Oliver Kromvel

FAKULTET ZA EVROPSKE PRAVNO – POLITIČKE STUDIJE

SEMINARSKI RAD

ISTORIJA DRŽAVE I PRAVA

"OLIVER KROMVEL"

Mentor

Student

Prof dr Darko Gavrilović

Branislav Milikić Br. indeksa 12-05/po

Novi Sad, maj 2013

1

UVOD

Nakon smrti engleske kraljice Elizabete I završava se epoha dinastije Tjudor i presto zauzimaju članovi dinastije Stjuart. Aprila 1603. godine, u svojoj 36. godini, na presto dolazi Džejms I (kao škotski kralj Džejms VI). Tek što stupa na presto, kralj Džejms se suočava sa mnogim problemima, kao što su finansijski, spoljnopolitički i verski.

Džejms Stjuart I

Verski mir za vreme vladavine Elizabete I, bio je samo zavesa iza koje se vodio veoma buran verski život. U samom parlamentu veliko uporište imali su puritanci 1, koji su u Džejmsovo vreme bili još uticajniji i brojniji. Po stupanju na presto, kralju je uručena peticija potpisana od strane stotine puritanski opredeljenih sveštenika anglikanske2 crkve. Peticija je sadržala čitav niz zahteva na kojima su Puritanci nastojali još u Elizabetino vreme, ali glavne tačke peticije bile su traženje dozvole da sveštenici po sopstvenom nahođenju odluče da li će nositi kapu i misnu košulju i da se od sveštenika više ne zahteva da se svojim potpisom izjasne da veruju u apsolutnu istinu cele Knjige opštih molitvi. Peticija je razmatrana januara 1604. godine na većanju koje je kralj sazvao u Hempton Kourtu. Iako prihvata neke njihove zahteve, Džejms ne pokazuje nameru da anglikansku crkvu preuredi u skladu sa prezbiterijanskim3 načelima. Upozorava puritance da će ih proterati iz zemlje ukoliko ne odustanu od svojih zahteva. Džejms prisiljava puritansko sveštenstvo da napusti svoje 1 Puritanac je pristalica puritanizma, pokreta medju engleskim protestantima iz 16. veka, kojem je cilj bio održavanje crkve u jevanđeoskoj čistoći, a nasuprot Anglikanskoj crkvi koja se u mnogome ugledala na katoličku crkvu. 2 Anglikanstvo predstavlja narod i Crkvu koji poštuju religijske tradicije Engleske hrišćanske Crkve. 2

parohije i zemlju (1607). Veliki deo odlazi u Holandiju, a odatle u Ameriku (1620). Džejmsova verska politika postaje osetljivo političko pitanje i izaziva neraspoloženje mnogih članova Parlamenta. Džejmsove potrebe za novcem dovode ga u još veći sukob sa Parlamentom. Od Elizabete nasleduje dug od 400.000 funti, koji u naredne tri godine raste na 700.000. Njegovi prihodi su nedovoljni, pa koristi stara feudalna prava da ih poveća: prodaja krunskih poseda, carine, nameti pomorskim gradovima, prodaja monopola raznih vrsta, što utiče na porast cena svakodnevnih potrepština (sapun, ugalj, sirće). Uvodi u praksu uzimanje dela prihoda maloletnim naslednicima, kupovinu dobara za dvor po nižim cenama, prodaju naslednih titula (baronet) i dr. mere ne donose onoliko koliko je potrebno i veoma su nepopularne. Džejms mora da traži novac od Parlamenta. To čini na način koji izaziva otpor mnogih, a Parlament mu izglasava mala sredstva i piše peticije. U toku Džejmsove vladavine Parlament zaseda četiri puta, u kojima se uobličava otpor vladaru i njegovim zahtevima, a najznačajnije zasedanje se održalo 1621-1622, kada Parlament donosi Veliki protest u kome se ističu stara prava, slobode i privilegije, obaveza da ih zaštiti, donesu novi zakoni, isprave zloupotrebe i potvrde prava poslanika da o njima slobodno raspravljaju. Poslednji Parlament obezbeđuje sebi pravo da savetuje kralja o spoljnoj politici i primenjuje proceduru osude protiv kraljevih ministara i tako oslabi vladarevu vlast. Džejms želi da zaključi brak između naslednika Čarlsa i španske infante (1623), ali se njegov tajni put u Madrid završava neuspehom. Parlament prihvata zahtev vojvode od Bakingama da se Španiji objavi rat, iako se Džejms tome protivi. Pred Džejmsovu smrt otpor Stjuartskoj monarhiji vidljiv je na mnogim stranama.

