OBLIGACIONO-Perovic skripta

SKTl

_y

1 1. POJAM OBLIGACIJE Obligacija je pravni odnos izmedu dve određene strane na osnovu koga je jedna strana (poverilacj ovlašćena da zahteva od druge strane (dužnik) određeno davanje, činjenje ili uzdržavanje od nečega što bi inače imala pravo da čini, a druga strana je dužna da to ispuni. Npr. kod posluge knjige pedrnet obligacije nije sama knjiga već davanje, odnosno vraćanje knjige. Obligacija je pravni odnos između poverioca i dužnika. Sa stanovišta poverioca, obligacija je potraživanje (otuda u navedenom primeru posiugodavac je ovlašćen da zahteva vraćanje knjige) a sa stanovišta dužnika obligacija je dug {dužnik ima obavezu da vrati knjigu i time ispuni poveriočevo potraživanje). Treba imati u vidu da u jedtnoj obligaciji potraživanje i dug ne egzistiraju izo.lovano, već su oni u simbiozi i zato su potražrvanje i dug u korelativnom odnosu. O pojmu obligacije postoje razllćita shvatanja ali su sva ona reprodukovanje tradicionalne klasične formule poznate nam još iz rimskog prava. Prema Paulusu, suština obligacije nije da se neka stvar učini našom već da se drugi obaveže prema nama na neko davanje, činjenje ili nečinjenje. Justinijanove Institucije objašnjavaju obligaciju kao pravnu vezu koja . nas obavezuje da nešto. isplatimo. Prema tome, obligacija je pravna veza izmedu dva određena lica od kojih jedno ima pravo a drugo obavezu da nešto učini ili ne učini [dare, facere, non facere). Postoje različita shvatanja o pojmu ove pravne veze: 1. Dualističko polazi od stava da se u obligaciji kriju dva odnosa: primarni, koji se sastoji u ostvarivanju prava poverioca odnosno u izvršenju obaveze dužnika i sekundarni koji se ogleda se u dužnikovoj odgovornosti za ispunjenje obaveze. Po ovom shvatanju i - ostvarivanje prava, odnosno izvršenje obaveze i odgovornost su elementi pojma obligacije.Ovo shvatanje potiče još iz rimskog prava, a zastupljeno je u nemačkoj • * pravnoj teoriji. 2. Monističko polazi od toga da je obligacija jedinstven. pravni odnos između. poverioca i dužnika. Taj pravni odnos je ispunjen pravima poverioca da zahteva od dužnika da nešto preda, učini ili ne učini. odnosno obavezom dužnika da to ispuni.. Odgovornost nije element pojma..obligacije. već. posledica povrede prava.. Drugim rečima, sankcija za neizvršenje obaveze dužnika. Monističko stanovište je prihvatijivije. Obligacija je skup : prava poverioca i obaveza dužnika. Iz. tog odnosa ovlašćeno lice ima pravo na tužbu.za ostvarivanje. svojih. prava.. Dužnik koji nije izvršio svoju obavezu. snosi odgovornost prema poveriocu; ali: to nije nikakav drugi, paralelni odnos u. obligaciji nego imovinska sankcija za neizvršenje iii neuredno izvršenje obaveze dužnika. Ona se svodi na nafcnadu žtete ili drugu^ posledicu neizvršenja obaveze-. I za monističko i za dualističko shvatanje, zajedničkoj'e-da^dbligacija kao pravni odnos obezbeduje poveriocu~određeno subjektivno pravo koje on ostvaruje prema svom dužniku [inter partes), a ne i prema svim lieima (erga omnes) što je karakteristika stvarnJh 1 drugih apsoiutnih prava. Subjektivno pravo poverioca je relativno jer se odnosi samo na dužnika iz određenog obligacionog odnosa. Bilo je međutim i teorijskih pokušaja da se objasni pojam obligacije. Tako je npr. Digijeva teorija socijalnih funkcija negirala postojanje subjektivnog prava dok Salej nije. negirao da je obligacija subjektivno pravo." ali je primat u pojmu obligacrje dao njenom 'preUrrietu, svodeći obligaciju pre.svega na vrednost (za poverioca aJktivnu,/a za dužnika pasivnu vednostS. Bilo je ideja da se obligacija definiše kao odnos između imovina a ne između lica. One su : vodiie apsurdima kao što su npr. ugovori sa sarnim sobom. Svi ovi pokušaji definisanja obligacije nisu imali većeg značaja. Klasićna definicija obligacije je nadživela sve nove ideje, pa je stoga i danas aktueina ZOO ne daje defihiciju obligacije. 2. PRAVNE OSOBINE OBLIGACIJA • ' v Obligacija kao_ imovinsko—pravni odnos - Obligacija j e pravni odnos koji omogućuje povefi'oću da od dužriika zahteva davanje, činjenje iii nečinjenje, koje je praćeno pravnom sankcijom 'za slučaj neispunjenja zahteva. Sankcija se ogleda u. naknadi štete. ili uspostavljanju predašnjeg stanja. Ostvarivanja potraživanja su praćena imovmskim. interesom poverioca. On se izraiava kao određena novčana vrednost koja je najčešće odgovarajuća aii može biti i neodgovarajuća, kao npr. kod afekcione vrednosti iii naknade neimoviriske štete.

2 Subjekti obligacionog odnosa - Subjekti obligacionog odnosa su određena lica. To su poverilac i dužnik, ali ne svaki poverilac niti svakl dužnik, već poverilac i dužnik 12 određenog obligacionog odnosa. Poverioci i duinici mogu bitl i frzička i pravna lica. Poverilac irna pravo da zahteva neko davanje, činjenje ili nečinjenje i zato je on aktivna strana obligaclonog odnosa. Dužnik ima obavezu da ispuni potraživanje poverioca i tako izvrši dugovanu radnju što ga i čini pasivnom stranom obiigacionog odnosa. Kod jednostrano obaveznih ugovora i obligacionih odnosa koji izviru iz prouzrokovanja štete, neosnovanog bogaćenja, nezvanog vršenja tuđih poslova i drugih izvora,i*j%ir±a^«sfranarjedna strana je samo poverilac a druga samo dužnik. Kod dvostrano tretnih ugovora [kupoprodaja; razmena, zakup) oba ugovornika su istovremeno i poverioci i dužnici. Postoj'e obligacije kod kojih poverilačku tj. dužničku stranu čini samo jedno lice, ali postoje i obligacije u kojima poverilacku tj. dužničku stranu čini više lica. Ove druge su zajedničke tj. solidarne obligacije koje mogu biti aktivne ili pasivne, zavisno od toga na čijoj strani ima više subjekata. I kad su strane u obligaciji jedan poverilac i jedan dužriik, kao i kada su strane više poverilaca i više dužnika, oni uvek moraju biti određeni imenom i prezlrnenom. ...,-.'-.. Obiigacioni odnos ima određenu sadržintr - Sadržina obligacionog- odnosa' proiziiazi iz fijehog pojma. Nju čini ovlašćenje poverioca da od dužnika zahteva određeno činjenje, davanje ;:ii|fuzdržavanje od činjenja, odnosno obavezu dužnika da potraživanje poverioca ispuni. ;;Pr€ina tome sadržina obligacije ispunjena je onim što poverilac može zahtevati od dužrnkajjdnosno onim što dužnik treba da ispuni' poveriocu. Sadržina obligacije se naziva i. prestacij'om";. Svaki obligacioni odnos ima svoju sadržinu. Po njoj se različite obligacije međusobno razlikuju. Predmet obligacije treba razlikovati od sadržme._Predmet Jestejmo na..šta_se odnosi sadržma obligacije. Njega čini davanje, činjenje iii uzdržavanje od činjenja.. Davanje' se'obično predužima radi prenosa svojine: Činjenje jersvaka druga pozitivna radnja npr. vraćanje duga, uzimanje stvari na posiugu -\faee-re\. Uzdržavanje od činjenja Je pasivan odnos prema mogućnosti preduzirnanja neke radnje koja je inače ■ dozvoljena':-npr.'-nepodizanje*visokog'Zida,: nitrsadenje visakog':drveća-'*zbog''Suseda-.'. Ono se često naziva i trpljenje. Prema tome sadržinu obligacijeT'prava i obaveze strana u određenom obligacionom odnosu, dok je predmet ono na šta ;se obligacija odnosi. Predmefcastime^fc-sadržinarobligaG^ (što nije moguće nijesi ni dužan (OIZ CG - Bogišlć); ovde je reč kako o pravnoj (postojanje zabrane) tako i 0 faktičkoj nemogućnosti), da su dovoljno određeni (mora se znaU na šta se obligacija. odnoslr:ona:.može. biti tačno-odredena..(obllgatžo certa}- iii odrediva {obligatioincerta}} i da su dopušteni (sa gledišta pravnog i morainog poretka). Obligaciom_qdnos je relativnog^_karaktera - Obligacija deluje inter'partes - između stranaka, za raziiku od stvarnih prava i drugih apsolutnih prava koja deluju prema svima - erga'ornnes. Stvarnopravni odnos se tiče svih lica dok se obligacioni odnos tiče samo stranaka^uiiom odnosu. Treća lica su izvan tog odnosa i njima on ne može ni goditi ni škoditL RaSg'fe između sb/arnopravnih i obligacionih odnosa su u sledećem: stvarnopravni odnos je'v'(!ffiios izmedu titulara stvarnog prava i svih drugiix neodredenih lica koja su. dužna da to pravo.'poštuju {ius 111 rem], dok kod obligacije'''titularViprava'"' (povetilac) uspostavlja odnos samo sa • dužnikom obaveze {ius ađ rem); predmet stvarnopravnog odnosa je stvar( dok je predmet obiigaeionog odnosa dare, facere I jion facerer stvarna prava 'ne zastarevaju, ali mogu prestati održajem. u korist drugog lica, dok obligaciona prava podležu zastarelosti posle proteka. određenog roka. 3. RAZLIČITOST IZRA2A KOJMA SE OBELEŽAVA OBLIGACIJA Naziv obligacija je izveden od glagola ^obligar^' što znači vezati tj. obavezati. U rimskom. pravu on nije obuhvatao kompletan odnos/izmedu poverioca i dužnika. Odnosio se samo na dugovanje - obii|atio, a za potraživanje se koristio naziv creditum. Danas naziv obligacija se pre svega tiče celine odnosa, poverioca i dužnika, aii i danas se pod tim nazivom ponekad podrazumeva samo dug -ih samo potraživanje što je ređe. U materiji hartija od vrednosti naziv obligacija označava posebnu vstu hartija - pismeno kojim se konstatuje postojanje duga (ona može biti privatna ili javna isprava). U našem pravu se

izraz obligacija često zamenjuje izrazom obaveza. Ta reč se inaČe koristi i u upravnom. radnom, krivićnom i prekršajnom pravu. 4. ODSTUPANJA OD RELATFVNOSTI OBLIGACIONIH ODNOSA Postoje i neki izuzeci od pravila da su obligaeiona prava relativna. Postoji 5 grupa izuzetaka: 1) slučajevi kada je neko obligaciono pravo upisano u javne registre i zemljišne knjige (npr. pravo zakupa nepokretne stvari) kada obligaciono pravo deluje erga omnes; 2} slučajevi kada se ugovori pravo otkupa (uz vraćanje cene) do odredenog roka, -povrede" pa se stvar otuđi trečem licu pre isteka roka; tada titular prava otkupa može pobijati ugovor o otuđenju; tu pravo otkupa deluje na trećeg; 3) Paulijanska tužba, kojoni se pobija pravni posao dužnika zbog ošteeenja poverioca: 4) ugovor u korist trećih lica, gde dva lica ugovaraju korist za treće lice koje je van ugovora; 5) kolektivni ugovori koje zaključuju sindikati radnika.i udruženja poslodavaca, a odnose se na sve radnike 1 sve poslodavce, kako sadašnje tako i buduće '.;i-

. ■ ' 5. SADRŽINA I PREDMET OBLIGACIONOG,ODNOSA ( pitanje obuhvata samo stavku "obligacioni odnos ima određenu sadržinu" iz pitanja broj 2)

6. OBLIGACIONO PRAVO (POJAM, PREDMET REGULISANJA, ME.STO . U SISTEMU PRAVA) . .;/ "•■» :»tesno-povezano-sa.%1:) •naslednim pravom (bavi se regulisanjem imovtaskih. odnosa. za. slučaj ■ : smrti jedhog Uca, dok se obllgaciono pravo bavi poslovima među živima [inter-'vivos}) i 2) privrednim (trgovačkim) pravom.fkoje je u stvari obligaciono-pravo- privrednih subjekata; ono se bavi prometom dobara stvari i usluga u okviru .privredriih odnosa - prevoz, špedicija.bankarski. poslovi) 7. DRUŠTVENA OSNOVA OBLIGACIONTH ODNOSA £ ■ ; Obligaciono pravo je posvećeno regulisanju prometa vrednosti za razliku od stvarnog prava ■ koje.se bavi regulisanjem steČenih vrednosti. Obzirom na to društvena osnova. obligacionih. odnosa su ekonomski odnosi u oblasti prometa dobara, stvari i usluga. Otuda karakter normi obligacionog' prava zavisi od stepena razvoja ekonomsMh odnosa. u domenm - prometa dobara, stvari i usluga. To je. domen tržišnih odnosa jedne zajedniceš'- ns.: unutrašnjem i spoljnom tržištu. Obligaciono pravo je nastalo sa robnonovčanim odnosima. odnosno sa pojavom tržišta. Zato je i bilo razvijeno u rirnskom pravu koje je te odnose reguhsalo. Sputanost tržišnih odnosa u feudalizmu je uticala i na obligaciono pravo koje je

