Opsta 1 skripta

1.Шта је еп? Епске технике? Један од основних облика епике, еп, писан је у стиху, а у књижевности је познат и под именима епопеја, спев, поема, наративна песма. Он спада у најстарије епске врсте, а уједно представља и највећу форму епске књижевности у стиху. Стварност у епу је приказана у њеном тоталитету, те укључује важне историјске догађаје, веровања, обичаје везане за одређени народ, а оживотворене у лику главног јунака, протагонисте, чији психички живот, доживљаји и догађаји који се врте око њега као центра збивања одражавају целокупан дух епохе у којој дело настаје. Приповедач епа је све до романтизма по правилу објективни и свезнајући, а епски стил је углавном узвишен. Карактеристичне за еп и епску поезију уопште су епске технике, које представљају скуп књижевних поступака и средстава са различитим функцијама у делу. Тако већ код Хомера, еп почиње инвокацијом са кратком експозицијом у којој се износи основни проблем дела, што ће се као конвенција задржати даље у историји жанра. ("Гнев ми богињо певај, Ахилеја Пелеју сина" пример из Илијаде). Истовремено, еп може почети и композиционом формулом in medias res, односно, увођењем читаоца у средиште радње, без околишања, као у Епу о Гилгамешу. У епске технике спадају и различита средства ретардације, односно задржавања и успоравања радње, као што су дигресија, односно удаљавање од главног тока радње, на пример, описом Гилгамешове лепоте, и епизода, која представља већу, тематски заокруженију и самосталнију дигресију, као што је, рецимо, прича о Потопу из Епа о Гилгамешу, која уједно осликава и пример ретроспекције као епске технике, када се приповеда о догађајима који су се хронолошки одиграли пре текућег, главног догађаја. Насупрот томе, антиципација је техника којом се у приповедању наговештавају или предочавају догађаји из будућности, тј. она збивања која хронолошки следе после главне радње, што се види у примеру Енкидуових снова. Међу карактеристичне епске технике спада још и каталог, као што је прецизан извештај о грчким војним силама и бродовима из другог певања Илијаде, затим честа понављања, као и различите врсте поређења, (нпр. проширено), и стални епитети, којима обилују Хомерови епови (кравоока Хера, сјајношлеми Хектор, брзоноги Ахилеј итд.)

2. Основне одлике епа на основу Епа о Гилгамешу. Стављање главног јунака у центар збивања епа је можда најосновнија одлика жанра, а свакако је и она најуочљивија, бар што се тиче Епа о Гилгамешу, где се то види из самог наслова дела. Протагониста Гилгамеш је личност историјски потврђена као владар града Урука, те стога са собом носи одређени историјски и легендарни значај у сумерско-вавилонском фолклору, што су, између осталог, карактеристике које један епски јунак мора поседовати. Значајна је и митолошки обојена позадина порекла јунака, па је тако Гилгамеш једном трећином човек, а две трећине бог. За еп је од изузетне важности и однос протагонисте и осталих ликова у делу, а конкретно у овом случају, однос Гилгамеша и његовог пријатеља Енкидуа, чији се велики удео може пратити кроз дело у виду психолошке карактеризације и узрастања главног јунака. Треба споменути и разне препреке које јунак мора превазићи како би потврдио своју величину и храброст, каква је на пример, Хумбаба, чувар кедрове шуме, као и уплитање божанских сила у судбине ликова и антропоморфне особине богова, што се уочава у гневу и освети понижене богиње Иштар. Путовање као једно од суштинских покретача радње епа одликује и Гилгамеша, који након смрти пријатеља креће у потрагу за вечним животом. Такође, заступљеност различитих епских техника, објективно и дистанцирано приповедање, хладан и узвишен стил, нарација у стиху као дистинктивне карактеристике ове књижевне врсте, видљиве су и у Епу о Гилгамешу, који се сматра праизвором епског песништва.

3.Епске технике на основу Епа о Гилгамешу. Епске технике представљају скуп књижевних средстава и поступака карактеристичних за епску поезију, те су стога веома заступљене и у Епу Гилгамешу, што се види већ на самом почетку, јер еп почиње иницијалном епском формулом in medias res. Коришћена су и различита средства ретардације, па тако у трећој плочи имамо дигресију када се Енкиду враћа у степу и проклиње ловца и жену. Честа су и проширена поређења, какво је рецимо опис Хумбабе и његове снаге из пете плоче. Уочен је и каталог Иштариних љубавника и грехова које набраја Гилгамеш у шестој плочи, а еп не оскудева ни у разним понављањима којима је веома успешно описан Гилгамешов пролазак кроз таму у деветој плочи. Кроз скоро читаво дело се протежу различите антиципације, од којих је можда најснажнија она у виду Енкидуових снова, где лик наговештава и предосећа сопствену смрт. Утнапиштимова прича о потопу осликава пример ретроспекције као епске технике, а уједно представља и највећу епизоду у епу.

4.Композиција и тема Епа о Гилгамешу. Еп о Гилгамешу припада сумерско-вавилонској књижевности, а сматра се да је настао око 1700. године пре нове ере, на 12 глинених плоча која представљају 12 певања епа. При анализи садржине епа, запажају се бар четири јасно разлучиве фабуларне линије: прича о Енкидуу и цивилизовању човека, прича о походу против Хумбабе, прича о сукобу са Иштар и победи над небеским биком, и прича о Гилгамешовом трагању за бесмртношћу. Ипак, у композицији епа се јасно уочавају две целине: од првог до осмог певања, где је сав нагласак стављен на пријатељство између Енкидуа и Гилгамеша и њихове херојске походе, и друга целина, од деветог до дванаестог певања, која поприма филозофску дубину и говори о потрази Гилгамеша за вечним животом. Премда краћа од прве, друга целина је дала својеврстан печат читавој теми епа, која се може одредити као потрага за бесмртношћу покренута смрћу пријатеља и поразно сазнање о пролазности живота и неизбежности смрти. Иако бледа, назире се и веза између композиције и садржаја управо кроз главног лика: двема трећинама Гилгамеш је бог, а првих осам певања представљају тачно две трећине дела, у којима он и испољава своје божанске атрибуте и живи божански живот; једном трећином је он човек, а друга целина од деветог до дванаестог певања јесте тачно једна трећина епа, она људска, човечија трећина Гилгамеша која га тера да трага за одговорима и вечним животом. *Садржај Епа о Гилгамешу Овај историјско-херојски, а у исто време и митолошки еп у центру пажње има великог јунака, владара Урука, Гилгамеша, који је велики, храбар и одважан, али у Уруку влада као тиранин, због чега се народ обраћа боговима за помоћ. Богиња Аруру од блата ствара Енкидуа који би Гилгамешу био раван противник, они се боре, Гилгамеш побеђује, међутим долази до неочекиваног преокрета и рађања пријатељства између њих двојице, одакле креће мењање и узрастање главног лика. Они заједнички, на Шамашев захтев, побеђују Хумбабу, те убијају небеског бика кога је послала увређена Иштар. Енкиду предосећа своју смрт и умире, што Гилгамеша тера у очај и страх од смрти, због чега он креће на пут у подземни свет код Утнапиштима, у нади да ће открити тајну бесмртности. Утнапиштим му даје травку бесмртности коју му краде змија, те се Гилгамеш враћа у Урук, где разговара са Енкидуовом сени која га још једном уверава у неминовност и неизбежност смрти. Гилгамеш умире.

5. Лутајући мотиви у Епу о Гилгамешу Лутајући мотив се још назива и интернационални мотив, а карактеристичан је за фолклорне традиције различитих народа и времена. У Епу о Гилгамешу, могу се уочити неки од лутајућих мотива, чији је компаративни значај посебан или нарочито упадљив. Прво се наилази на читав круг мотива око првог човека: ту је мотив стварања човека од иловаче, мотив невиности и чистоте првобитног човека, затим, мотив првородног греха и пада тј. губитка чистоте, што све повезује Енкидуа и библијског Адама. Посебну пажњу заслужује мотив потопа, који се јавља у једној од најупечатљивијих епизода Епа о Гилгамешу, где је веза између Утнапиштима и библијског Ноја, односно хеленског Деукалиона више него очигледна. Ту је и мотив змије која је хтонски симбол непријатеља људског рода, као и мотив дрвета живота. Упадљива је и сличност између богиње Сидури и Хомерове Калипсе, јер обе проповедају хедонистички начин живота и обе саветима упућују јунаке како да наставе своја путовања, а не треба заборавити ни повезаност Уршанабија који превози Гилгамеша преко воде смрти, са Хароном, лађаром који превози преко реке Стикс.

