Obmane i izvrtanja kao podloga narodnosti Lazo M Kostic

Д-Р. Л. М. КОСТИЋ (Д-Р. Л. П. ПОПОВИЋ)

ОБМАНЕ И ИЗВРТАЊА КАО ПОДЛОГА НАРОДНОСТИ

СРПСКО—ХРВАТСКИ ОДНОСИ ПОСЛЕДЊИХ ГОДИНА

СВЕСКА ТРЕЋА

Хамилтон, 1960 БИБЛИОТЕКА „СРПСКА КЊИГА”

   

Издање Српске Народне Одбране у Канади Штампарија “Канадског Србобрана”

   

ПРЕДГОВОР Сваки народ покушава да своје пороке прикрива, да своја недела заташкава, да своје рђавило чува од погледа странаца. Сваки народ, исто тако, има тенденцију да своје врлине надува, да своје подвиге приказује племенитим и кад то нису, да своју историју улепшава, да себе претставља бољим и заслужнијим него што је. Народни колективи се ту понашају као и појединци, можда још горе. Ни ми Срби нисмо ту бољи од осталих народа. Али наши суседи и, нажалост, судржављани, Хрвати, премашили су и у овом погледу све народе света. Они измишљају историју, своје пороке приказују као врлине, своје поразе као победе, своју голотињу као богатство. Поносе се оним чега би се други стидели. Но, нека их; то само по себи не би никоме шкодило, и ми Срби не бисмо имали неко нарочито право да то жигошемо. Али они у овом истом кругу идеја, у овој истој национално-мегаломанској црти, иду даље, и то сад само на рачун нас, Срба. Они нам пребацују своје срамоте а отимају нашу славу. И та чине систематски, већ сто година, и у земљи и у иностранству. То им тим лакше успева што живимо великим делом помешани и што говоримо приближно један језик. Те околности су они искористили до те мере, да то постаје опасно по наше национално биће. Све покушавају да нам краду: и наше владаре, и наше славне историске подвиге, све велике личности наше прошлости, наша највећа духовна блага, као што су народне песме, дубровачка књижевност, сам језик итд. Све је њихово што ваља, а наше није ништа. Да су се окомили на наше земље, то смо показали раниjе, књижицом “Мегаломанија једног малог и бескрупулозног народа”, књижицом која је произвела невиђену сензацију у нашој емигрантској јавности, и која је била намах разграбљена. Ова садашња књига чини њен продужетак. И овде је реч о незајажљивим апетитима Хрвата на туђе; само што се пре говорило о земљама, а сад углавном о духовним и моралним вредностима. Овде ће се приказати неки од тих њихових фалсификата којим задиру у туђе, јер их је све немогуће прикупити, а и простор то не би дозволио. Приказаће се најпре како апроприрају туђе људе од вредности, физичке личности, а стим разуме се, и њихова дела која су их славним учинила. Затим ће се изнети како присвајају туђа културна добра: језик који од других преузимају и својим приказују, књижевност писану и усмену итд. Изнеће се њихови фалсификати у грдњи Срба, у тобожњој “науци” и “хисторији”, разоткриће се њихове методе заваравања света и шепртљанства на тобожњој “знанственој подлози”, извртања чињеница и описа догађаја. На крају ће се изнети неки нови подаци о њиховој територијалној мегаломанији. Све се то овде крсти општим именом “Обмане и извитоперавања као подлога народа”. Многе друге наслове сам био узимао у обзир, 3   

можда и адекватније, али сам их напустио, избегавајући вређања у самом наслову књиге. А да се о томе ради што је у изабраном наслову речено, читаоци ће се уверити на први мах. Овде се износе хрватске претензије на туђе и њихове лажи према другима а у корист своју, износе се онако како су од њих речени без икаквог уметања и мењања. Понегде нема чак ни нашег гледишта о томе, тамо где су хрватске тврдње очигледно апсурдне (као напр. да су Немањићи Хрвати итсл.). Шта да се речи о томе троше. Али тамо где су њихова извитоперавања и њихове махинације произвеле своје дејство, где су наишле код странаца на послух и пажњу, ту смо морали да заузмемо свој став и да их демантујемо. Као нпр. у питању народности великог везира Соколовића, коме смо у књизи посветили изузетно велику пажњу. Гдегод је било могуће, ја сам хрватске лажи разоткривао и демантовао туђим мишљењима, махом компетентним па чак и најкомпетентнијим у даном питању, понекад чак и мишљењима историских и европски признатих хрватских научника. Као и у другим књигама, ја себе стављам у позадину гдегод је то могуће. Само се на тај начин правом науком жигоше и сузбија ненаучност и шепртљанство, дезавуишу фалсификатори и крадљивци, удара се сраман жиг на њихове творевине и тврдње. Страна мишљења сам дао у српском преводу, као и увек. Сам сам све преводио и за све преводе сносим одговорност. Било би боље да су увек, или бар каткад, изнета туђа мишљења и у оригиналном саставу, на језику у коме су писана. Али издавачке прилике то не дозвољавају, ни у овој ни у другим мојим књигама. Разуме се да је све ово потребно чинити у корист свога, српскога народа, који је овим хрватским извртањима највише погођен. Раније је то чинио пок. Адам Прибићевић са компетенцијом и методом које се нису дале превазићи. Данас то не чини нико, или скоро нико. А тиме се српске позиције слабе и српски интереси занемарују. Најкомотније је рећи: нека лају, нико их не слуша, итсл. Но пре свега то није тако. Треба упоредити лексиконе од пре рата, од прошлог века, и данашње, па видети колико смо ми Срби изгубили на националним позицијама. То ће се све из књиге разабрати. Ова је књига чиста одбрана Српства и његових позиција, као и многе друге. Нека читаоци не мисле да ја то радим из неке злобе а још мање из неке користи, или зато што немам другог посла, као што су тврдили они неваљалци и шарлатани у Паризу. И ја бих желео да се одморим, или да се посветим својим бригама и бригама своје породице, које годинама запуштам. Моје здравље захтева мир и одмор. Али неко мора и Српство да брани. Неко ко зна ствари и ко је кадар да стотине и хиљаде сати жртвује за народ без икакве накнаде. У најмању руку он за то не заслужује прекор. Овом књигом се продужује серија расправа о “Српскохрватским односима последњих година”, у којој су изашле две моје књижице са псеудонимом Д-р. Л. П. Поповић. Пошто је моје ауторство откривено, не 4   

инзистирам на анонимности. Ако Бог да здравља, биће у овој збирци још више дела. Скоро сви чланци ове књиге били су раније објављени у нашој заграничној штампи, и овде се прештампавају са малим изменама или допунама. Махом су пренети чланци из “Канадског Србобрана” и “Слободе”, ређе из других периодичних емигрантских списа. Зато је чланака и наслова у књизи више него би, можда, било да је све директно за књигу састављано. Али материјал би ипак остао исти, и аргументација једнака. Можда само овде има због тога нешто сасвим мало понављања, које више користи него шкоди при читању. И за издавање ове књиге дугујем нарочиту захвалност СНО у Канади и њеном уваженом претседнику г. Милутину Бајчетићу. Посебно се морам захвалити уреднику “Канадског Србобрана”, своме средњошколском колеги и пријатељу, г. Лазару Ђ. Стојшићу, који је и овде преузео тежак терет коректуре, дописивања са мном, растурања књиге итд. Л. М. К.

5   

КОГА СУ СВЕ ХРВАТИ ПОКУШАЛИ ДА ПРЕОТМУ ОД СРБА У апроприрању свега што ваља, без обзира чије је, Хрвати су постигли светски рекорд. Међу њима, опет, рекорд је поставио “отац домовине”, њихов понос и дика, Анте Старчевић. Шта је све од Срба он без питања ових “преузео” и својим прогласио, писано је више пута у српској штампи. Но “понављања су корисна”, како су говорили стари Латини, па ћемо и овде нешто поновити, да би после изнели о томе стране судове. Највиша и најбоље је писао о Старчевићу пок. Адам Прибићевић. Рекапитулативно је изнео Старчевићеве мисли г. Љуба Марковић-Грљанац у Српском Јединству од 17 децембра 1953, у чланку под насловом “Избезумљени хрватски шовиниста. Трагом Старчевића”. Пошто Старчевићева дела немамо, то ћемо овде дати најпре кратак извод из те студије г. Љубе Грљанца, допунивши га другим писцима из њихове критике Старчевића. “... Анте Старчевић писао је да су Срби само један географски појам, јер они као народ не постоје. Немањићи су “хорватска династија, која је кроз векове владала источносеверним покрајинама Хорвацке”, а Св. Сава је “источну цркву хорватску одцепио од Патријарха цариградског”. На Косову “Милош Кобилић показао се Хорватом”, а кнез Лазар је “похрваћеник, ну по свој прилици нечисте крви’. Арсеније III Чарнојевић био је “патријарка у Турској Хорватској” у XVII веку, па је “довабио” у Аустрију “туђу пасмину”, која је “за дванаест година научила хорватски”. И они, што се данас зову Србима, то су, дакле, похрваћени Власи, Арнаути, Моровласи и Цигани — “прашина разних народности, балканска фукара, нечисти пук”, како пише на једном месту овај кривотворац историје.... У познатом, и данас још веома омиљеном код неких Хрвата, његовом напису “Пасмина Славосербцка у Хорватској” отворено каже: да све оно, што се сматрало за српско, у ствари то је хрватско. Јер, “у Србији станује најплеменити дел хорватског народа”. Тако, све што је добро код Срба, то је “хорватско”. И Срби немају ничег свога: “кроз осам векова што нам књиштво тече, нејма ни трага о сербцкој народности, нејма сербцког књиштва, ни сербцке просвете”.... У томе духу он је дао многе написе, одржао масу говора, и требало би много страна наводити о духовном слепилу овог избезумљеног хрватског шовинисте, који би удавио све Србе да је могао у својој мастионици, јер су му сметали ко зна из којих разлога! Оно, што нису могли Турци вековима да ураде, сечама, покољима, набадањем на колац и дављењима, то је Старчевић учинио једним потезом пера — збрисао је све Србе са лица Земље!....” Као што се види, Срба уопште нема. Све је згољни Хрват. Само што они који живе на истоку, у “Србији” итд., то су племенити Хрвати. Ови други, у Хрватској, то су само “грчко-источњаци, потомци балканских 6   

сужњева, насељених у Херватску под именом Влаха, Мартолога, Раца итд.” Тако је писао његов орган “Хрватска” за 1892. У нашој књизи “Спорни предели Срба и Хрвата” (Чикаго 1957), ми смо изнели многе пасусе тога хрватског програматског чланка (стр. 341 и 342), и овде се неће ништа више од тога понављати. Ово горе није тамо пренето, а такође ни ове реченице: “И ми смо увјерени да ће они Хорвати, који ради вјере мрзе славно херватско име, или га неће прихватити зато, што је њихових жила још увиек оне влашке сужањске крви.... Такозвано србско свећенство, одтупено фанатизмом од хрватства, чини се кривцем оних несрећа које задешавају грчко-източни пук. Учећ га да је Србин, оставља сад остало на страни.... Ту почива све зло, и неће бити ни њима ни нама спаса не буду ли се једном за увиек канили умишљеног србства и несретне србске пропаганде. Нека буду Хрвати.... ” То је писао орган странке, која је идејно продирала у хрватски народ више него иједна странка досад. Срба уопште нема, већ само умишљених Срба, који су Хрвати, и треба да то увиде и признају. Они су већ Хрвати, само неће да признају. Највећи хрватски историчар, Фердо Шишић, држао је 4 фебруара 1936 у Југословенској академији наука у Загребу предавање “О стогодишњици Илирског покрета”, и оно је отштампано у Љетопису исте Академије, свезак 49. На том свечаном предавању пред целом Академијом, изаслаником Краља итд., Шишић није могао да не спомене и не жигоше Старчевићево писање о Србима. Са згражањем он каже “да је Старчевић некоћ могао сасвим озбиљно писати, нпр. Срби су само један географски појам; српска хисторија не постоји; српски језик је једна варалачка измишљотина. Српство су у најновије доба, ради својих циљева, створиле Русија и Аустрија. Оно што се досад обично сматрало за српско, у ствари је украдено од Хрвата; све што је добро код Срба, то је само хрватско. Старчевић говори озбиљно и овако: ‘у Стефану Душану угаси се последњи трак прејасне херватске династије Немањића, који кроз векове и као краљи владаху источно-северним покрајинама Херватске’. Онда: ‘Св. Сава Немања је источну церкву херватску одцепио од патријарка Цариградскога’; даље: ‘Милош Кобилић показа се (на Косову 1389 г.) Херватом’, и најзад: ‘У Сербији станује најплеменитији дел херватског народа’ и зато ‘они писци зову множину херватскога пучанства Серби, зову комад херватске земље Сербијом, и то све на темељу имена, које нити разуме нити знаду како је у Хрватској постало’.” Шишић је сам потцртао, одн. курзивом штампао, горе истакнута места. Шишић цитира Старчевића: Дјела, књ. III, Загреб 1894, стр. 42, 71, 158, 213. Старчевићеве геноцидне изјаве не доноси. Ми ни речи не додајемо нити одузимамо његовим наводима. И други један велики Хрват и истински хрватски научник, Владимир Дворниковић, згражава се над овим Старчевићевим изопаченим шовинизмом и “ниекањем” Срба. Он пише: “Вуковом 7   

фолклорном и филолошком ‘Срби сви и свуда’, ‘Старчевић поставља насупрот политичку и националистичку крилатицу ‘Бог и Хрвати’! Никад дотада није један племенски, атавистички нагон на нашем југу ушао толиком снагом ирационализма у свет политичких формула и програма као у овом Старчевићевом свехрватству. У доба кад су већ постојале две државе под српским именом, ова идеја похрваћења свих Јужних Словена, становиште ‘негирања’ Срба и Словенаца у истини претстављало савршену бесмислицу....” Мало пред тим пише Дворниковић: “Из Старчевићевих дела добија се често утисак као да он уопште и није видео или није хтео да види које су димензије, историске и геополитичке могућности ‘херватскога народа’ о коме је говорио и писао као да се ради о неком великом и политички зрелом народу....” Даље стоји код Дворниковића: “Темпераменат и горчина којом се Старчевић оборио на своје противнике, на ‘пасмину славосерпску’ и нарочито Србе у Хрватској, који нису хтели да постану ‘православни Хрвати’ дали су самом имену старчевићанства такав призвук као да је у њему изражена квинтесенца србождерства....” (Владимир Дворниковић, Карактерологија Југословена, 1939, стр. 894, 891, 895). Чешки публициста и социолог Јозеф Холечек писао је 1901 у “Народњи Листи”, органу Младочешке странке, према преводу Адама Прибићевића, и ово: “Што је било доброг у народу српском, то је Старчевић присвојио за ‘Хервате’, тако да је присвојио и самог цара Душана и Краљевића Марка”. Године 1869 писао је Старчевић у својим “Разговорима”: “Они су сужањска пасмина, скот гнуснији од икојег другог. Узмимо у човјеку три ступња савершенства: Ступањ животиње, ступањ разбора, ступањ ума, душевности. Славосерби нису подпуно достигли ни најнижи ступањ и из њега немогу се дигнути”. Срби су гори и неразвијенији од животиње ако остану Срби. Ако пак прихвате хрватство, ти исти Срби постају диел најплеменитије нације свиета. Докле то не учине, они Срби којима је општа историја признала неку вредност, просто се одлуком Анте Старчевића и комп. претопе у Хрвате. Ко сме томе да се противи? То што је учио “отац домовине” Анте Старчевић није остало пусто и усамљено. Поједини писци су га после или “опетовали” или претварали у ситно, истицали само појединости, да би био лакши ефекат у даном случају. Тако познати прохрватски писац Д-р. Пилар, под псеудонимом фон Сидланд, пише 1918 књигу под насловом “Јужнословенско питање”. Књига је изашла у Бечу, а за време “НДХ” преведена на хрватски. У том хрватском преводу стоји, на стр. 62: “Затим се појавише два племена, браћа Вукашин и Угљеша Мрњавчевић.... Занимљиво је да обојица бијаху очито Хрвати, јер према Орбинију потекоше из хрватске жупе Хлиевно (Ливно) а име Мрњавац, Мрњавић спомиње се опетовано у хрватској повјести”.... 8   

Дакле, отац Краљевића Марка и брат његов беху Хрвати, јер су, по Орбинију, били пореклом из “хрватске жупе Ливно”, а и то име се среће код Хрвата!!! Разуме се онда, да је и Марко Краљевић морао бити Хрват, а Динко Томашић га прогласи као репрезентанта свега најгорег што је у Српству! Затим долази велики хрватски хисторичар (!!) о. Доминик Мандић који је прошле године издао у Чикагу купусару под насловом “Црвена Хрватска”. О њој је било делом речи у нашем листу, а делом ће још бити. Овде само један карактеристичан став: “Краљ Бодин је око 1083 поставио за велике жупане у Раши два своја двораника, Вука и Марка, дукљанске Хрвате, старином из Рибнице код данашње Подгорице.... Вук и Марко били су хрватски племићи.... У Рибници родио се и отац Немањин као и сам Немања...” Свети Сава је, дакле, син Хрвата Стевана Немање и његови су “дједови били католички племићи (Вук и Марко) из Рибнице покрај Подгорице”.... О. Доминик своју књигу “Црвена Хрватска” завршава овим речима: “А данашње Црногорце, у којима тече крв старих Хрвата, ваља да Хрвати са симпатијама сусрећу и помажу....”

9   

НЕЗГРАПНО ПРИСВАЈАЊЕ ВЕЛИКОГА ВЕЗИРА СОКОЛОВИЋА СРПСКИ ЈЕЗИК НА СУЛТАНОВОМ ЦАРИГРАДСКОМ ДВОРУ Пријатељи са Америчког континента послали су ми исечак из хрватског листа “Заједничар” у коме д-р. Отон Кнезовић пише “Мехмедпаша Соколовић зове се Хрватом”, и то све на основу једне скорашње књиге једног енглеског писца, који сам не доноси никакве нове доказе. Све друго што цитира Кнезовић нема ознаке извора, тако да је немогуће контролисати га. То је стара пракса хрватских “научника”. Г. д-р. Кнезовић каже да Соколовића “сви турски извори зову великим Хрватом”. “Сви извори”, то је већ израз који наука не трпи и који пре шепртљанство него научност показује. Али, г. д-р. Кнезовић не наводи ни један једини од тих извора. То је ваљда сањао, видео у сну читав свежањ “листина” у којима се Мехмед Соколовић назива не само Хрватом већ великим Хрватом. А нигде у познатим изворима нема ни оног првог а камоли ово друго. Пријатељи из Америке су ме молили да се ја на то осврнем, верујући да ја имам муницију за сваки бој. А баш немам о томе ништа, нити је то моја струка. Можда ћу и прикупити нешто кад већ стручњаци неће да одговарају г. д-ру Кнезовићу, као што нису одговарали ни Енглезу Лембу. Засад сам само у стању да разбијем једну управо незграпну и немогућу тврдњу д-ра Кнезовића, да “ниједном Србину није било мјеста на султанову двору, ни спомена српском језику кроз цијело вријеме турске владавине над Балканом”. Тако нешто аподиктично и генерално не би могао да тврди ни најгори фалсификатор у најнекултурнијем амбијенту. Има, напротив, стотине и хиљаде сачуваних споменика где се у Турској наш језик зове само српски. Тако нпр. у једном писму беглербега романиског Мехмеда Соколовића из године 1551 (октобра месеца) маџарском заповеднику Темишвара Баторију стоји дословно на полеђини у српској ћирилици: “И што ми посилаш листова, и све ми србским језиком посилај, а не фрушки” (француски). То је писмо саопштено у Јагићевом Архиву за словенску филологију год. 30, 1909, стр. 211. А тај беглербег није нико други него доцнији велики везир Мехмед Соколовић, за кога д-р. Кнезовић тако категорички тврди: “Тај велики државник, војсковођа.... свој језик зове хрватским још у XVI вијеку”. Писмо је цело писано српском ћирилицом. Њега је пронашао у бечком “Дворском, Кућном Државном архиву и саопштио у Архиву за словенску филологију Ватрослава Јагића. Налази се у поменутом архиву у свежњу Turcica. 10   

Оно почиње овим речима: “Божијом помоћу румелиски беглербег и Мехмед паша пису славно ухрабреноме витезу, брату мојему Батори Андрејашу...” То писмо није произвело никакву сензацију у науци, јер је историска наука знала да је Соколовић писао српски и био Србин. Али баш ових дана саопштен је један потпуно нов, досад непознат, податак о употреби српског језика (“као таквог”) на цариградском султановом двору. У “Политици” од Нове Године (1 јануара 1958) изашао је чланак Тодора Маневића под насловом “Српски језик на двору султана”. Ја нећу наводити ништа што је писац изнео о ранијој употреби српског језика у Цариграду и у Турској уопште, да се не би тврдило да је то “великосрбска промиџба”, али ћу навести један проналазак самог писца, Маневића, који је ван сваке сумње. Он је ту скоро обилазио библиотеку Аја Софије у Цариграду, и том приликом нашао један уџбеник намењен царским принчевима за учење страних језика, и то из XV века. Он га потанко описује. То је приручник под насловом: “Речник арапски и перзиски и грчки и српски. Речник четири језика”. У ствари је нашао два сасвим слична рукописа са истим насловом: Љугат-и араби ве фариси ве руми ве срб, Љугати елсинеи ербеа. Г. Маневић је најпре преписао оба рукописа, а затим, по дозволи библиотекара, снимио на микрофилму. Тако да не може бити више никакве сумње ни обмане. Писац је, примера ради, навео и неколико реченица српских текстова из оба приручника. Они су непроцењиве вредности за упознавање тадашњег говорног српског језика, и то из два разна краја (један из Приморја). Сви су текстови дати арапским писменима, тзв. алхамијадо, и то је такође најстарији споменик српског језика на алхамијадо. Писац каже: “Оба рукописа на првој страни у доњем левом углу носе лични печат султана Бајазита II, што значи, према тврђењу директора библиотеке и турколога са истанбулског универзитета, да се Бајазит служио овим књигама, да су оне биле у његовим рукама”. Затим има књига још и разних печата. Може ли бити јаснијег доказа да се наш језик баш на турском “султановом двору” звао само и искључиво српски? И како је сматран за једног од четири главна језика турског царства (поред турског језика). А д-р. Кнезовић тако категорички тврди да није било “ни спомена српском језику кроз цијело вријеме турске власти над Балканом”!!! Ако је и од Хрвата, много је!

11   

ПИТАЊЕ НАРОДНОСТИ МЕХМЕДА СОКОЛОВИЋА Сад се у емигрантској штампи интензивно третира питање које је народности био чувени велики везир Турског царства из XVI века Мехмед-паша Соколовић. Покренули су га Хрвати, управо г. д-р. Отон Кнезовић у листу “Заједничар”, чији исечак имам без броја али према наводу г. Коњхоџића треба да је од 8 јануара 1958. Г. д-ру Кнезовићу одговорио је г. Алија Коњхоџић у “Братству” за фебруар 1958 и ја у “Слободи” од 1 марта 1958. Стручњаци са српске стране нису одговарали. Истина, оно што сам ја изнео у Слободи, то је потпуно стручно и објективно, али се оно односи на само један навод г. д-ра Кнезовића, управо на крај његових излагања. Он је тврдио да “ниједном Србину није било мјеста на султанском двору, ни спомена српском језику кроз цијело вријеме турске владавине над Балканом”. Ја сам доказао баш супротно, а имао сам срећу да ми буду при руци и једна изјава самога Соколовића који свој језик назива српским, и један најновији проналазак у Аја Софији, где се јасно види да су султани “као такви” учили српски и тај језик само српским називали. Има о томе безброј доказа, и сувише је смела оваква категоричка тврдња д-ра Кнезовића. Управо та тврдња чини цео његов елаборат неозбиљним. Што је најважније, писац сам себе демантује. Цитирајући страну 74 дела енглеског историчара Ламба, на основу кога је и цео чланак саставио, писац преводи респективни став овако: “Султан Сулејман је почео разговарати с људима из својих покрајина, са Србима и Хрватима, у њихову језику”. Сад молим лепо: на коме је језику говорио са Србима? Који је језик Срба, “њихов језик”? Турци су завладали српским царством, имали под својом влашћу неколико покрајина Србима настањених, у својој војсци и својој управи људе из тих крајева који су им били чак на домаку, и да Турци “за цијело вријеме своје власти ни спомена српском језику” не учине. Опажа ли велечасни г. д-р. Кнезовић да се оваквим тврдњама срозава на уличног политиканта? Хрвати су још одавна, од Кукуљевића, тврдили да је Мехмед-паша Соколовић Хрват, а и неки босански Муслимани хрватске оријентације заступали су исто мишљење. Но њихове тврдње нису имале поткрепе у изворима. Биле су просте тврдње, у ветар бачене. Сад се нашао један истакнути енглески историчар, који канда категорички тврди да је Мехмед-паша био Хрват. То је Харол Ламб. Њега цитира д-р. Кнезовић и на њему гради сав свој нови елаборат. (Он је и раније тврдио да је Соколовић Хрват, али “држећи се хрватских повјесничара”, међу којима није било ниједног од ранга). Срби су, опет, сви одреда, тврдили да је Мехмед-паша Соколовић био Србин. А нашли су за ту тврдњу и извесне поткрепе у изворима. Најпотпуније је ово питање претресао Миленко Вукићевић у својој књизи “Знаменити Срби Муслимани”, издање Српске књижевне задруге 12   

1906. Његов рад је мешавина науке и фабуле, тако да правог научника не може да задовољи. Не знам да ли је неки српски историчар дао озбиљнији рад о томе. Но поводом нове књиге г. Ламба требало би несумњиво да наши историчари у емиграцији заузму свој став и изнесу гледиште српске науке. Они би тим пре то морали урадити што су сад изазвани. Нико им неће приговорити “шовинизам”, уколико се тога боје. Ја нити знам енглески, нити имам при себи књигу Ламба о Сулејману Величанственом, нити сам историчар уопште. Али сам ја у последње време прикупљао многу грађу о Босни и Херцеговини, баш о етничким односима у тим покрајинама, и то за све време откад се они бележе. А о Соколовићу нисам прикупљао ништа. Прелазио сам преко тих вести ако сам на њих наишао. Зашто, питаће се читаоци? Зато, што ја то питање не сматрам сувише важним. Ради се о појединцу, ренегату ма колико великом човеку. А нисам могао ни сањати да му неко озбиљан, међу странцима, Српство може да оспори, кад је био брат патријарха Макарија. Породични односи би ми више налагали да томе питању посветим сву пажњу. Мени је неколико пута пок. Јован Пламенац, бивши претседник Црногорске владе, истицао како смо ми Пламенци истог порекла од кога су и Соколовићи. Сатима је он о томе говорио, па је чак Бошко Стрика у биографији мога оца, а у књизи “Далматински манастири” то нарочито нагласио. Ја сам скептик у тим стварима, и нисам много веровао ни оцу ни пок. Јовану Пламенцу. Истина да су нам стари из Босне, али ће бити ипак из неког другог краја; били су властела а Соколовић канда није био из властеоске куће. Били су, по свој прилици, богумили, а Соколовић је био православни. Тек сам сад, после овог чланка д-ра Кнезовића, узео да озбиљније и темељније то питање проучим. Сасвим стручно и дубоко не могу, јер немам за то услова. Али срећом није ни д-р. Кнезовић јачи партнер, па ћемо се моћи да обиђемо. Један сам одговор дао у Слободи, као што је речено. Сад ћу покушати да дам и друге одговоре у Канадском Србобрану. Они ће морати бити разбијени на неколико делова (чланака). Дела до којих сам дошао, махом су немачка из прве половине прошлог века. То су стандардна дела од реномираних писаца. Они су употребили релације млетачких амбасадора дотада штампане; ја до њих нисам могао доћи. Можда ће се наћи у науци још података, и није згорега да се питање сасвим расветли. Ја ћу, као што рекох да наведем немачке писце отпре 150 и 100 година, који су већим делом употребљени. Но ја сам их директно имао у рукама и непосредно их цитирам са њихових оригинала. Неки подаци нису били до сада пренети у српску науку. Нека се питање расветли, рекох. Али не због последњих речи г. д-ра Кнезовића, који екскламира: “Хоће ли Срби и даље звати Соколовића Србином и Босну српском”? Босна није српска зато што би паша 13   

Соколовић био Србин, а хрватска још мање што би он био Хрват. Босна је српска јер у њој живи већина Срба, и она би далеко прешла апсолутну већину да није било хрватских клања. На основу тих клања неће Хрвати добити титулус над Босном. Она само појачавају српски карактер тих провинција. А о народности Соколовића у наредном одељку.

КАКО СЕ ОЗНАЧАВА НАРОДНОСТ МЕХМЕД—ПАШЕ СОКОЛОВИЋА? Сви греше, и хрватски и српски писци, кад говоре о народности бившег великог везира Мехмеда Соколовића, а појам народности схваћају у данашњем, модерном смислу. И ту околност, као и све друге, треба посматрати у историској перспективи; то значи с обзиром на стања и схватања времена које се приказује и проучава. Тада није било српске народности у модерном смислу речи, а хрватске далеко, далеко мање. Тада су људи по покрајинама означавани, односно по бившим државама ко.је су провинцијализиране, спале на ранг и значај покрајина. И Мехмед Соколовић се означава скоро стално као Босанац. Србин је у турској држави био онај који је пореклом из Срб-вилајета, Хрват из Хрватске, Босанац из Босне, Херцеговац, Црногорац, Арбанас, Грк итсл., сваки из своје покрајине. Разуме се да је било и погрешних означавања. Један Немац који је служио у Цариграду баш у XVI веку и који је канда лично познавао Мехмеда Соколовића тврди да је он Арбанас! То је Саломон Швајгер, наследник познатог путописца Герлаха као проповедник аустриског посланства у Цариграду. У Нирнбергу је 1639, свакако после његове смрти, издата књига под насловом “Један нов опис пута из Немачке у Цариград и Јерусалим” (1576 до 1581). У то је доба он највише био у Цариграду. Ја сам имао у рукама оригинал књиге, која се иначе погрешно цитира (чак од Цинкајзена, да је изашла 1669 а изашла је 25 година раније). За пашу Соколи тамо стоји: “Овај паша беше паметан и разуман човек, наклоњен миру са Хришћанима... Он је уживао велики углед на турском двору и код иностраних потентата. Једна лепа, дугачка личност, озбиљно милостив према сиромашнима, и доброчин, има око 80 година. По рођењу Арбанас, из Епира, рођен од хришћанских родитеља.” Ето, најважнији наш сведок означује Соколовића као Арбанаса, Епирца. Други, пак, савременици, махом млетачки поклисари означују га као Херцеговца, родом из околине Требиња. Према њима то чине и немачки писци из прве половине прошлог века. Тако Леополд фон Ранке у својој књизи “Српска Револуција” изашлој 1829 године преноси везире Сулејмана II како их набраја млетачки посланик Тиетоло у години 1574. Први је Мухамед из Требиња у Херцеговини (то је наш Мехмед-паша). Његов најотменији непријатељ беше Мустафа, његов најотменији пријатељ Синан. Тиетоло бар тврди да је први био Црногорац а други Босанац. Међу њима је Ахмет Славонац, и 14   

Пиала, Маџар (из Маџарске). Према једној релацији Рудолфа Шмита, била су следећег века, под Муратом IV, два Босанца: Усреф-паша и Регет-паша. Затим се подигао васпостављач Османског царства, Кеприли (Ћуприлић), он је, према Ла Кроа (Lа Croix) рођен у једном селу близу Београда. Према томе је Србин. Његов род остаде моћан и после њега. Још у XVIII веку води један Босанац, Мурад, кормило Царства са апсолутном влашћу. У другој својој књизи, издатој неколико деценија доцније, (Османи и Шпанска монархија) пише Ранке: “Под Селимом је везират био поверен најпогоднијем човеку који се уопште могао наћи, једном Босанцу, Мехмеду.” Затим каже како су везири другог реда били Арбанас Синан, а његов наследник беше Хрват Сиамуш. Познати писац Турске историје Јосеф фон Хамер пише исте године кад је Ранке издао своју Српску револуцију изос. ово: “Највећи део везира беху ренегати. Први везир, Босанац Соколи. На страни 49 описује убиство Соколовића 11 октобра 1579 и каже: “Убица, једнако као и убијени Соколи, беше Босанац.” Даљи један, једнако славни истраживач Турске историје, међу Немцима прве половине прошлог века, Цинкајзен, пише у својој монументалној Историји Османског царства (III том, стр. 91): “Мухамед је био, једнако као и његови претходници Ибрахим и Рустем, ниског рода. Родом из Требиња, недалеко од Дубровника”. Цитира затим млетачког амбасадора Гарцонија, који је дословно писао: “Мехмед паша, први везир, рођен је у Требињу, граду близу Дубровника, ниске крви.” На страни 115 исте књиге пише Цинкајзен који су били везири за време Селима II и Мурата III. “Од пет везира који су у то доба Мухамеду Соколи стојали о боку, беху сви, као и он сам, рођени Хришћани ниског порекла. Ахмед је био Славонац, Махмуд Арбанац, Синан Босанац, Пиали, син једног обућара из Толне у Маџарској, и Мустафа, Црногорац из предела Котора.” Тако пишу књиге староставне. Нигде помена о хрватству Мехмеда Соколи (тако су га сви без разлике означавали, а не Соколовић, но ми знамо по брату и синовцу да се звао Соколовић). Међутим, ми имамо бар индиректних доказа да је он био оно што ми данас називамо Србин по народности, Србин у етничком смислу. Тако нпр. Цинкајзен наводи један став из савременог извештаја једног млетачког поклисара (Рагацинија), који је писан и послат у Млетке 1571 године и који гласи дословно: “Иако је он једном згодном приликом казао да води порекло од српских деспота, ипак неки мисле другојаче”, тј. да је скромног, “ниског” порекла. То је веома честа појава да неки великаш проналази накнадно да су му и стари били славни, мада то не стоји. Али, Мехмед паша рече да је по пореклу од чистих српских велможа. Како би он то могао рећи да је био Хрват? У доба о коме је реч није се јасније могло обележити оно што ми данас називамо етничком припадношћу него овим речима Мехмед-паше. Народност се означава по пореклу, по крви. А Мехмед каже да је 15   

изразито српске крви, водеће српске крви, српскије од ма које друге том времену доступне. Он није чак казао да је потомак деспота “смедеревских”, “рашких” или томе слично (а то би значило у ствари исто), већ, као да је предосећао да ће га ревиндицирати и красти они који немају никакве везе ни с њим ни са српством, казао је више пута и хвалио се да је потомак српских деспота. Хајдемо даље. Пред саму своју смрт тражио је Соколовић да му Хасан-ага, његов коњушар, чита о Косовском боју. То су саопштили многи савременици, поклисари страних сила. То саопштава и Јосеф фон Хамер, највећи истраживач османске прошлости у тадашњој Европи. Истина, тамо стоји да је Соколовић изговорио прву суру из Корана кад је читалац дошао до убиства Муратовог од стране Обилића (Хамер пише: Кобиловића). Он је тада тобоже ускликнуо: “Дај Боже да и ја дочекам такву мученичку смрт”. Хамер цитира турски извор те вести. Ипак је симптоматично да је Мехмед-паша тражио да му се чита о Косову, и то свакако не први пут. А није тражио ни о Мохачу, ни о Сигету итд. Многи су у томе видели његову приврженост народу из кога је потекао. Јер, кад је сутрадан убијен (о томе у следећем чланку), убица га је оптужио да је сувише одан хришћанству! Вукићевић цитира један извештај тадашњег млетачког посланика код Порте Андрее Бадоаро из год. 1573, у коме изречно стоји да је “Мехмед први везир... народности српске” (di nazione serviano). Како је он то установио, не саопштава. Но тај податак има несумњиво велик значај. Соколовић није био из Србије, а Бодеаро га опредељује као човека српске “народности”! Европска историска наука, кад се као таква развила, ово гледиште је такође заступала. У том погледу можемо цитирати Ранкеа, највећег историчара Немачке XIX века. У својој “Српској Револуцији”, за коју рече Нибур да је најбоље дело Ранкеово, овај пише (оригинално издање стр. 231): “Још је значаjнија била српска нација за Османлије кад је ова изгубила била своју самосталност.... Она је дала Царству не мали број најзнаменитијих везира. Већ под Бајазитом II ми налазимо једног славено-српског великог резира. То је Ахмед.... син Херцегов.... Од три најзначајнија везира Сулејмана I, први је стварно био Сулиот, а оба остала су славеносрпског племена: Рустем Хрват, Мехмед из Херцеговине....” Мало подаље пише Ранке: “Ако се, према томе не може спорити да је Српски народ имао највећи утицај на развитак Царства, он је такође имао и највећи утицај религије (муслиманске). Прелазак Босанаца на Мухамеданство није извршен одједном, већ, како изгледа, полагано кроз читаво столеће и више.” Очигледна ствар да је Ранке све Босанце сматрао Србима, нарочито оне који су прешли на Ислам. За везире то чак и посебно наглашава. Дакле, ако Срби сматрају Соколовића везира својим изданком, они имају за то основа и у његовом ставу, и у туђим мишљењима и извештајима. То није ни најмање мегаломанија: Нико живи неће и не сме 16   

очекивати од Срба да одбацују мишљења која им иду у прилог ако зато нема крупних разлога и против доказа.

КОЈЕ ЈЕ ВЕРЕ БИО ВЕЛИКИ ВЕЗИР СОКОЛОВИЋ? Ми смо говорили у претходним написима о народности некдашњег великог везира Турског царства Мехмед-паше Соколовића. Ствар је несумњиво компликована, јер се једна данашња социолошка категорија има да примени на далеку прошлост. Али подаци до којих је наука дошла дају заиста много основа Србима да га сматрају својим, а никаквог основа Хрватима да га ови сматрају својим. Ја бар не нађох ни помена о његовом хрватству. А питање вере је много чистије и сигурније. Јер су и тада, у доба Мухамедово, били верски односи исти као и данас: постојале су исте вере, које су се једнако означавале. Постојали су исти свештенослужитељи као и данас, са истим називима. Е, јасно је, ван сваке сумње, да је доцнији Мехмед Соколовић био православне вере, чак не само православне већ српско-православне. О томе има цео низ података од савременика. Прво ћемо цитирати Саломона Швајгера, проповединка аустриског посланства из тога доба, према већ споменутој књизи. Он каже на страни 39 исте књиге: “У својој младости он је био у хришћанским црквама читалац или анагностис, а затим је предат Турцима као данак у крви”. Писац овде сасвим правилно означава улогу Мехмеда у цркви: он је био “читалац или анагностис”. Обе ове речи су не само православне него су просто технички термини ако се тако што сме рећи за цркву. Анагностис се говорило грчки, а српски одн. црквенословенски “чтец”. Тако се говори и данас. Чтец није неки случајни посетилац цркве који ступи за певницу и почне да поје. Чтец је сталан црквени служитељ, од епископа именован. Могло би се чак рећи произведен. И данас читамо у “Гласнику Српске патријаршије” како неки епископи (нпр. сремски) производе чтеце у разним парохијама. У моје време су поједини ђаци Карловачке гимназије били именовани чтецима. Ови су били на то поносни, и сматрали су се као чланови клира у неку руку. Један се стално крстио кад је на јектенијама спомињана и остала “духовна причта”. Тек, једно је сигурно: да се као чтец сматрао онај који је стално послуживао у цркви и одговарао попу. То је најчешће био кандидат за стални духовни сан, за мирског или манастирског свештеника. Такав је био и Мехмед Соколовић све до своје 18 године. Цинкајзен сасвим правилно дистингвира кад каже у својој Историји Османског царства (III део, стр. 91): “Мехмед се у младости био посветио духовничком сталежу, и већ је код свога рођака, пароха Светог Саве у Босни, вршио дужност помоћника, анагноста или предчитаоца... кад је у 18 години одведен у Сарај код великог

17   

господара”. Он цитира ту и млетачког посланика Гарцони, који дословно каже да је “он био помоћник пароха Св. Саве у Босни”. Миленко Вукићевић наводи још неколико истоветних извештаја млетачких поклисара (али ми не понављамо што је већ српски публиковано). Ранке у својој “Српској револуцији” каже да је Мехмед “био ђак — тако се ван сваке сумње има објаснити италијанска реч цаго (Zago), — тј. служећи ученик, ђакон цркве Св. Саве кад је одведен у ропство од Турака”. Сад се употребљава још једна православна и српска реч ђак, коју је Ранке несумњиво преузео из релација италијанских амбасадора (“Цако”). У другој својој књизи “Османлије и Шпанска монархија у 17 и 18 веку” пише: “Из куће свога стрица, пароха Саве, он је млад одведен у Серај... Срећа и несрећа, добро и крв његових поданика лежали су у руци овог роба Савиног”. Свети Сава је био не само православац већ и Србин, и све цркве њему посвећене биле су само српске, изразито српске, искључиво српске. Можда их неће г. д-р. Кнезовић виндицирати за Хрвате?! Ми за мало и православних Срба имамо овако аутентичне податке древне прошлости о њиховој верској делатности и верском жару. То је док је Соколовић био још хришћанин. Али и после, кад се потурчио, давао је знаке свога живог интересовања за православље, чак за српско православље. Он је васпоставио Српску патријаршију у Пећи. То је позната ствар, и ја сам о томе писао у календару “Америка” за 1958. Но више од тога: он је за првог патријарха дао име-. новати свога најближег сродника и братственика Макарија Соколовића. Истина Цинкајзен пише да је 1574 у септембру “син његовог рођеног брата био у главном граду од самог цариградског патријарха посвећен за архиепискоца Охрида у Арбанији”. Позива се на Герлаха, који такође тврди да је то био Мехмедов аделфопаис, а та реч на грчком значи “дете од брата”, братучед. То мора да је био неки други братучед Мехмедов, јер први српски патријарх обновљене Пећске патријаршије, Макарије Соколовић, је већ скоро 20 година пре тога датума био српски патријарх. Да је он био врло блиски род Мехмед-паши, о томе нема у историји спора. Једино се не зна је ли му био брат, први рођак, или синовац. — Да је то био блиски род Мехмеду признаје крозазубе и хрватско-католички прозелит монс. Крунослав Драгановић у једној едицији Ватикана из год. 1937.Тамо стоји (Источно-хришћанска Периодика):“Српска патријаршија у Пећи уживала је велики углед. Из црквено-политичких обзира, а можда и из обзира рођачких, Пећска патријаршија је богато била снабдевена правима и привилегијама”. Изгледа чак да је Мехмед био из једне свештеничке фамилије или, како се у народу говори “поповске куће”. Ове су биле нарочито честе у његовој ужој постојбини (и до дана данашњега). Стриц му је био 18   

свештеник или игуман, брат патријарх, братучед архиепископ итд. А он је сам био чтец у цркви Св. Саве, најнижи ступањ црквеног сана. Но, шта му то значи “у цркви Св. Саве”? Да ли је то нека сеоска црква посвећена првом српском архипастиру и светитељу? Или је пак то манастир Милешево где су чуване моћи Св. Саве. Ја мислим да ће овај други случај пре бити. Јер је и место рођења доцнијег Мехмеда сасвим близу те српске светиње, и јер се тако одређено са две речи могла опредељивати само позната и опште призната светиња. Свакако, било једно или друго: Мехмед паша Соколовић је у својој младости био ђак и опслужитељ једног српског православног храма. Јер нити је у његовом крају било других православних сем Срба, нити је иједна друга православна црквена организација славила Светог Саву. Тако се већ и посредно може установити српство доцнијег Мехмедпаше Соколовића. Он је био појац једног српског храма и молитвеник једног српског свеца пре него је одведен у Серај и потурчен! На тим чињеницама се не може мењати ништа. А кад се потурчио, изгледа да није сасвим заборавио ни своју веру ни свој народ. Цинкајзен наводи, према подацима XVI века да је убица Мехмедов као мотив убиства навео “сувише хришћанско расположење (осећање) Мухамедово”. Француски посланик у Млецима Ди Феријер послао је своме краљу Хенрику III “депешу” 28 новембра 1579 у коме га извештава о убиству (несумњиво на основу извештаја млетачких поклисара из Цариграда) и каже дословно да су убица и његови другови “имали рђаво мишљење против реченог баше с погледом на његову религију, и да су у њему подозревали пре хришћанина него Турчина”. Затим француски посланик наглашује да је Мехмед имао брата (братанца) који је хришћански свештеник, који му често поклоне шаље, да он уопште веома повлађује Хришћане и спречава на све начине рат против хришћанских сила. Ако се све то доведе у везу, испада скоро поуздано да се Мехмедпаша Соколовић никад није могао сасвим отргнути синовских веза са православљем и српством. Хрват би могао бити само онда ако је и Свети Сава био Хрват, ако је Милешево било хрватски манастир, ако је православна вера, светосавска вера, хрватска!