4 u toj epohi vegetiralo, da bi se probudilo tek sa pojavom kapitalističkih elemenata u feudainim odnosima. Obligaciono pravo doživljava procvat u kapitaiizmu jer ovaj društveni sistem odlikuju vrlo razvijeni tržišni odnosi. U socijalizmu državnog tipa, obligaciono pravo stagnira zbog nerazvijenosti tržišnih odnosa. Socijalizam samoupravnog tipa je otvarao nešto šire mogućnosti za razvoj obligacionog prava jer su tržišni odnosi bili nešto razvijeniji, aii ni to nije bilo dovoljno za optimalne mogućnosti razvoja ove grane prava. 8. RAZVOJ (EVOLUCIJA) OBLIGACIONOG PRAVA Obligaciono pravo spada u red najstarijih pravnih disciplina. Od samih početaka u starom veku pa do današnjih daiia ono prati i reguliše promet dobara, stvari i usluga. Za razvoj obligacionog prava izuzetan značaj imaju dostignuća rimskog prava. Od primitivne koncepcije obligacije {naatm manus inectio}\\x Justinijanovo doba^rimsko pravo je stvorilo kodifikaciju koja je postala riznica pravila obligacionog prava od kojih su mnoga i danas u upotrebi. Posle propasti rimske države, ekonomski odnosi se vračaju naturalnoj privredi ranog feudaiizma, koja je značila stagnaciju obiigacionog prava.^Qn©r>;š'e;•:t>udi, u kasnom feudalizmu, a ulazi u period snažnog razvoja u doba francuske buržoaske 'revolucije sa pojavom robne privrede i slobodnog tržišta. To je imaio za posledicu pojavu moderriih kodifikacijaf(npr. francuski Code Civil, Austrijski građanski zakonik itd.). Pošto se mnogi instituti db'ligacionog prava uz izvesne modifikacije i danas primenjuju, može se stvoriti privid da je obllgaciono pravo statično. Ono to nije jer se stalno prilagodava tržišnim "odnosima, ali ono zadržava istu logiku. Pre se može govoriti o večitoj mladosti obligacionog prava. Ono je i stabilno i promenljivo. Stabilno je jer se mnogi instituti čija se starost meri vekovima p'a i miienijumima primenjuje i danas. Promenljivo je jer se večiti . instituti obogaćuju novim kao npr. konsensuaiizam, autonomija volje, kolektivni'ugovor; objektivna odgovornost za štetu, osiguranje. * 9. ZNAČAJ OBLIGACIONOG PRAVA Obligaciono pravo je deo građanskog prava koji je posvećen pravnom regulisanju prometa vrednosti. Ono prati preiaz određenih dobara, stvari i usluga iz imovine jednog u imovinu . drugog : llca:. .Drugimv; rečima; ono* se bavr robnonovčanim'.,odnosima, na=-.-.unutrašnjenr-i. spoljnom tržištu.. Značaj obiigacionog prava u tesnoj je vezi sa- stepenom razvoja ekonomskih odnosa u jednoj zajednici. U rimskom. pravu imaio je izuzetan značaj, naročito u periodu procvata ekonomije rimske države. Taj.:. razvoj -je krunisan Justinijanovirn institucijama. U feudalizmu je stagniralo j'er -"u toj epohi dominira naturama zatvorena privreda, 'sve do pred kraj te- epohe kada tržište ponovo oživljava. U kapitalizmu značaj obligacionog prava ponovo raste, zajedno sa razvojem tržišnih odnosa. Pošto je suština. tržišta ista u svim epohama, mnogi instituti. rimskog prava, su ostali u principu isti. UtoliJkio,' j,e obligaciono pravo i stabilno.. Ali mnogi instituti su i "hovi kao npr. objektivna';Mgovornost za šfcetu, konsensualizam, kolektivni ugovori, osiguranje- itd. i utoliko je dbligaciono pravo promenijivo. Na menjanje obligacionog prava- utiču i moralna. shvatanja,' filozofske ideje, politički odnosi i drugo. ''' ■■'■■■■ ;.;--;i.- ■•, 10. IZVORI OBLIGACIONOG PRAVA Izvori obiigacionog prava podležu opštim znanjima o izvorima prava. Zato i te izvoremožemo podeliti na materijalne (podrazumevamo društvene snage tj. uzroke koji izazivaju srvaranje prava) i formalne (koji podrazumevaju obiik u kome se ijavljaju obiigacionopravne norme; dele se na pisane i nepisane). Pisani izvori - Najznačajniji pisani izvor je zakon ali tu spadaju i podzakonski akti i međunarodne konvencije. Zakon jeste najvažniji pisani izvor. Zakonske norme obiigacionog prava ,mogu se javiti kao deo kodifikacije gradanskog. prava iii u sklopu posebnpg zakona koji reguliše samo obligacione odnose. Kodiflkacija j e veliki zakon kojim. se uređuje celina društvenih odnosa. Njihova pojava je znak visokog stepena razvoja prava. u kome su se iskristalisaia i učvrstila odredena pravtla ponašanja. Takav nivo razvoja prava ukazuje na stabiinost društvenih odnosa u jednom dužem periodu. Ali, kodifikacija ne sme da bude prepreka u daljem razvoju prava. .Zato ona mora da zadovolji dve naizgied

5 protivurečne težnje: da učvrsti postojeće odnose i time doprinese još veeoj pravnoj sigurnosti i da ne zatvori put daljem razvoju prava vee da ga naprotiv podstrekne. Ona dakle treba da omogući simbiozu pravne sigurnosti i evolucije prava (bez revolucionarnih potresa). Tako se pravne ustanove u ambijentu pravne sigurnosti neće okameniti u večnosti. Prva velika kodifikacija gradanskog tj. obligacionog prava su Justinijanove Institucije koje su najveći domet rimskog prava. Moderne kodifikacije počinju sa Code Civile-om u Francuskoj. Poznate kodifikacije su izvršene u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj itd." Zakoni o obligaeionirn odnosima sadrže norme kojima se ureduju obligacionopravni odnosi koji nastaju ugovorima, prouzrokovanjem štete, nezvanim vršenjem tuđih poslova itd. Kod nas je ZOO donet 1978.god. Podzakonski akti su akti Vlade kojima se izvršavaju odredeni zakoni. Ti akti mogu biti uredbe, odluke itd. Tako je čl. 277. stav 1. ZOO propisao da se zatezna kamata utvrduje posebnim saveznim zakonom, a ovaj je određivao da SIV visinu kamate uredi svojom odlukom. Sada se visina kamate utvrđuje Zakonom o vishii stope zatezne kamate. Međunarodni ugovori su izvori obligacionog prava samo ako su ratifikovani i objavljeni. •ir-j^Hjih'naročitoJmai.u.gblastipomorskog prevo2a robe, menice i čeka. Postoji jaka tendencija '- ' ■• ka harmonizaciji:..nacionalnih obligacionih prava. U tom pogledu naročito su značajne Haške konveneije iz 1964. god.: Konvencija o jednobraznom zakonu o zaključivanju ugovora o prodaji telesnih pokretnih stvari i Konvencija o jednobraznom zakonu o prodaji telesnih pokretnih stvari. Međunarodnom konvencijom se stvara nadnacionalno pravo koje je jače od .nacionalnog zato što država potpisnica mora da svoje pravo uskladi sa medunarodriim. Nepisani izvori - Običaji ,t.jesu pravila koja nastaju dugim. ponavljanjem određenog ponašanja koje je svojstveno određenoj užoj ili široj životnoj sredini. Ovo je pomoćni, dopunski izvor obligacionog prava. Izražen je pogotovu u trgovačkom i pomorskom pravu. Dolazi do izražaja pri tumačenju volje stranaca u ugovoru i kod-odrectivanja-eiemenata od ' značaja za ispunjenje ugovora, kao što su način, mesto ili vreme. Tu se i vidi supsidijarni karakter ovog izvora. Pravila morala su utkana u pravm' poredak. Otuda i teza da se pravo shvata kao minimum morala. Pravni i moralni poredak nisu kruto odvojeni, nego su u neraskidivoj vezi. Tako i čine .kategoriju javnog poretka. Za razliku od pravne, moralna norma je difuzna, lišena prinude ali je sankcionisana javnim mišljenjem u okruženju i grižom savesti u HčnostL Pravila moraia dolazc do'izražaja-u-'pojmovima-kao^što1 sujavni poredak. ■ dobri običaji, poštovanje i savesnost. Ona ublažavaju rigidnost zakonaoplemenjujući ga. Poznate su nam maksime Sumum ius, summa miuria, F'mt iusticia pereat mundo. One upozoravaju da "jahanje: na... paragrafu" ; bez uvažavanja moralnihprincipa može i da izneveri svrhu prava. Moralna' pravila dolaze do izražaj'a naročito kod načeia ekvivalencije, prekomernog oštećenja, zelenaških ugovora itd. Opšti pravni prtncipi kao što su princip slobode ugovaranja, princip jednakosti. pred zakonom, princip ^' ravnopravnosti muškarca i žene, princip sticanja radom, princip odgovornosti za prouzrokovanu štetu, princip zabrane zloupotrebe prava su stubovi čitavog pravnog sistema. koji.svakako imaju određen značaj i u obligacionom pravu. Sudska praksa zvanično nije uopšte izvor prava,. pa ni obligacionog. Sudovi sude samo 'na. osnovu Ustava i Zakona, a ne i na osnovu vlastitih odluka, Aii donete sudske- odluke ukoliko se u istim situacijama ponavljaju^ a naročito načelna pravna mišljenja i pravna. shvatanja pojedinih sudova (usvojenih na opštrm sednicama ili sednicama- odeljenja) vrše veliki uticaj na sudove u primeni prava. Zato neki autori (Gams) smatraju da je sudska praksa praktično izvor prava. 11. KODIFIKACIJA OBLIGACIONOG PRAVA U JfAŠEM PRAVNOM SISTEMU Pre donošenja ZOO kod nas su obligacioni • odnosi bili uredeni ftavnim- pravilima; sadržanim u zakonima koji su se primenjivali na .teitoriji Jugoslavije- pre 2. svetskog ratsu Primena tih praviia je bila predviđena Zakonom o nevažnosti pravnih propisa donesenih . pre 6.4.1941. i za vreme neprijateljske okupacije iz 1946. Reč je o AGZ iz:. 1918., SGZ-iz- 1844. i OIZ iz 1888. Ova pravila su se primenjivaia kreativno, što znači da su ih sudovi prilagođavaii novom đruštvenom sistemu. U ovom periodu su se pojavili i prvi pozitivni zakoni iz oblasri obligacionog prava - Zakon o zastarelosti potraživanja (1953), Zakon o

6 prometu nepokretnosti. Neki obligaciorti pravni instituti bili su regulisani i Zakonom o stambenim odnosima (ugovor o korišćenju stana, zakup poslovnih prostorija), Zakonom o nasledivanju (ugovor o doživotnom izdržavanju),. Zakon o odnosima roditelja i dece (izdržavanje) itd. U tom periodu velki značaj su imale i Opšte uzanse za promet robom iz 1954 koje je usvojio Plenum glavne državne arbitraže. One su regulisale obligacione odnose privrednih subjekata, ali su imale i široku primenu iako su bile kvazinorme, budući da ih nije doneo zakonodavni već sudski organ. Kodifikacija obligacionog prava kod nas je izvršena donošenjem Zakona o obligacionim odnosima 1978. god. koji je donela federacija. Ovaj zakon sadrži opšti deo (koji obrađuje opšte institute) i posebni deo (koji obrađuje pojedine obligacione.ugovore). 12. ZAKON O OBLIGACIONIM ODNOSIMA/(RAD NA DONOŠENJU, STRUKTURA I OKVIR REGULISANJA) Ideja da se donese zakon koji bi regulisao obligacione odnose se javila u sklopu ideje o kodifikaciji imovinskog prava uopšte. Već 1951. god. izrađen je nacrt Zakona o naknadi štete, koji j e trebao da uđe u sastav kodifikacije. ,To se viiije: os,ty|rilo.. ..Međutini ideja je ostala i sve je više dobijala na značaju. 1960. nadležni organi 'poverilr su prof. dr. Konstantinoviću dužnost da pripremi tekst budućeg Zakona o obligacijama. Devet godina ■ kasnije Pravhi fakultet je publikovao skicu za Zakonik o obligacijama i ugovorima.. Ona Je izazvala veliku pažnju javnosti, pogotovu pravničke, koja je obavila prvo široku javnu raspravu, a p o t o m su sudovi i rhnoge druge institucije, počele da se u svom radu oslanjaju na Skicu, respektujući je. Iste 1960. god. Savezna skupština je obrazovala Zajedničku komisiju svih Veća za civilni kodeks. U okviru nje foimirana je podkomisija za obligacione odnose, koja je i otpočela> rad na osnovu Skice prof. Konstantinovića. Posle ustavnih. amanclmana iz 1971. god. podkomisija za Zakon o obllgacijama,. nastavila je: da. radi. u. okviru komisije Savezne skupštine o udruženom radu. Kornisija je pripremila predlog za donošenje ZOO, kome su prethodile dve radne verzije nacrta. Usvajanjem Ustava 1974. god. formirana-je komisija za pripremu zakona.iz oblasti udruženog rada, koja-je dobila zadatak da u posebnoj podkomisiji pripremi ZOO. Ova komisija je pripremila radni tekst nacrta 1975.. god. i nacrt Zakona o obligacijama i ugovorima 1976. Pošto je obavljena široka javna^diskusija.rSavezno^.veće Skupštine- SFRJ j e 1977'.. utvrdilo predlog-:-Zakona>-a 1978. godine usvojilo i sam ZOO. On je objavljen u Sl.Listu SFRJ 29-78. Zakon .je noveliran 1985. i 1989. Osnov donošenja ovog zakona bio je sadržan u čl. 281. st. 1 tač.4. Ustava - SFRJ iz: 19-74.. god. po kom je- federacija bila nadležna.- da- uređuje osnove obligacionih odnosa (opšti deo obligacija) i ugovorne i druge obligacione odnose u. oblasti prometa roba i usluga. Struktura. zakona je sledeća. ZOO obuhvata široku oblast obligacija. Njegovih 1109 članova su sistematizovani u dva dela. Prvi deo je posvećen osnovama obligacionih^odnosa (opšti deo) i on sadrži odredbe o osnovnim načelima, izvorima, dejstvu, prestanku i vrstama obligacija i-promenama subjekata u obligacionom odnosu. Drugi deo je posvećen ugovorima u: oblasti prometa roba i usluga (posebni deo). Qn reguliše tipične ugovore koji spadaju u kategoriju imenovanih ugovora. Tu spadaju.vMasičxu..ugovqriy(prodaja, razmena, • zajam, zakup,- ugovor o delu, ostava, nalog, zaloga i jemstvb), „ privredni' ugovori (uskladištenje, komision, trgovinsko zastupanje, špedicija, posredovanje, prevoz, lieenca, osiguranje, turistički ugovori, asignacija, poravnanje), bankarski poslovi (novčaoi depozit, deponovanje hartija od vrednosti, tekući račun, sef, kredit akreditiv, nalog za štednju,. bankarska garancija). Zakon je pisan jasnim i dobrim jezikom. Nastojalo se da se^svaka odredba izrazi u jednoj rečenici i da se izbegne upućivanje na druge propise. On Je obiman. (veći je od odgovarajućih Zakona drugih. zemalja), jer reguliše i ugovore-građana i ugovore privrednih •subjekata. Okvir reguhsanja. obligacionih odnosa ZOO je bio uslovljen zakonodavnlm ovlašćenjima federacije. Prema članu 281. stav.l. tačka 4. Ustava SFRJ 1974.' federacija je biia nadležna. da ureduje osnove obligacionih.!odnosa i ugovorne i druge obligacione odnose u oblasti prometa roba i .usluga. Ovakav Ustavni odnos je omogućio da federacija uredi opšta pitanja obligacionih odnosa (načeia, izvori, dejstva, prestanak, vrste obligacija i promene subjekata), kao i odredene ugovore uoblasti prometa roba i usluga. Ono što nije obuhvaćeno ZOO spada u zakonodavnu nadležnost republika. Republiei je