6.Гилгамешово путовање, кога све среће, шта му говоре? Након Енкидуове смрти, Гилгамеш креће на путовање, које је једно од суштинских покретача радње епа као жанра. Одлази у степу, где среће ловца, коме и образлаже зашто је кренуо на пут, и шта тражи. Стиже до планине Машу, два брега која држе небо, а између којих је Сунчева капија. Чувари тог места су два дива, горњи део тела им је људски и штрчи изван земље, а доњи део тела је скорпионски и пружа се у подземни свет. Гилгамеш њима опет образлаже циљ свог пута и жељу да стигне до Утнапиштима, коју они оспоравају као немогућу, али му ипак дозвољавају да прође. Гилгамеш наставља да се креће путањом сунца и стиже до мрачног кланца, кроз који пролази и стиже до врта богова, где разговара са Шамашем, који му такође тврди да неће наћи то што тражи, али га ипак упућује Садури Сабитуи, богињи која на другом крају врта богова, крај мора, чува дрво живота. Она му такође поручује да живот који тражи неће наћи, и да је он резервисан за богове, а смрт за људе. Проповеда му хедонистички начин живота, али га и упућује до лађара Уршанабија, који ће га превести преко воде смрти до Утнапиштима, који му коначно прича о потопу и даје му травку бесмртности, коју Гилгамешу краде змија.

7.Карактеризација ликова у Гилгамешу Гилгамеш је лик у развоју, он се мења кроз дело. На почетку епа је представљен као тиранин, али пријатељство са Енкидуом га је оплеменило и променило на боље, те имамо Гилгамеша као храброг јунака који брани свој народ. Енкидуова смрт га подстиче да крене у потрагу за вечним животом, где се открива једна дубља, филозофска димензија њега као лика, која је у директној вези са његовом људском природом. О његовој промени сведочи чињеница да је на крају епа, траву младости хтео да подели са својим народом. Енкиду је антипод Гилгамешу, створен је како би га уништио, али у њему налази пријатеља. У њему се виде две природе, прва, пре пада и губитка чистоте, која је дивља и невина, и друга, након цивилизовања односно добијања разума, где је он пре свега окарактерисан као Гилгамешов пријатељ, али и као човек који се каје и чезне за пређашњим, свестан свог пада. Ту су свакако и његови снови којима он предосећа своју смрт, где нам се Енкиду градацијски открива од човека који се плаши, до човека који је помирен са својом судбином.

8.Шта је Библија, од чега се састоји, кад је писана? Иако је уобичајено да се јеврејско и хришћанско свето религијско штиво, Библија, третира као целовит спис тј. као једна књига, примереније је да се она бар са научне тачке гледишта проматра као колекција од више десетина књига, као библиотека. О томе сведочи и сама грчка реч ta biblia, која значи «књиге», у множини, а не «књига » у једнини. Ова својеврсна «библиотека» се састоји из хебрејске Библије,тј. Старог завета, и хришћанске Библије која поред грчког превода Старог завета садржи и Нови завет. Хебрејска Библија (tanah), је својим највећим делом писана хебрејским језиком, осим неколицине делова који су писани арамејским, настајала је скоро читав миленијум,јер су најстарији текстови Старог завета, Постање и Излазак, састављени још у 11. и 10. веку пре нове ере, а најмлађи спис, Данилова књига, написана је око 150. године пре нове ере. Састоји се из укупно 24 списа, који се традиционално деле на три основне групе: Закон, односно хебрејски Tora, који обухвата 5 књига Мојсијевих, познатих као Петокњижје, затим Пророци који се опет деле на Прве и Последње пророке, и Списи. Изворни језик Новог завета је тзв. koine, односно, општи, обични грчки језик. За разлику од Старог завета, у Новом је заступљен много мањи временски и тематски јаз, јер су ови списи настајали у првом и другом веку нове ере, и тичу се једне централне личности, Исуса Христа. Састоји се из укупно 27 списа, где је реч о заправо 4 врсте религијских текстова: четири јеванђеља (Матеј, Марко, Лука, Јован), једној раној црквеној повести (Дела апостолска), двадесет једној посланици (укупно 14 од тих писама приписује се апостолу Павлу), и једној апокалипси (Откривење Јованово.) Библија је канонизована 367. године.

9. Набројати 10 Божијих заповести и 7 смртних грехова. Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим мене. Не прави себи идола нити каква лика, немој им се клањати нити им служити. Не узимај узалуд имена Господа Бога свога. Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и сврши све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твоме. 5. Поштуј оца свога и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи. 6. Не убиј. 7. Не чини прељубе. 8. Не кради. 9. Не сведочи лажно на ближњега свога. 10. Не пожели ништа што је туђе. 1. 2. 3. 4.

Седам смртних грехова: гордост, завист, гнев, лењост, среброљубље, похота, прождрљивост.

11. Шта је Бог ког дана створио? Првог дана је Бог створио светлост. Другог дана створио је небески свод и раздвојио воду од ваздуха. Трећег дана створено је копно и сав биљни свет. Четврти дан посвећен је стварању небеских тела. Петог дана је Бог створио жива бића у води и птице, а шести је посветио стварању копнених животиња и човека.

12. Проблем теодицеје Теодицеја или божанска правда, објашњава постојање Бога у свету у којем постоји и зло. У ужем смислу је то теолошки појам који објашњава контрадикцију да упркос Божјој правди у свету и даље има зла. Разматрање овог проблема представља важну тему древних књижевности, па је тако теодицеја суштинска за разумевање библијске Књиге о Јову.

13.Садржај и композиција Књиге о Јову Књига о Јову припада такозваним мудросним књигама Старог завета, а бави се питањима порекла зла, вере и страдања, и несрећне људске судбине, па је зато пуна филозофских и теолошких размишљања о Богу и човеку. У књизи се јасно распознају четири композицијске целине. У пролошком делу после увода о Јововом богатству и врлинама, Бог се клади са Сатаном да Јова не могу одвратити од вере ни највећа искушења, те му даје одрешене руке да га куша. Јов губи богатство, умиру му деца, напушта га жена, а на њега нападају болештине. У средишњем, најважнијем делу, дата су три циклуса разговора Јова и његових пријатеља Елифаса Теманца, Вилдада Сушанина и Софара Намаћанина о пореклу Јовових невоља. Они заступају становиште да из греха следи казна, те убеђују Јова да јесте погрешио и да треба да се покаје. Јовов млађи пријатељ, Елилуј, такође говори, али ништа што Јов већ није чуо. У трећем делу, Бог се јавља Јову из вихора, и говори му кроз низ реторских питања са ироничним призвуком о томе колико је човек немоћан да схвати путеве Божије, на шта Јов ћути и покорава се. У епилогу, Бог враћа праведном Јову имање и породицу, а његовим «тешиоцима» налаже да принесу жртве и да би се искупили за лажно заклињање Богу.

14.Проблем теодицеје у књизи о Јову Иако Јов живи животом праведника, он губи све што има, што га је натерало не да посумња у само постојање Бога, већ у природу божанске праведности,пготово ако се узме у обзир уопштени став његових пријатеља да из греха нужно следи казна. Ситуација је утом гора јер не постоји старозаветна представа о награди или казни после живота, већ то долази по заслузи у животу. На основу свега тога, како је могуће да праведници пате а грешници уживају, пита се Јов, на шта му Бог одговара само тиме да он не може спознати путеве Господње, али му и враћа изгубљено. Проблем контрадикције у чињеници да упркос постојању Бога, у свету постоји и зло, разрешиће се појавом хришћанства и појма Царства небеског.

15.Садржај и композиција Књиге проповедникове Као и Књига о Јову, Књига проповедникова мудрословној старозаветној књижевности. Написана је у првом лицу, песимистичним и опомињућим тоном, а приписује се Соломону. Поред пролошког и епилошког дела, уочава се и средишњи, главни део,али је композиција поприлично лабава, јер се лети са теме на тему. Садржај је обележен мислима о томе како је време циклично, ништа се суштински не мења, о пролазности свега што постоји и таштини свега, па и људских дела, о истој судбини, односно смрти, која чека све, и мудре и луде. У закључном делу се обраћа читаоцима да пазе на Божије заповести, јер ће Бог све привести суђењу.

