Od Straha Do Ljubavi - Rej i Nensi Kejn - pdf

REJ I NENSI KEJN

OD STRAHA DO LJUBAVI Savladavanje prepr eka do zdravih međuljudskih odnosa Pridružite se Reju i Nensi Kejn koji vas vode na put od straha do ljubavi koji su sami prevalili. Ovi autori sa po dvadeset godina terapeutskog iskustva opisuju odnose ispunjene pravom ljubavlju i kako onesposobljavajuće osećanje straha može da se ispolji u različitim oblicima u našem ponašanju i našim stavovima, sputavajući našu sposobnost da volimo i budemo voljeni. Svi mi možemo doneti nove i drugačije odluke da se oslobodimo svojih strahova naučimo da volimo druge – i sebe – na zdraviji i plodonosni način. „Možete da savladate prepreke i otkrijete ljubav kakvu još niste upoznali. Uz pomoć ove korisne knjige, Rej i Nensi Kejn će vas povesti – korak po korak – izvan neumoljivih zatvorskih zidina straha prema zdravim međuljudskim odnosima da uživate u raskošnoj slobodi ljubavi.“ Iz predgovora, Dr Les i Dr Lesli Perot, autori nekoliko bestselera, govornici i terapeuti „U određenoj meri najveći broj nas poznaje – ili je iskusio – simptome anksioznosti: gubitak osećanja blagostanja, bolesna zaokupljenost samim sobom, opsednutost pesimističkim ishodima, lupanje srca. Sa saosećanjem i razumevanjem, autori nam otvaraju oči i srca i pomažu nam da izađemo iz izolacije koja se temelji na strahu i ispunimo svoju najveću ljudsku čežnju – ljubav i ispunjavajuću povezanost s drugim ljudima. Ova knjiga nam je bila potrebna i više nego što smo mislili“ Valeri Bel, govornik na konferencijama i autor šest knjiga uključujući Stvoreni da bi bili voljeni REJ I NENSI KEJN su ovlašćeni i stručni klinički terapeuti s privatnom praksom u Nortbruku (Ilinois) gde pružaju usluge porodične, individualne bračne, adolescentske i dečje terapije. Rej je magistrirao iz oblasti socijalnog rada, a Nensi iz oblasti terapeutskog obrazovanja. Nensi je vanredni

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN

profesor na Mudijevom biblijskom institutu u Čikagu. Rej je radio kao direktor domova za stare, a trenutno vodi tečajeve na temu komunikacijskih veština i problema muškaraca. Rej i Nensi zajedno vode tečajeve za izgrađivanje bračnih odnosa, predbračne tečajeve i drže predavanja na različite teme vezane za međuljudske odnose. Žive u Arlington Hajtsu u Ilinoisu sa svoje dvoje dece. Naslov originala: From Fear to Love by Raymond A. Kane, Nancy J. Kane

2

SADRŽAJ PREDGOVOR ......................................................................................................................................7 ZAHVALNOST .....................................................................................................................................8 UVOD: PUTOVANJE PREMA LJUBAVI...............................................................................................9 1. NAŠE PUTOVANJE OD STRAHA................................................................................................. 11 UDARAC ZA UDARCEM .................................................................................................................... 12 NAUČITI ZA ŠTA VREDI ŽIVETI ........................................................................................................ 13 KAD NAGRNU PROBLEMI... .............................................................................................................. 14 KARAKTERISTIČNA ZAMKA STRAHA I KONTROLE ............................................................................ 14 PREUZIMANJE ODGOVORNOSTI I BEZUSLOVNO PRUŽANJE LJUBAVI ................................................. 15 2. LJUBAV: PROTIVTEŽA STRAHU.................................................................................................. 17 ŠTA JE LJUBAV?................................................................................................................................ 17 Požrtvovanost.............................................................................................................................. 17 Zanemarivanje ličnog interesa...................................................................................................... 18 Najbolji opis ................................................................................................................................ 18 Kako postajemo tražioci i pripovedači istine? ............................................................................... 19 Pobedite svoje strahove ................................................................................................................ 19

ŠTA LJUBAV ČINI?............................................................................................................................ 19

Ljubav dotiče našu usamljenost .................................................................................................... 20 Ljubav odaje priznanje ................................................................................................................. 21 Priznanja povećavaju samopoštovanje.......................................................................................... 22 Priznanja menjaju živote.............................................................................................................. 23

KAKO LJUBAV ISCELJUJE? ................................................................................................................ 23 3. MNOGA LICA STRAHA U DRUŠTVU ......................................................................................... 26 STRAH KAO LICE PREDRASUDA........................................................................................................ 26 STRAH KAO LICE IRACIONALNOSTI.................................................................................................. 28 STRAH KAO LICE IZOLACIJE............................................................................................................. 30 ZIDOVI SAMOĆE.............................................................................................................................. 31 NAŠA POTREBA ZA DRUGIMA .......................................................................................................... 31 ZAJEDNIČKO PODNOŠENJE BOLA ..................................................................................................... 32 OD OČAJA DO DUBOKE, ISPUNJAVAJUĆE LJUBAVI............................................................................ 33 4. KOMPONENTE STRAHA............................................................................................................. 35 FIZIČKE KOMPONENTE STRAHA....................................................................................................... 36 Bekstvo ili borba .......................................................................................................................... 36 Dodatna energija ......................................................................................................................... 36

KOGNITIVNE KOMPONENTE STRAHA............................................................................................... 37

Uloga naših roditelja i rodbine ..................................................................................................... 37 Uloga naših opažanja ................................................................................................................... 38

ANKSIOZNO PONAŠANJE I NAŠA OSEĆANJA...................................................................................... 38 UPOZNAVANJE I SUOČAVANJE S NAŠIM STRAHOVIMA...................................................................... 39 5. BITKA ZA LJUBAV U MEĐUSOBNIM ODNOSIMA .................................................................... 42 NAŠA NAJVEĆA ČEŽNJA ................................................................................................................... 42 LJUBAV KOJA ŽIVOTU DAJE SMISAO................................................................................................. 43 3

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN

PRUŽANJE LJUBAVI I PREUZIMANJE RIZIKA...................................................................................... 44

Rizik i dobit ................................................................................................................................. 44 Rizik i mogući gubitak ................................................................................................................. 44

DEFLEKTORI/ODSTRANJIVAČI BOLA................................................................................................ 45 ONESPOSOBLJAVAJUĆI STRAH......................................................................................................... 45 STRAH OD BOLA .............................................................................................................................. 46 IZBOR.............................................................................................................................................. 47 OBNOVLJENA LJUBAV...................................................................................................................... 49 ŠTA ODAJU NAŠI STRAHOVI? ........................................................................................................... 49 6. STRAHOVI KOJI NARUŠAVAJU ODNOSE.................................................................................. 51 STRAH OD NEUSPEHA ...................................................................................................................... 51 Ispunjavanje očekivanja ............................................................................................................... 51 Doživljavanje uspeha kao „dobre sreće“........................................................................................ 52 Simptomi straha od neuspeha ...................................................................................................... 52

STRAH OD ODBIJANJA ..................................................................................................................... 53

Ranjena srca................................................................................................................................. 53 Maske koje nam zaklanjaju srca.................................................................................................... 54 Rezervisanost............................................................................................................................... 55 Simptomi straha od odbijanja ...................................................................................................... 55

STRAH OD NAPUŠTANJA .................................................................................................................. 55

Osećanje praznine... sumnjičavost................................................................................................ 56 Emocionalna hibernacija.............................................................................................................. 56 Simptomi straha od napuštanja.................................................................................................... 57

STRAH OD SMRTI............................................................................................................................. 57

Strah od emocionalne smrti.......................................................................................................... 57 Preteško breme ............................................................................................................................ 58 Strah od fizičke smrti ................................................................................................................... 58 Konačan kraj................................................................................................................................ 59 Simptomi straha od smrti............................................................................................................. 59

7. KORACI ZA SAVLADAVANJE STRAHOVA................................................................................... 61 NAUČITE DA RIZIKUJETE ................................................................................................................. 61 Učite iz neuspeha ......................................................................................................................... 61 Ne odustajte ................................................................................................................................. 62 Budite realni ................................................................................................................................ 63

IZGRADITE BRIŽNE ODNOSE ............................................................................................................ 63

Neko ko nas bodri ........................................................................................................................ 63 Reči priznanja i odobravanja (afirmacije) ..................................................................................... 64

POSVETITE SE LIČNOM RASTU.......................................................................................................... 64

Izazov promene............................................................................................................................ 64 Pet faza ličnog rasta ..................................................................................................................... 65

RASTITE U VERI S VEČNOM PERSPEKTIVOM ..................................................................................... 65

Vera je... ...................................................................................................................................... 66 Vera raspršuje brige i odmara ...................................................................................................... 66

8. STRAH I KONTROLA................................................................................................................... 68 POZITIVNI ASPEKTI KONTROLE ....................................................................................................... 68 Veća sigurnost ............................................................................................................................. 68

4

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN

Test sa slatkišima ......................................................................................................................... 69

NEGATIVNI ASPEKTI KONTROLE...................................................................................................... 69 KAKO I ZAŠTO KONTROLIŠEMO ....................................................................................................... 70

Učini to na moj način ................................................................................................................... 70 Upotreba kontrole kao protivteže ................................................................................................. 71

ČETIRI STILA KONTROLISANJA LJUDI............................................................................................... 71

Osobine diktatorskih ličnosti ....................................................................................................... 71 Roditelji kao diktatori .................................................................................................................. 72 Diktatori i uticaj .......................................................................................................................... 72 Osobine narcisoidnih ličnosti ....................................................................................................... 74 Narcisoidne ličnosti i percepcija/opažanje .................................................................................... 75 Narcisoidne ličnosti i bračni odnosi.............................................................................................. 75 Osobine pasivnih ličnosti ............................................................................................................. 76 Taktike pasivnih ličnosti .............................................................................................................. 76 Osobine zaštitničkih ličnosti ........................................................................................................ 77 Zaštitničke ličnosti i emotivna ravnoteža...................................................................................... 77

UZROCI KONTROLIŠUĆEG PONAŠANJA ............................................................................................ 78 OSLOBAĐANJE OD KONTROLIŠUĆEG PONAŠANJA ............................................................................ 78 OSLOBODITE SEBE I DRUGE ............................................................................................................. 79 9. KAD GNEV NADJAČA NAŠE STRAHOVE.................................................................................... 80 GNEV IZVIRE IZ STRAHA.................................................................................................................. 81 INTENZITET GNEVA I STRAHA.......................................................................................................... 81 ZAČARANI KRUG STRAH-GNEV-KONTROLA..................................................................................... 82 ODUZIMANJE MOĆI STRAHU............................................................................................................ 83 ISPOLJAVANJE GNEVA NA POGREŠNE NAČINE .................................................................................. 83 1. Potiskivanje gneva.................................................................................................................... 84 2. Agresivno ispoljavanje gneva .................................................................................................... 84 3. Ispoljavanje gneva putem lukavstva .......................................................................................... 85

ŠTA NAM JE ČINITI? ......................................................................................................................... 86 10. LJUBAV ZACELJUJE RANE......................................................................................................... 89 TUGA I LJUTNJA U ISTI MAH............................................................................................................. 89 POTREBE, ŽELJE I BOL...................................................................................................................... 89 BOL KOJI MOTIVIŠE ......................................................................................................................... 90 Motivacija za priznavanje bola ..................................................................................................... 90 Motivacija za promenu................................................................................................................. 90

UTICAJ ZRELIH GODINA .................................................................................................................. 91 KAKO SE OSLOBODITI POVREĐENOSTI............................................................................................. 92

Osećajte se sigurno i bezbedno s ljudima ...................................................................................... 92 Srce sluge..................................................................................................................................... 92

11. POBEDONOSNA LJUBAV.......................................................................................................... 94 LJUBAV PRETVARA POMETNJU U ODVAŽNA DELA ............................................................................ 94 LJUBAV PRETVARA USAMLJENOST U OSEĆAJ PRIPADANJA................................................................ 95 Putem saosećanja ......................................................................................................................... 95 Putem žrtvovanja za druge ........................................................................................................... 95

LJUBAV PRETVARA IRACIONALNE STRAHOVE U PLEMENITA DELA ................................................... 96

5

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN

LJUBAV NAM POMAŽE DA SE MOLIMO ZA SVOJE NEPRIJATELJE ......................................................... 97 POSTAVITE UZVIŠENIJE CILJEVE ...................................................................................................... 99 REČNIK STRANIH IMENA.................................................................................................. 101

6

Eriku i Kristi, Vi ste najbolji darovi koje smo ikad primili.

Predgovor U jednom od naših omiljenih filmova, Bekstvo iz Šošenka, Elis Bojd „Red“ Reding (koga glumi Morgan Frimen) pripoveda o Endiju Dufrenu. Endi je mladi, uspešni bankar, nepravedno osuđen zbog ubistva svoje žene 1947. godine na dve uzastopne doživotne robije u zatvoru Šošenk. Negde na polovini filma stari robijaš, Bruks Hedlin, rasrdi se i zapreti da će ubiti drugog zatvorenika, držeći mu improvizovani nož pod grlom. Nakon nekoliko napetih trenutaka, Red i Endi uspevaju da ubede Bruksa da spusti nož. Tada otkrivaju da je Bruks upravo saznao da mu je konačno odobrena uslovna sloboda. Sama pomisao na slobodu izvan zatvorskih zidina, nakon pedeset godina pod ključem, dovoljna je da izbaci Bruksa iz takta. Kasnije, pretresajući ovaj incident u zatvorskom dvorištu, jedan zatvorenik zaključuje da je Bruks poludeo. Red se odmah usprotivio: „Bruks nije odlepio! On je samo... institucionalizovan!“ Red zatim kaže da, ako čovek provede u zatvoru pedeset godina poput Bruksa, zatvor postaje jedino za šta zna. „On je ovde važan čovek,“ kaže Red. „On je obrazovan čovek. Napolju, on je nula, samo istrošeni zatvorenik s artritisom u obema rukama.“ Zatim opisuje strah i strepnju čoveka koji zadrhti na samu pomisao da će napustiti zatvor. Na kraju govori drugom zatvoreniku: „Verujte u šta hoćete... ali, kažem vam, ovi zidovi su čudni. Najpre ih mrzite, a zatim se priviknete na njih. Kad prođe dovoljno vremena... počnete da se oslanjate na njih.“ Istini za volju, mnogi od nas su poput Bruksa Hedlina. Zatočili smo sebe i svoje međuljudske odnose iza zidova onoga što nam je poznato. Znamo da se nešto bolje – nešto uzbudljivije, življe i stvarnije – nalazi izvan naših granica, ali strah nas nadjačava i radije se odlučujemo za ono što nam je poznato nego za ono što bi moglo da bude. Strah nas zaključava u prijateljstva, porodične odnose, pa čak i brakove, koje nismo želeli. Strah ograničava međuljudske odnose na zatvor u kome ljubav samo povremeno sme da nas poseti. Ali, evo radosne vesti: knjiga koju držite u rukama pruža ključ za otključavanje vašeg zatvora straha. Možda ste se opekli u odnosu s nekim i plašite se da se ponovo ne opečete. I s vremenom ste se navikli na taj strah. Možda počinjete da se oslanjate na svoj strah; sada vas sprečava čak i da pokušate. To je razumljivo. Zatvorske zidine straha su tako čudne. Ali više ne morate da ograničavate sebe i svoje međuljudske odnose samo na ono što je poznato. Od straha do ljubavi nudi bolje rešenje. Možete da savladate prepreke i otkrijete ljubav kakvu još niste upoznali. Rej i Nensi Kejn vam pokazuju kako. Uz pomoć ove korisne knjige vodiće vas, korak po korak, izvan neumoljivih zatvorskih zidina straha prema zdravim međuljudskim odnosima da uživate u raskošnoj slobodi ljubavi. Dr Les i Dr Lesli Perot Univerzitet Sijetl Pasifik

7

Zahvalnost Naš dobar prijatelj, Kevin Miler, uporedio je kreativni proces pisanja knjige s poslednjim stadijumom porođajnih muka. Isprva smo mislili da je ovaj opis pomalo dramatičan; sad shvatamo da je bliži istini nego što smo ikad zamišljali. Ovaj rad je zaista predstavljao „rađanje“ ljubavi. Veoma mnogo ljudi je pomoglo u ovom procesu rađanja. Prostor nam onemogućava da zahvalimo svima koji su nam pomogli na tom putu. Ipak, naročito bismo želeli da zahvalimo Džimu Belu jer je verovao u nas i ideju vodilju ove knjige, pružio nam ovu predivnu priliku i otvorio čitav jedan novi svet za nas. Džon Ejelo je ušao u naš život kad je ova knjiga bila tek krhka zbirka skica. Zahvalni smo mu na mudrosti i iskrenosti u početnim fazama ove knjige. Džim Vinsent takođe zaslužuje pohvalu za svoje stručno „čišćenje“ našeg rada da bi ga podigao na nivo na koji nas dvoje nikad ne bismo sami uspeli. Veoma mnogo drugih ljudi nas je ohrabrilo na tom putu. Glorija i Al Elison (Nensini roditelji) bili su tu uvek kad su nam bili potrebni. Leri Tornkvist je bio izvor velikog ohrabrenja i postojane ljubavi tokom burnih perioda našeg života. Kerol Rid je upotrebila „štit vere“ i verovala da će ova knjiga izaći i onda kad su okolnosti upućivale na suprotan zaključak. Šeri i Kris Lajnes su nam pokazali ljubav na mnogo praktičnih i silnih načina kad je bilo najmanje nade. Miki O’Donel, Kevin i Karen Miler, i Nel Tomas bili su verni molitveni ratnici. Njihov entuzijazam i podrška su nam mnogo značili. Takođe bismo želeli da izrazimo zahvalnost prijateljima i klijentima koji su podelili s nama svoje životne priče i zaista bili naši učitelji u ovom procesu učenja da se oslobodimo straha i prigrlimo ljubav.

8

Uvod: Putovanje prema ljubavi Knjiga je zaista odraz svog pisca. Mi smo prevalili trnovit put od straha do ljubavi. Na putu od života u kom vlada strah do života koji motiviše ljubav, pošli smo stazom koju sami nikada ne bismo izabrali. Da smo sami mogli da biramo, izabrali bismo da proživimo život u neznanju, hedonizmu i bežanju od svog pravog ja. Naše putovanje od straha do ljubavi počelo je 1989. godine. Rej je bio zamenik predsednika uspešne građevinske firme u Čikagu. Bio je zadužen za dizajniranje, razvoj, marketing i upravljanje staračkim domovima. Rejeva baka, koju je obožavao, usadila je u njega ljubav prema starima. Zadovoljavanje potreba ljudi na izmaku života pričinjavalo je Reju ogromno zadovoljstvo. Međutim, sve je to imalo svoju cenu. Usled obima projekata, Rej je radio šezdeset do osamdeset sati nedeljno. Bilo je lako racionalno objasniti posledice tog posla na naš brak i porodicu. Živeli smo vrlo komforno, putovali na egzotična mesta gde su se gradili smeštajni objekti za bogataše i družili se s otmenim i uspešnim ljudima. Iza te fasade uspeha nalazio se propali brak i dvoje dece željne očeve pažnje. Naša deca su u to vreme imala četiri i dve godine. Rej je bio toliko odsutan da su deca prestala da pitaju kada će se tata vratiti sa svojih putovanja. U stvari, jednog petka uveče, Rej se vratio kući nakon što je nedelju dana proveo na putu. Zavalio se ispred televizora da bi se opustio i gledao dnevnik. Samo što se smestio u fotelju, ušao je Erik sa željom da se igra. Rej je nekoliko minuta razgovarao s njim, a zatim se vratio gledanju televizije. Erik, koji je naumio da se druži sa svojim ocem, prišao je, isključio TV i stao ispred njega. Rej mu je rekao da drži ruke dalje od televizora i ponovo ga uključio. Erik, koji se nije dao tako lako odvratiti, sagnuo se i, pazeći da rukama ne dodirne televizor, pažljivo ga isključio nosem. Erikovo ponašanje je mnogo govorilo o tome koliko mu je bilo potrebno da njegov otac bude kod kuće. Rej je oduvek bio čestit čovek. Iako ga je zapahnula opojna aroma uspeha, na kraju je učinio ono što je dobro za njegovu porodicu. Jednog dana, potpuno neočekivano, Rej je došao kući i rekao: „Davno sam doneo odluku da nikad neću dozvoliti da mi karijera bude važnija od braka i porodice. Dajem otkaz u ovoj firmi i pogodio sam se da upravljam staračkim domom u Ohaju. To će nam obezbediti dovoljna primanja i sporiji stil života.“ Nedugo zatim, osećajući se pomalo kao Klampetovi iz serije Seljačine s Beverli Hilsa 1, natovarili smo stvari u automobil i preselili se u Klivlend. Život u Klivlendu je bio predivan. Imali smo vremena za porodicu, dobra primanja, a deca su pohađala solidne škole. Prodali smo kuću u Čikagu i sklopili ugovor o izgradnji kuće u Vestlejku, predgrađu Klivlenda. Nismo ni slutili da će naš mirni život uzburkati oluja. Prvi znaci nadolazeće oluje ispoljili su se kad se Nensi zarazila agresivnim virusom i ubrzo se teško razbolela. Pet dana je provela u bolnici. Oluja se svom snagom obrušila na nas osamnaest meseci kasnije. Predstavnik investitorske firme koji je s Rejem sklopio ugovor, sad ga je raskinuo. (Rej je kasnije saznao od ljudi koji su bili bolje upućeni u poslovanje te kompanije da je vrlo moguće da je osoba koja je rukovodila projektom

1

The Beverly Hillbillies – američka televizijska serija o porodici sa sela ko ja se preselila na Beverli Hils čim je otkrivena nafta na njihovoj zemlji (prim. prev.).

9

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – UVOD: PUTOVANJE PREMA LJUBAVI

izgradnje staračkog doma dobila finansijski podsticaj da poništi Rejev ugovor i dodeli ga drugoj kompaniji.) Ostali smo bez alternativa ili rezervnih primanja. Bila je to 1990. godina i izgradnja staračkih domova je prolazila kroz period depresije. Nije bilo dovoljno slobodnih radnih mesta za ljude s Rejevim iskustvom. Činilo se da je oluja besnela svuda oko nas. Ono što se desilo posle toga opisano je u prvom poglavlju, u kom vas vodimo na svoju opasnu vožnju tokom koje su naši strahovi rasli i napadali nas, a mi se borili da identifikujemo svoje motive i strahove, i suočimo se s njima na zdrav način. To iskustvo nas je naučilo lekciju ove knjige: Pravi način da se oslobodimo svojih strahova je da jedno drugom pružamo bezuslovnu ljubav, i to s puno iskrenosti i podrške. Naporan rad na finansijskom oporavku i otkrivanje onoga što je podsticalo naše strahove, kontrola ponašanja i besa, poveli su svakog od nas na isceljujući put saznanja. Neposredno smo iskusili pogubne posledice osećanja straha i shvatili da nas uveliko sprečava da postanemo ljudi kakvi smo pozvani da budemo. Takođe smo naučili da je ljubav najbolja protivteža strahu. Na narednim stranicama želeli bismo da podelimo svoje teško stečeno znanje o putovanju od straha do ljubavi. To je put kojim moraju poći mnogi od nas. U ovu knjigu smo uvrstili priče ljudi koji su još uvek na tom putu. Više od dvadeset godina savetujemo one koji tragaju za ljubavlju i uvrstili smo njihove priče, iako su u većini slučajeva sakriveni njihovi pravi identiteti radi zaštite njihove privatnosti. U pojedinim primerima, slučajevi koje smo prikazali su izmišljeni. U drugim, jedinstveni biografski podaci su izostavljeni ili izmenjeni. Njihove priče pokazuju kako nas strah sputava, a ljubav oslobađa. Očigledno, naše putovanje nije prošlo bez mnogo znoja i suza. Na stranicama ove knjige uočićete da opisujemo kako treba da izgleda pravi odnos ispunjen ljubavlju, kao i kako parališuće osećanje straha može da postane poput neprestanog povlačenja iz odnosa, s potencijalom da uništi svaki odnos ispunjen ljubavlju. Lično smo naučili jednu od središnjih tema ove knjige: Kad se uplašimo, skloni smo da ispoljavamo sebe na načine koji predstavljaju kontrolisanje drugih, svojim ponašanjem i stavom, što zatim utiče na našu sposobnost da volimo. Osnovni razlog zašto pokušavamo da kontrolišemo druge jeste zadovoljavanje svojih sopstvenih potreba. Kad naše potrebe za ljubavlju nisu zadovoljene na željeni način, tada svom strahu dodajemo i gnev, i težimo da kontrolišemo još jače. Svako od nas je iskusio potrebu da kontroliše druge. Međutim, svi možemo da donesemo nove i drugačije odluke da se oslobodimo svojih strahova i naučimo da volimo druge – i sebe – na zdraviji i bolji način. To je poruka knjige Od straha do ljubavi.

10

1. Naše putovanje od straha Dva su puta vodila u šumu, a ja – pošao sam putem kojim se ređe ide, i to je promenilo sve. ROBERT FROST, „P UT KOJIM SE REĐE IDE“ Rej je izgubio posao direktora staračkog doma u predgrađu Klivlenda u najgorem mogućem trenutku. Pošto je sektor staračkih domova bio u krizi, tražnja za Rejevim stručnim profilom bila je ograničena. Preselili smo se nazad u Čikago bez izgleda za zaposlenje. Sledećih četrnaest meseci nismo imali stalna primanja; za celu 1991. godinu zaradili smo samo jednu Rejevu mesečnu platu iz 1990. godine. On je obavljao sitne poslove i dostavljao novine. Nensi je obavljala privremene kancelarijske poslove. Postepeno smo izgubili sve što nam je nekad bilo važno. Izgubili smo kuću, automobil i, naravno, svoj životni standard. Kako ćemo podmiriti svoje osnovne potrebe? Kada će Rej dobiti posao? Hoćemo li se ikada ponovo vratiti na vrh? Koje će nas još nevolje snaći? Ova i stotine drugih pitanja padala su nam na pamet. Tako je započelo jedanaestogodišnje lutanje u pustoši koje će trajati sve do 2001. godine. Pojedini prijatelji su se osećali nelagodno što nas je napustila sreća i distancirali su se od nas. „Ljudi, vi proživljavate našu najstrašniju noćnu moru. Plašim se da će to kroz šta vi prolazite preći i na mene ako vam se previše približim“, kao u šali rekao je jedan prijatelj. Ponekad smo mislili da bismo više voleli da nas je snašla neka ozbiljna bolest umesto ovog finansijskog škripca. Uostalom, razmišljali smo, kad smo bolesni, drugi nam priskaču u pomoć, ali kad prolazimo kroz finansijske poteškoće, ljudi se ophode prema nama kao da imamo gubu. Ne samo da su nas izbegavali, već su smatrali da smo sami krivi za svoje muke – kao da nismo dobro igrali igru života. Sećam se (Rej), na primer, da je jednog dana neko rekao Nensi: „Da Rej nije doneo one odluke o svojoj karijeri, sada ne biste bili u ovom škripcu.“ Nikad neću zaboraviti Nensinu reakciju i odgovor. „Sve životne lekcije namenjene Reju, namenjene su i meni.“ Mnogo mi je značilo što mi je Nensi pružala punu podršku iako se ponekad činilo da sam izneverio svoju porodicu. Tokom prve godine nezaposlenosti, živeli smo od namirnica koje su nam davali prijatelji i rodbina. U tim ponižavajućim okolnostima, bili smo zahvalni što je nekolicina ljudi velikodušno zadovoljavala naše potrebe na načine koje nikad ne bismo mogli ni da zamislimo. Jedan nezaboravan primer odigrao se deset dana pre Božića. Te večeri ja sam bio na sastanku, a Nensi je spremala za krevet Kristu i Erika, koji su tad imali četiri i šest godina. Oglasilo se zvono na ulaznim vratima. Pošto je bila sama u kući i, osim toga, u novom kraju, oklevala je trenutak pre nego što je pošla da otvori vrata. Dok je silazila niz stepenice, čula je kako se prednja vrata s mrežom zatvaraju i buku iz auspuha, automobila koji izlazi iz dvorišta. Nensi je otvorila vrata i ugledala kovertu u dovratku. Na svoje iznenađenje, u koverti je pronašla četiri novčanice od po sto dolara. Erik i Krista su je čekali na vrhu stepeništa. Nensi se zavrtela i mahnula sadržajem koverte. Njih troje je počelo da skače i vrišti od uzbuđenja. Bez tog novca, te godine ne bismo mogli da kupimo Božićne poklone. Do današnjeg dana nismo odgonetnuli ko nam je ostavio novac tog Božića. Nastavio sam da šaljem desetine radnih biografija i pratio svaki mogući trag koji bi me mogao dovesti do zaposlenja. Postali smo obeshrabreni, umorni, depresivni, zbunjeni i ljuti na Boga. Oboje smo se pitali zašto nas je ovo snašlo, kad sam odluku da dam otkaz na dobro plaćenom poslu i da se

11

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 1. NAŠE PUTOVANJE OD STRAHA

preselimo u Klivlend, doneo za dobrobit porodice i našeg braka. U svom bolu ovako smo se obraćali Bogu: „Doneli smo ove odluke da bismo bili prisna, brižna porodica, a ti nas zauzvrat ostavljaš bez nade i u strahu za svoju budućnost.“ Lično smo preispitivali svoju veru. Kako Bog koji kaže da nas voli može da nas ostavi u takvoj situaciji? Pošto smo nastavili s tim preispitivanjem, potražili smo pomoć – duhovnu, socijalnu i finansijsku. Slušali smo propovedi sa kaseta radi ohrabrenja, čitali Bibliju, razgovarali s prijateljima i tražili njihov savet. Zamolili smo da nam crkva pruži finansijsku pomoć, koju su velikodušno odobrili; kasnije smo zaključili da njihovo zanimanje za nas nije bilo veliko: primili smo samo dva telefonska poziva za dve godine, oba puta su nas pitali kada ćemo otplatiti zajam. Udarac za udarcem Tokom ovog perioda, primili smo još jedan udarac. Pošto nismo imali sredstava za daljnje ulaganje u svoj novi dom, podlegali smo porezu na dobit stečenu prodajom imovine u iznosu od 91.000 dolara, koji nismo mogli da platimo. Narednih deset godina poreznici su nas nemilosrdno progonili. Zaračunavali su nam dnevnu kamatu na iznos dugovanja. Naši poverioci su imali pravo zaloge nad našim sredstvima tako da su nam u jednom trenutku sredstva na tekućem računu bila zaplenjena. U poreskom pravilniku ne postoji velikodušnost u slučaju katastrofe. Poreska uprava nije marila što mi nemamo novca da platimo porez. Razgovarali smo s pomoćnikom našeg kongresmena i pitali ga šta da radimo. Savetovao nam je da oboje obavljamo po dva posla kako bismo otplatili svoj dug – uprkos uticaju koji bi to imalo na našu malu decu. Odlučili smo da marljivo radimo na poslovima koje smo već imali i živimo jednostavno. Kako je vreme prolazilo, naš poreski dug je nastavio da raste. U želji da ispunimo svoje obaveze, složili smo se da Poreskoj upravi plaćamo 900 dolara mesečno sve dok ne otplatimo dug od 91.000 dolara. Ta uplata je pokrivala samo mesečnu kamatu; nikada nije smanjila glavnicu našeg duga. Šest meseci nakon sklapanja ovog sporazuma o otplaćivanju duga, Rej je slomio pršljen pri padu s prijateljeve trambuline. Dvanaest nedelja je morao da nosi protezu za leđa. Bilo mu je potrebno otprilike osamnaest meseci za potpun oporavak. Zbog toga više nismo mogli da plaćamo dogovorenih 900 dolara mesečno. Jedina opcija koju smo u tom trenutku imali bila je da podnesemo „Ponudu i Kompromis“ Poreskoj upravi, a to je zakonska odredba u poreskom pravilniku koja nam omogućava da pregovaramo o ukupnom iznosu našeg dugovanja. Nakon dve odbijene ponude, Poreska uprava nas je primorala na bankrot i plansku otplatu duga. Nisu bili u pitanju samo gubitak znatnih primanja, četrnaestomesečna nezaposlenost i to što su nas proganjali poreznici. Usputni stresovi su se samo nagomilavali. Kao da smo se našli usred meteorskog „pljuska“ koji nikada neće prestati. Uz ove nevolje, pojavile su se nove: • Otvorili smo savetovalište kao ogranak jedne neprofitne organizacije. Međutim, kasnije nam je neko rekao da je ta organizacija narušila princip poverljivosti klijenta nekoliko puta. Nismo mogli da se pomirimo s ovim navodnim narušavanjem poslovne etike, pa smo morali da okončamo saradnju s konkretnom organizacijom i otvorimo novo savetovalište. • Nensi je dobila priliku da započne novu karijeru kao profesor. Iako je ovo obezbeđivalo dodatna finansijska sredstva za naše potrebe, priprema za predavanja je zahtevala dosta rada, što je samo povećalo naš svakodnevni stres.

12

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 1. NAŠE PUTOVANJE OD STRAHA

• Zbog finansijske situacije i raznih okolnosti, selili smo se pet puta, od prostrane kuće u svom vlasništvu, pa do mnogo manje iznajmljene kuće. • Nensi je zbog zapaljenja pluća provela u bolnici pet dana. • Nensinom ocu je postavljena dijagnoza raka jednjaka. • Rejevoj majci je postavljena dijagnoza raka pluća. • Automobil je udario našeg sina. • Iskrsnuo je sukob s jednim članom porodice, koji se okončao prekidom odnosa zbog odluke te osobe da ne prihvati pomirenje. • Naša deca su imala znatnih problema s učenjem u to vreme. • Jedno od naše dece je obolelo od bolesti opasne po život. • Tokom jedanaestogodišnjeg perioda, pomisao da ćemo otići u penziju s 500.000 dolara duga ponekad nas je bacala u očaj. Ovo je samo deo mučnih iskustava koja smo preživeli tokom tih jedanaest godina. Između tih događaja se dešavalo mnogo toga što je značajno povećavalo naš stres i strahove. Znamo da su neki od vas koji čitate o našim okolnostima preživeli mnogo teže i dugotrajnije nevolje i iskušenja. A ipak, naučili smo da nije važan broj ili intenzitet nevolja; već kako se nosimo s njima. Često ponavljamo da je život upravljanje bolom. Ključ je u tome koliko uspešno se suočavamo s bolom i stresom u svom životu; to menja sve. Naučiti za šta vredi živeti Naše okolnosti su nas naterale da procenimo šta nam je najvažnije u životu i za šta zaista vredi živeti. Podsećali smo se da Bog stoji poput čuvara na vratima naših života i da tačno zna šta ulazi unutra. Shvatili smo da je Bogu važniji naš odnos s Njim od svih naših materijalnih i ovozemaljskih zadovoljstava. Došao je da nam donese život u svoj svojoj punoći. Dozvolio je da ostanemo bez svega na šta smo se oslanjali, da bismo pronašli sigurnost koju ne može pružiti nikakvo zemaljsko blago. Nije naše poznavanje psihologije ono što nam je pomoglo da prebrodimo teška vremena; već vera u Isusa Hrista. Izgradnja vere je proces rasta; zahteva dugo vremena. Bog čini sve kako bi razvio veru svakog pojedinca i povećao njegov ili njen kapacitet za ljubav. U Bibliji učimo kako da reagujemo kada se nevolje i teškoće pojave u našem životu: Treba da smatramo „čistom radošću... kad god se [suočimo] s raznim iskušenjima, znajući da provera [naše] vere razvija istrajnost“ (Poslanica Jakovljeva 1,23). Reč iskušenje definiše se kao test ili ispitivanje našeg karaktera. Kad se pojave iskušenja, trebamo ih primiti s radošću, prepoznajući bogomdanu priliku da identifikujemo određene karakterne nedostatke koje trebamo otkloniti kako bismo voleli potpunije. Proces prečišćavanja zlata zahteva njegovo izlaganje jakoj vatri da bi nečistoće izašle na površinu. Kad nečistoće izbiju na površinu, sastružu se i tako preostalo zlato postane čisto. Iskušenja u našem životu su poput prečišćavanja zlata. Bog upotrebljava ova iskušenja da bi omogućio karakternim nedostacima koji blokiraju našu sposobnost da volimo da izađu na površinu. Jakov govori da se pravo osećanje zadovoljstva i radosti rađa kada uvidimo da postajemo onakvi kakvi smo stvoreni da budemo – brižni i saosećajni ljudi. Životna iskušenja mogu da nas ojačaju ili da nas slome. Mogu da nas učine ogorčenim ili boljim.

13

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 1. NAŠE PUTOVANJE OD STRAHA

Kad se dese tragedije velikih razmera, kad se naš sopstveni svet sruši, prisiljeni smo da sagledamo šta je najvažnije u životu i za šta vredi živeti. Ono što je najvažnije, a ujedno i razlog zašto smo odlučili da napišemo ovu knjigu, jeste kako smo izlazili nakraj sa svojim osećanjima, bolom i strahom koji su, kako se činilo, vrebali ispred naših ulaznih vrata ne želeći da odu. Shvatili smo da pod pritiskom ponekad reagujemo burno i destruktivno. Naši strahovi nisu bili samo raznoliki, već i duboko usađeni. Raznovrsne i teške okolnosti su nas dovodile licem u lice sa strahom od neuspeha, napuštanja, odbijanja, pa čak i smrti. Kad nagrnu problemi... Sama bujica problema nas je navodila da strahujemo da se naše okolnosti nikada neće promeniti. Mnogo puta, kao reakcija na pritisak koji ne popušta, obuzela bi nas strepnja ili panika. Naše misli bi pojurile u susret najgorim mogućim ishodima. U drugim situacijama, naši strahovi bi se pretvorili u gnev, želju da okrivimo druge ili oštro osudimo sebe za svoje okolnosti. Strepnja se povećavala kad god bi pojedini bliski ljudi počeli da kritikuju odluke koje smo doneli. Dobijali smo komentare da nismo mudro upravljali svojim finansijama i da nas je to dovelo u ovu situaciju. Drugi su zaključili da smo trebali povećati svoju imovinu pre nego što je Rej prihvatio posao nadgledanja ustanove u Klivlendu. Izgleda da im je bilo teško da shvate da smo bili u situaciji koja je bila van naše kontrole. U vreme kad smo bili najranjiviji, njihov kritički sud nas je duboko povređivao. Dalje, osećali smo da su nas napustili poznanici kojima je bilo neprijatno što nas je „poterao baksuz“ i koji su odlučili da se udalje od nas. Kao supružnici, ponekad smo osećali da nas je napustio čak i bračni drug. Osećanje napuštenosti je bilo najjače kad su naši strahovi nadvladali sve ostalo i kada nismo videli nikakvu nadu za rešenje. Kad bi nas oboje istovremeno savladale naše okolnosti, bilo je teško da se uzajamno tešimo. I priznajemo da smo oboje zapadali u depresiju. U jednom periodu, Rej je postao ozbiljno deprimiran i pao je u očaj. Ophrvao ga je intenzivni stres i beznadežnost promene naših okolnosti. Kao hranilac porodice, osećao je ogromnu tugu gledajući kako je sve ono što je stekao napornim radom tako brzo izgubljeno. Ono što je povećalo taj bol, bilo je saznanje da će biti potrebno mnogo vremena da ponovo uštedimo za obrazovanje svoje dece, kuću i penziju. Naši silni strahovi pojačavali su naše sukobe. Sitnice koje nam u normalnoj situaciji ne bi smetale, odjednom su postale razlozi za žučne razgovore. Ako bi jedno od nas dvoje opazilo da je drugo kritički nastrojeno, zahtevno i, samim tim, „nestabilno“, odmah bi se izdiralo na tog drugog. Kad smo najranjiviji, upravo naši najbliži često osete uticaj našeg odbrambenog, samozaštitničkog ponašanja. Karakteristična zamka straha i kontrole Kad dvoje ljudi u međusobnom odnosu pokušaju da se uzajamno kontrolišu, to neizbežno izaziva sukob. Tada upadamo u jednu zamku kao način da se izborimo s negativnim osećanjima koja proizilaze iz toga. Kad god bi neki bolan ili zastrašujući događaj potresao naše živote, oboje bismo reagovali tako što bi se preobražavali u kontrolišuće osobe. Problemi su se razlikovali, ali naši nezdravi načini suočavanja sa strahom, gnevom i kontrolom ostajali su isti. Iako smo bili obučeni terapeuti, nismo izbegli ovu zamku. Otkrili smo da se zamka u koju smo sami upali ne razlikuje mnogo od klopki u koje su upadali oni koje smo savetovali. Rej bi kontrolisao tako što bi se preterano fokusirao na rešavanje problema. Nensi bi takođe reagovala na ovaj način, a ako se ne bi slagala s Rejevim 14

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 1. NAŠE PUTOVANJE OD STRAHA

rešenjem, pokušavala bi da kontroliše Reja s namerom da on to uradi drugačije. Rej bi zauzvrat zauzeo odbrambeni stav i pokušao da se zaštiti tako što bi se razbesneo, osećajući u sebi da Nensi uopšte nije razumela šta je on pokušavao da uradi. Nensi bi reagovala na Rejev gnev i bolelo bi je što nije saslušao njeno mišljenje. Prosto rečeno, oboje bismo se ponašali kao pit bulovi oko kosti, ne odustajući od onog što smo smatrali ispravnim. Kad bi u našem međusobnom odnosu iskrsao neki problem, reagovali bismo na taj način. Bilo je potrebno mnogo energije i volje da iskreno zavirimo u sebe da bismo shvatili zašto smo se toliko ljutili i uzajamno kontrolisali. Za mnoge parove, zaglibljenost u njihovoj zamci straha, besa i kontrole može biti veoma naporna. (Naredna poglavlja će se osvrnuti na to koliko naporna može da postane.) To je kao da njihov međusobni odnos poprima dramatičnost meča Svetske rvačke federacije. Konačno, iz čiste potrebe za opstankom, shvatili smo da bi trebalo da pokušamo da otkrijemo suštinske uzroke napetosti između nas dvoje. Evo šta smo otkrili. Ispod Rejevog gnevnog i kontrolišućeg ponašanja, krio se veliki strah da će se naša situacija pogoršati. Iz nekog razloga verovao je da će kontrolisanjem moći da umanji svoj stres. Svojom burnom reakcijom na Rejev gnev, nisam mogla ni da rešim problem s njim, ni da budem objektivna. Razlog? Pogrešno sam smatrala njegov izliv besa iskazivanjem nepoštovanja. Svaka reakcija bila je zaštitnička, i umesto da smo radili na međusobnoj komunikaciji i slušanju, mi smo štitili svako svoje ja. Kad smo konačno shvatili da su nas razni strahovi podsticali naš bes i podstrekivali da kontrolišemo, zajedno smo odlučili da ćemo se svojski potruditi da kažemo jedno drugom kad smo uplašeni umesto da zauzimamo odbrambeni stav. Ponekad, kad je jedno od nas dvoje bilo zaokupljeno svojom sopstvenom strepnjom, drugo je pokušalo, i poneki put uspelo, da istakne one strahove koji su pomaljali svoje odurne glave. Kad smo prepoznali tu „zamku straha“ u kojoj smo se zatekli, doneli smo odluku da, pošto smo u istom rovu, damo sve od sebe da svoje puške uperimo prema napolju, a ne jedno u drugo. Preuzimanje odgovornosti i bezuslovno pružanje ljubavi Odlučili smo da preuzmemo ličnu odgovornost za svoja dela i identifikujemo svoje strahove kako se pojave. Rezultat? Bili smo manje besni, nismo imali toliku potrebu da zaštitimo sami sebe i kontrolišemo drugoga, i tako smo mogli da iskusimo brižnu podršku onog drugog. Što je najvažnije, postali smo slobodniji da se bezuslovno volimo na, kako smo oboje osećali, iskren i podsticajan način. Nesumnjivo, ovo je bila najbitnija promena koju smo ikada napravili. Nensi i ja smo odlučili da se potrudimo da razumemo šta je Bog želeo da nas nauči umesto da oplakujemo ono što smo izgubili i da se i dalje uzajamno okrivljujemo za svoje okolnosti. Drugo, ostali smo posvećeni rastu i preuzimanju lične odgovornosti za svoje poteze i stavove. Naravno, mnogo puta smo skrenuli s tog kursa. Ipak, mnogo smo radili na tome da zadržimo fokus tako što smo ostali uzajamno povezani i zajedno radili na rešavanju svojih problema. Kad strahovi prožmu ceo naš život, hajde da prepoznamo i odupremo se iskušenju da prigušimo svoja osećanja jurnjavom za bogatstvom, prestižom, moći ili lepotom. Potrebno je da definišemo ko smo mi i šta je zaista važno. Upamtite, našim životom mora upravljati ono što bogatstvo, prestiž i moć ne mogu pružiti – ljubav prema drugima i zahvalnost za život koji nam je Bog podario.