/

ostaio da uredi ugovore i druge obligacione odnose van prometa roba i usluga. Zato je ona donela zakon o prometu nepokretnosti, a uredila je i ugovor o doživotnom izdržavanju (ZON), obavezu izdržavanja bračnih drugova (ZBPO). U zakonodavnoj nadležnosti republika je i uredivanje ugovora- o poklonu i ugovora o posluzi (jer se i tu ne radi o prometu roba i usluga). 13. ODNOS ZOO PREMA REPUBLIČKIM I SAVEZNIM ZAKONIMA U OVOJ OBLASTI Zakon o obligacionim odnosima je na osnovu člana/281. stava 1. tačke 4. Ustava uredio osnove obligacionih. odnosa i ugovorne i druge obligacione odnose u oblasti prometa roba i usluga. Van ovth okvtra prostire se polje zakonodavne nadležnosti republike. Ona uređuje ugovore i druge' obligacione odnose van prometa roba i usluga (promet nepokretnosti, doživotno izdržavanje). Prema čl. 24 ZOO, republički zakon može odstupiti od odredaba opšteg dela ZOO, kad uređuje obligacione odnose iz dometa • svoje zakonodavne nadležnosti. Ova odredba je bila pod opservacijom Ustavnog suda Jugoslavije, koji je ocenio da je ona nesaglasna Ustavu SFRJ, pa je odredba ukinuta. Federacija može doneti i «4 +-^ nekfe'-:,dru'ge''- ž-akonekojima se uređuju obhgacioni odnosi u nekim specifičnim oblastima prometa 'r'oba i usluga. -Tako je ona i donela Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, Zakon o obligacionim i osnovnim materijamopravnim odnosima. u vazdušnoj ploviđbi, Zakon o ulaganju stranih lica u domaće organizacije i sL Ovi savezni zakoni se odnose prema ZOO kao posebni zakoni prema opštem. Tu važi pravilo lex.specialJs derogat legi generaJi, što.-znači da će poseban zakon isključiti primenu opšteg. Otuda je primena ZOO. u_. oblastima koje su uređene posebnim saveznim zakonima supsidijarna. ZOO je stoga rezidualan - ostaje da se primeni na kraju, ako ne postoji druga norma u posebnom saveznom zakonu. * /

14. ODNOS ZOO PREMA UZANSAMA " . ' Uzanse su skup poslovnih običaja u svetu prometa roba i usluga. njih ne donose zakonodavni organi već arbitraže ili drugi sudski organi' koji se bave- rešavanjem sporova u oblasti prometa roba. i usluga. Postoje opšte uzanse (sadrže poslovne običaje- u prometu roba uopšte) i posebne uzanse (sadrže poslovne običaje u odredenim oblastima prometa roba i usluga kao npr. trgovini, saobraćaju). Kod nas je opšte uzanse. za promet robe doneo 1954. Plenum giavne državne arbitraže (onajepotom prerasla. u Vrhovni-. privrednisud Jugoslavije). Ove uzanse su specifične, jer nisu prost skup trgovtnskih obieaja već sadrže pravila obligacionog prava u privreclriim odnosima.. Ta pravila se tiču zaključenja i ispunjenja ugovora, docnje i sl. Opšte uzanse-su se primenjivale • 20' god.. i potvrdile su; se■■ u praksi a odgovarale su i savremenoj pravnoj teoriji. One' su imaie dispozitivni karakter primenjivale su se u privrednim odnosima, uvek kada ih stranke. ne- bi isključile. I sudovi su ih respektovali. Njihova vrednost je potvrđena i time što su integralno ili u nešto izmenjenom'vidu pretežno prenesene u ZOO. Otuda u pitanjima koja. ZOO reguliše, opšte uzanse se više ne primenjuju. To važi i za posebne uzanse. U onoj meri u kojoj pravila uzansi nisu ušla u ZOO, opšte uzanse se mogu i dalje primenjivatL. Uslov'.je da njihova ->;'*■••''••-" primena"'budetu. štetu.konkretnoopredeli i da. njenu vtsinfcr/ dokaže. Za razliku od potpune visine štete koja se- dokazuje, zatezna kamata se određuje nezavisno od toga da li poverilac zbog docnje trpi kakvu štetu ili ne. Pretpostavlja se: da je uvek trpi. Ugpvprria .kamata (za razliku od zatezne koja'se duguje- automatski, za slučaj docnje dužnika, kao sankcija za neblagovremeno ispunjenje obaveze) predstavlja naknadu koja se duguje na osnovu saglasnosti stranaka. Ona se ugovara, obično kod ugovora o zajmu. ZOO dozvoijava'ugovaranje kamate. Pri tome on pravi razliku između pojedinaca i drugih lica. Pojedinci -^ visina stope ugovorene kamate ne može biti veća od kamatne- stope. koja se piaća u mestu ispunjenja na štedne- uloge po viđenju. Druga lica - ugovorena kamata ne može bti veća od kamate koju plaća banka, odnosno ugovara je za takvu ili sličnu. vrstu posia. Ako je kamata ugovorena, ali nije određena, njena visina je^-6%,. a -iz ugovora uprivredi je 8% godišnje, s tim što dospeva po isteku godihe, ako nije drugačije određeno. Još jednu pojavu u vezi sa prethodnim predstavlja tzv. Jcamata. na kamatu. ZOO prihvata.staro pravUo da se u principu ne može naplaćivati kamata na kamatu. Ovo pravilo je ustanovljeno u interesu dužnika, jer ga štiti od zioupotrebe poverioca. Ali, postoje izuzeci od ovog pravila kada je kamata na kamatu dopuštena- Oni moraju biti zakonom predviđeni. Dakle, kamata na kamatu je moguća; a) kada je dužnik u docnji isplatib šamo glavni dug, pa poverilac podnosi tužbu i traži Isplatu dospelih kamata - tada su. kamate predmet tužbenog zahteva, a na njih se može đosuditi i kamata; b) kod lo-editnih posiova banaka u vezi sa štednjom iii kreditima (Dafina); c) kod ugovorne kamate se može ugovoriti povećanje kamatne stope, ako dužnik ne ispiati dospele kamate na vreme. Što se tiče vremena ispunjenja, opšte je pravilo da se obaveze izvršavaju o roku, ako je rok određen. Ako pak rok "nije određen, obaveza dospeva odmah. Medutim, ako je rok ugovoren isključivo u interesu dužnika on ima pravo da svoju obavezu izvrši i pre nastupanja roka. UkoJiko je, pak, rok ugovoren isključivo u interesu poverioca i on može

13 traiiti ispunjenje obaveze pre roka. Van ovih situacija obaveze se izvršavaju o roku. Kod novčanih obaveza, za razliku od nenovčanih, prihvaćeno je pravilo da se one mogu ispuniti i pre roka. Smatra se da je ništava odredba ugovora kojom bi se dužnik odrekao ovog prava. Ako se novac vrati pre roka, dužnik ima pravo na kamatu zbog prevrernenog izvršenja obaveze. On tu kamatu može dobiti od iznosa duga, a ako je tako ugovoreno ili tako proizilazi iz običaja. Što se tiče mesta iuspunjenja, opšte je pravilo da se obaveze ispunjavaju u rnestu _koje je određeno pravnim poslom ili zakonom. Kod nenovčanih obligacija, ako' mesto nije određeno iii se ne može odrediti uz pomoć svrhe posla ili prirode obaveze, ispunjenje obaveza se vrši u mestu prebivališta dužnika, a ako ga nema, onda u mestu boravišta dužnika. Nbvčane obaveze se ispunjavaju u mestu prebivališta poverioca, a ako ga nema, onda u mestu boravišta poverioca, ako zakonom iii ugovorom nije drugacije određeno. Monetarni nominizam i valorizam - Novac je specifičan i po tome što mu vrednost može rasti ili opadati. Kod nas je bio "aktuelan problam opadanja vrednosti novca zbog inilacije, ekondmske krize, ratnog stanja, ekonomske blokade i. dr. Izlaz iz probiema opadanja •' ••. vrednosti novca ima dve opcije: 1) monetarni nominalizam - koji polazi od toga da na ispunjenje novčane obaveze opadanje-vrednosti novca ne treba da utiče,. zato.se i vraća isti broj novčanih jedinica i 2) monetarni valorizam - po kome kod obavezai.koje .su u.stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu po ■kursu u trenutku nastanka "obligacije ili pak u trenutku ispunjenja obaveze.. Kod nas je prihvaćeno načelo monetarnog nominalizma. Prema čl. 394. ZOO kad obaveza. ima za predmet svotu novca dužnik je dužan da isplati onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje nešto drugo. Ovaj princip važi i kod povećanja i kod smanjenja vrednosti novca. Od ovog pravila posteje i izuzeci, koji moraju biti utvrđeni zakonom. Ta odstupanja • su izazvana primenom klauzule rebus sic stautibus, a tiču se: a) klizne skale, koja dopušta. da se cena proizvoda uskladuje sa promenama cena repromaterijala u toku odredenog vrernena; b) promena cena kod ugovora o gradenju, zavisno od promene. cena pojedinih elemenata: c) ako zajarn nije dat u novcu, ( a ugovoreno je da se može vratiti i u novcu), zajmoprimac može vratiti novac koji odgovara vrednosti tih stvari prema vremenu i mestu vraćanja; d) naknada rnaterijalne štete se određuje prema vremenu donošenja sudske odluke a ne nastanka štete, Načelo monetarnog nominalizma ne dopušta ugovaranje tzv. ziatne klauzule, valutne klauzule I indeksne klauzule. Zlatna klauzula - ništava je odredba ugovora kojom se visina novčane obaveze u domaćem novcu vezuje za promenu vrednosti zlata. Valutna klauzula - ništava je odredba ugovora kojim se visina novčane obaveze u domaćem novcu vezuje za promenu vrednosti nekog stranog novca. Indeksna klauzula ništava je odredba ugovora kojom se visina novčane obaveze u domaćem novcu vezuje za promene vrednosti dobara i usluga, izražene indeksom cena kod statističkih organa. Izuzeci od zlatne i vaiutne klauzule se mogu zakonom utvrditi. Van ovih.izuzetaka, ako je novčana obaveza protivno zakonu vezana za zlato iii stranu. valutu, njeno. ispunjenje se može zahtevati u domaćem noveu prema kursu u.vreme nastanka-obaveze...-. ,, -?..v-:=23:. TRENUTNE I TRAJNE -OBLIGACIJE Trenutne su one obligacije čije se ispunjenje' sastoji iz jednog akta davanja, činjenja i • nečinjenja, koji se realizuje odjednom,. a ne u produženom, neprekidnom delovanju. Takve obligacije se odnose na predaju dugovane stvari, isplatu dugovane cene ih. jednokratni prolaz preko tuđeg zemljišta. Trajne su one obligacije čije se ispunjenje sastoji iz više akata" davanja, činjenja iii uzdržavanja koji se reaiizuju kontinuirano u. vremenu. ...Takveobligacije se odnose na predaju stvari u pojedinim obrocima ili delovima, isplatu ;;čene u. ratama, prolaz preko tuđeg zemijišta u vreme setve ili žetve. Trajne obligacije- se ispunjavaju:1 1) preduzimanjem kontinuiranog akta činjenja ill nećinjenja (obaveza čuvanja .poverene stvari ili obaveza kupca da ne otucti kupljenu stvar kod prava prekupa); 2) ponavljanjem dugovane radnje (plaćanje zakupnine svakog meseca iii otplata anuiteta). Ovakve obiigacije se zovu i sukcesivne obligacije (npr. obaveza izdržavanja, plaćanja rente itd.) Značaj ove podele Je u sledećem: ista radnja može biti iii trenutna ili traj'na obligacija. zavisno od karaktera obaveze, odnosno od toga da li se vrši jednokratnim ili višekratnim

