedenih karakteristika, bilo da su one urođene ili naučene. Kriminalista u razjašnjavanju konkretnog kriminalnog događaja treba da zna dobro da posmatra. Osnovna karakteristika dobrog operativca-istraživača, između ostalog, je i znatiželja. Ukoliko ste znatiželjni o nekom određenom licu, tada moć posmatranja o tom licu može otkriti mnogo. Na primer: njegovi prljavi, zapušteni i dugi nokti govore dovoljno o njegovom ličnom izgledu i posvećenosti negovanju i higijeni. Ako je kosa duga i raščupana ili lice ima urednu frizuru? Da li je kosa bila farbana? Da li je boja odeće usklađena i ukomponovana? Da li neko nosi modernu odeću i odeva se sa stilom i u skladu sa modernim trendovima? Da li ukupan izgled odaje neuredno ili doterano lice? Kada neko lice nosi radnu uniformu, postoje li bilo kakve mrlje od boje, masti koje bi mogle da ukažu na činjenicu čime se to lice bavi na poslu ili oko svoje kuće? Da li na konkretnom licu koje kriminalista posmatra ima neki nakit ili predmet koji bi mogao reći nešto više o njemu? Nosili posmatrano lice neka verska obeležja ili nešto tome slično? Da li to lice ima na ruci skupoceni sat Rolex ili Tirmex? Na istovetan način možemo posmatrati i neki automobil. Otisci prstiju sa unutrašnje strane prozora, šoferšajbne, ukazuju na to da se osim vozača u vozilu voze najverovatnije i deca. To isto može da se pretpostavi ukoliko se u automobilu zapaze ostaci od jedenja kokica, slanih štapića. Kakve se sve vidljive oznake i nalepnice na automobilu mogu primetiti? Da li vam nešto govori nalepnica na automobilu na kojoj piše „pazi deca“ ? Da li vam ispisana poruka na automobilu govori o vlasniku automobila, ako uočite da piše „radije bih bio na skijanju“? Da li ima opušaka u 169
pepeljari tog automobila? Ako ima opušaka koja marka cigareta je u pitanju? Ima li tragova ruža na opušcima cigarete, svima ili samo nekim? Očigledno je da postoji mnogo toga što je vredno pažnje, ali isto tako i mnogo toga što se kvalitetnim posmatranjem može saznati. Karakteristika koju nazivamo strpljenjem nije samo jedna od osobina koja pospešuje rad kriminaliste u istraživanju kriminalnog delikta, već jedna od najbitnijih osobina za istragu koja bi trebala da bude uspešna. Ništa novo neću reći ako kažem da za policijskog službenika nije neuobičajeno da u osmatranju, praćenju mora sedeti u parkiranom-maskiranom automobilu danima i nedeljama, da mora promeniti mnogo prevoznih sredstava i prepešačiti mnogo kilometara da bi saznano bitne činjenice. Većina prosečnih lica bi odustala, ali strpljenje i upornost kvalitetnim policijskim službenicima obezbeđuje pomak napred u istrazi i rasvetljavanju krivičnog dela. Naravno, postoje i oni koji su nestrpljivi kao policijski službenici, ali takvi zaista u svom poslu ne traju dugo. Svi navodi ili osnovi sumnje o kriminalnim aktivnostima nekog ili nekih lica, kao i o postojanju krivičnog dela, treba da budu istraženi a iz svega će se izvesti logičan zaključak. Policijski službenik kada inicira određeni slučaj za istragu treba da bude i odgovoran za istu sve dok slučaj ne bude razjašnjen, utvrđena materijalna istina, odnosno operativna obrada ne bude zatvorena ili predmet ne bude dodeljen nekom drugom. Planovi rada su obavezni da se sačine za svaku kriminalističku istragu u vezi konkretnog predmeta od saznanja za krivično delo pa do zatvaranja operativne obrade se preciziraju konkretni i jasni zadaci, vreme izvršenja i ko su izvršioci kojeg zadata. Svrha kriminalističko-krivične istrage po svakom konkretnom predmetu je u tome da se utvrdi koje je krivično delo izvršeno, ili je navodno bilo izvršeno i da odgovori na pitanja: Kada? Gde? Zašto? I ko je izvršilac? Za većinu istraga je neophodno neposredno ispitivanje mesta izvršenja krivičnog dela, ukoliko ono postoji, te čuvanja tragova, predmeta i drugog materijala koji mogu poslužiti kao dokazi. Svaka istraga u kriminalističkom smislu biva završena kada kriminalista odgovori jasno i precizno na svako od devet zlatnih pitanja kriminalistike i kada svaki odgovor bude potkrepljen materijalnim i ličnim dokazima. Na osnovu izvršenih provera, obavljenih razgovora i po završetku kriminalističke istrage policijski službenik treba da uz prikupljeni materijal i potrebne priloge podnese krivičnu prijavu nadležnom državnom organu.
