Žorž-Bataj-Nice-i-Faust

Žorž Bataj NIČE I FAUST 1. Niče i Dr Faust Znamo da je Doktor Faustus, poslednji roman Tomasa Mana, u izvesnom smislu predstavlja Ničeov život romansiran pod pozajmljenim imenom. Ali taj „život kompozitora Adrijana Leverkina, koji je ispričao jedan od njegovih prijatelja", daleko od toga da rasvetljava filozofov lik: on čak zamagljuje njegove crte, i otuda nas primorava da ih jasno obeležimo. Moris Kolvil je mogao napisati: „S Doktorom Faustusom sama Ničeova osoba, živ čovek, čovek od krvi i mesa, nameće se romanopiscu, polarizuje priču, određuje opšte uređenje novog romana. Ovde se više ne radi o uticaju tema, već je Tomas Man transponovao sam Ničeov život u postojanje kompozitora Adrijana Leverkina." Treba, ipak, reći da elementi izvučeni iz Ničeove biografije određuju crte lika iz romana samo na shematski način. Tomas Man je nedavno objavio esej gde veoma precizno navodi okolnosti pod kojim se Niče morao zaraziti. U Doktoru Faustusu, ova priča iz eseja preuzeta je ponekad i od reči do reči. Opšte je prihvaćeno, i Tomas Man to priznaje, da Niče toj bolesti (sifilisu) duguje gubitak razuma: Adrijan Leverkin je i sam pogođen opštom paralizom, i za njega, kao i za Ničea, lagano napredovanje bolesti predstavlja lagano i neprestano mučenje; kao i kod Ničea, i gotovo u istim godinama, njegov razum je podlegao. Kao i Niče, i on je umro jednog 25. avgusta, posle dvanaest godina bezumnosti.Ipak, Niče je umro 1900, a Leverkin 1940. godine. Izuzmemo li, konačno, srednjoškolske studije u „Kaisersaschern", koležu sličnom onom u Šulpforti, i započete, ali i ubrzo napuštene studije teologije, kao i bezuspešni pokušaj stupanja u brak, koji podseća na petljavine sa Lu Salome i Paulom Reom, učinilio mi se da se, sve u svemu, pojedinosti priče Tomasa Mana jasno udaljavaju od biografije pisca Vesele nauke. Da nije tih važnih činjenica, koje, međutim, imaju ograničen značaj, možda niko ne bi ni pomislio da upoređuje karaktere ova dva lika.Tim povodom, Moris Kolvil piše: „Mnogo bi se toga moglo reći o sličnostima i srodnostima duha koje se mogu uočiti između Ničea i njegove replike, Leverkina. Nemamo dovoljno mesta da bismo nabrojali mnoštvo pojedinosti iz romana gde se u rečima likova potvrđuju čisto ničeovska načela. Bilo bi lako pokazati da đavo, koga Tomas Man uvodi kao ličnost, drage volje podržava tezu o volji za moć ili je parodira - i da, kao i kod Ničea,život opisan u Doktoru Faustusu ne zna za moral, ne brine se o moralnim postupcima...; da se dobro ovde isključivo naziva „cveće zla". Ovo nimalo ne protivreči činjenici da se većina događaja u životu i karijeri, kao i temeljne intencije Ničea i Leverkina, rezlikuju.

