O demokratiji u Americi - A. de Tocqueville.pdf

Aleksis de Tokvil O DEMOKRATIJI U AMERICI Preveo s francuskog ŽIVOJIN ŽIVOJNOVIĆ

IZDAVAČKA KNJIŽARNICA ZORANA STOJANOVIĆA SREMSKI KARLOVCI CIID (Centar za istraživačko-izdavačku delatnost) - TITOGRAD 1990. Biblioteka THEORIA Urednik ZORAN STOJANOVIĆ

Recenzenti: SRETEN MARIĆ i ZORAN STOJANOVIĆ Korektori: JOVANKA STOJIĆEVIĆ i DOBRILA VUČIČEVIĆ Kompjuterski slog: GRAFIČAR, Novi Sad Naslov originala Alexis de Tocqueville, De la democratie en Amerique, éd. Gallimard, Paris 1986. Redakcija i administracija 21000 Novi Sad Šekspirova 11/19 Tel.: (021) 365-467 Štampa „Prosveta Novi Sad" Novi Sad, Stevana Sremca 13

PRVA KNJIGA [1] NAPOMENA UZ DVANAESTO IZDANJE Ma koliko krupni i iznenadni bili događaji koji su se za tren zbili pred našim očima, pisac ovog dela ima prava da kaže da ga oni nisu nimalo iznenadili. Ovu sam knjigu pisao, pre petnaest godina, obuzet jednom jedinom mišlju: o skorom, neodoljivom, sveopštem nastupanju demokratije u svetu. Pročitajte je opet, pa ćete na svakoj strani naići na svečano upozorenje koje podseća da se oblik društva menja, menja se stanje čovečanstva i bliži se jedna nova budućnost. Na čelu su bile ispisane ove reči: Postupni razvoj jednakosti delo je proviđenja. Takva su mu glavna svojstva: sveopšti je, trajan, svakodnevno izmiče ljudskoj moći, sva zbivanja i svi ljudi služili su tome razvoju. Da li bi bilo mudro verovati da bi jedno pokolenje moglo zaustaviti društveno kretanje koje teče od davnina? Mislite li da će demokratija, pošto je srušila feudalizam i pobedila kraljeve, ustuknuti pred buržoazijom i bogatašima? Hoće li se zaustaviti sada kad je postala tako snažna, a protivnici joj tako slabi? Čovek koji je, u monarhiji koju je Julska revolucija više učvrstila no što ju je uzdrmala, ispisao te redove što su se kroz zbivanja ispostavili proročanskim, sme danas bez bojazni da ponovo privuče pažnju javnosti na svoje delo. Valja mu isto tako dopustiti da doda da sadašnje okolnosti pridaju njegovoj knjizi

aktuelnost i praktičnu korisnost kakve nije imala kad se prvi put pojavila. Tada je postojalo kraljevstvo. Danas je ono srušeno. Američke institucije, koje su za monarhijsku Francusku bile samo predmet zanimanja, za republikansku Francusku treba da budu predmet proučavanja. Novu vlast ne zasniva samo sila nego i dobri zakoni. Posle borca, zakonodavac. Onaj ruši, ovaj utemeljuje. Svaki treba da izvrši svoje delo. Sad se više ne pita hoćemo li u Francuskoj imati kraljevstvo ili republiku, nego nam ostaje da vidimo hoćemo li imati nemirnu republiku ili spokojnu republiku, republiku postojanu ili nepostojanu, republiku miroljubivu ili ratničku, republiku liberalnu ili tlačiteljsku, republiku koja ugrožava sveta prava vlasništva i porodice ili republiku koja ih priznaje i potvrđuje. Strahovit problem, čije je rešenje važno ne samo za Francusku nego i za celi svet. Ako spasemo sebe, spasavamo u isti mah i sve narode što nas okružuju. Ako se upropastimo, upropašćujemo sa nama i sve njih. Ako budemo imali demokratsku slobodu ili ako pak budemo imali demokratsku tiraniju, sudbina sveta neće biti ista, pa se može reći da danas od nas zavisi hoće li se najzad republika svugde uspostaviti ili će se svugde ukinuti. A taj problem, koji smo mi tek postavili, Amerika je rešila pre više od šezdeset godina. Načelo suverenost naroda, koje smo mi kod nas juče ustoličili, onde vlada u potpunosti već šezdeset godina. Ono se onde primenjuje najneposrednije, najneograničenije, najapsolutnije. Već šezdeset godina, narod koji je od tog načela stvorio izvor svih svojih zakona, neprestano raste po broju stanovnika, kao teritorija, po bogatstvu, a imajte naročito u vidu i to da je za to vreme ne samo najviše

napredovao nego je bio i najstabilniji od svih naroda sveta. Dok su sve narode Evrope tamanili ratovi ili razdirali građanski razdori, američki narod jedini je u civilizovanom svetu ostao u miru. Gotovo celu Evropu potresale su revolucije; Amerika nije imala čak ni pobuna; republika nije onde remetila, nego čuvala prava; lična svojina bila je onde većma zajemčena nego u ikojoj zemlji sveta, anarhija je u njoj ostala isto tako nepoznata kao i despotizam. Gde bismo drugde mogli naći većih nada i većih pouka? Ne svraćajmo pogled ka Americi zato da bismo ropski preslikavali ustanove koje je ona sebi stvorila, već da bismo bolje shvatili kakve nama odgovaraju, ne toliko da bismo odande crpli primere, već da bismo crpli pouke, da bismo zajmili načela njenih zakona više nego njihove pojedinosti. Zakoni Francuske Republike u mnogim slučajevima mogu i treba da budu drugačiji nego oni koji vladaju u Sjedinjenim Državama, ali načela na kojima se zasnivaju američke ustanove, ta načela reda, međusobne uravnoteženosti pojedinih vlasti, načela istinske slobode, iskrenog i dubokog poštovanja prava neophodna su svim republikama, treba da budu zajednička svima, i može se unapred reći da će onde gde se ta načela ne budu stekla republika ubrzo prestati da postoji. 1848. UVOD Među novim predmetima posmatranja koji su mi za mog boravka u Sjedinjenim

Državama privlačili pažnju, nijedan mi nije toliko pao u oči koliko građanska jednakost. Nije bilo teško otkriti ogroman uticaj koji ta prva činjenica vrši na društvena kretanja; ona usmerava građansku svest, daje izvestan kroj zakonima; onima koji vladaju postavlja nova načela, a građanima uliva svojstvene navike. Ubrzo sam uočio da se uticaj iste te činjenice prostire i daleko izvan političkih običaja i zakona i da građanska jednakost isto tako moćno dejstvuje na građanstvo koliko i na vladu: ona stvara izvesria shvatanja, budi izvesna osećanja, sugerira običaje, a uobličava i sve ono što sama ne stvara. Tako sam, dakle, što sam više proučavao američko društvo, sve više video u građanskoj jednakosti ono izvorište iz koga kao da proizilazi svaka pojedinost i neprestano sam je viđao pred sobom kao središnju tačku u kojoj su se sticala sva moja zapažanja. A onda sam upravio misli ka našoj hemisferi, i učinilo mi se da i tu razabiram nešto slično prizoru koji mi je pružao Novi svet. Uočio sam kako se građanska jednakost, mada nije dostigla krajnje granice kao u Sjedinjenim Državama, njima svakim danom sve više bliži; i učinilo mi se da se i kod nas brzo primiče vlast iste takve demokratije kakva vlada u američkom društvu. U tome času rodila mi se zamisao o knjizi koju čitate. Jedna velika demokratska revolucija odvija se među nama; svi je vide, ali svi ne sude jednako o njoj. Jedni je smatraju nečim novim, i držeći da je slučajan događaj, nadaju se da će je još moći zaustaviti; drugi je smatraju nesavladivom, jer im se čini da je ona najneprekidnija i najustrajnija stvar u istoriji.

Pomišljam za časak kakva je bila Francuska pre sedam stotina godina: vidim je izdeljenu među malobrojnim porodicama koje poseduju zemlju i vladaju stanovnicima; pravo zapovedanja prelazi tada nasledstvom s kolena na koleno; ljudi imaju samo jedno sredstvo da deluju jedni na druge, silu; nalazimo samo jedan izvor moći, zemljišni posed. Ali evo gde se začinje politička moć sveštenstva i ubrzo se širi. Sveštenstvo otvara svoje redove svima, siromahu i bogatašu, pučaninu i plemiću; jednakost počinje prodirati putem crkve u samu vlast, i onaj koji je, kao kmet, tavorio u večitom ropstvu stupa, kao sveštenik, usred plemića i često stoluje iznad kraljeva. Kako društvo vremenom biva sve civilizovanije i postojanije, različiti odnosi između ljudi postaju složeniji i mnogobrojniji. Potreba za građanskim zakonima sve jače se oseća. Tada se javljaju pravnici; izlaze iz tame sudnica i prašnjavih budžaka pisarnica i zasedaju na vladarskom dvoru uz feudalne velikaše prekrivene hermelinom i oklopima. Kraljevi se upropašćuju u golemim poduhvatima; plemići se iscrpljuju u ratovanju za svoj račun; građani se bogate trgovinom. Uticaj novca počinje se osećati u državnim poslovima. Trgovina postaje novi izvor moći, a finansijeri postaju politička snaga koju i preziru i laskaju joj. Malo pomalo i prosvećenost se širi; vidimo kako se budi smisao za književnost i umetnost; i duhovne sposobnosti postaju sad činilac uspeha; nauka je jedno od sredstava vladanja, inteligencija je jedna od društvenih snaga; obrazovani stupaju u javne poslove.

Međutim, što se više otkrivaju novi putevi da se dođe do moći, vidimo kako opada vrednost porekla. U XI veku plemstvo je bilo od neprocenjive vrednosti; u XIII ono se kupuje; prva takva dodela plemstva bila je 1278, i jednakost se najzad uvlači u vlast putem same aristokratije. Tokom sedam stotina proteklih godina dešavalo se katkad da su plemići, u borbi protiv kraljevske vlasti ili da bi preoteli moć suparnicima, davali izvesnu političku moć puku. Još se češće viđalo da kraljevi daju učešća u upravljanju nižim klasama u državi, da bi potisnuli aristokratiju. U Francuskoj su se kraljevi pokazali najaktivniji i najpostojanijim izjednačiteljima. Kad su bili ambiciozni i jaki, radili su na tome da puk uzdignu na nivo plemstva; a kad su bili umereni i slabi, dopuštali su da narod stane i iznad njih samih. Jedni su pomagali demokratiji svojom darovitošću, drugi svojim manama. Luj XI i Luj XIV starali su se da pod svojim prestolom sve izjednače, a Luj XV se najposle sa svojim dvorom spustio u prah. Otkako su građani počeli posedovati zemlju i izvan zakupa od feudalaca, a pokretno bogatstvo, budući poznato, moglo i samo da utiče i pribavlja moć, svaki je izum u umećima, svako usavršenje u trgovini i proizvodnji stvaralo nove elemente jednakosti među ljudima. Od toga časa, svi postupci koji se otkrivaju, sve potrebe koje se rađaju, sve želje koje traže da budu zadovoljene znače napredak ka sveopštem izjednačavanju. Sklonost ka raskoši, ljubav prema ratovanju, vlast mode, najpovršnije strasti ljudskog srca kao i one najdublje, sve kao da složno radi na

tome da osiromaši bogate a obogati siromašne. Otkako su radovi ljudskog uma postali izvor moći i bogatstva, svako unapređenje nauke, svako novo saznanje, svaka nova ideja morali su se smatrati zametkom moći nadohvat narodu. Pesništvo, govorništvo, pamćenje, čari duha, vatrometi uobrazilje, duboke misli, svi ti darovi koje nebo deli nasumce, koristili su demokratiji, pa i kad su bili u posedu njenih protivnika, ipak su služili njenoj stvari time što su isticali prirodnu veličinu čoveka; tekovine demokratije širile su se, dakle, sa tekovinama civilizacije i prosvećenosti, a književnost je bila arsenal otvoren svima, u koji su slabi i siromašni svakodnevno dolazili po oružje. Kad listamo stranice naše istorije, ne nailazimo takoreći ni na jedan krupan događaj u proteklih sedamsto godina koji nije ispao u korist jednakosti. Krstaški ratovi i ratovi sa Englezima desetkuju plemiće i rasparčavaju njihove zemlje; uspostavljanje opština uvodi demokratsku slobodu usred feudalne monarhije; izum vatrenog oružja izjednačava seljaka i plemića na bojnom polju, štamparstvo pruža podjednaku hranu njihovoj inteligenciji; pošta donosi videlo na prag kolibe siromaha kao i pred kapije palata; protestantizam uči da su svi ljudi u stanju da nađu put do neba. Amerika, kad je otkrivena, otvara uspešnim poduhvatima hiljade novih puteva i neznanom pustolovu nudi bogatstvo i moć. Ako razmotrite šta se od XI veka zbiva u Francuskoj svakih pedeset godina, svakako ćete zapaziti da se na kraju svakog takvog perioda desila jedna dvostruka revolucija u stanju društva. Plemić se spustio na društvenoj lestvici, pučanin se popeo; jedan se spušta, drugi se penje. Svako pola veka približava ih i oni će se

uskoro sresti. A to nije svojstveno samo Francuskoj. Na koju god stranu bacili pogled, opažamo kako se ista revolucija nastavlja u svem hrišćanskom svetu. Svugde smo videli kako su razni događaji u životu nacija ispali u korist demokratije; svi su joj ljudi pomagali svojim naporima: i oni koji su smerali da doprinesu njenim uspesima i oni koji nisu ni pomišljali da joj služe; i oni koji su se za nju borili, a i oni koji su se izjasnili kao njeni neprijatelji; svi su, jedni preko drugih, bili gonjeni istim putem, svi su radili zajednički, jedni i protiv svoje volje, drugi i ne znajući, slepa oruđa u rukama Božijim. Postupni razvoj građanske jednakosti delo je, dakle, Proviđenja, takva su mu glavna svojstva: sveopšti je, trajan, svakodnevno izmiče ljudskoj moći; sva zbivanja i svi ljudi služe tome razvoju. Da li bi bilo mudro verovati da će napori jednog pokolenja moči zaustaviti takvo društveno kretanje koje teče od davnina? Mislite li da će demokratija, pošto je srušila feudalizam i pobedila kraljeve, ustuknuti pred buržoazijom i bogatašima? Hoće li se zaustaviti sada kad je postala tako snažna, a protivnici joj tako slabi? Kuda li mi to idemo? Niko to ne bi umeo reći; jer već nam nedostaju mere za poređenje: društvena jednakost u naše je dane veća među hrišćanima nego što je u ikoje doba bila u ikojoj zemlji na svetu; tako nam veličina onog što je već učinjeno onemogućava da predvidimo šta se još može učiniti. Cela ova knjiga koju počinjete čitati napisana je pod utiskom neke vrste pobožne strave koju je u piščevoj duši izazvao prizor te neodoljive revolucije što već toliko

vekova korača preko svih prepreka i koju i danas vidimo kako napreduje usred ruševina koje je oborila. Nije nužno da Bog sam progovori da bismo otkrili pouzdane znake njegove volje; dovoljno je da ispitamo kakvo je uobičajeno kretanje prirode i stalni smer zbivanja; i da Tvorac ne podigne glas, znam da zvezde hode prostorom po krivuljama koje je njegov prst ocrtao. Kad bi dugotrajno posmatranje i iskreno promišljanje navelo ljude našeg doba da uvide da je postupni i sve veći razvoj jednakosti u isti mah i prošlost i budućnost njihove istorije, već samo to otkriće pridalo bi tome razvoju svojstvo volja Svevišnjeg gospodara. Hteti zaustaviti demokratiju činilo bi se onda boriti se protiv samoga Boga, te bi narodima preostalo samo da se povinuju društvenom stanju koje im Proviđenje nameće. Čini mi se da hrišćanski narodi pružaju danas stravičan prizor: kretanje koje ih nosi već je dovoljno snažno, te se ne može zaustaviti, a nije još dovoljno brzo da bi se ljudi odrekli nade da mogu njime upravljati; sudbina njihova u njihovim je rukama, ali uskoro će im izmaći. Poučiti demokratiju, podstaći, ako se može, verovanja koja su joj svojstvena, pročistiti njen moral, učiniti joj kretanje ravnomernim, zameniti malo pomalo neiskustvo umećem u javnim poslovima, njene slepe nagone zameniti spoznajom o njenim istinskim interesima; upravljanje njome prilagoditi okolnostima i ljudima, to je prva među dužnostima koje se u naše dane nameću onima koji upravljaju društvom. Jednome sasvim novom svetu treba novo političko umeće.

Ali na to mi i ne mislimo: našavši se usred brze reke, uporno upiremo oči u poneku olupinu koju još opažamo na obali, dok nas struja nosi i vuče unatraške ka ponorima. Nema naroda u Evropi u kojeg je velika revolucija što sam je opisao brže uznapredovala nego u nas; ali ona se u nas uvek kretala nasumce. Nikada naši državni poglavari nisu pomišljali da išta unapred za nju pripreme; ona se odvijala protiv njihove volje ili bez njihova znanja. Najmoćniji, najumniji i najmoralniji staleži nacije nisu se nimalo trudili da njome ovladaju i upravljaju. Demokratija je, dakle, bila prepuštena svojim divljim nagonima; rasla je kao ona deca lišena očinskog staranja, što rastu sama po ulicama naših gradova i upoznaju samo poroke i bedu društva. Za njeno postojanje kao da se nije ni znalo, a ona se već odjednom dočepala vlasti. Svako se onda pokorno potčinio i najsitnijim njenim prohtevima; obožavali su je kao simbol moći; kad je, potom, oslabila usled sopstvenih preterivanja, zakonodavci su nepromišljeno naumili da je unište, umesto da nastoje da je pouče i poprave, pa ne želeći da je nauče vladati, mislili su samo na to kako da je istisnu iz vlasti. Iz toga je proizašlo to da se demokratska revolucija dogodila u društvenoj građi a da je nije bilo u zakonima, idejama, navikama i moralu, što bi bila promena nužna da bi ta revolucija postala korisna. Tako imamo demokratiju bez onoga što treba da ublaži njene mane a istakne joj prirodne prednosti; te videći već zla koja ona donosi sobom, ne znamo još dobra koja može doneti. Dok je kraljevska vlast, oslanjajući se na aristokratiju, mirno upravljala evropskim

narodima, društvo je, i usred bede, uživalo izvesne vrste blagodeti, koje danas teško možemo da razumemo i da cenimo. Moć nekolicine podanika postavljala je nesavladive prepreke vladarevoj tiraniji; a kraljevi, osećajući, uostalom, da u očima puka imaju gotovo božansko svojstvo, baš su iz toga strahopoštovanja koje su ulivali crpli volju da ne zloupotrebljavaju svoju vlast. Nalazeći se na ogromnom odstojanju od puka, plemići su istovremeno njegovoj sudbini poklanjali onakvu blagonaklonu i spokojnu pažnju kao pastir svome stadu; pa premda nisu u siromahu gledali nekoga sebi ravnog, bdeli su nad njegovom sudbinom kao nad nečim što im je Proviđenje poverilo na čuvanje. Budući da nije imao ni predstavu o nekakvom drugačijem društvenom položaju nego što je bio njegov, te nije ni zamišljao da bi se ikad mogao izjednačiti s glavarima, narod je primao njihova dobročinstva, a prava im nije osporavao. Voleo ih je kad su bili milostivi i pravedni, a njihovoj strogosti potčinjavao se bez muke i bez poniženja kao neizbežnim nevoljama koje mu šalje Božja ruka. Praksa i običaji postavljali su, uostalom, granice tiraniji i uspostavljali neku vrstu prava i usred silništva. Pošto ni plemić nije ni pomišljao da bi mu ko hteo oteti povlastice koje je smatrao legitimnim, a kmet je svoju podređenost smatrao posledicom nepromenjivog prirodnog poretka, možemo pojmiti što se nekakva međusobna blagonaklonost mogla uspostaviti između tih dveju klasa koje je sudbina tako nejednako darovala. Jeste tada bilo u društvu nejednakosti, bede, ali duše nisu bile

unižene. Ljude ne izopačava vlast ili navikavanje na poslušnost, već korišćenje moći koju smatraju nezakonitom i poslušnost vlasti koju smatraju uzurpiranom i ugnjetačkom. S jedne strane bila su blaga, sila, dokolica, a sa njima i probirljivost u raskoši, profinjenost ukusa, duhovna uživanja, kult umetnosti; s druge, rad, prostota i neznanje. Ali i usred toga neukog i neotesanog mnoštva nailazilo se na snažne strasti, plemenita osećanja, duboku veru i sirove vrline. Tako sazdana društvena zajednica mogla je imati postojanosti, moći, a naročito slave. Ali evo gde se staleške razlike remete; pregrade između ljudi umanjuju se; posedi se rasparčavaju, vlast se deli, prosvećenost širi, pameti se izjednačuju; društveno stanje postaje demokratsko, i carstvo demokratije uspostavlja se najposle mirnim putem u institucijama i običajima. Zamišljam onda jedno društvo u kome bi svi, videći u zakonu svoje delo, voleli zakon i bez muke mu se potčinjavali; u kome bi se autoritet vlasti uvažavao kao nužan, a ne kao od Boga dat, te ljubav prema državnom poglavaru ne bi bila nekakva strast, nego jedno razložno i spokojno osećanje. Pošto bi svako imao prava i bio siguran da će ta prava sačuvati, između svih staleža uspostavilo bi se jedno muževno poverenje i kao nekakva uzajamna blagonaklonost, isto tako daleka i od oholosti kao i od poniženja. Poznajući svoje istinske interese, narod bi shvatao da treba prihvatati i obaveze

ako se želimo koristiti blagodetima društva. Slobodno udruživanje građana moglo bi onda zameniti pojedinačnu moć plemića, a država bi bila zaštićena i od tiranije i od bezvlašća. Shvatam da u tako ustrojenoj državi društvo neće biti nepromenljivo; ali društvena kretanja moći će u njoj biti ravnomerna i postupna; ako i bude u njoj manje sjaja nego u aristokratskoj, biće bar i manje bede; uživanja će se u njoj manje dovinuti do vrhunca, ali će blagostanje biti u većoj meri sveopšte; učenost će biti manje visoka, ali i neznanje ređe; osećanja manje snažna, ali i običaji pitomiji; zapažaće se manje poroka i zločina. Umesto oduševljenja i žarke vere, prosvećenost i iskustvo postizaće ponekad od građana velike žrtve; pošto je svaki čovek podjednako slab, osećaće podjednaku potrebu za svojim bližnjima; a znajući da njihovu podršku može dobiti samo pod uslovom da sa njima sarađuje, lako će otkriti da se za njega lični interes poistovećuje sa opštim. Nacija, uzeta u celini, biće manje blistava, manje slavna, manje snažna možda; ali u njoj će blagostanje većine građana biti veće, i narod će se pokazati smirenijim, ne što neće imati nade da će mu biti bolje, nego što će znati da mu je dobro. Ako sve i ne bi bilo dobro i korisno u takvom poretku, društvo bi bar usvojilo sve što takav poredak može pružiti korisnog i dobrog, a ljudi bi, napuštajući zauvek društvene prednosti koje može da pruži aristokratija, stekli sva dobra koja može ponuditi demokratija. Ali šta smo mi, napustivši društveni poredak naših predaka, odbacivši njihove

institucije, ideje i običaje, šta smo mi stekli umesto toga? Ugled kraljevske vlasti iščezao je, a nije zamenjen visokim dostojanstvom zakona; u naše vreme, narod prezire vlast, ali je se boji, a strah otima od njega više nego što je nekada davalo poštovanje i ljubav. Zapažam da smo uništili individualne egzistencije koje su mogle pojedinačno da se bore protiv tiranije; ali vidim da je samo vlast nasledila sve prerogative otete porodicama, korporacijama ili pojedincima: namesto ponekad ugnjetačke sile jednoga malog broja građana, ali koja je održavala društveni poredak, nastupila je, dakle, slabost sviju. Rasparčavanje imetaka smanjivalo je rastojanje koje je delilo siromaha od bogataša; ali time što su se približili, oni kao da su našli novih razloga da se mrze, i bacajući jedan na drugog poglede pune straha i zavisti, jedan drugog potiskuju sa vlasti; ni za jednog ni za drugog ne postoji pojam prava, i sila im se obojici čini jedinim razlogom sadašnjeg stanja i jedinim jemstvom budućnosti. Siromah je sačuvao većinu predrasuda svojih dedova, ali bez njihove vere; njihovo neznanje, ali bez njihovih vrlina; prihvatio je, kao pravilo za svoje postupke, doktrinu interesa, ali bez njenog pravog poznavanja, a sebičnost mu je isto toliko slepa koliko mu je nekada slepa bila i odanost. Društvo je mirno, ne zato što je svesno svoje snage i blagostanja, već naprotiv zato što veruje da je slabo i nemoćno; boji se da će izdahnuti ako učini kakav napor: svako oseća zlo, ali niko nema hrabrosti ni energije neophodne da se potrudi radi boljitka; imamo želje, žaljenja, ucveljenost i radosti koje ne daju ništa vidljivog ni

trajnog, nalik na staračke strasti koje dovode samo do nemoći. Tako smo napustili ono što je nekadašnje stanje moglo pružati dobrog a da nismo stekli ono što bi sadašnje stanje moglo nuditi korisnog; srušili smo aristokratsko društvo, pa stojeći samozadovoljno usred ruševina staroga zdanja, kao da hoćemo da se u njima zauvek nastanimo. Ni ono što se događa u misaonom svetu nije manje žalosno. Ometana u svom hodu ili prepuštena bez potpore svojim nesređenim strastima, demokratija je u Francuskoj oborila sve što joj se našlo na putu, uzdrmala ono što nije uništila. Nismo videli da je malo pomalo ovladala društvom da bi u njemu mirnim putem uspostavila svoju moć; nije prestala koračati usred nereda i bojnog meteža. Obuzet borbenim žarom, prekoračujući prirodne granice svog ubeđenja pod pritiskom ubeđenja i preterivanja svojih protivnika, svako gubi iz vida pravi predmet kome teži i reči mu malo odgovaraju istinskim osećanjima i skrivenim porivima. Otud ova čudesna zbrka kojoj smo prinudni svedoci. Uzalud tražim po sećanju, ne nalazim ništa što bi zasluživalo da zada više bola i izazove više sažaljenja nego ovo što nam se zbiva pred očima; izgleda da su se u naše doba pokidale veze koje spajaju mišljenje sa sklonostima i dele s uverenjima; saglasnost koja se oduvek zapažala između osećanja i ideja ljudi kao da je uništena, i reklo bi se da su svi zakoni duhovne analogije ukinuti. Još srećemo među nama hrišćane pune revnosti, čija pobožna duša voli da se hrani istinama zagrobnog života; oni će se, bez sumnje, pokrenuti u prilog ljudske slobode, koja je izvor svake moralne uzvišenosti. Hrišćanstvu, koje je sve ljude

izjednačilo pred Bogom, neće biti nemilo da vidi sve građane jednake pred zakonom. Ali nekim čudnim sticajem okolnosti, religija se uhvatila u kolo sa silama koje demokratija obara, i često joj se dešava da odbacuje jednakost, koju inače voli, i da proklinje slobodu kao kakvog neprijatelja, a kad bi je uzela za ruku, mogla bi osvetiti njene napore. Pored tih pobožnih ljudi, otkrivam i druge, čiji su pogledi uprti više u zemlju nego u nebo; pristalice slobode, ne samo zato što u njoj vide ishodište najplemenitijih vrlina, nego naročito zato što je smatraju izvorom najvećih blagodeti, oni iskreno žele da obezbede njeno carstvo te da svi ljudi okuse njena dobročinstva: shvatam da će oni pohitati da prizovu religiju u pomoć, jer moraju znati da se ne može uspostaviti carstvo slobode bez carstva morala, niti utemeljiti moral bez verovanja; ali opazili su religiju u redovima svojih protivnika, i to im je dosta: jedni je napadaju, a drugi se ne usuđuju da je brane. Prošli vekovi videli su niske i potkupljive duše kako preporučuju ropstvo, dok su se nezavisni duhovi i blagorodna srca borili bez nade da spasu ljudsku slobodu. Ali u naše dane često srećemo ljude po prirodi plemenite i ponosne, a mišljenje im je u direktnoj suprotnosti s njihovim sklonostima, te hvale poniznost i niskost, koje sami nisu nikad pokazivali. Ima ih i drugih, koji, naprotiv, o slobodi govore kao da bi mogli osećati što je u njoj sveto i veliko, i bučno traže za čovečanstvo prava koja su sami uvek poricali. Opažam ljude vrle i miroljubive, koje njihovo čestito vladanje, smirene navike, imetak i znanje prirodno stavljaju na čelo ljudstva koje ih okružuje. Puni iskrene

ljubavi prema otadžbini, oni su spremni da za nju prinesu velike žrtve: međutim, civilizacija nalazi često u njima protivnike; oni brkaju njene zloupotrebe s njenim blagodetima, a u njihovom mnenju pojam zla je nerazlučivo spojen s pojmom novoga. Bliske njima vidim i neke druge, koji, u ime progresa, nastojeći da čoveka materijalizuju, hoće da nađu što je korisno ne mareći za ono što je pravo, nauku daleko od verovanja i blagostanje odvojeno od vrline: ovi sebe nazivaju zatočnicima moderne civilizacije i bezočno joj staju na čelo, uzurpirajući mesto koje im se prepušta, a koje im osporava njihova nedostojnost. Gde smo, dakle, sada? Pobožni ljudi bore se protiv slobode, a prijatelji slobode napadaju religiju; plemeniti i blagorodni duhovi hvale ropstvo, a niske i ropske duše preporučuju nezavisnost; čestiti i prosvećeni građani neprijatelji su svakog progresa, dok ljudi bez rodoljublja, ljudi nedoličnog vladanja proglašavaju sebe apostolima civilizacije i prosvećenosti! Zar su svi vekovi bili nalik našem? Je li čovek uvek, kao u naše dane, video pred sobom takav svet u kome se ništa ne usklađuje, u kome je vrlina bez stvaralačkog dara, a stvaralaštvo bez časti; u kome se ljubav prema redu brka sa sklonošću ka tiraniji, a sveti kult slobode s prezirom prema zakonima; u kome savest baca tek mutnu svetlost na ljudske postupke; u kome se više ništa ne čini zabranjeno, ni dopušteno, ni pošteno, ni sramno, ni istinito, ni lažno? Da li da pomislim da je Tvorac stvorio čoveka da bi ga ostavio da se beskrajno

koprca u misaonoj bedi koja nas okružuje? Ne bih to mogao verovati: Bog priprema evropskim društvima postojaniju i mirniju budućnost; ne znam njegove naume, ali neću prestati da u njih verujem samo zato što ne mogu da ih prozrem, a radije sumnjam u svoju pamet nego u njegovu pravičnost. Ima jedna zemlja na svetu gde je velika društvena revolucija o kojoj govorim približno dostigla, čini se, svoje prirodne granice; ona se onde dogodila jednostavno i lako, ili bi se još pre moglo reći da ta zemlja vidi rezultate demokratske revolucije koja se odvija u nas, a da i nije imala samu revoluciju. Iseljenici koji su otišli u Ameriku i onde se nastanili početkom XVII veka nekako su izdvojili načelo demokratije od svih onih protiv kojih su se borili u starim evropskim društvima, pa su jedino njega presadili na obale Novog sveta. Tu je ono moglo da raste u slobodi, i koračajući uporedo s naravima, moglo je mirnim putem da se razvije u zakonima. Čini mi se van sumnje da ćemo i mi, ranije ili kasnije, doći, kao i Amerikanci, do gotovo potpune građanske jednakosti. Ne zaključujem otuda da nam je suđeno da jednog dana, iz takvoga društvenog stanja, izvedemo političke konsekvence kakve su Amerikanci iz njega izveli. Daleko sam od toga da verujem da su oni pronašli jedini oblik vlasti koji demokratija može za sebe da izabere; ali dovoljno je da uzrok iz koga se rađaju zakoni i običaji bude u dve zemlje istovetan pa da nam bude od ogromnog značaja da saznamo šta je on proizveo u svakoj od njih. Nisam, dakle, samo zato posmatrao Ameriku da bih zadovoljio radoznalost, uostalom opravdanu; hteo sam da nađem i pouku kojom bismo se mogli koristiti.

Grdno bi se prevario onaj ko bi pomislio da sam hteo da pišem slavopojku; ko god pročita ovu knjigu sasvim će se uveriti da mi nije to bila namera; cilj mi nije bilo ni to da preporučim ovakav ili onakav oblik vlasti uopšte; jer ja sam od onih koji veruju da gotovo nikad nema apsolutne valjanosti u zakonima; nisam čak imao na umu ni da prosudim da li je društvena revolucija, čije mi se nastupanje čini neodoljivim, probitačna ili pogubna za čovečanstvo; uzeo sam tu revoluciju kao svršen čin, ili kao čin koji je blizu izvršenja, pa sam među narodima koji su doživeli da se ona u njih dogodi potražio onaj u koga je ona dostigla najpotpuniji i najmirniji razvoj, kako bih jasno razabrao njene prirodne posledice i sagledao, ako je mogućno, način da se ona učini korisnom ljudima. Priznajem da sam u Americi video više nego samo Ameriku; tražio sam u njoj jedan obrazac same demokratije, njenih sklonosti, njenog karaktera, njenih predrasuda, njenih strasti; hteo sam da je upoznam, ma i samo zato da bih bar saznao čemu treba da se od nje nadamo ili pribojavamo. U prvome delu ovog rada pokušao sam, dakle, da pokažem pravac u kome je demokratija, predavši se u Americi svojim sklonostima i prepuštena, gotovo bez sputavanja, svojim nagonima, prirodno usmeravala zakone, kako je delovala na vlasti i uopšte kakvu je moć postizala u javnim poslovima. Hteo sain da saznam koja su dobra i koja zla što ih ona proizvodi. Istraživao sam koje su mere predostrožnosti Amerikanci preduzimali da je usmeravaju, a koje pak nisu, i nastojao sam da razaberem uzroke koji joj omogućuju da vlada društvom. Cilj mi je bio da u drugome delu prikažem uticaj građanske jednakosti i vlasti demokratije na građansko društvo, na navike, ideje i vladanje ljudi; ali osećam

manje žara za ostvarenje te zamisli. Pre no što bih mogao da tako izvršim zadatak koji sam sebi postavio, moj rad bi postao gotovo izlišan. Drugi jedan pisac treba uskoro da prikaže čitaocima glavne crte američkih naravi, a on će, zaklanjajući lakim velom ozbiljnost te slike, pridati istini takve čari kakvima je ja ne bih umeo [2] ukrasiti. Ne znam jesam li uspeo da prikažem ono što sam video u Americi, ali siguran sam da sam iskreno imao tu želju i da nikad nisam — do možda nehotice — popustio potrebi da činjenice prilagodim idejama, umesto da ideje potčinim činjenicama. Kad se nešto moglo ustanoviti pomoću pisanih dokumenata, starao sam se da [3] pribegnem originalnim tekstovima i najautentičnijim i najcenjenijim delima. Izvore sam označio u napomenama, i svako će ih moći proveriti. Kad je reč o mišljenjima, o političkoj praksi, o zapažanjima o moralu, nastojao sam da konsultujem najupućenije ljude. Kad je stvar bila značajna ili sumnjiva, nisam se zadovoljavao samo jednim svedokom, nego sam se opredeljivao po sveukupnim svedočenjima. Ovde čitalac nužno treba da mi veruje na reč. U potvrdu onoga što iznosim često sam mogao navesti autoritet imena koja su poznata ili su bar dostojna da to budu; ali uzdržao sam se da to činim. Stranac često sazna u domu svog domaćina važne istine, koje bi ovaj možda skrio od prijatelja; pred strancem čovek olakša duši kazujući i ono o čemu inače mora da ćuti; ne boji se da će ovaj biti indiskretan, jer je samo u prolazu. Sve što mi je tako poveravano beležio sam odmah, ali to nikad

neće izaći iz mojih beležnica; više volim nauditi uspehu svog izlaganja nego da svoje ime dodam spisku onih putnika koji za velikodušno gostoprimstvo uzvraćaju jedom i neugodnostima. Uprkos mom trudu, znam da ništa neće biti lakše nego kritikovati ovu knjigu, ako iko ikad naumi da je kritikuje. Oni koji budu hteli da pobliže razmotre moje delo naći će u njemu celome, mislim, jednu osnovnu misao, koja takoreći povezuje sve njegove delove. Ali vrlo je velika raznovrsnost predmeta kojima sam imao da se pozabavim, pa će onaj koji preduzme da neku pojedinost suprotstavi svekolikim činjenicama koje navodim, i neku izdvojenu ideju celini ideja, bez po muke u tome uspeti. Želeo bih, dakle, da čitalac bude toliko milostiv da me čita u istome onom duhu koji je prožimao moj rad i da o mojoj knjizi sudi po opštem utisku koji ostavlja, kao što sam i ja sam tako odlučio, ne sa ovog ili onog razloga, nego sa mnoštva razloga. Ne treba isto tako zaboraviti ni to da je autor prinuđen, ako hoće da ga čitalac razume, da svaku svoju ideju razvije do svih njenih teorijskih konsekvenci, pa često i do granica netačnog i neprimenljivog; jer mada je u delanju nekad nužno udaljiti se od pravila logike, u izlaganju se to ne može činiti, pa čovek nailazi na gotovo isto toliko teškoća u tome da bude nedosledan u rečima koliko ih obično nalazi u tome da u delima bude dosledan. Završavam time što ću i sam ukazati na nešto što će veliki broj čitalaca smatrati glavnom manom ovog dela. Ova knjiga ne svrstava se ni iza koga; pišući je, nisam imao na umu niti da poslužim niti da se suprotstavim ikojoj stranci; preduzeo sam da

vidim, ne drugačije, nego dalje nego stranke; i dok se one bave sutrašnjicom, ja sam hteo da mislim na budućnost.

Prvi deo GLAVA I KONFIGURACIJA SEVERNE AMERIKE Severna Amerika deli se na dve prostrane oblasti, jedna se spušta ka polu, druga ka ekvatoru. — Dolina Misisipija. — Tragovi preobličavanja globusa koje tu nalazimo. — Obala Atlantskog okeana na kojoj su osnovane prve engleske naseobine. — Različit izgled Južne i Seveme Amerike u doba otkrića Amerike. — Šume Seveme Amerike. — Prerije. — Nomadska urođenička plemena. — Njihov izgled, običaji, jezik. — Tragovi jednog nepoznatog naroda. U svojoj geografskoj konfiguraciji Severna Amerika pokazuje neke opšte crte koje se već prvim pogledom lako uočavaju. Nekakav metodičan red vladao je u raspoređivanju kopna i vode, planina i dolina. Nekakav jednostavan i veličanstven poredak otkriva se tu čak i usred raznorodnih prizora i krajnje raznolikosti pejsaža. Severna Amerika deli se na dve gotovo podjednake prostrane oblasti. Jednoj je na severu granica Severna polarna oblast, na istoku i na zapadu dva velika okeana. Ona se dalje prostire ka jugu i obrazuje trougao, čije se nepravilne strane sustiču ispod velikih kanadskih jezera. Druga počinje gde se završava prva i prostire se po svem ostalom delu

kontinenta. Prva je blago nagnuta ka polu, druga ka polutaru. Zemljište koje obuhvata prva oblast spušta se ka severu tako neosetnim nagibom da bi se gotovo moglo reći da obrazuje visoravan. U unutrašnjosti te ogromne zaravni ne nailazimo ni na visoke planine, ni na duboke udoline. Vodeni tokovi vijugaju po njoj bez ikakva reda; reke se tu prepliću, spajaju, razdvajaju, ponovo susreću, gube se u hiljadama močvara, vijugaju neprestano vodenim lavirintom koji stvaraju, i tek posle bezbrojnih krivudanja najposle stižu do polarnih mora. Velika jezera kojima se završava ta prva oblast nisu obrubljena brdima ili stenama kao većina jezera Starog sveta; obale su im ravne i uzdižu se tek nekoliko stopa iznad ravni vode. Svako od njih tvori, dakle, kao kakav golem, vrškom pun pehar; i najmanje promene u strukturi globusa izručile bi njihove valove prema polu ili ka tropskim morima. Druga je oblast neravnija od prve i bolje priugotovljena da postane stalno stanište ljudi; dva duga planinska lanca dele je po svoj dužini; jedan, po imenu Aligenski ili Apalački masiv, prati obalu Atlantskog okeana; drugi se spušta paralelno sa Tihim okeanom. [4] Prostor obuhvaćen tim dvama planinskim lancima iznosi oko 3,500.000 km2. [5] Površina mu je, dakle, oko šest puta veća od Francuske. Ta ogromna teritorija čini, međutim, jednu jedinu udolinu, koja se spušta sa zaobljenih vrhova Aligenskih planina, pa ne nailazeći na prepreke, ponovo se penje

do vrhova Stenovitih planina. U dnu te doline teče jedna ogromna reka. Ka njoj sa svih strana pritiču vodeni tokovi koji se slivaju s planina, Francuzi su tu reku nekad zvali Sveti Luj, za spomen na odsutni zavičaj; a Indijanci su je, na svom pompeznom jeziku, zvali Ocem Voda ili Misisipi. Misisipi izvire na razmedi dveju velikih oblasti o kojima sam malopre govorio, oko vrha visoravni koja ih razdvaja. [6] Blizu njega izvire i druga jedna reka, koja se uliva u polarna mora. Misisipi kao da se neko vreme koleba kojim će putem krenuti: više puta vraća se u suprotnom pravcu i tek pošto uspori tok u jezerima i močvarama, odluči se najzad i polako opisuje svoju putanju ka jugu. Čas miran u svome glinenom koritu, koje mu je priroda izdubila, čas nabujao od [7] pljuskova, Misisipi svojim tokom natapa više od hiljadu milja. Dve hiljade kilometara uzvodno od ušća reka već ima prosečnu dubinu od pet metara i brodovi od trista tona plove uz nju u dužini od osamsto kilometara. Pedeset sedam velikih plovnih reka uliva se u nju. Među pritoke Misisipija ubraja [8] [9] se jedna reka od 3.765 km dužine, jedna od 3.400 km, jedna od 1.500 [10] [11] km, četiri od 400 km, da i ne govorimo o bezbrojnom mnoštvu potoka koji odasvud uviru u njega. Dolina kojom protiče Misisipi kao da je samo za njega stvorena; on tu po volji

udeljuje dobro i zlo, pa je on kao nekakvo božanstvo te doline. U okolini reke, priroda je razvila neiscrpnu plodnost; što se više udaljavamo od njenih obala, biljne sile sahnu, zemljište biva sve posnije, sve vene ili umire. Veliki poremećaji globusa nigde nisu ostavili očevidnije tragove nego u dolini Misisipija. Sveukupni izgled toga kraja svedoči o dejstvu voda. Njegova neplodnost kao i izobilje njihovo je delo. Voda prvobitnog okeana nataložila je na dnu udoline ogromne slojeve plodne zemlje, koja se vremenom zaravnila. Na desnoj obali reke nalaze se ogromne ravnice, ravne kao površina njive kad po njoj pređe ratarov valjak. Što se više približavamo planinama, zemljište biva, naprotiv, sve neravnije i neplodnije; na hiljadama mesta tlo je takoreći probijeno, i prvobitne stene štrče ovde-onde kao kosti kad vreme oko njih rastoči meso. Granitni pesak, nepravilno srezano kamenje prekrivaju površinu zemlje; poneka biljka s mukom se probija svojim izdankom između tih prepreka; liči to na plodno polje prekriveno ruševinama kakve goleme zgrade. Kad se analiziraju to kamenje i pesak, lako se odista zapaža savršena sličnost njihovog sastava sa građom golih i izlomljenih vrhova Stenovitih planina. Kad su otplavile zemlju na dno doline, vode su bez sumnje najposle povukle sobom i deo samih stena; skotrljale su ih niz obližnje padine; i pošto su ih izmrvile jedne o druge, rasejale su po podnožju [12] planina taj krš što su ga otrgle s njihovih vrhova. Kad se sve uzme u obzir, dolina Misisipija najdivnije je stanište koje je Bog ikad pripremio za ljudsko obitavanje, pa ipak se može reći da ona još predstavlja samo jednu ogromnu pustinju. Sa istočne strane Aligenskih planina, između njihovog podnožja i Atlantskog

okeana, pruža se dug pojas stena i peska, koje more kao da je zaboravilo kad se povuklo. Taj je pojas širok prosečno samo dvesta kilometara, ali je dug 1.600 km. U tome delu američkog kontinenta zemljište je jedva pogodno za zemljoradnju. Biljni svet je tu mršav i jednoličan. Na tu su se negostoljubivu obalu prvo usresredili napori ljudske delatnosti. Na tom su se pojasu neplodne zemlje rodile i rasle engleske naseobine koje će jednog dana postati Sjedinjene Američke Države. Tu se i danas nalazi jezgro moći, dok se u pozadini, gotovo potajno, sakupljaju istinski sastojci velikog naroda kome bez sumnje pripada budućnost kontinenta. Kad su Evropljani pristali uz obale Antila i, kasnije, uz obale Južne Amerike, poverovali su da su dospeli u predele iz bajki, koje su opevali pesnici. More se iskrilo od žarke tropske svetlosti; izvanredna prozirnost vode prvi put je otkrivala [13] očima moreplovca dubinu morskog bezdana. Ovde-onđe ukazivala su se mirisava ostvrca, koja kao da su plutala nalik na korpe cveća po mirnoj površini okeana. Sve što se u tim čarobnim predelima pružalo očaranom pogledu činilo se priugotovljeno za čovekove potrebe ili sračunato za njegova uživanja. Većina drveća bila je puna hranljivih plodova, a i ono najmanje korisno čoveku opčinjavalo je oči sjajem i šarenilom boja. U šumi mirisavih limuna, divljih smokava, mirti s okruglim lišćem, bagremova i lovora, isprepletenih rascvetanim ljiljanima, mnoštvo ptica nepoznatih u Evropi blistalo je purpurnim i ažurnim krilima i dopunjavalo horom svoje [14] pesme harmoniju prirode pune kretanja i života.

Pod tim blistavim omotačem krila se smrt; ali tad se ona nije opažala, a u vazduhu tog podneblja vladalo je ne umem reći kakvo omamljujuće dejstvo koje je vezivalo čoveka za sadašnji trenutak i činilo ga nehajnim za budućnost. Severna Amerika ukazala se u drukčijem ruhu: sve je tu bilo ozbiljno, oporo, svečano; činilo se kao da je stvorena da postane područje uma, kao što je ona druga bila obitavalište čula. Uzburkan i maglovit okean obavijao joj je obale; njih su opasavale granitne stene ili peščana žala; šume koje su prekrivale obale prostirale su svud svoje tamne i žalostivne krošnje; tu su se viđali samo borovi, ariš, zimzeleni hrast, divlja maslina i lovor. Pošto se prođe kroz taj prvi pojas, ulazilo se pod krošnje centralne šume; tu je bilo izmešano najveće drveće što raste na obe hemisfere. Platan, katalpa, šećerni javor i virdžinijska topola preplitali su svoje grane sa granama hrasta, bukve i lipe. Kao i u šumama koje je čovek osvojio kao svoja područja, i tu je smrt bez prestanka rušila; ali niko nije ništa preduzimao da pokupi otpatke koje je ona ostavljala. Tako su se oni gomilali jedni preko drugih: vreme nije stizalo da ih dovoljno brzo pretvori u prah i da pripremi novog mesta. Ali i usred tih ostataka neprestano se nastavljao rad razmnožavanja. Puzavice i svakovrsne trave probijale su se kroz prepreke; puzale su uz ogromna drveta, uvlačile se u njihove ostatke, podlubljivale i lomile natrulu koru koja ih je još prekrivala i krčile put svojim mladim izdancima. Tako je tu smrt na neki način pomagala životu. Oboje su bili prisutni zajedno kao da su hteli da pomešaju i stope svoja dela.

Te šume krile su u sebi duboku tamu; hiljade potoka, kojima ljudska delatnost još nije bila usmerila tok, održavale su u njima večitu vlagu. Jedva ako se video poneki cvet, nešto divljih plodova, pokoja ptica. Pad kojeg drveta, kad ga vreme obori, vodopad na nekoj reci, rika bivola i zavijanje vetra jedini su tu remetili tišinu prirode. Istočno od velike reke, šume su delom nestajale; umesto njih prostirale su se beskrajne prerije. Je li priroda, u svojoj beskrajnoj raznolikosti, uskratila semenje drveća tim plodnim poljima ili će pre biti da je šumu koja ih je prekrivala uništila nekada ljudska ruka? To ni predanja ni naučna istraživanja nisu mogla da otkriju. Te ogromne pustoši nisu, međutim, bile sasvim lišene čovekovog prisustva; poneka plemena lutala su vekovima pod krošnjama šuma ili po pašnjacima prerija. Počev od ušća Svetog Lorenca pa do delte Misisipija, i od Atlantskog do Tihog okeana, ti divljaci pokazivali su izvesne međusobne sličnosti, koje su svedočile o njihovom zajedničkom poreklu. Ali u ostalome su se razlikovali od svih poznatih [15] rasa: nisu bili ni beli kao Evropljani, ni žuti kao većina Azijata, ni crni kao crnci; koža im je bila crvenkasta, kosa duga i sjajna, usne tanke, a jagodice veoma ispupčene. Jezici kojima su govorila ta divlja plemena Amerike razlikovali su se međusobno po rečima, ali su svi imali ista gramatička pravila. Ta pravila razlikovala su se u mnogom pogledu od onih za koja se dotad činilo da upravljaju uobičavanjem ljudskog govora. Jezik Amerikanaca činio se proizvodom nekih novih kombinacija; ukazivao je na takav napor uma u onih koji su ga izumeli za kakav se današnji Indijanci čine malo

[16] sposobni. Društveno stanje tih naroda takođe se u mnogom pogledu razlikovalo od onoga što se vida u Starom svetu: rekao bi čovek da su se slobodno množili usred svojih pustoši, bez dodira sa rasama civilizovanijim od njih. Tako se kod njih nije nailazilo na one sumnjive i nesaglasne pojmove dobra i zla, na onu duboku iskvarenost koja se obično nadovezuje na neznanje i na grube običaje u naroda koji su bili civilizovani pa se vratili u varvarstvo. Indijanac je sve dugovao samo sebi samom: njegove vrline, poroci, predrasude bili su njegovo sopstveno delo; rastao je u divljoj nezavisnosti svoje prirode. Prostaštvo ljudi iz naroda, u civilizovanim zemljama, ne potiče samo otud što su neuki i siromašni, nego što su, takvi, svakodnevno u dodiru s ljudima prosvećenim i bogatim. Prizor sopstvene nevolje i slabosti, koji svakodnevno odudara od sreće i moći pojedinih njihovih bližnjih, raspaljuje im u srcu istovremeno i gnev i strah; osećanje svog nižeg položaja i zavisnosti razdražuje ih i ponižava. To duševno stanje uniženosti ispoljava se u njihovom ponašanju i govoru; oni su u isti mah i drski i ponizni. Ta istina lako se dokazuje onim što zapažamo. Prostaštvo je veće u narodu u aristokratskim zemljama nego bilo gde drugde, i u bogatim gradovima veće nego po selima. Onde gde se sreću tako moćni i tako bogati ljudi, slabi i siromašni osećaju se kao smoždeni svojom srozanošću; ne nalazeći ništa čime bi mogli ponovo osvojiti

ravnopravnost, padaju u očajanje i srozavaju se ispod ljudskog dostojanstva. Tu mučnu posledicu protivnosti društvenih položaja ne nalazimo uopšte u životu divljaka: Indijanci, pošto su svi neuki i siromašni, svi su i ravnopravni i slobodni. U doba kad su došli Evropljani, severnoamerički urođenik još nije znao vrednost bogatstva i pokazivao se ravnodušan prema blagostanju koje bogatstvo pruža civilizovanom čoveku. Nije se, međutim, zapažalo u njega ništa prostačko; u njegovom ponašanju vladala je, naprotiv, neka prirodna uzdržanost i kao nekakva aristokratska uglađenost. Pitom i gostoljubiv u miru, nemilosrdan u ratu, čak preko svih znanih granica ljudske svireposti, Indijanac se izlagao smrti od gladi da bi ukazao pomoć tuđinu kad zakuca na vrata njegove kolibe, a ipak je svojim rukama kidao udove zarobljeniku u samrtnim trzajima. Ni najčuvenije antičke republike nisu imale prilike da se dive stamenijoj hrabrosti, ponositijim dušama, neobuzdanijoj ljubavi prema nezavisnosti nego što su bile te što su ih tada krile u sebi divlje šume Novoga [17] sveta. Evropljani nisu mnogo uzbudili Indijance kad su pristali uz obale Severne Amerike; njihovo prisustvo nije pobudilo ni zavist ni strah. Šta su oni mogli takvim ljudima? Indijanac je umeo da živi ne osećajući nikakvih potreba, da trpi ne žaleći se [18] i da umre pevajući. Kao god i svi drugi članovi velike ljudske porodice, i ti divljaci verovali su, uostalom, u postojanje jednoga boljeg sveta i obožavali su pod raznim imenima Boga tvorca sveta. Njihovi pojmovi o velikim misaonim istinama bili su [19] uglavnom jednostavni i filozofski.

Ma koliko nam se primitivnim činio narod čije osobine ovde opisujemo, ne bi se ipak moglo sumnjati u to da mu je drugi neki narod, civilizovaniji i napredniji u svemu, prethodio u tim predelima. Jedno predanje, nerazgovetno ali rasprostranjeno u većini indijanskih plemena na obalama Atlantika, ukazuje na to da je stanište tih naroda nekada davno bilo zapadno od Misisipija. Duž obala Ohaja i po svoj centralnoj ravnici nalaze se još svakodnevno humke načinjene ljudskom rukom. Kopajući do središta tih uzvišica, kažu da se gotovo uvek nailazi na ljudske kosture, na neobična oruđa, oružje, svakakve metalne posude, koje ukazuju na običaje nepoznate sadašnjim plemenima. Današnji Indijanci ne umeju da dadu nikakva obaveštenja o istoriji toga nepoznatog naroda. Ni oni koji su živeli pre trista godina, u doba otkrića Amerike, isto tako nisu ništa rekli iz čega bi se mogla izvesti ma i kakva hipoteza. Predanja, ti netrajni i stalno obnavljani spomenici primitivnog sveta, ne pružaju nikakvo obaveštenje. Tu su, međutim, živele hiljade naših bližnjih, u to se ne može sumnjati. Kada su tu došli, kojeg su porekla bili, kakva im je bila sudbina, istorija? Kada su i kako izumrli? Niko to ne bi umeo reći. Čudnovata stvar! Ima naroda koji su tako potpuno iščezli sa lica zemlje da se izbrisalo čak i sećanje na njihovo ime; jezik im je nestao, slava im je iščezla kao glas bez odjeka; ali ne znam ima li ijednog a da nije ostavio bar neki grob za spomen na svoj prolazak. Tako je od svih čovekovih dela najtrajnije ipak ono koje najbolje slika njegovu ništavnost i bedu!

Mada ogromnu zemlju koju sam opisao nastanjuju mnogobrojna urođenička plemena, može se s pravom reći da je u doba otkrića ona još bila samo pustinja. Indijanci su je zauzimali, ali je nisu posedovali. Tek zemljoradnjom čovek prisvaja zemljište, a prvobitni stanovnici Severne Amerike živeli su od lova. Njihove nesavladive predrasude, neukrotive strasti, poroci, a još i više možda njihove divlje vrline izlagale su ih neizbežnom uništenju. Propast tih naroda počela je onog dana kad su se Evropljani iskrcali na njihove obale; otada se stalno nastavljala; dovršava se u naše dane. Kao da im je Proviđenje, postavivši ih usred bogatstava Novog sveta, dalo ta bogatstva samo na kratkotrajno korišćenje; oni su tu, u neku ruku, bili samo u međuvremenu. Te obale, tako pogodne za trgovinu i industriju, te duboke reke, ta neiscrpna dolina Misisipija, ceo taj kontinent, bili su tada nalik još praznoj kolevci jedne velike nacije. Tu će civilizovani ljudi pokušati da izgrade društvo na novim temeljima, i primenjujući prvi put teorije koje su dotad bile nepoznate ili se smatrale neprimenljivim, pružiti svetu prizor za kakav ih dotadašnja istorija nije bila pripremila. GLAVA II O POLAZNOJ TAČKI ANGLOAMERIKANACA I NJENOM ZNAČAJU ZA NJIHOVU BUDUĆNOST O koristi poznavanja polazne tačke naroda za razumevanje njihovog društvenog

stanja i njihovih zakona. — Amerika je jedina zemlja u kojoj se može jasno zapaziti polazna tačka jednog velikog naroda. — Po čemu su svi ljudi koji su došli da nasele englesku Ameriku bili slični. — Po čemu su bili različiti. — Primedba koja se može primeniti na sve Evropljane koji su došli da se nastane na obalama Novoga sveta. — Naseljavanje Virdžinije. — Naseljavanje Nove Engleske. — Osobenosti prvih stanovnika Nove Engleske. — Njihov dolazak. — Njihovi prvi zakoni. — Društveni ugovor. — Krivični zakonik preuzet iz Mojsijevog zakonika. — Verski žar. — Republikanski duh. — Prisno jedinstvo religioznog i slobodarskog duha. Rodi se čovek; prve mu godine protiču neznano u dečijim uživanjima ili poslovima. Odrasta; počinje muževno doba; vrata sveta otvaraju se najzad da ga prime; dolazi u dodir sa bližnjima. Tad ga proučavamo i verujemo da vidimo kako se u njemu obrazuju klice poroka i vrlina zrelog doba. U tome je, ako se ne varam, velika zabluda. Vratite se unazad; proučite dete još u majčinom naručju; pogledajte kako se spoljni svet prvi put ogleda u njegovom još mutnom umu; osmotrite prve primere koji mu padaju u oči; oslušnite prve reči koje u njemu bude još neprobuđene klice misli; prisustvujte najzad prvim borbama koje ima da izdrži; i tek tada shvatićete odakle potiču predubeđenja, navike i strasti koje će vladati njegovim životom. Sav je čovek takoreći već u povoju u svojoj kolevci. Nešto se slično zbiva i s narodima. I narodi nose uvek u sebi posledice svog

porekla. Okolnosti koje su pratile njihovo rađanje i služile njihovom razvoju utiču i na sav ostali njihov životni put. Da nam je mogućno da se u prošlost vratimo sve do početnih sastojaka društava i da ispitamo prve spomenike njihove istorije, ne sumnjam da bismo mogli otkriti osnovni uzrok predubeđenjima, navikama, preovladujućim strastima, jednom rečju svemu što sačinjava ono što zovemo nacionalnim karakterom; dešavalo bi nam se da nađemo objašnjenje običajima koji se, danas, čine protivni vladajućim ponašanjima; zakonima koji izgledaju u suprotnosti sa priznatim načelima; neusklađenim uverenjima na koja ovde-onde nailazimo u društvu kao na one patrljke pokidanih lanaca koji ponekad vise sa svodova kakvog starog zdanja, a ne nose više ništa. Tako bi se mogla objasniti sudbina izvesnih naroda koje nekakva nepoznata sila kao da nosi ka nekom cilju koji im je i samima nepoznat. Ali za takvo proučavanje nedostajale su dosad činjenice; smisao za analizu stekli su narodi tek kad su počeli stariti, te kad su najzad došli na misao da osmotre svoju kolevku, vreme ju je već obavilo maglom, neznanje i gordost okružili su je legendama iza kojih se skrila istina. Amerika je jedina zemlja gde smo mogli prisustvovati prirodnom i mirnom razvoju jednog društva i gde je bilo mogućno tačno utvrditi uticaj polazne tačke na budućnost država. U doba kad su se evropski narodi iskrcali na obale Novoga sveta, crte njihovog nacionalnog karaktera bile su već ustaljene; svaki od njih imao je osobenu fizionomiju; a kako su oni već dostigli onaj stupanj civilizacije koji čoveka navodi da

proučava samog sebe, preneli su nam vernu sliku svojih uverenja, svojih običaja i zakona. Ljudi XV veka poznati su nam gotovo isto toliko koliko i ljudi našeg veka. Amerika nam, dakle, pokazuje u punom svetlu ono što su neznanje ili varvarstvo drevnih vremena skrili od naših očiju. Pošto smo dovoljno blizu onom vremenu kad su osnovana američka društva da bismo mogli podrobno poznavati njihove sastojke, a dovoljno daleko od toga doba da već možemo suditi o tome šta su te klice dale, nama kao da je dato da dublje nego naši prethodnici sagledamo ljudska zbivanja. Proviđenje nam je stavilo nadohvat ruke jednu luču koja je nedostajala našim dedovima i omogućilo nam da nazremo izvorne uzroke sudbine nacija, koje je njima tama prošlosti zaklanjala. Kad se brižljivo ispita političko i društveno stanje Amerike, pošto se pažljivo proučila njena istorija, čovek se oseća duboko ubeđen u ovu istinu: da nema nijednog uverenja, nijedne navike, nijednog zakona, mogao bih reći nijednog događaja koje polazna tačka bez muke ne objašnjava. Oni koji budu čitali ovu knjigu naći će, dakle, u ovom poglavlju klicu onoga što sledi dalje i ključ gotovo celoga dela. Iseljenici koji su u razna razdoblja došli da zauzmu teritoriju koju danas pokriva američka Unija, u mnogom su se pogledu međusobno razlikovali; cilj im nije bio isti, a i svojim poslovima upravljali su po različitim načelima. Ti ljudi imali su, međutim, i zajedničkih crta, a i nalazili su se svi u sličnom položaju. Jezička spona je možda najjača i najtrajnija od svih koje mogu spajati ljude. Svi

iseljenici govorili su istim jezikom; svi su bili sinovi istog naroda. Pošto su se rodili u zemlji koju su već vekovima potresale stranačke borbe i gde je svaka opoziciona stranka u svoje vreme bila prinuđena da se stavi pod zaštitu zakona, njihovo političko vaspitanje obavilo se u toj teškoj školi, pa je u njih bilo rasprostranjeno više shvatanja svojih prava, više načela istinske slobode nego u većine evropskih naroda. U doba prvih iseljenika, opštinska uprava, ta plodna klica slobodnih institucija, već je bila duboko usađena u engleske navike, a s njom je i dogma o suverenosti naroda bila uvedena u monarhiju Tjudora. Hrišćanski svet bio je tada u jeku verskih zavada koje su ga potresale. Engleska se nekako pomamno bacila tim novim putem. Narav njenih stanovnika, koja je oduvek bila ozbiljna i promišljena, postala je stroga i sklona raspravljanju i dokazivanju. Obrazovanost se veoma uvećala u tim intelektualnim borbama; duh je u njima stekao dublju kulturu. Dok su ljudi bili obuzeti razgovorima o religiji, moral je postao neporočniji. Sve te opšte crte nacije nalazile su se i u liku onih njenih sinova koji su došli da potraže jednu novu budućnost na suprotnoj obali okeana. Jedna napomena, na koju ćemo, uostalom, imati još prilike da se vratimo, tiče se ne samo Engleza nego i Francuza, Španjolaca i svih Evropljana koji su jedni za drugim došli da se nastane na obalama Novoga sveta. Sve nove evropske naseobine sadržavale su, ako možda i ne razvijenu, a ono bar zametak potpune demokratije. Dva su uzroka vodila tom rezultatu: može se uopšteno reći da iseljenici, pri polasku iz svoje postojbine, nisu imali nikakvu ideju o bilo kakvom prvenstvu jednih prema drugima. Ne iseljavaju se rado srećni i moćni, a siromaštvo i

nevolja najbolji su dosad znani jemci jednakosti među ljudima. Dešavalo se, međutim, da su u više prilika i velikaši prelazili u Ameriku, usled političkih i verskih kavgi. Stvarani su zakoni da se i tu uspostavi plemićka hijerarhija, ali se ubrzo zapazilo da američko tlo potpuno odbija zemljoposedničku aristokratiju. Videlo se da su za krčenje toga tvrdokornog tla potrebni ništa manje do stalni napori samoga vlasnika, koji od tih napora očekuje korist. A pošto bi zemljište bilo pripremljeno, ispostavljalo se da prinos nije dovoljno velik da bi obogatio istovremeno i gospodara i zakupca. Zemljište se, dakle, prirodno usitnjavalo u male posede, koje je obrađivao sam vlasnik. A aristokratija teži zemljišnom posedu, za tlo se ona vezuje i na nj oslanja; nju ne uspostavljaju same povlastice, ne zasniva je rođenje, nego zemljišni posed koji se prenosi nasleđivanjem. U nekoj naciji može biti ogromnih bogatstava i velike bede; ali ako ta bogatstva nisu u zemljišnim posedima, vidimo siromahe i bogataše; aristokratije u pravom smislu reči tu nema. Sve engleske naseobine, u doba njihovog rađanja, pokazivale su, dakle, kao nekakvu veliku porodičnu sličnost. Sve one, još od početka, kao da su bile predodređene da ispolje razvoj slobode, ne aristokratske slobode kao u njihovoj postojbini, nego građanske i demokratske slobode, čiji potpuni obrazac istorija sveta još ne beše pružila. Usred toga opšteg tona opažale su se, međutim, vrlo velike nijanse, koje je nužno prikazati. U toj velikoj angloameričkoj porodici mogu se razlikovati dva glavna izdanka, koja su dosad rasla ne mešajući se potpuno, jedan na jugu, drugi na severu.

Prva engleska naseobina stvorena je u Virdžiniji. Iseljenici su tu stigli 1607. Evropa je u to doba još bila neobično obuzeta idejom da rudnici zlata i srebra čine bogatstvo nacija, pogubnom idejom, jer je većma osiromašila evropske narode koji su se poveli za njom i uništila više ljudi u Americi nego ratovanja i svi loši zakoni zajedno. I tako su, dakle, u Virdžiniju poslali kopače [20] zlata, ljude bez igde ičega i besprizorne, čija je nemirna i buntovna narav [21] remetila naseobinu u povoju i dovela u neizvesnost njen napredak. Potom su stigli preduzetnici i zemljoradnici, soj moralniji i smireniji, ali koji se skoro ni u kom [22] pogledu nije uzdizao iznad nivoa nižih klasa Engleske. Nikakva uzvišena misao, nikakva nematerijalna zamisao nije predvodila zasnivanje tih novih naseobina. Čim bi [23] se stvorila naseobina, uvodilo se u njoj ropstvo; to je bila bitna činjenica koja će silno uticati na karakter, zakone i svu budućnost Juga. Ropstvć, kao što ćemo kasnije objasniti, lišava rad ugleda; ono uvodi dokolicu u društvo, a s njom i neznanje i oholost, raskoš a i siromaštvo. Ono slabi umne snage i uspavljuje ljudsku delatnost. Uticaj ropstva, udružen s engleskom naravi, objašnjava običaje i društveno stanje Juga. Na istoj toj engleskoj osnovi oslikavale su se na Severu sasvim suprotne nijanse. Dopustite mi ovde nekoliko pojedinosti. U tim su se severnim engleskifn naseobinama, poznatijim pod nazivom države

[24] Nove Engleske, kombinovale dve-tri glavne ideje koje danas čine osnovu društvene teorije Sjedinjenih Država. Načela Nove Engleske raširila su se prvo na susedne države; potom su, iz jedne u drugu, dospela i u najudaljenije, te su naposletku, ako tako mogu da kažem, prožela celu konfederaciju. Sada ona utiču i izvan njenih granica, na sav američki svet. Civilizacija Nove Engleske bila je kao one vatre što ih zapale na visovima, pa one prvo ogreju sve oko sebe, a onda još dugo bacaju rumene odbleske i po najudaljenijim predelima vidokruga. Osnivanje Nove Engleske pružilo je jedan nov prizor; sve je tu bilo osobeno i originalno. U skoro svim naseobinama prvi stanovnici bili su ljudi bez obrazovanja i bez imetka, koje su beda i loše vladanje gonili iz zavičaja, ili su to pak bili pohlepni špekulanti i preduzetnici. Ima naseobina koje ne mogu da se pozovu čak ni na takvo poreklo: San Domingo osnovali su gusari, a i u naše dane o naseljavanju Australije staraju se sudovi Engleske. Iseljenici koji su došli da se nastane na obalama Nove Engleske pripadali su svi imućnim klasama matične otadžbine. Njihov skup na američkom tlu predstavljao je, od samog početka, jedinstvenu pojavu društva u kome nije bilo ni velikaša ni puka, takoreći ni siromaha ni bogataša. Ukupna prosvećenost bila je među tim svetom srazmerno veća nego i u jednoj evropskoj naciji našeg doba. Svi su oni, možda bez ijednog izuzetka, bili stekli prilično obrazovanje, a više njih bilo se istaklo u Evropi svojim talentima i učenošću. Druge naseobine osnovali su pustolovi bez porodice; u

Novu Englesku donosili su naseljenici sobom divne sastojke reda i morala; oni su u pustinju odlazili u pratnji svojih žena i dece. Ali ono što ih je naročito razlikovalo od svih drugih bio je sam cilj njihovog poduhvata. Nije nužda njih terala da napuste svoju zemlju; ostavljali su društveni položaj za kojim se moglo žaliti i sredstva koja su im obezbeđivala život; nisu prelazili u Novi svet ni zato da bi poboljšali svoj položaj ili da bi uvećali svoje bogatstvo; lišili su se miline života u zavičaju da bi se povinovali jednoj čisto intelektualnoj potrebi; izlažući se neizbežnim nevoljama u tuđini, hteli su da postignu trijumf jedne ideje. Ti iseljenici, ili kako su sami sebe lepo zvali hodočasnici (pilgrims), pripadali su onoj sekti u Engleskoj koja je zbog strogosti svojih načela nazvana puritanskom. Puritanizam nije bio samo verska doktrina; on se u mnogo čemu poistovećivao sa najapsolutnijim demokratskim i republikanskim načelima. Zbog toga je stekao najopasnije protivnike. Progonjeni od vlasti u otadžbini, pozleđivani, u strogosti svojih načela, svakodnevnim životom društva u kome su živeli, puritanci su potražili neku tako surovu i tako napuštenu zemlju na ovome svetu gde bi još bilo dopušteno živeti po svome i Bogu se moliti slobodno. Nekoliko citata pokazaće duh tih pobožnih pustolova bolje nego sve što bismo mi sami mogli tome dodati. Natanijel Morton, istoričar prvih godina Nove Engleske, ovako započinje svoje [25] izlaganje: "Oduvek sam verovao da je sveta dužnost nas čiji su dedovi primili tolike i tako znamenite zaloge Božije dobrote pri osnivanju ove naseobine, da sećanje na to i pismeno ovekovečimo.

Ono što smo videli i što su nam očevi pričali treba da saopštimo svojoj deci, da bi buduća pokolenja naučila da slave Gospoda; da bi loza Avrama, njegovog sluge, i sinovi Jakova, njegovog izabranika, zauvek pamtili čudesna dela Božja (Psalam CV, 5, 6). Treba da znaju kako je Gospod doneo lozu svoju u pustinju; kako ju je zasadio i sklonio od nje bezbožnike; kako joj je pripremio mesto, duboko usadio korene i pustio je potom da se raširi i nadaleko prekrije zemlju (Psalam LXXX, 13, 15); i ne samo to nego još i kako je vodio svoj narod ka svome svetom šatoru i nastanio ga na njegovoj naslednoj gori (Izlazak, XV, 13). Te stvari treba da se znaju, da Bogu pripadne čast koju mu dugujemo i da koji zračak njegove slave mogne pasti na časna imena svetaca koji su bili njegovo oruđe." Nemoguće je čitati taj početak a da čoveka i nehotice ne prožme pobožan i svečan utisak; čini se da to odiše nekom drevnom starinom i nekakvim biblijskim mirisom. Ubeđenje koje ispunjava tog pisca čini mu jezik rečitim. U vašim očima, kao i u njegovim, to više nije gomila pustolova koja ide u lov na sreću preko mora; to je seme jednog velikog naroda, koje je Bog svojom rukom zasejao na predodređenu zemlju. [26] Pisac nastavlja i ovako opisuje odlazak prvih iseljenika. "Tako su otišli iz toga grada (Delft-Haleft), koji za njih beše mesto predaha; no bili su spokojni; znali su da su hodočasnici i stranci na ovome svetu. Nisu bili privrženi ovozemaljskim stvarima, nego su dizali pogled ka nebu, svome dragom zavičaju, gde im je Bog pripremio svoju svetu prestonicu. Najposle stigoše u luku

gde ih je čekao brod. Veliki broj prijatelja koji nisu mogli da pođu s njima hteo je bar dotle da ih isprati. Noć proteče u bdenju; provedoše je u izlivima prijateljstva, u pobožnom razgovoru, u izrazima punim istinske hrišćanske nežnosti. Sutradan se ukrcaše; prijatelji su hteli još i tu da ih isprate; i tad se začuše duboki uzdasi, videše se suze kako teku iz svih očiju, dugi zagrljaji, i čuše se žarke molitve, tako da su i sami tuđini bili potreseni. Kad je zazvonilo za polazak, svi padoše na kolena, a njihov pastor, digavši k nebu oči pune suza, preporuči ih milosti Božijoj. Najzad se oprostiše i pozdraviše, što će za mnoge od njih biti poslednje zbogom." Tu je bilo po prilici stotinu i pedeset iseljenika, što ljudi, što žena i dece. Cilj im je bio da osnuju naseobinu na obalama Hadsona; ali pošto su dugo lutali po okeanu, bili su najposle prisiljeni da pristanu uz neplodne obale Nove Engleske, na mestu gde se danas uzdiže grad Plimut. I danas još pokazuju stenu gde su se iskrcali ti [27] hodočasnici. "Ali pre no što nastavimo", kaže istoričar koga sam već imenovao, "osmotrimo za časak tadašnji položaj toga jednog naroda i divimo se Božijoj dobroti koja ga je [28] spasla." "Preplovili su ogromni okean, stigli na cilj svog putovanja, ali nisu videli prijatelja koji bi ih dočekali, ni ikakve nastambe gde bi našli utočišta; bilo je to usred zime; a ko poznaje našu klimu zna kako su zime surove i kakvi pomamni uragani pustoše tada našim obalama. U to godišnje doba teško je proći i poznatim predelima, a tim više naseliti se na nepoznatoj obali. Oko njih se ukazivala samo grozna i štura

pustoš, puna zveri i divljaka, za koje nisu znali ni koliko ih je ni da li su krvožedni. Zemlja je bila zaleđena; kraj je bio pokriven šumama i grmljem. Sve je izgledalo divlje. Iza sebe videli su samo beskrajni okean, koji ih je razdvajao od civilizovanog sveta. Da nađu bar malo spokojstva i nade, ostalo im je samo da ka nebu uprave pogled." Ne treba pomisliti da je pobožnost puritanaca bila samo spekulativna niti da se tuđila stvari ljudskog života. Kao što sam već rekao, puritanizam je bio skoro isto toliko politička teorija koliko i verska doktrina. Tek što su se iskrcali na tu negostoljubivu obalu koju opisuje Natanijel Morton, iseljenicima je, dakle, prva briga [29] bila da se organizuju u društvo. Odmah donose akt koji glasi: "Mi, potpisani, koji smo u slavu Božju, radi razvoja hrišćanske vere i u čast naše otadžbine, preduzeli da uspostavimo prvu naseobinu na ovim dalekim obalama, ovim ugovaramo, međusobnim i svečanim dogovorom, i pred Bogom, da obrazujemo političku društvenu zajednicu u svrhu da upravljamo sobom i da radimo na izvršenju naših zamisli; i na temelju ovog ugovora saglasni smo da donosimo zakone, odluke i uredbe i da po potrebi postavljamo zvaničnike, kojima obećavamo pokornost i poslušnost." To se zbilo 1620. Od toga doba nije se više zaustavljalo doseljavanje. Verske i političke strasti koje su razdirale Britansko Carstvo za sve vreme vladavine Čarlsa I gonile su svake godine ka obalama Amerike nove rojeve pripadnika te sekte. U Engleskoj je žarište puritanizma i dalje bilo u srednjim klasama; iz srednjih klasa poticala je i većina doseljenika. Stanovništvo Nove Engleske brzo se uvećavalo, i

dok je u otadžbini staleška hijerarhija još despotski razvrstavala ljude, naseobina je sve više pružala jedan novi prizor društva homogenog u svim njegovim delovima. Demokratija o kakvoj se nije usudio ni sanjati antički svet istrgla se, razvijena i potpuna, usred starog feudalnog društva. Engleska vlada bez žaljenja je gledala to mnogobrojno iseljavanje, zadovoljna što od sebe udaljava klice nemira i elemente novih revolucija. Čak mu je i išla naruku koliko god je mogla, a činilo se da se malo brine za sudbinu onih koji su odlazili na američko tlo da potraže pribežište od njenih surovih zakona. Kao da je na Novu Englesku gledala kao na oblast koja se predala snovima uobrazilje, koju treba prepustiti slobodnim ogledima novatora. Engleske naseobine — a to je i bio jedan od glavnih uzroka njihovog prosperiteta — oduvek su uživale više unutrašnje slobode i više političke nezavisnosti nego naseobine drugih naroda; ali to načelo slobode nigde nije potpunije primenjeno nego u državama Nove Engleske. Tada se obično prihvatalo da zemlje Novoga sveta pripadaju onoj evropskoj naciji koja ih je prva otkrila. Gotovo cela obala Severne Amerike postala je tako, krajem XVI veka, engleski posed. Sredstva kojima se britanska vlada koristila da naseli te nove posede bila su različite prirode: u izvesnim slučajevima kralj je neke delove Novoga sveta stavljao pod vlast guvernera, koga je sam birao i čija je dužnost bila da zemljom upravlja u [30] kraljevo ime i po njegovim neposrednim naredbama; takav su kolonijalni sistem usvojile ostale zemlje Evrope. U nekim drugim slučajevima ustupao je nekom čoveku

[31] ili kompaniji vlasništvo nad izvesnim delovima zemlje. Sva građanskopravna i politička vlast nalazila se tada usredsređena u rukama jednog ili više pojedinaca, koji su, pod nadzorom i kontrolom krune, prodavali zemljišta i upravljali stanovništvom. Treći sistem, najzad, sastojao se u tome da se izvesnom broju iseljenika da pravo da obrazuju političku zajednicu, pod pokroviteljstvom matične zemlje, i da sami sobom upravljaju u svemu što nije protivno njenim zakonima. Ovaj način naseljavanja, tako povoljan za slobodu, primenjen je samo u Novoj [32] Engleskoj. [33] Već 1628. takvu povelju izdao je Čarls I iseljenicima koji su otišli da osnuju naseobinu Masačusets. Ali takve povelje darivane su obično naseobinama Nove Engleske kad je njihovo postojanje već odavno postalo svršen čin. Plimut, Providens, Nju Hevn, Konektikat i [34] Rod Ajlend osnovani su bez saradnje i takoreći bez znanja matične zemlje. Njihovi novi stanovnici, mada nisu poricali vrhovnu vlast metropole, nisu iz nje crpli izvor svoje vlasti, oni su je sami uspostavili, i tek je trideset-četrdeset godina kasnije, pod Čarlsom II, kraljevskom poveljom njihovo postojanje legalizovano. Stoga je često teško, kad se pregledaju prvi istorijski i zakonodavni dokumenti Nove Engleske, zapaziti vezu koja iseljenike vezuje za zemlju njihovih predaka. Svaki čas vidimo da postupaju suvereno; imenuju zvaničnike, objavljuju rat i sklapaju mir, propisuju uredbe o javnom redu, sami donose zakone kao da su podredeni samo

[35] Bogu. Ništa nije neobičnije i u isti mah i poučnije nego zakonodavstvo iz tog doba; naročito se u njemu nalazi odgonetka velike društvene zagonetke koju danas Sjedinjene Države predstavljaju za svet. Među tim spomenicima izdvojićemo naročito, kao jedan od najosobenijih, [36] zakonik koji je 1650. donela mala država Konektikat. [37] Zakonodavci Konektikata bave se prvo krivičnim zakonom; a u njegovom sastavljanju polaze od čudne ideje da crpu iz svetih tekstova: "Ko god bude obožavao drugog Boga osim Gospoda", kažu oni na početku, "biće pogubljen." Sledi desetak-petnaest odredaba iste prirode, uzetih doslovce iz starozavetnih knjiga Ponovljenih zakona, Izlaska i Levitskog zakonika. [38] Bogohuljenje, vradžbine, brakolomstvo, silovanje, kažnjavani su smrću; i uvreda roditelja podlegala je istoj kazni. Tako je zakonodavstvo jednog sirovog i upola civilizovanog naroda preneto u društvo čiji je duh bio prosvećen a naravi pitome; stoga se još nikad nije videlo da je smrtna kazna obilnije propisivana zakonima niti da je primenjivana na manje krivaca. U tome korpusu krivičnih zakona zakonodavci se pre svega staraju da u društvu održe moralni poredak i dobro vladanje; tako oni neprestano zadiru u domen savesti, i gotovo da nema greha koji ne uspevaju da podvrgnu sudskoj kazni.

Čitalac je mogao zapaziti s kakvom su strogošću ti zakoni kažnjavali brakolomstvo i silovanje. I sami odnosi između nevenčanih osoba strogo su kažnjavani. Sudiji se ostavlja pravo da takve krivce kazni jednom od ove tri kazne: novčanom, [39] bičevanjem ili sklapanjem braka; a ako je verovati zapisnicima starih sudova Nju Hevna, krivično gonjenje takve vrste nije bilo retko; pod datumom 1. maja 1660. nalazimo jednu presudu kojom se izriče novčana kazna i ukor jednoj devojci optuženoj da je izgovorila nekoliko nepristojnih reči i da je dopustila da je muškarac [40] poljubi. Zakonik iz 1650. obiluje preventivnim merama. Lenčarenje i pijanstvo u [41] njemu se strogo kažnjavaju. Gostioničari ne smeju točiti gostu više od određene količine vina; novčanom kaznom ili bičevanjem kažnjava se i sama laž, kad može da [42] naškodi. Na drugim mestima zakonodavac, sasvim zaboravljajući velika načela verske slobode, koju je sam zahtevao u Evropi, prisiljava, pod pretnjom novčane [43] kazne, da se prisustvuje službi Božjoj, pa ide čak dotle da preti strogim [44] kaznama, često i smrću, hrišćanima kojima se prohte slaviti Boga po nekom [45] drugom obrascu nego što je njegov. Ponekad, najzad, toliko je obuzet revnošću da sve i svašta propiše da se stara i o onome što je najmanje dostojno zakonodavca. Tako u istome tom zakoniku nalazimo jedan zakon koji zabranjuje [46] upotrebu duvana. Ne treba, uostalom, izgubiti iz vida da ti čudni ili tiranski zakoni

nipošto nisu bili nametnuti; bili su izglasavani slobodnim pristankom samih građana, a moral je bio još i stroži i većma puritanski nego zakoni. Tako vidimo da je u Bostonu 1649. svečano osnovano udruženje u svrhu suzbijanja nošenja duge kose, [47] [48] kao luksuza otmenog sveta. Takva zastranjivanja bez sumnje su sramota za ljudski duh; ona svedoče o nedoraslosti naše prirode, koja, budući da nije kadra da se čvrsto drži onog što je istinito i pravo, ograničena je često na to da bira samo između dveju krajnosti. Uz krivično zakonodavstvo tako snažno prožeto skučenim sektaškim duhom i svakakvim verskim strastima, koje behu raspalila proganjanja, pa su još tinjala u dnu duše, postavljen je, i u neku ruku tesno povezan s njim, korpus političkih zakona koji, propisani pre dvesta godina, kao da još daleko prednjače ispred duha slobode našeg doba. Opšta načela na kojima počivaju moderni ustavi, ta načela, koja je većina Evropljana XVII veka jedva shvatala, a koja su tada nepotpuno trijumfovala u Velikoj Britaniji, priznata su sva i utvrđena zakonima Nove Engleske: učešće naroda u javnim poslovima, slobodno izglasavanje poreza, odgovornost državnih službenika, lična sloboda i porotno suđenje, sve je to tu utvrđeno bez diskusije i stvarno. Ta izvorna načela nalaze tu takve primene i razrade kako se to još nijedna evropska nacija nije usudila učiniti. U Konketikatu su biračko telo, još od početka, sačinjavali svi građani, što se [49] lako može shvatiti. U tom narodu što se rađao vladala je tada gotovo savršena

[50] jednakost po imovnom stanju, a još više po obrazovanju. U Konektikatu su, u to doba, svi organi izvršne vlasti bili birani, sve do guvernera [51] države. Građani stariji od šesnaest godina bili su onde obavezni da nose oružje: sačinjavali su nacionalnu miliciju, koja je imenovala svoje oficire i morala biti [52] spremna u svako doba da krene u odbranu zemlje. Tu, u zakonima Konektikata, kao i po svoj Novoj Engleskoj, vidimo kako se rađa i razvija ona opštinska nezavisnost koja je još i sad načelo i život američke slobode. U većini evropskih nacija političko postojanje počelo je u višim delovima društva, pa se malo pomalo, i uvek nepotpuno, širilo na razne delove društvene zajednice. U Americi, naprotiv, može se reći da se opština organizovala pre sreza, srez pre države, država pre Unije. U Novoj Engleskoj, već 1650, opština je potpuno i konačno uspostavljena. Oko opštinske individualnosti okupljaju se i snažno povezuju interesi, strasti, dužnosti i prava. U opštini vidimo da teče stvaran, aktivan, sasvim demokratski i republikanski politički život. Naseobine još priznaju vrhovnu vlast metropole, ali republika je već sasvim živa u opštini. Kad se pažljivo prouče zakoni koji su doneti u tome prvom razdoblju američkih republika, iznenađuju razumevanje u upravljanje i napredne teorije zakonodavaca. Očevidno je da oni o dužnostima društva prema svojim članovima imaju uzvišenije i potpunije shvatanje nego tadašnji evropski zakonodavci i da društvu

nameću obaveze koje drugde još nije imalo.

[53]

Od samog početka, u državama [54] Nove Engleske, položaj siromaha je obezbeđen; stroge se mere preduzimaju za [55] održavanje puteva, imenuju se zvaničnici da ih nadziru; opštine imaju javne matične knjige, u koje se zapisuju ishodi opštih većanja, umrli, venčani i rođeni [56] [57] građani; postavljaju se pisari za vođenje tih knjiga; postoje zvaničnici čija je dužnost da upravljaju neraspravljenim zaostavštinama, i drugi, da nadziru međe zemljišnih zaostavština; mnogima je glavna funkcija da održavaju javni red i mir u [58] opštini. Zakon ulazi u hiljade raznih pojedinosti da bi predupredio ili zadovoljio mnoštvo društvenih potreba o kakvima u naše doba imamo u Francuskoj tek neku nejasnu slutnju. Ali tek se u propisima o prosveti, još od početka, otkriva u punom svetlu originalni karakter američke civilizacije. "Budući da Sotona, neprijatelj ljudskog roda — kaže zakon — nalazi u ljudskom neznanju svoje najmoćnije oružje, te da je nužno da saznanja koja su stekli naši dedovi ne ostanu sa njima u grobu pokopana; budući da je vaspitanje đece, uz [59] pomoć Gospodnju, jedan od prvih interesa države..." Slede odredbe kojima se osnivaju škole u svim opštinarna i obavezuju stanovnici, pod pretnjom visokih kazni, da razrežu porez za njihovo održavanje. Na isti način osnivaju se više škole u

najmnogoljudnijim okruzima. Opštinski zvaničnici treba da se staraju da roditelji šalju decu u školu; imaju pravo da izriču kazne onima koji se o to ogluše; a ako nastave da se opiru, onda društvo preuzima ulogu porodice, uzima dete u svoje ruke i oduzima roditeljima prava koja im je dala priroda a koja su oni tako loše umeli [60] koristiti. Čitalac je bez sumnje zapazio uvodni deo tih uredaba: u Americi, religija vodi prosvećenosti; pridržavanje Božijih zakona vodi čoveka slobodi. Pošto smo tako bacili kratak pogled na američko društvo iz 1650, kad razmotrimo stanje Evrope, a osobito stanje našeg kontinenta u ono doba, duboko se začudimo: na evropskom kontinentu, na početku XVII veka, na sve strane je apsolutistička monarhija trijumfovala na ruševinama oligarhijske i feudalne slobode srednjeg veka. U toj blistavoj Evropi, sa razvijenom književnošću, možda nikada pojam prava nije bio potpunije nepriznat; nikada narodi nisu manje živeii političkim životom; nikada se ljudski um nije manje bavio pojmovima istinske slobode; a baš tada su ta ista načela, nepoznata ili prezrena u evropskih nacija, proglašavana po pustošima Novoga sveta i postojala budući simbol jednoga velikog naroda. Najsmelije teorije ljudskog uma pretvarane su u praksu u tome na izgled tako ništavnom društvu, koje tada bez sumnje nijedan državnik ne bi udostojio da se njime pozabavi; prepuštena originalnosti svoje prirode, čovekova imaginacija je tu improvizovala jedno zakonodavstvo kome nije bilo prethodnika. U toj ništavnoj demokratiji, koja još ne beše rodila ni generala, ni filozofa, ni velikih pisaca, jedan čovek mogao je, u prisustvu slobodnog naroda, da ustane i izrekne, uz odobravajuće klicanje, ovu lepu definiciju slobode:

"Nemojmo biti u zabludi o onome što valja razumeti pod našom nezavisnošću. Postoji, naime, jedna vrsta izopačene slobode, koja je zajednička i životinjama i ljudima, a sastoji se u tome da se radi što se kome svidi. Ta je sloboda neprijatelj svake vlasti; ona nestrpljivo podnosi svaki propis; s njom se srozavamo ispod sebe samih; ona je neprijatelj istine i mira; pa i Bog je smatrao da treba da ustane protiv nje! Ali postoji i jedna građanska i duhovna sloboda koja snagu crpe iz jedinstva i koju i sama vlast ima dužnost da štiti: to je sloboda da se čini sve što je pravo i dobro. Tu svetu slobodu treba da branimo u svim slučajevima, pa ako treba, i život [61] svoj za nju da založimo." Dovoljno sam već rekao da u pravom svetlu prikažem karakter američke civilizacije. Ona je proizvod (a to polazište valja stalno imati na umu) dva savršeno odelita elementa, koja su drugde često međusobno ratovala, ali koja su u Americi uspeli da u neku ruku sjedine i divno kombinuju. Hoću da kažem, proizvod religioznog duha i slobodarskog duha. Osnivači Nove Engleske bili su u isti mah i žarki sektaši i vatreni novatori. Najtešnje sapeti izvesnim religijskim verovanjima, bili su slobodni od ikakvih političkih predubeđenja. Otuda dve različne, ali ne i suprotne tendencije, kojima je lako svuda naći trag, u ponašanjima kao i u zakonima. Ljudi se iz verskog ubeđenja odriču prijatelja, porodice i otadžbine; poverovali bismo da su isključivo obuzeti težnjom da postignu to misaono blago koje kupuju po tako skupu cenu. Vidimo, međutim, da s gotovo podjednakim žarom teže

materijalnom bogatstvu i duhovnim radostima, nebu na onome svetu a i blagostanju i slobodi na ovome. Politička načela, zakoni i ljudske ustanove čine se u njihovim rukama savitljivi, podobni da se po volji obrću i kombinuju. Pred njima padaju ograde što su sputavale društvo u kome su se oni rodili; nestaju stara ubeđenja, koja su vekovima upravljala svetom; otkriva se put skoro neograničen, polje nedogledno: ljudski duh hrli, preleće ih u svim pravcima; ali kad stigne na granicu političkog sveta, sam od sebe zaustavi se; sa strepnjom se odriče svojih najstrašnijih moći; odriče se sumnje; odustaje od potrebe da uvodi novine; uzdržava se čak i da odškrine zastor pred svetinjom; sa strahopoštovanjem klanja se pred istinama koje prihvata bez raspravljanja. Tako, u duhovnom svetu, sve je razvrstano, usklađeno, predviđeno, unapred odlučeno. U svetu politike, sve je uzburkano, osporavano, neizvesno; u prvome, pasivna, premda dragovoljna poslušnost; u drugome, nezavisnost, prezir prema obiknutom i ljubomora prema svakoj vlasti. Daleko od toga da škode jedna drugoj, te dve tendencije, prividno tako suprotne, kreću se složno i kao da se uzajamno podupiru. Religija vidi u građanskoj slobodi plemenito upražnjavanje čovekovih sposobnosti; a u političkom svetu, polje koje je Tvorac pružio naporima uma. Slobodna i moćna u svojoj sferi, zadovoljna mestom koje joj je obezbeđeno, ona zna da joj je moć tim čvršće utemeljena što vlada samo sopstvenim silama i što srcima gospodari bez tuđe potpore.

Sloboda vidi u religiji saborca u svojim bitkama i pobedama, kolevku iz koje je ponikla, božanski izvor svojih prava. Ona religiju smatra čuvarkom morala, a moral [62] jemcem svojih zakona i zalogom svoje trajnosti. RAZLOZI NEKIH OSOBENOSTI U ZAKONIMA I OBIČAIIMA ANGLOAMERIKANACA Nekoliko ostataka aristokratskih institucija usred najpotpunije demokratije. — Zašto. — Valja brižljivo razlučiti šta je puritanskog, a šta engleskog porekla. Iz onog što prethodi čitalac ne sme izvlačiti odviše uopštene i apsolutne zaključke. Društveni položaj, religija i običaji prvih doseljenika jesu, doduše, imali ogroman uticaj na sudbinu njihove nove otadžbine. Ipak, nije bilo u njihovoj moći da zasnuju društvo čije bi polazište bilo samo u njima samima; niko se ne može potpuno otresti prošlosti; dešavalo im se da idejama i običajima koji su im bili svojstveni pripoje, bilo namerno ili nehotice, i primese drugih običaja i ideja, koji su poticali iz njihovog vaspitanja ili iz nacionalnih tradicija njihove postojbine. Ako želimo upoznati današnje Angloamerikance i suditi o njima, treba, dakle, brižljivo razlučivati šta je puritanskog, a šta engleskog porekla. Često nailazimo u Sjedinjenim Državama na zakone ili na običaje koji odudaraju od svega što ih okružuje. Takvi zakoni kao da su sazdani u duhu suprotnom preovlađujućem duhu američkog zakonodavstva; takvi običaji čine se suprotni

sveukupnom društvenom poretku. Da su engleske naseobine osnovane u nekom nama nedokučivom veku ili da im se poreklo već gubi u tami vekova, problem bi bio nerešiv. Navešću samo jedan primer, da bolje objasnim šta mislim. Građansko i krivično zakonodavstvo Amerikanaca poznaje samo dva sredstva u postupku: zatvor i kauciju. Prva radnja u proceduri sastoji se u tome da se dobije kaucija od okrivljenog ili, ako on to odbije, da se stavi u zatvor; potom se raspravlja o valjanosti optužbe ili o težini krivice. Očevidno je da je takvo zakonodavstvo upereno protiv siromašnog i da povlašćuje bogatog. Siromah ne nađe uvek novac za kauciju, čak ni u građanskim stvarima, a ako je prinuđen da čeka pravdu u zatvoru, prinudni nerad dovodi ga brzo do bede. Bogati, naprotiv, uvek uspeva da izbegne zatvor u građanskim stvarima; štaviše, čak i ako je izvršio zločin, lako izbegne kaznu koja treba da ga stigne: pošto plati kauciju, nestane. Može se, dakle, reći da se za njega sve kazne koje propisuje [63] zakon svode na novčanu kaznu. Ima li išta većma aristokratsko od takvog zakonodavstva? U Americi, međutim, siromašni imaju prevlast i obično obezbeđuju sebi najveće pogodnosti u društvu. Objašnjenje te pojave treba tražiti u Engleskoj: zakoni o kojima govorim engleski [64] su. Amerikanci ih, nisu izmenili, iako su protivni celini njihovog zakonodavstva i

većini njihovih ideja. Ono što svaki narod najmanje menja, posle svojih običaja, jeste građansko zakonodavstvo. Građanske zakone prisno poznaju samo pravnici, to jest oni čiji je neposredni interes da ih zadrže takve kakvi jesu, dobri ili loši, iz razloga što ih poznaju. Glavnina nacije jedva ih poznaje; njihovo dejstvo vidi samo u posebnim slučajevima, teško im uočava tendenciju i potčinjava im se ne razmišljajući. Naveo sam jedan primer, a mogao sam ukazati i na mnoge druge. Slika koju pruža američko društvo prekrivena je, ako mogu tako da kažem, jednim demokratskim slojem, ispod koga se s vremena na vreme vidi kako probijaju nekadašnje aristokratske boje. GLAVA III DRUŠTVENO STANJE ANGLOAMERIKANACA Društveno stanje obično je proizvod neke činjenice, ponekad proizvod zakona, najčešće oba ta uzroka zajedno; ali kad se već uspostavi, možemo i njega smatrati uzrokom većine zakona, običaja i ideja što upravljaju ponašanjem nacija; i što ono ne proizvodi, to modifikuje. Da bi se upoznali zakonodavstvo i običaji nekog naroda, treba, dakle, najpre proučiti njegovo društveno stanje.

O TOME DA JE UPADLJIVA ODLIKA DRUŠTVENOG STANJA ANGLOAMERIKANACA TO ŠTO JE ONO SUŠTINSKI DEMOKRATSKO Prvi doseljenici u Novoj Engleskoj. — Međusobno ravnopravni. —Aristokratski zakoni uvedeni na Jugu. — Doba revolucije. — Promena zakona o nasledivanju. — Posledice te promene. — Jednakost dovedena do krajnjih granica u novim državama Zapada. — Intelektualna jednakost. Mogli bismo izneti više važnih zapažanja o društvenom stanju Angloamerikanaca, ali jedno dominira nad ostalima. Društveno uređenje Amerikanaca prevashodno je demokratsko. Ono je to svojstvo imalo već pri rađanju naseobina; danas ga ima još i više. U prethodnoj glavi rekao sam da je vrlo velika jednakost vladala među doseljenicima koji su se naselili na obalama Nove Engleske. Ni samo seme aristokratije nikad nije zasejano u tome delu Unije. Nikada se tu nije mogao zasnovati nikakav drugi uticaj do misaonog. Narod se navikao da poštuje izvesna imena kao znamenja prosvećenosti i vrlina. Glas nekih građana sticao je izvesnu moć koju bismo možda s razlogom mogli nazvati aristokratskom da se mogla nepromenljivo prenositi s oca na sina. Tako je bilo istočno od Hadsona; jugozapadno od te reke, pa silazeći sve do Floride, bilo je drukčije. U većini država jugozapadno od Hadsona behu se naselili engleski

veleposednici. Tu su bila preneta aristokratska načela, a s njima i engleski zakoni o nasledivanju. Izložio sam razloge koji su sprečavali da se ikad mogne u Americi uspostaviti moćna aristokratija. Ti razlozi, mada su postojali i jugozapadno od Hadsona, nisu tu bili onoliko moćni kao istočno od te reke. Na Jugu, jedan je čovek mogao sam, pomoću robova, obrađivati veliku površinu zemljišta. U tome su se delu kontinenta viđali, dakle, bogati zemljoposednici; ali njihov uticaj nije zapravo bio aristokratski onako kako se to shvata u Evropi, pošto nisu imali nikakvih privilegija i pošto, obrađujući zemlju pomoću robova, nisu imali zakupaca, pa prema tome ni osoba nižeg staleža koje bi od njih zavisile. Ipak su veleposednici južno od Hadsona činili jednu višu klasu, koja je imala svoje ideje i sklonosti, i obično obuhvatala u sebi političko delanje. Bila je to neka vrsta aristokratije, koja se malo razlikovala od mase naroda, čije je strasti i interese lako prihvatala i nije budila ni ljubavi ni mržnje; sve u svemu, nejaka i nedugovečna. Ta se klasa, na Jugu, stavila na čelo ustanka: američka revolucija njoj duguje svoje najveće ljude. U to doba, celo je društvo bilo uzdrmano: narod, u čije se ime borilo, postavši društvena snaga, poželeo je da dejstvuje samostalno; probudili su se demokratski nagoni; kad je zbačen jaram metropole, omilela je svakovrsna nezavisnost: uticaji pojedinaca malo pomalo prestali su se osećati; navike i zakoni usmerili su se zajedno ka istom cilju. Ali završni korak ostvarila je jednakost zahvaljujući zakonu o nasleđivanju. Čudim se što nekadašnji a i savremeni publicisti nisu pripisali zakonima o [65] nasleđivanju veći uticaj na tok ljudskih poslova. Ti zakoni spadaju, istina, u

građanskopravni poredak; ali trebalo bi ih staviti na čelo svih političkih institucija, jer oni neverovatno utiču na društveno stanje naroda, čiji su samo izraz politički zakoni. Zakoni o nasleđivanju, štaviše, pouzdano i jednoobrazno deluju na društvo; oni u neku ruku obuhvataju pokolenja još i pre njihovog rođenja. Pomoću njih čovek je naoružan gotovo božanskom moći nad budućnošću svojih bližnjih. Nasleđivanje među građanima uredi zakonodavac jednom, pa se odmara vekovima: pošto mu se delo pokrene, on ga može i pustiti iz ruku; mehanizam dejstvuje sopstvenim silama i usmerava se kao sam od sebe ka unapred označenom cilju. Sazdan na izvestan način, on oko izvesnih osoba usredsređuje, grupiše vlasništvo, a ubrzo potom i vlast; on u neku ruku čini da aristokratija nikne iz tla. Ako je vođen drugim načelima i usmeren drugim jednim putem, dejstvo mu je još brže; tada on rasparčava, razdeljuje, rasejava imovine i moć; biva katkad da smo prestravljeni brzinom njegovog hoda; gubeći nadu da ćemo mu zaustaviti kretanje, nastojimo bar da mu isprečimo poteškoće i prepreke; hoćemo da mu dejstvo uravnotežimo suprotnim naporima; uzaludan trud! On drobi i razmrskava sve što mu se nađe na putu, neprestano se diže i sručuje na tlo sve dok ono pred našim očima ne postane ništa više do pokretljiv i neopipljiv prah, na kome se utemeljuje demokratija. Kad zakon o nasleđivanju dopušta, a tim više kad nalaže ravnomernu deobu očevih dobara među svom decom, posledice su dvojake; treba ih brižljivo razlikovati, mada teže istom cilju. Usled zakona o nasleđivanju, smrt svakog vlasnika dovodi do prevrata u posedu; ne samo što dobra menjaju gospodara nego se menja takoreći i njihova priroda;

ona se neprestano drobe na sve manje delove. To je neposredni i takoreći materijalni efekat zakona. U zemljama gde zakon uspostavlja jednakost u deobama, dobra, a osobito zemljišni posedi, moraju, dakle, imati neprestanu tendenciju da se smanjuju. Ipak, kad bi zakon bio prepušten sopstvenim silama, posledice takvog zakonodavstva osetile bi se tek vremenom; jer, sem ako se porodica sastoji od više od dvoje dece (a porodični prosek u zemlji nastanjenoj koliko je nastanjena Francuska iznosi, kažu, samo tri), ta deca, deleći imovinu oca i majke, neće biti siromašnija nego svako od roditelja pojedinačno. Ali zakon o podjednakoj deobi ne utiče samo na sudbinu dobara; on deluje i na samu dušu vlasnika i doziva u pomoć njihove strasti. Te njegove posredne posledice brzo uništavaju velika bogatstva, a naročito velike posede. U narodima gde se nasleđivanje zasniva na pravu prvorodstva zemljišni posedi prelaze najčešće s pokolenja na pokolenje ne deleći se. Iz toga proizilazi da se porodični duh takoreći materijalizuje u zemljištu. Porodica predstavlja zemljište, zemljište predstavlja porodicu; ono joj ovekovečava ime, poreklo, slavu, moć, vrline. To je neprolazan svedok prošlosti i dragocena zaloga budućeg postojanja. Kad zakon o nasleđivanju uspostavlja podjednaku deobu, on kida prisnu vezu koja je postojala između porodičnog duha i očuvanja zemljišnog poseda; zemlja prestaje predstavljati porodicu, jer ne mogavši izbeći da bude podeljena posle jednog ili dva pokolenja, očevidno je da se mora neprestano smanjivati i naposletku potpuno nestati. Sinovi veleposednika, ako su u malom broju, mogu, doduše, sačuvati nadu da neće biti manje bogati od svog roditelja, ali ne i da će imati

istovetnu imovinu kao on; njihovo bogatstvo nužno će se sastojati od drugačijih sastojaka nego njegovo. A čim zemljoposednicima oduzmete taj veliki značaj osećanja, uspomena, ponosa, ambicije da sačuvaju zemlju, možete biti sigurni da će je oni ranije ili kasnije prodati, jer imaju veliki novčani interes da je prodadu, pošto novčani kapitali donose više interesa nego drugi i mnogo su podobniji da zadovolje trenutne strasti. A jednom podeljeni, veliki zemljišni posedi više se ne obnavljaju; mali posednik [66] izvlači srazmerno veći prihod iz svoje njive nego veleposednik sa svoje; on je, dakle, prodaje mnogo skuplje nego ovaj drugi. Tako će ekonomska računica, koja je bogataša navela da proda veliki posed, njega tim pre sprečiti da kupuje male posede da bi obnovio veliki. Ono što zovemo porodičnim duhom često se zasniva na jednoj obmani individualnog egoizma. Čovek teži da se ovekoveči i na neki način obesmrti putem svojih pobočnih potomaka. A tamo gde se završava porodični duh, individualni egoizam vraća se svojim stvarnim sklonostima. Kako se porodica ukazuje još samo kao nešto nejasno, neodređeno, neizvesno, svako se usredsređuje na sadašnje ugodnosti; misli se na zbrinjavanje sledećeg pokolenja i ništa više. Ljudi, dakle, ne nastoje da ovekoveće porodicu, ili bar nastoje da je ovekoveče drugim sredstvima a ne zemljišnim posedom. Tako zakon o nasleđivanju ne samo što otežava porodicama da sačuvaju netaknute iste posede nego im oduzima i želju da to pokušaju, pa ih tako u neku ruku privlači da sarađuju s njim na sopstvenom upropašćavanju.

Zakon o podjednakoj deobi dejstvuje na dva načina: dejstvujući na stvar, dejstvuje na čoveka; dejstvujući na čoveka, postiže stvar. Na oba načina uspeva da duboko načne zemljišni posed i da postigne da brzo [67] nestanu i porodica i bogatstva. Mi, Francuzi XIX veka, koji smo svakodnevni svedoci političkih i društvenih promena koje stvara zakon o nasleđivanju, svakako ne možemo dovoditi u sumnju njegovu moć. Vidimo ga svakog dana kako prolazi našim tlom, rušeći na svom putu zidove naših domova i obarajući ograde naših polja. No, mada je zakon o nasleđivanju već mnogo šta obavio kod nas, mnogo mu još i ostaje da uradi. Naše uspomene, naša ubeđenja i naše navike suprotstavljaju mu snažne prepreke. U Sjedinjenim Državama njegovo je rušilačko delovanje gotovo dovršeno. Onde se mogu proučiti njegovi najznačajniji ishodi. Englesko zakonodavstvo o nasledivanju dobara ukinuto je u gotovo svim državama u doba revolucije. Zakon o supstituisanju naslednika izmenjen je tako da tek neosetno ometa [68] slobodnu cirkulaciju dobara. Prošlo je prvo pokolenje; zemljišta su se počela deliti. To kretanje postajalo je sve brže što je vreme više proticalo. Danas, kad je proteklo šezdeset godina, izgled društva već se ne može prepoznati; porodice zemljišnih veleposednika utopile su se, gotovo sve, u sveopštu masu. U državi Njujork, gde ih je bio veliki broj, dve još jedva lebde nad ponorom koji je spreman da ih proguta. Sinovi tih bogatih građana

danas su trgovci, advokati, lekari. Većina ih je potonula u najdublju anonimnost. Uništen je i poslednji trag naslednih klasnih položaja i povlastica; zakon o nasledivanju svud je prešao svojim valjkom. Ne znači da u Sjedinjenim Državama nema bogataša kao i drugde; ne znam čak zemlju gde bi ljubav prema novcu zauzimala veće mesto u čovekovom srcu i gde bi se ispovedao veći prezir prema teoriji o trajnoj jednakosti u posedovanju dobara. Ali imovine se tu promeću neverovatnom brzinom, a iskustvo uči da se retko viđa da dva pokolenja uživaju njegove blagodeti. A i ta slika, ma koliko se pretpostavljalo da je živopisno obojena, pruža tek nepotpunu predstavu o onome što se zbiva u novim državama na Zapadu i Jugozapadu. Krajem prošlog veka odvažni pustolovi počeli su prodirati u dolinu Misisipija. Bilo je to kao još jedno otkriće Amerike: ubrzo se onamo uputila većina iseljenika; i tad su se dotle nepoznata društva odjednom pojavila iz pustinje. Države čije ni ime nije postojalo nekoliko godina ranije zauzele su mesto u američkoj Uniji. I upravo se na Zapadu može videti demokratija koja je dostigla svoje krajnje granice. U tim državama, takoreći improvizovanim srećnim sticajem okolnosti, stanovnici su tek od juče na tlu koje zauzimaju. Jedva se međusobno i poznaju, i niko ne zna prošlost ni najbližeg suseda. U tom delu američkog kontinenta stanovništvo, dakle, ne samo da nije pod uticajem velikih imena i krupnih bogatstava nego ni pod uticajem one prirodne aristokratije što proističe iz prosvećenosti i vrline. Niko tu nema onu uvaženu moć koju ljudi priznaju nekome zbog sećanja na ceo jedan život posvećen

vršenju dobra pred njihovim očima. Te nove zapadne države već imaju stanovnika; društvo tu još ne postoji. Ali nisu samo imovna stanja podjednaka u Americi; jednakost se do izvesne mere proširuje i na prosvećenost. Mislim da nema zemlje na svetu u kojoj bi, srazmerno broju stanovnika, bilo tako malo neznalica, a i manje učenjaka. Osnovno obrazovanje tu je svakome dostupno; visoko obrazovanje nije dostupno skoro nikome. To se lako razume, jer je takoreći nužna posledica onoga što smo ranije izneli. Gotovo svi su Amerikanci imućni; mogu, dakle, lako da pribave osnovna ljudska znanja. Bogataša malo ima u Americi; skoro svi Amerikanci moraju, dakle, da se bave nekim zanimanjem. A svako zanimanje iziskuje neku obuku. Amerikanci mogu, dakle, opštem obrazovanju da posvete samo prve godine života: sa petnaest godina stupaju u neki poziv; tako se njihovo obrazovanje najčešće završava u uzrastu kad naše tek počinje. Ako se i nastavi, ono se usmerava samo ka nekoj posebnoj materiji koja obećava zaradu; nauka se proučava kao što se polazi na zanat; a uzimaju se u obzir samo one njene primene čija je sadašnja korisnost priznata. Bogataši su u Americi većinom počeli kao siromasi; većina dokonih bili su u mladosti veoma zaposleni; otud proizilazi da čovek, u uzrastu kad bi imao sklonosti za učenje, nema vremena da mu se posveti; a kad dođe do takvog slobodnog

vremena, nije mu više do toga. Nema, dakle, u Americi takve klase u kojoj bi se sklonost intelektualnim zadovoljstvima prenosila zajedno sa bogatstvom i nasleđenom dokolicom i koja bi gajila poštovanje prema intelektualnom radu. Stoga volja da se čovek posveti takvom radu nedostaje isto koliko i mogućnost. U Americi se uspostavio izvestan prosečan nivo u ljudskim znanjima. Svi su mu se približili; jedni uzdižući se, drugi spuštajući se. Nailazimo, dakle, na ogromno mnoštvo jedinki koje poseduju približno podjednaku količinu pojmova iz oblasti religije, istorije, prirodnih nauka, političke ekonomije, zakonodavstva, političkog uređenja. Intelektualna nejednakost potiče neposredno od Boga, i čovek ne bi ni mogao sprečiti da se ona uvek javlja. Ali iz onoga što smo rekli proizilazi bar to da umnim sposobnostima, mada ostaju nejednake, kao što je to Tvorac hteo, stoje na raspolaganju podjednaka sredstva. Te tako, u naše dane, u Americi, aristokratski element, oduvek slab, još od njenog nastanka, ako možda i nije uništen, toliko je oslabljen da mu je teško pripisati ikakav uticaj na javne poslove. A nasuprot tome, vreme, zbivanja i zakoni učinili su da je demokratski element ne samo pretežan nego takoreći i jedini. Ne opaža se nikakav uticaj porodice niti kakvog staleža; često se ne može otkriti čak ni imalo trajan uticaj pojedinca. Amerika pokazuje, dakle, u svom društvenom stanju, jednu najneobičniju pojavu.

Ljudi se tu pokazuju većma jednaki, po imovnom stanju i po prosvećenosti, ili, drugim rečima, većma podjednako moćni nego što su to u ikojoj zemlji na svetu i nego što su bili u ikoje doba koje pamti istorija. POLITIČKE POSLEDICE DRUŠTVENOG STANJA ANGLOAMERIKANACA O političkim posledicama takvog društvenog stanja lako je izvesti zaključak. Nemogućno je zamisliti da jednakost ne prodre naposletku i u svet politike kao i drugde. Ne bi se moglo zamisliti da ljudi ostanu večito međusobno neravnopravni u jednom jedinom pogledu, a ravnopravni u ostalima; u nekom određenom vremenu postići će, dakle, da budu ravnopravni u svemu. A samo dva načina znam da u svetu politike zavlada ravnopravnost: treba dati prava svakom građaninu ili ih ne dati nikome. Za narode koji su dospeli do istog društvenog stanja kao Angloamerikanci vrlo je teško, dakle, otkriti nekakav srednji put između suverenosti svih i apsolutne vlasti jednog jedinog. Ne treba kriti da takvo društveno stanje kakvo sam opisao gotovo podjednako lako vodi i jednoj i drugoj od tih dveju posledica. Postoji naime jedna muževna i legitimna strast ka jednakosti, koja podstiče ljude da žele biti svi moćni i cenjeni. Ta strast teži da male uzdigne u red velikih; ali nailazimo u čovekovom srcu i na takvu izopačenu ljubav prema jednakosti koja u slabih budi želju da jake svuku na svoj nivo i koja ljude dovodi dotle da više vole

jednakost u ropstvu nego nejednakost u slobodi. To ne znači da oni narodi čije je društveno uređenje demokratsko prirodno preziru slobodu; imaju oni, naprotiv, nagonsku ljubav prema njoj. Ali sloboda nije glavni i neprestani predmet njihove želje; ono što oni vole večitom ljubavlju jeste jednakost; vinu se oni ka slobodi hitrim porivom i naglim naporima, pa ako promaše cilj, pomire se s tim; ali ništa ih ne bi moglo zadovoljiti bez jednakosti, te bi pre pristali da poginu nego da je izgube. S druge strane, kad su svi građani približno ravnopravni, postaje im teško da svoju nezavisnost brane od agresija vlasti. Pošto nijedan od njih tada nije dovoljno jak da se uspešno bori, jedino udružene snage svih mogu obezbeđivati slobodu. A takva udruženost ne sreće se uvek. Iz istog društvenog stanja narodi mogu, dakle, da dođu do dva krupna politička ishoda; ti se ishodi međusobno ogromno razlikuju, ali proizilaze iz iste činjenice. Suočeni prvi s tom strašnom alternativom koju sam opisao, Angloamerikanci su bili toliko srećni da izbegnu apsolutističku vlast. Okolnosti, poreklo, prosvećenost, a naročito običaji, omogućili su im da zasnuju i održe suverenost naroda. GLAVA IV O NAČELU SUVERENOSTI NARODA U AMERICI To načelo vlada celim američkim društvom. — Kako su Amerikanci primenjivali to načelo još i pre revolucije. — Kakav mu je razvoj obezbedila revolucija. —

Postupno i neizbežno smanjivanje cenzusa. Ako hoćemo da govorimo o političkim zakonima Sjedinjenih Država, uvek treba poći od dogme o suverenosti naroda. Načelo suverenosti naroda, koje je uvek manje-više u srži gotovo svih ljudskih institucija, obično ostaje u njima nekako zapretano. Ljudi mu se povinuju ne priznajući to otvoreno, ili ako se i desi da ga za trenutak iznesu na videlo, brzo pohitaju da ga opet zarone u tamu svetilišta. Volja naroda jedna je od onih reči koju su smutljivci svih vremena i despoti svih doba najobilnije zloupotrebljavali. Jedni su njen izraz videli u kupljenoj podršci nekolicine zvaničnika; drugi u glasovima koristoljubive ili zaplašene manjine; ima ih čak koji su je otkrili potpuno izraženu u ćutanju naroda, pa su smatrali da iz činjenice pokornosti proizilazi za njih pravo zapovedanja. U Americi to načelo suverenosti naroda nije skriveno ili besplodno kao u nekih drugih naroda; ono se priznaje običajima, proklamuje zakonima; rasprostire se slobodno i bez prepreka seže do krajnjih konsekvenca. Ako ima zemlje na svetu gde bismo se mogli nadati da možemo proceniti pravu vrednost dogme o suverenosti naroda, proučiti je u njenoj primeni u društvenim poslovima i prosuditi o njenim prednostima i opasnostima, ta je zemlja zacelo Amerika. Rekao sam već da je, još od početka, načelo suverenosti naroda bilo izvorno načelo većine engleskih naseobina u Americi.