170
38.
KRIMINALISTIČKO PROFILISANJE
Kriminalističko profilisanje izvršilaca krivičnih dela predstavlja relativno nov kriminalistički metod koji se primenjuje u otkrivanju i razjašnjavanju određenih vrsta krivičnih dela. Profilisanje ličnosti se zasniva na saznanjima biheviorističkih i kriminalističkih nauka, dok se začeci praktične primene ove metode vezuju za 1950. godinu i posebno odeljenje FBI-ja Behavioral Science Unit, tj. tadašnju jedinicu za podršku istragama, Investigative Support Unit, koja čini deo nacionalnog centra za analizu krivičnih dela nasilja National Center for the Analysis of Violent Crime (NCAVC)17. Kriminalističko profilisanje predstavlja postupak sačinjavanja verzija o hipotetičkom profilu nepoznatog izvršioca krivičnog dela, koji se zasniva na prikupljenim saznanjima koja su u vezi sa konkretnim kriminalnim događajem. Kriminalističko profilisanje ima za cilj da se u okviru kriminalističke obrade aktuelnog krivičnog dela odredi krug osumnjičenih lica i na taj način usmeri i olakša dalja operativna kriminalistička delatnost na otkrivanju i pronalaženju stvarnog izvršioca krivičnog dela. Ovde je potrebno imati u vidu da primarni cilj profilisanja nije identifikacija izvršioca krivičnog dela, već sužavanje kruga osumnjičenih lica za izvršenje krivičnog dela, odnosno davanje opšteg opisa o najverovatnijem tipu nepoznatog učinioca, na osnovu zaključaka o ponašanju i ispoljenim karakteristikama ličnosti prilikom izvršenja krivičnog dela. Profilisanje prema tome, predstavlja jednu vrstu verzije koja se odnosi na nepoznatog izvršioca, odnosno osobine ličnosti, motive, izvršenja krivičnog dela i druge karakteristike (pol, starost, rasna i etnička pripadnost, zanimanje, mesto stanovanja itd.). Izrada profila izvršioca krivičnog dela se zasniva na pretpostavci da je ponašanje, kao i način izvršenja krivičnog dela, odraz osobina ličnosti. Stoga, osnovno polazište za kriminalističko profilisanje treba da budu utvrđene činjenice na licu mesta kriminalnog događaja, jer u stvari, lice mesta kriminalnog događaja reflektuje, odnosno odražava ličnost učinioca. Ault i Reese, FBI profajleri, ističu da izvršeno krivično delo ukazuje na karakteristike ličnosti izvršioca krivičnog dela kao što naši domovi ukazuju na neke karakteristike naše ličnosti18. Osnova kriminalističkog profilisanja mogu da budu i druge mere i radnje, na primer: prikupljanje obaveštenja i slične delatnosti čiji sadržaj posredno ili neposredno ukazuje na karakteristike lica. Naime, na osnovu tragova i predmeta koji su pronađeni na licu mesta, načina postupanja sa žrtvom i drugih prikupljenih dokaznih informacija, najpre se vrši misaona rekonstrukcija događaja kako bi se obuhvatile sve moguće verzije kriminalnog događaja, a potom se pristupa kriminalističkom profilisanju ličnosti izvršioca konkretnog krivičnog dela. Kao što je već i navedeno krajnji cilj profilisanja jeste davanje opšteg opisa o najverovatnijem tipu, tj. profilu ličnosti nepoznatog izvršioca. Iz tog razloga profilisanje zahteva multidisciplinaran pristup, odnosno upotrebu stručnjaka (profajlera) koji poseduju 17
