Opšta 19 veka I

Opšta istorija XIX veka – I deo

Pitanja: Epoha liberalnog kapitalizma (opšta obeležja) I – Evropa u periodu buržoaskih revolucija 1770-1815. godine (društveno-ekonomski i politički problemi)? II – Društvena i politička misao u 18. veku? Francuska buržoaska revolucija (kolokvijum) 1. Francuska monarhija uoči revolucije? 2. Skupština Državnih staleža i početak revolucije? 3. Zakonodavna skupština i pad monarhije? 4. Borba žirondinaca i montanjara? 5. Sazivanje Konventa i proglašenje republike? 6. Jakobinska diktatura? 7. Termidorski konvent? 8. Direktorijum? Francuska i Evropa u doba Napoleona 1799-1815. godine 9. Konzulstvo? 10. Proglašenje carstva? 11. Ratovi napoleonovog carstva 1804-1807? 12. Kontinentalna blokada? 13. Veliko carstvo 1807-1812? 14. Napoleonov pohod na Rusiju? 15. Napoleonov pad? 16. Vladavina od 100 dana? 17. Evropa izvan velikog carstva (Velika Britanija, Rusija, nemačke zemlje) Evropa od “restauracije” do revolucije 1815-1848 18. Bečki kongres 1814/1815? 19. Sveta alijansa? 20. Nacionalno-revolucionarni pokreti na Balkanu? 21. Velika Britanija 1815-1850? 22. Francuska u doba restauracije (1815-1830)? 23. Julska monarhija 1830-1848? 24. Nemačke zemlje 1815-1848? 25. Habzburška monarhija 1815-1848? 26. Rusija u prvoj polovini XIX veka? Revolucija 1848/1849 27. Evropa uoči revolucije? 28. Revolucija u Italiji? 29. Revolucija u Francuskoj – Druga republika? 30. Revolucija u nemačkim zemljama? 31. Revolucija u Habzburškoj monarhiji? 32. Balkan u revoluciji 1848/1849? 2

Istorija SAD 33. Rat za nezavisnost i postanak SAD? 34. Ustav SAD? 35. Vašingtonova era 1789-1797? 36. Džefersonova administracija 1801-1809? 37. Britansko-američki rat 1812? 38. Monroova doktrina? 39. Pitanje ropstva i misurijski kompromis? 40. Era Endrjua Džeksona 1829-1837? 41. Pitanje Teksasa i rat sa Meksikom? 42. Kompromis iz 1850?

3

Evropa u periodu buržoaskih revolucija 1770-1815 (društveno-ekonomski i politički problemi) Epoha liberalnog kapitalizma Epoha liberalnog kapitalizma (kapitalizma slobodne konurencije) je razdoblje u istoriji koje traje od 1770-ih do 1870-ih godina. Najvažnije istorijske tekovine ovog razdoblja jesu: 1) industrijska revolucija i postepeni prelazak kapitalističkih privreda na mašinsku proizvodnju; 2) preorijentacija poljoprivrede na kapitalistički sistem privređivanja; 3) razaranje feudalnih društvenih odnosa i konačna pobeda buržoazije kao vladajuće klase u društvu; 4) razvoj i idejno-političko jačanje radničke klase; 5) uspostavljanje odnosa slobodne kapitalističke konkurencije u ekonomiji i liberalnih ustavnih principa u politici; 6) pojava i uspon novih (socijalističkih) društveno-političkih teorija i ideologija. Epoha liberalnog kapitalizma se može podeliti na tri perioda: 1) period buržoaskih revolucija (1770-1815); 2) period izgradnje građanskog društvenog i političkog sistema i pojave socijalističkih učenja i radničkog pokreta (1815-1848); 3) period borbe za građansku demokratiju, nacionalnu emancipaciju i prava radničke klase (1848-1871). Opšti društveno-ekonomski i politički problemi Razdoblje od 60-ih godina 18. veka pa do 1815. godine je ispunjeno mnogim revolucionarnim promenama u ekonomskom, društvenom i političkom životu u svetu. Na početku ovog perioda je Vatova parna mašina, koja označava ključni trenutak razvoja mašinske proizvodnje i industrijske revolucije. Istovremeno, pokreće se lanac političkih i društvenih procesa revolucionarnog karaktera, u čijem je središtu bila Francuska buržoaska revolucija,a na početku tog lanca revolucija bila je “američka politička revolucija” (1770-1783), čija je pobeda donela oslobađanje 13 engleskih kolonija u Severnoj Americi od Londona i stvaranje SAD. Na evropskom kontinentu, ovaj “lanac revolucija” obuhvata: - pobune građana Ženeve (1768-1782), ugušene stranom vojnom intervencijom - švedsku revoluciju odozgo – ukidanje privilegija plemstva od strane kralja (1772-1789) i uvođenje građanske jednakosti - borbu za samoupravu (“hom rul”) u Irskoj i za izbornu reformu u Engleskoj (1780-1783) - borbu demokratskog krila buržoazije u Holandiji (Ujedinjenim provincijama) protiv autokratskih težnji štatholdera (1783-1787), koja je ugušena vojnom intervencijom Engleske i Pruske - oslobodilačku borbu Južne Nizozemske (Belgije) protiv habzburške uprave i germanizatorskih reformi Josifa II (1787-1790), koja je ugušena austrijskom vojskom - nemire u Poljskoj i njene deobe (1774-1795) - veliku Francusku revoluciju, revolucionarne i napoleonovske ratove sa njihovim dalekosežnim odjecima širom Evrope – u Nemačkoj, Italiji, Austriji i Ugarskoj, Rusiji, Poljskoj, na Balkanu i u Turskoj, u kolonijalnim područjima Latinske Amerike… Tokom 16. i 17. veka jedna od najvećih kolonijalnih sila, Španija, brzo je opadala. Mirom u Utrehtu 1713. ona je izgubila poslednje posede u Evopi, osim Balearskih ostrva. Ipak, prekomorski posedi su joj i dalje bili ogromi – Seuta u Africi; Florida, Meksiko, Nova Granada, Gvatemala, Karakas, Peru, Buenos Aires, Čile u centalnoj i južnoj Americi; ostrva u Karibima; Kuba, Portoriko, istočni deo Santo-Dominga; a od 1763. i Lujzijana u severnoj Americi. Portugalija, iako je bila bez značaja u Evropi, imala je velike kolonije- Brazil u Americi; Kongo, Angolu i Mozambik u Africi; Gou i Diu u Indiji; Makao u jugoistočnoj Aziji… Ujedinjene provincije su posedovale delove Brabanta i Flandrije u Evropi, Kap u južnoj Africi, ostrvo Cejlon, i niz manjih poseda na Malabarskoj obali Indije. Francuska je bila evropska velesila, a od kolonija je držala Kanadu, Lujzijanu, i deo San-Dominga u Americi; kao i delove centralne Indije u Aziji. Sedmogodišnjim ratom (1756-1763) kolonijalno 4

carstvo Francuske je bilo gotovo uništeno. Izgubila je dve najveće kolonije – Kanadu i Lujzijanu, kao i veće teritorije u Indiji, a sačuvala je samo polovinu San-Dominga i nekoliko manjih ostrva. Engleska je doživljavala uspon od sredine 17. veka. Ona je od 1651. (Navigacioni akt) nanosila više udara Holandiji, da bi se u 18. veku okrenula i protiv Francuske, koju je, kao konkurenta na morima, porazila u Sedmogodišnjem ratu. Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije se sastojalo od Engleske sa Velsom, Škotske i Irske. Sve do 1800. Irska je imala autonomni status (imala vlastiti parlament) i smatrano je da je ona samo u personalnoj uniji sa Engleskom. Van ostrva, Engleska je posedovala i Kurfirstvo Hanover u Nemačkoj (nasledni posed engleskih kraljeva). Od 1704. je držala luku i utvrđenje Gibraltar u Španiji. Do 1776. de facto, a do 1783. de jure, imala je 13 kolonija na istočnoj obali severne Amerike. Francuskoj je 1763. oduzela Kanadu. Engleska je posedovala i Gijanu i nekoliko zapadnoindijskih ostrva. U Africi je držala ušće reke Gambije, obalu Sijera Leone i ostrvo Sv. Jelenu u Atlantiku. Od 80-ih 18. veka imala je i ogromne posede u Australiji. Sveto rimsko carstvo nemačke narodnosti se satojalo od 296 gotovo potpuno samostalnih državica, i još oko 1000 duhovnih ili svetovnih feudalnih senjerija. Formalno, njima je vladao car iz dinastije Habzburga, ali je njegova vlast bila slaba i ograničena. U 17. veku, kao dve najveće i najjače države carstva se izdvajaju Pruska sa dinastijom Hoencolerna, i Austrija, kao nasledni posed kuće Habzburg. Italija je kao i Nemačka bila podeljena na više manjih država. Na severu su bile dve aristokratske republike – Venecija i Đenova. Zatim kneževina Modena, pod dinastijom D’Este; Sardinska Kraljevina na severozapadu, te teritorije pod vlašću Austrije (Lombardijska nizija). Srednja Italija, sa centrom u Rimu, pripadala je papi – Papska ili Crkvena država. Južna Italija, sa Napuljem i Sicilijom, je činila Kraljevinu obeju Sicilija (ili Napuljsku Kraljevinu) pod vlašću španske loze dinastije Burbona. Severno od Italije, u Alpima, bio je Švajcarski savez, sastavljen od 13 samostalnih kantona i dve samoupravne opštine – Ženeve i Valisa. Maltom je vladao duhovno-riterski red Svetog Jovana Jerusalimskog. Rusija je u 18. veku doživela veliki uspon. Vladari Petar Veliki (1682-1725), Jelisaveta (17411762) i Katarina II (1762-1796) su Rusiji značajno proširili granice, vojnički i administrativno je ojačali, te je Rusija izrasla u veliku evropsku silu. Danska je vladala Norveškom, Islandom, i delom Grenlanda; a Švedska je vladala delom Pomeranije i Alandskim ostrvima. Turska je ogromna imperija, ali u opadanju. Kralovačkim mirom (26. januar 1699) izgubila je veće teritorije u centralnoj Evropi, a Beogradski mir je doneo ustaljivanje granice duž reka Une, Save i Dunava. Turskoj je ostao ceo Balkan, a severno od Dunava Vlaška i Moldavija. Jedna od najopštijih karatkeristika istorijskog razdoblja revolucija jeste velika demografska promena u celom svetu, a naročito u Evropi. Počevši od 30-ih godina 18. veka nastaje ubrzani porast broja stanovnika. U Evropi je 1700. godine bilo oko 118 miliona stanovnika, da bi taj broj, pred kraj veka, iznosio oko 187 miliona. Samo u Francuskoj broj stanovnika je od 1715. do 1789. porastao sa 18 na 26 miliona. Za to vreme, u Engleskoj je broj stanovnika porastao sa 5 na 9 miliona. Brz porast stanovnika je u mnogim zemljama stvorio problem prenaseljenosti. Pored toga, stvorio je i mnogobrojno, nedovoljno zaposleno, mlado stanovništvo, koje je bilo jedan od pokretača revolucionarne dinamike tog doba. Takođe, brz rast stanovnika je doveo i do pada životnog standarda. U 18. veku je došlo do napretka proizvodnje, ali taj napredak nije mogao da prati porast stanovnika. Treća posledica demografske eksplozije bila je ubrzana unutrašnja i spoljna (prekomorska) kolonizacija. Rusija, Pruska, Austrija i Švedska su vršile unutrašnju kolonizaciju, dok su Engleska, Irska, Škotska, Švajcarska, Španija prekobrojno stanovništvo iseljavali u prekomorske kolonije. U Francuskoj su, od 1763, oba ova kolonizaciona pravca bila veoma ograničena. Na polju društveno-ekonomskih odnosa, druga polovina 18. veka se na zapadu karakteriše sve ozbiljnijom krizom sistema feudalne eksploatacije, s jedne, i staleške podele društva, s druge strane. U 5

Severnoj Americi, Engleskoj, Holandiji, i delovima severne Italije, od klasičnog tipa feudalnih odnosa sreću se tek bledi tragovi. U nekim delovima Francuske, Nemačke, Španije, ipak se zadržao i klasični odnos kmetske zavisnosti. Ipak, i u ovim zemljama plreovlađuje seljak koji je lično slobodan i ima zemljišni posed, bilo u vlasništvu, bilo kao zakupac feudalčeve zemlje na koju plaća rentu (senjerijalni porez). Ova vrsta seljaštva čini najmnogobrojniju kategoriju društva, a njihov posed je po pravilo mali. Postoje i druge kategorije (malobrojne) seoskog življa: krupni kapitalistički zakupci zemlje (farmeri) i seljaci bez zemlje – najamni radnici. Naspram usitnjenog seljačkog poseda bio je krupni feudalni i crkveni veleposed. Ove posede, svetovna i crkvena aristokratija obrađuje na tri načina: izdavanjem u zakup; uz pomoć najamne radne snage; ili, najčešće, kulukom seljka (uzimanjem radne rente). Za razliku od zapadne, u centralnoj i istočnoj Evropi i dalje je ubedljivo preovlađivao klasični feudalni odnos. Zbog staleške organizacije društva i vladarskog apsolutizma, punu društvenu i političku dominaciju je imala zemljišna aristokratija. Ipak, na Zapadu se, kao društveni i politički faktor, sve glasnije javlja mnogobrojna i obogaćena trgovačka i finansijska buržoazija, koja traži veći uticaj na državnu vlast i politiku vladara (tamo gde imaju ikakav uticaj – Engleska, Holandija) ili učešće u vlasti (tamo gde ga nemaju uopšte – Francuska). Ti zahtevi buržoazije, da se razbiju staleške podele i neravnopravnosti u društvu, su bili glavni pokretači političkih kretanja i nemira tog doba. Jedno od najvažnijih obeležja društveno-ekonomskog stanja zapadnog sveta u drugoj polovini 18. i prvoj polovini 19. veka čini industrijski preporod, praćen ubrzanim razvojem saobraćaja, trgovine (najpre prekomorske), i drugih privrednih delatnosti. Počev od 60-ih godina 18. veka započinje proces poznat pod nazivom industrijska revolucija. U središtu industrijske revolucije stoji zamenjivanje manufakturno-zanatske, masovnom, mehanizovanom, industrijskom proizvodnjom. Društvena posledica te zamene bila je korenita izmena dotadašnjih socijalnih i političkih struktura na Zapadu, koja je buržoaziji dala nova sredstva u njenoj borbi za dominaciju u društvu. Ta izmena je išla u dva pravca: u pravu brojčanog i ekonomskog rasta građanske klase (buržoazije) i nastanka industrijskog proletarijta, kao najsvesnijeg dela radničke klase. Pod pojmom industrijska revoluciaj se pordazumeva, najpre, svestrani tehničko-tehnološki preobražaj koji je izvršen u drugoj polovini 18. i prvoj polovini 19. veka u svim oblastima privređivanja. Taj preobražaj je omogućio prelazak sa manufakturne na mašinsku proizvodnju i industriju, revolucionisanje saobraćajnih sredstava i velik uspon prometa i trgovine. Ipak, industrijska revolucija nije samo tehničko-tehnološki napredak, već ona predstavlja i trajnu promenu celokupne ekonomske, socijalne, pa i političke strukture kapitalističkog društva. Tek je industrijska revolucija stvorila razvijenu kapitalističku privredu. Industrijska revolucija je počela u drugoj polovini 18. veka, kada je za prelazak na masovnu mašinsku proizvodnju bilo ispunjeno nekoliko uslova: 1) dovoljno prikupljenog (akumuliranog) kapitala za ulaganje u skupa industrijska postrojenja, sirovine, i druga sredstva za proizvodnju; 2) kada se pojavila mnogo tzv. “dvostruko slobodnih” radnika (slobodni lično i pravno od feudalnih veza i oslobođeni – tj. oni koji nemaju sredstva za proizvodnju); 3) kad je stvoreno široko spoljno i unutrašnje tržište, koje je psosobno da prihvati i potroši veliku količinu industrijskih proizvoda; 4) kada je manufakturna proizvodnja usavršena do najviših mogućih granica. Ovi uslovi su se sticali postepeno, da bi svi bili ispunjeni tokom 18. veka, najpre u Engleskoj. Zato je industrijska revolucija prvo tu i započela i tu najbrže napredovala. Akumulacija kapitala u Engleskoj se vršila na nekoliko načina: iskorišćavanjem kolonija, trgovinom robljem, pojačanom eksploatacijom seljaka, zanatlija, manufakturnih radnika, a naročIto kroz proces ograđivanja, tj. proterivanja seljaka tzv. kopiholdera (zakupaca plemićke zemlje) sa njihovih poseda. Ograđivanje je u Engleskoj stvorilo armiju “dvostruko slobodnih” radnika, koji su korišćeni kao jeftina radna snaga u industriji. Osvajanjem ogromnih kolonijalnih poseda, u Engleskoj je bio ispunjen još jedan preduslov za industrijsku revoluciju – formirano je veliko unutrašnje i spoljno tržište. 6

Tokom 18. veka došlo je do niza raznih tehničkih pronalazaka. Prvi takav pronalazak bio je leteći čunak Džona Keja iz 1733. godine, pomoću kojeg se tkanje mehanizovalo i ubrzalo. Zatim je Ričart Arkrajt uspeo da dođe do mehaničke predilice na kojoj se pamučno ili vuneno vlakno razvlačilo između valjaka koji su se okretali različItom brzinom. Savršeniji način mehaničkog predenja je ostvario Džejms Hargrifs 1764. godine, na svojoj “dženi” mašini, koja je omogućavala da 1 prelac radi na mnogim vretenima. Potom je Semjuel Krompton 1774. spojio ova dva metoda i doveo do visokog nivoa proces mehaničkog predenja. Edmond Kartrajt je 1785. konstruisao mehanički tkački razboj, koji je pokretan konjima ili mlinskim točkovima na vodeni pogon, i omogućio je izgradnju pravih tekstilnih fabrika. (prve niču krajem 18. veka i imale 400-600 radnika) Napredak tekstilne proizvodnje je podstakao i razvoj drugih industrijskih procesa, iz koji se u 19. veku razvila hemijska industrija. Reč je o beljenju i bojenju tkanina. Beljenje se obavljalo pomoću sumporne kiseline, a tehniku beljenja je u praksu uveo Frensis Hom 1756. Džon Robak je 7 godina pre njega razradio postupak dobijanja sumporne kiseline u olovnim komorama. Krajem 18. veka dvojica Francuza su tehniku beljenja dodatno usavršili pomoću hlora - Klod Luj Bertole i Žozef Luj Gej-Lisak. Na traganja za usavršavanjem proizvodnje metala, vrlo stimulativno su delovale vojne potrebe. Pošto je metalurgija, tj. poizvodnja i prerada metala, bila blisko povezana sa rudarstvom, došlo je do napretka i ove privredne grane. Ipak, rudarstvo je u 18. veku napredovalo kvantitativno, a u metalurgiji je došlo do nekoliko kvalitativnih napredaka. Prvi takav napredak bilo je, početkom 18. veka, otkrivanje metode koksovanja uglja i proizvođenje, pomoću takvog uglja, velikih količina livenog gvožđa, što se do tada nije upražnjavalo, već se gvožđe samo kovalo. Važan napredak u metalurgiji bilo je pudlovanje, koje je 1784. otkrio Henri Kot. To je metod za dobijanje mekog sirovog gvožđa u visokim pećima, njegovim pročišćavanjem u tečNom stanju, a zatim valjanjem i kovanjem. Ipak, svi ovi izumi u tekstilnoj i metalnoj industriji, rudarstvu, dali bi ograničene rezultate bez važnog pronalaska u oblasti pogonski mašina. To je bila parna mašina Džejmsa Vata, eksperimentalno konstruisana 1763, patentirana 1769, a usavršena za proizvodnju 1776. godine. Vat se oslanjao na konstrukcije i eksperimente Tomasa Njukomena i Džona Smitona. Vatova parna mašina je najpre primenjena u rudnicima, za bušenje dubljih revira, ispumpavanje vode iz jama i izvlačenje rude; zatim su je počeli koristiti u železarama i čeličanama, a od kraja 18. veka i za pokretanje mašina u tekstilnoj industriji. Pomoću parne mašine, kao pokretača, Amerikanac Robert Fulton je 1803. izgradio prvi parobrod, a Englez Džordž Stivenson prvu železničku lokomotivu 1814. godine. Zahvaljujući svom prirodnom bogatsvu, kao i ovim brojnim pronalascima i inovacijama, Engleska je velikim koracima krenula u pretvaranje prve privredne velesile sveta. Druge zemlje su u industrijalizaciji kasnili za 20-50 godina. Pored procesa industrijskog preobražaja, u razdoblju revolucija (1770-1815) poljoprivreda je u celom svet još uvek bila najvažnija grana društvene proizvodnje, i činila je osnovu celokupne privredne strukture svake zemlje. Industrija i trgovina, i pored ubrzanog razvitka, nisu uspele (osim donekle Engleske) da ugroze dominantan položaj poljoprivrede u privrednom životu. Zapadnoevropska poljoprivreda je bila razvijenija u odnosu na istočnoevropsku. Ipak, i u zapadnoj Evropi ona se sporo razvijala. Napredak koji se u drugoj polovini 18. veka ostvaruje u poljoprivredi, najpre je rezultat velikog priraštaja stanovništva, velike radne snage, i zbog osvajanja novih obradivih površina, a ne rezultat inovacija u proizvodnji i povećavanja produktivnosti rada. Jednostavno, porast proizvodnje u poljoprivredi nije mogao da prati narasle potrebe povećanog broja stanovnika. Pored poljoprivrede i industrije, trgovina je bila treća privredna oblast koja u razdoblju revolucija ulazi u same ekonomske osnove društva. Njen uspon je uočljiv naročito u oblasti prekomorskog prometa sa kolonijama. Nosioci ove trgovine su Francuska, Španija, Holandija, i Portugalija, a daleko ispred svih njih Engleska. Ipak, i pored sveg tog napretka i privrednog uspona, tokom 70-ih i 80-ih 18. veka bilo je više ekonomskih kriza, koje se ispoljavaju u zastojima proizvodnje, opadanju poslovne aktivnosti, pojavama nestašica i gladi… Izvori tih poremećaja su najpre u poljoprivredi: lošim žetvama i 7

podbačajima prinosa, kojih je tokom 70-ih i 80-ih 18. veka bilo više. To samo govori da je poljoprivreda, kao glavna privredna grana, u celom svetu i dalje diktirala opšta privredna kretanja. Politički problemi se uvek javljaju kao izraz nagomilanih dubokih socijalno-ekonomskih i ideoloških sukoba i protivrečnosti u društvu. Tako je bilo i u drugoj polovini 18. veka kada je u većini evropskih zemalja političkim životom dominiraju dva pitanja – pitanje ozbiljne krize državnih finansija, i pitanje borbe aristokratije za očuvanje ekonomskih, društvenih i političkih prava i privilegija. Kriza državnih finansija je bila izazvana: brojnim ratovima (Rat za špansko nasleđe 1701-1713; Rat za austrijsko nasleđe 1740-1748; Sedmogodišnji rat 1756-1763; Rat za nezavisnost američkih kolonija 1774-1783; ratovi Austrije i Ruisije protiv Turske, i Rusije protiv Švedske); neprestanim povećavanjem izdataka na sve mnogobrojniji vojno-birokratski aparat; i rasipničkim ponašanjem dvorova i dvorskog plemstva. Da bi se sve veći troškovi nadoknadili, trebalo je ili povećati poreze dotadašnjim, već preopterećenim seljacima i buržoaziji, ili oporezovati privilegovane staleže društva – sveštenstvo i plemstvo. Prva mera je pretila da upropasti seljake i da izazove revoluciju; a druga da ukloni staleške privilegije i podele, i da tako izjednači sve građane jedne države, i tako uništi društvene osnove samog apsolutizma. Zato se oko ovih pitanja povela velika politička bitka. Najglasniji su bili privilegovani, koji su stali u odbranu svojih prava i privilegija, i nisu hteli da popuste ni vladaru ni buržoaziji. Ta politička borba se vodila u Austriji, Ugarskoj, Poljskoj, Pruskoj, Švedskoj, ali je najžešća bila u Francuskoj. Ipak, buržoazija se pokazala veoma upornom u borbi i protiv apsolutizma i protiv privilegovanih staleža, i vremenom dobijala sve veću podršku obespravljenog naroda. Društvena i politička misao u XVIII veku Idejnu osnovu Francuske i drugih buržoaskih revolucija, krajem 18. i početkom 19. veka, čini francuska prosvetiteljska misao 18. veka. Francuska prosvetiteljska misao je bila direktan proizvod složene društvene stvarnosti svog doba, i neposredno je uticala na sazrevanje revolucionarne krize u svojoj zemlji i šire, kao i na traženje potpuno novih puteva u razrešivanju te krize, u interesu građanske klase. Takođe, francuska prosvetiteljska misao predstavlja nedeljivu celinu sa tekovinama misaonog, naučog i duhovnog razvoja koji je trajao od 16. do 18. veka (epoha geneze kapitala). Na formiranje građanske ideologije 18. veka uticalo je nekoliko dostignuća u oblasti prirodnih nauka – Kopernikov heliocentrični sistem (izložen u prvoj polovini 16. veka, 1543), koji je potom omogućio Johanu Kepleru (1571-1639), Galileu Galileju (1564-1642), Isaku Njutnu (1642-1727) i drugima (Tiho de Brahe, Đordano Bruno) da stvore modernu astronomiju zasnovanu na zakonima gravitacije i kretanja nebeskih tela. Ova i druga otkrića u astronomiji, fizici, matematici (zakon gravitacionih polja, otkriće zakona slobodnog pada, pronalazak teleskopa s konkavnim ogledalom..) su zadala snažan udarac hrišćanskoj ideologiji i crkvenim dogmama srednjeg veka. Zbog zaostajanja istraživanja u oblasti organske prirode, nauka i filozofija 18. veka nisu mogle da sagledaju povezanost, uzajamnost i jedinstvo svih prirodnih pojava. Zato je u to vreme preovladavao mehanicistički pogled na svet koji prirodne pojave vidi kao izolovane i statične. Koristeći se i inspirišući se rezultatima prirodnih nauka, razvile su se i humanističke discipline: filozofija, politička teorija, ekonomija. Razvoj filozofske misli je done dve velike tekovine: teoriju empirizma i racionalistički metod. Filozofski empirizam je najviše napredovao u Engleksoj, a njegovi najvažniji predstavnici su bili Frensis Bekon (1561-1626), Tomas Hobs (1588-1679) i Džon Lok (1632-1704). Pored značajnih razlika, njihova učenja su bila saglasna u nekim bitnim postavkama: bez iskustva nema saznanja, a bez znanja nema ni opštih istina. Izvori iskustvenog saznanja su ljudska čula pomoću kojih otkrivamo spoljni svet. Kako se čulima otkriva samo ono što je materijalno, svet oko nas je materijalne prirode, a materija postoji nezavisno od ljudskog mišljenja. Otkrivanje takvog sveta samo na osnovu jednog čula 8

– naša predstava je subjektivna; a na osnovu više čula dobijamo objektivniju predstavu o materijalnom svetu. Tvorcima racionalističkog filozofskom metoda se smatraju Rene Dekart (1596-1650) u Francuskoj i Baruh Spinoza (1632-1677) u Nizozemskoj. Dekart je prihvatio empirijsko istraživanje samo kao preduslov saznanja, i dodao mu je intuiciju (misao) kao osnovni kriterijum svakog pravog znanja, istine, pa i svakog ljudskog postojanja – Mislim, znači postojim. Spinoza nije prihvatio ovaj Dekartov filozofski dualizam, već je tvrdio da su svet i priroda materijalni i uz to strogo determinisani, a da je razum tu samo radi saznavanja te njegove materijalnosti i determinacije. Imanuel Kant (1724-1804) je pokušao da spoji empirizam i racionalizam. Na polju društvenih i političkih teorija najvažnija tekovina epohe geneze kapitala bilo je učenje o prirodnom pravu i društvenom ugovoru, koje je direktno proisticalo iz zahteva za društvenim i političkim promenama, kao osnovnom potrebom kapitalističke epohe i mlade građanske klase. Ovim učenjem je izražavano shvatanje da su društveno-politički odnosi feudalno-apsolutističKog tipa nepravedni i neprirodni. Prirodni i pravedni su oni odnosi koji štite slobodu i ukidaju ograničenja individualnoj inicijativi. Takvi odnosi se mogu postići ako se društvo organizuje po uzoru na prirodu: poštujući slobodnu konkurenciju, prirodnu selekciju i uspeh najsposobnijih. Kako to ne bi vratilo čoveka na nivo divlje prirode, ljudi su morali da se međusobno povežu i da se na bazi slobodne volje dogovore šta će u društvu biti neograničeno slobodno, a šta se mora zakonom ograničiti. Društveni ugovor je najbolji način regulisanja odnosa među ljudima, kojima nikakva božanska prava i božanski principi, protivni slobodi ličnosti nisu potrebni. Prirodno-pravna teorija se razvila tokom 17. i 18. veka u Engleskoj, Nizozemskoj, i Nemačkoj, a njeni najistaknutiji predstavnici su bili Tomas Hobs, Džon Lok, Hugo Grocius, Baruh Spinoza, Gotfrid Vilhelm Lajbnic. Među njima velik uticaj na revolucionisanje duhova je imao Džon Lok. On u delu Dve rasprave o vladi (1689) objašnjava da je pravo na svojinu jedno od najvažnijih čovekovih prirodnih prava. Ljudi su upravo radi zaštite vlasništva i svojine i napustili prirodno stanje svoje egzistencije, načinili međusobni dogovor i obrazovali građansko društvo. Radi funkcionisanja ovog društva stvorena je vlast i napisani su zakoni po kojima se ljudi moraju vladati. Ti zakoni, da bi bili delotvorni i trajni, su se morali zasnivati na prirodnim pravima ljudi, i svako odstupanje od njih je predstavljalo zloupotrebu i izopačavanje kojima ljudi moraju da se suprotstave, jer ljudi, stvarajući građansko društvo, se nisu odrekli nijednog svog prava, već su pristali da neka od njih budu ograničena. Zato se vlast i država moraju stalno kontrolisati i ograničavati. Efikasno sredstvo borbe protiv svemoći vlasti jeste njena podela na tri funkcije: zakonodavnu, izvršnu i federaciju. Ako neka od njih krene da krši svoja ovlašćenja, narod ima prirodno pravo da se protiv nje pobuni i zbaci je. Francuska prosvetiteljska misao se odlikovala borbenošću, kritičnošću i polemičnošću. U njoj je sve (religija, shvatanje prirode, društvo, državni poredak..) bilo podređeno kritici, i sve to je trebalo ili da opravda svoj opstanak pred sudom razuma ili da se odrekne opstanka. Najznačajniji mislioci, filozofi i društveni teoretičari francuske građanske misli bili su Fransoa Volter (1694-1778), Šarl Monteskije (1689-1755) i Žan-Žak Ruso (1712-1778). “Patrijarh filozofa” , Volter, bio je najoštriji kritičar francuskog društva 18. veka, njegovih feudalno-apsolutističkih ustanova, shvatanja i običaja. Napisao je mnoge književne, esejističke, filozofske i istoriografske radove: Filozofija pisma (pod uticajem engleskih empirista), Devica orleanska, Razmatranja o metafizici, Filozof neznalica, filozofski roman Kandid (1759), tragediju Mahomet, istoriografska dela Vek Luja XIV i Istorija Karla XII. Volter je mrzeo i napadao moćnike, a velik deo života je proveo na njihovim dvorovima. Sarađivao je i borio se zajedno sa enciklopedistima, a nikad nije prihvatio materijalističku filozofiju. Kritikovao je plemstvo i veleposedničku aristokratiju, a sam je kupovao imanja širom Francuske. Napadao je crkvu i religiju, a smatrao je Boga neophodnim – “Ako Boga ne bi bilo, trebalo bi ga izmisliti.” U filozofskom pogledu (najpotpunije u romanu Kandid) bio je blizak Lokovom empirizmu i Njutnovom eksperimentalizmu. Veruje da Bog postoji, i da je svet prirode i razumski svet čoveka njegovo delo, ali smatra da je po stvaranju sveta, Bog prestao da se meša u dalji život i razvoj tog sveta. 9

Kao ideolog buržoazije napadao je crkvene dogme i institucije, misticizam, verski fanatizam. Ipak, smatrao je da veru u Boga kod ljudi treba sačuvati, jer bez straha od Boga i božije kazne, po Volteru, ljudi ne bi mogli da opstanu u organizovanoj društvenoj zajednici jer su nesavršeni, primitivni, glupi. Bio je protivnik apsolutističke tiranije, ali se ipak opredeljuje za prosvećeni apsolutizam, za savez filozofa i vladara, gde bi filozofi državi davali intelektualni i duhovni pravac, a vladari neophodni autoritet. Jedino u takvom državnom uređenju Volter vidigaranciju za prevazilaženje feudalne zaostalosti i za osiguravanje slobode, koju on izjednačava sa poštovanjem zakona, jer zakon sprečava nasilje, samovolju i ugnjetavanja. U osnovi Volterovog istoriografskog naučnog metoda leži uverenje da se čovečanstvo stalno i progresivno razvija, zahvljujući razvoju razuma. Prema tome, pokretač istorije je razum, a ne “proviđenje”. Da bi se razvoj razuma što uspešnije sagledao treba pratiti sve njegove manifestacije u životu društva: sudbinu pojedinih znamenitih ljudi, razvitak nauke, tehnike, umetnosti, proizvodnje, trgovine… Tako da je predmet istorijske nauke celokupno čovečanstvo, njegova civilizacija i proizvodi njegovog duha. Šarl Monteskije je u filozofsko-metodološkom pogledu bio pod uticajem engleskog empirizma i francuskog racionalizma. Kao političKi teoretičar oslanjao se više na primere iz istorije i stvarnosti, nego na principe teorije o prirodnom pravu i društvenom ugovoru. Kao i Volter, takođe je kritikovao francusko društvo. U delu Persijska pisma, izrgao je ruglu moralnu i intelektualnu dekadenciju viših krugova društva, i podsmevao se ustanovama apsolutističkog sistema. U delu Razmatranje o uzrocima veličine Rima i njegovog opadanja (1734, anonimno u Amsterdamu), Monteskije je dao jednu interpretaciju istorije, polazeći od osnovnog metodološkog pravila da svetom ne vlada slučaj, već da postoje opšti uzroci, fizički i moralni, koji deluju u svakoj državi. Svi slučajevi u istoriji zavise od tih uzroka. U svom najvažnijem delu O duhu zakona (Ženeva 1748) on određuje i objašnjava te uzroke. U te uzroke on ubraja: prirodu tla, veličinu teritorije koju jedan narod nastanjuje, klimatske uslove podneblja, religiju stanovništva, njegove moralne običaje, ekonomski život (trgovina i veze sa spoljnim svetom), sistem vlasti… Istovremenim, ili pojedinačnim delovanjem, međusobnim prožimanjem i dopunjavanjem ovih faktora formira se duh jednog naroda, koji mora da određuje i duh svih zakona koji u toj sredini vladaju. Ako ovi zakoni društva odgovaraju prirodi i sistemu nabrojanih uslova koji konstituišu jednu zajednicu, jedan narod, onda su i oni sami prirodni. Ako ne odgovaraju tim uslovima, onda su neprirodni, i onda između prirodnih i društvenih zakona postoji nesklad koji društvo teži da prevaziđe. U svom delu on razlikuje tri oblika državne vlasti: tiraniju, monarhiju, republiku. Smatra da je (demokratska) republika najbolja forma državne vlasti, ali je ona teško ostvarljiva, i još teže održiva forma vladavine. Zato se opredeljuje za ustavnu monarhiju engleskog tipa. To je kompromisno rešenje u kojem se može postići blagostanje naroda i lična sloboda građanina, u okvirima određenim zakonom. Da bi se onemogućile zloupotrebe i kršenja zakonitosti, Monteskije predlaže podelu vlasti na: zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Zakonodavnu vlast vrši narodna skupština, izvršnu vrši šef izvršne vlasti (monarh), a sudsku ovlašćeni sudski organ. Svaka vlast je u svom domenu nezavisna, ali je zakonodavna iznad sudske i izvršne, jer onda određuje norme u čijim granicama ove dve treba da deluju. Ovom teorijom o deobi vlasti, Monteskije je udario temelj parlamentarizmu i građanskom liberalizmu. Ti principi predstavljaju osnovno načelo buržoasko-demokratskih država. Žan-Žak Ruso se smatra predstavnikom i ideologim sitne buržoazije i građanske demokratije u vreme kada se ona tek počela pojavljivati. Posle siromašnog detinjstva (sin ženevskog časovničara) Ruso je u krug teoretičara i književnih stvaralaca ušao 1749. ogledom pod naslovom Rasprava o umetnosti i nauci. U njoj je na pitanje Akademije u Dižonu – da li nauka i umetnost doprinose popravljanju naravi – dao negativan odgovor. Posle toga je napisao veliki broj književnih i naučnih dela: Žili ili nova Eloiza i didaktički roman Emil, i najznačajnije delo O društvenom ugovoru. Ruso je u svojoj društvenoj teoriji polazio od pretpostavke da je čivečanstvo nekad živelo u “prirodnom stanju” u kojem su ljudi bili slobodni i jednaki. Ako je i bilo nejednakosti, radilo se o 10

fizičkoj, a ne o društvenoj i političkoj nejednakosti. U tom društvu slobodnih i jednakih ljudi nije bilo privatne svojine ni državne vlasti. Nesrećnim sticajem okolnosti ljudi su izašli iz ovog prirodnog i ušli u društveno stanje koje se odlikuje stalnim usavršavanjem pojedinaca, ali i kvarenjem ljudske vrste kao celine. Do toga je došlo pojavom privatne svojine, koja je najpre izazvala imovinsku, a potom i pravno-političku nejednakost među ljudima. Zbog te nejednakosti je nastala borba između bogatih i siromašnih, koja je pretila da uništi ceo ljudski rod. Zato se javila društvena organizacija – država, koja je presekla tu borbu, na štetu siromašnih. Vremenom je državna vlast jačala i postala despotska. Otuđujući se od društva i prihvatajući se sile, državna vlast je dala društvu legitimno pravo da se u borbi protiv nje posluži silom. Proterujući silom despota, društvo uspostavlja jednu višu formu jednakosti, koja se zasniva na prirodnim načelima, a sankcioniše društvenim ugovorom. U tom društvu više forme jednakosti, privatna svojina i dalje postoji, ali Ruso je ograničava, kako bi se imovinske razlike u društvu smanjile. Ruso je za sitnu sopstvenost, za mali privatni posed. Tako ovaj Rusoov društveni ugovor donosi samo pravnu i političku, a ne i socijalnu jednakost. Osnovni cilj društva organizovanog na bazi društvenog ugovora jeste obezbeđivanje individualnih sloboda građana i kolektivnog suvereniteta naroda. To se može postići tako što će zakon biti izraz opšte volje građana. Zakon će to i biti ako se opšta volja u političkom telu koje vlada državom bude izražavala direktno, a ne preko predstavnika. Ceo narod mora učestvovati u donošenju i sprovođenju zakona. Ako već ne može ceo narod da sedi u skupštini, onda on mora imati priliku da taj zakon na referendumu prihvati ili odbije. Ruso je za neposrednu vladavinu naroda, i zato se ta vlast koju vrši narod ne sme deliti. Taj moćni organ vlasti, u čijim bi rukama bile sve funkcije vlasti, teba da bude pod stalnom kontrolom naroda i u svakom trenutku smenjiv. To su najvažniji uslovi za demokratsku upravu, koja se može ostvariti samo u republikanskoj državnoj formi i to u maloj državi. Za takvu državu potreban je politički zreo i obrazovan narod. Zato Ruso velikupažnju poklanja vaspitavanju naroda, opredeljujući se za prirodno i slobodno vaspitanje. Ideje Rusoa su uticale na Robespjera i ostale jakobince. Takođe, u okviru francuske prosvetiteljske misli, razvilo se i njeno krajnje levo, rano komunističko, utopističko krilo. Predstavinici tog krila su: Žan Melje (1664-1729), Etjen-Gabrijel Moreli (17171778) i Gabrijel Mabli (1709-1785). Žan Melje je u svoja tri posmrtno otkrivena rukopisa, pod zajedničkim naslovom Oporuka, kritikovao društveno-politički život epohe apsolutizma,a naročito religiju, koju je nazivao oruđem vladajućih klasa za porobljavanje naroda. Ropstvo naroda je proizvod nejednakosti u društvu, a ta nejednakost je rezultat imovinske nejednakosti, koja se opet razvila na bazi privatne svojine, a očuvala se i produbljivala uz pomoć nasilja. Zato se privatna svojina mora ukinuti, a društvo organizovati na komunističkim principima. U komunističkom društvu čovek bi radio prema svojim mogućnostima i sposobnostima, a bio bi nagrađen prema svojim stvarnim potrebama. Društvom bi rukovodili najimućniji građani kojima je opšte dobro jedino na umu. Da bi se to ostvarilo, sadašnja vladajuća klasa se mora bez milosti likvidirati. Etjen-Gabrijel Moreli je svoje ideje izložio u delima Bazilijada i Kodeks prirode i pravi duh njenih zakona. Po Moreliju, ljudski razum je izvor saznanja o svetu. Pošto je postojeće društvo nerazumno i nepravedno, dužnost razuma je da o njemu iznosi istine i da pronađe načine za njegovo razumno i prirodno preuređivanje. U razumnom društvu vlada opšti determinizam i sve teži jednom cilju, a taj cilj je društvo bez privatne svojine i izopačenosti koju ona stvara. U tom društvu niko nema ništa, sva dobra su zajedničko valsništvo, a svaki građanin je službeno lice kojem društvo određuje pravednu nagradu. Vlast u državi vrše najbolji građani, a narod ih bira demokratski i vrši nad njima kontrolu. Gabrijel Mabli je napisao: Principi morala, O proučavanju istorije, O pravu i obavezama građana… U svim delima on traži moralnost politike. Moralno je ono što je razumno, i što doprinosi opštem dobru i ljudskoj sreći. Uništvanje depostizma u revoluciji i građanskom ratu je prvi korak da se 11

dođe do moralnosti i opšteg dobra, a potom nastaje izgradnja demokratske državne zajednice zasnovane na načelima prirodnog prava i društvenog ugovora. U toj državi vlada narodni suverenitet (Ruso), ali se vlast deli na tri funkcije (Monteskije). Uništava se privatna svojina radi obezbeđivanja pune jednakosti građana. Među najznačajnije pojave u razvoju francuske prosvetiteljske misli ubraja se delovanje grupe tvoraca materijalističke filozofije 18. veka i pokretača jedne od najčuvenijih knjiga svih vremena – Enciklopedije ili rečnika s tumačenjima iz oblasti nauke, umetnosti i zanata, koja je između 1751. i 1759, pre nego što je bila zabranjena, izašla u 30 svezaka. predstavnici enciklopedističke filozofske škole bili su Deni Didro (1713-1784), Žan le Ron Dalamber (1717-1783), Pol Henri Ditrih (baron Holbah; 1723-1789), i Helvecije (), a blizak im je bio i empirista i preteča pozitivizma, Škot Dejvid Hjum (1711-1776). Njihova filozofija je izrazito antireligiozna, racionalna, kritična prema društvu i njegovim ustanovama, i dosledno materijalistička. Njihov osnovni filozofski stav glasi – “Materija postoji nezavisno od ljudskog saznanja.” Njihov materijalizam je mehanicistički: ne sagledava opštu povezanost prirodnih i društvenih pojava u svetu i ne uočava kretanje kao svojstvo materije i pokretačku silu razvoja. Enciklopedisti na čoveka i društvo gledaju kao na proste delove prirode, potčinjene svim njenim zakonima. Zato se i društveni zakoni svode na zakone prirode. Francuski materijalisti su zapali u krug: zakoni su proizvod razuma, razum proističe iz prirode, priroda ima večne i nepromenljive zakona, koji su razumni. Na taj način negiraju se dejstva društvene sredine i ljudska stvaralačka praksa, kao pokretačka snaga progresa, za koji su se i enciklopedisti i rečju i delom zalagali. Enciklopedisti su se zalagali za prosvećivanje i kulturno uzdizanje naroda, i nastojali su da narodu znanjem pokažu nerazumnost postojećeg poretka. Hteli su da približe filozofiju narodu, i iz te težnje je nastala Enciklopedija. Francuska prosvetiteljska misao je izgradila i svoju ekonomsku teoriju. Njeni pripadnici su se nazivali fiziokratama (oni koji su za vladavinu prirode). Glavni predstavnici ove škole bili su Gurne, Kene, i Tirgo. Kene je formulisao osnovne teorijske postulate fiziokratske ekonomije. Po njemu, privatna svojina je najvažnije čovekovo prirodno pravo, i ono se ne sme ugoziti jer predstavlja osnovu društvene proizvodnje. Privatna svojina vodi imovinskoj i društvenoj nejednakosti, ali ti fenomeni su prirodne pojave koje ne treba sprečavati. Zato je za ekonomski napredak najbolje prepustiti ga u što većoj meri dejstvu njegovih prirodnih zakonistosti – Lessez faire, lessez passer (neka ide svojim tokom). Suočeni sa problemom nedovoljne poljoprivredne proizvodnje i demografskog pritiska, fiziokrati su, Tirgo na prvom mestu, veliku pažnju posvetili unapređivanju poljoprivredne proizvodnje. Kao prvi uslov za njen napredak oni su isticali ukidanje feudalnih odnosa i organizaciju poljoprivrede na kapitalističkim osnovama. Takođe, trebalo je proširivati obradive površine, zajednički pašnjaci i opštinski posedi bi se morali ukinuti i razdeliti u privatno vlasništvo. U stočarstvu se morala sprovesti selekscija pasmina, uzgajati kvalitetnije i plemenitije vrste. Trebalo je povećati i gajenje drugih, unosnijih kultura koje mogu služiti za ishranu stanovništva, kao i za prehranu stoke – kukuruz, krompir… Ove promene nisu bile moguće na malim, usitnjenim posedima, već na krupnom kapitalističom veleposedu – farmama. Fiziokrati su kao primer navodili Englesku i Holandiju, gde je ovakav program sproveden u delo, ali da bi se to ostvarilo u Francuskoj, bila je potrebna revolucija ili državna intervencija. Tirgo, dok je bio generalni kontrolor državnih finansija, zanosio da će uspeti da sprovede deo svog programa u delu. Ipak, aristokratija i kralj su ga uklonili sa vlasti jer su shvatili da njegove reforme vode ka likvidaciji feudalizma. Rasprostiranje revolucionarnih ideja građanske klase je u 18. veku nailazilo na niz prepreka. Ipak, ove ideje se nisu mogle ni ugušiti ni zaustavili. U njihovom širenju u 18. i prvoj polovini 19. veka, značajnu ulogu je odigrala organizacija slobodnih zidara ili masona. Potekla iz zidarskih esnafa 12

srednjeg veka, slobodnozidarska društva (masonske lože) su se javila u novom vidu, kao tajne organizacije za propagiranje i populisanje slobodne misli, prvi put 1717. godine u Londonu. Sebi su kao zadatak postavili duhovno zidanje, tj. moralno podizanje, i učvršćivanje ljudi, radi postepenog misaonog i duhovnog ujedinjenja čovečanstva. U svojoj javnoj delatnosti, masoni su se zalagali za slobodu tolerancije, i za principe slobode, jednakosti, i bratstva (glavna parola Francuske revolucije). Lože su bile organizovane po teritorijalnom principu (lože po mestima, savezi loža po zemljama, i velika loža na čelu pojedinih saveza; oko 20 000 loža). Zbog svoje široke rasprostranjenosti i konspirativnog delovanja, masoni su bili opasni po postojeći apsolutističkofeudalni poredak i ideološke dogme crkve, i zato su ih svuga progonili, iako su se oni odricali otvorenih revolucionarnih metoda i obračuna. Privreda i društvo Francuske u 18. veku Osamnaesti vek predstavlja razdovlje velike krize feudalno-apsolutističkog uređenja u Francuskoj. Francuska je agrarna zemlja, i u pogledu nivoa ekonomske razvijenosti zaostaje samo za Engleskom. Privredni rast Engleske je usled oslobođenja feudalnih i apsolutističkih prepreka bio brz i svestran, da bi sredinom 18. veka doveo do industrijske revolucije (Vatova parna mašina 1769-1776). Takođe, i privreda Francuske u 18. veku napreduje, ali je taj napredak bio spor. Razlozi su bili ekonomski, društveni i politički. Francuski seljak je i dalje proizvodio za sopstvenu potrošnju, a ne za tržište. Zanatska proizvodnja je i dalje nadmoćnija od manufakturne, i ima lokalni karakter, ograničena mnogim esnafskim propisima… Trgovački poslovi i proizvodnja “seoske industrije” (domaće radinosti – ugl. proizvodnja razne vrste tkanina i tekstilnih proizvoda) predstavljaju najvažnije pokretače u razvoju kapitalističkih oblika privređivanja u Francuskoj. Glavna središta krupne spoljne i pomorske trgovine su u velikim lukama (Marsej, Nant, Bordo), a domaće radinosti u oblastima Flandrija, Gornja Normandija, Šampanja, Bretanja. Takođe, razvija se i manufaktura: manufakt. radionice za destilaciju alkohola i pravljenje piva, za preradu svilenih vlakana i proizvodnju svile, radionice za livenje i kovanje gvožđa, za izradu stakla, za proizvodnju oružja, municije… U 18. veku veliki manufakturni centri u Francuskoj su bili u Krezou, Šajonu, Alzasu, Monpeljeu… Za spor razvoj privrede u Francuskoj jedan od razloga je i nedostatak novčanog kapitala. Jednostavno, poljoprivreda (kao glavna grana privrede) je imala nisku akumulativnu sposobnost jer je sa jedne strane bila pritisnuta feudalnom eksploatacijom, i sa druge velikom apsolutističkom državom, te tako nije imala sredstava ni za sopstveno unapređivanje, a kamoli za ulaganje i u druge oblasti privređivanja. Sav progres u poljoprivredi Francuske u 18. veku je ostvaren povećavanjem uzgoja rentabilnijih kultura (kukuruz, krompir, vinova loza), širenjem obradivih površina i povećanjem radne snage. Esnafska organizacija sa strogim pravilima o kvantitetu, kvalitetu, i ceni proizvoda je otežavala brži razvoj manufakture i industrije. Državni činovnici su sprovodeći esnafske propise i goneći njihove prekršioce sebi pribavljali veliku materijalnu korist i politički uticaj. Tako su i državne ustanove otežavale razvoj manufakture i industrije. Takođe i haotično administrativno i političko uređenje je otežavalo razvoj. Francuska je bila podeljena na senešalate i bajaže, koji su imali svoje carine, pravne norme, merne sisteme, i tako Francuska nije mogla da izgradi jedinstveno tržište. Takođe i zaostale komunikacije kao i lenjost, nerad i neefikasnost administrativnih službi. Da bi se mogao obezbediti dalji razvoj trebalo je se obračunati sa čitavim vladajućim feudalnoapsolutističkim sistemom. Uoči revolucije, Francuska je imala preko 25 miliona stanovnika. Francusko društvo se delilo na tri staleža, od čega su prva dva bila materijalno i politički povlašćena, a treći je snosio sve državne troškove i terete i bio bez ikakvih političkih prava. 13

Prvi stalež – sveštenstvo. Katolička crkva je držala u svojim rukama javne i verske funkcije, obrazovanje, cenzuriu intelektualnog stvaralaštva… Prema vladaru i državi nije imala nikakvih materijalnih obaveza, a sama je raspolagala ogromnim bogatstvom (posedi i desetina; 240 miliona livri godišnje). Sveštenički stalež broji ne više od 130 000 pripadnika. Najveću moć u crkvi i društvu ima 143 biskupa-plemića, a naspram njih je siromašno parohijsko sveštenstvo, koje živi životom bolje stojećeg seljaka. Drugi stalež – plemstvo. Delilo se na nekoliko grupa i kategorija. Najpre je bila podela na krvno i činovničko plemstvo (plemstvo mača i plašta). Krvo plemstvo je brojalo oko 110 000 pripadnika, i delilo se na visoko (dvorsko, brojalo oko 4000 aristokratskih porodica) i sitno (lokalno i seosko) plemstvo. Prihode ubiraju sa poseda koji sami obrađuju i dela koji je u zakupu kod seljaka (a seljaci plaćaju rentu). Takođe, visoko plemstvo dobija od kralja visoke plate, sinekure, penzije… Niže od dvorskog (visokog), bilo je sitno provincijsko plemstvo koje živi isključivo od imanja i seljačke rente. Ovo plemstvo iz generacije u generaciju siromaši, i bilo je veoma omraženo. Sudsko (činovničko) plemstvo je uglavnom iz redova građanstva, i ono je od kralja pokupovalo kako titule, tako i sva značajnija mesta u sudskim i administrativnim službama. Glavno uporište ovo plemstvo je imalo u visokim sudovima (parlamentima), kojih ima 13, a najvažniji (nezvanično) je Pariski parlament. (uvode kraljeve odluke u Protokol, i tek onda one dobijaju zakonsku snagu; veću snagu od parlamenata ima Skupština državnih staleža, koja nija sazivana od 1614). Treći stalež – svi ostali, njih blizu 25 miliona. Njegov najimućniji i najorganizovaniji deo bila je buržoazija. Ona se delila na krupnu (veliki kapitalistički zemljoposednici i preduzimači (farmeri), vlasnici novčanih kapitala, vlasnici trgovačkih kompanija, advokati, intelektualci), srednju (manufakturisti, sitniji bankari, trgovci, manji brodovlasnici, novinari, pisci, profesori) i sitnu (“narod”; svi oni vlasnici sredstava za proizvodnju koji zarađuju sopstvenim radom – zanatlije, dućandžije, štampari, prevoznici, apotekari, učitelji). Seljaštvo je bilo najmnogobrojiniji deo trećeg staleža, i uopšte celog francuskog društva. Seljaštvu pripada 22 miliona Francuza, i oni poseduju samo 1/3 obradivih površina, dok plemstvo i crkva drže ostale 2/3 zemlje. Seljaci vlasnici zemlje plaćaju samo državne i crkvene dažbine. Seljaci zakupci vlastelinske zemlje snose, pored ovih, i mnoge druge obaveze. Najvažniji državni porezi su: taj (porez na ukupan prihod gazdinstva), kapitacija (porez po članu domaćinstva) i dvadesetina (porez na zemlju). Najomraženiji su porez na so i crkvena desetina. Feudalne dažbine su renta (radna i novčana), i šampar (naturalna dažbina, koja se daje u srazmeri sa prinosom letine). Takođe i proletarijat je deo trećeg staleža, ali on nema svest o sebi, i u revoluciji je nastupao kao kranje levo krilo trećeg staleža. 1. Francuska monarhija uoči revolucije Na francuskom prestolu je od 1774. bio unuk Luja XV (1715-1774), Luj XVI Burbonski (17741791). On je bio neodlučan i povodljiv. Najveći uticaj na njega je imala njegova žena Marija Antoaneta, ćerka Marije Terezije. Ipak, i da je na prestolu bio sposobniji vladar, teško da bi izvukao Francusku iz krize bez radikalnih društvenih i političkih promena. Francuske finansije su bile u kritičnoj situaciji, preko 2 milijarde livri je potrošeno na učešće Francuske u Ratu za nezavisnost SAD. Za 15 godina vladavine Luja XVI napravljen je državni dug od 4,5 milijardi livri; francuski godišnji budžet je dostizao 500 miliona livri, a od toga je 300 miliona išlo na otplatu dugova. Generalni kontrolori finansija Tirgo i Žak Neker su predlagali reforme, ali bezuspešno. Tirgo je tražio energičnu štednju, slobodnu trgovinu žitom, ukidanje carina na brašno, ukidanje zakupa poreza na so, likvidaciju esnafa… Ove mere je trebalo da podstaknu privrednu aktivnost i poprave stanje finansija, ali kralj i njegova okolina nisu hteli reforme, i stoga je Tirgo 1776. godine smenjen. Ni Nekerov program nije prošao ništa bolje. Njegov program je predviđao ukidanje kmetstva na kraljevskim dobrima, ublažavanje tamničkog režima, strogu kontrolu trošenja državnog novca. Radi 14

sprovođenja poslednje tačke, Neker je objavio Izveštaj s pregledom prihoda i rashoda državne blagajne, i Neker je morao da ode s položaja generalnog kontrolora finansija (1777-1781; 1788-1789). Generalni kontrolor Kalon (1783-1787, Šarl Aleksandar Kalon) je avgusta 1786. saopštio Luju XVI da se bez temeljne fiskalne reforme, koja bi podrazumevala i oporezivanje povlašćenih staleža, ništa neće moći učiniti. Prihvatanje ovoga je značilo najpre poresko, a potom i pravno-političko izjednačavanje svih staleža. Zbog opasnosti da parlementi odbiju ovu meru, kralj i Kalon su odlučili da sazovu, u jesen 1786, Skupštinu notabla, u kojoj je bilo ukupno 144 najviših dostojanstvenika kraljevstva. Ova Skupština se sastala 22. februara 1787. godine. Ona je saslušala i odbila Kalonov program, i potom je primorala kralja da otpusti Kalona koji je bio optužen za nemoral, berzanske špekulacije. Na njegovo mesto doveden je nadbiskup Lomeni de Brijen, favorit plemstva. Međutim, i on je shvatio da se bez korenitih reformi ne može ništa, i vratio se Kalonovom programu, te je plemstvo i sveštenstvo i njega napalo. Markiz Lafajet je maja 1787. predložio kralju da sazove Skupštinu državnih staleža, i to ne u srednjovekovnoj formi, već u vidu Velike narodne skupštine, slične američkom Kongresu. Ta Skupština je trebalo da bude sazvana na osnovu Kraljevske povelje (Ustava), koja bi toj Skupštini dala legitimitet, ali kralj nije prihvatio ovaj predlog, i raspustio je Skupštinu notabla (valjda 8. aprila ’87). Ovo je izazvalo ogorčenje, naročito parlamenata, i stoga je kralj Pariski parlament premestio iz Pariza u Troa, gl. grad Šampanje. To nezadovoljsto se prenelo i na građansku klasu, i tako se otpor plemstva poreskim reformama pretvorio u širi pokret – borbu protiv kraljevog apsolutizma. Na čelu kampanje protiv kralja bila je grupa liberalnih plemića, koja je povezana sa predstravnicima krupne buržoazije, koji su stali iza Lafajetove ideje o narodnoj skupštini. Najistaknutiji članovi ove “Stranke Amerikanaca” bili su Lafajet, opat Sijejes, grof Mirabo… Njihov program je podrazumevao pretvaranje iz apsolutističke u parlamentarnu monarhiju, i dobio je podršku širih slojeva građanske klase. Kralj i Lomeni de Brijen su 8. avgusta 1788. godine objavili dekret o sazivanju Skupštine državnih staleža za 1. maj 1789. godine. U istom trenutku je i objavljena izjava generalnog kontrolora da je francuska državna blagajna bankrotirala. Kralj je onda smenio Brijena i vratio Nekera, a Pariski parlament je vraćen u prestonicu. Glavni problemi bili su broj poslanika pojedinih staleža i način glasanja u Skupštini. Po starim pravilima, svaki stalež je slao po 300 poslanika, a glasalo se po staležima, i to je odgovaralo plemstvu i sveštenstvu. Ipak, liberalno plemstvo je tražilo da treći stalež ima isti broj poslanika kao prva dva staleža zajedno i pojedinačno glasanje. Usled zaoštravanja odnosa, kralj i Pariski parlament su odobrili trećem staležu 600 poslanika, dok se kralj nije izjasnio o načinu glasanja, ostavljajući da se odluka donese u samoj Skupštini. Usled nerodne 1788. godine situacija se još više zaoštrila, i to je buržoazija iskoristila u svojoj agitaciji protiv postojećeg poretka u zemlji. Ističu se listovi Narodna straža, koju izdaje Volen, i Obaveštenja dobrim Normandijcima, izdavača Turea, potom Miraboova brošura Poziv provansalskom narodu i Robespjerova Poziv araskom narodu, kao i čuvene knjige: Sijejesova Šta je treći stalež?, Demulenova Filozofija francuskog naroda, Taržeova Pismo Skupštini triju staleža. U izbornom postupku za slanje poslanika u Skupštinu staleža bili su uključni svi muškarci stariji od 25 godina, a u plemićkom statusu i žene (ukoliko su bile nosioci poseda). U povlašćenim staležima se vodila borba između konzervativne većine i liberalne manjine. Među pripadnicima trećeg staleža svi su želeli ukidanje kraljveog despotizma, zavođenje parlamentarne monarhije, zakonsko garantovanje pravne, političke i poreske jednakosti, kao i osnovnih sloboda građana, imenovanje predstavničke vlade odgovorne Skupštini. Ovome su pripadnici povlašćenih staleža suprotstavljali stav da se tradicionalne norme i odnosi moraju poštovati i prevratničke ideje trećeg staleža se moraju suzbiti. 2. Skupština državnih staleža i početak revolucije

15

Uoči sastanka Skupštine državnih staleža, društveno-politička situacija u Francuskoj je bila napeta, pojačana ekonomskom krizom, nestašicom i glađu. Širom zemlje je dolazilo do seljačkih pobuna, pljački, masovnih skitničenja. Skupština državnih staleža je otvorena 5. maja 1789. godine u Versaju. Kralj Luj XVI je u uvodnoj besedi pokazao da nije spreman ni na kakve reforme; on je upozoravao poslanike da se čuvaju novotarija i da se pobrinu za pronalaženje novih prihoda državnoj blagajni. Posle kralja govor (u kome ništa praktično nije rekao) je održao i Neker. Ni kralj ni Neker nisu rekli kako će Skupština raditi i kako će se u njoj donositi odluke: po staležima ili u plenumu. Potom su predstavnici trećeg staleža pozvali predstavnike druga dva staleža kako bi pristupili zajedničkoj verifikaciji mandata (to je značilo početak zajedničkog rada i odlučivanja glasanjem poslanika), ali su ovi to odbili i počeli samostalno da rade. Predstavnici trećeg staleža nisu želeli da se konstituišu u poseban dom, te nisu mogli ni da održavaju zvanične sednice. Stoga su se sastajali nezvanično pod predsedništvom najstarijeg poslanika Baija. U čekanju, upoznavanju i ispitivanju poslanika trećeg staleža, kao i u pokušajima pregovaranja sa predstavnicima prva dva staleža, prošlo je više od mesec dana. Tada je treći stalež 12. juna sam započeo proveru punomoćja, vršeći pri tom opštu prozivku poslanika sva tri staleža. Na prozivci se odazvalo najpre 3, a potom i 16 predstavnika nižeg sveštenstva. Zatim su poslanici trećeg staleža 17. juna 1789. sa 490 prema 90 odlučili da se proglase za Narodnu skupštinu. Treći stalež je izjavio da se obustavlja svako plaćanje poreza ako neko silom pokuša da raspusti Skupštinu. Poraženi prelati i reakcionarni plemići su zatražili intervenciju kralja, i on se odazvao i 19. juna je odlučio da poništi odluku o stvaranju Narodne skupštine i objavio rat trećem staležu. Neker je pokušavao da ga odvrati. Luj XVI je 23. juna sazvao plenarnu sednicu Skupštine državnih staleža i na njoj poništavao dotadašnje odluke trećeg staleža i Narodne skupštine i tražio je da sve počne ispočetka, a potom u pratnji većine plemića i sveštenika napustio salu. Treći stalež je ostao na svojim mestima. Kada su opomenuti da napuste salu, Mirabo je izjavio da su oni tu po volji naroda i da ih samo na bajonetima mogu izneti napolje. Kralj je bio obavešten o svemu, i pretvarao se da se pomirio sa situacijom. Savetovao je plemićima i sveštenicima da se pridruže Narodnoj skupštini. Narodna skupština se 9. jula 1789. proglasila za Ustavotvornu, da bi već 11. jula počela pretres Lafajetovog projekta Deklaracije o pravima čoveka i građanina. Iza kraljeve pomirljivosti krila se zavera protiv revolucije i Skupštine. U Parizu, predgrađima, i Versaju on je počeo da gomila vojsku – oko 20 000 vojnika do početka jula. Kralj je 11. jula naredio Nekeru da napusti Pariz i Francusku, a potom je formirana i nova vlada pod predsedništvom reakcionara Breteja. Dovlačenje vojske u Pariz i Versaj, uznemirujuće vesti iz unutrašnjosti (pljačke, glad, napadi na imanja i zamkove) kao i proterivanje Nekera, su doveli do opšteg uznemirenja i napetosti. Pariz je bio zahvaćen velikom agitacijom putem novina, letaka. Centar te agitacije je bio vrt dvorca vojvode Orleanskog, Pale Rojal, u kome je novinar Kamij Demulen okupljenom narodu držao vatrene govore protiv tiranije i feudalizma. Nezadovoljstvo je zahvatilo i vojsku. Mnogi niži oficiri i podoficiri Nacionalne garde su bili pristalice Narodne skupštine. (podoficiri Ilen, Lefevr, Oš) Dolazak vojske je ogorčio naro, i već početkom jula je upućen zahtev da vojska odmah bude povučena. Tih dana se prvi put čula i ideja o zbacivanju Luja XVI sa prestola. Kada se 12. jula prenela vest da je Neker proteran, zelena kokarda (boja Nekerove livreje) je postala značka revolucionara. Širom Pariza su organizovani narodni zborovi i demonstracije. Počeli su juriši naroda na radnje i magazine sa oružjem. Masa naroda je 13. jula upala u Dom invalida i odatle iznela oko 30 000 pušaka i nekoliko topova. Narednog dana, 14. jula, upućen je poziv komandantu Bastilje De Loneju da preda tvrđavu. On je to odbio, i zatim je usledio napad gomile. Pošto su bili nadjačani, De Lonej je pozvao na pregovore, spušteni su mostovi, i masa naroda je prodrla u tvrđavu. Većina branilaca je zajedno sa svojim komandantom pobijena. 16

Pad Bastilje 14. jula 1789. godine označava trijumf buržoaske revolucije u Francuskoj. Markiz Lafajet je 15. jula imenovan za komandanta Nacionalne garde (od strane Stalnog revolucionarnog odbora Pariza), a on je potom propisao gardistima novu trobojnu kokardu koja je postala simbol i zastava revolucije. Kralj je posle pada Bastilje naredio povlačenje trupa iz Pariza, vratio Nekera na vlast i primio trikoloru za novu zastavu Francuske. Mnogi plemići beže iz Francuske. Po padu Bastilje, u mnogim gradovima Francuske su izbile pobune koje su se uglavnom završavale smenjivanjem starih aristokratskih uprava sa novim revolucionarnim organima vlasti – “Stalni odbori” građana; takođe su obrazovani i odredi narodne garde. To su bile tzv. gradske revolucije. Potom je došlo i do talasa agrarnih pobuna širom Francuske: u Normandiji, Enou, Franš-Konteu, Poatuu, Burgundiji… Naime, seljaci napadaju dvorce, opatije, farme, plale arhive, zamkove i druge zgrade, pljačkaju, ubijaju… Državu je zahvatio strah, i svi su očekivali od Ustavotvorne skupštine da reši probleme. Takođe, i plemstvo je shvatilo da mora učiniti ustupke. Na noćnoj sednici Skupštine, 4-5. avgusta 1789, vikont od Noaja je podneo predloge: - uvođenje poreske jednakosti za sve Francuze - ukidanje feudalnih prava koja se otkupljuju novcem ili putem trampe po pravičnoj proceni - ukidanje bez otkupa lične zavisnosti, kuluka, beneficija i sitnih feudalnih obaveza – anata Zatim su i ostali plemići prihvatili ove predloge. Ustavotvorna skupština je u periodu 5-11. avgusta donela niz zakona kojima je legalizovala ove odluke i ukinula feudalizam zauvek. Takođe, ukinut je i crkveni desetak. Odredbama od 5-11. avgusta, feudalizam jeste bio ukinut, ali su i dalje seljaci imali velike materijalne obaveze - novčanu i radnu rentu. Deklaracija prava čoveka i građanina Posle ukidanja feudalizma, Ustavotvorna skupština je formulisala načela na kojima je trebalo da se zasniva budući ustav, kao i celokupni politički sistem Francuske. Tako je 26. avgusta 1789. godine usvojena Deklaracija prava čoveka i građanina, koja je postala glavni politički akt svih budućih buržoaskih revolucija i građanskih društava uopšte. Deklaracija je, kao prirodna i neotuđiva prava čoveka, proklamovala: narodni suverenitet, političke slobode (sloboda štampe, zbora, dogovora, političkog udruživanja), građansku i pravnu jednakost, zakonitost, neograničenost ličnih i privrednih inicijativa, versku toleranciju. Takođe, Deklaracija je proglasila privatnu svojinu za jedno od najvažnijih ljudskih prava, bez obzira na razlike koje ona u društvu stvara. (to joj je obezbedilo klasan karakter). Deklaracija je formulisala načela koja su, u tim istorijskim okolnostima, predstavljala najviši domet revolucionarnih, a istovremeno i realnih i ostvarljivih društvenih težnji i stremljenja. Posle usvajanja Deklaracije, Ustavotvorna skupština je pristupila radu na prvom francuskom ustavu. Ona je razmatrala deo po deo Ustava, usvajala ga u obliku pojedinačnih ustavnih zakona, i kako je koji usvajan i dobijao kraljevsku sankciju, tako je stupao na snagu. Ceo posao je okončan tek septembra 1791. godine. Već na prvim ustavnim pitanjima (pravo kraljevog veta, jednodomna ili dvodomna zakonodavna skupština) u redovima poslanika došlo je do podele na konzervativnu manjinu plemića, sveštenika i pojedinih predstavnika krupne buržoazije, i progresivnu većinu koja je bila nejedinstvena. U toj progresivnoj većini, kao najuticajnije grupe bile su Lafajetova grupa, onda grupa oko tzv. “trijumvirata” (Dipro, Barnav, i Aleksandar Lamet), Miraboova grupa i grupa bretonskih poslanika. Takođe su se, svojim radikalizmom, isticali i Munije i Robespjer. Kralj je sa svoje strane otežavao rad Skupštine. On je odbijao da potvrdi zakone od 5. do 11. avgusta 1789, kao i Deklaraciju. Takođe je ponovo pozvao vojsku u Versaj (Flandrijski puk). Oficiri su 17

na banketu 1. oktobra 1789. pevali, i gazili trobojne kokarde i zamenjivali ih belim, Burbonskim krinovima. Izveštaji o ovome su izazvali nezadovoljstvo u Parizu. Došlo je do nestašice hrane, skoka cena, i revolucionari su pojačali svoju agitaciju. Značajan je bio Žan-Pol Mara sa svojim listom Narodni prijatelj. On je 3. oktobra pozvao narod na ustanak. Na dan 5. oktobra 1789. velika gomila gladnog naroda, u kojoj su preovlađivale žene, se uputila ka Versaju. Od gneva naroda, kralja je spasao Lafajet sa odredom Nacionalne garde. Kralj je potom potpisao sve dotadašnje zakone i odluke Ustavotvorne skupštine. Zatim se prepustio Lafajetu, koji ga je 6. oktobra premestio u Pariz, u Tilerijski dvorac. Takođe, i Ustavotvorna skupština se premestila u Pariz 19. oktobra. Posle pobune 5-6. oktobra 1789. Ustavotvorna skupština je učvrstila svoj položaj, i nastavila da radi na donošenju Ustava. Krupna buržoazija i liberalno plemstvo su smatrali da je revolucija završena i da sad treba izgraditi buržoaski ustavni poredak sa jakom izvršnom vlašću monarha u okviru ustavnih ovlašćenja. Takođe, oni su bili i protivnici daljih demokratskih zahteva, i Ustavotvorna skupština je svoj stav o okončanju revolucije ozvaničila 21. oktobra Zakonom o primeni vojne sile protiv pobunjenika, a juna 1791. ona je ovaj Zakon dopunila novim, Le Šapeljejevim zakonom protiv radničkih udruženja i štrajkova. Vladajući blok krupne buržoazije i liberalnog plemstva je unutar sebe bio podeljen u grupe, ali je istupao jedinstveno – smatrali su da se treba boriti protiv plemićke i klerikalne reakcije, kao i da treba sprečavati svako produžavanje revolucije. Glavni nosilac ovakve politike u periodu 1789-91. bio je “heroj dva sveta”, markiz Lafajet, koji je nametnuo veliki uticaj na dvoru, na kralja i kraljicu. Kralj je pod njegovim uticajem davao izjave o lojalnosti revoluciji i Ustavotvornoj skupštini; ali to je samo bila taktika Luja XVI. On je slao tajne izaslanike u Beč i Madrid tražeći pomoć i intervenciju protiv revolucije, ali su odatle stizali odgovori da još nije vreme i da se strpi. Ustavotvorna skupština je pokušavala da stabilizuje prilike u zemlji, ali to nije bilo moguće. Izbijale su i revolucionarne (januar 1790. advokat Žorž Danton buni Kordeljersku četvrt Pariza da bi sprečio izvođenje Žan-Pol Maraa pred sud; pobune u Kresiju, Gornjoj Bretanju) i kontrarevolucionarne pobune (u proleće 1790; u maju pokret u Montobanu, ali ugušen; jun u Nimu, takođe ugušen; avgust 1790. zamak Žale zauzeli agenti grofa od Artoa, ali okružen neprijateljima, održao se do februara 1791). Takođe u periodu 1789-90. bilo je i revolucionarnih pobuna u redovima vojske. U Tulonu, Brestu, Bezansonu, Strazburu, Marseju. Sve su ugušivane svirepo, po nalogu Ustavotvorne skupštine i Lafajeta. Gušenje takve pobune u Nansiju, avgusta 1790, kada se pobunio švajc. puk Šatovje, je izazvalo ogorčenje javnosti, i to je bio početak kraja Lafajetove popularnosti u redovima revolucionarnog naroda. Glavne teškoće Ustavotvornoj skupštini pravili su finansijski i verski problemi. Finansijska kriza je nasleđena od starog režima. Revolucija je uništila stari poreski sistem, a da bi novi zaživeo bilo je potrebno vreme. Takođe, i velika revolucionarna administracija je povećavala troškove, kao i velike nabavke žita u inostranstvu kako bi se sprečila glad, zajmovi i krediti, tako da je već 1790. državni dug Francuske prešao 4 milijarde livri. Onda je u Ustavotvornoj skupštini podnet predlog o prodaji nasleđa, a nasleđa su bila crkvena imanja čija vrednost je procenjena na 3 milijarde livri. Odluka o njihovoj prodaji je doneta 19. decembra 1789, a tada je i odlučeno da se štampa i pusti u opticaj papirni novac (asinjati) kojim bi država isplaćivala svoje dugove, a vlasnici asinjata su mogli za njih da kupe crkvenu zemlju. Ukupno je do 1792. u opticaj pušteno 2,5 milijarde livri u papiru. Država je uz pomoć asinjata isplatila deo dugova i olakšala svoj položaj. Novi vlasnici crkvene zemlje su bili najpre pripadnici gradske buržoazije, deo plemića, kao i deo sveštenika, ali i deo seljaka. Seljaci su kupili manji deo površina, ali je njihov broj bio velik jer su kupovali manje parcele. Ipak, pojava velike količine papirnog novca je za posledicu imala veliku inflaciju. Metalni novac je povučen, stvarna vrednost asinjata je pala u odnosu za nominalnu za 40%, a cene su rasle. Situaciju je zakomplikovala i tzv. verska buna. Naime, revolucionarna reorganizacija države nije mogla mimoići ni crkvu. Najvažniji zadatak novih državnih vlasti bilo je da smanji društvenu i 18

političku moć crkve, kao i da je liši bogatstva. Najpre su ukinuti manastiri, smanjen je broj kaluđera i smeštenika, a broj biskupa sveden na 83 (koliko i departmana). Takođe, Ustavotvorna skupština je uzela sebi pravo da imenuje crkvene velikodostojnike, a investituru je oduzela papi, i umesto njega to su radili drugi crkveni velikodostojnici. Oduzimanjem crkvenih imanja, sveštenstvo je pretvoreno u državne činovnike. Novi položaj je nazvan građanski ustav sveštenstva, a bio je regulisan zakonom od 29. maja 1790. godine. Papa je na tajnoj sednici sa francuskim biskupima osudio Deklaraciju prava čoveka i građanina kao bogohulni akt, a kada je donet građanski ustav sveštenstva i odluka da sveštenici, kao i drugi službenici, moraju polagani zakletvu vernosti francuskoj državi, zabranio je polaganje takve zakletve. Zbog te zabrane, francusko sveštenstvo se podelilo: 76 biskupa je odbilo da položi, a 7. njih je položilo zakletvu. Došlo je do sukoba između zakletih i nezakletih, i dolazilo je do brojnih incidenata. U takvoj situaciji, Ustavotvorna skupština je donela odluku, maja 1791, da se i nezakletim sveštenicima (disidentima) dopusti privatno bogosluženje. To je ogorčilo zaklete sveštenike koji su se posvađali sa papom zbog države, a potom im je država okrenula leđa. Potom su mnogi zakleti sveštenici okrenuli leđa Ustavotvornoj skupštini i počeli da se približavaju levici revolucije. Posledice verske borbe su bile: jačanje snage plemićke kontrarevolucije, i stvaranje jakog antiklerikalizma u taboru revolucije. Ustavotvorna skupština je za nepune dve godine uspela da ispuni najvažniji zadatak i da Francuskoj donese prvi ustav u njenoj istoriji. Izrada i usvajanje – deo po deo – Ustava je bilo gotovo već krajem 1790, ali je zbog odbijanja Luja XVI da mu da kraljevsku sankciju Ustav stupio na snagu tek septembra 1791. godine. Po ovom Ustavu Francuska je bila monarhija na čelu sa kraljem čija je vlast ograničena. Kralj je postao najviši državni službenik, sa platom od 25 miliona livri godišnje. U slučaju veleizdaje, ili samovoljnog napuštanja zemlje mogao je da bude svrgnut sa prestola. Kralj imenuje ministre i druge visoke državne i vojne funkcionere, ali su oni pod strogim nadzorom Zakonodavne skupštine, koja ih može predati sudu. Kralj vodi spoljnu politiku, ali najvažnije odluke (rat i mir) donosi samo uz saglasnost Skupštine. Takođe, kralj ima i pravo suspenzivnog veta (odlaganje primene zakona). Sva zakonodavna vlast pripada Zakonodavnoj skupštini koja se bira na dve godine i koju kralj ne može da raspusti niti da odloži. Francuski građani su izjednačeni pred zakonom, ali nisu imali jednaka politička prava. Delili su se na one koji imaju sopstvenost, a time i biračko pravo, i one koji nemaju ni jedno ni drugo. Tako je, prema Ustavu iz 1791, od oko 26 miliona Francuza, biračko pravo imalo 4 300 000. Ni prava tih birača nisu bila jednaka, već su zavisila od veličine poreza koji su plaćali. Ustav je podelio zemlju na 83 departmana (okruga), koji su se dalje delili na kantone (srezove) i komune (opštine). U departmanima je izvršena unifikacija režima privređivanja, tržišta, novčanog sistema, pravosuđa… Okruzi, srezovi i opštine imali su svoje lokalne skupštine i druge samoupravne i administrativne organe vlasti. Ustav je garantovao punu slobodu privredne inicijative, ukinuo je esnafe, trgovačka, saobraćajna ograničenja i podele, kao i sve kraljevske i državne monopole. Prvi francuski Ustav je ostvario osnovne ciljeve iz 1789: sprečavanje povratka feudalnog sistema i despotizma, i obezbeđivanje mirne vladavine pobedonosne buržoazije. Završavanje Ustava krajem 1790. bio je znak za kralja i kraljicu da je vreme da preduzmu nešto protiv revolucije. Preko dvorjana koji su bili u emigraciji (grof od Artoa, baron Bretej…) Luj XVI je poručio stranim dvorovima – austrijskom, papskom, pruskom – da od njih očekuje političku i oružanu intervenciju protiv revolucije u Francuskoj. Međutim, još u julu 1790. pruski kralj i austrijski car su na sastanku u Rajhenbahu konstatovali da zbog austro-turskog rata i nesređenih prilika u Poljskoj i Belgiji ne mogu da preduzmu napad na Francusku i o tome obavestili francuski dvor. Politička situacija se u Parizu, krajem 1790. i početkom 1791, veoma zaoštrila. Po ulicama Pariza nastaju politički klubovi u kojima građani komentarišu političke događaje. Jedan od najaktivnijih i 19

najradikalnijih je bio Klub prijatelja prava čoveka i građanina (Kordeljerski klub), koji su osnovali štampar Antoan-Fransoa Momoro i advokat Žorž Danton u Kordeljerskoj četvrti. Znak kluba je bilo “oko koje gleda”, a zadatak kluba je bio da iznese pred sud javnog mnjenja sve zloupotrebe državnih vlasti. U bivšem manastiru Sveti Jakov, u Parizu, smestio se klub koji je osnovao učitelj Denesar, u kojem su, u početku, glavnu rečvodile pristalice Lafajeta i većine u Ustavotvornoj skupštini (“fajetisti”). Pored ovih klubova, nastaju i brojni drugi u kojima se kritikuju kako kralj i aristokratija, tako i Ustavotvorna skupština, Lafajet… Tu se prvi put čuje ideja o “neposrednoj vladavini” naroda. Sve to pokazuje da je na prelazu iz 1790. u 1791. godinu došlo do oštre podele u redovima revolucije na konzervativnu desnicu (krupna buržoazija i liberalno plemstvo), koja je smatrala da je revolucija završena, i na demokratsku levicu (srednja i sitna buržoazija, potpomognuta proleterskom sirotinjom), koja se zalagala da se revolucija nastavi. Između ovih struja je došlo do klasnih sukoba. Došlo je do štrajkova, protiv kojih je Ustavotvorna skupština primenjivala Le Šapeljejev zakon, ali bezuspešno. Dvor se radovao ovim sukobima u taboru revolucije, smatrajući da mu oni idu naruku. Kralj je krajem 1790. potplatio Miraboa, kao i Dantona da ga o svemu obaveštavaju. Kralj i kraljica su od februara 1791. godine, u najvećoj tajnosti, počeli da pripremaju bekstvo cele kraljevske porodice iz Francuske. Uzevši, potajno, velike sume novca od pariskih bankara, kralj je sa porodicom 20. juna 1791. pobegao iz Pariza. Ipak, u blizini belgijske granice, u mestu Varen, kralja je prepoznao poštar koji je alarmirao Nacionalnu gardu. Ona je, zajedno sa okupljenom masom naroda, opkolila kraljevu kočiju i okrenula je ka Parizu. Belgije se domogao samo kraljev brat, grof od Provanse. Kralj je već 23. juna bio u Parizu. Bio je uplašen, kao i krupna buržoazija iz Ustavotvorne skupštine koja je smatrala da su joj kralj i monarhija potrebni kako bi mogli da završe revoluciju. Stoga su oni odlučili da spasu Luja XVI. Predsednik Ustavotvorne skupštine Baji je u javnost pustio verziju o “kraljevoj otmici”, i kralj je oslobođen odgovornosti. Ipak, narodni gnev je bio velik u eskalirao je u velikim demonstracijama na Marsovom polju 17. jula 1791. godine. Demonstrante je rasterala Lafajetova Nacionalna garda; bilo je mnogo mrtvih, a potom su usledila masovna hapšenja, progoni. Tabor revolucije se pocepao. Iz Jakobinskog kluba su se izdvojili konzervativniji elementi predvođeni Lafajetom, braćom Lamet, kao i drugim pripadnicima nekadašnje “Stranke Amerikanaca”. Oni su osnovali svoju političku grupu – Fejanski klub; unutar kojeg su se delili na fajetiste i lametiste. Stav kluba je bio da monarhiju treba očuvati po svaku cenu, i da treba vladati prema Ustavu iz 1791. godine. Kralj je prihvatio lametiste, i po njihovom savetu je 14. septembra 1791. stavio svoj potpis na Ustav. Smatravši da je revolucija završena, Ustavotvorna skupština je donela odluku o amnestiji političkih krivaca, o svom raspuštanju i o raspisivanju izbora za Zakonodavnu skupštinu. 3. Zakonodavna skupština i pad monarhije Zakonodavna skupština je izabrana krajem septembra 1791. i sastala se 1. oktobra. U Skupštini je, zahvaljujući izbornom sistemu (imovinskom cenzusu i posrednim izborima), većinu imala finansijska, trgovačka, industrijska i zemljoposednička buržoazija; ukupno 750 poslanika. Dve vodeće političke grupe u Skupštini su bili fejanci (264) i jakobinci (139). Većina od 347 poslanika je bila neopredeljena, i podršku je pružala čas jednima, čas drugima, zavisno od okolnosti. Fejanci su se delili na fajetiste i lametiste. Jakobince je u Skupštini predstavljala grupa rečitih i preduzimljivih političara iz redova srednje buržoazije, koju su vodili Briso i Kondorse, udruženi sa sličnom grupom poslanika iz okruga Žironda – ova grupa je poznata pod nazivom brisotinci, ili žirondinci. Na krajnjoj levici ove grupe bila su trojica pariskih poslanika pristalica Maksimilijana Robespjera u Jakobinskom klubu. Njih su nazivali montanjari. 20

Fejanci su smatrali da je revolucija završena i da novi poredak treba učvršćivati saradnjom zakonodavne i izvršne vlasi (kralja), zasnovanom na striktnoj primeni Ustava. Takođe su bili protiv dalje demokratizacije političkih i društvenih odnosa. Lametisti su bili spremni na kompromise sa kraljem, čak iako bi to išlo protiv dotadašnjih dostignuća revolucije – pristajali su na kraljevsko apsolutno veto, na uvođenje dvodomne skupštine, i na izmirenje sa emigrantima. Zato su Luj XVI i Marija Antoaneta smenili Lafajeta i na njegovo mesto doveli lametističko krilo Fejanske stranke. U Jakobinskom klubu je jaz između dve grupe jakobinaca bio još dublji nego kod fejanaca. U klubu su, posle odlaska fejanaca 1791, ostali najistaknutiji demokratski elementi Pariza. To su bili pripadnici srednje i sitne buržoazije, ali je Klub takođe bio povezan i sa širokom masom sirotinje i proletarijata u prestonici. Najsitaknutije ličnosti kluba su bili Robespjer, Antoan i Pesjon, kao i Mara, Kamij Demulen… U Klubu su se između dve grupe, Brisoovih i Kondorseovih žirondinaca, i Robespjerovih pristalica – montanjara – od jeseni 1791. vodile političke rasprave. Robespjerove pristalice su smatrale da se glas naroda mora slušati, i da se revolucija mora nastaviti, jer je to jedini način da se njeno delo odbrani od spoljne i od unutrašnje kontrarevolucije. Naspram njjih, žirondinci su bili neodlučni u prihvatanju narodnih zahteva, čak su bili spremni i za intrige sa dvorom protiv masa, a sve to samo s jednim ciljem: dokopati se vlasti u državi. Zakonodavna skupština je počela da vlada s jeseni 1791, i u zemlji je ponovo došlo do pogoršanja ekonomske i političke situacije. Pad vrednosti papirnog novca, zastoji u spoljnoj trgovini, teškoće u snabdevanju – to je sada pored sirotinje pogađalo i srednju – trgovačku buržoaziju. Skokovi cena i nestašice namirnica krajem 1791. i početkom 1792. su izazvali veliku uznemirenost naroda u Parizu i drugim gradovima. Revolucionarne bune su se javle u Parizu, Denkerku, Klemansi… Najveća pretnja za opstanak revolucije je dolazila iz inostranstva – iz redova mnogobrojne kontrarevolucionarne emigracije, kao i od intervencije reakcionarnih dvoroca Austrije, Pruske, Rusije, Španije. Car i pruski kralj su avgusta 1791. deklaracijom iz Pilnica pretili revolucionarnoj Francuskoj. Javnost u Francuskoj se zbog toga, kao i zbog sve aktivnijeg delovanja emigranata u Koblencu na Rajni (to im bio centar) uznemirila, i pojavilo se mišljenje da bi Francuska trebalo da povede preventivni, napadački rat. Kralj i kraljica su želeli rat. Lafajet i njegove pristalice su želeli rat, smatrajući da će se, ukoliko izbore pobedu, dokopati vlasti. Takođe, i žirondinci su videli rat kao način da se dokopaju vlasti. Fajetisti su smatrali da će u tom ratu lako odneti pobedu. Protiv rata su bili lametisti (iz bojazni da u njemu ne izgube vlast), kao i Robespjerovi jakobinci koji su shvatili šta dvor planira i izjavljivali su da je glavni neprijatelj revolucije u samoj Francuskoj. Otpor lametista i jakobinaca nije vredeo. Žirondinci i fajetisti su u Skupštini sproveli odluku, koja je saopštena kralju, da se Habzburškom caru uputi zahtev da se odrekne Pilničke deklaracije. Kralj je odluku prihvatio, i marta 1792. godine je otpustio ministre lametiste koji su se protivili, i na njihovo mesto doveo Brisoove sledbenike (žirondince), među kojima su najuticajniji bili min. inostranih poslova general Dimurije, i min. unutrašnjih poslova bankar Rolan. Car Franc II je odbacio zahtev francuskog kralja. Na to je Luj XVI, uz odobravanje svojih žirondinskih ministara, 20. aprila 1792. došao u Zakonodavnu skupštinu i predložio da se objavi rat Francu II. Skupština je ovaj predlog prihvatila, i tako je počeo period od 23 godine ratovanja (francuski revolucionarni i napoleonski ratovi). Francuska je u rat ušla sa 3 armije i ukupno 100 000 vojnika. Na početku rata je imala ogromnu nadmoć nad Austrijom i Pruskom, koje su mogle da joj suprotstave svega 35 000 vojnika, koncentrisanih u Belgiji. Ipak, brojna nadmoć Francuske praktično ništa nije značila; njena vojska je bila neuvežbana, neopremljena, sastavljena uglavnom od dobrovoljaca kojima su komandovali plemići, uglavnom protivnici revolucije koji su želeli poraz u ratu, ili su bili nesposobni komandanti. 21

Komandanti armija Lafajet, Rošenbo i Lukner su se pokazali manje sposobnim nego što se to od njih očekivalo. Žan-Pol Mara je u Kordeljerskom klubu optužio državne i vojne vrhove za izdaju. U tim trenucima je Marija Antoaneta dostavila Austrijancima ratne planove Francuske. Neki komandanti su se pravdali kukavičlukom i nedisciplinom vojnika, Rošenbo je podneo ostavku, a određeni broj oficira je prešao na stranu neprijatelja. Žirondinska vlada je 8. juna 1792. izdejstvovala odluku Zakonodavne skupštine o formiranju vojnog logora od 20 000 federalaca (narodnih gardista iz pokrajina) u Parizu radi njegove zaštite. Kralj je na ovu odluku, nagovoren od fejanaca, stavio veto, a potom je žirondince oterao sa vlasti (15. juna, jer su tražili od njega da opozove veto) i na ministarske položaje vratio fejance – sada izmirene fajetiste i lametiste. Za to vreme su Austrija i Pruska prešle u ofanzivu i prvih dana jula preneli borbe na francusku teritoriju. Zbog spoljne i unutrašnje opasnosti za revoluciju, žirondinci i Robespjerovi montanjari su obustavili svoje sporove. Pred njihovim zajedničkim istupima, Zakonodavna skupština je 2. jula ponovo donela odluku o vojnom logoru sa 20 000 boraca u Parizu, a 11. jula je done proglas “Otadžbina je u opasnosti”, koji kralj nije mogao da opozove. U prestonicu su stizali odredi gardista iz unutrašnjosti. Jedan od njih je bio i marsejski odred koji je marširajući kroz Pariz prvi put pevao marš Ruže de Lila i kompozitora Gretrija, Ratna pesma Rajnske vojske (kasnije nazvana “Marseljeza”). Godišnjica revolucije = dan federacije 14. jul. Lafajet je tajno pozvao kralja i kraljicu da ih izvede iz Pariza i stavi pod zaštitu svoje armije. Oni su to obili, istovremeno šaljući poruku Austrijancima i Prusima da nastave ofanzivu i da im što pre donesu spas. Ipak, pruski vojvoda Braunšvajg, komandant savezničkih trupa, je objavio proglas u kome je pretio da će Pariz biti razoren do temelja ako se Luju XVI i njegovoj porodici išta dogodi. To je pogodilo francuske revolucionare i otkrilo im pravo lice njihovog kralja. Žirondinci su počeli da ostvaruju tajne veze sa dovorom. Montanjari su oktrili njihovu dvoličnost i krenuli su svom snagom u agitaciju za rušenje monarhije. Robespjer, Mara, Antoan i Danton su išli u logore i kasarne, u radničke i sirotinjeske četvrti Pariza, svuda tražeći raspuštanje Zakonodavne i sazivanje revolucionarne skupštine (Konventa), izabrane opštim pravom glasa, promenu Ustava, onemogućavanje vlasti bogataša. Početkom avgusta 1792. montanjari su obrazovali tajni pobunjenički odbor koji je noću 9-10. avgusta 1792. godine, zvonjavom sa crkvava pozvao narod Pariza na ustanak. Velike mase naoružanog naroda su se okupljale oko Tilerijskog dvorca. Kralj i kraljica su pobegli u Zakonodavnu skupštinu (koja je zasedala u zgradi Manježa). Narod je jurišao na dvor koji je branio puk Švajcaraca. Preko 500 ustanika je poginulo, ali je i većina Švajcaraca bila pobijena. Revolucija je pobedila. Pod tim utiskom, Zakonodavna skupština je donela odluku o zbacivanju Luja XVI i o zatvaranju cele njegove porodice u tamnicu Templ. Takođe, usvojen je i drugi zahtev jakobinaca – raspuštena je Zakonodavna skupština, i raspisani su izbori za Konvent. Ova revolucija od 10. avgusta 1792. je okončala vladavinu Burbona i uklonila s vlasti krupnu buržoaziju. Kada je dobio vest o pobedi nove revolucije u Parizu, Lafajet se zajedno s Aleksandrom Lametom predao Austrijancima, a ovi ga zatvorili u tvrđavu Olomuc. 4. Borba žirondinaca i montanjara, Valmi Revolucija od 10. avgusta je uklonila sa vlasti krupnu buržoaziju, ali je odmah u javnost iznela i sukob u demokratskom, levom, krilu revolucije – jakobinskom taboru. Žirondinsko krilo jakobinskog kluba je zastupalo interese nove trgovačke, industrijske i posedničke buržoazije, i oni su želeli da zaustave i okončaju revoluciju, kako bi plodove revolucije prigrabili za sebe. Nasuprot njima, montanjari, koji su imali podršku sitne buržoazije, gradske i seoske sirotinje, su i dalje tvrdili da obračun sa kontrarevolucijom nije završen i da još mnogo narodnih zahteva treba ispuniti. 22

Te razlike u političkim pogledima na situaciju u Francuskoj su dovele do novog razdora u taboru revolucije (poput onog sa fejancima 1791) i do započinjanja borbe između žirondinaca i pravih jakobinaca (montanjara). Ta borba je povedena u specifičnoj formi – u vidu sukoba između Zakonodavne skupštine i Pariske opštine (Komune). Komuna je obrazovana u noći 9-10. avgusta od strane 48 komesara pariskih sekcija, i ona je, kao istinski organ revolucije, nastala odozdo, i zbacila je dotadašnju gradsku upravu, preuzela vođstvo revolucije i potom zadržala vlast u svojim rukama. U Komuni su glavnu reč vodili montanjari; Komuna je takođe imala uticaj i u unutrašnjosti zemlje. Tako je u Francuskoj posle rušenja monarhije nastalo specifično stanje dvovlašća. Na jednoj strani je bila Zakonodavna skupština, koju su vodili žirondinci, a na drugoj Pariska komuna, na čelu sa montanjarima. Borba između njih je trajala sve do razlaza Zakonodavne skupštine i saziva Konventa 20. septembra, ali se posle toga sukob između njih nastavio u drugim vidovima i oblicima. Prvi sukob između Zakonodavne skupštine i Komune je izbio na pitanju vanrednih “revolucionarnih mera” koje je Komuna tražila. Te mere su bile: propisivanje cena, popis stanovništva, prinudni kurs asinjata, ukratko ograničavanje slobode trgovine. Takođe, Komuna je tražila da se stave pod prismotru svi protivnici režima, ograničenje lične slobode, stvaranje prekih sudova, pojačavanje centralne vlasti, ukratko, politika javnog spasa. Ovim merama žirondinci su suprotstavljali sledeće: stabilizacija stvorenih društveno-ekonomskih odnosa, poštovanje neprikosnovenosti privatne svojine, slobodu privredne inicijative, odbrana Ustava iz 1791, jednako suprotstavljanje i aristokratskoj kontrarevoluciji i montanjarskom programu, koji je pretio da ugrozi i slobodu i vlasništvo. Zakonodavna skupština je, da bi ojačala svoj položaj, imenovala novi Izvršni odbor (vladu), koji je bio sastavljen od žirondinaca, izuzem Dantona (koji je bio montanjar, ali je odgovarao i Brisou). Ipak, Skupština je morala da izađe u susret nekim zahtevima revolucionarne demokratije. U sve armije, koje su se borile sa Austrijancima i Prusima, su upućena trojica komesara koji su imali vanredna ovlašćenja da mogu privremeno da uklone sa dužnosti svakog generala ili oficira. Cilj ove mere bio je eliminacija kontrarevolucionarnih oficira iz vojske. Takođe, Skupština je izdala i naredbu o istrazi zločina protiv državne bezbednosti, popisu sumnjivih lica, kao i njihovo stavljanje pod nadzor. Pariska komuna ove mere nije smatrala dovoljnim, i stalno je kritikovala Skupštinu zbog popustljivosti. Kako se opasnost, spoljna i unutrašnja, po revoluciju povećavala, tako su i napadi Komune postajali sve žešći. Pruska vojska je 23. avgusta 1792. zauzela grad Lonvi i počela se približavati najvećem utvrđenju na putu za Pariz – Verdenu. Potom (24. avgusta) su planule kontrarevolucionarne pobune u Vandeji i Bretanji, a u Dofinei je otkrivena rojalistička zavera. Komuna je uložila velike napore u odbrani zemlje – organizovano kopanje rovova, podizanje utvrđenja na prilazima Parizu, proizvodnja oružja, popis dobrovoljaca… Žirondinci su ispoljavali defetističko raspoloženje. Od članova Izvršnog saveta jedino je Danton pokazao spremnost za borbu. Po njegovom savetu, policijski organi Komune su krajem avgusta pretresli hiljade pariskih stanova i pohapsili oko 3 000 ljudi. Na to su žirondinci izdejstvovali da Skupština donese odluku o raspuštanju Komune, ali Zakonodavna skupština nije imala sredstva da tu odluku sprovede u delo. Potom, 2. septembra 1792. je stigla vest da Prusi opsedaju Verden, a da su šanse za njegovu odbranu male. Komuna je zatim objavila proglas: Na oružje građani, na oružje, neprijatelj je pred našim vratima. Mase naroda su se kretale ka Marsovom polju. Potom se sastala Zakondavna skupština, a u njoj je Danton održao govor u kojem je izjavio da im jedino treba smelost i da će Francuska biti spasena. Potom se pronela vest da će, dok se vojska bude borila sa spoljnim neprijateljem, neprijatelji revolucije s leđa napasti nebranjeni Pariz. Potom je masa naroda, predvođena funkcionerima Komune i narodnim gardistima, 2. septembra provalila u tamnice i bez ikakvog suđenja i formalnosti, puna dva dana ubijala političke zatvorenika – između 1400 i 2000 ljudi. Ovaj masakr su ljudi u Parizu posmatrali ravnodušno. Sam Danton je smatrao da je to potrebno kako bi se narod u potpunosti zavadio sa kontrarevolucijom, i tako naterao da revoluciju brani do kraja. Ovakvih obračuna je bilo po čitavoj Francuskoj.