Ipak, daleko od toga da je tada to načelo vladalo u upravljanju društvom onako kao što vlada danas. Dve su prepreke, jedna spoljna, druga unutrašnja, usporavale njegovo sveobuhvatno napredovanje. Ono se nije moglo javno ispoljavati u zakonima, pošto su naseobine još bile prinuđene da se pokoravaju metropoli; bilo je, dakle, prinuđeno da se krije u pokrajinskim skupštinama, a naročito u opštini. Tu se ono potajno širilo. Tadašnje američko društvo nije još bilo pripremljeno da ga usvoji sa svim njegovim posledicama. Prosvećenost u Novoj Engleskoj, bogatstva južno od Hadsona, dugo su imali neku vrstu aristokratskog uticaja, kao što sam izložio u prethodnoj glavi, koji je težio da u malo ruku prikupi vršenje vlasti u društvu. Još je bilo daleko do toga da svi zvaničnici budu birani i svi građani birači. Biračko pravo bilo je svugde ograničeno izvesnim međama i zavisno od cenzusa. Taj cenzus bio je vrlo nizak na Severu, znatniji na Jugu. Izbila je Američka revolucija. Dogma o suverenosti naroda izašla je iz opštine i prigrabila vlast; sve su klase istupale u njeno ime; svi su se u ime nje borili i trijumfovali; ona je postala zakon nad zakonima. Gotovo isto tako brza promena izvršila se i u samom društvu. Zakon o nasleđivanju dovršio je slamanje lokalnih uticaja. U času kad se ta posledica zakona i revolucije počela otkrivati svačijim očima, pobeda je već neopozivo presudila u korist demokratije. Vlast je, samim tim, bila u njenim rukama. Nije čak više bilo ni dopušteno boriti se protiv nje. Više klase

povinovale su se, dakle, bez gunđanja i bez borbe, jednom zlu sada već neizbežnom. Dogodilo im se ono što se obično dešava snagama koje padnu: individualni egoizam obuzeo je njene članove; i kako se moć više nije mogla istrgnuti iz ruku naroda, a prost se narod nije toliko mrzeo da bi neko našao zadovoljstva u tome da mu prkosi, snevalo se još samo o tome da se po svaku cenu stekne njegova naklonost. Najdemokratskije zakone utrkivali su se da izglasaju oni isti čije su interese ti zakoni najvećma krnjili. Tako više klase nisu u narodu raspaljivale strasti protiv sebe; ali su i same od sebe ubrzale trijumf novog poretka. I tako je — zbilja retko čudo! — uzlet demokratije bio najneodoljiviji u onim državama gde je aristokratija imala najdublje korene. Država Merilend, koju behu osnovali velikaši, prva je proglasila opšte pravo [69] glasa i u celoj svojoj upravi uvela najdemokratskije oblike. Kad neki narod dirne u izborni cenzus, može se predvideti da će u manje-više kratkom roku doći dotle da ga potpuno ukine. To je jedno od najpostojanijih pravila koja važe u društvu. Što se više šire granice biračkog prava, sve se više oseća potreba da se one još više prošire, jer posle svakog novog ustupka snage demokratije rastu i povećavaju se zajedno s njihovom novom moći. Ambicija onih koji su ostavljeni ispod cenzusa raspaljuje se srazmerno velikom broju onih koji se nalaze iznad te granice. Izuzetak naposletku postane pravilo; ustupci se neprestano nižu i više nema zaustavljanja dokle god se ne stigne do opšteg prava glasa. U naše dane, načelo suverenosti naroda ostvarilo je u Sjedinjenim Državama sve praktične primene koje se mogu zamisliti. To načelo otreslo se svih fikcija kojima su

se drugde postarali da ga okruže; vidimo da poprima sve oblike redom, već prema potrebi. Nekad narod kao celina donosi zakone, kao u Atini; nekad pak poslanici, proizašli iz opšteg prava glasa, predstavljaju narod i dejstvuju u njegovo ime, pod njegovim gotovo neposrednim nadzorom. Ima zemalja u kojima vlast, u neku ruku izvan društvene zajednice, dejstvuje na nju i prisiljava je da korača izvesnim putem. Ima ih i takvih gde je moć podeljena, i nalazi se u isti mah i u društvu i izvan njega. Ništa slično ne vidi se u Sjedinjenim Državama; društvo tu dejstvuje samo sobom i na samo sebe. Ne postoji nikakva moć do u njemu samom; ne nalazimo gotovo nikoga ko bi se i usudio da zamisli, a pogotovo da izrazi pomisao da tu moć traži negde drugde. Narod učestvuje u sastavljanju zakona izborom zakonodavaca, a u njihovoj primeni izborom zvaničnika izvršne vlasti; može se reći da on sam vlada, toliko je udeo prepušten administraciji malen i ograničen, i toliko ta administracija oseća da joj je izvor u narodu, pa se pokorava sili iz koje izvire. Narod vlada američkim političkim svetom kao Bog vasionom. On je izvor i utoka svega; sve iz [70] njega izvire i sve u nj uvire. GLAVA V NUŽNO JE PROUČITI ŠTA SE ZBIVA U SAVEZNIM DRŽAVAMA PRE NO ŠTO SE PROGOVORI O VLASTI UNIJE

U ovoj glavi namera mi je da ispitam kakav je u Americi oblik vlasti zasnovan na načelu suverenosti naroda; kakve su mu mogućnosti delovanja, teškoće, preimućstva i opasnosti. Tu se javlja jedna prva poteškoća: Sjedinjene Države složenog su sastava; u njima zapažamo dva odelita društva, uklopljena, i ako tako mogu da kažem, uglavljena jedno u drugo; vidimo u njemu dve vlasti potpuno odvojene i gotovo nezavisne: jednu, uobičajenu i neodređenu, koja odgovara svakodnevnim potrebama društva, i drugu, izuzetnu i ograničenu, koja se primenjuje samo na izvesne opšte interese. To su, jednom reči, dvadeset i četiri male suverene nacije, čija sveukupnost čini veliku zajednicu Unije. [71] Ispitivati Uniju pre no što se prouči pojedinačna država znači krenuti putem punim prepreka. Oblik savezne vlasti u Sjedinjenim Državama pojavio se poslednji; on je bio tek jedna modifikacija republike, rezime političkih načela koja su u ćelom društvu bila rasprostranjena pre njega i postojala nezavisno od njega. Savezna vlast, uostalom, kao što sam rekao, samo je izuzetak; vlast pojedinačne države opšte je pravilo. Pisac koji bi poželeo da prikaže celinu takve slike pre no što je prikazao pojedinosti nužno bi zapao u nejasnoće ili u ponavljanja. Glavna politička načela koja danas vladaju američkim društvom rodila su se i razvila u državi-, u to se ne može sumnjati. Treba, dakle, upoznati državu da bi se imao ključ za sve ostalo. Države koje u naše doba sačinjavaju američku Uniju pružaju sve isti prizor što se tiče spoljašnjeg izgleda institucija. Politički ili administrativni život usredsređen je tu u

tri žarišta delanja, koja bi se mogla uporediti sa živčanim centrima koji pokreću ljudsko telo. [72] Na prvom stupnju nalazi se opština, na višem srez, najzad država. O OPŠTINSKOM SISTEMU U AMERICI Zašto pisac započinje ispitivanje političkih institucija od opštine. — Opštinu nalazimo u svih naroda. — Teškoća da se uspostavi i očuva opštinska sloboda. — Njen značaj. — Zašto je pisac odabrao opštinsku organizaciju Nove Engleske za glavni predmet ispitivanja. Nije slučajno što najpre razmatram opštinu. Opština je jedina zajednica koja je toliko prirodna da svud gde se ljudi sami od sebe okupe obrazuju opštinu. Opštinsko društvo postoji, dakle, u svih naroda, ma kakvi im bili običaji i zakoni; kraljevstva i republike čovek stvara; opština kao da izlazi neposredno iz Božijih ruku. Ali mada opština postoji otkad postoje i ljudi, opštinska sloboda je stvar retka i krhka. Narod može uvek uspostaviti velike političke skupštine; jer obično se u njemu nađe izvestan broj ljudi u kojih um zamenjuje do izvesne mere umeće u poslovima. Opština se sastoji od priprostih elemenata, koji sc često opiru delovanju zakonodavca. Teškoća da se zasnuje nezavisnost opština, umesto da opada ukoliko se nacije prosvećuju, rasle s njihovom prosvećenošću. Veoma civilizovano

društvo teško podnosi pokušaje opštinske slobode; ono se buni protiv njenih brojnih zastranjivanja i gubi nadu u uspeh pre no što se postigne konačan ishod eksperimenta. Među svim slobodama, sloboda opština je isto tako i najviše izložena nametanju vlasti. Prepuštene same sebi, opštinske institucije jedva mogu da se bore protiv preduzimljive i snažne vlade; da bi se uspešno odbranile, treba da su sasvim razvijene i da su ušle u nacionalne ideje i navike. Tako, dokle god opštinska sloboda nije uobičajena, lako je uništiti je, a ona ne može da se uobičaji sve dok nije već dugo postojala u zakonima. Opštinska sloboda, dakle, izmiče takoreći čovekovim naporima. Stoga retko i biva da se ona stvori; ona se takoreći rađa sama od sebe. Gotovo potajno razvija se u krilu još upola varvarskog društva. Neprekidno dejstvo zakona i običaja, okolnosti, a naročito vreme uspevaju da je učvrste. Od svih nacija evropskog kontinenta može se reći da nema nijedne koja je poznaje. A upravo u opštini leži snaga slobodnih naroda. Opštinske institucije jesu za slobodu ono što su osnovne škole za nauku; one slobodu čine pristupačnom narodu; one mu omile njeno miroljubivo korišćenje i navikavaju ga da se njome služi. Bez opštinskih institucija neka nacija može sebi stvoriti slobodnu vlast, ali ne može posedovati slobodarski duh. Prolazne strasti, slučajne okolnosti mogu mu dati spoljne oblike nezavisnosti; ali despotizam potisnut u unutrašnjost društvene zajednice ranije ili kasnije izroni na površinu. Da bi čitalac dobro razumeo opšta načela na kojima počiva politička organizacija

opštine i sreza u Sjedinjenim Državama, mislio sam da je korisno uzeti kao obrazac jednu državu posebno; ispitati podrobno šta se u njoj zbiva, pa zatim baciti za trenutak pogled na ostatak zemlje. Odabrao sam jednu od država Nove Engleske. Opština i srez nisu na isti način organizovani u svim delovima Unije; lako je, međutim, uvideti da su u celoj Uniji ista načela, ili približno ista, upravljala njihovim obrazovanjem. Učinilo mi se ipak da su ta načela ponajznatnije razrađena u Novoj Engleskoj i da su tu izvedena do najdaljih konsekvenca više nego bilo gde drugde. Tu se ona, dakle, ispoljavaju takoreći reljefnije i lakše se otkrivaju strančevom posmatranju. Opštinske institucije Nove Engleske čine jednu potpunu i pravilnu celinu; one su davnašnje; one su snažne zahvaljujući zakonima, a još snažnije zahvaljujući običajima; imaju ogroman uticaj na celo društvo. Zbog svega toga zaslužuju da privuku našu pažnju. OBIM OPŠTINE Opština u Novoj Engleskoj (Township) na sredini je između opštine i sreza u [73] Francuskoj. Ona obično broji dve do tri hiljade stanovnika; nije, dakle, toliko velika da svi njeni stanovnici ne bi imali približno iste interese, a s druge strane, ima dovoljno stanovnika da bi se u njenom krugu sigurno uvek moglo naći osoba za dobru upravu.

OPŠTINSKE VLASTI U NOVOJ ENGLESKOJ Narod kao izvor svih vlasti u opštini kao i driigde. — On se tu neposredno bavi najvažnijim poslovima. — Nema opštinskog veća. — Najveći deo opštinske vlasti sabran je u rukama select-men-a. — Kako dejstvuju select-men. — Opšta skupština stanovnika opštine (Town-Meeting). — Nabrajanje svih opštinskih zvaničnika. — Obavezne i plaćene funkcije. U opštini, kao i svuda drugde, narod je izvor društvenih vlasti, ali nigde on ne vrši neposrednije svoju vlast nego u opštini. Narod je u Americi gospodar kome valja učiniti po volji do krajnjih mogućnih granica. U Novoj Engleskoj, kad se obavljaju opšti državni poslovi, većina dejstvuje putem predstavnika. Nužno je bilo da tako bude; ali u opštini, gde je zakonodavno i upravno delanje bliže građanstvu, ne prihvata se zakon o predstavništvu. Nema opštinskog veća; biračko telo, pošto imenuje svoje zvaničnike, upravlja njima u [74] svemu što nije prosto izvršavanje zakona države. Takvo stanje stvari toliko je protivno našim shvatanjima i tako suprotno našim navikama da je neophodno ovde pružiti nekoliko primera da bi se to moglo dobro razumeti. Javne funkcije krajnje su mnogobrojne i veoma izdeljene u opštini, kao što ćemo dalje videti; međutim, najveći deo upravnih ovlašćenja usredsređen je u rukama

[75] malog broja pojedinaca, koji se biraju svake godine, a zovu se select-men. Opšti zakoni države nametnuli su select-men-ima izvestan broj obaveza. Oni nemaju potrebe za ovlašćenjem svojih birača da bi ih izvršili, a i ne mogu izbeći te obaveze a da se ne izlože ličnoj odgovornosti. Zakon države im nalaže, na primer, da u svojoj opštini sačine biračke spiskove; ako propuste da to učine, skrivili su prekršaj. Ali u svim stvarima koje su prepuštene opštinskoj upravi, select-men su izvršioci narodne volje kao što je kod nas predsednik opštine izvršilac odluka opštinskog veća. Oni najčešće delaju pod privatnom odgovornošću i samo izvršuju u praksi konsekvence načela koja je većina prethodno postavila. Ali htednu li da uvedu bilo kakvu promenu u uspostavljenom poretku, požele li da preduzmu kakav nov poduhvat, moraju da se obrate izvoru svoje vlasti. Pretpostavimo da je reč o osnivanju kakve škole: select-men sazivaju određenog dana sve birače na neko unapred označeno mesto; tu oni izlože potrebu koja se oseća; predoče biračima sredstva da se ta potreba zadovolji, novac koji treba utrošiti, mesto koje je uputno izabrati. Skupština, upitana o svemu tome, usvaja načelo, utvrđuje mesto, izglasava porez i prepušta izvršenje svoje volje selectmen-ima. Jedino select-men imaju pravo da sazovu opštinski skup (town-meeting), ali se mogu izazvati da to učine. Ako deset vlasnika nekretnina zamisle kakav nov pojekt i hoće da ga podnesu na saglasnost skupštini, zahtevaju sazivanje svih stanovnika; select-man je prinuđen da se tome povinuje i zadržava samo pravo da predsedava [76] skupštini.

Takvi politički običaji, takva društvena praksa nama su bez sumnje daleki. U ovom času nije mi želja da sudim o njima niti da iznosim skrivene uzroke koji ih stvaraju i daju im životnu snagu; ograničavam se na to da ih izložim. Select-men se biraju svake godine u aprilu ili maju. Opštinska skupština bira [77] istovremeno i mnoštvo drugih opšinskih zvaničnika, koji su zaduženi izvesnim važnim upravnim poslovima. Jedni, nazvani razrezivači poreza (assessors) treba da utvrđuju poreze; drugi, pod nazivom skupljača poreza (collectors) treba da ga ubiraju. Jedan časnik, nazvan constable, zadužen je rukovođenjem policijom, nadzorom nad javnim mestima i staranjem o materijalnom izvršenju zakona. Drugi jedan, nazvan opštinskim zapisničarem, registruje sve odluke; on vodi i matičarsku službu. Jedan blagajnik čuva opštinska novčana sredstva. Dodajte tim zvaničnicima jednog nadzornika sirotinje, čija je dužnost, veoma teška, da primenjuje zakone koji se tiču siromašnih; školske komesare, koji upravljaju javnim školstvom; inspektore puteva, koji se staraju o svim pojedinostima glavnih i sporednih puteva, pa ćete imati spisak glavnih zvaničnika opštinske uprave. Ali raspodela funkcija tu se ne zaustavlja: među opštinskim časnicima nalazimo još i komesare parohija, koji treba da se staraju o troškovima bogoštovlja; svakovrsne inspektore, od kojih je jednima povereno da rukovode naporima građana u slučaju požara; drugima, da se staraju o žetvi i berbama; neki privremeno otklanjaju poteškoće koje mogu nastati u vezi s ogradama imanja; neki nadziru merenje drveta ili kontrolišu tegove i mere. U opštini ima devetnaest glavnih funkcija. Svaki stanovnik obavezan je, pod

pretnjom novčane kazne, da se prihvati tih raznih funkcija; ali većina njih je i plaćena, kako bi i siromašni građani mogli da im posvete svoje vreme a da zbog toga ne trpe štete. Američki sistem inače nije da se daje fiksna plata zvaničnicima. Obično svaka radnja njihove službe ima neku cenu, pa su nagrađeni samo u srazmeri s onim što su obavili. O OPŠTINSKOM ŽIVOTU Svako je najbolji sudija o onome što se samo njega tiče. — Posledice načela suverenosti naroda. — Kako američke opštine primenjuju te doktrine. — Opština u Novoj Engleskoj, suverena u svemu što se samo nje tiče, podređena u svemu ostalom. — Obaveza opštine prema državi. — U Francuskoj, vlada ustupa svoje službenike opštini, — U Americi, opština ustupa svoje državi Već sam rekao da načelo suverenosti naroda lebdi nad čitavim političkim sistemom Angloamerikanaca. Svaka strana ove knjige pokazaće poneku novu primenu te doktrine. U nacijama u kojima vlada dogma o suverenosti naroda svaki pojedinac čini podjednaki deo suverena i podjednako učestvuje u vladanju državom. Smatra se, dakle, da je svaki pojedinac isto toliko prosvećen, da ima isto toliko vrlina, da je isto tako moćan kao i bilo koji drugi njegov sugrađanin. Zašto se onda on pokorava društvu i koje su prirodne granice te pokornosti?

On se pokorava društvu ne zato što je niži od onih koji društvom upravljaju ili što bi bio manje sposoban nego koji drugi čovek da upravlja sam sobom; pokorava se društvu zato što mu se jedinstvo sa sugrađanima čini korisno i što zna da to jedinstvo ne može postojati bez neke regulativne vlasti. U svemu što se tiče međusobnih dužnosti građana, on je, dakle, postao podanik. U svemu što se tiče samo njega, ostao je gospodar: slobodan je, i o svojim postupcima polaže račune samo Bogu. Otud maksima da je pojedinac najbolji i jedini sudija o svom ličnom interesu i da društvo nema prava da upravlja njegovim postupcima do li kad se smatra od njega oštećenim ili kad ima potrebu da traži njegovu saradnju. Ta je doktrina opšteprihvaćena u Sjedinjenim Državama. Na drugom ću mestu razmotriti kakav opšti uticaj ona ima čak i na obične postupke u životu; no ovde govorim o opštinama. Opština, uzeta kao celina i u odnosu na centralnu vlast, samo je jedinka kao i svaki pojedinac, pa se i na nju primenjuje teorija koju sam malopre izložio. Opštinska sloboda proističe, u Sjedinjenim Državama, upravo iz dogme o suverenosti naroda; sve su američke republike manje ili više priznale tu nezavisnot; ali u narodu Nove Engleske okolnosti su osobito pogodovale njenom razvoju. U tome delu Unije politički život začeo se u krilu samih opština; moglo bi se gotovo reći da je iz početka svaka od njih bila jedna nezavisna nacija. Kad su potom engleski kraljevi zahtevali svoj udeo u suverenitetu, ograničili su se na to da uzmu centralnu vlast. Opštinu su ostavili u položaju u kome su je zatekli; sada su opštine

Nove Engleske podređene; ali, u načelu, nisu to bile ili su jedva to bile. Svoju vlast one, dakle, nisu dobile; naprotiv, one kao da su se odrekle, u prilog države, jednog dela svoje nezavisnosti; to je značajna razlika, koju čitalac treba uvek da ima na umu. Opštine su uglavnom podređene državi samo kad je u pitanju neki interes koji ću nazvati društvenim, to jest takav koji im je zajednički sa ostalim opštinama. U svemu što se tiče samo njih, opštine su ostale nezavisne zajednice; među stanovnicima Nove Engleske ne može se naći nijedan, mislim, koji bi vladi države priznao pravo da se meša u upravljanje čisto opštinskim interesima. Vidimo, dakle, da opštine Nove Engleske prodaju i kupuju, tuže i brane se pred sudovima, povećavaju ili smanjuju svoj budžet a da bilo kakva upravna vlast i ne [78] pomišlja da se tome suprotstavi. Što se tiče društvenih obaveza, dužne su da im udovolje. Tako, ako je državi [79] potreban novac, opština nije slobodna da joj pomoć pruži ili uskrati. Ako država hoće da izgradi put, opština nije vlasna da joj zatvori svoju teritoriju. Ako država donese neki policijski propis, opština je dužna da ga izvršava. Ako država želi da organizuje kakvu nastavu po jednoobraznom planu na celoj teritoriji zemlje, opština [80] je obavezna da otvori škole propisane zakonom. Kad budemo govorili o upravnim službama u Sjedinjenim Državama, videćemo kako i ko u tim raznim slučajevima prinuđuje opštine da se povinuju. Ovde hoću samo da ustanovim postojanje obaveze. Ta obaveza je stroga, ali vlada države, postavljajući je, samo

objavljuje načelo: pri njegovom ostvarenju, opština obično ponovo stiče sva prava svoje individualnosti. Tako je doprinos, doduše, izglasalo zakonodavstvo, ali opština ga razrezuje i naplaćuje; nametnuto je postojanje škole, ali gradi je, plaća i njome upravlja opština. U Francuskoj, državna poreska uprava naplaćuje i opštinske poreze; u Americi, opštinska poreska uprava naplaćuje i državne poreze. Tako, kod nas, centralna vlada ustupa svoje službenike opštini; u Americi, opština ustupa svoje službenike vladi. Već i samo po tome može se razumeti u kojoj se meri ta dva društva razlikuju. O OPŠTINSKOM DUHU U NOVOJ ENGLESKOJ Čime opština u Novoj Engleskoj stiče ljubav svojih stanovnika. — Teškoće na koje nailazimo u Evropi u stvaranju opštinskog duha. — Opštinska prava i dužnosti doprinose u Americi staranju tog duha. — Otadžbina ima u Sjedinjenim Državama izrazitiju fizionomiju nego drugde. — U čemu se ispoljava opštinski duh u Novoj Engleskoj. — Kakve on povoljne posledice proizvodi. U Americi ne samo da postoje opštinske institucije nego postoji i jedan opštinski duh koji ih podržava i uliva im životnu snagu. Opština u Novoj Engleskoj objedinjuje dve prednosti koje, gde god se nađu, živo pobuđuju zanimanje ljudi, a to su nezavisnost i moć. Opština, istina, dejstvuje u

jednom opsegu iz koga ne može da izađe, ali tu joj je dejstvo slobodno. Već i sama ta nezavisnost donela bi joj stvarni značaj, čak i kad joj ga ne bi obezbedivali broj stanovnika i prostorna veličina. Budimo uvereni da se naklonost ljudi obično usmerava samo tamo gde ima snage. Ne viđa se da ljubav prema otadžbini vlada dugo u pokorenoj zemlji. Stanovnik Nove Engleske privržen je svojoj opštini ne toliko što se tu rodio koliko što u toj opštini vidi slobodnu i snažnu zajednicu kojoj i sam pripada i koja vredi truda da se njome upravlja. U Evropi se često dešava da i sami vlastodršci žale zbog odsustva opštinskog duha; jer svi se slažu da je opštinski duh krupan činilac javnog reda i mira; ali ne znaju kako da ga stvore. Kad bi opštinu ojačali i osamostalili, boje se da bi rascepkali društvenu moć i državu izložili anarhiji. No, oduzmete li opštini moć i nezavisnost, u njoj ćete naći samo podanike, a nikako građane. Treba, uostalom, uočiti jednu važnu činjenicu: opština u Novoj Engleskoj tako je ustrojena da može biti žiža žarke privrženosti, a u isti mah ničega nema izvan nje što bi snažno privlačilo ambiciozne strasti ljudskog srca. Zvaničnici sreza nisu birani i vlast im je ograničena. I sama država ima tek drugorazredni značaj; njeno postojanje je nezapaženo i tiho. Malo je ljudi koji, radi postizanja prava da njome upravljaju, pristaju da se udalje od središta svojih interesa i da poremete svoj život. Savezna vlada pribavlja moć i slavu onima koji njome upravljaju; ali vrlo su malobrojni oni kojima je dato da utiču na njenu sudbinu. Predsednička funkcija

visoko je zvanje, do koga se obično stiže tek u poodmaklim godinama; a na druge visoke savezne funkcije stiže se takoreći slučajno, kad se čovek već proslavio baveći se nekim drugim pozivom. Te funkcije ne mogu biti predmet stalnih napora ambicije. Želja za uvaženjem, potrebe stvarnih interesa, vlastoljublje i slavoljublje usredsređuju se u opštini, u središtu redovnih odnosa u životu; svojstva tih strasti, koje inače tako često uzburkavaju društvo, drukčija su kad mogu tako da se ispoljavaju blizu domaćeg ognjišta i takoreći u porodičnom krugu. Pogledajte kako su se u američkoj opštini znalački postarali da rascepkaju moć, ako tako mogu da kažem, da bi više ljudi zainteresovali za javne poslove. Nezavisno od birača, koji se s vremena na vreme pozivaju da obave čin vlasti, koliko li je raznih funkcija, koliko raznih zvaničnika, koji svi, u svom delokrugu, predstavljaju moćnu zajednicu u čije ime delaju! Koliko ljudi tako koristi za svoje dobro opštinsku moć, pa su tako i sami zainteresovani za nju! Dok tako deli opštinsku vlast na veliki broj građana, američki sistem se ne boji ni da umnožava opštinske dužnosti. U Sjedinjenim Državama s razlogom se misli da je rodoljublje neka vrsta kulta, kome ljudi postaju privrženi vršeći ga. Tako čovek oseća opštinski život takoreći u svakom trenutku, vršenjem neke dužnosti ili korišćenjem nekog prava. Takav politički život unosi u društvo jedno neprestano, ali u isti mah i mirno kretanje, koje ga pokreće, ali ne uzburkava. Amerikanci su svom gradu privrženi iz jednog razloga koji je sličan onome zbog koga brđani vole svoj zavičaj. Zavičaj tu ima upadljivije i osobenije crte, ima

izraženiju fizionomiju nego drugde. Opštine Nove Engleske, uopšte uzev, žive srećnim životom. Vlast im je po njihovom ukusu a i po njihovom izboru. U dubokom miru i prosperitetu koji vladaju u Americi, malobrojne su bure u opštinskom životu. Upravljanje opštinskim interesima je lako. Uz to, političko vaspitanje naroda odavno je postignuto, bolje rečeno ono je već stiglo takvo na tlo koje zauzima. U Novoj Engleskoj podela na klase ne postoji čak ni u sećanju; nema, dakle, nekog dela opštine koji bi bio u iskušenju da tlači neki drugi deo, a nepravde, koje pogađaju samo izdvojene pojedince, gube se u opštem zadovoljstvu. Ako vlast pokaže nedostataka, a dakako, lako ih je zapaziti, oni ne bodu oči, pošto vlast stvarno izvire iz građanstva, pa je dovoljno da vlast svoj posao obavlja manje-više dobro te da je zaštiti neka vrsta očinske gordosti. Građani, uostalom, nemaju ni sa čime da je poređe. Engleska je nekad vladala nad celinom naseobina, ali narod je uvek upravljao opštinskim poslovima. Suverenost naroda u opštini ne samo da je, dakle, davnašnje stanje nego je to prvobitno stanje. Stanovnik Nove Engleske privržen je svojoj opštini zato što je snažna i nezavisna; zanima se za nju jer učestvuje u njenoj upravi; voli je jer u njoj ne može da se požali na svoju sudbinu; u njoj on vidi svoje ambicije i svoju budućnost; učestvuje u svakom događaju opštinskog života: u toj ograničenoj sferi, koja je u njegovom domašaju, on se ogleda u upravljanju državom; navikava se na oblike bez kojih sloboda pribegava samo revolucijama, prožima se njihovim duhom, zavoli red, shvata sklad različitih vlasti, jednom reči, stiče jasne i praktične predstave o prirodi svojih dužnosti kao i o obimu svojih prava.

O SREZU U NOVOJ ENGLESKOJ Srez u Novoj Engleskoj, analogan srezu u Francuskoj. — Stvoren iz čisto administrativnih razloga. — Nema predstavničkog tela. — Njime upravljaju neizborni zvaničnici Američki srez ima mnogo sličnosti sa srezom u Francuskoj. Obim mu je, kao i našem srezu, ocrtan proizvoljno; on čini jedinicu čiji delovi nemaju nužnih međusobnih veza i za koju se ne vezuju ni ljubav, ni uspomene, ni zajednički život. Stvoren je iz čisto administrativnih razloga. Opština je bila suviše ograničenog obima da bi se njome moglo obuhvatiti pravosuđe. Srez predstavlja, dakle, prvo pravosudno središte. [81] Svaki srez ima sud, šerifa da izvršava presude, zatvor za smeštaj zločinaca. Ima potreba koje približno podjednako osećaju sve opštine u srezu; prirodno je bilo da se stvori neka centralna vlast koja bi se o njima starala. U Masačusetsu je ta vlast u rukama izvesnog broja zvaničnika koje imenuje guverner države, na [82] osnovu mišljenja svog saveta. Zvaničnici sreza imaju ograničenu i izuzetnu vlast, koja se primenjuje samo na vrlo mali broj unapred predviđenih slučajeva. Ti zvaničnici samo pripremaju budžet

[83] sreza, a zakonodavstvo ga izglasava. Nema nikakve skupštine koja bi neposredno ili posredno predstavljala srez. Srez nema, dakle, uistinu političko postojanje. U većini američkih ustava zapaža se dvosmerna tendencija, koja zakonodavce navodi da raspodeljuju izvršnu vlast, a da zakonodavnu koncentrišu. Opština u Novoj Engleskoj sadrži sama po sebi princip postojanja, kojeg je ne mogu lišiti; ali u srezu bi takav život trebalo fiktivno stvoriti, a nije se videla korist od toga: sve opštine imaju jedno jedino skupno predstavništvo, državu, centar svih nacionalnih vlasti; izvan opštinskog i nacionalnog delanja može se reći da postoje samo individualne sile. O JAVNOJ UPRAVI U NOVOJ ENGLESKOJ U Americi se javna uprava ne zapaža. — Zašto. — Evropljani veruju da slobodu zasnivaju kad društvenoj vlasti oduzmu poneka prava; a Amerikanci, kad raspodeljuju njeno vršenje. — Gotovo sva uprava, u pravom smislu reči, obuhvaćena je u opštini, a raspodeljena među opštinske zvaničnike. — Nema ni traga kakvoj upravnoj hijerarhiji ni u opštini ni iznad nje. — Zašto je tako. — Kako ipak dolazi do toga da se u državi upravlja jednoobrazno. — Čija je dužnost da upravu opštine i sreza prinudi da poštuju zakon. — O uvođenju pravosuđa u upravu. — Posledica načela izbornosti prostire se na sve zvaničnike. — O

mirovnom sudiji u Novoj Engleskoj. — Ko ga imenuje. — On upravlja srezom. — Obezbeđuje upravljanje opštinama. — Sudsko veće. — Kako ono dejstvuje. — Ko mu se obraća. — Pravo nadzora i žalbe, raspodeljeno kao i sve upravne funkcije. — Oni koji prokažu kakav prekršaj podstaknuti su deobom novčane kazne. Kad putuje po Sjedinjenim Državama, Evropljaninu najviše pada u oči odsustvo onog što kod nas zovemo vladom ili upravom. U Americi, vide se pisani zakoni; opaža se njihovo svakodnevno izvršavanje; sve se oko vas kreće, a nigde ne otkrivate pokretačku silu. Ruka koja pokreće društveni stroj u svakom trenutku izmiče pogledu. Međutim, kao god što svi narodi, da bi izrazili svoje misli, moraju da pribegnu izvesnim gramatičkim oblicima, koji sazdaju ljudske jezike, tako su i sva društva, da bi opstala, prinuđena da se potčinjavaju izvesnoj količini vlasti, bez koje bi pala u anarhiju. Ta vlast može biti različito raspodeljena, ali uvek mora negde da se nalazi. Postoje dva načina da se umanji sila vlasti u jednoj naciji. Prvi je da se vlast oslabi u samoj njenoj suštini, tako što se društvu oduzima pravo ili mogućnost da se u izvesnim slučajevima brani: oslabiti vlast na taj način, to se u Evropi zove utemeljiti slobodu. Postoji i drugi način da se dejstvo vlasti umanji: on se ne sastoji u tome da se društvo liši nekih svojih prava ili da se parališu njegovi napori, nego da se primenjivanje njegovih sila raspodeli u više ruku; da se zvaničnici umnože tako da se svakome od njih dodeli sva moć koja mu je potrebna da čini ono što mu je određeno

da izvršava. Ima naroda koje i takva raspodela društvene vlasti može da odvede u anarhiju; sama po sebi, međutim, ona nije anarhična. Raspodeljujući vlast tako, činimo njeno dejstvovanje manje neodoljivim i manje opasnim, ali ga ne uništavamo. Revoluciju u Sjedinjenim Državama ostvarila je zrela i promišljena ljubav prema slobodi, a ne nekakav nejasan i neodređen nagon ka nezavisnosti. Nije se ona oslanjala na strast za neredom, nego je, naprotiv, napredovala s ljubavlju prema redu i zakonitosti. U Sjedinjenim Državama nije se, dakle, tvrdilo da bi čovek u slobodnoj zemlji trebalo da ima pravo da sve čini; nametnute su mu, naprotiv, još raznovrsnije društvene obaveze nego drugde; zamisao nije bila da se moć društva napadne u njenoj suštini i da joj se ospore prava; ograničilo se na to da se ona izdeli u njenom vršenju. Na taj se način htelo postići to da vlast bude velika, a izvršitelj mali, kako bi društvo i dalje bilo dobro uređeno, a ostalo slobodno. Nema zemlje na svetu gde bi zakon govorio tako bespogovornim jezikom kao u Americi, a nema ni takve gde bi pravo njegove primene bilo izdeljeno u toliko ruku. Upravna vlast u Sjedinjenim Državama ne pokazuje u svom ustrojstvu ništa centralističko ni hijerarhijsko; zato se ona i ne primećuje. Vlast postoji, ali ne znamo gde bismo našli njenog predstavnika. Videli smo već da opštine u Novoj Engleskoj nisu bile pod starateljstvom. One se, dakle, same staraju o svojim posebnim interesima. Opštinskim zvaničnicima se takođe poverava da obezbeđuju izvršenje opštih [84] zakona države ili da ih sami izvršavaju.

Nezavisno od opštih zakona, država ponekad donosi i opšte propise o javnom redu; ali obično opštine i opštinski zvaničnici, u zajednici sa mirovnim sudijama i već prema potrebama naselja, uređuju pojedinosti društvenog života i donose propise [85] koji se tiču narodnog zdravlja, reda i vladanja građana. Opštinski zvaničnici, najzad, sami od sebe, bez potrebe da ih iko podstakne, [86] udovoljavaju nepredviđenim potrebama kakve se često u društvu osete. Iz svega što smo rekli proizilazi da je u Masačusetsu upravna vlast gotovo [87] potpuno obuhvaćena u opštini; ali ona je tu izdeljena u mnogo ruku. U francuskoj opštini postoji uistinu samo jedan upravni zvaničnik, predsednik opštine. Videli smo da ih je najmanje devetnaest u opštini Nove Engleske. Zakon je brižljivo ocrtao delokrug svakoga od njih. U tome krugu, oni su svemoćni u vršenju svoje dužnosti i ne zavise ni od koje opštinske vlasti. Ako upravimo pogled iznad opštine, jedva da opažamo trag kakve upravne hijerarhije. Dešava se ponekad da zvaničnici sreza preinače odluku koju su donele [88] opštine ili opštinski zvaničnici, ali uglavnom se može reći da sreski zvaničnici [89] nemaju prava da upravljaju postupcima upravnih zvaničnika opštine. Oni im zapovedaju samo u onome što se tiče sreza. Zvaničnici opštine i sreza obavezni su, u vrlo malom broju unapred predviđenih

[90] slučajeva, da ishod svojih postupaka saopšte zvaničnicima centralne vlade. Ali centralna vlast nije predstavljena nekim licem čija bi dužnost bila da donosi opšte propise o javnom redu ili uredbe za izvršenje zakona, da redovno opšti sa zvaničnicima sreza i opštine, da nadgleda njihovo ponašanje, da upravlja njihovim postupcima i da kažnjava njihove greške. Nigde, dakle, nema nekog središta u kome bi se sticali ogranci upravne vlasti. Kako se onda uspeva da se društvom upravlja približno jednoobrazno? Kako se postiže poslušnost srezova i njihovih zvaničnika, opština i njihovih časnika? U državama Nove Engleske zakonodavna vlast obuhvata više predmeta nego kod nas. Zakonodavac prodire takoreći i u samu upravu; zakon se upušta i u sitne pojedinosti; on istovremeno propisuje i načela i sredstva njihove primene; tako on vezuje sekundarne zajednice i njihove zvaničnike mnoštvom strogih i tačno definisanih obaveza. Iz toga proizilazi, ako se sve niže zajednice i svi zvaničnici pridržavaju zakona, da se društvo ponaša jednoobrazno u svima svojim delovima; ali ostaje još da se vidi kako se mogu prisiliti niže zajednice i njihovi zvaničnici da se pridržavaju zakona. Može se uopšteno reći da društvu stoje na raspolaganju samo dva sredstva da zvaničnike prinudi da se povinuju zakonu: — može jednome od njih poveriti diskrecionu vlast da upravlja svim ostalima i da ih smeni u slučaju neposlušnosti; — ili pak može poveriti sudovima da izriču krivične kazne prekršiocima. Ne postoji uvek sloboda da se poslužimo jednim ili drugim sredstvom.

Pravo da se upravlja zvaničnikom pretpostavlja i pravo da se on smeni ako se ne pridržava datih mu naredaba, ili da se unapredi ako revnosno vrši sve svoje dužnosti. Ali izabrani zvaničnik ne može se smeniti ni unaprediti. Priroda je izbornih funkcija da su neopozive do isteka mandata. Ustvari, kad sve javne funkcije proizilaze iz izbora, izabrani zvaničnik nema šta ni da očekuje niti čega da se boji od svojih birača. Ne može, dakle, biti istinske hijerarhije između zvaničnika, pošto ne može da se u istoj osobi objedini pravo naređivanja i pravo efikasnog suzbijanja neposlušnosti i pošto se pravu zapovedanja ne može pripojiti pravo nagrađivanja i kažnjavanja. Narodi koji uvedu izbornost u sekundarni sklop svoje vlasti nužno, dakle, dolaze do toga da se umnogome služe sudskim kaznama kao sredstvom upravljanja. To se ne otkriva na prvi pogled. Građani smatraju prvim ustupkom to što ustanovljuju da su funkcije izborne, a drugim ustupkom što izbornog zvaničnika podređuju odlukama sudija. Oni se podjednako boje obeju inovacija; a kako se od njih više traži ona prva nego ova druga, odobravaju zvaničniku izbornost, a ostavljaju ga nezavisnim od sudije. Međutim, jedna od tih mera jedina je protivteža koja se može postaviti drugoj. Valja zapaziti da izborna vlast koja nije podređena sudskoj vlasti ranije ili kasnije izmiče svakoj kontroli ili biva uništena. Između centralne vlasti i izabranih upravnih tela jedino sudovi mogu služiti kao posrednici. Samo oni mogu prisiliti izabranog zvaničnika na poslušnost a da ne povrede prava birača. Obim sudske vlasti u svetu politike treba, dakle, da bude srazmeran obimu

izborne vlasti. Ako te dve stvari ne idu zajedno, država naposletku pada u anarhiju ili u ropstvo. Odvajkada se zapažalo da pravosudne navike dosta loše pripremaju ljude za vršenje upravne vlasti. Amerikanci su od svojih predaka, Engleza, preuzeli zamisao o jednoj instituciji kojoj nema slične ni u čemu što poznajemo na evropskom kontinentu, a to je mirovni sudija. Mirovni sudija je nešto između čoveka iz dobrog društva i zvaničnika, upravnog funkcionera i sudije. Mirovni sudija je prosvećen građanin, ali nije nužno stručan u poznavanju zakona. Stoga mu se poverava samo da se bavi redom u društvu, a to je stvar koja traži više zdravog razuma i ispravnosti nego učenosti. U upravne poslove, kad u njima učestvuje, mirovni sudija unosi izvesno poštovanje formi i javnosti u radu, što ga čini oruđem vrlo neugodnim za despotizam; ali pri tom on ne pokazuje da robuje zakonskom sitničarenju, koje sudije čini malo sposobnim da upravljaju. Amerikanci su usvojili instituciju mirovnog sudije, ali oduzevši mu aristokratski karakter koji je imao u matičnoj zemlji. [91] Guverner Masačusetsa imenuje, u svim srezovima, izvestan broj mirovnih [92] sudija, čija funkcija treba da traje sedam godina. Uz to, između tih sudija, određuje trojicu u svakom srezu, koji obrazuju ono što se zove sudsko veće.

Mirovne sudije učestvuju pojedinačno u javnoj upravi. Ponekad su im poverene, [93] uporedo s izbornim zvaničnicima, izvesne upravne odluke; ponekad obrazuju sud pred kojim zvaničnici, po kratkom postupku, optužuju građanina koji odbija da se povinuje ili građanin ukazuje na prekršaj zvaničnika. Ali najvažnije svoje upravne funkcije mirovne sudije vrše u sudskom veću. Sudsko veće okuplja se dvaput godišnje u glavnom gradu sreza. Zadatak mu je, [94] u Masačusetsu, da obezbedi poslušnost najvećeg broja zvaničnika. Treba imati u vidu da je u Masačusetsu sudsko veće u isti mah i upravno telo u pravom smislu reči i politički sud. [95] Rekli smo da srez postoji samo u čisto administrativnom smislu. A sudsko veće, samo po sebi, upravlja malim brojem interesa koji se tiču istovremeno više opština ili svih opština sreza i koji se, sledstveno, ne mogu poveriti nijednoj od njih posebno. Kad je reč o srezu, dužnosti sudskog veća su čisto upravne, a što ono često uvodi pravosudne oblike u svoj postupak, to je samo sredstvo da pribavi mišljenje [96] građana i garantija koju ovima time pruža. Ali kad valja obezbediti upravu u opštinama, veće postupa gotovo uvek kao pravosudno telo, a samo u nekim retkim slučajevima kao upravno telo. Prva poteškoća koja se javlja jeste da se opština, vlast gotovo nezavisna, natera da se povinuje opštim zakonima države.

Videli smo da opštine treba svake godine da imenuju izvestan broj zvaničnika koji, pod nazivom razrezivača poreza (assessor), razrezuju porez. Neka opština pokuša da izbegne obavezu da plaća porez tako što ne imenuje razrezivača poreza. [97] Sudsko veće osudi je na visoku novčanu kaznu. Kazna se naplaćuje kolektivno, od svih stanovnika. Šerif sreza, kao pravosudni časnik, naređuje da se presuda izvrši. Tako u Sjedinjenim Državama vlast kao da se ljubomorno krije od pogleda. Upravna naredba gotovo uvek se zaodeva sudskim nalogom; time je ona samo još moćnija, pošto tada ima uza se onu gotovo neodoljivu snagu koju ljudi priznaju zakonskoj formi. Takvo postupanje lako je pratiti i lako se razume. Ono što se od opštine zahteva obično je jasno i određeno; sastoji se od [98] jednostavne a ne složene stvari, od načela a ne od detaljne primene. Ali poteškoća počinje kad treba naterati na poslušnost ne opštinu, nego opštinske zvaničnike. Sva kažnjiva dela koja može da izvrši javni službenik svrstavaju se u krajnjoj liniji u jednu od ovih kategorija: — može da bez žara i revnosti obavlja ono što mu nalaže zakon; — može da ne čini ono što mu zakon nalaže; — najzad, može da čini nešto što mu zakon zabranjuje. Sud može osuditi zvaničnika samo u poslednja dva slučaja. Kao osnova za sudski postupak može poslužiti samo pozitivna i znatnija činjenica.

Tako, ako select-men ne obave formalnosti predviđene zakonom u slučaju [99] opštinskih izbora, mogu biti osuđeni na novčanu kaznu. Ali kad zvaničnik nerasudno vrši svoju dužnost; kad bez žara i revnosti poštuje zakonske propise, u potpunosti je van domašaja nekog sudskog tela. Sudsko veće, i kad su mu poverene upravne nadležnosti, nemoćno je da ga u tome slučaju prisili da u potpunosti izvrši svoje obaveze. Samo bojazan od opoziva može preduprediti te kvazi-prestupe, a sudsko veće nema u sebi izvor opštinskih vlasti; ono ne može opozvati zvaničnika, pošto ga i ne imenuje. Uostalom, da bi se utvrdilo da postoji nemar i nedostatak revnosti, trebalo bi vršiti neprestan nadzor nad tim nižim zvaničnikom. A sudsko veće zaseda samo dvaput godišnje; ono ne nadzire, ono sudi o kažnjivim delima koja mu se prijave. Proizvoljna vlast da se smene javni službenici jedina može obezbediti njihovu razložnu i aktivnu poslušnost, koju sudska prinuda ne može da im nametne. U Francuskoj, garantiju za to tražimo u upravnoj hijerarhiji-, u Americi je traže u izbornosti. Tako, da u nekoliko reči sažmem što sam izložio: — izvrši li zvaničnik u Novoj Engleskoj kakav zločin pri vršenju svojih funkcija, uvek su redovni sudovi pozvani da mu sude; — počini li upravnu grešku, čisto upravni sud nadležan je da ga kazni, a kad je [100] stvar teža ili hitna, sudija obavi ono što je trebalo da učini zvaničnik; — najzad, ako zvaničnik skrivi neki od onih prekršaja koje ljudska pravda ne

može ni da definiše ni da proceni, on jednom godišnje izlazi pred sud na čije odluke nema priziva i koji mu može odjednom oduzeti vlast; vlast mu izmiče zajedno s mandatom. Taj sistem sadrži svakako velikih prednosti, ali u primeni nailazi na jednu praktičnu poteškoću na koju je nužno ukazati. Već sam skrenuo pažnju na to da upravni sud, koji se zove sudsko veće, nema pravo da nadzire opštinske zvaničnike; on može da dejstvuje samo kad je, po pravosudnom izrazu, pokrenut postupak. A baš to je osetljiva tačka toga sistema. [101] Amerikanci u Novoj Engleskoj nisu ustanovili tužilaštvo pri sudskom veću, a mora se priznati da bi im i bilo teško da ga uspostave. Da su se ograničili na to da u glavnom gradu svakog sreza uspostave jednog tužioca, a da mu nisu dali pomoćnike u opštinama, po čemu bi taj tužilac bio bolje obavešten o tome šta se događa u srezu nego sami članovi sudskog veća? A da su mu dali pomoćnike u svakoj opštini, centralizovali bi u njegovim rukama najstrašniju od svih vlasti, vlast da sudskim putem upravlja. Zakoni su, uostalom, sinovi navika, a ništa slično nije postojalo u engleskom zakonodavstvu. Amerikanci su, dakle, razdvojili pravo nadzora i žalbe kao i sve druge upravne funkcije. Članovi velike porote treba, po slovu zakona, da obaveste sud u kome su [102] imenovani o prekršajima svih vrsta koji se izvrše u njihovom srezu. Postoje izvesni krupni upravni prekršaji koje redovno tužilaštvo treba da goni po službenoj

[103] dužnosti; obaveza da se za prekršaje zatraži kazna najčešće je poverena poreskom časniku, čija je dužnost da ubira iznose kazni; tako je dužnost opštinskog blagajnika da goni većinu upravnih prekršaja učinjenih pred njegovim očima. [104] Ali naročito se na lični interes poziva američko zakonodavstvo; to je ono veliko načelo na koje neprestano nailazimo kad proučavamo zakone Sjedinjenih Država. Američki zakonodavci pokazuju tek malo poverenja u ljudsko poštenje; ali uvek pretpostavljaju da je čovek pametan. Najčešće se, dakle, uzdaju u lični interes u izvršenju zakona. Kad je pojedinac pozitivno i stvarno oštećen kakvim upravnim prekršajem, shvata se, odista, da lični interes garantuje podnošenje tužbe. Ali lako je predvideti da će se svako kolebati da istupi kao tužitelj ako je reč o nekom zakonskom propisu koji, mada koristan za društvo, nije od takve koristi koju bi pojedinac u sadašnjosti osećao. Na taj način, i po nekakvom prećutnom pristanku, zakoni bi se lako mogli izobičajiti. U takvoj krajnjoj opasnosti u koju ih dovodi njihov sistem, Amerikanci su prinuđeni da zainteresuju otkrivaoce prekršaja time što im u izvesnim slučajevima [105] ustupaju deo novčane kazne. To je opasno sredstvo koje izvršenje zakona obezbeđuje srozavajući moral. Iznad sreskih zvaničnika, nema više, uistinu reći, upravne vlasti, nego postoji samo vlast vlade.

OPŠTE IDEJE O JAVNOJ UPRAVI U SJEDINJENIM DRŽAVAMA U čemu se države Unije međusobno razlikuju u pogledu sistema uprave — Manje aktivan i manje potpun opštinski život što se više silazi ka jugu. — Vlast zvaničnika biva pri tom sve veća, moć birača sve manja. — Uprava prelazi iz opštine u srez. — Države Njujork, Ohajo, Pensilvanija. — Upravna načela primenljiva na celu Uniju. — Izbornost zvaničnika ili stalnost njihovih funkcija. — Odsustvo hijerarhije. — Uvođenje pravosudnih sredstava u upravu. Nagovestio sam već da ću, pošto podrobno razmotrim ustrojstvo opštine i sreza u Novoj Engleskoj, baciti jedan opšti pogled na ostali deo Unije. Postoje opštine i opštinski život u svakoj američkoj državi; ali ni u jednoj među ostalim državama ne nailazimo na opštinu istovetnu s opštinom u Novoj Engleskoj. Što se više silazi ka jugu, zapaža se da opštinski život biva sve manje aktivan; opština ima sve manje zvaničnika, prava i dužnosti; stanovništvo nema tako neposredan uticaj na poslove; opštinske skupštine nisu tako česte i bave se manjim brojem predmeta. Vlast izbornog zvaničnika je, dakle, srazmerno veća, a moć [106] birača manja, opštinski duh nije tako budan ni moćan. Te razlike počinju se opažati u državi Njujork; već su veoma osetne u Pensilvaniji; ali one bivaju manje upadljive ako krenemo ka severozapadu. Većina

iseljenika koji idu da osnuju države severozapada potiču iz Nove Engleske, pa prenose upravne navike iz matične u državu naseljavanja. Opština u Ohaju ima mnogo sličnosti sa opštinom u Masačusetsu. Videli smo da se u Masačusetsu načelo javne uprave nalazi u opštini. Opština je žarište oko koga se okupljaju interesi i privrženost ljudi. Ali to prestaje biti tako što više silazimo ka državama gde prosvećenost nije toliko sveopšte rasprostranjena i gde, prema tome, opština pruža malo garantija za mudrost i znanje osoba sposobnih za upravljanje. Što se više udaljavamo od Nove Engleske, opštinski život prelazi u neku ruku u srez. Ovaj postaje veliki upravni centar i čini prelaznu vlast između vlade i običnih građana. Rekao sam da u Masačusetsu poslove sreza vodi sudsko veće. Ono se sastoji od izvesnog broja sudija koje imenuju guverner i njegov savet. Srez nema predstavničkog tela, a njegov budžet izglasava zakonodavno telo države. U velikoj državi Njujork, naprotiv, u državi Ohajo i u Pensilvaniji, stanovnici svakog sreza biraju izvestan broj poslanika; skup tih poslanika obrazuje [107] predstavničku skupštinu sreza. Skupština sreza ima pravo, u izvesnim granicama, da oporezuje stanovnike; u tom pogledu, ona predstavlja pravo zakonodavstvo; ona istovremeno i upravlja srezom, u mnogim slučajevima rukovodi upravom opština i mnogo uže ograničava njihovu vlast nego što je to u Masačusetsu. To su glavne razlike koje pokazuje ustrojstvo opštine i sreza u različitim državama. Kad bih hteo da zađem u pojedinosti u pogledu sredstava izvršenja,

imao bih da ukažem i na još mnoge druge razlike. Ali svrha mi nije da napišem raspravu o američkom upravnom pravu. Mislim da sam o tome rekao dovoljno da se razume na kakvim se opštim načelima zasniva uprava u Sjedinjenim Državama. Ta se načela različito primenjuju; ona dovode do većeg ili manjeg broja posledica već prema mestu; ali u suštini su ta načela svugde ista. Zakoni se razlikuju; njihova fizionomija se menja; ali nadahnuti su istim duhom. Opština i srez nisu svugde na isti način ustrojeni; ali može se reći da se organizacija opštine i sreza svugde u Sjedinjenim Državama zasniva na istoj ideji: da je svako najbolji sudija u onome što se tiče samo njega i da je najpodobniji da se stara o svojim posebnim potrebama. Dužnost je, dakle, opštine i sreza da se staraju o svojim posebnim interesima. Država vlada, ali ne upravlja. Nailazimo i na izuzetke od tog načela, ali ne i na kakvo suprotno načelo. Prva posledica te doktrine bila je da sami stanovnici biraju sve upravne zvaničnike opštine i sreza ili bar da se ti zvaničnici biraju među njima. Budući da su upravni zvaničnici svugde izborni, ili bar neopozivi, iz tog je proizašlo da nigde nisu mogla biti uvedena pravila hijerarhije. Bilo je, dakle, gotovo onoliko nezavisnih zvaničnika koliko i funkcija. Upravna vlast našla se tako rasejana u mnoštvu ruku. Pošto upravna hijerarhija nigde ne postoji, a zvaničnici se biraju i neopozivi su do kraja mandata, iz toga je sledila nužnost da se u upravu manje ili više uvedu i sudovi. Otud sistem novčanih kazni, pomoću kojih se sekundarne zajednice i njihovi

predstavnici prisiljavaju da se povinuju zakonima. Taj sistem nalazimo širom Unije. Vlast da kažnjavaju upravne prekršaje ili da po potrebi postupaju u upravnim stvarima nije, uostalom, u svim državama data istim sudijama. Angloamerikaci su iz zajedničkog izvora crpli instituciju mirovnog sudije; nalazimo ga u svim državama. Ali ne koriste ga uvek na isti način. [108] Svugde mirovne sudije sarađuju u upravljanju opštinama i srezovima, bilo što i sami upravljaju ili što kažnjavaju izvesne upravne prekršaje; ali u većini država najteži takvi prekršaji podležu redovnim sudovima. I tako, izbornost upravnih zvaničnika ili neopozivost njihovih funkcija, odsustvo upravne hijerarhije, uvođenje pravosudnih sredstava u sekundarnu vlast u društvu, to su glavne odlike po kojima se prepoznaje američka uprava, od države Mejn do Floride. Ima nekoliko država u kojima se počinju opažati tragovi upravne centralizacije. Država Njujork najdalje je odmakla na tom putu. U državi Njujork funkcioneri centralne vlade vrše, u izvesnim slučajevima, neku [109] vrstu nadzora i kontrole nad ponašanjem sekundarnih zajednica. U nekim drugim slučajevima, obrazuju neku vrstu apelacionog suda u odlučivanju o [110] sporovima U Državi Njujork sudske kazne koriste se manje nego drugde kao upravno sredstvo. A i pravo gonjenja upravnih prekršaja povereno je tu manjem

broju lica.

[111]

[112] Ista takva tendencija pomalo se opaža i u nekim drugim državama. Ali, uopšte uzev, može se reći da je istaknuta odlika javne uprave u Sjedinjenim Državama to da je ona neverovatno decentralisana. O DRŽAVI Govorio sam o opštini i o upravi; ostaje mi da govorim o državi i vladi. Tu mogu biti kraći, bez bojazni da me čitalac neće razumeti; ono što imam da [113] kažem potpuno je zapisano u pisanim ustavima koje svako može pribaviti. Ti ustavi i sami počivaju na jednoj prostoj i racionalnoj teoriji. Većinu oblika koje oni propisuju prihvatile su sve ustavne zemlje; tako su nam oni postali prisno poznati. Dovoljno je, dakle, da ih ovde ukratko izložim. Kasnije ću se potruditi da prosudim o onome što ću ovde opisati. ZAKONODAVNA VLAST DRŽAVE Podela zakonodavnog tela na dva doma. — Senat. — Predstavnički dom. — Razlike u nadležnosti ta dva doma.

Zakonodavna vlast poverena je dvema skupštinama; prva se obično naziva senat. Senat je, obično, zakonodavno telo; ali ponekad on postaje upravno i pravosudno telo. [114] U upravi on učestvuje na više načina, već prema raznim ustavima; ali obično on u sferu izvršne vlasti zadire time što učestvuje u izboru funkcionera. U pravosudnoj vlasti učestvuje time što presuđuje u izvesnim političkim [115] prekršajima a ponekad i odlučujući u izvesnim građanskim sporovima. Njegovi članovi uvek su malobrojni. Drugi krak zakonodavne vlasti, koji se obično naziva predstavnički dom, uopšte ne učestvuje u upravnoj vlasti, a u sudskoj samo utoliko što optužuje zvaničnike pred senatom. Članovi oba doma podležu gotovo svugde istim uslovima izbora. I jedni i drugi biraju se na isti način i biraju ih isti građani. Jedina razlika koja postoji između njih potiče otud što je mandat senatora obično duži nego mandat poslanika. Ovi drugi retko ostaju u svojoj funkciji duže od godinu dana; senatori ostaju obično dve ili tri godine. Time što je senatorima dao privilegiju da budu imenovani na više godina i time što ih obnavlja po grupama, zakon se postarao da u krugu zakonodavaca održi jedno jezgro ljudi vičnih poslovima, koji bi mogli korisno uticati na novoimenovane.

Podelom zakonodavnog tela na dva doma Amerikanci nisu, dakle, hteli da stvore jednu naslednu i jednu izabranu skupštinu, nisu smerali da od jedne načine aristokratsko telo, a od druge predstavnika demokratije; svrha im nije bila ni da pomoću prve pruže oslonac vlasti, a da drugoj prepuste interese i strasti naroda. Da se zakonodavna moć podeli, da se tako uspori rad političkih skupština i stvori drugostepeni sud za reviziju zakona, to su jedine prednosti koje proizilaze iz sadašnjeg ustrojstva dva doma u Sjedinjenim Državama. Vreme i iskustvo pokazali su Amerikancima da je podela zakonodavne vlasti, svedena na te prednosti, ipak još prvorazredna nužnost. Pensilvanija je, jedina od svih država, isprva pokušala da ustanovi jednu jedinstvenu skupštinu. I sam je Franklin, ponet logičnim konsekvencama dogme o suverenosti naroda, učestvovao u toj odluci. No ubrzo se zakon morao izmeniti i uspostavljene su dve skupštine. Načelo podele zakonodavne vlasti bilo je time konačno osveštano; odsad se, dakle, može smatrati da je nužnost podele zakonodavnog delanja među više tela dokazana istina. Ta teorija, gotovo nepoznata antičkim republikama, uvedena u svetu skoro slučajno, kao i većina velikih istina, potcenjena u više modernih naroda, ušla je najzad kao aksiom u političku nauku našeg doba. O IZVRŠNOJ VLASTI DRŽAVE Šta je guverner u američkoj državi. — Kakav mu je položaj u odnosu na zakonodavstvo. — Koja su mu prava i dužnosti. — Njegova zavisnost od naroda.

Izvršnu vlast države predstavlja guverner. Nisam slučajno upotrebio reč predstavlja. Guverner države uistinu predstavlja izvršnu vlast, ali vrši samo nekolika njena prava. Taj najviši funkcioner, koji se naziva guverner, postavljen je uz zakonodavnu vlast kao neko ko usmerava i savetuje. On raspolaže suspenzivnim vetom, koje mu omogućava da po svojoj volji zaustavi ili bar uspori postupke zakonodavstva. On mu iznosi potrebe zemlje i upoznaje ga sa sredstvima koja smatra korisnim da bi se te potrebe zadovoljile; on je prirodni izvršilac njegove volje u svim poduhvatima koji se [116] tiču cele nacije. U odsustvu zakonodavnog tela, on treba da preduzme sve mere podobne da državu obezbede od žestokih potresa i nepredviđenih opasnosti. Guverner u svojim rukama objedinjuje svu vojnu silu države. On je zapovednik milicije i šef vojne sile. Kad se desi da se ne poštuje moć javnog mnenja, koju ljudi saglasno priznaju zakonu, guverner istupa na čelu materijalne sile države; on slama otpor i uspostavlja uobičajeni red. Guverner, uostalom, ne zalazi u upravljanje opštinama i srezovima, ili bar u tome učestvuje tek veoma posredno, time što imenuje mirovne sudije, koje potom ne [117] može da opozove. Guverner je izborni zvaničnik. Obično se čak staraju da ga biraju samo na jednu ili dve godine; tako da on uvek ostaje u tesnoj zavisnosti od većine koja ga je

izabrala. O POLITIČKIM POSLEDICAMA UPRAVNE DECENTRALIZACIJE U SJEDINJENIM DRŽAVAMA Razlika koju treba uočiti između centralizacije vlasti i centralizacije uprave. — U Sjedinjenim Državama nema upravnog centralizma, ali ima vrlo velikog centralizma vlasti. — Neke nezgodne posledice koje proističu iz krajnje upravne decentralizacije. — Prednosti takvog stanja stvari. — Sila koja upravlja društvom manje pravilna, manje prosvećena, mnogo veća nego u Evropi. — Političke prednosti takvog poretka. — U Sjedinjenim Državama otadžbina se svud oseća. — Podrška koju građani pružaju vladi. — Provincijske institucije nužnije su što više društvo postaje demokratsko. — Zašto. Centralizacija je reč koja se u naše vreme neprestano ponavlja, a obično se niko ne trudi da joj tačno odredi značenje. Postoje dve vrlo različite vrste centralizacije, koje valja dobro upoznati. Izvesni interesi zajednički su svim delovima nacije, kao što su donošenje opštih zakona i odnosi nacije s inostranstvom. Neki drugi interesi svojstveni su izvesnim delovima nacije, kao, na primer, opštinski poduhvati. Objediniti na istom mestu ili u istoj ruci vlast upravljanja onim prvima znači

zasnovati ono što ću nazvati centralizmom vlasti. Na isti način objediniti vlast upravljanja ovim drugima, znači zasnovati ono što ću nazvati upravnim centralizmom. Ima tačaka u kojima se te dve vrste centralizacije poistovećuju. Ali ako se uzmu u celini poslovi koji osobito spadaju u domen jedne ili druge, lako uspevamo da ih razlučimo. Može se razumeti što centralizovana vlast stiče ogromnu snagu kad se spoji s upravnim centralizmom. Na taj način ona navikava ljude da potpuno i stalno apstrahuju svoju volju; da se pokoravaju, ne jedanput i u jednom pitanju, nego u svemu i svakodnevno. Ona tada ne samo da ih kroti silom nego ih i sputava navikom; izdvaja ih, pa ih onda hvata jednog po jednog iz opšte mase. Te dve vrste centralizacije uzajamno se potpomažu, privlače; ali ne mogu da verujem da su nerazdvojne. Pod Lujem XIV Francuska je iskusila najvećma centralizovanu vlast koja se može zamisliti, pošto je isti čovek donosio opšte zakone i imao vlast da ih tumači, predstavljao Francusku pred inostranstvom i delao u njeno ime. Država sam ja, govorio je; i imao je pravo. Međutim, pod Lujem XIV bilo je mnogo manje upravnog centralizma nego u naše dane. U ovo naše doba vidimo jednu silu, Englesku, u koje je centralizacija vlasti dovedena do vrlo visokog stupnja: država kao da nastupa kao jedan čovek; po svojoj volji pokreće ogromne mase, objedinjuje i usmerava kuda god hoće sav

napor svoje moći. A Engleska, koja je postigla tako velike stvari za prošlih sto pedeset godina, nema upravne centralizacije. Što se mene tiče, ne mogu da zamislim da bi neka nacija mogla živeti, a naročito ne prosperirati, bez snažne centralizovane vlasti. Ali mislim da je upravni centralizam kadar samo da oslabi narode koji mu se potčine, jer on neprestano teži da u njima umanji građansku svest. Upravni centralizam uspeva, istina, da za neko dato vreme i na jednom mestu objedini sve raspoložive snage nacije, ali on škodi obnavljanju tih snaga. On obezbeđuje trijumf na dan bitke, ali vremenom smanjuje moć nacije. Može, dakle, divno doprineti prolaznoj veličini jednog čoveka, ali ne trajnom blagostanju naroda. Kad se kaže da neka država ne može da dejstvuje zato što nije centralizovana, obratite dobro pažnju na to da se tad gotovo uvek, i ne znajući, govori o centralizmu vlasti. Germansko Carstvo, ponavlja se, nikad nije uspelo da svoju snagu potpuno iskoristi. Slažem se. Ali, zašto? Zato što snaga nacije nikad nije bila centralizovana; zato što država nikad nije postigla da se svi povinjuju njenim opštim zakonima; zato što su odvojeni delovi toga velikog tela uvek imali pravo ili mogućnost da nosiocu zajedničke vlasti uskrate sudelovanje, čak i u stvarima koje su se ticale svih građana; drugim rečima, zato što nije bilo centralizovane vlasti. Ista primedba može se primeniti i na srednji vek: svu bedu feudalnog društva izazivalo je to što je vlast ne samo upravljanja nego i vladanja bila izdeljena u hiljadu ruku i rascepkana na hiljadu načina; odsustvo svake centralizovane vlasti sprečavalo je tad evropske

nacije da snažno koračaju ka bilo kakvom cilju. Videli smo da u Sjedinjenim Državama ne postoji upravna centralizacija. Jedva da se nailazi na trag kakve hijerarhije. Decentralizacija je onde dovedena do takvog stupnja kakav nijedna evropska nacija ne bi, mislim, mogla podneti bez duboke pometnje, a ona i u Americi dovodi do neugodnih posledica. Ali centralizacija vlasti postoji u Sjedinjenim Državama u najvećoj meri. Lako bi bilo dokazati da je nacionalna moć onde centralizovana više nego što je bila u ikojoj nekadašnjoj evropskoj monarhiji. Ne samo što u svakoj pojedinačnoj državi ima samo jedno telo koje donosi zakone; ne samo što postoji samo jedna sila koja može da stvara politički život oko sebe, nego se uglavnom izbeglo da se stvaraju mnogobrojne skupštine srezova, da ne bi te skupštine došle u iskušenje da prekorače svoje upravne nadležnosti i da ometaju delanje vlade. U Americi zakonodavstvo svake države nema pred sobom nikakvu vlast koja bi joj se mogla odupreti. Njega ništa ne može zaustaviti na njegovom putu, ni privilegije, ni lokalni imunitet, ni lični uticaj, čak ni autoritet razuma, jer ono predstavlja većinu, koja za sebe smatra da je jedini organ razuma. Ono, dakle, u svom delanju nema druge granice do sopstvene volje. Pored njega i pod njegovom rukom nalazi se predstavnik izvršne vlasti, koji, pomoću materijalne sile, treba da prinudi nezadovoljnike na poslušnost. Slabost se otkriva samo u izvesnim pojedinostima vladinog delanja. Američke republike nemaju stajaće vojske radi suzbijanja manjina, ali manjine nisu dosad nikad ni bile dovedene dotle da zarate, pa se potreba za vojskom nije još osetila. Država se najčešće služi zvaničnicima opštine ili sreza da dejstvuje na

građane. Tako, na primer, u Novoj Engleskoj, opštinski razrezivač poreza (assessor) razrezuje porez; opštinski poreski izvršitelj ga ubira; opštinski blagajnik dostavlja ga državnoj blagajni, a prigovori se podnose redovnim sudovima. Takav način ubiranja poreza spor je, zamršen; on bi svaki čas sputavao rad neke vlade koja bi imala velike potrebe za novcem. Uopšte uzev, trebalo bi želeti da za sve što joj je potrebno za njen život, vlada ima svoje službenike, koje je ona odabrala i koje može opozvati i da ima brze forme postupka; ali centralnoj vlasti organizovanoj tako kako je organizovana u Americi uvek će biti lako da po potrebi uvede energičnija i efikasnija sredstva postupka. Neće, dakle, republike Novoga sveta propasti zato, kako se često ponavlja, što u Sjedinjenim Državama nema centralizacije; daleko od toga da nisu dovoljno centralizovane, može se tvrditi da su američke vlade i suviše centralističke; dokazaću to kasnije. Zakonodavne skupštine svakog dana gutaju poneke ostatke vladinih ovlašćenja; teže da ih sve objedine u sebi, kao što je to učinio Konvent. Društvena vlast, tako centralizovana, prelazi neprestano iz jednih ruku u druge, jer je podređena narodnoj volji. Često joj se dešava da nema dovoljno mudrosti ili promišljenosti, jer može sve. U tome je opasnost za nju. Baš zbog njene snage, dakle, a ne zbog slabosti, preti joj da jednog dana propadne. Upravna centralizacija proizvodi u Americi više različitih posledica. Videli smo da su Amerikanci gotovo potpuno odvojili upravu od vlade; čini mi se da su u tome prešli razumne granice, jer red, čak i u drugorazrednim stvarima, [118] takode je nacionalni interes.

Pošto država nema svojih upravnih funkcionera koji bi bili postavljeni na stalna mesta po raznim tačkama teritorije i na koje bi mogla da dejstvuje jedinstvenim podsticajima, iz toga proizilazi da država retko pokušava da uspostavi neke opšte upravne propise. A potreba za takvim propisima jako se oseća. Evropljanin često zapaža njihovo odsustvo. Taj prividan nered koji vlada na površini uveri ga, u prvi mah, da u tome društvu vlada potpuna anarhija; tek kad razmotri suštinu stvari, on se razuveri. Izvesni poduhvati tiču se cele države, a ne mogu se ipak izvesti zato što nema nacionalne uprave koja bi njima upravljala. Prepušteni staranju opština i srezova, povereni izabranim i privremenim zvaničnicima, ne dovode ni do kakvih razultata ili ni do čega trajnog. Pristalice centralizacije u Evropi tvrde da vlada bolje upravlja opštinama nego što bi one mogle same sobom upravljati; to može biti tačno kad je centralna vlast prosvećena, a opštine neprosvećene, kad je ona aktivna a ove inertne, kad ona ima naviku da dela, a ove naviku da se pokoravaju. Može se čak razumeti da se te suprotne tendencije pojačavaju što se više pojačava centralizacija, a i sposobnost vlade i nesposobnost opština time bivaju sve izraženije. Ali poričem da je tako kad je narod prosvećen, svestan svojih interesa i naviknut da misli na njih kao što je to u Americi. Ubeđen sam, naprotiv, da će u tome slučaju kolektivna snaga građana uvek biti sposobnija da ostvari društveno blagostanje nego što bi to mogla vlast vlade. Priznajem da je teško sa sigurnošću ukazati na sredstva da se razbudi narod

koji drema, da bi mu se ulile strasti i prosvećenost koje nema; ubediti ljude da treba da se bave poslovima koji ih se tiču mučan je poduhvat, znam to. Često bi bilo lakše zainteresovati ih za pojedinosti etikecije na nekom dvoru nego za popravku njihove zajedničke kuće. Ali mislim isto tako da se centralizovana uprava vara ili da hoće da obmane ljude kad tvrdi da će ona u potpunosti zameniti slobodno sudelovanje onih koji su najviše zainteresovani. Ma koliko centralnu vlast zamislili prosvećenom, znalačkom, ona ne može sama obuhvatiti sve pojedinosti života jednog velikog naroda. Ona to ne može zato što takav posao prevazilazi ljudske snage. Kad hoće sopstvenim staranjem da stvori i pokrene tolike različite snage, zadovoljava se vrlo nepotpunim rezultatom ili se iscrpljuje u uzaludnim naporima. Centralizacija, istina, lako uspeva da čovekove spoljne delatnosti potčini izvesnoj jednoobraznosti, koja se naposletku zavoli radi nje same, nezavisno od stvari na koje se primenjuje, kao što bogomoljci obožavaju kip, a zaboravljaju božanstvo koje on predstavlja. Centralizacija lako uspeva da tekućim poslovima nametne pravilan tok, da znalački uređuje pojedinosti društvenog reda, da suzbija manje poremećaje i sitne prekršaje, da društvo održava u izvesnom status quo koje nije zapravo ni dekadencija ni progres, da u društvenoj zajednici održava nekakvu administrativnu [119] dremljivost koju administrativci po svom običaju zovu redom i javnim mirom. Jednom reči, centralizacija se odlikuje time što sprečava, ne što stvara. Kad treba društvo duboko pobuditi, pokrenuti ga na brzo kretanje, snaga je napušta. Zatreba li

njenim merama saradnja pojedinaca, sasvim nas iznenadi slabost te ogromne mašinerije; odjednom je onemoćala. Dešava se onda da centralizam pokuša, kao očajničko sredstvo, da građane prizove u pomoć; ali on im kaže: Radićete kako ja budem hteo, koliko budem hteo i tačno u onom smislu kako budem hteo. Postaraćete se o ovim pojedinostima, ali nećete težiti da rukovodite celinom; radićete po mraku, a kasnije ćete o mom delu suditi po rezultatima. Pod takvim uslovima ne postiže se saradnja volje ljudi. Njihovoj volji treba slobode u kretanju, odgovornosti u delanju. Čovek je takav da više voli ostati nepokretan nego bez nezavisnosti koračati ka nepoznatom cilju. Ne poričem da u Sjedinjenim Državama često žale što ne nalaze onakvih jednoobraznih pravila koja kao da neprestano bde nad svakim od nas. Nalazimo onde s vremena na vreme krupne primere nemara i društvene nebrige. Ovde-onde izbijaju grube mrlje koje se čine u potpunom neskladu s okolnom civilizacijom. Oni korisni poduhvati koji, da bi uspeli, iziskuju neprekidno staranje i strogu tačnost, često bivaju naposletku napušteni; jer i u Americi kao i drugde, narod, što radi, radi u trenutnim naporima i po naglim podsticajima. Evropljanin, navikao da uvek ima pri ruci nekog službenika koji se bavi otprilike svim i svačim, teško se navikne na tako raznolike mehanizme opštinske uprave. Može se uopšteno reći da su u Americi zanemarene one sitne pojedinosti uređenja društvenog života koje život čine prijatnim i lagodnim; ali garantije bitne za čoveka u društvu postoje i tu kao i drugde. Kod Amerikanaca, snage koje upravljaju u državi

mnogo su manje sređene, manje vične, manje učene, ali sto puta veće nego u Evropi. Nema zemlje na svetu gde bi ljudi, sve u svemu, ulagali tolike napore da stvore društveno blagostanje. Ne znam narod koji je uspeo da uspostavi toliko škola i tako efikasnih, hramova u skladu s verskim potrebama stanovnika, bolje održavane opštinske puteve. Ne treba, dakle, u Sjedinjenim Državama tražiti jednoobraznost i trajnost gledišta, biržljivost u sitnicama, savršenost u upravnim [120] postupcima; ono što u njoj nalazimo oličenje je snage, pomalo divlje, istina, ali moćne; oličenje života, praćenog nezgodama, ali i kretanjem i naporima. Dopuštam, uostalom, ako hoćete, da bi selima i srezovima u Sjedinjenim Državama korisnije upravljala kakva centralna vlast postavljena daleko od njih, koja bi im ostala tuđa, nego zvaničnici iz njihove sredine. Priznaću, ako hoćete, da bi u Americi vladalo više sigurnosti, da bi se društvena sredstva koristila mudrije i razboritije kad bi uprava cele zemlje bila usredsređena u jednim rukama. Ali zbog političkih prednosti koje Amerikanci stiču iz sistema decentralizacije ipak mi je taj sistem miliji nego suprotni. Našto mi je, najposle, da postoji stalno budna vlast, koja bdi nad tim da mi uživanja budu spokojna, koja se utrkuje da ispred mene otkloni sve opasnosti a da ja ne treba ni da mislim o tome, ako je ta vlast, dok tako sklanja i najsitniji trn s mog puta, apsolutni gospodar nad mojom slobodom i mojim životom, ako ona do te mere monopoliše delatnosti i život da sve oko nje mora da učmane kad ona učmane, da sve spava kad ona spava, da sve pomre kad ona umre? Ima nacija u Evropi gde stanovnik sebe smatra kao nekakvim naseljenikom,

ravnodušan prema sudbini mesta u kome živi. I najkrupnije promene zbiju se u njegovoj zemlji bez njegovog učešća; on i ne zna tačno što se zbilo; on samo sluti; čuo je slučajno o događaju. Štavište, blagostanje njegovog sela, red u njegovoj ulici, sudbina njegove crkve i svešteničkog stana, sve ga to ne uzbuđuje; misli da ga se sve to nimalo ne tiče i da to pripada jednome moćnom tuđinu koga zovu vlada. A on sam koristi svoju imovinu kao kakav plodouživalac, bez sopstveničke svesti i bez ideja za ikakva poboljšanja. Ta nezainteresovanost za samoga sebe ide tako daleko da ako naposletku bude ugrožena njegova bezbednost ili bezbednost njegove dece, umesto da pregne da otkloni opasnost, on skrsti ruke i čeka da mu cela nacija pritekne u pomoć. A taj čovek, uostalom, mada je tako potpuno žrtvovao svoju slobodu prosuđivanja, ne voli pokornost kao ni iko drugi. Pokorava se, istina, samovolji državnog službenika, ali uživa da prkosi zakonu kao pobeđen neprijatelj čim se sila povuče. Stoga vidimo kako neprestano prelazi iz ropstva u razularenost i obratno. Kad nacije doteraju do te tačke, moraju ili da promene svoje zakone ili da propadnu, jer izvor građanskih vrlina u njih kao da je presahnuo: još nalazimo u njih podanika, ali građana više ne. Velim da su takve nacije spremne da podlegnu osvajaču. Ako ne iščeznu sa svetskog pozorja, znači da su okružene sličnim ili još slabijim nacijama; znači da u njihovim grudima još ostaje nekakvog neodređenog rodoljubivog nagona, ne znam kakve nerazložne gordosti zbog imena koje nose, nekakvo nejasno sećanje na prošlu slavu, koje je, mada se ne vezuje ni za šta određeno, dovoljno da im probudi

nekakav nagon za samoodržanje. Grešio bi ko bi se umirivao misleći na neke narode koji su uložili čudesne napore da odbrane otadžbinu u kojoj su živeli takoreći kao tuđini. Ako se bolje pogleda, videće se da im je gotovo uvek vera tada bila glavna pokretačka sila. Trajnost, slava ili prosperitet nacije za njih su bili postali svete dogme, pa su braneći otadžbinu branili tu svetinju čiji su svi bili građani. Turski narod nikad nije imao nikakvog učešća u upravljanju društvenim poslovima; izvodio je, međutim, ogromne poduhvate dokle god je u sultanovim osvajanjima video trijumf muhamedanske vere. Danas vera nestaje; ostaje despotizam sam: nacija propada. Time što je despotizmu pripisao neku svojstvenu mu snagu, Monteskje mu je, mislim, ukazao čast koju ne zaslužuje. Despotizam, sam po sebi, ne može održati ništa trajno. Kad se izbliže pogleda, zapaža se da je ono zahvaljujući čemu su apsolutističke vlade dugo prosperirale bila religija, a ne strah. Ma šta se činilo, nikad se među ljudima neće naći istinske moći do u slobodnoj saradnji njihovih volja. A na svetu samo patriotizam ili religija mogu zadugo pokretati ka istom cilju sveukupno građanstvo.. Ne zavisi od zakona da ožive verovanja koja se gase; ali od zakona zavisi da ljude zainteresuju za sudbinu njihove zemlje. Od zakona zavisi da probude i usmere onaj neodređeni nagon rodoljublja koji nikad ne napušta ljudsko srce i da ga, povezujući ga sa svakodnevnim mislima, zanosima i navikama, pretvore u razložno i trajno osećanje. I neka niko ne kaže da je prekasno to pokušati; nacije ne stare

onako kao ljudi. Svako pokolenje koje se u njoj rodi isto je kao jedan nov narod koji se nudi zakonodavčevoj ruci. Ono čemu se najviše divim u Americi nisu upravne posledice decentralizacije, nego njene političke posledice. U Sjedinjenim Državama otadžbina se oseća svugde. Ona je predmet staranja s ljubavlju, od sela do celokupne Unije. Stanovnik usvaja svaki interes svoje zemlje kao svoj sopstveni. I on se sam diči slavom svoje zemlje; u njenim uspesima njemu se čini da prepoznaje svoje delo, pa ga to uzdiže; raduje se opštem blagostanju, koje i sam koristi. Prema otadžbini gaji osećanje slično onom koje čovek gaji prema svojoj porodici, pa mu je tako opet iz neke vrste egoizma stalo do države. Evropljanin često u javnom službeniku vidi samo silu; Amerikanac u njemu vidi pravo. Može se, dakle, reći da se u Americi nikad čovek ne pokorava čoveku, nego pravdi i zakonu. Stoga je Amerikanac stvorio o sebi mišljenje, često preuveličano, ali gotovo uvek zdravo. On se bez bojazni uzda u svoju snagu, koja mu se čini dorasla svemu. Pojedinac zamisli kakav bilo poduhvat; čak i ako je taj poduhvat u neposrednoj vezi sa društvenom dobrobiti, ni na pamet mu ne pada da se za pomoć obrati javnim vlastima. Objavi svoj naum, ponudi se da ga ostvari, pozove u pomoć individualne snage i uhvati se ukoštac sa svim preprekama. Često, bez sumnje, ne uspe onako kao što bi država da je na njegovom mestu; ali, na duži rok, ukupni rezultat svih individualnih poduhvata daleko prevazilazi ono što bi vlada mogla da uradi. Kako je upravna vlast postavljena pokraj građana i predstavlja takoreći njih

same, ona ne izaziva ni zavist ni mržnju. A kako su joj sredstva delanja ograničena, svako oseća da se ne može osloniti jedino na nju. Te tako, i kad upravna vlast interveniše u svome delokrugu, ne biva prepuštena sama sebi kao u Evropi. Ne smatra se da su dužnosti pojedinaca prestale zato što je predstavnik javne vlasti stupio u dejstvo. Svako ga, naprotiv, vodi, podupire i podržava. Kad se tako delanje individualnih snaga pridruži dejstvu društvnih snaga, često se uspe učiniti i ono što i najcentralizovanija i najenergičnija uprava ne bi bila u [121] stanju da izvrši. Mogao bih navesti mnogo činjenica u prilog ovome što tvrdim; ali više volim izneti samo jednu, odabirajuči onu koju najbolje poznajem. Sredstva koja su na raspolaganju vlastima u Americi za otkrivanje zločina i gonjenje zločinca malobrojna su. Upravna policija ne postoji; pasoši su nepoznati. Krivična policija u Sjedinjenim Državama ne može se ni porediti s našom; osoblje javnog tužilaštva malobrojno je i nema uvek inicijativu u gonjenju; istraga je brza i usmena. Sumnjam, ipak, da u ikojoj zemlji zločin tako retko izbegne kaznu. Razlog je to što se svako smatra zainteresovan da pruži dokaze o zločinu i da se prestupnik uhvati. Za vreme mog boravka u Sjedinjenim Državama video sam kako su stanovnici jednog sreza, gde se desio težak zločin, sami od sebe obrazovali odbore u svrhu da gone krivca i predadu ga sudu.

U Evropi, zločinac je nesrećnik koji se bori da spase glavu od organa vlasti; stanovništvo takoreći prisustvuje toj borbi. U Americi, on je neprijatelj ljudskog roda i ima protiv sebe celo čovečanstvo. Verujem da su pokrajinske institucije korisne svim narodima; ali čini mi se da nijednome nisu toliko stvarno potrebne kao onome čije je društveno uređenje demokratsko. U aristokratiji, uvek smo sigurni da će se izvestan red održati i usred slobode. Pošto vlastodršci imaju mnogo šta da izgube, red je za njih veoma važan. Može se isto tako reći da je u aristokratiji narod zaštićen od krajnosti despotizma zato što se uvek nađe organizovanih snaga da se odupru despotu. Demokratija bez pokrajinskih institucije nema nikakvih zaštita od takvih zala. Kako postići da slobodu u krupnim stvarima podnese takvo mnoštvo koje nije naučilo da se njome služi u sitnim stvarima? Kako se odupreti tiraniji u zemlji u kojoj je svaki pojedinac slab i gde pojedinci nisu povezani nekakvim zajedničkim interesom? Oni koji se boje razularenosti i oni koji se plaše apsolutističke vlasti treba, dakle, podjednako da žele postepeni razvoj pokrajinskih sloboda. Ubeđen sam, uostalom, da nikoja nacija nije većma izložena tome da padne pod jaram upravne centralizacije nego ona čije je društveno uređenje demokratsko. Više razloga doprinosti takvom ishodu, a među ostalima i ovi: Stalna tendencija u tih nacija jeste da se sve moć vlade usredsredi u rukama jedine vlasti koja neposredno predstavlja narod, zato što se, osim naroda, opažaju

samo još ravnopravni pojedinci, koji se gube u opštoj masi. A kad su već jednoj vlasti dati svi atributi vlade, vrlo joj je teško da ne nastoji da prožme sve delove uprave, pa vremenom ne može da ne pronađe prilike da to učini. Bili smo svedoci toga kod nas. U Francuskoj revoluciji bila su dva kretanja u suprotnim pravcima, koje ne treba brkati: jedan naklonjen slobodi, drugi naklonjen despotizmu. U nekadašnjoj monarhiji, kralj je jedini donosio zakone. Niže od te najviše vlasti nalazili su se neki napola uništeni ostaci pokrajinskih institucija. One su bile nekoherentne, loše uređene, često apsurdne. U rukama aristokratije, one su nekada bile oruđa tlačenja. Revolucija se izjasnila istovremeno i protiv kraljevstva i protiv pokrajinskih institucija. Istom mržnjom obuhvatila je sve što joj je prethodilo, i apsolutističku vlast a i ono što je moglo ublažiti njenu krutost; bila je u isti mah i republikanska i centralistička. Ta dvostruka odlika Francuske revolucije jeste činjenica koju su revnosno prigrlili prijatelji apsolutističke vlasti. Kad vidite kako brane upravni centralizam, mislite li da rade u korist despotizma? Nipošto, oni brane jednu od velikih tekovina [122] revolucije. Na taj način može se ostati popularan, a i neprijatelj prava naroda; prikriveni sluga tiranije, a javni ljubitelj slobode. Posetio sam dve nacije koje su u najvećoj meri razvile sistem pokrajinskih sloboda i slušao sam glas stranaka koje podvajaju te nacije. Naišao sam u Americi na ljude koji potajno teže da unište demokratske institucije

svoje zemlje. U Engleskoj sam naišao i na takve koji su žestoko napadali aristokratiju; nisam sreo nijednog koji pokrajinsku slobodu nije smatrao velikim blagom. U obe te zemlje viđao sam da loše strane države pripisuju beskrajno različitim uzrocima, ali nikad opštinskoj slobodi. Slušao sam kako građani veličinu ili prosperitet otadžbine pripisuju mnoštvu razloga; ali svi su oni stavljali na prvo mesto i svrstavali na čelo svih drugih pogodnosti pokrajinsku slobodu. Kad se ljudi tako podeljeni, da se ne slažu ni u pogledu verskih doktrina, ni političkih teorija, slažu samo u jednom, o čemu mogu najbolje da sude, pošto se to svaki dan zbiva pred njihovim očima, mogu li poverovati da su u zabludi? Samo oni narodi koji imaju malo ili nimalo pokrajinskih institucija poriču njihovu korisnost; to će reći da samo oni koji stvar ne poznaju o njoj loše govore. GLAVA VI O PRAVOSUDNOJ VLASTI U SJEDINJENIM DRŽAVAMA I O NJENOM DELOVANJU NA POLITIČKO DRUŠTVO Angloamerikanci su pravosudnoj vlasti ostavili sva svojstva koje je odlikuju i u drugih naroda. — Međutim, oni su od nje načinili i veliku političku vlast. — Kako. — Čime se pravosudni sistem Angloamerikanaca razlikuje od svih ostalih. —

Zašto američke sudije imaju pravo da zakone proglase protivustavnim. — Kako američke sudije koriste to pravo. — Mere predostrožnosti koje zakonodavac primenjuje da bi sprečio zloupotrebe tog prava. Mislio sam da jednu posebnu glavu treba da posvetim pravosudnoj vlasti. Njen politički značaj tako je velik da mi se činilo da bi značilo umanjiti ga u čitaočevim očima kad bih o tome govorio samo uzgred. I drugde je bilo konfederacija, a ne samo u Americi; viđale su se republike i drugde, a ne samo na obalama Novoga sveta; predstavnički sistem usvojen je u više država Evrope; ali mislim da nijedna nacija na svetu nije dosad ustrojila pravosudnu vlast na isti način kao Amerikanci. Ono što stranac najteže razume u Sjedinjenim Državama jeste organizacija pravosuđa. Nema takoreći političkog događaja u kome on ne čuje da se neko poziva na autoritet sudije, pa prirodno zaključi da je sudija u Sjedinjenim Državama jedna od prvih političkih sila. Kad potom razmotri ustrojstvo sudova, u njima na prvi pogled otkriva samo pravosudna ovlašćenja i običaje. Koliko on vidi, sudija se nikad, osim slučajno, ne upliće u javne poslove; ali takav slučaj ponavlja se svakodnevno. Kad je nezavisni sud Pariza, u nekadašnjem francuskom kraljevstvu, stavljao prigovore i odbijao da ozvaniči neki ukaz, kad je pozivao na odgovornost nekog zvaničnika koji je izvršio prekršaj, zapažala se otvorena politička akcija sudske vlasti. Ali ništa se slično ne viđa u Sjedinjenim Državama.

Amerikanci su sudskoj vlasti sačuvali sva svojstva po kojima smo navikli da je prepoznajemo. Obuhvatili su je delokrugom u kome se ona obično kreće. Prvo svojstvo pravosudne vlasti u svih naroda jeste da služi tome da presuđuje. Da bi bilo razloga za dejstvo suda, treba da bude sporenja. Da bi bilo sudije, treba da postoji spor. Dokle god zakon ne pruža mogućnost osporavanja, sudska vlast nema, dakle, prilike da se bavi zakonom. Ona postoji, ali ga ne vidi. Kad sudija, povodom nekog spora, napadne zakon koji se odnosi na taj spor, on proširuje krug svojih ovlašćenja, ali ne izlazi iz njega, pošto je morao, u nekom smislu, da prosudi o zakonu da bi došao do toga da sudi o sporu. Kad izriče sud o nekom zakonu ne polazeći od nekog spora, on potpuno izlazi iz svoje sfere i zadire u sferu zakonodavne vlasti. Drugo svojstvo sudske vlasti jeste to da ona izriče sud o pojedinačnim slučajevima, a ne o opštim načelima. Ako sudija, presuđujući u nekom pojedinačnom pitanju, obori neko opšte načelo, pa je to načelo tako postalo obesnaženo, pošto smo sigurni da će svaka konsekvenca toga načela biti isto tako oborena, sudija ostaje u prirodnom krugu svog delanja; ali ako sudija napadne neposredno opšte načelo i obori ga nemajući u vidu neki poseban slučaj, on izlazi iz kruga u koji su ga svi narodi saglasno zatvorili: on postaje nešto značajnije, korisnije možda nego što je sudija, ali ne predstavlja više sudsku vlast. Treće svojstvo pravosudne vlasti jeste da može da dejstvuje samo kad je pozvana, kad je stvar izneta pred nju. To svojstvo ne sreće se tako redovno kao prva dva. Verujem ipak da ga, uprkos izuzecima, možemo smatrati suštinskim. Po

svojoj prirodi, pravosudna vlast je nedelatna; treba je pokrenuti da bi dejstvovala. Prijavi joj se zločin, i ona kazni krivca; pozovu je da ispravi neku nepravdu, i ona je ispravi; podnese joj se neka odluka, i ona je protumači; ali ona sama od sebe neće goniti zločince, tragati za nepravdom ni razmatrati činjenice. Pravosudna vlast bi takoreći grubo prekršila tu svoju pasivnu prirodu kad bi sama od sebe stupala u dejstvo i postavljala se kao cenzor zakona. Amerikanci su pravosudnoj vlasti ostavili te tri svojstvene joj osobine. Američki sudija može da presudi samo kad postoji spor. Bavi se uvek samo pojedinačnim slučajem; i, da bi dejstvovao, mora uvek sačekati da se spor iznese pred njega. Američki sudija savršeno je, dakle, sličan sudijama u drugim nacijama. Međutim, njemu je data i ogromna politička moć. Otkuda to? On se kreće u istom delokrugu i služi se istim sredstvima kao i druge sudije; po čemu on poseduje moć koju druge sudije nemaju? Uzrok leži jedino u ovome: Amerikanci su sudijama priznali pravo da svoje odluke zasnivaju pre na ustavu nego na zakonima. Drugačije rečeno, dopustili su im da ne primene zakone koji bi im se činili protivustavnim. Znam da su i sudovi drugih zemalja ponekad zahtevali takvo pravo, ali im takav ustupak nikad nije učinjen. U Americi im ga priznaju sve vlasti; ne nailazimo ni na jednu stranku, pa čak ni na jednog pojedinca koji bi im ga osporio. Objašnjenje trba tražiti u samom načelu američkih ustava. U Francuskoj je ustav nepromenjivo delo, ili se bar smatra takvim. Nijedna vlast [123] ne može u njemu ništa izmeniti: takva je usvojena teorija.

U Engleskoj se parlamentu priznaje pravo da menja ustav. U Engleskoj se, dakle, ustav može neprestano menjati, ili, bolje rečeno, on i ne postoji. Parlament je [124] istovremeno i zakonodavno i ustavotvorno telo. U Americi su političke teorije jednostavnije i racionalnije. Američki ustavi ne smatraju se nepromenljivim kao francuski; ali ustav ne mogu menjati redovne vlasti društva, kao u Engleskoj. Ustav predstavlja jedno odelito delo, koje izražava volju celog naroda, pa obavezuje i zakonodavce i obične građane, ali se može izmeniti voljom naroda, putem utvrđenog postupka i u predviđenim slučajevima. U Americi se, dakle, ustav može menjati; ali dok postoji, on je izvor svih vlasti. Preovlađujuća sila samo je u njemu. Lako je shvatiti kako te razlike moraju uticati na položaj i prava pravosudnog tela u trima zemljama koje sam naveo. Kad bi se u Francuskoj sudovi mogli ne povinovati zakonima, na osnovu toga što bi našli da su zakoni protivustavni, ustavotvorna vlast bila bi stvarno u njihovim rukama, pošto bi jedino oni imali pravo da tumače ustav, čije slovo niko ne može izmeniti. Oni bi, dakle, stali na mesto nacije i gospodarili bi društvom, bar onoliko koliko bi im to dopuštala slabost svojstvena sudskoj vlasti. Znam da time što uskraćujemo sudijama pravo da zakone proglašavaju protivustavnim dajemo indirektno zakonodavnom telu vlast da menja ustav, pošto više ne nailazi na zakonske prepreke koje bi ga u tome zaustavljale. Ali ipak je bolje da se vlast menjanja ustava naroda dade ljudima koji makar i nesavršeno

predstavljaju volju naroda nego da se ona da drugima, koji predstavljaju samo sebe same.

Još bi nerazumnije bilo dati engleskim sudijama pravo da se opru volji zakonodavnog tela, pošto parlament, koji tvori zakone, tvori isto tako i ustav, te se, sledstveno, ni u kom slučaju ne može neki zakon nazvati protivustavnim kad proizilazi iz sve tri vlasti. Nijedno od tih rasuđivanja ne može se primeniti na Ameriku. U Sjedinjenim Državama, ustav je iznad zakonodavaca kao i iznad običnih građana. On je, dakle, prvi među zakonima i ne bi mogao biti izmenjen nekim zakonom. Ispravno je, dakle, da se sudovi povinuju ustavu pre nego ikojim zakonima. To proističe iz same suštine sudske vlasti: odabrati između zakonskih propisa onaj koji najviše obavezuje, to je u neku ruku prirodno pravo sudije. U Francuskoj je ustav isto tako prvi među zakonima i sudije imaju isto takvo pravo da ga uzmu za osnovu svojih odluka; ali koristeći se tim pravom, oni bi morali pogaziti drugo jedno pravo, još svetije od njihovog: pravo društva u čije ime dejstvuju. Tu običan razlog mora da ustukne pred državnim razlogom. U Americi, gde nacija može uvek, time što bi izmenila ustav, da natera sudije na poslušnost, takva opasnost ne preti. U tome su politika i logika saglasne, a narod kao i sudije podjednako zadržavaju svoje privilegije. Kad se pred sudovima Sjedinjenih Država neko pozove na neki zakon koji sudija smatra protivnim ustavu, sudija može, dakle, da odbije da ga primeni. To je jedino ovlašćenje koje je svojstveno američkom sudiji, ali iz njega proističe veliki politički uticaj. Veoma je malo, naime, takvih zakona koji bi dugo izmicali pravosudnoj analizi,

jer ih je vrlo malo koji ne povređuju kakav individualni interes pa da se stranke ne bi mogle ili morale pozivati na njih pred sudovima. A kad sudija odbije da primeni jedan zakon u nekom sporu, taj zakon istog časa gubi deo svoje moralne snage. Oni čije je interese on povređivao znaju tada da postoji sredstvo da se izbegne obaveza da mu se povinuju: procesi bivaju sve brojniji, i zakon je obesnažen. Tada se dogodi jedno od dvoga: narod izmeni ustav ili zakonodavstvo ukine zakon. Amerikanci su, dakle, svojim sudovima poverili ogromnu političku moć; ali time što su ih obavezali da zakone napadaju samo pravosudnim sredstvima veoma su umanjili opasnosti koje bi pretile od takve moći. Kad bi sudija mogao zakone napadali teorijski i uopšteno, kad bi mogao preuzimati inicijativu i cenzurisati zakonodavca, upadljivo bi stupio na političku pozornicu; postajući zatočnik ili protivnik ove ili one stranke, prizvao bi sve strasti koje podvajaju zemlju da učestvuju u borbi. Ali kad sudija napadne zakon u nekoj neznanoj raspravi i u slučaju njegove pojedinačne primene, on delimično sklanja značaj tog napada od očiju javnosti. Njegovoj odluci svrha je da presudi o nekom individualnom interesu; zakon je tek sticajem slučaja okrnjen. Uostalom, tako cenzurisan zakon nije poništen: njegova je moralna snaga umanjena, ali njegovo materijalno dejstvo nije ukinuto. Tek malo pomalo i pod ponovljenim udarima pravosuđa on najzad podlegne. Uz to, lako se shvata da time što je ostavljeno interesu pojedinca da izazove cenzuru zakona, time što se prisno povezuje proces protiv zakona sa procesom

protiv jedne osobe, društvo se obezbeđuje da zakonodavstvo neće biti olako napadnuto. U tome sistemu ono više nije izloženo svakodnevnim napadima stranaka. Time što se ukazuje na zakonodavčeve greške, udovoljava se jednoj stvarnoj potrebi: polazi se od jedne pozitivne činjenice, koja se može proceniti, pošto treba da posluži kao osnova za spor. Ne znam nije li takav postupak američkih sudova ne samo najpovoljniji za javni red nego istovremeno i najpovoljniji za slobodu. Kad bi sudija mogao zakonodavce napasti samo frontalno, u neka doba bojao bi se da to čini, a u neka druga bi ga strančarski duh navodio da se svaki dan na to usudi. Tako bi se dešavalo da bi zakoni bivali napadani kad je vlast od koje potiču slaba, a pokoravali bi im se bez gunđanja kad je ta vlast snažna; to jest, zakoni bi često bili napadani onda kad bi bilo korisnije poštovati ih, a poštovali bi ih onda kad bi bivalo lako tlačiti u njihovo ime. Ali američki sudija je i bez svoje volje uvučen na teren politike. On sudi o zakonu zato što treba da presudi u jednom sporu, a ne može izbeći da presudi. Političko pitanje koje on treba da reši u vezi je s interesom parničara, i on ne može da odbije da ga reši a da ne uskrati pravdu. Upravo ispunjavajući striktne dužnosti postavljene pozivu sudije izvršava on taj čin građanina. Pravosudna cenzura zakonodavstva koju na taj način vrše sudovi ne može se, istina, proširiti na sve zakone bez razlike, jer ima ih koji nikada ne mogu biti povod takvom jasno formulisanom osporavanju koje se zove sudski spor. A i kad je takvo osporavanje mogućno, može se zamisliti da se ne nađe niko ko bi hteo da ga pred sudom pokrene.

Amerikanci su često osetili tu nepogodnost, ali su taj lek ostavili nepotpun, iz bojazni da mu ne dadu, u svim slučajevima, jednu opasnu efikasnost. Pa i tako omeđena, vlast data američkim sudovima da presuđuju o ustavnosti zakona predstavlja ipak jednu od najmoćnijih prepreka koje su ikad postavljene protiv tiranije političkih skupština. DRUGA OVLAŠĆENJA DATA AMERIČKIM SUDIJAMA U Sjedinjenim Državama svi građani imaju pravo da tuže javne službenike pred redovnim sudovima. — Kako oni koriste to pravo. — Član 75 francuskog ustava iz godine VIII. — Amerikanci i Englezi ne mogu da razumeju smisao tog člana. Ne znam treba li i da kažem da u slobodnom narodu kao što su Amerikanci svi građani imaju pravo da tuže javne službenike pred redovnim sudijama i da sve sudije imaju pravo da osude javne službenike, toliko je ta stvar prirodna. Ne znači dati sudovima neku osobitu privilegiju ako im se dopusti da kažnjavaju službena lica izvršne vlasti kad prekrše zakon. Značilo bi oduzeti im jedno prirodno pravo kad bi im se to branilo. Nije mi se učinilo da su u Sjedinjenim Državama oslabljene mogućnosti vlade time što su svi zvaničnici odgovorni pred sudovima. Učinilo mi se, naprotiv, da su Amerikanci, postupivši tako, uvećali poštovanje koje se duguje upravljačima, pošto se ovi mnogo više staraju da izbegnu kritiku.

Nisam isto tako zapazio ni da se u Sjedinjenim Državama pokreće mnogo političkih sporova, i lako to objašnjavam. Proces je uvek, ma kakve prirode bio, težak i skup poduhvat. Lako je optužiti neku javnu ličnost u novinama, ali pozvati je pred sud, na to se čovek ne odlučuje bez ozbiljnih razloga. Da se neki zvaničnik optuži pred sudom, za to treba, dakle, opravdan razlog za tužbu; a zvaničnici malo daju povoda za to kad se boje da će biti gonjeni. To ne zavisi od republikanskog oblika, koji su usvojili Amerikanci, jer isto iskustvo može se svakog dana steći i u Engleskoj. Ti narodi nisu smatrali da su obezbedili svoju nezavisnost time što su omogućili da se sudi glavnim predstavnicima vlasti. Mislili su da se sloboda uspeva obezbediti mnogo više malim procesima, koji su svakodnevno dostupni i najobičnijem građaninu, nego velikim procedurama kojima se nikad ne pribegava ili koje se koriste prekasno. U srednjem veku, kad je bilo vrlo teško domoći se zločinca, kad bi sudije nekog od njih uhvatile, dešavalo se često da te zlosrećnike podvrgnu groznim mukama; a to nije smanjivalo broj krivaca. Kasnije se otkrilo da pravda, kad se postigne da ona bude u isti mah i pouzdanija a i blaža, postaje istovremeno i efikasnija. Amerikanci i Englezi misle da samovolju i tiraniju treba tretirati kao i krađu: olakšati gonjenje, a ublažiti kaznu. U godini VIII Francuske Republike donet je ustav čiji je član 75 glasio ovako: "Lica u službi vlade, osim ministara, mogu biti gonjena za krivice u vezi s njihovim funkcijama samo na osnovu odluke Državnog saveta; u tome slučaju, spor se vodi

pred redovnim sudovima." Ustav iz godine VIII je minuo, ali ne i taj član, koji je ostao i posle njega; i njega još, svakodnevno, suprotstavljaju opravdanim prigovorima građana. Često sam pokušavao da smisao tog člana 75 objasnim Amerikancima ili Englezima i uvek sam vrlo teško u tome uspevao. Oni bi najpre primetili da je Državni savet, u Francuskoj, visoki sud u središtu kraljevstva; po njima, ima nečega tiranskog u tome da se svi tužitelji prethodno upućuju na taj sud. Ali kad sam pokušavao da im objasnim da naš Državni savet nije pravosudno telo u uobičajenom smislu reči, nego upravno telo, čiji članovi zavise od kralja, tako da kralj, pošto suvereno naredi jednome od svojih služitelja, koji se naziva prefekt, da izvrši neku nepravdu, može suvereno narediti drugome jednom svom služitelju, zvanom državni svetnik, da spreči da onaj prvi bude kažnjen; kad sam im tako prikazao građanina, oštećenog po vladarevoj naredbi, kako mu ne ostaje drugo nego da od istoga tog vladara traži odobrenje da zahteva pravdu, nisu hteli da poveruju u takvu strahotu i optuživali su me za laž ili neznanje. U starom kraljevstvu, pre revolucije, dešavalo se da nezavisni sud odluči da se liši slobode javni službenik koji je izvršio kakav prekršaj. Kraljevska vlast je ponekad intervenisala i poništavala postupak. Despotizam je tad izbijao na videlo, a sud, povinujući se, pokoravao se samo sili. Mi smo, dakle, veoma nazadovali od one tačke dokle behu dospeli naši dedovi; jer mi se, pod prividom pravde, predajemo i dopuštamo da se ozakoni ono što je

njima samo nasilje nametalo. GLAVA VII O POLITIČKOM SUĐENJU U SJEDINJENIM DRŽAVAMA Šta pisac podrazumeva pod političkim suđenjem. — Kako se političko suđenje shvata u Francuskoj, u Engleskoj, u Sjedinjenim Državama. — U Americi se politički sudija bavi samo javnim službenicima. — On izriče pre smenjivanje nego kaznu. — Političko suđenje, uobičajeno sredstvo vlade. — Političko suđenje, onako kako se shvata u Sjedinjenim Državama, uprkos svojoj blagosti, ili možda baš zbog nje, veoma je moćno oružje u rukama večine. Pod političkim suđenjem podrazumevam odluku koju donosi neko političko telo kome je trenutno dato pravo da sudi. U apsolutističkim režimima, izlišno je davali presudama neke izuzetne forme: pošto je vladar, u čije se ime optuženi goni, gospodar suda kao i svega ostalog, on nema potrebe da traži garantije u drugom čemu do u predstavi koja se ima o njegovoj moći. Jedino čega bi se mogao pribojavati jeste da se neće sačuvati spoljni privid pravde, pa da će se tako baciti ljaga na njegov autoritet, baš u želji da se on učvrsti. Ali u većini slobodnih zemalja, gde većina ne može nikad delovati na sudove kao

što to može apsolutni vladar, dešavalo se ponekad da se pravosudna moć za trenutak preda u ruke upravo predstavnicima društva. Tako su za trenutak spojili različite vlasti, radije nego da prekrše nužno načelo jedinstva vladanja. Engleska, Francuska i Sjedinjene Države uvele su političko suđenje u svoje zakone; zanimljivo je razmotriti kako su ta tri velika naroda u tome postupila. [125] U Engleskoj i Francuskoj, gornji dom skupštine jeste i vrhovni sud nacije. On ne sudi u svim slučajevima političkih prekršaja, ali može suditi u svima. Pored gornjeg doma, postoji i druga jedna politička vlast, kojoj je dato pravo tužbe. Jedina razlika koja u tom pogledu postoji između te dve zemlje u ovome je: u Engleskoj, poslanici mogu da pred gornjim domom optuže koga hoće, dok u francuskoj mogu na taj način da gone samo kraljeve ministre. U obe zemlje, za kažnjavanje prekršilaca, gornjem domu stoje na raspolaganju svi krivični zakoni. U Sjedinjenim Državama, kao i u Evropi, jedan od dva zakonodavna doma ima pravo da optužuje, a drugi pravo da sudi. Predstavnički dom optužuje krivca, senat ga kažnjava. Ali tužbu senatu mogu podneti samo članovi predstavničkog doma, a ovi mogu otpužiti samo javne službenike. Tako je nadležnost senata većma ograničena nego nadležnost gornjeg doma u Francuskoj, ali poslanici imaju šire pravo optuživanja nego kod nas. No evo u čemu je najveća razlika između Amerike i Evrope: u Evropi, politički sud može primeniti sve odredbe krivičnog zakonika; u Americi, kad krivca liši

svojstva javnog službenika koje je imao i proglasi ga nedostojnim da ubuduće obavlja bilo kakvu političku funkciju, pravo suda je iscrpeno i počinje dužnost redovnih sudova. Pretpostavimo da predsednik Sjedinjenih Država izvrši zločin veleizdaje. Predstavnički dom ga optuži, senatori proglase njegovo svrgnuće. On potom izlazi pred porotu, koja jedina može da mu oduzme slobodu ili život. To dokraja baca jasno svetio na predmet kojim se bavimo. Time što su u svoje zakone uveli političko suđenje, Evropljani su hteli da domaše krupne zločince, ma kakvog roda oni bili, ma kakvog ranga ili moći u državi. Da bi to postigli, objedinili su u jednom velikom političkom telu sve prerogative sudova. Zakonodavac se tako pretvorio u sudiju: mogao je da ustanovi zločin, da ga okvalifikuje i kazni. Time što mu je dao pravo da sudi, zakon mu je nametnuo i sve sudske obaveze i obavezao ga da se pridržava svih pravosudnih formi. Kad francuski ili engleski politčki sud sudi nekom zvaničniku i osudi ga, on mu time oduzima i njegove funkcije i može ga proglasiti nedostojnim da vrši ikakvu u budućnosti: ali ovde su smenjivanje i zabrana posledica presude a ne sama presuda. U Evropi je, dakle, političko suđenje više pravosudni čin nego administrativna mera. U Sjedinjenim Državama vidimo suprotno, i lako je uveriti se da je onde političko suđenje mnogo više administrativna mera nego pravosudni čin. Istina je da je odluka senata pravosudna po formi; da bi je doneli, senatori

moraju da se saobraze svečanom karakteru i pravilima sudskog postupka. Pravosudna je i po razlozima na kojima se zasniva: senat obično mora da za osnovu svoje odluke uzme neko krivično delo. Ali administrativna je po svom predmetu. Da je glavna svrha američkom zakonodavcu stvarno bila da jednom političkom telu dade veliku pravosudnu moć, on ne bi njegovu nadležnost ograničio na krug javnih službenika, jer najopasniji državni neprijatelji mogu nemati nikakve javne funkcije: to naročito vredi za republike, gde je podrška stranaka najviša moć i gde je neko utoliko moćniji ukoliko ne vrši zakonski nikakvu vlast. Da je američki zakonodavac hteo da samom društvu dade pravo da kao sudija, pretnjom kazne, spreči velike zločine, stavio bi na raspolaganje političkom sudu sva raspoloživa sredstva krivičnog zakonika; ali on ga je naoružao tek nepotpunim sredstvom, koje ne može pogoditi najopasnije zločince. Jer šta mari za kaznu zabrane vršenja političke funkcije onaj koji hoće da obori same zakone. Glavna svrha političkog suđenja u Sjedinjenim Državama jeste, dakle, da se liši ovlašćenja onaj koji ga je zloupotrebio i da se spreči da isti taj građanin ubuduće imadne takvo ovlašćenje. To je, kao što se vidi, administrativna odluka, kojoj je dat svečani karakter sudske odluke. U toj materiji, Amerikanci su, dakle, stvorili nešto mešovito. Oni su administrativnom smenjivanju pridodali garantije političkog suđenja, a političkom suđenju oduzeli su najstrože mere. Pošto smo to utvrdili, sve se usklađuje; sad otkrivamo zašto američki ustavi podređuju sve civilne zvaničnike jurisdikciji senata, a izuzimaju vojna lica, čiji su

zločini, međutim, još opasniji. U civilnim službama, Amerikanci takoreći nemaju zvaničnika koji bi se mogli opozvati: jedni su stalni, drugi svoja prava crpu iz mandata koji se ne može povući. Da bi im se oduzelo ovlašćenje, svima im se mora suditi. Ali vojna lica zavise od šefa države, koji je i sam civilni zavisnik. Sudeći šefu [126] države, može se dejstvovati samim tim i na sve njih. Ako sad uporedimo evropski i američki sistem, po posledicama koje svaki od njih izaziva ili može izazvati, otkrivamo ne manje osetne razlike. U Francuskoj i Engleskoj, političko suđenje smatra se izuzetnim sredstvom, kojim društvo treba da se posluži da bi se spasio u časovima velikih opasnosti. Ne bi se moglo poreći da političko suđenje, kako se u Evropi shvata, krši načelo podele vlasti, kao načelo predohrane, i da neprestano preti slobodi i životu ljudi. U Sjedinjenim Državama, političko suđenje tek posredno krnji načelo podele vlasti; ono ne ugrožava život građana; ono ne lebdi nad svačijom glavom, kao u Evropi, pošto se tiče samo onih koji su se, prihvativši javne funkcije, unapred podvrgnuli njegovoj strogosti. Ono je u isti mah i manje zastrašujuće i manje efikasno. Stoga ga zakonodavci Sjedinjenih Država i nisu zamislili kao krajnji lek za velika društvena zla, nego kao uobičajeno sredstvo upravljanja. U tome pogledu, ono vrši možda veći stvarni uticaj na društvenu zajednicu u Americi nego u Evropi. Ne treba, naime, da nas obmane prividna blagost američkog zakonodavstva u svemu što se tiče političkog suđenja. Valja, najpre, zapaziti daje sud koji u Sjedinjenim Državama izriče te presude sačinjen od istih elemenata i

potčinjen istim uticajima kao i telo zaduženo da optužuje, što gotovo neodoljivo podstiče osvetničke strasti stranaka. Ako političke sudije u Sjedinjenim Državama ne mogu da izreknu onako stroge kazne kao u Evropi, optuženi ima, dakle, manje izgleda da bude oslobođen. Presuda nije tako strašna, ali je i izvesnija. Kad su ustanovili političke sudove, Evropljanima je glavna svrha bila da kazne krivce; Amerikancima, da im oduzmu ovlašćenja. Političko suđenje je u Sjedinjenim Državama u neku ruku preventivna mera. Sudiju, dakle, nije potrebno pri tom obavezati na sasvim precizne krivične definicije. Ništa nije strašnije od neodređenosti američkih zakona kad definišu političke zločine u pravom smislu reči. "Zločini koji mogu biti razlog za osudu predsednika, kaže ustav Sjedinjenih Država, odeljak IV, član 1, jesu veleizdaja, korupcija ili drugi krupni zločini i prekršaji." Većina ustava pojedinačnih država još je nejasnija. "Javni službenici," kaže ustav Masečusetsa, "biće osuđeni zbog kažnjivog [127] postupanja i zbog lošeg upravljanja." "Sva službena lica koja budu dovela državu u opasnost lošim upravljanjem, korupcijom ili drugim prekršajima, kaže ustav Virdžinije, mogu biti optužena od strane predstavničkog doma." Ima ustava koji i ne označavaju poimence nikakav zločin, da bi ostavili javne službenike pod teretom [128] neograničene odgovornosti. Ali ono što američke zakone u toj materiji čini tako zastrašujućim proizilazi baš iz njihove blagosti, ako tako smem reći. Videli smo da su u Evropi smenjivanje zvaničnika i zabrana vršenja funkcije jedna

od posledica kazne, a da je u Americi to sama kazna. Iz toga proizilazi sledeće: politički sudovi u Evropi imaju strahovita prava, kojima ponekad ne znaju kako da se služe; i dešava im se da ne kazne, iz bojazni da ne kazne odviše. A u Americi sud ne ustukne pred kaznom, koja ne pozleduje čovečnost: osuditi političkog protivnika na smrt, da bi mu se oduzela vlast, to je u svačijim očima grozno ubistvo; proglasiti protivnika nedostojnim da poseduje to ovlašćenje i oduzeti mu ga, ostavljajući mu slobodu i život, može se činiti časnim ishodom borbe. Ali takva presuda, koju je tako lako izreći, nije zato nimalo manje vrhunac nesreće za sve one na koje se primeni. Krupni zločinci prkosiće, doduše, njenoj ništavnoj strogosti; ali obični ljudi videče u njoj odluku koja im uništava položaj, baca ljagu na njihovu čast i osuđuje ih na sramnu besposlicu goru od smrti. Političko suđenje ima, dakle, u Sjedinjenim Državama utoliko veći uticaj na funkcionisanje društva što se čini manje strašno. Ono ne dejstvuje neposredno na građane, nego čini da većina potpuno gospodari onima koji vladaju; ono ne daje zakonodavstvu neku ogromnu moć koju bi ono moglo vršiti samo u kritičnom času; ono mu daje umerenu i redovnu moć, kojom se može svakodnevno služiti. Mada joj je snaga manja, njena primena je, s druge strane, podesnija, a zloupotreba lakša. Time što su sprečili političke sudove da izriču krivične kazne, čini mi se da su Amerikanci predupredili najstrašnije posledice zakonodavne tiranije, više nego samu tiraniju. A ne znam nije li političko suđenje, takvo kako se ono shvata u Sjedinjenim Državama, uzev sve u obzir, najstrašnije oružje koje je ikad dato većini. Kad se američke republike počnu izrođivati, mislim da će se to lako moći

prepoznati: dovoljno će biti videti da li je porastao broj političkih suđenja.