15

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 1. NAŠE PUTOVANJE OD STRAHA

Teško je opisati šta se dešava kad srce počne da se menja i usvoji ideju da je poenta života da se nauči potpunije voleti. Što se nas dvoje tiče – i vas – karakterne mane će uvek izići na videlo pod pritiskom, kao što će i čistoća naših srca zasijati kad nam iskušenja prepreče put. Bogu je uvek najvažnija izgradnja i razvoj našeg karaktera. On više od svega želi da ga volimo, slavimo i da naučimo potpunije voleti druge. U knjizi Od straha do ljubavi pridružite nam se dok učimo kako da preobrazimo svoje strahove u ljubav da bismo mogli slobodnije i potpunije voleti druge.

16

2. Ljubav: protivteža strahu Ne plaši se da će se tvoj život završiti, nego da nikada neće ni početi. DŽON HENRI NJUMEN Opisati ljubav isto je što i pokušati zatvoriti vazduh u flašu. Znate da je tu, ali ne možete ni da je vidite, ni da je dodirnete, a to je vrlo teško shvatiti. Svi mi ponekad pokušavamo rečima da opišemo ta neobjašnjiva osećanja koja nam greju srce i teraju nas na zagrljaj. Hiljade knjiga napisano je o ljubavi – našoj potrebi za ljubavlju, pa čak i našoj zavisnosti o ljubavi, i o bolu koji se rađa kad nam je uskraćena. Pored toga, na hiljade poema i pesama napisano je na temu ljubavi. Pojedinačno polažemo mnogo pažnje i trošimo puno energije na zaljubljivanje, pronalaženje i održavanje ljubavi. Uprkos svemu ovome, čini se da mnogi od nas ne znaju šta je zaista ljubav. Prijatelj nam je jednom poslao zbirku mudrih izreka – i to dečjih. Neko je zamolio decu da daju svoje definicije i mišljenja o ljubavi. Evo nekoliko upečatljivih definicija: • „Ljubav će te pronaći čak i ako pokušavaš da se sakriješ od nje. Pokušavam da se sakrijem od ljubavi od svoje pete godine, ali devojčice me uvek pronađu“ (Dejv, osam godina). • „Ne žuri mi se da se zaljubim. Četvrti razred je dovoljno težak“ (Redžina, deset godina). • Kad se ljudi zaljube ponašaju se „Sladunjavo... poput kučića... samo što ljudi manje mlate repom“ (Arnold, deset godina). Deca baš znaju da dopru do srži stvari. Ona umeju da dočaraju jednostavnost onoga što mi odrasli činimo neverovatno složenim. Šta je ljubav? Negde usput izgubili smo pravi smisao ljubavi. Govorimo da volimo svog supružnika ili prijatelja na isti način na koji saopštavamo da volimo pljeskavicu ili automobil. Izgleda da ne postoji jasna definicija ljubavi. Nije ni čudo što živimo u svetu u kom su ljudi gladni pažnje i ljubavi kad je tako loše definišemo.

Požrtvovanost

Iako nam je teško da definišemo ljubav, svi je prepoznamo kad je ugledamo. Priča o Lizi slikovito dočarava ljubav. Pre nekoliko godina, jedna devojčica po imenu Liza ležala je u bolnici jer je bolovala od retke i ozbiljne bolesti. Da bi preživela, bila joj je potrebna transfuzija krvi i to od nekoga ko je već pobedio istu bolest i razvio antitela. Njen petogodišnji brat odgovarao je kao donator, ali svi su oklevali da ga pitaju da li bi hteo to da učini, jer je bio samo dete. Na kraju su se složili da mu lekar postavi pitanje. Dežurni lekar je s puno takta upitao dečaka da li bi bio spreman da bude hrabar i da da krv za svoju sestru. Iako se nije mnogo razumeo u te stvari, dečak je oklevao samo trenutak pre nego što je duboko udahnuo i rekao: „Da, učiniću to ako će pomoći Lizi.“ Legao je na krevet pored svoje sestre i transfuzija je počela. Den Milman, volonter u bolnici, pripoveda šta se zatim desilo:

17

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 2. LJUBAV: PROTIVTEŽA STRAHU

Nasmešio se, kao i svi mi, primetivši da se boja vraća u njene obraze. Zatim je prebledeo i osmeh se polako izbrisao s njegovog lica. Podigao je pogled ka lekaru i drhtavim glasom upitao: „Hoću li odmah umreti?“ Pošto je bio veoma mlad, dečak je pogrešno razumeo lekara; mislio je da će morati da joj da svu svoju krv. 1 Dečak je mislio da daje svoj život. Ali bio je spreman da to učini. Požrtvovana ljubav tog dečaka, koju je pokazao neposrednom spremnošću da pomogne svojoj sestri, budi u našim srcima pitanje: „Da li bih ja bio spreman (bila spremna) da učinim tako nešto?“

Zanemarivanje ličnog interesa

Možemo voleti ovako samo kad ostavimo svoje strahove pred vratima svoje sopstvene samozaštite. Ovaj dečak nije bio zaokupljen svojim ličnim interesom; bio je spreman da zanemari sebe i učini ono što je najbolje za njegovu sestru. Kad se fokusiramo samo na svoje lične interese, momentalno gubimo priliku da istupimo i dotaknemo potrebe onih oko nas. Ljubav na koju smo pozvani uključuje žrtvovanje svojih ličnih potreba, bezuslovno prihvatanje drugih ljudi i poklanjanje svog vremena i talenata za tuđe dobro. Isusa su religijske vođe njegovog doba upitale koja je zapovest najveća. A on im je odgovorio: „Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svom mišlju svojom. Ovo je najveća i prva zapovest. A druga je kao i ova: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe“ (Jevanđelje po Mateju 22,37-39). Isus je rekao da ono najznačajnije što možemo da učinimo na ovom svetu jeste da volimo. Uz to, ljubav se uvek izražava odnosima – s Bogom, s drugima i sa samim sobom. Kad odlučimo da volimo druge, postajemo za njih ona čaša hladne vode po vrelom danu. Kada volimo, privlačimo one koji su uplašeni i kratkovido usredsređeni na svoje okolnosti i sebe, nesposobni da pronađu nadu. Ljubav isteruje strah iz naših teških okolnosti, poput masti koja izvlači bol iz opekotine.

Najbolji opis

U možda najboljem opisu ljubavi, Prvoj poslanici Korinćanima 13, apostol Pavle objašnjava potrebu za ljubavlju i navodi definiciju ljubavi: „Ako siromasima razdelim sve što imam... a ljubavi nemam, ništa sam. Ljubav je strpljiva, ljubav je dobra; ona ne zavidi, ne hvališe se, ne pravi se važna; nije nepristojna, ne traži svoje, nije razdražljiva, ne pamti zlo; ne raduje se nepravdi, a raduje se istini; sve podnosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi. Ljubav nikad ne prestaje“ (stihovi 38). Pavle jasno identifikuje različite osobine i dimenzije ljubavi. Podseća nas da ništa drugo nije zaista važno kao voleti ljude oko sebe. Voleti znači postupati u najboljem interesu i za dobrobit nekog drugog. To znači postati revan i posvećen tražilac istine, nalazač istine i pripovedač istine. To takođe podrazumeva da postanemo ljudi koji su sposobni da se izdignu iznad sopstvene zaokupiranosti sobom da bi uočili šta je najbolje za drugog. 1

Jack Canfield i Mark Hansen, Chicken Soup for the Soul (Deerfield Beach, Fla.: Health Communications, 1993). 29.

18

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 2. LJUBAV: PROTIVTEŽA STRAHU

Kako postajemo tražioci i pripovedači istine?

Postajemo tražioci istine kad se obavežemo da iskreno sagledamo sebe kako bismo otkrili koliko smo spremni da bezuslovno volimo druge. Lako je verovati u nešto, a ipak ne biti spreman da sprovedeš svoja uverenja u delo. Lako možemo sami sebe da obmanemo po pitanju sebičnosti u svojim sopstvenim srcima. Možemo provesti život kriveći druge za svoju nesreću i nikad ne preuzeti odgovornost za one situacije kada smo sami prouzrokovali svoj jad tako što smo čekali da nas drugi zavole. Postajemo nalazači istine tako što obasjavamo svetlom istine svoje loše namere i negativne stavove. Svaka negativna misao koja se ne kontroliše, neminovno će se umnožiti i istisnuti našu sposobnost da nesputano volimo. Rane iz prošlosti, ako su žive sahranjene, vratiće se da nas proganjaju u sadašnjosti. Možda nas je neko jako povredio, pa smo odlučili da zatvorimo svoje srce. Ako se ne oslobodimo tih povređenih osećanja, prenosićemo ih u svaki novi odnos i ponavljati prošlost. Živeti životom ljubavi podrazumeva da iskreno sagledamo sami sebe. Kad postanemo tražioci istine i nalazači istine, spremni smo da postanemo pripovedači istine. Isus je o tome govorio u Jevanđelju po Mateju 7,3-5 kad je rekao svojim slušaocima da svako najpre izvadi „brvno“ iz svog oka da bi dobro video „trun“ u tuđem oku. Kad u svom životu odredimo oblasti koje treba menjati, lakše nam je da s poniznošću i saosećajnošću uđemo u tuđe živote. Kad na prvo mesto stavimo tuđe interese, postaćemo pripovedači istine – oni koji su spremni da ukažu drugima na ono što ih možda sprečava da postanu sve što Bog želi da budu. Biti pripovedač istine znači voleti druge do te mere da ste spremni da žrtvujete svoje sopstvene interese da biste pomogli nekom da potpunije zavoli druge i Boga.

Pobedite svoje strahove

Lizin brat nam pokazuje još jednu stranu ljubavi – sposobnost da pobedi strah. Kad se suočio sa strahom od svoje smrti, mogao je da donese odvažnu odluku da spase Lizin život. Ovaj mali dečak je uspeo da pobedi strah od smrti izabravši da voli svoju sestru i pokaže pravu ljubav o kojoj apostol Pavle piše u Prvoj poslanici Korinćanima 13. poglavlju. Oslobađanje od strahova da bi se živelo životom ispunjenim ljubavlju nije za ljude plašljivog srca. Za suočavanje sa strahovima potrebni su hrabrost i rešenost. Neki od nas su otkrili da strahovi pobeđuju njih, a ne oni strahove. Ponekad imamo osećaj da strahovi odzvanjaju poput megafona u našim ušima i zaglušuju sve što je dobro, istinito i divno u svetu. Sveto Pismo kaže; „Savršena ljubav izgoni strah“ (Prva poslanica Jovanova 4,18). Ljubav jeste protivteža strahu. Kad nas oni koje cenimo vole, raste nam samopoštovanje i vrednost u sopstvenim očima. Ako spojimo zdravu ljubav drugih i samopoštovanje sa Božijom bezuslovnom ljubavlju za svakog od nas, osposobljeni smo da pobedimo strah u svojim životima. Tada smo sposobni da volimo s velikom slobodom i radošću. Šta ljubav čini? Ljubav se izražava ne samo osećanjima već i delima. Kad odlučimo da velikodušno volimo druge i oslobodimo se svojih strahova, postajemo ambasadori Božije ljubavi svetu koji nas okružuje.

19

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 2. LJUBAV: PROTIVTEŽA STRAHU

Ljubav dotiče našu usamljenost

Svako od nas oseća da smo stvoreni za život u zajednici s drugima, a ne za samoću. Kad volimo, spremni smo da pružimo ruku usamljenima i neutešnima. Spremni smo da pružimo taj naročiti dodir, reč podrške ili učinimo dobro delo... detetu koje je samo u kući posle škole, adolescentu koji nema nijednog jedinog prijatelja na celom svetu, ženi koja oseća da ju je suprug emotivno napustio, ili starijoj osobi koja je u penziji i van glavnih životnih tokova. Kad volimo onako kako nas je Bog pozvao da volimo, voljni smo da nežno dodirnemo slabe i ranjive. Žan Vanije, osnivač mnogih stambenih domova širom sveta za odrasle osobe ometene u razvoju, pisao je o ovom nežnom dodiru u pismu jednom od svojih saradnika: Nežnost podrazumeva silnu želju da ne povredimo ili naškodimo nemoćnoj osobi. Nežnost je ponizna; ona je pažljiva, sluša šta druga osoba govori... Nežnost ili blagost podrazumeva i dodir: dodirnuti nekoga s poštovanjem i u istini, dodir koji pomaže pojedincu da shvati da je voljen i cenjen; dodir koji pruža podršku i sigurnost. Razlikuje se od posesivnog dodira koji teži da omalovaži drugoga, sprečavajući njegovo oslobađanje. Nežnost je sušta suprotnost agresivnosti u rečima ili delima. Nežnost podrazumeva unutrašnju snagu koja nam omogućava da volimo druge u istini. Nežnost ne znači samo „ljubaznost“ koja može predstavljati način da sakrijemo svoj strah od sukoba; ona znači biti iskren u svemu. Nežnost nas uči da budemo iskreni... Suprotno od ovog sveta nežnosti ili blagosti postoji svet okrutnosti u kom ljudi odbijaju da prihvate druge, u kom postoji nedostatak razumevanja i dobrote za druge. 2 Uvek smo u odnosu s drugima. Kad uspostavljamo odnose i odlučimo da se povežemo s drugima, bacamo svetlo ljubavi u njihove živote. Mesec nije naš izvor svetlosti; samo odražava sunčevu svetlost. Mi na isti način trebamo da odražavamo Božiju ljubav onima koji nas okružuju. Engleski pesnik Džon Don je upečatljivo objavio ovu istinu u svojim Molitvama u opasnim situacijama: Crkva je... univerzalna, kao i sve njene aktivnosti; sve što čini pripada svima. Kad krsti dete — ta aktivnost me se tiče;... kad sahranjuje čoveka — ta aktivnost me se tiče; čovečanstvo je delo jednog autora, i predstavlja jedan tom... Nijedan čovek nije ostrvo, samo za sebe; svaki čovek je deo kontinenta, deo celine. Ako more odnese jedan busen, Evropa je manja, kao da je nestao čitav rt...; smrt svakog čoveka me umanjuje, jer sam ja deo čovečanstva i zato nikada ne pitaj za kim zvona zvone; zvone za tobom.3 Kad cela hrišćanska zajednica prihvati gledište da smo svi međusobno povezani, otkrićemo da ljudi stupaju u međusobne odnose na način koji će povređenima dati snagu da se suoče sa izazovima koje donosi svaki novi dan. Potrebni smo jedni drugima ne samo da preživimo, već i da uspemo u ovom svetu. Crvene sekvoje u Kaliforniji su najveća živa bića na licu zemlje. Sudeći po njihovoj visini i razmerama, dobijamo utisak da stoje same, nezavisne jedna od druge. To nije tačno. Crvene sekvoje imaju vrlo 2

Sa Internet stranice www.larche canada.org/frset1.htm l. Kliknite »Jean Vanier“; zatim „Jean Vanier’s letters to L’Arche“; zatim ,,July 2001“. Pristup sajtu 13. februara 2002. godine. 3 John Donne, Deuotions upon Emergent Occasions (Ann Arbour, Mich.: Univ. of M ichigan, 1959), 107-109.

20

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 2. LJUBAV: PROTIVTEŽA STRAHU

plitko korenje. Pa, kako onda stoje i podržavaju svoju visinu? Tako što rastu na terenima na kojima se njihovo korenje prepliće, tako da doslovno podržavaju jedna drugu i na taj način postaju moćna šuma. Isto je i s ljudima, kad osete da nisu dovoljno povezani s drugima, to utiče na njih na načine koji ugrožavaju njihov opstanak. Jedna švedska studija je šest godina pratila živote 17.000 muškaraca i žena između dvadeset devet i sedamdeset četiri godine starosti. Istraživači su otkrili da su najusamljeniji i najizolovaniji bili izloženi četiri puta većem riziku od preuranjene smrti tokom ovog perioda. 4 U jednoj drugoj studiji kojom su obuhvaćeni stariji muškarci u Švedskoj, otkriveno je da je kod onih koji nisu imali značajnu emotivnu podršku ili su živeli sami, stopa preuranjene smrti više od dvostruko veća nego kod drugih muškaraca, čak i nakon izolacije drugih faktora koji su uticali na bolest. Ova studija je pokazala sledeće: „Ljudi bez društvenih veza su izloženi povećanom riziku od koronarnih (srčanih) bolesti, šloga, raka, bolesti disajnih organa, gastrointestinalnih bolesti i svih drugih uzročnika smrti.“5 Izraz „umreti od slomljenog srca“ je tačniji nego što većina nas misli. Mi bukvalno skraćujemo svoj fizički životni vek ako ne živimo u prisnim odnosima s drugim ljudima. Zbilja, opstajemo tako što uspostavljamo i održavamo značajne i brižne odnose s drugima.

Ljubav odaje priznanje

Sjajan način da pokažemo svoju ljubav je da upućujemo reči pohvale onima koje volimo. Reči pohvale su poput izvora bistre vode, hrane i oporavljaju našu dušu. Kad pohvaljujemo druge, identifikujemo ono što je dobro i lepo u njima. To je usmeravanje njihove pažnje na nešto što možda ni ne opažaju kod sebe. Svi čeznemo za ohrabrenjem i ljubavlju. U skorašnjem izdanju Riders dajdžest (Reader’s Digest), autor je pred čitaoce stavio izazov: Pokušajte da navedete imena pet nabogatijih ljudi na svetu. Navedite imena pet poslednjih pobednica na izboru za Mis Amerike. Navedite deset ljudi koji su osvojili Nobelovu nagradu. A sad, navedite imena tri prijatelja koji su vam pomogli da „pregrmite“ težak period. Navedite imena petoro ljudi koji su vas naučili nečem korisnom. Prisetite se nekolicine ljudi koji su doprineli da se osećate cenjenim i posebnim. Ljudi koje nikada nećete zaboraviti nisu oni s najviše zasluga, najviše novca ili najviše nagrada. Ljudi koji bitno utiču na vaš život su oni kojima je stalo. I oni će živeti zauvek.6 Koliko puta ste se osetili obeshrabrenim i prisetili se nekih ohrabrujućih reči koje vam je uputio trener, učitelj, roditelj ili neko poseban? Ili vam je možda uputio reč podrške neko kome se divite, neko ko vam je rekao da možete da ostvarite svoje snove. Svi čeznemo da nam neko kaže šta nas čini posebnim. Svi želimo da nam se kaže šta drugi smatraju dobrim i vrednim kod nas. Reči pohvale nam daju energiju da prevalimo čitav životni put ispred sebe, ali nam daju i snagu da se suočimo sa svakodnevnim životnim poteškoćama. 4

K. Orth-Gomer i J.V. Johnson. „Social Network Interaction and Mortality: A Six Year Follow-up Study of a Random Sample of the Swedish Population“, Journal of Chronic Diseases 40 (no.10) (1987): 949 – 57; kao što je navedeno u knjizi Dean Ornish-a, Love and Survival (New York: HarperCollins 1998), 44. 5 B.S. Hanson, S.O. Isacsson, L. Janzon i S.E. Lindell, „So cial Network and Social Support Influence Mortality in Elderly Men“, American Journal of Epidemiology 130 (no.1) (1989): 100-111; kako što je citirano u knjizi Ornish-a, Love and Survival (New York: HarperCollins 1998), 44. 6 „Immortal Beloveds“, Reader’s Digest, Oktobar 2001, 188.

21

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 2. LJUBAV: PROTIVTEŽA STRAHU

Ako kao deca ne primimo reči priznanja i prihvatanja, postajemo odrasle osobe s velikim osećanjem praznine. Rej i ja smo radili sa bezbroj pojedinaca koji su ronili gorke suze jer nikada nisu čuli reči koje su čeznuli da čuju od supružnika, roditelja ili prijatelja. Tu se ubrajaju ćerke koje su ceo život čekale da im njihovi očevi kažu da su voljene, muževi koji su žudeli da čuju da im njihove supruge odaju priznanje za sav naporan rad i izdržavanje, i supruge koje su čeznule da im muževi prosto kažu „volim te“.

Priznanja povećavaju samopoštovanje

Razvoj zdravog samopoštovanja i moralne čvrstine za suočavanje sa životnim poteškoćama između ostalog podrazumeva i to da nam je u nekom periodu bilo potrebno da nam jedna osoba ili više ljudi uputi reči ohrabrenja i pohvale koje su nam pomogle da prepoznamo ono što je dobro u nama kao pojedincima. Blagoslovima možemo podstaći druge da postanu potpune osobe. U svojoj knjizi Život voljenih, Henri Nouven, koji je služio kao sveštenik u jednoj zajednici mentalno zaostalih ljudi, opisao je doživljaj iz koga se vidi koliku moć reči priznanja imaju u tuđim životima. Neposredno pred početak molitvenog sastanka u jednoj od naših kuća, Dženet, hendikepirana žena u našoj zajednici, upitala me je: „Henri, možeš li da me blagosloviš?“ Odgovorio sam na pomalo automatski način tako što sam palcem napravio znak krsta na njenom čelu. Međutim, umesto da bude zahvalna, ona je žestoko negodovala. „Ne, to ne deluje. Želim pravi blagoslov!“ Odjednom sam postao svestan svog ritualnog odgovora na njenu molbu i rekao: „O, žao mi je... Dozvoli mi da ti dam pravi blagoslov kad se svi okupimo za molitvu.“ S osmehom je klimnula glavom, a ja sam shvatio da se od mene očekuje nešto posebno. Nakon službe, dok je tridesetak ljudi sedelo u krugu na podu, rekao sam: „Dženet me je zamolila za naročiti blagoslov. Ona oseća da joj je sada potreban jedan takav blagoslov.“ Dok sam to govorio, nisam znao šta je Dženet zaista želela. Ali, Dženet me nije dugo držala u nedoumici. Čim sam izgovorio da me je Dženet zamolila za naročiti blagoslov, ona je ustala... i prišla mi. Nosio sam dugačku belu odoru širokih rukava koji su pokrivali i ruke i šake. Dženet je spontano obavila ruke oko mene i naslonila glavu na moje grudi. Bez razmišljanja sam je pokrio svojim rukavima tako da je gotovo nestala u naborima moje odore. Dok smo stajali tako zagrljeni, rekao sam: „Dženet, želim da znaš da si ti Božja ljubljena kćerka. Dragocena si u Božjim očima. Tvoj predivni osmeh, ljubaznost koju ukazuješ ljudima u svojoj kući i sve dobro koje činiš, pokazuju koliko si ti divno ljudsko biće. Znam da si ovih dana pomalo neraspoložena i da u tvom srcu ima tuge, ali želim da se prisetiš ko si ti: jedna posebna osoba koju Bog neizmerno voli, kao i svi ljudi koji su ovde s tobom.“ Kad sam izgovorio ove reči, Dženet je podigla glavu i pogledala me, a njen široki osmeh mi je govorio da je zaista čula i primila blagoslov. Kad se vratila na svoje mesto, Džejn, još jedna hendikepirana žena, podigla je ruku i rekla: „I ja želim blagoslov.“ Ustala je, i pre nego što sam se snašao, naslonila lice na moje grudi. Nakon što sam njoj uputio reči blagoslova, još mnogo hendikepiranih se javljalo, izažavajući istu želju da prime blagoslov. Međutim, najdirljiviji trenutak bio je kad je jedan od pomoćnika, dvadesetčetvorogodišnji student, podigao ruku i rekao: „A ja?“ „Naravno“, rekao sam, „Dođi.“ Prišao je, i, dok smo stajali jedan naspram drugog, zagrlio sam ga i rekao: „Džone, baš je dobro što si ovde. Ti si Božiji ljubljeni sin. Tvoje prisustvo nam svima pričinjava

22

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 2. LJUBAV: PROTIVTEŽA STRAHU

radost. Kad ti bude teško, a život ti se učini mukotrpnim, uvek imaj na umu da si voljen večnom ljubavlju.“ Kad sam izrekao ove reči, pogledao me je sa suzama u očima i rekao: „Hvala vam, puno vam hvala.“ 7 Jasno vidimo da Nouvenove reči deluju kao moćan melem isceljenja i nade. Nouvenove reči su izražavale stanarima, kao i osoblju, ljubav koju oseća za njih i njihov jedinstven doprinos svojoj zajednici. Svima nam je potrebno da nas neko podseti koliko smo vredni. Potrebno nam je da čujemo da je naša prisutnost na ovom svetu važna. I mi, kao i sveštenik Nouven, suviše često potcenjujemo vrednost svojih reči i dela. Kao tim supružnika, često smo govorili o moći priznanja na radionicama koje smo vodili. Povremeno bismo upitali da li neko može da se priseti kad joj je značajna osoba odala priznanje. Kad bismo pogledali po prostoriji, videli bismo kako se svi naprežu da se prisete podsticajnih reči koje su im upućene. Oni koji su mogli da prizovu u sećanje nežne reči, prisetili su se da su bili ohrabreni, da su osećali da neko ima poverenja i veruje u njih zbog njihove nadarenosti i sposobnosti. Dok su izlagali svoje priče, mogli smo da osetimo toplinu u njihovim glasovima, toplinu koja odražava ljubav koju su osetili dok ih je neko obasipao tim rečima priznanja.

Priznanja menjaju živote

Rej je doživeo jedan od takvih trenutaka s bliskim prijateljem. Bio je to trenutak koji menja život. Pre nekoliko godina Rej je išao da obiđe grob svog oca. Tokom teških godina očevog alkoholizma i smrti, posvećeni omladinski vođa Dejv Virman približio se Rejevoj porodici. Potom, više od dve decenije kasnije, Dejv je pošao s Rejem da posete grob njegovog oca. Dejv je pažljivo slušao dok mu je Rej poveravao svoj bol i tugu. Na rastanku, baš kad je Dejv krenuo da se pozdravi, pogledao je Reja u oči i rekao: „Ti si dobar čovek, Rej.“ Rej se udaljio, ušao u auto, slomio se i jecao. Niko mu nikad nije odao takvo priznanje. Rejev otac, zbog svog bola, nikada nije mogao da se sabere dovoljno dugo da primeti i pohvali Reja ili njegova dva brata. Dejvove reči upućene Reju promenile su mu život. Reči mogu biti neverovatno moćne ako se govore u istini i ljubavi. Kako ljubav isceljuje? Mnogi od nas mogu se prisetiti situacija kad je prosta ljubaznost koju nam je neko uputio delovala poput čaše hladne vode po vrelom danu. Pre dosta godina, Elizabet Balard iz Česapika u Virdžiniji, opisala je jedan trajni odnos između dečaka po imenu Tedi Stalard i njegove učiteljice, gospođice Tomson, koji upečatljivo dočarava kako ljubav može imati trajni uticaj na nečiji život. Na početku svake školske godine, gospođica Tomson bi pozdravila svoje učenike istim rečima. „Dečaci i devojčice, sve vas isto volim. Nemam miljenika.“ Ipak, gospođica Tomson je znala da to nije potpuno tačno; neki su joj bili draži od drugih. Tedi Stalard nije bio na njenoj listi „dražih“, možda zbog svojih generalno turobnih odgovora. Kad bi ga gospođica Tomson prozvala, odgovarao bi samo sa „aha“ ili „ne“. Izgledao je kao da mu je odavno bilo potrebno pošteno tuširanje. Odeća mu je bila izgužvana i zaudarala je.

7

Henri Nouwen, Life of the Beloved (New York: Crossroad, 1995), 57_59. Upotrebljeno uz dozvolu The Crossroad Publishing Company.

23

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 2. LJUBAV: PROTIVTEŽA STRAHU

Kad je ocenjivala njegove radove, osećala je određeno izopačeno zadovoljstvo dok bi upisivala „1“ na vrhu strane. A ipak, gospođica Tomson je bila iskusna učiteljica i trebalo je da se informiše o Tediju iz školske evidencije koja se vodi o svakom đaku. Prvi razred: Tedi obećava po pitanju rada i stava, ali je situacija u kući loša. Drugi razred: Tedi je dobar dečak, ali je preozbiljan za učenika drugog razreda. Majka mu je neizlečivo bolesna. Treći razred: Tedi se sve više povlači u sebe i izdvaja od drugih. Majka mu je umrla ove godine. Otac ne pokazuje nikakvo zanimanje. Četvrti razred: Tedi je problematično dete. Potrebna mu je pomoć. Sada, u petom razredu, Tedi se pridružio kad je njegov razred imao Božićnu proslavu. Učenici su položili poklone na sto gospođice Tomson i s nestrpljenjem čekali da ih ona otvori. Svi pokloni bili su divno upakovani u divne papire prazničnih boja, osim Tedijevog. Njegov poklon bio je umotan u običan smeđi papir. Kad je otvorila Tedijev dar, ukazala su se dva poklona: otrcana narukvica od veštačkih dijamanata kojoj je nedostajalo nekoliko kamenčića i poluprazna bočica jeftinog parfema. Toni Kampolo, koji prepričava priču Elizabet Balard u svojoj knjizi Hajde da ti ispričam priču, opisuje šta se zatim desilo: Druga deca su počela da se kikoću ugledavši otrcane darove, ali gospođica Tomson je imala dovoljno zdravog razuma da stavi narukvicu i prsne malo parfema iz gotovo prazne bočice na svoj ručni zglob. Podižući svoj zglob prema drugoj deci, upitala je: „Nije li predivno?“ Druga deca su se, sledeći njen primer, sva složila. Na kraju tog dana, kad su sva druga deca otišla, Tedi je prišao njenom stolu i nežno rekao: „Gospođice Tomson... danas ste ceo dan mirisali baš kao što je moja mama nekad mirisala. To je njena narukvica. Lepo vam stoji... Baš mi je drago što vam se sviđaju moji pokloni.“ Kad je otišao, kleknula je, zaronila glavu u ruke i plakala, plakala, plakala, a zatim je molila Boga da joj oprosti. Sledećeg dana kad su deca došla na čas, imala su novu učiteljicu. To je još uvek bila gospođica Tomson, ali je ona bila nova učiteljica. Bila je brižna onako kako stara učiteljica nije. Dopirala je do dece onako kako stara učiteljica nije. Uspostavljala je kontakte sa svom decom, a najviše s Tedijem. Vaspitavala ih je, podsticala i podučavala kad im je bila potrebna dodatna pomoć. Do kraja školske godine, Tedi je dostigao mnogu decu. Od nekih je bio čak i bolji.8 Iako je gospođica Tomson održavala kontakt s Tedijem još neko vreme nakon što je otišao iz njenog razreda, posle izvesnog vremena, on se odselio i gospođica Tomson je izgubila kontakt. Nekoliko godina kasnije, u njenom školskom poštanskom sandučetu pojavila se poruka: Draga gospođice Tomson, Završavam srednju školu. Želeo sam da Vi prvi saznate. S ljubavlju,

8

Tony Campolo, Let Me Tell You a Story (Nashville: Word, 2000), 168).

24

Tedi Stalard

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 2. LJUBAV: PROTIVTEŽA STRAHU

Sledile su druge poruke od Tedija u kojima ju je obavešavao o svakom bitnom događaju u svom životu: poruka u kojoj opisuje svoju sreću što je diplomirao na fakultetu (diplomirao je kao drugi u klasi), još jedna poruka u kojoj deli svoju radost i olakšanje što je završio specijalizaciju medicine. Poslednja poruka je bila pozivnica: Draga gospođice Tomson, Ženim se 27. jula. Želim da dođete i želim da sedite na mestu na kom bi sedela moja majka. Vi ste jedina porodica koju imam. Tata je preminuo prošle godine. S ljubavlju, Tedi Stalard Gospođica Tomson je došla na venčanje i sedela u prvom redu u crkvi. Sedela je na mestu na kom bi sedela Tedijeva majka... zato što je bila dostojna te časti. 9 Tedi Stalard je pokazao svoju sposobnost da voli tako što se približio gospođici Tomson poklonivši joj majčin parfem i nakit. Njegov rizik je imao isceljujuću moć ne samo na njega, već i na gospođicu Tomson. Kad volimo na takav način, postajemo melem za ranjene duše drugih ljudi. Dr Din Orniš, pisac knjige Ljubav i opstanak, piše: Ljubav i bliskost su u korenu onoga od čega obolevamo i onoga što nas oporavlja, onoga što izaziva tugu i onoga što donosi sreću, što nas tera da patimo i što nas vodi do isceljenja. Kad bi neki nov lek imao isti uticaj, doslovno svaki lekar u zemlji bi ga preporučivao svojim pacijentima. Bilo bi nesavesno ne prepisati ga – a ipak, uz par izuzetaka, mi lekari ne učimo mnogo o isceljujućoj moći ljubavi, bliskosti i transformaciji na lekarskoj obuci.10 Stvoreni smo da pronađemo smisao i ljubav. Kad smo voljeni, to utiče na celo naše biće. Biti voljen znači naći razlog za život. Ne samo da to utiče na nas fizički, već smo u stanju da se oslonimo na to što neko veruje da možemo da se rvamo sa životnim poteškoćama. Da bismo znatno menjali tuđe živote, potrebno je da obeležimo svoj život ljubavlju tako dinamičnom da ljudi oko nas ne mogu da se odupru toj privlačnosti. Potrebno je da pokažemo ljubav koja je spremna da uđe u živote drugih duboko i požrtvovano – ljubav koju odlikuju iskrenost, toplina, saosećanje; ljubav koja ceni vrednost i dostojanstvo svakog pojedinca. Definisali smo šta je ljubav, šta ljubav čini i kako ljubav isceljuje. Videli smo kako, kad volimo, možemo da pobedimo svoje strahove i pomognemo drugima s njihovim strahovima. Kad ljudi izaberu da u naš život izliju svoju ljubav, dobijamo emocionalnu energiju koja nam je neophodna za upravljanje životnim poteškoćama. Hrabrost Tedija Stalarda da se približi i pokaže ljubav na jednostavan način inicirala je odnos s gospođicom Tomson koji je promenio njihove živote zauvek.

9 10

Ibid., 169. Dean Ornish, Love and Survival (New York: Harper Collins, 1998), 3.

25

3. Mnoga lica straha u društvu Ljudi se međusobno mrze jer se plaše jedni drugih; plaše se jedni drugih jer se ne poznaju. MARTIN LUTER KING MLAĐI Ima istine u staroj metafori: Život je putovanje. Na tom putu, možemo da postanemo putnici rastrzani zebnjom koji se čvrsto drže poznatih mesta, plaše susreta s ljudima i putovanja u nova mesta. Ili možemo postati odvažni pustolovi koji smelo kreću neistraženim stazama, otkrivajući nove teritorije duž puta. Svi čeznemo da doživimo nešto više u životu i međusobnim odnosima, ali često nas blokira jedna prosta reč koja menja život: strah. Dve reči s kojima svi mi moramo da se pozabavimo u životu jesu strah i ljubav. Čeznemo za ljubavlju, ali se plašimo da rizikujemo. Želimo bliske odnose s drugima, ali se plašimo da bismo mogli biti povređeni. Usamljeni smo i pod stresom jer se plašimo da rizikujemo i oslonimo se na druge. Naš strah nas drži u zatočeništvu, a ipak želimo slobodu ljubavi. Smeo je to poduhvat napustiti život blokiran strahom da bi se iskusila ljubav sa svim svojim čudima. „Pravo istraživačko putovanje ne čini traganje za novim predelima, već nove oči“, objašnjava Marsel Prust. Kao putnicima, potrebne su nam nove oči da sagledamo kako dozvoljavamo da nam strah zakrči put do brižnih, toplih međusobnih odnosa. Naša prva stanica na ovom putovanju počinje našom potrebom da razumemo kako naš svet i društvo doprinose našem osećanju straha. Svi smo građani svetske zajednice. „Svaki čovek je deo mene, jer sam i ja deo čovečanstva“, rekao je Tomas Merton. Svakom od nas je lako da pomisli da naše društvo ne vrši značajan uticaj na nas. Međutim, istina je da društvo utiče na nas mnogo više nego što mislimo. Jedna kap vode ne pokriva mnogo tla, ali mnogo kapi u oluji može da izazove rast zelene trave, pupoljke cveća, ali i uragane razorne moći. Isto važi za svakog od nas. Zajedno utičemo na svet, a naš uticaj može da bude dobar ili loš. Način na koji postupamo sa strahom tera nas da ozbiljno shvatimo uticaj koji nerazrešeni strahovi mogu imati na naš brak i porodicu, susedstvo, grad i zemlju. U našem društvu strah se pojavljuje s tri različita lica: lice predrasuda, lice iracionalnosti i lice izolacije. Strah kao lice predrasuda Pošto je bio mali dečak, Nkosija Džonsona nije bilo lako uočiti na prvi pogled. Ipak, uprkos svojoj veličini, on je podsticao ljude da se odlučno suoče sa svojim strahovima, budu odvažni i da se u ljubavi približe onima kojima je to očajnički potrebno. U zemlji u kojoj porodice izopštavaju one poput njega i ophode se prema njima kao prema gubavcima, Nkosi se suprotstavio nemilosrdnim napadima predrasuda kao što se David suprotstavio Golijatu. Nkosi je rođen u Južnoj Africi s virusom side. Njegova majka je bila isuviše siromašna da bi ga podizala tako da je s tri godine usvojen. Nekim čudom nadživeo je većinu dece koja se rode s virusom side. Godine 2001, sa svojih dvanaest godina, Nkosi je zakoračio u večnost. Pre svoje smrti, Nkosi je uspešno prkosio propisima koji su držali podalje decu zaraženu virusom HlV-a od državnih škola; razumnim argumentima opovrgavao je strah roditelja školske dece koji su se plašili da će zaraza preći na njihovu decu. (U stvari, jedan roditelj je pretio da će slati svoje dete u školu umotano u plastičnu vreću ako se Nkosiju dozvoli da nastavi da pohađa školu.)

26

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 3. M NOGA LICA STRAHA U DRUŠTVU

Sitni dečak krupnih braon očiju koje su otkrivale mudrost koja je uveliko prevazilazila njegov uzrast, Nkosi je odvažno izazvao Južnoafrikance da preispitaju svoj strah od ljudi zaraženih sidom. Tankim, jasnim glasom deteta koje ne pogađa njegova lična tragedija, izjavio je: „Mislim da je vreme da ljudi shvate da smo mi – zaraženi ljudi – potpuno isti kao i oni. Mi smo ljudska bića. Ništa drugo.“ „Možete da volite te ljude“, Nkosi je rekao. „Možete da ih dodirnete. Može im biti prijatelj. Možete se brinuti o njima. Svi smo mi isti. Baš kao što sam rekao, ljudi su uplašeni i to je čudno. Oni [ljudi zaraženi sidom] ne razumeju ljude koji su uplašeni.“ 1 Zbog svog simpatičnog nastupa i odvažnog duha prirastao je za srce svima koji su ga upoznali. Drugovi iz razreda opisali su Nkosija kao duhovitog i dragog dečaka. Život ovog dečaka pokazao je kako nerazumni i štetni mogu da budu naši strahovi. Nkosi je ispoljio ogromnu hrabrost suprostavljajući se strahu cele nacije. Radije nego da ga onesposobi mržnja uperena u njega, on se odlučio na odvažan korak – odlučio je da voli one koji ga se plaše ili čak preziru. Nkosi je otrpeo i porazio zlobno lice predrasuda. „Strah je potomak neznanja“, neko je rekao. Roditelji koji su se žestoko protivili Nkosijevom polasku u školu reagovali su, verujemo, instinktivno da zaštite svoju decu od nečega šta su smatrali mogućom opasnošću. Reč anksioznost (zebnja, strepnja) je latinskog porekla i potiče od reči angustia, što znači „uzanost“. Strah roditelja Nkosijevih drugova iz razreda motivisala je „uzanost“ shvatanja. Njihovo zajedničko nepoznavanje prirode virusa side pobuđivalo je njihov strah. Nkosijev odvažni život slikovito dočarava porazni uticaj masovne panike na ljudska srca i umove. Poput šumskog požara koji je izmakao kontroli, strah može da se raširi s istim razornim uticajem u našem društvu. U Americi se ovakve predrasude mogu prepoznati u strahu od ljudi drugih rasa. Rasni strahovi se ispoljavaju u rečima i delima kojima se „šibaju“ oni koji su drugačiji od nas. Izbegavanje se obično zasniva na neosnovanim strahovima od neke pretnje koja ugrožava našu sigurnost. Poput Nkosijevih nevolja u Južnoj Africi, ljudi afričkog, azijskog ili hispano porekla (između ostalog) doživljavaju da ih izbegavaju ili progone zbog toga što se smatraju opasnim po većinsko stanovništvo. Na primer, azijsko-američka zajednica (u SAD-u) sada broji 11 miliona ljudi, rastući više od 43% tokom devedesetih godina prošlog veka. 2 S ovako brzim rastom povećao se i broj zločina iz mržnje prema njima. Džon Li, azijsko-američki student državnog univerziteta Njujork u Binghemptonu, imao je prijatelje u studentskom domu ali i neprijatelje. Jedne noći je napadnut u školi i hitno prebačen u bolnicu s frakturom lobanje. Kako je reporter Njuzvika (Newsweek) objasnio, napadači nisu bili članovi lokalne bande ili ulični lopovi koji su tražili novac. Bili su to članovi školskog rvačkog tima. Svedoci ovog incidenta iz 2000. godine čuli su kako su studenti iz rvačkog tima obasipali Džona rasističkim psovkama malo pre nego što su počeli da ga tuku. Iste godine, dva tinejdžera su štapovima od metli brutalno prebila pedesetogodišnjeg Laošanina u Baltimoru dok je čekao autobus. Sin Jen Ling, advokat u Azijsko-američkom fondu za pravnu odbranu i obrazovanje (Asian American Legal Defense and Education Fund) izjavio je: „Promene u 1

James Wooten, „The Face of AIDS“, World News Tonight, ABC-TV, 6. jula 2000. Kao što je citiran na Internetu na www.abc-news.go.com/onair/worldnewstonight/wntooo706_aidschild_feature.html; pristup 7. juna 2001. godine 2 Lynette Calmest, „The New Victims of Hate: Bias Crimes Hit America’s Fastest Growing Ethnic Group“, Newsweek, 6. novembar 2000, 61.