3Prezbiterijanstvo je naziv za različite hrišćanske crkve koje se temelje na kalvinističkoj teološkoj tradiciji unutar protestantizma. 3

Čarls Stjuart I

Džejmsov naslednik, Čarls I (1625-1649), nema kvalitete koje je posedovao njegov otac. On je plahovit, nepouzdan i tvrdoglav, neosetljiv na mišljenje javnosti; pristalica teorije o božanskom poreklu kraljevske vlasti, on podržava politiku anglikanske crkve i oslanja se na savete vojvode od Bakingama. Prvi sukob sa Parlamentom izbija 1625. Umesto doživotnog dohotka od carine, kako je uobičajeno, Parlament predlaže da se on ograniči na godinu dana. Kralj raspušta Parlament i prikuplja carinske prihode bez njegove saglasnosti, a prinudnim zajmovima obezbeduje nova sredstva. Čarls saziva novi Parlament početkom 1626, zbog velikih gubitaka u ratu sa Španijom, ali nailazi na veliki otpor. Parlament ima sve upornije zahteve za osudom Bakingama, međutim kralj ponovo raspušta Parlament i nastavlja da prikuplja novac prinudom. Bakingamov neuspeh da pomogne hugenote4 prilikom opsade Larošela stvara nove probleme kralju, koji je ponovo prinuđen da sazove Parlament 1628. Međutim ovog puta oba doma zauzimaju nepopustljiv stav prema kralju i njegovim zahtevim. Parlament donosi Peticiju o pravima u kojoj tvrdi da se prinudni darovi, zajmovi i drugi nameti ne mogu odobravati bez njegove saglasnosti; osuđuje se nezakonito zatvaranje i smeštaj vojske po privatnim domovima. Kralj prihvata peticiju Parlamenta, a za uzvrat dobija određena sredstva. I dok se nastavljaju zahtevi Parlamenta da se Bakingam ukloni sa vlasti, Čarls to lako odbija, a Parlament se ponovo raspušta, međutim Bakingam biva ubijen.

ZAOŠTRAVANJE SUKOBA KRALJA I PARLAMENTA 4 Hugenoti su francuski protestanti, pripadnici Protestantske reformističke crkve Francuske 4