[129]

GLAVA VIII O SAVEZNOM USTAVU Dosad sam svaku državu u sastavu Unije posmatrao kao da čini jednu potpunu celinu i prikazao razne mehanizme koje narod u njima pokreće, kao i sredstva za akciju kojima se služi. Ali sve te države koje sam posmatrao kao da su nezavisne ipak su prisiljene da se u izvesnim slučajevima povinuju jednoj višoj vlasti, vlasti Unije. Vreme je da razmotrimo deo suvereniteta koji je ustupljen Uniji i da bacimo [130] kratak pogled na savezni ustav. ISTORIJAT SAVEZNOG USTAVA Poreklo prvobitne Unije. — Njena slabost. — Kongres se obraća ustavotvornoj vlasti. — Interval od dve godine, od toga trenutka pa do proglašenja novog ustava. Trinaest naseobina koje su istovremeno zbacile engleski jaram krajem prošlog veka imale su, kao što sam već rekao, istu religiju, isti jezik, iste običaje, gotovo istovetne zakone; borile su se protiv zajedničkog neprijatelja; morale su, dakle, imati

dovoljno jake razloge da se prisno ujedine i stope u jednu jedinu naciju. Ali pošto je svaka od njih oduvek postojala odvojeno i raspolagala svojom vladom, stvorila je svaka i svoje osobene interese i običaje, pa su bile nesklone čvrstom i potpunom ujedinjenju, u kome bi njihov individualni značaj nestao u skupnom značaju. Otuda dve suprotne tendencije: jedna, koja je navodila Angloamerikance da se ujedine, i druga, koja ih je navodila da se odele. Dok je trajao rat s matičnom otadžbinom, nužda je načelo jedinstva činila pretežnijim. I mada su zakoni koji su uspostavljali to jedinstvo bili manjkavi, veza [131] koja ih je spajala opstala je uprkos takvim zakonima. Ali čim je sklopljen mir, izbile su na videlo mane zakonodavstva: država kao da se odjednom počela rasturati. Svaka naseobina, postavši nezavisna republika, prigrabila je potpun suverenitet. Savezna vlada, koju je i samo njeno ustrojstvo osuđivalo na slabost, a osećanje opšte opasnosti nije je više podržavalo, doživela je da joj zastava bude prepuštena povredama od strane velikih evropskih naroda, a istovremeno nije mogla da nađe dovoljno sredstava da se suprotstavi indijanskim narodima i da plaća dugove kojima se zadužila za vreme rata za nezavisnost. Suočena sa svojom propašću, sama je zvanično objavila svoju nemoć i apelovala na [132] ustavotvornu vlast. Ako je ikad Amerika umela da se za koji trenutak uzdigne do onako visokog stepena slave na kakvom bi gorda uobrazilja njenih stanovnika želela da nam je uvek prikaže, bilo je to u tome odsudnom času kad se nacionalna vlast u neku ruku

odrekla svoje moći. Srčana borba nekog naroda da osvoji nezavisnost prizor je koji su pružali svi vekovi. Mnogo su, uostalom, i preuveličavani napori koje su Amerikanci uložili da se oslobode engleskog jarma. Na 1.300 milja morskog prostranstva od svojih neprijatelja, potpomognute jednim moćnim saveznikom, Sjedinjene Države dugovale su pobedu mnogo više svom položaju nego hrabrosti svoje vojske ili rodoljublju svojih građana. Ko bi se usudio porediti američki rat s ratovima francuske revolucije i napore Amerikanaca s našima, kad je Francuska, izložena napadima cele Evrope, bez novca, bez kredita, bez saveznika, bacila jednu dvadesetinu svog stanovništva nasuprot neprijateljima, jednom rukom ugušila požar koji joj je pustošio unutrašnjost, a drugom pronosila luču svuda unaokolo? Ali ono što je novo u istoriji ljudskih društava to je prizor jednog velikog naroda koji, upozoren od svojih zakonodavaca da se mehanizam vlasti zaustavlja, bez nagljenja i bez zazora upravlja pogled na samog sebe, ispituje dubinu zla, uzdržava se cele dve godine, da bi natenane otkrio lek, a kad je taj lek utvrđen, dobrovoljno mu se potčinjava bez ijedne suze i bez ijedne kapi krvi. Kad se osetila manjkavost prvoga saveznog ustava, uzavrele političke strasti koje beše raspalila revolucija delimično su se već bile smirile, a svi velikani koje je ta revolucija rodila još su bili živi. To je bila dvostruka sreća za Ameriku. Malobrojna [133] skupština koja je preduzela da sačini drugi ustav obuhvatala je najbolje umove i najplemenitije karaktere koji su se ikad pojavili u Novome svetu. Predsedavao joj je Džordž Vašington.

Ta nacionalna komisija, posle dugog i zrelog razmatranja, podnela je najzad narodu na usvajanje ustavni zakon koji je i danas još na snazi u Uniji. Sve savezne [134] države usvojile su ga jedna za drugom. Nova savezna vlada preuzela je vlast 1789, posle đve godine interregnuma. Američka revolucija završila se, dakle, tačno u času kad je naša počela. SAŽET PRIKAZ SAVEZNOG USTAVA Podela vlasti između saveznog suvereniteta i suvereniteta pojedinačnih država. — Vlast pojedinačnih država ostaje opšte pravo; savezna vlast je izuzetak. Jedna prva poteškoća morala je izaći pred oči Amerikancima. Radilo se o tome da se suverenitet podeli tako da pojedine države koje obrazuju Uniju nastave da same upravljaju sobom u svemu što se tiče samo njihove unutrašnje dobrobiti, a da nacija u celini, predstavljena Unijom, ne prestane da čini jednu zajednicu i da udovoljava svim opštim potrebama. Složeno i teško rešivo pitanje. Nemogućno je bilo tačno i potpuno utvrditi unapred deo vlasti koji bi trebalo da pripadne svakoj od dveju vlasti između kojih će se suverenitet podeliti. Ko bi mogao unapred predvideti sve podrobnosti u životu jednog naroda? Dužnost i prava savezne vlasti bilo je prosto i dosta lako definisati, jer je Unija bila obrazovana u cilju da odgovori nekim krupnim opštim potrebama. Dužnosti i prava vlasti pojedinačnih država bili su, naprotiv, mnogostruki i složeni, jer je ta vlast

zadirala u sve pojedinosti društvenog života. Brižljivo su, dakle, definisana ovlašćenja savezne vlasti, pa se izjavilo da sve ono što nije obuhvaćeno tom definicijom spada u nadležnosti vlasti pojedinačnih država. [135] Tako je vlast država postala opšte pravo; savezna vlast postala je izuzetak. Ali pošto se predviđalo da bi se u praksi mogla pokretati pitanja u pogledu tačnih granica te izuzetne vlasti i da bi bilo opasno prepustiti rešavanje tih pitanja redovnim sudovima ustanovljenim u pojedinačnim državama od strane samih tih [136] država, uspostavljen je jedan vrhovni savezni sud, jedinstven sud čija je jedna od nadležnosti da između dveju suparničkih vlasti oddržava podelu vlasti onako kako [137] ju je ustav ustanovio. NADLEŽNOSTI SAVEZNE VLASTI Ovlašćenje dato saveznoj vlasti da sklapa mir, da objavljuje rat, da ustanovljava opšte poreze. — Predmeti unutrašnje politike kojima se ona može baviti. — Vlast Unije većma je centralistička nego što je to bila kraljevska vlast u staroj francuskoj monarhiji. Narodi su između sebe isto što i individue. Pre svega radi toga da bi povoljno istupala prema stranim zemljama, svakoj naciji potrebna je jedinstvena vlast.

Uniji je, dakle, dato isključivo pravo da objavljuje rat i sklapa mir; da zaključuje [138] trgovinske ugovore; da drži vojsku i oprema flotu. Nužnost nacionalne vlasti ne oseća se isto toliko neodoljivo u vođenju unutrašnjih poslova društva. Ipak postoje neki opšti interesi kojima samo jedna opšta vlast može korisno udovoljiti. Uniji je, dakle, prepušteno pravo da ureduje sve što se tiče vrednosti novca; zadužena je poštanskom službom; dato joj je pravo da uspostavlja velike [139] saobraćajnice, koje treba da spajaju različite delove teritorije. Uopšte uzev, vlast pojedinačnih država smatra se slobodnom u svojoj sferi; međutim, ona bi mogla zloupotrebiti tu nezavisnost i ugroziti nepromišljenim merama bezbenost cele Unije; u tim retkim i unapred oređenim slučajevima dozvolilo se [140] saveznoj vlasti da interveniše u unutrašnjim poslovima država. Tako se repulikama, priznajući im, dakako, vlast da modifikuju i menjaju svoje zakonodavstvo, ipak zabranilo da donose retroaktivne zakone i da u svojoj državi [141] stvaraju plemićko telo. Najzad, kako je trebalo da savezna vlast mogne ispunjavati obaveze koje su joj [142] pripale, dato joj je neograničeno pravo da ubira poreze. Kad se obrati pažnja na podelu vlasti kako ju je uspostavio svaezni ustav, kad

se, s jedne strane, razmotri deo suverenosti koji su sebi zadržale države, a s druge strane deo vlasti koji je uzela Unija, lako se otkriva da su savezni zakonodavci imali jasne i vrlo tačne pojmove o onome što sam ranije nazvao centralizacijom vlasti. Sjedinjene Države čine ne samo republiku nego i konfederaciju. Međutim, nacionalna vlast je u njima, u nekim stvarima, većma centralizovana nego što je bila u isto doba u više apsolutističkih evropskih monarhija. Navešću samo dva primera. Francuska je imala trinaest suverenih sudova, koji su, najčešće, imali pravo da bez priziva tumače zakon. Imala je, uz to, izvesne pokrajine zvane državne zemlje, koje su, pošto bi suverena vlast naredila ubiranje nekog poreza, mogle uskratiti svoju saradnju. Sjedinjene Države imaju samo jedan sud koji tumači zakon, kao što imaju i samo jedno zakonodavno telo koje ga donosi; porez izglasan od predstavnika nacije obavezuje sve građane. Unija je, dakle, većma centralizovana u te dve bitne stvari nego što je to bila francuska monarhija; a ipak, Unija je samo skup republika u konfederaciji. U Španiji, izvesne pokrajine bile su vlasne da uspostave sopstveni sistem carina, što je ovlašćenje koje, po svojoj suštini, pripada nacionalnom suverenitetu. U Americi, kongres ima jedini pravo da uređuje trgovinske odnose između saveznih država. Vlast konfederacije je, dakle, u tom pogledu, većma centralizovana nego vlast kraljevine Španije. Istina, pošto je u Francuskoj i u Španiji kraljevska vlast uvek u mogućnosti da izvrši, po potrebi i silom, ono što joj ustav kraljevine uskraćuje, dolazi se, u krajnjoj

liniji, do istog. Ali ja ovde govorim o teoriji. SAVEZNE VLASTI Pošto je savezna vlast ograničena na jasno omeđen delokrug, trebalo je utvrditi kako će ona u tom delokrugu dejstvovati. ZAKONODAVNA VLAST Podela zakonodavne vlasti na dva doma. — Razlike u obrazovanju tih dvaju domova. — Načelo nezavisnosti saveznih država trijumfuje u obrazovanju senata. — Dogma nacionalne suverenosti trijumfuje u sastavu predstavničkog doma. — Osobene posledice koje proizilaze iz toga što su ustavi logični samo dok su narodi mladi. U ustrojstvu vlasti Unije umnogome se sledio plan koji je unapred postavljen posebnim ustavima pojedinačnih država. Savezno zakonodavno telo sastoji se od senata i predstavničkog doma. Zahvaljujući pomirljivom duhu, u obrazovanju svake od tih dveju skupština postupalo se po različitim pravilima. Nagovestio sam već ranije da su se suočila dva suprotna interesa kad se preduzelo da se uspostavi savezni ustav. Iz ta dva interesa rodila su se i dva

mišljenja. Jedni su hteli da od Unije načine savez nezavisnih država, neku vrstu kongresa, gde bi predstavnici odelitih naroda dolazili da pretresu izvesna pitanja od zajedničkog interesa. Drugi su hteli da sve stanovnike nekadašnjih naseobina ujedine u jedan jedinstven narod i da im dadu jednu vladu koja bi, mada bi joj delokrug bio ograničen, mogla ipak u tom delokrugu dejstvovati kao jedini i jedinstven predstavnik nacije. Praktične posledice tih dveju teorija bile su vrlo različite. Tako, ako bi u pitanju bilo to da se organizuje jedan savez, a ne nacionalna vlada, zakon bi bila volja većine država, a ne većine stanovnika Unije. Jer svaka država, bila velika ili mala, sačuvala bi tada svojstvo nezavisne sile i ulazila bi u Uniju na savršeno ravnoj nozi s drugima. Ali ako se, naprotiv, smatra da stanovnici Sjedinjenih Država čine jedan isti narod, prirodno je bilo da zakon bude jedino volja većine građana Unije. Može se shvatiti da male države nisu mogle pristati na primenu te doktrine a da se ne odreknu potpuno svog postojanja u onome što spada u savezni suverenitet; jer od saupravljačke vlasti postale bi beznačajni deo jednoga velikog naroda. Onaj prvi sistem dodelio bi im nerazložnu moć; ovaj drugi bi ih ukinuo. Pri takvom stanju stvari desilo se ono što se dešava skoro uvek kad su interesi u suprotnosti s rasuđivanjem: pravila logike morala su se prilagoditi. Zakonodavci su izabrali jedno srednje rešenje, koje je nasilno pomirilo dva teorijski nepomirljiva sistema.

Načelo nezavisnosti država trijumfovalo je u obrazovanju senata; dogma nacionalne suverenosti trijumfovala je u sastavu predstavničkog doma. Svaka država imala je da pošalje u kongres dva senatora i izvestan broj [143] predstavnika, u srazmeri sa brojem svog stanovništva. Iz takvog uređenja proizilazi da u naše dane država Njujork ima u kongresu četrdeset predstavnika, a samo dva senatora; država Delavar, dva senatora, a samo jednog predstavnika. Država Delavar je, dakle, u senatu ravna državi Njujork, dok ova, u predstavničkom domu, ima četrdeset puta veći uticaj od prve. Tako može da se dogodi da manjina nacije, dominirajući u senatu, potpuno parališe volju većine, predstavljene predstavničkim domom; a to je protivno duhu ustavnih uređenja. Sve to pokazuje koliko se retko i teško povezuju međusobno, na logičan i racionalan način, svi delovi zakonodavne vlasti. Vremenom uvek, u jednom istom narodu, nastanu različiti interesi, i različita prava postanu osveštana. Kad potom zatreba da se uspostavi jedan opšti ustav, svaki taj interes i to pravo predstavljaju prirodne prepreke koje se protive tome da se bilo koje političko načelo sprovede do svih svojih konsekvenca. Samo se pri rođenju društava, dakle, može biti potpuno logičan u zakonima. Kad vidite da neki narod uživa to preimućstvo, ne hitajte da zaključite da je mudar; pomislite radije da je mlad. U doba kad je uobličen savezni ustav, postojala su među Angloamerikancima tek dva izričito međusobno suprotstavljena interesa: interes individualnosti pojedinačnih

država i interes ujedinjenja za celi narod; i valjalo je doći do nekog kompromisa. Mora se ipak priznati da taj deo ustava nije dosad doveo do neprilika kojih bi se moglo bojati. Sve su savezne države mlade; međusobno su bliske; imaju istorodne običaje, ideje i potrebe; razlike koje proističu iz njihove manje ili veće veličine nisu dovoljne da stvore veoma suprotstavljene interese. Nikada se, dakle, nije desilo da se male države udruže, u senatu, protiv zamisli velikih država. Uostalom, u legalnom izrazu volje celoga jednog naroda ima toliko neodoljive snage da se senat oseća dosta slab suočen sa većinom, kad se ova izjasni putem predstavničkog doma. Ne sme se uz to zaboraviti da nije od američkih zakonodavaca zavisilo da načine jednu jedinstvenu naciju od naroda kome su hteli da dadu zakone. Svrha saveznog ustava nije bila da se ukine postojanje država, nego samo da se ono ograniči. Samim tim, dakle, što se ostavila stvarna vlast tim sekundarnim zajednicama a nije im se mogla ni oduzeti, unapred se odustalo od toga da se uobičaji korišćenje prinude da bi se one potčinile volji većine. Pri takvom stanju stvari, uvođenje njihovih individualnih sila u mehanizam savezne vlasti nije bilo ništa neobično. Time se samo konstatovala postojeća stvarnost, postojanje jedne priznate sile s kojom je trebalo obazrivo postupati, a ne prinuđavati je. DRUGA JEDNA RAZLIKA IZMEĐU SENATA I PREDSTAVNIČKOG DOMA Senatore imenuju pokrajinski zakonodavci. — Poslanike predstavničkog doma

bira narod. — Dva stepena izbora za senat. — Jednokratni izbori za predstavnički dom. — Trajanje različitih mandata. — Nadležnosti. Senat se od predstavničkog doma ne razlikuje samo po samom načelu predstavništva nego i po načinu izbora, po trajanju mandata i po drugačijim nadležnostima. Predstavnički dom bira narod; senat imenuju zakonodavna tela svake države. Prvi proizilazi iz neposrednih izbora, drugi iz posrednih. Mandat poslanika u predstavničkom domu traje samo dve godine; mandat senatora šest. Predstavnički dom ima samo zakonodavne funkcije; u sudskoj vlasti on učestvuje samo optuživanjem javnih službenika; senat saučestvuje u donošenju zakona; on sudi o političkim prekršajima koje pred njega iznese predstavnički dom; on je, uz to, i visoki izvršni savet nacije. Ugovore koje sklopi predsednik treba da potvrdi senat; [144] njegove odluke, da bi bile konačne, treba da dobiju saglasnost istoga tela. O IZVRŠNOJ VLASTI

[145]

Predsednikova zavisnost. — Izabran i odgovoran. — On je slobodan u svojoj sferi, senat ga nadzire, ali ne upravlja njime. — Predsednikova plata utvrđuje se pri njegovom preuzimanju funkcije. — Suspenzivni veto.

Američki zakonodavci imali su da obave težak zadatak: hteli su da stvore izvršnu vlast koja bi zavisila od većine, a koja bi ipak bila sama po sebi dovoljno jaka da slobodno dejstvuje u svojoj sferi. Održavanje republikanskog oblika iziskivalo je da predstavnik izvršne vlasti bude podređen nacionalnoj volji. Predsednik je izborni zvaničnik. Njegova čast, njegov imetak, njegova sloboda, njegov život, neprestano odgovaraju narodu da će on svoju vlast dobro vršiti. U vršenju svoje vlasti, on uostalom nije sasvim nezavisan: senat ga nadzire u odnosima sa stranim silama kao i u dodeljivanju zvanja; tako da se on ne može korumpirati niti može korumpirati druge. Zakonodavci Unije uvideli su da izvršna vlast ne bi mogla dostojno i korisno izvršavati svoj zadatak ako joj oni ne bi uspeli dati više stabilnosti i snage nego što joj je dodeljeno u pojedinačnim državama. Predsednik je bio imenovan na četiri godine i mogao biti ponovo biran. S budućnošću pred sobom, bio je oran i imao je sredstava da radi za javno dobro. Predsednik je jedini predstavnik izvršne vlasti Unije. Dobro se pazilo da se njegova volja ne podreduje kakvom savetu, što je opasno sredstvo jer slabi dejstvo vlade a istovremeno i umanjuje odgovornost upravljača. Senat ima pravo da proglasi ništavim neke predsednikove odluke; ali ne može da ga prisili na dejstvo niti da s njim podeli izršnu vlast. Dejstvo zakonodavne vlasti na izvršnu može biti neposredno; videli smo da su se

Amerikanci postarali da to ne bude. Ono može biti i posredno. Lišavajući zvaničnika plate, skupštine mu oduzimaju deo njegove nezavisnosti; pošto su vlasne da donose zakone, treba se bojati da mu one malo pomalo ne oduzmu deo vlasti koju mu je ustav hteo sačuvati. Ta zavisnost izvršne vlasti jedna je od mana svojstvenih republikanskim ustavima. Amerikanci nisu uspeli da onemoguće tu sklonost zakonodavnih skupština da sebi podrede vladu, ali su tu sklonost ograničili. Predsednikova plata utvrđuje se, pri njegovom stupanju na dužnost, za celo trajanje njegovog mandata. Uz to, predsednik raspolaže suspenzivnim vetom, koji mu omogućava da zadrži stupanje na snagu zakona koji bi mogli poništiti deo nezavisnosti koji mu je ustav ostavio. Ipak, borba između predsednika i zakonodavstva može biti samo neravnopravna, pošto je zakonodavstvo, ako istraje u svojim namerama, uvek u mogućnosti da savlada otpor koji mu se suprotstavlja; ali suspenzivni veto prisiljava zakonodavstvo da se bar vrati na početak; ono mora ponovo da razmotri to pitanje i sada može odlučiti samo dvotrećinskom većinom. Veto je, uostalom, neka vrsta obraćanja narodu. Izvršna vlast, koja bi, bez te garantije, mogla biti prikriveno potisnuta, brani tada svoj stav i obznanjuje svoje razloge. Ali ako zakonodavstvo istraje u svojim namerama, zar ne može uvek savladati otpor koji mu se suprotstavlja? Na to ću odgovoriti da u ustavu svih naroda, ma kakve prirode bio, postoji jedna tačka na kojoj je zakonodavac prinuđen da se osloni na zdrav razum i vrlinu građana. Ta je tačka bliža i vidljivija u republikama, dalja i brižljivije skrivena u monarhijama; ali ona se uvek negde nalazi.

Nema zemlje u kojoj zakon može sve predvideti i gde bi institucije mogle zameniti razum i običaje. PO ČEMU SE POLOŽAJ PREDSEDNIKA U SJEDINJENIM DRŽAVAMA RAZLIKUJE OD POLOŽAJA USTAVNOG MONARHA U FRANCUSKOJ Izvršna vlast je u Sjedinjenim Državama ograničena i izuzetna kao i suverenitet u čije ime dejstvuje. — U Francuskoj se izvršna vlast prostire na sve. — Kralj je jedan od tvoraca zakona. — Predsednik je samo izvršilac zakona. — Druge razlike, koje proističu iz trajanja tih dveju vlasti. — Predsednik sputan u sferi izvršne vlasti. — Kralj u njoj slobodan. — Uprkos tim razlikama, Francuska više liči na republiku nego Unija na monarhiju. — Poredenje broja zvaničnika koji u tim dvema zemljama zavise od izvršne vlasti. Izvršna vlast igra tako krupnu ulogu u sudbini nacija da hoću ovde da se zadržim za trenutak da bih bolje objasnio kakvo mesto ona zauzima kod Amerikanaca. Da bi se stekla jasnija i tačnija predstava o položaju predsednika Sjedinjenih Država, korisno je uporediti ga s položajem kralja u nekoj evropskoj ustavnoj monarhiji. Pri tom poređenju malo ću pažnje obratiti na spoljne oznake moći; one obmanjuju posmatrača više nego što ga obaveštavaju. Kad se monarhija malo pomalo pretvara u republiku, izvršna vlast zadržava

titule, počasti, uvaženje, pa čak i novac, još dugo pošto je izgubila stvarnu moć. Kad su odrubili glavu jednome svom kralju, a drugog oterali s prestola, Englezi su se još uvek samo klečeći obraćali naslednicima tih vladara. S druge strane, kad republika padne pod jaram jednog čoveka, vlast se u njoj i dalje pokazuje jednostavna, smirena i skromna u svom ponašanju, kao da se već ne uzdiže iznad sviju. Kad su imperatori despotski raspolagali imovinom i životom svojih sugrađana, još su ih nazivali Cezarima obraćajući im se, a oni su još sasvim prosto išli da večeraju kod svojih prijatelja. Treba, dakle, zanemariti površinu i zaći malo dublje. Suverenitet je u Sjedinjenim Državama podeljen između Unije i saveznih država, dok je kod nas on jedan i kompaktan; otud proističe prva i najveća razlika koju zapažam između predsednika Sjedinjenih Država i kralja Francuske. U Sjedinjenim Državama izvršna vlast je ograničena i izuzetna kao i suverenitet u ime kojeg ona dejstvuje; u Francuskoj, ona se prostire na sve. Amerikanci imaju saveznu vlast; mi imamo nacionalnu vlast. To je prvi uzrok manje moći, koji proizilazi iz same prirode stvari; ali nije jedini. Drugi po važnosti je ovaj: suverenitet se, u pravom smislu reči, može definisati kao pravo donošenja zakona. U Francuskoj, kralj stvarno čini deo suverena, pošto zakoni ne postoje ako on odbije da ih potvrdi; on je, uz to, i izvršilac zakona. Predsednik je takođe izvršilac zakona, ali on ne učestvuje stvarno u njihovom donošenju, pošto, ako i uskrati svoj pristanak, on ne može da spreči da dotični

zakon postoji. On, dakle, ne čini deo suverena; on je samo njegov punomoćnik. U Francuskoj, kralj ne samo da čini deo suverena nego on i učestvuje u obrazovanju zakonodavnog tela, koje je drugi deo suverena. On u tome učestvuje time što imenuje članove jednog doma i što po svojoj volji prekida trajanje mandata drugog doma. Predsednik Sjedinjenih Država niukoliko ne učestvuje u obrazovanju zakonodavnog tela i ne može ga raspustiti. Kralj deli sa skupštinom pravo predlaganja zakona. Predsednik ne raspolaže takvom inicijativom. Kralj je u skupštini predstavljen izvesnim brojem zvaničnika koji izlažu njegova gledišta i doprinose da prevagnu njegova načela vladanja. Predsednik nema pristupa u kongres; njegovi ministri isključeni su iz kongresa kao i on sam, i tek posrednim putevima mogu u to veliko telo da prodru njegov uticaj i njegovo gledište. Kralj, dakle, istupa ravnopravno sa zakonodavstvom, koje ne može da dejstvuje bez njega, kao ni on bez zakonodavstva. Predsednik je postavljen uz zakonodavstvo, kao niža i zavisna vlast. U vršenju izvršne vlasti u pravom smislu reči, u čemu se njegov položaj čini najpribližniji položaju kralja u Francuskoj, postoji još nekoliko uzroka mnogo manje predsednikove moći. Kraljeva vlast, u Francuskoj, ima, u poređenju s predsednikovom, preimućstvo u trajnosti. A trajnost je jedan od prvih elemenata moći. Voli se ono, i pribojava se onoga što treba dugo da postoji.

Predsednik Sjedinjenih Država je zvaničnik izabran na četiri godine. Kralj je, u Francuskoj, nasledni poglavar. U vršenju izvršne vlasti, predsednik Sjedinjenih Država neprestano je podvrgnut ljubomornoj kontroli. On priprema ugovore, ali ih ne zaključuje; on predlaže [146] dodeljivanje zvanja, ali ne imenuje. Kralj je u Francuskoj apsolutni gospodar u sferi izvršne vlasti. Predsednik Sjedinjenih Država odgovoran je za svoje postupke. Francuski zakon kaže da je ličnost kralja Francuske nepovrediva. Međutim, i iznad jednoga kao i iznad drugoga stoji jedna upravljačka vlast, vlast javnog mnenja. Ta vlast je manje definisana u Francuskoj nego u Sjedinjenim Državama; manje priznata, manje formulisana u zakonima; ali stvarno ona postoji. U Americi, ona se ispoljava izborima i odlukama; u Francuskoj, revolucijama. Uprkos razlikama u ustavima, Francuskoj i Sjedinjenim Državama je tako zajedničko to što je u njima, u krajnjoj liniji, javno mnenje dominantna sila. Načelo koje rađa zakone zapravo je, dakle, isto u oba naroda, mada su razrade tog načela manje ili više slobodne, a i konsekvence koje se iz njega izvode često različite. To načelo je, po svojoj prirodi, u suštini republikansko. Stoga mislim da Francuska, sa svojim kraljem, više liči na republiku nego što Unija, sa svojim predsednikom, liči na monarhiju. U svemu što prethodi starao sam se da ukažem samo na glavne razlike. Da sam zašao i u podrobnosti, slika bi bila još upečatljivija. Ali imam i odviše toga da kažem, pa želim da budem kratak.

Zapazio sam da se vlast predsednika Sjedinjenih Država vrši samo u sferi ograničenog suvereniteta, dok kraljeva vlast, u Francuskoj, dejstvuje u krugu potpunog suvereniteta. Mogao sam pokazati kako moć kraljevske vlasti u Francuskoj čak i prevazilazi svoje prirodne granice, ma koliko one bile široke, i kako na hiljadu načina zadire i u uređivanje individualnih interesa. Tome uzroku uticaja mogao sam dodati i onaj koji proizilazi iz velikog broja javnih službenika, koji, skoro svi, svoj mandat duguju izvršnoj vlasti. Taj broj je kod nas [147] prevazišao sve poznate granice; on dostiže 138.000. Svako od tih 138.000 imenovanja treba smatrati jednim elementom moći. Predsednik nema apsolutno [148] pravo naimenovanja u javna zvanja, a ta zvanja ne prevazilaze 12.000. UZGREDNI UZROCI KOJI MOGU POVEĆATI UTICAJ IZVRŠNE VLASTI Spoljna bezbednost koju uživa Unija. — Politika iščekivanja. — Vojska od 6.000 vojnika. — Samo nekoliko ratnih brodova. — Predsednik ima velike prerogative kojima nema prilike da se posluži. — U onome što ima prilike da izvrši slab je. Što izvršna vlast u Americi nije tako jaka kao u Francuskoj treba pripisati možda još i više okolnostima nego zakonima. Prilike da ispolji umešnost i snagu nalazi izvršna vlast neke nacije poglavito u

odnosima s inostranstvom. Da je opstanak Unije neprestano ugrožen, da se njeni krupni interesi svakodnevno ukrštaju s interesima drugih moćnih naroda, videlo bi se kako izvršna vlast raste u očima javnosti, zbog onoga što bi se od nje očekivalo i zbog onoga što bi ona obavljala. Predsednik Sjedinjenih Država je, istina, vrhovni komandant vojske, ali ta se vojska sastoji od 6.000 vojnika; on komanduje i flotom, ali ona broji samo nekoliko brodova; on vodi poslove Unije u odnosima sa stranim narodima, ali Sjedinjene Države nemaju suseda. Odvojene okeanom od ostalog sveta, još suviše slabe da bi htela gospodariti morima, one nemaju neprijatelja, a njihovi interesi tek retko dolaze u doticaj s interesima drugih nacija globusa. To dobro pokazuje da o praksi vlasti ne treba suditi po teoriji. Predsednik Sjedinjenih Država ima gotovo kraljevske prerogative, kojima nema prilike da se posluži, a prava kojima se dosad mogao koristiti vrlo su ograničena: zakoni mu dopuštaju da bude moćan, okolnosti čine da ostaje slab. A kraljevoj vlasti u Francuskoj, naprotiv, okolnosti još i više nego zakoni daju najviše moći. Izvršna vlast u Francuskoj neprestano se bori s ogromnim preprekama i raspolaže ogromnim sredstvima da ih savlada. Ona jača zahvaljujući veličini onoga što izvršava i značaju zbivanja kojima upravlja, a da se pri tom njeno ustrojstvo ne menja. I da su je zakoni stvorili isto onako slabu i ograničenu kao što je to u Uniji, njen

bi uticaj ubrzo postao mnogo veći. ZAŠTO PREDSEDNIKU SJEDINJENIH DRŽAVA, DA BI UPRAVLJAO POSLOVIMA, NIJE POTREBNO DA IMA VEĆINU U SKUPŠTINAMA U Evropi je postavljen aksiom da ustavni monarh ne može da vlada kad mišljenje zakonodavnih domova nije saglasno s njegovim. Videli smo više predsednika Sjedinjenih Država koji su izgubili podršku većine u zakonodavnom telu, a da nisu bili prinuđeni da napuste vlast niti da je iz toga proizašlo kakvo veliko zlo za društvo. Slušao sam kako se ta činjenica pominje da bi se dokazala nezavisnost i snaga izvršne vlasti u Americi. Dovoljno je razmisliti koji časak pa da se u tome vidi naprotiv, dokaz o njenoj nemoći. Kralju je u Evropi potrebno da dobije podršku zakonodavnog tela da bi ispunio zadatak koji mu nameće ustav, jer je taj zadatak ogroman. Evropski ustavni monarh nije samo izvršilac zakona: staranje o njegovom izvršenju tako mu je potpuno povereno da bi on mogao, ako bi mu zakon bio protivan, da parališe njegovu snagu. Njemu je potrebna skupština da bi tvorio zakone, skupštini je potreban on da bi ih izvršavao: to su dve moći koje ne bi mogle živeti jedna bez druge; mehanizam vlasti zaustavlja se čim između njih izbije nesaglasnost. U Americi, predsednik ne može da spreči donošenje zakona; on ne može izbeći da ih izvršava. Njegovo revnosno i iskreno sudelovanje bez sumnje je korisno, ali

nije nužno za funkcionisanje vlasti. U svemu bitnom što on radi podređen je, neposredno ili posredno, zakonodavstvu; tamo gde je potpuno nezavisan od njega, ne može skoro ništa. Njegova slabost, a ne snaga, omogućuju mu da živi u opoziciji sa zakonodavnom vlašću. U Evropi treba da postoji saglasnost između kralja i skupštine zato što bi moglo biti ozbiljne borbe između njih. U Americi saglasnost nije obavezna zato što je borba nemogućna. O IZBORU PREDSEDNIKA Opasnost sistema izbornosti u srazmeri s obimom prerogativa izvršne vlasti. — Amerikanci su mogli da usvoje taj sistem jer im nije nužna jaka izvršna vlast. — Kako okolnosti pogoduju uspostavljanju sistema izbornosti. — Zašto izbornost predsednika ne menja načelo vladanja. — Uticaj koji izbornost predsednika ima na sudbinu sekundarnih zvaničnika. Sistem izbornosti, primenjen na šefa izvršne vlasti kod nekog velikog naroda nosi u sebi opasnosti na koje su iskustvo i istoričari dovoljno ukazali. Stoga ću ja o tome govoriti samo u odnosu na Ameriku. Opasnost koje se treba bojati pri sistemu izbornosti manja je ili veća u zavisnosti od mesta koje zauzima izvršna vlast i od njene važnosti u državi i u zavisnosti od načina izbora i od okolnosti u kojima se nalazi narod koji bira.

Sistemu izbornosti šefa države zamera se, ne bez razloga, što taj sistem pruža tako veliki mamac ličnim ambicijama i toliko ih raspaljuje u borbi za vlast da te ambicije često, kad im zakonska sredstva nisu dovoljna, pribegavaju sili ako im pravo postane nedovoljno. Jasno je da je privlačnost utoliko veća što izvršna vlast ima veće prerogative; što je više raspaljena ambicija pretendenata to više podrške nalazi ona u mnoštvu sekundarnih ambicija, koje se nadaju da će deliti moć kad njihov kandidat bude trijumfovao. Opasnosti sistema izbornosti rastu, dakle, u direktnoj srazmeri s uticajem koji izvršna vlast ima na državne poslove. Poljske revolucije ne treba pripisivati samo sistemu izbornosti uopšte, nego i tome što je izabrani zvaničnik bio poglavar jedne velike monarhije. Pre no što se razmotri apsolutna valjanost sistema izbornosti, uvek treba rešiti jedno prethodno pitanje, a to je da li geografski položaj, zakoni, navike, običaji i uverenja naroda u kome se on želi uvesti dopuštaju da se ustanovi slaba i zavisna izvršna vlast; jer hteti istovremeno i da predstavnik države ostane naoružan velikom moći a i da bude biran, znači, po meni, izraziti dve kontradiktorne želje. Ja poznajem samo jedan način da se nasledno kraljevstvo pretvori u izbornu vlast: treba unapred suziti njegovu sferu dejstvovanja, smanjiti postupno njegove prerogative i malo pomalo naviknuti narod da živi bez njegove pomoći. Ali time se evropski republikanci nimalo ne bave. Kako mnogi od njih mrze tiraniju samo zato što su izloženi njenoj surovosti, opseg izvršne vlasti im ne smeta; oni napadaju

samo njeno poreklo, ne opažajući tesnu vezu koja povezuje te dve stvari. Nije se još našao niko kome bi palo na pamet da stavi na kocku svoju čast i život da bi postao predsednik Sjedinjenih Država, zato što predsednik ima samo privremenu, ograničenu i zavisnu vlast. Srećan ishod treba da ponudi neki ogroman dobitak da bi neki očajnici izašli na poprište. Nijedan kandidat dosad nije mogao da pobudi za sebe nekakve žarke simpatije niti kakve opasne strasti u narodu. Razlog je tome prost: kad stigne na čelo vlade, on ne može prijateljima razdeliti ni mnogo moći, ni mnogo bogatstva, ni mnogo slave, a njegov uticaj u državi suviše je slab da bi u njegovom usponu na vlast stranke videle svoj uspeh ili svoju propast. Nasledne monarhije imaju jedno veliko preimućstvo: pošto je u njima lični interes jedne porodice stalno tesno povezan sa državnim interesom, ovaj nijednog trenutka nije prepušten samom sebi. Ne znam da li se u tim monarhijama poslovi vode bolje nego drugde; ali uvek bar ima nekoga ko se, dobro ili loše, već prema svojim sposobnostima, o njima stara. U izbornim državama, naprotiv, sa približavanjem izbora, a i mnogo pre njih, mehanizam vlasti u neku ruku ne funkcioniše više do po inerciji. Zakoni se, doduše, mogu tako kombinovati da se izbori obave odjednom i brzo, te da stolica izvršne vlasti ne ostane takoreći nikad prazna; ali, ma šta se činilo, praznina postoji, makar samo zamišljena, uprkos naporima zakonodavaca. Kad se bliže izbori, šef izvršne vlasti misli samo na borbu koja se sprema; on više nema budućnosti; ne može više ništa da preduzme i tek mlako nastavlja ono što će neko drugi možda dovršiti. "Tako sam blizu časa mog povlačenja," pisao je

predsednik Džeferson 21. januara 1809. (šest nedelja pre izbora), "da u poslovima učestvujem još samo time što iznesem svoje mišljenje. Pravo je, čini mi se, da svom nasledniku prepustim inicijativu u merama čije će izvršenje on imati da prati i da za njih snosi odgovornost." Nacija, sa svoje strane, upire oči samo u jednu tačku: ona samo motri to rađanje što se sprema. Što veće mesto u vođenju poslova zauzima izvršna vlast, što je veće i nužnije njeno uobičajeno dejstvovanje, tim je opasnije takvo stanje stvari. Kod naroda koji je stekao naviku da njime vlada izvršna vlast, a još i više da ona upravlja njegovim poslovima, izbori ne mogu da ne izazovu duboke poremećaje. U Sjedinjenim Državama dejstvovanje izvršne vlasti može bez štete da se uspori, zato što je to dejstvo slabo i ograničeno. Kad se šef vlade bira, iz toga gotovo uvek proizilazi manjak stabilnosti u unutrašnjoj i spoljnoj politici države. To je jedna od glavnih mana tog sistema. Ali ta se mana oseća manje ili više zavisno od udela u moći koji je dodeljen izbornom poglavaru. U Rimu se načela vladanja nisu menjala, mada su se konzuli smenjivali svake godine, zato što je senat bio upravljačka vlast, a senat je bio nasledno telo. U većini evropskih monarhija, kad bi se kralj birao, kraljevstvo bi menjalo lik sa svakim novim izborom. U Americi, predsenik ima dosta velik uticaj na državne poslove, ali ih on ne vodi; preovlađujuća vlast ostaje u celokupnom nacionalnom predstavništvu. Da bi se načela politike promenila, trebalo bi da se promeni celina naroda a ne samo

predsednik. Stoga u Americi sistem izbornosti, primenjen na šefu izvršne vlasti, ne škodi naročito osetno stabilnosti vlasti. Nedostatak postojanosti boljka je, uostalom, toliko prirođena sistemu izbornosti da se ona jako oseća u sferi presednikovog delanja, ma koliko ova bila ograničena. Amerikanci su s razlogom mislili da šef izvršne vlasti, da bi zvršio svoju misiju i snosio teret pune odgovornosti, treba da ostane slobodan, koliko god je mogućno, da sam bira svoje saradnike i da ih po volji opoziva; zakonodavno telo više nadzire predsednika nego što upravlja njime. Iz tog proizilazi da je pri novim izborima svaki put sudbina svih saveznih zvaničnika u neizvesnosti. U evropskim ustavnim monarhijama žale se na to da i sudbina nižih javnih službenika često zavisi od sudbine ministara. Još je gore to u državama gde se šef vlade bira. Razlog je prost: u ustavnim monarhijama ministri se brzo smenjuju, ali glavni predstavnik izvršne vlasti ne menja se nikad, što duh novačenja sputava u izvesne granice. Upravni sistemi menjaju se, dakle, više u pojedinostima nego u načelima; ne bi se mogli naglo promeniti a da se ne izazove neka vrsta revolucije. U Americi se ta revolucija izvrši svake četiri godine u ime zakona. Što se tiče nevolja pojedinaca koje su prirodna posledica takvog zakonodavstva treba priznati da odsustvo stalnosti zvaničnika ne dovodi u Americi do takvih nevolja kakve bi se mogle očekivati drugde. U Sjedinjenim Državama tako je lako stvoriti sebi nezavisnu egzistenciju da ako se nekom službeniku oduzme mesto koje zauzima, to ponekad znači lišiti ga imućnog života, ali nikad ne i sredstava za opstanak.

Rekao sam na početku ove glave da su opasnosti izbornosti primenjene na šefa izvršne vlasti manje ili veće zavisno od okolnosti u kojima se nalazi narod koji ga bira. Uzalud je truditi se da se smanji uloga izvršne vlasti, jer jedna stvar ostaje na koju ta vlast ima velik uticaj, a to je spoljna politika: pregovori se teško mogu plodonosno započeti i voditi drugačije do ako ih vodi jedan čovek. Što se više jedan narod nalazi u neizvesnom i teškom položaju tim se više oseća potreba za doslednošću i postojanošću u vođenju spoljnih poslova, a tim opasnije postaje i primena sistema izbornosti na šefa države. Politika Amerikanaca prema ostalom svetu jednostavna je; gotovo bi se moglo reći da oni nikom nisu potrebni i da njima niko nije potreban. Nezavisnost im nikad nije ugrožena. Uloga izvršne vlasti kod njih je, dakle, ograničena isto toliko okolnostima koliko i zakonima. Predsednik može često menjati gledišta a da država zato ne trpi niti da propadne. Ma kakvi bili prerogativi izvršne vlasti, vreme koje neposredno prethodi izborima i vreme dok se oni obavljaju treba uvek smatrati vremenom nacionalne krize. Što su veće neprilike u unutrašnjoj situaciji u nekoj zemlji i što su veće spoljne opasnosti to je i taj kritični trenutak opasniji. Među evropskim narodima vrlo ih je malo koji se ne bi morali bojati spoljne najezde ili anarhije kad god bi birali novog poglavara. U Americi je društvo tako sazdano da može da opstoji samo po sebi i bez

ikakve pomoći; spoljne opasnosti nikad ne prete odviše. Izbor predsednika izaziva uzbuđenje, ne propast. NAČIN IZBORA Dovitljivost koju su ispoljili američki zakonodavci pri utvrđivanju načina izbora. — Staranje jednog naročitog izbornog tela. — Odvojeno glasanje posebnih birača. — U kojim je slučajevima predstavnički dom pozvan da izabere predsednika. — Šta se dogodilo prilikom dvanaest izbora otkako je ustav na snazi. Nezavisno od opasnosti svojstvenih načelu izbornosti, postoje i mnoge druge koje proizilaze iz samog oblika izbora, a koje se mogu izbeći ako se zakonodavac o tome postara. Kad se neki narod pod oružjem okupi na trgu da bi izabrao poglavara, izlaže se ne samo opasnostima sistema izbornosti kao takvog nego i svim opasnostima građanskog rata, koje proizilaze iz takvog načina izbora. Poljski zakoni, po kojima je izbor kralja zavisio od veta jednog čoveka, mamili su na ubistvo tog čoveka ili su unapred uspostavljali anarhiju. Što više proučavamo institucije Sjedinjenih Država i pažljivije posmatramo političku i društvenu situaciju te zemlje, zapažamo divni sklad između srećne sudbine i napora ljudi. Amerika je bila jedna nova oblast; međutim, narod koji ju je nastanjivao već je drugde odavno koristio slobodu: to su bila dva krupna uzroka

unutrašnjeg reda. Uz to, Amerika se nije imala bojati zavojevača, koristeći se tim povoljnim okolnostima, američkim zakonodavcima nije bilo teško da ustanove slabu i zavisnu izvršnu vlast; stvorivši je takvu, mogli su bez opasnosti da je uspostave kao izbornu. Ostalo im je još samo da između raznih načina izbora odaberu najmanje opasan; pravila koja su postavili u tom pogledu divno dopunjuju garantije koje su već pružili fizički i politički sklop zemlje. Problem koji je trebalo rešiti bio je da se nađe takav način izbora koji bi, izražavajući stvarnu volju naroda, malo raspaljivao strasti i držao narod što je mogućno manje u neizvesnosti. Najpre se prihvatilo da će prosta većina biti zakon. Ali teško je ipak bilo doći do te većine bez bojazni od odugovlačenja, koje se pre svega htelo izbeći. Retko se, naime, viđa da jedan čovek otprve okupi većinu glasova u nekom velikom narodu. Ta teškoća se još povećava u republici koja je konfederacija država, gde su lokalni uticaji većma razvijeni i moćniji. Postojao je jedan način da se otkloni ova druga smetnja, a to je da se izborna ovlašćenja nacije prenesu na jedno telo koje bi je predstavljalo. Takav način izbora činio je postizanje većine verovatnijim; jer što su birači malobrojniji lakše im je da se sporazumeju. A on je pružao i više garantija za valjan izbor. Ali da li je pravo izbora trebalo poveriti samom zakonodavnom telu, koje je redovni predstavnik nacije, ili je, naprotiv, trebalo obrazovati jedno biračko telo čija

bi jedina svrha bila da obavi imenovanje predsednika? Amerikanci su se priklonili ovom drugom rešenju. Mislili su da bi ljudi izaslani da donose redovne zakone tek nepotpuno predstavljali želje naroda u pogledu izbora njegovog prvog zvaničnika. Budući da su izabrani na više godina, mogli bi, uostalom, predstavljati jednu već izmenjenu volju. Kad bi se zakonodavnom telu poverilo da bira šefa izvršne vlasti, smatralo se i da bi članovi tog tela, uveliko pre izbora, postajali meta manevara korumpiranja i intriga; dok bi posebni birači, poput kakvih porotnika, ostali nepoznati u masi sve do dana kad treba da dejstvuju, i pojavili bi se za časak samo da izreknu svoj sud. [149] Ustanovljeno je, dakle, da će svaka država imenovati izvestan broj birača, koji će potom birati predsednika. A kako se zapazilo da su skupštine kojima je povereno da izaberu šefa vlade u zemljama sa izbornim sistemom neizbežno postajale žarišta strasti i ujdurmi, da su one ponekad prigrabljivale ovlašćenja koja im nisu pripadala i da su se često njihove procedure i neizvesnost koja je iz ovih proizilazila oduživale toliko da su dovodile državu u opasnost, propisano je da će svi [150] birači glasati u određeni dan, ali ne okupljajući se na jednom mestu. Takvim načinom dvostepenih izbora postizanje većine postalo je verovatno, ali ne i obezbeđeno, jer mogućno je bilo da se među delegiranim biračima pojave razlike kakve bi se mogle pojaviti i među onima koji su im poverili da biraju. Kad bi se desio takav slučaj, nužno bi se morala primeniti jedna od ove tri mere: trebalo bi ili imenovati nove birače, ili tražiti novo izjašnjavanje već imenovanih, ili,

najzad, poveriti izbor nekom drugom telu. Prva dva načina, nezavisno od toga što bi bila i malo pouzdana, dovodila bi do sporosti i produžavala bi nemir, uvek opasan. Ostalo se, dakle, pri trećem rešenju, i odlučeno je da će se glasovi birača predati zapečaćeni predsedniku senata; da će ovaj, u određeni dan i u prisustvu oba doma, izvršiti prebrojavanje. Ako nijedan kandidat nije dobio većinu, predstavnički dom će odmah sam pristupiti biranju; ali postaralo se da se njegova prava ograniče. Predstavnici su mogli izabrati samo jednoga od tri kandidata koji su [151] dobili najveći broj glasova. Kao što vidimo, samo se u retkom slučaju, i koji je teško unapred predvideti, izbor poverava redovnim predstavnicima nacije, pa i tada oni mogu da izaberu samo takvog građanina kojeg je već naznačila značajna manjina za to pozvanih birača; srećna kombinacija, koja izmiruje poštovanje koje se duguje volji naroda sa brzinom izvršenja i garantijama za red koje iziskuje državni interes. Time što se odluka poveravala predstavničkom domu, u slučaju podeljenih glasova, nije se, uostalom, još postizalo potpuno rešenje svih poteškoća; jer moglo se desiti da i u predstavničkom domu većina opet bude neizrazita, a u tom slučaju ustav nije nudio nikakvog leka. Ali time što su ustanovljeni obavezni kandidati, jer je njihov broj ograničen na tri, i time što se izbor prepuštao nekolicini razboritih, ustav je otklonio [152] poteškoće koliko je bilo u njegovoj vlasti; druge su svojstvene samom sistemu izbornosti.

Za četrdeset i četiri godine otkako postoji savezni ustav, Sjedinjene Države već su dvanaest puta birale svog predsednika. Deset izbora obavljeno je u jednom trenutku, istovremenim glasanjem naročitih birača koji su se nalazili na raznim tačkama nacionalne teritorije. Predstavnički dom samo je dvaput koristio izuzetno pravo koje mu je dato u slučaju neodlučnog izbora. Prvi put 1801, prilikom izbora Džefersona, i drugi put 1825, kad je izabran Kvinsi Adams. IZBORNA KRIZA Čas izbora predsednika može se smatrati časom nacionalne krize. — Zašto. — Strasti u narodu. — Predsednikova briga. — Smirenje koje nastupa posle izbornih komešanja. Rekao sam već u kakvim su se okolnostima, povoljnim za usvajanje sistema izbornosti, nalazile Sjedinjene Države i prikazao kakve su mere predostrožnosti preduzeli zakonodavci da bi umanjili opasnosti toga sistema. Amerikanci su navikli da vrše svakovrsne izbore. Iskustvo ih je naučilo do kolikog komešanja mogu da dospeju i gde treba da se zaustave. Veliko prostranostvo njihove teritorije i rasejanost stanovništva čini sudare između raznih sranaka manje verovatnim i manje pogubnim nego drugde. Političke prilike u kojima se našla nacija prilikom izbora nisu dosad predstavljale nikakvu opasnost.

Ipak se trenutak izbora predsednika Sjedinjenih Država može smatrati vremenom nacionalne krize. Uticaj koji predsednik ima na poslove slab je i samo posredan, doduše, ali se prostire na celu naciju; izbor predsednika od osrednjeg je značaja za svakog građanina, ali važan je za sve građane. A neki interes, ma koliko mali, dobija veliku važnost čim postane sveopšti interes. U poređenju s nekim evropskim kraljem, predsednik, istina, ima malo mogućnosti da sebi stvori privrženika; ipak, položaji kojima on raspolaže dosta su mnogobrojni da bi više hiljada birača bilo neposredno ili posredno zainteresovano za njegovu stvar. Uz to, stranke u Sjedinjenim Državama, kao i drugde, osećaju potrebu da se grupišu oko jednog čoveka, da bi tako lakše doprle do svesti masa. Obično se, dakle, služe imenom predsedničkog kandidata kao simbolom; u njemu personifikuju svoje teorije. Stoga je njima uveliko u interesu da izbore odluče u svoju korist, ne toliko da bi pomoću predsednika trijumfovale njihove doktrine koliko da bi njegovim izborom pokazale da su te doktrine pridobile većinu. Mnogo pre utvrđenog časa, izbori postaju najkrupnija i takoreći jedina stvar kojom su svačije misli obuzete. Žar stranačkih borbi udvostručava se; sve veštačke strasti koje uobrazilja može da stvori u jednoj srećnoj i mirnoj zemlji izbijaju tad na videlo. Predsednik, sa svoje strane, obuzet je brigom da odbrani svoj položaj. On više ne upravlja u interesu države, nego u interesu svog ponovnog izbora; pada ničice

pred većinom i često, umesto da se opire njenim strastima, kao što mu dužnost nalaže, predusretljivo ugađa njenim ćudima. Što se više bliže izbori zapleti su sve življi, sve se više širi i sve je življa uzavrelost. Građani se dele na više tabora, a svaki nosi ime svoga kandidata. Cela nacija pada u grozničavo stanje, izbori su sadržaj svih novinskih članaka, tema svih privatnih razgovora, cilj svih istupanja, predmet svačijih misli, jedino što je važno u tome trenutku. A čim izborna sreća presudi, taj žar se, istina, stiša, sve se smiri, i reka što se za časak bila izlila vrati se mirno u korito. Ali ne treba li se čuditi što se bura uopšte mogla dići? O PONOVNOM IZBORU PREDSEDNIKA Kad šef izvršne vlasti može biti ponovo biran, onda sama država spletkari i korumpira. — Želja da bude ponovo izabran vlada svim mislima predsednika Sjedinjenih Država. — Nepogodnost ponovnog izbora svojstvena Americi. — Prirodna mana demokratija jeste postupno podređivanje svih vlasti i najsitnijim željama većine. — Ponovni izbor predsednika pogoduje toj mani. Jesu li zakonodavci Sjedinjenih Država pogrešili ili su bili u pravu što su dopustili ponovni izbor predsednika? Sprečiti da šef izvršne vlasti bude ponovo biran čini se na prvi pogled protivno

razumu. Zna se koliki uticaj imaju darovitost i karakter jednog čoveka na sudbinu celog naroda, naročito u teškim prilikama i u vreme krize. Zakoni koji bi građanima branili da ponovo izaberu prvog zvaničnika uskratili bi im najbolje sredstvo da obezbede prosperitet države ili da je spasu. Tako bi se, uostalom, došlo do čudnog rezultata da bi neko bio isključen iz vlasti upravo u času kad je potpuno dokazao da je zbilja sposoban da upravlja. Ti su razlozi, bez sumnje, jaki; ipak, ne mogu li im se suprotstaviti neki još jači? Spletka i korupcija mane su prirodne u izbornim vladama. Ali kad šef države može biti ponovo biran, te se mane neograničeno šire i dovode u opasnost i samo postojanje države. Kad neki običan kandidat želi da uspe pomoću spletaka, njegove ujdurme mogu zahvatiti neki ograničen prostor. Kad se, naprotiv, sam šef države kandiduje, on za sebe koristi moć vlasti. U prvom slučaju jedan čovek, svojim slabim sredstvima, a u drugom, sama država, sa svojim ogromnim mogućnostima, intrigira i korumpira. Kad se običan građanin služi nepoštenim ujdurmama da bi dospeo na vlast, on tek posredno može da škodi opštem prosperitetu; ali kad predstavnik izvršne vlasti izlazi na poprište, onda mu staranje o upravi postaje drugorazredna briga; glavna mu je briga da bude izabran. Pregovori, kao i zakoni, sad su za njega samo izborne kombinacije; položaji postaju nagrada za usluge učinjene ne naciji, nego njenom poglavaru. Pa i kad takvo delovanje vlade ne bi uvek bilo suprotno interesima zemlje, ono im u najmanju ruku ne bi služilo. A vlada je samo za to stvorena. Ne može se posmatrati uobičajeni tok javnih poslova u Sjedinjenim Državama a

da se ne zapazi da želja da bude ponovo izabran dominira predsednikovim mislima; sva politika njegove uprave tome teži; i najmanja njegova istupanja podređena su tome cilju; a naročito, što se više bliži kritični čas, lična korist u njegovim mislima zamenjuje opštu korist. Usled načela ponovnog izbora korumpirajući uticaj izbornih vlada dejstvuje, dakle, šire i opasnije. To načelo deluje tako što srozava politčki moral naroda, a dovitljivošću zamenjuje patriotizam. U Americi on još neposrednije napada izvore nacionalne egzistencije. Svako uređenje nosi u sebi neku prirodnu manu, koja je, čini se, povezana sa samim načelom njegovog života; mudrost zakonodavca sastoji se u tome da je dobro uoči. Država može da prevlada mnoge loše zakone, i često se preuveličava zlo koje oni izazivaju. Ali svaki zakon koji dovodi do razvoja te klice smrti neizbežno će, vremenom, postati koban, mada se njegove loše posledice ne zapažaju odmah. Poreklo propasti u apsolutističkim monarhijama jeste neograničeno i nerazumno uvećanje kraljevske vlasti. Neka mera koja bi uklonila protivteže koje je ustav postavio toj vlasti bila bi, dakle, iz osnove loša, čak i ako bi se njene posledice dugo činile neosetnim. Isto tako, u zemljama gde vlada demokratija i gde narod neprestano sve vuče sebi, zakoni koji njegovu akciju čine sve bržom i sve neodoljivijom, neposredno napadaju opstanak uređenja. Najveća zaluga američkih zakonodavaca u tome je što su jasno uočili tu istinu i imali hrabrosti da je u praksi primene.

Zamislili su da bi, izvan naroda, trebalo da postoji izvestan broj vlasti koje bi, iako ne bi bile potpuno nezavisne od naroda, ipak uživale, u svojoj sferi, prilično visok stepen slobode; tako da bi, mada prisiljene da se povinuju stalnom upravljanju većine, mogle ipak da se bore protiv njenih ćudi i da se ogluše o njene opasne zahteve. U tu svrhu svu izvršnu vlast u naciji usredsredili su u jednoj ruci; dali su predseđniku široke prerogative i naoružali ga vetom da bi se odupro prekoračenjima zakonodavne vlasti. Ali time što su uveli načelo ponovne izbornosti delimično su poništili to svoje delo. Dodelili su predsedniku veliku moć, a oduzeli su mu volju da se njome koristi. I da se ne može ponovo birati, predsednik ne bi bio nezavisan od naroda, jer mu ne bi prestao biti odgovoran; ali naklonost naroda ne bi mu bila toliko nužna da bi se morao u svemu povinovati njegovoj volji. Pošto može biti ponovo biran (a to je naročito istinito u naše doba, kad politčki moral labavi, a nestaju čvrsti karakteri), predsednik Sjedinjenih Država samo je poslušno oruđe u rukama većine. On voli ono što ona voli, mrzi ono što ona mrzi; hita da unapred udovolji njenoj volji, predusetljiv je prema njenim žalbama, povinuje se i najsitnijim njenim željama: zakonodavci su hteli da on nju vodi, a on ide za njom. I tako, želeli su da državu ne liše sposobnosti jednog čoveka, a učinili su ih gotovo nekorisnim; a da bi obezbedili jedno sredstvo za izuzetne okolnosti, izložili su zemlju svakodnevnim opasnostima.

[153] O SAVEZNIM SUDOVIMA Politički značaj pravosudne vlasti u Sjedinjenim Državama. — Teškoće u razmatranju ovog predmeta. — Korisnost pravosuđa u konfederacijama. — Kojim se sudovima mogla poslužiti Unija. — Nužnost uspostavljanja saveznih sudova. — Organizacija saveznog pravosuđa. — Vrhovni sud. — Čime se on razlikuje od svih sudova koje poznajemo. Razmotrio sam zakonodavnu i izvršnu vlast Unije. Ostaje mi još da razmotrim pravosudnu vlast. Tu moram čitaocu da izložim svoje bojazni. Pravosudne ustanove vrše velik uticaj na sudbinu Angloamerikanaca; one zauzimaju vrlo značajno mesto među političkim ustanovama u pravom smislu reči. U tom pogledu osobito zaslužuju da privuku našu pažnju. Ali kako razumeti političko delovanje američkih sudova a da se ne uđe u neke stručne podrobnosti u njihovom ustrojstvu i oblicima; a kako se upustiti u te podrobnosti a da ne obeshrabrimo čitaočevu radoznalost, zbog suvoparnosti koja je u prirodi ovakvog predmeta? Kako ostati jasan, a i ne prestati biti sažet? Ne laskam sebi da sam izbegao te razne poteškoće. Obični čitaoci naći će da sam još i suviše opširan; pravnici će misliti da sam odviše kratak. Ali to je nezgoda svojstvena mom predmetu uopšte, a i osobenoj materiji koju sad razmatram. Najveća teškoća nije bila u tome kako da se ustroji savezna vlast, nego kako

dase postigne poslušnost njenim zakonima. Vlade obično imaju samo dva sredstva da savladaju otpor koji im suprotstavljaju građani: materijalnu silu, koju nalaze u samima sebi, i moralnu silu, koju im pružaju odluke sudova. Vlada koja bi samo ratovanjem mogla postizati pokornost svojim zakonima bila bi vrlo blizu propasti. Dogodilo bi joj se verovatno jedno od ovoga dvoga: ako bi bila slaba i umerena, upotrebila bi silu tek u krajnjoj nuždi i propustila da neopazice mnoštvo delimičnih neposlušnosti; tad bi država malo pomalo pala u anarhiju. Ako bi bila odvažna i moćna, svakodnevno bi pribegavala prisili i ubrzo bi se izrodila u čisti vojni despotizam. I njena delatnost a i nedelatnost podjednako bi bile pogubne za građane. Glavna svrha pravosuđa jeste da pojam prava stavi na mesto pojma sile; da postavi posrednike između vlade i primene materijalne sile. Iznenađuje koliku moć nad javnim mnenjem ljudi obično pripisuju intervenciji sudova. Ta je moć tolika da ostaje pravosudnoj formi i kad suštine više nema; ona tada senci daje telo. Moralna snaga kojom raspolažu sudovi čini primenu materijalne sile beskrajno ređom, time što je zamenjuje u većini slučajeva; a kad ova druga mora najzad da stupi u dejstvo, nju ta moralna snaga udvostručava time što joj se pridružuje. Savezna vlast mora više nego koja druga želeti da dobije podršku pravosuđa, zato što je, po svojoj prirodi, slabija i što se protiv nje lakše mogu organizovati [154] otpori. Kad bi uvek i otprve morala da primeni silu, ne bi izašla nakraj sa

svojim zadacima. Da bi postigla poslušnost građana zakonima ili da bi suzbila narušavanje tih zakona, Uniji su, dakle, bili naročito potrebni sudovi. Ali kakvim je sudovima trebalo da se posluži? Svaka država imala je već organizovanu pravosudnu vlast. Je li valjalo pribeći tim sudovima? Je li valjalo stvoriti neko savezno pravosuđe? Lako je dokazati da Unija nije mogla prilagoditi svojoj potrebi pravosudnu vlast uspostavljenu u pojedinačnim državama. Važno je, dakako, za svačiju bezbednost i za slobodu sviju da pravosudna vlast bude odvojena od svih drugih; ali nije nimalo manje nužno za nacionalni opstanak da različite vlasti u državi imaju isto poreklo, da se drže istih načela i da dejstvuju u istoj sferi, jednom rečju da budu korelativne i homogene. Niko, zamišljam, nije nikada ni pomislio da bi trebalo da strani sudovi sude o prekršajima počinjenim u Francuskoj, da bismo bili sigurni u nepristrasnost sudija. Amerikanci čine jedan jedini narod u odnosu na saveznu vlast; ali u tome narodu ostavljeno je da postoje političke zajednice koje u nekoliko stvari zavise od savezne vlasti, a u svim drugim nezavisne su od nje; imaju svaka svoje posebno poreklo, sopstvene doktrine i osobena sredstva delanja. poveriti izvršenje zakona Unije sudovima ustavnovljenim u tim političkim zajednicama značilo bi izručiti naciju stranim sudijama. Štaviše, svaka država nije samo stranac u odnosu na Uniju nego i svakodnevni protivnik, pošto suverenitet Unije može da gubi samo u korist suvereniteta država. Time što bi se prepustilo sudovima pojedinačnih država da primenjuju zakone

Unije nacija bi se, dakle, ne samo izručila stranim sudijama nego i pristranim sudijama. Uostalom, nisu samo zbog svoga svojstva sudovi đržava nepodobni da služe nacionalnoj svrsi nego su za to nepodobni naročito i zbog svog broja. U času kad je uspostavljen savezni ustav, u Sjedinjenim Državama bilo je već trinaest sudova koji su sudili bez priziva. Danas ih je dvadeset četiri. Kako zamisliti da bi jedna država mogla opstati ako se njeni osnovni zakoni mogu tumačiti i primenjivati istovremeno na dvadeset četiri razna načina! Takav sistem isto je toliko protivan razumu koliko i poukama iskustva. Američki zakonodavci složili su se, dakle, da stvore jednu saveznu pravosudnu vlast za primenu zakona Unije i za odlučivanje u izvesnim pitanjima od opšteg interesa, koja su bila brižljivo unapred određena. Sva pravosudna vlast Unije usredsređena je u jednom jedinom sudu zvanom Vrhovni sud Sjedinjenih Država. Ali da bi se olakšalo obavljanje poslova, pridodati su mu niži sudovi, zaduženi da suvereno sude u manje važnim sporovima ili da u važnijim sporovima sude u prvom stepenu. Članove vrhovnog suda ne biraju ni narod ni zakonodavno telo; imenuje ih predsednik Sjedinjenih Država po pribavljenom mišljenju senata. Da bi bili nezavisni od drugih vlasti, oni su neopozivi, a odlučeno je i da će [155] njihove prinadležnosti, jednom utvrđene, biti izuzete od kontrole zakonodavca. Dosta je lako bilo proglasiti načelo uspostavljanja saveznog pravosuđa, ali mnoštvo teškoća iskrslo je čim mu je trebalo utvrditi nadležnosti.

NAČIN UTVRĐIVANJA NADLEŽNOSTI SAVEZNIH SUDOVA Teškoće u utvrđivanju nadležnosti raznih sudova u konfederacijama. — Sudovi Unije dobili su pravo da utvrđuju sopstvenu nadležnost. — Čime to pravilo narušava deo suverenosti koje su pojedinačne države sebi zadržale. — Suverenost država ograničena zakonima i tumačenjem zakona. — Pojedinačne države izlažu se time više prividnim nego stvarnim opasnostima. Postavljalo se jedno prvo pitanje: pošto je ustav Sjedinjenih Država postavio jednu naspram druge dve različite suverenosti, koje, što se pravosuđe tiče, predstavljaju dva različita reda sudova, nije se moglo sprečiti da između ovih ne dođe do čestih kolizija, ma koliko se brižljivo utvrdila jurisdikcija svakoga tog reda sudova. A u tom slučaju, kome je trebalo da pripadne pravo da utvrdi nadležnost? Kod naroda koji obrazuju jednu jedinu političku zajednicu, kad se pokrene pitanje nadležnosti između dva suda, ono se obično iznosi pred neki treći sud, koji služi kao arbitar. To se obavlja bez teškoća, jer u tih naroda pitanja pravosudne nadležnosti nemaju nikakve veze s pitanjima nacionalnog suvereniteta. Ali iznad vrhovnog suda neke pojedinačne države i vrhovnog suda Sjedinjenih Država nemogućno je bilo uspostaviti bilo kakav sud koji ne bi bio ni jedno ni drugo. Nužno je trebalo, dakle, dati jednome od tih sudova pravo da sudi u sopstvenoj

stvari i da preuzme ili zadrži za sebe suđenje o predmetu koji mu je osporen. Ta se privilegija nije mogla dati sudovima pojedinačnih država; to bi značilo uništili suverenitet Unije de facto, dok je on prvo ustanovljen de iure jer tumačenje ustava ubrzo bi vratilo pojedinačnim državama onaj deo nezavisnosti koji im je slovo ustava oduzimalo. Time što je stvoren savezni sud htelo se da se sudovima država oduzme pravo da, svaki na svoj način, presuđuju u pitanjima od nacionalnog interesa, te da se tako postigne uspostavljanje jednog jednoobraznog pravosudnog tela za tumačenje zakona Unije. Taj cilj ne bi bio postignut da su sudovi država, i kad bi se uzdržali od toga da sude u nekim sporovima kao saveznim, mogli da sude u istim sporovima tvrdeći da nisu savezni. Pravo odlučivanja u svim pitanjima nadležnosti dato je, dakle, Vrhovnom sudu [156] Sjedinjenih Država. To je bio najopasniji udarac nanet suverenosti saveznih država. Ona se tako našla ograničena ne samo zakonima nego i tumačenjima zakona; jednom poznatom međom, a i još jednom nepoznatom; jednim utvrđenim propisom, a i jednim proizvoljnim pravilom. Ustav je, doduše, postavio precizne granice saveznom suverenitetu; ali kad god se taj suverenitet sukobljava sa suverenitetom država, da presudi treba savezni sud. Opasnosti kojima se činilo datakav postupak ugrožava suverenost država nisu, uostalom, bile tako velike u stvarnosti kao što se to činilo. Videćemo kasnije da u Americi stvarna moć pripada pokrajinskim vladama više

nego saveznoj vlasti. Savezne sudije osećaju relativnu slabost vlasti u čije ime deluju, pa su spremnije da odustanu od ponekog prava nadležnosti u slučajevima kad im ga zakon daje nego što bi bili skloni da ga nezakonito zahtevaju. RAZNI SLUČAJEVI NADLEŽNOSTI Materija i stranke, osnove savezne nadležnosti. — Sporovi pokrenuti protiv ambasadora, protiv Unije, protiv pojedinačne države. — Ko sudi u tim sporovima. — Sporovi koji proizilaze iz zakona Unije. — Zašto o njima sude savezni sudovi. — Sporovi zbog neizvršenja ugovora u kojima sudi savezno pravosuđe. — Posledice toga. Pošto su usvojili način utvrđivanja savezne nadležnosti, zakonodavci Unije utvrdili su pravosudne slučajeve na koje će se ta nadležnost primenjivati. Usvojeno je da postoje izvesna lica kojima mogu da sude samo savezni sudovi, ma kakav inače bio predmet spora. Potom je ustanovljeno da postoje izvesni sporovi u kojima mogu odlučivati samo ti isti sudovi, ma kakvo inače bilo svojstvo lica u sporu. Lice i materija postali su, dakle, dve osnove savezne nadležnosti. Ambasadori predstavljaju nacije prijatelje Unije; sve što se tiče ambasadora tiče se u nekom smislu i cele Unije. Kad je neki ambasador stranka u sporu, taj spor postaje stvar koja se tiče dobrobiti cele nacije; prirodno je da presuđuje savezni

sud. I sama Unija može biti stranka u sporu; u takvom slučaju bilo bi protivno razumu, i praksi svih nacija, da se pribegne sudovanju sudova koji predstavljaju neki drugi suverenitet a ne njen. Jedino savezni sudovi treba da odlučuju. Kad su u sporu dva pojedinca koji pripadaju dvema različitim saveznim državama, neuputno bi bilo da im sude sudovi jedne od tih dveju država. Pouzdanije je da se odabere sud koji ne može pobuditi podozrenje nijedne stranke, a tu se sasvim prirodno pojavljuje sud Unije. Kad su stranke ne više pojedinci, nego države, istim razlozima pravičnosti dodaje se i jedan prvorazredni politički razlog. Tu svojstvo stranaka pridaje svim sporovima nacionalni značaj; i najsitnije sporno pitanje između dveju država tiče se [157] mira cele Unije. Često je i sama priroda spora morala poslužiti za pravilo o nadležnosti. Tako su u svim pitanjima vezanim za pomorsku trgovinu morali odlučivati savezni [158] sudovi. Razlog je lako uočiti: skoro sva ta pitanja zadiru u razmatranje međunarodnog prava. U tom pogledu, tiču se suštinski cele Unije u odnosu na strance. A i pošto more, uostalom, nije obuhvaćeno pre ovim nego onim pravosudnim okrugom, samo nacionalno pravosuđe može imati pravo da sudi u sporovima pomorskog porekla. Ustav je obuhvatio u jednu jedinu kategoriju gotovo sve sporove koji, po svojoj prirodi, treba da spadaju u nadležnost saveznih sudova.

Pravilo koje on u tom pogledu postavlja prosto je, ali ono samo sobom obuhvata golem sistem ideja i mnoštvo činjenica. Savezni sudovi, kaže ustav, sudiće u svim sporovima koji proizilaze iz zakona Sjedinjenih Država. Dva primera savršeno će objasniti zakonodavčevu misao. Ustav uskraćuje saveznim državama pravo da donese zakone o novčanom prometu; uprkos toj zabrani, neka država donese takav zakon. Zainteresovane stranke odbiju da mu se povinuju, budući da je on u suprotnosti sa ustavom. Treba se obratiti saveznom sudu, pošto je razlog tužbe zakon Sjedinjenih Država. Kongres uspostavi neku carinu na uvoz. Jave se poteškoće oko naplate te carine. Opet treba izaći pred savezni sud, pošto je uzrok spora tumačenje jednog zakona Sjedinjenih Država. To pravilo savršeno je u skladu sa osnovama usvojenim za savezni ustav. Takva kakva je ustanovljena 1789, Unija, istina, ima tek ograničen suverenitet, [159] ali htelo se da u tome opsegu ona čini jedan jedini narod. U tome opsegu, ona je suverena. Pošto je to postavljeno i usvojeno, sve ostalo postaje lako; jer ako priznajete da Sjedinjene Države, u granicama postavljenim njihovim ustavom, čine samo jedan narod, valja im priznati prava koja pripadaju svim narodima. A od postanja društva, svi se slažu u ovome: da svaki narod ima pravo da svojim sudovima poverava da sude u svim pitanjima koja se tiču izvršenja njegovih zakona. Ali na to neko odgovara: Unija je u jednom osobenom položaju, zato što čini jedan narod samo u odnosu na izvesne predmete; u svim drugim, ona nije ništa. Šta

proizilazi iz toga? To da ona, bar u vezi sa svim zakonima koji se odnose na te predmete, ima prava koja bi se priznala i svakom potpunom suverenitetu. Stvarna poteškoća jeste u pitanju koji su ti predmeti. Kad je to razrešeno (a videli smo malopre, kad smo raspravljali o nadležnosti, kako je to rešeno), uistinu nema više pitanja; jer kad se ustanovi da je neki spor savezni, to jest da spada u onaj deo suvereniteta koji je ustavom ostavljen Uniji, prirodno sledi da jedino savezni sud treba da odlučuje. Kad god se, dakle, žele napasti zakoni Sjedinjenih Država ili se pozvati na njih u svojoj odbrani, valja se obratiti saveznim sudovima. Tako se nadležnost sudova Unije širi ili sužava već prema tome da li se suverenitet Unije sužava ili širi. Videli smo da je glavni cilj zakonodavaca iz 1789. bio da suverenitet podele na dva odvojena dela. U jedan su postavili upravljanje svim opštim interesima Unije; u drugi, upravljanje svim interesima svojstvenim pojedinim njenim delovima. Glavna im je briga bila da saveznu vlast naoružaju dovoljnim ovlašćenjima da bi se mogla, u svojoj sferi, braniti od prekoračenja pojedinačnih država. Što se ovih drugih tiče, kao opšte načelo usvojeno je da se ostave slobodne u njihovoj sferi. Centralna vlast ne može u toj sferi ni da upravlja njima ni čak da nadgleda njihovo ponašanje. U poglavlju o podeli vlasti ukazao sam na to da se ovo poslednje načelo nije uvek poštovalo. Ima izvesnih zakona koje pojedinačne države ne mogu donositi, mada se oni prividno tiču samo njih.

Kad neka država Unije propiše takav zakon, građani koji su oštećeni primenom tog zakona mogu se žaliti saveznim sudovima. Tako se nadležnost saveznih sudova prostire ne samo na sve sporove koji proizilaze iz zakona Unije nego i na sve one koji proizilaze iz zakona koje su pojedinačne države propisale protivno ustavu. Saveznim državama zabranjuje se da donose retroaktivne zakone u krivičnoj materiji; čovek koji je osuđen na osnovu takvog zakona može se žaliti saveznom pravosuđu. Ustav je takođe zabranio državama da donose zakone koji bi mogli poništiti ili izmeniti prava stečena na osnovu kakvog ugovora (impairing the obligations of [160] contracts). Kad neko privatno lice smatra da neki zakon njegove države povreduje jedno [161] takvo pravo, ono može uskratiti poslušnost i žaliti se saveznom pravosuđu. Čini mi se da ova odredba krnji suverenost država više nego sve ostalo. Prava priznata saveznoj vlasti, radi očevidno saveznih ciljeva, određena su i lako shvatljiva. Ona koja joj posredno priznaje maločas navedeni član nisu tako lako sama po sebi razumljiva, a njihove granice nisu jasno ocrtane. Postoji, naime, mnoštvo političkih zakona koji imaju dejstvo na ugovore i koji bi tako mogli pružiti povoda za prekoračenja ovlašćenja centralne vlasti. POSTUPAK SAVEZNIH SUDOVA

Prirodna slabost pravosuđa u konfederacijama. — Napori koje treba da ulože zakonodavci da bi, koliko god je to mogućno, sa saveznim sudovima suočavali samo pojedince, a ne i države. — Kako su Amerikanci u tome uspeli. — Neposredno dejstvo saveznih sudova na privatna lica. — Posredan napad na države koje krše zakone Unije. — Odluka saveznog pravosuđa ne ukida pokrajinski zakon, ona ga obesnažuje. Prikazao sam prava saveznih sudova; ne manje je važno znati kako ih oni vrše. U Zemljama gde suverenitet nije podeljen neodoljiva snaga pravosuđa potiče otud što sudovi, u tim zemljama, predstavljaju celu naciju u borbi protiv pojedinca koga pogađa presuda. Pojmu prava pridružuje se pojam moći koja to pravo podupire. Ali u zemljama gde je suverenitet podeljen nije uvek tako. Pravosuđe nalazi pred sobom najčešće ne pojedinca, nego deo nacije. Njegova moralna moć i materijalna sila zbog toga se smanjuju. U državama sa federativnim uređenjem pravosuđe je, dakle, prirodno slabije, a oni kojima se sudi jači. U konfederacijama, zakonodavac treba neprestano da radi na tome da sudovima dade mesto slično onome koje oni imaju u naroda koji nisu podelili suverenitet; drugim rečima, njegovi najpostojaniji napori treba da teže tome da savezno pravosuđe predstavlja naciju, a onaj kome se sudi neki pojedinačni interes.

Svaka vlada, ma kakve prirode bila, ima potrebu da dejstvuje na građane da bi ih prisilila da izvršavaju svoje obaveze prema njoj; ima potrebu da dejstvuje protiv njih da bi se odbranila od njihovih napada. Što se tiče neposrednog dejstva vlade na građane, da bi se ovi prisilili da se povinuju zakonima, ustav Sjedinjenih Država postupio je tako (a to je njegovo remek-delo) da savezni sudovi, postupajući u ime tih zakona, uvek imaju posla samo s pojedincima. Pošto se, naime, izjavilo da konfederacija čini jedan jedini narod u delokrugu označenom ustavom, iz tog je proizilazilo da vlada stvorena tim ustavom i dejstvujući u njegovim granicama, ima sva prava jedne nacionalne vlade, među kojima je glavno pravo da svoje naloge bez posrednika upućuje običnom građaninu. Kad je, dakle, Unija naredila ubiranje nekog poreza, na primer, nije morala da se obraća saveznim državama da ga ubiraju, nego svakom američkom građaninu, već prema njegovom razrezu. Savezno pravosuđe, sa svoje strane, dužno da obezbedi izvršenje tog zakona Unije, imalo je da sudi ne nekoj državi koja bi se tome opirala, već poreskom obvezniku. Kao god i pravosuđa drugih naroda, ono je pred sobom imalo samo pojedinca. Obratite ovde pažnju na to da je Unija sama odabrala protivnika. Odabrala ga je slabog; sasvim je prirodno da on podlegne. Ali kad je Unija, umesto da tuži, dovedena i sama do toga da se brani, poteškoće se uvećavaju. Ustav priznaje državama vlast da propisuju zakone. Ti zakoni mogu kršiti prava Unije. Tu onda nužno dolazi do borbe sa suverenitetom države koja je takav zakon propisala. Ostaje onda samo da se među sredstvima

dejstvovanja izabere najmanje opasno. To je sredstvo unapred označeno optšim [162] načelima koja sam ranije izložio. U takvom pretpostavljenom slučaju može se zamisliti da bi Unija mogla tužiti pojedinačnu državu saveznom sudu, koji bi dotični zakon proglasio ništavim; to bi bio prirodni tok razmišljanja. Ali na taj način savezno pravosuđe neposredno bi se suočilo sa jednom državom, a to se htelo izbeći koliko god je moguće. Amerikanci su smatrali da je gotovo nemoguće da neki nov zakon pri svom izvršenju ne povredi neki pojedinačni interes. Na takav se pojedinačni interes oslanjaju tvorci saveznog ustava, da bi se napala neka zakonska mera na koju bi se Unija mogla žaliti. Zaštita se nudi tome pojedinačnom interesu. Uzmimo da jedna država proda neko zemljište kakvoj kompaniji; godinu dana kasnije neki nov zakon odluči drugačije o tome istom zemljištu i time prekrši onaj deo ustava koji zabranjuje da se menjaju prava stečena ugovorom. Kad se lice koje je kupilo na osnovu novoga zakona pojavi da bi stupilo u posed, držalac, koji svoja prava pridržava po starom zakonu, tuži ga sudu Unije i postiže da se njegovo pravo [163] proglasi ništavim. Tu se, ustvari, savezno pravosuđe nalazi u sukobu sa suverenitetom pojedinačne države; ali ga ono napada tek posredno i povodom jedne pojedinačne primene. Ono tako obara taj zakon u njegovim posledicama, ne u načelu; ne ukida ga, nego ga obesnažuje. Ostajala je još jedna poslednja hipoteza.

Svaka država obrazovala je zajednicu koja je imala svoju posebnu egzistenciju i građanska prava; sledstveno tome, mogla je da pokreće postupak pred sudovima, a i da bude predmet pokretanja takvog postupka. Jedna država mogla je, na primer, da tuži sudu neku drugu državu. U takvom slučaju, za uniju više nije reč o tome da napadne neki pokrajinski zakon, nego da sudi u sporu u kome je jedna država stranka. To je spor kao i svaki drugi; jedino je svojstvo stranaka drukčije. I ovde opet postoji opasnost na koju sam ukazao na početku ove glave; ali sad se ona više ne može izbeći; ona je suštinski svojstvena federativnim ustavima, čiji će rezultat uvek biti da u krilu nacije stvaraju toliko moćne pojedince da se pravda protiv njih teško vrši. VISOKI RANG KOJI VRHOVNI SUD ZAUZIMA MEĐU VISOKIM DRŽAVNIM VLASTIMA Nijedan narod nije uspostavio tako veliku pravosudnu vlast kao Amerikanci. — Opseg ovlašćenja te vlasti. — Njen politički uticaj. — Mir, pa i sam opstanak Unije zavise od mudrosti sedam saveznih sudija. Pošto se podrobno razmotri organizacija vrhovnog suda i kad se u celini pogledaju data mu ovlašćenja, bez teškoća se otkriva da nikad još ogromnija pravosudna moć nije uspostavljena ni u jednom narodu. Vrhovni sud postavljen je više nego ijedan poznati sud i po prirodi svojih prava i

po vrsti lica kojima sudi. U svih civilizovanih naroda Evrope vlade su se uvek pokazivale veoma protivne tome da redovnom pravosuđu prepuste da presuđuje u pitanjima koja su se ticala samih vlada. To je protivljenje prirodno tim jače što je vlast apsolutnija. Ukoliko se, naprotiv, sloboda uvećava, krug ovlašćenja sudova stalno se širi; ali nijedna evropska nacija nije nikada još smatrala da bi svako pravosudno pitanje, ma kakvo mu bilo poreklo, moglo biti prepušteno sudijama po opštem pravu. U Americi se primenila baš ta teorija. Vrhovni sud Sjedinjenih Država jedini je sud cele nacije. Njemu je povereno tumačenje zakona i međudržavnih ugovora; pitanja koja se tiču pomorske trgovine i uopšte sva ona koja su u vezi s međunarodnim pravom isključivo su u njegovoj nadležnosti. Može se čak reći da su njegova ovlašćenja skoro potpuno politička, mada je njegovo ustrojstvo potpuno pravosudno. Njegova je jedina svrha da obezbedi izvršenje zakona Unije, a Unija reguliše samo odnose vlade sa građanima i nacije sa inostranstvom; međusobne odnose građana uređuje, suverenitet države. Tome prvom uzroku značaja treba dodati i jedan drugi, još krupniji. U evropskim nacijama sudovi suđe samo pojedincima; ali za Vrhovni sud Sjedinjenih Država može se reći da on poziva preda se suverene. Kad sudski vratar istupi na stepenike pred sudskim stolom i izgovori ovo malo reči: "Država Njujork protiv države Ohajo", odmah se oseti da tu više nismo u običnoj sudnici. A kad pomislimo da jedna od tih stranaka predstavlja milion ljudi, a druga dva miliona čudimo se odgovornosti koja

leži na sedmorici sudija čija će odluka obradovati ili rastužiti tako veliki broj njihovih sugrađana. U rukama sedmorice saveznih sudija neposredno leži mir, prosperitet, pa i sam opstanak Unije. Bez njih je ustav mrtvo slovo na papiru; njima se obraća izvršna vlast da bi se oduprla prekoračenjima zakonodavnog tela; zakonodavno telo, da se odbrani od nauma izvršne vlasti; Unija, da postigne poslušnost država; države, da odbiju preterane zahteve Unije; javni interes protiv privatnog interesa; duh samoodržanja protiv demokratske nestabilnosti. Ogromna je njihova moć; ali to je moć mnenja. Oni su svemoćni dokle god narod pristaje da se povinuje zakonu; ne mogu više ništa čim ga on prezre. A moć mnenja je moć kojom je najteže služiti se, jer je nemoguće reći gde su joj tačno granice. Često isto tako opasno ostati ipod tih granica koliko i prekoračiti ih. Savezne sudije treba da budu ne samo valjani građani, obrazovani i čestiti ljudi, što su osobine nužne svakom suđiji, već u njima treba da se nađe i državnik; oni treba da umeju razabrati duh vremena, suočiti se s preprekama koje se mogu savladati, a okrenuti leđa struji kad bujica preti da odnese sa njima i suverenitet Unije i poslušnost koja se duguje zakonima. Predsednik može da pogreši a da država ne trpi od toga, pošto je dužnost predsednikova ograničena. I kongres može grešiti a da Unija ne propadne, pošto se iznad kongresa nalazi biračko telo, koje mu može promeniti duh time što će mu promeniti članove. Ali ako bi se ikad desilo da se Vrhovni sud sastoji od nepromišljenih ili

korumpiranih ljudi, konfederacija bi se morala bojati anarhije ili građanskog rata. Ne treba, uostalom, biti u zabludi, prauzrok opasnosti nije u sastavu tog suda, nego u samoj prirodi federativnih uređenja. Videli smo da nigde nije nužnije snažno uspostaviti pravosudnu vlast nego u narodima koji su u federativnoj zajednici, zato što nigde pojedinačni subjekti koji se mogu boriti protiv cele zajednice nisu krupniji i većma u stanju da se opru primeni materijalne sile vlasti. A što je nužnije da neka vlast bude jaka to joj treba dati više opsega i nezavisnosti. Što je pak neka vlast opsežnija i nezavisnija to je opasnija njena mogućna zloupotreba. Izvor nevolje nije, dakle, u ustrojstvu te vlasti, nego u ustrojstvu same države koje iziskuje postojanje takve vlasti. PO ČEMU JE SAVEZNI USTAV BOLJI OD USTAVA POJEDINAČNIH DRŽAVA Kako se može porediti ustav Unije s ustavom pojedinačnih država. — Što je ustav Unije bolji, treba osobito pripisati mudrosti saveznih zakonodavaca. — Zakonodavstvo Unije manje je zavisno od naroda nego zakonodavstvo država. — Izvršna vlast slobodnija je u svojoj sferi. — Pravosudna vlast manje je potčinjena volji većine. — Praktične posledice toga. — Savezni zakonodavci ublažili su opasnosti svojstvene vladavini demokratije; zakonodavci država uvećali su te opasnosti. Savezni ustav bitno se razlikuje od ustava pojedinačnih država po cilju koji sebi

postavlja, ali veoma im je blizak po sredstvima za postizanje toga cilja. Cilj vlasti je različit, ali oblici vlasti su isti. U tome posebnom pogledu oni se mogu korisno porediti. Mislim da je savezni ustav bolji od svih ustava pojedinačnih država. To proizilazi iz više uzroka. Sadašnji ustav Unije donet je posle ustava većine država; moglo se, dakle, koristiti stečeno iskustvo. Uverićemo se ipak da je taj razlog tek drugorazredan, ako pomislimo da se, od uspostavljanja saveznog ustava, američka konfederacija uvećala za jedanaest novih država i da su ove gotovo uvek više povećale nego ublažile mane koje su postojale u ustavima njihovih prethodnica. Glavni uzrok što je savezni ustav bolji jesu same odlike zakonodavaca. U doba kada je taj ustav stvaran, činilo se da neposredno preti propast konfederacije; ta propast bila je takoreći svima pred očima. U takvoj krajnjoj nevolji, narod je izabrao ne možda ljude koje je najviše voleo, nego one koje je najviše cenio. Već sam skrenuo pažnju na to da su zakonodavci Unije bili gotovo svi ljudi koji su se odlikovali umom, a još više rodoljubljem. Svi su se oni uzdigli usred jedne društvene krize, za vreme koje je duh slobode imao neprestano da se bori protiv jedne snažne i gospodareće vlasti. Kad se ta borba završila i dok su se, po običaju, raspaljene strasti naroda još bacale u borbu protiv opasnosti koje već odavno nisu više postojale, oni su se zaustavili; bacili su

spokojniji i pronicljiviji pogled na otadžbinu; videli su da je jedna konačna revolucija izvršena i da pogibli koji prete narodu u buduće mogu proizaći samo iz zloupotrebe slobode. To što su mislili imali su hrabrosti i da kažu, zato što su u dnu srca gajili iskrenu i žarku ljubav upravo prema toj slobodi; usudili su se da progovore o tome [164] da se ona ograniči, zato što su bili sigurni da ne žele da je unište. Većina ustava saveznih država određuje mandat predstavničkog doma u trajanju od samo godinu dana, a senata u trajanju od dve godine. Tako članove zakonodavnog tela neprestano i najtešnje obavezuju i najsitnije želje njihovih birača. Zakonodavci Unije smatrali su da takva krajnja zavisnost zakonodavstva izopačava glavne efekte predstavničkog sistema time što u sam narod postavlja ne samo izvor vlasti nego i samu vlast. Oni su povećali trajanje mandata da bi poslaniku ostavili duže korišćenje njegove slobodne volje. Savezni ustav, kao i ustavi država, podelio je zakonodavno telo na dva doma. Ali u saveznim državama ta dva dela zakonodavstva sastoje se od istorodnih elemenata i po istom načinu izbora. Iz toga je proizašlo da su se strasti i volja većine sa istom lakoćom ispoljile i našle podjednako brzo organ i oruđe i u jednom kao i u drugom domu. To je donošenju zakona dalo silovitiji i nagliji karakter. I po saveznom ustavu oba doma proizilaze iz glasanja naroda; ali uslovi da se bude izabran i način izbora različiti su; ovo zato da bi jedan od dvaju domova — mada, kao i u izvesnih nacija, ne predstavlja drugačije interese nego drugi dom — predstavljao bar jednu višu mudrost.

Trebalo je biti u zrelijim godinama da se postane senator, a i izbor je poveren jednoj skupštini koja je već i sama izabrana i malobrojna. Demokratije su prirodno sklone da svu društvenu moć usredsrede u rukama zakonodavnog tela. Pošto je ono vlast koja najneposrednije izvire iz naroda, ona najviše ima u sebi i njegove svemoći. Kod zakonodavnog tela se, dakle, zapaža jedna uobičajena tendencija da u sebi obuhvati sve vrste moći. Takva koncentracija vlasti škodi osobito dobrom vođenju javnih poslova, a istovremeno je i osnova despotizma većine. Zakonodavci saveznih država često su se prepuštali takvim nagonima demokratije; zakonodavci Unije uvek su se odvažno borili protiv njih. U saveznim državama izvršna vlast predata je u ruke jednom zvaničniku, koji je prividno postavljen uz zakonodavstvo, ali koji je ustvari samo slepi izvršilac i pasivno oruđe njegove volje. Odakle da on crpe snagu? Iz trajanja svojih funkcija? Obično se imenuje samo na godinu dana. Iz svojih prerogativa? On ih takoreći i nema. Zakonodavstvo ga može učiniti nemoćnim time što izvršenje svojih zakona može poveritj naročitim komisijama izbranim iz svoga kruga. Kad bi mu se prohtelo, mogao bi ga takoreći ukinuti time što bi mu uskratio platu. Savezni ustav usredsredio je sva prava izvršne vlasti, kao i svu odgovornost za nju, u jednom jedinom čoveku. On je predsedniku dao četiri godine postojanja; obezbedio mu je, za sve vreme njegove funkcije, raspolaganje njegovim prinadležnostima; sačinio mu je celu jednu klijentelu i naoružao ga suspenzivnim vetom. Jednom reči, pošto je brižljivo obeležio sferu izvršne vlasti, nastojao je da

joj, u toj sferi, dade položaj koliko god je mogućno jak i slobodan. Pravosudna vlast je, od svih vlasti, u ustavima saveznih država ostala najmanje zavisna od zakonodavne. Ipak, u svim državama, zakonodavstvo je ostalo vlasno da određuje plate sudija, što ih neizbežno podređuje njegovom neposrednom uticaju. U nekim državama sudije se imenuju samo na izvesno vreme, što im opet oduzima veliki deo moći i slobode. U nekim drugim viđa se da su zakonodavna i sudska vlast potpuno poistovećene. Senat Njujorka, na primer, predstavlja, za izvesne sporove, najviši sud države. Savezni ustav postarao se, naprotiv, da sudsku vlast odvoji od svake druge. On je, povrh toga, učinio sudije nezavisnim proglasivši njihove plate fiksnim, a njihove funkcije neopozivim. Lako je uočiti praktične posledice tih razlika. Svakom pažljivom posmatraču očevidno je da se poslovi unije beskrajno bolje vode nego posebni poslovi ikoje države. Savezna vlada pravičnija je i umerenija u svom funkcionisanju nego vlade država. Ima više mudrosti u njenim gledištima, više trajnosti i znalačkog kombinovanja u njenim planovima, više umešnosti, doslednosti i čvrstine u izvršenju njenih mera. I malo reči dovoljno je da se rezimira ovaj odeljak. Dve glavne opasnosti ugrožavaju opstanak demokratija: — potpuno potčinjavanje zakonodavne vlasti prohtevima biračkog tela; — koncentracija svih vlasti u zakonodavnoj.

Zakonodavci saveznih država pripomogli su razvoju tih opasnosti. Zakonodavci Unije učinili su što su mogli da one ne budu toliko opasne. ČIME SE SAVEZNI USTAV SJEDINJENIH AMERIČKIH DRŽAVA RAZLIKUJE OD SVIH DRUGIH SAVEZNIH USTAVA Američka konfederacija prividno liči na sve konfederacije. — Efekti su međutim drugačiji. — Otuda to potiče. — Čime se ta konfederacija razlikuje od svih drugih. — Američka vlada nije savezna vlada, nego nepotpuna nacionalna vlast. Sjedinjene Američke Države nisu prvi i jedini primer konfederacije. Da i ne govorimo o antičkom svetu, savremena Evropa pružila je više takvih primera. Švajcarska, Germansko Carstvo, Nizozemska republika bili su i još su konfederacije. Kad proučavamo ustave tih zemalja, s iznenađenjem zapažamo da su ovlašćenja koja oni daju saveznoj vlasti približno ista kao i ona koja američki ustav dodeljuje vladi Sjedinjenih Država. Kao i ovaj, i oni daju centralnoj vlasti pravo da objavljuje rat i da sklapa mir, da mobiliše ljudstvo i novac, da se stara o opštim potrebama i upravlja opštim interesima nacije. Međutim, u tih raznih naroda savezna vlast ostala je gotovo slaba i nemoćna, dok vlast Unije čvrsto i lako vodi poslove. Štaviše, prva američka Unija nije mogla da opstane zbog preterane slabosti svoje vlade, a ta tako slaba vlada ipak je imala isto tako široka prava kao i sadašnja savezna vlast. Može se čak reći da su, u

izvesnom pogledu, njena isključiva ovlašćenja bila čak i veća. Znači da se u sadašnjem ustavu Sjedinjenih Država nalaze neka nova načela, koja isprva ne padaju u oči, ali čiji se uticaj duboko oseća. Taj ustav, koji smo na prvi pogled u iskušenju da poistovetimo sa saveznim ustavima koji su mu prethodili, zasniva se ustvari na jednoj potpuno novoj teoriji, koja će ostati kao veliki izum u političkoj nauci našeg doba. U svim konfederacijama koje su prethodile američkoj iz 1789, narodi koji su u njih stupali u jednom zajedničkom cilju pristajali su da se povinuju nalozima jedne savezne vlasti, ali su zadržavali pravo da kod sebe naređuju i nadziru izvršenje zakona unije. Američke države koje su se ujedinile 1789. pristale su ne samo da im savezna vlast diktira neke zakone nego i da ona sama obezbeđuje izvršenje svojih zakona. U oba slučaja pravo je isto, različito je samo vršenje prava. Ali ta jedina razlika proizvodi ogromne posledice. U svim konfedracijama koje su prethodile današnjoj američkoj uniji, savezna vlast, da bi obezbedila svoje potrebe, obraćala se vlastima pojedinačnih država. U slučaju kad se propisana mera nije svidela nekoj od ovih, ova je mogla da odrekne poslušnost. Ako je bila jaka, laćala se oružja; ako je bila slaba, tolerisala je otpor zakonima Unije, premda su postali i njeni, izgovarala se svojom nemoći i pribegavala sili inercije. Stoga se stalno dešavalo jedno od dvoga: ili je najmoćniji od ujedinjenih naroda, uzimajući u svoje ruke prava savezne vlasti, u njeno ime gospodario nad

[165] ostalima; ili je savezna vlast ostajala prepuštena sopstvenim snagama, i tad je nastajala anarhija među ujedinjenim državama, a unija je padala u nemoć da [166] dejstvuje. U Americi, Unija upravlja ne državama, nego običnim građanima. Kad hoće da uspostavi kakav porez, ne obraća se vlastima Masačusetsa, nego svakom stanovniku Masačusetsa. Nekadašnje savezne vlasti imale su naspram sebe narode, vlast Unije ima naspram sebe pojedince. Ona ne zajmi snagu, nego je crpe iz sebe same. Ima sopstvene upravne službenike, sopstvene sudove, sopstveno pravosudno osoblje i sopstvenu vojsku. Doduše, nacionalni duh, kolektivne strasti, pokrajinska predubeđenja svake države još neobično teže da umanje opseg tako ustanovljene savezne vlasti i da stvore središte otpora njenoj volji; ograničena u svom suverenitetu, ona ne može biti onoliko jaka kao onaj ko poseduje potpun suverenitet; ali to je već boljka svojstvena federativnom sistemu. U Americi, svaka država ima mnogo manje prilike i manje je u iskušenju da se opire; a i kad bi joj to palo na um, mogla bi to da učini samo otvoreno kršeći zakone Unije, prekidajući normalno odvijanje pravosuđa, dižući zastavu bune; trebalo bi, jednom reči, da se odjednom odluči na jednu krajnost, što se ljudi dugo kolebaju da učine. U nekadašnjim konfederacijama prava koja su bila data uniji bivala su za nju uzrok ratovanja, a ne moći, pošto su ta prava uvećavala zahteve unije a da joj nisu

uvećavala i sredstva da postigne poslušnost. Stoga se gotovo uvek dešavalo da je stvarna slabost saveznih vlasti rasla u direktnoj srazmeri s njihovim nominalnim ovlašćenjima. Nije tako u američkoj Uniji; kao i većina običnih vlada, savezna vlast može da učini sve što joj se daje pravo da vrši. Ljudski um lakše izumeva stvari nego reči: otud upotreba:toliko neodgovarajućih termina i nepotpunih izraza. Više nacija obrazuju stalni savez i uspostave jednu najvišu vlast, koja, bez dejstva na obične građane, kakvo bi imala jedna nacionalna vlada, dejstvuje, međutim, na svaki od ujedinjenih naroda uzet kao celina. Takva vlast, tako različita od svih ostalih, dobija naziv savezne vlasti. Potom otkrivamo jedan oblik društva u kome se više naroda stvarno stapaju u jedan u pogledu izvesnih zajedničkih interesa, a ostaju odvojeni i samo u savezu u pogledu svih ostalih. Tu centralna vlast dejstvuje bez posrednika na građane, upravlja i sudi ona sama, kao što to čine nacionalne vlade, ali dejstvuje tako samo u jednom ograničenom delokrugu. To očevidno nije više savezna vlast, to je nepotpuna nacionalna vlast. Tako je pronađen jedan oblik vlasti koja nije zapravo ni nacionalna ni savezna; ali tu se stalo, a nova reč koja treba da izrazi tu novu stvar još ne postoji. Zato što nisu spoznale tu novu vrstu konfederacije, sve su Unije završile u građanskom ratu, u podvlašćivanju ili u inerciji. Narodima koji su ih obrazovali

nedostajalo je, svima, mudrosti da uvide lek svojoj boljci ili hrabrosti da ga primene. Prva američka Unija bila je takode zapala u iste greške. Ali države koje su u Americi stupile u konfederaciju dugo su, pre no što su stekle nezavisnost, bile u sastavu jednoga istog carstva; one, dakle, nisu bile stekle naviku da potpuno upravljaju same sobom, pa nacionalna predubeđenja nisu mogla pustiti duboke korene; jasnijih pogleda u svemu tome nego ostali svet, bile su i međusobno podjednako jasnih pogleda i tek su slabo osećale strasti koje se obično, u drugih naroda, protive proširivanju savezne vlasti, a protiv takvih strasti borili su se njihovi najodličnijj građani. Amerikanci su istovremeno i osetili boljku i odlučno odabrali lek. Ispravili su svoje zakone i spasli zemlju. O PREDNOSTI FEDERATIVNOG SISTEMA UOPŠTE I O NJEGOVOJ OSOBITOJ KORISNOSTI ZA AMERIKU Sreća i sloboda koju uživaju male nacije. — Moć velikih nacija. — Velika carstva pogoduju razvoju civilizacije. — Snaga je često prvi činilac prosperiteta nacija. — Federativnom sistemu svrha je da sjedini prednosti koje narodi crpu i iz veličine i iz malenosti svoje teritorije. — Prednosti koje Sjedinjene Države nalaze u tom sistemu. — Zakon se prilagođava potrebama stanovništva, a ne prilagođava se stanovništvo nužnosti zakona. — Aktivnost, progres, ljubav prema slobodi i njeno korišćenje u američkom narodu. — Građanska svest samo je sažetak pokrajinskog rodoljublja. — Stvari i ideje slobodno cirkulišu po teritoriji Sjedinjenih

Država. — Unija je slobodna i srećna kao kakva mala nacija, poštovana kao velika. U malim nacijama, oči društva prodiru svud; smisao za poboljšanja spušta se i do najsitnijih podrobnosti; pošto je ambicija nacije umerena zbog njene slabosti, njeni napori i mogućnosti okreću se skoro potpuno ka njenoj unutrašnjoj dobrobiti i ne preti im da se rasipaju na taštu ništavnost slave. Štaviše, pošto su svačije mogućnosti obično ograničene, i želje su ograničene isto tako. Imovna stanja su osrednja, pa su i društveni položaji približno jednaki; ponašanje ljudi je jednostavno i miroljubivo. Tako, sve u svemu i imajući u vidu različite stupnjeve moralnosti i obrazovanosti, obično u malim nacijama nalazimo više blagostanja i više spokojstva nego u velikima. Kad se desi da se tiranija uspostavi u nekoj maloj naciji, ona je tu nelagodnija nego bilo gde, zato što se, dejstvujući u jednom ograničenijem krugu, prostire na sve u njemu. Nemajući neki veliki predmet na koji bi se okomila, bavi se mnoštvom sitnih; pokazuje se u isti mah i kao nasilje i kao šikaniranje. Iz sveta politike, koji je zapravo njen domen, ona prodire i u privatni život. Posle ponašanja, teži da propisuje i ukuse; posle države, hoće da upravlja i porodicama. Ali do toga retko dolazi; sloboda uistinu predstavlja prirodno stanje malih društava. Vlast tu nudi odviše malo mamaca ambiciji, mogućnosti pojedinaca odviše su ograničene da bi se najviše vlast lako koncentrisala u rukama jednog jedinog čoveka. Kad se to i desi, građanima nije teško da se ujedine i da skupnim naporom obore istovremeno i

tiranina i tiraniju. Male su nacije, dakle, odvajkada bile kolevka političke slobode. Dešavalo se da je većina njih izgubila tu slobodu uvećavajući se, što dobro pokazuje da je ona zavisila od toga što je narod bio malen, a ne od samog naroda. Svetska istorija ne pruža primer neke velike nacije koja bi bila dugo ostala [167] republika, zbog čega se govorilo da je to neostvarljivo. Ja pak mislim da je vrlo nepromišljeno kad čovek hoće da ograniči mogućno i da sudi o budućnosti, on kome i ono što je stvarno i sadašnje izmiče svakodnevno i koga neprestano iznenađuje nešto neočekivano i u stvarima koje najbolje poznaje. Sa sigurnošću se može reći samo to da će opstanak neke velike republike uvek biti beskrajno ugroženiji nego opstanak male. Sve strasti kobne za republike rastu sa veličinom teritorije, dok se vrline koje im služe kao potpora ne uvećavaju u istoj meri. Ambicija pojedinaca raste zajedno sa moći države; snaga stranaka, sa znatnošću cilja koji sebi postavljaju; ali ljubav prema otadžbini, koja treba da se bori protiv tih rušilačkih strasti, nije veća u velikoj republici nego u maloj. Lako bi čak bilo dokazati da je ona onde manje razvijena i manje snažna. Velika bogatstva i duboka beda, moralna izopačenost, indivudalni egoizam, složenost interesa, sve su to pogibli koje se skoro uvek rađaju iz veličine države. Mnogo šta od toga ne škodi opstanku monarhije, ponešto može čak i da doprinosi njenoj trajnosti. U monarhijama, uostalom, vlast ima sopstvenu snagu; ona se služi narodom, a ne zavisi od njega; što je narod veći to je vladar snažniji; ali republikanska vlast može

da suprotstavi tim opasnostima samo podršku većine. A taj element snage nije moćniji, srazmerno uzev, u nekoj velikoj republici nego u maloj. Tako, dok sredstva ugrožavanja neprestano rastu po broju i po snazi, snaga otpora ostaje ista. Može se čak reći i da se smanjuje, jer što je narod brojniji i što više duh ljudi i njihovi interesi bivaju različiti po svojoj prirodi to je, sledstveno, teže obrazovati neku kompaktnu većinu. Zapažalo se, uostalom, da ljudske strasti bivaju intenzivnije ne samo usled veličine cilja koji teže da postignu nego i usled mnoštva jedinki koje ih istovremeno osećaju. Nema toga ko se nije osetio većma uzbuđen usred kakve zapaljene gomile sa zajedničkom emocijom nego što bi to bio da ju je osećao usamljen. U velikoj republici političke strasti postaju neodoljive ne samo zato što je cilj kome teže ogroman nego i zato što ih milioni ljudi osećaju na isti način i u istom času. Smemo, dakle, uopšteno reći da ništa nije tako protivno dobrobiti i slobodi ljudi kao što su to velika carstva. Velike države imaju, međutim, i prednosti koje su im svojstvene i koje treba priznati. Kao god što je, u njima, u sirovih priroda, žudnja za vlašću žarka više nego drugde, tako je i ljubav prema slavi razvijenija u nekih duša koje u odobravanju velikog naroda nalaze cilj dostojan napora i kadar da ih takoreći uzvisi iznad njih samih. Misao tu dobija u svemu brži i moćniji podsticaj, ideje cirkulišu slobodnije, metropole su tu kao kakve ogromna intelektualna središta gde se stiču, blistaju i kombinuju sva zračenja ljudskog uma: ta nam činjenica objašnjava zašto velike

nacije više unapređuju prosvećenosl i opštu stvar civilizacije nego male nacije. Treba dodati da velika otkrića često iziskuju takav razvoj nacionalne snage za kakav vlada malog naroda nije sposobna; u velikih nacija, vlast ima više opštih ideja, potpunije se oslobađa rutine uobičajenoga i lokalnih egoizama. Ima više nadahnuća u njenim zamislima, više odvažnosti u njenom delanju. Unutrašnje blagostanje potpunije je i rasprostranjenije u malih nacija dok se održavaju u miru; ali ratno stanje za njih je pogubnije nego za velike. Kod ovih, udaljenost granica ponekad omogućava većini naroda da vekovima ostane daleko od opasnosti. Za nju je rat više uzrok nelagodnosti nego propasti. U ovim pitanjima, kao i u mnogim drugim, javlja se jedna okolnost koja preteže nad svim ostalim, a to je nužnost. Da ima samo malih nacija, a velikih uopšte ne, čovečanstvo bi zacelo bilo slobodnije i srećnije; ali ne može se izbeći da bude velikih nacija. To u svet unosi jedan nov činilac nacionalnog prosperiteta, a to je snaga. Šta vredi što je neki narod uzor blagostanja i slobode, ako je svakodnevno izložen tome da bude opustošen ili porobljen? Šta vredi što je on proizvođač i trgovac, ako neki drugi vlada morima i vedri i oblači na svim pijacama? Male su nacije često u bedi ne zato što su male, nego zato što su slabe; velike prosperiraju ne zato što su velike, nego što su snažne. Snaga je, dakle, za nacije često jedan od prvih uslova sreće i čak i opstanka. Otuda, sem u slučaju kakvih osobitnih okolnosti, mali narodi bivaju na kraju uvek nasilno pripojeni velikim ili im se sami pripoje. Ne znam da postoji žalosniji položaj od položaja naroda koji ne može da se odbrani niti da sam sebi

bude dovoljan. Upravo zato da bi spojio razne prednosti što proizilaze iz veličine i iz malenosti nacija stvoren je federativni sistem. Dovoljno je baciti pogled na Sjedinjene Američke Države pa da se zapaze sve dobrobiti što za njih proističu iz usvajanja tog sistema. U velikim centralizovanim nacijama zakonodavac je primoran da zakonima da jednoobrazan karakter, koji se ne slaže sa raznolikošću krajeva i običaja; ne uviđajući nikako osobene slučajeve, on postupa samo po nekim opštim pravilima; ljudi su onda prinuđeni da se prilagode nužnostima zakonodavstva, jer zakonodavstvo ne ume da se prilagodi potrebama i navikama ljudi; a to je krupan uzrok poremećajima i nevoljama. Takva nepogodnost ne postoji u konfederacijama: kongres propisuje glavne odluke o društvenom životu; sve podrobnosti prepuštene su pokrajinskim zakonodavstvima. Ne može se ni zamisliti do koje mere takva podela suvereniteta služi dobrobiti svake države koja sačinjava Uniju. U tim malim društvima, koje ne muči briga da se brane ili uvećavaju, sva snaga društva i sva individualna energija okrenute su unutrašnjim poboljšanjima. Pošto se centralna vlast svake države nalazi uza same građane, svakodnevno je obaveštena o potrebama koje se javljaju: stoga vidimo kako se svake godine sačinjavaju novi planovi, koji se raspravljaju u opštinskim skupštinama ili pred zakonodavstvom države, a zatim iznose u štampi i bude zanimanje i revnost građana. Ta potreba za poboljšanjima neprestano pokreće

američke republike, a ne stvara pometnju; vlastoljublje tu ustupa mesto ljubavi prema blagostanju, što je vulgarnija, ali manje opasna strast. Sveopšte je rasprostranjeno uverenje u Americi da postojanje i trajnost republikanskih oblika u Novom svetu zavise od postojanja i trajnosti federativnog sistema. Veliki deo nevolja u koje su zapale nove države Južne Amerike pripisuje se tu tome što su onde hteli da uspostave velike republike umesto da raspodele suverenitet. Neosporno je, odista, da su se sklonost ka republikanskom uređenju i takva praksa rodile u opštinama i u krilu pokrajinskih skupština. U jednoj maloj naciji, kao što je Konektikat, na primer, gde su prokopavanje kakvog kanala ili izgradnja nekog puta velika politička tema, gde država nema da plaća vojsku niti da troši na ratovanje, te ne bi mogla da pruži ni mnogo bogatstva ni mnogo slave onima koji njome upravljaju, ne može se zamisliti ništa prirodnije i primerenije prirodi stvari nego što je republika. A taj isti republikanski duh, ti običaji i navike jednoga slobodnog naroda, pošto su se rodili i razvili u pojedinačnim državama, bez teškoća se primenjuju zatim na celinu zemlje. Građanska svest u Uniji i sama je takoreći samo sažetak pokrajinskog rodoljublja. Svaki građanin Sjedinjenih Država prenosi takoreći zanimanje i staranje za svoju republiku u ljubav prema zajedničkoj otadžbini. Braneći Uniju on brani rastući prosperitet svog sreza, pravo da upravlja njegovim poslovima i nadu da će postići da se u njemu usvoje takvi planovi za poboljšanja putem kojih će se i on sam obogatiti: a sve su to stvari za koje su ljudi obično osetljiviji nego za opšte interese zemlje i slavu nacije.