Leverkinu ostaje stran osećaj istorijske misije, apsolutne moralne bede i apsolutne potvrde filozofije prevrednovanja svih vrednosti. A naročito, Niče je veoma daleko od ugovora s đavolom, koji, mada nevoljno, predstavlja Leverkinovu sudbinu.Složen lik koji otuda nastaje svakako u sebi sadrži nešto proizvoljno, i zaista neprijatno. Naročito, Paul Re iz romana, Rudolf Švertfeger, bio je, pre susreta s Mari Godo (drugom Lu Salome) Leverkinov homoseksualni ljubavnik. Ne znam da li se Tomas Man poziva na verodostojno predanje (a to je slučaj s posetama mladog Ničea jednoj Kelnskoj javnoj kući: Paul Landsberg, koji je bio profesor u Bonu, jednom mi je povodom toga pričao o predanju koje kruži ovim univerzitetom, a koje je veoma blisko priči Tomasa Mana); Ničeova homoseksualnost je, nesumnjivo, izmišljotina! Moguće je, međutim, da ta izmišljotina postoji samo u duhu čitalaca: Leverkinova homoseksualnost nema nikakve veze s Ničeom, a isto važi i za još hiljadu različitih crta: rođenje na imanju u Tiringiji, smrt na imanju u planinama Bavarske, muzičke teorije bliske Šenbergovim, ili smrt sinovca, veoma malog deteta... Ali uopšteno, pederastija je neprestano bila proklinjana; naročito u Ničeovom životu, ona veoma kasno uvodi nešto potuljeno, bedno, blisko temeljnoj crti koja stvarnog čoveka - koji je još bedniji - suprotstavlja liku iz romana: Leverkin je, međutim, istinski prokletnik, koga posećuje đavo, čije je on vlasništvo i za kojega je vezan ugovorom.Ambiciozna namera Tomasa Mana možda je bila da stvori lik onako kako to ponekad čini mitologija ili legenda, koja dodaje crte jednog junaka nekom drugom, prenosi ih sa stvarnog na legendrani lik. Naslov romana upućuje na poslednje - i najdramatičnije - od svih Leverkinovih muzičkih dela: očigledna je namera da se ovaj potonji stavi kao nastavak Dr Fausta.Posle paralelizma koji je otkrio Moris Kolvil, Ženevjev Bjanki ukazuje na drugi, možda još tešnji... s najstarijom povešću o Faustovim pustolovinama, Volkbuch iz 1587. godine. „Ne samo što je", kaže nam ona, „poslednje muzičarovo delo neposredno nadahnuto poslednjim poglavljima Faustbucha, nego je i ceo Leverkinov život preslikan iz postojanja koje nudi legenda o ukletom čarobnjaku. Cele rečenice iz Faustbucha zaista se nalaze u romanu Tomasa Mana, i od samog početka saznajemo da je Leverkin, poput Fausta iz legende, „bio sin poštenih i pobožnih tirinških seljaka"; i druge pojedinosti se slažu, a naročito to što je kompozitor, koji s vremena na vreme pribegava arhaičnom jeziku bliskom onom iz Faustbucha, i koji na tom jeziku razgovara s đavolom, prožet magijom brojeva i u matematičkim odnosima muzike traži nešto drugo, a ne čulno uređenje zvukova...Očigledno je da je u pitanju sažaljenje, koje Tomas Man priznaje u eseju, i vezuje ga za divljenje, ali koje ga je bolno nagnalo na prezir, i navelo ga da pomeša Ničeov lik sa Faustovim, kako bi ga sveo na mit volje koja je žrtva svoje prekomernosti.„To je mešavina divljenja i sažaljenja. Ovo dvostruko osećanje nikada me nije napustilo." To je poreklo Doktora Faustusa: Niče je preoblikovan, ali na kraju predstavlja samo mit, mit o porazu, o katastrofi duha: to su

nemoć i očajanje bezbožne volje čije granice izuzetan čovek mora prevazići.Veoma tačno i istančano, ne ustupajući pred pojednostavljenjima, Tomas Man je povezao Ničeovu bolest i njegov genije, kao što povezuje i Leverkinovu bolest i genije. „Radi se", kaže, „o tome da se sazna ko je bolestan: jedan pošteni imbecil kod koga je bolest zbilja lišena bilo kakvog duhovnog ili kulturnog aspekta, ili jedan Niče, jedan Dostojevski." Ali ovaj osećaj mere ni u čemu ne ublažava oštrinu konačnog suda. Niče je od Zaratustre hteo da napravi „ 'čin' pred kojim bi svi drugi ljudski činovi izgledali mali ili relativni, kada tvrdi da ni Gete, ni Šekspir, ni Dante ni na trenutak ne bi mogli disati na visinama ovog dela, i da duh dobrote svih velikih duša zajedno ne bi bio u stanju da proizvede ni jednu jedinu Zaratustrinu besedu".. Ovim pretenzijama Tomas Man, prividno s razlogom, suprotstavlja siromašne rezultate. „Zaratustra", kaže on, „taj zloduh bez lica i bez tela, taj vođa povorke koji na svojoj beskarakternoj glavi nosi venac od ruža smeha, sa svojim 'Očvrsnite!' i svojim nogama plesača, nije ostvarenje, nego čista retorika, sumanuta igra reči, izmučen glas i sumnjivo proroštvo, senka nemoćne grandezza, često dirljiva i gotovo uvek bolna, avet koja posrće na ivici rugla..." Tomas Man je čak toliko ubeđen u besmisao ovih prekomernih napora, da piše: „Ko Ničea uzme za ozbiljno, od reči do reči, ko mu poveruje, taj je izgubljen." Niče je, konačno, samo genijalna inteligencija koju je bolest ogolila i njegovim bližnjima ponudila prizor koji je zanimljiv koliko i, na primer, požar na imanju usred noći. Niče više nije, nikada nije ni bio ništa drugo do dirljiv oblik besmislice: „Lik krhkog i divljenja dostojnog tragičara koji se diže sred bljeska oluje istorije."