Raspuštanje Parlamenta predstavlja put u revoluciju, a Bakingamova smrt prisiljava Čarlsa da traži nove saradnike. Nalazi ih u ličnostima biskupa Vilijama Loda i Tomasa Ventvorta, potonjeg erla Straforda. Lod i Straford žele da skrše opoziciju Parlamenta, a crkva propoveda odanost državi. Straford tvrdi da su društveni poredak, crkva, vlada i zakoni delovi poretka na kome počiva država. U martu 1629. Parlament, uprkos kraljeve naredbe da se rasturi, donosi rezolucije kojima se novine u anglikanskoj crkvi i nezakonito sakupljanje carine proglašavaju nezakonitim. Čarls raspušta Parlament i upravlja zemljom jedanaest godina bez njegove saglasnosti. Engleska doživaljava period prosperiteta; zaključuje rat sa Francuskom i Španijom, a vlada uvodi efikasnu administraciju u zemlji. Zemljoposednici, pravnici i drugi u Donjem domu zameraju Čarlsu i vladi takvu politiku. Lod postaje nadbiskup Kanterberijski (1633) i uz pomoć kralja Čarlsa odlučno se obračunava sa svim protivnicima anglikanizma, pre svega puritancima, koje nemilosrdno šalje na sud ili proteruje iz zemlje. Verska politika Loda i Čarlsa zaoštrava sukob sa puritancima. Vladina nastojanja da prikuplja novčana sredstva bez saglasnosti Parlamenta, u kome puritanci imaju snažan uticaj među trgovcima, džentrijom5 i plemstvom, povređuju i ujedinjuju mnoge grupe u otporu. Čarls uvodi novi porez - brodski novac - koji plaćaju lučki gradovi (1634); naredne godine sakuplja se u celoj zemlji, a 1636. postaje redovan porez, iako se prikuplja bez saglasnosti Parlamenta. Iako se u parlamentu dovodi u pitanje legalnost ubiranja brodskog novca, sud podržava kralja i proglašava da se on može sakupljati u kriznim situacijama. Međutim, ovim potezima kralj ujedinjuje protiv sebe snažne grupe engleskog društva, koje ne prihvataju da budu lišene vlasti. Versko pitanje postaje najosetljivije. Lodova nastojanja da uvede anglikanizam u Škotskoj izazivaju veliki otpor škotskih kalvinista6 (1633). Lod želi da prisili Škote da koriste anglikanski molitvenik, što izaziva sukob u Edinburgu 1637, koji se širi na čitavu zemlju. To se doživljava kao obračun sa prezbiterijanstvom i uvodenje katoličkog obreda. Mali broj 5Džentrija (engleski gentrz) je izraz koji se koristio za sitno plemstvo u feudalnoj Englekoj, odnosno za sloj koji je po svojim privliegijama i materijalnom bogatsvu bio iznad slobodnih seljaka, a ispod ,,pravih’’ plemića. 6 Kalvinizam predstavlja teološki sistem i pristup hrišćanskom životu, koji naglašava vladavinu Boga nad svim stvarima. 5

biskupa podržava Lodovu politiku. Početkom 1638. hiljade Škotska potpisuju Nacionalni dogovor kojim se odlučno odbacuje Lodova verska politika i pokušaj da se „uvede papska vera i tiranija“. Odlučan otpor Škota prisiljava Čarlsa da potpiše ugovor u Berviku (1639), koji im omogućava da sazovu crkveni sabor. Sukob sa kraljem postaje neizbežan kad sabor odlučuje da se ukine episkopat. Izgledi za rat i troškovi navode Čarlsa da sazove Parlament. on nema novca da sakupi vojsku, a Škoti zauzimaju delove severne Engleske. U aprilu 1640. Čarls saziva četvrto zasedanje Parlamenta. Četvrto zasedanje Parlamenta poznato je i pod imenom ,,Kratki parlament’’ koji traje samo tri nedelje. Njegovim radom upravlja Džon Pim, koji uz vođstvo Donjeg doma zahteva da se ukinu sve mere koje koristi kralj i proglašava ih neustavnim. Čarls raspušta Parlament i traži sredstva na drugoj strani, tj u Irskoj anglikanskoj crkvi. Straford predlaže da traži pomoć od londonskog Sitija, koji to odbacuje. U jesen stanje u zemlji je još teže, pa Čarls mora ponovo da sazove Parlament. ,,Dugi parlament’’ je pored svojeg dugog trajanja (1640-1660), značajan i po tome što je ovo poslednji parlament koji kralj Čarls saziva. U ovom sazivu on se postavlja kao branitelj engleskih starih sloboda, dok Pimov Donji dom naređuje oslobođenje puritanskih vođa i zatvaranje Straforda i Loda, koji kasnije bivaju i pogubljeni od strane Parlamenta 1641, odnosno 1645. Međutim Pim i ostali se tu ne zaustavljaju već uklanjaju kraljevske sudove i njegove ministre. Donosi se i Trogodišnji zakon 1641. godine, koji određuje da Parlament mora da se sastaje svake treće godine, da ne može da se raspusti bez svoje saglasnosti i da samo on može da odobri prikupljanje poreza. U roku od nekoliko meseci kralj Čarls je lišen većine svojih povlastica.