ПОСТОЈБИНА МЕХМЕДА СОКОЛОВИЋА Ни она, постојбина великог везира Мехмеда Соколавића, није поуздано утврђена. ,3на се приближно, можда веома блиско, али не сасвим прецизно. Тешко је чак определити и “покрајину” из које потиче Мехмед Соколовић. Данас је то Босна, али сасвим мало удаљена од Санџака одн. Рашке. А Мехмед је, канда, живео у Санџаку, у Рашкој, ако је он био појац манастира Милешево. Ту су га, по свој прилици, и пронашли и 19   

одатле одвели у Турке. Крај пак где се родио, и који данас Босни припада, припадао је некад Херцеговини. Припадао јој је, канда, и у доба Мехмедове младости. Зато га млетачки поклисари означују као Херцеговца, други писци као Босанца итд. Сви имају донекле право (осим онога ко га сматра Арбанасом из Епира). Што су млетачки посланици убифицирали место рођења Мехмедово “близу Требиња”, томе се не треба чудити: то је једино место њима из Географије познато, место уз саму Јадранску обалу, уз Дубровник. Они су својим сенаторима, којима су извештаји били упућени, хтели јасније предочити крај из кога је потицао Мехмед везир. Данас се зна нешто поузданије о постојбини Мехмедовој, па то треба изнети. Говорећи о њој, навешћу прво што о томе пише један аустриски научник непосредно после Окупације. То је Мориц Хернес, кога је аустриска влада послала била да проучава старине у новоокупираним пределима. Он је резултате својих истраживања саопштио у “Извештајима седница филозофско-историске класе Царске академије наука у Бечу”. У другом извештају, том 99, за г. 1882, стр. 870, он описује свој пут по пределима из којих потиче Мехмедпаша. Пут га води Лиму, “и то ка Соколовићу ‘босанском соколовом гнезду’, како Хамер (II, 491) назива постојбину ‘Соколија’, који је у османлиској историји славан постао”. Ту, у селу, он налази само 17 кућа, претежно турских, али том селу припада још џемат од 33 села, “међу њима Раванце или Рвавце, који код становника важе као место рођења Мехмедпаше”. Затим пише Хернес: “Потомци славног рода који још у том месту живе носе назив Решићи и настањују један нов мајур, а о ‘соколовом гнезду’ нема ни трага у целој околини. Са гробљем у Соколовићима, које лежи на обронку једног брда, на чијем се врху налази стара, дотрајала џамија, везује се једна културно-историска реминисценција из XVI века. Народ прича да је мајка Мехмеда Соколовића, и кад је овај примио Ислам, остала у крилу старе вере као побожна хришћанка, и била је сарањена, кад је умрла у дубокој старости, од њеног сина на турском гробљу у Соколовићу, јер ју је син, и поред разлике у вери, високо поштовао. Пре своје смрти је Мехмед наложио потомцима свога рода да се старају о одржању гробнице и постаде адет (ту реч наводи Хернес) да на реченом гробљу може и хришћанска гробница да постоји”. Казали су му да је она у облику крста, али је Хернес није могао пронаћи у маси мухамеданских турбета. Ко зна да ли је и било? Миленко Вукићевић, у више пута поменутој књизи “Знаменити Срби Муслимани” (Београд 1906), пише на стр. 2: “Мехмед се родио у Босни, у селу Раванцима, које је у општини села Соколовића, између Велике и Мале Варде, близу варошице Руда, где се и данас, како се прича, налазе развалине од куће у којој је Соколовић рођен”. Да се не би казало да је та вест од Србина и према томе “великосрбска промиџба”, сам Вукићевић је навео одакле ју је узео. Из “Гласника Земаљског Музеја за БиХ”, 1889, I, стр. 83, листу “Нада” под уредништвом Конст. Хермана 20   

за 1895, стр. 43, Херманове “Народне Пјесме Мухамеданаца у БиХ”, I, стр. 558. Тако данас наука узима, јер никаквих других и опречних података нема. А тај крај из кога потиче Мехмед Соколовић и данас је српски. Има у њему и православних и муслимана, али Хрвата нема. Најбоље ће то показати званична статистика. 1931 г. било је, према званичним резултатима пописа из те године, у општини Соколовић среза Вишеград (јер има општина Соколовићи и у срезу Рогатица) 4385 душа, од којих православних 1850, муслимана 2490, католика 45, јамачно не староседелаца. У општини Рудо било је укупно становника 2150, од којих православних 755, муслимана 1363, а импортираних католика 32. Уопште цео срез није имао староседелаца католичких, већ укупно 498 лица од Аустрије насељених (мање од 2%). Статистика од 1948 године даје податке само по народности. Но општине су сад друкчије арондиране (тзв. “месни народни одбори”). Соколовићи не постоје засебно, али Рудо има 3.343 лица, од којих Срба 2.164, неопредељених Муслимана 1.174 и Хрвата свега 5, словом пет. Цео срез је имао 29.897 лица, од којих Срба 18.303, неопредељених Муслимана 10.767, а Хрвата 781. Има још нешто и Словенаца, Црногораца и Македонаца, једнако импортираних као и Хрвата: но Хрвати су бивали импортирани пуних 70 година а ови последњи само мали број година. Дакле, крај из кога потиче Мехмед Соколовић је и данас још изразито српски. Нити је до Окупације имало католика нити Хрвата. Има Срба православних и муслимана, који су од ових настали. Јер од других настати нису могли кад их уопште није било. Како онда Мехмед Соколовић може бити Хрват? Како може из “Соколовог гнезда” да се излеже кобац? Хрвати га може из “Соколова гнезда” да се излеже врабац? Хрвати га својатају за себе. Међутим, они су огњем и мачем убијали све Србе само зато што су православни. Убили би јамачно и све потомке Мехмед-паше да се он није потурчио, и да су ови остали православни. Убили би их, у бездане јаме бацали, касапили, ни трага им не би остало да су задржали своју стару веру и да су их се Хрвати домогли. А сад тврде да су то све били Хрвати, па међу њима и Мехмед, велики везир, родом из Соколовића! Ниједан други народ света то ре би био у стању да тврди.

ГДЕ ЈЕ ЖИВЕО СОКОЛОВИЋ ПРЕ ТУРЧЕЊА? Ја сам написао био и послао Канадском Србобрану четири чланка о Мехмеду Соколовићу, управо ја сам једну студију о првобитној етничкој припадности овог великог Турчина поделио био у четири дела, да бих избегао у новинама немио израз “наставиће се”. Мислио сам да је тиме и моје интересовање за Соколовића завршено. Али се и овом приликом

21   

догодило оно што се догађа скоро код свих научних истраживања: једном започето интересовање се не прекида него само расте. Мене је и после мучило питање где је живео млади Соколовић пре него су га Турци одвели и које му је било главно занимање. Набацио сам да је можда живео у Милешеву, и све више верујем да је то заиста био случај. Извори се сви слажу у томе, нарочито италијански, да је Мехмедпаша био пре турчења анагности, чтец, помоћник, ђак пароха Св. Саве, одн. у цркви Св. Саве. Шта то значи “цркве Св. Саве”? Тај израз може имати тројако значење. Пре свега се тиме може обележити свака српско-православна црква, свака православна црква опслуживана и посећивана од верника Св. Саве, тј. од Срба (за разлику од грчке и осталих православних цркава). Такво тумачење би нама најбоље конвенирало, јер би у исти мах решило не само проблем Соколовићевог етничког происходства, него и целог широког краја одакле је. Али овакво обележавање Српске цркве је, ја бар мислим, скорашњег датума. Ми нашу цркву тек неколико деценија називамо светосавском, а странци то не чине ни дан дањи. Изузетак је у томе чинио још 1886 велики чешки научник Константин Јиречек, који је у својој студији баш о Мехмеду Соколовићу тада писао: После пада Деспотовине Пећска патријаршија је била сједињена са Охридском. “Тек након смрти охридског патријарха Никанора, опет је васпостављена Пећска црква. Први нови архиепископ Макарије управљао је Црквом Светог Саве од 1557 до 1574”. Под “црквом Св. Саве” он разуме укупност Српског православља, сву духовну баштину Светог Саве. Он тако, и сасвим правилно, обележава с једне стране особеност а са друге интегралност српског православља. Но он сам није мислио да то значе речи млетачких баила као што ће се видети мало за овим. Друга могућност: да је црква у којој је опслуживао млади Соколовић била посвећена Светом Сави, слава му и част! Но врло мало је вероватно да би то могло бити познато разним амбасадорима страних земаља у Цариграду. То је једна околност безначајна, па сам запазио да у Србији околни сељаци, чак и само припадници једне једине цркве у околини, не знају коме је свецу посвећена (у Боки, где има на стотине цркава, свак то зна). Како ли ће то знати страни амбасадори? За ово гледиште говорила би чисто језична интерпретација извештаја млетачких и других посланика на турском двору. Они сви говоре да је Соколовић био у цркви Св. Саве, помоћник пароха Св. Саве итд. Пароха: курато. Као да је мирски свештеник био у питању, као да се радило о једној парохиској цркви. Нигде помена о манастиру и калуђерству. Но врло вероватно они нису знали организациони карактер те “цркве Св. Саве”. Трећа је могућност да је то било Милешево, црква и манастир тако уско везани за име Св. Саве, где су његове свете мошти чуване и куда је стремило ходочашће васколиког српског народа. Манастирска црква је 22   

била и остала посвећена Светом Спасу (Вазнесењу Христовом) још пре него је Св. Сава променио светом. Ту се босански бан Твртко крунисао за краља Србије и Босне, на гробу Светитеља. Према њему се назвао Шћепан Косача “херцегом Светог Саве” итд. Многи путници из 16 века (а и осталих векова) спомињу манастир, баш нарочито италијански. Није било ништа природније него да страни извештачи тај манастир означе као “Цркву Светог Саве”. Тражећи накнадно податке о Милешеву у Народној Енциклопедији, нађох у одговарајућем напису проф. Владимира Петковића и ове речи: “Велики везир Мехмед Соколовић учио је у Милешеву школу”. Тај податак нисам знао кад сам ово обрађивао; он може само да потврди моје претпоставке. Једино не знам откуд га је пок. Петковић црпео. Исто тако накнадно нађох код протојереја Димитрија Руварца да је Макарије, потоњи патријарх, био калуђер у Милешеву. Онда је логично да се и синовац ту налазио, и ту “школе учио”. То исто изводи канда Миленко Вукићевић (стр. 141 на крају). Димитрије Руварац је јамачно то гледиште преузео од свога брата, архимандрита Илариона. А и проф. Јиречек тако мисли. Он чак тако и тумачи респективне извештаје у релацијама млетачких поклисара. Он Гарцонијев израз “курато ди Сан Саба” тумачи непосредно “сигурно у тада свуда познатом манастиру Милешева”. Али Јиречек не тврди ништа без доказа. Он се овом приликом позива на једног француског путописца из прве половине XVII века, који (Де Курменен) у своме опису “Пута на Левант” пише: “Један лепи манастир калуђера, назват Свети Сава Милешевски, који има доста добара у земљишту”. Баш тако каже “манастир калуђера”, што недостаје свим релацијама млетачких посланика. Респективан став из путописа Де Курменен гласи: “Un beau monastere de caloiers, nomme Santo Saba de Milesevo, qui possede beaucoup de bien en fond de terre”. Ово je данас, дакле, опште усвојено мишљење науке да je млади Соколовић пре турчења живео и дејствовао у манастиру Милешева, у сени Светога Саве. Како je он могао ту да постане Хрват, или уопште као Хрват тамо да дође, ту су нам дужни одговора и г. Лемб и г. Кнезовић. Ми то питање не умемо да решимо.

ПОБЛИЖЕ О ФУНКЦИЈИ МЛАДОГА СОКОЛОВИЋА У ЦРКВИ Мене није на мисао да je Соколовић боравио и служио у Милешеви довела само употребљена ознака Цркве од стране млетачких поклисара, већ и обележење његовог “чина”, ознака његове делатности духовне, његово “звање”. Он je од страних лица означаван као чтец (анагностис) или као ђак. Вукићевић наводи релацију Антонија Тиеполи из г. 1576, у којој стоји да je сам Мехмед причао да су га узели Турци док je “одговарао литургију”. 23   

Тачан израз који се и дандањи код нас употребљава (не каже нико да поје у цркви — a слабо и поју, — већ да одговарају литургију). A према Јиречку (стр. 293 поменуте студије о Соколовићу) исти Тиеполо je означио био две године раније (1574) Мехмеда као Требињца који je “првобитно био заго”. Млечани су изговарали ово з мало друкчије него наше ц, пa се тако особено и данас у Боки изговара. Оно je ближе гласу ђ, него што je то глас ц. Нажалост немамо у српском језику одговарајућег слова за тај глас. Али сама употреба српске речи ђак (пре узете из грчкога, али посрбљене) у том српском облику од стране једног Италијана који тај израз иначе не знају, доказ je о њеној аутентичности, да ју je тако означену Тиеполи чуо или читао. Сад, оба наведена звања, и чтец и ђак, могу да буду не лика да наведем неколико гледишта и примера која тачнитреба да су изузетно велике и значајне цркве при којима се поставља сталан чтец. У манастирима, међутим, то je такорећи правило, то je неопходно: један манастир без сталног “ђака” не би никако био потпун. За ђака одн. чтеца није потребно пострижење, он не мора али може бити монах. Мехмедпаша врло вероватно није још био замонашен, јер га иначе не би ни одвели. A и сувише je, ваљда, млад био за постриг и схиму. Он je био само чтец одн. ђак, будући сабрат и пуноправни припадник манастира. Мада сви ми знамо шта je ђак, дала ми се накнадна прилика да наведемо неколико гледишта и примера која тачније илуструју његову улогу и његов значај. По народним песмама, “ђак-самоук” је играо често веома значајну улогу. Тако нпр. у Песмама из Босне сакупљеним од Петрановића, ђаксамоук учи цара Симеона шта је Слава: Господине, царе Симеуне, Када двориш, ти браће не двориш, Веће славна светитеља свога; И двори га вазда и вавијек Сваки Србин по закону своме! А у песми “Свеци благо дијеле”, сакупљеној и прибележеној од Вука, ђаче-самоуче позива народ на богослужење и молитву, и то на начин заповеднички и ексхортирајући: Хоте, Богу да се помолимо, Да служимо Божу летурђију, Да молимо Бога по закону. Да служимо, каже, а не “да слушамо летурђију”. Ко да служи? Можда сви заједно, јер то би одговарало потпуно првобитној грчкој речи лиетургија. А можда је хтео тим рећи да ће да летурђију служе свештеници и он, да је и он “саслужашчи”. Тек, он то каже са пуно достојанства и свести о својој важности бар према лајицима, према народу. “Ђаче, самоуче” је био један готово сталан епитетон за скоро свакога ђака црквенога, један епитетон орнанс. Сасвим самоук није могао бити нико; бар извесне прве знакове писма морао је неко да му објасни. 24   

Самоук треба да значи онај који није похађао сталну школу и имао сталну обуку. Између једних и других ђака могла је бити тада веома мала разлика. Данас се под ђаком разуме ученик, а тада је реч била ближа њеном првобитном грчком значењу: служашчи. Један етнограф из Босне, Милан Карановић, писао је између ратова студију о Ђаку-самоуку, и штампао ју је у тада најпознатијем часопису за славистику, тзв. “Ревији словенских студија”, која је излазила у Паризу. Тамо стоји овакво објашњење: “То је ђак (грчки диаконос, дијакос), клирик, ученик за попа, који заузима најнижи степен верске јерархије, а такође може бити у рангу слуге”. Иако су се ђаци спремали за звања свештенослужитеља, то нису морала бити звања свештеномонаха. Ђаци су се спремали у манастирима и за калуђере и за световне свештенике, за “попове”. Прва звања су добивали код својих очева или стричева, сеоских попова, сва “виша” звања морали су стицати у манастирима. Тако је и Раде Петровић-Његош морао да учи у манастиру Савини, у Боки Которској. На последњој страни Мирослављевог еванђеља, најстаријег српског писаног споменика, стоји: “Аз грјешни Глигорије дијак, недостојин нарешти се дијак, заставих сије Евангеније златом кнезу великославноме Мирославу сину Завидину”. Мирослав је владао баш у тим крајевима где се родио Соколовић и где је он детињство провео. Глигорије је био несумњиво манастирски ђак у том крају, јер се сва та преписивачка делатност у старо време обављала искључиво у манастирима. Али према том запису изгледа да је звање ђака било прилично уздигнуто кад Глигорије у скромности, лажној или правој, каже да није достојан назвати се ђаком. Да је то била једна сасвим мала и незапажљива улога, не би се Глигорије правдао да је није достојан. Најзад сви се ми сећамо прича пок. Петра Кочића, који је такође био Босанац, иако из сасвим далеког краја од Милешева. Он у два-три маха описује једног “ђака” манастира Гомјенице, у којему је сам Кочић провео детињство и кога је сасвим добро познавао. То је Симеон Ђак, чије “зулуме” и “истините зулуме” он тако пластично описује. Ја сам то давно читао, али се ипак нечега сећам. Симеун је био већ постарији, али се поносио титулом ђака. Ничега диховничког у њему није било нити је то Кочић истицао. Но био је важна личност у манастиру, а игуман га је често звао: “Симеуне, чедо моје дуовно”.... Није то било макаршта бити манастирски ђак. У најмању руку су они морали бити писмени, морали су да читају не само велике књиге као Триодион, Пентикостар и томе слично, већ и псалтире, који су били страх и трепет за кандидате поповске: ови су умели често све да читају сем малих слова псалтира. Ту су највише “падали на испиту” код фанариотског владике. У Русији чтеца зову незванично “псалмошчик”. Макарије је био “писмен’’ скоро “школован” кад је узет од Турака. Таквих као он могло је бити врло мало у његовом друштву, и то је био један од првих и најзначајнијих услова његовог доцнијег уздигнућа. Соколовић је исто као и Доситеј прво читао житија светих и свештене 25   

књиге Српско-православне цркве и кроз њих стицао своја прва знања. Није ни чудо да их се није могао никад више отарасити.

ПОБЛИЖЕ О ПРЕЗИМЕНУ СОКОЛОВИЋА Мене је одавна интересовало и име тј. презиме Соколовића паше, тим пре што већ дуже времена прикупљам материјал за једну студију о српским презименима. Пре свега треба истаћи једну околност: Соколовић задржава своје презиме и као Турчин и то веома мало модификовано: зове се Соколи. Тако га означују многи страни писци и историски извори. Латиницом са два л. Према српском облику нестало је само крајње ћ. Можда је он и њега употребљавао, али је странцима то било тешко да изговоре. Али је врло интересантно да га Дубровчанин Јаков Лукари, који је био Италијан, означава са Соколовић, а не Соколи, а Лукари је живео у Цариграду у доба Соколовићево. А облик “Соколи” био је као створен за једног Италијанца. Али га он ипак означава са Соколовић. Тадашњи Дубровчани, романског порекла, имали су и своја адекватна романска имена. Само кад су се обраћали у чему околним српским владаоцима или главарима, додавали су своме презимену једно “ић”, и иначе га прилагођавали српском изговору (нпр. Гондола се звао према Србима и само према њима Гундулић). Код Мехмед-паше је било обрнуто: он је као Турчин избацио свршетак на “ић”. Али оставио нетакнуту основу свога старог српског имена. Код других потурчењака који су доспели били на високе положаје у Османском царству ово није био случај. Код већине се не зна њихово презиме, код неких је тако деформисано да се првобитни облик тешко да реконструисати, Код Соколовића се одржава конзенгвентно у скоро примарном облику. Откуд то? Пре свега је Соколовић био прилично одрастао кад је узет од Турака као данак у крви. Тада је било његово презиме потпуно с њим срасло, док су други узимани као знатно млађи, па презиме нису сасвим ни запамтили, ако су га уопште имали. Затим, то презиме не одаје хришћанско порекло, као што би одавало нпр. презиме сачињено по именима хришћанских светаца. Али мора, да је Мехмед био поносан на то своје презиме а стиме и на своје порекло, бар племенско порекло. Страни извештачи кажу да је био ниског рода. То ипак неће бити случај. Свештеници и високи црквени достојанственици нису проистицали из сасвим незнатних породица. А његова породица је дала многе свештенике и неколико владика и патријараха. Рецимо да су патријарси постали по наклоности Мехмедовој, али су они били свештена лица и високи црквени достојанственици још пре тога. “Ниским родом” се можда, само истицало да Соколовићи нису припадали старој босанској властели пре Турака. То је врло вероватно, а то једновремено потврђује тезу о њима као исконским православцима. 26   

Јер је босанска властела била махом богумилска. Али је род Соколовића био несумњиво угледан. Већ толики број свештеника из те породице доказује да нису били апостате и неофити. Стародревни, првобитни православци, шта су могли друго бити већ Срби? Затим, и само презиме Соколовић не звучи нимало ниско. Напротив, оно по себи означује добар род, кућића. Проф. Јиречек је у сумњи одакле назив потиче. Он допушта две алтернативе: или је то патронимиком (син Сокола), или је топичан, месни назив: Од Сокола, са Сокола. “Турски извори, саопштени код Хамера (II издање, стр. 205 и 309) означују заиста Везира као да потиче из града (дворца) Соко на споју Пиве и Таре”. (Јагићев Архив књ. IX). А још раније је Јиречек убифицирао тај градић који се спомиње више пута у Миклошићевим “Српским споменицима” (повеље од 1419 и 1461). У Споменицима српским, понављамо, јер других у то доба није ни било. Јиречек то чини на неколико места у својој првој јако запаженој студији из историје наших крајева пбд насловом “Трговачки друмови и рудници Србије и Босне у Средњем веку” (првобитно немачко издање Чешке академије наука 1879). У српском преводу стоји на стр. 55: “На саставу Пиве и Таре које се састају испод тврђаве Соко, који се у XV веку често спомиње и одатле носи име Дрина, налазе се на малом пољу, названом Стефан-поље, испод рушевина тврђаве, развалине неког места”. На стр. 67 каже да је Сандаљ живео (у почетку XV века) између осталих градова и у “своме главном граду у Соколу, на саставу Пиве и Таре.” Ова алтернатива проф. Јиречка не може а приори да се одбаци мада нема много јаке подлоге. Јер се Соколовић не би хвалио да је потомак српских деспота, који никакве везе нису имали са тим дворцем. А не би му требало то да чини ако је свој високи род могао ближе и веродојстојније да покаже. Но, и само грађанско, “патронимично” име Соколовић одаје истакнут род. Није то морало бити крштено име очево, чак ја не верујем да је било код Срба крштених имена Соко. Није морао бити назив његовог оца, већ и другог неког, ранијег, претка по оцу. Српска презимена су настајала из назива родоначалника, првог Обележеног претка. Из назива његовог, понављам, не увек из имена крштеног. Често из занимања (Поповић, Ковачевић), из надимка, из места одакле је досељен био итд. О свему томе мислим да говорим на другом месту. Главно је како је родоначелник обележаван у околини. Ако се казало ковач, онда му је син био Ковачевић. Многи су обележавани по својим особинама, рђавим или добрим. Па и потомство њихово по тој особини случајног претка (јер је оно имало још предака, али је тај био епоним). Једном ми је пок. Андрија Лубурић, један од најбољих српских етнолога, изнео једну пословицу из његова краја, коју нажалост нисам сасвим прецизно запамтио, али сам занамтио оно важно за овај мах. По тој пословици, волови се познају не сећам се по чему, а људи по имену. А баш је била реч о неком човеку слабог презимена, и Лубурић је тиме хтео да његово рђавило поткрепи. Лубурић је био близак земљак Соколовића. 27   

Ако би се то правило применило на Соколовића, онда би се и по имену његовом могло закључити његово племенито, јуначко порекло. Јер му је предак-епоним био назван именом Соко. Пре ће бити да му је народ надео тај назив, јер је по својим квалитетима био “соко сиви”. Најузвшеније обележавање код нашег света. А таквог назива нико се радо не одриче, па ни наш Мехмед. Интересантна је још једна ствар. У доба Мехмедово, а и неколико векова потом, синови су носили најчешће назив по оцу, па је и презиме било увек према томе мењано. Само ретко, и то у патријархалним крајевима, како их Геземан зове, било је рано формирање племена и братстава. То је канда био случај код Соколовића, јер се сви његови племеници, сва позната његова родбина обележава као Соколовић, међу њима три значајна српска првосвештеника. Доказ више племенитости. Јер код нас оно што Немци називају едел, Французи нобле итд., то Срби кажу: племенит, тј. из племена а не просто из неке куће. Племенит је онај коме се зна и порекло и родбина, а ова није мала. Племенит је члан племена, а то није могао свак бити. Соколовић је то био. Још нешто. И само насеље одакле је пореклом паша Соколовић зове се Соколовићи. То је тзв. етникон, као Паштровићи, Бјелопавлићи, Васојевићи итд. Племе је наметнуло назив самоме крају, дало географско обележје, деловало “топономастички”. То је случај само у српским “патријархалним областима” и нигде друго. И то је у најмању руку доказ српског порекла Мехмед-паше. Само јака, веома значајна и упливна племена утискују своје име целоме пределу, читавом крају, по коме се онда, као по месном пореклу, означују све куће и сва братства тога краја.

ДРУГЕ ПОЗНАТЕ ЛИЧНОСТИ ИЗ БРАТСТВА СОКОЛОВИЋА Има и сем Мехмеда, великог везира, још личности из његовог братства које је историја забележила. Све су те личности биле његови блиски сродници, мада се степен сродства не може увек са сигурношћу определити. Сви су они били или црквени великодостојници православља или истакнути турски паше. Остала лица историја не бележи; њихова имена не стижу до нас. Сва су та лица живела у доба Мехмедово, мада су неки од њих били далеко млађи од њега. Сви су канда били у његовој сенци. Кад се изгубио сваки његов утицај, и његовом племену је одзвонило. Никога више историја не помиње. Није ни иначе било лако те личности сасвим идентификовати. У томе је било неслагања између два највећа можда српска историка, између архимандрита Илариона Руварца и Константина Јиречка (овај други није Србин већ Чех, али је дао најбољу српску историју). Морали

28   

су узети у помоћ не само млетачке релације, већ још више српске тако разбацане записе и натписе. И напослетку изгледа да је постигнута сагласност, јер на дуплику Илариона није више Јиречек одговарао. А Иларион је овако рекапитулирао своја истраживања (у Јагићевом Архиву књига X, страна 49): “Према томе, велики везир Мехмед Соколавић је имао: 1) Једнога брата, српског патријарха Макарија, коме је помогао код васпостављања Српске патријаршије; 2) Једнога синовца Антонија, херцеговачког митрополита и, после смрти Макарија (+1573), српског архиепископа и патријарха; 3) Једног другог рођака, чије име не знамо, а који је 1874 постао архиепископ Охрида и све Бугарске; 4) Једног трећег ближег сродника, вероватно такође синовца, Герасима, који је као наследник Антонија био именован за архиепископа и патријарха у Пећи; можда је ипак тај Герасим исто лице које је 1574 било одређено за архиепископа Охрида; 5) Једног синовца, Мустафу, који је био босански паша, а од 1566 паша и везир будимски.” Јиречек се слаже да су прва два српска патријарха обновљене Патријаршије били сродници Везирови. Он каже директно (Јагићев Архив, IX, стр. 296): “Прва два српска архиепископа и патријарха после васпоставе Цркве Пећске били су... без икакве сумње сродници великог везира Мехмеда Соколовића: Макарије (1557-1574) беше брат Мехмедов, а Антоније (1574-1578) беше синовац или братанац Макаријев, па онда и великог везира.” Он само није могао испочетка да определи идентитет друге двојице православних јерарха, а то не би могао учинити ни Иларион да није доцније пронађено много респективних записа, махом у херцеговачким црквама. Забуну је нарочито створио протестантски пастор тога доба Герлах, чији су мемоари од историске науке јако цењени. Он је тврдио, уосталом тачно, да је септембра 1574 један синовац Мехмед-паше именован за архиепископа Охрида. То је дало повода хрватским фалсификаторима да тврде како је Мехмед васпоставио не српску него охридску патријаршију и свога брата поставио за патријарха целе Бугарске. Србин није био ни Мехмед ни његов брат, “бугарски патријарх.” Међутим, у својим даљим излагањима Герлах пише, и то доносе оба историчара, и Руварац и Јиречек, да је 1577, на сам Ускрс, присуствовао богослужењу у цариградској патријаршеској цркви (свакако у Фанару). Поред Патријарха васељенског Јеремије служила су још три јерарха, и то: 1) архиепископ Охрида и све Бугарске, који је био у једном отрцаном одјејанију; 2) митрополит Родоса; 3) архиепископ Пећи и целе Србије, од 40 година, и Мехмет-паше најближи крвни сродник. То је свакако био или Антоније или Герасим (по Руварцу јамачно Герасим). Ове генеолошке ситнице нису од значаја за нас неисторичаре. 29   

Нама је главно установити да су и Макарије и бар још двојица највиших српских јерарха били блиски сродници Мехмеда Соколовића. Да ли су и они били Хрвати? Или се само Мехмед похрватио а сва родбина остала српска. На то би било интересантно да одговоре и г. Ламб и г. Кнезовић. Једно писмо Герлаха од 25 новембра 1575 упућено Мартину Крузиусу гласи овако (на латинском језику): “Јер су сви врховни паше, које зову везирима, синови Хришћана. Тако први међу њима, царев заменик, рођен у селу близу Босне, има синовца и брата Хришћане.” И о Мустафи паши има доста историских података. Тако пише исти Крузиус у својим “Осам књига о турскогрчким стварима”: “Највиши је овде паша по имену Мехеметес, чији је сродиик будимски паша”. У једном старосрпском запису из г. 1564 стоји: “Тогда же Босну подржешчу Мустафа-паша, сродник же благочестивому и христољубивому патријарху печскому кир Макарију”, како је забележио Љуба Стојановић. А руски историк и балканолог Викентије Мекушев каже у својим Историским споменицима: “Мустафа, синовац Мехмед-пашин, родом је Србин.” Он оба питања решава наједаред: утврђује и породицу Мустафапаше и његову националност. А ова не може бити друкчија него националност стрица, како тачно примећује Миленко Вукићевић. Тиме се само још једанпут потврђује народност Мехмет-паше ако желимо да је опредељујемо у данашњем смислу речи. А тако је, свакако, хтео да је истакне и Енглез Ламб. Сад или он има право или сви други историци, нарочито Ранке и Јиречек, од којих бољих познавалаца српске прошлости није било.

ГДЕ ИМА ЈОШ СОКОЛОВИЋА? Недуго иза смрти Мехмед-паше није било више помена о његовом племену. Од његових директних потомака нико се није истакао (имао је безброј деце, али су махом веома млада поумирала). Исто тако ни од његовог синовца Мустафа-паше. Остала знаменита лица његова рода била су православни јерарси, дакле нежењена. И рекох, неку деценију иза смрти Мехмедове ни помена више о његовим сродницима. Као да су нестали, као да су у земљу пропали. Али само то презиме налази се још увек међу Србима. Јамачно код других породица, које су једва имале крвне веза са Великим везиром, али је паралелизам интересантан. Њиме се индиректно може закључити на националност свих породица са тим именом. Сама реч Соко је и српска и хрватска (они пишу “сокол”). Међутим, епитетон Соко је чисто српски. У народним песмама се понавља безброј пута, а и сам Његош га стално износи. И у постојбини Соколовића, једнако као у свим осталим српским пределима, казало се некоме ко је ваљан или је извршио неки достојан подвиг, “Пиле од сокола”. То стоји код Андрића, у “Ћуприји на Дрини” 30   

(стр. 243): Аферим, Ћоркане, пиле од сокола. У једној муслиманској народној песми о бегу Љубовићу говори се за њега да је “соко од сокола” и даље: “Вазда су се соколови легли — У оџаку бега Љубовића”. Сам завршетак презимена на “ић” не би био довољан за неки закључак, мада су се сви Срби тако означавали још од Немањића, а Хрвати ретко и по изузетку. (У српским повељама, нпр. Дечанској, имате имена на ић, у хрватским скоро никад). Но да се вратимо на Соколовиће. Њих је међу Србима било одувек, како рекосмо. Сад и мало доказа. Почетком XVIII века живео је у Лајпцигу један писац и преводилац са руског на немачки по имену “Павле, Петров син, од Соколовић, Србин”. Тако се потписивао и тим именом је био оставио засебно завештање на Лајпцишком универзитету децембра 1809, поводом 400-годишње прославе тога универзитета. Много стотина талира је оставио разним установама Универзитета, а 500 талира за оснивање тзв. “Српске стипендије”. Првенство на њу имају Соколовићеви сродници, па онда Срби без обзира из кога су краја, онда тек Руси, Пољаци, Грци, и напослетку Немци. Хрвати се нису могли користити овом стипендијом све да су и хтели. Ближе податке о том Соколовићу немамо. У аналима Лајпцишког универзитета стоји само да је рођен “у Србији” 1772, а умро у Лајпцигу 12 маја 1824. Јасна је ствар да он није био оставио податке о свом ужем завичају, и да су то, после његове смрти, попунили земљом чију је националност истицао. Потписивао се “фон” као неки племић. Није нимало немогуће да је он своје порекло доводио у везу са Мехмедпашом. А можда је био и из истог краја. Интересантно је, свакако, да он као уживаоце штипендије означава прво своје братственике, а затим Србе из кога било краја. Из Србије, из Босне, из Далмације, Угарске итд. То је њему свеједно. Чак нема један крај над другим првенство. Он је био не само национално свестан Србин, већ типичан Пансрбин. Он је то био и пре Вука и пре Карађорђа. А звао се, понављамо, Соколовић, “од Соколовић”, пл. Соколовић, како је доцније писало, уз додатак “Србин”. У већ цитираној Народној енциклопедији Станоја Станојевића има још наведено неколико лица која су се звала Соколовић, све сами Срби. Тако Павле Соколовић из Баната, капетан (рођен 1759 у Вршцу, пао на ратишту 1789). Живео је дакле у XVIII веку, али није истоветан са горе означеним Павлом Петровим. Овај аустриски капетан је био додељен српском фрајкору, и био је одликован највећим ратним одличјем. (Писац о њему, аустриски генерал Лакса, Хрват, похрватио је и његово име у Павао!! Он је нашао јамачно на немачком Паул, па га просто похрватио, као што они редовно чине). Тај Павле Соколовић је био Банаћанин, али свакако досељен из Старе Србије. Можда баш сто година раније (Великом Сеобом), можда из самог краја Мехмедовог одакле су многи Војвођани. Затим се спомиње из овог века четнички војвода Глигор Соколовић, из околине Прилепа. Итд. 31   

И дандањи има Соколовића Срба. Тако читам у “Слободи” од 20 марта ог. о неком г. Божу Соколовићу у Милвоки. Још сам наилазио на такво име међу српским четницима. Соколовића Срба било је, дакле, одувек, па их има и данас. Могло их је свакако бити и у XVI веку. Интересантно је да у Босни има два насеља са именом Соколовићи, као што је већ речено. У првом, среза Рогатица, који може имати директне везе са Мехмед-пашом, Хрвата практично није било до доласка Аустрије, а и сада има свега неколико уљеза. У другом месту под именом Соколовићи садашњег среза Соколац било је 1948 године укупно становника 3116, од чега Срба 2767, неопредељених Муслимана 317, Хрвата 30 и Црногораца 2. Разуме се да су аутохтони само Срби и Муслимани. Срба православних је тамо самих било скоро 90%, а Хрвата ни један пун проценат, очигледно уљеза. Тешко је наћи везу између имена Соколовић и хрватства. Ја је бар не могу наћи.

О КРШТЕНОМ ИМЕНУ ДОЦНИЈЕГ МЕХМЕДА СОКОЛОВИЋА Соколовић је добио име Мехмед кад се потурчио. У страним језицима обележавају различито његов турски назив: Мехмет, Мехмед, Мохамет итсл. Српски се сасвим правилно изговара Мехмед или Мемед. То његово име је, разуме се, свуда наведено и опште познато. Већ његово претходно име, име његовог детињства, “крштено име”, није било тако познато. Оно је било безначајно за тадашње дипломате и државнике, а свакако није било ни пријатно самоме Мехмеду да се оно оживљује. Кад би то име било сигурно познато, можда би и оно могло допринети нешто утврђењу Соколовићеве народности у данашњем смислу. Јер су многа имена код нас постала и националном ознаком. Многа, али не сва. Има имена опште хришћанских, има их неутралних итд. Соколовићево крштено име је ипак забележено у историским делима, и то од дубровачког историка Лукарија. Ево шта о томе пише проф. Константин Јиречек: “Дубровчанин Ђакоме Лукари, који је 1570 и следећих година проборавио дуже времена у Цариграду, Пловдиву итд., зна и хришћанско име доцнијег везира. У његовим Аналима Дубровника стоји на италијанском језику: Мехмет Соколовић, рођен у Далмацији од оца хришћанина, на крштењу се звао Бајце”. Кукуљевић је то читао Бајце, а наши, српски писци, Бајица (Миленко Вукићевић, Владимир Ћоровић, Рад. Бојић). Ја мислим да је то погрешно прочитано. Није Лукари писао хрватски, нити је тога писма било све до Гаја. Он је писао италијански, а италијански се његов податак о имену треба да чита Бајче. Да је хтео рећи Бајце, написао би Biaze. Исто тако да је хтео рећи Бајица. 32   

Сад, сви ти називи имају једнаку језичну основу: то би требало да је деминутив имену Бајо. По самом том имену не би се могла одредити народност Соколовићева. Али ако се оно прида другим доказима, појачава јако тврдњу о његовом српском пореклу. Јер, колико је мени познато, то се име налази само код Срба. Оно је одржано такорећи до наших дана и то баш у крају из кога је био велики всзир Соколовић (у ширем подручју тога краја). Тако је нпр. познат харамбаша Бајо Пивљанин. Он је такође са Пиве. Владимир Ћоровић пише у Народној Енциклопедији да је Бајо “по предању из Рудинаца у Пиви”. То мора да је у непосредној близини Соколовића. Ово је најсјајнији Бајо у нашој историји, и због тога чак у Енциклопедији наведен. Но било је још на стотине и стотине имена Бајо у Херцеговини па чак и у Црној Гори. Ми, затим, сви познамо, по имену бар, породицу Бајчетић, чији је један изданак и уважени претседник СНО у Канади. Ја не знам одакле је она тачно, али знам да је из Херцеговине, опет канда не много далеко од постојбине Соколовића. Родоначалник те породице звао се јамачно Бајче или Бајчета. То је у ствари исто, јер је генитив од Бајче опет Бајчете, а посесиван облик од кога је презиме настало Бајчетин. Име Бајица ми је непознато. Али постоји племе Бајице, на самом Цетињском пољу. Појединац се, као племеник, зове Бајица. Тако се потписује и г. мајор Петар Мартиновић “Бајица”. Ако се Соколовић заиста звао Бајче, а нема разлога у то не веровати, доказ да је истог соја којег су и данашњи херцеговачки Срби. Ни то их не одваја него повезује. Свакако, Соколовић се није звао ни Фрањо, ни Антон, ни Јуре, па чак ни Аугуст. У вези са крштеним именом да кажемо и нешто о крсном имену. И њега је Соколовић, као Србин, морао да има. Али историског податка о томе нема. Не знамо која му је била слава. Можда је остало понешто забележено о слави његових блиских сродника и братственика, јерарха српских, али мени то није познато. Није ипак немогуће да се какав податак о томе доцније пронађе или бар аплицира (већ познати податак, који нија био доведен у везу са овим). У већ цитираном, нажалост непотписаном чланку у чикашкој Слободи од јула 1953, поводом књиге Ламбове, стоји и ово: “Друга, мање позната чињеница је, да је Мехмед Паша до своје смрти сачувао малу икоиицу Свете Петке, коју му је мајка при растанку ћушнула у недра, да га чува од сваког зла”. Одакле је узет тај податак, не стоји. Но, ако је он истинит, могло би се закључити да је то Света Петка одн. Параскева била домаћа слава Соколовића. Не мора то бити у сваком случају истина. Могла је мајка имати случајно ту иконицу, и дала је оно што има. А можда је она специјално 33   

била поштоватељка Св. Петке. Исти је случај и код моје пок. маме„ код које је Св. Петка била у нарочитој цени. То поштовање према Св. Петки и Св. Шпиридону она је донела из рода, капетанског и поморског. Добро би било, ипак, да се дозна има ли у крају Соколовића слављеника Св. Петке. Ја бих био захвалан онима који су из тог краја или из близине да то саопште у листу. Исто тако ако знају нешто више о крштеном имену Бајче, Бајо итсл. Ове “ситнице” етнолошке често су у стању да дају веома важан путоказ у решавању спорних питања.

СОКОЛОВИЋЕВА КАРИЈЕРА И ЗНАЧАЈ У ТУРСКОМ ЦАРСТВУ Ово питање нисмо досад додиривали, нити смо имали намеру да то чинимо. Биографски подаци о Мехмед-паши могу се наћи свуда, а они ни сами немају скоро никакав значај за питање које расправљамо. Но можда ће се поједини овде истакнути моменат боље разумети ако се зна и животни ток овог славног Потурчењака. Зато ћемо га саопштити у најкраћим потезима, према Јиречку. Он је рођен негде почетком XVI века (око 1505 или 1506 године) но у историју Турског царства је ушао кад му је било 40 година, и од тада остаје стално значајна историска личност, која добива све већу важност. Није скоро било знатнијег положаја у тој тада тако моћној држави који није Мехмед заузимао. Прво се спомиње као капудан-баша, као заповедник ратне морнарице, као адмирал. То је био од 1546 до 1551. Једно сељаче босанско које никад у младости мора није видело постаје врховни командант флоте османлиске! Следеће четири године је “заузимао најважнији положај беглербега Румелије”, како каже Јиречек. Под Румелијом је схваћен највећи део Европске Турске. На једном месту сам нашао да је била изузета само Босна, јамачно са Херцеговином. На другом месту, да су биле изузете још Влашка и Молдавија. Све остале европске земље заузете од Турака спадале су у тај појам: цела Србија са Старом Србијом, и Банат, Срем, Славонија, Лика итд. И највећи део Маџарске, да о Бугарској и Гркчој не говоримо. Седиште је било у Софији. Беглербег је био несумњиво и цивилни и војни старешина. Као такав, пише Јиречек, “одликовао се на угарским и перзиским бојним пољима”. Као командант војске у Угарској, он је писао оно српско писмо, споменуто у првом нашем напису, октобра 1551 команданту Темишвара Андреји (Андрејашу) Батороме, писао је Маџару а не Србину и тражио од овога да му српски одговори. Ни на бојним пољима далеко од своје српске матице, он није српство заборављао. Као беглербег целе Румелије дејствовао је од 1551 до 1555. Ове године је постао члан збора везира, а десет година доцније велики везир, највећи положај после султана у Турском царству. То је 34   

био 14 година, од 1565 до 1579. 11 октобра ове године убијен је од једног дервиша из Босне. На другим местима спори да је то био лажни дервиш. Но сви се слажу да је био Босанац. А Хрвати никад не рекоше да је и он био Хрват мада његове земљаке зову “цвиетом хрватског народа”! Кад је био убијен, Мехмед-паша је био прилично стар, но ипак још није имао пуних 75 година. А извештаји га спомињу много раније као старца од преко 80 година, док га други далеко млађим сматрају. Тек, он не би још дуго могао остати на том положају и да није био убијен. Он је од себе већ углавном дао био што је могао. Соколовић је био толико значајан да је о његовом животу много шта забележено, и да се знају такви ситни подаци, као што је његов однос према жени, њена љубомора итд. Све се то може захвалити углавном извештајима млетачких и осталих посланика на Цариградском двору. Ови су морали слати што чешће извештаје својој влади (млетачком Сенату и дужду) о свим својим запажањима. То су тзв. релације или реферати (израз је потпуно исти, од истог језичног основа). Ове релације су вековима лежале у Млетачкој архиви. Кад је Млетачка држава пропала, оне су већ биле приступачније јавности, а њихову важност за историју први је истакао велики немачки историчар Леополд Ранке. Он је први њих научно искористио у скромним размерама. Тада је почело њихово систематско прикупљање и објављивање, па је много збирака досад издато. То је чинио и наш земљак Томазео. Најпознатији је Албери. Ја до тих релација нисам дошао, али уколико се Соколовића тиче, не верујем да бих ишта ново нашао, јер је углавном све искоришћено. Публиковање тих релација је углавном завршено прошлог века. Но нађе се и понека до тада случајно заметнута. Тако је једну нашао немачки професор из Марбурга В. Андреас и публиковао 1914 у “Извештајима са седница Хајделбершке академије наука”. Релација је из г. 1567, кад је Мехмед био на врхунцу моћи, а потиче од Марина Кавели и није много велика (4—5 штампаних страна). Ја сам се много трудио да до ње дођем, али не садржи ништа нова. Како је нашој јавности сасвим непозната (ја не видех да ја игде у нашој науци цитирана), саопштићу неке реченице. Сам издавач пише у предговору: “На првом месту (у релацији) се истиче Мехмет-паша, кога је Кавели у ранијим релацијама само површно третирао. Његово приказивање испало је прилично неповољно: доцнији баили су Мехмета мање оштро судили, и приговор да је био непријатељ Хришћана су ослабили”. Други дворјани се мање исцрпно описују. Кавели је тада био специјални изасланик, тј. “оратор” Млетачке републике приликом ступања на престо Селима II. Отпутовао је из Млетака 1 марта 1567, путовао преко Дубровника, и стигао у Цариград 23 априла исте године. После опширног саопштења о “великом Господину”, тј. о султану, Кавели каже: “Сад ћемо да дамо суд о њему преко личности које од њега зависе и које обављају највећи део послова. Рећи ћу о Мехмету, првом 35   

везиру, тј, паши, који је његов зет, а може се рећи он је цар, али из овог реда заиста први, и са више власти него ју је икад ико имао. А то заслужује према својој интелигенцији и памети. Он је босанске националности (di natione Bossinese), велик и дебео у статури, има око 50 година...” И сад пише причу како је скренуо прву пажњу на себе итд. “Тада га учинише агом јаничара, морским капетаном и најпосле пашом. Он верује као најбољи Турчин, и следствено је велики непријатељ Хришћана....” Описује га затим као страшног гонитеља Хришћана и веома лакомог на материјалне користи... “Остали паше су Партау Ферат, Ахмет, Заал и Пиали, са којима сам свима говорио... али немају ни поверење ни знања Мехмедова... Мехемет, који је, колико могу рећи од главних на Порти, сем онога што сам рекао о Великом Господару”. У одмеравању важности Мехмедове сви се поклисари слажу. А они су то најбоље могли да опазе. Иначе га је Кавели правилно означио као Босанца, не спомињући Требиње као његови колеге. Ценио га је за најмање 12 година млађег.