2. Niče i mit o pobeđenoj Nemačkoj Povrh toga, Tomas Man je sklon da povezuje nesreće svog junaka s nesrećama Nemačke... U meri u kojoj predstavlja transfiguraciju Ničeovog života, Leverkinov život prenosi život onoga prvog u vreme ratova, to jest urušavanja Nemačke. Priča, koja se pripisuje jednom od muzičarevih prijatelja, navodno je napisana tokom drugog rata, i brige oko sadašnjeg trenutka, koje ga teško pritiskaju, mešaju se s događajima iz prošlosti.Uistinu, teško bi bilo poreći da su u Nemačkoj mnogi ljudi iz Ničeovog učenja uzeli ono što ih je dovelo do toga da se rado upuste u rat. Istorijski, posledica je zanemarljiva: povest Tomasa Mana opisuje sveopštu radost koja je doslovno eksplodirala kada je objavljen rat 1914. godine. Niče, očigledno, s tim nema nikakve veze. Ali jedan vidovit aspekt njegove filozofije, strogo uzevši, slaže se s hitlerizmom. Daleko od toga da Tomas Man na tome insistira. Čak je spreman da s Ničea spere ljagu te optužbe koja je postala banalna.

„Prilično sam sklon da ovde zamenim mesta uzroka i posledice", kaže on, „i da pomislim kako nije Niče napravio fašizam, nego je fašizam napravio Ničea; da objasnim: suštinski stran politici i duhovno čedan, Niče je predosetio, u svojoj filozofiji moći, poput nekog veoma osetljivog aparata za snimanje i odašiljanje, domet imperijalizma, i najavio je Zapadu, poput magnetne igle koja poskakuje, dolazak epohe fašizma, u kojoj živimo i živećemo, uprkos pobedi odnetoj nad fašizmom, još dugo vremena." Ali ako približavanje nacizma Ničeu ostaje površno (za nacizam, Ničeov doprinos ne samo da je nekosristan, ili da vodi na krivu stranu, nego mu i smeta), nije ništa manje lako i neizbežno povezati sudbinu Nemačke, njene preterane napore, i njegovo uzaludno očajavanje nad Ničeovom zlosrećnom nemoći i jezivom sudbinom: „lik krhkog tragičara" koji se uzdigao sred oluje istorije. Očigledna nedelotvornost (onaj ko Ničea uzme doslovno ... izgubljen je), koja lišava posledica i filozofa, i njegovo učenje, omogućava nam da se držimo lika iz tragedije, pukog čulnog znaka čija zanimljivost je ograničena na estetiku. Uistinu, poništavanje koje sprovodi Tomas Man toliko je savršeno, da on uspeva da ućutka filozofa, da ga svede na tišinu, da ga ograniči na izražavanje kroz muziku, i samo predstavlja neku vrstu odustajanja, ako ne samog pisca, a ono Nemačke (a znamo da su neki Nemci zamerali ovom emigrantu što govori u njeno ime): Doktor Faustus je, ukratko, posmrtna freska jedne nacije, priča o istoriji u kojoj se sve urušava, žalosna tužbalica nad jednim svetom u koji je đavo uveo vladavinu zbrke i zablude: taj lament tražio je gnušanje, bolno gnušanje nad gubitkom mere, nad đavoljom, preteranom voljom, što je imalo svoju ulogu u svim oblastima.

3. Počast i poruga Nemam nameru više da govorim o Nemačkoj i njenoj sudbini, ali ma koliko opravdana bila osuda gubljenja mere u toj zemlji, ne izgleda nužno u vezi s tim ustuknuti pred rasulom do kojeg su doveli Ničeov neuhvatljivi karakter i očajnička pokretljivost. Prebrzo je rečeno: „Ko Ničea uzme doslovno... izgubljen je." Ubrzo naučimo da od njega ne očekujemo, poput Jaspersa, ništa drugo do početni šok, podstrek na kretanje misli. Ja, naprotiv, pretpostavljam da Ničeova filozofija ima jasno određen sadržaj. Nemam nameru da dovodim u pitanje zasnovanost negiranja koje izriče Tomas Man: „Ko Ničea uzme doslovno... izgubljen je". (Zar i sam nisam o Ničeovoj misli zapisao: ona „onome ko se njome nadahnjuje otvara samo prazninu..."). Ali iz tolikog zbunjenog divljenja, naizgled utonulog u blato poricanja, proističe jedno suštinsko potvrđivanje, koje ću brižljivo obeležiti kao neko ko ga i