6

GRAĐANSKI RAT

Mapa teritorije koju je držala kraljeva vojska (crveno) i parlamentarna vojska (zelena), prvi građanski rat 1642 - 1645

Od avgusta do novembra 1641. godine, u vreme najvećih rasprava u parlamentu, kralj Čarls se nalazio u poseti Škotskoj. Od saziva „Dugog parlamenta“ ponašao se dvolično. Posle Strafordovog pogubljenja činio je sve ustupke koje je parlament traži i istovremeno razmatrao svaki plan za nasilni obračun s njim koji mu je preporučivala kraljica. Ujutro bi pregovarao sa katoličkim agentima i oficirima a uveče potpisivao zakone koji su rušili moć monarhije. Kap koja je prelila čašu, bila je, kada je 3. januara 1642. državni tužilac podigao optužbu i zatražio parlamentarnu istragu protiv petorice članova Donjeg doma: Pima, Hampdena, Hezleridža, Holsa i Stroda, pod optužbom da su izdali državu i podržavlali škotske odmetnike. Zahtev nije bio zakonit i dom lordova je odbio da izda nalog za hapšenje, međutim kralj je sledećeg dana pokušao da ih sam uhapsi sa pratnjom do 400 naoružanih ljudi. Medjutim jedna od kraljičinih dvorskih dama upozorila je parlament da kralj dolazi sa namerom da pohapsi petoricu opozicionara. Kada je Čarls uvideo da u parlamentu ne sede optuženi članovi parlamenta, krenuo je ka izlazu parlamenta, gde ga je sačekalo 4.000 naoružanih plemića i slobodnih seljaka iz doline Temze i Bakingemšira, koji su branili optuženu petorku, koja se skrivala u londonskom Sitiju. Posle nedelju dana vratili su se u parlament pozdravljeni od naroda. Čarls I je 10. januara napustio London. Tako je otpočeo gradjanski rat mada će oružani sukobi početi tek u jesen 1642. kada obe strane konsoliduju svoje vojne snage. Postoje 3 7

pretpostavke zbog kojih je došlo do podele na pristalice kralja i parlamenta i to: teritorijalne, verske i klasne. Teritorijalno, na strani parlamenta bili su južni i istočni razvijeniji delovi Engleske, zatim velike luke, trgovački i industrijski centri i prestonica, London, koji je bio glavna pokretačka snaga revolucije. Kralj je držao severne i zapadne pokrajine a od gradova uglavnom sedišta biskupija - redje trgovačka mesta. Suknarski centri na severu, nastanjeni puritancima kao i lučki gradovi stali su na stranu parlamenta. Od 29. oktobra 1642. glavno sedište rojalista postao je Oksford gde se smestio kralj sa dvorom, štab i arsenal. Razmimoilaženja po pitanju vere su bitan uzrok sukoba izmedju Čarlsa I i parlamenta tako da gradjanski rat u Engleskoj ima i odlike verskog rata. Obično se kraljeva stvar izjednačava sa anglikanizmom, a stvar parlamenta sa puritanizmom što se može prihvatiti uz izvesne rezerve. Borba sa verske ideale posebno je nadahnjivala stranu parlamenta mada ona u tom pogledu nije bila jedinstvena kao u kraljevom taboru. Uzroci rata nisu bili ekonomske prirode, a samo su posredno bili socijalne, pa i pripadnost odredjenoj klasi nije bila od presudnog značaja za opredeljenje za neku od zaraćenih strana. I u vojsci kralja i u vojsci parlamenta bilo je ljudi svih društvenih slojeva. Teritorijalna, verska i socijalna podela bile su presudne za ishod rata. Ekonomska moć i verski žar bili su na strani parlamenta. Sam London bio je desetostruko nastanjeniji i imao preko deset puta više gotovog novca nego bilo koji drugi grad u Engleskoj. U rukama parlamenta bio je upravni i administrativni aparat, luke, trgovački i finansijski centri što mu je omogućilo da sklapa zajmove i sakuplja porez u najprosperitetnijim delovima zemlje. Kada je počeo građanski rat između kralja i parlamenta u brojnim sukobima i bitkama, istakao se jedan od vođa parlamentarne revolucije. To je bio Oliver Kromvel.