НА ОСНОВУ ЧЕГА ЕНГЛЕСКИ ИСТОРИЧАР ЗАКЉУЧУЈЕ ХРВАТСТВО МЕХМЕД ПАШЕ Кад сам послао био и све накнадне чланке о Соколовићу, око десет на броју, стиже ми извештај од уваженог колеге д-ра Пурковића о респективним ставовима у књизи енглеског историка Харолда Лемба: Сулејман Величанствени, која је изашла у Лондону 1952. Тамо стоји, на стр. 52, како ме д-р. Пурковић извештава, да је Соколовић као дечко “узет из Хрватске” (from the Croats). Тако, заиста, преводи овај став и сам г. Кнезовић: “Сулејман је питао младога Соколовића одакле је. Он му одврати да су га довели из Хрватске( из Хрвата, the Croats) кад му је било 11 година”. И претпоставка д-ра Пурковића и превод д-ра Кнезовића тачни су: “од Хрвата” или “из Хрвата” значи из Хрватске. Тако су тада обележаване земље одн. државе, и мени је ствар сасвим јасна из Државног права, одн. историје Државног права. Познато је да појам државе садржи три облигатна елемента: територију, народ и власт. У историском току је давана предоминантна важност час једном а час другом елементу, па су чак према томе елементу обележаване државе. Нпр. Маџарска, Францсука, Енглеска, Хрватска итд., подразумева се земља. И у старогрчком су за ознаку неких земаља употребљавани суптантизовани адјективи, подразумевајући испрва именицу “ге” (земља). С друге стране су именима самих народа који земљу настањују или који сачињавају њен политички супстрат такође обележаване те земље одн. државе. На немачком језику је то и данас одржано. Нпр. речи Preussen, Sachsen, Bayern, Ungarn, Polen, што ми преводимо са Пруска,

36   

Саксонска, Баварска, Маџарска, Пољска итсл., у ствари значе: Пруси, Саксонци, Баварци, Угри, (Маџари), Пољаци итд. Тако је раније било у многим другим језицима, па и у српском. Читао сам у своје време житије деспота Стефана од Константина философа из XV века. Тамо се стално говори (колико се сећам) како је Деспот био Србљима, ишао у Арбанасе итсл. Много сличних израза има у старим српским споменицима. И Дубровчани су писали 1415 године босанском краљу Твртку II у српској ћирилици и правдали свој поступак давања уточишта његовим противницима. Кажу тамо: “Боље је да су овамо утјецали него на Угре или у Хрвате, или другоиде, од куде би се мучно главе и имање вратило”. Тачно: у Хрвате, а противно “из Хрвата”. То значи: из Хрватске земље одн. државе, одн. области. Врло је могућно да је Лемб нашао неки сличан податак у цариградским архивама; ја не верујем да би га измислио. Само је друго питање колико је он правилно у своје време забележен. Видели смо да неки савременици Мехмеда означују као родом из Епира. Јер отаџбина Соколовићева није никако тада могла да се означује као Хрватска (а још мање пре или после). То би био апсурд. Јамачно се ради о неком конфондирању појмова писца те белешке. Да је тако нешто казао сам Соколовић, изгледа просто невероватно. Још је један навод занимљив, управо сасвим сумњив у тобожњој изјави младог Мехмеда. Каже он бајаги да је одведен кад му је било 11 година. То је немогуће. Јер он не би могао бити чтец у тим годинама. Истина је да су обично младе момчиће узимали, али је Соколовић био јамачно далеко старији. И сад: од 11 година он је знао да је из Хрватске а није знао да је из Босне, или Херцеговине, или Рашке. Заиста мора бити човек потпуно неупознат са нашим приликама који у то верује. Писар на Двору турском могао је тако нешто измислити не знајући географију. Он је можда сматрао постојбину Мехмедову као врло екзотичну, па није хтео да је обележи са Србијом или Босном, јер су то предели свакоме Турчину познати. Али Енглес Лемб није смео у то да верује. Овакве грешке се налазе у стотинама извештаја старог доба, специјално извештаја из Цариграда. Видело се да је један савремени проповедник на аустриском посланству у Цариграду означио Мехмеда као Епирца, а скоро сви Дубровчани да је из блиске околине Требиња. И ето, историчар Лемб прелази преко свега тога, преко још много других записа и бележака, а овој белешци поклања пуну пажњу (колико сам ја схватио, он чак ни њу није означио по извору, чиме ствар објективно добија научну суспектозност). Лемб је прешао преко сасвим аутентичне изјаве самога везира Соколовића да је потомак српских деспота, а евентуалној забелешци једног у најмању руку неинформираног писара поклања пуну пажњу. Но понављамо: да је то чак и истина, да је ово заиста Соколовић рекао, не мора бити његова изјава тачна. А да је тачна, она никако не каже да је Соколовић Хрват, већ из Хрватске. 37   

Како се онда то слаже са свим осталим, и несумњивим подацима о постојбини Соколовића. Или је то тачно што износи Лемб или је тачно оно што већ вековима историска наука сматра као поуздано? Ако је Соколовић из Хрватске, онда то није онај дечко који је рођен негде око Вишеграда, који је опслуживао у Милешеву, који је после говорио за себе да је потомак српских деспота. Онда се ради о неком другом дечку. Овде се заиста Лемб јако затрчао и целу своју књигу о Сулејману величанственом учинио сумњивом. А г. д-р. Пурковић тврди (из излагања д-ра Кнезовића; ово такође испада) да је то једини “доказ” Лемба о хрватству Соколовић-паше. Он га, опет на основу тога и само тога, назива још који пут Хрватом, али не покушава доказивати то хрватство. Као да је у њега уверен per enumerationem simplicem, и то “енумерације” у најмању руку сумњиве. Сваки би историчар од ранга овде истакао хипотезу, изнео ствар кондиционално, евентуално, уз резерве. То г. Лемб није учинио, и то његове закључке не чини јачим.

НАЈВЕЋИ РУМУНСКИ ИСТОРИК О МЕХМЕД-ПАШИ СОКОЛОВИЋУ Највећи румунски историк и један од најистакнутијих историчара Европе прве половине XX века, проф. Никола Јорга, издао је Историју Османског царства у истој збирци (“Историја европских држава”), у којој је Константин Јиричек издао своју Историју Срба. Управо, обадва су од редакције те Збирке позвата да као незаинтересовани обраде историје туђих а не својих народа. Разуме се да је Јорга, у својој огромној Историји од пет томова на више места говорио о великом везиру Соколовићу. Он нигде не каже директно да је Соколовић био Србин, али канда он то претпоставља и не може замислити да би се могло спорити. Јер он спомиње српство у вези са Соколовићем, верујући да цео свет зна, као што је стварно историска наука знала, да је Соколовић Србин. Ми ћемо овде навести само неколико таквих ставова. На стр. 165 трећег тома каже изос.: “У својим последњим годинама је бивши црквенослужитељ Св. Саве обичавао уосталом да говори о свом кнежевском пореклу из српске династије деспота. У сваком случају је он Србима дао новог патријарха у Пећи у личности свога рођака Макарија”. И за све ове тврдње позива се Јорга на одговарајућу литературу, нарочито извештаје млетачких баила. У трећем тому стр. 205 износи Јорга последње године владавине Сулејмана Величанственог, па каже изос.: “Можда су се тада Словени, који су преко свога земљака и сталног заштитника Мехамеда Соколи постигли били засебну патријаршију у Пећи... могли побудити на црквену унију са Цариградом”. Овде, истина, Јорга говори о Словенима а 38   

не о Србима. Али који су други Словени били православни и постигли патријаршију у Пећи? Разуме се да су то били Срби. И за њих тврди Јорга да им је Соколовић био “земљак и сталан заштитник”. Јорга се жали што није тада, ауторитетом Соколовића, васпостављено организационо јединство православне цркве у Турској. Њему нарочито тешко пада да су, како стоји у испуштеној реченици горњег става “тамошњи (пећски) архипастири постављали епископе и у румуњском Ердељу”. И Јорга се радује кад је то јединство постигнуто после укидања Српске патријаршије. На страни 284 истог тома пише Јорга: “Соколи је стару српску јерархију опет оживео: из Пећи су управљали патријарси Макарије, Антоније и Герасим српским црквеним подручјем и успели су били седамдесетих година да потчине себи и још неорганизовану православну цркву ердељских Румуна, која је доста страдала била од калвинизма земаљских господара” (док су Влашка и Молдавија биле још од времена патријарха Тихона у тесној вези са Цариградском патријаршијом). То је Јорга изнео о Соколовићевом односу према Српској цркви. Но он говори и о Потурчењацима на Цариградском двору посебно. Била их је маса, одасвуда каже Јорга, само Румуна није било (то он са поносом констатује). Било је “франачких” ренегата и ренегата “разних народности раје”. Под првима мисли свакако на Французе, Италијане итд., који су се рекрутовали из непоробљених народа и који су добровољно прилазили у службу султана. Међу великодостојнике из реда “раје” спомиње једног Маџара, једног Грка, “неколико Далматинаца и врло много Босанаца” (стр. 188 истог тома). Али међу примерима наводи само три Босанца. Било је много Арнаута, и понеки Јерменин. Словена је било толико много “да је словенски језик на двору долазио одма иза турског”. Онда говори о карактеру свих тих потурица и каже следеће: “Они ренегати који су отпре били поданици Царства, највећим делом су... још у раној младости добивали васпитање у неком муслиманском миљеу, и присвајали турски језик и турске обичаје, као и побожност у служби Ислама. Али су они задржавали особине своје расе: српску виткост, арбанашку храброст, бугарску устрајност, грчку финоћу; а истовремено их је дуго школовање учинило способним да могу живети под Турцима на високом положају, а да не буду као странци упадљиви и омрзнути”. Из тога става Јоргиних излагања може се најбоље видети кога је он подразумевао под Словенима: Србе и Бугаре. Он је налазио код великодостојника потурица особине “Срба, Арбанаса, Бугара и Грка”. Он би се јако смејао да му је неко још казао како треба и особине Хрвата да спомене. Он би се много смејао, и верујем да не би од смеха могао даље да пише. Зато је добро што је Енглез Лемб изашао са својом књигом после Јоргине смрти. Јорга у другом тому, стр. 200, каже, истина, да су код Грка, Бугара и Срба ренегати претстављали “индивидуалну мањину” док у Босни и Херцеговини и у Арбанији читави предели добровољно пређоше на 39   

муслиманску религију, да би несметано могли да задрже наслеђене односе. У Босни су из породице војвода и кнежева проистекли доцнији бегови, спахије и прави феудални господари”. Он овде говори о пределима одакле су били потурчењаци, а не о њиховој народности. Ово је на другом, цитираном, месту расправио. Али Соколовићев случај не потпада баш у примере масовног потурчењаштва, већ “индивидуалног”, како је вршено у ужој Србији. Усваком случају, Јорга баш нигде не види нити уопште може да замисли неког Хрвата са Балкана на царском двору. А Србе види итекако. Он који је био најпозватији стручњак XX века да о томе говори и пише.

ОПЕТ О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ НА ДВОРУ ТУРСКОГ СУЛТАНА С овим је питањем почело расправљање о народности Мехмед-паше Соколовића, а с тим ће безмало и да се заврши. Јер је то била најстрашнија, управо гротескна тврдња г. д-ра Кнезовића, која је бола очи сваком човеку који је иоле био упознат са нашом прошлошћу. Ми смо сви учили да је српски језик био чак реципиран као један од званичних језика Турског царства, и да су се с њим служили највећи турски достојанственици, чак и сам султан; да је остало много повеља и доказа о томе, а Кнезовић тврди да није “било спомена српском језику кроз цијело вријеме турске владавине над Балканом”. Ту се д-р. Отон Кнезовић сасвим угрувао. Ја сам то доказао у “Слободи” од 1 марта ове године. Том сам приликом казао да има безброј противних доказа осим два наведена, која директно оповргавају тврдње д-ра Кнезовића. Ја сам сам наилазио више пута на податке ове врсте, недавно чак у једној немачкој ревији за оријенталистику. Нисам то никад исписивао, јер ни на крај памети ми није било да би тако евидентна и вишеструко доказана факта могао неко да оспорава. Но, ето, и то се догодило, а ја не могу да унатраг прегледам све књиге које су ми биле последњих година у рукама. Али баш ових дана сам по први пут прегледао Ревију словенских студија, која је на француском излазила у Паризу између два последња рата, и која је по свом рангу у Славистици заузела била место Јагићевог Архива. Тамо је писао њен уредник Андре Вајан у тому IV и ово: “Кад је турско царство ступило на место српског царства, султан је испочетка прихватио био српску ћирилицу за дипломатски језик. Посебно, пак, дописивање између Дубровника и босанског паше редовно се обавља ћирилицом. Ћирилица се одржава такође и у XVI веку, пa и даље”. Писац, један од најпознатијих стручњака нашег доба, говори директно и јасно о “српској ћирилици” коју je “султан испочетка био прихватио” као дипломатски језик. A д-р. Кнезовић тврди да српском језику ни помена није било на султановом двору. 40   

Жао ми je што морам далеко више вере да поклоним стручњаку ранга проф. Вајана, и овде неизаинтересованом него д-ру Кнезовићу. Упозорујем да Вајан у целој тој студији, пa и у другима, наш савремени језик назива конзенгвентно “српско-хрватски”, али за старину, за доба Соколовића, назива га српским. У својим написима нашао сам и један сличан податак из Ватрослава Јагића, најбољег хрватског научника и једног од највећих слависта целог света. Taj сам испис учинио био у другом циљу (поводом Босне), али он у потпуности потврђује оно што je скоро 60 година доцније тврдио француски стручњак. У својој Историји књижевности хрватског и српског језика Јагић наводи најпре да се ћирилицом писало и у Хрватској за тзв. “ускочке добе”, у XV и XVI веку. A онда директно продужује: “Оно доба бијаше језик српски чак језиком дипломатским турскога, угарскога и румунскога двора, када су штогод с Дубровником или међу собом уговарали: то им доказују њихова писма која се налазе у збирци српских листина код Миклошића, као нпр. писмо Амурата II од г. 1430, 1442 на републику дубровачку, писма Мохамеда II, Алибеја, Хамзабега, Бајазита II, Селима I, Сулејмана II. Затим писмо Матије краља угарскога од 1465 на фратра Александра Дубровчанина, писма Ивана Запоље на Мехмедбега, писмо Александра војводе молдавскога на Дубровник...итд.” Упозоравам и овде да тај језик Хрват Јагић назива чисто и бистро српским. И он иначе говори о савременом српско-хрватском језику, он пише књигу о писмености хрватcкoгa и српскога језика, a све те споменике ставља без предомишљања и без икакве сумње у примере чисто српске писмености. Он ту следује проф. Франца Миклошића. Ова двојица, пак били су највиши и недометни корифеји Славистике у свету. Од њих бољих није било. У Дубровачкој канцеларији сачувани су многи ћирилски документи с краја XV века, међу њима и царски берати из Цариграда. Њих су саопштили многи писци, na ће и овде о њима бити речи. Дубровачка канцеларија их je код регистровања снабдела омотом, на коме стоји просто и чисто да су то султански фермани “написани на српском”, или да се налазе У Канцеларији “преводи са српскога”. на коме су фермани Писани. (Scritto in serviano, traduzione dal serviano etc.). Сад нека читаоци сами одлучују да ли да њима или д-ру Кнезовићу и хрватским мегаломанима веру поклоне. За мене избора нема. Трагајући за подацима о Мехмед-паши, наишао сам и на једну стару “Турску хронику”, писану на старонемачком и издату 1577 у Франкфурту. Књига je изашла још за живота везира Соколовића, пa сам je жељно претраживао. Ништа нисам могао да нађем ново о њему (мада га спомиње на више места и говори о његовом енормном утицају на прилике у Турској). Али сам нашао једно поглавље које носи наслов “О језицима који се говоре на двору турског цара”. Ту je споменут наш језик, али не као српски, то je истина, али још мање као хрватски. Писац 41   

je и иначе доста субјективан и према млетачким извештачима јако примитиван. Па ипак ћемо дословце превести шта je казао о нашем језику. У тој Турској хроници стоји: “Ha турском двору се говоре многи језици, и највећим делом су то општи језици сваке поједине нације. Најотменији на двору je турски језик, који сам турски султан мора да говори... Други језик на турском двору обично je арапски или морски (црначки) језик у коме je написан Закон Алкорана... Трећи je језик Словена (Sclavonier) који je уобичајен и употребљаван код Јаничара, јер се он сматра као најсувишнији језик у целом свету, између свих језика који се говоре. Четврти je грчки језик, који je у употреби код грађана Цариграда, a такође и Пера, и у целој Грчкој. Сем тих језика говоре се још многи језици на том двору, које, пошто нису тако општи, овде прескачемо”. И у извесним релацијама италијанских баила истиче се огромна употреба словенског језика на Султановом двору. Тако у једној релацији из год. 1562, дакле из доба Мехмедпаше (штампане код Алберија, том XIV) стоји изос.: “Словенски језик, који je тај који се данас после турскога употребљава на том двору”. Проф. Јорга, који тај став дитира, разуме, сасвим правилно, под тим језиком српски и бугарски. Ни помена код њега о “хрватском” језику на Турском двору. (La lingua schiava, la quale e quella che al presente dopo la turchesca si usa in quella corte). Ми ћемо видети на другом месту да се у то време српски језик често називао словенским. Али je несумњиво овај израз (“словенски”) овде сасвим на свом месту. Јер се није радило само о Србима, већ и о другим Словенима. To су били још у првом реду Бугари, онда и нешто Хрвата (из Хрватске и Славоније), да о Босанцима не говоримо. Јаничари су говорили свој језик, то je јасна ствар (док не науче турски, a неки нису турски научили били целог живота), и сваки je говорио свој дијалекат. Како су ти језици били блиски, и за странца једва осетни у својим разликама, он их je крстио једним заједничким именом. Али да je највише међу јаничарима било Срба, то je нажалост истина. Једнако je истина да je Турска освојила била највише предела српских и да je већ зато српски језик морао бити предоминантан код војске и двора турскога. И султани су употребљавали српски званични језик, али ниједан други словенски језик. Из простог разлога што je Срба било највише и што им je језик био лепо изграђен. Како би они, султани, могли да употребљавају хрватски језик кад га ни сами Хрвати нису употребљавали (већ су употребљавали латински)? Како би остали хрватски споменици из Турске кад их није било ни из Хрватске? Ето, до каквих апсурдних закључака воде фалсификати?

42   

АМБИЈЕНТ СОКОЛОВИЋА ПРЕМА ДЕЛИМА БЕЛЕТРИСТИКЕ У несумњиво најбољем књижевном делу које је изашло на нашем језику после Рата, у књизи “На Дрини ћуприја”, пише се много о Мехмед-паши Соколовићу, а још више о градњи чувеног моста код Вишеграда, чији је он зачетник и задужбинар. Дело је писао д-р. Иво Андрић, католик из Босне, који је своје најраније детињство проживео и основну школу завршио у Вишеграду. Ова ћуприја се била везала за душу младог Андрића, он је о њој стално размишљао и прикупљао податке. То је монумент који га је највише, а можда и једино, импресионирао у детињству. И као сасвим зрео човек посветио му је своје несумњиво најбоље дело. Ту, у првим поглављима, Иво Андрић описује и дочарава атмосферу градње Вишеградског моста. Ово је, истина романсирана но ипак историска хроника Андрић се није могао и није смео сувише одалечивати од истине, јер би тиме његово дело изгубило своју најважнију подлогу. Оно не би било онда ни специфично босанско ни специфично вишеградско. Андрић не истиче нарочито националне моменте, али цела атмосфера коју је описао у вези градње моста, сва је изразито српска и православна (уколико није “потурчењачка”). Као да смо усред Шумадије или Црне Горе. Он говори, истина у прво време, о Хришћанима а не о православним, јер су тада тако обележавани православни. Ови Хришћани имају сва православна имена и крсте се на православну, пале кандила, што је најважније, кад кришом копају свога на колац набијеног друга Радисава, који је ноћу рушио на мосту што би се дању изградило, они у највећој тишини изговарају молитву: “Со свјатими упокој, Христе, душу раба твојего”. А игуман манастира Бање код Прибоја пише запис о аргатовању. Српство се тог света још јасније очитује. Тако нпр. кад се работници и аргатници на мосту нађу сами, онда Црногорац узме гусле и запоје из свега гласа (страже чувају скуп од Турака): Пије вино српски цар Стеване, У Призрену, мјесту питомоме, До њега су старци патријарси... И по реду српски господари... И онда стоји даље: “Црногорац везе и кити све брже и брже, све лепше и смелије, а мокри и расањени кулучари, занесени и неосетљиви за све остало, прате песму као сопствену, лепшу и веселију судбину”. (Стр. 32 књиге). Кад су кришом сахранили бунџију Радисава, “међу Србима на Мејдану жене су причале како су виле сахраниле мртво тело несрећног Радисава...” 43   

За Соколовића лично има такође доста података у овој књизи. Тако, описујући импресије вишеградске деце свога доба, Андрић пише: “Они су знали да је мост подигао велики везир Мехмед-паша, чије је родно село Соколовићи ту, иза једне од ових планина које окружују мост и касабу..... Зидао га је Раде Неимар, који је могао живети стотинама година да би саградио све што је лепо и трајно по српским земљама.. (стр. 9). На стр. 17 претпоставља Андрић да је “прва слика о мосту блеснула у машти десетогодишњег дечака из Соколовића, једног јутра 1516, када су га туда провели на путу из његовог села за далеки, светли и страшни Стамбол”. И на стр. 21 га описује као “црномањастог дечака из високог села Соколовића”. Али је најважнија овде страна 76 у којој се описују готови ханови и караван-сераји уз мост. Тамо каже Андрић: “Све је то, као и мост сам, задужбина великог везира Мехмедпаше, који се пре више од 60 година родио ту иза ових планина, у високом селу Соколовићима, и који је у детињству, са гомилом српских сељачића, одведен као аџали-оглан у Стамбол”. Нигде, у целом том опису градње моста, ни помена о ма каквом католику, а камоли Хрвату. Њих није могао ставити у тај амбијент Иво Андрић сем да изврши груб фалсификат. А он је зазирао од тога. И кад је описивао Вишеград свога доба, спомиње само српску и турску децу која су на мосту играла, исто као скоро четири века раније. И српска деца налазе око моста трагове Краљевића Марка и копита његовог Шарца, а турска Ђерђелез-Алије (стр. 11). У околини моста “једна овећа хумка....То се место некад звало Радисављев гроб. И прича се да је то био неки српски првак, силан човек. И кад је Мехмед-паша наумио да зида мост на Дрини и послао људе, све се покорило и одазвало на кулук, само је устао тај Радисав, побунио народ и поручио Везиру да се окане тога посла, јер неће, шале, подићи ћуприју на Дрини. И муке је имао везир док је савладао Радисава јер је био јунак мимо људе...” О некој хрватској или чак само католичкој традицији у том крају нигде ни помена, нигде ни трунка.

ОДНОСИ У СОКОЛОВИЋЕВОМ КРАЈУ ПОСЛЕ ЊЕГОВЕ СМРТИ Иво Андрић описује и даљу судбину Ћуприје на Дрини одн. становништва око ње: и уследећем веку, 17, и у 18 веку, још много више у 19. Свуда спомиње само Србе и Турке, на десетине места, и никакав други милет. Назива становнике онако како су они сами себе звали (јер не жели да буде фалсификатор). Истина, на два-три места говори о три вере у самој касаби Вишеграду и о њиховим ”законошама” (верским старешинама), али ту трећу веру претстављају Јевреји Сефарди, који су се ту населили баш негде у доба зидања моста. О католицима још ни 44   

трага, све до Окупације. Тада, стоји у књизи на стр. 160: “Почели су да стижу чиновници, ситни и крупни службеници са породицама и послугом, а за њима мајстори и вештаци за оне послове и занате којих код нас дотле није било. Било их је Чеха, Пољака, Хрвата, Мађара и Немаца”. Овако, овим редом и овим речима обележава Иво Андрић, куфераше који су поплавили Босну после 1878, па и околину постојбине Мехмеда Соколовића. То је један једини пут кад је споменуо Хрвате. Још је само једном споменуо “котарског претстојника Сабљака, родом из Хрватске” (стр. 354). То значи среског начелника, коме су се Срби после Атентата жалили на прогоне, и којима је само осорно одговорио: “Ви сте у Сарајеву показали шта знате”. Андрић описује страдање тамошњих Срба, нарочито за време Првог устанка у Србији. Близина границе је чинила да се виде “устаничке ватре”. “Ови трептави и неједнаки огњеви.... изгледали су Србима као неко ново сажвешће из кога су пожудно читали смеле наговести.... Наше жене су се крстиле у тами и плакале од неразумљивог ганућа, а у сузама су им се ломиле ове устаничке ватре као они аветињски пламенови који су некад падали на Радисављев гроб и које су њихове шукунбабе, пре готово три века, исто овако кроз сузе назирале, са овог истог Мејдана.... У тим летњим ноћима жеље и молитве Срба и Турака кретале су се око тих ватара, само у опречним правицма. Срби су молили Бога да тај спасоносни пламен, који је истоветан са оним који они одувек носе и брижљиво сакривају у души, прошири и овамо на наша брда, а Турци су молили Бога да га заустави, сузбије и погаси....” Тада су опет домаћи Срби убијани за ситнице. Тако нпр. неки старац Јелисије из Чајнича. “Он већ годинама обилази.... цркве и манастире, саборе и славе; моли Бога, метанише и пости. Само, раније турске власти нису обраћале на њега пажњу и пуштале су га као малоумника и Божјег човека да иде куд хоће и говори шта хоће. Али сад су, услед буне у Србији, настала друга времена и оштрије мере....” Почели су га испитивати. Он каже изос. “да иде од манастира до манастира, док не обиђе сва света места, задужбине и гробове српских царева и великаша. А ликови и слова на штапу да означавају поједина времена српске слободе и величине, прошле и будуће....” Убили су и њега, и још “једно, слабо одевено српско момче” (стр. 98). Пре него су им главе откинуте, крстио је старац и себе и младића, и стално понављао: “Во имја Оца, и Сина и Свјатаго Духа, Амин”. — И поп Михаило, један изрједан свештеник, је “невино погубљен, а Циганчад су му усадила цигару у мртва уста” (стр. 104). Слично је било опет 1876, “седамдесетак година после Карађорђеве буне, кад се опет зарати у Србији и одмах граница одговори устанком” (стр. 131) Дошла је Окупација. Опет страдаше сами Срби. Па онда “промена на престолу Србије”. “Полиција је хапсила и кажњавала глобом младиће због неопрезних изјава или забрањених српских песама” (стр. 265). 45   

Онда долази Анексија, са новим српским жртвама, потом 1912 и 1913 “са балканским ратовима и српским победама” (стр. 279). Срби певају свуда своје “српске родољубиве песме”. “А ноћу, до у касне сате седе младићи из српских кућа и певају гласно и пркосно песме о српском топу....” “Догађаји су превазишли све наде Срба. Жеље које су стотинама година летеле пред спорим ходом историје сад нису више могле да је прате и стижу у њеном фантастичном лету на путу најсмелијих остварења” (стр. 280). Још нигде ни помена о Хрватима. Говори се о оснивању српске и муслиманске странке, читаонице, певачког друштва. Има их и јеврејских али нема ни католичких ни хрватских (стр. 263). Срби су сместа основали свој “Српски дом” у Вишеграду, где се, између осталога, сваке године прослављао Свети Сава (стр. 40). После су отворене “две банке: српска и муслиманска” (стр. 276). Појављују се књиге које студенти доносе; “српске, чешке и немачке” (стр. 284). Хрватских ни од корова. “Најпосле дошла је и година 1914, последња година хронике о мосту на Дрини” (стр. 330). “На Видовдан приредила су српска друштва, као сваке године теферич на Мазалину” (стр 348). Онда жандармерија растурује збор због Атентата, али не каже због чега. “Сад су пролазили чудни дани, у немом, напрегнутом читању новина, саопштавању, пркосу и страховању, у хапшењима Срба и сумњивих путника....” (350). “У касаби је тек отпочела права хајка на Србе и све што је с њима у вези....” “Већ сутрадан после објаве рата Србији почела је по вароши да крстари чета шуцкора....” (353).... “С времена на време проведу жандарми групу везаних сељака или грађана, Срба” (357). Онда Андрић описује вешање тројице Срба, два сељака и једног грађанина. Не треба нарочито ни наглашавати да Андрић језик краја о коме пише конзенкветно назива српским, јер други језик тај свет није знао. Ако је икад иједан народ имао део најчистије своје етничке територије, то га је Српски народ имао око Вишеграда у крају где је велики везир Соколовић угледао света. И у доба кад се он родио, и после, и увек. Само земљокрадице могу да на те земље аспирирају и да у њима виде милет кога никад није било тамо нити ће га бити ако Срби буду свесни себе. * Налазећи се у Америци средином 1958, ја сам у Јавној библиотеци Њу Јорка нашао и чувене Путописе руског дипломате и научника Гиљфердинга. Та његова књига је сматрана у науци као најбољи информативни приручних о БиХ до Окупације. Гиљфердинг описује и Вишеград из средине прошлог века. Налази тамо само муслиманске и православне домове (стр. 100), а онда, на стр. 106, каже: “Вишеград затвара прелаз преко Дрине на главном путу који води из средњег дела Србије право ка Сарајеву.... Због чега је на тим горама (изнад Вишеграда) проведена неумољива граница, што дели две области које припадају истом народу, који говоре једним језиком, 46   

две области од којих је једној омогућено да цвета и да се развија, а друга је осуђена на вечну непокретност и таму?” Ја не знам да ли се лепше, и ауторитативније, могла означити етничка истоветност предела с једне и друге стране Дрине.

И ДРУГИ СТРАНИ НАУЧНИЦИ ПОТВРЂУЈУ СРПСКО ПОРЕКЛО МЕХМЕД-ПАШЕ Пронађено је накнадно код још доста страних (несрпских) писаца недвосмислена тврдња да је везир Соколовић био Србин. То ћу укратко изнети. I. Прво треба допунити највећег румунског и балканског историчара Николу Јоргу који је не само посредно, већ и најнепосредније тврдио да је Мехмед-паша био Србин. Он је то написао у “Међународној ревији за проучавање Балкана” која је излазила на француском језику у Београду. Његов напис “Османлије и балкански народи” пренет је после и у алманах “Књига о Балкану” II, Београд 1937. На страни 126 те књиге, у одељку који носи наслов “Срби и Арбанаси као царски министри”, Јорга каже: “Србија је била остала једина претставница воље и даровитости потчињенога хришћанства на Балкану. Последњи од оних Срба који су као отпадници управљали Царством, био је Босанац Мехмед Соколовић, велики везир Сулејмана Величанственог и његовог сина Селима. Наследник Ибрахима и Јунуса, он је од Царства направио шта је хтео, пошто је под слабим Селимом, он био прави цар. Његова се иницијатива, међутим, није ограничавала на државне ствари. Он није заборавио своју словенску отаџбину и употребио је свој свемогући утицај да васкрсне српску патријаршију у Пећи. Његови рођаци, Антоније и Макарије, постали су поглавари Цркве, чији је нестанак желео грчки Цариград....” Наша тврдња да је Јорга одувек сматрао Соколовића Србином добила је овде само снагу доказа. II. Онда треба навести и једног маџарског писца најновијег доба. Кад сам завршио све студије о Соколовићу сетих се да је о томе био изашао један прилог у (Паландачићевом) календару “Америка” за 1955. Ту је прота Стеван Простран превео био један одломак књиге маџарског научника Ласла Хадровића под насловом “Српски народ и његова Црква под турском влашћу”. Књига је изашла 1947, у едицији Института за научно обрађивање Подунавља у Будимпешти, на француском језику. И писац и издавач (поменути Институт) доказ су научне озбиљности дела. Г. прота Простран превео је и публиковао у реченом Календару само један мали део књиге г. Хадровића, али баш део који нас интересује. Он носи наслов: Како је српски језик постао био официјалним језиком Европске Турске. И ја сам доцније, радећи у Ватиканској библиотеци 47   

(фебруара 1959) имао у рукама књигу Хадровича и извршио преписе на француском. Пошто се мој превод не би много разликовао од превода проте Пространа, то из њега наводим овде одломке о Соколовићу (док ће други део, о српском језику на султанском двору, дати за овим). У тој књизи пише о Мехмед-паши: “....Међу Србима обраћеним на ислам, Мехмед Соколовић (1508-1579), је заузимао највећи чиновнички положај у царству, положај Великог везира. Рођен у босанском селу Раванци, он је од свог ујака, милешевског игумана, био спреман за свештенички позив. Имао је већ 18 година и помагао ујаку при богослужењима, кад је био пронађен и одведен у Цариград. Ту прође кроз припремне школе, одређене за хришћанску децу, и буде преведен на ислам, а потом, благодарећи својим способностима, достигне највећи положај у империји: 1546 постаје адмирал царства, 1551 беглер-беј Румелије, 1555 трећи везир, 1565 велики везир. И за све то време он беше сачувао своје додире са Србима. Његов млађи брат, Макарије, старешина манастира Хилендара, на Атосу, бијаше регби у честим додирима са Цариградом и својим моћним братом, који му код султана испослова више фермана, за заштиту Хилендара од самовоље спахија и турских управних органа. Вероватно на његово залагање, а молбу Макаријеву, Сулејман Величанствени је успоставио Пећску патријаршију 1557, означивши баш Макарија за првог патријарха. Какве непосредне циљеве је имао Мехмед Соколовић у свом залагању за самосталност Српске цркве? Да ли је тиме хтео присније да повеже Србе за турску царевину, или просто своме брату да осигура високи положај? То питање је тешко расветлити одавде из нашег времена. Соколовић у ниједном случају није био човек који не зна досег својих поступака. Хришћански делегати код Порте га хвале у својим извештајима; сматрају га државником мудрим и одмереним, који је послове гигантскога царства водио с ретким разумевањем. И због овог разлога је тешко веровати да је он самосталност Српске цркве успоставио из чисто породичних разлога. Може се дакле узети да је далековидност диктирала ову важну одлуку Мехмеда Соколовића и султана Сулејмана: али се као сигурно може веровати да је фамилијарна политика, или боље, осећај солидарности са својим православним родом, овог могућника српског који је пригрлио био ислам, играла важну улогу у уредном функционисању обновљеног патријархата.... Ако се узме у обзир ово раширено сродство српских прелата, а скоро и свег свештенства, са управним круговима турског царства, обнова самосталности Српске цркве која је кроз једно столеће била парализована, није више изгледала неприродном. Ова обнова је напротив била природна последица растућег утицаја што су га Срби, нарочито средином XVI столећа, вршили на државну управу и свеколики организам царства. Том моћном утицају се може приписати и факат, да је самосталност Српске цркве могла бити остварена у пркос Архиепископу охридском и Патријарху васељенском. Без подршке утицајног сродства, 48   

Макарије и његови наследници би зацело имали судбину Павла смедеревског....” III. Сад долази још један француски писац, познати историчар и балканолог, проф. Емил Оман. Он је много писао о нама. Из његовог опсежног дела “Стварање Југославије”, које ја нисам имао у рукама, преведени су и отштампани извесни одељци у торонтском часопису “Братство” за фебруар 1959. Издавач и уредник листа је Алија Коњхоџић; преводилац се није потписао. Одатле ће се само један део овде пренети, јер је часопис иначе доступан Србима у расејању. Ту изос. стоји: “....Са изузетком Барбарусе, сви капитан-паше Сулејманове, Мехмед Соколовић, Синан-паша, Пиале-паша, су Срби као и већина великих везира.... “Али да ли су они под огромном јаничарском капом сачували какав осећај српски? Зна се за Соколовића да и ако је градио џамије, да је штитио рају, да је потом обновио Пећску патријаршију, да, стар и болестан, терао је свога штитоношу Хасан-бега, такође Србина, да му понавља песме које је слушао у своме детињству у Милешеву, крај гроба Светог Саве, и између осталих, баш и у очи самог убиства, песму о Милошу Обилићу, који је убио султана Мурата......” IV. Још неколико писаца, који су можда мало посредније но ипак очигледно изразили гледиште да је Соколовић био Србин. Пре свега руски писац Л. В. Березин. У својој великој књизи “Хрватска, Славонија, Далмација и Војна Крајина”, изашлој 1879, он пише (I том, стр. 288) говорећи о Пећској патријаршији (на руском): “Год. 1558 је изабран за патријарха Макарије I. Он је познат као нарочито ревни поборник духовног просвећивања код Срба. Благодарећи свом сродству са великим везиром Мехмедом Соколовићем, Макарије I је успео да добије султански хати-шериф, на основу којега му је било дозвољено да обнавља православне цркве и манастире које су Турци били разорили....” Хрватски књижевни историчар Драгутин Прохоска је у своме делу о Хрватско-српској писмености писао пре Првог светског рата (на немачком): “Велики везир Мехмед Соколовић, кога су јаничари, као младог манастирског ђака, одвели били из манастира Милешево у Херцеговини, помагао је свим снагама Српско-православну цркву, и умео је тако удесити да његов брат, херцеговакчи епископ, ступи на престо српских патријараха.... Патријарх Пећи се отад зове ‘српски патријарх свих Срба, Бугара и Приморја’. Види се да његова власт обухвата цело јужно Словенство....” (Стр. 70). — Стр. 86: “Други низ штампарија се појави у српским земљама кад је отоманска влада била наклоњенија Православној цркви. Нарочито у време великог везира Мехмеда Соколовића....” 49   

У ватиканској дисертацији Хрвата Карла Нежића (великог прозелите) коју је под насловом “О православнима Југославије који су се у XVII веку вратили у католичку веру” издао углавном да докаже покатоличење целе Црне Горе у XVII веку има такође мало спомена о Соколовићу. Дисертација је издата на латинском, као што је то ред на папским високим школама. Он на латинском пише “православни”, јер је реч ортодоксан (“праве вере”) забрањена. Тај став гласи: “Турци су г. 1459 подвргли својој власти Србију. Ликвидирали су народни патријархат основан од Душана 1463 и подложили српску цркву патријархату (архиепископији) охридској. Ипак је национална српска патријаршија (пећска) г. 1557 понова васностављена и то управо заузимањем великог везира Махомета Соколовића, којој је Соколовић ставио на чело свога брата Макарија”.... Та је дисертација изашла 1940, непосредно пред последњи рат. Она је очигледно заступала и гледиште званичне Католичке цркве, којој такође велечасни Ото Кнезовић припада. Он, разуме се, није ни сањао да ће неко и такве књиге тражити. Ја сам је нашао фебруара 1959, радећи кратко време у Ватиканској библиотеци (трошком г. Шпира Јокића, коме се и овом приликом захваљујем).

И ПО ТРЕЋИ ПУТ О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ У ТУРСКОЈ УПРАВИ И ДВОРУ Дужни смо још једанпут да се осврнемо на горње питање, и то репродукујући мишљења Маџара Хадровића и Француза Омана. Има их још сијасет. Али то нека учине други; од нас је доста и ово. I. У већ поменутом делу Хадровића (претходни одељак) стоји такође: “....Функционери турски обилазили би, у размацима, разне хришћанске земље (једанпут једну, другипут другу и даље, тако да би одређени крајеви били поштеђени за 3—5 година) испитујући дечаке од 10 до 16 лета. Најлепши и најснажнији би били одвођени у Цариград и ту, после неколико година строгог васпитања у заједници, и по превођењу на ислам, бивали прама интелектуалним и физичким способностима распоређивани у пешачке јаничарске корпусе, у коњицу или у султанову гарду.... Иако би ови младићи научили турски за време својих припрема, они никако нису заборављали свог материнског језика, тим пре што су деца исте добе обично долазила из истих крајева, и што им је било допуштено да међусобно својим језиком разговарају. Разни словенски дијалекти дакле, на Балкану, стекли су били право грађанства у турској војсци и државној администрацији, а посебно српски језик беше постао, да кажемо, други службени језик, поред турскога, за читаво европско подручје царства. Утицај српски је ишао тако далеко, да је преписка Високе Порте са Угарском, Влашком, Венецијом и Дубровником вршена 50   

на српском језику и ћирилском писму. О томе сведоче многобројни српски документи по разним архивама. Употреба српског језика у говору и писму била је још природнија у западним пограничним областима отоманске империје.... Турски функционери су се и у дипломатији служили српским језиком. Забележено је на пример, да је 1562, пригодом мировних преговора између Угарске и султана Сулејмана, турска делегација своје жеље износила на “словенском језику”. Широка употреба српског језика и ћирилице налази своје природно објашњење у чињеници, што је један велики део државних чиновника и војних старешина био српског порекла. Овај процес посрбљавања је изгледа достигао био свој врхунац средином XVI столећа, под владом Сулејмана Величанственог. Многи Срби у служби државе турске, који су прелазили на ислам, достизали су често високе положаје. Њихова крвна родбина је, наравно, остајала српском и православном. Посете рођака, разговори на матерњем језику и сећања на детињство и младост, нису допуштали да се у њима потпуно угаси српска свест. Они су били веза између турске власти и народа српског.... Ове околности: србизација нижих редова војске и јак српски утицај код Високе Порте, сачињаваху природну основу на којој је Српска патријаршија могла бити обновљена”. II. Емил Оман је изос. писао: .... “Ми смо већ споменули и венчање, концем ХVI-ог века, Оливере, ћерке Лазареве са Бајазитом; у ХV-ом веку Мара, ћерка Ђурђа Бранковића, удаје се за султана Мурата II. Овим удајама Срби су добили, са одржањем живота њиховим кнежевинама и продужење свога утицаја на земље које су већ били изгубили; Мара, на пример, добила је на уживање земљу Серез, којом је она управљала на српски начин док свугде око ње су постојали само пашалуци. С друге стране ове султаније, или царице, како их Срби називају, препородиле су расу Отомана. У време Мухамеда II говорило се да он исто толико верује у Коран колико и у Јеванђеље; Мара га је у харему научила “Оченаш” и “Богородице Дјево” и то на српском, који је био једини језик који је сем турског знао, и никада он није више заборавио те своjе успомене из детињства. Скоро је исти случај и са султаном Сулејманом Великим; и он такође говори српски и врло се радо служи њиме јер, како је он рекао, тај језик говоре многи народи у оквиру његових граница и ван њих. Видело се са друге стране како турска дворска канцеларија употребљава српски језик у преписци са владарима Централне Европе и природно у толико пре на Порти за унутрашњу употребу у Европској Турској где је тежио да замени турски језик.....” III. Нека нам је дозвољено овде пренети и неколико мисли још неких наших првокласних научника, а у првом реду професора Бечког универзитета, родом Дубровчанина, Милана Решетара. У својој студији 51   

“Дубровачке повеље XIII до XV века”, изашлој у Архиву за словенску филологију крајем прошлог века, Решетар између осталога пише: “Српска коресподенција Републике није се ограничавала само на српске земље. Политичка премоћ српског царства у XIV веку, онда положаји које су заузимали мухамедански Срби следећих векова на турском двору, све је то допринело, да је српски језик за ово време важио на Балкану као језик дипломатских веза. Тако се објашњава да су арбанашки господари писали Републици српски; тако се даље објашњава да су се и угарски краљеви служили истим језиком; тако се, најзад, објашњава да су први одношаји између Османлиског царства и Дубровачке републике уређени српским повељама....” Дакле, проф. Решетар не говори овде ни о хрватском ни о српскохрватском језику, а он као Дубровчанин, који је више од икога претресао архиве свога родног града, и као професор Славистике на Бечком универзитету, најбоље зна како се има именовати језик који је из Стамбула струјао ка Дубровнику, и одатле опет натраг из Дубровника ка Стамбулу. Не треба ни часа сумњати да сви српски историчари, од Стојана Новаковића и Чеде Мијатовића, од Панте Срећковића и Илариона Руварца, па до Станоја Станојевића, Јована Радонића, Владе Ћоровића и др. сматрају, и тврде, да је српски језик “као такав” употребљаван на цариградском двору. Проф. Ћоровић је то више пута наглашавао и у српским и у немачким студијама. Ћоровић је о томе писао пред Први светски рат у српскомуслиманском листу “Гајрет” и после пренео нешто од тога у календар “Просвјета” за 1913. О томе подробно реферише Љуба МарковићГрљанац у часопису “Братство” који излази у Торонту, број 18 од октобра 1955, па нећемо то овде преносити, јер је сваком српском емигранту овај часопис приступачан. Овде ћемо навести неке ставове из његове студије у “Часопису немачког друштва за Исток” од 1936, која је и стручњацима тако мало позната, да је г. др. Пурковић није навео у библиографији радова Владимира Ћоровића у “Братству” за јуни — јули 1958 (“Рад Владимира Ћоровића на проучавању Босне и Херцеговине”). Ту Ћоровић даје фотокопију Уговора о миру турског султана Бајазита II и угарског краља Ладислава од 1 маја 1448. Оригинал Уговора налазио се у Дрезрену “на српском језику и са српским словима”, како стоји у расправи и како је редакција часописа означила у самом регистру. Анализирајући повељу Ћоровић каже: “Језик у повељи није црквенословенски — српски, него народни српски језик оног доба са неколико старијих преостатака”. Онда Ћоровић понавља и пред немачким стручњацима оно што је раније српски писао да у Дубровачком архиву има 44 српске повеље од Мехмеда II, знатног освајача, а од султана Бајазита је сачувано 49 писама. Даље каже: “У његово време су чак турске, централна и провинцијалне, власти писале српски својим потчињенима у Босни, 52   

Херцеговини и Боки Которској, јер провинцијалне власти су готово искључиво познавале само овај језик и ово писмо. У XVI веку још увек траје ова традиција... 1540 пише Хусрев-беј, оснивач Сарајева, хрватском бану П. Кеклевићу, српски”. И Јован Цвијић је писао о томе у свом чувеном “Балканском Полуострву”, које је преведено са француског. Он тамо каже у II књ. стр. 84: “Српски су Мухамеданци имали великог утицаја на Диван, и факат је да је у XVI и XVII веку српски језик постао званични језик султанове канцеларије за везе са Балканским Полуострвом, па чешће и ван њега.... Неки од великих везира били су поисламљени Срби. Један од најзнатнијих, Мехмед Соколовић, обновио је 1557 Српску Патријаршију и проширио њен делокруг преко њених ранијих граница, готово на све области које су у етничком погледу припадале Српском народу. Ниједна установа и никакав утицај за турског доба нису више допринели да се развије и ојача национална српска свест као што је то учинила Пећска Патријаршија, коју је обновио овај поисламљени Србин” ...

ЗАКЉУЧАК О НАРОДНОСТИ МЕХМЕДА СОКОЛОВИЋА Можда смо целом овом питању посветили сувише много пажње. Не због г д-р. Кнезовића већ због енглеског историчара Лемба, који је овде несумњиво постао жртва хрватских мистификација. Видим да је тако мислио и непотписани дописник чланка у Слободи од 29 јула 1953, у време кад је књига Лемба тек била изашла и о чијем идентитету ја нисам ни најмање информисан. Тамо стоји изос.: “Једини закључак, који се намеће, јесте да је аутор у личној вези са хрватским круговима у Лондону и да је с те стране црпео извесне детаље за своју књигу. Ово је у толико вероватније, што се у истој књизи Хрвати често и похвално помињу. Тако се, између осталог, помиње и неки гроф Франгипани. За њега аутор вели да је био превејани дипломата и Хрват, али нам не објашњава, како се тај вешти дипломата и Хрват обрео у служби француског Краља Фрање I, да га овај пошаље као амбасадора Сулејману? Исто тако за Ћелибиће и Ћуприлиће вели да су били Далматинци, односно Арнаути. По њему су Срби били само раја. Све ово наводи нас на помисао да су Хрвати, пошто су поклали Србе у западним српским покрајинама Југославије, сада отпочели “претходну акцију кроатизирања” колевке Српства, да би у датом моменту и у Старој Србији приступили клању Срба у маси. А кад им буде требала легитимација за то, извадиће испод скута књигу Харолда Лемба, по којој је чак и Мехмед Паша Соколовић био Хрват. Из тога ће хрватски историски дијалектичари умети да изведу доказе о “српском шовинизму”. Толико “Слобода”.

53   

Да ли ће све ово читати и уопште дознати за ово уважеки енглески научник, ми не знамо.* Но ми смо се одужили нацији и истини, износећи све досадашње опсервације. Јер ако се лажи пусте нежигосане, оне одједном постану “научна истина”, оне обладају светом, оне замраче све видике. Тешко је у емиграцији водити овакву научну борбу, где нема ни научних ни материјалних средстава да се она успешно до краја води, но оно што је могуће мора се и ту учинити. Сваки атак на Српство у којој било форми, и коме било домену, треба дочекати и сузбијати. Иначе смо као нација пропали. Ова излагања нису могла да проблем стопроцентно реше, ми то увиђамо. Али су она несумњиво успела бар негативно, тј. да увере и Србе и Хрвате, да увере и домаће и странце, и лајике и научнике у ове истине: Велики везир Соколовић није никако и ниуједном случају могао бити Хрват. Ни по пределу одакле је, ни по племену из кога је потекао, ни по свом имену и презимену, ни по вери којој је у младости припадао и тако одано служио, ни по свом држању и интересовању као турски великаш, ни по својим изјавама, ни по свом карактеру и менталитету. Све би то а приори искључивало његово хрватство. Г. д-р. Кнезовић каже да је он Соколовића сматрао Хрватом према “хрватским повјесничарима”. Ови су пак то тврдили без икакве подлоге, и то “повјесничари” другог реда. Прворазредни хрватски историци не би никад са једном тако апсурдном тврдњом пред свет изашли. И зато ми таквих мишљења од њих немамо. А хрватски надри научници измучили су више и штампаре и читаоце својим фалсификатима у свим областима “науке”. Српски историчари, опет, сви без изузетка нису ни часа сумњали у Соколовићево српство. Ни најбољи међу њима. И они су имали основа за то. Као резиме општег схватања целокупне српске историске науке, а такође и светске науке, налазе се речи Владимира Ћоровића у Енциклопедији СХС.                                                              *) Овај чланак је изашао бпо у “Канадском Србобрану” од 28 августа 1958, а 2 септсмбра ми пише г. Д. Ћамиловић из Индијанополиса једно опширно писмо. Њега су члаици о Соколовићу нарочито интересовали јер је још у детињству (Ћамиловић је из Вучитрна) много о њему слушао. Ћамиловић је тражио на разним местима адресу Ламба и писао му о томе. Овај му је лично одговорио из Калифорније 15 јула да се више не сећа извора одакле је црпео податак да је Соколовић потомак Корбата, јер је ствар писао пре девет година (1948 до 1950). Не искључује могућност да је Соколовић Србин, а за његово име каже да је словенско. Већ за другог пашу, Пијале, поузданије зна да је Хрват. Очигледна је овде Ламбова резерва, па и збуњепост. Он јамачно није очекивао да ће то неко ближе ценити, и по свему изгледа да је он брзоплето Соколовића уврстио у Хрвате, сматрајући да је то истоветно са југословенством. Никакво поуздање се код њега не манифестује, нити он инзистира више на овој тврдњи. Г. Ћамиловићу припада велика заслуга за ово објашњење. Он ме такође уверава да г. Ламб није Енглез већ Американац, који је студирао на Колумбија Универзитету а живи у Калифорнији. То је могуће, и то би само још више говорило о недовољној компетенцији писца. Али га ја нисам прогласио за Енглеза већ савремени Хрвати, у првом реду д-р Ото Кнезовић.

