O gordosti i gnevu

Vladeta Jerotić O gordosti i o gnevu, o žalosti i o očajanju Izvor: Povratak ocima, Sabrana dela, I kolo, Zadužbina Vladete Jerotića u sa radnji sa IP Ars libri, Beograd 2007. 

„Bludnike mogu izlečiti ljudi, pokvarene – anñeli, a gorde – samo Bog“ O ljudskim strastima najviše su mislili i o njima pisali oni koji su ih na jdublje u sebi preživljavali – bili su to hrišćanski svetitelji i oci Crkve kroz vekove, a naravno, i veliki stvaraoci kroz istoriju. Mnogo kasnije, tek od 19. veka, st rastima su se bavili i učeni psiholozi da bi i oni, kao i njihovi slavni prethodni ci, iako proučavajući strasti na drugi način, stigli do sličnih zaključaka o prirodi stras ti, njihovim uzrocima, načinima njihovog manifestovanja, kao i čovekovoj borbi sa nj ima. Za svetog Jovana Lestvičnika „strast je zlo“, sadržaj pomisli i htenja srca koja teže u duši ka štetnim željama i grešnim delima. U ranohrišćanskoj asketskoj literaturi stra ti se dele, prema prirodi čovekovoj, na duševne i telesne strasti, meñu kojima je osam osnovnih, i to: črevougodije (neumernost u jelu i piću), blud, srebroljublje, gnev, pečal (žalost, tuga), uninije, slavoljublje i gordost. Prve dve strasti su telesne, jer bude naša čula, ostale su duševne. „Neki vele“, piše sv. Jovan Lestvičnik, „da strast ob ma telo zahvaljujući pomislima srca. A neki, naprotiv, tvrde da telesni osećaji rañaju nečiste misli ... Neke strasti iz duše prelaze u telo, a druge idu obratnim putem. Ovo drugo se dešava sa ljudima koji žive u svetu, a prvo se zbiva sa onima koji se n alaze u monaštvu, pošto nemaju ni prilike za to“. Ovakvim razmišljanjem o strastima Jovan Lestvičnik iz 6/7. veka nagoveštava sa vremene naučne hipoteze o odnosu emocija i tela; tako, po jednoj hipotezi (Džems–Lange ovoj), bez telesnih promena koje prate percepciju opasnih objekata ili situacija , nema ni razvoja straha, dok po drugoj hipotezi (Kenon–Bardovoj), emocije ne zavi se od promena koje se dešavaju na periferiji tela, već su telesne promene posledica doživljene emocije. Prema mišljenju gotovo svih otaca Crkve, gordost (ali i zavist), najteža je i najpogubnija strast. Ona je „staro zlo“, jer je njome otpao od Boga zavidljivi Luc ifer, pao je i Adam, a i mi svi padamo njome iz dana u dan. Gordost je mati svak og drugog greha, jer je u svakom od sedam (smrtnih) grehova sadržana i gordost. Zb og toga je tako teško sa njome se boriti. „Gordost je“, prema Pouci XXIII u Lestvicama „odricanje Boga, pronalazak demona, nipodaštavanje ljudi, majka osuñivanja, potomak p ohvala, znak duhovne jalovosti, proterivanje pomoći Božije, preteča ludila, vinovnik p adova, podloga epilepsije, izvor gneva, vrata licemerstva, podupirač demona, čuvar g rehova, uzročnik nemilosrña, neznanje za samilost, surovi islednik, nečovečni sudija, pr otivnik Boga, koren hule“. Ne znam da li je još koju ljudsku strast sv. Jovan Lestvičn ik definisao sa ovolikim mnoštvom raznolikih, u osnovi sličnih svojstava. Čovekova borba sa strastima, odnosno gresima našim, prema učenju Hrišćanstva, divo vska je, neravnopravna i doživotna borba u kojoj pobednik može biti čovek samo ako mu je „Bog pomoćnik“, jer su čovekove prirodne moći ništavne u poreñenju sa moćima ovih prirodno prirodnih moći (neprirodnih zbog hrišćanskog učenja o paloj prirodi ljudskoj). Divovska je i doživotna borba, jer se to Jakov rve sa Bogom, tj. grešna i pala ljudska prirod a sa „neprirodnom“ hrišćanskom verom. Sa ovakvom ocenom borbe ljudske prirode i vere (mo ralne zabrane u nama!), složili bi se i savremeni psiholozi, naročito oni Frojdove, Adlerove i Jungove orijentacije, zaslužni za empirističke i kliničke dokaze o destrukt ivnoj (ali i konstruktivnoj) snazi ljudskih nagona (seksualnog i agresivnog) i l judske patologije. Nisam, ipak, siguran da bi se ovi veliki psiholozi 20. veka s ložili sa sv. Jovanom Lestvičnikom kada ovaj piše: „Bog nije stvorio, ni načinio zlo. Stog a su u zabludi izvesni ljudi koji tvrde da su neke strasti u ljudskoj duši prirodn e. Oni ne znaju da smo mi pozitivna svojstva duše pretvorili u strasti“. Ovde bi, možd a, od pomoći bio pojam sublimacije u psihoanalizi, pod kojim bi trebalo, sa hrišćansko g gledišta, razumeti, ne uništavanje strasti, već njihovo preobražavanje, tačnije, vraćanje strasti na njihova prvobitna pozitivna svojstva, zadržavajući pri tome njihovu energ etsku vrednost. U procesu razvoja čoveka, njegovog fizičkog i psihičkog bića, od detinjstva do z relog doba, gordost je prirodno „uračunata“ u razvoj samosvesti, u sâm tok obrazovanja d etetovog Ja. Kada dete sa tri, četiri godine spontano i radosno usklikne: „Ja sam Ja“,