14 aktom. Pozitivne obligacije rnogu biti i trajne i trenutne, a negativne mogu biti samo' trenutne. Značaj ove podele dolazi do izražaja kod klauzule rebus sic stantibus (prirnenjuje se sarno kod trajnih obligacija). Kod trenutnih se primenjuje izuzetno kad je izvršenje vezano za odredeni rok. Ova klauzula se primenjuje kad nastupe promenjene okolnosti u odnosu na vreme nastanka obaveze (izmena izdržavanja, rente). Zastarelost se računa kod trenutnih od dospelosti, a kod trajnih obligacija, razlikujemo zastarelost obroka (rente) - . 3 god i zastarelost celog prava (na rentu) - 5 god. U pogiedu dokaza o isplati treba naglasiti da priznanice o poslednjoj isplati sukcesivne obaveze stvaraju oborivu pretpostavku da su isplaćeni i prethodni obroci. 24. INDrVTDUALNE I GENERIČNE OBLIGACIJE Individualne su takve obligacije kod kojih je akt davanja, činjenja i uzdržavanja od činjenja taeno i potpuno određen. Tu se tažno zna, šta se daje, šta se ćinl i od čega se uzdržava. Predmet je određen i kad je odrediv tj. kada se može naknadno, prema relevantaim okolnostima odredidti. 'Kod njih između predmeta obaveze {M obligatione] i predmeta ispunjenj'a -{in solutlone) nema razlike. Predmet' obaveze: je. samo -..ono^rtčinies se- ona ispunjava. Generične su takveobligacijekod^kojih Je predaja stvarl, činjene■ ili uzdržavanje od činjenja određeno samo prema rodu ili vrsti, tako da se obligacija ispunjava predajom određene kolteine stvari, činjenjem ili uzdržavanjem iz okvira odgovarajućeg roda ili--vrste, prema izboni dužnika, akp nešto drugo nije predviđeno. Ovde se ne vrši tačno preciziranje dugovane stvari, radnje, čmjenja ili nečinjenja već se samo određuje rod stvari. Predmet obaveze je mhogo širi od 'predmeta ispunjenja.. Rod se može odrediti uže ili šire. Npr. rod pšenlce je uži od roda žitarica. Značaj podele - Ova pođelaalii..d-užnik. je ovlašćen da ispuni obavezu bilo tim predmetom, bilo drugim ' " predmetom. Poverilac, ■ za razliku od dužnika, može tražiti samo dugovani predmet, ali ne i drugi. Da li će dužnik ispuniti obavezu dugovanim ili drug'im, predmetpm. zavisi samo od njega. On-rima - pravo izbora,. dok poverilac nema. Izjava. dužnika. u, pogledu. zamene predmeta nije neopoziva, jer drugi predmet i nije predmet obaveze, već njegova facultas alternativa, JJ shičaju propasti predmeta važe sledeća praviia;-a). ako je.predmet propao usled više sile _,obligacija se gasi bez obzira na fakultativnu mogućnost predaje drugog predmeta, jer on nije in obligatione; b) ako je predmet propao krivicom. jedne strane, pravila zavise od toga ko*snosi krivicu propasti predmeta (1). ako je krivica na dužniku poverilac može tražiti samo naknadu štete, ali se dužnLik može osloboditi naknade predajom druge stvari; 2) ako je krivica na poveriocu, obligacija se gasi Jer on nema pravo izbora). 26. FAKULTATIVNA POTRAŽIVANJA Fakultativna potraživanja postoje kad se zakonom ili ugovorom predvidi da poverilac može umesto dugovanog predmeta zahtevati od dužnika neki drugi određeni predmet i to. tako da je dužnik duian predati mu taj predmet ako poverilac to zahteva. Ako poverilac ne zahteva drugl predmet dužnik je dužan da preda dugovani predmet.. Pravo izbora pripada isključivo poveriocu. Ovde se shodno prirnenjuju pravila o fakuitativnom i. altemadvnim. obligacijama, što zavisi od namera ugovarača i konkretnih prilika posla. 27. DELJTVE I NEDELJIVE OBLIGACIJE Deljive obligacije su takve obligacije čiji se predmet rnože podeliti.. i, ispunitl.u. delovima^ koji imaju isto svojstvo kao i ceo predmet, s tim da dugovanipredmet .zbog-toga ne menja svoju suštinu, niti gubi od svoje vrednosti. Npr. obaveza-predaje,određene,,količine žita, peska, cementa. Deljive obligacije.. mogu postojati i.kad.,je;.poveruac..acmosno,,,dužnik. jedno i-r.i .;;*i,'.; rlice;. .Ali, .sedes-niateriae ovih obligacija. se vezuje za rmiožinu poverilaca ili dužnika. Kod đeljivih obligacija, svaki od poverilaca može tražiti ispunjenje sam'o svog dela, .a svaM od dužnika dužan je da ispuni samo svoj deo.. Množina' poverilaca;' čine aktivmi.. deljivu obligaciju, a množina dužnika pasivnu deljivu obligaciju. Kod aktivne svaki poverilac. može da zahteva samo svoj deo tražbine. Kod pasivne, svaki dužnik je dužan da ispuni samo svoj deo obaveze. Ovako shvaćene, deljive obligacije se nazivaju i zajealmčkim obligacijama, i njih treba razlikovati od solidarnih obligacija ko.d kojih. jedan poverilac može zahtevati. celo potraživanje (odnosno jedan dužnik je„ dužan da. ispuni celu obavezu). Kod deljivih. obligacija, 'Svaki pojedini deo tražbine ili duga ima svoju pumi samostalnost. Onadolazido izražaja kod rizika insolventnosti dužnika. prekida zastarelostL dužničke docnjer novacije, propasti predmeta, obaveze i sl. Sve ovo niti koristi niti škodi poveriocu. odnosno dužhiku. Nastanak deljlvih obligacija može imati različite pravne osnove. Najčešće je to ugovor ili zakon (ugovor o ustupanju tražbine na više iica, odnosno zakon o nasledivanju, kojim više nasledLnika nasleduju potraživanje ostavioca). Kad postoji više dužnika, a ne postoji

16 pretpostavka o njihovoj solidarnoj obavezi, dužnici se nalaze u pasivnoj zajedničkoj obligaciji. Pretpostavka pasivne obligacije se nalazi kod ugovora u privredi. Nedeljive su takve obligacije čiji se predmet ne može podeliti i ispuniti u više istovrsnih delova, a da se time ne izmeni njegova suština ili ne smanji njegova srazmema vrednost (npr. obaveza predaje nedeljive stvari (trkaČkog konja, prstena, knjige)). I kod ovih obligacija sedes materie se vezuje za množinu poveriiaca odnosno dužnika. Svaki poverilac može zahtevati samo celu tražbinu, a svaki dužnik je dužan da ispuni celokupan dug. Kad poverilac naplati ceo dug, odnosno kad dužnik ispuni ceo dug, aktiviraju se regresna prava ostalih poverilaca, odnosno dužnika, kao i kod solidarnih obligacija. Na svakog poverioca tj. dužnika otpada određena velič.ina vrednosti. delova, a ako se ti delovi ne mogu utvrditi, obaveza se deli na ravne delove. U stvari, to su pravila solidarnih obligacija. Nedeljiva obligacija može biti: 1) apsolutno nedeljiva - kad je predmet po svojoj prirodi nedeljiv (predaja trkačkog konja); 2) relativno nedeljiva - kad je predmet deljiv, aii ga stranke smatraju nedeljivim pošto su se ugovorom tako sporazumele (ugovor o gradnji zgrade "pod ključ"). Znaćaj podele Je u tome što dolazi do izražaja kod!ispunJenja išzastarelostt ftbligacija: 1)' delimieno ispunjenje (sukcesivne isporuke) mogućno-je kod deljive, a nije kbd nedeljive obligacije.;:iIedan poverilac kod nedeljive obligacije ne može tražiti deo tražbine, a kod deljive mqž.e": 2) zastarelost se kod deljivih obligacija računa po delovirna tj. obrocima kod sukcesivneiisporuke, a kod nedeljivih se raćuna prema celini potraživanja tj. dugovanja ^28. SOLIDARNE OBLIGACIJE Solidarne obligacije su obligacije kod kojih postoji više dužnika, ili više poveriiaca, kod kojih je svaM dužnik obavezan da isplati ceo dug, odnosno svaki poverilac je ovlašćen da zahteva isplatu celog duga, u kom slučaju se obligacija gasi, ali ne i unutrašnji • odnos medu dužnicima, odnosno poveriocima u pogledu regresa. Kada ima više dužnka postoji pasivna solidarna obligacija, a kada postoji više poverilaca postoji aktivna solidarna obligacija.. Međutim, moguće je da. na obe strane postoji više lica. u kom slučaju je jedna solidarna obligacija istovremeno i pasivna i aktivna. Kod svake solidarne obHgacije treba razlikovati dve vrste odnosa - međusobni odnos izmdeđu dužnika i poverilaca i unutrasnji odnos- između:. samih' dužnika tj. poverilaca,. koji se aktivirai.kad.jedan poveriiac.naplatt. celu tražbinu,. odnosno kad jedan dužnik ispuni celu obavezu (regresni odnos). Postoje dva teorijska objašnjenja solidarnosa' (kod nas je prihvaćeno prvo): 1) Solidarna obligacija je jedinstvena, tako da svaki dužnik' duguije isto dugovanje,. odnosno svaki. poverilac može. zahtevati jednu istu trazbinu; 2) Kod solidarnih obligacija postoji onoliki broj odnosa koliki je broj subjekata na strani dužnikar odnosno poverilaca - pošto svaki dužnik duguje celu • dbavezu tj. svaki poverilac može tražiti celu tražbinu. Teorija deii solidarne obligacije na : ' l ) Prave (savršene) koje nastaju saglasnošću volja odnosno ugovornom klauzulom u duhu praviia,."svi za jednog, jedan za sve " 2) Neprave (nesavršene) sohdarne obhgacije koje nastajuv.zakonskom normom, a ne saglasnošću volja. Čl. 82. stav 4. Zakona o;Tadnim odnosima 'ipredviđa da više radnika koji prouzrokuju štetu umišljajnim delovanjem odgovaraju solidamo. To su obligacije in solidum. Ova podela nema^-praktičanznačaj jer građanski zakoni ne prave razliku na prave i neprave solidarne obligacije. Oni usvajaju jedinstven pojam solidarne obligacije bez obzira na porekio. 29. PASIVNE SOLIDARNE OBLIGACIJE Pasivne sohdame obligacije su obligacije sa više dužnika, kod kojih svaki dužnik odgovara poveriocu za celu obavezu, pa kad obaveza bude ispunjena od strane jednoga dužnika, obligacija prestaje i svi se dužnici oslobađaju dbaveze prema poveriocu. Međutim, tada se aktivira unutrašnji odnos u kome dužmk, koji je ispunio celu obavezu ima pravo da se regresira od- ostalih dužnika srazmemo' njihovim obavezama. Za pojedine dužnike su mogući modaiiteti - rok, uslov, nalog. Foveriiae sam vrši i2bor dužnika od koga će naplatiti celo potraživanje, međutim izbor nije neopoziv, pa se može izmeniti sve do ispunjenja obaveze. Poveriiac može tražiti izvršenje obaveze od svih solidarnih dužnika, od nekih, ili samo od jednog. Dužnici odgovaraju po "pravilu svi za jednog, jedan za sve".

17 Značaj ovih obligacija je u siedećem. Pasivna solidarnost je sredstvo ličnog obezbeđenja obligacija. Ovde se opasnost od insolventnosti svodi na manju meru, jer poverilac može zahtevati tražbinu od jednog dužnika, a to je obično onaj koji je solventan 1 dostupan. Pasivnu solidarnost kao sredstvo ličnog obezbeđenja treba raziikovati od jemstva i ugovorne ka^ne. J e m a c je supsidijami dužnik. Supsidijarni dužnik je dužnik od koga se potraživanje može naplatiti tek ako ne može od glavnog, prvorednog dužnika, Dužnik po pasivnoj soiidarnoj obligaciji nije supsidijerni dužnik, pa može odgovarati. Ugovorna kazna obave2uje dužnika koji nije obuhvačen pasivnom solidarnošću^,. nego je sam dužnik obaveze. Što se tiče nastanka ove vrste obligacija, u uporednom pravu postoje dva pristupa : 1) solidarnost se pretpostavija, a ako se ne želi, onda se iskijučuje. Ovaj pristup odgovara zakonodavstvima Nemačke i Italije; 2) soiidarnost se izričito mora predvideti zakonom, testamentom ili ugovorom. Bez toga nema solidamosti jer se ona ne pretpostavlja. Zakonom se solidarnost određuje pojedinim propisima. Tako ZOO predviđa sohdarnost kod odgovornosti više iica za štetu kod solidarnosti jemca, kod prekoračenja granica ovlašćenja u zastupanju, kod ugovora o građenju "ključ u ruke", kod sudara ':t;-mbtorhih*-vb!zila 'itd: Propise o solidarnoj obavezi sadrže i Zakon o radnim odnosima (odgovovrnost više radnika za štetu kod umišljajnog krivičnog deia), Zakon o braku i porodičnim odnosima (odgovornost za dugove zbog tekućih potreba.,bračne, zajedniceK Zakon o nasleđivanju (odgovornost sanaslednika do visine naslednog dela). Testamentom se solidarnost određuje aiko to odredi zaveštalac. a ugovorom se solidarnost određuje klauzulama (o.bavezujemo se soiidarno, svi za jednog jedan za sve, nerazdeljeno...) Dejstva i prestanak solidarnosti - Solidarni dužnici odgovaraju po principu "svi za jednog, jedan za sve".- Poverilac jnože naplatiti ceio potraživanje od jednog dužnika. Kad taj dužnik ispuni obavezu, obligacija se gasi prema svtma, Ovo znači da se dužnici uzajamno zastupaju. Ispunjenje preuzeto od strane jednog dužnika,, dejstvuje, I prema ostaiim dužmcirna, Zbog ovog uzajamnog zastupanja načini prestanka obligacija, koji su usledili radnjom jednog dužnika u principu dejstvuju i na ostaie dužnike, s tim što za pojedine načine važe. posebna pravila: 1) ispunjenje obligacije preduzeto .od jednog. dužnika deluje prema svlm dužnicima; isto kod- zamene ispunjenja - datio m solutum 2) prebijanje (kompenzacija) p r e m a jednom dužniku gasi njegov deo obaveze, \z aspekta. unutrasnjeg odnosa i smanjuje ukupnu obavezu svih za iznos. kompenzacije- (npr: .ako~je. ukupna.... obaveza iznosiia 90.000, a ima tri dužnika, svaki duguje po 30,000; ako se- jedan kompenzira za 30.000 njegova obaveza se gasi, a ukupan dug preostaiih se smanjuje n a 60.000) 3) otpust duga - ako se dug oprašta m personam^ tj. samo jednoni dužniku F ..onda. . se smanjuje i obaveza ostalih za vrednost dela tog. dužnika u njihovonr medusobnom. odnosu; ako se dug oprašta In rem tj. za sve, obligacija s e gasi za sve 4) prenov - novacija - deiuje kao i oproštaj duga 5) zastareiost, kao i prekid, odnosno zastoj zastarelosti; moguči s u p r e m a pojedinim dužnicima, tako da ne deluju nauostaie;,:.zbog-.toga što-su dopušteni modaiiteti u pogledu roka. Odricanje od zastarelosti n e deluje prema ostalima. Onaj ko se odrekao nema pravo regresa 8) poravnanje - deluje samo. prema.onome ko ga zaključi, a n e i n a ostale dužnike koji mu, s e mogu pridruiitt: 7) presuda-nemadejstvoma ostaie,"pc)što";.njena pravosnažnost deluje samo prema učesnicima postupka 8). sjedinjenje' (konfuzija) gasi njegov deo obaveze i smanjuje za toliko obaveze ostaiih,.. odnosno celokupnu obavezu u njihovom unutrašnjem odnosu 9) docnja jednog n e mora uticatl nadrugog jer s u dopušterti modaliteti u vidu r o k a 10) nemogućnost izvršenja zbog. propasti stvari, ako je nastaio usled više sile, oslobada sve, a ako je kriv jedan dužnik ostali s e n e oslobadaju obaveze, aii ne odgovaraju za štetu. Pravni odnos posle ispunjenja (regres) - Kada jedan dužrtik ispuni obavezu prema. poveriocu, gasi se obaveza svih. Medutim tada nastupa personalna subrogacija,. p a dužnik. .. ,:...koji je ispunio obavezu stupa u poziciju poverioca, kako bi od preostalih.* solidamiiL, dužnika napiatio ono što je z a n j i h d a o . Deiovi solidarnih dužnika se određuju ugovorom ili na drugi s h o d a n način. Ako se ti delovi ne mogu utvrditi primenjuje se praviio "da-sev u * ■; podela vrši na jednake delove. Ako se od nekog sadužnika ne može dobiti naknada (zbog. insoiventnostt iii drugih razloga), njegov deo se srazmemo deii n a ostaie dužnike.