23

Izbori za Konvent su održani septembra 1792. u uslovima klasne i političke borbe, terora i nasilja, i uz prisustvo stranih trupa na tlu Francuske. Na tim izborima je buržoazija nadmoćno pobedila (izuzev u Parizu gde su izabrani montanjari). Ta buržoazija je bila antimonarhistička, republikanska, zainteresovana za odbranu tekovina revolucije, ali i protivna daljim socijalnim zahtevima masa, pogotovo takvim koji bi zadirali u pravo privatne svojine i slobodne privredne inicijative. Kad se Konvent sastao, od 750 poslanika oko 170 je pripadalo žirondincima, oko 100 montanjarima, i oko 480 neopredeljenih, koji su nazivani “trećom partijom”, “baruštinom”. U vreme izbora za Konvent, ratni i međunarodni položaj Francuske je bio loš. Velika Britanija, Rusija, i Španija su sa njom prekinule diplomatske odnose. Španija je gomilala trupe na Pirinejima. Austro-pruska ofanziva je sve više napredovala. Verden se predao 2. septembra, a put za Pariz je bio otvoren. Ipak, pruski komandant Braunšvajg nije žurio, i dopustio je armijama Kelermana i Dimurjea da se spoje. On je sa 34 000 vojnika krenuo u akciju tek 12. septembra, kada su Kelerman i Dimurje moglu da mu suprotstave 50 000 ljudi. Pokušao je da ih izmanevriše, ali mu je kralj Fridrih Vilhelm naredio da karmanjole (podrugljiv naziv za francuske dobrovoljce) napadne frontalno. Do bitke je došlo 20. septembra 1792. godine, kod mesta Valmi. Pruska vojska je oko podne krenula u napad, a u francuskom rovu je eksplodirala granata i nastala je pometnja. Ipak, Kelerman je spasao situaciju viknuvši Živeo narod! i taj poklič se proneo među francuskim vojnicima, koji su onda napali Pruse koji su bili primorani da se povuku na polazne položaje. Sukob je uveče prekinula kiša. Na strani Francuza je bilo 300 žrtava, a na strani Prusa 200. Ipak, Prusi nisu mogli napred, i tako su Francuzi dobili bitku kod Valmija, čiji je moralni efekat bio ogroman. U ovoj bici je učestvovao i nemački pesnik Gete, koji je ovu bitku nazvao prvom pobedom naroda nad kraljevima. Potom se u pruskim vojnim i političkim krugovima počelo postavljati pitanje da li treba nastavljati rat protiv Francuske. 5. Sazivanje Konventa i proglašenje Republike Dan posle Valmija, 21. septembra 1792, sastao se Konvent – nova ustavotvorna skupština. U njegovim rukama je bila koncentrisana celokupna vlast u zemlji. Na prvoj sednici Konvent je usvojio rezoluciju koja je glasila: Može postojati samo ustav koji je narod primio; Ličnosti i sopstvenosti su pod pokroviteljstvom naroda. Na osnovu ove rezolucije, Konvent je tog 21. septembra 1792. godine izglasao odluku o ukidanju monarhije i proglašenju republike u Francuskoj. Tako je nastala Prva Francuska Republika. Sloga žirondinaca i montanjara je bila kratkog veka. Ekonomski problemi i politička pitanja su ponovo doveli do sukoba. Najteže je bilo pitanje snabdevanja i prehrane stanovništva, ali ne zbog slabe letine, već zbog opadanja vrednosti asinjata, kao i sve jačeg osećaja socijalne i političke nesigurnosti. Nestašica žitarica je najviše pogađala stanovništvo. Širom Francuske su se javljale ideje da revolucionarna vlast treba da se nasilnim sredstvima (rekvizicija, maksimiranje cena, teror) bori protiv špekulanata. Takve ideje su žirondinci smatrali anarhizmom, i napadali su montanjare. Ipak, ideje o ograničavanju prava svojine i privatne privredne inicijative, o kolektivizmu, nisu bile montanjarske. Te ideje su proklamovali do tada nepoznati ljudi: štampar Momoro u Parizu (agrarne zakone), opat Pjer Dolivije (narodna zajednica kao vlasnik sve zemlje)… Njihove ideje su bile dobro primljene u narodu, naročito među sirotinjom. Žirondinci su bili protiv ovih prevratničkih, socijalnih ideja, i napadali su montanjare (koji nisu bili protivnici privatne svojine); žirondinci su smatrali da su montanjari spremni da iz demagoških razloga, kako bi se dokopali vlasti, izlaze u susret zahtevima revolucionarnog naroda. Napad na montanjare je otpočeo 23. septembra Briso, tražeći od Konventa da donese zakon protiv podstrekača na mučka ubistva, koji je bio uperen protiv Robespjera, Maraa i Dantona (montanjarski trijumvirat), a cilj mu je bio da se montanjari obezglave u Konventu. Na ovaj napad montanjari su odgovorili udarom van Konventa – na njihov predlog Jakobinski klub je 10. oktobra isključio iz svog članstva Brisoa i njegove pristalice. Tako je Jakobinski klub postao središte najdoslednijih revolucionara, i tako je došlo do izjednačenja pojmova montanjar i jakobinac (sankilot). 24

Ipak, pokušaj žirondinaca da obezglave montanjare nije uspeo. Robespjer, Mara i Danton su se odbranili; štaviše, Konvent je na njihov predlog usvojio izjavu da je Francuska republika jedna i nedeljiva, i na taj način je poražena žirondinska ideja o federalističkom preuređenju zemlje. Žirondinci su uspeli da obrazuju vladu (Izvršni savet) sastavljenu od isključivo svojih pristalica. Takođe, žirondinci su sastavili sopstvenu gardu (od odreda iz unutrašnjosti), ukupno oko 16 000 “federalaca”. Ipak, Mara je uspeo da im objasni poglede i zahteve montanjara, i tako ih je pridobio na svoju stranu. To je pokazalo da žirondinci zapravo nemaju dovoljnu podršku u narodu. Naročito pošto nisu uspeli da spreče pogubljenje kralja. Montanjari su od Zakonodavne skupštine, ubrzo posle revolucije od 10. avgusta, tražili da se svrgnutom kralju sudi za veleizdaju. Skupština je (predvođenja žirondistima) odlagala taj zahtev. U Konventu su jakobinci ponovili svoj zahtev, i jedna komisija je novembra 1792. dala mišljenje da je za suđenje kralju nadležan sam Konvent, kao zastupnik celog naroda. Žirondinci su uspevali da nekoliko puta odlože suđenje (učestvovao i sam Žorž Danton), ali kada se Francuskom proširila vest da je u Tilerijskom dvorcu otkriven tajni sef u kome se čuvala najpoverljivija prepiska Luja XVI i Marije Antoanete sa stranim vladama i diplomatama, u kojoj je tražena strana intervencija protiv Francuske, žirondinci su morali da popuste. Konvent je pregledao dokazni materijal, koji mu je podnela komisija od 21 člana, i saslušao je bivšeg kralja. Konačno, 14. januara 1793. je u Konventu obavljeno pojedinačno glasanje o smrtnoj kazni za kralja. Za smrtnu kaznu je bilo 387, za kaznu zatvora 334 poslanika. Luj XVI je pogubljen na giljotini 21. januara 1793. godine, a u oktobru (16) iste godine pogubljena je i Marija Antoaneta. U borbi sa jakobincima žirondinci su do proleća 1793. bili nadmoćniji. To joj je omogućila ratna slava revolucionarne vojske i njene pobede krajem 1792. godine. Vojni uspesi revolucionarne Francuske su nastavljeni posle Valmija, kada je jedna armija od 18 000 ljudi 21. i 22. septembra 1792. ušla u Savoju. U isto vreme zauzeta je Nica i tvrđava Vilfranš. Krajem septembra je počela francuska ofanziva na Rajni i u Belgiji. General Kistin je 25. septembra osvojio grad Spir, da bi početkom oktobra zauzeo Vorms i opseo Majnc, koji se predao 5. oktobra 1792. Dva dana kasnije, Kistin je zauzeo Frankfurt. General Dimurje je u Belgiji vodio ofanzivu. Najpre je, potiskujući Austrijance, deblokirao Lil, potom zauzeo Valensijen i Mons, da bi 6. novembra odneopobedu kod Žemapa, nedaleko od Monsa. Austrijanci su morali da napuste Belgiju, pa je Dimurje 14. novembra ušao u Brisel, 28. novembra u Lijež, a 30. novembra u Anvers. Posle ovih pobeda, francuska revolucija i Konvent su se našli pred pitanjem: sklapanje časnog mira i napuštanje osvojenih zemalja, ili zadržavanje ratnih tekovina uz nastavljanje rata? Žirondinsko vođstvo revolucionarne Francuske se opredelilo za politiku osvajanja. Jedino su se Robespjerovi jakobinci suprotstavljali tome, ali bez uspeha. Tako je odbrambeni revolucioni rat pretvoren u propagandni rat za ciljeve revolucije, a potom u osvajački rat za tzv. prirodne granice Francuske (do ušća Rajne, Alpi, Pririneji, Sredozemno more, Atlanstki okean). Parola - mir kolibama, rat zamkovima. Osvajačka politika za koju se opredelio Konvent nije mogla doneti mir Francuskoj. Pregovori (započeti oktobra) sa Pruskom i Austrijom su prekinuti, a odnosi sa Španijom i Engleskom su se pogoršali. Potom je Konvent (na predlog žirondinaca) izglasao 1. februara 1793. rat Velikoj Britaniji i Holandiji, a potom 7. marta i rat Španiji. Na stranu neprijatelja revolucionarne Francuske stali su napuljski kralj Ferdinand IV Burbonski i papa Pije VI. Tako je početkom 1793. oformljena Prva koalicija evropskih država protiv Francuske. Francuska je ubrzo dospela u težak položaj. Kada je rat iz odbrambenog prešao u osvajački, entuzijazam francuskih vojnika je opao, i javlja se dezerterstvo (sa 400 000 na ~ 230 000 februara ’93), podrška naroda susednih zemalja je nestala, a i među samim francuskim komandantima je vladala samovolja, zavist i nesloga. U takvoj situaciji, Francuzi su bili nespremni za prodor austrijskih trupa iz Nemačke u Belgiju 1. marta 1793. Konvent je potom naredio regrutovanje novih 300 000 vojnika. General Dimurje, koji je prethodno krenuo na Holandiju, se vratio u Belgiju, ali je 18. marta 1793. doživeo poraz kod Nervindena na reci Geti. Takođe, on je 23. marta stupio u vezu sa austrijskom vrhovnom komandom i nudio joj vraćanje cele Belgije i prekid rata. Konvent mu je, sumnjajući u njegovu ispravnost, poslao 25

četiri nova komesara, ali ih je on uhapsio i predao Austrijancima. Potom je pokušao da digne pobunu svojih vojnika, ali bezuspešno. Komandant jednog dobrovoljačkog odreda – Davu (budući Napoleonov maršal) – je naredio svojim vojnicima da pucaju u Dimurjea, koji je pobegao Austrijancima zajedno sa 1000 ljudi (među njima i budući francuski kralj Luj Filip Orleanski). To je bilo 5. aprila 1793. godine. Posle Dimurjeove izdaje usledio je udar na Dantona i Delakroa. Ipak, uspeli su da se izvuku, i potom su izabrani za članove Odbora javnog spasa, novog organa Konventa, koji je obrazovan 5. aprila 1793. sa zadatkom da organizuje borbu protiv spoljne i unutrašnje opasnosti. Prvih meseci 1793. Francuska je bila u velikim ekonomskim teškoćama. Beda je vladala svuda, naročito po gradovima. Lokalne vlasti, a ponegde i Konventovi komesari, koji su bili poslati da smiruju nerede, su počeli da staju na stranu naroda. U takvoj situaciji, deo buržoazije, koja je do tada podržavala žirondince, je počela da se pridružuje kontrarevoluciji (jer su smatrali da ovi nisu sposobni da okončaju revoluciju). Rojalisti, ohrabreni vojnim neuspesima Francuske i opštim nezadovoljstvom u društvu, su ponovo obnovili agitaciju protiv revolucije. Tada je stigla naredba o mobilizaciji 300 000 novih vojnika. Lokalne vlasti, dok su sprovodile ovu naredbu, su počinile niz zloupotreba, što je omogućilo protivnicima revolucije snažne argumente. Potom je 10. marta 1793. izbio veliki kontrarevolucionarni ustanak seljaka u Vandeji, zapadnoj pokrajini Francuske. Ustanak je bio pripremljen od plemića i sveštenika iz ilegalnosti, i bio je masovan i organizovan. Ustanici su za kratko vreme pobili 550 ljudi. Konvent nije ozbiljno shvatio ovaj ustanak. Najpre je poslato oko 15 000 neobučenih vojnika koje su Vandejci porazili 5. maja kod Tuara, zarobivši 4 000 vojnika. Tek tada je odvojeno 30 000 vojnika sa frontova i poslato u Vandeju. U isto vreme kada i u Vandeji, došlo je do pokušaja kontrarevolucionarnih pobuna i u drugim krajevima Francuske. Sve te pobune su Konventovi komesari, jakobinci, uz pomoć lokalne narodne garde gušili. Mnogi rodoljubi, zainteresovani za spas revolucije, su počeli da okreću leđa žirondincima. Njihovo pristupanje jakobincima je ojačalo montanjare i oni su u Konventu izdejstvovali da se donese odluka da se, pored Odbora javnog spasa, obrazuju još dva vanredna revolucionarna organa: Odbor javne bezbednosti (policijski) i Revolucionarni sud (sudski), koji su se obračinavali sa protivnicima revolucije. Takođe, jakobinci su u Konventu usvojili i dve socijalne mere: uveli su prinudni kurs asinjata i maksimirali su cene nekih artikala. Žironda je gubila svoj značaj i uticaj, ali je i dalje bila jaka u mnogim delovima unutrašnjosti Francuske (Lion, Marsej, Nant, Bordo – privredni centri). Žirondinci su potom počeli da ističu ideju o decentralizaciji Francuske, o njenom pretvaranju u federaciju okruga. Ovakva ideja u danima velike krize revolucije, napredovanja spoljnog neprijatelja, je smatrana sa kontrarevolucionarnom i antipatriotskom politikom. Žirondinci su 18. maja 1793. zatražili raspuštanje Pariske komune, i obrazovanje istražne komisije od 12 članova koja je trebalo da ispita ko u Parizu kuje zaveru protiv Konventa. Konvent je prihvatio samo predlog o formiranju Komisije dvanaestorice, koja je bila sastavljena samo od žirondinaca. Komisija se odmah ustremila na najradikalnije funkcionere Komune i naredila da se mnogi pohapse. Montanjari su skočili u odbranu pohapšenih, a potom je i čitav revolucionarni Pariz skočio na žirondince. Mara je potom zatražio raspuštanje Komisije dvanaestorice, što je Konvent najpre prihvatio, a potom odbio. Onda su montanjari počeli pripreme za ustanak, i 29. maja obrazovali Tajni revolucionarni odbor od 21. člana. Ustanak je izbio 31. maja pod vođstvom Nacionalne garde. Oko 80 000 ljudi se okupilo pred Konventom i tražilo: izvođenje pred sud 22 najpoznatija žirondinca, dvojice ministara i svih članova Komisije dvanaestorice; opremanje i hitno slanje na front još jedne armije; maksimiranje cena hleba; uvođenje novog nameta na bogataše; čišćenje armije i administrativne službe od protivnika revolucije. Od ovih zahteva, Konvent je usvojio samo ondaj o ukidanju Komisije dvanaestorice. Ustanički odbor, podstaknut od Maraa, je izrazio nezadovoljstvo ovim odlukama i naredio Nacionalnoj gardi da ostane u pripravnosti. Potom je 2. juna garda zapretila da će bombardovati Konvent. Poslanici su onda prihvatili sve ustaničke zahteve. Najistaknutiji žirondinci (29) su onda 26

izvedeni iz dorane i stavljeni u kućni pritvor. Tako je revolucija od 31. maja do 2. juna 1793. godine završena pobedom bez krvi. Pod pritiskom masa, Konvent (revolucionarna skupština Francuske) je prihvatio političko vođstvo Jakobinske stranke. To je značilo uklanjanje krupne i srednje buržoazije sa vlasti i njeno preuzimanje od strane sitnog građanstva, čiji je cilj bio da se spasi revolucija i da se u interesu sirotinje sprovede niz socijalnih mera. 6. Jakobinska diktatura 1793-1794. Po dolasku na vlast, jakobincima je osnovni cilj bilo pronalaženje ekifasnih sredstava kojima bi se revolucija odbranila i od spoljnog i od unutrašnjeg neprijatelja. O početnoj pomirljivosti jakobinaca najbolje svedoči njihova tolerantnost prema zbačenim žirondincima. Nijedan od njih nije podvrgnut oštrijem progonu i hapšenju. Većina je to iskoristila i pobegla iz Pariza i u unutrašnjosti organizovala antijakobinski pokret – federalističku bunu. Robespjer je tražio mobilisanje sankilota u svim krajevima Francuske, njihovo plaćanje, snabdevanje, naoružavanje, i nadahnjivanje za borbu protiv protivnika revolucije. Ovaj Robespjerov program su prihvatili i Konvent i njegov najvažniji organ, Odbor javnog spasa – glavno sredstvo borbe protiv federalističke bune. Buna je otpočela 13. juna 1793. u Normandiji. Ona je za mesec dana zahvatila 60 od 83 francuska departmana (bila je podržana od političKih ljudi srednje i krupne buržoazije). Najvažnije središte joj je bilo u Lionu. Uporedo sa ovim ustankom, trajao je i kontrarevolucionarni ustanak u Vandeji. Tako da je u tom periodu (jun, jul, početak avgusta) jakobinski Konvent pod svojom kontrolom imao jedva nešto više od ¼ zemlje. Pored toga, položaj Francuske na frontovima je bio težak; neprijatelj je bio u ofanzivi, i borbe su se prenele na francusko tlo. Ipak, žirondinska pobuna je bila više širok, nego snažan i masovan pokret. Žirondinci nisu mogli pridobiti za sebe seljake i gradsku sirotinju, slojeve kojima su bile blike ideje demokratizma i socijalnog radikalizma jakobinaca. Jakobinski Konvent je, da bi vezao za sebe seljaštvo i gradsku sirotinju, doneo, tokom leta, nekoliko dalekosežnih ili kratkoročnih, ali efikasnih mera. U toku juna i jula 1793. Konvent je sproveo: 1) sva do tada nerasprodata imanja feudalaca-emigranata si ozdeljana na manje parcele i data na prodaju sa rokom otplate od 10 godina; 2) isparcelisano je i 8 miliona jutara (oko 4 mil. hektara) opštinske zemlje i te parcele su, po principu jednakosti, razdeljene seoskim domaćinstvima; 3) ukinuta su sva seljačka dugovanja prema bivšim feudalcima, nastala na osnovu vlasništva nad zemljom. Ove mere su pretvorile Francusku u zemlju sa dominantno sitnim i srednjim seljačkim posedom. U julu je Konvent usvojio Rešenje o suzbijanju špekulacija (kazna smrću za sve koji ne podnesu prijavu zaliha). Potom su posebni komesari stavili celokupnu trgovinu pod strogu kontrolu. Time se ukinula sloboda trgovine i privredne inicijative, ali se spasla revolucija. Važan politički poduhvat jakobinaca, koji je trebalo da Francuskoj stavi na znanje kojoj formi državnog ustrojstva teže jakobinci, bio je njihov Ustav, usvojen u julu 1793 (Ustav 1793; Jakobinski ustav). Jakobinski ustav je predviđao da sva vlast u Republici bude jedinstvena i koncentrisana u rukama Narodne skupštine, koja je izabrana opštim i neposrednim pravom glasa svih punoletnih građana. U centralizovanoj državi, departmani bi zadržali pravo izbora svoje lokalne administracije i kandidovanja članova centralnih izvršnih organa – ministara. Celokupna unutrašnja i spoljna politika je trebalo da bude u nadležnosti Skupštine. Ustav je garantovao sva lična prava i slobode građana: pravo na rad, život, sreću, slobodu misli, štampe, zbora, dogovora, ličnu bezbednost… Garantovao je i bezbednost lične svojine. Dužnost države i njenih organa je da ova prava i slobode štiti. Jakobinski ustav nikad nije bio primenjen. Takođe, Konvent je preduzeo mere i za obračun sa pobunom žirondinaca. Vođama bune, kao i onim reakcionarima koji su direktno ugrožavali Republiku je proglašen nepomirljiv rat, ali je zavedenim učesnicima i saputnicima bune, kao i onima koji su se pokazali protivnicima aristokratije i restauracije monarhije ponuđeno je pomirenje. Ova taktika je izazvala razdor među vođama bune i 27

pomogla je njenom savlađivanju. Takođe, značajne su bile i vojne mere koje je od 10. jula preduzeo Odbor javnog spasa. Otpor žirondinaca je bio nešto duži samo u Bordou (do 18. septembra) i u Lionu (do 9. oktobra). Najveća šteta koju su žirondinci učinili bila je ta što su predali Englezima najjaču ratnu luku Francuske – Tulon, sa jednom celom eskadrom ratnih brodova. Konvent je, takođe 10. jula 1793, smenio prvi Odbor javnog spasa (imenovan u aprilu; nedovoljno energičan) i imenovao drugi. Kada je u ovo telo kooptiran, 27. jula, Maksimilijan Robespjer, ono je preraslo u udarnu pesnicu revolucije. Sa Robespjerovim izborom počinje istorija tzv. Velikog odbora javnog spasa, kroz koji su prošli: Danton, Sen-Žist, Bijo-Varen, Lazar Karno… (najjače lič. jakob. kl.) U ovom Odboru nije bio samo Žan-Pol Mara. Njega je 13. jula ubila monarhistkinja Šarlota Korde, koja je bila povezana sa žirondincima. Robespjer je Odboru doneo hladnokrvnost, dalekovidost, smisao da osluškuje i uočava težnje i raspoloženja naroda, kao i potpunu odanost revoluciji. Njegov ulazak u Odbor javnog spasa je bio prekretnica u istoriji jakobinske diktature. Tome je doprinela i odluka Konventa o davanju ovom Odboru javnog spasa najveća ovlašćenja, kao i kontrolu nad Odborom javne bezbednosti, i pravo da izdaje vlastite naloge za hapšenja. U avgustu (po suzbijanju žirondinske opasnosti), Odbor javnog spasa se mogao posvetiti odbrani zemlje od spoljnog neprijatelja. Ali, pre toga, morao se obračunati i sa ekstremnom levicom revolucije, sa grupom tzv. “besnih”, koje su predvodili Žak Ru, Varle i Lekler. Ovi ekstremisti su isticali sebe kao jedine prave Maraove naslednike (posle njegove pogibije). Oni su zastupali interese najsiromašnijih gradskih slojeva, zalagali su se za jednakost imovine i za primenu terora i smtrnih kazni protiv trgovaca, špekulanata i svih bogataša. Oni su izazvali veliko uznemirenje u Parizu, a takođe su dobili i podršku jedne grupe funkcionera Pariske komune koja je bila okupljena oko svog istaknutog člana Šometa i urednika lista Per Dišen Ebera, po kojem je dobila ime ebertisti. Kupovinom hrane i rekvizicijom, Odbor javnog spasa je olakšao snabdevanje Pariza, i odlučio je da se oslobodi napada i pritisaka “besnih”. Početkom avgusta Robespjer ih je napao za kovanje zavere, i krajem avgusta Odbor javnog spasa je naredio da se pohapse sve vođe “besnih”, koji su u septembru pogubljeni. Ipak, ekstremistička agitacija se nastavila, čak je imala i podršku nekih članova Odbora javnog spasa, ali ju je jakobinsko vođstvo jedno vreme tolerisalo. Čak su im i u nekim stvarima izlazili u susret, npr. novi Zakon o sumnjivima od 17. septembra 1793. Parola ebertista je bila Rat tiranima! Rat aristokratima! Rat zelenašima! Ovaj Zakon o sumnjivima je bio toliko neodređen da je skoro svako lice moglo biti osumnjičeno. Priitisak ebertista u septembru 1793. je radikalizovao politiku jakobinaca, i pooštrio mere revolucionarnog terora, koje su ipak doprinele spasu revolucije. Tokom proleća 1793. Francuzi su na frontovima bili u defanzivi, ali tokom leta situacija se pogoršala. Krajem jula predali su se Majnc i Valensijen, a vojska se povlačila, i pretio je prodor neprijatelja prema Parizu. U Alpima se general Kelerman jedva držao, Španci su potiskivali Francuze u Pirinejima, a pobunjenici u Vandeji su ugrozili grad Anže. Odbor javnog spasa i Konvent su smenili komandanta Rajnske armije generala Kistina. U drugoj polovini avgusta je proglašena opšta mobilizacija, koja je sprovođena pod parolom Francuski narod je ustao protiv tirana! Odbor javnog spasa je 14. avgusta 1793. u svoj sastav uveo dvojicu sposobnihstratega i organizatora: inženjerskog kapetana Lazara Karnoa, i njegovog saradnika Prijera de la Kot d’Ora. Nekoliko dana pre toga, Odbor je izvršio novi raspored trupa na frontovima, pojačavajući Severnu armiju. Francuska je bila blokirana sa svih strana, i sa kopna i sa mora, i trpela je tešku oskudicu, u sirovinama i u materijalima za proizvodnju oružja i municije. Čitav naučni potencijal Francuske je mobilisan kako bi se deficitarne strateške sirovine nadomestile drugim proizvodima. Napor francuskih naučnika nije davao neposredne rezultate, ali je delovao kao snažno sredstvo za podizanje borbenog morala. Takođe, jakobinci su očistili komandni sastav, i time su, bar na prvi pogled, obezglavili vojsku, ali su istovremeno dali šansu mladim, talentovanim revolucionarima da dođu do izražaja. Oni su menjali ustaljena pravila strategije i taktike. Takođe, poništene su razlike između kadrovskih i dobrovoljačkih jedinica, i tako je stvorena jedinstvena vojna formacija. 28

Ove mere nisu mogle da daju rezultate odmah, pa su Francuzi trpeli poraze sve do početka septembra. Posle gubitka tzv. Cezarovog logora u blizini Arasa, izgledalo je da je neprijatelju put prema Parizu otvoren. Ipak, francuske trupe su porazile Holanđane i Hanoverance kod sela Ondskota u Belgiji (8. septembar), a potom su krenule na trupe vojvode od Jorka, koji je onda morao da prekine opsadu Denkerka. Posle smene komandanata i reorganizacije u Severnoj, Rajnskoj i Mozelskoj armiji, na njihova čela su došli mladi revolucionari Žurdan, Pišegri i Oš, a Francuzi su prešli u ofanzivu. Žurdanova Severna armija je porazila austrijske trupe princa Koburga 16. oktobra 1793. u bici kod Vatinjija, a potom je francuska teritorija uglavnom očišćena, izuzev Tulona (Englezi) i dela Alzasa (Nemci). Gušenjem federalističke pobune i pobedama nad spoljnim neprijateljem, jakobinci su ojačali svoj položaj u Konventu i u javnosti. Robespjer je u oktobru 1793. izvršio homogenizaciju Odbora javnog spasa, i iz Konventa izbacio 136 poslanika žirondinaca, od kojih je 41 pogubljen. Odbor javnog spasa, uz pomoć Odbora javne bezbednosti kao policijskog organa, je postao svemoćna vlast u državi. Od tada on vlada uz pomoć dekreta koje Konvent potvrđuje, i koji se sprovode preko specijalnih komesara sa neograničenim ovlašćenjima koji se šalju u sve krajeve zemlje. Glavni zadatak ovih Konventovih komesara jeste da sprovedu centralizaciju zemlje, i da u organe lokalne vlasti uvedu članove narodnih – jakobinskih klubova. To je trebalo da dovede do vladavine jedne, jakobinske (sankilotske) stranke u celoj Francuskoj. Klasna i politička borba su se sve više zaoštravale usled ekonomskih i socijalnih teškoća. Jakobinske vlasti su, radi popravljanja situacije, imale na raspolaganju još samo dva sredstva – terorističke mere (protiv špekulacija, skrivanja robe), i racionalizaciju snabdevanja. To ipak ne spasava zemlju bede i siromaštva, pa ekstremni levičari u taboru revolucije sve više napadaju vladu. Posle likvidacije “besnih”, njihovi glavni zastupnici su pristalice Ebera, koji u svom listu Per Dišen traži pojačani teror protiv bogataša, trgovaca i špekulanata, i crkve, kao glavnog protivnika revolucije. Odbor javnog spasa i Konvent su zaoštrili borbu protiv crkve, i oktobra 1793. usvojili su novi kalendar koji počinje brojanje godina od 22. septembra 1792. godine. Takođe, od jeseni 1793. Odbor javnog spasa je i pojačao mere terora kako protiv učesnika kontrarevolucionarnih aktivnosti, tako i protiv sumnjivih osoba. Tokom oktobra pogubljene su mnoge poznate ličnosti (Marija Antoaneta; žirondisti Briso, Žansone; Filip Egalite; bivši gradonačelnik Pariza Baji…). U Lionu je streljano oko 1700 osoba, a u zapadnoj Francuskoj oko 4000 ljudi. Ipak, ovaj teror nije mogao da ukloni društveno-ekonomske teškoće, kao ni otpor protivnika revolucije, a i među samim jakobincima je tekla prigušena podela, koja je krajem 1793. i početkom 1794. izašla na videlo. Vlast u zemlji je držala politička grupacija Maksimilijana Robespjera, Sen-Žista, Kutona, Karnoa, Sent-Andrea i Lebaa, koja se može nazvati jakobinskim centrom. Ona je držala u svojim rukama Odbor javnog spasa, kao i Konvent i Jakobinski klub. Levu opoziciju Odboru javnog spasa su činili ebertisti, čiji je neformalni vođa bio Eber. Oni su podršku imali od poslanika Konventa, kao i funkcionera Komune, kao i neki članovi samog Odbora javnog spasa. Desnu opoziciju su predstavljali tzv. neopredeljni (dantonovci). Njihov vođa bio je Danton, a isticao se i Kamij Demulen. Oni su imali podršku većeg broja poslanika Konventa. Između ovih struja se vodila politička borba, i svaka grupa je imala svoje programe. Najcelovitiji i najefikasniji je bio program robespjerovaca. Ovaj program je u pogledu spoljne politike smatrao da o miru ne može biti govora do potpune pobede nad neprijateljem, njegovog proterivanja sa francuske teritorije. Na unutrašnjem planu je tražio obračun sa svim pravim protivnicima revolucije. Treror je trebalo da traje sve dok se ne okonča rat i dok se ne iskorene neprijatelji revolucije i dok se ne iskorene svi oni koji joj nanose štetu – izdajnici, špijuni, špekulanti, intriganti… Socijalni program robespjerovaca je direktno zadirao u prava privatne svojine i svojinske odnose (a u početku je prihvatao umerenu administrativnu regulaciju trgovine i snabdevanja). Tako su imanja 300 000 bogatih građana (koji su bili osumnjičeni za neprijateljstvo prema revoluciji) podeljena sirotinji. U verskoj politici je došlo do zamene hrišćanske religije kultom vrhovnog bića. “Neopredeljeni” (dantonovci) su imali jasniji program u odnosu na ebertiste. Program dantonovaca je u unutrašnjoj politici bio blizak žirondinskom programu, i tražio je poštovanje svojine, slobode 29

poslovanja, trgovine, i svake druge privredne inicijative. Zalagao se za ublažavanje administrativnih mera u ekonomiji, i bio je protiv terorističkog načina obračunavanja u politici. Bio je protiv svemoći izvršne vlasti (Odbor javnog spasa), a za vraćanje autoriteta Konventu, za poštovanje zakonitosti i individualnih ljudskih prava. U pogledu spoljne politike, dantonovci su želeli pogodbu i izmirenje s neprijateljem, najpre Engleskom. Usled nepovoljnih društvenih i političkih okolnosti, dantonovci su se okrenuli ilegalnim, poluzavereničkim dogovorima. Program ebertista se svodio na napade na Odbor javnog spasa zbog njegove, navodne, neodlučnosti i nesposobnosti, kao i na stalnu kampanju protiv bogataša, i oni su tražili pooštravanje terora. Zapravo, oni i nisu imali pravi politički program, jedino što su želeli bio je da se dokopaju vlasti. Krajem 1793. i početkom 1794, Robespjer i Odbor javnog spasa su više strahovali od dantonovaca, i spremali su se za obračun sa njima, smatrajući da će ako pojačaju teror i sprovedu radikalne socijalne mere zadovoljiti ebertiste. Ipak, ebertisti su manje brinuli o pomoći narodu nego o tome kako da se dokopaju vlasti. Štaviše, smatrali su da će socijalne mere koje preduzima Odbor udaljiti narod od njih, i stoga su pojačali agitaciju protiv Odbora, a naročito protiv Robespjera. Konačno, ebertisti su se marta 1794. (14. vantoza 2. godine republike) odlučili za akciju. Eber, Momoro i Šomet su pozvali narod na ustanak. Ipak, pridužilo im se malo ljudi, i onda su ebertisti počeli da ih smiruju i da izražavaju svoju lojalnost Odboru javnog spasa, ali je bilo kasno. Posle kratke istrage, Odbor javnog spasa je 23. i 24. vantoza izdao nalog za hapšenje ebertističkih vođa, a pri tom je dobio podršKu Konventa i dantonovaca u njemu. Suđenje je održano od 1. do 4. žerminala (21-24. mart 1794), i na giljotinu su poslati Eber i ostale istaknute ličnosti ove struje. Robespjer je onda pripremio i obračun sa dantonovcima, koji su pokušali da se izmire sa Robespjerom. Sam Danton je išao kod njega u kuću i nudio mu saradnju i uveravao ga u svoju lojalnost, ali ništa nije vredelo. Danton nije bežao, a nije pokušao ni preventivni udar protiv Odbora javnog spasa. On i njegove pristalice su mirno sačekali hapšenje koje je izvedeno 10. žerminala (31. marta). Optužbu protiv dantonovaca su napisali Robespjer i Sen-Žist. Isticane su veze sa monarhistima, sa žirondincima, sa engleskim agentima, njihova podmitljivost, sklonost finansijskim malverzacijama… Na suđenju je Danton održao vatreni govor, napadao, pretio i optuživao. Ipak, ton ije pomoglo. Svi dantonovci su osuđeni na smrt i 17. žerminala 2. godine republike pogubljeni. Posle uništenja opozicionih struja, Odbor javnog spasa i Odbor javne bezbednosti su bili na vrhuncu moći. Konvent je jednoglasno prihvatao njihove predloge. To je bila neograničena diktatura izvršne vlasti. Jedine ustanove gde se mogao čuti glas protiv Odbora jvanog spasa bila su narodna društva i klubovi koje je vlada tokom proleća 1794. počela da zatvara. Ostajali su samo jakobinski klubovi, ali su oni bili pod kontrolom i u njima su se objašnjavale mere vlasti i presude revolucionarnog suda. Nije bilo ni slobode štampe. Potom je došlo do kvarenja jakobinskog činovništva, i vremenom jakobinski režim počinje da gubi stvarnu podršku naroda. Zbog toga, režimu je kao jedino sredstvo da se održi na vlasti ostao teror, koji se radikalizovao toliko da i sam Odbor javnog spasa nije mogao da ga kontroliše. Teror je pored neprijatelja revolucije pogađao i neutalne ljude, posmatrače, pa i čestite građane i patriote, istovremeno štedeći mnoge kontrarevolucionare koji su se uvukli u redove jakobinaca. Odbor javnog spasa je pokušao da zaŠtiti rodoljube i da teror usmeri na prave neprijatelje, ali to nije svaki put uspevao. U toku proleća 1794. na stotine hiljada ljudi je pohapšeno, a osuđeno i pogubljeno 17 000, a više hiljada ljudi je pobijeno bez ikakvih sudskih i administrativnih formalnosti. Ovaj teror je izazivao sve veće negodovanje javnosti. Za Robespjera je najteže bilo to što su negodovali i bili nezadovoljni i seljaci, trgovci, zanatlije i radnici – svi oni koji su ga do tada podržavali. Oni su sada želeli manje opasan režim. Razlog zašto se jakobinski režim održao do avgusta 1794. leži u pobedama nad spoljnim neprijateljem. Režim je za nepunih godinu dana stvorio armiju od 800 000 vojnika, koji su bili protiv kontrarevolucije, i koji su imali Šta da brane. Ova armija se odlikovala pokretljivošću, novom formacijom, demokratičnošću i poverenjem u odnosima pretpostavljenih i potčinjenih… Podjednaka briga je poklonjena i pešdijskom, i artiljerijskom i pomorskom naoružanju. Čak je i ratna flota (koja je, 30

predajom Tulona Englezima, nestala) bila u većoj meri obnovljena. Naime, za nekoliko meseci, jakobinci su u atlantskoj ratnoj luci Brest izgradili flotu koja je mogla da brani francuske obale od iskrcavanja Engleza, kao i da prati i štiti francuske trgovačke konvoje po morima i okeanima. Luka Tulon je oslobođena u decembru 1793. godine, a potom je Lazar Karno naredio da francuske trupe krenu protiv trupa princa Koburga na severnim frontovima. Karnoova naredba je bila da se vojnici bore masovno i ofanzivno, da vode velike bitke i da gone neprijatelja do uništenja. On je želeo veliku ofanzivu iz razloga što je rat uništio francuske finansije, i nadao se velikom ratnom plenu. Francuska vojska je krajem juna 1794. zauzela Šarloa. Potom je došlo do bitke sa trupama princa Koburga kod gradića Fleris. Austrijanci su pet puta jurišali, i pet puta bili odbijeni, i potom su bili prisiljeni na povlačenje. U to vreme je Severna armija, posle Ipra, zauzimala jedan po jedan belgijski grad, dolazeći do velikog plena. Zauzeti su Ostende, Brisel, Anvers i Lijež. Belgija je bila u rukama Francuza. Takođe, francuske trupe su imale uspeha i u Alpima i Pirinejima. Preoteli su Pijemontežanima prevoj Sen-Bernar i vrh Senis, a Pirinejska vojska je proterala Špance iz više pograničih gradova. Krajem jula 1794. na teritoriji Francuske više nije bilo nijednog neprijateljskog vojnika, a operacije su se vodile na stranom tlu. Takođe, i kontrarevolucija u zemlji je bila razbijena. Posle uklanjanja ebertističke i dantonovske opozicije, početkom leta 1794. ponovo se postavljalo pitanje o daljoj sudbini revolucije. Robespjer i njegovi najbliži saradnici Sen-Žist i Kuton su smatrali da treba nastaviti i proširiti teror na “lupeže”, podmitljivce, i nepoštene ljude, a da bi se to ostvarilo, oni su smatrali da je potrebna još veća koncentracija moći u rukama Odbora javnog spasa i njegova još veća kontrola nad drugim državnim organima. Ipak, većini ostalih članova Odbora ovakav “program” nije odgovarao, jer su znali da to znači svemoć samog Robespjera i njegovog trijumvirata. Karno je optuživao Robespjera da teži ličnoj diktaturi, a Robespjerovo insistiranje na vrlini, moralnoj čistoti i ispravnosti su iritirale mnoge članove Odbora javnog spasa, naročito jer su znali da kada Robespjer kaže “lupeži”, “zločinci” i “izdajnici” misli na njih i njihove pristalice Fušea, Barasa, Taljena i druge. Tako je u Odboru javnog spasa došlo do sukoba koji je početkom leta doživeo vrhunac. Ugroženi članovi odbora su počeli, zajedno sa grupom poslanika Konventa, da spremaju zaveru za Robespjerovo uništenje. Zaveru su skovali Taljen, Fuše, Baras i drugi uz odobravanje Bijo-Varena i Koloa d’Erboa. Oni su počeli da rade na pridobijanju što većeg broja poslanika. U tom cilju, na vrhuncu terora (jun i jul 1794), u Konventu se pojavio spisak od 32 poslanika koje je Robespjer navodno planirao da pošalje na giljotinu. Nije poznato da li se o tim ljudima sa spiska stvarno razgovaralo u Odboru javnog spasa, pa su Bijo i Kolo informaciju prosledili zaverenicima, ili je spisak izmišljen. Robespjer je potom, ne savetujući se sa svojim najbližim prijateljima, 8. termidora svoju optužbu protiv zlocinaca i intriganata izneo pred Konvent. Poimenično je prozvao svoje protivnike. Ipak, zaverenici, smatrajući da više namju šta da izgube, su krenuli u protivnapad. Konvent je onda povukao svoju prvobitnu odluku da se Robespjerov govor štampa i pošalje opštinama. To je bio prvi poraz Robespjera. Iste večeri je u Jakobinskom klubu bio pozdravljen, a Bijo-Varen i Kolo d’Erboa izbačeni sa sednice Kluba. Ipak, na sednici Konventa narednog dana (9. termidor II godine – 27. jul 1794) zaverenici su krenuli u napad. Njima je prišao i predsednik Konventa Tirjo d’Anžen, i onemogućio je Robespjera i Sen-Žista da dođu do reči. Za to vreme zaverenici su ih napadali, a potom je Konvent izglasao odluku o hapšenju Robespjera i njemu bliskih ljudi: Sen-Žista, Kutona, Lebaa, komandanta Narodne garde Anrioa, Robespjerovog brata Ogistena… Robespjer je uspeo sa govornice da uzvike Revolucija je propala, razbojnici pobeđuju! Potom su njega i ostale zatvorili u prostorije Odbora javne bezbednosti. Na vest o ovom hapšenju, drugi komandanti garde su mobilisali svoje ljude i uveče oko 8h oslobodili zatvorenike. Tada je Robespjer propustio šansu da pohapsi i/ili pobije svoje protivnike. Gardisti su sa Robespjerom i ostalima otišli u Opštinski dom, i tu su Robespjer i ostale vođe većali, raspravljali, gubili vreme. Za to vreme, Baras je, po nalogu Odbora javnog spasa, moblisao gardu buržoaskih sekcija i oko 2h izjutra 10. termidora (28. jula) upao u Opštinski dom. Mlađi Robespjer se 31

bacio kroz prozor, ali nije poginuo već je slomio nogu; stariji Robespjer puca sebi u glavu, ali raznosi donju vilicu i preživljava; jedino je Leba uspeo da se ubije, dok su ostali pali zaverenicima u ruke živi. Sutradan, 11. termidora (29. jula 1794), Maksimilijan Robespjer, njegov brat Ogisten, Sen-Žist, Kuton, Anrio i 17 drugih istaknutih montanjara-robespjerovaca su, bez ikakvog suđenja, giljotinirani. Posle njih je pogubljeno i 70 njihovih pristalica iz Pariske komune. Tako je završena najviša faza Francuske revolucije – faza jakobinske diktature. Potom je počeo termidorski teror kojim je revolucija ušla u svoju silaznu i završnu fazu. 7. Termidorski konvent 8. Direktorijum Propast Robespjerove grupe, nije odmah značila i zaokret u francuskoj politici. Većina u Konventu je smatrala da treba zadržati i revolucionarnu vladu i revolucionarnu diktaturu, samo je sada ta diktatura bila uperena prema sankilotima (jakobincima). Ovlašćenja Odbora javnog spasa su smanjena i svedena na vojne i diplomatske poslove. Umanjena je i moć revolucionarnog suda, počelo je puštanje sumnjivih osoba iz zatvora, ukinuta je Pariska komuna, sankiloti su izbačeni iz Nacionalne garde. Ovim potezima, Konvent i njegovi odbori su gubili karakter revolucionarnih organa vlasti. Sva vlast je bila koncentrisana u rukama Konventove većine – “ravnice” (“baruštine”) – koja je bila protivna svim socijalnim merama jakobinske vlade i odana jedino interesima buržoaske klase. Nova vlada je najpre radila na onemogućavanju povratka sankilotske diktature. Likvidirane su poslednje Robespjerove pristalice i počele su odmazde protiv svih jakobinaca. Reakcija se okupljala oko Frerona i Taljena, i u njihovim salonima su donošene odluke o organizovanju oružanih bandi muskadena (kicoša) i o terorističkim akcijama protiv sankilota. Jakobinci su bili poraženi. Njihov klub u Parizu je novembra 1794. zatvoren, a tokom zime 1795. beli teror je besneo u Lionu i mnogim drugim mestima jugoistočne Francuske. U Vandeji ponovo oživljava kontrarevolucionarna pobuna, a severno od Loare ponovo odejstvuju “šuani”, pobunjenici koje jakobinci nisu uspeli da pobede. Sve ovo nije bila opomena Konventu, i on je i dalje popuštao reakciji: ukinuo je mere protiv nezakletih sveštenika, vratio je crkvi bogomolje, a sa vođama šuana je zaključio primirje. Ukidane su socijalne mere jakobinaca, a u decembru 1794. ukinuta je odluka o maksimiranju cena i rekvizicija. Sve ove mere su dovele do teških ekonomskih i društvenih potresa. Cene su otišle nagore, vlada je to pokušala da zaustavi štampanjem novca što je samo izazvalo ogromnu inflaciju – stvarna vrednost asinjata je bila samo 2% njihove nominalne vrednosti. Francuskom je u proleće 1795. zavladala glad. Sirotinja je počela da negoduje. Do prvog pokreta je došlo 12. žerminala III godine (1. april 1795). Bez organizacije i političkog vođstva pokret se sveo na konfuznu, ali masovnu demonstraciju sirotinje pred Konventom. Poslanici su lažnim obećanjima smirili demonstrante, a potom su dali nalog za hapšenje i slanje u progonstvo više istaknutih jakobinaca (Bijo-Varena, Koloa d’Erboa). Šest nedelja posle ove izbila je još jedna pobuna – prerijalska (1. prerijal; 20. maj 1795). Ovaj ustanak je bio snažniji i organizovaniji i skoro da je doveo do rasturanja Konventa. Ustanici su prodrli u njegove dvorane, ubili jednog poslanika i odna stali, jer je vođstvo izgubilo orijentaciju. To je vlada iskoristila: Baras je okupio nešto vojske i odreda Nacionalne garde, i te večeri rasterao pobunjenike. To je bio poslednji pokret revolucionarnih masa u nizu pobuna tokom francuske revolucije. Ponovo će ih biti tek 1830. godine. Propast ovo prerijalskog ustanka je donela nov talas terora u čitavoj Francuskoj. Konvent je odobravao ovaj teror, čak je doneo i odluku o zabrani Marseljeze. To je ohrabrilo monarhističku reakciju da je onda otvoreno počela da agituje za restauraciju monarhije, ali to poslanici Konventa nisu mogli da prihvate, i odlučili su da se obračunaju sa monarhistima. Oslobođen je jedan broj preživelih jakobinaca, povedena je akcija protiv najistaknutijih monarhista i klerikalaca (“crnih okovratnika”), a Marseljeza je ponovo odobrena. Takođe, Konvent je doneo odluku da ustavom ozakoni vlast nove buržoazije. Taj Ustav je donet 22. avgusta 1795. godine, pod imenom Ustav 3. godine Republike. 32

Po ovom Ustavu, ukinuta je politička i društvena demokratija koju je donela revolucija. Opšte pravo glasa je zamenjeno ograničenim pravom, koje se određivalo na osnovu imovinskog cenza. Aktivni građani su postali oni muškarci koji plaćaju porez, a pravo im je bilo ograničeno samo na izbor birača. Birač je mogao da bude samo onaj građanin koji poseduje nepokretno imanje (zemlju, kuću, fabriku), ili je zakupac sa određenim visokim prihodom. Poslanici su birani jedino iz reda birača. Kako bi se onemogućila diktatura jednog organa, Ustav je Zakonodavnu skupštinu podelio na dva doma: Don pet stotina i Dom starijih. Prvi dom je donosio zakone, a drugi ih je odobravao. Izvršna vlast je poverena kolegijumu od petorice direktora (Direktorijum). Svake godine je isticao mandat jednom direktoru i trećini poslanika. Narod je referendumom prihvatio ovaj Ustav, a Konvent je potom doneo odluku o svom raspuštanju i o raspisivanju izbora za domove Zakonodavne skupštine. Tom prilikom je doneta i odluka da bar 2/3 dotadašnjih poslnika Konventa mora da bude u novoj skupštini. To je učinjeno kako bi se onemogućio eventualni uspeh rojalista. Ovo je pogodilo rojaliste, i oni su se odlučili za pobunu. Podigli su pobunu početkom oktobra u Parizu. Konvent je bio nepripremljen, i odbranu je prepustio Barasu. On je okupio Nacionalnu gardu i komandu nad njom poverio Napoleonu Bonaparti. On je artiljerijskim bombardovanjem kod crkve Svetog Roka naneo teške gubitke rojalistima, tako da je već 5. oktobra (13. vandemjera) rojalistička pobuna bila razbijena. Republika je spasena, a jakobinci su za zasluge stečene u njenoj odbrani nagrađeni amnestijom, a Bonaparta položajem komandanta Pariza. To su bile poslednje mere koje je doneo Termidorski konvent. U spoljnoj i ratnoj politici, termidorci su pobrali plodove jakobinskih napora. Tokom 1794. general Pišegri je uspeo da zauzme Holandiju i da u njoj osnuje Batavsku republiku. Žurdan je proterao Austrijance preko Rajne, spojio se sa jednom francuskom armijom koja je zauzela Palatinat. Ipak, unutrašnje teškoće umalo nisu upropastile ove uspehe, ali sreća po Francusku je bila ta što se Prva koalicija u proleće 1795. počela sama od sebe raspadati. Ratni napori su iscrpeli njene članove i oni su je počeli napuštati. Prvo je to učinilo Toskansko vojvodstvo (januara 1795), a potom i Pruska. Fridrih Vilhelm II je tražio način da se izmiri sa Francuzima, a oni su mu postavili teške uslove: pripaj. leve obale Rajne Francuskoj. On je uslove prihvatio i mir je potpisan u Bazelu 5. aprila 1795. Posle Prusa, i Holanđani su se nagodili sa Francuzima, pod još težim uslovima: predaja Francuskoj tri oblasti (Flandrija, Mastrih, Venlo), primanje na svoju teritoriju francuskih trupa i plaćanje odštete od 100 miliona florina. To je utvrđeno mirom u Hagu 16. maja 1795. Iz koalicije je izašla i Španija – mirom u Bazelu od 22. jula 1795. kojim je predala Francuskoj svoj deo ostrva San-Domingo. U ratu su ostale još Engleska i Austrija. Englezi su 23. juna 1795. iskrcali na poluostrvu Kiberon ekspediciju sastavljenu od 20 000 francuskih emigranata i zarobljenika. Cilj im je bio da se spoje sa Vandejcima i šuanima na Loari. Ipak, general Lazar Oš je brzo reagovao i razbio je oba ustanička centra, a zatim krenuo na Kiberon, i nastalo je rasulo engleske ekspedicije. Mnogi su izginuli, a više hiljada se predalo. Tako je Francuska dočekala kraj vladavine termidorskog Konventa. Od pobuna, ostala je još samo ona u Vandeji. Zakonodavna skupština je izabrana u novembru 1795. godine. Prema Ustavu III godine Republike, Skupština je bila, uglavnom, sastavljena od pripadnika umerene krupne i srednje buržoazije. Za članove prvog Direktorijuma Skupština je izabrala petoricu revolucionara koji su 1793. glasali za smrt kralja, a među njima je bio i Lazar Karno. Program Direktorijuma se zasnivao na težnji ka miru, kako unutar zemlje, tako i spolja; definitivnom otklanjanju kontrarevolucionarne opasnosti i uspostavljanju liberalnog građanskog poretka. Ipak uslovi za sprovođenje ovakvog programa nisu bili povoljni. Zemlja je bila u teškim finansijskim i ekonomskim problemima, a rat se, uprkos miru sa Holandijom, Pruskom i Španijom, nije završavao. Da bi rešio ova dva problema, Direktorijum je trebalo da ima revolucionarnu efikasnost i opštepriznati autoritet vlasti, a nije imao ni jedno ni drugo. Teškoće u zemlji su se povećavale. Inflacija je bila sve veća. Cene su i dalje rasle, i 1796. stvarna vrednost asinjata je iznosila svega 0,05% nominalne vrednosti. Zbog toga je Direktorijum 16. februara 33

1796. obustavio puštanje papirnog novca u opticaj i pristupio merama deflacije. Međutim, tako je sama državna blagajna dospela u tešku situaciju, i septembra 1796. Francuska je po drugi put bankrotirala. Novac nije bilo ni za činovničke plate, ni za najosnovnije vojne nabavke. Direktorijum je ove nabavke isplaćivao liferantima preostalim “narodnim dobrima” (crkveni i emigrantski posedi), međutim liferanti su tu vršili velike špekulacije, i tako potkopali, ioanko mali, ugled Direktorijuma. Da bi se te špekulacije sprečile, Zakonodavna skupština je odlučila da se francuska vojska ubuduće izdržava na račun zemalja “oslobođenih od tirana”. Ova odluka je najteže pogodila Holandiju. Takođe, da bi se ublažila skupoća i nestašica namirnica, ponovo se počelo pribegavati rekvizicijama i kontroli cena žita. Za razliku od privredno-finansijske oblasti, Direktorijum je na političkom polju postigao nekoliko uspeha. Najveći uspeh bilo je razbijanje rojalističke pobune u Vandeji (maj 1796), hvatanje i streljanje njenih vođa (Žan Nikolas) Stofla i (Fransoa) Šareta. Takođe, Direktorijum je i uklonio zaverenički pokret Fransoaa Noela Graha Babefa (preteča komunističke ideologije). Zavera je bila skovana 1796. godine. Babef je bio sledbenik najradikalnije levice u taboru revolucije (ebertista i “besnih”), i izdavao je 1795. godine list Narodni tribun u kojem je propovedao “stvarnu jednakost”. Zbog tih ideja je jedno vreme proveo u zatvoru. Po izlasku iz zatvora, početkom 1796, sa prijateljima Darteom i Buonarotijem je osnovao tajno udruženje (kasnije nazvano “Zavera jednakih”). Cilj udruženja je bio da pobuni vojnike pariskog garnizona, osvoji vlast i sprovede opštu nacionalizaciju sredstava za proizvodnju. Potom bi se osnovala država u kojoj bi svi radili, a plodovi rada bi se skupljali u zajedničke magazine i potom delili svima jednako. Osnovna ćelija te države je trebalo da bude komuna, u kojoj bi politička prava imali svi osim bogataša koji su odbili da se odreknu svog bogatstva (oni bi bili poslati u posebne logore). Veći od komuna su okruzi, koji, ujedinjeni, čine “republiku jednakih”. Vlast u državi bi imali delegati okruga, koji su nadležni za spoljnu trgovinu i odbranu zemlje. Ovakav društveno-politički preobražaj, Babef je planirao da sprovede uz pomoć Insurekcionog komiteta, u kojem bi bili svi provereni i nepokolebljivi revolucionari. Ipak, jedan od njih je maja 1796. godine dostavio Direktorijumu podatke o zaveri. Lazar Karno je uhapsio Dartea, Babefa, Buonarotija i još 30-ak zaverenika. Preostali su u toku noći 9-10. septembra pokušali da pobune vojnike, ali bezuspešno. Potom je usledio talas odmazde koji je pored babuvinaca pogodio i preostale jakobince. babef i Darte su pogubljeni maja 1797, a Buonaroti je proteran iz Francuske (jer je bio stranac – Itralijan). Posle ove zavere, Direktorijum skreće udesno, i postaje tolerantniji prema sveštenstvu i emigrantima. Počinje i razgovore sa umerenim monarhistima (Benžamen Konstan i gospođa De StalŽermena Neker). Ova popustljivost i skretanje udesno je već u proleće 1797. dalo nepovoljan rezultat: na izborima za 1/3 poslanika Zakonodavne skupštine izabrano je 200 monarhista. Oni su onda u Direktorijum progurali svog čoveka (Fransoa Mari) Bartelemija. Ovakva Skupština je da deli amnestije kontrarevolucionarima, a potom je dolazilo i do kontrarevolucionarnog nasilja. Tako je došlo do sukoba između Direktorijuma (odan Republici) i Skupštine (monarhisti joj nametnuli volju). Onda su trojica članova Direktorijuma (Baras, Rebel i La Revelijer-Lepo) odlučili da državnim udarom eliminišu monarhistički uticaj u Skupštini. Za pomoć su se obratili i dvojici generala – Ošu i Bonaparti (napadali ih kao bivše jakobince). Uz pomoć vojnih odreda, Direktorijum je državni udar izveo noću 17-18. friktidora V godine Republike (3/4. septembar 1797). Iz Skupštine je proterano 200 monarhističkih poslanika, a u progonstvo je poslato 65 političara (Lazar Karno), na snagu su vraćeni zakoni protiv nezakletih sveštenika i emigranata. Za nove direktore, umesto prognanih, izabrani su Merlen i De Nešato. Tako se završio period Prvog direktorijuma. Tokom tog perioda sklopljen je i Kampoformijski mir 18. oktobra 1797. koji je Napoleon Bonaparta sklopio sa Austrijom. U Prvom direktorijumu ratnim planovima je, kao i u Odboru javnog spasa, rukovodio Lazar Karno. On je smatrao da glavni udar Austriji treba da zadaju na Rajni Žurdanova armija Sambra-Meza i Moroova armija Rajna-Mozel, dok su druge dve, manje, armije – alpska (pod komandom Kelermana) i italijanska (pod komandom Napoleon) – imale sporednu ulogu, tj. diverzije na slabijim tačkama koalicionih snaga. 34

Ipak, desilo se neočekivano. Bonapartina slabo opremljena, loše naoružana armija je u Italiji nizala pobede. Upala je u Italiju sredinom aprila 1796. i za svega 15 dana izbacila iz borbe armiju Pijemonta. Sardinska Kraljevina je bila primorana da Francuskoj ustupi Savoju i Nicu. Potom je Napoleon odneo pobedu nad Austrijancima kod Lodija (maj 1796), i opseo Mantovu. Iz borbe onda izlaze vojvodstva Parma i Modena, Papska Država i Napuljska Kraljevina. Za to vreme, operacije Žurdanove i Moroove armije nisu išle očekivano, pa su u julu Austrijanci mogli da sa tog fronta deo trupa prebace u Italiju, ali ni to im nije pomoglo. Bonaparta im je od avgusta 1796. do januara 1797. nanosio poraze (kod Kastiljona, novembar - Arkole i januar - Rivolija), a potom zauzeo i Mantovu, a od pape oduzeo oblast Romanju i Marke, i tako u proleće 1797. stvorio uslov za kraj hiljadugodišnje Republike Venecije. Onda se uputio preko Alpa ka Beču, i na tom putu ga je presrela austrijska ponuda primirja. Na iznenađenje Direktorijuma, Bonaparta je 18. aprila 1797. godine potpisao primirje sa Austrijancima u Leobenu, i to pod uslovima koji se do tada nikad nisu uzimali u razmatranje kao ratni ciljevi Francuske. Naterao je Austrijance da Francuskoj predaju Belgiju i Lombardiju u zamenu za nekadašnje posede Venecije u severoistočnoj Italiji i na Balkanu, izuzev Jonskih ostrva koje uzima Francuska. Od italijanskih teritorija Bonaparta je obrazovao Cisalpijsku Republiku, sa centrom u Milanu, koja je stavljena pod protektorat Francuske. Ovim postupkom Bonaparta je pokazao: da se francuska politika definitivno odrekla revolucionarnih i priklonila osvajačkim ratnim ciljevima, i da su se generali značajno osamostalili u odnosu na zakonodavnu i izvršnu političku vlast. Primirje u Leobenu je 18. oktobra 1797. pretvoreno u mir u Kampoformiju, u kojem je jedina nova tačka bila da će se Austrija složiti i sa francuskim zauzimanjem leve obale Rajne (osim Kelna) ako na to pristane sabor nemačkih kneževa u Raštatu. To je bio kraj Prve koalicije protiv revolucionarne Francuske. U ratu sa njom su ostali još samo Englezi, ali oni nisu mogli da ofanzivno ratuju usled unutrašnjih teškoća. Prvi napori Drugog direktorijuma su bili usmereni ka savlađivanju finansijske krize i poboljšanja položaja državne blagajne. Pristupilo se uvođenju novih poreza (na drumski saobraćaj, na prozore i vrata), kao i strožem prikupljanju postojećih. Sa tom svrhom je osnovan i poseban Ured za neposredne poreze. Ovim merama državne finansije su se poboljšale, ali zbog neprekidnog ratovanja rezultati ovih mera nisu mogli biti u potpunosti ostvareni. Drugi direktorijum je takođe i reformisao način mobilizacije boraca. To se do tada činilo upisivanjem dobrovoljaca, ili podizanjem mase regruta u pojedinim oblastima. Prema ŽurdanDelbrelovom zakonu, usvojenom 5. septembra 1798. godine, u Francuskoj je uvedena opšta vojna obaveza za sve mladiće od 18 do 25 godina. Na političko delovanje Drugog direktorijuma u početku su uticaj imale levičarske – “jakobinske” snage. Direktorijum je 1797/98. godine progonio emigrante i nezaklete sveštenike. Stotine sveštenika iz Francuske i oko 8000 iz Belgije je poslato u izgnanstvo, a vrhunac takve politike bilo je zarobljavanje pape Pija VI, koji je doveden u Valans, gde je i umro. Ipak, ovakva orijentacija Direktorijuma nije dugo trajala, i Direktorijum je ponovo počeo da se koleba. Pošto je prvih meseci vladavine bio u slozi sa levičarima, i uz njihovu pomoć gonio stvarne i potencijalne neprijatelje Republike, Drugi direktorijum se (kao nekad Prvi) uplašio jačanja “anarhizma” i okrenuo se protiv njih. Taj zaokret je izveden naglo – novim državnim udarom, 22. floreala VI godine (11. maj 1798), kada je iz Zakonodavne skupštine izbačeno 104 “jakobinska” i 2 rojalistička poslanika. Ipak, od političke ravnoteže nije bilo ništa. Sada su Direktorijumom bili nezadovoljni svi: i levi buržoaski republikanci, i umereni, konstitucionalni monarhisti. Između ove dve grupe je čak došlo i do pregovora. Razlog zašto u Francuskoj u periodu 1797-1799 nije bilo drastičnih ekonomsko-socijalnih potresa bile su dobre žetve. Politička nestabilnost i porasla opasnost spolja (Druga koalicija decembar 1798) predstavljaju razloge zašto je Savet pet stotina Zakonodavne skupštine, predvođen svojim predsednikom Lisjenom Bonapartom, 18. juna 1799. postavio zahtev da trojica direktora (La Revelijer-Lepo, Rebel i Merlen) 35

podnesu ostavke. Oni su to i učinili, a sa njima je otišao još jedan član kojem je istekao mandat. Tako je Direktorijum imao gotovo nov sastav: Baras, Sijejes, Goje, Rože Diko i general Mulen. Ova promena se naziva državnim udarom od 30. prerijala VII godine, a novi Direktorijum je treći po redu. Njegov prvi potez bio je zaokret ulevo i dovođenje na istaknute ministarske položaje neke bivše jakobince: Fušea, Bernadota… Pravac ratnoj politici Drugog direktorijuma odredio je posle Kampoformija najslavniji francuski general, Napoleon Bonaparta. On je smatrao da Francuska ne može imati mira sve dok ne porazi i ne natera na svoje uslove glavnog protivnika – Englesku. Zato je on, sa odobrenjem Direktorijuma, krajem 1797. godine počeo da priprema jednu armiju i flotu (“Engleska armija”) za iskrcavanje na Britanska ostrva. Dok su trajale ove pripreme, jedna druga francuska vojska je, na poziv “patriota” iz Bazela i okruga Vo, januara 1798. prodrla na teritoriju Švajcarske. Uz njenu pomoć “patrioti” su u celoj Švajcarskoj preuzeli vlast i proglasili jedinstvenu i nedeljilvu “Helvetsku Republiku”. Ovu uslugu Francuzi su im naplatili aneksijom Ženeve i Miluza. Otprilike u isto vreme, francuske trupe su, poz izgovorom odmazde za ubijenog francuskog ambasadora, okupirale Papsku Državu i umesto nje osnovale “ Rimsku Republiku”. Tako su Francuzi imali pet satelitskih država (Cisalpijska – 1797; Ligurska – 1797 – Đenova; Rimska; Batavska – Holandija; Helvetska) koje su stvorili u osvojenim zemljama. Tokom ovih događaja, u zimu 1797/98. Napoleon je shvatio da njegov plan o invaziji Engleske ne može uspeti. Zato je Direktorijumu podneo novi predlog: da napadne Engleze u Indiji, gde su veoma osetljivi, i to preko Egipta i Sirije. Direktorijum je, na predlog Talejrana, prihvatio ovaj plan i odobrio Napoleonu pohod na Egipat. Egipatska ekspedicija je pripremana u najvećoj tajnosti, brojala je oko 30 000 vojnika sa kojima je išla grupa naučnika. Ekspedicija je isplovila iz Tulona 18. maja 1798. godine, najpre se iskrcavši na Malti, gde je Napoleon uništio vlast reda Svetog Jovana Jerusalimskog i proglasio ujedinjenje ovog ostrva sa Francuskom. Engleski admiral Nelzon (bio u blizini Napulja), obavešten o dolasku Francuza na Maltu, pomislio je da Napoleon ide na Englesku, pa je sa flotom krenuo da zatvori Gibraltar. Posle nekoliko dana shvatio je da se prevario, i krenuo je na istok, ka Carigradu. Za to vreme, Napoleon se iskrcao 1. jula u Aleksandriji, i posle nekoliko dana krenuo na Kairo. U susret su mu išli egipatski najamnici (mameluci) koje su Francuzi porazili 23. jula 1798. u bici kod piramida. Bonaparta je ušao u Kairo, ali je Nelzon pronašao njegovu flotu u luci Abukir, i tu je 1. avgusta spalio i potopio, i tako je Bonaparta ostao zarobljen u osvojenoj zemlji. Ohrabreni ovim porazom Francuza, Engleskoj su prilazile Turska (zbog Egipta), Toskana, Napuljska Kraljevina. Francuzi su decembra 1798. umarširali na teritoriju Sardinske Kraljevine i celu je okupirali, osim ostrva Sardinije. Zatim su napali Napulj, proterali kralja i uz pomoć tamošnjih “patriota”, januara 1799. godine proglasili Partenopejsku Republiku. U martu je na red došla Toskana. Ova ekspanzija Francuza, praćena postavljanjem revolucionara na vlast je izazvala aktiviranje dve najveće kontinentalne sile (Rusije i Austrije) i otpočinjanje novog opšteevropskog rata. U decembru 1798. ove dve sile su stupile u savez sa Engleskom, Turskom, Toskanom i Napuljem, i tako je bila oformljena Druga evropska koalicija protiv Francuske. Vojske Druge koalicije su počele da dejstvuju marta 1799. i bile su uspešne. U Nemačkoj je Žurdan 21. marta 1799. bio poražen kod Štokaha i odbačen do Rajne. U Italiji su general Šere i njegov naslednik Moro bili poraženi u tri bitke zaredom (na Adiđi, kod Manjana i kod Kasana), i morali su da evakuišu Pijemont i Cisalpijsku Republiku. Takođe, sa juga Italije (iz Partenopejske Republike) povlačio se i general Makdonald. Tek spajanjem trupa Moroa i Makdonalda Francuzi su mogli da razmišljaju o odbrani Ligurijske Republike (jedinog preostalog dela Italije). Naspram njih su bile jake rusko-austrijske trupe pod komandom Suvorova. Za to vreme, Napoleon je u Kairu organizovao svoju upravu, i sa 15-ak hiljada ljudi februara 1799. krenuo na istok – prema Siriji. Uspeo je da odnese dve pobede (kod El-Ariša i Gaze), i da zauzme Palestinu sa gradovima Jafa i Haifa. Ipak, njegova vojska je zaustavljena kod tvrđave Sen-Žan d’Akr, 36

koju su branili zajednički Turci i Englezi. Posle 62 dana opsada je bila razbijena. Bonapartina vojska se povlačila ka Kairu, i na tom maršu je od kolere, žeđi, iscrpljenosti, od napada mamelučKih konjanika, stradala trećina Bonapartine ekspedicije. Sredinom juna se u Kairo vratila jedva polovina onih koji su u februaru krenuli za Siriju. Slomom u Siriji, propao je i Bonapartin avanturistički plan sa Egiptom. Bilo je samo pitanje vremena koliko se odsečeni i usamljeni francuski korpus može održati u negostoljubivoj zemlji. Posle državnog udara od 30. prerijala i uzdizanja Trećeg direktorijuma na vlast, levi republikanci (“jakobinci”) su ponovo doŠli do političkog uticaja u zemlji. Radi uspešnijeg organizovanja odbrane od spoljnog neprijatelja oni su zahtevali sprovođenje nekih vojnih mera koje je primenjivao Odbor javnog spasa, a radi pribavljanja neophodnih finansijskih sredstava izdejstvovali su u Skupštini prinudni državni zajam u visini od 100 miliona livri, razrezan prvenstveno na bogate građane. Takođe, 12. jula 1799. su kroz Skupštinu progurali i novi Zakon o taocima, koji je dopuštao policijskim vlastima departmana u kojima se pojave bune i nemiri da mogu da hapse i uzimaju kao taoce rođake emigranata i druge sumnjive osobe. Takođe, vraćena je sloboda štampe i osnivanja političkih klubova, te su jakobinci odmah u zgradi Manježa obnovili svoj klub. Ove revolucionarne mere levičara su naišle na otpor konzervativnih delova buržoazije. Ovaj otpor buržoazije je pokolebao i Treći direktorijum. Sijejes i Fuše su, sredinom avgusta, odlučili da zatvore Jakobinski klub, a to je označilo i kraj sloge između Trećeg direktorijuma i levice. Ipak, Direktorijum se sada nije mogao okrenuti ni desnici. Ova taktika klackalice nije nikome ulivala poverenje, vlada je bila nestabilna, i u režim Direktorijuma niko nije verovao, jer se pokazalo da on ne može da obezbedi ni spoljnu sigurnost zemlje. Druga koalicija je planirala, u toku leta 1799, da izvede sinhronizovanu akciju unutrašnjih pobuna u Francuskoj i spoljnog napada. Ipak, pobune u Francuskoj (u okolini Tuluza, u Bretanji, u Vandeji) su lako ugušene, a odbačen je i anglo-ruski korpus iskrcan u Holandiji. Ruska armija Suvorova je uspela da očisti Švajcarsku od Francuza, ali joj je ipak general Masena 25/26. septembra 1799. naneo poraz kod Ciriha. Tako je početkom jeseni 1799. neposredna opasnost otlonjena od francuskih granica, ali i pored toga kraj rata se nije nazirao. Želja svih Francuza, posle 10 godina revolucije i 7 godina ratovanja, bio je mir. Ipak, taj mir je morao biti pobednički, tj. morao je da očuva glavne tekovine revolucije (jednakost pred zakonom, osnovne građanske slobode, prava posednika, obezbeđenje od svakog pokušaja vraćanja feudalizma) i zadržavanje bar nekih osvojenih teritorija (Avinjon, Belgija). Skoro niko u Francuskoj nije verovao da je Treći direktorijum sposoban da takav mir obezbedi Francuskoj. Krajem leta 1799. u samom Direktorijumu se rodila ideja (slična se rodila i kod 30ak hiljada buržoaskih porodica o formiranju jakog centra izvršne vlasti) o izgradnji snažnog centra izvršne vlasti. Od septembra 1799. trojica direktora (Sijejes, Rože Diko i Baras) počinju da kuju zaveru za promenu političkog ustrojstva države i da među generalima traže pogodnu ličnost koja bi bila u stanju da izvede ovu zaveru i da se stavi na čelo nove vlade. Prvi kandidat, mladi general Žuber nije imao sreće, poginuo je 15. avgusta 1799. u bici protiv Austrijanaca kod Novia u Italiji. Pišegri je bio diskreditovan spletkarenjem sa monarhistima, a Moro s Pišegrijem; Bernadot je bio isuviše naklonjen jakobincima. Onda su zavrenici rešenje pronašli u Napoleonu Bonaparti. Bonaparta je komandu nad vojskom u Egiptu poverio generalu Kleberu, a potom sa grupom najbližih oficira i naučnika krenuo ka Francuskoj, izbegavajući engleske brodove. Stigao je u luku Frežis na jugu Francuske 9. oktobra 1799. godine. Javnost ga je dočekala sa oduševljenjem, jer nisu znali za njegove neuspehe u Egiptu, a sećali su se njegovih pobeda u Italiji 1796/97. godine, i mnogi Francuzi su smatrali da je on taj koji je sposoban da Francuskoj obezbedi mir kakav ona želi. U Pariz je stigao 14. oktobra. i zaverenici iz Direktorijuma su ga odmah prihvatili, a zapravo se Napoleon njima poslužio kako bi se dokopao vlasti. Početkom novembra 1799. bio je pripremljen ceo scenario državnog udara. Prva tačka tog plana je predviđala premeštanje Zakondavne skupštine iz Pariza. 37