54   

Ћоровић, несумњиво најбољи познавалац босанске прошлости између наших савременика, каже “Соколовић је био пореклом из српске породице”. Тај чланак су, као и све остале, прегледали д-р. Ладислав Полић и д-р. Милан Решетар, из предострожности да се нешто не увуче у Енциклопедију противно интересима Хрвата и истини на штету Хрвата. То они нису ни најмање покушали да оспоре. Јер је то била communis opinio doctorum. Најновија српска историографија изгледа да сматра несумњивим да је патријарх Макарије био рођени брат Мехмед-паше. Тако Љуб. Стојановић у студиjи “Српска Црква од Арсенија II до Макарија” (Глас Српске краљ. академије за 1923, стр. 131); Јован Радонић у монументалном делу “Римска курија и Јужнословенске земље”, Београд 1950, стр. 157 итд. Заиста би онда било сувише смело тврдити да брат српског патријарха није Србин, по пореклу бар. Зато га с правом сви Срби сматрају својим заблуделим и изгубљеним сином. Они се не поносе с њим, али га се и не одричу. Но то мишљење је заступала и сва остала европска историска наука. Најбољи познаваоци наших односа међу немачким писцима били су Леополд Ранке и Константин Јиречек (овај други је Чех по народности али претежно немачки писац). Видели смо да je Ранке јасно обележио Соколовића као Србина. Затим Никола Јорга, Емил Оман, Ласло Хадровић и многи други. Завршићемо овде речима Константина Јиречка, речима којима и он сам завршава своју студију о Соколовићу у Јагићевом “Архиву за словенску филологију”. (Да je проф. Јагић имао и најмање неке сумње у научна излагања проф. Јиречка он или не би студију отштампао, или би се у примедби донекле оградио, као што je чинио понекад, нпр. штампајући студије Решетара о говору старог Дубровника. Јагић je несумњиво и сам делио ово мишљење, као што се види из његових навода о српском језику на Порти). Јиречек овим речима завршава своју студију: “Мехмед Соколовић, који je досад био познат само као турски војсковођа и државник, био je у потаји такође српски патриот.... Однос Соколовића према Цркви у Пећи показује да код мухамеданских Срба XVI века спознаја националног и верског порекла није ни најмање била утрнута, и да су они настојали да свој утицај код Порте примене за добро своје националне цркве, јединог преостатка старог домаћег државног организма”. Овде Јиречек не говори ни хипотетично ни са било каквом резервом. Он то не износи ни као неку новост. Он само подвлачи несумњиве и неминовне закључке из једне ситуације о којој историска наука није ни часа сумњала. И да je г. Лемб све то читао, вероватно би избегао тако брзоплете закључке. А да je то читао д-р. Кнезовић избегао би несумњиво своје триумфалне узвике! 55   

ЛИТЕРАТУРА Дела употребљених за Соколовића, поред дела директно и прецизно цитираних у тексту. — Leopold Ranke, Die Serbische Revolution, Hamburg 1829. S. 231. — Leopold Ranke, Die Osmanen und die spanische Monarchie im XVI und XVII Jahrhundert. III Auflage, Berlin 1857. S. 48. — Joseph von Hammer, Geschichte des Osmanischen Reiches. IV Band, Pest 1829. S. 49. — Johann Wilhelm Zinkeisen, Geschichte des Osmanischen Reiches in Europa, III Theil, Gotha 1885. S. 89, 91, 92, 110, 115. — Moritz Hoernes, Altertuemer der Hercegovina und der suedlichen Theile Bosniens. Sitzungsberichte der Phil. — Hist. Classe der Kais. Akademie der Wissenschaften, 99 Band, Wien 1882. S. 870. — Andre Vaillant, Les Origines de la Langue litteraire ragusaine. Revue des etudes slaves. Tom LV. Paris 1924. P. 235. — Milan Karanovic, Le motif du “Clerc autodidacte” dans la poesie populaire yougoslave. Revue des etudes slaves. XII tome. Paris 1932. — Ватрослав Јагић, Хисторија књижевности народа хрватскога и србскога. Загреб 1867. — Giacomo Luccari, Annali di Ragusa, L. IV, Venezia 1605. P. 148. — Иван Кукуљевић Сакцински, Гласовити Хрвати прошлих вијекова. Загреб 1886. Изд. Матица Хрватска. — Constantin Jirecek, Prag, Der Grossvesier Mehmed Sokolovic und die serbischen Patrijarchen Makarij und Antonij. Archiv fuer slavische Philologie, Band IX, 1886. — Archim. Hil. Ruvarac, Nochmals Mehmed Sokolovic und die serbischen Patriarchen. Jagic’s Archiv fuer slavische Philologie. Band X, 1887. — Aleksa Ivic, Neue cyrillische Urkunden aus Wiener Archiven. Jagic’s Archiv fuer slavische PhilologieXXX Band. 1909. S. 210. — Hayes de Courmemin, Voyage de Levant, Paris 1629, p. 492. — Martinus Crusius, Turco-Graeciae libri octo. —Tuerckische Chronica. Wahrhafte eigentliche und kurtze Beschreibung der Tuercken Ankunft, Regierung, Koenigen und Keysem, Kriegen, Schlachten, Victorien und Siegen wider Christen und Heyden. Franckfurt am Mayn, 1557. Cap. XX. Der fuenfte Theil: Von den Sprachen an des Tuerckischen Keysers Hof geredet werden. S. 72. — W. Andreas. Eine unbekannte venezianische Relazion ueber die Tuerkei (1567). Sitzungsberichte der Heidelberger Akademie der Wissenschaften. Phil. — Hist. Classe. 5. Abhandlung. Jahrgang 1914. Heidelberg 1914. — Јосип Јиречек, Трговачки друмови и рудници Србије и Босне у средњем веку. Превео Ђорђе Пејановић. Сарајево 1951. — Franz Miklosich, Monumenta Serbica. Wien 1858. 56   

— Дефинитивни резултати пописа становништва од 31 марта 1931. Књ. II. Присутно становништво по вероисповести. Београд 1938. Општа Државна статистика. — Коначни резултати пописа становништва од 15 марта 1948 године. Књ. IX. Становништво по народности. Београд 1954. Савезни завод за статистику. — Harold Lamb, Suleiman the Magnificent, Sultan of the East. London 1952. — N. Jorga, Geschichte des Osmanischen Reiches nach den Quellen dargestellt. 5 Baende. II Band 1909, III Band 1910. (Sammlung: Geschichte der Europaeischen Staaten, Gotha). — Carolus Nezic, De pravoslavis Jugoslavis saec. XVII ad catholicam fidem reversis. Vaticanis 1940. — Le peuple serbe et son eeglise sous la domination turque, par Ladislaus Hadrovics. Paris 1947. — Dragutin Prohaska, Das kroatisch-serbische Schrifttum in Bosnien und der Herzegowina von den Anfaengen bis zur Nationalen Wiedergeburt im XIX Jahrhundert, Zagreb 1911. —Milan Resetar, Die ragusanischen Urkunden des XIII-XV Jahrhunderts, Archiv fuer slavische Philologie, XVI Jahrgang. S. 329. — Emile Haumant, La Formation de la Yougoslavie, Paris 1930. — V. Corovic, Der Friedensvertrag zwischen dem Sultan Bayazid II und dem Koenig Ladislaus II. Zeitschrift der deutschen Morgenlaendischen Gesellschaft Band 90, Leipzig 1936. — A. Гиљфердинг, Појездка по Герцеговинје, Боснији и Старој Сербији. Записки Императорскаго русскаго географическаго обшчества. Књижка XIII. С. Петерсбург 1859. — Л. В. Березин, Хорватија, Славонија, Далмација и Војенаја Грањица, Ст. Петерсбург 1879. — Божидар Петрановић, Песма: Када крсно име служиш, не сједај; у збирци “Српске народне пјесме из Босне”, I, стр. 97. — Вук Стефан. Караџић, Српске народне пјесме, II: Свеци благо дијеле. — В. Петковић, Милешева, Народна енциклопедија СХС у редакцији Ст. Станојевића, II књ. стр. 767. — В. Ћоровић, Соколовић Мехмед-паша, Народна енциклопедија СХС, IV књ. стр. 265. — Павле, Петров син, од Соколовића, Србин. “Политика”, Београд од 7 марта 1958. — Тодор Маневић, Српски језик на двору султана, “Политика”, Београд 1, 2 и 3 Јануара 1958, стр. 18. — Миленко М. Вукићевић, Знаменити Срби Муслимани. Београд 1906. Српска Књижевна задруга, књ. 103. — В. Макушев, Историческије памјатники јужних Славјан, I, Варшава 1874, стр. 287. — М. Миленковић, Соколовић Глигор, Нар. енц. СХС, IV,264. 57   

— Владимир Лакса, Соколовић Павао, Нар. енц. IV, 268. — Димитрије Руварац, Ево шта сте нам криви, Посвећено Обзору. 1895, стр. 8 и 10. — Иларион Руварац, О пећским патријарсима, Задар 1888 стр. 11 ид. — В. Ћ. Пивљанин (Николић) Бајо. Народна Енциклопедија СХС, суб воце. — Аноним. Једна књижевна заблуда или зла намера. Поводом књиге “Сулејман Величанствени” од Харолда Лемба, Лондон. “Слобода”, Чикаго, од 29 јула 1953. — Радивоје Бојић, Зашто Сулејман попусти Србима, Братство, Торонто, бр. 39 од септембра 1957. — Радивоје Бојић, Берн, Велики непријатељ Мехмеда Соколовића, Братство, април 1957, бр. 36. — Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи. Књ. I, стр. 200. — Н. Јорга, Османлије и балкански народи. Књига о Балкану. Београд 1937. Издање Балканског института. — Владимир Ћоровић, Хисторија Босне. Српска академија наука. Београд 1940, стр. 414. — Јован Цвијић, Балканско Полуострво и јужнословенске земље, Књига II, Београд 1931. — Иларион Руварац, К чланку о српским патријарсима у “Гласнику” XXIII. Гласник Српског ученог друштва. Књига XLVII. Београд 1879, стр. 273. — Иво Андрић, На Дрини ћуприја. “Просвета”, Београд 1955. To je једно од многобројних издања, вероватно десето на српском језику, јер je девето изашло било 1953, а прво 1945 (према Енциклопедији Југославије, I, стр. 108).

58   

СРЕДЊЕВЕКОВНЕ ЗНАМЕНИТЕ ЛИЧНОСТИ КОЈЕ ХРВАТИ ПРИСВАЈАЈУ I Шта све није и кога све није похрватио један од првих хрватских мегаломана, “историчар” Павле Витезовић (у ствари се звао Паул Ритер)? Матица хрватска издала је 1914 књигу од другог хрватског историчара Вјекослава Клаића посвећену Ритеру (Вјекослав Клаић, Живот и дјела Павла Ритера Витезовића, 1652-1713). То је било поводом двестагодишњице његове смрти. Видећемо другом приликом које све земље Ритер сматра хрватскима. Овде је довољно навести две личности које је похрватио. Прва се тиче и нас Срба, друга не. Али је и ова друга симптоматична за хрватско мегаломанско устројство, па ћемо је навести. Од Срба је похрватио Владимира кнеза зетског или Светог Владимира, кога и данас славе у Српском Приморју (живео крајем X и почетком XI века). Ритер је написао на латинском једну малу књижицу под насловом: “Живот и мучеништво блаженог Владимира, краља Хрватске, верним пером саопштени побожним сународницима од витеза Павла Ритера”. (Клаић, нав. дело, стр. 196). Клаић му то не одобрава, али му и не замера. Већ је критичкији Клаић кад Ритер присваја једног Маџара. Он је то учинио ниским мање него са маџарским краљем Ласлом (и овај је светац, само католичке цркве, владао 1077-1095). Опет је Ритер написао једну књижицу на латинском 1703 године. И то саопштава Клаић на стр. 191, где даље каже: “Ритер је за ту своју расправу употребио сву силу извора и помагала, а сврха му је доказати да св. Ладислав није потекао од маџарских Арпадовића, него да је поријеклом из хрватске кнежевске или краљевске породице, а сам да се је родио у Хрватској, на југу Купе у жупанији Горичкој...” И онда Клаић детаљно наводи “аргументе” Ритерове, које заиста нема смисла спомињати, јер сам Клаић не може се уздржати а да не каже како су то “чудне тврдње на очиглед данашњему стању хисториографије”. Не може се само избећи а да се овде не наведе крај те “расправе” Ритерове, у ствари “химну Ладислављевој родној земљи” Хрватској и светом краљу. По преводу самог Клаића, тај завршетак гласи: “Прими, плодна Хрватска, што већим слављем у своје крило пресјајни бисер, који је након шест стољећа откривен. Из тебе су потекли јур одавна прије тога Чех, Лех и Рус, те су основали три краљевства. Сад ти је враћен и Владислав од краљевске крви, тај апостол Славоније, пун заслуга на овом свијету и на небесима. Твојему светом сину дугује хвалу и Угарска. Ох, ти Хрватска, која си обогатила Сарматију, Европу и небо толиким славним синовима твојим...” Као што се види, дакле, и Чешку, и Моравску, и Русију, све су Хрвати основали. Затим су дали прве синове Маџарској, Сарматији, целој Европи, чак и небесима! Више од тога не каже ни Ритер! 59   

Павле Ритер је своје дело “Препорођена Хрватска” за време владања Леополда Великог” (на немачком, штампано у Загребу 1700) посветио био самоме Леополду и сину његовом који је већ био окруњен у Пожуну Јосифу I, и то као “краљевима целе Хрватске” (totius Croatiae regibus). То саопштава и Фердо Шишић у Алманаху Јадранске страже за 1927 годину, страна 108. Али следбеници Ритерови не изводе из тога логичне закључке. Јер ни Леополд ни Јосиф I нису били владари Босне и Херцеговине. “Цела Хрватска” је замишљена без тих покрајина, чак од првог и основног мегаломана хрватског, Павла Ритера “Витезовића”. II Један савремени хрватски писац, познати дон Керубин Шегвић, тврдио је још за време последњег рата да је Стеван Првовенчани Хрват. Ја нисам читао његову књигу, већ ћу тај податак навести према Адаму Прибићевићу, како је он то саопштио и прокоментарисао у једном канадском југословенском листу број 987 (под насловом “Из готске луде куће”). Употребићу његове речи, да они који моме речнику у полемици са Хрватима приговарају, виде да сам чак пребачен од Адама Прибићевића! Тај чланак почиње овако: “Већ је Анте Старчевић, иначе велики сваштар, који је турао свој троструки нос и у историју, науку о језику, археологију, етнологију, етнографију и, разуме се, починио сву силу магарештина, пронашао да Хрвати нису Словени.....” После (не може се све пренети) пише Прибићевић: “.....Ученици су тврдили да су Хрвати потомци Туранаца или Гота. Бирајте шта хоћете, и ако се нормалном човеку баш није лако решити ни за једно. Туранци су били несравњени крволоци и разарачи старих цивилизација у предњој Азији, а већ Готи били су најзверскијe германско племе, после Вандала...” Затим, после неких других објашњења, саопштава пок. Прибићевић: “Један од највећих хрватских Гота је познати шкрабало Херубин Шегвић. До душе, његово готство изгледа врло сумњиво, јер није племић, а прави Готи били су само хрватски племићи. То је сведочила и његова врло простачка, не аристократска њушка. Овај Гот, за време окупације, написао је расправу на талијанском језику у којој доказује да су Хрвати Готи. Посветио ју је “у знак верне оданости, Њ. В. Аимону Савоја — Аоста, краљу Хрватске, обновитељу славних традиција Звонимира, нади свију Хрвата.” И ова посвета, оволико понизна, сведочила би да је овај нимало херувимски Херубин некакав рајетин, а не горди готски аристократа.....” И онда тек Прибићевић, после још много навода, прелази на краља Стефана: “.....Није онда чудо што Херубин изводи да српски краљ Стеван Првовенчани потиче “од славне лозе гото — хрватске НЕЕМАН (НЕМАЊИЋ)”. А нама се чини да је Херубин могао још љуће увредити 60   

Србе, кад би му био извео име од онога Немана библијског, кога је од губе очистио не сећамо се који пророк!.....” Затим екскламира пок. Адам: “Кад ће се међу Хрватима родити истински историчар, који ће једаред, на срећу Хрвата и нас, сунцем историске критике растурити све оне магловите легенде и приче које, као густа енглеска магла, обавише хрватску историју, и пребити перо свима шкрабалима, како је то учинио код Срба велики истинољубац, храбри историчар Иларион Руварац!” После још неких примедаба, Адам овако завршава тај свој чланак: “.....Крајње је време да разборити Хрвати једаред распале по њиховим замућеним тиквама и учине крај овом готском лудовању.” Ја за употребљене изразе овде не сносим ни најмању одговорност! III Радујем се много што сам био у стању да наведем неколико мисли пок. Адама Прибићевића по питању хрватских историских фалсификата и присвајања оног што је туђе. Сад ћу моћи да цитирам још једног великог српског писца и патриота, који је такође умро у емиграцији. То је Јован Дучић. У збирци Дучићевих чланака која је изашла 1942 у Чикагу под насловом: “Ради правилне оријентације. Број III. — Федерализам или Централизам. — Политичка студија” налази се више ставова који се односе на ово питање. Ја ћу неке од њих цитирати. Стр. 21: “Хрвати имају навику да присвајају оно што је туђе, у једној клептоманији која се нигде друго није видела.” Стр. 23: “Таква клептоманија иде дотле да сваком одузима његове праве заслуге. ” Ту Дучић наводи хвалисања Хрвата да су били најбоља војска Наполеона и да их је он хвалио више од других. То Наполеон није казао. А затим: “Они се праве да не знају да је са Наполеоном, чија је онда била и Лика и Крбава, отишла на Русију само једна једина скрпљена регимента из Лике и Крбаве, и то, по хрватској статистици оног времена, већином Срби Личани и Кордунаши.*) Тако исто Хрвати пишу да су однели и победу код Кустоце у Италији 1858 године”. “Ова историска чињеница спада у политичку психологију Хрвата, која српскнм политичарима није смела бити непозната. Пођите овим концем, и ви ћете даље наићи на све невероватније појаве.” “Познати историчар, загребачки професор д-р Рудолф Хорват, пишући о историји Хрвата, изводи у једном безпримерном списку хрватских владалаца од првог њиховог независног бана Борне, 819, до последњег владара, нашег савременика, цара Карла Хабсбуршког, 1918, једну неизмерну листу.... да њој не би одговарао ни списак имена свих                                                              *) Заиста, у књизи Велимира Дежелића “Максимилијан Врховац”, 1904, вели се тај католички хрватски прелат што је у доба Наполеонових ратова са Аустријом “бацио 16,975 људи на бојно поље из мале Хрватске тада! — за одбрану старих историских права своје домовине против великог узурпатора.” Приказ горње књиге у Јагићевом Архиву за словенску филологију за 1905, стр. 464.

61   

осталих владалаца свију европских династија, од оног времена до данашњег дана....” Дучић потанко изводи колико је све било хрватских банова, краљева, међукраљева итд. И онда каже: “Из горњег списка д-ра Рудолфа Хорвата излази да је било укупно владара у земљи Краљевине Хрватске, што банова и краљева њихових, пре и после пропасти независности на Гвозду 1102 године, округло на броју 245!! Самих хрватских краљева од Томислава до Коломана има 16, макар што се о многима ништа не зна. А затим број маџарских и аустриских заједничких владара 41! Значи укупно 302. Сви ‘пресветли’! Да се човек прекрсти од чуда. Јер кад Хрвати цитирају владаре велике Русије, то је, судећи по броју, шака јада. Тако исто и француске владаре од Кловиса до Наполеона III, опет шака јада. О енглеским владарима да и не говоримо.” Сад Дучић истиче како Хрвати не признају уопште никакве српске владаре ни пре ни после Немањића, а и ове једва спомињу. “Босанске банове и краљеве спомињу као своје. Ово још умножава горње спискове хрватских банова и краљева у неизвесност.” И онда Дучић непосредно закључује овај напис овим речима (стр. 25): “Свакако је интересантно да ни Херодот, ни Тукидид, ни Плутарх, нису овако сачували листе и спискове атинских краљева, архоната у најпросвећенијој држави старог века. Египћани знају само за 29 династија својих фараона. Али на листи д-ра Хорвата фигурирају и банови који су бановали и једва испод 6 месеци. Ни једно парченце овакве историске величине није, дакле, било изгубљено.” Дучић је споменуо и “заједничке владаре” маџарске и аустриске. Мало пред тим пише: “Ове маџарске краљеве Хрвати у својим историјама називљу ‘хрватско-угарски краљеви’. А њихову круну ‘угарско-хрватска круна Светог Стјепана’ ”. — Нешто затим: “Сад долази листа одиста интересантна, са натписом ‘Банови за хрватских краљева.... из династије Хабзбурга’ (од 1526 до 1921) ...” Као што се види, маџарски краљеви су били “хрватско-угарски”, па се то и данас у многим историјама каже (не чак “угарско-хрватски”, већ хрватско-угарски, као да је Маџарска припојена била Хрватској, а не ова Маџарској). Бечки ћесари су просто “хрватски краљеви из династије Хабзбурга”. Могу ли се замислити веће фикције и фалсификати? Ми бисмо још више права имали турске султане звати “турскосрпскима”, али то ниједном Србину никад на памет пало није, ни најекстремнијем, ни најлуђем. Код Хрвата историчари од гласа тако поступају! IV. Италијански публицист Франко Матеи, у своје време веома нризнат, дао je непосредно пред Први светски рат једну студију под насловом “Маџарска и Маџари”, у којој je са симпатијама говорио и о Маџарима и о Хрватима. Па ипак, на страни 79 и следећој, није могао одолети a да не каже нешто о њиховим заједничким јунацима. 62   

Матеи наводи турске ратове и њихова освајања великих делова Маџарске и Хрватске, na онда дословно вели: “Испред заједничке несреће престадоше размирице, пa Хрвати и Маџари дадоше једни другима руку да би одолели страшном завојевачу. И од ових епских трагичних времена, настаде једна комична ситуација која се протеже све до сада. Данас Хрватска и Маџарска се препиру око хероја, као два пса у пословици око најпростије коске. Тако Никола Зрињски, маџарски великаш, бан, ако се не варам, Хрватске, велики капетан свога времена, такмац чувеног генерала Леополда Рајмонда Монтекуколи, подражавалац Taca и аутор прве епске посме у маџарској литератури, тамо-овамо, у Екзилу песника и хероја, претура своју бујну коврџаву косу, и, сав очајан, не зна више да ли je Зрињи Миклош или Микула Зрињски, и несигуран je треба ли код Јупитра да се заузме за Маџаре, који пo њему називају улице и тргове и подижу му споменике, или за Хрвате који то исто чине. И, јадник, налази се у положају посланика изабраног на два места који мора да се определи и да оптира за једне од њих. Једнако збуњен и несигуран je о свом сопственом бићу и брат његов Петар, који je услед једне завере био на домаку круне Светог Стефана, да je на главу стави, a изгуби, и то не метафорички, саму главу. Иста јe кондиција његовог друга у завери Франћеска Франгипани, потомка млетачких конта са Крка, који, проширивши своју власт над Хрватским приморјем, задобише маџарско племство. Он постаје Фрањо Франкопан, и можда најпопуларнији од све тројице, који je у многим селима и варошицама Хрватске видео крчме које носе његово име..... и таквих несрећника беше још неколико.” “Хрватска лакомост не задржава се само на жељи да присвоји туђе хероје, који би били сувише идеална храна да je задовоље; она (та лакомост) има и практичније намере, она има у виду чвршће ствари; после јунака хоће и земље, и сања о једној Хрватској великој и моћној, која би се простирала тамо доле уздуж Источног Јадрана до граница могућега, са нејасном жељом да и њих пређе, било кад и да се благо пребаци на другу обалу.....” (Franco Matei, L’Ungheria e gli Ungheresi, Torino 1913). V Има још тушта и тма оваквих примера, са стародревним и са новим личностима. Хрвати већ сто година издају читаве серије “Гласовитих Хрвата”, “Знаменитих Хрвата”, “Старих хрватских писаца” итд. Још је 1886 Матица Хрватска издала две књиге хрватског историка Ивана Кукуљевића — Сакцинског под насловом “Гласовити Хрвати”, тј., како пише Бранко Водник, “биографије знаменитих личности из хрватске политичке и културне историје” (Народна енциклопедија СХС, суб воце). Рудолф Хорват издао је између два последња рата збирку “Знаменити Хрвати”. (Можда је из ње извео Дучић напред наведене ставове). Затим 63   

долази едиција Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу под насловом “Стари писци хрватски”. Још 1926 било је 26 књига, до данас сигурно знатно више. Мада је Академија “југословенска”, сви ови писци хрватски су (дубровачки и остали). Уопште, у овим едицијама вршене су анексије свих могућих фела; ово је било тим лакше, јер није требало за то ни борбе ни доказа. Ја ниједну од тих књига нисам имао у рукама, већ знам само по цитатима за неке од њих. Знам да се тамо негде налази и Мехмед Соколовић. За сваку украдену личност ја не бих ни могао да дам отповед, јер нити имам овде довољно простора на расположењу, нити имам довољно антиаргумената. За сваку личност треба их месецима тражити. Но наћиће се свакако неко други да то учини.

64   

ПРЕУЗИМАЊЕ СТАРЕ ДУБРОВАЧКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ОД СТРАНЕ ХРВАТА I И Хрвати и Срби су доскора присвајали стару дубровачку књижевност писану на “народном језику”. Сваки је од ова два народа сматрао ту књижевност као искључиво своју. Хрвати су у колекцији “Стари хрватски писци” издавали дела ових књижевника и у свим својим уџбеницима говорили о њима као хрватским писцима. То су донекле чинили и Срби. Напр. Павле Поповић је неколико пута издао “Преглед српске књижевности, старе дубровачке и нове”; дубровачку књижевност је сматрао интегралним делом српске књижевности. То се види и из његовог уводног предавања на Београдској Великој школи: Проучавање српске књижевности 1904. Ово захватање и апроприсање дубровачке књижевности са две стране није јој шкодило. Напротив се може рећи да је прилично допринело њеном свестранијем проучавању и мотрењу на сваки детаљ који би једној или другој страни ишао у прилог. У Загребу су се несумњиво много више бавили овим питањима и издали више прилога. Почели су раније и интензивније су се тим бавили. Но ни прилози Београда (Павла Поповића, Решетара, Драг. Павловића, Јорја Тадића итд.) нису за потцењивање. То надметање није никад (сем приликом откривања споменика Гундулићу у Дубровнику крајем прошлог века) узело било оштру форму, нити је тровало наше узајамне односе. Имали смо ми много пречих политичких брига. Овако би остало можда дуго још, док се не би, помоћу страних научника, а ваљда и неких нових архивских открића, нашло неко решење које би се морално наметало. “Великосрпска клика” у Првој југославији није га силом решавала, то јој се мора признати. Није чак у ма чему повлађивала српски став (напр. дотацијама за истраживање или публиковање података итд.). Пустила је, та “клика”, да се води научна утакмица и да се све одиграва на чисто научном терену. Са српске стране се није показивала никаква журба за што скоријим решењем. У Другој Југославији је све испало сасвим друкчије. Ту је једноставно наређеио, да се стара Дубровачка књижевност има сматрати хрватском. Она је просто, једном тајном наредбом антисрпске клике која влада данашњом Југославијом, узурпирана за Хрвате. Наређено je да се тако унесе у све уџбенике и да се тако инструира “иноземство”. И данас нпр. у “Енциклопедији Југославије”, која се издаје на хрватском језику и на хрватском писму у Загребу (али са дотацијама Савеза, дакле претежно српских пара) дубровачки писци се приказују заједно са осталим “хрватским” писцима. Код неких стоји изречно да су хрватски писци, други се само уврштавају у рубрике као што су ове: “Драмска 65   

књижевност код Хрвата”, “Еп и епска поезија у Хрватској” итд. Не дозвољава се помислити нешто друго. Исто тако у страним енциклопедијама и лексиконима данас можете констатовати једнаку појаву. Нпр. у најбољем немачком лексикону “Велики Брокхаус” стојало je између ратова да je Гундулић југословенски песник, сад стоји да je хрватски. Ja сам се обратио Редакцији са питањем кад су имали право, онда или сад. Били су врло збуњени, али и врло учтиви. Одговор не могу саопштити, јер je он приватан. Податке су добили из земље, то je несумњиво. Много тога могу појединци да учине у корист српске ствари и у корист истине, али не може један човек сам, чак кад би га сви бар морално потпомагали, а не да му још отежавају борбу. II Ja нисам стручњак у овом питању и немам о њему своје гледиште. Оно које усвајам, јер ми изгледа научно најбоље фундирано, разликује се прилично од српске тезе. Па ипак, ja морам изнети неколико одбранбених аргумената у корист српске тезе, да читаоце уверим да се не ради, баш са српске стране, о неком присвајању без икаквих основа, још мање о некој дрској крађи. Срби имају у корист своје тезе не само многе материјалне аргументе, већ такође и подршку светских капацитета, које је тешко игнорисати, још теже побијати. И ко може од српских писаца очекивати и једно и друго? Извесна мишљења тих писаца ваља овде навести, она до којих се у емиграцији могло доћи. Нек служе само као репрезентативна ( а то je довољно за овај циљ). Тако je Јернеј Копитар још 1813 штампао у Бечком оп ште— литерарном листу једну студију о словенским језицима и писмености. У ствари je та студија изашла неколико година раније у “Отаџбинским листовима”, али je 1813 проширеиа. Изашла je без потписа Копитара, али je он био уредник часописа, а проф. Матеј Мурко je аутентично утврдио да je он писац. (“Blick auf die slavischen Mundarten, ihre Literatur und die Huelfsmittel sie zu studieren. Wiener Allgemeine Zeitung, I Jahrgang 1813.— Vid. M. Murko. Deutsche Einfluesse auf die Anfaenge der Boehmischen Romantic. Graz 1897”). У тој својој студији дели Копитар, тада са Добровским водећи слависта Европе, језике и књижевиости словенске. Под VII а стоји поднаслов “Литература католичких Словено-Срба“, а у тексту пише: “Са овима je исти случај као и са напред споменутим панонским Словенима: они пишу своје дијалекте који се међу собом мање разликују, у Дубровнику, у Далмацији, Босни и Славонији са латинским писменима, по разним теутонским комбинационим системима“. Копитар, дакле, сматра не само књижевност ћирилицом писану као српску, већ и латиницом писану у Дубровнику, Далмацији, Босни и Славонији, (не у Хрватској, и можда не на Острвљу). 66   

У одељку VIII б даје преглед “Литературе грчких СловеноСрба” (што значи православних); но то je овде без значаја. Немачки филолог Ернст фон Еберг писао je у своме Исто риском прегледу словенских језика и словенске литературе 1837 (стр. 84): “Западни Срби беху израна подељени у мање државе, од којих су неке имале неку врсту аристократско-републиканског устројства. Овде ћемо само навести Републику Дубровник, колевку далматинске гране српске литературе.“ Један даљи одељак, на страни 93, носи наслов: ”Литература Далматинаца или Срба који припадају римо-католичкој цркви.” На стр. 95 пододељак: “Световна литература далматинских или католичких Срба“ На стр. 100 каже да Славонце дели само начин писања “од далматинских Срба”. (E. v. О. /Ernst von Oeberg/. Geschichtliche Uebersicht der Slavischen Sprache in ihren verschiedenen Mundarten und der slavischen Literatur Leipzig, 1837) Сам Франц Миклошић, највећи слависта свих времена сматрао je дубровачке песнике Палмотића и Русића српским песницима (а свакако и друге њихове земљаке). Према књизи: Vatroslav Jagic, Izabrani kraci spisi, Izdanje Matice Hrvatske, Zagreb 1948. str. 449. Franc Miklosich. Lexicon palaeoslovenico-graeco-latinum. 1862—1865). Познати полихистор италијански Николо Томазео казао je 1853 у једном одговору неком Италијану који je ниподаштавао Словене: “....Србија се ослободила турског јарма пре него Грчка; Дубровник je имао три књижевности: латинску, италијанску и српску, самосталније од италијанске, а дао је Италији Баљивија и Бошковића....” (“Искрице”, 1898, СКЗ, стр. XV). У италијанској књизи “Далматинско питање посматрано у својим новим аспектима”, издатој у Задру 1861, пише Томазео на страни 36: “Како то да je оно мало словенске књижевности све сабрано у Млетачкој Далмацији у славном граду (који ja раздвајам од Далмације); граду који je црпео из Италије а не Хрватске? (Мисли на Дубровник, ЛMK). И како ова књижевност почиње баш онда кад je у Далмацији угашено хрватско светло?” Мене су заиста ипресионирале ове речи Николе Томазеа. Како то да се хрватска књижевност није појавила за време хрватске државе? Једва има из тога доба и најмање знакова хрватске писмености, док ми из српске средњовековне државе имамо цео низ књижевних састава, повеља, па чак и величанствени Душанов законик на српском језику. Руски научник (слависта) Виктор Васиљевич Макушев, који је можда више него иједан други Рус испитивао односе старог Дубровника, писао је 1867: 67   

“У Дубровнику су у исто време процветале три литературе: латинска, италијанска и српска. Латински се језик употребљавао у научним саставима, у свечаним беседама, а и у поезији; то је био по превасходству дипломатски и правнички језик. Италијански су писани састави са више практичним карактером и песме чији је сиже узиман из обичног живота. Рођени српски језик ограничавао се на породични живот, поезију и проповеди народу”. Затим писац каже да је латинска литература имала европски карактер, па и италијанска је била позната ван самог Дубровника, нарочито у Италији; “још мањи круг читалаца имала је дубровачкосрпска литература, која није прелазила границе рођине (отаџбине)”. То каже Макушев на стр. 26 доле наведене књиге. На страни 56 почиње да цитира “споменике старине”. На стр. 75 каже да су “писани споменици на језицима српском, италијанском и латинском”. В. Макушев, Исљедованија об исторических памјатников и битописатељах Дубровника. Записки Петерб. Академији наук, Санктпетерсбург, 1867. (Књигу сам нашао и Ватиканској библиотеци у Риму.) Хрватски публициста Имбро Ткалац Игњатијевић написао је на немачком крајем прошлог века своје Мемоаре, који се у главном односе на време око половине прошлог века. За њих каже М. Прелог у Народној енциклопедији СХС да су “једно од најбољих мемоарских дела у нашој књижевности”. У првој половини преведеној на српски и изашлој у Српској књижевној задрузи у Београду стоји: (Имбро Ткалац: Успомене из младости у Хрватској, 1925, стр. 18485); “У Дубровнику је у XVI столећу настала под утјецајем талијанске народна словенска књижевност, а цват њезин пада у XVII стољеће. Бијаше битно поетског значаја; хтјело се језик већим богаством граматичких облика хотимично одвојити од једноставнијега, припростијега језика српских народних пјесама. У Хрватској је дубровачка књижевност остала или непозната или се заборавила ...” ...“Ту је (за Илирски покрет) понајприје било потребно придобити Србе, који су, иако с Хрватима један народ, источном церквом и многостољетним културним развојем увијек и свагда били, осим старе републике Дубровника, раздијељени од католичких Хрвата.” Писац, дакле, сматра да су сви други Срби сем Дубровчана, тј. сви православни Срби били у свему одељени од католичких Хрвата, само je српски Дубровник имао с њима културне и верске везе. Ja тако тумачим ове његове речи. Највећи румунску историк, признат у целом свету и један од највећих историка Европе XX века, Никола Јорга пише у једној својој студији да постоје три Србије и три српске литературе. Објашњава прве две и каже: “И у трећој линији има још једна Србија далматинска. Ова Далматинска Србија, током читавог Средњег века имала je латинску литературу која, што се расе тиче, припада Србима. Али у 68   

модерној епохи постоји читава серија продуката ове исте литературе која сад није више латинска: она je српска. Књижевност Далмације, то je у првом реду књижевност Дубровника...” (Писац се у примедби жали да “нема добре историје ове дивне мале републике, која се звала“Рагуза”). Говорећи даље о “народном животу становника”, Јорга каже да језик доминирајуће класе до извесне епохе беше талијански, иначе “сасвим чисто српски, чак у времену које je предходило буђењу славенске националности у овим пределима...” (N. Jorga, Le Romantisme dans le Sud-Est de 1’ Europe. Revue historique du Sud-Est europeen. I annee, 1924). Кад je Стојан Новаковић издао 1912 своје монументално животно дело “Законски споменици српских држава средњега века”, написао je у Јагићевом Словенском архиву стручан приказ професор Историје словенских права на Универзитету у Прагу Карл Кадлец, један од најбољих стручњака у тој области до данашњег дана. И ево шта му замера Кадлец (дословно изнето): “У књизи Стојана Новаковића издати су правни споменици српских држава средњега века (у изводима). Појављује се питање да ли ка овим споменицима имају да се додају и дубровачки извори. Издавач (тј. Стојан Новаковић) одлучио je да искључи аутономне норме Дубровника, “јер се Дубровиик није никад налазио под непосредном влашћу српских владара”. Други издавачи би, вероватно, ово питање друкчије решили. Јер није то одлучно да ли се Дубровник налазио под непосредном влашћу српских владара, него и то да je дубровачка култура делом српска (а делом и талијанска). Неки историчари претресају у оквиру српске историје и историју Дубровника. То чини нпр. Мајков. Слично je и са Босном...” И рецензент опширно критикује Новаковићеве скрупуле у погледу Босне и Захумља, које Новаковић није сматрао српским кад су дошле у зависност од Маџарске и Млетака. Овај случај je скорo јединствен у науци: Србин Новаковић, један редак капацитет у својој струци једнако као и редак српски патриота, сужује историски српску домену (истина, политичко-историски, што не значи демографско-историски и културно-историски). А један странац, исто тако научник највећег калибра, упозорује Стојана Новаковића да греши: оно што он, Новаковић, не сматра српским, по Кадлецу je то неоспорно српско. Оваквих примера ће се мало у свету наћи ако их уопште има. За нашу аргументацију овде je важно да Кадлец, један од најкомпетентнијијих људи у тадашњем свету (почетком XX века), сматра Дубровник српским, донекле, и италијанским, али никако ни хрватским ни југословенским. И то je саопштио у часопису једног хрватског Загорца, али великог научника Ватрослава Јагића, који на то није приметио ништа (а имао je обичај да ставља редакциске примедбе на закључме које не акцептира). (Karl Kadlec, im Archiv fuer Slavische Philologie, XXXIV, 1913). 69   

III Тек на крају просрпских писаца изнећемо мишљење најкомпетентвдјег међу њима, бечког професора Словенске филологије, а родом Дубровчанина, Милана Решетара. Иако он није хронолошки последњи, стављамо га на крај, јер се на њега надовезује компромисно мишљење његовог старијег колеге и таста проф. Ватрослава Јагића. Проф. Решетар се овим питањем више пута бавио, нарочито као млад човек и приват—доцент Бечког универзитета. Не би било смело тврдити да je углавном на основу ових радова скренуо на себе пажњу научника и створио услове за своју доцнију катедру. На више места је Решетар писао о језику старог Дубровника и о његовом становништву. Није, можда, сасвим директно казао да je књижевност српска, али je казао не допуштајући никакву сумњу у то да je језик ондашњих Дубровчана био српски и да je крв у њима била српска. Онда литература не може бити несрпска. Све његове радове не можемо овде имати. Али су главни и научно најважнији штампани у тадашњем главном расаднику словенске филологије, у “Архиву за словенску филологију”, кога je основао и 37 година уређивао Ватрослав Јагић. To je био центар светских славистичких студија. И ту се налазе многи радови Рештарови, почев од специјалних расправа па до разних малих бележака, у којима се каткад нађе нека драгоцена мисао. Ja имам исписе из разних бројева, али су главни: Milan Resetar, Die ragusanischen Urkunden des XIII — XV Jahrhunderts, Archiv fuer slavische Philologie, XVI Jahrgang, S. 321 sqq. Detto, Archiv Band XVII, S45—47. Неки делови из тих студија биће приказани у даљем излагању, кад се буде говорило о покушају крађе самог Решетара од стране Хрвата, а. највећи део треба да се пренесе у књигу “Српско Приморје”, где ће се специјално приказивати етнички састав Јужног Јадрана. Скоро у исто време, кад се Решетар нарочито бавио тим питањем, он je дао предговор једној кљизи коју je издала СКЗ у његовој редакцији, где се у много чему понављају његове констатације из “Архива”. Но ту се осврће директно и на литературу старог Дубровника (опет у вези са језиком и етничким саставом становништва). Зато ћемо прво изнети наводе из те књиге, која гласи: Милан Решетар: Преглед дубровачке лирике. Издање Српске књижевне задруге; штампано у државној штампарији Краљевине Србије 1894 у Београду. Тамо стоји одмах у почетку: “Дубровник има у хисторији нашег народног живота уопште, а нарочито у историји литературе, сасвим одвојен положај. Изникавши као неко острво, на које се спасе нешто романског елемента што надживје словенску поплаву, Дубровник се није нигда сасвим изједначио са својом српском околицом (сва подвлачења су пишчева): политичкој самосталности дуго помагаше и етнографска одвојеност, а када се стари 70   

романски град нешто пресељавањем Срба са стране а нешто посрбљавањем домородаца мало по мало, барем у погледу језика претвори у српски град, Дубровник опет сачуваше своју индивидуалност... дубровачка књижевност нема никакве везе са старом нашом литературом XII — XV вијека, па опет и наша новија литература XVIII и XIX вијека својим заметом нема никаква посла с дубровачком књижевности XV — XVIII вијека. Ове три периоде наше литерарне хисторије иду само временом једна за другом а иначе свака стоји за се... Али доскора млади су Дубровчани ишли сами у Италију на науке, а у XV вијеку налазимо већ цијелу чету научника и књижевника Дубровчана. Него вас тај научни и књижевни рад није био на српском, већ на латинском језику, јер су се у то доба у целој Европи научне ствари писале само латински а и у књижевности латински је језик имао још увек прво мјесто. Српски се у Дубровнику поче писати тек при крају XV вијека.” У XIII тому Архива (стр. 362) каже Решетар да су се доселили у Дубровник Словени из Захумља и Травуније, а да, на основу исправа из тих крајева, “нема сумње да се већ у старо доба тамо штокавски говорило” и да је одатле допрла у Дубровник штокавштина. У XVI тому (стр. 321 и даље) говори Решетар надуго и широко о Српској канцеларији и српском ђаку у Дубровнику и подвргава њихов језик лингвистичкој анализи. У следећем годишту каже (стр. 46): ... Из ових чињеница мора се неминовно извући закључак да овај јединствен (увек једнаки) дијалекат који употребљавају дубровачки писари.... може да буде само српски дијалекат који се говори у Дубровнику. Рагузанизми су се развили махом после XV века, тако да је у XIV и XV веку овај дијалекат сигурно био ближи херцеговачком него у XVI и XVII веку.” И заиста, у 16 и 17 веку стари Дубровчани су свој језик називали махом словенским, илирским или српским језиком. Дубровачке канцеларије и нотарске књиге садрже низ заведених трговачких приватних писама и уговора, писаних нашим или италијанским језиком. За ова се писма и уговоре наглашава да им je изворник (који су странке донеле ради завођења у службене књиге) писан српским језиком (lingua serviana, sermone serviano, eloquium servianum). У једном дубровачком огласу из 1638 године стоји да ће његов текст прогласити телал “на српском језику, ради лакшег разумевања за свакога“. Међутим није било сталности у ознаци за језик и често се налазе помени “српски или илирски”, “словински или илирски”, или “словински или српски” језик и слично. Назив “словински” од Гундулића узима опште размере. IV Ватрослав Јагић не дели мишљење свога будућег зета у погледу етничке припадности дубровачке књижевности. Он je не сматра искључиво српском, али исто тако ни хрватском. Његово мишљење морамо овде потанко изнети, прво зато што потиче од једног Хрвата, а затим од највећег стручњака свога доба. Његово мишљење не може да 71   

игнорира никаква енциклопедија светска. И зато би добро било да се то мишљење да на оригиналу како je написано (на немачком језику), али — нажалост— ми то не можемо урадити, јер штампарија Канадског Србобрана нема немачка слова (не узимајући још у обзир тешкоће слагања лица које незна немачки). Но пре свега треба лојално признати да није ни сам Павле Јосиф Шафарик, који je толико иначе широко схватао српску етничку област, да није ни он ову литературу обележио као изразито српску. У својој монументалној “Историји јужнословенске литературе” (на немачком, Праг 1865) он одваia дубровачку књижевност као засебну, независну и од српске и од хрватске, под називом “илирска књижевност”. Но Јагић je нама временски и материјално ближи самој ствари. Он ово питање расправља у Архиву увек као одговор Решетару, надовезујући своја мишљења његовим излагањима. Тако у XIII тому (доле ће бити наведен наслов) он каже: “Ja мислим — и у једном научном филолошком часопису то може да се изјави — да Дубјровчани нису никад свој етнички тип (дакле у првом реду језик) идентифицирали ни са српским ни са хрватским; њихов језик не беше по њиховом сопственом схватању ни хрватски ни српски него словински. (Све ове три ознаке језика даје Јагић на српском, у немачком тексту. ЛМК). Ja сам некад мислио да je ова ознака (мисли “словински”, ЛMK) била продукат учених комбинација њихових историчара и археолога; али образована језична форма која звучи на икавски, која старом словјенск (и то даје Јагић српски у старој ћирилици, ЛМК) толико тачно одговара колико je то уопште могуће, побуђује ме да о томе више размишљам. Та ознака може да почива на старим предањима. Разуме се да ja нећу тиме да ма какав уштрб чиним поштовању и љубави које оба племена, и Срби и Хрвати, негују према некадашњој величини и значају Дубровника; та ова перла припада обема у истој мери.” У једној ранијој белешци истог тома Архива (стр. 141) пишe Јагић: “Пре две године беше слављен тристагодишњи јубилеј рођења највећег средњевековног песника Срба и Хрвата, Ивана Гундулића.” У XVII тому свога “Архива”, у доле цитираном чланку, пише Јагић: “Постоји неспорна чињеница да je — између северне далматинске области која je била хрватска од почетка хрватске државе, и јужне приморске области која je у XIII и XIV веку узела српско име — лежала све до у најновије доба средња зона, где je стародреван назив ‘словински’ стално остао познат и као такав у самој књижевности високо одржаван. Ту треба у првом реду да се спомене Република Дубровник са својом околином у којима се вековима није хтело употребљавати ни српско ни хрватско име, иако су оба била врло добро позната, него, уколико се тиче језика, стално се одржавало прастаро, домаће, наименовање ‘словински’ коме нису дали да пређе у заборав. У стиху Милетија (1206) већ може да се чита: Rhagusam dicunt quae sclavonice Dubrovnik dicitur....” 72   

Vatroslav Jagic, Einige Bedenken ..., Archiv fuer slawische Philologie, Jahrgang XIII, S. 397. V. Jagic, Ein Kapitel aus der Geschichte der suedslavischen Sprachen. Archiv, Jahrgang XVII, S. 63—64. Напослетку, y Архиву година XXI, где Јагић приказује “Повјест књижевности хрватске и српске” од Ђура Шурмина, он на крају каже: “Ко се труди да духовни живот Дубровника од XII до XVIII века прикаже једнострано као “хрватски” или “српски”, он се греши о историју овог паметног, далековидног града, погрешно схвата његов карактер и баца je на тле са њене сјајне висине....” Ватрослав Јагић je казао и у својим Мемоарима (“Спомени мојега живота”, II,) да се Дубровчани нису хтели идентификовати “ни са Србима ни са Хрватима, јер у оно време национална идеја у садашњем схватању беше непозната.” Тешко je пренебрећи ово мишљење проф. Јагића, а још теже му супротставити своје. Једино што се тиче назива “словенски”, он се махом употребљавао на Јадрану за ознаку српских предела и српских односа. О том ће бити речи доцније, на крају ове књиге. Сам се Јагић испочетка устезао да брани гледиште да je Дубровник заједничка домена Срба и Хрвата, а после га je све јаче и жешће бранио. Несумњиво je с временом одбацио све сумње и дошао до закључка да je то једино исправно гледиште. Разуме се да то мишљење Јагићево није остало без одјека у науци. Он га je сигурно заступао још негде. И други професор Славистике у Аустрији, Словенац, Матија Мурко, који иначе Србима није био нимало наклоњен, мисли такође као Јагић. Он je то између осталих дела изнео и у најрепрезентативнијој едицији “Култура Садашњице”. На стр. 211 доле наведеног дела пише Мурко: “Најјачу и трајну негу нашла je српскохрватска литература у Рагузи (словенски Дубровник), најлепшу цваст je вештачко песништво извело у овој јужнословенској Атини.” (Die Kultur der Gegenwart, Ihre Entwicklung und ihre Ziele. Herausgegeben von Paul Hinneberg. Teil I Abteilung IX: Die osteuropaeischen Literaturen und die slawischen Sprachen. Die Suedslawischen Literaturen von Matthias Murko). Великохрватски писац Иван Броз, признати хрватски филолог, писао je 1886 (“Цртице из хрватске књижевности”, Загреб 1886, Матица Хрватска, стр.160): “Док се овамо између Драве и Саве XVI и готово свега XVII вијека знало редовно само за језик словински или словенски, у приморским странама и по острвима знало се и за језик хрватски, али што je даље на југ, то се више узмицао језик хрватски пред језиком словинским.... Признајући с једне да je у Далмацији а још више у Дубровнику преотело сасвим мах у књизи име словинско, то се ријетко спомиње име хрватско....” Писац даље каже да се име српско нигде није спомињало, што баш није сасвим тачно, као што показују горњи наводи. 73   

Ипак су Хрвати и крајем прошлог века тврдили да они нису узели штокавштину и ијекавштину од Вука, “већ да усвојише за свој књижеван језик дубровачки језик, тј. језик хрватски, којим je писао Гундулић и Палмотић”. То саопштава прота Димитрије Руварац у књизи “Ево шта сте нам криви. Посвећено Обзору”, Земун, 1895, на страни 83, где мало затим каже: “Да л се Гундулићев и Палмотићев језик може назвати хрватским језиком; о томе нећемо овом приликом да говоримо. Доста да Вам напоменемо то, да њихов језик не разуму ни Срби, ни Хрвати. Као што je Мажуранић морао у своме речнику уз “Османа” да тумачи скоро сваку реч; тако исто морао je наш покојни Јован Бошковић да тумачи многу и многу реч из Османа....” Бискуп Штросмајер се у свом писму канонику Рачком од 13 јуна 1893 веома песимистички изразио о својим прогнозама поводом претстојеће прославе Ђива Гундулића у Дубровнику којој се хтео дати хрватски карактер. Он дословно пише: “Ми Хрвати, који смо први издавати почели дубровачке и далматинске писце, ми смо се морали од првог почетка цијелој ствари на чело ставити и значај јој хрватски утиснути. Сад, кад су то Срби учинили, све што ми у том смислу учинили будемо, бит ће само сјена онога сјаја, којим се српство у опреци према хрватству обасија.” (Фердо Шишић, Кореспонденција Рачки-Штросмајер, Издање Југ. академије Загреб. Књ. IV, 1931, стр.376.) Данашњи властодршци Југославије не усвајају ни Јагића, јep не негира довољно српство. Али кад и неки Срби у слободном свету означују Ђива Гундулића као “хрватског песника” (то je чинио нпр. д-р Владислав Стакић у својој ранијој ревији “Наша стварност” за 1954 и то без икакве везе са темом коју излаже), онда је то заиста доказ крајњег капитулантства (а не апизерства) према Хрватима. Јагић сматра Гундулића песником и Срба, чак прво Срба па онда Хрвата, а др. Стакић само Хрвата! Куда то води?