18 30. AKTIVNE SOLIDARNE OBLIGACIJE Aktivne solidarne obligacije su obligacije sa više poverilaca, u kojima svaki poverilac ima pravo da zahteva od dužnika ispunjenje ceie obaveze, pa kad potraživanje bude naplaćeno od strane jednog poverioca, obligacija se gasi i prema ostalim poveriocima . Aii, u tom slučaju ostali poverioci imaju pravo da naplate svoj deo potraživanja od poverioca kome je dužnik platio ceiu obavezu (pravo regresa). Aktivna solidarnost nema veliki praktični značaj. Pasivna solidarnost je značajna zbog toga što je sredstvo ličnog obezbeđenja obligacije. Aktivna solidarnost nije takvo sredstvo. Ona nosi čak i izvesan rizik naplate celog potraživanja od strane insolventnog poverioca. Aktivna solidarnost nastaje najčešće ugovorom, upotrebom izraza kao što su "potražujemo skupno", "potražujemo solidarno" iii "nerazdeljeno". Ona se ne pretpostavlja već se u svakom konkretnom slučaju ima predvideti. Testamentom se određuje aktivna solidarnost kad se npr. više legatara ovlašćuje da svako od njih može zahtervati .ispunjenje cele obaveze od univerzalnog sukcesora. Zakonom je aktivna solidarnost predviđena u meničnom pravu. Svaki solidami poverilac ima pravo da zahteva od dužnika ispunjenje cele tražbine. Ispunjenjem tražbine se gasi dug prema svim poveriocima što je posledica. uzajamnpgt zastupanja.,poverioca. Uzajanmo zastupanje poverioca dolazi do izražaja u vezi sa- raznimV oblicima prestanka obhgaeija,»,,,Tajko 1) ispunjenje obligacije, odnosno zamena ispunjenja od strane jednog deluje prema svim poveriocima; 2) kompenzacija jednog poverioca gasi deo njegovog potraživanja. i smanjuje ukupno potraživanje ostalih poverilaca u visini tog dela; 3) sjedinjenje.„~- isto kao i kompenzacija; 4) oproštaj duga - in personam - samo za jednog poverioca, a in rem - za sve poverioce; 5) novacija - isto kao i kod oproštaja duga; 6) zastarelost - prekid i zastoj, samo prema Jednom, zbog mogućnosti modaliteta u pogledu roka; 7)poravnanje■ - safho prema učesniku poravnanja; 8) presuda - samo prema.. učesnicima sudskog. postupka ; 9)docnja dužnika - jednog ne. mora. uticati i na ostale, jer su dopušteni modaliteti u pogiedu roka; 10) priznanje diiga jednom poveriocu može bitl od koristi i ostalim poveriocima zbog prekida zastarelosti. Kad jedan od poverilaca primi ispunjenje-obligacije. ona se, gasi prema svim solidarnim poveriocima. Oni, međutim, .imaju pravo da od poverioca koji je primio ispunjenje cele obaveze od dužnika, zahtevaju svoj deo tražbine. Taj deo je određen ili ugovorom Ui na neki drugi shodan načim Medutim, ako ti,. delovi.- nisu. određeni ugovorom. ili. na. drugi. način onda se; po. našent pravuji potraživanje deh na jednake delove. 31. SAMOSTALNE.I AKCESORNE OBLIGACIJE . Samostalne su one. obligacije čiji nastanak i prestanak ne zavisi od drugog pravnog odnosa. Akcesorne su one obligacije čiji nastanak i prestanak zavisi od nastanka i prestanka drugog pravnog odnosa. One nastaju tj. g'ase se nastankom odnosno prestankom tog drugog,5pravnog odnosa. 32. IZVORJjpBLIGACIJA Pod izrvorirna obligacija podrazumevaju se skupovi pravnih Činjenica iz kojih izviru obligacije.. U opštoj teoriji prava,. pod pravnim činjenicama se. pođrazumevaju događaj iH. Ijudske radnje za koje zakon vezuje promenu, nastanak Ui prestanak' hekog' pravnog odnosa, a na području obligacija izvori su pravne činjenice za koje zakon vezuje nastanak, promenu ili prestanak obligacionih odnosa. Te činjenice su različite. pa su otuda i različlti izvori obligacija. Gaj je u Lastitucijama izveo prvu podelu. On je sve obiigacije podelio na ugovore i,delikte. To mu je bila glavna podela {summa divisio). Ona se zadržala sve do današnjih daha. Toj glavnoj podeli rimsko pravo je dodalo i treći izvor. On je obuhvatio različite pravne činjenice kbje se nisu mogle svrstati ni u ugovore niti u delikte. One su podvođene pod variae causarum ligurae. Justinijan u svojim Institucijama pravi još jednu podelu sa četiri elementa; ugovor, delikt, kvazidelikt i kvaziugovor. Teorija izvora obligacija, poslestagnacfje u srednjem veku počinje ponovo da se razvija uporedo sa razvojem robnonovčanih odnosa, koji su podstakii i razvoj obligacionog .prava. To se naročito može reći za francusku pravnu misao 17. i 18. veka. Doma je izvore obligacija podelio u dve grupe: prvu čine voljne obligacije, koje nastaju sagiasnošću volja (ugovorom) ili izjavom

19 volje dužnika (jednostrana izjava volje), a drugu čine obligacije koje nastaju nezavisno od naše volje (nezvano vršenje tuđih poslova, obaveze staratelja itd.J. Potje je sledio Justinijana tako da je svrstao obligacije na ugovore, deiikte, kvaziugovore i kvazidelikte, dodajući ovoj podeli i zakon, a nekad i samu pravičnost. Teorija podeie obiigacija se veoma razvila u prošlom ve.ku i moguće je uočiti sledeće osnovne tendencije: 1. Prihvatanje Justinijanove podeie na ugovore, delikte. kvaziugovore i kvazidelikte. Ovoj podeli se često dodaje i zakon, kao izvor obiigacija. U okviru ove tendencije se uočavaju mnoge rasprave o značenju kvaziugovora i kvazidelikata, pri čemu su obično ovi svrstavani u nevoljne obligacije. 2. Zakon kao izvor obligacija - Ova tendencija se ogleda u tome što se zakon tretira kao posredni izvor svih obligacija, odnosno neposredhi izvor izvesnih obligacija. Posredni izvor znači da svaka obligacija u krajnjoj liniji ima izvorište u zakonu, u smislu da je svaka obligacija utremeljena u zakonu . aii neke obligacije imaju neposredni izvor u zakonu (obaveza izdržavanja bračnih drugova iii srodnika). Ove obligacije se nazivaju zakonskim obligacijama. •' 3'X P6delah'izvora 'bbligaclja ila ugovor i zakon - Ugovorom obligacije nastaju nezavisno od zakona, jer volja stranaka ima snagu zakona. Svi ostali izvori imaju poreklo u zakonu i zasnivaju se na volji zakonodavca. Ova tendencija je inspirisana* teorijom autonomije volje i individualizmom. 4. Podela* izvora obligacija na pravne poslove i pravne činjenice - Pravni poslovi "obuhvataju sve izjave volja (i jednostrane i dvostrane), koje po objektivnom pravu - ' proizvode određene 'pravne posledice. Pravne činjenice obuhvataju sve ostale " najrazličitije- događaje-i Ijudske' radnje iz kojih mogu nastati obligacije nezavisno od individuaine voije (rodenje, smrt, maloletstvo, promena okoinosti, viša-sila). 5. Podela izvora obligacija na ugovore i druge pravne- osnove predviđene-.u- zakomr — Poovoj tendenciji izvori obligacionog prava su: ugovor, jednostrani pravni. poslovi, prouzrokovanje štete, nezvano vršenje tuđih poslova, obogaćenje bez osnova, administrativni akt i druge radnje i događaji iz kojih izviru... obiigacije.. Razna zakonodavstva dele obligacije na razne načine . Neka samo" nabrajaju -izvore, dok ih druga i određuju. Redovno se kao izvori obligacij'a pojavljuju. ugovor, prouzrokovanje štete, a što se.astalih tiče,. oni sejavljaju u.širent iii. u užem.-smislut'zavisnaod'pojedme:zemljei Naš ZOO ne predviđa na opšti način izvore obligacija, ali se iz\ njegove. sistematike, odnosno konkretnih odredbi vidi da su izvori obiigacija ugovor, prouzrokovanje štete, sticanje. bez.osnova,. poslovodstvo bez nalogai jednostrana izjava volje. • 33. POJAM UGOVORA Ugovor je saglasnost voija dva iii više lica kojim se postiže neko pravno dejstvo. To pravno dejstvo se može ticati nastanka, promene iii prestanka obligacija.- Ugovor je. izvor obligacionog prava. Zajedno sa prouzrokovanjem štete spada u klasične izvore koji se kao summa divisio javljaju još u' Gajevim Institucijama. •TJgovori "imaju-prvenstveno -imovinski karakter. Ugovor se u obilgacionom pravu može definisati kao- saglasnost voljadva ili.'višeTiča koj'im'se postiže neko obligaciono pravno dejstvo. Ugovor je pravni posao . Pošto j e produkt saglasnosti volja, on je uvek dvostrani.pravni posao.. Postoje i jednostrani pravnr poslovi kod kojih nema saglasnosti volje (jednostrana izjava volje). Suština svakog ugovora jeste saglasnost izjavljenih volja, Ova suština je prisutna kod svakog ugovora bez obzira'-na> vrstu, a broj ugovora razlićite vrste j e veoma veliki. Postoje imenovani ugovorir kupoprodaja, zakup, osiguranje, posluga, ostava, aii i neograničeni. broj neimenć'vanih. Svim ovim ugovorima zajedmčko je-da nastaju saglasnošću volja. Naziv ugovor pd'tiče od rimskog naziva contractusH francuskom pravu, genusni pojam j e konvencija, doks j e ^ - s ugovor specijalni pojam. Konvencija je svaka saglasnost volja,- a Ugovor je ona saglasnost 'volja, kojom se zasniva pravni odnos. U obligacionom pravu redovno se koristL naziv: "ugovor". Konvencija, pakt, sporazum se koriste u međunarodnom pravu. -:Tobične^pi-smene-forme. .Ugovori sa ovom formom su ugovor o doživotnom izdržavanju, ugovor o raspoiaganju imovinom za života, ugovor o odricanju od otvorenog nasledstva. U njihovom zaključivanju učestvuje sudija koji prilikom overe mora ugovor-da pročita i upozori ugdvorrrike na posledice ugovora, što je više od'-proste,;overe';ugovora; Ovde sud ima aktivhu"■ ulogu. Aii kod overe ugovora o prometu nepokretnosti, sud ne učestvuje aktivno, ali pošt'o se ovi ugovori overavaju i oni imaju forrnu'javne-isprave-pri čemu je uloga suda pasivna. Postavlja se pitanje, da li se ugovor o doživotnom- izdržavanju može zaključiti preko'-punomoćnika. Na ovo pitanje se daju različiti odgovori, ali odgovor bi ■ipak trebao da Bude pozitivan. aii pod odredenim uslovima. Ugovori se u principu mogu zaklj'učivati preko punomoćnika. Odstupanje- od tog pravila mora biti izrično propisano kao kod'testamenta, kod koga je svaka mogućnost zastupanja isključena. Pošto se izuzeci usko primenjuju i tumače {lex .exceptionis simt strictissimse interpretandur) oni se ne mogu prošiiivati na slučajeve koji nisu zakonom izričito propisani. Zato i za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju treba da važi pravilo da se može zaključiti i preko punomoćnika,. ali pod uslovom da je punomoćje izdato u istoj formi u kojoj je zakijučen i ugovor o-doživotnom izdržavanju..dakle u. formi javne isprave, uz, odgovarajuće učešćesudije: Ovo pravilo je sadržano u čl. 9o. ZOO. U nekim pravnim sistemima forma javne isprave pretpostavlja učešće javnog beiežnika. To su javni službenici zakonom ovlasćeni da sastavijaju i.overavaju odr.eđene javne ugovore.. 74. REALNA FORMA Realna forma zaključenja ugovora zahteva, pored saglasnosti voij'a i predaju stvari. Predaja stvari je konstitutivan akt kojim upravo nastaje ugovor.•■■■Prema-.-klasičnom učenju, u realnoj forrni se zaključuju ugovori o zajmu, ostavi, posluzi'i zalozi. Novije vreme je ovim ugovortma -dodalo i ugovor o prevozu. Po ovom ■ • učenjU.-;koje; .potičeK-iz:~;rimskog. prava • sporazum 'stranaka" predstavlja samo'predugovor; "a zaključenje.-ugovoraj-.će-.usleditl sa -=** ■■ ' •-*■ momentorn predaje stvari.' Prema savremenom učenju, realna"; forma• Je- nepotrebna. *' Ugovori o zajmu, ostavi, posluži i prevozu trebalo bi da imaju konsensualni karakter, što znači da bi trebalo da se zaključuju prostom saglasnošću volja. Postizanje- ove saglasnosti ne bi bilo zaključenje predugovora, već ugovora a predaja stvari ne bi biia akt zaključenja, već izvršenj'a ugovora. Ovo saveremeno shvatanje realne forme primenjeno j c u Švajcarskom zakoniku o obligacijama, Madarskom i Poljskom. zakoniku. Njima.- s e pridružio i ZOO. On reguliše samo zajam, ostavu i zalogu ali ih reguliše kao konsesualne ugovore, prekidajući dugu tradiciju realnih ugovora u klasičnom smisiu, u nas. On ne reguliše ugovor o poklonu i posluzi, što znači da Repubiika može njih regulisati kao realne- ugovore u klasičnom smisiu. Do sada ona to nije regulisala. Ipak i ZOO poznaje realni ugovor, jer predviđa da se kapara ugovara predajom stvari odnosno novca. 75. KONKURENCIJA FORMI Konkurencija formi postoji kad zakon predviđa da se jedan ugovor može zaključiti u jednoj od više predvidenih formi pri ćemu stranke same vrše izbor forme koju će