ponavljajući nesvesno Jahveovo predstavljanje Mojsiju, čuvenim višesmislenim rečima: „Ja sam Onaj koji jesam“, ili, u nešto drugačijem prevodu sa hebrejskog: (Ehjeh ašer ehjeh) – „J a sam onaj koji ću biti tu“ (sama reč Jahve znači: Ja ću biti tu, ili, biću prisutan, vodiću, pomagaću, snažiću) – već je u detetu začeta gordost. Ovaj početak osvešćivanja sebe kao indiv za buduću ličnost – koja će se zvati i znati da se zove Petar Petrović, na primer, sa puno m svešću i znanjem da potiče iz porodice crnogorskog vladike Vasilija Petrovića, koji je prvi vodio svoj narod u Rusiju, sa saznanjem ispunjenim ponosom da je pravoslav na vera koja je dala njegovoj porodici jednog svetitelja (svetog Petra Cetinjsko g) i jednog književnog genija (Njegoša) – može da se dalje razvija, u toku budućeg života ov og deteta, u dva pravca. Onaj začetak ponosa (ili gordosti) kada se detetu sâm Bog o tkriva Svojim Jastvom, može poslužiti podvigu individuacije, ili oboženja, rečju, radosn om i dobrovoljnom služenju Bogu, čiju je „sliku i priliku“ od Njega čovek roñenjem dobio, il i se ovaj Božiji lik u njemu i radosni ponos da čovek taj lik u sebi sledi, može izopači ti u lucifersku gordost budućeg „ničeanca“, čovekoboga – Kirilova, Stavrogina, Ivana Karamaz ova, svih Ivana u nama, vodeći u propast ovakvog, Bogom neosvešćenog, ili još gore, sves nog bogootpadnika. Moguće je na psihološki način objašnjavati neophodnost pojave i trajanja gordost i u čoveku – čovekovom beskrajnom slabošću, njegovim, više ili manje, trajnim osećanjem infer ornosti, kako u odnosu na svemogućeg, nevidljivog i neshvatljivog Boga (ukoliko Ga uopšte čovek priznaje i u Njega veruje), tako i u odnosu na nikad do kraja ukrotivu , do kraja shvatljivu prirodu, od koje čovek silom otima njene strašne moći, osećajući pri tom (zbog ove otmice), svesno ili nesvesno, jako osećanje krivice. Sve što je prome tejsko u čoveku, a što nije svesno svoga božanskog porekla – lancima gordosti privezan j e čovek za zemaljske stene smrti – osuñeno je da mu na Kavkazu orlušine razjedaju utrobu . Možemo zbog toga koliko hoćemo dugo, u toku života, buntovničiti protiv Boga, na način I vana Karamazova ili Alberta Kamija, Marksa, Frojda ili Ničea, što nam se Bog nije dr ukčije otkrio, nego „samo“ preko izraelskih proroka, Mojsija i Bogočoveka (koji se ne pr iznaje kao takav) Isusa Hrista; možemo koliko hoćemo ubedljivo relativizirati čovekovu veru u Boga, pozivajući se na brojne religije sveta, od kojih svaka – mada u nečemu b itnom na isti, ali, onda, u mnogo čemu drugom na različit način – svedoči „svoga“ boga; možem e, najzad, s gnevom ili tugom pozivati na mali rast sa kojim smo se rodili, na n ezgodan temperament i karakter koji smo od roditelja nasledili, na prokletu zeml ju „burjana i drača, podlih suncokreta, pijanki i ploča“, zemlju „klasnoga cvetanja i mraz eva preranih“ u kojoj smo se rodili (iz pesme Veljka Petrovića Srpska zemlja) – ništa na m neće pomoći, da i pored sve ove, nesumnjivo prisutne determinacije koja nas nesves no vodi, ne izvršimo izbor, izbor voljan i slobodan. Izbor – za ponos što smo Božiji i H ristovi, jer će nam taj izbor omogućiti neprekidno usavršavanje, i s ove i s one stran e, do „mere rasta punoće Hristove“, do savršenstva Božijeg, jer smo bogovi, i prema Davido vim i prema Hristovim rečima, ili – izbor za gordost Lucifera i Kaina, pobunjenog Pr ometeja i Judu, večnih bogoboraca i čovekobogova, koji, znajući za Božije postojanje, a svojim životom, rečima i delima u njemu negirajući Ga, dižu svetske revolucije, ruše bogom olje jedni drugima, zagañuju vodu, vazduh i zemlju, propovedaju mržnju, osvetu i rat . Gordost se začinje u umu, u tom „besnom i halapljivom