74   

ЈЕДНОСТРАНО ПОХРВАЂЕЊЕ ОСТАЛИХ ЈУЖНОСЛОВЕНСКИХ КЊИЖЕВНОСТИ I Нису само дубровачку књижевност и дубровачкс књижевнике Хрвати “анектирали" (да употребим израз самога Хрвата Ватрослава Јагића, који ће се доле цитирати), већ и све друге старе књижевности писане на Словенском југу латиницом, па чак и босанском ћирилицом и све њихове писце. Није важно ни како су се ти писци осећали, ни како су се означавали; није важно ни духовно ни опште национално устројство тога времена. Садашњи Хрвати њих проглашују равним себи, тј. Хрватима у данашњем смислу речи, па, према томе, и хрватским писцима. Ово је често пута изазивало водеће слависте Европе да узму према томе јако критичан став и да Хрватима замере на присвајањима онога што им не припада. Као примере тих прекора, навешћемо овде мишљења Хрвата Ватрослава Јагића и Дубровчанина Милана Решетара. Професор Ватрослав Јагић каже у свом Архиву за словенску филологију за 1895 (XVII том): “Са извештајем Константина Порфирогенита у руци хтело се да се статуира у оквиру српско-хрватске групе дијалеката један прастари дуализам повезан са политичким именом Срба и Хрвата, а то баш противуречи данашњим дијалектским односима. Јер се при томе превиђа да у оквиру оних који говоре српскохрватски постоји и нешто треће: Словени, јер далматински писци XVI века означују свој језик по правилу као словински језик, и, судећи по имену Славонија, ова је ознака некад била позната и на Северу српско-хрватском, а на његовом Западу, тамо где стоји хрватски главни град, простире се језични предео чији се језик у XVI и XVII веку уопште још увек звао словенски језик и ближе је стојао словеначком него српско— хрватском.. ” Ватрослав Јагић у свом доцнијем Архиву (XXI, стр.250), приказује “Повјест књижевности хрватске и српске” од дра Ђура Шурмина и на много места му замера пристрасност и ускогрудост. Тако нпр. да ћирилицу свуда признаје Србима, само говори о “босанској” ћирилици као “духовној имовини Хрвата”.... Под хрватску књижевност је стрпао сасвим различите појаве. Јагић изречно каже: “Он је морао код “хрватске’’ литературе признати територијална зрачења, та није смео да славонску или босанску епоху утопи у далматинско-дубровачку, или кајкавску у коју било од ових споменутих. Једном речју, “хрватске” јединствене литературе у модерном смислу није тада било, једнако као што није било ни “српске” сем црквене. Чему те једностране анексије модерног времена силом терати у прошлост...” У приказу књиге Бранка Водника, који се до тада звао Дрекслер, Повјест хрватске књижевности, I, 1913, проф. Решетар чини у Јагићевом Архиву за 1916 (XXXIII) ове замерке: 75   

Дрекслер се ограничио само на литературу српско-хрватских католика, који су по њему “Хрвати” (што Решетар очигледно пориче, наиме да су сви српско-хрватски католички писци баш Хрвати; Решетар ставља то Хрвати под наводнике). Он није споменуо чакавско-ћириловски Пољички статут, “Док је Дрекслер иначе босанске писце који су ћирилицом писали унео у своју “хрватску” историју књижевности, јер су били католици..” Кајкавска литература до XVII века писана је маџарском ортографијом а звана словинском и словенском (Словинци, словински русаг, словинска земља) још и у хрватско-славонским повељама (док Дрекслер налази да је израз “словински” настао “под утицајем дубровачко-далматинске писмености..”). II Мада је све ово писано пре пола века, нико од домородних историчара књижевности није узео озбиљно прекоре бечких професора Јагића и Решетара. Сви су продужили даље да својатају све могуће писце на Словенском југу за себе (тј. за Хрвате) и да конструишу лажну хрватску књижевност (укупну хрватску, свесну “хрватску”) у далекој прошлости (кад хрватске нације уопште није било). Иза прошлог рата не само што се то продужило, већ је анексија страних књижевника, научника и уметника узела размере какве не памти ниједна историја света. Хрвати су просто прикупили имена свих важнијих лица рођених у данашњим западним границама Југославије, и прогласили их — Хрватима! Читао сам негде (ако се не варам, у Проспекту за Енциклопедију Југославије) како ће ту бити приказано око 150 лица (уколико се још броја тачно сећам) који су досад сматрани за странце, а сад једним потезом пера Мирослава Крлеже и његовог штаба проглашују се — Хрватима. И то многа лица за која чак ни наши људи од пера нису знали. Са неким гласитим романским писцима су то Хрвати и раније чинили. Типичан је пример заиста знатног приморског историчара из Трогира Луциуса. Они су га просто презвали Лучић, његово крсно име Јоаннес пречинили у Иван, и ето хрватског историка, каквог Срби не могу да покажу! Он је, међутим, био романског порекла, племић млетачко-италијански. Никад се није потписао као Лучић, и никад казао није да је Хрват. То исто важи за дубровачког историка Лукарија, који је био Италијан. Већ у Народној енциклопедији СХС и он и цело његово братство су проглашени за Лукаревиће, ерго за Хрвате. Неки су ушли у збирку “Стари писци хрватски”. Стари, већ вековима настањени Дубровчани, имали су заиста два имена: италијанско и словенско. Оно прво је и примарно: Гондола, Палмота, Поце итд. Словенско су употребљавали испочетка само у писмима и повељама упућеним српским владарима и српској властели. Што су то Хрвати искористили за себе, мање им приговарам него кад су 76   

суфикс “ић” давали странцима који нису имали ни најелементарнијег знања нашег језика, нити су икад покушали да изразе неко своје словенство (да о хрватству не говоримо: њега формално није било у то време). Сад су нашли још 150 даљих “знаменитих Хрвата”, док су у исто време, заједно са Ђиласом, Зоговићем и комп., избацили Његоша из српске књижевности, па чак и Стјепана Митрова Љубишу! Која су то лица, која су накнадно уврштена у “знамените Хрвате”, ја не знам. Но из књиге хрватско-комунистичког писца Марина Франићевића “Писци и Проблеми”, Загреб 1948, може се и то донекле наслућивати. Један примерак те књиге је даровало Југословенско посланство Циришкој библиотеци (толико им је до ње било стало), па сам и ја до ње допро (из ње сам раније изнео стихове Зоговића о Вардару “српској ријеци”, која испира клозете). На странама 357-359 налазе се многа имена накнадно васкрслих “гласовитих Хрвата”. Разуме се да су ту Мехмед Соколовић, Никола Зрински, Луциус, Руђер Бошковић итд. Али сам ја нека од тих имена први пут чуо, бар у хрватској верзији. Тако су од ликовних уметника два Скијавона постали Лучиновић и Медулић. Кловио је Кловић (?), Далмата је Дукновић, Ћерве је Цријевић (?), итд.1). Има их десетине таквих измишљених имена које је “наша земља дала другим културама, а што је заправо неупоредиво више од онога што смо примали”. Сва та лица треба отсад избацивати из италијанских и других националних енциклопедија: она су анектована од Хрвата, како то лепо рече њихов Ватрослав Јагић! III. Не раде то Хрвати само са књижевницима—белетристима, већ и са свим другим писцима, са људима од науке уопште. Тако је нпр. у “Старинама” Југ. академије у Загребу, књ. 43 (1951) штампан рад под насловом “Инаугуралне дисертације хрватских, српских и словеначких лијечника 1660-1865”. Писац је Мирко Дражен Грмек. Он наводи неколико стотина лекара, означујући код појединих да су Хрвати или Словенци (веома ретко да су Срби, тако нпр. тога нема код Зомборчевића, Васе Петровића, Павла Црндића, Пејчића, Комненовића, Секулића, Анастасијевића, Димића и још неколико десетина). Код Хрвата je то означавао највећим делом, али je као Хрвате уврстио све могуће лекаре који су рођени у Хрватској или тамо вршили годину-две лекарску праксу. У уводу (стр. 101) каже како je у Бечу било и наставника Хрвата и Словенаца “до чувеног данашњег интернисте Николе Јагића”. Никола Јагић, професор Интерне у Бечу, син je Ватрослава Јагића, који je неспорно био Хрват. Али Никола Јагић не само да није Хрват, већ je                                                              1) При том прекрштаваљу се не постуна увек једнако. Милан Решетар каже за једног дубровачког шисца из 17 и 18 века да се “сам писао Ињацио Ђорђи”, “у новије време увео се неоправдани облик Ђорђић”, док га сам Решетар именује: Игњат Ђурђевић (Народна енциклопедија СХС суб воце).

77   

Великонемац. Читао сам у београдској “Политици” од пре 5-6 година како je на једном лекарском конгресу у Бечу др Никола Јагић вршио антијугословенске и великонемачке испаде. Ja тај исечак немам сада, али се садржаја добро сећам, јер ме јако заинтересовао био. Никола Јагић слабо и зна хрватски, а о хрватској народности неће ни да чује. Исто као и песникиња Паула фон Прерадовић, која je 1951 умрла. Она je написала химну садашње Аустрије. Исте године кад je умрла изашла je у Инсбруку прва књига њених песама “Изгубљена Домовина”, у званичном издавачком предузећу Аустрије. Сва je поавећена нашим крајевима и људима. Па ипак у целој књизи ja нисам нашао ни једном речју споменуто хрватство или Хрвате, док само у последњој песми “Кнез од Семберије” на много места се говори “Српска децо” (Serbenkinder): Paula von Preradovic, Verlorene Heimat, Der Gesammelten Gedichte erster Teil. Ta je песма спевана 1936, a 1911 једна под насловом “Цар Душан”, где je “из српско-хрватског” препевана истоимена песма шеног деде. Почетком овог века je хрватски књижевник Никола Андрић дао приказ хрватске књижевности у великом компендију описа АустроУгарске монархије, који je публикован под протекторатом аустриског престолонаследника. Ту он пише “Допуну историји хрватске књижевности”, сматрајући да праву и главну хрватску књижевност претставља Далматинско-дубровачка књижевност!! У Допуни се као хрватски писци наводе Буде Будисављевић, Никола Кокотовић, Милош Зец итд., јер су родом из Хрватске. А разуме се и они “босански писци који су се прикључили хрватском покрету”; међу њих ставља Фрању Јукића, који никад није рекао ни да je Хрват а још мање хрватски писац! Али je најтипичнији пример хрватског поступања одн. “фуртимаштва”, како га je назвао бискуп Штросмајер, кад овај Андрић уза свој чланак стави слику Ђуре Даничића. У тексту не каже ништа, али га сликом уз тај текст анектира за Хрвата! Његов рад носи овај наслов: Nikola Andric, Ergaenzung zur croatischen Literaturgeschichte. Die oesterreichisch-ungarische Monarchie in Wort und Bild. XI Band: Croatien und Slavonien. Wien 1902. Данас je похрваћење далматинске и дубровачке књижевности званичан став и званична политика руководилаца хрватско-комунистичке Југославије. И когод се тамо обрати за податке (а уредништва лексикона и енциклопедија обраћају се редовно тамо), добива таква обавештења, која није лако мимоилазити. Али ово не важи свуда. У Русији напр. не дају томе много важности. Као што народне песме још увек зову “Српски епос”, тако je почетком ове године изашла у руском преводу збирка стихова “Песници Далмације”. Ту су песме Марка Марулића, Шишка Менчетића, Ђора Држића, Ханибала Луцића итсл. Преводилац je Мориц Ваксмахер. Но кад смо опет код дубровачких писаца, нека нам je дозвољено навести још два мишљења несрпских писаца о њиховом етничком 78   

карактеру, два мишљења која су била затурена при изради пређашњег одељка. Једно je од познатог етнографа барона Чернига, изражено пре сто година, у доба кад je Черниг сматран за најпоузданијег и најспремнијег етнографа Аустрије. Писао je у студији посвећеној “Карактеристици разних народа Аустриске царевине”, као предавање у Бечкој академији. Ту говори и о Хрватима и о Србима, па каже: “Хрватски народ развија већу снагу и упорност; његов улазак у културу датира тек од новијег времена, иако су поједини људи из овог народа били далеко премашили своје савременике и већ дуго пред тим сјали у књижевности. Српски народ, веће покретљивости, многе оштрине схваћања и нарочитог дара за природну поезију, успео je да на уском пределу покаже оба екстрема културе: Поред природног стања Морлака.... богат државни и литерарни живот некадашње државе Дубровника...” Студија барона Чернига гласи: Freiherr von Czoeraig, Charakteristik der verschiedenen Voelkerschaften des Oesterreichischen Kaiserstaates. Vortrag in der Wiener Akademie. Petermanns Mitteilungen, 1859, S. 114. Хрватски писац Шиме Љубић писао je да су “дјела најстаријих списатеља дубровачких и которских родом српским или бар одгојених под упливом србског нариечја, како на примјер Шишка Менчетића, Ђоре Држића итд. ...” Шиме Љубић, Огледало I, Стр. 69/70. (Изд. латиницом). IV Разумљива je ствар да ни ми Срби не смемо туђе отимати, чак кад бисмо имали и неке несигурне “доказе”. Тако je. нпр. позната ствар да je Јурај Крижанић себе називао “Јуриј Сербенин”, Ђура Србин (вид. Јована Радонића, Римска Курија и јужнословенске земље, Београд 1950, стр. 135), али je он то чинио да лакше врши католички прозелитизам. У великом компендију Светске историје од Хелмолта (књ. V, стр. 305) каже се за њега “високо образовани Србин”. Па ипак, Крижанић je Хрват а не Србин. Нећемо туђе, као што не дајемо своје.

79   

ПОКУШАЈ ПОХРВАЋЕЊА НИКОЛЕ ТОМАЗЕА Постоји један велики литерат и велики научник из Далмације (управо из Шибеника) који je припадао двема културама. To je Никола Томазео. Он je првенствено и примарно био италијански писац и осећао се као Италијан. Каткад се у њему јављала и нека словенска искра, и он то није крио. Та искра je изразито српска и, још више, антихрватска. Никога на свету није Никола Томазео толико ниподиштавао и презирао као Хрвате. И то није крио: хиљаде цитата би се могло наћи. Овде ћу пренети најпре две речи, две карактеристике Хрвата од стране Томазеа, које сам нашао наведене у ту скоро изашлом приручнику професора Артура Кроније из Падове о Познавању словенског света у Италији. На страни 55 те књиге каже Кронија да je Томазео казао за Хрвате да су “диваљ и неморалан народ”: gente selvatica е scostumata (Arturo Cronia, La conoscenza del Mondo Slavo in Italia. Bilancio storico-bibliografico di um millenio. Padova 1958). Десетине даљих навода дао сам у књизи “Спорни предели Срба и Хрвата”, издање Америчког института за балканска питања, Чикаго 1957, стр. 209-211, па не желим овде понављати. У емигрантским списима треба као правило спровести принцип да се ништа не понавља што je у једној другој емигрантској књизи речено. Највише зато да би се простор штедео. Јер, ако емигранти не могу да дођу до српске литературе давно штампане у земљи, могу лако да дођу до нове емигрантске литературе. Могу само овде неколико речи поновити. У књизи “Илирске песме” Томазео je казао изос.: “Нама Србима су народпе песме једина школа из које се можемо учити чистоти језика.” (Стр. 211 поменуте књиге), а италијанско дело одакле je то узето означено je у Литератури “Спорних предела” под бројем 359. Међутим дело обележено у Литератури под бројем 410, које сам Добио из очеве библиотеке и поново натенане читао, има за главни циљ да покаже како су Далматинци нешто друго а Хрвати опет друго, и да међу њима нема подударности. Зато Томазео одбија сваку помисао на присаједињење Далмације Хрватској (тада je баш, кад je књига изашла, било питање актуелно). Нажалост, не могу овде цитирати толико веома интересантних ставова, али хоћу само један са стране 35: “Понављам да ми Хрвати не изгледају довољно Словени, а ако некад заиста постану Словени, ja ћу бити први који ће саветовати Далматинцима да се здруже с њима. Али за то нису потребни бански декрети већ промена морала и карактера. У толико остаје (принцип) да бити Словен не значи постати Хрват”. Кад сам био у Трсту, крајем јануара 1959 (да одржим Светосавску беседу), нашао сам у дивној библиотеци Српско— православне црквене општине још понеку ствар од Томазеа.

80   

Тако нпр. његову студију: Песме далматинског народа, која je изашла у Ђорнале Еуганео 1844. На том примерку часописа забележио je писаљком бивши парох Трста Вукадиновић да je то превео за Прилоге Павла Поповића, VII, 1927 године. Ja те Прилоге немам код себе. Али сам после нашао да je та студија пренета и у књигу Томазеову: “Око далматинских и тршћанских питања”. Вероватно да архимандрит Вукадиновић то није знао. Из првобитног текста расправе ja ћу пренети неколико ставова. Али пре тога да дам тачан наслов речених радова (то се такође мора чинити на једном месту, без прекида, због линотипа штампарије, где се губи по четврт сата кад се у ћирилски текст убаци нека реч штампана латиницом). Због тога ово концентрисано давање текста латинским словима. Наслови дела Томазеових гласе: N. Tomaseo, Dei canti del popolo Dalmata. Giornale Euganeo, anno primo, 1844.-Interno a cose Dalmatiche e Triestine, Scritti di Nicolo Tommaseo, Trieste, 1847. У уводу расправе каже издавач: “Србија je, као што доцније рече аутор, извор из кога проистичу обичаји и песме далматинског народа”. (стр. 321 часописа, одн. прва страна Томазеове студије). Сам Томазео чини на страни 405 ову славопојку васкрслој Србији: “Ниси ништа друго имала, о несрећна Србијо, за тебе саму, него једну бледу успомену на стара времена, једну нејасну жељу за новим временом; имала си твоје шуме и твоју пушку, твоју доброту и твоју храброст, твога Марка и твога Бога. Блажени да сте, непознати ратници, сироте без имена; нека су блажене патње које сте поднели за свету отаџбину, блажена нека je крв коју пролисте за далеке унуке и далеку браћу. За мало кога од вас знаће историја имена, и то једва имена: ваши трагови утиснути у суво лишће националне шуме ишчезнуће заједно са њим; од успомена вашег живљења остаће нешто налик на растргнуту лешину коју неће познати ни око братовљево. Али много боље да у синовима живе, ако Бог да, дејства ваше ваљаности, као ваздух који одасвуда окружује главу и груди човека, а он га не види али живи од њега. И ако неће у праху ове планете, која ће сва бити однета ветром векова, ваша ће имена и ваша дела, и најмање мисли ваше, живети написани неугасивим словима пред величанством Бога”.. Стр. 409: “Најстарије и зато баш најчистије племе Словена, по моме мишљењу, je оно које je, ношено на валовима народа.., унето најдаље унутра, у средину Европе; и да je из Србије засветлило нашој Далмацији а можда у старом народу и добром делу италијанске обале... Пољска и Србија (заједно са Далмацијом) по моме мишљењу су два средишта будућег цивилизирања Словена... Поред свега тога, Хрвати Томазеа убрајају међу своје писце, дижу му споменике (у Шибенику), издају споменице, па чак издају његова дела, као нпр. “Искрице”, али у фалсификованој верзији, као што ће се мало за овим показати. 81   

ПОХРВАЋЕНИ (АЛИ НЕ ПОТПУНО) СРБИ: ПЕТАР ПРЕРАДОВИЋ И ИВО ВОЈНОВИЋ Случај ове двојице је заиста специјалан. И Петра Прерадовића и Ива Војновића Хрвати присвајају, и то не сасвим без основа. Они су се само као такви местимично декларисали. Али су оба по крви, по пореклу, по традицији, произашли из Српства, и никад га се нису могли сасвим одрећи. Због тога код њих није ни било уравнотежене националне свести, никад изразитог националног става, који не би ускоро био поколебан и модификован, никад недвосмислене етничке детерминације. Хрватство се још у њима није било уврежило, а српство још није из њих ишчезло. Били су национални полутани, мелези. Ако их Хрвати с правом увршћују међу своје писце, Срби имају бар толико, а можда и знатно више права, да их такође уврсте међу своје списатеље. Следећи реци то ће довољно показати. I. Петар Прерадовић је рођен у скромној кући српског граничара, мало после Наполеоновог пада (1818). Крштен је лично у православној вери. Али се био одао официрском позиву, а ту је православна вера била сметња за напредовање. Зато пише сам проф. Антун Барац у Народној енциклопедији: “Прерадовић је по роду био православне вере, но као питомац Војне академије морао је прећи у католичку. Осмогодишњи боравак у Војној академији, далеко од родитељске куће, отупио је код њега донекле национални осећај.” После је национално дошао себи, али сад као нека мешавина Србина и Хрвата, за чију се слогу залагао. Као католик није могао да се декларише Србином, али су многи трагови српске крви код њега долазили до изражаја. Он је 1846 спевао песму “Косово поље”, где је величао “српска срца” која је Видовдан “сатро”. 1851 је написао песму “Цар Душан”. “Око 1849-1852 писао је драму: Краљевић Марко, чији је један одломак штампао 1852 у Невену”. “Поред тога, написао је либрето Владимир и Косара”. (Барац). Мени је непознато да га је икад одуховило нешто из хрватске прошлости, и да је то опевао. Или је узимао неутралне теме или српске. Једном је чак директно изјавио да је Србин, али то тек у почетку своје националне самосвести. Писао је Вуку Караџићу априла 1846, молећи га да му нађе претплатнике за његову прву збирку песама издату те године под насловом “Првенци”. И у том писму стоји: “Што ове моје пјесме, као Сербин, кирилскими писмени непечатим, томе” су различни узроци, које ође навађати надуго би било. Али, ако Бод да, што сад није, бити ће други пут.” (Грађа за повјест хрватске књижевности, I, стр. 125). Но остало је такође писама где се он декларише као Хрват. Ја сам нека читао у Јагићевом Архиву за словенску филологију. А нека преноси 82   

и Владимир Ћоровић у својој студији “Петар Прерадовић према Србима” у “Књижевном Југу” за 1918, а после у збирци “Покрети и Дела”, Београд 1920, стр. 110. Тако да се Петар Прерадовић не може сматрати неспорним српским песником, али такође ни хрватским. Он је тип ренегата који не уме да се национално снађе. Зато је његова унука Паула изразити немачки књижевник и творац нове аустриске химне. У сваком случају, Петар Прерадовић је несумњиво српског порекла, сам рођен у српској кући, крштен у православној цркви, одгојен у детињству у патријархалној српској средини. Да је био обрнут случај, ми га Срби не бисмо усвајали. Он је постао Хрватом (уколико је то искрено постао) преко католичке вере која му је од Немаца наметнута била. Зато је судбина и хтела да му унука буде немачка списатељка. У најновијем немачком лексикону Брокхаус ви можете наћи доста података о Паули фон Прерадовић, а само успут се каже да је унука “хрватског националног песника и генерала Петра фон Прерадовић”. Да нема те унуке, не би јој ни деду спомињали! II. За Ива Војновића стоји у најновијем немачком лексикону “Велики Брокхаус”, Том 12, стр. 227: “Војновић Иво, хрватски писац, (1857-1929), приповедач и драматичар, претставник новоромантике и симболизма, у драмама је обрађивао српску историску судбину (Лазарево васкрснуће) и пропаст Дубровачке племићске републике (Дубровачка трилогија).” Ми смо на Јадранском приморју знали још у првим разредима гимназије да се Иво Војновић осећа као Хрват, исто као што смо знали да је његов млађи брат Лујо био интрасингентни Србин. На нашем приморју то нису били сасвим ретки случајеви: Тако су у Задру три веома даровита брата Берзе припадали трима нацијама: песник Јосип се осећао као Србин, музичар Благоје као Хрват, а трећи је био Италијанац.*) Па ипак прве песме које је Иво као дечко читао, био је циклус о Косову. Кад је његовог оца посетио већ сасвим остарео Вук, мали Иво му је декламовао Смрт Мајке Југовића. У кући његовог оца у Сплиту, како сам читао у једној књизи Лујовој, биле су на зиду слике и символи старе српске прошлости. Није се лако било одвојити од Српства ни њиховом оцу ни њима. Увек је нешто из њихове унутрашњости опомињало их                                                              *) За време последњег рата изашла је у Загребу књига Јосипа Берзе: “Дубровачке слике и прилике”, пуна мржње и напада на све српско, а нарочито црногорско. Та је књига изашла 9 година после његове смрти, и очигледно је сва прерађена од усташке промиџбе. Иначе и у “Југословенској енциклопедији” Мирослава Крлеже стоји да је Јосип Берза сурађивао у дубровачком часопису “Словинцу”, затим све у српским часописима: Јавору, Стражилову, Бранковом Колу, Босанској Вили и Српском књижевном гласнику. Учећи у Задру, знао сам га и ја. Био је “допунио” Његошеву Посвету Праху Оца Србије, и то веома успело. Ја сам те стихове све напамет знао. Ово овде пишем као успутни доказ још једног страшног фалсификата кога су Хрвати учинили за време рата преиначујући потпуно књигу Берзину, и приказујући тако сав српски Дубровник као хрватски. Јер је у тој књизи Берза углавном описао живот изразитих дубровачких Срба, којима је у младости и сам припадао.

83   

којег су рода и порекла. И врло често, иако не вазда, те су опомене имале дејство: Српство је извирало из њихових мисли и њихових поступака. И Иво Војновић се све више приближавао Србима што је старији био. Мора да је проговорила стара српска крв у њему. Јер, он је по пореклу био несумњив Србин. Код мало кога од нас може се то тако јасно и недвосмислено доказати. Мислим Србин по оцу, по “дебелој крви”. Мајка му је Дубровчанка из породице Сераљи досељене из Италије. Са Дубровником има још утолико везе што је ту рођен и провео детињство. Али никаквог говора нема о неком његовом дубровачком племству. Нити су његови стари живели у Дубровнику за време Републике. Они су били махом Срби, а мајка Италијанка. Како је он могао из тога постати Хрват, видеће се мало доцније. Није сасвим тачна тврдња г. Косте Павловића (Једна заслужна породица. Поводом смрти гђе Шарла Лоазо, 1916) да “породица др Константина кнеза Војновића спада у ред најзаслужнијих српских породица у Дубровнику”. Он се сам и први ту био доселио (у Дубровник,). Велику заслугу за испитивање и утврђивање порекла куће Војновића има поч. бокељски свештеник поп Сава Накићеновић, који је о томе издао у Дубровнику 1909 једну студију под насловом “О херцегновским Војновићима”. Ја сам ту студију читао и исписао у Ватиканској библиотеци, а ових дана је добих и из бедног заостатка некад тако богате библиотеке мога оца, коме је тај примерак дао са посветом његов у Христу брат и пријатељ поп Саво (а и мој пријатељ). Заиста се ради о једној херцегновској породици из прошлог века, која се доселила из Србије. То су “ужички кнезови”, у којима, према проти Накићеновићу, тече неманићска крв. Књига је мешавина науке и предања, али садржи много до тада сасвим непознатих података из архива Херцегновог, Дубровника, Задра, Млетака итд. У сваком случају једна интересантна радња, која баца нову светлост на ову тако заслужну породицу. По Накићеновићу, родоначалник Војин је живео у Ужицу, а потомство његово је познато из XIV века под Душаном и Лазаром. После се гранало и селило. Тако се обрео крајем XVII века Милош Војновић у Херцегновом (шљегао са Попова у Херцегнови), и био је већ 1700 од Млетака одређен за сердара Новске крајине. Браћа су му била Војин и Јован, и заједно су се доселили на Српско Приморје. Били су синови Вуја Војновића. Колунел млетачки Милош имао је више деце. Један од њих био је Јово.*) Тај је имао два сина и кћер. Један син је познати политичар приморски кнез Ђорђе Војновић Ужички, који је сахрањен код манастира                                                              *) О њему има помена и у Автобиографији протосинђела Кирила Цвјетковића (у редакцији проте Дим. Руварца, Београд 1898, стр. 25), где се описују драгоцецости манастира Савине. За три сребрна кандила каже да их је “даровао конте Јоан Војновић, речени Кнежевић, из сосједнога града Кастел Новога”. То је Херцегнови, нова постојбина Војновића-Кнежевића! Из српских Ужица, преко српске Херцеговине дошли су у српско Приморје!

84   

Савине. Прото Јован Сундечић је на његовом спроводу казао “да је Српство у њему уважавало живот пунан угледа и сјаја, к роду и вјери, неугасне жаре и челичног српског значаја Војновићева давне куће старе.” Умро је 11 септембра 1891. Следеће године је кнез Никола I учинио ходочашће гробу “ђе почивају потомци Немањића крви и племенитом кнезу Ђорђу пожелио лаку земљу” (Младен Црногорчевић, Манастир Савина, Београд 1901, стр. 25). Други син Јовов брат кнеза Ђорђа је Косто, отац Луја и Ива. “Рођен је у Херцегновоме 29 фебруара 1832, а крштен у манастиру Савини, у православној вјери, од оца Герасима Раповца. И њега је мати, послије смрти очине, као дијете, одвела у Задар, ђе је послије и покатоличен био. Остао је свега живота као католик и Хрват”. Толико Накићеновић. У збирци Кореспонденција Рачки — Штросмајер, коју је издала Југословенска академија у Загребу у редакцији Ферда Шишића између двају последњих ратова, веома често се помиње Коста Војновић. Нарочито га спомиње Штросмајер. Био је фанатичан католик, чак и прозелита, на кога је Штросмајер полагао нарочиту пажњу. Помагао га је и новчано. Коста је био један од првих професора права на тек основаном Свеучилишту у Загребу. Говорећи затим о контевима Иву и Лују, поп Саво Накићеновић завршава: “Обадва су римокатолици. Жалити је што је овај огранак чувене српске породице, чијим ђедовима православна вјера бијаше милија од ичега на овоме свијету, у чему не могаху поколебати ни богумилска јерес, ни језуитске сплетке, ни Мухамедов коран, ни примамљиви високи положаји за Турчина, ни разне титуле, плаће и обећања млетачке владе — жалити што је, како виђесмо, простим случајем, отрго се од вјере прађедова и пригрлио римокатоличку вјеру.” Али се цела књига доцнијег проте Накићеновића завршава овим речима: “Овим заврших своју радњу, у којој изрекох све што се знаде о херцегновским, пак уопће о Војновићима. Кад се добро ова племенита српска кућа промотри кроз коју, по свим наведеним доказима, тече крв Немањића, видимо да је уопће све бољега од бољега рађала, тако да су Војновићи заиста племенита српска властела, алем-камен српског племства, који су част и име српско до данас неокаљане сачували. Својом се прошлошћу и они, и Српство, поносити могу.” Извесне податке из Накићеновића и Томе Крстовог Поповића преноси и Јован Дучић у своме есеју о Иву Војновићу (“Моји сапутници, Сабрана дела, Чикаго 1951). Затим пише Дучић: “Можда је било потребно да ово наведемо, због бољег разумевања дубровачког патриотизма Ива Војновића. Макар и овако везан за Херцегнови, и за Ужице, и за Требиње, имајући на својој породичној гробници на Михајлу дубровачки грб, по Орбинију, династије српске Кнеза Војина Војновића, овај благородни песник није затајио ту дубоку везу са српском мученичком историјом. Он је био мученик за Србију у аустриској тамници, а затим је написао и две изванредне патриотске 85   

српске трагедије “Смрт Мајке Југовића” и “Лазарево Васкресење”, које су најлепше песме љубави мајчинској, као и две јединствене екзалтације српског патриотизма. Војновић се у српској књижевности можда нарочито обележио овим родољубљем, које не оставља никакву двосмисленост. Тако је последњи бард дубровачки био српски песник, као што би се то по инспирацији и изражавањима могло приписати самом Иву Гундулићу, највећем песнику дубровачког Средњег века.” Тако писац Дубровачких сонета, који потом, нешто мало даље наставља: “Замишљао је (Војновић), као што је говорио писцу ових редова, још једну српску драму. Можда је с тим болом најтеже напустио свој народ.” “Овај песник је поверовао доцнијих година у своју мисију националног песника, нарочито пошто је већ написао две своје српске драме “Мајку Југовића” и “Лазарево Васкресење”. Он је веровао да је тек с њима нашао свој пут, и из дубровачке анегдоте ушао био у историју. Уопште, Војновић, пошто је новио аустриске ланце као српски револуционар, био је постао другим човеком....” “Ваљало је да дубровачки песник Иво Војновић умре у Београду 1929 на десетину година после него је за тај српски град посио по тамницама аустриске букагије. Тај дан песникове смрти одиста је био испунио дубоком погруженошћу нашу престоцицу.” III. Војновићево пуно окретање према српству запажа се око 1906 и бива све јаче и интензивније. Он издаје 1907 “Смрт Мајке Југовића”, инспирисан српском народном песмом и српсјком историјом. Он штампа “Лападске Сонете” 1910 у “српској Босанској Вили” (Дучић, нав. есеј, стр. 163). Он издаје “Лазарево Васкресење” 1913, сиже опет из српске историје. Драме “Југовића Мајку” и “Лазарево Васкресење” штампао је у Београду, “где је он био истински вољен и због свог великог талента и због свог властелинског српског господства, и због тога што је носио аустриске окове као српски патриот.” (Дучић, идем). И заиста, он је 1914 био затворен “као српски пјесник у Дубровнику”. То саопштава као податак, под овим истим наводницима, Вељко Петровић у Народној Енциклопедији СХС Станоја Станојевића. Тако је ваљда образложено његово хапшење. Маја 1915 пуштен је из шибенске тамнице и пренет у болницу у Загреб. Ту је дочекао ослобођење са необичним усхићењем. Читао сам негде 1918, како је држао тамо један ватрен говор, и на бини се појавио са медаљоном на коме је била слика Онисима Поповића. Овај је био веома угледни сељак из Бискупије код Книна. Знао сам га добро, јер је често долазио у Задар, где му је син учио гимназију и живео у Српско-православној семинарији заједно самном. Био је стасит, угледан, са кабаницом постављеном црвеним платном. Мало ме ко у том крају импресионирао као Онисим Поповић. Њега су Аустријанци стрељали по пријави месних Хрвата, а затим, после смрти, рехабилитирали. Не могу тачно да се сетим, али мислим да је у Сињу стрељан. Знам само да је на гробу приликом 86   

рехабилитације опаљен плотун почасне чете, а војна музика је отсвирала аустриску химну. Мислим да је Онисим био са пок. Војновићем у затвору шибеничком, али је његова слика на грудима конта Ива свакако требала да стави до знања владајућим како им је земља “бесудна”. Против таквог акта се нису могли бунити, јер је сама аустриска власт нашла да Онисим није био крив. (У Другом светском рату су пак Хрвати убили на најзверскији начин његовог сина попа Мију, и то је, колико сам извештен био један од узрока дизању Срба на Тромеђи. Нека је вечни покој рабу Божјем Онисиму и јереју Михаилу!) Недуго иза Ослобођења Војновић се пресељава у Београд, где га и смрт затиче. Сва српска елита му је указивала пажњу у болести, па и сам краљ Александар. Његов брат кнез Лујо сматрао је да ће извршити аманет свога љубљеног брата, ако се у Београду издају његова “Сабрана Дјела”. То је било реалисано, али услед рата није изведено до краја. О томе је дао аутентичне податке књижевник Божидар Ковачевић у београдском листу “Република” од 5 јуна 1956, под насловом: “Недовршена замисао. Пред стогодишњицу рођења Ива Војновића. О сабраним делима, чију је публикацију спречио рат”. Божидар Ковачевић је сам посредовао код Геце Кона, чија је књижара била и највећа и најугледнија на Балкану, да изда Дела конта Ива. Кон је пристао да изда пет књига у редакцији Божидара Ковачевића. То је било почетком 1939. Изашле су ипак три књиге, а четврта је била сложена хад је рат наступио. Остале две чекају издавача. Комунистима се не жури, тим пре што најглавнија личност која о томе одлучује, Мирослав Крлежа, није нимало одушевљен Ивом. Као и Тесла, и Иво Војновић је хтео да некако свој загробни живот веже са Београдом. И да сав његов књижевни опус изађе у чисто српској, ћириловској верзији. Пред смрт је јамачно осећао тешњу повезаност са својим истинским сународницима, са својом крвљу. Али, и за живота, Војновић није био инспирисан ниједним догађајем из хрватске прошлости нити спреман на ма какву жртву за хрватску будућност. Он се надахњивао српском прошлошћу, и страдао за српску будућност. На тим чињеницама не може се ништа мењати. Ја нећу да тврдим да је Иво Војновић постао био икад искључиви Србин (мада то није немогуће; ја га нисам лично познавао).*) Али ја тврдим категорично да се он све више дистанцирао од хрватства и као                                                              *) Гђа др Анка Субботић је у свом предаваљу “Поводом стогодишњице рођења нула да је конте Иво Војновић био Србин”. То саопштава у канадском “Хрваткњижевника Ива Војновића” одржаном 28 септембра 1957 у Њу Јорку “наномеском Гласу” од 4 новембра 1957 г. Маринко Мирковић и јако замера гђи Субботић за ову “неистину”. Признаје да је Лујо био Србин “и неко вријеме код краља Николе на Цетињу, гдје је истовремено био аустријски шпијун”! На то ће му јамачно одговорити други, позванији. А гђа др Субботић је познавала конта Ива као мало који Србин.

87   

стидео што је Хрват. Он се све више приближавао Србима и све више с њима идентификовао. У време његове старости постојало је декретирано југословенство, кога је он примио био. Да је тада морало да се чини опредељење као после Рата, он би несумњиво учинио исто што и Иво Андрић. А да је доживео хрватска зверства у рату, он би се ратосиљао хрватства као ико. Не само што се он пред крај живота све више приближавао Србима, чак за својих последњих 20 година живота, већ су га и Срби све интимније осећали а Хрвати га се све више либили. То се види и из приказа његовог живота и његових дела од најаутентичније критике. Док је Јован Дучић писаo о њему заносан есеј који се неће овде ближе репродуковати, јер је доступан свакоме (већ цитирана Сабрана Дела VII— IX), навешћемо сасвим кратко што су о њему писали, са српске стране Исидора Секулић, једна од најпризнатијих књижевница српских, а са стране хрватске Мирослав Крлежа, тотални арбитер њиховог јавног мишљења. Исидора Секулић, у “Српском књижевном гласнику”, септембра 1929: “Три одломка “Дубровачке трагедије” писао је аутентични, велики песник; те драме, стога, могу се посматрати разноврсно: као позоришни комади, као песме, као историја, као метода драматисања; најзад, посебице, могу се посматрати типови, личности, локална позадина.. ” Мирослав Крлежа, у “Књижевној Републици”, број 4, април, 1924: “Војновић ужива код нас, готово једногласно признати углед прворазредне књижевне силе. Тај ни по чему основани суд о њему као књижевнику, попримили су од наше критике и неки незнатни публицисти на страни, који, што је најинтересантније не познају ни нашу књижевност, ни нашу средину, никако. Тако се је могло догодити између осталога и то, да су Војновића назвали југословенским Ибзеном и да су га успоредили са највећим именима светске књиге. Уствари Војновић није никакав књижевник, него књижевнички аматер и дилетант. Вештина писања (ars scribendi), много је комплициранија н. п. од шпортских вештина, мачевања, ногомета и тениса”.... Изгледа да je и учено иностранство увидело да je просто уврштавање Ива Војновића у хрватске писце у најмању руку једнострано, па се запажају коректуре и преоријентације. Тако у најновијем приручнику о угледним Словенима, који je изашао у Немачкој 1958 стоји: “Војновић Иво, јужнословенски писац”, исто као што стоји за Ивана Мештровића и Тому Роксанднћа да су “јужнословенски кипари”, док за Ћипика стоји “српски писац”, а за Марка Цара “српски литерарни критичар”. To je једно кратко али озбиљно приказивање знаменитих Словена, под насловом: Otto Harrassowitz, Kleine Slavische Biographie, Wiesbaden, 1958.