16.Композиција и садржај Песме над песмама Песма над песмама се састоји из пролога, пет песама, и епилога који представља својеврсну химну љубави. Писана је веома слободним језиком, а могуће је и да је то била нека збирка или део збирке љубавних, сватовских песама. Девојка Суламка чува винограде и говори о љубави према свом драгом, када долазе Соломонови људи и одводе је на двор. Она је толико лепа да се Соломон заљубљује у њу и даје јој разне понуде, али она му се не предаје јер воли пастира. На крају се заиста налази са човеком којег воли. Песма је углавном испевана кроз дијалоге, а обилује поређењима и мотивима из природе.

17.Могућа тумачења Песме над песмама Проблем у тумачењу Песме над песмама представља питање које се намеће, а то је: О каквој се љубави ради? Алегоријско тумачење које је и даље присутно у круговима јеврејског свештенства, предочава да се у песми у ствари ради о љубави Јахвеа према свом нароу израиљском, што је пренето касније и у хришћанство, где се брак у песми сматра везом између Христа и цркве, Христа и душе појединца, али и Светог Духа и Марије. Проблем у оваквом тумачењу песме је низ еротских мотива који се појављују у песми, слављење физичке љубави и сл. што није у складу са таквим тумачењима, а ту је и чињеница да песма своји стилом неодољиво подсећа на стару сиријску и египатску љубавну и сватовску поезију. Зато је највероватније да песма има дословно значење, односно да је то похвала љубави између човека и жене, што опет, не би требало да представља проблем теолошки настројеним тумачима, јер у Постању Бог каже да људи треба да се множе и рађају. У сваком случају, треба исказати захвалност теолозима који су алегоријски протумачили песму, која би свакако нестала без трага да није било њих.

18. Садржај јеванђеља по избору Јеванђеље је хришћански спис који приказује живот и објашњава учење Исуса Христа, а потиче од речи evangelion што значи радосна вест. Јеванђеље по Матеју почиње родословом Исуса Христа, како би се показало да је порекла Давидова, чиме би се потврдила старозаветна пророковања. Исусова мајка Марија је затруднела док је била девица верена за Јосифа, али се Јосифу у сну јавио анђео који му је објаснио да Марија није згрешила и да је то дете Светога Духа, и дао му даља упутства. Када се Исус родио у Витлејему, три мудраца су видела звезду која означава његово рођење, те дођоше у Јерусалим да се поклоне, на шта се цар Ирод уплаши, те нареди да се побију сва мушка деца до две године по Витлејему и околини. Међутим, анђео се опет јави Јосифу и на време га упозори на опасност, те Јосиф са Маријом и Исусом побеже у Египат и остаде тамо до Иродове смрти, након чега се вратио и настанио у Назарету. У то време, Јован Крститељ проповедаше по Јудеји о Исусовом присуству и блиѕини Царства Небеског, те за покајање крштаваше народ у води Јордана. Тада је крстио и Исуса, а Дух Свети је у том тренутку сишао са небеса на Исуса у виду голуба, и зачуо се Божији глас. Затим је, након четрдесетодневног строгог поста, уследило кушање Христа од стране Сатане, и то у три покушаја, градацијски поређаних, после чега Исус креће да прикупља следбенике. У главама 5, 6 и 7 следи позната Беседа на гори, у којој је дата сама срж вере хришћанске. Ту Исус окупљеном народу и апостолима даје тзв. заповести о блаженствима, прича о важности задатка апостолског, о промени старозаветних принципа и новим заповестима Христовим, учи их молитви Оче наш и како да се правилно моле, о

праштању, милостињи, покајању и богослужењу. У наредним поглављима се преплићу многобројна чудеса Исусова и параболе којима сликовито објашњава народу и апостолима суштину вере, али и три антиципације сопствене смрти и васкрсења. У међувремену, долази и до погубљења Јована Крститеља, уласка Исуса у Јерусалим, и спремања завере против њега. На тзв. последњој, пасхалној вечери, са апостолима је обављено прво причешће у историји, али је Исус обзнанио да ће га неко од њих издати. Следи потресна молитва у Гестиманском врту, и Јудин издајнички пољубац, након чега стражари одводе Исуса пред суд Понтија Пилата. Народ бира кога ће ослободити између разбојника Вараве и Христа, и бирају Вараву. Христ бива разапет на крст на Голготи, у петак. У недељу ујутру, када су две Марије дошле да осмотре гроб, анђео их уведе унутра и показа им да нема тела Христовог јер је васкрсао, како је и рекао да ће бити. Оне га срећу, и васкрсли Господ шаље апостоле да крштавају и проповедају веру по свету. 19.Лик Јована Крститеља У јеванђељу по Матеју, Јован Крститељ на реци Јордан крштава људе и позива их на покајање, проповедајући близину Царства Небеског и присуство Сина Божијег на земљи. Већ ту, пре свих Исусових проповеди види се јачина и сигурност његове вере, као и његово велико човекољубље, те је његова функција као лика од велике важности и представља узор и пример будућим хришћанима. Његове хришћанске врлине највише долазе до изражаја када он треба да крсти самог Исуса, те исказује нелагоду будући свестан своје грешности и недостојности као обичног човека пред Сином Божијим. Чак је и његова трагична смрт препуна значења: не одрекавши се правих вредности, њему је одрубљена глава, што је у ствари антиципација будућих времена мучеништва и прогона хришћана, а верно осликава и метатезу живота на земљи зарад Царства Небеског. 20. Чуда и параболе Исусове У јеванђељу по Матеју, предочена су многобројна чуда које је Исус правио за живота. Ту је умножавање пет хлебова и две рибе тако да је нахранио преко 5000 људи, ходање по површини мора, исцељење многих болесника, али је од свих можда најупечатљивије исцељење жене која је годинама боловала од течења крви. Док је Исус ходао, она је у себи помислила да ће одмах бити излечена ако макар додирне скуте његове хаљине, на шта се он окренуо и рекао јој да ју је њена вера спасила. Параболе су биле уобичајени начин изражавања у Старом завету и јеврејској духовној традицији уопште, па их је тако и Исус обилато користио како би представио што боље, примерима из свакодневнице, духовне и апстрактне појмове обичном народу. Парабола о изгубљеној овци врло ефектно приказује однос између Бога и покајника. Наиме, пастир у гори чува сто оваца и једна му одлута и изгуби се, он ће кренути у потрагу за њом и много ће му дража бити она једна ѕалутала коју нађе, него деведесет девет које нису залутале. То говори о важности покајања, и о томе како је много бољи грешник који се, скренувши са правог пута, покајао, и вратио на прави пут, од праведника. Парабола о житу и кукољу приближава појмове Царства Небеског и Божијег суда. Човек посеје добро семе, али дође његов непријатељ те посади кукољ по пшеници. Када усев никне, разазна се кукољ од пшенице, али човек неће одмах да га чупа да не би случајно оштетио и пшеницу, него чека жетву, након које ће их раздвојити, па ће кукољ уништити а пшеницу сачувати у житници. То објашњава постојање зла и лоших људи заједно са добрима,сејач доброг семена је Син Божији,а ђаво сејач кукоља,а њива је свет, али ће на крају, за време жетве односно суда, добри отићи у житницу, односно Царство Небеско, а лоши ће ићи у пакао.

21.Хомерско питање Хомерско питање је у ствари питање ауторства Илијаде и Одисеје, али оно проблематизује и настанак епова, као и њихову усмену односно писану природу. Одговори на хомерско питање се узајамно разликују, те је временом изникло више различитих теорија, а проучаваоце је ипак могуће сврстати у две главне струје: аналитичаре и унитаристе. Поборници аналитичког становишта сматрају да су Илијада и Одисеја састављене од већих броја појединих, самосталних, епских песама, које је спевало више различитих песника, а остављају отворену могућност да их је Хомер, као компилатор, саставио. Докази које аналитичари наводе су неподударни делови епова, укључујући понављања, логичке противречности и разне композиционе недостатке. За разлику од аналитичара, унитаристи су мишљења да су ова два епа јединствена уметничка дела које је морао спевати један аутор. Они указују на то да логичке противречности постоје и у савременијим делима уметничке књижевности, а ту је и непобитно јединство Илијаде које је остварено на темељу основне теме, Ахилејевог гнева и његових последица. Још је Аристотел као пример целовите приче наводио управо Илијаду, што не би било могуће да један аутор није спровео карактеризацију ликова.