Krivokapić V., (2008), Uvod u kriminalistiku; NADE DESIGN, Beograd, NARODNO DELO, Beograd; strana 134. 18 Ibid 171
znanja ne samo iz domena kriminalistike, već i drugih nauka kao što su: kriminologija, forenzička psihologija, sudska medicina, psihijatrija itd. Profilisanje se nameće kao neophodno potrebna metoda u slučajevima kada policija ima na raspolaganju samo početna, odnosno nedovoljna saznanja o izvršenom krivičnom delu i kada se primenom drugih kriminalističkih metoda nije postiglo značajno napredovanje u rasvetljavanju konkretnog kriminalnog događaja. To mogu biti događaji gde ima mnogo osumnjičenih, kao i oni slučajevi gde ih uopšte nema, odnosno gde nije bilo moguće otkriti i objasniti motiv za izvršenje konkretnog krivičnog dela ili kada nije postojala nikakva prethodna veza između žrtve i izvršioca krivičnog dela. Kriminalističko profilisanje se sprovodi i u situacijama kada je neophodno delovati proaktivno, odnosno kada je prevashodno potrebno upozoriti javnost i ujedno zatražiti njihovu pomoć u rešavanju konkretnog kriminalnog događaja. Dakle, u takvim situacijama policija se obraća javnosti za pomoć, ukazujući građanima na određene neobične karakteristike za koje se pretpostavlja da nepoznati izvršilac ispoljava u svom ponašanju. Ovde se polazi od pretpostavke da su navedene karakteristike uočljive, te da postoje građani koji su ih primetila kod određenih lica. Iz tog razloga često se javno nudi nagrada građanima koji su u mogućnosti da pruže relevantne informacije u vezi sa konkretnim krivičnim događajem i tako pomognu policiji u profilisanju ličnosti izvršioca. Kriminalističko profilisanje se uglavnom primenjuje prilikom razjašnjavanja teških krivičnih dela kao što su: ubistva, serijska ubistva i seksualno motivisana krivična dela, ucene, otmice, teroristički akti. Prilikom otkrivanja i rasvetljavanja navedenih krivičnih dela, uvek je moguće izvršiti profilisanje na više načina. Svi načini su uglavnom slični i odvijaju se u više faza. Tako, na primer, kod krivičnog dela ubistva prema Gregu O. Mekreju19, profilisanje se sastoji u traženju odgovora o karakteristikama izvršioca ispoljenim prilikom izvršenja krivičnog dela, na taj način što se izvršenje krivičnog dela posmatra sa sledeća četiri aspekta: 1) Period pre izvršenja krivičnog dela-prethodni period, u vezi sa ovom fazom treba odgovoriti na pitanja iz kog razloga ili želje (fantazije) je izvršilac izvršio krivično delo, odnosno koji motiv (mržnja, bes, ljubav, strah, koristoljublje, politički motiv itd.)? Šta je uticalo na odluku izvršioca da izvrši konkretno krivično delo u određeno a ne u neko drugo vreme? 2) Metoda i načina izvršenja – iz ovog aspekta je potrebno utvrditi kakvu je žrtvu izvršilac odabrao, odnosno koje su karakteristike žrtve? Potom je potrebno utvrditi njegov modus operandi, odnosno način na koji je izvršio konkretno krivično delo i šta je koristio kao sredstvo izvršenja (vatrenim oružjem sa više hitaca u predelu glave, grudnog koša, stomaka, davljenjem, trovanjem ili na neki drugi način)?