27

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 3. M NOGA LICA STRAHA U DRUŠTVU

društvenim zajednicama i socijalnoj dinamici izazivaju reperkusije. Strah postoji na svim stranama i postaje sve smrtonosniji.“3 Strah kao lice iracionalnosti Televizijski kanali za svoje emisije biraju reportaže kojima će da povećaju gledanost. Ne možemo da gledamo duže od nekoliko minuta a da nas ne izbombarduju rizikom od ekonomske recesije, opasnostima od namirnica koje mogu da izazovu rak, velikom opasnošću globalnog zagrevanja i porastom političke nestabilnosti. Novine i radio-emisije takođe izveštavaju o predstojećim krizama. Mediji znaju da takve priče povećavaju gledanost i prodaju novine. Poput osigurača koji je izgoreo usled kratkog spoja, takve reportaže o nadolazećim katastrofama mogu da prouzrukuju pucanje našeg emotivnog kola. Tada možemo da izvlačimo iracionalne zaključke o drugima, sebi i svom svetu. Bari Glasner je pisao o medijskim taktikama zastrašivanja i njihovom uticaju na nas u svojoj knjizi Kultura straha: Zašto se Amerikanci plaše pogrešnih stvari. „Televizijski programi koji emituju vesti opstaju zahvaljujući strahu“, objasnio je. „U emitovanju lokalnih vesti, gde producenti žive po načelu „što krvavije, to bolje“, reportaže o drogi, kriminalu i katastrofama zauzimaju najviše prostora. Večernji dnevnik na vodećim kanalima je nešto malo manje krvav, ali između 1990. i 1998. godine, kad je stopa ubistava u SAD smanjena za 20%, broj reportaža o ubistvima u emisijama vesti povećao se za 600%.“ 4 Ako se ne trudimo da rasuđujemo dok gledamo vesti, onda lako možemo da se zabrinemo i zaključimo da katastrofa samo što nas nije zadesila. Leonard Svit, koji prati kulturne trendove, napisao je da nas „problem straha“ tera da tragamo za sve boljim rešenjima: „Problem straha“ dominira našom potrebom za sigurnošću. Samo pogledajte naše automobile i videćete kako funkcioniše problem sigurnosti. Najpre ugradimo pojaseve za sedišta. Zatim ugradimo pojaseve za ramena. A onda napravu koja ih spaja. Potom pretvorimo opremu za ramena u udava koji nas pričvrsti za sedište i ne dozvoljava nam da se pomerimo. A onda ugradimo vazdušne jastuke. Uskoro ćemo da se vozimo unaokolo u džinovskom jastuku. 5 Potpaljive informacije takođe mogu da nas podstaknu na iracionalno ponašanje. Devetnaestog oktobra 1987. inače dana poznatog pod nazivom Crni ponedeljak, investitori su u toku jednog dana pretrpeli najstrašniji gubitak u istoriji berze. Njujorška berza je doživljavala nečuven uspon i investitori su se pitali s rastućim strahom kada će profitni „balon“ da pukne. Ljudi su se bogatili na neverovatnim iznenadnim porastima na tržištu. Tog dana su se obistinili najgori strahovi investitora. Akcije su izgubile više od 500 milijardi američkih dolara u tržišnoj vrednosti, utičući ne samo na američke investitore već i na investitore širom sveta. Posmatrači ovog kolapsa su izjavili da je „strah bio odlučujući faktor“, nazivajući krah finansijskom panikom. „To što prevlada je klasična psihologija gomile/mase“, izjavio je Barton Sigl, direktor za investicije u Drexel, Burnham & Lambert Inc. „Ona se hrani sama sobom.“ 6 Strah je bio sveprisutno 3

Ibid. Priče o Džonu Liju i pedesetogodišnjem Laošaninu su ispričane u članku u Newsweek-u „The New Victims of Hate“, 61. 4 Barry Glassner, The Culture of Fear (New York: Basic, 1999), xxi. Glasner citira studiju objavljenu u Steen Stark-u, „Local News: The Biggest Scandal on TV“, Washingto n Monthly, Jun 1997. godine, 38-41. 5 Leonard Sweet, A Cup of Coffee at the Soul Cafe (Nashville: Broadman & Holman, 1998), 130. 6 Stephen James O’Meara ,,When the Wall (Street) Comes A Tumbling Down“, Odyssey, 9. mart 2000, 30.

28

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 3. M NOGA LICA STRAHA U DRUŠTVU

prikriveno osećanje na tržištu u to vreme – strah da se tržište neće oporaviti i da će pasti (negativna predviđanja) doveli su do neizbežne masovne panike i sloma. Takav strah je iracionalan. Hrani se sam sobom. Često sličan strah podstiče i našu decu da se plaše. Kao roditelji, učimo ih da svet neće biti bolje mesto kad oni odrastu ili da nije bezbedno piti vodu iz česme. Od nas ili na televiziji čuju da će im sunce izazvati rak i da je njihova škola opasno mesto. Majk Vilbaker, predsednik Pensilvanijskog udruženja za sticanje znanja o životnoj sredini (Pennsylvania Alliance for Environmental Education), napisao je: Naša deca su ubeđena da će ih rupa na ozonskom omotaču uskoro spržiti, globalno otopljavanje ubrzo potopiti, otpad žive sahraniti, a šumski požari pogušiti, jer će nestati kiseonika. Uvereni su da nastanjuju planetu na kojoj nema pandi, gorila, kitova, kondora, tigrova ili bilo kog drugog veličanstvenog ili tajanstvenog bića. U stvari, mnoga deca su ubeđena da neće čak ni da odrastu, jer će zemlja do tada nestati. Sada, kada bi trebali da slave lepotu života, govori im se da treba da oplakuju njen gubitak. Baš kad se upoznaju s prirodom, govori im se da se oproste od nje. I što je još gore, govori im se da treba da mrze sebe što izazivaju tu ekološku apokalipsu i da krive nas, svoje roditelje.7 Strah može da nas motiviše da donosimo iracionalne odluke utemeljene na rasnoj pripadnosti ljudi. Strahovi koji se temelje na rasnoj pripadnosti često su predrasude, kao što smo videli u napadima na Džona Lija i sredovečnog čoveka iz Laosa. Ali, ovi strahovi se temelje i na nepromišljenosti. Oni su iracionalni. Na primer, Karlo, Afroamerikanac, student, doživeo je besmislene reakcije drugih ljudi na njegovo prisustvo. „Ne mogu da prošetam ulicom čak ni tokom dana a da ne primetim kako belci u svojim kolima odjednom zaključavaju vrata.“ Zbog boje njegove kože, Karla nepravedno ocenjuju kao osobu kakva on zapravo nije. Takav strah je iracionalan. Nije utemenjen na činjenicama ili potpunim činjenicama, ni na razumu. Ograničeno ili nikakvo razumevanje etničkih grupa dovodi do okrutnih, tragičnih reakcija koje se nazivaju „zločinima iz mržnje“. Pojedinci koji su počinili užasne zločine iz mržnje u velikom broju slučajeva izvukli su apsurdne zaključke o nekoj etničkoj grupi i zatim postupili u skladu sa svojim strahovima da bi zaštitili sebe i druge. Reaguju iracionalno jer vide pretnju u jačanju uticaja neke etničke grupe u svom društvu. Postoji direktna povezanost između moći i straha. Plašimo se onih za koje verujemo da bi mogli da dominiraju nad nama jer se plašimo da ćemo izgubiti kontrolu nad svojim odlukama i životima. Abdo Ali Ahmed je pročitao sledeću poruku na svom vetrobranu. „Pobićemo sve vas [psovka] Arape.“ Ahmed, asimilovani Amerikanac koji se pre trideset i pet godina preselio iz Jemena u Fresno u Kaliforniji, odbacio je ovu poruku. „Zašto bih se plašio?“ rekao je svojoj ženi. „Nikad nisam učinio ništa loše.“ Dva dana kasnije, 29. septembra 2001. Ahmed, otac osmoro dece, ubijen je u svojoj prodavnici. 8 Šokantni teroristički napadi 11. septembra 2001. godine, kojima su razorene Bliznakinje, zgrade Svetskog trgovačkog centra u Njujorku i oštećen Pentagon, probudili su iracionalan strah kod 7 8

Kao što je citirano u Leonard Sweet, A Cup of Coffee at the Soul Cafe, 131. „Hate Crime – He Wasn’t Afraid“, Newsweek, 15. o ktobar 2001, 8.

29

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 3. M NOGA LICA STRAHA U DRUŠTVU

pojedinih Amerikanaca. Shvatajući da su napadači, muslimanski ekstremisti koji su počinili ova zla, svi imali arapske crte lica, pojedinci su počeli da misle da su svi Arapi teroristi ili simpatizeri terorista. Rezultat? U toku narednih mesec dana posle napada 11. septembra 2001. godine prijavljeno je 270 nasilnih napada na Amerikance arapskog porekla, uključujući 5 ubistava. Ahmed je, nažalost, bio jedna od tih žrtava iracionalnih strahova američkih građana potresenih (i razgnevljenih) napadom. U stvari, ova brojka je verovatno mala, pošto mnogi arapski imigranti nerado zovu policiju iz straha da ne skrenu još pažnje na sebe.9 Strah kao lice izolacije Kakve posledice na svakog od nas ima život u društvu obeleženom s tako mnogo globalnog straha? To nas je na mnogo načina dovelo do toga da postanemo kultura koja se odlikuje zaokupljenošću samim sobom, usamljenošću i nepoverenjem prema drugima. Ako verujemo onome što vidimo na televiziji ili pročitamo u novinama, iza prijateljskog osmeha našeg komšije krije se neko opasan ili uvrnut, ili neko ko će – ako mu se ukaže prilika – da se useli u našu kuću i pokrade svu našu najdragoceniju imovinu. „Stvari i ljudi o kojima razmišljamo, brinemo, za koje se pripremamo, na koje trošimo energiju i vreme, u velikoj meri određuju svet koji nas navodi da prihvatimo njegova plašljiva pitanja“, piše Henri Nouven.10 Možemo provesti sate i sate postavljajući pitanja „šta ako“. Na primer (da parafraziramo Nouvena), možete da se zapitate, „Šta ako mi neko provali u kuću?“ „Šta ako izgubim posao?“ „Šta ako izgubim svog partnera?“ „Šta ako se ovoj osobi ne dopadnem?“ „Šta ako mi se on ne dopadne?“ Neki od nas prelaze na globalniji nivo sa svojim „šta ako“: „Šta ako zaratimo?“ „Šta ako dođe do nuklearnog holokausta?“ „Šta ako se globalno otopljavanje poveća?“ 11 Ako se redovno nastavi s ovakvim razmišljanjem, mogli bismo da otkrijemo kako izbegavamo svet oko sebe, zatvaramo se u kuću i gledamo šou Džerija Springera. (To, naravno, ne bi pomoglo.) Ova „šta ako“ pitanja mogu da nas nateraju da se izolujemo od drugih jer osećamo da nam ne žele najbolje. Možemo ubrzo da otkrijemo da su naši „najprisniji“ prijatelji na televiziji. Suzan Ejger, kolumnistkinja u Detroit Fri Pres-u (Detroit Free Press), ironično piše: „Ne verujemo nikome osim onim nasmejanim voditeljima vremenske prognoze, koliko god oni grešili. Poznajemo Ali Mekbil bolje od žene koja živi preko puta. Amerikanci su decenijama gradili svoje izolacione zidove, ciglu po ciglu, i neće biti lako srušiti ih.“ 12 Naši izolacioni zidovi koje smo sami sebi nametnuli postali su način da se zaštitimo od straha od opasnosti i bola. Nouven dodaje: „Ni sami ne znajući kako, postali smo anksiozni, nervozni, zabrinuti ljudi zaokupljeni pitanjima opstanka: svog ličnog opstanka, opstanka svoje porodice, prijatelja i kolega, opstanka svoje crkve, svoje zemlje i svog sveta.“ 13 Kad ova pitanja opstanka počnu da upravljaj u našim životom, istinsku blisku vezu s drugima posmatramo s dozom sumnje. Izolacioni uticaj straha podstiče ljude da potraže sigurnost u okrilju svojih sopstvenih domova. Pored televizora, internet mnogima pruža iluziju povezanosti sa svetom oko sebe; ali u stvarnosti, ta povezanost je samo jednodimenzionalna. Nijanse lične komunikacije koje tako mnogo otkrivaju često su prikrivene u e-mejlovima i čet-rumovima (sobama za ćaskanje). Kako je porasla upotreba 9

Ibid. Henri J.M. Nouwen, Lifesprings: Intimacy, Fecundity, and Ecstasy in Christian Perspective (Garden City, N.Y.: Doubleday, 1986), 16. 11 Ibid., 16-17. 12 Susan Ager, ,,We the People: Isolated, Separated“, Knight-Ridder/Tribune News Service, 11. avgust 1999. 13 Nouwen, Lifespring, 19. 10

30

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 3. M NOGA LICA STRAHA U DRUŠTVU

interneta, „Amerikanci provode manje vremena s prijateljima i porodicom, u kupovini u radnjama ili gledanju televizije, a više vremena radeći za svoje poslodavce kod kuće – bez smanjenja radnih sati u kancelariji“, kaže profesor Stanford Univerziteta, Norman Ni. Prosto rečeno: „Što više sati ljudi koriste internet, to manje vremena provode sa stvarnim ljudskim bićima.“ 14 Internet može da bude primamljiv jer ljudi ne moraju da rizikuju kao u „pravim“ odnosima. Šeri Turkl, profesorka na Masačusetskom Institutu Tehnologije (MIT), objasnila je: „Plašeći se samoće, a plašeći se i bliskosti, izloženi smo raširenim osećanjima praznine, izolovanosti, nestvarnosti svoga „ja“. I evo kompjutera, saputnika bez emotivnih potreba, koji nudi kompromis. Možete da budete usamljenik, ali nikada sami. Možete da stupate u kontakte s drugima, a da nikada ne morate da se osećate ranjivim pred drugom osobom.“ 15 Nekada smo nalazili osećanje pripadnosti i sigurnosti u svojim bližnjima i zajednicama, ali zbog povećane izolacije u našem društvu, to više nije slučaj. Nekada su se gradile kuće s prednjim tremovima, gde su porodice odvajale vreme nakon ručka za pozdravljanje i razgovor s komšijama. Njih su uveliko zamenile nove kuće, jer smo se izolovali, ogradili i zaštitili od napada opakog psa nekog komšije ili od buke koju pravi komšija tik do nas. Postali smo društvo sa zadnjim tremom, koje se povlači u svoja dvorišta iza kuće i izdvaja od sveta oko sebe. Zidovi samoće Ovo povlačenje iz međusobnih odnosa u zaštitnu izolaciju proizvodi mentalni sklop koji kaže: Moram stalno da se čuvam; ako se ne čuvam, neko će me lišiti svega onoga što sam teškim radom stekao. Nažalost, takvo razmišljanje nas ne štiti samo od moguće štete, već podiže i zidove bolne usamljenosti. Živimo životima koje karakteriše zaokupiranost samozaštitom u kojoj mnogo više cenimo svoju sigurnost od ljubavi. Din Orniš, doktor medicine koji je sproveo opširno istraživanje o vezi između fizičkog i emocionalnog zdravlja, veruje da mnogi odrasli ljudi boluju od onoga što on naziva „emotivnim i duhovnim srčanim oboljenjem“, odnosno, „snažnim osećanjima usamljenosti, izolovanosti, otuđenosti i depresije koja su se raširila u našoj kulturi s raspadom društvenih struktura koje su nam pružale osećaj povezanosti i zajedništva“. To emotivno i duhovno srčano oboljenje „je, po mom mišljenju, koren bolesti, cinizma i nasilja u našem društvu“. 16 Ne treba nam mnogo dokaza da bismo se uverili da je strah štetan po nas. Posledice životnog stila kojim dominira strah su gorke i neizbežne. Istina je da smo potrebni jedni drugima. Želimo da delimo svoje radosti i tuge s drugima. Na kraju dana želimo da znamo da postoje ljudi kojima je stalo do toga šta nam se dešava, uprkos našim zaštitničkim težnjama. Naša potreba za drugima U okviru predmeta „grupna dinamika“ koji Nensi predaje svakog semestra, svaki student se pridružuje maloj grupi koju sačinjavaju drugi studenti iz njegove klase. Tokom ovog kursa, studenti imaju zadatak da zapisuju svoje reakcije i zapažanja o svojim iskustvima. Na početku semestra, studenti u početku pokazuju veliku dozu otpora prema zamisli da pripadaju nekoj grupi. Zapisuju

14 15 16

Kao što je citirano u „Are Americans Becom ing Internet Slaves?“ USA Today magazine, jun 2000., 1. Kako se navodi u Dean Ornish, Love and Survival (New York: HarperCollins, 1998), 101. Ornish, Love and Survival (New York: HarperCollins, 1998), 12-13.

31

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 3. M NOGA LICA STRAHA U DRUŠTVU

komentare poput: „Nemam vremena za zbližavanje i druženje s novim prijateljima“, „Zašto moram da upoznajem ove ljude?“, „Iskreno rečeno, nisam siguran da mi se dopadaju članovi moje grupe!“ Na kraju semestra, studenti imaju čas na kome svaka grupa podnosi izveštaj o svojim individualnim iskustvima u okviru svojih grupa. Primedbe su kontinuirano pozitivne, poput: „Znate, meni se na početku uopšte nije sviđala ova grupa. Pomalo sam iznenađena, jer sam stvarno zavolela ove ljude!“ Ili: „Zaista sam pogrešno procenio pojedine ljude i kad sam ih upoznao, shvatio sam da uopšte nisu onakvi kakvi sam mislio da jesu.“ Ili: „Baš će mi nedostajati moja grupa!“ Reakcije studenata pokazuju nam kako pripadnost grupi i prisniji odnosi s drugima omogućavaju da u svojim srcima prepoznamo potrebu za razumevanjem, zajedništvom i brigom. Toni Kampolo, govornik i profesor na koledžu Istern (Eastern College) u Pensilvaniji, pripoveda o tome kako je išao na sahranu da izjavi saučešće porodici jednog svog poznanika. Stigao je na groblje i greškom ušao u pogrešnu kapelu. Tamo je, sama samcata, ispred kovčega stajala starija žena oplakujući smrt svog supruga. Delovala je tako usamljeno da Toni nije mogao da je ostavi i odlučio je da ostane na sahrani. Pratio je udovicu do groba. Posle službe pored groba, dok su se on i starija gospođa spremali da krenu, konačno joj je priznao da nije poznavao njenog supruga. „To sam i mislila“, rekla je udovica. „Nisam vas prepoznala. Ali to zaista nije ni važno.“ Stisnula mu je ruku tako snažno da je zabolelo. „Nikada, nikada nećete saznati koliko mi ovo znači.“17 Potrebno nam je da znamo da je neko uz nas kad prolazimo kroz najteže trenutke. Potrebna nam je sigurnost, baš kao i detetu kad se usred noći probudi i uplaši. Kao i tom detetu, i nama je potrebno da nas uteši topao, nežan glas koji kaže: „Sve je u redu. Ja sam tu. Ne plaši se.“ Solomon je pisao o našoj potrebi za drugima u knjizi mudrosti koja se naziva Knjiga propovednikova. Bolje je dvojici nego jednom, jer imaju dobru dobit od svog truda. Jer ako jedan padne, drugi će podignuti druga svog; a teško jednom! Ako padne, nema drugog da ga podigne. Još ako dvojica spavaju zajedno, greju jedan drugog; a jedan kako će se zgrejati? I ako bi ko nadjačao jednog, dvojica će mu odoleti; i trostruka vrpca ne kida se lako (4,9-12). Zajedničko podnošenje bola Potrebni smo jedni drugima da bismo imali snage za život. Ako živimo u izolaciji i predugo smo sami, možemo da razvijemo izobličeni način razmišljanja koji posmatra svet kroz objektiv našeg nerazrešnog bola. Ako se osvrnemo na situaciju marginalizovanih tinejdžera koji se svete svojim vršnjacima ili mrzovoljnog službenika koji se istresa na svim svojim kolegama, uočićemo životni stil potpune izolacije i ogorčenosti. Mišljenje da možemo opstati sami je iluzija. Kad nagrnu životni problemi, potrebno nam je da znamo da smo okruženi ljudima na koje možemo da se oslonimo. Potrebni su nam prijatelji i voljene osobe da nam pruže perspektivu kad nas pritisnu životne teškoće. Dva beka Čikago Bers-a (Chicago Bears), Gejl Sajers i Brajan Pikolo krajem šezdesetih godina prošlog veka postali su cimeri i bliski prijatelji. Obojica su bili sjajni sportisti, a njihovo rivalstvo ih je samo još više zbližilo. Uzdigli su se iznad etničkih razlika – Sajers je bio Afroamerikanac; Pikolo je bio belac – i podržavali jedan drugoga. Ta podrška je postala još značajnija kad je 1969. ustanovljeno da Pikolo ima rak. Njihova priča je ispričana u ubedljivom filmu, Brajanova pesma (Brian’s Song). 17

Tony Campolo, Let Me Tell You a Story (Nashville: Word, 2000), 43.

32

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 3. M NOGA LICA STRAHA U DRUŠTVU

Pikolo je bio hospitalizovan nekoliko puta tokom sezone ’69. Sajers je često leteo da bi bio pokraj svog prijatelja dok se ovaj borio za život. Dva konkurenta na terenu i van njega zajedno su se borila kako bi osujetila pobedu raka. Kad je Sajers te godine proglašen za osvajača nagrade Džordž S. Halas kao „najvatreniji igrač profesionalnog fudbala“, pozvao je porodicu Pikolo da sedi pored njega tokom prezentacije na godišnjoj Proslavi pisaca o profesionalnom fudbalu (Professional Football Writers Banquet) u Njujorku. Ali, Pikolo je na dan proslave bio suviše bolestan da bi prisustvovao proslavi, suviše slab da bi uopšte ustao iz kreveta. Propovednik i pisac Čarls Svindol priseća se te scene: Dok je stasiti, mišićavi sportista, usred bučnog aplauza publike, ustajao da primi nagradu, potekle su mu suze koje nije mogao da obuzda... „Počastvovan sam što mi dajete ovu nagradu, ali kažem vam, ovde i sada, da je prihvatam za Brajana Pikola. Brajan Pikolo je odvažan čovek koji treba da primi nagradu Džordž S. Halas. Ja volim Brajana Pikola i želeo bih da ga i vi volite. Večeras, kad se spustite na kolena, molim vas da se pomolite Bogu da ga i on voli.“ 18 Koliko često imamo priliku da vidimo takvo prijateljstvo između snažnih ljudi takmičarskog duha? Ova dva čoveka su nam pokazala kako ljubav može da se probije kroz strah na više frontova – rasne granice, konkurentska borba i smrt drage osobe. Sajers i Pikolo su nam pokazali lepotu i obilje požrtvovane ljubavi. Ovakva ljubav je nagrada koju primamo kad smo voljni da probijemo kulturne granice straha da bismo se međusobno približili i voleli. Priča Brajana Pikola i Gejla Sajersa godinama se prepričava i nadahnula je mnoge da rizikuju i zavole one koje možda ne bismo ni pomislili da zavolimo. Treba hrabrosti i snage da bi se identifikovali i pobedili naši strahovi. Kad se suočimo sa svojim strahovima, vidimo promene ne samo u sebi već i u svetu oko nas. Od očaja do duboke, ispunjavajuće ljubavi Upoznali smo strah kao lice predrasude, iracionalnosti i izolacije. Videli smo kako strah može prouzrokovati pad tržišta akcija, privredna kolebanja, ograđivanje ljudi i time povećanje njihovog bola i stresa. Očaj bi bio jedino što bi nam preostalo kad ne bismo imali nadu da naše okolnosti mogu da se promene. Mnogi od nas su dozvolili da nas povuče postojeća atmosfera straha u našoj kulturi, poput sunđera koje morske struje povlače na dno mora. Potrese nas svaki događaj na vestima. Ne moramo da budemo pod tako dramatičnim uticajem. Nada postoji, ako možemo da naučimo da reagujemo drugačije. Svi smo videli kako ljudi pobeđuju svoje strahove: vatrogasac koji rizikuje svoj život da bi spasao dete; udovica koja pobeđuje strah od toga što sama mora da podiže decu; vođa koji donosi odluku da se založi za mir, a ne za nasilje. Možemo da pomislimo i na očeve koji su izgubili posao i hrabro se trudili da nađu novo zaposlenje. Svakog dana posmatramo hrabre ljude koji se probijaju kroz svoje strahove da bi otkrili novu slobodu i uzbuđenje s druge strane vrata straha. Svi nas oni nadahnjuju da se suočimo sa svojim sopstvenim strahovima. Nensi je jednom posmatrala kako je devojčica predškolskog uzrasta učila da pliva. Njena majka je stajala u bazenu raširenih ruku i nežno je ohrabrivala da skoči sa ivice bazena u vodu. Poput 18

Charles Swindoll, Dropping Your Guard (Waco, Tex.: Word, 1987), 115.

33

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 3. M NOGA LICA STRAHA U DRUŠTVU

flipera, njene oči su izbezumljeno prelazile s prizora duboke vode do majčinih ruku. Odjednom je devojčica zapušila nos i skočila. Ono što je devojčici izgledalo nesavladivo, ubrzo je postalo strah koji je prevaziđen. Svi smo videli kako deca pobeđuju svoje strahove da bi se suočila sa sledećim izazovom. Svako od nas ima negde u sebi to jednostavno dečije uverenje da ćemo savladati ono čega se najviše plašimo. Na narednim stranicama nalaze se principi i perspektive koje mogu da nam pomognu da se oslobodimo onesposobljavajućih posledica straha kako bi svi naši odnosi s drugima bili obeleženi dubokom i ispunjavajućom ljubavlju. Nadamo se da ćete uvideti da vaše najveće životne čežnje mogu da budu ispunjene i da se ljubav, za koju ste nekad mislili da je izgubljena, može pronaći.

34

4. Komponente straha Strah je jedno. Dopustiti strahu da te zgrabi za rep i vrti u krug je nešto sasvim drugo. KETRIN P ETERSON Uveče 30. oktobra 1938. godine, Orson Vels i njegov Radio Teatar Merkur emitovali su istorijsku dramatizaciju klasične pripovetke H. G. Velsa, Rat svetova. Iako je program najavljen kao obična radio-drama, mnogi ljudi su uključili radio u toku programa i mislili da slušaju direktan prenos invazije vanzemaljaca na Zemlju. Program počinje vestima o ogromnom interplanetarnom napadu s Marsa; a onda, s navodnim uključenjima uživo sa lica mesta, raste napetost. Ova jednočasovna emisija prouzrokovala je najrašireniji i najbizarniji strah u dotadašnjoj američkoj istoriji. Ankete su pokazale da je najmanje milion ljudi bilo prestrašeno i da su se hiljade ljudi uspaničile nakon slušanja emisije ili pošto su čuli izveštaj od drugih koji su slušali. 1 Hadli Kantril, psiholog na Univerzitetu Prinston, proučavao je ovaj iznenadni strah neposredno po samom događaju i intervjuisao nekoliko ljudi koji su bili deo masovne histerije. Jedna slušateljka, gospođa Volters, rekla je Kantrilu: „Tresla sam se i drhtala. Izvlačila sam kofere i vraćala ih nazad, počela sam da se pakujem, ali nisam znala šta da spakujem. Neprestano sam oblačila još odeće na svoju bebu, izvadila svu njenu odeću iz ormara i umotala je u nju. Svi su izašli iz zgrade osim komšije na spratu iznad nas.“ „Otrčala sam gore i zalupala na njegova vrata“, nastavila je gospođa Volters. „Umotao je svoje dvoje dece u ćebad, ja sam nosila jedno, a moj muž je nosio naše dete. Istrčali smo. Ne znam zašto, ali htela sam da ponesem malo hleba jer sam mislila da ako sve gori, ne možeš da jedeš novac, ali možeš da jedeš hleb.“2 Kantril je bio začuđen što tako mnogo ljudi nije proverilo tačnost informacija koje su dobijali s radija. U stvari, mnogi su shvatili emisiju tako ozbiljno da su pomislili da će zaista izgubiti život. Studentske novine su izvestile: „U ženskim studentskim domovima, u svojim spavaonicama, devojke su se šćućurile oko radio aparata, drhteći i jecajući jedna drugoj u zagrljaju. Razdvajale su se od prijateljica samo kad bi na njih došao red da telefoniraju svojim roditeljima u drugom gradu, i da se pozdrave s njima, kako su mislile, poslednji put.“ 3 Strah može da bude sveobuhvatan. Atmosfera straha je zahvatila čak i najinteligentnije slušaoce emisije „Rat svetova“. Anketa Američkog Instituta za javno mnenje (American Institute of Public Opinion), sproveđena šest nedelja nakon događaja pokazala je da je otprilike jedan od svaka četiri slušaoca emisije (28 procenata) verovao da je u pitanju prava vest, a od tih slušaoca, 70 procenata – 1.2 miliona ljudi – bilo je preplašeno ili potreseno tom vešću. 4 Ova masovna panika slikovito opisuje zaraznu prirodu straha. Takođe nam pokazuje kakvu onesposobljavajuću silu on može da predstavlja u našim životima. Psihijatri su odavno pretpostavili da je depresija najrasprostranjeniji psihički problem u SAD. Ta pretpostavka je pogrešna sudeći po rezlutatima istraživanja o psihičkim oboljenjima 1

Hadley Cantril, The Invasion from Mars: A Study in the Psychology of Panic (New York: Harper & Row, 1996) vi, 58. Prvo izdanje 1940. godine. 2 Ibid., 50. 3 Ibid., 53. 4 Ibid., 58.

35

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 4. KOMPONENTE STRAHA

sprovedenom na Nacionalnom Institutu za mentalno zdravlje. Rezultati istraživanja su pokazali da su anksiozni poremećaji, uključujući fobije, panične poremećaje i opsesivno-kompulzivne poremećaje, najrasprostranjeniji psihički poremećaj, koji pogađa 19 miliona Amerikanaca od 18-44 godine. Posmatraćemo kako osećanje straha utiče na nas fizički i kognitivno/spoznajno. Fizičke komponente straha

Bekstvo ili borba Iako najveći broj nas možda nije svestan svojih konkretnih strahova, većina može da prepozna kad nam naše telo govori da smo uplašeni ili zabrinuti. Naša tela imaju složen i komplikovan način suočavanja sa zebnjom. Kao odgovor na sve što smatramo opasnošću, bez obzira da li je u pitanju evaluacija našeg rada na poslu ili svađa sa supružnikom, naš autonomni nervni sistem reaguje instiktivno obaveštavajući različite delove tela da se pripremi za „beg ili borbu“. Na taj način naše telo nas štiti od onoga što smatramo opasnošću. Kad naiđe na opasnost, telo šalje mozgu dve grupe signala. Jedna grupa signala šalje informaciju cerebralnom korteksu, misaonom delu mozga, kako bi detaljno objasnio preteću situaciju. Druga grupa signala direktno pogađa amigdalu, emotivni deo mozga, koji pokreće reakciju na strah. Amigdala priprema telo za akciju pre nego što misaoni deo mozga uopšte shvati šta se dešava. Amigdala šalje poruke našem autonomnom nervnom sistemu da luči dve hemijske supstance – adrenalin i noradrenalin – koje poručuju celom telu da se pripremi za opasnost. Ovi hormoni snabdevaju naše telo natprirodnim osećajem snage i pripremaju nas za odbranu. Naše telo reaguje kao da se pripremamo za ozbiljan fizički napad. Kad se to desi, javlja se lupanje srca, ubrzano dišemo, počinjemo da se znojimo, osećamo nervozu, digestivni trakt prestaje da radi, a želudac postaje nadražen. Osećamo da nam se stežu mišići od vrata niz leđa, preko grudi do ručnih mišića. Reakcija na bol se potiskuje kako bi se sprečila neugodnost koja bi mogla da nas spreči da brzo odreagujemo.

Dodatna energija

Jednom smo čitali priču koju je napisao Norman Vinsent Pil (Norman Vincent Peale) o radniku koji se neustrašivo vraća kući preko groblja svake noći po završetku druge smene — oko ponoći. Jedne noći čovek je upao u sveže iskopan grob i nije mogao da izađe zbog rastresitog zemljišta. Pošto je bio hrabar, ogrnuo se kaputom i mirno seo da sačeka do jutra da dođu kopači grobova. Nakon nekog vremena, još jedan čovek je upao u drugi kraj rake i zatim pokušavao da izađe. Prvi čovek je slušao uzaludne pokušaje drugog čoveka i zatim rekao: „Čoveče, na taj način nikada nećeš izaći.“ Na zvuk glasa u tami, prestrašeni drugi čovek je iskočio iz groba i otrčao. Naše telo dobija dodatnu energiju, poput preplašenog čoveka u grobu. Možemo da postignemo stvari koje ne bismo mogli u normalnim okolnostima. Rej je bio gimnastičar u srednjoj školi. Bio je sklon da padne s trambuline tokom takmičenja. Svi su se pitali zašto, dok jedan član njegovog tima nije primetio da je Rej tokom takmičenja odskakivao više nego što treba i zbog toga gubio ravnotežu prilikom izvođenja svoje tačke. Kasnije je Rej rekao članovima svoje porodice: „Trema zbog takmičanja bi mi tako podigla adrenalin da sam skakao previsoko i pao s trambuline.“

36

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 4. KOMPONENTE STRAHA

Amigdala u deliću sekunde donosi odluku trebamo li da se borimo ili da pobegnemo. Ako odlučimo da se borimo, naš strah se pretvara u gnev. Zamislite da primite pismo iz poreske uprave u kom vam saopštavaju da su otkrili da dugujete 10.000 dolara u vidu dodatnih poreza. Za većinu ljudi prva reakcija je panika, koju ubrzo zamenjuje gnev. Pre nego da smireno ispišemo ček na traženi iznos, većina nas će dobiti nastup gneva i kontaktiraće poresku upravu, zahtevajući da opravdaju svoje potraživanje. Ako odlučimo da „bežimo“, onda je najbolji način da se fizički i/ili emotivno udaljimo od onoga što nas ugrožava. Ako se šetamo s prijateljicom i ugledamo tvora, naša prva reakcija je beg i trčimo ka najbližem zaklonu. Još jedan vid „bežanja“ je emocionalno izbegavanje neke situacije umesto direktnog suočavanja s njom. Ovo se naročito događa kada se susretnemo s nečim što smatramo suviše rizičnim za suočavanje. Kerol je obožavala da kupuje. Jednog dana Džim je spazio račun za njihovu platnu karticu i otvorio ga; video je da su dostigli limit zahvaljujući Kerolinoj kupovini – o kojoj mu ništa nije rekla. Džim se razbesneo i vikao: „Zašto se nisi konsultovala sa mnom? Znaš kako se trudim da redovno evidentiram naše izdatke!“ „Kerol, tvoje potrošačke navike uništavaju naš brak!“, vikao je. Kerol je prevrnula očima: „Džime, ti se nerviraš zbog svake sitnice. Ako si imao stresan dan, ne istresaj se na meni!“ Džim nije mogao da poveruje svojim ušima. „Kerol, ti me izluđuješ!“ Kerolin odgovor nije neuobičajen za ljude koji se nađu u situacijama koje su po njihovom mišljenju bezizlazne. Kerol je izabrala „beg“ izbegavajući Džimova osećanja frustracije. Iako je time možda dobila privremenu zaštitu za sebe, stvorila je više frustracije u svom odnosu sa Džimom. Kognitivne komponente straha Zašto su neki od nas podložniji osećanju straha? Zašto neki ljudi poskoče do plafona kad ih preplaši glasan zvuk, a drugi ni ne trepnu? Postoji mnogo razloga. Amigdala beleži sve preteće situacije kao budući izvor informacija. Ona procenjuje nove situacije i utvrđuje jesu li događaji slični nečemu što smo doživeli u prošlosti. Ako je situacija slična, amigdala šalje upozorenje celom telu pre nego što u potpunosti shvatimo šta nam se dešava. Kod ljudi koji su imali mnogo stresnih situacija, amigdala se lakše aktivira.

Uloga naših roditelja i rodbine

Dženis je uvek bila na oprezu. Njen plahi glas i stidljivo ponašanje ukazivali su na to da je stalno bila na oprezu od mogućih opasnosti. Kao ćerka jedinica samohrane majke, Dženis je osećala da se rodila da bude majčino žrtveno jagnje. Bila je blaga i tiha, dok je njena majka bila snažna žena, nagle naravi. Ako bi iskrsao finansijski problem, to je bilo zbog toga što je teško podizati Dženis. Ako je majka imala loš dan na poslu, to je bilo zbog toga što je morala da se vrati kući Dženis. Dženisina majka bi joj često govorila da će je ostaviti ako ne bude bila oprezna. Dženis se seća kako je kao dete čekala da se majka vrati kući i osećala sve veću telesnu napetost. Pojedinih dana bi se tako razbolela od zebnje da bi joj postalo muka. Nikada nije znala šta će se desiti kad se njena majka vrati. Kao odrasla osoba, Dženis je uvek bila na oprezu od mogućeg zla. Otkrila je da oseća napetost čak i kad nije bilo razloga za zebnju.

37

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 4. KOMPONENTE STRAHA

Neki od nas su, poput Dženis, kao deca vaspitavani da reaguju bojažljivo. Naši najuticajniji uzori su naši roditelji. Ako imamo nespokojnu majku ili oca, vaspitani smo da verujemo da je svet preteće mesto. Posmatramo njihove reakcije na strah i reagujemo na isti način sve dok, kao odrasli ljudi, ne donesemo odluku da reagujemo drugačije. Možda smo čuli poruke poput: „Nikome ne možeš da veruješ“, ili „pripremi se za tragediju; desiće se pre ili kasnije“. Neki od nas su dobili detaljni spisak upozorenja poput: „Čuvaj se bakterija, nepoznatih osoba, novih situacija, pasa i mraka.“ Ove poruke postaju snažni motivatori koji nas podstiču da suviše oprezno reagujemo na svet oko nas.

Uloga naših opažanja

Naša percepcija (opažanje) onoga što nam se dešava takođe utiče na naš odnos prema strahu. „Ništa nije samo po sebi dobro ili loše, već takvo postaje samo u našim mislima“, napisao je Viljem Šekspir. Neki od nas će, pred kraj dana, da posmatraju veličanstveni, raznobojni zalazak sunca i dive se njegovoj lepoti. Drugi će posmatrati isti zalazak sunca i gunđati što je dan na izmaku i što nisu dovoljno uradili. Naše opažanje sveta oko sebe je presudno u tome kako se suočavamo sa strahom. Jedan miš se toga dana ludo zabavljao u lokalnoj srednjoj školi. Dok je neobuzdano trčao ispod stolova i stolica, žene i učenici su vrištali i bežali, osim, naravno, Čaka. Kao bivši lajnbeker 5 u NFL ligi, Čak se nije plašio ničega, a ponajmanje miša. Naoružan metlom, ležerno je pratio drskog prestupnika. U jednoj od manjih kancelarija saterao je miša u ćošak. Kad je kidisao metlom na miša, miš je skočio prema Čaku i spustio se na njegovo rame. Iznenada su sekretarice zaprepašteno posmatrale kako Čak ispušta zastrašujući vrisak i istrčava iz kancelarije, čudno se udarajući po ramenu i cepajući svoju jaknu. Sekretarice i učenici su posmatrali miša kao opasnost. Čak je, s druge strane, posmatrao miša samo kao napast – sve dok miš nije skočio direktno na njega. Tako smešten na njegovom ramenu, miš je predstavljao neposrednu opasnost. U deliću sekunde Čakovo opažanje se promenilo; nivo opasnosti se povećao i njegova sposobnost da je savlada je opala. Neko je jednom opisao strah kao – lažni dokaz koji se čini pravim. Kad smo uplašeni, automatski donosimo najgore zaključke o tome šta će se desiti. Ljudi koji pate od anksioznosti često se žale da im je lako odvući pažnju, da ne mogu da se koncentrišu i da imaju problema s pamćenjem. Naše misli automatski postaju zbrkane kad smo anksiozni. Kad reagujemo potpuno instinktivno, možemo lako izvući iracionalne zaključke o onome što vidimo. Strah iskrivljuje našu perspektivu, što direktno utiče na naše ponašanje i osećanja, parališući nas u najbezazlenijim situacijama. Anksiozno ponašanje i naša osećanja Reakcije na situacije koje pobuđuju strah mogu da postanu preuveličane. Nasmejemo se u sebi kad se setimo kako je Nensi, nakon što je otkrila najezdu buba u našoj kući, nekom toljagom nasmrt pretukla stonogu u našoj kadi. Kada je ostala neoštećena, ali stonoga nije. Kad naše reakcije prevrše svaku meru, možemo da postanemo onesposobljeni svojim strahom. Završimo boreći se protiv nestvarnih senki koje nam oduzimaju svu energiju. 5

Lajnbeker – po zicija u američkom i kanadskom fudbalu (ragb iju). Lajnbekeri su igrači odbrane i postrojavaju se približno 3- 4 metra iza LOS-a (en. line of scrimmage – zamišljena poprečna linija koja seče fudbalski teren po širini), iza defanzivno g linijskog sudije.

38

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 4. KOMPONENTE STRAHA

Uz to, percipirana opasnost dovodi do anksioznog ponašanja i osećanja. Kad smo blago ugroženi, kao kad bacimo pogled na merač potrošnje goriva i shvatimo da nam je rezervoar skoro prazan, možemo osetiti određeni stepen uzemirenosti. Ali ako kazaljku na meraču, koja pokazuje da nam ponestaje benzina, doživljavamo kao neposrednu opasnost, dok se sporo vučemo u srednjoj traci usred saobraćajne špice, možemo da strahujemo da će se automobil zaustaviti. Počinjemo da razmišljamo na sledeći način: Evo, sad ću biti glineni golub za iskaljivanje besa svakog vozača. Još mnogo toga može da se dešava u nama: lupanje srca, da nas obliva hladan znoj, da nam se stomak veže u čvor – sve zbog preuveličavanja opasnosti. Upoznavanje i suočavanje s našim strahovima Umesto da bežimo i izbegavamo svoje strahove, trebamo da ih prepoznamo i razumemo kako utiču na naš život. Toni Kampolo prepričava slučaj jednog otpuštenog direktora. Savladan depresijom, pošao je na dugačku šetnju parkom i pitao se šta će reći svojoj porodici te večeri. Naišao je na klupu i seo da oplakuje svoju situaciju. Ovde priča dobija neobičan preokret. Direktor dobija društvo. Drugi čovek, jednako deprimiran, prišao je i seo na drugi kraj iste klupe. Pogledao je preko i ugledao direktora koji je zarivši glavu u ruke jecao i uzdisao. Nije mogao da ne upita: „Šta se desilo s vama?“ Direktor je odgovorio: „Izgubio sam posao. Ne mogu da se vratim kući i kažem porodici šta se dogodilo. Oni zavise od mene, a sad neću moći da budem dobar hranitelj kakav sam oduvek bio. A šta je vaš problem?“ Drugi čovek je odgovorio: „Ja vodim cirkus, a glavna cirkuska atrakcija je ogromna, zastrašujuća gorila. Ljudi dolaze iz udaljenih krajeva samo da bi gledali kako ta gorila zavija i riče na njih. Pre dva dana gorila je uginula i znam da moj cirkus neće moći da opstane nakon tog gubitka.“ „Hej“, rekao je direktor. „Ti trebaš gorilu, a ja zaposlenje. Imam ideju. Zašto ne bismo odrali gorilu, a ja se obukao u njeno krzno i pokušao da se pretvaram da sam gorila? Nemamo šta da izgubimo. Zašto da ne rizikujemo?“ Dogovor je postignut i reči pretvorene u delo. Narednih dana direktor je oblačio gorilino krzno i zavijao i rikao više od prave gorile. Toliko se dobro prenemagao da je cirkus posećivalo sve više i više ljudi, a njih dvojica se bogatila. A onda, jednog dana, pukom slučajnošću, jedan lav je završio u istom kavezu s lažnom gorilom. Gomila ljudi se okupila da vidi ovo neverovatno suočavanje. Lav i gorila su kružili jedno oko drugog dok su ljudi čekali da vide šta će se dogoditi. Konačno, gorila je shvatio da je sateran u ćošak i da nema gde da pobegne, pa je povikao iz sveg glasa: „UPOMOĆ!“ Lav je uzvratio: „Šta se dereš! Nisi ti jedini koji je ostao bez posla!“ 6 Baš poput čoveka u gorilinom odelu, naši strahovi će biti razotkriveni. On je mislio da je s njim svršeno sve dok nije otkrio da je i lav samo još jedan nezaposleni čovek. Trebamo da shvatimo i učimo o svojim strahovima da bismo mogli da ih savladamo.

6

Tony Campolo, Let Me Tell You a Story (Nashville: Word, 2000), 206-207.