50 koristiti. Konkurencij'a formi postoji i u našem pravu. Tako je ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta na kome postoji pravo svojine mogao biti zaključen u pismenoj formi ili u formi javne isprave (na zapisnik pred nadležnim organom). Ugovor o poklonu mogao je biti zaključen u pismenoj ili realnoj formi po pravnim pravilima. U slučaju konkurencije formi, ugovor je punovažan ukoliko je zakljuČen u bilo kojoj od mogueih formi. Svaka od tih formi je deiotvorna a izbor forme je u rukama stranaka. 76. BITNA I DOKAZNA FORMA Bitaa i dokazna forma su vrste forme koje se određuju po njihovom pravnom dejstvu. Bitaa forrna [ad solemnitatem) je forma koja je usiov nastanka i važnosti ugovora. Ona Je konstitutivni element egzistencije ugovora. Bez nje riema ni ugovora. Bitna forma ugovora može biti određena zakonom ili voljom stranaka. Kod bitne forme, izjava volje stranaka može biti data samo u propisanoj formi, drugačije ne može. Ako je ugovor nastao zato što je ispunjena bitna forma, njegovo postojanje se može dokazivati ne samo odgovarajućom ispravom nego i svim dokaznim. sredstvima. Otuda ako je ugovor. zaključen, a isprava o njemu izgubijena iii uništena njegovo poštojanje, se može dokazivati svim drugim dokaznim sredstvima (saslušanje svedoka stranaka, i -sl.J... Dokazna ,.forma ~{ad probationem) je forma koja je određena kao jedino sredstvo dokazivanja ugovora, koja inače ne u.Sče na njegovu punovažnost. Ova forma nije uslov nastaka odnosno važenja ugovora. Onlvhastaje onako kako je propisano i dokazna forma nema sa tim nikakve'veze. Ali, ako đod"e. do spora, postojanje ugovora može se dokazivati samo upotrebom te forme {probatio -- .dokazivanje). Tako, ako se isprava o ugovoru izgubi ili uništi, a 'ona je zahvaćena formom ad probationem,- postojanje ugovora se..ne\bi moglo. dokazivati drug'im dokaznim sredstvima, bez. obzira što ta forma.ne.-utiče\.na postojanje. ugovora. Zato ova forma čini. izuzetak od hačela jednakosti dokaznih, sredstava. Naše pravo ne predviđa formu ad probationem. U nekim zemljama, dokazna forma znači da je isključeno dokazivanje putern saslušavanja svedoka ili stranaka, već da se dokazivanje vrši putem pismenih isprava,, ali one ne moraju biti isprave o ugovoru, već i drugi pismeni dokumenti - korespondencija, .računi, priznanice itd, na osnovu kojih se može ustanoviti da jeugovor zaključen. Dokaznu formu treba razlikovati od prostog dokaza o postojanju ugovora. Tu Je reč o jednoj ispravi koja nije ni bitan uslov za zakljuČenje ugovora,. ni jeclino dokazno sredstvo o postojanju ugovora, već je reč o običnom pismenu koje je pogođno da se koristi radi lakšeg dokazivanja ugovora, a čije se postojanje može dokazivati na bilo koji drugi način. 77. ZAKONSKA I UGOVORNA FORMA Zakonska i ugovorna forma su vrste formi koje se određuju po načinu nastanka forme. Zakonska ferma je forma određena zakonom, Zakon može odrediti razne vrste formi, a isto tako može odrediti da li je neka forma bitna ili dokazna.. Zakonska forma. se uvodi različitom pjavnom tehnikom, obično izrazhna " ugovor je punovažan, ako je zakljucen u pismenoj fojmi" ili " ugovor koji nije zaključen u pismenoj forrni ne proizvodi'.•pravno dejstvo". U svtm ovim slučajevima je jasno da se radi o bitnojjormi. Ali ako mje dovoljno, jasno određeno o kakvoj se formi radi, onda postoje različita rešenja. Po ŠGZ" - uvtađa še primenjuje pretpostavka da je reč o bitnoj formi. To rešenje ne bi odgovaralo našem pravu. Zato treba uzeti da je reč o bitnoj forrni,, samo onda kada je odsustvo forme sankcionisano ništavošću. Ali kad takva sankcija nije predviđena, treba poći od pretpostavke da je reč o prostom dokazu. Tako bi trebalo tumačiti reči "sačiniće pismeni ugovor" ili "ugovor treba da bude sačinjen pismeno". ZOO predviđa da "ugovor koji .nije zaključen u propisanoj formi nema pravno dejstvo, ukoliko iz ciija propisa. ne proizilazi nešto drugp ". Prema tome, ako je cilj propisa .ništavost„ reč je o bitnoj formi, a ako se ništavost ne porninje, reč je o običnom propisu. Ugovoraa forma je forma koju stranke svojom voljom predvide za neki ugovor. Taj ugovor može biH. ih konsensualni ili formaim.. Ako je konsensualni, on će se zaključiti u ugovorenoj formi, a ako je formalni, onda se on ima zaključiti u zakonskoj formi i. u formi koja je ugovorom biia predviđena. Ugovorom se rnože predvideti svaka vrsta forme - pisrnena, svečana iii realna. Dakle, svaka forma u okviru javnog poretka. Ugovorena forma je bitna forma {ad solemnitatem }. To se najčešće

51 i navodi u ugovoru. Međutim, ako postoji sumnja o kakvoj je formi reč, treba postupiti na sledeći način. Najpre treba ispitati nameru stranaka u pogledu dejstva forme. Ako se ona ne može ustanovtti, trebalo bi usvojiti pretpostavku o formi ad solemnitatem. Takvo rešenje poznaju mnogi zakonici, a uglavnom je prihvaćeno i u ZOO. Njegov čl. 70. stav 2. kaže "Ugovor koji nije zaključen u ugovorenoj formi nema pravno dejstvo ukotiko su stranke punovažnost ugovora uslovile posebnom formom". Argumentum a contrario : Ako stranke punovažnost ugovora nisu uslovile ugovornom formom reč je o prostom dokazu budući da formu ad probationem naše pravo ne predvida. U slučaju da ta forma nije primenjena, a nije .bitna ugovor bi ostao aii bi oštećena strana mogla.da traži naknadu štete. Ako bi stranke ugovorile formu običnog dokaza, koja nije primenjena, svaka stranka može zahtevati od suda da položi ispunjenje te forme (da se napravi pismeno kao dokaz). Pošto je ugovorna forma stvar volje stranaka. one saglasno mogu i odustati od forme kou su i ugovorile. Na taj način mogu i konvalidirati ugovor koga su zaključili suprotno ugovorenoj formi. Ovo nije mogućno kod zakonske forme, jer se zakon ne može menjati -voljom.stranaka, ali se volja može menjati novom saglasnošću volja. 78. DEJSTVA UGOVORA Dejstva ugovora 'se tiču pravnih dejstava koje jedan punovažno zaključen ugovor proizvodi. Najopš.tije rečeno, dejstva ugovora se sastoje u stvaranjU' prava, obaveza i odgovornosti izm.edu određenih lica. Zato je ugovor izvor obligacije. Dejstva ugovora pokreću dva 'osnovna pitanja : l.'Izrneđu kojih lica ugovor proizvodi dejstva - Ovde treba reći da se osnovno dejstvo ugovora prostire među ugovornicama. Ugovor je izvor obligacija, a obligaciono pravo je relativno i tiče se odredenih stranaka. Ali se ponekad dejstva ugovora prostiru i na treća lica, aii samo onda ako su ugovori zaključeni u njhovu korist. 2. .Kakve su obaveze koje on rađa - Kad je reć o obavezama koje ugovor rađa, treba razlikovati opšta dejstva ugovora od posebnih dejstava teretnih ugovora. Neizvršenje ugovornih obaveza može da dovede do raskida ugovora. Ugovori se izvršavaju onako kako je ugovoreno/ali se kod teretnih ugovora mogu uzeti u obzir i promenjene okolnosti. Kod teretnih ugovora postoji i zaštita zbog pravnih i fizičkih nedostataka predmeta ugovora. 79. TUMAČENJE UGOVORA Tumaćiti ugovor znači istraživati smisao i domašaj njegovih odredbi. Ako su odredbe ugovora jasne i nedvosmislene i ako o njima ne poostoji spor medu stranama ugovornicama. tumačenje ugovora je izlišno. Tada se njegove. odredbe..primenjuju onako kako glase. Ali, ako su odredbe nejasne, dvosmislene ili ako postoji spor. o njihovom značenju, pristupa se njihovom tumačenju. Tumačenje je po-pravuu. delo,suda.-Meduilm, ZOO predviđa i vansudsko tumačenje ugovora, koje prethodi sudskom^r|.-> se po pravilu ne može određivati izuzev kad je to zakonom određeno. Ništava j e odredba:'* -« kojom se unapred ugovara kamata na kamatu, osim kod kreditnih poslova banaka. i drugih bankarskih organizacija. Međutrm, kamata na kamatu se može ugovoriti naknadno pošto istekne rok za naplatu kamate. Time se štiti dužnik. Prema tome ako kamata nije

88 isplaćena a prošao je rok za njenu isplatu, na iznos neisplaćene kamate se može zahtevati zatezna kamata i to od dana kad je sudu podnet zahtev za isplatu neisplaćene kamate. Obaveze zajmodavca - 1. Obaveza predaje obećanih stvari - kod zajrna shvaćenog kao konsensualnog ugovora zajmodavac je dužan da preda obećane stvari zajmoprinicu kako bi ovaj stekao pravo svojine ili raspolaganja. Predaja se najčešće vrši praktičnom predajom iz ruke u ruku. Moguća je i skraćena predaja traditio breri rnanu ako zajmoprimac već drži stvar a moguća je i simbolična predaja - predaja konosmana. Predajom predmeta zajma prelazi rizik slučajne propastl stvari na zajmoprimca tako da će morati da vrarj predmet zajma i ako je primijena stvar propala. Predaja se vrši na ugovprenom mestu i na ugovoren nacin i u ugovoreno vreme kao i kod predaje kod drugih ugovora kojima se stiče svojina (kupoprodaja, razmena, poklon). Ako rok mje određen, predaje se čim zajmoprimac zatraži. Specifičnost obaveze zajmodavca je u tome što on može odbitl da on izvrši svoj'u obavezu ako se u meduvremenu od zaključenja ugovora, pogoršaju zajmoprimčeve materijalne prilike do te mere da se ne zna da li će on biti u stanju da zajam vrati. 2. Obaveza zaštite i naknade štete - rečeno je da ugovor o zajmu može biti, teretan ili dobročin. Ako je teretan, primenjuju ,se pravila ,o zaštiti :odpravnhV.i; fizlekih^ttedostatakana stvar, kao i kod svakog drugog teretnog ugovora. Tu važi princip ekvivalencije. Pored prava koje^jiroizilaze iz zaštite zbog fizičkih ili pravnih nedostataka. zajmodavac je dužan da naknadi štetu zajmoprimeu koju je usled tih nedostataka imao. Ako je bez naknade, tj. dobročin, ohda načelo ekvivalencije prestacije ne važi pa ne- postoji ni obaveza zastite zbog pravnih i fižičkih nedostataka na stvari. No ako je usled toga zajmoprimac pretrpeo kakvu štetu na svojim stvarima zajmodavac Je dužan-da mu je. nadoknadi. Obaveze zajmoprimca - Oljaveza vraćanja predmeta zajma je svojstvena svakom ugovoru o zajrnu bez. obzira da li je sa kamatom ili ne. Zajmoprimac postaje vlasnik. pozajmljenih stvari i može sa njima činiti što mu je volja ali ima obavezu da zajmodavcu vrati istu koiičinu stvari iste vrste i kvaiiteta. Pravila vraćanja se tiču predmeta, naeina, vremena, mesta i pravnih posledica neizvršenja obaveze. Predmet obaveze vraćanja je. ista koiičina stvari iste vrste i kvaiiteta. To je pravilo ali su mogućna izvesna odstupanja - vraćanje manje količine stvari, vraćanje stvari lošijeg kvaliteta. Tada je zajam kombinovan sa poklonom.uz.; animus donandl Ako se ugovori da..se umesto'. prirnljene. stvari vrati novac, onda je zajam kombinovan sa kupoprodajom. Zajmoprimac vraća stvar iste količine, vrste i kvaliteta bez obzira što se vrednost tih stvari u međuvremenu popela ili spustila. U tom pogledu. postoje dva važna pravila: 1.. Kad obaveza ima za: predmet svotu novca, dužnik je dužan isplatiti onaj broj novčanih jedimca na koju obaveza glasi izuzev kad zakon određuje šta drugo (načelo monetarnog nominalizma) 2. Ako novćana obaveza prorivno posebnom saveznom zakonu glasi n a plaćanje u zlatu ili stranoj valtiti, njeno ispunjenje se može zahtevati samo u domaćem novcu,. prema kursu. u. trenutJcu'.nastanka obaveze. Način ispurfifenja obaveze se odreduje samim ugovorom. Vraćanje-može biti odjednom. ili u obrocuna.. Ako je ugovoreno odjednomv on nije dužan da.primi, demnično, ispunjenje: (ali. može). Ako je ugovoreno vraćanje u obrocima,. onda je poverilac-diižan..:da.priirii izvršenje: i odjednom. Ukoliko ništa nije ugovoreno u. pogledu načina uzima s e d a se-predmet zajma vraea odjednom, u celini. Vreme vraćanja se odreduje ugovorom. utvrdivanjem roka. Ako rok nije određen izričito u uporednom pravu se primenjuju dva rešenja: 1. Potrebno je da zajmodavac opomene zajmoprimca i dospelost odmah nastupa i 2. Potrebno je odrediti naknadni rok. Njega prihvata i naš ZOO, predviđajući odreptivanje primerenog roka koji ne može biti kraći od. 2 meseca. Po našem ZOO zajmoprirnac može vratiti zajam i pre rpka ali je dužan obavestiti zajmodavca unapred o tome i naknaditi, mu eventualnu štetu. Mesto ispunjenja obaveze određjaje se samim ugovorom,. a ako to n e ' bude uČinjeno, a ne mbže se odrediti ni pomoću svrhe i prirode zajmar. uzima se dajetctt ....;• mesto u kome je dužnik u trenutku nastanka obaveze imao prebivahste, ukoliko nije reecr- V zajmu novca. Kod zajma novca uzima se da je to mesto u kome poverilac ima prebivaMte. Posledice neizvršenja - zajmoprimac pada u dužničku docnju od koje počinje obaveza^ plaćanja zatezne kamate čak i kad je zajam dobročin. On duguje i naknadu štete