Pod izgovorom da u Parizu postoji “anarhistička zavera” Direktorijum je izdejstvovao preseljenje Skupštine u predgrađe Sen-Klu i imenovanje Bonaparte za komandanta Pariza. To se odigralo 18. brimera VIII godine (9. novembra 1799). Sutradan, 19. brimera, Skupštini je podnet predlog da se po hitnom postupku promeni Ustav. Savet pet stotina je potom otkrio zaveru i usprotivio se tome. Sam Bonaparta je sklonjen sa govornice. Potom je predsednik Saveta pet stotina, Napoleonov brat, Lisjen Bonaparta, pozvao vojnike pariskog garnizona da rasteraju poslanike koji žele, navodno, da ubiju njihovog komandanta. To je preokrenulo situaciju u korist zaverenika: Skupština je raskinuta, a direktori-zaverenici su podneli ostavke (kako bi onemogućili rad Direktorijuma). Potom su sakupljeni oni poslanici skupštinskih domova koji su se slagali sa udarom i odlučili da se vlast u državi poveri jednoj “izvršnoj komisiji konzula”, koju su sačinjavali Sijejes, Rože Diko, i Napoleon. Prva dužnost tog “Konzulata” bila je da, uz pomoć dve komisije od po 25 stručnjaka, pripremi novi Ustav. Tako je, bez mnogo krvi i uzbuđenja, izveden još jedan državni udar, jedan od najznačajnijih u istoriji Francuske. (diktatura Ustavotvorne skupštine, žirondinske vlade, Pariske opštine, Odbora javnog spasa, Termidorskog konventa, Direktorijuma). 9. Konzulstvo? Državnim udarom od 18/19. brimera godine VIII (9/10. nevembar 1799) počinje Napoleonovo doba u istoriji Francuske i Evrope. Period konzulstva i carstva su za društveni i politički razvoj Francuske bili korak naza u odnosu na najviše domete koje je revolucija postigla u razdoblju jakobinaca. Ipak, konzulstvo i carstvo nisu kontrarevolucija. Njihovo uvođenje je samo dodatno učvrstilo najbitnije tekovine revolucije (ukidanje svih feudalnih prava i privilegija, pravna jednakost građana, ekonomsko-finansijska reorganizacija države). Napoleonova diktatura ozvačava kraj revolucije i stabilizaciju njenih tekovina. Za samu Evropu Napoleonovo doba je i dalje epoha širenja talasa revolucije. Napoleonovi ratovi, iako ekspanzionistički, su preneli tekovine revolucije u mnoge delove Evrope – u Italiju, Nemačku, Nizozemsku, Španiju… Revolucionarne ideje su se sada širile brže nego pre 1799. godine, prelaze Atlantski okean i izazivaju oslobodilačke pokrete u španskim kolonijama srednje i južne Amerike. To znači da revolucionarna epoha u svetu nije bila završena 1799. kao u Francuskoj, nego je trajala sve do 1815, tj. Napoleonovog pada. Pa ni tada razdoblje građanskih revolucija nije bilo okončano – na zapadu su se nastavile do 1848/49, da bi se konačno završile 1870/71. godine. Državnim udarom od 18/19. brimera mali broj ljudi je strahovao od neizvesnosti i novih zaokreta u političkom životu. Jedan deo ljudi je strahovao od mogućeg sporazuma trojice konzula sa monarhistima, u cilju restauracije Burbona, ali je taj strah bio neopravdan – Napoleon je 13. vandemjera (5. oktobra 1795) tukao rojaliste kod crkve Svetog Roka, a Sijejes i Diko su januara 1793. u Konventu javno glasali za smrtnu kaznu Luju XVI. Ipak, bilo je neizvesno da li će ova nova republika konzulata uspeti da traje duže od kratkotrajnih režima direktorijuma. Smatralo se da će uspeti da potraje ako ispuni dve najveće želje većine Francuza – postizanje povoljnog spoljnog mira i uspostavljanje unutrašnjeg mira. Promena režima je za strance bila još manje značajna, nego samim Francuzima. Za strance to je bio samo jedan u nizu od ukupno 14 državnih udara koji su se desili u Francuskoj i njenim “republikama sestrama” za samo dve godine (1797-1799). Takođe, malo se znalo i o Bonaparti. Ako su Austrijanci i Italijani i imali nekakvo poštovanje prema njemu – usled ratnog pohoda iz 1796/97. godine – Englezi o njemu nisu imali nikakvo poštovanje – zbog pobede nad njim kod Abukira i Napoleonovog poraza u Siriji i propasti njegovog pohoda u Egiptu. Napoleon je imao 30 godina kada je došao na čelo države. U to vreme nije bilo neuobičajeno da vladari vrlo mladi preuzmu vlast u svoje ruke – Luj XIV, Luj XVI, Karlo V. Ali da bi čovek skromnog porekla u mladim godinama mogao dokopati nekog visokog položaja bio je potreban neki društveni i politički poremećaj. Takav događaj je bila Francuska revolucija. Barbaru i Sen Žist su imali 25 godina, 38

a bili su revolucionarne vođe, Robespjer je sa 34 bio na vrhuncu svoje slave. Žuber je sa 26 postao general, Žurdan sa 31, a Bonaparta sa 24. Njegova karijera je bila tipična za jednu revolucionarnu epohu. Rođen je u Ajačiju na Korzici avgusta 1769. godine u siromašnoj provincijskoj plemićkoj porodici. U Vojnu akademiju u Parizu je stupio 1779, a izašao iz nje 1785. godine sa činom potporučnika. Odlazi na usavršavanje u pukovniju La Fer u Valansu gde provodi dve godine. Onda uzima odsustvo (21 mesec) i odlazi na Korziku. Po povratku raspoređen je u garnizon Okson pored Dižona. Već tada je imao velike ambicije koje nije mogao da ostvari – želim slavu ili ništavilo. Kada je izbila Revolucija 1789. odlučuje da ode na Korziku, u Ajačio. Tamo se povezao sa bratom Žozefom i došao je na čelo “nacionalnog pokreta”, koji je tražio jače povezivanje Korzike sa Francuskom. To ga je dovelo u sukob sa korzikanskim separatistima i protivnicima revolucije, koje je vodio plemić Paoli, potpomognut Pocom di Borgom. Početkom 1792. je primoran da se vrati u svoju jedinicu, ali se oktobra iste godine vraća na Korziku. Ipak, tamo su uslovi za njega bili nepovoljni, i zbog opasnosti da bude ubijen od Paolijevih pristalica, Bonaparta je poslednjih dana maja 1793. odlučio da sa celom porodicom napusti Korziku i skloni se u Francusku. Konačno je 10. jula 1793. stigao u Tulon, a njegovi protivnici na Korzici su spalili kuću Bonapartinih. Bonaparta stiže u Francusku u vreme najdramatičnijih sukoba unutar revolucionarnog tabora koji su nastali posle dolaska montanjara na valst. U tim trenucima, na uznemirenom jugu, više nije moglo biti neutralnih, i Bonaparta se opredeljuje za montanjare. U Avinjonu objavljuje pamflet Večera u Bokeru, gde izražava svoja jakobinska uverenja. Septembra 1793. Napoleon je ponovo pozvan u vojsku, i bio imenovan za komandanta bataljona, a zatim brigade u Južnoj armiji. Napoleon je bio čovek velike inteligencije, velike brzine zapažanja i odlučivanja i ogromne radne energije, kao i prevelike ambicije. Nijedan rezultat da nije mogao zadovoljiti, i na jednom cilju se nije mogao zaustaviti. Nije verovao ni u volju ni u suverenitet naroda. Mrzeo je parlamentarizam i njegove rasprave. Rado je sarađivao sa ljudima od talenta, matematičarima, tehničarima, pravnicima. Voleo je nauku, poštovao je naučnike, i sam je bio član Instituta. Nije se plašio “ulične gomile”, ali je vodio računa o javnom mnjenju. Unutrašnja i spoljna politika Konzulstva Po preuzimanju vlasti, posao prve trojice konzula bio je da donesu novi ustav koji je trebalo da ozakoni stanje stvoreno državnim udarom. Za razliku od prethodna tri ustava (1791, 1793, 1795), ovaj je bio kratak (95 članova) i nije prošao nikakvu skupštinsku proceduru. Za mesec dana Ustav su izradile dve komisije od po 25 članova, a zapravo je tim komisijama bio izdiktiran od strane Bonaparte i Sijejesa. Najvažniji princip ovog Ustava iz VIII (1799) godine postavio je Sijejes i glasio je: “Autoritet dolazi odozgo, a poslušnost odozdo”; tj. šef države je bio na vrhu političke piramide i preko posrednika (ljudi koji su bili samo njemu odgovorni) diktirao je politička rešenja narodu. U ovakvom sistemu Deklaraciji prava čoveka i građanina gotovo da nije ni bilo mesta. Lične slobode građana su samo neodređeno pomenute, a o političkim slobodama, jednakosti i bratstvu među ljudima ovaj Ustav 1799. godine nije govorio. Ipak, bila su garantovana prava svojine stečena u revoluciji kupovinom narodnih dobara, i bio je zabranjen povratak imigranata. Po Ustavu, najvažniji organ vlasti u državi bio je prvi konzul. On je šef države, i ima zakonodavne i izvršne funkcije. Druga dvojica konzula su njegovi savetnici. Prvi konzul je imao pravo zakonodavne inicijative i pravo imenovanja članova lokalnih uprava, a bio je i ovlašćen da imenuje i prvi sastav svih tela predstavničke skupštine: Senata, Zakonodavnog tela i Tribunata. Ustav iz 1799. je u Francuskoj vratio opšte pravo glasa svim punoletnim građanima (muškarcima), ali je izborna procedura bila zakomplikovana, tako da je to pravo gotovo bilo poništeno. Naime, svi birači su najpre po opštinama birali “opštinske notable” u srazmeri 1 notabl na 10 birača. Onda iz redova “opštinskih notabla” birani su “departmanski notabli”, takođe u razmeri 1 prema 10. Potom iz 39

redova “departmanski notabla” birani su “nacionalni notabli”. Tako je dobijan sastav najuglednijih građana, i iz njihovih redova Senat je odabirao poslanike za Zakonodavno telo i Tribunat. Senat je sam sebe popunjavao kooptiranjem članova. Ovaj izborni sistem nikad nije bio primenjen. Najpre je 1799. prve poslanike sva tri skupštinska doma imenovao Napoleon, kao prvi konzul, a zatim je 1802. uprostio izborni mehanizam, ostavivši samo sreske (kantonalne) i okružne (departmanske) notable. Od tri skupštinska tela jedino je Senat, donekle, imao nekakv politički značaj. Zadatak Senata je bio da štiti Ustav i da ga menja (u saglasnosti sa konzulima). Značaj Senata je proisticao iz činjenice da su njegovi članovi bili imenovani doživotno, pa su zato nekad i smeli da istupe protiv konzula. Tribunat je imao zadatak da diskutuje o zakonskim projektima koje su podnosili konzuli. Ipak, ovo telo se suprotstavljalo konzulima, i 1802. je pročišćeno, da bi ga Napoleon 1807. i ukinuo. Zakonodavno telo je imalo zadatak da bez rasprave (jer je to rađeno u Tribunatu) prihvata ili odbacuje zakone, a to se u praski svodila na puko izglasavanje konzulskih predloga. Kada su komisije donele Ustav iz VIII godine, on je dat na potvrdu narodnom referendumu, koji ga je prihvatio sa 3 miliona glasova za, 1500 protiv, i 4 miliona uzdržanih glasova. Razlog za ovakav rezultat jeste premorenost naroda i javno izjašnjavanje. Administrativno uređenje Francuske Ustav iz VIII godine nije regulisao, već je to prepušteno “organskim zakonima” koji su doneti između 1800. i 1804. godine. Prvi konzul, koji je bio na čelu izvršne vlast, se oslanjao na dva pomoćna organa: “vladu” i Državni savet. Vladu je činilo 10ak minustara, kojima je prvi konzul poveravao određene resore uprave. Ministri nisu bili jedinstveno telo, već samo najviši činovnici, koji Konzulu i Državnom savetu pomažu u vođenju državnih poslova. Državni savet je imao dva sastava – “redovni” (od 50ak članova) i “izvanredni” u proširenom sastavu. Njegove članove je birao prvi konzul po sopstvenoj volji. Tokom Napoleonove vladavine ovaj organ je imao značajniju ulogu od svih drugih državnih organa. Od njega je Napoleon tražio savete i mišljenja, i u sastav ovog tela Napoleon je dovodio “ljude od talenta” koji su mu bili po volji. “Organskim zakonima” Bonaparta je zadržao administrativno-teritorijalnu podelu Francuske na departmane, ali se njihov broj usled osvajanja i aneksija tuđih teritorija povećavao, pa ih je umesto 83 (1791) bilo 130 (1810). Takođe, ovi zakoni su izmenili i francusko sudstvo. Zadržani su tribunali iz vremena revolucije, ali su njihove sudije imenovane od strane državnih vlasti, i tako su im bile potčinjene. Policijska vlast je bila veoma velika. Stvoren je poseban policijski organ – Vanredni tribunal – koji je mogao da, bez odluke suda, vrši hapšenja, izriče administrativne kazne, izgoni ljude iz zemlje… Takođe, uvedena je služba stalnih poreznika koje imenuje i kontroliše država. Njihova dužnost bila je redovno prikupljanje poreza. Državni prihodi su se slivali u Trezor, kojim upravlja generalni direktor. Pod njegovim rukovodstvom su generalni inspektori koji nadziru celokupni rad poreskih i finansijskih organa po departmanima. Direkni porezi, određeni u doba konzulstva, nisu se menjali do kraja Napoleonove vladavine; ali su se zato povećavali indirektni porezi na so, na alkoholna pića, na duvan… Bonaparta je, u okviru monetarne reforme, 1803. ukinuo stare novčane jedinice (livre…) i uveo novu jedinicu – franak. On je ostao čvrst usled velikog finansijskog opterećenja usled brojnih ratova. Delimično, to je tako bilo zahvaljujući Francuskoj banci koju je, kao državnu finansijsku ustanovu, Bonaparta osnovao 1800. godine. Takođe, izvršene su i promene u organizaciji prosvetnih ustanova. Ovim promenama su zahvaćene najpre srednje i visoke škole, dok je osnovno školstvo ostavljeno inicijativi opština i pojedinaca. Radi dobijanja što sposobnijeg i odanijeg činovništva, u školske programe se uvode vojničke discipline i egzaktne nauke – matematika. Pored starih fakulteta osnivaju se i nove “visoke škole”, koje će 1808. formirati “Carski univerzitet”. Pažnja je poklanjana i socijalnim institucijama i službama. Ove službe su u doba revolucije oduzete od crkava i manastira, i sada su osnivane kao državne ustanove. Vladine komisije upravljaju sirotištima, bolnicama, staračkim domovima… Posle osnivanja ovih službi skitnice i prosjaci su bili gonjeni i kažnjavani. 40

Jedno od najznačajnijih dela zakonodavnog delovanja u doba konzulstva jeste Građanski zakonik, ili Napoleonov kodeks, koji je usvojen 11. maja 1804. godine. Idejni tvorac Kodeksa bio je Napoleon, a njegove zamisli su konkretizovali tadašnji znameniti pravici Bigo de Preamne, Tronše, Portalis i Malvil. Državni savet je o Kodeksu raspravljao na 102 sednice. (57 pod Napoleonovim preds.) Napoleonov kodeks je bio zakonski akt koji je ozvaničio sve najvažnije tekovine Francuske revolucije. Kodeks je proglasio nepovredivom ličnu slobodu, slobodu rada, slobodu savesti, pravo na sreću. Ipak, proglašavajući ova prava, Napoleonova vlada nije i garantovala njihovo izvršenje, štaviše, često ih je svesno i otvoreno kršila. Takođe, Kodeks je ozakonio i one tekovine revolucije koje su već bile sprovedene: likvidaciju feudalnih odnosa, slobodno vlasništvo nad zemljom, prodaju nacionalnih dobara, pravo svojine i nasleđa, slobodu privredne inicijative, zabranu korporacija koje bi tu slobodu kočile (pod tim izgovorom su zabranjena i radnička udruženja). Kodeks nije izjednačio ženu u pravima sa muškarcem, a nije ni ukinuo ropstvo u kolonijama. U prvim godinama diktature, Napoleon je uspeo da ispuni želju većine Francuza, a to je opšte smirivanje. Poslednjih meseci vladavine Direktorijuma vođena je politička borba, između levih i desnih snaga, u taboru revolucije. Istovremeno se pojačavala i rojalistička akcija širom Francuske. Opasnost od kontrarevolucije je bila prisutna. Državni udar od 18. brimera nije išao u korist radikalnih snaga revolucije i levih republikanaca. Reakciji je to odgovaralo, ali je i u njenim redovima došlo do polarizacije. Pojavile su se grupe koje su bile spremne da prekinu aktivnosti protiv države, i da uđu u saradnju sa novim režimom. Takav je bio opat Bernije, jedan od vođa rojalističke bune na zapadu Francuske. Bonaparta je njegovu ponudu prihvatio, i 24. novembra 1799. je proglašena obustava neprijateljstava na zapadu zemlje. Osam dana kasnije je prestao otpor ustanika i na jugu, a sredinom decembra je potpisano primirje sa ustaničkim snagama severno od Loare, da bi se tokom januara i februara 1800. predale i neke od najupornijih rojalističkih grupa, koje su predvodili Burmon i Kadudal. Ovaj brz slom rojalista je bio posledica i njihove nade da bi Bonaparta mogao da pristane na restauraciju Burbona i da dovede na presto Luja XVIII. Čak mu se grof od Provanse (budući Luj XVIII) obratio pismom u kojem je istakao svoju želju za povratkom i obezbeđivanjem mira Francuzima. Na to pismo Napoleon je odgovorio tek kada se učvrstio na vlasti, posle Marenga (14. jun 1800), septembra 1800, i poručio grofu od Provanse da ne treba da se vraća u Francusku…. U jesen 1800. neki rojalisti (Id de Nevil i Kadudal) su odlučili da obnove otpor. U međuvremenu, Napoleonu se pružila prilika za konačan pbračun sa levičarima – “jakobincima”. Naime, 24. decembra 1799. pokušan je atentat na njega u Parizu. Ne čekajući rezultate istrage, Bonaparta je optužio levičare, i odlučio da se obračuna sa njima. Među nekadašnjim članovim Jakobinskog kluba odabrano je stotinak značajnijih i još aktivnih osoba, i bez ikakvog suda i dokaza poslato na Sejšelska ostrva u Indijskom okeanu. Svi levičarski orijentisani funkcioneri su uklonjeni iz državne službe. Ipak, istraga je pokazala da je atentat delo rojalista. Napoleon je odlučio da se konačno i sa njim obračuna, i aprila 1801. godine na smrt su osuđeni i pogubljeni rojalističke vođe Kadudal i Sen-Režan. Id de Nevil i Kadudal su pobegli u Englesku. Tako je od kraja 1799. do početka 1801. godine u Francuskoj bio sasečen svaki otpor Bonapartinom režimu, i sleva i zdesna. Od političKih problema ostao je da se reši još samo verski. U periodu od 1789. do 1799. verska borba u Francuskoj između katoličke crkve i revolucije, između crkve i države, bila je jedan od najvažnijih izvora političke nestabilnosti. Stoga, Napoleon je, po preuzimanju vlasti, želeo da pronađe rešenje za izmirenje sa katoličkom crkvom. Prvi korak u prvcu izmirenje, Bonaparta je učinio u leto 1800, posle pobede kod Marenga. Ipak, papa Pije VII (Barnabe Kjaramonti) je bio nepoverljiv. Najpre jer je francuska vojska ušla u severne oblasti Papske države, i i plašeći se da će završiti kao njegov prethodnik (Pije VI) koji je umro u francuskom zarobljeništvu. Ipak, prihvatio je pregovore, i u Pariz je 21. septembra 1800. uputio episkopa Spinu i monaha Kazela da pregovaraju. Pregovori su bili dugi i teški. Bonaparta je postavio dva uslova od kojih nije odustajao: ostavka celokupnog tadašnjeg francuskog episkopata (i “ustavnog” i “romanskog”) i papino priznanje prodaje crkvenih imanja. Da izdejstvuje ispunjenje ovih uslova Bonaparta je odredio opata Bernijea. Posle 41

10ak meseci pregovaranja, i jednog Bonapartinog protivustupka, 16. jula 1801. potpisan je Konkordat između rimskog pape i prvog francuskog konzula. Konkordat je izmirio francusku buržoasku državu sa katoličkom crkvom. Papa je priznao Francusku Republiku, uputio zahtev svim episkopima da podnesu ostavke, i najavio imenovanje novih prelata. Prvi konzul je trebalo da ih imenuje, a investituru je trebalo da izvrši papa. Papa je potvrdio prodaju crkvenih imanja, a francuska država se obavezala da će ustanoviti ministarstvo vere. Crkvene dijeceze je trebalo da budu prilagođene administrativnoj podeli Francuske. Takođe, Konkordat je priznavao slobodu veroispovesti i laicizam. Konkordat je izazvao bes rojalista. Smetala im je obaveza svih episkopa da podnesu ostavke. Takođe, Konkorda je smetao i levičarima, najpre zbog toga što je njegovo sklapanje označilo kraj snova levičara o iskorenjivanju katolicizma u Francuskoj. Takođe, smatrali su i papino pravo investiture odricanjem od galikanizma, tj. nezavisnosti francuske katoličke crkve od Rima. Objavljivanje Konkordata je pratilo donošenje nekoliko “organskih članova”. Oni su određivali da će u Francuskoj biti otvoreno 10 arhiepiskopija i 60 episkopija, a da će broj parohija iznositi 3000. To je bila samo 1/3 predrevolucionarnih ustanova. Potom je došlo do procvata verskog života u Francuskoj. Takođe, uređeni su i odnosi države i sa drugim crkvama. Statutima kalvinističke i luteranske crkve iz 1802. godine, ove religije su stavljenje u zavisnost od države, ali su bile i finansirane od nje. Jevrejskoj crkvi je organizacija sređena 1808, ali je ona i posle toga ostala diskriminisana. Pobedama kod Ciriha, i u Holandiji, Francuzi su u jesen 1799. zaustavili ofanzivu II koalicije. Posle toga ruske trupe su se povukle, i car Pavle I se udaljio od koalicije, ispoljavajući nameru da se približi Francuskoj. Ostala tri člana koalicije – Austrija, Engleska, Napulj – nastavila su ratovanje. Tokom zimskog zatišja 1799/1800. Napoleon je veliku pažnju posvetio ratnim pripremama. Shvatio je da do sklapanja mira sa Džordžom III i Francom II ne može doći dok Engleska i Austrija ne pretrpe teške poraze. Bonaparta je, pored opremanja postojećih armija na Rajni i u Italiji, stvorio još jednu rezervnu armiju od 60 000 ljudi u blizini Dižona. Njen zadatak je bio da u zgodnom trenutku otpočne operacije u Švajcarskoj. U proleće 1800. francuske trupe u Italiji su bile u teškoj situaciji. General Masena je bio opkoljen u Đenovi. Bonaparta je za komandanta Severne armije (one u Nemačkoj) postavio Moroa, a za nominalnog komandanta Rezervne armije je postavio generala Bertijea, ali je zapravo on sam komandovao. Od 15. do 20. maja Napoleon se sa vojskom prebacio u Italiju. Išao je iz onog pravca iz kojeg su ga Austrijanci najmanje očekivali – prešao je preko Sen-Bernara, i našao se iza leđa austrijskih snaga koje su opsedale Đenovu. Austrijanci su okrenuli trupe i krenuli mu u susret. Do velike bitkke je došlo 14. juna 1800. kod Marenga, na severu Italije. Bitka se odvijala dobro po Austrijance, čak je i bojno polje prešlo u njihove ruke i krenuli su da gone Francuze. Ipak, Napoleona je od propasti spasao general Deze, koji je samoinicijativno okrenuo svoju diviziju (bio je upućen ka Noviju) i stigao u zadnji čas. Posle bitke kod Marenga Bonaparta je postao gospodar cele doline Pola, sve do Adiđe. Obnovljena je Cisaplijska Republika, a general Žurdan je postavljen za guvernera Pijemonta. Marengo je, pored vojnog, bio i politički uspeh Napoleona. Posle ove bitke je definitivno učvrstio vlast i rešio neke od najkrupnijih problema političkog života Francuske. Ipak, i pored poraza u Italiji, Austrija se još uvek nije osećala poraženom. Težište operacija je sada prebačeno u Nemačku. Tamo je general Moro 3. decembra 1800. odneo veliku pobedu kod Hoenlindena, u Bavarskoj. Pošto je pretrpela dva teška poraza tokom 1800. godine, Austrija je bila primorana da obustavi borbu, povuče se iz koalicije, i da zaključi mir sa Francuskom. Mir između Austrije i Francuske je, posle mesec dana pregovora, sklopljen 9. februara 1801. u Linevilu, nedaleko od Nansija. Iako su mnogi Francuzi i Italijani očekivali, Bonaparta u Linevilu nije zatražio austrijsko prihvatanje ujedinjenja Italije. On je bio zadovoljan zvaničnim priznanjem Cisalpijske Republike. Papi je (zbog tadašnjih pregovora o Konkordatu) ostavljena njegova država. Toskana je prepuštena španskim Burbonima, a oni su zauzvrat vratili Francuskoj njenu nekadašnju koloniju Lujzijanu (oduzeli je 1763, posle Sedmogodišnjeg rata). Venecija je ostavljena Austriji. 42

Ovakva rešenja u Italiji su najviše smetala italijanskim patriotama, koji su posle toga okrenuli leđa Napoleonu. Takođe, Austrijanci su formalno priznali pravo Francuskoj na Belgiju, i čitavu levu obalu Rajne. Deset dana posle linevilskog mira, iz II koalicije je izašla i Napuljska Kraljevina, tako što je 18. februara 1801. zaključila sa Francuskom primirje u Folinju. Tako je Druga koalicija i formalno prestala da postoji. U ratu sa Francuskom je ostala još samo Engleska. Bonaparta se još toko 1800. vratio svojoj ideji o invaziji Engleske, Ipak, smatrao je da taj poduhvat ne može uspeti bez saradnje još dve pomorske sile na Atlantiku – Španije i SAD. Zato je sklopio ugovor sa Španijom u Sent-Ildefonsou 1. oktobra 1800. o budućoj trampi Toskane za Lujzijanu. Sledećim ugovorom (21. marta 1801. u Aranhuezu) Španija se obavezala da će ući u rat na strani Francuske, ali protiv Portugalije (saveznik Engleske). Što se tiče odnosa sa SAD, oni su se posle ugovora u Mortefontenu 30. septembra 1800. povoljno razvijali. Uklonjeni su nesporazumi oko “afere XYZ” iz 1797. (francuski gusari napadali britanske brodove, SAD dopizdilo i bez objave rata napadale francuske brodove i gusare), međusobno su priznata načela slobodne plovidbe. Ipak, to nije garantovalo američku saradnju u napadu na Englesku. Zato je Napoleon želeo da uključi u Rusiju, cara Pavla I, u ovu akciju. Bonaparta je bio spreman da Pavlu I prizna titulu velikog majstora Malteškog reda, kao i da se ne protivi ruskom širenju na Balkanu. Pridobijeni Pavle I je uspeo da decembra 18000. obrazuje Ligu neutralnih zemalja, u koju su ušle Rusija, Pruska, Švedska i Danska. Liga je izjavila da će uskratiti svaku pomoć zaraćenim stranama. U takvoj situaciji, Englezi su podstakli jednu zaveru nezadovoljnog ruskog plemstva protiv cara, te je Pavle I ubijen u noći 23. marta 1801. Nasledio ga je sin Aleksandar, koji nije bio impresioniran Napoleonom. Pomorskim napadom na Kopenhagen, Englezi su razbili i Ligu neutralnih. Ipak, na unutrašnjem planu u Engleskoj, situacija je bila sve teža. Ratni troškovi, loše žetve 1799. i 1800, emitovanje papirnog novca, su povećali cene namirnica, i ugrozili egzistenciju najsiromašnijih građana. Takođe, istakao se i zahtev o ostavci Vilijama Pita Mlađeg. Konačno, njegova vlada je 3. februara 1801. podnela ostavku, a zamenila ga je liberalna vlada vigovaca Adingtona, koja je bila spremna da pregovara s Francuzima. Pregovori su započeli februara 1801, i iako je postojala obostrana želja za mirom, oni su se otegli. Tokom trajanja pregovora nastavljene su ratne operacie u Egiptu (franc. korpus je leta 1801. kapitulirao). Problem u pregovorima su predstavljale holandske kolonije koje su Englezi hteli da zadrže, zatim Malta, koju su hteli da zadrže Francuzi, i Egipat, sve dok se francuska vojska tamo nije predala. Konačno, postignut je preliminarni mir u Londonu 1. oktobra 1801. Preliminarni mir je pretvoren u konačni u Amijenu 25. marta 1802. godine. Amijenski mir je predviđao da Engleska vrati Francuskoj sve kolonije koje joj je oduzela u periodu 1793-1801. Engleska je trebalo da zadrži holandsku koloniju Cejlon (Šri Lanka) i špansku Trinidad. Takođe, Englezi su priznali sve odredbe linevilskog mira. Egipat se vraća Turskoj, a Malta reorganizovanom redu Sv. Jovana Jerusalimskog, i stavlja se pod garanciju šest sila: Engleske, Francuske, Austrije, Rusije, Pruske i Španije. Posle ovog mira, Francuska je zaključila i formalne mirovne ugovore sa Rusijom, i Turskom. Najvažnije odredbe ugovora sa Turskom su se ticale Egipra, i bile su iste kao u Amijenskom ugovoru; Jonska ostrva su dobila od sultana autonomni status (Republika sedam ostrva). Špansko-portugalski mir je zaključen 6. juna 1801. godine. Godina 1802. je donela opšte smirivanje u Evropi i van nje. Izgledalo je da su društveni, političKi, verski i međunarodni konflikti započeti revolucijom 1789. završeni. Svet je za to najveću zaslugu pripisivao Napoleonu Bonaparti, prvom konzulu.

Obnavljanje rata

43

Sređivanjem unutrašnjih prilika i okončavanjem rata Bonaparta je ostvario veliki politički prestiž i značajno učvrstio svoju vlast. Koristeći taj prestiž Napoleon je želeo da dodatno podigne autoritet svoje vlasti. Pošto Senat nije ispunio ovu Napoleonovu želju onako kako je on želeo, Državni savet je (na Bonapartin zahtev) raspisao plebiscit na kojem je narod trebalo da se izjasni da li Napoleon Bonaparta treba da bude doživotni konzul. Na ovo pitanje potvrdno je odgovorilo 6,5 miliona birača, negativno oko 8500, a 500 000 nije izašlo na glasanje. Posle plebiscita, Senat je 3. avgusta 1802. (16. termidor X godine) ozvaničio “narodnu želju” i izvršio odgovarajuću promenu Ustava. Tako je još više ojačana izvršna vlast prvog, sada doživotnog, konzula. Omogućeno mu je da bira sebi naslednika, a plata mu je povećana sa 500 000 na 6 miliona franaka godišnje. Pozitivni efekti sklapanja mira, i rešavanja unutrašnjih problema, su se brzo ispoljili. Po čitavoj Francuskoj se radilo, gradilo, valjalo. Stranci koji su dolazili u Francusku su bili iznenađenji pravnom jednakošću građana, slobodom kojom su ljudi govorili o verski i političkim pitanjima, lakoćom kojom je novac cirkulisao. Ipak, dugi unutrašnji potresi i ratovi su ostavili velike posledice francuskoj privredi. Usled rata, razvijala se metalna industrija, dok se usporio razvoj tekstilne industrije. Nastao je nesklad u privrednom razvoju koji je Napoleon želeo da ukloni. Želeo je da ubrza uspon ostalih privrednih grana, bez usporavanja metalne industrije. Trebalo je oživeti promet, naročito prekomorski, kroz luke: Avr, Nant, Bordo, Marsej. Ovi Bonapartini planovi su bili motivisani i ekonomskim i političkim razlozima – da bi industrijsku i trgovačku buržoaziju što čvršće vezao za svoj režim. Bonaparta je, u interesu te buržoazije i njenog ekonomskog prosperiteta, bio sreman i na nova ratovanja i osvajanja. Ipak, Bonaparta nije krenuo u nova ratovanja samo zbog industrijske i trgovačke buržoazije, već i zbog svoje ogromne želje za slavom. Već u toku 1801/1802. francuska spoljna politika je pokazala da se ne može uskladiti sa principima postignutog mira. Naime, Bonapartina carinska politika se vratila protekcionizmu, koji je praktikovan i u “starom režimu”. Radi zaštite domaće industrije, pored carinskog protekcionizma, Bonaparta je nametao i neravnopravne trgovinske ugovore drugim zemljama – njihovo tržište je trebalo da bude otvoreno za francusku robu, dok je francusko tržište bilo veoma selektivno prema njihovim proizvodima. Sprovodeći ovakvu politiku, Bonaparta je 1801. i 1802. sklopio povoljne trgovinske ugovore sa Napuljskom kraljevinom, Španijom, Portugalijom, Rusijom i Turskom. Odbio je novi trgovinski ugovor koji su mu nudili Englezi (sličan onom iz 1786. – otvarao tržište za englesku robu). Takođe, Napoleon je 1803. povećao carinske tarife na tekstil, šećer i neke druge artikle, teško pogađajući engleske proizvođače i trgovce. Takođe, Francuska je, koristeći vojno-političku hegemoniju, zatvarala tržišta Holandije, Švajcarske i severne Italije za Engleze. Bonapartina kolonijalna politika – maja 1801. je poslao korpus generala Leklerka da sruši otpor domorodaca na San Domingu i da istočni deo ovog ostrva (dobijen od Španije Bazelskim mirom 1795) pripoji francuskim posedima. Leklerk je razbio ustanike u juna 1802. uhvatio njihovog vođu. Potom je francuske kkolonije u zapadnoj Indiji zatvorio za englesku trgovinu. Napoleon je kasnio sa zauzimanjem Lujzijane, za koju je bio naimenovan general Viktor. Bonaparta prema “republikama sestrama” nije menjao politiku Direktorijuma, koja ih je tretirala kao francuske satelite. Napoleon ih je podvrgao još većoj kontroli i eksploataciji. Obnovljenoj Cisalpijskoj Republici je, početkom 1802, nametnuo ustav koji je urađen po uzoru na francuski. Prema tom ustavu, čitava izvršna vlast je bila poverena predsedniku republike, koji je imao veoma velika ovlašćenja. Za prvog predsednika Cisalpijske Republike je imenovan Napoleon, a za njegovog zamenika Melzi d’Eril (pisac ovog ustava). Čim je postao predsednik, Bonaparta je promenio ime Cisalpijske Republike u Italijansku Republiku., nagoveštavajući tako nameru da ujedini, pod svojom vlašću, čitavo Apeninsko poluostrvo. Napoleon nije menjao odluku Direktorijuma, i Pijemont je i dalje ostao u sastavu Francuske. Formalno je inkorporiran dekretom od 11. septembra 1802. godine. Đenovska (Ligurijska) Republika je 1800. obnovljena, da bi 1805. bila anketirana. Potpunoj francuskoj kontroli je 1802. podvrgnuta i 44

Parma, a do njene aneksije je došlo 1808. godine. Toskanu je ostavio Špancima. Vojvodstvo Luku je tretirao kao Đenovu i Parmu. Od sredine 1799. Švajcarska je postala poprište klasnih i političkih borbi između desničara – “federalista” i levičara – “jakobinaca” ili “unitarista”. Od 1801. Bonaparta se sve više meša u ove borbe (pozivan od obe strane), da bi 1802. sa vojskom zauzeo celu Švajcarsku i propisao joj novi ustav, pretvorivši je u Helvetsku Konfederaciju, sastavljenu od 19 kantona, na čelu sa zajedničkim parlamentom i predsednikom republike. Za prvog predsednika je odredio Fribura Luja Afrija. Takođe, Francuzi su se mešali i u politiku Batavske Republike (Holandije), koja je zbog toga bila veoma nestabilna, i državnim udarom s kraja 1801. koji je izvršio general Ožero, potpuno je eliminisan uticaj demokrata na vlast u Holandiji, te je ona još čvršće vezana za Francusku. Ove akcije francuske spoljne politike su uznemiravale, ali nisu bile dovoljne da evropske sile raskinu teško sklopljeni mir. Do raskida mira je dovela Bonapartina otvorena agresivnost u nemačkim zemljama i na Mediteranu. Bonapartina intervencija u nemačkim zemljama bila je, formalno, omogućena mirom u Linevilu, koji je predviđao francusko učešće u traženju obeštećenja nemačKim kneževima za gubitke pretrpljene na levoj obali Rajne. Napoleon je svoju intervenciju pretvorio u preuređivanje Nemačkog Carstva. Sve je počelo njegovim predlogom da se odšteta kneževima najjednostavnije može isplatiti u sekularizovanim crkvenim senjerijama. Nemački episkopat se tome usprotivio, ali ga je umirio nadbiskup Majnca Dalberg. Plan o preuređenju Nemačke je izrađen u Parizu, a Bonaparta je uspeo da za ovaj plan pridobije i Rusiju, pa su ove dve sile 3. juna 1802. podnele zahtev nemačkom Rajhstagu da prihvati taj plan. Ovom zahtevu se pridružila i Austrija, iako ga je najpre odbacila. Potom je Rajhstag prihvatio plan, a car ga je svojim ukazom proglasio 25. februara 1803. godine. Ovaj ukaz je ukidao sve crkvene kneževine osim tri: nadbiskupiju Majnc, Malteški i Tevtonski duhovno-riterski red. Ukidao je i 45 od ukupno 51. slobodnog kraljevskog grada, kao i stotine malih senjerija i državica, raspodeljujući njihove teritorije između Pruske, Bavarske, Badena, Hanovera i Austrije. Već tada je sve nagoveštavalo ukidanje Nemačkog Carstva i njegovu zamenu naslednim carstvom Hanzburških poseda. Od ove reorganizacije Nemačkog Carstva, u političkom pogledu, najviše koristi je imala Francuska. Ona je potisnula austrijski uticaj, i svojoj kontroli podvrgla južne države Nemačke: Bavarsku, Baden i Virtemberg. Takođe, Napoleon je uspeo da za kancelara Nemačkog Carstva i predsednika Rajhstaga progura odanog nadbiskupa Dalberga. Sve ovo je smetalo Austriji, i car Franc II je već 1803. bio spreman da po treći put u toku jedne decenije uđe u rat sa Francuskom; samo je čekao pouzdanog saveznika. Bonapartina politika prema Nemačkoj je vodila u sukob sa Austrijom, a politika na Sredozemlju je vodila u sukob sa Engleskom. Od pohoda na Egipat, Englezi su Mediteran smatrali kao područje od vitalnog značaja za svoje interese na istoku. Zato su okupirali ostrvo Maltu. Amijenski mir je predviđao da u roku od tri meseca Englezi evakuišu ovo ostrvo, a Francuzi luke u Napuljskoj Kraljevini i Papskoj državi. Ipak, po zaključenju ovog mira, Napoleon je počeo da šalje vojno-političke misije u razne zemlje Sredozemlja, a zadatak tih misija je bio da uspostave francuski uticaj u tim zemljama. Zbog ovih francuskih misija, Enlgezi su odlučili da, ni po cenu novog rata, ne ispuštaju Maltu iz svojih ruku. Preko svog komesara Aleksandra Bela oni su sredili da “Malteški kongres” 5. juna 1802. proglasi engleskog kralja svojim suverenim gospodarom, koji nema pravo da ostrvo ustupi nekoj drugoj sili. Tako je red Sv. Jovana Jerusalimskog proteran sa Malte voljom samih Maltežana. Zatim je engleski ministar spoljnih poslova 15. marta 1803. tražio od Francuske da se složi sa ovom okupacijom Malte na period od 10 godina. Bonaparta ovaj predlog nije odbio, već je zatražio otvaranje pregovora na bazi Amijenskog ugovora, uz moguću arbitražu ruskog cara. Pošto su od ranije bili spremni na raskid mira, Englezi su odbili svaki dalji razgovor. Smatrali su da je bolji novi rat od postojećeg mira. Stoga su 12. maja 1803. opozvali svog ambasadora iz Pariza, i to je zapravo bio i kraj mira, iako su ratne operacije otpočele naredne godine. 10. Proglašenje Carstva? 45

Ako je mir doveo do uspostavljanja doživotnog konzulstva, novi rat je doveo do stvaranja carstva. Izbijanje rata je pružilo Napoleonu novu šansu da učvrsti svoj autoritet – Engleska je ta koja je dovel ado raskida, ona je izvršila izdaju, i samo joj se Napoleon može suprotstaviti. Napoleon je optuživao Engleze, i isticao je svoju spasilačku ulogu, i takođe je isticao i pojačanu aktivnost rojalista, i zbog svega toga je bilo potrebno dodatno ojačati njegovu vlast. Rojalistička aktivnost je bila stvarna, a ne samo deo Bonapartine propagande. Širom Francuske je stvorena obaveštajna mreža koja je radila za interese stranih zemalja i francuske emigracije. Tajna francuska policija je uglavnom uspevala da to tajno delovanje otkrije. Ipak, po sklapanju mira sa Engleskom, Bonaparti je pretila nova opasnost – u zemlju su se vratili rojalisti Žorž Kadudal i Id de Nevil, sa namerom da protiv prvog konzula organizuju zaveru. Povezali su se sa generalom Pišegrijem (pobegao iz Gijane gde je proteran 1797. od strane Direktorijuma). Pišegri je pokušao da u zaveru uvuče i generala Moroa (pobednika kod Hoenlindena), jer je on bio nezadovoljan svojim položajem u Bonapartinoj vojnoj i političkoj hijerarhiji. Ipak, zavera je otkrivena, i u februaru 1804. Moro je uhapšen, iako njegove stvarne krivice gotovo da i nije bilo. Uskoro je pao i Pišegri, da bi 9. marta 1804. bio uhvaćen i Kadudal, a do kraja meseca su pohapšeni i ostali zaverenici. Istraga je pokazala da je uskoro, u najvećoj tajnosti, u Francusku trebalo da stigne jedan od prinčeva Burbonske krvi. Podstaknut od Talejrana i Fušea, Bonaparta je pomislio da je u pitanju mladi vojvoda od Angijena, poslednji Konde, koji je kao emigrant živeo u bademi. Napoleon je izdao policiji nalog da otmu vojvodu i da ga dovedu u Vensanski dvorac u blizini Pariza. Vojvoda je 20. marta 1804. dovučen u Vensan, iste noći je od strane prekog suda osuđen na smrt, i 21. marta je streljan. Na isti način je bio pogubljen i jedan broj rojalista. General Moro je osuđen na dve godine zatvora, ali ga je napoleon oslobodio i poslao u izgnanstvo. Moro se vratio 1813. i poginuo u bici kod Lajpciga. Represalije protiv rojalista su ojačale položaj policije u Francuskoj. Njen šef je bio bivši jakobinski terorista – Žozef Fuše. On je postao jedna od najuticajnijih ličnosti Napoleonovog režima. Njegova ideja je bila da se doživotni konzulat u Francuskoj pretvori u nasledno carstvo. Fuše je računao da će time obeshrabriti sve zahere protiv Napoleona, jer njegovim uklanjanjem se ne bi ništa dobilo, već bi na presto došao neki drugi član doma Bonaparta. Od ljudi iz Napoleonove okoline, ovom planu se protivila samo Žozefina. Tribunat je 3. maja 1804. zatražio od Senata da se Bonaparta proglasi naslednim carem Francuske, a sutradan je Senat ovaj predlog prihvatio, i potom je pristupio reviziji Ustava. Revizija je izvršena za kratko vreme, i usvojena je 28. floreala XII godine (18. maj 1804). Potom je narod pozvan na plebiscit da se izjasni da li prihvata ili ne ovu promenu – 3,5 miliona je bilo za, a oko 2500 protiv. Ova ustavna revizija nije mnogo menja u organizaciji države u odnosu na ranija rešenja. Ostale su skoro sve institucije koje je Bonaparta stvorio u doba konzulstva. Car je dobio apanažu od 25 miliona franaka, kao nekad Luj XVI, uveo je monarhistički ceremonijal na svom dvoru, Legija časti je izjednačena sa nekadašnjim ordenom Luja Velikog, uspostavljene su kneževske i druge plemićke titule. Za razliku od starog, ovo novo plemstvo nije imalo nekadašnje poreske i pravne privilegije. Ovo nije bilo dovoljno Napoleonu, on je želeo da svojoj monarhijskoj vlasti prigrabi što više spoljnog sjaja. Zato je smislio da obnovi stari karolinški ceremonijal krunisanja cara od strane pape, s tim što imperator, kao nekada Karlo Veliki, sam sebi stavlja krunu na glavu. Ceremonija krunisanja se odigrala 2. decembra 1804. godine u katedrali Notr Dam. Bonapartisti su bili oduševljeni, rojalisti očajni, a republikanci zgroženi, a patriote i prijatelji revolucije van Francuske su bili razočarani. 11. Ratovi Napoleonovog carstva 1804-1807? Rat između Engleske i Francuske je obnovljen maja 1803. godine, ali oružane operacije su otpočele tek naredne godine. Potom u rat ulaze i Španija, Austrija, Rusija, Napulj, Švedska i Pruska. Ovaj rat je završen mirom u Tilzitu 7. i 9. jula 1807. godine. U ovom ratu Napoleon je ratovao protiv III i IV koalicije evropskih država. 46

Francuzi su bili superiorni i dominantni na kopnu, a Englezi na moru. Snaga francuske vojske je dolazila iz opšte vojne obaveze, koju na početku 19. veka sem Francuske nije uvela nijedna druga država. periodu od 1800. do 1812. Napoleon je pod zastavu pozvao više od milion Francuza. Napoleonova armija je bila ona koju je stvorila revolucija. Francuski vojnik nije bio vojnik sa propisanom kasarskom obukom, već vojnik koji se formirao u borbi. Francuski vojnici su imali osećaj nezavisnosti, slobode i jednakosti – tekovine revolucije, ali u skladu sa tim oni su bili skloni nedisciplini, pljački i nasilju. Takođe, i u pogledu organizacije vojske i obrazovanja rukovodećeg kadra, Napoleon je malo toga dodao tekovinama revolucije. Osnivao je vojne škole, ali je prilikom dobijanja činova više bilo cenjeno borbeno iskustvo, kao i hrabrost – “Svaki vojnik nosi u svom rancu maršalsku palicu.” Naoružanje Napoleonove armije nije bilo novo – sve do 1812. iz upotrebe nije bilo potisnuto oružje s kojim se 1792. ušlo u rat. Proces modernizacije oružja Napoleon je započeo posle pohoda na Rusiju, ali taj proces nije uspeo da završi. U ratu, Napoleon se oslanjo na iskustva stečena u Italiji 1796: duboki stroj je moćniji od plitkog; pokretna kolona je bolja od statične linije; brzo manevrisanje i prebacivanje trupa donosi prednost na bojnom polju (ovo je bilo korisno na zapadu, ali u prostranim vukojebinana Rusije i ne baš). Engleska kopnena vojska je bila tradicionalno mala – ni u jednom trenutku nije prešla 95 000 ljudi. Takođe, nije imala ni jedinstvenu komandu. General Artur Velsli, budući vojvoda od Velingtona, je učinio velike korake u sređivanju Vrhovne komande, u izgradnji sistema veza, snabdevanju… Engleska vojska je u kopnenim bitkama protiv Francuza igrala epizodnu ulogu. Nosioci tereta u tim bitkama bili su Austrijanci, Rusi i Prusi. Ipak, i te vojske su bile sastavljene od najamnika koji su bili organizovani na starim načelima vojevanja na čijim čelima su bili nesposobni komandanti. Najveća snaga Engleza je ležala u veoma moćnoj floti. Englezi su 1805. raspolagali sa 250 linijskih brodova. Mornara je bilo oko 150 000, i to su uglavnom bili nasilno mobilisani ljudi, pa i zarobljenici, ali su Englezi imali sjajne admirale: Džervajza, Nelzona, i Korneulsa. Naspram moćne engleske flote bila je desetkovana francuska mornarica koja se do 1804. nije oporavila od gubitaka pretrpljenih u Tuluzu 1793. i u Abukiru 1798. godine. Francuska flota je imala svega 60 linijskih brodova, koji su bili slabijeg kvaliteta od engleskih. Stoga su Francuzi protiv Engleza vodili rat manjih sukoba, inenadnih bočnih udara. Francusku inferiornost u odnosu na Engleze je umanjila španska flota od 40ak brodova. Anglo-francusko ratovanje (1803-1804) se svodilo na manje okršaje: Englezi su napadali francuske i holandske kolonije (Sveta Lucija, Tobago, i holandska Gijana); a Francuzi su 1803. zauzeli Hanover (lični posed engleskog kralja). Napoleon je znao da ovim čarkama ne može pobediti Engleze, i zato se vratio svojim ranijim idejama o invaziji Engleske. U isto vreme (1804) Englezi su se okrenuli svojoj oprobanoj taktici – pobeđivanje neprijatelja tuđim snagama. Napoleon je naredio da na obalama Lamanša započne koncentracija plitkih brodova, barki i drugih transportnih lađa, koje su bile u stanju da prevezu u Englesku armiju od 150 000 ljudi i 400 topova. Brodovi su se koncentrisali u luci i okolini Bulonja na Doverskom kanalu. To je bio tzv. Bulonjski logor. Za ovoliku armiju, Napoleonu je trebalo najmanje 2000 transportnih brodova, i 8 dana da ne nalete na englesku flotu, kako bi se iskrcali neometano. Dok je Napoleon smišljao kako da prebaci vojsku neopaženo, Englezi su radili na svom planu. Tokom 1804. su uspeli da ostvare političko zbližavanje sa Rusijom. Vlada Vilijama Pita (vratila se maja 1804) je ponudila Rusiji manju novčanu pomoć za ulazak u savez protiv Francuske, i car Pavle I je ovu ponudu prihvatio (posle dužih pregovora, i jer je bio zabrinut zbog francuskog širenja u Nemačkoj). Tako je 11. aprila 1805. između Rusije i Engleske potpisan ugovor o savezu. U međuvremenu, Napoleon je pridobio Španiju – 14. decembra 1804. Španci su objavili rat Englezima. U martu 1805. Napoleon je završio svoj plan o invaziji Engleske. Jedna velika francuska i španska flota je trebalo da se koncentriše na Antilima. Trebalo je da ona odvuče na zapad velik deo engleske flote, potom je trebalo da se Francuzi i Španci iskradu i velikom brzinom doplove do Lamanša - morali bi da stignu 10 dana pre Engleza. Za tih 10 dana Francuzi bi mogli, pod zaštitom nadmoćije flote, da prebace svoje trupe iz Bulonja u južnu Englesku i mogli bi da zauzmu London. Ipak, ovaj plan nije 47

vodio računa o slabostima i istrošenosti francuskog brodovlja i nije računao na odsustvo ofanzivnog duha među francuskim admiralima, najpre Vilneva, kojem je poverena komanda u celom ovom poduhvatu. Tokom juna 1805. u Karipskom moru su se zaista i našle dve flote: engleska i francuska. Flota Vilneva je bila slabija nego što je Napoleon predviđao, ali u Karibima i dalje nadmoćnija od Nelzonove. Ipak, Vilnev nije imao hrabrosti da napadne Nelzona, i 11. juna je krenuo prema Evropi, i nije ostvario prednost od 10, već samo 2 dana. Nelzon ga je 22. juna 1805. sustigao i naneo mu štetu na brodovima. Već tada je bilo jasno da od plana na invaziju Engleske neće biti ništa. Vilnev se potom sklonio u španske luke Vigo, Ferol i La Korunja, gde je primio naređenje da odmah otplovi u Lamanš. To je i učinio 13. avgusta, ali nije krenuo n sever, kako mu je bilo naređeno, već na jug prema Kadisku, u koji je stigao posle 5 dana. Tu su ga Englezi blokirali. Tako je i definitivno propao Napoleonov plan o invaziji Engleske, a u Evropi je već bila formirana III koalicija evropskih država protiv Francuske. Naime, englesko-ruskom savezu su prišle Austrija (16. juna), Napulj (10. septembra), Švedska (3. oktobra), i Napoleon je morao da opozove svoju armiju iz Bulonja. Vilnevu je 16. septembra 1805. bilo poslato naređenje da se vrati u Tulon. Pored ovog naređenja, njemu je stigla i vest da će po povratku biti smenjen. Vilnev je onda odlučio da po svaku cenu spase sebi čast. Tako je 20. oktobra 1805. sa 18 francuskih i 15 španskih napao Nelzonovu flotu od 27 brodova koja ga je čekala kod rta Trafalgar u blizini Kadiksa. Nelzonova flota je imala veću vatrenu snagu i nanela je ogroman gubitak francusko-španskoj floti (skoro porpuno potopljena). Takođe, i Englezi su imali velike gubitke, admiral Nelzon je poginuo. Ipak, Englezi su odneli pobedu, i uništili su najbolje brodove francuske i španske ratne mornarice. Ovaj gubitak, Napoleon sve do svog pada (1815) nije mogao da nadoknadi. Saznavši krajem avgusta 1805. za formiranje III koalicije, Napoleon je svojoj Velikoj armiji izdao naređenje da napusti Bulonj i krene ka Rajni. Napoleonov plan je bio da ne dozvoli sjedinjavanje armija kalicije, već da ih tuče jednu po jednu. Prva na redu je bila austrijska armija, podeljena na tri vojske: jedna pod komandom nadvojvode Karla u severnoj Italiji; druga pod komandom nadvojvode Johana u Tirolu; i treća pod komandom generala Maka na Dunavu, oko Ulma. Dve ruske vojske, koje je trebalo da se pridruže Austrijancima su se u oktobru 1805. grupisale u Galiciji, a u Hanoveru i Pomeraniji su se prikupljale engleske i švedske trupe. Napoleon je najpre krenuo na generala Maka, opkolio njegovu vojsku, i 15. oktobra 1805. ga porazio nedaleko od Ulma. To je bilo 5 dana pre bitke kod Trafalgara. Bitka kod Ulma je sprečila Prusku da priđe antifrancuskoj koaliciji. Takođe, posle bitke kod Ulma, Napoleonu je bio otvoren put ka Beču. U austrijsku prestonicu Napoleon je ušap 13. novembra 1805. godine. Ipak, Austrijanci još uvek nisu priznavali poraz – uzdali su se u rusku pomoć koja im je stizala u Češku. U blizini Brna se krajem novembra okupilo oko 80 000 Rusa i 25 000 Austrijanaca. Naspram njih Napoleon je imao 75 000 vojnika. Računajući na nadmoćniju artiljeriju, Napoleon je protivnike napao 2. decembra 1805. kod sela Austerlica (Slavkova). U ovoj bici Rusi i Austrijanci su pretrpeli velike gubitke (sve ukupno oko 20 000). Posle Austerlica, Austrija više nije mogla da pruža otpor, a ruske trupe su se povukle na sever. Mir između Francuske i Austrije (treći po redu od 1797) je sklopljen u Požunu 27. decembra 1805. Ovim mirom Austrijanci su se odrekli svih teritorija u Italiji i na jadranskoj obali. U ruke Francuza su došle Venecija, Istra i Dalmacija. Tokom 1806. Francuzi su ove teritorije zauzeli i uključili ih u sastav Kraljevine Italije. Takođe, Austrija je bila isključena i iz Nemačke. Sveto rimsko carstvo nemačke narodnosti je prestalo da postoji,Franc II je izgubio njegovu krunu, i postao je car Austrije kao Franc I. Dotadašnje austrijske teritorije u Carstvu su razdeljene francuskim saveznicama – Bavarskoj, Virtembergu, i Badenu. Bavarski kralj Mark Jozef je dobio Augzburg, Foralberg i Tirol. Požunski ugovor je priznavao i Napoleonovu nameru da iz Napulja protera Burbone. Napoleon je potom izdao proklamaciju o imenovanju svog najstarijeg brata Žozefa za kralja Napuljske kraljevine, i uputio ga tamo na čelu francuskih trupa. U Napulj, Žozef je ušao februara 1806, a Burboni su se sklonili u Palermo na Siciliji, i bili pod zaštitom engleske flote. Papa je, da bi zadržao državu, prepustio Francuzima luku Ankonu. 48

Požunskim mirom ojačan je francuski uticaj u Nemačkoj, pojačana Napoleonova dominacija u Italiji, i Francuzi su dospeli na Balkan. Sklapanjem mira sa Austrijom, rat u Evropi nije bio završen, tu je i dalje bila jaka Rusija. Da bi uspešno ratovao protiv nje, Napoleon je rešio da Bavarsku, Baden i Virtemberg stavi pod svoju još jaču kontrolu, i da na severu Nemačke stvori novu vazalnu državu. Najpre je u martu 1806. obrazovao Veliko Vojvodstvo Berg, sa centrom u Drezdenu. Jula iste godine je proglasio stvaranje Rajnske Konfederacije, u koju su ušle Bavarska, Berg, Baden, Virtemberg, i 12 manjih državica, kao i Saksonska Kraljevina. Posle Požunskog mira i preuređenja Nemačke, Napoleonova moć je bila ogromna i delovalo je da je nemoguće poraziti ga. Tako su i Rusi i Englezi (naročito posle smrti Vilijema Pita januara 1806) razmatrali mogućnost za izmirenej sa Francuskom. Sredinom 1806. u Parizu su otpočeli preliminarni pregovori o miru, ali ipak razlike među silama su bile prevelike, tako da se rat nastavio. Englezi i Rusi su onda gledali kako da nadoknade izlazak Austrije iz rata. Jedina velika evropska sila koja je bila neutralna bila je Pruska. Tako su i Rusi i Francuzi razvili veliku diplomatsku aktivnost u Berlinu – Rusi da bi Prusku uveli u rat, a Francuzi da bi je održali u neutralnosti. Ipak, Pruska se uključila u rat na strani Engleza i Rusa. Pruski kralj, Fridrih Vilhem II je 1. oktobra 1806. uputio Napoleonu ultimatum tražeći da se francuske trupe povuku na levu obalu Rajne. Ovo je zapravo bila objava rata, koja je označila i obrazovanje IV koalicije protiv Francuske. Ovu koaliciju su činile Engleska, Rusija, Pruska, i Švedska. Po dobijanju ultimatuma Napoleon je, 7. oktobra 1806. uputio dve armije na Prusku. Jedna je bila pod komandom maršala Neja, a druga Davua. Sa Nejovom armijom je išao i Napoleon. Ove francuske armije su 14. oktobra 1806. u dve bitke porazile Pruse – u bici kod Jene i kod Auerštata. Prusi su ukupno izgubili oko 40 000 ljudi (18 000 zarobljeno), 200 topova… Napoleon je 27. decembra 1806. ušao u Berlin. Ipak, rat nije bio okončan. Prusi su se uzdali u rusku pomoć. Ruske snage, potpomognute sa pruskim ostacima, su pripremale ofanzivu. Napoleon ih nije čekao i krenuo im je u susret. Operacije, u zimskim i prolećnim mesecima 1807, su vođene na ogromnim, i snežnim, ili blatnjavim, terenima istočne Pruske, što je veoma iscrpljivalo Francuze. U teškim uslovima, 8. februara 1807. se odigrala jedna od najkrvavijih bitaka Napoleonovih ratova. To je bila bitka kod Projsiš Ajlaua (Pruski Ejlau, danas Bagrationovsk – po Petru Bagrationu, ranjen u bici kod Borodina 7. septembra 1812). U ovoj bici je izginulo oko 45 000 Rusa, Prusa, i Francuza. Francuzi su odneli pobedu, ali ta pobeda nije bila konačna, pa je pruski kralj odbio 20. aprila 1807. Napoleonovu mirovnu ponudu. Napoleon je nastavio da ide na istok, i 20. maja je osvojio Dancing (Gdanjsk), veoma važnu luku za englesku trgovinu sa ovim delom Evrope. Francuzi su takođe uspeli da zaustave novu rusku protivofanzivu koja je pokrenuta u proleće, u bici kod Fridlanda 14. juna 1807. godine. Posle ove bitke ruske snage nisu bile iscrpljene, ali su dvorski krugovi (Čartorijski, Stroganov) izvršili pritisak na cara da izađe iz rata. Izostanak engleske pomoći i njihovog obećanog iskrcavanja u Holandiji i Italiji su konačno ubedili cara Aleksandra I da prihvati mirovne pregovore. Za pregovore je bio i Napolen, zabrinut događajima u Španiji, a i planirao je da Englesku pritisne ekonomskom blokadom. Tako je u leto 1807. sklopljen mir u Tilzitu. Tilzitski mir su zapravo dva mirovna ugovora zaključena između Francuske i Rusije (7. jula) i između Francuske i Pruske (9. jula). Ovim mirom Pruskoj su nametnuti teški uslovi. Napoleon je prusko napuštanje neutralnosti i ulazak rat tretirao kao izdaju i hteo je da Pruse strogo kazni, a i hteo je da ih onesposobi za dalju borbu. Pruskoj je oduzeta velika teritorija, sa polovinom stanovništva, 5 od 10 miliona. Pruska je izgubila sve teritorije na levoj obali Elbe i sve teritorije dobijene u deobama Poljske posle 1772. godine. Nametnuta joj je i velika ratna odšteta, kao i francuska okupacija sve do njene isplate. Od poljskih teritorija oduzetih Pruskoj Napoleon je obrazovao Veliko Varšavsko Vojvodstvo, koje je dao na upravu saksonskom kralju, i tako ga zapravo uključio u Rajnsku Konfederaciju. Rusija je prihvatila ovo rešenje, a poljski patrioti su mislili da je ovo početak obnove Poljske. Od teritorija oduzetih Pruskoj zapadno od Elbe je formirana Kraljevina Vestfalija, kojoj je za kralja određen najmlađi Napoleonov brat Žerom koji se oženio princezom Katarinom od Virtemberga. 49

Ruski gubici nisu bili veliki. Obavezala se da će u korist Francuza napustiti Jonska ostrva i Boku Kotorsku, teritorije koje je zauzela 1799, tj. 1805. Takođe, Rusija se obavezala da će evakuisati Vlašku i Moldaviju, i zaključiti mir sa Turskom. Ako sultan ne bi prihvatio mir, Napoleon i Aleksandar I bi se dogovorili kako da podele evropske delove Osmanskog carstva. Tilzitski mir je označio novo prekrajanje evropske karte u korist Francuzke. Napoleonu je partner ovog puta bio ruski car, koji nije mogao biti zadovoljan kao Napoleon, ali ipak prihvatio da posreduje za mir kod Engleza, a i pristao je na tajni sporazum o savezu, prema kojem je Rusija trebalo da pristupi kontinentalnoj blokadi, i po kojem je trebalo da Napoleon dobije odrešene ruke na zapadu, a Aleksandar I na istoku od reke Visle. 12. Kontinentalna blokada? Iz ratovanja za III i IV koalicijom od 1804. do 1807. Napoleon je izašao kao pobednik nad svim protivnicima, osim jednim – Engleskom. Francuska je imala jaku kopnenu vojsku, a Engleska mornaricu, tako da ni jedna strana nije mogla da potpuno porazi oni drugu. U takvoj situaciji, obe strane su se okrenule ekonomskim sredstvima borbe. Engleska je objavila blokadu francuskih obala, a Frabcuska je zabranila uvoz engleske robe. U Francuskoj je, čitav vek pre Napoleona, postojalo mišljenje da moć Engleske počiva na njenoj privredi, i da je ta privreda veoma ranjiva i nesigurna. naime, Francuzi su smatrali da ona potpuno zavisi od izvoza gotovih proizvoda u Evropu, i da bi presecanje tog izvoza dovelo do sloma engleskog privrednog sistema, a potom bi dovelo i do vojnog i političkog poraza Engleske. Još od 1793. i Francuska i Engleska su nastojale da oslabe jedna drugu ekonomskim pritiscima. Engleska flota je krstarila ispred francuskih luka i plenila francuske brodove, a zauzvrat su Francuzi zabranjivali ulazak engleskih brodova u svoje luke. Pri tom su Francuzi poštovali međunarodno pravo o slobodnoj plovidbi, dok Englezi nisu. Oni supresretali brodove i proveravali da li nisu možda bili u nekim zabranjenim lukama, i ukoliko jesu, onda su ih plenili. Napoleon je potom za englesku robu zatvarao luke u osvojenim zemljama, bez obzira na čijim brodovima je ta roba doneta. Tu meru je 1803. proširio i na robu iz engleskih kolonija. Konačno, Napoleon je 21. novembra 1806. izdao Berlinski dekret o zabrani uvoza engleske robe u Evropu. Ovaj dekret je postavio osnove sistema koji je u istoriji poznat pod imenom Kontinentalna blokada. U Dekretu je Engleska optužena da ne poštuje slobodu mora i ljudska prava, i da ugrožava međunarodnu razmenu, sa ciljem da izgradi englesku trgovinu i industriju na ruševinama kontinentalne industrije i trgovine. Britanska ostrva su bila u stanju blokade, sa Engleskom je bila zabranjena svaka trgovina, svaka prepiska, svako posećivanje. Svi engleski brodovi u evropskim lukama je trebalo da budu zaplenjeni, a svaki engleki građanin koji se zatekne u Evropi je smatran ratnim zarobljenikom. Berlinski dekret se primenjivao u Francuskoj, Španiji, Italiji, Švajcarskoj, Holandiji, Danskoj, Nemačkoj. Na ovaj ugovor se, Tilzitskim mirom, obavezala i Rusija; a Napoleon je oružjem prisilio i Portugaliju. Engleska pomorska blokada nije mogla uništiti i izgladneti Evropu, i zato je cilj engleske blokade bio da se Evropa liši kolonijalnih proizvoda i nekih važnih sirovina (kafa, čaj, kakao, začini, šećer, pamuk, indigo) i da se na taj način oslabi Napoleonov režim. Cilj Napoleonove blokade je bio da liši Englesku tržišta na koje bi mogla da plasira svoju robu. Tako bi u Engleskoj došlo do hiperprodukcije, nezaposlenosti, a potom i do društvene i političke nestabilnosti. Na vest o Berlinskom dekretu, engleska vlada je proširila pomorsku blokadu na sve one zemlje koje prihvate Napoleonov kontinentalni sistem. Prema ovim engleskim odlukma u evropske luke su mogli da uplove samo oni brodovi – ma čiji oni bili – koji su prethodno svratili u neko englesko pristanište i platili taksu od 25% na vrednost robe. Brod bez ove potvrde je trebalo da bude zaplenjen. Na ovo je Napoleon odgovorio Milanskim dekretom (17. decembar 1807), i Dekretom (11. januar 1808). prema Milanskom dekretu svaki brod koji primi engleske kontrolne organe, ili uđe u englesku luke, smatran je engleskim brodom i trebalo je da bude zaplenjen. Prema Dekretu od 11. januara 1808. mornar koji prijavi svoj brod, da je bio u engleskoj luci, trebalo je da dobije 1/3 novca koji se naplati 50

od prodaje broda i celog njegovog tovara. Tako su Francuska i Engleska sprečile neutralno držanje nekih zemalja. Poslediceblokade u Engleskoj tokom 1807. nisu bile teške. Do Tilzitskog mira Berlinski dekret nije bio strogo primenjivan, a kontrola carinarnica koje su se pružale na ogomnom prostoru je bila nepouzdana. Ipak, posle Tilzita stvari su počele da se menjaju, i došlo je do potpunijeg zatvaranja zapadne, severne i centralne Evrope za englesku robu. Na severu je jedino Švedska bila otvorena za englesku robu (bila zaštićena jakom engleskom flotom). Trgovina Engleske na severnim područJima Evrope je tokom 1808. bila značajno umanjena. Takođe, od 1808. bila je slaba i engleska trgovina i sa Italijom i Španijom. Zato raste značaj Malte, kao centra krijumčarske trgovine za jug Evrope (na severu je to bila luka Geteborg). Engleska je trpela gubitke zbog ove blokade, ali je krajem 1807. pogodila velika katastrofa. Naime, 22. decembra 1807. Kongres SAD je izglasao zakon o zabrani brodovima SAD da plove u bilo koju inostranu luku bez specijalne dozvole predsednika SAD. Kongres je ovu odluku doneo kao odgovor na diskriminacionu politiku i Francuske i Engleske prema neutralnim zemljama. Iako je ova mera bila uperena i protiv Engleske i Francuske, više je pogađala Englesku jer joj je uskratila dovoz američkog drveta, pamuka i žitarica. Takođe, ovu odluku o zabrani izvoza je sledila i zabrana uvoza engleske robe u SAD, što je još više pogodilo Englesku. Tokom 1808. Engleska je bila u teškoj situaciji. Njen izvoz je opao za 60%, a povećavale su se zalihe šećera, kafe, čaja, ruma, bibera, te su cene ovih proizvoda naglo padale. Došlo je i do nezaposlenosti u industriji i rudarstvu, a nadnice zaposlenih su padale. Pamučna i vunarska industrija su patile usled nedostatka sirovina, a metalurgija je stradala usled hiperprodukcije. Ekonomski problemi su u Engleskoj izazvali društveno-politička uznemirenja, ali ni blizu onakvih kakve je očekivao Napoleon. Engleska vlada je uspela da savlada vigovsku opoziciju i neorganizovane pokrete radnika. Ovaj ekonomski rat je doveo do postavljanja pitanja – kako naći zamenu za kolonijalne proizvode i sirovine koje više ne stižu i kko razviti industriju koja bi nadoknadila engleske proizvode? Za rešavanje ova dva problema Napoleon je kao ključni faktor odredio razvoj francuske privrede. Značajno mesto su dobila naučna istraživanja u oblasti agronomije, hemije, tehnologije… Velika pažnja je poklonjena pitanju proizvodnje šećera od evropskih sirovina kako bi se zamenio uvozni šećer. Tako su uspeli eksperimenri Prusa, francuskog porekla, Ašara sa šećernom repom, i od 1809. je započeta industrijska proizvodnja šećera iz repe, ali to nije moglo da zadovolji evropske potrebe. Indigo je nadoknađen pastelom. Pokušaji gajenja pamuka u Francuskoj i Italiji nisu dali zadovoljavajuće rezultate. U oblasti industrije, jedino je metalurgija zabeležila vidan napredak, i to pre svega zahvaljujući ratnoj proizvodnji. Velik uspon su doživeli metalurgijski centri u istočnoj Francuskoj, Belgiji i na levoj obali Rajne. Ovakav Napoleonov način prevazilaska krize nastale pomorskom blokadom od strane Engleza, je doveo do favorizovanja francuske industrije, te su tako mnogi poslovni ljudi u satelitskim zemljama i poluzavisnim zemljama želeli da Francuska anketira njihovo područje kako bi ostvarili veći profit. Napoleon je znao da kontinentalna blokada može uspeti samo ako se bude striktno primenjivala, tj. ako se britanskoj trgovini ne ostavi nijedan prolaz u Evropu. Ipak, Portugalija, zemlja sa značajnim geografskim položajem, nije pristajala da se uključi u kontinentalnu blokadu. Napoleon je na podsticaj španskog prvog ministra Godoja, a i zbog lične ambicije, 28. jula 1807. uputio ultimatum Portugaliji, tražeći od nje da objavi rat Engleskoj. Portugalija je ultimatum odbila, a Napoleon je 29. oktobra 1807. sa Španijom u Fontenblou potpisao ugovor o deobi portugalske teritorije. Južni deo Portugalije je trebalo da pripadne Godoju kao posebna kneževina; severni deo je trebalo da se da kraljici Etrurije u zamenu za Toskanu koja je trebalo da se spoji sa Francuskom; pitanje centralnog dela, sa Lisabonom, je trebalo da bude rešeno naknadno, posle završetka rata. Istim ovim ugovorom, Španija je dozvolila francuskim trupama da prođu kroz njenu teritoriju zbog napada na Portugaliju.

51

Već u novembru 1807. jedna francuska armija, pod komandom generala Žinoa, je prešla Pirineje i uputila se ka Portugaliji, i 30. novembra je bila u Lisabonu. Nekoliko dana pre toga, regent Huan de Braganca, je zajedno sa porodicom otplovio za Brazil. Po osvajanju Portugalije Napoleon je oklevao sa sprovođenjem odredbi ugovora iz Fontenbloa. Razlog za to je bio unutrašnji sukob u Španiji koji je tada izbio. Premijerom Godojem je vladalo veliko nezadovoljstvo, i koristeći se time, prestolonaslednik Ferdinand i određeni broj plemića su skovali zaveru za svrgavanje Godoja, koji je optužen za izdaju. Godoj je uspeo, uz pomoć kraljice, da protiv prestolonaslednika pridobije kralja Karla IV. Kralj je izdao naredbu da se Ferdinand uhapsi. Na intervenciju Napoleona ovaj sukob je izglađen, i trojica vodećih ljudi Španije su se izmirila. Ipak, situacija u Španiji je i dalje bila nategnuta (došlo do pokreta protiv Godoja kao izdajnika), i Napoleon je pratio situaciju kako bi znao kada je trenutak za intervenciju. Početkom 1808. je za vrhovnog komandantafrancuskih trupa u Španiji postavio vojvodu od Berga (general Mira), koji je želeo da postane kralj u ovoj zemlji. Potom je u Španiju poslata vojska pod komandom generala Dipona, a dva garnizona su bila smeštena na Pirinejima. Zatim u Aranhuzeu 17. marta 1808. izbija ustanak. Godoje je uhapšen, Karlo IV je abdicirao, a Ferdinand je proglašen za kralja. Ustanak se proširio na Madrid, i potom Mira, na poziv Karla IV, ulazi sa vojskom u prestonicu, a Karlo IV povlači abdikaciju i poziva Napoleona da posreduje. Ipak, došlo je do novog ustanka koji je izbacio francuske trupe iz Madrida, u koji trijumfalno ulazi Ferdinand. Napoleon potom poziva na sastanak u Bajon Karla IV i Ferdinanda i Godoja. Ovo savetovanje je održano od 19. aprila do 10. maja 1808. i završilo se Napoleonovom odlukom da protera Burbone sa vlasti u Španiji. Iako je Mira želeo španski presto, Napoleon mu ga nije dao, već je za novog španskog kralja postavio svog brata Žozefa, a Miraa je poslao na Žozefovo mesto u Napuljskoj Kraljevini. Ipak, dolazi do ustanka španskog naroda, masovnog gerilskog pokreta, i to je Napoleonu zadavalo mnogo problema. Takve probleme Napoleon je imao i u drugim delovima države, kao npr. u italijanskim državama Toskani i papskoj oblasti. Napoleon je pripojio Toskanu Francuskoj, a iste, 1808, to je učinio i sa Vojvodstvom Parma. Januara 1808. Napoleon je okupirao čitavu Papsku državu sa Rimom i lukom Čivita Vekijom. Papa Pije VII je odbio da potpiše ugovor o stavljanju svoje države pod kontrolu Francuske, i onda su Napoleonove trupe 2. februara 1808. razoružale papsku gardu, prodrle u Kvirinalsku palatu i mesec dana kasnije proterale većinu kardinala iz Rima. Tako je početkom 1808. celo Apeninsko poluostrvo došlo pod vlast Francuske. 13. Veliko Carstvo 1807-1812. godine? Francuska vojska se od 1792. godine borila sa najamničkim armijama, koje su bile inferiorne ponekad brojem, često strategijom i uvek moralom. Francuska vojska je na otpor pobunjenog naroda nailazila uglavnom samo u Francuskoj. Međutim, kako su krenula osvajanja, dolazilo je i do pobuna naroda, i to uglavnom na onim teritorijama gde nije došlo do ukidanja feudalizma i poboljšanja položaja seljaka, i u kojima je sveštenstvo, usled zaostalosti, imalo velik politički uticaj na narod. Takvi slučajevi su bili u Italiji. Ipak, tamo gde je francusko osvajanje donelo oslobođenje seljaka i prevlast buržoazije (Belgija, Holandija, Švajcarska), značajnijih pokreta protiv Francuza nije bilo. Od 1808. godine francuska vojska se suočava sa još jednim problemom. Naime, više nisu u pitanju samo pobune zaostalog seljaštva vođenog od kontrarevolucionara. Reč je o nacionalnim pokretima protiv osvajača, i ti pokreti su bili zasnovani na razvijenoj nacionalnoj svesti, i ironija je da je do sazrevanja tih pokreta došlo upravo zbog francuskih osvajanja, jer su francuski vojnici sa sobom nosili i ideje revolucije. Ulazak francuskih trupa u Španiju, a naročito okupacija Madrida marta 1808. je izazvalo ogorčenje španskog naroda. Do antifrancuskog ustanka je došlo 2. maja 1808. u Madridu, ali je francuski komandant Mira uspeo da organizuje svoje trupe i da uguši ustanak. Ipak, tri nedelje kasnije, 24. maja, 52

cela Španija je bila zahvaćena ustancima – izbijali su istovremeno na više mesta: u Valensiji, Malagi, Sevilji, Badalonu. Španski narod je bio nezadovoljan ekonomskom, društvenom i političkom situacijom – kontinentalna blokada je dovela samo do još većeg siromašenja ionako siromašnog stanovništva, ljudi su ostajali bez poslova, nema benzina na pumpama, čeka se u redu za hleb i mleko, a policija bije narod… Među nezadovoljnicima su bili trgovci, zanatlije, industrijalci, radnici, plemići, sveštenici. Sveštenici su uspeli da protiv Francuza pridobiju i dobar deo seljaštva. Kardinal Despuig je pozvao španski narod da se bori protiv stranih zavojevača i domaćih izdajnika. U svakoj oblasi španije u kojoj je došlo do ustanka je obrazovana ustanička hunta, uglavnom sastavljena od sveštenika, plemića i manjeg broja predstavnika buržoazije. Među ustaničkim oblastima i njihovim huntama saradnja je uspostavljena tek u leto 1808, a i došlo je do veze sa engleskom vladom (Asturija, Sevilja – trgovačke veze) koja je obećala i slanje 1 ekspedicionog korpusa pod komandom generala Artura Velslija. Na stranu ustanika su prilazili i vojnici, regularne kraljevske trupe, koji su prebacivani na jug zemlje i stavljani pod komandu generala Kastanjosa. U početku Napoleon nije uzimao za ozbiljno ovaj španski pokret, i nadao se da će on prestati sam od sebe kada Žozef preuzme presto. Žozef je uspeo da 20. jula 1808. stigne u madrid i preuzme kraljevsku vlast. Ipak, dan kasnije, francuska armija pod komandom Dipona je pretrpela težak poraz kod Bajlena, i zajedno sa svojim komandantom se predala generalu Kastanjosu. Pored Trafalgara, ovo je najteži francuski poraz od kada je 1799. Napoleon došao na vlast. Ovaj poraz kod Bajlena je imao velik odjek u Evropi, i podstakao je otpor protiv Francuza i u drugim zemljama. Taj otpor je postao još jači kada je 5 nedelja kasnije poraz doživeo i francuski general Žino u Portugaliji. Mkega je porazio engleski general Velsli sa 13 000 (1. avgusta 1808. se iskrcao severno od Lisabona) + još toliko pobunjenih Portugalaca. Žino se sa 30 000 vojnika držao pasivno, i dozvolio je da bude opsednut u blizini portugalske prestonice, i potom je sa Velslijem u Sintri potpisao predaju. U Španiji kralj Žozef nije uspeo da stvori ozbiljniji društveni i politički oslonac. Podržala ga je mala grupa liberalista koji su bili izvrgnuti opštem preziru, tako da je Žozef zapravo imao oslonac samo u francuskoj vojsci. Ipak, i njegova vojske je sve teže izlazila na kraj sa ustanicima. Ceo jug Španije je bio u rukama ustanika, a tokom leta su ovladali Saragosom, Valensijom, i još nekim centrima na severu. Krajem leta 1808. Žozefu nije ostalo ništa drugo nego da sa vojskom napusti Madrid, i povuče se severno od Ebra. Sami španski ustanici su bili podeljeni. Liberalna grupa pod vođstvom Hovelanosa, i konzervativna okupljena oko Floride-Banke. Liberali su bili pristalice ustavne, a konzervativci prosvećenoapsolutističke monarhije. Engleza na poluostrvuostrvu bilo:13 000 u Španiji i 20 000 u Portugaliji. Iznerviran neuspesima svojih generala i svog brata na Pirinejskom poluostrvu, Napoleon je novembra 1808. stao na čelo vojske od 180 000 ljudi, i 30. novembra 1808. porazio ustanike kod Somosijera, a 5. decembra je ušao u Madrid. Žozef je vraćen na presto. Tokom zime Napoleon je uništavao jedno po jedno žarište ustanka na severu, i 20. februara 1809. (posle petomesečne opsade) zauzeo Saragosu. Žozef I je uspeo da, oslanjajući se na francusku vojsku, vlada Španijom naredne tri godine. Ali te godine vladavine su bile ispunjene neprekidnim sukobom sa španskim gerilcima, koji su bili pomagani od strane Engleza. Francuski neuspesi u Španiji i Portugaliji su snažno odjeknuli u Nemačkoj, probudivši nadu da se Napoleon odatle može izbaciti. U Nemačkoj se na početku 19. veka izgrađivalo nacionalno osećanje pod uticajem ideja francuske revolucije, a opet, upravo to nacionalno osećanje je budilo otpor protiv stranog okupatora. Pod uticajem nacionalnih ideja, a još više usled nezadovoljstva francuskim nametima, rekvizicijama, i drugim političko-ekonomskim ugnjetavanjima, u Nemačkoj je došlo do osnivanja tajnih patriotskih društava – tugebunda. Prvi tugebund je formiran u Kenigzbergu 1808. godine. Za samo godinu dana obrazovano je 25 takvih društava sa 700 članova. Ova društva su vršila tajnu propagandu i pripremala ustanak protiv Napoleona, a takođe su javno osuđivali građane koji su 53

sarađivali sa Francuzima. Da bi privukli što veći broj građana, društva su koristila revolucionarne parole: sloboda, bratstvo, jednakost, narodni suverenitet. Time su izazvali nepoverenje vladajuće aristokratije u nemačkim zemljama, koja je spas očekivala pre od ruskih i austrijskih trupa nego od svog naroda. Vesti o francuskim neuspesima na Pirinejskom poluostrvu su zatekle Austriju u veoma teškoj finansijskoj situaciji. I pored toga, u državi je pokrenuta antifrancuska agitacija, i uz velike finansijske napore stvorena je vojska od 150 000 ljudi. Austrijanci su smatrali da je došao trenutak da se obračunaju sa Napoleonom i iz razloga što se rusko-francusko prijateljstvo hladilo. Ruska aristokratija je tražila priliku da razbije savez sa Napoleonom, a i sam car Aleksandar je bio sve nezadovoljniji Napoleonovim ponašanjem. Uznemiravalo ga je Napoleonovo odbijanje da evakuiše Poljsku, te je i sam produžavao okupaciju Vlaške i Mlodavije, i zbog toga mu je Napoleon pretio da će zauzeti Šleziju. Napoleon je pismom od 2. februara 1808. predložio Aleksandru I deobu Turske. Austrija je trebalo da zauzme zapadni Balkan (Bosnu i Srbiju), Rusija istočni Balkan i azijske delove Turske, a Francuskoj je trebalo da pripadnu Egipat i Sirija. Cilj ovog predloga je bilo obezbeđivanje najosetljivih područja istočnog Mediterana i pri tome je trebalo krvno zavaditi Rusiju sa Englesko, i radi razmatranja ovog predloga Napoleon je predložio ruskom caru novi sastanak. Do ovog novog susreta je došlo na tlu Nemačke, u Erfurtu, 27. septembra 1808. godine. To je vreme kada su Francuzi imali najveće teškoće na Pirinejskom poluostrvu. Napoleon je to pokušao da sakrije, ali je Aleksandar I bio obavešten o njima i to od strane francuskog ministra inostranih poslova – Talejrana, koji je i savetovao Aleksandra I da se odupre Napoleonu. Aleksandar je odbacio Napoleonov projekat o deobi Osmanske imperije, i primorao je Napoleona da prihvati produžavanje ruske okupacije Moldavije i Vlaške, a da sam evakuiše Veliko Varšavsko Vojvodstvo. Takođe, Aleksandar je odbio i Napoleonov poziv da ga podrži u slučaju rata sa Austrijom. Ovu vest je Talejran odmah dostavio austrijskom ambasadoru u Parizu, grofu Meternihu, a ovaj odmah prosledio za Beč. Kada je, novembra 1808, Napoleon sa vojsokm prešao Pirineje, Austrija je pomislila da je trenutak da deluje. Ipak, nije imala dovoljno novca, novac iz Londona nije stizao, a Pruska je oklevala sa svojim odgovorom na saradnju. Uspostavljena je veza sa tugebundima, kako bi se pokrenule narodne stranke u Nemačkoj, ali je do značajnijeg pokreta došlo samo u Tirolu (od 1805. u sastavu Bavarske). Tamo je narodno nezadovoljstvo preraslo u ustanak 9. aprila 1809. godine, a tog dana je i Austrija objavila rat Francuskoj. Ipak, Austrija je sa ovom svojom odlukom kasnila. Napoleon je u toku februara 1809. završio operacije u Španiji i vratio se u Pariz. Bio je obavešten o austrijskim pripremama, i počeo je sa spremanjem vojske. Po objavi rata, sa 300 000 vojnika je prešao u Nemačku. Ipak, 2/3 ove vojske su činili stranci i regruti, te je ova vojska bila slabija od onih iz 1805/06/07. godne, ali je i dalje bila moćna. Pruska je onda odbila poziva Austrije da joj se pridruži, i tako je zapravo V koalicija iz 1809. imala samo dve članice – Englesku i Austriju. Napoleon je zanemario tirolske ustanike, i udario na austrijske regularne trupe. Do prve bitke je došlo kod mesta Ekmila, na Dunavu, 22. aprila 1809. Nadvojvoda Karlo je poražen, i morao je da se povuče. Napoleon je gonio austrijsku vojsku prema istoku, i 12. maja ušao u Beč. Nadvojvoda Karlo je sa 150 000 ljudi prešao na levu obalu Dunava i porušio mostove. Napoleon je tek posle mesec i po dana obnovi ofanzivu – 4. jula prešao Dunav, i 6. jula 1809. naneo Austrijancima težak poraz kod Vagrama. Očekujući pomoć sa strane, Austrijanci su potpisali samo primirje 12. jula. Ipak, ta očekivana pomoć se svela na iskrcavanje 40 000 Engleza kod Flesinga u Holandiji 30. jula 1809. Ove trupe je porazio Fuše sa belgijskom nacionalnom gardom. Austrijancima od pomoći nije bio ni tirolski ustanak. Tako su Austrijanci morali da potpišu mir – 4. put za 12 godina. Mir je potpisan u Šenbrunu 14. oktobra 1809. Austriji je oduzet deo Galicije sa Krakovom, koji je pripojen Velikom Varšavskom Vojvodstvu. Drugi deo Galicije, sa Tarnopoljem, je uzela Rusija. Salcburg i deo Gornje Austrije (okrug In) je dat Bavarskoj. Na jugu, Austriji su oduzeti delovi Hrvatske, Slovenija, Trst i Rijeka. Ove oblasti su ujedinjene sa Istrom i Dalmacijom, i ušle su u sastav Ilirskih Provincija (centar u Ljubljani), koje su 54

direktno pripojene Francuskoj. Za namesnika ovih provincija je imenovan maršal Marmon. Kraljevina Italija je dobila južni Tirol (u zamenu za Istru i Dalmaciju). Pokreti u Nemačkoj protiv Napoleona, posle Vagrama i Šenbruna, su bili suzbijeni. Pokret protiv Napoleonove vlasti u Italiji je bio slabiji nego u Španiji i Nemačkoj, ali je ostavio posledice, od kojih je najtrajnija bila stvaranje nacionalne ideologije, koja je, kao i kod Nemaca, imala značajnu ulogu u kasnijoj borbi italijanskog naroda za ujedinjenje. Od društvenih i političkih pokreta usmerenih protiv vlasti Francuza najsnažniji su bili oni koji su se javili u vreme austrijsko-francuskog rata 1809. Tada su seljački pokreti izbili u severnim delovima Lombardije, a pobunjenici su uspeli da uđu u Modenu, Bolonju, da opsednu Feraru. Ipak, posle Vagrama, ove pokrete Francuzi su brzo uništili. Po svom karatketu, te pobune su više bile socijalnoekonomski nego politički pokreti. U južnoj Italiji se još 1806. iskrcao odred od 5 000 Engleza pod komandom Džona Stjuarta. Uspeo je da zauzme mesto Maidu, i odatle je, potpomognut Kalabrijskim pobunjenicima, izvodio napade na Francuze – čak je uspeo, 9. jula 1809, da pobedi jednu francusku diviziju. Posle toga Francuzi su uputili jače snage u Italiju i proterali Engleze. Iako su oterali Engleze, ostali su kalabrijski gerilci, malobrojni, ali veoma uporni. Snaga kalabrijske gerile je bila u podršci mreže patriotskih organizacija – karbonara, čiji se prvi tragovi javljaju još 1806, a pravu aktivnost razvijaju 1810. godine. Karbonari su bili izrazito politička organizacija kojoj je cilj proterivanje stranaca iz Italije, oslobođenje i ujedinjenje italijanskog naroda. Zbog ovog italijanskog otpora, Napoleon je odlučio da Italiju još čvršće veže za Francusku. On je 10. juna 1809. odlučio da raščisti sa Papskom državom, koju je više od godinu dana držao pod okupacijom. Proglasio je njenu aneksiju, i pretvorio je u provinciju Lacijum, u okviru Francuskog Carstva. Zbog toga ga je papa sledećeg dana ekskomunicirao, a Napoleon je naredio da se papa uhapsi i zatvori u grad Savonu. Usled Napoleonove kontinentalne blokade i prekida trgovine sa SAD, Engleska je i tokom 1808. prolazila kroz velike ekonomske, socijalne i političke probleme. Ipak, ove blokade i ograničenja nisu lako padale ni Evropi ni Americi. To je 1809. dovelo do popuštanja anglo-američke zategnutosti, a zatim, zahvaljujući događajima u Portugaliji, Španiji i ratovanju V koalicije, do prvih proboja i u sistemu kontinentalne blokade. Nedovoljne snage i korumpiranost kontrolnih organa na Baltičkom moru su tokom 1809. doveli do postepenog obnavljanja trgovačKih veza između Engleske i Pruske. U Rusiji su se careve naredbe o zabrani uvoza engleskih proizvoga retko poštovale. Švedska, koja se 1809. izmirilia sa Rusijom, a 1810. sa Francuskom, je takođe prihvatila blokadu samo na rečima. Štaviše, engleski izvoz u Švedsku se stalno povećavao, a potom je velik deo te robe izvožen u centralnu Evropu. Tokom 1810. rasla je engleska razmena i sa Danskom i Norveškom, a najsnažniji centar za prebacivanje engleske robe u zemlje uz obale Severnog mora postalo je ostrvo Helgolang. Odatle je najviše robe odlazilo u Nemačku i Holandiju. Da bi se suprotstavio tome, Napoleon je počeo da gradi gust carinski kordon, od ušća Rajne do Bremena, ali se i to pokazalo neefikasnim. Čak je i sam holandski kralj, Napoleonov brat, Luj Bonaparta, obnovio trgovinu sa Engleskom. Sve holandske luke su 1809, po njegovoj naredbi, bile otvorene za brodove neutralnih zemalja, a ti brodovi su dovozili englesku robu. Napoleon mu je to prebacivao, ali je i sam prekršio svoje odredbe. Tokom 1809. u Francuskoj je proizvodnja vina, rakija i žitarica bila veoma dobra, a ti proizvodi su bili potrebni Engleskoj, i Napoleon je dozvolio da se ta roba, po povoljnim cenama, izveze tamo, a dozvolio je da se tamo nabavi građevinsko drvo, gvožđe, lekovi… Da bi prikrio ovu trgovinu, Napoleon ju je obavljao na brodovima neutralnih zemalja. Kontinentalna blokada je bila privremena pojava koja je samo za kratko vreme zaustavila englesku trgovinu sa Evropom. Već 1809. 47% svoje celokupne trgovine, Englezi su obavljali sa Evropom. Istovremeno se obnavljala i trgovina između Engleza i SAD. Američki Kongres je 15. marta 1809. skinuo embargo sa Engleske. Tih godina (1809-1810) i mnoge španske kolonije u Americi su otvorile svoje luke za englesku robu. 55

Tako je 1809. godina predstavljala godinu sloma kontinentalne blokade. Napoleon to nije shvatio, i samo je pooštrio mere protiv prekršioca njegovih odredbi. Naterao je holandskog kralja na abdikaciju, i potom Holandiju pripojio Francuskoj. Istu sudbinu su doživeli i Veliko Vojvodstvo Oldenburg, Veliko Vojvodstvo Berg, Kraljevstvo Vestfalija… Zahvaljujući ovim aneksijama, Napoleonovo carstvo je postiglo najširu ekspanziju. Tako je bilo stvoreno Veliko Carstvo. U doba Velikog Carstva Francuska je imala najveće prostranstvo: 1811. je imala 130 departmana, umesto 83 iz 1789. Na severu se protezala do Baltičkog mora; na istoku, granica je najvećim delom išla rekom Rajnom, uključujući u sastav Francuske Ženevu i kanton Vale; na jugoistoku su Francuskoj bile pripojene italijanske teritorije Đenova, Pijemont, Toskana, i Rimska oblast. Preko Italije, francuska teritorija se prostirala na zapadne delove Balkana, istočnu obalu Jadrana i na Jonska ostrva. Na Pirinejima je 1812. oduzela Španiji dolinu gornje Garone. Oko Francuske i pod njenim vođstvom širio se sistem vazalnih država. U jednim državama su vladali napoleonidi (carski rođaci), a u drugim strani kneževi koje je Napoleon držao pod kontrolom. Uz njih je bilo i nekoliko država saveznica Francuske.