psetu“ (kako um naziva s v. Jovan Lestvičnik), silazi, zatim, u naša osećanja i, potom, prožima volju, da bi tako zarobila celog čoveka. Ljudski um, koji bez prestanka istražuje sve „staze i bogaze“ pr irodnog i ljudskog prostranstva, sve dubine i širine „Božije i ñavolove rasprostranjenos ti“, začas postane gord: zato što misli da je nešto otkrio što niko nije pre njega, zato što je prozreo nekoga čoveka u njegovim namerama, ili što je shvatio neku zakonomernost u prirodi ili u psihi ljudskoj, za koju drži da je niko nije pre njega tako temel jno i sveobuhvatno shvatio; ali čovek, naročito mlad čovek, začas postane gord i zbog ma nje uzvišenih uvida, na primer, zato što je lep i što zbog toga ima uspeha kod drugog pola, zato što je pametan, pa je jedan od najboljih učenika i studenata, ili banalni je, što su mu roditelji bogati, pa i on, onda, može da troši novac razmećući se pred društvo m. Na stotine je još, sitnijih i krupnijih iskušenja koja vrebaju čoveka u toku života d a ga uvedu u najteže izlečivu od svih ljudskih strasti – gordost. „Čoveku koga je gordost uslovila, samo Gospod može pomoći. Svako ljudsko sredstv o za spasavanje bilo bi mu nekorisno“, ili, na drugom mestu: „Bludnike mogu izlečiti l judi, pokvarene – anñeli, a gorde – samo Bog“, teško je, a istinito upozorenje sv. Jovana Lestvičnika.

Psihološki je zamisliva osvedočena pojava da gorde ljude niko ne voli, ni te isti ni ateisti, a ponajmanje ih vole isti takvi gordeljivci kao što su i oni. Ume sto, dakle, da slično privlači slično, u ovoj pojavi, rekli bismo, da je obrnut slučaj. Nije gordost samo mana i greh ateista i bogoboraca, kao i mnogobrojnog s veta, čudno nemarnog i ravnodušnog prema delu sopstvenog spasenja. Gordost se sa ne manjom, verovatno i sa većom žestinom pojavljuje kod ubeñenih teista, na razne načine bo gobojažljivih ljudi koji se trude da tačno ispune svaku jotu crkvenog rituala i prav ila. Nije mali broj pobožnih hrišćana, naravno i pravoslavnih (pobožnost bi trebalo, po mome mišljenju, razlikovati od religioznosti nekog čoveka) koji su preko mere gordi, uvereni da su revnosno ispunjavajući ono što crkva od njih traži, iznad drugih ljudi, grešnika. Zaboravljajući na jevanñeljske pouke o velikoj radosti pastira kada je našao jednu izgubljenu ovcu od devedeset devet ostalih u stadu, ili o većoj radosti anñela kada se jedan grešnik pokaje, nego o mnoštvu ljudi pravednog života, konačno o divnoj r adosti O(o)ca koji trči u susret izgubljenom i zabludelom sinu koji se pokajao i v ratio domu oca svoga – ovakvi gordi hrišćani upadaju u zamku pogrešnog razumevanja tzv. zasluga, koje treba, po njihovom uverenju, da budu dovoljne za ulazak u carstvo nebesko. Oni su slični onoj beloj ovci koja odguruje izgubljenu crnu, koju je past ir našao i vratio u tor, ili su slični onom poslušnom drugom sinu koji je izvršavao sve naredbe svoga oca, a onda mu zavidljivo i gnevno prebacivao što je bogato nagradio njegovog brata koji je potrošio deo očevog imanja na bludnice i neradnike. Nema većeg izazova za ljudski um, ljudsku logiku i ljudsku ludost, od „ludos ti“ Hrišćanstva, od Lude ljubavi Božije (naslov knjige g. Pavla Evdokimova), od roñenja Me sije u sirotinjskoj štali i u dronjcima, sina skromne i bezazlene jevrejske devojk e Marije i siromašnog nazaretskog drvodelje Josifa, učitelja prostih galilejskih rib ara, ismevanog od judejskih književnika i fariseja, prijatelja bludnica, carinika i grešnika, popljuvanog, šibanog i raspetog – sve same „sablazni“ za Jevreje, „bezumlje“ za G ke, za sve naše sopstvene unutarnje Jevreje i Grke, do dana današnjeg. Svi i danas t raže „znake“, pa hrle vračarima i astrolozima, svi i danas „premudrosti“ traže, pa bi da pove uju filosofima i naučnicima, a mi, veli apostol Pavle u I Poslanici Korinćanima (1 : 23) „propovedamo Hrista raspetoga“. I Hrista vaskrsla, još jedan od apsurda hrišćanstva, o kome su znali da kažu kratke i sažete sudove hrišćanski filosofi i Sveti Oci već u 3. i 4. veku. Meñu ove apsurde Hrišćanstva, nesnošljive i za naše današnje jelinske umove, ili za naše današnje zastupnike azijskog učenja o karmi i reinkarnaciji, spada i ona čuvena