39

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 4. KOMPONENTE STRAHA

Svi mi imamo svoje karakteristične strahove. Popularni pisac Dejv Beri piše: „Svi smo mi rođeni sa skupom instinktivnih strahova: od pada, mraka, jastoga, od pada na jastoga u mraku, od javnog nastupa u Rotari Klubu, i od izraza ‘obavezno doći s pratnjom’.“ Kod nekih ljudi, reči pauk, zmija, pacov ili most, mogu izazvati vrištanje iz sveg glasa i trčanje u zaklon ili premiranje od straha. Komičar Džeri Sajnfeld govori o našim najvećim strahovima kada ironično tvrdi: „Pročitao sam da je strah od javnog nastupa najveći strah prosečne osobe. To mi je bilo zapanjujuće. Iza njega se nalazi strah od smrti. To za prosečnu osobu znači sledeće: ako mora da bude na sahrani, onda bi radije bila u sanduku nego držala posmrtni govor.“ 7 Začudo, izvesne znamenite istorijske ličnosti iskusile su parališuće strahove: • Napoleon Bonaparte je poznat kao velikan, ali nije mogao da pokori svoju opsesiju da zastane ispred visokih zgrada i prebroji prozore jedan po jedan. Napoleonovo ponašanje je predstavljalo pokušaj obuzdavanja preterane anksioznosti. • Edgar Alan Po... je upotrebio svoj stvarni strah od zatvorenog prostora da napiše klasične kratke priče kao što su „Prevremeni pokop“ i „Crni mačak“. • Fridrih Veliki, pruski car, toliko se plašio vode da nije mogao ni da se opere, već je prisiljavao svoje sluge da mu čiste lice suvim peškirom. • Džon Maden, visok 193 centimetra, težak 109 kilograma, bivši igrač američkog fudbala i glavni trener profesionalnog fudbalskog tima Ouklend Reiders, a danas dobro poznata televizijska sportska ličnost, [plaši se putovanja avionom. Umesto avionom,] krstari drumovima u svom posebno opremljenom, luksuznom autobusu koji je dobio na poklon od Grejhaunda. 8 Svaki od ovih velikana pokazao je svoj strah i anksioznost razvijajući specifičnu fobiju. Anksioznost (strepnja) je opšte osećanje straha lišeno određenog objekta, dok je fobija specifični strah. Fobija je iracionalni strah od nečega što nije opasno ili prekomeran strah od nečega što jeste opasno. Reakcije osobe koja ima fobiju mogu imati raspon od umerenog stepena anksioznosti do visokog nivoa uspaničenosti. Fizički simptomi su slični uobičajenoj anksioznosti: otežano disanje, znojenje, palpitacija (nepravilno kucanje srca), itd. Ljudi koji imaju fobije pokušaće da izbegnu po svaku cenu stvar ili situaciju koje se plaše. Izbegavaju stvari koje bi obično radili kako bi pronašli privremeno izbavljenje iz situacije koja uslovljava pojavu anksioznosti. Ipak, izbegavanje situacije samo produžava problem. Fobije se mogu razviti za praktično sve. Uobičajene fobije su strah od zmija, paukova i javnog nastupa, formalno poznate kao herpetofobija, arahnofobija i glosofobija. Ostale uobičajene fobije su strah od visine (akrofobija), od zatvorenog prostora (klaustrofobija), od otvorenog prostora (agorafobija), pa čak i strah od babaroge (bogifobija). Svaki od ovih strahova može da postane naša Ahilova peta i da nas emotivno onesposobi. U ovom poglavlju smo razmotrili različite fizičke, kognitivne i emocionalne aspekte straha. Kako gledamo na situacije, kako naše telo reaguje i čega se konkretno plašimo usko su povezani. Iako je spisak stvari kojih se ljudi plaše beskonačan, u ovoj knjizi se bavimo strahovima koji direktno utiču na odnose s drugima. Četiri specifična straha su: stah od neuspeha, strah od odbijanja, strah od napuštanja i strah od smrti (emotivne i fizičke).

7 8

Jerry Seinfeld, I’m Telling You for The Last Time, Universal Records, 1998. Sharon Heller, The Complete Guide to Conquering Fear and Anxiety (New York: Alpha, 1999), 3-4.

40

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 4. KOMPONENTE STRAHA

Ovi strahovi mogu da oslabe svaki odnos. Svaki od njih može da podrije našu žudnju za čvrstom povezanošću s drugima, uspešno podrivajući našu sposobnost da očuvamo zdrave, brižne odnose. Dobra vest je da svako od nas može da nauči da upravlja strahom tako što će naučiti koji specifični relacioni strahovi nas blokiraju. Jednom kad prepoznamo te strahove, možemo da se ponovo povežemo s drugima i razvijemo sposobnost da volimo još dublje.

41

5. Bitka za ljubav u međusobnim odnosima Počinjemo da živimo samo onda kad prestanemo da se plašimo. DOROTI TOMSON Baš kao što je teško objasniti preobražavanje gusenice u leptira, isto tako je teško objasniti kako možemo da se oporavimo posle niza godina ispunjenih bolom i ogorčenošću koje su izazvali naši strahovi. Sve što možemo da učinimo je da posmatramo s čuđenjem preobražavanje ljudi koji odluče da zamene svoje strahove ljubavlju. Ova promena može da se desi samo kad primenimo određene životne smernice na svoje međusobne odnose s voljenim osobama. Baš kao što je i leptirova borba da izađe iz čaure značajna faza leptirovog razvoja, tako je i s našim ličnim razvojem. Dok svako od nas vredno i marljivo radi na svom razvoju, otkriće da je rezultat tog napora nova sloboda da volimo oslobođeni okova straha. Nekontrolisani strah ima poražavajući uticaj na našu sposobnost da pružimo i primimo ljubav. Kad nas pokreće strah, skloni smo da činimo dela koja škode ljudima koje volimo i nama samima. Možemo da postanemo toliko prestrašeni da povređujemo druge iz pogrešnog nagona da zaštitimo sebe. Fil Jensi objašnjava: „Sušta suprotnost straha nije hrabrost, već ljubav. Bezuslovna ljubav je moćna protivteža za nezdravi strah.“1 Da bismo ostvarili ovo, moramo da budemo spremni da donesemo odluku da pobedimo svoje strahove. U ovom poglavlju opisaćemo šta sačinjava odnose ispunjene ljubavlju, a šta nas blokira. Naučićemo kako spoznajemo ljubav, kako možemo biti povređeni u ljubavnom odnosu kad se osoba koju volimo uplaši i, što je najvažnije, kako ljubav može da se obnovi isceljivanjem naših rana. Naša najveća čežnja Stara irska poslovica kaže: „Osoba bez srodne duše je poput tela bez glave.“ Ova poslovica govori o našoj instinktivnoj želji za prisnim i ispunjenim odnosima. Još u sedmom veku, irska crkva je savetovala ljudima da zasnuju bliski odnos s nekim kome će verovati ceo život kao prisnom prijatelju i duhovnom vođi. Crkva je opisala ovaj međusobni odnos srodnih duša kao odnos u kome postoji duboko osećanje poverenja, u kome ljudi mogu da priznaju svoje najmračnije tajne i dobiju savet. Naša potreba da budemo shvaćeni u brižnom i nežnom odnosu ista je danas kao i pre četrnaest vekova. Želimo takav odnos koji nas motiviše da sazrevamo i postajemo ljudi kakvim nismo mogli ni da se zamislimo. Uprkos isceljenju i nadi koje odnosi s drugima mogu da nam pruže, teško nam je da preduzmemo taj korak i pružimo i primimo ljubav. A ipak to je naša najveća čežnja. Svi čeznemo za intenzivnim, ispunjavajućim i nežnim odnosima. Kad smo zaista voljeni, slobodni smo da postanemo sve što naš Stvoritelj želi da budemo; pronalazimo sigurnost, kao i slobodu. Svi čeznemo da se osećamo sigurnim uz nekoga. U svakom odnosu, čeznemo za nekim s kim se osećamo toliko sigurno da smo spremni da preduzmemo rizik. Na svoju pedesetu godišnjicu, Bob i Šarlot An O’Donel ispričali su prijateljima okupljenim za tu priliku o njihovoj ljubavi koja rizikuje, koja se po prvi put ispoljila u vreme kad joj se Bob udvarao. Smejali su se dok su prizivali u sećanje te prve zajedničke dane kad su kao mladi ljubavni par bili puni snova koji će trajati ceo život. 1

Philip Yancey, Where Is God. When It Hurts? (Grand Rapids: Zondervan, 1988), n.p.

42

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 5. BITKA ZA LJUBAV U MEĐUSOBNIM ODNOSIMA

„Kad je ljubav udarila u glavu“, prisećao se Bob vremena kad su se tek upoznali, „oborila nas je s nogu.“ „Sećam se jedne večeri, ubrzo nakon što me je Bob zaprosio“, pomenula je Šarlot An, „kad sam mu rekla da ne mogu da se udam za njega ako nema baš ni dolara.“ „Shvatio sam to kao izazov,“ odgovorio je Bob. „Sledeće čega se sećam“, nastavila je Šarlot An, „vratio se k meni sa štednom knjižicom u ruci na kojoj je bilo deponovano 300 dolara.“ „Suvišno je reći, bila sam zadivljena i uzbuđena i rekla sam Bobu da trebamo da izađemo na ručak i proslavimo! Uzela sam kaput i izašli smo; ali na moje iznenađenje, nigde nije bilo Bobovog automobila. Zbunjeno sam se okrenula prema Bobu. Poput dečaka s rukom zaglavljenom u tegli sa slatkim, on je posramljeno priznao, ‘Prodao sam automobil da bismo mogli da se venčamo!’“ „I to je“, Šarlot An je zaključila, „naš način života otada pa nadalje!“ 2 Bobova ljubav prema Šarloti An je primer rizika — i žrtvi – koje smo spremni da preduzmemo i podnesemo radi onih koje volimo. Viktor Frankl je preživeo nacističke koncentracione logore u Češkoj i Aušvic, ali je u Holokaustu izgubio suprugu (kasnije se ponovo oženio). Napisao je klasično delo Čovekova potraga za smislom i zaključio (kao što su Bob i Šarlot An otkrili tokom prvih pedeset godina braka): „Istina |je] da je ljubav konačni i najviši cilj kome čovek može da teži.“ Ljubav koja životu daje smisao Kad nas neko voli, naše rane zaceljuju, pronalazimo smisao života i razloge za život. Kad nas neko voli, sposobni smo da životna razočarenja sagledamo u pravom svetlu. Harold Kušner, pisac knjige Kad se loše stvari događaju dobrim ljudima, primetio je ovaj princip na delu jednog letnjeg dana dok je sedeo na plaži, posmatrajući dečaka i devojčicu koji su gradili dvorac od peska. Marljivo su radili pokraj vode, gradeći kitnjasti dvorac od peska, s kapijama, kulama, jarkovima ispunjenim vodom i unutrašnjim prolazima. Baš kad su gotovo završili svoj projekt, naišao je veliki talas i srušio njihov dvorac, napravivši od njega gomilu mokrog peska. Očekivao sam da deca briznu u plač, očajna što je sav njihov trud propao. Ali iznenadili su me i potrčali dalje od vode, smejući se i držeći za ruke, a zatim seli da grade novi dvorac. Shvatio sam da su me naučili važnu lekciju. Sve stvari u našim životima, sve te složene strukture na čije stvaranje trošimo tako mnogo vremena i energije, izgrađene su na pesku. Samo naši odnosi s drugim ljudima traju. Pre ili kasnije, naići će talas i oboriti ono što smo tako marljivo gradili. Kad se to dogodi, samo će ona osoba koja ima koga da drži za ruku moći da se smeje.3 Ljubav koju doživljavamo u odnosima s drugim ljudima bledi je odraz Božije ljubavi za nas. „Mi volimo zato što je on prvi zavoleo nas“, napisao je apostol Jovan (Prva poslanica Jovanova 4,19). On je izvor ljubavi. Bog nas voli savršeno i bezuslovno i pokazuje nam šta je prava ljubav. Ipak, negde između naših čežnji i božanskog ideala, svi smo iskusili duboke rane razočarenja i izdaje. 2

Kako je prepričala Majkl O’Donel (Michael O’Donnel), Bobova i Šarlot Anina kćerka, u ličnom razgovoru u Vilingu, Ilinoj (Wheeling, Illinois). 3 Kao što je citirano u Leonard Sweet, A Cup of Coffee at the Soul Cafe (Nashville: Broadman & Holman, 1998), 30.

43

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 5. BITKA ZA LJUBAV U MEĐUSOBNIM ODNOSIMA

Pružanje ljubavi i preuzimanje rizika K. S. Luis je to lepo sročio. „Voleti znači biti ranjiv. Volite bilo šta, i srce će vam zasigurno biti mučeno i možda slomljeno.“ 4 Voleti nekog znači izložiti se podrobnoj analizi i preuzeti rizik da budete ismejani i odbijeni. A ipak, kad rizikujemo, šta tačno dobijamo?

Rizik i dobit

Dr Ričard Selcer nam pruža letimičan uvid u ono što dobijamo u sledećoj priči jedne od njegovih pacijentkinja. Opisuje dirljivu scenu između mladog muškarca i njegove supruge nakon operacije lica posle koje joj je ostao iskrivljen osmeh. Stojim pored kreveta na kom leži mlada žena nakon operacije lica s ustima iskrivljenim kao u klovna. Minijaturna grančica facijalnog nerva, ona od mišića usta, povređena je dok sam uklanjao tumor na njenom obrazu. Iako je oslobođena tumora, iskrivljena usta će je uvek podsećati na to bolno iskušenje. U sobi je njen mladi suprug. Stoji pored kreveta i zajedno deluju kao obasjani večernjom svetlošću lampe, izdvojeni od mene, sami. Ko su oni, pitam se ... [dok se oni] gledaju tako jako požudno. Mlada žena progovara. „Hoće li moja usta uvek biti ovakva?“ pita. „Da“, kažem, „hoće. Zato što je nerv presečen.“ Ona klimnu glavom i zaćuta. Ali mladić se nasmeši. „Sviđaju mi se“, kaže. „Mislim da su nekako slatka.“ U njihovom trenutku bliskosti, hirurg spušta svoj pogled i oseća se beznačajnim, kao u nekom „susretu s bogom“. Dr Selcer opisuje šta se zatim desilo: Ne obazirući se na mene, naginje se da poljubi njena nakrivljena usta, a ja sam tako blizu da mogu da vidim kako uvrće svoje usne da bi ih prilagodio njenim, da joj pokaže da njihov poljubac i dalje funkcioniše. Sećam se da su se bogovi pojavljivali u Antičkoj Grčkoj kao smrtnici, zadržavam dah i prepuštam se tom čudu. 5 Mi se ne bismo složili s Dr Selcerom; nežni suprug nije bog, već čovek – čovek koji duboko voli svoju ženu i srodnu dušu. Spreman je da je prihvati potpuno u trenutku kad je najranjivija. A njegova supruga je izvanredno hrabra žena – spremna da rizikuje da bude viđena i voljena u tako osetljivom trenutku svog života. Oni nam daju nagoveštaj snage, utehe i nade koje možemo da pronađemo u brižnim odnosima.

Rizik i mogući gubitak Svi možemo da prizovemo u sećanje situacije kad su nas ljudi koje smo cenili i do kojih nam je bilo stalo duboko povredili svojim neodobravanjem ili nedostatkom ljubavi. Možda je to bio roditelj koji nas je stalno podsećao da se naša vrednost meri ocenama u školskom dnevniku, ili bolna žaoka 4

C.S. Lewis, The Four Loves (New York, Macm illan, 1960), 160. Richard Selzer, Mortal Lessons (New York: Simon & Schuster, 1987), 455-47Copyright © 1974, 1975, 1976, 1987 by Richard Selzner. Štampano sa dozvolom Borchardt, Inc., u ime autora.

5

44

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 5. BITKA ZA LJUBAV U MEĐUSOBNIM ODNOSIMA

grubih reči koje nam je uputio bivši bračni partner pre nego što je zalupio/la ulaznim vratima i zauvek nas napustio/la. Možda smo se razočarali u ljubav kad je naša najbolja prijateljica iz detinjstva, koja nam se zaklinjala na večitu privrženost, ubrzo pronašla nova interesovanja i prijatelje – a provođenje vremena s nama nije se našlo na njenom spisku. Ili smo se razočarali kad smo, kao odrasli ljudi, provodili vreme sa svojim porodicama i osećali njihove nečujne nalete stida i podsmeha ispunjene osudom i ljubomorom. Shvatimo koliko nam je u dubini duše potrebno da budemo voljeni onda kada nas duboko povrede oni koje volimo. U svom klasičnom delu Bezuslovna ljubav, Džon Pauel je napisao: Pružiti nekome ljubav podrazumeva rizik – rizici od samorazotkrivanja, odbijanja i nerazumevanja. Takođe podrazumeva i tugu, zbog privremenih razdvajanja, psiholoških ili fizičkih, pa sve do konačnog razdvajanja usled smrti. Svako ko insistira na ličnoj sigurnosti i zaštićenosti kao neophodnim životnim uslovima neće biti spreman da plati cenu ljubavi ili da otkrije bogatstvo ljubavi. Svako ko se zatvori u čauru samoodbrane, držeći druge uvek na bezbednoj udaljenosti... smatraće da je cena ljubavi previsoka i ostaće zatvorenik straha.6 U svakom od ovih slučajeva, naša prirodna sklonost jeste da se zaštitimo od drugih i izgradimo nepristupačne odbrambene zidove od bola. Deflektori/odstranjivači bola Svako od nas, u nekoj prilici, razvija odstranjivače bola. Baš kao što nanosimo mleko za sunčanje da ne bismo izgoreli, deflektori bola nas čuvaju od emotivnih opekotina. Oni su način da se zaštitimo od osećanja bola koje se javlja usled odbijanja u odnosima. Naši deflektori bola mogu da budu distanciranje od drugih, odbijanje da se oseti duboka emocija ili pretrpavanje obavezama kako ne bismo imali vremena da razmišljamo o svojim stvarnim potrebama. Iako konkretni deflektor može da nas zaštiti od toga da doživimo veći bol, takođe nas sprečava da iskusimo prave i značajne nivoe prisnosti. Kad nas naši strahovi emotivno zalede, nesposobni smo da ostvarimo svoju veliku čežnju za ljubavlju. Kad se u naše srce useli strah jer smo bili povređeni, naša prirodna reakcija je da sahranimo te boli i strahove žive (umesto da im dopustimo da sami umru). Kada donesemo odluku, svesno ili ne, da zakopamo svoja osećanja, osuđujemo svoje srce na služenje kazne u samici – zaključano i nesposobno da se zaista veže i slobodno voli druge. Onesposobljavajući strah „Plašimo se istine, bogatstva, smrti i jedni drugih“, izjavio je američki pisac i filozof Ralf Voldo Emerson.7 Tokom više od dvadeset godina koliko svako od nas dvoje radi s ljudima, stalno otkrivamo da je strah najdestruktivnija emocija u međusobnim odnosima. Strah nas onesposobljava; lišava nas radosti koja se može pronaći u brižnim odnosima. Kao što je Henri Nouven zabeležio: Što više ljudi upoznajem i što više poznajem ljude, sve me više obuzima negativna snaga straha. Često mi se čini da se strah uvukao u svaki deo našeg bića do te mere da više 6 7

John Powell, Unconditional Love (Allen, Tex.: Tabor, 1978), 10. Joe Kohut, The Little Book of Phobias, (Philadelphia: Running Press, 1994), 49.

45

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 5. BITKA ZA LJUBAV U MEĐUSOBNIM ODNOSIMA

ne znamo kako bi izgledao život bez straha... Na mnogo načina, često suptilnih, strah nas muči i kontroliše. Strah može da nas uznemiri i razgnevi. Može da nas gurne u depresiju ili očaj. Može da nas opkoli tamom i natera nas da osećamo da smo nadomak propasti i smrti.8 Kad se uplašimo, lišavamo se sposobnosti da volimo. Tada izbegavamo prisnost sa onima do kojih nam je najviše stalo. Motivisani potrebom za sigurnošću, udaljavamo se emotivno, a povremeno i fizički, da bismo se zaštitili od opasnosti da budemo povređeni. „Strah je veliki neprijatelj prisnosti“, izjavio je Nouven. „Strah nas tera da bežimo jedni od drugih ili da se čvrsto držimo jedni drugih ali bez prave bliskosti.“ 9 Džordan je odrastao u velikom siromaštvu. Njegov otac je bio doseljenik koji je radio na kalifornijskim poljima. Kad je došao u moje (Rejevo) savetovalište, Džordan se prisećao svog detinjstva kao neprestane selidbe iz jednog kraja u drugi, s jedva dovoljno hrane na stolu. Imao je brižnu porodicu, ali siromaštvo je ostavilo traga na svakom od njih. Džordan se setio da je, dok je jednog dana kao maleni dečak sedeo iza starog bresta, čuo kako dva nadzornika polja razgovaraju o njegovom ocu. „Džon je dobar čovek, ali nikad neće postići ništa značajno.“ Džordan je osetio da mu se steže srce, a lice gori od stida i sramote. Takođe je osetio bes prema onim ljudima zbog onoga što su rekli i strah za budućnost svog oca i porodice. „Sećam se da sam toga dana odlučio“, rekao mi je Džordan, „da više nikad ne budem tako posramljen i da ću biti dobar hranitelj svoje porodice.“ Džordanov strah da će postati gubitnik, kakvim su ljudi smatrali njegovog oca, doveo ga je dotle da kao odrastao čovek postane uspešan direktor. Bio je rešen da uspe po svaku cenu. Bez volje i nesposoban da uspori, nije ni primetio da hrli ka emocionalnom slomu i propasti svojih odnosa. Za Džordana, prekovremeni rad na poslu predstavljao je cenu koju je morao da plati za kontrolisanje svojih strahova. Njegov odnos sa suprugom bio je srdačan, ali mu je nedostajala toplina i bliskost. Malo se družio jer je druženje oduzimalo previše energije od njegovih svakodnevnih poslovnih aktivnosti. Sagledavanje svojih ličnih emotivnih potreba predstavljalo je rizik koji nije bio voljan da preduzme. Kad bi mu supruga rekla da joj je potrebno da provodi više vremena s njim, izdrao bi se u nekontrolisanom besu, uplašen da bi nešto što je smatrao ženinim zahtevima nekako ugrozilo njegove šanse za uspeh. Tužno je što je Džorđanov brak okončan bolnim razvodom. Postigao je uspeh u materijalnom pogledu, ali razočarenje i neuspeh su obeležili njegove lične odnose. Onesposobljavajući strah je razorio njegov odnos sa suprugom. „Svi ljudski neuspesi su posledica nedostatka ljubavi“, rekao je psiholog Alfred Adler. Džordanova odluka da izbegne bol i odbijanje da se suoči sa svojim strahom od ismevanja doveli su ga do radoholizma i prouzrokovali veći bol za njega u sadašnjim okolnostima; zbog rešenosti da upravlja svojim strahovima usput je izgubio nežnu ljubav svoje supruge. Strah od bola „Jedna od najčešćih prepreka za ispunjen život jeste naše izbegavanje bola“, napisao je Klajd Raid, vanredni profesor Teološke škole na Univerzitetu u Denveru. „Užasavamo se bola. Plašimo se 8 9

Henri Nouwen, Lifesprings (Garden City, N.Y.: Doubleday, 1986), 15. Ibid., 30.

46

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 5. BITKA ZA LJUBAV U MEĐUSOBNIM ODNOSIMA

bola. Činimo sve da izbegnemo bol. Naša kultura potkrepljuje naše izbegavanje bola tako što nas uverava da možemo živeti bezbolnim životom.“ 10 U svojoj knjizi Veličanje privremenog, Raid opisuje mit takvog života: Reklame nas neprestano podstiču da verujemo da život može da bude bezboplan [ali] život bez bola je mit... Živeti bez bola ... znači biti poluživ, živeti bez punine života. To je nepogrešiva, jasna, neizmenjiva činjenica... Mnogi od nas ne shvataju da bol i radost idu zajedno. Kad se izolujemo od bola, nevoljno smo se izolovali i od radosti.“ 11 Svi smo mi, u različitoj meri, doživeli bolna iskustva koja smo zaključali u svojim srcima i mislima. Reagujemo na ova iskustva sa strahom da će se desiti ponovo. Ako se sa ovim strahovima ne suoči, oni brzo mogu da dovedu do nečega što se zove „katastrofično razmišljanje“. Kad mislimo katastrofično, pokrećemo proces razmišljanja koji nas tera da izvlačimo zaključke da će se zbiti najgori mogući ishodi – da će nam se nekako ostvariti naši najveći strahovi. Sećamo se kad se naš sin Erik jednom vratio sa časa karatea i s velikim entuzijazmom počeo da pokazuje Reju svoje nove pokrete. Bez upozorenja je skočio Reju na leđa, uhvatio ga u „špansku kragnu“ 12 i rekao: „Gde ide glava, tu ide i telo!“ Rej se uplašio, ali Erik je bio u pravu. Slično tome, ako smo zaključali strah u svoje duše, tokom vremena naše razmišljanje počinje da motiviše zabrinutost i kontroliše naše reakcije i ponašanje. Možemo da izvlačimo neracionalne zaključke poput: „Ako ikada ponovo otvorim svoje srce, neću preživeti“, ili, „Uzdaj se u se i u svoje kljuse“, ili, „Bol koja se javlja kao posledica odbijanja je suviše velika da bi se rizikovalo“, ili, „Što više ograde, to bolje komšije“. Izbor Možemo da biramo kako ćemo da se suočimo s bolom koji smo iskusili u međusobnim odnosima. Možemo da izaberemo da nas kontrolišu naši strahovi ili možemo da odlučimo da im dopustimo da budu pokretači isceljenja i promene. „Bog nam je darovao dve neverovatne stvari: apsolutno veličanstvenu sposobnost i slobodu izbora. Tragedija je u tome što, u najvećoj meri, mnogi od nas odbacuju obe“, kaže Frenk Doneli. 13 Možemo doneti odluku da ispitamo svoj bol, potražimo izvor svog straha i sagledamo kako je uticao na naše odnose sa drugima. Možemo da odlučimo da ih transformišemo u izvore radosti ili da postanemo ljuti, ogorčeni i emocionalno oduzeti. Ima jedna stara i poznata priča koja slikovito opisuje moć izbora. Bila jednom dva čoveka, oba teško bolesna, smeštena u istom sobičku velike bolnice. Beše to tesna soba, tek dovoljno velika za njih dvojicu – dva kreveta, dva noćna ormarića, vrata koja vode u hodnik i jedan prozor koji gleda u svet. Jednom od njih dvojice u sklopu terapije bilo je dopušteno da sat vremena u toku popodneva sedi u krevetu pored prozora (to je imalo neke veze s izbacivanjem vode iz pluća), i on je zauzimao krevet do prozora. 10 11 12 13

Clyde Reid, Celebrate the Temporary (New York: Harper & Row, 1972), 43. Ibid. „Španska kragna“ – hvat oko vrata u karateu (prim. prev.). Frank Donelly, kako je citran u Tim Hansel, You Gotta Keep Dancin’, (Wheaton, Ill.: Victor, 1992), 63.

47

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 5. BITKA ZA LJUBAV U MEĐUSOBNIM ODNOSIMA

Ali, drugi čovek je morao sve vreme da leži ravno na leđima... Obojica su morala da miruju, zbog čega su i bili sami u toj malenoj sobi... Bili su zahvalni za mir i privatnost – bez gungule, žurbe i zapitljivih očiju glavnog odeljenja. Naravno, jedan od nedostataka njihovog stanja ogledao se u tome što nisu smeli ništa da rade: ni da čitaju, ni da slušaju radio, a dakako, ni da gledaju televiziju – samo da miruju, samo njih dvojica. Razgovarali su satima o svojim suprugama, deci, domovima, radnim mestima, hobijima, detinjstvu, šta su radili za vreme rata, gde su išli na odmor, i slično. Svakog popodneva, kad bi čoveka na krevetu do prozora podigli u sedeći položaj, on bi im prekraćivao vreme opisujući šta vidi napolju. I drugi čovek je počeo da živi za te časove. Prozor je očigledno gledao na park s jezerom po kom su plivale patke i labudovi, deca su im bacala hleb i puštala brodiće, a mladi ljubavni parovi, držeći se za ruke, šetali među krošnjama... Bilo je cveća i prostrani travnjak... igrao se softbol 14, ljudi su se izležavali na suncu, a na samom kraju, iza drveća, pružao se lep pogled na grad. Čovek koji je ležao na leđima sve bi ovo slušao, uživajući u svakom minutu – kako je dete skoro upalo u jezero, kako su lepe devojke u svojim letnjim haljinama, zatim uzbudljiva igra s loptom, ili dečak koji se igra s kučetom. Gotovo da je mogao da vidi šta se dešavalo napolju. A onda, jednog lepog posledneva, kada [je začuo napolju] neku paradu, na um mu je pala jedna misao. Zašto bi samo čovek do prozora uživao u tim prizorima? Zašto i on ne bi dobio tu priliku? Osećao se postiđeno i pokušavao da ne razmišlja na takav način, ali što se više trudio, više je želeo promenu. Učinio bi sve! Kroz nekoliko dana postao je mrzovoljan. On bi trebalo da bude pored prozora. Mozgao je, nije mogao da spava i čak se još više razboleo – što nijedan lekar nije razumeo. Jedne noći, dok je zurio u plafon, drugi čovek se iznenada probudio, kašljući i gušeći se jer mu se voda sakupljala u plućima, a rukama je napipavao dugme pomoću kog bi poslao signal dežurnoj sestri koja bi došla trčećim korakom. Ali, čovek je posmatrao ne pomerajući se. Kašalj je parao tamu – neprekidno... a onda je utihnuo – utihnuo je zvuk disanja – a čovek je nastavio da zuri u tavanicu. Ujutro je došla sestra iz jutarnje smene s vodom za njihovo pranje i otkrila da je drugi čovek mrtav. Izneli su njegovo telo, tiho, bez pitanja. Čim se činilo pristojnim, čovek je zamolio da ga premeste na krevet do prozora. I premestili su ga, udobno smestili i ostavili samog u miru i tišini. Čim su otišli, željan da konačno iskoristi svoju priliku, čovek se s bolom i naporom podigao na lakat i pogledao kroz prozor. Ugledao je prazan zid.15 Ima ljudi koji provedu čitav svoj životni vek kriveći druge, emotivno okovani strahom, očajnički pokušavajući da kontrolišu druge i potajno zavideći ljudima oko sebe. Takođe, postoje oni 14

Softball – timski sport vrlo sličan bejzbolu, ali se igra na manjem terenu i sa ve ćom, mekšom lopticom (prim. prev.). G.W. Target, The W indow and Other Essays (Nampa, Idaho: Pacific Press, 1973), 5-7. Preuzeto uz do zvolu Pacific Press, P.O. Box 5353, Nampa, Idaho 83653.

15

48

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 5. BITKA ZA LJUBAV U MEĐUSOBNIM ODNOSIMA

koji se suočavaju sa strahovima i bolom naizgled nesavladivim poput „pustog zida“ ovog čoveka, a ipak ih doživljavaju kao prilike za lični rast i unošenje živosti i lepote u živote onih koje poznaju. Priča o ovoj dvojici ljudi pogađa nas pravo u srce. Pokazuje nam da kad izaberemo da kontrolišemo druge i okolnosti iz svog straha i bola, propuštamo priliku da uočimo besplatne darove ljubavi kojima nas ljudi obasipaju. Ako se ne uhvatimo ukoštac sa svojim strahom, onda ćemo, poput čoveka koji je čeznuo da sedi pored prozora, steći ono što mislimo da želimo, ali ćemo otkriti da smo u tom procesu izgubili ljubav. Obnovljena ljubav Možemo li da spasimo jedan odnos nakon perioda neprestane borbe, bola i straha, u kom je ljubav uskraćivana, a rizik se činio prevelikim? Džordž i Heder su se isto to zapitali, a onda su došli kod Reja na savetovanje. Po njihovom dolasku ubrzo je postalo jasno da se nalaze na samo nekoliko koraka od sudnice. Emotivno razoren godinama stalnih sukoba, njihov brak koji je trajao trideset i četiri godine raspadao se pred njihovim očima. Džordž se iselio iz kuće, ali je bio voljan da dođe na bračno savetovanje kao poslednji pokušaj. Vremenom je emocionalna udaljenost koju su stvorili u svom braku postala tako velika da se činila širokom poput Velikog kanjona. Bili su venčani, ali živeli su kao da nisu u braku. Njihova povređenost se pretvorila u bolnu ogorčenost. Džordž je osećao da je Heder osoba koja hoće da sve kontroliše, i da sve mora da bude po njenom. Osećao je da nikad ne može da joj se približi. Heder je govorila da Džordž nije želeo da sluša ili preuzme ličnu odgovornost za njihove finansijske poteškoće. Osećala je da je on prezauzet i neosetljiv. Džordž i Heder su oboje izgradili zidove koji su ih uspešno štitili da ne bi morali da se suoče sa strahom od zbližavanja. Heder se štitila tako što je „šefovala“. Od uređenja kuće do disciplinovanja njihove dece, sve dok je Heder osećala da ima kontrolu, osećala je da joj ne preti rizik da je Džordž povredi. Džordž se štitio tako što se zatvorio u svoj sopstveni svet i bio emotivno nedostupan. Na svu sreću, Džordž i Heder su postali voljni da se suoče sa svojim razočaranjima i povredama. Kad su to učinili, ovaj par je mogao da identifikuje snažne strahove koji su ih motivisali. Naučili su da se svako od njih plašilo bliskosti i da su razvili obrasce ponašanja za izbegavanje bola. Ironično, ti obrasci ponašanja su postali sam izvor bola u njihovom odnosu. Kad su se suočili sa strahovima direktno, mogli su da umanje moć koju su strahovi imali nad njima. Heder je uočila da je njena potreba za kontrolisanjem odbijala Džordža. Kad se oslobodila potrebe da bude glavna, otkrila je da je Džordž opušteniji i otvoreniji s njom. Džordž je, s druge strane, identifikovao svoj strah da nije dobar hranitelj porodice. Kad je istražio razloge koji stoje iza ovih strahova, mogao je da utvrdi budžet i napravi proaktivni plan za njihov izlazak iz finansijskih poteškoća. Upravo je otvoreno i iskreno poveravanje njihovih strahova imalo ključnu ulogu u obnavljanju njihovog odnosa. Kasnije je Džordž rekao Reju: „Da se nisam posvetio rešavanju ovih problema u našem braku, verujem da bi ostatak svog života proveo kao usamljeni, ogorčeni čovek. Tako sam zahvalan za Heder i za ljubav koju sada imamo.“ Šta odaju naši strahovi? Pogrešno zaključujemo da prisustvo straha znači da smo kukavice i neodlučne osobe. Naprotiv, naši strahovi odaju da smo povređeni i otkrivaju osetljiva mesta u našim srcima. Bez obzira na to 49

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 5. BITKA ZA LJUBAV U MEĐUSOBNIM ODNOSIMA

koliko nam beznačajno i glupo deluju naši strahovi, oni drugima otkrivaju gde nam je najpotrebnije razumevanje i briga. Za iskreno priznavanje i poveravanje svojih strahova nekom drugom neophodno je duboko poverenje. To znači reći toj drugoj osobi: „Pošto znam da me voliš, spreman/na sam da rizikujem i pokažem ti gde sam najranjiviji/ja.“ Dafne Rouz Kingma piše u Knjizi o ljubavi: Zanimljivo je što odavanje onoga čega se plašimo obično potiče drugu osobu da razotkrije svoje strahove. Na taj način vas odavanje vaših strahova odmah povezuje s najskrivenijim ja druge osobe, s onim čega se ona plaši, s tim gde se oseća prestrašeno i usamljeno. Zato obelodanite svoje strahove, jer je biti zajedno u našim slabostima jedno od najnežnijih i najdirljivijih ljubavnih iskustava. 16 Kad su rizikovali da podele jedno s drugim svoje najdublje strahove, Džordž i Heder su otkrili takvu bliskost u svom odnosu kakvu nikada pre nisu doživeli. Nakon hrabrog odavanja svojih strahova, međusobnog opraštanja i zaceljivanja, Džorž i Heder su došli dotle da su poželeli da obnove svoje bračne zavete. Njihov odnos se toliko značajno promenio da su osetili da žele da simbolično označe novi početak. Danas uživaju u svim radostima i prednostima koje pruža zdrav brak; jedno drugom pružaju podršku, slušaju jedno drugo, međusobno razmenjuju svoja osećanja onako kako nisu ni sanjali da je moguće. Mi možemo da obnovimo svoje odnose, ali je neophodno da svako od nas pažljivo sagleda kako je strah stvorio raskol u našim odnosima s drugima. U narednom poglavlju pomno ćemo proučiti četiri osobena relaciona straha – od neuspeha, odbijanja, napuštanja i smrti – i sagledati kako nas oni sprečavaju da rizikujemo i zavolimo druge. Kad se suočimo sa svojim strahovima, stičemo veću slobodu u svojim životima da zaista poštujemo odnose koji su nam podareni.

16

Daphne Rose Kingma, The Book of Love (Berkley, Calif.: Conari Books, 2001), 77.

50

6. Strahovi koji narušavaju odnose Čovek ne treba da se plaši smrti, već toga da nikad nije ni počeo da živi. MARKO AURELIJE Slavnog psihijatra Karla Meningera pitali su koji je najvažniji aspekt pomaganja drugima. Da li je to saosećanje? Je li to pažljivo slušanje? Ili kvalitetna obuka? Odgovorio je jednom rečju: dijagnoza. Ne možemo nekome pomoći dok ne utvrdimo šta je zapravo problem, objasnio je. Možemo da budemo najsaosećajniji ljudi na svetu, ali dok ne utvrdimo ključni problem, nikome ne možemo da pomognemo. Na isti način, oslobodićemo se straha kada prepoznamo specifičnu vrstu straha koja nas sprečava da uživamo u svojim odnosima s drugima. U ovom poglavlju ćemo pojasniti četiri osnovna straha koji utiču na međuljudske odnose. Svaki odeljak započinje s pojedincem (zapravo kombinacijom ljudi koje smo upoznali) koji oličava strah na delu i završava kontrolnom listom simptoma koja treba da nam pomogne da utvrdimo da li određeni strah utiče na naš život. Strah od neuspeha Džordžija je žena koja deluje kao da ima sve. Ima nežnog muža, troje divne dece školskog uzrasta i prestižno radno mesto izvršnog direktora u poznatoj reklamnoj agenciji. Odabrana je da bude sledeća osoba koja će da zauzme mesto u menadžerskoj strukturi firme. Međutim, njen položaj iziskuje desetočasovno radno vreme. Iako je uzbuđena zbog prilika koje joj se ukazuju, oseća krivicu što svakog dana ostavlja decu sa dadiljom. Džordžija izgleda ne može da se odvoji od svog posla. Plaši se da će ugroziti svoju karijeru ako ustukne i da će se potvrditi njen najgori strah – da je strašno nesposobna. Deluje kao da uspeva da uskladi kućne, bračne i obaveze oko dece; ali na kraju dana je emotivno i fizički iscrpljena. Džordžija se pita koliko dugo će moći da održi taj tempo života. Kad Džordžijin suprug pokrene temu vremena koje ona provodi na poslu, ona zauzima odbrambeni stav tvrdeći da će porodica izgubiti komforni stil života za koji su oboje marljivo radili ako ona ograniči svoje radno vreme. Uprkos svojim dostignućima, Džordžija neprekidno strepi da je deli samo jedan korak od neuspeha. Upinje se da odigra uloge majke, supruge i poslovne žene. Džordžija rasuđuje na sledeći način: nekako, ako samo nastavi da ulaže mnogo truda, oseća da može da izbegne neuspeh u nekoj od svojih uloga. Džordžijin strah od neuspeha je uništava.

Ispunjavanje očekivanja

Strah od neuspeha kaže: „Dobra sam samo koliko i moj poslednji učinak. Moram i dalje da se trudim kako bih osigurala uspeh, jer ću u suprotnom doživeti neuspeh.“ Kao odraslim osobama očekivanja prijatelja, supružnika, porodice, saradnika i nadređenih diktiraju nam način delovanja i ponašanja. Igrač američkog fudbala ocenjuje se prema broju pogodaka koje postigne ili dodavanja koje uhvati. Rad zaposlene se ocenjuje time koliko dobro je izvršila uputstva koja joj je dao njen nadređeni. Kao deca, nagrađivani smo sladoledom ako smo se lepo ponašali kod tetke Beti. Kad strahujemo od neuspeha, čini nam se da smo pod lupom. Osećamo da se svaki naš korak analizira i ocenjuje.

51

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 6. STRAHOVI KOJI NARUŠAVAJU ODNOSE

Strah od neuspeha može da nas natera da se osećamo kao da je sva naša lična kompetentnost na ispitu. To je kao da ulazite u prostoriju s anketnim listićima u ruci i pružate svakom listić tražeći od njih da ocene naš rad. Posmatramo sebe kroz prizmu svojih sposobnosti radije nego svoje vrednosti. Strah od neuspeha može da postane tako emotivno zahtevan da nam iscrpi energiju za zbližavanje s onima koje volimo. Neki od nas postaju tako zaokupljeni ovim strahom da čak ni ne isprobavaju ništa novo u svojim životima. Zaključujemo: „Zašto da rizikujem kad mogu toliko toga da izgubim?“ Obuzima nas panika kad ne ispunjavamo svoja očekivanja ili ono što smatramo očekivanjima drugih ljudi. Poput jelena koji se ukipio na putu, prestrašeno zureći u farove koji se približavaju, ukopavamo se na mestu. Ostavljamo posao ili propuštamo da započnemo posao koji smo planirali da obavimo ako uočimo da uključuje rizik. Tražimo nešto što će nam odvratiti pažnju da ne bismo morali da razmišljamo o svojim mučnim osećanjima i pokušavamo da utišamo negativne misli.

Doživljavanje uspeha kao „dobre sreće“

Drugi mogu da rizikuju u novim situacijama i da zaista ostvare uspeh, ali mi tumačimo svoju pobedu, ne kao merilo svojih sposobnosti, već kao srećan slučaj. Shodno tome, kad dobijemo pohvalu za svoj uspeh, umanjujemo i primamo s rezervom iskrenost komplimenata koje dobijamo. Kad je Bob Fosi, jedan od brilijantnih brodvejskih koreografa iz šezdesetih i sedamdesetih godina, iste godine dobio nagrade Oskar, Toni i Emi, rekao je svojim prijateljima: „Sve sam zavarao.“ Njegov odgovor je uobičajen za ljude koji pate od ovog konkretnog straha. Kada doživimo uspeh, nismo voljni da ga prisvojimo. Duboko u sebi, kad se borimo s ovim strahom, osećamo se nekako manjkavim. Da bismo to nadoknadili, uravnotežujemo svoj strah od neuspeha tako što postavljamo visoka i nerealna očekivanja. Ova očekivanja se često ogledaju u stremljenju ka savršenstvu. „Ispod naduvanog ponosa, ili narcizma, nalazi se suprotno osećanje – da imate nepopravljiv nedostatak“, objašnjava Šeron Heler. U svojoj knjizi Sveobuhvatni vodič za neupućene: Savlađivanje straha i anksioznosti govori da ljudi streme ka savršenstvu da bi nadoknadili svoje manjkavosti; takođe postavljaju nerealno visoka očekivanja od sebe i drugih. A kad ne uspeju? Kad pretrpite neizbežni neuspeh, postajete razočarani i samokritični. Čak i kad ste izuzetno uspešni, tražite dlaku u jajetu i skloni ste da umanjite i ignorišete ono što je dobro. Poredite se s drugima, umanjujete svoja lična dostignuća i osećate se kao gubitnik – gori od nule. Projektujete ovu mržnju prema sebi na druge i pretpostavljate da vas i oni preziru jer ste tako manjkavi.1 Kad osećamo strah od neuspeha, kočimo svoj napredak i uvećavanje svojih sposobnosti, dostignuća i blagoslova.