8

OLIVER KROMVEL (1599-1658)

Oliver Kromvel

Oliver Kromvel (Hantington, 25. april 1599 – London 3. septembar 1658) bio je vođa parlamentarnih snaga u engleskom građanskom ratu, kasnije i Lord-protektor Engleske. Bio je kratko vreme član parlamenta (1628), a zatim se povukao iz javnog života. 1640. godine, Oliver se vraća javnom životu i ulazi u „Dugi parlament“. Na samom početku građanskog rata 1642. godine, Kromvelove sposobnosti kao organizatora i vojskovođe dolaze do punog izražaja. Njegovi konjanici odigrali su odlučnu ulogu u velikoj pobedi vojske parlamenta nad rojalistima kod Marston mura (2. jula 1644). Nakon nekih lokalnih uspeha rojalista i povremenog zastoja u operacijama, vojska parlamenta je reorganizovana u takozvanu „armiju novog tipa“ (New Model Army) sa Ferfaksom kao vrhovnim zapovednikom i Kromvelom kao njegovim zamenikom. Ova vojska je predstavljala sloj strogih, fanatičnih puritanskih ratnika prozvanih Gvozdeni (Ironsides), koji su bili sakupljeni od ljudi kojima privrženost puritanizmu nije predstavljala partijsku opredeljenost nego način života. Vojnici su bili uglavnom slobodni seljaci koji su u rat pošli sopstvenim konjima. Izvežbani su u švedskom načinu napada po uzoru na kraljevsku konjicu. Za razliku od kraljevih konjanika Kromvelovi su bili i na bojištu i van njega disciplinovani. 14. juna 1645. kod Nejzbija, brojno i organizaciono nadmoćna vojska parlamenta je odnela pobedu. Kraljeve trupe bile su razbacane širom Engleske bez mogućnosti da se koncentrišu. Sam kralj je sa velikom konjičkom telesnom gardom godinu dana tumarao zemljom. Poslednja veća bitka odigrala se mesec dana posle Nejzbija - 10. jula 1645. kod Langporta. 9

Ferfaks se sudario sa Goringom. Demoralisane beznadjem i pljačkom Goringove trupe su se posle samo kratke borbe razbežale. Tu je nestala poslednja armija kojom je kralj raspolagao. Ostatak rata pretvorio se u opsadne operacije. 20. juna 1646. godine. puritanci su srušili i poslednji grad, Oksford. Nakon kojeg se završava i prva faza građanskog rata. Kralj je potražio utočište kod Škota, ali oni su ga 1647. izručili parlamentu. Smatrajući da je time revolucija završena, parlament, u kojem su prezbiterijanci 7 imali glavnu reč, traži kompromis s kraljem i odlučuje da se armija delom raspusti, a delom pošalje u Irsku. Međutim u vojsci, u kojoj su u velikoj većini bili Independenti 8, nisu o tom zahtevu parlamenta hteli ni čuti. Kromvel se priključio armiji, koja je zatim avgusta 1647. okupirala London. Pritom je izbila i pobuna levellera (uravnjivača), krajnjeg levog krila independenata, koji su tražili pune demokratske slobode i prava za široke slojeve naroda, ali ju je Kromvel u jesen 1647. ugušio. Zbog sve veće vlasti armije stvara se koalicija između kralja, prezbiterijanaca i Škota, zatim 1648. godine dolazi do niza rojalističkih buna i Drugog građanskog rata. Porazivši rojalističko-škotsku alijansu kod Prestona (19. avgusta 1648.), armija sa Kromvelom de facto je preuzela vlast u zemlji. Krajem 1648. godine parlament je očišćen od prezbiterijanaca i kraljevih simpatizera. U januaru 1649. Čarls I je izručen specijalnom tribunalu parlamenta, osuđen na smrt i smaknut. Monarhija je ukinuta, a Engleska je postala republika pod nazivom Komonvelt (Commonwealth) ili slobodna država (Free State). Pošto je ugušio novu bunu levelera, Kromvel je krenuo na Irsku, koju je pokorio drastičnim merama, a zatim je pobedio mladog Čarlsa II i njegove Škote kod Dunbara (1650) i Vustera (1651). Uspesi u ratu sa Holandijom zbog Navigacionog akta 1651. (po kojem se sva vanevropska roba mogla prevoziti u Englesku samo engleskim brodovima, a evropska roba samo engleskim brodovima ili brodovima zemlje iz koje roba potiče) podigli su ugled Komonvelta. Uporedo sa tim sve više je rastao prestiž Olivera Kromvela. Oslanjajući se na armiju, 1653. Je rasterao ostatke „Dugog parlamenta“ i u zajednici sa Vojnim savetom uspostavio skupštinu, sastavljenu od članova pojedinih independentskih opština, ali kad je i u njoj došlo do raskola između umerene struje i radikalnih puritanaca, Kromvel ju je raspustio. Vojni savet doneo je 7 Prezbiterijanci - pripadnici reformirano-evangeličkih crkava kojima upravljaju saveti (prezbiteriji) sastavljeni od sveštenika i laika 8 Independenti – „sektaši“ – su se zalagali za lokalnu kontrolu verskih i crkvenih pitanja 10