22. Митска позадина и Тројански рат Настанак Илијаде везује се за мит о Тројанском рату. Зевс је одржао славље у част брака богиње Тетиде и смртника Пелеја, Ахилејевих родитеља, на које није позвана богиња раздора, Ерида. Гневна због тога, она на сто баца јабуку са натписом «најлепшој», због које се посвађају богиње Хера, Атена и Афродита. Зевс предлаже да о томе треба да одлучи Парид, најлепши међу свим Грцима. Парид је пастир, син Хекабе и Пријама, којег су као дете оставили у шуми, сазнавши да ће уништити Троју кад одрасте. Хера му је понудила власт, Атена мудрост, а Афродита руку најлепше жене на свету. Он бира Афродиту која му обећава Хелену, Менелајеву жену, што је у ствари и узроковало десетогодишњи Тројански рат и пад Троје.

23. Тема Илијаде Тема Илијаде, Ахилејев гнев, је предочена већ у првом делу епа, инвокацији након које следи кратка експозиција. Два су главна узрока тог гнева, први, отимање робиње Брисејиде од стране Агамемнона, и други, убијање Патрокла од стране Хектора. Тема се тиче гнева и свих његових последица које се одражавају на сам ток рата, а радња води све до коначног смиривања Ахилејевог гнева након Хекторове смрти.

24.Садржај и композиција Илијаде Илијада има 15696 хексаметара, подељених, према броју слова у хеленском алфабету, на 24 дела. Међутим, у оваквој подели се није водило рачуна о садржају, јер су на неким местима састављени делови који, по свему судећи, не чине целину, а у више певања разбијени делови који јесу целина. Ипак, у композицији Илијаде се разликују 4 дела. Први део одговара првом певању, и у њему се опева како се Ахилеј разгневио што му је Агамемнон отео робињицу Брисејиду, те неће више да помаже Ахејцима у борби. Његова мајка Тетида се жали Диву на неправду која је учињена њеном сину, и Див јој обећава да ће му прибавити задовољење.

У другом, највећем делу (од 2. до 18. певања), опевају се ахејске борбе са Тројанцима док се Ахилеј гневи. Прва борба се одиграва по уговору, и то између Парида и Менелаја, па ће победник добити Хелену, чиме ће се рат и завршити. Побеђеног Парида из борбе уклања Афродита, а по одлуци богова, тројански јунак Пандар, из заседе одапне стрелу на Менелаја, чиме је уговор прекршен. Тако се борба између Ахејаца и Тројанаца продужила, али дуго остаје нерешана, због помоћи богова и једној и другој страни. Од Ахејаца се нарочито истиче Диомед, а од Тројанаца Хектор, Паридов брат, који се опрашта са женом Андромахом и дели мегдан са Ајантом, који додуше остаје нерешен, али доноси кратко примирје за време којег се сахрањују мртви на обе стране. У другој борби, Тројанци притешњују Ахејце, који све више осећају Ахилејево одсуство, и труде се да се с њим помире, али без успеха. У трећој борби, опет уз интервенцију богова, Хектор продире све до ахејских бродова. Ахејци су у паници, и Патрокло моли Ахилеја да му допусти да се бори. Он му допушта, и даје му своје оружје. Тројанци беже пред Патроклом сматрајући га за Ахилеја, али га напослетку убија Хектор, уз помоћ Аполона, и скида оружје са њега. Око Патрокловог тела настаје љут бој, али на послетку Менелају и Мериону полази за руком да однесу Патроклово тело назад до бродова, док оба Ајанта одбијају нападе непријатеља. Патроклова смрт представља преокрет у радњи Илијаде. Трећи део, од 18. до 23. певања, пева о томе како се Ахил помирио са Агамемноном и поново ступио у борбу, након што му је Хефест, на Тетидину молбу, сковао ново оружје. У четвртој великој борби у Илијади, Ахилеј потискује Тројанце који се повлаче у град, а пред градским вратима га дочекује Хектор, кога родитељи са бедема плачући дозивају натраг. Хектор се уплаши од Ахилејеве појаве, и стане да бежи око бедема а Ахилеј га три пута гони, док овај не стане. Ахилеј га убија уз помоћ Атене, а његово мртво тело привезује за кола и одвлачи ка бродовима. Тек тада се извршила Патроклова сахрана. У четвртом делу, који одговара 24. певању, казује се како је Ахилеј, после 12 дана, предао Хекторово тело Пријаму. У повратку га је прва спазила ћерка Касандра, која дозива Тројанце. Они праве ломачу, и одају последњу почаст највећем тројанском јунаку. Описом те почасти се Илијада и завршава. 25.Основне одлике епа на основу Илијаде Карактеристике епа, као што су опширно и објективно приповедање, са мноштвом детаља, свакако одликују и Илијаду, дело које нам пружа комплетну слику последњих 49 односно 51 дан Тројанског рата. Еп опева догађај који је историјски потврђен, и који је, самим тим од великог значаја за фолклорно и културно наслеђе хеленске цивилизације. Главни лик, Ахил, стављен је у центар збивања, и иако он није непосредни учесник свих дешавања јер има много епизода које се одигравају у његовом одсуству, он, односно његов гнев, представља главни покретач радње и уско је повезан са свим тим епизодама које су у ствари последице његовог гнева. Значајна је и митолошки обојена позадина порекла јунака, односно Ахилејева полубожанска природа, као једна од важних особина епског протагонисте. Суштински је и однос главног јунака са осталим ликовима у делу, који, поред тога што покреће радњу, као на пример однос Ахилеја и Агамемнона или однос Ахилеја и његовог најбољег пријатеља Патрокла, оставља простора за психолошку карактеризацију и мотивацију ликова. У јуначком епу је од великог значаја и свет богова, који, имајући антропоморфне особине, учествују у радњи на обе стране, помажући али и одмажући, и уопште мешајући се у исход рата. Хомер је овај еп испевао у старојонском наречју, језиком којим се никада није говорило, па већ самим тим али и употребом застарелих израза и новоскованих речи, стил је уздигнут изван свакодневног и обичног, што му даје одређену ноту узвишености и достојанствености. Све ово, али и заступљеност разних епских техника, употреба

епских формула и за Хомера типичних сталних епитета, чини Илијаду сјајним представником епа као књижевне врсте.