sam preuzima. Iz eseja Tomasa Mana radije ću izvući temelj jedne reprezentacije za koju verujem da uređuje, ako se uhvati, kretanje po meri pokretljivosti koja najpre razočarava, ali je u njoj reč o silovitosti i suverenosti života.Vraćajući se na humor koji mu je omogućio da „na ivici rugla" vidi Zaratustrinu „avet koja posrće", pisac Čarobnog brega na izvestan način okleva: „Kad sam sebe čujem da ovako govorim, pomišljam na očajničku surovost s kojom je Niče govorio o bezmalo svemu što mu se činilo dostojno poštovanja: o Vagneru, o muzici uopšte, o moralu, o hrišćanstvu (htedoh da kažem: čak i o germanstvu) i čini mi se da je očigledno da, čak i u svojim najsilovitijim ispadima, protiv vrednosti koje on nikada nije prestao, duboko u sebi, da postavlja veoma visoko, nije imao osećaj da im je naudio, nego kao da ječak i u najgorim pogrdama video samo drugu vrstu počasti."Nesumnjivo, Tomas Man nije odmerio domet ovih opaski (nije u njima video pozitivno značenje): nešto dalje, nailazimo na ovaj sporni zaključak: „Može se reći da je onošto je Ničea vezivalo za najdraži predmet njegove kritike bila strast: duboka strast bez određenog algebarskog znaka, negativ koji se neprestano smenjuje s pozitivom." Ta smenjivanja, zaista, nisu zanemarljiva. Ona opisuju jedan odredljiv stav koji nije svojstven samo Ničeu, ali nije ni uobičajen, i sasvim je drugačiji od poraza duha. Ako hoćemo da sudimo o Ničeovim postupcima, da saznamo da li su oni doživeli neuspeh ili nisu, nužno je najpre uzeti u obzir dva temeljna stava onih koji hoće da svom životu pridaju vrednost kao nečemu samom po sebi, nezavisno od svojih korisnih dela. Čak i u granicama hrišćanske religije, briga da se sačuva vrednost bića - blagodati nezavisno od korisnih dela odigrala je prvorazrednu ulogu. Zanemariću, u svakom slučaju, opoziciju koju otelovljuju imena Avgustina i Jansena, Kalvina i možda, naročito, Lutera. Libertenstvo i satanizam još više se primiču Ničeovom poricanju. Ako ih prikažem u zaoštrenom obliku, zajedno s njihovim uspesima i neuspesima, biće mi lakše da pokažem šta znače Ničeovi uspesi i ograničenja u odnosu na one klasične mogućnosti. Na ovom mestu je od suštinske važnosti krenuti od potrebe za zabranama, čije poštovanje čoveku daje šansu da ima pun i uspešan život. Treba ići dotle da se u vezi sa ovim kaže kako poštovanje zabrana koje se u suštini tiču seksualnosti i smrti čini temelj razlike između čoveka i životinje. Poštovanja koje sami sebi namećemo daju nam onaj kvalitet ljudskosti do kojeg držimo više od svega. Niko ne bi mogao da kaže, a da pritom ne preteruje, da bi bez tih zabrana bio ono što jeste, da bi imao ono eminentno dostojanstvo, kada ih u suštini ne bi poštovao (ko bi se, uostalom, mogao vratiti na životinjsko ponašanje?) Ali nasuprot tome, niko ne bi mogao imati suveren stav ako ne bi s vremena na vreme te zabrane ukinuo, ako ne bi postavio s onu stranu pravila koja

obično poštuje - koja, na izvestan način, obožava - neki suveren trenutak bića u sebi. Najdrevniji ljudi - a time i oni najzaostaliji nejasno su priznavali potrebu za ovakvim smenjivanjem. Tek u naše vreme racionalizam je bezrezervno prezreo stara pravila zato što su ona proizvoljna. Ali prezir prema iracionalnim zakonima dvosmislen je. Na prvom mestu, reč je o tome da se vrednost u potpunosti svedena razum, to jest na korist (ma koliko apsurdna bila činjenica da stvari uvek vrede samo radi nečega drugog,što je, opet, korisno nečemu drugom...); na drugom mestu, reč je i o tome da se svede na potpunu besmislicu smisao i najmanje zabrane: pa, zabrana je protivprirodna!... Ali Niče je zauzeo nov stav, čiji je smisao njemu svojstven, a to je upravo ono gde Man pokazuje neoprostivu slabost. To smenjivanje obožavanja i nasilja, ta nostalgija za Bogom, zajedno sa žeđi za njegovim uništenjem, veoma su daleko od racionalističkog poricanja, ali se ipak ne približavaju satanizmu. Niče, strogo uzevši, ostaje u tradiciji tragičnog junaka, koga je kob osudila na to da prekrši najsvetija pravila; ali Niče je morao da se uhvati za zabranu nad zabranama, za Boga, ne samo za jedan zakon, nego za Zakon, potpuno svestan onoga što radi: on nije mogao, poput sataniste, da pristane na to da ništa ne opstane, on je, poput sataniste, znao da je zakon nužan, ali je morao da raskrinka njegovu navodnu suverenost. Ovako definisan stav jednako se suprotstavlja kako libertenstvu, tako i unapred pobeđenoj neposlušnosti. I ako iz ovoga mora dovoljno jasno proizaći smisao, treba podrobno uporediti one oblike koje on prevazilazi.