S druge pak strane, dok je takvo stanovništvo podobnije po svom duhu i običajima da unapređuje takvu jednu veliku republiku, i sam federativni sistem veoma je to olakšao. Konfederacija svih američkih država ne sadrži uobičajene nepogodnosti mnogih ljudskih skupina. Unija jeste velika republika u pogledu prostranstva; ali mogli bismo je u neku ruku prispodobiti kakvoj maloj republici po malom broju poslova kojima se bavi njena vlada. Njene odluke su važne, ali retke. Kako je suverenitet unije skučen i nepotpun, primena tog suvereniteta nije opasna po slobodu. On isto tako ne raspaljuje ni one neumerene žudnje za vlašću i za slavom koje su tako kobne za velike republike. Pošto se tu ne stiče nužno sve u jedno zajedničko središte, ne vide se ni glomazne metropole, ni ogromna bogatstva, ni velika beda, ni iznenadne revolucije. Političke strasti, umesto da se za tren razbuktaju kao plameno more širom zemlje, razbijaju se o pojedinačne interese i strasti svake države. Stvari i ideje cirkulišu, međutim, slobodno po Uniji kao da je to jedan jedini i isti narod. Ništa tu ne zaustavlja polet preduzimljivosti. Vlada priziva sebi talente i znanja. A u granicama Unije vlada spokojan mir kao u kakvoj zemlji potčinjenoj jednom istom carstvu; napolju, ona zauzima mesto među najmoćnijim nacijama sveta; spoljnoj trgovini nudi više od osamsto milja obale; i držeći u ruci ključeve čitavog jednog sveta, pribavlja svojoj zastavi poštovanje i po najudaljenijim morima. Unija je slobodna i srećna kao kakva mala nacija, slavna i snažna kao velika. ZBOG ČEGA FEDERATIVNI SISTEM NIJE DOSTUPAN SVIM NARODIMA I ŠTA

JE OMOGUĆILO ANGLOAMERIKANCIMA DA GA USVOJE U svakom federativnom sistemu ima njemu svojstvenih mana, koje zakonodavac ne može otkloniti. — Složenost svakog federativnog sistema. — On iziskuje od građana svakodnevnu primenu rasuđivanja. — Praktično poznavanje pitanja političkog uređenja među Amerikancima. — Relativna slabost vlasti Unije, druga mana svojstvena federativnom sistemu. — Amerikanci su je učinili manje ozbiljnom, ali nisu mogli da je otklone. — Suverenitet pojedinačnih država slabiji prividno, a ustvari jači od suvereniteta Unije. — Zašto. — Kod naroda u konfederaciji mora biti, dakle, da postoje prirodni uzroci jedinstva, nezavisno od zakona. — Koji su ti razlozi kod Angloamerikanaca. — Mejn i Džordžija, međusobno udaljeni 1.500 km, prirodnije su ujedinjeni nego Normandija i Bretanja. — O tome kako je rat glavna opasnost za konfederacije. — To dokazuje primer Sjedinjenih Država. — Uniji ne prete veliki ratovi. — Zašto. — Kojim bi se opasnostima izložili evropski narodi kad bi usvojili federativni sistem Amerikanaca. Zakonodavac ponekad uspeva, posle hiljadu napora, da dejstvuje nekim neposrednim uticajcm na sudbinu nacije, i onda se slavi njegova genijalnost, dok često geografski položaj zemlje, u pogledu kojeg on ne može ništa, stanje društva kakvo se stvorilo bez njegovog učešća, običaji i ideje čije mu je poreklo neznano, neka polazna tačka koju ne poznaje, izazivaju u društvu neka neodoljiva kretanja

protiv kojih se on uzalud bori i koja i njega nose sobom. Zakonodavac liči na čoveka koji ocrtava sebi putanju po morskoj pučini. Može on upravljati brodom koji ga nosi, ali ne može mu promeniti građu, stvarati vetrove ni sprečiti okean da mu se ne talasa pod nogama. Prikazao sam kakve prednosti Amerikanci koriste od federativnog sistema. Ostaje mi da objasnim šta im je omogućilo da usvoje taj sistem; jer nije svim narodima dato da uživaju njegove blagodeti. U federativnom sistemu nailazimo na uzgredne mane koje proizilaze iz zakona; njih zakonodavac može ispraviti. Nailazimo i na druge, koje su svojstvene sistemu, te ih narodi koji ga usvoje ne mogu otkloniti. Treba, dakle, da ti narodi u sebi nađu snagu nužnu da podnesu prirodne nesavršenosti svog uređenja. Među manama svojstvenim svakom federativnom sistemu najvidljivija je složenost sredstava kojima se on služi. Taj sistem nužno sučeljava dva suvereniteta. Zakonodavac uspeva da funkcionisanje ta dva suvereniteta bude jednostavno i ravnomerno koliko god je to moguće i može da ih oba obuhvati u jasno omeđene sfere delanja; ali on ne može učiniti da oni budu samo jedan niti da spreči da se u nekim tačkama ne dotiču. Federativni sistem počiva, dakle, ma šta se činilo, na jednoj složenoj teoriji, čija primena iziskuje od građana da se svakodnevno služe moćima svog razuma. Obično samo jednostavna shvatanja ovladaju mnenjem naroda. I neka pogrešna, ali jasna i precizna ideja biće u svetu uvek moćnija od istinite, ali složene ideje. Stoga stranke, koje su kao kakve male nacije u velikoj, uvek hitaju da usvoje

kao simbol kakav naziv ili načelo, koji često tek vrlo nepotpuno predstavljaju cilj kome teže i sredstva kojim; se služe, ali bez kojih ne bi mogle postojati niti delati. Uređenja koj počivaju na jednoj jedinoj ideji ili raspoloženju koji se lako definišu možda nisu najbolja, ali su zacelo najsnažnija i najtrajnija. Kad se ispituje ustav Sjedinjenih Država, najsavršeniji od svih poznatih federativnih ustava, čovek se, naprotiv, prestravi od toga koliko mnoštvo znanja i koliko rasuđivanja taj ustav pretpostavlja u onih kojima on treba da upravlja. Uređenje Unije počiva, gotovo celo, na zakonskim fikcijama. Unija je jedna idealna nacija, koja postoji takoreći samo u zamisli i kojoj samo um otkriva prostiranje i granice. Pošto se dobro shvati opšta teorija, ostaju teškoće u primeni; one su bezbrojne, jer je suverenitet Unije toliko isprepleten sa suverenitetom država da je na prvi pogled nemogućno zapaziti im granice. Sve je konvencija i veštačko u takvom uređenju, pa ono može odgovarati samo narodu koji je odavno navikao da sam upravlja svojim poslovima i u kome je politička obaveštenost doprla i do najnižih slojeva društva. Ni u čemu se nikad nisam više divio zdravom razumu i praktičnoj inteligenciji Amerikanaca nego u tome kako izlaze nakraj sa bezbrojnim teškoćama koje proizilaze iz njihovog saveznog ustava. Gotovo nikad nisam sreo u Americi čoveka iz naroda koji ne bi, s iznenađujućom lakoćom, razlučio obaveze iz zakona kongresa od obaveza što potiču iz zakona njegove države i koji, pošto bi razlučio ono što spada u opšte nadležnosti Unije od onoga što uređuje lokalno zakonodavstvo, ne bi umeo označiti tačku od koje počinje nadležnost saveznih

sudova i granicu na kojoj se zaustavlja nadležnost sudova njegove države. Ustav Sjedinjenih Država liči na one lepe tvorevine ljudske delatnosti koje ovenčavaju slavom i nagrađuju bogatstvom one koji ih izumeju, ali ostaju jalove u tuđim rukama. To se pokazalo u Meksiku u naše doba. Želeći da uspostave federativni sistem, Meksikanci su uzeli kao uzor i gotovo [168] potpuno preslikali savezni ustav svojih suseda Angloamerikanaca. Ali prenoseći kod sebe slovo zakona, nisu mogli istovremeno da prenesu i duh koji mu uliva život. Desilo se, dakle, da su se neprestano zapetljavali u mehanizmu svoje dvostruke vlasti. Suverenitet njihovih pojedinačnih država i suverenitet unije, prevazilazeći delokrug koji im je obeležio ustav, svakodnevno su zadirali jedan u drugi. I sada još, Meksiko bez prestanka zapada iz anarhije u vojni despotizam, i iz vojnog đespotizma u anarhiju. Druga i najpogubnija od svih mana koje smatram svojstvenim samom federativnom sistemu jeste relativna slabost vlasti unije. Načelo na kome počivaju sve konfederacije jeste raspodela suvereniteta. Zakonodavci čine tu raspodelu malo vidljivom; oni je čak za neko vreme sklanjaju od pogleda, ali ne mogu postići da ona ne postoji. No raspodeljen suverenitet uvek će biti slabiji od potpunog suvereniteta. U prikazu ustava Sjedinjenih Država videli smo s kakvim su umećem Amerikanci, premda zatvarajući vlast Unije u ograničeni delokrug savezne vlasti, ipak uspeli da joj dadu privid, a do izvesne mere i snagu jedne nacionalne vlasti.

Postupivši tako, zakonodavci Unije umanjili su prirodnu opasnost konfederacije; ali nisu mogli potpuno da je uklone. Američka vlada, kaže se, ne obraća se saveznim državama: ona svoje naloge upućuje neposredno građanima i pojedinačno ih potčinjava zajedničkoj volji. Ali ako bi savezni zakon jako povredio interese i predubeđenja neke države, ne bi li se trebalo bojati da bi se svaki građanin te države smatrao zainteresovanim za stvar čoveka koji odbija da se povinuje? Kad bi se tako svi građani te države osetili istovremeno i podjednako pogođeni od vlasti Unije, uzalud bi savezna vlast nastojala da ih izoluje da bi ih savladala: oni bi nagonski osetili da treba da se ujedine da bi se odbranili i našli bi za to jednu već spremnu organizaciju u delu suvereniteta koji je ostavljen njihovoj državi. Fikcija bi tad iščezla i ustupila bi mesto stvarnosti, pa bi se mogla videti organizovana snaga jednog dela teritorije u borbi sa centralnom vlašću. Isto to mogu reći i o saveznom pravosuđu. Kad bi, u kakvom pojedinačnom sporu, sudovi Unije prekršili kakav važan zakon neke države, borba bi, premda neispoljena, ali ipak stvarna, bila između povređene države, koju bi predstavljao [169] jedan njen građanin, i Unije, koju bi predstavljali njeni sudovi. Treba imati zbilja premalo životnog iskustva pa zamišljati, ako smo ljudskim strastima ostavili neku mogućnost da se zadovolje, da ćemo uvek, uz pomoć zakonskih fikcija, moći sprečiti ljude da tu mogućnost zapaze i da se njome posluže. Mada su borbu između ta dva suvereniteta učinili manje verovatnom, američki zakonodavci nisu joj, dakle, otklonili uzroke. Može se čak otići i dalje i reći da oni nisu mogli da u slučaju sukoba obezbede

prevagu saveznoj vlasti. Oni su Uniji dali novca i vojnika, ali su države sačuvale ljubav i predrasude naroda. Suverenitet Unije apstraktno je biće, koje se vezuje samo za mali broj spoljnih stvari. Suverenitet država čulno je opipljiv; on se lako shvata; u svakom trenutku vidi se da dejstvuje. Onaj je nov, ovaj se rodio zajedno s narodom. Suverenitet Unije veštačko je delo. Suverenitet država je prirodan; on postoji sam po sebi, bez napora, kao što postoji autoritet oca u porodici. Suverenitet Unije tiče se ljudi samo u nekim krupnim interesima; on predstavlja jednu ogromnu, daleku otadžbinu, jedno nejasno i neodređeno osećanje. Suverenitet države obavija takoreći svakog građanina i bavi se njime svakodnevno u raznim pojedinostima. On se stara o obezbeđenju njegove imovine, njegove slobode, njegovog života; on u svakom trenutku utiče na njegovo blagostanje ili na njegovu bedu. Suverenitet države podupiru uspomene, navike, lokalne predrasude, pokrajinski i porodični egoizam; jednom reči sve ono što nagon rodoljublja čini tako snažnim u čovekovom srcu. Kako sumnjati u njegove prednosti. Pošto zakonodavci ne mogu sprečiti da između ta dva suvereniteta koja federativni sistem suočava ne dođe do opasnih kolizija, potrebno je da se njihovim naporima da narode u konfederaciji odvrate dameđusobno ne zarate pridruže osobite miroljubive sklonosti naroda. Iz toga proizilazi da pakt o federaciji ne bi mogao biti dugog veka kad ne bi, u narodima na koje se primenjuje, nailazio na izvestan broj uslova za jedinstvo, koji im

taj zajednički život čine lakim i olakšavaju zadatak vlasti. Tako federativnom sistemu, da bi uspeo, nisu potrebni samo dobri zakoni, treba i okolnosti da mu pogoduju. Svi narodi koje smo dosad videli da su se udružili u federacije imali su izvestan broj zajedničkih interesa, koje su stvarali kao nekave intelektualne veze u tom udruživanju. Ali osim materijalnih interesa, čovek ima i ideja i osećanja. Da bi jedna konfederacija dugo opstala, isto je toliko nužno da postoji homogenost u civilizaciji koliko i u potrebama raznih naroda koji je sačinjavaju. Između civilizacije kantona Vo i civilizacije kantona Uri postoji razlika kao između XIX i XV veka: stoga švajcarska nikad nije imala uistinu savezne vlasti. Unija između raznih njenih kantona postoji samo na geografskoj karti; to bi se dobro zapazilo kad bi centralna vlast htela da primeni iste zakone na celu teritoriju. Postoji jedna stvar koja u Sjedinjenim Državama divno olakšava postojanje savezne vlasti. Države u njihovom sastavu imaju ne samo približno istovetne interese, isto poreklo i isti jezik nego i isti stupanj civilizacije; što gotovo uvek olakšava međusobnu saglasnost. Ne znam ima li u Evropi i najmanje nacije da ne pokazuje manju homogenost u raznim svojim delovima nego američki narod, čija je teritorija velika koliko polovina Evrope. Od države Mejn do države Džordžije razdaljina je oko 1.500 km. Međutim, manja je razlika između civilizacije Mejna i civilizacije Džordžije nego između Normandije i Bretanje. Mejn i Džordžija, na dva kraja jedne prostrane zemlje,

prirodno nalaze, dakle, više stvarne lakoće da obrazuju jednu konfederaciju nego Normandija i Bretanja, koje razdvaja tek jedan potok. Tim pojedinostima koje su američkim zakonodavcima pružali običaji i navike naroda dodavale su se i druge, koje su proizilazile iz geografskog položaja zemlje. Poglavito ovima drugim treba pripisati usvajanje i održavanje federativnog sistema. Najznačajniji čin od svih koji mogu obeležiti život jednog naroda jeste rat. U ratu narod dejstvuje kao jedan jedini pojedinac prema stranim narodima: on se bori za samo svoje postojanje. Dokle god je reč smo o tome da se sačuva mir u zemlji i da se unapredi njeno blagostanje, dotle veština u vladanju, razum kod građana i izvesna prirodna privrženost koju ljudi gotovo uvek gaje prema otadžbini lako mogu biti dovoljni; ali da bi nacija bila u stanju da vodi kakav veliki rat, građani treba sebi da nametnu mnogobrojne i mučne žrtve. Verovati da će jedan veliki broj ljudi biti kadar da se sam od sebe potčini takvim društvenim zahtevima znači vrlo slabo poznavati ljude. Otuda su svi narodi koji su imali da vode velike ratove bili prinuđeni, gotovo i protiv svoje volje, da uvećaju snagu vlasti. Oni koji nisu u tome uspeli bili su poraženi. Dug rat stavlja nacije skoro uvek pred tu žalosnu alternativu da ih poraz izloži uništenju ili pobeda despotizmu. Obično se, dakle, u ratu obelodanjuje, najvidljivije i najopasnije, slabost neke vlasti; a pokazao sam da je mana svojstvena federalnim vlastima to što su vrlo slabe. U federativnim sistemima ne samo da nema upravne centralizacije niti ičega što

bi se tome približavalo nego i sama centralizacija vlasti postoji tek nepotpuno, što je uvek krupan uzrok slabosti kad se treba braniti od naroda kod kojih je ta centralizacija potpuna. I u saveznom ustavu Sjedinjenih Država, po kome centralna vlast raspolaže sa više stvarnih moći nego i u jednom drugom sličnom ustavu, ta se mana još vrlo jako oseća. Jedan jedini primer omogućiće čitaocu da prosudi. Ustav daje kongresu pravo da pozove miliciju saveznih država u aktivnu službu kad se radi o tome da se uguši kakva pobuna ili da se odbije spoljni napad; drugi jedan član kaže da je u tome slučaju predsednik Sjedinjenih Država vrhovni zapovednik milicije. Prilikom rata 1812. predsednik je naredio milicijama severnih država da posednu granice; Konektikat i Masačusets, čije je interese rat pogađao, odbili su da pošalju svoje kontingente. Ustav, prigovorili su oni, ovlašćuje saveznu vlast da se posluži milicijama u slučaju ustanka i spoljnog napada; a u sadašnjem slučaju nema ni pobune ni spoljnog napada. Dodali su da isti ustav koji Uniji daje pravo da pozove miliciju u aktivnu službu ostavlja državama pravo da imenuju oficire; iz toga sledi, po njima, da čak ni u ratu, nijedan oficir Unije nema pravo da komanduje milicijama izuzev predsednika lično. A u pitanju je bilo da se služi u vojsci kojom je komandovao neko drugi a ne on. Te apsurdne i destruktivne doktrine potvrdili su ne samo guverneri i

zakonodavna tela nego i sudovi tih dveju država; a savezna vlast bila je primorana [170] da drugđe potraži vojsku koja joj je nedostajala. Otkuda onda to da se američka Unija, ma koliko inače zaštićena relativnim savršenstvom svojih zakona, ne raspadne u nekom velikom ratu? Otuda što joj veliki ratovi ne prete. U središtu jednog velikog kontinenta, po kome se ljudska delatnost može bezgranično širiti, Unija je skoro isto toliko izolovana od sveta kao i da je sa svih strana okružena okeanom. Kanada broji samo milion stanovnika; njeno se stanovništvo deli na dve neprijateljske nacije. Surova klima ograničava prostiranje njene teritorije i po šest meseci zatvara njene luke. Od Kanade do Meksičkog zaliva nailazimo još na nekoliko divljih plemena, upola uništenih, koje šest hiljada vojnika potiskuje pred sobom. Na jugu se Unija u jednoj tački dodiruje sa Meksikom; odande će verovatno jednog dana doći veliki ratovi. Ali slab napredak civilizacije, iskvaren moral i beda zadugo će još sprečavati Meksiko da zauzme neko visoko mesto među nacijama. [171] Što se pak tiče evropskih sila, njihova udaljenost čini ih malo opasnim. Velika sreća za Sjedinjene Države nije, dakle, što su pronašle takav savezni ustav koji bi im omogućio da podnesu velike ratove, nego što im je položaj takav da ne moraju da se boje takvih ratova. Niko ne može ceniti više nego ja prednosti federativnog sistema. Ja u njemu

vidim jednu od najmoćnijih kombinacija u prilog ljudskog prosperiteta i slobode. Zavidim sudbini nacija kojima je bilo mogućno da ga usvoje. Ali ne mogu ipak da verujem da narodi i konfederaciji mogu dugo i ravnopravno da se bore protiv neke nacije u kojoj bi vlast bila centralizovana. Narod koji bi u prisustvu velikih evropskih vojničkih monarhija raspodelio svoj suverenitet samim tim činom odrekao bi se, čini mi se, svoje vlasti, a možda i svog postojanja i svog imena. Divan li je položaj Novoga sveta, kad čovek tu još nema neprijatelja, do ako će sam sebi biti neprijatelj! Da bude srećan i slobodan, dovoljno je da to hoće.

Drugi deo Do sada sam razmotrio institucije, dao pregled pisanih zakona, slikao sadašnje oblike političkog društva u Sjedinjenim Državama. Ali iznad svih institucija i izvan svih oblika postoji jedna suverena moć, moć naroda, koja institucije i oblike po svojoj volji ništi ili menja. Ostaje mi da prikažem kako postupa ta moć što gospodari zakonima; kakvi su joj nagoni, kakve strasti; kakve je potajne sile gone, zadržavaju ili usmeravaju u njenom nezadrživom hodu; kakve posledice proizvodi njena svemoć i kakva joj budućnost predstoji. GLAVA I PO ČEMU SE MOŽE REĆI DA U SJEDINJENIM DRŽAVAMA U STROGOM SMISLU REČI NAROD VLADA U Americi narod imenuje onoga koji propisuje zakon i onog ko ga izvršava; on sam obrazuje porotu koja kažnjava kršenje zakona. Ustanove su demokratske ne samo u načelu nego i u svim razradama načela; tako, narod neposredno imenuje svoje predstavnike i bira ih obično svake godine, da bi ih potpunije držao u zavisnosti. Upravlja, dakle, stvarno narod, i mada je oblik vlasti predstavnički, očevidno je da mišljenja, predrasude, interesi, pa čak i strasti naroda ne mogu nailaziti na trajne prepreke koje bi ih sprečavale da se ispolje u svakodnevnom

upravljanju društvom. U Sjedinjenim Državama, kao i u svim zemljama gde narod vlada, većina upravlja u ime naroda. Ta većina sastoji se poglavito od smirenih građana, koji, bilo po sklonosti, bilo iz interesa, iskreno žele dobrobit zemlje. Oko njih neprestano agituju stranke, koje nastoje da ih privuku u svoj krug i da u njima nađu oslonca. GLAVA II O STRANKAMA U SJEDINJENIM DRŽAVAMA Treba uočiti jednu krupnu razliku između stranaka. — Sranke su međusobno kao suparničke nacije. — Stranke u pravom smislu reči. — Razlika između velikih i malih stranaka. — U kakva se vremena one rađaju. — Njihova različita svojstva. —Amerika je imala velikih stranaka. — Nema ih više. — Federalisti. — Republikanci. — Poraz federalista. — Teškoće da se stvaraju stranke u Sjedinjenim Državama. — Šta se čini da bi se stvorile. — Aristokratsko ili demokratsko svojstvo koje se nalazi u svim strankama. — Borba generala Džeksona protiv Banke. Moram prvo da ustanovim jednu krupnu razliku između stranaka. Ima tako prostranih zemalja da raznoliko stanovništvo koje u njima živi, mada

okupljeno pod istim suverenitetom, ima suprotstavljene interese, iz kojih se rađaju stalne suprotnosti. Različiti delovi istoga naroda ne obrazuju tada stranke u pravom smislu reči, nego odelite nacije; te ako se desi da dođe do građanskog rata, postoji sukob između suparničkih naroda pre nego borba između stranaka. Ali kad se građani međusobno razlikuju u pitanjima koja se jednako tiču svih delova zemlje, kao što su, na primer, opšta načela vladanja, onda vidimo da se rađa ono što ću nazvati uistinu strankama. Stranke su zlo svojstveno slobodnim uređenjima; ali one nemaju u svako doba isto svojstvo i iste nagone. Naiđu vremena kad nacije osećaju da ih muče tako krupne boljke da dolaze na misao o potpunoj promeni političkog uređenja. Ima i drugačijih vremena, kad je zlo još dublje i kad je i samo društveno uređenje dovedeno u pitanje. To je doba velikih revolucija i velikih stranaka. Između takvih vekova nereda i nevolja nailazimo i na drukčija, kad se društva odmaraju a ljudski rod kao da može da predahne. Ali to je uistinu samo privid: vreme se ne zaustavlja u svom toku, ni za narode kao ni za ljude; i jedni i drugi svakog dana koračaju ka budućnosti koju ne znaju; a kad verujemo da stoje u mestu, to samo znači da ne opažamo njihovo kretanje. Svet tada ipak korača, a čini se nepokretan onima koji trče. No kako god bilo, nastupe razdoblja kad su promene što se zbivaju u političkom ustrojstvu i društvenom stanju naroda tako spore i tako neosetne da ljudi pomisle da su dospeli do nekog konačnog stanja; ljudski um veruje tada da je čvrsto

postavljen na izvesne osnove i ne upravlja pogled dalje od određenog vidokruga. To je doba sitnih zapleta i malih stranaka. One političke stranke koje nazivam velikim jesu one koje više drže do načela nego do njihovih konsekvcnca, do opštih pojmova a ne do pojedinačnih slučajeva, do ideja a ne do ljudi. Takve stranke imaju obično blagorodnije crte, plemenitije strasti, stvarnija ubeđenja, otvorenije i odvažnije držanje nego druge. Posebni interesi, koji uvek igraju najvažniju ulogu u političkim strastima, veštije se tu kriju pod plaštom opšteg interesa; ponekad uspevaju čak da se sakriju od pogleda i onih koje nadahnjuju i pokreću na delanje. Male stranke, naprotiv, obično su bez političke vere. Kako ne osećaju da ih uzvisuju i nose veliki ciljevi, narav im je prožeta sebičnošću, koja izbija na videlo u svakom njihovom postupku. Uvek padaju u vatru bez poleta; jezik im je oštar, ali korak bojažljiv i nesiguran. Sredstva kojima se služe bedna su kao i cilj koji sebi postavljaju. Otud, kad nastupi zatišje posle kakve žestoke revolucije, velikih ljudi kao da je odjednom nestalo, a duše kao da se zatvaraju u sebe. Velike stranke potresaju društvo, male ga uskomešavaju; one ga razdiru, a ove izopačuju; one ga katkad spasu uzdrmavajući ga, ove ga uvek jalovo mute. Amerika je imala velikih stranaka; danas one više ne postoje; s njima je ona mnogo dobila u pogledu sreće, ali ne i u pogledu morala. Kad se rat za nezavisnost završio, pa je valjalo postaviti temelje nove vlasti, nacija se podelila na dva shvatanja. Ta su shvalanja stara koliko i svet i nalazimo ih u raznim oblicima i pod raznim nazivima u svim slobodnim društvima. Jedno je htelo

da ograniči vlast naroda, drugo da je neograničeno proširi. Borba između ta dva shvatanja nikad kod Amerikanaca nije dospela do onakve žestine kakva se često ispoljavala drugde. Obe su stranke u Americi bile saglasne u najhitnijim pitanjima. Nijedna od njih, da bi pobedila, nije imala potrebe da sruši dotadašnji poredak niti da izvrši prevrat u čitavom stanju društva. Za pobedu načela ove ili one stranke nije se, prema tome, vezivao velik broj individualnih egzistencija. Ali ticalo se prvorazrednih nematerijalnih interesa, kao što je ljubav prema jednakosti i nezavisnosti. To je bilo dovoljno da se raspale žestoke strasti. Stranka koja je htela da ograniči vlast naroda nastojala je naročito da svoje doktrine primeni na ustav Unije, po čemu je dobila naziv federalna. Druga, koja se prikazivala isključivom ljubiteljkom slobode, nazvala se republikanskom. Amerika je zemlja demokratije. Federalisti su, dakle, uvek bili u manjini; ali oni su u svojim redovima imali gotovo sve velike ljude koje je rodio rat za nezavisnost, pa je njihova moralna moć bila vrlo velika. Propast prve konfederacije izazvala je u narodu strah da će se pasti u anarhiju, i federalisti su iskoristili to prolazno raspoloženje. Desetak-dvanaest godina upravljali su oni poslovima i uspeli su da primene, ne sva svoja načela, ali bar neke od njih; jer suprotna struja bivala je iz dana u dan odviše silna da bi se usudili na borbu protiv nje. Republikanci su se najzad 1801. dokopali vlasti. Za predsednika je izabran Tomas Džeferson; on im je doneo potporu svoga slavnog imena, velikog dara i

ogromne popularnosti. Federalisti su se uvek održavali veštačkim sredstvima i dovijali se nalazeći trenutne izlaze; na vlast su ih bile dovele vrline ili darovitost njihovih vođa i srećne okolnosti. Kad su na vlast dospeli republikanci, protivničku stranku kao da je potopila iznenadna poplava. Ogromna većina izjasnila se protiv nje, i ona se odjedanput našla u tolikoj manjini da je smesta izgubila svaku nadu. Od tog časa, republikanska, ili demokratska stranka koračala je iz pobede u pobedu i zavladala je celim društvom. Osećajući se poraženi, bez podrške i osamljeni usred nacije, federalisti su se podelili; jedni su se pridružili pobednicima; drugi su spustili zastavu i promenili ime. Već podosta godina oni su potpuno prestali postojati kao stranka. Kratkotrajna vlast federalista po mome je mišljenju jedan od najsrećnijih događaja koji su propratili rađanje velike američke nacije. Federalisti su se borili protiv neodoljive sklonosti svoga veka i svoje zemlje. Koliko god bile dobre ili loše njihove teorije, one su imale tu manu što su bile neprimenljive u potpunosti na društvo koje su oni hteli da urede; ono što je došlo sa Džefersonom dogodilo bi se ranije ili kasnije. Ali vlast federalista dala je novoj republici bar vremena da se utemelji i omogućila joj da kasnije bez štete podnese brzi razvoj doktrina protiv kojih su se oni borili. Velik broj njihovih načela na kraju je, uostalom, ušao u simbole njihovih protivnika, a savezni ustav, koji traje i u naše doba, trajni je spomenik njihovom rodoljublju i njihovoj mudrosti. Tako se, dakle, u naše dane ne zapažaju velike političke stranke u Sjedinjenim

Državama. Nailazimo onde, doduše, na stranke koje ugrožavaju budućnost Unije; ali nema ih takvih da bi se obarale na sadašnji oblik vlasti ili na opšte kretanje društva. Stranke koje ugrožavaju Uniju počivaju ne na načelima, nego na materijalnim interesima. Ti interesi uspostavljaju u raznim pokrajinama jednoga tako ogromnog sveta pre suparničke nacije nego stranke. Tako smo nedavno videli kako Sever podržava sistem trgovinskih ograničenja, a Jug se bori za slobodnu trgovinu, iz prostog razloga što je Sever industrijski deo, a Jug zemljoradnički, i što sistem ograničenja dejstvuje u korist jednoga, a na štetu drugog. U odsustvu velikih stranaka, u Sjedinjenim Državama vrve male stranke, a javno mnenje beskonačno se deli na pojedinačnim pitanjima. Ne može se ni zamisliti koliko se ljudi trude da stvore stranke; to nije lak posao u naše doba. U Sjedinjenim Državama nema verske mržnje, jer religija uživa sveopšte poštovanje, a nijedna sekta ne prevladava; nema klasne mržnje, zato što je narod sve, i niko se ne usuđuje da se bori protiv njega; najzad, nema javne bede koja bi se mogla zloupotrebiti, pošto materijalno stanje zemlje pruža tako ogromno polje proizvodnji da je dovoljno prepustiti čoveka samom sebi pa da on stvara čuda. Ambiciji je ipak potrebno da uspe stvoriti stranke, jer teško je onoga ko drži vlast oboriti iz jedinog razloga što hoćemo da sednemo na njegovo mesto. Sva veština političara sastoji se u tome da se sazda stranka: političar u Sjedinjenim Državama nastoji najpre da razabere svoj interes i da vidi koji su slični interesi koji bi se mogli grupisati oko njegovog; potom se trudi da otkrije nema li slučajno negde u svetu kakve doktrine ili načela koji bi se mogli zgodno staviti na čelo novog udruženja, da bi ono imalo

prava da izađe pred javnost i da se slobodno kreće. To je, što bi se reklo, kao one kraljeve dozvole za objavljivanje, koje su naši dedovi štampali nekad na prvom listu svojih knjiga i tako ih unosili u svoje delo, mada one nisu u njega spadale. Kad se to obavi, nova se sila uvodi u politički svet. Strancu se skoro sve američke domaće raspre čine, na prvi pogled, neshvatljive ili detinjaste, pa ne zna treba li da sažaljeva narod koji se ozbiljno bavi takvim tričarijama ili da mu zavidi na sreći što može njima da se bavi. Ali kad se uzmu brižljivo proučavati potajni nagoni koji u Americi vladaju strankama, lako se otkriva da se one mogu manje ili više povezati s onim dvema strankama na koje se dele ljudi otkad ima slobodnih društava. Što se dublje ulazi u misao tih stranaka sve više se zapaža da jedne rade na tome da obuzdaju moć javnosti, a druge da je prošire. Ne kažem nipošto da je američkim strankama uvek cilj, javno ispoljen ili makar skriven, da u zemlji prevagne aristokratija ili demokratija; kažem da se aristokratske ili demokratske strasti lako otkrivaju u pozadini svih stranaka i da te strasti, mada skrivene od pogleda, čine kao nekakvu osetljivu tačku i dušu stranke. Navešću jedan nedavni primer: predsednik je napao banku Sjedinjenih Država; zemlja se uzbudila i podelila; prosvećeni slojevi stali su uglavnom na stranu banke, narod na predsednikovu. Mislite li da je narod mogao razabrati razloge predsednikovog mišljenja u tako teškom i zapletenom pitanju u kome se i vični ljudi kolebaju? Nipošto. Ali banka je velika ustanova i postojanje joj je nezavisno; narod, koji uništava ili uzdiže sve moći, njoj ne može ništa, i to ga čudi. Usred sveopšteg

kretanja u društvu, ta nepomična tačka bode mu oči, pa hoće da vidi neće li mu uspeti da je pomakne kao i ostalo. O OSTACIMA ARISTOKRATSKE STRANKE U SJEDINJENIM DRŽAVAMA Bogataši u potajnoj opoziciji prema demokratiji. — Povlače se u privatni život. — Sklonost koju u svojim kućama pokazuju prema ekskluzivnim uživanjima i raskoši. — Njihova jednostavnost van kuće. — Usiljena snishodljivost prema narodu. U narodu koji je podeljen u pogledu ubeđenja, događa se ponekad, kad se desi da se ravnoteža između stranaka prekine, da jedna od njih stekne neodoljivu prevagu. Ona tada lomi sve prepreke, šatre svog protivnika i eksploatiše celo društvo u svoju korist. Gubeći nadu u uspeh, pobeđeni se tada kriju ili ćute. Nastupi sveopšta nepokretnost i ćutanje. Pobednička stranka ustane i rekne: "Ja sam zemlji vratila mir, duguje mi se blagodarenje." Ali pod tom prividnom jednodušnošću još se kriju duboke podele i jedna stvarna opozicija. To se dogodilo u Americi: kad je demokratska stranka stekla prevagu, dokopala se isključivog vođenja javnih poslova. I otada neprestano uobličava običaje i zakone po svojoj želji. U naše dane, može se reći da su bogati slojevi društva u Sjedinjenim Državama sasvim van političkih poslova i da je bogatstvo, daleko od toga da bude kakvo

pravo, stvaran uzrok nenaklonosti i smetnja da se dospe na vlast. Bogati, dakle, više vole da napuste poprište nego da vode često neravnopravnu borbu protiv siromašnijih sugrađana. Pošto u javnom životu ne mogu da zauzmu mesto odgovarajuće onome koje imaju u privatnom životu, napuštaju javni život da bi se usredsredili na privatni. Oni usred države čine kao nekakvo posebno društvo, koje ima svoje odvojene sklonosti i uživanja. Bogati se takvom stanju stvari povinuje kao jednom neizlečivom zlu; veoma brižljivo izbegava čak i da pokaže da ga to pozleđuje; čujemo ga, dakle, kako javno hvali ugodnost republikanske vlasti i prednosti demokratskih oblika vladavine. Jer, posle mržnje prema neprijateljima, šta je čoveku prirodnije nego da im laska? Vidite li takvog imućnog građanina? Ne biste li rekli da je to srednjovekovni Jevrejin, koji se boji da se ne oda svojim bogatstvom? Odeća mu je jednostavna, držanje skromno; između četiri zida svog doma obožava raskoš; u to svetilište pušta samo nekoliko odabranih gostiju, koje obesno naziva sebi ravnima. Ne može se u Evropi sresti plemić koji bi se pokazao isključiviji od njega u uživanjima, zavidljiviji i na najmanjim preimućstvima koje obezbeđuje neki privilegovan položaj. Ali evo ga gde izlazi iz kuće i ide da radi u nekom prašnjavom sobičku koji zauzima u centru grada i poslova i gde je svakom slobodno da mu pristupi. Na pola puta, naiđe njegov obućar, i zastanu, pa počnu razgovarati. Šta li to mogu reći jedan drugom? Ta dva građanina pretresaju državne poslove i neće se rastati a da se ne rukuju. Ispod tog izveštačenog oduševljenja i usred tih snishodljivih formi prema

vladajućoj moči, lako je u bogataša zapaziti veliko gađenje prema demokratskim ustanovama njihove zemlje. Narod je sila koje se boje, a koju i preziru. Kad bi loša demokratska vladavina dovela jednog dana do političke krize, kad bi se u Sjedinjenim Državama monarhija ikad ukazala kao nešto ostvarljivo, brzo bi se obelodanilo da je istina ovo što tvrdim. Dva moćna oružja kojim se stranke služe da bi uspele jesu novine i udruženja. GLAVA III O SLOBODI ŠTAMPE U SJEDINJENIM DRŽAVAMA Teškoća da se ograniči sloboda štampe. — Osobiti razlozi što je nekim narodima stalo do te slobode. — Sloboda štampe je nužna posledica suverenosti naroda, kako se ona shvata u Americi. — Oštar jezik štampe u Sjedinjenim Državama. — Štampa ima svojstvene nagone; primer Sjedinjenih Država dokazuje to. — Mišljenje Amerikanaca o sudskoj represiji prekršaja štampe. — Zašto je štampa manje moćna u Sjedinjenim Državama nego u Francuskoj. Sloboda štampe ispoljava svoju moć ne samo u odnosu na javno mnenje nego i u pogledu svih ubeđenja ljudi. Ona ne menja samo zakone nego i običaje. U drugom jednom odeljku ovog dela pokušaću da utvrdim stupanj uticaja koji je sloboda štampe izvršila na život građanstva u Sjedinjenim Državama; potrudiću se da

razaberem kako je usmerila ideje, kakve je navike ulila duhu i osećanjima Amerikanaca. Ovde hoću da ispitam samo kakve je posledice imala sloboda štampe u političkom svetu. Priznajem da prema slobodi štampe ja ne gajim onakvu potpunu i spremnu ljubav kakva se poklanja stvarima nenadmašno dobrim po samoj njihovoj prirodi. Volim je imajući u vidu zla koja sprečava, mnogo više nego zbog dobra koje čini. Kad bi mi neko pokazao, između potpune nezavisnosti i potpune potčinjenosti misli, neku sredinu gde bih se mogao nadati da se može stajati, možda bih se na njoj zaustavio; ali ko će pronaći tu sredinu? Polazite od slobode štampe i idete redom: šta ćete učiniti? Prvo podvrgavate pisca porotnicima; ali porotnici ga oslobode, i ono što je bilo samo mišljenje jednog pojedinca postaje mišljenje zemlje. Učinili ste, dakle, odviše i premalo; opet treba ići dalje. Izručujete autore redovnim sudijama; ali sudije moraju da saslušaju pre no što osude; ono što bi se autor bojao da prizna u knjizi, nekažnjeno objavljuje u svojoj odbrani; što bi se pritajeno reklo u nekoj priči nađe se tako ponovljeno u hiljadu drugih. Izraz je spoljni oblik i, ako mogu tako da kažem, telo misli, ali nije sama misao. Vaši sudovi zaustavljaju telo, ali duša im izmiče i neuhvatljivo promiče između ruku. Opet ste učinili i odviše i premalo, i treba ići dalje. Najposle prepuštate pisce cenzorima; vrlo dobro! Bližimo se kraju. Ali zar politička tribina nije slobodna? Opet, dakle, niste ništa učinili; varam se, povećali ste zlo. Hoćete li, kojim slučajem, smatrati misao jednom od materijalnih sila, koje se uvećavaju sa brojem dejstvujućih sila? Hoćete li pisce brojati kao vojnike neke vojske? Suprotno od svih materijalnih sila, moć misli često se uvećava

upravo malim brojem onih koji je izražavaju. Reč moćnog čoveka ima više snage nego zbrkana vika hiljade govornika; i čim se može slobodno govoriti na jednom jedinom javnom mestu, to je kao da se javno govori u svakom selu. Valja vam, dakle, uništiti slobodu govora kao i slobodu pisanja; sad ste, eto, uplovili u luku: svi ćute. Ali kuda ste stigli? Pošli ste od zloupotrebe slobode, a nalazim vas pod nogama jednog despota. Išli ste od krajnje nezavisnosti do krajnje potčinjenosti a da na tako dugom putu niste naišli ni na jedno jedino mesto gde biste stali. Ima naroda koji, nezavisno od opštih razloga koje sam izneo, imaju i osobitih razloga da budu privrženi slobodi štampe. U izvesnim nacijama koje tvrde da su slobodne, svaki organ vlasti može nekažnjeno pogaziti zakon a da ustav zemlje ne daje potlačenim pravo da se žale pravosuđu. Kod tih naroda ne treba nezavisnost štampe smatrati jednom od garantija, nego jedinom garantijom koja preostaje slobodi i sigurnosti građana. Kad bi, dakle, ljudi koji upravljaju tim nacijama počeli govoriti o tome da će štampi oduzeti nezavisnost, sav narod mogao bi im odgovoriti: dopustite nam da vaše zločine iznosimo pred redovne sudove, pa ćemo onda možda pristati da ne apelujemo na sud javnog mnenja. U zemlji gde očevidno vlada dogma o suverenosti naroda, cenzura nije samo opasnost nego i velika besmislica. Kad se svakome daje pravo da upravlja društvom, valja mu svakako priznati i sposobnost da bira između raznih ubeđenja koja pokreću njegove savremenike i da

proceni razne činjenice čijim se poznavanjem on može rukovoditi. Suverenost naroda i sloboda štampe dve su stvari koje su, dakle, međusobno potpuno povezane; cenzura i opšte pravo glasa jesu, naprotiv, dve stvari protivrečne i ne mogu dugo opstati u političkim ustanovama istog naroda. Među dvanaest miliona ljudi koji žive na teritoriji Sjedinjenih Država nema nijednog da se do sada usudio da predloži da se sloboda štampe ograniči. Prve novine koje su mi došle pod ruku kad sam stigao u Ameriku sadržavale su sledeći članak, koji verno prevodim: "U celoj toj stvari, sve što je Džekson (predsednik) govorio bile su reči jednog despota bez srca, koji radi samo na tome da sačuva vlast. Ambicija je njegov zločin, i za to će ga stići kazna. On je stvoren za spletkarenje, a to spletkarenje srušiće njegove naume i istrgnuće mu vlast iz ruku. On vlada pomoću korupcije, ali njegove zločinačke ujdurme okrenuće se protiv njega, upropastiće ga i osramotiti. On se u političkoj areni pokazao bestidan i neobuzdan. Uspeo je; ali bliži se čas pravde; uskoro će morati da vrati što je osvojio, da baci daleko od sebe kocku kojom se kao varalica kockao i da završi u nekom skrovištu, gde će slobodno moći da bogohuli zbog svoje ludosti; jer njegovom srcu nije dato da zna za vrlinu kajanja." (Vincenne's Gazette) Mnogi u Francuskoj zamišljaju da žestina naše štampe potiče od nepostojanosti našeg društvenog uređenja, od naših političkih strasti i od sveopšte mučnine koja iz

toga proizilazi. Oni, dakle, neprestano očekuju da nastupi neko doba kad će se društvo vratiti u nekakvo mirno ležište, pa će se i štampa smiriti. Ja bih pak taj krajnje velik upliv koji štampa vrši na nas radije pripisao malopre iznetim uzrocima; ali ne mislim da ti uzroci mnogo utiču na njen način pisanja. Meni se čini da periodična štampa ima svojstvene nagone i strasti, nezavisno od okolnosti u kojima deluje. Ono što se zbiva u Americi to mi dokraja dokazuje. Amerika je možda u ovom trenutku zemlja koja najmanje na svetu sadrži u sebi klice revolucije. Pa ipak u Americi štampa ima istu rušilačku narav kao i u Francuskoj i istu žestinu, mada bez istih razloga za gnev. I u Americi kao i u Francuskoj ona je jedna izuzetna sila, sa tako čudno pomešanim dobrim i zlim stranama da bez nje sloboda ne bi mogla živeti, a sa njom red jedva može da se održi. Treba reći da štampa ima mnogo manje moći u Sjedinjenim Državama nego kod nas. Ništa ipak nije ređe u toj zemlji nego da se protiv nje pokrene sudski spor. Razlog je prost: prihvativši dogmu o suverenosti naroda, Amerikanci su je iskreno primenili. Nisu imali na umu da na elementima koji se svakodnevno menjaju uspostave ustav čije bi trajanje bilo večito. Napadati postojeće zakone nije, dakle, zločin, pod uslovom da se oni ne žele nasilno kršiti. Oni, uostalom, veruju da su sudovi nemoćni da stišaju štampu, a pošto se prilagodljivost ljudskih načina izražavanja ne podaje pravosudnoj analizi, da prekršaji takve prirode takoreći izmiču ruci kad se ispruži da ih dohvati. Da bi se moglo efikasno dejstvovati na štampu, oni misle da bi trebalo pronaći takav sud koji bi ne

samo bio odan postojećem poretku nego bi se mogao i postaviti iznad javnog mnenja koje se komeša oko njega; sud koji bi sudio isključujući javnost, izricao presude ne obrazlažući ih i kažnjavao još i više nameru nego reči. A onaj ko bi imao vlast da stvori i održava takav sud samo bi gubio vreme na to da progoni slobodu štampe; jer on bi onda bio potpuni gospodar i samoga društva i mogao bi se otresti i pisaca kaogod i njihovih spisa. U pogledu štampe, stvarno nema sredine između potčinjenosti i slobode. Da bi se pobrali neprocenjivi plodovi koje pruža sloboda štampe, treba umeti podneti i neizbežne nedaće koje ona izaziva. Hteti postići ono prvo, a izbeći ovo drugo, znači predati se jednoj od onih iluzija kojima se obično uljuljkuju bolesne nacije, kad umorne od borbi i iscrpene od napora, traže načina da omoguće istovremeno postojanje, na istom tlu, neprijateljskih ubeđenja i suprotnih načela. Mala moć koju imaju dnevni listovi u Americi potiče od više uzroka, među kojima su sledeći glavni: Slobode štampe, kao i svih drugih sloboda, možemo se utoliko više bojati ukoliko je novija; narod koji nikad nije slušao kako se pred njim raspravlja o državnim poslovima veruje prvom tribunu koji se pojavi. Kod Angloamerikanaca ta je sloboda isto tako stara kao i osnivanje naseobina; štampa,uostalom, koja ume tako da raspali strasti, ne može ipak sama da ih stvori. A u Americi je politički život aktivan, raznolik, čak uzburkan, ali retko kad uskovitlan dubokim strastima; ove se retko kad raspale ako nisu materijalni interesi dovedeni u pitanje, a u Sjedinjenim Državama postoji materijalni prosperitet. Da bih prosudio o razlici koja u tome

postoji između Angloamerikanaca i nas, dovoljno je da bacim pogled na novine ta dva naroda. U Francuskoj, trgovinski oglasi zauzimaju vrlo ograničen prostor, pa i same vesti su malobrojne; glavni deo lista je onaj gde se nalaze političke diskusije. U Americi, tri četvrtine ogromnog lista koji vam je pred očima ispunjene su oglasima, ostatak zauzimaju najčešće političke vesti ili prosto anegdote; tek ovdeonde opazite u nekom neupadljivom kutku poneku od onakvih diskusija o gorućim pitanjima kakve su kod nas svakodnevna hrana čitalaca. Svaka sila uvećava dejstvo svoje snage ukoliko više centralizuje rukovođenje; to je opšli prirodni zakon, koji se posmatraču obelodanjuje posmatranjem, a po još sigurnijem nagonu oduvek ga poznaju i najsitniji despoti. U Francuskoj, štampa obuhvata dve odelite vrste centralizacije. Gotovo sva njena moć usredsredena je na jednom mestu i takoreći u istim rukama, jer su njeni organi veoma malobrojni. Pošto je tako ustrojena usred jedne skeptične nacije, moć štampe mora da bude gotovo bezgranična. To je neprijatelj s kojim vlada može da sklapa manje-više duga primirja, ali nasuprot kome je teško dugo živeti. Nijedna od tih dveju vrsta centralizacije o kojima govorim ne postoji u Americi. Sjedinjene Države nemaju prestonicu: prosvećenost kao i moć rasejane su po svoj toj ogromnoj zemlji; zraci ljudskog uma, umesto da polaze iz jednog zajedničkog središta, ukrštaju se tu, dakle, u svim pravcima; Amerikanci nisu nigde postavili sveopšte rukovođenje mišlju kaogod ni poslovima. To je uslovljeno lokalnim okolnostima, koje ne zavise od ljudi; ali evo šta potiče

od zakona: U Sjedinjenim Državama ne postoje koncesije za štampare ni takse i registrovanje dnevnih listova; i propis o polaganju kaucije je nepoznat. Iz tog proizilazi da je osnivanje lista jednostavan i lak poduhvat; malo pretplatnika dovoljno je da izdavač pokrije troškove; stoga broj periodičnih ili poluperiodičnih izdanja u Sjedinjenim Državama prevazilazi sve što bi čovek mogao zamisliti. Najupućeniji Amerikanci pripisuju tim tako neverovatno rasutim silama štampe njihovu malu moć: aksiom je političke nauke u Sjedinjenim Državama da je jedini način da se neutrališe dejstvo novina to da im se umnoži broj. Ne mogu da shvatim što tako očigledna istina nije još kod nas postala opšteprihvaćena. Što oni koji hoće da pokrenu revolucije pomoću štampe nastoje da obezbcde nekoliko moćnih organa, to lako shvatam; ali što zvanične pristalice uspostavljenog poretka i prirodni oslonci postojećih zakona veruju da ublažuju dejstvo štampe time što je koncentrišu, to nikako ne mogu da razumem. Čini mi se da evropske vlade postupaju prema štampi onako kao nekada vitezovi prema svojim protivnicima: zapazile su po iskustvu da je centralizacija moćno oružje, pa hoće njime da snabdeju neprijatelja, valjda da bi stekle veću slavu odolevajući mu. U Sjedinjenim Državama gotovo da nema varošice koja nema svoje novine. Lako je razumeti da se među tolikim borcima ne može uspostaviti ni disciplina ni jedinstvo akcije: vidimo stoga da svako diže svoju zastavu. Ne znači da su se svi politički listovi Unije razvrstali na one koji su za i one koji su protiv vlade; ali oni je napadaju i brane na sto raznih načina. Novine ne mogu, dakle, u Sjedinjenim Državama da

uspostave onakve velike struje javnog mnenja kakve provaljuju ili preplavljuju i najčvršće brane. Ta izdeljenost snaga štampe proizvodi još i druge ne manje značajne posledice: pošto je osnivanje lista laka stvar, svako se može time baviti; s druge strane, usled konkurencije, nijedne novine ne mogu se nadati velikom profitu; to sprečava krupne industrijske moćnike da se bave takvim poduhvatima. A i kad bi, uostalom, novine bile izvor bogaćenja, kako su krajnje mnogobrojne, ne bi bilo dovoljno darovitih pisaca da ih uređuju. Položaj novinara, u Sjedinjenim Državama, nije mnogo ugledan, obrazovanje im je manjkavo, a ideje su im često priproste. A svim stvarima većina daje svoj pečat; ona uspostavlja izvesna ponašanja sa kojima se potom svako saobražava; skup svih tih zajedničkih navika naziva se duh; postoji advokatski duh, sudski duh. Novinarski duh, u Francuskoj, u tome je da se o krupnim državnim interesima raspravlja žestoko, uzvišenim tonom i često rečito; ako nije baš uvek tako, to je zato što svako pravilo ima izuzetaka. Novinarski duh, u Americi, u tome je da se neuvijeno i bez ulepšavanja napadnu strasti onoga kome se obraća, da se ostave načela a da se dograbi čovek, da se prati njegov privatni život, da se ogole njegove slabosti i njegovi poroci. Takva je zloupotreba misli za žaljenje; kasnije ću imati prilike da ispitam kako novine utiču na ukus i moral američkog naroda; ali ovde se, ponavljam, bavim samo političkim svetom. Ne možemo prevideti da politički efekti tolike slobode štampe posredno doprinose održavanju javnog spokojstva. Iz njih proizilazi to da ljudi koji već zauzimaju visoko mesto u očima svojih sugrađana ne usuđuju se da pišu u novinama i tako gube najstrašnije oružje kojim bi se mogli poslužiti da u svoju korist

[172] pokreću strasti naroda. A naročito proizilazi iz toga to da lična gledišta koja izražavaju novinari nemaju takoreći nikakve težine u očima čitalaca. Ovi u novinama traže da upoznaju činjenice; tek predrugo jačujući ili izvrćući činjenice može novinar pribaviti svome mišljenju nekakav uticaj. Pa i sveden na samo tolike mogućnosti, štampa još ipak ima u Americi veliku moć. Zahvaljujući njoj, politički život struji po svim krajevima te prostrane teritorije. Njeno uvek otvoreno oko neprestano obnažuje tajne mehanizme politike i prisiljava javne ličnosti da izlaze pred sud javnosti. Ona okuplja interese oko izvesnih doktrina i formuliše simbole stranaka; preko nje stranke razgovaraju ne sastajući se, sporazumevaju se i ne dolazeći u dodir. Kad velik broj organa štampe uspe da krene istim putem, njihov uticaj vremenom postane gotovo neodoljiv, a javno mnenje, pod udarima uvek sa iste strane, na kraju popusti. U Sjedinjenim Državama, svaki list ima pojedinačno malo moći, ali periodična [173] štampa je ipak, posle naroda, prva među svim silama. Shvatanja koja se uspostavljaju pod dejstvom slobodne štampe u Sjedinjenim Državama često su postojanija od onih koja se drugde obrazuju pod dejstvom cenzure. U Sjedinjenim Državama demokratija neprestano dovodi nove ljude na upravu javnim poslovima; vlast unosi, dakle, malo doslednosti i reda u mere koje

preduzima. Ali opšta načela vladanja postojanija su tu nego u mnogim drugim zemljama, a glavna shvatanja po kojima je uređeno društvo trajnija su. Kad neka ideja zavlada duhom američkog naroda, bila ona ispravna ili nerazumna, ništa nije teže nego iskoreniti je. Isto se zapaža i u Engleskoj, zemlji u kojoj smo tokom celog jednog veka videli najveću slobodu mišljenja u Evropi, a i najnesavladljivije predrasude. Tu pojavu pripisujem upravo onom uzroku za koji bi se na prvi pogled činilo da bi trebalo da sprečava da se ona pojavi, naime slobodi štampe. Narodi u kojih postoji ta sloboda privrženi su svojim shvatanjima isto toliko iz gordosti koliko i iz ubeđenja. Oni ih vole zato što im se čine ispravna, a i zato što su ih sami izabrali, i drže ih se ne samo kao istine nego i kao nečega što im je svojstveno. Ima još i drugih razloga. Jedan veliki čovek rekao je da je na oba kraja znanja neznanje. Možda bi bilo istinitije reći da se na oba kraja nalaze duboka ubeđenja, a u sredini je sumnja. Ljudska se pamet, naime, može posmatrati u tri različita stanja, koja često slede jedno za drugim. Čovek čvrsto veruje, zato što prihvata ne produbljujući. Sumnja kad se jave prigovori. Često uspeva da razreši sve svoje sumnje, i tad opet počne verovati. Ovog puta ne dohvata istinu nasumce i u mraku, nego je sagledava licem u lice i [174] korača pravo ka njenoj svetlosti. Kad sloboda štampe zatekne ljude u onome prvom stanju, ona im još zadugo ostavlja tu naviku da čvrsto veruju bez razmišljanja; samo što svakog dana menja

predmet njihovog nepromišljenog verovanja. Od celog misaonog vidokruga čovekov um vidi, dakle, i dalje samo jednu tačku u svakom pojedinom trenutku; samo što se ta tačka neprestano menja. To je doba naglih revolucija. Teško pokolenjima koja, prva, usvoje odjednom slobodu štampe! Ubrzo, međutim, pređe se približno sav krug novih ideja. Dođe se do iskustva, i čovek utone u sumnju i u nevericu prema svemu. Može se računati da će se većina ljudi uvek zaustaviti u jednome od ta dva stanja: verovače ne znajući zašto ili neće znati šta zapravo treba da veruje. A onu drugu vrstu ubeđenja, promišljenog i koje vlada sobom, koje se rađa iz znanja i uzdiže iz kolebanja sumnje, uvek će samo naporima vrlo malog broja ljudi biti dato da dosegnu. Ta zapažalo se da su ljudi, u vekovima verskog žara, menjali veru; dok se u vekovima sumnje svako uporno držao svoje. Tako biva i u politici, za vladavine slobode štampe. Pošto se napadnu i ospore sve društvene teorije redom, oni koji su se zaustavili na jednoj od njih ostanu pri njoj, ne toliko što su sigurni da je dobra, nego što nisu sigurni da ima bolje. U takvim vekovima, ljudi ne ginu lako za svoja ubeđenja; ali ih i ne menjaju, te se sreće u isti mah i manje mučenika i manje otpadnika. Dodajte tom uzroku još jedan, delotvorniji: kad sumnjaju u ubeđenja, ljudi se naposletku drže samo nagona i materijalnih interesa, koji su, po svojoj prirodi, vidljiviji, shvatljiviji i trajniji nego ubeđenja. Teško je rešiti pitanje koja je vlast bolja, demokratija ili aristokratija. Ali jasno je

da demokratija ometa jednoga, a aristokratija tlači drugog. To je istina koja se sama po sebi ustanovljava i nema potrebe pretresati je: vi ste bogati, a ja sam siromah. GLAVA IV O POLITIČKOM UDRUŽIVANJU U SJEDINJENIM DRŽAVAMA Svakodnevno korišćenje prava na udruživanje kod Angloamerikanaca. — Tri vrste političkih udruženja. — Kako Amerikanci primenjuju predstavnički sistem na udruženja. — Opasnosti koje iz toga proizilaze za državu. — Velika konvencija iz 1831. o carinama. — Zakonodavni karakter te konvencije. — Zašto neograničeno korišćenje prava na udruživanje nije toliko opasno u Sjedinjenim Državama koliko drugde. — Po čemu se to pravo u Americi može smatrati nužnim. — Korisnost udruživanja u demokratskim narodima. Amerika je zemlja u kojoj se najviše na svelu izvlači korist iz udruživanja i gde se to moćno sredstvo akcije primenjuje u najrazličitije svrhe. Nezavisno od stalnih zajednica koje zakon stvara pod nazivom opština, gradova i srezova, postoji i mnoštvo drugih, koje svoj nastanak i razvoj duguju samo volji pojedinaca. Stanovnik Sjedinjenih Država nauči od rođenja da treba da se osloni na samog

sebe u borbi protiv životnih zala i neprilika; na društvenu vlast baca on nepoverljiv i zabrinut pogled i priziva njenu moć samo kad ne može bez nje. To se počinje zapažati već u školi, gde se deca potčinjavaju, čak i u igrama, pravilima koja su postavila i međusobno kažnjavaju prekršaje koje su sama definisala. Isti duh nalazimo i u svim postupcima u društvenom životu. Desi se nezgoda na javnom putu, prolaz je zakrčen, saobraćaj zaustavljen; susedi se odmah okupe u veće da odlučuju; iz tog improvizovanog skupa proizaći će neki izvršitelj koji će naći leka nevolji pre no što se i pomisao na kakvu vlast koja postoji i pre zainteresovanih javila i u čijoj glavi. Radi li se o zabavi, ljudi će se udružiti da bi svetkovini dali više sjaja i sređenosti. Udružuje se, najzad, i da bi se oduprlo čisto duhovnom neprijatelju: zajednički se bori protiv neumerenosti. U Sjedinjenim Državama, svet se udružuje u cilju javne bezbednosti, trgovine i industrije, morala i religije. Nema toga što se ljudska volja ne nada da će postići slobodnim dejstvom združene moći pojedinaca. Kasnije ću imati prilike da govorim o posledicama koje udruživanje stvara u građanskom životu. Za sada treba da se ograničim na politički svet. Pošto je pravo na udruživanje priznato, građani mogu da ga koriste na razne načine. Udruživanje se sastoji samo u prihvatanju nekakve doktrine od strane izvesnog broja pojedinaca i od obaveze koju preuzimaju da na izvestan način sarađuju da ta doktrina prevagne. Tako se pravo udruživanja skoro poistovećuje sa slobodom pisanja; no udruživanje ipak ima veću moć nego štampa. Kad neko udruženje

predstavlja kakvo shvatanje, onda to shvatanje mora da dobije jasniji i precizniji oblik. Udruženje prebrojava svoje pristalice i izlaže ih javnosti u borbi za svoju stvar. Pristalice se međusobno upoznaju i njihov žar raste zajedno s njihovim brojem. Udruženje povezuje u snop raznolike duhove i snažno ih upravlja ka jasno označenom cilju. Drugi stupanj u korišćenju prava na udruživanje jeste mogućnost okupljanja. Kad se nekom političkom udruženju dopusti da na izvesnim tačkama zemlje postavi žarišta svog delanja, ono se time uvećava i uticaj mu se širi. Ljudi se tu viđaju; kombinuju se načini delanja, mišljenja se iznose sa snagom i žarom kakve nikad ne može dostići napisana misao. Postoji, najzad, u korišćenju prava na udruživanje u političkim stvarima još jedan, poslednji stepen: pristalice istoga shvatanja mogu se okupljati u izborne skupove i imenovati zastupnike da ih predstavljaju u centralnoj skupštini. To je u pravom smislu reči predstavnički sistem primenjen na jednu stranku. Tako, u prvom slučaju, ljudi koji ispovedaju isto shvatanje uspostavljaju međusobno čisto misaonu vezu; u drugom slučaju, okupljaju se u mali skup, koji predstavlja samo deo jedne stranke; u trećem, najzad, obrazuju kao nekakvu posebnu naciju u naciji, jedan poredak u poretku. Njihovi zastupnici, slično zastupnicima većine, sami sobom predstavljaju celokupnu kolektivnu snagu svojih pristalica; kao i predstavnici većine, oni stižu kao predstavnici naroda i sa svom moralnom moći koja iz tog proizilazi. Oni, istina, nemaju pravo da propisuju zakone, ali imaju pravo da napadaju one koji postoje i da unapred formulišu one koji bi

trebalo da postoje. Pretpostavimo neki narod koji još nije savršeno navikao na korišćenje slobode ili takav kod koga ključaju duboke političke strasti. Pored većine, koja propisuje zakone, postavimo jednu manjinu čiji će zadatak biti samo da iznose razloge, a da se zaustavlja pre odluka; ne mogu da ne verujem da bi javni poredak bio izložen krupnim neizvesnostima. Dokazati da je jedan zakon sam po sebi bolji od nekog drugog i dokazati da ovaj treba zameniti onim, to su dve stvari veoma različite. Ali tamo gde upućeni još vide veliku razliku, uobrazilja mnoštva ne zapaža više nikakvu. Naiđu, uostalom, vremena kad je nacija skoro podjednako podeljena na dve stranke, koje obe tvrde da predstavljaju većinu. Ako se desi da se uz vlast koja upravlja uspostavi jedna snaga čiji je duhovni autoritet gotovo isto tako velik, može li se verovati da će se ova dugo ograničavati na to da govori a da ne dejstvuje? Hoće li se ona uvek zaustaviti pred metafizičkim mišljenjem da je svrha udruženja da usmeravaju shvatanje, a ne da vrše prinudu, da savetuju zakonodavce, a ne da propisuju zakone? Što više posmatram nezavisnost štampe u njenim najvažnijim posledicama, sve sam više uveren da je u savremenom svetu nezavisnost štampe glavni i takoreći bitni sastojak slobode. Narod koji hoće da ostane slobodan ima, dakle, pravo da zahteva da se ona po svaku cenu poštuje. Ali neograničena sloboda udruživanja u politici ne bi se smela potpuno poistovećivati sa slobodom pisanja. Ona prva je u isti mah i manje nužna a i opasnija od ove druge. Nacija može onoj prvoj postaviti

granice a da ne prestane vladati sama sobom; ponekad ona treba to da učini upravo da bi nastavila da vlada sama sobom. U Americi je sloboda udruživanja u političke svrhe neograničena. Jedan primer pokazaće bolje nego bilo šta što bih ja mogao dodati do koje se mere ona toleriše. Sećamo se koliko je pitanje carine ili slobodne trgovine uzbuđivalo duhove u Americi. Carine su se slagale ili kosile ne samo sa ponečijim shvatanjima nego i sa vrlo krupnim materijalnim interesima. Sever im je delom pripisivao svoj prosperitet, Jug gotovo sve svoje nevolje. Može se reći da su carine dugo budile jedine političke strasti u Uniji. Godine 1831, kada je sporenje bilo na vrhuncu, jedan neznan građanin Masačusetsa došao je na misao da putem novina predloži svim protivnicima carina da pošalju izaslanike u Filadelfiju, da zajedno razmotre kojim bi se načinom mogla trgovini vratiti sloboda. Zahvaljujući štampi, taj predlog je prostrujao celom zemljom, od Mejna do Nju-Orleansa. Protivnici carina žarko su ga prihvatili. Svud su se okupljali i imenovali izaslanike. Najveći broj ovih bili su poznati ljudi, a neki od njih bili su i slavni. Južna Karolina, koja je kasnije pribegla i oružju zbog iste stvari, poslala je šezdeset tri delegata. Skupština, koja se po američkom običaju nazvala konvencijom, okupila se 1. oktobra 1831. u Filadelfiji; brojala je više od dvesta članova. Rasprave su bile javne i već prvog dana imale su sasvim zakonodavni karakter; raspravljalo se o širini ovlašćenja kongresa, o teorijama o slobodnoj trgovini i najzad o raznim carinskim propisima. Posle deset dana skupština se

razišla pošto je sastavila jedan proglas američkom narodu. U tom proglasu iznosilo se: 1) da kongres nema prava da uspostavlja carinu i da su postojeće carine protivustavne; 2) da nije u interesu nijednog naroda, a osobito ne američkog naroda, da trgovina ne bude slobodna. Valja priznati da neograničena sloboda udruživanja u političkim stvarima nije do sad u Sjedinjenim Državama dovela do pogubnih rezultata kakvi bi se možda mogli očekivati drugde. Pravo udruživanje je tu uvezeno iz Engleske, i ono je u Americi oduvek postojalo. Korišćenje tog prava je danas ušlo u navike i običaje. Pravo udruživanja je u naše doba postalo nužna garantija protiv tiranije većine. U Sjedinjenim Državama, kad jedna partija jednom prevlada, sva javna vlast pređe u njene ruke; njeni osobiti prijatelji zauzmu sva zvanja i raspolažu svim organizovanim snagama. Pošto ni najodličniji ljudi protivničke stranke ne mogu da prekorače pregradu koja ih deli od vlasti, nužno je da se mognu postaviti izvan nje; potrebno je da manjina suprotstavi svu svoju duhovnu snagu materijalnoj moći koja je ugnjetava. Jedna se opasnost, dakle, suprotstavlja drugoj jednoj, koje se valja više bojati. Svemoć većine čini mi se tako velikom opasnošću za američke republike da mi se opasno sredstvo kojim se one služe da je ograniče čini ipak kao nekakvo dobro. Ovde ću izreći jednu misao koja će podsetiti na nešto što sam rekao povodom opštinskih sloboda: nema zemalja gde bi udruživanje bilo nužnije da bi se sprečio despotizam stranaka ili samovolja vladara nego u onim čije je društveno uređenje demokratsko. U nacijama sa aristokratijom, sekundarna tela čine prirodne zajednice koje sprečavaju zloupotrebe vlasti. U zemljama gde takve zajednice ne postoje, ako

pojedinci ne mogu da stvaraju veštački i privremeno nešto što im je slično, ne vidim više branu svakakvim tiranijama, pa velik narod može nesmetano tlačiti šaka strančara ili i samo jedan čovek. Okupljanje neke velike političke konvencije (a ima ih svakovrsnih), koje može često postati nužna mera, uvek je, čak i u Americi, ozbiljan događaj sa kojim se prijatelji svoje zemlje sa bojazni suočavaju. To se vrlo jasno videlo na konvenciji iz 1831, gde su svi napori istaknutih ljudi 'koji su učestvovali u skupštini' težili tome da reč skupštine bude umerena i da joj se cilj ograniči. Konvencija iz 1831. verovatno je, naime, imala velik uticaj na duh nezadovoljnika i pripremila ih za otvorenu pobunu protiv trgovinskih zakona Unije, do koje je došlo 1832. Ne treba kriti da je neograničena sloboda političkog udruživanja poslednja od svih sloboda koju neki narod može podneti. Ako usled nje i ne padne u anarhiju, on je se takoreći svakog časa dotiče. Ta tako opasna sloboda u jednom pogledu, međutim, pruža neke garantije: u zemljama gde je udruživanje slobodno, tajna društva su nepoznata. U Americi ima strančara, nema zaverenika. O različitom shvatanju prava na udruživanje u Evropi i u Americi i o njegovom različitom koriščenju. Posle slobode da sam dela, čoveku je najprirodnija sloboda da svoje napore udruži s naporima svojih bližnjih i da delaju udruženo. Pravo na udruživanje čini mi

se, dakle, skoro isto tako neotuđivo po njegovoj prirodi kao i lična sloboda. Zakonodavac ne bi mogao poželeti da ga uništi a da ne napadne i samo društvo. Međutim, mada ima naroda kod kojih je sloboda udruživanja samo blagotvorna i plodna za njihov prosperitet, ima i takvih koji je preterivanjem izopačuju i taj činilac života pretvaraju u uzrok razaranja. Činilo mi se da bi poređenje različitih puteva kojim se kreću udruženja, u onim zemljama gde se sloboda shvata i u onima gde se ona pretvara u raspuštenost, bilo korisno i za vlade i za stranke. Većina Evropljana još vidi u udruženjima ratnički stroj koji se na brzinu obrazuje da bi se smesta oprobao na bojištu. Ljudi se, doduše, udruže zato da bi govorili, ali svima je u glavi naredna misao, o tome da stupe u dejstvo. Udruženje, to je vojska; u njemu se govori da bi se ljudi prebrojali i obodrili, a onda se kreće na neprijatelja. U očima onih koji ga sačinjavaju, zakonski putevi mogu se činiti kao sredstva, ali oni nikad nisu jedino sredstvo uspeha. U Americi se pravo na udruživanje ne shvata tako. U Americi, građani koji čine manjinu udružuju se prvo zato da bi ustanovili koliko ih je i da tako oslabe psihološku moć većine; druga svrha udruženja jeste da se zajednički traže i otkriju argumenti najpodobniji da utiču na većinu; jer uvek imaju nadu da će većinu privući sebi i da će onda, u njeno ime, raspolagati vlašću. Politička udruženja su, dakle, u Sjedinjenim Državama miroljubiva po ciljevima a zakonita po sredstvima, i kad govore da žele da pobede samo zakonskim putevima, obično govore istinu.

Razlike koje se u tom pogledu zapažaju između Amerikanaca i nas potiču od više uzroka. U Evropi postoje stranke koje se toliko razlikuju od većine da se ne mogu nadati da bi ikad mogle postati jedan od njenih oslonaca, a te stranke veruju i da su dovoljno jake da se same bore protiv nje. Kad takva stranka obrazuje udruženje, ona neće da ubeđuje, nego da se bori. U Americi, oni koji se nalaze vrlo daleko od većine po svojim shvatanjima ne mogu ništa protiv većine; svi ostali nadaju se da će je pridobiti. Korišćenje prava udruživanja postaje, dakle, opasno u srazmeri s nemogućnošću nekih velikih stranaka da postanu većina. U zemljama kao što su Sjedinjene Države, gde se shvatanja razlikuju samo u nijansama, pravo udruživanja može ostati takoreći neograničeno. Samo nas naše neiskustvo u pogledu slobode još uvek navodi da u slobodi udruživanja vidimo samo pravo da se ratuje protiv vlade. Prva pomisao koja se javi nekoj stranci kao i pojedincu, kad ojačaju, jeste pomisao o nasilju; misao o ubeđivanju javlja se tek kasnije; ona se rađa iz iskustva. Englezi, koji su tako duboko podeljeni, retko zloupotrebljavaju pravo udruživanja, zato što ga već duže koriste. Kod nas, uz to, postoji toliko strasna sklonost ka ratovanju da nema toliko bezumnog poduhvata, ma on pretio i da stvori darmar u državi, u kome ljudi ne smatraju da je slavno poginuti s oružjem u ruci. Ali od svih uzroka koji u Sjedinjenim Državama doprinose tome da se umeri

žestina političkih udruženja najmoćniji je možda opšte pravo glasa. U zemljama gde je prihvaćeno opšte pravo glasa većina nikad nije sumnjiva, jer se nijedna stranka ne bi mogla razložno uspostaviti kao predstavnik onih koji nisu glasali. Udruženja dakle znaju, a i sav svet zna, da ona ne predstavljaju većinu. To proizilazi iz same činjenice njihovog postojanja: jer kad bi predstavljala većinu, sama bi promenila zakone umesto da zahtevaju njihovu izmenu. Psihološka moć vlade koju napadaju time se uvećava, a njihova je veoma oslabljena. U Evropi gotovo da nema udruženja koja ne tvrde ili ne veruju da predstavljaju volju većine. Ta tvrdnja ili to verovanje ogromno im uvećavaju snagu i divno služe da se njihovi postupci čine legitimnim. Jer šta može biti većma opravdano nego primena sile da bi trijumfovala stvar onih koje pravo tlači? Tako se u ogromnoj složenosti ljudskih zakona dešava ponekad da krajnja sloboda ispravlja zloupotrebe slobode i da krajnja demokratija predupreduje opasnosti demokratije. U Evropi se udruženja smatraju u neku ruku zakonodavnim i izvršnim većem nacije, koja sama ne može da se oglasi; polazeći od te ideje, ona dejstvuju i zapovedaju. U Americi, gde u svačijim očima ona predstavljaju samo poneku manjinu u naciji, ona govore i upućuju peticije. Sredstva kojima se u Evropi služe udruženja u skladu su s njihovim ciljevima. Budući da je glavni cilj tih udruženja da dejstvuju, a ne da govore, da se bore, a ne da ubeđuju, to ih navodi da se tako organizuju da u njihovoj organizaciji ne bude

ničega civilnog i da usvoje vojničke običaje i maksime: stoga vidimo da ona centralizuju koliko god mogu rukovođenje svojim snagama i da moć sviju predaju u ruke vrlo malog broja. Članovi tih udruženja odazivaju se na lozinke kaogod vojnici u boju; ispovedaju dogmu pasivne poslušnosti, ili bolje reći, kad su se ujedinili, jednim su potezom potpuno žrtvovali svoje rasuđivanje i slobodnu volju: stoga u takvim udruženjima često vlada nepodnošljivija tiranija nego što je ona koju u društvu vrši vlada koju napadaju. To umnogome umanjuje njihovu psihološku snagu. Ona time gube ono svojstvo svetinje koje se pripisuje borbi potlačenih protiv tlačitelja. Jer kako može tvrditi da hoće da bude slobodan onaj koji u izvesnim slučajevima pristaje da se ropski pokorava nekolicini sebi sličnih, koji im predaje svoju volju i potčinjava im čak i svoju misao? I Amerikanci su uspostavili nekakvo rukovodstvo u udruženjima; ali to je, ako mogu tako reći, civilno rukovodstvo. Individualna nezavisnost nalazi tu svoje mesto: kao i u društvu, svi koračaju istovremeno ka istom cilju; ali nije svako obavezan da korača istim putevima. Ljudi tu ne prinose na žrtvu svoju volju i razum, nego volju i razum primenjuju radi uspeha zajedničkog poduhvata. GLAVA V O DEMOKRATSKOM UREĐENJU U AMERICI

Znam da sad stupam na vruć teren. Svaka reč ovog poglavlja moraće u ponečem pozlediti razne stranke na koje je podeljena moja zemlja. Ipak ću reći šta mislim. U Evropi teško umemo da sudimo o pravom svojstvu i stalnim nagonima demokratije, zato što u Evropi postoji borba između dva suprotna načela, a ne zna se šta treba pripisati samim načelima, a šta strastima koje je borba raspalila. Nije tako u Americi. Onde narod gospodari bez prepreka; nema opasnosti kojih bi trebalo da se boji niti uvreda za koje bi trebalo da se sveti. U Americi je demokratija, dakle, prepuštena svojim sklonostima. Njeno ponašanje je prirodno, a kretanje slobodno. Po tome treba suditi o njoj. A za koga bi njeno proučavanje bilo zanimljivije i korisnije nego za nas, koje jedno neodoljivo kretanje svakog dana nosi, a mi koračamo slepo, možda ka despotizmu, možda ka republici, ali zasigurno ka nekom demokratskom uređenju? O OPŠTEM PRAVU GLASA Rekao sam već da su sve države Unije usvojile opšte pravo glasa. Nalazimo ga kod raznih stanovništava, koja se nalaze na raznim stupnjevima društvene lestvice. Imao sam prilike da mu vidim dejstvo u različitim krajevima i među ljudstvom različitog porekla, gde su ljudi, po jeziku, veri ili običajima gotovo tuđini jedni drugima; u Luizijani kao i u Novoj Engleskoj, u Džordžiji kao i u Kanadi. Zapazio sam

da opšte pravo glasa daleko od toga da u Americi donosi sve dobro ili loše što bismo u Evropi očekivali, a posledice su mu obično drugačije nego što mi pretpostavljamo. O TOME KAKO NAROD BIRA I O NAGONIMA AMERIČKE DEMOKRATIJE PRI IZBORIMA Najodličniji ljudi retko se u Sjedinjenim Državama pozivaju da upravljaju javnim poslovima. — Uzroci toj pojavi. — Zavist kojom su ispunjene niže klase u Francuskoj prema višim nije francusko osećanje, nego demokratsko. — Zašto u Americi odlični ljudi često i sami izbegavaju političku karijeru. Mnogi u Evropi veruju, mada ne kažu, ili govore, premda to ne veruju, da je jedno od velikih preimućstava opšteg prava glasa to što se na vođenje javnih poslova dovode ljudi dostojni poverenja javnosti. Narod ne može sam upravljati, kažu, ali on uvek iskreno želi dobro državi, a nagon mu skoro uvek ukaže na one koje vodi ista želja i koji su najsposobniji da drže vlast u rukama. Ja pak moram reći da mi ono što sam video u Americi ne dopušta da tako mislim. Pri dolasku u Ameriku, iznenadio sam se kad sam otkrio koliko su vrline i sposobnosti rasprostranjene u građanstvu, a koliko ih je malo u onih koji vladaju. Stalna je pojava u Sjedinjenim Državama naših dana da se najodličniji ljudi retko pozivaju na javne funkcije i mora se uvideti da je sve više bivalo tako što je više

demokratija prevazilazila sva ranija ograničenja. Očevidno je da su se vrsni američki državnici neobično proredili u poslednjih pola veka. Može se ukazati na više uzroka toj pojavi. Ma šta se činilo, nemogućno je podići prosvećenost naroda iznad izvesnog nivoa. Svejedno što bi se olakšao pristup znanjima, poboljšali metode nastave i nudila učenost po jevtinoj ceni, nikad se neće postići da se ljudi obrazuju i razvijaju svoju inteligenciju, a da tome ne posvete vremena. Manja ili veća mogućnost za narod da živi ne radeći postavlja, dakle, neizbežnu granicu njegovom intelektualnom napretku. Ta granica je viša u izvesnim zemljama, niža u nekim drugim; da ona ne bi uopšte postojala, trebalo bi da običan svet ne mora da se stara o materijalnim životnim brigama, to jest da ne bude običan svet. Isto je toliko teško, dakle, zamisliti društvo u kome bi svi ljudi bili veoma prosvećeni koliko i državu u kojoj bi svi građani bili bogati; to su dve međusobno zavisne poteškoće. Rado ću prihvatiti da masa građana vrlo iskreno želi dobro zemlji; idem i dalje, pa kažem da mi se čini da niži slojevi društva obično u tu želju unose manje račundžijskog nego viši slojevi; ali uvek im manje ili više nedostaje umeće da sude o sredstvima i kad cilj iskreno žele. Koliko je dugog proučavanja potrebno, koliko raznih znanja, da se o svojstvima jednog jedinog čoveka stekne tačna predstava! I najveći umovi u tome pogreše, a kako će mnoštvo uspeti! Narod nikad ne nalazi vremena i načina da se takvom radu posveti. On mora uvek da sudi na brzinu i da se opredeli za ono što je najupadljivije. Otuda svakojaki šarlatani znaju tako dobro tajnu kako da mu se svide, dok njegovi istinski prijatelji u tome najčešće ne

uspevaju. Uostalom, nije uvek sposobnost ono što demokratiji nedostaje da bi se izabrali valjani ljudi, nego želja i sklonost. Ne treba kriti da demokratske ustanove u velikoj meri razvijaju osećanje zavisti u ljudskom srcu. Ne toliko zato što svakom pružaju mogućnosti da se izjednači s drugima, nego zato što se te mogućnosti svaki čas izjalove onima koji ih koriste. Demokratske ustanove bude i uljuljkuju žudnju za jednakošću a da nikada ne mogu potpuno da je zadovolje. Takva potpuna jednakost svakodnevno izmiče narodu iz ruku u času kad poveruje da ju je dohvatio, i beži, kao što kaže Paskal, u večitom bekstvu; narod se raspaljuje u trci za tim blagom tim dragocenijim što je dosta blizu da ga spozna, a dovoljno daleko da ne može ga okusi. Izgled da će uspeti uzbuđuje ga, neizvesnost ga razdražuje; on hrli, sustaje, biva ogorčen. Sve što ga u ponečem nadmaša čini mu se onda kao prepreka njegovim željama i nema te opravdane nadmoćnosti koja mu ne bi bola oči. Mnogi zamišljaju da se samo u Francuskoj javlja taj potajni nagon po kome niže klase uklanjaju koliko god mogu iz upravljanja javnim poslovima one koji se odlikuju; to je zabluda: nagon o kome govorim nije francuski, on je demokratski nagon; političke okolnosti mogle su mu dati nešto osobite gorčine, ali one ga nisu stvorile. U Sjedinjenim Državama narod ne gaji mržnju prema višim slojevima društva; ali oseća malo naklonosti prema njima i brižljivo ih odstranjuje iz vlasti; ne boji se velike darovitosti, ali mu ona nije ni mnogo po volji. Obično se zapaža da teško pridobijaju njegovu naklonost oni koji se uzdignu bez ičije podrške.

Dok prirodni demokratski nagoni navode narod da ljude koji se odlikuju ne pripušta vlast, ne manje jak nagon navodi ove druge da se klone političke karijere, u kojoj tako teško mogu da ostanu onakvi kakvi jesu i da rade a da se ne srozavaju. Tu je misao veoma bezazleno izrazio vrhovni sudija Kent. Taj čuveni autor, pošto je izrekao velike pohvale onom delu ustava koji izvršnoj vlasti daje pravo da imenuje sudije, dodaje: "Verovatno je, naime, da bi ljudi najpodobniji da zauzmu ta mesta bili suviše uzdržani u svom ponašanju i odviše strogih načela da bi ikad mogli pridobiti većinu u izborima koji bi se zasnivali na opštem pravu glasa." (Kent's Commentaries, sv. I, str. 272) Eto šta je objavljeno u Americi 1830. godine a da niko nije protuslovio. To mi dokazuje da su u potpunoj zabludi oni koji u opštem pravu glasa vide garantiju za valjanost izbora. Opšte pravo glasa ima drugih prednosti, ali ovu nema. O ČINIOCIMA KOJI MOGU DELIMIČNO ISPRAVITI OPISANE NAGONE DEMOKRATIJE Suprotna dejstva koja velike opasnosti vrše na narode kao i na ljude. — Zašto je Amerika imala toliko odličnih ljudi na čelu poslova pre pedeset godina. — Uticaj prosvećenosti i morala na opredeljenje naroda. — Primer Nove Engleske. — Jugozapadne države. — Kako neki zakoni utiču na opredeljenja naroda.— Dvostepeni izbori. — Njihovo dejstvo na sastav senata.

Kad kakva velika opasnost preti državi, često vidimo da narod srećno izabere one građane koji su najsposobniji da ga spasu. Zapazilo se da čovek suočen sa neposrednom opasnošću retko ostaje na svom uobičajenom nivou; uzdiže se znatno iznad njega ili pada ispod njega. Tako biva i s narodima. Krajnje pogibli, umesto da uzdignu naciju, ponekad je dotuku; one joj raspale strasti, umesto da te strasti vode, i pomute joj pamet umesto da je razbistre. Jevreji su se još međusobno klali u ruševinama Hrama koje su se pušile. Ali i kod naroda kao i kod ljudi češće se viđa da se izuzetne vrline rode iz samih pretećih opasnosti. Veliki karakteri pojavljuju se tad reljefno kao kad noćni mrak krije kakav spomenik pa se ovaj odjednom ocrta spram plamsanja kakvog požara. Velika darovitost neprestano se javlja kao sama od sebe, a narod, pogođen opasnostima, zaboravlja svoju strasnu zavist. Tada se neretko vida da iz glasačke kutije izađu slavna imena. Rekao sam malopre da se u Americi državnici naših dana čine daleko od onih koji su se pre pedeset godina pojavili na čelu javnih poslova. To ne potiče samo od zakona nego i od okolnosti. Kad se Amerika borila za najpravedniju od svih stvari, da se jedan narod oslobodi jarma drugog naroda, kad se radilo o tome da se jedna nova nacija uvrsti u svet, sve su se duše uzdigle da bi bile na visini cilja svojih napora. U tom opštem uzbuđenju, najodličniji ljudi poleteli su u susret narodu, a narod ih je prigrlio i stavio na čelo. Ali takvi su događaji retki; suditi treba po uobičajenom toku stvari. Dok prolazni događaji ponekad uspevaju da suzbiju demokratske strasti, prosvećenost, a naročito moral imaju na te sklonosti ne manje snažan, ali trajniji

uticaj. To se dobro zapaža u Sjedinjenim Državama. U Novoj Engleskoj, gde su obrazovanje i sloboda kćeri morala i religije, gde je društvo, postojeći već odavno i odavno učvršćeno, moglo sebi da stvori maksime i navike, narod ne trpi od nadmoći koju bogatstvo ili rođenje stvara među ljudima, a istovremeno se navikao da poštuje intelektualnu i duhovnu nadmoć i da joj se rado potčini; stoga vidimo da se u Novoj Engleskoj demokratija bolje opredeljuje pri izborima nego bilo gde drugde. Što više silazimo na jug, naprotiv, u države gde je društvena povezanost manje davnašnja i manje jaka, gde je obrazovanost manje raširena i gde su se manje srećno kombinovala načela morala, religije i slobode, zapažamo da darovitost i vrline bivaju sve ređe kod onih koji upravljaju. Kad najzad zađemo u države na jugozapadu, gde društvena zajednica, obrazovana od juče, predstavlja tek skup pustolova i špekulanata, zbunjeni smo videći u kakve je ruke predata društvena moć i pitamo se zahvaljujući kakvoj to nezavisnoj snazi zakonodavstva i ljudi država tu ipak može da raste i društvo da prosperira. Ima izvesnih zakona čija je priroda demokratska, a koji ipak uspevaju da delimično isprave opasne nagone demokratije. Kad uđete u dvoranu predstavničkog doma u Vašingtonu, iznenadi vas priprost izgled toga velikog skupa. Uzalud oko traži u njemu nekog slavnog čoveka. Gotovo svi njegovi članovi neznane su ličnosti, čija imena ne izazivaju u misli nikakvu sliku. To su većinom seoski advokati, trgovci ili čak ljudi iz najnižih slojeva. U toj zemlji gde

je obrazovanje tako sveopšte rasprostranjeno, kažu da predstavnici naroda ne znaju svi baš valjano čitati. Na dva koraka odatle je dvorana senata, čiji uski prostor obuhvata velik deo slavnih ličnosti Amerike. Tu jedva da opažamo nekoga ko ne podseća na kakvu nedavno stečenu slavu. To su rečiti advokati, istaknuti generali, vični javni funkcioneri ili poznati državnici. Sve reči koje se čuju u toj skupštini činile bi čast i najvećim skupštinskim raspravama u Evropi. Otkud taj čudni kontrast? Zašto se elita nacije nalazi pre u ovoj nego u onoj dvorani? Zašto ona prva skupština okuplja toliko običnih osoba, dok ova druga kao da ima monopol na talenat i prosvećenost? I jedna i druga, međutim, proizilaze iz naroda, i jedna i druga su proizvod opšteg prava glasa, i nijedan se glas nije dosad javio u Americi da ustvrdi da je senat neprijatelj narodnih interesa. Pa otkud onda tako ogromna razlika? Vidim samo jednu stvar koja to objašnjava: izbori iz kojih proizilazi predstavnički dom neposredni su; izbori za senat obavljaju se u dva stepena. Svekoliki građani imenuju zakonodavno telo svake države, a savezni ustav, pretvarajući sa svoje strane ta zakonodavna tela u izborna tela, crpe otud senatore. Senatori predstavljaju, dakle, mada posredno, ishod glasanja po opštem pravu glasa; jer zakonodavno telo, koje imenuje senatore, nije nekakvo aristokratsko ili privilegovano telo koje bi svoje pravo izbora crpio iz samoga sebe; ono suštinski zavisi od svekolikog građanstva; ono se obično bira svake godine, pa građani uvek mogu da usmere izbor senatora time što će u zakonodavno telo izabrati nove članove. Ali dovoljno je što narodna volja prolazi kroz tu izabranu skupštinu pa da u

njoj bude u nekom smislu obrađena i da se zaodene u plemenitije i lepše oblike. Tako izabrani ljudi uvek, dakle, predstavljaju tačno većinu nacije, koja vlada; ali oni predstavljaju samo uzvišenije misli koje su u naciji u opticaju, plemenite nagone kojima je nadahnuta, a ne sitne strasti koje je uzburkavaju, ni poroke koji je srozavaju. Lako se može naslutiti u budućnosti trenutak kad će američke republike biti prinuđene da još umnože ova dva stepena u svom izbornom sistemu da se ne bi bedno zaplele u zamke demokratije. Rado ću priznati da u dvostepenim izborima vidim jedini način da se korišćenje političke slobode učini dostupno svim slojevima naroda. Oni koji se nadaju da će od toga sredstva načiniti isključivo oružje jedne stranke i oni koji se toga boje čini mi se da podjednako padaju u zabludu. UTICAJ KOJI JE AMERIČKA DEMOKRATIJA IZVRŠILA NA IZBORNE ZAKONE Retki izbori izlažu državu velikim krizama. — Njihova učestanost drži je u grozničavoj uzburkanosti. — Od ta dva zla Amerikanci su izabrali ovo drugo. — Promenljivost zakona. — Mišljenja Hamiltona, Medisona i Džefersona o tome. Kad se izbori vrše tek u dugim intervalima, pri svim takvim izborima država se izlaže opasnosti poremećaja. Stranke ulažu tada ogromne napore da ugrabe srečnu priliku koja im je tako

retko na dohvatu; a kako je neuspeh gotovo nepopravljiv za kandidate koji propadnu, valja se svačega bojati od njihove očajničke ambicije. Ako, naprotiv, ravnopravna borba treba uskoro da se ponovi, pobeđeni se strpe. Kad se izbori brzo nižu, njihova učestanost održava u društvu grozničavu uzrujanost, a javne poslove drži u neprestanoj promenljivosti. Tako jedno stavlja državi u izgled neprilike, drugo preti revolucijom; onaj prvi sistem škodi dobrom upravljanju, drugi preti njegovom opstanku. Amerikanci su se radije izložili onome prvom zlu nego ovom drugom. Pri tom su se više rukovodili nagonom nego rasuđivanjem, pošto demokratija uvećava sklonost ka promenama do strasti. Iz toga proizilazi neobična promenljivost zakonodavstva. Mnogi Amerikanci smatraju da je nepostojanost njihovih zakona nužna posledica jednog sistema čije su opšte posledice korisne. Ali verujem da nema nikoga u Sjedinjenim Državama ko bi poricao da ta nepostojanost postoji ili ko u njoj ne bi video veliko zlo. Hamilton, pošto je dokazao korisnost takve vlasti koja bi sprečavala ili bar odlagala donošenje loših zakona, dodaje: "Neko će mi možda odgovoriti da vlast da se spreče loši zakoni nužno podrazumeva i vlast da se spreče i dobri. Taj prigovor ne bi mogao zadovoljiti one koji su bili u mogućnosti da razmotre sva zla koja za nas proističu iz nepostojanosti i promenljivosti zakona. Nepostojanost zakonodavstva najveća je mana koja se može uočiti u našim institucijama." [Form the greatest blemish in the character and genius of our government (Federalist, n. 73)] "Lakoća da se menjaju zakoni", kaže Medison, "i preterano korišćenje

zakonodavne vlasti čine mi se najopasnijim boljkama kojima je izložena naša vlast." {Federalist, n. 62) I sam Džeferson, najveći demokrata koji je dosad ponikao iz američke demokratije, ukazao je na iste opasnosti. "Nepostojanost naših zakona stvarno je vrlo ozbiljna nepogodnost", kaže on. "Mislim da smo se morali o tome postarati time što bismo odlučili da će uvek postojati interval od godinu dana između predlaganja nekog zakona i konačnog njegovog izglasavanja. O predlogu bi se raspravljalo i glasalo a da se u njemu ne može izmeniti ni reč, a ako bi se činilo da okolnosti iziskuju bržu odluku, predlog ne bi mogao biti usvojen prostom većinom, nego [175] dvotrećinskom većinom u oba doma." O ZVANIČNICIMA U AMERIČKOJ DEMOKRATSKOJ VLASTI O jednostavnosti američkih zvaničnika. — Odsustvo uniforme. — Svi su zvaničnici plaćeni. — Političke posledice toga. — U Americi nema javne karijere. — Šta iz toga proizilazi. U Sjedinjenim Državama, zvaničnici se gube u mnoštvu građana; nemaju ni palate, ni čuvara, ni svečane uniforme. Ta jednostavnost onih koji upravljaju ne potiče samo od osobenog američkog duha, nego i od osnovnih društvenih načela. U očima demokratije vlast nije neko dobro, nego nužno zlo. Zvaničnicima treba dodeliti izvesnu moć, jer bez te moći, čemu bi služili? Ali spoljne oznake moći nisu

neophodne za vođenje poslova; one nepotrebno vređaju oči građanstva. I sami zvaničnici savršeno osećaju da su pravo da se, po svojoj moći, postave iznad ostalih dobili samo pod uslovom da se po ponašanju spuste na nivo sviju. Ne mogu ni da zamislim ništa jednostavnije u ponašanju, pristupačnije svakom, pažljivije prema zahtevima i uljudnije u odgovorima nego što je to u zvaničnika u Sjedinjenim Državama. Volim to prirodno ponašanje vlasti u demokratiji; u toj unutrašnjoj snazi, koja se više vezuje za funkciju nego za funkcionera, za čoveka više nego za spoljne oznake moći uočavam nešto muževno, čemu se divim. Što se tiče dejstva koje može proizvoditi uniforma, verujem da se mnogo preuveličava značaj koji ona treba da ima u jednom veku kakav je naš. Nisam zapazio da se u Americi zvaničnik, u vršenju svog ovlašćenja, dočekuje s manje uvaženja i poštovanja zato što je sveden samo na svoju valjanost. S druge strane, veoma sumnjam da neka osobita odeća navodi službena lica da se sama više poštuju, ako tome nisu prirodno sklona; jer ne bih mogao verovati da više uvažavaju svoju odeću nego svoju ličnost. Kad kod nas vidim kako su izvesne sudije osorne prema strankama ili kako im upućuju dosetke, kako sležu ramenima na reči odbrane, a predusretljivo se smeše na nizanje optužbi, voleo bih da im se pokuša skinuti toga, pa da se vidi, kad bi bili odeveni kao obični građani, ne bi li ih to podsetilo na prirodno dostojanstvo ljudskog roda. Nijedno zvanično lice u Sjedinjenim Državama ne nosi uniformu, ali sva primaju

platu. To proizilazi, još prirodnije nego sve što prethodi, iz demokratskih načela. Demokratija još i može okružiti pompom svoje zvaničnike i prekriti ih svilom i kadifom a da ne okrnji neposredno načela svog postojanja. Takve su privilegije prolazne, vezane su za položaj, ne za čoveka. Ali uspostaviti neplaćene funkcije znači stvoriti sloj bogatih i nezavisnih zvaničnika, obrazovati jezgro jedne aristokratije. I ako narod tada još zadržava pravo izbora, primenjivanje tog prava imalo bi, dakle, neizbežne granice. Kad vidimo da neka demokratska republika pretvara plaćene funkcije u neplaćene, verujem da možemo zaključiti da se kreće ka monarhiji. A kad monarhija počne da plaća neplaćene funkcije, to je pouzdan znak da se ide ka despotskom ili ka republikanskom uređenju. Zamenjivanje neplaćenih funkcija plaćenim funkcijama čini mi se, dakle, da samo po sebi predstavlja pravu revoluciju. Ponajvidljivijim znakom potpune vlasti demokratije u Americi smatram potpuno odsustvo neplaćenih funkcija. Usluge učinjene građanstvu, ma kakve bile, plaćaju se: stoga svako ima ne samo pravo nego i mogućnost da ih vrši. Mada u demokratskim državama svi građani mogu doći na položaje, sve ne privlači da im teže. Ono što biračima često ograničava izbor nisu uslovi za kandidovanje, nego broj i sposobnosti kandidata. Kod naroda gde se načelo izbornosti prostire na sve, nema u pravom smislu reči karijera u javnoj službi. Ljudi stižu na funkcije takoreći samo slučajno i nemaju

nikakve sigurnosti da će se na njima zadržati. To je istina naročito kad su izbori godišnji. Iz tog proizilazi da u doba zatišja javne funkcije malo privlače ambicije. U Sjedinjenim Državama ljudi umereni u svojim željama upuštaju se na krivudave puteve politike. Veliki talenti i velike strasti obično se klone vlasti da bi težili bogatstvu; i često se događa da se neko prihvati da upravlja sudbinom zemlje kad se oseća slabo sposobnim da vodi sopstvene poslove. Tim razlozima, isto koliko i lošem izboru u demokratskim izborima, treba pripisati velik broj priprostih ljudi koji zauzimaju javne funkcije. Ne znam da li bi narod u Sjedinjenim Državama izabrao odlične ljude kad bi ovi težili da pridobiju njegove glasove, ali sigurno je da oni tome ne teže. [176] O PROIZVOLJNOSTI U POSTUPCIMA ZVANIČNIKA U AMERIČKOJ DEMOKRATSKOJ VLASTI Zašto je proizvoljnost u postupcima zvaničnika veća u apsolutističkim monarhijama i demokratskim republikama nego u umerenim monarhijama. — Proizvoljnost u delanju zvaničnika u Novoj Engleskoj. Postoje dve vrste uređenja u kojima ima mnogo proizvoljnoga u delanju zvaničnika: tako je pod apsolutnom vladavinom jednog jedinog čoveka i pod vladavinom demokratije. Ta istovetna posledica proizilazi iz gotovo sličnih uzroka.

U despotskim državama ničija sudbina nije sigurna, ni sudbina javnih zvaničnika kaogod ni običnih privatnih lica. Pošto vladar drži uvek u ruci život, imovinu a ponekad i čast ljudi koji mu služe, on smatra da nema čega da se od njih boji, pa im ostavlja široku slobodu delanja, verujući da je siguran da je oni neće zloupotrebiti protiv njega. U despotskim državama vladar je toliko zaljubljen u svoju vlast da se boji da će biti sputan sopstvenim propisima, pa voli da mu službenici dejstvuju takoreći proizvoljno, kako bi bio siguran da kod njih neće naići na tendencije suprotne njegovim željama. U demokratijama većina može svake godine oduzeti vlast iz ruku u koje ju je poverila, pa se takođe ne boji da bi se ona zloupotrebila protiv nje. Pošto je vlasna da u svakom času saopšti svoju volju onima koji upravljaju, ona više voli da ih prepusti njihovom sopstvenom trudu nego da ih sputa kakvim nepromenljivim pravilom, koje bi, ograničavajući ih, i nju u neku ruku ograničilo. Kad se bolje pogleda, otkriva se čak da pod vlašću demokratije proizvoljnost u radu zvaničnika mora biti još i veća nego u despotskim državama. U despotskim državama, vladar može za tren kazniti sve greške koje opazi; ali ne može uobražavati da može zapaziti sve greške koje bi trebalo da kazni. U demokratijama, naprotiv, vladalac ne samo da je svemoćan nego je i svugde prisutan: stoga vidimo da su američki zvaničnici mnogo slobodniji u delokrugu koji im zakon obeležava nego ikoji evropski zvaničnik. Onde se često ograničavaju na to da im ukažu na cilj kome treba da teže, ostavljajući ih vlasnim da izaberu sredstva.

U Novoj Engleskoj, na primer, prepušta se select-men-ima svake opštine da sačine spisak porotnika; jedino pravilo koje im se postavi jeste ovo: porotnike treba da odaberu među građanima koji imaju biračko pravo i koji su na dobrom [177] glasu. Mi bismo, u Francuskoj, verovali da bi život i sloboda ljudi bili u opasnosti kad bismo bilo kojem zvaničniku poverili vršenje jednoga tako opasnog prava. U Novoj Engleskoj, isti ti zvaničnici mogu po gostionicama da istaknu imena [178] pijanaca i da pod pretnjom novčane kazne spreče da im se toči vino. Takva cenzorska vlast ozlojedila bi narod i u najapsolutističkijoj monarhiji; ovde joj se, međutim, svet bez po muke potčinjava. Nigde zakon nije ostavio više prostora proizvoljnosti nego u demokratskim republikama, jer se tu ne čini da bi se proizvoljnosti trebalo bojati. Može se čak reći da je tu zvaničnik utoliko slobodniji ukoliko je niže postavljen cenzus biračkog prava i ukoliko je trajanje zvaničnikovog mandata više ograničeno. Otuda je tako teško prevesti demokratsku republiku u monarhijsko uređenje. Mada prestaje bili biran, zvaničnik tu obično zadržava prava i način postupanja izbornog zvaničnika. Tada se stiže do despotizma. Samo u umerenim monarhijama zakon ne samo da određuje delokrug zvaničnika nego se stara i da ih vodi na svakom koraku. Uzrok je lako reći. U umerenim monarhijama vlast je podeljena između naroda i vladara. I jednome i drugom je u interesu da položaj zvaničnika bude postojan.

Vladar neće da sudbinu zvaničnika preda u ruke naroda, iz bojazni da bi oni onda izneverili njegov autoritet; narod se pak boji da zvaničnici, kad bi u potpunosti zavisili od vladara, ne posluže za gušenje slobode; tako da oni u neku ruku ne zavise ni od koga. Isti razlog koji i vladara i narod navodi da zvaničnike ostave nezavisne, navodi ih i da potraže garantije od zloupotrebe te nezavisnosti, kako je oni ne bi koristili protiv autoriteta vladara ili protiv slobode naroda. Stoga se slažu da je neophodno unapred propisati zvaničniku pravila ponašanja i nalaze koristi u tome da mu nametnu propise od kojih se on ne može udaljiti. NEPOSTOJANOST U UPRAVLJANJU U SJEDINJENIM DRŽAVAMA Društvene odluke u Americi ostavljaju manje traga nego dela jedne porodice. — Novine su jedini istorijski spomenici. — Kako krajnja nepostojanost u upravljanju škodi umeću vladanja. Pošto ljudi samo za trenutak bivaju na vlasti da se potom izgube u mnoštvu, koje i samo svakog dana menja lice, društvene odluke, u Americi, često postavljaju manje traga nego dela kakve god obične porodice. Upravljanje javnim poslovima tu je u neku ruku usmeno i po tradiciji. Ne piše se tu mnogo, ili ono što je napisano odnese vetar, kao one Sibiline listove, i to nepovratno nestane. Jedini istorijski spomenici u Sjedinjenim Državama jesu novine. Ako se desi da

jedan broj izostane, lanac vremena kao da je prekinut: sadašnjost i prošlost kao da više nisu spojene. Nimalo ne sumnjam da će kroz pedeset godina biti teže prikupiti autentične dokumente o podrobnostima društvenog života Amerikanaca naših dana nego o upravi u Francuskoj u srednjem veku; a ako bi kakva najezda varvara iznenadila Sjedinjene Države, moralo bi se pribeći istoriji drugih naroda da bi se saznalo nešto o američkom narodu. Nepostojanost u upravljanju počela je ulaziti u naviku; mogao bih skoro reći da je danas to već svakom postala sklonost. Niko ne haje za ono što se radilo pre njega. Ne ustaljuju se metode; ne sačinjavaju se zbirke propisa; ne prikupljaju se dokumenti, čak i kad bi to bilo lako činiti. Kad se slučajno i poseduju, do njih se ne drži. Među svojim hartijama imam originalne dokumente koji su mi predati u javnim upravama u odgovor na neka moja pitanja. U Americi društvo kao da živi od danas do sutra, kao vojska na pohodu. Međutim, umeće upravljanja sigurno je vrsta nauke; a svim naukama, da bi napredovale, potrebno je da povežu otkrića raznih pokoljenja kako se redom nižu. Jedan čovek, u svom kratkom veku, zapazi neku činjenicu, drugi jedan stvori neku ideju; ovaj izume neko sredstvo, onaj nađe kakvu formulu; čovečanstvo sakuplja u prolazu te razne plodove individualnog iskustva i obrazuje nauke. A vrlo teško mogu američki upravljači naučiti nešto jedni od drugih. Oni u rukovođenje društvom unose znanja koja su raširena po društvu, a ne svoja sopstvena. Demokratija, dovedena do krajnjih granica, škodi, dakle, umeću u vladanju. U tome pogledu, ona više odgovara nekom narodu čije je obrazovanje u upravljanju već izvršeno nego narodu koji je novajlija u pogledu iskustva u javnim

poslovima. To se, uostalom, ne odnosi jedino na umeće u upravljanju. Demokratska vlast, koja se zasniva na jednoj tako prostoj i tako prirodnoj ideji, uvek pretpostavlja, [179] međutim, postojanje veoma civilizovanog i veoma obrazovanog društva. Čovek bi isprva pomislio da je ona savremenik prvih vekova sveta; a kad bolje pogleda, lako otkriva da je došla poslednja. O JAVNIM TROŠKOVIMA U AMERIČKOJ DEMOKRATSKOJ VLASTI U svim društvima građani se dele na izvestan broj klasa. — Kakve nagone unosi svaka od tih klasa u upravljanje državnim finansijama. — Zašto javni troškovi moraju težiti porastu kad narod vlada. — Zašto se u Americi treba manje bojati izdašnosti demokratije. — Korišćenje javnih sredstava u demokratiji. Da li je demokratsko uređenje ekonomično? Treba najpre znati sa čim nameravamo da ga poredimo. Pitanje bi bilo lako rešivo kad bi se htela uspostaviti paralela između demokratske republike i apsolutističke monarhije. Utvrdilo bi se da su javni troškovi u prvoj zamašniji nego u drugoj. Ali tako je sa svim slobodnim državama u poređenju sa onima koje to nisu. Izvesno je da despotizam upropašćuje ljude sprečavajući ih da proizvode, više nego time što im oduzima plodove proizvodnje; on globi izvor bogatstava, a često pošteduje stečeno bogatstvo. Sloboda, naprotiv, rađa hiljadu

puta više bogatstava nego što ih uništava, te u nacijama koje je imaju materijalni izvori naroda rastu uvek brže nego porezi. Važno mi je sada da uporedim slobodne narode i da među njima ustanovim kakvo dejstvo ima dcmokratija na državne finansije. Kao i druge organizovane zajednice, i društva su ustrojena po nekim pravilima koja ne mogu izbeći. Sastoje se od izvesnih elemenata koje nalazimo svugde i u svim vremenima. Uvek će biti lako da se svaki narod, u idealnom smislu, podeli na tri klase. Prva će se klasa sastojati od bogatih. Druga će obuhvatiti one koji, mada nisu bogati, žive u blagostanju u svakom pogledu. U treću će biti svrstani oni koji imaju malo ili nimalo imovine i koji osobito žive od rada koji im pružaju prve dve klase. Pojedinci obuhvaćeni tim raznim kategorijama mogu biti manje ili više mnogobrojni, zavisno od stanja društva; ali ne možete postići da te tri kategorije ne postoje. Očevidno je da će svaka od tih klasa uneti u rukovanje državnim finansijama izvesne nagone koji su joj svojstveni. Pretpostavite da samo prva propisuje zakone: verovatno je da će se prilično malo brinuti da štedi javna sredstva, zato što porez koji pogađa zamašnu imovinu oduzima tek suvišak i dejstvo mu se slabo oseća. Uzmite, naprotiv, da samo srednje klase propisuju zakone. Može se računati da ona neće umnožavati poreze, jer ništa nije tako kobno kao kad visok porez pogađa mali imetak.

Čini mi se da bi vlast srednjih klasa morala biti, među slobodnim uređenjima, neću reći najmudrija, niti, naročito ne, najvelikodušnija, nego najekonomičnija. Da pretpostavim sada da se isključivo poslednjoj klasi poveri da propisuje zakone; vidim mnogo izgleda za to da javni troškovi rastu umesto da se smanjuju, i to iz dva razloga. Pošto najveći broj onih koji tada izglasavaju zakon nema nikakve imovine koja podleže porezu, čini se da sav novac koji se troši u korist društva može samo da im koristi, a nikada da im škodi; a oni koji imaju nešto malo imovine lako nalaze načina da porez razrežu tako da pogađa samo bogate a da koristi samo siromašnima, što bogati ne bi mogli činiti kad su na vlasti. [180] Zemlje u kojima bi isključivo siromašnima bilo povereno da propisuju zakone ne bi se, dakle, mogle nadati velikoj štedljivosti u javnim troškovima: ti će troškovi uvek biti zamašni, bilo zato što porezi ne mogu pogađati one koji ih izglasavaju, bilo zato što su razrezani tako da ih ne pogode. Drukčije rečeno, demokratsko uređenje je jedino u kome onaj ko izglasava porez može izbeći obavezu da ga plaća. Zaluđ će mi neko prigovoriti da je dobro shvaćen interes naroda da se pošteđuje imovina bogatih, jer bi on inače brzo iskusio oskudicu koja bi nastala. Ali nije li isto tako i interes kraljeva da usrećuju svoje podanike, i interes plemstva da umeju otvoriti svoje redove kad je to umesno? Kad bi daleki interes mogao prevladati nad trenutnim strastima i potrebama, onda nikad ne bi bilo tiranskih vladalaca, ni isključive aristokratije.

Opet će me neko zaustaviti i reći: a ko je ikad zamislio da siromašnima poveri da propisuju zakone? Ko? Oni koji su ustanovili opšte pravo glasa. Da li većina ili manjina propisuje zakone? Većina, bez sumnje; a ako dokažem da siromašni uvek čine većinu, neću li biti u pravu da dodam da u zemljama gde im je omogućeno da glasaju, samo siromašni propisuju zakone? A izvesno je da se dosad, u svim nacijama na svetu, većina uvek sastojala od onih koji nisu imali svojine ili od onih čija je imovina bila suviše ograničena da bi mogli lagodno živeti, a da ne rade. Opšte pravo glasa daje, dakle, stvarno vlast u društvu siromašnima. Nepovoljno dejstvo koje narodna vlast može ponekad vršiti na državne finansije dobro se pokazalo u nekim antičkim demokratskim republikama, u kojima se državna blagajna praznila radi pomoći siromašnim građanima ili radi priređivanja igara i predstava za narod. Istina da je predstavnički sistem bio približno nepoznat u starom veku. U naše doba, narodne strasti se teže ispoljavaju u javnim poslovima; može se, međutim, računati da će se opunomoćenik na kraju uvek saobraziti duhu svojih birača i da će učiniti da prevladaju i njihove sklonosti kaogod i interesi. Izdašnosti demokratije treba se, uostalom, manje bojati ukoliko narod sve više postaje vlasnik, zato što onda, s jedne strane, narod ima manje potrebe za novcem bogatih, a s druge strane nailazi na sve više poteškoće da ne pogodi samog sebe uspostavljanjem poreza. U tom pogledu, opšte pravo glasa bilo bi manje opasno u Francuskoj nego u Engleskoj, gde je skoro sva imovina koja podleže porezu

sakupljena u nekoliko ruku. Amerika, gde velika većina građana poseduje imovinu, u povoljnijem je položaju nego Francuska. Postoje još i drugi uzroci koji mogu povećavati iznos javnih troškova u demokratijama. Kad aristokratija vlada, ljudi koji vode državne poslove pošteđeni su ikakvih potreba; zadovoljni svojim stanjem, oni od društva traže pre svega moć i slavu; a budući iznad mnoštva sitnog građanstva, ne uviđaju uvek jasno kako bi sveopšte blagostanje trebalo da doprinosi i njihovoj veličini. Ne znači da oni bez samilosti gledaju patnje siromaha; ali njihovu bedu ne mogu oni da osećaju kao kad bi je i sami iskusili; čim se čini da se narod zadovoljava svojom sudbinom, oni se smatraju zadovoljni i ne očekuju ništa više od vlade. Aristokratija se mnogo više stara da održi nego da usavrši. Kad je, naprotiv, društvena moć u rukama naroda, suveren teži najboljem u svemu, zato što je njemu samom loše. Duh poboljšavanja prostire se tad na hiljade raznih ciljeva; spušta se do beskrajnih sitnica, a naročito teži takvim poboljšanjima koja se mogu postići samo plaćanjem; jer reč je o tome da se poboljša stanje siromaha, koji ne mogu sami sebi pomoći. U demokratskim društvima postoji uz to i neka živost bez određenog cilja; u njima vlada nekakva stalna grozničavost, koja se pretvara u svakovrsne novotarije, a novotarije su skoro uvek skupe. U monarhijama i aristokratijama ambiciozni laskaju prirodnoj sklonosti suverenovoj ka slavi i moći i tako ga često navode na velike troškove.

U demokratijama, gde je suveren u nemaštini, njegova se blagonaklonost može steći gotovo samo time da mu se poveća blagostanje; a to se skoro uvek može postići samo pomoću novca. Uz to, kad narod počne sam da razmišlja o svom položaju, rađa se mnoštvo potreba koje on isprva nije ni osećao, a koje se mogu zadovoljiti samo pribegavajući državnim sredstvima. Otud obično javni troškovi rastu sa civilizacijom, a porezi se uvećavaju što se više širi prosvećenost. Postoji, najzad, još jedan, poslednji uzrok zbog koga je demokratsko uređenje skuplje nego koje drugo. Demokratija ponekad poželi da bude štedljivija u svojim troškovima, ali ne može to da postigne zato što ne poznaje umeće štedljivosti. Kako ona često menja poglede, a još češće zvaničnike, dolazi do toga da se njenim poduhvatima loše upravlja ili ostaju nedovršeni; u prvom slučaju, država ima troškove nesrazmerne cilju koji želi postići; u drugom, troškovi su neproduktivni. O NAGONIMA AMERIČKE DEMOKRATIJE U UTVRĐIVANJU PLATA ZVANIČNIKA U demokratijama, oni koji uvode visoke plate nemaju izgleda da se njima koriste. — Tendencija američke demokratije da povišava plate nižih zvaničnika, a da smanjuje plate najviših. — Zašto je to tako. — Uporedna tabela plata zvaničnika u Sjedinjenim Državama i u Francuskoj.

Postoji jedan krupan razlog koji obično navodi demokratije da štede na platama zvaničnika. U demokratijama, oni koji utvrđuju plate veoma su mnogobrojni, pa imaju vrlo malo izgleda da bi ikad uspeli da te plate primaju. U aristokratijama, naprotiv, oni koji ustanovljavaju visoke plate skoro uvek imaju neodređenu nadu da će ih i sami uživati. To su kapitali koje oni sami sebi stvaraju ili bar izvori prihoda koje spremaju svojoj deci. Treba ipak priznati da se demokratija pokazuje vrlo škrta samo prema najvišim zvaničnicima. U Americi su niži zvaničnici više plaćeni nego drugde, ali visoki funkcioneri su plaćeni slabije. Ti suprotni efekti proizvod su istog uzroka: u oba slučaja, narod utvrđuje platu zvaničnika; on misli na sopstvene potrebe, i to mu poređenje služi kao uputstvo. Kako on sam živi u velikom blagostanju, čini mu se prirodno da i oni kojima se on [181] služi dele to blagostanje. Ali kad dođe do toga da odredi sudbinu visokih državnih zvaničnika, gubi iz vida to svoje pravilo i postupa nasumce. Siromah nema jasnu predstavu o potrebama koje mogu osećati viši slojevi društva. Ono što bi se bogatom činilo skromnim iznosom njemu se čini ogromnom svotom, njemu koji se zadovoljava najnužnijim; on smatra da guverner države, sa [182] svojih deset hiljada franaka, treba još da se smatra srećnim i da izaziva zavist. A ako pokušate da mu objasnite da predstavnik jedne nacije treba da se

pokazuje u izvesnom sjaju u očima stanaca, on će vas isprva razumeti; ali kad, osvrnuvši se na svoj jednostavni dom i na skromne plodove svog mukotrpnog rada, pomisli šta bi on sve mogao uraditi s tom istom platom, koju vi smatrate nedovoljnom, iznenadiće se i takoreći prestraviti pred tolikim bogatstvom. Dodajte tome da je niži zvaničnik gotovo na nivou naroda, dok je visoki iznad njega. Onaj prvi može, dakle, još buditi njegovo zanimanje, a ovaj drugi počinje izazivati njegovu zavist. To se jasno vidi u Sjedinjenim Državama, gde plate kao da u neku ruku opadaju [183] što je viši položaj zvaničnika. Pod vlašću aristokratije dešava se, naprotiv, da visoki zvaničnici primaju vrlo visoke plate, dok niži često jedva imaju od čega da žive. Lako je naći razlog tome u uzrocima sličnim onima koje smo maločas označili. Dok demokratija ne shvata uživanje bogataša ili im zavidi, aristokratija, sa svoje strane, ne razume bedu siromaha, ili bolje reći ne zna za nju. Siromah nije, pravo govoreći, bližnji bogatome; on je stvorenje druge jedne vrste. Aristokratija se, dakle, prilično malo brine o stanju svojih nižih službenika. Ona im podiže plate tek kad oni odbiju da je služe po odviše niskoj ceni. Samo zbog te tendencije škrtosti prema visokim zvaničnicima pripisuju se demokratiji velike sklonosti štedljivosti, koje ona nema. Istina je da demokratija onima koji vladaju daje jedva dovoljno za život, ali ona [184] troši ogromne svote da bi udovoljila potrebama naroda ili mu olakšala uživanja.