26.Епске технике на основу Илијаде Карактеристичне за еп и епску поезију уопште су епске технике, скуп књижевних поступака и средстава са различитим функцијама у делу. Тако већ први стихови Илијаде представљају типичан епски почетак, инвокацију музе са кратком експозицијом у којој се износи главни проблем и тема епа, односно Ахилејев гнев и његове последице. Хомер користи и различита средства ретардације, било да су то опширни и подробни описи и проширена поређења која представљају дигресије, као када се Ајант пореди са магарцем који неће да оде док се не наједе, иако га деца гађају, било да је у питању каталог, какав је набрајање ахејских бродова и јунака из другог певања. Ту су свакако и бројне епизоде које се нижу око централне радње, каква је, на пример, Херино завођење Дива или Хефестово ковање штита Ахилеју, а можда најдужа је и епизода одликовања Диомеда, тј. Диомедија. Присутна је и антиципација, а најупечатљивија је она из четвртог певања, на тзв. скупштини богова, када се одлучује о коначном исходу рата, где се наговештава пропаст Троје. За Хомерово приповедање су још типични и стални епитети, па је тако Ахилеј брзоноги, Хектор сјајношлеми, Хера кравоока итд. Иако више драмска него епска техника, запажа се и теихоскопија, односно посматрање са бедема, рецимо када Пријам и Хекаба посматрају Хекторову борбу са Ахилејем са градских зидина, што само говори о Хомеровом мајсторству као певачу, али и заступљености синкретизма у епу као књижевној врсти. 27.Божански свет у Илијади У Хомеровим еповима се јасно види узајаман утицај религије и морала, јер религиозне представе ликова оправдавају моралне захтеве. Хомерови богови, «непролазни људи» како их Аристотел зове, су слика моћи и сјаја, идеала и врлине, али исто тако нагона и порока хеленске властеле. Однос врховног бога према осталим боговима је огледало односа родовског старешине према осталим члановима. Антропоморфне природе, они се, исто као и људи, свађају и препиру међу собом, заузимају различите стране, и моћни какви јесу, својом вољом утичу и мешају се у земаљска збивања. У њима се виде све мане и страсти које се дају уочити и код људи, па су ту између осталих и сујета, интерес, али и искрена приврженост и љубав према одређеним људима на чију страну стају. Хомерски човек је стога одан и привржен боговима, плаши их се, моли им се, приноси жртве, свестан боговске моћи. Али ипак, и богови нису апсолутно свемоћни, јер је изнад њих судбина, која је непроменљива и којој се и они покоравају. 28.Женски свет у Илијади У Илијади се женски ликови јављају као покретачи радње, узрочници сукоба, или као верни пратиоци и заштитници јунака. Могу се поделити у две групе, обичне жене и богиње. Од богиња се највише истичу Хера и Атена, које су на страни Ахејаца, и Афродита и Артемида, које су на страни Тројанаца. Од обичних жена, ту је наравно Хелена, најлепша жена света, која је и посредни узрок рата. Када песник описује њену лепоту, он не описује њу саму, него осећања која она буди код осталих који је гледају. Андромаха, Хекторова жена, је као лик разрађенија од Хелене, и слика је племенитости и љубави мајке и супруге. Кроз призму њеног и Хекторовог односа

оцртава се топлина али и трагика породичног живота. Тетида, Ахилејева мајка, слика је мајчинске пожртвованости и љубави према сину. 29.Ахилеј као главни јунак епа Ахилеј је оличење херојске младости, снаге и готово божанске лепоте. Води се геслом које му је отац Пелеј истакао као звезду водиљу у животу, да свагда буде најбољи и одличан између других. Њему је суђен дуг и беславан или кратак и славан живот, и он је одабрао ово друго. Тај његов одабир га подстиче на још веће подвиге, јер је свешћу о блиској смрти, укинут важан фактор, страх. Он се изнад просечног јунака издиже не само телесном лепотом, већ и његовим духовним и моралним држањем, али и прекомерном страственошћу и славољубљем, што га уваљује у јад и невољу. Његову прву велику срдњу због робиње Брисејиде замењује друга, због убиства Патрокла, где се открива његова емотивна страна, јер и он постаје свестан тога да му гнев не може надоместити љубав према жени и пријатељу, и открива се нова димензија овог јунака, бол. Тај лични бол код Ахилеја постаје општи бол, којег он сматра нужним и саставним делом људског живота, па та своја запажања преноси и на мисли о смислу односно бесмислу рата. У томе се види дубока трагика јунака, ратника који је изабрао смрт и славу, а увиђа да напослетку смрт изједначи све. Иронија и трагика његове судбине збијена је у ове речи које је изговорио Пријаму: «Седим под Тројом до тебе и твоју ожалошћујем децу.» Зато се Ахилеј, човек на почетку слеп од гнева, а на крају трагични мислилац и филозоф, може посматрати као лик у развоју. 30.Садржај и композиција Одисеје Одисеја има 12103 хексаметра, и као Илијада, подељена је на 24 књиге, према словима грчког алфабета. Тема Одисеје опева како се Одисеј, вођа Итачана у Тројанском рату, после разорења Троје десет година потуцао по свету, док су за то време просци његове жене Пенелопе арчили имовину, и како се на послетку, након двадесетогодишњег одсуства вратио кући и осветио обесним просцима. У композицији Одисеје се, исто као и у Илијади, уочавају четири дела. У првом делу, од првог до четвртог певања, Одисеја и даље нема код куће. Он борави код богиње Калипсе и чезне за отаџбином, док просци његове жене Пенелопе свакодневним гозбама троше његов иметак. Напослетку богови одлуче његов повратак. Телемах, Одисејев син, на Атенин наговор сазива Итачане у скупштину, пожали им се што му се кућа срамоти и благо троши, па на Атенин савет крене у Пил, старцу Нестору, и у Лакедемон, краљу Менелају, не би ли дознао где му је отац. Други део, од петог до тринаестог певања, пева о Одисејевом повратку кући. По божијем наређењу, Калипса пушта Одисеја, помаже му да сагради чамац, али осамнаестог дана пловидбе, када је био надомак феачког острва Схерија, опази га Посејдон и подигне буру, љут на Одисеја што му је ослепео сина Киклопа. Брод му се разбије, али Одисеј ипак успева да се спасе и доплива до Схерије, где га Феачани љубазно дочекују. На двору њиховог краља Алкиноја, он им препричава шта је све доживео за време свог дугог тумарања, и то представља најупечатљивију ретроспекцију у делу. Феачани га превозе на Итаку. Трећи део, од тринаестог до деветнаестог певања, обележен је Одисејевим осмишљавањем освете. Он стиже на Итаку прерушен у просјака, и прво иде ка свом другу Еумеју, свињару, који га не препознаје, али од којег дознаје прилике на Итаци. Телемах, који се вратио са пута, нађе оца ту, који му открива свој идентитет, и они се договоре како ће поубијати просце и шта треба код куће радити. На свој двор одлази и даље прерушен у просјака, дочекан је грдњом просаца, а други просјак, Ир, покушава да га истисне, али се за њега заузима Пенелопа, јер се нада да ће дознати нешто о свом мужу. Када су се просци увече разишли, Одисеј се састаје са

Пенелопом, али јој се и даље не открива, да га њена радост не би издала. Када је дошао пред кућу, најпре га је препознао стари пас Арс који је од радости угинуо, а потом и стара дадиља Еуриклија, по старом ожиљку на нози, док му је прала ноге. У четвртом делу, од двадесетог до двадесет четвртог певања, Одисеј се свети. Пенелопа је изјавила просцима да ће је добити онај ко из Одисејевог лука пробаци стрелу кроз 12 уха редом постављених секира. Просци покушавају, али ниједан не може ни да натегне лук. На Пенелопину и Телемахову жељу, добије и он лук и пробаци стрелу кроз све секире. Лук је и даље у његовим рукама, а просци су остали затечени, те он искористи прилику, открије им свој идентитет и поубија их све стрелама. На послетку се открива и Пенелопи, која се тек после искушавања неким само њима двома познатим тајнама, увери да је то заиста њен муж. Одисеј полази и свом старом оцу Лаерту, кога проналази у воћњаку, па се и њему одаје. Итачани који су подржавали просце се побуне, али их Одисеј са својима надвлада, па се они помире. Као и Илијада, и Одисеја се, дакле, завршава идејом помирења, а за разлику од композиције Илијаде, коју Аристотел назива простом, композицију Одисеје он зове преплетеном. У Одисеји, уместо борби и трпњи, претеже цртање карактера као што су Одисеј и Пенелопа, а сукоба је мало, примарни, између Одисеја и просаца, и секундарни, слабије развијен, између Одисеја и родбине поубијаних просаца, али се зато нижу препознавања, којих мањка у Илијади. 31. Основне одлике епа на основу Одисеје Опширно и објективно приповедање са мноштвом детаља, одликују и Одисеју, као и сваки други еп. У центар збивања стављен је главни лик, Одисеј и његово путовање као један од суштинских покретача радње епа уопште. Као протагониста, он је идеализован, а основна особина на којој је он карактерисан као лик је његова мудрост и сналажљивост. Оно што га издваја од осталих епских јунака је чињеница да он нема удео божанског и мистичног у свом пореклу, а нема ни верног пријатеља, а посебним га чини управо та надчовечанска мудрост која му је дар од богова. Око њега се нижу епизоде, а свака представља управо онај епски изазов који се ставља пред јунака и који он мора превазићи. Ту је опет, и свет богова који се мешају и утичу на животе људи, употреба раѕних епских техника, и уѕвишен и достојанствен језик на којем је Хомер испевао Одисеју. 32.Епске технике на основу Одисеје Као у Илијади, и у Одисеји су заступљене бројне епске технике, утолико више, због њеног испреплетаног сижеа. И она почиње инвокацијом, а садржи мноштво епизода, и за разлику од Илијаде, преметање њиховог редоследа не би значајно утицало на композицију епа. Тако имамо епоизоду са Киклопом, причу о Тројанском рату, али и силазак у Хад. У епу такође има доста ретроспекција, али је најзапаженија и највећа она када Одисеј код Феачана прича о свом пређашњем лутању. Антиципацију видимо на примеру чаробнице Кирке која прича шта ће се даље догодити, али и када богови одлучују о Одисејевој судбини. Наравно, присутне су и бројне дигресије у виду дескрипција и проширених поређења, као и за Хомера типични стални епитети. 33. Божански свет у Одисеји У односу између Илијаде и Одисеје види се преображај не само херојског идеала (слави се духовна и умна надмоћ која се види у опозицији Ахилеј-Одисеј), већ и божанског идеала. Богови више нису саможиви моћници и пасивни посматрачи, већ заштитници моралних односа међу људима, што је последица развијеније моралне свести. То се најбоље увиђа на примеру Атене која је у Илијади љубоморна осветница, а у Одисеји мудра, милостива и правична богиња, огледало главног лика.