4. Niče i don Žuan Pokret pobune protiv zakona koji je za duh najzavodljiviji, ako ne i onaj koji ga najviše zadovoljava, jeste bez ikakve sumnje onaj koji ilustruje lik don Žuana, naročito u očaravajućem i prelepom obličju koje su mu dali Mocart i da Ponte. Nimalo ne čudi što je i Kjerkegor ostao očaran, uprkos dirljivoj pobožnosti, zavodljivošću muzike koja otelovljuje erotizam. Međutim, don Žuanovo libertenstvo nije najveće u slastima u kojima se odbacuju seksualne zabrane. Lik don Žuana raste u trenutku kada su prekršeni zakoni koji mrtvima obezbeđuju strahopoštovanje živih. Ima dva oprečna načina da se izbegne poštovanje zakona. Možemo ga zanemariti, i to je načelo potpuno racionalnog libertenskog stava, ali ga možemo i svesno, ne zanemarujući ga, prekršiti preterivanjem. Don Žuan se najpre zadovoljava time što ignoriše osećanja drugih: u pozivu na večeru upućenom Komendatorovoj statui - ili aveti - ima više ironije

nego svetogrđa. Ali on iz lakomislenosti klizi u živu i užasnu svest o osećanju koje leži u osnovi zakona: na kraju večere, ako na Komendatorovo „Pokaj se" on odgovara „Ne!", ta svest je na neki način u njemu, jer on u ruci drži Komendatorovu ruku od koje se ledi, i tada ga pogodi grom. Međutim, upravo na granici na kojoj don Žuanov stav prevazilazi suvoću libertenstva, on se primiče Ničeovom stavu. Moram da uporedim stanje u kojem se nalazi don Žuan koji već zna da ga pakao guta, ali se ne pokorava, s užasom koji je Niče vezao za otkrivenje po kojem je sam Bog mrtav. Izvesno je da ni jedan ni drugi nisu bili pobeđeni u trenutku kada više ništa nije ostalo od sveta koji ih nije mogao dotući. Libertenova smrt nije njegov poraz, jer čak i kada se našao u šaci smrti, nije mogao priznati da je pobeđen, mada ovde treba govoriti o njegovoj moralnoj pobedi. Komendator bi, odista, pobedio samo u slučaju kada bi njegov ubica priznao svoj zločin i pokajao se: on u tome ne uspeva jer ne može da učini da zavođenje prizna da nije u pravu. Don Žuan na taj način prevazilazi ono demonsko: kada potpisuje ugovor sa đavolom, onaj drugi već unapred zna da je pobeđen. Poricanje koje je on izabrao možda jeste poricanje jednog pobunjenika, ali neuspelog pobunjenika, koji vlada samo u granicama laži, i samo privremeno uspeva da izmakne, na nelegitiman način, moćnijoj sili Boga: don Žuan, međutim, više voli da umre nego da se pokori. Ipak, ostaje duboka razlika između junaka iz legende i Ničea. Onaj prvi nateran je da, uprkos svemu i pod pritiskom spolja, predoseti da je moralni zakon jači. On ne ustupa, i dok umire, potpuno je svestan strašne sile koja ga ubija ali ne uspeva da ga slomi. Ali ga ona ipak slama spolja. A Ničea moralni zahtev nikada ne prestaje da pritiska iznutra. Niče je svoj teret nosio čovečnije, utoliko što nije bilo ničega što bi mu izmaklo, i što je uvek odmeravao posledice svog stava. On se nije mogao osloniti na slabosti razuma.

5. Bodlerov satanizam i Sartrovo tumačenje Sartr je u pravu što jasno ističe minorni karakter satanizma, koji je Ničeu možda još više stran negoli don Žuanov poziv na večeru. Satanizam je, uprkos svemu, ipak s jedne strane Ničeu blizak, i na osnovu njega ćemo tačnije odrediti smisao mogućih pobuna: „Revolucionar", kaže Sartr, kako bi razjasnio Bodlerov stav, „želi da promeni svet... pobunjenik brine da održi netaknute nepravde koje trpi kako bi mogao protiv njih da se buni... On ne želi ni da uništi, ni da prevaziđe, nego samo da se digne protiv poretka. Što ga više napada,