To je samo bolje korišćenje poreskih prihoda, ne i štedljivost. Uopšte uzev, demokratija daje malo upravljačima, a mnogo građanstvu. Suprotno se viđa u aristokratijama, gde državni novac koristi naročito klasi koja vodi javne poslove. O TEŠKOĆI DA SE RAZABERU RAZLOZI KOJI AMERIČKU VLADU NAVODE NA ŠTEDLJIVOST Onaj ko na stvarnim činjenicama ispituje dejstvo koje zakoni imaju na sudbinu čovečanstva izlaže se krupnim zabludama, jer ništa nije tako teško kao prosuđivati o činjenicama. Neki je narod prirodno lakomislen i lako se oduševljava; drugi neki je promišljen i proračunava. To zavisi od same njihove fizičke konstitucije ili od dalekih uzroka koji su mi nepoznati. Viđaju se narodi koji vole da se razmeću svojom raskoši, vole buku i veselje, pa ne žale da i milioni odu u vetar. Viđaju se i drugačiji, koji cene samo samotna zadovoljstva i stideli bi se da se pokažu zadovoljni. U izvesnim zemljama mnogo se polaže na lepotu palata. U nekim drugim ne ulaže se ništa u umetničke stvari i prezire se ono što ne donosi nikakav prihod. Ima ih, najzad, u kojima se ceni slava, a i takvih gde se novac stavlja iznad svega. Nezavisno od zakona, svi ti uzroci snažno utiču na vođenje državnih finansija. Što se Amerikancima još nikad nije desilo da narodni novac potroše na javne

svetkovine, to nije samo zato što kod njih narod izglasava porez nego i zato što narod ne voli da se veseli. Kad odbacuju ukrase u svojoj arhitekturi i cene samo materijalne i pozitivne prednosti, to nije samo zato što su oni demokratska nacija, nego i zato što su trgovački narod. Navike su iz privatnog prešle u javni život, i valja kod njih razlikovati štedljivost koja zavisi kod insitucija, od štedljivosti koja proističe iz navika i običaja. MOGU LI SE UPOREDITI JAVNI TROŠKOVI SJEDINJENIH DRŽAVA I FRANCUSKE Dve stvari treba utvrditi da bi se procenio obim javnih troškova: nacionalno bogatstvo i porez. — Ne znaju se tačno imovina i troškovi u Francuskoj. — Zašto se ne možemo ni nadati da bismo mogli utvrditi imovinu i troškove Unije. — Piščeva istraživanja da bi saznao iznos poreza u Pensilvaniji. — Opšti znaci po kojima se može sagledati obim troškova u nekom narodu. — Rezultat tog ispitivanja u Uniji. U poslednje vreme mnogo se radilo na tome da se uporede javni troškovi Sjedinjenih Država i naši. Svi su ti radovi ostali bez rezultata, i malo reči biće, verujem, dovoljno da se dokaže da je tako i moralo biti. Da bi se mogao proceniti obim javnih troškova u nekom narodu, nužne su dve

radnje: treba prvo doznati koliko je bogatstvo tog naroda, a zatim koliki deo tog bogatstva on posvećuje državnim troškovima. Onaj ko bi istraživao iznos poreza a da ne prikaže obim izvora iz kojih oni proizilaze bavio bi se nekorisnim poslom; jer važno je znati ne iznos troškova nego odnos između troškova i prihoda iz kojih proističu. Isti porez koji bogati obveznik lako podnosi dovešće siromašnoga do bede. Više sastojaka čini bogatstvo naroda: nekretnine sačinjavaju prvi, pokretna imovina drugi. Teško je utvrditi površinu obradive zemlje koju poseduje neka nacija i njenu prirodnu ili stečenu vrednost. Još je teže proceniti sva pokretna dobra kojima neki narod raspolaže. Ona svojom raznovrsnošću i brojem izmiču gotovo svim naporima analize. Stoga vidimo da ni najstarije civilizovane nacije Evrope, čak ni one u kojima je upravna vlast ccntralizovana, nisu dosad tačno ustanovile stanje svoje imovine. U Americi nisu čak došli ni na pomisao da to i pokušaju. A i kako bi se moglo nadati da bi se u tome uspelo, u toj novoj zemlji u kojoj društvo nije još steklo spokojnu i konačnu ravnotežu, gde nacionalna vlast ne raspolaže, kao naša, mnoštvom službenika čijim bi istovremenim naporima mogla da zapoveda i upravlja, gde se, najzad, ne neguje statistika, zato što nema nikoga ko bi imao mogućnost da sakupi dokumente niti vremena da ih pregleda? Ne može se, dakle, doći do elemenata za naša izračunavanja. Nepoznata nam je imovina Francuske i Unije koju bi trebalo porediti. Bogatstvo Francuske još nije

poznato, a mogućnosti da se utvrdi bogatstvo Unije i ne postoje. Ali pristajem da za trenutak zanemarim taj nužni osnov poređenja; odustajem od toga da saznam kakav je odnos između poreza i prihoda, i ograničavam se na to da utvrdim koliki je porez. Čitalac će odmah uvideti da ni sužavajući tako krug svojih istraživanja nisam sebi olakšao posao. Ne sumnjam da bi centralna francuska uprava, uz pomoć silnih službenika kojima raspolaže, uspela da tačno utvrdi iznos neposrednih i posrednih poreza kojima su građani oporezovani. Ali taj posao, koji privatna osoba ne bi mogla preduzeti, ni sama francuska vlada nije još dovršila, ili bar nije objavila njegove rezultate. Znamo koliki su državni troškovi; poznat nam je ukupan iznos okružnih troškova; a ne znamo šta se dešava u opštinama: niko, dakle, ne bi umeo reći, u sadašnjem trenutku, koliko iznose javni troškovi u Francuskoj. Ako se sad vratim na Ameriku, uočavam da teškoće postaju i mnogobrojnije i nesavladljivije. Unija mi tačno prikazuje koliki je iznos njenih troškova; mogu da pribavim i posebne budžete dvadeset i četiri države koje je sačinjavaju; ali ko će mi [185] reći koliko troše građani na upravljanje srezovima i opštinama? Savezna vlast ne dopire dotle da prinudi vlade saveznih država da nas o tome obaveste; a i kad bi te vlade same htele da nam sve istovremeno pomognu, sumnjam da bi bile u stanju da nas zadovolje. Nezavisno od prirodne težine takvog poduhvata, političko ustrojstvo zemlje suprotstavilo bi se uspehu naših napora. Opštinske i sreske zvaničnike ne imenuju vlasti države i oni ne zavise od njih. Može

se, dakle, verovati, kad bi država htela da pribavi obaveštenja koja su nam neophodna,, da bi naišla na velike prepreke u nemaru nižih službenika, kojima bi bila [186] prinuđena da se posluži. Izlišno je, uostalom, i ispitivati šta bi Amerikanci mogli učiniti u toj stvari, pošto je izvesno da dosad nisu ništa učinili. Ne postoji, dakle, danas ni u Americi ni u Evropi niko ko bi nam mogao reći [187] koliko godišnje troši svaki građanfn Unije na podmirenje troškova društva. Zaključimo time da je isto tako teško uspešno uporediti društvene troškove Amerikanaca s našima kao i bogatstvo Unije sa bogatstvom Francuske. Dodajem da bi čak bilo opasno to i pokušati. Kad se statistika ne zasniva na strogo tačnim računima, ona nas dovodi u zabludu umesto da nas upućuje. Lako nas zavede lažni privid tačnosti, koji statistika zadržava i u svojim odstupanjima, pa se spokojno oslanjamo na greške zaodenute matematičkim formama istine. Odreknimo se, dakle, brojki i potrudimo se da dokaze nađemo drugde. Da li zemlja pruža izgled materijalnog procvata; pošto plati državi, ostaje li sredstava za život siromahu, a bogatome i suviška; čine li se obojica zadovoljni svojom sudbinom i trude li se svakodnevno da je još i poboljšaju, tako da nikad ne biva da industriji nedostaje kapitala, ni kapitalima industrija: to su znaci kojima se, u odsustvu pozitivnih dokumenata, može pribeći da se sazna jesu li javni troškovi koji terete neki narod u srazmeri s njegovim bogatstvom. Posmatrač koji bi se držao tih svedočanstava bez sumnje bi se zakleo da

Amerikanac u Sjedinjenim Državama daje državi manji deo svojih prihoda nego Francuz. Ali kako bi se moglo i zamisliti da bi moglo biti drugačije? Jedan deo francuskog duga potiče od dve najezde; Unija njih nema da se boji. Naš položaj primorava nas da obično držimo pod oružjem mnogobrojnu vojsku; udaljenost od drugih sila dopušta Uniji da ima samo 6.000 vojnika. Mi održavamo [188] skoro trista ratnih brodova; Amerikanci ih imaju samo pedeset dva. Kako bi onda stanovnik Unije mogao plaćati državi onoliko koliko stanovnik Francuske? Ne može se, dakle, uspostaviti paralela između finansija dveju zemalja tako različitog položaja. Tek ispitujući šta se zbiva u Uniji, a ne upoređujući je s Francuskom, možemo prosuditi da li je američka demokratija uistinu štedljiva. Bacam pogled na svaku od republika koje čine konfederaciju i otkrivam da njihove vlasti često nemaju dovoljno istrajnosti u svojim naumima i da nemaju stalni nadzor nad osobljem kojim se služe. Iz toga prirodno zaključujem da mora biti da često nekorisno troše novac poreskih obveznika ili da ga troše više nego što je nužno za njihove poduhvate. Verne svom narodnom poreklu, vidim kako čine ogromne napore da zadovolje potrebe nižih slojeva društva, da im otvore put ka vlasti i da među njima rašire blagostanje i prosvećenost. Izdržavaju siromahe, svake godine dele milione školama, plaćaju svakovrsne službe i štedro nagrađuju i najniže službenike. Mada mi se takav način upravljanja čini koristan i razuman, prinuđen sam da priznam da je

i skup. Vidim da siromah upravlja javnim poslovima i raspolaže nacionalnim sredstvima, pa ne mogu verovati da on, koristeći državne troškove, neće povući državu u nove troškove. Zaključujem, dakle, ne pribegavajući nepotpunim brojkama i ne želeći da se upuštam u rizična poredenja, da demokratska vlast Amerikanaca nije, kao što se to ponekad tvrdi, jevtina vlast; i ne bojim se da proreknem da će se u Sjedinjenim Državama, ako se jednog dana desi da navale kakve krupne neprilike, videti kako porezi rastu isto onako visoko kao u većini evropskih aristokratija ili monarhija. O KORUPCIJI I POROCIMA UPRAVLJAČA U DEMOKRATIJI I O NJIHOVIM POSLEDICAMA PO JAVNI MORAL U aristokratijama, upravljači često pokušavaju da se služe korumpiranjem. — U demokratijama se često oni sami pokazuju korumpirani. — U onim prvim, poroci neposredno kvare moraI naroda. — U ovima drugim, oni dejstvuju posredno, ali još strašnije. Aristokratija i demokralija uzajamno zameraju jedna drugoj da olakšavaju korupciju. Valja razlikovati. U aristokratskim uređenjima, ljudi koji dolaze na vlast bogati su i žele samo vlast. U demokratijama, državnici su siromašni i preostaje im da se obogate.

Iz tog proizilazi da su u aristokratskim državama upravljači slabo dostupni korupciji i da imaju tek vrlo umerenu sklonost ka novcu, dok se suprotno dešava u demokratijama. Ali u aristokratijama, oni koji žele da dospeju na čelo javnih poslova, pošto raspolažu velikim bogatstvima i pošto je broj onih koji mogu da im u tome pomognu često ograničen, nalaze da je vlast takoreći na licitaciji. U demokratijama, naprotiv, oni koji se takmiče za vlast nisu skoro nikad bogati, a broj onih koji sudeluju u izborima vrlo je velik. Možda ni u demokratijama nema manje ljudi koji bi se prodali, ali kupaca gotovo da nema; a trebalo bi, uostalom, kupiti odviše ljudi odjednom da bi se postigao cilj. Među onima koji su bili na vlasti u Francuskoj u poslednjih četrdeset godina, više njih bilo je optuživano da su se obogatili na račun države i njenih saveznika; takva se optužba retko upućivala javnim ličnostima u nekadašnjoj monarhiji. Ali gotovo da nema u Francuskoj primera da je neko kupovao glas nekog birača, dok se to radi često i javno u Engleskoj. Nikad nisam čuo da se neko u Sjedinjenim Državama služi svojim bogatstvom da bi pridobio građane; ali sam često viđao da se sumnja u poštenje zvaničnika. Još češće sam čuo da im se uspeh pripisuje podlim spletkama ili nedozvoljenim ujdurmama. Dok ljudi koji upravljaju u aristokratijama pokušavaju, dakle, ponekad da korumpiraju druge, vodeći ljudi u demokratijama pokazuju se ponekad sami korumpirani. U onima prvim neposredno se narušava moral naroda; u ovima drugim,

na javnu savest vrši se posredno dejstvo, koga se treba još više bojati. Kod demokratskih naroda, pošto su oni koji su na čelu države skoro uvek predmet neugodnih sumnjičenja, time se zločinima za koje se optužuju takoreći pruža podrška vlasti. Oni tako pružaju opasan primer vrlinama koje se još bore, a pružaju i slavodobitno poređenje poroku koji se krije. Uzalud će neko reći da se nepoštene strasti sreću u svim slojevima, da one često stupaju i na presto po pravu rođenja, da se tako mogu naći ljudi veoma dostojni prezira i na čelu aristokratskih nacija kao i u demokratijama. Takav odgovor neće me nimalo zadovoljiti: u korumpiranosti onih koji slučajem dođu na vlast otkriva se nešto grubo i prostačko što je čini zaraznom za masu; dok čak i u izopačenosti velikaša, naprotiv, vlada izvesna aristokratska prefinjenost, nekakav privid uzvišenosti, koji često sprečavaju da se ona širi. Narod nikad neće proniknuti u tamni lavirint duha koji vlada na dvorovima; on će uvek teško otkrivati nečasne postupke koji se kriju pod otmenim ponašanjem, preflnjenim ukusom i ljupkim govorom. Ali kad neko krade državnu blagajnu ili za novac prodaje pogodnosti u ime države, to bilo koji bednik razume i može se onda nadati da će i on to moći raditi. Ono čega se, uostalom, treba bojati i nije toliko prizor nemorala visokih ličnosti, koliko nemorala koji vodi do visokih položaja. U demokratiji, obični građani vide kako običan čovek, potekao iz njihovih redova, za malo godina dospeva do bogatstva i moći; taj prizor izaziva njihovo iznenađenje i zavist; pitaju se kako to neko kome su oni bili ravni danas ima pravo da upravlja njima. Da njegov uspon pripišu njegovim

darovima ili vrlinama nije ugodno, jer bi to značilo priznati da sami imaju manje vrlina ili da su manje dovitljivi. Glavni uzrok nalaze oni, dakle, u ponekom njegovom poroku, i često su u pravu. Tako se stvara neka odvratna mešavina predstava o nečasnosti i vlasti, nedostojnosti i uspeha, korisnosti i nepoštenja. ZA KAKVE JE NAPORE SPOSOBNA DEMOKRATIJA Unija se samo jednom borila za opstanak. — Oduševljenje na početku rata. — Hlađenje pri kraju. — O teškoći da se u Americi uspostavi obavezna služba u vojsci ili u mornarici. — Zašto je demokratski narod manje od drugih sposoban za velike trajnije napore. Upozoravam čitaoca da ovde govorim o vlasti koja sledi stvarnu volju naroda, a ne o vlasti koja se ograničava na to da samo zapoveda u ime naroda. Ništa nije tako neodoljivo kao tiranska vlast koja zapoveda u ime naroda, jer imajući privid moralne moći koja pripada volji najvećeg broja, dejstvuje istovremeno s odlučnošću, hitrinom i upornošću kakvu bi imao jedan jedini čovek. Dosta je teško reći za kakav je stepen napora kadro demokratsko uređenje u vreme kakve nacionalne krize. Dosad još nikad nismo videli veliku demokratsku republiku. Bila bi uvreda za republike nazvati tim imenom oligarhiju koja je zavladala Francuskom 1793. Jedino Sjedinjene Države pružaju taj novi prizor.

A za pola veka otkako je obrazovana Unija, njen opstanak samo je jednom doveden u pitanje, prilikom rata za nezavisnost. Na početku toga dugog rata bilo je [189] izvanrednih pojava oduševljenja za službu otadžbini. Ali što se više borba produžavala, videlo se kako se ponovo javlja uobičajena sebičnost: novac više nije pristizao državnoj blagajni; ljudi se više nisu javljali u vojsku; narod je još hteo nezavisnost, ali je uzmicao pred sredstvima kojima bi je postigao. "Uzalud smo umnožavali poreze i pokušavali nove metode da ih uberemo", kaže Hamilton u Federalistu (br. 12), "očekivanja su se uvek izjalovila, a državna blagajna ostajala bi prazna. Demokratski oblici upravnih službi, koji su svojstveni demokratskoj prirodi naše vlasti, i malo novca u opticaju, zbog opadanja naše trgovine, činili su dosad besplodnim sve napore koje smo mogli da pokušamo da bismo prikupili zamašnije sume. Zakonodavna tela najzad su shvatila da su takvi pokušaji ludost." Da bi se prosudilo kakve žrtve mogu nametnuti demokratije, treba, dakle, sačekati vreme kad američka nacija bude prinuđena da preda u ruke vladi polovinu prihoda od imovina, kao u Engleskoj, ili da baci na bojišta dvadeseti deo svog stanovništva, kao što je to učinila Francuska. U Americi je obavezna vojna služba nepoznata; vojska se regrutuje novcem. Prisilno regrutovanje toliko je suprotno idejama i tako tuđe navikama naroda Sjedinjenih Država, da sumnjam da će se one ikad usuditi da ga ozakone. Ono što se u Francuskoj zove vojnom obavezom sigurno je najteži od svih nameta; ali bez nje, kako bismo mogli voditi neki veliki kontinentalni rat? Amerikanci nisu usvojili prisilno vrbovanje mornara kakvo postoji u Engleskoj. U

njih nema ničega što bi ličilo na našu obaveznu službu u mornarici. Državna kao i trgovačka mornarica regrutuje se na dobrovoljnoj osnovi. Nije lako zamisliti da bi neki narod mogao podneti velik pomorski rat a da ne pribegne jednome od dvaju sredstava maločas pomenutih; stoga Unija, mada se već slavno borila na moru, nije ipak nikad imala mnogobrojnu flotu, a opremanje i toga malog broja njenih brodova uvek ju je vrlo skupo stajalo. Slušao sam američke državnike kako priznaju da će Unija teško moći da sačuva svoj ugled na morima ako ne pribegne prisilnom vrbovanju ili obaveznoj službi u mornarici; ali teškoća je u tome da se narod, koji vlada, prinudi da trpi takvu prinudu. Neosporno je da slobodni narodi u opasnostima obično ispolje beskrajno veću energiju nego narodi koji nisu slobodni, ali sklon sam verovati da je to tako naročito u onih slobodnih naroda gde dominira aristokratski element. Demokratija mi se čini podobnijom da upravlja mirnim društvom ili da, po potrebi, učini nagao i snažan napor da dugo prkosi velikim burama političkog života naroda. Razlog je tome prost: ljudi se izlažu opasnostima i lišavanjima iz oduševljenja, ali duže istrajavaju u tome samo na osnovu razmišljanja. I u onom što se naziva nagonskom hrabrošću ima više računice nego što se misli; a mada strasti same podstiču obično na prve napore, čovek ih nastavlja tek imajući u vidu ishod. On stavlja na kocku deo onoga što mu je drago da bi spasao sve ostalo. Međutim, baš to jasno sagledavanje budućnosti, zasnovano na znanju i iskustvu, često nedostaje demokratiji. Narod mnogo više oseća nego što razmišlja; pa i ako

su trenutne nevolje velike, valja se bojati da će on zaboraviti da ga možda još veće nevolje očekuju u slučaju poraza. Postoji i drugi jedan uzrok što su napori u demokratskom uređenju manje trajni nego napori aristokratije. Ne samo da narod ne vidi tako jasno kao više klase čemu se može nadati ili čega se treba bojati u budućnosti nego on mnogo više i trpi od sadašnjih nevolja. Izlažući svoju ličnost, plemić ima isto toliko izgleda na slavu koliko na pogibiju. A predajući državi najveći deo svog prihoda, on se samo trenutno lišava nekojih uživanja koja mu pruža bogatstvo; ali za siromaha smrt je bez slave, a porez, koji bogatome stvara neprilike, njemu često ugrožava izvore opstanka. Ta srazmerna slabost demokratskih republika u doba krize možda je najveća prepreka da se takva republika zasnuje u Evropi. Da bi demokratska republika bez muke opstala u nekom evropskom narodu, trebalo bi da se ona istovremeno uspostavi i u svim drugim. Verujem da demokratsko uređenje mora, na duži rok, uvećavati stvarne snage društva; ali ono ne bi moglo istovremeno, na jednoj tački i u nekom datom vremenu, okupiti toliko snaga koliko aristokratska vlast ili apsolutistička monarhija. Kad bi jedna demokratska zemlja ostala ceo jedan vek pod republikanskom vladom, može se verovati da bi ona na kraju veka bila bogatija, većma naseljena i u većem procvatu nego despotske države koje bi je okružavale; ali tokom toga veka ona bi više puta bila izložena opasnosti da je one pokore. O VLASTI KOJU AMERIČKA DEMOKRATIJA OBIČNO IMA NAD SAMOM

SOBOM Američki narod tek posle nekog vremena pristaje, a ponekad i odbija da učini nešto što je za njegovu dobrobit. — O mogućnosti koja je data Amerikancima da čine popravljive greške. Ta poteškoća na koju demokratija nailazi kad treba da savlada strasti i da ućutka trenutne potrebe u ime budućnosti zapaža se u Sjedinjenim Državama i u najmanjim sitnicama. Narod, okružen laskavcima, teško uspeva da se savlada. Kad se od njega želi postići da sebi nametne neko lišavanje ili oskudicu, čak i u nekom cilju koji njegov razum odobrava, on se skoro uvek prvo opire. Obično se s razlogom hvali kako se Amerikanci povinuju zakonima. Valja dodati da je u Americi zakonodavstvo skrojio narod i da je ono skrojeno za njega. Zakon se, dakle, u Sjedinjenim Državama, pokazuje povoljan za one kojima je, svuda drugde, najviše u interesu da ga krše. Stoga se može verovati da neki neugodan zakon, u kome većina ne bi videla neposrednu korisnost, ne bi ni bio izglasan ili ne bi bio poštovan. U Sjedinjenim Državama ne postoje propisi o lažnom bankrotstvu. Znači li to da nema bankrotiranja? Ne, nego je to naprotiv baš zato što ih ima mnogo. Bojazan da bi bili gonjeni kao lažni bankroti preteže, za većinu, nad bojazni da će ih drugi bankroti upropastiti, pa se u svesti javnosti stvara nekakva nezdrava tolerancija prema jednom zlodelu koje svako lično osuđuje.

U novim državama Jugozapada građani skoro uvek sami sebi pribavljaju pravdu, a ubistva se neprestano ponavljaju. To dolazi otud što su navike naroda odviše surove, a prosvećenost u tim pustošima premalo rasprostranjena da bi ljudi osećali da je korisno silu prepustiti zakonu: dvoboj je tu još uvek miliji nego sudski spor. Neko mi je jednog dana rekao, u Filadelfiji, da su skoro svi zločini u Americi izazvani zloupotrebom žestokih pića, koje niži slojevi mogu da piju koliko god žele, jer se prodaju budzašto. "A zašto ne propišete porez na rakiju?" upitao sam. "Naši su zakonodavci često o tome razmišljali", odgovoreno mi je, "ali to je teško. Bojimo se pobune; uostalom, poslanici koji bi izglasali takav zakon mogli bi biti sigurni da ne bi bili ponovo izabrani". "Znači, dakle", zaključio sam, "da su kod vas pijanci u većini, pa je umerenost nepopularna".

Kad se državnicima ukaže na takve stvari, oni vam samo odgovore: pustite da vreme učini svoje; spoznaja zla urazumiće narod i pokazati mu šta su njegove potrebe. To je često istina: mada demokratiji više preti da se prevari nego što to preti nekom kralju ili plemićkom telu, ona ima i bolje izglede da se vrati istini, kad se osvesti, jer u njoj obično nema interesa protivnih interesu većine, koji bi se borili protiv razuma. Ali demokratija može doći do istine samo kroz iskustvo, a mnogi narodi ne bi mogli dočekati ishod svojih zabluda a da dotle ne propadne. Veliko preimućstvo Amerikanaca nije, dakle, samo u tome što su prosvećeniji od drugih nego i što imaju mogućnost da čine popravljive greške. Dodajte tome da demokratija, da bi lako koristila iskustvo iz prošlosti, treba da je već dostigla izvestan stupanj civilizacije i prosvećenosti. Viđaju se narodi čije je početno obrazovanje bilo tako izopačeno i čiji karakter pokazuje tako neobičnu mešavinu strasti, neznanja i svakojakih pogrešnih pojmova da ne mogu sami da razaberu uzrok svojih nevolja; oni podležu zlu koje ne prepoznaju. Proputovao sam prostrane oblasti koje su nekada nastanjivale moćne indijanske nacije koje danas više ne postoje; boravio sam kod već osakaćenih plemena, koja svakodnevno vide kako im opada broj i nestaje sjaj njihove divlje slave; slušao sam kako sami ti Indijanci predviđaju konačnu sudbinu koja čeka njihovu rasu. Nema Evropljanina, međutim, koji ne primećuje šta bi trebalo učiniti da se ti nesrećni narodi sačuvaju od neizbežnog uništenja. Ali oni sami to ne vide; osećaju zla koja se svake godine gomilaju nad njima, a propašće do poslednjeg odbacujući lek. Morala

bi se upotrebiti sila da bi se prinudili da žive. Čudimo se videći kako se nove nacije Južne Amerike već četvrt veka batrgaju u revolucijama koje neprestano ponovo izbijaju i svaki dan očekujemo da vidimo da su se vratile u ono što se naziva njihovim prirodnim stanjem. Ali ko bi mogao tvrditi da revolucije nisu, u naše doba, najprirodnije stanje južnoameričkih Španjolaca? U toj zemlji društvo se koprca na dnu ponora, iz koga ne može da izađe sopstvenim naporima. Narod koji nastanjuje tu lepu polovinu jedne hemisfere kao da se uskopistio da sam kida sebi utrobu; ništa ga ne može od toga odvratiti. Od iscrpljenosti za časak počine u mirovanju, a mirovanje ga ubrzo vrati novoj pomami. Kad ga posmatram u tom naizmeničnom stanju beda i zločina, u iskušenju sam da poverujem dabi za njega despotizam bio blagodet. Ali te dve reči nikad se neće moći spojiti u mojim mislima. KAKO AMERIČKA DEMOKRATIJA VODI SPOLJNE POSLOVE DRŽAVE Kako su Vašington i Džeferson usmerili spoljnu politiku Sjedinjenih Država. — Gotovo sve prirodne mane demokratije osećaju se u vođenju spoljnih poslova, a njene vrline se u tome slabo osećaju. Videli smo da savezni ustav stalno upravljanje spoljnim interesima nacije predaje [190] u ruke predsednika i senata, što u izvesnoj meri stavlja opštu politiku Unije

izvan neposrednog i svakodnevnog uticaja naroda. Ne može se, dakle, u apsolutnom smislu reći da u Americi demokratija vodi spoljne poslove države. Dva su čoveka odredila politici Amerikanaca pravac koga se oni i danas drže: prvi je bio Vašington, drugi Džeferson. U onom divnom pismu upućenom sugrađanima, koje predstavlja nešto kao politički testament toga velikog čoveka, Vašington je rekao: "Proširivati trgovačke odnose sa stranim narodima, a uspostavljati što je mogućno manje političkih veza između njih i nas, to treba da bude pravilo naše politike. Mi treba verno da ispunjavamo već ugovorene obaveze, ali treba da se uzdržimo od toga da ugovaramo nove. Evropa ima izvestan broj interesa koji su joj svojstveni, a koji nisu u vezi s našima, ili su s njima u tek posrednoj vezi; ona mora često biti upletena u sukobe koji su nama prirodno tuđi; nepromišljeno bi bilo da se veštačkim vezama povežemo sa zbivanjima u njenoj politici, da ulazimo u razne kombinacije njenih prijateljstava ili njenih mržnji i da učestvujemo u borbama koje iz toga proizilaze. Naša osamljenost i udaljenost od Evrope nude nam da usvojimo suprotno ponašanje i omogućuju nam da ga se držimo. Ako i dalje budemo činili jednu jedinu naciju i ako njome bude upravljala snažna vlada, nije daleko vreme kad neće trebati da se ikog bojimo. Onda ćemo moći imati takvo držanje koje će pribaviti poštovanje našoj neutralnosti; nacije koje budu ratovale, osećajući da nam ne mogu ništa preoteti, bojaće se da nas bezrazložno izazovu; a mi ćemo biti u položaju da biramo rat ili mir, ne rukovodeći se ničim drugim do našim interesom i pravdom.

Zašto bismo napustili prednosti koje možemo izvući iz tako povoljne situacije? Zašto bismo napustili oblast koja je naša i upustili se u oblast koja nam je tuđa? Zašto bismo, najzad, vezali našu sudbinu za bilo koji deo Evrope i izložili naš mir i prosperitet ambicijama, suparništvima, interesima ili ćudima evropskih naroda? Istinski naša politika jeste da ne sklapamo stalne saveze ni sa kojom stranom nacijom, koliko smo još slobodni da to ne činimo, jer daleko od toga da bih hteo da izneverimo postojeće obaveze. Poštenje je uvek najbolja politika; to je maksima koju smatram podjednako primenljivom i u poslovima nacija kao i u poslovima pojedinaca. Mislim, dakle, da treba u punom opsegu da ispunjavamo obaveze koje smo već preuzeli; ali mislim da je nekorisno i nepromišljeno da ugovaramo nove. Postavljajmo se uvek tako da se naš stav poštuje, a povremeni savezi biće dovoljni da se odbranimo od svake opasnosti." Ranije je već Vašington izrekao ovu tačnu misao: "Nacija koja se predaje uobičajenim osećanjima ljubavi ili mržnje prema nekoj drugoj postaje u nekom smislu rob. Ona je rob svoje mržnje ili svoje ljubavi." Vašington se u politici uvek držao svojih maksima. Uspeo je da sačuva mir za svoju zemlju kad je sav ostali svet bio u ratu, a kao doktrinu postavio je da je dobro shvaćen interes Amerikanaca da nikad ne uzmu učešća u unutrašnjim sukobima Evrope. Džeferson je otišao i dalje i u politiku Unije uveo i ovu maksimu: "Amerikanci ne treba nikad da zahtevaju privilegije od stranih nacija, da ne bi bili prinuđeni da im ih i sami priznaju."

Ta dva načela, čija je očevidna ispravnost narodu lako shvatljiva, krajnje je pojednostavila spoljnu politiku Sjedinjenih Država. Pošto se Unija ne meša u evropske poslove, ona takoreći i nema da raspravlja o spoljnim interesima, jer još nema moćnih suseda u Americi. Nalazeći se, po svom položaju kao i po svojoj volji izvan strasti Starog sveta, ona nema potrebe ni da se od njih obezbeđuje niti da uz njih pristaje. Što se tiče strasti u Novome svetu, njih još skriva budućnost. Unija je slobodna od kakvih starih obaveza; ona, dakle, koristi iskustvo starih evropskih naroda a da pri tom nije, kao oni, prinuđena da vodi računa o prošlosti i da je uskladi sa sadašnjicom; ona nije prisiljena, kao oni, da prihvati jedno ogromno nasleđe koje su njima zaveštali njihovi dedovi, mešavinu slave i bede, prijateljstava i nacionalnih mržnji. Spoljna politika Sjedinjenih Država je prevashodno iščekivajuća; ona se mnogo više sastoji od uzdržavanja nego od akcije. Ja ću, pak, bez zazora reći: baš u upravljanju spoljnim interesima društva demokratska uređenja čine mi se zaista slabija od drugih. Iskustvo, običaji i obrazovanje gotovo uvek stvore na kraju u demokratiji onu vrstu svakodnevne praktične mudrosti i umeća u sitnim životnim zbivanjima koju zovemo zdravim razumom. Zdrav razum je dovoljan za uobičajeni život društva; u narodu čije je obrazovanje dovršeno, demokratska sloboda, primenjena na unutrašnje poslove države, stvara više dobra nego što bi zablude demokratskog uređenja mogle prouzrokovati zala. Ali nije uvek tako u odnosima između naroda. Spoljna politika ne iziskuje korišćenje gotovo nijedne od vrlina koje su svojstvene

demokratiji, a zahteva, naprotiv, razvoj skoro svih onih koje joj nedostaju. Demokratija pogoduje uvećavanju unutrašnjih snaga države; ona širi blagostanje, razvija građansku svest, ojačava poštovanje zakona u raznim društvenim klasama, ali sve to samo posredno utiče na položaj jednog naroda prema drugome. Ali demokratija teško može da uskladi sve činioce u nekom poduhvatu, da se usredsredi na neki cilj i da mu potom uporno teži kroz sve prepreke. Malo je sposobna da u potaji kombinuje neke mere i da strpljivo čeka njihov rezultat. To su osobine koje su više svojstvene pojedincu ili aristokratiji. A upravo to su osobine zahvaljujući kojima jedan narod, vremenom, kao i pojedinac, na kraju prevlada. Ako, naprotiv, obratite pažnju na prirodne mane aristokratije, naći ćete da se posledice koje one mogu imati gotovo i ne osećaju u vođenju spoljnih poslova države. Glavna mana koja se zamera aristokratiji jeste to da ona radi samo za sebe, a ne za masu. Ali u spoljnoj politici retko biva da aristokratija ima kakav interes odvojen od interesa naroda. Sklonost demokratije da se u politici povodi za osećanjima više nego za rasuđivanjem i da radi zadovoljenja kakve trenutne strasti napusti neki dugo promišljan naum jasno se ispoljila u Americi kad je izbila francuska revolucija. I najskromniji rasud bio bi tad dovoljan, kao i danas, da Amerikanci shvate da im interes nipošto nije da se umešaju u borbu u kojoj će Evropa ogreznuti u krvi, a koja Sjedinjenim Državama nije mogla naneti nikakve štete. Simpatije naroda prema Francuskoj provalile su, međutim, tako silno da je trebalo ništa manje nego Vašingtonova nepopustljivost i ogromna popularnost koju

je uživao pa da se spreči da se objavi rat Engleskoj. Pa i pri svemu tome, napori stroge razložnosti toga velikog čoveka da suzbije velikodušne, ali nepromišljene strasti svojih sugrađana umalo da mu nisu oduzele jedinu nagradu koju je ikad sebi želeo sačuvati, ljubav njegove zemlje. Većina se izjasnila protiv njegove politike; [191] sada je sav narod odobrava. Da ustav i naklonost naroda nisu Vašingtonu poverili vođenje spoljnih poslova države, sigurno je da bi nacija tada učinila upravo ono što danas osuđuje. Gotovo svi narodi koji su snažno dejstvovali na svet, oni koji su stvorili velike zamisli, sprovodili ih i izvršili, od Rimljana pa do Engleza, bili su predvođeni aristokratijom, a kako se i čuditi tome? Najpostojanija na svetu u. svojim pogledima jeste aristokratija. Narod mogu zavesti neznanje ili strasti; kralja može ko opčiniti ili pokolebati u zamislima; a, uostalom, kralj nije besmrtan. Ali jedno aristokratsko telo odviše je mnogobrojno dabi lukavstvom bilo pridobijeno, odviše malobrojno da bi lako popustilo zanosu nepromišljenih strasti. Aristokratsko telo je postojan i prosvećen čovek koji ne umire. GLAVA VI KAKVA STVARNA PREIMUĆSTVA STIČE AMERIČKO DRUŠTVO DEMOKRATSKIM UREĐENJEM

Pre no što započnem ovu glavu osećam potrebu da čitaoca podsetim na ono na šta sam više puta ukazao u ovoj knjizi. Političko ustrojstvo Sjedinjenih Država čini mi se jednim od oblika koji demokratija može dati svom uređenju; ali ne smatram američke institucije jedinim i najboljim koje neki demokratski narod treba da usvoji. Prikazujući kakve sve dobrobiti Amerikanci izvlače iz svoga demokratskog uređenja, daleko od toga da tvrdim niti da mislim da se takve prednosti mogu postići samo pomoću istih zakona. O OPŠTOJ TENDENCIJI ZAKONA U AMERIČKOJ DEMOKRATIJI I O NAGONIMA ONIH KOJI IH PRIMENJUJU Mane demokratije uočavaju se odmah. — Njene prednosti opažaju se tek vremenom. —Američka demokratija je često nevešta, ali opšta tendencija njenih zakona je plodonosna. — Zvaničnici u američkoj demokratiji nemaju stalnih interesa koji bi se razlikovali od interesa najvećeg broja građana. — Šta iz toga proizilazi Mane i slabosti demokratskog uređenja lako se vide; dokazuju se očiglednim činjenicama, dok se njegovo blagotvorno dejstvo vrši neosetno i takoreći skriveno. Njegove mane otprva padaju u oči, ali njegove vrline otkrivaju se tek vremenom. Zakoni američke demokratije često su nesavršeni ili nepotpuni; dešava im se da

narušavaju stečena prava ili da potvrđuju prava koja su opasna; ali i da su dobri, već sama njihova učestanost je veliko zlo. Sve se to opaža već na prvi pogled. Otkuda onda da američke republike opstaju i prosperiraju? Kod zakona treba brižljivo razlikovati cilj kome teže od načina kako idu ka tome cilju; njihovu apsolutnu valjanost od valjanosti koja je tek relativna. Pretpostavimo da je zakonodavcu cilj da pogoduje interesima malog broja ljudi na štetu interesa većine; pretpostavimo da je odredbe kombinovao tako da rezultat kome teži postigne za najkraće vreme i s najmanje napora. Zakon će biti dobro sazdan, cilj će mu biti loš; on će biti opasan upravo u srazmeri sa svojom efikasnošću. Uopšte uzev, zakoni demokratije teže dobru za većinu, jer i proizilaze iz većine, koja može biti u zabludi, ali ne može imati neki interes protivan samoj sebi. Zakoni aristokratije teže, naprotiv, da u rukama jednoga malog broja monopolišu bogatstvo i moć, jer aristokratija, po svojoj prirodi, čini uvek manjinu. Može se, dakle, reći, uopšteno uzev, da je cilj demokratije, u njenom zakonodavstvu, korisniji za čovečanstvo nego što je cilj aristokratije. Ali time se završavaju njene prednosti. Aristokratija je beskrajno vičnija u zakonodavnom umeću nego što bi to mogla biti demokratija. Pošto vlada sobom, aristokratija nije podložna prolaznim zanosima; naumi su joj dugoročni i ume da sačeka da sazru i da se ukaže povoljna prilika. Aristokratija postupa znalački, ona ume da usredsredi, u isto vreme i ka istoj tački, i kolektivne snage i sve svoje zakone.

Sa demokratijom nije tako: njeni su zakoni skoro uvek manjkavi ili nepravovremeni. Sredstva demokratije su, dakle, nesavršenija od sredstava aristokratije: često ona, i ne znajući, radi protiv sebe same; ali cilj njen je korisniji. Zamislite jedno društvo koje su priroda, ili njeno ustrojstvo, organizovali tako da može podneti prolazno dejstvo loših zakona i da može sačekati, a da ne propadne, ishod opšte tendencije zakona, pa ćete shvatiti da je demokratsko uređenje, uprkos svojim manama, još najpodobnije od svih da ostvari prosperitet tog društva. Upravo se to događa u Sjedinjenim Državama; ponavljam ovde što sam već kazao i drugde: velika prednost Amerikanaca jeste to što mogu da čine popravljive greške. Slično ću reći i o zvaničnicima. Lako se može videti da se američka demokratija često vara u izboru ljudi kojima poverava vlast; ali nije tako lako reći zašto država prosperira u njihovim rukama. Imajte najpre u vidu da u demokratskoj državi, mada su upravljači možda manje pošteni ili manje sposobni, građani su zato prosvećeniji i brižljiviji. Budući da se narod, u demokratiji, neprestano bavi svojim poslovima i da ljubomorno pazi na svoja prava, on sprečava svoje predstavnike da skreću sa izvesne opšte linije koju mu zacrtava njegov interes. Imajte u vidu i to da demokratski zvaničnik, ako se i služi lošije nego koji drugi svojom vlašću, on je obično i poseduje kraće. Ali postoji i jedan opštiji razlog i koji većma zadovoljava.

Važno je bez sumnje za dobrobit nacije da oni koji upravljaju imaju vrlina i darovitosti; ali još je važnije možda da oni koji upravljaju nemaju interesa suprotnih interesima građana; jer u takvom slučaju vrline bi mogle postati gotovo besplodne, a darovitost pogubna. Rekao sam da je važno da oni koji upravljaju nemaju suprotnih ili drukčijih interesa nego masa građana; nisam rekao da je važno da imaju interese slične svim građanima, jer ne znam da se to još ikad moglo desiti. Dosad još nije otkriven politički oblik koji bi podjednako pogodovao razvoju i blagostanju svih klasa od kojih se društvo sastoji. Te klase i dalje obrazuju kao nekakve odelite nacije u istoj naciji, a iskustvo nam je pokazalo da je skoro isto tako opasno osloniti se potpuno na jednu od njih kao što bi bilo poveriti jednom narodu da presuđuje o nekom drugom narodu. Kad samo bogati vladaju, interes siromašnih je uvek u opasnosti; a kad siromašni propisuju zakone, interes bogatih izložen je velikim opasnostima. Koja je onda prednost demokratije? Stvarna prednost demokratije nije, kao što se često kaže, da pogoduje prosperitetu svih, nego samo da služi blagostanju najvećeg broja. Oni kojima se u Sjedinjenim Državama poverava da upravljaju javnim poslovima često su slabiji po sposobnostima i moralu nego ljudi koje bi aristokratija dovela na vlast; ali njihov interes utapa se u interes većine i s njim je istovetan. Oni, dakle, mogu često biti nepouzdani ili činiti greške, ali neće se nikad sistematski držati neke tendencije suprotne toj većini; i ne može im se dogoditi da upravljanju dadu neko isključivo ili opasno držanje.

Loše rukovođenje nekog zvaničnika, u demokratiji, stvar je, uostalom pojedinačna i dejstvuje samo za kratko vreme njegovog upravljanja. Korupcija i nesposobnost nisu skupni interesi koji bi stalno mogli ljude međusobno povezivati. Korumpiran ili nesposoban zvaničnik neće svoje napore udružiti s nekim drugim zvaničnikom, već iz tog razloga što je i ovaj drugi korumpiran i nesposoban kao i on, pa njih dvojica nikad neće raditi u dosluhu na tome da korupcija i nesposobnost procvetaju i kod njihovih daljih rođaka i potomaka. Ambicija i ujdurme jednoga poslužiće, naprotiv, da se raskrinkaju i u onoga drugog. Mane zvaničnika, u demokratijama, obično su sasvim lične. Ali javne ličnosti u aristokratskom uređenju imaju klasni interes, koji se ponekad, doduše, poistovećuje sa interesom većine, no često ostaje odvojen. Taj interes stvara između njih skupnu i trajnu vezu; on ih navodi da udruže svoje napore ka nekom cilju, koji nije uvek sreća najvećeg broja; a on ne povezuje samo međusobno one koji vladaju, već ih povezuje i s jednim znatnim delom građana, jer mnogi građani, mada nemaju nikakvog javnog zvanja, spadaju u aristokratiju. Aristokratski zvaničnik nalazi, dakle, ponečiju stalnu potporu u društvu, a u isto vreme i u vlasti. Taj zajednički cilj, koji u aristokratijama povezuje zvaničnike s jednim delom njihovih savremenika, čini da se oni poistovećuju i s interesom budućih pokolenja i da mu se takoreći potčine. Oni rade za budućnost koliko i za sadašnjost. Aristokratskog zvaničnika gone, dakle, ka istoj tački i strasti nekih građana, i njegove lične, a mogao bih gotovo reći i strasti njegovog potomstva.

Kako se onda čuditi ako se on tome ne opire? Stoga se u aristokratijama često viđa da klasni duh ponese čak i one koje ne korumpira, pa oni i nehotice malo pomalo prilagođavaju društvo svojoj praksi i pripremaju ga za svoje potomke. Ne znam da li je ikad postojala tako liberalna aristokratija kao u Engleskoj, koja je bez prestanka davala vlasti svoje zemlje ljude tako dostojne i tako prosvećene. Lako je, međutim, uvideti da je u engleskom zakonodavstvu dobrobit siromaha na kraju krajeva često žrtvovana dobrobiti bogatih, a prava najvećeg broja privilegijama nekolicine: stoga Engleska naših dana obuhvata i krajnja bogatstva, a sreće se u njoj tolika beda da je gotovo ravna njenoj moći i slavi. U Sjedinjenim Državama, gde javni službenici nemaju nekakav klasni interes koji bi želeli da prevlada, opšte i stalno dejstvo vlasti je blagotvorno, mada su građani često nevešti, a ponekad i dostojni prezira. Postoji, dakle, u samim demokratskim institucijama, neka skrivena tendencija, po kojoj ljudi često sudeluju radeći na opštem prosperitetu, uprkos svojim manama i zabludama, dok se u aristokratskim institucijama ponekad otkriva neka potajna sklonost koja, uprkos darovitosti i vrlinama, vuče ljude da doprinose bedi svojih bližnjih. Tako se dešava da u aristokratskim uređenjima javne ličnosti čine zlo i nehotice, a da u demokratijama čine dobro i ne misleći na to. O GRAĐANSKOM DUHU U SJEDINJENIM DRŽAVAMA Nagonsko rodoljublje. — Promišljeno rodoljublje. — Njihov različit karakter. —

Narodi treba svom snagom da teže ovom drugom kad ono prvo nestaje. — Napori Amerikanaca da to postignu. — Interes pojedinca prisno povezan s interesom zamlje. Postoji jedno rodoljublje kome je izvor poglavito u onom nesebičnom i neodredljivom osećanju bez razmišljanja koje čovekovo srce vezuje za mesto gde se rodio. Ta nagonska ljubav stapa se s ljubavlju prema drevnim običajima, s poštovanjem predaka i s pamćenjem prošlosti; oni koji je osećaju ljube svoju zemlju kao što se voli roditeljska kuća. Oni vole mir koji uživaju; drže do smirenih navika koje su stekli; privrženi su uspomenama kojima su okruženi i nalaze čak nešto prijatno u tome da žive u pokornosti. Često je takvo rodoljublje dovedeno i do zanosa verskim žarom, i tada viđamo da čini čuda. Pa i ono samo je neka vrsta religije; ono ne rasuđuje, ono veruje, oseća, dela. Bivalo je naroda koji su otadžbinu u nekom smislu personifikovali i videli je u svom vladaru. Na njega su preneli deo osećanja od kojih se sastoji rodoljublje; dičili su se njegovim trijumfima i ponosili se njegovom moći. Bilo je jedno doba, u staroj monarhiji, kad su Francuzi osećali neku vrstu radosti u tome što su bili bez priziva potčinjeni monarhovoj samovolji, pa su s gordošću govorili: "Mi živimo pod najmoćnijim kraljem na svetu." Kao i sve strasti bez razmišljanja, to rodoljublje pokretalo je na velike prolazne napore više nego na stalnost u naporima. Pošto spase zemlju u doba krize, ono je često prepusti propadanju usred mira. Kad narodi još žive jednostavnim načinom života i kad su čvrsti u veri, kad

društvo počiva ugodno na jednom drevnom poretku, čija se legitimnost ne osporava, vidimo da vlada takvo nagonsko rodoljublje. Postoji i drugo jedno, racionalnije rodoljublje; manje velikodušno, manje žarko možda, ali plodnije i trajnije; ono se rađa iz prosvećenosti; razvija se uz pomoć zakona, raste s uživanjem prava i najposle se takoreći stapa sa ličnim interesom. Čovek shvata uticaj koji blagostanje zemlje ima na njegovo lično blagostanje; zna da mu zakon omogućava da doprinese tom blagostanju, pa se za prosperitet svoje zemlje zanima najpre kao za nešto što mu je korisno, a potom i kao za svoje delo. Ali naiđe ponekad u životu naroda trenutak kad su se drevni običaji promenili, kad je moral uništen, verovanja uzdrmana, sjaj uspomena iščezao, a kad je, međutim, i prosvećenost ostala nepotpuna, a politička prava nesigurna i ograničena. Ljudi tada otadžbinu sagledavaju tek u nekakvom slabom i mutnom svetlu; oni je tada ne vide ni u tlu, koje je u njihovim očima postalo beživotno zemljište, ni u običajima predaka, na koje su ih naučili da gledaju kao na jaram; ni u veri, u koju sumnjaju; ni u zakonima, koje sami donose, ni u zakonodavcu, koga se boje i preziru ga. Ne vide je, dakle, nigde, ni u njenom pravom liku niti u ikojem drugom, pa se zatvaraju u skučenu i nerazboritu sebičnost. Ti su se ljudi otresli predrasuda, ali nisu upoznali moć razuma; nemaju ni monarhističkog nagonskog rodoljublja ni razložnog rodoljublja republikanskog; ostali su između ta dva, usred pometnje i bede. Šta učiniti u takvom stanju? Vraćati se natrag? Ali narodi se ne vraćaju osećanjima iz svoje mladosti kao god što se ni ljudi ne vraćaju čednim sklonostima

svog detinjstva; mogu žaliti za njima, ali ih ne mogu vaskrsnuti. Treba, dakle, koračati napred i požuriti da se u očima naroda lični interes spoji sa interesom zemlje, jer nesebično rodoljublje izmiče nepovratno. Da bi se došlo do toga rezultata, daleko sam od toga da tvrdim da treba odjednom dopustiti svim ljudima vršenje političkih prava; nego kažem da najmoćniji način, a možda i jedini koji nam ostaje da ljude zainteresujemo za sudbinu njihove otadžbine jeste da im omogućimo da učestvuju u upravljanju njome. U naše vreme, patriotski duh čini mi se neodvojiv od vršenja političkih prava; mislim da ćemo u Evropi videti kako raste ili kako opada broj građana u srazmeri sa obimom tih prava. Šta je razlog što u Sjedinjenim Državama, gde su stanovnici stigli juče na tlo koje zauzimaju, gde nisu doneli ni običaje ni uspomene, gde se susreću prvi put i ne poznaju se, gde, jednom rečju, rodoljubiv nagon jedva da može postojati, šta je razlog što se svako zanima za poslove svoje opštine, svog sreza i cele države kao za svoje sopstvene? To je stoga što svako u svojoj sferi uzima aktivnog učešća u upravljanju društvom. Čovek iz naroda, u Sjedinjenim Državama, shvatio je koliki uticaj ima opšti prosperitet na njegovu sreću, shvatio je tu tako prostu ideju, a međutim, tako malo poznatu narodima. Štaviše, navikao je da na taj prosperitet gleda kao na svoje delo. On, dakle, u opštem bogatstvu vidi i svoje sopstveno, pa na dobrobiti države radi ne samo po dužnosti ili iz gordosti nego, usudio bih se reći, gotovo iz pohlepe. Nije potrebno proučavati institucije i istoriju Amerikanaca da se uvidi istinitost

ovoga što prethodi, ponašanje ljudi dovoljno vam to pokazuje. Budući da Amerikanac sudeluje u svemu što se radi u njegovoj zemlji, veruje da mu je interes i da brani sve što se u njoj kritikuje; jer tada ne napadate samo njegovu zemlju, nego i njega samog: stoga vidite kako njegov nacionalni ponos pribegava svakakvim opsenarijama i spušta se do detinjaste lične sujete. Nema ničega neprijatnijeg u navikama Amerikanaca od toga njihovog razdražljivog patriotizma. Stranac bi rado pristao da mnogo šta hvali u njihovoj zemlji; ali voleo bi da mu se dopusti da nešto i pokudi, a to mu se potpuno uskraćuje. Amerika je, dakle, zemlja slobode gde, da ne bi nikog pozledio, stranac ne sme slobodno da govori ni o privatnim osobama, ni o državi, ni o građanima, ni o upravljačima, ni o javnim ni o privatnim preduzećima; jednom rečju, ni o čemu što tu nalazi, sem možda o klimi i o zemljištu; pa i tad će naići na Amerikance spremne da brane i jedno i drugo, kao da su oni učestvovali i u njihovom stvaranju. U naše doba treba se odlučiti i odvažiti se da se izabere ili rodoljublje svih ili vlast maloga broja, jer ne može se istovremeno spojiti i društvena snaga i aktivnost koju pruža ono prvo sa garancijama spokojstva koje ponekad nudi ova druga. O POJMU PRAVA U SJEDINJENIM DRŽAVAMA Nema velikog naroda bez pojma prava. — Koji je način da se narodu ulije pojam prava. — Poštovanje prava u Sjedinjenim Državama. — Iz čega se ono rađa.

Posle opšteg pojma vrline, ne znam lepši nego što je pojam prava ili, bolje reći, ta se dva pojma stapaju u jedan. Pojam prava nije drugo šta do pojam vrline uveden u svet politike. Upravo pomoću pojma prava ljudi su definisali šta je raspuštenost, a šta tiranija. Poučen njime, svako se mogao pokazati nezavisan bez nadmenosti i pokoran bez poniznosti. Kad se povinuje nasilju, čovek se potčinjava i ponižava; ali kad se povinuje pravu zapovedanja koje priznaje sebi ravnom, on se u neku ruku uzdiže i iznad onoga koji mu zapoveda. Nema velikog čoveka bez vrline; bez poštovanja prava nema velikog naroda: može se gotovo reći da nema ni društva; jer šta je skup razumnih i pametnih bića koje povezuje jedino sila? Pitam se koji je u naše doba način da se ljudima ulije pojam prava i da im on bude takoreći očevidan i opipljiv, i vidim samo jedan, a to je da im se svima omogući miroljubivo vršenje izvesnih prava: vidi se to kod dece, koja su takođe ljudi, sem po snazi i iskustvu. Kad dete počne da se kreće usred spoljnih stvari, po nagonu je sklono da se koristi svim što mu dođe do ruku; ono nema pojam o tuđem vlasništvu, čak ni o postojanju; ali što se više upoznaje sa vrednošću stvari i što više otkriva da i njega drugi mogu njih lišiti, postaje obazrivije i naposletku poštuje u drugima ono što i samo želi da se u njemu poštuje. To što se zbiva s detetom u pogledu njegovih igračaka zbiva se kasnije i sa čovekom u pogledu svega što mu pripada. Zašto se u Americi, zemlji prevashodno demokratskoj, niko ne oglašava protiv vlasništva uopšte onakvim žalbama kakve

često odjekuju po Evropi? Treba li i reći? Zato što u Americi nema proletera. Pošto svako ima neku ličnu imovinu da brani, i načelno priznaje pravo vlasništva. Isto je i u svetu politike. Čovek iz naroda stekao je u Americi visoku predstavu o političkim pravima zato što i sam ima politička prava; ne napada prava drugih, da niko ne bi kršio njegova. I dok u Evropi takav čovek ne priznaje čak ni najvišu vlast, Amerikanac se bez gunđanja pokorava ovlašćenju i najnižeg zvaničnika. Ta istina obelodanjuje se i u najmanjim sitnicama narodnog života. U Francuskoj ima malo uživanja koja su isključivo namenjena višim društvenim klasama: siromah se pripušta gotovo svugde kuda može ući bogataš; stoga vidimo da se ponaša pristojno i da poštuje sve što služi uživanju u kome i sam učestvuje. U Engleskoj, gde bogatstvo ima privilegiju radosti kao i monopol moći, žale se da siromah, kad se krišom ušunja na neko mesto namenjeno uživanjima bogataša, voli da čini izlišnu štetu. Kako bismo se tome mogli čuditi? Postarali su se da on pri tom nema šta da izgubi. Demokratsko uređenje pruža pojam političkih prava i najneznatnijem građaninu kao što raspodela dobara čini dostupnim svim ljudima pojam opšteg prava vlasništva. U mojim očima, to je jedna od njegovih najvećih vrednosti. Ne kažem da je lako naučiti sve ljude da se služe političkim pravima; kažem samo, kad je to mogućno, da su posledice koje iz tog proizilaze krupne. I dodajem, ako postoji doba kad takav poduhvat treba pokušati, onda je to naš vek. Ne vidite li da religije slabe i da pojam božanskih prava nestaje? Zar ne otkrivate

da se ponašanja izopačuju i da s njima iščezava moralni pojam o pravima? Ne zapažate li na sve strane da verovanja ustupaju mesto rasuđivanju, a osećanja računici? Ako usred toga sveopšteg poremećaja ne uspete da pojam o pravima povežete s ličnim interesom, koji se ukazuje kao jedina postojana tačka u ljudskom srcu, šta će vam ostati čime biste upravljali svetom osim straha? I baš kad mi se kaže da su zakoni slabi a podanici buntovni, da su strasti vatrene a vrlina nemoćna i da se pri takvom stanju ne sme ni pomišljati da se povećaju demokratska prava, ja odgovaram da upravo zbog svega toga smatram da na to treba misliti; i mislim odista da je vladama to još i više u interesu nego društvu, jer vlade propadaju, a društvo ne može umreti. Uostalom, neću da zloupotrebim primer Amerike. U Americi je narod stekao politička prava u doba kad se teško moglo desiti da ih zloupotrebi, pošto su građani bili malobrojni i živeli jednostavnim životom. Uvećavajući se, Amerika takoreći i nije povećala vlast demokratije; pre se može reći da je proširila oblasti u kojima se ona primenjuje. Ne može se sumnjati u to da je trenutak kad se politička prava priznaju nekom narodu koji ih je dotad bio lišen trenutak krize, često nužne, ali uvek opasne. Dete zadaje smrt kad ne zna cenu života; oduzima tuđu svojinu dok ne spozna da i njemu mogu oteti njegovu. Čovek iz naroda, u času kad mu se priznaju politička prava, nalazi se u odnosu na ta prava, u istom položaju kao i dete prema celoj prirodi, pa je to slučaj kad se na nj može primeniti čuvena rečenica homo puer robustus.

To se, istina, otkriva i u Americi. One države u kojima građani najduže uživaju prava jesu ujedno i one u kojima oni ponajbolje umeju i da se njima koriste. Ne može se dovoljno reći: ništa nije plodnije divotama nego umeće biti slobodan; ali ništa nije ni toliko mučno kao priučavanje slobodi. Nije tako sa despotizmom. Despotizam se često ukazuje kao sistem koji obeštećuje za sva pretrpljena zla; on je potpora pravdi, podrška ugnjetenima i utemeljivač reda. Narodi se uspavaju u trenutnom prosperitetu koji on donosi; a kad se probude, bedni su. Sloboda se, naprotiv, obično rađa usred bura, ona se s mukom uspostavlja usred građanskih razdora, i tek kad već ostari mogu joj se spoznati blagodeti. O POŠTOVANJU ZAKONA U SJEDINJENIM DRŽAVAMA Poštovanje koje Amerikanci gaje prema zakonu. — Očinska ljubav koju osećaju prema njemu. — Lični interes koji svako nalazi u tome da uveća moć zakona. Nije uvek mogućno pozvati sav narod, bilo neposredno, bilo posredno, na pripremanje zakona; ali kad je to izvodljivo, ne može se poreći da zakon time stiče velik autoritet. To narodno poreklo, koje često škodi valjanosti i mudrosti zakonodavstva, neobično doprinosi njegovoj moći. U izrazu volje celog jednog naroda ima neke čudesne snage. Kad ona izbije na videlo, čak i uobrazilja onih koji bi poželeli da se bore protiv nje kao da je smoždena.

Tu istinu dobro poznaju političke stranke. Stoga vidimo da osporavaju većinu kad god to mogu. Kad je ne nalaze za sebe u onima koji su glasali, pripisuju je onima koji su se uzdržali od glasanja, a ako im i tu izmiče, nalaze je u onima koji nisu imali pravo glasa. U Sjedinjenim Državama, izuzev robova, slugu i siromaha koje hrane opštine, nema nikoga ko nije birač i ko u tome svojstvu ne učestvuje posredno u donošenju zakona. Onima koji hoće da napadnu zakone ostaje, dakle, da se opredele očevidno za jedno od dvoga: ili moraju izmeniti mnenje nacije ili pogaziti njenu volju. Tome prvom razlogu dodajte i ovaj drugi, neposredniji i moćniji: u Sjedinjenim Državama svako nalazi neku vrstu ličnog interesa u tome da se svi pokoravaju zakonima; jer onaj ko danas ne spada u većinu možda će sutra biti u njenim redovima, pa to poštovanje zakonodavčeve volje koje danas ispoveda biće i sam u prilici da zahteva za svoju volju. Ma koliko zakon bio neugodan, stanovnik Sjedinjenih Država potčinjava mu se, dakle, bez muke, ne samo kao delu većine nego kao i svome sopstvenom; on ga smatra ugovorom u kome je i sam jedna stranka. U Sjedinjenim Državama ne vidi se, dakle, ono mnogobrojno i uvek buntovno mnoštvo koje, smatrajući zakon prirodnim neprijateljem, gleda na njega s bojazni i podozrenjem. Nemogućno je, naprotiv, ne zapaziti da sve klase ispoljavaju veliko poverenje u zakonodavstvo koje upravlja zemljom i da prema njemu gaje neku vrstu očinske ljubavi. Varam se kad kažem: sve klase. Pošto je u Americi lestvica moći obrnuta nego

u Evropi, bogati se nalaze u položaju sličnom položaju siromaha u Evropi. Oni često podozrevaju od zakona. Rekao sam to već na drugom mestu: stvarna prednost demokratskog uređenja nije u tome što bi ono obezbeđivalo interes svih, kao što se to ponekad tvrdilo, nego samo u tome što štiti interese najvećeg broja. U Sjedinjenim Državama, gde siromah vlada, bogati se moraju uvek bojati da on svoju vlast ne zloupotrebi protiv njih. Takvo raspoloženje bogatih može dovesti do potmulog nezadovoljstva; ali društvo nije time žešće uzdrmano; jer isti razlog koji sprečava bogatog da zakonodavcu pokloni poverenje sprečava ga i da prkosi njegovim zapovestima. On ne propisuje zakon, zato što je bogat, a zbog svog bogatstva ne usuđuje se ni da ga krši. U civilizovanim narodima pobune se obično samo oni koji nemaju šta da izgube. Stoga, mada zakoni demokratije nisu uvek dostojni poštovanja, gotovo uvek se poštuju; jer oni koji obično krše zakone ne mogu da se ne povinuju zakonima koje su sami doneli i koji im koriste, a građani kojima bi moglo biti u interesu da ih krše skloni su, po svojoj naravi i po svom položaju, da se potčine bilo kakvoj volji zakonodavca. Narod se, uostalom, u Americi povinuje zakonu ne samo zato što je on njegovo delo nego i zato što može da ga izmeni ako ga on slučajno pozleđuje; on mu se isprva pokorava kao zlu koje je sam sebi nametnuo, a potom kao prolaznom zlu. AKTIVNOST KOJA VLADA U SVIM DELOVIMA POLITIČKOG TELA U SJEDINJENIM DRŽAVAMA — DEJSTVO KOJE ONA VRŠI NA DRUŠTVO

Teže je zamisliti političku aktivnost koja vlada u Sjedinjenim Državama nego slobodu i jednakost koju u njima nalazimo. — Velika živost u zakonodavnim telima samo je jedna epizoda, produžetak te sveopšte aktivnosti —Amerikancu je teško da se bavi samo svojim ličnim poslovima. — Politička živost širi se i na građanstvo. — Radinost u kojoj se Amerikanci bave sopstvenim poslovima. — Posredne prednosti koje društvo koristi u demokratskom uređenju. Kad čovek pređe iz slobodne zemlje u neku koja nije slobodna, iznenadi se neobičnom prizoru: onde je sve sama delatnost i kretanje; ovde, sve se čini utihlo i nepomično. U onoj, reč je samo o poboljšanju i progresu; u ovoj, kao da je društvo steklo sva dobra pa teži samo da se odmori i uživa. Međutim, zemlja koja se toliko zauzima da bi bila srećna obično je bogatija i naprednija od ove koja se čini tako zadovoljna svojom sudbinom. I kad pogledamo i jednu i drugu, teško možemo da shvatimo kako se tolike nove potrebe svakog dana osećaju u onoj prvoj, dok se u ovoj drugoj tako malo njih oseća. Ako se ova primedba može primeniti na slobodne zemlje koje su zadržale monarhistički oblik i na one u kojima vlada aristokratija, to još više važi za demokratske republike. Tu ne preduzima samo deo naroda da poboljša stanje društva; sav narod stara se o tome. Nije reč o tome da se zadovolje potrebe i obezbede pogodnosti samo jedne klase, nego svih klasa istovremeno. Nije nemogućno pojmiti ogromnu slobodu koju uživaju Amerikanci; može se

stvoriti neka predstava i o njihovoj krajnjoj jednakosti; ali ono što se ne može razumeti ako čovek tome već nije bio svedok, to je politička aktivnost koja vlada u Americi. Tek što stupite na tlo Amerike nađete se usred nekakve vreve; neki nerazgovetan žagor dopire odasvud; hiljade glasova dopire vam do ušiju; svaki od njih izražava neke društvene potrebe. Oko vas se sve kreće: ovde se radi na izboru nekog predstavnika, onde poslanici nekog sreza žurno idu u grad da bi se pozabavili nekakvim lokalnim poboljšanjima; negde drugde zemljoradnici iz nekog sela napuštaju svoje brazde da bi pretresli plan nekog druma ili škole. Neki građani okupljaju se sa jedinim ciljem da izjave da ne odobravaju rad vlade, dok se neki drugi sastaju da bi proglasili da su ljudi na položajima oci otadžbine. Evo i nekih drugih još, koji smatraju pijanstvo izvorom glavnih zala u državi, pa su došli da se [192] svečano obavežu da će pružati primer trezvenjaštva. Velika politička živost koja neprestano vlada u američkim zakonodavnim telima, jedina koja se spolja opaža, samo je jedna epizoda i neka vrsta produžetka sveopšte živosti koja počinje u najnižim slojevima naroda, pa se širi na sve klase građana redom. Ne bi se moglo marljivije raditi na tome da ljudi budu srećni. Teško je opisati koliko mesto u životu čoveka u Sjedinjenim Državama zauzima briga o politici. Učestvovati u upravljanju društvom i govoriti o tome, to je za Amerikanca glavna stvar i takoreći jedino zadovoljstvo. To se zapaža i u najsitnijim navikama u životu: čak i žene prisustvuju često javnim skupovima i slušajući političke govore odmaraju se od briga o domaćinstvu. Njima politički klubovi donekle

zamenjuju pozorište. Amerikanac ne ume razgovarati, on diskutuje; on ne govori, nego raspravlja. Govori s vama uvek kao da je u kakvoj skupštini; a ako mu se slučajno desi da se raspali, reći će sagovorniku: Gospodo... U nekim zemljama stanovnik tek sa nekakvom odbojnošću prihvata politička prava koja mu zakon daje; čini mu se da mu kradu vreme dok se bavi opštim interesima i voli da se zatvori u uskogrud egoizam, čiju tačnu granicu obeležavaju četiri jendeka i živica iznad njih. A za Amerikanca, naprotiv, kad bi ga sveli na to da se bavi samo sopstvenim poslovima, to bi bilo kao da su ga lišili polovine života; osećao bi nekakvu ogromnu [193] prazninu u svojim danima i postao bi neverovatno nesrećan. Ako despotizam ikad uspe da se uspostavi u Americi, ubeđen sam da će na još i više teškoća naići u tome da suzbije navike koje je sloboda stvorila nego u tome da savlada samu ljubav prema slobodi. Ta živost što se stalno obnavlja, a koju je demokratsko uređenje unelo u svet politike, širi se potom i na građanstvo. Ne znam nije li, sve u svemu, baš u tome najveća prednost demokratskog uređenja, i odajem mu priznanje još i mnogo više za ono što postiže da svet čini nego za ono što ono samo čini. Neosporno je da narod često vrlo loše upravlja javnim poslovima; ali dok se bavi javnim poslovima, narodu se krug ideja sve više širi i duh mu prevazilazi svakodnevnu kolotečinu. Kad je pozvan da upravlja društvom, čovek iz naroda stiče izvesno samopoštovanje. Kako on tada predstavlja izvesnu moć, vrlo upućeni umovi stavljaju mu se u službu. Neprestano mu se obraćaju da bi u njemu našli podrške,

pa i time što na hiljadu načina nastoje da ga prevare, poučavaju ga. U politici on sudeluje u poduhvatima koje nije sam zamislio, ali koji bude neku opštu preduzimljivost. Svakodnevno mu ukazuju na nova poboljšanja koja valja ostvariti u javnoj svojini; a on onda oseća kako se u njemu rađa želja da poboljša i svoju ličnu svojinu. Nije on možda ni sa više vrlina ni srećniji, ali je prosvećeniji i preduzimljiviji nego njegovi prethodnici. Ne sumnjam da su demokratske institucije, spojene sa fizičkom prinudom zemlje, ne neposredni uzrok, kao što mnogi kažu, nego posredan uzrok ogromne delatnosti koja se zapaža u Sjedinjenim Državama. Nju ne rađaju zakoni, nego se narod uči tome da je razvija time što tvori zakon. Kad neprijatelji demokratije tvrde da jedan čovek sam bolje uradi što preuzme na sebe nego kad svi upravljaju, čini mi se da su u pravu. Vladavina jednog čoveka, pod pretpostavkom da je na obe strane upućenost podjednaka, unosi više doslednosti u poduhvate nego množina ljudi; on pokazuje više istrajnosti, više poimanja celine, veću savršenost u pojedinostima, više pronicljivosti u izboru ljudi. Oni koji to poriču nikad nisu videli neku demokratsku republiku ili sude na osnovu malog broja primera. I kad joj lokalne okolnosti i raspoloženja naroda omogućuju da se održi, demokratija nema ono oštro oko uredne administracije i metodičnu urednost u vladanju, to je istina. Demokratska sloboda ne izvršava svaki svoj poduhvat onako savršeno kao prosvećen despotizam; često odustaje od njih pre no što im je ubrala plodove ili se upušta i u opasne; ali na duži rok ona ostvaruje više nego on; ona svaku stvar uradi ne toliko dobro, ali uradi više stvari. Pod njenom vladavinom, nije pre svega veliko ono što izvrši javna uprava, nego ono što se izvrši

bez nje i izvan nje. Demokratija ne pruža narodu najvičniju vlast, ali čini ono što je često i najvičnija vlast nemoćna da stvori: ona širi po celoj društvenoj zajednici nesmirenu delatnost, preobilje snage, energiju, sve to što nikad ne postoji bez nje i što može stvoriti čuda, ako su okolnosti iole povoljne. U tome su njena prava preimućstva. U ovom veku, kad se sudbina hrišćanskog sveta čini još neodlučena, jedni hitaju da napadnu demokratiju kao neprijateljsku silu, dok ona tek raste; drugi u njoj već obožavaju jednoga novog boga što se javlja iz ništavila; ali i jedni i drugi tek nesavršeno poznaju taj predmet svoje mržnje ili svojih želja; bore se međusobno po mraku i udaraju nasumice. Šta očekujete od društva i njegove vlasti? Treba se razumeti. Želite li ljudskom duhu izvesnu uzvišenost, velikodušno gledanje na ovozemaljske stvari? Želite li da ljudima udahnete neku vrstu prezira prema materijalnim dobrima? Želite li da pobudite ili održite duboka ubeđenja i da pripremite veliko požrtvovanje? Smerate li tome da usavršite moralno vladanje, da oplemenite ponašanje, da umetnost zablista? Želite li poezije, buke, slave? Težite li tome da narod organizujete tako da dejstvuje snažno na sve ostale? Namenjujete li mu da se ogleda u krupnim poduhvatima, i ma kakav bio ishod njegovih napora, da ostavi ogroman trag u istoriji? Ako je po vama to glavni cilj koji sebi treba da postave ljudi u društvu, ne uzimajte demokratsko uređenje; ono vas ne bi vodilo sigurno cilju. Ali ako vam se čini korisno da misaonu i duhovnu delatnost čovekovu skrenete

ka potrebama materijalnog života i da je upotrebite za stvaranje blagostanja; ako vam se razum čini korisniji ljudima nego genijalnost; ako vam cilj nije da stvarate herojske vrline, nego miroljubive navike; ako više volite da vidite poroke nego zločine i radije biste videli i manje velikih podviga pod uslovom da viđate i manje zlodela; ako vam je, umesto da delate usred jednog sjajnog društva, dovoljno da živite usred jednog društva koje prosperira; ako, najzad, po vama, glavni cilj vlasti nije to da celoj naciji pribavi što je mogućno više snage i slave, nego da svakoj jedinki koja je sačinjava pribavi što više blagostanja i poštedi je što je više mogućno bede; onda izjednačite položaje u društvu i uspostavite demokratsko uređanje. A ako više nema vremena da se bira i ako vas neka sila iznad čoveka već nosi, i ne pitajući šta želite, ka jednome od ta dva uređenja, nastojte da bar iz njega izvučete sve ono dobro što ono može da pruži, pa poznajući mu dobre nagone kao i loše sklonosti, potrudite se da ograničite dejstvo ovih drugih, a da razvijete one prve. GLAVA VII O SVEMOĆI VEĆINE I NJENIM POSLEDICAMA U SJEDINJENIM DRŽAVAMA Prirodna snaga većine u demokratijama. — Većina američkih ustava veštački je povećala tu prirodnu snagu. — Kako. — Imperativni mandati. — Psihološka moć većine. — Uverenje o njenoj nepogrešivosti — Poštovanje njenih prava. — Šta

uvećava to poštovanje u Sjedinjenim Državama. U suštini je demokratskih uređenja da vlast većine u njima bude apsolutna, jer izvan većine, u demokratijama, nema ničega što bi joj se oduprlo. Većina američkih ustava nastojala je da veštački još uveća tu prirodnu snagu [194] većine. Od svih političkih vlasti, zakonodavstvo se najradije povinuje većini. Amerikanci su hteli da narod neposredno imenuje članove zakonodavstva sa vrlo kratkim mandatom, kako bi ih prinudili da se potčine ne samo opštim pogledima nego i dnevnim strastima svojih birača. Oni biraju iz istih klasa i na isti način članove oba doma, tako da je rad oba zakonodavna tela skoro podjednako brz i ne manje neodoljiv nego rad jedinstvene skupštine. Pošto su tako sazdali zakonodavstvo, Amerikanci su njime obuhvatili gotovo svu vlast. Dok je zakon tako uvećavao snagu vlasti koja je već po svojoj prirodi jaka, on je istovremeno sve više slabio one vlasti koje su i prirodno slabe. Predstavnicima izvršne vlasti nije dodelio ni stalnost ni nezavisnost, i time što ih je potpuno potčinio ćudima zakonodavstva, oduzeo im je i ono malo uticaja koliko bi im priroda demokratskog uređenja dopuštala da vrše. U više država, zakon je sudsku vlast izložio zavisnosti od većine, koja je bira, a u svima je njen opstanak u zavisnosti od zakonodavne vlasti, koja ima pravo da svake

godine utvrđuje platu sudija. Praksa je otišla još i dalje nego zakoni. U Sjedinjenim Državama sve više se širi jedan običaj zbog koga će postati ništavne garantije predstavničke vlasti: vrlo se često dešava da birači, kad imenuju nekog predstavnika, ovome propišu ponašanje i nametnu izvestan broj izričitih obaveza, od kojih on ne može nikako odstupiti. To je onda kao kad bi sama većina većala na gradskom trgu, jedino što nema baš toliko buke. Još neke osobite okolnosti doprinose tome da je u Americi moć većine ne samo preovlađujuća nego i neodoljiva. Psihološka moć većine zasniva se delom na ideji da ima više znanja i mudrosti u mnoštvu okupljenih ljudi nego u jednom čoveku, u broju zakonodavaca nego u njihovom izboru. To je teorija o jednakosti primenjena na pamet. Ta doktrina napada čovekovu gordost u njenom poslednjem pribežištu; stoga je manjina mučno prihvata; ona se na nju tek vremenom privikne. Kao svakoj vlasti, a i više još možda nego ikojoj drugoj, vlasti većine je, dakle, potrebno da traje da bi se činila legitimnom. Kad počne da se uspostavlja, ona prinudom postiže da joj se pokoravaju, a tek kad su već dugo živeli pod njenim zakonima, ljudi počnu da je poštuju. Ideju da većina, po svojoj mudrosti, ima pravo da upravlja društvom doneli su na tlo Sjedinjenih Država njeni prvi stanovnici. Ta ideja, koja bi sama po sebi bila dovoljna da stvori slobodan narod, danas je već prešla u sve običaje i nalazimo je i u najsitnijim navikama u životu. U nekadašnjoj monarhiji, Francuzi su smatrali napromenljivom istinom da kralj ne

može nikada pogrešiti; a kad bi mu se desilo da nešto uradi loše, mislili su da su zato krivi njegovi savetnici. To je divno olakšavalo pokornost. Moglo se gunđati protiv zakona a da se ne prestane voleti i poštovati zakonodavac. Amerikanci isto takvo mišljenje imaju o većini. Psihološka moć većine zasniva se još i na načelu da su interesi većeg broja iznad interesa manjeg broja. A lako je shvatiti da poštovanje koje se ispoveda prema tome pravu većine prirodno raste ili opada u zavisnosti od odnosa između stranaka. Kad je nacija podeljena na više krupnih a nepomirljivih interesa, privilegija većine često se ne poštuje, jer postaje vrlo teško potčiniti joj se. Kad bi u Americi postojala neka klasa građana koju bi zakonodavac hteo da liši izvesnih isključivih preimućstava i da je sa visokog položaja spusti među mnoštvo, verovatno je da se ta manjina ne bi lako potčinila njegovim zakonima. Ali pošto su Sjedinjene Države naselili međusobno ravnopravni ljudi, nema još prirodnog i trajnog podvajanja u interesima njihovih stanovnika. Postoje društvena uređenja u kojima se pripadnici manjine ne mogu nadati da bi mogli privući većinu, pošto bi radi toga trebalo da se odreknu cilju borbe koju vode protiv nje. Aristokratija, na primer, ne može postati većina a i sačuvati svoje isključive privilegije, a ne može se ni odreći tih privilegija a da ne prestane biti aristokratija. U Sjedinjenim Državama politička pitanja ne mogu se postavljati tako uopšteno i apsolutno, i sve su stranke spremne da priznaju prava većine, jer se sve nadaju da će jednog dana ta prava moći vršiti u svoju korist.

Većina ima dakle u Sjedinjenim Državama ogromnu stvarnu moć, a i skoro isto tako veliku moć u javnom mnenju; i kad se jednom obrazuje većina u pogledu nekog pitanja, nema takoreći prepreke koja bi mogla, ne zaustaviti, nego čak ni usporiti njen hod i ostaviti joj vremena da sluša žalbe onih koje gazi u prolazu. Posledice takvog stanja stvari pogubne su i opasne za budućnost. KAKO SVEMOĆ VEĆINE POVEĆAVA U AMERICI ZAKONODAVNU I UPRAVNU NESTABILNOST PRIRODNU U DEMOKRATIJAMA Kako Amerikanci povećavaju zakonodavnu nestabilnost, koja je prirodna u demokratiji, time što svake godine menjaju zakonodavca i što ga naoružavaju skoro neograničenom moći. — Isto se dejstvo postiže i na upravnu službu. — U Americi se u društvena poboljšanja ulaže beskrajno više snage nego u Evropi, ali ne toliko stalne. Već sam govorio o manama koje su svojstvene prirodi demokratskog uređenja; nema nijedne da se ne povećava istovremeno sa uvećanjem vlasti većine. Počnimo od najvidljivije od svih. Zakonodavna nepostojanost je zlo svojstveno demokratskoj vlasti zato što je u prirodi demokratija da dovode nove ljude na vlast. Ali to je zlo manje ili.veće u zavisnosti od moći i sredstava delanja koji se dodeljuju zakonodavcu. U Americi je vlasti, koja tvori zakone, predata suverena moć, Ona može brzo i

neodoljivo da se preda svakoj svojoj želji, a sveke godine u nju se uvode drugi predstavnici. To će reći da je usvojena upravo ona kombinacija koja najviše pogoduje demokratskoj nepostojanosti i omogućava demokratiji da svoju promenljivu volju primeni i na najznačajnije stvari. Stoga je, u naše doba, od svih zemalja na svetu, Amerika ona zemlja u kojoj zakoni najkraće traju. Gotovo svi američki ustavi menjali su se za poslednjih trideset godina. Nema dakle američke države koja u tom razdoblju nije izmenila osnovu svojih zakona. Što se tiče samih zakona, dovoljno je baciti pogled u arhive raznih država Unije da se čovek uveri da u Americi delatnost zakonodavca nikad ne jenjava. Ne što bi američka demokratija po svojoj prirodi bila nepostojanija od koje druge, nego što joj je data mogućnost da se u propisivanju zakona preda prirodnoj nepostojanosti [195] svojih sklonosti. Svemoć većine i brzina i potpunost u izvršenju njene volje ne dovodi samo do nepostojanosti zakona u Sjedinjenim Državama nego ima isto dejstvo i na izvršavanje zakona i na rad javne uprave. Budući da je većina jedina moć kojoj valja ugoditi, sa žarom se sudeluje u svemu čega se ona poduhvati; ali čim se njena pažnja usmeri u drugom pravcu, svi napori prestanu; dok u slobodnim evropskim državama, gde izvršna vlast postoji nezavisno i ima utvrđen položaj, zakonodavčeva volja nastavlja da se izvršava i kad se on bavi drugim stvarima. U Americi se u izvesna poboljšanja unosi mnogo više revnosti i radinosti nego

drugde. U Evropi se istim tim stvarima posvećuju mnogo manje, ali postojanije društvene snage. Nekoliko pobožnih ljudi pokrenulo je, pre više godina, da se poboljša stanje zatvora. Javnost se uzbudila na njihov glas i preporod zločinaca postao je popularno delo. Gradili su se tada novi zatvori. Ideja o preporodu krivca prvi put je tada prodrla u tamnicu zajedno s idejom o kazni. Ali taj blagotvorni preokret, kome se javnost pridružila s toliko žara i koji je postao neodoljiv zahvaljujući udruženim naporima građana, nije se mogao začas izvršiti. Pored tih novih kazniona, čiji je razvoj požurivala želja većine, još su postojali i stari zatvori, u kojima je i dalje bio zatvoren velik broj krivaca. Što su više novi zatvori bivali reformisani i zdraviji, to su se stari činili nezdraviji i sa lošijim dejstvom. Ta dvostruka posledica lako se razume: zaokupljena idejom da osniva nove zavode, većina je zaboravila one koji su već postojali. Kako je svako onda odvraćao pogled od onoga što više nije privlačilo gospodarev pogled, nadzor je prestao. Prvo se moglo videti kako labave, pa kako se kidaju korisne spone discipline. Tako su se, pored zatvora koji je trajni spomenik blagosti i prosvećenosti našeg doba, sretale tamnice koje su podsećale na srednjovekovno varvarstvo. TIRANIJA VEĆINE

Kako treba shvatiti načelo suverenosti naroda. — Nemogućno je zamisliti nekakvu mešovitu vlast. — Suverena vlast mora biti negde. — Mere predostrožnosti potrebne da se ublaži njeno dejstvo. — Ta predostrožnost nije primenjena u Sjedinjenim Državama. — Šta iz toga proizilazi Smatram bezočnom i odvratnom maksimu po kojoj, u stvarima vladanja, većina u nekom narodu ima pravo da sve čini, a ipak je za mene u volji većine izvor svih vlasti. Protivrečim li sam sebi? Postoji jedan opšti zakon, koji je stvorila ili bar usvojila ne samo većina ovog ili onog naroda, nego većina svih ljudi. Taj zakon je pravda. Pravda čini, dakle, granicu prava svakog naroda. Nacija je kao kakva porota kojoj je zadatak da predstavlja sveopšte ljudsko društvo i da primenjuje pravdu, koja je njegov zakon. Treba li porota, koja predstavlja društvo, da ima veću moć nego samo društvo čiji zakon ona primenjuje? Kad, dakle, odbijem da se povinujem nekom nepravednom zakonu, ne osporavam većini pravo da zapoveda; u odnosu na suverenitet naroda, pozivam se na suverenitet ljudskog roda. Bilo je ljudi koji se nisu ustezali da kažu da narod, u stvarima koje se tiču njega samog, ne može potpuno izaći izvan granica pravde i razuma, pa se prema tome ne treba plašiti toga da se sva vlast dade većini koja ga predstavlja. Ali to znači govoriti ropskim jezikom. Šta je većina, uzeta skupno, ako ne isto što pojedinac koji ima shvatanja a

najčešće i interese suprotne drugom jednom pojedincu koga zovemo manjinom? Pa ako priznajete da čovek koji raspolaže svemoći može nju zloupotrebiti protiv svojih protivnika, zašto ne priznajete to isto i za većinu? Time što su se okupili, jesu li ljudi promenili svoju narav? Jesu li postali strpljiviji pred preprekama time što su postali [196] jači? Ja to ne bih mogao verovati; vlast da se sve čini, koju uskraćujem svakom pojedinom među svojim bližnjima, neću nikad priznati ni množini. Ne znači da verujem da bi se moglo, radi očuvanja slobode, pomešati više načela u jednom istom uređenju te da se ona stvarno međusobno suprotstave. Vlast koja se naziva mešovitom uvek mi se činila himerom. Nema uistinu mešovite vlasti u onom smislu koji se pripisuje tom nazivu, jer se u svakom društvu na kraju otkriva jedno načelo akcije koje nadvladava sva ostala. Engleska iz prošlog veka, koju su osobito navodili kao primer takve vrste vlasti, bila je država suštinski aristokratska, iako se u njoj nalazilo i krupnih elemenata demokratije; jer zakoni i običaji bili su u njoj tako uspostavljeni da je aristokratija morala na kraju uvek prevladati i po svojoj volji upravljati javnim poslovima. Zabluda je potekla otud što je svet, videći neprestano interese velikaša u sukobu s interesom naroda, obraćao pažnju samo na borbu, umesto na ishod te borbe, koji je jedino važan. Kad jedno društvo dospe dotle da ima stvarno mešovitu vlast, to jest vlast podjednako raspodeljenu između suprotnih načela, ono ulazi u revoluciju ili se raspada. Mislim, dakle, da se uvek mora postaviti negde jedna društvena vlast koja je iznad svih drugih, ali verujem da je sloboda ugrožena kad ta vlast ne nalazi pred

sobom nikakvu prepreku koja bi joj mogla usporiti hod i ostaviti joj vremena da se sama usmeri. Svemoć mi se čini sama po sebi lošom i opasnom. Raspolaganje njome čini mi se iznad ljudskih snaga, ma kolike bile, i nalazim da samo bog može bez opasnosti biti svemoćan, jer su mu mudrost i pravednost uvek jednake njegovoj moći. Ne postoji, dakle, ovozemaljska vlast toliko dostojna poštovanja ili sa toliko priznatim svetim pravom kojoj bih dopustio da dejstvuje bez kontrole i da gospodari bez prepreka. Kad, dakle, vidim da se pravo i mogućnost da sve čini priznaje bilo kojoj sili, zvala se ona narod ili kralj, demokratija ili aristokratija, vršila se ona u monarhiji ili republici, kažem: tu je klica tiranije, i idem da živim pod drugim zakonima. Demokratskoj vlasti, takvoj kako je organizovana u Sjedinjenim Državama, ne zameram ja slabost, koju mnogi u Evropi misle da vide u njoj, već naprotiv njenu neodoljivu snagu. A najviše mi se u Americi ne sviđa ne krajnja sloboda koja u njoj vlada, nego što ima malo obezbeđenja od tiranije. Kad neki čovek ili koja stranka pretrpi kakvu nepravdu u Sjedinjenim Državama, kome da se obrati? Javnom mnjenju? Pa upravo ono čini većinu. Zakonodavnom telu? Ono predstavlja većinu i slepo joj se pokorava. Izavršnoj vlasti? Nju je imenovala većina, kojoj služi kao pasivno oruđe. Silama javnog reda? One nisu ništa drugo do većina pod oružjem. Poroti? To je većina kojoj je dato pravo da presuđuje; a i same sudije, u nekim državama, imenuje većina. Ma koliko nepravična i [197] nerazložna bila mera koja vas pogađa, valja joj se, dakle, pokoriti. Pretpostavite, naprotiv, jedno zakonodavno telo sazdano tako da predstavlja

većinu, ali da nije nužno rob njenih strasi; izvršnu vlast koja bi imala svojstvenu joj moć i sudsku valast nezavisnu od tih dveju vlast; još uvek ćete imati demokratsku vlast, ali neće više biti gotovo nikakvih izglada za tiraniju. Ne kažem da se u sadašnjosti često u Americi koristi tiranija, kažem da u njoj ne nalazimo obezbeđenja od nje i da uzroke blagosti vlasti u njoj treba tražiti u okolnostima i naravima više nego u zakonima. DEJSTVO SVEMOĆI VEĆINE NA PROIZVOLJNOST U POSTUPCIMA AMERIČKIH ZVANIČNIKA Sloboda koju američki zakon ostavlja zvaničnicima u određenom im delokrugu. — Njihova moć. Treba dobro razlikovati proizvoljnost od tiranije. Tiranija se može vršiti pomoću samog zakona, i ona tad nije proizvoljna; proizvoljnosti može biti i u interesu građana, i onda ona nije tiranska. Tiranija se obično služi proizvoljnošću, ali je se po potrebi može i odreći. U Sjedinjenim Državama svemoć većine pogoduje istovremeno i zakonskom despotizmu zakonodavaca a i proizvoljnosti u postupcima zvaničnika. Budući da je većina apsolutni gospodar u tvorenju zakona i u nadziranju njegovog izvršavanja i budući da ima podjednaku kontrolu nad izvršiocima i nad građanima, ona na zvaničnike gleda kao na svoje pasivne izvršioce i rado se oslanja na njih da će služiti

njenim ciljevima. Ona, dakle, ne zalazi unapred u pojedinosti njihovih dužnosti i ne trudi se mnogo da definiše njihova prava. Ona s njima postupa kao što bi postupao gospodar sa svojim slugama kad bi mu stalno bile pred očima, pa bi ih u radu mogao u svakom trenutku upućivati i ispravljati. Uopšte uzev, zakon ostavlja američkim zvaničnicima mnogo više slobode u određenom im delokrugu nego što je to kod nas. Ponekad se čak dešava da im većina dopusti da taj delokrug i prekorače. Zaštićeni mnenjem većine i sigurni u njenu saradnju, oni se tad usuđuju i na takve stvari kojima se Evropljani, mada navikli na prizore samovolje, ipak čude. Tako se usred slobode stvaraju navike koje bi jednog dana mogle za nju postati pogubne. O MOĆI SA KOJOM VEĆINA U AMERICI DEJSTVUJE NA MIŠLJENJE U Sjedinjenim Državama, kad se većina neopozivo opredelila o nekom pitanju, više se ne raspravlja. — Zašto. — Psihološko dejstvo većine na mišljenje. — Demokratske republike dematerijalizuju despotizam. Kad se ispita kakav je u Sjedinjenim Državama život mišljenja, onda se vrlo jasno zapazi koliko moć većine prevazilazi sve moći koje poznajemo u Evropi. Misao je nevidljiva i gotovo neuhvatljiva moć, koja prkosi svakoj tiraniji. U naše doba, ni najapsolutniji evropski vladari ne mogu sprečiti mišljenja protivna njihovoj vlasti da potajno kruže po njihovim državama, pa čak i po samim dvorovima. Nije

tako u Americi: dokle god je većina sumnjiva, ljudi govore; ali čim se ona neopozivo izjasnila, svako ućuti, pa i prijatelji i neprijatelji kao da se složno upregnu u njena kola. Razlog je tome prost: nema tako apsolutnog monarha koji bi mogao u svojoj ruci okupiti sve snage društva i savladati otpore kao što to može većina kad ima pravo da tvori zakone i da ih izvršava. Kralj, uostalom, ima samo materijalnu moć, koja dejstvuje na postupke, a ne može da domaši volje; a većina ne može da poseduje snagu istovremeno i materijalnu i duhovnu, koja dejstvuje isto toliko na volju koliko i na postupke i koja istovremeno sprečava i delo i želju da se delo izvrši. Ne znam zemlju gde, uopšte uzev vlada manja duhovna nezavisnost i manje istinske slobode diskusije nego u Americi. Nema verske ili političke teorije koja se ne bi mogla slobodno propovedati u evropskim ustavnim državama i koja ne bi prodirala i u druge; jer nema u Evropi zemlje toliko potčinjene jednoj jedinoj vlasti da onaj ko hoće da kaže istinu ne bi našao podršku koja ga može ohrabriti u pogledu posledica njegovog nezavisnog mišljenja. Ako po nesreći živi pod apsolutističkom vlašću, često ima uza se narod; ako živi u slobodnoj zemlji, može se po potrebi zakloniti za kraljev autoritet. Aristokratski deo društva podržava ga u demokratskim zamljama, a demokratija u onim drugim. Ali u demokratiji kakva je sazdana u Sjedinjenim Državama nalazimo samo jednu moć, jedan jedini elemenat snage i uspeha, a izvan njega nema ničega. U Americi, većina čini strahovit obruč oko misli. U tome okviru, pisac je slobodan; ali teško njemu ako se usudi da iz njega izađe. Ne što bi se imao bojati

lomače, ali je izložen svakakvim izrazima gnušanja i svakodnevnim proganjanjima. Politička karijera za njega je zatvorena: uvredio je jedinu silu koja nekoga njoj pripušta. Pre no što je objavio svoje mišljenje, verovao je da ima pristalica; sad kad se svima otkrio, čini mu se da ih više nema; jer oni koji ga grde izražavaju se glasno, a oni koji misle kao on, samo što nemaju njegovu hrabrost, ćute i beže od njega. I on klone, podlegne najzad pod svakodnevnim teretom, i ućuti, kao da oseća grižu savesti što je rekao istinu. Okovi i dželati su gruba sredstva kojima se nekad služila tiranija; ali u naše doba civilizacija je usavršila čak i despotizam, ma koliko se činilo da on nema više šta da nauči. Vladari su ranije, da tako kažem, materijalizovali nasilje; današnje demokratske republike učinile su ga misaonim, baš kao što je i ljudska volja koju hoće da sputaju. Pod apsolutnom vlašću pojedinca despotizam je, da bi dosegao dušu, grubo udarao po telu; a duša, izmičući tim udarcima, uzletala je visoko, ovenčana slavom; ali u demokratskim republikama tiranija ne postupa tako; ona pušta telo i ustremljuje se pravo na dušu. Gospodar više ne govori: "Mislićete kao ja ili ćete umreti"; već kaže: "Slobodni ste da ne mislite kao ja; život, imovina, sve vam ostaje; ali od danas ste tuđin među nama. Sačuvaćete svoja prava u državi, ali će vam ona postati beskorisna; jer ako htednete da pridobijete glasove sugrađana, oni vam ih neće dati, pa i ako poželite samo njihovo uvaženje, držaće se kao da vam ga uskraćuju. Ostaćete među ljudima, ali izgubićete pravo da pripadate ljudskom rodu. Kad se približite svojim bližnjima, oni će vas izbegavati kao da ste gubavi; pa čak i oni koji

veruju da ste nedužni napustiće vas, jer bi inače i njih izbegavali. Idite s mirom, ostavljam vam život, ali vam ga ostavljam kao nešto što je gore od smrti." Apsolutističke monarhije učinile su despotizam sramotnim; čuvajmo se da ga demokratske republike ne rehabilituju, i dok za poneke on postaje još teži, da mu u očima većine ne ublaže samo onaj odvratni spoljni izgled i ponižavajuće crte. I u najponositijim narodima Staroga sveta objavljivana su dela koja su težila da verno oslikaju poroke i smešne strane savremenika; La Brijer je živeo na dvoru Luja XIV kad je napisao svoje poglavlje o velikašima, a Molijer je kritikovao dvor u komadima koje je prikazivao pred dvorjanima. Ali moć koja gospodari u Sjedinjenim Državama ne pristaje da je tako predstavljaju. I najmanja zamerka je vređa, ona preza i od najsitnije strelice istine; valja samo hvaliti sve, počev od načina njenog izražavanja pa do njenih najpouzdanijih vrlina. Nijedan pisac, ma koliko glasovit bio, ne može izbeći tu obavezu da kadi sugrađanina. Većina živi, dakle, u večitom samoobožavanju; samo stranci ili lično iskustvo mogu došapnuti izvesne istine do ušiju Amerikanaca. Što Amerika još nema velikih pisaca, tome razlog ne treba tražiti u drugom čemu: nema književnog genija bez duhovne slobode, a duhovne slobode nema u Americi. Inkvizicija nikad nije uspela sprečiti da po Španiji kruže knjige protivne religiji većine. Carstvo većine u Sjedinjenim Državama uspeva više: oduzelo je ljudima čak i pomisao da ih objavljuju. Nailazi se u Americi na nevericu, ali neverica ne nalazi organ kojim bi se izrazila.

Viđaju se vlade koje se upinju da moral zaštite time što osuđuju pisce razvratnih knjiga. U Sjedinjenim Državama nikoga ne osuđuju zbog takvih dela; ali niko nije ni u iskušenju da ih piše. Ne znači da su svi građani besporočni, ali većina se drži moralnih propisa. Vršenje vlasti ovde je nesumnjivo dobro; ali ja govorim samo o toj vlasti samoj po sebi. Ta neodoljiva vlast je stalna činjenica, a njeno dobro korišćenje je promenljiva. DEJSTVO TIRANIJE VEĆINE NA NACIONALNE OSOBINE AMERIKANACA; O DVORSKOM DUHU U SJEDINJENIM DRŽAVAMA Dejstvo tiranije većine dosad se više oseća u ponašanjima nego u rukovođenju društvom. — Ono sprečava razvoj izuzetnih karaktera. — Demokratske republike sazdane tako kao što su Sjedinjene Države čine dvorski duh dostupnim mnoštvu. — Dokazi o takvom duhu u Sjedinjenim Državama. — Zašto ima više rodoljublja u narodu nego u onih koji vladaju u njegovo ime. Uticaj većine, kako sam ga dosad izložio, zasad se tek slabo oseća u svetu politike; ali nemile posledice zapažaju se već u pogledu nacionalnih osobina Amerikanaca. Mislim da sve većem dejstvu despotizma većine treba pre svega pripisati to što se danas u Sjedinjenim Državama javlja mali broj istaknutih ljudi na političkoj pozornici.

Kad je izbila američka revolucija, pojavilo bi se mnoštvo; javno mnjenje usmeravalo je tada volju svih, a nije je tiranisalo. Slavni ljudi toga doba slobodno su se pridruživali opštem pokretu javnog mnenja, krasila ih je svojstvena im uzvišenost; svojom slavom prekrili su oni naciju, a nije im slava poticala od nje. U apsolutističkim uređenjima, velikaši koji okružuju presto laskaju gospodarevim strastima i dragovoljno se povinuju njegovim ćudima. Ali narodna masa ne podaje se lako ropstvu; ona mu se često pokori iz slabosti, po navici ili iz neznanja; kadkad i iz ljubavi prema kraljevstvu ili prema kralju. Viđalo se i da su neki narodi sa zadovoljstvom i gordošću žrtvovali svoju volju vladarevoj volji i nalazili tako neku vrstu duhovne nezavisnosti u samoj pokornosti. U takvih naroda nalazimo mnogo manje srozavanja, mada možda više bede. Postoji, uostalom, velika razlika između toga da se čini ono što se ne odobrava i toga da se čovek pretvara da odobrava ono što čini: ono prvo je od čoveka slabog, a ovo drugo spada samo u sluganske navike. U slobodnim zemljama, gde je svako manje ili više pozvan da kaže svoje mišljenje o državnim poslovima, u demokratskim republikama, gde se javni život neprestano meša s privatnim životom, gde se suverenu može pristupiti odasvud i gde je dovoljno samo podići glas pa da se dopre do njegovih ušiju, susrećemo mnogo više ljudi koji nastoje da šprekulišu na račun njegovih slabosti i da žive na račun njegovih strasti nego što takvih nalazimo u apsolutističkim monarhijama. Ne znači da su u tim slobodnim zemljama ljudi po prirodi gori nego drugde, nego je iskušenje onde veće i nudi se većem broju istovremeno. Iz toga proizilazi mnogo

raširenije srozavanje duša. Demokratske republike nude udvorički duh mnoštvu i šire ga po svim klasama istovremeno. To je jedna od najkrupnijih zamerki koja im se može izreći. To je naročito istinito u demokratskim državama koje su sazdane onako kao američke republike, gde većina ima tako apsolutnu i neodoljivu vlast da čovek mora u neku ruku da se odrekne svojih građanskih prava i takoreći i svoga svojstva čoveka kad hoće da izađe iz utabane kolotečine. U ogromnom mnoštvu koje se u Sjedinjenim Državama tiska u političkoj karijeri vrlo sam malo ljudi video koji bi pokazivali onu muževnu čednost, onu mušku nezavisnost misli koja je tako često odlikovala Amerikance ranijeg doba i koja, gde god se pojavi, čini istaknutu crtu velikih karaktera. Na prvi pogled reklo bi se da je u Americi svačija pamet uobličena po istom obrascu, toliko sve idu istim pravcem. Stranac, doduše, ponekad naiđe i na takve Amerikance koji se udaljuju od strogih obrazaca; dešava se da ovi ponekad žale zbog mana zakona, prevrtljivosti demokratije i nedovoljne razboritosti; često oni zapažaju čak i mane koje kvare nacionalne osobine i ukazuju na sredstva kojima bi se one mogle popraviti; ali njih niko ne čuje osim vas; a vi, kome poveravaju te potajne misli, vi ste stranac, i samo ste u prolazu. Poveravaju vam rado istine koje su vama izlišne, a kad izađu pred javnost, onda govore sasvim drukčije. Ako ovi redovi ikad dospeju u Ameriku, siguran sam u dve stvari: prvo, da će svi čitaoci dići glas da me osude; drugo, da će mnogi od njih, u dnu duše, priznati da sam u pravu.

Slušao sam kako u Sjedinjenim Državama govore o otadžbini. Sreo sam mnogo istinskog rodoljublja u narodu; često sam ga uzalud tražio u onih koji upravljaju. To se lako razume po analogiji: despotizam mnogo više izopačava onoga koji mu se potčinjava nego onoga koji ga nameće. U apsolutističkim monarhijama kralj često ima velikih vrlina; ali dvorjani su uvek bedni. Istina da dvorjani u Americi ne govore: Gospodaru i Vaše veličanstvo, što je velika i bitna razlika ali oni neprestano govore o prirodnoj pameti svoga gospodara; ne nadmeću se oko toga koja među vladarevim vrlinama najviše zaslužuje da joj se dive; jer tvrde da on ima sve vrline, mada ih nije stekao, pa takoreći čak ni želeo; ne daju mu svoje žene i kćeri da bi ih on udostojio da ih uzdigne u rang svojih ljubavnica; ali time što mu žrtvuju svoja shvatanja, sami se prostituišu. Moralisti i filozofi u Americi nisu prinuđeni da svoje mišljenje uvijaju u alegorije; ali pre no što se odvaže da izreknu neku neprijatnu istinu, kažu: "Mi znamo da govorimo narodu koji je i suviše iznad ljudskih slabosti da ne bi uvek vladao sobom. Ne bismo ovako govorili kad se ne bismo obraćali ljudima koji su, po svojim vrlinama i mudrosti, među svim drugima, jedini dostojni da ostanu slobodni." Zar bi i laskavci Luja XIV umeli bolje? Ja verujem da će se u svim uređenjima, ma kakva ona bila, poniznost uvek klanjati sili i laskanje moći. I znam samo jedan način da se ljudi ne srozaju: da se nikom, zajedno sa svemoći, ne da suverena vlast da ih unizi. NAJVEĆA OPASNOST AMERIČKIM REPUBLIKAMA PRETI OD SVEMOĆI

VEĆINE Demokratskim republikama ne preti da propadnu zbog nemoći, nego zbog lošeg korišćenja moći. — Vlast je u američkim republikama većma centralizovana i energičnija nego u evropskim monarhijama. — Opasnost koja iz toga proizilazi — Mišljenje Medisona i Džefersona o tom pitanju. Vlade obično propadaju usled nemoći ili zbog tiranije. U prvom slučaju vlast im izmakne; u drugom joj je preotmu. Kad vide da demokratska država padne u anarhiju, mnogi misle da je vlast u toj državi bila prirodno slaba i nemoćna. Istina je to da kad se u njoj raspali rat između stranaka, vlast gubi dejstvo na društvo. Ali ne mislim da je u prirodi demokratske vlasti da joj nedostaje snaga i sredstava; mislim, naprotiv, da ona propada usled zloupotrebe svojih snaga i lošeg korišćenja sredstava. Anarhija se skoro uvek rađa iz njene tiranije ili iz neumešnosti, a ne iz nemoći. Ne treba brkati stabilnost sa snagom, niti veličinu stvari s njenom trajnošću. U [198] demokratskim republikama vlast koja upravlja društvom nije postojana, jer često prelazi iz ruke u ruku i menja svoje ciljeve. Ali kuda god se usmeri, snaga joj je gotovo neodoljiva. Vlast u Američkim republikama čini mi se isto toliko centralizovana, a energičnija nego što je u apsolutističkim monarhijama Evrope. Ne mislim, dakle, da će propasti

[199] usled slabosti. Ako sloboda ikad propadne u Americi, za to će valjati okriviti svemoć većine, koja manjine može dovesti do očajanja i prisiliti ih da se obrate materijalnoj sili. Tada će se videti anarhija, ali ona će nastupiti kao posledica despotizma. [200] Predsednik Džems Medison izrazio je istovetne misli: "Od velikog je značaja u republikama ne samo da brane društvo od tlačenja od strane onih koji upravljaju nego i da štite jedan deo društva od nepravde od strane drugog. Pravda je cilj kome treba da teži svaka vlast; to je cilj koji sebi postavljaju ljudi okupljajući se. Narodi su ulagali i ulagače napore u tome ciju dokle god ga ne postignu ili dok ne izgube slobodu. Ako bi postojalo društvo u kome bi jača stranka mogla lako da okupi svoje snage i da tlači slabiju, moglo bi se smatrati da u takvom društvu vlada anarhija isto onako kao u prirodnom stanju, gde slabiji pojedinac nema nikakve zaštite od nasilja jačeg; i kao što u prirodnom stanju nepogodnost neizvesne i nestalne sudbine navodi jače da se podvrgnu vlasti koja štiti i slabije kao i njih same, tako će i u anarhičnom uređenju iste pobude malo pomalo dovesti one moćnije da požele takvu vlast koja će moći podjednako štititi sve stranke, i slabu i jaku. Kad bi se država Rod Ajlend odvojila od Konfederacije i prepustila narodnoj vlasti, koja bi se suvereno vršila u njenim skučenim granicama, ne možemo sumnjati da bi se došlo dotle da bi se zahtevala nekakva vlast potpuno nezavisna od naroda. Same sukobljene stranke učinile bi je neophodnom i pohitale bi da je zahtevaju."

Džeferson je takođe rekao: "Izvršna vlast, u našem uređenju, nije jedini, nije možda ni glavni predmet moga brižnog staranja. Tiranija zakonodavaca je sada, a biće još i za mnogo godina, najstrašnija opasnost. Nastupiće i opasnost od izvršne [201] vlasti, ali u jednom daljem periodu." Volim da u ovoj stvari citiram Džefersona radije nego bilo kog drugog, jer ga smatram najmoćnijim apostolom koga je ikad imala demokratija. GLAVA VIII ŠTA U SJEDINJENIM DRŽAVAMA UBLAŽAVA TIRANIJU VEĆINE ODSUSTVO UPRAVNE CENTRALIZACUE Većina na saveznom nivou ne zamišlja da bi Trebalo sve sama da čini. — Prinuđena je da se služi zvaničnicima opština i srezova da bi izvršavala svoju suverenu volju. Već sam ukazao na razliku između dve vrste centralizacije; jednu sam nazvao centralizacijom vlasti, drugu upravnom centralizacijom. Samo prva postoji u Americi; druga je u njoj gotovo nepoznata. Kad bi vlasti koja upravlja američkim društvom stajala na raspolaganju ta dva sredstva vladanja i kad bi ona pravu da u svemu zapoveda dodala i mogućnost i naviku da sve sama i izvršava, kad bi, pošto je utvrdila opšta načela vlasti, zadirala i

u pojedinosti primene, i pošto je uredila pitanja glavnih interesa zemlje, spustila se i do granica individualnih interesa, sloboda bi ubrzo bila prognana iz Novoga sveta. Ali, u Sjedinjenim Državama, većini, koja često ima sklonosti i nagone despota, još nedostaju najsavršenija oruđa tiranije. Ni u jednoj od američkih republika centralna vlast ne bavi se nikakvim pitanjima sem malog broja takvih čija je važnost privukla njenu pažnju. Ona nije preduzela da propisuje sporedna društvena pitanja. Ništa ne ukazuje na to da bi čak imala takvu želju. Mada je postajala sve apsolutnija, većina nije proširila nadležnost centralne vlasti; ona ju je samo učinila svemoćnom u njenoj sferi. Tako despotizam može biti veoma izražen u jednoj tački, ali ne može se širiti na sve. Koliko god bila poneta svojim strastima, koliko god vatrena u svojim zamislima, nacionalna većina ne može postići da se svugde, na isti način i istovremeno, svi građani povinuju njenim željama. Kad centralna vlast, koja je predstavlja, suvereno naredi, mora za izvršenje svojih naredaba da se osloni na organe koji često ne zavise od nje i kojima ne može u svakom trenutku da upravlja. Opštinska tela i uprave srezova čine, dakle, kao nekakve skrivene hridi koje zadržavaju ili razbijaju bujicu narodne volje. Kad bi zakon i bio ugnjetački, sloboda bi još uvek nalazila zaklon u načinu kako bi se on izvršavao; a većina ne može da se spusti do pojedinosti, i ako tako mogu da kažem, do sitnica upravne tiranije. Ona čak ni ne zamišlja da bi to mogla činiti, jer nije sasvim svesna svoje moći. Ona poznaje tek svoje prirodne sile, a ne zna koliko bi im umeće moglo razmaknuti granice. Na to treba misliti. Ako bi se ikad desilo da se takva demokratska republika kao

što su Sjedinjene Države uspostavi u nekoj zemlji gde je vlast pojedinca već zasnovala u zakonima i uvela u običaje upravnu centralizaciju, ne bojim se reći da bi u takvoj republici despotizam postao nepodnošljiviji nego u ikojoj evropskoj apsolutističkoj monarhiji. Trebalo bi u Aziji potražiti sa čim da se uporedi. O PRAVNIČKOM DUHU U SJEDINJENIM DRŽAVAMA I KAKO ON SLUŽI KAO PROTIVTEŽA DEMOKRATIJI Korisno je ispitati koji su prirodni nagoni pravničnog duha. — Pravnicima je suđeno da igraju krupnu ulogu u društvu koje se rađa. — Kako vrsta radova kojima se bave pravnici daje njihovim idejama neki aristokratski vid. — Uzgredni uzroci koji mogu ometati razvoj tih ideja. — Aristokratija se lako udružuje sa pravnicima. — Koristi koje despot može imati od pravnika. — Po čemu pravnici predstavljaju jedini aristokratski elemenat koji se može kombinovati s prirodnim elementima demokratije. — Osobiti uzroci koji doprinose aristokratskom kroju duha engleskih i američkih pravnika. — Američka aristokratija nalazi se na klupama advokata i stolicama sudija. — Uticaj koji vrše pravnici na američko društvo. — Kako njihov duh prodire u zakonodavna tela, u upravu i najposle i samom narodu uliva nešto od pravosudnih nagona. Kad čovek putuje po Americi i proučava njene zakone, vidi da je autoritet koji je priznat pravnicima i uticaj koji im je omogućen da imaju u vlasti, danas najmoćnija

prepreka zastranjivanju demokratije. To čini mi se potiče od jednog opšteg uzroka koji je korisno ispitati, jer se on može ispoljiti i drugde. Pravnici su bili umešani u sva kretanja u političkom društvu u Evropi u poslednjih petsto godina. Čas su služili kao oruđe političkim snagama, a čas su ove njima služile kao oruđe. U srednjem veku pravnici su izvanredno sarađivali na tome da se proširi prevlast kraljeva; od toga doba, oni su snažno radili na tome da se ta vlast ograniči. U Engleskoj smo videli da su se prisno udružili s aristokratijom; u Francuskoj su se pokazali kao njeni najopasniji neprijatelji. Znači li to da pravnici samo popuštaju iznenadnim i trenutnim porivima ili se pak manje ili više, već prema prilikama, povinuju nagonima koji su im prirodni pa se uvek ponovo ispoljavaju? Želeo bih da razjasnim to pitanje, jer možda je pravnicima suđeno da igraju prvorazrednu ulogu u političkom društvo kad se ono rađa. Ljudi koji su se osobito posvetili proučavanju zakona stekli su u tom radu navike reda, izvesnu sklonost ka formama, neku vrstu nagonske ljubavi prema pravilnom povezivanju ideja, što ih čini prirodno veoma protivnim revolucionarnom duhu i nepromišljenim strastima demokratije. Specijalna znanja koja pravnici stiču proučavanjem zakona obezbeđuju im posebno mesto u društvu; oni čine neku vrstu ponajuglednije klase među inteligencijom. Tu superiornost oni doživljavju svakodnevno u vršenju svog poziva: oni vladaju jednim nužnim znanjem, čije poznavanje nije rašireno; služe kao presuditelji između građana, a navika da vode cilju slepe strasti parničara uliva im izvestan prezir prema sudu gomile. Dodajte tome da oni prirodno obrazuju jedno

telo. Ne zato što bi se međusobno slagali i što bi se sporazumno upravljali ka istoj tački, nego što su duhovno povezani zajedničkim studijama i jedinstvenim metodama onako kao što bi interes mogao povezivati njihovu volju. U dnu duše pravnika nalazimo, dakle, nešto od sklonosti i navika aristokratije. Kao i ona, i oni imaju nagonsku sklonost ka redu, prirodnu ljubav prema formama; kao i ona, i oni imaju veliku odvratnost prema pokretima mase i potajno preziru vlast naroda. Neću da kažem da su te prirodne sklonosti pravnika toliko snažne da ih nesavladivo okivaju. I u pravnika, kao i u svih ljudi, lični interes, a naročito trenutni interes preovladava. Postoje i takva društva u kojima pravnici ne mogu da zauzmu u političkom svetu rang sličan onome koji imaju u privatnom životu; možemo biti sigurni da će u tako sazdanom društvu pravnici biti vrlo aktivni pobornici revolucije. Ali tada treba ispitati da li se uzrok koji ih navodi da ruše ili da menjaju rađa u njima iz neke stalne sklonosti ili iz sticaja okolnosti. Istina je da su paravnici neobično mnogo doprineli da se obori francuska monarhija 1789. No pitanje je da li su to činili zato što su proučavali zakone ili zato što nisu mogli sudelovati u njihovom donošenju. Pre pet stotina godina engleska aristokratija stala je na čelo naroda i govorila u njegovo ime; danas ona podržava presto i pobornik je kraljevske vlasti. Aristokratija, međutim, ima nagone i sklonosti koje su joj svojstvene. Treba se čuvati i toga da u pojedinim članovima nekog tela vidimo celo telo. U svim slobodnim uređenjima, ma kakav im bio oblik, naćićemo pravnike u prvim

redovima svih stranaka. Isto se zapažanje može primeniti i na aristokratiju. Skoro svim demokratskim pokretima koji su potresali svet rukovodili su plemići. Jedno elitno telo ne može nikad zadovoljiti sve ambicije koje u sebi sadrži; uvek se u njemu nađe više talenata i starsti nego mogućnih uloga, pa neminovno nailazimo u njemu na velik broj ljudi koji ne mogu dovoljno brzo da se uzdignu služeći se privilegijama toga tela, te nastoje da to postignu tako što napadaju te privilegije. Ne tvrdim, dakle, da u neko doba svi pravnici, niti da većina njih u svako doba treba da se pokažu prijatelji poretka i neprijatelji promena. Kažem samo da će u društvu u kome pravnici zauzimaju bez osporavanja visoko mesto koje im prirodno pripada njihov duh biti prevashodno konzervativan i da će se pokazati antidemokratskim. Kad aristokratija zatvori svoje redove pravnicima, ona u njima stekne utoliko opasnije neprijatelje što su ispod nje po bogatstvu i moći, ali su nezavisni od nje u svom radu, a po učenosti su na njenoj razini. A kad god su plemići pristali da s pravnicima podele neke svoje povlastice, te su se dve klase veoma lako ujedinile i osećale se takoreći kao jedna porodica. Sklon sam takođe verovati da će kraljevima uvek lako biti da se posluže pravnicima kao najkorisnijim oruđima svoje moći. Ima beskrajno više prirodne srodnosti između pravnika i izvršne vlasti nego između njih i naroda, mada su pravnici često morali da obaraju izvršnu vlast; isto tako ima više prirodne srodnosti između plemića i kralja nego između plemića i naroda, mada se često viđalo da su se više društvene klase udruživale s drugim u

borbi protiv kraljevske vlasti. Ono što pravnici vole iznad svega jeste opstanak reda, a najveća garantija reda jeste vlast. Ne treba, uostalom, zaboraviti da oni, mada cene slobodu, obično zakonitost stavljaju visoko iznad nje; manje se boje tiranije nego samovlašća, pa ako se sam zakonodavac postara da ljude liši nezavisnosti, oni su manje-više zadovoljni. Mislim, dakle, da bi vladar koji bi pred rastućom demokratijom težio da oslabi pravosudnu vlast u svojoj državi i da smanji politički uticaj pravnika, počinio krupnu grešku. Ispustio bi jezgro vlasti, a zadržao samo njenu senku. Nimalo ne sumnjam da bi mu bilo korisnije da pravnike uvede u vladu. Predao bi im despotizam u vidu nasilja, a možda bi ga u njihovim rukama ugledao u vidu pravde i zakona. Demokratsko uređenje pogoduje političkoj moći pravnika. Kad su bogataš, plemić i vladar isključeni iz vlasti, pravnici do nje stižu takoreći s punim pravom, jer oni tada predstavljaju jedine učene i vične ljude koje puk može izabrati izvan svojih redova. Te tako, dok su po svojim sklonostima pravnici prirodno naklonjeni aristokratiji i vladaru, po svojim interesima oni su prirodno naklonjeni narodu. Tako pravnici vole demokratsku vlast, mada ne dele njene sklonosti i ne povode se za njenim slabostima, što je dvostruk razlog da budu moćni putem nje i da imaju moć nad njom. U demokratiji narod ne zazire od pravnika, zato što zna da je u njihovom interesu

da služe njegovoj stvari; sluša ih bez ljutnje, zato što ne pretpostavlja da imaju neku zadnju misao. U stvari, pravnici nimalo ne žele da sruše vlast koju je uspostavila demokratija, ali se neprestano trude da je vode smerom koji nije njen i sredstvima koja su joj tuđa. Pravnik pripada narodu po svom interesu i po rođenju, a aristokratiji po navikama i sklonostima; on je kao nekakva prirodna spona između njih, kao beočug koji ih spaja. Pravnički stalež jedini je aristokratski element koji se bez napora može pripojiti prirodnim sastojcima demokratije i povoljno i trajno se kombinovati s njima. Nije mi nepoznato koje su mane svojstvene pravničkom duhu; sumnjam, međutim, da bi bez te mešavine pravničkog duha i demokratskog duha, demokratija mogla dugo vladati društvom i ne mogu da verujem da bi se danas neka republika mogla nadati da će opstati ako uticaj pravnika u javnim poslovima ne bi rastao uporedo sa vlašću naroda. Taj aristokratski karakter koji zapažam u pravničkom duhu još je mnogo izrazitiji u Sjedinjenim Državama i u Engleskoj nego u ikojoj drugoj zemlji. To ne potiče samo od toga kako engleski i američki pravnici proučavaju zakone nego i od same prirode zakonodavstva u ta dva naroda i od položaja koji u njih zauzimaju ti tumači zakona. Englezi i Amerikanci zadržali su zakonodavstvo presedana, što će reći da oni i dalje iz mišljenja i pravosudnih odluka predaka crpu mišljenja koja treba da imaju u stvarima zakona i odluke koja treba da donesu. Kod engleskog ili američkog pravnika ljubav i poštovanje prema onome što je drevno spaja se skoro uvek s ljubavlju prema onom što je pravilno i zakonito.