19
Ibid; 135 172
3) Stanje tela žrtve – iz ovog aspekta je potrebno utvrditi da li je izvršilac radio nešto sa lešom žrtve, a ako jeste šta? Da li ga je ostavio na licu mesta, u kakvom stanju i položaju, da li ga je okretao ili premeštao sa jednog na drugo ili više mesta? Da li je na lešu vršeno zadovoljavanje poremećenih seksualnih nagona (nekrofilija)? 4) Period posle izvršenja krivičnog dela-naknadni period, u vezi sa ovom fazom potrebno je dati odgovore na pitanja kuda i kako je izvršilac otišao sa lica mesta? Da li je pre toga izvršio neke korekcije na licu mesta u cilju usmeravanja istrage u pogrešnom pravcu itd. Prema drugim autorima (Daglas, Ressler, Burgess i Hartman), postupak profilisanja treba da se odvija kroz pet faza, uključujući i šestu u kojoj bi trebalo da dođe do otkrivanja i pronalaženja pravog izvršioca20: 1) Faza prikupljanja podataka za profilisanje – u ovoj fazi vrši se prikupljanje dokaza i drugih informacija o konkretnom krivičnom delu detaljnim pregledom lica mesta, fotografisanjem lica mesta, saslušanjem svedoka očevidaca, vršenjem obdukcije i drugih veštačenja itd. Poželjno je da se u ovoj fazi profajleru ne saopštavaju informacije o trenutno osumnjičenim licima (ukoliko ih ima), jer taj podatak može prejudicirati izradu profila koji odgovara trenutno osumnjičenim licima, a ne stvarnom izvršiocu krivičnog dela. 2) Izrada verzija – u ovoj fazi profajler sistematizuje prikupljene podatke i davanjem odgovora na zlatna pitanja kriminalistike sastavlja verzije o toku kriminalnog događaja na osnovu prikupljenih podataka u prethodnoj fazi, određuje kojoj vrsti izvršeno ubistvo pripada (višestruko ubistvo, teško ubistvo, serijsko ubistvo, zasebni slučajevi ubistva)? Gde je krivično delo izvršeno? Koji je osnovni motiv za izvršenje konkretnog krivičnog dela (seksualni, finansijski, lični ili emotivni razlozi)? Koji stepen stradanja je žrtva iskusila, koliki stepen nasilja je izvršilac preduzeo prilikom lišavanja života žrtve? Šta je prethodilo izvršenju ubistva, odnosno šta se događalo posle izvršenja ubistva? Koliko je trajalo izvršenje konkretnog krivičnog dela? Da li je leš žrtve pomeran i gde je nađen ( na mestu izvršenja ili na nekoj drugoj lokaciji)? 3) Analiza – na osnovu saznanja iz prethodnih faza profajler u ovoj fazi pokušava da rekonstruiše ponašanje izvršioca i žrtve krivičnog dela. Dajući odgovore na pitanja da li je izvršilac delovao organizovano ili neorganizovano? Da li je lice mesta ostavljeno tako da dezorjentiše istragu? Koji se motivi za izvršenje krivičnog dela mogu pretpostaviti na osnovu broja, rasporeda i lokacije rana i položaja leša? Na primer, prema opšteprihvaćenim pravilima profilisanja, brutalna unakaženost lica žrtve ukazuje na to da je ubica poznavao žrtvu od ranije; izvršenje ubistva pogodnim oruđem (predmetom koji izvršilac nije doneo sa sobom, već ga je našao na licu mesta izvršenja) ukazuju na veći stepen impulsivnosti i ispoljene agresivnosti nego da je ubistvo izvršeno vatrenim oružjem, i može da implicira da je izvršilac neko ko živi blizu žrtve; ubistvo koje 20
Ibid; 136 173
se dogodilo ujutru rano uglavnom ukazuje na upotrebu alkohola od strane izvršioca pre izvršenja krivičnog dela. 4) Izrada profila – u ovoj fazi profajler izrađuje početni profil najverovatnijeg nepoznatog izvršioca. Taj početni profil sadrži procene o sledećim karakteristikama: pol, godine starosti, etnička i rasna pripadnost, bračno stanje, materijalni status, obrazovanje i radno iskustvo, psihološke karakteristike, stepen inteligencije, mogućim reakcijama koje će ispoljavati prilikom susreta sa policijskim službenicima, eventualnom ranijem kriminalnom ponašanju, odnosno činjenju istih ili sličnih kriminalnih delatnosti u prošlosti. Uporedo sa sačinjavanjem ovog profila vrši se provera navedenih pretpostavki u odnosu na prikupljene dokaze i informacije. 5) Istraga – u ovoj fazi profajler podnosi pismeni izveštaj, policiji koja na osnovu njega određuje ili sužava krug osumnjičenih lica. Naime, u policijskoj praksi se dešavalo da i pre dobijanja izveštaja o profilu najverovatnijeg izvršioca krivičnog dela, već policija ima određeni krug osumnjičenih lica, pa po dobijanju navedenog izveštaja vrše sužavanje kruga osumnjičenih usmeravajući kriminalističku obradu na ona lica koja odgovaraju pretpostavljenom profilu. Međutim, treba istaći da je profil samo pretpostavka, tako da u slučaju da nekolicina osumnjičenih ne odgovara izrađenom profilu, ne treba da znači automatski njihovu eliminaciju i isključivanje iz dalje kriminalističke obrade. Ukoliko se u fazi istrage dođe do novih saznanja ili dokaza, ponovo će se vršiti profilisanje, odnosno profil će se upotpuniti i korigovati u skladu s novodobijenim informacijama i podacima. 6) Otkrivanje izvršioca – otkrivanje i hapšenje lica stvarnog izvršioca krivičnog dela je krajnji cilj celog postupka kriminalističkog profilisanja. U praksi do razotkrivanja stvarnog izvršioca najčešće dolazi prilikom saslušanja osumnjičenih koji odgovaraju pretpostavljenom profilu najverovatnijeg izvršioca konkretnog krivičnog dela, što se realizuje primenom taktičkih pravila koja važe za sprovođenje saslušanja osumnjičenog (redosled i način postavljanja pitanja, predočavanje dokaza itd.).