priča o vinogradarima iz Jevanñelja, o kojoj je propovedao, na način neponovljiv do danas , sveti Jovan Zlatousti u 4/5. veku. Da se podsetimo: svi radnici koji su došli da rade u vinogradu gospodara njihovog (u vinogradu Gospodnjem svih nas u ovome živo tu), koji su dragovoljno, dakle, pristali da rade za Gospoda na ovome svetu, bez obzira da li su došli da rade u osam ujutru ili u devet, deset, pa čak i u jedanaes t sati, primiće od gospodara u dvanaesti čas podjednaku platu. O bezumne ludosti, o vapijuće nepravednosti, o neshvatljive ćudljivosti gospodara! Ali – o milosti neiskaza ne, o „divnog Gospodara koji poslednjeg prima kao prvog“; zato „niko neka se ne plaši za kašnjenja“, jer naš Bog koji ljubi sve ljude, i pravedne i nepravedne, koji daje sunce i kišu jednima i drugima „odmara onog koji je došao u jedanaesti čas, kao i onog koji j e radio od prvog časa“ (sv. Jovan Zlatousti). Da li sada možemo malo bolje da razumemo paradoksalne, za neke i apsurdne reči sv. Jovana Lestvičnika, kada nam on poručuje: „Učin i sve kako bi izigrao svoju pamet i čineći tako, naći ćeš spasenje i pravdu u Hristu Isusu , Gospodu našem“! Eto zašto nema „zasluga“ pred Bogom i zašto su sva naša dobra dela kojima mislimo da „plaćamo“ svoje grehe i da se Bogu tako preporučujemo, samo pena i dim pred Bogom. „Jer šta imaš što nisi za badava primio bilo od Boga, bilo uz pomoć i molitvom drugih ljudi?“, pita nas apostol Pavle u I Poslanici o Korinćanima. Otud svaka gordost u vrlini r azvija oholost, piše, s pravom, Marko Pantić[1] i parafrazirajući Svete Oce i učitelje C rkve nastavlja: „Ako postimo možemo postati sujetni, ako lepo pevamo, možemo da budemo ponosni. Podvižnik može da sebe smatra za svetitelja, monasi zbog svojih podviga da traže monaške činove, sveštenici zbog parohijskih dela više činove“. Završavajući izlaganja i tumačenja učenja sv. Jovana Lestvičnika o gordosti, spome nuću jednu drugu strast, svrstanu zajedno sa gordošću u sedam smrtnih grehova u Hrišćanstv u, u stvari tesno vezanu sa gordošću, ili, direktno proizašlu iz gordosti – gnev. Svi se gnevimo, često, gotovo svakodnevno. Gnevimo se i kada imamo, i još češće, kada nemamo pra

va. Gnevimo se najčešće na slabijeg, utoliko više ukoliko smo pokorni udvarači onima koji su od nas jači. Pravdamo svoj gnev svojom prirodom, ili nerazumevanjem, nezahvalnošću i neposlušnošću drugih ljudi prema nama. Čak i tada, kada su posledice našeg gneva pogubne za našu okolinu, a takve su najčešće, pokušavamo da umirimo savest i da se pred drugima o pravdamo neubedljivim i praznim govorima. Nema, jednom reči, nikakve sumnje da je gnev znak naše velike gordosti. Ništa manje nego gordost, i srditost ili gnev napada ju i hrišćane, kao i nehrišćane. Upravo pogrešno negovanje hrišćanskih vrlina i njihovo nagla anje pred drugim ljudima, koji za te vrline ne znaju ili neće da znaju, kao i naka radno poimanje vrlina kojima zaslužujemo posebnu milost Božiju, samim tim i nebesko carstvo, čija će nam se vrata pre otvoriti nego drugim ljudima, raña u ovakvih ljudi, povremeno, prave napade besa; otud i tačan izraz da je „srdit čovek dobrovoljni padaviča r“. Viñao sam kao psihoterapeut gnev i kod onih hrišćana u braku koji su odolevali jakim iskušenjima poligamne prirode u sebi (i verovatno u svima nama), ostajući monogamno verni svome bračnom drugu, smatrajući ovu svoju pobedu posebnom vrlinom; onda, kada su, najčešće nesvesno, smatrali, da zbog neprestanog gajenja ove vrline, uprkos prima mljivim iskušenjima, nisu dovoljno nagrañeni ili pohvaljeni od Boga ili ljudi, a najčešće nedovoljno visoko ocenjeni od sopstvenog bračnog druga, umeli su da se, povremeno, žestoko gneve, upravo na svoju ženu ili muža, slabeći u ljubavi, sve do opadanja erotsk o-seksualne želje prema partneru. U nekim drugim slučajevima učestalog ispoljavanja gneva, koje sam takoñe zapažao u toku svoje dugogodišnje psihoterapeutske prakse, ovakvi gnevljivi gordeljivci p restajali su da jedu, sve do mršavljenja opasnog po zdravlje i život, kao da su ovim dobrovoljnim gladovanjem hteli sebe da kazne; u drugim slučajevima, jeli su preko merno, gojeći se, takoñe do granice koja je ugrožavala