88   

И СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША ЈЕ -ХРВАТ! Нису Хрвати хтели да учине својим католичке Србе из Дубровннка, већ и православне Србе из Боке Которске. Хтели су да похрвате и самог Стјепана Митрова Љубишу. Пре су то чак мање чинили него данас у емиграцији (то им служи као аргуменат за “хрватство” Боке). Читао сам, ако се не варам у књизи Ватрослава Мурвара изашлој у Чикагу 1953 под насловом “Хрватска и Хрвати” како се Љубиша клео својим крсним именом Св. Димитрија на “хрватско државно право”. (Нисам узео тачан испис из књиге, али верујем да ме памћење није напустило, јер ми се та тврдња јако зарезала у памет). Из тога закључује Мурвар не само да је Љубиша Хрват, него да је и цела Бока хрватска! Ниједан човек из Љубишина краја није могао томе веровати. Писац не каже ни кад се то збило, ни где је забележено. Али ја сам у студији једног другог усташе, бискупа которског Павла Буторца, нашао нешто прецизније податке, које желим да саопштим. Његова студија носи наслов: Бока Которска према народном покрету у револуционарној години 1848, а штампана је у Раду Југословенске академије знаности и умјетности, књига 260, Загреб 1938. Тамо, на крају (стр.148) стоји изречно ово: “Стефан Љубиша (умро 1878), књижевник, бокељски Србин, који се још од г. 1861 борио за идеју сједињења Далмације са Хрватском, те се год. 1870 заклињао на своје крсно име (св. Дмитар), да ће на све могуће начине настојати око овог сједињења, подигао је против себе почевши од 1873 многе приговоре од стране народних људи, док није г. 1877 отворено устао у Далматинском сабору против сједињења, тврдећи да сва Далмација, а особито Дубровник и Бока, нема права да припада угарској, па по томе ни хрватској круни”. Дакле, и сам усташа Буторац каже за Љубишу да је Србин. Као такав, он се залагао извесно време за припајање Далмације Хрватској и можда, неком приликом, заклео се да ће на томе радити. Заклео се Крсним именом (ако је то истина), као што човеку доликује; то Крсно име није било св. Дмитар, већ свети Димитрије одн. Митровдан (и он се сам потписује по оцу Митров). Он је стварно неко време био за сједињење, а после упорно против сједињења. Но, ни из једног ни из другог његовог држања не може се још тврдити да је на основу тога био Србин или Хрват. Лујо Бакотић, у својој књизи “Срби у Далмацији од пада Млетачке републике до Уједињења” (колекција “Српски народ у XIX веку”, Београд 1938) пише како је Љубиша 1877 био најжешћи противник присаједињења Далмације Хрватској (сто. 58 до 64). Хрвати су у Далматинском сабору успели да искључе Љубишу као члана Сабора због тобожњих изборних неправилности. Љубиша им те на то узвикнуо: “Ви мене не нападате због тих избора за Царевинско вијеће, него само зато што сам Србин.” (Вид. речену књигу Луја Бакотића, стр. 64). 89   

И у књизи проте Димитрија Руварца “Ево, шта сте нам криви” (Посвећено “Обзору”, Земун 1895) стоји да су некад српски родољуби у Далмацији “били највећи заговараоци сједињења Далмације са Хрватском и Славонијом”, па спомиње епископа Стевана Кнежевића и Ст. Љубишу, али услед хрватског држања сви су после били радији да остану под Аустријом. Љубиша је био безкомпромисни Србин, који уопште није признавао Хрвате у Боки. Он пише у свом опису Боке: “Има у Боки пописана народа 34,770; по вјери дијели се на католике 9,500 и православне 25,270.... Бокези су наголо Срби, говоре кући српски...” “Ако је истина, што се каже, да су Срби међу Словенима најљепши народ. Бокељи су чисто одвојили од своје браће....” У свакој његовој “приповјести” се истиче српство Боке. То би било заиста лудо овде преносити (мада сам ја те ставове обележио и лако их могу наћи). Најинтересантнији је свакако у овом погледу почетак приче “Продаја патријархе Бркића” где Лука Стојанов причаше како су тадашњи католици бокељски били некада православни, а саговорник Грујо Милошев Црногорац то исто износи за Арбанију и Херцеговину. У причи Проклети Кам: у манастиру Превлаци, пред њено рушење од стране Млетака, води се величанствена литија. Љубиша је описује: “Као пред чудом, откад су се у Боку Срби станили, вишег одушевљења а бољег поретка није се могло жељковати.” Итакодаље. Кроз све приче, кроз сва дела Љубишина истиче се само Српство Боке и њега самога. А Хрвати га присвајају онако искоса! Пре би сваки српски књижевник и јавни радник могао бити Хрват него он, пре чак сваки из саме Србије. Нека неко сад верује Хрватима кад они кога проглашују својим!

90   

ПРИСВАЈАЊЕ НОВИХ ДУБРОВАЧКИХ КЊИЖЕВНИКА ОД СТРАНЕ ХРВАТА Нису Хрвати анектирали само старе дубровачке писце, који су живели и деловали за време републике (пре неколико векова), већ и нове писце с краја прошлог и почетка овог века, писце који су, истина, били католици, али су се сами слободно и недвосмислено изјашњавали као Срби. Ту нема нагађања о њиховој народности; она је очитована јасно. Па ипак Хрвати, гдегод могу, прелазе преко тога и уврштавају их у свој национални орбит. То чине и директно и индиректно, на разне начине у којима су мајстори постали. Неколико примера (то нису сви) јасно ће нам ово показати. I Познати правник и социолог Валтазар Богишић из Старог проглашују за Хрвата, и то у свим могућим делима. Између осталога претставља Богишића као хрватског писца Никола Андрић у књизи цитираној на сто. 81. Чак је и београдска “Политика” пре неку годину, саопштавајући о његовој библиотеци о којој се стара Загребачка академија наука (по наредби Јосипа Броза и његове дружине), писала “хрватски научник Валтазар Богишић”'. То је сервирао њен сарадник из “Хрватске”, а њена редакција, која сама не располаже ни са најмање података о перифериском српству, то је просто акцептирала. Тако тај исти лист, који Нушића назива југословенским комедиографом, Бранка Радичевића југословенским песником, Цвијића југословенским научником, назива Валтазара Богишића просто хрватским научником. А то апсолутно не одговара стварности, то уопште није истина. Јер Валтазар Богишић није био Хрват нити је он то икад, иједном приликом у животу, изјавио. Напротив, он је више пута индиректно и директно али јасно увек осведочавао своје Српство. Ево неколико примера (који свакако нису и не могу бити једини). Пред нама је “Споменица Д-ра Валтазара Богишића о тридесетогодишњици његове смрти. Издање Одбора за комеморацију, Дубровник 1938”. Тамо стоји у првом концепту његове аутобиографије ово: “Родих се 1836 године у Старом Дубровнику.... Богишићи као и цијела жупанија Конавле коју спомиње још Порфирогенит међу српском жупанијом, и из које они дођоше, бијаху старином православни; али кад у XV вијеку дођоше под дубровачку републику, дођоше фратрови и уведоше католицизам. У зборнику Monumenta serbica има докуменат из XV вијека, ћирилски писан, којим Comes Georgius Богишић јавља да је примио новце у дубровачку касу положене, а српски ћирилицом писали су само православни...”

91   

То је његова лична недовршена аутобиографија. Има једна потпуна, која је излазила у календару “Дубровник” за 1900, 1901, 1902, коју је Богишић диктирао био двојици младих дубровачких Срба католика, а ови су је писали као тобоже своје дело. И она је прештампана у поменутој Споменици. Свуда свој језик иазива Богишић српским. Нпр. стр. 67: “Познато је уопће како је онда био у нашој покрајини (Далмацији) забачен народни језик српски...” Стр. 69: “Још у своје премладо доба ништа Богишића није тако занимало као народна српска књижевност....” Стр. 70: “И цавтатско гробље... било је пуно талијанским а каткад и латинским натписима: натписа у српском језику није било ниједнога. Млади Богишић је имао велике муке док је склонио оца и учитеља Зафрона да натпис буде састављен ‘нашки’ ”. Стр, 77: “Миклошић му даде, шта више, свједоџбу да је код њега слушао старословенски језик, а да српски, као родни језик, и онако знаде....” Итд. То признаје и Фран Кидрич, тада дворски библиотекар и приватдоценат на Универзитету у Бечу. У једној белешци Јагићевог “Архива за словенску филологију”, год. XXXI, 1910, стр. 306, он пише, да је у Дворској библиотеци у Бечу нашао потврду “изгледа од Миклошића” да Богишић, поред српског језика, који се у његовој домовини говори, познаје и остале словенске језике и литературу. Ни Миклошић, ни Кидрич, ни Богишић нису ни помислили да говоре о хрватском а још мање о “српско-хрватском” језику Богишића и краја из кога потиче. У својој диктираној биографији, Богишић са нарочитим поносом указује на једно писмо књаза Николе од 27 фебруара 1899, којим му уважава оставку на положај министра правде Књажевине Црне Горе. Други став тога писма, отштампаног и у “Гласу Црногораца” од 27 марта 1899, гласи: “У пуно заслужени одмор прати вас Моја најсрдачнија жеља, да ви Свемогући укријепи здравље и продужи живот на корист српске књиге и науке, на славу њену и вашу.” Да ли би смео књаз Никола то написати Богишићу да није као његов дугогодишњи шеф знао интимно његово национално убеђење? И би ли се Богишић тим писмом хвалио да је сматрао да га је књаз Никола погрешно национално означио? Разуме се да не би. Али југословенски комунисти су и самог књаза Николу прогласили Несрбином, а тим лакше им је било учинити са Богишићем који је заиста био католик, Но после тога у Зборнику Матице Српске, Серија друштвених наука 9 (Нови Сад, 1954), саопштио је Нико С. Мартиновић, Црногорац, неке податке из архиве Богишићеве. У рукопису једне схеме за чланак “Приликом српско-хрватске распре”, Богишић изречно каже за себе “Премда Србин поријеклом...” (он је ипак за толерантност и љубав Срба и Хрвата). Али, у тој заједници или ван ње, он је национално опредељен био: он је био Србин, а други су могли бити Хрвати. Као Србин с њима ће се слагати, али неће престати да буде Србин. Мада никакви даљи докази нису потребни, куриозно је навести још један накнадно пронађен: 92   

Бокељски писац Стјепан Митров Љубиша, у свом саставу “Шћепан Мали” (збирка “Приповјести црногорске и приморске”) каже на једном месту: “Мој пријатељ Др. Валтасар Богишић, знатни и ваљатни Србин, показа ми јесенас у Бечу нека писма што је Шћепан писао господи дубровачкој...”— Љубиша је био са Богишићем скоро вршњак, комшија, пријатељ; с њим се често састајао, и од њега јамачно директно чуо да је Србин. Иначе то не би спомињао (Љубиша). У толико је ово питање дефинитивно и заувек решено. И свако даље присвајање Богишића од стране Хрвата претставља продужено дело националне крађе. II Етнолога и етнографа Вида Вулетића-Вукасовића Хрвати такође присвајају себи (Вид. Југословенску енциклопедију II том 1958, стр. 273). И он је био из околине Дубровника, и он је био римокатолик, чак у младости клирик (спремао се за језуитског патра), али је од првих дана кад је почео писати па до краја живота био и остао Србин. Он је сарађивао углавном у српским часописима и то није крио. Етнолошки часопис “Караџић”, који је издавао у Алексинцу тадашњи професор тамошње Учитељске школе а доцнији професор Етнологије на Беогоадском универзитету Тихомир Ђорђевић, донео је у броју за новембар-децембар 1900 биографске податке о В. Вулетићу-Вукасовићу, своме ревносноме сараднику, јамачно уз његову ауторизацију. Тамо стоји изречно: “Вид је старином од угледне и честите српске породице из Граца у Херцеговини, али је рођен у селу Брсечима код Дубровника 16 дец. 1853, где му је отац још за младости дошао. Вере је католичке... Ваљан је син своје вере... а кроз жиле осећа стару српску крв, и у души старо српско осећање, које га надахњује и руководи у свима пословима... Био је питомац сјеменишта Пропаганда Фидеи за БиХ у Дубровнику, али га напусти зарана. Био је учитељ у Дубровнику, наставник грађанске школе на Корчули и професор Женске препарандије у Дубровнику...” III Сем Валтазара Богишића, Хрвати још једног Цавтаћанина својатају за себе. То је Људевит (Лодовико) Вуличевић, католик и некада фратар латински (доцније се раскалуђерио и постао врло либералан). Он је првенствено писао на италијанском и то више књига. Али је писао и на српском. То је довољно да га Хрвати присвоје. На српском језику му је најлепша ствар књига “Моја Мати”, за коју Вељко Петровић у Народној енциклопедији СХС каже: “Моја Мати, висином осећаја и мисли, убраја се у најлепша дела у прози наше поезије, и стаје у ред Томазеових Искрица и Кнежевићевих Мисли.” Е, баш у тој књизи његовој налазимо ове ставове: “У српској матери je српска повијест, српска душа, српски анђео”..... “Мати ми јасно пјеваше и српскоме пјевању учаше мене, дијете своје љубљено”... “Доље на Веленском Мору, српскоме мору, чуло би се гдје рибари, возећи и рибајући, пјеваху цавтатске милопјевке. Ала 93   

рајскијех часа!”... “Српска пјесма, глас и одах српске душе, снажи слабе, тјеши жалосне. Памет се к небу диже на крилима српске пјесме; полетом српске пјесме машта силази доље низ златне потоке, кроз зелене јелике, и тражи да васкрсне давне јунаке”... “Мати ми увече приповједаше народне приповјетке и пјесме. Српске приповјетке и пјесме нијесу писане, али их наше жене памте, и, вечером, својој дјеци приповједају. Српском матером и српском пјесмом од кољена до кољена један се дух стере по народу; једна мисао, једно чувство, једна љубав обузимље и испуњава Србе”..... “Цавтат, српски цвијет дивотно цавти поред српског Дубровника”. Цитати су узети из чланка Радивоја Бојића “Цавтат, српски цвијет...” у “Слободи” од 23 септембра 1957. Тај последњи je пренет из “Читанке за наставу у трговачким школама” од Андре Гавриловића, Београд 1928. Није речено откуд га je он узео, али се у аутентичност не може сумњати. “Моја Мати” je имала више издања: 1878, 1880, 1906; ово последње у Српској књижевној задрузи. Љ. Вуличевић је умро 1916 у Напуљу, где je сахрањен о трошку Српске државе. Своју библиотеку je њој оставио. Сигурно je и она пропала са Народном библиотеком, али успомена на Лодовика Вуличевића није код Срба. Доказ je и један чланак његовог најужег земљака Ива Бендиша у београдској “Републици” од 4 септембра 1956. Бендиш наводи последње речи Вуличевића: “Покопајте ме у Цавтату”. У Цавтату je био формиран одбор да испуни ту његову жељу, али влада југословенска није имала више схватања за ове ствари. Бендиш каже да су његови пријатељи издали само “његов скроман књижевни рад”. То значи свакако и књигу “Моја Мати”, која je тиме по четврти, а можда и пети пут била објављена. Non omnis mortus est! IV У Крлежиној “Енциклопедији Југославије”, која сад излази у Брозовом царству и за коју други, а не ja, кажу да je наставак “Хрватске енциклопедије” Павелића (има с њом много и формалне сличности), стоји да je Матија Бан “хрватски драмски књижевник” (3 том, стр.77). Матија Бан je такође Дубровчанин (рођен у Петровом Селу код Дубровника 1818, умро у Београду 1903). Био je заиста католик, чак и патер францисканац, али се рано раскалуђерио, и после кратког лутања по свету настанио се у Београду, где је скоро 60 година провео и одакле је вршио опште српске мисије. Један крај Београда зове се по њему “Баново Брдо”. Увек је и писао и осећао српски, па се то чак признаје и у књизи Јосипа Берзе “Дубровачке слике и прилике” изашлој у усташком Загребу 1941. Док су остали дубровачки Срби писали латиницом, дотле је Бан писао скоро искључиво ћирилицом. Драме су му изос.: Смерт кнеза Доброслава, Смрт Уроша 6 или последњи Немањићи, Краљ Вукашин, Цвијети Српске итд. 94   

Он је нпр. тврдио у неком свом делу и ово: “Српско пјесништво имало се родити у овом граду около деветога вијека, јер стоји у повјесници, да су тада Дубровчани пјевали јунаштва српскијех витезова, тер да их је један кнез неретвански замолио да и његов народ својим пјесмама славе”. (Иван кан. Стојановић, Дубровачка књижевност, 1900, стр. 183). Ја немам ниједно дело Матије Бана. Пре рата су београдске антикварнице биле поплављене његовим књигама, али их ја ни тада нисам куповао, јер нисам никад мислио о њему писати (не би била велика корист ни да сам их куповао, јер сада ипак не би оне биле код мене у Швајцарској). Случајно имам код себе књигу “Херцег-Нови, историске белешке” од Томе Кр. Поповића у којој је, међу Прилозима, отштампана и једна песма Матије Бана под насловом “Лазар, новски војвода” (који се прославио у борби Новљана са Турцима око ХерцегНовог). Песма почиње овим речима: Српска књиго, причалице вјечна Дивних дјела наших прадједова, Њином крвљу сва си исписана, Сва врлинам њиним искићена... Свуда се истиче јунаштво “Срба и Шпанаца” (Ал’ соја су јуначкога Срби — У њих страх је као блијесак муње — А из страха лавска смједост букне..... — Јури с другог и војвода Лазар — Са својијем српским соколима.... —Тако Србин домовину брани — Тако гине за Христову вјеру....) И њега, Матију Бана, похрватише лета Господњег 1958, под владом Јосипа Броза, и културног диктатора Југославије Мирослава Крлеже! V Хрвати признају за свог сународника и Милана Решетара, бившег ординаријуса Бечког универзитета (после 1919 загребачког). Читао сам негде имена првих чланова “Хрватске академије знаности и умјетности”, именованих од “поглавника” за време последњег рата. Међу њима је и Милан Решетар. Колико је мени познато, он је живео тада у Фиренци, и није се ни најмање интересовао за “НДХ”. Али ми је сасвим познато да се он, као млад човек (још као студент и после млад писац), некомпромисно изјашњавао као Србин. После се оженио ћерком Ватрослава Јагића, па је тај свој ексклузивни став мало ублажио, али никад у свом животу није био нити се опредељивао као Хрват! Решетар је писао још прошлог века у Архиву за словенску филологију Ватрослава Јагића (год. XVI, стр. 327, расправа цитирана раније): “Званична кореспонденција Дубровника вођена у српском језику сачувана је крајње непотпуно. ... Да су дубровачке и уопште старосрпске повеље тако јако децимиране, сасвим је разумљиво, јер од свих државних творевина на српском пределу само је Дубровачка република издржала турску поплаву, тако да се само оно сачувало што је у Архиву те Републике нашло донекле сигурно склониште.” 95   

На стр. 362 истог часописа годиште XIII, пише Решетар да се словенско становништво Дубровника несумњиво доселило “из предела који са свију страна опкољују град, Захумља и Травуније, данашње Херцеговине”, чиме хоће да докаже и он, као Енгел и многи други историчари (дум Иво Стојановић нпр.) да је словенско становништво Дубровника и околине српско. Сам Решетар је Конављанин, чије српско порекло нико не спори. VI Слично је са познатим сликаром из Дубровника Марком Муратом. И он се вазда као Србин изјашњавао; ми смо као деца то знали. Данас му кажу “хрватски уметник” или, у најбољем случају “дубровачки уметник”. Тако стоји и у београдској “Политици” од 11 септембра 1958, где се саопштава да он слави “75-годишњицу живота и 50-годишњицу уметничког деловања”. (Уствари он је рођен 1864 и има скоро 95 година живота). Дописник Р. Р. из Дубровника наводи ту и животопис Муратов, али ни речи не каже да је живео у Београду, где је од 1900 био наставник вештина у средњим школама, где је предавао цртање принцу (доцнијем краљу) Александру, где је израдио своје дивне историске композиције (Долазак цара Душана у Дубровник, Лазарево Васкресење, Обретеније главе Кнеза Лазара итд). Систематски се то ради баш у српским новинама, и заварава српска публика. VII Нису овиме исцрпљени сви дубровачки писци овога века које су Хрвати анектирали. То је случај са песником Јосипом Берзом, као што је речено у аднотацији одељка о Иву Војновићу. Његов случај је специјалан и мораће се утврдити на који начин је дошла његова збирка успомена усташама и шта су они у тексту мењали. И многи низ других млађих и мање познатих. То ће морати неки Дубровчанин потанко да изложи; ја му дајем само путоказ. Ја сам замолио једног професора Историје, Србина католика са Корчуле, да детаљно испита проблем католичких Срба у Дубровнику и послао му нека мала средства. Можда ће једног дана стићи и тај елаборат. Истини за вољу ваља рећи да Хрвати нису никад покушали да анектирају Марка Цара, српског књижевника, такође католика. Цар је рођен у Херцегновоме и сматрао се Бокељем, мада је је његово недавно порекло из Конавала, у Дубровачкој држави. Али Крлежина Енциклопедија избегава и да установи његово српство; он је издао неколико путописа о “нашем приморју”, писао о скоро свима “нашим истакнутијим писцима”, упознао “нашу публику са страним писцима” и страну са “нашима” итд., док се код његовог имењака Цар Емина истиче хрватство.

96   

ХРВАТСКА ПРИСВАЈАЊА СРПСКИХ НАЈНОВИЈИХ КЊИЖЕВНИКА И савремене писце српске из овог века, чак и последњих година, Хрвати једнако за себе присвајају. Против воље ових писаца, без њихова пристанка, или чак уз њихов протест. Ево само неколико примера, сви из овог века. I. Прво ћемо навести случај приповедача Ива Ћипика. Он је родом из Каштела код Сплита, католик је био, Далматинац итд. Прве је приче 1899 издао латиницом. И ускликнуше Хрвати каквог су великог писца добили. Али их је он млазом леда охладио. Ево, шта о томе приповеда његов стари пријатељ и другар Јован Дучић: “Кад су Хрвати поздравили Ћипикову прву књигу приповедака о нашим приморцима као дело даровитог хрватског писца и нове звезде, Иво Ћипико је, индигниран, дао у Бранковом Колу изјаву да су погрешили, јер он није хрватска звезда већ само српски писац. Стварно, он је по оцу био из старинске патрициске италијанске породице, али духовно везан за српску књигу и заљубљен у српску расу без ограничења.” (Јован Дучић, Моји сапутници, Сабрана дела VII— IX, Чикаго 1951, стр. 260). И Владимир Ћоровић у својој студији “За књижевно јединство. Питање наречја и писма” штампаној први пут 1918, каже да је у анкети о наречју и писму Ћипико био “за источно наречје, аналогно свом развитку националне свести”. Цитира њега самога: “Био сам националист, па Хрват у првој младости, па Југословен, па Србин — и ту сам застао...” (Из књиге Владимир Ћоровић, Покрети и Дела, Београд 1920, стр. 61). II. Дан-дањи се десило нешто слично као са Ћипиком. Читао сам у Политици 1957 (не знам број) нешто о “хрватском књижевнику” Владану Десници. Било ми је чудно, јер знам да је породица Десница из Северне Далмације, српска и православна. Но, помислио сам да има још негде Десница Хрвата, или да се просто овај полатинио. Тим пре што и у алманаху “Хрватско Коло” за 1953, који је издала Матица Хрватска, стоји на почетку огласног дела списак издања исте Матице. Први су означени “Хрватски писци”, онда словенски, грчки, совјетски итд. Нигде не само српски, него ни југословенски. На челу “хрватских писаца” наведен је Владан Десница са својом књигом “Олупине на сунцу”. После сам читао његов животопис: рођен је у Задру 1905. Сад ми је било јасно да је од далматинских Десница, који су по танкој крви потомци сердара котарског Стојана Јанковића. Више пута сам се накањивао да пишем неком колеги из Северне Далмације, с којим сам заједно у Задру учио гимназију, да ми ствар објасни. Сад сам био начисто да је некад морао бити Србин и православни. 97   

Ту скоро у “Политици” од 2 фебруара 1958 читам извештај Младена Лесковца о Змајевој награди, који почиње овим речима: “Пре неколико дана додељена је, већ по четврти пут, Змајева награда, установљена у Матици српској пре четири године поводом педесетогодишњице Змајеве смрти; овога пута одличном српском писцу из Хрватске, Матавуљеву земљаку, Владану Десници, за роман “Прољећа Ивана Галеба”. Јасна је била ствар да Лесковац не би смео то писати да Десница није декларисан као Србин. Али се ствар ускоро понова компликовала. Свега шест недеља затим изашао је у истој “Политици” један приказ “Савременог хрватског романа” од Новака Симића (број од 15 марта 1958). Ту се опет увршта Десница у хрватске романописце. Нарочито му се хвале романи “Зимско љетовање” и “Пролеће Ивана Галеба”. Очигледно га се Хрвати не одричу. Мене је ствар сасвим заинтересовала и, кад сам био у Америци, питао сам о томе свога некадашњег школског друга проту Стеву Пространа, који је родом из села Смоковића код Задра, а служио је стално у северној Далмацији (дуго година пред рат као секретар Конзисторије у Шибенику). Он ми рече да је Владан Десница син д-ра Уроша Деснице, некадашњег адвоката у Задру, а брата д-ра Бошка Деснице, познатог историчара Српства северне Далмације. И Урош и Бошко су родом из Обровца, синови Владимира Деснице трговца и поседника, православни Срби. Досељени су били из Лике. Једини потомци Стојана Јанковића иако по женској лози. За Владана мисли да је ожењен Хрватицом из Омиша. Тајна би се још повлачила (око народности Владанове) да он није сам проговорио, и то у књизи “Ко је ко у Југославији”, коју је издала Седма Сила у Београду 1957. Тамо, на страни 135, недвосмислено стоји: “Десница Владан, књижевник, рођен 1903 у Задру, Србин,” (Адреса: Загреб итд.) Крађа није успела, али ни то неће помоћи да се Десница званично и даље сматра хрватским књижевником. Узгред да напоменем да у “Југословенској енциклопедији” о њему пише хрватски приказивач (Круно Крстић), (о српским писцима пишу Срби) да истиче његову повезаност са Загребом итд. Да се бар посредао стекне утисак да је он Хрват! Таквим се средствима они често служе. У истом књижевном приказу Новака Симића наводи се као хрватски романописац Војин јелић, који опет у књизи “Ко је ко” каже да је Србин и секретао Српског културног друштва “Просвјета” (рођен у Книну 1921). И Чедо Прица, о коме немам података, али мислим да је такође Србин. Исто бих казао и за књижевницу Душанку Поповић. У “Политици” од 7 новембра 1959 позоришни рецензент Ели Финци, који је један од диктатора српске штампе мада сам неће да се изјасни као Србин, пише дословно: “Млади хрватски редитељ Коста Спаић...” Мене је та тврдња зачудила, јер је и име и презиме овог редитеља српско. Отворих публикацију “Ко је ко у Југославији” и тамо 98   

стоји дословно: “Спаић Коста, редитељ Загребачког драмског казалишта, р. 1923 у Загребу, Србин... Кад је горње речи писао Ели Финци, и кад их је “Политика” објавила, речена публикација је већ давно била штампана, и њу су имали и Финци и “Политика”. Очигледно је да се сви писци рођени у “Хрватској” приказују као Хрвати, а нарочито кад још штампају своја дела латиницом (а то је једина могућност да их штампају). Било је прилично лица рођених у хрватским пределима и од хрватских родитеља, који су се доселили у Србију и ту осећали Србима. Било је међу њима и научника (као нпр. Јосиф Панчић), књижевника и уметника. Од ових последњих споменућемо два: Тому Роксандића, који је свој атеље и збирку поклонио Београду, где је највише живео и стварао, и карикатуристу Пјера Крижанића. Овај је изјавио у публикацији “Ко је ко...” да је Југословен. Али је члан Удружења ликовних уметника Србије. И на последњој годишњој скупштини тога Удружења стоји у Политици “изабран је за почасног члана Удружења пионир и творац српске илустрације и карикатуре Пјер Крижанић”. Да ли би се то смело написати против његове воље? III. Један посебан капител заслужује случај Ива Андрића, заиста једног од најбољих писаца који су икада писали на нашем језику. И он је католик по рођењу, као Ћипико, као Богишић, као ВулетићВукасовић итд. Али, док су сви други писци са Приморја, где је католичких Срба било од вајкада, Иво Андрић је Босанац, рођен у Травнику, цитадели босанског хрватсва и седишту језуитске пропаганде. Но Иво Андрић је случајно тамо рођен, где му се мајка налазила у гостима. Иначе је пореклом из скромне али честите занатлиске породице из Сарајева. Детињство, пак провео је у Вишеграду, где Хрвата није било. Поред свега тога, Андрић је сматран за Хрвата и од самих Срба. Јесте да је он био редован члан Српске краљевске академије наука још давно пре последњег рата, јест да је он издавао књиге ћирилицом, између ратова, да је писао класичним српским језиком и екавштином, јесте да је био члан Младе Босне итд. Ипак је сматран као Хрват, и од Срба и од Хрвата, просто зато што је рођен као католик. Али он своју традицију продужује и после рата. Издаје опет књиге на српском језику, са српском тематиком, екавски (и то је, нажалост, знак распознавања). Прва његова послератна књига ( “На Дрини Ћуприја”) је несумњиво најбољи роман који је икад на српском језику изашао; тематика је скроз српска. Па ипак ја нисам ни помишљао да га уврстим у Србе. Прво сам био поколебан кад сам читао да је био неко време претседник Удружења књижевника Србије. Но то је могло бити само зато што живи у Београду, дакле у Србији. Тим пре што је пре њега био диктатор тога Удружења један очајни антисрбин, по имену Зоговић, који је сам опредељивао ко сме а ко не сме бити члан тога Удружења. 99   

После читам једном у београдској “Политици” како Божидар Ковачевић истиче четири најбоља савремена “српска писца” и међу њима Иву Андрића (знам да су још били Сима Пандуровић и Исидора Секулић, а за четвртог се не сећам). Сад сам већ био јако загрејан да сазнам ствар. Јер се то иначе не би смело Андрићу импутирати јавно, у месту где живи, и у новинама које су му јамачно доступне. После читам пројекат заједничке едиције Матице српске у Новом Саду и Српске књижевне задруге у Београду “Српска књижевност у 100 књига”. Члан редакције је Иво Андрић. Али не само то: може члан редакције бити и инородан; у едицији ће се објавити и његова дела. Дакле: у едицији Српска књижевност. Сад већ сумња бива све мања. Године 1953 излази Велики Брокхаус, најбољи лексикон немачки. Већ у првом тому стоји “Андрић Иво, српски песник и публициста... “Ту не би смело да буде грешке на корист Срба, тим пре што је тај исти лексикон Гундулића прогласио “хрватским” песником. И најновији немачки списак живих Словена од имена који је изашао у Визбадену 1958 под насловом “Мала Словенска Биографија” пише за Иву Андрића: “Андрић Иво, 10. 10. 1892, Травник. Српски писац”. (Књига се на другом месту цитира у оригиналу). Ја нигде нисам у енциклопедијама, лексиконима и уопште у публикацијама од реномеа нашао друго национално опредељење Андрићево сем српско. Јасна је ствар да га Енциклопедија Југославије не признаје као Србина; о њему ту пише Милан Богдановић да је “југословенски националиста“. Али срећом долази тада едиција “Ко је ко у Југославији”, где свако лице даје податке за себе. Тамо дословно стоји: “Андрић Иво, књижевник, редовни члан Српске академије наука у Београду, рођен 1892 у Доцу код Травника, Србин”. (Затим стоји адреса у Београду). Њега је већ било теже украсти, и Хрвати то нису директно покушавали. Они то чине индиректно. Пре свега затајујући његово српство гдегод могу; најрађе о томе не говоре. Затим на један начин који у свету једва има паралеле. Они му просто мењају и хрватизирају језик да би изгледао хрватски. Ево шта о томе пише хрватски књижевник Марин Франићевић у својој збирци “Писци и Проблеми”, издање “Културе” у Загребу 1948. На страни 289 тога дела како су Хрвати Нушића хрватизирали мењајући му језик. Тако су издали били “Опћинско дете” место “Општинско дете”, са поднасловом “роман једног дојенчета” место “одојчета”, пандура зове “оврховодитељ” итд. Но да се вратимо на Иву Андрића. Франићевић најпре дословно пише: “Није лакша ствар ни са Андрићевом књигом “Приповјетке”. Матица Хрватска тражила је од Иве Андрића за своја редовна издања које његово дјело. Иво Андрић се радо одазвао позиву Матице... Он је сасвим оправдано и логично тражио да његов текст остане непромијењен. То је било прихваћено и наглашено на сједници одбора, 100   

што је било такођер природно и логично. Тајник Матице је опет посебно нагласио кад је рукопис предао у штампу односно у коректуру...... “ Али се није Матица држала ни свога обећања ни захтева Андрићевих. Ево шта каже Франићевић: “И хришћанин се наједном прометне у кршћанина, ваздух у уздух, услов у увјет; окретао, метао, схватао у окрећао, мећао, сваћао; отпрета у отпрече (!), посматрати у проматрати, хлеб у крух; пробљеђе, побеље, поцрвење у проблиеди, побијели, поцрвени. Народна пјесма “Разбоље се Ђерђелез” мијења у “Разболи се.....”, свитање постаје свићање, тачка се претвара у точку, четворо у четверо, беличаст у бјелкаст, дрхат у дрхтај итд. ... Какво је чудо да су при оваквој самовољној и недосљедној работи коректора изостале читаве реченице (које је ваљда сматрао неваљалим, што ли?)... или чак читава страна оргиналног текста (234) итд ... Овом, најблаже речено, недјелу коментара не треба..... Неодговорно вршљање по језику књижевника увијек је барбарско дјело, а кад се ради о “похрваћењу” српских текстова и обратно, онда оно постаје још и реакционарно и протународно.” Сам Франићевић каже да “говори о најтежим облицима неодговорности, које прераштају границе језичне проблематике. Мислимо конкретно на такве неодговорне, штетне и реакционарне појаве (које су објективно подвале и заплотњачка дјела без обзира на намјере појединаца), као што је мијењање језика у Нушићевом Опћинском дјетету (Издање Керемпуха) и Андрићевим Приповјеткама (Издање Матице Хрватске)”..... “Уредници се нису задовољили само с тиме да их ијекавизирају (што је у начелу неправилно и непотребно). Они су мијењали читав низ њихових израза...” Зашто? Да оставе утисак хрватског писца! Ако су Хрвати у земљи морали водити рачуна о самом расположењу Иве Андрића, те обзире нема загранична хрватска штампа, и она још увек својата Андрића, и то не само “усташе”, већ и органи ХСС. Тако чикашка, усташко-клерикална “Даница” од 25 фебруаоа 1959 замера “неком Л. П. Поповићу” што је у “Слободи” дао тобоже израза незадовољства “да је комунистичка Југославија за задњу (не предњу!) литерарну награду предложила двојицу Хрвата и то Мирослава Крлежу и Иву Андрића”. Поповић није томе ништа замерио, већ је само констатовао чињенице, па чак није у том чланку ни истицао народност Иве Андрића, јер сам Андрић сигурно најбоље зна шта је. Орган ХСС у емиграцији “Хрватски Глас” од 18 маја 1959 мало је обазривији у истицању хрватства Андрићевог, али не пропушта да га бар наговести. У чланку “Сераскер и Тито” говори о некој “побуни интелектуалаца против Тита” и каже дословно: “Повод за такову тему даје случај југословенског писца хрватског поријетла д-ра Иве Андрића...” Не каже се да је Хрват, али је писац југословенски а “поријетла хрватског”. О српству Андрићевом ни речи, мада је оно хрватском Гласу познато. 101   

Нажалост има и многих Срба који, не знајући све ово што је изнето, а знајући да је Андрић католик, одричу му српство. Тако у једном југословенском листу који се штампа у Канади ћирилицом од 10 марта 1960 налази се приказ Андрићеве “Травничке Хронике” преведене на енглески. На крају стоји: “Књига заслужује да се прочита, јер је писана од једног Хрвата....” Мада су дезинформације честа појава у том листу, ова неистина нарочито боде у очи. Један други сарадник тога листа, далеко већих снага, дао је Андрићу једном приликом (алудирајући на његову тобоже националну превртљивост) више имена и предиката (католичких, муслиманских, православних). То је пре свега нетачно јер је Андрић конзенквентан Србин, који се нарочито као такав определио кад то није нимало било опортуно. И он сва своја дела штампа искључиво ћирилицом (ретки предоси су у латиници). Најзад, тиме се не служи Српству већ његовим непријатељима. Иво Андрић је наша највећа аквизиција у моментима кад нас се свак одриче.

102   

ПОКУШАЈ КРАЂЕ НИКОЛЕ ТЕСЛЕ I Пошто Никола Тесла ужива у Америци, а богами и у целом свету, нарочито велики углед, и пошто је он случајно рођен у Лици, a то значи “Хрватској”, Хрвати га усвајају у пуној мери. To чине на разне начине. Најпре и највише, а и најефикасније, преко лексикона, енциклопедија, приручника. Нема нигде у свету ниједног лексикона, ниједне енциклопедије, ниједног стручног система Физике где се Никола Тесла означује као Србин. А свуда се бележи да је пореклом из Хрватске. на шта читаоци стварају логичну асоцијацију да је Хрват. Јер наше односе националне нико живи у свету не зна.*) Међутим, у неким лексиконима се Тесла директно означује као етнички Хрват. Тако нпр. у једној “Словенској Енциклопедији” издатој у Америци 1949, коју сам нашао у гостољубивом дому д-ра Уроша Сеферовића. Изгледа да јој је уредник и састављач један професор чешког порекла (др. Рончек). Књига је лексиконског формата, у једном тому, али веома великом. Носи наслов: Slavonic Encyklopaedia, edited by Joseph S. Roncek, Ph. D. University of Bridgepost. Philosophical Library New York, 1949. Ha страни 203 те Енциклопедије, под насловом “Хрвати у Сједињеним Државама” стоји дословно: “Хрватски емигрант воли да са поносом подвуче колики је број великих људи дао његов народ Америци. Михаило Пупин и Никола Тесла, два велика научника...” Онда набраја даље. Као што се види, овде је и Пупин уврштен у Хрвате. У најновијем немачком Брокхаузу (најбољем њиховом лексикону) стоји да је Пупин                                                              *) Кад је новембра 1956 изашло у Чикашкој “Слободи” неколико мојих чланака о пародности Николе Тесле и кад се горња тврдња појавила, пок. Адам Прибићевић, увек будан кад су српски интереси у питању, упутио је “Слободи” једно писмо, у коме је изос. стојало: “Поштовани г. Уредниче, John Ј. О. Neill, интиман пријатељ Теслин, написао је сјајну биографију Н. Тесле “Prodigal Genius”. Ту књигу издало је “Armed Service Editions” CAZ за америчке војнике. Ја сам један комад добио у Италији. Ево шта каже John Ј. О. Neill: Страна 11-12: “Њен (материн) отац, као и њен муж, био је свештеник српске православне цркве”. Страна 13: Он (отац Теслин) био је више песник и филозоф него војник (био је најпре војни свештеник). Писао је песме које је објављивао у ондашњој штампи. Писао је и чланке о дневним питањима које је потписивао са псеудонимом “Србин Правичић”. Ово у српском значи: Човек Правде”...... На крају те изјаве пок. Прибићевића је уредништво (очито од стране проф. Ст. Драгосавневића) додало: “... Г. Прибићевић је у праву кад тврди да има и Американаца који знају народност Теслину, као што се то види и из врло познате биографије о Тесли John Ј. О. Neill-a. Ипак у америчким енциклопедијама, лексинонима и уџбеницима не помиње се његово српско порекло. Институт за балканска питања већ је због тога предузео кораке да се у неким енциклопедијама учине исправке и допуне у том смислу. ”  

103   

Југословен, а Тесла из Хрватске. У Политици сам читао како се један доктор Муслиман из Босне жали да је у некој француској енциклопедији нашао да је Пупин рођен у Маџарској. A то је тачно, бар толико тачно колико је тачно да је Тесла рођен у Хрватској. Али су оба по националности били Срби, и оба то признају. Пупин небројено пута. Њега ћемо овде оставити на страну, јер заиста нигде друго се та тврдња не понавља колико знамо (тврдња да је Пупин Хрват). За Теслу се понавља безброј пута. Тако нпр. и у “Универзалном Лексикону Нове Швајцарске библиотеке” изашлом 1958 стоји: “Никола Тесла, хрватски електротехничар и физичар....” Податак ми ie љубезно послао мој бивши ђак и логорски друг Божидар Милановић, који живи у Винтертуру (Швајцарска). Наслов књиге гласи: Neue Sehweizer Bibliothek, Klausstr. 33, Zuerich 8 Universal-Lexikon, Ausgabe 1958, Seite 1812 (Band 3). У часопису “Тамо Далеко” који излази у Аустралији, његов уредник др. Урош Станковић дао је у броју октобар-децембар 1959 чланак под насловом “Народност Николе Тесле у енциклопедијама”, који почиње овим речима: “У КНАУРСОВОМ лексикону (1957 г.) читамо да је Никола Тесла “хрватски физичар” (стр. 1718). У исто време Михајло Пупин се означава као “српски инжињер” (стр. 1295). Изненађује нас овакво тврђење, јер је позната тачност и педантност немачких научиих радника.....” Ко зна колико има таквих “књига за прелиставање” (енциклопедија, лексикона итд.) по целом свету и у свим светским језицима који садрже о Тесли овако погрешне и нетачне податке. И при данашњем стању ствари (где се подаци добивају од званичне Југославије или у САД где се околности ни најмање не познају) нема изгледа да ћe се ускоро стање побољшати. Само своја држава то би била у стању да учини. II Пре неколико година питање народности Теслине било је постало нарочито актуелно. Неколико околности је томе допринело. Пре свега, у јуну 1956 је у Њу Јорку откривена биста Теслина. Те исте године се појавила вест да је Мештровић понуђен да му изради споменик за Београд. Следеће године је била стогодишњица рођења великог научника. Отварао се Теслин институт итд. Да наведемо најпре шта се догодило у Њу Јорку. Читао сам у “Ам. Србобрану” од 2 августа 1956 да је “Лео Матес, Титов амбасадор из Вашингтона, открио 11 јуна 1956 у Њу Јорку бисту Николе Тесле, и назвао га “хрватским и југословенским инвентором”. Тако је Тесла, увек по том напису у Ам. Србобрану, и од г. Хуга Гернсберга, америчког научника и пријатеља Тесле, такође претстављен као “хрватски инвентор”. Ова вест је звучила просто невероватно, али она није никад и ниоткога демантована. Кад сам се потрудио да дознам ко је Лео Матес, мени је много шта било јасно. 104   

У књизи “Ко је ко у Југославији”, стоји на стр. 429: “Матес Лео, амбасадор ФНРЈ у САД, рођен у Осијеку, Хрват. — Гимназију завршио у Загребу, студирао технику на Загребачком универзитету... Данас је “генерални секретар претседника Републике Јосипа Броза.” Он је у првом реду Хрват, па све друго. Као такав служи хрватству и као комунист, и као амбасадор једне мултинационалне земље. Не преза да се служи ординарним лажима, које се дају лако открити. Хрватски, и сувише хрватски! Питање израде споменика Теслиног од стране познатог вајара Ивана Мештровића овако је доспело у емигрантску јавност. АМЕРИЧКИ ХРВАТСКИ ГЛАСНИК од 18 јула 1956, званични орган Хрватске сељачке странке, под насловом: “Како Срби фалсифицирају поријекло Тесле”, писао је: “И овога пута су београдски властодршци хтјели да наш умјетник Иван Мештровић подигне споменик Тесли у Беобраду, али је Мештровић јасно и гласно истакнуо да се Тесла није никада осјећао дијелом Србије него Хрватске, и да Тесли има да се подигне споменик у главном граду Хрватске, Загребу или Смиљанима у Хрватској. Тако ће се споменик, како се чује, подигнути у Загребу, а не у Београду, како то жели најновије комунистичко великосрпство”. Сад ја молим читаоце да се мало задрже на овим рецима из званичног органа ХСС. Већ је његов наслов јако интересантан. “Срби фалсификују поријекло Тесле”. Ми фалсификујемо кад га сматрамо Србином, а не Хрвати кад га сматрају Хрватом!! И све то чине “београдски властодршци”, све то инспирише “комунистичко великосрпство”. Повратићемо се на “поријекло Тесле”; овде ће бити реч о “штандорту” за његов споменик. Тесли се дижу споменици на разним странама и подизаће се докле год буде захвалног потомства. Дизаће се у Америци од Срба и од других нација, дизаће се у земљи и свуда по свету. Подигнут му је споменик у Бечу, иако он није тамо студирао (већ у Грацу и Прагу). Подигнут му је споменик у главном месту Аустрије. Беч је Теслу још 1908 прогласио био доктором техничких наука хонорис кауза. А споменик му је подигнут девет година после његове смрти. Ево детаља о томе: “29 јуна 1952 Технички музеј у Бечу приредио је прославу и том је приликом откривено у самом Музеју Теслино попрсје, рад Ивана Мештровића. Тога истога дана Музеј је послао у село Николе Тесле следећу почасну повељу, штампану ћирилским словима: “Из непознатог брдског села Смиљана потекао је генијални изумитељ Никола Тесла, који је познавање и савлађивање електричне струје снажно унапредио и ставио је такође у службу људског здравља. — Био је научник и родољуб, свјетски грађанин и добротвор далеко пред својим временом у смјелом лету духа. — С поносом и срахопоштовањем сјећамо се бесмртног човјека и благодаримо кршном селу, које га је родило као свијетао узор најплеменитије човјечности”. 105   

Дакле, Мештровић је радио бисту за Беч, и ту се није бунио. Али је Беч повељу која је послата родном месту Теслином српски саставио. А и Мештровић и орган ХСС сматрају да би на споменику Теслином морао да буде и натпис хрватски. (Разуме се да је у Бечу натпис немачки, јер је он упућен посетиоцима, који српски не знају. Зато је Беч и парирао тај поступак српском ћирилском повељом. Хрватима није стало до тога; они хоће Теслу просто да присвоје!!). Срби у Америци хоће да подигну споменик Тесли и купе годинама прилоге, али амерички Хрвати нису ни цента за то дали. Они би хтели Теслу — џабе! Кажу да је Хрват али нити му дижу споменик нити прилажу другима кад га дижу. Није ли то најбољи доказ њиховог карактера. И доказ колико мало верују да је Тесла Хрват? Сад што се тиче споменика у земљи. Ми Срби немамо ништа против тога да се Тесли подигне споменик у Загребу, нарочито ако споменик ради Иван Мештровић. Ми не желимо ништа више од њега у Београду. Нека подижу споменик у Загребу само нека на њему српском ћирилицом пише да је споменик подигнут Србину Николи Тесли. Све је друго обмана и фалсификат. А ми ћемо, слободни Срби подигнути засад у Америци а после у Београду достојан споменик своме сину Николи Тесли. Но сад долази главна ствар. Тражећи да се Тесли подигне споменик у Београду одговара се тачно интенцијама пок. Николе Тесле. Јер је он пред смрт “изразио жељу да се сва његова лична заоставштина пренесе у Београд. Залагањем Саве Косановића та Теслина жеља је испуњена и сада се његова заоставштина чува у Музеју Николе Тесле у Београду”. То пише В. Кораћ у “Политици” у последњем наставку великог приказа под насловом “Из живота великог научника Николе Тесле”. Разуме се да ни он не сме рећи да је Тесла Србин, али ову његову последњу жељу није могао мимоићи. Сава Косановић је био сестрић Теслин. Никола Тесла није могао рећи где ће му се подићи споменик, јер је то скроман светски научник а не мегаломан. Но јасна је ствар да је он свој загробни живот хтео да продужи у Београду, где се имало пренети све што на њега физички потсећа. Да ту спада и попрсје одн. биста, нико жив не може спорити. Он је био највише меродаван да каже “чијим се дијелом осјећао” и он је недвосмислено изрекао да се “осјећа дијелом Српства” чији је Београд главни град. Он није био ни глуп ни неписмен да би сад његове интенције тумачили ИванМештровић, Радица, Остовић и разни други србождери. Није Тесла затражио само зато архивацију својих предмета у Београду што је Београд волео, него — можда још више — што је мрзео Загреб. Ја верујем да га није мрзео до 1941, али тада, кад су из Загреба почеле да долазе наредбе за истребљење Срба у “Хрватској”, које су погодиле и његове најближе, Никола Тесла се морао згрозити. И он се хтео дистанцирати од Загреба својом последњом одлуком. 106   