39.
POLICIJSKO HAPŠENJE
Policijski službenici mogu uhapsiti neko lice ako postoji razlog za određivanje pritvora, ali su dužni da takvo lice bez odlaganja sprovedu nadležnom javnom tužiocu, a prilikom dovođenja lica policijski službenici će javnom tužiocu predati izveštaj o razlozima i o vremenu hapšenja21. Zakonik o krivičnom postupku Republike Srbije22 reguliše da svako može uhapsiti lice zatečeno pri izvršenju krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti.
21 22
ZKP, „Službeni glasnik RS“, br72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13; član 291 Ibid, član 292 174
Uhapšeno lice će se odmah predati javnom tužiocu ili policiji, a ako to nije moguće, mora se odmah o tome obavestiti ili javni tužilac ili policija koji treba da postupe u skladu sa ZKP. Hapšenje lica treba da bude obavljeno na zakonski, profesionalan i bezbedan način, uz korišćenje samo onoliko sile koliko je neophodno da se obezbedi puna zaštita osumnjičenog, policijskih službenika i ostalih građana u okruženju u trenutnim okolnostima. Policijski službenici su dužni da razmotre alternative fizičkom hapšenju, u skladu sa ispunjavanjem misije sprovođenja zakona, i neće se hapsiti osim u svrhu zakonitog i pravovaljanog sprovođenja zakona.
40.
PRIJAVLJIVANJE KRIVIČNIH DELA-KRIVIČNA PRIJAVA
Zakonska definicija krivične prijave ne postoji. U teorijskom smislu krivičnu prijavu najčešće označavamo kao pismeno ili usmeno obaveštenje organu krivičnog gonjenja od strane građana ili od strane drugih subjekata o izvršenom krivičnom delu i njegovom učiniocu, ukoliko je poznat. Sadržina krivične prijave takođe nije izričito zakonom određena, što pruža mogućnost iznošenja različitog faktičkog stanja, vezano za događaje koji se prijavljuju. Tako se krivična prijava može odnositi na faktički potpuno utvrđeno činjenično stanje, kao i na postojanje samo osnova sumnje da je krivično delo izvršeno. Ono što je bitno i suštinski važno znati to je da je najkvalitetnija ona krivična prijava čija se sadržina zasniva na stvarnim činjenicama i kada je činjenično stanje u njoj potkrepljeno dokazima. Krivičnu prijavu podnose različiti subjekti. Dakle, državni organi, pravna i fizička lica prijavljuju krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, o kojima su obavešteni ili za njih saznaju na drugi način, pod uslovima predviđenim zakonom ili drugim propisima23. U svakom slučaju je važno naglasiti da je Krivičnim zakonikom predviđeno u kojim slučajevima neprijavljivanje krivičnog dela predstavlja krivično delo. Podnosilac krivične prijave u napred navedenom slučaju treba da navede dokaze koji su mu poznati i da preduzme potrebne mere da bi se sačuvali tragovi krivičnog dela, kao i predmeti na kojima su ostali tragovi ili pomoću kojih je učinjeno krivično delo i drugi dokazi. Krivična prijava se podnosi nadležnom javnom tužiocu i to: pismeno; usmeno ili drugim sredstvom. Ukoliko se krivična prijava podnosi usmeno, o tome će se sačiniti zapisnik o prijemu krivične prijave i podnosilac će se upozoriti na posledice lažnog prijavljivanja. U slučaju da se prijava saopštava putem telefona ili nekim drugim telekomunikacionim sredstvom o tome treba sačiniti službenu belešku, a kada je 23
ZKP, „Službeni glasnik RS“, br72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13, član 280 reguliše podnošenje krivične prijave 175