Simptomi straha od neuspeha

Ukratko, u izdajničke simptome straha od neuspeha spadaju:

• Merenje svoje vrednosti svojim sposobnostima. • Izbegavanje situacija koje uključuju učenje novih veština i sposobnosti. 1

Sharon Heller, The Complete Idiot’s Guide to Conquering Fear and Anxiety (New York: Alpha, 1999), 195.

52

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 6. STRAHOVI KOJI NARUŠAVAJU ODNOSE

• Paralisanje pri pomisli na preuzimanje rizika ili ulaganje više truda nego što je potrebno za uspeh. • Umanjivanje svojih dostignuća i samih sebe. • Uvažavanje tuđeg mišljenja o sebi više od svog sopstvenog. • Premotavanje negativnih poruka u svojoj glavi poput onih: „Nikada neću biti dovoljno dobar“, „Doživela sam neuspeh u svemu šta sam pokušala“, „Nisam dovoljno nadarena“ i „Nikad neću uspeti, pa zašto bih se uopšte i trudio?“ • Upoređivanje s drugima i doživljavanje drugih kao uspešnijih, sposobnijih, darovitijih, itd. • Postojanje potrebe da u svemu u šta smo uključeni budemo savršeni, kao što je savršen dekorater, savršen prijatelj, savršen roditelj, ili savršen saradnik. • Mešanje učinka s ljubavlju. • Nemir. Strah od odbijanja Svi su voleli Loru. Ona je bila onaj tip osobe koja nikad nikome nije uputila oštru reč ili imala loš dan. Čak i pored obaveza koje je imala vaspitavajući petoro dece, činilo se da njena vedra narav popravlja raspoloženje svima oko nje. Lora je oduvek revno udovoljavala drugima. Ona je bila prva koju bi pozvali iz osnovne škole kad im je bio potreban roditelj da nadgleda igralište. Kad su je u crkvi zamolili da pomaže oko njihovog nedeljnog dečjeg programa, pristala je. Bila je vođa ćerkinog izviđačkog tima jer nijedan drugi roditelj nije hteo da volontira, a ona nije htela da razočara svoju ćerku. Lora nije mogla da kaže „ne“ ni kad su je zamolili da sakuplja novac za ekskurziju osmog razreda, jer nije želela da je nastavnica njenog sina smatra za roditelja koji ne pruža podršku. U stvari, Lorin život je bio pretrpan aktivnostima jer nije mogla da kaže ne. Poverila se prijateljici da je potajno ljuta što tako mnogo ljudi očekuje nešto od nje, ali se plašila da kaže ne, jer nije želela da loše misle o njoj. Jednom je Lora rekla ne kad su je zamolili da pomogne oko priređivanja školske zabave. Kad su joj rekli da je učiteljica bila razočarana i da joj je nedostajala, Lora se osećala užasno što će ćerkina nastavnica imati loše mišljenje o njoj. Pozvala je i izvinila se, ali nije mogla da se oslobodi zabrinutosti da je nastavnica sada posmatra drugim očima. Loru je pokretao strah od odbijanja.

Ranjena srca Odbijanje može da nas rastuži, razočara i probudi unutrašnji glas koji kaže: „Sa mnom nije sve u redu.“ Kad naslutimo odbijanje, to osećanje često može da se uporedi sa zemljotresom od 7.9 stepeni po Rihterovoj skali. Odbijanje potresa našu dušu i ruši cigle našeg samopoštovanja. Doživeti odbijanje znači da smo beznačajni za druge. To ranjeno srce predstavlja jedan pacijent Klinike za lečenje anksioznosti kod odraslih u sklopu Univerziteta Templ (Temple Univeristy) koga je savetovao Ričard Hajmberg. Kako je Hajmberg ispričao za časopis Tajm: Pedesetogodišnji pacijent... često je govorio kako će da se oženi i zasnuje porodicu – razborit san, osim što ga je njegov strah od odbijanja sprečavao da zakaže sastanak. Nakon mnogo ohrabrivanja i savetovanja, konačno je sakupio hrabrost da pozove jednu ženu da izađu. Narednog dana, kad ga je Hajmberg upitao da li se dobro proveo, odgovorio je da

53

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 6. STRAHOVI KOJI NARUŠAVAJU ODNOSE

jeste. Međutim, na pitanje da li će je ponovo pozvati da izađu, pacijent je klonuo i rekao da neće. „Na sastanak iz sažaljenja se ide samo jedanput“, objasnio je.2 Većina nas je po prvi put doživela neki oblik odbijanja u detinjstvu. U porodicama s velikim očekivanjima po pitanju dostignuća ili porodicama u kojima je postojao sukob ličnosti između roditelja i deteta, javljala se povećana osetljivost na odbijanje. Šeldon Kop, psiholog, objašnjava kako seme odbijanja klija u našim srcima. Ako su se roditelji ophodili prema nama kao da smo vredni poštovanja takvi kakvi jesmo, onda se u odraslom dobu s lakoćom otvaramo i očekujemo da će određenim ljudima biti drago da nas upoznaju. Ali ako smo imali roditelje koji nisu prihvatali naš nezavisni identitet, naučili smo da sakrivamo svoje pravo lice iz straha da nam nije dopušteno da budemo to što jesmo. Stvorili smo iluziju da je ispunjavanje potreba naših roditelja sve što želimo. Pobeđivali smo strahove iz detinjstva tako što smo sakrivali svoja prava osećanja i odrasli plašeći se da ćemo naići na odbijanje ako ne ispunimo tuđa očekivanja. 3

Maske koje nam zaklanjaju srca

Ako često nailazimo na odbijanje, razvijamo „maske“ koje pokrivaju naše pravo ja i štite naše srce od bola i srama. Kad stavimo maske, poput glumaca na sceni, ponašamo se na način na koji smatramo da drugi to žele. Virdžinija Satir, čuveni porodični terapeut, naziva ovu pojavu pomirljivim ponašanjem. To je kao da klečimo pred drugima, emotivno preklinjući za njihovo odobravanje. Nadamo se da ćemo, udovoljavajući im, minimizirati bolnu kritičnost i sud. Naša potreba je da nekako obezbedimo ljubav i prihvatanje putem „ispravnog“ ponašanja. Ironija je u tome što čak i kad smo prihvaćeni nismo voljni da u to verujemo, jer ispod maske uspešnosti osećamo da smo bezvredni. Možemo da stavljamo raznorazne maske. Na primer, možemo da nosimo masku „dobrice“ ili osobe koja ugađa drugima. Kad nosimo ovu masku stalno se trudimo da se dopadnemo drugima, čak i ako to znači da kompromitujemo svoje lične vrednosti i uverenja. Drugi mogu da stave masku klovna. Nošenje klovnovske maske znači da provodimo život zabavljajući druge i usrećujući ih čak i kad se to kosi s našim pravim emocijama i potrebama. A možemo da nosimo i masku filozofa. Nošenje ove maske podrazumeva da ostajemo odvojeni od stvarnog sveta osećanja, odajući sliku da zapravo ništa nema uticaja na nas. Filozof je uvek iznad sveta, sudeći i nikad ne puštajući druge unutra. Strah od odbijanja ima tako snažan uticaj da dopuštamo drugima da kontrolišu same naše živote. Piter G. Van Briman proširuje ovu ideju. „Ovaj strah od ismevanja parališe efektivnije od direktnog napada ili otvorene oštre kritike. Koliko mnogo dobra se ne učini zbog našeg zaziranja od tuđeg mišljenja o nama! Ironija svega toga je da mišljenja kojih se najviše plašimo nisu mišljenja ljudi koje zaista cenimo, a ipak mišljenjima tih istih ljudi pridajemo veći značaj nego što smo voljni da priznamo. Ovaj iscrpljujući strah od nama ravnih može da proizvede zastrašujuću osrednjost.“ 4 2

Jeffrey Kluger, „Fear Not!“ Time, 2. april 2001, 58. Sheldon Kopp, Raise Your Right Hand against Fear (Minneapolis: CompCare, 188), 97-98. 4 Peter G. Van Breeman, Called by Name (Denville, N.J.: Doubleday, 1991), 39; kako je citirao Brennan Manning u Abba’s Child (Colorado Springs: NavPress, 1994), 136. 3

54

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 6. STRAHOVI KOJI NARUŠAVAJU ODNOSE

Rezervisanost

Drugi aspekt straha od odbijanja je izbegavanje dubokih odnosa, rezervisanost, držanje po strani i zaključivanje da je bolje ne „petljati“ se nego biti povređen. Niko ne bi ni pomislio da je Den bio takav. Uostalom, on je glavni u društvu; njegova nestašnost i zarazni humor opčinili su sve. Bio je prirodan na svom poslu kao predstavnik prodaje za veliku farmaceutsku kompaniju. Iz daljine se činilo da je imao čaroban život – lepu suprugu, dobru decu, lep dom i uspešnu karijeru. Svako ko je popričao s Denom zaključio je da je on druželjubiv, ali zapravo, ljudi su ga tek površno poznavali. Ispod fasade je bio drugi čovek – u stvari, bila su dva Dena. Jedan Den je bio uspešan, optimističan i svačiji prijatelj. Drugi Den je bio usamljen, zaokupljen samim sobom i stalno nespokojan. Strašno se plašio toga šta su drugi mislili o njemu. Preterano se trudio da udovolji drugima. Den ne samo da je postao ekspert u pogađanju onoga šta ljudi žele već je postao stručnjak i u ispunjavanju tih želja. Ako je bio sa svojim prijateljima s kojima je igrao golf, znao je najnovije rezultate svih vrhunskih profesionalnih igrača golfa. Ako je bio s porodicom svoje žene, starao se da ga dožive kao nežnog i pažljivog supruga i oca. Kad je bio na poslu, bio je žilav borac. U sebi se, pak, osećao slabo, manjkavo, uplašeno i umorno. Usamljen i nesiguran u sebe, Den je bio iscrpljen od igranja te igre. Želeo je da bude svoj. Den je postao zatvorenik u ćeliji u koju se sam zatvorio. Svaki razgovor koji je vodio predstavljao je unutrašnju bitku za utišavanje prekornih sumnji i nesigurnosti. Osećao se drugorazredno u poređenju sa svakim koga je upoznao i žarko je želeo da se oslobodi tih okova kojima se sam okovao. Njegov obrazac ponašanja je postao tako ustaljen da mu se činilo nemogućim da se ponaša na bilo koji drugi način. Čeznuo je za odnosima u kojima bi mogao da bude ranjiv, prihvaćen i voljen. Osećao je da se veza koju je imao sa svojom ženom temeljila na obavezama koje je svako od njih izvršavalo pre nego na bliskom zajedničkom deljenju životnih radosti i tuga. Njegov strah od odbijanja snažno je uticao na njegov odnos sa suprugom i svima s kojima je želeo da bude blizak.

Simptomi straha od odbijanja Strah od odbijanja nas sputava da razvijemo sve svoje potencijale. U simptome straha od odbijanja ubrajamo: • • • • • •

Nastojanje da se ljudima pročitaju misli i pretpostavljanje da im se nećemo dopasti. Nepoverenje prema drugima i slutnja da ćemo biti povređeni. Razvoj samoopažanja da se nećemo dopasti osobi koja upozna našu pravu ličnost. Dopuštanje drugima da nam diktiraju šta mislimo o svom životu i sebi. Neprestani trud da udovoljimo drugima. Preispitivanje svojih reakcija i odluka.

Strah od napuštanja Upoznali smo Nejtana kao odraslog čoveka, ali njegov najveći strah potiče iz njegovog detinjstva. 5 Nejtan je odrastao u domu u kom je bio jedini dečak među pet starijih sestara. Njegova 5

Iako je ovo pseudonim, ,,Nejtan“ je zapravno stvarna osoba koju je Nensi savetovala (a ne kombinacija više osoba); izvesni detalji su promenjeni radi zaštite njegove privatnosti.

55

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 6. STRAHOVI KOJI NARUŠAVAJU ODNOSE

majka je okončala dva bolna razvoda do Nejtanove šeste godine. Osećala je veliku ljutnju i ogorčenje prema muškarcima. Taj pritisak što je morala sama da vaspitava decu postao je prevelik za nju. Nejtan je postao stalni podsetnik na njen kipteći bes prema muškarcima. „Sećam se toga kao da je bilo juče, iako sam u to vreme bio mali“, kazao nam je Nejtan. „Mama me svečano obukla, a ja nisam znao zašto. Sledeće čega se sećam bilo je da me je smestila u taksi i dala taksisti novac. Poslala me da živim s nekim rođacima koje nikad pre nisam upoznao.“ „Sećam se da sam vrištao i plakao i pokušavao da izađem iz taksija. Gledao sam kroz prozor taksija dok je kretao s ivičnjaka. Video sam i svoje sestre kako takođe plaču i mašu mi.“ Nejtan je jecao čitavim putem do kuće svojih rođaka i osećao se potpuno odbačenim od strane svoje majke. Nije mogao da razume zašto je njegova majka osećala potrebu da se otarasi njega i nastavi da podiže njegove sestre. Nensi pamti da je Nejtan rekao da je kao mali dečak bio rešen da preživi. Najveći deo svog života borio se protiv zastrašujućeg osećanja da nešto ozbiljno nije u redu s njim i da će ga onaj ko ga zaista upozna napustiti. Nejtanov život je opsedao strah od napuštanja, strah koji utiče na one koji se s njim bore, snažnije od straha od odbijanja. Ako je odbijanje poput zemljotresa od 7.9 stepeni po Rihterovoj skali, onda je strah od napuštanja poput bombe od dvadeset megatona koja eksplodira u našim dušama. Biti napušten je obeshrabrujuće iskustvo za nekoga koga se odreknu, prepuste samom sebi i prekinu odnose s njim. Čovek se oseća ostavljenim.

Osećanje praznine... sumnjičavost

Iskustva napuštanja ostavljaju nas klonulim, okrnjenim i narušavaju našu sposobnost za uspostavljanje odnosa. Osećamo prazninu u sebi i žudimo da popunimo tu prazninu. Večito tražimo nekoga ko bi mogao da popuni pustoš koju osećamo u sebi. Napuštanje, bilo fizičko ili emocionalno, ostavlja nas sa sumnjom da će nas i drugi ljudi u našem životu takođe napustiti. Tako se osećao Nejtan. Postao je plah i imao neutoljivu žeđ za ljubavlju i prihvatanjem. Ipak je, poput svih koji se osećaju napuštenim, uvek sumnjao u lojalnost i pouzdanost onih koji su tvrdili da ga vole. Da upotrebimo drugu sliku, napuštena osoba je poput nagrađivanog konja koji je zanemaren. Predivni ždrebac stupa u svet s potencijalom da jednog dana trči poput vetra, nabreklih mišića, sposoban da nadmaši gotovo svakog drugog konja. Ako se ovaj konj dobro neguje – dobro hrani, dresira i timari – ispuniće svoju sudbinu. Ali pretpostavimo da vlasnik zanemari ovog konja: postaće neuhranjen i bolestan, izgubiće sposobnost da trči i nikada se neće razviti do svog punog potencijala. Poput tog zapuštenog konja, kad smo napušteni gubimo sposobnost da postanemo sve ono za šta nas je Bog stvorio.

Emocionalna hibernacija

Kad smo napušteni zapadamo u jedan oblik emocionalne hibernacije. Emocionalno se isključujemo kako bismo umrtvili bolna iskustva svojih ranijih gubitaka u pokušaju da umanjimo bol koji bi prouzrokovalo ponovno napuštanje. Kod straha od napuštanja mi se zapravo odričemo sebe kako bismo osigurali odnos. To je kao da prodajemo automobil za hranu kad gladujemo. Trenutno smo utolili glad, ali izgubili smo sposobnost da se prehranimo narednih dana.

56

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 6. STRAHOVI KOJI NARUŠAVAJU ODNOSE

Savetnik i inspirativni govornik Džon Bredšo ističe da mnoga deca dožive napuštanje na nekoliko načina, uključujući sledeće: • • • • • • • •

Njihovi roditelji ih fizički napuste. Njihovi roditelji ne pokazuju svoja sopstvena osećanja prema deci. Njihovi roditelji se ne staraju za razvojne potrebe dece. Njihovi roditelji ih fizički, seksualno, emotivno i duhovno zlostavljaju. Njihovi roditelji ih koriste za zadovoljavanje svojih nezadovoljenih potreba. Njihovi roditelji ih koriste da bi sačuvali svoj brak. Njihovi roditelji im ne posvećuju vreme, pažnju i ne usmeravaju ih. Njihovi roditelji se ponašaju sramno. 6

Bredšo objašnjava: „Kod napuštanja je obrnut prirodni poredak. Deca moraju da se staraju o svojim roditeljima. Nemaju nikoga ko bi se starao o njima. Dragocenost i jedinstvenost koje poseduje svako dete uništavaju se napuštanjem. Dete je usamljeno i otuđeno.“7

Simptomi straha od napuštanja

Svi mi koji smo se osetili napuštenim ispoljićemo mnoga od sledećih ponašanja u svojim životima: • Pojavljivanje osećanja nesigurnosti kad poželimo da se povežemo s drugim ljudima, jer snaga i podrška ipak ostaju emotivno rezervisane. • Teško nam je da verujemo drugima. • Preispitivanje zdrave ljubavi jer je prva ljubav koju smo doživeli bila uslovna. • Poricanje svojih sopstvenih potreba i osećanja kako bismo osigurali ljubav drugih. • Razvoj spasiteljske ličnosti koja pronalazi jadnike koji nisu voljni da preuzmu odgovornost za svoj sopstveni bol. • Stupanje u odnose s ljudima koji su nepouzdani i koji će nas naposletku napustiti. Strah od smrti Najveći broj nas razmišlja o strahu od smrti kao strahu od groba. Svakako da fizička smrt izaziva veliki strah, posebno kako starimo. Ipak postoji još jedan strah s kojim se suočavamo u životu: strah od emocionalne smrti. Taj strah ćemo sada analizirati.

Strah od emocionalne smrti

Derek, jedan od zlatnih momaka robnog tržišta, bio je samouveren i drzak. Onda je jednog meseca kasnih osamdesetih došlo do naglog kraha finansijskih tržišta i Derekove rizične investicije su takođe propale, dovodeći njegovu kompaniju pred bankrot. Kompanija koju je godinama gradio stajala je na rubu propasti. Da bi se stvari još malo zakomplikovale, ubrzo je otkrio da je njegov partner proneverio značajnu sumu novca. Potražio je finansijsku pomoć od poslovnih prijatelja i naišao na grubo odbijanje.

6 7

John Bradshaw, Bradshaw on: The Family (Deerfield Beach, Fla.: Health Communications, 1988), 3. Ibid.

57

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 6. STRAHOVI KOJI NARUŠAVAJU ODNOSE

Taj splet okolnosti negativno je uticao na njegov brak i decu. Njegova supruga s kojom je bio petnaest godina u braku objavila je jednog jutra da joj je svega dosta i da želi razvod. Na kraju još jednog dvanaestočasovnog radnog dana, besomučno pokušavajući da sredi svoju situaciju, Derek se prijavio u urgentni centar. Teško je disao i nekontrolisano se tresao. Mislio je da je doživeo srčani napad; ili, što je još gore, da gubi razum. Lekari, međutim, nisu otkrili ništa. Dereka su toliko dotukle njegove okolnosti da je pomislio da mu je i sam život u opasnosti. Strahovao je za sopstveni opstanak i pitao se kako bi uopšte mogao da nastavi sa životom.

Preteško breme

Derek je očigledno bio ophrvan tugom jer se njegov svet rušio. Mali broj nas je pripremljen da se izbori s takvom poteškoćom. Kad se nađemo u sličnim okolnostima, naša prva reakcija je osećaj da nam je život u opasnosti. Iako svi mi privremeno bivamo ophrvani životnim okolnostima, većina pronađe način da se izbori s tim. Kad takve životne okolnosti potraju duže vremena možemo početi da se emotivno isključujemo. Hronično stanje preopterećenosti deluje kao da emotivno umiremo u sebi. Umreti emotivno znači da preživljavamo strahove od neuspeha, odbijanja i napuštanja u isto vreme i sa istim intenzitetom. Postajemo emotivno preopterećeni dotle da postajemo poput hodajućih, beživotnih zombija. Kad se ne borimo protiv svojih strahova od neuspeha, odbijanja i napuštanja automatski postajemo emotivno hendikepirani. Postati emotivno hendikepiran znači da količina neprevaziđenog bola u našima životima znatno nadmašuje bol koji smo nadvladali. Kao što i ronilac koji s tegovima hoda po dnu okeana mora da se oslobodi tegova da bi isplivao na površinu, tako i mi moramo da se oslobodimo tegova neuspeha, odbijanja i napuštanja. U suprotnom, otkrićemo da nam ponestaje kiseonika za život zbog čega ćemo se osećati kao da emotivno umiremo. Ako se to desi, povlačimo se u sebe i čekamo da drugi preuzmu odgovornost za našu nevoljnost da se suočimo sa svojim bolom. Tokom godina videli smo mnoge životne situacije u kojima je karakter i intenzitet verbalnog ili fizičkog zlostavljanja tokom dužeg vremenskog perioda doprineo da se supružnik, dete ili odrasla osoba koja nije u braku oseća kao da je život isceđen iz njegove ili njene duše. Ako neprestano slušate da ste gubitnik, ako se vaše mišljenje odbacuje i istovremeno vam preti napuštanjem, stvara se emocionalno preopterećenje. Pojedinci će reagovati tako što će upasti u zamku ili tako što će smelo uteći i pronaći isceljenje od bola.

Strah od fizičke smrti

Ana je imala bezbedan i jednostavan život. Od ponedeljka do petka se vozila do ordinacije lokalnog lekara gde je radila kao knjigovođa. Komunicirala je s nekolicinom ljudi i sama ručala. Postala je zabrinuta kad je slučajno čula kako jedna njena koleginica govori o retkom oboljenju o kom je slušala na televiziji. Simptomi koji su se pojavili kod Ane u poslednje vreme delovali su isto kao i simptomi o kojima je njena koleginica govorila. Ana je otišla kod svog lekara na kompletan pregled i na njeno veliko iznenađenje lekar nije otkrio ništa. Jedina Anina uteha bila je u tome što barem nije bolovala od te bolesti. Jer za Anu je ovako počeo period traganja za mogućim boljkama. Kad su lokalne novine objavile specijalni dodatak o simptomima bolesti koju prenose komarci, Ana se osećala mogućom

58

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 6. STRAHOVI KOJI NARUŠAVAJU ODNOSE

žrtvom. Kad je ugledala novinski članak o ženi koja je umirala od retkog oboljenja krvi, Ana je istražila tu bolest kako bi naučila sve o njenim simptomima. Svake večeri se vraćala u svoj usamljeni stan i detaljno proučavala Stoni podsetnik za lekare da bi utvrdila s kojim oboljenjima se podudaraju njeni fizički simptomi. Provodila je dane preokupirana gubljenjem svog dobrog zdravlja. Njena zabrinutost i sklonost ka sakupljanju informacija i uznemiravanju svojih lekara za informacije proizišle su iz straha da će je zadesiti ista smrt kao i njenu majku koja je umrla još dok je Ana pohađala osnovnu školu. Njena majka je umrla od retkog oblika raka koji su lekari uspeli da dijagnostifikuju tek nakon autopsije. Ana je strahovala da pati od neobične bolesti i da će je zadesiti sudbina njene majke.

Konačan kraj

Za razliku od emotivnog umiranja, strah od fizičke smrti je neizbežna stvarnost s kojom svi moramo da se suočimo. Umrećemo. Gotovo svakodnevno novine, televizija i filmovi prikazuju ljude na samrti i brutalna ubistva. Ali gola stvarnost smrti najjače pogađa kad voljena osoba ili prijatelj umre ili oboli od neizlečive bolesti. Na takvim raskršćima prisiljeni smo da se suočimo sa svojom sopstvenom ranjivošću. „Ljudska bića su prirodno zabrinuta jer smo krajnje bespomoćni i prepušteni sami sebi u svetu u kom nam je suđeno da umremo“, objašnjava Sem Kin. Anino neprestano traganje za mogućom bolešću predstavljalo je besomučan način za suočavanje s stvarnošću sopstvene smrtnosti. Naši životi se sastoje od mnoštva početaka i završetaka, plima i oseka. Otkrivamo da po završteku jedne životne faze počinje nova, osim u slučaju smrti. Smrt je konačni kraj i podseća nas da smo prolazni. Upravo ono što ne možemo da vidimo svojim ljudskim očima čini strah od smrti tako nadmoćnim. Počnemo da strahujemo od toga koliko dugo ćemo živeti, kako ćemo umreti i šta će se desiti kad umremo. Pokušavamo da umanjimo svoj strah tako što se zavaravamo da ćemo moći da odložimo neizbežno ukoliko uzimamo odgovarajuće vitamine, jedemo odgovarajuću hranu i živimo umereno. U svojoj knjizi Poricanje smrti, Ernest Beker je predložio da, pošto je smrt toliko nadmoćna, razvijemo planove za isključivanje smrti iz svog svesnog razmišljanja. Branimo se od ovog straha učešćem u nečemu što ima trajnu vrednost. 8 Ako zasnujemo porodicu, akumuliramo novac, napišemo knjigu, obraćamo se milionima ljudi ili dođemo do naučnog otkrića, verujemo da smo se rešili svog straha od smrti. Iako svaka od ovih aktivnosti može da pomogne čovečanstvu, one nikada ne uklanjaju naš strah od toga što ne možemo da kontrolišemo svoju sopstvenu sudbinu.

Simptomi straha od smrti Kod ljudi koji se bore sa strahom od smrti – emotivne ili fizičke – može da se pojavi nekoliko od sledećih simptoma: • • • • • 8

Preokupiranost svojim zdravljem i mogućnošću oboljevanja. Opsednutost mišlju da bi voljena osoba mogla da umre. Stalni nemir. Trud da vodimo dobar život kako bismo „udovoljili“ Bogu i time produžili dane svog života. Izbegavanje putovanja iz straha od nesreća na putu.

Ernest Becker, Denial of Death (New York: Simon & Schuster, 1973), xii.

59

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 6. STRAHOVI KOJI NARUŠAVAJU ODNOSE

• • • • •

Preokupiranost mislima o raju i paklu. Nedostatak sposobnosti da se uživa u dobrim stvarima u svom životu. Često osećanje obeshrabrenosti i povremeno očajanje. Pojava emotivne obamrlosti. Emotivna rezervisanost u odnosima s drugima.

Za suočavanje sa strahom od smrti je potrebna snaga. Počinjemo da živimo samo kada se zaista suočimo sa ovim strahom. Ne možemo da uživamo u životu sve dok se ne pomirimo sa smrću. U svetlu neizbežnosti naše sopstvene smrti, sve sitne smetnje nestaju. Iz te perspektive otkrivamo da živimo za zbilja velike stvari u životu. Spisateljica Ajris Murdok piše u svom romanu Dobar i mio o čoveku koji se nalazi u kritičnoj situaciji opasnoj po život. Zarobljen je u pećini, u vodi do struka. Uskoro će ga voda prekriti. Razmišlja: „Ako ikada izađem odavde, neću nikoga da osuđujem... ni da osuđujem, ni da budem superioran, ni da upotrebljavam moć, ni da tražim, tražim, tražim. Ljubav, pomirenje i oproštenje, samo to je važno. Svaka moć je greh i svi zakoni su ništavi. Ljubav je jedina pravda. Oproštenje, pomirenje, ne zakon.“9 Pošto smo ispitali različite vrste straha, možemo da uvidimo da niko od nas nije izuzet od osećanja jednog ili više od ovih strahova: neuspeha, odbijanja, napuštnja ili smrti. Svakog dana svog života možemo da se suočimo s bilo kojim od ovih strahova. Nije stvar u tome kako ćemo da se sačuvamo od ovih osećanja, već hoćemo li naučiti da upravljamo svojim strahovima ili ćemo dopustiti svojim strahovima da upravljaju nama.

9

Iris Murdoch, The Nice and the Good (New York: Penguin, 1978), 315; takođe u Manning, Abba’s Child, 150.

60

7. Koraci za savladavanje strahova Uradi ono čega se plašiš i nastavi to da činiš... to je najbrži i najsigurniji način ikad otkriven za pobeđivanje straha. DEJL KARNEGI Svaki posao zahteva skup veština da bi se obavio zadati zadatak. Na primer, ako cevi ispod kuhinjske sudopere procure, a vi niste vodoinstalater i ne možete sebi da priuštite da angažujete vodoinstalatera, morate da kupite knjigu o kućnim vodovodnim instalacijama da biste otkrili kako da ih popravite. Bez znanja i veštine nećete znati koji kraj francuskog ključa treba da upotrebite ili koju veličinu cevi da kupite; a voda i dalje kaplje. Isto važi za učenje o upravljanju svojim strahovima. Potrebno je da budemo voljni da zasučemo rukave i prionemo na učenje principa za savladavanje naših strahova. U ovom poglavlju ćemo razmotriti ključne faktore koje je neophodno razmotriti da bismo savladali svoje strahove: preduzimanje rizika, izgradnja brižnih odnosa, obavezivanje na lični rast i promenu, i rast u veri razvijanjem večne perspektive. Naučite da rizikujete „Rizikovati znači da morate biti spremni da izađete iz čamca. Moramo da budemo spremni da napustimo svoj zemaljski život. Ne možete da napredujete bez rizika i ne možete da rizikujete, a da ponekad ne doživite neuspeh“, tvrdi pisac i predavač Džon Ortberg. Razmotrite nešto jednostavno i naizgled zabavno kao što je pričanje vica. To uključuje rizik. Džim je pričao vic i baš kad je stigao do poente zaboravio je završetak. Tako osramoćen poželeo je da može nekako da nestane. Rešio je u sebi da više nikada neće preduzeti taj rizik. Nekoliko minuta kasnije, Eni je pričala vic i takođe zaboravila poentu. Povratila je staloženost i rekla: „Evo ga opet. Još jedan od onih trenutaka svojstvenih ženama u klimaksu.“ Ovog puta svi su se nasmejali, napetost je popustila, a nelagodnost je brzo zaboravljena – naročito brzo zaboravila ju je Eni koja je ubrzo nakon toga ispričala drugi vic, ali ovog puta nije zaboravila poentu. 1 Džimovi i Enini zaključci usred neprijatne situacije bili su značajni za njihov lični rast. Džim je doživeo situaciju kao takvo poniženje da je odlučio da više nikada ne ispriča vic, dok je Eni odlučila da umanji napetost što joj je dalo slobodu da ponovo rizikuje.

Učite iz neuspeha

Biti spreman na preduzimanje rizika podrazumeva da zavirimo duboko u svoju dušu i kažemo: „Bez obzira na sve, rizikovaću. Jednostavno ću to učiniti.“ Majkl Džordan, koga mnogi smatraju najboljim košarkašem svih vremena, jednom prilikom je odao „tajnu svog uspeha“. U televizijskoj reklami za poznatog proizvođača sportske obuće, Majkl je mirnim glasom izjavio: „Promašio sam više od 9000 bacanja u svojoj karijeri. Izgubio sam više od 300 utakmica. Dvadeset šest puta mi je

1

Prilagođeno iz knjige Sharon Heller, The Complete Idiot’s Guide to Overcoming Fear and Anxiety (New York: Alpha, 1999), 170.

61

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 7. KORACI ZA SAVLADAVANJE STRAHOVA

bilo povereno odlučujuće bacanje za rezultat utakmice – i promašio sam. Neprestano sam promašivao u svom životu. I zbog toga sam uspeo.“ 2 Možemo da osetimo samopouzdanje u njegovom glasu. Svakako smo uočili to samopouzdanje na košarkaškom terenu. Kad je Majkl osetio strah nije dozvolio da ga njegov strah onesposobi već se radije probio kroz njega novim pokušajem. Kako vi upravljate svojim strahovima? Da li se neprestano probijate, znajući da ne možete svaki put da „zakucate koš“? Da li znate u svom srcu da ste dali sve od sebe? Sve je u stavu i perspektivi – to je onaj stav: „Mogu da ostvarim sve što zamislim.“ Ne, to ne znači da ćemo postići savršen rezultat ili da nikad nećemo doživeti neuspeh. To znači da smo uvereni da su naši iskreni pokušaji sami po sebi znak uspeha zbog činjenice da smo uopšte pokušali.

Ne odustajte

Džonas Solk je nakon 200 pokušaja uspeo da otkrije vakcinu protiv polijemitisa (dečje paralize). Kad ga je neko upitao kakav je osećaj doživeti neuspeh 200 puta, brzo je odgovorio: „Nikad u svom životu nisam doživeo neuspeh. Samo sam otkrio 200 načina kako se ne pravi vakcina protiv polijemitisa.“ Vinstona Čerčila su upitali šta ga je najviše pripremilo da predvodi Veliku Britaniju tokom Drugog svetskog rata. Odgovorio je rekavši: „Bilo je to vreme kad sam morao da ponavljam drugi razred u osnovnoj školi.“ Reporter mu je postavio sledeće pitanje. „Hoćete da kažete da ste ‘okinuli’ razred?“ Mirno je odgovorio: „Nikad u svom životu nisam ‘okinuo’ razred. Samo sam dobio drugu šansu da ga savladam kako treba.“ Možemo da vidimo iz njihovih perspektiva da ovi ljudi nisu dozvolili svojim strahovima da umanje njihovu želju da uspeju. Kako reagujemo na događaje u svom životu je ono što se računa. Neuspeh može da bude naš učitelj – da nas poučava kako da rastemo u mudrosti. Ukoliko ne pokušamo i ne preduzmemo rizik da doživimo neuspeh nikad nećemo savladati one izvanredne načine da postanemo snažne, poštene, brižne osobe po Božjoj volji. „Vaši instinkti vam govore da pobegnete ili izbegnete“, tvrdi Stiven Filipson, klinički direktor Centra za kognitivno-bihejvioralnu psihoterapiju u Njujorku. „Ali ono što zapravo treba da učinite jeste da se suočite s tim strahom. Kad provedete svoj život u opreznoj pognutosti, najveće olakšanje može nastupiti ako se prosto ispravite.“ 3 U svim istraživanjima i pisanim radovima o izgradnji nečijeg samopoštovanja, zanimljivo je napomenuti da je najznačajniji faktor u izgradnji samopoštovanja prosto direktno suočavanje s mučnim situacijama. Kada ih izbegavamo, odbijamo da preduzmemo rizik, ustežemo se da primimo ono što nam se nudi, praktično govorimo sebi – nemam ono što je potrebno. Međutim, kad preuzmemo rizik i pokušamo nešto što nikad pre nismo pokušavali, bolje upoznajemo svoje sposobnosti i same sebe. Učimo više o svojim prirodnim i samonametnutim ograničenjima. Preduzimajući rizike, uočavamo kako smo možda pogrešno procenili situaciju ili potcenili svoje sopstvene sposobnosti. Ako preuzmemo rizik i doživimo neuspeh, možemo barem da kažemo da smo smogli hrabrosti da pokušamo. Upravo u takvim situacijama otkrivamo da postajemo hrabriji jer možemo da kažemo: „Prihvatila sam izazov.“

2

Kako je citiran u Leonard Pitts Jr., „Depth of Character Develops When Facing Failure“, Knight- Ridder News Service, 9. may 1997. 3 Jeffrey Kluger, „Fear Not!“ Time, 2. april 2001, 62.

62

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 7. KORACI ZA SAVLADAVANJE STRAHOVA

Budite realni

Kad se suočimo sa svojim strahovima, ne samo da naučimo da rizikujemo, postajemo mudriji i izgrađujemo svoje samopoštovanje, već naučimo da ne moramo da se pretvaramo da smo neko ko nismo. Imamo slobodu da priznamo da smo poput svih ostalih ljudi. Ne moramo da igramo ulogu uljeza. Tada otkrivamo slobodu da budemo ko smo sa svim svojim jedinstvenim sposobnostima. Naučimo šta to znači biti stvaran. U klasičnom delu za decu Plišani zec, Mardžori Vilijams je pomoću dve dečije igračke opisala šta znači postati stvaran. „Šta je STVARAN?“ upitao je Zec jednog dana dok su ležali jedan do drugog nadomak dečijeg krevetića pre nego što je dadilja došla da pospremi sobu. „Da li to znači da imaš u sebi one stvari što bruje i ručku za daljinsko upravljanje?“ „Stvaran nije kako si napravljen“, rekao je Kožni Konjić. „To je nešto što ti se dešava. Kad te dete voli dugo, dugo vremena, ne samo da voli da se igra s tobom, već te STVARNO voli, onda postaješ STVARAN.“ „Da li to boli?“ upitao je Zec. „Ponekad“, rekao je Kožni Konjić jer je uvek govorio istinu. „Kad si Stvaran ne smeta ti da budeš povređen.“ „Da li se to desi odjednom“, zapitao je, „ili malo po malo?“ „Ne dešava se odjednom“, odgovorio je Kožni Konjić. „Postaješ. Potrebno je mnogo vremena. Zato se ne dešava često ljudima koji se lako slome ili imaju oštre ivice, ili se pažljivo čuvaju. Uglavnom, do dana kad postaneš stvaran, većina kose ti opadne, oči ispadnu, zglobovi rasklimaju i jako se otrcaš. Ali sve to uopšte nije važno, jer jednom kad postaneš stvaran ne možeš da budeš ružan, osim ljudima koji ne razumeju.“ 4 Rizikovati znači dobiti priliku da budete stvarni. Biti stvaran znači napokon živeti slobodnim životom i ponizno prihvatiti sve ono što jesmo – dobri, loši i ono što ćemo tek postati. Izgradite brižne odnose

Neko ko nas bodri Drugi način za savladavanje svojih strahova je razvoj brižnih odnosa. Kad iskusimo bilo koji od četiri najveća straha – od neuspeha, odbijanja, napuštanja ili strah od smrti – potreban nam je neko ko će da nam kaže: „U redu je. Prebrodićeš ti to.“ Potrebni smo jedni drugima. Zdravi odnosi pomažu tako što ublažavaju naše osećanje usamljenosti kad proživljavamo strah. Kad neko veruje u nas – u naše sposobnosti – i vrednost, to može da nam pruži podsticaj da prevaziđemo ono čega se najviše plašimo. Svima su nam potrebni treneri koji mogu da nam pomognu da otkrijemo kako možemo postići uspeh. U svom radu s parovima i pojedincima uočavamo da stvarna promena i rast nastupaju mnogo brže ako ih bodri voljeno biće. Bez obzira na vrstu straha, kad neko stoji pored nas i uliva nam veru u same sebe, dobijamo snagu da stanemo na noge. Ovaj vid snage dobija žena kad je njen suprug uhvati za ruku i uverava je da može da se suoči sa zlostavljanjem koje je doživela u detinjstvu. Dobija je otac dok posmatra svoju porodicu okupljenu u dnevnoj sobi kako mu govori da veruju da on može da pobedi svoju zavisnost. I dobija je žena koju

4

Margery Williams, Plišani zec (NewYork: Avon 1975), 16-17.

63

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 7. KORACI ZA SAVLADAVANJE STRAHOVA

grli najbolja prijateljica dok ona jeca nad smrću svog deteta. U ovim i sličnim situacijama, dobijamo dodatnu količinu vere, nade i ljubavi da produžimo dalje.

Reči priznanja i odobravanja (afirmacije)

Savetnik i pisac H. Norman Rajt je zabeležio zanimljivu tradiciju plemena Babemba u južnoj Africi, tradiciju koja pomaže članovima da se izbore sa svojim strahovima od odbacivanja. Svaka osoba u plemenu koja se ponaša neodgovorno ili nepravedno, dovodi se u centar sela. Svi u selu prestaju s radom i okupljaju se u širokom krugu oko optuženog. Naizmenično se svaka osoba iz plemena, bez obzira na svoje godine, obraća pojedincu i nabraja dobra dela koja je učinio u životu. Svi pozitivni događaji u životu te osobe, plus njene pozitivne osobine, snage i dobra dela se precizno i detaljno iznose na videlo. Ne izgovori se nijedna reč o njegovom neodgovornom ili antisocijalnom ponašanju. Ova ceremonija, koja ponekad traje i po nekoliko dana, nije završena sve dok okupljeni ne izgovore svaku pozitivnu reč koju mogu. Na kraju ceremonije osoba se ponovo srdačno prihvata u pleme. Možete li da zamislite osećanja koja ova osoba doživljava tokom srdačnog prihvatanja svog plemena? Možete li da zamislite kako biste se osećali da vas grupa ljudi potvrđuje na takav način?5 Ova plemenska zajednica poznaje snagu priznanja i odobravanja (afirmacije). Ponekad možemo postati tako ograničeni u svom samosagledavanju da su nedostaci i razočarenja sve što vidimo. Potrebni su nam ljudi da nam upute ohrabrujuće reči. Potrebna nam je ljubav koja unosi život, istinu i lepotu u naša rastužena srca. Kad su naši sin i ćerka bili mali, Rej bi im svakog dana govorio: „Volim vas jer ste takvi kakvi jeste. Tako ste ljupki i mamite na grljenje.“ Često bi ih kasnije u toku dana upitao: „Zašto vas toliko volim?“ Svako od njih bi se razvedrilo i odgovorilo: „Voliš me zato što sam takva kakva jesam, ljupka i mamim na grljenje.“ Jednog dana kad je Krista imala otprilike osam godina, postavio sam joj isto pitanje, a ona je odgovorila: „Tata, voliš me zato što sam takva kakva jesam, ljupka i mamim na grljenje.“ Zatim je dodala: „Ja volim Isusa, a ti si moj prijatelj.“ Srce mi se istog trena ispunilo nežnošću. Zagrlio sam je i rekao: „Nije li divno što se možemo voleti?“ Naučio sam nešto vrlo važno toga dana. Kad u nečije srce seješ ohrabrujuće reči koje govore da je voliš, ta osoba može da primi tu energiju ljubavi i transformiše je u nove i drugačije izraze ljubavi prema drugima. Reči ne samo što pružaju priznanje i odobravanje, one nas doslovno preobražavaju u ljupke ljude koji se mogu bolje povezati s drugima. Posvetite se ličnom rastu

Izazov promene

Veoma bitna dimenzija borbe protiv sopstvenih strahova je posvećivanje ličnom rastu i promeni. Kao savetnicima dešava nam se da klijenti dođu u naše savetovalište i kažu da žele da pobede svoje strahove, ali da ne žele da donose teške odluke i da se menjaju kako bi napredovali. U 5

H. Norman Wright, Afraid No More (Wheaton, Ill.: Tyndale, 1989), 75- 76.

64

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 7. KORACI ZA SAVLADAVANJE STRAHOVA

stvari, oni samo žele da se bolje osećaju. Nisu zainteresovani da marljivo rade da bi napredovali. Takođe smo imali klijente koji su doživeli iskustva koja su imala potencijal da ih emotivno obogalje, ali su odlučili da se suoče sa svojim bolom i napreduju. Posvećenost bolnom rastu i promeni znači da se postojano, svim svojim srcem i mislima angažujemo na učenju principa koji će nam pomoći da se izborimo sa svojim strahovima. „Tri četvitine života prolazi u učenju kako da pobedimo strah i jedna kako da volimo“, tvrdi Nel Tomas. Potrebno je da postanemo eksperti u razumevanju i savladavanju strahova koji mogu da nas upropaste.