89 zajmodavcu. S tim u vezi je i kasatorna klauzula - odredba kojom se ugovara gubitak određenog prava iz ugovora, ukoliko se ne ispuni neka ugovorna obaveza npr. gubi se pravo na vraćanje zajma u ratama ako se ne isplati jedna rata. Obaveza plaćarija kamate je obaveza svojstvena samo teretnom zajmu. Kamata čini zajam teretnim ugovorom. Postoji ugovorna kamata koja se ugovara, i zatezna kamata koja se određuje zakonom. Pod određenim uslovima, je moguća i kamata na kamatu. 118. UGOVOR O ZAKUPU Ugovor o zakupu je ugovor kojim se jedan ugovornik (zakupodavac) obavezuje da preda određenu nepotrošnu stvar na upotrebu drugom ugovorniku (zakupcu), a ovaj se obavezuje da mu za to plaća određenu naknadu'(zakupninu) i da mu po isteku određenog' vremena stvar vrati. Upotreba obuhvata i uživanje stvari (upotreba piodova) ako nije drugačije ugovoreno iii uobičajeno. Ovim ugovorom se, za razliku od kupoprodaje, razmene, poklona i zajma ne prenosi svojina.već se prodaje upotreba. Postoji više oblika zakupa, ali za sve oblike je karakteristično da se ovim ugovorom ne prenosi svojina. Ipak, * " " ima nekih oblika zakupa sa elementima prodaje npr. Zakup kamenoloma, koji se """'"' '"''upotreBfjaVa tako što se vadi i prodaje kamen. Zakupom se stiču relativna, a ne apsolutna prava. Stiče se pravo upotrebe, ali ne i pravo raspolaganja. Ipak, u izvesnoni smislu, zakupac može raspolagati zakupnim dobrom izdajući da u podzakup, čime,se ispoljavaju i neki elementi erga omnes odnosa, Odnos prema drugim ugovorima - Ova dva slučaja (zakup "kamenoloma J podzakup) ukazuju samo na neke minimalne sličnosti sa kuporodajom. Ova dva ugovora razdvajaju kapitalne razlike:'-zakup nije osnova sticaja svojine, a kupoprodaja jeste, zakupac-je uvek dužan da vrati 'predmet ?akupa a. kupac nije dužan da vrati predmei kupoprodaje, zakupac daje zakupninu u novcu ili drugim stvarima a cena se.uvek.plaća u. novcu, zakup se odnosi na nepotrošnu stvar a kupoprodaja i na potrošnu i. nepotrošnu. Obaveza vraćanja postoji i kod nekih drugih ugovora npr. Zajmu, posluzi, ostavi, što te ugovore čirti sličnim zakupu. Ali, razlike između ovih ugovora.su očigledne. Tako 'se zakup i zajam, razlikuju po tome što je zajam osnova sticanja prava svojine, a zakup nije, što je predmet zajma- zamenljiva stvar, a zakupa nepotrošna,, što zajam može biti zaključen i kao dobročin ugovor, a zakup ne. može-. Zakup 'i posluga se razlikuja. po tome što se kod ostave ne stiče upotreba a kod zajma stiee, što kod ostave može biti i bez naknade, a zakup je sarno sa naknadom. Podzakup - To je ugovor kojim zakupac predaje zakupljenu stvar. na upotrebu. podzakupcu, a ovaj se obavezuje. da mu piaća podzakupninu i- da mu. po isteku odredenogvremena stvar vrati. Podzakup predviđa i ZOO aii samo ako se time ne nanosi šteta zakupodavcu, pri čemu zakupac jemči zakupodavcu da će podzakupac upotrebljavati stvar u skladu saugovorom o zakupu. Podzakup reguiišu dve grupe pravila; 1. Prva grupa reguliše uslove podzakupa. Potrebno je da.se on zaključuje, u skladu sa zakonom, ugovorom o zakupu i da ne izaziva štetne posledice-,pp zakupodavca.. 2. Druga reguiiše odnose izmedu zakupodavca, zakupca. i .podzakupca... Što..se.. ovih.odnosa "s ;';" tieev postoje različita shvatanja: a) zakupac uspostavlja odnos. samo sa. zakupcem, a. ne i sa podzakupcem,' kome se ne može obraćati b) zakupodavac se može obraćati i zakupcu i podzakupcu, c) podzakupac i" zakupac su"zajedno"odgovorni zakupodavcu- za-upotrebu stvari. Naš ZOO predvida da se zakupodavac može radi naplate svojih -potraživanja. od. zakupca nastalih iz zakupa obraćati i podzakupcu, ukoliko ovaj duguje zakupcu. po osnovu podzakupa. Prema tome, odnos između zakupodavca, zakupca ,1 podzakupca: se zasniva na principu Juter partes, a princip erga omnes dolazi do izražaja sarno izuzetno kad zakupodavac treba da naplati zakupninu lz podzakupnine od.podzakupca;. Podzakup se ustanovljava po pravilu bez dozvole-zakupodavca. Dozvola je potrebna-ako je izriSto propisana xx zakonu ili je određena u ugovoru o zajmu. U tom -slučaju, izdavanje u. podzakup je razlog za otkaz zakupa. Podzakup je akcesoran ugovor, jer zavisLod zakn-pmižpjj:: može trajati samo dok traje zakup, ': -*-i'*"■--,.-";ffe;, Otuđenje zakupijene stvari - Zakupodavac Je vlasnik stvari koja -je izdata u zakup^- Za. ' :'.. vreme zakupa, njegovo pravo svojine ne prestaje, pa zato može činiti i akte raspolaganja.. . U tom pogledu, postoje dva shvatanja:

90

1. Pribavilac, odnosno novi vlasnik zakupljene stvari, stupa na mesto zakupodavca (ranijeg vlasnika) tako da se uspostavlja odnos između njega (kao zakupodavca) i zakupca, pri čemu je on dužan da poštuje ranije zaključen ugovor o zakupu. Po tom shvataju raniji ugovor o zakupu deluje i na prvog vlasnika, što znači da sadrži i dejstva erga omnes. 2. Ugovor zakupu deiuje isključivo inter partes. Otuda, ako raniji vlasnik otuđi stvar koju je izdao u zakup, ugovor o zakupu ne deluje na novog vlasnika, pa zakupac nema pravo da zahteva produženje zakupa. Drugim rečima, pribavilac (novi vlasnik) može otkazati ugovor o zakupu, osim u dva izuzetka; 1) ako je ugovor o zakupu zabeležen u ZK, b) ako je ugovorom između ranijeg i novog ' vlasnlka izrićito predvideno da zakup ostaje. ZOO prihvata prvo mišljenje pribavilac stvari stupa na mesto zakupodavca pa prava i obaveze iz zakupa nastaju između njega i zakupca. Otuda, pribavilac ne može zahtevati od zakupca da mu preda stvar pre proteka vremena za koje je zakup ugovoren, a ako to vreme nije odredeno pre isteka otkaznog roka. Za pribaviočeve obaveze iz zakupa. prema zakupcu odgovara prenosilac (raniji zakupodavac). Posebne vrste zakupa - Opšii režim zakupa regulisan je:" ZOO, ■-'ali pbstoje-i*posebiu režimi zakupa, koji su regulisani posebnim propisima. Oni isključuju primenu odredaba ZOO. Posebnim.propisima se reguliše: 1. Zakup siana je regulisan zakonom o stambenim odnosima. Ugovor o korišćenju stana je bio Jedan od tri konstitutivna elementa za sticanje stanarskog prava, *pored akta davaoca stana i akta uselenja. Ovaj ugovor se zaključivao između nosioca stanarskog prava i organizacije za gazdovanje stambenim zgradama, kasnije SlZ-ovima stanovanja. Elemente tog ugovora jpdređivao je zakon - stan, opis i veličina, zakupnina, članovi domaćinstva, obaveze u vezi sa korišćenjem. stana i drugo. Ovaj ugovor je imao, pored elemenata zakupa i stvarno pravna dejstva: nosilac stanarskog prava je imao .zaštitu prema svim trećim licima, a posle njegove smrti stanarsko pravo je prelazilo na članove, domaćinstva. Članovi. domaćinstva su takođe sticali određena. prava kao. korisnici stana, i ako nisu bili stranke u ugovoru. Stanarsko pravo sticalo se trajno, s tim, što je moglo prestati samo iz razloga određenih zakonom. Ali, zakon o stambenim odnosima. je izmenjem i više: se ne. zaključuju. ugovori o, korišćenju: .stana,. već ugo.vori o zakupu, ali opet po posebnom režimu iz novog zakona o stambenim odnosima. I ti se ugovori zakijučuju na neodređeno vreme, a njima se određuju i predmet i zakupnina. Raniji .ugovori o korisćenju stana, posle odredenog roka^ preobraziće se u ugovore o zakupu, ukoliko se-ne iskoristi pravo na otkup stana. . 2.. Ugovor o zakupu poslovnih prostorija je regulisan zakonom o poslovnim. zakupima i prostorijama. Predmet ovog ugovora je poslovna prostorija u kojoj se vrši odredena poslovna delatnost. Ugovor je sadržao odredbe o zakupnini, naknadi za korišćenje zajedničkih uređaja, otkazu i otkaznim rokovima, Otkazni rok iznosi 6 meseaL ako drugačije. nije određeno. Materiju zakupa. poslovnih. prostorija su reguiisaii i dopunski propisi ~ odluke opštine, odnosno grada. 3. Ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta regulisan. je zakonom o korišćenju. poljoprivrednog zemljišta u svojini građana. Društvena • pravna -llca- koja se bave poljoprivrednom proizvodnjom, imaju preče pravo zakupa u odnosu na zemijoradnike. Kod ovog zakupa se ne može konstituisatipodzakup. Ovaj ugovor treba da sadrži i: katastarske oznake zemljišta, vreme trajanja zakupa, visinu, vrstu i način plaćanja zakupnine. Mogućno je da se propisima odredi i najviši iznos zakupnine. • Poreklo i znaeaj - Ugovor o zakupu je veoma star ugovor. Poznavao ga je još zakon XII tablica. U rimskom pravu je uiazio u. korpus 3 ugovora, koja su u svom nazmt. imali . odrednicu. locatio conductict. 1. Zakup - locatio conductio ■ rei, 2. Ugovor o radu - loca.Hoconducdo operamm, 3. Ugovor o deiu - iocatio conductio^ operis. Kasnije su s e ova. tri. ugovora samostalno razvijala u srednjem veku. Ugovor o zakupu j e dobio javnopravner elemente, jer je kmet bio vezan za zemlju feudalca koju mu je ovaj iznajmljivao. Veliker kodifikacije posle buržoaskih revolucija su davaie značajno mesto ugovoru o zakupu. naročito kod zakupa stana, zemlje i drugih stvari. U modernom pravu, zakup takođe ima.