to ga više tajno i poštuje; zakone kojima se protivi javno, ončuva u najvećoj dubini srca..." Isto tako:„Ateista se ne brine oko Boga, zato što je jednom za svagda odlučio da on ne postoji. Ali sveštenik crne mise mrzi Boga zato što je on pun ljubavi; izvrgava ga ruglu, zato što je dostojan poštovanja, ulaže svoju volju u to da porekne uspostavljeni poredak, ali istovremeno, on taj poredak i potvrđuje, i to ga potvrđuje više nego ikad..." Sartr za ovu poziciju kaže da je to stav čoveka koji ne može da prevaziđe „stupanj detinjstva". (Da li je i sam Sotona išta više od „simbola neposlušne i durljive dece koja od roditeljskog pogleda traže da ih zaledi u njihovom jedinstvenom postojanju i koja čine zlo u okvirima dobrog?" Ovim jako shematizovanim formulama u koje je Sartr hteo da zatvori Bodlera izgleda nedostaje svest o suprotnoj teškoći, s kojom se sudara onaj ko preuzme zadatak da na mestouspostavljenog poretka, u slučaju da ga zbaci, postavi neki drugi odgovarajući poredak. Nikakva zamerka protiv obaveze da se delanju svih postave pravila koja ga stavljaju u službu dobra ne može biti valjana. Ali se pred nas sada postavlja sledeća dilema: ako izvrnemo uspostavljeni poredak na odrastao (veći) način, naša namera ne može biti da ograničenje zamenimo slobodom, već moramo nametnuti neko novo ograničenje, možda i navodno, ali ograničenje kroz kojeće društvo ostati podvrgnuto korisnom delanju, i ništa više nego ranije nemamo pristup onoj raskoši koju predstavlja sloboda, koja, opet, ostaje zlo. Ni na koji način ne možemo zadovoljiti potrebu za slobodom protivnu duhu kojem teže nužda i njeni zakoni. Nema sumnje da samo pobunjenici imaju pristup neopravdanom neredu, čiji smisao leži u tome da nije u skladu s pravilom koje se obično sledi. Revolucija je lucidna i želi da odgovori na nuždu, a pobuna slepo poriče njenu „vladavinu". Ako se vratim na precizno pitanje zabrane i njenog ukidanja, dilema postaje jasnija: ne možemo ukinuti zabranu na veći (odrasli) način osim ako racionalno (na savršeniji način) ne odgovorimo na nuždu koja zabranom upravlja. Time ne kažem da je manji (detinjasti) stav bolji, ali u skladu s postojećom zabranom, na taj način ne gubimo moć da krišom dopremo do predmeta zabrane. Revolucionarna akcija zabranjuje sebi potragu za tim predmetom. Uzaludno je zanemarivati tajne zahvate u potrazi za slobodom, ili, ako vam se tako više sviđa, za životom koji vredi isključivo sam po sebi. Ovi Bodlerovi sudovi, na koje se poziva Sartr, prilično su poznati: „Kažem: jedina i vrhunska požuda ljubavi počiva u izvesnosti da činimo zlo. - I muškarac i žena od rođenja znaju da se u zlu nalazi požuda." Drugim rečima, izbegavajući misticizam inherentan religioznoj zabrani: - svako životno pravilo, proizvoljno ili ne, utemeljuje vrednost nepravilnosti (nepokoravanje pravilu opčinjava)

- suveren stav zahteva istovremeno poštovanje pravila i njegovo kršenje vezano za svest o poštovanju koje mu se duguje - u meri u kojoj daje osećaj savršene nekorisnosti i opasnog iskliznuća ka iskvarenosti, požuda koju nalazimo u „zlu" jeste najbolja slika suverene vrednosti. Baš kao što je i hrišćansko vrednovanje čednosti (zabrane žene za potpunog hrišćanina) naglašavalo suverenu vrednost ljubavnice za ljubavnika, ljubavnika za ljubavnicu, elementarna zabrana ljubavnih stvari (u vezi s javnošću, s javnim životom) od trenutka ljubavne požude učinila je suveren trenutak, utoliko čistiji ukoliko je više različitih pravila jednog sveta korisnosti time prekršeno. Konačno, početno poštovanje zabrane kao da je bio najkraći put da se na trenutak, bez lucidnosti, pronađe izgubljena suverenost. Budućnost, posledice, tada se zanemaruju, vrhunska vrednost zabrane se privremeno povlači, kao u poučnim likovima koji otelovljuju moć. Tako se, upravo u trenutku sagrešenja, nužda istovremeno priznaje - kao što je odista i treba priznati: po tome što je u budućnosti njeno carstvo - i poriče: po tome što sadašnji trenutak nikad ne može „suvereno biti", a da pri tom ne dovodi u pitanje pravila čije se carstvo ruši ako suverenost trenutka odnese pobedu nad strahom od budućnosti. S uskog stanovišta suverenosti (čiji je pojedinačni aspekt uvek mučan čak i ako, u datom primeru, „komunikacija" koja sjedinjuje ljubavnika i ljubavnicu uzdiže suvereni trenutak njihovog zagrljaja do univerzalnosti ljubavi...), zahvat koji podrazumeva Bodlerova formula ne bi dakle mogao potpuno da opravda uvredljivost Sartrovog suda. U svakom slučaju, „grešnik", poput bube koju je zaslepila svetiljka, nema pristupa plamenu greha, osim po cenu sopstvenog slepila. Samo pod uslovom da se opije, da u pijanstvu zaboravi na pravilo koje inače poštuje, Bodler je imao moć da pesnički otkrije svetost, ili božansku vrednost „zla". Ipak, on istovremeno pušta da naslutimo kako ga opravdani strah nagriza i u samom trenutku sagrešenja, mada je u njegovom delu požuda uvek bliska ne samo teskobi, nego i očajanju, ne samo smrti, nego i pokajanju. On potvrđuje „zlo", ali kao greh koji zaslužuje da bude kažnjen, i poslednju reč ostavlja negativnoj vrednosti zabrane: premoć je ostavljena božanskom svetu.