Vazalne države su bile naslednice nekadašnjih “republika sestara”. Prva je Kraljevina Italija, osnovana 1805. Njom je vladao sam Napoleon, ali je u njegovo ime, kao vicekralj, vladao Ežen Boarne (sin Aleksandra Boarnea i Žozefine). Druga je bila Kraljevina Holandija, koja je nastala od Batavske Republike. Njome je do 1810. vladao Luj Bonaparta, a onda je ona pripojena Francuskoj. Nekadašnja Partenopejska ili Napuljska Republika je 1806. godine pretvorena u Napuljsku Kraljevinu, kojom je do 1808. vladao Žozef Bonaparta, kada je premešten u Španiju. Na njegovo mesto je doveden Napoleonov zet, maršal Mira. Mira je u periodu od 1806. do 1808. bio vojvoda Velikog Vojvodstva Berg u Nemačkoj. Posle Miraovog odlaska, nominalni vladar Berga bio je njegov sin, sve do 1811. kada je i Berg pripojen Francuskoj. Istu sudbinu je doživela i Vestfalska Kraljevina (Vestfalija, Hanover, Braunšvajg i još neki delovi zapadne Nemačke), kojom je od 1807. do 1811. vladao treći Napoleonov brat, Žerom. Napoleonova sestra Eliza je vladala malim italijanskim kneževinama Lukom i Pjonbinom. Pored ovih država, koje su bile pod vlašću Napoleonovih rođaka, postojale su i druge države, sateliti Francuske. Među prvima je bila, još 1803. godine obrazovana, Helvetska Konfederacija, sastavljena od švajcarskih kantona i bivših samoupravnih gradova. Tri godine kasnije, Napoleon je obrazovao i Rajnsku Konfederaciju, okupivši u njoj više nemačkih državica. Najznačajnije njene članice su bile Vestfalska Kraljevina, Veliko Vojvodstvo Berg, Kraljevina Bavarska, vojvodstva Baden i Virtemberg, te Saksonska Kraljevina zajedno sa Velikim Varšavskim Vojvodstvom, čiji je vojvoda bio upravo saksonski kralj. Na čelu Rajnske Konfederacije se, kao Napoleonov zastupnik, nalazio bivši nadbiskup Majnca, Karl-Teodor Dalberg. Sve ove satelitske države su ulazile u neku vrstu federacije sa Francuskom, tako da je i samo Veliko Carstvo bilo jedna slabo definisana i sređena federacija. U toj federaciji Napoleon nije uvek mogao da nametne svoju volju ni svojim rođacima, a kamoli drugim vladarima. Tada bi pribegavao sankcijama, koje su se uglavnom završavale aneksijom tih neposlušnih država. Jedina država koja je uspela da se iščupa iz Velikog Carstva bila je Portugalija. Veliko Carstvo je nastalo iz potrebe da se francuska imperija zaštiti od Engleske. Englesku ekonomsku i političKu konkurenciju je trebalo uništiti kontinentalnom blokadom. Da bi to mogao da sprovede, Napoleon je morao da 2/3 Evrope stavi pod nadzor Francuske. Izvan Velikog Carstva je bilo nekoliko država saveznica Francuske. Rusija je bila prva koja je, u Tilzitu jula 1807, sklopila savez sa Francuskom. U ugovoru Napoleon je Aleksandru I postavio samo 1 uslov: poštovanje kontinentalne blokade. Car je i izdavao takve naredbe, ali se one u Rusiji nisu 56

poštovale, te je od početka ovaj savez bio nesiguran. Ovaj savez nije učvrstio ni susret dvojice careva u Erfurtu septembra 1808. godine. Drugi francuski saveznik je, od 30. oktobra 1807, bila Danska. Danci su, prihvativši savezništvo sa Napoleonom, počeli primenjivati blokadu. Danska je, kao francuski saveznik, ušla i u rat protiv Švedske, koja je od 1807. do 1808. bila u ratu sa Rusijom. Šveđani su maja 1808. zatražili mir sa Rusijom, a Rusi su im zauzvrat uzeli Finsku. Zbog toga je, nezadovoljna, švedska aristokratija primorala kralja Gustava IV da abdicira. Novi kralj, Karlo XIII, je 6. januara 1810. zaključio mir sa Francuskom i, bar deklarativno, pristao na kontinentalnu blokadu. Pošto nije imao dece, pristao je, pod uticajem profrancuske struje, da za svog naslednika odredi Napoleonovog maršala, nekadašnjeg jakobinca, Bernadota (Žan-Batist Bernadot; Karl XIV Johan Švedski/Karl III Johan Norveški). Njega je švedski Riksdag 21. avgusta 1810. potvrdio za vladara. Tako je i Švedska postala francuski saveznik. Najčidniji je bio savez između Francuske i Austrije. Ratovale su skoro 17 godina, da bi 1810. zaključile ugovor o savezu. Čak je savez učvršćen Napoleonovom ženidbom sa nadvojvotkinjom Marijom Lujzom, ćerkom cara Franca I. Pošto nije imao dece sa Žozefinom, Napoleon je hteo da se orodi sa nekom starom vladarskom kućom i da dobije naslednika koji ne bi bio smatran skorojevićem. Žozefini je novembra 1809. saopštio da se razvode, a razvod je konačno obavljen 7. februara 1810. nedugo zatim – 2 aprila 1810, obavljen je svečani svadbeni ceremonijal u Luvru. Za doček nove carice, Napoleon je dao da se u Parizu sagradi Trijumfalna kapija. Carica je već 20. marta 1811. rodila sina, Napoleona II – Orlić. Tada je delovalo da je Veliko Carstvo trajna i čvrsta tvorevina. Međutim nije bilo tako. Veliko Carstvo je bilo nekoherentna imperija koja nije imala nikakav jasniji i trajniji politički princip na kojem bi se zasnivala i oko kojeg bi se okupljali svi njeni delovi. Carstvo je bilo oslonjeno najpre na interese francuske buržoazije, i Carstvo je najpre bilo rezultat povezanosti interesa francuske buržoazije i ogromne Napoleonove težnje ka sve većoj moći i slavi. Veliko Carstvo je u sebi nosilo previše sukobljenih društvenih, ekonomskih, političkih nacionalnih, verskih intelektualnih interesa da bi se moglo dugo održati na ličnoj snazi jednog čoveka i na silama koje je on mogao da mobiliše. Carstvu su pretile i unutrašnje i spoljašnje opasnosti. Unutrašnje opasnosti su bile narodnooslobodilačke težnje porobljenih naroda. Napoleon je znao da se sa ovim problemom ne može pozabaviti, niti ga može otkloniti, sve dok su mu granice nesigurne, a na granicama Carstva je imao dva moćna neprijatelja – Englesku i Rusiju. 14. Napoleonov pohod na Rusiju? Francusko-ruske suprotnosti Rusko-francuske suprotnosti su počele da se isljavaju ubrzo posle Tilzita, a nije ih otklonio ni susret dvojice carve u Erfurtu 1808. Opšti uzrok tih suprotnosti bile su duboka antipatija i netrpeljivost velikog dela ruskog plemstva prema Francuskoj revoluciji i uzurpatorskom vladaru Francuske. Ugovor u Tilzit tu netrpeljivost nije mogao da otkloni, tim pre jer je taj ugovor doneo Rusiji obavezu da primenjuje kontinentalnu blokadu, koja je ruskoj poljoprivredi, i što je važnije, ruskom plemstvu, nanosila veliku materijalnu štetu. Zato se kontinentalna blokada, uprkos carevim naredbama, iz godine u godine sve nedoslednije primenjivala, a mržnja ruske aristokratije prema Napoleonu je rasla. To antinapoleonovsko raspoloženje je uticalo i na cara Aleksandra I (1801-1825). On nije bio vladar koji je mogao da nametne svoj uticaj drugima, ali isto tako nije lako potpadao pod tuđi uticaj. U početku je bio očaran napoleonovom ličnošću, ali se vrlo brzo oslobodio njegovog uticaja. Pored kontinentalne blokade, postojala su još dva velika problema između Rusije i Francuske. Prvi problem je bilo pitanje Poljske, a drugi istočno pitanje. Napoleon je Poljake, radi njihovog čvršćeg vezivanja za sebe, ubeđivao da je Veliko Varšavsko Vojvodstvo samo uvod u obnavljanje nezavisne poljske države. To je zabrinjavalo Rusiju, što zbog samih Poljaka, što zbog toga jer ju je Napoleon želeo koristiti kao odskočnu dasku za napad na Rusiju. 57

Što se tiče istočnog pitanja, Rusija je u njemu imala značajnu ulogu. Od Katarine II ona je izražavala težnju da se preko ruševina Osmanskog carstva domogne izlaza na Sredozemno more. Da bi ostvarila svoju težnju, Rusija je sa Turskom ratovala od 1787. do 1792, a ponovo u rat ušla 1806. Napoleon nije želeo da Rusiji da odrešene ruke na Balkanu. Nudio joj je, 1808, plan o deobi Turske, koji je za cilj imao da trajno zavadi Rusiju sa Engleskom, i učini je zavisnom od Francuske. Pošto su Rusi taj plan odbili, napoleon je onda stalno radio protiv njihovih interesa na Balkanu i podsticao otpor Turaka. Od 1810. došlo je do očiglednog kvarenja odnosa dve države. Prvi razlog tome bilo je dalje širenje Francuske u Nemačkoj – zauzimanje Hamburga, Bremena i Libeka, kao i Oldenburškog Vojvodstva, za čijeg je prestolonaslednika bila udata carska princeza Jekatarina Pavlovna. Na careve pritužbe povodom toga, Napoleon nije dao nikakvo objašnjenje, te je decembra 1810. u Rusiji došlo do novih carinskih tarifa koje su pogodile francuski uvoz. Naredne godine je u Parizu otkrivena jedna ruska obaveštajna mreža. Napoleon je napao ruskog ambasadora Kurakina, ali Rusi nisu učinili ništa kako bi ublažili Napoleonovo nezadovoljstvo, već su mu uputili zahtev da evakuiše Prusku, onako kako je bilo dogovoreno Tilzitskim mirom. Postajalo je sve jasnije da se sukob među saveznicima bliži. Napoleonove pripreme za pohod na Rusiju su otpočele 1810. godine kada su poslata vojna pojačanja u Poljsku i istočnu Prusku. Krajem 1811. i početkom 1812. Napoleon je primorao Austriju i Prusku da sa njim zaključe vojne i političke ugovore protiv Rusije. Po tim ugovorima, trebalo je da Austrija i Pruska stave Napoleonu na raspolaganje 30 000, tj. 20 000 vojnika. Austrijski kancelar, Meternih, odmah je tajno uputio ruski dvor o ovome, i uveravao je da austrijske trupe neće dejstvovati protiv Rusa. U proleće 1812. Napoleon je ubrzao koncentrisanje snaga na teritorijama Poljske i Nemačke, i tako stvorio Veliku armiju, koja je bila sastavljena od kontigenata mobilisanih u svim krajevima porobljene Evrope. Velika armija je krajem leta 1812. bila spremna za pohod. Napoleon je govorio o cifri od 400 000 vojnika, a neki su išli i do 680 000. Ipak, realnije je da je Napoleon imao oko 380 000 vojnika, i dve krilne armije (Mekdonalda i Švarcenberga) od po 60 000, i korpus maršala Viktora koji je uveden u toku pohoda u borbu – oko 30 000. Tako d aje ukupan broj vojnika iznosio oko 470 000. Pored toga, Napoleon je u sastavu Velike armije imao i 1600 topova. Rusi nisu sedeli skrštenih ruku dok se Napoleon spremao za pohod. Najpre su započeli reorganizaciju armije (1810), ali se reorganizacija odvijala sporo i do juna 1812. nije bila završena. Potom su stvorili novu, snažnu artiljeriju, tako da su Rusi Napoleonov napad dočekali sa 1550 topova. Kopnena armija je zaostajala – između 180 000 i 220 000 ljudi. Takođe, Rusija je i zaključila mir sa Turskom 22. maja 1812. u Bukureštu. Tim mirom Rusija je dobila Besarabiju i ispravku granice na Kavkazu. Od Švedske Rusija je dobila obećanje da će u nastupajućem ratu ostati neutralna. Napoleonov minimalni cilj u ovom ratu bilo je uspostavljanje apsolutne francuske hegemonije nad Evropom i slabljenje Rusije tako da se ona za dugo vreme ne pojavi kao partner Engleske u osporavanju te hegemonije. Iza ovog cilja, krila se i Napoleonova težnja ka svetskoj moći. (Sad idemo ka Moskvi, a iz Moskve možemo i na Indiju, zašto da ne, to je tako logično). Trebalo je da francuska vojska upadne u Rusiju, uništi njenu vojsku i potom da se caru Aleksandru I izdiktiraju uslovi mira koji nisu bili unapred precizirani. Na drugoj strani, Rusi su želeli da slome Napoleonovu hegemoniju, i da uspostave “legitimno” stanje u Evropi. Osnove ruske vojne strategije je dobro formulisao ruski ambasador u Londonu Voroncov – mi dobijamo ako budemo uporni u odbrambenom rau i ako rat odugovlačino našim povlačenjem u pičku materinu; neprijatelj će se sve više udaljavati od magazina sa hranom i skladišta oružja, i opstajaće sve slabiji i bedniji; a tu je i naša zima. Nisu svi delili mišljenje Voroncova, ali oni koji su bili najodgovorniji za odbranu zemlje jesu – Barklej de Toli i Mihail Kutuzov. Pohod na Rusiju Napoleonova Velika armija je u pohod na Rusiju krenula u zoru 24. juna 1812. godine prelazeći Njemen kod Kovna. Prelaženje vojske je trajalo tri dana. Tih dana prva ruska armija pod komandom 58

Barkleja de Tolija, s kojom je bio i car, se nalazila u okolini Vilne, da bi se potom pokuvkla na Dvinu u logor Drisa. Napoleon je stigao u Vilnu 29. juna. Nekoliko dana kasnije tu je došao ruski ministar policije sa porukom cara Aleksandra I - car pristaje na pregovore sa Napoleonom, ali samo kad se francuske trupe povuku iza ruske granice, u suprotnom neće biti nikakvih pregovora. Napoleon nije prihvatio ruske uslove, a rusi više nisu pokazivali nameru da pregovaraju. Ruske trupe su se povlačile u dubinu zemlje, a car je napustio vojsku i otišao u Petrograd. Barklejeva armija se kretala linijom Drisa-Bobrnjsk-Mogiljev-Vitepsk-Smolenst. Bagration je hteo da mu se pridruži i zaustavi povlačenje, i njih dvojica su bili u sukobu. I Napoleon je želeo da se Rusi zaustave i da mu daju odlučnu bitku. Tu bitku je očekivao kod Vitepska, ali mu je Barklej izmakao. Tih dana, Napoleon je, pod uticajem svojih maršala, doneo odluku o okončanju pohoda kako bi organizovao teritorije i popunio svoje jedinice. MeđUtim, dva dana kasnije on je svoju odluku promenio, i pohod je nastavljen. Rusi su odmicali, a Francuzi su ih uporno gonili. Pri tom su obe strane trpele gubitke od vrućine, nestašice hrane, vode… Čarke ruskih zaštitnica i francuskih prethodnica su bile svakodnevne. Na levom, severnom krilu fronta, Makdonaldova armija od 35 000 ljudi (20 000 Prusa) je opsedala Rigu; Udino je ratovao sa Rusima kako bi ovladao petrogradskim putem i bio je odbačen. Maršal Davu je kod Mogiljeva uspeo da spreči spajanje Barklejeve i Bagrationove armije. Posle gotovo dvomesečne potere, kod Smolenska je od 16. do 18. avgusta 1812, između Francuza i Bagrationove armije (koja je štitila povlačenje Barklejeve glavnine) došlo do krvave bitke, u kojoj su obe strane pretrpele teške gubitke. Smolens je bio spaljen, a stanovništvo ili izbeglo ili pobijeno. Potom je između Bagrationa (želeo obračun sa Francuzima) i Barkleja (dosledno sprovodio strategiju povlačenja) izbio velik sukob koji se nije mogao rešiti drugačije nego carskim ukazom o smenjivanju Barkleja. Potom je na njegovo mesto postavljen feldmaršal Mihail Ilarionovič Kutuzov. Kutuzov je znao da Napoleonovu armiju ne može pobediti jednim udarcem. Zato je nastavio strategiju povlačenja ruske armije. Time je hteo da sačuva rusku vojsku, i da iscrpljivanjem oslabi Napoleonove snage i da ih onda natera da se povuku iz Rusije. Rusi su nastavili da se povlače, ali početkom septembra Francuzi su bili u blizini Moskve. Kutuzov je onda odlučio da se kod Moskve sukobi sa Napoleonom, iako u toj bici on nije očekivao pobedu. Tako je 7. septembra 1812. kod sela Borodina došlo do najkrvavije bitke napoleonovske ratničke epopeje. Francuzi su u ovoj bici imali ukupno oko 130 000 vojnika i 590 topova, a Rusi takođe oko 130 000 vojnika i 640 topova. Bitka je trajala od 5h ujutru do 6h posle podne, i bila je najžešća na centralnom delu bojišta (“baterija Rajevskog”). Rusi su izgubili 58 000, a Francuzi 50 000 vojnika. Izginulo je i 47 francuskih i približno toliko ruskih generala. Potom je ruska vojska napustila bojište, iako, uprkos velikim gubicima, nije bila slomljena. Nekoliko dana posle ove bitke Kutuzov je, posle savetovanja u selu Filama 13. septembra, izdao naređenje o povlačenju. Vojska se tokom 14. septembra provlačila kroz Moskvu, a za njom su se kretale mase Moskovljana. Sa narodom, evakuisane su i sve javne službe iz Moskve. Napoleon je u Moskvu ušao uveče, 14. septembra, i zatekao je pust grad. Te noći su se u Moskvi pojavili požari, i od 15. do 19. septembra Moskva je gorela – izgorelo je ¾ grada. Napoleon je u Moskvi uzaludno čekao rusku mirovnu ponudu. Nje nije bilo, a moral i borbena gotovost njegove armije su opadali iz dana u dan. Za to vreme, Kutuzov je svoju armiju, raspoređenu oko Tarutina, popunjavao i ojačavao. U blizini Tarutina je 18. oktobra 1812. konjica napuljskog kralja Miraa doživela poraz. Posle 34 dana provedena u Moskvi, Napoleon je 19. oktobra izdao naredbu za pokret na jug prema Kaluga. Kod Malojaroslavca je 24. oktobra došlo do bitke u kojoj Francuzi nisu mogli da probiju rusku odbranu. Sledećeg jutra je i sam Napoleon mogao biti zarobljen. Potom je odmah izdao naredbu o opštem povlačenju, već jednom pređenim, smolenskim putem. Za iscrpljenom, izgladnelom i sve slabijom francuskom armijom Kutuzovljeva vojska se dala u upornu poteru. Takođe, Francuzima je velike gubitke nanosio i opšti partizanski rat koji je pokrenuo ruski narod. Tragediji Velike armije je doprinela i oštra ruska zima koja ih je zahvatila pri kraju povlačenja. Bitke oko Krasnog (15-18. novembra) i na Berezini (26-29. novembra), zapadno od Smolenska, su je definitivno dokrajčile. 59

U gradiću Smorgonu, 5. decembra, Napoleon je napustio ostatke svoje Velike armije, i u lakim saonicama, praćen samo od grofa Kolenkura, krenuo ka Parizu, u koji je stigao 18. februara 1812. godine. Rat je bio izgubljen. Od 470 000 vojnika spaslo se samo 30 000. 15. Napoleonov pad? 16. Vladavina od 100 dana? U toku zime 1812/13. Napoelon je u velikoj brzini obrazovao novu armiju od 300 000 mladića. Ova neiskusna i nepripremljena amrija je pod njegovom komandom, aprila 1813. krenula za Nemačku, u susret armijama VI evropske koalicije, koja je stvorena marta 1813. i činile su je: Engleska, Rusija, Pruska, Austrija, i neke druge dotadašnje saveznice Francuzke. Nemačku, Italiju i druge kraje ve porobljene Evrope je zahvatio sveopšti antifrancuski oslobodilački rat. Borbu protiv VI koalicije Napoleon je započeo uspešno. U toku proleća i leta 1813. dobio je nekoliko većih bitaka na tlu Nemačke: kod Ličena (2. maj), Baucena (20-21. maj), i Drezdena (26-27. avgust). Međutim, u trodnevnoj “bici naroda” kod Lajpciga (16-18. oktobra 1813) pretrpeo je poraz. Potom Saksonija i Švedska, poslednji saveznici, prelaze na stranu koalicije. Bitka kod Lajpciga je označila početak rasula Napoleonovog carstva. Od Carstva je počela otpadati jedna po jedna oblast. Od Napoleona se odmetnuio i napuljski kralj Mira, nadajući se da će sačuvati presto. Krajem 1813. i početkom 1814. rat se preneo na teritoriju Francuske. Napoleon je pružao veliki otpor. Tokom januara i februara je putao prusku (Bliherovu) vojsku kod Brijena (29. januar), Šampobera (10. februar), Monmiraja (11. februar), Vošana (14. februar), Monteroa (18. februar). Ipak, snage je bilo sve manje, a u političom i vojnom vrhu Carstva se pojavila izdaja i demoralizacija – Talejran je otvoreno sarađivao sa neprijateljem, a Žozef i Marmon su širili defetizam. U takvim uslovima Napoleonova odbrana je marta 1814. doživela slom. U pratnji pruskog kralja i Švarcenberga, ruski car Aleksandar I je 31. marta 1814. ušao u Pariz. Talejran je 2. aprila obrazovao privremenu vladu, dok Napoleon još nije bio ni svrgnut. Napoleon je 4. aprila u Fontenblou održao svoje poslednje savetovanje sa maršalima Nejom, Udinoom, Lefevrom, Bertjeom, Makdonaldom, Monsejem i grofom Kolenkurom, posle kojeg je doneo odluku o abdikaciji. Potom su mu saveznici iz VI koalicije, 28. aprila, nametnuli ugovor o izgnanstvu na ostrvo Elbu u Sredozemnom moru, koje mu je dato na doživotno uživanje, zajedno sa pratnjom i 1000 vojnika. Po odlasku na Elbu, carica Marija Lujza sa trogodišnjim Napoleonom II odlazi za Austriju, gde “Orlić” dobija titulu vojvode od Rajhštata. U Francusku su se vratili Burboni. Grof od Provanse je 3. maja 1814. stupio na presto pod imenom Luj XVIII. S njim su se vratile i gomile emigranata, na čelu sa velikim reakcionarom grofom od Artoa (budući Šarl X). Luj XVIII je 10. juna oktroisao zemlji novi ustav (“Povelju”), kojim je u Francuskoj zavedena buržoaska monarhija, veoma ograničenog liberalizma. Emigranti i reakcionari nisu bili zadovoljni time, i želeli su da se u potpunosti vrati “stari režim”. U vojsci i administraciji su preduzete čistke. To je izazvalo nezadovoljstvo seljaka, građana, oficira… U atmosferi tog nezadovoljstva, u Parizu je grupa bivših Napoleonovih funkcionera (Fuše, Tibodo, Lavalet…) skovala zaveru protiv režima. Važniji događaj od toga bilo je iskrcavanje Napoleona sa njegovih 1000 vojnika u Žianskom zalivu 1. marta 1815. godine. Sebi je postavio cilj da osvoji Francusku bez opaljenog metka. Sa svojim odredom je krenuo kroz Alpe ka Grenoblu. Izmanevrisao je generala Miolisa i nastavio svoj marš. Blizu Grenobla Napoleonu se isprečio odred kraljevske vojske pod komandom generala Lefevrea. Napoleon je sam krenuo ka njemu i upitao vojnike ko bi od njih pucao u svog imperatora, neko je uzviknuo živeo imperator, i vojska od 30 000 ljudi je prešla na stranu Napoleona. Trijumfalno je ušao u Grenobl, a odale je nastaio prema Lionu. uz put su mu stizale nove snage i dobrovoljci. Luj XVIII je na Napoleona poslao maršala Neja, ali je i on prešao na Napoleonovu stranu. U Parizu su zajebavali Luja XVIII sa forom da ne šalje više vojnika Napoleonu jer ih oni ima dovoljno. Noću 19/20. marta 1815. kralj i njegov dvor beže iz Pariza, a Napoleon stiže u Tilerije 20. marta uveče.

60

Po povratku na vlast, Napoleon je pokušao da uvede liberalno carstvo, ali se dvoumio između narodne i autoritarne monarhije. U vladi koju je obrazovao ministar inostranih poslova bio je Kolenkur, unutrašnjim poslovima je rukovodio Lazar Karno, a u njoj je bio i Fuše. Napoleon nije imao vremena da se posveti unutrašnjoj politici, jer tokom čitavih “100 dana vladavine” pitanje odbrane zemlje je bilo najvažnije. Pokušao je da se nagodi sa Evropom na bazi status quo-a, ali bezuspešno. Obrazovana je VII koalicija protiv Napoleona. Napoleon je vršio ubrzanu mobilizaciju, a lazar Karno mu je predlagao strategiju opštenarodnog odbrambenog rata, kakav je vođen 1793/94. godine, ali je to Napoleon odbio i odlučio se da krene u susret neprijatelju. Pred polazak na Belgiju izjavljuje: “Biće dobro ako ne zažalimo za našim ostrvom Elbom.” U Belgiji su Napoleona čekale englesko-holandske i pruske snage pod komandom Velingtona i Blihera. U dve manje, ubodne, bitke kod Katr-Bra i Lina 16. juna 1815, maršal Nej i Napoleon im nanose poraze, ali se glavna bitka odigrala 18. juna 1815. godine kod Vaterloa. Glavna borba u ovoj bici se vodila između Napoleona i Velingtona. Bliherove trupe su bile u rezervi, i Napoleon je odredio generala Grušija da ih u stopu prati i da im ne dopusti uključenje u borbu. Međutim, Gruši je dopustio da ga Prusi prevare i namame na mali Tilmanov odred. Tako se glavnina pod komandom Blihera uputila ka Vaterlou. Bliher je stigao u poslednji čas, kada je Velington već bio poražen. Dolazak Blihera i njegovih svežih trupa je preokrenuo bitku i Francuzi su pretrpeli poraz. Bio je to obrnuti Marengo. Posle poraza kod vaterloa Napoleon je pao u apatiju. Ponovo odbacuje ideju Karnoa o opštenarodnom ratu. Prihvata bezuslovnu kapitulaciju, napušta Pariz, odlazi na jug i u Rošforu se 13. jula 1815. predaje Englezima. Dva dana kasnije oni ga ukrcavaju na brod “Belerofont” i šalju na daleko ostrvo Svetu Jelenu u Atlantskom okeanu. 17. Evropa izvan Velikog carstva (Velika Britanija, Rusija, Nemačka)? Napoleonovom Velikom carstvu direktne pretnje su dolazile od Rusije, Austrije, Pruske, i naročito od Britanije – zemlje koje Napoleon nije uspeo da podvrgne svojoj svakodnevnoj kontroli. Velika Britanija Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije (ili Kraljevstvo Velika Britanija; od 1707. do 1801), a potom Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Irske (od 1801. do 1927). Engleska je u eri napoleonovskih ratova (1803-1815) bila jača nego deceniju ranije, i to zahvaljujući sve većem zamahu industrijske revolucije kao i političkom jedinstvu i odlučnosti u suprotstavljanju francuskoj ekspanziji. Engleska buržoaska javnost je smatrala da Engleska može, i treba, da spreči rušenje ravnoteže snaga u Evropi. Takvo uverenje javnosti je počivalo na engleskoj privrednoj nadmoći nad Francuskom. Industrijska revolucija u Britaniji, započeta oko 1760. godine, je početkom 19. veka uzela velike razmere, te je Engleska u razvoju industrije doživela veliki napredak.Ostale najrazvijenije zapadnoevropske zemlje su kasnile za njom najmanje 20-30 godina. To zakašnjenje se osećalo sve do poslednje trećine 19. veka. Razvoj industrije je doveo do stvaranja desetak velikih industrijskih cenatara u Engleskoj, Škotskoj i Velsu. London (860 000 stanovnika, najveći grad na svetu) je bio najveći među tim centrima. Njegova najvažnija industrijska grana bila je proizvodnja svile (zaposleno oko 30 000 radnika, koji su proizvodili uglavnom za unutrašnje tržište). Na severoistoku, snažan industrijski centar za proizvodnju češljane vune bio je grad Norič. U Bristolu se proizvodio šećer, a gvožđe i kalaj u Bristolu i Kornuelsu. Region istočne i južne Engleske bio je u industrijskom pogledu raznovrstavn i u u sponu. 61

Severno od ovog regiona, u područu centralne Engleske, od Birmingema na južnoj do Njukasla na severnoj strani, prostirao se drugi industrijsko-rudarski region, sa nekoliko posebnih basena. Na severu, u basenu Njukasla, proizvode se ugalj, hemikalije i staklo. U Midlendsu, sa centrom u Birmingemu, stvarao se snažan centar metalurške proizvodnje i rudarstva (ugalj). Birmingen (74 000) je 4 grad u Engleskoj: posle Londona, Liverpula i Mančestera. U njemu je najvažnija industrija naoružanja. U zapadnom delu ovog centralnog industrijko-rudarskog regiona Engleske, nalazio se basen Lankašira sa dva velika centra: Liverpulom i Mančesterom. Glavna snaga ovih industrijskih centara bila je u pamučnoj proizvodnji, U centralnom privrednom regionu, nalazila su se još dva industrijska basena: basen Derbija, Notingema i Lajčestera, sa razvijenom proizvodnjom posuđa od fajansa (keramički materijal koji je prekriven nekom olovokurac glazurom koja je pogodna za oslikavanje) i porcelana, te svile, kao i velški basen sa metalnom industrijom u usponu. U Škotskoj se stvarao, oko Glazgova, industrijski region sa mnogobrojnim predionicama pamuka, konoplje i lana, kao i metalurgijskom proizvodnjom. Engleska industrija se od industrije ostalih evropskih zemalja razlikovala po svojoj ukupnoj snazi, proizvodnim mogućnostima, stepenu mehanizovanosti, produktivnosti rada… Ipak, nisu sve industrijske grane doživele isti napreda, ali božemoj. U pogledu razvijenosti, najdalje je odmakla pamučna industrija. Njenim razvojem domaća radinost je gotovo uništena. Stvarane su farbike u kojima je radilo oko 200-300 radnika, ali je bilo i većih fabrika – najveća je 1805. zapošljavala 1500 radnika. Razvoj metalurgije je bio veoma snažan, a omogućen je upotrebom kamenog (zemljanog) uglja umesto drvenog (ćumur). U Engleskoj je 1806. bilo 122 metalurgijska preduzeća sa 222 visoke peći i godišnjom proizvodnjom od 250 000 tona (75% više od Francuza, i 25% od Rusa). Tekstilna i metalurgijska proizvodnja su napredovale zahvaljujući industrijskoj revoluciji, a brodogradnja je napredovala zahvaljujući ratu. Između 1803. i 1805. engleska brodogradilišta su porinula u more 100 000 bruto registarskih tona novog brodskog prostora. Brodovi su pravljeni od drveta kod Engleska nije imala, pa je bila prunuđena da ga uvozi (224 000 m3 po godini) i to uglavnom iz pribaltičkih zemalja, i zato je Engleska smatrala Ligu neutralnih velikom pretnjom. Takođe i njena industrija svile i pamuka je zavisila od uvoza. Celokupna sirovina za pmučnu industriju je uvožena iz SAD, sa Antila, iz Brazilije (preko Portugalije), i manjim delom iz Indije. Polovina svilene sirovine je dolazila iz Evrope a druga iz Azije. Deo sirovina za vunarsku industriju je uvožen, uglavnom iz Španije i Portugalije. Svoje proizvode Engleska je izvozila u Evropu (27%), SAD (33%) i britanske kolonije i druge delove sveta (40%). Ovo pokazuje da je zatvaranje Evrope za englesku uvozno-izvoznu trgovinu stvorilo teškoće njenoj trgovini, Najpre u pogledu hiperprodukcije, a potom je došlo i do nedostatka sirovina nabavljanih iz Evrope: drveta, sirove vune, Moldavki… Ipak, to nije bio dovoljno da engleskoj industriji nanese smrtonosan udarac. Postojali su drugi pravci trgovine: u Americi, Aziji, pa i u španskim i portugalskim kolonijama (ukoliko bi se prethodno uklonile postojeće protekcionističke barijere). Na početku 19. veka Engleska je i dalje pretežno agrarna zemlja. Nastavljeni su i privođeni kraju procesi prvobitne akumulacije (ograđivanje), započeti još pod Tjudorima i Stjuartima, a koji su se odlikovali potiskivanjem proizvodnje žitarica na račun uzgoja ovaca. Sa stagniranjem a potom i smanjenjem proizvodnje žitarica prestaje i njihov izvoz iz Engleske. Usled brzog porasta stanovništva, i nedovoljne proizvodnje pribegavalo se i uvozu žitarica. Naravno, u skadu sa smanjenem žitarica na tržištu došlo je do porasta njihovih cena. Ovo smanjenje proizvodnje žitarica u Engleskoj je u ratnim godinama moglo dovesti do velikih posledica, ukoliko bi se poklopila nerodna godina sa kontinentalnom blokadom (Engleska još nije bila orijentisana na uvoz žitarica iz SAD). Ali do toga nije došlo. 62

Pored inudstrije i poljoprivrede, treći stub engleske privrede bila je trgovina. Ona je dugo izgrađivana i vremenom je postajala sve snažnija. Engleska prekomorska trgovina se odvijala u tri pravca: jedna trećina sa Evropom, druga sa SAD, a treća sa ostalim svetom. U Evropi, najznačajniji partneri engleskoj trgovini bile su Nemačka, Holandija, Francuska, baltičke zemlje (Rusija, Švedska, Pruska), a od manje važnosti bili su Pirinejsko i Apeninsko poluostrvo, i Turska. Ovra tržišta su dobro funkcionisala do 1805. (Francuska), tj. 1806/07. (ostatak Evrope). Ipak, kontinentalna blokada je zatvorila ova tržišta, ali nije razorila englesku trgovinu. Englezi se potom okreću drugim svetskim tržištima – najpre Amerika i Azija. U engleskoj trgovini sa drugim kontinentima, SAD su zauzimale prvo mesto. Na SAD je odlazilo 15-20% celokupnog engleskog izvoza. Najvažniji izvozni artikli bili su: tkanine, sirovo gvožđe i metalni predmeti. Za razliku od izvoza, englesi uvoz iz SAD nije bio velik – oko 5-6% celokupnog engleskog uvoza (uglavnom pamuk i drvo). Posle SAD, značajno mesto u engleskoj trgovini su zauzimala tržišta na Antilima i u Aziji (pogovoto u Indiji i Kini). Iz Engleske su se izvozile vunene i pamučne tkanine, gvožđe, i predmeti od metala, a odatle se uvozio uglavnom čaj, sirova svilena vlakna, pamuk, začini. Takođe, u engleskoj trgovini sa prekomorskim teritorijama, sve do 1807, značajna je posrednička trgovina crnačkim robljem, koje se kupovalo u Africi, a prenosilo na Antile, u Južnu Ameriku, i u SAD. Britanski parlament je 1807. doneo Zakon o zabrani trgovine crncima. Engleska trgovina sa Južnom Amerikom je uglavnom išla krijumčarskim putevima, pa njen ukupni obim nikad nije izračunat. Na tržište Južne Amerike Engleska je izvozila pamučne tkanine, platno, metalno posuđe, keramiku, staklene predmete, sapun, i crne robove. Zauzvrat, kupovala je prirodne boje, kakao, krupnu stoku, kožu, retke metale… Centri krijumčarske trgovine su se nalazili na Jamajki, Bahamskim ostrvima, i na Trinidadu. U borbi protiv Engleske, Francuzi su računali da ranjivost engleskih finansija. Posle iskustva sa asinjatama, smatralo se da britanski sistem, u kojem su papirni novac i vrednosne hartije imale značajnu ulogu, ne može izdržati duži ratni napor. Ipak, pri takvom stanovištu prenebregnuto je da engleski finansijski sitem počiva na veoma razvijenoj privredi i mnogo široj organizaciji novčanog tržišta. To tržište je 1804. godine sačinjavalo 527 provincijskih banaka, 79 privatnih banaka u Londonu, i Engleska banka, kao centralna finansijska ustanova (1694). Engleska banka je imala ulogu državne banke, ali je imala punu slobodu finansijske inicijative. Privredna aktivnost ovih banaka je bila živa, i pokrivala je sve oblasti privređivanja: industriju, poljoprivredu, trgovinu, saobraćaj… U toku ratova protiv revolucionarne i Napoleonove Francuske, englesko finansijsko tržište je pretrpelo velike pritiske i destabilizaciju. Država je povukla zlato iz opticaja, kako bi sprečila njegov odliv iz zemlje, zamenjujući ga papirnim novce. Ovo nije rađeno naglo, već postepeno, tako da je od 1790. do 1807. na novčanom tržištu Velike Britanije količina papirnog novca porasla sa 12 na 17,5 miliona funti, a to je naravno bilo praćeno odgovarajućim skokom cena za oko 50%. Za engleske finansije veliko opterećenje je predstavljala ogromna novčana pomoć koju su Englezi pružali svojim saveznicima, jer niko od njih nije mogao da ratuje protiv Napoleona bez njihove finansijske injekcije. Tako je Engleska, u periodu 1792-1815, svojim saveznicima isplatila 50 miliona funti sterlinga. Radi obezbeđivanja sve većih ratnih troškova, Parlament je više puta povećavao direktna i indirektna poreska opterećenja radnih i proizvođačkih masa, tako da su prihodi porasli sa oko 19 miliona (1792) na oko 72 miliona funti (1815). To ipak nije bilo dovoljno, pa se i državni dug gomilao – samo na godišnje kamate, Engleska je isplaćivala oko 30 miliona funti. Ipak, ni pored toga, engleske finansije nisu zapale u dublju krizu. Dugotrajan rat je veoma komplikovao društevno-političku situaciju u Engleskoj. U toku svih 20ak godina ratovanja protiv Francuske (1793-1815) život je izgubilo oko 100 000 Britanaca: najviše (40 000) u kolonijama zapadne Indije, još toliko na Pirinejskom poluostrvu, a ostalih 20ak hiljada po ostalim kopnenim i pomorskim bojištima. Materijalni gubici su bili ogromni. Na samom ostrvu su izazvali dugotrajnu bedu i ptanju velike mase radnog naroda, koji je već industrijska ravolucija, sama po sebi, dovela na rub egzistencije. 63

Naspram običnog, radnog naroda koji je bio u bedi i stalno siromašio, nalazila se zemljišna aristokratija, krupna finansijska i preduzetnička buržoazija, i vrhovi državne birokratije, koji su uživali u obilju i komfou, i koji su se bogatili. Te socijalne razlike su bile veuoma upadljive tokom decenija rata i neposredno posle njega. Između ove dve krajnosti, nalazila se tzv. srednja klasa trgovaca, zanatlija, intelektualaca, činovnika, sitnih preduzimača, koja je takođe osećala tegobe rata i nesigurnost materijalnog i socijalnog statusa koju je donela industrijska revolucija. Pripadnici srednje klase su bili nezadovoljni političkom dominacijom aristokratije i krupne buržoazije, ali su se istovremeno borili da ne padnu na nizak nivo protletarijata. Deo pripadnika proletarijata je bio nezaposlen (tzv. rezervna armija rada), a drugi deo je bio žestoko eksploatisan, bez prava na udruživanje i sindikalno obrazovanje. Zbog te zabrane udruživanja i eksploatacije, protelarijat je pružao lokalne otpore, zbog kojih je bio teško kažnjavan i progonjen. Jedan od oblika takvog otpora bio je i pokret za razbijanje mašina i paljenje fabrika – ludizam (po Nedu Ludu), koji se javio početkom 19. veka, a najveće razmere dobio 1811/12. godine. Zaustavljen je surovim kaznama i mnogobrojnim osudama počinilaca na smrt. Engleski proletarijat je u prvim decenijama 19. veka bio potpuno uklonjen iz javnog života i od mogućnosti uticanja na državne poslove. Aristokratija i krupna buržoazija su, čuvajući svoj politički monopol, činle sve da bi i srednju i sitnu buržoaziju onemogućile da učestvuju u političkom životu. U toku ratnih godina, a i dugo posle njih, one su potpuno ugušile slobodu štampe, slobodu zbora i govora, i slobodu opozicionog političkog delovanja. Nosioci slobodne demokratske misli su progonjeni u kolonije, na ratne lađe, ili slati u zatvor. Sve revolucionarne i demokratske organizacije su bile uništene, a desničarske organizacije i listovi, potpomognuti od države, su razvili snažnu protiv revolucionarnu propagandu. Jedna od najjačih takvih organizacija je bilo Udruženje za čuvanje slobode i svojine. Dopušteno javno mnjenje Engleske (ono koje je izražavalo interese vladajućih društvenih slojeva) je pokazivalo 1801/02. velika raspoloženja za mir. To je i omogućilo vladi da 1802. zaključi Amijenski mir sa Francuskom. Toj istoj javnosti je smetala Napoleonova ekspanzionistička politika koju je vodio i posle ovog mira, a koja je ugrožavala trgovačku i političku dominaciju Engleza. Zato je ta javnost počela da se okreće ratobornoj politici torijevaca, koji su mir sa Francuskom smatrali opasnom idejom, dok je grupa vigovaca, okupljena oko Foksa, koja se zalagala za mir, gubila uticaj u javnosti. Predsednik vlade Henri Adington je, urpsko potpisivanju mira, sačuvao popularnost u javnosti, pre svega jer je ukinuo porez na dohodak, koji je pogađao buržoaziju. Ukidanje ovog poreza je nadoknadio povećanjem nekih carina i drugih posrednih poreza, koji su išli na teret široke mase potrošača. Adingtonova vlada je idejstvovala u Parlamentu i strože kontrole finansija. U tom cilju prvi put je uvedena i praksa da Parlament, svake godine, usvaja državni budžet. To je potom rezultiralo smanjenjem broja kopnenih vojnika na 95 000, a mornara na 70 000, umesto dotadašnjih 130 000. Ove poslednje mere su dovele do reakcije ratoborne torijevske opozicije (Pita i Grenvila). Pod uticajem njihove kritike, Adington je 1803. pristao na promenu politike i raskid sa Francuskom, ali ga to nije spaslo. Javnost je želela da se vodi “rat do istrage”, i smatrala je da Adington nije čovek za to. Adington se onda opredelio za ofanzivni rat, ali su mu bila potrebna nova sredstva, i zatražio je od Parlamenta da vrati porez na dohodak, ali od toga nije bilo ništa. Izgubio je popularnost u javnosti, i aprila 1804. je podneo ostavku. Vladu je 7. maja formirao Vilijem Pit Mlađi. Pit je otpočeo rat, koji je vodio energično sve do svoje iznenadne smrti 1806. godine. Posle Pitove smrti, u Engleskoj je obrazovana koaliciona vlada torijevaca i vigovaca – vlada svih talenata. Ova vlada nije dugo trajala. Već naredne godine umro je Čarls Džejms Foks (vođa vigovaca) i to je bio kraj koalicije. Potom su torijevci, 1807, ponovo formirali homogenu vladu, koja je sa velikom odlučnošću vodila ratove protiv Napoleona, sve do njegovog konačog poraza 1815. godine.

64

Nemačke zemlje Poraz Austrije u ratu Druge koalicije protiv Francuske i mir u Linevilu 1801. godine su izazvali velike promene u Carstvu. Carstvo je Francuskoj prepustilo levu obalu Rajne, a traženje rešenja za obeštećenje nemačkih kneževa, koji su ovim razgraničenjem izgubili posede, dovelo je do krupnih teritorijalno-političkih promena u Carstvu. Na kongresu nemačkih kneževa u Raštatu, pobedio je francuski predloga – da se obeštećenje izvrši na račun poseda katoličke crkve. Austrija je pokušavala da sačuva nadbiskupije u Majncu, Triru i Kelnu, jer su te nadbiskupije bile najsnažnije uporište Habzburga u čItavom Carstvu. Cilj Francuske je bio potpuno suprotan: ona je želela da uništi ove nadbiskupije, oslabi Habzburge, i tako olakša uklanjanje samog Carstva. Sabor Carstva je 24. marta 1803. usvojio Završnu rezoluciju, koju je predložila carska komisija, o reorganizaciji Carstva. Tom reorganizacijom su uglavnom bile zahvaćene teritorije južne Nemačke, a najveću korist je donela Bavarskoj, Badenu i Virtembergu. Napoleon je želeo da ove države budu jake da pružaju otpor caru, ali dovoljno slabe da im za to treba francuska podrška. Bavarska je izgubila Palatinat, a dobila je Vircburg, Bamberg, Frajzing, Augzburg, Pasau, i veći broj opatija, gradova… Virtemberg je isto izgubio jednu teritoriju, ali je dobio episkopiju Konstancu, gradove Hajdelberg i Manhajm, i veći broj manastira i drugih poseda. Velike teritorijalne dobiti sa 200 000 stanovnika je dobio i Baden. Ove tri države su krajem 1805. stekle viši rang: Bavarska i Virtemberg su proglašene za kraljevine, a Baden za veliko vojvodstvo. Pruska je za nekoliko izgubljenih poseda na levoj obali Rajne dobila episkopije Hildeshajm i Padeborn, deo Minstera, Erfurt i mnogo drugih teritorija, uglavnom u Vestfaliji. Pruska teritorija između Elbe i Rajne je bila presečena još samo Vojvodstvom Hanover, kojem je pripojen i Osnabrik. Duhovne kneževine su ovom reorganizacijom bile uništene. Od trojice nadbiskupa kneževaizbornika, političi uticaj je sačuvao samo nadbiskup majnca Dalberg, koji je premešten u Regenzburg s titulom arhikancelara Carstva. Reorganizacija je likvidirala i mnoge slobodne gradove. Ovom reorganizacijom prepolovljen je broj nemačkih državica, i Sveto rimsko carstvo nemačke narodnosti je, praktično, već 1803. bilo likvidirano. Posle 1804. u Carstvu je veći uticaj imao francuski nego nemačko-rimsku car. Austrija se sa ovim nije mirila, i 1805. je ušla u III koaliciju, pretrpela poraz, i taj njen slom je označio i kraj Svetog rimskog carstva. Ukidanje Carstva je formalno proglašeno 16. avgusta 1806. godine. Nemačko-rimski car Franc II je uzeo titulu austrijskog cara i vladao kao Franc I. Od zemalja zapadne Nemačke, napoleon je 12. jula 1806. obrazovao Rajnsku Konfederaciju, koju je stavio pod svoju zaštitu. U njen sastav je ušlo 16 država: Bavarska, Virtemberg, Baden, HesenDarmštat, novoobrazovano Veliko Vojvodstvo Berg, Dalbergov posed (Regenzburg), i deset drugih država. U vreme ratovanja Pruske protiv Napoleona 1806/07. Rajnskoj Konfederaciji je pristupila i Saksonija. Pposle Tilzitskog mira, Pruskoj su oduzete velike teritorije. Njeni posedi u Vestfaliji, zajedno sa većim delom Hanovera, su pretvoreni u Kraljevinu Vestfaliju, kojom je upravljao Napoleonov brat Žerom. Od pruskih delova poljske obrazovano je Veliko Varšavsko Vojvodstvo, koje je priključeno Saksoniji, a preko nje i u Rajnsku Konfederaciju. Porazi nemačkih država 1805-1807. godine, naročito slom Pruske, predstavljaju važnu prekretnicu u istoriji nemačog naroda. Tim porazima je započela nova etapa u razvoju nacionalne svesti Nemaca, a zajedno sa njom i ideje o stvaranju jedinstvene nacionalne države. Nacionalni duh je počeo da se budi i u širokim slojevima nemačkog naroda. Pruska se našla u središtu opštenemačke nacionalne i reformne aktivnosti, kojima su rukovodili ljudi koji su se u Pruskoj okupili iz raznih krajeva Nemačke: baron fon Štajn, grof Hardenberg, generali Šarnhorst i Gnajzenau… Baron fon Štaj se smatra pokretačem reformne akcije u Pruskoj. Njegov reformni plan nije dirao snagu i kompetencije vladara, već je Štajn smatrao da promene treba otpočeti obrazovanjem stručNog i efikasnog ministarskog saveta (vlade), koji bi, odgovoran kralju i narodnom predstavništvu, upravljao 65

svim oblastima državne politike. Ova vlada bi obrazovala nov upravni (birokratski) aparat, izgrađen na bazi znanja i sposobnosti, a ne na osnovu položaja u društvenoj hijerarhiji. Hardenbergov reformni program je bio širi od Štajnovog. Hardenberg je aprila 1807. nasledio Štajna na položaju pruskog prvog ministra. On je, pored politike i državne uprave, želeo da reformama obuhvati i neke oblasti društveno-ekonomskih odnosa. Zalagao se za veću slobodu i pravnu jednakost u političKom životu, kao i za manja ograničenja u privrednim delatnostima. (liberalizaciju zemljišne svojine, trgovačKog prometa i privredne inicijative). Na čelu izvršne vlasti je trebalo da bude vlada u kojoj bi premijer (prvi ministar) ili državni kancelar imao rukovodeću ulogu. U većoj meri od Štajna je stavljao izvršnu vlast u zavist od zakonodavne. Početak reformi u Pruskoj je vezan za tzv. drugu Štajnovu vladu od 4. oktobra 1807. do 24. novembra 1808. godine, koju je kralj Fridrih Vilhelm III (1797-1840) obrazovao pošto je posle Tilzitskog mira morao da ulkloni Hardenberga sa vlasti. najvažnija mera koju je Štaj u ovom periodu uradio jeste uvođenje slobodnog raspolaganja zamljišnom svojinom od obrade do prometa. Ta mera je sprovedena po uzoru na Englesku, Ediktom o olakšicama za posedovanje i slobodnu upotrebu zemljišne svojine kao i lične situacije seljaštva. Ovim ediktom je ukinuta zabrana da građani i seljaci kupuju zemlju od feudalaca i da stiču posede. U vezi sa ovim se postavilo pitanje oslobađanja seljaka lične zavisnosti prema feudalnim gospodarima. Štajnove reforme nisu rešIle ovo pitanje, jer je ono bilo u vezi s pravom gospodara da oduzima seljaku zemlju, ukoliko ovaj ne bi izvršavao svoje obaveze. Zato je Štajn dekretom od 8. februara 1808. najpre ograničio ovo pravo feudalaca, ali taj dekret nije bio primenjivan svuda, već samo u Šleziji, Brandenburgu i Pomeraniji. Oslobađanje seljaka od lične zavisnosti je izvela druga Hardenbergova vlada ediktom od 14. sepembra 1811. godine. Seljak je materijalne obaveze, koje su proisticale iz feudalnog vlasništva nad zemljom, mogao da otkupi ustupanje 1/3 do ½ poseda gospodaru. I pored ove ograničene reforme, prusko plemstvo je pružalo otpor, pa je ona sprovođena sa mnogo zastoja. Hajnrih Fridrih Štajn i Karl August Hardenberg su izveli i planirane administrativne reforme, stvaranjem vlade na čelu sa državnim kancelarom, a sproveli su i nekoliko značajnih mera na prosvetnom planu. Najznačajnija među njim je osnivanje Berlinskog univerziteta (1810), čiji je pravi tvorac bio Vilhelm fon Humbolt. Takođe, izvršene su i vojne reforme. Počele su odmah posle Tilzita promenama u komandnom sastavu armije. Iz nje je uklonjeno mnogo visokih oficira, tako da je od 143. generala iz 1806, do kraja napoleonovskih ratova ostati samo dvojica: Gebhard Lebereht Bliher i Bogislav Fridrih Emanuel Tauencin. Tvorci pruske vojne reforme, Gerhard Johan David Šarnhorst i August Vilhelm Gnajzenau, su polazili od načela da sve stanovništvo države predstavlja njene prirodne branioce. Pošto je bio sputan Tilzitskim ugovorom (Pruska mogla da ima armiju ne veću od 42 000), Šarnhorst je pribegao sistemu teritorijalne odbrane, tj. rezervista koji se redovno pozivaju na obuku. Oba reformatora su razvila ideju o naoružanom narodu koji bi se u potrebnom trenutku pridružio regularnoj armiji. Iz te ideje biće (1813) u Pruskoj obrazovana “zemaljska armija” (landwehr). I pored pretrpljenih poraza od Francuske, u Austriji je u periodu od 1806. do 1809. naraslo ratno raspoloženje koje je bilo utemeljeno na patriotskim osećanjima i na raspoloženju naroda za promenama i reformama. Ovo raspoloženje je zahvatilo činovništvo, imteligenciju, buržoaziju (krupnu, srednju, sitnu), i delove aristokratije i vojnih vrhova. Od rata (a potom i unutrašnjih promena koje bi on doneo) svi su očekivali ostvarivanje svojih materijalnih i političkih ciljeva: aristokratija je želela uklanjanje revolucionarne opasnosti; krupna buržoazija je tražila rušenje Napoleonovog kontinentalnog sistema; srednja i sitna buržoazija je tražila više unutrašnjih sloboda i oslobađanje delova zemlje koje je Napoleon oduzeo Austriji. Potrebe unutrašnjih reformi radi jačanja države bili su svesni i neki od najistaknutijih pripadnika vodećih krugova državne politike. Među njima su bili državni kancelar Johan Filip grof Stadion i vojni komandanti nadvojvode Karlo i Johan. 66

Oni su smatrali da je za preporod i oslobođenje Austrije od Francuske potrebno preurediti državu na novim političkim načelima koja pretpostavljaju priznavanje prava narodu da učestvuje u upravljanju državom, ograničavanje carske vlasti, uvođenje parlamentarizma, i stvaranje masovne armije naoružanog naroda. Tako je u Austriji, posle Austerlica, nastao jak reformni pokret koji je naišao na jak otpor. Sam car Franc I je bio protiv reformi, jedino je pristajao na obrazovanje landvera, o čemu je 9. juna 1808. izdao carski patent. Raspoloženje za rat je zahvatilo, pored nemačke, i češke, mađarske i druge delove države. Najveće antifrancusko raspoloženje se javilo u Tirolu, koji je 1806. morao biti predat Bavarskoj. U Tirolu je aprila 1809. izbio masovni narodni ustanak, i za kratko vreme, gotovo ceo Tirol je bio očišćen od francuskih i bavarskih trupa i organa vlasti. Oslobođen je i glavni grad oblasti – Insbruk. U vreme izbijanja tiroskog ustanka, u Beču je doneta odluka o ulasku u novi rat. Tirolski ustanak je imao širok odjek u Nemačkoj, i podstakao je još neke antifrancuske pobune. Najsnažnije su bile one koje su izbile pod vođstvom pukovnika Dernberga u Vestfaliji i majora Šila, koji je sa korpusom husara delovao protiv Francuza u raznim delovima Nemačke. Ove pobune su više bile herojske, dok je ustanak u Tirolu bio dobro organizovan i vođen, i uspeo je Francuzima da nanese nekoliko ozbiljnih udaraca (poraz maršala Lefevrea od 30 000), ali kada su Francuzi poslali nove trupe (50 000), septembra 1809, ustanak je ugušen. Vođa ustanka, Andreas Hofer je pružao otpo sve do novembra, da bi februara 1810. bio uhvaćen i pogubljen. Posle 1809. u Austriji je nastala značajna promena unutrašnje politike. Odbačene su sve ideje o reformama, a grof Stadion podnosi ostavku i na njegovo mesto dolazi knez Meternih, dok nadvojvode Karlo i Johan gube svaki uticaj. Mnoštvo činovnika je otpušteno. Car i njegova okolina su se uplašili masovnosti patriotskog i reformnog pokreta, te im je poraz u ratu još i dobro došao. Tako je apsolutizam mogao opstati. Na spoljnom planu, Austriji je takođe bio potreban predah. Posle 15 godina ratovanja, njene finansije su bile gotovo uništene. Vlada je morala da sprovede dve devalvacije koje su vrednost valute oborili na samo ¼ od predratne vrednosti. Građani su od toga pretrpeli veliku štetu. Zato se novi šef austrijske spoljne politike, Meternih, opredelio za politiku lojalnosti i prijateljstva prema Francuskoj. Primer takve orijentacije jeste udaja careve ćerke Marije Lujze za Napoleon 1810. godine. Ipak, ovo prijateljstvo Austrije je bilo samo taktička, a ne i strateška orijentacija. Pruska i Austrija su ostale pokorne Francuskoj kada je Napoleon krenuo u pohod na Rusiju, poštujući odredbe mirovnih ugovora u Tilzitu i Šenbrunu. Ušle su u savez sa Napoleonom i njegovoj Velikoj Armiji pridružile i svoje pomoćne vojske koje su imale zadatak da štite severno (Prusi) i južno (Austrijanci) kirlo glavnine francuskih snaga. Naravno, ova njihova saradnja je bila iznuđena, te su se njihov etrupe u Rusiji ponašale pasivno. Kada je Napoleon krenuo na Rusiju, patriotski krugovi u Pruskoj (Šarnhorst, Gnajzenau) su bili za to da se odmah raskine savez sa Francuskom, stupi u savez sa Rusijom i da se nemački narod pozove na opštenarodni rat protiv Napoleona. Pruski kancelar grof Hardenberg je smatrao da još nije vreme za takav poteza i da on nosi velike rizike. Zbog toga, mnogi pruski oficiri su prešli u službu Rusije (kao baron fon Štajn koji je postao savetnik cara Aleksandra I). Posle Napoleonovog sloma u Rusiji, pruska i austrijska armija su se odmah povukle iz borbe. Pruska je već 28. marta 1813. zaključila ugovor o savezu sa Rusijom, a širom Nemačke se rasplamsao masovan patriotski i oslobodilački pokret protiv Francuza (Landsturm). U istočnoj Pruskoj je u dejstvo stupio Landver. Sam pruski kralj je stupio u akciju, jer se bojao da taj talas patriotizma ne odnese i njega i Francuze u pičku materinu.Kralj i aristokratski krugovi su pokušali da zadrže taj talas pod svojom kontrolom, i u tome su i uspeli. I Austrija se, sredinom 1813, opredelila za Ruse, Engleze i Pruse, koji su obrazovali VI koaliciju. Od tog trenutka, Napoleonove tvorevine u Nemačkoj su se rušile jedna za drugom. Raspao se Rajnski savez,a njegov najčvršći stub – Bavarska, je prvih dana oktobra 1813. pristupila Koaliciji, jer je prethodno dobila obećanje da sem Salcburga i Tirola (vraćaju se Austriji) neće imati druge gubitke, čak je njen vladar Maks-Jozef mogao da zadrži titulu kralja. To isto je obećano i vladaru Saksonije, pa se i on uoči bitke naroda odmetnuo od Napoleona. Tako je Nemačka bila oslobođena, ali je i dalje ostala politički rascepkana i stari režim je ostao očuvan, a to je razočaralo mnoge rodoljube. 67

Rusija Početkom 19. veka Rusija je bila ogromna zemlja i dalje je bila carstvo feudalnih poseda čije su se granice još uvek širile. Carevi Pavle I (1797-1801) i Aleksandar I su pomogli to širenje novim podelama državne zemlje, zajedno sa kmetoima, feudalnim gospodarima – spahijama. Nastavljao se otpor seljaka feudalnoj eksploataciji, ali nije bilo krupnijih pokreta. Kreposno pravo i feudalni sistem su postepeno ulazili u krizu. Krizu feudalnog sistema je nagoveštavao relativno brzi razvoj manufakture i industrijske proizvodnje. Godine 1804. u Rusiji je postojalo 1200 većih preduzeća (više od 16 radnika) u kojima je radilo 225 000 radnika. Ipak, industrijska revolucija nije uzela maha, te još uvek dominira manufaktura, a radnici nisu najamna snaga, već su bili državni ili privatni kmetovi. Industrijska revolucija je u Rusiji započela krajem 30-ih godina 19. veka. Razvoj trgovine u Rusiji je držao korak sa proizvodnjom u poljoprivredi i industriji, ali ostale privredne grane, npr – saobraćaj – su kasnile u razvoju, što je stvaralo nesklad u privrednom životu Rusije, koji je nepovoljno uticao na njegov celokupni napredak. U političkom životu Rusije na početku 19. veka preovladava tendencija da se očuva feudalizam i samodržavlje u što većoj meri. Mladi car Aleksandar I (rođ. 1777, nasledio ubijenog oca Pavla I) je u početku bio vladar naklonjen liberalnim idejama i reformnoj politici. Zapravo, on je bio bez jasne i čvrste političke koncepcije, a kao ličnost bio je samoljubiv, nepouzdan i licemeran. Dolazeći na presto, Aleksandar I je proklamovao da će vladati po zakonima i tradicijama Katarine II, što je značilo da će štititi privilegije plemstva. Ipak, u početku se okružio grupom mladih prijatelja liberalnih shvatanja, koji su se zalagali za preduzimanje političkih i upravnih reformi. Iz reda tih carevih drugova, obrazovan je Tajni komitet Carstva, u kojem su najuticajne ličnosti bili Adam Ježi Čartorijski, Nikolaj Novosiljcev, Viktor Kočubej i Pavel Stroganov (njemu je jedno vreme vaspitač bio jakobinac Žilber Rom, te su protivnici ovih “drugova” njih nazivali “Jakobinskom družinom”). Ovi carevi prijatelji nisu bili revolucionari, niti dovoljno radikalni reformatori. Oni su sa carem uglavnom razgovarali o reformama, a nisu ništa radili kako bi ih sproveli. Reforme na koje su oni mislili nisu smele da okrnje ni carski apsolutizam niti feudalni sistem. Jedino što su oni uspeli da urade sa svojim reformama jeste: uvođenje osam ministarstava (1802) umesto ranijih carskih kolegija; pretvaranje Senata u najviši sudski organ Carstva; i jedan carsev ukaz iz 1803. kojim se zemljoposednicima dozvoljavalo da, ukoliko žele, mogu, uz otkup, da oslobađaju kmetove i da im daju zemlju (ova mera se skoro nigde nije primenjivala, i naišla je na velik otpor aristokratije). Ratovanja Rusije protiv Francuske, u sastavu III i IV koalicije, su na nekoliko godina prekinule ovu reformnu aktivnost. Reforme nisu nastavljene ni posle Tilzitskog mira, jer je nekoliko carevih najistaknutijih savetnika napustilo Tajni komitet u znak protesta izmirenja sa Francuskom i prihvatanja kontinentalne blokade. Reforme je od 1809. godine ponovo počeo da priprema carev prvi savetnik Mihail Mihailovič Speranski (sin sveštenika, najradikalniji liberal od svih oko cara). Speranski je posle Tilzita (7/9. jul 1807) postao državni sekretar (predsednik vlade) i tada je izradio svoj program reformi čiji je cilj bio da Rusiju postepeno izvede na put kapitalističkog razvitka i da je iz apsolutističke pretvori u ustavnu monarhiju. U tom cilju je predlagao da se seljacima daju lične slobode, da se sazove Državna duma (predstavnička skupština), koja bi bila birana na posrednim izborima i od strane građana koji poseduju svojinu, da se zakonodavna vlast poveri Dumi i Državnom savetu, a izvršna vladi sastavljenoj od resornih ministara. Od svih ovih mera, Speranski je uspeo da sprovede samo jednu: osnivanje Državnog saveta, kojeg je car imenovao 1810. godine. Savet je umesto zakonodavne, dobio samo konsultativnu funkciju. Konzervativna aristokratija i dvorski krugovi su napadali Speranskog i potpuno su onemogućili njegov reformatorski rad. Jedan od njegovih najvećih neprijatelja je bio istoričar Nikolaj Karamzin, koji je 1811. u knjizi Stara i nova Rusija osudio planove i shvatanja Speranskog. Pod pritiskom ovih napada, car je marta 1812. uklonio Speranskog sa vlasti i proterao ga iz Petrograda. To je za više decenija zaustavilo svaki ozbiljniji reformni pokušaj odozgo u Rusiji. Spoljna politika Rusije na početku 19. veka je imala samo jednu konstantnu crtu: težnju ka daljem teritorijalnom širenju. Te težnje su joj od 1801. do 1810. donele nove teritorije na Kavakazu (Gruziju), 68

oko kojih su vođene borbe sa Persijom i Turskom, a 1809. u Skandinaviji – Finsku, koja je oduzeta Švedskoj (tzv. Finski rat – februar 1808 - septembar 1809). U ostalim aspektima spoljne politike bilo je dosta promena. Aleksandar I je po dolasku na prestozatekao poremećene odnose sa Engleskom. Pavle I je čak uputio jedan kozački korpus za Indiju da tamo ugrozi Engleze; Aleksandar I je opozvao ovaj korpus. Dalja politika Aleksandra I prema Zapadu i Napoleonu je izložena ranije. Tradicionalan pravac ruske spoljne politike – prema Turskoj i Balkanu – je u periodu od 1806. do 1812. bio ponovo aktuelizovan. Tih godina je Rusija vodila rat protiv Turske, čiji ishod je zavisio najpre od događaja u zapadnoj i srednjoj Evropi i od odnosa sa Napoleonom. Do tog rata je došlo u vreme kada je Rusija vodila borbe protiv Francuske na terenima Pruske. Kao odgovor na rusko mešanje u prilike u Vlaškoj i Moldaviji, Turci su im (podstaknuti od Napoleona) decembra 1806. objavili rat. Turska je u tom trenutku bila nespremna za rat – u Carigradu se vodila borba između reformatora, sultana Selima III, i njegovih mnogobrojnih protivnika, koja se završila njegovim atentatom krajem jula 1808. Rusi su, u prvoj polovini 1807, porazili Turke na Dunavu (general Mihelson) i u Egejskom moru (admiral Senjavin). Ipak, Tilzitskim mirom, Rusija se obavezala Napoleonu da će prekinuti ovaj rat, te je avgusta 1807. sklopljeno primirje u Sloboziji, koje je trajalo dve godine. Ratne operacije su obnovljene 1809, i do 1811. su vođene neodlučno ( 1811. za komandanta armije na Dunavu je postavljen Mihail Ilarionovič Kutuzov). Pošto su predosećali opasnost od Napoleona, Rusi su potom želeli da što pre poraze Turke, i to je Kutuzovu i pošlo za rukom. Nametnuo je Turskoj ugovor o miru maja 1812. godine koji je potpisan u Bukureštu. Ovim ugovorom Turska je Rusiji predala Besarabiju (granica je utvrđena na reci Prutu), a Vlaška i Moldavija su ostale u položaju sultanovog vazala. Rusi su za Srbe, koji su im bili saveznici u ratu, 8. tačkom Ugovora izdejstvovali samo ograničenu autonomiju. Po gušenju Prvog srpskog ustanka (2/14.2.1804 – 7.10.1813), Turci ovu tačku nisu hteli da ispune. 18. Bečki kongres 1814/1815. godine? Padom Napoleona i Bečkim kongresom 1814/1815. godine završava se jedan značajan period evropske i svetske istorije: period revolucija i velikih ratova (1770-1815). Potom počinje novi period (1815-1830-1848) koji je obeležen dvema različitim težnjama: 1) težnja privremenog pobednika – feudalno-apsolutističke reakcije – da svim raspoloživim sredstvima zaustavi dalje širenje buržoaske revolucije i da poništi što veći broj njenih tekovina i da u što većoj meri restauriše stare političke režime; 2) težnja novih društvenih snaga, stasalih u toku epohe revolucija, da očuvaju tekovine revolucije. Velike zemlje (Pruska, Rusija, Engleska, Austrija) su 9. marta 1814. sklopile ugovor u Šomonu. Tim ugovorom su se obavezale da će sva važnija evropska pitanja rešavati dogovorno i da će zajedničkom akcijom prisiliti Francusku da njihova rešenja prihvati. Bečki kongres je održan u Beču od 1. septembra 1814. do 9. juna 1815. godine. U Beču se okupilo 216 predstavnika svih evropskih država – osim Turske. Tako je Bečki kongres sve do konferencije u Versaju (18. 1. 1919 – 28. 6. 1919) po broju učesnika biti najveći međunarodni diplomatski skup u istoriji. Svi učesnici Kongresa su bili protivnici revolucije i želeli su rekonstrukciju Evrope na principima legitimizma i što integralnije restauracije “starog režima”. Ipak, diplomate su znale da se potpuna restauracija ne može izvršiti, i stoga su oni prihvatili niz kompromisa između starog i novog. Cilj svih krunisanih glava i drugih moćnika na ovom Kongresu je bio da, vraćanjem na stare političke forme i odnose, spreče vlastitu katastrofu, ali i da tek završene potrese iskoriste za širenje svojih država, uticaja i svoje snage. Pored principa legitimizma, na Kongresu je uspostavljen i princip ravnoteže snaga. Ta ravnoteža je podrazumevala žrtve kako na stranih pobeđenih pristalica revolucije i Napoleona, tako i onih koji su 69

sebe smatrali pobednikom i koji su od francuskog poreza očekivali vraćanje svojih izgubljenih privilegija (npr. crkvene kneževine u Nemačkoj, Venecija i Đenova koje nisu obnovljene, kao i Poljska). Glavnu reč na Kongresu su glavnu reč vodili ruski car Aleksandar I, austrijski kancelar Klemens Meternih, pruski ministar predsednik grof Karl August fon Hardenberg, engleski ministar spoljnih poslova Robert Stjuar, vikont od Kestlerija i francuski ministar Šarl Moris de Talejran. Ipak, sile od kojih su u najvećoj meri zavisile kongresne odluke bile su Rusija, Engleska i Austrija. U toku rada Kongresa, na videlo su izbile nesuglasice među velikim silama; i postoje dve struje rusko-pruska i anglo-austrijska. Nepodudaranje interesa sila pobednica je iskoristila Francuska kako bi olakšala sebi položaj, i koristeći se tim sukobom Talejran je uspeo da u toku trajanja Kongresa izbori Francuskoj status pete velike sile, koja je u rešavanju mnogih evropskih problema učestvovala gotovo ravnopravno. Sva pitanja su rešavana u krugu petorice, i to u raznim tajnim sastancima, na brojnim svečanostima, prijemima, balovima. Glavni interes ruske delegacije (cara i njegovog ministra Karla Roberta Neselrodea) se sastojao od što potpunije restauracije feudalnih odnosa i što većeg širenja ruskog uticaja u Evropi. Zato je Rusija podržavala prusko-austrijsko suparništvo u nemačkom svetu, i zalagala se za dovoljno jaku Francusku (kako bi paralisala Englesku i Nemačku). Pretenzije Rusije su išle u pravcu Velikog Varšavskog Vojvodstva (Poljske), i Finske i Besarabije, koje su ranije bile osvojene i Rusiji je očekivala formalnu potvrdu Evrope za njih. Car Aleksandar I je, zbog pretenzija na Poljsku, obećao Poljacima ustav i da će Poljska sačuvati autonomni status u okviru Ruskog Carstva. Takođe, da bi ublažio prusko suparništvo u Poljskoj, car se zalagao za ukidanje saksonske države i njeno pripajanje Pruskoj. Glavni cilj engleske delegacije na Bečkom kongresu bio je širenje njenog kolonijalnog i pomorskotrgovačkog monopola. Kestleri je želeo da za dugi niz godina onemogući Francusku da bude suparnik Engleksoj, i želeo je da dobije evropsko priznanje za preotimanje francuskih i holandskih kolonija koje su Englezi izvršili u toku revolucionarnih i napoleonovskih ratova. Kako bi oslabio Francusku, Kestleri je želeo da se Francuzima oduzme Belgija i da se oko nje obrazuju tampon-države. Takođe, Englezi su radili na izglađivanju austro-pruskih nesporazuma kako bi ih zajedno okrenuli protiv Rusije, a i podržavali su Pruse u njihovom prodoru na Rajnu. Tako su Englezi želeli da stvore svoj “sistem ravnoteže” u kojem bi se kontinentalne sile međusobno iscrpljivale, dok bi Engleska imala odrešene ruke na okeanima i morima. Kestleri je podstrekivao Austriju iPrusku protiv ruskih pretenzija na Poljsku. Austrija je, kao i Rusija, na Kongres došla sa željom da se što efikasnije očuva feudalnoapsolutistički sistem, i kako bi ojačala svoju vlast nad mnogobrojim narodima Habzburške monarhije. Meternih je želeo da spreči jačanje pruskog i ruskog uticaja, i protivio se njihovim pretenzijama prema Saksoniji i Poljskoj. U Nemačkoj je Meternih želeo da ostane stanje političkog nejedinstva, a slična politika je bila i prema Italiji: Meternih je težio da ili direktno potčini što više italijanskih teritorija (Lombardija, Venecija) ili da ih podvrgne političkoj kontroli preko marionetskih režima (Parma, Modena, Luka, Toskana). Na Balkanu, Austrija je želela celu jadransku obalu, a u Poljskoj što više teritorija na račun Rusije. Pruska je tražila Saksoniju i veoma značajnu Rajnsku oblast. Prema Francuskoj Pruska je imala nepomirljiv stav, kao i Engleska. Talejran je na Kongres došao sa defanzivnim planom, igrajući na kartu nesuglasica među pobednicima. Takvom politikom je želeo da za Francusku sačuva ono što se moglo sačuvati. Ovom taktikom Talejran je imao dosta uspeha i želeo je da onemogući preveliko jačanje Pruske, održavanje rascepkanosti Nemačke i Italije i očuvanje njihove realne nezavisnosti od Austrije. Interesi velikih sila na Kongresu su bili osvajački i međusobno sukobljeni, što je tokom rada Kongresa dovodilo do brojnih nesuglasica i stvaranja različitih kombinacija i privremenih sporazuma. Jednu takvu kombinaciju, zbog straha od jačanja Rusije, su načinile Engleska i Austrija kada su 3. januara 1815. sklopile tajni sporazum sa Francuskom o zajedničkoj akciji protiv ruskih pretenzija na Poljsku i pruskih na Saksoniju. Ovim sporazumom se predviđala i vojna akcija protiv Rusije i Pruske, 70

a rezultat sporazuma je bilo to što Pruska nije dobila celu Saksoniju, a Poznanj i Gdanjsk su ostali izvan ruskih granica (dodeljeni Pruskoj), dok je Galicija pripala Austriji, a mala Krakovska Republika je bila poslednji ostatak poljske nezavisnosti. Dok se Bečki kongres bližio kraju, Napoleon je vladao svojih poslednjih “sto dana”. Pred njegovim novim pretnjama, učesnici Kongresa su obnovili Šomonski ugovor i obrazovali VII koaliciju protiv Francuske. Potom su učesnici Konglesa 9. juna 1815, nekoliko dana pred Vaterlo, stavili potpise na Ugovor o “rekonstrukciji” Evrope. Odlukama Bečkog konresa Francuska je trebalo da bude vraćena na granice iz 1790. godine, a oko tih granica je trebalo da budu stvorene države-barijere kojima je bio zadatak da zadrže eventualnu novu revolucionarnu ili bonapartističku najezdu. U tom cilju je Belgija pripojena Holandiji i tako je obrazovana Nizozemska Kraljevina sa Viljemom Oranskim kao kraljem. Kraljevini Nizozemskoj je priključeno i Vojvodstvo Luksemburg (lični posed kralja Viljema). Nemačka je i na osnovu Bečkog ugovora ostala politički razjedinjena, ali je umesto nekadašnjih 350 sada imala 38 samostalnih država: 34 države i 4 slobodna kraljevska grada (Hamburg, Bremen, Libek i Frankfurt na Majni). Najmoćnija među njima je bila Kraljevina Pruska. Zajedno sa nemačkim delom Habzburške monarhije (Austrijom), ove zemlje su ulazile u dosta labavu organizaciju – Nemački savez (Bund) – kojim je zamenjeno Sveto rimsko carstvo nemačke narodnosti. Ovaj savez je imao samo jednu stalnu zajedničku Skupštinu (Bundestag), sastavljenu od delegata najjačih članica: Austrije, Pruske, Bavarske, Saksonije, Vestfalije, i Virtemberga. Na čelu saveza, sa glavnom ulogom, bila je Austrija. Nemački savez je predstavljao osnovu za vojno ujedinjavanje nemačkih država u slučaju nove francuske opasnosti. Tu su glavnu ulogu imale Pruska, Bavarska, Baden, i Virtemberg. Kongres je Švajcarskoj Konfederaciji (22 samoupravna kantona) odredio večitu neutralnost. Poput Nemačke, i Italija je ostala neorganizovana teritorija, tj. zadržana je u stanju političke rasparčanosti. Političku kartu talije Kongres je krojio najpre prema interesima Austrije. Austrija je dobila ceo severoistočni deo Apeninskog poluostrva sa Lombardijom i Venecijom i njenim posedima na Balkanu. Ove oblasti su formalno bile organizovane kao posebne kraljevine, i njihov kralj je bio austrijski car. U druge italijanske države su na prestole dovedeni habzburški prinčevi i princeze – Vojvodstvo Toskana (Firenca), Vojvodstvo Parma, Vojvodstvo Modena. Stvarno nezavisna je bila Sardinska Kraljevina (Pijemont sa ostrvom Sardinijom) kojoj su bile pripojene bivša Đenovska Republka i pokrajina Savoja u Alpima. Oblasti srednje Italije su zajedno sa Rimom stavljene pod vlast pape. Na jugu italije je obnovljena Napuljska Kraljevina pod dinastijom Burbona. Austrija je dobila i Galiciju. Rusija je pored velikog dela Poljske dobila priznanje i pravo na Finsku i Besarabiju. Englezi su dobili Maltu, a potom su dobili i priznanja na bivše holandske i francuske kolonije. Danskoj je oduzeta Norveška (jer je bila Napoleonova saveznica) i dodeljna Švedskoj kao kompenzacija za izgubljenu Finsku. Crtajući novu kartu Evrope, Kongres je odbacio etničke, nacionalne, ekonomske i političke interese malih naroda. Kongres je, poštujući principe legitizma i interesa najvećih država, ignorisao princip narodnog i princip nacionalnog suvereniteta. Feudalna reakcija je smatrala da je uništenjem Napoleona uništila i ova dva načela. Ubrzo je shvatila d anije bila u pravu.

71

19. Sveta alijansa? Posle pobede nad Napoleonom, sile pobednice su, kako bi se borile protiv načela slobode i nacije (revolucionarna načela), stvorile Svetu alijansu, i manifestom od 26. septembra 1815. postavile ideološku osnovu svoje organizacije. U formiranju Svete alijanse veliku ulogu su imali ruski car Aleksandar I i austrijski kancelar knez Meternih. Ruski vladar je govorio o potrebi formiranja međunarodne “lige” koja je trebalo da štiti principe ljudskih prava kao i odnose među državama. Liga je trebalo da dobije ne samo konsultativnu ulogu, već i realnu snagu za preduzimanje sankcija protiv prekršilaca mira, kako na planu odnosa među državama, tako i unutar svake od njih. U ligu bi bila uključena svaka država koja bi prihvatila njena hrišćanska načela, ali bi dve sile u njoj imale vodeću ulogu – Rusija i Austrija. Ovako formiranom Svetom alijansom, ruski car je želeo da Rusiji obezbedi vodeću ulogu u velikoj evropskoj politici. Rusija je trebalo da bude arbitar evropske situacije i njeno prisustvo bi se osećalo od Mediterana do Baltika i od Njemena do Rajne i Sene. Ova zamisao ruskog cara je naišla na otpor Habzburških i engleskih interesa. Meternih je želeo da novom Habzburškom carstvu vrati univerzalni karakter. Meternih nije želeo deobu uticaja u nemačkim i italijanskim zemljama, smatrajući ih za područja austrijske politike. Meternih je vezao univerzalnost Svetog rimskog carstva za Habzburge i preneo ga na novu Austrijsku Carevinu (1806). Pošto je dao univerzalni značaj dinastiji, morao je da ospori značaj naroda i nacija, i zato je bio neprijatelj svih pokreta za narodnu slobodu i nacionalnu nezavisnost, gledajući u njima glavne poluge revolucije. Meternih je želeo da velike sile obrazuju “Direktorijum Evrope”, i Direktorijum je trebalo da brine o međunarodnoj ravnoteži, kao i o socijalno-političkoj ravnoteži unutar svake države. Posledica ovog stava jeste “pravo intervencije” članica Direktorijuma, kako protiv pokušaja bilo koje države da ugrozi međunarodnu ravnotežu, tako i protiv revolucionarnih težnji unutar pojedinih država. Tako je Meternih demokratiji i liberalizmu suprotstavio red i ravnotežu, individualnim slobodama autoritet države, a pravu naroda solidarnost i “društvo” država. Britanska politika se zasnivala na kriterijumima praktičnog interesa, iskustva i tradicije. U Evropi je taj interes podrazumevao stalni i sve veći značaj Mediterana za Veliku Britaniju, i uklanjanje svake opasnosti od Gibraltara, Malte, Jonskih ostrva, Bosfora i Dardanela; pristupačnost evropskih tržišta za britansku robu; očuvanje ravnoteže snaga između kontinentalnih država, kako bi Engleska imala što slobodnije ruke na morima i okeanima. Van Evrope, glavni pravci engleske politike su bili usmereni prema Indijskom okeanu (Indija, Cejlon, Mauriciju, Sejšeli) i prema Latinskoj Americi. Načela ruskog cara i austrijskog kancelara nisu protivrečila ovim engleskim interesima, te su ih Englezi prihvatili i podržali. Francuska je želela da sebi olakša položaj pobeđene zemlje. Pošto je Francuska bila važan faktor održavanja evropske ravnoteže, francuski političari su uspeli to da iskoriste i da vrate Francusku u krug evropskih sila. Francuzi su prihvatili Svetu alijansu više kao sredstvo da se vrate u krug velikih sila, nego kao trajno načelo koje potiče iz realnih uverenja i pogleda na svet (kako je bio slučaj kod cara Aleksandra i kancelara Meterniha). Kao polazna tačka za nastanak Svete alijanse uzima se saveznički ugovor protiv Napoleona, zaključen između Rusije, Engleske, Austrije, i Pruske u Šomonu 1. marta 1814. godine. Pozivajući se na taj ugovor, ruski car je posle Vaterloa (18. jun 1815) i završetka Bečkog kongresa, pokrenuo inicijativu za zaključivanje jednog specijalnog ugovora o savezu hrišćanskih vladara Ebrope protiv oživljavanja revolucije i bonapartizma. Potom je car napisao tekst jednog Manifesta, koji je uputio vladama savezničKih sila. Njegove ideje su austrijski car i pruski kralj prihvatili, pa su Aleksandar I, Franc I i Fridrih-Vilhelm III u Parizu 26. septembra 1815. potpisali zajednički Manifest o stvaranju Svetog saveza. Ovom Manifestu su se pridružili i drugi evropski vladari. Jedino Engleska nije formalno prihvatila Manifest – zbog obaveza koje bi iz formalnog prihvatanja proisticale; ali je prestolonaslednik Princ od Velsa (trebalo bi budući Džordž IV 1820-1830) ličim pismom izrazio podršku principima i ciljevima Svete alijanse. 72

Sklapanjem definitivnog mirovnog ugovora sa Francuskom (Drugi pariski mir) 20. novembra 1815. (na ideološKim načelima Manifesta, i praktičnim odredbama Bečkog kongresa), savez četiri pobedničke sile, a time i Sveta alijansa, su bili učvršćeni. Tome je doprineo i tajni četvorni sporazum kojim su se sile pobednice obavezale da ć, i posle izlaska okupacionih trupa iz Francuske u svakoj prilici i svim sredstvima solidarno sprečavati revolucionarne pretnje, kao i da će se predstavnici četiri sile potpisnice povremeno okupljati na diplomatske kongrese. Osnivački akt Svete alijanse je govorio o zaštiti hrišćanske vere, o dužnosti podanika da se bespogovorno potčinjavaju volji svojih gospodara, o potrebi međusobne pomoći i podrške hrišćanskih vladara. Zapravo se u aktu hrićanskim frazama prikrivala reakcionarna suština Svetog saveza. Takođe, opredeljujući se za hrišćanske ideološke osnove osnivači Svete alijanse su iz nje unapred isključili turskog sultana kao islamskog vladara. To je bio rezultat namera Rusije i Austrije, da sebi ne vezuju ruke u istočnom pitanju. Ipak, stvaranje Svete alijanse nije uklonilo protivrečnosti koje su delile njene članice. Tako se “evropski direktorijum” od početka podelio na dva krila: Aleksandrovo, koji je želeo da u Svetu alijansu uključi i Francusku (radi ostvarenja što većeg opšteevropskog jedinstva); i anglo-austrijsko, koje je bilo zadovoljno stepenom postignute saglasnosti na antifrancuskoj i kontrarevolucionarnoj osnovi. Ruski car je sprečio da Pruska, pored Rajnske oblasti, dobije i Alzas-Lorenu kao i što veću kontribuciju od Francuske (kontribucija je na kraju iznosila 700 miliona franaka na rok od 5 godina). Prvi kongres Svete alijanske je održan u Ahenu (oktobar 1818). Pošto je do ovog kongresa Francuska isplatila ratnu odštetu i sprovela ostale odredbe mirovnog ugovora, ruski car je izdejstvovao da Francuska bude primljena u Svetu alijansu. Tako se “evropski direktorijum” pretvorio u pentarhiju. Daljih raskoraka između članica Svete alijanse je bilo i kasnije, i ispoljavali su se na kongresima u Tropau (1820), Ljubljani (1821) i Veroni (1822), koji su sazivani zbog revolucionarnih zbivanja u Italiji i Španiji. Čak i u pitanju suprotstavljanja revolucijama evropske sile su jedva uspevale da postignu saglasnost i da donesu odluke o oružanoj intervenciji. Dva događaja su pokazala koliko velike suprotnosti postoje među članicama Svete alijanse. Prvi je bio oslobodilački pokret španskih kolonija u Latinskoj Americi protiv njihove metropole. Ideji da Sveta alijansa i tamo interveniše se oštro suprotstavila Engleska i do intervencije nije došlo. Drugi događaj bio je antiotomanski nacionalno-revoluconarni pokret grčkog naroda (1821-1829). U pitanju kakav stav zauzeti prema ovom, i drugim sličnim pokretima balkanskih naroda protiv Turske, među članicama Svete alijanse su postojale oštre razlike, da se Sveta alijnsa još u vreme grčkog ustanka de facto raspala. Poslednji udarac koji ju je zbrisao kao faktor međunarodne politike bila je Julska revolucija u Francuskoj 1830. godine. Tipovi društvenih odnosa u evropskim državama posle 1815. se mogu razvrstati u nekoliko zona. U prvu zonu su ulazile zemlje u kojima ni posle „rekonstrukcije Evopre“ i uvođenja režima restauracije feudalna prava i odnosi nisu mogli biti vraćeni. U tu zonu spada najveći deo zapadnoevropskih zemalja, u kojima je očuvana jednakost građana pred zakonom, a preživeli su i mnogi drugi elementi Napoleonovog građanskog zakonodavstva. Drugu zonu sačinjavale su evropske zemlje koje su bile pod direktnim francuskim uticajima, u vreme revolucije i Napoleona i u kojima su neka feudalna prava bila ukinuta. Među takve zemlje spadao je deo nemačkih teritorija, Veliko Varšavsko Vojvodstvo, Ilirske Provincije, Napuljska Kraljevina, Španije, Pruska (ona je u suštini posebna zona jer su neke reforme posle 1815. i proširivane). Treću zonu su činile zemlje u kojima su se kmetstvo i feudalna prava u potpunosti očuvala: najveći deo Habzburške monarhije, Rusko Carstvo, Osmansko Carstvo. Politička struktura društva nije uvek neposredno proisticala iz postojeće društvene situacije. U pogledu političkog ustrojstva postoji zemlja klasičnog predstavničkog (parlamentarnog) sistema buržoaskog tipa – Engleska. Na evropskom kontinentu posle 1815. godtovo da i nije bilo zemalja sa ustavima donetim od strane predstavničkih organa, kako su bile donete francuski ustavi iz vremena revolucije (1791, 1793, 1795) ili Ustav španskih Kortesa iz 1812. godine. Ustavi uvedeni posle 1815. su uglavnom bili oktroisani i uglavnom se nisu zvali konstitucije već „povelje“, „osnovni zakoni“ itd. 73

Darivanjem ustava, vladari su, bar formalno i prividno, potvrđivali svoje „legitimno“ pravo da „slobodno“ i „vlastitom voljom“ određuju politički poredak u zemlji. U suštini, nijedan vladar nije prihvatio ustave i ustavna ograničenja iz sopstvenog liberalizma i slobodnog uverenja, već pod pritiskom okolnosti. Najviše zemalja koje su posle 1815. imale ustavno uređenje bilo je na severozapadu Evrope. Kraljevina Nizozemska je imala Osnovni zakon; Švedski ustav se zvao Oblik vladavine; Francuska – Ustanva povelja. Za Nemačku je postojao dokument ustavnog karaktera – Akt o Konfederaciji, donet 10. juna 1815. godine. Ovim Aktom stvoren je Nemački savez (Deutsches Bund), sa zajedničkom Skupštinom (Bundestag). Ova Skupština je bila sastavljena od opunomoćenika vlada članica Konfederacije, a ne od narodnih predstavnika. Akt je omogućavao državama članicama Konfederacije da u svojim okvirima uvedu ustavni poredak, i da sazivaju narodna predstavništva. Ovo pravo su iskoristile neke vladari pojedinih država, kao npr. Hanovera, Meklenburga, Saksonije, Oldenburga, Hesen-Kasela, Bavarske, Badena... Najliberalniji ustavni dokument u Nemačkoj je imalo Veliko Vojvodstvo Saks-Vajmar. U ostalim nemačkim državama su zadržana apsolutistička uređenja. U svim italijanskim državama, osim u Toskani, kojoj je njen vladar dao ograničeni ustav, vladao je politički apsolutizam. Apsolutistička uređenja su restaurisana u Španiji i Portugaliji. Evropa je 1815. godine bila podeljena na apsolutne i ustavne monarhije. Ipak, tamo gde su i doneti ustavi, oni su bili oktroisani, tako da je princip legitimizma bio ponovo uspostavljen. Jedine republike u Evropi bile su: četiri slobodna grada u Nemačkoj (Libek, Frankfurt na Majni, Hamburg i Bremen), Krakov u Poljskoj i Švajcarska Konfederacija sastavljena od 22 kantona. I u ustavnim i apsolutističkim državama zemljoposednička aristokratija ima politički monopol i drži čvrsto vlast u svojim rukama. Tamo gde je ta aristokratija (Engleska, Francuska, Nizozemska) upletena i u nepoljoprivredne ekonomske aktivnosti i gde je izmešana sa najbogatijom buržoazijom, pokazuje ograničenu meru liberalizma. Ipak, u većini zemalja aristokratija predstavlja politički reakcionarnu, konzervativnu grupaciju, koja vrši velik pritisak na vladare da preduzmu što čvršći otpor reformama. Režimi koji su se oslanjali na ovu drugu aristokratiju su se mogli održati samo uz pomoć velike primene sile i prinude. Ipak, ideje koje su se razvije do 1815. nisu mogle biti uništene. One su nastavile da se šire i razvijaju. Najbolji dokaz za to jeste porast tajnih organizacija. Jedan od revolucionarnih i nacionalnooslobodilačkih pokreta, izrastao na idejnim osnovama liberalizma i na tradicijama francuske revolucije, bio je karbonarski pokret. Ovaj pokret se razvio iz tajnih patriotskih organizacija koje su se pojavile u južnoj Italiji još u vreme napoleonove vlasti. Prve karbonarske organizacije pojavile su se u Napuljskoj Kraljevini još 1808. godinem da bi se posle 1815. proširile po čitavom Apeninskom poluostrvu. Sve ih je povezivao zajednički politički program: zavođenje ustavnog poretka, izbacivanje Austrijanaca, sloboda, nezavisnost i ujedinjenje Italije. Karbonarski pokret se nije zadržao samo na Apeninskom poluostrvu. Njegove organizacije su nastale i u Španiji i Francuskoj gde se bore za ustavnost i za obnovu zakonodavstva i institucija iz vremena revolucije. Organizacije karbonara su se javljale u različitim zemljama i nosile su različita imena (Adelfi, Filadelfija, Vrhovni svešteni gospodar), ali su ih povezivale bliske ideje i programi: reorganizacija društva na načelima Francuske revolucije. Glavna figura ovog pokreta bio je Filipo Buonaroti, koji je od 1814. delovao iz Brisela i Ženeve. Bliske karbonarima, bile su i tajne organizacije studenata i intelektualaca u Nemačkoj – buršenšafti. Prvi buršenšafti, kao prosvetno-patriotske organizacije, su osnovani 1815. godine. Ubrzo dobijaju političko, i to demokratsko obeležje. Idejni inspiratori buršenšafta bili su profesori univerziteta u Jeni Hajnrih Luden (istoričar), Fris, i Lorenc Oken. Njihovi zahtevi bili su: liberalni ustavi i ujedinjenje Nemačke. 74

Aktivnosti buršenšafta su započele propagandom Karla Folena u Gisenu, za stvaranje demokratske ujedinjene Nemačke, a nastavljene revolucionarnim demonstracijama studenata u Vartburgu 1817. povodom tristote godišnjice Luterove reformacije. Tom priliko spaljivane su zastave reakcije. Marta 1819. student Karl Ludvig Zand ubio režimskog pisca Augusta Kocebua, a nekoliko meseci kasnije ubijen je ministar Kar fon Ibel. U duhu politike Svete alijanse, najpre su Austrija i Pruska 1820. u Teplicama postigle dogovor o proganjanju revolucionarnog pokreta, a onda je Kongres nemačkih kneževa u Karlsbadu, septembra 1820, doneo čitav program gonjenja liberalne štampe i intelektualne opozicije, kao i protiv ideja o ujedinjenju. U svim državama su pojačani policijski progoni. Kada je revolucionarna aktivnost u nemačkim zemljama bila izložena velikim progonima, započela je akcija karbonara u Francuskoj, Španiji i Italiji. Znak za početak aktivnosti u Francuskoj bilo je ubistvo vojvode od Berija (Šarl Ferdinand Artoa; ubio ga Luj Pjer Luvoa, bonapartista) 13. februara 1820. godine. Potom je usledila serija studentskih demonstracija u više gradova, a avgusta 1820. organizacije karbonara i revolucionara (među njima su bili Lafajet, Dipon de l’Er…) pripremaju napad na Vensansku tvrđavu i ustanak u Parizu. Ipak, izdaja je sprečila ovaj plan, ali karbonari se nisu predali, i planirali su da naredne godine pobune vojnike u dolini Loare i u Alzasu. Ipak, policija je otkrila i ove pripreme. Vrhunac karbonarske borbene delatnosti bili su ustanci u Španiji i Italiji 1823. godine. Španija je posle završetka napoleonovskih ratova i oslobođenja od francuske kontrole bila u teškoj situaciji. Feudalna eksploatacija na selu se pojačavala, a došlo je do opadanja trgovine i zanatstva. U zemlji je vladala apsolutistička politička reakcija, a u južnoameričkim kolonijama se razvijao antišpanski oslobodilački pokret. Svi slojevi španskog građanstva, inteligencija i liberalno plemstvo, bili su veoma nezadovoljni apsolutističkom politikom kralja Ferdinanda VII Burbonskog (mart-maj 1808; i 1813-1833). Nezadovoljstvo je opostojalo i u vojsci. U takvoj situaciji, kralj i vlada su, tokom 1819. u luci Kadiks, započeli okupljati ekspedicioni korpus od 20 000 vojnika kako bi ih poslali u američke kolonije. To je u vojsci izazvalo veliko nezadovoljstvo koje se 1. januara 1820. pretvorilo u pobunu. Tada je pukovnik Rafael de Riego pobunio svoj bataljon u Kadiksu i tražio je povratak Ustava iz 1812. godine. Pobuni se pridružio i bataljon pukovnika Kiroge, i njih dvojica, zajedno sa 1 500 svojih vojnika, kreću u Andaluziju kako bi pobunili seljake, ali su doživeli neuspeh. Vojna pobuna je ipak odjeknula među građanstvom. U Madridu i drugim gradovima organizuju se revolucionarne hunte, a bune izbijaju i u vojnim garnizonima u Korunji, Feroli i Saragosi. Zaplašen ovim događajima, kralj Ferdinand VII je 9. marta 1820. proglasio vraćanje Ustava iz 1812. godine, doveo je na vladu umerene liberale, ukinuo inkviziciju i osnovao je narodnu miliciju. Zasedanje Kortesa je otvoreno 9. jula 1820. godine. Odmah se pokazalo da su poslanici podeljeni na dve grupe: moderadose (konzervativni umerenjaci) i eksaltadose (revolucionarni radikali). Eskaladosi su se zalagali za ukidanje feudalizma, za opšte pravo glasa, i drug edemokratske reforme, dok su ovom moderadosi pružali velik otpor. Ovo neslaganje u Kortesima je dovelo do sukoba unutar tabora revolucije. U Kortesima se izdvojila grupa kranjih revolucionara – komunerosa. Oni su energično zahtevali nastavljanje revolucije. Pod njihovim pritiskom Kortesi pristupaju ozvođenju nekih umerenih sovijalnih i političkih reformi: ukinut je određeni broj feudalnih dažbina i crkveni desetak, ukinuti su esnafi i gilde, ukinuti su pojedini trgovački monopoli, zatvoren je velik broj manastira, proglašena je sloboda privatne inicijative u privredi i jedinstvene tarife u trgovini, proglašena je sekularizacija crkvenih imanja. Ipak, najteže, agrarno pitanje, nije bilo rešeno. Tako su u revolucija i kontrarevolucija bili nezadovoljni. Tako je Španija 1821. godine bila na pragu građanskog rata. Kao neposredni odjek revolucije u Španiji, javio se sličan pokret u Portugaliji. Tamo je došlo do pobune garnizona u Oportu 24. jula 1820. godine. U Lisabonu je stvorena privremena revolucionarna hunta koja je preuzela vlast u zemlji. Kralj Žoao VI (1816-1826) je proglasio Ustav i sazvao je 75

Skupštinu (Kortese). Kao i u Španiji, tako su i u Portugaliji Kortesi ukinuli neka feudalna prava i privilegije. Što se tiče Italije, tamo je posle 1815. godine postojalo veliko nezadovoljstvo zbog novog političkog cepkanja Italije, austrijskog ugnjetavanja, restauracije apsolutizma, nepostojanja jedinstvenog tržišta… Nezadovoljstvo je rezultiralo rasprostranjivanjem karbonarskih udruženja, koja su uspela da prodru i u vojne redove. Štaviše, oficirski krugovi su postali pravi centri revolucionarne delatnosti. Najveće nezadovoljstvo se osećalo u Napuljskoj Kraljevini, u kojoj je vladao kralj Ferdinand I Burbonski (1816-1825). U ovom kraljevstvu su događaji u Španiji najsnažnije i odjeknuli. Aprila 1820. izbila je pobuna garnizona u gradiću Nola kraj Avelina. Pobuna se potom brzo proširila u celoj Kalabriji, dok je u samom Napulju došlo do demonstracija. Kako bi smirio situaciju, kraj je početkom jula pratio Ustav iz 1812. godine, imenovao je svog sina Frančeska za “generalnog vikara” Kraljevine, generala Giljerma Pepea za vrhovnog komandanta vojske, a političara Đuzepea Zurloa za predsednika vlade. Potom je došo do sprovođenja društvenih i političkih reformi sličnim onima u Španiji. Potom je izbio ustanak u Palermu na Siciliji. Obrazovana je Revolucionarna hunta koja traži autonomiju, ili čak potpunu samostalnost ostrva. Zurloova vlada ne prihvata ove zahteve, i potom šalje vojsku kako bi ugušilao ustanak na ostrvu. Na vest o događajima u južnoj Italiji, Austrija je žestoko reagovala. Na austrijski zahtev, u oktobru 1820. sastao se Kongres Svete alijanse u Tropau (Opava) u Češkoj. Meternih je predlagao vojni pohod na Napulj; Engleska i Francuska su bile rezervisane; a Rusija i Pruska su podržale Meternihov predlog. Januara 1821. godine zasedanje Kongera je preneto u Ljubljanu. Na Kongres je došao i napuljski kralj Ferdinand I, koji je tražio stranu intervenciju protiv revolucije. Učesnici Kongresa su prihvatili taj zahtev, i potom su ovlastili Austriju da ima ulogu „žandarma Italije“. Austrija je to prihvatila i potom je poslala vojsku. Austrijskoj vojsci se pokušala suprotstaviti revolucionarna vojska, ali je poražena u Abrucima (kod Riete) i kod Gariljana. Austrijanci su potom 23. marta 1821. ušli u Napulj. Ustav je ukinut, a na presto je vraćen Ferdinand I, i preduzete su represalije protiv revolucionara. Tokom austrijskog pohoda na Napulj, karbonari su u više krajeva Italije pokušavali da podignu ustanke kako bi olakšali položaj Napulja.Međutim, od svih pokušaja, jedino je ustanak u Pijemontu bio uspešan. Pijemonteški ustanak je izbio 10. marta 1821. godine u Aleksandriji. Ustanak je potom zahvatio Torine i druge gradove Pijemonta. Revolucionarna hunta u Aleksandriji je proglasila ujedinjenje Itlaije. Kralj Vitorio Emanuel I (1802-1821) je abdicirao sa trona u korist svog mlađeg brata Karla Feličea, a ovaj vlast prenosi na regenta Karla Alberta (budući kralj 1831-1849) koji, već 13. marta, proglašava Ustav načinjen po ugledu na španski. Ustavni poredak u Pijemontu nije bio dugog veka. Posle zauzeća Napulja, austrijske trupe su krenule prema Torinu. Pijemonteške patriote su tražile da se organizuje odbrana, ali Karlo Alberto ne veruje u mogućnost otpora. Kralj Karlo Feliče je prešao na stranu kontrarevolucije, potom je pobegao u Modenu, dok je regentu poručio da i dam napusti Pijemont i da se skloni u Toskanu. Potom je karlo Feliče uputio i zvaničan poziv Austriji i Rusiji da intervenišu protiv revolucije. Austrijske trupe su 8. aprila ušle u Pijemont. Revolucionari su doživeli poraz i masovno beže u Švajcarsku, Francusku i Englesku. Tokom 1821. došlo je do zaoštravanja situacije i u Španiji. Tamo su ultrarojalisti, okupljeni oko kraljevog brata Don Karlosa, organizovali „ Apostolsku huntu“, koja je predvodila kontrarevolucionarni pokret. Nasuprot njima, komunerosi su poveli akciju pod parolom „Riego i Ustav ili smrt“. Pod njihovim pritiskom, prilikom izbora za Kortese 1822. godine, pobedu su odneli eksaltadosi. Riego je postao predsednik Kortesa, a San Miguel predsednik vlade. Preduzimaju nove socijalne reforme: pustare i neobrađene zemlje besplatno se dele seoskojsirotinji. Rojalisti kreću u oružanu akciju protiv revolucionarne vlasti. U samom Madridu je 7. jula 1822. došlo do oružanog sukoba između pristalica i protivnika revolucije. Kongres Svete alijanse se konačno sastao oktobra 1822. godine, u Veroni. Na ovom Kongresu ultrarojalistički ministri Monmoransi i Šatobrijan, prekoračujući ovlašćenja dobijena od vlade i kralja Luja XVIII, traže intervenciju Francuske protiv španske revolucije. 76

Za pohod u Španiju Francuska je pripremila vojsku od 100 000 ljudi, kojima je komandovao vojvoda od Angulema (budući Šarl X). Francusko-italijanski karbonari su pokušali da spreče pohod ove armije, ali nisu uspeli. Francuska vojska, kojoj se pridružilo 15 000 španskih rojalista, je 23. maja 1823. ušla u Madrid. Kortesi i revolucionarna vlada, vodeći sa sobom i kralja, su se povukli na jug – u Kadiks. Konačan poraz revolucionari su doživeli u blizini Kadiksa 31. avgusta 1823. godine. Tako je završen prvi talas buržoasko-revolucionarnih pokreta u „rekonstruisanoj Evropi“ posle 1815. godine. Poslednji talas tih pobuna bila je buna dekabrista 1825. u Rusiji. godine.