91 značajno raesto, što važi i za naše pravo, koje određuje opšti režim ovog ugovora u ZOO. i posebne režime u posebnirn zakonima. Pravne osobtne - Ugovor. o zakupu je: 1. Imenovani - jer je regulisan zakonom, 2. Neformalan - jer se zaključuje solo coasensus, ali može biti i formalan npr. o korišćenju stana, zakupu posiovnih prostorija, poljoprivrednog zemljišta itd. 3. Teretan jer druga strana daje naknadu za ono što uzima tako da postoji ekvivalentnost prestacija, 4. Dvostrano obavezan - jer svaka strana ima obaveze prema drugoj, a one su uzajamne, 5. Komutativan— jer su prestacije unapred odredene, 6. Sa trajnim prestacijama - s'tim što je kod nekih ugovora, vreme trajanja određeno posebnim propisima, a obaveze u pogiedu zakupnine se određuju uglavnom obročno, 7. Jednostavan - jer ne sadrži elemente drugih mada može (ugovor o pansionu), 8. Ugovor sa sporazumno određenom sadržinom - aii može biti i ugovor po pristupu, 9. Samostalan - jer je nezavisan od drugih ugovora, lo. Zaključuje se nezavisno od svojstva ličnosti , ali može biti i intuitu persoaae, 11. Ne mora mu prethoditi predugovor ali može i 12. Kauzalan - osnov mu je vidljiv ' Bitni elementi zakupa - Predmet zakupa je određena■• j.» ; .^-jPQkreta^^i,ne.po.kre.tna stvar, za koju se vezuju tri uobičajena zahteva: da je moguća, dozvbljeha' 1 bdređehaV Dolaze u obzif samo nepotrošne stvari' (mogu i potrošne ako se zakupljuju radi izlaganja a ne trošenja). Stvar se mora predati u ispravnom stanju, da može poslužiti za upotrebu zbog koje je ugovor i zaključen. Uz stvar idu •! pripatci. Stvar treba biti postojana, ali je moguće da bude i buduća. Može 'biti telesna ali i bestelesna. Predmet može biti i neko imovinsko pravo - licenca. Stvar, obično predaje-vlasnik," ali ne mora biti tako....'Predrnet posebnih ugovora su: stan, poslovne prostorije, poljoprivredno zemljište i dr. Zakupnina - za upotrebu *iznajmljene stvari, zakupac plaća zakupinu, jer je ugovor o zakupu dvostrano obavezan teretnf ugovor. Ona se. obično određuje-u novcu-iliu drugim srvarirna po čemu se razlikuje od cene. Zakupninu određuju samo stranke. Međutim, postoje slučajevi kada je ona određena od organa vlasi - kod zakupa poslovnih prostorija Ui stanova. Zakupnina mora' biti određena„ ak' može biti i odrediva; Njeno određivanje semože prepustiti i trećem licu.. Vreme trajanja zakupa — određeno je nekim vremenskim periodom. Samo svojina nema ' takva'" ograničenja,. a zakup-: nije* svojimko-većobligaciona: pravov. Zakupirmogur-bitf. i-kratkoročni, ali i dugoročni.. Oni se. mogu zakljueivati i naneodređeno vreme, ak\ uz mogućnost otkaza, pri čemu se određuje i otkazni rok. Dugogodišnji zakupi su ređi,. ali ■5» mogući. Postojali. su-.-u.feudalnonrpravu-,; zbogvezanosti kmete-za^'zemlju,.. alt'su-mogućni'i danas - kod zakupa 'stana. Istekom roka zakup prestajer ah ako stranke nastave da s e ponašaju kao i ranije, dolazi do produženja zakupa na_ neodređeno vreme. Ugovor o zakupu na neodre'đeno vreme ne vezuje se unapred za određeni rok,.'ali se može otkazati uz otkazni rpk. Kod nekih'posebnih ugovora (zakup stana r poslovnih? prostorija) -razlozi za otkaz su utvrđeni zakonom. " "" ; :'v ;•-.-.:■- ■ poslugu se vraća. -'• '--'""■*: '" . Prekarijum■- Ovo je. vrsta posluge čije trajanje nije unapred određeno. Reč j e o besplatnoj fc ^ upotrebi stvari koja se u svako doba može opozvad s tim što- opoziv deluje samčpprdg^ futuro. Prekarist ima državinu na stvari i može je štititi clržavinskim tužbama.' Ovo-' : jer:f : rimsko shvatanje prekarijuma koje se odlikuje većom samostalnošću u odnosu narr f

poslugu. Drugo shvacanje prekarijuma je tešnje povezano sa poslugom tako da se uzima- '.; da on postoji kad je ugovorena posluga ali nije odredeno vreme njenog trajanja. U svakorrt

94 slučaju prekarijum odlikuje osobina da upotreba stvari nije unapred vremenski ođređena, iako se podrazumeva. Otuda se prekarijum može opozvati čim to poslugodavac zatraži. Postojanje prekarijuma ne moze biti izvedeno kao zakonska pretpostavka u slučaju da vreme posluge nije odredeno - odredivo, već jedino saglasnošću voija može biti predviđeno i to pod usiovom da nema elemenata nedozvoljenog posla. Obaveze stranaka - Posluga shvaćena kao konsensualni ugovor porazumeva obaveze obe strane u ugovoru. One međutim, nisu istovremene u potpunosti. 1. Obaveze poslugodavca- su: a) obaveza predaje stvari - ova obaveza se javlja samo kod' posluge kao konsensuamog ugovora. Kod realne posluge predaja je akt zaključenja ugovora. Predaja se vrši na razne načine: faktičkim uručenjem, simboličnom predajom iii kratkom rukom. Predajom posiugodavac treba da omogući poslugoprimeu upotrebu stvari prema njenoj nameni. Mesto predaje se odreduje ugovorom. Isto tako je i za troškove predaje. b) obaveza naknade štete usled materijalniii nedostataka - posluga je dobročin pravni posao, pa tu nema odgovornosti za evikciju i materijalne nedostatke na stvari. Ali ako je zbog materijalnih nedostataka na stvari nastupila kakva šteta za poslugoprimca, za nju odgovara poslugodavac ako je znao za te nedosta*'ke pa je nameraom ili grubom nepažnjom propustio da ukaže na.,,to. Za običnu n^pažriju:ne':Odgovara.ft?e),'obaveza snošenja vanrednih troškova - poslugodavac snosi troškove koji nisu vezani za uobičajenu upotrebu stvari npr.. ako je predmet posluge automobil, poslugodavac će snositi troškove redovnog 'servisa ukoliko on padne u vreme trajanja posluge, dok će troškove za benzin snositi poslugoprimac. Prema tome, redovne (obične) torškove snosi poslugoprimac, a vanredne poslugodavac. Ukoliko poslugoprimae zbog hitnosti učini izdatke koji padaju na teret posiugodavca ima pravo da ih. od njega. zahteva po praviiima o nezvanom vršenju tuđih poslova. «, 2. Obaveze poslugoprimca su: a) obaveza upotrebe stvari prema njenoj. nameni i čuvanje stvari - poslugoprimac ima pravo da upotrebljava stvar uzetu na poslugu onako kako je ugovoreno, a ako ništa nije ugovoreno prema prrrodi stvari i njenoj nameni. On ima pravo na upotrebu stvari ali ne i na obavezu pa je ne mora upotrebljavati osim ako karakter stvari to zahteva. Ali bez obzrra da li on stvar upotrebljava iii ne mora je čuvati sa pažnjom brižljivog i urednog čoveka što je viši standard od pažnje dobrog domaćina. Stoga on. ne. može dati stvar drugome na. upotrebu bez saglasnosti. poslugodavca.. Poslugoprimac koji prekrši ovu obavezu čuvanja, odgovara i za slučajnu propast stvari (ima pooštrenu odgovoraost). b) obaveza snošenja redovnih troškova - redovne troškove u vezi sa upotrebom stvari uzete. na posiugu snosi. poslugoprimac. Vanredne snosi poslugodavac. To proizilazi iz đobročinog karaktera posluge. c) obaveza vraćanja posuđene stvari - po isteku trajanja posiuge poslugoprimac ima obavezu da vrati posudenu stvar poslugodavcu neoštećenu. Posluga nije osnov sticanja svojine i stvar se- mora vratiti njenom vlasniku makar se našla i kod trećeg lica. Stvar se ima vratiti neoštećena uz tolerisanje'hormalnog habanja od redovne i dozvoljene upotrebe. Stoga posiugoprimac ne odgovara zarumanjenje vrednosti stvari usled takve upotrebe.. On može skrnuti dodatke koje je priMjučio stvari ali stvar može biti vraćena i sa dodacima ako poslugodavac naknadi njihovu vrednost. Stvar se vraća posle isteka roka trajanja posluge. U slučajevima prekarijuma taj rok nije odreden pa se stvar vraća čim je poslugodavac zatraži. Poslugoprimac može vratiti stvar i pre roka ako je rok bio ugovoren u njegovu korist a to ne bi biio na štetu poslugodavca. Stvar se vraća u mestu koje je ugovorom određeno. Ako ono nije ugovoreno, a ne može se odrediti prema okoinostima slučaja, vraća se poslugodavcu u mestu njegovog prebivališta. Troškove vraćanja snosi poslugoprimac ako nije drugaeije određeno. Rizik slučajne propasti stvari snosi viasnik po praviiu r& perit domino. To je poslugodavac ali ako je poslugoprimac stvar dao drugom licu bez. znanja poslugodavca iii je nije vratio u roku, rizik prelazi na njega. 12Č.UGOVORO DELU Ugovor o deiu je ugovor kojim se jedan ugovornik (poslenik) obavezuje da izvrši odredeni' posao za drugog ugovornika (naručioca), a ovaj se obavezuje da mu za to plati odredenu naknadu i da primi izvršeni posao. Pod poslom u smislu ovog ugovora porazumeva se materijalni, a ne pravni posao. npr. izrada portreta, popravka neke scvari itd. Iz ovog

95 genusnog pojma proizašli su neki posebni ugovori: ugovor o izdavanju autorskog dela. ugovor o građenju, ugovor o prevozu itd. Definisanje ovog ugovora zahteva izvesno preciziranje - predmet ugovora je posao i to materijaini a ne pravni, Suština ovog posla je da se on obavi kako bi nastaio neko delo, kreacija. Najčešće, obavijanje ovog posla daje i određeni rezultat Zato ovaj ugovor sadrži obligaciju rezultata (ciija), ali nije isključeno da posao bude i obligacija sredstva (angazovanje lekara da leči bolesnika kako najboije ume) tada postoji ugovor o delu a bez rezultata (boiesnik boluje od neizlečive bolesti). Osobine ugovora o delu se mogu najbgije uočiti ako se on uporedi sa kupoprodajom, ugovorom o punomoćstvu, ugovorom o radu, ugovorom o zakupu i ugovorom o . ostavi. Kod kupoprodaje suština je u prenošenju svojine na određenoj stvari za određenu cenu. Toga rnože biti i kod ugovora o delu - ako se naruči izrada određene stvari od poslenikovog materijaia. Ali tu ipak nema kupoprodaje jer sušina je u poslenikovoj obavezi da stvori određeno delo, a to čini ovaj ugovor posebnim bez obzira što se njime dešava i prenos svojtne, Kod ugovora o punomoćstvu predmet ugovora je pravna radnja dok je kod ugovora o delu ; predmet materijalna radnja. Kod punomoćstva, punomoćnik stupa u i:t7$*-: ^odnpse 4a ,txe,ćim u'.ime i za račun poslodavca, dok kod ugovora o delu toga nema. Kod ugovora'b radu' pf-edrriet ugovora je -sam rad bez obzira da li će taj rad dovesti do određenog rezuitata ili ne pri čemu se uspostavlja i odnos subordinacije i zavisnosti u radu. Kod ugovora o delu bitno je da se postigne određeno delo -,-. 2. Oba'veze ostavodavca su: a) Obaveze naknade troškova - troškove čuvanja definitivno snosi ostavodavac. To su oni.izdaci koje ostavoprimac čini..da.bl.sačuvao supstancu stvari. Ti troškovi se mogu' predujmiti, a' ako se to ne ućini plaćaju se naknadno po računima koje mu ispostavi ostavoprimac. Ostavodavac snosi troškove i kod teretne i kod dobročine ostave. b) Obaveza isplate nagrade - ostavodavac je dužan da isplati nagradu ostavoprimcu samo kod teretne ostave. Kod dobročine takvu obavezu. nema~,...Nagrada...se. .plaća. u ugovoreno vreme, a ako ono nije ugovoreno niti se može.'-odrediti'premarprirodi posia nagrada se isplaćuje posle- obavljenog posla. Način plaćanja se^određuje .-.ugovorom. Ugovorom še određuje.i mesto plaćanja a ako se nije odrediloniti -se--može*-odrediti onda se plaea u mestu u kdme Je ostavoprimac imao prebivaiište. U slučaju nenovčane nagrade, mesto se' bdređuje prema prebivalištu ostavioca. c) Obaveza naknade štete - ostavodavac je dužan da naknadi štetu ostavoprimcu ako jeovaj tu štetu pretrpeo čuvajuei poverenestvari osim ako je sam kriv što je do štete došlo. Kod ostave sa naknadom ostavodavae neće odgovarati za štetu ni kad je ona nastaia bez krivice cffitovoprimea. Pošto je ovde reč o teretnoj ostavi ocmosno profesionalnom bavljenju ćuvanjem tudih stvari ne važipraviio res perit domiiio pa rizik propasti stvari snosi ostavoprimac. • 123. JEDNOSTRANA IZJAVA VOLJE KAO IZVOR OBLIGACIJA Jednostrana izjava volje je izbor obligacija novijeg datuma. Najstariji izvori su ugovor r prouzrokovanje štete. Oni su summa divisio (glavni izvori) obligacija još od vremena Gajai Kasnije su im se pridružili 1 neosnovano obogaćenje i nezvano vršenje mđih poslova.. kao variae causarum figurae (Justinijanove institucije). Jednostrana izjava volje stiče svojstvo izvora obligacija tek u 19. veku sa nagiim razvojem robnonovčanih odnosa koji je zahtevao instrumente za ubrzani promet. Doduše. ima autora koji tvrde da je i rimsko pravo

102

poznavalo Jednostranu izjavu volje, ali samo u korist bogova, odnosno države. Međutim, pošto je ovde reč o bogovima, odnosno državi, ova ideja je više zanimljiva nego tačna, budući da spada u domen javnog prava. Ipak, ako se država tretira kao domenium, odnosno građansko pravno lice, a ako se bogovi uzmu kao fikcija za korist koju dobijaju hramovi, odnosno sveštenici, ovo tvrđenje može imati značaj i u domenu privatnog prava kakvo je i obligaciono. Suština jednostrane izjave volje kao izvora obligacija je u tome što obligacioni odnos nastaje voljom jednog lica. Ona spada u jednostrane pravne poslove kojom jedno lice svojom izjavom volje utiče na nastanak, prestanak. ili izmenu nekog pravnog odnosa. Ovaj izvor obligacija još nije opšte prihvaćen. Postoje argumenti za i argumenti protiv uvođenja ovog izvora obligacija. Argumenti u priLog - Jednostranom izjavom volje se ne stvaraju obaveze za druga lica. Obaveza se sivara na strani onog ko daje izjavu, a svako drugi može ali i ne mora stupiti s njim u neki pravni odnos, razume se, ako je drugo lice prihvatilo uslove iz jednostrane izjave volje. Ako su mogućni ugovori, odnosno dvostrani pravni poslovi u korist trećeg, treba da budu moguće i jednostrane izjave volje u korist trećeg. Argumenti protiv - Tiču se tvrđenja d a . s e . ovaj izvor teško uklapa,.u pojam. obligaciono pravnog odnosa, koji podrazumeva , dva: određena ,?.subjekta~,1