6. Vrtoglavica slobode U presudnom trenutku, Ničeov stav je veoma različit od Bodlerovog. On se ne može lako definisati: to je manje pozicija buđenja, tu nema poslednjeg, umirujućeg odgovora na pitanje koje podrazumeva Sartrov sud. U meri u kojoj je pred nama veći stav, predmet naše želje nam izmiče, izmiče nam barem kao poželjan, jer se njegova privlačnost

vezuje za činjenicu da njega veći, razuman stav, osuđuje. To je, odista, najpoznatija stvar na svetu, to je „privlačnost zabranjenog voća", i treba, kažu, biti dete - i nerazuman - da bi se ona osetila. Ali ako ne želimo da upropastimo predmet svoje želje, da dopustimo da se njegova privlačnost izgubi, moramo se prikloniti većoj moći, koja nam zabranjuje da predmetu priđemo: priznaćemo tu moć, i naš stav neće biti suveren. Slavićemo carstvo nužde, koje nas pretvara u svoje robove, i kojem, u najmanju ruku, pripisujemo božansku čar Boga, jedinog večnog i istinitog! Čar „greha" je iluzorna i zavarava nas. Ničeov stav najpre nam izgleda daleko od toliko poznate dileme (poznate, ali nikada jasne, nejasno doživljene u neumesnosti, u nelagodnosti, u gađenju u ložnici). Čak i prividno, Ničeov intelektualni postupak nema nikakve veze s onom potragom za trenutkom požude. Međutim: Tamo gde je Tomas Man video zastranjivanje i preterivanje, uzaludan nemir duha, pred našim očima otkriva se nezaustavljiv pokret, iscrpljujuć, ali uvek živahan, teskoban ali ipak veseo (čak i u mengelama teskobe), gde onaj beskrajno divalj deo čoveka vešto izmiče poniženju služenja. Taj deo, nesvodljiv na neku podređenost, opstaje u svakom čoveku. Njegova neophodnost može biti odložena, puki opstanak odista zahteva ustupke; ali upravo te ustupke treba opravdati, treba da u nekom trenutku dođe do toga da se ispolji nešto od čega nema nikakve koristi, i što ima samo jedan smisao, a to je, da bude cilj i svršetak tih ustupaka. To što se ispoljava bez koristi, to čisto suvereno postojanje, određuje bizarnu privlačnost zabranjenog voća: ono je jedino što je određuje! Ono od čega koristi nema, što nije korisno, uvek je ono što je „zabranjeno". Taj predmet, taj trenutak koji ćemo skupo platiti i kojim ćemo zaslužiti kaznu, a koji se nalazi, kao što rekoh, u iscrpljenosti i u teskobi - ili čak, zašto da ne? u zastranjivanju i preterivanju - to je nesvodljivo kretanje strasti. Kada se taj pokret uporedi s ropskim stavom, toliko je opasan, da nam se čini da s pravom kažemo da je on uzaludan nemir duha. Ali smisao koji mu je pridavao Niče osetno se razlikuje od onoga koji postoji u satanizmu - ili u libertenstvu. Niče ga u stvari ispravlja, pa ga i, s jednog temeljnog stanovišta, uopštava. Neki uznemirujući osećaj upozorava nas da, što je volja dublja, i nezaustavljivija, kao u đavolskom postupku, ili što je strožom ambicijom ponesena, kao u libertenskom postupku, do kraja rušimo jednu krhku ravnotežu. Čovek, naizgled, predstavlja izvestan kompromis. Ako voli da ide do kraja, mogao bi platiti surovu cenu svoje želje da više ne prihvata polovične mere. Satanizam je, barem, ostavljao uspostavljenom poretku (Bogu) poslednju reč, a ako ga je libertenstvo poricalo, ono je to radilo ne samerivši problem koji je postavljalo poricanje Boga. Ali zaprepašćuje nas što vidimo da Niče,