34. Порекло и развој грчке трагедије Порекло трагедије везује се за ритуале посвећене култу бога Диониса, док је сама реч (од tragos - јарац) вероватно означавала песму која је била извођена током ритуалног жртвовања јарца. Аристотел тврди да је она настала из импровизација извођача дитирамба, хорске песме у част бога Диониса. Трагедија се појављује у време пада тираније и успостављања демократије, а највећи процват доживљава током Перикловог златног доба. Грађа трагедије је скоро искључиво узета из мита, па је тако још један важан моменат трагедије мит, неканонизована религијска свест. Преовладава мишљење да да је она упоредо са ширењем демократије преиспитивала вредности из митолошког наслеђа и херојског доба, и покушавала да се према њима одреди на нов начин. Трагедије су се изводиле на свечаностима религиозног карактера, под патронатом државе. О трагедији пре Есхила се мало зна. Позната су имена неколицине аутора, нпр. Тесписа, полумитског оснивача трагедије, за кога се верује да је увео првог глумца и издвојио га наспрам хора, и увео маске. Поуздана историја трагедије почиње тек са Есхилом, који је, према Аристотелу, увео другог глумца и тиме омогућио да драма постане нешто више од размене реплика између једног глумца и хора. Софокле је увео трећег глумца, што је још више увећало драматичност радње. Упоредо са развојем трагедије, смањивала се важност хора, па тако код Есхила хор учествује у радњи, код Софокла уздржано прати радњу, а код Еурипида хор губи сваку везу са радњом а хорске партије постају голи умеци. 34.Изглед античког позоришта Као и трагедија, и позориште потиче из ритуалних и култних обреда. Тако је у самом почетку, то било округло игралиште са жртвеником на средини, тимелом, око којега је играо Дионисов киклички хор. Упоредо са развитком драме, развијало се и позориште, па се тако у развијеном античком позоришту уочавају три дела: позорница са позоришном зградом око ње, која је најпре уведена да би се глумци и хореути имали где преоблачити, затим орхестра у којој је играо хор, и која је у прво време била у облику круга, а касније у облику полукруга, и простор за публику који је са три стране окруживао орхестру. Прочеље позоришне зграде било је украшено дорским стубовима, који су чинили тзв. параскеније. Са обе стране параскенија стајале су простране призме које су се вртеле око своје осе, а служиле су за промену сценографије, јер су са сваке стране биле различито декорисане. Било је и разних справа од којих је најпознатија екиклема, плоча са малим точковима, која је служила за приказивање онога што се дешава у кући. На једној справи појављивали су се богови, кад је требало да својом речју пресеку чвор замршене радње, тзв. deus ex machina, по чему је касније добио име и један драмски поступак. Стара позоришта, била су под ведрим небом и много већа но данашња. 35. Делови трагедије Делови трагедије јесу, по Аристотелу, двојаки: по суштини и по величини. Делови по суштини јесу прича, карактери, говор, мисли, представа и мелопеја. Што се делова по величини тиче, то су ови: пролог или почетни чин, еписодије тј. средњи чинови, ексода односно завршни чин, и хорске песме које се деле на пароду, улазну песму, и стасимоне, стајаће песме. 36. Органска трилогија У античкој драматургији, трилогија означава низ од 3 трагедије, које су заједно извођене на Дионизијским свечаностима. Трагедије су биле праћене сатирском игром, заједно са којом су чиниле тетралогију. Трилогије су испрва биле органске, што значи да је постојало тематско јединство трију трагедија, као што је случај са

Есхиловом Орестијом. После њега, ни Софокле ни Еурипид нису писали органске трилогије. Ова Есхилова склоност ка органској трилогији као форми, може се повезати са његовим схватањем наследне кривице, па је било неопходно приказати судбину више генерација и осликати преношење кривице са колена на колено. 37.Теомахија Теомахија има двојако значење. Првобитно, она представља борбу између богова, која је честа тема митова, а обрађена је и у Хомеровим еповима, где ратују божанства која заузимају различите стране у Тројанском рату. Друго значење подразумева богоборство, побуну против божанског поретка. Зависно од контекста, та побуна може значити и физичко супротстављање божанству, или пак, кршење божанских закона и нарушавање божанског поретка, тј. теономије. Очигледан и уједно најпознатији пример теомахије у грчкој митологији је свакако Прометејево супротстављање Зевсу, обрађено у Есхиловој трагедији Оковани Прометеј. 38. Хамартија Хамартија је један од средишњих појмова Аристотелове теорије трагедије, којим се одређује веза између грешног дела јунака и његове казне. Иако је било спорова и разних тумачења овог појма, у савременим тумачењима преовладава мишљење да је хамартија у ствари трагична грешка или заблуда. У заблуди или незнању јунак дела и чини грешку која покреће низ догађаја који воде у катастрофу. Аристотелов идеалан пример хамартије је делање главног јунака Софоклове трагедије Цар Едип. 39.Хибрис Уз хамартију, ту је и хибрис, као један од централних појмова Аристотелове теорије трагедије, нужних за разумевање појма трагичке кривице. По савременом схватању појма, хибрис означава прекорачење. Људи својим гордим и самовољним понашањем крше норме богова, вређајући на тај начин њихову част и изазивајући њихов гнев, што изискује одређену казну.Хибрис чини Клитеместра, кујући заверу против мужа и убијајући га, али ју је починио и Орест не поштујући гостинско право, и убијајући мајку. 40.Стихомитија Стихомитија је облик дијалога у античкој драми који се састоји из кратких реплика обично од једног стиха. Користи се у најдраматичнијем тренутку због повећања напетости дешавања. 41.Трагичка кривица Трагичка кривица је појам који је непосредно проистекао из Аристотеловог тумачења античке трагедије, и отуда је тесно повезан са хамартијом и хибрисом. У ширем значењу, трагичка кривица се може узети као синоним хамартије, будући да се њоме објашњава прелазак из среће у несрећу трагичког јунака због његовог рђавог делања или поступка. Узроци греха различито су тумачени код Есхила, Софокла и Еурипида: док прва двојица трагичку кривицу виде као строго детерминисану појаву теомахијом и теономијом, дотле Еурипид њене корене проналази у психологији јунака.