novi ustav, a Kromvel je imenovan doživotnim Lord-protektorom. Kako je novi parlament pokušao da ograniči vlast lorda-protektora, Kromvel ga je raspustio (januara 1655.). Da bi definitivno razrušio rojalističke zavere sa desne i ekstremističke pokrete levelera, digera i drugih sa leve strane, Kromvel je razdelio zemlju na 12 okruga sa general-majorima na čelu i počeo vladati diktatorski. Prinuđen da nabavi finansijska sredstva za rat sa Španijom, sazvao je 1656. Novi parlament, koji mu je sledeće godine ponudio kraljevsku krunu, što je Kromvel pod pritiskom armije odbio, prihvativši ipak pravo da odredi naslednika i imenuje članove Gornjeg doma. Zbog nesuglasica u parlamentu, a naročito zbog antagonizma između Donjeg i Gornjeg doma, Kromvel ponovo raspušta parlament 1658. Kromvel je umro sedam meseci po raspuštanju ovog parlamenta. Tako je otišla sa istorijske scene jedna od najvećih ličnosti engleske prošlosti. Pobeda nad Holandijom (1654), ugovori sa Portugalom i Švedskom, kojima engleska flota dobija privilegovan položaj i niz uspeha u ratu protiv Španije (1654-1659), pribavili su Engleskoj veći uticaj na međunarodnoj pozornici, nego što ga je imala ikada ranije. Životno delo Kromvela, koji je po Engelsu „u svojoj osobi spojio Robespjera i Napoleona“ doživelo je nakon njegove smrti slom: odbojnost Engleza prema strogom režimu puritanaca omogućila je restauraciju dinsatije Stjuart.

11

ZAKLJUČAK

Oliver Kromvel je bio uveren da uživa božansku inspiraciju. Želeo je republiku u kojoj vladaju pravda, mir i verska tolerancija. Svoje držanje opravdavao je ne samo ratnim zakonima, već i zakonima osvete. Građanski rat u Engleskoj je kao trajnu posledicu ostavio napuštanje koncepta o božanskom pravu kraljeva, pa su svi budući engleski kraljevi bili prisiljeni da vladaju uz blagoslov zakonodavne vlasti. Zato se smatra da je upravo ovaj rat zaslužan za stvaranje moderne demokratije na Britanskom ostrvu, odnosno koncepta liberalne demokratije u današnjem zapadnom svetu. Njegov kip stoji u dvorištu Vestminstera, britanskog parlamenta, kao večni zaštitnik demokratije u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Kip Olivera Kromvela ispred Vestminstera U Londonu

LITERATURA 12

Enciklopedija leksikografskog zavoda, Tom 1, Jugoslovenski leksikografski zavod, Zagreb 1966 Opšta enciklopedija larousse, Tom 3, Vuk Karadžić, Beograd, 1973 Uspon Evrope 1450-1789, Dragoljub Živojinović, Zavod za udžbenike - Beograd, 2010

SADRŽAJ

13

UVOD……………………………………………………….....................................……….02 ZAOŠTRAVANJE SUKOBA KRALJA I PARLAMENTA.....................……………….....05 GRAĐANSKI RAT.............................................…………………………………………….07 OLIVER KROMVEL................................................................……...………………………09 ZAKLJUČAK...........................................................................................................…………12 LITERATURA........................................................…………………………………………..13 SADRŽAJ..........................................................................................................................…...14

14