zdravlje, odnosno odvodila ih u raznovrsne fizičke bolesti kao posledice ugojenosti. Očevidno da su i ovi ljudi oseća li nesvesno krivicu zbog vidljivih posledica gnevljivosti, pa su – umesto hrišćanski j edino ispravnog kajanja i nastupajuće borbe sa strašću – posezali za bolestima koje su s ami sebi dovlačili, ne bi li, iscrpljeni bolešću, iscrpili u sebi strast gneva. Kako sam se obradovao kada sam za ova svoja lekarska zapažanja našao potvrde kod hrišćanskog svetitelja Jovana Lestvičnika koji je u Lestvicama, još u 6/7. veku pis ao: „Viñao sam ljude koji bi se rasrdili i u svom ogorčenju odbijali da jedu, te su ta kvim besmislenim uzdržavanjem samo dodavali otrov na otrov. A viñao sam i druge ljud e koji su svoju srdžbu koristili kao zgodan povod da se predadu žderanju, pa su tako iz jame upadali u ponor“. Mada u oba slučaja gnevljivosti o kojima govori Jovan Les tvičnik, ne izgleda da ima bilo kakvog izlaza, usuñujem se da pretpostavim da u oba slučaja, i to ukoliko ovi gnevljivi ljudi zaista stignu do neke fizičke, ili, tačnije, psihosomatske bolesti, oni mogu da dožive katarsičko obraćanje, sledeći misao jednog sv etog oca koji je rekao: „Jedino što čoveka može spasti od neminovnih kazni za greh, jest e pokajanje i samokažnjavanje“. Kako se valja boriti sa gnevom i gordošću? Jedino hrišćanskim vrlinama osvedočenim u dvehiljadugodišnjoj hrišćanskoj praksi. Pa, kao što se protiv srebroljublja borimo da režljivošću, ili protiv zavisti milosrñem, tako se protiv stalnog iskušenja gordosti borim o smernošću, a protiv gneva krotkošću i trpeljivošću. Poslušajmo, najpre, mudar savet apostol Pavla u Poslanici Efescima (5 : 26): „Gnjevite se, ali ne griješite; sunce da ne zañe u gnjevu vašemu“. Kako je ovaj savet božanskog apostola i mudar i blag i psihološki dal ekovid! Pavle zna, iz sopstvenog iskustva (vidi 1 Kor 5 „O korintskom bludniku i o dnosu prema zlima“) da se svi povremeno gnevimo, ali da ne bismo grešili u gnevu, ne dozvolimo da dočekamo sunčev zalazak u gnevu, jer će nam noć biti mračnija, a snovi ispun jeni morom. Učitelji Crkve, govoreći o gnevu, tačno uočavaju da se u njemu dve volje suprots tavljaju jedna drugoj. Otud je jedino hrišćanski ispravno da se lagano učimo (i ovo učen je traje doživotno) odricanju od sopstvene volje, jer ako je po našoj volji, gnev će s e obavezno javiti, a sa njime i želja za osvetom, stvarnom ili nabeñenom uvreñivaču. Div no i tačno kaže zapadni srednjovekovni učitelj i svetitelj Toma Kempijski: „Skroman čovek je uvek vedar, dok u srcu oholog često vlada zavist i gnev“.[2] Nije mogućno, da zaključimo izlaganje o gordosti i o gnevu, da se oslobodimo ovih „prirodnih“, opakih strasti bez odricanja od svoje volje (samovolje), a to znači bez poniženja i gaženja svoga samoljublja i slavoljublja. Zaista, „kao što zmija ne može da svuče sa sebe staru košuljicu ako se ne provuče kroz tesnu rupu, tako ni mi ne možemo odbaciti stare navike, staru košuljicu duše i plašt starog čoveka, ako ne proñemo tesnim

i uzanim putem posta i poniženja“, zaključuje sveti Jovan Lestvičnik svoju XXVI Pouku. Prelazimo sada na psihološku i psihopatološku analizu očajanja, još jednog od se dam teških hrišćanskih grehova. Očajanje bih stavio na kraj niza duševnih zbivanja u čoveku koji započinje sa žalošću ili tugom, da preñe u drugi teži stepen tuge, nazvan uninije (star oslovenski izraz koji najbolje izražava smisao izvorne grčke reči, akidia, a koji znači malaksalost, klonulost, lenjost, mrzovolju duha, sumornu rezignaciju), a završava se, po život duše i tela, opasnim očajanjem. Kao što smo za gordost, zavist i gnev rekli da su strasti srasle sa ljudsk om prirodom, i da nema čoveka, ni najpravednijeg, koji nije povremeno njihov rob, tako isto je teško zamisliti nekog čoveka koji nije bio za kraće ili duže vreme žalostan, klonuo i malaksao, a ponekad se osećao i očajnim. Ljudi melanholičnog temperamenta, više ili manje u toku celog života, u vlasti su osnovnog žalosnog raspoloženja koje može, al i ne mora, da uzme patološke razmere. Uroñena melanholija je, čak, nekad podsticaj za stvaranje; poznato je da je meñu poznatim svetskim piscima bilo melanholika (Leopa rdi, kod nas Vladislav Petković-Dis, Sima Pandurović). Iako žalost može izgledati, a često i jeste, normalna i prolazna pojava, učitelj i hrišćanske crkve s pravom su je smatrali strašću i grehom; mi bismo, kao psihijatri, r ekli da tek kada obična ljudska tuga postane navika, deo svakodnevnog ponašanja ili preñe u klonulost i lenjost, a pogotovo kada iznenada bukne u čoveku kao očajanje, nor malna žalost je već prešla granicu prema patološkom, čineći čoveka bolesnim. Može izgledati neobično da su Hrišćanstvo i psihoanaliza najviše podozrivi prema o noj dužetrajnoj žalosti čoveka koju već možemo stručnim terminom nazvati depresijom. Meñu naj apaženije Frojdove studije iz psihopatologije, spada i njegov rad Tugovanje i mela nholija. Svako ozbiljnije zanimanje psihologa, psihijatra, psihoterapeuta, ali i teologa, za depresiju i melanholiju, bar kada je ovo interesovanje koncentrisan o na njene psihopatološke simptome i uzroke, a ne prvenstveno na biohemijske, meta boličke promene koje se dešavaju u mozgu i u krvi obolelih, ne može da mimoiñe radove Si gmunda Frojda i njegovih nastavljača o melanholiji. U suštini melanholije, prema psi hoanalitičkim istraživanjima, leži patološki jak narcizam obolelog, koji obelodanjuje ra no poremećeni odnos izmeñu nesvesnih nagonskih težnji i čovekovog ja, odnosno njegovog n ad-ja, neke vrste savesti (mada se u celini psihopatološki pojam nad-ja ne izjednača va sa hrišćanskim pojmom savesti). Ako psihoanalitičke termine koji označavaju suštinu psihičkih zbivanja u depresi vnom i melanholičnom čoveku (depresija se ne može u potpunosti izjednačiti sa melanholij om) prevedemo, sa nešto uprošćavanja, na hrišćanske izraze, onda ćemo se ubrzo uveriti u slič osti suštinskog ocenjivanja uzroka, pojave, pa i lečenja ove strasti, greha ili bole sti. Prema učenju Svetih Otaca Crkve, postoje dve vrste žalosti. Prvu nazivamo „žalos t po Bogu“, jer u centru zbivanja je opravdana tuga zbog sopstvenih prepoznatih gr ehova, želje za pokajanjem i popravljanjem svoga života. U centru ovakve žalosti nalaz i se Bog, pa tako otkrivamo da žalost koja obuzme čoveka, ne samo da nije nepoželjna i bolesna, već je neophodan podsticaj ka hrišćanskom putu oboženja, ali i ka mogućem hrišćansk m putu individuacije ili, prema Jungu, „individuacionog procesa“, na kome putu jedna od bitnih etapa jeste prepoznavanje svoje Senke, svega inferiornog, rñavog i zlog u nama, koju tako često i rado projiciramo u drugog čoveka i druge narode. Poreklo učenja Svetih Otaca o dve vrste žalosti, od kojih je prva korisna i potrebna hrišćanima, nalazi se u II Poslanici Korinćanima (7 : 10), nedostižnog psiholog a apostola Pavla koji piše: „Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje; a žalost ovoga svijeta donosi smrt“. Savremenim jezikom rekli bi smo da svaka bolest koju čovek sebi dozove – a svaka bolest ima korena u gordosti, g nevu i tuzi – izazov je za čoveka. Kao što je gordost izazov smernosti, a gnev trpelji vosti, tako je i tuga, to predvorje depresije, ali i Siloanske banje, izazov hrišćan skoj vedrini, toj sa ljubavlju vrhunskoj hrišćanskoj vrlini, koja i jeste vera u vas krsenje i večni život. A kako je sa onom drugom vrstom žalosti za koju apostol Pavle kaže da donosi smrt čoveku? Nije li to ona žalost koja zauzima čoveka u čijem centru nije Bog, nego sa moljubiv, sebičan i gord sâm čovek?! Ovakva žalost, prema Svetim Ocima Crkve, nosi obeležj e mračne apatije, beznadežne tuge, dovodeći do nereda u duhovno-moralnom životu. Kao lek ari uočavamo da je kod ove vrste žalosti već reč o depresiji kao bolesnoj pojavi u životu čo veka, hrišćanina ili nehrišćanina. Depresivan bolesnik, zaista, gubi nadu u ozdravljenje