42. Катарза Један од најважнијих појмова Аристотелове Поетике којим се у дефиницији трагедије објашњава њено дејство на публику, односно, образлаже њена сврха. «Трагедија је подражавање озбиљне и завршене радње која има одређену величину, говором који је отмен и посебан за сваку врсту у појединим деловима, лицима која делају а не приповедају, а изазивањем страха и сажаљења врши прочишћавање таквих афеката.» 43.Стасимон Стасимон је стајаћа песма коју хор грчке трагедије пева након што је ушао у орхестру. Стасимони су обично повезани са темом трагедије (Еурипид је био склон уметању хорских партија које нису повезане са радњом), а међусобно се одвајају епизодама (дијалози између две хорске песме) као што су и епизоде помоћу стасимона одвојене од ексоде. 44.Парода Парода представља улазну песму коју хор грчке трагедије пева улазећи у орхестру. Функција пароде може бити вишеструка, али се највећим делом поклапа са прологом, где се публици тумаче догађаји који су већ приказани на сцени, или се предочава оно што је претходило самој драмској радњи. Тако парода у Есхиловој Орестији разматра разлоге за почетак Тројанског рата, осврћући се и на Агамемноново жртвовање Ифигеније, које ће бити пресудно за развој осталих збивања у овој органској трилогији. 45.Ексода Према Аристотеловој квантитативној подели трагедије, ексода представља завршни део трагедије, после којег више нема хорских партија. Првобитно значење ексоде поклапа се са излазном песмом, па се, дакле, и односи на песму коју хор изводи напуштајући орхестру. Као таква, ексода је пандан улазној песми тј. пароди. Међутим, нема правила која прописују њену везу са завршетком трагедије, она може бити на самом крају, а може се појавити и далеко пре њеног завршетка. 46.Основне одлике Есхиловог стваралаштва Време у коме је Есхил живео и стварао је време интензивних промена и бурних догађаја у историји грчког друштва и државе. То је време рађања атинске демократије које је наступило након прогона тирана, те се ове промене у друштву свакако осликавају и у делима једног од највећих уметника тог доба, пре свега у жељи за усклађивањем божанских закона наслеђених из пређашњих времена са демократским духом свога доба. Зато је Есхил тежио да у својим драмама «морално усаврши» хомерске богове и укине негативну страну њиховог антропоморфизма као и раздор из узајамних божанских односа, како би могли представљати узор људима. То га чини трагичарем који је несумњиво први умео да трагичку радњу уметнички веже за неки морално-религиозни или социјално-политички проблем. Као сви трагичари, и Есхил је грађу за своје драме узимао из мита, тј. прича о херојима и боговима, забележених пре свега у Хомеровим еповима (он је и сам говорио да су његове драме «мрвице са богате Хомерове трпезе»), али свестан колико су се етичка схватања од Хомера до његовог времена продубила и прочистила, он их је у складу са њима и уобличавао. Основна претпоставка схватања живота и света у Есхилових јунака чини теодицеја, па у складу са тим се и кривица заснива на човековој теомахији. Наследство теомахијске кривице у Есхила није само бесмислено

прелажење са колена на колено које у пропаст гура невине, него се непрестано пројављује у кривицом натовареном делању ликова, који страдањем и патњом откајавају своје грехе,а Есхилова тежња ка органској трилогији као форми свакако се може повезати са његовим схватањем природе наследне кривице. У односу на трагедију какву је наследио, остварио је у њој огроман технички напредак. Увео је другог глумца па је тако учинио да драма постане нешто више од пуке размене реплика између једног глумца и хора, и добије значајан дијалошки елемент. Такође, смањио је хорске партије, али хор код Есхила активно учествује у радњи, а ако и не учествује, он са дубоким саосећањем прати судбину јунака трудећи се да сачува сопствени мир и разборитост. Иако постоји само седам његових сачуваних трагедија, оне показују како се Есхил, јаче но и један од доцнијих трагичара, непрестано развијао као уметник, да би у Орестији био на врхунцу свог стваралаштва. 47.Трагичка кривица код Есхила на примеру Орестије Трагичка кривица код Есхила је пре свега наследне природе, о чему сведочи и Есхилова тежња ка органској трилогији као форми, како би што боље могао да прикаже судбину више генерација. «Усавршивши» богове, основа схватања живота и света код Есхилових јунака постаје теодицеја, божанска правда и закон, па се у складу са тиме и човекова кривица заснива на теомахији, односно борби против богова и божанског поретка. Али, наследство теомахијске кривице код Есхила није само пуко прелажење са колена на колено које у пропаст гура невине, него се непрестано пројављује у кривицом натовареном делању ликова. Тако и Орест почини хибрис убивши мајку, чиме се директно успротивио прастарим законима богова који строго забрањују убиство «своје крви», што чини његову теомахију. То изазива гнев Еринија, «Срда», које га прогањају што Ореста доводи до лудила. Тако пре њега пада и његов отац Агамемнон, као жртва своје владарске таштине и својих војводских амбиција, којима се огрешио о закон живота, жртвујући нежно и невино створење, своју ћерку Ифигенију. 48.Садржај и анализа Орестије Орестија је једина сачувана органска трилогија. У њеном првом делу, Агамемнону, приказује се како Клитеместра убија свог мужа Агамемнона када се вратио из Троје, јер је жртвовао њихову ћерку Ифигенију. У другом, Хоефорама, приказује се како Орест, по наређењу Аполонову, освећује оца убијајући мајку и њена љубавника, иначе његовог стрица, Егиста. У трећем делу, Еуменидама, Ореста као убицу своје мајке прогоне Ериније, заштитнице проливене крви и демони гнева убијених, до пресуде у Атини. Осим што је Орестија трагедија не само једне породице већ читавих нараштаја, у њој се запажају и неки други мотиви. У трагичком контексту, Есхил у Орестији открива закон нужности, који индивидуа у унутрашњем сукобу спознаје кроз патњу. Ту су још и питања диктатуре, морала владара, законитости и граница власти у политичком контексту, а на социјалном плану, сукобљавају се родовскорелигијске норме («наследна кривица») и демократско-грађански дух отелотворен у виду правне државе. Енгелс Орестију види као драматично приказивање борбе између материнског права, тј. матријархата који нестаје и очинског права, тј. патријархата, што се сажето формулише у препирци између Ореста и Еринија. Орест се позива на то да је Клитеместра извршила двоструки злочин, убила је свога мужа а тиме и његовог оца, па се, стога, пита, зашто Ериније прогањају њега, а не њу? Одговор је за Ореста поразан, јер Клитеместра са мужем није у крвном сродству, а Ериније су браниоци начела крви. Ово, у почетку лично и породично питање, Есхил је подигао на један општи план увођењем суда на чијем је челу праведна богиња Атена. Ране које су људском друштву нанеле убиствва и старо начело крв за крв исцељује држава, која постаје заштитница својих грађана. Овом идејом Орестија се и завршава.

49.Митска позадина Орестије Наследна кривица у Орестији је у ствари кривица Танталовог рода, Агамемноновог претка, који је, како би искушао богове, исекао свог сина Пелопа на комаде и послужио га на трпези. Схвативши шта је пред њима, богови одбијају да једу, Тантала осуђују на вечне муке, а његовог сина Пелопа оживљавају. Њега и његове потомке је касније проклео кочијаш Миртил, којег је Пелоп преварио. Та клетва је стигла Пелопове синове Атреја и Тијеста, који су се борили за власт. Тијест је завео Атрејеву жену, а Атреј заузврат убије Тијестову децу, исече их на комаде(!) и њима послужи Тијеста. Тијестов преживели син Егист зато убије Атреја и постави свог оца за владара, а Атрејев син Агамемнон затим збаци Тијеста са престола. Он се ожени Клитеместром, а његов рођени брат Менелај њеном рођеном сестром Хеленом, где се у причу уплиће и мит о Тројанском рату и јабуци раздора. У тројанском походу, Агамемнон жртвује Артемиди своју ћерку Ифигенију како би умирила море и пустила бродове да крену. Након пада Троје, Агамемнон се враћа у Арг са пророчицом Касандром, Пријамовом ћерком. Очекује га Клитеместра чији је љубавник у међувремену постао Егист. Ту почиње Орестија. 50.Основне одлике Софокловог стваралаштва Ако је Есхил савременик рађања атинске демократије, Софокле је савременик њеног процвата, Перикловог «златног доба» атинског. Као трагичар, он је углавном продужио Есхилову традицију: мит и Хомер су и њему неисцрпни рудник из којег он вади градиво за своје драме, а језгро мита мења и преудешава утолико да и он у мит уноси схватања свога времена. Софокле јесте задржао традиционалне богове, али то што их није узео за основу трагичке радње не значи да је престао да им буде одан, него је божанској функцији дао мањи значај и у први ред истакао човека. Зато његови јунаци представљају осетљивији и животнији тип људи, тако да у изрицању својих мисли и осећања показују већу топлину, природност, живахност и људскост уопште него Есхилови јунаци. Док се у Есхила богови јављају као главни чиниоци радње и врховни господари ствари, у Софокла је њихова власт слабија, тако да се трагичка радња у свом развитку појављује као сасвим људска, а само у расплету припада боговима. Основа његове трагичке радње је слободна људска воља као главни чинилац човековог карактера, а увиђа се и сличност његове са Хераклитовом филозофијом када каже да је карактер човеку судбина, одакле и проистиче кривица у Софоклових јунака, али и из заблуде. Тај карактер песник психолошки исцрпљује до последњих дубина, али се не спушта до реализма свакодневног живота и људских страсти као Еурипид. У карактерисању својих личности, Софокле воли да поред главног јунака црта карактер супротне природе, да би тиме што боље истакао јачину карактера главног јунака, на пример, наспрам јуначке Антигоне, он црта плашљиву Исмену. Аристотел је рекао да он људе приказује онакве какви треба да буду, у чему се види јак модел врлине као идеалне нормативности. У развоју радње он често користи преокрете, а нарочито воли трагичку иронију. Што се техничких новитета тиче, сматра се да је Софокле обогатио позоришну сценографију увођењем сликарства, затим увођење трећег глумца и повећавање чланова хора са 12 на 15. Софоклов хор више не утиче на радњу као код Есхила, већ постаје пасиван посматрач радње, коју он, додуше, са интересовањем прати, али се у свом суду не уздиже изнад обичних људи. Док је Есхилов језик више средство лиричара и музичара, Софоклов је средство драматичара, коме је више стало до лепоте драмског поступка и развитка радње него до лирике и музике.