77

20. Nacionalno-revolucionarni pokreti na Balkanu? Nacionalno-revolucionarni pokreti na Balkanu i istočno pitanje 20-ih godina Posle srpskih ustanaka 1804. i 1815. godine i posle napolenovskih ratova, nastao je kratak predah u istočnom pitanju. Novi period uznemirenja je nastao početkom 20-ih godina u vreme kada su izbile revolucije u Španiji i Italiji. Potresi na Balkanu su bili obnovljeni 1821. godine, najpre socijalnopolitičkim pokretima u Vlaškoj, a zatim ustankom u Grčkoj. Ustanak Grka, iako je izbio skoro 20 godina posle Prvog srpskog ustanka, u nekim pogledima je nadmašio srpsku revoluciju. Najpre, zbog veće privredne i društvene razvijenosti Grka, njihova borba je nosila izrazitije i jasnije obeležje buržoaske revolucije. Takođe, usled dugotrajne borbe, Grci su uspeli da u većoj meri privuku pažnju evropske javnosti i da izazovu oružanu intervenciju velikih sila u svoju korist. Iz ovog grčkog ustanka je nastala prva nezavisna država na Balkanu, oslobođena osmanlijske vlast. Praktične pripreme za ustanak u Grčkoj su započele još 1814. godine, kada je u Odesu osnovano tajno revolucionarno udruženje Filiki Eterija, tj. Društvo prijatelja (osnovali ga Emanuel Ksantos, Nikolas Skupas i Atanasios Cakalov). Ovo udruženje je uključivalo, pored grčkih patriota, Rumune, Srbe, Bugare, Ruse. Društvenu bazu članstva Heterije činili su trgovci i zanatlije, intelektualci i sveštenici, kao i borci nacionalnih pokreta drugih naroda (npr. Đorđe Petrović). U samoj Heteriji su postojale dve suprotne koncepcije borbe za nezavisnost Grka i drugih balkanskih naroda. Konzervativci su se zalagali za isključivo oslanjanje na strane sile i njihovu pomoć, dok je radikalnija, borbenija strana tražila samostalnu revolucionarnu akciju udruženih balkanskih naroda. Akcijom je pored grčkih teritorija i egejskih ostrva (Jonska bila pod protektoratom Engleza, Grci ih dobili tek 1864)., trebalo obuhvatiti Srbiju, Bugarsku, Vlašku i Moldaviju, Makedoniju, kao i grčke kolonije u južnoj Rusiji i Italiji. Heterija je vođstvo ponudila grofu Joanosu Kaopodistrijasu (bio min. spoljnih poslova Rusije 1816-1822), ali je on to odbio. Potom je Heterija rukovodstvo ponudila knezu Aleksandru Ipsilantiju (bio ađutant ruskog cara) koji je prihvatio. Pokret je trebalo da otpočne istovremeno na nekoliko krajeva Turskog carstva: na Peloponezu, u Moldaviji i Vlaškoj, u samom Carigradu, a potom je trebalo da izbiju ustanci u Srbiji, Bosni, Bugarskoj, Tesaliji, Epiru, Makedoniji. Tako pobunjeni balkanski narodi bi onda trebalo da zatraže pomoć ruskog cara za obrazovanje „balkanskog helenskog carstva”. Ovaj plan je bio preambicioazan, i za njegovo prihvatanje rukovodstvo Heterije je uspelo da zainteresuje samo hospodare Moldavije i Vlaške. Takođe, rukovodstvo Heterije je dobilo podršku u rumunskog političara Tudora Vladimireskua. Heterija je pokušala da zavrbuje i srpskog kneza Miloša Obrenovića, ali bezuspešno. Heterija nije uspela da pokrene ni Bugare, tako da je zamišljena opštebalkanska revolucija, 1821. godine bila ograničena na ustanke u Dunavskim kneževinama i u samoj Grčkoj. Akcija Heterije je započela ulaskom odreda Aleksandra Ipsilantija u Moldaviju preke reke Pruta, 22. februara – 6. marta 1821. godine. U to vreme, u Vlaškoj je, u oblasti Olteniji (u selu Pades), započeo ustanak koji je podigao Tudor Vladimiresku; ovaj ustanak je imao izražen socijalni karakter. U njemu je masovno učešće uzelo rumunsko seljaštvo koje je bilo veoma ekonomski eksploatisano i nezadovoljno. (Tudor Vladimiresku je, nezavisno od Heterije, u Vlaškoj još 1816. osnovao tajnu oslobodilačku organizaciju) Vladimiresku je formulisao nacionalno socijalni program: proterivanje fanariotskih i izbor domaćih kneževa, sazivanje narodne skupštine sastavljene od predstavnika svih društvenih slojeva, stvaranje nacionalne armije, poreska reforma. Ustanak u Vlaškoj je brzo postigao vidljive uspehe. Već 26. februara Vladimiresku je ušao u Bukurešt. Narednog dana u Bukurešt je stigao i Ipsilanti. Vladimiresku je smatrao da iza Ipsilantija stoji Rusija, te je nevoljno pristao na saradnju sa njim. Ipak, ruski car se tada nalazio na kongresu 78

Svete alijanse u Ljubljani, i izjavio je da ne može podržati buntovnički pokret koji se diže protiv zakonitog gospodara, i poručio je sultanu da je saglasan sa intervencijom turskih trupa protiv ustanika. Ovakav stav ruskog cara je doveo do raskida između Heterije i pokret aTudora Vladimireskua. Ovo je samo oslabilo oba pokreta. Polovinom maja 1821. Turci su prodrli u Vlašku, da bi 29. maja ušli u Bukurešt. Vladimireskuov pokret se raspao, a sam Vladimiresku bio zarobljen od strane Heterije i ubijen. Heterija je pružala otpor još neko vreme, sve dok nisu pretrpeli poraz kod Dragašanija 7/19. juna. Heterističke eforije (filijale) su u Grčkoj obrazovale ustaničku komandu, koja je imala podršku seljaštva, trgovaca, zanatlija... Nemiri u Grčkoj su započeli u proleće 1821. godine – 18/30. marta je došlo do prvog sudara pobunjenika i turskih odreda kod Kalavrata; 21. marta/2. aprila kod Maine, da bi 23. marta/4. aprila bio oslobođen gradić Kalamata. Poziv na opšti ustanak Grka protiv osmanlijske vlasti je uputio patarski vladika Germanos 25. marta/6. aprila 1821. godine, istakavši ustaničku zastavu u manastiru Sv. Lavra na Peloponezu. Do sredine aprila, ceo Peloponez i delovi centralne Grčke bili su zahvaćeni ustankom. Najveći deo osmanskih trupa je bio blokiran u Atini (na Akropolju). U maju se pobunila Tesalija, a u junu Kandija (Krit). Od proleća 1821. do kraja 1829. godine nacionalna revoluciaj grčkog naroda je prošla kroz tri faze: 1) fazu uspona – od 1821. do 1825; 2) fazu krize – od 1825. do 1827; 3) fazu strane intervencije i pobede – od 1827. do 1829. godine. Opšta karakteristika svih ovih faza bila je izuzetna surovost u obračunima između muslimana i hrišćana, kao i surove turske represalije (Peloponez tokom 1821. – pobijeno 15 000 muslimana; Hios proleće 1822. – pobijeno 20 000 hrišćana). Borba grčkog naroda je bila masovna, organizovana i imala je revolucionarni karakter. Umesto uništene osmanske vlasti ustanici su formirali novu, građansku i nacionalnu. U januaru 1822. u Epidauru se sastala narodna skupština koje je proglasila nezavisnost Grčke, usvojila ustav zemlje, proglasivši je republikom, i izabrala Aleksandra Mavrokordata za prvog predsednika države. Potom su oslobođeni Atina, Teba i Misolungi, a Turci su pretrpeli poraz i na moru – kod Hiosa. Turci su u proleće 1822. uspeli da poraze Ali-pašu Janjinskog (Tepelenija), i da pokore celu severnu Grčku. Ipak, pokušaj Turaka da upadnu u srednju Grčku i razbiju ustanak je propao. Ustanici, predvođeni Teodorom Kolokotronisom su naneli poraz Turcima kod Dervenakie. Grci su koristili gerilski način ratovanja, i do 1825. je nastala pat situacija. Da bi se izašlo iz te situacije bila je potrebna strana intervencija. To je shvatio i sultan Mahmud II te je 1825. pozvao svog vazala, egipatskog gospodara, Mehmed Aliju. On je prihvatio poziv, ali pod uslovom da on dobije Krit, a njegov sin Ibrahim da dobije Peloponez. Egipatski napad je zatekao Grke u unutrašnjem političkom sukobu oko pitanja uređenja zemlje i njene spoljnopolitičke orijentacije. Konzervativci su tražili proglašenje monarhije i oslonac na Rusiju, dok su liberali tražili republiku i orijentaciju na zapadne zemlje. Egipatske trupe, dobro obučene, su najpre zauzele Krit, a potom su se iskrcale na Peloponezu. Ustanici su pružali velik otpor, naročito u svom centru Misolungiju, ali je, ipak, aprila 1826. Misolungi pao. Ustanak se našao u velikoj krizi, i grčki ustanak je spasla inostrana intervencija. Grčki ustanak je zatekao vlade velikih evropskih sila u njihovom angažovanju na suzbijanju revolucije, ma gde se ona pojavila. U duhu te politike ruski car Aleksandar I je odbio da pomogne ustanicima u Vlaškoj i Moldaviji. Ipak, usled težnje Rusije da izbije na topla mora, bilo direktnim zauzimanjem Carigrada i moreuza, bilo razaranjem Turske preko oslobodilačkih pokreta balkanskih naroda, vrlo brzo je došlo do kolebanja ruskog stava. Međutim, ruski car je znao da ne sme sam da krene u akciju protiv Turske, jer bi to dovelo do stvaranja antiruske koalicije na zapadu; on je planirao da dobije mandat za intervenciju u korist hrišćana. Međutim, usled suprotstavljenih interesa Engleske i Austrije, s jedne i Rusije, s druge strane, to nije dolazilo u obzir. Ipak, car Aleksandar I je jula 1821. uputio ultimatum Porti sa zahtevom da 79

odmah prestane sa pokoljem hrišćana, da obešteti žrtve i da prizna Rusiji pravo na učešće u umirivanju rumunskih kneževina. Za ovu svoju akciju Rusija je zatražila podršku Svete alijanse. Dok su Francuska i Pruska bile spremne da daju saglasnost, Engleska i Austrija su se odlučno suprotstavile. To je bio prvi rascep u ovoj reakcionarnoj organizaciji. Ohrabrena držanjem Engleske i Austrije, Porta je odbila ovaj ultimatum. Ipak, vremenom je filhelensko raspoloženje u Zapadnoj Evropi sve više raslo, te je usled pritiska javnosti došlo i do promene u spoljnoj politici. Da bi zadovoljio javno mnenje, s jedne, i da bi paralisala ruski prestiž i uticaj među Grcima, s druge strane, britanska vlada je odlučila da ih prizna za ratujući narod i da na taj način potvrdi legalnost njihove borbe (britanski ministar spoljnih poslova Džordž Kaning 1822-1827; premijer april-avgust 1827 – „When a whole nation revolts against its conqueror, the nation cannot be considered as piratical but as a nation in a state of war“). Ovo je bio udarac Meternihu i njegovoj politici, te je on nastojao da izmiri Tursku i Rusiju. Potajno savetovao Portu da što pre završi sa Grcima (što je ubrzalo egipatsko-turski sporazum o intervenciji Mehmed Alije), a odugovlačio je rad Petrogradske konferencije koju su sazvali Rusi 1824. godine. Na ovoj konferenciji Rusi su predložili da da se od grčkih teritorija obrazuju tri vazalne kneževine pod sizerenstvom sultana, ali i pod garancijom velikih sila. Ovaj predlog su odbile i Turska i Velika Britanija, koja je želela da spreči svaku mogućnost ruske intervencije u Grčkoj. Ruski car je februara 1825. sazvao novu koferenciju, takođe u Petrogradu, ali sada bez Britanije. Rusi su predložili da četiri sile ponude Turskoj posredovanje u sukobu s Grcima, a ako Turci to odbiju, da onda sve prekinu diplomatske odnose sa njom. To je, u stvari, značilo davanje Rusiji posrednog ovlašćenja da interveniše protiv Turske a u korist Grka. Ovom predlogu se usprotivila Austrija. Kada je grčki ustanak bio blizu propasti, Englezi su odlučili da se umešaju, jer su smatrali da je pogodna prilika da oni imaju presudni uticaj u Grčkoj. Englezi su zatražili od Turaka da podignu opsadu Nauplije, poslednjeg uporišta i sedišta grčke vlade. Da ne bi izgubio uticaj u Grčkoj, car Nikolaj I je podržao englesku akciju i započeo je vojne pripreme protiv Turske. Rusija je februara 1826. uputila Porti nov ultimatum u kojem se tražilo: da se u Vlaškoj i Moldaviji vrati stanje pre 1821, da se srpskom narodu obezbede povlastice predviđene 8. tačkom Bukureškog mira iz 1812. i da se srpski delegati, koje je knez Miloš bio poslao na pregovore o tome u Carigrad, odmah oslobode iz zatočeništva. Što se tiče Grka, ruski ministar Neslrode i engleski izvanredni poslanik Velington, su se početkom aprila 1826. sporazumeli (Petrogradski protokol) da se za njih od Turske traži široka autonomija. Sultan Mahmud II (1808-1839) je bio prinuđen da prihvati ovaj ultimatum, tim pre što je započeo reformu vojske, po zamislima svog prethodnika Selima III (1789-1807). Prihvatajući ove ruske zahteve, Porta je 7. oktobra 1826. pristala na zaključenje Akermanske konvencije, kojom su Srbiji potvrđene sve posvlastice iz Bukureškog mira. To je značilo davanje Srbiji autonomije koja će u roku od 18 meseci biti potvrđena hatišerifom. Rusiji je ponovo data sloboda trgovine po celom Turskom carstvu. Što se tiče grčkog pitanja, Porta o njemu nije htela da pregovara, jer je očekivala potpuno gušenje ustanka. Potom se Engleskoj i Rusiji pridružila i Francuska, te su ove tri zemlje potpisale 6. jula 1827. godine Londonski ugovor, u kome su se dogovorile o njihovom zajedničkom pritisku na Portu u cilju iznuđivanja primirja i pregovora o autonomiji Grčke. Ipak, Porta je odbila trojno posredovanje, a na to su flote ove tri zemlje blokirale grčku obalu. Potom je došlo do sukoba ove savezniče flote sa turskoegipatskom flotom kod luke Navarino 20. oktobra 1827. godine. U tom sukobu tursko-egipatska flota je bila potpuno uništena. Tada je nova vlada Britanije (Artur Vizli, vojvoda Velington) bila voljna da se izmiri sa Turskom, a jedan od razloga je bio i taj što je u Grčkoj za predsednika 1827. bio izabran ruski štićenik, general Joanis Kapodistrijas. Međutim, Francuzi su se 1828. iskrcali na Peloponez, a Rusi 26. aprila iste godine objavili rat Turskoj. Blokirana unutrašnjim problemima (borba za izbornu reformu) Engleska im se nije mogla suprotstaviti. Ovaj rat je završen mirom u Jedrenu 14. septembra 1829. godine. Ovim mirom Rusjia je zadržala neke manje teritorije na Crnom moru, južno od Kavkaza, a sve ostale zauzete krajeve je vratila Turskoj 80

(u Bugarskoj i u Aziji – Kars, Erzerum...); autonomne povlastice Vlaške i Moldavije ostale su pod zaštitom Rusije; Srbiji je izdat hatišerif o autonomiji i predato joj je šest nahija (prvi od tri; 30. septembar 1829; kruševačka, aleksinačka, knjaževačka, crnorečka, krajinska i podrinska); Porta je prihvatila zahteve Britanije, Rusije i Francuske o Grčkoj; Rusiji su priznate privilegije iz Kapitulacija u Turskoj; Rusija je od Turske dobila ratnu odštetu. Posle Jedrenskog mira ubrzano je i rešavanje grčkog pitanja. Na Londonskoj konferenciji 1830. godine, engleska vlada je predložila da se od južne i centralne Grčke obrazuje potpuno nezavisna država sa monarhijskim uređenjem. Englezi su to učinili najpre kako bi sprečili dalje mešanje Rusije u grčko-turske probleme. Za kralja Grčke bio je, 1830, po želji samih Grka, određen najpre princ Leopold Saks-Koburški, ali je on odbio, te je za grčkog kralja izabran Oton Vitelsbah 1832. godine (1832-1862). U okvire rešavanja itočnog pitanja, izazvanog grčkom revolucijom, ulazi i definitivno pravno uređenje autonomnog statusa Srbije u sastavu Osmanlijskog carstva. Sultanovim hatišerifom od 30. septembra 1829. Srbiji je konačno priznata autonomija. Jednim novim hatišerifom, koji je izdat nešto kasnije (trebalo bi februar 1830), određene su i srpsko-turske granice podrazumevajući pripajanje Srbiji i šest spornih nahija, a posebnim carskim pismom (beratom) knezu Milošu je priznata naslednost kneževskog dostojanstva. Šest pomenutih nahija Srbija je priključila tek 1833. godine (treći hatišerif 4. decembar 1833, a na srpskom februara 1834). Istočno pitanje i revolucionarni procesi na Balkanu 1830-1848. godine Razdoblje posle 1830. godine je obeleženo trima značajnim pojavama. U tom razdoblju nastavljaju se intenzivni, uglavnom bezuspešni, napori turskog vođstva da delimičnim reformama odozgo stabilizuje Osmansko carstvo. Kad su ti napori bili radikalniji, tako je i otpor koje je netursko stanovništvo pružalo ovim reformama bio radikalniji. Posle završetka rata protiv Rusije i zaključenja Jedrenskog mira, sultan Mahmud II je odlučio da nastavi svoj reformni rad. Najpre, želeo je da završi vojnu reorganizaciju uvođenjem regularne armije (nizama) i opšte vojne obaveze, kao i da administraciju stavi pod čvršću kontrolu centralne uprave. Kao gavni nosilac otpora ovim reformama janičari su bili uništeni 1826. godine. Ipak, novi centri otpora se javljaju u perifernim oblastima carstva: Albaniji, Bosni, Egiptu. U Albaniji su najveći protivnici ovim reformama bila severnoalbanska plemena, kojima se poslužio i skadarski valija Mustafa-paša Bušatlija (Škodra-paša). U svom otporu sultanu, dobio je podršku bosanskog begovata, vođenog od strane Husein-kapetana Gradaščevića („Zmaja od Bosne“), koji je tražio autonomiju Bosne kakvu je imao Egipat. Njihovom otporu pridružili su se i neki lokalni gospodari sa Kosova, iz Makedonije i Bugarske. Sultan je poslao trupe pod komandom Mehmeda Rešid-paše koje su porazile trupe Mustafa-paše kod Prilepa, a Mustafa-paša se onda sklonio u Skadar, gde je počeo pripreme za otpor. Ipak trupe Mehmeda Rešid-paše su pretrpele poraz kod Lipljana na Kosovu od strane Husein-kapetana, i morale su da se sklone u Skoplje. Mehmed Rešid-paša je tada ponudio Husein-kapetanu položaj bosanskog valije, da se carske reforme ne sprovode u Bosni, kao i da se buduće valije u Bosni postavljaju samo iz reda domaćeg plemstva. Potom je Rešid-paša ponudio Mustafa-paši amnestiju i sve počasti, ali pod uslovom da napusti Albaniju i da se nastani u Carigradu. Škodra-paša je na ovo pristao. Sultan je onda, 1832, mogao da pošalje novu vojsku pod komandom Kara-Mahmuda – Hamdi-paše u Bosnu. Ova sultanova vojska je uspela da porazi Husein-kapetana i njegove pristalice na Palama blizu Sarajeva maja 1832. godine. Ovialbanskog i bosanskog begovata su branili samostalnost svojih zemalja, i ustali su u odbranu feudalnih privilegija begovata i daljeg porobljavanja hrišćanskog seljaštva širenjem čitlučkog sistema, povećavanjem dažbina i poreza. Ovo je kod hrišćanske raje samo povećavalo otpor prema ugnjetačima, jačalo njenu nacionalnu svest i borbenost. Smirujući ove nemire, sultana Mahmuda II su dočekale nove nevolje na istoku. Naime, u Egiptu je Mehmed Alija uspeo da reorganizuje upravu i vojsku po evropskim uzorima, uspeo je da unapredi 81

privredu zemlje (u tome mu je pomogla potražnja egipatskog pamuka u Evropi). kao sultanov čovek, Mehmed Alija je od 1811. do 1818. ratovao u Arabiji protiv neposlušnih Vahabita, uspevši da ih pokori i umiri, ostavši tamo da vlada. Potom je 1825. na poziv sultana intervenisao u Grčkoj, tražeći zauzvrat Peloponez i Krit, što mu je sultan i obećao. Ipak, situacija u Grčkoj je rešena drugačije, i ova obećanja nisu mogla biti ispunjena. Mehmed Alija je onda, umesto Krita i Peloponeza (Kandije i Moreje) zatražio od sultana Siriju (Pašaluk Damask). Sultan je ovo odbio, a Mehmed Alija je 1832. sam krenuo u pohod da zauzme ove teritorije. U tom pohodu je naišao na podršku mnogih muslimana koji su bili nezadovoljni reformama sultana Mahmuda II. Pošto je osvojio Siriju, Mehmed Alija je zauzeo i Kilikiju, i uputio se u Malu Aziju. Sultan je bio u teškoj situaciji, ali se tada umešala Rusija. Ipak, ruska intervencija nije odgovarala drugim velikim silama, koje su bile protiv sultanovog podvrgavanja Rusiji, te su Francuzi uzeli ulogu posrednika između sultana i Mehmeda Alije. Ovo posredovanje je 1833. dovelo do sporazuma u Kjutaji, po kojem je Mehmed Alija ipak dobio Siriju i vilajet Adanu na prilazima Maloj Aziji. Ipak, Rusi nisu dozvolili da sultan izađe iz ovog spora bez ikakvog dobitka. Rusija je 1833. nametnula Porti tajni ugovor u Unkjar-Iskelesiju kraj Carigrada, kojim se obavezala da će sultanu i ubuduće priskakati u pomoć ako mu zapreti slična opasnost. Za protivuslugu sultan će, u slučaju da se Rusija nađe u ratu, zatvoriti Bosfor i Dardanele za ratne brodove svih neprijateljskih sila prema Rusiji. Zgovor je zaključen na 8 godina i predstavljao je vrhunac ruskog uticaja na Tursku. Za ovaj tajni ugovor u Unkjar-Iskelesiju ubrzo su saznale i ostale sile, i da bi ih umirio ruski car Nikolaj I je avgusta 1833. godine prihvatio u Minhengrecu u Češkoj i sporazum sa Austrijom, u kojem su se dve sile obavezale na poštovanje integriteta i nezavisnosti Turske i na obavezne konsultacije i sporazumno delovanje sa ostalim silama u slučaju njenog raspada. Iako je prihvatio izmirenje sa Mehmed Alijom, sultan Mahumd II je samo čekao priliku da ga kazni na neposlušnost. Početkom 1839. sultanu se učinila pogodna prilika da egipatskom namesniku i njegovom sinu Ibrahimu oduzme Siriju. Na to su ga podsticali Englezi, rukovođeni namerom da ga stave pod svoj što potpuniji uticaj i da eliminišu uticaj Rusije u Carigradu. Međutim, vojsku koju je sultan Mahmud II poslao, ibrahim je porazio jula 1839. kod Nisiba na Eufratu, a turska flota je prešla na stranu Mehmeda Alije. Da stvar bo Tursku bude teža, u to vreme je umro sultan Mahmud II, a nasledio ga je šesnaestogodišnji Abdul Medžid (1839-1861). Turska je bila ponovo u teškoj situaciji, i velike sile je trebalo ponovo da je spsavaju. Ipak, interesi velikih sila su bili veoma suprotstavljeni. Francuska je bila na strani Mehmeda Alije, a Rusija, Velika Britanija, Austrija i Pruska na strani mladog sultana. Ove sile su 15. maja 1840. u Londonu zaključile sa Turskom ugovor kojim su se obavezale da će joj pružiti zaštitu i da će čuvati njen integritet. Velike sile su potom poslale ultimativne zahteve Mehmedu Aliji: da se zadovolji naslednim pravom samo nad Egiptom i doživotnom upravom nad južnom Sirijom, da vrati sultanu sve ostale zauzete teritorije, kao i flotu, da uredno isplaćuje Porti godišnji tribut. Francuska vlada Adolfa Tjera je podsticala Mehmeda Aliju da odbije ove zahteve, te umalo nije došo do anglo-francuskog rata, ali je stvar spasao sam mehmed Alija koji je prihvatio ove zahteve. Potom je u Londonu 13. jula 1841. potpisan tzv. Dardanelski ugovor, kojim je od svih sila potvrđeno „staro pravilo Otomanskog carstva“ da, kad Turska nije u ratu, Bosfor i Dardanele budu zatvoreni za sve ratne brodove. Time je poništen Unkjariskeleski ugovor. Abdul Medžid je, pod uticajem reformne stranke (Rešid-paše, Hozrev-paše i Halil-paše), odlučio da nastavi delo svog prethodnika. Računao je da će na taj način srediti prilike u Carstvu, ali i pridobiti naklonost liberalnih krugova u zapadnoj Evropi. Tako je 3. novembra 1839. došlo do objavljivanja carskog Hatišerifa od Gilhane, kojim se svim podanicima Osmanskog carstva garantuje lična, pravna i imovinska bezbednost, te poštovanje zakonitosti od strane državne vlasti, a naročito u pitanjima razrezivanja i ubiranja poreza i u regrutovanju vojnika. Nezakonitim je proglašeno kupovanje činovničkih položaja, hapšenje i progonjenje ljudi bez odluke suda (Habeas Corpus Act), samovoljne konfiskacije imovine... Radi razrade i ozakonjenja ovih načela, u Turskoj je obrazovan Pravni savet, koji je pripremio veći broj zakona nazvanih Srećnim uredbama (Tenzimat hejrije – otuda Tenzimatske reforme). 82

Ma koliko bile dobro zamišljene, ove reforme nisu dale gotovo nikakav rezultat. One su izazvale velik otopor povlašćenog muslimanskog sloja društva, naročito u nacionalno i verski mešovitim krajevima. Grčki oslobodilački pokret je 30-ih i početkom 40-ih godina imao dvojako usmerenje. U Kraljevini Grčkoj nosio je karakter borbe za demokratiju, ustavnost i parlamentarizam, a protiv ksenokratije (vladavine stranaca) i apsolutizma. Van granica Kraljevine sve je bilo podređeno oslobođenju grčkih teritorija od Turaka i njihovom ujedinjavanju s maticom zemljom. Nezadovoljstvo grka vladavinom Otona Bavarskog se snažno ispoljilo u dva navrata: 1833. i 1843. godine. Pokret iz 1843. se završio vojnim udarom i obaranjem apsolutizma. U Grčkoj je 1844. donet Ustav i uveden je parlamentarni sistem. Iako je imala unutrašnjih problema, u Grčkoj je delovala grupa dobrovoljačkih i hajdučkih četa koje su upadale na turske teritorije – Epir, Krit, Tesaliju i Makedoniju. Tako je 1833. jedna četa prešla iz Grčke, napala grad Artu i izazvala velike nemire u Epiru. Došlo je do delovanja grčkih četa u čitavom helenskom svetu (u vreme turske krize 1839-41): u Tesaliji, oko Soluna, na Atosu. Sva ta delatnost je kulminirala velikim narodnim ustankom na Kritu 1841. godine (prvim u nizu, 1866-69; 1878; 1897-98). Posle početnih uspeha ustanici su proglasili privremenu kritsku vladu. Podržani od Engleza, Turci su slomili ovaj ustanak. Najveći napori politike kneza Miloša Obrenovića, posle dobijanja Hatišerifa iz 1830, bili su usmereni na to da se Srbiji rati šest nahija (kruševačka, aleksinačka, knjaževačka, crnorečka, krajinska i podrinska) koje je Turska 1813. odvojila od Beogradskog pašaluta (Smederevskog sandžaka) i koje nije htela da vrati Srbiji uprkos odredbama iz Akermanske konvencije i Jedrenskog mirovnog ugovora. Knez Miloš je podržao pokret Škodra-paše u Albaniji, dok je istovremeno, preko tajnih agenata, podsticao seljački bunt u navedenim nahijama. Zahvaljujući tome, u proleće 1833. zaista je i došlo do buna u svrljiškom, crnorečkom i banjskom kraju u istočnoj Srbiji. Miloš je onda sa 6 500 naoružanih ljudi krenuo tamo „da smiruje situaciju“, i onda tamo i ostao. Porta nije imala šta drugo do da prihvati realno stanje stvari. I Crna Gora, koja u ovo vreme postepeno prevazilazi plemensku organizaciju i podeljenost i izgrađuje se kao država, pod vođstvom svojih vladika Petra I (1781-1830) i Petra II (1830-1851), ima sve značajniju ulogu u srpskom nacionalnooslobodilačkom pokretu. Njen značaj je u tome što ona utiče na okolne srpske i albanske krajeve: Hercegovinu, Sandžak i severnoalbanska hrišćanska plemena (Miridite, Klimente, Hote i Grude). U južnoj, jugoistočnoj Srbiji i severnoj Bugarskoj, u toku 30-ih i 40-ih godina, nemiri među seljaštvom bili su veoma česti. Nije prošla gotovo nijedna godina bez seljačkog bunta. Uticaj Srbije je u tim krajevima bio veoma jak. Najveće bune su izbijale u niškom kraju 1833, 1835. i 1841. godine, u pirotskom 1836, i na bugarskoj teritoriji oko Belogradička 1836. i Berkovice 1836. i 1837. godine. Njihov zajednički najvažniji uzrok bilo je otimanje zemlje od srpskih i bugarskih seljaka radi naseljavanja na njoj turskih spahija, izgnanih iz oslobođene Srbije. Najveći među ovim ustancima bio je onaj u niškom kraju, koji je izbio aprila 1841. godine. Vođe ovog ustanka Đorđe Stanković i Miloje Jovanović su dolazili u Srbiju da traže pomoć, ali bezuspšno. Turci su ugušili ovaj ustanak spalivši oko 240 sela, a oko 10 000 ljude je izbelo u Srbiju. U Bosni i Hercegovini je najintenzivniji bio agrarni pokret srpskog seljaštva. Ovde su podsticaji koji dolazili iz Srbije i Crne Gore bili veoma delotvorni. Ti podsticaji su doprinosili da ovi pokreti dobiju sve izrazitije nacionalno-političkko i oslobodilačko obeležje i da srpsko seljaštvo ovih krajeva postane jedna od najeksplozivnijih i najrevolucionarnijih snaga na Balkanu. Jedan od najsnažnijih seljačkih pokreta ovih godina u Bosni bila je tzv. pop-Jovičina buna iz 1843. godine, koja je izbila oko Dervente, a za kojom je sledila Mašićeva buna u Krajini. Obe bune su bile krvavo ugušene. 83

Bugarski nacionalnooslobodilački pokret je dobio veliki polet u vreme rusko-turskog rata 18281829. godine. Povlačenje Rusa posle Jedrenskog mira je bugarskom nacionalnooslobodilačkom pokretu zadao velik udarac, od kojeg se pokret počeo oporavljati sredinom 30-ih godina, i to pre svega zahvaljujući bugarskoj emigraciji u Vlaškoj. Odatle su 1835-36. potekla i dva pokušaja da se organizuju ustanci u Silistriji pod Georgi Mamarčevim i u Trnovu pod Velčom Atanasovim. Svi ovi agrarni buntovi su postepeno prerastali u nacionalneoslobodilačke pokrete. Tokom 30-ih i 40-ih godina 19. veka došlo je do ekonomskog i socijalnog napretka balkanskih zemalja. Taj napredak je u Srbiji bio znatno ubrzan posle 1830. godine, zahvaljujući konačnom ukidanju turskog feudalizma, širenju slobodnog seljačkog poseda osvajanjem obradivih površina, razvoju zanata i trgovine, bržem povezivanju sa tržištima centralne Evrope (Habzburške monarhije)... Sličan progres beleže i rumunske kneževine, a Grčka, zahvaljujući pomorskoj trgovini, tako đe se izvlači iz siromaštva i zaostalosti. Uprkos teškoćama, napredak se oseća i u balkanskim zemljama pod Turskom. Pojavom i razvojem nacionalnih buržoazija stvaraju se uslovi i za brži prodor modernih evropskih ideja, liberalizma i demokratskog nacionalizma među balkanske narode. To im omogućava izgrađivanje razvijenih nacionalnih ideologija i formulisanje dalekosežnih i preciznih nacionialnopolitičkih i državnih programa. U to vreme slične pojave se mogu uočiti i kod drugih evropskih naroda, kao i kod pojedinih južnoslovenskih nacija u okviru habzburške monarhije. Tako su Hrvati kao izraz svog nacionalnog preporoda, upravo 30-ih godina obrazovali svoju prvu osobenu nacionalnu ideologiju širokih jugoslovenskih okvira – ilirizam – koja je u obliku jednog kulturno-političkog pokreta – ilirski pokret – trajala do revolucije 1848/49. godine. Srpski nacionalni program, poznat u nauci pod imenom Zah-Garašaninovo Načertanije, formulisan je 1844. godine. Taj Projekat je nastao na osnovu „Plana slovenske politike Srbije“, koji je po idejama poljske emigracije i Francuskoj i njenog šefa grofa Adama Čartorijskog, izradio Čeh František (Franja) Zah. Zahov Plan je bio postavljen na široke jugoslovenske osnove, predviđajući da se oko Srbije okupe Bosna i Hercegovina, Stara Srbija, Makedonija, severna Albanija, Crna Gora i hrvatske zemlje, s ciljem da obrazuju veliku i snažnu državu sposobnu da se odupre i ruskom i austrijskom širenju na Balkan. Ilija Garašanin, srpski ministar unutrašnjih dela, prihvatio je 1844. ove ideje, nešto ih modifikovao i načinio svoje Načertanije. Ublažavajući rusofobiju poljskog plana, Garašanin je nešto suzio i njegove ciljeve, predviđajući da se oni ostvare u dve etape: najpre, ujedinjavanje srpskih zemalja, podrazumevajući pod tim, pre svega, Srbiju, Staru Srbiju sa Makedonijom, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu sa obaveznim izlaskom na Jadransko more (obnova nekadašnjeg Dušanovog carstva); zatim, priključenje ovoj velikoj srpskoj državi i drugih južnoslovenskih zemalja, pre svega Bugarske i Hrvatske. Budući da, zbog otpora dve imperije na čijim ruševinama je trebalo da se stvori ova jugoslovenska država (Turske i Austrije), jugoslovenski narodi ne bi bili u stanju da sami izvedu ovaj grandiozni poduhvat, Garašanin je predviđao njihov oslonac na velike evropske sile. To nije trebalo da bude Rusija, već Francuska i Velika Britanija. Da bi ostvarili plan svog odlobođenja i ujedinjenja, južnoslovenski narodi se ne mogu u potpunosti osloniti na velike sile, već i sami moraju najenergičnije raditi i to pod vođstvom Kneževine Srbije. I grčki nacionalni program, poznat pod imenom Velika ideja, formulisan je 1844. godine. I on je sadržao dve osnovne emancipatorske ideje: oslobođenje i ujedinjenje svih Grka, podrazumevajući pod tim sve „grčke teritorije“ balkanskog poluostrva (što znači i Makedoniju, Albaniu i Bugarsku do planine Balkan), zatim egejska i jonska ostrva, Krit i Kipar, te Carigrad i zapadne delove Male Azije. To bi bilo obnovljeno „Grčko carstvo“ koje bi Grcima, kao najstarijem evropskom narodu, s najvećom i najmoćnijom kulturnom i duhovnom tradicijom i baštinom, obezbedilo dominaciju na jugoistoku Evrope i u istočnom Mediteranu.

84

Bugarski nacionalno-politički program je nastao tokom 50-ih i 60-ih godina 19. veka. I on je bio istovremeno oslobodilački i ekspanzivan: težiće oslobođenju i ujedinjenju svih „bugarskih zemalja“ od Crnog do Belog (Egejskog) mora, uključujući u njih Makedoniju, delove severne Grčke, velike delove Srbije, sa Kosovom i zapadnom Albanijom. Kao što su Srbi težili obnovi Dušanovog, a Grci Vizantijskog, tako su i Bugari želeli obnovu Simeonovog carstva (893-927). Politički i državni programi balkanskih naroda, izgrađeni u doba njihovog nacionalnog romantizma, sadržali su u sebi raznovrsna ali i protivrečna, svima zajednička svojstva. Svi ovi programi su revolucionarni, demokratski, i emancipatorski, a istovremeno i ekspanzionistički, agresivni i osvajački. Svi se temelje na modernom, revolucionarnom i demokratskom načelu narodnosti, ali su isto tako nadahnuti idejama i ciljevima istoricizma, nacionalne megalomanije i isključivosti. Ove protivrečnosti u ideologijama i političkim programima nacionalnih pokreta nisu karakteristične samo za balkanske narode. Opšta su pojava i u pokretima drugih, evropskih, pa i vanevropskih naroda, a rezultat su protivrečne suštine buržoaske revolucije, u čiji okvir ulaze i nacionalnooslobodilački pokreti u 19. i na početku 20. veka. Izgrađivanje nacionalnih programa diktiralo je i pokretanje široke akcije za njihovo propagiranje, kao i stvaranje organizacije za njihovo sprovođenje. Tu propagandnu i nacionalno-političku aktivnost, od 40-ih godina 19. veka, na sebe su uzele tajne nacionalne organizacije koje su se počele stvarati širom Balkana. Najveći broj tajnih nacionalno-revolucionarnih organizacija je najpre stvoren u rumunskim zemljama – naročito u Vlaškoj. Rumunski narod je 30-ih i 40-ih godina i sam doživljavao svoj nacionalni preporod. Jedan od izraza tog preporoda bilo je i stvaranja Filharmonijskog društva u Vlaškoj 1833. godine. Cilj mu je bilo obaranje turske dominacije i obrazovanje Balkanske federacije. Vlaška je bila i poprište delovanja tajnih revolucionarnih društava drugih balkanskih naroda. Rezultat njihove aktivnosti bila su tri uzastopna ustanička pokreta u Braili na Dunavu (1841-1843), kao i jedan u oblasti Kula (1847). Jedna od najaktivnijih ličnosti ovih pokreta bio je bugarski revolucionar Georgi Rakovski. Tokom 40-ih godina u Vlaškoj i Moldaviji su obrazovane nove tajne organizacije. U Vlaškoj je 1843. formirano društvo Fratia (Bratstvo), a u Moldaviji Patriotsko udruženje. I Grci su svoje tajne nacionalne organizacije osnivali već 30-ih godina. Jednu od prvih i najvećih je obrazovao jedan od vođa grčkog ustanka, Teodoris Kolokotronis, pod imenom Feniks. Slična je bila i nacionalno-religiozna organizacija Heterija Filortodoksa, kojoj je na čelu bio Georges Kapodistrijas, brat bivšeg predsednika Grčke. Za vreme kritskog ustanka 1841, u Atini je obrazovana treća tajna organizacija – Centralni komitet Krićana, a 40-ih nastaju još dva slična društva: Veliko bratstvo, na čelu sa političarem Joanisom Koletisom, i Društvo „kapetana“, organizacija boraca iz Epira, Tesalije i Makedonije koji su emigrirali u Grčkoj. U Grčkoj su delovala i dva društva koja su formirali Bugari i Makedonci: prvo je Bugarsko društvo, pod vođstvom Simeona Simeonova, a drugo je Makedonsko društvo, ili kaok su ga još zvali Trako-bugarsko-srpsko društvo. I Srbija je 40-ih godina 19. veka pristupila tajnoj realizaciji svog nacionalnog programa. Ona je prihvatala i organizovala nacionalne borce i delatnike, revolucionare i buntovnike iz svih južnoslovenskih krajeva, povezivala se sa hrvatskim, bugarskim i drugim nacionalnim pokretima, izgrađivala je mrežu tajnih orgnizacija čiji je zadat bio da vrše nacionalnu propagandu i pripremaju narod za opštebalkanski oslobodilački pokret. Temelje te mreže je postavio Ilija Garašanin, sa svojim saradnicima Jovanom Marinovićem, Matijom Banom i Atanasijem Nikolićem. Ono što je zajedničko u radu svih pomenutih tajnih revolucionarnih organizacija tokom 40-ih godinai kasnije, to je da su one težile pokretanju opštebalkanskog ustanka protiv Turske, kojim bi svaki narod došao do svoje slobode. Sve su težile što bližoj međusobnoj saradnji i sve su najvažniji oslonac svojoj akciji tražile u seljaštvu, kao najmasovnijoj i najborbenijoj snazi balkanskih društava.

85

21. Velika Britanija 1815-1850. godine? Posle Napoleonovog sloma, Velika Britanija se našla na vrhuncu snage, prestiža i uticaja. Njen unutrašnji život od tada pa sve do polovine veka, obeležavaju napori da se politički odnosi prilagode novonastalim društvenim uslovima koje je stvorila industrijska revolucija. Ipak, to prilagođavanje nije bilo krvavo kao u nekim drugim evropskim zemljama (od 1688. Engleska nije bila potresana dubokim revolucionarnim događajima). Došlo je do relativno mirne i postepene društvene i političke evolucije. Ta evolucija se temeljila na ubrzanom i svestranom ekonomskom razvoju, koji se završio definitivnom prevagom industrijskog načina proizvodnje i pretvaranjem Engleske, sredinom 19. veka, u “radionicu sveta”. Rapidno širenje upotrebe parnih mašina, mehanizacija tekstilne industrije, razvoj metalurgije i rudarstva, izgradnja železnica – to su osnovna obeležja privrednog i osnova društvenog preobražaja Engleske u prvoj polovini 19. veka. Takođe, ona su i temelj trgovačke i kolonijalnopomorske prevlasti Engleske u svetu. Razvija se više novih privredno-industrijskih središta i oblasti: severozapadni rejon, centar ostrva (Midlends, Lankašir), rudarski centri južnog Velsa, pojedini gradovi (London, Mančester, Liverpul). Ukrupnjavanje poseda, veća specijalizacija, primena mehanizacije i agrotehnike su znaci napretka u poljprivredi. Ipak, privredni razvoj nije bio pravolinijski. Naprotiv, bio je pun kriza, zastoja i padova: 1815. je izbila kriza usled prestanka rata i ratne proizvodnje; 1819. je izbila kratka trgovačko-finansijska kriza; 1825. se javila prva kriza hiperprodukcije, koja se ponovila 1837, 1842, i 1847. godine; 1845/46. je trajala poljoprivredna (krompirna) kriza. Privredni preobražaj je imao posledice i po strukturu britanskog društva. Ojačali su noi slojevi građanstva, pa u društvenom i političkom životu, pored zemljišne aristokratije, finansijske i trgovačke oligarhije, sve značajniju ulogu ima i industrijska buržoazija i drugi slojevi srednje i sitne buržoazije. Takođe, brojčano je narastao i proletarijat, a pojačava se iseljavanje proleterskih i upropašćenih seoskih slojeva u prekomorske zemlje. Politička scena Britanije posle Vaterloa Posle okončanja napoleonovkih ratova, mir u Britaniji je dočekad sa mnogo optimizma, i svi su očekivali blagostanje. Ipak, mir engleskoj industriji nije otvorio nova tržišta, došlo je do pada potražnje engleske industrijske robe, pojave jeftinih evropskih poljoprivrednih proizvoda na engleskom tržištu, i velikog porasta nezaposlenih usled demobilizacije oko 300 000 mornara i vojnika. Izvoz je opadao, cene se pale, proizvodnja se smanjivala, nadnice su padale, a nezaposlenost je rasla. Kriza je najteže pogodila radnike u industriji i poljoprivredi, sitne zanatlije i trgovce. Država je bila prezadužena (od 53 miliona funti budžeta 30 miliona je odlazilo na isplatu anuiteta i kamata na ratne zajmove) i nije mogla da olakša položaj siromašnijeg dela stanovništva tako što bi snizila posredne poreze i takse. Konzervativna vlada nije razmišljala o uvođenju progresivnog poreza na dohodak, smatrajući da bi to ugrozilo akumulativnu sposobnost poljoprivrede i industrije. Kriza je teško pogodila poljoprivredu. Po prestanku rata, strana konkurencija je oborila cene žitarica (pale za 50% - sa 100 na 50 šilinga po kvarteru ~ 250kg). Krupni zemljoposednici su 1815. izdejstvovali donošenje Zakona o žitu, ili Zakona o zabrani uvoza žita čim njegova cena na engleskom tržištu padne ispod 66 šilinga po kvarteru. Time je bio obezbeđen interes bogatih zemljoposednika i krupnih zakupaca (farmera) na račun svih ostalih slojeva društva. Oni su uspeli da sačuvaju visoke rente, a gubitke usled opalih cena su preneli na sitne proizvođače – zakupce i najamne radnike. Zakon o žitu je pojačao bedu proletarijata, a industrijskoj buržoaziji smanjio mogućnosti eksploatacije (jer nisu mogli da smanjuju nadnice do besvesti, od čega bi radnici živeli…) i akumulacije kapitala. Zahvaljujući ovom zakonu, kao i poreskoj politici torijevske vlade i Parlamenta, političko nezadovoljstvo u Engleksoj je postalo ubrzo veoma široko. Tako su posleratne godine (18151820) bile ispunjene političkim nemirima koji su zahvatili i gradove i sela (u selima se nastavili do 86

1830). Prvi nemiri su izbili 1815. u Londonu i Vestminsteru, a potom u Njukaslu, Glazgovu, Prestonu, Birmingemu… U ovim pobunama (nosioci pobuna bili radnici i siromašni građani), sitna buržoazija je počela da, pored zahteva za smanjivanje poreza i ukidanje Zakona o žitu, postavlja i pitanje izborne reforme. Time su napali politički monopol krupnih zemljoposednika, koji su celoj zemlji nametali rešenja koja su samo njima odgovarala. Pojavili su se politički krugovi radikalne buržoazije. Vlada i torijevski Parlament su na to reagovali tako što su 1817. suspendovali Zakon o nepovredivosti ličnosti (Habeas corpus act) i doneli su zakon o ograničavanju slobode štampe (Zakon o zapušavanju usta), o zabrani političkih zborova i udruženja. Ove mere ipak nisu smanjile nezadovoljstva. U Midlendsu se održavaju veliki mitinzi (1818/19), traži se ukidanje Zakona o žitu i izborna reforma. Jedan od takvih mitinga je održan 16. avgusta 1819. na Piterfildu u blizini Mančestera, i pobunjenike je napala konjica. Od 80 000 12 je ubijeno, a oko 400 njih je bilo teže i lakše povređeno. Ovaj miting (prozvan Piterloom) je uverio širu građansku javnost da je torijevska vlada spremna na svako nasilje da bi držala monopol vlasti u rukama malobrojne veleposedničke i finansijske oligarhije. Ipak, vlada i Parlament nisu odustajali. U novembru 1819. u Parlamentu je izglasano šest zakona koji su opštinskim vlastima davali ovlašćenja da sprečavaju sve skupove sa preko 50 učesnika, da zabranjuju svečane marševe… Štampa je bila opterećena dodatnim taksama, te je bila preskupa i nedostupna za siromašne. Vlasti su pojačale policijsku kontrolu i špijuniranje građana. Ove represivne mere nisu prekinule nemire i opozicionu političku aktivnost. U Londonu je februara 1820. otkrivena politička zavera, a u Glazgovu je 1. aprila poveden generalni štrajk. Ipak, u narednoj decenijipokret protiv Zakona o žitu i za izbornu reformu je bio u opadanju. Međutim, selo je i dalje bilo nemirno. Ali seljaštvo nije bilo organizovano. Seljaci su pljačkali aristokratska lovištva… Stišavanje ovih klasnih sukoba 1820-ih godina je dovelo do političke liberalizacije, do početka unutrašnje diferencijacije u redovima vladajućih konzervativaca (torijevaca), kao i do većeg aktiviranja opozicionih liberala (vigovaca). Do prvih nesuglasica u torijevskoj stranci je došlo posle Napoleonovog pada, kada je grupa liberalnijih stranačkih vođa želela da liberalizuje odnose u društvu. Ova grupa je bila i protiv donošenja Zakona o žitu. Ipak, usled revolucionarne opasnosti nije došlo do otvorenog sukoba u stranci. Ipak, kada se stanje smirilo, ti liberali su smatrali da je vreme za reforme koje bi veći deo buržoazije vezao za Parlament i vladu i time oslabio opoziciju i smanjio nezadovoljstva. Konzervativni deo torijevaca, okupljen oko vojvode Velingtona (trebalo bi Artur Velsli) i lorda Eldona (trebalo bi Džon Skot), se suprotstavio ovoj nameri liberalnog dela torijevaca, tvrdećI da je i francuska revolucija počela umerenim reformama. Predsednik tadašnje vlade, lord Liverpul (Robert Benks Dženkinson) i član njegovog kabineta Robert Pil, i sami skloni liberalnim shvatanjima, su rešili ovaj sukob između zavađenih struja i spali su stranku od rascepa. Posle Kestlerijeve smrti 1822, Liverpul i Pil su izdejstvovali nekoliko zakona kojima je cilj bio da se ograniči represija, ali da se država ne oslabi. Takav je bio novi Krivični zakonik, kojim je smanjen broj delikata za koje se mogla izreći smrtna kazna (do tada bilo 200 takvih prekršaja). Sličan je bio i Zakon o osnivanju građanske (državne) policije, kojim je srušena moć korumpirane milicije. Pil je uklonio iz službe mnoge špijune i provokatore. Umereni torijevci su uspeli i da 1824. opozovu Zakon o zabrani udruženja iz 1799. godine. Inicijator zakona je bio krojač Frensis Plejs, koji nije bio poslanik u Palamentu (niti je mogao to da bude), ali je na Donji dom delovao preko svog istomišljenika, poslanika Džozefa Hjuma. Uverili su torijevce da je lakše kontrolisati legalne organizacije, nego nelegalne skupove radnika koji prete da se pretvore u zaveru. Po donošenju novog Zakona o udruženjima 1824. došlo je do stvaranja velikog broja profesionalnih (sindikalnih) saveza – tredjuniona, u kojima su se okupljali kvalifikovani majstori i zanatlije, da bi im kasnije prilazili i drugi radnici. Ipak, već naredn 1825, torijevci su okrnjili Zakon o udruženjima, tako što su nabrojali niz aktivnosti kojima tredjunioni ne bi smeli da se bave. Zabranili su im bilo kakvu političku aktivnost, te je tako delatnost sindikata svedena na kulturno-prosvetni i materijalno-potporni rad. Uprkos ovim zakonskim zabranama, tredjunioni su delovali politički. Oni su 87

u kriznim godinama, 1825/26, u Mančesteru, Londonu, Bredfordu i drugim mestima, organizovali niz radničkih štrajkova. Torijevci su tokom 20-ih godina 19. veka sproveli još nekoliko mera koje su pokazivale da je u njihovim redovima došlo do određenih pomeranja. Među tim merama se ističe Haskinsonov zakon o smanjivanju broja i visine carinskih tarifa, koji je bio prvi korak Engleske ka budućoj fritrederskoj politici. U međunarodnoj politici došlo je do udaljavanja Engleske od Svete alijanse. U Engleskoj je došlo do pregrupisavanja političKih snaga. To pregrupisavanje je zahvatilo kako torijevce, tako i opozicione vigovce. Vigovska stranka (inače tradicionalno oslonjena na krupne zemljoposednike i dinansijske moćnike liberalnijih shvatanja) je obnavljala svoju aktivnost 20-ih godina, i počela je da se otvara ideološki i organizaciono prema redovima novoobogaćene industrijske buržoazije, stvarajući tako sebi snažnu i široku socijalnu osnovu. Do 1830. je već krenula da se pretvara u stranku srednje (industrijsko-trgovačke) buržoazije predvođene liberalnim plemstvom. Ta tendencija im je približila levo, liberalno, krivo torijevaca, koje je po konačnom rascepu torijevske stranke (trebalo bi de facto 1834, a konačno 1846) prešlo u redove vigovaca. Izborna reforma 1832. Englesku je 1830. godine zahvatila nova ekonomska kriza koja je dovela do zatvaranja niza fabrika, porasta nezaposlenosti i do pada nadnica. Kriza je pogodila i selo, i novi nemiri su potresali zemlju. U Kentu je izbio seljački ustanak, i pobunjenici su imali svoje zahteve: povećanje nadnica za poljoprivredne radnike na 2,6 šilinga dnevno i smanjivanje rente za male zakupce. Iz Kenta ustanak se širio prema zapadu, ali je krajem godine ustanak slomljen vojnom intervencijom – 9 obešeno, a nekoliko stotina poslato u kolonije ili u zatvor. Kao posledica krize došlo je do širenja tredjunionističkih organizacija, naročito u industrijskim reonima severne Engleske. Raspoloženje radničke klase je postajalo sve borbenije, dolazi i do naoružavanja radnika (na borbenost utiče i izbijanje Julske revolucije u Francuskoj). Ovo nezadovoljstvo naroda se, kao i 1815-1820, pretvorilo u širok politički pokret u koji se, pored radnika, uključuje i sitna i srednja buržoazija. I sada je osnovni zahtev pokreta bila reforma izbornog sistema, koja bi izmenila raspored političke vlasti. Ovaj zahtev je imao dve bitne tačke: preraspodelu izbornih okruga i proširivanje izbornog prava. Usvajanje prve tačke bi dovelo do likvidacije trulih mesta (stari, opusteli izborni okruzi sa malim brojem birača, pomoću kojih su aristokrate sebi obezbeđivali poslanička mesta u Parlamentu). Njihovi mandati bi bili dodeljeni novim velikim naseljima (industrijskim centrima, npr. Lids, Mančester, Birmingem, Šefild) koji uopšte nisu slali poslanike u Donji dom. Druga tačka je trebalo da poveća broj birača, kojih je tada u celij zemlji bilo svega 220 000. Ovaj pokret za reformu je bio širinego ranije, u njemu su učestvovali različiti društveni slojevi sa raznolikim socijalnim, ekonomskim i političkim interesima, ali je svima bilo zajedničko to što su tražili izbornu reformu. Ipak, radnička klasa je tražila opšte pravo glasa, tajne izbore i godišnji parlament, dok bi se buržoazija zadovoljila i sa ograničenom izbornom reformom. Buržoazija je želela da iskoristi radničku borbenost kako bi od torijevaca dobila onoliko reformi koliko joj je bilo potrebno. Tako je došlo do koalicije liberalne (vigovske) i radikalne buržoazije sa radničkom klasom. Vigovci su kasnije isticali da su u ovu koaliciju ušli kako bi zaustavili revoluciju kojom su pretili proleteri i radikali. Neke radničke vođe su shvatile taktiku vigovaca, ali nisu imali drugog rešenja, jer je izborna reforma bila i u interesu proletarijata. Svaka od socijalnih grupa koja se borila za reformu je imala svoju političku organizaciju: radnici su imali Nacionalno udruženje radnika (“rotundisti”) na čelu sa Vilijamom Lovetom i Bronterom O’Brajanom; sitnu, radikalnu buržoaziju je predvodilo Birmingemsko političko udruženje na čelu sa Tomasom Etvudom, a liberalnu (vigovsku) Nacionalno političko udruženje. Ova udruženja su međusobno sarađivala i pomagala se. Tako je zahtev za izbornu reformu bio prihvaćen od strane većeg dela engleskog društva. Svi su tražili likvidaciju korupcije, i sistema trulih mesta. 88

Usled uspona ovog pokreta za reformu, u novembru 1830. je pala Velingtonova konzervativna vlada, a kralj Vilijam IV (jun 1830 - jun 1837) je poverio vlast vigovskom kabinetu na čelu sa Grejom (Čarls Grej) i Raselom (Džon Rasel). Ova vlada je marta 1831. godine iznela Parlamentu predlog novog izbornog zakona. Prema tom predlogu trebalo je ukinuti 56 trulih okruga, koji su do tada slali u Donji dom po dva poslanika, a da se od još 30 slabo naseljenih okruga oduzme po jedno poslaničko mesto. Tako bi 142 poslanička mandata bila raspodeljena po Londonu i drugim velikim gradovima; što se tiče izbornog prava, ono se i dalje sticalo na osnovu inovinskog cenzusa, koji je bio znatno smanjen – glasač je mogao postati samo građanin koji poseduje nekretninu sa koje ostvaruje najmanje 10 funti čistog prihoda godišnje, ili zakupac tuđe imovine na koju plaća zakupninu od 10 funti. Takav uslov je iz redova birača isključio najveći deo radnika i sitnih sopstvenika. U maju 1831. Donji dom je izglasao ovaj vigovski predlog Izbornog zakona, ali ga je u oktobru Dom lordova odbacio. Protiv zakona su glasali biskupi, predstavnici starog plemstva i ratni bogataši. Ova odluka Doma lordova je izazvala nezadovoljstva u zemlji, izbili su neredi, održavane su demonstracije. Ovim neredima, koji su bili spontani, su rukovodili vigovci. U takvoj atmosferi, Donji dom je u decembru 1831. po drugi put izglasao Zakon o izbornoj reformi, koji je aprila 1832. prošao i u Domu lordova, ali sa zakonski nedovoljnom većinom. Torijevci su tako osporili važnost Zakona, a kralj je odbio da ga ratifikuje, i Grejova vlada je podnela ostavku. Kralj Vilijam IV je potom mandat dao konzervativnom torijevcu Velingtonu. To je izazvalo rascep torijevske stranke, najliberalniji među njima su prišli vigovcima. Velington nije mogao da sastavi vladu, pa je kralju vratio mandat. Kralj je potom mandat ponudio vigovcima, ali je Grej postavio uslov: ratifikaciju Zakona. Konačno, 7. juna 1832. Dom lordova je izglasao novi Izborni zakon, i reforma je bila sprovedena. Izborna reforma iz 1832. je bila kompromis o podeli vlasti između veleposedničke zemljišne aristokratije i industrijske buržoazije. Visok imovinski cenzus je učinio da pravo glasa dobije samo 670 000 od ukupno 14 miliona punoletnih građana. Ovom reformom vlast je prešla iz ruku veleposedničkefinansijske oligarhije u ruke industrijske buržoazije i drugih kategorija srednje buržoazije. Ta buržoazija je predstavljala osnovu Liberalne (vigovske) stranke koja je posle 1832. stekla premoć u političkom životu Engleske. U narednih 55 godina smenilo se 9 liberalnih vlada (ukupno 41 godinu vladali), dok su tri konzervativna kabineta vladala samo 14 godina i to onda kada su bili spremni da vode liberalnu politiku. Izborna reforma je legalizovala radikalni pokret sirne buržoazije; nije isključila zemljoposedničku aristokratiju iz politike; reformom je poremećena dotadašnja ravnoteža tri faktora zakonodavne vlasti u Britaniji: Doma opština (komuna), Doma lordova i krune. Kao predstavnik cele nacije ojačao je Dom opština, dok je uloga Doma lordova i kralja oslabila. Kraljeva uloga je postala samo reprezentativna i ceremonijalna, dok je politički uticaj ostvarivao indirektnim putevima. Zakon o siromašnima i čartistički pokret Liberali su potom sproveli nekoliko korisnih i progresivnih promena. Najpre su 1833. doneli Zakon o ukidanju ropstva u kolonijama. U isto vreme su pristupili i reorganizaciji opštinskih i lokalnih uprava, koja je okončana donošenjem Zakona o gradskim opštinama 1835. kojim je vlast u gradovima predata većima izabranim od strane svih poreskih obveznika. Vigovci su sproveli u delo i dva torijevska zakona iz 1828. i 1829. koje ovi nisu stigli da realizuju. To su bili Zakon o ukidanju verske zakletve po kome su javne i državne službe postale dostupne pripadnicima svih veroispovesti, a drugi je bio pomenuti Zakon o osnivanju građanske policije. Na ekonomskom planu, liberali su želeli da podstaknu razvoj industrije i saobraćaja (železničkog naročito), a na socijalnom planu su želeli da ublaže suprotnosti između najamnog rada i kapitala. Liberali su, da bi smanjli nezadovoljstvo radnika, odlučili da prošire radničko zakonodavstvo. Zato su 1833. doneli Fabrički zakon o zabrani rada dece ispod 9 godina, o organizovanju dečjeg radnog dana na 12 časova, i o uvođenju fabričkih inspektora za kontrolu poštovanja ovih propisa. Potom su vigovci 1834. doneli Zakon o siromašnima. Ovaj zakon je umesto raspodele novčane pomoći 89

najugroženijim porodicama nezaposlenih radnika predviđao da se nezaposleni radnici smeštaju u posebne domove radionice, u kojima bi vlastitim radom obezbeđivali i opstanak domova i sopstvenu egzitenciju. Životni uslovi u tim domovima je trebalo da budu gori od uslova u kojima žive fabrički radnici, jer bi onda mnogi radnici napuštali svoja radna mesta i male dnevnice i dolazili bi u ove domove radionice. Na osnovu ovog Zakon iz 1834. počeli su da se osnivaju domovi za siromašne, čiji su osnivači bile opštine razne filantropske organizacije. Radi postizanja “manje nepoželjnih” uslova zavedi su robijaški sistemi života i rada. Odnos uprave prema radnicima je bio surov, ishrana radnika je bila nikakva, a higijenski uslovi ispod higijenskog minimuma. Nadzor vlasti nad ovim domovima je bio neefikasan. Tako je ovaj Zakon o siromašnima bio promašaj, i izazvao je ogorčenje radničke klase. Da bi izbegli ove domove radionica, radnici su prihvatali i najlošije uslove poslodavaca u drugim preduzećima. Zbog tog nezadovoljstva, mnogi domovi za siromašne su bili spaljivani i demolirani, i dolazilo je do sve većeg sukoa pitomaca sa vojskom i policijom. Ipak, krajem 30-ih i tokom 40-ih godina, usled opšteg privrednog poleta i ubrzanog građenja železnica mnogi radnici napuštaju domove radionica. Zakon o siromašnima je zaoštrio klasne sukobe u Engleskoj, a kao neposredni rezultat tih sukoba bilo je stvaranje prvog masovnog i organizovanog polreta radničke klase u svetu – čartističkog pokreta. Čartizam se javio kao reakcija radničke klase na klasnu i političku uskogrudost buržoaskih stranaka ispoljenu prilikom donošenja Izbornog zakona 1832. i Zakona o siromašnima 1834. godine.Pokret je nastao istovremeno u dve privredno-industrijske zone Engleske: na jugoistoku (u Londonu) i na severu (u Birmingemu). Početak čartističkog pokreta je označen formiranjem Londonskog udruženja radnika juna 1836. godine, koje je osnovao Vilijam Lovet. Ovo Londonsko udruženje radnika je osnovano kao prosvetna i politička organizacija u kojo su se preplitala dva idejna uticaja: socijalutopizam i sitnoburžoaski radikalizam. Početkom 1837. u Udruženju je vođenja diskusija oko peticije koja je trebalo da bude poslata Parlamentu. Posle duge diskusije usvojen je tekst peticije koji je imeo 6 radničKih zahteva: jednaki izborni okruzi, ukidanje imovinskog cenzusa za sticanje biračkog prava, ukidanje imovinskog cenzusa za pravo na izbor, izbori za Parlament svake godine, tajno glasanje kuglicom, plaćanje poslaničke dužnosti. Peticija je upućena Parlamentu februara 1837, a sami zahtevi Peticije su naišli na širok prijem među engleskim radnicima. Zato je Londonsko udruženje radnika pretvorilo ove zahteve u svoj političi osnov, unevši ih 1838. godine u svoj programski dokument poznat pod naslovom Narodna povelja (People’s charter), po kome je i čitav pokret dobio ime. Povelja je raspravljana i usvajana na masovnim radničkim mitinzima širom Britanije, i na tim mitinzima radnici su odlučili da osnuju Nacionalni radnički konvent radi podrške Peticiji, i ukoliko Parlament odbije Peticiju trebalo je proglasiti generalni štrajk. U samom čartističkom pokretu je došlo do diferencijacije. Već 1838. se, najpre među rukovodiocima, javljaju dve idejno-političke struje: struja moralne snage (struja ružičaste vodice) i struja fizičke snage. Svaka od ovih struja se delila na po dva krila. U okviru “struje moralne snage” bila je grupa umerenih zanatlija i najbolje plaćenih kvalifikovanih majstora, koju je predvodio sitnoburžoaski radikal iz Birmingema bankar Etvud, i grupa odlučnijih propagandista i agitatora na čelu sa Lovetom. Obe grupe su se držale Povelje i bile su orijentisane isključivo na legalne metode borbe. Jednu energičnu i radikalnu grupu “struje fizičke snage” (oko koje su se okupljali industrijski radnici i rudari Severa), vodio je Irac Fergjus O’Konor. On je pozivao radnike da se bore za njihova prava i bolji život. Njegov glavni cilj je bila sloboda i nezavisnost proizvođača, a vraćanje sitnom seoskom posedu i razaranje industrije glavno sredstvo. U ovom levom krilu čartističkog pokreta se uskoro javila nova, borbenija, čisto radničko-klasna grupacija, predvođena Bronterom O’Brajanom, Džordžom Džulijenom Harnijem i Ernestom Džonsom. Oni su uoči revolucije 1848. stupili u kontakt i saradnju s Marksom i Engelsom. Oktobra 1838. su održani izbori za prvi Čartistički konvent i počelo je prikupljanje potpisa za Peticiju Parlamentu. Prvi Čartistički konvent se sastao februara 1839. godine. Na njemu je prvi put došlo do otvorene idejno-političke bobe među strujama u pokretu i to na pitanju šta raditi ukoliko 90

Parlament odbije Peticiju. Obaveštena o svemu, vlada je početkom jula napravila prepad: izvršila je mnoga hapšenja, zabranila mitinge i demonstracije; došlo je do okršaja radnika i policije, Lovet je bio uhapšen. Konvent je uspeo da Parlamentu preda Peticiju sa 1 280 000 radničkih potpisa. Već 12. jula 1839. Parlament je odbacio Peticiju. Zbog nedoumice kako da postupi, Konvent se sam razišao 14. septembra. Vlada je potom izvršila nova hapšenja, i čartistički pokret se počeo naglo osipati. Ipak, od sredine 1840. (kada je stvoreno Nacionalno udruženje čartista) čartistički pokret se počeo obnavljati. Tada se počeo pretvarati u dobro organizovanu političKu stranku sa regulisanim članstvom, plaćenom članarinom i izabranim rukovodstvom. Stranka je imala oko 400 lokalnih sekcija, i do 1842. je brojala 40 000 članova. Od nje su se udaljili desničarski, sitnoburžoaski elementi, među njima i sam Lovet. Na čelu čartističke stranke je tada bio Fergjus O’Konor. On je predložio da se Parlamentu podnese Druga peticija, koja bi pored političkih sadržala i socijalne zahteve proletarijata: povećanje nadnica, skraćivanje radnog dana, donošenje novog Fabričkog zakona. Ova Druga peticija je zbog ovih zahteva bila veoma dobro primljena među radnicima, te je čartistički pokret sakupio preko 3 300 000 potpisa. Takođe, čartisti su se priključili i borbi protiv Zakona o žitu, koju je predvodila građanska Liga za borbu protiv Zakona o žitu. Vlada i Parlament, u kojima su od 1841. ponovo vodeću ulogu imali torijevci (doduše liberalni) su i dalje bili nepopustljivi prema čartistima. Maja 1842. je odbijena njihova Druga peticija. Rukovodstvo pokreta je ponovo, kao i prvi put, bilo u nedoumici šta da radi. U međuvremenu su izbili štrajkovi u Lankaširu, Jorkširu, Midlendsu. Vlada je poslala trupe, i za kratko vreme je uhapšeno 1500 najaktivnijih čartista. Pokret je ponovo suzbijen, O’Konor se posvetio svom planu o vraćanju radnika na selo. Do poslednjeg oživljavanja čartizma je došlo u vreme agrarno-industrijske krize 1846/47. godine. Ukidanje Zakona o žitu i Fabrički zakon iz 1847. Vigovci su tokom 30-ih godina izgubili popularnost jer nisu uspeli da reše važna društvenopolitička pitanja (olakšavanje materijalnog položaja proletarijata, ukidanje Zakona o žitu), te su na parlamentarnim izborima 1841. izgubili i vlast je prešla u ruke torijevaca. Vladu je sastavio Robert Pil. Prvo što je Pil učinio bio je smanjivanje posrednih poreza i uvođenje poreza na dohodak 1842. Nije mogao lako da ukine Zakon o žitu usled otpora zemljišne aristokratije, ali je pokret protiv ovog Zakona sve više jačao, naročito poslekrize 1837. godine. Radikalni prvaci Ričard Kobden i Džon Brajt su 1838. formirali Ligu protiv Zakona o žitu. Liga je dobila podršku industrijskog kapitala (100 000 funti) kojim je finansirala agitaciju. U vreme velike gladi u Irskoj 1846, u javnosti je ogorčenje na ovaj Zakon postalo ogromno. Pil je tada predložio Parlamentu Zakon o ukidanju zabrane uvoza žita. Torijevci su se ponovo pocepali. Liberalna grupa je pošla za Pilom (pilisti) i u saradnji sa vigovcima je izglasala predloženi Zakon. Tako je konačno 1846. pao Zakon o žitu, koji je označio i kraj političkog monopola zemljoposednika u Velikoj Britaniji. Rascep među torijevcima je bio konačan. Na čelo konzervativnijeg krila torijevaca je stao Bendžamin Dizraeli lord Bikonsfild. Među pilistima, koji su prišli vigovcima, bio je i veliki Dizraelijev protivnik, budući vođa vigovaca Vilijam Ajvort Gledston. Zbog rascepa, torijevci su ponovo 1846. izgubili vlast. Po ukidanju Zakona o žitu na tržištu se pojavila velika količina jeftinijeg inostranog žita, ali je to bilo u vreme uspona cele engleske privrede koja je mogla da apsorbuje sve te količine. Žitni zakon iz 1846. je bio pobeda industrijske buržoazije nad veleposedničkom aristokratijom, a novi Fabrički zakon iz 1847. je bio prva pobeda rada nad kapitalom. Ovaj zakon je bio rezultat organizovane borbe radničke klase, a naročito posledica oživljavanja čartizma. Ipak, čartisti nisu imali snagu kao 1842. godine. Vlada je svojim ustipcima smanjila borbenost radnika. Parlament je 1847, usled uporne borbe radničke klase i podrške koju su oni dobijali od velikog dela građanstva, doneo novi Fabrički zakon, koji je definitivno uveo 10-očasovno radno vreme 91

za žene i omladinu. U praksi je to, bar u industriji, značilo uvođenje 10-očavonog radnog vremena uopšte. Irski problem Na početku 19. veka, engleska vlada je novcem i raznim obećanjima pokušala da pridobije irski Parlament da donese odluku o ujedinjenju Irske sa Engleskom. Posle izvršenog ujedinjenja (1801) od obećanja nije bilo ništa (npr. o ukidanju zakona koji su katolike dovodili u neravnoprava položaj u odnosu na protestante), a uvedeni su strogi zakoni protiv nemira, otpora i političkih prestupa. Engleska je Irsku koristila kao sirovinsku bazu i kao tržište za svoju robu, i potiskivala je razvoj industrije i zanatstva. Irska poljoprivreda je bila izložena velikoj eksploataciji – visokom zemljišnom rentom, visokim državnim porezima. Od nekih 35 miliona funti, koliko je iznosila ukupna vrednost poljoprivredne proizvodnje u Irskoj 1835, irskim seljacim je ostajalo svega 6 miliona, dok je ostatak odlazio na državne poreze i engleskim veleposednicima. Od oko 8 miliona Iraca, 90% njih je preživljavalo od poljoprivrede, a 90% njih je obrađivalo svega 2 hektara svoje ili zakupljene zemlje. Seljaci su morali da prodaju sve proizvedene žitarice kako bi izmirili obaveze prema kapitalistima, državi i crkvi, dok su se oni hranili uglavnom krompirom. Zato je bolest krompira 1846/47. izazvala veliku glad i ogromne posledice. Stotine hiljada ljudi je umiralo od gladi. Zapravo, ti ljudi nisu bili žrtve gladi, već profita, jer je iz Irske 1847. izvezeno i prodano hrane u vrednosti od 17 miliona funti. Težak ekonomski položaj je zaoštrio i klasne i nacionalno-verske sukobe u Irskoj. Javljaju se pokreti seljaka protiv Engleza, i protiv zakupaca poreza i desetine. Te pokrete, koji su postali veoma oštri 30-ih godina, su vodile dve tajne organizacije: Beli momci i Ljudi sa zelenim trakama. Prva je bila teroristička organizacija čiji su pripadnici, ogrnuti u bele čaršafe, napadali veleposednike, farmere, činovnike… Druga je bila nacionalno-politička organizacija koja se borila za nezavisnost Irske. Pokret za nezavisnost Irske je imao i svoje građansko-liberalno krilo, čiji pripadnici su se nazivali ripilerima (od reči repeal – raskid). Ripilersko udruženje su osnovali irski katolici 1841. godine, a na čelu je bio advokat Danijel O’Konel. Zatim se 40-ih godina javlja još jedan, borbeniji i radikalniji, oslobodilački pokret irskog građanstva. To je bio pokret Mlada Irska, koju su organizaciono uobličili 1842. Čarls Dafi i Tomas Devis. Oni su sarađivali sa seljačkim masama, dok ripileri to nisu činili. Sredinom 40-ih je došlo do približavanja Mlade Irske i levog krila ripilera, koje se počelo suprotstavljati O’Konelovom legalizmu. Levi ripileri (Džon Mičel, Džejms Finten Lalor) su među mladoirce uneli zahteve: prekid plaćanja svih desetina, renti i zakupa, nasilno oduzimanje zemlje veleposednicima… Mičel i Lalor su povezali Mladu Irsku sa čartistima i planirali da pripreme veliki seljački ustanak 1847. godine. Ipak, vlasti su uhapsile Mičela i Lalora, a na čelo Mlade Irske je došao umereni Smit O’Brin. Ustanak je ipak izbio 1848, ali pošto nije imao centralno vođstvo, brzo je lokalizovan i ugušen. Tome je doprinela i fizička iscrpljenost seljaka usled gladi i epidemija.