To vrši još jedan drugi uticaj na karakter pravničkog duha, pa potom i na društveni život. Engleski ili američki pravnik ispituje šta je učinjeno, francuski pravnik šta je trebalo hteti učiniti; onaj traži odluke, ovaj razloge. Kad slušate egleskog ili američkog pravnika, čudite se što vidite da on tako često navodi mišljenje drugih, a tako malo čujete da iznosi sopstveno mišljenje, dok je kod nas obrnuto. Nema toliko sitnog spora kojim je francuski advokat prihvatio da se pozabavi a da on neće uneti u njega svoj sistem ideja, pa će raspravljati čak i o osnovnim načelima zakona samo da bi privoleo sud da za pedalj pomeri među osporenog nasledstva. Ono odricanje engleskog i američkog pravnika od sopstvenog razloga da bi se oslonio na razlog svojih predaka, ta neka vrsta potčinjenosti u kojoj je prinuđen da drži svoju misao moraju uneti u pravnički duh opreznije navike i nepromenjivije sklonosti u Engleskoj i u Americi, za razliku od Francuske. Naše pisane zakone teško je razumeti, ali svako može da ih čita; no ništa nije nejasnije neposvećenome i nedostupnije nego zakonodavstvo zasnovano na presedanima. Ta potreba za pravnikom u Engleskoj i u sjedinjenim Državama i visoko mišljenje o njegovoj učenosti sve više ga odvajaju od naroda i na kraju ga stavljaju u posebnu klasu. Francuski pravnik samo je učen čovek; ali engleski ili američki pravnik liči u neku ruku na egipatske sveštenike; kao i oni, i on je jedini tumač jedne okultne nauke.

Položaj koji pravnici zauzimaju u Engleskoj i u Americi vrši ne manji uticaj na njihove navike i mišljenja. Engleska aristokratija, koja se starala da u svoj krug privuče sve što je imalo nekakve prirodne sličnosti s njom, dodelila je pravnicima velik udeo u uvaženju i u vlasti. U engleskom društvu pravnici nisu na najvišem mestu, ali su zadovoljni mestom koje zauzimaju. Oni čine kao nekakvu mladu granu engleske aristokratije, i vole i poštuju stariju granu, mada ne dele sve njene privilegije. Engleski pravnici spajaju, dakle, aristokratske interese svog poziva s aristokratskim idejama i sklonostima društva u kome žive. Stoga se naročito u Engleskoj može reljefno videti tip pravnika koji nastojim da opišem: engleski pravnik poštuje zakone ne toliko što su dobri koliko što su stari; pa ako se desi da je prinuđen da ih u ponečem izmeni da bi ih prilagodio promenama koje vreme nameće društvu, on pribegava najneverovatnijim dovijanjima samo da bi sebe ubedio da time što nešto dodaje delu svojih predaka samo razvija njihovu misao i upotpunjuje njihov rad. Nemojte se ni nadati da će priznati da je novator; pristaće da dotera i do apsurda pre no što će priznati tako grdan zločin. Engleska je zemlja u kojoj se rodio taj duh zakonitosti koji se čini ravnodušan prema suštini stvari, a pazi samo na slovo, i koji bi pre pogazio i razum i čovečnost nego zakon. Englesko zakonodavstvo je kao kakvo prastaro drvo, na koje su pravnici neprestano kalemili najčudnovatije kaleme u nadi da će ovi, dajući različite plodove, bar izmešati svoje lišće sa krošnjom prečasnog stabla koje ih nosi. U Americi nema plemića ni književnika, a narod zazire od bogataša. Pravnici,

dakle, čine višu političku klasu i najintelektualniji deo društva. Stoga bi oni mogli samo izgubiti kad bi uvodili novine; to prirodnoj sklonosti prema redu dodaje i jedan konzervativni interes. Kad bi me ko pitao gde vidim američku aristokratiju, bez oklevanja bih odgovorio da je ne vidim u bogatašima, koje ne povezuje nikakva zajednička spona. Američka aristokratija nalazi se na klupama advokata i na stolicama sudija. Što čovek više razmišlja o onome što se zbiva u Sjedinjenim Državama sve je više ubeđen da pravnički stalež čini u toj zemlji najsnažniju i takoreći jedinu protivtežu demokratiji. Upravo se u Sjedinjenim Državama otkriva bez muke koliko je pravnički duh, po svojim vrlinama, a rekao bih čak i po svojim manama, podoban da neutrališe mane svojstvene narodnoj vlasti. Kad se američki narod opije svojim strastima ili se preda zanosu svojih ideja, pravnici postižu da oseti jednu nevidljivu uzdu koja ga smiri i zaustavi. Njegovim demokratskim nagonima oni potajno suprostavljaju svoje aristokratske sklonosti; njegovoj ljubavi prema novinama svoje strahopoštovanje prema starini; njegovim ogromnim naumima svoje skučene poglede njegovom preziru prema pravilima svoju sklonost prema formama; a njegovoj plahovitosti svoju naviku da postupaju polako. Sudovi su najvidljiviji organi kojima se stalež pravnika služi da bi dejstvovao na demokratiju. Sudija je pravnik koji i nezavisno od sklonosti prema redu i pravilima, koju je stekao proučavanjem zakona, crpe ljubav prema stabilnosti iz stalnosti svojih

funkcija. Njegova pravosudna znanja već su mu osigurala visok društveni položaj među sugrađanima; njegova politička moć uvodi ga najzad u jedan poseban red i uliva mu nagone povlašćenih klasa. Naoružan pravom da zakone proglasi protivustavnim, američki sudija stalno [202] zadire u politička pitanja. On ne može da prisili narod da propisuje zakone, ali ga bar primorava da ne bude neveran sopstvenim zakonima i da ostane saglasan sa samim sobom. Nije mi nepoznato da u Sjedinjenim Državama postoji potajna težnja koja narod navodi na to da umanji moć pravosuđa; po većini ustava pojedinačnih država, vlada, na zahtev oba doma, može smeniti sudije. Po nekim ustavima sudije se biraju i podvrgnuti su čestim ponovnim izborima. Usuđujem se da predskažem da će takve novine dovesti ranije ili kasnije do pogubnih rezultata i da će se jednog dana opaziti da je takvim smanjivanjem nezavisnosti sudija napadnuta ne samo pravosudna vlast nego i sama demokratska republika. Ne treba uostalom misliti da je u Sjedinjenim Državama pravnički duh ograničen samo na prostor sudova; on se širi i mnogo dalje. Budući da predstavljaju jedini učeni stalež od koga narod ne zazire, pravnici su prirodno podobni da zauzmu većinu javnih funkcija. Puno ih je zakonodavstvo, na čelu su javnih uprava; vrše, dakle, velik uticaj na propisivanje zakona i na njihovo izvršavanje. Pravnici su ipak prinuđeni da popuštaju struji javnog mnenja, koja i njih nosi; ali lako je otkriti tragove onog što bi oni činili da su slobodni. Mada su uveli toliko novina u svoje političke zakone, Amerikanci su uneli tek male izmene, pa i njih

s mukom, u svoje građanske zakone, iako je više tih zakona veoma protivno njihovom društvenom uređenju. To potiče otud što je u stvarima građanskog prava većina uvek prinuđena da se obrati pravnicima; a američki pravnici, prepušteni sopstvenom odlučivanju, ne uvode novine. Francuzu je veoma čudno kad čuje kako se u Sjedinjenim Državama žale na konzervativni duh i predrasude pravnika u prilog onome što je jednom uspostavljeno. Uticaj pravničkog duha širi se i mnogo dalje od tačnih granica koje sam ovde označio. Gotovo da nema političkog pitanja u Sjedinjenim Državama koje se ranije ili kasnije ne razreši kao pravosudno pitanje. Otuda su stranke prinuđene da se u svojim svakodnevnim polemikama služe pravosudnim idejama i jezikom. Uostalom, budući da su javne ličnosti većinom pravnici, ili su to bile, one u javne poslove unose običaje i način mišljenja koji su im svojstveni. I porota, na kraju, na to prisno navikava sve klase. Jezik pravosuđa postaje tako u neku ruku uobičajeni jezik; pravnički duh, rođen u krugu škola i sudova, širi se dakle malo pomalo i van njihovih zidova; on prožima takoreći celo društvo, spušta se i do najnižih slojeva i najposle sav narod stekne deo navika i sklonosti pravnika. Pravnici čine u Sjedinjenim Državama moć koje se svet malo pribojava, koju jedva zapaža, koja ne nastupa pod nekom svojom zastavom, gipko se povija prema zahtevima vremena i bez otpora povodi se za kretanjima društvene zajednice; ali ona obuhvata celo društvo, zalazi u sve klase koje ga sačinjavaju, potajno ga obrađuje, neprestano i neprimetno dejstvuje na njega i uobličava ga po svojim

željama. O POROTI KAO POLITIČKOJ INSTITUCIJI U SJEDINJENIM DRŽAVAMA Porotu, kao jedan od oblika suvereniteta naroda, treba dovesti u vezu s drugim zakonima koji ustanovljuju taj suverenitet. — Sastav porote u Sjedinjenim Državama. — Uticaj porote na nacionalni karakter. — Vaspitanje koje ona pruža narodu. — Kako ona uspostavlja uticaj sudija i širi pravnički duh. Pošto me je moj predmet prirodno doveo do toga da govorim o pravosuđu u Sjedinjenim državama, neću napustiti ovu materiju a da se ne pozabavim i porotom. U poroti treba razlikovati dve stvari: pravosudnu instituciju i političku instituciju. Ako bi se postavilo pitanje u kojoj meri porota, naročito u građanskim stvarima, služi dobrom vršenju pravosuđa, priznao bih da bi se njena korisnost mogla osporavati. Ustanova porote stvorena je u jednom malo uznapredovalom društvu, u kome su se pred sudove iznosila uglavnom samo prosta činjenična pitanja, pa nije lak zadatak prilagoditi je potrebama jednog veoma civilizovanog naroda, kad su se odnosi među ljudima neobično umnožili i dobili nekakav učen i intelektualni [203] karakter. Moj glavni cilj je ovde da razmotrim političku stranu porote: drugi kakav put udaljio bi me od predmeta. O poroti kao pravosudnom sredstvu reći ću samo dve

reći. Kad su Englezi usvojili ustanovu porote, bili su jedan još upola varvarski narod; od tog doba postali su jedna od najprosvećenijih nacija na svetu, a sa prosvećenošću kao da je zajedno rasla i njihova privrženost poroti. Polazeći sa svoje teritorije, širili su se po celom svetu: jedni su stvarali naseobine, drugi nezavisne države; matična nacija zadržala je kralja; više iseljenika zasnovalo je [204] moćne republike; ali svugde su potvrđivali ustanovu porote. Svugde su je uspostavljali ili hitali da je obnove. Pravosudna ustanova za koju se tako opredeljuje jedan veliki narod tokom dugog niza vekova, koju revnosno obnavlja u svim razdobljima civilizacije, u svim podnebljima i u svim oblicima društvenog uređenja, ne [205] može biti protivna duhu pravosuđa. Naše razmišljanje bilo bi neobično suženo kad bismo se ograničili na to da porotu posmatramo samo kao pravosudnu ustanovu; jer mada ona ima velik uticaj na ishod sporova, još mnogo veći uticaj vrši ona na život i sudbinu društva. Porota je, dakle, pre svega jedna politička ustanova. Sa toga gledišta treba uvek suditi o njoj. Pod porotom podrazumevam izvestan broj građana određenih žrebom, kojima je privremeno dato pravo da presuđuju. Nameniti porotu suzbijanju zločina čini mi se da znači uvesti u sklop vlasti jednu prevashodno republikansku ustanovu. Da objasnim: Ustanova porote može biti aristokratska ili demokratska, već prema tome iz koje se klase uzimaju porotnici; ali ona zadržava uvek republikanski karakter po tome što

stvarno upravljanje društvom stavlja u ruke građana ili jednog dela njih, a ne u ruke vlastodržaca. Sila je uvek samo jedan prolazni element uspeha: posle nje nastupa odmah pojam prava. Vlast koja bi bila svedena na to da se svojim neprijateljima može suprotstaviti samo na bojnom polju bila bi brzo uništena. Istinsko osnaženje političkih zakona nalazi se, dakle, u krivičnim zakonima, a ako tog osnaženja nema, zakon ranije ili kasnije gubi snagu. Onaj ko sudi u krivičnim stvarima stvarno je gospodar društva. A ustanova porote postavlja sam narod, ili bar jednu klasu građana, na sudijsku stolicu. Ustanova porote predaje, dakle, stvarno upravu [206] društva u ruke naroda ili te klase. U Engleskoj se porota bira iz aristokratskog dela nacije. Aristokratija tvori [207] zakone, primenjuje zakone i sudi o kršenju zakona. Sve se slaže, i tako Engleska predstavlja uistinu jednu aristokratsku republiku. U Sjedinjenim Državama isti se sistem primenjuje na sav narod. Svaki američki građanin može da bira, da [208] bude biran i da bude porotnik. Sistem porote, kako se shvata u Americi, čini mi se isto toliko neposrednom i isto toliko krajnjom konsekvencom dogme o suverenosti naroda kao što je to i opšta pravo glasa. To su dva podjednako moćna sredstva da se uspostavi vladavina većine. Svi oni vladari koji su hteli da iz samih sebe crpu izvor vlasti i da upravljaju društvom umesto da dopuste da ono upravlja njima, rušili su ustanovu porote ili su je slabili. Kraljevi iz dinastije Tjudora slali su u zatvor porotnike koji nisu hteli da

osuđuju, a Napoleon je izbor porotnika vršio putem svojih agenata. Ma koliko očigledna bila većina istina koje sam ovde izneo, njih još ne uočavaju svi, i kod nas često kao da se imaju tek nejasne predstave o ustanovi porote. Kad se postavi pitanje kakav treba da bude sastav spiska porotnika, ograničavamo se na to da raspravljamo o upućenosti i sposobnosti onih koji se pozivaju da budu porotnici, kao da je reč samo o jednoj pravosudnoj ustanovi. Meni se uistinu čini da to znači baviti se neznatnijim delom tog pitanja. Porota je pre svega politička ustanova; treba je smatrati jednim vidom suverenosti naroda; treba je potpuno odbaciti ako se odbacuje suverenost naroda ili je dovesti u sklad sa drugim zakonima koji ustanovljuju tu suverenost. Porota predstavlja deo nacije kome je povereno da obezbeđuje izvršavanje zakona, kao što je skupština deo nacije kome je povereno da propisuje zakone. A da bi se društvom upravljalo na postojan i jednoobrazan način, nužno je da se spisak porotnika proširuje ili sužava uporedo sa biračkim spiskovima. Takvo gledište treba, po meni, uvek da privlači glavnu pažnju zakonodavca. Ostalo je takoreći sporedno. Toliko sam ubeđen da je porota pre svega politička ustanova da je takvom smatram i kad se primenjuje na gradanskopravnu materiju. Zakoni su uvek klimavi ukoliko se ne oslanjaju na običaje; običaji čine jedinu otpornu i trajnu snagu u nekom narodu. Kad je porota ograničena samo na krivične stvari, narod je vidi da dejstvuje tek s vremena na vreme i u posebnim slučajevima; navikne se da je bez nje u svakodnevnom životu, pa je smatra i jednom od načina, a ne jedinim načinom da se

[209] postigne pravda. Kad je nadležnost porote proširena i na građanske sporove, njena primena svaki čas pada u oči; ona se tada bavi svim interesima; svako sudeluje u njenom delanju; ona prodire i u životnu praksu; privikava ljudski duh na svoje forme i poistovećuje se takoreći sa samim pojmom pravde. Kad je ograničena na krivične stvari, ustanova porote je, dakle, uvek u opasnosti; kad se uvede i u građanske sporove, ona prkosi vremenu i otporima ljudi. Da se porota mogla ukloniti iz navike Engleza isto tako lako kao što se mogla ukloniti iz zakona, ona bi potpuno podlegla pod Tjudorima. Građanskopravna porota je, dakle, stvarno spasla slobode u Engleskoj. Ma na koji način se primenjivala porota, ona ne može da ne vrši velik uticaj na karakter nacije; ali taj se uticaj neizmerno povećava što se više porota primenjuje na gradanskopravnu materiju. Porota, a naročito građanskopravna porota, služi i tome da duh svih građana poprimi deo navika sudijskog duha; a te navike upravo najbolje pripremaju narod na to da bude slobodan. Ona širi po svim klasama poštovanje prema sudskim odlukama i pojam prava. Uklonite li to dvoje, ljubav prema slobodi biće još samo jedna rušilačka strast. Ona poučava ljude primeni pravičnosti. Svako, kad sudi susedu, misli na to da će se i njemu možda suditi. To je naročito tačno u pogledu porote u građanskim stvarima: gotovo niko se ne boji da će jednog dana biti krivično gonjen; ali svako može imati kakav spor.

Porota uči svakog da se ne povlači pred odgovornošću za svoje postupke. To je muževan stav, bez koga nema političke vrline. Ona svakog građanina uzdiže u dostojanstvo javne funkcije, pa tako svi osećaju da imaju dužnosti prema društvu i da učestvuju u upravljanju njime. Time što prisiljava ljude da se bave i nečim drugim a ne samo sopstvenim poslovima, ona suzbija individualnu sebičnost, koja je kao kakva rđa društva. Porota neverovatno doprinosi razvoju rasuđivanja i uvećanju prirodne prosvećenosti naroda. To je, po mome mišljenju, najveća korist od nje. Treba je smatrati besplatnom i stalno otvorenom školom, u koju svaki porotnik dolazi da se pouči o svojim pravima, gde svakodnevno opšti sa najobrazovanijim i najmudrijim među višim staležima, gde se na praktičan način uči zakonima, koji postaju dostupni njegovoj inteligenciji zahvaljujući trudu advokata, mišljenju sudije pa i samim strastima parničara. Mislim da praktičnu pamet i politički zdrav razum Amerikanaca treba pripisati poglavito dugom korišćenju porote u građanskoj materiji. Ne znam da li je porota korisna onima koji vode sporove, ali siguran sam da je vrlo korisna onima koji u tim sporovima sude. Smatram je jednim od najefikasnijih sredstava kojima se društvo može poslužiti u vaspitanju naroda. Što sam dosad rekao važi za sve nacije; a ovo što sledi tiče se osobito Amerikanaca i uopšte demokratskih naroda. Već sam rekao da u demokratijama pravnici, a među njima i sudije, čine jedino aristokratsko telo koje može uneti meru u previranju u narodu. Ta aristokratija ne raspolaže nikakvom materijalnom silom, ona svoj konzervativni uticaj vrši samo

duhovno. A glavne izvore svoje moći nalazi ona u ustanovi građanskopravne porote. U krivičnim procesima, u kojima se društvo bori protiv jednog čoveka, porota je sklona da u sudiji vidi pasivno oruđe društvene vlasti i podozriva je prema njegovim mišljenjima. Uz to, krivični procesi zasnivaju se potpuno na prostim činjenicama koje zdrav razum uspeva lako da proceni. Na tome polju sudija i porotnici su ravnopravni. Nije tako u građanskim sporovima; sudija se tu ukasuje kao nepristran presuditelj između strasti stranaka. Porotnici gledaju na njega s poverenjem i slušaju ga s poštovanjem; jer tu njegova upućenost potpuno dominira. On im izlaže razne argumente kojima su im zamarali pamćenje, on ih vodi za ruku kroz lavirint procedure; on ih ograničava na činjenično pitanje i poučava ih u pogledu odgovora koji treba da dadu na pravno pitanje. Njegov uticaj na njih gotovo je bezgraničan. Treba li najzad da kažem zašto sam slabo osetljiv za argumente o nepodobnosti porotnika u gradanskopravnoj materiji? U gradskim sporovima, bar kad god nisu u pitanju činjenice, porota je samo na izgled pravosudno telo. Porotnici izriču presudu koju je sudija doneo. Oni toj odluci daju autoritet društva, [210] koje predstavljaju, a on autoritet razloga i zakona. U Engleskoj i u Americi sudije imaju toliki uticaj na ishod krivičnih procesa koliki francuski sudija nikad nije imao. Lako je razumeti razlog toj razlici: engleski i američki sudija uspostavili su svoju moć u građanskim sporovima, pa je onda samo vrše na jednom drugom poprištu, a ne stiču je tu. Ima slučajeva, a ti su često i najvažniji, kad američki sudija ima pravo da

[211] presuđuje sam. U takvom slučaju on se nalazi u položaju u kome je obično francuski sudija; ali njegova psihološka moć je mnogo veća: prati ga sećanje na porotu i njegov glas ima gotovo isto toliku moć kao i glas društva, čiji su organ bili porotnici. Uticaj sudije širi se i daleko izvan sudnice; u razonodama u privatnom životu kao i u političkim poslovima, na javnim skupovima kao i u zakonodavnim domovima, američki sudija neprestano se susreće s ljudima koji su navikli da u njegovoj pameti vide nešto što je iznad njihove; i pošto se prvo vršio u procesima, njegov uticaj se oseća u svim duhovnim navikama, pa čak i u dušama onih koji su s njim saradivali u suđenju. Porota, dakle, mada se čini da umanjuje prava sudija, u stvari utemeljuje njihovu moć, i nema zemlje u kojoj bi sudije bile tako moćne kao u onima gde narod deli s njima njihove privilegije. Naročito pomoću porote u gradanskopravnoj materiji američko sudstvo rasprostire ono što sam nazvao pravničkim duhom do u najniže slojeve društva. Tako je porota, koja je najodlučnije sredstvo da se ostvari vladavina naroda, istovremeno i najefikasnije sredstvo da se narod nauči vladati. GLAVA IX O GLAVNIM UZROCIMA KOJI DOPRINOSE ODRŽANJU DEMOKRATSKE REPUBLIKE U SJEDINJENIM DRŽAVAMA

Demokratska republika traje u Sjedinjenim Državama. Glavna svrha ove knjige bila je da objasni uzroke te pojave. Među tim uzrocima ima ih više koje sam, ponet svojim izlaganjem, i nehotice mimoišao ili na koje sam u prolazu tek izdalje ukazao. Ima i takvih kojima nisam mogao da se pozabavim; a oni na kojima mi je bilo mogućno da se duže zadržim ostali su za mnom kao da su zatrapani podrobnostima. Pre no što bih došao dalje i govorio o budućnosti, pomislio sam, dakle, da bi trebalo da u jedan uži okvir obuhvatim sve razloge koji objašnjavaju sadašnjost. Ovo je neka vrsta rezimea, u kome ću biti kratak, jer ću se postarati da vrlo sažeto podsetim čitaoca na ono što već zna, a od onoga o čemu još nisam imao prilike da govorim odabraću samo najvažnije. Mislim da se svi uzroci koji doprinose održanju demokratske republike u Sjedinjenim Državama mogu svesti na ova tri: Osoben i slučajan položaj u koji je proviđenje postavilo Amerikance predstavlja prvi; Drugi proističe iz zakona; Treći proizilazi iz navika i naravi. SLUČAJNE ILI PROVIĐENJEM STVORENE OKOLNOSTI KOJE DOPRINOSE ODRŽANJU DEMOKRATSKE REPUBLIKE U SJEDINJENIM DRŽAVAMA

Unija nema suseda. — Nema velike prestonice. — Amerikancima je išlo u prilog srećno rođenje. — Amerika je bila takoreći nenastanjena zemlja. — Kako ta okolnost snažno doprinosi održanju demokratske republike. — Kako se naseljavaju američke pustoši — Lakomost Amerikanaca u zaposedanju pustinja Novoga sveta. — Uticaj materijalnog blagostanja na politička shvatanja Amerikanaca. Postoji hiljadu okolnosti nezavisnih od čovekove volje koje u Sjedinjenim Državama olakšavaju postojanje demokratske republike. Jedne su poznate, druge je lako objasniti; ograničiću se na to da izložim one najvažnije. Amerikanci nemaju suseda, pa prema tome ne moraju da se boje velikih ratova, finansijske krize, pustošenja i najezda neprijatelja; nemaju potrebe ni za visokim porezima, ni za mnogobrojnom vojskom ni za velikim vojskovođama; ne moraju skoro nimalo da se plaše jedne napasti još poraznije za republike nego što su sve ove pomenute, a to je vojnička slavoljubivost. Kako poricati neverovatan uticaj koji ratnička slava ima na duh naroda? General Džekson, koga su Amerikanci dvaput izabrali da im stane na čelo, bio je osione naravi a osrednjih sposobnosti; ništa u celoj njegovoj karijeri nije nikad dokazalo da bi on imao osobine potrebne da upravlja jednim slobodnim narodom; stoga mu je većina prosvećenih slojeva Unije uvek bila protivna. Pa ko ga je onda ustoličio kao predsednika i ko ga još drži na tom položaju? Sećanje na jednu pobedu koju je

izvojevao pre dvadeset godina, pod zidinama Nju Orleansa; a ta pobeda kod Nju Orleansa bila je jedna sasvim obična bitka, kakvom se svet može duže baviti samo u jednoj zemlji gde bitaka inače uopšte nema; a narod koji se tako dao zaneti takvom vojničkom slavom još je i u stvari najhladniji, najveći račundžija, najmanje vojnički, i ako tako mogu da kažem, najprozaičniji od svih naroda na svetu. [212] Amerika nema veliku prestonicu čiji bi se neposredni ili posredni uticaj osećao na celom prostranstvu njene teritorije, što smatram jednim od prvih uzroka opstanka republičkih institucija u Sjedinjenim Državama. U gradovima je gotovo nemogućno sprečiti ljude da se dogovaraju, da se skupno raspaljuju, da donose nagle i strastvene odluke. Gradovi predstavljaju kao nekakve velike skupštine, čiji su članovi svi stanovnici. Narod tu ima ogroman uticaj na zvaničnike i često svoju volju izvršava bez posrednika. Potčiniti provinciju prestonici znači, dakle, predati sudbinu cele zemlje ne samo u ruke jednog dela naroda, što je nepravedno, nego u ruke naroda koji sam neposredno dejstvuje, što je veoma opasno. Prevaga prestonice, dakle, opasno podriva predstavnički sistem. Sa njom savremene republike upadaju u grešku antičkih republika, koje su sve propale zato što nisu imale predstavnički sistem. Lako bi mi bilo da ovde nabrojim mnogo drugih, sporednih uzroka koji su pogodovali uspostavljanju demokratske republike u Sjedinjenim Državama, a sada obezbeđuju njen opstanak. Ali u tome mnoštvu srećnih okolnosti zapažam dve glavne, pa hitam da na njih ukažem. Već sam ranije rekao da u poreklu Amerikanaca, u onome što sam nazvao

njihovom polaznom tačkom, vidim prvi i najefikasniji od svih uzroka kojima se može pripisati sadašnji prosperitet Sjedinjenih Država. Amerikancima je u prilog išlo srećno rođenje: njihovi dedovi su na tlo koje oni sada nastanjuju doneli jednakost u društvenom položaju i jednakost u obrazovanosti, iz čega je demokratska republika jednog dana proizašia kao iz prirodnog izvora. A to još i nije sve: sa republikanskim društvenim uređenjem oni su svojim potomcima zaveštali i navike, ideje i naravi najpodobnije za procvat republike. Kad pomislim na ono čime je urodilo takvo rođenje, onda buduću sudbinu Amerike kao da vidim u onom prvom puritancu koji se iskrcao na njenu obalu, kao što celu ljudsku lozu vidim u prvom čoveku. Među srećnim okolnostima koje su takođe pogodovale uspostavljanju i koje obezbeđuju opstanak demokratske republike u Sjedinjenim Državama, prva po značaju jeste izbor zemlje koju Amerikanci nastanjuju. Dedovi su im predali ljubav prema jednakosti i slobodi, ali sam Bog im je, predavši im jedan kontinent bez granica, podario mogućnost da dugo ostanu ravnopravni i slobodni. Opšte blagostanje pogoduje stabilnosti svih uređenja, ali osobito demokratskog uređenja, koje počiva na raspoloženju najvećeg broja, a pogotovu na raspoloženju onih koji su najviše izloženi nemaštini. Kad narod vlada, nužno je da bude srećan, da ne bi izazvao prevrat u državi. Beda u njemu dovodi do onoga do čega dovodi ambicija kod kraljeva. A materijalni uzroci, nezavisni od zakona, koji mogu uroditi blagostanjem mnogobrojniji su u Americi nego i u jednoj zemlji na svetu u ikoje doba istorije. U Sjedinjenim Državama nije samo zakonodavstvo demokratsko, i sama priroda

radi za narod.

Gde naći, u sećanjima ljudi, išta slično onome što se pred našim očima zbiva u Severnoj Americi? Slavna antička društva sva su bila osnovana usred neprijateljskih naroda, koje je trebalo pobediti da bi se novo društvo uspostavilo na njihovom mestu. I ljudi novoga veka naišli su u nekim delovima Južne Amerike na prostrane oblasti nastanjene narodima manje prosvećenim od njih, ali koji su već bili prisvojili zemlju time što su je obrađivali. Da bi osnovali svoje nove države, morali su da unište ili porobe mnogobrojno stanovništvo, i zbog njihovog trijumfa crvenela je civilizacija. Ali Severnu Ameriku nastanjivala su samo nomadska plemena, koja nisu ni pomišljala da iskoriste prirodna bogatstva tla. Severna Amerika bila je još, u stvari, nenastanjen kontinent, pusta zemlja, koja je tek očekivala svoje stanovnike. Sve je izuzetno kod Amerikanaca, društveno uređenje kao i Zakoni, ali još najizuzetnije je tlo na kome žive. Kad je Stvoritelj predao ljudima zemlju, ona je bila mlada i neiscrpna, ali oni su bili slabi i neuki; a kad su naučili da koriste blaga koja je krila u sebi, bili su već prekrili njeno lice i valjalo im je boriti se da bi stekli pravo da poseduju neko utočište gde bi predahnuli u slobodi. Tada je otkrivena Severna Amerika, kao da ju je Bog držao u rezervi i kao da je tek izronila iz voda potopa. U njoj vidimo, kao u prve dane stvorenja sveta, reke čiji izvori ne sahnu, zelena i vlažna nenastanjena prostranstva, bezgranična polja koja orač još nije zaorao. A u takvome svom stanju ona se ne nudi osamljenom i neukom varvarinu iz prvih

vekova, nego čoveku koji već vlada najvažnijim tajnama prirode, koji je u zajednici sa svojim bližnjima i poučen iskustvom sakupljenim tokom pedeset vekova. U času kad ovo pišem, trinaest miliona civilizovanih Evropljana rasprostrlo se mirno po plodnim pustošima, čija bogatstva i prostranstvo još ni sami ne poznaju tačno. Tri-četiri hiljade vojnika potiskuju pred sobom urođenike nomade; iza naoružanih ljudi pristižu drvoseče, koje krče šume, razgone divljač, istražuju vodene tokove i pripremaju trijumfalni pohod civilizacije kroz pustinju. Često sam tokom ovog dela aludirao na materijalno blagostanje koje uživaju Amerikanci; ukazao sam na to blagostanje kao na jedan od glavnih uzroka uspešnosti njihovih zakona. Taj razlog navodile su i hiljade drugih pre mene: on je jedini takoreći očigledan za Evropljane, pa je postao kod nas popularan. Neću se, dakle, zadržavati na toj temi o kojoj je tako često pisano i koja je tako dobro shvaćena; dodaću samo nekoliko novih činjenica. Obično se zamišlja da se pustinje Amerike nastanjuju evropskim iseljenicima koji se svake godine iskrcavaju na obale Novoga sveta, dok američko stanovništvo raste i množi se na tlu koje su zauzeli njegovi preci: to je velika zabluda. Kad se Evropljanin iskrca u Sjedinjenim Državama, on tu stiže bez prijatelja, a često i bez sredstava; da bi živeo, prinuđen je da se zaposli, pa se retko viđa da ode dalje od velike industrijske zone koja se pruža duž okeana. Ne može se krčiti pustoš bez kapitala ili kredita; pre no što se čovek odvaži da zađe usred šuma, telo treba da je naviklo na oštrinu jedne nove klime. Baš Amerikanci, dakle, napuštaju svakodnevno svoj zavičaj i idu da negde daleko stvore sebi velike posede. Tako Evropljanin

napušta svoju krovinjaru i ide da se nastani na prekookeanskim obalama, a Amerikanac koji se rodio na tim obalama zalazi u pustoši centralne Amerike. To dvostruko iseljeničko kretanje nikad se ne zaustavlja: počinje u dubini Evrope, prelazi veliki Okean i nastavlja se kroz nenastanjene predele Novoga sveta. Milioni ljudi koračaju istovremeno ka istom horizontu: jezik, vera, običaji različiti su im, ali cilj im je isti. Rekli su im da će sreću naći negde na Zapadu, i oni hitaju ka njoj. Ništa se ne može porediti s tim stalnim pomeranjem ljudskog roda, sem možda ono što se dogodilo u doba pada rimskog carstva. I tada se moglo videti kao i danas kako ljudi jure u gomilama ka istoj tački i susreću se u metežu na istim mestima; ali naumi Proviđenja bili su drugačiji. Svaki je pridošlica onda nosio sobom pustošenje i smrt; danas svaki od njih donosi sa sobom klicu prosperiteta i života. Budućnost nam još krije posledice te seobe Amerikanaca ka zapadu, ali neposredne rezultate lako je uočiti: pošto deo starog stanovništva svake godine odlazi iz država gde se rodio, u tim državama, mada stare, vrlo se sporo uvećava stanovništvo; tako u Konektikatu, koji broji tek pedeset devet stanovnika po kvadratnoj milji, stanovništvo se uvećalo samo za jednu četvrtinu za poslednjih četrdeset godina, dok se u Engleskoj uvećalo za trećinu u isto vreme. Evropski iseljenik stiže, dakle, uvek u jednu tek upola nastanjenu zemlju, u kojoj industriji nedostaje radne snage; on postaje imućan radnik; sin mu odlazi da traži sreću na pustoj zemlji i postaje bogat zemljoposednik. Prvi prikuplja kapital, koji će ovaj drugi iskoristiti, i nema bede ni za tuđina ni za zavičajnog stanovnika. Zakonodavstvo Sjedinjenih Država pogoduje deobi poseda, ali jedan razlog jači

[213] od zakonodavstva sprečava da se vlasništvo prekomerno deli. To se dobro zapaža u državama koje najzad počinju da se ispunjavaju stanovništvom. Masačusets je najnaseljenija zemlja Unije; broji osamdeset stanovnika na kvadratnu milju, što je beskrajno manje nego u Francuskoj, gde nalazimo sto šezdeset dvoje na istom prostoru. U Masačusetsu, međutim, već retko biva da se dele mali posedi. Najstariji sin obično uzme zemlju, mlađi idu da traže sreću u pustinji. Zakon je ukinuo privilegiju prvorodstva, ali može se reći da ju je Proviđenje ponovo uspostavilo a da niko ne treba da se na to požali, a ovog puta ona i ne vređa osećanje pravičnosti. Po jednom jedinom podatku može se suditi o ogromnom broju pojedinaca koji tako napuštaju Novu Englesku da bi svoje ognjište preneli u pustinju. Tvrdili su nam da je 1830, među članovima kongresa, bilo trideset šestorica rođenih u maloj državi Konektikat. Stanovništvo Konektikata, koje predstavlja tek četrdeset treći deo stanovništva Sjedinjenih Država, davalo je, dakle, jednu osminu sveukupnih predstavnika. Međutim, sama država Konektikat šalje samo pet predstavnika u kongres; ostalih trideset i jedan pojavljuju se kao predstavnici novih država Zapada. Da su ovi ostali u Konektikatu, verovatno bi, umesto što su postali bogati posedinici, ostali neznani zemljoradnici s malim posedom i ne bi mogli ostvariti političku karijeru, te daleko od toga da postanu korisni zakonodavci, bili bi opasni građani. Te okolnosti ne ostaju nezapažene Amerikancima kao ni nama. Vrhovni sudija Kent, u svojoj Raspravi o američkom pravu (sv. IV, str. 380) kaže: "Ne može se sumnjati da deoba poseda, ako se vrši dokraja, mora doneti

mnoga zla; tako usitnjeni delovi zemljišta ne mogu više obezbeđivati izdržavanje porodice; ali te nepogodnosti nikad se nisu osetile u Sjedinjenim Državama, i mnoge će generacije proteći pre no što se one osete. Prostranstvo naše nenastanjene teritorije, obilje zemljišta u susedstvu i stalna struja iseljavanja, koja polazi s obala Atlantika i neprestano se usmerava ka unutrašnjosti zemlje, dovoljni su i zadugo će još biti dovoljni da spreče rasparčavanje nasleđa." Teško je opisati pohlepu s kojom se Amerikanac baca na taj ogromni plen što mu ga pružaju srećne prilike. U tome pohodu on bez straha prkosi streli Indijanca i pustinjskim bolestima; tišina šuma ne iznenađuje ga, nailazak divljih zveri ga ne uzbuđuje: neprestano ga mamuza strast jača od ljubavi prema životu. Pred njim se pruža jedan kontinent gotovo bez granica i čini se kao da se on već boji da neće naći mesta, pa hita u strahu da ne zakasni. Već sam govorio o iseljavanju iz starih država; ali šta da kažem o novima? Nema ni pedeset godina kako je osnovana država Ohajo; najveći broj stanovnika nije se tu rodio; njena prestonica nije ni trideset godina stara, a ogromno prostranstvo pustih polja još prekriva njenu teritoriju; pa ipak je stanovništvo Ohaja već krenulo dalje ka Zapadu; većinu onih koji se naseljavaju po plodnim prerijama Ilinoisa čine stanovnici Ohaja. Ti su ljudi napustili svoju prvobitnu postojbinu da bi im bilo dobro; ovu drugu napuštaju da im bude još bolje: gotovo svugde nalazili su bogatstvo, ali ne i sreću. U njih je žudnja za blagostanjem postala nespokojna i žarka strast, koja sve više raste što se više zadovoljava. Nekad su raskinuli veze što su ih vezivale za rodno tlo, a otad nisu stvorili novih. Za njih je iseljavanje isprva postalo potreba, a sad je ono u njihovim

očima kao nekakvo kockanje, u kome oni vole uzbuđenja koliko i dobit. Ponekad čovek napreduje tako brzo da se za njim ponovo stvara pustinja. Šuma se samo povila pod njegovim nogama, a čim prođe, opet se uspravlja. Kad se putuje po novim državama Zapada ne retko nailazi se na napuštena staništa usred šuma; često čovek otkrije ostatke kakve kolibe u najdubljoj osami, i zapanjen je prolazeći kroz započete krčevine, koje istovremeno svedoče i o čovekovoj moći a i o njegovoj nepostojanosti. Po tim napuštenim poljima, po tim kratkovekim ruševinama ubrzo izrastu novi izdanci drevne šume; zverke ponovo zavladaju svojim carstvom; priroda s osmehom prekriva zelenim granjem i cvećem ostatke čovekovog prolaska i hita da ukloni njegove kratkotrajne tragove. Sećam se da sam putujući jednim od pustih srezova kakvi još prekrivaju državu Njujork dospeo na obalu jednog jezera sveg okruženog šumama kao na početku sveta. Jedno se ostrvce uzdizalo nasred vode. Šuma koja ga je prekrivala, šireći svud unaokolo svoje krošnje, potpuno mu je skrivala obale. Po obalama jezera ništa nije nagoveštavalo prisustvo čoveka; samo se na vidokrugu opažao stub dima, koji se uspravno dizao iznad krošnji drveća do oblaka, pa se pre činilo da visi s neba nego da se ka njemu penje. Jedan indijanski čun bio je izvučen na pesak; iskoristio sam ga da odem da razgledam ostrvo, koje mi prvo beše privuklo pažnju, i ubrzo sam stigao do njegove obale. Celo ostrvo činilo je jedno od onih divnih samotnih mesta Novoga sveta zbog kakvih civilizovani čovek gotovo zažali za životom u divljini. Snažno rastinje nagoveštavalo je svojom divotom neuporedivo bogatstvo tla. Kao i po svim

pustošima Severne Amerike, i tu je vladala duboka tišina, koju je prekidalo samo jednolično gukanje divljih golubova i kucanje detlića po kori drveća. Daleko sam bio od pomisli da je to mesto nekad bilo nastanjeno, toliko se priroda činila prepuštena sama sebi; ali kad sam stigao do sredine ostrva, učinilo mi se odjednom da sam naišao na čovekove tragove. Brižljivo sam onda ispitao sve unaokolo i ubrzo nisam više sumnjao da je neki Evropljanin dolazio da tu nađe utočište. Ali koliko se njegovo delo već bilo promenilo! Šuma, koju je on nekad na brzinu posekao da od nje sebi sagradi sklonište, izbila je novim izdancima; njegovi plotovi postali su živice, a koliba se pretvorila u šumarak. Usred šiblja opažalo se još kamenje pocrnelo od vatre, oko gomilice pepela; bez sumnje je na tome mestu bilo ognjište: srušivši se, zatrpalo je ložište kamenjem. Nekoliko sam se časaka ćutke divio neiscrpnoj prirodi i slabosti čovekovoj, a kad sam najzad morao da pođem s tog čarobnog mesta, ponavljao sam još u sebi, tužno: Šta! Zar već ruševine! Mi smo u Evropi navikli da kao veliku društvenu opasnost smatramo duhovno nespokojstvo, neumerenu želju za bogaćenjem, krajnju ljubav prema nezavisnosti. A baš to sve garantuje američkim republikama dugu i spokojnu budućnost. Da nije nemirnih strasti, stanovništvo bi se zgomilalo oko izvesnih mesta, i ubrzo bi, kao kod nas, osećalo potrebe koje je teško zadovoljiti. Srećna li je zemlja Novi svet, gde su ljudske mane skoro isto toliko korisne društvu koliko i vrline! To ima velik uticaj na način kako se o ljudskim postupcima sudi na dvema hemisferama. Često Amerikanci nazivaju pohvalnom preduzimljivošću ono što mi zovemo ljubavlju prema dobiti, a oni vide izvestan kukavičluk u onome što mi

smatramo umerenošću u željama. U Francuskoj, jednostavnost, mirna narav, porodični duh i ljubav prema zavičaju smatraju se velikim garantijama za mir i sreću u državi; a u Americi ništa se ne čini tako škodljivo za društvo kao takve vrline. Kanadski Francuzi, koji su verno sačuvali stare tradicionalne navike, već nailaze na poteškoće u životu na svojoj novoj teritoriji, i taj mali narod, koji tek što se rodio, spopašće uskoro nevolje starih nacija. U Kanadi, ljudi koji su najprosvećeniji, koji imaju najviše ljubavi prema otadžbini i čovečanstvu, ulažu izuzetne napore da bi narod odvratili od skromne sreće koja mu je još dovoljna. Oni veličaju prednosti bogatstva, kao što bi kod nas možda hvalili čari čestite osrednjosti, i više se staraju da podbodu ljudske strasti nego što se drugde upinju da ih smire. Ništa u njihovim očima ne zaslužuje više hvale nego da čovek razmeni čedna i smirena zadovoljstva koja pruža zavičaj i samome siromahu za jalova uživanja koja pruža blagostanje pod tuđinskim nebom, da pobegne s očinskog ognjišta i polja gde počivaju preci, da napusti i žive i mrtve da bi jurio za srećom. U naše doba, Amerika pruža ljudima mnogo veću podlogu nego što može biti delatnost koja je koristi. U Americi se, dakle, nikad ne bi moglo pružiti ljudima dovoljno umeća; jer sva umeća, koliko god bila korisna onome ko ih poseduje, uvek koriste i onima koji ih nemaju. Tu se ne treba bojati novih potreba, pošto se sve potrebe tu lako zadovoljavaju; ne treba se plašiti da se izazove suviše strasti, pošto sve strasti nalaze laku i zdravu hranu; ljudima se tu ne može dati odviše slobode, jer nikad nisu

u iskušenju da je loše upotrebe. Današnje su američke republike kao nekakve poslovne kompanije obrazovane da zajednički koriste pusta zemljišta Novoga sveta i da se bave naprednom trgovinom. Strasti koje najdublje uzbuđuju Amerikance jesu trgovačke strasti, a ne političke, ili bolje reći, oni u politiku prenose trgovačke navike. Oni vole red, bez koga poslovi ne bi mogli cvetati, i naročito cene uredan život, na kome se temelje dobre kuće; više vole zdrav razum, koji stvara velika bogatstva, nego genijalnost, koja ih često rastura; njihov duh zazire od opštih ideja, jer je navikao na trezvenu računicu, a praksa je kod njih u većoj časti nego teorija. U Ameriku treba otići da bi čovek shvatio kakvu moć ima materijalno blagostanje nad političkim delanjem, pa čak i nad samim mišljenjem, koje bi trebalo da bude podređeno samo razumu. Ta istina otkriva se poglavito među strancima. Većina evropskih iseljenika donosi u Novi svet onu pomamnu ljubav prema slobodi i promenama koja se tako često rađa iz naših nevolja. Ponekad sam sretao u Americi neke od onih Evropljana koji su nekad bili primorani da izbegnu iz svoje zemlje zbog svojih političkih shvatanja. Kod svih me je iznenadilo kako su govorili, ali jedan od njih iznenadio me je više nego drugi. Kad sam putovao po najudaljenijim okruzima Pensilvanije, zatekla me je noć, pa sam potražio utočište kod jednog bogatog zemljoposednika. Bio je Francuz. Posadio me je kraj svog ognjišta, pa smo razgovarali slobodno, kao što priliči ljudima kad se sretnu usred šume na dve hiljade milja od zemlje u kojoj su se rodili. Nije mi bilo nepoznato da je moj domaćin nekada

bio velik pobornik jednakosti, pre četrdeset godina, i vatren demagog. Ime mu je ostalo u istoriji. Bio sam, dakle, neobično iznenađen kad sam ga čuo kako o pravu na vlasništvo raspravlja kao kakav ekonomista, umalo ne rekoh kao sopstvenik; govorio je o nužnoj hijerarhiji koju imovno stanje uspostavlja među ljudima, o pokornosti postojećim zakonima, o uticaju moralnog vladanja u republikama i o potpori koju religiozne ideje pružaju poretku i slobodi; dešavalo mu se čak da, kao nehotice, u prilog nekome svom političkom mišljenju, citira autoritet Isusa Hrista. Čudio sam se, slušajući ga, gluposti ljudskog razuma. Nešto je istinito ili pogrešno: kako to utvrditi, usred nesigurnosti nauke i različitih pouka iskustva? Ali naiđe neka nova okolnost i odagna sve nedoumice. Bio sam siromašan, sad sam bogat. Kad bi bar blagostanje, ma da dejstvuje na moje ponašanje, ostavilo moje rasuđivanje slobodno! Ali ne, moje se mišljenje odista promenilo zajedno s imovnim stanjem, a u srećnoj promeni koja mi koristi stvarno sam otkrio odlučujući razlog koji mi je dotad nedostajao. Uticaj blagostanja dejstvuje slobodnije na Amerikance nego na strance. Amerikanac je oduvek gledao kako se pred njegovim očima red i opšti prosperitet nadovezuju jedno na drugo i koračaju istim korakom; on ne zamišlja da bi oni mogli postojati odvojeno; on, dakle, nema šta da zaboravi i ne treba, kao toliki Evropljani, da odbaci ono što mu je ostalo od prvobitnog vaspitanja. O UTICAJU ZAKONA NA OPSTANAK DEMOKRATSKE REPUBLIKE U

SJEDINJENIM DRŽAVAMA Tri glavna uzroka opstanka demokratske republike. — Federativni oblik. — Opštinske ustanove. — Pravosudna vlast. Glavna svrha ove knjige bila je da prikaže zakone Sjedinjenih Država; ako sam taj cilj postigao, čitalac je već i sam mogao prosuditi koji od tih zakona stvarno doprinose održanju demokratske republike, a koji je dovode u opasnost. Ako u tome nisam uspeo celom ovom knjigom, još bih manje mogao uspeti u samo jednom poglavlju. Neću dakle da se vraćam na put koji sam već prevalio, i nekoliko redova trebalo bi da bude dovoljno da rezimiram. Tri stvari čini se da doprinose više nego sve druge održanju demokratske republike u Novome svetu: Prva je federativni oblik koji su Amerikanci usvojili i koji omogućuje Uniji da uživa moć velike republike i sigurnost male. Drugu nalazim u opštinskim ustanovama, koje, ograničavajući despotizam većine, ulivaju istovremeno narodu ljubav prema slobodi i umeće da se bude slobodan. Treća se nalazi u ustrojstvu pravosudne vlasti. Pokazao sam koliko sudovi služe da se isprave zastranjivanja demokratije i kako oni, mada nikad ne mogu zaustaviti korake većine, uspevaju da ih uspore i usmere.

O UTICAJU NARAVI NA OPSTANAK DEMOKRATSKE REPUBLIKE U SJEDINJENIM DRŽAVAMA Rekao sam već da smatram naravi jednim od glavnih opštih uzroka kojima se može pripisati održanje demokratske republike u Sjedinjenim Državama. Izraz naravi shvatam ovde u značenju koje su antički ljudi davali reči mores; primenjujem je ne samo na naravi u pravom smislu reči, što bismo mogli nazvati navikama srca, nego i na razne pojmove koje ljudi imaju, razna shvatanja koja su među njima usvojena i sveukupnost ideja koje obrazuju duhovne navike. Pod tom reči podrazumevam, dakle, sveukupno moralno i intelektualno stanje jednog naroda. Svrha mi nije da pružim sliku o američkim naravima; ovde se ograničavam na to da ispitam šta je u njima povoljno za opstanak političkih institucija. O RELIGIJI KAO POLITIČKOJ INSTITUCIJI I O TOME KAKO ONA MOĆNO SLUŽI ODRŽANJU DEMOKRATSKE REPUBLIKE KOD AMERIKANACA Severna Amerika naseljena je ljudima koji su ispovedali demokratsko i republikansko hrišćanstvo. — Dolazak katolika. — Zašto danas katolici čine klasu koja je najviše demokratska i republikanska.

Uz svaku religiju ide i jedno političko shvatanje, koje mu je, po srodnosti, pripojeno. Pustite ljudski duh da se kreće po svojoj sklonosti, i on će na jednoobrazan način urediti i političko društvo i božju državu; nastojaće, ako tako smem reći, da uskladi zemlju i nebo. Najveći deo engleske Amerike naselili su ljudi koji, pošto su se izuzeli ispod autoriteta pape, nisu se potčinili nikakvoj verskoj vlasti; doneli su, dakle, u Novi svet jedno hrišćanstvo koje ne bih umeo bolje ocrtati nego ako ga nazovem demokratskim i republikanskim: to će neobično pogodovati uspostavljanju republike i demokratije u javnim poslovima. Od početka, politika i religija bile su saglasne, i od tog doba nisu prestale takve biti. Pre otprilike pedeset godina Irska je počela slati u Sjedinjene Države katoličko stanovništvo. Američki katolicizam je, sa svoje strane, sticao preobraćenike; danas nalazimo u Uniji više od milion hrišćana koji ispovedaju rimokatoličku veru. Ti katolici pokazuju veliku vernost u vršenju svog bogoštovlja i puni su žara i revnosti u svojoj veri; oni, međutim, čine najviše republikanski i najdemokratskiji sloj u Sjedinjenim Državama. Ta činjenica u prvi mah iznenađuje, ali razmišljanjem lako joj otkrivamo skrivene uzroke. Mislim da se greši kad se katolička veroispovest smatra prirodnim neprijateljem demokratije. Među raznim hrišćanskim doktrinama, katolicizam mi se, naprotiv, čini najpodesnijim za jednakost u društvu. Kod katolika, verska zajednica sastoji se od samo' dva elementa: od sveštenika i naroda. Jedino se sveštenik uzdiže iznad

vernika; ispod njega, svi su jednaki. U pogledu dogmi, katolicizam se postavlja na isti nivo za svačiju inteligenciju; on obavezuje na sve pojedinosti istih verovanja i učenog i neukog, i darovitog i priprostog čoveka; nameće iste obrede i bogatašu kao i siromahu, zahteva ista odricanja i od moćnog kao i od slabog; ne pogađa se ni sa kojim smrtnikom, i primenjujući istu meru na svako ljudsko stvorenje, voli da stopi sve društvene klase pred istim oltarom kao što se stapaju u Božjim očima. Ako katolicizam uči vernike pokornosti, ne priprema ih, dakle, na nejednakost. Suprotno bih rekao za protestantizam, koji obično čini ljude manje sklonim jednakosti, a više nezavisnosti. Katolicizam je kao kakva apsolutistička monarhija. Oduzmete li vladara, položaji su više izjednačeni nego i u republici. Često se dešavalo da katolički sveštenik izađe iz svetilišta i zađe kao snaga u društvo, te da zauzme mesto usred društvene hijerarhije; ponekad je tada koristio svoj verski uticaj da bi učvrstio trajnost političkog poretka čiji je i sam bio sastavni deo; tada su se takođe viđali katolici pristalice aristokratije, iz verskih pobuda. Ali kad su sveštenici uklonjeni iz vlasti, ili se sami nje klone, kao što to čine u Sjedinjenim Državama, nema ljudi koji bi, po svojim verovanjima, bili više naklonjeni nego katolici tome da u svet politike prenesu ideju o jednakosti u društvu. Ako i nisu, dakle, po prirodi svojih verovanja, snažno poneti demokratskim i republikanskim shvatanjima, katolici u Sjedinjenim Državama bar im nisu prirodno protivni, a njihov društveni položaj, kao i njihova malobrojnost, nužno im nameću da

ih prihvate. Većina katolika je siromašna, pa im je potrebno da svi građani vladaju, da bi i oni ušli u vlast. Katolici su u manjini, pa im je potrebno da se svačija prava poštuju, da bi bili sigurni da će i oni moći koristiti svoja. Ta dva razloga ih navode da, čak i nesvesno, prihvate političke doktirne koje bi prihvatili možda s manje žara da su bogati i da preovlađuju. Katoličko sveštenstvo u Sjedinjenim Državama nije ni pokušalo da se bori protiv takve političke tendencije; ono pre nastoji da je opravda. Američki katolički sveštenici podelili su misaoni svet na dva dela: u jednom su ostavili dogme otkrovenja i potčinjavaju im se bez raspravljanja; u drugi su postavili političke istine i smatraju da ih je Bog prepustio čovekovom slobodnom istraživanju. Tako su katolici u Sjedinjenim Državama u isti mah i najpokorniji vernici i najnezavisniji građani. Može se, dakle, reći da u Sjedinjenim Državama nema nijedne verske doktrine koja bi se pokazivala protivna demokratskim i republikanskim institucijama. Svako sveštenstvo tu govori isto; shvatanja su saglasna sa zakonima i vlada takoreći jedna jedina struja mišljenja. Boravio sam trenutno u jednom od najvećih gradova Unije kad su me pozvali da prisustvujem jednom političkom skupu čija je svrha bila da se pritekne u pomoć Poljacima i da im se pošalje oružje i novac. Zatekao sam dve-tri hiljde ljudi okupljenih u jednoj velikoj dvorani pripremljenoj za taj skup. Uskoro je jedan sveštenik, u svojoj svešteničkoj odeći, izašao na kraj podijuma namenjenog za govornike. Prisutni su ćuteći ustali, skinuli šešire, a on je

ovako govorio: "Svemogući Bože! Bože vojnika! Ti, koji si podržao srca i vodio mišicu naših dedova kad su branili sveta prava svoje nacionalne nezavisnosti, ti, koji si ih doveo do pobede nad mrskim tlačiteljem i podario našem narodu blagodeti mira i slobode, o, Gospode, pogledaj milostivim okom na onu drugu hemisferu, pogledaj samilosno na jedan junački narod koji se danas bori kao i mi nekada i u odbranu istih prava! Gospode, ti koji si sve ljude stvorio po istom liku, nemoj dopustiti da despotizam unakazi tvoje delo i održi nejednakost na zemlji. Svemoćni Bože! Bdi nad sudbinom Poljaka, učini ih dostojnim da budu slobodni; neka tvoja mudrost vlada u njihovim većima, neka tvoja sila bude u njihovim mišicama; posej strah među njihove neprijatelje, razjedini sile koje snuju njihovu propast i nemoj dopustiti da se nepravda kojoj je svet bio svedok pre pedeset godina danas dovrši. Gospode, ti koji u svojoj moćnoj ruci držiš srca naroda kao i ljudi, prizovi saveznike ovoj svetoj stvari pravde; podigni na noge i francusku naciju, da se ostavi mirovanja u kome je drže njeni poglavari i da i opet stupi u bitku za slobodu sveta. O, Gospode! Ne okreni nikad od nas svoje lice; dopusti da uvek budemo narod najpobožniji a i najslobodniji. Svemoćni Bože, usliši danas našu molitvu, spasi Poljake! Molimo te u ime tvoga ljubljenog sina, Gospoda našega Isusa Hrista, koji je umro na krstu za spasenje svih ljudi. Amin." Ceo skup je smerno ponovio: "Amin."

POSREDAN UTICAJ RELIGIJA NA POLITIČKO DRUŠTVO U SJEDINJENIM DRŽAVAMA Hrišćanski moral koji nalazimo u svim sektama. — Uticaj religije na američke naravi — Poštovanje bračne veze. — Kako religija obuzdava maštu Amerikanaca izvesnim granicama i smiruje u njima strast za uvođenjem novina. — Mišljenje Amerikanaca o političkoj korisnosti religije. — Napori da se proširi i obezbedi njena moć. Pokazao sam kakvo je neposredno dejstvo religije na politiku u Sjedinjenim Državama. Njeno posredno dejstvo čini mi se još snažnije, i upravo kad ne govori o slobodi, onda ona ponajbolje poučava Amerikance umeću kako da budu slobodni. U Sjedinjenim Državama postoji bezbrojno mnoštvo sekti. Sve se razlikuju po obredima kojima slave Tvorca, ali sve se slažu u pogledu međusobnih dužnosti ljudi jednih prema drugima. Svaka sekta obožava, dakle, Boga na svoj način, ali sve one propovedaju isti moral u ime Boga. Ako je za čoveka kao pojedinca veoma korisno da mu vera bude ona prava, nije tako i za društvo. Društvo nema ni čega da se boji ni čemu da se nada u zagrobnom životu, i najvažnije mu je ne toliko da svi građani ispovedaju pravu veru, nego da ispovedaju neku veru. Uostalom, sve sekte u Sjedinjenim Državama pripadaju velikoj hrišćanskoj zajednici, a hrišćanski moral je svugde isti. Može se smatrati da je izvestan broj Amerikanaca, u svom bogoštovlju, više

veran svojim navikama nego ubeđenju. Suveren je, uostalom, u Sjedinjenim Državama, pobožan, pa je, sledstveno, hipokrizija obična stvar; ali Amerika je ipak još ono mesto na svetu gde je hrišćanska religija sačuvala najviše istinskog uticaja na duše; a ništa ne pokazuje bolje koliko je ova korisna i prirodna čoveku, pošto je zemlja u kojoj ona vrši najveći uticaj istovremeno i najprosvećenija i najslobodnija. Rekao sam već da se američki sveštenici svi izjašnjavaju za građansku slobodu, ne izuzimajući čak ni one koji ne prihvataju versku slobodu; ne viđa se, međutim, da podržavaju neki određeni politički sistem. Oni nastoje da ostanu po strani od javnih poslova i ne mešaju se u stranačke kombinacije. Ne može se, dakle, reći da u Sjedinjenim Državama religija ima neki uticaj na zakone ni na pojedinosti u političkim shvatanjima, nego ona usmerava naravi, i samo time što uređuje porodični život radi i na uređenju života u državi. Ni za trenutak ne sumnjam da je vrlo strogom moralu koji se zapaža u Sjedinjenim Državama glavni izvor u veri. Religija je tu često nemoćna da obuzda čoveka usred bezbrojnih iskušenja koja mu nude srećne prilike. Ona ne bi mogla da u njemu stiša pohlepu za bogaćenjem, koju sve raspaljuje, ali ona suvereno vlada dušom žene, a žena uobličava ponašanja. Amerika je zasigurno ona zemlja gde se bračna veza poštuje najviše na svetu i gde se stvorilo najviše i najispravnije shvatanje bračne sreće. U Evropi se gotovo svi društveni poremećaji rađaju oko domaćeg ognjišta i ne daleko od bračne ložnice. Tu se u ljudima začinje preziranje prirodnih veza i dopuštenih uživanja, sklonost ka neredu, nemir srca, nepostojanost želja. Nošen

burnim strastima, koje su mu često već poremetile domaći život, Evropljanin se teško potčinjava zakonodavnim vlastima države. A kad Amerikanac napusti uzavreli politički svet i vrati se u svoj porodični krug, on tu zatekne sliku reda i mira. Tu su sva njegova zadovoljstva jednostavna i prirodna, radosti bezazlene i smirene; a kako do sreće dospeva kroz uredan život, bez muke se navikne da i u shvatanjima bude uredan kao i u sklonostima. Dok Evropljanin pokušava da se od domaćih jada otme time što će uzburkavati društvo, Amerikanac u svome domu crpe ljubav prema redu, koju zatim prenosi i u državne poslove. U Sjedinjenim Državama religija ne uređuje samo moral, ona svoj uticaj širi i na intelektualni život. Među Angloamerikancima, jedni ispovedaju hrišćanske dogme zato što u njih veruju, a drugi zato što se boje da bi izgledalo da u njih ne veruju. Hrišćanstvo vlada, dakle, bez prepreka, po opštem priznanju; kao što sam već rekao, iz toga proizilazi da je u duhovnom svetu sve izvesno i utvrđeno, mada s svet politike čini prepušten diskusiji i pokušajima ljudi. Tako ljudski duh nikad ne opaža pred sobom nekakvo polje bez granica: ma kolika mu bila odvažnost, on s vremena na vreme oseća da treba da se zaustavi pred nepremostivim preprekama. Pre no što bi uvodio novine, prisiljen je da prihvati izvesne osnovne činjenice i da i svoje najsmelije zamisli podredi izvesnim formama koje ga usporavaju i zaustavljaju. Mašta Amerikanaca, i u svojim najvećim zastranjivanjima, kreće se opreznim i nesigurnim korakom; držanje joj je stidljivo, a dela nepotuna. Takve uzdržane navike

nalazimo i u političkom društvu, i one osobito pogoduju smirenosti naroda kao i trajnosti institucija koje je on sebi uspostavio. Priroda i okolnosti načinile su od stanovnika Sjedinjenih Država odvažnog čoveka; lako je o tome prosuditi kad se vidi kako on stremi bogaćenju. Da je duh Amerikanaca slobodan od ikakvih stega, ubrzo bismo među njima ugledali najsmelije novatore i najneumoljivije logičare na svetu. Ali američki revolucionari prinuđeni su da javno ispovedaju izvesno poštovanje prema hrišćanskom moralu i pravičnosti, što im ne dopušta da im lako pogaze zakone kad se oni suprotstavljaju izvršenju njihovih nauma; a i kad bi se sami mogli uzdići iznad svojih obzira, ipak bi osećali da ih zaustavljaju obziri njihovih pristalica. Dosad se u Sjedinjenim Državama nije još niko našao ko bi se usudio izneti maksimu da je sve dopušteno u interesu društva. Bezbožnička maksima, koja je, izgleda, izmišljena u ovom veku slobode da bi opravdala sve buduće tirane. Tako, dok zakon dopušta američkom narodu da sve čini, religija ga sprečava da sve zamisli i brani mu da se na sve usudi. Religiju, koja se kod Amerikanaca nikad ne meša neposredno u upravljanje društvom, treba dakle smatrati prvom među njihovim političkim institucijama; jer mada im ona ne uliva sklonosti prema slobodi, neobično im olakšava njeno korišćenje. A sa te tačke gledišta i sami stanovnici Sjedinjenih Država posmatraju religiju. Ne znam da li svi Amerikanci veruju, jer ko bi mogao pročitati šta je u dnu srca, ali siguran sam da religiju smatraju neophodnom za opstanak republikanskih institucija. Takvo shvatanje nije svojstveno samo jednoj klasi ili stranci; nalazimo ga u svim

slojevima. U Sjedinjenim Državama, kad neki političar napada neku sektu, to nije razlog da ga pristalice iste te sekte ne podržavaju; ali ako napadne sve sekte zajedno, svako ga izbegava i on ostaje sam. Dok sam bio u Americi, jedan se svedok pojavio pred porotom sreza Čester (država Njujork) i izjavio da ne veruje u Boga ni u besmrtnost duše. Predsednik je odbio da prihvati njegovu zakletvu, budući da je svedok, kako je rekao, unapred [214] uništio veru koja bi se mogla imati u njegove reči. Novine su stvar prenele bez komentara. Amerikanci u svojim mislima tako potpuno poistovećuju hrišćanstvo i slobodu da je skoro nemogućno postići da jedno zamisle bez drugog; a kod njih to nije nekakvo besplodno verovanje koje je prošlost zaveštala sadašnjici i koje bi više samo životarilo u dnu duše, a ne živelo. Video sam kako se Amerikanci udružuju da bi slali sveštenike u nove države Zapada i da bi onde osnivali škole i crkve; boje se da se religija ne izgubi u tim šumama i da narod koji se tamo rađa neće biti isto tako slobodan kao onaj iz koga je proizašao. Sretao sam bogate stanovnike Nove Engleske koji su napuštali zavičaj da bi otišli na obale Misurija ili u prerije Ilinoisa, da tamo udare temelje hrišćanstvu i slobodi. Tako se u Sjedinjenim Državama verska revnost neprestano raspaljuje na ognjištu rodoljublja. Mislite možda da ti ljudi delaju jedino imajući u vidu zagrobni život, ali varate se: večnost je samo jedna od njihovih briga. Kad ispitujete te misionare hrišćanske civilizacije, veoma ćete se iznenaditi što će vam oni često

govoriti o ovozemaljskim dobrima i što ćete naći političare gde ste verovali da vidite samo vernike. "Sve su američke republike međusobno solidarne", reći će vam oni, "kad bi zapadne republike pale u anarhiju ili pod jaram despotizma, i republikanske institucije koje cvetaju na obalama Atlantika bile bi veoma ugrožene; u našem je, dakle, interesu da nove države budu pobožne, da bi nam omogućile da ostanemo slobodni." Takva su shvatanja Amerikanaca; ali njihova je zabluda očigledna: jer u Francuskoj svakog mi dana veoma učeno dokazuju da je sve dobro u Americi, osim baš toga pobožnog duha kome se ja divim; pa tako saznajem da slobodi i sreći ljudskog roda s one strane Okeana nedostaje još samo da veruju, sa Spinozom, da je ovaj svet večan i da tvrde, s Kabanisom, da mozak luči misao. Na to odista nemam šta da odgovorim osim da oni koji tako govore nisu bili u Americi i da nisu još videli ni pobožnog naroda, ni slobodnog naroda. Čekam ih, dakle, dok se odande vrate. Ima ljudi u Francuskoj koji na republikanske institucije gledaju kao na prolazno oruđe za svoje uzdizanje. Oni odmeravaju očima ogromni prostor koji njihove poroke i bedu razdvaja od moći i bogatstva, pa bi želeli da u taj ponor nagomilaju ruševine da bi ga pokušali zatrpati. Takvi su za slobodu ono što su bile slobodne čete u srednjem veku za kraljeve: ratuju za svoj račun, mada nose njene boje; republika će uvek živeti dovoljno dugo da ih izvuče iz sadašnjeg njihovog bednog stanja. Ne govorim njima. Ali ima i drugih, koji u republici vide jedno stalno i spokojno stanje, nužni cilj ka kome ideje i naravi svakodnevno vode savremena društva, i koji bi

iskreno hteli da ljude pripreme da budu slobodni. Kad oni napadaju religijska verovanja, oni slede svoje strasti, a ne svoj interese. Despotizam može i bez vere, ali sloboda ne. Religija je mnogo neophodnija republici, koju oni preporučuju, nego monarhiji, koju napadaju, a demokratskoj republici više nego ikakvoj drugoj. Kako bi moglo društvo da ne propadne kad, dok političke stege labave, moralne stege ne bi postajale tešnje? I šta činiti s narodom koji je sam svoj gospodar, ako nije pokoran Bogu? O GLAVNIM UZROCIMA KOJI RELIGIJU ČINE MOĆNOM U AMERICI Amerikanci su se postarali da crkvu odvoje od države. — Zakoni, javno mnenje, pa i sami sveštenici doprinose tom rezultatu. — Tom uzroku treba pripisati moć koju religija ima nad dušama u Sjedinjenim Državama. — Zašto. — Kakvo je danas prirodno stanje ljudi u pogledu religije. — Koji se poseban i uzgredan uzrok, u izvesnim zemljama, suprostavlja tome da se ljudi saobraze tom stanju. Filozofi XVIII veka vrlo su prosto objašnjavali postupno slabljenje vere. Verski žar, govorili su, mora se gasiti što se više uvećava sloboda i prosvećenost. Nezgodno je samo što se činjenice ne slažu s tom teorijom. Ima i takvog stanovništva u Evropi čije je bezverje ravno samo njegovoj zaglupljenosti i neznanju, dok u Americi vidimo kako jedan od najslobodnijih i najprosvećenijih naroda na svetu revno vrši sve spoljašnje verske dužnosti.

Pri dolasku u Ameriku, prvo mi je pala u oči ta religiozna strana zemlje. Što sam duže boravio onde sve sam više zapažao krupne političke posledice koje su proisticale iz tih za mene novih stvari. Kod nas sam video da religija i duh slobode koračaju gotovo uvek u suprotnim pravcima. Ovde sam ih zatekao prisno sjedinjene: vladali su zajedno na istom tlu. Svakog dana osećao sam kako mi raste želja da saznam uzrok toj pojavi. Da bih ga saznao, pitao sam vernike svih veroispovesti; trudio sam se naročito da budem u društvu sa sveštenicima, koji čuvaju zaveštanje raznih veroispovesti i čiji je i lični interes da one traju. Vera koju ispovedam zbližavala me je osobito s katoličkim sveštenstvom, i ubrzo sam postao takoreći prisan sa više njegovih članova. Svakome od njih izrazio sam svoje čuđenje i izložio svoje nedoumice: nalazio sam da se svi ti ljudi razlikuju samo u pojedinostima, ali da svi pripisuju poglavito potpunom razdvajanju crkve od države mirni uticaj koji religija vrši na zemlju. Ne bojim se ustvrditi da za mog boravka u Americi nisam naišao ni na jednog čoveka, sveštenika ili svetovnjaka, koji se nije složio sa mnom u tom pogledu. To me je navelo da pažljivije ispitam položaj koji američki sveštenici zauzimaju u političkom svetu. S iznenađenjem sam ustanovio da ne vrše nikakvu javnu [215] funkciju. Nisam video nijednog u organima vlasti, a otkrio sam da nisu čak ni predstavljeni u skupštinama. [216] Zakon im je, u više država, zatvorio pristup političkoj karijeri, a javno

mnenje je to učinilo u svima drugim. Kad sam najzad počeo ispitivati kakav je duh samog sveštenstva, zapazio sam da se izgleda većina njegovih članova hotimično kloni vlasti i da smatra pitanjem profesionalnog ponosa da ostane izvan nje. Slušao sam kako proklinju ambiciju i neiskrenost, ma kakva da su politička shvatanja kojima se trude da se prekriju. Ali razumeo sam, slušajući ih, da ljudi, u Božjim očima, ne mogu biti za osudu zbog tih shvatanja kad su iskrena i da isto tako nema greha u tome što je neko u zabludi u pitanjima društvenog uređenja kao što ga nema ni kad se čovek vara u pogledu toga kako treba da gradi svoju kuću ili ore svoju njivu. Video sam da paze da se odvoje od svih stranaka i da izbegavaju dodir s njima sa istim žarom kao da im je u pitanju lični interes. Te su mi činjenice dokraja dokazale da je istina što su mi govorili. Tada sam poželeo da posle činjenica proniknem i u uzroke: pitao sam se kako to da se istovremeno sa smanjivanjem vidljive snage religije povećala njena stvarna moć i učinilo mi se da to nije nemogućno otkriti. Nikada kratki ljudski vek od šezdeset godina neće obuhvatiti svu čovekovu maštu; nepotpune ovozemaljske radosti nikad neće biti dovoljne njegovom srcu. Jedino čovek, među svim stvorenjima, pokazuje prirodno gađenje prema životu a i ogromnu želju za postojanjem: prezire život, a boji se ništavila. Ti raznoliki nagoni neprestano mu gone dušu ka kontemplaciji drugoga sveta, a religija ga njemu vodi. Religija nije, dakle, drugo do osobeni oblik nade, pa je isto tako prirodna

ljudskom srcu kao što je i sama nada. Samo nekom vrstom umne zablude i pomoću duhovnog nasilja nad sopstvenom prirodom ljudi se udaljuju od vere; a nesavladiva sklonost ih njoj vraća. Bezverje je slučaj; samo je vera stalno stanje čovečanstva. Posmatrajući religiju samo sa čisto ljudskog gledišta, može se, dakle, reći da sve religije crpu iz samog čoveka sastojak snage koji im nikad ne može ponestati, jer proizilazi iz osnova ljudske prirode. Znam da ima takvih doba kad tom uticaju, koji joj je svojstven, religija može dodati veštačku moć na osnovu zakona i podršku materijalnih sila koje upravljaju društvom. Viđalo se da religije budu prisno povezane sa zemaljskim vlastima, da vladaju nad dušama istovremeno i zastrašivanjem i verom; ali kad neka religija stupi u takav savez, ne bojim se reći da postupa kao što bi postupao neki čovek: žrtvuje budućnost zarad sadašnjosti, i stičući jednu moć koja joj ne pripada, izlaže opasnosti svoju opravdanu moć. Kad neka religija nastoji da svoju moć zasnuje samo na želji za besmrtnošću, koja podjednako muči srce svih ljudi, ona može težiti univerzalnosti; ali kad se ujedini s nekom vlašću, onda mora da usvoji takve maksime koje su primenjive samo na izvesne narode. Te tako, stupajući u savez s političkom vlašću, religija uvećava svoju moć nad nekima, a gubi nadu da će vladati nad svima. Dokle god se neka religija oslanja samo na osećanja koja su uteha za sve bede, ona može sebi privući srce ljudskog roda. Kad se umeša u gorke strasti ovoga sveta, prisile je nekad da brani saveznike koje joj je dao više interes nego ljubav; a onda mora da odgurne kao neprijatelje neke koji je često još vole, ali se bore protiv

onih s kojima se ona ujedinila. Religija ne može, dakle, deliti materijalnu silu vlastodržaca a da se ne optereti jednim delom mržnji koju oni izazivaju. I one političke snage koje se čine najčvršće ustoličene imaju garantiju za svoje trajanje samo u shvatanjima jednog pokolenja, u interesima jednog veka, često samo u životu jednog čoveka. Jedan zakon može promeniti i takvo društveno uređenje koje se čini konačno i najjače učvršćeno, a s tim se i sve menja. Društvene vlasti su sve manje-više prolazne, kao i naše godine na zemlji; smenjuju se brzo kao i razne težnje u životu; a nikad se još nije videla vlast koja bi se oslanjala na neku nepromenljivu sklonost ljudskog srca niti takva koja bi se zasnivala na kakvom večnom interesu. Dokle god neka religija nalazi snagu u osećanjima, nagonima, strastima koji se jednako javljaju u svim vekovima istorije, ona prkosi zubu vremena, ili je bar ne može uništiti ništa do neka druga religija. Ali kad religija hoće da se osloni na interese ovoga sveta, ona postaje gotovo isto tako krhka kao i sve ovozemaljske sile. Kad je sama, može se nadati večnosti; kad se veže za prolazne vlasti, ona deli njihovu sudbinu i često pada zajedno s jednodnevnim strastima koje ih podržavaju. Kad se ujedinjuje s politčkim silama, religija sklapa, dakle, savez koji je skupo staje. Njihova pomoć njoj nije potrebna da bi živela, a njima služeći može umreti. Opasnost na koju ukazujem postoji u sva vremena, ali nije uvek podjednako vidljiva. Ima vekova u kojima se društvena uređenja čine besmrtna, a i takvih kad bi čovek pomislio da je društvo krhkije i od pojedinca.

Izvesna uređenja drže građane u nekoj vrsti letargije, a neka druga ih bacaju u grozničava vrenja. Kad se vlasti čine snažne a zakoni postojani, ljudi ne primećuju opasnost kojoj se religija može izložiti povezujući se sa vlašću. Kad se vlasti pokazuju slabe a zakoni promenljivi, opasnost pada svima u oči, ali onda često nema više vremena da se ona izbegne. Valja, dakle, naučiti da se ona zapazi izdaleka. Što više neka nacija poprima demokratsko uređenje i što više društvo naginje republici sve opasnije biva spajati religiju sa vlašću; jer bliži se vreme kad će moć prelaziti iz ruke u ruku, političke teorije se smenjivati, ljudi, zakoni, pa i sami ustavi nestajaće ili će se svakodnevno menjati, i to ne za neko vreme, nego neprestano. Previranje i nepostojanost u prirodi su demokratskih republika kao što su nepomičnost i učmalost zakon apsolutističkih monarhija. Da Amerikanci, koji šefa države menjaju svake četiri godine, koji svake dve godine biraju nove zakonodavce, a pokrajinske uprave smenjuju svake godine, da Amerikanci, koji su svet politike prepustili novatorima, nisu postavili religiju negde izvan toga političkog sveta, za šta bi se ona mogla držati u plimama i osekama ljudskih shvatanja? Usred stranačkih borbi, gde bi bilo poštovanje koje joj se duguje? Šta bi bilo s njenom besmrtnošću, kad bi sve oko nje umiralo? Onaj koji i dalje veruje ne boji se da svoju veru izloži svačijim pogledima. U onima koji ne dele njegove nade vidi pre nesrećnike nego protivnike; zna da može zadobiti njihovo uvaženje iako ne sledi njihov primer; on, dakle, nije u ratu ni sa kim;

i ne smatrajući društvo u kome živi nekakvom arenom u kojoj bi se religija morala neprestano boriti protiv hiljade ljutih neprijatelja, on voli svoje savremenike dok istovremeno osuđuje njihove slabosti i žalosti se zbog njihovih zabluda. Budući da oni koji ne veruju kriju svoje bezverje, a oni koji veruju pokazuju svoju veru, stvara se jedno javno mnenje naklonjeno religiji; ljudi je vole, podržavaju i poštuju, i treba proniknuti do dna duša da bi se otkrile rane koje su joj nanete. Ljudske mase, koje versko osećanje nikad ne napušta, ne vide tada ništa što bi ih odvajalo od postojećih veroispovesti. Nagonska potreba za zagrobnim životom bez muke ih tada vodi pred oltare i otvara im srca za zapovesti i utehe vere. Zašto se takva slika ne može primeniti na nas? Među nama zapažam ljude koji su prestali verovati u hrišćanstvo a da se nisu priklonili kakvoj drugoj religiji. Vidim i druge, koji su ostali pri sumnji i već se drže kao da više ne veruju. Srećem, dalje, i hrišćane, koji još veruju a ne usuđuju se da to kažu. Usred tih mlakih prijatelja i vatrenih protivnika otkrivam najzad i mali broj vernika spremnih da prkose svim preprekama i da prezru sve opasnosti za svoju veru. Ti su ugušili u sebi ljudsku slabost da bi se uzdigli iznad opštih shvatanja. Poneti samim tim svojim naporom, ne znaju više tačno gde bi trebalo da se zaustave. Kako su videli da su ljudi u njihovoj otadžbini slobodu iskoristili prvo za to da napadnu religiju, oni s užasom uzmiču pred slobodom, za kojom se drugi jagme. Pošto im se čini da je bezverje nešto novo, oni istom mržnjom obuhvataju sve što je novo. Oni su, dakle, u ratu sa svojim vekom i svojom zemljom, i u svakom mišljenju koje se

ispoveda vide neizbežnog neprijatelja vere. Ne bi smeo takav da bude danas prirodni stav ljudi prema religiji. Kod nas, dakle, nailazimo na jedan osoben i od sadašnjih okolnosti zavisan uzrok koji sprečava čovekov duh da sledi svoju sklonost i goni ga preko onih granica na kojima bi trebalo prirodno da se zaustavi. Duboko sam ubeden da je taj osoben i trenutni uzrok u prisnoj povezanosti politike i religije. Oni u Evropi koji ne veruju bore se protiv hrišćana više kao političkih neprijatelja nego kao verskih protivnika: oni veru mrze kao nekakvo shvatanje neke stranke, više nego kao versku zabludu, a sveštenika odbacuju ne toliko kao Božjeg predstavnika, koliko kao pristašu vlasti. Hrišćanstvo je u Evropi dopustilo da bude prisno spojeno s ovozemaljskim silama. Danas te sile padaju, i ono kao da je zatrpano njihovim ruševinama. Ono je živo biće koje su hteli da privežu za mrtvaca: presecite spone koje ga vežu, i ono će ustati. Ne znam šta bi trebalo učiniti da se evropskom hrišćanstvu vrati mladalačka energija. Samo bi Bog to mogao; ali od ljudi zavisi bar to da puste da se vera služi snagama koje je još sačuvala. KAKO PROSVEĆENOST, NAVIKE I PRAKTIČNO ISKUSTVO AMERIKANACA DOPRINOSE USPEŠNOSTI DEMOKRATSKIH INSTITUCIJA

Šta treba razumeti pod prosvećenošću američkog naroda. — Ljudski duh je u Sjedinjenim Državama stekao kulturu ne tako duboku kao u Evropi — Ali niko nije ostao u neznanju. — Zašto. — Brzina kojom misao struji po upola pustim državama Zapada. — Kako praktično iskustvo više koristi Amerikancima nego knjiška znanja. Na stotinu mesta u ovom delu skretao sam čitaocu pažnju na to koliki je uticaj prosvećenosti i navika Amerikanaca na održanje njihovih političkih institucija. Ostaje mi, dakle, malo šta novoga da o tome kažem. Amerika je dosad imala tek vrlo mali broj znamenitijih pisaca, nema velikih istoričara i nijednog pesnika. Njeni stanovnici su nekako nenaklonjeni književnosti u užem smislu reči; u ponekom trećerazrednom evropskom gradu objavi se svake godine više književnih dela nego u sve dvadeset četiri države Unije zajedno. Američki duh kloni se opštih ideja; nije usmeren ka teorijskim otkrićima. Ni politika ni privredna delatnost ne vode ga u tom smeru. U Americi se neprestano propisuju novi zakoni; ali nije se još našlo velikih pisaca da u njima istražuju opšta načela zakona. Amerikanci imaju velike pravosudne znalce i komentatore zakona, ali publicisti im nedostaju; a u politici pružaju svetu više primere nego pouke. Isto je i u tehničkim strukama. U Americi se oštroumno primenjuju evropski izumi, i pošto ih usavrše, divno ih prilagođuju potrebama zemlje. Ljudi su preduzimljivi, ali ne gaje ekonomske nauke. Ima dobrih radnika, a malo

pronalazača. Fulton je dugo torbario sa svojim izumom po stranim narodima pre no što ga je mogao posvetiti svojoj zemlji. Onaj ko bi hteo da sudi o prosvećenosti Amerikanaca izlaže se tome da to pitanje vidi u dva različita vida. Ako obrati pažnju samo na naučnike, iznenadiće se njihovom malom broju; a ako broji neuke, američki narod učiniće mu se najprosvećeniji na svetu. Sveukupno stanovništvo nalazi se između tih dveju krajnosti, kao što sam to već rekao drugde. U Novoj Engleskoj svaki građanin stiče osnovna ljudska znanja; osim toga uči doktrine i dokaze svoje religije; upoznaju ga s istorijom njegove otadžbine i u glavnim crtama sa ustavom po kojem je ona uređena. U Konektikatu i u Masačusetsu vrlo je retko naići na čoveka koji ne zna savršeno sve te stvari, a neko ko ne bi ništa znao o njima bio bi izuzetna pojava. Kad uporedim grčke i rimske republike s ovim američkim republikama, biblioteke s rukopisima u onih prvih i njihov priprosti puk, s hiljadama novina koje kruže po ovim drugim i s prosvećenim narodom koji ih nastanjuje; kad zatim pomislim koliko se još uvek neki trude da o ovima sude po onima i da po onome što se zbilo pre dve hiljade godina predskažu šta će se zbiti u naše doba, u iskušenju sam da spalim sve svoje knjige, da bih na jedno novo društveno stanje primenio samo nove ideje. Ne treba, uostalom, na celu Uniju bez razlike protegnuti to što kažem o Novoj Engleskoj. Što dalje idemo na zapad ili na jug to je obrazovanje naroda manje. U

državama kraj Meksičkog zaliva nailazimo, kao i kod nas, na izvestan broj osoba kojima su nepoznata ljudska znanja; ali uzalud bismo u Sjedinjenim Državama tražili i jedan jedini srez koji bi bio utonuo u neznanje. Razlog je tome prost: evropski narodi pošli su iz mraka i varvarstva da bi napredovali do civilizacije i prosvećenosti. Napredovanje im je bilo nejednako: neki su na tom putu trčali, drugi su takoreći samo koračali; više ih je zastalo i još spavaju na putu. U Sjedinjenim Državama nije bilo tako. Angloamerikanci su potpuno civilizovani stigli na tlo koje sada zauzima njihovo potomstvo; nije trebalo da uče, dovoljno je bilo da ne zaborave. A sinovi tih istih Amerikanaca prenose svake godine u pustinju, sa svojim domom, već stečena znanja i poštovanje prema znanju. Zahvaljujući svom vaspitanju osećaju korisnost prosvećenosti i sposobni su da je prenesu na svoje potomstvo. U Sjedinjenim Državama društvo, dakle, nema detinjstva; ono se rađa odraslo. Amerikanci se uopšte ne služe rečju seljak; ne upotrebljavaju reč jer nemaju pojam; neznanje prvobitnih doba čovečanstva, priprost život poljodelaca, seljačka neotesanost ne postoje više kod njih, i oni ne mogu ni da pojme ni vrline ni poroke, ni prostačke navike ni bezazlenu ljupkost jedne civilizacije koja se tek rađa. U krajnjim područjima država Unije, na međama društva i pustinje, boravi jedno stanovništvo koje se sastoji od odvažnih pustolova, koji se nisu bojali da zadu u američke pustoši i da tu potraže svoju novu otadžbinu, da bi izbegli siromaštvo koje im je pretilo pod roditeljskim krovom. Čim stigne na mesto koje treba da mu posluži kao pribežište, pionir na brzinu obori nekoliko drveta i podigne kolibu pod

krošnjama. Nema bednijeg prizora nego što ga pružaju ta samotna obitavališta. Kad im putnik predveče priđe, opazi kako kroz zidove svetluca vatra s ognjišta; a noću, ako dune vetar, čuje kako lišće na krovu šušti usred šumskog drveća. Ko ne bi pomislio da ta sirotinjska krovinjara služi kao utočište prostoti i neznanju? Ipak ne treba izjednačavati pionira i mesto koje mu služi kao utočište. Sve je oko njega primitivno i divlje, ali on je takoreći rezultat osamnaest vekova rada i iskustva. On nosi varoško odelo, govori kao varošanin; poznaje prošlost, radoznao je u pogledu budućnosti, raspravlja o sadašnjosti; to je veoma civilizovan čovek, koji se, za neko vreme, podvrgnuo životu usred šume i koji napreduje kroz pustinje Novoga sveta sa Biblijom, sekirom i novinama u ruci. Teško je i predstaviti sebi s kakvom neverovatnom brzinom struji misao usred tih [217] pustinja. Ne verujem da postoji tolika intelektualna živost ni u najprosvećenijim i [218] najnaseljenijim srezovima Francuske. Ne može se sumnjati da obrazovanost naroda u Sjedinjenim Državama snažno služi održanju demokratske republike. Mislim da će tako biti svugde gde se ne bude razdvajalo obrazovanje uma od moralnog vaspitanja. Ipak, ne preuveličavam tu prednost i daleko sam od toga da verujem, kao što čini velik broj ljudi u Evropi, da je dovoljno naučiti ljude da čitaju i pišu da bi se od njih odmah stvorili građani. Istinska prosvećenost rađa se poglavito iz iskustva, i da se Amerikanci nisu

malo pomalo navikli da sami sobom upravljaju, knjiška znanja koja poseduju ne bi im danas bila dovoljna da u tome uspeju. Mnogo sam živeo s narodom u Sjedinjenim Državama i ne umem reći koliko sam se divio njegovom iskustvu i zdravom razumu. Nemojte navoditi Amerikanca da govori o Evropi: pokazaće obično priličnu uobraženost i dosta glupu gordost. Zadovoljiće se onim opštim i neodređenim idejama kakvima se, u svim zemljama, ispomažu neznalice. Ali pitajte ga o njegovoj zemlji, pa ćete videti kako se odjednom rastura magla što mu je obavijala pamet: reči će mu postati jasne, određene i precizne kao i misao. Saopštiće vam koja su njegova prava i kojim sredstvima treba da se posluži da ih ostvari; znaće kakvi su običaji u političkom životu. Zapazićete da zna pravila javne uprave i da mu je prisno poznat mehanizam zakona. Stanovnik Sjedinjenih Država nije stekao iz knjiga ta praktična znanja i te određene pojmove: obrazovanje iz knjiga moglo ga je pripremiti da ih stekne, ali mu ih nije pružilo. Amerikanac time što učestvuje u zakonodavstvu upoznaje zakone; upravljajući upoznaje se sa postupcima u upravljanju. Društvena alhemija vrši se svakodnevno pred njegovim očima i takoreći u njegovim rukama. Celina obrazovanja ljudi u Sjedinjenim Državama usmerena je ka politici; u Evropi je glavni cilj obrazovanja da pripremi čoveka za njegov privatni život. Delanje građana u javnim poslovima odviše je retka stvar da bi se unapred predvidela. Čim se baci pogled na ta dva društva, razlike se otkrivaju čak i u njihovom

spoljnom izgledu. Mi u Evropi često u javni život unosimo ideje i navike iz privatnog života, i kako nam se često dešava da odjednom pređemo iz porodičnog kruga u upravljanje državom, može se videti kako o krupnim interesima društva raspravljamo na isti način kao što razgovaramo s prijateljima. A Amerikanci, naprotiv, upravo navike iz javnog života gotovo uvek prenose u privatni život. Kod njih se pojam porote otkriva i u igrama u školi, a parlamentarne oblike nalazimo čak i u uređenju kakvog banketa. ZAKONI VIŠE SLUŽE ODRŽANJU DEMOKRATSKE REPUBLIKE NEGO GEOGRAFSKI UZROCI, A NARAVI VIŠE NEGO ZAKONI U svih naroda Amerike društveno uređenje je demokratsko. — Ipak se demokratske institucije održavaju samo kod Angloamerikanaca. — Južnoamerički Španjolci, kojima geografski uslovi isto toliko idu na ruku kao i Angloamerikancima, ne mogu da podnesu demokratsku republiku. — Ni Meksiko to ne može, mada je usvojio isti ustav kao i Sjedinjene Države. — I Angloamerikanci zapadnih, država podnose je teže nego oni u istočnim državama. — Razlozi tih razlika. Rekao sam već da trajnost demokratskih institucija Sjedinjenih Država treba

[219] pripisati okolnostima, zakonima i naravima. Većina Evropljana poznaje samo prvi od ta tri uzroka i pripisuju mu prevashodni značaj, koji on nema. Istina je da su Angloamerikanci doneli u Novi svet društvenu jednakost. Nikada se među njima nije nalazilo ni plemića ni pučana; predrasude u pogledu rođenja bile su tu uvek isto tako nepoznate kao i predrasude u pogledu zanimanja. Pošto je društveno stanje bilo tako demokratsko, carstvo demokratije bez muke se uspostavilo. Ali ta okolnost nije svojstvena samo Sjedinjenim Državama; skoro sve američke naseobine osnovali su ljudi međusobno ravnopravni ili su takvi postali naseljavajući se. Nema ni jednog jedinog dela Novoga sveta u kome su Evropljani stvorili nekakvu aristokratiju. Međutim, demokratske institucije cvetaju samo u Sjedinjenim Državama. Američka Unija nema neprijatelja protiv kojih bi se morala boriti. Ona je sama usred pustinje kao kakvo ostrvo nasred okeana. Ali priroda je isto tako odvojila i južnoameričke Španjolce, pa ih to nije sprečilo da drže vojsku. Kad im je nedostajalo stranaca, ratovali su među sobom. Samo je angloamerička demokratija dosad uspela da sačuva mir. Teritorija Unije predstavlja bezgranično polje za ljudsku delatnost; ona pruža neiscrpne izvore proizvodnji i radu. Ljubav prema bogatstvu preuzima tu mesto ambicije, a blagostanje gasi žar stranaka. Ali u kojem se delu sveta mogu naći plodnije pustinje, veće reke, neiscrpnija a

nenačeta bogatstva nego u Južnoj Americi? Međutim, Južna Amerika ne može da podnese demokratiju. Da je za sreću narodima dovoljno da se nastane negde na kraju sveta i da mogu po volji da se šire po nenastanjenim predelima, američki Španjolci ne bi se mogli požaliti na sudbinu. Pa i kad ne bi uživali istu sreću kao stanovnici Sjedinjenih Država, bar bi evropski narodi morali da im zavide. Nema, međutim, na svetu bednijih nacija nego što su južnoameričke. Tako ne samo što geografski uslovi ne mogu da dovedu kod Južnoamerikanaca do sličnih rezultata kao kod Severoamerikanaca nego ne mogu čak ni da urode nečim što ne bi bilo lošije od onog što vidimo u Evropi, gde ti uslovi deluju u suprotnom smeru. Geografski uslovi ne utiču, dakle, onoliko koliko se pretpostavlja na sudbinu nacija. Sretao sam u Novoj Engleskoj ljude spremne da napuste zavičaj, u kome su mogli postići blagostanje, da bi okušali sreću u pustinji. Nedaleko odatle video sam francusko stanovništvo Kanade kako se tiska na prostoru suviše teskobnom za njega, a ista ona pustinja bila je blizu. I dok je iseljenik u Sjedinjenim Državama po cenu od nekoliko dana rada sticao velik posed, Kanađanin je plaćao zemlju isto tako skupo kao da još živi u Francuskoj. Tako priroda, stavljajući Evropljanima na raspolaganje nenastanjene predele Novoga sveta, nudi im dobra kojima oni ne umeju uvek da se posluže. Kod drugih naroda Amerike zapažam iste uslove za prosperitet kao kod Angloamerikanaca, osim njihovih zakona i naravi; a ti su narodi bedni. Zakoni i

naravi Angloamerikanaca jesu, dakle, onaj osoben razlog njihove veličine i prevashodni uzrok koji tražim. Daleko od toga da tvrdim da ima nešto apsolutno dobro u američkim zakonima: nimalo ne verujem da se oni mogu primeniti kod svih demokratskih naroda; među tim zakonima ima ih više koji mi se, čak i za Sjedinjene Države, čine opasni. Ne može se, međutim, poreći da je američko zakonodavstvo, uzeto u celini, dobro prilagođeno duhu naroda kojim treba da upravlja i prirodi zemlje. Američki zakoni su, dakle, dobri i treba im pripisati velik udeo u uspehu koji u Americi postiže demokratsko uređenje; ali ne mislim da su oni glavni uzrok tome. I mada mi se čini da imaju veći uticaj na sreću.Amerikanaca nego i sama priroda zemlje, s druge strane opažam razloge da verujem da je on manji nego uticaj naravi. Savezni zakoni čine zacelo najvažniji deo zakonodavstva Sjedinjenih Država. Postoji, dakle, jedan razlog nezavisan od geografskih uzroka i od zakona zahvaljujući kojem demokratija može da vlada u Sjedinjenim Državama. Meksiko, koji ima isto tako povoljan položaj kao i Angloamerička Unija, usvojio je iste zakone, a ne može da se navikne na vlast demokratije. Ali evo nečega što dokazuje i nešto više. Gotovo svi ljudi koji žive na teritoriji Unije iste su krvi. Govore istim jezikom, mole se Bogu na isti način, podvrgnuti su istim materijalnim dejstvima, pokoravaju se istim zakonima. Iz čega se rađaju razlike koje se mogu zapaziti među njima? Zašto se, na istoku Unije, republikansko uređenje pokazuje snažno i uredno i postupa zrelo i bez hitnje?

Koji uzrok daje svim njegovim postupcima karakter mudrosti i trajnosti? Odakle, naprotiv, potiče to što, na Zapadu, društvene vlasti kao da se kreću nasumce? Zašto onde u javnim poslovima vlada nešto nesređeno, strastveno, moglo bi se gotovo reći grozničavo, što ne obećava dugu budućnost? Ne poredim više Angloamerikance sa stranim narodima; sad ih suprotstavljam jedne drugima i ispitujem zašto ne liče međusobno. Tu istovremeno otpadaju svi argumenti na osnovu prirode zemlje i razlike u zakonima. Treba pronaći neki drugi uzrok, a u čemu bih mogao otkriti taj uzrok ako ne u naravima? Na Istoku su Angloamerikanci najduže koristili demokratsko uređenje i stekli navike i stvorili ideje najpodobnije za njegovo održanje. Demokratija je tu prožela običaje, shvatanja, forme; nalazimo je u svim pojedinostima društvenog života kao i u zakonima. Na istoku su školsko obrazovanje i praktično vaspitanje najviše usavršeni, a religija se najbolje udružila sa slobodom. Šta su sve te navike, ta shvatanja, ti običaji, ta verovanja, ako ne ono što sam nazvao naravima? Na Zapadu, naprotiv, još nedostaje jedan deo istih tih prednosti. Mnogi Amerikanci u državama Zapada rodili su se u šumama, pa u civilizaciju svojih dedova unose ideje i običaje života u divljini. U njih su strasti žešće, verski moral manje moćan, ideje nepostojanije. Ljudi međusobno ne vrše nikakvu kontrolu jedni nad drugima, jer se jedva poznaju. Nacije Zapada pokazuju dakle, u izvesnoj meri, neiskustvo i nesređene navike naroda koji se tek rađaju. Društva su, međutim, na Zapadu sazdana od starih sastojaka; ali njihov sklop je nov. Osobito naravi, dakle, čine Amerikance u Sjedinjenim Državama, jedine među

svim Amerikancima, podobnim da prihvate vlast demokratije; usled naravi takođe, pojedine angloameričke demokratije manje su ili više sređene i napredne. U Evropi se, znači, preuveličava uticaj koji geografski položaj zemlje ima na trajnost demokratskih institucija. Suviše se značaja pridaje zakonima, odviše malo naravima. Sva ta tri uzroka doprinose nesumnjivo uređenju američke demokratije i upravljanju njome; ali ako bi ih trebalo razvrstati, rekao bih da geografski uzroci doprinose tome manje nego zakoni, a zakoni manje nego naravi. Ubeđen sam da ni najpovoljniji položaj ni najbolji zakoni ne mogu održati neki ustav uprkos naravima, dok naravi mogu ipak da iskoriste i najnepovoljniji položaj i najlošije zakone. Značaj naravi je jedna opšta istina, kojoj nas neprestano vraćaju i proučavanja i iskustvo. Čini mi se da u svojim mislima nailazim na nju kao na jednu središnju tačku: zapažam je na kraju svih svojih ideja. Imam još samo jednu reč da kažem o ovom predmetu. Ako nisam uspeo tokom ovog dela da čitalac oseti koliki značaj pripisujem praktičnom iskustvu Amerikanaca, njihovim navikama, njihovim shvatanjima, jednom reči njihovim naravima, u pogledu trajnosti njihovih zakona, onda sam promašio glavnu svrhu-koju sam sebi postavio pišući ga. DA LI BI ZAKONI I NARAVI BILI DOVOLJNI DA ODRŽE DEMOKRATSKE INSTITUCIJE I DRUGDE A NE SAMO U AMERICI Kad bi se Angloamerikanci preselili u Evropu, bili bi prinuđeni da izmene svoje

zakone. — Valja razlikovati demokratske institucije i američke institucije. — Mogu se zamisliti i bolji demokratski zakoni ili bar drugačiji od onih koje je usvojila američka demokratija. — Primer Amerike dokazuje samo da ne treba gubiti nadu da se pomoću zakona i naravi može urediti demokratija. Rekao sam da uspeh demokratskih institucija u Sjedinjenim Državama potiče više od zakona i naravi nego od prirode zemlje. Ali da li iz toga proizilazi da bi ti isti uzroci, kad bi bili preneti drugde, imali, sami, istu moć, te ako zemlja ne može zameniti zakone i naravi, mogu li zakoni i naravi, sa svoje strane, zameniti zemlju? Ovde nam, shvatljivo, nedostaju dokazni elementi: u Novome svetu nalaze se i drugi narodi osim Angloamerikanaca, a pošto su ti narodi podvrgnuti istim materijalnim uzrocima kao i ovi, mogao sam s njima da ih poredim. Ali izvan Amerike nema takvih nacija koje bi, bez geografskih prednosti Angloamerikanaca, bile usvojile njihove zakone i naravi. Stoga u ovom pogledu nemamo predmet poređenja; možemo samo da iznesemo neko mišljenje. Čini mi se, prvo, da treba brižljivo razlikovati institucije Sjedinjenih Država od demokratskih institucija uopšteno uzev. Kad pomislim na stanje Evrope, na njene velike narode, na njene mnogoljudne gradove, strahovite vojske, komplikovanu politiku, ne mogu da verujem da bi i sami Angloamerikanci, kad bi se sa svojim idejama, religijom, naravima preselili na naše tlo, mogli tu živeti a da znatno ne izmene svoje zakone.

Ali možemo zamisliti neki demokratski narod koji bi bio organizovan drukčije nego američki. Zar je nemogućno zamisliti jedno uređenje zasnovano na stvarnoj volji većine, ali u kome bi većina, savladavši nagone prema jednakosti, koji su joj prirodni, u korist reda i stabilnosti države, pristala da jednoj porodici ili jednom čoveku poveri sve atribute izvršne vlasti? Zar se ne bi moglo zamisliti jedno demokratsko društvo u kome bi nacionalne snage bile više centralizovane nego u Sjedinjenim Državama, narod imao manje neposredan i neodoljiv uticaj na opšte poslove, a svaki građanin, raspolažući izvesnim pravima, ipak učestvovao, u svojoj sferi, u radu vlasti? Po onome što sam video kod Angloamerikanaca sklon sam verovati da bi takve demokratske institucije, kad bi se, oprezno uvođene u društvo, malo pomalo pretopile u navike i postupno se stopile sa shvatanjima naroda, mogle opstati i drugde, a ne smo u Americi. Kad bi zakoni Sjedinjenih Država bili jedini demokratski zakoni koji se mogu zamisliti ili kad bi bili najsavršeniji od svih koje je mogućno naći, shvatam da bi se moglo zaključiti da uspeh zakona Sjedinjenih Država ne dokazuje ništa u pogledu uspeha demokratskih zakona uopšteno uzev, u nekoj zemlji gde bi priroda bila manje povoljna. Ali ako mi se američki zakoni čine manjkavi u mnogom pogledu i ako lako mogu da ih zamislim i drukčijim, osobena priroda zemlje ne dokazuje mi da demokratske institucije ne bi mogle uspeti kod nekog naroda kod koga bi geografske okolnosti bile manje povoljne, ali bi zakoni bili bolji.

Kad bi se ljudi pokazali drugačiji u Americi nego drugde, kad bi njihovo društveno stanje izazivalo u njih navike i shvatanja suprotna onima što se u Evropi rađaju iz istog društvenog stanja, ono što se dešava u američkim demokratijama ne bi nas obavestilo nimalo o onome što treba da se desi u drugim demokratijama. Kad bi Amerikanci pokazivali iste sklonosti kao i drugi demokratski narodi i kad bi njihovi zakonodavci polazili od prirode zemlje i povoljnih okolnosti u nameri da te sklonosti zadrže u nekim razložnim granicama, pri čemu bi prosperitet Sjedinjenih Država valjalo pripisati čisto geografskim razlozima, onda to ne bi ništa dokazivalo u prilog narodima koji bi želeli da pođu njihovim primerom mada ne raspolažu istim prirodnim prednostima. Ali činjenice ne potvrđuju nijednu od tih dveju pretpostavki. Nailazio sam u Americi na strasti slične onima koje viđamo u Evropi: neke su poticale iz same prirode ljudskog srca, druge iz demokratskog uređenja društva. Tako sam i u Americi nailazio na prohteve koji su prirodni pri društvenoj jednakosti, kad svako vidi da ima iste mogućnosti da se uzdigne. Nailazio sam na demokratsko osećanje zavisti izraženo na stotinu raznih načina. Opažao sam da narod često pokazuje, u vođenju javnih poslova, mešavinu velike uobraženosti i neznanja, pa sam iz toga zaključio da su i u Americi kao god i kod nas ljudi podložni istom nesavršenstvu i izloženi istim manama. Ali kad sam zatim pažljivo ispitao društveno uređenje, lako sm otkrio da su Amerikanci uložili velike i uspešne napore da suzbiju slabosti ljudskog srca i da poprave te prirodne mane demokratije.

Razni njihovi opštinski zakoni činili su mi se kao ograde koje u skučenom krugu zadržavaju nemirnu ambiciju građana i u korist opštine preobraćaju iste one demokratske strasti koje bi inače mogle dovesti do prevrata u državi. Učinilo mi se da su američki zakonodavci uspeli da ideju o pravima suprotstave osećanjima zavisti, neprestanim kretanjima u političkom svetu nepromenljivost verskog morala, iskustvo naroda njegovom teorijskom neznanju, a njegovu naviklost na javne poslove plahovitosti njegovih želja. Amerikanci se, dakle, nisu oslonili na prirodu zemlje u borbi protiv opasnosti koje se rađaju iz njihovog uređenja i političkih zakona. Na boljke koje su im zajedničke sa svim drugim demokratskim narodima primenili su lekove kojima su se dosad jedino oni dosetili; i mada su ih oni prvi okušali, uspeli su. Naravi i zakoni Amerikanaca nisu jedini koji mogu odgovarati demokratskim narodima; ali Amerikanci su pokazali da ne treba gubiti nadu da se demokratija može urediti pomoću zakona i naravi. Kad bi i drugi narodi preuzeli od Amerikanaca tu opštu i plodnu ideju, bez želje, uostalom, da im podražavaju u njenoj osobenoj primeni kakva je u Americi, te kad bi pokušali da budu podobni za društveno uređenje koje Proviđenje nameće današnjim ljudima i potrudili se tako da izbegnu despotizam ili anarhiju koje im prete, kakve razloge imamo da verujemo da njihovi napori ne bi uspeli? Organizacija i uspostavljanje demokratije u hrišćanskih naroda veliki je politički problem našeg doba. Amerikanci, doduše, ne rešavaju taj problem za nas, ali pružaju korisne pouke onima koji hoće da ga reše.