Pet faza ličnog rasta

Baš kao što beba treba da prođe kroz fazu puzanja pre nego što prohoda, i mi moramo da prođemo kroz određene faze da bismo se promenili. Proces napredovanja ima pet faza. Svaka faza se nadograđuje na prethodnu. Moramo da prođemo kroz svaku fazu da bismo doživeli duboku, trajnu promenu u svojim životima. Prva faza je kad smo svesni osećanja anksioznosti ili straha. Mnogi ljudi znaju da nešto nije u redu, a ipak možda nisu sigurni šta. Na primer, Džil može da bude svesna da se plaši samo kad je sa svojim šefom, ali ne zna tačno zašto. U ovoj fazi osoba je samo maglovito svesna prirode problema. Druga faza je sticanje uvida u ono čega se plašimo. Postajemo objektivni posmatrači svojih ličnih planova i ponašanja. Cilj je pronaći razloge za svoje planove i ponašanje. U ovoj fazi Džil može da shvati da kad je sa svojim šefom toliko se plaši njegove ocene da odbija da razmišlja i povlači se u sebe. Razumevanje i svesnost neće sami po sebi promeniti dugotrajne navike. Za promenu je nužno da postoji visok nivo posvećenosti odluci da se živi na drugačiji način. To je treća faza: Odlučujemo da svoje saznanje pretočimo u delo. Od svih faza ova je najznačajnija. Ova faza uključuje donošenje odluke da se preduzme rizik i krene u novim pravcima. Džil, na primer, može da odluči da je umorna od večitog uzmicanja pred svojim šefom i želi da nešto učini po tom pitanju. Mnogi ljudi se zaglave u ovoj fazi jer ona podrazumeva napuštanje starog načina života koji iako često nezdrav, ipak pruža određeni stepen prihvaćenosti i sigurnosti. Četvrta faza je istraživanje novih načina reagovanja. U potpunosti smo shvatili kako naši stari načini rešavanja situacije nisu urodili uspehom i istražujemo nova ponašanja. Pored toga, u ovoj fazi istražujemo nove načine reagovanja i razmišljanja. Tako Džil donosi odluku da se sledeći put kad bude sama sa svojim šefom podseti na svoje sposobnosti i uspehe. Takođe će pokušati da gleda svog šefa u drugačijem svetlu, kao ljudsko biće sa snagama i slabostima poput njenih sopstvenih. Finalna faza je faza promene. U ovoj fazi uživamo u plodovima marljivog rada na ličnom rastu i opažamo uspeh i promenu u sebi i svom svetu. Rastite u veri s večnom perspektivom Strah je poput iznurujuće bolesti koja napada naše umove sve dok ne uništi svaku produktivnu misao i učini nas nesposobnima za bistro razmišljanje. Ako želimo da imamo odnose obeležene bliskošću i otvorenošću, potrebno je da se suočimo sa zakerajućim glasovima koji govore da nikada nećemo biti prihvaćeni takvi kakvi jesmo. Strah ne samo da razara naše odnose s drugima već snažno utiče na našu sposobnost da vidimo Boga jasnije i rastemo u veri. Poput planinara koji savladava strmu i glatku stenu od 1500 metara, mi smo praktično lišeni sposobnosti da uživamo u lepoti Božjeg stvaralaštva kad smo fokusirani na strah. Večna perspektiva

65

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 7. KORACI ZA SAVLADAVANJE STRAHOVA

nam pruža temelj da pogledamo dalje od svojih sadašnjih okolnosti i spazimo blagoslove koji su nam darovani.

Vera je...

Vera je pouzdanje u (oslanjanje na) Stvoritelja, Boga koji nas voli i prihvata nas. Vera je pouzdanje u Boga koji želi da postanemo osobe kakve on želi da budemo. Vera je pouzdanje da Bog izvodi sve na dobro i na svoju slavu. Vera je pouzdanje da je ovaj svet samo bleda senka onoga što će biti u nebu. 6 Otkrivenje 21,14 govori o ovome nagoveštavajući da će jednog dana Bog da nas pozove k sebi i da ćemo večno živeti s Njim. „On će im obrisati svaku suzu iz očiju i više nikad neće biti smrti, ni jada, ni jauka, ni bola više neće biti jer je prošlo ono što je bilo pre“ (stih 4). Dakle, večna perspektiva izvire iz ovih osnovnih načela vere i pomaže nam da budemo izdignuti iznad svojih sadašnjih strahova. Večna perspektiva kaže: „Nisam sam u ovom nepreglednom univerzumu, iako se možda osećam povređeno, usamljeno i udaljeno od drugih.“ Biti usamljen se veoma razlikuje od biti sam s Bogom. Kad odlučimo da razvijemo lični odnos sa svojim Stvoriteljom, Bogom, u Hristu Isusu, tada imamo na raspolaganju sva nebeska sredstva da nas ohrabre u teškim prilikama. Tokom godina govorili smo svojim klijentima da nije naša psihologija ono što nas je izbavilo u najtežim trenucima, već naša vera u Boga. Isus Hristos je rekao: „Dođite k meni, svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite moj jaram na sebe i učite od mene, jer ja sam krotkog i poniznog srca, i naći ćete odmor za svoju dušu“ (Jevanđelje po Mateju 11,28.29). Pronalazimo veliku utehu u saznanju da je tokom veoma bolnih vremena Isus bio uz nas sa željom da ponese naš jaram. Ne samo to, tokom naših jedanaest godina lutanja znali smo da možemo da se pouzdamo/oslonimo da je, bez obzira na strah koji nam preti, Božja ljubav prema nama jača. Apostol Pavle je to ovako kazao: „Ubeđen sam, naime, da nas ni smrt ni život, ni anđeli ni poglavarstva, ni sadašnjost ni budućnost, ni sile, ni visine ni dubine, ni bilo šta drugo što je stvoreno, ne mogu rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu, našem Gospodu“ (Poslanica Rimljanima 8,38.39).

Vera raspršuje brige i odmara

Vera nas uči da se prepustimo, da se predamo i uzdamo/oslonimo. Vera nam takođe govori da sva briga ovoga sveta neće produžiti naše živote ni za tren. Isus je misilo na to kad je rekao: „Zato vam kažem: ne brinite se za svoj život – šta ćete jesti ili šta ćete piti; ni za svoje telo – šta ćete obući. Zar život nije vredniji od hrane, a telo od odeće? Pogledajte ptice nebeske: ne seju i ne žanju i ne skupljaju žito u ambare, a ipak ih vaš nebeski otac hrani. Zar vi niste mnogo vredniji od njih? I ne brinite se za sutra jer će se sutra brinuti za sebe. Svaki dan ima dovoljno svojih nevolja“ (Jevanđelje po Mateju 6,25.26.34). Ako odlučimo da se oslonimo na Božiju ljubav, strah ne može da se nastani u našoj duši. Kad savladavamo svoje strahove od neuspeha, odbijanja, napuštanja i smrti povećavanjem svoje vere, otvaramo srce za Božiju ljubav. Otkrivamo da možemo da se oslonimo na činjenicu da će se Bog 6

Pogledajte, na primer, Knjigu proroka Jeremije 29,11; Poslanicu Rimljanima 8,28; Prvu poslanicu Solunjanima 2,12; Prvu poslanicu Petrovu 5,10.

66

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 7. KORACI ZA SAVLADAVANJE STRAHOVA

pobrinuti za nas. Ovo je protivteža strahu. Zbilja, kao što piše u Svetom pismu: „Savršena ljubav izgoni strah“ (Prva poslanica Jovanova 4,18). Večna perspektiva nam pomaže da ignorišemo svoje strahove kako bismo doprli do ljudi oko sebe. Otkrivamo da naša emotivna energija više nije iscrpljena strepnjom. Naša vera u Boga tada ne samo da nas osnažuje već nas podstiče da pomažemo onima koji su u potrebi. Naša vera izvire iz uverenja da možemo da se pouzdamo u Božiju ljubav, zaštitu i vođstvo u svojim životima. Kad ovo usvojimo slobodni smo da živimo kao glasnici Božije ljubavi i blagonaklonosti prema svojoj deci. Vera u Boga, nada večne perspektive i ispunjenost Njegovom ljubavlju koju slobodno možemo da delimo s drugima mogu da pobede strahove od neuspeha, odbijanja, napuštanja i smrti. Most na reci Kvaj je knjiga koju je napisao Ernest Gordon o životu u japanskom zarobljeničkom logoru za vreme Drugog svetskog rata. Gordon je pisao o čoveku po imenu Angus Makgilivri. Angus je bio snažan, mišićav škotski zarobljenik u ratnom logoru za zarobljenike. Logor se izopačio u demorališuće mesto. Ljudi su živeli po pravilu džungle – opstanak najjačih. Pakosna dela i sumnjičenje predstavljali su uvreženu praksu. Ljudi su varali i krali jedni od drugih. Krali bi tuđe lične stvari ispod njihovih glava dok su spavali. Ratni logor se pretvorio u džunglu oslobođene ljudske pokvarenosti. Škotski vojnik je obično imao „pajtaša“ ili drugara s kojim je delio sve što je posedovao. Postajalo je očigledno da je Angusov pajtaš polako umirao. Svi su digli ruke od njega – osim Angusa. U nekom trenutku neko je njegovom drugaru ukrao ćebe, pa mu je Angus dao svoje. U vreme obroka Angus bi uzeo svoje sledovanje i odneo ga svom drugaru, stajao nad njim i terao ga da jede. Gladovanje je Angusu teško palo jer je bio čovek veoma krupne građe. Angus je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da bi pomogao svom drugaru da preživi. Vremenom se Angusov ortak oporavio. A onda, jednog dana Angus je kolabirao, srušio se i umro. Kad su ga lekari pregledali, otkrili su da je umro od gladovanja i iscrpljenosti. Angus je davao svoju hranu, zaklon i energiju svom voljenom drugaru. Dao je za njega sve – čak i svoj goli život. Kad se proširila reč o tome šta je Angus Makgilivri učinio, atomsfera u logoru je počela da se menja. Njegova požrtvovna dela nadahnula su ljude i pokazala im kako da žive. Ljudi su počeli da se fokusiraju ne samo na međusobno pomaganje, već i na to da se žrtvuju jedni za druge. Obućar i inžinjer zajedno su napravili veštačku nogu za amputirane. Jedan zarobljenik je izrađivao violine, drugi je bio dirigent. Vremenom je logor dobio orkestar prepun instrumenata ručne izrade. Ljudi su počeli da održavaju sastanke na kojima su mogli uzajamno da se podučavaju iz istorije, filozofije i matematike. Formirana je biblioteka tako što su jedni drugima razglasili koje knjige imaju i usmeno se dogovarali o pozajmljivanju. Osnovana je crkva po imenu „Crkva bez zidova“, koja je bila tako moćna, tako neodoljiva da se duh slavljenja proširio logorom. Ratni zarobljenički logor koji je nekad bio mesto nečovečne pokvarenosti postao je utočište ljubavi – i sve to zato što je jedan čovek po imenu Angus dao sve što je imao za ljubav. 7 „Nema veće ljubavi nego svoj život položiti za prijatelje“, rekao je Isus Hrist (Jevanđelje po Jovanu 15,13). Šta bi nagnalo Angusa da se odrekne svog života zarad svog prijatelja? Mi smo uvereni da je Angus okusio večnost koja je raspršila sve njegove zemaljske strahove za sopstveni opstanak – i Angus je ostavio taj ukus neba svakom zarobljeniku u tom logoru.

7

Ernest Gordon, Through the Valley of the Kwai (NewYork: Harper & Brothers, 1962), 102-105.

67

8. Strah i kontrola Izgleda da je lakše biti Bog nego voleti Boga, lakše kontrolisati ljude nego voleti ljude. HENRI NOUVEN Šta se dešava kad nas strah nadjača i ne možemo da ga pobedimo? Šta se dešava kad otkrijemo da smo skrhani neprestanom brigom? Pokušavamo da kontrolišemo sve oko sebe da bismo umanjili svoju zebnju. Jeste li ikada izgovorili neku od sledećih rečenica: „Osećam kao da se moj svet nekontrolisano vrti u krug“; „Pestani da me kontrolišeš i pusti me da odlučim kako ću da iskoristim svoje vreme“; ili „Konačno sam povratio kontrolu nad svojim životom!“? Kontrola je reč koja izaziva snažne emocije. Kad pomislimo na kontrolu, pomešaju se osećanja snage i ranjivosti, autonomije i prilagođavanja, sticanja i gubljenja. Jedan američki rečnik (The American Heritage Dictionary) definiše glagol kontrolisati kao: „Upražnjavati autoritativni ili dominantni uticaj; obuzdavati; regulisati; uticati; pokoravati; ograničavati.“ Naš fokus u ovoj knjizi je na sposobnosti da se od straha dođe do ljubavi. Strah koji se ne savlada na pravi način često dovodi do kontrolišućih ponašanja i stavova. Oni koji reaguju na ovaj način ne mogu da vole druge na pravi način. Uključujemo mehanizam savladavanja strahova putem kontrole kad pogrešno poverujemo da nećemo imati razloga za osećanje straha ako samo ispravno upravljamo svojim okolnostima. Shodno tome, žena koja se plaši da će joj neko provaliti u kuću pokušava da kontroliše svoj strah tako što angažuje vrhunsku kompaniju za obezbeđenje da nadgleda njenu kuću 24 časa dnevno. Čovek koji se plaši da neće imati dovoljno novca, kontroliše svaku paru koju njegova žena troši. Ispitaćemo pozitivne i negativne aspekte kontrole u našim životima. Pozitivni aspekti kontrole Svi želimo da imamo kontrolu i znamo da pomoću odluka koje donosimo možemo da postignemo svoje ciljeve i pozitivno utičemo na svet oko sebe. Majka primenjuje kontrolu kad zgrabi svog malog sina da ga ne bi udario automobil kad on izjuri na ulicu za loptom. Gojazna žena koja se uzdržava od konzumiranja šećera i visokokalorične hrane oseća se dobro što je povratila kontrolu nad navikama u svojoj ishrani.

Veća sigurnost

U jednoj studiji iz 1994. godine, istraživač Dejvid Katerndal otkrio je da se ljudima koji su patili od napada panike popravilo stanje kad su imali veći osećaj kontrole nad svojim životima, nego kad su bili pod kontrolom događaja oko sebe.1 Imajući u vidu smrtonosnu prirodu raka ne iznenađuje što pacijentkinje s rakom dojke mogu da se osećaju bespomoćno i van kontrole. Ovaj gubitak kontrole je povezan sa zabrinutošću, David A. Katerndahl, „Relationship Between Panic Attacks and Health Lo cus of Control“, Journal of Family Practice 32, no.4 (April 1991): 391. 1

68

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 8. STRAH I KONTROLA

depresijom i lošim prognozama među pacijentima obolelim od raka. Slično tome, studije su pokazale da su žene sa dijagnozom raka dojke koje su imale osećaj kontrole nad lečenjem i ishodom bolesti uspele da održe osećaj dobrog zdravlja. 2 U svojoj knjizi Potraga za srećom, Dejvid Majers je zaključio da su ljudi koji osećaju da u najvećoj meri imaju kontrolu nad svojim životima srećniji i imaju osećaj blagostanja. 3 Potreban nam je osećaj zdrave kontrole. Strah ima ulogu da nas upozori na moguću opasnost. Kontrola ima ulogu da nam pomogne da dobijemo osećaj sigurnosti u svojim životima. Kad primenjujemo kontrolu, osećamo da upravljamo svojim okruženjem i sobom. Istraživanje je pokazalo da što osećamo veću kontrolu nad sobom i svojim impulsima, to imamo više samopoštovanja i sposobniji smo da se suočimo sa životnim poteškoćama.

Test sa slatkišima

Pre izvesnog broja godina naučnici su sproveli dugoročnu studiju o ličnoj samokontroli. Nekolicina četvorogodišnjaka je dobila po jedan slatkiš. Na testu sa slatkišima ispitivač je izneo sledeću ponudu: „Možete odmah da pojedete svoj slatkiš. Ili, ako sačekate da se ja vratim, dobićete dva.“ Zatim je ispitivač napustio prostoriju. Pojedini četvorogodišnjaci su posegnuli za slatkišom sekund nakon što je ispitivač otišao. Drugi su se odazvali na izazov i čekali petnaest do dvadeset minuta dok se ispitivač nije vratio, primivši svoju pošteno zarađenu nagradu. Kad su ovu decu ispitivali u periodu adolescencije, istraživači su otkrili da su deca koja su dobila dva slatkiša „samouverenija u društvu, lično uspešnija i sposobnija da se izbore sa životnim razočarenjirna“. Oni koji su odmah navalili na slatkiš, kasnije, kao tinejdžeri, bili su skloni „da se stide u društvu, da pokazuju tvrdoglavost i neodlučnost, da se lako razočaraju i da misle o sebi da su ‘loši’ ili bezvredni“. 4 Ukratko, bez obzira na to ko smo i s čim se borimo, posedovanje osećaja kontrole umanjuje stres, pruža nam veću ličnu satisfakciju i poboljšava sveukupni kvalitet našeg života. Negativni aspekti kontrole Kad kontrola postaje problem? Postaje problem kad je preterano upotrebljavamo za potiskivanje straha, umesto da se direktno suočimo sa svojim strahovima. U svojoj knjizi Lud za kontrolisanjem (The Control Freak), Les Parot govori o tome. „Većina ljudi bi se složila da je osećaj kontrole nužan za dobro emotivno i fizičko zdravlje. Ali kad ljudi kontrolišu da bi dominirali nad svim oko sebe – drugim ljudima, svojim okruženjem, svim situacijama i okolnostima – onda su prekoračili granicu i zakoračili u preterano kontrolisanje. Rešenje je u sledećem: biti dovoljno mudar da bi se znalo kad treba primeniti kontrolu, a kad ne.“5 Kontrola postaje problem kad smo nesposobni da se prilagodimo svom okruženju. Kad osećamo da uvek moramo vladati situacijom, sobom i drugima da bismo kontrolisali svoje strahove, zamenili smo zdravu kontrolu „kontrolišućim“ ponašanjem. To se dešava kad verujemo da moramo da kontrolišemo sve oko sebe kako bismo opstali u ovom svetu. Pogrešno mislimo da će sve oko nas propasti ako mi ne preuzmemo kontrolu. 2

John A. Astin et.al., „Sense of Control and Adjustment to Breast Cancer“, Behavioral Medicine 25, no. 3 (Fall 1999): 101. 3 David G. Myers, The Pursuit of Happiness (New York: Morrow, 1992), 113-16. 4 Daniel Golman, Emotio nal Intelligence (New York: Bantam, 1996), 80-81. 5 Les Parrott III, The Control Freak (Wheaton, Ill.: Tyndale, 2000), 43.

69

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 8. STRAH I KONTROLA

Odlučiti se za kontrolisanje je isto što i postati zatvorenik u svojoj sopstvenoj duši. Emotivno se zatvaramo i potpuno doslovno podižemo zid koji nas razdvaja od drugih. Pošto osećamo da moramo imati kontrolu nad svim, nismo otvoreni za reakcije i ideje drugih ljudi (ili možda samo ako se oni slažu s nama). Ipak, u isto vreme smo preterano osetljivi (hipersenzitivni) na njihova zapažanja, što samo pojačava naša osećanja strepnje i potrebe za kontrolom. Možemo da se izolujemo od drugih, misleći da će smanjenje kontakta minimizirati naš lični stres. Tada možemo da upadnemo u zamku svojih sopstvenih razmišljanja koja nas neizbežno vode do besperspektivnih zaključaka. Kad kontrolišemo osećamo mešavinu strepnje i depresije koja izaziva osećaj uhvaćenosti u zamku svojih negativnih osećanja. Fizički možemo da se dovedemo do potpune iscrpljenosti zbog količine emotivne energije koju trošimo na savladavanje svoje strepnje. Obično se osećamo smoždeno; zauzvrat možemo mnogo da spavamo, jedemo ili postanemo preterano revnosni u disciplinovanju svojih tela i svog ponašanja. Razorni uticaj kontrolišućeg ponašanja opaža se u životu Normana Garija, uticajnog holivudskog advokata koga je opisala spisateljica Elizabet Brener. Časopis Los Angeles objavio je članak o Normanu Gariju, jednom od najuticajnijih advokata u Holivudu. Njegova klijentela uključivala je Marlona Brandoa, Tonija Kertisa i Džina Hekmana; prijatelji i klijenti jednako su se divili njegovoj hladnokrvnosti i samokontroli. Jedan prijatelj je izjavio: „Voleo je da ostavi utisak na ljude, da ima kontrolu.“ Gari se tako dobro kontrolisao, u stvari, samo je njegova porodica znala za njegovu borbu s depresijom i sve veću zavisnost od psihijatrijskih lekova. Boreći se s neprestanim stresom života u Holivudu, Gariju je bilo sve teže i teže da se kontroliše – a ipak, nije sebi mogao da dozvoli da ne kontroliše. Na kraju se upleo u bezizlazne pregovore – njegov protivnik je odbijao da popusti u nekoliko glavnih tačaka i Gari se suočio s mogućnošću gubitka društvenog položaja i mnogo novca. Deprimiran, očajan, ali ipak „pod kontrolom“, pucao je sebi u glavu iz revolvera. Nakon njegove smrti jedan prijatelj je izjavio: „Norman Gari nije jurio unaokolo poput ludaka. Nije pokazivao znake depresije. On je uvek bio primer dobre organizacije, svesnosti i kontrole.“6 Kako i zašto kontrolišemo

Učini to na moj način

Kad bi postojala tematska pesma za kontrolišuće ljude, bila bi to Moj način (My Way) Frenka Sinatre. Gde god da se okrenemo, možemo da spazimo kako ljudi grabe prilike da kontrolišu druge. Majka kontroliše svog sina govoreći mu gde da hoda kad pokušava da pređe ulicu. Žena želi više pažnje od svog muža, pa ga kontroliše tako što mu uskraćuje seks. Suprug kontroliše ženine odluke i ponašanje tako što joj daje malu sumu novca svake nedelje za namirnice i kupovinu. Adolescentkinja drži svoju porodicu kao taoce svojim negativnim stavovima prema svemu i svima. Najviše se plašimo onoga što ne možemo da kontrolišemo. Na primer, Suzi dobro jede, dovoljno se odmara i uzima vitamine tako da neće morati da se brine za svoje zdravlje. Ali kad Lora,

6

Elisabeth Brenner, Winning by Letting Go, Control Without Compulsion, Surrender Without Defeat (New York: Harcourt, Brace, Jovanovich, 1985), 32.

70

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 8. STRAH I KONTROLA

koja sedi za susednim stolom, dođe na posao kašljući s teškim gripom, Suzi počinje da paniči jer zna da je malo toga što može da učini kako bi izbegla mogućnost zaraze.

Upotreba kontrole kao protivteže

U fizici postoji zakon koji kaže da svaka sila ima svoju akciju i reakciju. Na primer, posmatrajte veliku dizalicu prilikom podizanja materijala na više spratove novosagrađene zgrade i uočićete da je dizalica projektovana tako da uravnoteži teret koji podiže pomoću velikih tegova na suprotnoj strani dizalice. Ovaj zakon se takođe primenjuje na dinamiku straha i kontrole: sila i teret naših strahova mogu da nas nateraju da ostvarujemo ravnotežu pomoću kontrole. Kad se uplašimo — što možemo da uporedimo s podizanjem tereta — automatski i intuitivno reagujemo tako što kontrolišemo svoje okruženje. Što je intenzivniji stres i veći pritisak postajemo sve preplašeniji. Što smo uplašeniji, više se uravnotežavamo još intenzivnijim kontrolisanjem. Zbog toga je tako važno za svakog od nas da negujemo svoje emocionalno zdravlje tako što se marljivo oslobađamo svojih strahova. Ako to ne činimo, neizbežno ćemo umanjivati svoj strah još intenzivnijim kontrolisanjem. Ovo stremljenje ka kontroli ima smisla; sreli smo se sa suviše slučajeva u kojima je neko bio ranjiv i nešto bolno mu se dogodilo. Žena koja prisustvuje užasnoj pucnjavi u restoranu donosi odluku da uvek nosi pištolj u svojoj tašni kako bi mogla da se zaštiti ako se ponovo nađe u takvoj situaciji. Odrastao pojedinac koga su nekad zadirkivali u četvrtom razredu osnovne škole tako što su mu govorili da je glup, daje sve od sebe da stekne doktorat da bi ga uvek smatrali pametnim. Jedan prijatelj koji je strastveni igrač golfa rekao nam je da se principi golfa u potpunosti temelje na kontroli. Ako igrač previše kontroliše svoj zamah, njegov kontakt s loptom će se svesti na to da će je oterati daleko ulevo, udariti efeom ili je samo dotaći. On ističe da je glavni cilj svakog igrača golfa da uvežba postojan zamah koji će osigurati dobar udarac. Dobar stručnjak za golf može da opazi kako će igračevo držanje i zamah uticati na njegov udarac. Kao što postoje stilovi golfa, tako postoje i stilovi kontrolisanja. U partiji golfa je isto kao i u životnoj igri. Potrebno je da razumemo načine na koje pokušavamo da kontrolišemo. Postoje četiri tipa kontrolišućih ličnosti: to su diktatorske ličnosti, narcisoidne ličnosti, pasivne ličnosti i zaštitničke ličnosti. Svaki tip ispoljava svojstven stil dok pokušava da kontroliše svoje okruženje. Hajde da proučimo svaki od njih. Četiri stila kontrolisanja ljudi

Osobine diktatorskih ličnosti

Lako je uočiti diktatore. To su ljudi koji se vešto probijaju na istaknute položaje kako bi manipulisali i kontrolisali druge. Hrane se adrenalinskom groznicom koja dolazi sa uticajnim položajima. Jedan izvršni direktor u nekoj velikoj kompaniji opisao je svog nadređenog i generalnog direktora sledećim rečima: „Razlika između Boga i Harolda je u tome što Bog ne veruje da je On Harold.“ Njihov osnovni pokretač u životu je da uguše svoje strahove, bilo od neuspeha, odbijanja, napuštanja ili smrti. Diktatorske ličnosti izlaze na kraj sa svojim strahovima tako što zauzimaju položaje s kojih mogu da dominiraju nad drugima. Diktatorske ličnosti su orijentisane na cilj i rezultat. Nisu timski igrači i radije bi da budu vođe. Ponekad deluju nadmeno i hladno. Obično posmatraju ljude oko sebe kao figure u šahovskoj partiji kojima treba strategijski manipulisati i pomerati ih, a ne ceniti ih i poštovati.

71

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 8. STRAH I KONTROLA

Diktatori su nemilosrdni i bezobzirni u svom stremljenju ka pobedi. Igre nisu igre, već testovi njihove sposobnosti da osvajaju i pobeđuju. Njihovu potrebu da trijumfuju nad drugima pokreće potreba da zadrže magično osećanje da su nepobedivi.

Roditelji kao diktatori

Kada otac ili majka upotrebljava diktatorske taktike u porodici, ishod može da bude razoran. Martin je opisao vreme večere sa svojom porodicom kao scenu iz filma Kum. Prisetio se kako bi porodica sela za sto i niko ne bi progovorio ni reč dok njegov otac ne bi zapodenuo razgovor. Njegov otac bi izabrao temu za diskusiju, poput politike, i obraćao bi se samo onima koji bi se slagali s njim. Njegov otac bi prekorevao članove porodice koji su se usuđivali da izraze svoje neslaganje s njim ledenom tišinom i hladnim pogledom. Martinov otac je manipulisao porodicom verbalno i neverbalno. Kao kontrolišuća osoba, njegov otac je upotrebljavao neverbalne poruke poput prostog izbegavanja pogleda do hladnog, ljutitog i prodornog pogleda. Njegov nadmoćni pristup je uticao na Martinove odnose s drugima u odraslom životnom dobu. „Pretpostavljam da sam naučio da očekujem da se odnosi temelje na nadmetanju“, objašnjava Martin. „Sad izgleda ne mogu da verujem nikome – čak ni sopstvenoj deci. Čak i danas uhvatim sebe kako se ponašam kao moj otac; uhvatim se kako kritikujem i osuđujem svoju porodicu.“ Moć tih strahova u Martinovom životu rezultirala je prekidanjem odnosa sa svojih dvoje odrasle dece. Ljudi poput Martina nauče da prikrivaju svoje strahove i nedostatke korišćenjem moći kao alata za kontrolisanje drugih. Na kraju, Martinov strah ga je lišio ljubavi.

Diktatori i uticaj

Za diktatore znanje postaje alat koji se koristi za sticanje uticaja nad drugima. Oni marljivo rade da bi se upisali na dobre fakultete kako bi im njihovo obrazovanje obezbedilo prestižno radno mesto u odgovarajućem preduzeću, lekarsku praksu ili status redovnog profesora na fakultetu. Oni shvataju da će im prava akademska titula u kombinaciji s najboljim radnim mestom obezbediti i uticaj i bogatstvo. Vredno rade da bi postali lideri u odabranim poljima i prikupili materijalističke simbole časti u vidu automobila koje voze, kuća koje kupuju, klubova u koje se učlanjuju i organizacija koje nastoje da vode. Eli Blek, bivši generalni direktor The United Fruit Company, koji je tragično okončao svoj život samoubistvom bio je dobar primer diktatora. Tom Maken, potpredsednik odnosa s javnošću u The United Fruit Company u vreme kad je Blek bio generalni direktor, pisao je o Bleku u knjizi Američka kompanija. Maken je objasnio da je Blekova glavna briga po njegovom dolasku u The United Fruit Company bila da se dokaže kao osoba neverovatne harizme i moći. Maken se detaljno priseća svog prvog susreta s Blekom na sastanku koji su on i još dva potpredsednika imala s Blekom u jednom bostonskom restoranu. Dok smo sedali za sto Blek se nasmešio i upitao da li smo gladni. Tog jutra sam došao rano u kancelariju i propustio doručak, pa sam mu uzvratio osmeh i rekao da umirem od gladi. Trenutak kasnije pojavio se pomoćnik kelnera s tanjirom sira i krekera. Pre nego što je tanjir dodirnuo sto, Blek je posegnuo za njim i uzeo ga od kelnerskog pomoćnika. Najpre sam bio siguran da će poslužiti svakog za stolom, ali umesto toga on ga je postavio pravo

72

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 8. STRAH I KONTROLA

ispred sebe, a zatim ga obuhvatio rukama i sklopio ih ispred tanjira. „A sada,“ progovorio je, i dalje bez osmeha, „šta je na dnevnom redu?“ Sledećih nekoliko minuta, Džonson i Lauer [druga dva potpređsednika] razgovarali su sa Blekom o zgradi u San Hozeu [Kostarika]... Dodao sam poneki komentar, očiju uprtih u sir i krekere. Jedini način da dođem do jednog, osim da zamolim, bio je da ispružim ruku preko Blekove ruke; a svojim načinom na koji se direktno namestio nad mojim plenom Blek je jasno stavio do znanja da bi narušavanje njegove teritorije u tom slučaju predstavljalo ozbiljno kršenje bontona. Sedeo sam naslonjen još nekoliko minuta, odmeravajući zahteve svog zanemarenog stomaka s mogućim posledicama na moju karijeru. Konačno, pošto Blek još uvek nije pokazivao nijedan znak akcije, iskoristio sam kratku pauzu u diskusiji i upitao: „Šta misliš o malo krekera sa sirom, Eli?“ Blek je gledao u Lauera i kad sam ja postavio pitanje nije čak ni pogledao u mom pravcu. Palo mi je na pamet da nije čuo pitanje, te sam odlučio da ga preformulišem i pokušam ponovo. 7 Nastavio je razgovor o Kostariki i Maken je pokušavao, s malo uspeha, da ignoriše svoj stomak i uključi se u razgovor. Blek je naizmenično razgovarao s drugim potpredsednicima. A onda, postavljajući Laueru još neka pitanja, Blek je zahvatio meki sir svojim nožem, izabrao okrugli kreker sa poslužavnika i, kako je to Maken opisao: namestio kreker na vrhove svojih prstiju dok je pažljivo razmazivao oblu, primamljivu hrpicu sirnog namaza preko njegove površine. Kreker je stajao na vrhovima prstiju Blekove leve ruke najmanje narednih pet minuta. Postavljao je Laueru pitanja o visini zgrade s ulične strane i nadmorskoj visini. Raspitivao se o boji i materijalima korišćenim za izradu fasade, o nameni svakog sprata, veličini predvorja... Moje oči ni za trenutak nisu napuštale kreker... Ponovo sam se naslonio, ovog puta prihvatajući svoj poraz. 8 Tek tada, kad je Maken okončao svoje proteste, Blek je posegnuo preko stola i spustio kreker na Makenov tanjirić. Ostatak hrane generalni direktor je čuvao „u svom zagrljaju, kako bi samo on mogao da je deli ili čuva.“ Ova priča je ubedljiva ilustracija koja slikovito opisuje šta se dešava kad pojedinac odluči da koristi svoju moć da bi dominirao nad drugima. S jedne strane, Blekovi postupci deluju trivijalno. S druge strane, Blek je jasno pokazao Makenu i drugim ljudima za stolom da je on očigledno bio glavni i da se s njim ne mogu nadmetati. Zbog Blekovog samouverenog, proračunatog ponašanja, teško je uočiti da je on bio motivisan strahom. Ipak, iza ovog razmetljivca krio se čovek prestrašen mišlju da će ga smatrati nesposobnim i neinspirativnim liderom. Iznenađujuće je to što su diktatorske ličnosti generalno nesvesne straha koji pobuđuje njihove postupke. Oni opisuju svoje ponašanje kao „strategijsko... znanje kako se vodi igra“, ili jednostavno kao „biti rukovodilac“. Ipak, ispod ovih samoobmana nalazi se uznemirujući strah od ranjivosti i razotkrivanja njihove nesposobnosti. Diktatori postaju eksperti u minimiziranju mogućnosti da ih drugi ljudi ili događaji izigraju tako što se bore za položaje koji će im obezbediti vlast i nadmoć. 7 8

Thomas MacCann, An American Company (New York: Crown, 1976), 125-26. Ibid., 127.

73

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 8. STRAH I KONTROLA

Koja osećanja diktatorske ličnosti pobuđuju u ljudima iz svoje okoline? Zastrašenost, gnev, nesigurnost. Kad smo u prisustvu neke diktatorske ličnosti osećamo kombinaciju ljutnje i nesigurnosti. S jedne strane, ne volimo da neko nad nama upravlja. Ipak, s druge strane, nismo sigurni u sebe i kako da se nosimo s njihovom moći.

Osobine narcisoidnih ličnosti

Svi možemo da se prisetimo da smo videli kako neki dvogodišnjak govori roditeljima: „To je moje; hoću to... Džoni ima moju igračku.“ Sebičnost i samoživost je faza kroz koju svi prođemo u detinjstvu i koju najveći broj nas preraste. Narcisoidna ličnost je, prosto rečeno, dvogodišnjak u telu odraslog čoveka. Svi tipovi ličnosti predstavljaju kombinaciju više tipova. Diktatori mogu da imaju neke karakterne crte narcisoidnih ličnosti. Diktator izlazi na kraj sa strahom tako što dominira, dok se narcisoidna ličnost nosi sa strahom tako što ispoljava potrebu da je veličaju. Narcisoidna ličnost upravlja strahom tako što obezbeđuje divljenje drugih ljudi na uštrb svoje sposobnosti da bude osećajna prema drugima. Iz kliničke perspektive, ovakvo ponašanje i stavove nazivamo narcisoidnim. Reč narcizam potiče iz grčkog mita o Narcisu. Mladić se toliko zaljubio u svoj odraz u jezeru da je upao u jezero i utopio se. Narcizam se dakle odnosi na ispraznu zaokupiranost samim sobom. Narcisoidna ličnost je sklona da se bavi samo samom sobom, i ispoljava malu sposobnost da zaista saoseća s drugima. Ovaj tip kontrolišuće ličnosti živi u svom svetu s osećanjem da ima pravo na posebne prednosti i privilegije samo zbog onoga što jeste. Ova kontrolišuća ličnost poseduje nezajažljivu potrebu za potvrđivanjem i divljenjem. Majkl Makobi je pisao o ponašanju narcisoidnih ličnosti u nedavno objavljenom članku u Harvard Business Review (Harvardski poslovni pregled). Istakao je sledeća ponašanja narcisoidnih ličnosti: 1. To su emotivno izolovani pojedinci i veoma sumnjičavi. 2. Dobijaju izliv besa kad uoče opasnost. 3. Izuzetno su osetljive na kritiku uopšte i neće želeti da slušaju kad se osete napadnutim. 4. Slušaju samo one informacije koje traže i ne uče lako od drugih. 5. Ne vole da podučavaju, već više vole da indoktriniraju i drže govore. 6. Paradoksalno, iako je njima samima veoma teško da budu saosećajni, lično žude za saosećanjem od strane drugih ljudi. 9 Narcisoidne ličnosti znaju koga mogu da izmanipulišu i koriste ih za svoju dobrobit. Odnose posmatraju kao nešto što služi isključivo za njihove potrebe a ne za dobrobit drugih. U stvari, narcisoidne ličnosti osećaju da drugi imaju sreće što su u vezi s njima. Narcisoidne ličnosti su vešte u održavanju odnosa s pojedinim ljudima dok druge drže na odstojanju. Možemo da prepoznamo narcisoidne ličnosti u ljudima koji deluju „savršeno“ u svemu što čine. To su ljudi koji naizgled nemaju vidljivih slabosti ili problema i u stvari su često puta prilično talentovani. Ipak, narcisoidne ličnosti nemaju pravu sliku o sebi, pa za posledicu i deluju samo kao refleksija/odraz (nekog drugog). 9

Michael MacCoby: „Narcissistic Leaders: The Incredible Pros, the Inevitable Cons,“ Harvard Business Review, january-february 2000.

74

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 8. STRAH I KONTROLA

Narcisoidne ličnosti i percepcija/opažanje

Narcisoidne ličnosti žele da budu sigurne da ih ljudi iz njihovog okruženja doživljavaju kao superiorne i jedinstvene, s talentima i sposobnostima koje malo ko drugi poseduje. Žive s osećanjem da imaju pravo na to jer sami sebe doživljavaju kao posebne. Pošto doživljavaju sebe kao posebne, veruju da imaju pravo na najbolja mesta na bejzbol utakmici ili povlašćeni tretman u svom omiljenom restoranu. Narcisoidne ličnosti neprestano osmatraju svoj svet da bi videle kako drugi gledaju na njih i na one s kojima su povezani. Vode računa da se njihovi voljeni dobro oblače, dobro ponašaju i da su bolji od drugih. Na primer, narcisoidna majka nije zadovoljna kad njena kćerka uspe da uđe u lokalni ženski fudbalski tim; ona mora da bude najbolji igrač u timu. Poput diktatorskih ličnosti, narcisoidne ličnosti se trude da steknu odgovarajući društveni položaj, da nose markiranu garderobu, voze luksuzne automobile i žive u lepo uređenim kućama. Preterano se trude da budu savršeni u svemu što čine. Sva ponašanja i stavovi narcisoidnih ličnosti predstavljaju jasne pokazatelje toga kako su oni uravnotežili svoj strah od nesigurnosti i ranjivosti.

Narcisoidne ličnosti i bračni odnosi Ponašanje narcisoidne ličnosti može imati razoran uticaj na njen brak. Samoživi i sebični stavovi i ponašanja mogu prouzrokovati da se supružnik narcisoidne ličnosti oseća kao neoženjen (neudata), iako je u braku. Narcisoidna ličnost može da stvori atmosferu odvojenosti i otuđenosti od onih koje voli; ova kontrolišuća ličnost može da otera ljude od sebe svojim zahtevima. Narcisoidna ličnost može da iscrpi ljude, a naročito supružnika. Brilijantni umetnik Pablo Pikaso uklapao se u ovaj profil sa svojim ljubavnim odnosima. Njegova majka je upozorila njegovu prvu suprugu: „Ne verujem da bi ijedna žena mogla da bude srećna s mojim sinom. On postoji za sebe i ni za kog drugog.“ Pikaso je izjavio da postoje samo dve vrste žena, „boginja i otirač za noge“, i na kraju bi svaka od njegovih žena i ljubavnica iz prve kategorije prešla u drugu. „Kad umrem“, izjavio je Pikaso, „biće to brodolom, i kao kad ogromni brod tone, mnogi ljudi sa svih strana biće povučeni s njim.“ Bio je u pravu: po njegovoj smrti njegova druga supruga i jedna od prvih ljubavnica počinile su samoubistva, a njegova prva supruga i još jedna ljubavnica doživele su nervne slomove. Kao što je i tipično za narcisoidne ličnosti, Pikaso nikad nije ostvario onu iskonsku ljubav za kojom je čeznuo. „Pretpostavljam da ću umreti a da neću iskusiti šta znači biti voljen“, tužno je zaključio.10 Tokom godina radili smo na brakovima u kojima je jedan ili oba supružnika ispoljavao snažne narcisoidne stavove. Ponavljamo, takva kontrola vodi poreklo od pokušaja pojedinca da se izbori sa svojim strahovima. Ljudi u neposrednoj blizini narcisoidne ličnosti, uključujući supružnika, reaguju na više načina. Mogu da se osećaju inferiornim i tad žele da udovolje toj osobi da bi naišli na prihvatanje i odobravanje. Takođe mogu da osećaju potrebu da se nadmeću za ljubav narcisoidne ličnosti. Tokom vremena ljudi će osećati da su izmanipulisani, iskorišćeni i da nisu cenjeni kao pojedinci sa sopstvenom vrednošću. Njihov sopstveni strah od odbijanja može da ih vezuje za narcisoidnu ličnost, a da nikada ne shvate da je strah ono što pobuđuje i narcisoidnu ličnost. Oni će ili da se

10

Os Guinness, The Call (Nashville: Word, 1998), 88. 146

75

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 8. STRAH I KONTROLA

zaglibe u uzajamno zavisnom položaju, ili da se umore od neprestanih emotivnih zahteva i prekinu odnos.

Osobine pasivnih ličnosti

Kako može neko da bude pasivni kontrolor? Čini se da je to oksimoron. Kako može neko da beži i istovremeno da kontroliše druge? Svi poznajemo ljude koji su zbog svojih strepnji i strahova odlagali završavanje izveštaja na vreme, ili umesto suočavanja sa situacijom pustili da stvari idu svojim tokom bez ikakve intervencije s njihove strane. Njihova pasivna priroda tera ih da reaguju na svoj svet na neprimetan način. A oni ipak kontrolišu – svojom pasivnošću oni su izabrali da reaguju onako kako veruju da je najdelotvornije. Pasivne ličnosti su prisutne ali nisu voljne da se uključe jer se plaše odbijanja i napuštanja. Sećamo se da je neko jednom rekao: „Postoje dve grupe ljudi s kojima uspostavaljam odnose, moja porodica i svi ostali.“ On je time jasno govorio da drži druge na odstojanju kako ne bi morao da rizikuje da bude povređen. On ne bi kontrolisao svoju porodicu uz pomoć pasivnosti (nije se plašio svoje porodice), ali bi kontrolisao druge (njih se jeste plašio). Štit za odbijanje bola koji podižu pasivne ličnosti stvoren je da ih zaštiti po svaku cenu, čak i ako to znači da će usput da izgube prijatelje, saradnike, pa čak i porodicu. Njihova potreba za sigurnošću i bezbednošću je važnija u njihovim očima. Ličnosti koje kontrolišu na pasivan način je najteže uočiti – barem u početku. Ovo su ljudi koji spolja deluju kao najopuštenije osobe na svetu. Ali u sebi oni su toliko osetljivi, kao da su opremljeni emocionalnim radarom koji je naštimovan da hvata sve što može da prouzrokuje bol. Oni neprestano osmatraju svoje okruženje ne bi li uočili potencijalne opasnosti i štetu.