92

22. Francuska u doba restauracije 1815-1830. godine? Čitavo razdoblje francuske istorije od 1815. do 1848. se deli na dve vremenske celine: 1) doba restauracije (1815-1830); 2) doba Julske monarhije (1830-1848). Razdoblje od 1815. do 1848. je obeleženo društvenom i političkom borbom za ciljeve građanske revolucije. Ta bobra se vodila u društvenim odnosima, politici, obrazovanju, u književnosti i umetnosti, religiji, filozofiji, u porodičnom životu. Kulminacionu tačku je ta borba doživla u revoluciji 1848. godine. Period restauracije 1815-1830. Osnovu režima ustanovljenog posle sloma Napoleonovog carstva predstavljali su Povelja i kralj. U Povelji je sačuvano nekoliko tekovina buržoaske revolucije: pravna jednakost građana, osnovne građanske slobode (sloboda ličnosti, vlasništva, veroispovesti, štampe, učešće preko izabranih predstavnika u vršenju državne vlasti), administrativno uređenje i Građanski zakonik... Povelja je uvelo dvodomnu skupštinu kao zakonodavnu vlast. Predstavničko telo – Dom poslanika se sastojao od poslanika izabranih ograničenim izbornim pravom, dok su u Gornjem domu (Domu perova) su sedeli predstavnici stare predrevolucionarne aristokratije kao i Napoleonovog plemstva, kao i krupni zemljoposednici i finansijeri. Pored Povelje, čuvar tradicija „starog režima“ bio je kralj – otac domovine i vođa naroda. U doba restauracije Francuskom su vladala dva kralja – Luj XVIII (1814/1815-1824) i Šarl X (1824-1830). Njihov ugled je bio slab, a imali su reputaciju vođa neprijateljske emigracije koja se borila protiv sopstvene države 23 godine. Luj XVIII je slabo poznavao svoju zemlju i narod, ali je bio razborit, suzdržan i oprezan. Njegov brat vojvoda od Artoa, budući Šarl X je bio čovek ultrarojalističkih i krajnje reakcionarnih principa. Luj XVIII je izdao Povelju 6. aprila 1814. posle svog prvog povratka u Francusku, a posle Vaterloa, u drugoj restauraciji, ju je odmah obnovio. Lakše je bilo priznati građanska prava i slobode i proklamovati ustavnost nego ih sprovesti. Rojalisti i reakcionari koji su se 1815. vratili u zemlju su bili zeljni osvete i po svom dolasku su Francuskoj nametnuli režim terora i osvete. U periodu terora (1815-1816) zemljom se širio talas progona, hapšenja, pljačkanja, ubistava. Odredi „zelembaća“ i „zlatne mladeži“ su batinama i bodežima jurišali na nezaštićene ljude, bivše revolucionare i bonapartiste. Vlada se pravila nevešta, ali je istovremeno donosila vanredne zakone protiv upražnjavanja građanskih sloboda; uvodila je i preke sudove protiv revolucionarnih pokreta. Posle toga je kontrarevolucionarni teror dobio bar nekakve zakonske okvire. Na osnovu odluka prekih sudova streljanja su trajala od 19. avgusta 1815. (kada je pogubljen general Šarl Labedoajer) do 17. jula 1816. (kada je pogubljen Bartolomej Muton-Diverne). Presudom Doma perova 8. decembra 1815. streljan je maršal Nej, a iz zemlje proterano, pored drugih, i 153 bivša člana Konventa (Lazar Karno, Žan Žak Kambaseres). Ukupan rezultat ovog terora bilo je 70 000 uhapšenih, 9 000 osuđenih, 3 000 pogubljenih. Uporedo su vršena i masovna administrativna čišćenja. U atmosferi ovog terora, avgusta 1815. održani su izbori za Poslanički dom Skupštine. Pravo glasa imalo je 110 000 građana, od kojih je na biralište izašlo 41%. Zbog toga je sastavljena veoma reakcionarna Skupština poznata pod nazivom „Besprimerna skupština“ („Skupština kakva se ne može naći“). U njoj su većinu imali plemići koji su tražili da se odmah uspostavi „stari poredak“, da se celokupna vlast vrati plemstvu, a obrazovanje crkvi. Ovo poslednje je smesta i sprovedeno – crkvi je izglasana novčana pomoć, ukinut je Napoleonov Konkordat (16. jul 1801), a na snagu vraćen Konkordat iz 1516. Međutim, ekstremizam poslanika „Besprimerne skupštine“ je počeo da nervira samog Luja XVIII i njegove zaštitnike – velike evropske sile. Oni su strahovali da Skupština svojim postupcima ne izazove nove nemire u Francuskoj. Zato je kralj u dogovoru sa predsednikom vlade, vojvodom Armanom-Emanuelom Rišeljeom, i ministrom policije, vojvodom Elijem (Alijem?) Dekazom, 5. septembra 1816. raspustio „Besprimernu skupštinu“. 93

Uoči izbora za novu Skupštinu povela se politička borba između ultrarojalista, predvođenih grofom od Artoa i pesnikom Šatobrijanom, i umerenih monarhista, pristalica Ustava („konstitucionalisti“), na čelu sa vojvodom Dekazom. Na izborima su pobedili konstitucionalisti – 160 od 262 mandata. Pobedom konstitucionalista na izborima u septembru-oktobru 1816. došlo je do zavođenja liberalnijeg političkog života u Francuskoj. Došlo je do okupljanja i organizovanja liberalnih političkih snaga, obnavljanja političke štampe... Taj liberalni pokret (intelektualci Francuske – Žozef Lakanal, Pjer Luj Rederer, Mari-Anri Stendal...) koji je oživeo, ideološki je uobličio Benžamen Konstan (teoretičar liberalizma i parlamentarizma; zbirka političkih rasprava Tečaj iz ustavne politike 1820. – uči stoku šta je ustavna monarhija, sloboda pojedinca u građanskom društvu, suverenitet naroda). Liberalna opozicija se tokom 1817. organizovala kao politička stranka sa glavnim odborom u Parizu. Pokrenut je liberalni list Konstitucionel, a u Skupštini je organizovana stranačka poslanička grupa „Nezavisni“. Kao programska osnova koja ujedinjuje različite delove Liberalne stranke jese zajednička mržnja prema „starom poretku“ i privrženost osnovnim tekovinama revolucije (poštovanje trobojke). Uporedo sa liberalima (levica) posle 1816. obrazuje se i grupacija političkog centra. To su pristalice ustavne monarhije Burbona, umereni rojalisti, koje predvode ministar policije Eli Dekaz, šef njihove parlamentarne grupe grof Paskije, predsednik vlade vojvoda Rišelje... Kao pristalice ustavnosti dobili su naziv konstitucionalisti, i dok su bili na vlasti zalagali su se za umerenost i političko smirivanje Francuske. Mnogi njihovi pripadnici su voleli teorijsku raspravu, te su konstitucionalisti u javnosti nazivani „doktrinarima“. Naspram liberala i „doktrinara“ bili su reakcionari, ultrarojalisti, predvođeni grofom od Artoa. Oni traže ukidanje Povelje i potpunu obnovu „starog poretka“. Glavna uporišta su im dvor i Dom perova, jer u javnosti nisu mogli da nađu pristalice. Vlada konstitucionalista (sastavljena posle izbora 1816) je 1817. ograničila pravo stvaranja kongregacija i manastira, popravila stanje državnih finansija, raspisala unutrašnji zajam radi pribavljanja novca za prevremenu isplatu ratne odštete i povlačenje okupacionih trupa iz Francuske. Posle povlačenja strane vojske, 1818, donet je Zakon o uređenju vojske Guvion Sen-Sira (bio je na snazi do 1872). Prema ovom zakonu vojska se popunjavala od kontingenata dobrovoljaca, kao i sistemom obaveznog regrutovanja. Regruti su se određivali kockom, ali je svaki regrut mogao sebi da iznajmi zamenu (koristili samo bogatiji mladići). Rok aktivne službe je trajao 7 godina, a Zakon je pored aktivne vojske uvodio i Narodnu gardu kao neku vrstu rezervne armije. U jesen 1819. u Skupštini su usvojena tri zakona o štampi, koji su liberalizovali novinarsto. Bile su ukinute prethodno potrebne dozvole policije za pokretanje listova, cenzura i represija protiv vlasti. Zadržana je umerena kaucija, zabrana podsstrekivanja na zločin, vređanje vladara… Ove mere su uticale na oživljavanje javnog i političkog života u Francuskoj. Stranački život postaje sve življi, svaka stranka i politička grupa pokreće svoj list, agitacija se povećava. U tome prednjače liberali, što smeta reakcionarima. U Domu perova ultrarojalisti i grof od Artoa traže izmenu izbornog zakona kako bi se još više smanjio broj birača, kako bi vratili svoj politički monopol. Vlada vojvode Rišeljea je pružala otpor ultrarojalistima, ali nije imala punu podršku liberala, među kojima je bilo dosta bonapartista, i koji su bili nezadovoljni vladinom umerenošću i napadali su je. Takođe, vladu su napadali i predstavnici interesa srednje i sitne buržoazije. Neki od liberalnih prvaka (Lafajet) su ušli u tajnu saradnju sa zavereničkom organizacijom “Jedinstvo” (osnovana u Grenoblu 1816). Pošto je vlada bila napadana sa dve strane, ona počinje da se koleba. Kada su održani delimični izbori za 1/5 poslanika 1819. godine liberali su odneli pobedu, i vlada je počela da se osipa. Iz vlade je izašao Rišelje, a na njeno čelo je došao Dekaz. Ipak, februara 1820, sedlarski radnik Luvel je ubio najistaknutiju ličnost Burbonske dinastije – Šarla Ferdinanda vojvodu od Berija. Ultrarojalisti tada napadaju vladu, optužuju je da je stvorila “liberalni nered”, a vojvoda Dekaz je nazivan saučesnikom atentata. Njegova vlada je morala da podnese ostavku. Novu vladu je osnovao Rišelje, koji je odmah pred Skupštinu izneo zakon o ograničavanju slobode štampe, i većina levičarskih listova je za kratko vreme ugašena. 94

Desnici ovo nije bilo dovoljno. Ona je tražila izmenu izbornog zakona, te je tako Skupština 29. juna 1820. donela nov Izborni zakon, koji je povećao broj poslanika (sa 172 na 430), ali je smanjio broj birača i uveo posredne (dvostepene) izbore. Na osnovu ovog zakona ultrarojalisti su na prvim dopunskim izborima za novih 258 poslanika dobili 139 (od toga 75 iz “Besprimerne skupštine”). Sa takvom većinom, ultrarojalisti više nisu želeli vladu konstitucionalista, te je Rišeljeov kabinet bio primoran da decembra 1821. podnese ostavku. Novu vladu su sastavili ultrarojalisti, na čelu sa Žanom Baptistom Vilelom. Tada je (de facto) i sa političke scene sišao kralj Luj XVIII, a vlast preuzima njegov brat grof od Artoa (Šarl X). Jačanje reakcije 1820/21. je izazvalo nezadovoljstvo radnika, omladine, pripadnika sitne buržoazije, inteligencije... Kao rezultat tog nezadovoljstvo došla je do širenja organizovane podzemne opozicije koja je bila spremna da se revolucionarnim sredstvima siprotstavi reakcionarnom režimu. Tako u vreme kad se slične pojave sreću i u drugim zemljama (Italiji, Nemačkoj, Španiji), nastaju karbonarske organizacije i u Francuskoj. Najpre je maja 1820. grupa bonapartističKih oficira, mladih republikanaca i liberala obrazovala karbonarsku organizaciju, umesto bivšeg društva “Jedinstvo”. Cilj njihove organizacije bilo je obaranje vlade i preuzimanje vlasti. Vlada je bila obaveštena i razbila je ovu organizaciju, ali nije otkrila njene najvažnije pripadnike. Ipak, zaverenici krajem 1820. osnivaju novu, širu i masovniju, organizaciju. Cilj organizacije bio je obaranje Burbona, sazivanje privremene Narodne skupštine, uvođenje demokratije. Organizacija je imala oko 40 000 članova, najviše studenata, radnika, đaka, intelektualaca… Lafajet takođe bio povezan sa ovom organizacijom. Ova karbonarska organizacija je planirala ustanak za decembar 1821. u Alzasu, ali je policija otkrila pripreme, izvršila mnogobrojna hapšenja i razbila organizaciju. Ipak, početkom 1822. došlo je do dva lokalna karbonarska ustanka u Somiru i La Rošelu, ali su oni bili ugušeni (nekoliko stotina uhapšeno, 12 pogubljeno). Francuski karbonari su pokušali da aprila 1823. zaustave pohod armije vojvode Angulemskog (Luj Antoan, sin Šarla X, kasnije pretendent kao Luj XIX) na Španiju radi gušenja tamošnje revolucije, a po nalogu Svete alijanse. Na reci Bidasoa, aprila 1823, ovaj pokušaj se pretvorio porazom, kojim je okončana kratka istorija karbonarskog pokreta u Francuskoj. Jedan od znakova pobede reakcije u Francuskoj bilo je porast jačanja uloge crkve i sveštenstva u javnom i društvenom životu. Zakonom od 4. jula 1821, Skupština je povećala broj dijaceza sa 50 na 80, na biskupska mesta su dovođeni još živi sveštenici iz predrevoluconarne epohe, broj sveštenika se povećava sa 36 000 na 40 000, a raste i broj manastira. Sa univerziteta se izbacuju liberalni profesori, osnovne škole su potpuno u rukama crkve, raste broj bogoslovija i jezuitskih škola. Vlada je materijalno i politički podržavala ovu aktivnost crkve, takođe vlada progoni opoziciju i učvršćuje položaj reakcije. U Skupštini su sprovedena dva nova zakona o štampi u kojima je predviđeno sudsko gonjenje zbog „zle namere“. Vilel je decembra 1823. raspustio Skupštinu, a novi izbori su bili zakazani za februar 1824. godine. Sistemom posrednih izbora, veoma ograničenim biračkim pravom, policijskom kontrolom, postignuto je da u Skupštinu bude izabrano samo 19 opozicionih poslanika. Bila je to tzv. „opet nađena skupština“. Reakcija je produžila mandat „opet nađenoj skupštini “ sa 4 na 7 godina. Potom je reakcija, maja 1825, priredila sjajno krunisanje Šarla X (koji je septembra 1824. seo na presto) u katedrali u Remsu. „Opet nađena skupština “ je 1825. donela Zakon o naknadi štete izbeglicama iz vremena revolucije („Zakon o milijardi emigranata“). Ipak, umesto vraćanja imanja koja su izgubljena u revoluciji doneta je odluka o novčanom obeštećenju plemstva na račun francuskog naroda. Obeštećenje je izglasano u visini dvadesetogodišnjeg prihoda, obračunatog prema vrednostima iz 1790. godine. To je ukupno proračunato na jednu milijardu zlatnih franaka (do 1830. isplaćeno oko sedamsto miliona franaka). Reakconari su želeli da ožive stare običaje, institucije i zakone, te su pokušali da proguraju Zakon o primogenituri (novembra 1825) i Zakon o štampi (decembar 1826) koji nisu prošli čak ni u Domu perova, jer su bili veoma reakcionarni. 95

Vilelova vlada je donela zakone o uređenju državnih finansija (1822,1823,1826). Vilel je ovim zakonima uravnotežio državni budžet, podvrgavši ga punom nadzoru Glavne državne kontrole i Narodne skupštine. Državne finansije i poreski sistem su centralizovani i stavljeni u nadležnost Ministarstva finansija. Francuski budžeti od 1819. do 1830. (osim 1827) su imali suficit. Zbog toga je došlo do porasta ukupne privredne aktivnosti, što je dovelo do porasta posrednih poreza, te su neposredni porezi mogli biti smanjeni. Pored uspeha u polju finansija, javnost je bila nezadovoljna politikom Vilelove vlade. To nezadovoljstvo usled represivnih mera, nije moglo javno da se ispolji, ali je razdor između Vlade i Skupštine na jednoj i skoro cele zemlje na drugoj strani bio sve širi. U Parizu su se sahrane poznatih liberalnih ličnosti pretvarale u neme demonstracije protiv Vlade i Burbona. Pored Konstitucionela, osnivaju se časopisi Francuska revija, i Pariska revija. Oko tih časopisa se okupljaju najistaknutiji predstavnici mlađeg naraštaja liberalne inteligencije: Adolf Tijer, Prosper Merime, Edgar Kine... Najznačajniji rezultat njihovog stvaralaštva ovog doba jeste Tijerova desetotomna Istorija francuske revolucije (1823-1827) – autor je revoluciju predstavio ne kao delo zavere i tajnih ekstremističkih društava, već kao veliki istorijski događaj u koji su bili uključeni široki društveni slojevi. U isto vreme protiv Vilelove vlade, javlja se opoziciono sturjanje i na samoj desnici. Pokreću ga tzv. otpadnici, grupa političara okupljena oko Fransoa Renea Šatobrijana, koju je Vilel potisnuo sa vlasti. Nezadovoljan je i deo sveštenstva (galikanci), koji se protivi vezivanju francuske crkve za papsku politiku, kojoj naginju „ultramontanci“. U borbi protiv vlade, ova desničarska opozicija stupa u saradnju sa konstitucionalistima i liberalima u Skupštini, te se obrazuje antivladin blok od 130-140 poslanika. Vlada u takvoj situaciji novembra 1827. raspušta Skupštinu, a na novim izborima za Skupštinu izabrano je 180 liberala, 75 „otpadnika“ i 175 Vilelovih pristalica. Kralj je vlast poverio kabinetu beznačajnih ljudi sa desnice, među kojima je jedini značajan bio ministar unutrašnjih poslova Žan Martinjak. Martinjakova vlada je ukinula zakonske odredbe o progonu iz „zle namere“, vratila je Univerzitetu samoupravu, stavila je crkvene škole pod državni nadzor i smanjila broj učenika u njima. Ovo je izazvalo bes kralja i ultraša, te je Martinjakova vlada avgusta 1829. oborena, a na vlast su došli reakcionari na čelu sa grofom Avgustom Polinjakom i ultrašima La Burdoneom i generalom Lujom Burmonom. Ovo je izazvalo ogorčenje u zemlji, mnogi visoki državni funkcioneri su demonstrativno podneli ostavke, a opoziciona štampa povela žestoku kampanju protiv ministara. Sitna buržoazija, omladina, radnici počinju sve otvorenije da govore o uvođenju republike. I u redovima srednje buržoazije počinje da se razmišlja o svrgavanju Šarla X, ali ne radi proglašenja republike, već radi dovođenja na presto vojvode Orleanskog (budući Luj Filip I) koji bi poštovao ustavnost i parlamentarizam. Za ovo rešenje se opredeljuju i predstavnici liberalne inteligencije, list Nacional (pokrenut januara 1830), kao i stariji političari (Talejran). Iz javnosti, ovaj sukob se prenosi marta 1830. i u Skupštinu. Kralj zasedanje Skupštine otvara besedom u kojoj preti da će uportrebiti sva sredstva radi spasavanja države. Kao odgovor, Skupština je kralju izglasala pismo u kojem je izjavila da ne želi da sarađuje sa Polinjakovom vladom. Na ovo je kralj reagovao tako što je 16. maja 1830. doneo dekret o raspuštanju Skupštine. Na izborima održanim krajem juna i početkom jula 1830. opozicija je stekla veliku nadmoćnost: 274 naspram 156 poslanika. Kralj tada odlučuje da vlada bez zakona, pomoću dekreta (ordonansa). Kralj 25. jula 1830. objavljuje 4 ordonanse, pripremljne u tajnosti: o uvođenju cenzure kao 1814; o ponovnom raspuštanju skupštine; o izmeni Izbornog zakona i daljem smanjivanju broja birača; o raspisivanju novih izbora. To je bio državni udar Šarla X.

96

Julska revolucija 1830. Objavljivanje ordonansi u listu Le moniteur 26. jula nije nagoveštavalo revoluciju. Oko 60 poslanika tek izabrane, a potom raspuštene Skupštine, se okupilo radi ulaganja protesta kralju do 28. jula. Ipak, 26. jula u redakciji lista Nacional se sastalo 44 direktora i urednika raznih listova, i doneli su odluku da sastave javni protest protiv ordonansi i da upute poziv Skupštini da se ne razilazi. Policija je 27. jula pokušala da zauzme redakcije i štamparije opozicionih listova, ali su im se novinari i radnici suprotstavljali silom. Takođe, novinari su štampali proglas kojim su pozvali narod da im pomogne. Ovaj proglas je razdeljen u sirotinjskim četvrtima Pariza, i zapalio je narod. Parižani su bili nezadovoljni, cene žitarica su rasle, a nadnice su padale. Najpre se pobunilo predgrađe Sen Marso, uveče 27. jula, a potom su po ulicama počele da niču barikade. Vlada je proglasila vanredno stanje, i imenovala maršala Ogista Marmona za zapovednika Pariza. Njegove trupe (10 000 vojnika, 11 topova) su lako razbile prvi talas pobunjenog naroda. Izgledalo je da je pobuna ugušena, ali se tokom noći ustanak širio. Na tornjevima Notr-Dama je raširena trobojna zastava. Zvona su zvonila za uzbunu, i pobunjenici upadaju u skladišta oružja i municije. U zoru 28. jula pobunjenicima se pridružuju studenti, kao i Narodna garda. Maršal Marmon je uspeo da zauzme najvažnije saobraćajnice koje su povezivale dvorce Luvr i Tilerije sa glavnim administrativnim središtima i trgovima u Parizu. Ustanici su se povukli u sporedne ulice, i počeli da raskopavaju ulice i dižu barikade, te su odredi vojske ostali odsečeni jedni od drugih, a Marmon nije imao dovoljno vojnika da razbije te blokada niti da im obezbedi snabdevanje. Ustanak je 29. jula proširio i na levu obalu Sene, gde su ustanici zauzeli Burbonsku palatu i kasarnu Babilon. Potom dva puka vojske prelaze na stanu pobunjenika, a ustanici napreduju prema Luvru i Tileriju i odsecaju ih od ostalih delova grada. U podne 29. jula Marmon je naredio povlačenje preko Tilerijskog vrta, na trg Konkord i Jelisejska polja, a odatle van Pariza, ali narod u tim trenucima prodire u Luvr, te se povlačenje pretvara u bekstvo. U popodnevnim časovima prestale su oružane borbe, i narod je ovladao Parizom. Za to vreme, kralj Šarl X se nalazio u dvorcu Sen-Klu, 20km od Pariza. Kada je 29. jula saznao da je prestonica izgubljena, on je povukao ordonanse, smenio Polinjakovu vladu i imenovao vladu generala Mormara. Pobunjenici nisu bili zadovoljni time, jer oni nisu želeli ni Polinjaka niti Burbone. Šarl X potom prelazi u Versaj, a zatim u Rambuje, gde je 2. avgusta 1830. potpisao akt o abdikaciji u korist svog unuka vojvode od Bordoa (Henri V od 2. do 9. avgusta). Ipak, ovu njegovu nameru niko nije uzeo u obzir, i 16. avgusta 1830. Šarl X se u Šerburu ukrcao na brod i otišao u Englesku u kojoj je i umro 1836. godine. Revolucionari nisu bili složni u tome šta hoće. Masa pobunjenog naroda je tražila republiku koja je za njega značila političku jednakost, socijalnu pravdu i bolje uslove života. Protiv ovoga je bila krupna buržoazija, čiji strah je bio još veći jer u Parizu posle Marmonovog bekstva nije bilo javne vlasti. Šezdesetak poslanika Narodne skupštine, koji su se pred početak julskog ustanka okupili u Parizu, se sastalo 29. jula i izabralo gradsku komisiju koja je trebalo da preuzme vlast u Parizu. Za komandant aNacionalne garde je imenovan markiz Lafajet (kao i 1789). Ova gradska komisija je sebi dodelila funkciju privremene vlade, i 30. jula je proglasila zbacivanje Burbona i imenovala predsednika opštine u Parizu, a dan kasnije i nove ministre. Za to vreme, narod čeka, a republkanci agituju za proglašenje republike. Da bi pridobili krupnu buržoaziju za sebe, oni su za predsednika republike predložili Lafajeta. Ipak, krupna buržoazija je odbila ovaj predlog, a sam Lafajet je odbio ponuđenu funkciju. Predstavnici krupne buržoazije su imali drugačije rešenje. Talejran je predložio Tjeru i Augustu Minjeu, a oni dalje širili ideju o potrebi očuvanja monarhije i dovođenju na presto vojvode Orleanskog, sina nekadašnjeg reakcionara Filipa Egalitea. Buržoazija je prihvatila ovaj predlog, i poslanici (Lafit i Deleser) su podneli Skupštini predlog – a ona prihvatila, naravno – da se u Neji pošalje delegacija koja bi vojvodi ponudila funkciju namesnika kraljevstva. Luj Filip se sakrio, te je delegacija ostala bez odgovora. Ipak, i bez tog odgovora, Skupština je 31. jula sa 47 prema 3 izglasala 97

izbrod vojvode Orleanskog za namesnika prestola, ali je trebalo da očuva trobojnu zastavu i da striktno primenjuje Povelju. Vojvoda Orleanski se kolebao, ali je posle ubeđivanja od strane Talejrana, prihvatio da postane namesnik kraljevstva. Svečano obećava ono što krupna buržoazija traži od njega: da će ono što Povelja propisuje biti istina, tj. poštovaće se ustavnost i zakonitost. Grupi republikanaca oko sebe je obećao da će pod monarhijskom formom vladavine izgraditi republikanske ustanove. Pošto su imenovani novi ministri, rad je nastavila i Skupština koja je bila izabrana u junu, pod režimom Šarla X. To je izazvalo nezadovoljstvo republikanski nastrojene srednje i sitne buržoazije, koja je zahtevala: novi ustav koji bi stvorio obećane republikanske institucije; plebiscitarno izjašnjavanje naroda o tom ustavu; ukidanje Doma perova; aktivnu spoljnu politiku i pohod na Rajnu radi osvajanja “prirodnih granica”. Podnošenje ovih zahteva je bilo praćeno i demonstracijom 3 000 borbenih republikanaca. Vlada je shvatila da mora da da neke ustupke, i izvršene su izmene Povelje, koje su oba doma Skupštine prihvatila. Iz Povelje je uklonjena preambula o božanskom poreklu kraljevske vlasti i o ustavu kao isključivom izrazu suverene volje vladara. Povelja ukida cenzuru i garantuje slobodu štampe. Skupština stiče pravo zakonodavne inicijative, a sednice Gornjeg doma (Doma perova) postaju javne. Imovinski cenzus za sticanje biračkog prava nije niti ukinut niti snižen, ali je snižen cenzus starosti (na 25 i 30 godina), i ukinuta je dvostepenost izbora. Ponovo je ozakonjena Nacionalna Narodna) garda. Povelja je ponovo dobila naziv Ustav. Posle promene Ustava, vojvoda od Orleana je 9. avgusta 1830. proglašen za kralja Francuske pod imenom Luj Filip I (1830-1848). Tako je završena Julska revolucija u kojoj je krupna buržoazija iskoristila masovni pokret naroda da bi se dokopala vlasti. To je pokazivalo kako političku nadmoćnost krupne buržoazije, tako i nedozrelost ostalih društvenih slojeva da se sa njom nadmeću oko učešća u vlasti. Period Julske monarhije je bio period polaganog političkog sazrevanja tih novih društvenih slojeva. Promena Ustava, kao i gruge mera nove vlasti, trebalo je da posluže interesima krupne buržoazije i inteligencije koja je išla za njom. Došlo je do čišćenja administrativnog aparata, ali je to čišćenje rađeno najpre kako bi se otvorile unosne i ugledne funkcije za pristalice novog režima, a tek onda kako bi se uklonile pristalice Burbona. U toj borbi za upražnjena mesta na površinu je izašlo dosta značajnih imena budućeg javnog i političkog života Francuske: novi ministar unutrašnjih poslova Fransoa Gizo, ministar vojske Etjen-Moris Žerar, ministar pravosuđa De l’Er… Mnogi savremenici su se podsmevali ovoj borbi novih moćnika za pozicije. Karl Marks je (delo Klasne borbe u Francuskoj) nazvao novi režim u Francuskoj akcionarskim društvom za eksploataciju francuskog nacionalnog bogatstva, čije dividende između sebe dele ministri, Parlament, 240 000 birača i njihove prišIpetlje, a Luja Filipa je nazvao direktorom tog društva. Luj Filip I, pošto je postao kralj, činio je sve da ga zvanična Evropa prizna. To nije bilo lako, car Nikola I (1825-1855) je bio besan zbog događaja u Parizu; Meternih je planirao da sazove novi kongres Svete alijanse ali bez Francuske, ali je naišao na protivljenje pruskog kralja Fridriha Vilhelma III (1797-1840) i engleske vlade. Pošto je došao na presto, Luj Filip I je poslao u pet evropskih prestonica petoricu generala koji su uz predaju notifikacije o njegovom stupanju na presto trebali da evropske vladare uvere kako će vladavina Luja Filipa biti garant protiv bezvlašća. Nacionalisti u Parizu su smatrali da kralj ovakvim ponašanjem ponižava Francusku, ali kralj nije reagovao, i politika koju je vodio mu se vrlo brzo isplatila – Engleska je novu vlast u Francuskoj priznala 13. avgusta, odmah potom Pruska, Asutrija je to učinila 1. a Rusija 18. septembra 1830. godine. Julska revolucija predstavlja epizodu u nizu krupnih socijalno-političkih potresa koji su se u Evropi događali od 1789. do 1848, pa i do 1870. godine. Epizodni karakter Julske revolucije leži u ograničenosti snaga koje je angažovala, i u ograničenosti dometa u primeni još neostvarenih programskih načela građanske revolucije. Ipak, Julska revolucija je omogućila razvoj onih snaga koje su u narednom periodu do kraja doveli borbu za ciljeve revolucije iz 1789. Van Francuske je podstakla progresivne građanske (liberalne i demokr.) snage na energičniji otpor društvenoj i političkoj reakciji. 98

Odjeci Julske revolucije u Belgiji, Poljskoj i Italiji Najneposredniji odjeci Julske revolucije su se osetili u Belgiji, Poljskoj i Italiji, potom u Španiji i Portugaliji, a zatim u Nemačkoj, Habzburškoj monarhiji, pa i u Engleskoj. Belgija je odlukama Bečkog kongresa 1815. pripojena Ujedinjenim provincijama Nizozemske (Holandiji), i od njih je obrazovana Kraljevina Nizozemska. Tako je u jednu državu nasilno okupljeno stanovništvo različite etničke i nacionalne pripadnosti, različitog jezika i veroispovesti. Holanđani su narod germanskog porekla, govore holandskim jezikom i ispovedaju protestantsku (kalvinističku) veroispovest. Belgijanci su Romani, čija manjina (Valonci) govori francuski, a većina (Flamanci) flamanski jezik, a u verskom pogledu su katolici. Vladar Kraljevine Nizozemske, Viljem Oranski, je želeo jaku centralističku državu, i Belgiji je uskratio svaku samoupravu, a holandski jezik je proglasio zvaničnim, dok su holandske trupe bile raspoređene po Belgiji. Belgijanci se nisu mirili sa položajem u koji su bez svoje volje dovedeni. U Briselu je stvoreno nekoliko tajnih revolucionarnih društava, čiji je glavni inspirator bio Filipo Buonaroti. Takođe, postojao je i legalan liberalni politički pokret koji se suprotstavljao potčinjenom položaju Belgije u okviru Nizozemske Kraljevine. Kao i u drugim delovima Evrope, tako je i u Belgiji došlo do zaoštravanja političke situacije u drugoj polovini 20-ih godina. Uzrok je bila ekonomska kriza do koje je došlo posle 1825. usled nekoliko uzastopnih nerodnih godina i bolesti krompira. To je dovelo do posupljenja osnovnih životnih namirnica, smanjenja proizvodnje, smanjenja nadnica, i povećavanja broja nezaposlenih. Kralj Viljem je pokušao da izmirenjem sa katolicima smiri situaciju (Konkordat sa papom 1827) ali bezuspešno. Potom su se socijalno-političke suprotnosti ispoljile kao nacionalno-politički sukob. Julska revolucija u Francuskoj je snažno odjeknula u Belgiji. Došlo je do sukoba radikalne omladine i vlasti usled zabrane jedne pozorišne predstave u Briselu 25. avgusta 1830. Taj sukob se pretvorio u ustanak koji je, pored Brisela, zahvatio i druge belgijske gradove. Pokušaji kralja da ustanak smiri pregovorima za koje je ovlastio svog sina, kneza Frederika (budući Viljem II), su propali. Kralj je odlučio da primeni silu, i između 23. i 26. septembra su se na ulicama Brisela vodile velike borbe između ustanika i kraljevskih trupa, koje su bile poražene i morale su da napuste Brisel. Potom su liberali u Briselu formirali privremenu vladu koja je proglasila nezavisnost Belgije i raspisala izbore za nacionalni kongres. Kongres se sastao 10. novembra 1830. godine. U njemu su liberali imali većinu, i oni su u sporazumu sa predstavnicima katoličke stranke pripremili tekst belgijskog ustava. U tom ustavu je proklamovana nezavisnost Belgije, deoba vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, sa prevagom zakonodavne nad ostalim, zatim poštovanje javnih sloboda građana, najpre slobode štampe. Ipak, ustav nije proglasio opšte biračko pravo, već je zadržao imovinski cenzus koji je bio niži nego u Francuskoj i Engleskoj. Kralj Viljem I (do 1806. Viljem VI princ od Oranž-Nasaua, onda do 1813/15. princ od Oranža) nije želeo da prizna otcepljenje Belgije. Uzdao se u intervenciju velikih sila, članica Svete alijanse. Kada je izbila revolucija u Belgiji, Velika Britanija i ostale evropske sile su se najviše zabrinule da Francuzi ne okupiraju Belgiju. Ipak, Luj Filip ih je umirio izjavom od 31. avgusta da Francuska nema teritorijalnih niti političkih pretenzija u Belgiji, ali da će se francuska usprotiviti bilo čijoj intervenciji u belgijsko-holandijskom sukobu, što se odnosilo najpre na Prusku. Kralj Luj Filip je smatrao da je podela Nizozemske Kraljevine najbolje rešenje. Britanska vlada je potom bila uverena da je Francuska nezainteresovana za belgijsku teritoriju, te je januara 1831. prihvatila Talejranovu ideju da se ambasadorska konferencija predstavnika velikih sila, koja je u to vreme rešavala grčki problem, pozabavi i belgijskim pitanjem. Ovim su bili nezadovoljni i Belgijanci i kralj Viljem. Belgijanci jer su se plašili da im velike sile ne izdiktiraju nepovoljno rešenje, a kralj Viljem da ne priznaju dešavanja u Belgiji kao gotovu stvar. Zato se kralj obratio za pomoć Austriji, Pruskoj i Rusiji (apsolutističkim silama), ali su one bile zauzete svojim problemima, Italijom i Poljskom, dok Pruska nije smela sama da interveniše. Belgijanci su želeli da za sebe što više vežu Francusku, te su u dogovoru sa francuskim republikancima, za svog kralja kandidovali mlađeg sina Luja Filipa – vojvodu od Nemira (Luj 99

Orleanski). Luj Filip je 2. januara 1831. saopštio Englezima da neće prihvatiti tu kandidaturu. Potom je francuski ambasador u Londonu, Šarl-Moris Talejran, predložio 10. januara 1831. da se Belgiji prizna nezavisnot i da se proglasi njena neutralnost. Engleska vlada je na to odgovorila predlogom za održavanje međunarodne konferencije o Belgiji. Ostale četiri sile su to prihvatile, te je Konferencija održana u Londonu 20-27. januara 1831. godine. Na njoj su načinjeni prvi sporazumi kojima su udareni temelji nezavisne i neutralne Belgije. Ipak, belgijski Kongres je mogao da upropasti stvar. Naime, 3. februara je, uprkos izjavi Luja Filipa, izabrao maloletnog vojvodu od Nemira za belgijskog kralja. Ovo je uznemirilo Engleze, ali je njihovu sumnjičavost otklonio Luj Filip novom izjavom od 17. februara da izbor mladog vojvode ne prihvata. Potom su odnosi dve zemlje postali dobri, te je lord Palmerston prvi put upotrebio termin “srdačni sporazum” (entente cordiale). Belgijski Kongres je posle ovog drugog odbijanja Luja Filipa, odlučio da krunu ponudi nemačkom princu Leopoldu Saks-Koburškom, koji je bio engleski kandidat. Pošto sile nisu imale ništa protiv, Leopold je 4. juna 1831. izabran za belgijskog kralja, a 26. juna 1831. je između sila potpisan novi Ugovor o nezavisnosti i trajnoj neutralnosti Belgije. Holandski kralj se nije mirio sa gubitkom Belgije, te su je njegove trupe 1. avgusta 1831. napale. U dogovoru sa engleskom vladom, Luj Filip je 9. avgusta poslao odred vojnika pod komandom generala Žerara u pomoć Belgijancima, i Holanđani su se onda povukli. Velike sile su oktobra 1831. postigle i treći sporazum o međunarodnom položaju, nezavisnosti i neutralnosti Belgije. Holanđani su odbijali da prihvate ovaj sporazum, te su Francuzi i Englezi odlučili da izvrše pritisak na njih. U jesen 1832. engleska flora je blokirala ušće Šelde, a francuske trupe su opet ušle u Belgiju i proterale Holanđane iz Anversa. Time je nezavisnost Belgije bila osigurana, iako ju je Holandija priznala tek 1839. godine, kada je između ove dve zemlje podeljen i Luksemburg. Ova Belgijska revolucija je uslepa da “nagrize” Bečki ugovor i sistem Svete alijanse. Bečki kongres je izvršio novu podelu Poljske. Najveći njen deo, zajedno sa Varšavom, pripao je Rusiji, a manji delovi Austriji i Pruskoj. Međutim, delovi koji su pripali Rusiji nisu bili aketirani od strane Rusije, već su bili organizovani kao kraljevina pod vrhovnim suverenitetom ruskog cara. Poljska kraljevina, kojom je u ime cara Aleksandra I kao namesnik upravljao njegov brat Konstantin, je dobila relativno liberalan ustav, i široku autonomiju. Po tom ustavu, Poljska je imala svoj parlament (Sejm) sa dva doma – Predsatvničkom skupštinom i Senatom. U Predstavničku skupštinu poslanike je biralo jedno izborno telo sastavljeno od oko 100 000 plemića i bogatih građana, a senatore je doživotno imenovao ruski car. Poljska je imala svoju vladu i vojsku, a poljski jezik je u Kraljevini bio zvanični. Ustav je očuvao slobodu štampe, mišljenja… Ipak, ruska vlada i car su počeli da krše jedno po jedno pravo koje je bilo zagarantovano poljskim ustavom. Najpre je državni budžet prestao da se iznosi pred Sejm, a zatim je prestalo i sazivanje samog Sejma, koji se nije sastajao od 1820. do 1825. godine. Kada je konačno sazvan, car je naredio da se vođe opozicije izbace iz njega. Po dolasku Nikole I (1825) na ruski presto, sve više su ispoljavane tendencije što potpunijeg potčinjavanja Poljske. Vremenom, u Poljskoj je rasla i liberalna i tajna revolucionarna opozicija. I jedna i druga su težile oslobađanju zemlje od ruske kontrole i uspostavljanja nezavisnosti. Revolucionarna opozicija Tadeuša Košćuška i Jana Dombrovskog, koja je sebe smatrala naslednicom jakobinaca, je tražila i sprovođenje socijalnih reformi, najpre agrarne. Među tajnim revolucionarnim društvima najaktivnija su bila Filaret i Nacionalno patriotsko udruženje, u kojima je bilo mnogo oficira. Julska revolucija u Francuskoj je značajno delovala na poljski nacionalno-revolucionarni pokret. U Varšavi je 29. novembra 1830. izbio ustanak. Ustanici su brzo odneli pobedu i zavladali gradom, te je bila formirana privremena vlada, u kojoj su bili poljski plemići, a dve najistaknutije ličnosti su bili grof Adam Čartorijski i general Jozef Hlopicki. Članovi privremene vlade su bili pristalice nezavisnosti, ali su istovremeno bili protivnici društvenih reformi, naročito protiv podele plemićke zemlje seljacima. Ovaj stav vodećih snaga je pocepao pokret i doveo do slabljenja celog ustanka. Seljaci, od čijeg angažovanja je i zavisio uspeh ustanka, su počeli da ga napuštaju jer im ustanak nije ništa obećavao u 100

socijalnom pogledu. Teret borbe je pao na poljsku vojsku, koja je bila slabija od ruske. Ipak, usled neorganizovanosti Rusije, Poljaci su uspeli da pružaju otpor oko 10 meseci. Međutim, kada je u leto 1831. počela velika ofanziva ruske armije, pod komandom generala Ivana Paskjeviča, ustanak je brzo ugušen, i Rusi su zauzeli Varšavu 8. septembra 1831. godine. Ostatak poljske armije (20 000) se predao Prusima. Velik broj poljskih emigranata potom beži u zapadnu Evropu i SAD. Među tim emigrantima je bilo dosta znamenitih ljudi – Adam Čartorijski, Adam Mickjevič, Frederik Šopen… Potom je u Poljskoj došlo do represije od strane Rusije. Ustav je ukinut, autonomija gotovo ukinuta, a opsadno stanje je trajalo više godina. Zapadna Evropa nije za Poljsku učinila ništa, osim što je prihvatila njene emigrante. U Italiji je revolucionarni pokret imao nacionalni i socijalno-politički karakter. Posle sloma karbonarskih pokreta 1820/21. godine, revvolucionarne i liberalne snage su bile u defanzivi, potisnute represalijama i progonima. Ipak, tajna društva nisu nesta,a i nastavljala su borbu za političku liberalizaciju, kao i za ujedinjenje zemlje. Najradikalnije među njima bilo je društvo Militi apofasimeni, koje je osnovao Buonaroti, koji se hteo da stvori ujedinjenu, nezavisnu, slobodnu Republiku Italiju. Velik podsticaj na politička dešavanja u Italiji su imle Julska revolucija u Francuskoj, i revolucije u Belgiji i Poljskoj. Italijanski vladari su očekivali to, te su bili na oprezu, i preduzeli su progone liberala. Tako je Đuzepe Macini bio uhapšen novembra 1830. i bio u zatvoru do februara 1831. godine. Zbog pritiska italijanskih vlasti, patrioti su u emigraciji počeli da pripremaju akciju. Buonaroti je napustio Brisel i otišao u Pariz, gde je zajedno sa Mantovanijem i Đovanijem La Čečilijom, počeo da radi na uvlačenju Francuske u italijanske događaje. Pošto su bili odbijeni od Francuske, oni su počeli da pripremaju ustanak u Italiji. Jedan italijanski revolucionarni komitet je delovao u Londonu. Sa njim je tajne veze uspostavio advokad iz Modene Enriko Mislej, koji je istovremeno bio i u kontaktu sa reakcionarnim modenskim vojvodom Frančeskom IV (1814-1846). Enriko Mislej je još 1828/29. uveravao vojvodu da bi trebalo da se postavi na čelo pokreta za ujedinjenje i tako postane vladar Italije. Frančesko IV se pravio da ga ta ideja interezuje, te je zadobio poverenje Misleja koji ga je držao u toku revolucionarnih priprema 1830/31. godine. Preko Kamila Mancinija Enriko Mislej je održavao veze sa Londonskim komitetom, i u toku Julske revolucije boravio je u Parizu. Potom se vratio u Modenu i dogovorio se sa svojim prijateljem Čirom Menotijem da pripreme ustanak u Modeni i u oblasti Emilija. Modenski vojvoda je bio obavešten o pripremi ustanka, i naredio je da se pohapse zaverenici, a uoči dana određenog za ustanak (3. februar 1831) njegova policija i vojska su opkolile Menotijevu kuću, u kojoj je bilo oko 40 zaverenika. Ovim udarom ustanak nije zaustavljen. On je najpre izbio u selima oko Modene, a zatim se proširio na Vojvodstvo Parmu i na Legat Bolonja. Frančesko IV je sa svojom vojskom pobegao Austrijancima u tvrđavu Mantovu, a isto je učinila i nadvojvotkinja Marija Lujza iz Parme. Revolucionari su preuzeli vlast u Modeni, na čelu sa advokatom Nardijem. Oni su 9. februara 1831. obrazovali privremenu revolucionarnu vladu. Privremena vlada je bila formirana i u Parmi, dok je u Bolonji bila stvorena privremena komisija koja je radila na podizanju ustanka i u Romanji, Markama i Rimu. Jedna grupa revolucionara je krenula ka Rimu, ali je 8. marta 1831. pretrpela poraz u pokušaju da zauzme Rieti. U toj grupi su bila dva Napoleonova sinovca, Šarl Luj (umro u toku pohoda) i Luj Napoleon (budući Napoleon III 1852-1870) – sinovi Luja Napoleona Bonaparte (kralj Holandije 1806-1810, a posle ona pripojena Francuskoj). Pobunjene italijanske provincije su preduzele mere za svoje ujedinjenje, pa se 26. februara 1831. u Bolonji sastalo 46 njihovih delegata. Ovaj skup je doneo odluku da se proglasi ukidanje svetovne vlasti papa i stvaranje Ujedinjenih italijanskih provincija, u čiji sastav bi ušli svi delovi Papske Države, Modena i Parma. Skup je 4. marta 1831. doneo Ustav Ujedinjenih provincija, i uputio delegaciju u Pariz da traži pomoć od Luja Filipa. Pomoć od Francuske je bila uskraćena, jer Luj Filip nije želeo da uđe u sukob ni sa Austrijom niti sa papom Grgurom XVI. 101

Modenski vojvoda je po dolasku u Mantovu zatražio vojnu pomoć Austrije za gušenje revolucije. Austrija se odazvala ovom pozivu, te je Frančesko IV već 13. marta 1831. bio u svojoj prestonici. Papa Grgur XVI je, da bi izbegao austrijsku intervenciju, pokušao mirnim putem da nagovori revolucionare u svojoj oblasti na povlačenje i na vraćanje svoje svetovne vlasti, ali su ovi to odbili. Revolucionarna skupština u Bolonji je proglasila generala Karla Cukija za diktatora i poverila mu odbranu Romanje, dok se Skupština sklonila u Ankonu. Cuki nije uspeo da odbrani Bolonju, te su u nju Austrijanci ušli 21. marta, a pretrpeo je poraz i kod Riminija 25. marta 1831. godine. Ustanici su se potom predali papi, koji im je obećao amnestiju. Posle predaje ustanika amnestija je povučena i veliki broj njih je bio zatvoren. Ipak, deo revolucionara je uspeo i da pobegne u inostranstvo. Reakcija posle ustanka je bila surova: Čiro Menoti je bio streljan u Modeni. Smrtne kazne su bile izrečene i drugim ustanicima, ali potom zamenjene doživotnim robijama. Jedino se Enriku Misleju nije ništa dogodilo… Mnogi Jevreji u Modeni su bili progonjeni, a jevrejskom stanovništvu je bila nametnuta kolektivna kazna od 600 000 lira, zato što je podržavalo ustanike. Cenzura je bila pooštrena, a univerzitet u Parmi je bio zatvoren. Neuspeh ustanka u Modeni, Parmi i Papskoj Državi je uverio Macinija da treba stvarati novu revolucionarnu organizaciju, koja bi bila postavljena na širu osnovu. Tako je 1831. nastala organizacija Mlada Italija (Giovane Italia), koja je proklamovala da će se svim sredstvima, naročito gerilom, boriti protiv Austrije – najvećeg neprijatelja slobode i ujedinjenja Italije. U međuvremenu, aprila 1831, zbog pretećeg držanja Francuske koja je mobilisala 80 000 vojnika, Meternih je odlučio da povuče austrijske trupe iz Papske Države. Po odlasku Austrijanaca papa je dao amnestiju ustanicima i delovalo je da se situacija smirila. Ipak, stvari su se komplikovale u Pijemontu. Tamo je 27. aprila 1831. umro kralj Karlo Feliče (1821-1831), i nasledio ga je Karlo Alberto (1831-1849). Istovremeno, Đuzepe Macini i njegovi prijatelji braća Rufini (Agostino, Đovani, Jakopo) su ubrzali svoje pripreme za ustanak, odredivši za njegov početak Pijemont i mesec jun 1833. godine. Međutim, pijemonteška policija je u maju 1833. ušla u trag tim pripremama, i uspela je da pohapsi mnoge zaverenike, među njima i braću Rufini. Desetak njih, zajedno sa braćom Rufini, je osuđeno na smrt, a u odsustvu je na smrt osuđen i Macini. Pre nego što je otkrivena ova zavera, u pojedinim krajevima Italije je prvih dana 1832. došlo do revolucionarne agitacije, te su Austrijanci 28. januara ponovo okupirali Bolonju. Na to je vlada Kazimira Perijea u Francuskoj poslala jedan odred vojske u Ankonu. 23. Julska monarhija 1830-1848. godine? Period Julske monarhije (1830-1848) predstavlja razdoblje promena u socijalno-ekonomskom životu Francuske. Za 15 godina (1831-1846) broj stanovnika se povećao 30,5 na 35,5 miliona. Što se tiče privrednog ustrojstva Francuske, na početku ovog perioda, ona je i dalje izrazito agrarna zemlja. Godine 1830. 75% Francuza živi na selu i bavi se poljoprivredom. Ukupno učešće poljoprivrede u ukupnom godišnjem BDP-u je iznosio 73,5%. Ipak, francuska poljoprivreda je i dalje primitivna i nerazvijena, kako u pogledu organizacije proizvodnje, tako i u primeni savršenijih alata i agrotehničkih mera (proizvodnja žitarica ne podmiruje unutrašnje potrebe). Ipak, od 40-ih godina počinje uspon francuske poljoprivrede, koji je bio vezan za ubrzan proces industrijalizacije (proširivanje obradivih površina, primena veštačkog đubriva). Društvene posledice napretka poljoprivrede nisu bile velike. Francuska je i dalje bila zemlja sitnog seoskog poseda (73% poseduje 1-10 ha). Krupnih posednika sa više od 40 ha je samo 2% (oko 500 hiljada). Oko 2 miliona seljaka je posedovalo 10-40 ha. Posle 1830. počinje i brži razvoj industrije u Francuskoj, sa određenim prekidima u kriznim godinama (1830-1832, 1837-1839, 1846-1847). Najbrže se mehanizovala tekstilna industrija, naročito izrada pamučnih tkanina (Alzas, Ruan, Sen-Kanten, Sent-Etjen – središta tekstilne industrije). Nju su pratile hemijska i prehrambena industrija. Teška industrija je sporije napredovala. Uvoz kamenog uglja je usporavao razvoj metalurgije (u Furšanbou, Dekazvilu, Denenu, Krezou). Sporiji razvoj metalurgije 102

je usporavao i razvoj železničkog saobraćaja, te je Francuska do sredine 40-ih imala svega 2 000km železničkih pruga, među kojima dve od većeg značaja: Pariz-Avr i Pariz-Brisel. Ove okolnosti su ometale bržu akumulaciju novčanih kapitala. Nekoliko većih novčanih zavoda (Rotšild, Deleser, Lafit) je izraslo tokom 30-ih i 40-ih, ali su njihovi kapitali bili ograničeni. Najveći kreditni zavod i dalje je bila Francuska banka, koja je 1847. u papirima imala 1800, a u gotovini 255 miliona franaka. U doba Julske monarhije i spoljna trgovina Francuske je beležila uspon, povećana je za 25%. U doba Julske monarhije francuska privreda, najpre industrija, je bila zahvaćena snažnim usponom i tek tada je u pravom smislu ušla u industrijsku revoluciju. Društvena posledica takvog razvoja bila je stvaranje izrazito kapitalističke socijalne strukture. Razbija se tradicijalna podela društva na „vodeće redove“ i „narod“, i povlače se jasne granice klasne podele po liniji buržoazija-proletarijat. Na vrhu buržaoazije bila je velika zemljoposednička, finansijska i krupna industrijsko-trgovačka buržoazija, sa kojom ide i najviši funkcionerski sloj u državi, kao i mali deo inteligencije. Mnogo brojniji slojevi srednje i sitne buržoazije – od sitnih industrijalaca, zanatlija, trgovaca, do intelektualaca i omladine – u to vreme su veoma društveno i politički aktivni u borbi za svoja politička prava. Seljaštvo, iako najbrojnije, u to vreme je idejno i politički najmanje razvijeno. Ono je uglavnom nepismeno i politički pasivno, i želi samo da sačuva i proširi stečeni posed i da plaća što manje poreza. Dve važne činjenice francuskog društvenog života u doba Julske monarhije su: 1) najbrojniji deo društva su sitnoposednički slojevi; 2) buržoaski slojevi su međusobno nejedinstveni, materijalno, idejno i politički podeljeni i sukobljeni. Karakteristika političkog života Francuske jeste da je krupna buržoazija imala monopol na političku vlast u zemlji. Ipak, oni su svoju moć zasnivali na malom broju birača 89 000 1827. godine. Posle Julske revolucije ta aristokratija gubi monopol i mora vlast da deli sa drugim društvenim snagama. Ipak, veza koja je tada nastala između velikih zemljoposednika, finansijskih krugova, najbogatije industrijsko-trgovačke buržoazije, visoke birokratije i dela ineteligencije je i dalje isključivala široke slojeve društva iz učešća u političkoj vlasti. Monopol te vlasti samo je nešto proširen sa veleposedničke i na ostale krugove krupne buržoazije. Ti združeni krugovi su takođe branili svoju političku dominaciju visokim imovinskim cenzusom i cenzusom godina za sticanje biračkog prava. Tako je u Francuskoj 1831. biračko pravo imalo samo 167 000 građana, a da bude birano za poslanika moglo je samo 15 000, jer je cenzus za sticanje aktivnog prava bio 300 franaka neposrednog poreza i 30 godina, a pasivnog prava 1000 franaka poreza i 40 godina života. Godine 1846. izbornom reformom cenzus je smanjen na 200 franaka i 25 godina, tj. 500 franaka i 30 godina; aktivno biračko pravo je steklo 241 000, a pasivno 25 000 (1 na 170). Ovim merama krupna buržoazija je lišila mogućnosti uticaja na politiku druge društvene slojeve. Zato je režim Luja Filipa neprestano imao snažnu opoziciju, kako u Parlamentu tako i van njega. Parlamentarnu opoziciju („dinastička levica“) vodi grupa intelektualaca u sporazumu sa pojedinim predstavnicima krupne buržoazije, koji smatraju da režimu Julske monarhije treba stvoriti šire društvene osnove proširivanjem izbornog prava i na slojeve srednje buržoazije. Ova grupa, pod vođstvom Odilona Baroa se zalagala za poštovanje zakonitosti, proširivanje parlamentarnog poretka, demokratizaciju političkih ustanova zemlje i decentralizaciju vlasti. Snaga ove grupe u Parlamentu nije mala, ali je nedovoljna za samostalnu akciju (1834. 70; 1839. 56; 1842. oko 80). Sama ova opozicija nije mogla da učini vlade Julske monarhije nestabilnim. Ali, u Parlamentu su delovale i druge, međusobno suparničke grupacije. One su nastale cepanjem nekad jedinstvene Konzervativne stranke (grupe „otpora“ stvorene od liberala i konstitucionalista), koja brani interese krupne buržoazije. Najjače su grupacije koje predvode, sa jedne strane vojvoda Viktor Brolji i grof Luj Metju Mole, a sa druge Fransoa Gizo, Adolf Tjer i general Nikolas Žan Sul. Sredinom 30-ih ova stranka se dalje cepala, te su na izbore 1837. izašle njene tri samostalne frakcije: Moleova desnica 160 mandata, Gizoov desni centar 60, a Tjerov levi centar 140. Iako zavađene, ove grupe se u svojoj osnovi malo razlikuju, kako po svojim globalnim političkim programima tako i po svojoj ideologiji; postojale su male razlike, uglavnom u pitanjima dnevne 103

politike. Kada bi se pojavila opasnost od revolucije i napadi vanparlamentarne opozicije na režim i dominaciju krupnog kapitala, tada su se razlike brzo premošćivale. Takođe, sam kralj Luj Filip je imao veliku ulogu u nestabilnosti francuskih vlada. Nije se zadovoljavao mogućnošću da kraljuje, ali da ne vlada. Shvatao je da pokušaj ograničavanja Ustava i prava Skupštine nema izgleda za uspeh. Zato je svoju volju i svoj vladarski uticaj u državnim poslovima pokušavao da nametne posredno. U takvim uslovim, vlade u Francuskoj su kratko trajale. „Trodnevno ministarstvo“ vojvode od Basana (Hugues-Bernard Maret novembar 1834) drži rekord u tom pogledu. Tokom 30-ih na čelu vlada smenjivali su se bankari Žak Lafit i Perije, zatim vojvoda Brolji i general Sul, pa Tjer i Gizo, general Etjen Moris Žerar i opet Brolji, pa ponovo Sul i Tjer, dok se, konačno 1840, nije stabilizovala Sulova vlada sa Gizoom kao ministrom spoljnih poslova i najznačajnijim čovekom kabineta. Ova vlada je trajala do 1847, te je taj period poznat kao „period Gizoove vlade“. Vanparlamentarna opozicija režimu Julske monarhije bila je mnogo opasnija od parlamentarne. Njeni glavni nosioci bili su sitnoburžoaski slojevi, predvođeni republikanskom i demokratskom inteligencijom, i radnička klasa. Prve dve godine istorije Julske monarhije su protekle u velikim privrednim teškoćama koje su bile praćene revolucionarnim raspoloženjem u narodu. Osnovni razlog takvog raspoloženja u narodu bila je beda u koju je narod upao zbog slabih žetvi 1830/31. godine. Cene životnih namirnica su naglo skočile, u industriji je zavladala besposlica, i na više strana se počinju javljati pobune gladnih, napadi na prodavnice, razbijanje mašina... Ove nemire su koristili republikanski agitatori kako bi podstakli narod na borbu protiv vlade. Javljaju se ulični skupovi i demonstracije, štampaju se novine i brošure koje traže republiku, učešće naroda u vlasti. U zimu 1830/31. nemiri su dobili široke razmere, Lafitova vlada podnosi ostavku, a novi kabinet je marta 1831. formirao Kazimir Perije. On preduzima energične mere za presecanje revolucionarnog vrenja; policija otpočinje progone republikanaca i radnika, zabranjuju se listovi... Međutim, nikakve vladine mere nisu mogle brzo i lako da smire situaciju. U jesen i zimu 1831/32. dolazi do novih zavera i pobuna sitnog građanstva i radnika u Parizu, Marseju i Lionu. Najznačajniji je bio ustanak radnika svilarske industrije u Lionu novembra 1831. („Prvi lionski ustanak“), koji predstavlja značajnu pojavu u istoriji, kako francuskog, tako i međunarodnog radničkog pokreta. Ovaj ustanak vlada je ugušila u krvi. Ipak, nemiri se ne smiruju i 5. juna 1832. godine republikansko društvo „Narodni prijatelji“ diže novi ustanak u Parizu. I ovaj ustanak vlada je surovo ugušila. Usled ovih brutalnih mera vlasti i kolere, koja je tokom 1832. harala Francuskom (od nje umro predsednik vlade Perije), i dobre žetve došlo je do smirivanja situacije. Potom u krugovima sitne buržoazije i građanske inteligencije i u radničkoj sredini počinje temeljniji organizacioni i ideološko-politički rad. Republikanci osnivaju nekoliko novih udruženja, od kojih je „Društvo čovekovih prava“ najznačajnije; „Republikansko udruženje za odbranu slobode štampe i ličnosti“. Pokreće se i nekoliko novih republikanskih listova (Tribun). Ipak, republikanizam je bio isključivo pokret sitne gradske buržoazije i inteligencije. Radniči prokret upravo 30-ih godina i započinje u Francuskoj. On je bio proizvod materijalne bede, ali i polakog političkog sazrevanja proletarijata u Francuskoj. Godine 1833. organizuju se prvi radnički štrajkovi sa političkim i socijalnim zahtevima; počinju da se vode rasprave o doktrinarnim pitanjima. Januara 1833. osniva se radničko „Slobodno udruženje za vaspitavanje naroda“ koje vodi sudija Etjen Kabe i koje broji 2 500 članova. Uznemirena ovim jačanjem opozicije, vlada vojvode Broljija je preduzela, početkom 1834, nove progone radnika, sitnog građanstva i republikanizma. To izaziva otpore, i februara 1834. lionski radnici pokreću veliki štrajk, a 9. aprila podižu novi ustanak. Postavili su izrazito političke zahteve: demokratizacija režima, biračko pravo. Pomažu im mnogi republikanci, i ustanici ovladavaju Lionom i drže ga četiri dana. Pali su upravo u vreme kada republikanci u Parizu 13. aprila podižu novi ustanak (četvrt Mare; pokolj u ulici Transnonen). Porazi ova dva ustanka su zadali težak udarac radničkom pokredu i građanskoj demokratiji i trebalo im je više godina da se oporave. 104

Ipak, građanski republikanski i radniči otpor nije potpuno zamro. Radniči pokret deluje kroz nekoliko nepovezanih korporativnih društava, dok se demokrate povlače u ilegalnost i deluju zaverenički. U dubokoj tajnosti deluje nekoliko grupica ekstremnih revolucionara iz redova sitnoburžoaske demokratije. Na čelu njihovih zavera stoje Ogist Blanki i Anri Barbes. Godine 1835. su pripadali ilegalnoj organizaciji „Udruženje porodica“, a potom su uhapšeni i osuđeni na robiju. Pomilovani su 1837. godine i odmah su formirali, u ilegali, društvo „Godišnja doba“, pripremajući ga za revolucionarnu akciju. Trevalo je da izvrše zaverenički državni udar, dokopaju se vlasti i preurede društvo i državu na pravednijim osnovama. Program tog preuređenja nije bio precizan, jasan, a još manje ostvariv (blankisti su više znali šta neće nego šta hoće). Godine 1837. izbila je nova privredna kriza – prva svetska privredna kriza kapitalističke epohe. Zahvatila je i poljoprivredu i industriju, pa je njome bila pogođena velika masa siromašnog sveta. Ipak, ova kriza je bila prolazna, i početkom 1839. se počela smirivati. Da ne bi nestalo buntovno raspoloženje radnika, blankisti su 1839. digli ustanak u Parizu sa ciljem da osvoje vlast. Ipak, pokušaj je propao, a Blanki i Barbes uhapšeni i osuđeni na doživotnu robiju. U isto vreme kad i blankisti protiv Julske monarhije delovali su i bonapartisti. Oni su bili okupljeni oko Luja Napoleona Bonaparte, i 1836. su pokušali da izazovu pobunu u Strazburu, ali nisu uspeli. Pokušaj su ponovili avgusta 1840. u Bulonju, ali su i tada bili razbijeni. Luj Napoleon Bonaparta je bio osuđen na doživotnu robiju s koje je 1846. pobegao u Englesku. Dok je boravio u zatvoru napisao je knjigu Ukidanje pauperizma (sensimonov socijalizam). Posle privredne krize 1837-1839. režim Julske monarhije je ušao u sedmogodišnje razdoblje (do 1846) svoje najveće stabilnosti. To se odrazilo i u trajnosti Sul-Gizoove vlade od 1840. do 1847. Vlada je vodila pažljivu finansijsku politiku, i uspevala je da održi budžetsku ravnotežu i da smanji državne dugove. Ipak, takva politika je vođena najpre u interesu krupne buržoazije. Vlada je činila sve da se što manji deo državnih izdataka podmiruje iz neposrednih poreza koji pogađaju dohodak bogataša, a što veći iz posrednih poreza, koji se, preko potrošnje, zahvataju iz džepova širokih masa. Sul-Gizoova vlada je sprovodila mere radi unapređivanja prosvete i obrazovanja, koje su započete još 1833. godine. Tada je bio donet zakon da svaka opština mora imati bar jednu državnu školu; svako mesto veće od 6 000 stanovnika mora imati pojednu višu (produženu) osnovnu školu, a svaki okrug po jednu učiteljsku školu. Propisano je i oslobađanje dobrih, a siromašnih đaka od školarine. Gizo je nastavu u osnovnim školama podvrgao kontroli vlasti i sveštenstva, preko nadzornih odbora u kojima su njihovi predstavnici sedeli. Gizo je pažnju posvetio i unapređenju srednjeg i visokog školstva. U unutrašnjosti Francuske se otvara i 12 novih fakulteta. U Parizu i u unutrašnjosti stvaraju se učena društva. Ekole Normale u Parizu postaje jedna od najpoznatijih škola u svetu, a Pariški univerzitet razvija i prirodne i humanističke discipline. Na političkom planu Sul-Gizoov kabinet je vladao konzervativno. Uporno odbija bilo kakvu izbornu reformu (obogatite se i postaćete birači). Ipak, 1846. vlada je, usled pritisaka parlamentarne opozicije i revolucionarnog vrenja, napravila minimalne ustupke smanjivanjem imovinskog cenzusa i cenzusa starosti. Takođe, vlada nije bila popustljiva ni prema radničkom ni prema republikanskom pokretu, i pokušavala je da ih uguši. Ipak, u tome nije uspela, i u radničkoj klasi postoji velika doza nezadovoljstva koje se iskazuje štrajkovima (1840. Pariz; 1844. i 1846. loarski rudnici uglja). U ovim godinama radnici se sve više interesuju za socijalno-utopističke teorije (sensimonizam, fujerizam, Lamneov religiozni komunizam...). Republikanska opozicija nija masovna niti dobro organizovana, ali je sačinjavaju uticajni i ugledni ljudi iz redova sitnih poslodavaca i intelektualaca. Tu su pisci i pesnici Ežen Si, Alfons Lamartin, Žorž Sand, slikar David d'Anže... Republikanci imaju svoje listove koji uspešno plasiraju stavove o slobodi, demokratiji, opštem izbornom pravu... Od 30-ih godina postoji Lamartinov Nacional, a od 1843. demokratska Rolenova Reforma. Ova dva lista postaju centri demokratske republikanse opozicije. Oko lista Nacional su umerenije pristalice republike, a oko lista Reforma borbenije demokrate. 105

Pored ove leve, radničke i demokratsko-republikanske, režim Julske monarhije napada i desna, legitimističko-klerikalna opozicija. Ova opozicija se, posle neuspelog ustanka vojvotkinje od Berija u Vandeji (1832), uglavnom orijentiše na propagiranje reakcionarnih ideja. Pored novinske propagande, ove dve grupacije svoje ideje i političke stavove izražavaju i raznim teorijskim delima antiracionalističkog i antidemokratskog sadržaja, zatim u religioznim monarhističkim demonstracijama. Ovoj propagandi vlada suprotstavlja svoju. Njen najveći zastupnik je Gizoov list Journal des Débats, pokrenut 1842. godine. Značajan je bio i list Emila de Žirardena Pres, sa kojim je 1836. otpočela visoko tiražna i jeftina politička štampa. 24. Nemačke zemlje 1815-1848. godine? Društveno-ekonomske prilike Nemačku Konfederaciju stvorenu na Bečkom kongresu sačinjavalo je 39 država članica: 34 države, 4 slobodna kraljevska grada i nemački delovi Austrije. Na tom područiju su se uočavale značajne razlike u klimi, društvenim strukturama, ekonomskoj razvijenosti, verskoj pripadnosti, jezičkim osobenostima... Ipak, u ovo vreme došlo je do pune istorijske afirmacije ideje (začeta krajem 18, a prvi put ispoljena početkom 19. veka u vreme napoleonskih ratova) o Nemačkoj kao zajednici iste civilizacije, istog jezika i istog duha koja ima zadatak da se izgradi i u jedinstvenu političku i ekonomsku celinu. Na područiju Nemačkog Saveza živelo je 33,5 miliona stanovnika od kojih je 24 miliona bilo u nemačkim zemljama u užem smislu, a 9,5 miliona u Austriji. Broj stanovnika u Nemačkoj bez Austrije je brzo rastao, 29 miliona 1830, 36 miliona 1852. godine. Razvoj društvene proizvodnje, naročito poljoprivredne, nije mogao svojim tempom rasta da prati porast stanovništva, te je Nemačka bivala pogođena povremenim pojavama gladi, padovima životnog standarda, političkim sukobima. Sve je to uticalo na iseljavanje Nemaca u prekomorske zemlje. Emigracija je svoj vrhunac doživela između 1840. i 1850. kada se u pravcu Severne Amerike iseljavalo 60 000-100 000 ljudi godišnje. Do polovine 19. veka Nemačka je bila pretežno agrarna zemlja. Dve trećine stanovništva se bavilo isključivo poljoprivredom, dok je na selu živelo ¾ stanovništva. Gradovi i industrija su više bili koncentrisani na jugu i zapadu nego na severu i istoku zemlje. Većina nemačkih gradova su još uvek bila mala naselja. U Pruskoj samo je Berlin bio veliki grad: 1816. oko 198 000; 1837. oko 250 000 stanovnika. Veći gradovi bili su još Kenigsberg i Breslau (preko 50 k). Na istoku i severo-istoku zemlje preovlađivao je krupni feudalni posed, a na istoku i severo-zapadu kapitalistički. Uz ova dva tipa velikog poseda postojao je i srednji i sitni seljački posed. Za razvoj industrije i zanatstva bilo je značajno ukidanje esnafa u Pruskoj i drugim manjim nemačkim državama. Politička rascepkanost i mnogobrojne carinske barijere kočile su razvoj trgovine i privredne saradnje među pojedinim nemačkim oblastima. Takođe nepovoljno su delovali i neujednačeni monetarni i merni sistem. Ove ekonomske, društvene i političke okolnosti su usporavale ukupan privredni razvoj Nemačke, a naročito njen industrijski preobražaj. Jedina oblast u kojoj je došlo do osetnijeg prelaza na mašinsku proizvodnju bila je Rajnska oblast. Tu su građeni savremeniji putevi i otvarani su rudnici, a 1820. je osnovana prva fabrika mašina, koja je predstavljala začetak buduće teške industrije u Nemačkoj (mehaničarska radionica u Veteru na reci Rur). Industrijski razvoj Nemačke u prvoj polovini 19. veka bio je spor i nije vodio bržem društvenom preobražaju Nemačke. Vladajuću klasu je još uvek predstavljalo feudalno plemstvo okupljeno oko dvorova. Krupna finansijska buržoazija je bila malobrojna. Srednja industrijsko-trgovačka buržoazija se tek izgrađivala. Sitna zanatlijska buržoazija bila je najmnogobrojniji sloj građanske klase. Seoski proletarijat je bio relativno mnogobrojan, ali politički potpuno nesamostalan, dok se industrijski proletarijat izgrađivao onim tempom kojim je tekao razvoj industrije. 106

Ustavno pitanje i borbe za građanska prava 1815-1820. Posle 1815. najvažnije političko pitanje u nemačkim državama bilo je ustavno pitanje. Članom 15. Akta o stvaranju Nemačkog Saveza bila je predviđena mogućnost uvođenja ustavnog uređenja u nemačkim zemljama. Većina nemačkih vladara je bila protivna uvođenju ustava, ali vremenom, neki su promenili mišljenje, smatrajući da će uvođenjem ustava ojačati svoje pozicije. Južnonemački vladari su smatrali da će davanjem ustava okupiti građane oko sebe i time se uspešnije braniti od centralističkih pretenzija većih država – Austrije i Pruske. Prvi liberalni ustav u Nemačkoj je proklamovala Bavarska. Tamošnji kralj, Maks-Jozef I, proglasio je 26. maja 1818. Ustav. Ovaj ustav je urađen prema Povelji Luja XVIII, koja je predviđala ograničeno biračko pravo i dvodomni parlament. Za primerom Bavarske pošao je i Baden, te je 22. avgusta i tamo proglašen sličan Ustav. Po istom modelu je pravljen i Ustav Hesen-Darmštata, proglašen 17. decembra 1820. godine. Sva tri ustava su štitila velika prava kraljevske vlasti, kao i njenu prevagu nad predstavničkim organima, dok je virtemberški ustav, barem deklarativno, isticao neka građanska prava i slobode (zato je bio ideal liberalne buržoazije u celoj Nemačkoj). Za razliku od država južne Nemačke, srednjonemačke države su bile uređene na tradicionalan način, tj. restaurisan je stari režim. Neke države su proklamovale ustavna akta, ali su ona zapravo ozakonjivala apsolutističke režime. Jedina zajednička crta svih ustavnih akata bila je ta da su oni predstavljali sredstvo odbrane političkog partikularizma malih nemačkih kraljevina i kneževina pred, eventualnim, težnjama ka unifikaciji političkih institucija i uređenja u celom Savezu. Većina država, među kojima i Austrija i Pruska, nisu dobile nikakvo ustavno rešenje i ostale su apsolutističke. Ustavno pitanje je bilo najvažniji politički problem. Taj problem nije bio samo pitanje forme i oblika organizacije državne vlasti, već pitanje celokupnog političkog, pa i društvenog, sistema u nemačkim zemljama, koje se izražavalo zahtevima za uvođenje građanskih prava i sloboda. Druga važma komponenta ustavnog pitanja u Nemačkoj, sastojala se u zahtevu da se šire i brže povezuju nemačke zemlje, sa tendencijom političkog i nacionalnog ujedinjenja Nemačke (1815-1871. parola Ujedinjenje i sloboda). Glavni nosilac i branilac ove ideje bila je mlada nemačka buržoazija, koja je smatrala da se rešenjem ustavnog pitanja i uvođenjem građanskih prava i sloboda, koje je proklamovala Francuska revolucija, otvaraju i putevi za ujedinjavanje nemačkog naroda i formiranje nemačke nacionalne države. U svojoj borbi za ustav, ideolozi nemačke buržoazije su poslavljali političke zahteve: ukidanje apsolutne vlasti monarha oslonjene na plemstvo, vojsku i policiju; garantovanje slobode ličnosti, pravnog poretka i pravne jednakosti svih članova društva, slobodu kretanja, slobodu savesti, reči i štampe, slobodu naučnog i umetničkog stvaralaštva, pravo da se utiče na politiku države i da se ustavom i zakonima garantuju građanska jednakost, slobode i prava i obaveze građana. Liberalne i nacionalne ideje Ernesta Morica Arnta, Fridriha Ludviga Jona, Fridriha Kristofa Dalmana (istoričar, liberalni pisac i ideolog), Karla fon Roteka, nailazile su na širok prijem među nemačkom intelektualnom omladinom, koja je nastojala da razvije konkretnu političku aktivnost. Ove ideje su predstavljale osnov na kojem su se po nemačkim univerzitetima formirala studentska politička udruženja, buršenšafti. Među studentskim buršenšaftima, onome koji su stvorili studenti u Jeni pripada posebno mesto (osnovan juna 1815; imali uniforme koje su imale crveno-crne tunike opštivene zlatnim trakama – to je postao simbol buršenšafta, a ove boje kasnije postale boje nemačke zastave). Sredinom oktobra 1818. u zamku Vartburg u Saksoniji, povodom godišnjice bitke kod Lajpciga (16-18. oktobra 1813), okupili su se predstavnici buršenšafta sa 14 nemačkih univerziteta i osnovali “Opšte studentsko udruženje”. Kao program Udruženja usvojeni su Principi i Deklaracija od 18. oktobra. To je bio vrhunac u razvoju pokreta buršenšafta. Potom su buršenšafti svoju agitaciju iz kruga univerziteta preneli među seljaštvo, zanatlije. Tako je student, Karl Ludvig Zand, podstaknut agitacijom, krajem marta 1819. ubio režimskog pisca Augusta 107

Kocebua. Ovaj atentat je izazvao bes dvorova i vlada Nemačke protiv delatnosti buršenšafta i agitacije liberala. Austrijski kancelar Meternih je predložio pruskom kralju, nastastanku u Teplicu jula 1819, organizovanje opšte nemačke akcije protiv ultraliberalizma. Meternihov predlog je sadržao strogu kontrolu štampe. Na osnovu ovog austro-pruskog dogovora, sazvan je sastanak predstavnika drugih nemačkih država u Karlsbadu, avgusta iste godine. Donete su odluke: uvodena je stroga cenzura štampe, univerziteti i profesori su stavljeni pod kontrolu, buršenšafti su zabranjeni, formirana je centralna istražna komisija koja je trebalo da zaseda u Majncu. Ove odluke je potvrdio Sabor Nemačke Konfederacije održan 20. septembra 1819, takođe u Karlsbadu – čuvene Karlsbadske odluke. Ove odluke predstavljaju veliku pobedu Austrije i Meterniha. Njima je Austriaj dobila pravo da se meša u unutrašnja pitanja drugih nemačkih država. Sprovođenje Karlsbadskih odluka je izazvalo talas političke emigracije Nemaca u pravcu Francuske,Švajcarske i SAD. Važna posledica ovog naleta reakcije u Nemačkoj je bio neuspeo pokušaj ustavnog preobražaja Pruske. Ohrabren uspesima reakcije, pruski kralj Fridrih Vilhelm III (1797-1840) je juna 1821. raspustio Ustavnu komisiju i naredio sazivanje provincijskih skupština staleža. Ipak, neuspeh ustavne reforme nije zaustavio reformnu aktivnost. Ipak, te reforme su izvođenje prvenstveno u interesu plemstva. Nastavljeno je oslobađanje seljaka od feudalne zavisnosti, ovaj put istočno od Labe (Elbe). To oslobađanje je bilo praćeno uz obavezno otkupljivanje zemlje od strane seljaka. Nastavljena je reforma vojske, uvođenjem teritorijalnih jedinica, zakonom od 21. novembra 1816. godine. Potom, 1816. su u Pruskoj ukinute sve unutrašnje carine, a 1820. je izvršena poreska reforma. Carine prema drugim nemačkim državama bile su umerene. Nemačka u zagušljivoj atmosferi Meternihovog sistema Posle Karlsbadskih odluka i njihovog sprovođenja, Nemačka je bila podvrgnuta Meternihovom političkom sistemu. Ovaj sistem je svoj vrhunac doživeo u periodu 1818. i 1820. godine, da bi posle toga opstao još četvrt veka. Umešnost vladanja i diplomatske kombinatorike bila mu je najjača strana. Nedostatak vizije i širine političkih ideja, Meternih je nadomestio doslednim držanjem za određena shvatanja, koja je pretvorio u doktrinu. Glavna tačka njegove doktrine je – mir Evrope na osnovama legitimizma i restauracije starog poretka iz vremena pre Francuske revolucije. U ostvarivanju ovog programa centralna Evropa je imala važno mesto. Okupljene u jednu političku organizaciju federalnog tipa, predvođene Austrijom, zemlje centralne Evrope su, pored svih nemačkih i Habzburških teritorija, uključivale u svoje okvire, po Meternihovoj zamisli, i celu Italiju. Iz tih razloga, austrijsko posedovanje severne Italije i njena politička prevlast u ostalim delovima ove zemlje, kao i u Nemačkoj Konfederaciji, bili su od velikog značaja. Sprečavanje Pruske da se pretvori u vodeći faktor Nemačkog Saveza, Meternih je nameravao da ostvari mirnim putem, i uz očuvanje dobrih odnosa sa njom. Ovo je bilo potrebno radi očuvanja jedinstva nemačkog sveta pred ambicijama drugih sila, pre svih Rusije, ali i Francuske. Povezana, i od Austrije kontrolisana Nemačka, bila je, po Meternihovom shvatanju, jedan od najvažnijih uslova za očuvanje evropske ravnoteže i legitimističkog poretka obnovljnog na Bečkom kongresu. Ipak, Meternihov sistem nije uspeo da u Nemačkoj potpuno uništi opoziciju. Ipak, usled oštrih progona, surovih kazni, i velikog pritiska vlasti, demokratske snage opozicije su bile zaplašene i demoralisane i morale su da odustanu od revolucionarnih aktivnosti. Dvadesete godine 19. veka u Nemačkoj su bile godine političkog mrtvila. Tek je julska revolucija u Francuskoj protresla atmosferu nemačke politike. Pruska vlada je odbacila ideju o vojnoj intervenciji protiv Francuske, i opredelila se za neutralnost i obezbeđivanje sopstvene granice. U pogledu Francuske i Belgije, Nemačka je više pažnje obraćala na stav Velike Britanije nego Rusije i Austrije. Takođe, i Austrija se odrekla vojne intervencije protiv Francuske, zbog problema u Italiji, ali i da bi učvrstila svoj položaj u Nemačkom Savezu. Pruska i austrijska intervencija su izostale čak i u Poljskoj, u kojoj je od novembra 1830. do septembra 1831. godine trajao veliki narodni ustanak protiv Rusije. 108

U Pruskoj je julska revolucija dovela do oživljavanja pokreta za uvođenje ustava. Taj pokret je bio najživlji u Rajnskoj oblasti, a vremenom je zahvatilo i druge nemačke države. Došlo je do obnavljanja rasprava kako o unutrašnjem preobražaju pojedinih nemačkih država, tako i o preuređenju Nemačke Konfederacije sa ciljem da se ona više poveže, i da konačno dođe do ujedinjenja Nemačke. U tom oživljavanju političke aktivnosti, počeli su se pojavljivati i demokratski i republikanski zahtevi. Najintenzivnija agitacija progresivnog građanstva se osećala u Badenu i Bavarskoj. Najodlučniji agitatori za uvođenje većih sloboda, Johan Georg Virt i Jakob Zibenfajfer su delovali u Palatinatu (Falačkoj), i imali su značajnu ulogu na velikoj političkoj manifestaciji u Hanbahu (Palatinat), 27. maja 1832, koja predstavlja vrhunac političkog vrenja u Nemačkoj podstaknutom julskom revolucijom. Skup u Hanbahu je bio sazvan povodom godišnjice bavarskog Ustava, i bilo je oko 30-60 hiljada učesnika. Učesnici su bili zanatlije, trgovci, seljaci, intelektualci, đaci, studenti, a zapaženo je bilo i veliko učešće žena. Skup u Hanbahu je imao demokratski, i revolucionarni karakter; Zibenfajfer je zahtevao ujedinjenje Nemačke revolucionarnom akcijom naroda. Događaj u Hanbahu je podstakao reakciju nemačkih vlasti. U Palatinat su upućene bavarske trupe. Skupština Konfederacije (Bundestag) je donela dekrete o zabrani političkih udruženja i narodnih skupova, o pooštravanju cenzure, uvođenju strože kontrole nad provincijskim skupštinama... Ove mere su dale samo polovične rezultate, čak su podstakle i ekstremiste na neposrednu političku akciju – pokušaj dizanja pobune među trupama u Frankfurtu na Majni aprila 1833. godine. Ovaj neuspeh podizanja pobune je doveo do pooštravanja cenzure, još većeg ograničavanja autonomije univerziteta... Carinski savez U Nemačkoj Konfederaciji na političkom planu politička moć feudalno-birokratske reakcije je kočila svaku progresivnu akciju. Ipak, iako je političko povezivanje Nemačke bilo onemogućeno, došlo je do ekonomskog povezivanja, koje je sredinom 30-ih dovelo do obrazovanja Nemačkog carinskog saveza (Zollverein). Poreklo Carinskog saveza leži u pruskom zakonodavstvu u periodu 1816-1818. godine. Kako bi se zemlja oporavila od napoleonovskih ratova i sprečila navala jeftine engleske industrijske robe, umesto jednostavnog uvođenja visokih carina, izabran je duži i sigurniji put. Naime, odlučeno je da se donesu mere koje će unaprediti trgovinu i domaću proizvodnju, a preko njih i državne finansije. Najodlučniji zastupnik ovog puta bio je direktor poreske uprave Karl Georg Masen. Masen se protivio uvođenju visokih carina na robu koja se u Prusku uvozi kopnenim putem zbog dugih granica, i shvatio je da bi to dovelo do procvata krijumčarenja. Zato je Masen smatrao da najpre treba ukloniti sve carinske barijere, kao i monetarne i merne neujednačenosti u samoj Pruskoj, a zatim uvesti sasvim umerene carine na uvezenu robu. Sve to je učinjeno donošenjem nekoliko carinskih i drugih zakona u periodu 1816-1818. godine. Područje Pruske je pretvoreno u jedinstveno tržište, ujednačen je novac u opticaju (talir), uvedene su jedinstvene mere i tegovi, na svu robu koja dolazi iz drugih nemačkih država udarena je jedinstvena carinska stopa od 10% na njenu vrednost, jedino je roba koja se dovozila preko mora ocarinjena sa 20% (Fridrih List smatrao mere nedovoljnim i da ih treba proširiti na čitavu Nemačku i Austriju). Iako usporen, privredni razvoj Nemačke, tokom 20-ih godina je sve očiglednije pokazivao da njena ekonomska rascepkanost, čije je prevazilaženje sada ometalo političko nejedinstvo, preti da izazove teške zastoje u tom razvoju. Kada je postao pruski ministar finansija (1825), Fridrih fon Moc je rešio da iskoristi raspoloženje koje se sve više osećalo u Nemačkoj i da proširi pruski carinski sistem i na druge delove Nemačke. Prvi ugovor o carinskom savezu Pruska je zaključila sa kneževinom Švarcburg-Zonderhauzen, još 1819. godine. U tom ugovoru je bila navedena formulacija koja je kasnije polužila i u drugim ugovorima: dve države ukidaju međusobne carine, prema trećim zemljama uvode jedinstvene carine i jedinstven carinski sistem, a carinske prihode dele proporcionalno broju stanovnika. Tri godine kasnije, ovom ugovoru je pristupila još jedna država, Švarcburg-Rudolfštat. 109

Potom su se druge manje države počele okretati Austriji. Hesen-Kasel je započeo carinski rat sa Pruskom. Potom je došlo do zastoja u širenju pruskog Carinskog saveza, dok ga Moc nije obnovio 1825. godine. Naime, tada je Savezu pristupila državica Anhalt-Brenburg. Podstaknute širenjem pruskog Carinskog sava, druge nemačke države su pokušale da se međusobno povežu. Tako je januara 1828. sklopljen ugovor o objedinjavanju carina između Bavarske i Virtembrega. Kao protivteža pruskom Carinskom savezu, došlo je do stvaranja Srednjonemačkog trgovačkog saveza. Ovaj savez je svojim članicama branio da ulaze u privredne sporazume sa bilo kojom grupacijom država, i bio je uperen protiv Pruske. Kako bi zaobišao ovaj neprijateljski savez. Moc je stupio u pregovore za povezivanje carinske organizacije sa bavarsko-virtemberškim savezom. Pregovori su uspešno završeni, i 1829. je zaključen trgovački sporazum između Pruske i Hesen-Darmštata, sa jedne, i Bavarske i Virtemberga, sa druge strane. To još nije bio Carisnki savez, ali je vodio njegovom stvaranju. Moc je potom radio na razbijanju Srednjonemačkog trgovačkog saveza, i uspeo je u tome kada su državice Majningen i Goti pristupile pruskom Carinskom savezu. Potom je i Hesen-Kasel, 25. avgusta 1831, pristupio carinskoj uniji sa Pruskom i njenim saveznicama. Dve godine kasnije, savezu je pristupila i Saksonija. Nastojanja britanske vlade lorda Palmerstona (Henri Džon Templ Palmerston) i kneza Meterniha da spreče nastajanje Carinskog saveza, su bila uzaludna. Na novogodišnju noć 1833/34. pregovori su bili okončani, i 1. januara 1834. je potpisan ugovor o carinskom savezu između dve trgovinske grupacije nemačkih država. Tako je stvoren Nemački carinski savez. Carinski savez je dao snažan podsticaj ubrzavanju privrednog razvoja Nemačke. Ovaj Savez je stvorio nku vrstu ekonomske federacije u okviru političke Konfederacije formirane na Bečkom kongresu. Intelektualna opozicija 30-ih godina Posle smirivanja političkih prilika u Nemačkoj tokom 20-ih godina, već sredinom i krajem 30-ih došlo je do novih potresa. Naime, 1837. godine raskinuta je personalna unija između Engleske i Hanovera, jer Hanover nije priznavao žensko nasleđe na svom prestolu (kraljicu Viktorija). Novi kralj Hanovera je postao dotadašnji vojvoda od Kamberlenda (na severu Engleske) Ernest August (sin Džordža III, stric kraljice Viktorije; 1837-1851). Svoju vladavinu je započeo državnim udarom: izjavio je da za njega Ustav ne važi, jer se na njega nije zakleo, a oslobodio je zakletve i svoje ministre, a raspustio je Skupštinu. Protiv ovog udara je ustala grupa od sedam profesora univerziteta u Getingenu – Dalman, braća Grim (Vilhelm i Jakob), istoričar Georg Gotfrid Gervinus, fizičar Vilhelm Eduard Veber, pravnik Vilhelm Eduard Albreht i orijentalista Hajnrih Georg August Evald. Oni su osporili legalnost kraljevog postupka, a kralj je na to reagovao iybacivanjem sedmorice profesora sa Univerziteta. Ovo je pokrenulo intelektualnu nemačku javnost. Stdenti su podržali profesore, a profesori, naučnici i mnogi drugi su „sedmorci i Getingena“ slali kako pisma podrške, tako i novčanu pomoć. Ipak, liberalni pokret nemačkog građanstva se nije pretvorio u širi, masovniji i organizovaniji politički pokret. Njemu je naročito nedostajao opštenemački karakter. To je bio rezultat nejednake ekonomske i društvene razvijenosti nemačkih zemalja. Najjači centri pokreta za liberalne reforme i za ujedinjenje Nemačke bili su tamo ge su kapitalistički oblici privređivanja najdalje prodrli, i gde je buržoazija bila najrazvijenija – jugozapadna Nemačka i Rajnska oblast Pruske. U obe ove oblasti, zajednička parola liberala bila je Jedinstvo i sloboda.