ZNAČAJ PRETHODNOGA ZA EVROPU Lako je otkriti zašto sam se posvetio istraživanjima koja prethode. Pitanje koje sam postavio ne tiče se samo Sjedinjenih Država nego i celog sveta, ne samo jedne nacije, nego svih ljudi. Kad bi narodi sa demokratskim uređenjem mogli ostati slobodni samo ako nastanjuju pustinje, morali bismo izgubiti nadu u buduću sudbinu ljudskog roda; jer ljudi brzo koračaju ka demokratiji, a pustinje se popunjavaju. A kad bi bilo istina da su zakoni i naravi nedovoljni za opstanak demokratskih institucija, koje bi drugo utočište preostalo nacijama do li despotizam pojedinca? Znam da danas ima mnogo čestitih ljudi koji se ne užasavaju ove poslednje mogućnosti, jer bi, umorni od slobode, voleli da se najzad odmore daleko od njenih bura. Ali takvi slabo poznaju luku ka kojoj plove. Zaokupljeni sećanjima, oni o apsolutnoj vlasti sude po onome kakva je ona bila nekad, a ne po onome kakva bi mogla biti u naše doba. Kad bi se desilo da se apsolutna vlast ponovo uspostavi u evropskih demokratskih naroda, ne sumnjam da bi ona uzela jedan nov oblik i pokazala takve crte kakve su bile nepoznate našim dedovima. Bilo je jedno doba u Evropi kad je zakon, a i pristanak naroda, davao kraljevima gotovo bezgraničnu vlast. Ali ovima se skoro nikad nije dešavalo da se njome

posluže. Neću ni da govorim o prerogativama plemstva, o moći nezavisnih sudova, o pravima esnafa, o povlasticama pokrajina, što je sve ublažavalo pritisak vlasti i održavalo u naciji nekakvu durašnost. No i nezavisno od tih političkih institucija, koje su, mada često i suprotne slobodi pojedinaca, ipak služile održanju ljubavi prema slobodi u dušama, pa se, u tom pogledu, njihova korisnost lako shvata, shvatanja i naravi podizali su oko kraljevske vlasti manje poznate, ali ne manje snažne ograde. Religija, ljubav podanika, vladareva dobrota, čast, porodični duh, pokrajinske predrasude, običaji i javno mnenje ograničavali su kraljevu moć i njegovu vlast zatvarali u jedan nevidljiv krug. Tada je uređenje bilo despotsko, a naravi slobodne. Vladari su imali pravo, ali ne i mogućnost niti želju da sve čine. Od tih prepreka što su nekad zaustavljale tiraniju, šta nam danas ostaje? Pošto je religija izgubila uticaj na duše, najvidljivija međa koja je razdvajala dobro i zlo sad je oborena; sve se čini sumnjivo i neodređeno u duhovnom svetu; i kraljevi i narodi kreću se po njemu nasumce i niko ne bi umeo reći gde su prirodne granice despotizma a gde granice razuzdanosti. Višekratne revolucije zauvek su uništile poštovanje koje je okružavalo državne poglavare. Rasterećeni pritiska javnog uvaženja, vladari sada mogu bez bojazni da se predadu opijenosti moći. Kad kraljevi vide da im srce naroda izlazi u susret, milostivi su zato što se

osećaju jaki, pa štede ljubav svojih podanika, jer je ljubav podanika potpora prestola. Tada se između vladara i naroda uspostavlja jedna razmena osećanja čija blagost, u društvenom krugu, podseća na porodični krug. Mada gunđaju protiv vladara, podanicima bi ipak bilo žao da ga razočaraju, a vladar spušta na narod ruku laku kao kad otac kažnjava svoju decu. Ali kad je ugled kraljevstva iščezao usred meteža revolucija, kad su kraljevi, smenjujući se jedan za drugim na prestolu, izložili pogledu naroda slabost prava i surovost čina, niko u suverenu ne vidi više oca države, nego svako opaža gospodara. Ako je slab, preziru ga; mrze, ako je jak. On sam pun je gneva i bojazni; samog sebe vidi kao stranca u sopstvenoj zemlji, a s podanicima postupa kao s pobeđenima. Kad su pokrajine i gradovi bili kao nekakve nacije u zajedničkoj otadžbini, svako od njih imao je svoj osobeni duh, koji se suprotstavljao opštem duhu potčinjenosti; ali danas, kad su svi delovi jedne zemlje, pošto su izgubili svoje slobode, svoje običaje, predrasude pa čak i uspomene i ime, navikli da se pokoravaju istim zakonima, više nije teže potlačiti ih sve zajedno nego što bi bilo potlačiti odvojeno jedan od njih. Dok je plemstvo uživalo moć, pa i dugo još pošto ju je izgubilo, aristokratska čast ulivala je izvanrednu snagu pojedinačnim otporima. Viđali su se tada ljudi koji su, uprkos svojoj nemoći, čuvali visoku predstavu o svojoj ličnoj vrednosti i usuđivali se da se pojedinačno odupru pritisku javne sile. Ali danas, kad se dovršava stapanje svih klasa, kad pojedinac sve više nestaje u

mnoštvu i lako se gubi u sveopštoj anonimnosti, danas, kad je monarhijska čast gotovo izgubila svaku moć a nije zamenjena vrlinom, te ništa više ne uzvisuje čoveka iznad njega samog, ko može reći gde bi se zaustavili zahtevi vlasti i snishodljivost slabih? Dokle god je trajao porodični duh, čovek koji se borio protiv tiranije nikad nije bio sam, nalazio je oko sebe ljude koji su zavisili od njega, nasledne prijatelje, bliske osobe. A i da mu je nedostajala ta podrška, osećao je da ga podržavaju preci i nadahnjuju potomci. Ali kad se baštine rascepkavaju i kad se za malo godina loze gube stapanjem, u šta da se smesti porodični duh? Kakva snaga preostaje običajima u narodu koji je sasvim promenio lik i neprestano ga menja, kad tiranski postupci nisu više prvina, kad svakakvi zločini mogu da se pozovu na neki raniji primer, kad više ne nailazimo ni na šta toliko drevno da bismo se bojali da to uništimo niti išta smatramo toliko novim da se ne bismo usudili da to pokušamo? Kakav otpor pružaju naravi, kad su se već toliko puta povinovale? Šta može i samo javno mnenje, kad nema ni stotinu osoba koje bi spajalo nešto zajedničko, kad više ne nalazimo ni čoveka, ni porodice, ni staleža, ni klase, ni slobodnog udruženja koji bi mogli predstavljati i pokretati to javno mnenje? Kad svaki građanin, podjednako nemoćan, podjednako siromašan, podjednako osamljen, može da suprotstavi samo svoju pojedinačnu slabost organizovanoj sili vlasti? Da bismo pojmili nešto nalik onome što bi se dogodilo kod nas, ne možemo se

obratiti letopisima naše istorije. Trebalo bi možda potražiti u spomenicima starog veka i preneti se u one grozne vekove rimske tiranije, kad su naravi bile iskvarene, sećanja izbrisana, navike uništene, shvatanja pokolebana, pa sloboda, prognana iz zakona, nije više znala u koje bi se utočište sklonila; kad ništa više nije branilo građane, a ni građani se sami nisu branili, pa se moglo videti kako se ljudi poigravaju ljudskom prirodom, a vladari pre dodijavaju milosti neba nego strpljenju podanika. Veoma mi se slepi čine oni koji misle da ćemo ponovo ugledati monarhiju Anrija IV ili Luja XIV. Ja pak, kad pogledam stanje u koje je dospelo više evropskih nacija i ka kome se sve druge kreću, sklon sam verovati da uskoro neće u njih više biti mesta za drugo šta do ili za demokratsku slobodu ili za cezarsku tiraniju. Ne zaslužuje li to da se o tome misli? Ako, naime, ljudi treba da dospeju dotle da svi postanu slobodni ili svi robovi, svi jednaki u pravima ili syi lišeni prava, ako bi oni koji upravljaju društvima bili svedeni na alternativu da ili postupno uzdignu mase do sebe ili da puste da se svi građani srozaju ispod ljudskog nivoa, zar ne bi to bilo dovoljno da se savladaju mnoge sumnje, da se razuvere mnoge savesti i da se svako pripremi da lako podnese i velike žrtve? Ne bi li onda postupni razvoj demokratskih institucija i naravi trebalo smatrati ne najboljim, nego jedinim načinom koji nam preostaje da budemo slobodni; pa i ako neko ne voli demokratsko uređenje, ne bi li bio sklon da ga prihvati kao najpodobniji i najpošteniji lek koji možemo suprotstaviti sadašnjim nevoljama društva? Teško je postići da narod učestvuje u vlasti; još je teže snabdeti ga iskustvom i

uliti mu osećanja koja mu nedostaju da bi dobro vladao. Prohtevi demokratije su promenljivi, izvršioci priprosti, zakoni nesavršeni, slažem se. Ali ako je istina da uskoro neće moći postojati ništa drugo između carstva demokratije i tiranije pojedinca, zar ne treba radije da težimo prvoj nego da se dragovoljno potčinimo ovoj drugoj? I ako na kraju treba da dospemo do potpune jednakosti, nije li bolje pustiti da nas izravna sloboda nego despot? Oni koji bi, pročitavši ovu knjigu, mislili da sam, pišući je, hteo da svim narodima koji imaju demokratsko društveno uređenje ponudim da podražavaju angloameričkim zakonima i naravima bili bi u velikoj zabludi; zaveo bi ih oblik, a prenebregli bi suštinu moje misli. Svrha mi je bila da na primeru Amerike pokažem da zakoni, a naročito naravi, mogu omogućiti demokratskom narodu da ostane slobodan. Daleko sam od toga, uostalom, da verujem da treba da sledimo primer koji je dala američka demokratija i da podražavamo sredstvima kojima se ona poslužila da postigne cilj svojih napora; jer nije mi nepoznato koliki je uticaj prirode zemlje i prošlosti na politička uređenja, i smatrao bih velikom nesrećom za ljudski rod kad bi sloboda morala svuda da se ostvari u istim oblicima. Ali ako ne uspemo da malo pomalo uvedemo i da najzad utemeljimo kod nas demokratske institucije i ako se odreknemo toga da svim građanima ulijemo ideje i osećanja koja ih prvo pripremaju za slobodu, a potom im omogućuju njeno korišćenje, onda mislim da neće biti nezavisnosti ni za koga, ni za građanina ni za plemića, ni za siromašnog ni za bogatog, nego tiranije jednake za sve; i predviđam, ako vremenom ne uspemo da u nas zasnujemo miroljubivu vlast većine, da ćemo

ranije ili kasnije dospeti do neograničene vlasti pojedinca. GLAVA X NEKOLIKO ZAPAŽANJA O SADAŠNJEM STANJU I O VEROVATNOJ BUDUĆNOSTI TRIJU RASA KOJE ŽIVE NA TERITORIJI SJEDINJENIH DRŽAVA Glavna zadaća koju sam sebi postavio sada je ispunjena: pokazao sam, bar koliko sam u tome mogao uspeti, kakvi su zakoni američke demokratije; prikazao sam kakve su u njoj naravi. Mogao bih time završiti, ali čitalac bi možda našao da nisam zadovoljio njegova očekivanja. U Americi nalazimo i drugo nešto još, a ne samo jednu ogromnu i potpunu demokratiju. Narode koji nastanjuju Novi svet možemo posmatrati i sa više tačaka gledišta. Predmet ovoga dela često me je navodio da pomenem Indijance i Crnce, ali nikad nisam imao vremena da zastanem da bih prikazao kakav je položaj tih dveju rasa usred demokratskog naroda čijim sam se prikazivanjem bavio. Rekao sam u kakvom je duhu i pomoću kakvih zakona ustrojena angloamerička konfederacija; samo sam usput i veoma nepotpuno mogao da ukažem na opasnosti koje prete toj konfederaciji, i nisam mogao podrobno da izložim kakvi su joj, nezavisno od zakona i naravi, izgledi da trajno opstane. Govoreći o sjedinjenim republikama, nisam izneo nikakvu pretpostavku o trajnosti republikanskih oblika u Novome svetu, a pominjući

često trgovinsku delatnost koja vlada u Uniji nisam ipak mogao da se pozabavim budućnošću Amerikanaca kao trgovačkog naroda. Sve su te stvari u vezi s mojim predmetom, ali ne spadaju u njega: to su pojave američke, ali ne nužno i demokratske, a ja sam pre svega hteo da dam sliku demokratije. Morao sam, dakle, isprva da ih odstranim; ali moram na njih da se vratim na kraju. Teritorija koju danas zauzima američka Unija ili na koju polaže pravo, prostire se od Atlantskog do Tihog okeana. Na istoku i na zapadu njene granice su upravo granice kontinenta; na jug se pruža do Meksičkog zaliva, a na sever do polarnog leda. Ljudi koji su se rasprostrli po tom prostoru ne predstavljaju, kao u Evropi, ogranke iste porodice. Među njima otprve otkrivamo tri prirodno odelite rase, gotovo bih mogao reći neprijateljske. Vaspitanje, zakon, poreklo, pa čak i spoljne crte, podigli su između njih gotovo nepremostive prepreke; slučaj ih je okupio na istom tlu, ali izmešao ih je a da ih nije mogao stopiti, i svaka odvojeno ide svojom sudbinom. Među tim tako različitim ljudima, prvi koji privlači pogled, prvi po prosvećenosti, po moći, po sreći, jeste beli čovek, Evropljanin, čovek u punom smislu reči; niže od njega stoje Crnac i Indijanac. Te dve zlosrećne rase nemaju ništa zajedničko ni u pogledu porekla. ni u pogledu izgleda, ni jezika ni naravi; jedino su im nesreće slične. Obe zauzimaju podjednako nizak položaj u zemlji u kojoj žive; obe trpe dejstvo tiranije; pa iako su

im nevolje različite, mogu za to da optuže istog vinovnika. Kad se pogleda šta se zbiva u svetu, ne bi li se moglo reći da je Evropljanin prema ljudima drugih rasa ono što je čovek uopšte prema životinjama? Iskorišćava ih za svoje potrebe, a kad ne može da ih ukroti, uništava ih. Potlačenost je potomke Afrikanaca lišila istovremeno i gotovo svih preimućstava čovečanstva! Crnac u Sjedinjenim Državama izgubio je čak i sećanje na svoj zavičaj; ne čuje više jezik kojim su govorili njegovi preci; odrekao se njihove religije i zaboravio njihove običaje. Tako je prestao pripadati Africi, a ipak nije stekao nikakva prava na evropske blagodeti; ostao je između ta dva društva; ostao je usamljen između dva naroda; jedni su ga prodali, drugi prezreli; i od celoga sveta ima samo ognjište svog gospodara da mu pruži nepotpunu sliku otadžbine. Crnac nema porodice; on u ženi ne može da vidi drugo šta do kratkotrajnu drugaricu u čulnoj ljubavi, a kad mu se rode, sinovi su mu ravni. Da li da nazovem Božjim dobročinstvom ili najvećim prokletstvom njegovog gneva duševnu sklonost čovekovu da postane neosetljiv na krajnju bedu, pa čak i da gaji nekakvu izopačenu ljubav prema uzročniku svoje nesreće? Potonuo u bezdan zala, Crnac jedva da i oseća svoju nesreću; nasilje ga je okovalo u ropstvo, navika robovanja ulila mu je misli i ambicije roba; više se divi svojim tiranima nego što ih mrzi, i nalazi radosti i gordosti u ropskom podražavanju onima koji ga tlače. Inteligencija mu se srozala na onaj nivo na kome mu je i duša. Crnac stupa u ropstvo u isti čas kad i u život. Šta kažem? Često ga kupuju dok

je još u majčinoj utrobi, pa postaje rob takoreći još i pre no što se rodio. Bez ikakvih potreba kao i bez zadovoljstava, beskoristan samom sebi, on od prvih pojmova koje stekne u životu shvata da je vlasništvo drugog čoveka, u čijem je interesu da bdi nad njegovim životom; zapaža da mu ne pripada briga za sopstvenu sudbinu; služiti se mišljenjem čini mu se izlišnim darom Proviđenja, pa spokojno uživa u svim prednostima svog poniženja. Ako postane slobodan, nezavisnost mu se onda često čini težim okovom nego i samo ropstvo; jer tokom života naučio je da se povinuje svemu osim razumu; a kad mu razum postane jedini vodič, ne ume da prepozna njegov glas. Opsedaju ga hiljade novih potreba, a nedostaju mu neophodna znanja i energija da im se odupre. Potrebe su gospodari protiv kojih se treba boriti, a on je naučio samo da se pokorava i da sluša. Dospeo je, dakle, tako do dna bede, jer ga robovanje srozava, a sloboda uništava. Potlačenost nije imala manji uticaj na indijansku rasu, ali su posledice drukčije. Pre dolaska belaca u Novi svet, ljudi koji su nastanjivali Severnu Ameriku živeli su mirno u svojim šumama. Izloženi običnim menama života u divljini, pokazivali su poroke i vrline necivilizovanih naroda. Rasturivši ih daleko po pustošima, Evropljani su indijanska plemena osudili na život u lutanju i skitnji, pun neizrecivih nevolja. Divljim narodima upravljaju samo shvatanja i naravi. Time što je u severnoameričkih Indijanaca oslabila osećanje rodoljublja, što im je rasturila porodice, pomračila tradicije, prekinula lanac uspomena, promenila im sve navike i prekomerno im uvećala potrebe, tiranija Evropljana porušila im je poredak i

načinila ih još manje civilizovanim nego što su bili. Duhovno i materijalno stanje tih naroda uporedo se neprestano pogoršavalo, pa su sve više postajali varvari što su nesrećniji bivali. Evropljani ipak nisu mogli sasvim da promene svojstva Indijanaca, pa uza svu moć da ih. uništavaju nikad nisu imali i moć da ih uljude ili da ih pokore. Crnac je sateran na najniži stupanj ropstva; Indijanac na krajnje granice slobode. No robovanje gotovo da i ne dovodi do pogubnijih posledica u prvoga nego nezavisnost u ovoga drugog. Crnac je izgubio čak i vlasništvo nad samim sobom i ne bi mogao raspolagati sopstvenim životom a da ne počini neku vrstu krađe. Divljak je prepušten samom sebi čim doraste da može da dela. Jedva da je spoznao autoritet porodice; nikada svoju volju nije potčinio volji okoline; niko ga nije naučio da dobrovoljnu poslušnost razlikuje od sramne pokornosti, a nepoznata mu je čkk i reč zakon. Za njega, biti slobodan znači ne potpadati gotovo ni pod kakve društvene stege. On uživa u toj varvarskoj nezavisnosti, i više bi voleo i da pogine nego da žrtvuje i najmanji njen delić. Civilizacija se slabo dade nakalemiti na takvog čoveka. Crnac ulaže hiljade jalovih napora da se utisne u društvo koje ga odbacuje; pokorava se ukusu svojih tlačitelja, prihvata njihova mišljenja, i podražavajući im, teži da se umeša među njih. Od rođenja su mu govorili da je njegova rasa prirodno niža od bele, i on nije daleko od toga da u to veruje, pa se dakle stidi sebe. U svakoj svojoj crti otkriva trag ropstva, i kad bi mogao, s radošću bi prihvatio da sam sebe sveg odbaci.

Indijancu je, naprotiv, uobrazilja sva puna tobožnjeg njegovog plemenitog porekla. Živi i umire usred snova svoje gordosti. Daleko od toga da bi pristao da svoje običaje saobrazi našima, privržen je varvarstvu kao obeležju svoje rase, pa odbacuje civilizaciju možda i ne toliko iz mržnje prema njoj koliko iz bojazni da bi [220] postao sličan Evropljanima. Savršenstvu naših umeća on hoće da suprotstavi samo ono što divljina pruža; našoj taktici, samo svoju nedisciplinovanu hrabrost; dalekovidosti naših nauma, samo spontane nagone svoje divlje prirode. I podleže u toj neravnopravnoj borbi. Crnac bi hteo da se izmeša s Evropljanima, a ne može. Indijanac bi u tome mogao uspeti do izvesne mere, ali prezire da i pokuša. Poniznost prvoga izlaže ga robovanju, a gordost ovoga drugog smrti. Sećam se kako sam, putujući po šumama što još prekrivaju državu Alabama, dospeo jednog dana do kolibe jednog pionira. Nisam hteo da uđem u Amerikančev dom, nego sam seo da se odmorim koji časak kraj izvora koji je bio nedaleko u šumi. Dok sam tamo sedeo, naiđe jedna Indijanka (bilo je to blizu teritorije koju je zauzimao narod Krik); vodila je za ruku devojčicu od pet-šest godina, koja je bila bele rase, pa sam pretpostavio da je pionirova ćerka. Za njima je išla jedna Crnkinja. U Indijankinoj odeći bilo je neke varvarske raskoši: metalni prstenovi visili su joj o nozdrvama i ušima; kosa, pomešana s đinđuvama, slobodno joj je padala niz pleća, a vodeo sam da nije udata, jer je nosila ogrlicu od školjki, koje neveste, po običaju, spuste na bračnu postelju; Crnkinja je bila u evropskim haljinama, gotovo u dronjcima.

Sve tri sele su kraj izvora, a mlada divljakinja, uzevši dete u naručje, obasipala ga je milovanjem, koje kao da je izviralo iz materinskog srca; Crnkinja je, sa svoje strane, pokušavala svakakvim bezazlenim dovijanjem da privuče pažnju male belkinje. Ova je i u najmanjim kretnjama ispoljavala nekakvo osećanje nadmoći, koje je čudno odudaralo od nejačkog joj uzrasta; bilo je to kao da pokazuje nekakvu snishodljivost time što prihvata milošte svojih pratilja. Čučeći pred svojom malom gospodaricom i vrebajući svaku njenu želju, Crnkinja kao da je bila podjednako ispunjena i gotovo materinskom privrženošću i poniznom bojazni; dok se čak i u izlivima nežnosti divljakinje videlo kako vlada nešto slobodno, ponosito i gotovo divlje. Prišao sam bliže i ćutke posmatrao prizor; moja radoznalost bez sumnje se nije svidela Indijanki, jer je naglo ustala, nekako grubo odgurnula dete daleko od sebe i dobacivši mi ljutit pogled nestala u šumi. Često mi se dešavalo da vidim okupljene na istom mestu osobe svih triju rasa što žive u Severnoj Americi; po stotinu raznih znakova već bejah zapazio koliko prevashodstvo uživaju belci; ali u prizoru koji sam ovde opisao bilo je nečega osobito dirljivog: privrženost je ovde spajala potlačene i tlačitelje, a priroda, nastojeći da ih približi, još je više isticala ogromno rastojanje koje su između njih postavili zakoni i predrasude. SADAŠNJE STANJE I VEROVATNA BUDUĆNOST INDIJANSKIH PLEMENA NA TERITORIJI KOJU POSEDUJE UNIJA

Postepeno iščezavanje domorodačkih rasa. — Nevolje koje prate prisilne seobe Indijanaca. — Divlji narodi Seveme Amerike mogli su samo na dva načina izbeči uništenje: ratovanjem ili civilizovanjem. — Ne mogu više ratovati — Zašto oni neče da se civilizuju dok bi to mogli, a ne mogu više kad najzad to požele. — Primer Krika i Čerokija. — Politika pojedinih država prema Indijancima. — Politika savezne vlasti Sva indijanska plemena koja su nekad živela na teritoriji Nove Engleske, Naraganseti, Mohikanci, Pekoti, žive još samo u sećanjima ljudi; Lenapi, koji su pre sto pedeset godina dočekali Pena na obalama Delavera, danas su iščezli. Sreo sam poslednje Irokeze: prosjačili su. Svi narodi koje sam pomenuo prostirali su se nekad do morske obale; sada treba zaći više od stotinu milja u unutrašnjost kontinenta da bi čovek sreo Indijanca. Ti divljaci nisu se samo povukli, oni su [221] uništeni. Što se više domoroci udaljuju i izumiru, na njihovo mesto stupa i uvećava se neprestano jedan ogroman narod. Nikad se među nacijama nisu videli takav džinovski razvoj, ni tako brzo uništenje. Što se tiče načina kako se zbiva to uništenje, lako ga je opisati. Dok su Indijanci živeli sami po pustošima s kojih ih danas izgone, potrebe su im bile malobrojne; sami su pravili sebi oružje, rečna voda bila im je jedino piće, a kao odeća služila im je koža zveri čije im je meso služilo kao hrana.

Evropljani su među severnoameričke urođenike uveli vatreno oružje, gvožđe i rakiju; naučili su ih da našim tkaninama zamene varvarsku odeću kojom se njihova skromnost dotada zadovoljavala. Dok su tako sticali nove sklonosti, Indijanci nisu naučili i umeće da ih zadovolje, te su morali pribegavati proizvodnji belaca. U zamenu za dobra koja sam nije umeo da stvara, divljak nije mogao da ponudi ništa drugo do skupocena krzna divljači koje je još bilo u njegovim šumama. Od toga časa lov nije više zadovoljavao samo njegove potrebe nego je morao da mu služi i za zadovoljenje taštih strasti prenetih iz Evrope. Nije više lovio šumske zveri samo da bi se ishranio nego i da bi pribavio jedinu robu za razmenu koju nam je mogao [222] ponuditi. Dok su tako potrebe urođenika rasle, njihovi su se materijalni izvori smanjivali. Onoga dana kad se stvori naselje Evropljana u susedstvu teritorije koju [223] zauzimaju Indijanci, divljač se rasplaši. Hiljade urođenika, dok lutaju šumom bez stalnog staništa, ne plaše je; ali od časa kad se začuje stalna buka evropske radinosti, divljač počinje da beži i povlači se ka zapadu, gde joj nagon kaže da će naći još pustoši bez granica. Gg. Kas i Klark, u svom izveštaju kongresu od 4. februara 1829, kažu: "Krda bizona neprestano se povlače; još do pre nekoliko godina prilazili su do podnožja Aligenskih planina; kroz nekoliko godina teško da ćemo ih videti i po prostranim ravnicama duž Stenovitih planina." Tvrdili su mi da se to dejstvo približavanja belaca često oseća i na dvesta milja od njihove granice. Njihov uticaj vrši se tako i na plemena čije i ime jedva znaju, a koja trpe nevolje te

[224] uzurpacije mnogo pre nego što i upoznaju uzurpatore. Ubrzo odvažni pustolovi zalaze u indijanske pređele; napreduju petnaest do dvadeset milja od krajnje granice belaca i sagrade stanište civilizovanog čoveka usred varvarske zemlje. Lako im je tako činiti: međe teritorije lovačkog naroda nejasno su utvrđene. Ta teritorija pripada uostalom celom tom narodu i nije upravo ničije lično vlasništvo; lični interes ne brani joj, dakle, nijedan deo. Nekoliko porodica Evropljana, zauzimajući tako vrlo udaljene tačke, nepovratno rastera tada svakovrsne divlje životinje iz celog međuprostora. Indijanci, koji su dotad živeli u nekoj vrsti izobilja, teško mogu da opstanu, a još teže da pribave krzna koja su im potrebna za razmenu. Kad im se rastera divljač, to je kao kad, bi njive naših zemljoradnika postale neplodne. Ubrzo im skoro potpuno ponestanu mogućnosti opstanka. Tada se viđaju ti nesrećnici kako lutaju kao izgladneli vuci po svojim opustelim šumama. Nagonska ljubav prema zavičaju vezuje ih za tlo na kome [225] su se rodili, a na njemu ne nalaze više ništa drugo do bedu i smrt. Najposle se odluče: odlaze i prate izdaleka jelena, bivola i dabra, koji beže, prepuštajući divljim zverima da im odaberu novu otadžbinu. Ne teraju, u strogom smislu reči, Evropljani američke urođenike, nego ih tera glad: tu su razliku zanemarivali nekadašnji moralisti, a naši moderni učenjaci obradovali su se kad su je otkrili. Čovek ne bi mogao ni zamisliti grozne nevolje koje prate to prisilno iseljavanje. U času kad napuštaju polja svojih predaka, Indijanci su već iscrpeni i u nemaštini. Predele gde idu da se nastane već zauzimaju druga plemena, koja podozrivo

gledaju pridošlice. Iza njih je glad, pred njima rat, svugde beda. Da bi izbegli tolike neprijatelje, oni se razdele. Svako nastoji da se odvoji da bi kriomice našao načina da opstane, pa živi u ogromnim pustošima kao izopštenik u civilizovanim društvima. Već odavno oslabela društvena spona tada se prekine. Za njih već nije više bilo otadžbine, uskoro neće više biti ni naroda; jedva ako ostanu porodice; zajedničko ime gubi se, jezik se zaboravi, tragovi porekla nestanu. Nacija je prestala postojati. Živi još jedva u pamćenju američkih arheologa i poznata je samo nekolicini evropskih naučnika. Ne bih želeo da čitalac pomisli da slikam crnje nego što jeste. Svojim očima video sam više takvih nevolja kakve sam opisao, a posmatrao sam i zla koja mi je nemogućno opisati. Krajem 1831. našao sam se na levoj obali Misisipija, na jednom mestu koje Evropljani zovu Memfis. Dok sam tu stajao, naiđe velika gomila Indijanaca iz plemena Šakta; ti su divljaci napuštali svoju zemlju i hteli da pređu na desnu obalu Misisipija, gde su se zanosili da će naći utočište koje im je američka vlada obećavala. Bilo je to usred zime, a hladnoća je te godine bila neuobičajeno oštra; sneg se na zemlji zaledio, a rekom su plovile ogromne sante. Indijanci su vodili sobom svoje porodice; vukli su za sobom ranjenike, bolesnike, tek rođenu decu i starce na umoru. Nisu imali ni šatora ni kola, nego samo nešto namirnica i oružja. Video sam kako se ukrcavaju da se prevezu preko reke, i taj svečani prizor nikad mi se neće izbrisati iz sećanja. U tome okupljenom mnoštvu nije se čulo ni jecaja ni žalbe; ćutali su. Nesreće njihove bile su vajkadašnje i osećali su da im nema leka.

Indijanci se behu već svi ukrcali na lađu koja će ih prevesti; psi su im još stajali na obali; kad su najzad videli da će im gospodari otići zauvek, svi su zajedno stali grozno zavijati, pa su se odjednom bacili u ledene vode Misisipija i otplivali za njima. Oduzimanje zemljišta Indijancima vrši se danas često redovnim i takoreći sasvim legalnim putem. Kad evropsko stanovništvo počne da se približava pustoši koju zauzima neki divlji narod, vlada Sjedinjenih Država obično pošalje ovome jedno svečano izaslanstvo. Belci okupe Indijance u nekoj velikoj ravnici, pa pošto zajedno jedu i piju, kažu im:"Šta radite vi u zemlji vaših otaca? Uskoro ćete morati iskopavati njihove kosti da biste opstali. Po čemu je predeo u kome živite bolji nego neki drugi? Zar šuma, močvara i prerija ima samo tu gde ste vi i zar možete da živite samo pod ovim suncem? Iza onih planina što ih vidite na vidiku, preko onog jezera što na zapadu ograničava vašu teritoriju, ima prostranih predela gde je divljač još u izobilju; prodajte nam svoje zemlje, pa idite tamo da živite srećno." Pošto im održe takav govor, prostru pred Indijance puške, vunenu odeću, burad rakije, đinđuve, [226] minđuše i ogledala. Ako se pred tolikim blagom još kolebaju, prodenu im da ne bi trebalo da odbiju pristanak koji se od njih traži i da će uskoro i sama vlada biti nemoćna da im garantuje uživanje njihovih prava. Šta da rade? Upola ubeđeni, upola prinuđeni, Indijanci odlaze; idu da se nastane u drugim pustošima, gde ih belci neće ostaviti na miru ni deset godina. Tako Amerikanci stiču u bescenje čitave [227] pokrajine, kakve ni najbogatiji evropski vladari ne bi mogli platiti.

Opisao sam velika zla, dodajem da mi se čine neizlečiva. Verujem da je indijanska rasa Severne Amerike osuđena da izumre i ne mogu da se otmem misli da nje više neće biti kad se Evropljani jednom budu nastanili na obalama Tihog [228] okeana. Samo su dva puta spasenja bila za Indijance Severne Amerike: rat ili civilizacija; drugačije rečeno, trebalo je ili da unište Evropljane ili da im postanu jednaki. Pri rađanju naseobina, da su ujedinili snage, mogli su se otresti malobrojnih tuđina koji su se iskrcali na obale kontinenta. Više su puta pokušali to učiniti i bili su [229] na domaku uspeha. Danas je nesrazmera snaga odviše velika da bi mogli i pomisliti na takav poduhvat. Ipak među indijanskim narodima ustaju nadahnuti ljudi, koji predviđaju kakva krajnja sudbina čeka domorodačko stanovništvo, pa nastoje da sva plemena ujedine u zajedničkoj mržnji prema Evropljanima; ali njihovi su napori nemoćni. Plemena u susedstvu belaca već su suviše oslabljena da bi pružila efikasan otpor; ostala, predajući se onoj detinjastoj nebrizi za sutrašnjicu koja karakteriše narav divljaka, čekaju da se opasnost pojavi pa da se njome pozabave; jedni ne mogu, drugi neće da se bore. Lako je predvideti da Indijanci nikad neće hteti da se civilizuju, ili da će to pokušati prekasno, kad budu poželeli. Civilizacija je rezultat dugog društvenog rada, koji se vrši na istom mestu i koji pokolenja zaveštavaju jedna drugima smenjujući se. U lovačkih naroda najteže uspeva civilizacija da zasnuje svoje carstvo. I stočarski se narodi sele, ali se u

svojim seobama kreću nekim pravilnim redom i neprestano se vraćaju onamo gde su već bili; stanište lovaca menja se kao i samog zverinja koje love. Više puta pokušalo se da se Indijanci prosvete, makar i zadržali svoje skitalačke [230] navike; jezuiti su to preduzeli u Kanadi, puritanci u Novoj Engleskoj. Ni jedni ni drugi nisu ništa trajno postigli. Civilizacija se rađala u kolibi, pa je išla da umre u šumi. Velika greška tih zakonodavaca za Indijance bila je što nisu shvatili da treba pre svega postići da se jedan narod negde stalno nastani da bi se moglo uspeti da se civilizuje, a to se može samo pomoću zemljoradnje; trebalo je, dakle, najpre načiniti od Indijanaca zemljoradnike. Taj neophodni prethodni uslov za civilizaciju Indijanci ne samo da nemaju nego im je vrlo teško i da ga steknu. Ljudi koji su se jednom predali dokonom i pustolovnom lovačkom životu osećaju gotovo nesavladivu odvratnost prema stalnom i redovnom radu koji iziskuje zemljoradnja. Može se to zapaziti i u našem društvu, ali to je još mnogo vidljivije kod naroda u kojih su lovačke navike postale nacionalni običaji. Nezavisno od toga opšteg uzroka, postoji jedan još jači, koji se sreće samo kod Indijanaca. Na njega sam već ukazao, ali treba još da se vratim na to. Urođenici Severne Amerike ne gledaju na rad samo kao na nešto zlo nego i kao na nešto beščasno, pa se njihova gordost bori protiv civilizacije skoro isto tako [231] uporno kao i njihova lenost. Nema toliko bednog Indijanca, u njegovoj kolibi od kore drveta, da ne gaji visoko

mišljenje o svojoj ličnoj vrednosti. Privredne delatnosti smatra on ponižavajućim poslovima; ratara poredi on s volom koji vuče plug, a u svakom našem zanatu vidi samo ropske poslove. Ne znači da nije stekao visoko mišljenje o moći belaca i o njihovoj velikoj pameti; ali mada se divi plodovima naših napora, prezire sredstva kojima ih postižemo, i mada uviđa našu nadmoć, ipak veruje da je iznad nas. Lov i [232] ratovanje čine mu se jedine delatnosti dostojne čoveka. Usred svoje bede u dubini šuma, Indijanac ima, dakle, isto mišljenje, gaji ista shvatanja kao i srednjovekovni plemić u svom zamku, i nedostaje mu samo da postane osvajač da bi dokraja ličio na ovoga. Tako se dešava čudnovata stvar da u šumama Novoga sveta, a ne među Evropljanima koji nastanjuju njegove obale, nalazimo danas ponovo nekadašnje evropske predrasude. Više puta u ovom delu pokušao sam da objasnim koliki ogroman uticaj čini mi se da vrši društveno stanje na zakone i naravi ljudi. Neka mi bude dopušteno da o tome dodam još samo jednu reč. Kad vidim sličnost koja postoji između političkih institucija naših predaka, Germana, i institucija nomadskih plemena Severne Amerike, između običaja koje je opisao Tacit i onih kojima sam ponekad bio svedok, ne mogu da ne mislim da je isti uzrok proizveo na obe hemisfere iste posledice i da usred prividne raznolikosti ljudskih stvari nije nemogućno pronaći jedan mali broj polaznih okolnosti iz kojih sve druge izviru. U svemu onom što nazivamo germanskim institucijama u iskušenju sam, dakle, da vidim samo varvarske navike, a shvatanja divljaka u onom što zovemo feudalnim idejama.

Ma kolike bile mane i predrasude koje severnoameričke Indijance sprečavaju da postanu zemljoradnici i civilizovani ljudi, nužda ih nekad na to natera. [233] Više znatnih naroda na jugu, između ostalih Čeroki i Krici, našli su se obuhvaćeni Evropljanima, koji su se iskrcali na obalama okeana, spuštali se niz Ohajo, pa se kretali uzvodno uz Misisipi, i tako ih opkolili. Nisu ih gonili s jednog mesta na drugo, kao na severu, nego su ih malo pomalo saterali u suviše uske granice, kao kad lovci prvo opkole gustiš u šumi pre no što sa svih strana zađu u njega. Stisnuti tako između civilizacije i smrti, Indijanci su bili prinuđeni da, za njih sramotno, žive od rada kao i belci; postali su, dakle, zemljoradnici; pa iako nisu potpuno napustili ni svoje navike ni promenili naravi, žrtvovali su od toga koliko je bilo nužno da bi opstali. Čeroki su otišli još dalje: stvorili su pisani jezik, uspostavili jedan dosta postojan oblik vlasti, i kako u Novome svetu sve napreduje užurbanim koracima, imali su i [234] svoje novine još i pre no što su svi imali evropsko odelo. Brzom razvoju evropskih navika kod Indijanaca osobito je pogodovalo prisustvo [235] meleza. Pošto je nasledio nešto od očeve prosvećenosti, a nije sasvim napustio divljačke običaje maternje loze, melez predstavlja prirodnu vezu između civilizacije i varvarstva. Gde god su se melezi namnožili, videlo se kako divljaci malo [236] pomalo menjaju svoje društveno uređenje i svoje običaje. Uspeh Čerokija dokazuje, dakle, da Indijanci imaju sposobnost da se civilizuju,

ali nipošto ne dokazuje da u tome mogu i uspeti. Teškoća s kojom se sukobljavaju Indijanci u pogledu civilizovanja proizilazi iz jednog opšteg uzroka koji gotovo ne mogu da izbegnu. Kad se pažljivije pogleda istorija, zapaža se da su se varvarski narodi obično uzdizali do civilizacije malo pomalo, sami od sebe i sopstvenim naporima. Kad im se dešavalo da prosvećcnost crpu od neke strane nacije, onda su oni prema njoj zauzimali rang pobednika, a ne položaj pobeđenog. Kad je pokoreni narod prosvećen, a zavojevač upola divljak, kao pri najezdi severnih nacija na rimsko carstvo, ili Mongola na Kinu, moć koju pobeda obezbeđuje varvarinu dovoljna je da ga drži na ravnoj nozi sa civilizovanim čovekom, da mu omogući da korača kao njemu ravan sve dok mu ne postane i takmac; prvi se divi znanjima i umećima pobedenoga, a ovaj zavidi moći pobednika. Varvari najposle uvedu civilizovanog čoveka u svoje palate, a civilizovani njima otvori vrata svojih škola. Ali kad onaj koji posedujc materijalnu silu uživa istovremeno i intelektualnu nadmoć, retko biva da se pobeđeni civilizuje; povlači se ili biva uništen. Po tome se može uopšteno reći da divljaci idu po prosvećenost s oružjem u ruci, a ne da je primaju. Kad bi indijanska plemena koja sada žive u središtu kontinenta mogla u sebi naći dovoljno energije da preduzmu da se civilizuju, možda bi u tome uspela. Nadmašujući tako varvarske nacije koje ih okružuju, ta bi plemena malo pomalo jačala snagom i iskustvom, te kad bi se naposletku Evropljani pojavili na njihovim granicama, bili bi u stanju, ako ne da sačuvaju nezavisnost, a ono bar da im se

priznaju prava na njihovo tlo i da se izmešaju s pobednicima. Ali nesreća Indijanaca u tome je što stupaju u dodir sa najcivilizovanijim narodom na svetu, a dodao bih i najpohlepnijim, dok su oni sami još upola varvari, što u učiteljima nalaze gospodare i primaju zajedno jaram i prosvećenost. Živeći u slobodi usred šuma, severnoamerički Indijanac bio je bedan, ali se nije osećao nižim ni od koga; kad hoće da se uvrsti u društvenu hijerarhiju belaca, on u njoj može da zauzme samo najniže mesto; jer on stupa kao neznalica i siromah u društvo u kome vladaju znanje i bogatstvo. Dosad je živeo nemirnim životom, punim [237] nevolja i opasnosti, ali istovremeno i punim uzbuđenja i nečega uzvišenog, a sad treba da se podvrgne jednoličnom, neslavnom životu i poniženju. Tegobnim radom usred poniženja zarađivati da se čovek prehrani, to je u njegovim očima jedini rezultat te hvaljene civilizacije. Pa i takav rezultat nije uvek siguran da će postići. Kad Indijanci preduzmu da podražavaju svojim susedima Evropljanima i da kao i oni obrađuju zemlju, smesta su izloženi dejstvu vrlo pogubne konkurencije. Belac vlada tajnama zemljoradnje. Indijanac je nespretan početnik u nepoznatoj mu veštini. Prvi postiže bogate žetve, drugi tek s hiljadu napora iščupa iz tla nešto plodova. Evropljanin živi usred jedne populacije čije potrebe poznaje i koje su mu zajedničke. Indijanac je osamljen usred neprijateljskog naroda, čije običaje, jezik i zakone nepotpuno poznaje, a koje ipak ne može da izbegne. Blagostanje može on postići

samo trampeći svoje proizvode za proizvode belaca, jer njegovi sunarodnici sad su mu od male pomoći. Tako, dakle, kad Indijanac hoće da proda plod svoga rada, ne nalazi uvek kupca, koga zemljoradnik Evropljanin pronalazi bez muke, a prvi još i uspeva samo uz velike troškove da proizvede ono što ovaj drugi isporučuje u bescenje. Indijanac je, dakle, izbegao nevolje kojima su izložene varvarske nacije samo da bi zapao u najcrnju bedu koja postoji u civilizovanih naroda, pa nailazi na gotovo isto toliko teškoća da opstane usred našeg izobilja koliko i usred svojih šuma. Navike skitalačkog života nisu, međutim, u njega još iščezle. Predanja još nisu izgubila svoju moć; ljubav prema lovu nije se još ugasila. Sirove radosti koje je nekad doživljavao u dubini šuma sad u živim bojama iskrsavaju u njegovoj zbunjenoj uobrazilji; lišavanja koja je onde trpeo ne čine mu se, naprotiv, tako grozna, opasnosti s kojima se susretao ne tako velike. Nezavisnost koju je uživao među sebi ravnima odudara od ropskog položaja koji zauzima u civilizovanom društvu. S druge strane, osama, u kojoj je tako dugo živeo slobodan, još je blizu; za nekoliko sati hoda može do nje stići. Za upola iskrčenu njivu, sa koje jedva crpe od čega da preživi, njegovi susedi belci nude mu cenu koja mu se čini visoka. Možda bi mu taj novac što mu ga nude Evropljani omogućio da živi srećno i mirno daleko od [238] njih. Ostavlja plug, uzima svoje oružje i zauvek se vraća u puste oblasti. O istinitosti ove tužne slike može se suditi po onome što se zbiva kod Krika i Čerokija, koje sam već pomenuo. U ono malo što su uradili, ti Indijanci su zacelo pokazali isto toliko prirodnog

dara koliko i evropski narodi u svojim najkrupnijim poduhvatima; ali nacijama, kao i ljudima, treba vremena da nešto nauče, ma koliki im bili inteligencija i trud. Dok su ti divljaci radili na tome da se civilizuju, Evropljani su ih i dalje zaokružavali sa svih strana i sve više ih pritešnjavali. Danas su se te dve rase naposletku susrele i dotiču se. Indijanac se već uzdigao iznad svog oca divljaka, ali je još veoma ispod svog suseda belca. Raspolažući sredstvima i znanjem, Evropljani su brzo prisvojili većinu prednosti koje je posedovanje tla moglo pružiti urođenicima; naselili su se usred njih, prigrabili zemlju ili je kupili budzašto i upropastili ih konkurencijom koju ovi nikako nisu mogli izdržati. Rasparčani u sopstvenoj zemlji, Indijanci su sad već predstavljali samo male naseobine nezgodnih [239] tuđina usred jednog mnogobrojnog vladajućeg naroda. U jednoj svojoj poruci kongresu Vašington beše rekao:"Mi smo prosvećeniji i moćniji od indijanskih nacija; naša čast zahteva da prema njima budemo dobri i plemeniti." Takva plemenita i vrla politika nije bila primenjena. Pohlepi naseljenika obično se pridružuje tiranija vlasti. Mada se Čeroki i Krici nalaze na tlu koje su zauzimali i pre dolaska Evropljana i mada su Amerikanci s njima često pregovarali kao sa stranim nacijama, države u kojima se oni sada nalaze nisu ih htele priznati kao nezavisne narode, nego su preduzeli da te ljude, tek [240] izašle iz šuma, potčine svojim zvaničnicima, svojim običajima i zakonima. Beda je te nesrećne Indijance gonila ka civilizaciji, tlačenje ih danas goni nazad u

varvarstvo. Mnogi od njih napuštaju svoje tek upola iskrčene njive i vraćaju se navikama života u divljini. Ako pažljivo pogledamo tiranske mere koje su usvojili zakonodavci južnih država, držanje njihovih guvernera i odluke njihovih sudova, lako ćemo se uveriti da je potpuno izgnanstvo Indijanaca krajnji cilj kome teže istovremeno svi njihovi napori. Amerikanci u tome delu Unije sa zavišću gledaju na zemljišta koja poseduju [241] urođenici; osećaju da ovi još nisu sasvim odbacili tradicije života u divljini, i dok ih još civilizacija nije čvrsto vezala za tlo, hoće da ih dovedu do očajanja i da ih prisile da odu. Tlačeni u pojedinim državama, Krici i Čeroki su se obratili centralnoj vlasti. Ova nije neosetljiva za njihove nevolje, iskreno bi želela da spase preostale urođenike i [242] da im obezbedi posedovanje teritorije, što im je ona sama i garantovala; ali kad pokuša da to izvrši, države se strahovito opiru, i Unija se onda lako miri s tim da prepusti propasti nekoliko divljih plemena, već upola istrebljenih, da ne bi dovela u opasnost američku Uniju. Nemoćna da zaštiti Indijance, savezna vlada bi htela da im bar ublaži sudbinu; u tu svrhu preduzela je da ih o svom trošku preseli nekuda drugde. Između 33° i 37° severne širine prostire se jedna ogromna oblast koja je dobila naziv Arkanzas, po glavnoj reci koja njome teče. Omeđena je s jedne strane meksičkom granicom, s druge Misisipijem. Mnoštvo potoka i reka brazda je na sve strane, klima je blaga a zemljište plodno. U njoj se susreće tek poneko nomadsko

divlje pleme. U onaj deo te zemlje koji je najbliži Meksiku, na velikoj udaljenosti od američkih naseobina, hoće vlada Unije da preseli ostatke domorodačkog stanovništva Juga. Krajem 1831. tvrdili su nam da je već 10.000 Indijanaca sišlo na obale Arkanzasa; drugi su svakodnevno još pristizali. Ali kongres još nije uspeo da se među onima čiju sudbinu želi da uredi stvori neka jednodušna volja: jedni s radošću pristaju da se udalje od žarišta tiranije; oni najprosvećeniji odbijaju da napuste svoje prve žetve i nova staništa; misle da se rad na civilizovanju, kad bi se jednom prekinuo, ne bi više nastavio; boje se da se navike na stalno boravište, tek stečene, ne izgube nepovratno usred jednog još divljeg kraja, gde ništa nije pripremljeno za opstanak zemljoradničkog naroda; znaju da će u tim novim pustošima nailaziti na neprijateljske horde, a da im se odupru, nemaju više nekadašnju varvarsku energiju, a nisu još ni stekli snagu civilizacije. Indijanci, uostalom, lako otkrivaju koliko je privremen smeštaj koji im se predlaže. Ko će im potvrditi da će se najzad moći na miru odmoriti u svome novom pribežištu? Sjedinjene Države obavezuju se da ih onde ostave; ali i teritorija koju sada zauzimaju nekada im je bila garantovana [243] najsvečanijim zakletvama. Američka vlada im danas, istina, ne oduzima njihovu zemlju, ali dopušta da je drugi prigrabe. Kroz malo godina, bez sumnje, isto belo stanovništvo koje se sada tiska oko njih biće im opet za petama u nenastanjenim oblastima Arkanzasa; tada će se suočiti s istim nevoljama, ali bez istog leka; i pošto će im ranije ili kasnije ponestati zemlje, moraće se svakojako pomiriti s tim da izumru.

Ima manje pohlepe i nasilja u načinu kako Unija postupa prema Indijancima nego u politici koje se drže pojedinačne države; ali obema vlastima podjednako nedostaje iskrenosti. Kad na Indijance proširuju ono što zovu blagodetima svojih zakona, države računaju na to da će ovi radije otići nego im se potčiniti; a centralnoj vlasti, kad tim zlosrećnicima obećava stalno utočište na Zapadu, nije neznano da im ga ne može [244] garantovati. Tako države, svojom tiranijom, prisiljavaju divljake da beže; Unija, svojim obećanjima i pomoću sredstava kojima raspolaže, olakšava to bekstvo. To su [245] različite mere, ali vode istom cilju. [246] U svojoj peticiji kongresu Čeroki su rekli: "Voljom našeg nebeskog Oca, koji vlada svetom, soj crvenih ljudi Amerike smanjio se; soj belih postao je velik i slavan. Kad su vaši preci stigli na naše obale, crveni čovek bio je jak, i mada je bio neuk i divlji, primio ih je dobrodušno i dopustio im da svoje utrnule noge odmore na kopnu. Naši i vaši dedovi pružili su jedni drugima ruke u znak prijateljstva i živeli u miru. Sve što je beli čovek zatražio da bi zadovoljio svoje potrebe Indijanac mu je spremno odobrio. Indijanac je tada bio gospodar, a beli čovek molilac. Danas je prizor drukčiji: snaga crvenog čoveka postala je njegova slabost. Što je više rastao broj njegovih suseda sve se više smanjivala njegova moć; i sad, od tolikih moćnih plemena koja su prekrivala površinu onoga što vi zovete Sjedinjenim Državama

jedva da je ostalo nekoliko koje je sveopšti slom poštedeo. Severna plemena, nekada tako slavna među nama sa svoje moći, gotovo su nestala. Takva je bila sudbina crvenog čoveka Amerike. Mi smo sad, evo, poslednji od našeg soja, treba li i mi da izumremo? Naš zajednički Otac, koji je na nebu, od pamtiveka je našim precima dao zemlju koju zauzimamo; preci su nam je predali u baštinu. Sačuvali smo je s poštovanjem, jer u njoj je njihov prah. Jesmo li tu baštinu ikad ustupili ili izgubili? Dopustite da vas smerno upitamo kakvo jače pravo može neki narod imati na zemlju nego što je pravo po nasleđu i posedovanje od pamtiveka? Znamo da država Džordžija i predsednik Sjedinjenih Država tvrde da smo to pravo izgubili. Ali ta tvrdnja čini nam se proizvoljna. U koje bismo ga to doba izgubili? Kakav smo to zločin počinili koji bi nas lišio otadžbine? Da li nam se prebacuje što smo se borili pod zastavom kralja Velike Britanije u ratu za nezavisnost? Ako je reč o tom zločinu, zašto u prvom ugovoru posle tog rata niste izjavili da smo izgubili posedovanje naših zemalja? Zašto tada u taj ugovor niste uneli i ovakav član: Sjedinjene Države pristaju da sklope mir s narodom Čeroki, ali za kaznu što su učestvovali u ratu izjavljuje se da će se odsad oni smatrati samo zakupcima tla i da će biti obavezni da se udalje kad to države u njihovom susedstvu zatraže? Tada je bio trenutak da se tako kaže; ali niko tada nije na to ni pomislio, a naši očevi ne bi pristali na takav ugovor čiji bi rezultat bio da budu lišeni svojih najsvetijih prava i da im se otme njihova zemlja." Tako govore Indijanci, i istina je to što kažu; a ono što predviđaju čini mi se neizbežno.

Ma s koje strane pogledali sudbinu severnoameričkih urođenika, vidimo samo nepopravljive nevolje: ako ostanu divljaci, potiskuju ih pred sobom napredujući; kad hoće da se civilizuju, dodir s ljudima koji su više civilizovani od njih baca ih u potlačenost i bedu. Kad nastave da lutaju iz jednog pustog kraja u drugi, propadaju; kad preduzmu da se nastane na jednom mestu, propadaju isto tako. Prosvetiti se mogu samo uz pomoć Evropljana, a blizina Evropljana izopačava ih i gura natrag u varvarstvo. Dok ih ostavljaju u njihovim pustim oblastima, oni odbijaju da promene svoje običaje, a kad su prinuđeni da to požele, nema za to više vremena. Španjolci puštaju pse na Indijance kao na divlje zveri; pljačkaju Novi svet kao grad zauzet na juriš, bez rasuda i bez milosti; ali ne može se sve uništiti, a i mahnitanju ima kraja: preostalo indijansko stanovništvo, koje je izbeglo pokolje, [247] naposletku se izmeša s pobednicima i prihvati njihovu veru i običaje. Ponašanje Amerikanaca u Sjedinjenim Državama urođenicima odiše, naprotiv, najčistijom ljubavlju prema formama i zakonitosti. Dokle god Indijanci ostaju u divljini, Amerikanci se nimalo ne mešaju u njihove stvari i odnose se prema njima kao prema nezavisnim narodima; nipošto ne bi zauzeli njihova zemljišta ako ih nisu punopravno stekli valjanim ugovorom; a ako neki indijanski narod slučajno ne može više da opstane na svojoj teritoriji, oni ga bratski uzmu za ruku i sami ga odvedu da umre izvan zemlje njegovih predaka. Ni uz pomoć besprimernih gnusoba, koje će im ostati kao neizbrisiva ljaga, Španjolci nisu uspeli da istrebe indijansku rasu niti čak da je spreče da s njima dele njihova prava; Amerikanci su u Sjedinjenim Državama postigli taj dvostruki rezultat

sa čudesnom lakoćom, mirnim, zakonskim putem i filantropski, ne prolivši krvi i ne [248] pogazivši nijedno od velikih moralnih načela u očima sveta. Niko ne bi umeo uništiti ljude poštujući većma zakone čovečnosti. [249] POLOŽAJ CRNE RASE U SJEDINJENIM DRŽAVAMA — OPASNOSTI KOJIMA NJENO PRISUSTVO IZLAŽE BELCE Zašto je teže ukinuti ropstvo i izbrisati mu tragove u današnjem svetu nego u antičkom. — U Sjedinjenim Državama kao da predrasude prema Crncima bivaju sve veće što više nestaje ropstvo. — Položaj Crnaca u severnim i u južnim državama. — Zašto Amerikanci ukidaju ropstvo. — Ropstvo srozava roba, a osiromašuje gospodara. — Razlike koje se zapažaju između desne i leve obale Ohaja. — Čemu ih treba pripisati — Crna rasa izmiče ka jugu, kao i ropstvo. — Kako se to objašnjava. — Teškoće s kojima se suočavaju južne države u ukidanju ropstva. — Opasnosti po budućnost. — Zabrinutost duhova. — Osnivanje jedne crnačke naseobine u Africi. — Zašto je Amerikancima na Jugu istovremeno i omrznulo ropstvo a i čine ga još surovijim. Indijanci će izumreti izdvojeni kao što su i živeli; ali sudbina Crnaca je u neku ruku isprepletena sa sudbinom Evropljana. Te dve rase vezane su jedna za drugu, mada se na mešaju; isto im je tako teško i da se sasvim razdvoje kao i da se

sjedine. Najstrašnija od svih nevolja koje prete budućnosti Sjedinjenih Država rađa se iz prisustva Crnaca na njihovom tlu. Kad tražimo uzrok sadašnjim nezgodama i budućim opasnostima za Uniju, gotovo uvek nailazimo na tu polaznu činjenicu, ma s koje tačke krenuli. Treba obično velikih i stalnih napora da bi ljudi stvorili neka trajna zla; ali postoji jedno zlo koje potajno prodire u svet: isprva se jedva i opaža usred običnih zloupotreba moći; počinje od pojedinca, čije ime istorija i ne zabeleži; seme mu padne negde na tlo kao prokletstvo; potom se hrani samo sobom, širi bez napora i prirodno raste zajedno sa društvom koje ga je prihvatilo: to zlo je ropstvo. Hrišćanstvo beše uništilo ropstvo, a hrišćani šesnaestog veka ponovo su ga uspostavili; u svoj društveni sistem nisu ga, međutim, nikad uneli drugačije do kao izuzetak i postarali su se da ga ograniče na jednu jedinu ljudsku rasu. Tako su čovečanštvu naneli ranu manje široku, ali koja beskrajno teže može da zaceli. Treba brižljivo razlučiti dve stvari: ropstvo samo po sebi i njegove posledice. Neposredna zla koja je donosilo ropstvo bila su približno ista u antičkom svetu kao i u novom veku, ali posledice tih zala bile su različite. U starom veku rob je pripadao istoj rasi kojoj i njegov gospodar, a često je bio iznad ovoga po [250] obrazovanju i prosvećenosti. Jedino ih je sloboda razdvajala; kad je svima data sloboda, lako su se izmešali. Antički ljudi raspolagali su, dakle, vrlo jednostavnim sredstvom da se otresu ropstva i njegovih posledica; to sredstvo bilo je oslobođenje robova, i čim su ga

primenili na sve, uspeli su. Ne znači, doduše, da tragovi ropstva u starom veku nisu još ostali neko vreme kad je ropstvo već bilo ukinuto. Postoji jedna prirodna predrasuda, po kojoj je čovek sklon da prezire nekoga ko je bio niži od njega, i to još dugo pošto mu je ovaj postao ravnopravan; na stvarnu nejednakost koja proizilazi iz imetka ili iz zakona uvek se nadovezuje jedna zamišljena nejednakost, čiji su koreni u naravima; ali ta uzgredna posledica ropstva bila je u starom veku vremenski ograničena. Oslobođenik je toliko bio sličan čoveku slobodnom po poreklu da je uskoro bilo nemogućno razlikovati ga. Za antičke ljude najteže je bilo promeniti zakon; za današnje, najteže je promeniti naravi, pa za nas stvarna teškoća počinje tamo gde se u starom veku završavala. To potiče otud što se za današnje ljude ono nematerijalno i prolazno u ropstvu na najpogubniji način stapa sa materijalnom i trajnom činjenicom razlike po rasi. Sećanje na ropstvo lišava rasu časti, a rasa ovekovečava sećanje na ropstvo. Nema Afrikanca da je slobodan došao na obale Novoga sveta; iz čega proizilazi da su svi koji se danas tu nalaze ili robovi ili oslobođenici. Tako Crnac, zajedno s postojanjem, prenosi na sve svoje potomke spoljašnju belegu svog poniženja. Zakon može ukinuti ropstvo, ali samo bi mu Bog mogao otrti trag. Današnji rob ne razlikuje se od gospodara samo po slobodi nego i po poreklu. Možete Crncu dati slobodu, ali ne možete učiniti da prema Evropljaninu ne bude u položaju tuđina.

A to još i nije sve: tome čoveku koji je rođen u poniženju, tom tuđinu koga je ropstvo dovelo među nas, njemu mi jedva da priznajemo opšta svojstva ljudskog roda. Njegovo lice čini nam se nakazno, pamet ograničena, sklonosti niske; [251] bezmalo ga smatramo nekim bićem između životinje i čoveka. Današnjem čoveku, pošto je ukinuo ropstvo, ostaje, dakle, da iskoreni tri predrasude koje su mnogo neuhvatljivije i žilavije nego samo ropstvo: predrasudu gospodara, predrasudu rase i najzad predrasudu belca. Veoma teško možemo mi koji smo imali sreću da se rodimo među ljudima po prirodi nama sličnim a po zakonu ravnopravnim, veoma teško možemo da shvatimo koliki nepremostiv jaz deli američkog Crnca od Evropljanina. Ali možemo sebi o tome stvoriti neku daleku predstavu ako rasuđujemo po analogiji. Nekada smo među nama videli velike nejednakosti, kojima je osnova bila samo u zakonima. Ima li išta fiktivnije nego što je podređenost zasnovana samo na zakonu? Šta može biti protivnije čovekovom nagonu nego takve trajne razlike između ljudi očevidno sličnih! A te su razlike ipak opstale vekovima i još postoje mnogo gde; svugde su ostavile uobraženih tragova, koje vreme jedva da može da izbriše. Kad je nejednakost stvorenu samo zakonom tako teško iskoreniti, kako poništiti onu za koju nam se čini da uz to ima neizmenljive osnove u samoj prirodi? Kad pogledam kako se teško aristokratski slojevi, ma kakve prirode bili, stapaju s narodnom masom i kako se upinju da vekovima održe izmišljene pregrade koje ih od nje odvajaju, gubim nadu da ću moći videti da iščezava jedna aristokratija zasnovana na vidljivim i neprolaznim obeležjima.

Čini mi se, dakle, da gaje iluzije oni koji se nadaju da će se Evropljani jednog dana stopiti sa Crncima. Po razumu nisam sklon da u to verujem, a u činjenicama ne vidim ništa što bi na to ukazivalo. Gde su god dosad belci bili moćniji, držali su Crnce u poniženju ili u ropstvu. Gde su god Crnci bili jači, uništavali su belce; to je jedini račun koji je dosad otvoren između te dve rase. Kad posmatram današnje Sjedinjene Države, vidim, doduše, da je zakonska pregrada koja deli te dve rase na putu da se smanji, ali ne i pregrada u običajima: opažam da ropstvo uzmiče, ali predrasuda koja se iz njega rodila stoji nepomično. Jesu li se Crnci približili belcima u onom delu Unije gde nisu više robovi? Svako ko je boravio u Sjedinjenim Državama zapazio je da je nastala suprotna posledica. Rasna predrasuda čini mi se jača u državama koje su ukinule ropstvo nego u onima gde ono još postoji, a nigde se ne pokazuje tako netrpeljiva kao u onim državama gde je ropstvo oduvek bilo nepoznato. Istina je da na severu Unije zakon dopušta zakonit brak između osoba različite rase, ali javno mnenje smatra beščasnim belca koji bi se oženio Crnkinjom, i bilo bi vrlo teško navesti primer takve pojave. U skoro svim državama u kojima je ukinuto ropstvo data su Crncu biračka prava; ali ako se pojavi da glasa, izlaže se životnoj opasnosti. Ako se smatra potlačen, može da se žali, ali sudije će mu biti samo belci. Zakon mu, međutim, otvara pristup klupi za porotnike, ali mu ga predrasuda zatvara. Sin mu je isključen iz škole u kojoj se obrazuje dete Evropljanina. U pozorištu, ni da zlatom plati, ne bi mogao kupiti

pravo da sedne do onoga koji mu je bio gospodar; u bolnici leži izdvojen. Crncu se dopušta da se moli istom Bogu kome i belac, ali ne pred istim oltarom. On ima svoje sveštenike i svoje hramove. Ne zatvaraju se pred njim nebeska vrata, ali nejednakost jedva da prestaje na međama onoga sveta. Kad Crnac umre, kosti mu se bace u stranu, pa nejednakost u položaju izbija i u jednakosti u smrti. Tako je Crnac slobodan, ali ne može da učestvuje ni u pravima, ni u uživanjima, ni u radovima, ni u bolima onoga sa kim su ga proglasili ravnopravnim, niti čak da počiva na istom groblju; ne može da se susretne s njim nigde, ni u životu ni u smrti. Na Jugu, gde ropstvo još postoji, Crnce ne drže tako brižljivo odvojene; ponekad oni učestvuju u radovima belaca i u njihovim uživanjima; belci do izvesne mere puštaju da im se Crnci pridruže; zakonodavstvo je prema ovima strože, ali navike su tolerantnije i blaže. Gospodar se, na Jugu, ne boji da svog roba uzdigne do sebe, zato što zna da će ga uvek moći, ako ushte, svrgnuti u prah. Na Severu, belac više ne razaznaje jasno pregradu koja treba da ga razdvaja od te prezrene rase, pa Crnca izbegava tim brižljivije što se više boji da će se jednog dana izmešati s njim. Kod Amerikanaca na Jugu priroda ponekad prevlada pa za časak uspostavi jednakost između belaca i Crnaca. Na Severu, gordost ućutkava čak i najneodoljiviju čovekovu strast. Amerikanac sa Severa možda bi i pristao da sa Crnkinjom podeli prolaznu ljubavnu nasladu, da su zakonodavci proglasili da ona ne sme smerati da s njim deli postelju; ali kako mu ona može postati supruga, on je s užasom izbegava. Tako u Sjedinjenim Državama predrasuda koja odbacuje Crnce kao da biva sve

jača ukoliko oni prestaju biti robovi, a nejednakost se urezuje u običaje ukoliko se briše iz zakona. Ali ako je relativni položaj tih dveju rasa u Sjedinjenim Državama takav kako sam ga prikazao, zašto su Amerikanci ukinuli ropstvo na severu Unije, a održavaju ga na jugu, i zašto ga tu čine sve strožim? Na to je lako odgovoriti. Ropstvo se u Sjedinjenim Državama ne ukida u interesu Crnaca, nego u interesu belaca. [252] Prvi Crnci bili su dovedeni u Virdžiniju 1621. godine. U Americi se, dakle, kao i svugde na svetu, ropstvo rodilo na jugu. Odatle se malo pomalo širilo; ali što [253] se dalje penjalo na sever, broj robova bio je sve manji; oduvek je vrlo malo Crnaca bilo u Novoj Engleskoj. Naseobine su već bile osnovane; protekao je jedan vek, i jedna neobična stvar počinjala je svima padati u oči: pokrajine u kojima takoreći nije bilo robova razvijale su se brže, po broju stanovnika, po bogatstvu i blagostanju, nego one koje su ih imale. U onim prvim, međutim, stanovnik je bio prinuđen da sam obrađuje zemlju ili da nekoga unajmi; u ovima drugim imao je na raspolaganju radnike čiji rad nije plaćao. Na jednoj strani bile su, dakle, rad i troškovi, na drugoj dokolica i uštede; preimućstvo je ipak ostajalo na prvoj. Takav rezultat činio se tim teže objašnjiv što su naseljenici pripadali svi istoj evropskoj rasi, pa su imali i iste navike, istu civilizaciju, iste zakone, a razlikovali su

se samo u jedva primetnim nijansama. Vreme je i dalje teklo: polazeći s obala Atlanskog okeana, Angloamerikanci su svakog dana zalazili sve dublje u puste predele Zapada; tu su nalazili nova zemljišta i podneblja; valjalo im je savladavati prepreke različite prirode; međusobno su se mešali ljudi različitog porekla, ljudi s Juga peli su se na Sever, ljudi sa Severa spuštali se na Jug. Usred svih tih uzroka, ista se pojava ispoljavala na svakom koraku: naseobine gde nije bilo robova obično su imale sve više stanovnika i bile naprednije od onih gde je ropstvo bilo na snazi. Vremenom se, dakle, počinjalo uviđati da je ropstvo, tako svirepo za roba, pogubno za gospodara. Ali ta se istina konačno dokazuje kad se stigne na obale Ohaja. Reka koju su Indijanci nazvali Ohajo, ili Lepa reka, natapa jednu od najveličanstvenijih dolina koje su ikad bile ljudsko stanište. Na obe strane Ohaja prostiru se valoviti predeli gde tlo svakodnevno pruža rataru neiscrpna blaga; na obe strane vazduh je podjednako zdrav a klima umerena; obe obale predstavljaju granicu po jedne velike države: od leve obale, koja prati hiljade okuka koje opisuje Ohajo, nalazi se Kentaki; država na desnoj obali uzela je ime same reke. Te dve države razlikuju se samo u jednom: Kentaki je prihvatio robove, Ohajo ih je [254] isključio. Kad se putnik na sredini Ohaja prepusti struji do ušća te reke u Misisipi, on dakle takoreći putuje između slobode i ropstva; i dovoljno je da pogleda oko sebe pa da očas prosudi koje je od toga dvoga povoljnije za čovečanstvo.

Na levoj obali stanovništvo je razređeno; s vremena na vreme opazi se grupa robova kako se nehajno kreću po upola pustim poljima; neprestano se nailazi na prašumu; čini se čoveku da je društvo usnulo; ljudi se čine besposleni, a priroda pruža sliku delatnosti i života. Sa desne obale, naprotiv, dopire nejasan žagor, koji nadaleko objavljuje prisustvo delatnosti; bogate žetve prekrivaju polja; gizdavi domovi pokazuju ukus i brižljivost zemljoradnika; na sve strane otkriva se blagostanje; čovek izgleda bogat i [255] zadovoljan: radi.

Država Kentaki osnovana je 1775, a Ohajo tek dvanaest godina kasnije; dvanaest godina u Americi više je nego pola veka u Evropi. Danas stanovništvo [256] Ohaja prevazilazi već za 250.000 stanovništvo Kentakija. Ta tako različita dejstva ropstva i slobode lako se shvataju; dovoljna su da objasne i razlike između antičke i današnje civilizacije. Na levoj obali Ohaja rad se poistovećuje sa predstavom o robovanju; na desnoj obali, sa blagostanjem i progresom; onde je ponižavajući, ovde je u časti; na levoj obali ne mogu se naći radnici koji bi pripadali beloj rasi, bojali bi se da bi ličili na robove; sve se prepušta trudu Crnaca; na desnoj obali zalud biste tražili dokoličara: svi radovi su predmet belčeve delatnosti i pameti. Tako su, dakle, ljudi kojima je, u Kentakiju, zadatak da iskorišćuju prirodna bogatstva tla, bez revnosti i prosvećenosti; dok oni koji bi i jedno i drugo mogli imati ne rade ništa ili prelaze u Ohajo da bi iskoristili svoju marljivost i mogli raditi bez stida. Istina je da u Kentakiju gospodari upošljavaju robove, a ne moraju da ih plaćaju, ali malo plodova ubiraju od njihovog rada, dok bi se novac koji bi dali slobodnim radnicima vratio s kamatom kroz cenu proizvoda. Slobodni radnik je plaćen, ali on radi brže nego rob, a brzina u obavljanju posla je krupan element u ekonomiji. Belac prodaje svoje usluge, ali se one kupuju samo kad su korisne; Crnac nema šta da traži kao cenu svojih usluga, ali ga treba hraniti sve vreme, treba ga izdržavati u starosti kaogod i u zrelo doba, u beskorisnom detinjstvu kao i u plodnim godinama mladosti, kad je bolestan kao i kad je zdrav.

Tako se zapravo samo uz plaćanje dobija rad obojice: slobodni radnik dobija platu, rob dobija odgoj, hranu, negu, odeću; novac koji gospodar troši na izdržavanje roba otiče malo pomalo i na sitno, jedva se i zapaža; plata se radniku isplaćuje odjednom i čini se kao da obogaćuje samo onoga ko je prima, ali rob je ustvari koštao skuplje [257] nego slobodni čovek, a njegov je rad bio manje produktivan. Uticaj ropstva širi se još dalje: ono prodire čak i u gospodarevu dušu i daje osoben smer njegovim idejama i sklonostima. Na obe obale Ohaja priroda je ljudima podarila preduzimljivost i energiju; ali oni to zajedničko im svojstvo koriste drugačije na jednoj, a drugačije na drugoj obali. Na desnoj obali, gde je prinuđen da živi od sopstvenih napora, belcu je glavni cilj života materijalno blagostanje; a kako zemlja koju nastanjuje pruža neiscrpne izvore za proizvodnju i nudi sve nove i nove mamce njegovoj delatnosti, njegov žar za sticanje prevazišao je uobičajene granice ljudske pohlepe i on odvažno stupa svim putevima koje mu nude srećne prilike; podjednako postaje pomorac, naseljenik u pustim krajevima, tvorničar, zemljoradnik, podnoseći s podjednakom postojanošću trud ili opasnosti povezane s tim raznim zanimanjima; ima nečega čudesnog u njegovoj dovitljivosti i neke vrste heroizma u njegovoj pohlepi za sticanjem. Amerikanac na levoj obali ne prezire samo rad nego i sve poduhvate koji uspevaju putem rada; živeći imućan i dokon, ima i sklonosti dokonog čoveka; novac je izgubio deo svoje vrednosti u njegovim očima; on manje teži bogatstvu, a više uzbuđenjima i uživanjima, pa na tu stranu usmerava energiju koju njegov sused ulaže drugde; on strasno voli lov i rat; uživa u najoštrijim telesnim vežbama; prisno mu je

rukovanje oružjem i već od detinjstva naučio je da u dvobojima stavlja život na kocku. Ropstvo, dakle, ne samo da sprečava belce da se bogate, ono im oduzima i želju za to. Pošto ti uzroci stalno deluju već dva veka u engleskim naseobinama u Severnoj Americi, najposle se stvorila ogromna razlika u trgovačkoj sposobnosti između čoveka s Juga i čoveka sa Severa. Danas samo na Severu ima brodova, tvornica, železnica i kanala. Ta razlika zapaža se ne samo kad se porede Sever i Jug nego i kad se međusobno porede stanovnici Juga. Gotovo svi oni koji se u najjužnijim državama Unije posvećuju trgovačkim preduzećima i nastoje da koriste ropstvo došli su sa Severa; svakodnevno se ljudi sa Severa sve više šire po tom delu američke teritorije, gde ima za njih manje konkurencije koje bi se trebalo bojati; tu oni otkrivaju mogućnosti koje tamnošnji stanovnici nisu ni opazili, pa prilagođujući se sistemu koji sami osuđuju, uspevaju da iz njega izvuku veću korist nego oni koji ga podržavaju pošto su ga sami zasnovali. Kad bih hteo da nastavim ovu paralelu, lako bih dokazao da su se skoro sve razlike koje se zapažaju između osobina Amerikanaca s Juga i sa Severa rodile iz ropstva, ali time bih se udaljio od predmeta: ovde ispitujem ne kakve su sve posledice ropstva, nego kakvo dejstvo ono ima na materijalni prosperitet onih koji su ga prihvatili. Uticaj ropstva na proizvodnju dobara mogao se tek nepotpuno poznavati u starom veku. Ropstvo je tad postojalo u celom civilizovanom svetu, a narodi koji

nisu znali za nj bili su varvari. Tako je hrišćanstvo uništilo ropstvo samo ističući prava roba; u naše doba ropstvo se može napadati i u ime gospodara: tu su i interes i moral u saglasnosti. Što su se više te istine ispoljavale u Sjedinjenim Državama ropstvo je sve više uzmicalo pred saznanjima stečenim iskustvom. Ropstvo je bilo počelo na Jugu, pa se zatim širilo na Sever; danas se povlači. Sloboda, pošavši sa Severa, spušta se bez zastoja ka Jugu. Među velikim državama, Pensilvanija predstavlja danas krajnju granicu ropstva ka Severu, ali i u tom graničnom kraju ono je uzdrmano. Merilend, koji je neposredno niže od Pensilvanije, sprema se svakog dana da ga se odrekne, a u Virdžiniji, koja sledi [258] Merilend, raspravlja se o njegovoj korisnosti i opasnostima. Nijedna se krupna promena u ljudskim institucijama ne zbiva a da se među njenim uzrocima ne otkrije i zakon o nasleđivanju. Dok je na Jugu vladala nejednakost u deobi nasleđa, svaku porodicu predstavljao je po jedan bogat čovek, koji nije osećao ni potrebu ni sklonost da radi; oko njega isto su tako živeli, kao kakve parazitske biljke, oni članovi njegove porodice koje je zakon isključio iz nasleđa; tada se u svim porodicama na Jugu viđalo ono što se još i u naše dane viđa u plemićkim porodicama izvesnih evropskih zemalja, gde mlađa braća, mada ne poseduju isto bogatstvo kao najstariji, žive isto tako dokono kao i on. Tu sličnu posledicu proizveli su i u Americi kao i u Evropi potpuno slični uzroci. Na Jugu Sjedinjenih Država svekolika rasa belaca činila je jedno aristokratsko telo, na čijem se čelu nalazio izvestan broj privilegovanih

pojedinaca, čije je bogatstvo bilo trajno, a dokolica nasledna. Ti glavari američkog plemstva ovekovečili su u zajednici čiji su bili predstavnici tradicionalne predrasude bele rase i održavali dokolicu u časti. U toj aristokratiji moglo se naći siromaha, ali ne i radnika; beda se tu činila milija od radinosti; Crnci radnici i robovi nisu, dakle, imali konkurencije, i ma kakvo da je ko mišljenje imao o korisnosti njihovog rada, moralo se njima služiti, pošto su bili jedini. Od časa kad je ukinut zakon o nasleđivanju, sva su se imanja počela istovremeno smanjivati, sve su se porodice istim kretanjem približile onom stanju kad rad postaje neophodan za život; mnoge od njih potpuno su nestale; sve su videle kako se bliži čas kad će svako morati sam da podmiruje svoje potrebe. I danas se još viđaju bogataši, ali oni više ne čine kompaktan i nasledni sloj; nisu mogli da usvoje neki zajednički duh, da u njemu istraju i da njime prožmu sve svoje redove. Kao po dogovoru, počela se, dakle, napuštati predrasuda koja je žigosala rad; bivalo je više siromaha, i ti siromasi nisu više morali da crvene kad su tražili načina kako da zarade za život. Tako je jedna od neposrednih posledica podjednake deobe nasleđa bilo to da se stvorila klasa slobodnih radnika. Čim je slobodni radnik stupio u konkurenciju sa robom, osetilo se koliko je ovaj slabiji radnik, i ropstvo je napadnuto u samom njegovom načelu, to jest u gospodarevom interesu. Što više ropstvo uzmiče, i crna rasa prati ga na tom povratnom putu i vraća se ka tropskim oblastima, odakle je prvobitno i došla. To se u prvi mah može učiniti neobično, ali brzo će se razumeti.

Kad ukidaju načelo ropstva, Amerikanci ne puštaju robove na slobodu. Možda bi se teško razumelo što ću niže izneti ako ne navedem jedan primer; uzeću za primer državu Njujork. Godine 1788. država Njujork zabranjuje prodaju robova na svojoj teritoriji. To je značilo zaobilaznim putem zabraniti uvoz robova. Prema tome, broj Crnaca od tada raste samo prirodnim priraštajem crnačke populacije. Osam godina kasnije donosi se još odlučnija mera i proglašava se da će od 4. jula 1799. sva deca koja se rode od roditelja robova biti slobodna. Time je zatvoren svaki put priraštaju; ima još robova, ali može se reći da ropstvo više ne postoji. Kad neka država Severa zabrani uvoz robova, Crnci se više ne preseljavaju s Juga u nju. Kad neka država Severa zabrani prodaju robova, onaj ko poseduje roba ne može ga prodati, pa ovaj postaje nepogodno vlasništvo, te je u interesu vlasnika da ga preseli na Jug. Kad neka država Severa proglasi da će se sin roba roditi kao slobodan, rob gubi deo tržišne vrednosti, jer se njegovo potomstvo ne može više izneti na tržište, pa je takođe veoma u interesu vlasnika da ga preseli na Jug. Tako isti zakon sprečava da robovi u Jugu prelaze na Sever, a sa Severa ih goni na Jug. Ali postoji još jedan jači uzrok od svih o kojima sam dosad govorio. Što se više smanjuje broj robova u nekoj državi sve se više u njoj oseća potreba za slobodnim radnicima. A što više slobodni radnici osvajaju proizvodnju, pošto je

rad roba manje produktivan, ovaj sopstveniku postaje loše ili beskorisno vlasništvo, pa mu je opet uveliko u interesu da ga izveze na Jug, gde nema takve bojazni od konkurencije. Ukidanjem ropstva rob, dakle, ne dospeva do slobode; on samo menja gospodara i sa Severa prelazi na Jug. Što se tiče oslobođenih robova i onih koji se rode posle ukidanja ropstva, oni ne napuštaju Sever da bi prešli na Jug, nego se nalaze, prema Evropljaninu, u položaju sličnom položaju urođenika: ostaju upola civilizovani i lišeni prava, usred stanovništva koje je neizmerno iznad njih po bogatstvu i prosvećenosti; na udaru su [259] tiranije zakona i netrpeljivosti običaja. U izvesnom pogledu još nesrećniji nego Indijanci, oni protiv sebe imaju sećanje na ropstvo i ne mogu da zahtevaju [260] posedovanje ikojeg dela zemljišta; mnogi podlegnu bedi; drugi se okupljaju po gradovima, gde preuzimaju najgrublje poslove i žive neizvesnim i bednim životom. Kad bi, uostalom, broj Crnaca i dalje rastao kao u doba kad još nisu posedovali slobodu, ipak bi ih ubrzo takoreći progutala bujica ostalog stanovništva, pošto se broj belaca povećava dvostruko brže posle ukidanja ropstva. Zemlja koju obrađuju robovi obično je slabije naseljena nego ona koju obrađuju slobodni ljudi; uz to je Amerika nova zemlja; u času kad neka država ukine ropstvo, ona je tek upola puna. Čim se ukine ropstvo i oseti potreba za slobodnim radnicima, iz svih krajeva zemlje sjati se u nju mnoštvo odvažnih pustolova; dolaze da iskoriste nove mogućnosti koje će se ukazati industriji. Zemljište se raspodeljuje između njih,

na svaki deo naseli se po jedna bela porodica koja ga se dokopala. A ka tim slobodnim državama usmerava se i evropska emigracija. Šta bi radio siromašan Evropljanin, koji je došao da u Novom svetu nađe blagostanje i sreću, kad bi se nastanio u zemlji gde se rad žigoše kao beščastan? Tako belo stanovništvo raste istovremeno i prirodnim priraštajem i ogromnim useljavanjem, dok se crnačko stanovništvo ne doseljava i opada. Ubrzo se srazmer koji je postojao između dveju rasa preokreće. Crnci predstavljaju još samo nesrećne ostatke, malo, siromašno i nomadsko pleme, izgubljeno usred jednog ogromnog naroda koji je gospodar tla; i njihovo se prisustvo još opaža samo po tome što su predmet nepravdi i surovosti. U mnogim državama Zapada crna rasa se nikad nije ni pojavila; u svim državama Severa ona nestaje. Veliko pitanje u budućnosti sužava se, dakle, na jedan uzak krug; ono tako postaje manje strašno, ali ne i lakše rešivo. Što se više silazi ka jugu teže je ukinuti ropstvo a da to bude i korisno. To proizilazi iz više materijalnih uzroka koje je nužno izložiti. Prvi je uzrok klima: izvesno je da Evropljanima, što su bliže tropima, rad postaje teži; mnogi Amerikanci tvrde čak da je za njih, niže od izvesne geografske širine, [261] rad poguban, dok ga Crnac obavlja bez opasnosti; ali ja ne mislim da je ta ideja, koja tako pogoduje lenosti čoveka s Juga, zasnovana na iskustvu. Na Jugu [262] Unije nije toplije nego na jugu Španije ili Italije. Zašto Evropljanin ne bi mogao i tamo obavljati iste poslove? Pa ako je u Italiji i Španiji ukinuto ropstvo, a gospodari

nisu poumirali, zašto ne bi moglo biti tako i u Uniji? Ne verujem, dakle, da priroda, pod pretnjom smrti, brani Evropljanima u Džordžiji i u Floridi da obrađujući zemlju obezbeđuju svoj opstanak; ali taj rad njima bi zacelo bio tegobniji i manje [263] produktivan nego stanovnicima Nove Engleske. Pošto slobodni radnik na Jugu gubi tako deo svog preimućstva nad robom, manje je korisno ukinuti ropstvo. Sve evropske biljke rastu i na Severu Unije; Jug ima osobene proizvode. Zapaženo je da je ropstvo skup način gajenja žitarica. Onaj ko gaji žito u zemlji gde je ropstvo nepoznato obično drži u službi samo mali broj radnika; u doba žetve ili setve okupi ih mnogo više, doduše, ali tad oni samo trenutno borave u njegovom domu. Da bi napunio ambare ili zasejao svoje njive, zemljoposednik koji živi u jednoj državi u kojoj postoji ropstvo prinuđen je da cele godine drži velik broj slugu, koji su mu neophodni samo nekoliko dana; jer, za razliku od slobodnih radnika, robovi ne mogu da rade za sebe čekajući da neko dođe da ih unajmi. Njih treba kupiti da bi vam služili. Nezavisno od njegovih opštih nepogodnosti, ropstvo se, dakle, teže može primeniti u zemljama gde se gaje žitarice nego u onima gde se gaje drugi usevi. Gajenje duvana, pamuka, a naročito šećerne trske iziskuje, naprotiv, neprestanu negu. Za to se mogu upotrebiti žene i deca, koji se ne mogu koristiti u gajenju žita. Tako je ropstvo prirodno pogodnije u zemlji u kojoj se gaje navedeni usevi. Duvan, pamuk i šećerna trska uspevaju samo na Jugu; to su glavni izvori bogatstva zemlje. Kad bi ukinuli ropstvo, ljudi na Jugu našli bi se pred ovom

alternativom: ili bi bili prinuđeni da gaje druge useve, pa bi tako stupili u konkurenciju sa Severom, gde su ljudi vredniji i iskusniji od njih; ili bi gajili iste useve bez robova, pa bi morali da se suoče s konkurencijom drugih južnih država koje bi još zadržale ropstvo. Tako Jug ima osobite razloge da zadrži ropstvo, kakve Sever nema. Ali postoji još jedan razlog, jači od svih ostalih. Jug bi još i mogao, strogo uzev, da ukine ropstvo; ali kako bi se oslobodio Crnaca? Na Severu su odagnali u isto vreme i ropstvo i robove. Jug se ne može nadati da bi istovremeno postigao oba rezultata. Kad sam dokazao da je ropstvo prirodnije i probitačnije na Jugu nego na Severu, dovoljno sam time naznačio da i broj robova mora onde biti mnogo veći. Na Jug su i bili dovedeni prvi Afrikanci, a tu su i stizali uvek u većem broju. Što se više silazi na jug, sve je jača predrasuda po kojoj je dokolica u časti. U državama koje su najbliže tropskim oblastima nema nijednog belca da radi. Crnci su, dakle, prirodno mnogobrojniji na Jugu nego na Severu. Svakim danom postaju još mnogobrojniji, kao što sam već rekao; jer što se više ukida ropstvo na jednom kraju Unije, Crnci se nagomilavaju na drugom. Tako se broj Crnaca uvećava na Jugu ne samo prirodnim priraštajem stanovništva nego i prinudnim iseljavanjem Crnaca sa Severa. Uzroci rasta afričke rase u tom delu Unije slični su uzrocima usled kojih evropska rasa tako brzo raste na Severu. U državi Mejn ima jedan Crnac na trista stanovnika; u Masačusetsu jedan na stotinu; u državi Njujork dva odsto; u Pensilvaniji tri; u Merilendu trideset četiri;

[264] četrdeset dva u Virdžiniji, a pedeset pet u Južnoj Karolini. Takav je bio srazmer Crnaca u odnosu na belce godine 1830. Ali taj se srazmer neprestano menja; svakog dana smanjuje se na Severu, a povećava na Jugu. Očevidno je da se u najjužnijim državama Unije ne bi moglo ukinuti ropstvo kao što je to učinjeno u državama Severa a da se one ne izlože vrlo velikim opasnostima, kakve nisu pretile Severu. Videli smo kako su severne države uredile prelaz od ropstva do slobode. Oni sadašnje pokolenje ostavljaju u okovima, a emancipuju buduća; tako se Crnci malo pomalo uvode u društvo, i dok se u ropstvu zadržava čovek koji bi nezavisnost mogao zloupotrebiti, oslobađa se onaj koji se, pre no što postane svoj gospodar, može još priučiti slobodi. Takav metod teško je primeniti na Jugu. Kad se proglasi da će počev od određenog dana sin Crnca postati slobodan, uvodi se načelo i ideja slobode usred ropstva: Crnac koga zakonodavac zadržava u ropstvu, a koji vidi kako mu sinovi iz ropstva izlaze, čudi se takvoj različitoj sudbini, pa ga to buni i razdražuje. Time ropstvo u njegovim očima gubi onu psihološku snagu koju su mu davali vreme i običaj; ropstvo tako postaje još samo očevidna zloupotreba sile. Sever se nije morao nimalo plašiti takve suprotnosti, zato što su na Severu Crnci bili malobrojni, a belci veoma mnogobrojni. Ali kad bi takva zora slobode obasjala istovremeno dva miliona ljudi, tlačitelji bi morali strepeti. Na Severu, kao što sam rekao, čim se ropstvo ukine, pa čak i čim postane verovatno da se čas njegovog ukidanja bliži, nastaje jedno dvostruko kretanje:

robovi napuštaju zemlju da bi bili preseljeni na Jug, a belci iz severnih država i evropski doseljenici pritiču odasvud na njihovo mesto. Ta dva uzroka ne bi mogla isto tako delovati u poslednjim državama Juga. S jedne strane, masa robova je tu odviše velika da bi se moglo nadati da bi bilo mogućno iseliti ih; s druge strane, Evropljani i Angloamerikanci sa Severa boje se da se nastane u jednoj oblasti gde radu još nije povraćen ugled. Oni, uostalom, s razlogom smatraju da državama gde broj Crnaca nadmaša broj belaca ili mu je podjednak prete velike nevolje, pa se uzdržavaju da tamo presele svoju delatnost. Tako, kad bi ukinuli ropstvo, južnjaci ne bi uspeli, kao njihova braća na Severu, da Crnce postepeno privedu slobodi, ne bi osetno smanjili broj Crnaca, i ostali bi sami da ih obuzdavaju. U roku od nekoliko godina jedan veliki narod slobodnih Crnaca našao bi se usred približno podjednako brojne nacije belaca. Ista zloupotreba moći koja danas održava ropstvo postala bi tada na Jugu izvor najvećih opasnosti kojih bi belci morali da se boje. Danas potomak Evropljana jedini poseduje zemlju; on je apsolutni gospodar proizvodnje; jedini je on bogat, prosvećen, naoružan. Crnac nema nijedne od tih prednosti. Ako postane slobodan, dužan da se sam stara o svojoj sudbini, može li ostati bez svega toga a da ne umre? Ono što je činilo snagu belca, dok je postojalo ropstvo, izlaže ga, dakle, mnogim opasnostima kad se ropstvo ukine. Dok je u ropstvu, Crnac se može držati u jednom stanju bliskom životinjskom; ako je slobodan, ne može se sprečiti da se obrazuje toliko da sagleda obim svojih nevolja i da im nasluti lek. Postoji, uostalom, jedno neobično načelo relativnog

pravdoljublja, koje je duboko usađeno u ljudsko srce: ljudima mnogo više pada u oči nejednakost u okviru jedne iste klase nego nejednakost koja se zapaža između različitih klasa. Još se i shvata ropstvo; ali kako shvatiti da postoje milioni građana pritisnuti poniženjem i izloženi naslednoj bedi? Na Severu, oslobođeno crnačko stanovništvo trpi te nevolje i oseća te nepravde; ali ono je slabo i smanjeno; na Jugu bi ono bilo mnogobrojno i snažno. Ako se uviđa da se belci i oslobođeni Crnci nalaze na istom tlu kao dva naroda tuđa jedan drugom, lako će se razumeti da postoje samo dve mogućnosti u budućnosti: Crnci i belci treba da se potpuno stope ili da se razdvoje. [265] Već sam ranije rekao kakvo je moje ubeđenje u pogledu prve mogućnosti. Ne mislim da će bela i crna rasa igde uspeti da žive u jednakosti. Ali verujem da će teškoća biti mnogo veća u Sjedinjenim Državama nego igde. Dešava se da se jedan čovek uzdigne iznad predrasuda u poglfedu vere, zemlje, rase, pa ako je taj čovek kralj, on može izvršiti neverovatne preokrete u društvu; ali ceo jedan narod ne može se tako uzdići takoreći iznad sebe samog. Kad bi neki despot podvrgnuo Amerikance i njihove nekadašnje robove istom jarmu, možda bi i uspeo da ih izmeša, ali dokle god američka demokratija ostane na čelu javnih poslova, niko se neće usuditi da tako nešto preduzme, i može se predvideti da će belci u Sjedinjenim Državama, što više budu slobodni, sve više i [266] nastojati da se izoluju. Rekao sam već na jednom mestu da je istinska spona između Evropljanina i

Indijanca mešanac; isto je tako mulat istinski prelaz između belca i Crnca. Gde god postoji velik broj mulata, stapanje dveju rasa nije nemogućno. Ima delova Amerike gde su se Evropljanin i Crnac toliko izukrštali da je teško naići na nekoga ko bi bio potpuno belac ili potpuno Crnac. Kad dospeju do te tačke, stvarno se može reći da su se rase izmešale; ili, bolje reći, umesto njih pojavila se jedna treća, koja ima nešto od obeju, ali nije zapravo ni jedna ni druga. Od svih Evropljana najmanje su Englezi mešali svoju krv sa crnačkom. Na Jugu Unije vida se više mulata nego na Severu, ali beskrajno manje nego u bilo kojoj drugoj evropskoj naseobini; u Sjedinjenim Državama mulati su vrlo malobrojni; sami po sebi nemaju nikakvu snagu, a u rasnim sukobima obično su na strani belaca. Tako se i u Evropi često viđa da se i lakeji velikaša drže kao plemići prema narodu. Ta gordost zbog porekla, prirodna Englezu, osobito je povećana kod Amerikanaca individualnom gordošću koja se rađa iz demokratske slobode. Belac u Sjedinjenim Državama ponosi se svojom rasom a i samim sobom. Uostalom, pošto se belci i Crnci ne mešaju na Severu Unije, kako bi se mešali na Jugu? Može li se i za časak pretpostaviti da bi Amerikanac na Jugu, nalazeći se, kao što će uvek i biti, između belca, sa svom njegovom fizičkom i duhovnom nadmoći, i Crnca, mogao ikad i pomisliti da se pomeša s ovim? Južnjak u Americi ima dve snažne strasti, koje će ga uvek navoditi da se izdvaja: bojaće se da ne liči na svog nekadašnjeg roba, Crnca, i da se ne spusti ispod svog suseda, belca. Ako bi se po svaku cenu htela predvideti budućnost, rekao bih, da će verovatnim tokom zbivanja, ukidanje ropstva na Jugu povećati odbojnost koju belo stanovništvo

tu oseća prema Crncima. Takvo mišljenje zasnivam na onome što sam tome nalik zapazio na Severu. Rekao sam da se belci na Severu tim brižljivije udaljavaju od Crnaca što zakonodavac postavlja manje zakonskih razlika koje treba da među njima da postoje. Po čemu ne bi tako bilo i na Jugu? Kad se na Severu belci boje da se jednog dana ne izmešaju sa Crncima, oni se plaše jedne uobražene opasnosti. Na Jugu, gde bi ta opasnost bila stvarna, ne mogu verovati da bi strah bio manji. Ako se, s jedne strane, uviđa, a to je van sumnje, da se na južnom kraju Crnci neprestano gomilaju i broj im raste brže nego broj belaca, i ako se, s druge strane, priliva ta da je nemoguće predvideti kad će se Crnci i belci izmešati i iz društvenog uređenja koristiti iste prednosti, ne treba li iz toga izvući zaključak da će u južnim državama Crnci i belci, ranije ili kasnije, na kraju doći u sukob? Kakav će biti krajnji ishod te borbe? Lako se može razumeti da se u tom pogledu moramo ograničiti na maglovite pretpostavke. Ljudski um s mukom uspeva da budućnost takoreći obuhvati nekakvim velikim krugom; ali po tome krugu promeće se slučaj, koji izmiče svim našim naporima da ga predvidimo. U slici budućnosti slučaj je uvek kao neka tamna tačka koju oko ne može da pronikne. Može se reći ovo: na Antilima, izgleda da je beloj rasi suđeno da podlegne, na kontinentu, crnoj. Na Antilima, belci su osamljeni usred ogromnog crnačkog stanovništva; na kontinentu, Crnci se nalaze između mora i jednog bezbrojnog naroda, koji ih već prekriva kao kompaktna masa, od ledenih predela Kanade do granica Virdžinije, od

obala Misurija do Atlantskog okeana. Ako severnoamerički belci ostanu jedinstveni, teško je poverovati da bi Crnci mogli izbeći uništenju koje im preti; podleći će ili maču ili bedi. Ali crnačko stanovništvo nagomilano duž Meksičkog zaliva ima izgleda da se spase, ake se američka konfederacija raspadne. Ako bi se savezni beočug raskinuo, južnjaci bi grešili kad bi računali na trajnu podršku braće sa Severa. Ovi znaju da njih ta opasnost ne može stići; ako ih izričita dužnost ne prisiljava da priteknu u pomoć Jugu, može se predvideti da bi rasne simpatije bile nemoćne. Ma u koje doba, uostalom, da dođe do takve borbe, južnjaci belci, čak i kada bi bili prepušteni sami sebi, stupili bi na poprište s ogromnim prednostima u pogledu prosvećenosti i sredstava; ali na strani Crnaca biće broj i snaga očajanja. A to su velike snage kad se neko lati oružja. Možda će se s belom rasom na Jugu desiti tada ono što se desilo s Mavrima u Španiji. Pošto je zemlju zauzimala vekovima, ona će se naposletku malo pomalo povući u oblasti iz kojih su njeni preci nekada došli, prepuštajući Crncima zemlju koju kao da im je Proviđenje i namenilo, pošto oni tu žive bez teškoća i rade lakše nego belci. Manje-više daleka, ali neizbežna opasnost borbe između Crnaca i belaca nastanjenih na Jugu Unije neprestano se javlja kao ružan san u uobrazilji Amerikanaca. Severnjaci svakodnevno govore o tim opasnostima, mada neposredno nemaju čega da se boje. Uzalud traže način da predskažu ishod nevolja koje predviđaju. U južnim državama ćuti se; tuđinima se ne govori o budućnosti; izbegava se da se o tome izjasni i pred prijateljima; svako to takoreći krije i od samoga sebe. U

tome ćutanju Juga ima nečega strašnijeg nego što su glasne bojazni Severa. Iz te sveopšte zabrinutosti rodio se jedan gotovo nepoznat poduhvat, koji može izmeniti sudbinu jednog dela ljudskog roda. Plašeći se opasnosti koje sam opisao, izvestan broj američkih građana udružio se sa svrhom da o svom trošku presele na obale Gvineje slobodne Crnce koji bi [267] želeli da izbegnu tiraniju koja ih pritiskuje. Društvo o kome govorim uspelo je da 1820. godine osnuje u Africi, oko sedmog stepena severne geografske širine, naseobinu koju su nazvali Liberija. Prema poslednjim vestima, dve hiljade i petsto Crnaca već se onde nalazi. Preseljeni tako u svoju postojbinu, Crnci su onde uveli američke institucije. Liberija ima predstavnički sistem, Crnce porotnike, Crnce sudije, Crnce sveštenike; ima hramova i novina, a po nekom neobičnom preokretu, kakav se viđa u ovozemaljskim [268] zbivanjima, belcima je zabranjeno da se onde nastane. To je odista čudnovata igra sudbine! Dva su veka protekla od dana kad je Evropljanin preduzeo da Crnce otrgne od njihove porodica i njihove zemlje, da bi ih preneo na obale Severne Amerike. Danas vidimo kako se Evropljanin bavi time da potomke tih istih Crnaca opet preveze preko Atlantika da bi ih vratio na tlo odakle je nekad otrgnuo njihove dedove. Varvari su tako, kroz robovanje, došli do svetlosti civilizacije i, robujući, naučili se umeću kako da budu slobodni. Do naših dana Afrika je bila zatvorena za veštine i nauku belaca. Možda će svetlost Evrope, uvezena tako samim Afrikancima, prodreti u nju. U osnivanju

Liberije ima, dakle, jedna lepa i velika ideja; ali ta ideja, koja može postati plodna za Stari svet, jalova je za Novi. Za dvanaest godina, Društvo za naseljavanje Crnaca prevezlo ih je u Afriku dve hiljade i petsto. Za isto to vreme rodilo ih se u Sjedinjenim Državama oko sedamsto hiljada. To društvo nazvalo se Društvo za naseljavanje Crnaca. Vidi njegove godišnje izveštaje, a naročito petnaesti. Vidi takođe već pomenutu brošuru Carey: Letlers on the Colonisation Society, Philadelphia, 1833. Kad bi naseobina Liberija bila u stanju da primi svake godine hiljade novih stanovnika i kad bi ovi bili u takvom stanju da bi bilo korisno tamo ih odvesti, te kad bi Unija stala na mesto Društva i služila se svake godine novcem iz svoje [269] blagajne i svojim brodovima da izvozi Crnce u Afriku, ne bi mogla time da izravna čak ni sam prirodni priraštaj crnačkog stanovništva; ne umanjujući svake godine njegov broj ni za onoliko koliko ih dolazi na svet, ne bi uspela ni da zaustavi [270] razvoj zla koje svakim danom raste u njoj. Crna rasa neće više napustiti obale američkog kontinenta, na koje su je iskrcale evropske strasti i poroci; ona može nestati iz Novog sveta samo ako prestane postojati. Stanovnici Sjedinjenih Država mogu odgoditi nevolje kojih se plaše, ali im danas ne mogu otkloniti uzrok. Moram priznati da ukidanje ropstva ne smatram sredstvom da se, u južnim državama, odgodi borba između dveju rasa.

Crnci mogu dugo ostati robovi a da se ne žale; ali ako stupe u krug slobodnih ljudi, ubrzo će biti ogorčeni što su lišeni gotovo svih građanskih prava; i pošto neće moći postati ravnopravni s belcima, ubrzo će se ispoljiti kao njihovi neprijatelji. Severu je bilo u svemu korisno da oslobodi robove: tako se otresao ropstva, a nije imao čega da se boji od slobodnih Crnaca. Ovi su bili odviše malobrojni da bi ikad mogli zahtevati svoja prava. No nije tako isto na Jugu. Na Severu je pitanje ropstva, za gospodare, bilo pitanje trgovine i proizvodnje; na Jugu je to pitanje života ili smrti. Ne treba, dakle, brkati ropstvo na Severu i na Jugu. Sačuvaj Bože da nastojim, kao izvesni američki pisci, da opravdam načelo crnačkog ropstva; kažem samo da svi oni koji su nekad usvojili to grozno načelo nisu danas podjednako slobodni da ga se odreknu. Kad posmatram južne države, priznajem da za belu rasu koja nastanjuje te oblasti nalazim samo dva načina kako se može postupiti: osloboditi Crnce i stopiti se s njima ili ostati izdvojeno od njih i držati ih što je moguće duže u ropstvu. Čini mi se da bi neka srednja rešenja dovela ubrzo do najužasnijeg građanskog rata i možda do propasti jedne ili druge rase. Istog su gledišta i američki južnjaci, pa i postupaju saglasno tome. Pošto neće da se stope sa Crncima, neće ni da ih oslobode. To ne znači da svi južnjaci smatraju ropstvo nužnim za gospodarevo bogatstvo; u tom pogledu mnogi se od njih slažu sa severnjacima i rado priznaju da je ropstvo jedno zlo; ali misle da to zlo treba održati da bi se opstalo.

Što su više rasla takva saznanja na Jugu, stanovnici tog dela teritorije uviđali su da je ropstvo štetno za gospodara, ali ta ista saznanja pokazuju im, još jasnije nego što su dotad uviđali, nemogućnost njegovog ukidanja. Otud neobična protivrečnost: ropstvo se tim jače ukorenjuje u zakonima što se više osporava njegova korisnost; i dok se njegovo načelo postupno ukida na Severu, na Jugu se iz tog načela izvlače sve strože konsekvence. Zakonodavstvo južnih država u pogledu robova odlikuje se danas nečuvenom svirepošću, koja već sama po sebi otkriva neki duboki poremećaj u ljudskim zakonima. Dovoljno je pročitati zakonodavstvo južnih država pa da se prosudi o beznadežnom položaju dveju rasa koje ih nastanjuju. Neću da kažem da su Amerikanci toga dela Unije zapravo povećali surovost ropstva; oni su, naprotiv, ublažili materijalni položaj robova. U starom veku znalo se samo za okove ili za smrt da bi se održalo ropstvo; Amerikanci južnog dela Unije pronašli su intelektualnije garantije da obezbede trajnost svoje moći. Oni su despotizam i nasilje učinili, ako tako mogu da kažem, duhovnijim. Ljudi su u starom veku nastojali da spreče roba da raskine okove; u naše doba preduzeli su da im oduzmu takvu želju. Antički ljudi okivali su telo roba, ali su mu duh ostavljali slobodan i dopuštali mu da se obrazuje. U tome su bili dosledni: tada je postojao prirodni put izlaska iz ropstva, rob je od danas do sutra mogao postati slobodan i ravan svom gospodaru. Američki južnjaci, koji ne misle da bi se robovi ikad mogli izmešati sa njima, zabranjuju im, pod pretnjom strogih kazni, da uče čitati i pisati. Pošto neće da ih

uzdignu do sebe, drže ih što je mogućno bliže beslovesnim zverima. Nada u oslobođenje odvajkada je dopuštana u sistemu ropstva, da bi mu se ublažila surovost. Američki južnjaci shvatili su da oslobođenje uvek preti opasnostima, ako oslobođenik ne može postići da se jednog dana izjednači sa gospodarem. Dati čoveku slobodu, a ostaviti ga u bedi i poniženju, šta je to drugo nego stvoriti budućeg vođu pobune robova? Već odavno se, uostalom, zapazilo da prisustvo slobodnog Crnca unosi neki neodređeni nemir u dušu onih koji nisu slobodni i kao nekakav zračak ideje o svojim pravima. Stoga su američki južnjaci oduzeli [271] gospodarima, u većini slučajeva, pravo da oslobađaju robove. Sreo sam na Jugu Unije jednog starca koji je nekad živeo u nezakonitoj vezi sa jednom od svojih Crnkinja. Imao je sa njom više dece, koja su, došavši na svet, postala robovi svog oca. Ovaj je više puta pomišljao da im u nasleđe ostavi bar slobodu, ali godine su prolazile, a on nije uspevao da ukloni prepreke oslobođenju koje je postavio zakonodavac. U međuvremenu je ostario i bližila mu se smrt. Pred oči mu je onda izlazilo kako će mu sinove vući s pijace na pijacu, kako će oni, ispod vlasti oca, preći pod kamdžiju tuđina. Te užasne slike dovodile su do ludila njegovu staračku uobrazilju. Video sam da ga očajanje satire kao mora i shvatio sam tada kako priroda ume da se sveti za rane koje joj nanose zakoni. Ta su zla grozna, nema sumnje; ali nisu li i predvidljiva i nužna posledica samog načela ropstva u naše doba? Kad su Evropljani uzeli svoje robove iz jedne druge rase, koju su mnogi od njih

smatrali nižom od drugih ljudskih rasa i grozili se i od pomisli da se s njom ikad stope, pretpostavljali su da je ropstvo večito; jer između krajnje nejednakosti koju stvara ropstvo i potpune jednakosti do koje prirodno među ljudima dovodi nezavisnost, nema nekog prelaznog stanja koje bi bilo trajno. Evropljani su tu istinu nejasno osećali, mada je nisu sebi priznavali. Kad god su u pitanju bili Crnci, oni su prema njima postupali čas po svom interesu, čas po gordosti, čas po samilosti. Pogazili su sva ljudska prava Crnca, a onda su ga i poučili o vrednosti i nepovredivosti tih prava. Otvorili su svoje redove robovima, a kad su ovi pokušali da stupe među njih, oterali su ih s prezirom. Kad su isprva poželeli ropstvo, oni su se, i bez svoje volje ili znanja, prepustili jednoj struji koja vuče ka slobodi, a nisu imali hrabrosti ni da budu potpuno nepravični ni sasvim pravični. Ako je nemogućno predvideti neko doba kad će američki južnjaci izmešati svoju krv sa crnačkom, mogu li oni dopustiti da Crnci dođu do slobode a da sebe same ne izlože propasti? A ako su prinuđeni, da bi spasli sopstvenu rasu, da Crnce drže u okvirna, ne treba li ih pravdati što biraju najefikasnija sredstva da u tome uspeju? Ono što se zbiva na Jugu Unije čini mi se istovremeno i najgroznijom a i najprirodnijom posledicom ropstva. Kad vidim kako je prirodni poredak narušen, kad slušam kako čovečanstvo jauče i uzalud se koprca u mreži zakona, priznajem da ne mogu u sebi da nađem ogorčenja da žigošem današnje ljude, počinioce raznih zlodela; nego svu svoju mržnju upravljam na one koji su, posle hiljadu godina jednakosti, ponovo uveli ropstvo u svet. Ma koliko se, uostalom, američki južnjaci upinjali da održe ropstvo, neće oni u

tome zauvek uspeti. Ograničeno na samo jednu tačku na zemaljskoj kugli, osporeno hrišćanstvom kao nepravedno, političkom ekonomijom kao pogubno, ropstvo, usred demokratske slobode i prosvećenosti našeg doba, nije ustanova koja bi mogla potrajati. Ono će prestati, ili zaslugom roba ili zaslugom gospodara. U oba slučaja, valja očekivati velike nevolje. Ako se Crncima na Jugu uskrati sloboda, oni će je sami nasilno osvojiti; ako im se ona podari, oni će je ubrzo zloupotrebiti. KAKVI SU IZGLEDI AMERIČKE UNIJE DA BUDE TRAJNA KAKVE JOJ OPASNOSTI PRETE. Najvažnija snaga počiva u pojedinačnim državama više nego u Uniji. — Konfederacija će potrajati samo dok sve države koje je sačinjavaju budu htele ostati u njenom sastavu. — Uzroci koji će ih navoditi da ostanu ujedinjene. — Korisno je da ostanu ujedinjene da bi se oduprle stranim narodima i da ne bi imale stranih naroda u Americi — Proviđenje nije postavilo prirodne pregrade između pojedinačnih država. — Nema materijalnih interesa koji bi ih razdvajali. — Po čemu je Severu u interesu prosperitet Juga i Zapada i jedinstvo s njima, i po čemu je to isto u interesu Juga prema Severu i Zapadu, i Zapada prema Jugu i Severu. — Nematerijalni interesi koji ujedinjuju Amerikance. — Jednodušnost u shvatanjima. — Opasnosti za konfederaciju rađaju se iz razlika u naravima i strastima ljudi koji je sačinjavaju. — Osobine južnjaka i severnjaka. — Brz rast

Unije je jedna od najvećih opasnosti. — Kretanje stanovništva ka severozapadu. — I moć gravitira ka toj strani. — Strasti koje se rađaju iz toga brzog kretanja. — Ako Unija opstane, hoće li njena vlast težiti da jača ili da slabi? — Razni znaci slabljenja. — Internal improvements. — Pusti predelL — Indijanci. — Sukobi povodom savezne banke. — Sukobi zbog carina. — General Džekson. Od opstanka Unije zavisi delom i opstanak ponečeg što postoji u svakoj pojedinačnoj državi u njenom sastavu. Treba, dakle, najpre razmotriti kakva je verovatna sudbina Unije. Ali dobro je, pre svega, biti načisto o jednom: ako bi se sadašnja konfederacija raskinula, čini mi se neospornim da se države koje je sačinjavaju ne bi vratile svojoj prvobitnoj odvojenosti. Umesto jedne unije stvorilo bi se više njih. Nije mi namera da ispitujem na kojim bi se osnovama uspostavile te nove unije; želim samo da iznesem uzroke koji mogu dovesti do komadanja sadašnje konfederacije. Da bih u tome uspeo, biću prinuđen da se vratim na ponešto o čemu sam već govorio. Moraću da izložim više stvari koje su već poznate. Znam da se time izlažem čitaočevim zamerkama; ali izvinjenje mi je značaj materije kojom još treba da se pozabavim. Više volim da se ponekad ponavljam nego da budem neshvaćen, pa ću radije naškoditi sebi kao autoru nego da naškodim predmetu kojim se bavim. Zakonodavci koji su pisali ustav iz 1789. trudili su se da saveznoj vlasti stvore odelito postojanje i preovlađujuću snagu. Ali njih su ograničavale same postavke problema koji je valjalo rešiti. Nije im bio

zadatak da uspostave vladu jednog jedinstvenog naroda, nego da urede udruživanje više naroda, i ma šta da su oni želeli, morali su svakako doći do toga da raspodele vršenje suvereniteta. Da bi se dobro shvatilo kakve su bile posledice te raspodele, nužno je ukratko razlučiti akte suvereniteta. Ima predmeta koji su opštenacionalni po prirodi, to jest koji se tiču samo nacije u celini, pa mogu biti povereni samo licu ili skupštini koji najpotpunije predstavljaju celu naciju. U takve bih svrstao rat i diplomatiju. Ima ih i drugačijih, koji su pokrajinski po svojoj prirodi, to jest koji se tiču samo izvesnih mesta i njima se može valjano baviti samo na tome mestu. Takav je opštinski budžet. Nailazimo najzad i na takve predmete koji su mešovite prirode: oni su opštenacionalni po tome što se tiču svih pojedinaca koji sačinjavaju naciju, a pokrajinski su po tome što nije nužno da se nacija u celini o njima stara. To su, na primer, prava koja regulišu lični i politički položaj građana. Ne postoji društveno uređenje bez ličnih i političkih prava. Ta prava tiču se dakle svih građana; ali za opstanak i prosperitet nacije nije uvek neophodno da ta prava budu jednoobrazna, pa prema tome ni da ih ureduje centralna vlast. Među predmetima kojima se bavi suverenitet, postoje, dakle, nužno dve kategorije; njih nalazimo u svim valjano ustrojenim društvima, ma na kakvoj osnovi da je, uostalom, uspostavljen društveni ugovor. Između te dve krajnje tačke nalaze se, kao neka neodređena masa, opšti, ali ne

i nacionalni predmeti, koje sam nazvao mešovitim. Pošto ti predmeti nisu ni isključivo nacionalni ni potpuno pokrajinski, staranje o njima može se poveriti nadležnosti bilo opštenacionalne bilo pokrajinske vlade, već prema dogovoru onih koji se udružuju, a da svrha udruživanja ne bude time pogođena. Najčešće se prosto pojedinci udruže da stvore suverena, a njihov skup obrazuje narod. Pod opštom vlašću koju su sebi stvorili nalazimo tada samo individualne snage ili kolektivne sile, od kojih svaka predstavlja veoma mali delić suverena. Tada je takođe opšta vlast prirodno pozvana da reguliše ne samo predmete koji su opštenacionalni po svojoj suštini nego i najveći deo mešovitih predmeta o kojima sam govorio. Mesne zajednice time su svedene na onaj deo suvereniteta koji je neophodan za njihovo blagostanje. Ponekad, usled stanja koje je predhodilo udruživanju, suverena sačinjavaju već uspostavljene političke zajednice; tada se dešava da se pokrajinska vlast stara ne samo o predmetima isključivo pokrajinskim po njihovoj prirodi nego i o svim ili o nekim mešovitim predmetima o kojima je bila reč. Jer nacije udružene u konfederaciju, koje su pre ujedinjenja same činile suverena i koje i dalje predstavljaju vrlo znatan deo suverena, mada su se ujedinile, nameravale su da opštoj vlasti ustupe vršenje samo onih prava koja su neophodna uniji. Kad je opštenacionalnoj vlasti, nezavisno od prerogativa svojstvenih njenoj prirodi, dato u nadležnost da reguliše mešovite predmete suvereniteta, ona onda poseduje preovladujuću snagu. Ne samo što ima mnogo prava, nego i sva prava zavise od nje, pa se valja bojati da ona ne oduzme pokrajinskim vlastima njihove

prirodne i neophodne prerogative. Kad je, naprotiv, u nadležnosti pokrajinske vlasti da reguliše mešovite predmete, u društvu vlada suprotna tendencija. Prevaga je tad u pokrajinama, a ne u naciji, pa se treba bojati da opštenacionalna vlast ne bude lišena privilegija neophodnih za njeno postojanje. Jedinstveni narodi prirodno su, dakle, skloni centralizaciji, a konfederacije komadanju. Ostaje nam još samo da te opšte ideje primenimo na američku Uniju. Pojedinačnim državama nužno je pripalo pravo da regulišu čisto pokrajinske predmete. Uz to su te države zadržale i pravo da utvrđuju lična i politička prava građana, da regulišu međusobne odnose ljudi i da im dele pravdu; to su prava koja su opšta po svojoj prirodi, ali koja ne spadaju nužno u nadležnost opštenacionalne vlasti. Videli smo da je vlasti Unije preneto ovlašćenje da zapoveda u ime cele nacije u slučajevima kad nacija treba da dela kao jedna jedina individua. Ona je predstavlja prema inostranstvu, ona upravlja zajedničkim silama protiv neprijatelja. Jednom reči, ona se bavi stvarima koje sam nazvao isključivo nacionalnim. U toj raspodeli prava suvereniteta udeo Unije čini se još, na prvi pogled, veći nego udeo države; dublje ispitivanje dokazuje da je on u stvari manji. Vlast Unije izvodi krupnije poduhvate, ali se retko oseća da ona dejstvuje. Pokrajinska vlast vrši sitnije stvari, ali ona nikad ne miruje i svakog trenutka obelodanjuje svoje postojanje.

Vlast Unije bdi nad opštim interesima zemlje; ali opšti interesi naroda imaju tek sporni uticaj na sreću pojedinca. Pokrajinski poslovi utiču naprotiv vidljivo na dobrobit onih koji žive u pokrajini. Unija obezbeđuje nezavisnost i veličinu nacije, što su stvari koje se ne tiču neposredno privatnih lica. Država održava slobodu, uređuje prava, garantuje imovinu, obezbeđuje život i svu budućnost svakog građanina. Savezna vlast nalazi se na velikom odstojanju od građana; pokrajinska vlast je svima na dohvatu. Dovoljno je dići glas pa da ih ona čuje. Na strani centralne vlasti su strasti nekolicine istaknutih ljudi koji teže da njome upravljaju; na strani pokrajinske vlasti nalazi se interes ljudi drugog reda, koji se nadaju da će steći neku moć samo u svojoj državi, a uprevo oni, budući bliže narodu, imaju najveći uticaj na njega. Amerikanci imaju, dakle, mnogo više da očekuju, a i da se boje od države nego od Unije; po prirodnoj sklonosti ljudskog srca, moraju biti mnogo više privrženi prvoj nego drugoj. U tome su navike i osećanja saglasni s interesima. Kad jedna kompaktna nacija raspodeli svoj suverenitet i dođe do konfederativnog uređenja, uspomene, običaji, navike dugo se bore protiv zakona i daju centralnoj vlasti snagu koju joj zakoni uskraćuju. Kad se narodi u konfederaciji ujedine u jedan jedini suverenitet, isti uzroci dejstvuju u suprotnom smislu. Kad bi Francuska postala federativna republika kao što su Sjedinjene Države, ne sumnjam da bi se vlast u njoj pokazala isprva energičnija nego što je vlast Unije; a kad bi se

Unija pretvorila u monarhiju kao što je Francuska, mislim da bi američka vlada dugo ostala slabija nego što je naša. U času kad je stvoren opštenacionalni život kod Angloamerikanaca, pokrajinski život bio je već davnašnji, nužni odnosi bili su već uspostavljeni između opština i pojedinaca iste države; svet se tu već bio navikao da na izvesne stvari gleda sa zajedničkog gledišta i da se isključivo bavi izvesnim poduhvatima koji predstavljaju njima svojstven interes. Unija je jedno ogromno telo, unekoliko neodređen predmet da bi ga rodoljublje obuhvatilo. Pojedinačna država ima utvrđene oblike i ograničen obim; ona svojim stanovnicima predstavlja izvestan broj poznatih i dragih stvari. Stapa se sa slikom samog tla, poistovećuje sa imovinom, porodicom, uspomenama prošlosti, poslovima u sadašnjosti i snovima za budućnost. Rodoljublje, koje je najčešće proširenje ličnog egoizma, ostalo je, dakle, državi i takoreći nije prešlo na Uniju. Tako se interesi, navike, osećanja spajaju i istinski politički život usredsređuju u državi, a ne u Uniji. Lako se može suditi o razlikama u snazi između tih dveju vlasti kad se pogleda kako se one ponašaju u krugu svojih ovlašćenja. Kad god se vlast države obraća nekom čoveku ili udruženju ljudi, jezik joj je jasan i zapovednički; isto je i kod savezne vlasti kad se obraća pojedincima; ali čim se nađe licem u lice s nekom državom, počinje da pregovara: objašnjava svoje razloge i pravda svoj postupak; dokazuje, savetuje, a malo zapoveda. Pojave li se sumnje u pogledu ustavnih ovlašćenja dveju vlasti, pokrajinska vlast odvažno zahteva svoja prava i preduzima brze i energične mere da ih odbrani. Za to vreme

vlast Unije obrazlaže, poziva se na zdrav razum nacije, na njene interese, slavu, odugovlači, pregovara; tek u krajnjem slučaju odluči se najzad da dejstvuje. Na prvi pogled, poverovao bi čovek da je pokrajinska vlast naoružana snagom cele nacije, a da kongres predstavlja samo jednu pojedinačnu državu. Uprkos trudu onih koji su je uspostavili, savezna vlast je, dakle, kao što sam drugde već rekao, po samoj svojoj prirodi slaba vlast, kojoj je, više nego ikojoj drugoj, potrebna saradnja podređenih da bi opstala. Lako je uočiti da je njena svrha da lako ostvari volju država da ostanu ujedinjene. Ako je taj osnovni uslov ispunjen, ona je mudra, jaka i hitra. Ustrojena je tako da obično naspram sebe nailazi samo na pojedince i da lako savladava otpore, ako bi neko ushteo da se opre sveopštoj volji. Ali savezna vlast nije uspostavljena uz pretpostavku da bi države, ili više njih, prestale želeti da ostanu ujedinjene. Kad bi se suverenitet Unije danas sukobio sa suverenitetom država, lako se može predvideti da bi on podlegao; sumnjam čak da bi se bitka ikako i mogla ozbiljno zapodenuti. Kad god se saveznoj vlasti suprotstavi uporan otpor, videće se da će ona popustiti. Iskustvo je dosad dokazalo, kad god je neka pojedinačna država uporno nešto htela i to odlučno zahtevala, da se nikad nije desilo da to nije i postigla; a kad god je odrešito odbila da nekako postupi, ostavljeno joj je na volju [272] da čini kako hoće. Kad bi vlast Unije i imala sopstvenu snagu, materijalno stanje zemlje veoma bi joj [273] otežavalo da se njome koristi.