Сећам се скоро поуздано да сам читао негде у српској емигрантској штампи, још пре десетак година (чини ми се баш у Ам. Србобрану) да је Теслина кућа у Смиљану порушена до темеља од стране Хрвата за време последњег рата. Исто тако сам читао да је много блиске родбине Теслине заглавило од истих лица последњег рата, да су неки мучени итсл. Да се Никола Тесла, којом несрећом, затекао 1941 године у Хрватској, не само да би га убили, већ би га на комаде черечили зато што је Србин. Принцип је те државе био: Уништити све што српски дише, а у првом реду без компромиса српску интелигенцију. Сад присвајају Теслу припадници те исте нације, она лица која нису ни у земљи, у тој срамотној државној творевини, ни сад у емиграцији, ни глас подигли против убијања Срба за време рата од њихових сународника. И хрватски мегаломани не само што проглашују Теслу Хрватом, већ му, индиректно, импутирају као да је он сагласан са оним што је ту скоро Загреб према Србима наређивао. III Можемо ли ми доказати да је Тесла био Србин или то само онако тврдимо, слично као Хрвати? Можемо, и те како. Имамо цео низ доказа, од посредних, па све непосреднијих до сасвим непосредних. Пре свега, Тесла је син православног свештеника из села Смиљана у Лици. Хрвата православних свештеника уопште нема. Но Тесла је син српско-православног свештеника, који је себе тако означавао. Хрвати су га означавали као свећеника грчко-източног, а све становнике те вере у “Хрватској” називали Власима. На тзв. Велеиздајничкој парници у Загребу 1908/09 државни одвјетник Акурти (да, чудна ли Хрвата), казао у самој оптужници да је “знанствено доказано” да су у Хрватској сви “грчко-източњаци” Власи, да Србина нема ниједног. А сад испадоше Хрвати. Никола Тесла је био расни Србин, српски одгојен као што је од давнина ред у кући српског православног свешеника. И он је писао 1891, у доба “свог најживљег стваралачког рада и свог великог научног заноса” ово: “Ако се моје научне наде испуне, најслађа мисао биће ми та, да је то дело једног Србина”. 1892 Тесла је из Пеште, где је живео тада, посетио Београд. Овај му је приредио принчевски дочек. Тада је био тронут, изразивши радост што је тако дочекан “у средини своје браће Срба”. Тако саопштава хроничар београдског листа “Одјек” од маја 1892. На вечери приређеној у његову част, говорио је нико нањи него чика-Јова Змај. Он га је поздравио песмом од десет строфа састављеном за тај случај. Једна од тих строфа гласи: Београд је данас срећан Рукујућ’ се српском диком И открива срце своје Пред Србином велебником. Тесла је био јако потресен и пољубио је Змаја у руку (доцније је преводио његове песме на енглески). Тесла је одговорио између осталога 107   

како осећа велику радост “после речи омиљеног песника и у одличном скупу српском”. Српско културно друштво “Просвјета” у Загребу издало је 1950 у својој “Малој библиотеци” књижицу посвећену Тесли из пера Владимира Његована, а под насловом: “Никола Тесла — Херој Технике”. Књига је штампана латиницом, као све доцније књиге тога Друштва (прве су биле ћирилицом, док није дошао миг од врховног руковоћства). Но у књизи има доста доказа Теслиног увек будног и свесног српства. Ту су наведена и нека његова писма из г. 1892-1894 својим ујацима: митрополиту српско-православном Николи и бившем пуковнику Пају. Његован констатује (стр. 28): “Сва писма су писана ћирилицом а значајно је да је Тесла ту и тамо мешао ијекавски и екавски начин писања...” У једном писму саопштава: “Шаљем Вам један број великог магазина “Столеће” (Century) у коме су преведене неколике Змајеве песме. По успјеху судим да сам тим мојим чланком више користио Српству него радом на пољу електрицитета” (стр. 35). У Америци се стално поносио српством, и то јавно исповедао. Тражио је српску слогу међу емиграцијом. У једном писму проф. Паји Радосављевићу од 7 августа 1913 пише: “Читајући што Ви пишете о ставу овдашњег српства, видим да сте живи пламен и желим да се та ватра употреби као сила за наш напредак. Што се мене тиче, надам се да ће таласи изнети на чело неког правог Србина који ће све средити и метнути конац овом несређном самоубиском раздору”. За време балканских ратова и Првог светског рата сабирао је све што америчка штампа пише о Србима и то је, хвала Богу, сачувано и налази се у Београду. Био је пасиониран за српске народне песме, обожавао оног истог Марка Краљевића кога Иван Мештровић са својом дружином тако по свету блати. Знао је напамет велики део Горског вијенца, који му је мајка као детету читала. Итд. Најаутентичнији доказ о етничкој припадности Николе Тесле саопшен је у “Американском Србобрану” од 22 маја 1958. Ту је стари исељеник Ђуро Муњас, из Филипсбурга, Монтана, објавио у Факсимилу, једно оригинално писмо Николе Тесле од 11 јуна 1921, писано на енглеском језику. Муњас га је питао како то да га у Америци означују као Маџара (баш се тада та тврдња појавила била у једном фармерском листу). Одговор Николе Тесле гласи у српском преводу дословно: “Драги Господине, Примио сам Ваше љубазно писмо од 31 маја и желим да Вам захвалим на показаном интересовању. Ви, природно, знате да сам Србин, који потиче од најстаријег стабла, јер име моје мајке иде, као ниједно у нашем народу, у старину. Уредник Канзас фармер енд мејл енд бриз не може потпуно да схвати да 108   

је област у којој сам био рођен само била под политичком управом Аустрије, што нема никакве везе с народношћу. Желим понова да Вас уверим да ценим Ваш пријатељски рад у овом погледу, остајем Ваш искрени Н. Тесла. Писмо у оригиналу, на енглеском језику, гласи: 8 W. 40 St., New York, June 11, 1921 George M. Mungas, Esq., Box 37, Philipsburg, Montana My dear Sir: I have duly received your kind letter of Maj 31st and wish to thank you for the interest manifested. Of course you know that I am a Serbian, coming from the oldest stock inasmuch as my mother’s name can be traced almost as far back as any other in our race. The Editor of the Kansas Farmer and Mail and Breeze does not quite realize that the Province where I was born was at that time merely under the political rule of Austria which has nothing to do with nationality. Wishing again to assure you that I have appreciated your friendly action in the matter, I remain Yours very truly, N. Tesla У “Споменици Српске цркве y Чикагу” амбасадор Фотић саопштио је неке аутентичне податке о животу и расположењу Теслином последњих година живота. Тамо стоји из. ос.: “За време рата Тесла је са живим интересовањем пратио догађаје у свету а нарочито откад је Југославија била нападнута и прегажена. Као Србин био је горд и поносан када су Срби, готово самоубилачки, устали у одбрану своје части и независности. Вести о усташким покољима дубоко су га потресле; утолико више што је баш његова Лика толико страдала од њихових злочина. “Зар је могуће — говорио ми је — да се данас усред XX века чине овако незапамћени покољи? ” ”... “Савица Косановић, злоупотребљавајући родбинске везе са Теслом.... покушао је да га наведе да се “као хрватски Србин” огради од осуде страшних покоља усташких и да их претстави као једну трагичну последицу грађанског рата. Ни Савица ни бан Шубашић, који га је у томе својски помагао, нису у томе успели, и Тесла је до смрти остао веран син Српског народа”. И сам Владимир Његован је у споменутој књижици која је у Југославији, у Загребу изишла, написао на страни 48: “Згражао се над усташким злочинима...” А сад га присталице и сарадници тих злочина ревиндицирају за себе!

109   

ПРИСВАЈАЊЕ ВОЈНИХ ЛИЦА I. Све аустриске ђенерале и ратне војсковође рођене у границама “Хрватске”, Хрвати просто преузму национално, па макар они били Срби или шта друго. Све успехе војске тамо рекрутоване књиже као активу за свој рачун. Што се команданата тиче, најбољи пример показује случај са маршалом Светозаром Боројевићем од Бојне. Он је био Србин и православац од рођења до смрти. Већ му то каже име и презиме (Хрвата са именом Светозар нормално нема). Рођен је био у Уметићу, на Крајини 1856, од оца Адама, резервног поручника, и мајке ћерке граничног капетана Коварбашића. У њему није било никакве друге сем српске крви. Хрвати би рекли да је та крв влашка кад не би на њега аспирирали; овако је одма претворе у хрватску. Тако нпр. хрватски писац Божа Каталинић у књизи “Лички Грудобран”, Загреб 1940 пише како су се сјајно борили Хрвати у Првом светском рату “под својим вођом, генералом Боројевићем”. Аустриски а после немачки генерал и претставник Вермахта у Хрватској за време наказне “НДХ” Глаизе-Хорстенау писао је још 1923 биографију маршала Боројевића у збирци “Нова Аустриска биографија”, где на страни 112 каже: “Успркос његовог хрватског порекла, владао је Боројевић сјајно немачким језиком у говору и писму..... Политички, Боројевић је био хрватски војник, који је само за то живео.....” Стр. 114: “Он се надао испочетка да ће се вратити у своју хрватску домовину, било као приватно лице, или као генерал И јунак...” (Edmund Glaise-Horstenau, Svetozar Воrојеvic von Bojna. Neue Oesterreichische Biographic, I Abt. I Band, 1123). He каже ce баш директио да je Боројевић био чисте хрватске народности, али се индиректно то пушта више него наслућивати, А Боројевић, као што рекох, није мењао ни веру, а још мање народност. Истини за вољу треба рећи да је његова српска народност била јако разводњена и прилично увенула. Он је био далеко више Аустријанац него Србин. Али Хрват није био никад и никако. Сећам се кад јe једанпут 1915 дао некој новини изјаву о српској војсци пуну похвала, и никад није хтео да војује на српском фронту и против Срба. Знам и то да јe он желео да пређе у српску војску после капитулације 1918, али је, с правом, тражио чин војводе, што су опет владајући у Србији с правом одбили. (Незгоде не би биле само унутрашње, већ и спољне. To би страховито деловало на италијанске савезнике, а и на друге. Наша би позиција на Конференцији мира била тиме отежана.) И адмирала Вуковића, првог заповедника флоте 1918, који је погинуо са торпедованим адмиралским бродом “Вирибус Унитис” крајем 110   

1918 код Истре, Хрвати су сматрали својим сународником, мада је био православац и Србин. Једнако генерал-оберст Павле Пухало од Брлога, један од најбољих аустриских комаданата у Првом светском рату. У Народној Енциклопедији СХС од Станоја Станојевића хрватски писци су давали податке о војеним личностима под бечким ћесарима родом са наше националне територије. Ни за кога не стоји које је народности: ни за Србе ни за Хрвате, али су животописи тако дати да остављају утисак хрватства чак и код Срба. Па и сама имена су хрватизирана (нпр. Павао место Павле итд.). Они све раде систематски у том духу апроприсања и аплицирања. Али, кад се хрватској војсци у ратовима последња три-четири века пребацују свирепства више него иједној војсци света, онда Хрвати кажу да су то Срби из Хрватске починили. Ако је победа у питању или ма каква слава, све је то хрватско; ако је срамота, све је то српско. Сад је у емиграцији Хрват-баша Павле Остовић поставио тврдњу да нису Срби сами пробили Солунски фронт него Срби заједно са Хрватима, тј. са две југословенске дивизије у којима су били у главном Срби из Хрватске. То значи “Хрвати”. То је Остовић тврдио у свом листу “Заједничар”, бројеви од 14 и 21 јануара 1959. Фацит његових излагања гласи: “До Солуна, дакле, српска је војска била србијанска, али у Солуну и од Солуна она је по људству и карактеру била хрватско-српска, или српско-хрватска, или, у најгорем случају, југословенска...” Али он прелази преко тога да су тим истим “Хрватима” прави Хрвати за време рата убили све породице па и њих саме ако су их се дохватили. Све су побили зато што су Срби! Па сад идемо даље. Жале се Хрвати у емиграцији како је у данашњој војсци већи део у српским рукама. И заиста веома знатан број генерала чине Срби из “Хрватске”. Али сад нису Хрвати; то ће постати само онда ако то Хрватима годи за њихове мистификације и махинације! II. Не треба нарочито ни истицати да Хрвати сматрају све ускоке Хрватима, све котарске сердаре, првенствено највећег и најпознатијег међу њима Стојана Јанковића. Хрватски историк Вјекослав Клаић тврди у својој монографији о Павлу “Витезовићу” Ритеру (стр. 60) како Ритер “особито хвали јунаштво Хрвата у млетачкој Далмацији, нарочито храброга Јанка (витеза Стојана Јанковића), који је недавно провалио до турске Удбине а сада је повео своје чете од Книна да га ослободи од турске власти...” Сад ја не знам да ли је сердара Стојана прогласио Хрватом сам Ритер или Клаић. То је у ствари свеједно; Хрвати га ревиндицирају и сматрају својим. Стојан Јанковић је међутим био Србин православне вере, и о њему је на много места реч у нашој књизи “Спорни предели Срба и Хрвата” у целој трећој глави, нарочито странама 154, 222 итд. Потомак Стојана Јанковића по женској лози др. Десница то недвосмислено доказује у исписима из млетачких архива, које је мало пред рат издала Српска 111   

краљевска академија наука. То је све изнето у цитираној књизи “Спорни предели”, па не мислим да понављам. III Док у рату присвајају војне старешине, стратеге и јунаке, у миру Хрвати присвајају лица која су се истакла на осталим, тада цењеним пољима. Нпр. у спорту. Тако су прогласили Хрватом бившег најбржег аутомобилисту света, Била Вуковића, који је био Американац српског порекла и по оцу и по мајци (мајка му је из Боке Которске). Српске новине су писале о том криминалном присвајању туђега, али ја те податке нисам купио. Исто су тако прогласили били Хрватом првог гувернера Аласке Степовића, чији је отац био Србин православни из Рисна у Боки Которској! И свакога ће присвојити ко се ма где прослави, док опет своје разбојнике прогласе за Србе. Тога нигде у свету нема. Али се мора признати да нема ни оног дуалитета који између нас постоји. Крај му се може учинити само оштрим одвајањем фронтова!

112   

ИЗБАЦИВАЊЕ И МЕЊАЊЕ СРПСКИХ ОБЕЛЕЖЈА У ШТАМПАНИМ ДЕЛИМА Фалсификати тобожњих хрватских научника постали су провербијални и ван наше Отаџбине. Биће о њима још речи у овој књизи. Овде ћe бити изнето само неколико формалних извртања који имају само један циљ: Брисање и негирање имена српског, а ипак у тежњи да се остави утисак научности. I Фалсификовано цитирање наслова књига, то је већ свакидашња појава у хрватској “науци”. Тако само илустрације ради навешћемо овде неког “историчара”, који је, код Матице Хрватске, издао 1942 књигу “Тужна повијест Херцегове земље”. На крају су “Биљешке” са ознаком употребљене литературе. Кад цитира Миклошићева Монумента Сербика, каже само “Монумента”; кад цитира Меде Пуцића Споменици српски, он каже само “Споменици”. Избаци свуда, у целој књизи придев “српски” и ма какво српско обележје. To је код Хрвата систем. (И само име Миклошић је похрватио, сасвим противно његовом писању; хоће да уче највећег слависту како треба своје име да пише!). Мењају чак и наслове дела код њиховог прештампавања. Ево шта пише Већеслав Вилдер у својој скоро изашлој књизи “Бика за рогове”, страна 26: “Поводом рођења 250 годишњице фра А. Качића-Миошићa издали су фрањевци његову песмарицу, али под насловом ‘разговор угодни’, испустивши ‘народа словинскога’. Неке су новине просто фалсификовале додајући ‘народа хрватскога’. ” У XVI веку је изашао на чакавском језику у Немачкој “Катихизис са тумачењем на српском језику” (г. 1561: Catechismus Mit der auszlegung in der Syruischen Sprach). Bac. Ђерић каже: “Иван je Кукуљевић y својој библиографији ово изоставио, а иначе је натписе књига кварио” (О српском имену... стр. 156). II У часопису “Караџић”, који је издавао доцнији професор Етнологије на Београдском универзитету а тада професор Учитељске школе у Алексинцу, Тих. Р. Ђорђевић, иначе велики пријатељ Хрвата, жали се ипак на неке поступке Загребачке академије наука. У часопису за 1899, стр. 86, објављује уредник да је Југ. академија наука издала “Зборник за народни живот и обичаје Јужних Словена, свезак III, друга половина, 1898”. Проф. Ђорђевић пише: “Ево нам изађе и друга половина овога Зборника за живот и обичаје нашега народа,.... што би могло значити српско-хрватскога. Но томе гледишту противи се велика околност, што уредници Зборника не помињу да је грађа из српског живота већ истичу своје хрватство, мада то по свом обећању не би требало да чине. (Вид. Припоменак, књ. I Зборника).” 113   

Тамо је стојало, у том “Припоменку”: “Прије свега наш ће Зборник обрађивати народни живот Хрвата и Срба на циелом простору овог двоименог народа.” Они су то и чинили али све више под самим једним именом: хрватским. Од “двоименог” народа створили су једноимени. Уредник Зборника био је др. Анте Радић. Сва су горња подвлачења писца белешке, Тих. Ђорђевића. III Познати су стихови славонског песника Матије Антуна Рељковића које садржи његова књижица “Сатир илити дивљи човек у верше Славонцем”, која је први пут изашла 1762, други пут 1779 (доцније, па чак и у наше доба, нарочито као школска лектира више пута прештампавана) налазе се стихови упућени једном Славонцу: Ваши стари јесу књигу знали, Србски штили а србски писали. “1871 год. штампао је Драг. Харш “Сатира” у Осијеку и покварио последње стихове овако: Нашки штили, а нашки писали”. (14 страна). То саопштава проф. Вас. Ђерић у књизи “О српском имену по западним крајевима нашега народа”, II издање, У Биограду 1914. IV Наш познати турколог Глиша Елезовић написао је у часопису Јужнословенски филолог, књ. XI, 1932, једну расправу под насловом “Турско-српски споменици Дубровачког архива”, и у њој објавио извесне од тих споменика. У уводу своје расправе каже: “У Дубровачком архиву сачувано је, поред осталог, и обиље турских докумената... Писани су у огромној већини арапским писмом и турским језиком. Неколико их је само писано на арапском језику... Известан број међу овим документима написан је ћирилицом, на језику који је дубровачка администрација звала српским. Научници наши најпре су приступили проучавању и објављивању ових последњих, јер су им по језику били приступачнији.... Више таквих докумената објавио је Франц Миклошић у својој споменутој збирци: Монумента Сербика. Један је објавио К. Јиречек у збирци Споменици Српски, у XI књизи “Споменика” С. к. Академије.... Неке је објавио Ант. Вучетић у разним годинама дубровачког часописа “Срђ”. Али је највећи број турских докумената писаних ћирилицом — њих 120 на броју — објавио д-р Ћиро Трухелка у Гласнику Земаљског музеја БиХ за 1911.... Овој збирци, углавном, мало би се што имало с разлогом приговорити да њен састављач није испољио притом извесну тенденциозност. Он доследно избегава име Србин. Гдегод ce y вези ca тим документима спомињала реч српски, односно језика оригинала ових докумената, он је та места просто изостављао.....” Глиша Елезовић је сам преписао и објавио неколико таквих докумената, наводећи, сасвим исправно, и белешке Дубровачке канцеларије на омоту одн. завоју. Те су белешке скоро увек италијанске. 114   

За први тамо наведени акт, наредбу султана Бајазита II херцеговачком санџаку од год. 1506 (Елезовић је исправља у 1499), стоји на завоју: Comandamento del sultan Bajazettе II in copia semplice scritto in serviano.... Ha петом акту, који садржи две одлуке султана Мехмеда II, завој има две примедбе, на полеђини једног акта и у заглављу другога. Они гласе: Comandamento imperiale in forma di lеttera scritta agli eccelentissimi. ss. da sultan Mehmed II in serviano anno 1477. Traduzione dal serviano d’ una lettera com.. to di sultan Mehmed 2° .. (Traduzioni degli commd.. ti di Sultan Mehmed 2° dal 1451 in 1481.) Испод текста пише Елезовић да је препис писма објавио К. Јиречек у поменутим Споменицима, после њега и Трухелка “али је изоставио ону белешку на италијанском језику писану истом руком као и текст преписа, вероватно зато што стоји у противречности са насловом поменуте његове расправе.” Мада овај случај није осамљен, веома је симптоматичан; нарочито због личности самог аутора. Ћиро Трухелка, доцнији дворски саветник, био је управник Сарајевског музеја и уредник његовог “Гласника”. Родом је из Осека, несумњиво чешког порекла (мени бар тако звони његово име). Али је школован и васпитан само у Хрватској и то у великохрватском духу. Поред науке бавио се и публицистиком, али анонимно и псеудонимно. Издавао је разне књижице против Срба и о хрватском карактеру Босне, све под лажним именима. И нико живи није знао да је он аутор све до појаве “НДХ”, кад је разоткривен и слављен као један од највећих хрватских синова. Незнам да ли сам ја сачувао исечке тих вести, али знам поуздано да сам их читао, и то у хрнатској емигрантској штампи (а ту пишу махом фратри из Босне и Херцеговине, који те ствари одлично знају). He само да нико није знао за такво држање Трухелке, нeгo је он још 1926, као пензионисани управник бх Музеја, постао професор Београдског универзитета на Философском факултету у Скопљу! Ето, колико смо ми водили рачуна о српским интересима у тој несрећној држави која се звала Југославија!

115   

ПРИСВАЈАЊЕ СРПСКИХ КАРОДНИХ ПЕСАМА I У последњој збирци радова Јована Дучића, коју је 1951 издала СНО у Америци, налази се и један веома интересантан есеј о Иву Војновићу, у коме стоји и овај став (стр. 162): “Хрвати, међутим, својатају и Гундулића и Војиовића, као што су покрали српске народне песме и издали као своје, чега се стидео један Јагић.” Мене је овај навод о Јагићу веома заинтересовао и имао сам жељу да дознам тачне речи Јагићеве, и да дознам нешто више сем реченице цитиране од Дучића. И морао сам се обратити директно на Јагића, на она дела која су ми била доступна.Труд није остао безуспешан. Ево шта сам пронашао. У писму канонику Рачкоме, Јагић пише 4 марта 1887: “Ја збиља и сам мислим да код народне епске поезије не би требало сувише истицати хрватско име, јер што је било некоч старих хрватских мотива, чини се да је пропало под навалом нових сижета, који су долазили с Турцима с Истока.....” (Спомени мојега живота, II, 167). У свом познатом Архиву за словенску филологију (на немачком), књ. IV, стр. 176 (око 1880), Јагић се згражава на едицију “Двије старе хрватске народне пјесме” публиковане у Раду Југ. академије XLVI, ХLVII под редакцијом и са пред говором проф. Армина Павића. Јагић то истиче као карактеристику ненаучности и фалсификовања, па за доказ наводи изречно како сматра Павић да су песме хрватске. Јагић је то превео на немачки, ја морам опет да враћам на српски. Ето шта тај професор каже: “Песник наше песме могао је да буде и један Србин из јата оних који су после 1459 побегли у Хрватску са српским деспотима.” Онда долазе неке тачкице, па се затим наставља Павићева контемплација која је згадила Јагића. Јер Павић даље каже: “Али овај Србин, прешавши из српске земље у хрватски Срем и поставши ту хрватски држављанин, изгубио је тиме једино обележје којим се раније као српски држављанин разликовао од Хрвата и заменио га за друго обележје према коме он отсада као хрватски држављанин постаје различит од Срба.” Овај хрватски стил, још преведен са немачког, није лако разумети. Али ја не смем додати или изоставити ни једно слово. Мисао је следећа: Не спори Павић да песме потичу од пређашњих Срба, али су ти Срби престали да буду Срби, кад су постали хрватски држављани, и онда су и њихове песме постале хрватске. Чим су се доселили у “хрватски Срем”, они више нису Срби већ Хрвати, и све што од њих потиче, све је хрватско. Ето, на чему базира хрватска тврдња да су наше народне песме хрватске: њих су певали Срби у Хрватској, који су самим тим престали бити Срби и постали Хрвати! Таква је цела историја и култура Хрвата.

116   

На тај начин би могли Мађари рећи да су песме Срба из Мађарске њихове, мађарске, итсл. Али Хрвати то тврде само за народне песме, зато што су Срби били постали славни преко народних песама. У претходном годишту Архива, Јагић напада Павића директно, и утврђује неке очигледне фалсификате народних песама издатих у Загребу. Тако нпр. место “угарски бане” стоји “хрватски бане” (стр. 239) итд. Јагић ту тврди да су скоро све песме Јужних Словена српског порехла. Али тек 15 година доцније, он у Архиву XIX, стр. 630, износи своје начелно и опширно гледиште о томе, и то у приказу књиге “Хрватске” народне песме, које је издала Матица Хрватска у Загребу године 1896. Ево шта каже: “Велика слава српског народног песништва, која се свакако данас не осећа тако живо као у доба једног Гетеа, Јакова Грима, Копитара и Талвијеве, била је до у седамдесете године искључиво везана за српско име. Ако се хоће држати начела: a potiori fit denominatio (српски: према главноме, бољему, врши се наименовање, ЛМК), онда нема шта да се томе примети. Највећи део народних песама које су преко Вука постале познате, био је и садржајно и просторно несумњиво својина српског племена и његове историје...” Јагић се пита да ли у тој славној српској народној епици имају удела и Хрвати. Он сумња, јер “зависност западних предела, у којима је хрватство углавном и културно и политички долазило до изражаја, од захватног утицаја Рима још је ваљда прилично рано довело у тим пределима народну епику до ћутања или пуног застоја, док су на Истоку, под другим културним условима, катастрофе 14 и 15 века придале нову храну неугашеној потенцији епског начина мишљења и изражавања и дале импулсе новом развитку епике”..... Има песама и у оним крајевима који важе као хрватски по превасходству, и то највећим делом сличне оним српским, “па ипак је по моме мишљењу мало безобзирно цео материјал који из тих предела потиче, при чему се још придодаје Босна и Херцеговина (не знам у ком опсегу), називати хрватским. У току 16 и 17 столећа дошло је у те крајеве (Далмацију, Хрватску и Славонију) много бегунаца са турске територије, који су посве вероватно могли највећи део епског песничког богатства собом донети и овде баш сачувати, ради извесне одвојености од старијег становништва друге вере. Ако пак епске песме које су овде публиковане произлазе из таквих слојева, онда у најмању руку није било учтиво материјалу који је ту издат утиснути печат једностраног обележавања. Пошто су мене цитирали, могли су примити и моје раније изнето мишљење, па у насловном листу, поред хрватског имена навести и српско на било који начин. То би било једно отворено исповедање истине, и ништа више.” На стр. 632 стоји: “Јер неке нарочито оригиналне епике, која не би имала дубок корен у српском животу, овде мало може да се нађе.” Очигледно је пок. Јагић жигосао овим речима ту хрватску крађу, и била му је сасвим непријатна. 117   

Ја сам срећан да сам пронашао све ове мисли Јагићеве распршене у многим књигама и са размацима од неколико деценија. То није било нимало лако, и стотине сати рада морале су се за то жртвовати. Сад Срби имају та најауторитативнија мишљења сабрана уједно и савесно преведена. Разумљива је ствар да ова пракса није престала ни после Јагићеве опомене. И Матица Хрватска, и остала издавачка предузећа хрватска, стално издају неке “хрватске народне песме”. И између ратова, и дан дањи. А фамозни Армин Павић, професор хрватског језика и хрватске књижевности на Свеучилишту у Загребу, написао је једном приликом да су Вукове Народне песме “писане језиком хрватским”!!! (У испису немам извор, али гарантујем за тачност!) Било је још Хрвата који су признавали истину као и сам Јагић. Нпр. проф.Владимир Дворниковић у своме капиталном делу “Карактерологија Југословена” (Београд 1939). Он тамо расправља питање где су најпре потекли десетерачки стихови, а тиме народна поезија уопште. И долази до закључка (насупрот онима који су тврдили да је то било на Приморју): “Десетерац је могао настати само у језгру народа, из кога су пошли сви правци каснијих сеоба пред турском најездом, дакле негде у Босни, Херцеговини, Старој Рашкој и суседним пределима. Са миграцијама на запад и север, и са ширењем штокавскога дијалекта, ширио се и његов епско-песнички облик: десетерачки стих.... Ширење десетерца изгледа да је било првенствено у вези са великим таласима народне миграције у 16 и 17 веку. А правци те миграције, као што знамо, не воде од обала Јадрана ка етничком средишту, него сасвим обратно: са југа и истока према западу и северу....” (стр. 567 поменуте књиге). На следећој страни каже Дворниковић: “Хајдуци и калуђери могли су бити први творци и носиоци јуначког десетерачког епа”. А то су два најомрзнутија сталежа Хрватима, сталежа српска! Нека нам је дозвољено овде цитирати и “последњег Дубровчанина”, католичког каноника Ива Стојановића, који у својој књизи “Дубровачка књижевност” издатој у години његове смрти (1900) на страни 329 каже: “Нијесу ли припознали и сами велики књижевници хрватски, као Броз, Гај, Прерадовић, Мажуранић и др., што се тиче језика књижевнога, да им се треба обрнути на српске изворе, а надасве на књижевност дубровачку, која је прворођена кћи српска. Не, заиста, ради своје кривице, Хрвати нијесу могли развијаги малену културу словинску, или боље средства праве културе; стога су у њих већ давно изумрле у већем дијелу њихове пјесме народне, и уопће све праве народне умотворине.” Због уштеде простора тек овде наводимо мишљење дум Ива о етничком карактеру дубровачке старе књижевности; о народним песмама мисли исто што и Јагић. Срби су, свакако, одговарали Хрватима на ове плагијате и крађе. Али ми немамо та мишљења нити смо их тражили. Јер је далеко 118   

ефикасније бранити српску позицију гледиштима самих хрватских истинских научника. Од Срба имамо само Јована Дучића, и то дела његова писана за време последњег рата, кад се национално био потпуно отрезнио. Ево шта каже Јован Дучић у својој “политичкој студији” “Федерализам или Централизам”, Чикаго 1942, стр. 22: “Српска ускочка војска је (под Стојаном Јанковићем итд.) у неколико битака разбила Турке и попалила њихове чардаке. О овоме певају и дивне песме у српском Ускочком епосу, које је испевао тај гусларски део Српскога народа. Чак је и ове ускочке песме штампала као своју IX годишњу књигу почетком 1941, под редакцијом дра Николе Андрића, славна Матица Хрватска, коју, међутим, нико није ударио по прстима за овакве простачке плагијате. За културне Србе, узимање трећег њиховог епоса, Ускочког, то је као да су Хрвати узели целу једиу српску провинцију.” Затим Дучић овај поступак назива клептоманијом, док Срби сами називају и Дучића и мене шовинистима! На страни 11 исте књиге пише Дучић: “Хрвати никад нису имали својих народних песама. Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки. И док су Срби изграђивали своје славне епосе, Хрвати су изграђивали поскочице. И сама римска црква забрањивала је Хрватима народне песме... Кукуљевић пише да је загребачки бискуп Петровић забрањивао народне стихове. А Вјекослав Клаић пише да је Црква већ у средњем веку прогонила певање народних песама, не само што је место њих уводила црквене попевке, него је издала против њих и забране (Рад Југ. академије 1876, 37). Овим се објашњава што Хрвати нису имали љубави за народну песму, нити су је икад стварали.” II Рекосмо да овај приговор Јагићев није помогао ништа код Хрвата; своју клептоманију су продужили. Али сад после рата (а донекле и пре рата) Срби су почели да сами избацују српски назив код народних песама. То раде свесно и систематски. Најдаље је отишао неки Војислав Ђурић, “редован професор Философског факултета у Београду, рођен 1912 у Малим Крчмарима, срез лепенички, Србин”. Тако стоји о њему у књизи “Ко је ко у Југославији”. Читао сам да је та иста личност “претседник Српске књижевне задруге”. Код ње је издао 1954 “Антологију народних јуначких песама”, са великом студијом “О јуначкој поезији”. Пре ње је Предговор, у коме се 15 пута налази реч “наш”, али ниједанпут реч “српски”. Ево само како изгледа једна реченица из тога предговора: “У наше доба, у доба изградње социјализма, наше народно стваралаштво — дело у коме су... осведочене неограничене способности нашег народа, претставља најзначајнији део читавог нашег културног наслеђа.” На крају Предговора стоји: 119   

“Ова је књига састављена с тежњом да се на једном месту нађу најбољи претставници наше јуначке поезије.” И цела студија је пуна “наших” и “нашега”. Он је унео у збирку неколико хрватских песама, и целу збирку због тога назива српскохрватском (стр. 639). Као да није могао њих да изостави кад даје збирку у Српској књижевној задрузи. Но не само то: он је то исто учинио у збирци “Српска књижевност у сто књига”, коју издају заједнички Матица српска у Новом Саду и СКЗ у Београду. Чак каже у предговору да су то “српскохрватске или хрватско-српске песме”. Тако цела едиција постаје мешана, не чисто српска. На тога “професора” није Јагић могао да утиче. Данас се у Југославији смеју прештампавати Српске народне пјесме Вука Караџића, без иједне измене. То нико не забрањује. Али, ако се даје нека нова збирка, мора се казати да су српско-хрватске песме, или се мора изоставити свако етничко обележје. Нпр.: Јаша Продановић, Антологија народне поезије. Или, исти: Наша народна књижевност. Итд. Раде исто што и са српским црквеним фрескама. Власти нпр. организују неку изложбу у иностранству, додају фрескама из српских манастира две-три копије фресака католичких хрватских или словеначких самостана, без икакве уметничке вредности, и изложбу назову “Југословенске средњевековне фреске”. Кад сам ја приликом једне такве изложбе у Цириху протествовао, наводећи да сама Југославија не постоји ни три деценије, управа је сместа изменила назив у “Средњевековне фреске из Југославије”. Југославија је остала због оне две-три католичке фреске. Трошкови су за излагача били велики, јер су морале да се мењају и плакате, и наслови водића итд. Али је назив остао југословенски, јер се тако у земљи желело, и само тако. Не смеју се фреске звати српскима и због манастира у Македонији, који су задужбине српских владара и где су ови у фрескама насликани као ктитори (нпр. цар Душан и царица Јелена у Леснову; за тај манастир каже Владимир Петковић у Народној енциклопедији СХС: “Животопис у Леснову долази у ред најлепших животописа у средњевековној Србији.” Данас би га ухапсили за те речи!). Српској капи свуд име погибе!

120   

ДАЉИ ПРИМЕРИ КЊИЖЕВНИХ ФАЛСИФИКАТА Напред наведени случај са мењањем текста у делима Нушића и Андрића није ни особен ни нов у хрватској пракси. Има чак далеко драстичнијих примера, које ћемо укратко споменути. I Сам католички свештеник дум Иво Стојановић жали се крајем прошлог века на нешто слично. Ја ћу пренети шта он лично каже у делу: Иван кан. Стојановић, Дубровачка књижевност, Дубровник 1900; посмртно издање. На страни 327 тога дела стоји: “Сад излази у Сарајеву на трошке владине периодични књижевни лист ‘Нада’. Један књижевник нашинац ми је рекао да неће више слати своје радње у тај лист, јер му неке ријечи испусте или промијене. Кад нпр. упише ‘народ словински’ или ‘српскохрватски’, управитељ листа стави ‘хрватски’; гдје он упише нпр. ‘ово је ријеч српска’ нађе у листу: ‘ово је ријеч хрватска’ и ост. Дакле не само вјера, већ и Аполон и чисте музе треба да буду надахнуте и да служе политици... Ужасно је кад се неки примјери и просто спомену а камоли да се стану потанко описивати. У Загребу изиде ‘Осман’ с допуном Мажуранића. Мажуранић у неком стиху ставља ријеч ‘Србин-киња’. Тумач ад нотам пише ‘то је Суначаница’, па надодаје још два знака: ?!. То хоће рећи: Чудне ствари, да Мажуранић, Хрват, може звати Сунчаницу Српкиња!” II. Преузимање и хрватизирање српских уметничких песама је на дневном реду откад оне постоје. Младен Лесковац је навео више примера у књизи “Антологија старије српске поезије”, саставио Младен Лесковац, Нови Сад 1953, издање Матице Српске, па ћемо одатле нешто пренети и овде као илустрацију. 1839 године је изашла песма “Љубопевац” од панчевачког проте Васе Живковића (песника омиљеног граничарског марша “Радо иде Србин у војнике”). Она почиње стихом: Ти плавиш, зоро златна. А у Напоменама (стр. 232) пише Лесковац: “Песма је без потписа писца, а под насловом: “Ти плавиш, зоро”, штампана у Дежелићевој “Пјесмарици”, Загреб 1865, стр. 353-354, број 277, овако искварена...” Лесковац онда наводи цео текст те измењене и искварене песме, наводи га у латиници, као што је и штампан, без ознаке аутора!! Још 1811 штампана је песма Милована Видаковића под насловом “У месту пријатном, тихој пустињи...”, као што гласи и први стих те песме. Она се са испретураним строфама и ситнијим изменама, налази и у књижици “Славонске варошке песме, Загреб 1847,” латиницом. Име писца није нигде обележено.

121   

Сад долази још интересантније: “Исти овај Славончићев а не Видаковићев текст прештампан је и у Дежелићевој Пјесмарици, Загреб 1865, бр. 370, под истим насловом, без имена писца као и код Славончевића...” Истоветан случај је био са Видаковићевом другом песмом штампаном 1814 у Будиму, чија прва два стиха гласе: Појте, миле и љубезне — Око мене све птичице... “Песма је... врло искварена, заправо потпуно измењена, штампана у књижици “Славонске варошке песме, Сабране по Славољубу Славончевићу”, Загреб св. III, 1852, 47/8, где је Славончевић (у ствари Лука Илић) штампао множину калфинских песама...” “Не мање је искварена и измењена Видаковићева песма у књизи Пјесмарица, Сбирка радо пјеваних пјесамах, Сабрао Ђуро Ст. Дежелић, Загреб 1865.....” Сасвим сличан случај је са песмом Јована Стерије Поповића, штампаном 1828 у Будиму, са почетним стиховима (и истоветним насловом): Сакри бледе твоје зраке... “Са незнатним изменама и под насловом “Слободно ронити” а без имена песника штампана је у Дежелићевој Пјесмарици број 360.....” Тзв. “Песма” Јована Суботића изашла 1837 “отштампана је у Дежелићевој Пјесмарици бр. 559 под насловом “Напитница” а без имена аутора, са ситнијим изменама” (Лесковац, цит. дело, стр. 219). Као што се види свуда иста пракса: узму туђу песму, дају је латиницом, не означе писца и врше произвољне измене! Најинтересантнији је случај са песмом истог Јована Суботића, која се и у наше доба још певала. Наслов јој је “Србкиња”, а прва два стиха гласе: “Ја сам млада Српкиња — Милком ме зову...” Први пут штампана 1837. У збирци Славољуба Славончевића та песма почиње са стиховима: “Ја сам млада Славонка, Милка ме зову...” и даље увек место Српкиња стоји “Славонка”. “У Дежелићевој Пјесмарици бр. 309, она је штампана под насловом Славјанка, без потписа писца и са минималним изменама: свугде је место Српкиња стављено Славјанка, место Србин Славјан, место српско славјанско итд. Друга строфа почиње овако: Мати ми је хрватског Отца мога уд, Хрватска га гојила, Мајке биела груд, Зато и ја родити, Ховатског одгојити Морам... У оригиналу, пак, ти стихови гласе: Мати ми је Српкиња — Српског оца ћи — Отца си ми дојила — Српска мајко ти: — Срб Србина родити, Српска сиса дојити — Мора новог Србина — Правог Србина. После је та песма изашла под илирском варијантом (Ја сам млада Илирка...) “уз доследно спроведене нужне замене током читаве песме. Штампање ове последње верзије у Тамбурашима Илирским дало је Тодору Павловићу повода да протествује против оваквог пачина 122   

присвајања туђих песама а ‘наочиглед сочинитељу’: ‘Та није ли доста жалости, браћо’ — обраћао се он Илирцима у Сербском народном листу 1842, 118 —, што нам ви братском руком та мила чеда наша србска небратски у римско одело облачите, те ји у њему једва познати можемо? Зашто да ји јошт и покрштавате или боље рећи римска им имена издевате и уместо српскиј илирскима називате.’ ” (Наведено: Марко Малетин, Теодор Павловић, Гласник Историског друштва у Новом Саду, 1936, стр. 293). Још је једна песма Јована Стерије Поповића похрваћена. То је песма: “Устај, устај Србине...” Она се налази у Стеријиним “Родољупцима”. Мало затим је објављује Андрија Бастајић у Загребу с почетним стиховима: “Устај, устај, Хрвате!” “Као такву је и Вјекослав Клаић касније уноси у свој зборник хорских композиција” (Стана ЂурићКлајн у “Политици” од 1 маја 1958). Па ни та песма није једина “патворина” Вјекослава Клаића, иначе хрватског историка. Хрватски писац из Далмације Илд Богданов тврди да је “Вјекослав Клаић у ‘Хрватској пјесмарици’, узео број пјесама којима су ауктори Змај, Радичевић и други” (Илд Богданов, Спор између Срба и Хрвата, у Задру 1895). Толико сам ја могао ових ствари досад скупити у туђини. III Споменули смо већ да су Хрвати “патворено” били издали и дело “Искрице” од Николе Томазеа. То је дело Томазео био написао у неколико језика, па и на нашем. О свему томе даје подробне податке заслужни српско-далматински јавни радник Данило Петрановић у предговору “Искрица” издатих од Српске књижевне задруге 1898 у редакцији самог Петрановића. Он каже да је један рукопис Томазеових илирских Искрица курзирао по Далмацији 1843 године. Један препис је допро и до Ивана Кукуљевића-Сакцинског. Овај га је одмах дао у штампу, али знатно измењена према првобитној редакцији Томазеа. Овоме је послао један отисак пре штампања, а Томазео је одговорио 6 маја 1844: “Не треба да се ниским другим него сам собом тужим, што су рукопису ономе који је Вама послат многи начини говорења наметнути, знамења моја иштећена, и оно нешто складања које ја мојим ријечима дајем.” Био је сав изненађен како је његово дело унакажено. 30 јуна шаље свој исправљен текст овим речима: “Послао сам Вам књижицу исправљену, како ја желим да ју отаџбина наша штије” (ова последња реч значи: чита). Али је цензура бечка забранила појаву књиге. Но ипак су се неки примерци сачували. 7 фебруара 1846 пише Томазео Кукуљевићу: “Онај који Вам је први пут послао дјелце моје, с безобзирним дрзновањем промијенио је ријечи, складања и мисли покварио, без да разумијева којипут ни што сам ја рекао, ни што је он сам хтио рећи. Молим Вас да ову срамоту већ избришете од имена мога и од књижевства нашега...” Жеља је Томазеа била да се Искрице објаве у Београду. Он је писао 123   

Кукуљевнћу из Фиренце 1 априла 1845: “Молим Вас да у Србији печатане буду, каконо сам послао вамикар, Искрице моје.” Место тога појавише се у Задру његове Искрице као “друго издање, прегледано и понаправљено од истога књиготворца”. То је издање било такво да су га се одрицали и Томазео и Кукуљевић. Тек после се појавило још једно издање у Загребу, где није више сметала бечка цензура (пошто су Беч Хрвати одбранили од Бечлија). То је треће издање, у редакцији и са предговором неког Милчетића. Он каже у предговору да је “назив ‘илирски’ (другог издања), који данас нема смисла,... и који употребљава мјесто назива ‘југословенски’ из првог издања замијењен називом ‘хрватски’ чему, мислимо, и с разлога што је ово издање намијењено најширем кругу читатељства, не може бити ни с које стране оправдана и темељита приговора”!!! Чуди се томе и Петрановић и каже да би онда и он могао са још више “темеља и оправдања” заменити изразе илирски и југословенски са “српски”. Али он то не чини. Онда би се у свакој књизи намењеној Хрватима заменио израз “српски”, “југословенски” итд. са “хрватски”. Они то заиста и чине у небројено случајева, а ми не треба да чинимо!