Taktike pasivnih ličnosti

Pa kako pasivna ličnost kontroliše? Prosto onako kako ime nagoveštava... izbegavanjem situacija koje podstiču anksioznost i prepuštanjem drugima da preuzmu odgovornost. Pasivne ličnosti se suočavaju sa svojim strahovima kao nojevi kad naslute opasnost; zabijaju glave u pesak i nadaju se da će opasnost proći. „Konačno sam otkrila kako da se složim sa svojim šefom“, izjavila je Deniz i počela da objašnjava ponašanje svog šefa koje je tipično za pasivne ličnosti. „Da vidimo. Odakle da počnem? Ne pitam ga ništa u šta nije dobro upućen niti razgovaram s njim o konfliktnim situacijama. Ne pitam ga kad je moja sledeća evaluacija ni da li ću dobiti povišicu ili zadatak za koji će mi trebati usmerenje. Ukoliko pokušam da pokrenem bilo koju od ovih tema, garantovano će izbegavati da se vidi sa mnom, neće se javljati na moje pozive, niti će odgovarati na moju elektronsku poštu. On nikad ne preuzima inicijativu; uvek moram ja.“ Kao što možemo da uočimo kod Denizinog šefa, pasivna kontrolišuća ličnost prisiljava druge da umire njen ili njegov nespokoj. Pasivne kontrolišuće ličnosti postaju eksperti u izbegavanju prisnosti u međuljudskim odnosima. Oni su učtivi i puni poštovanja prema drugima ali su izuzetno suzdržani po pitanju zbližavanja. Pasivne kontrolišuće ličnosti obično izazivaju tri reakcije kod drugih. Prvo, ljudi oko pasivnih ličnosti preispituju svoje sopstvene potrebe i vrednost. Pošto pasivne ličnosti ne žele da razgovaraju o teškim situacijama i osećanjima, ostavljaju ljude u sumnji da su njihovi zahtevi bili nerazumni ili nebitni. Drugo, ljudi oko pasivnih kontrolišućih ličnosti često se razljute što moraju da preuzmu

76

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 8. STRAH I KONTROLA

neželjenu odgovornost zahvaljujući razvijenim veštinama pasivnih ličnosti da izbegnu teške situacije. Treće, ljudi koji su u kontaktu s pasivnim kontrolišućim ličnostima osećaju zbunjenost zbog mešovitih poruka koje dobijaju. S jedne strane, pasivne ličnosti žele da imaju odnose sa drugima i potrebni su im ljudi u svojim životima. S druge strane, oni žele odnos sve dok im je zajamčena prihvaćenost i sigurnost – želja koju pokreće njihov neprestani strah. Shodno tome, ljudi u blizini pasivnih kontrolišućih ličnosti nisu sigurni kakvu vrstu odnosa ta kontrolišuća ličnost zaista želi.

Osobine zaštitničkih ličnosti

Emili je na granici izdržljivosti. „Ponekad poželim da protresem svoju majku i povičem: ‘Prestani da postupaš sa mnom kao da sam dete! Samo me pusti da odrastem!’“ Emilina majka je klasični primer zabrinute osobe. „Iako živim sama zove me svakog jutra da proveri da li sam ustala na vreme za posao. Uveče zove i prelazimo Dvadeset Pitanja.“ Emili nastavlja: „Kad sam joj nagovestila da želim da budem samostalna rekla je da sam nezahvalna za sve što čini za mene.“ Emilina majka je zaštitnička kontrolišuća ličnost. Ove ličnosti obleću oko svojih voljenih obično kao način pokazivanja ljubavi i brige. Ipak, primaoci njihove brige ih doživljavaju kao manipulativne i dominantne. Čini se da ih više zanima da nateraju druge da čine ono što oni žele da bi mogli da se osećaju bolje nego da zaista pomognu da tuđi životi bolje funkcionišu. Zaštitničke kontrolišuće ličnosti pokreće njihov strah da će njihov svet da se sruši. Uverene su da neće moći da prežive ako njihovi voljeni budu povređeni. One imaju dobre namere kad kontrolišu ljude oko sebe ali ih pokreće njihov sopstveni strah i bol. Zaštitničke ličnosti tako marljivo brinu o drugima jer se neprestano bore protiv svojih strahova od neuspeha, odbijanja i napuštanja. Intenzitet ovih strahova je direktno proporcionalan količini bola koji su iskusili u svojim životima. Godine njihovog detinjstva snažno su uticale na to kako posmatraju sebe i one koje vole. Njihov bol potiče iz iskustava sa majkama, očevima, braćama i sestrama, ili drugim bitnim osobama koje su ih, na različitim nivoima, duboko povredile. Zbog toga imaju nisko mišljenje o sebi. Doneli su odluku da pokušaju da kontrolišu svoje odnose s drugima kako bi se postarali da ne budu povređeni ponovo. Konačna posledica za ove pojedince jeste da su razvili veliku potrebu da se osećaju sigurnim u odnosima s drugima. Niko od nas ne želi da živi u uslovima bilo koje vrste koji su štetni po druge ili nas same. Kad kontrolišemo ponašamo se na načine koji obezbeđuju za nas najveću moguću količinu sigurnosti. Zaštitničke kontrolišuće ličnosti pogrešno veruju da mogu da obezbede sigurnost ako kontrolišu sve u svojim životima i životima drugih. Ovaj tip kontrolišuće ličnosti veruje da ljudi oko njega neće moći da funkcionišu dobro ukoliko on ne upravlja njihovim životima. Zaštitnička kontrolišuća ličnost se plaši da će ljudi do kojih joj je stalo iskusiti bol ako ih ona (ili on) ne zaštiti.

Zaštitničke ličnosti i emotivna ravnoteža

Zaštitničke kontrolišuće ličnosti nastoje da održe svoju emotivnu ravnotežu. Njihova emotivna ravnoteža je nesputana kad misle da se sve odvija dobro, a onda odjednom, poput groma iz vedra neba, iskuse neočekivani bol. Oni se odlučno bore protiv toga da čuju od drugih da su napravili propust ili da ih ne poštuju zbog brižnih dela koja čine. Poput pada niz stepenice, bilo koje od ovih iskustava gurnuće zaštitničke ličnosti u reaktivno stanje u kom žele da poprave situaciju.

77

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 8. STRAH I KONTROLA

Potrebno im je da održavaju sva negativna osećanja na minimumu, želeći samo da iskuse ljubav i prihvaćenost od strane drugih ljudi. Intenzitet tih potreba temelji se na tome da nisu primali bezuslovnu ljubav koja im je bila potrebna kad su bili mlađi. Kao odrasli ljudi oni žele da im njihov svet pruži ono što im je nedostajalo kad su bili deca. Zbog ovog bola s kojim se nisu suočile, zaštitničke ličnosti su sklone da postanu veoma osetljive na razotkrivanje kada osete da su načinile propust, strahujući da će biti potpuno napuštene. Nešto što može da deluje kao da potiče iz potrebe za dominiranjem zapravo je prikrivanje očajničkog straha od ranjivosti. Suština njihove kontrole je njihova potreba da reše svoje strahove. Njihova osnovna motivacija je: ako ja kontrolišem druge, onda neću da budem povređen i mogu da dobijem šta mi je potrebno. Takav je bio Robert. On je birao šta će njegova žena da obuče, nedeljni meni, dekoraciju za kuću i odlučivao s kim će da se druže. Kad se Doroti našalila da je pretvara u ženu kakvu je oduvek želeo, on se prigušeno nasmejao i priznao da preterano kontroliše. Na pitanje zašto je takav, objasnio je: „Odrastao sam učeći da možeš da veruješ samo sebi. Pretrpeo sam dovoljno bola u svom životu za dva životna veka! Kad kontrolišem sve, uključujući i svoje najbliže, mogu da se pouzdam da će moj život teći dobro.“ Za Roberta, što se više trudio da kontroliše ljude oko sebe (naročito svoju suprugu) – njihova osećanja i događaje u njihovim životima – sve više su izmicali kontroli. Uzroci kontrolišućeg ponašanja Možemo da uočimo iz različitih stilova kontrolisanja kako kontrolišuće ponašanje može biti kontraproduktivno. Kad se borimo s kontrolišućim ponašanjem, javlja se stres kod nas i onih koje pokušavamo da kontrolišemo. Prevazići ove destruktivne modele ponašanja znači uvideti da zaista, bez obzira na to koliko nam se činilo da upravljamo događajima i ljudima oko sebe, nemamo kontrolu. Kontrolišuće ponašanje može da se javi kao posledica bilo kojeg od sledeća tri razloga: 1. Plašimo se neuspeha, odbijanja, napuštanja, ili smrti. 2. Imamo potrebu ili kombinaciju potreba koje nisu zadovoljene (odnosno, nisu saslušane ili ispoštovane). 3. Imamo niz neispunjenih želja. Razlika između potrebe i želje je u tome što naše želje predstavljaju način na koji će naše potrebe biti zadovoljene. Na primer, svi imamo potrebu da budemo voljeni. Pojedini ljudi žude da se ta potreba zadovolji putem ljubaznih dela dok drugi žele da čuju reči pohvale. Oslobađanje od kontrolišućeg ponašanja U opštem slučaju, ključni pokazatelj da počinjemo da usvajamo kontrolišuće ponašanje ili stavove jeste kada otkrijemo da postajemo razdražljivi i gnevni. Izazov za sve nas je razvijanje sposobnosti za prepoznavanje i izražavanje svojih konkretnih strahova pre nego što se oni preobraze u gnev. Takođe treba da naučimo kako da izrazimo svoje potrebe na takav način da se naša molba doživi kao pozivnica upućena onima koje volimo – a ne kao zahtev. Na kraju, potrebno je da izričito saopštimo drugima svoje želje o tome kako želimo da se naše potrebe zadovolje. Sledi nekoliko pitanja koja biste možda želeli da postavite sebi ukoliko ste utvrdili da kontrolišete, ako vam je neko nagovestio ili vam otvoreno rekao da kontrolišete.

78

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 8. STRAH I KONTROLA

• Šta bi, po vašem mišljenju, moglo da se desi ako ne kontrolišete određenu situaciju ili osobu? • Razmislite o tome čega se uglavnom plašite da će se desiti. Da li se plašite odbijanja? Neuspeha? Da ćete biti napušteni? Kad odgovorite na ova pitanja, preduzmite sledeće korake za oslobađanje od kontrolišućeg ponašanja: 1. Budite svesni da možete pogrešno da se osećate odgovornim za tuđe ponašanje i emotivne živote. 2. Identifikujte šta možete stvarno da kontrolišete (na primer, svoj raspored, prehrambene navike, sebe). 3. Postanite više usmereni ka sebi (interno). Radije nego da se fokusirate na svoje okruženje, usredsredite se na to šta možete da promenite kod sebe kako biste bili mirniji. 4. Pozovite druge da vam pomognu u procesu promene. Zamolite nekog kome verujete da vam pomogne da prepoznate kad se vraćate starom modelu kontrole. 5. Zamolite za iskrenu reakciju drugih. 6. Budite ponizni. Odbijte da se ponašate na načine koji vas stavljaju u nadređeni položaj. Odbijte da ulazite u igre moći. 7. Shvatite da je potrebno vremena za promenu modela ponašanja koje ste usvojili. 8. Odlučite da ne kontrolišete svoje kontrolisanje. Oslobodite sebe i druge Jednom smo čuli staru japansku legendu koja nas je podsetila na potrebu da se oslobodimo svoje želje da kontrolišemo. Jedan mali dečak je pronašao sićušnog vrapca sa slomljenim krilom u šumi iza svoje kuće. Dečačić je uneo pticu unutra i nežno i brižno je negovao da ozdravi. Mnogo je zavoleo tu ptičicu; postala mu je poput naročitog prijatelja. Nakon izvesnog vremena krilo ptičice je zaraslo. Lepršala bi krilima neobuzdano i udarala o rešetke kaveza. Dečakov otac je to primetio i rekao mu: „Sine, vreme je da je pustiš. Stvorena je za divljinu.“ Izneli su kavez napolje i dečak je nežno podigao pticu iz kaveza. Sićušna ptičica je istog trenutka naslutila svoju slobodu i počela da leprša krilima. Dečak je zatvorio šaku, strahujući da će izgubiti ptičicu zauvek. Otac se okrenuo prema sinu. „Sine moj,“ blago je rekao, „moraš da otvoriš ruku. Znam da je voliš, ali ako je držiš ovako čvrsto možeš da joj slomiš krhka krila.“ „Ali ako otvorim ruku odleteće!“ povikao je dečak. „Možda“, odgovorio je otac. „Ako je pustiš možda će se vratiti. Ali ako je stisneš čvrsto kao što sada činiš sigurno ćeš je izgubiti i povrediti. Jedini način da zadržiš nešto neobuzdano i slobodno je sa otvorenom rukom.“ Ovaj mali dečak je na bolan način naučio da osloboditi se kontrole ne znači samo osloboditi se svojih strahova već i izabrati ljubav. Bez obzira na vrstu kontrole s kojom se mi sami ili oni koje volimo bore, potrebna je velika hrabrost za oslobađanje od potrebe da se kontroliše. Tek tada otkrivamo da počinjemo da učimo kako se voli.

79

9. Kad gnev nadjača naše strahove Upoznali smo neprijatelja i to smo mi. P OGO (JUNAK IZ STRIPA) Jednog Božića odveli smo prijatelje koji nikad pre nisu posetili grad velik poput Čikaga u Aveniju Mičigen da vide ukrase. Poznata u gradu kao „Veličanstvena milja“, Avenija Mičigen bila je zakrčena saobraćajem, što se moglo i očekivati. Vozili smo se ulicom kad se saobraćaj iznenada zaustavio, ostavljajući otprilike jednu trećinu našeg automobila u položaju u kom je blokirao vozača koji je želeo da se uključi u drugu traku. Pomerili smo se što smo dalje mogli a da ne udarimo automobil ispred sebe. Iznenada, bez upozorenja, vozač kog smo blokirali se razbesneo. Kad smo konačno mogli da se pomerimo napred, on je iskočio iz svog auta, počeo da vrišti na nas i pakosno udara po našoj haubi! Naši prijatelji su razrogačenih očiju posmatrali ovog čoveka kako besni. Bilo je teško ubediti ih da ovo nije bio svakodnevni doživljaj u Čikagu! Nekako je to što smo mi blokirali automobil ovog čoveka u saobraćaju kod njega pokrenulo oslobađanje sveg nakupljenog stresa i teskobe u njegovom životu. Iako je njegova reakcija bila ekstremna, većina nas je doživela da nam se ispreči drugi vozač i osetila kako u nama raste bes. Neki od nas koriste nepristojne reči, dok drugi upotrebljavaju jedan oblik simboličnog jezika koji se odlikuje neobuzdanim, neprijateljskim gestovima. Kad prođe opasnost, odmah duboko udahnemo i kažemo: „Mogao sam da poginem da nisam iznenada skrenuo s puta.“ Kad to shvatimo, naša srca divljački udaraju dok mi preživljavamo iznenadni strah shvatajući šta je moglo da se desi. C. Lesli Čarls, pisac knjige Zašto su svi tako mrzovoljni? (Why Is Everyone So Cranky?) napisao je: „Mi smo preopterećeni, zatrpani poslom, obasuti obavezama i previše trošimo... Uprkos tome što imamo porodice, dobra radna mesta, zdravlje i veliku imovinu, osećamo se izolovano, otuđeno i zapostavljeno. Neki su hronično ljuti toliko dugo da ne znaju kako da se toga oslobode i plaše se onoga što bi moglo da se desi ako to i učine.“ 1 Bes je postao svakodnevna navika za većinu ljudi. Borba za naša prava je postala prioritetna i zamenila je običnu uljudnost. Od studenata pod stresom do preopterećenih poštanskih radnika, mi smo društvo na ivici sloma. S naletom faksova, elektronske pošte, pejdžera i mobilnih telefona, ima malo mesta za pronalaženje olakšanja. Kao što je jedan čovek izjavio: „Sve što želim za Božić je ‘bestelefonska žica’2“ „Takozvani drumski bes je neka vrsta kulturne srdžbe“, napisao je Leon Džejms, koautor knjige Drumski bes i agresivna vožnja: Izbegavajte rat na autoputu (Road Rage and Aggressive Driving: Steering Clear of Highway Warfare). On je napomenuo da se „način na koji izražavamo svoj bes... kulturno prašta ili sankcioniše“. 3 Foks televizija koja prikazuje Simsonove, popularni crtani film koji ismeva američku kulturu, emitovala je epizodu u kojoj se Mardž, majka jedne krajnje haotične porodice, prikazuje u jednoj takvoj situaciji izliva drumskog besa. Vozila se u porodičnom novom sportskom automobilu i zatekla se zaglavljena iza pogrebne povorke. Zaobišla je povorku vičući: „Sklanjajte taj leš s druma! 1 2 3

C. Leslie Charles, Why Is Everyone So Cranky? (New York: Hyperion, 1999), 369,8. Igra reči: umesto „bežični telefon“ (prim. prev.) Leon James and Diane Nahl, Road Rage and Aggressive Driving (NewYork: Prometheus, 2000), 48.

80

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 9. KAD GNEV NADJAČA NAŠE STRAHOVE

Ulice su za žive!“ Tada je zaustavljena, kažnjena i poslata u saobraćajnu školu. U sledećoj sceni vidi se Mardž kako mirno sluša instruktora, narednika Krua, kako govori učenicima: „Zato kad izađete da se provozate, setite se da ostavite svoj ubitačni gnev tamo gde mu je i mesto – kod kuće.“ Gnev izvire iz straha Gnev je emocija koju doživljavamo na raznim nivoima – od razdraženosti do žestokog besa. Možemo da sakrijemo svoj gnev ili ga otvoreno izrazimo. On može da bude destruktivna emocija kad teži da povredi nekog drugog, gaji neopraštanje ili podstiče na osvetu. Geri Kolins je zapisao: „Gnev, otvoreno izražen, namerno sakriven od drugih ili nesvesno izražen, u osnovi je gomile psiholoških, fizičkih i duhovnih problema. Iza većine usijanih naravi i preterano stresnih života je koren straha. To može da bude strah da nećemo da dobijemo unapređenje za kojim čeznemo, strah da ćemo nastradati na autoputu, strah da nećemo biti sposobni da odgovorimo na sledeći izazov s kojim se susretnemo, ili strah da nećemo na vreme stići na važan sastanak. Kad god nam se ukaže situacija koja nas plaši, ako ne vidimo izlaz, potežemo svoju poslednju primitivnu odbranu – razbesnimo se. Poput psa sateranog u ćošak, režimo, propinjemo se i zavijamo kako bismo zaplašili svoje napadače. Kad postanemo ovako ugroženi, skloni smo da gubimo kapacitet za razmišljanje. Kao što je to Robert Grin Ingersol opisao: „Gnev gasi lampu razuma.“ Kad gnev izvire iz straha, svu svoju energiju automatski usmeravamo na svoju nesumnjivu potrebu da zaštitimo sebe; ovo nas zaslepljuje tako da ne vidimo da se ponašamo agresivno prema onima oko sebe. Kad god osetimo da smo u opasnosti, bez obzira na uzrok, naša prirodna sklonost biće da se osećamo povređenim, prisiljavajući nas da podignemo svoje odbrambene zidove. Shodno tome, sva naša pažnja se usmerava na ispunjavanje naše potrebe da zaštitimo svoje interese. Automatski postajemo manje zainteresovani za druge i njihovu dobrobit. Kad god prihvatimo svoje strahove, štitimo svoje sopstvene interese i razgnevimo se, postajemo nesposobni da prihvatimo one oko sebe. Intenzitet gneva i straha Intenzitet našeg gneva je uvek proporcionalan dubini naših strahova i intenzitetu naših potreba. Bez obzira šta je problem – hrana, ljubav, utočište ili finansije – kad se plašimo da naše potrebe neće biti zadovoljene, nivo naše zabrinutosti raste izazivajući nas da preobrazimo svoj strah u gnev. Proces ovog preobražaja je predvidiv poput zvezda koje se pojavljuju svake noći. Kad naše osnovne potrebe, poput sigurnosti i bezbednosti, nisu zadovoljene, počinjemo da se plašimo da nikada neće biti zadovoljene. Pokušavamo da kontrolišemo svet oko sebe da bismo osigurali reakciju na svoje potrebe. Što duže naše potrebe ostaju nezadovoljene postajemo uplašeniji i intenzivnije kontrolišemo. Ako naši zahtevi, taktike ili manipulacije ne rezultiraju zadovoljenjem naših potreba, naši strahovi rastu. Kako se naši strahovi povećavaju mi ih ojačavamo većim gnevom i kontrolom. Ova paradigma „strahom do gneva“ često se ostvaruje u odnosima u kojim naša potreba za ljubavlju nije zadovoljena. Za neke od nas, kad naše potrebe u nekom važnom odnosu nisu zadovoljene, naša neposredna reakcija je ispoljavanje određenog stepena ljutnje prema osobi za koju smatramo da uskraćuje ljubav. Ojačavamo svoj strah da naše potrebe neće biti zadovoljene tako što ispoljavamo određeni stepen ljutnje. Shodno tome, osnovna uloga koju strah igra u našim životima je da bude zaštitnik i branilac naših neispunjenih želja, nezadovoljenih potreba i strahova.

81

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 9. KAD GNEV NADJAČA NAŠE STRAHOVE

Začarani krug strah-gnev-kontrola Znamo da kad dve naelektrisane žice dođu u kontakt, lete varnice. Znamo da kad se hladni i topli front sretnu, verovatnoća oluje s grmljavinom se povećava. Ista verovatnoća za nestabilnost postoji i u međuljudskim odnosima. Uvek kad dvoje ljudi vodi razgovor, svi su izgledi da će tokom tog razgovora prolaziti kroz različite nivoe i intenzitete mogućeg sukoba. Vođenje zdravog i produktivnog života zahteva da upravljamo svojim strahovima i gnevom tako što učimo kako da svoje potrebe i želje iznosimo otvoreno i bez odbrambenog stava. Rešavanje problema u našim životima može prouzrokovati da mnogi ljudi upadnu u svoj sopstveni interaktivni začarani krug. Da li su to muž i žena, otac i ćerka, šef i podređeni, ili neki drugi par, njihovi začarani krugovi prikazuju ono što nazivamo petljom. Petlja u odnosu nastaje kad jedna osoba unese svoje različite sisteme vrednosti i poglede na svet u proces komunikacije. Poput psa koji juri mačku u krug, petlje u odnosima nastaju kad dela jedne osobe izazivaju drugu osobu da reaguje na određeni način. Kad neko dodatno optereti svoje strahove gnevom i zapadne u petlju, on to obično čini mnogo više s onima koje najbolje poznaje i najviše ceni. S onima koji su mu samo poznanici on se obično uzdržava od iznošenja svojih najdubljih potreba iz straha od odbijanja. Svaki bračni par koji smo savetovali tokom godina iskusio je, do određenog stepena, zapadanje u začarani krug strah-gnev-kontrola. Ja (Rej) bio sam očevidac ovog začaranog kruga na delu kad su Sandra i Džoel došli u ordinaciju na savetovanje. Sandra je ubrzo bila spremna da eksplodira. Objasnila je da je Džoel ponovo prokockao svoj platu. Njihova finansijska situacija je, u najboljem slučaju, bila nestabilna. Postajalo je sve teže plaćati račune na kraju meseca s četvoro dece koje je trebalo nahraniti i obući. Dok je Sandra govorila, Džoel je postajao sve ukočeniji na svojoj stolici. Pitao sam ga za njegovu reakciju na pritužbe njegove supruge. „Ovo je ono što me čeka kod kuće. Ona stalno ispoljava kontrolu i gnev. Zbog toga se držim podalje. Više se zabavljam s momcima nego s njom.“ „Kako držanje podalje od kuće i zabavljanje s momcima pomaže porodici?“ Džoelu je postalo nelagodno i pognuo je glavu. Zatim je tiho odgovorio: „Ne pomaže nikako.“ Blago sam ga pogledao i upitao šta njegovo ponašanje govori o njegovim potrebama. Džoel je odgovorio: „Na poslu sam pod velikim pritiskom. Trudim se da radim prekovremeno što više mogu jer znam da nam je potreban novac da pokrijemo račune. Ali ponekad pritisak na poslu i kod kuće postane prevelik i moram negde da se izduvam i tako odem u kockarnicu s momcima.“ Okrenuo sam se prema Sandri i upitao je da li je ikad čula svog supruga da izražava svoja osećanja na ovaj način. „Mislim da nikada pre nisam čula Džoela da na ovakav način izražava svoja osećanja“, odgovorila je. Izraz na njenom licu je omekšao i ton njenog glasa je govorio: „Volela bih da čujem još njegovih pravih osećanja.“ Često smo posmatrali kako se srca smekšavaju kad dvoje „igrača“ otkriju svoje stvarne potrebe i izraze svoja osećanja. Svaka osoba čezne da ima nekog s kim može iskreno da podeli svoja osećanja i od koga može da primi utehu. Kad oni koji su upali u začarani krug strah-gnev-kontrola konačno dođu do srži svog bola, shvate potrebu za promenom. Kad sam detaljnije objasnio Sandri i Džoelu dinamiku njihove petlje počeli su da prepoznaju stvarne razloge svog ponašanja i stavova. Dok smo Džoel i ja razgovarali o razlozima iza njegovog kockanja on se još više otvorio. Osećao se kao gubitnik jer nije bio sposoban da zaradi više novca za svoju porodicu. Objasnio je: „Osećam se tako postiđeno. Zar muškarac ne treba da izdržava svoju porodicu?“ Dožel je nastavio: „Kad se 82

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 9. KAD GNEV NADJAČA NAŠE STRAHOVE

Sandra razbesni i počne da ispoljava kontrolu, osećam da me kritikuje, zbog čega se osećam još usamljenije i još više kao gubitnik.“ Uskoro je Džoel počeo da shvata da je njegova zavisnost od kockanja bila njegov način lečenja bolnog straha od neuspeha i izbegavanja užasnog bola zbog ženinog odbijanja. Dalje je priznao da je njegov bes bio način da je drži podalje da bi ga ostavila na miru i da ga ne bi podsećala na njegove neuspehe. Dok je Džoel sve ovo otkrivao i povezivao, Sandra je mogla da uoči dobru volju i toplo srce svog supruga. Kad je videla Džoelovu otvorenost u priznavanju svojih potreba i osećanja Sandra je počela da priznaje svoje sopstveno kontrolišuće ponašanje. U duhu otvorenosti i rasuđivanja, Sandra je izjavila: „Razlog iz koga bih ponekad počela da kontrolišem jeste da sam se ponekad plašila da naša deca neće biti zbrinuta na pravi način. Vidite, jedno od dece ima invaliditet koji nam redovno očisti štednu knjižicu. Kad se Džoel povuče i ne reaguje na moje strahove, ja se razbesnim.“ Džoel se oglasio sledećim rečima: „Zbog toga se ja distanciram.“ „I Džoel, kad to učiniš,“ napomenula je Sandra, „osećam se napuštenom i ostavljenom sa svim problemima.“ Tokom vremena oboje su naučili kako da dele svoja osećanja otvoreno i iskreno, bez optuživanja i osuđivanja. Postepeno su počeli da menjaju neke od svojih godinama sticanih modela ponašanja. Da bismo postali dobri u upravljanju strahom neophodna je naša spremnost da identifikujemo i izrazimo svoje strahove otvoreno pre nego što ih preobrazimo u ljutite reakcije. Razumevanje svog sopstvenog ponašanja uvek prethodi sposobnosti da se preduzme akcija i mogućnosti da se doživi prava promena. Oduzimanje moći strahu Uvek kad jasno identifikujemo svoje strahove oduzimamo im moć koju imaju nad nama. I Sandra i Džoel su se suočili sa svojim strahovima tako što su utvrdili čega i zašto su se plašili. Kad je Sandra identifikovala svoj strah da Džoel nije želeo da izdržava svoju porodicu, mogla je da uoči da Džoel razmišlja upravo suprotno: on je bio toliko opterećen svojom sposobnošću da izdržava da je razmišljao o malo čemu drugom. Džoel je zauzvrat mogao da izrazi svoj strah da Sadra nije verovala u njega. On je takođe shvatio da su njegovi strahovi neosnovani. Sandra ga je podržavala, ali je dozvoljavala svom strahu da nadvlada njene reakcije prema Džoelu. Razmenjujući svoje strahove, po prvi put su mogli da čuju obostrana prava osećanja. Ovo je položilo temelj za to da svako od njih podrži ono drugo radije nego da stvori drugi sukob koji bi poslužio samo za to da ih još više udalji. Ispoljavanje gneva na pogrešne načine Svi se suočavamo s gnevom na jedinstven način. Neki od nas se izdiru na druge kad preobrazimo svoj strah u bes; drugi internalizuju osećanja ispoljavajući svoj gnev na suptilnije načine. Uočili smo tri uobičajena nezdrava načina na koje ispoljavamo svoj gnev kad nas pokreće strah. To su: (1) potiskivanje gneva, (2) agresivno ispoljavanje gneva i (3) ispoljavanje gneva putem lukavstva.

83

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 9. KAD GNEV NADJAČA NAŠE STRAHOVE

1. Potiskivanje gneva

Kad cenzurišemo ili potiskujemo gnev, mi automatski svoja osećanja „živa sahranjujemo“. Potisnut duboko u nama, ovaj gnev počinje da nas nagriza, trujući naše duše. U tom trenutku naša sposobnost da prepoznamo uzroke svog gneva gotovo je eliminisana. Kad potiskujemo svoja osećanja postajemo nesposobni da odredimo šta zaista osećamo. Utrošimo 70 procenata svoje emotivne energije kad potiskujemo svoju tugu, gnev, strah i bol, tvrdi psihijatar Fric Perlz. Potiskivanje ovih osećanja je oduzimanje svoje ljudske životne snage. Ako nastavimo da zadržavamo u sebi svoja osećanja, automatski narušavamo svoju emotivnu ravnotežu. Započinjemo polagani proces otvrdnjavanja svojih srca. Možda ste upoznali nekoga ko je postao emotivno hladan. On ili ona može da tvrdi nešto poput: „Samo slabići pokazuju svoja osećanja.“ Ta osoba uopšte ne vidi vrednost u osećanjima. Njegova ili njena odbrana od bilo kakvih osećanja, posebno dinamičnijih emocija kao što su strah i gnev, jeste da izgledaju kao da ništa ne može da ih potrese. Ovaj pojedinac deluje kao da ima potpunu kontrolu. Potiskivanjem osećanja ljutnje/straha on dobija osećaj da uopšte nije dužan da se suoči sa ovim osećanjima. Odrasli mogu da potiskuju lični gnev iz mnogo razloga. Uobičajeni razlog je da su kao deca uočili da se ljutnja potiskuje u njihovima porodicama. Snažna poruka u pojedinim porodicama bila je da je ljutnja destruktivna i da ne treba nikad da se ispoljava. S druge strane, pojedini ljudi koji potiskuju ljutnju odrasli su u porodicama gde su doživeli da se mnogo besa izražava na destruktivne načine; kao odgovor na to, oni su rešili da obuzdavaju ljutita osećanja kad odrastu. Mnogi ljudi koji potiskuju svoja osećanja besa mogu da veruju da nemaju pravo da budu ljuti. Vide sebe kao manje brižne i blagonaklone ljude ako se ljute. Takođe mogu da veruju da će njihova ljutnja da povredi drugu osobu i zaključuju da je bolje da potisnu to osećanje. Ljutnja koja se zanemari preobraziće se u ogorčenost. Na kraju, potiskivanje ne samo da vodi do ogorčenosti, već i do zdravstvenih poremećaja i narušenih odnosa s Bogom i drugim ljudima. Uz to, potisnuti gnev tokom vremena može da se razvije u depresiju i/ili anksioznost. Sledeći spisak pomoći će vam da utvrdite da li ste skloni potiskivanju svojih osećanja kad se naljutite.

□Veoma mi je važan spoljašnji izgled. □Ja sam povučena osoba. □U svakoj situaciji volim da se čini da sve držim pod kontrolom. □Smatram da se problemi rešavaju sami od sebe bez potrebe za pretresanjem istih. □Ponekad sam kivan/kivna. □Patim od oboljenja povezanih sa stresom (poput glavobolja, stomačne kiseline). □Sklon sam izbegavanju situacija u kojima se ispoljavaju snažne emocije. □Ne vidim šta dobro može proizaći iz žestokog ispoljavanja emocija. □Lako me savladaju stresne situacije. □Borim se s napadima depresije i/ili anksioznosti. 2. Agresivno ispoljavanje gneva

Da li posmatrate svoj gnev kao oružje? Oni koji postaju agresivni često osećaju da nemaju drugog izbora osim da pokažu svoje frustracije. Možda nesvesno govorite: „Uplašen/a sam upravo sad i ne znam kako da kontrolišem situaciju.“ Moguće je da tada istresate svoja osećanja na druge.

84

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 9. KAD GNEV NADJAČA NAŠE STRAHOVE

To možemo da učinimo na nekoliko načina: izdiranjem, vikanjem, zaplašivanjem, okrivljivanjem i/ili kritikovanjem drugih. Neki od nas mogu posmatrati ispoljavanje gneva kao način da se ispolje snaga i moć u određenoj situaciji i da se ublaže lična osećanja inferiornosti. Ovo se često naziva „efektom šepurenja“. Poput leptira paunca koji širi svoja krila do punog raspona da zaplaši svoje napadače, mi izigravamo čvrstoću sa svojim gnevom da bismo naterali one koji nas ugrožavaju da se povuku. To takođe može da drži ljude oko nas na emotivnoj distanci da se ne bismo izložili opasnosti tako što bismo morali da se emocionalno zbližimo. Narcisoidne i diktatorske kontrolišuće ličnosti, o kojima govorimo u osmom poglavlju, često će agresivnije ispoljiti svoj gnev. Često smo otvoreno agresivni na račun druge osobe. Zahtevamo da drugi misle na nas i zadovolje naše potrebe, a ipak možda nismo svesni koliko žestoko navaljujemo. Kad bacač lopte u bejzbolu zamahne jače da bi još malo povećao maksimalnu brzinu lopte i zatim pogodi udarača štapom, njegova potreba za brzinom prevazilazi njegovu sposobnost da bude precizan. Isto tako, kad agresivno ispoljavamo svoj gnev, naše neposredne potrebe mogu biti zadovoljene, ali na kraju žrtvujemo kvalitet određenog odnosa. Takođe rizikujemo da fizički povredimo druge i ugrozimo svoje sopstveno fizičko i mentalno zdravlje. Da bismo vam pomogli da utvrdite da li agresivno ispoljavate gnev, sastavili smo sledeći spisak.

□Volim da „kažem kako stoje stvari“ i ako se drugima to ne dopada, to je njihov problem. □Sve više i više podižem glas kad sam usred rasprave. □Smatram da je važno za druge da znaju moje gledište. □Sklon sam da budem nepopustljiv u tome da se drugi slože sa mnom. □Kad nešto pođe naopako, ja se tako jako posvetim rešavanju problema da previdim osećanja drugih ljudi. □Sklon sam da posmatram razmenu argumenata kao bitku, koja se dobija ili gubi. □Znam da budem energičan i grub u svojim nesuglasicama s drugima. □Sklon sam da prvi izražavam svoje mišljenje. □Znam da budem tvrdoglav. 3. Ispoljavanje gneva putem lukavstva

Treći nezdravi način na koji možemo da ispoljavamo svoj gnev je služeći se lukavstvom, koje uključuje najmanju dozu rizika za nas lično. Naš gnev se ispoljava, ali na indirektan način; tako će muž kog nervira zvocanje njegove supruge da iznese smeće ponovo da „zaboravi“ da iznese smeće kad se za tim ukaže potreba. On tada uočava frustraciju svoje žene i doživljava momentalno oslobađanje od svojih ljutitih osećanja. Ljudi koji ispoljavaju svoj bes putem lukavstva obično osećaju nedostatak poverenja u svoju sposobnost da ispolje svoj gnev na direktan način. Shodno tome, njihov bes će izbiti na površinu na takav način da će drugima biti teško da ga brzo prepoznaju. Oni koji upotrebljavaju lukavstva plaše se neuspeha i odbijanja tako intenzivno da se povlače na svaki nagoveštaj snažne emocije. Zbog toga su skloni da deluju više u tajnosti nego otvoreno – plaše se da će njihove ideje i osećanja naići na odbijanje. Izraz: „Ja se ne ljutim; ja vraćam milo za drago“ može da se „pripiše“ onima koji ispoljavaju svoj gnev uz pomoć lukavstva. Pasivne kontrolišuće ličnosti često ispoljavaju svoj gnev na ovakav način.

85

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 9. KAD GNEV NADJAČA NAŠE STRAHOVE

Oni koji su lukavi biće skloni odugovlačenju ili kašnjenju kako bi poslali poruku onima koji ih ugrožavaju ili ljute. Kad kasnimo govorimo: „Ne dopada mi se da mi ti govoriš šta da radim, pa ću ti svojim delima pokazati ko je zaista glavni.“ Radije nego da otvoreno ispoljimo svoj bes, kivni smo i indirektno kažnjavamo osobu na koju se ljutimo. Smatramo da, ako budemo pošteni, mogli bismo da ugrozimo svoju sposobnost da steknemo i zadržimo nadmoć. Sledi spisak za ocenu da li je ovo vaš stil.

□Sklon sam durenju da bi bilo po mome. □Kad se naljutim, povlačim se od drugih kako bi ih iznervirao. □Sklon sam odugovlačenju – posebno s onim što ne volim da radim. □Kad sam ljut, pretvaraću se da je sve u redu iako nije. □Volim da me puste na miru. □Kad neko razgovara sa mnom o mojim problemima, ukopam se i pružam otpor. □Ponekad radim određene stvari da bih naljutio druge. □Lako me zaplaše oni koji su ljuti. □Sklon sam zaboravljanju. □Osećam se bespomoćno u prepirkama s drugima. Šta nam je činiti? Postoje protivurečni stavovi o tome kako se nositi s gnevom. Pojedini istraživači veruju da je najbolje da ispoljavamo svoja osećanja gneva u punom intenzitetu – nezavisno od toga koliki je njegov intenzitet. Takvo ispoljavanje nam omogućava da razmišljamo bistrije o tome šta izaziva naš gnev, obrazlažu oni. Drugi istraživači veruju da potpuno iskaljivanje našeg gneva samo pogoršava stvari komplikujući već ionako tešku situaciju. Uz to, ispoljavanje gneva može da poveća ljutita osećanja koja već imamo. Istraživač Ebe Ebeson je uradio studiju o inžinjerima i tehničarima koji su osećali nezadovoljstvo nakon što su nedavno otpušteni iz vazduhoplovne kompanije. Nekim od bivših zaposlenika postavljena su pitanja koja su pružala priliku da se otvoreno pokaže neprijateljstvo, poput: „Navedite primere nepravednog postupanja kompanije prema vama.“ Kad su ovi ljudi kasnije popunili upitnik pomoću kog su procenjivani njihovi stavovi prema kompaniji, u poređenju s onima kojima nije data sloboda da iskale svoj gnev, oni koji su ispoljili svoja osećanja bez uzdržavanja pokazali su veće neprijateljstvo prema kompaniji. 4 Ova studija je potvrdila nalaze iz jedne studije koju je 1999. godine sprovelo Američko psihološko udruženje (American Psychological Association). Slobodno ispoljavanje našeg besa zapravo ga povećava. Pojedinci koji udaraju u džakove ili druge stvari zapravo povećavaju svoja osećanja agresije. Iako možemo da osetimo privremeno olakšanje nakon ispoljavanja svog gneva, osećanje ljutnje može da se potkrepljuje i prelazi u naviku. Svaki put kad se razljutimo, bićemo skloni da reagujemo onim intenzitetom gneva koji smo prethodni put iskusili. Trener koji se iskali na košarkašima prvi put verovatno će odmah vikati na njih istim intenzitetom kad mu se ukaže slična prilika.

4

E.B. Ebbesen, B. Duncan, i V.J. Kone cni, „Effects of Content of Verbal Aggression: A Field Experiment“, Journal of Experimental Social Psychology 11 (1975): 192- 204; kao što je citirao David Nyers, Discovering Psycho logy (New York: Worth, 1990), 345.

86

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 9. KAD GNEV NADJAČA NAŠE STRAHOVE

Stoga preporučujemo, ne da poričete osećanje ljutnje, već da utvrdite šta je izazvalo (podstaklo) vaš gnev. Da li su to nezadovoljene potrebe ili neostvarena očekivanja? Ispoljiti gnev bez ikakvog identifikovanja onoga šta izaziva našu srdžbu samo nas ostavlja sa željom da iskaljujemo svoj bes. S druge strane, kad radimo na otkrivanju uzroka svoje srdžbe, započinjemo proces raspršivanja svog gneva tako što stičemo uvid u svoje nezadovoljene potrebe, neispunjene želje i strahove. Taj proces nam pruža priliku da počnemo da učimo kako da iskažemo svoje potrebe i opraštamo onima koji su nas povredili. Možemo da se rasrdimo iz brojnih razloga. U ovom poglavlju fokusirali smo se na gnev koji je povezan sa izbegavanjem da se suočimo sa svojim strahovima. Razmotrimo sledeće korake za borbu s ovom snažnom emocijom. Prvo, priznajte svoja osećanja gneva. Priznajte da je osećanje srdžbe prirodno poput tuge ili sreće; stvar je u tome kako ispoljavate gnev. Drugo, emotivno se distancirajte od situacije. Setite se stare izreke koja savetuje da se izbroji do deset. Kad pustite da protekne određeno vreme od situacije koja je izazvala vašu srdžbu, dajete svom telu vremena da se smiri od adrenalina koji raste u vama kad ste besni. Kad se stiša vaše psihološko uzbuđenje, manje ste skloni da postupate impulsivno i sposobni ste da razmišljate racionalno. Treće, razmislite o tome čega se plašite. Postavite sebi sledeća pitanja: 1. Da li ispravno doživljavam situaciju? 2. Da li strepim zbog nečega što nije jasno? 3. Da li iskrivljujem situaciju tako što preuveličavam mogući ishod? 4. Koje glavne strahove – od neuspeha, odbijanja, napuštanja, smrti – možda upravo sada proživljavam? 5. Da li su moji strahovi povezani sa osećanjem inferiornosti i željom da izbalansiram ta osećanja? 6. Da li strahujem da će moja prava biti narušena? Četvrto, zapitajte se šta vam je zaista potrebno. 1. Raščistite sami sa sobom da li je ono što želite zaista potreba ili žudnja. 2. Budite svesni da će nezadovoljene potrebe iz prošlosti uvek intenzivirati način na koji izražavamo svoje potrebe ljudima na svakodnevnoj osnovi. Na primer, kad nas neko ne sluša, intenzitet naše reakcije može delimično da bude prouzrokovan time što potičemo iz porodice u kojoj su naša majka ili otac bili emotivno udaljeni i nezainteresovani da saslušaju naše misli i osećanja. 3. Potrebe nisu prave ili pogrešne same po sebi. Način izražavanja ovih potrebe može da bude prikladan ili neprikladan. 4. Kad zamolite za, ili zatražite ono šta vam je potrebno, budite otvoreni da prihvatite ono što dobijete. Peto, podsetite sebe na četiri osnovne činjenice: 1. Možete da promenite samo sebe. Ne možete da promenite ljude oko sebe ili okolnosti.

87

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 9. KAD GNEV NADJAČA NAŠE STRAHOVE

2. Drugi zaslužuju da im date prednost sumnje. Ukoliko nemate dokaz, pretpostavite da druga osoba ima najbolje motive. Kad dobijete dokaz, setite se da i vi znate biti nepromišljeni. Svi smo mi pogrešivi i ljudska bića. 3. Vaš gnev povređuje vas više nego druge. Utiče na vaš mentalni mir, vaše odnose i vaše telo. 4. Problem možda nije vredan napetosti. Postavite sebi pitanje: U sveukupnom vrednovanju stvari, da li je ovaj problem vredan ovolikog stresa? Šesto, vodite računa o emotivnoj isplativosti. Reagujemo na određene načine jer imamo koristi od toga, čak iako se to može činiti destruktivnim. Zapitajte se šta dobijate time što se srdite. Da li je to dominantan položaj u nekom odnosu? Da li vam to skreće pažnju s pravog problema vašeg sopstvenog ličnog rasta? Sedmo, utvrdite tok akcije. Da li treba da razgovarate sa osobom koja vas je uvredila? Kako možete konkretno da promenite situaciju koja vas provocira? Osmo, sledite slogan pokreta za oporavak: „Pusti neka stvari idu svojim tokom i prepusti se Bogu.“ Prepustite ono što ne možete da kontrolišete Onome koji vas drži i verujte da Bog brine o konačnom ishodu. Srdžba se može usmeriti ka zdravom završetku kad njome vladamo. Gnev može da nas podstakne da preduzmemo odgovarajuću akciju. Energija koju osećamo kad smo srditi može da se usmeri prema konstruktivnom završetku. Možemo da postanemo produktivniji u iznalaženju alternativnih rešenja za rešavanje problema. Ne treba da pribegavamo potiskivanju, agresiji, ili lukavstvu u svom gnevu. Kad savladamo strahove koji stimulišu naš gnev, ne samo mi sami, već će i drugi imati koristi od toga.