tamo gde je Bodler sačuvao autoritet božanskog sveta otaca, zauzeo stav koji je tome blizak, koji se s onim prvim preklapa, a ipak mu se, na jedan temeljan način, suprotstavlja. Niče je prizivao smrt moralnog Boga koji se kroz ljude produžava u obliku zakona i pravila; prizivao ju je odlučno i bez oklevanja, ali u strahu: u trenutku smrti osetio je da je želeo „da se ova zemlja odvoji od svog sunca..." Nasuprot libertenu, on je znao šta Bog znači i kakvu prazninu ostavlja: na taj način je sačuvao vrednost pred kojom je Bodler pognuo glavu. Ali priznavao ju je samo zato da bi je bolje mogao uništiti. Ako je govorio o Bogu nad svim tonovima, pa i nad žeđi, to je zato da bi učinio savršenijim zločin protiv zakona (protiv Boga) gde nesvodljivost čoveka na računicu dovodi do „smrti Boga". Bodleru je dovoljno da greši i da nosi krivicu: on ostaje u granicama skrivenog greha. Ničeova volja da nosi krivicu išla je dalje: kako bi svom predmetu sačuvao privlačnost zabranjenog voća, kojeje njegov znak, bilo mu je potrebno da prizna dubok smisao, ljudski smisao zabrane. Ali na tom putu se nije mogao zadovoljiti nekim ograničenim prestupom, prestupom koji bi se mogao brzo popraviti: želeo je bezgraničan i nepopravljiv prestup koji nastaje kada se taj Bog, koji je biće zabrane, razbije u ništavilo. Samo po tu cenu - a po sudu samog Ničea, treba reći: po tu nedopustivu cenu - on je pustio na volju kretanju koje svi osuđuju, kretanju jednog postojanja čiji je jedini cilj da bude tu, da postoji. Ničeov poraz radiklano se, dakle, razlikuje od onog koji je Tomas Man uzeo za predmet svog romana, i koji je poredio s porazom Nemačke. Ako je pisac Doktora Faustusa zapisao: „Ko Ničea uzme za ozbiljno, od reči do reči, ko mu poveruje, taj je izgubljen",to ne treba shvatiti u uskom smislu. Istina je da ćemo u vezi s voljom kod Ničea naći savete koji su često protivrečni, koji zavode na pogrešan put, koji vode gubljenju mere. Ali niko ne može delati ako svom delanju ne postavi neki ograničen i racionalan cilj, ako ne služi. Izvan službe, sve što je čovek sebi postavio jeste Bog, i time se naš život održava u granicama zabrana, a on sam ostaje nedostižan cilj službe. Mrtav Bog ostaje sam Bog, i možda je u duhu teologije reći: „Prema čovekovim merilima, Bog je lud!" ili: „Bog je izgubljen!" Čovek, odista, ne može da živi bez pravila. Naime, biti „čovek" nije nimalo različito od „slediti pravila". Eto zašto ne treba mnogo toga menjati u drugoj rečenici Tomasa Mana koju sam naveo: „Čak i u najžešćim ispadima protiv vrednosti koje on duboko u sebi nikada nije prestao da postavlja suviše visoko, nije imao osećaj da ih krši, ali još manje izgleda da je i u najgorim pogrdama video išta drugo do samo još jedan oblik odavanja počasti." Ali ni ovu rečenicu ne bi trebalo uzeti u vulgarnom smislu kao ni onu prvu. Treba naprosto reći da je Niče onaj ko je pronašao prvobitnu preteću istinu: da čovek, koji ne ume da živi bez pravila, ne može dosegnuti punu snagu ukoliko pravila ne napusti, te otuda mora napustiti i život. Tako je on ispravio i uopštio stavove libertena i sataniste. I tako je lucidno

pronašao mračnu misao religije (ili tačnije, suštine religije). Činjenica da se na taj način postavio izvan mogućeg manje je tužna i zacelo dostojnija privrženosti nego što je Tomas Man u to želeo da veruje. Jer Niče je doživeo vrhunsko iskustvo... Nije bio toliko naivan da poveruje niti u to da je život bez zabrana moguć, niti da se te zabrane ljudski mogu ukinuti a da im se čovek ne divi u strahu. Sloboda se lišava soli ako se ne poznaje njena cena. Sloboda traži strah, traži vrtoglavicu slobode. S francuskog prevela Aleksandra Mančić