, sve vidi crno, uvreñeno se povlači od sveta, svesno ili nesvesno optužujući ga za uzročn ika svoje bolesti, gubi interesovanje za bilo koju aktivnost, osim opsesivnog ba vljenja sobom. Nije lako u ovakvom poodmaklom stadijumu žalosti, odnosno već i depre sije, sagledati stvarne uzroke žalosnog stanja. A uzroci, i prema dinamički orijenti sanoj psihijatriji, i prema hrišćanskom učenju, isti su: gordost, zavist i gnev. Uroñena težnja u čoveku ka saznanju, usavršavanju i osmišljavanju života (volja za smislom, rekao bi Viktor Frankl), kod mnogih ljudi, iz različitih spoljašnjih i unutarnjih razloga , pretvara se u težnju za posedovanjem (ljudi i stvari), u natkompenzatorni mehani zam neurotičnog i psihotičnog dokazivanja sebe (obično usled proždirajućeg, svesnog ili ne svesnog, osećanja inferiornosti), što, brže ili sporije, neminovno vodi iscrpljenju duše i tela, čiji je kraj – gnev i žalost, opet kao znak povreñene gordosti. Zato je opravda no izvoñenje porekla žalosti kod učitelja Crkve iz gneva, jer gnev želi osvetu, a ako se osveta ne ostvari, raña se žalost. Zatvoreni krug (circulus vitiosus) uspostavlja se, na žalost, relativno br zo pri nagomilavanju naših mana ili grehova koje ne prepoznajemo na vreme. Zla vol ja prema ljudima koja dočeka noć, umesto da ne sačeka zalazak sunca, brzo se pretvori u gnev, a ovaj uvećava zlu volju. Ovaj kobni krug morao je sam na sebi da iskusi o naj učitelj crkve koji nam je ostavio ovakav dragocen savet: „Staraj se iznad svega da čistiš sebe od zle volje prema ljudima. Jer gomilajući zlu volju prema ljudima, gom ilaš otrov koji će tebe, pre ili posle, uništiti kao čoveka“. Ovo, toliko puta u toku dve hiljade godina, praksom potvrñeno hrišćansko iskustvo, danas je našlo izvanrednu potvrdu u psihosomatskoj medicini, u patofiziologiji mozga kod depresije, otkrivajući pat ološke sastojke u krvi osoba izlaganih, spontano ili veštački, dugotrajnom stanju gnev a ili žalosti. Kao što savremena psihijatrija razlikuje više vrsta depresija kod čoveka (endo gena, reaktivna, neurotična, maskirana, organska itd.), kod kojih uzrok nije jedan isti, tako i hrišćansko učenje o žalosti ume finije da razlikuje uzroke, ne odstupajući o d korena svih žalosti: gordosti, zavisti i gneva. Tako nam sveti Jovan Lestvičnik, u već spominjanoj XXVI Pouci Lestvica objašnjava jednu vrstu žalosti koja je veoma rasp rostranjena, ali koja je, po mome mišljenju, i uzrok tvrdokornom ateizmu mnogih lj udi. Evo tog objašnjenja Jovana Lestvičnika: „Postoji jedna vrsta očajanja (ovu vrstu žalo sti, dakle, sveti Jovan Lestvičnik stepenuje do samog vrha, odnosno kraja neizlečene žalosti – očajanja, primedba V. J.) koja proizilazi od mnogobrojnosti grehova, od opt erećenja savesti i nesnosne tuge, kada duša pod teretom velikog broja rana tone i da vi se u dubini očajanja“. Svaka nelečena fizička rana gnoji se, proširuje i stiže do kosti. Sasvim je tako i sa svakim našim nelečenim grehom. Sa gordošću, najstariji greh sveta i čoveka – zavist, p roždire nas vremenom, i duševno i telesno. Slično je sa mržnjom prema svojim bližnjim, sa uvredama koje nanosimo ovima, pohlepom za novcem, jelom, posebno bludom. Nagomil ani, a neokajani gresi naši, najpre nas čine gnevnim prema drugim ljudima, zatim tužni m i žalosnim, ali onda, vremenom, tupim i ravnodušnim, prepuštenim uniniju, tj. klonul osti i lenjosti. U jednoj ovako uznapredovaloj fazi, nazvali je hrišćanskom ili psih ijatrijskom bolešću, samo Božije čudo može da pokrene ovakvog očajnika da razbije okorelost svoga srca i da tako prestane sa tvrdokornim, svesnim ili nesvesnim ubeñenjem, da mu niko ne može pomoći, ni ljudi, ni Bog. Od manje teških oblika žalosti sa ovakvim posledicama, treba spomenuti dosta rašireni oblik tuge kod ljudi preterano opterećenih brigama ovoga sveta koje nauka o neurozama naziva anksioznim (strašljivim) i opsesivnim (prinudnim) neurotičarima. Vazda nesigurni u sebe, nepoverljivi, a onda, zato takvi i prema svojoj užoj i široj okolini, ovi ljudi u strahu očekuju sutrašnjicu, zaokupljeni ne samo realnim, već mno go više nerealnim brigama koje guše svaki polet duha prema Bogu i svaku čežnju duše za mor alno-duhovnim usavršavanjem. Izmoreni strašljivom brigom za budućnost, ovakvi ljudi za vršavaju dan, a nekad i život, u besplodnoj žalosti, ne stigavši da se prenu od reči rusko g starca, prepodobnog Teofana Zatvornika (umro 1894), koji kao da je za njih sko vao ovu pouku: „Mnogobrižnost je bolest palog čoveka, čoveka koji pokušava da isključivo sâm predeli i oformi svoju sudbinu, te neprestano planira i juri levo-desno da to os tvari ... Izbegavaj brigu. Radi svoj posao revnosno, Bogu posveti sav svoj trud i Njegovom se rukovodstvu predaj ... Neumeren rad zamagljuje pamet i ohlañuje srce , a to udaljava od Boga kao izvora svakog dobra“. Još nekoliko reči o uniniju kao meñufazi žalosti i očajanja. Videli smo da je to o