51.Садржај и анализа Антигоне Трагична судбина умне заслепљености и радикалног аутократизма предмет је Софоклове Антигоне. По смрти својих нећака, Етеокла и Полиника, на престо ступа Креонт, и наређује да се Етеокле као бранилац отаџбине достојно сахрани, а Полинику као нападачу ускраћује то, и чини да се његов леш остави за храну псима и птицама. То Креонтово наређење сукобљава се са законима заснованим у људској природи и са једном од основних религиозно-моралних норми, те зато Антигона, сестра погинуле браће, устаје против силе која гази те норме без икаквог страха од смрти и испуњава дужност према мртвом брату. За своју непослушност она плаћа смрћу, а Креонт, са чијим се наређењем нико не слаже, ни Антигона, ни Исмена, њена плашљива сестра, ни хор, ни Хемон, Креонтов син, нити врач Тиресија, нити ико од осталих грађана, остаје победник само споља, после упорних покушаја осталих ликова да га од те одлуке одврате. Напослетку се појављује као сломљени аутократ, који је разорио срећу своје породице, и мора да се учи мудрости у позној старости. Креонт је лик радикално индивидуалан, сав од тврдоглавства и самовољства, јер своју величину и вредност види само у својој аутократској моћи као једином мерилу државе и свих ствари. Пред саму катастрофу, он признаје да се огрешио о законе који забрањују злостављање мртваца и истиче да је његов поступак био последица његове неразборитости. Антигона, са друге стране, одбацује пролазну и произвољну наредбу државног поглавара, и у вршењу светог обреда над мртвим братом, позива се на Дива и Правду, као најстарије и најважније законодавце, покоравајући се божанском гласу који говори из вечних неписаних закона. Те законе она потврђује жртвовањем свог живота за њих, а Креонт, који је њих газио, потпуним уништењем свог душевног постојања пред којим његово телесно постојање не значи ништа. То показује да је заправо Антигона права грађанка и прави представник државног начела, а не Креонт. У овом сукобу Антигона страда, али то страдање није последица неког њеног преступа или неке њене једностраности, него управо њеног карактера који је овде сав у духу сестровања и покоравања свештеном закону поштовања мртвих, по коме право на последњу пошту има сваки покојник, а камоли покојни брат по закону рода. У овом делу се, дакле, сударају аутократска умна заслепљеност коју представља Креонт, и свеобухватни божански принцип који представља Антигона. Иако у почетку све изгледа тако да је Антигона та која је починила хибрис кршећи Креонтову наредбу, па због тога испашта, даље у току радње, како полако попушта Креонтова тврдоглавост, открива се да је у ствари он тај који је починио прави хибрис успротививши се прастарим божанским и људским начелима. Антигонина, условно речено, кривица је само последица Креонтове кривице, која опет произлази из његовог карактера који се узнео до тих висина самовољства и тврдоглавости, да мисли да може пркосити и боговима и осталим грађанима, да би, као казну за такво слепило, пао духовно најниже што један човек може пасти, разоривши сопствену породицу. 52.Митска позадина Антигоне Мит који је Софокле драматизовао у Антигони припада кругу тебанских легенди, и не може се наћи код Хомера. После Едиповог одласка из Тебе, његови синови близанци, Полиник и Етеокле, изабрани су за тебанске владаре, и требало је да Тебом управљају као сувладари који ће се сваке године смењивати. Међутим, Етеокле, који је први ступио на власт, одбија да уступи престо брату, након што је година истекла. Полиник је зато, уз помоћ таста Адраста, скупио војску и кренуо на Тебу. Када је Едип у прогонству сазнао да су му се синови сукобили око власти, пророчиште је предсказало да ће победити онај на чију страну он стане. Едип је зато прокунуо синове, пожелевши да у двобоју страдају и један и други.

53.Садржај и анализа Едипа У Цару Едипу, уметнички најјачем делу Софоклову, приказана је трагична судбина цара Едипа, истог лика који се појављује у Есхилово Едиподији. Софоклова трагедија почиње у тренутку кад је Едип већ увелико владар у Теби. Над град се надвила несрећа, куга, а пророчиште у које је Едип послао свога саветника, а Јокастиног брата Креонта, каже да је разлог томе присуство у Теби убице њеног ранијег владара Лаја. Када злочинац буде ухваћен и кажњен, и куга ће нестати. Од тог тренутка почиње права радња драме, истрага. Едип је одлучан у намери да одмах крене у потрагу за злочинцем. Први корак на том путу, по савету хора, је да се позове слепи а видовити врач, Тиресија. Он стиже, како сам Едип примећује, невесео, и не жели да ода тајну коју зна. На то се буди Едипова напраситост и наглост и он креће да вређа врача, присиљавајући га да му каже шта зна, да би се то завршило Тиресијином изјавом да је он злотвор овој земљи и да је он убица којег тражи. Едип не само да му не верује, него га оптужује да је учесник у завери коју је против њега сковао Креонт. Са таквим предубеђењем, Едип ступа у разговор са Креонтом који се врло брзо претвара у сукоб који прекида Јокаста када каже да се препиру ни око чега, јер је Тиресија и раније грешио, на пример, када је предсказао краљу Лају да ће га убити рођени син. Те речи у Едипу буде прву страшну сумњу која још није у стању да повеже конце али која одмах од човека доследног и истинољубивог, какав је Едип, захтева даљу истрагу. Он сада тражи да се пронађе једини преживели сведок Лајевог убиства, који је отишао из града баш у то време када је Едип постао краљ. Ако он потврди шта је и раније рекао, тј. да су краља Лаја с пратњом убили разбојници, дакле, више људи а не један човек, онда Едиповој сумњи не може бити места. У међувремену, нови ударац погађа Едипа: из Коринта стиже гласник да јави да је тамошњи краљ умро, и да Едип треба да га наследи. У први мах, та вест доноси олакшање, јер сада је јасно да се неће испунити пророчанство по коме Едип треба да убије властитог оца, али се Едип и даље плаши другог дела пророчанства које каже да ће он лећи са сопственом мајком. Гласник му на то каже да не треба да се боји и открива му истину, да он у ствари и није син коринтског краља, јер га је он лично као мало дете донео на краљев двор, преузевши га из руку пастира краља Лаја. Јокасти у том тренутку све постаје јасно, и она одлази у двор где се у међувремену обесила. И Едипу је углавном јасно, али га његово унутрашње начело тера да ствари испита до краја и утврди читаву истину. Са истом одлучношћу којом је раније терао пророка Тиресију да му каже шта зна, он сада тера некадашњег Лајевог пратиоца, пастира, да му сваку појединост те ужасне историје саопшти. Затим, када још сазна за Јокастину смрт, кажњава себе страшном и симболичном казном: иглом из њене хаљине избошће себи очи, чиме се драма и завршава. Цар Едип приказује у ствари трагичност превелике мудрост, која се усмерава против свог носиоца и доводи га до сазнања да је људска снага и земаљска срећа потпуно ништавна и несигурна.