88

10. Ljubav zaceljuje rane Niko ne može da vas natera da se osećate inferiorno bez vašeg pristanka. ELENOR RUZVELT Ljudi će nas povrediti. U odnosima bol je neizbežan. Ta surova stvarnost, to saznanje da neko može da nas rani ili da mi možemo da povredimo nekog drugog čini odnose zastrašujućim. Od nenamerne neosetljivosti do zlobnih reči izgovorenih s ciljem da povrede, svi smo iskusili bol. Kad smo povređeni skloni smo povlačenju ili osveti. Središnja tema knjige Od straha do ljubavi jeste: kad smo uplašeni, pokušavamo da kontrolišemo ljude oko sebe kako bi naše potrebe bile zadovoljene. Kad te potrebe ipak nisu ispunjene na željeni način, mi nadjačavamo svoje strahove gnevom i još intenzivnije kontrolišemo. Kad stimulišemo tu dinamiku: strah-gnev-kontrola, utičemo na svoju sposobnost da volimo druge. Povređivanje nekoga postaje neizbežna posledica kad pokušavamo da ih kontrolišemo svojom srdžbom koju stimulišu naši strahovi. Svi znamo kakav je osećaj kad povredimo koleno, posečemo prst ili uganemo mišić, ali nijedna od ovih fizičkih povreda ne može da boli poput slomljenog srca. Ipak je svaka osoba u nekom trenutku nekoga povredila, ili bila povređena od strane nekoga koga voli. Naše nezadovoljene potrebe za ljubavlju i prihvatanjem pogađaju nas pravo u srce. Tuga i ljutnja u isti mah Osećanje povređenosti definiše se kao istovremeno osećanje tuge i besa. Kad smo povređeni, osećamo se kao da je tona cigle istovarena na naše grudi. Često pognemo ramena i glavu i osećamo da želimo da zaplačemo, i u isti mah da nekog udarimo. Kad počnemo da razmišljamo o svojim povredama, počinjemo da shvatamo da smo se osetili odbijenim od strane nekoga do koga nam je stalo ili da nije zadovoljena naša značajna potreba. Kad doživimo odbijanje, srušene su naše nade da možemo da zadovoljimo svoje potrebe u konkretnom odnosu i naši strahovi isplivavaju na površinu. Biti povređen je isto kao i šetati po blatu u čizmama. Ne možemo slobodno da se krećemo jer nas blato zadržava. Tokom vremena nagomilane povrede čine da se osećamo kao da smo emotivno zaglavljeni u blatu, pitajući se hoćemo li imati energije da savladamo negativna osećanja ljutnje i tuge. Potrebe, želje i bol Naše potrebe se odnose na ono što održava život – duhovno, emotivno, fizički, ili mentalno. Naše želje se odnose na način na koji se te potrebe mogu zadovoljiti. Na primer, našim telima su potrebni proteini da bi pravilno funkcionisala, dok se vrsta proteina koje mi više volimo odnosi na naše želje. Svi mi trebamo proteine, ali ne nužno šniclu ili jastoga kao izvor proteina. Izazov s kojim se svi suočavamo jeste – kako da zadovoljimo svoje potrebe na zdrave i poželjne načine. Zahvaljujući jedinstvenoj prirodi naših potreba, njima se uvek pridodaju očekivanja. Neispunjavanje tih očekivanja je ono što nas sve izaziva da se naljutimo u različitim situacijama. Kao terapeuti, stalno gledamo kako ljudi projektuju svoje boli na druge i kako je to direktno povezano s njihovim potrebama i željama koje na određenom nivou nisu zadovoljene. Kad odvojimo vreme da saslušamo reči drugih koji su iskusili znatan emotivni bol, oni neizbežno

89

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 10. LJUBAV ZACELJUJE RANE

opisuju bol koji su osetili kad je neko prećutno ili grubo rekao „ne“ na njihove molbe. Stotine pojedinaca su nam tokom godina ispričale svoje priče o tome kako nisu imali majku, oca, muža, ženu ili nekog drugog da ih voli kad im je to bilo najpotrebnije. Nagomilane povrede koje ljudi nose u sebi pretvaraju se u lanac s kuglom. Dužina tog lanca uvek se podudara s brojem povreda koje su odlučili da sačuvaju. Za neke, lanac je postao toliko težak i dugačak da su postali emotivno osakaćeni. U stvarnom smislu, odabrali su da gaje svoje rane umesto da potraže pomoć i preuzmu odgovornost za svoj bol. Bol koji motiviše Ipak, bol može da igra iskupljujuću ulogu u našim životima ako mu dozvolimo. Bol može da nas motiviše da preispitamo svoja srca da uvidimo kako živimo na način koji nije koristan ni za nas ni za druge. Može da nas motiviše da uvedemo promene koje mogu učiniti naš život smislenijim i produktivnijim. Može da nam pomogne da oprostimo, rizikujemo, verujemo i budemo iskreniji u odnosima s drugima. Kad su Šeril i Edvard došli kod Nensi na savetovanje, bili su na dva koraka od razvoda braka u kom su proveli trideset i dve godine. Naša prva sesija otkrila je da su godine bola podigle ledeni zid tišine između njih. Dok su se prisećali nekih od svojih najbolnijih zajedničkih trenutaka, bilo je kao da se sve to desilo juče. Šeril je prizvala u sećanje komentare koje joj je Edvard uputio na njihovom medenom mesecu. Edvard se prisetio kako je pričao Šeril o iskustvima na svom prvom radnom mestu, da bi otkrio da je njegova žena potpuno nezainteresovana. Nije neuobičajeno da ljudi održavaju svoj bol u životu stalnim ponavljanjem starih iskustava u svojim mislima. Za Šeril i Edvarda, bol im je na kraju pomogao da uvide kako su kočili napredak svog braka. Trošili su većinu svoje emotivne energije na uzajamno okrivljavanje za godine bola. Naveli smo da je život upravljanje bolom. Razumljivo, mnogo našeg emotivnog bola proizilazi iz povređenosti. Učenje kako da upravljamo svojom povređenošću zahteva vreme, energiju i usredsređenost koja kaže: „Želim da naučim neophodne veštine koje će me osposobiti da se osobodim svog bola umesto da ga živog sahranim.“ Kad neko svoju povređenost sahrani živu, te povrede s kojima se nismo izborili uvek će nas podsticati i motivisati da reagujemo na načine koji su nam prešli u naviku. Osnovni princip je da povređujemo druge kao odgovor na to što smo sami povređeni. Povrede iz naše prošlosti često postaju nesvesni kopilot u našim životima. Jedini način da se otkloni njihov uticaj jeste da shvatite da vaše povrede utiču na vaš život na negativan način.

Motivacija za priznavanje bola

Osnovno oruđe koje nam omogućava da se „otkačimo“ od svoje prošlosti da bismo mogli slobodno da pređemo u sadašnji trenutak jeste da priznamo kako boli iz prošlosti utiču na naše živote. Tako postajemo sposobni da volimo oslobođeni od uticaja bola. Šeril i Edvard su morali da prevaziđu svoja osećanja da bi shvatili kako je njihov brak postao tako bolan. Morali su da procene koliko su želeli da obnove svoj brak. Bilo je potrebno da se obavežu da će biti spremni da pažljivo sagledaju svoj sopstveni doprinos poteškoćama u svom braku. Bilo je nužno da počnu da se oslobađaju bola iz prošlosti i reše da krenu ispočetka.

Motivacija za promenu

Kad se osećamo povređeno, to takođe može da nam pomogne da promenimo ono što inače ne bismo promenili.

90

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 10. LJUBAV ZACELJUJE RANE

Endru je radio u porodičnom preduzeću dok je Ejmi išla u školu i vodila domaćinstvo. Kad su došli kod Reja na savetovanje, Ejmi je počela rekavši: „Prosto ne možemo da razgovaramo o bilo čemu važnom, a da ne zapodenemo svađu.“ Endru je pročistio grlo i rekao: „Uvek kad iznesem problem, čini se da je više zanima da bude sa svojim prijateljima i poklanja svoje vreme drugima nego da bude kod kuće. Kad god to pomenem, ona odlepi!“ Kako su nastavili svoju priču, ubrzo je postalo jasno da su se oboje osećali odbačenim od onog drugog od samog početka svog braka. Njihova povređena osećanja su se gomilala. U jednom trenutku Ejmi je izjavila: „Bila bih voljnija da ostanem kod kuće kad bi on prestao da bude tako kritičan i da posmatra svet tako negativno.“ Rej je upitao Endrua šta on misli o Ejminim zapažanjima. „Uvek mogu da očekujem da će mi zvocati što ne posmatram stvari na njen način“, rekao je, „zato puno radim i provodim vreme sa svojim prijateljima.“ Na pitanje kakav je bio osećaj čuti ono što je drugi supružnik rekao, oboje su odgovorili da su bili povređeni delima i stavovima onog drugog. Istražujući izvore svog bola, oboje su shvatili u kojim područjima su trebali da se promene. Endru je trebao da radi na svojim sklonostima da posmatra svet kroz tamne naočare i izbegava Ejmi radije nego da podeli iskreno svoja osećanja. Ejmi je shvatila da je njeno zvocanje zapravo udaljavalo Endrua i nije postizalo ništa produktivno. Bol u njihovom odnosu je postao pozitivni pokretač promena koje inače ne bi bili voljni da naprave. Uticaj zrelih godina Najveći broj nas nije imao pravi uzor za suočavanje sa svojim bolom. Kao deca i tinejdžeri, možda smo videli kako roditelj (ili čak, brat ili sestra) reaguje na povređenost kriveći drugoga, ili dobijajući dirljivi histerični napad u pokušaju da natera sve da igraju kako on svira. U drugim prilikama, možda smo posmatrali člana porodice da reaguje tako što pada u vatru ili se povlači u depresiju. Nezavisno od nečijeg ličnog stila ili specifičnog načina suočavanja s povređenošću, svi smo u određenom trenutku prisiljeni da reagujemo na one povrede s kojima nismo „raskrstili“ u svojim životima. Rej se seća jednog razgovora s prijateljem koga ćemo nazvati Den u kom je Rej rizikovao i razgovarao otvoreno o jednoj stresnoj situaciji. Den je reagovao srdačno i saosećajno. Proteklo je nekoliko nedelja, ali Den nije ponovo pokrenuo taj razgovor. Ponašao se kao da Rej nikad ništa nije podelio s njim. Rej je bio povređen što Den izgleda nije bio iskreno zainteresovan za Rejeve poteškoće. S povređenošću su se izmešali ljutnja i tuga – ljutnja što se njegova očekivanja od tog prijateljstva nisu ispunila, a tuga što je izgubio priliku da dobije istinsku podršku u teškom periodu. Činilo se da Den prosto nije mario dovoljno da nastavi razgovor. Rej je razmišljao, molio se i čekao pravo vreme za razgovor s Denom. Saslušavši Rejev problem, Den je priznao da nije postupio kao što bi prijatelj trebalo da postupi. U nastavku razgovora rekao je: „Čuj, Rej, bio sam počastvovan tvojom otvorenošću. Ali u isto vreme sam naslućivao opasnost. Nisam bio siguran da želim da negujem odnos koji zahteva da i sam budem otvoren. Još uvek nisam siguran. Ti si inicirao naše zbližavanje, ne ja.“ Kad je Rejev prijatelj ovo podelio s njim, Rej je shvatio da je zakopao neke povrede vezane za svog sopstvenog oca. Shvatio je da ga je priroda alkoholičarskih obrazaca ponašanja njegovog oca, koja uključuje izbegavanje ljudi i zaokupiranost samim sobom, naučila da bude inicijator u odnosima s drugim ljudima. Kao dečak Rej je naučio da ukoliko ne bude navaljivao na svog oca,

91

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 10. LJUBAV ZACELJUJE RANE

neće dobiti ništa od njega. Rejeva upornost s njegovim ocem bila je njegov jedini način da održi nadu da će možda, ipak, jednog dana s njim da uspostavi kontakt. U tom procesu Rej je zapravo istrošio svoj unutrašnji senzor koji bi ga upozoravao: „Ulažeš više energije u taj odnos od njega.“ Nedostatak sposobnosti da oseti i oceni neproporcionalnu prirodu svog odnosa sa svojim ocem preneo se i na njegov odnos sa Denom. Kao i kod najvećeg broja nas, godine njegovog odrastanja uticale su na njegove reakcije u zrelom dobu. Ovim emotivnim i intelektualnim povezivanjem stvari, Rej je mogao slobodno da proceni svoje aktuelne odnose. Rej sad primenjuje ono što naziva principom „jednake energije“. Sad meri energiju koju je neko spreman da uloži u odnos i donosi odluku da izjednači tu energiju. To ne znači da Rej ponekad ne odluči da bude inicijator, već da mudrije inicira i usklađuje energiju sa osobom s kojom izgrađuje odnos. Možete da vidite kako povrede iz naše prošlosti mogu da postanu kopiloti u našim životima. Jedini način da uklonimo te kopilote jeste da postanemo svesni da oni utiču na naše živote na negativan način. Ova saznanja postaju jedno od moćnih oruđa koja nam omogućavaju da se oslobodimo prošlosti kako bismo krenuli slobodno u budućnost bez smetnji i bili sposobni da volimo bezuslovno. Kako se osloboditi povređenosti Cilj: osloboditi se okova bola i razviti veštine za upravljanje njime. Kad se to dogodi, možemo brzo da se oslobodimo svoje povređenosti; zauzvrat postajemo slobodni da se približimo i pomognemo drugima – i da ih zagrlimo.

Osećajte se sigurno i bezbedno s ljudima

Neki veoma važni uslovi moraju biti ispunjeni da bismo bili iskreni prema drugima kad se osećamo povređenim. Prvo, moramo da se osećamo sigurno sa osobom s kojom želimo da podelimo svoja osećanja. Kad ste spremni da rizikujete da podelite svoje boli, a da se ipak osećate sigurno, tada prelazite na sledeći nivo – poveravanje toj osobi svojih dubljih osećanja. Kako raste vaše poverenje, prirodno ćete rizikovati više, u nadi da ćete nastaviti da se osećate sigurno i bezbedno. Ovo će automatski otvoriti vrata za otvoreno deljenje svoje povređenosti i zbližavanje s onima kojima verujete. Sigurnost, bezbednost, poverenje i iskrenost su ključni elementi za deljenje, analizu i oslobađanje od emotivnog bola.

Srce sluge

Svako od nas može da ispriča priču kako nas je druga osoba povredila. Kad izaberemo da usvojimo brižno srce sluge dramatično utičemo na to kako ćemo ući u proces uzajamnog isceljivanja rana. Kao i kako ćemo se čuvati da nas drugi ne povrede, biti voljni da preuzmemo inicijativu u odnosima, odrediti pravi ton. Ton treba da ohrabruje, a ne da obeshrabruje proces iskazivanja svog bola i oslobađanja od njega. Ključni element za uspešno rešavanje nesporazuma koji su izazvali bol između dvoje ljudi je stvaranje atmosfere u kojoj se oboje osećaju sigurno i bezbedno. Kad se oboje osećate bezbedno, vaša spremnost da rizikujete i započnete razgovor o svojim povređenim osećanjima ili uvredljivom iskustvu biće veća. A s takvim osećanjima sigurnosti, otkrićemo da raste naše poverenje da ono što imamo da kažemo i ono što osećamo neće biti odbačeno. S povećanjem sigurnosti i bezbednosti,

92

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 10. LJUBAV ZACELJUJE RANE

rastu i naša spremnost na rizik i naše poverenje; i mi počinjemo da idemo dublje u svojoj spremnosti da budemo iskreniji po pitanju svojih misli i osećanja. Kad vas neko povredi, kako se krećete od osećanja povređenosti do obnavljanja poverenja? Preporučujemo sledeće korake: 1. Preuzmite odgovornost za svoja osećanja povređenosti. 2. Steknite uvid u prirodu svojih povređenih osećanja. Proverite istoriju svoje povređenosti. Kad je vaša reakcija intenzivnija nego što situacija opravdava, to je znak da stara osećanja izlaze na površinu. Koja su to osećanja? 3. Utvrdite zbog čega ste ljuti. (Osećanje povređenosti je obično kombinacija tuge i besa.) Koja očekivanja imate? Šta ste izgubili u konkretnom odnosu – poverenje..., poštovanje? 4. Precizno saopštite ponašanje i/ili izjave koje su vas uvredile. 5. Proverite s drugom osobom da li on ili ona shvata šta vas je povredilo i kako je to uticalo na vas. 6. Pozovite tu osobu da stane iza svojih uvredljivih stavova i ponašanja. 7. Primite izvinjenje te osobe. 8. Lično donesite odluku da oprostite toj osobi. Znajte da je za oproštaj potrebno vreme, a za oslobađanje od bola koji vam je neko drugi naneo, marljiv trud. Odnosi koji su preživeli olujna vremena i uspeli da postignu isceljenje i oproštaj imaju novu dubinu ljubavi. Ne doseže se samo nova dubina ljubavi, već se stiče i veći nivo posvećenosti.

93

11. Pobedonosna ljubav A kraj svih naših istraživanja biće da stignemo tamo odakle smo krenuli i da poznamo to mesto po prvi put. TOMAS S. ELIOT, „ČETIRI KVARTETA“ Započeli smo ovu knjigu opisujući šta se dešava kad se nalazimo u kandžama straha. Ova knjiga razmatra kako strah snažno oblikuje smer ljudske kulture. Takođe smo razmotrili kako se pojedinačno suočavamo sa strahom. Naročito u poglavljima 4-6 i 8 razmotrili smo strahove koji nas pokreću i kontrolišuća ponašanja koja usvajamo kad se plašimo da naše potrebe neće biti zadovoljene. Razmatrali smo kako, kad naše kontrolišuće ponašanje ne zadovoljava naše potrebe za sigurnošću, postajemo gnevni (deveto poglavlje). Konačno, naučili smo da je lek za podmukle posledice straha ljubav – ljubav koja ne samo da uvažava i brine se za druge već i za nas same. Sad smo obišli pun krug. Još jednom se osvrćemo na naše društvo, ali ovaj put pogledajmo kako to izgleda kad se ljubav stavi na delo. Šta bi se desilo u našim zajednicama kad bismo odlučili da se oslobodimo teškog bremena straha i da se brinemo za druge i volimo ih? Odgovor je: Možemo da budemo posrednici promene koja će oplemeniti našu kulturu. Možemo uticati jedni na druge za opšte dobro. Ne moramo biti žrtve raspoloženja naše kulture. Kako glasi stara izreka: „Jedina stvar koja može omogućiti zlu vrhovnu vlast je da dobri ljudi sede skrštenih ruku“. Na svakom od nas je da pretvorimo svoje zajednice u mesta gde su ljubav i poštovanje deo našeg svakodnevnog života. Na nama je da eliminišemo strašne posledice mržnje, siromaštva i bolesti. Poput nalivanja vode u čašu dok se ne prelije, kad smo ispunjeni ljubavlju ne možemo a da ne izlivamo brigu i samilost oko sebe. Tada smo sposobni da se hrabro suprotstavimo naletima nemira, predrasuda, nerazumevanja i izolovanosti u našem društvu. Ljubav pretvara pometnju u odvažna dela Jedanaestog septembra 2001. godine životi svih Amerikaca promenjeni su zauvek. Okrutni napadi na Svetski trgovinski centar u Njujorku i Pentagon mogli su da nas prestrave i poraze; umesto toga, postali su dokaz naš kolektivne, urođene hrabrosti. Od tog užasnog dana počinjeno je doslovno hiljade pojedinačnih odvažnih dela koja svedoče da se obnavlja osećaj zajedništva u našoj zemlji. Svako od nas čuva slike hrabrosti i ljubavi u svojoj uspomeni na taj sudbonosni dan. Vatrogasci koji jurišaju uz stepenice Svetskog trgovačkog centra dok su se zaposleni u kancelarijama izbezumljeno slivali u gomilama niz stepenice u sigurnost. Neki pamte kapelana Majkla Džadža, koji je nastradao dok je davao poslednje pomazanje prvim žrtvama napada. Drugi se sećaju hrabrosti stjuardese Medlin Ejmi Svini, koja je pozvala kontolora leta na zemlji i pribrano podnela izveštaj o preotimanju aviona kompanije Ameriken Erlajnz Flajt 11 (American Airlines Flight 11) i tako prva upozorila vlasti o napadu. Većini je poznato izuzetno herojstvo pet putnika na letu 93: Toda Bimera, Marka Bingama, Toma Barneta, Džeremija Glika i Lu Nekea, koji su se udružili u poslednjim minutima svog života u jurišu na pilotsku kabinu. Njihova borba da nadjačaju otmičare je dovela do pada aviona i, prema većini procena, spasila nacionalni spomenik od napada i sprečila gubitak još života. 1 1

„Courage in the Air“, Newsweek. Commemorative Issue, Fall 2001, 33-34.

94

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 11. POBEDONOSNA LJUBAV

Umesto straha, uočili smo umnožavanje gestova ljubavi i zahvalnosti. Vatrogasne stanice bile su krcate cvećem i vrvele su od ljudi koji su želeli da daju priloge za porodice onih čiji su voljeni nastradali. Ljudi su stajali u redovima širom grada da daju krv. I mnogi drugi – od spasilaca preko policajaca, zdravstvenih radnika do običnih građana – davali su na načine koji su se činili neverovatnim. Kad nas obuzme strah, imamo izbor. Možemo da se povučemo u sebe ili da ispoljimo ličnu hrabrost. Možemo da preobrazimo svoj strah u ljubav. Na izmaku 2001. godine u Njujorku i širom Amerike, videli smo da ljubav izgoni strah. Poput svetionika, određeni pojedinci osvetlili su put koji trebamo da sledimo. Oni su nam pokazali da, kad ljubav i hrabrost prevagnu, sve može da se savlada. Ljubav pretvara usamljenost u osećaj pripadanja

Putem saosećanja

Kad se brinemo za one koji su u potrebi, pažljivo se prihvatamo ispunjavanja njihovih potreba na svaki mogući način. Saosećajni ljudi idu dalje od prepoznavanja potreba i spremno žrtvuju svoju sopstvenu udobnost radi onih koji pate od slomljenog srca ili su puni zebnje. Kada pokažemo saosećanje, spremni smo da zanemarimo svoju sopstvenu potrebu za sigurnošću i bezbednošću kako bismo pomogli drugima. Mi zauzvrat postajemo „sigurna mesta“ za one kojima treba zaklon. Takvo saosećanje poistovećuje se s bolom povređenog. Kao što jedan pisac to predočava: Saosećanje nije kad snob ode u sirotinjsku četvrt grada. Svako može da umiri svoju savest povremenim pletenjem za hendikepirane. Da li ste ikada zaista zavirili u slomljeno srce prijatelja, osetili vapaj duše tog spremišta emocionalne agonije; toliko da je on postao vaš gotovo koliko i vašeg neutešnog bližnjega; a onda, seli s njim da nečujno jecate? Ovo je početak saosećanja.5

Putem žrtvovanja za druge

Majka Tereza je bila osoba koja je volela „neutešnog bližnjeg“ tako što je žrtvovala svoje sopstveno blagostanje da bi se starala o ljudima koji su umirali na ulicama Kalkute u Indiji. Ne samo da je žrtvovala svoju sopstvenu dobrobit, već se odvažno suočavala sa kulturnim i religioznim preprekama da bi izašla u susret onima koji su živeli u velikom siromaštvu. Kad god bi ona i njene sestre iz reda Misionarke milosrđa pronašle odbačene i umiruće ljude na ulicama i đubrištima, dovele bi ih u njenu bolnicu i brinule se o njima nežno i blagonaklono. Ovi ljudi su očigledno bili žrtve krajnjeg materijalnog siromaštva. Međutim, Majka Tereza je verovala da najveće siromaštvo nije nedostatak hrane, već siromaštvo srca 2 – biti neželjen i nevoljen. Majka Tereza i njene sestre su se brinule ne samo za fizičke potrebe već i za potrebe srca. Ona i njene sestre su pružale mesto pripadanja i utehe onima koje je društvo odbacilo. Gubavci, zanemareni, neželjeni i umirući – svi su pronašli ljubav i brigu kod Majke Tereze i njenih Misionarki milosrđa. Godine 1979. Majka Tereza je dobila Nobelovu nagradu za mir. Za razliku od većine dobitnika nagrade za mir, mir koji je ona tražila nije bio politički već duhovni. Majka Tereza je izjavila: „Naše

2

Jess Moody, kao što je citirano u Lloyd Core, ed., Ouote Unquote (Wheaton, Ill.: Victor, 1977), 66.

95

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 11. POBEDONOSNA LJUBAV

delo nije naš poziv, naš poziv je da volimo Hrista.“ Kad se brinula za neutešne i umiruće, volela ih je kao samog Hrista. Majka Tereza je verovala da je davanje obostrana stvar u odnosima. Oni o kojima se staramo postaju naši učitelji u pravom smislu. „Nikada neću da zaboravim jedan dan u Venecueli“, napisala je, „kad sam išla da posetim porodicu koja nam je darovala jagnje. Otišla sam da im zahvalim i tamo sam otkrila da imaju teško obogaljeno dete. Upitala sam majku: ‘Kako se dete zove?’ Majka mi je dala najlepši mogući odgovor. ‘Zovemo ga „Učitelj ljubavi“ jer nas stalno uči kako da volimo. Sve što činimo za njega je naša ljubav prema Bogu na delu’.“ 3 Majka Tereza je umrla 5. septembra 1997. Nedelju dana kasnije njena sahrana postala je jedna od najdirljivijih u istoriji. Okupili su se neverovatno raznoliki ljudi, od veoma poznatih do jedva poznatih, od ljudi iz zemalja širom sveta do ljudi sa ulica Kalkute. Oni koji su učestvovali u službi dobro su prikazali one koje je Majka Tereza volela: gubavac sa samo pola nosa i smežuranim licem prinosio je putir s vinom; jedna devojčica koja je bila siroče nosila je košaru sa cvećem, a hendikepirani dečak se smešio dok se upinjao da dođe do oltara sa hlebom. 4 Svako od njih je odražavao misiju Majke Tereze da voli „najubogije među ubogima“ bez obzira na njihov položaj ili bol. Ljubav pretvara iracionalne strahove u plemenita dela Kad sretnemo nekoga po prvi put, obično donosimo zaključke na osnovu onoga što vidimo i ko je on ili ona. Na primer, žena koju su u prošlosti zlostavljali muškarci može upoznati samouverenog novog muškog kolegu i odmah pretpostaviti da je on poput svih drugih muškaraca koji su je povredili. Čovek koji je iskusio rasnu mržnju može da se plaši da radi za nadređenog druge boje kože. Ali voleti kao što nas je Bog pozvao da volimo znači prevazići svoja prva zapažnja i zaviriti u samo srce drugih ljudi. Voleti kao što nas je Bog pozvao da volimo znači odložiti svoja predubeđenja da bismo ušli u nečiji život i upoznali ih u svoj njihovoj jedinstvenosti. Takva ljubav vodi do ljubaznih uslužnih dela. Ova prijemčiva i darežljiva ljubav se javlja kad odbijemo da svrstavamo druge u stereotipe; tada nismo sputani nečijom rasom, položajem ili ekonomskim statusom. Slobodni smo da vidimo karakter, vrednost i važnost drugih kao ljudi stvorenih po liku Božijem. Kad isključimo svoj sud i zaključke, više ne posmatramo ljude kao dobre ili loše, uspešne ili neuspešne, prihvatljive i neprihvatljive. Tad shvatamo da sve što oni zaista žele (kao i mi) jeste da budu voljeni. Žan Vanije je nadahnuo mnoge da preispitaju svoje iracionalne zaključke i pretpostavke i žive život obeležen ljubavlju. Nakon karijere u vojsci, završenog doktorata iz filozofije i karijere predavača na fakultetu, Vanije se posvetio skromnom pozivu punovremenog staranja o dva mentalno obolela čoveka, Rafaelu i Filipu, u Trosly-Breuil-u u Francuskoj. Ova služba se ubrzo razvila u zajednicu nazvanu „Barka“, koja je obuhvatala smeštajne objekte i programe za osobe s teškim mentalnim poremećajima. Danas je „Barka“ prerasla u 103 zajednice u 27 zemalja. U svakoj stambenoj zajednici, članovi različitog porekla žive zajedno bez obzira na rasu, religioznu tradiciju ili društvenu klasu. Većina „Barkinih“ korisnika došla je iz državnih institucija gde su imali malo kontakta sa svojim sopstvenim porodicama. Neki od korisinika proveli su čitav život tako što su ih premeštali iz jedne institucije u drugu. „Barka“ im postaje stalni dom i utočište. 3 4

Mother Teresa of Calcuta, No Greater Love (Novato, Calif.: New World, 1997), 25. Patrice O’Shaughnesy, „Mother’s Teresa Journey of Love Ends“, New York Daily News, 13. februar 2002.

96

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 11. POBEDONOSNA LJUBAV

Ove zajednice predstavljaju domove gde intelektualno zaostali odrasli pojedinci i njihovi nehendikepirani pomoćnici žive zajedno kao porodica i prijatelji. Za mnoge od mentalno zaostalih korisnika, „Barka“ je prvi pravi susret sa okruženjem u kom porodica, prijatelji i odnosi imaju stvarno značenje. Vanijeov cilj je da obezbedi mesto gde svako realizuje jedan stepen dostojanstva i sreće koji se ne bi pronašao u instituciji. Tužno je, naravno, što mnoga društva, uključujući i naše, žigošu mentalno hendikepirane odrasle kao ljude koji nemaju šta da ponude i predstavljaju teret za društvo. Mnogi se pribojavaju odnosa s njima jer mentalno hendikepirani ljudi komuniciraju na svoj jedinstven način. Ipak, Vanije je prikazao ovaj strah kao iracionalan, pomažući ljudima širom sveta da uvide da su mentalno hendikepirane odrasle osobe ljudi koje Bog mnogo voli i ceni. On opravdano tvrdi da oni mogu da nas nauče mnogo o prirodi bezuslovne ljubavi pomoću detinjeg prihvatanja onih oko sebe. Vanije i njegov tim imaju sposobnost da zavire ispod fizičkih nedostataka hendikepiranih u lepotu njihovih srca. „Vidite“, objašnjava Vanije, „ljudi s mentalnim oboljenjima se potiskuju, smatraju nekorisnim, problemom, nesrećom u porodici... ono što otkrivamo jeste da oni imaju srce, da su jednostavni i dragi.“ Na veb-sajtu zajednice „Barka“ u Kanadi, jedna priča dočarava uobičajenu radost koja se javlja u ovim zajednicama. „Jedne večeri, Pat, direktorka zajednice, za vreme molitve i čitanja Svetog pisma upitala je korisnike: ‘U našem čitanju reč ljubav se pojavljuje tri puta. Može li neko da mi kaže šta je ljubav?’ Zavladala je tišina, a onda je Douvi, član grupe, odgovorio: ‘Naravno. Ljubav je kad te Bog čvrsto privije na grudi’.“ 5 Vanije je posvetio svoj život ozbiljnom i značajnom pozivu: staranju o nemoćnim, usamljenim i izopštenim ljudima. Bio je voljan da posveti svoj život tome da voli one s kojima je, kao što mi možda mislimo, teško uspostaviti odnos, koji su neproduktivni i iziskuju puno vremena. On je pokazao svetu da nas mentalno hendikepirani odrasli pojedinci uče šta je najvažnije na svetu – nežan dodir i razumevanje. Vanije nam pokazuje moć koju ljubav ima da pruži – dostojanstvo i sreću nesrećnima i zapostavljenima, koji sad mogu da realizuju svoju vrednost i značaj kao pojedinci. Vanije i njegovi saradnici upućuju nas na duboku, a ipak prostu istinu: Svako je vredan, voljen od Boga i zaslužuje našu ljubav. Ljubav nam pomaže da se molimo za svoje neprijatelje „A ja vam kažem: volite svoje neprijatelje i molite se za one koji vas progone“, rekao je Isus (Jevanđelje po Mateju 5,44). U ovom se krije velika mudrost. U ovom svetu uvek ćemo se susretati sa zlom. Sama priroda zla je da uništi, zastraši i parališe. Ali, kad volimo, pokazujemo svojim neprijateljima da dobro može da nadvlada zlo. Pokazujemo onima koji teže da nas povrede da njihovo loše ponašanje i namere nemaju moć nad nama. I kao što smo primetili u ovoj knjizi na primerima iz stvarnog života: „Savršena ljubav izgoni strah“ (Prva poslanica Jovanova 4,18). Rubi Nel Bridžis prikazala je ovaj princip kao milosrdna šestogodišnjakinja. Njenu priču je prepričao sociolog Robert Kols sa Univerziteta Harvard. Četrnaestog novembra 1960. godine, Rubi Bridžis je samouvereno zakoračila u osnovnu školu Vilijam Franc, kao jedan od samo četiri američka đaka afričkog porekla koji su pohađali jednu od škola u Nju Orleansu – i jedini američki đak afričkog porekla u osnovnoj školi Franc. Šest godina ranije Vrhovni sud SAD-a doneo je odluku

5

„Living Out Our Spirituality“, na Internetu na www.larche canada.org. Pristup sajtu 13. februara 2002. godine.

97

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 11. POBEDONOSNA LJUBAV

koja je označila preokret propisujući ukidanje rasne segragacije u svim školama (u Braun protiv Komisije za obrazovanje). Nacija je gledala večernje vesti koje su prenosile kako federalna policija prati ovu devojčicu u školsku zgradu. Ali izuzev učiteljice, Rubin razred bio je prazan. Roditelji su odbili da puštaju svoju decu da budu s Rubi; Rubi je mesecima bila jedini đak kod svoje učiteljice. Tokom prvog dana i još neko vreme nakon toga, nemilosrdne rulje, uključujući nasilne i podrugljive odrasle osobe, napadale su Rubi dok je ulazila i izlazila iz škole. Jedna žena je neprestano pretila da će da je otruje. Od svih komentara koje su joj dobacivali, maltretiranje ove jedne žene izazvalo je kod Rubi takvu zabrinutost da joj je postalo teško da jede obroke sa svojom porodicom iz straha da će zaista biti otrovana. Rubin svakodnevni put u školu vodio ju je pored preteće rulje koja joj je dobacivala uvrede i poruke mržnje. Ipak, jednog jutra, njena učiteljica je videla da je Rubi zastala i činilo se da razgovara sa ljutitim ljudima. Kasnije, kad je gospođa Herli upitala svoju učenicu o tom događaju, Rubi joj je objasnila. „Nisam se obraćala njima. Samo sam izgovarala molitvu za njih.“ 6 Drugi put je gospođa Herli posmatrala neobuzdanu rulju i kasnije ispričala Kouls-u: Stajala sam u učionici, gledala kroz prozor i ugledala Rubi kako se približava niz ulicu okružena federalnom policijom. Rulja je bila tamo, vičući kao i obično. Jedna žena je pljunula na Rubi ali je promašila; Rubi joj se nasmešila. Jedan čovek joj je zapretio pesnicom; Rubi mu se nasmešila. Zatim se popela uz stepenice, okrenula i nasmešila još jedanput! Znate li šta je rekla jednom od policajaca? Rekla mu je da se moli za te ljude, za tu rulju, svake noći pre nego što ode na spavanje! 7 Doktor Kouls, koji se takođe bavi i psihijatrijskim istraživanjem, sastajao se s Rubi i njenom porodicom tokom ove teške godine i periodično narednih godina. Zabeležio je svoja opažanja u knjigama Deca krize, sveska I i Moralni život dece. Kouls je uočio kako je Rubi bila bolno svesna, a ipak, u najvećoj meri, relativno van uticaja meteža koji se odigravao oko nje. Kad je Kouls pokušao da razume Rubinu reakciju, objasnila je: Oni stalno dolaze i govore ružne reči, ali moja mama kaže da će se umoriti nakon izvesnog vremena i onda će prestati da dolaze. Ostaće kod kuće. Sveštenik dolazi u našu kuću i on je rekao isto to, i da ne brinem, i ja se ne brinem. Sveštenik kaže da Bog gleda i da On neće zaboraviti, jer On nikad ne zaboravlja. Sveštenik kaže da, ako ja oprostim ljudima, i nasmešim im se, i molim se za njih, Bog će sve držati na oku i biće naša zaštita.8 Teško je shvatiti bezazlenost srca ovog deteta kao odgovor na tako bolno iskušenje. Kao odrasli, kad patimo čini se prirodnim da vidamo svoje rane i pribegavamo cinizmu. Neki od nas mogu da se razgneve što se naša prava narušavaju i da zahtevaju odmazdu. Čini se nemogućom misijom voleti svoje neprijatelje. Možemo voleti druge ljude samo uz natprirodnu pomoć. To je ono što je Rubi činila; reagovala je iz Božje perspektive. Kad sledimo Hristovu zapovest, kao što se pominje u Jevanđelju po Mateju 5,43.44 da „voli[mo] svoje neprijatelje i moli[mo] se za 6 7 8

Robert Coles, „The Inexplicable Prayers of Ruby Bridges“, Christianity Today, 9. avgust 1985. godine, 19. Robert Coles, The Moral Life of Children (New York: Atlantic Monthly, 1986), 22-27. Ibid., 24.

98

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 11. POBEDONOSNA LJUBAV

one koji [nas] progone“, i tražimo Njegovu snagu da to činimo, otkrivamo da smo sposobni da činimo ono što nam se činilo izvan ljudske moći. Rubina dela pokazuju nam bolji način, viši nivo na koji možemo da se uzdignemo, i Božiju ljubav na delu. Rubi nam je pokazala moć onoga što može da se dogodi kad sledimo jednostavna Božija uputstva. Pojedinci istaknuti u ovom poglavlju dočaravaju nam kako dramatično život može da se promeni nabolje kad odbijemo da se predamo sebičnom strahu i umesto toga posvetimo svoje živote dobrobiti drugih ljudi. Postavite uzvišenije ciljeve Više nego ikada živimo u nesigurnim vremenima gde se suočavamo s nesigurnom budućnošću. Reporter Pegi Nunan upozorava: Nešto se dešava. I duboko u sebi, tamo gde se telo susreće sa dušom, uplašeni smo. Plašimo se, tako duboko u sebi da nije došlo čak ni dotle da možemo da izrazimo taj strah, sa svim svojim udobnostima i predmetima za zabavu, sa svim svojim igračkama i zvonima i zviždaljkama... Pitamo se da li je to što zaista imamo... u stvari, prvoklasna svečana dvorana na Titaniku. Sve je prekrasno, ali bliži se kraj sveta i mi to osećamo. 9 Ova nesigurnost može da nas dovede dotle da postanemo taoci straha. S druge strane, ova nesigurnost može da nas podstakne na sagledavanje naših života, da uvidimo za šta zapravo vredi živeti. Naši životi će biti potpuno razočaravajući ukoliko ne živimo za nešto silnije i veće od nas samih. Pisac i filozof K. S. Luis je napisao: Tako je uvek u životu. Odreknite se sebe i pronaćićete svoju pravu ličnost. Izgubite život i spasićete ga... Ništa nemojte da zadržite. Ništa od onoga što ste zadržali neće biti stvarno vaše... Tražite sebe i na kraju ćete naći samo mržnju, usamljenost, očaj, bes, ruševine i raspađanje. Tražite Hrista i naći ćete Ga, a s Njim i sve ostalo. 10 Kad izaberemo da volimo i odbijemo da budemo okovani strahom, malo šta može da nas spreči da živimo životom koji toliko menja stvari da one poprimaju vrednosti koje nas vode u večnost. „Pomoću ljubavi postižemo puninu života i napokon pronalazimo sreću i ispunjenost“, objašnjava Džon Pauel. Još uvek nismo ono što možemo da budemo. Svaki trenutak i svaki međusobni odnos mogu da budu prilika za dobro ili za zlo. Većina nas tek treba da shvati kako naši životi mogu da izgledaju i uticaj koji možemo da vršimo na svet kad smo puni ljubavi. „Mi smo stvorenja s pola srca“, napisao je Luis, „koja se igraju s pićem, seksom i ambicijom, dok nam se nudi bezgranična radost, poput neupućenog deteta koje želi da nastavi da pravi pite od blata u kaljuzi, jer ne može da zamisli kako bi izgledalo igrati se na morskoj obali, što mu obećavaju. Suviše se lako zadovoljavamo.“ 11

9

Peggy Noonan, „There Is No Time, There Will Be Time“, 30. novembar 1998. godine, Forbes ASAP (spe cijalno izdanje: ,,Fifty Seven Minds On Time“), 80-81. 10 K. S. Luis, Hrišćanstvo, Alfa i Omega, Beograd, 1997, str. 191. 196 11 C.S. Lewis, The Weight of Glory and Other Addresses (New York: Simon & Schuster, 1980), 26.

99

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – 11. POBEDONOSNA LJUBAV

Kad živimo prvenstveno za sebe, kao da posmatramo ekran crno-belog televizora, svet poprima različite nijanse sive boje. Možemo da uočimo poneku razliku u nijansama od crne do bele, ali nema živosti. Međutim, kad odlučimo da postanemo ambasadori Božije ljubavi, otkrivamo da naši životi iznenada zrače punim spektrom duginih boja. Na našem sopstvenom putovanju, Rej i ja smo večno zahvalni što smo dobili mogućnost da izvršimo evaluaciju svojih života i upotrebimo ih za ono što ima trajnu vrednost. Zahvalni smo što smo se suočili sa svojim strahovima, jednim po jednim, i naučili da živimo po veri i ljubavi, uzdajući se da Bog u svojoj dobroti ima nešto bolje za nas. Pozivamo vas da se pridružite onima koji su voleli bezgranično i poklanjali bez ograničenja svoju brigu i saosećanje. Udaljimo se od straha i pohrlimo ka pravoj ljubavi koja menja život.

100

REČNIK STRANIH IMENA Becker, Ernest Barry, Dave Black, Eli Bradshavv, John Brenner, Elisabeth Charles, Leslie C. Judge, Mychal James, Leon Jordan, Michael Ebbeson, Ebbe Ager, Susan Philipson, Steven Garey, Norman Green Ingersoll, Robert Heimberg, Richard Halas, George S. Cantri, Hadley Katerndahl, David Keen, Sam Collins, Gaiy Coles, Robert Kopp, Sheldon Kushner, Harold Lewis, C.S. Myers, David McCann, Tom MacCoby, Michael Murdoch, Iris Nell Bridges, Ruby Nie, Norman Noonan, Peggy Ornish, Dean Ortberg, John Parrot, Les Powel, John Perls, Fritz Piccolo, Brian Raiders, Ouldand Sayers, Gayle Seinfeld, Jerry Satir, Virginia

Beker, Ernest Beri, Dejv Blek, Eli Bredšo, Džon Brener, Elizabet Čarls, Lesli C. Džadž, Majkl Džejms, Leon Džordan, Majkl Ebeson, Ebe Ejger, Suzan Filipson, Stiven Gari, Norman Grin Ingersol, Robert Hajmberg, Ričard Halas, Džordž S. Kantril, Hadli Katerndal, Dejvid Kin, Sem Kolins, Geri Kols, Robert Kop, Šeldon Kušner, Harold Luis, K. S. Majers, Dejvid Maken, Tom Makobi, Majkl Murdok, Ajris Nel Bridžis, Rubi Ni, Norman Nunan, Pegi Orniš, Din Ortberg, Džon Parot, Les Pauel, Džon Perlz, Fric Pikolo, Brajan Reiders, Ouklend Sajers, Gejl Sajnfeld, Džeri Satir, Virdžinija

101

OD STRAHA D O LJUBAVI – REJ I NENSI KEJN – REČNIK STRANIH IMENA

Siegel, Burton Sweeney, Madeline Amy Svreet, Leonard Thomas, Nell Van Breeman, Peter G. Wells, H.G. Williams, Margery

Sigl, Barton Svini, Medlin Ejmi Svit, Leonard Tomas, Nel Van Briman, Piter G. Vels, H.G. Vilijams, Mardžori

102