Zaoštravanje klasnih i političkih suprotnosti 40-ih godina 110

Početkom 40-ih godina 19. veka borba za liberalne reforme i za ujedinjenje Nemačke dobija novu snagu. Tome je doprinelo zaoptravanje unutrašnjih društvenih i političkih suprotnosti u samoj Nemačkoj i spoljnopolitički podsticaj. Naime, krajem 30-ih godina zbog suprotstavljenih interesa u pogledu istočnog pitanja, došlo je do pogoršanja odnosa između Engleske i Francuske. Rat je izbegnut zahvaljujući popustljivosti francuskog kralja Luja Filipa, koji je odustao od ekspanzionističke politike vlade Adolfa Tjerija na Levantu. Potom je došlo do okretalja spoljne politike Francuske, koja je sada bila usmerena na revizije teritorijalnog stanja u Italiji i na Rajni. Pominjanje Rajne kao mogućeg pravca francuske ekspanzije, izazvalo je veliko nezadovoljstvo u Nemačkoj. Došlo je do bujanja patriotskih osećanja, koja su dala novi podstrek sazrevanju nemačke nacionalne ideje i pokretu za ujenjinjenje Nemačke. U tom periodu nastaje Rajnska pesma Nikolasa Bekera, Straža na Rajni Maka Šukenburgera, kao i nemačka himna koju je komponovao 1841. Hofman fon Falersleben (Nemačka iznad svega). U to vreme je nastalo i značajno delo Fridrhia Lista, Nacionalni sistem političke ekonomije (Nemačka treba da štp čvršće poveže svoj prostor u jedinstven privredni organizam, da njime obuhvata Nemačku, Austriju, Mađarsku, celu srednju i jugoistočnu Evropuč kolonizacija Nemaca na ta područja). Godine 1840. na pruski presto je došao 45ogodišnji Fridrih Vilhelm IV (1840-1861). Smatran je za obrazovanog, kulturnog čoveka, sa liberalnim političkim stavovima. Njegov dolazak na presto je primljen sa velikim nadama kako u progresivnim krugovima Pruske, tako i cele Nemačke. Međutim, Fridrih Vilhelm IV nije imao jasnu koncepciju rešavanja pitanja ujedinjenja i sprovođenja liberalnih reformi. On je bio sklon tradicionalnom shvatanju, da je vladar božji namesnik na zemlji, i da treba očuvati stari aristokratski kosmopolitizam. Zbog toga nije bio spreman na značajnije ustupke buržoaziji i liberalnoj građanskoj inteligenciji. Zbog toga opozicija je naglo rasla. Ona se ispoljavala svuda, a naročito u lokalnim skupštinama, kako po provincijama, tako i u skupštinama pojedinih država. Rajnska oblast u Pruskoj, Hemnic sa okolinom u Saksoniji, Šlezija, i druge oblasti se pretvaraju u prave industrijske centre. Otvaraju se mnoštvo novih preduzeća, rudnici su sve mnogobrojniji... Buržoazija je sve mnogobrojnija i ekonomski snažnija, iako politički još uvek, gotovo sasvim, bez uticaja na državne poslove. Ipak, ovaj uspon industrije je uništio mnoge zanatlije i ostavio ih bez poslač otvaranje velikih robnih kuća sa industrijskom robom je ugrožavao sitne trgovceč radnička klasa postaje sve brojnija, a njena beda postaje sve veća. Masovna eksploatacija dece i žena, obara radničke nadnice i pogoršava životne uslove. U takvim uslovima, u Nemačkoj se javljaju radikalne socijalne teorije, koje se u početku prenose iz Francuske. I u samoj Nemačkoj, u Rajnskoj oblasti, nastaju prve radničke političke grupe, u kojima se ispoljavaju dve ideološko-političke tendencije: filozofski socijalizam i proleterski komunizam.Pristalicama filozofskog socijalizma smatraju se sledbenici utopijskih socijalista, dok najrevolucionarnijem krilu proleterskih komunista pripadaju, najpre, članovi emigrantskih organizacija u Švajcarskoj, Francuskoj i Belgiji. Najuticajnija od tih organizacija je Savez prognanih, osnovan 1833. u Parizu, a koji 1836. menja ime u Savez pravednih. Do pojave Marksa i Engelsa, najznačajniji ideolog ekstremne levice u Nemačkoj, bio je Vilhelm Vajtling (Kakvo je čovečanstvo i kakvo treba da bude; Jemstvo harmonije i slobode; Jevanđelje starog grešnika). On se zalagao za društvenu revoluciju, do koje je trebalo da dođe stihijskom pobunom masa. U takvim okolnostima, pruski kralj je izabrao pravac koji je bio sve više reakcionaran i oslonjen na birokratske metode vladavine. Za vođenje takve politike, kralj je imao podršku, osim kod vojnobirokratskih vrhova, još samo kod konzervativnog pruskog plemstva i kod delova sveštenstva. 111

25. Habzburška monarhija 1815-1848. godine? Privredna struktura i društveni odnosi U prvoj polovini 19. veka Habzburška monarhija bila je pretežno agrarna zemlja sa neujednačenim nivoom i tempom razvoja, i sa mnogobrojnim izvorima privredne, finansijske, društvene i političke krize. Na početku 19. veka, monarhija je imala oko 28 miliona, da bi 1850. taj broj iznosio oko 36 miliona stanovnika. Od tog broja stanovnika, u Austriji, Češkoj i Moravskoj je 70% stanovništva živelo od poljoprivrede, a u Ugarskoj je taj procenat iznosio 90%. Veći deo seljaštva je bio u kmetskoj zavisnosti, snoseći sve materijalne i radne terete. Ipak, položaj seljaštva u monarhiji nije bio svugde jednak. U Austriji klasični oblici feudalne zavisnosti se zamenjuju ugovornim odnosom plemića i seljaka, dok u Ugarskoj i dalje traje proces nasilnog zahvatanja seljačke zemlje od strane plemstva (prvobitna akumulacija kapitala, kojom je seljaštvo pretvarano u bezemljaše). I u Austriji i u Ugarskoj bilo je problema u rešavanju agrarnog pitanja. U Austriji, plemstvo je želelo velike otkupe za parcele koje drži seljaštvo, slično kako se radilo i u Pruskoj. U Ugarskoj plemstvo je bilo svesno da se privredno zaostajanje zemlje može prevazići samo prelaskom sa feudalnog na kapitalistički način proizvodnje, ali je nejedinstveno u pogledima kako taj prelaz treba izvršiti. Slagali su se jedino u tome da prelazak treba izvršiti bez revolucije i uz očuvanje svog veleposeda. Dok se krupnije plemstvo nije žurilo u rešavanju ovog pitanja, srednje i sitno (ugroženo tržišnom krizom i pritisnuto dugovima)je sve nestrpljivije i preduzimljivije. Grupa umerenih srednjih i sitnih plemića, okupljena oko grofa Sečenjija, se zadovoljavala traženjem kredita i otkupa seljaka, čijim bi se novcem ti krediti izmirili, dok bi se preostalim delom mogla i unaprediti proizvodnja. Radikalnija, nacionalno osvešćenija grupa srednjih i sitnih plemića, na čijem čelu je bio Lajoš Košut, se 40-ih godina zalagala za svestrani razvoj kapitalističke privrede u Mađarskoj (Industrije, trgovine, saobraćaja), a smatrali su da se do novca potrebnog za to može doći primenom „krajnjeg sredstva“, kao što je obavezni otkup seljaštva (polovinu novca da da država, i to odmah, a drugu polovinu da otplati seljaštvo u periodu 10-12 godina). Zaostajanje u rešavanju agrarnog pitanja i u reformisanju feudalnih odnosa na selu, uslovilo je i zaostajanja i na drugim privrednim poljima. Privredna osnova za razvoj industrije je u Habzburškoj monarhiji stvorena u 18. veku. Za vreme Marije Terezije (1740-1780) i Josifa II (1780-1790) došlo je do formiranja velikih centara manufakturne proizvodnje u Češkoj, Moravskoj, Donjoj Austriji (tekstilna industrija bila najrazvijenija). Mesto Linč je bilo važno središte tekstilne industrije. Austrijsko carstvo je, u prvoj polovini 19. veka, doživljavalo industrijski preobražaj koji se karakterisao neravnomernošću po pojedinim oblastima države, kao i po pojedinim granama privređivanja. Najbrži je bio preobražaj tekstilne industrije, ali je razvoj rudarstva, metalne industrije, transporta tekao sporije i time usporavao ukupni razvoj. Što se tiče razvoja saobraćaja, 1825. osnovano je Carsko-kraljevsko deoničarsko železničko društvo. Ipak, prva železnička pruga u Austriji, od Linča do Budvajza (27km) puštena je u saobraćaj tek 1832. godine. Do 1848. izgrađeno je oko 150km železničkih pruga. Razvoj pomorskog, na Jadranu, i rečnog saobraćaja, na Dunavu, tokom prve polovine 19. veka je išao nešto brže. U razvoju pomorskog saobraćaja, značajnu ulogu imao je Tršćanski lojd, krupno pomorsko preduzeće osnovano 1833. godine. Sličnu ulogu kakvu je ovo preduzeće imalo na Jadranu, imalo je Dunavsko parobrodarsko društvo, osnovano 1829. godine, u razvoju rečne plovidbe. Ovo Društvo je 1830. otvorilo prvu parobrodsku vezu između Beča i Pešte. Ipak, i razvoj saobraćaja je mogao biti brži da je podrška vlade bila efikasnija i šira. I trgovina se razvijala, ali takođe usporeno. Tome je najveći doprinos dalo uklanjanje niza unutrašnjih carinskih barijera izvršeno između 1816. i 1826. godine. Ipak, ovo uklanjanje nije bilo dosledno; Mađarska je ostala ograđena carinskim kordonom od Austrije, a slične prepreke su postojale i između Istre, Trsta, Dalmacije, Galicije... 112

Apsolutistički politički sistem je svojom odbranom feudalnih društvenih odnosa i ostataka društvenih i ekonomskih odnosa iz ranijih vekova postajao sve više kočnica celokupnog privrednog, a naročito industrijskog razvoja. Međutim, kao posledica industrijske revolucije rasla je brojnost i ekonomska snaga buržoazije – naročito srednje, industrijsko-trgovačke. Radnička klasa je još pre 1848. imala više miliona pripadnika čiji je materijalni, društveni i duhovni položaj bio veoma težak. Ova klasa, kulturno i politički neobrazovana, bez svojih organizacija (prvi put se pojavljuju u revoluciji 1848.), predstavljala je stalnu opasnost za vladajuće vrhove društva kao i za industrijsku i drugu buržoaziju. Svoje ogorčenje radnička klasa je spontano ispoljavala više puta u toku 1815-1848. godine (1844. Prag). U tom periodu česti su bili i seljački širom Habzburške monarhije. Apsolutistički sistem i građanska opozicija Dok su radnički otpori i seljački pokreti do 1848. imali stihijski karakter, građanska opozicija apsolutizmu i nacionalni pokreti imaju već organizovane oblike i razvijenu ideološku osnovu. Ove pojave su imale izričito politički karakter, a ispoljavale su se prvenstveno kao reakcija na postojeći apsolutistički i centralistički sistem državne vlasti. Administrativni aparat na koji se vladar oslanjao i pomoću kojeg je upravljao zemljom sastojao se od jednog tela najviših činovnika aristokrata koje je iz Beča komandovalo svim poslovima u najzabačenijim krajevima Carstva. Najmoćnija ličnost ovog aparata bio je Meternih, da bi mu se od 1826. pridružio kao suparnik, liberalniji i skloniji reformama, grof Franc Anton Kolovrat. Imenovan za ministra kabineta, zadužen za pitanja unutrašnje politike, dok se Meternih sve više okupirao problemima spoljne politike. Osim centralnih državnih organa u pojedinim oblastima Carevine postojale su lokalne staleške skupštine (Postulat – Landtage) čije je telo bilo izabrano od samog vladara. Nadležnosti ovih sabora bile su ograničene na pitanja poreske politike. Ovako neefikasna vlast Carstva se u periodu 1815-1848. suočavala sa mnogim teškoćama, od kojih su finansijske bile svakodnevne. Pored finansijskih problema, stalna briga vladajućeg državnog vrha bili su pokreti opozicije i nastojanja da se ona suzbije. Zato je u tom periodu ministar policije Sedlnicki razvio razgranatu mrežu agenata, špijuna i doušnika i strogu cenzuru. Ipak, opozicija se nije mogla suzbiti. U opoziciji prema režimu bili su svi slojevi buržoazije (osim tankog sloja najkrupnijih kapitalista). Najradikalnija je bila opozicija intelektualne omladine. Izgnani i izbegli protivnici režima su se okupljali u tajnoj organizaciji „Mlada Austrija“ i slali su u Austriju zabranjene novine, brošure i knjige. Pod uticajem ove literature, kao i prilika u samoj zemlji, počevši od 1820. javljaju se buntovni istupi omladine. Vlada je ove proteste suzbijala slanjem studenata u vojsku, pretežno u Banat. Pripadnici pokreta „Mlada Austrija“ su odbacivali apsolutizam i despotizam, a zalagali su se za liberalnu državu slobode, pravde i progresa. Pokret „Mlada Austrija“ nije bio jedini oblik delovanja građanske opozicije. Drugi rasprostranjeni oblik bilo je stvaranje političkih organizacija pod maskom stručnih udruženja (Pravno-političko čitalačko udruženje, Aleksandar Bah jedan od osnivača; Konkordija; Industrijski savez). Nacionalni pokreti Kod nenemačkih naroda u periodu 1815-1848. godine opozicija vlasti poprima sve jasniju nacionalnu i nacionalističku formu. Etnička i nacionalna karta Austrije je bila veoma šarolika. Ta šarolikost je postala još veća kada su kolonizacijom naseljavani slabo naseljeni delovi Carstva. Kolonizacija je najpre dolazila sa Balkana, dovodeći velike južnoslovenske mase u Ugarsku. Dolazila je, zatim, sa istoka, dovodeći Rumune sa Karpata u delove južne Ugarske (Banat). Sa severa su se u južne krajeve naseljavali Mađari, Slovaci, Rusini, a u najvećoj meri stizali su i Nemci organizovano dovođeni u Banat, Bačku, Srem i Slavoniju. Komplikovanu etničku strukturu i izmešanost stanovništva dodatno je komplikovao društveni, politički i pravno-institucionalni položaj pojedinih 113

naroda. Naime, nemački narod je imao privilegovani položaj u mnogim regionima Carstva (povlašćeni položaj nemačkog jezika na češkoj, poljskoj i slovenačkoj etničkoj teritoriji). U istočnim i južnim delovima Carstva pojam natio ili populus hungarica pripada samo mađarskom plemstvu koje svoje isključivo političko pravo brani kako od bečkog centralizma, tako i od seljaštva i drugih društvenih slojeva (i od nemađarskih naroda, ali i samih Mađara). Početkom 19. veka na teritoriji Habzburške monarhije uotrebljavali su se kao službeni jezici samo nemački, italijanski i poljski (u Ugarskoj je zvaničan bio latinski). Komplikovana je bila i administrativno-politička struktura Habzburške monarhije. Naime, Habzburške nasledne zemlje (Austrija u užem smislu, češke zemlje, poljska Šlezija, Slovenija, Tirol, Trst i Gorica) ulaze u sastav Nemačke Konfederacije. Velik pravno-politički problem koji je u periodu 1815-1848. prerastao u najvažnije nacionalno-političko pitanje bio je specifičan položaj Ugarske u sastavu Carstva. Taj položaj zasnivao se na odredbama Satmarskog mira (1711. godine), da bi u celini bio uobličen 1790. godine. Specifičnost položaja Ugarske se sastojala u tome što je u njoj politička vlast bila podeljena između kralja, koji je i austrijski car, i staleškog Sabora. Nadležnost Sabora je da na teritoriji Ugarske podiže vojske, ali je njen vrhovni komandant kralj; Sabor odlučuje o porezima a kralju pripadaju prihodi od carina, rudnika... Plemstvo je oslobođeno poreza. Izvršnu vlast u Ugarskoj vrši Ugarska dvorska kancelarija, tj. Namesničko veće, koje iz reda mađarskih magnata imenuje kralj. Zakonodavna vlast se zasniva na sporazumu između kralja i Sabora, ali je kralj mogao svojim patentima da i Ugarskoj nameće zakonska rešenja. Kraljevska vlast je bila ograničena jedino u lokalnim županijskim upravama. Kralja zastupaju župani, ali su oni uglavnom u Beču ili Pešti, pa pravu moć uživaju podžupani. Prva osobenost državno-pravnog položaja Ugarske u okviru Habzburške monarhije jeste apsolutna dominacija plemstva. Druga osobenost je da je Ugarska samo prividno „država u državi“ (u suštini, provincija sa širokom autonomijom). Treća osobenost državno-pravnog položaja Ugarske jeste ta da je iz njenih autonomnih prava izuzeta teritorija Vojne granice na jugu zemlje koja je potčinjena direktno Dvorskom ratnom savetu. Takođe, i Transilvanija je imala specifičan položaj. Njome upravlja Dvorska kancelarija u Beču, ali je imala i lokalne organe nezavisne i od ove kancelarije i od Ugarskog namesničkog veća. Poseban sabor i svog bana kao zastupnika kraljevske vlasti imaju i Hrvatska i Slavonija. U okviru Ugarske izvesne specifičnosti se uočavaju u položaju Srba i Rumuna. Srbi se pozivaju na privilegije date posle velike seobe 1690. kojima su im garantovana verska prava i posebna crkvena organizacija. Položaj Rumuna u Ugarskoj bio je najteži: bez ikakvih prava i zaštite, oni su čak i u verskom pogledu bili stavljeni pod jurisdikciju srpske crkvene organizacije – Karlovačke mitropolije, pod kojom će ostati sve do 1863. godine. Slovaci su imali sličan položaj kao i Rumuni. Što se tiče Češke, Moravske i Šlezije, car je držao ove zemlje pod punom kontrolom. Na veći otpor Beč je nailazio samo u Galiciji od strane poljskog plemstva, i to dok taj otpor nije skršen u ustanku 1846., kada je konačno Krakovska Republika pala u ruke Habzburga. U tako složenim i raznolikim etničkim, ekonomskim, društvenim i pravno-političkim uslovima kod pojedinih naroda Habzburškog carstva, krajem 18. i početkom 19. veka, počeli su se formirati i ispoljavati nacionalna svest i nacionalni pokreti. Ovo se dešava upravo u vreme kada je apsolutistička politika dvora bila na vrhuncu, i kada je ona na sve strane favorizovala nemački jezik kao sredstvo povezivanja heterogenih delova Carstva. Ipak, politika uvođenja nemačkog jezika kao službenog nije uspela da se održi posle smrti Jozefa II. U Ugarskoj, u banskoj Hrvatskoj, u Galiciji vraćen je latinski jezik u upotrebu, a u Dalmaciji italijanski. Ipak, ideju o germanizaciji nenemačkih naroda naturanjem nemačkog jezika u 19. veku preuzele su austrijska birokratija i buržoazija, ali s novom motivacijom: izrazito hegemonističkom težnjom mladog nemačkog nacionalizma. Zato je ova težnja ka germanizaciji naišla na još žešći otpor nenemačkih naroda od one prethodne. Pojavi i formiranju nacionalne svesti kod naroda Habzburške monarhije doprineli su oslobađanje seljaštva od feudalne zavisnosti, razvoj kapitalističkih oblika privređivanja, pojava i jačanje građanske 114

klase, prodiranje modernih ideja liberalizma i prosvećenosti. Do nacionalnog preporoda naroda Austrijskog Carstva nije dolazilo istovremeno. Tako je kod Čeha postojala jaka narodna kulturna tradicija (Kinski 1773. pisao apologiju češkom jeziku; Pelcl kratak pregled češke istorije; Dobrovski 1791. Istorija češkog jezika). Pokret za uvođenje narodnog mađarskog jezika u literaturu i u službenu upotrebu javio se još u vreme Marije Terezije, a njegovi utemeljivači bili su: dramski pisac i filozof Đerđ Bešenjci, pesnik Janoš Baćanji i kritičar Ferenc Kazinci. Njihovom delovanju treba pripisati pojavu prvih novina na mađarskom jeziku – Mađarski vesnik 1780, Magyar Muzeum 1790. godine. Buđenje slovačke nacionalne svesti manifestovalo se u oživljavanju istorijskih uspomena na Veliku Moravsku i pokušajima da se dokaže kako Slovaci nisu bili pokoreni od Mađara, već da su se sa njima udružili sporazumno. Kod Srba u Ugarskoj u drugoj polovini 18. veka se javlja jedna nova građanska kultura nezavisna od pravoslavnog klera (Hristifor Žefarović – objavio prvu štampanu srpsku knjigu 1741. godine; Pavle Julinac – 1765. objavio prvu istoriju srpskog naroda; Jovan Rajić – Istorija raznih slovenskih narodov, najpače Bolgarov, Horvatov i Serbov, 1791-1794. godine; Dositej Obradović; Serbskija novini – prvi srpski list u Beču 1791. godine). Kod Hrvata u drugoj polovini 18. veka deluje nekoliko znatnijih književnika (Matija Reljković, Tito Brezovački), ali oni još ne najavljuju ideje nacionalnog preporoda. Sve do poslednje decenije 18. veka nacionalne ideje koje su se javljale širom Habzburške monarhije ostajale su u sferama lingvistike, istorije i poezije, i nisu dobijale određenije političko obeležje. Zato su ih državne vlasti tolerisale, ali posle smrti Jozefa II nacionalna svest počinje da ulazi u politički život i da se pretvara u političku pojavu. Ugarsko plemstvo se zalaže za vraćanje latinskog jezika u administraciju, i da se u Sabor i u upravu uvede mađarski jezik. Srbi na Temišvarskom saboru 1790. godine traže za sebe teritorijalnu i političku autonomiju, a bečki dvor im izlazi u susret osnivanjem Ilirske dvorske kancelarije koju ukida samo godinu dana kasnije. I češko plemstvo počinje da traži češki jezik. Nacionalno načelo oformljeno u vreme francuske revolucije i napoleonovskih ratova postalo je posle 1815. godine, uprkos privremenoj pobedi reakcije, jedna od vladajućih ideja Evrope. Među prvima i najjače, nacionalna ideologija zahvatila je Italijane i Nemce, pretvorivši se u snažne političke pokrete. Rukovodioci Austrije, pre svih Meternih, protivili su se i borili protiv svakog nacionalizma. Oni su shvatili da odricanje od apsolutizma u višenacionalnoj Austriji vodi do raspada države. Zato je Meternih uzdizao vladara kao simbol političkog i državnog jedinstva. Nacionalne pokrete unutar Monarhije je tolerisao sve dok su bili u sferi kulture i nauke, ali ih je odlučno suzbijao čim su prelazili na teren politike. Mađarski nacionalni pokret je u tom periodu bio najsnažniji, i zato najveća briga vladajućih vrhova Monarhije. Pored otpora bečkom centralizmu, najvažniji zahtevi mađarskog pokreta bili su: što veća samostalnost Ugarskog sabora i županijskih organa u odnosu na centralnu vlast i uvođenje mađarskog jezika u čitavu administraciju, u zakonodavstvo, sudstvo i obrazovanje. Tražeći političko preuređenje svoje države na bazi primene principa nacionalnosti, mađarsko plemstvo se odmah suočilo sa činjenicom da i drugi, nemađarski narodi, koji žive na teritoriji Ugarske, zahtevaju svoja nacionalna prava i očekuju primenu principa nacionalnosti u popravljanju svog političkog položaja u okviru ove države. Na tu činjenicu, mađarski reformatori su reagovali kao Meternih kada je cela Habzburška monarhija bila u pitanju: priznavanje nacionalnog prava i nemađarima dovelo bi do raspada države. Zato se nacionalno načelo u mađarskoj državi može primeniti samo na Mađare. Ipak, vođe mađarskog nacionalnog pokreta su zanemarili činjenicu da je mađarski narod u Ugarskoj činio samo 35% njenog življa, tj. 4,5 miliona od 13 miliona stanovnika (prema popisu iz 1850). Boreći se za buržoaske reforme, mađarsko plemstvo je povelo antihabzburški pokret. Kao najdinamičnija grupacija na čelu tog pokreta 40-ih godina našlo se srednje plemstvo, okupljeno oko Lajoša Košuta. Sa krupnim plemstvom ono je postiglo saglasnost u: očuvanju svih poseda, 115

materijalnih dobara i političkih privilegija plemstva; ostvarivanje hegemonije Mađara nad ostalim narodima u okviru Ugarske. Mađarsko plemstvo je, polazeći od postavki istorijskog prava, razvilo teoriju o tome da su u Ugarskoj samo Mađari nacija i istorijski narod, jer su očuvali kontinuitet svoje državnosti (ostali narodi to nisu, jer da bi se postalo nacijom, jezik i kultura nisu dovoljni, već je potrebno i vekovno političko jedinstvo u obliku države; s te tačke gledišta, jedino su Hrvati mogli da postavljaju određene zahteve u vezi sa autonomijom u okviru Ugarske). Ovakav, hegemonistički, stav mađarskog plemstva je naišao na velik otpor nemađarskog stanovništva. Naročito jer se ovakav stav počeo sprovoditi i u praksi. Dolazilo je do mađarizacije kroz upravu, kroz razne forme javnog života, a naročito kroz školstvo. Žestok otpor mađarizaciji u Transilvaniji su pružili Saksonci, koji su opet bili protiv davanja nacionalnih prava Rumunima. Od Rumuna, u težem položaju su bili jedino Ukrajinci, kojima je unijatsko sveštenstvo bilo jedini branilac nacionalne posebnosti. Slovački nacionalni pokret je bio veoma razvijen, i kod njega se javljaju dve tendencije: ka razvijanju svesti o opšteslovenskoj solidarnosti; ka razvijanju osećanja zajedništva sa Česima. (Ljudevit Štur – 1793-1852 – kodifikator slovačkog književnog jezika; Jan Kolar – ideolog panslavizma). Što se tiče Srba u Ugarskoj, oni su imali razvijenu trgovačku i zanatsku buržoaziju po mnogim gradovima (od Zemuna i Osjeka, do Đera i Komorana; i od Temišvara i Arada do Trsta). Ta buržoazija je razvila srpsku nacionalnu kulturu, na filozofskim osnovama prosvetiteljstva 18. veka. Nacionalni pokret Srba je imao jako uporište i u pravoslavnoj crkvi koja je uživala carske privilegije. Ni političke komponente nisu nedostajele, jer se ideje o srpskoj autonomnoj oblasti, iznete 1790. nisu gasile. Nekoliko listova na srpskom jeziku, zatim Letopis Matice srpske 1825, sama Matica srpska 1826, prve srpske štamparije, Vukove knjige i jezička reforma jesu najvažnije tekovine srpskog nacionalnog preporoda do 1848. godine. Kod Hrvata do 1830. teče jedan, a od tada drugi proces. Naime, zaplašeno Francuskom revolucijom i širenjem njenih tekovina, hrvatsko plemstvo postaje popustljivo prema Mađarima smatrajući ih zaštitnicima svojih privilegija. Posle 1815. hrvatsko plemstvo se plaši bečkog centralizma, te se opet oslanja na Mađare (1829. uvode čak obavezno obrazovanje na mađarskom jeziku na višem stupnju školovanja). Međutim, od 30-ih godina na scenu stupa nova generacija hrvatskih intelektualaca koja se zalaže za uvođenje narodnog jezika u obrazovanje, književnost i javni život kako bi se pružio otpor mađarizaciji. Ta inteligencija, vođena Ljudevitom Gajom predvodi pokret koji je južnoslovenski orijentisan i poznat pod imenom Ilirski pokret. Oni su propovedali duhovno i kulturno jedinstvo, ali nisu naišli na širok odziv kod ostalih Južnih Slovena, a i bili su gonjeni od državnih vlasti. Ilirci su se 40-ih godina pretvorili u Hrvatsku narodnu stranku i imali su značajnu ulogu u stvaranju hrvatskog književnog jezika i hrvatske nacionalne svesti. Oni su imali svoj politički program formulisan u Disertaciji grofa Janka Draškovića (1832) u kojoj se traži političko ujedinjavanje svih hrvatskih oblasti (Hrvatske, Dalmacije, Slavonije, Vojne granice, Rijeke, delova Bosne – turska Hrvatska i Slovenije). Sve to u okviru Habzburške monarhije i u državnoj zajednici sa Ugarskom. Takođe, u to vreme u punom razvoju je i nemački nacionalizam u Austriji. Njegov nosilac bila je opoziciona liberalna buržoazija. U njenim političkim idejama sadržana je misao da se sudbina Habzburške monarhije ne sme odvajti od sudbine nemačkog naroda u celini, i da je za budućnost tog naroda neophodan opstanak preporođene i ojačane monarhije, kao brana protiv ruske i slovenske opasnosti. Da bi ojačala, Austrija treba da se preuredi na ustavnom principu, da se odrekne severne Italije i zauzetih poljskih teritorija u korist ova dva naroda, ali da u svojim legitimnim granicama suzbije svaki politički i separatistički pokret Mađara, Čeha i drugih Slovena, Rumuna i Italijana u Tirolu i u Dalmaciji. Austrija u političkom pogledu mora biti jedinstvena, nemačka država. Ipak, ovaj nemački nacionalizam u Austriji je više bio teorijski i ideološki te je njegov uticaj na formiranje nacionalnog pokreta kod drugih naroda bio manji nego što je bio uticaj mađarskog nacionalizma. Češki nacionalni preporod, iako se manifestovao u kulturnom životu, nosio je u sebi mnoge političke crte (postojala dva politička krila – liberalno i radikalno). I kod Čeha je početak nacionalnog 116

preporoda obeležen borbom za pravo upotrebe narodnog jezika (borba za njegovo učenje u školama, za njegovu upotrebu u administraciji, štampi). Na češki nacionalni preporod, iako je ostajao u oblasti kulture i obrazovanja, se u austrijskom vrhu gleda sa velikim nepoverenjem, jer se u njemu vidi predhodnica panslavizma. Što se tiče poljskog nacionalnog pokreta u Austrij, on je bio specifičan. Do 1830. on je još nerazvijen i pasivan. Međutim, 30-ih i 40-ih godina počinje tajni, zaverenički pokret koji obuhvata ljude iz redova plemstva, sveštenstva, studenata i intelektualaca, dok sitna buržoazija i seljaštvo ostaju izvan njega. Ovaj ilegalni pokret je dobijao veliku podršku od mnogobrojne poljske, političke emigracije u zapadnoj Evropi, koja ima jak politički centar u Parizu (grof Adam Čartorijski; Hotel Lambert). Dve pojave, pretežno ideološkog karaktera, su bile deo nacionalnih pokreta slovenskih naroda. Te pojave su ideje panslavizma i austroslavizma. Reč panslavizam prvi put je upotrebio Slovak Jan Herkel 1826. godine, sa namerom da označi postojanje svesti o opšteslovenskoj duhovnoj i kulturnoj pripadnosti. Međutim, od tada taj termin upotrebljavaju više neprijatelji Slovena, nego oni sami (nacionalni pokreti slovenskih naroda su tumačeni kao da je reč o panslavističkoj zaveri dirigovanoj od strane ruske vlade, čiji je cilj da slovenske zemlje pripoji svom carstvu). Kod Slovena je i ranije postojala ideja o njihovoj međusobnoj etničkoj i jezičkoj srodnosti (Juraj Križanić 17. vek). Međutim, istorijski razvoj je išao u drugom pravcu i doveo do nacionalne afirmacije svakog slovenskog naroda ponaosob. Štaviše od strane zvanične Rusije nije bilo nikakvih nagoveštaja o težnjama za političkim okupljanjem Slovena po cenu razbijanja tadašnjih imperija. Optužbe protiv panslavizma u Nemačkoj bile su neopravdane i dolazile su ili iz prevelikog straha od Slovena ili iz šovinističke namere da se oslabe nacionalni pokreti slovenskih naroda. Da panslavizam nije bio značajan idejni osnov slovenskih nacionalnih preporoda u Habzburškoj monarhiji pokazuje pojava austroslavizma, tj. među austrijskim Slovenima u prvoj polovini 19. veka bila je značajno rasprostranjenija svest o potrebi očuvanja Austrije (Slovenac Anton Tomaž Linhart, istoričar; Čeh Jozef Dobrovski – filolog, sveštenik). Slovenski liberali u Austriji su boli veoma rezervisani prema despotskoj vlasti ruskog carizma i to je bio važan razlog zašto se nije težilo tešnjoj političkoj vezi sa Rusijom. Štaviše, smatrali su da su mogućnosti za razvoj sloboda i nacionalnu afirmaciju slovenskih naroda veće u sastavu Austrije, nego što bi bile u sastavu Rusije. Austroslavizam se javlja kod Čeha, Slovaka, Slovenaca i Hrvata.

117

26. Rusija u prvoj polovini XIX veka? „Plemićka imperija“ Tokom prve polovine 19. veka u Rusiji je vladao socijalno-ekonomski i politički sistem „plemićke imperije“ koju je izgradila carica Katarina II (1762-1796), a koji se zasnivao na feudalnom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju, feudalnom načinu proizvodnje i društvenim odnosima, kao i na apsolutističkom (samodržavnom) političkom sistemu. Rusija je (bez Poljske i Finske koje su joj pripadale; podele Poljske 1772, 1793, 1795; Finska u sastavu od 1809. do 1917) imala oko 50 miliona stanovnika 1836. godine. Polovinu od tog broja su činili lično zavisni seljaci (mužici) na spahijskim imanjima, kojih najviše ima u centralnoj Rusiji i na nekadašnjim poljsko-litvanskim teritorijama na zapadu. Ovi radnici su radili na spahijskim imanjima, kao i u fabrikama koje su podigle spahije, kao posluga na feudalnim dvorovima... Sledećih 20 miliona stanovnika pripada raznim kategorijama zavisnog i poluzavisnog seljaštva („državni seljaci“ na dvorskim i krunskim zemljama, po državnim fabrikama...) i tankom sloju slobodnih seljaka. Seljaštvo je činilo 90% ruskog društva i u potpunosti je bilo podvrgnuto teškoj eksploataciji od strane plemstva, krune i države. Nasuprot seljaštvu, postojale su tri kategorije plemstva: krupno plemstvo sa preko 1000 mužika, srednje plemstvo sa 100-1000 mužika, i sitno plemstvo sa manje od 100 mužika. Plemstvo je brojalo oko 500 000 pripadnika, tj. oko 1% stanovništva Rusije. Položaj mužika je sličan položaju antičkih robova. Spahija nije imao pravo da raspolaže životima svojih mužika, ali je u svakom drugom pogledu njegova vlast nad njima bila gotovo neograničena. Sam spahija određuje veličinu dažbina (naturalnih, novčanih i radnih); on određuje šta će i gde će mužik raditi. Spahija je mogao da kmeta proda sa imanjem ili bez njega, sa porodicom ili bez nje, radi ipslate svojih dugova... Pored toga, došlo je i do materijalnog pogoršanja položaja seljaštva. Krajem 18. veka došlo je do povećanog izvova poljoprivrednih proizvoda iz Rusije u Evropu, i u takvim uslovima spahije su nastojale da povećaju svoje zemljište i da ga obrađuju kulukom mužika. Gradsko stanovništvo je sačinjavalo svega 3-4% ruskog naroda. Većina ruskih gradova je polururalna i ima mali broj stanovnika. Manufakturna proizvodnja je, po granama, nejednako razvijena, a mašinske industrije sve do 30-ih i 40-ih godina gotovo i da nema. Osnovne prepreke za njen razvoj predstavljale su nedostatak slobodne radne snage, nerazvijenost građanske klase. Nešto bolje od manufakture i industrije bila je razvijena ruska trgovina. Ipak, najunosniju trgovinu sa Zapadom (gde izvoz poljoprivrednih proizvoda premašuje vrednost uvoza) su u svojim rukama držali stranci, dok su Rusi imali prevagu u trgovini sa Azijom, iz koje se uglavnom uvozilo kako bi se dalje preprodavalo Zapadu. Čitava Rusija je bila podeljena na 50 gubernija, približno jednakih po broju stanovnika. Gubernije su se dalje delile na okruge i srezove, kojima su, kao i gubernijama, upravljali plemići. Čitav ovaj sistem je stavljen pod strogu kontrolu centralne državne vlasti. Takav je slučaj i sa gradovima, čije je stanovništvo – podeljeno u 6 kategorija – imalo određena samoupravna prava (samo je biralo svoje gradsko veće - opštinsku dumu). Strogi centralizam, na čijem je vrhu bio car samodržac, služio je čuvanju interesa vladajuće klase društva – plemstva. Tu ulogu mu je namenila Katarina II, a dalje je negovali njeni unuci Aleksandar I (1801-1825) i Nikolaj I (1825-1855).

118

„Arakčejevština“ Dolazeći na presto Aleksandar I je nagovestio izvođenje liberalnih reformi koje je trebalo da ublaže carski despotizam i olakšaju položaj seljaštva. Međutim, ništa od toga do 1815 nije bilo ostvareno. Ipak, ni unutrašnje ni spoljnopolitičke okolnosti nisu išle naruku reformnim aktivnostima. Naprotiv, doprinele su daljoj centralizaciji državne uprave. Posle pobede nad Napoleonom, ni caru Aleksandru, ni uskom upravljačkom krugu visokog dvorskog plemstva, nije bilo do reformi. U trijumfalnom zanosu posle pobede nad revolucijom i uzurpatorom Bonapartom, njima se činilo da su rusko samodržavlje i feudalizam najbolji i najtrajniji poredak, i da je glavni zadatak države da ga zaštiti od bezbožničke revolucionarne anarhije. U unutrašnjoj ruskoj politici to je značilo sprovođenje najžešće reakcije, progonjenje svake pomisli na promene i reforme, zaustavljanje na granicama zemlje svake naprednije ideje koja bi ugrozila carski despotizam. Carev najvažniji saradnik u sprovođenju ovakve politike postao je, posle 1815. godine, vojni ministar general Aleksej Arakčejev (1769-1834). Njegovim imenom je obeleženo doba najveće reakcije i najneograničenijeg despotizma – arakčejevština. Osnovu režima „arakčejevštine“ činila je svemoć i sveprisutnost policijskih vlasti, razvijen sistem potkazivanja, progona i korupcije, rasprostranjena politička špijunaža. Jedno od najznačajnijih redstava za potčinjavanje čitave Rusije što čvršćem despotizmu, car je video u osnivanju vojničkih naseobina krajiškog tipa širom carstva. Ove naseobine je osnivao general Arakčejev, ali je njima, u periodu 1816-1825, bila obuhvaćena samo jedna trećina Rusije (najviše u Harkovskoj, Jekaterinoslavskoj i Hersonskoj guberniji). Naseobine su stvarane tako što su „državni seljaci“ pretvarani u „doživotne i nasledne vojinike“ koji su sa porodicama naseljavani u posebnim selima, dobijajući na obradu određenu površinu zemlje. Ovi mužici su u mirnim vremenima obrađivali zemlju i uvežbavali vojničke veštine, a u ratnim odlazili na bojišta. Suprotno carevim očekivanjima, mužici su nastojali da izbegnu sudbinu doživotnih vojnika i pružali su otpor, ali je svaki njihov otpor slaman surovim represalijama. Reakcija cara Aleksandra i ministra Arakčejeva dostigla je vrhunac oko 1820. godine. To je vreme najveće moći Svete alijanse, ali i prvog javnog otpora surovim represalijama. Godine 1820. došlo je do protesta vojnika Semjonovskog puka protiv drakonskih kazni kojima su bili podvrgnuti. Na ovaj vojnički istup, car i Arakčejev su reagovali strogo, tretirajući protest vojnika kao pobunu izazvanu razornim duhom liberalizma. Zato je velika pažnja poklonjena njegovom suzbijanju u obrazovanju, nauci, kulturi i umetnosti. Sav intelektualni rad je bio podvrgnut veoma rigoroznoj cenzuri i nasrtaju religoznog duha. Car Aleksandar je pokazivao određeni liberalizam samo u jednom pogledu – pitanju Poljske. Naime, da bi posle ruskog prisvajanja većeg dela Poljske izbegao otpor poljskog plemstva, on je, kao poljski kralj, 1818. godine dao Poljskoj relativno liberalan ustav, kojim je sačuvana autonomnost poljskog kraljevstva. Za namesnika Aleksandar je imenovao svog brata Konstantina. U drugim neruskim oblastima, car je ispoljavao mnogo manju meru liberalizma i tolerancije. Jedino je još Finska, kao kneževina, sačuvala autonomiju približnu poljskoj. Njome je, kao knez, upravljao ruski car, ali je on to činio preko jednog komiteta sastavljenog od Finaca. Tim komitetom je predsedavao general-gubernator koji je bio imenovan od strane cara. Litvanija, Belorusija, Letonija, Estonija i Kurlandija (zapadni deo Letonije) su izgubile svoju samostalnost i pretvorene su u ruske gubernije. Car Aleksandar je u Baltičkim oblastima vodio liberalniju politiku prema seljaštvu – u periodu 1816-1819. u tim oblastima je kmetove oslobodio lične zavisnosti od feudalnih gospodara. Ruski dvor je Ukrajinu stavio pod svoju neposrednu vlast, i pretvorio je u žitnicu Rusije i Evrope. Neslovenski i nehrišćanski narodi Povoložja, među kojima su najbrojniji bili Baškiri, nasilno su hristijanizovani, pretvarani u kmetove ili doživotne vojnike. Sličnim merama su bili podrvgnuti i starosedeoci Sibira. U vreme cara Aleksandra I počelo je i istraživanje severnih i severoistočnih oblasti Sibira (ruske ekspedicije stizale do obala Sahalina, Kamčatke, pa čak i do Aljaske). Aleksandar I je započeo borbe i za osvajanje Zakavkazja. Na tom putu je najpre osvojena Gruzija, a zatim je došlo do rata sa Persijom i Turskom (1806-1812, mir u Bukureštu). Iz rata sa Turskom, Rusi 119

su dobili Ismailsku oblast i Besarabiju, a sa Persijom (1808-1813) Azerbejdžan. Od 20-ih godina počeo je ruski prodor u centralnu Aziju. Dekabristi Prvi ruski intelktualci koji su pokušali da unesu liberalne, buržoaske ideje u rusku javnost – Aleksandar Nikolajevič Radiščev (1749-1802; pisac, filozof, revolucionar; Putovanja od Sankt Peterburga do Moskve) i Nikolaj Novikov (1744-1818; novinar, izdavač) – su svoju smelost platili dugogodišnjim tamnovanjima i progonstvom. U vreme teške reakcije pojavila se grupa mladih ruskih oficira intelektualaca iz redova samog plemstva, koja je želela da se zavereničkim metodama i vojničkim bunama izbori za potrebne reforme u Rusiji. Put za preobražaj Rusije ovi mladi oficiri su videli u stvaranju zavera, tajnih društava i u njihovoj revolucionarnoj akciji. Prvo tajno političko društvo, po tipu nemačkih „tugebunda“, osnovano je u Petrogradu 1816. godine. Osnivač je bio pukovnik Aleksandar Muravjoj. To je bilo „Društvo istinskih i vernih sinova otadžbine“, ili Savez spasa, koje je u početku imlo 20ak članova. Ciljevi Društva su bili ukidanje samodržavlja i donošenje Ustava, oslobođenje kmetova i sloboda duhovnog života. Dve godine kasnije, u Petrogradu je osnovano novo tajno društvo – Savez blagostanja. Ono je bilo masovnije (oko 200 članova), u svoje redove je privuklo i nekoliko istaknutih intelektualaca (Aleksandar Sergejevič Puškin, 1799-1837, Evgenije Onjegin). Ipak, ova društva su se brzo raspala, a njihovi članovi su obrazovali nove dve organizacije. Jednu su osnovali u Petrogradu (Severno društvo), a drugu u Tulčinu u Ukrajini (Južno društvo). Na čelu Severnog društva bio je kapetan Nikita Muravjoj (1796-1843), a na čelu Južnog društva bio je Pavel Pestelj (1793-1826). Program Severnog društva bio je sličan programu Saveza spasa: ograničavanje vlasti cara i zavođenje ustavne monarhije, sazivanje narodnog predstavništva (Veća) i ukidanje kmetstva, oslobađanje seljaka, bez poseda ili sa malom parcelom zemlje. Program Južnog društva (sastavio ga Pestelj – Ruska istina) je bio radikalniji: ukidanje monarhije i proglašenje republike u Rusiji, izbor predstavničke skupštine i izgradnja novih, republikanskih ustanova vlasti, ukidanje kmetstva i podela polovine spahijske zemlje seljacima, uvođenje potpune slobode posedovanja zemlje i privredne aktivnosti. Pored razlike u programima, ova dva društva su u početku imali nesuglasica i u pogledu taktike i izbora trenutka za revolucionarnu akciju. Ipak, taj problem je rešen, i odlučeno je da akcija treba da bude čisto „vojna revolucija“, u koju se neće uključivati narodne mase i u kojoj se neće prolivati krv. Do delovanja zavereničkih društava došlo je u decembru 1825. godine posle iznenadne smrti cara Aleksandra I (razboleo se od tifusa, i umro 1. decembra 1825; postoji legenda se zamonašio i uzeo ime Fedor Kuzmić). Smena na prestolu je izazvala dosta konfuzije na ruskom dvoru, što su pripadnici Severnog društva iskoristili i pokušali su da sprovedu prevrat. Car Aleksandar I nije imao muškog naslednika, te je kruna trebalo da pripadne njegovom mlađem bratu Konstantinu, koji se kao namesnik nalazio u Varšavi. Konstantin se još pet godina ranije odrekao prestola u korist trećeg brata Nikolaja. Međutim, dokument o njegovom odricanju je bio držan u stogoj tajnosti i za njega su znali samo Arakčejev, Aleksandar Nikolajevič Golicin i patrijarh Filaret. Nikolaju je ova odluka bila samo nagoveštena, i on nije mogao da se jednostavno proglasi carem, te je presto ponudio svom bratu koji je to odbio pozivajući se na svoju odluku iz 1820. godine. Dok su se braća dogovarala oko prestola, na dvoru u Petrogradu je vladala zbrka. To su želeli da iskoriste zaverenici iz Severnog društva. Kad su stvari oko nasleđivanja prestola postale jasne, carska garda je 25. decembra 1825. izvedena na Senatski trg da novom caru položi zakletvu. Zaverenici, na čijem čelu je bio pukovnik Sergej Petrovič Trubeckoj. Sa objašnjenjem da je reč o uzurpaciji prestola, oni su pozvali vojsku da odbije zakletvu i da zatraži uvođenje ustavnog uređenja u zemlji. Pristupilo im je 800 vojnika Moskovskog puka, da bi u toku dana prišlo još 2000 vojnika. 120

Car Nikolaj I je poslao generala Mihaila Miloradoviča, koji je bio popularan u vojsci, (srpskog porekla, od porodice Miloradović iz Hercegovine, a odakle drugde...) da umiri pobunjenike i da ih nagovori na pokornost. Međutim, jedan oficir (Pjotr Kahovski) je smrtno ranio Miloradoviča. Potom se vođa pobunjenika, Trubecki, se sklonio u kuću austrijskog ambasadora. On je posumnjao u uspeh pobune, a obezglavljeni pobunjenici su ostali neodlučni (iako je dvor bio skoro nebranjen – bio je prisutan samo jedan bataljon – 300 do 800 vojnika – Preobraženske garde). U tom čekanju ih je dočekao sumrak, kada je sam Nikolaj I skupio hrabrosti i naredio artiljerijskim jedinicama, koje su u međuvremenu pristigle, da otvore paljbu na pobunjenike. Do ponoći je nekoliko stotina ustanika ubijeno ili ranjeno, a gotovo sve vođe pobune su pohapšene. Ipak, dekabristička akcija nije bila potpuno završena. Nekoliko dana pre petrogradskog ustanka, jedan doušnik je javio prestolonasledniku da u Ukrajini deluje tajno revolucionarno društvo na čelu sa pukovnikom Pesteljom. Odmah je izdat nalog da se Pestelj uhapsi i to je još 25. decembra izvršeno. Tako je i Južno društvo obezglavljeno. Ipak, kada je u Ukrajinu stigla vest o pobuni u Petrogradu, dvojica vodećih ljudi ovog Društva – potpukovnik Sergej Muravjoj-Apostol (njegova keva je bila ćerka srpskog generala Simona Crnjevića) i potporučnik Mihail Bestužev-Rjumin – su pobunili Černjigovski puk. Puk se nalazio u gradiću Vasiljčikovu, odakle je 10. januara 1826. krenuo na grad Žitomir da tamo izazove pobunu drugih vojnih jedinica. Ipak, kod sela Kovaljevka ovaj odred se sukobio sa odredom generala Fridriha Gejsmajera i doživeo je težak poraz. Time je završena revolucionarna akcija ruskih dekabrista. Careve represalije nad njima su bile žestoke. Stotine zaverenika je poslato na robije ili u sibirsko progonstvo. Petorica najistaknutijih vođa pokreta – Pestelj, Kondrati Fjodorovič Riljejev, Muravjoj-Apostol, Bestužev-Rjumin i Kahovski – su bili osuđeni na smrt i obešeni. Pored neuspeha, revolucionarni pokušaj dekabrista je imao snažan odjek u Evropi i trajne posledice u Rusiji. Značaj ovog pokreta je u tome što je pokrenuo revolucionarne inicijative u Rusiji. Gušeći dekabrističku pobunu, koja je izbila na sam dan njegovog stupanja na presto, car Nikolaj I je razvio veliki strah od revolucije. Stoga je čitava njegova vladavina (1825-1855) bila posvećena borbi protiv revolucije. Da bi nju zaustavio, on je kočio ukupan razvoj i društveni preobražaj Rusije. Tridesete i 40-te godine u Rusiji su bile obeležene dvema pojavama: postepenim, usporenim širenjem kapitalističkih oblika proizvodnje i sve jasnijim znacima razaranja feudalnog sistema prodiranjem robno-novčanih odnosa u njegove pore i pukotine. U to vreme, Rusija je gotovo isključivo agrarna zemlja. Sredinom 19. veka, u evropskim delovima Rusije oko 103 000 feudalnih porodica drži u rukama oko 105 miliona desetina (desetina približna hektaru) obradivih površina. U isto vreme, 10,5 miliona seljačkih porodica poseduje samo 35,5 miliona desetina zemlje. Pošto su agrarni proizvodi postali traženi na evropskim tržištima, rusko plemstvo je postalo zainteresovano za njihovo umnožavanje. Nisu mogli da računaju na veću produktivnost mužika, nisu mogli da zauzimaju neobrađene površine, jer je to zahtevalo dosta početnog kapitala, a iz istog razloga nisu mogli da omoguće primenu novih tekovina agrotehnike i tehnologije. Tako su ruskom plemstvu ostala dva oprobana načina za povećanje proizvodnje: širenje spahijskog poseda na račun seljačkog i povećavanje eksploatacije mužika. To je plemstu tokom 30-ih i 40-ih donelo određene koristi, ali je samo još više zaoštrilo klasne sukobe, i time doprinelo još većoj socijalnoj i političkoj nestabilnosti u čitavoj Rusiji. Industrijalizacija Rusije je tekla sporo, ali u periodu 30-ih i 40-ih godina počinje nešto intenzivnije da se odvija. Pojava mašina je prednjačila u proizvodnji pamučnih tkanina, nameštaja, igračaka... Glavni investitori u industrijsku proizvodnju nisu bili plemići, već su to bili trgovci. Tokom 30-ih i 40-ih godina uznapredovala je i ruska trgovina. Glavni predmet razmene su agrarni proizvodi, i to žitarice u centralnoj Rusiji, dok se stočarski proizvodi izvoze pretežno iz južnih i jugoistočnih stepskih oblasti. Zbog slabih kopnenih saobraćajnica, trgovina se uglavnom obavlja velikim rečnim tokovima. Za unutrašnju razmenu velik značaj su imali vašari. Sirovine su činile glavne izvozne (pšenica, koža, mast, vuna...), a industrijski proizvodi (tkanine, metalni proizvodi, luksuzna roba, koja se uvozi iz istih zemalja gde se izvoze sirovine) glavne uvozne artikle u Rusiji. 121

Od 30-ih godina 19. veka otpočinje i izgradnja modernih drumova, na rekama se pojavljuju prvi parobrodi, a 40-ih godina se izgrađuju i železničke pruge. Pruga Petrograd-Moskva je puštena u saobraćaj 1851. godine. Ekonomske i društvene promene 30-ih i 40-ih godina Iako spore, promene u privrednom životu Rusije su izazivale i promene u društvenim odnosima. Pre svega, broj stanovnika Rusije je rastao i 1851. godine je iznosio oko 68 miliona. Najbrže je raslo seosko stanovništvo, što je i prostranoj Rusiji stvaralo relativnu agrarnu prenaseljenost i glad za zemljom. Nedovoljno razvijena industrija nije mogla da prihvati bezemljaško stanovništvo sela, te je ono bilo izloženo procesu raslojavanja. Mali broj seljaka se bogati, otkupljuje zemlju od feudalaca – njihov simbol je Sava Morozov, seljak koji je otkupio svoju slobodu i uskoro postao ruska verzija Miodraga Kostića. Raslojavanje nije bilo karakteristično samo za seljaštvo. Ono je još intenzivnije teklo u redovima plemstva. Robo-novčani odnosi, konkurencija i sve veća potreba za novcem, ugrožavali su mnoge plemićke porodice su bile ugrožene, a naročito one iz redova sitne aristokratije sa malim brojem kmetova. Oko polovine spahijskih poseda je bilo pod hipotekom. Carska vlast je pokušala da pomogne plemićima putem mera državne intervencije. Car je i dalje darovao plemićima zemlju, i pruža im novčanu pomoć, ali to ne rešava, već samo odlaže krizu plemića. Nasuprot plemstvu, buržoazija je u usponu. Raste broj i bogatstvo trgovačkog sloja; uzdižu se nove moćne porodice: Morozovi, Gučkovi, Prohorovi... Kao poseban društveni sloj, potekao kako iz redova aristokratije tako i buržoazije, u Rusiji se javlja inteligencija. Ona se sastoji uglavnom od činovnika, od advokata, lekara, novinara, umetnika, profesora, sveštenika, studenata, đaka. Inteligencija je u društvenom i političkom životu Rusije imala veoma značajnu ulogu. Najmnogobrojniji deo ruskog društva, glavni nosilac društvene proizvodnje, ali i socijalne napetosti i klasnih sukoba, i dalje je seljaštvo, u kojem dominatno mesto i dalje drže lično zavisni mužici. Oni su najeksploatisaniji deo društva koji se stalno buni protiv svoje bede, protiv feudalnih obaveza, protiv samovolje i nasilja vlastodržaca. Toga su bili svesni i u državnom vrhu Rusije, i više puta su pokušavali da poprave položaj seljaka, ali su pri tome nastojali da ne oštete interese plemstva. Naravno, ovakvi načini rešavanja problema nisu davali rezultate. Carska administracija nije mogla čak ni da ograniči pravo spahijama da prodaju mužike bez imanja, niti da ozakoni mogućnost da spahija po slobodnoj volji i pogodbi može da oslobodi mužike lične zavisnosti. Zato su mere i reforme sprovedene na ruskom selu od 20-ih do 50-ih godina bile bez većeg značaja (1827. spahijama zabranjeno da mužike šalju u rudnike; 1833. zabranjeno je da se mužik odvaja od porodice prilikom prodaje bez zemlje; 1842. spahije dobijaju ograničeno pravo da sepogađaju sa mužicima o otkupu dela imanja koje obrađuje – ovo pravo do 1855. iskoristila samo trojica spahija). Nešto darežljiviji prema seljacima, car Nikolaj I je bio u onim gubernijama Rusije (Ukrajine, Litvanije, Belorusije) u kojima je plemstvo bilo pretežno poljske nacionalnosti. Motiv je bio političke prirode – trebalo je smanjiti snagu i uticaj poljskog plemstva posle ustanka 1830/31. godine. Ovakva politika apsolutističke države prema seljaštvu je samo podsticala njegovo nezadovoljstvo, pa su klasni sukobi na selu sve mnogobrojniji i oštriji. U periodu 1801-1861. godine izbilo je oko 2000 seljačkih buna. Najsnažnije bune izbijaju u nerodnim godinama, u doba gladi i epidemija. Tridesetih i 40-ih godina otpočeo je i pokret radničke klase. Godina 1834, 1842. i 1849. golazi do prvih radničkih štrajkova i demonstracija, u kojima se zahteva poboljšanje životnih uslova, povećanje nadnica i skraćivanje radnog vremena. Socijalni sukobi su se dopunjavali ili smenjivali sa nacionalnim, etničkim i verskim. Tako je novembra 1830, došlo do, pod uticajem julske revolucije u Francuskoj, do revolucionarnog pokreta u Poljskoj. Posle 7 meseci borbi ustanak je slomljen, a car Nikolaj I je posle toga ukinuo poljski ustav, raspustio Sejm, ukinuo poljsku samoupravu i vojsku, zatvorio Varšavski univerzitet. 122

Veliki antiruski pokret se javio i među kavkaskim narodima. Najpre su se 30-ih godina pobunili Jermeni, a naredne decenije Gruzijci. Dok su ovi ustanci relativno lako ugušeni, pokret planinaca severnog Kavkaza, pod vođstvom islamskog verskog starešine Šamila, bio je dug i krvav. Ovaj pokret je vodila islamsko-feudalna aristokratija. Pokret je pomagan od strane Turaka i Engleza, držao se sve do konačnog Šamilovog sloma 1859. godine. Posle toga, 60-ih godina, došlo je do masovnog iseljavanja Čerkeza u Tursku. Nikolajevska politička reakcija Političkim režimom cara Nikolaja I bila je do vrhunca dovedena samodržavna forma političkog ustrojstva zemlje. Sam car je smatrao da je ovakav režim pravičan i savršen i da jedino on može da odgovara potrebama društva. Autokratija je za njega dogma, poredak koji je sam Bog potvrdio i koji ne podleže nikakvoj kritici. Sve promene i reorganizacije u državnoj upravi koje je Nikolaj I izvršio imale su samo jedan cilj: da se ovaj pravičan režim očuva i eventualno usavrši. Upravna vlast je bila još strože centralizovana, a u sistemu njenih tajnih i javnih ustanova najznačajniju ulogu imala je Carska kancelarija, podeljena na 4, pa na 5 i konačno na 6 odeljenja. Najznačajnije odeljenje bilo je Treće odeljenje Carske kancelarije (upravno odeljenje) u čijoj nadležnosti su bile policija, žandarmerija, vojska, cenzura, otkrivanje i progonjenje političkih prestupa. Rad ovog odeljenja bio je usmeravan i kontrolisan od strane samog cara. Veoma žestokoj cenzuri bio je podvrgnut celokupan intelektualni život: obrazovanje, nauka, literatura, štampa. Sam car se nekad bavio cenzurom – cenzurisao je, na primer, Puškinovu poeziju. Idejno-teorijske osnove čitavog obrazovanja izradio je ministar prosvete Sergej Uvarov (ministar od 1832. do 1849), jedan od stubova nikolajevske reakcije. Tri glavne tačke tih osnova bile su samodržavlje, pravoslavlje i narodnost. To su istovremeno i osnovna načela apsolutističkocentralističkog Nikolaja I. Dve careve reforme su ipak ostavile pozitivne rezultate. Prva je bila finansijska reforma koju je izveo ministar finansija Egor Francevič Kankrin. On je rigoroznom štednjom smanjio državne rashode, a onda je 1839. uveo monetarni sistem i promet. U celoj zemlji je postignut jedinstveni kurs srebrne rublje kao osnovne novčane jedinice. Druga reforma zakonodavstva nikad nije izvršena onako kako je zamišljena, ali je u okviru njenih priprema jedna komisija, pod rukovodstvom Speranskog, prikupila i publikovala Potpuni zbornik ruskih zakona u 51 knjizi, u kojem se našlo 36 000 različitih zakonskih tekstova i drugih pravnih normi nastalih u Rusiji od sredine 17 veka do 1832. godine. Krajem 30-ih i tokom 40-ih godina 19 veka vođena je idejna borba uglavnom između dve intelektualne stuje – slovenofila i zapadnjaka. Slovenofilstvo je bilo dvorsko-plemićka ideologija, koju su zastupali intelektualci zvanične političke orijentacije (Homjakov, Košeljev, Samarin). Oni su pokušavali da pronađu izlaz iz krize feudalno-apsolutističkog sistema, na osnovama tradicionalnih oblika ruskog života, kako bi se izbegli kapitalizam, liberalizam i demokratija. Zapadnjaci su se borili protiv ove, u osnovi reakcionarne, ideologije. Njima su pripadali Čaadajev, Granovski, Botkin i drugi, koji su dokazivali da Rusija mora proći kroz kapitalistički stadijum razvoja, da se kmetstvo mora ukinuti, da se tekovine zapadnoevropkog kulturnog i društvenog života i razvoja moraju koristiti i u Rusiji. 40-ih godina 19 veka začinje se ruska revolucionarno-demokratska misao čiji su utemeljivači Hercen i Bjeljinski, koja u ruski društveni život donosi ideje utopijskog socijalizma i najborbenijeg romantizma. Ruski revolucionarni-demokrati 40-ih godina su vršili snažan uticaj na omladinu. U mnogim udruženjima mladih intelektualaca sve je očiglednija polarizacija na pristalice građanskog liberalizma i revolucionarne demokratije (poznati su „petraševci“ – po prevodiocu Mihailu Petraševskom, kojima su pripadali i Dostojevski, Saltikov, Majkov).

123

27. Evropa uoči revolucije 1848/1849. godine? Iako je talas revolucija bio zaustavljen 1815. godine delovanjem svih konzervativnih i reakcionarnih snaga, u Zapadnoj Evropi su ipak najvažnije tekovine revolucije ostale sačuvane. Reakcija na zapadu nije imala snage i mogućnosti da ih uništi i da spreči njihovo širenje i na ostale delove kontinenta. U regionima Evrope u kojima je feudalizam bio uništen u razdoblju revolucija 1770-1815. godine, kapitalizam se brže razvijao, i u tim regionima političke i socijalne napetosti su postojale na relaciji poburžoaženo plemstvo i krupna buržoazija – ostali slojevi građanske klase i buržoazija – proletarijat. U manje razvijenim delovima kontinenta, gde su još uvek dominirali feudalni odnosi i apsolutističke države, glavne socijalno-političke suprotnosti su dolazile do izražaja između aristokratije i seljaštva, i aristokratije i buržoazije. Zahtevi koji su se u razdoblju 1815-1848. godine postavljali u vezi sa dovršavanjem građanske revolucije, bili su različiti u pojedinim zemljama, zavisno od stepena njihove ekonomske i društvene razvijenosti. U naprednim kapitalističkim zemljama te zahteve formulišu vodeće snage srednje i sitne buržoazije. Zato oni imaju buržoaski i demokratski karakter, i revolucije koje će se podići za njihovo ostvarivanje nosiće buržoasko.demokratski karakter. U feudalno-apsolutističkim zemljama vođe revolucije biće krupna buržoazija, udružena sa liberalnim plemstvom, pa su u tim zemljama ciljevi revolucije bili ograničeniji – liberalni. Opšti uzroci koji su vodili ka revoluciji 1848/49. godine bile su protivrečnosti socijalnoekonomskog i političkog razvoja nagomilane u periodu od 1815. do 1848. godine. Uz ranije suprotnosti na relaciji feudalizam – kapitalizam, plemstvo i sveštenstvo – treći stalež, odnosno plemstvo – buržoazija i plemstvo – seljaštvo, sada je u centru zbivanja, bar u razvijenim zemljama, i protivrečnost buržoazija – proletarijat. U ovoj revoluciji je prisutan i jedan novi element, novi pokretač istorijske dinamike – nacionalno pitanje. U razdoblju 1815-1848. godine nacionalni pokreti su ključna pojava u istoriji Irske, Italije, Nemačke, Habzburške monarhije, Rusije, balkanskih zemalja. Nacionalna revolucija je u mnogim krajevima Evrope bila nerazdvojni deo građanske revolucije.

Prilike u Evropi pred revoluciju Ekonomska i politička kriza 1846-1848. godine Razvoj kapitalizma u prvoj polovini 19. veka je nosio u sebi mnogo protivrečnosti i elemenata krize. Prve kapitalističkre krize su izbile 20-ih i 30-ih godina, a česte su bile i poljoprivredne krize izazvane prirodnim i društveno-ekonomskim okolnostima. Najteža i najrazornija ekonomska kriza koja je pogodila Evropu u prvoj polovini 19. veka, bila je ona iz 1846-1847. godine, koja je počela kao poljoprivredna, nastavila se kao industrijsko-finansijska, a završila se kao politička i revolucionarna. Svojom sveobuhvatnošću poslužila je kao opšti povod i neposredni izazivač revolucionarnog talasa koji je zahvatio Evropu 1848/1849. godine. Direktni pokretač ove krize bili su nepovoljni prirodno-meteorološki uslovi koji su pogodili Evropu 1846. godine. Zapadna i centralna Evropa su još od 1842. zabeležile nekoliko slabijih žetvi, a kišovito proleće i sušno leto 1846. samo je dodatno pogoršalo situaciju. Prinosi najvažnijih prehrambenih – žitarica i krompira – su bili prepolovljeni, a znatno im je opao i kvalitet. Gladi je bilo u mnogim zemljama, ali tako teške i tragične kao u Irskoj nije bilo nigde. Stotine hiljada ljudi je pomrlo od gladi, milion stanovnika se iselio u Ameriku. U drugim zemljama cene žitarica su naglo skočile za duplo. Sve to je izazvalo nemaštinu i masovno gladovanje sirotinje, na koje je ona reagovala stihijskim izlivima nezadovoljstva, demonstracijama, pobunama, pljačkama, razbojništvom. Na ove neprilike vlade su reagovale kasno i neadekvatnim sredstvima. najpre su se poslužile uobičajenim merama: nasiljem i represalijama. Tek kasnije su se prihvatile efikasnijih ekonomskih mera: zabrana izvoza žitarica; kupovina većih količina pšenice u Rusiji i SAD; davanja novčane pomoći najugroženijima. Ove mere su bile dobre, ali nisu uspele da spreče opštu krizu. Kada je bogata žetva 1847. godine sprečila katastrofu, do vrhunca je došla industrijsko-finansijska kriza. 124

Veliki skokovi osnovnih životnih namirnica u toku 1846. i 1847. godine su jako umanjili kupovnu moć potrošačkih masa. Siromašni svet je sve više novca davao za hleb i druge neophodne prehrambene prozvode, i znatno je smanjio kupovinu odeće, obuće, nameštaja. Ove industrijske grane, a naročito tekstila, su bile prve na udaru potrošačke redukcije, koja je onda izazvala hiperprodukciju. Započelo je smanjivanje i obustavljanje proizvodnje, zatvaranje fabrika i otpuštanje radnika. Sve to je još više povećavalo bedu širokih masa, obarajući i dalje njihovu kupovnu moć. Kriza se zbog toga širila. Železnice su prevozile manje robe, i usled smanjenih prihoda došlo je do obustavljanja izgradnje nekih važnih pruga. To je onda teško pogodilo metalurgiju i rudarstvo. Mase nezaposlenih su se pojavile u gotovo svim industrijski razvijenim zemljama (samo u Francuskoj zbog krize 750 000 ljudi ostalo bez posla). Kriza se potom prenela i na trgovinu. Pošto je industrija umanjila proizvodnju, opala je i trgovina, pa su, pored industrijskih, mnoge prometne firme pale pod stečaj. Od tih stečajeva su stradale poverilačke banke koje više nisu mogle da naplate svoja potraživanja, i neke od njih su bankrotirale. Na sve to su se nadovezali i finansijski skandali koje je kriza razotkrila. Ekonomska kriza 1846/47. godine nije stvorila političku krizu u Evropi. Mnoge političke sukobljenosti su postojale i ranije, ali ih je kriza sada dodatno zaoštrila i pojačala. Tako su, u godinama ove krize, politički nemiri zahvatili Irsku, Švajcarsku, Nemačku, Poljsku, Mađarsku, a u manjoj meri i druge zemlje. Uzroci krize u Francuskoj su ležali u potpunoj dominaciji krupne finansijske, industrijske i veleposedničke buržoazije i njenoj nespremnosti da prihvati težnje ostalih slojeva građanskog društva da učestvuju u upravljanju državnim i drugim javnim poslovima. Krupna buržoazija nije želela da ispusti monopol vlasti iz ruku, pa je još od početka 40-ih godina izborna reforma postala pitanje oko kojeg se vodila sve oštrija politička borba. Oslonjena na svojih 250 000 birača, vladajuća krupna buržoazija nije pristajala ni na kakvu reformu ni na snižavanje imvinskog cenzusa za sticanje biračkog prava. Predsednik vlade Fransoa Gizo (u periodu septembar 1847-februar 1848) je odgovarao nezadovoljnicima „Obogatite se, građani, pa ćete postati birači“. Ovakva unutrašnja politika je vladi Luja Filipa (1830-1848) stvorila vrlo široku opoziciju, koju je nervirala proengleska spoljnopolitička orijentacija francuske vlade. U patriotskoj javnosti Francuske ona je ocenjivana kao izdajnička. Protiv Gizoove vlade je delovala opozicija različitih opredeljenja. U Skupštini je to bila liberalno-monarhistička opozicija Odilona Baroa. U javnosti su najsnažnije bile dve struje republikanaca. Jednu su činili umereni, liberalni republikanci, okupljeni oko lista Nasional, koje su predvodili Alfons Lamartin (pesnik) i Armand Marast; druga su bili radikalni, demokratski republikanci Aleksandra Ledri-Rolena, okupljeni oko lista Reforma. Sve češće se čuje i glas socijalističke opozicije. Konačno, 40-ih godina se počela oglašavati i legitimistička opozicija, koja je tražila restauraciju Burbona, dovođenjem na presto Anrija V, koji je bio unuk Šarla X (1824-1830). Od 1843. opozicija u Francuskoj je u nekoliko navrata zahtevala izbornu reformu: 1843, 1845, 1847. godine. Vlada je sve predloge obijala, te se opozicija odlučila da krene u široku javnu kampanju protiv vlade. Da bi izbegla zakonske prepreke, u vidu policijskih dozvola za javne skupove, opozicija je agitaciju sprovela kao svečane narodne bankete. Prvi takav banket, sa 1200 učesnika, je održan 9. jula 1847. u dvorani Šato Ruž, u Parizu. Takvi banketi su održani i u Makonu, Strazburu, Lilu, Tuluzu. Do početka revolucije održano je preko 70 banketa. I nemačke zemlje su bile zahvaćene političkim uznemirenjem. Liberalna buržoazija je sve otvorenije istupala sa zahtevima da se sazove Narodna skupština i sve oštrije kritikovala vlade. Kritike su najžešće bile u Pruskoj. Kralju Fridrihu Vilhelmu IV je bio potreban novac koji je pokušao da uzme od Rotšilda ali je odbijen. Zato je bio primoran da sazove, u proleće 1847, Ujedinjeni landtag, kako bi od njega dobio garanciju za zajam. Ipak, Ujedinjeni landtag nije bio narodna skupština, već je bilo telo sastavljeno od lokalnih pokrajinskih staleških skupština, koji se sastojao od dve kurije: Kurije plemstva i Gradsko-seoske kurije. Liberali su bili nezadovoljni i tražili su dalje uvođenje parlamentarizma, i pod njihovim uticajem Gradsko-seoska kurija je uskratila kralju saglasnost na nove poreze i zajmove. Na to 125

je Fridrih Vilhelm IV 26. juna 1847. raspustio Ujedinjeni landtag, što je dovelo do zaoštravanja političke situacije u Pruskoj, i u čitavoj Nemačkoj. U Nemačkoj su borbu vodile tri političke struje: konzervativa, liberalna i radikalna. Italija je 1846/47. godine dospela u predrevolucionarno stanje. Tamo je izbor liberalnog kardinala Maštaji-Feretija za papu (Pije IX – 1846-1878) bio značajan politički događaj koji je zaoštrio političku situaciju. Širom Italije su tražene i očekivane reforme. Svuda su zahtevane slobode, reforme i izgon stranaca. U Torinu se pokreće list Il Risorgimento (preporod; pokreću ga Čezare Balbo, Kamilo Kavur i Santore di Santaroza) koji se zalaže za liberalne reforme i ujedinjenje Italije. Papa delimično izlazi u susret (kralj Sardinije Karlo Albert – 1831-1849 sprovodio polovične i ograničene liberalne reforme; papa Pije IX bio proliberalan – njegov izbor slučajan, naime, usled sukoba dve stranke /celanta i politikanata/ on je pobedio; ova dvojica bećara su ostvarila tajne veze jer su imali blike poglede po pitanju Italije) zahtevima, pa u aprilu 1847. osniva Konsultativnu skupštinu, a u junu Ministarsko veće (vladu). Sprovedene su i druge reorme, među kojima i osnivanje Građanske garde. Reforme izazivaju negodovanje u Italiji: konzervativci su ove reforme smatrali preteranim, a liberali su ih smatrali nedovoljnim. Između konzervativaca i liberala dolazi do sukoba, i situacija u Italiji je sve napetija. U Napuljskoj Kraljevini je bila skovana zavera (Karlo Poerio, Marijano d'Ajala i Frančesko Paolo Boceli) koja je 1. septembra 1847. podigla ustanak u Mesini, ali je ustanak ugušen. Ipak, neredi se nastavljaju i šire se Napuljskom Kraljevinom. Radnički pokret – Savez komunista U revoluciji 1848/49. godine radnička klasa nekih zemalja (Francuske, Nemačke) je prvi put istupila kao samostalan i snažan društveno-politički fatkor. Pokret nije nastao preko noći, već je imao dug period istorijskog razvoja. Globalno gledano, radnički pokret je do polovine 19. veka prošao dve faze. Prvu fazu predstavlja dug period, u kojem je klasno nesvesni proletarijat vodio spontane borbe protiv bede u koju je sve dublje zapadao u vreme prvobitne akumulacije i početaka industrijske revolucije. Vrhunac ove faze je dostignut u ludističkom pokretu, u kojem se nesvesni i politički neobrazovan radnik suprotstavljao nadirućoj mašinskoj proizvodnji paljenjem mašina, ubijanjem nadzornika, vlasnika preduzeća... Drugu fazu obeležava pojava klasnih nepolitičkih organizacija radnika (sindikalnih, zravstvenoprosvetnih, ekonomskih, zadružnih), koje su rezultat svesti da se proletarijat za poboljšanje svoje situacije mora osloniti, najpre, na svoje sopstvene snage. Međutim, ekonomska borba i odbrana ekonomskih interas je bila neefikasna bez političkog faktora. Zato ta borba polako počinje da poprima političke elemente, da bi tek sa pojavom revolucionarnog socijalizma i sa njegovim prodorom u svest radničke klase počelo i izgrađivanje čisto proleterske strategije, političke orijentacije i klasne organizacije. U tom spajanju radničkog pokreta sa teorijom naučnog socijalizma, jednu od ključnih uloga odigrala je organizacija Saveza komunista, osnovana 1847. godine. Njenim nastankom i njenom ulogom, započela je treća faza u istoriji međunarodnog radničkog pokreta. Savez komunista se razvio iz Saveza pravednih (jedno od brojnih tajnih političkih, prosvetnih i kulturnih društava nemačkog proletarijata). Sam Savez pravednih je nastao iz jedne druge emigranske organizacije nemačkih radnika osnovane u Parizu 1834. godine pod imenom Savez prognanih. U njemu su se okupljale izbeglice republikansko-demokratske orijentacije, koje su sanjale o socijalnoj pravdi, jednakosti i bratstvu, i o konačnom ujedinjenju Nemačke. Od Saveza prognanih odvojio se, 1836. godine, njegov najborbeniji deo (proleterski deo) i osnovao novo udruženje – Savez pravednih. Najznačajnija ličnost Saveza pravednih bio je ideoog utopijskog socijalizma, Vilhelm Vajtling. Kada je propao Blankijev pokušaj ustanka u Parizu, maja 1839, težak udar je pogodio i Savez prognanih. Deo njegovih članova je pohapšen, a mnogi su morali da beže iz Francuske. Organizacija je obnovila svoj rad u dva nova središta: u Švajcarskoj (Vajtling), i Londonu (tamo su delovali Jozef Mol, Karl Šaper i Hajnrih Bauer). Sa ovim rukovodiocima u Londonu se 1843. godine upoznao i Fridrih 126

Engels. Savez je stupio u saradnju i sa čartistima, sa nekim francuskim revolucionarnim organizacijama, a od 1843. i sa Fridrihom Engelsom, a uskoro i sa Karlom Marksom. Karl Marks i Fridrih Engels su se konačno 1846. razišli sa Vajtlingom, i ovaj razlaz je bio veoma značajan za istoriju kako ove organizacije, tako i za istoriju čitavog međunarodnog radničkog pokreta. Ovaj razlaz je vrata Saveza otvorio marksizmu. Marks i Engels su postali njegovi članovi i sa rukovodiocima Saveza su se dogovorili oko daljeg delovanja organizacije. Svoj rad, organizacija je počela da zasniva na naučno zasnovanoj teoriji komunizma, i u skladu sa tim, promenjeno je i ime organizacije u Savez komunista, do čega je došlo na njegovom prvom kongresu u Londonu, jula 1847. godine. na Kongresu su usvojena dva osnovna politička dokumenta Saveza – Program i Statut. Statut je već bio izrađen, ali je dat na doradu, dok su Engels i Marks bili zaduženi za izradu Programa. Ova dva dokumenta su bila gotova u kratkom vremenskom roku, te je Drugi kongres Saveza komunista mogao biti održan već od 29. novembrado 8 decembra iste, 1847 godine. Na Kongresu su učestvovali i predstavnici francuskih, engleskih, belgijskih i švajcarskih radnika. Glavna tačka Kongresa bilo je usvajanje Programa Saveza koji su napisali Engels i Marks. Tekst Programa je ispisan u manifestacionoj formi, te je tako i nazvan – Manifest Komunističke partije. Manifest se pojavio u javnosti na nemačkom jeziku februara 1848. godine. Odmah potom je preveden na francuski, poljski i danski, a 1850. i na engleski jezik. Svrha Saveza bilo je obaranje buržoazije, vladavina proletarijata, ukidanje starog, na klasnim suprotnostima zasnovanog, buržoaskog društva i osnivanje novog društva bez klasa i bez privatne svojine. Blizi i konkretniji zadatak Saveza bilo je organizovanje političke propagande u cilju populisanja, širenja i usvajanja komunističkih ideja u redovima radničke klase i šire javnosti. Sa takvim ciljevima Savez komunista je delovao sve do 1852. kada je formalno ukinut.

127

28. Revolucija u Italiji 1848/1849. godine? Revolucija 1848/49. godine je najpre izbila u Italiji. Posle novembarskih demonstracija 1847. godine, posle kojih je kralj Ferdinand II doveo na vladu liberale, situacija u Kraljevini obeju Sicilija se nije smirivala. Sicilijanski revolucionari, Đuzepe La Maza i Đuzepe La Farina su odlučili da se ilegalno vrate iz progonstva i planirali da 12. januara 1848. u Palermu podignu ustanak. Ipak, na Siciliji je situacija bila veoma zaoštrena, tako da je ustanak izbio tri dana ranije – 9. januara 1848. godine. Ustanici su postavili zahteve: vraćanje Ustava iz 1812, davanje slobode štampe i amnestija političkih zatvorenika. Kralj je pokušao vojskom da razbije ustanak, ali su napuljske trupe bile primorane da 27. januara napuste Palermo. Narednog dana grad je bio u rukama revolucionara, koji su obrazovali svoju vladu na čelu sa Ruđerom Setimom. Dan kasnije, Ferdinand II je obećao ustav, koji je 11. februara bio proglašen. Ustav je urađen po uzoru na francuski ustav iz doba Julske monarhije i predviđao je uvođenje parlamentarnog sistema sa dvodomnom skupštinom (jedan dom je trebalo da bude sastavljen od kraljevskih poslanika, a drugi od narodnih predstavnika, izabranih na osnovu ograničenog biračkog prava). Događaji na Siciliiji su odjeknuli širom Italije. Početkom februara došlo je do nemira u Đenovi, Milanu i Veneciji. Sardinski kralj Karlo Alberto je reagovao obećanjem Ustava, dok su austrijske vlasti primenile represalije. Iako u njihovim državama još nije bilo pokreta, papa Pije IX i toskanski vojvoda Leopold II (1824-1859) su, da bi ih predupredili, obećali nove reforme. Karlo Alberto je 8. marta 1848. dao Ustav. U Sardinskoj Kraljevini uveden je parlamentarni sistem, a parlament je imao dva doma: Predstavničku skupštinu i Senat. Njima i kralju pripada zakonodavna vlast, dok celokupnu izvršnu vlast ima kralj. Ustav je izjednačio građane pred zakonom, garantovao je građanske slobode... Papa u početku nije hteo da sledi primere napuljskog i sardinskog kralja, ali je usled daljeg razvoja događaja bio primoran, te je 14. marta 1848. i u Rimu proglašen Ustav. Po Ustavu bilo je predviđeno uvođenje dvodomnog parlamenta, u kojem bi se gornji dom – Senat, sastojao od kardinala. Na već rasplamsalu situaciju u Italiji, tokom marta su stigle vesti o događajima u Francuskoj, Nemačkoj i u Beču. Na ove vesti, italijanske patriote i revolucionari su reagovali, te je u Milanu došlo do masovnog ustanka 17. marta, a ustanici su odneli pobedu 23. marta, kada su Austrijanci napustili Milano. Austrijska vojska (75 000) se povlačila i iz ostalih delova Lombardije, a narod se dizao na oružje i formirao revolucionarne organe uprave. Ustanak je 22. marta izbio i u Veneciji. Narod se naoružao, a austrijske trupe su napustile grad bez borbe. Sutradan, 23. marta, advokat Danijel Manin je proglasio Venecijansku Republiku. Na Siciliji se 25. marta sastala Narodna skupština koja je izglasala svrgavanje dinastije Burbona, a papa Pije IX 30. marta izdaje encikliku (papino pismo upućeno biskupima, ali i svim vernicima) kojom proglašava da su događaji u taliji izraz božije volje, i svima je delovalo da ih papa podržava. Revolucionarne borbe i ratovi u Italiji 1848-1849. godine Posle prvih uspeha postignutih u februaru i martu 1848, italijanski revolucionari su postavili pitanje borbe za slobodu i ujedinjenje Italije. Zahvaljujući događajima koji su zahvatili polovinu Evrope, činilo im se da im se ukazala veoma povoljna prilika za to. Pobede revolucije u Lombardiji i Veneciji i odstupanje Austrijanaca je izazvalo veliko oduševljenje u Torinu i čitavoj Sardinskoj Kraljevini. Svi su tražili rat protiv Austrije, jedino se kralj Karlo Alberto kolebao. Sumnjao je da Sardinija može sama da pobedi Austriju, a nije mogao da računa na pomoć drugih velikih sila, a brinule su ga i demokrate u sopstvenoj zemlji, koje su posle donošenja Ustava tražile nove reforme. Ipak, rat su tražile demokrate, ali i Kamilovi liberali, te je vlada, pod njihovim pritiskom, 24. marta donela odluku da se Austriji objavi rat. Vojna sila Pijemonta je tada brojala oko 40 000 vojnika. Ova vojska je računala na pomoć lombardijskih i venecijanskih revolucionara, ali to nije bila prava vojska. Značajniju pomoć Pijemont nije dobio ni od pape, napuljskog kralja niti od toskanskog vojvode (koji je pripadao dinastiji Hazburg128

Loren). Papa je poslao jedan mali odred, ali koji je smeo da vodi samo odbrambene akcije. Pijemontežanima se potom pridružio odred patriota i revolucionara, u crvenim košuljama, pod komandom Đužepea Garibaldija. Pijemont i njegova vojska su uzeli na sebe najveći teret rata protiv Austrije. Sardinska armija je 24. marta prešla granicu i ušla u Lombardiju, dok su se austrijske trupe povlačile prema alpskim dolinama gde su se pregrupisavale i utvrđivale. Trenutak za napad na Austrijance je bio povoljan jer su oni bili neorganizovani i demoralisani, i nisu mogli očekivati pomoć. Ipak, pripreme za napad su tekle sporo i neodlučno, što je dalo vremena Austrijancima da se reorganizuju. Takođe, bio je upitan i stav pape Pija IX. Pošto je komandant trupa koje je papa poslao Pijemontežanima, general Đakomo Durando, prekršio naređenje i počeo samoinicijativno da učestvuje u ofanzivnim akcijama, papa ga je prekorio. Papa je svoj stav objasnio da je zadatak njegovih trupa da štite granicu rimske države i odbio je da objavi rat Austriji. To je bio kraj mita o liberalnom papi. Pijemontežani su na početku postigli nekoliko uspeha. Porazili su manje austrijske trupe kod Goita i Paštrnega, ali su onda zaustavljeni pred „četvorougaonikom“ (utvrđeni gradovi – Verona, Lenjano, Peskijera, Mantova). Austrijskim trupama je komandovao feldmaršal Johan Jozef Radecki.Austrijanci su ranije zauzeli Udine, a potom su zauzeli i Beluno. Austrijanci su kretali u protivofanzivu, a tada je Ferdinand II naredio da se povuku napuljske trupe iz Lombardije. Napuljska Kraljevina je u proleće 1848. bila potrešena veoma značajnim događajima. Sicilija je 25. marta proglasila otcepljenje od Napulja. U Palermu je sazvan Sicilijanski parlament, u isto vreme kada je u Napulju sazvan Parlament cele Kraljevine. U Napulju su izbile demonstracije protiv Ustava od 11. februara, i tražila se njegova revizija i demokratizacija uvođenjem opšteg prava glasa. Kralj je pristao da snizi izborni cenzus. Bez obzira na to, sicilijanski Parlament je proglasio zbacivanje Burbona. U Napulju je 15. maja (dan otvaranja Parlamenta) došlo do teških sukoba. Kralj je potom raspustio Parlament, raspisao nove izbore, a onda 22. maja opozvao trupe iz severne Italije. Sardinske trupe su upočetku pružale dobar otpor austrijskoj ofanzivi; uspele su da 30. maja osvoje utvrđenu Peskijeru. Ali, već u tom poeriodu, na frontu su stvari po Pijemontežane išle loše. Durando je poražen kod Vičence 11. maja, te je cela venecijanska oblast, izuzev Venecije, pala u ruke Austrijancima. U vreme između Vičence i Peskijere je stiglo britansko posredovanje za mir između Austrije i Sardinije. Austrija je bila spremna na mir i bila je spremna da Pijemontu ostavi Lombardiju, Parmu i Modenu. Karlo Alberto je to odbio tražeći i Veneciju, te je rat nastavljen. Ipak, ratovanje je sve teže padalo Pijemontežanima, te se Karlo Alberto odlučio za primirje, ali je sada Radecki postavio uslove: vraćanje Parme i Modene, i povlačenje demarkacione linije na reci ada. Karlo Alberto je ovo odbio, te je rat opet nastavljen. Pijemontežani su pretrpeli novi poraz kod Milana, posle čega se ovaj grad predao. Karlo Alberto je tada naredio svom generalu Karlu Kaneru di Salasku da potpiše primirje po svaku cenu, ali sada su uslovi bil još teži: da demarkaciona linija bude reka Tičino, inače zvanična austrijsko-sardinska granica. U Torinu je vladalo veliko ogorčenje da je vlada morala da podnese ostavku. Skupština Venecije je poništila ranije donetu odluku o ujedinjenju sa Pijemontom i proglasila je republiku na čelu sa Danijelom Maninom. Salaskovo primirje od 7. avgusta 1848. označilo je za Italiju kraj „proleća naroda“, kao i junski dani za Francusku, kao i pad Praga za Češku (18. jun). Italijanski rodoljubi su optuživali kralja Karla Alberta i sardinsku vojsku kao jedine krivce za neuspeh rata i borbe za ujedinjenje Italije. U takvoj situaciji, vlade u Torinu su se dokopali, decembra 1848, „demokratiči“ na čelu sa Vinčencom Đobertijem, koji su govorili da će nastaviti borbu za nezavisnot Italije. Đobertijeva vlada je raspustila Skupštinu i raspisala nove izbore, koji su održani u januaru 1849. godine. Na njima su pobedile demokrate, dok su Kavurovi liberali, i konzervativci pretrpeli težak poraz. Međutim, posle pobede na izborima, među samim demokratama je nastao razdor. Najradikalniji, pod uticajem Đuzepea Macinija, su tražili da se odmah prekine primirje i rat nastavi sve do pobede i stvaranja jedinstvene i nedeljive italijanske republike. Pošto je Đoberti pokušavao da izbegne ponovni ulazak u rat, optužen je za intrigiranje i 21. februara je morao da podnese ostavku. 129

Novu vladu demokrata je formirao Urbano Rataci. On je 20. marta 1849, bez prethodnih priprema, obnovio rat protiv Austrije. Demoralisana vojska nije bila spremna za novi rat, te je već 23. marta 1849. kod Novare pretrpela težak poraz. Samo je diplomatska reakcija Francuske, uz pretnju vojne intervencije, spasla Pijemont od austrijske okupacije. Kralj Karlo Alberto je abdicirao i na presto je došao njegov sin Vitorio Emanuelo II (1849-1861 kralj Sardinije, a 1861-1878. kralj Italije). Mir između Austrije i Sardinske Kraljevine je potpisan na bazi teritorijalnog status quo, uz sardinsku ratnu odštetu Austriji od 75 miliona florina. Time je revolucija u Pijemontu bila završena.