na vrsta žalosti koja, prema rečima apostola Pavla, preti smrću čoveku (verovatno se mis li, u prvom redu, na duševnu smrt), ali ova, dovodeći do razboljevanja od neke psiho somatske bolesti – praktično možemo mirno reći da su sve bolesti psihosomatske – može zbilja da odvede čoveka u smrt, jer usled beznadežnosti koju doživljava čovek bolestan žalošću, on restaje da radi na sebi. Od ovoga momenta, prema svetom Nilu Sinajskom, žalost kao „bolest duše“ prelazi u uninije kao „iznemoglost duše“. U stanju uninija duša je lenja, kreć e besciljno, malaksala je i klonula, pasivna je i učmala, i ostaje takva duže vreme, ili prelazi iz uninija u očajanje; ni očajanje nije poslednje moguće stanje duše i tela , jer i iz njega postoje tri izlaza: jedan spasonosan i dva pogubna. Onaj spason osni spominje veliki danski filosof Seren Kjerkegor kada, na njemu svojstven par adoksalan način, poručuje: „Očajavaj! Izaberi, dakle, očajanje ... Očajavanje je biranje. Šta se tu bira? Bira čovek samoga sebe, ali ne u svojoj neposrednosti, ne kao slučajnu l ičnost, već u svojoj večnoj važnosti ... Nije daleko vreme kad će se, možda po dosta skupu c enu, saznati da polazna tačka za nalaženje apsolutnoga nije sumnja, nego očajavanje“. To je onaj mogući egzistencijalni skok iz „kućišta“ na otvoreno more, o kome piše Karl Jaspers , koji bi, možda, mogli, u izvesnim slučajevima, da izjednačimo sa hrišćanskom metanojom, od koje počinje nov život, u Hristu i za Hrista. Druga dva pogubna puta kojima se može završiti očajanje koje obuzme čoveka i u n jemu dugo traje, jesu samoubistvo i neka teška, često neizlečiva, psihosomatska bolest , kao skriveni vid samoubistva. Žalost koja se nekad završi uninijem snalazi i one ambiciozne i gorde ljude koji više hoće nego što mogu, koji se i fizički i psihički tako premaraju da iz njih izbij a gnev i bes i na beznačajne povode, što kod, konstitucijom i načinom života pripremljen ih ljudi, stvara uslove za dobijanje infarkta srca ili mozga, takoñe psihosomatski h bolesti, naročito kada pogaña ljude u mlañim i srednjim godinama života. I, već po ne znam koji put, gordost je još jednom uzrok žalosti, koja se uvećava sve do očajanja, kod onih ljudi za koje sveti Jovan Lestvičnik piše: „A postoji i jedna druga vrsta očajanja koja nas obuzima od gordosti i visokog mišljenja o sebi, kad o ni koji su pali misle da nisu zaslužili jedno takvo poniženje“. Koliko je samo ovakvih ljudi svuda oko nas i u naše vreme! Koliko je samo ova njihova žalost, zbilja, žalosn o mnogo udaljena od hrišćanskog poimanja skromnosti i svesti o svojoj grešnosti! Završićemo ovaj naš drugi članak na temu „Sveti Jovan Lestvičnik i naše vreme“ posveć udskim strastima (gordosti i gnevu, žalosti i očajanju), iznošenjem pouke Pastira svet og Jerme iz 2. veka posle Hrista, još jednog blistavog hrišćanskog učitelja koji je čudesn o umeo da spoji u sebi lepotu i vedrinu hrišćanske transcendencije sa dubinom psihol oškog iskustva opitnog bogotražitelja. „Odbaci od sebe žalost“, veli sveti Jerma, „jer je on a sestra sumnje i gnevljivosti. Obuci se u veselost koja uvek ima milost kod Bog a i prijatna mu je, te u njoj uživaj. Jer svaki vedar čovek dobro čini i dobro misli i prenebregava žalost. A ožalošćen čovek uvek čini zlo. Pre svega čini zlo što ožalošćuje Duha oji je vedar dat čoveku; drugo, pak, ožalošćujući Duha Svetog čini bezakonje, ne moleći se, n ti se ispovedajući Bogu. Moljenje ožalošćenog čoveka nema moći da pred žrtvenik Božiji izañe. na žalost sa molitvom ne dopušta molitvi da čista izañe pred žrtvenik Božiji. Očisti stoga se e od zle tuge i živećeš u Bogu“. [1] U svome poučnom članku Učenje Svetih Otaca i učitelja crkve o strastima u ap rilskom i junskom broju „Vesnika” iz 1984. godine. [2] Sv. Vasilije Veliki, Iznenadna nepogoda (Gnev i srdžba), preveo ep. Ar temije „Sveti knez Lazar”, 4, 1995, 3–8. Na Rastku objavljeno: 2007-11-28