prijava podnesena elektronskom poštom, treba je sačuvati na odgovarajućem nosiocu podataka ali i pored toga treba da se i odštampa. Ukoliko se dogodi da se krivična prijava podnese policiji, nenadležnom javnom tužiocu ili sudu, ovi državni organi su dužni da takvu prijavu prime i da je odmah proslede nadležnom javnom tužiocu. Kriminalistička praksa je pokazala da se krivične prijave najčešće podnose policiji i zato je veoma važno imati u vidu prethodnu zakonsku obavezu prosleđivanja krivične prijave nadležnom javnom tužiocu. U vezi s navedenom činjenicom postoje dve vrste krivičnih prijava koje policija dostavlja nadležnom javnom tužiocu i to su: 1) Krivične prijave koje su rezultirale iz aktivnosti policije i 2) Krivične prijave koje drugi subjekti dostavljaju policiji (u pismenoj formi ili usmeno), pa ih ona dostavlja nadležnom javnom tužiocu u pismenoj formi, naravno kao prijave drugih subjekata. Kada dobije krivičnu prijavu nadležni javni tužilac po istoj postupa. Ako JT iz asme krivične prijave ne može oceniti da li su verovatni svi navodi u krivičnoj prijavi ili ako su podaci u prijavi takvi da oni ne pružaju dovoljno osnova da može odlučiti da li će sprovesti istragu ili ako je na drugi način saznao da je izvršeno krivično delo, JT može postupiti na sledeći način: 1) Sam prikupiti potrebne podatke; 2) Pozivati građane u skladu s ZKP; 3) Podneti zahtev državnim i drugim organima i pravnim licima da mu pruže potrebna obaveštenja. Dosadašnja kriminalistička praksa je pokazala da su krivične prijave koje podnosi policija najpotpuniji izvori saznanja o mogućnosti postojanja krivičnog dela za nadležnog javnog tužioca, ona je osnov i povod za pokretanje istrage, zbog toga krivična prijava policijskih službenika mora da sadrži takvo činjenično stanje koje je realan prikaz izvršenog krivičnog dela.
LITERATURA
Krivokapić V. (1995); Osnovi policijske kriminalistike; ZAD – Preduzeće za grafičko – izdavačko delatnost, Andrićev Venac 2, Beograd Krivokapić V. (2008); Kriminalistička taktika, NADEDESIGN – Narodno delo, Beograd Krivokapić V. I Žarković M. (1999); Kriminalistička taktika, Viša škola Unutrašnjih poslova, Beograd
176
Krivokapić V. (2000); Kriminalistika – Taktika I., Drugo, izmenjeno i dopunjeno izdanje; Policijska akademija Beograd Aleksić Ž. I Škulić M. (2011); Kriminalistika – osmo izdanje, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Vodinelić V. (1996); Kriminalistika; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd Krivokapić V., Žarković M., Simonović B. (2005); Kriminalistika taktika, Viša škola unutrašnjih poslova Zemun, Beograd Krivokapić V. (1997); Kriminalistika taktika III., Policijska akademija Beograd Bošković M. (2008); Osnovi kriminalistike, USEE – Unija fakulteta jugoistočne Evrope, Fakultet za pravne i poslovne studije, Prometej, Novi Sad Žerjev C. (1986); Kriminalistika, obrazovni centar za unutrašnje poslove R. Hrvatske, Zagreb Korajlić M. (2012); Istraživanje krivičnih djela, Jadran studio, Sarajevo Kresoja M. (2006); Kriminalistika za osnovno policijsko obrazovanje, YUGO – Pirs Temerin Zakonik o krivičnom postupku, Sl. Glasnik RS, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012 i 32/2013 Krivični zakonik, Sl. glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012 i 104/2013 Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, Sl. Glasnik RS, br. 85/2005
177