I druge italijanske države su od sredine 1848. do polovine 1849. prošle kroz dramatična dešavanja. U toskanskom gradu Livornu su avgusta 1848. izbili neredi. Vojvoda Leopold II je poverio demokrati Domeniku Gveraciju, koji je bio ministar unutrašnjih poslova, da ih smiri. On je to i učinio, ali su posle toga demokrate ojačale, da su uspele da uzmu vlast u celom Vojvodstvu Toskana. Vojvoda je tada pobegao iz Firence i pridružio se papi, koji se i sam bio sklonio u Gaetu, kod napuljskog kralja Ferdinanda II (1830-1859). Toskanom je ostao da vlada „trijumvirat“ demokrata: Domeniko Gveraci, Đuzepe Montaneli, Đuzepe Maconi (1808-1880). Pošto je glavnim ciljem svoje vladavine smatrao rad na ujedinjenju Italije, „trijumvirat“ je posle poraza kod Novare, shvatajući da je stvar ujedinjenja propala, podneo ostavku. Na čelu države je ostao sam Gveraci, ali je on sredinom aprila 1849. oboren s vlasti. Toskanski vojvoda je, u međuvremenu, zatražio pomoć Austrije, čije trupe su umarširale u Toskanu, potom 11. maja 1849. zauzele Firencu, i potom uspostavile vlast reakcije. I u Parmi i u Modeni su stari vladari vraćeni na presto pomoću austrijskih trupa. Posle majskih pobuna i raspuštanja Parlamenta 1848, u Kraljevini obeju Sicilija su u junu održani novi izbori, a Parlament se ponovo sastao 1. jula. I ovaj parlament je bio neposlušan prema kralju, te ga je kralj 1. novembra raspustio. Kralj je tada organizovao ofanzivu na Siciliju da je vrati pod svoju vlast. Ipak, njegove trupe nisu odmah posligle odlučujući uspeh, te je Ferdinand II, prihvatajući posredovanje Francuske i Engleske, pristao 13. oktobra na primirje sa Sicilijancima Ipak, marta 1849. on je to primirje raskinuo i započeo je novi napad, i početkom aprila je zauzeo Kataniju, a sredinom maja Palermo. Predrevolucionarno stanje je uspostavljeno i u Kraljevini obeju Sicilija, dok su sicilijanske vođe izbegle na Maltu. Najdramatičniji događaji su se odigravali u Papskoj državi. Tamo je Pije IX, posle Salaskovog primira u avgustu 1848. godine, obrazovao novu vladu, u kojoj je vodeća ličnost bio ekonomista Pelegrino Rosi. On je odmah počeo da vrši pripreme za obrazovanje italijanske konfederacije, pod vrhovnim autoritetom pape, i da radi na umerenim reformama. Ipak, zbog reformi, i zbog umerenosti istih, njime su bili nezadovoljni i demokrate i klerikalna reakcija, te je Rosi ubijen 15. novembra 1848. godine. Demokrate su iskoristile njegovo ubistvo za izvođenje velike narodne demonstracije, koja je naterala papu da ih pozove na vlast. Ipak, to nije značilo da im se papa priklonio. Naprotiv, on je ostao njihov veliki protivnik, i pošto nije mogao da ih spreči, noću 24/25. novembra napustio je Rim i sklonio se u Gaetu, pod zaštitu napuljskog kralja. Odatle je poručio da neće priznati nikakve reforme koje u njegovoj odsutnosti budu izvedene. Kao odgovor na papin pote, demokrate su raspustile Parlament i raspisale nove izbore na kojima su pobedili. Ovaj Parlament je 9. februara 1849. godine lišio papu svetovne vlasti, dajući mu sve potrebne garancije za nezavisnost u vršenju duhovne vlasti, a zatim je proglasio Rimsku Republiku. Izvršna vlast je bila poverena trijumviratu u sastavu Macini, Sali, Armelini, a zatim se započelo sa sprovođenjem radikalnih ekonomskih i političkih reformi. Sva crkvena imovina je bila konfiskovana u korist države, sveštenicima su obezbeđene državne plate, uveden je prinudni progresivni porez, proglašena je slobodna, laička nastava, svi građani su izjednačeni pred zakonom, garantovana je sloboda štampe... 130

Događaji u Rimu su uznemirili sve reakcionarne, naročito katoličke, režime Evrope. Najviše je bila uznemirena Austrija, koja je želela da interveniše protiv „bogohulnika“. Spreman da reaguje bio je i predsednik Francuske Republike, Luj Napoleon Bonaparta. On nije želeo da Austrija interveniše u Rimu, jer bi se ona tako dodatno učvrstila na čitavom Apeninskom poluostrvu. Zato, kada se papa Pije IX obratio 20. aprila 1849. za pomoć, Francuzi su brzo reagovali (iskoristili zauzetost Austrije sa Mađarima) i poslali su odred od 3 000 ljudi pod komandom generala Nikolasa Udinoa. Ova francuska intervencija je zvanično trebalo da spreči ulazak Austrijanaca u Rima, a ne da interveniše protiv Rimske Republike. Ipak, Luj Napoleon Bonaparta je tajno naredio Udinou da odmah maršira na Rim, i francuske trupe u Italiji su brzo narasle sa 3 000 na 30 000 vojnika. Snage Rimske Republike su pružale dobar otpor, ali napadnuti i od strane Francuza i od strane vojske Napuljske Kraljevine, nisu mogle dugo da izdrže. U vreme ovih borbi, Narodna skupština u Rimu je nastavila da radi, ali je usled najneposrednije opasnosti, 30. juna 1849. morala da izda naređenje o obustavljanju borbi. Ipak, Skupština je i dalje nastavila da radi, i 3. jula, kada je francuska vojska ušla u Rim, donela je Ustav Rimske Republike, koji nikada nije stupio na snagu. Jedino mesto koje se opiralo bila je Republika Venecija (proglašena 13. avgusta 1848), kojom je upravljao advokat Danijel Manini. Otpor Venecije je savladan 26. avgusta 1849. godine, čime je revolucija u Italiji bila završena. 29. Revolucija u Francuskoj 1848/1849. godine – Druga republika? Izbijanje revolucije u Italiji verovatno ne bi bilo dovoljno da zapali celu Evropu. Tek je februarska revolucija u Parizu bila dovoljno snažna da pokrene revolucije preko celog kontinenta. Povod za revoluciju u Francuskoj je bila zabrana političkog banketa koji je, zajedno sa masovnom demonstracijom u Parizu za 19. januar 1848. zakazala konada nacionalne garde XII arondismana. Posle izricanja zabrane, banket i demonstracije nisu otkazani, već su odloženi za 22. februar. Ipak, Gizoova vlada ih je dan uoči tog datuma ponovo zabranila. Oficiri Nacionalne garde su bili spremni na odustajanje, ali se demonstracije nisu mogle otkazati. Do demonstracija je došlo uveče 22. februara, i bile su masovne urpkos jakoj kiši. Sa povicima „Živela reforma“ i „Dole Gizo“, grupe demonstranata su se kretale ka trgu Konkord. Tu je došlo do sukoba sa odredima Nacionalne garde, i dva demonstranta su poginula. Demonstranti su odbijali da se raziđu, i sukobi su nastavljeni i tokom noći 22/23. februara. Ujutru 23. februara, pojedini odredi Nacionalne garde su prešli na stranu demonstranata. Odred gardista XII arondismana je prvi i izbacio parolu „Živela republika“. U takvoj situaciji, Gizo je 23. februara u podne podneo ostavku, očekujući da će to smiriti situaciju. Ipak, na vest o njegovoj ostavci se podigao ceo Pariz. Masa demonstranata je krenula prema Ministarstvu onostranih poslova, i na njih su počeli da pucaju pripadnici vojnih odreda – 20 ljudi je ubijeno, a 50 ranjeno. To je, konačno, ove demonstracije pretvorilo u oružani sukob. Demonstranti se naoružavaju, i tokom noći 23/24. februara u čitavom Parizu postavljaju barikade, dok Nacionalna garda masovno prelazi na stranu demonstranata, koji uutru 24. februara zauzimaju Šato d'O i policijsku prefekturu. Kralj Luj Filip je pokušavao da zaustavi revoluciju, nudio je mandat za sastav vlade najpre Luju Adolfu Tjeru, a zatim Odilonu Barou, što su oni odbili. Potom poziva regularne trupe da krenu na ustanike i komandu nad njima poverava generalu Tomasu Robertu Bižou (gušitelj pobune u ulici Transnonen 1834). Međutim, vojska nije volja da puca na narod, i Bižo je vraća u kasarne. To je bio kraj Luja Filipa. On je u podne 24. februara potpisao abdikaciju u korist svog maloletnog unuka, grofa od Pariza – Filip Orleanski (1838-1894), i preko Jelisejskih polja beži u Englesku, kao i 18 godina ranije njegov prethodnik Šarl X. Dok je narod upadao u dvor i pljačkao ga, majka grofa od Pariza, vojvotkinja od Orleana – Helena od Meklenburg-Švelina (njen muž bio Ferdinand Filip, najstariji sin kralja Luja Filipa I)., odlazi u Skupštinu i pokušava da izdejstvuje proglašenje svog sina za kralja. Njen napor je bio uzaludan jer su 131

ustanici upali u Skupštinu i traže obrazovanje privremene vlade. Spisak privremene vlade je ranije bio sačinjen u redakciji lista Nacional (Dipon de l'Er, Lamartin, Fransoa Arago, Ledri-Rolen, GarnijePažes, Mari i Alfred Kremje). Alfon Lamartin je pozvao narod da krene ka Gradskoj kući, gde su još od 1789. nastajale sve revolucionarne vlade. Tamo je Privremena vlada dopunjena sa još četvoricom članova (Luj Blan, Marast, Flokon, Aleksandar Alber). Tako je sa prestola proteran kralj Luj Filip, a vlast se našla u rukama republikanaca. Ipak, Privremena vlada, sastavljena od republikanaca, bila je neodlučna i nije odmah proglasila republiku. Ipak, 25. februara 1848, u podne, na sednicu Privremene vlade su upali revolucionari predvođeni publicistom i lekarom Fransoom Vensanom Raspajem, i preteći su tražili proglašenje republike. Vlada se povinovala ovom zahtevu, i 25. februara 1848. godine je proglašena Druga Francuska Republika. Druga Francuska Republika Posle pobede februarske revolucije, Pariz je bio zahvaćen oduševljenjem. Svi su smatrali da je revolucija izbrisala sve probleme. Ipak, bilo je daleko od toga. „Privremena vlada“ nije imala u svojim rukama nikakvih sredstava vlasti, ni pravnih, ni materijalnih; a dva meseca je vila i bez realne vojne snage. Privremena vlada je bila smeštena u Opšrinskom domu, okružena naoružanim ustanicima koji su joj i nametnuli prve važne odluke. Po svom nastanku, Privremena vlada je proglasila opšte pravo glasa (birač je mogao da bude svaki muškarac koji je napunio 2 godinu i stanuje u jednom mestu duže od 6 meseci, a izabran je mogao da bude svaki građanin stariji od 25 godina), slobodu štampe, udruživanja i političkog delovanja, ukinula je smrtnu kaznu za političke krivce i oslobodila političke zarobljenike. Ipak, sutradan, 25. februara, izbile su narodne demonstracije u kojima je traženo da vlada „organizuje rad“ i da obezbedi „pravo na rad“, a narednog dana, vlada je prihvatila predlog o osnivanju posebnogm inistarstva rada pod nazivom „Komisija za proučavanje radničkog pitanja“. U tu Komisiju su bili imenovani Luj Blan i Alber, radnički predstavnici u samoj „Privremenoj vladi“. Ova Komisija je potom bila smeštena u Luksemburški dvorac. gde je i započela sa radom. Sve je počelo sa velikim nadama. Privremena vlada je, na predlog Komisije, 2. marta donela odluku o propisivanju dužine radnog vremena: 10h u Parizu i 11h u provincijama. Visina nadnica nije bila određena. Luksemburška komisija je pronašla rešenje i za smanjenje nezaposlenosti u samom Parizu: otvaranje dobrotvornih radionica – „narodnih radionica“ – ukojima nezaposlena lica dobijaju posao za nadnicu od 2 franka dnevno. Ove odluke su značile vrhunac uticaja koji su radničke mase Francuske postigle u revoluciji 1848. godine. Omogućile su ga slabost vlade i neorganizovanost buržoazije u njenim prvim danima – „Radnik je postao junak dana“. Politički život u Francuskoj je naglo oživeo – obrazovano je 140 političkih klubova i pokrenuto 170 novih listova. U tom političkom životu, krajnja levica revolucije je bila najbučnija. Blankijevo Centralno republikansko društvo, Barbesov Klub revolucije i Raspajov Klub narodnih prijatelja su okupljali radničke mase Pariza i sa njima vršili pritisak na vladu. Radeći pod pritiskom proletarijata i revolucionarne levice, Privremena vlada nije ostala bez inicijative; nastojala je da učvrsti svoju vlast. Početkom marta, Privremena vlada je donela odluku o obrazovanju mobilne garde od 24 bataljona po 1 000 plaćenih ljudi, mobilisanih u redovima najsiromašnijeg pariskog sveta. U unutrašnjosti vlada je vršila masovnu smenu na rukovodećim položajima u administraciji. Jedno od najvažnijih političkih pitanja sa kojima su se republikanci suočili, posle dolaska na vlast, bilo je stabilizacija i legalizacija novog stanja. A to je značilo donošenje novog Ustava. Za donošenje Ustava bilo je potrebno sazvati Ustavotvornu skupštinu; izbori za Ustavotvornu skupštinu su bili raspisani za 9. april 1848. godine. Drugo važno pitanje za privremenu vladu Francuske Republike bilo je određivanje njene spoljnopolitičke orijentacije. U tom cilju, ona je već 4. marta usvojila odluku sa dalekosežnim posledicama: „Rat nije princip Francuske Republike... Stoga Francuska Republika neće ni protiv koga započeti rat“. To je značilo da se Francuska opredelila za miroljubivu spoljnu politiku u odustajanje od 132

pomoći revolucionarnim pokretima u drugim zemljama. Za takvu odluku bilo je više razloga: vojska je bila neorganizovana, demoralisana,i slabo opremljena. Da bi se opremila trebalo je dosta novca, a od Julske monarhije, Privremena vlada je nasledila skoro praznu državnu blagajnu, te je već 16. marta 1848. morala da podigne neposredne poreze za 45%, što je bio prvi udar na popularnost Druge Republike. Povećanje poreza je značilo da ekonomski problemi izbijaju na površinu i da je poremećen normalan tok privrednog života. Izvorišta ekonomske krize je bilo više: nisu bile sanirane posledice prethodne krize i 1846/47; povlačenje novca iz banaka; smanjuju se nabavke, kupovine, investicije; porezi se plaćaju neuredno, a državni rashodi rastu. Posledice ovih faktora su teške – preduzeća obustavljaju svoj rad (450 samo u Parizu), radnici ostaju bez posla (190 000 od 390 000 pariških radnika ostalo bez posla), veliki broj novčanih zavoda je propao – sama Francuska banka je bila na ivici bankrota. Kako bi olakšala krizu, Privremena vlada je donela nekoliko ekonomskih mera: emitovanje 350 miliona franaka papirnog novca sa prinudnim kursom; pripaja 9 okružnih banaka Francuskoj banci; donosi dekret o obaveznom naplaćivanju svih zaostalih poreskih obaveza. Ipak, ove mere nisu dovele do izlaska iz krize. Nezadovoljstvo raste i kod seljaka, i kod buržoazije, kao i kod radnika (u narodnoj radionici u Parizi radilo 100 000 i dobijali franak dnevno umesto 2). Teška ekonomska situacija je dovela do zaoštravanja odnosa unutar tabora revolucije. Prvi znaci sukoba su ispoljeni na pitanju predstojećih izbora za Ustavotvornu skupštinu. Socijalistička levica revolucije je tražila odlaganje izbora kako bi uspeli da objasne narodu suštinu socijalističkih zahteva, jer u suprotnom postoji opasnost da na izborima pobedi reakcija. Kako bi nametnuli svoj zahtev, socijalistički klubovi su održali demonstracije, i vlada je popustila i pomerila izbore za 23. april. Ipak, to nije ono šta su oni tražili (tražili su odlaganje za više meseci), i početkom aprila svi socijalistički klubovi su se ujedinili u Stransku socijalne republike oko zajendičkog programa: nacionalizacija veliki hpreduzeća i banaka, progresivni porez na dohodak, ukidanje eksploatacije, socijalna pravda i jednakost. Takođe, tražili su novo odlaganje izbora. Tako su socijalisti 16. aprila pripremili nove demonstracije na Marsovom polju i Hipodromu, ali na putu ka Opštinskom domu ih je tamo sačekalo 100 000 vojnika koje je Vlada opremila. Ova vojska je rasturila demonstracije, i potom je došlo do cepanja rvolucionarnog, republikanskog fronta na nepomirljiva tabora: buržoaski i proleterski. Ni sam buržoaski tabor nije bio politički jedinstven. Konzervativna krupna buržoazija se okupljala oko Republikanskog kluba za slobodu izbora i lista Narodna skupština. Njen cilj je bilo očuvanje društvenog poretka, vere i vlasti buržoazije. Umereno demokratsko krilo republikanaca je i dalje imalo svoj štab oko Lamartinovog lista Nacional i zalagao se za odbranu svih demokratskih sloboda na političkom planu, ali bez posredovanja države u odnosima između rada i kapitala. Demokrate Ledri Rolena su bili saglasni sa političkim programom umerenih, ali su mu dodavali i izvestan broj mera državne regulative (demokratizacija kredita, briga o nezaposlenima, progresivno oporezivanje). kojima bi se stvorili uslovi za olakšavanje položaja proletarijata. Sve ove struje je ujedinjavao jedino otpor prema socijalistima. Na izborima za Ustavotvornu skupštinu 23. aprila 1848. godine proleterski tabor je pretrpeo poraz. Svi slojevi buržoazije i seljaštva su glasali protiv njega. U Ustavotvornoj skupštini je od 900 poslanika izabrano samo 30 radnika, ali zatooko 200 legitimista i katoličkih poslanika. Ustavotvorna skupština se sastala 4. maja i ona je na Lamartinov predlog formirala, kao rukovodeće telo u državi, Itvršnu komisiju od pet članova (Lamartin, Garnije-Pažes, Arago, Mari i Ledri-Polen). Pošto su se pribrali od poraza, pristalice „socijalne republike“ su se ponovo spremile za borbu, ovog puta protiv Ustavotvorne skupštine i Izvršne komisije. Revolucionarni klubovi su za 15. maj zakazali velike demonstracije u korist društvenih promena. Formalan razlog za zakazivanje demonstracija nađen je u pružanju podrške poljskim, italijanskim i nemačkim revolucionarima. Na ovoj demonstraciji okupilo se više desetina hiljada radnika nacionalnih radionica Demonstranti su prodrli u dvoranu u kojoj je zasedala Ustavotvorna skupština i potom iznose svoje zahteve: povlačenje vojske iz Pariza, osnivanje ministarstva rada i državnih komiteta za nadzor nad Izvršnom komisijom, slanje pomoći Poljacima. Potom je neko od demonstranata izjavio da je Ustavotvorna skupština 133

raspuštena, a potom su demonstranti krenuli na Opštinski dom, gde zaseda vlada. Tu su ih opet sačekali odredi Nacionalne i Mobilne garde koji ih razbijaju i koji hapse Fransoa Vensana Raspaja, Barbesa i Albera, a potom i Blankija, dok se Ustavotvorna skupština vratila svom zasedanju. Ohrabrena ovim uspehom, vlada je izvršila protivudar: raspustila je Luksemburšku komisiju, zabranila rad revolucionarnih klubova i održavanje zborova, ukinula je dekret o skraćivanju radnog vremena, a rešeno je i da se rasture nacionalne radionice, u kojima je radilo 119 000 pariskih radnika. Pre raspuštanja radionica, doneta je odluka o pojačavanju vojnih snaga u Parizu. Potom je doneta odluka da se mladi radnici 18-25 godina, upute na rad u provincijama ili da se upišu u vojsku. Sredinom juna 1848. vlada je donela odluku da se proverava stalno boravište radnika, oni za koje se utvrdi da nisu Parižani, moraće da napuste grad. Provera je počela 20. juna, i prvih 5000 radnika je bilo otpušteno. Dva dana kasnije je objavljen dekret o mobilizaciji mladih radnika, na koji su radnici odgovorili ustankom. Radnički ustanak je trajao od 23. do 26. juna 1848. godine. Ovaj ustanak označava prvu samostalnu proletersku revoluciju u svetskoj istoriji. Kao odgovor na ovaj ustanak, Ustavotvorna skupština je dala diktatorska ovlašćenja vojnom ministru, generalu Luju Kavenjaku. Potom je počeo krvavi obračun, u kome su se radnici hrabro držali, ali je njihov otpor ipak bio slomljen 26. juna. Prema zvaničnim izvorima bilo je 1 500 mrtvih i 2 600 ranjenih. Posle ustanka uhapšeno je 25 000 ljudi, srteljano još 3 000, a na robije poslato 11 000. Narod je potpuno razoružan, a radionice su 2. jula i formalno zatvorene. Posle Junskog ustanka radnička klasa Francuske je digla ruke od Druge Republike. Posle gušenja ovog ustanka general Kavenjak je vratio diktatorska ovlašćenja, a Ustavotvorna skupština ga je imenovala za poglavara izvršne vlasti. U narednom periodu Skupština i vlada su sprovodile reakcionarne mere protiv radnika, socijalizma i demokratije – odbačen je projekat progresivnog oporezivanja, propisana je kazna zatvora za dužnike koji nisu mogli da isplate svoje dugove, otvorena je istraga protiv socijalista i levih demokrata, usvojen je zakon o produženju radnog vremena na 11h, ukinuta je državna kontrola nad poslodavcima. Od političkih pitanja u leto i jesen 1848. najviše pažnje je privlačio rad na pripremanju Ustava. U ustavnim raspravama se postepeno, pod vođstvom Adolfa Tjera, obrazovao jedan politički blok monarhista koji su iz nužde prihvatili republiku i konzervativnih republikanaca, poznat pod nazivom Partija reda, koja je zastupala interese krupne finansijsko-industrijske buržoazije. Istovremeno, zapaža se porast bonapartizma, koji predstavlja Luj Napoleon Bonaparta, sinovac Napoleona I (bio je sin Luja Bonaparte). Porast bonapartizma i popularnost Luja Napoleona Bonaparte je iznenadila mnoge. „Partija reda“ je Luja Napoleona Bonapartu smatrala nesposobnim i smatrala je da će manipulisanjem njegovim pokretom dobiti na popularnosti. Partija reda je imala odlučujuću ulogu u sastavljanju Ustava. Ustav je usvojen 4, a proglašen 12. juna 1848. godine. On je ozakonio republikansko državno uređenje i opšte pravo glasa (tekovine februarske revolucije). Zakonodavnu vlast Ustav je poverio jednodomnoj Zakonodavnoj skupštini od 750 poslanika, izabranih na 3 godine, a vrhovnu izvršnu vlast predsedniku Republike, izabranom, po američkom uzoru, na opštim izborima, apsolutnom većinom i na četvorogodišnji mandat. Predsednik Republike ima velika ovlašćenja: bira ministre, koji su odgovorni njemu, kao i Skupštini, postavlja i rešava državne funkcionere i vojne komandante. Predsednik nema pravo reizbora, a za povredu Ustava, kao i drugi državni velikodostojnici, može biti pozvan na odgovornost od strane Vrhovnog suda. Načelne odredbe Ustava su bile da se državno i društveno uređenje Republike bazira na porodici, svojini, radu i poretku koji se moraju bezuslovno zaštititi. Odmah posle usvajanja Ustava raspisani su izbori za predsednika Republike. Izbori su bili raspisani za 10. decembar. Za mesto predsednika se prijavilo pet kandidata. Skupštinska većina (tzv. republikanski centar) je kandidovala generala Kavenjaka (kojeg nije podržala „Partija reda“). Demokrate i malobrojni socijalisti su kandidovali Ledri-Polena, a grupa oko Nacionala je kandidovala Lamartina, dok su drugi socijalisti i levičari za svog kandidata imenovali Raspaja. Monarhisti, katolici 134

i drugi reakcionari, među kojima su bonapartisti bili najbučniji, su za svog kandidata imenovali Luja Napoleona Bonapartu. Njegovoj kandidaturi se priklonila i „Partija reda“. Na izborima održanim 10. i 11. decembra 1848. glasalo je 76% upisanih birača (7,5 miliona). Luj Napoleon Bonaparta je dobio 5,5 miliona, Kavenjak 1,5 miliona, Ledri-Rolen 370 000, Raspaj 37 000, a Lamartin 17 000 glasova. Za Luja Napoleona Bonapartu su glasali seljaci, pa i radnici. Luj Napoleon Bonaparta je, kao predsednik, preduzeo reakcionarne korake. Kada je 20. decembra preuzeo predsedničku dužnost, Bonaparta je na čelo države doveo konzervative, antirepublikance Odiliona Baroa i Alfreda Pjera Falua. Početkom aprila 1849. je uspeo da privremeno raspusti Ustavotvornu skupštinu i izdejstvovao je raspisivanje izbora za Zakonodavnu skupštinu za 8. maj 1849. godine. I prvi spoljnopolitički potezi Luja Napoleona Bonaparte su bili reakcionarni. To se vidi u francuskoj intervenciji u Rimu, kada je francuski predsednik podržao papu Pija IX. Izbori za Zakonodavnu skupštinu su održani 13. maja 1849. godine. Na izbore je izašlo 60% birača. Na njima su tzv. „pravi republikanci“ (Lamartinovi) doživeli težak poraz: među 750 poslanika izabrano ih je oko 70. Veliku pobedu je odnela „Partija reda“, oko je su se sada svrstali monarhisti (legitimisti – tražili da na presto dođe naslednik Šarla X, tj. dinastija Burbona, i orleanisti – tražili da na presto dođe unuk Luja Filipa I), bonapartisti, katolici i najkonzervativniji republikanci. Oni su osvojili 450-500 poslaničkih mesta. Oko 200 mandata je pripalo demokratama, socijalistima ili „montanjarima“, koje predvodi Ledi-Rolen. Odmah posle otvaranja Skupštine 29. maja, došlo je do sukoba između demokrata i „Partije reda“ oko pitanja spoljne politike. Usred tog sukoba, sredinom juna Ledri-Rolen je zatražio da Skupština preda Vrhovnom sudu predsednika Republike i njegove ministre zbog povrede Ustava koju su učinili vojnom intervencijom protiv Rimske Republike. Naime, Ustav je zabranjivao upotrebu vojnih snaga Francuske protiv slobode bilo kojeg naroda. Skupština je odbacila Ledri-Rolenov zahtev, a onda je on zapretio ustankom i tako otkrio svoju nameru da uz pomoć pariskog naroda sruši Bonapartu. Kada su demokrate, zajedno sa narodom izašle na demonstracije, sačekala ih je spremna vojska koja ih je rasterala. Usledile su represalije – 34 demokratska poslanika u Skupštini je lišeno mandata i pohapšeno, dok su vođe demokrata pobegle u Englesku. Došlo je do novog čišćenja činovničkog aparata i Nacionalne garde od demokratskih i republikanskih elemenata. Doneto je još nekoliko zakona o ograničavanju građanskih i političkih prava i sloboda: zabranjeno je političko organizovanje demokrata, povećana je kaucija za listove, opšte biračko pravoje ograničeno uvođenjem trogodišnjeg cenzusa nastanjenosti. Reakcija je trijumfovala, a predsednik Republike je smatrao da se vreme njegove samostalne akcije približava.

135

30. Revolucija u nemačkim zemljama 1848/1849. godine? Francuska revolucija u Parizu je podigla talas burnih dešavanja kojima su bile potresene Nemačka, Habzburška monarhija, i mnogi drugi krajevi Evrope. Revolucionarni talas iz Francuske se, najpre, preneo na susedne oblasti Nemačke. Već 27. februara je došlo do ustanka u Badenu. Tada je u Manhajmu objavljeno sazivanje Velike narodne skpštine, a u zemlji su planule snažne seljačke bune. Pobunjeni seljaci su napadali vlastelinska imanja i zamkove, tražeći ukidanje feudalnih obaveza i podelu zemlje. Pokret je zahvatio i grad Karlsrue u kojem su demokrate tražile sazivanje Opštenemačkog parlamenta. Badenski vojvoda, Leopold I (1830-1852), je na ove događaje odgovorio otpuštanjem konzervativne i imenovanjem liberalne vlade koja je proglasila ukidanje feudalnih prava. Revolucija se proširila i na Vojvodstvo Virtemberg, gde je vladar predao vladu liberalu Fridrihu Remeru. Dramatičnije je bilo u Bavarskoj. Revolucija je tamo otpočela 2. marta u vidu velike demonstracije u Minhenu. Narod je tražio smenjivanje vlade, što je kralj Ludvig I (1825-1848) i prihvatio i potom je obrazovao liberalnu vladu na čelu sa Ditmarom. To ipak nije smirilo situaciju. Nezadovoljne mase su se naoružale i tražile su ozbiljnije političke i socijalne reforme. Kralj to nije mogao ni da prihvati niti da odbije, te se on 19. marta 1848. odlučio na abdikaciju. Presto je preuzeo njegov sin Maksimilijan II Bavarski (1848-1864) koji je sproveo nekoliko reformi: uvoeo je slobodu štampe, propisao je javnost sudskog postupka, proglasio je javnu odgovornost ministara... U međuvremenu su izbili revolucionarni nemiri u Frankfurtu na Majni, potom Hajdelbergu, Hesenu, Rajnskoj oblasti u Pruskoj. U ovim zapadnim i južnim delovima Nemačke, široku osnovu revolucionarnog pokreta činili su seljački nemiri. Zahtevi seljaštva su isti: ukidanje feudalnih prava i dažbina, rešavanje agrarnog pitanja. Početkom marta pruski kralj i dvorska kamarila su osećali da je revolucija na pragu, i zato su bili spremni da učine manje ustupke buržoaziji, kako bi uz njenu pomoć zaustavili revolucionarni talas. Za takve ustupke je bilo kasno. Na vest o događajima u Beču, berlinske mase su 16. i 17. marta izašle na ulice. Njima se suprotstavila vojska te je došlo do krvoprolića: više od 200 poginulih. Da bi smirio pokret, kralj je objavio sazivanje Ujedinjenog landtaga, ali je narod tražio više: povlačenje regularnih vojnih jedinica iz prestonice, donošenje Ustava i obrazovanje demokratske vlade. Kralj je bio primoran da popusti i da prihvati zahteve ustanika. On je 20. marta 1848. obrazovao liberalnu vladu Ludolfa Kamphauzena i Davida Hanzemana. Ipak, ova vlada se pokazala neodlučnom, i već 30. marta sama zatražila od kralja da deo trupa vrati u Berlin. Da bi ublažila negativan utisak koji je ovaj potez stvorio, ova vlada je obećala sazivanje Narodne skupštine izabrane opštim pravom glasa. Tok revolucije u nemačkim zemljama Četrdesetosaška revolucija se u nemačkim zemljama suočila sa tri istorijska problema: 1) socijalnim – ukidanjem feudalizma i rešavanje agrarnog pitanja; 2) političkim – rušenje apsolutizma i zavođenje ustavnosti i parlamentarizma; 3) nacionalnim – ujedinjenje Nemačke i rešenje nacionalnog pitanja u Habzburškoj monarhiji. Kralj i buržoaska vlada Kamphauzen-Hanzeman su znali da bar neka od datih obećanja moraju ispuniti. Zato je 2. aprila, u Berlinu, sazvan Ujedinjeni landtag, kojem je zadatak bio da pripremi izbore za Narodnu skupštinu i donošenje Ustava. Ovaj Landtag je doneo Izborni zakon kojim je biračko pravo dato svim muškarcima starijim od 24 godine, ali su izbori bili dvostepeni, tako da je opšte pravo glasa ipak bilo ograničeno. Ujedinjeni landtag je, uprkos velikom protivljenju reakcije (najenergičniji bio Oto fon Bizmark), uveo skupštinsku kontrolu nad budžetom, slobodu štampe i versku ravnopravnost, i izglasao je kralju odobrenje za zaključivanje državnog zajma koje je traženo još 1847. godine. Rešivši ova pitanja, pruska liberalna buržoazija je bila kolebljiva u rešavanju dva važna pitanja revolucije: agrarno pitanje i nacionalno pitanje. 136

Liberalna pruska buržoazija je u pogledu agrarnog pitanja bila predusitljiva prema plemstvu, ulazeći s njim u kompromise na štetu seljaštva. Pri tome su zanemarivali činjenicu da je agrarno pitanje u čitavoj Nemačkoj centralni problem revolucije i da od načina rešavanja ovog pitanja zavisi angažovanost i odlučnost seljaka u njenoj odbrani; a bez podrške seljaka sve ostale tekovine revolucije su bile nesigurne. Kada se 22. maja 1848. sastala prva Narodna skupština u Pruskoj, agrarno pitanje je rešeno više u korist junkera nego seljaka. Sve seljačke obaveze su podeljene u dve kategorije: one koje se otkupljuju i one kojih se seljak oslobađa bez otkupa.Ove prve su bile mnogobrojnije i teže, naravno. I u pogledu nacionalnog pitanja buržoazija je pokazivala malo revolucionarne inicijative. Nedoslednost i nedemokratičnost, nemačka liberalna buržoazija je pokazala u slučaju ustanka Poljaka u Vojvodstvu Poznanj. Naime, aprila 1848. izbio je revolucionarni pokret u pruskim delovima Poljske. Pruski kraljevski komesar se sporazumeo sa poljskim revolucionarima u zamenu za određene političke ustupke. Vlada Komphauzen-Hanzeman nije bila zadovoljna ovim te je dopustila komandantu pruskih trupa, generalu Pfulu, da napadne ustanike, i potom su započele teške borbe koje su se početkom maja završile porazom Poljaka. Što se tiče ujedinjenja nemačkog naroda, revolucija je ovo pitanje postavila već u martu 1848. godine.Naime, 31. marta se sastala jedna Prethodna skupština (Forparlament), u kojoj je bilo 574 poslanika iz raznih nemačkih država. Njihov zadatak je bio da potraže puteve za stvaranje jedinstvene nemačke države. Tokom trodnevnog rada većina delegata se izjašnjavala za jedinstvenu Nemačku kao federalnu i parlamentarnu carevinu, a manjina za federalnu republiku, koja bi bila stvorena po uzoru na SAD.Jedina odluka koja je bila doneta u Forparlamentu bila je o sazivanju federalnog, opštenemačkog parlamenta od 600 poslanika, koji bi u svim državama bili izabrani opštim pravom glasa i proporcionalno broju birača. Glavni zadatak Parlamenta bio bi usvajanje Ustava Nemačke, u kojem bi se odredili njeno uređenje i njene granice. Parlament bi zasedao u Frankfurtu na Majni. Izabran u dva kruga (1. i 8. maja) frankfurtski Parlament se sastao 18. maja 1848. godine, i tako započeo svoja duga, besplodna zasedanja. Sastavljen pretežno od intelektualaca, Parlament je neočekivano ispoljio prevagu konzervativne orijentacije. To ga je udaljilo od revolucionarnog naroda i pretvorilo ga u debatno telo bez stvarne političke i materijalne moći. Od 600 poslanika Parlamenta, 200 je dolazilo iz Pruske, 120 iz Austrije, a 280 iz ostalih nemačkih zemalja. Poslanici su se podelili u 4 kategorije: konzervativci – koji su bili za prevlast vladara u državi; liberali – koji su bili za ustavnu monarhiju federalnog tipa; demokrate – koji su govorili o demokratskoj federaciji; socijaliste – koji su govorili o „socijalnoj republici“. Predsednik Parlamenta i najuticajnija ličnost u njemu bio je umereni liberal i veliki prusofil Hajnrih fon Gagern. Početkom juna u Pruskoj su reakcionarne snage počele da pripremaju kontrarevoluciju. U Berlinu su počele da se gomilaju trupe, došlo je do otpuštanja radnika, govori se da treba rasterati narodnu skupštinu kako bi se sprečilo donošenje Ustava. Liberalna vlada nije preduzela ništa da ovakvom razvoju stane na put. Ali umesto vlade, reagovao je revolucionarni narod Berlina: 14. juna 1848. izlazi na ulice i demonstrira, tražeći uklanjanje vojske iz prestonice. Demonstranti su provalili u vojni arsenal i naoružali se, ali tako naoružane nije imao ko d aih vodi. Buržoaska vlada se okrenula protiv ustanika i naređuje vojsci da ih razbije. Bez vođe, ovaj ustanak je već narednog dana, 15. juna 1848, razbijen. Tako je počela kontrarevolucija u Pruskoj. Sprovode se represalije i progoni radnika, berlinski garnizon se pojačava, a kralj 20. juna smenjuje Kamphauzen-Hanzemanovu vladu, i obrazuje kabunet Auersvald-Hanzeman (Rudolf Auersvald). Tokom leta plemstvo je sazvalo tzv. Junkerparlament, koji je zasedao od 18. do 30. avgusta, tražeći raspuštanje Narodne skupštine, obrazovanje reakcionarne vlade i zaštitu interesa monarhije i aristokratije. Glavni zastupnici reakcionarnog plemstva bili su Leopold fon Gerlah i general Ernst Pful. Za njihove ideje su se borili i reakcionarni listovi Glasilo krsta i Udruženje za odbranu prava vlasništva. Skretanje Pruske u pravcu reakcije pokazivala je i njena spoljna politika. Naime, u ŠlezvigHolštajnu, pokrajinama na severu Nemačke koje su bile pod vlašću danskog kralja, je došlo do revolucije, koja je odnela pobedu. Danska je onda preduzela akciju kako bi ugušila ovu revoluciju, ali je vlada Šlezvig-Holštajna zatražila pomoć Nemačke i izrazila želju da se ujedini sa drugim nemačkim 137

zemljama. Nemačka javnost je tražila od Pruske da interveniše, ali su se Auersperg-Hanzemanova vlada, kao i sam kralj, kolebali: nisu hteli rat protiv Danske, a nije im stalo ni do revolucionara Šlezvig-Holštajna. Pruska je jula 1848. ipak objavila rat Danskoj, ali ga je vodila neodlučno, sa jedva skrivenom željom da ga ne dobije. Danci su ipak bili poraženi, ali čim je Engleska ponudila posredovanje za mir, Pruska ga je prihvatila. Mir je zaključen u Malmeu 27. avgusta: Šlezvig i Holštajn su ostali u Danskoj. Frankfurtski parlament je ratifikovao ovaj ugovor, što je veoma ogorčilo patriote u Nemačkoj, tako da je u Frankfurtu 18-19. septembra izbio ustanak demokrata. Parlament je pozvao u pomoć prusku vojsku koja je ugušila ustanak. Posle frankfurtskog ustanka reakcija je još više dobila na zamahu. Kralj je oterao sa vlasti kabinet Auersperg-Hanzeman, i sastavljanje vlade poverio generalu Pfulu. Ni na ovu meru Narodna skupština Pruske nije reagovala, već je nastavila da diskutuje o Ustavu. Te diskusije su se konačno završile 12. oktobra 1848. sastavljanjem Ustava. Ustav nije govorio o ujedinjenju Nemačke, ali je proglašavao opštu građansku jednakost, što je značilo likvidaciju svih plemićkih privilegija i oduzimanje božanskog karaktera kraljevskoj vlasti. To je bio znak za reakciju, koja je ustala protiv Narodne skupštine, ali i protiv drugih rekovina revolucije. Reakcija u Pruskoj je počela da deluje kada je stigla vest o gušenju revolucije u Beču 1. novembra 1848. godine. Kralj je najpre smenio Pfulovu vladu i potom imenovao vladu velikog reakcionara grofa Brandemburga, Fridriha Vilhelma. Njegova desna ruka postao je ultrarevolucionar general Fridrih Vrangel. Tek onda je Narodna skupština uputila blagi protest kralju. Kralj je na ovaj protest odgovorio preseljavanjem skupštine iz Berlina u Brandemburg i proglašavanjem opsadnog stanja u celoj zemlji. Skupština je tada, 16. novembra, pozvala narod da obustavi plaćanje poreza i izvršavanje drugih materijalnih obaveza prema državi. Ipak, bilo je kasno. Vlada je čvrsto držala situaciju u svojim rukama, tako da ovaj poziv nije imao nikakvih posledica. Jedini rezultat ovog poziva bio je taj da je kralj 5. decembra 1848. raspustio Skupštinu. To je označilo pobedu kotrarevolucije u Pruskoj. Ipak, kontrarevolucija nije mogla da uništi sve rezultate martovskih dana. Ukinuta feudalna prava se više nisu mogla vratiti, a i ustavno stanje nije moglo biti potpuno poništeno, samo je Ustav koji je izradila Narodna skupština zamenjen Ustavom koji je oktroisao kralj. Po to Ustavu, Pruska je ostala ustavna monarhija sa dvodomnim parlamentom kao najvišom zakonodavnom vlašću. Donji dom se biro na osnovu opšteg prava glasa, a Gornji je imenovao kralj. Vlada je bila odgovorna Parlamentu, ali je kralj imao pravo veta na skupštinske odluke. Pobedama reakcije u Pruskoj i Austriji revolucija u Nemačkoj još nije bila završena. Frankfurtski Parlament je i dalje pripremao opštenemački ustav, a južnonemački republikanci su se spremali da ga, ako zatreba, i oružjem brane. Frankfurtski Parlament je nastojao da organizuje i izvršnu vlast za celu Nemačku, pa je u junu 1848. imenovao nadvojvodu Johana Habzburškog (sin cara Leopolda II 1790-1792) za „vikara Carstva“, a kneza Lajningena (Karl Fridrih Vilhelm Emih) za predsednika vlade Carstva. Ipak, ni namesnik ni vlada carstva nisu imali nikave stvarne moći u rukama, niti uticaja na politiku nemačkih država. Raspravljajući o pitanju uređenja buduće ujedinjene Nemačke, frankfurtski Parlament se u leto 1848. suočio sa najsloženijim pitanjem: koje zemlje ulaze u sastav Nemačkog Carstva? Da li treba stvarati „Veliku Nemačku“ sa Austrijom i njenim nenemačim posedima ili „Malu Nemačku“, bez Habzburških zemalja? U raspravama o ovom pitanju došli su do izražaja nacionalistički apetiti nemačke buržoazije. Većina poslanika je tražila „Veliku Nemačku“, koja bi trebalo, pored austrijskih poseda, da obuhvati još i Alzas, Lorenu, baltičke zemlje, Šlezvig, Holštajn, pa čak i Holandiju i germanske delove Švajcarske. Usvim tim raspravama nije uopšte bilo reči o pravima i zahtevima nenemačkih naroda u budućem Rajhu. Razvoj događaja u centralnoj Evropi je ipak doprineo da u frankfurtskom Parlamentu prevagne ideja „Male Nemačke“. 138

Zahvaljujući tome, Parlament je 27. oktobra usvojio Rezoluciju, koja je poslužila kao osnov ustavnog rešenja i u kojoj se govorilo: „Ni jedan deo Nemačkog Rajha ne može biti ujedinjen u istu državu sa zemljama koje nisu nemačke...“ Za nenemačke delove Habzburškog carstva predviđalo se da sa Nemačkim Rajhom mogu biti povezane samo personalnom unijom. Ova Rezolucija je mogla eventualno da odgovara Pruskoj, koja je računala na vodeću poziciju u „Maloj Nemačkoj“, ali ne i vladaru Bavarske kao i vladarima drugih manjih država južne Nemačke, koji su strahovali od hegemonije Hoencolerna. Još manje je odgovarala Habzburzima koje je trebalo iskuljučiti iz Nemačkog Carstva. Zato je grof Feliks Švarcenberg zagovarao „Džinovsku Nemačku“ od 70 miliona nemačkih i nenemačkih stanovnika u kojoj bi Austrija bila vodeći faktor. Poslednjih dana 1848. godine (28. decembar) Ustav Nemačkog Rajha je bio napisan. Posle niza konsultacija, frankfurtski Parlament ga je konačno i usvojio, 27. marta 1849, sa većinom od 267 za, a 263 protiv. Ustav je definisao Nemačku kao naslednu carevinu u kojoj zakonodavnu vlast ima dvodomni parlament (rajhstag), a vrhovnu, izvršnu vlast ima nasledni car sa širokim pravima i ovlašćenjima među kojima i da potvrđuje ili odbacuje zakone. Pravo glasa u Carevini trebalo je da bude opšte i neposredno. Pošto je Nemačko Carstvo trebalo da bude federalistički uređeno, Ustav je predviđao da se državno jedinstvo ogleda u jedinstvu valute, carinskog zakonodavstva i spoljen politike, dok je sve drugo ostalo u nadležnosti država, članica federacije. Frankfurtski Parlament je raspravljao i oko ličnosti budućeg cara. Izbor je konačno, 28. marta 1849, pao na pruskog kralja Fridriha Vilhelma IV. Ipak, pruski kralj je odbio ponuđenu krunu. To nije bio samo izraz njegovog odbacivanja nemačkog ujedinjenja kao revolucionarnog čina, već i rezultat njegove realne procene tadašnjeg političkog stanja u Nemačkoj. Prihvatanjem carske krune, on bi dospeo u nesporazum sa austrijskim i nekim drugim nemačkim vladarima koji bi mogao da preraste i u ratni sukob. Frankfurtski Parlament više nije imao razloga, ni mogućnosti, da traži drugo slično rešenje, pa ni da postoji, jer se ujedinjenje Nemačke, kakvo je on zamislio, nije moglo sprovesti. Ipak, on je za 15. jul 1849. zakazao izbore za Zakonodavnu skupštinu Carstva koja bi trebalo da se sastane 16. avgusta. Kruna je potom ponuđena nadvojvodi Johanu Habzburškom, ali ni on nije mogao da prihvati krunu, tim pre što su Austrija i Pruska opozvale svoje poslanike iz Frankfurta i što je Parlament sada radio sa poslaničkom manjinom. Iako je bilo očigledno da reakcija ne prihvata „Carski ustav“, borba za njegovo usvajanje postala je glavna preokupacija revolucionarne demokratije u Nemačkoj. Ta borba je u proleće 1849. dovela do nekoliko ustanaka u južnim i zapadnim državama Nemačke. Borba je počela u saksonskoj prestonici Drezdenu, 4. maja 1849. godine. Saksonski kralj je pobegao, a revolucionari su obrazovali privremenu vladu. Uskoro posle Saksonije nemiri su zahvatili industrijske centre Rajnske oblasti, najpre Solingen i Elberfeld. U ovim mestima glavnu snagu pokreta činili su radnici, ali je vođstvo pokreta ipak držala sitna buržoazija. U ustanku u Elberfeldu aktivno je učestvovao Fridrih Engels, koji je komandovao ustaničkom artiljerijom (buržuji mu oduzeli komandu i naredili da napusti grad). Do ustanka je 13. i 14. maja došlo i u Badenu i Pfalcu. Ovde je čak i vojska prešla na njihovu stranu. Badenski vojvoda je pobegao, a ustanici su formirali Izvršnu komisiju čije sedište je bilo u gradu Karlsrue. Ipak, Izvršna komisija, na čelu sa advokatom Lorencom Brentanom nije izašla u susret seljačkim zahtevima i nije htela da bez otkupa ukine sve njihove obaveze prema plemstvu. Isto tako, nije imala hrabrosti da upotrebi regularne trupe koje su prešle na njenu stranu. Tražeći kompromisni izlaz iz nastale situacije, slabila je pokret. I u Pfalcu je ustanak predvođen Avgustom Vilihom, imao uspeha – zauzeti su gradovi Ludvigshafen i Vorms, ali je i ovde buržoaska privremena vlada vodila pokret bez energije, pa je i on bio osuđen na brzi kraj. Za sve ovo vreme frankfurtski Parlament nije bio u stanju da bilo šta preduzme. Jedino na šta se odlučio bilo je da nadvojvodu Johana stavi van zakona. Ugrožen od pruskih trupa, frankfurtski Parlament se 30. maja 1849. povukao u Štutgart. Tu je nastavio da raspravlja i usvaja zakone na koje 139

se niko nije osvrtao, dok mu konačno virtemberška vlada 17. juna nije zabranila sastajanje, a sutradan ga i vojskom rasturila. U međuvremenu, pruske trupe su lomile jedno po jedno revolucionarno središte u južnim i zapadnim oblastima Nemačke. Do kraja juna 1849. svi ti centri su bili uništeni, a u njima su potom uspostavljeni predrevolucionarni režimi. Tako je završena revolucija u Nemačkoj. Hiljade zarobljenika predano je pruskim vojnim sudovima. Mnogi revolucionari su uspeli da napuste Nemačku. Među njima su bili Marks i Engels, koji su se sklonili u Englesku. 31. Revolucjia u Habzburškoj monarhiji 1848/1849. godine? Izbijanje revolucije u Italiji verovatno ne bi bilo dovoljno da zapali celu Evropu. Tek je februarska revolucija u Parizu bila dovoljno snažna da pokrene revolucije preko celog kontinenta. Ona je pokretnula talas revolucija koje su potresale Nemačku, Habzburšku monarhiju, ponovo Italiju, kao i druge države Evrope. Prvi nemiri u Beču su se osetili 6. marta 1848, kada je došlo do manifestacija „Čitalačkog kluba“. Studentska omladina se prva uznemirila i već 12. marta iznela svoje zahteve. Meternih je odbio svaki razgovor o njihovom ispunjenju, i to je dovelo do demonstracija: 13. marta 1848. su izbile dmeonstracije buržoazije, studenata i radnika Beča. Demonstranti su tražili ustav i smenjivanje Meterniha. Vlada je poslala vojsku na demonstrante, i stradalo je oko 50 ljudi. Meternih je potom bio primoran da podnese ostavku i da beži iz Beča. To je bila pobeda naroda. Dvor je tada zatražio od generala Alfreda Ferdinanda Vindišgreca, kojeg je prethodno imenovao za komandanta svih vojnih snaga Monarhije, da umiri demonstrante. Ipak, on nije uspeo u tome. Vlada i Vindišgrec nisu uspeli ni da spreče obrazovanje nacionalne garde od strane ustanika, koji odmah biraju i njen Centralni komitet. Obrazovali su i Akademski legion, od 4 000 studenata, kao elitnu borbenu jedinicu revolucije. Dvor priznaje ove revolucionarne institucije, dozvoljava slobodu štampe i obećava donošenje Ustava u najskorije vreme. Grof Pilersdorf, 17. marta, obrazuje novu vladu umereno liberalnog pravca. Revolucionarni događaji u Beču su bili praćeni masovnim pokretima u ostalim krajevima Carstva. U unutrašnjosti revolucionarna zbivanja imaju tri karakteristige: agrarnog pokreta protiv feudalizma, borbe buržoazije za liberalne i demokratske reforme, i borbe ugnjetenih naroda za nacionalnu emancipaciju. Revolucijom su bili zahvaćeni Mađarska, italijanski posedi Austrije, Češka, južnoslovenski i rumunski krajevi Monarhije. Revojucija u Mađarskoj je počela govorom Lajoša Košuta (1802-1894) u Požunskom saboru 3. marta 1848. godine. U tom govoru Košut je izneo svoj agrarni i nacionalni program, koji je sadržao dve važne tačke: oslobođenje kmetova i obrazovanje mađarske vlade. Dan kasnije Sabor je uputio svoju deputaciju caru u Beč. Deputacija je trebalo caru da saopšti da su Mađari odlučili da okončaju sa kmetskim odnosima uz uslov osiguranja odštete spahijama, da izjednačavaju prava naroda i plemstva... Dok je deputacija boravila u Beču, u samoj Mađarskoj je došlo do pokreta naroda. Peštanska revolucionarna omladina, koju su predvodili Šandor Petefi, Pal Vašvari (istoričar), Mor Jokan (pisac) i Đula Bujovski (novinar, advokat), organizovala je 15. marta velike demonstracije i formulisala je svoj program od 12 tačaka zasnovan na principima „ravnopravnost, sloboda, bratstvo“. On je sadržao zahteve: sloboda štampe i ukidanje cenzure, obrazovanje vlade odgovorne pred Državnim saborom Ugarske, koji bi zasedao u Pešti, godišnje sazivanje Državnog sabora, verska i politička ravnopravnost građana pred zakonom, opšte oporezivanje, osnivanje nacionalne banke, ujedinjenje sa Erdeljom, uklanjanje stranih vojnika sa teritorije Mađarske, zabrana Mađarskim vojnicima da služe u stranim zemljama, oslobađanje političkih zatvorenika. Pre ovih demonstracija Gornji dom Ugarskog sabora (magnati) i bečki dvor su oklevali da prihvate odluke Domnjeg doma o ukidanju kmetstva i o pravu Mađarske da obrazuje sopstvenu vladu. Ipak, usled događaja u Beču i Pešti, morali su da popuste, te su sve odluke Donjeg doma potvrđene, a 17. marta je obrazovana mađarska vlada pod predsedništvom grofa Lajoša Baćanjija i sa Košutom kao ministrom finansija. Potom se započelo sa sprovođenjem reformi. 140

Pod uticajem revolucionarnih zbivanja u Beču i Pešti, marta 1848, izbile su revolucije i u južnoslovenskim zemljama Habzburške monarhije. U Sloveniji je 16. marta došlo do velikih demonstracija u Ljubljani, a snažan je bio i pokret slovenačkog seljaštva. U Hrvatskoj i Vojvodini revolucija je započela istovremeno i po selima i po gradovima. Pobunjeni seljaci su napadali plemićke i manastirske veleposede i proglašavali su podelu zemlje. Građanstvo se takođe buni i postavlja svoje političke i socijalne zahteve. Srpsko građanstvo u Ugarsko je najpre bilo umereno. Na svojim skupšrinama u Pešti (18. marta), Novom Sadu (27. marta), Zemunu i Sremskim Karlovcima ono traži pravo na upotrebu narodnog jezika, verska prava i slobode, dostupnost državnih službi i za Srbe, održavanja crkveno-narodnih sabora svake godine, ukidanje feudalnih prava i privilegija, slobodu trgovine, poreske olakšice, slobodan izbor oficira u Vojnoj granici, samoupravu u gradovima, sudske reforme, slobodu štampe. Još uvek nisu istakli svoj zahtev za teritorijalnom autonomijom za srpski narod. U graničarskim gradovima (Zemun, Pančevo), revolucionarno građanstvo, počevši od 22. marta, zbacuje stare uprave i bira nove. Hrvatsko građanstvo, predvođeno Narodnom strankom (nekadašnji ilirici), već u martu traži od cara iste privilegije koje su date Mađarima. Njihovi zahtevi bili su: ujedinjavanje svih hrvatskih zemalja (Hrvatske, Slavonije, Vojne krajine, Dalmacije i Rijeke), izbor novog, narodnog, umesto staleškog odbora, obrazovanje hrvatske vlade odgovorne Saboru. Ovi zahtevi su bili usvojeni na Velikoj narodnoj skupštini 25. marta 1848. godine, na kojoj je graničarski pukovnik Josip Jelačić izabran za hrvatskog bana (on je još 23. marta od strane cara bio imenovan za novog bana). Revolucija u Češkoj je počela još u prvoj polovini marta. U rešavanja agrarnog pitanja u Češkoj, postojala su dva gledišta među razvijenom češkom buržoazijom. Krupna liberalna buržoazija je tražila ukidanje feudalizma i rešavanje agrarnog pitanja uz davanje obeštećenja plemstvu. Sitno, radikalno građanstvo se protivilo davanju tog obeštećenja. Iste razlike su postojale i u pogledu nacionalnog pitanja. I jedni i drugi su na narodnoj skupštini od 11. marta tražili ujedinjavanje čeških zemalja (Češke, Moravske i Šlezije) u jednu državno-pravnu zajednicu, zajedničku predstavničku skupštinu i „potpunu nacionalnu jednakost Čeha sa Nemcima, u svim češkim zemljama, u školama i nadleštvima.“ Od svih ovih zahteva, liberalna bečka vlada je početkom aprila prihvatila samo jezičku ravnopravnost u Češkoj. Krajem marta su počela i nacionalna vrenja i u Poznanjskom Vojvodstvu, a potom i u dvema drugim slovenskim oblastima Monarhije (Galiciji i SLovačkoj), te pretežno u rumunskoj Transilvaniji. Posle uspeha revolucije tokom marta 1848, Habzburška monarhija je u proleće te godine i dalje bila u velikim sukobima. Svi su očekivali da će postignuti rezultati biti legalizovani donošenjem Ustava, ali dok su građani, seljaci i ugnjeteni narodi postavljali nove zahteve za koje su bili spremni i da nastave borbu, vladajući slojevi društva – plemstvo, birokratija, dvorski i vojni vrhovi – bili su nezadovoljni sprovedenim reformama i težili su da ih ponište. Ustav je 26. aprila 1848. stupio na snagu. On je pretvorio Austriju u ustavnu monarhiju sa Parlamentom (rajhsratom) sastavljenim od dva doma: Gornjeg i Donjeg. Izborno pravo je bilo ograničeno visokim imovinskim cenzusom, a u Rajhsratu car je imao pravo apsolutnog veta. Narod je bio nezadovoljan ovakvim Ustavom i negodovao je tražeći opšte pravo glasa. Liberalna vlada i car su odbili ove zahteve, i 11. maja su doneli Izborni zakon koji je potvrđivao ograničavanje izbornog prava. Potom je doneta i odluka o raspuštanju Akademskog legiona i Centralnog komiteta Nacionalne garde, koji je imao ulogu revolucionarne vlade u senci. To je izazvalo novi ustanak u Beču koji je izbio 15. maja, a koji su podigli dobro organizovani i naoružani studenti i radnici. Pred ustankom, car Ferdinand I (2. mart 1835 – 2. decembar 1848) i dvor napuštaju Beč i 17. maja beže u Inzbruk. Od 17. maja 1848. u Austriji postoje dve paralelne vlasti: vlada u Beču, koja je pod pritiskom revolucionara, i Krunski savet u Inzbruku, u kojem glavnu reč ima nadvojvotkinja Sofija, majka budućeg cara Franca Jozefa, koji je pod pritiskom reakcije i kontrarevolucije.

141

Monarhija i Dvor su bili u teškoj situaciji. Da bi primirili revolucionare, oni su prihvatili novi Izborni zakon, po kojem je Rajhsrat trebalo da bude izabran opštim pravom glasa, dok istovremeno pripremaju kontrarevolucionarne mere kako bi ugušili revoluciju. Takođe, car je vodio dvoličnu politiku i prema ugnjetenim narodima. Da bi dobio odrešene ruke za borbu protiv Italijana i Slovena, car je popustio Mađarima i huškao ih protiv Slovena i Rumuna. Kasnije, kad general Radecki odnese pobedu nad Italijanima, dvor menja politiku prema Mađarskoj, kao i prema revoluciji u samoj Austriji. Ipak, do tada je revolucija napredovala i u Beču, i u slovenskim zemljama. U aprilu 1848, kao odgovor Čeha na poziv nemačkih nacionalista da i češke zemlje izaberu predstavnike za fraknfurtski Parlament, u Pragu se pojavio program Františeka Palackog („ćale češke nacije“). On je široko prihvaćen kao češki nacionalni program u revoluciji. U tom programu je proklamovano da za Čehe postoji realna opasnost od težnji ruskog apsolutizma da stvori univerzalnu monarhiju, i zato je Česima potrebna Austrija. Tako je nastala austroslavinistička koncepcija Čeha, usmerena ne samo protiv ruskog, već i protiv nemačkog ekspanzionizma i hegemonizma. Česima nije odgovarala ideja „Velike Nemačke“, jer bi se tada brojni nenemački narodi našli na jakom udaru germanizacije. Stav Čeha protiv Velike Nemačke i njihova borba za ravnopravan položaj u sopstvenoj zemlji odveli su ih i u otvoren sukob sa nacionalno netolerantnim Nemcima u samoj Češkoj, a i šire od toga – u Habzburškoj monarhiji. Nemački revolucionari, kao i Mađarski, nisu pristajali da i drugim narodima (Slovnenima, Italijanima, Rumunima) priznaju ona nacionalna prava i slobode koje su za sebe same tražili i za koje su se borili. Zato se revolucionarni tabor u Češkoj, kao i Ugarskoj, već u prvoj fazi revolucije raspao po nacionalnoj liniji. Nemci su krenuli putem borbe za ujedinjenje Nemačke i odbranu svoje manjinske hegemonije u češkim zemljama, dok su Česi tražili puteve za odbranu svoje individualnosti i izvojevanje ravnopravnosti. Tako se kod Čeha razvila ideja o osloncu na druge slovenske narode Habzburške monarhije. Sa tim ciljem je zamišljeno sazivanje kongresa austrijskih Slovena, na kojem bi se njihovi nacionalni interesi uskladili sa interesima Monarhije i dinastije. Tako je u maju 1848. sazvan Slovenski kongres u Pragu. Slovenski kongres je otvoren 3. juna 1848. godine. Zahvaljujući poljskim revolucionarima i ruskom revolucionaru Mihailu bakunjinu, Kongres je dobio širi sastav i demokratičniji način rada i raspravljanja od zamišljenog. Iz tih rasprava proistekao je Manifest Slovenskog kongresa u Pragu, u kojem se najpre osporavala opasnost od panslavizma. Dokazivalo se da su Sloveni u Habzburškoj monarhiji i u Nemačkom Savezu ugnjeteni narodi i da zapravo ne traže ništa drugo do pravednost i ravnopravnost, kako za svoje nacionalne grupe u Habzburškoj monarhiji i drugim nemačkim zemljama, tako i prema slovenstvu uopšte. Na saziv i rad Slvenskog kongresa austrijska dvorska kancelarija i liberalna vlada su reagovale slanje trupa generala Vindišgreca na Prag. Potom je u Pragu došlo do masovnih narodnih demonstracija, u kojima je bilo i poginuli. Među njima je bila i Vindišgrecova supruga. Vindišgrec je odgovorio oružanim napadom na Prag 12. juna. Narod je pet dana pružao otpor, ali je 17. juna ipak bio poražen. Istu nacionalnu isključivost, austrijska buržoazija je pokazala i prema poljskom nacionalnom pokretu u Krakovu i Galiciji. Ustanak u Krakovu, austrijske trupe su ugušile topovskom paljbom još 26. aprila 1848. godine. Nacionalni pokret poljskog plemstva u Galiciji Aistrijanci su ugušili pomoću ukrajinskog (rusinskog) seljaštva, koje je bilo nezadovoljno poljskim feudalnim gospodarima. Poljsko plemstvo je vodilo nacionalnu borbu protiv Austrije, a ugnjeteno galicijsko seljaštvo socijalnu i nacionalnu borbu protiv poljskog plemstva. Iz te borbe jedino je Austrija bila na dobitku. Ni Slovenci nisu uspeli da ostvare sov nacionalni cilj: okupljanje svih slovenačkih teritorija u jedinstvenu nacionalnu maticu i političko konstituisanje slovenačkog naroda u federalistički uređenoj Austriji. Razlog neuspeha je bio odlučan stav nemačkih vlasti; društvena i politička nejedinstvenost i pocepanost slovenačkog građanstva. To je odvojilo slovenačko građanstvo od slovenačkog seljaštva i dovelo je do slabljenja revolucionarnog pokreta kod Slovenaca. U leto 1848. revolucija u Austriji je nastavljena, iako je bilo jasno da je ona u opadanju. Bune su i dalje izbijale u različitim delovima Carstva. U takvoj situaciji se 22. jula u Beču sastao opštim pravom 142

glasa izabrani Rajhsrat. Među njegovih 383 poslanika preovladavali su građani i to slovenskog porekla. Najvažnije delo ovog Rajhsrata bilo je usvajanje dekreta od 7. septembra o ukidanju bez otkupa kmetstva, kuluka i počasnih prava plemića. Posle ovoga, austrijska buržoazija smatrala je da revoluciju treba završiti. Buržoaziji je bilo dosta revolucije i htela je mir. Usled takvog raspoloženja, dvor se vratio iz Inzbruka u Beč. Po povartku cara u Beč, jedna od prvih mera bečke vlade bilo je smanjenje nadnice radnicima na javnim radovima (23. avgusta). To je dovelo do radničkog ustanka, koji je vlada uz pomoć vojske razbila. Početkom septembra, Dvor je odlučio da se usmeri na najjače središte revolucije u Monarhiji – na Mađarsku. Na dan 31. avgusta, car je objavio dekret o raspuštanju mađarskog Parlamenta. Za komandanta carske vojske koja je trebalo da umiri Mađare imenovan je hrvatski ban Jelačić. Ban Jelačić je u sukobu sa Mađarima pretrpeo poraz. Car je 4. oktobra naredio da mu se iz Beča uputi pomoć. Bečki revolucionari, znajući da bi ovo moglo da poništi tekovinu čitave revolucije u Habzburškoj monarhiji, ponovo se dižu na ustanak 6. oktobra 1848. godine. Prvo se pobunio Studenstki legion, a pratili su ga radnici i sitna buržoazija. Ustanici su sprečili da regularne trupe krenu protiv Mađara. Potom se i deo Nacionalne garde pridružuje revolucionarima, a narod provaljuje u magacine s oružjem i odnosi oko 30 000 pušaka. Pod oružjem je bilo oko 100 000 bečkih revolucionara. Car i Dvor, su bili uplašeni i primorani da još jednom napuste prestonicu – odlaze u Olomuc u Moravskoj. Beč je bio ponovo u rukama revolucionara, ali oni nisu bili dobro organizovani, a nisu bili ni potpuno jedinstveni. Prestonicom je zapravo vladao okrnjeni Rajhsrat, koji se ne usuđuje da proglasi republiku, niti da pozove mađarske revolucionarrne trupe koje su svega 20km od Beča. Sami Mađari prave grešku što i bez poziva ne marširaju ka Beču. Neodlučnost i neorganizovanost revolucionara koristi reakcija kako bi se reorganizovala. Glavni komandant austrijske vojske Vindišgrec se spaja sa Jelačićevim graničarskim odredima i priprema zajednički napad na Beč. Njihove snage su brojale oko 70 000 vojnika, dok je u Beču bilo 100 hiljada nedovoljno naoružanih, i loše vođenih revolucionara. Komandant odbrane Beča bio je književnik Vencel Mesenhauzer, dok je najsposobniji komandant među bečkim braniocima bio poljski revolucionar Jozef Bern. Frankfurtski Parlament je pokušao da posreduje i spreči krvoproliće. Uputio je caru i ustanicima delegaciju da potraže kompromis. Car je odbio pregovore, i onda se jedan od dvojice delegata (Robert Blum) pridružio bečkim revolucionarima. Carske trupe su započele napad na prestonicu 26. oktobra 1848, artiljerijskim bombardovanjem koje nije prestajalo sve do 28. oktobra. Optinski savet Beča je još 27. oktobra bio spreman na kapitulaciju, ali su se tome usprotivili Studentski legion i Mobilna garda. Narednog dana mađarski general Moh je samoinicijativno pokušao da sa 15 000 svojih vojnika pomogne bečkim revolucionarima, ali je kod Švehata pretrpeo poraz od nadmćnijih trupa bana Jelačića. Opšti juriš kontrarevolucionara na Beč je započeo 30. oktobra. Vođene su teške borbe, da bi 1. novembra konačno bio slomljen otpor revolucionara. U borbama je pogino preko 2 000 revolucionara i 1 100 vojnika carskih trupa. General Vindišgrec je proizveden za maršala. Opsadno stanje u prestonici je trajalo do maja 1849. godine. Pošto agrarno pitanje nije bilo rešeno, seljaštvo je ostalo nezadovoljno, ali ono krajem 1848. i početkom 1849. nije bilo borbeno kao na početku revolucije. Događaji koji su tokom 1848. potresali Austriju su doveli i do smene na prestolu. Umesto Ferdinanda I, koji je abdicirao, na presto je došao njegov sinovac, osamnaestogodišnji Franc Jozef (1848-1916). Na čelo vlade je došao grof Feliks Švarcenberg koji je carstvu izgradio Oktroisani Ustav.

143

Revolucija u Mađarskoj Tokom martovskih dana 1848, vođstvo revolucije u Mađarskoj je došlo u ruke liberalnog plemstva, u to uglavnom srednjeg i sitnog. U političkom pogledu ono nije bilo jedinstveno, već se podelilo na konzevrativno, umereno i levičarsko. Ta podela se uočavala i u vladi, proizašloj iz revolucije: desno krilom, spremno na saradnju sa dvorom i magnatima, predstavljali su predsednik Baćanji i grof Ištvan Sečenji. Umerenu struju u vladi činili su grofovi Gabor Klauzal, Ferenc Deak i Jožef Etveš, dok su na levom krilu bili najuticajniji članovi vlade, ministar finansija Lajoš Košut i Bertelan Semere. Iako proizašla iz revolucije, ova vlada nije bila revolucionarna već kompromisna. Njen najvažniji zadatak bilo je izmirenje sa magnatima i Dvorom, radi suzbijanja masovnog narodnog pokreta i zaštite materijalnih i društvenih interesa plemstva. U tom cilju Ugarski sabor je, u saglasnosti sa vladom, priznao vrhovno zapovedništvo kralja (cara) nad vojskom, a nije došlo ni do čišćenja administrativnog aparata. Najvažnije pitanje kojim se Sabor bavio posle izbijanja revolucije bile je regulisanje agrarnih odnosa. Sabor jeusvojio Zakon o agrarnim odnosima, po kojem je u celoj Mađarskoj ukinuto kmetstvo, a seljaštvo oslobođeno rabota (kuluka), devetine i crkvenog desetka. Plemstvu je garantovana nadoknada za gubitke pretrpljene ukidanjem ovih seljačkih obaveza, a odobreno mu je i da otuđuje svoje posede. Ipak, agrarno pitanje ovim zakonom nije bilo rešeno. Seljacima je bilo priznato praco samo na sesionalnu zemlju, tj. na onu koju je i ranije držao u stalnom posedu. Sve ostale zemlje su ostale u vlasništvu plemstva, tako da velika bezemljaška masa seljaka nije dobila ništa. Većina seljaka je i posle marta 1848. bila za produžavanje revolucije, dok je vodeći plemićki sloj bio za njeno smirivanje. U proleće 1848. došlo je do više seljačkih nemira. Protiv ovih nemira vlada je intervenisala oružanom silom. Još tri pitanja od ključnog značaja za sudbinu revolucije u Mađarskoj su pokazala ograničenost i nedoslednost aristokratije, pa i buržoazije- Prvo je bilo pitanje političkih reformi, drugo odnosa prema Beču i Habzburzima, a treće stava prema nacionalnom pitanju i nacionalnostima u sopstvenoj mnogonacionalnoj državi. Političke reforme su izvedene polovično i sa mnogo ograničenja. Građani su izjednačeni pred zakonom, osnovna politička prava i slobode su garantovani, ali više načelno nego praktično. Sloboda štampe je ograničena visokom kaucijom koja je bila potrebna za pokretanje listova, sankcionisana je uvreda kralja, podstrekavanje protiv vlade; staleške podele su ukinute, ali je uveden visoki izborni cenzus – posedovanje nekretnina od 300 forinti vrednosti ili stalni prihod od 100 forinti. Ceo mađarski revolucionarni pokret 1848/49. godine se od početka revolucije borio za ostvarivanje nacionalne nezavisnosti Mađarske. Ipak, vođstvo revolucije se dugo nije usuđivalo da pribegne radikalnim sredstvima i kidanju veza zavisnosti sa Bečom. S jedne strane, zbog vezanosti za austrijska tržišta, a s druge, iz straha od sopstvenih masa seljaštva, građanstva i nacionalnosti, ono je težilo ne prekidu, već poravnjanju sa Habzburzima, ne potpunoj nezavisnosti od Carevine, već legalizaciji povlašćenog položaja Mađarske u njoj. U nacionalno i konfesionalno veoma složenoj Ugarskoj, nacionalno pitanje je izbilo u prvi plan već prvih dana revolucije, tim pre što je i sam mađarski pokret imao veoma izrazita nacionalna obeležja. Sve struje u revoluciji su težile nacionalnoj slobodi, nezavisnosti i afirmaciji mađarske nacije, ali i ne samo to, već i premoći i dominaciji mađarstva u translajtanskoj polovini Habzburške monarhije. Ono što su tražili za sebe u odnosu na Nemce i dotadašnju germansku hegemoniju u Carevini, mađarski revolucionari nisu bili spremni da priznaju i nemađarskim narodima u Ugarskoj. Mađarski revolucionari, Košut pre svih, su smatrali da bi priznavanje nacionalnih prava u Ugarskoj bilo kojoj naciji, osim mađarskoj, umanjilo sve rezultate martovskih dana i vodilo bi razbijanju mađarske nacije i države. Svaki plan o autonomiji pojedinih naroda u okvirima Ugarske ili o federativnom uređenju mađarske države, vođstvo revolucije je smatralo apsurdnim. Umesto toga, vođstvo revolucije je ponudilo koncept o jednoj „mađarskoj političkoj naciji“ i jednom službenom „diplomatičnom jeziku“, naravno mađarskom, u celoj državi. Ravnopravnost naroda u toj državi bi se ostvarivala kao pravna 144

jednakost svakog pojedinca i kao sloboda negovanja nacionalnog jezika i kulture, u sferama privatnog i porodičnog života. Ovakva nacionalna politika vođa mađarske revolucije je podstakla izbijanje građanskog rata na nacionalnoj osnovi u Mađarskoj, u kojem su svi nemađarski narodi, kao slabija strana, potražili najpre razumevanje, a zatim zaštitu Beča, da bi se na kraju našli u ulozi gušilaca mađarske revolucije za račun Habzburške kontrarevolucije. **** Srpski okret u Ugarskoj je započeo kao socijalno, agrarno i političko previranje među seljaštvom, građanstvom i intelektualnom omladinom, as umerenim nacionalnim zahtevima. U aprilu 1848. taj pokret je dobio široke razmere, a najburniji je bio u Velikokikindskom distriktu, u Šajkaškoj, kao i sremskoj i banatskoj Vojnoj granici, u Novom Sadu, u Potiskom distriktu, u Sremskoj županiji. Na ovaj pokret mađarske vlasti su reagovale slanjem vojske, prekim sudovima, smrtnim presudama, nailazeći pri tom na odobravanje srpskog plemstva i najkonzervativnijih krugova građanstva. U to vreme ovaj sukob još nije imao karakter mađarsko-srpskog nacionalnog sukoba. Ali pošto se srpski pokret nije dao ugušiti, i pritisnut teškim mađarskim represalijama, srpski pokret je počeo da sve glasnije i razrađenije iznosi svoje nacionalne zahteve. Srpski seljaci i građani su tražili ukidanje feudalnih dažbina, podelu zemlje, liberalizaciju i demokratizaciju društvenih i političkih odnosa, priznavanje nacionalnih prava, i to ne samo načelno već kroz konkretna politička, pravna i konstitucionalna rešenja. Ta rešenja bi trebalo da sadrže garancije za versku, jezičku i političku ravnopravnost obrazovanjem autonomne srpske teritorije u Ugarskoj i izborom srpskog vojvode. Sve ovo je trebalo ostvariti na Srpskom narodnom saboru. Pošto su srpski zahtevi odbijeni od strane Mađara, Srbi su, uprkos protivljenju Mađara, održali sastanak Sprkog narodnog sabora – revolucionarne Majske skupštine (1-3, tj. 13-15. maj) – u Sremskim Karlovcima. Na ovoj Skupštini karlovački mitropolit, Josif Rajačić, je proglašen za patrijarha, a graničarski pukovnik Stevan Šupljikac za vojvodu srpskog. Pored toga, na Skupštini su donete i druge odluke: - proklamovana je politička sloboda i nezavisnost srpskog naroda „pod Domom austrijskim i obštom Krunom ugarskom“; - proglašena je „Srbska Vojvodina“, u čiji sastav ulaze „Srem s Granicom, Baranja, Bačka s Bečejskim dištriktom i Šajkaškim batalionom i Banat s Granicom i Dištriktom Kikindskim“; - Vojvodina stupa u „politički savez“ sa Trojednom Kraljevinom Hrvatskom, Slavonijom i Dalmacijom, a „na temelju slobodne i savršene jednakosti“; - obrazovan je Glavni narodni odbor, kao izvršni organ Narodnog sabora, imenovano je 48 njegovih članova, koji će nešto kasnije za svog predsednika izabrati Đorđa Stratimirovića; - priznata je „vlaška narodna samostalnost“ u Banatu. Izabrana je delegacija koja je trebalo da o odlukama Skupštine obavesti i Hrvatski sabor i delegacija koja je trebalo da prisustvuje Slovenskom kongresu u Pragu (Pavle Stamatović predsednik južnoslovenske sekcije, Nikanor Grujić, Jovan Subotić, Đorđe Stojaković). U saradnji sa Mađarima, car Ferdinand I je u Inzbruku pred srpskom delegacijom koju je predvodio patrijarh Rajačić, odbacio odluke Majske skupštine kao ilegalne i uputio srpski narod na pokornost mađarskoj vladi. On je zabranio i Šupljikcu da napusti svoju jedinicu u Italiji i odeu Karlovce da preuzme vojvodsku titulu. Ipak, dvorski krugovi, predvođeni nadvojvotkinjom Sofijom su ohrabrivali Srbe da pružaju otpor Mađarima. Mađari svakako nisu hteli da učine ustupke Srbima, ali kada su dobili podršku cara, onda je rat protiv Srba bio odlučen. Generalu Janošu Hrabovskom, komandantu graničarskih trupa u Petrovaradinu, naređeno je da napadne Sremske Karlovce i da rastera Glavni odbor. On je i preuzeo taj napad 12. juna 1848, ali je bio odbijen od strane milicijskih odreda Đorđa Stratimirovića i srbijanskih dobrovoljaca. Tako su započele borbe između Srba i Mađara, koje u trajale sve do polovine 1849. godine. 145

Kada je Beč septembra 1848. odlučio da raskine sa mađarskom vladom i da pokaže svoj pravi stav prema revoluciji u ugarskoj, Dvor je počeo da zadobija srpski kao i pokrete ostalih nacionalnosti u Mađarskoj. U tom smislu išla je i carska potvrda Josifa Rajačića za patrijarha, a Stevana Šupljikca za vojvodu, koja je data 15. decembra 1848. godine. Habzburška nagrada Srbima za saradnju u lomljenju mađarskog pokreta na kraju revolucije bilo je Vojvodstvo Srbije i Tamiškog Banata. U revolucionarnom pokretu Hrvatske dominiraju dva ista pitanja kao i u celom Podunjavlju: agrrno i nacionalno. Agrarni pokret je masovan, i Narodna skupština je 25. marta u „Zahtevanju naroda“ postavila pitanje o ukidanju kmetstva. Izlazeći tom zahtevu u susret, ban Jelačić je proglasom od 25. aprila objavio da se kmetski odnosi u Trojednoj Kraljevini ukidaju. To je proširilo osnovu hrvatskog nacionalnog pokreta 1848, ali seljaci i dalje nisu bili zadovoljni – tražili su podelu zemlje i ukidanje svih feudalnih davanja, i nastavljaju svoje bune. Protiv tih buna sada je i banska vlast istupila oružanom silom i prekim sudom. Na nacionalnom planu, hrvatska politika u toku revolucije nije bila sasvim jedinstvena. Među hrvatskim političarima bilo je dosta pristalica Mađarske (mađarona), naročito u Slavoniji, ali prevagu su ipak imali narodnjaci, među kojima su bivši ilirici bili najagilniji. Zahvaljujući njima, Skupština je još 25. marta donela odluku o poništenju realne unije sa Mađarskom, koju je hrvatsko plemstvo prihvatilo još 1790. godine. (reallna unija – dve+ države imaju pojedine zajedničke organe vlasti, ali nisu jedna država, već su suverene) Početkom juna 1848. sastao se novoizabrani Hrvatski sabor. Sabor je potvrdio Jelačićev izbor za bana, ukinuo je staleške privilegije usvojivši načelo opšteg oporezivanja, i prihvatio je stavove o potrebi federativnog preustrojstva Habzburške monarhije. Sabor je ponovo potvrdio odluku o ujedinjenju svih hrvatskih zemalja, a prihvatio je i savez sa Srpskom Vojvodinom. Potom je odredio barona Franju Kulmera da podnese sve ove odluke na uvid i odobrenje caru. Međutim, car je postupio kao i u slučaju Srba – Hrvati se morau potčiniti mađarskoj vladi. za carskog komesara koji je trebalo da sprovede ovu carsku volju imenovan je baron Jožef Hrabovski. Na zahtev mađarske vlade car je doneo i odluku o smenjivanju Josipa Jelačića sa banskog položaja. Car i Dvor ipak nisu nameravali da ove odluke o Hrvatskoj sprovedu u delu. U leto 1848. oni su hrvatsko-mađarskom sukobu zauzeli neutralan stav. Ovakvim držanjem više su pogođeni Mađari, koji smatraju da je dužnost vladara da uguši pobunu u Hrvatskoj. Ipak, kada su banske trupe slomile otpor mađarskih pristalica u Osijeku i Vukovaru, a naročito kada je Josip Jelačić 31. avgusta 1848. zauzeo Rijeku, postalo je jasno da je Dvor na strani Hrvata. Ipak, to nije donelo mnogo Hrvatima. Oni nisu uspeli da ostvare svoj nacionalni program – ujedinjenje svojih zemalja u Trojednu kraljevinu. Među Slovacima je revolucija u Mađarskoj imala velikog odjeka. Slovački nacionalno-politički program je bio obazriv prema Mađarima. On je potpuno uvažavao potrebu očuvanja državnog jedinstva Mađarske i nije tražio teritorijalnu posebnost Slovaka. Ipak, tražio je poštovanje nacionalnog identiteta svog naroda, koji bi se izražavao na političkom i jezičko-kulturnom planu. Svaka narodnost Ugarske bi, prema ovom programu, trebalo da ima svoje vlastito narodno predstavništvo (sabor ili kongres), u kojem bi se raspravljali posebni nacionalni problemi, dok bi se opštedržavna pitanja rešavala u Ugarskom saboru. U njemu bi predstavnici svake narodnosti mogli da se služe svojim jezikom. Ove mere nisu dirale u teritorijalni integritet Ugarske, a obezbeđivale su i političku i jezičku ravnopravnost nemađarskim narodima, ali ih je mađarsko revolucionarno vođstvo odbacilo. Krajem leta 1848. u Slovačkoj je izbio ustanak, koji su predvodili Jozef Miloslav Hurban, Ljudevit Štur, i Mihail Miloslav Hodža. Ovim više hiljada seljaka, u ustanku je učestvovao i veći broj dobrovoljaca drugih narodnosti. Ustanak je doživeo neuspeh, kako zbog nadmoći protivnika, tako zbog sukoba među samim Slovacima – između protestanata i katolika. Tek posle neuspeha ustanka, slovački pokret je radikalizovao svoj pokret. U januaru 1849. formulisan je novi nacionalni program, koji je tražio potpuno teritorijalno-administrativno odvajanje Slovačke od Ugarske, obrazovanje Slovačkog sabora i upotrebu slovačkog jezika u svim službama zemlje. U isto vreme kad i Slovaci, sličan nacionalni program formulisali su i Rusini (Ukrajinci), zahtevajući obrazovanje jedinstvene nacionalne teritorije u okviru Habzburške monarhije. 146

Rumunski nacionalno-revolucionarni pokret u Erdelju (Transilvanija), u Bukovini i Banatu je izbio aprila 1848. godine, Odlučujući podsticaj mu je dao prvi rumunski nacionalni skup u Blažu, koji su 18/30. aprila organizovali Avram Janku, Simon Barnuciu, Jon Buteanu i grupa mladih intelektualaca koji su se posle početka revolucije okupili u Erdelju. Tu su bila usvojena dva važna stava – ukidanje kmetstva i nacionalna ravnopravnost Rumuna u Ugarskoj – koje je trebalo razraditi na velikoj skupštini rumunskog naroda zakazanoj za 1/15. maj, takođe u Blažu. Na nacionalnoj skupštini se okupilo oko 40 000 Rumuna, i u diskusijama na skupštini izdvojile su se tri struje: lojalisti, liberali i radikalne demokrate. Lojalisti su bili za vernost caru i dinastiji, a predvodili su ih episkopi Andrej Šaguna i Joan Lemeni. Liberali Georgea Braiciua i Timoteja Eipanua su se zalagali za autonomiju Transilvanije u ustavnoj Monarhiji i za ukidanje feudalizma. Demokrate su postavljale niz radikalnih političkih i socijalnih zahteva. Skupština je usvojila razrađen nacionalni program (Nacionalnu peticiju), koji je sadržao usaglašene zahteve liberala i demokrata: nezavisnost rumunske nacije sa pravom da bude zastupljena u Dijeti zemlje i u javnim funkcijama u srazmeri sa svojim brojem, pravo da se rumunski jezik koristi u zakonodavstvu i administraciji, nezavisnost rumunske crkve, ukidanje kmetstva bez obeštećenja, sloboda industrije i trgovine, kao i ukidanje esnafa, sloboda reči, pisanja i štampe, poresko izjednačavanje građanja i progresivno oporezivanje, sazivanje Ustavotvorne skupštine u kojoj bi bili i rumunski zastupnici i odlaganje pristupanja “savezu” sa Ugarskom do donošenja njenih zaključaka. Skupština u Blažu je na kraju imenovala Rumunski nacionalni komitet, kao i izvršnu vlast koja je trebalo da deluje u gradu Sibiu. I ovi rumunski zahtevi su imali sudbinu kao i zahtevi drugih naroda Habzburške monarhije: odbili su ih i car i mađarska vlada. Za njihovo ostvarenje, Rumuni u Ugarskoj su vodili teške borbe i protiv cara, i protiv Mađara, i protiv nemačkog stanovništva u Transilvaniji, u Banatu, u Krišani i u Maramurešu. Suočeni sa ovim okolnostima, rumunski revolucionari su, posle nove skupštine u Blažu od 3/15. do 13/25.septembra 1848, odlučili da se prihvate oružja. Borbe su počele u oktobru, a cilj Rumuna je bilo proterivanje Mađara iz Transilvanije. U toj borbi rumunski pokret se oslanjao na pomoć carskih trupa, da bi na kraju završio kao pomoćno sredstvo za gušenje mađarske revolucije. U toku tih borbi, episkop Šaguna je februara 1849. podneo caru Francu Jozefu memorandum sa jednim novim nacionalnim programom. U njemu se tražilo stvaranje rumunske autonomne kneževine u okviru Monarhie, u koju bi bile uključene sve „rumunske“ oblasti Carevine: Transilvanija, Bukovina i Banat. Ipak, i ovaj rumunski zahtev je bio odbijen. **** Mađarska revolucija, iako je bila opterećena brojnim socijalno-ekonomskim i političkim, i nacionalnim problemima, najduže je trajala. Krajem jula car Ferdinand I je bio spreman da se obračuna sa revolucionarnim Mađarima i da poništi sve tekovine mađarske revolucije. Upravo u to vreme sastavo se novi Državni sabor Ugarske, izabran na osnovu ograničenog opšteg prava glasa (poslanici 70% iz redova plemstva, 28% iz redova inteligencije, 2% iz reda građanstva, a seljaštvo je predstavljao Mihalj Tančić). Jedno od prvih pitanja koje je Sabor rešio bilo je pitanje obrazovanja nacionalne armije. Ovo pitanje je trebalo hitno rešiti, naročito kada je Jelačić ušao u Rijeku (31. avgust), i kada je objavljen carski reskript koji je označio politički raskid između krune i mađarske revolucionarne vlade. U samoj mađarskoj vladi tada je izbila kriza. Iz nje su izašli svi koji su bili protiv raskida sa Bečom i protiv nastavljanja revolucije: Mikloš Esterhazi, Etveš, Klauzal, Deak. U vladi su ostali još samo Košut, Semere i Lazar Mesaroš. Košutova politika je bila odlučna: borba protiv kontrarevolucije, uključujući tu i carski dvor. Košut je uspeo da izdejstvuje od Sabora obrazovanje Komiteta odbrane, kojem je on postao lider. Potom je došlo do nesporazuma između Košuta i rekonstruisane Baćanjijeve vlade, tako da je u mađarskoj krajem 1848. i početkom 1849. godine postojalo dvovlašće: na jednoj strani vlada, na drugoj Košutov Komitet Odbrane. Sukob među njima je bio rezultat različitog pogleda na dalji tok revolucije. 147

Konzervativniji krugovi su podržavali kompromisno raspoloženu vladu, dok su revolucionarne i demokratske snage stale na stranu Košuta. Košut je uspeo da organizuje jaku vojsku, da je organizuje za otpor kontrarevoluciji, ali opozicija (tzv. Partija mira) nije bila savladana. Toje samo slabilo revoluciju, tim pre što je Partija mira imala svoju struju u vojsci (vojsku predvodio general Gergej). I pored unutrašnjih nesporazuma, mađari su 29. septembra, pobedom kod Pakozda, uspeli da odbiju Jelačićev napad. Istovremeno su generali Percel i Gergej porazili i jednu austrijsku vojsku, ali nisu prišli u pomoć bečkim revolucionarima. Posle pobede nad bečkom revolucijom, ohrabrena reakcija je, u saradnji sa Srbima, Rumunima, i Hrvatima, pokrenula opštu ofanzivu protiv Mađarske. Mađarske trupe su morale da napuste Banat, Transilvaniju, Košiće, i Miškolc, a Vindišgrec je zauzeo Požun, Đer i decembra 1848. se približio Budimu i Pešti. Mađarska vlada se potom, 5. decembra, prebacila u Debrecin. Tada je došlo do sukoba između Gergeja i Košuta oko toga kojim sredstvima i dokle treba nastavljati rat. Košut je hteo da smeni Gergeja, ali usled protivljenja vlade nije mogao. Uprkos nesporazumima, mađarska vojska je tokom proleća 1849. nanela nekoliko poraza austrijskim trupama. Gergej je tada propustio priliku da maršira na Beč. Ove aprilske pobede su ojačale Košutovu revolucionarnu struju i odlučnost da do kraja ratuje protiv Habzburga. Ta odlučnost je dobila podršku i u narodu, ali i u političkoj javnosti. Naime, na Saboru 14. aprila 1849. usvojena je Deklaracija nezavisnosti i odluka o detronizaciji Habzburga. Mađarska je proglašena slobodnom i nezavisnom državom, a Košut je izabran za njenog predsednika. Novu vladu je sastavio Semere. Ipak, Košutova vlada je propustila priliku da čvršće veže za sebe seljaštvo. Isto tako nije potražila puteve za rešavanje problema sa nemađarskim narodima. kada se našla pred raspadom, u pomoć joj je uskočio ruski car Nikolaj I. On se 21. maja 1849. u varšavi sastao sa Francom Jozefom i postigo dogovor o učešću ruske vojske u gušenju mađarske revolucije. Mesec dana od Varšavskog dogovora, 21. juna 1849, jedna ruska armija od 100 000 vojnika pod komandom generala Ivana Paskjeviča ušla je sa severoistoka u Mađarsku. Istovremeno, napredovanje je započela i austrijska armija, kojom je komandovao general Julijus Jakob Hajnau. U ofanzivu su prešle i srpske, rumunske i hrvatske snage. Mađarska vlada je drugi put napustila Peštu i povukla se u Segedin. „Partija mira“ je hitno tražila nagodbu sa carem. Košut je bio primoran da na generala Artura Gergeja prenese svu vlast u zemlji, dok je on sa grupom svojih sledbenika otišao u doživotno izgnanstvo. Gergej se sa svojom vojskom predao Rusima kod Vilagoša, uputivši naredbu i ostalim komandantima da urade isto. Nisu ga svi poslušali, te je u pojedinim delovima Mađarske otpor pružan sve do oktobra 1849. godine. Poslednje utvrđenje koje je palo bilo je utvrđenje Komarno, koje je palo 5. oktobra, a branio ga je general Klapka. Pošto je osvojena Mađarska, sprovedene su oštre represalije. Pogubljeno je 114 vojnih i političkih funkcionera revolucionarne Mađarske...

148

32. Balkan u revoluciji 1848/1849. godine? Načelima građanske jednakosti, antifeudalizma i nacionalne slobode, evropska revolucija 1848/49. godine je izazvala snažne odjeke i među balkanskim narodima. Utičući na njihove nacionalne pokrete, ona je indirektno uticala i na tokove istočnog pitanja. Na balkanske Srbe, uticaj revolucije 1848/49. je bio posredan, preko Srba u Ugarskoj, koji su revolucijom bili zahvaćeni direktno i u njoj učestvovali svim svojim snagama. Srbi iz Kneževine su, kao dobrovoljci (oko 8 000) pod vođstvom Stevana Knićanina, priskočili u pomoć Srbima u Ugarskoj. To je jačalo nacionalnu svest čitavog srpstva, jer je uticalo i na širenje srpske političke propagande u mnogim delovima balkanske Turske. kako bi ta propaganda bila što uspešnija, Ilija Garašanin je 1849. obrazovao posebnu organizaciju, kojoj je na čelo postavio svog pouzdanika Jovana Marinovića (delatnost ove organizacije je trajala do 1853, tj. do prvog odlaska Ilije Garašanin sa vlasti; drugi odlazak bio 1861-1867). Ostali uticaji revolucije 1848/49. na balkanske Srbe, kao i na Bugare, Grke i neke druge narode, bili su ideološke prirode: došlo je do izražaja u narednim godinama i decenijama daljim jačanjem i širenjem ideja građanskog liberalizma i nacionalne emancipacije. Najsnažniji i najdirektniji odjeci evropske revolucije 1848/49. godine među balkanskim narodima došli su do izražaja u rumunskim kneževinama i na Jonskim ostrvaima, koja su još od 1814. bila pod britanskim protektoratom. Mlado rumunsko građanstvo i njegova inteligencija, obrazovana na Zapadu, bili su zahvaćeni idejama buržoasko-demokratske revolucije još pre izbijanja velikih potresa u Evropi. U njihovim redovima je nastala i revolucionarna organizacija Pravda-bratsvo, čiji je program sadržao: ujedinjenje svih rumunskih oblasti u jedinstvenu i nezavisnu državu, ukidanje feudalnih privilegija i sprovođenje agrarne reforme, politička demokratizacija zemlje i stvaranje nacionalne armije. Program rumunskih revolucionara je prihvatio i manji deo liberalnog plemstva, ali su za njim masovno išle zanatlije, trgovci, intelektualci, a naročito seljaci. Zahvaljujući tome, revolucionarni pokret u Vlaškoj je postigao veliku snagu i masovnost, naročito u junu 1848. godine. Revolucionari su ovladali prestonicom i obrazovali su svoju vladu. Međutim, socijalni (antifeudalni) radikalizam seljaštva, kao noseće snage pokreta, odbio je od njega konzervativnije elemente. U redovima revolucije došlo je do rascepa. Levo krilo revolucije, predvođeno Nikolaem Balčeskuom, pokušalo je da sprovede njen program, ali nije uspelo: njegove napore je presekla strana, ruska i turska, vojna intervencija. U septembru 1848. ruska vojska je okupirala Moldaviju, a turska Vlašku. Za Turcima su u Vlašku došli i Rusi. Najborbeniji rumunski revolucionari su pobegli u Transilvaniju. Ugovorom u Balta Limanu, od 1. maja 1848. godine, Rusija i Turska su se dogovorile o povlačenju svojih trupa iz kneževina posle konačnog smirivanja situacije. Na Jonskim ostrvima revolucija je počela ustankom na kefaloniji, septembra 1848. godine. Englezi su uspeli da smire ovaj protest, a tazatim su preduzeli mnoga hapšenja i druge represivne mere. To je samo pogoršavalo situaciju, te je došlo do više atentata, a avgusta 1849. je izbio novi ustanak. Glavni nosioci su bili seljaci. I ovaj ustanak je ugušen, ali je nezadovoljstvo trajalo sve do 1851. godine.

149