124   

ПАТОЛОШКИ ПРИМЕРИ САМОУЗДИЗАЊА Кад би се изнеле све похвале које су Хрвати о себи изразили, похвале које немају реалну основу већ потврђују само њима урођену мегаломанску црту, могли би се написати читави томови, хиљаде и хиљаде страна. Нама нису ни доступна сва та хрватска дела, а нити бисмо имали где да их сва искористимо. Само примера ради, и потпуности излагања ради, а у циљу илустровања те дубоко укорењене хрватске карактерне црте, навешћемо из доступачних књига неколико примера. Ми се ограничујемо само на књиге, и то на књиге које имају научне претензије, на озбиљне књиге како се то каже. Кад би се из разних пропагандних списа сакупљали ови подаци, или чак из новина, краја им не би било. Напослетку, сваки народ глорификује себе у пригодним публикацијама, разним патриотским манифестацијама, у новинама итд. То се не узима озбиљно, то је апел на масу у даном, сасвим одређеном тренутку. Али научна дела мора да су лишена тога, и сва дела која желе да се озбиљно третирају. Дела која нису упућена срцу већ разуму. Код Хрвата је све то измешано, као што ће показати примери случајно сакупљени. Избегавали смо да преносимо нешто из романтичарских књига које су се јављале у прошлом веку, нарочито средином прошлог века. Већина је књига из нашег доба, које је морало отрезнити сваког занешењака не само код Хрвата, али првенствено код Хрвата. Чак и Ритера цитирамо зато што га је Клаић 1914 репродуковао. Овде се износе само фалсификати извршени пре Другог светског рата, и нешто мало после њега. Фалсификати за време овога рата и живота монструозне “НДХ” нису нам познати. Мора да се налазе хиљаде примера. Углавном ћемо пустити хрватске писце да сами говоре. Разјашњења и коментаре ћемо давати само тамо где су неопходни, где се може претпоставити да просечан читалац неће извесне особености запазити. У свим другим случајевима нека хрватски писац говори директно српском читаоцу као што говори и хрватском. Нека Срби непосредно виде на чему Хрвати базирају своју славу. Разуме се, уколико можемо наћи да неки Хрват даје хрватским писцима коментар и осуђује њихову мегаломанију, да ћемо у првом реду њега цитирати. Тиме се није отступило од начела да Хрват непосредно говори. I Прво ћемо навести шта пише у једној књизи изашлој у Загребу 1904 др Иван Ружић (1). Саму књигу немамо, али је она побудила била велику пажњу да нико мањи него Ватрослав Јагић пише о њој приказ у водећој ревији света за Славистику, у своме Архиву (2). Овде ћемо пренети

125   

текстуелно речи Јагићеве, који је такође Хрват; из њих ће се видети шта тврди др Ружић. Јагић пише: “Ја нерадо говорим о овом делцу. Његова садржина допире далеко у прошлост Словенства и покушава да докаже ове тезе на основу апарата цитата који изгледа сасвим учен а у ствари је некритички састављен: 1) Хрватска са суседним земљама.. била је прадомовина Словена. 2) “Венеди” који су у раном средњем веку спомињани као становници Северо-источне Европе потичу сви од предхришћанских јадранских Венета, који су, разуме се, били Словени, тј. Хрвати. 3) Насељавање Балканског полуострва од стране Хрвата, које се десило у VI и VII веку у ствари се односи на Хрвате, они су матица свих Словена; оснивалац прве бугарске владарске династије био је такође Хрват (саму династију писац означава као Хрватовићи, стр. 26). 4) Срба у то старо време као посебног племена уопште није било: византиски цар је са “серви” хтео да означи само ратне заробљенике царства. И то све мисли писац да је доказао. Даље је изнета претпоставка да се и старословенски језик испочетка звао “хрватски”; после су странци, а по њима и домаћи “погрешно и неправилно” овај језик назвали “старословенски”. Пошто су многи страни, а нарочито домаћи истраживачи у питањима која он претреса дошли до других резултата, то је писац морао и према њима да покаже свој став; он им пребацује час политичку тенденцију, час недостатак оштроумности... Права истина је очигледно само оно што он верује и учи... У свом патриотском жару писац је ипак једно превидео. Ко је, поводећи се за његовим излагањима, могао да поверује на сјајну прошлост Хрвата, морао би се и невољно питати, како је дошло до тога, да је од те старе славе, од некадашње моћи и пространства, тако мало остало у току векова?” И Јагић сад наводи низ доказа површности и тенденциозности писца, иако “не треба доказа да је све то лажна слика.” II У монографији Вјекослава Клаића “Живот и Дјела Павла Ритера Витезовића” (3) стоји на стр. 78 ово: “Особито га је пак (Ритера) развеселило, кад је хрватска војска на само Петрово (29 јуна) одржала одсудну побједу над Турцима између Зринског поља и града Новога на Уни.” Ту је било “неких 600 Хрвата под грофом Петром Драшковићем”, а Турака је било 12 хиљада. На једног Хрвата 20 Турака! Па ипак “гроф Драшковић нахрупи на њих и натјера их у бијег према Уни. На бијегу је много Турака пало од кршћанског мача, много их се утопило у Уни, а бројни су допанули ропства, тако да их је у свему изгинуло до 7000...” У овој басни има интересантних тврђења. Хрватска војска се борила против Турака, а нити је било те хрватске војске нити државе. Можда су били Крајишници, али онда у већини Срби. Па били Срби или Хрвати, никад у том бројном односу не би могли победити Турке. Њих 600 “Хрвата” бацају ван строја 7000 Турака, односно “до 7000”. А признаје 126   

писац да су “изгинули” и сви заробљени Турци. Како? Да се нису борили као заробљеници или су били масакрирани? (Догађај се односи на г. 1689). У историји Хрвата од Шишића у Народној енциклопедији СХС нема ни помена о том догађају. III Затим ћемо цитирати неколико ставова из књиге Хрватима најомиљенијег писца д-ра Ива Пилара, који је писао под псеудонимом фон Сидланд. У хрватском преводу његовог немачког оргинала (4) налазе се и ове тврдње. Стр. 41: “Треба стога Хрватима признати да су хисторијски народ и да је хрватска државна мисао најстарија у Аустроугарској монархији.” Стр. 279: “Нешто слично није могло успјети у Хрватској напросто из разлога што је у Хрватској за аутономијом стајао најстарији народ међу народима Монархије.” Сидланд, стр.277. Битка на Мохачу 1526: “Свакако се не смије изгубити из вида да је на турској страни, као обично, битка била одлучена по јањичарима, који се управо тада састојаху претежном већином од Босанаца, тј. потурчених хрватских богумила, који бијаху прешли на Ислам добрим диелом и поради насилне угарско-католичке политике”. Стр. 192: “Хрватски се језик ту опет не спомиње (код Миклошића и осталих великих слависта). А ја мислим да је тај најстарији славенски државотворни народ заиста заслужио да се бар спомене.” Стр. 315: “Сасвим је другачија слика Хрвата. Изпрва су они много већи народ, који из свог народног средишта на сјеверозападу Балканског полуотока насељује земљу све до Скадарског језера и србске Мораве и влада над затеченим прастановницима као господујућа каста, као крвна аристократија... Узпркос великој војничкој снази и војничким врлинама не бијаху Хрвати никад нападачи и ограничаваху се увиек само на одбрану. Они се уједињују у већу државу не да би освајали него да би се бранили. То је провео Томислав, побједник над Мађарима и Бугарима. Али нападачи не бијаху Хрвати никада. Ту им своједочбу дају изричито стари љетописци и повијест нам потврђује да Хрвати нису никада ишли за освајањем...” IV Никола Андрић пише у великој, репрезентативној колекцији о појединим земљама Аустро-Угарске монархије, која је излазила по жељи и о трошку престолонаследника, и где се пазило на сваку реч између осталога и ово о Хрватској (5): “Све јаче идеје и све јачи импулси духовног живота Јужних Словена већ вековима настају на подручју хрватског народа: сјајна делатност далматинско-дубровачких патриција и песника, као и обимна настојања загребачких “Илира” у XIX веку. Па и понос хрватско-српске традиционалне књижевности, њихова народна поезија, прво је у далматинској књижевности била забележена; хрватски 127   

свештеник Андрија Качић-Миошић пропутовао је Босну и Далмацију да би проучавао народне песме. Резултат тих студија беху песме састављене у стилу народних песама, чија је садржина узета из хрватске и српске историје. Његовом импулсу треба углавном захвалити за доцнију важну историску делатност Вука Стефановића Караџића који потиче из Србије. Словенска (управо грчка) литургија дошла је овамо преко Ћирила и Методија из Северне Паноније. Литургиске књиге су Хрвати током времена изменили саобразно католичком црквеном учењу, при чему се постепено развила глаголитска азбука, ћошкаста глаголица за разлику од округле тзв. бугарске глаголице. Врло рано дође са бугарског Истока још и ћирилко писмо које се код Хрвата одржа до XVII века поред глаголице у форми босанске буквице. Од тада поче латинско писмо да узима премоћ...” Овде није потребан коментар; читалац сам види да је све хрватско, од Дубровачке књижевности, преко народних песама па до ћирилице. По Андрићу, Хрвати имају три писма, Срби ниједно (уколико га имају, то је бугарско!!). Преко оваквих радова требало је да странци добивају податке о Србима и Хрватима; срећом, наука је таква мишљења потпуно игнорисала. Немци су сами стварали закључке на основу података које им нису Хрвати сервирали. V У историји Сењских ускока коју је издала Матица хрватска 1936 (6) неки Баре Попарић, познат по многим књигама и признат код Хрвата, писао је у почетку књиге: “У повијести ниједног културног града на бијелом свијету не налазимо страница, које би биле налик на странице повијести најстаријег хрватског града, које се баве тзв. Сењским ускоцима”. Дакле, ниједан град целога света нема нешто ни налик с чим би се у историји подичио што има град Сењ у хрватском Приморју!!! VI Сад неколико навода из једне много доцније књиге изашле у Краљевини Југославији мало пред последњи рат, за време Шубашићеве “Бановине Хрватске”, под насловом “Лички Грудобран. Споменица поводом 250 годишњице изгона Турака из Лике”. Не би књига имала стида да су је издали усташе годину дана после. Срби се називају власима, грчко-источњацима, балканским дивљацима итд. Та књига, уређена од проф. Божа Каталинића (7) у ствари је збир чланака разних писаца, али све исте политичко-националне идеологије. Само ће се два-три овде цитирати. Прво др Фран Бинички који на страни 17 исте књиге сасвим озбиљно тврди како је хрватски народ све недаће преброђавао јер “је хрватски народ попут стоглава дива”. Није он само див, већ стоглави див. На стр. 19 пише тај исти научник: “Провидност је намјенила Хрватској величајни задатак да буде предзиђе кршћансгва, да брани 128   

кршћанску просвјету од разних облика източног дивљаштва, и као мајка небројених јунака и мученика показује размаженом Западу примјере кршћанских врлина”. Заиста, ниједан народ света није показао такве примјере кршћанских врлина као Хрвати, нарочито годину дана после изласка из штампе ове књиге. На следећој страни пише тај исти доктор: “Данас има на свијету око шест милијуна Хрвата иако би нас неки радо преполовити. Од тога једна петина муслимана. То су потомци старих наших “Турака”... за које рече отац домовине др. Анте Старчевић да су најчишћа хрватска крв. Они нису одговорни за злодјела што су их починили заведени њихови пређи... Док браћа муслимани упиру очи у наш бијели Загреб, и раде о срећи заједничке мајке Хрватске, нитко нам ближи од њих. А тко и данас хоће да Хрвати буду мањи од макова зрна, није нам брат па нам га родила и рођена мајка. С таквима треба радити као што је радио онај који је у Мушалуку, тамо на осами, на Дрљачи 1700 године подигао лијепу задужбину, да нас сјећа његове завјетне мисли”. Да је ово очигледна претња Србима, видеће свако. Ја не знам ништа о тој “задужбини”, али би добро било да онај ко и зна то и објасни. Даљи један писац Грго Пејановић (све сама “хрватска” презимена!!) пише на стр. 81: “Граничарство Хрватске између Истока и Запада, Западне Еуропе и Бизанта, Католичанства и Православља, културе и сировог, дивљег Балкана, учинило је Хрватску тешком постајом, на којој су могли издржати свјесни, пожртвовани, борбени и несавитљиви духови.” Уредник збирке, сам проф. Божо Каталинић хвали се на страни 66 да су њихови прадједови “извојевали побједу у најзнатнијим бојевима гласовитог Тридесетогодишњег рата”. Па онда узноси борбе Хрвата под Радецким, Јелачићем итд. да ово каже за Први светски рат: “Неће повијест заборавити јуначких дјела тзв. Вражје дивизије генерала Липошћака у свјетском рату, у којој бејаху већином наше чете”. Онда се хвали о борбама Хрвата на Сочи под “својим вођом, генералом Боројевићем.” “Такве врлине истиче с поносом сваки наоод у својој повјести, на ће то учинити и чине и Хрвати, премда су дједови наши баш с тих дјела навукли на се мржњу народа немачкога и талијанскога!” VII На страни 83 пише опет Грго Пејановић о Шими Старчевићу, једном од предака Антиних. Он је био католички поп и сад пустимо Гргу: “1809 долази у Госпић за капелана. Било је доба кад су Французи окупирали Хрватску и Далмацију све до Дубровника и Боке. Генерал Мармон покуша оскрвнути светост госпићске жупне цркве са својим четама, али млади свећеник и јунак испрси се на вратима цркве и кликне “Стој Мармоне”. Храброст и отвореност овог неустрашивог свећеника задивила је овог објесног Мармона и повукао се је.” Писац не каже само колико се Мармон тресао од страха! 129   

Овоме попу Шими дадосмо засебну рубрику, јер о њему имамо још података, и то из једне руске књиге. Руски научник Березин у свом опису Хрватске, Славоније и Далмације, изашлом 1879 (8) пише: “Каноник Симеон Старчевић трудио се у својим ученим делима доказати непостојаност владајућег мишљеља о племенској разлици међу Јужним Словенима. Такве разлике по његовом мишљењу нема и не може бити, као што нема ни Срба, ни Бугара, ни Словенаца, већ сва та племена сачињавају један исти хрватски народ. Сами Руси, по речима Старчевића, претстављају смесу Пољака и Хрвата”. VIII Један од најпознатијих хрватских емигрантских писаца, Влахо А. Раић, иначе новинар из Сплита, издао је више књига у емиграцији. У једној, изашлој у Аргентини 1953 (9) он пише на стр. 21: “И ево, ова и оваква Хрватска, миленијска државноправна и културна стварност, чест хеленско-римске културе, повезана стољећима са духом и мишљу Запада, нашла се по први пут у свом животу подређена Србији, духовном изданку петстогодишње фанарско-турске реторте. Колике ли жалости и колика јада и са гледишта опће, еуропске културе!... А тај изданак, видивши да Хрватска високо стрши морално, културно и духом над Србијом, латио се свих приступачних му средстава да би бољег и вриједнијег од себе спутао, сатро, онемогућио му живот достојан слободна човјека и миленијског народа...” Стр. 100: “ Били су заборавили (Маџари) да је Хрватска у самоодбрани силно јака и да је у њеној миленијској повијести још нитко није сатро, па ни у оних 150 година док се турски реп вијао над будимском тврђавом.” Стр. 129: “Нема ни једног примјера у борби за народно ослобођење и државну самосталност, који би се могао мјерити са жртвама и напорима, које је дало хрватско сељаштво у раздобљу од 1918 до наших дана. Наше је село доиста непресушни врутак народне енергије и носиоц тисућљетне дједовске баштине.” Стр. 311: “Један од најстаријих европских народа, који је већ у деветом стољећу имао своју државу и владаре своје крви, народ са великом снагом културна стварања и културне асимилације, народ јуначки и у својој сржи племенит...” “Неколико столећа трајале су борбе на хрватској земљи, изгинуло је на стотине тисућа хрватског племства и сељаштва, разбијена је етничка цјеловитост Хрватске и на опустјела огњишта домородаца Турчин је довео нанос (Србе). Ништа страховитијег није доживио ниједан други народ; једино је потпуна народна пропаст могла бити страшнија...” “Једино је Хрватска била способна да прими и кроз своју народну реторту асимилира изражаје трију великих култура: средњоеуропске, медитеранске и исламско-арапске. На живој и увијек цвјетајућој подлози тих културних манифестација развијао се хрватски човјек и израдио своју самосталност. Свака чест Хрватске: Загорје, Подравина, Истра, Приморје, Далмација, Отоци, Лика, Босна, Херцеговина, Славонија, Барања има своје значајке, које заједно дају 130   

сликовиту и снажну нашу расу, стваралачку и борбену, мирољубиву и слободарску...” Позната је сплитска попијевка: “Ча је пуста Лондра контра Сплиту граду?”, другим речима: Шта је Лондон према Сплиту? Увек се то, више у шали, пребацује Сплићанима, па се и они често смеју том претеривању. Али га је Влахо Раић узео озбиљно. У једној другој својој књизи, изашлој такође у Аргентини 1953 (10) пише на стр. 61; “... Сплит је Сплит, и док Лондра може странцу показати као свој најважнији архитектонски споменик “Лондонску кулу”, дотле Сплит има Диоклецијанову палачу, 900 година прије подигнуту него се Вилим освајач искрцао у Енглеској. Диоклецијан је ходао у позлаћеним сандалама, одјевао се хаљинама од најфиније тканине и свиле, а Вилим освајач је обувао опанке и није знао за свилу... И много тога би се могло још навести што Сплит, с повјесног и умјетничког гледишта, уздиже високо изнад Лондона и његове куле... Није без основа сплитска попијевка “Ча је пуста Лондра према Сплиту граду”. IX Један хрватски свештеник прогласио је реч “поп” искључиво хрватском, коју нема ниједан други народ. Разумљиво је да су онда и све земље хрватске у којима се ова реч употребљава. Ова тврдња која је на граници патологије и комике налази се у књизи “Лички Грудобран” изашлој у Загребу за време “Бановине Хрватске” 1940 године (7). На страни 22 неки поп Стипе Вучетић, говорећи о познатом прозелити попу Марку Месићу, пише и ово: “Хрватску ријеч поп саставио је наш народни гениј на темељу науке Кристове о пастиру и овцама, и то је саставио ову кратицу из почетних слова “пастир оваца правих”. Латинска ријеч попа — нема никакова савеза с нашом хрватском. Кад би ју имао, тада би ју имали и други народи, а немају је!” Дакле, молим: ријеч “Поп” је хрватска, искључиво хрватска, састављена од кратица итд. Нико је нема него Хрвати. Ни Руси, ни Бугари, ни Срби. Ако је употребљавају, то је знак хрватства. И тамо живе Хрвати. Сва презимена Попов, Поповић итд., све је то хрватско!! Та реч коју је, по хрватском попу Вучетићу, саставио “хрватски народни гениј” (а ко ће други?) у ствари је грчка. Тамо зову попа отац, а то је папас, жену му зову пападиа. Тако су у Турској звали сваког православног свештеника. Највећи слависта света проф. Франц Миклошич, писао је 1876 у једној расправи о хришћанској терминологији у словенским језицима и о употреби речи поп: Он је означује као старословенску и обележава са тврдим јер. Онда новолатинска такође поп, “На истоку без погрдног споредног значења (11, стр. 13). И Бугари кажу поп, Срби поп и попа, Малоруси поп, Руси поп, итд. Позната је и у чешком језику такође у форми поп у пољском “Доцније само за свештенике грчке цркве”. Из 131   

словенских језика, тврди Миклошић, прешла је у маџарски (пап), пруски (папс), естонски (папп) итд. Сви Словени имају ту реч, а православни Словени скоро искључиво, а поп Вучетић је види само код Хрвата. Сем ако све те Словене сматра Хрватима? Говорећи о српском Средњем веку каже проф. Јиречек у својој Историји Срба (12, III, стр. 79): “Ожењени световни духовник ретко се звао свештеник (јереус), обично поп (папас), а његова жена попадија. У једном средњевековном српском споменику налазе се ови ставови дати у форми питања и одговора: Којим чловеци вас мир стојит? — Одговор: Попом, и ратарем, и војником. Поп молит Бога за вас мир, а ратар храни и попа и војника, а војник бранит и попа и ратара. Теми трими чловеци вас мир стоји. (На тој тројици стоји цео свет.) Хрватски филолог Иван Броз писао је у својој студији “Хрватски језик” (књига под 13, стр. 107): “Ријеч поп, право рећи, грчка је ријеч папас, духовник нижег реда, али међу панонске Словјене, а по њима и међу нас није дошла управо из грчкога, него истом преко старога њемачкога језика, у којем је гласила фафо.” Дакле, грчка реч, преузета код Хрвата од Немаца, не само да је оригинална хрватска већ је нема ниједан други народ на свету!!

132   

ЛИТЕРАТУРА Одељка: Патолошки примери самоуздизања. 1) Доктор Иван Ружић, Стара и нова постојбина Хрвата, Одломци из хрватске правне повијести, Загреб 1903 (лат.). 2) Vatroslav Jagic im Archiv fuer slavische Philologie Jahrgang 1904. S. 312. 3) Вјекослав Клаић, Живот и дјела Павла Риттера Витезовића (1652—1713). (латиница). 4) L. v. Suedland, Јужнословенско питање. Приказ цјелокупног питања. Загреб 1943. Матица Хрватска (латиница). 5) Nikola Andric, Ergaenzung zur croatischen Literaturgeschichte. Die oesterreichisch-ungarische Monarhie im Wort und Bild. XI Band: Croatien und Slavonien. Wien 1902. 6) Баре Попарић, Повијест Сењских Ускока. Загреб 1936 Матица Хрватска (латиница). 7) Проф. Божо Каталинић, Лика и Личани, Збирка: Лички Грудобран. Споменица поводом 250 годишњице изгона Турака из Лике. Загреб 1940. Уредио Никола Матијевић (лат). 8) Л. В. Березин, Хораватија, Славонија, Далмација (на руском). Санкт-Петерсбург 1879. 9) Влахо А. Раић, Хрватска и Србија. Буенос Аирес, 1953. (Латиница). 10) Влахо А. Раић, Животни проблем Хрватског народа. Буенос Аирес 1953 (латиница). 11) Franz Miklosich, Die christliche Terminologie der slavischen Sprachen. Denkschriften der kais. Akademie der Wissenschaften. Phil.— Hist. Classe, XXIV Band, 1876. 12) Константин Јиречек, Историја Срба. Превео и допунио Јован Радонић. III свеска, 1923. 13) Иван Броз, Цртице из Хрватске књижевности. Св. I Загреб 1886. Матица Хрватска (латиница).

133   

ДОДАТАК О МЕХМЕДУ СОКОЛОВИЋУ И СРПСКОМ ЈЕЗИКУ НА ТУРСКОМ ДВОРУ Док се ова књига јако дуго налазила у штампи, накупило се још много материјала о српству Мехмед-паше Соколовића и о српском језику на султановом Серају. He можемо пропустити а да само један мали део тога овде не саопштимо. I Познати аустриски писац Теодор фон Сосноски, који је стихијски мрзео Србе и њих сматрао упропаститељима њему толико миле Аустрије, писао је у једној књизи изашлој баш у почетку аустриског напада на Србију (1) да су Срби 1459 изгубили самосталност Пећске патријаршије. А затим вели дословно: “Један век доцније васпостави је поново велики везир Мехмед Соколовић, који је по својој народности био Србин (der seiner Nationalitaet ein Serbe war) и постави свога брата Макарија на патријаршески трон.” У познатој енглеској Историји Србије од Харолда Темперлиа, професора Модерне историје на Универзитету у Кембриџу, изашлој 1917 (2) говори се на страни 117 о “српском отпаднику великом везиру Мехмеду Соколовићу”, на страни 113 о “помуслимањеним Србима” итд. ( стр. 117: the Serbian apostate Grand Vizier Mehemet Sokolovitch). II Турски научник A. Кафероглу први je упозорио на речник који се налази у Светој Софији у Цариграду, кога је такође нашао и описао Тодор Маневић 1958, о чему смо саопштили на страни 12 ове књиге. После смо нашли и студију овог цариградског професора у Интернационалној ревији за балканске студије за 1936 (3). Његов опис се углавном слаже са описом Маневића, па га нећемо понављати. Али ћемо изнети шта он говори о српском језику за време турске владавине, јер то говори сам странац, један Турчин, коме се не може спорити објективност. “... Султан Мухамед II, који је имао изванредан таленат за учење страних језика није могао пропустити а да не научи језик једног народа чија је територија тек присаједињена била његовом великом Царству. Више од тога: од владавине Бајазита (1389-1402) српски језик је почео био узимати карактер језика двора и дипломатије а достигао је висок ранг под Мухамедом II који је званичне акте писао како на грчком тако и на српском језику: ферман послат Петру Ароку, молдавском војводи 1456 претставља пример тога...” И писац наводи цео тај ферман на старом српском језику, свакако ћирилицом, који се минимално разликује од данашњег српског језика. Taј је ферман Кафероглу пренео из студије руског професора Кримског (4). Одатле он цитира и Пољака Стриковског који на пољском језику (цео текст је ту) каже да је 1574, кад се налазио у Цариграду, чуо како се турске победе славе на језику “којега зовемо српским”. 134   

Мало пред тим каже Кафероглу: “За време дуге доминације Турског царства на Балканском полуострву грчки и српски језик су више фаворизирани него други језици”. У аднотацији пише: “Налазе cе и други рукописи који доказују де српски и грчки језик играху значајну улогу у тој епоси.” (Мисли на XV век и после).

ЛИТЕРАТУРА 1) Theodor von Sosnosky, Die Balkanpolitik Oesterreich-Ungarn seit 1886. Band II. Stuttgart, 1914. 2) Harold W. V. Temperley, History of Serbia, London 1917. 3) A. Caferoglu, Note sur un manuscript en langue serbe de la bibliotheque d’ Ayasofya. — Revue Internationale des Etudes balkaniques. Beograd 1936. P. 185—190. 4) A. Кримски, Историја Турцији и јејо Литератури. Москва 1916. т. 1,235. Материјали дља историји взајамних отношенији Расији, Пољши, Валахији и Турцији в XIV—XVII вв. Сабраније В. А. Уљаницким. Москва 1887. Чтенија в обшч. Ист. и Древн. Стр. 88. № 81.

135   

ПОГОВОР Штампање ове књиге се протегло сувише, далеко иза предвиђеног термина: Било је више узрока томе, али најважнији тај, што је штампарија, иначе ограничених могућности, морала да у међувремену спреми и објави три дела од истог писца (сем других), и то: Видовданске Беседе 1958, Србија или Југославија II, и Кривошиски Устанак. Њима се морала дати временска предност, јер су била везана за рок. А материјал је бујао. У почетку га је већ било доста, а током штампања наилазио је нови (сваки писац налази увек нове доказе своје тезе, па, ако има могућности, он их умеће у дела која још нису добила завршни облик). Унапред је било предвиђено да књига не сме прећи десет табака: ту норму није било могуће одржати ако се желело публиковати сав материјал. Морала се извршити рестрикција, али не појединих одељака књиге, већ књиге као целине. То значи да су морали отпасти поједини делови у пуном опсегу, да је књига морала бити садржајно докрајчена пре предвиђеног свршетка, да су морала бити изостављени читава поглавља, не крњећи документацију у објављеним одељцима. Тако је изостављен материјал који се односи на фалсификате хрватске историје, на њена тенденциозна и ненаучна тумачења, на фалзификате у њиховим друштвеним наукама уопште итсл. Тај је материјал остављен за засебну књигу, кад би Бог дао да се изда. Но ни тиме не би био исцрпљен сав материјал колекције чију трећу свеску ова књига сачињава. Испочетка су биле предвиђене три свеске, сад их има у пројекту још двапут толико. Материјал је скоро сав сакупљен, а делимично и обрађен, мада је све слабија нада на реалисање тога пројекта. Предвиђене су још следеће публикације: Откуда заједнички “српско-хрватски језик”?; Односи Срба и Хрвата у прошлости; Држање Срба и држање Хрвата за време последњег рата; После хрватских злочина над Србима; Даљи примери хрватске мегаломаније итд. (поред горе споменуте књиге о фалсификатима). Можда ће материјал да се друкчије групише ако се нађе погодан начин издавања, или да се прилагоди жељама мецене ако га буде (да се прилагоди у наслову, не у извођењу идеја). Највећа је тешкоћа наћи издавача, иако писац не тражи за себе ни паре. А нема наде да ће се ускоро у српској емиграцији стање у овом погледу побољшати. Дај Боже да се варам. На Преображење 1960

Л. М. Костић

136   

НЕКА МИШЉЕЊА О ПРВИМ ДВЕМА КЊИГАМА ОВЕ ЕДИЦИЈЕ. Прве две књиге ове едиције примљене су од српске емигрантске публике не само повољно него са заносом. Овде ће се пренети само понеки ставови из по једне рецензије сваке књиге, али рецензије ауторитативне. Прву књигу је приказао јеромонах Арсеније (сада игуман, раније професор Михаило Тошовић). Приказ је изашао у четири узастопна броја чикашког листа “Српско Јединство”, и то у бројевима за 10, 17 и 24 јуни и 1 јули 1954, под насловом: “У одбрани части и екзистенције Српског народа”. У њему изос. стоји: “Књига је написана са таквим познавањем предмета и, истовремено, са жигосањем српских заблуда и самообмана... да књига ова претставља догаћај у нашој емиграцији, догађај у Српству. За све ово време од рата досад, тешко да се код нас ишта важније догодило... Књига г. Поповића отворила је решавање српске проблематике. Сам др. Поповић решава питање српски, свестрано, достојанствено. Од свих Срба који су досад писали о српским проблемима, он је један од најбољих. У њега се Срби могу поуздати. Нарочито ми Срби ван уже Србије. И ми смо г. Поповићу дубоко захвални, као и СНО у Канади, која је омогућила штампање ове мале, а огромне књижице... Почивајте у миру, ви драги мученици наши. Макар после десет година, али нашао се достојан ваш заступник. Жртва ваша биће по правди оцењена, а убице ваше доћи ће ипак пред праведни суд. Људски и Божији!..... Књига је раздељена у 17 краћих поглавља, и не зна се које је од којег боље и јаче. Г. Поповић зна једном реченицом да каже више него други читавим чланком. Ја сам је готово целу подвукао, и много из ње сазнао, како из прошлости, тако и из најновије садашњости... Писац књиге г. Поповић за мене је непознат... Г. Поповић је већ ставио у изглед другу свеску ове своје књиге. И општи је српски интерес да овај човек што више пише. Г. Поповић ће нас својим радом још много задужити и помоћи праведну српску ствар. Уколико, као емигрант, има материјалне тешкоће, дужност би била да српске организације у Америци отклоне те тешкоће...” Рецензент даје анализу књиге, сваког одељка посебно, и увек истиче поједине мисли пишчеве са заносом. Немогуће је овде више пренети. Другу књигу из ове збирке (Мегаломанија једног малог и нескрупулозног народа) приказало је такође “Српско Јединство” 18 августа 1955, из пера свога уредника Луке Пејовића, који је казао изос.: “Може се сигурно рећи да досада ниједна српска књига, ни у земљи ни у иностранству, није са толико документације и толико доказа бранила српске угрожене територије. Јер се у земљи имало увек обзира

137   

према некој тобожњој браћи, па се ти обзири често и у иностранству продужују. У овој књизи су отпали сви ти обзири, и износи се истина каква је. У томе је ненадмашна вредност ове књиге”. Велику рецензију је дао у чикашкој “Слободи” од 28 септембра 1955 познати књижевник Бранко Машић. Наслов је овакав дао: “Суво злато од књиге”. Она почиње овим ставовима: “У своме не баш кратком животу прочитао сам најразноврснијих књига. Али је било мало оних које би читао нетремице, у једном даху, на душак. Као чаша медовине што се испија на искап. А управо би се на прсте једне руке могле избројати оне које бих читао двапут узастопце. И то са већим интересовањем и заносом. Ето, управо таква је горња књига са мало и сувише дугачким насловом. То је уједно и једина мана. Она је сад пала нама, Србима, на дну понора пропасти у коју смо сами себе увалили, као права небеска мана. У најбеднијем раздобљу наше, већином мучне и крваве али јуначке и славне прошлости, то је као божји благослов с неба. После оног јединог и првог упоришта или знамења српског, Драже Михаиловића, у овом нашем садањем очајном мраку и застрањености, то су одјеци тог знамења. Светли отсеви те борбе и покрета. Али то су уједно — урока ради да метнемо крст на се! — и први срећни гласници наше боље и срећније будућности. Као први оштри зраци сунца слободе што нам се из даљине помаља. Најзад се Виша сила смиловала на нашу голему беду као последицу још веће заблуде наше, па духом истине и правде обасјала нам мозак и срце. Најзад је и нама почела — свитати зора. И све остало је у потпуном стилу са појавом ове књиге. Очито озарене вишим умно-моралним и разумно-праведним надахнућем... Баш као Христос што се родио у највећој сиротињи, на слами, у јаслама штале, да би доцније својом жртвом донео свету спасење путем љубави, правде и истине. Тако Дража Михаиловић из сељачке колибе, у планини, пустоши и дивљини, поред сваке оскудице и закраћивања, буди стари српски дух у свом народу, кога су, у изобиљу и обести, малоумна и себељубива господа српска упропастили за нешто мање од два и по деценија. На тој истој линији јављају се сад одјеци тог обновљеног старог српског духа, четништва или Равногорског покрета. Међу осталим и у виду ове књиге коју пише несрећни избеглица из своје земље, у туђини и сиротињи, без икакве награде и признања народног и државног. Али пише честито, искрено, умно, зналачки и душевно. Као пред самим свевишњим Богом. Попут оних наших старих свештеника пред неокољаним, општим народним олтаром или светилиштем, што нам је још од Св. Саве и кнеза Лазара у аманет остављено. Чак и опрема књиге је скромна, сиротињска. Док се други неважни списи штампају са крупним словима и на најфинијој хартији и у златном тврдом повезу, овај прави кодекс или еванђеље темељних истина целокупног нашег политичко-националног живота последњег времена 138   

или главни узрок нашој данашњој несрећи — штампан је на обичној хартији, броширан. Уопште цела опрема књиге даје утисак неважне књижице, иако је уствари то цела књига или крупно дело од непроцењиве важности за нас. Сачињено мравињим трудом, ретком научном спремом и још ређом бистрином духа. Па нам је све то, без и труна нашег труда или саучествовања, једноставно дато — на поклон. Да би иронија судбине била потпуна, писац овог дела, др. Лаза Костић, крије се под псеудонимом. Свакако не од обести или лажне скромности. Већ од невоље. Јер му је и сувише добро позната народна реч: ко истину гуди њега по прстима бију. И то не само од оних против којих је и просуо ово своје оштро светло истине и правде. Већ нажалост и од неких у чију корист је то и изнео. Док би га они први због тога најрадије каменовали, ови други би се у души само радовали томе. Толико је аустро-латинштина и разгубаност хрватске душе у њој, успела за циглих двадесет година да утрује и расточи претворством, демагогијом и цинизмом подоста српских душа. Али не у корист српску већ само у ону хрватску. И то нажалост већином међу онима горе, на врховима, међу високо школованом господом српском. Књига обухвата 22 поглавља са Додатком, од којих свако за себе чини целину. А све заједно слева се у централни смисао: научно констатовање истине. Или откривање стварног стања ствари у српскохрватским односима последњих година. Са великом ерудицијом или ученошћу, на основи научно документованог или објективно примењеног поступка, а путем снаге свог продорног духа, писац је тај камен-темељац српско-хрватског проблема садашњице осветлио са свих страна. Па извукао одатле досад најтачнију, управо савршену синтезу закључака у томе погледу. Штавише, он иде и даље. На основи тих најправилније изведених закључака или истине, он нас упозорава — по истом том научнологичном принципу предвиђања — шта нас још у будућности чека од оне лудо мегаломанске, патолошки настројене етничке скупине или Хрвата. Шта требамо да радимо и како да се понашамо према њима? Не само сад већ и у најближој нашој будућности! Зар се може више очекивати од једног писца? И то у овако збијеном делу или мајсторском расплету тог нашег национално-политичког гордиског чвора? Поред тога писац није писао своју књигу ни за положај ни за паре ни за славу. Већ по оној узвишеној и дубокој потреби давања себе за целину. Да искупи душу своју и као човек и као Србин. Да утврди истину па с тиме да заувек разоружа највећег савременог душманина српског. Да разагна тмушу великих наслага лажи, подвала и насиља хрватских. Да се већ једном распетљају те невероватне хрватске кучине, у које су се Срби готово беспомоћно заплели. Уосталом то је оно тихо, скромно, безимено и несебељубиво зидање своје сопствене задужбине. Или остављање свом народу и земљи и оног што је највредније у нама на овом и на оном свету: дух правде, истине и слободе. Као што је радило оно мноштво исто таквих тихих, скромних, 139   

безимених и несебељубивих наших народних рапсода или гусларапесника кроз векове. А што је међу нама заправо исковало или створило оне узвишене и силне јунаке-карактере као што су св. Сава, кнез Лазар, Карађорђе, Дража Михаиловић и безброј осталих наших прегалаца и витезова. Све је то могла да изведе само умна глава, бистар, хладан мозак и велико, топло српско срце. Нарочито ми, Крајишници, из Српске Западне Крајине не можемо а да не заблагодаримо Богу што нас је преко дела овог писца, најзад удостојио правим и тачним увидом у суштину истине и правде у оној, свој у нашем зноју и крви окупаној родној груди, под мрачном хрватском сенком кроз векове. После Манојла Грбића и његовог великог историског дела “Карловачко владичанство”, ово је први благ мелем на наше љуте ране. Од косовске пропасти ми пиштимо у непрекидном ропству..... Ниједан Србин из ма којег краја био, који хоће да игра макар и најмању улогу у новом придизању и ослобођењу овако тешко ојађеног српског народа, неће моћи а да се не користи чињеницама или резултатима донешених у овој књизи. Иако се ко можда у појединостима неће слагати са свим што је ту изнесено, ипак, у целини, у квинтесенци ове синтезе, срж је свега што се у том фаталном спору односи на нас. У садањој и будућој борби са Хрватима, без чињеница и истина из ове књиге, неће се више моћи. Другим речима: не само ко не прочита већ и онај ко дубоко не утуви у главу оно главно што је ту изнесено, неће имати права да у том спору изусти ишта у име српског народа. А најмање у име нас Срба, Крајишника, који смо у највећој мери, са стотине хиљада невиних глава платили ту једну од највећих заблуда српских, откад постојимо. Осим деломично у најдаљој прошлости, Срби и Хрвати нису никад били једно. А још мање ће то икада бити.

140   

САДРЖАЈ Страна ПРЕДГОВОР 3 КОГА СУ СВЕ ХРВАТИ ПОКУШАЛИ ДА ПРЕОТМУ ОД СРБА 6 НЕЗГРАПНО ПРИСВАЈАЊЕ ВЕЛИКОГА ВЕЗИРА СОКОЛОВИЋА 10 Српски језик на султановом цариградском двору 10 Питање народности Мехмеда Соколовића 12 Како се означава народност Мехмед-паше Соколовића 14 Које је вере био велики везир Соколовић? 17 Постојбина Мехмеда Соколовића 19 Где је живео Соколовић пре турчења? 21 Поближе о функцији младога Соколовића у цркви 26 Поближе о презимену Соколовића 27 Друге познате личности из братства Соколовића 28 Где има још Соколовића? 30 О крштеном имену доцнијег Мехмеда Соколовића 32 Соколовићева каријера и значај у турском царству 34 На основу чега енглески историчар закључује хрватство Мехмедпаше 36 Највећи румунски историк о Мехмед-паши Соколовићу 38 Опет о српском језику на двору турског султана 40 Амбијент Соколовића према делима белетристике 43 Односи у Соколовићевом крају после његове смрти 44 И други страни научници потврђују српско порекло Мехмед-паше 47 И по трећи пут о српском језику у турској управи и двору 50 Закључак о народности Мехмеда Соколовића 53 Литература 56 СРЕДЊЕВЕКОВНЕ ЗНАМЕНИТЕ ЛИЧНОСТИ КОЈЕ ХРВАТИ ПРИСВАЈАЈУ 59 ПРЕУЗИМАЊЕ СТАРЕ ДУБРОВАЧКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ОД СТРАНЕ ХРВАТА 65 ЈЕДНОСТРАНО ПОХРВАЋЕЊЕ ОСТАЛИХ ЈУЖНОСЛОВЕНСКИХ КЊИЖЕВНОСТИ 75 ПОКУШАЈ ПОХРВАЋЕЊА НИКОЛЕ ТОМАЗЕА 80 ПОХРВАЋЕНИ (АЛИ НЕ ПОТПУНО) СРБИ: ПЕТАР ПРЕРАДОВИЋ И ИВО ВОЈНОВИЋ 82 И СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША ЈЕ — ХРВАТ! 89 ПРИСВАЈАЊЕ НОВИХ ДУБРОВАЧКИХ КЊИЖЕВНИКА ОД СТРАНЕ ХРВАТА 91 ХРВАТСКА ПРИСВАЈАЊА СРПСКИХ НАЈНОВИЈИХ КЊИЖЕВНИКА 97 141   

ПОКУШАЈ КРАЂЕ НИКОЛЕ ТЕСЛЕ ПРИСВАЈАЊЕ ВОЈНИХ ЛИЦА ИЗБАЦИВАЊЕ И МЕЊАЊЕ СРПСКИХ ОБЕЛЕЖЈА У ШТАМПАНИМ ДЕЛИМА ПРИСВАЈАЊЕ СРПСКИХ НАРОДНИХ ПЕСАМА ДАЉИ ПРИМЕРИ КЊИЖЕВНИХ ФАЛСИФИКАТА ПАТОЛОШКИ ПРИМЕРИ САМОУЗДИЗАЊА Додатак о Мехмеду Соколовићу и српском језику на турском двору Поговор Нека мишљења о првим двема књигама ове едиције

142   

103 110 113 116 121 125 134 136 137

ШТАМПАРСКЕ ОМАШКЕ У књизи се поткрало неколико, незнатних, штампарских грешака одн. пропуста. Међу оне на које би читаоцима требало скренути пажњу дошле би ове: На 12 страни, у првом ставу, изостављено је да је писмо Беглер-бега Соколовића пронашао и саопштио историк Алекса Ивић (Јагић је био само уредник часописа, у коме је податак објављен). На 23 страни, прва два реда су истоветна; један од њих треба да отпадне. На 25 страни, 12 ред одоздо је сувишан и ту је погрешно ушао на место другог текста који гласи: “само у манастирима него и у парохиским црквама. Али то ....” На 26 страни, 18 ред-одозго, погрешно стоји “лиетургија”; грчки се каже “леитургиа” (дифтонг “еи”). На 29 страни, 5 ред одоздо, стоји “нобле”, а треба “нобл”. На 31 страни, 6 ред одоздо, стоји “оудимски”, а треба “будимски”. На 64 страни примедба на дну (фуснота) је продужење примедбе са претходне стране. На 95 страни, иза римског броја I, недостаје други ред који гласи. “Дубровника (Цавтата), сматрао се Србином. Хрвати га ипак”.

143   

СПИСАК ЗАСЕБНИХ ПУБЛИКАЦИЈА ИСТОГ ПИСЦА ИЗАШЛИХ У ЕМИГРАЦИЈИ (ПОСЛЕ 1950) Поред више од 1200 чланака по емигрантским новинама, и неколино десетина чланака и студија по календарима и часописима Срба у расељењу, писац ове књиге, проф. Лазо М. Костић, публиковао је досад у емиграцији ова засебна дела (док бар исти толики број дела, мање-више спремних за штампу, леже у рукопису): 1) ИЗ ЊЕГОШЕВИХ ДЕЛА. Анализе и интерпретације. (Поводом Стогодишњице песникове смрти). Чикаго 1952. Издање Паландачића. Стр. 220. 2) ПРАВНИ ИНСТИТУТИ У ЊЕГОШЕВИМ ПЕСМАМА. Издање библиотеке “СРПСКА МИСАО”, Мелбурн, Аустралија. 1958. Стр. 160. 3) ПРИМЕРИ ХИЉАДУГОДИШЊЕ КУЛТУРЕ ХРВАТА. I књ. Подвизи Хрвата у 17 веку. (Тридесетогодишњи рат). Чикаго 1953. Издање СНО у Америци. Стр. 61. 4) Исто. II књ. Подвизи Хрвата у 18 веку. (Шлески ратови и Седмогодишњи рат). Чикаго 1955. Издање СНО у Америци. Стр. 45. 5) Исто III књ. Подвизи Хрвата у 19 веку. (Четрдесетосма). Хамилтон 1956. Издање СНО у Канади. Стр. 104. 6) Исто IV књ. Подвизи Хрвата кроз векове. Хамилтон 1958. Издање СНО у Канади. Стр. 88. 7) ЧИЈА ЈЕ БОСНА? Мишљење страних научника и политичара о етничкој припадности Босне и Херцеговине. Торонто 1955. Издање часописа “Братство”. Стр. 88. 8) СПОРНИ ПРЕДЕЛИ СРБА И ХРВАТА. Чикаго 1957. Издање Америчког института за балканска питања. Стр. 5р0. 9) СРБИЈА ИЛИ ЈУГОСЛАВИЈА. Политичка студија. Књ. I. Хамилтон 1957. Стр. 160. (Приватно издање). 10) Исто. Књ. II. Хамилтон 1959. Стр. 208. 11) ВИДОВДАНСКЕ БЕСЕДЕ У КАНАДИ И АМЕРИЦИ 1958 ГОДИНЕ. Хамилтон 1958. Издање Канадског Србобрана. Стр. 46. 12) КРИВОШИСКИ УСТАНАК 1869 ГОДИНЕ. Хамилтон 1959. Приватно издање Милоша Ковача. Стр. 56. 13) О ЗАСТАВАМА КОД СРБА. Историска расматрања. Минхен 1960. Издање пишчево. Стр. 100. 14) ЋИРИЛИЦА И СРПСТВО. Културно-политичка студија. Издање Америчког института за балканска питања. Чикаго 1960. (Штампано у Мелбурну, Аустралија). Стр. 260. 15) КОЈИ СУ ГЛАВНИ И ОСНОВНИ СРПСКИ ЗЛОТВОРИ? Српско-хрватски односи последњих година. Торонто 1953. Издање СНО у Канади. (Библиотека “Српска књига”, св. I). Стр. 71.

144   

16) МЕГАЛОМАНИЈА ЈЕДНОГ МАЛОГ И НЕСКРУПУЛ03Н0Г НАРОДА. Српскохрватски односи последњих година. Хамилтон 1955. Издање СНО у Канади. — (Библиотека “Српска књига”, св. II). Стр. 87. (Ове две последње књиге — 15 и 16 — изашле су под псеудонимом Д-р Л. П. (Поповић). 17) ОБМАНЕ И ИЗВРТАЊА КАО ПОДЛОГА НАРОДНОСТИ. Српско-хрватски односи последњих година. Хамилтон 1960. Издање СНО у Канади. (Библиотекз “Српска књига”, св. III). Стр. 152. 18) НАЦИОНАЛНИ СТАВ СРПСКЕ ЕМИГРАЦИЈЕ. “Српски емигрантски списи”, свесна I. Мелбурн, Аустралија, 1959. Стр. 82. Шапирографисано.

РАНИЈА ИЗДАЊА С. Н. ОДБРАНЕ У КАНАДИ 1) КОЈИ СУ ГЛАВНИ И ОСНОВНИ СРПСКИ ЗЛОТВОРИ? Написао д-р Лазо М. Костић (Л. П. Поповић). Библиотека “Српска књига”, св. I. Торонто 1953. 2) МЕГАЛОМАНИЈА ЈЕДНОГ МАЛОГ И НЕСКРУПУЛОЗНОГ НАРОДА. Написао д-р Лазо М. Костић (Л. П. Поповић). Библиотека “Српска књига”, св. II. Хамилтон, 1955. 3) ПРИМЕРИ ХИЉАДУГОДИШЊЕ КУЛТУРЕ ХРВАТА, III књ. Написао д-р Лазо М. Костић. Хамилтон 1956. 4) Исто, IV књ. Написао д-р Лазо М. Костић. Хамилтон 1958. 5) ПОДМОРНИЧАР ПАЈА САЛАШЕВ.. и друге приповетке. Написао Властимир С. Петковић. “Забавна библиотека” Канадског Србобрана, I књ. Хамилтон 1958. 6) ВИДОВДАНСКЕ БЕСЕДЕ у Канади и Америци 1958 године, дра Лазе М. Костића. (Издање Канадског Србобрана). Хамилтон 1958. 7) ГАВРИЛО ПРИЦИП. Борбени пут српске националне револуционарне омладине. Написао Момчило Вуковић-Бирчанин. Хамилтон 1959. (Књиге под бр. 1. 2 и 6 распродане су). ДРУГИ РАДОВИ У ШТАМПАРИЈИ КАНАДСКОГ СРБОБРАНА 1) ЧИЈА ЈЕ БОСНА? Написао д-р Лазо М. Костић. Издање часописа “Братство”, 1955. 2) ПРАВИЛА С. Ц. Ш. Општине “Св о. Николе” у Хамилтону, 1957 године. (Штампано бесплатно). 3) ПРАВИЛА К. С. Сестара у Ниагара Фалсу, 1957 године. (Штампано бесплатно). 4) СРБИЈА ИЛИ ЈУГОСЛАВИЈА, I књ. Написао д-р Лазо М. Костић. Издање пишчево, 1958 године. 5) Исто, II књ. 1959 године.

145   

6) КРИВОШИСКИ УСТАНАК 1869 године. Написао д-р Лазо М. Костић. Приватно издање Милоша Ковача из Ванкувера, Б. К., 1959 године.

146