Sjedinjene Države obuhvataju ogromnu teritoriju; razdaljine su velike; stanovništvo je rasejano po zemlji još upola pustoj. Kad bi Unija preduzela da oružjem prisili države na njihovu dužnost, položaj bi joj bio sličan položaju Engleske u ratu za nezavisnost. Uostalom, i da je jaka, jedna vlast teško bi mogla izbeći posledice nekog načela, ako je jednom usvojila samo to načelo kao osnovu javnog prava koje treba nju da uređuje. Konfederacija je stvorena slobodnom voljom država; time što su se ujedinile, ove nisu izgubile svoju nacionalnost i nisu se stopile u jedan jedini narod. Kad bi danas jedna od tih država htela da povuče svoje ime iz ugovora, bilo bi dosta teško dokazati joj da to ne može učiniti. Da bi joj se usprotivila, savezna vlast ne bi se očevidno mogla osloniti ni na silu ni na pravo. Da bi savezna vlast lako savladala otpor koji bi joj pružile neke od država članica, trebalo bi da interes jedne ili više njih bude prisno povezan sa opstankom Unije, kao što se to često viđalo u istoriji konfederacija. Pretpostavimo da među državama koje spajaju savezne spone postoji nekoliko njih koje posebno uživaju glavne prednosti unije ili čiji prosperitet potpuno zavisi od unije; jasno je da će centralna vlast u njima naći velik oslonac da ostale zadrži u poslušnosti.Ali onda neće više crpsti svoju snagu iz same sebe, nego će je crpsti iz jednog načela protivnog njenoj prirodi. Narodi stupaju u konfederaciju samo zato da bi koristili podjednake prednosti iz ujedinjenja, a u navedenom slučaju savezna vlast bila bi jaka zato što bi između ujedinjenih nacija vladala nejednakost. Pretpostavimo i to da je jedna od država u konfederaciji stekla toliku premoć da

može sama da prigrabi centralnu vlast; ona će ostale države smatrati svojim podanicima i nametnuće im, u vidu poštovanja tobožnjeg suvereniteta Unije, poštovanje sopstvenog suvereniteta. Tad će se izvršavati velike stvari u ime [274] savezne vlasti, ali ta vlast neće uistinu više postojati. U oba ta slučaja vlast koja dejstvuje u ime konfederacije postaje utoliko jača što se više udaljava od prirodnog stanja i priznatog načela konfederacije. U Americi je sadašnja unija korisna svim državama, ali nije od bitnog značaja ni za jednu. I kad bi više država raskinulo savezne spone, sudbina ostalih ne bi bila dovedena u pitanje, mada bi njihovo ukupno blagostanje bilo umanjeno. Kako nema države čiji bi opstanak ili prosperitet bili potpuno zavisni od sadašnje konfederacije, nema ni takve koja bi bila sklona na velike žrtve da je sačuva. S druge strane ne zapaža se da neka država, bar u sadašnjosti, ima velik interes, zbog ambicije, da konfederaciju održi ovakvu kakvu je danas vidimo. Sve države nemaju, doduše, isti uticaj u saveznim telima, ali ne vidimo nijedne koja bi se mogla pohvaliti da u njima dominira i koja bi se prema ostalima mogla ponašati kao prema nižim ili podređenim. Kad bi neki deo Unije ozbiljno hteo da se odvoji, čini mi se, dakle, sigurno ne samo da ga se u tome ne bi moglo sprečiti nego i da se to čak ne bi ni pokušalo. Sadašnja Unija trajaće, dakle, samo dok sve države koje je sačinjavaju budu htele biti u njenom sastavu. Pošto smo to utvrdili, sve ostalo je lakše: nije više reč o tome da se ispita hoće li se države koje su sada u konfederaciji moći odvojiti, nego da li će hteti da ostanu

ujedinjene. Među svim razlozima sa kojih je sadašnja unija korisna za Amerikance dva glavna padaju u oči kao očigledna. Mada su Amerikanci takoreći sami na svom kontinentu, po trgovini su im susedi svi narodi s kojima trguju. Uprkos prividnoj izolovanosti, Amerikancima je, dakle, potrebno da budu jaki, a jaki mogu biti samo ako ostanu ujedinjeni. Kad bi se razjedinile, države ne bi samo umanjile svoju snagu prema inostranstvu nego bi stvorile strane zemlje i na sopstvenom tlu. Time bi stupile u jedan sistem unutrašnjih carina; razdelile bi doline zamišljenim linijama, zarobile bi rečne tokove i na sve načine ometale korišćenje ogromnog kontinenta koji im je Bog dodelio. Danas ne moraju da se boje kakve najezde, pa prema tome ne moraju da drže vojsku ni da ubiraju poreze; kad bi se Unija raspala, možda bi se sve te potrebe ubrzo osetile. Ogroman je, dakle, interes Amerikanaca da ostanu ujedinjeni. S druge strane, gotovo je nemogućno otkriti kakav bi materijalni interes imao, za sada, neki deo Unije da se odvoji od ostalih. Kad se baci pogled na kartu Sjedinjenih Država i opazi lanac Aligenskih planina, koje se nižu od severoistoka ka jugozapadu i protežu na 400 milja dužine, čovek je sklon da poveruje da je svrha Proviđenja bila da između sliva Misisipija i obala Atlantskog okeana podigne jednu od onih prirodnih prepreka koje se suprotstavljaju stalnim odnosima između ljudi, te kao da čine nužne granice pojedinih naroda.

[275] Ali prosečna visina Aligcna ne prevazilazi 800 metara. Njihovi zaobljeni vrhovi i prostrane doline koje one obuhvataju lako su pristupačne na hiljadama mesta. Štaviše, glavne reke koje se ulivaju u Atlantski okean, Hadson, Saskehana, Potomak, izviru s one strane Aligena, na jednoj otvorenoj visoravni koja oivičava sliv [276] Misisipija. Polazeći iz te oblasti, one se probijaju kroz bedem za koji nam se čini da bi trebalo da ih skrene ka zapadu i stvaraju, usred planina, prirodne puteve uvek otvorene čoveku. Nikakva prepreka ne uzdiže se, dakle, između raznih delova zemlje koju danas zauzimaju Angloamerikanci. Daleko od toga da bi služile kao granica naroda, Aligenske planine nisu granica čak ni pojedinim državama. Njujork, Pensilvanija i Virdžinija obuhvataju ih u svojim granicama i prostiru se i na zapad kao i na istok od [277] tih planina. Teritorija koju danas zauzimaju dvadeset i četiri države Unije i tri okruga koji još nisu uvršteni u države, mada u njima već ima stanovnika, zahvata površinu od oko [278] dva miliona kvadratnih kilometara to jest predstavlja već površinu skoro pet puta veću od Francuske. U tim granicama nailazi se na raznoliko zemljište, različite temperature i vrlo raznovrsne proizvode. Tako velika površina teritorije koju zauzimaju angloameričke republike pobudila je sumnje u opstanak Unije. Tu treba uočiti razlike: protivni interesi ponekad nastaju u pokrajinama neke prostrane države i na kraju se sukobljavaju; dešava se tada da

veličina države najviše dovodi u pitanje njenu trajnost. Ali ako ljudi koji zauzimaju tu prostranu teritoriju nemaju međusobno protivnih interesa, samo prostranstvo države treba da služi njihovom prosperitetu, jer jedinstvena vlast neobično pogoduje mogućnoj razmeni raznih proizvoda tla, a time što olakšava njihovu prodaju podiže im i vrednost. A u raznim delovima Unije vidim, doduše, različite interese, ali ne otkrivam takve koji bi bili međusobno suprotni. Južne su države gotovo isključivo poljoprivredne; severne su osobito industrijske i trgovačke; zapadne su istovremeno i industrijske i zemljoradničke. Na Jugu se gaji duvan, pirinač, pamuk i šećerna trska; na Severu i Zapadu kukuruz i žito. To su različiti izvori bogatstva; a da bi se crpio iz tih izvora postoji jedno zajedničko sredstvo i podjednako povoljno za sve, a to je unija. Sever, koji izvozi bogatstva Angloamerikanaca u sve delove sveta, a bogatstva sveta uvozi u Uniju, ima očevidni interes da konfederacija opstane ovakva kakva je danas, kako bi broj američkih proizvođača i potrošača kojima ona služi ostao što je mogućno veći. Sever je najprirodniji posrednik između Juga i Zapada Unije, s jedne strane, i ostalog sveta s druge; Sever, dakle, mora želeti da Jug i Zapad ostanu ujedinjeni i napredni, kako bi snabdevali njegove tvornice sirovinama, a njegove brodove teretom za prevoz. Jug i Zapad imaju, sa svoje strane, još neposredniji interes za održanje Unije i za prosperitet Severa. Proizvodi Juga izvoze se velikim delom preko mora; Jugu i Zapadu potrebne su, dakle, trgovinske veze Severa. Oni moraju želeti da Unija ima

veliku pomorsku silu da bi te veze mogla efikasno štititi. Jug i Zapad moraju rado doprinositi troškovima za mornaricu, mada sami nemaju brodova; jer ako bi evropske flote blokirale luke Juga i deltu Misisipija, šta bi bilo sa pirinčom Karoline, s duvanom Virdžinije, sa šećerom i pamukom iz doline Misisipija? Nema, dakle, nijednog dela saveznog budžeta koji ne bi služio očuvanju materijalnog interesa zajedničkog svim državama u konfederaciji. Nezavisno od te trgovinske koristi, Jug i Zapad Unije nalaze i veliku političku prednost u tome da ostanu ujedinjeni međusobno i sa Severom. Jug obuhvata ogromnu populaciju robova, populaciju preteću u sadašnjosti, još opasniju u budućnosti. Države Zapada zauzimaju jednu jedinu dolinu. Reke koje natapaju teritoriju tih država izviru iz Stenovitih planina i iz Aligena, ulivaju se u Misisipi i s njim teku u Meksički zaliv. Države Zapada potpuno su odvojene svojim položajem od evropskih tradicija i od civilizacije Staroga sveta. Stanovnici Juga moraju, dakle, želeti da sačuvaju Uniju, da ne bi ostali sami prema Crncima, a stanovnici Zapada, da se ne bi našli zatvoreni usred Amerike bez slobodnih komunikacija sa svetom. Sever, sa svoje strane, mora želeti da se Unija ne razdeli, kako bi ostao kao beočug koji tu veliku zajednicu spaja sa svetom. Postoji, dakle, tesna veza između materijalnih interesa svih delova Unije. Isto bih rekao i o mišljenjima i osećanjima, koja bi se mogla nazvati nematerijalnim ljudskim interesima.

Stanovnici Sjedinjenih Država mnogo govore o svojoj ljubavi prema otadžbini; priznajem da ne verujem mnogo tom promišljenom patriotizmu koji se zasniva na interesu i koji interes, ako mu se promeni predmet, može i uništiti. Ne pridajem isto tako ni neki velik značaj rečima Amerikanaca kad svakodnevno izražavaju nameru da očuvaju federativni sistem koji su usvojili njihovi dedovi. Ono što održava velik broj građana pod istom vlašću mnogo je manje razložna volja da ostanu ujedinjeni a više nagonska i takoreći nehotimična saglasnost, koja proizilazi iz sličnosti osećanja i shvatanja. Nikad se neću složiti s tim da ljudi obrazuju društvo samim tim što priznaju istog poglavara i pokoravaju se istim zakonima; društvo postoji samo kad ljudi velik broj stvari posmatraju na isti način; kad o velikom broju pitanja imaju ista shvatanja; kad, najzad, iste činjenice bude u njima istovetne utiske i istovetne misli. Onaj ko bi, sa te tačke gledišta, proučavao šta se zbiva u Sjedinjenim Državama lako bi utvrdio da njihovi stanovnici, i tako izdeljeni u dvadeset četiri odelita suvereniteta, čine ipak jedan jedini narod; a možda bi čak i zaključio da stanje uspostavljenog društva postoji stvarnije u angloameričkoj Uniji nego u izvesnih evropskih nacija, koje, međutim, imaju jedno jedino zakonodavstvo i pokoravaju se jednom jedinom čoveku. Mada Angloamerikanci imaju više religija, svi oni na isti način gledaju na religiju. Oni se ne slažu uvek u pogledu načina koje treba izabrati radi dobrog vladanja i razlikuju se u pogledu nekih oblika vlasti, ali su saglasni o opštim načelima po kojima treba da budu uređena ljudska društva. Od države Mejn do Floride i od

Misurija do Atlantskog okeana, smatra se da je izvor svih zakonitih vlasti u narodu. Imaju se iste ideje o slobodi i jednakosti; ispovedaju se ista shvatanja o štampi, pravu na udruživanje, poroti, odgovornosti organa vlasti. Ako pređemo s političkih i verskih ideja na filozofska i moralna shvatanja koja upravljaju svakodnevnim postupcima u životu i uopšte ponašanjem ljudi, zapažamo istu saglasnost. [279] Angloamerikanci vide duhovni autoritet u sveopštem razumu, kao što političku moć vide u celokupnom građanstvu, pa smatraju da se treba osloniti na razum svih u razlučivanju onoga što je dopušteno od onoga što je zabranjeno i onoga što je istinito od onoga što je pogrešno. Većina njih misli da je uviđanje dobro shvaćenog sopstvenog interesa dovoljno da čoveka vodi ka onom što je pravo i pošteno. Veruju da je svako sa rođenjem stekao sposobnost da upravlja sobom i da niko nema prava da svog bližnjeg prisiljava da bude srećan. Svi čvrsto veruju da se čovek može usavršavati; cene da širenje prosvećenosti nužno mora dovesti do korisnih rezultata, a neznanje do pogubnih posledica; svi smatraju društvo zajednicom koja napreduje, a čovečanstvo promenljivom slikom, u kojoj ništa nije i ne treba da bude nepromenljivo zauvek, pa dopuštaju da ono što im se danas čini dobro može sutra biti zamenjeno nečim boljim što je sad još skriveno. Ne kažem da su sva ta shvatanja tačna, ali ona su američka. Dok Angloamerikance tako sjedinjuju te zajedničke ideje, od svih drugih naroda odvaja ih jedno osećanje, gordost. Već pedeset godina stanovnicima Sjedinjenih Država neprestano se ponavlja da

oni čine jedini pobožan, prosvećen i slobodan narod. Oni vide da kod njih demokratske institucije dosad cvetaju, dok u ostalom svetu ne uspevaju; tako oni imaju neizmerno visoko mišljenje o sebi, pa nisu daleko od toga da veruju da oni čine neku posebnu vrstu u ljudskom rodu. Tako se opasnosti koje prete američkoj Uniji ne rađaju ni iz raznolikosti shvatanja ni iz različnosti interesa. Treba ih tražiti u raznolikosti osobina i strasti Amerikanaca. Ljudi koji nastanjuju ogromnu teritoriju Sjedinjenih Država potiču gotovo svi iz istog stabla; ali vremenom su klima, a naročito ropstvo, stvorili vidljive razlike u osobinama Engleza sa Juga Sjedinjenih Država i Engleza sa Severa. Kod nas se obično veruje da je ropstvo stvorilo u jednom delu Unije interese suprotne nekom drugom njenom delu. Ja nisam zapazio da je to tako. Ropstvo nije na Jugu stvorili interese suprotne Severu, ali je izmenilo karakter stanovnika Juga i stvorilo drugačije navike. Drugde sam već izložio kakav je uticaj ropstvo izvršilo na trgovačke sposobnosti Amerikanaca na Jugu; isti taj uticaj širi se i na naravi. Rob je sluga koji ne raspravlja i pokorava se bez gunđanja. Ponekad on ubije gospodara, ali ne opire mu se nikad. Na Jugu nema toliko siromašne porodice da ne bi imala robova. Amerikanac Južnjak, već od rođenja, raspolaže nekom vrstom domaće diktature; prvi pojmovi koje stiče o životu uče ga da je rođen da zapoveda, a prva navika koju stiče jeste to da bez po muke gospodari. Vaspitanje, dakle, snažno utiče tako da od Južnjaka stvori čoveka oholog, žustrog, naprasitog,

bahatog, vatrenog u željama, nestrpljivog pred preprekama, ali i lako obeshrabrenog ako ne mogne od prve trijumfovati. Amerikanac na Severu ne vidi robove da su se sjatili oko njegove kolevke. Ne nailazi čak ni na slobodne sluge, jer često mora sam da se stara o svojim potrebama. Tek što je došao na svet, odasvud mu se javlja predstava o nuždi; on se, dakle, rano uči dasam spozna tačno prirodne granice svojih moći; ne očekuje da će silom savladati tuđu volju kad se suprotstavlja njegovoj i da bi stekao podršku svojih bližnjih, zna da pre svega treba da stekne njihovu naklonost. On je, dakle, strpljiv, promišljen, trpeljiv, nije brzoplet, nego je istrajan u svojim naumima. U južnim državama, najnužnije potrebe ljudi uvek su zadovoljene. Tako Južnjaka ne brinu materijalne životne brige; drugi se o tome brinu. Budući slobodan u tom pogledu, uobrazilja mu se upravlja ka drugima, krupnijim a manje određenim stvarima. Južnjak voli veličanstvenost, raskoš, slavu, halabuku, uživanja, a naročito dokolicu. Ništa ga ne prisiljava da se napreže u životu, pa kako nema nužnog posla, spava i ne preduzima čak ni ono što je korisno. Pošto na Severu vlada jednakost u imovnom stanju, a ropstvo više ne postoji, čovek je tu obuzet upravo onim materijalnim staranjem koje belac na Jugu prezire. Još od detinjstva trudi se da se bori protiv bede i uči se da blagostanje ceni iznad svih uživanja duha i srca. Usredsređena na sitne pojedinosti života, njegova uobrazilja se gasi, on ima sve manje i manje opštih ideja, ali ove postaju praktičnije, jasnije i preciznije. Kako sve napore inteligencije upravlja ka jedinom nastojanju da postigne blagostanje, ubrzo se u tome i odlikuje; On divno ume da iskoristi prirodu i

ljude da bi proizveo bogatstvo; izvrsno vlada umećem da društvo sudeluje u prosperitetu svakoga svog člana i da se iz individualnog egoizma izluči sreća za sve. Čovek sa Severa nema samo iskustvo, nego i znanje; on međutim učenost ne ceni kao nekakvo zadovoljstvo, nego je smatra sredstvom i pohlepno se služi samo njenim praktičnim primenama. Južnjak je spontaniji, duhovitiji, otvoreniji, velikodušniji, intelektualniji i blistaviji. Severnjak je aktivniji, razumniji, prosvećeniji i dovitljiviji. Onaj prvi ima sklonosti, predrasude, slabosti i veličinu svih aristokratija. Ovaj drugi, vrline i mane svojstvene srednjem staležu. Povežite dva čoveka u društvo, dajte im iste interese i delimično ista shvatanja; ako su im narav, prosvećenost i civilizacija različiti, svi su izgledi da se neće slagati. Isto se zapažanje može primeniti i na društvo nacija. Ropstvo, dakle, ne preti američkoj konfederaciji neposredno, zbog interesa, nego posredno, putem naravi. Trinaest država pristupilo je 1790. saveznom ugovoru; konfederacija ih danas broji dvadeset i četiri. Stanovništvo, koje je 1790. brojalo blizu četiri miliona, [280] učetvorostručilo se za četrdeset godina i 1830. dostizalo je trinaest miliona. Takve se promene ne mogu zbiti bez opasnosti. Za udruženje nacija kao i za udruženje pojedinaca postoje tri glavne šanse za trajnost: mudrost članova, njihova pojedinačna slabost i njihov mali broj. Amerikanci koji se udaljuju od obala Atlantskog okeana da bi se zaputili na

Zapad pustolovi su koji ne trpe nikakav jaram, željni bogatstva, a često i odbačeni od država u kojima su se rodili. U pustinju stižu ne poznajući se međusobno. Tu ih ne obuzdavaju ni tradicije, ni porodični duh, ni primeri. Među njima je moć zakona slaba, a moć morala još slabija. Ljudi koji se svakodnevno naseljavaju u dolini Misisipija u svakom su pogledu, dakle, ispod Amerikanaca koji žive u nekadašnjim granicama Unije. Oni međutim već imaju velik uticaj u njenim većima i dospevaju u [281] upravu opštim poslovima pre no što su se naučili da upravljaju sami sobom. Što su članovi nekog udruženja slabiji tim više to udruženje ima izgleda da traje, jer su članovi tada bezbedni samo ako ostanu ujedinjeni. Kad 1790. najnaseljenija [282] među američkim republikama nije imala ni 500.000 stanovnika, svaka od njih osećala se beznačajna kao nezavisan narod, pa je to olakšavalo pokornost saveznoj vlasti. Ali kad jedna država u konfederaciji broji 2,000.000 stanovnika, kao što je to slučaj sa državom Njujork, i zahvata površinu ravnu četvrtini površine [283] Francuske oseća se jaka sama po sebi, pa iako i dalje želi uniju jer je korisna za njeno blagostanje, ne smatra je više nužnom za svoj opstanak. Mogla bi i bez nje, pa pristajući da u njoj ostane, ubrzo hoće da u njoj ima prevagu. Već i samo povećanje broja članica Unije delovalo bi snažno u pravcu raskidanja saveznih spona. I stojeći na istoj tački gledišta, svi ljudi ne gledaju jednako na iste stvari. Još pre je tako kad su tačke gledišta različite. Što više raste broj američkih republika smanjuju se, dakle, izgledi da se postigne saglasnost svih u pogledu izvesnih zakona.

Danas interesi različitih delova Unije nisu međusobno suprotni; ali ko bi mogao predvideti razne promene koje bliska budućnost može izazvati u jednoj zemlji gde se svakog dana stvaraju gradovi, a svakog petogodišta nacije? Otkako su stvorene engleske naseobine, broj stanovnika u njima udvostručava se svake dvadeset dve godine otprilike; ne opažam uzroke koji bi u idućih stotinu godina zaustavili taj progresivni porast angloameričkog stanovništva. Pre no što protekne sto godina, mislim da će teritoriju koju budu zauzimale ili za sebe zahtevale Sjedinjene Države nastanjivati više od sto miliona stanovnika i da će biti [284] podeljena na četrdeset država. Dopuštam da tih stotinu miliona ljudi neće imati različite interese; priznajem im svima, naprotiv, podjednaku prednost u tome da ostanu ujedinjeni, pa ipak kažem da će već samim tim što će ih biti stotinu miliona i što će obrazovati četrdeset odelitih i nejednako moćnih nacija održanje savezne vlasti biti samo stvar srećnog slučaja. Hoću da verujem da je čovek podoban da se usavršava; ali dokle god se ljudska priroda ne promeni i oni se potpuno ne preobraze, neću verovati u trajnost jedne vlasti čiji je zadatak da održi zajedno četrdeset raznih naroda rasprostrtih po [285] površini ravnoj polovini Evrope, da otkloni njihova suparništva, ambicije i sukobe i da objedini dejstvo njihovih nezavisnih volja radi izvršenja istih nauma. Ali najveća opasnost kojoj je izložena Unija time što se uvećava potiče od stalnog premeštanja snaga u njenom okviru.

Od obala Gornjeg jezera do Meksičkog zaliva ima, u pravoj liniji, oko hiljadu i šesto kilometara. Duž te nedogledne linije krivuda granica Sjedinjenih Država; ona se čas uvlači, a češće zalazi daleko u puste predele. Izračunato je da ne celom tom ogromnom frontu belci svake godine napreduju u proseku po dvadeset osam [286] kilometara. S vremena na vreme pojavi se neka prepreka: neka neplodna oblast, kakvo jezero, indijanski narod na koji se neočekivano naišlo. Kolona se za časak zaustavi; njena dva kraja zaobilaze, i kad se opet spoje, napredovanje se nastavlja. U tom postupnom i stalnom napredovanju evropske rase ka Stenovitim planinama ima nečega kao Proviđenjem određenog: to je kao kakav ljudski potop, koji neprestano raste i koji svakog dana diže Božja ruka. Unutar te prve linije osvajača grade se gradovi i osnivaju prostrane države. U dolinama Misisipija nalazilo se 1790. jedva nekoliko hiljada pionira; danas u tim istim dolinama ima isto toliko ljudi koliko ih je obuhvatala cela Unija 1790. Stanovništvo tu [287] dostiže blizu četiri miliona. Grad Vašington osnovan je 1800. u samom središtu američke konfederacije; danas se on nalazi na njenom okrajku. Poslanici novih [288] država Zapada, da bi zauzeli svoja mesta u kongresu, moraju već da prevale put isto toliko dug kao kad bi putovali iz Beča u Pariz. Sve države Unije ponete su istovremeno kretanjem ka bogatstvu; ali sve se ne mogu razvijati i prosperirati u istoj meri. Na severu Unije, odvojeni ogranci Aligenskih planina zalaze čak u Atlantski okean i obrazuju prostrane zalive i luke stalno otvorene i najvećim brodovima. Počev

od ušća Potomaka, naprotiv, duž američke obale, sve do ušća Misisipija, nailazi se samo na ravno i peskovito tlo. U tom delu Unije, ušća skoro svih reka zakrčena su, a luke koje se ukazuju razdaleko u lagunama ne pružaju brodovima onoliku dubinu kao luke na Severu i nude mnogo manje pogodnosti za trgovinu. Toj prvoj nepogodnosti, koja potiče od prirode, pridružuje se i druga još, koja potiče od zakona. Videli smo da ropstvo, koje je ukinuto na Severu, još postoji na Jugu, a prikazao sam pogubni uticaj koji ono ima na dobrobit i samoga gospodara. [289] Sever mora, dakle, biti trgovinski i industrijski više razvijen nego Jug. Prirodno je što se tamo brže sele i stanovništvo i bogatstvo. Države koje leže na obali Atlantskog okeana već su upola naseljene. Većina zemljišta tu već ima vlasnika; one, dakle, ne mogu primati onoliki broj naseljenika koliko države Zapada, koje još pružaju neograničeno polje delatnosti. Sliv Misisipija beskrajno je plodniji nego obale Atlantskog okeana. Taj razlog, uz sve ostale, snažno privlači Evropljane ka Zapadu. To je brojčano strogo dokazano. Računajući celinu Sjedinjenih Država, nalazimo da se, za četrdeset godina, broj stanovnika približno utrostručio. Ali ako pogledamo samo sliv Misisipija, otkrivamo [290] da se u njemu, za isto vreme, broj stanovništva uvećao trideset i jedan [291] put. Središte savezne moći svakodnevno se pomera. Pre četrdeset godina, većina stanovnika Unije nalazila se na morskoj obali, u blizini mesta gde se danas uzdiže

Vašington; danas je većina stanovnika dublje na kopnu i severnije; ne treba sumnjati da će pre no što protekne dvadeset godina ona biti s one strane Aligena. Ako Unija opstane, sliv Misisipija će, zbog svoje plodnosti i prostranstva, nužno postati stalno središte savezne moći. Kroz trideset ili četrdeset godina, sliv Misisipija zauzeće mesto koje mu prirodno pripada. Lako je izračunati da će njegovo stanovništvo, u poredenju sa stanovništvom država na obalama Atlantika, biti u odnosu 40 prema 11, otprilike. Još nekoliko godina, dakle, i upravljanje Unijom izmaći će sasvim iz ruku država koje su je osnovale i stanovništvo doline Misisipija imaće prevagu u saveznim telima. To stalno gravitiranje snaga i uticaj ka severozapadu otkriva se svakih deset godina, kad se izvrši opšti popis stanovništva i utvrdi nov broj predstavnika koje [292] svaka država treba da pošalje u kongres. Virdžinija je 1790. imala 19 predstavnika u kongresu. Taj broj je rastao do 1813, kad je dostigao 23. Od toga doba počeo je opadati. Godine 1833. bilo ih je samo [293] 21. U istom razdoblju, država Njujork pokazala je suprotno kretanje: 1790. imala je u kongresu 10 predstavnika; 1813 — 27; 1823 — 34; 1833 — 40. Ohajo je 1803. imao samo jednog predstavnika; 1833 imao ih je 19. Teško je zamisliti trajnu uniju između dva naroda od kojih je jedan siromašan i slab, a drugi bogat i snažan, čak i kad bi se dokazalo da snaga i bogatstvo jednoga nisu uzrok slabosti i siromaštva drugog. Uniju je još teže održati u doba kad jedan gubi snagu a drugi je stiče.

Taj brz i nesrazmeran rast izvesnih država ugrožava nezavisnost drugih. Kad bi država Njujork, sa svojih dva miliona stanovnika i četrdeset predstavnika, htela da vlada u kongresu, možda bi u tome i uspela. Ali kad najmoćnije države čak i ne bi nastojale da tlače one manje, opasnost bi još postojala, jer ona je i u pukoj mogućnosti gotovo koliko i u samoj stvari. Slabi retko imaju poverenja u pravdu i razum jakih. One države koje se ne razvijaju tako brzo kao druge bacaju, dakle, nepoverljive i zavidljive poglede ka onima kojima sreća ide naruku. Otud neka duboka nelagodnost i neka neodređena zabrinutost koje se zapažaju u jednom delu Unije i koje odudaraju od blagostanja i samopouzdanja koja vladaju u drugim delovima. Mislim da neprijateljski stav koji je zauzeo Jug nema drugih uzroka. Od svih Amerikanaca, Južnjacima bi trebalo da je najviše stalo do Unije, jer naročito bi oni trpeli kad bi bili prepušteni samima sebi; međutim, jedino oni prete da će razbiti konfederativni skup. Otkuda to? To je lako reći: Jug, koji je [294] konfederaciji dao četiri predsednika, koji zna da mu danas savezna moć izmiče iz ruku, koji vidi kako mu se svake godine smanjuje broj predstavnika u kongresu, a raste broj predstavnika Severa i Zapada, Jug, nastanjen ljudima vatrenim i prekim, razdražen je i zabrinut. Ucveljeno gleda sebe, ispituje prošlost i svakodnevno se pita nije li ugnjeten. Desi li se da utvrdi da mu neki zakon Unije nije očevidno povoljan, poviče da se prema njemu zloupotrebljava sila; on vatreno protestuje, a ako mu reč ne slušaju, ogorčen je i preti da će se povući iz jednog društva u kome snosi terete a nema nikakve koristi.

Stanovnici Karoline govorili su 1832: "Carinski zakoni donose bogatstvo Severu, a upropašćuju Jug; jer kako bi se inače moglo shvatiti da Sever, sa svojim negostoljubivim podnebljem i neplodnim tlom, neprestano uvećava svoje bogatstvo i [295] moć, dok Jug, koji je vrt Amerike, brzo nazaduje?" Kad bi se promene o kojima sam govorio zbivale postupno, tako da svako pokolenje ima bar vremena da provede vek u stanju kome je isprva bilo svedok, opasnost bi bila manja; ali ima nečega naglog, skoro bih mogao reći revolucionarnog u napretku koji ostvaruje društvo u Americi. Jedan te isti građanin mogao je videti kako njegova država stupa na čelu Unije, a potom kako je postala nemoćna u saveznim telima. Ima i tavih angloameričkih republika koje su rasle brzo kao čovek, pa su se rodile, rasle i dostigle zrelost za trideset godina. Ne treba ipak zamišljati da države koje gube moć gube i stanovništvo i da propadaju; njihov se prosperitet ne zaustavlja; razvijaju se čak brže nego ikoja [296] evropska kraljevina. Ali njima se čini da osiromašuju, zato što se ne bogate isto tako brzo kao njihov sused, i veruju da gube moć zato što se odjednom [297] suočavaju s jednom moći koja je veća od njihove; više su, dakle, pozleđena njihova osećanja i strasti nego interesi. Ali nije li i to dovoljno pa da konfederaciji zapreti opasnost? Da su, još od postanja sveta, narodi i kraljevi imali u vidu samo svoju stvarnu korist, jedva da bismo i znali šta je to rat među ljudima. Tako se najveća opasnost koja preti Sjedinjenim Državama rađa upravo iz njihovog prosperiteta; ovaj lako dovodi u više država članica do opijenosti, koja prati

brzo povećanje bogatstva, a kod drugih do zavisti, nepoverenja i žaljenja, što najčešće prati gubljenje bogatstva. Amerikanci se raduju posmatrajući taj izvanredan razvoj; trebalo bi, čini mi se, da na nj gledaju sa žaljenjem i s bojazni. Amerikanci Sjedinjenih Država, ma šta činili, postaće jedan od najvećih naroda sveta; svojim potomstvom prekriće skoro svu Severnu Ameriku; kontinent na kome žive njihov je posed i ne može im izmaći. Šta ih to požuruje da ga već danas zaposednu? Bogatstvo, moć i slava ne mogu im izmaći jednog dana, a oni jurišaju ka tom ogromnom bogatstvu kao da im ostaje još samo časak vremena da ga prigrabe. Verujem da sam dokazao da opstanak sadašnje konfederacije u potpunosti zavisi od saglasnosti svih članica da ostanu ujedinjene. Polazeći od te činjenice, ispitivao sam koji uzroci mogu navesti pojedine države da požele da se odvoje. Ali postoje dva načina kako Unija može propasti: jedna od država u konfederaciji može poželeti da istupi iz ugovora i tako može naglo raskinuti zajedničke veze; na takav slučaj odnosi se većina zapažanja koja sam izložio; ali može i savezna vlast postepeno gubiti moć usled istovremene težnje ujedinjenih republika da povrate korišćenje svoje nezavisnosti. Lišena postepeno svih svojih prerogativa i prećutnim dogovorom dovedena do nemoći, centralna vlast postala bi nesposobna da ispunjava svoju svrhu, i unija bi se raspala usled neke vrste staračke slabosti. Postupno slabljenje federalnih spona, koje na kraju dovodi do poništenja unije, samo po sebi je posebna činjenica koja može dovesti do mnogih drugih posledica pre no što dovede do toga krajnjeg ishoda. Konfederacija bi još postojala, a slabost

njene vlasti već bi mogla dovesti naciju do nemoći, izazvati anarhiju u zemlji i usporenje njenog opšteg prosperiteta. Pošto smo istražili šta navodi Angloamerikance da se razjedine, važno je, dakle, ispitati da li njihovo uređenje, dok Unija postoji, uvećava ili sužava sferu njenog delanja, da li ona postaje jača ili slabija. Amerikanci su očevidno obuzeti jednom velikom bojazni. Oni opažaju da u većine naroda u svetu vršenje prava suvereniteta teži da se koncentriše u malo ruku, i užasavaju se pri pomisli da će na kraju i kod njih tako biti. I same državnike to plaši, ili se bar čine da ih to plaši; jer u Americi centralizacija nije popularna, i većini se može vešto dodvoravati samo ustajući protiv tobožnjih prekoračenja centralne vlasti. Amerikanci neće da uvide da se u zemljama gde se ispoljava ta centralistička tendencija nalazi samo po jedan narod, dok je Unija konfederacija više naroda, što je činjenica dovoljna da poremeti sva predviđanja zasnovana na analogiji. Priznajem da te bojazni velikog broja Amerikanaca smatram potpuno imaginarnim. Daleko od toga da se zajedno s njima plašim učvršćenja suvereniteta u rukama Unije, mislim da savezna vlast vidljivo slabi. Da bih dokazao to što tvrdim, neću pribeći davnim činjenicama, nego takvima kojima sam bio svedok ili koje su se zbile u naše doba. Kad se pažljivo ispituje ono što se zbiva u Sjedinjenim Državama, lako se otkriva postojanje dveju suprotnih tendencija; to su kao dve struje koje bi tekle istim koritom u suprotnim smerovima. Za četrdeset pet godina otkako Unija postoji, vreme je opovrglo mnoštvo

pokrajinskih predrasuda koje su se isprva borile protiv nje. Rodoljublje kojim je svaki Amerikanac bio privržen svojoj državi postalo je manje isključivo. Bolje se upoznavši, razni su se delovi Unije zbližili. Pošta, ta velika veza među duhovima, dopire danas i [298] u daleke pustoši; parobrodi dovode svakodnevno u međusobnu vezu sve tačke [299] na obali. Trgovina se kreće duž reka u unutrašnjosti besprimernom brzinom. Tim pogodnostima koje su stvorili priroda i ljudsko umeće pridružuju se promenljive želje, nemirni duh i ljubav prema bogaćenju, koji Amerikance neprestano mame iz kuće i dovode ih u vezu s velikim brojem sugrađana. Oni krstare zemljom u svim pravcima, posećuju stanovništvo svih krajeva. Nema pokrajine u Francuskoj čiji bi se stanovnici tako savršeno poznavali međusobno kao što se poznaje 13 miliona ljudi koji prekrivaju površinu Sjedinjenih Država. Kako se mešaju, tako Amerikanci postaju međusobno slični; smanjuju se razlike koje su među njima stvarali klima, poreklo i institucije. Svi se sve više približavaju jednom opštem tipu. Svake godine, milioni ljudi, polazeći sa severa, rasprostiru se po svim delovima Unije: sa sobom donose svoja verovanja, shvatanja, običaje, a kako im je prosvećenost veća nego u ljudi među kojima dolaze da žive, oni ubrzo ovladaju poslovima i menjaju društvo u svoju korist. To neprestano iseljavanje sa Severa na Jug neobično pogoduje stapanju svih pokrajinskih osobina u jedinstvene nacionalne osobine. Čini se, dakle, da je civilizaciji Severa suđeno da postane zajednički imenitelj kome sve ostalo treba jednog dana da se saobrazi. Što više napreduju delatnosti Amerikanaca, vidimo kako sve tešnje postaju

trgovinske veze koje spajaju sve udružene države, pa unija iz shvatanja prelazi u naviku. Vremenom nestaje mnoštvo uobraženih bojazni koje su mučile uobrazilju ljudi iz 1789. Savezna vlast nije postala tlačitelj, nije uništila nezavisnost država, ne vodi ka monarhiji; male države nisu u Uniji potpale pod zavisnost velikih. Konfederacija je nastavila da neprestano raste po broju stanovnika, po bogatstvu i moći. Ubeđen sam, dakle, da Amerikanci imaju manje prirodnih poteškoća danas da žive ujedinjeni nego što su ih imali 1789; Unija ima manje neprijatelja nego što ih je imala tada. Pa ipak, ako hoćemo brižljivo da proučimo istoriju Sjedinjenih Država u proteklih četrdeset pet godina, lako ćemo se uveriti da savezna vlast opada. Nije teško ukazati na uzroke toj pojavi. U času kad je proglašen ustav iz 1789, sve je propadalo u anarhiji. Unija koja je uspostavljena posle tog nereda izazivala je mnoge bojazni i mržnje; ali imala je i vatrenih prijatelja, zato što je bila izraz jedne velike potrebe. Iako je tada bila više napadana nego danas, savezna vlast je, dakle, brzo dostigla maksimum svoje moći, kao što to obično biva kad neka vlast trijumfuje pošto je svoje snage razvila u borbi. Čini se da je u to doba tumačenje ustava više proširivalo nego sužavalo savezni suverenitet, pa se Unija u mnogom pogledu ispoljavala kao jedan jedini narod, kojim i u unutrašnjim i u spoljnim poslovima upravlja jedna jedina vlast. Ali da bi se stiglo dotle, narod se takoreći uzdigao iznad samoga sebe. Ustav nije uništio individualnost država, a sve zajednice, ma kakve bile, po nekom potajnom nagonu teže ka nezavisnosti. Taj nagon je još više izražen u zemlji

kakva je Amerika, gde svako selo predstavlja neku vrstu republike navikle da upravlja sama sobom. Države su, dakle, uložile napor kad su se potčinile prevlasti Unije. A svaki napor, i kad je krunisan velikim uspehom, neizbežno slabi zajedno sa slabljenjem uzroka koji ga je pobudio. Što je više savezna vlast učvršćivala svoju moć, Amerika je zauzimala svoje mesto među nacijama, mir se vraćao na njene granice, u javnosti je jačalo samopouzdanje; umesto nereda nastupio je ustaljeni red, koji je preduzetništvu omogućavao da se prirodno obavlja i slobodno razvija. A baš usled tog prosperiteta počeo se gubiti iz vida uzrok koji je do njega doveo; kad je opasnost prošla, Amerikanci nisu više u sebi nalazili one energije i onog rodoljublja koji su pomogli da se opasnost otkloni. Oslobođeni bojazni koje su ih obuzimale, lako su se vratili svojim navikama i bez opiranja prepustili svojim uobičajenim sklonostima. Pošto se snažna vlast nije više činila nužna, ponovo su počeli misliti da im je ona na smetnji. U Uniji sve je prosperiralo, pa se niko nije odvojio od Unije; ali želelo se da se jedva oseća dejstvo vlasti koja je predstavlja. Svi su, uopšte uzev, želeli da ostanu ujedinjeni, a u svakoj posebnoj stvari težili da povrate nezavisnost. Načelo konfederacije svakim danom je sve lakše prihvatano, a sve manje primenjivano; tako je savezna vlast, time što je stvorila red i mir, sama dovela do svog slabljenja. Čim se takvo raspoloženje počelo ispoljavati, stranački političari, koji žive od strasti naroda, počeli su ga iskorišćavati u svoju korist.

Savezna vlast našla se time u vrlo kritičnom položaju; njeni neprijatelji uživali su naklonost naroda, a pravo da upravljaju saveznom vlašću sticali su obećavajući da će je oslabiti. Počev od tog doba, kad god je vlast Unije stupila u dvoboj sa vlašću država, gotovo uvek je samo uzmicala. Kad god je trebalo tumačiti odredbe saveznog ustava, tumačenje je najčešće bivalo protivno Uniji, a u prilog državama. Ustav je saveznoj vlasti poveravao staranje o opštenacionalnim interesima: mislilo se da je na njoj da izvodi ili potpomaže, u unutrašnjosti zemlje, velike poduhvate koji su takve prirode da uvećavaju prosperitet Unije u celini (intemal improvements), kao što su, na primer, kanali. Države su se uplašile od pomisli da će im se desiti da neka druga vlast, a ne njihova, raspolaže tako jednim delom njihove teritorije. Pobojale su se da centralna vlast, stičući tako u njihovim granicama jedno zamašno pokroviteljstvo, ne počne vršiti uticaj koji su sav htele da obezbede samo svojim organima. Demokratska stranka, koja je uvek bila protivna svakom porastu savezne moći, digla je svoj glas; kongres je optužen za uzurpaciju, a šef države za ambiciju. Uplašena tom galamom, centralna vlast je na kraju sama priznala da je u zabludi i ograničila se strogo na sferu koja joj je označena. Ustav daje Uniji isključivo pravo da pregovara sa stranim narodima. Unija je obično u tome smislu shvatala i indijanska plemena u susedstvu granica njene teritorije. Dokle god su ti divljaci pristajali da uzmiču ispred civilizacije, to savezno pravo nije bilo osporavano; ali od onoga dana kad je jedno indijansko pleme

preduzelo da se ustali na jednoj tački teritorije, okolne države istakle su svoje pravo na posedovanje tih zemljišta i pravo suvereniteta nad ljudima koji ih naseljavaju. Centralna vlast je pohitala da prizna i jedno i drugo i pošto je prvo s Indijancima pregovarala kao s nezavisnim narodima, izručila ih je kao podanike zakonodavnoj [300] tiraniji država. Od država koje su se obrazovale na obali Atlantika, više njih prostiralo se do neodređene daljine u pustoši u koje Evropljani još ne behu prodrli. One čije su granice bile neopozivo utvrđene sa zavišću su gledale na ogromnu budućnost koja se otvarala njihovim susedima. Ovi su, u duhu pomirljivosti i da bi olakšali čin stvaranja Unije, pristali da utvrde svoje granice i prepustili su konfederaciji svu [301] teritoriju koja se nalazila izvan tih granica. Od toga doba, savezna vlast postala je vlasnik sveg neobrađenog zemljišta izvan trinaest država koje su prvobitno stupile u konfederaciju. Ona se stara da ga deli i prodaje, a novac koji se od toga ubira ulazi isključivo u blagajnu Unije. Pomoću tog prihoda savezna vlast otkupljuje od Indijanaca njihovu zemlju, gradi puteve u novim okruzima i olakšava koliko god može brz razvoj društva u tim oblastima. Ali došlo je do toga da su se u tim pustošima, koje su nekad ustupili stanovnici obala Atlantika, obrazovale vremenom nove države. Kongres je nastavio da prodaje, u korist cele nacije, neobrađena zemljišta koja te države još obuhvataju. Ali ove danas, pošto su uspostavljene, polažu isključivo pravo da prihod od takvih prodaja koriste u sopstvene svrhe. Pošto su takvi zahtevi postali sve više preteći,

kongres je našao da treba Uniji da oduzme jedan deo privilegija koje je dotad uživala, pa je krajem 1832. doneo zakon po kome, mada ne ustupa novim republikama Zapada vlasništvo nad neobrađenim zemljištima, ipak samo u njihovu [302] korist namenjuje najveći deo prihoda koji se iz toga izvlači. Dovoljno je proputovati Sjedinjene Države da se procene prednosti koje zemlji pruža Banka. Te su prednosti raznovrsne, ali postoji naročito jedna, koja strancu pada u oči: novčanice Banke Sjedinjenih Država priznaju se na granicama pustinja u [303] istoj vrednosti kao i u Filadelfiji, gde je sedište operacija Banke. Banka Sjedinjenih Država je, međutim, predmet mržnje mnogih. Njeni direktori izjasnili su se protiv predsednika, pa ih optužuju, ne bez izvesne uverljivosti, da su zloupotrebili svoj uticaj da spreče njegov izbor. Predsednik napada, dakle, ustanovu koju oni predstavljaju, i napada je sa svim žarom ličnog neprijateljstva. Da istraje u toj osveti, predsednika je ohrabrilo to što oseća da ga podržavaju potajni nagoni većine. Banka ostvaruje čvrstu monetarnu povezanost Unije kaogod što kongres predstavlja veliku zakonodavnu sponu, pa iste one strasti koje teže da države postanu nezavisne od centralne vlasti teže i da ukinu Banku. Banka Sjedinjenih Država stalno drži u rukama velik broj novčanica pokrajinskih banaka; ona svakog dana može prinuditi ove druge da te novčanice isplate u zvečećem novcu. Njoj, naprotiv, takva opasnost ne preti: njena su raspoloživa sredstva toliko velika da joj omogućuju da udovolji svim zahtevima. Pokrajinske

banke, čiji je opstanak tako ugrožen, prisiljene su na uzdržanost, da u opticaj puste samo količinu novčanica srazmernu svom kapitalu. Pokrajinske banke nestrpljivo podnose tu zdravu kontrolu. Novine koje im se prodaju i predsednik, koji je po svom interesu njihovo oruđe, pomamno napadaju Banku. Oni protiv nje raspaljuju lokalne strasti i slepi demokratski nagon zemlje. Po njima, direktori Banke čine stalno aristokratsko telo, čiji uticaj neće moći da se ne oseti u vlasti, pa će ranije ili kasnije narušiti načela jednakosti na kojima počiva američko društvo. Borba Banke protiv njenih neprijatelja samo je jedan od sukoba velike bitke koju u Americi vode pokrajine protiv centralne vlasti i duh nezavisnosti i demokratije protiv duha hijerarhije i potčinjenosti. Ne tvrdim da su neprijatelji Banke Sjedinjenih Država upravo iste one ličnosti koje u drugim pitanjima napadaju saveznu vlast, nego kažem da su napadi na Banku proizvod istih onih nagona koji se bore protiv savezne vlasti i da je velik broj neprijatelja Banke neugodan simptom slabljenja savezne vlasti. [304] Ali nikad se Unija nije pokazala slabija nego u čuvenom pitanju carina. Ratovi francuske revolucije i rat 1812, time što su sprečavali slobodan saobraćaj između Amerike i Evrope, doveli su do stvaranja tvornica na Severu Unije. Kad je mir ponovo otvorio evropskim proizvodima puteve ka Novome svetu, Amerikanci su našli da treba da uspostave sistem carina, koji bi mogao u isti mah da štiti njihovu proizvodnju u povoju i da otplati dug kojim su se zadužili u ratu. Južne države, nemajući tvornica koje bi valjalo podsticati i pošto su samo zemljoradničke, ubrzo su se počele žaliti na te mere.

Nemam nameru da ovde ispitujem koliko je bilo umišljenog ili stvarnog u njihovim žalbama, iznosim samo činjenice. Već 1820, Južna Karolina je u jednoj peticiji kongresu izjavila da je carinski zakon neustavan, tlačiteljski i nepravedan. Kasnije su i Džordžija, Virdžinija, Severna Karolina, Alabama i Misisipi postavile manje-više energične zahteve u istom smislu. Daleko od toga da povede računa o tom roptanju, kongres je 1824. i 1828. još povisio carine i ponovo potvrdio njihovo načelo. Tada su na Jugu stvorili, ili bolje reći podsetili na jednu čuvenu doktrinu, koja je dobila naziv poništenje. Na drugom sam mestu već pokazao da svrha saveznog ustava nije bila da stvori jedan savez, nego da stvori jednu opštenacionalnu vlast. U svim slučajevima predviđenim njihovim ustavom, Amerikanci Sjedinjenih Država čine jedan jedini narod. U svim tim pitanjima nacionalna volja, kao i u svih ustavnih naroda, izražava se putem većine. Kad se većina izjasni, dužnost je manjine da se povinuje. Takva je zakonska doktrina, jedina koja je saglasna sa tekstom ustava i poznatom intencijom onih koji su ga stvorili. Poništavaoci s Juga tvrde, naprotiv, da Amerikanci, kad su se ujedinjavali, nisu uopšte smatrali da se stapaju u jedan jedini narod, nego su samo hteli da obrazuju savez nezavisnih naroda; iz toga sledi da svaka država, budući da je sačuvala potpuni suverenitet, ako ne u stvari, a ono bar u načelu, ima pravo da tumači zakone kongresa i da u svojim granicama obustavi izvršavanje onih koji joj se čine

protivni ustavu ili pravdi. Cela doktrina poništenja sažeta je u jednoj rečenici koju je 1833. izgovorio pred senatom Sjedinjenih Država g. Kalhun (Caldvvell Calhoun) priznati šef južnjačkih poništavalaca: "Ustav je ugovor u kome se države pojavljuju kao suverene. A kad god se sklopi ugovor između stranaka koje nisu priznale nekog zajedničkog presuditelja, svaka od njih zadržava pravo da sama prosudi o obimu svoje obaveze." Očevidno je da takva doktrina ukida načelo savezne spone i u stvari vraća anarhiju, koje je Amerikance oslobodio ustav iz 1789. Kad je Južna Karolina videla da se kongres oglušio o njene žalbe, zapretila je da će na savezni carinski zakon primeniti doktrinu poništavalaca. Kongres je ostao pri svome; bura je najposle izbila. [305] Tokom 1832. narod Južne Karoline izabrao je jedan nacionalni sabor ("konvenciju"), da bi se utvrdilo kakve vanredne mere treba preduzeti, i 24. novembra iste godine taj je sabor objavio, pod nazivom uredbe, zakon koji je proglasio ništavnim savezni carinski zakon, zabranio da se naplaćuju dažbine njime predviđene i da se prihvataju žalbe koje bi se mogle podnositi saveznim [306] sudovima. Ta uredba trebalo je da stupi na snagu tek februara iduće godine i rečeno je da bi Južna Karolina, ako kongres pre toga roka izmeni carine, mogla pristati da ne ostvari svoje pretnje. Kasnije je, ali maglovito i neodređeno, izražena želja da se pitanje iznese na jednu vanrednu skupštinu svih država u konfederaciji.

U međuvremenu je Južna Karolina naoružavala svoju miliciju i spremala se za rat. A šta je kongres učinio? Kongres, koji je bio gluv za preklinjanja podređenih, [307] poklonio je pažnju njihovim žalbama Čim ih je video s oružjem u ruci. Doneo je [308] zakon po kome je trebalo da se carine postupno smanjuju tokom deset godina, tako da na kraju ne prevazilaze potrebe vlade. Tako je kongres sasvim napustio načelo carine. Dažbine radi zaštite proizvodnje zamenio je jednom čisto [309] fiskalnom merom. Da bi prikrile svoj poraz, vlasti Unije pribegle su jednoj meri kojom se veoma služe slabe vlasti: popuštajući u stvari, pokazale su se nepopustljive u načelu. Izmenivši carinski zakon, kongres je istovremeno doneo još jedan zakon, kojim je predsedniku dato vanredno ovlašćenje da silom suzbije otpor, kojeg se više nije ni trebalo bojati. Južna Karolina nije čak pristala da Uniji prepusti ni taj bledi privid pobede: isti nacionalni sabor koji je proglasio ništavnost carinskog zakona sastao se ponovo i prihvatio ponuđeni ustupak, ali je istovremeno izjavio da ipak još čvršće ostaje pri doktrini poništavalaca, i da bi to i dokazao, proglasio je ništavnim i zakon kojim su predsedniku data vanredna ovlašćenja, ma koliko da je bilo izvesno da se ona neće ni koristiti. Gotovo sve odluke o kojima sam ovde govorio donete su otkako je predsednik general Džekson. Ne može se poreći da je u pitanju carina on je vešto i snažno branio prava Unije. Ipak mislim da u opasnosti kojima je danas izložena savezna

vlast treba ubrojati upravo i držanje onoga koji tu vlast predstavlja. O uticaju koji general Džekson može imati u svojoj zemlji neki su u Evropi stekli mišljenje koje se čini vrlo neopravdano onima koji su stvari videli izbliza. Govori se kako je general Džekson pobeđivao u bitkama, kako je on čovek energičan, po naravi i po navici sklon upotrebi sile, vlastoljubiv i despot po prirodi. Možda je sve to istina, ali zaključci koji se izvode iz tih istina velike su zablude. Zamišljalo se da general Džekson hoće u Sjedinjenim Državama da zavede diktaturu, da uspostavi vlast u vojničkom duhu i da centralnoj vlasti pribavi obim opasan za pokrajinske slobode. Vreme za takve poduhvate i doba takvih ljudi nisu još nastupili u Americi: da je general Džekson poželeo tako da vlada, zacelo bi izgubio politički položaj i upropastio svoj život; stoga i nije bio tako nesmotren da to pokuša. Daleko od toga da želi proširiti saveznu vlast, sadašnji predsednik predstavlja, naprotiv, stranku koja hoće tu vlast da ograniči na najjasnije i najpreciznije odredbe ustava i koja ne prihvata da bi njihovo tumačenje ikad moglo bili povoljno za vlast Unije. Daleko od toga da istupa kao zatočnik centralizacije, general Džekson je oruđe pokrajinskih ljubomora; njega su na najvišu vlast uzdigle upravo strasti decentralizacije ako tako mogu da kažem. Samo ugađajući svakodnevno tim strastima održava se on i prosperira. General Džekson je rob većine: pokorava se njenoj volji, njenim željama, njenim ne baš prikrivenim nagonima, bolje reći on ih naslućuje i hita da im se stavi na čelo. Kad god vlast država dođe u sukob sa vlašću Unije, retko se desi da predsednik

prvi ne posumnja u svoje pravo; on gotovo uvek pretekne zakonodavnu vlast; kad ima povoda da se protumači obim savezne vlasti, on takoreći staje na stranu svojih protivnika; sam sebe umanjuje, prikriva se, povlači. Ne znači nipošto da je on prirodno slab ili neprijatelj Unije; kad se većina izjasnila protiv zahteva poništavalaca s Juga, on joj se stavio na čelo, jasno i energično formulisao doktrine koje je ona ispovedala i prvi se pozivao i na silu. Da se poslužim poredenjem pozajmljenim iz rečnika američkih stranaka, general Džekson mi se čini federalista po sklonosti, a republikanac iz računa. Pošto se tako poklonio većini, da bi stekao njenu naklonost, general Džekson se uspravio; krenuo je ka ciljevima kojima ona i sama teži ili na koje ne gleda popreko, rušeći pred sobom sve prepreke. Sa podrškom kakvu nisu imali njegovi prethodnici, on gazi svoje lične neprijatelje gde god na njih naiđe, i to s takvom lakoćom kako to nije mogao nijedan predsednik; na svoju odgovornost preduzima mere koje se niko pre njega ne bi usudio da preduzme; dešava mu se čak da se prema opštenacionalnom predstavništvu ponaša s gotovo uvredljivim prezirom; odbija da sankcioniše zakone kongresa, a često i zanemari da i odgovori tome velikom telu. On je miljenik koji često grubo postupa sa svojim gospodarom. Moć generala Džeksona raste, dakle, neprestano; ali moć predsednika opada. Savezna vlast je u njegovim rukama jaka; ali ona će se preneti oslabljena njegovom nasledniku. Možda se i veoma varam, ali mislim da je savezna vlast u Sjedinjenim Državama na putu da svakim danom bude sve slabija; ona se povlači iz jednog posla za drugim, sve više sužava krug svog delanja. Prirodno slaba, ona odbacuje čak i

privid snage. S druge strane, mislim da sam zapazio da u Sjednjenim Državama osećanje nezavisnosti biva sve snažnije u državama, a ljubav prema pokrajinskoj vlasti sve izraženija. Svi hoće Uniju, ali svedenu na svoju senku: da bude jaka u izvesnim slučajevima, a slaba u svima drugim; teži se tome da ona u doba rata može da okupi u svojim rukama nacionalne snage i sva sredstva zemlje, a da u doba mira takoreći i ne postoji, kao da je to smenjivanje slabosti i snage prirodno. Ne vidim ništa što bi za sada moglo da zaustavi takvo kretanje mnenja; uzroci iz kojih je nastalo ne prestaju da dejstvuju u istom smeru. Ono će se, dakle, nastaviti, i može se predskazati da će vlast Unije, ako ne nastupi kakva izuzetna okolnost, svakim danom sve više slabiti. Verujem, međutim, da smo još daleko od vremena kad će se savezna vlast, nesposobna da zaštiti i sopstveni opstanak i da zemlji obezbedi mir, takoreći sama od sebe ugasiti. Unija je ušla u običaje, svet je želi; njeni su rezultati očevidni, blagodeti vidljive. Kad se bude opazilo da slabost savezne vlasti dovodi u opasnost opstanak Unije, ne sumnjam da će se javiti reakcija u prilog snazi. Od svih saveznih vlasti koje su u svetu do danas uspostavljene, vlast Sjedinjenih Država je ona kojoj je najprirodnije namenjeno da dejstvuje: dokle god ne bude posredno napadnuta, putem tumačenja njenih zakona, dokle god joj duboko ne promene suštinu, neka promena u javnom mnenju, kakva unutrašnja kriza ili rat mogli bi joj odjednom vratiti snagu koja joj je potrebna. Samo sam ovo hteo da ustanovim: kod nas mnogi misle da u Sjedinjenim

Državama postoji takvo kretanje mnenja koje pogoduje centralizaciji vlasti u rukama predsednika i kongresa. Ja tvrdim da se vidljivo zapaža suprotno kretanje. Daleko od toga da savezna vlast, stareći, stiče snagu i ugrožava suverenitet država, kažem da je na putu svakodnevnog slabljenja i da je samo suverenitet Unije u opasnosti. Eto to otkriva sadašnjost. Kakav će biti krajnji ishod te tendencije, kakvi događaji mogu zaustaviti, usporiti ili ubrzati kretanje koje sam opisao? To krije budućnost, a ja ne uobražavam da bih mogao odškrinuti njen zastor. O REPUBLIČKIM INSTITUCIJAMA U SJEDINJENIM DRŽAVAMA — KAKVI SU IM IZGLEDI DA TRAJU. Unija je plod sticaja okolnosti. — Republičke institucije imaju veću budućnost. — Republika je, u sadašnjosti, prirodno uređenje Angloamerikanaca. — Zašto. — Da bi se republika ukinula, trebalo bi istovremeno promeniti sve zakone i sve običaje. — Teškoće na koje nailaze Amerikanci u stvaranju nekakve aristokratije. Raspad Unije, ako bi doveo do rata u krugu država koje su danas u konfederaciji, a time i do uspostavljanja stajaće vojske, diktature i poreza, mogao bi vremenom da dovede u pitanje sudbinu republičkih institucija. Ne treba, međutim, brkati budućnost republike i budućnost Unije. Unija je samo plod sticaja okolnosti i trajaće samo dok joj okolnosti pogoduju, ali republika mi se čini prirodnim uređenjem Amerikanaca, i samo bi stalno dejstvo

suprotnih uzroka, ako bi dejstvovali uvek u istom smeru, moglo umesto nje da uspostavi monarhiju. Unija postoji poglavito u zakonu koji ju je stvorio. Jedna jedina revolucija, neka promena u javnom mnenju mogu je zauvek razbiti. Koreni republike dublji su. Pod republikom se u Sjedinjenim Državama podrazumeva lagano i mirno delanje društva na samo sebe. To je jedno redovno stanje, zasnovano stvarno na svesnoj volji naroda. To je pomirljivo uređenje, u kome odluke dugo sazrevaju, polako se raspravljaju, a sa zrelošću izvršavaju. Republikanci u Sjedinjenim Državama cene običaje, poštuju verovanja, priznaju prava. Ispovedaju uverenje da će jedan narod biti moralan, pobožan i umeren u onoj srazmeri u kojoj je slobodan. Republikom se u Sjedinjenim Državama naziva mirna vlast većine. Pošto u potrebnom za to vremenu sebe prepozna i ustanovi svoje postojanje, većina je opšti izvor svih vlasti. Ali ni sama većina nije svemoćna. Iznad nje, u duhovnom svetu, postoje čovečnost, pravda i razum; u političkom svetu, stečena prava. Većina priznaje te dve granice, pa i ako joj se desi da ih prekorači, to biva zato što i ona ima strasti, kao i svaki čovek, pa može da postupi loše mada prepoznaje šta je dobro. A mi u Evropi otkrili smo čudnovate izume. Po nekima među nama, republika nije vladavina većine, kao što se dosad verovalo, nego vladavina onih koji jamče za većinu. U takvim uređenjima ne vlada narod, nego oni koji znaju šta je za narod najbolje: domišljata razlika, jer omogućava da se dela u ime nacije a da se ona i ne pita i da se od nje zahteva priznanje dok

nju samu gaze. Takvo republikansko uređenje je, uostalom, jedino kome bi trebalo priznati pravo da sve čini i koje može da prezre ono što su dosad ljudi poštovali, počev od najviših moralnih zakona do najprostijih pravila zdravog razuma. Do našeg vremena mislilo se da je despotizam odvratan, ma kakvi mu bili oblici. Ali u naše dane otkrilo se da postoje na svetu legitimne tiranije i nepravde koje su svetinje, čim se one vrše u ime naroda. Ideje koje su Amerikanci stvorili o republici neobično im olakšavaju njeno ostvarenje i obezbeđuju joj trajnost. Ako praksa republikanskog uređenja često i biva loša, bar je teorija dobra, a narod vremenom uvek sa njom saobrazi svoje postupke. Na početku je bilo nemogućno, a i sad bi još bilo vrlo teško uspostaviti u Americi centralizovanu upravu. Ljudi su rasejani po suviše velikom prostranstvu i odvojeni mnogim prirodnim preprekama da bi jedan jedini mogao preduzeti da upravlja pojedinostima njihovog života. Amerika je, dakle, osobito zemlja pokrajinskih i opštinskih vlasti. Tome uzroku, koji je podjednako dejstvovao na sve Evropljane u Novom svetu, Angloamerikanci su dodali i više drugih, koji su im svojstveni. Kad su uspostavljene naseobine u Severnoj Americi, opštinska sloboda već je bila ušla u engleske zakone kao i u običaje, i engleski iseljenici su je usvojili ne samo kao nešto nužno nego i kao jedno dobro kome su znali vrednost. Videli smo uz to i kako su osnovane naseobine. Svaka pokrajina i takoreći svaki okrug naselili su posebno ljudi tuđi jedni drugima ili udruženi u različite svrhe.

Englezi Sjedinjenih Država bili su, dakle, već od početka podeljeni na velik broj malih društava, koja nisu bila povezana ni sa kakvim zajedničkim središtem, pa je svako takvo malo društvo moralo da se stara o svojim poslovima, pošto se nigde nije mogla ni nazreti neka centralna vlast koja bi prirodno trebalo i koja bi lako mogla o njima da brine. Tako je sve, i priroda zemlje, i sam način kako su engleske naseobine osnovane, i navike prvih doseljenika, doprinelo da se do izuzetne mere razviju opštinske i pokrajinske slobode. Sveukupne institucije zemlje u Sjedinjenim Državama u suštini su, dakle, republikanske; da bi se trajno ukinuli zakoni na kojima se temelji republika, trebalo bi takoreći u isti mah ukinuti sve zakone. Kad bi, u naše doba, neka stranka preduzela da u Sjedinjenim Državama uspostavi monarhiju, bila bi dakle u težem položaju nego stranka koja bi već danas htela da proglasi republiku u Francuskoj. Kraljevina ne bi zatekla zakonodavstvo unapred pripremljeno za nju, i tada bismo stvarno videli monarhiju okruženu republikanskim institucijama. Monarhijsko načelo isto bi tako teško prodrlo u običaje Amerikanaca. Dogma o suverenosti naroda nije u Sjedinjenim Državama nekakva izdvojena doktrina, koja ne proizilazi ni iz navika, ni iz sveukupnosti vladajućih ideja; možemo je, naprotiv, smatrati poslednjim beočugom jednog lanca shvatanja koji obuhvata sav angloamerički svet. Proviđenje je dalo svakom pojedincu, ma kakav on bio, onaj stupanj razuma koji je neophodan da može sobom upravljati u stvarima koje se

isključivo njega tiču. To je glavna maksima na kojoj u Sjedinjenim Državama počiva civilno i političko društvo: otac je primenjuje na svoju decu, gospodar na sluge, opština na građane, pokrajina na opštine, država na pokrajine, Unija na države. Proširena na celinu nacije, ona postaje dogma o suverenosti naroda. Tako je u Sjedinjenim Državama izvorno načelo republike ono isto koje upravlja i većinom čovekovih postupaka. Kaogod što je uspostavljena u zakonima, republika prožima, dakle, ako tako mogu reći, i ideje, shvatanja i sve navike Amerikanaca, te bi trebalo da se takoreći sve to promeni da bi se postiglo da se promene zakolji. U Sjedinjenim Državama je i sama religija većine republikanska: istine o onome drugom svetu ona prepušta razumu pojedinca, kaogod što i politika prepušta zdravom razumu svih staranje o ovome svetu, pa prihvata da svaki čovek slobodno izabere put koji treba da ga odvede na nebo, kaogod što i zakon priznaje svakom građaninu pravo da izabere sebi vladu. Očevidno bi samo čitav niz stvari, usmerenih u jednom istom pravcu, mogao zameniti taj skup zakona, shvatanja i običaja nekakvim suprotnim skupom običaja, shvatanja i zakona. Ako republikanska načela treba jednom da iščeznu u Americi, ona će podleći tek posle jednog dugog društvenog procesa, koji će se često prekidati, a često i obnavljati; više puta činiće se da vaskrsavaju, a nepovratno će nestati tek kad jedan sasvim nov narod zauzme mesto ovoga koji danas postoji. Ali ni po čemu se ne može predskazati takva revolucija, nikakav znak je ne nagoveštava. Kad stignete u Ameriku, najviše vam pada u oči neka vrsta burne živosti u

političkom svetu. Zakoni se neprestano menjaju, i na prvi pogled čini vam se nemogućno da jedan narod 'tako malo siguran šta hoće' ne dođe uskoro do toga da sadašnji oblik vlasti zameni nekim sasvim novim. Takve su bojazni preuranjene. U pogledu političkih institucija postoje dve vrste nestabilnosti koje ne treba brkati: jedna se tiče sekundarnih zakona; ta može dugo vladati usred jednog društva sa čvrstim temeljima; druga neprestano potresa same osnove ustava i narušava izvorna načela zakona; ovu uvek prate nemiri i revolucije; nacija koja od nje pati nalazi se u silovitom i prelaznom stanju. Iskustvo pokazuje da te dve vrste zakonodavne nestabilnosti nisu međusobno nužno povezane, jer se viđalo da postoje i uporedo i odelito, zavisno od vremena i mesta. Onu prvu srećemo u Sjedinjenim Državama, ali ne i ovu drugu. Amerikanci često menjaju zakone, ali osnova ustava se poštuje. U naše doba republikansko načelo vlada u Americi onako kao što je monarhijsko načelo vladalo u Francuskoj pod Lujem XIV. Tadašnji Francuzi ne samo da su bili pristalice monarhije nego nisu ni zamišljali da bi se ona ičim mogla zameniti; prihvatali su je onako kao što prihvatamo kretanje sunca i mene godišnjih doba. Kraljevska vlast nije među njima imala branilaca kaogod što nije imala ni protivnika. Tako i republika postoji u Americi, bez sukoba, bez protivljenja, bez dokazivanja, prećutnom saglasnošću, nekom vrstom consensus universalis. Ipak mislim da stanovnici Sjedinjenih Država, menjajući tako često upravne postupke, ugrožavaju budućnost republikanskog uređenja. Pošto im u naumima neprestano smeta stalna promenljivost zakona, možemo se

bojati da će ljudi na kraju naći da je republika nezgodan način da se živi u društvu. Zlo koje proizilazi iz nepostojanosti sekundarnih zakona dovelo bi tada u pitanje i opstanak osnovnih zakona i posredno do revolucije; ali to doba je još vrlo daleko od nas. Već se sada može predvideti da bi Amerikanci, kad bi napustili republiku, brzo prešli na despotizam, ne zaustavljajući se dugo u monarhiji. Monteskje je rekao da nijedna vlast nije tako apsolutna kao kad vladar stupi na vlast posle republike, pošto se neodređena ovlašćenja koja su ranije priznavana bez bojazni izbornom zvaničniku nađu tada u rukama naslednog poglavara. To je uopšte tačno, ali naročito u pogledu demokratske republike. U Sjedinjenim Državama zvaničnike ne bira neka posebna klasa građana, nego većina cele nacije; oni neposredno predstavljaju strasti mnoštva i potpuno zavise od njegove volje; oni, dakle, ne bude ni mržnju ni bojazan: stoga sam skrenuo pažnju na to kako su se Amerikanci malo starali da im vlast ograniče tako što bi postavili granice njihovom delanju i koliki su ogroman deo prepustili njihovom proizvoljnom sudu. Takvo stanje stvari stvorilo je navike koje bi ga nadživele. Američki zvaničnik sačuvao bi svoju nedefinisanu moć iako bi prestao biti odgovoran, pa je nemoguće reći gde bi se tada zaustavila njegova tiranija. Ima kod nas ljudi koji očekuju da će videti kako se u Americi rađa nekakva aristokratija, pa već i tačno predviđaju vreme kad će ona prigrabiti vlast. Rekao sam već i ponavljam da mi se sadašnji razvoj američkog društva čini sve više demokratski. Međutim, ne tvrdim da se neće desiti jednog dana da Amerikanci ograniče krug

političkih prava ili da ta prava oduzmu u korist jednog čoveka; ali ne mogu da verujem da bi njihovo isključivo korišćenje poverili jednoj posebnoj klasi građana ili, drugim rečima, da bi zasnovali neku aristokratiju. Neko aristokratsko telo sastoji se od izvesnog broja građana koji se, mada nisu veoma daleko od mnoštva, ipak uzdižu trajno iznad njega; mnogi ih dotiču, ali ne mogu na njih udariti, mešaju se svakodnevno s njima, ali se s njima ne mogu stopiti. Nemogućno je zamisliti išta protivnije prirodi i potajnim nagonima ljudskog srca nego što je takva potčinjenost: kad bi bili prepušteni sebi, ljudi bi uvek više voleli samovolju kralja nego redovnu vlast plemstva. Da bi potrajala, aristokratija treba da zasnuje nejednakost u načelu, da je unapred ozakoni i da je uvede i u porodicu istovremeno kad i u društvo; a sve je to tako protivno prirodnoj pravičnosti da se to među ljudima može postići samo prinudom. Otkako postoje ljudska društva, ne verujem da se može navesti primer i jednog jedinog naroda koji je, prepušten samom sebi i putem sopstvenih napora, stvorio u svom krugu jednu aristokratiju: sve aristokratije srednjeg veka zavojevačke su. Sila je tada nametala nejednakost, koja se, jednom uobičajena, održala sama od sebe i prirodno prešla i u zakone. Videli smo i takva društva koja su se, usled zbivanja koja su prethodila njihovom nastanku, takoreći rodila kao aristokratska, a svaki ih je vek potom vraćao ka demokratiji. Takva je bila sudbina Rimljana i varvara koji su došli posle njih. Ali da bi se jedan narod, pošavši od civilizacije i demokratije, postepeno bližio društvenoj

nejednakosti i najposle uspostavio u svom krugu neprikosnovene privilegije i isključive kategorije, to bi bilo nešto novo u svetu. Ništa ne ukazuje na to da bi Americi bilo suđeno da prva pruži takav prizor. NEKA ZAPAŽANJA O UZROCIMA TRGOVINSKE MOĆI SJEDINJENIH DRŽAVA Amerikancima je priroda namenila da budu velik pomorski narod. — Dužina njihovih obala. — Dubina luka. — Veličina reka. — Trgovinsku nadmoć Angloamerikanaca ipak treba pripisati više intelektualnim i duhovnim uzrocima nego geografskim. — Razlog takvom mišljenju. — Budućnost Angloamerikanaca kao trgovačkog naroda. — Raspad Unije ne bi zaustavio pomorski razvoj naroda koji je sačinjavaju. — Zašto. — Angloamerikanci su prirodno u položaju da zadovoljavaju potrebe stanovnika Južne Amerike. — Oni će, kao i Englezi, postati trgovinski posrednici za jedan veliki deo sveta. Od zaliva Fondi do ušća Sabine u Meksičkom zalivu, obala Sjedinjenih Država duga je hiljadu i šesto kilometara. Njena obala čini jednu neprekidnu liniju: sve se nalazi pod istom vlašću. Nema naroda na svetu koji bi trgovini mogao pružiti dublje, prostranije i sigurnije luke nego Amerikanci. Stanovnici Sjedinjenih Država čine jednu veliku civilizovanu naciju koju je sudbina postavila usred pustoši, na pet hiljada kilometara od glavne kolevke civilizacije. Amerika ima, dakle, svakodnevnu potrebu za Evropom. Vremenom će Amerikanci

bez sumnje uspeti da proizvode većinu onoga što im je potrebno, ali naša dva kontinenta nikad neće moći živeti sasvim nezavisno jedan od drugog: ima odviše prirodnih veza između njihovih potreba, ideja, navika i običaja. Unija ima poljoprivredne proizvode koji su nam postali neophodni, a koji na našem tlu ili uopšte ne uspevaju ili uspevaju tek uz visoke troškove. Amerikanci troše tek mali deo tih proizvoda, a ostatak prodaju nama. Evropa je, dakle, tržište za Ameriku, kao što je i Amerika tržište za Evropu, a pomorska trgovina nužna je stanovnicima Sjedinjenih Država da bi dopremila njihove sirovine u naše luke koliko i da bi njima prenela proizvode naših tvornica. Sjedinjene Države morale bi, dakle, ili predstavljati velik prostor za delatnost pomorskih naroda, kad bi oni sami odustali od trgovine, kao što su to dosad učinili Španjolci u Meksiku, ili bi morali sami postati jedna od prvih pomorskih sila na svetu; ta je alternativa bila neizbežna. Angloamerikanci su oduvek pokazivali odlučnu sklonost ka pomorstvu. Time što je raskinula trgovinske veze koje su ih vezivale za Englesku, nezavisnost je dala nov i moćan polet njihovom smislu za pomorstvo. Od toga doba, broj brodova Unije rastao je skoro isto tako brzo kao i broj njenih stanovnika. Danas Amerikanci sami [310] prevoze u Ameriku devet desetina evropskih proizvoda. A isto tako Amerikanci [311] dovoze evropskim potrošačima tri četvrtine izvoza Novoga sveta. Luke Havra i Liverpula pune su brodova Sjedinjenih Država. Vrlo malo engleskih [312] ili francuskih brodova viđa se u njujorškoj luci.

Tako američki trgovac ne samo što prkosi konkurenciji na sopstvenom tlu nego i nadmoćno tuče strance na njihovom. To se lako objašnjava: od svih brodova sveta, brodovi Sjedinjenih Država plove morima po najnižoj ceni. Dokle god trgovačka mornarica Sjedinjenih Država sačuva to preimućstvo nad drugima, ne samo da će sačuvati što je osvojila nego će to svakim danom i uvećavati. Teško je rešiv problem dokučiti zašto Amerikanci plove po nižoj ceni nego ostali: isprva smo u iskušenju da tu nadmoć pripišemo nekim materijalnim preimućstvima koja pruža priroda samo njima; ali nije tako. [313] Gradnja američkih brodova staje skoro isto toliko koliko i naših; nisu bolje građeni, a obično traju kraće. Plata američkog pomorca viša je nego plata evropskog; dokaz je to što u trgovačkoj mornarici Sjedinjenih Država srećemo velik broj Evropljana. Otkuda onda da Amerikanci plove po nižoj ceni nego mi? Mislim da bismo uzroke toj nadmoći uzalud tražili u materijalnim preimućstvima; ona potiče od čisto intelektualnih i duhovnih osobina. Jedno će poredenje razjasniti šta mislim. Za vreme ratova revolucije, Francuzi su u ratnu veštinu uveli jednu novu taktiku, koja je zbunila i najstarije generale i zamalo da nije uništila i najstarije evropske monarhije. Prvi put dotad, preduzeli su da se odreknu mnogo čega što se dotle smatralo neophodnim za rat; od vojnika su zahtevali napore kakvi se dotad u civilizovanim nacijama nisu tražili; sve su obavljali u trku i bez kolebanja su stavljali

na kocku ljudske živote, imajući u vidu ishod koji valja postići. Francuzi su bili malobrojniji i siromašniji od svojih neprijatelja; izvori su im bili neuporedivo ograničeniji; ipak su neprestano pobeđivali, sve dok se njihovi neprijatelji nisu rešili da postupaju kao oni. Amerikanci su nešto slično uveli u trgovinu. Ono što su Francuzi činili za pobedu oni čine za jevtinoću. Evropski moreplovac samo se s oprezom odvažava da isplovi; plovi samo kad ga povoljno vreme zove; ako mu se desi kakva nepredviđena nezgoda, vrati se u luku; noću spušta deo jedara, a kad vidi da se okean beli na prilazu kopnu, uspori plovidbu i ispituje nebo. Amerikanac zanemaruje takvu predostrožnost i prkosi opasnostima. On isplovi dok bura još besni; i noću kao i danju diže sva jedra; u toku plovidbe opravlja brod ako ga je bura oštetila, i kad se najzad približi kraju plovidbe, i dalje leti ka obali kao da je već ugledao luku. Amerikanac često doživi brodolom; ali nema moreplovca koji preplovi more tako brzo kao on. Pošto istu stvar obavi za kraće vreme nego drugi, može da je obavlja i jevtinije. Pre no što stigne na kraj neke duge plovidbe, evropski moreplovac smatra da treba usput više puta da pristane. Gubi dragoceno vreme tražeći neku luku za predah ili čekajući priliku da iz nje isplovi, a svaki dan plaća pravo da u luci ostane. Američki pomorac krene iz Bostona da kupi čaja u Kini. Stigne u Kanton, ostane nekoliko dana i vrati se. Za manje od dve godine prevalio je ceo obim Zemljine

kugle, a kopno je video samo jednom. Za osam do deset meseci plovidbe pio je slankastu vodu i živeo od usoljenog mesa; neprestano se borio s morem, s bolešću, s dosadom; ali na povratku može da proda funtu čaja za jednu paru jevtinije nego engleski trgovac: cilj je postignut. Ne bih umeo bolje izraziti svoju misao nego ako kažem da Amerikanci u svoj način trgovanja unose neku vrstu heroizma. Evropskom trgovcu biće uvek veoma teško da u stopu prati svoga američkog konkurenta. Radeći onako kao što sam opisao, Amerikanac ne postupa samo iz računa, nego pre svega predajući se svojoj naravi. Stanovnik Sjedinjenih Država oseća sve potrebe i želje koje budi jedna napredna civilizacija, a ne nalazi oko sebe, kao u Evropi, društvo znalački organizovano da ih zadovolji. Često je, dakle, prinuđen da sam nabavi razne stvari koje su mu, po vaspitanju i navikama, postale neophodne. U Americi se ponekad dešava da isti čovek ore svoju njivu, gradi sebi kuću, pravi sebi alat, sam sebi pravi obuću i svojim rukama tka grubu tkaninu za odeću. To škodi usavršavanju proizvodnje, ali silno služi razvoju inteligencije radnika. Ništa toliko ne vodi materijalizovanju čoveka i oduzimanju njegovim delima čak i traga duše kao što tome vodi velika podela rada. U zemlji kao što je Amerika, gde su specijalizovani stručnjaci tako retki, ne može se zahtevati duga obuka od svakoga ko se posvećuje nekom pozivu. Amerikanci, dakle, s velikom lakoćom menjaju poziv, i to koriste zavisno od trenutnih potreba. Srećemo ih koji su redom bili advokati, zemljoradnici, trgovci, evangelički sveštenici, lekari. Ako je Amerikanac manje vičan svakoj delatnosti nego Evropljanin, nema

takve koja bi mu bila sasvim tuđa. Njegova je sposobnost opštija, krug njegovog razumevanja širi. Stanovnika Sjedinjenih Država nikada, dakle, ne zaustavlja nikakav aksiom njegovog poziva; slobodan je od svih profesionalnih predrasuda; nije većma privržen jednom sistemu rada nego kojem drugom; ne oseća se većma vezan za neku staru metodu nego za kakvu novu; nije stvorio nikakvu naviku, a lako izbegava uticaj koji bi tuđinske navike mogle na nj vršiti, jer zna da njegova zemlja ne liči ni na jednu drugu i da je njegov položaj nov u svetu. Amerikanac živi u jednoj zemlji čudesa, oko njega sve se neprestano kreće, a svako kretanje čini mu se napredak. Pojam novoga vezuje se, dakle, u njegovom umu za pojam boljitka. Nigde on ne opaža granicu koju je priroda možda postavila ljudskim naporima; u njegovim očima, ono što ne postoji, to je nešto što se još nije pokušalo. To sveopšte kretanje koje vlada u Sjedinjenim Državama, ti česti obrti sudbine, to nepredviđeno pomeranje javnog i privatnog bogatstva, sve to zajedno održava u duši nekakav grozničav nemir, koji je divno čini sklonom svakavim naporima i održava je takoreći iznad opšteg nivoa čovečanstva. Za Amerikanca, sav život protiče kao partija karata, kao razdoblje revolucije, kao dan bitke. Pošto ti isti uzroci dejstvuju istovremeno na sve pojedince, oni u nacionalne osobine naposletku utisnu jedan neodoljiv impuls. Bilo koji nasumce uzet Amerikanac mora, dakle, biti čovek vatrenih želja, preduzimljiv, odvažan, a naročito novator. Takav duh nalazimo odista u svim njegovim delima; on ga unosi u svoje političke zakone, u verske doktrine, u teorije društvene ekonomije, u svoju privatnu

delatnost; nosi ga svuda sa sobom, u dubini šuma kao i usred gradova. Zahvaljujući tome duhu, primenjenom na pomorsku trgovinu, Amerikanac plovi brže i po nižoj ceni nego ikoji trgovac na svetu. Dokle god moreplovci Sjedinjenih Država sačuvaju te intelektualne prednosti i praktičnu nadmoć koja iz njih proizilazi, nastaviće ne samo da sami zadovoljavaju potrebe proizvođača i potrošača u svojoj zemlji nego će sve više biti na putu da [314] postanu, kao i Englezi, trgovački posrednici između drugih naroda. To se počinje ostvarivati pred našim očima. Viđaju se već američki moreplovci [315] kao posrednici u trgovini više evropskih nacija; Amerika im nudi još veću budućnost. Španjolci i Portugalci osnovali su u Južnoj Americi velike naseobine koje su, otada, postale carstva. Građanski rat i despotizam pustoše danas po tim ogromnim oblastima. Rast stanovništva se zaustavio, a mali broj ljudi koji onde živi, obuzet brigom da se odbrani, jedva oseća potrebu da poboljša svoju sudbinu. Ali neće moći zauvek ostati tako. Prepuštena samoj sebi, Evropa je uspela da se sopstvenim naporima probije kroz mrak srednjeg veka; Južna Amerika je hrišćanska kao i mi, ona ima naše zakone, naše običaje; ona u sebi sadrži sve one klice civilizacije koje su se razvile u evropskim nacijama i njihovim potomcima; uz to Južna Amerika ima i naš primer: zašto bi ona zauvek ostala varvarska? Tu je očevidno samo u pitanju vreme: doći će bez sumnje vreme, manje ili više još daleko, kad će Južnoamerikanci biti napredne i prosvećene nacije.

Ali kad južnoamerički Španjolci i Portugalci počnu osećati potrebe civilizovanih naroda, biće još daleko od mogućnosti da ih sami zadovolje; kao poslednji izdanak civilizacije, potpašće pod već stečenu nadmoć starijih. Oni će dugo biti zemljoradnici pre no što postanu prerađivači i trgovci, a biće im potrebno posredovanje stranaca da bi svoje proizvode prodali preko mora i u zamenu nabavili ono za čim će osećati novu potrebu. Ne može se sumnjati u to da će Severnoamerikanci jednog dana biti pozvani da zadovoljavaju potrebe Južnoamerikanaca. Priroda ih je postavila blizu njih. Time im je uveliko olakšala da upoznaju i procene njihove potrebe, te da uspostave sa tim narodima stalne veze i da postepeno osvoje njihovo tržište. Ta bi prirodna preimućstva trgovac iz Sjedinjenih Država mogao izgubiti samo kad bi bio mnogo slabiji od evropskog trgovca, ali on je nad ovim nadmoćan u mnogom pogledu. Amerikanci iz Sjedinjenih Država već vrše velik duhovni uticaj na sve narode Novoga sveta. Od njih zrači svetlost. Sve nacije toga kontinenta već su navikle da ih smatraju najprosvećenijim, najmoćnijim i najbogatijim sinovima velike američke porodice. Oni, dakle, neprestano upiru oči ka Uniji i trude se, koliko god je u njihovoj moći, da liče na narode koji je sačinjavaju. Svakodnevno crpu iz Sjedinjenih Država političke doktrine i pozajmljuju njihove zakone. Amerikanci Sjedinjenih Država upravo su u istom položaju u odnosu na narode Južne Amerike kao njihovi dedovi Englezi u odnosu na Italijane, Španjolce, Portugalce i sve one evropske narode koji, manje uznapredovali od njih u civilizaciji i proizvodnji, iz njihovih ruku primaju većinu potrošnih dobara.

Engleska je danas prirodno središte trgovine za skoro sve obližnje nacije; američka Unija je u položaju da vrši istu ulogu na drugoj hemisferi. Svaki narod koji se rađa ili uvećava u Novome svetu, rađa se, dakle, i uvećava takoreći na korist Angloamerikanaca. Kad bi se desilo da se Unija raspadne, to bi trgovinu država koje su je obrazovale bez sumnje za neko vreme usporilo u njenom razvoju, ali ipak manje no što se misli. Ma šta se desilo, očevidno je da će trgovačke države ostati ujedinjene; postoji među njima savršena istovetnost shvatanja, interesa i običaja, i samo one mogu obrazovati jednu veoma veliku pomorsku silu. Čak i kad bi Jug Unije postao nezavisan od Severa, iz toga ne bi proizašlo da bi mogao bez ovoga. Rekao sam već da Južnjaci nisu trgovci; ništa još ne ukazuje na to da će to postati. Južnjaci Sjedinjenih Država dugo će još morati da pribegavaju strancima da bi izvozili svoje proizvode i nabavljali ono što im je potrebno. A od svih posrednika koje mogu naći njihovi severni susedi sigurno ih mogu uslužiti po najnižoj ceni. Usluživaće ih dakle oni, jer je cena vrhovni zakon trgovine. Nema takve suverene volje niti nacionalnih predrasuda koje bi se dugo mogle boriti protiv jevtinoče. Nema otrovnije mržnje nego što je između Amerikanaca Sjedinjenih Država i Engleza. No uprkos tim neprijateljskim osećanjima, Englezi ipak snabdevaju Amerikance većinom industrijskih proizvoda, iz prostog razloga što im ih naplaćuju jevtinije nego drugi. Uprkos želji Amerikanaca, njihov prosperitet raste i na korist manufakturne proizvodnje Engleske. Razum upućuje na to, a iskustvo to i dokazuje, da nema trajne trgovinske moći

ako ona ne može da se, po potrebi, spoji sa vojnom moći. Tu su istinu isto tako dobro shvatili u Sjedinjenim Državama kao i drugde. Amerikanci su već u mogućnosti da svojoj zastavi pribave poštovanje; uskoro će je se drugi i bojati. Daleko od toga da bih umanjio pomorsku snagu Amerikanaca, ubeđen sam da bi raspad Unije snažno uticao na njeno jačanje. Danas su trgovačke države povezane s onima koje to nisu, a ove su često nesklone da uvećavaju svoju pomorsku moć, iz koje izvlače tek posredne koristi. Ako bi, naprotiv, sve trgovačke države Unije obrazovale jedan jedinstven narod, trgovina bi za njih postala prvorazredan nacionalni interes; one bi, dakle, rado podnele i vrlo velike žrtve da zaštite svoje brodove i ništa ih ne bi sprečavalo da u tome ostvare svoje želje. Mislim da nacije, kao i ljudi, skoro uvek, još od mladih dana, naznače glavne crte svoje sudbine. Kad vidim u kom duhu Angloamerikanci vode trgovinu, s kakvom lakoćom se njome bave, kolike uspehe postižu, ne mogu da ne verujem da će oni jednog dana postati prva pomorska sila sveta. Sve ih goni da ovladaju morima, kao što je Rimljane gonilo da osvoje svet. ZAKLJUČAK Bližim se kraju ove knjige. Govoreći o budućoj sudbini Sjedinjenih Država, postarao sam se da predmet podelim na delove, da bih svaki od njih što brižljivije

proučio. Sada bih hteo da ih sve obuhvatim jednim pogledom. Ono što ću sad reći biće manje podrobno, ali pouzdanije. Neću tako razgovetno uočavati svaku pojedinost, ali ću sigurnije obuhvatiti opšte činjenice. Biću kao putnik kad izađe van zidina velikog grada pa se popne na obližnje brdo. Što se više udaljava, ljudi od kojih se maločas oprostio nestaju mu ispred očiju; njihove kuće utapaju se u celinu; ne vidi više trgove, jedva razabira pravce ulica; ali pogled mu lakše prati obrise grada i prvi put mu sada uočava oblik. Čini mi se da i ja tako otkrivam pred sobom svu budućnost engleske loze u Novom svetu. Pojedinosti te ogromne slike ostaju u senci, ali pogled mi obuhvata celinu i stičem jasnu predstavu o njoj. Teritorija koju Sjedinjene Države Amerike zauzimaju ili poseduju u naše dane čini otprilike jednu dvadesetinu nastanjenog zemaljskog kopna. Ma koliko joj granice bile prostrane, pogrešno bi bilo verovati da će angloamerička rasa zauvek ostati u njihovom okviru; ona se već širi daleko izvan njih. Bilo je doba kad smo i mi mogli stvoriti u divljini Amerike jednu veliku Francusku naciju i uporedo s Englezima učestvovati u sudbini Novog sveta. Francuska je nekad u Severnoj Americi posedovala teritoriju veliku gotovo kao cela Evropa. Tri najveće reke toga kontinenta tekle su tada u potpunosti našom zemljom. Indijanski narodi koji su živeli od ušća Sen-Lorana do delte Misisipija čuli su samo naš jezik; sve evropske naseobine rasejane po tom ogromnom prostoru podsećale su na matičnu otadžbinu; bili su to Luisburg, Monmoransi, Diken, Sveti Luj, Vensen, Novi Orlean,

sve imena draga Francuskoj i prisna našem uhu. [316] Ali niz okolnosti, koje bi bilo odviše dugo nabrajati, lišio nas je te veličanstvene baštine. Gde su god Francuzi bili malobrojni i nedovoljno se ustalili, nestali su. Ostatak se okupio na malim prostorima i potpao pod tuđe zakone, četristo hiljada Francuza u donjoj Kanadi čine danas kao nekakve ostatke jednog nekadašnjeg naroda utopljenog u more jedne nove nacije. Oko njih jedno njima strano stanovništvo neprestano raste, širi se na sve strane, prožima čak i redove nekadašnjih gospodara toga tla, dominira u njihovim gradovima i izvitoperava im jezik. To je stanovništvo istovetno onom u Sjedinjenim Državama. Pravo, dakle, kažem da se engleska rasa ne zaustavlja na granicama Unije, nego da napreduje i daleko ka severoistoku. Na severozapadu nailazi se samo na nekoliko beznačajnih ruskih naseobina; ali na jugozapadu Meksiko predstavlja kao nekakvu prepreku napredovanju Angloamerikanaca. Tako, dakle, postoje uistinu još samo dve rase koje među sobom danas dele Novi svet, Španjolci i Englezi. Granice koje treba da dele te dve rase utvrđene su jednim ugovorom. Ali ma koliko da je taj ugovor povoljan za Angloamerikance, ne sumnjam da će ga oni uskoro prekršiti. Izvan granica Unije, na meksičkoj strani, prostiru se ogromni krajevi kojima još nedostaje stanovnika. Ljudi će iz Sjedinjenih Država prodirati u te pustoši još i pre onih koji imaju pravo da ih zaposednu. Prisvojiće zemljišta, uspostaviti se kao

društvo, i kad se naposletku pojavi zakoniti vlasnik, zateći će pustare obrađene i strance spokojno nastanjene na njegovoj baštini. Zemlja u Novom svetu pripada onome ko je prvi zaposedne, a vlast onome ko je brži. Čak i već naseljeni predeli teško će se odbraniti od najezde. Već sam govorio o onome što se zbiva u pokrajini Teksas. Stanovnici Sjedinjenih Država malo pomalo svakodnevno prelaze u Teksas, stiču zemlju, pa iako se potčinjavaju zakonima te zemlje, zasnivaju vladavinu svog jezika i običaja. Pokrajina Teksas još je pod vlašću Meksika; ali uskoro neće u njoj više ni biti Meksikanaca. Slično se dešava svugde gde Angloamerikanci dođu u dodir sa stanovništvom nekog drugog porekla. Ne možemo se zavaravati: engleska rasa stekla je ogromnu prevagu nad svim drugim evropskim rasama u Novom svetu. Veoma je nadmoćna u pogledu civilizacije, privrede i moći. Dokle god pred njom budu samo puste ili retko naseljene zemlje, dokle god ne naiđe na svom putu na stanovništvo u mnoštvu, kroz koje neće moći prokrčiti sebi put, ona će se neprestano širiti. Neće se zaustaviti na linijama označenim u ugovorima, nego će na sve strane preplaviti te zamišljene ustave. Taj brzi razvoj engleske rase u Novom svetu silno je olakšan geografskim položajem koji ona u njemu zauzima. Kad se pođe na sever, preko njenih severnih granica, nailazi se na polarni led, a kad se spušta nekoliko stepeni niže od njenih južnih granica stiže se u žarke predele ekvatora. Američki Englezi nalaze se, dakle, u najumerenijem pojasu kontinenta i

onom njegovom delu koji je najpogodniji za život. Mnogi zamišljaju da je džinovski priraštaj stanovništva u Sjedinjenim Državama počeo tek od nezavisnosti; to je zabluda. Stanovništvo je i za vreme kolonijalnog sistema raslo isto tako brzo kao i danas; isto se tako udvostručavalo za približno dvadeset dve godine. Samo što se tada računalo na hiljade stanovnika, a sad se računa na milione. Ono što je pre jednog veka prolazilo nezapaženo sad svima pada u oči. Kanadski Englezi, koji su pod kraljevskom vlašću, rastu brojčano i rasprostiru se skoro isto tako brzo kao i Englezi Sjedinjenih Država, koji žive u republikanskom uređenju. Mada su tada, na zapadnim granicama, postojali veliki indijanski narodi, u savezništvu s Englezima, naseljavanje Zapada nije se takoreći nikad usporilo. Dok je neprijatelj pustošio atlantske obale, Kentaki, zapadni delovi Pensilvanije, Vermont i Mejn punili su se stanovništvom. Nesređenost koja je vladala posle rata nije sprečila stanovništvo da se umnožava niti da postepeno napreduje kroz puste predele. Znači da su različiti zakoni, stanje mira ili rata, red ili anarhija tek neosetno uticali na stalan porast angloameričkog stanovništva. To je lako razumeti: nema toliko opšteg uzroka da bi se istovremeno osetio na svim tačkama tako ogromne teritorije. Tako uvek postoji neki velik deo zemlje gde su ljudi sigurni da će naći sklonište od nevolja koje pogađaju neki drugi deo, a i kolike god bile nedaće, lek koji se nudi još je veći. Ne treba, dakle, misliti da je mogućno zaustaviti razvoj engleske rase u Novom

svetu. Raspad Unije, time što bi doveo do rata na kontinentu, ukidanje republike, time što bi uvelo tiraniju, mogli bi usporiti njen razvoj, ali ne i sprečiti je da postigne nužno ispunjenje svoje sudbine. Nema te sile na svetu koja bi pred naseljenicima mogla zatvoriti plodne nenastanjene predele, koji su sa svih strana otvoreni za ljudske delatnosti i pružaju pribežište od svih nevolja. Buduća zbivanja, ma kakva bila, neće Amerikancima oduzeti ni njihovu klimu, ni njihova unutrašnja mora, ni velike reke, ni plodnost njihovog tla. Loši zakoni, revolucije i anarhija ne bi mogli u njima ugušiti želju za blagostanjem i preduzimljivost, koja se čini odlikom njihove rase, niti sasvim, ugušiti prosvećenost koja im obasjava put. Tako je, usred neizvesnosti o budućnosti, bar jedan događaj siguran. U budućnosti koju možemo nazvati bliskom, pošto je reč o životu naroda, Angloamerikanci će sami prekriti ogroman prostor između polarnog leda i tropskog pojasa; rasprostreće se od žala Atlantskog do obala Tihog okeana. Mislim da je teritorija po kojoj Angloamerikanci treba jednog dana da se rašire [317] velika koliko tri četvrtine Evrope. Klima Unije je, sve u svemu, povoljnija nego evropska; prirodne pogodnosti su isto tolike; očevidno je da će njeno stanovništvo jednog dana biti srazmerno našem. Podeljena između toliko naroda, kroz neprestano izbijanje ratova i uprkos srednjovekovnom varvarstvu, Evropa je uspela da ima 68 stanovnika po kvadratnom [318] kilometru. Koji bi uzrok mogao biti toliko jak da spreči Sjedinjene Države da ih imadnu isto toliko?

Proći će mnogo vekova pre no što razni ogranci engleske loze u Americi prestanu pokazivati zajedničku fizionomiju. Ne može se nazreti doba kad bi ljudi mogli u Novom svetu uspostaviti trajnu društvenu nejednakost. Kakve god bile razlike u pogledu mira ili rata, slobode ili tiranije, procvata ili bede, koje bi se jednog dana mogle pojaviti u sudbini raznih potomaka velike angloameričke porodice, svi će oni sačuvati bar slično društveno uređenje i zajednički će im biti običaji i ideje koje proizilaze iz društvenog uređenja. I sama religija bila je dovoljna u srednjem veku da u istu civilizaciju ujedini različite rase koje su naselile Evropu. Englezi Novog sveta imaju međusobno i hiljadu drugih spona, a žive u veku kad sve teži da se ujednači među ljudima. Srednji vek bio je doba rasparčavanja. Svaki narod, svaka pokrajina, svaki grad, svaka porodica tada su silno težili da se individualizuju. U naše doba oseća se suprotno kretanje, svi narodi kao da se kreću ka ujedinjavanju. Intelektualne veze spajaju i najudaljenije delove sveta, i ljudi ni dana ne mogu ostati stranci jedni drugima niti mogu da ne znaju šta se događa u bilo kom kutku sveta; zato danas zapažamo manje razlike između Evropljana i njihovih potomaka u Novom svetu nego između nekih gradova XIII veka koje je delila samo kakva reka. Kad to kretanje ka ujednačavanju zbližava međusobno strane narode, ono se tim pre protivi tome da izdanci jednog istog naroda postanu jedni drugima tuđini. [319] Doći će vreme kad će u Severnoj Americi biti sto pedeset miliona ravnopravnih ljudi koji će svi pripadati istoj porodici, svima će im polazna tačka biti ista, ista i civilizacija, isti jezik, ista religija, iste navike, isti običaji, i u njima će

strujati ista misao, u istom obliku i istoj boji. Sve ostalo je neizvesno, ali to je sigurno. A to je pojava sasvim nova u svetu, te ni sama uobrazilja ne bi joj mogla zamisliti domet. Postoje danas na svetu dva velika naroda, koja, pošavši sa različitih polazišta, kao da se kreću ka istom cilju; to su Rusi i Angloamerikanci. Oba su rasla u seni; i dok su pogledi sveta bili upravljeni drugde, oni su odjednom stupili u prvi red nacija, i svet je gotovo u istom času saznao i za njihovo rođenje i za njihovu veličinu. Svi ostali narodi čini se da su približno dostigli granice koje im je obeležila priroda i da im predstoji samo još da stečeno čuvaju; ali ta su dva naroda u [320] porastu: svi ostali su stali ili napreduju samo uz mnogo napora; a samo oni lakim i brzim korakom napreduju putem kome se još ne nazire kraj. Amerikanac se bori sa preprekama koje mu suprotstavlja priroda; Rus se uhvatio ukoštac s ljudima. Jedan se bori sa divljinom i varvarstvom, drugi protiv civilizacije koja raspolaže svim svojim oružjima. Stoga se američka osvajanja vrše ratarovim ralom, a ruska vojničkim mačem. Da bi postigao cilj, Amerikanac se oslanja na lični interes i pušta da snaga i razum pojedinaca dejstvuju bez tuđeg upravljanja. Rus u jednom čoveku usredsređuje takoreći svu društvenu moć. Jednom je glavno sredstvo akcije sloboda, drugom ropstvo. Polazišta su im različita, putevi takode; ipak se čini da je tajni naum Proviđenja obojici namenio da jednog dana drže u rukama sudbinu po polovine sveta.

DRUGA KNJIGA NAPOMENA Amerikanci imaju demokratsko društveno uređenje, koje im je prirodno sugeriralo izvesne zakone i izvesne političke običaje. To društveno uređenje stvorilo je uz to kod njih i mnoštvo osećanja i shvatanja kakva su bila nepoznata u starim aristokratskim evropskim društvima. Ono je razorilo ili izmenilo neke odnose koji su ranije postojali, a stvorilo je i novih. Tako se izgled civilnog društva promenio ne manje nego fizionomija sveta politike. Zakonima i političkim običajima bavio sam se u dclu koje sam o američkoj demokratiji objavio pre pet godina. Predmet ove knjige su shvatanja i osećanja Amerikanaca. Te dve knjige međusobno se upotpunjuju i čine jedno jedino delo. Treba odmah da upozorim čitaoca na jednu zabludu koja bi mom delu mogla veoma štetiti. Videći kako tolike razne posledice pripisujem jednakosti, čitalac bi po tome mogao zaključiti da ja jednakost smatram jedinim uzrokom svega što se zbiva u naše dane. To bi značilo pretpostavljati da imam vrlo skučene poglede. Postoji u naše doba mnoštvo shvatanja, osećanja, nagona koji su nastali iz okolnosti drugačijih ili čak suprotnih jednakosti. Tako bih, uzevši Sjedinjene Države kao primer, lako dokazao da su priroda te zemlje, poreklo njenih stanovnika, religija njenih prvih osnivača, njihova prosvećenost i ranije navike, vršili i još vrše, nezavisno

od demokratije, ogroman uticaj na način mišljenja i osećanja Amerikanaca. Drugačiji uzroci, ali isto tako odeliti od jednakosti, našli bi se u Evropi i objasnili bi velik deo onoga što se u nas zbiva. Priznajem postojanje svih tih različitih uzroka i njihovu moć, ali predmet mog rada nije da o tome govorim. Ja nisam preduzeo da pokažem razloge svih naših sklonosti i naših ideja; hteo sam samo da prikažem koliko ih je jednakost izmenila. Budući da sam čvrsto ubeđen da je demokratska revolucija kojoj smo svedoci neotklonjiva stvar, protiv koje ne bi bilo ni poželjno ni mudro boriti se, neko će se možda začuditi što mi se često u ovoj knjizi dešava da uputim tako stroge reči demokratskim društvima koja je ta revolucija stvorila. Odgovoriću prosto da sam baš zato što nisam protivnik demokratije hteo prema njoj da budem iskren. Istina ljudima ne stiže od neprijatelja, a ni prijatelji im je ne pružaju; zato sam je ja rekao. Mislio sam da će se mnogi postarati da razglase nova dobra koja jednakost obećava ljudima, ali da će se malo njih usuditi da izdaleka ukažu na opasnosti kojima ona preti. Stoga sam poglavito na te opasnosti upravio pogled, i verujući da sam ih jasno uočio, nisam bio tako bojažljiv da ih prećutim. Nadam se da će čitaoci i u ovom drugom delu naći nepristrasnost koju su, izgleda zapazili i u prvom. Usred protivrečnih mišljenja koja nas dele, trudio sam se da trenutno ućutkam u srcu blagonaklone simpatije ili protivne porive koje ta razna mišljenja u meni bude. Ako bi oni koji budu čitali moju knjigu našli u njoj i jednu jedinu rečenicu kojoj bi svrha bila da laska kojoj od velikih stranaka što su potresale našu

zemlju ili kojoj od malih klika što je danas uznemiruju i slabe je, neka dignu glas i optuže me. Predmet koji sam hteo da obuhvatim ogroman je, jer se tiče većine osećanja i ideja koje se rađaju iz novog stanja sveta. Takva tema pevazilazi, dakako, moje snage; obrađujući je, nisam uspeo ni sam da budem zadovoljan. Ali ako i nisam postigao cilj kome sam težio, čitaoci će mi bar odati priznanje da sam svoj poduhvat zamislio i izvodio u takvom duhu da sam bio dostojan da uspem. Prvi deo UTICAJ DEMOKRATIJE NA INTELEKTUALNA KRETANJA U SJEDINJENIM DRŽAVAMA GLAVA I O FILOZOFSKOM METODU AMERIKANACA Mislim da nema u civilizovanom svetu zemlje u kojoj se ljudi manje bave filozofijom nego u Sjedinjenim Državama. Amerikanci nemaju filozofske škole koja bi im bila svojstvena, a vrlo malo haju za sve one na koje se dele evropski filozofi; jedva im znaju i nazive. Lako je, međutim, uočiti da skoro svi stanovnici Sjedinjenih Država svojim mišljenjem upravljaju na isti način i sprovode ga po istim pravilima, to jest da imaju

izvestan filozofski metod koji im je svima zajednički, mada se nikad nisu ni potrudili da mu definišu pravila. Osloboditi se bilo kakve sistematične doslednosti, okova navika, porodičnih maksima, klasnih shvatanja i, do izvesne mere, i nacionalnih predrasuda; tradiciju uzimati samo kao obaveštenje, a sadašnje stvari samo kao korisne za proučavanje da bi se radilo drukčije i bolje; tragati sam i u samom sebi za razlogom pojavama, težiti rezultatu ne dajući se sputati sredstvima i smerati suštini zanemarujući formu: to su glavne karakteristike onoga što bih nazvao filozofskim metodom Amerikanaca. A ako pođem još dalje, pa među tim raznim crtama potražim glavnu, onu u koju se mogu sažeti gotovo sve druge, otkrivam da se u većini operacija mišljenja svaki Amerikanac oslanja samo na individualni napor svog razuma. Amerika je, dakle, jedna od onih zemalja gde se najmanje proučava, a gde se najbolje slede Dekartova pravila. Tome se ne treba čuditi. Amerikanci ne čitaju Dekartova dela, zato što ih njihovo društveno uređenje odvraća od spekulativnih studija, a pridržavaju se njegovih načela zato što to isto uređenje čini njihov um prirodno sklonim da ih usvoje. Usred stalnog kretanja koje vlada u demokratskom društvu, veza koja međusobno spaja pokolenja labavi ili se prekida; svako tu lako gubi trag ideja svojih predaka ili i ne mari mnogo za njih. Ljudi koji žive u takvom društvu ne mogu isto tako ni da crpu verovanja iz shvatanja klase kojoj pripadaju, jer takoreći i nema više klasa, a one koje još postoje sastoje se od tako promenljivih elemenata da to telo ne bi nikako moglo

vršiti neki istinski uticaj na svoje članove. Što se pak tiče dejstva koje um jednog čoveka može vršiti na drugog, ono je nužno veoma ograničeno u jednoj zemlji gde se građani, postavši približno jednaki, međusobno vide vrlo izbliza, pa ne opažajući ni u jednoga znake kakve neosporne veličine ili nadmoći, neprestano se vraćaju sopstvenom razumu kao najvidljivijem i najbližem izvoru istine. Tako se ništi ne samo vera u ovog ili u onog čoveka, nego i sklonost da se ikojem veruje na reč. Svako se, dakle, zatvara strogo u sebe i hoće tako da sudi o svetu. Običaj Amerikanaca da samo u sebi nalaze pravila svog rasuđivanja vodi njihov duh i drugim navikama. Pošto vide da bez ičije pomoći uspevaju da reše sve sitne poteškoće koje iskrsavaju u njihovom praktičnom životu, lako po tome zaključuju da je sve na svetu objašnjivo i da ništa ne prevazilazi granice uma. Tako, oni rado poriču postojanje onoga što ne mogu da razumeju: stoga je u njih malo vere u nešto što je izuzetno, a gotovo nesavladiva odvratnost prema natprirodnom. Kako imaju običaj da se oslanjaju na ličnu osvedočenost, vole da vrlo jasno vide predmet kojim se bave; oslobađaju ga, dakle, koliko god mogu, njegovog omotača, uklanjaju sve što ih od njega razdvaja i sve što ga krije od pogleda, da bi ga videli izbliza i u punom svetlu. Ta sklonost njihovog uma dovodi ih brzo do toga da preziru forme, koje smatraju izlišnim i nepoželjnim zastorima između sebe i istine. Amerikanci nisu, dakle, imali potrebe da svoj filozofski metod crpu iz knjiga, našli

su ga u sebi. Isto bih to rekao i u pogledu onoga što se dogodilo u Evropi. Taj isti metod uspostavio se i sve više širio u Evropi tek kad je i društveni položaj ljudi počeo bivati ujednačeniji, a oni međusobno sličniji. Pogledajmo za časak kako se razdoblja nadovezuju jedno na drugo. U XVI veku, reformatori podvrgavaju individualnom razumu nekoje dogme dotadašnje vere, ali mu i dalje uskraćuju raspravljanje o svim drugim. U XVII veku, Bekon u prirodnim naukama, a Dekart u filozofiji u pravom smislu reči, ukidaju prihvaćene formule, ruše moć tradicije i obaraju autoritet učitelja. Filozofi XVIII veka, najzad, uopštavajući isto načelo, preduzimaju da individualnom sudu svakog čoveka podvrgnu predmet svih njegovih verovanja. Ko ne vidi da su se Luter, Dekart i Volter služili istim metodom i da se razlikuju samo po tome što su težili njegovom užem ili širem korišćenju? Otkuda to da su se reformatori tako usko ograničili na krug verskih ideja? Zašto je Dekart svojim metodom hteo da se služi samo u izvesnim stvarima, mada ga je priugotovio da se može primeniti na sve, pa je izjavio da treba sam suditi samo o pitanjima filozofije, a ne i politike? Kako se dogodilo da su se u XVIII veku iz toga istog metoda odjednom izvele sveopšte primene, koje Dekart i njegovi predhodnici nisu bili zapazili ili nisu hteli da otkriju? Otkuda, najzad, to da je metod o kome govorimo u to doba namah izašao iz škola da bi prodro u društvo i postao sveopšte pravilo umovanja, te pošto je prvo postao popularan kod Francuza, otvoreno je prihvaćen ili potajno primenjivan kod svih naroda Evrope? Filozofski metod o kome je reč mogao je da se stvori u XVI veku, da se

precizira i generalizuje u XVII; ali nije mogao da bude opšteprihvaćen ni u jednom od njih. Tome su se protivili politički zakoni, društveno uređenje i duhovne navike koje iz tih osnovnih uzroka proizilaze. Metod je otkriven u jedno doba kad su ljudi počeli da se izjednačuju i da bivaju slični. Opšteprihvaćen mogao je postati tek u vekovima kad je društveni položaj ljudi najzad postao gotovo jednak a ljudi međusobno gotovo slični. Filozofski metod XVIII veka nije, dakle, samo francuski, nego demokratski, što objašnjava zašto je tako lako prihvaćen u celoj Evropi, čije se lice toliko promenilo i njegovim doprinosom. Prevrat u svetu nisu Francuzi izvršili toliko time što su promenili svoja nekadašnja verovanja i običaje, nego time što su, prvi oni, obelodanili i generalizovali jedan filozofski metod pomoću koga se lako moglo napasti sve staro i otvoriti put svemu novom. A ako me sad neko upita zašto se, u naše doba, toga istog metoda strože pridržavaju i češće ga primenjuju kod Francuza nego kod Amerikanaca, kod kojih je jednakost, međutim, isto tako potpuna, a starija, odgovoriću da to potiče od dveju okolnosti koje je nužno prvo objasniti. Angloamerička su se društva iz religije rodila, to ne treba nikad zaboraviti; religija se, dakle, stapa sa svim nacionalnim navikama i sa svim osećanjima koja budi otadžbina; to joj daje naročito snagu. Tome jakom razlogu dodajte još i ovaj, koji nije slabiji: religija je u Americi takoreći sama sebi postavila granice; verske stvari ostale su tu potpuno odvojene od političkih, tako da su se lako mogli promeniti stari zakoni a da se ne uzdrmaju

stara verovanja. Hrišćanstvo je, dakle, zadržalo velik uticaj na duh Amerikanaca, a hoću naročito da naglasim da ono ne vlada samo kao filozofija koja se usvaja pošto se razmotri nego i kao religija u koju se veruje bez raspravljanja. U Sjedinjenim Državama hrišćanske sekte beskrajno su raznolike i neprestano se menjaju, ali samo hrišćanstvo je nešto ustaljeno i neodoljivo, što niko ne preduzima ni da napada ni da brani. Pošto su bez pretresanja usvojili glavne dogme hrišćanske vere, Amerikanci su prinuđeni da isto tako prihvate i velik broj moralnih istina koje iz njih proizilaze i od njih zavise. To u uske granice zatvara dejstvo individualne analize i izuzima od nje više ponajvažnijih ljudskih shvatanja. Druga okolnost koju sam pomenuo ova je: Amerikanci imaju demokratsko društveno uređenje i ustav, ali nisu imali demokratsku revoluciju. Na tlo koje zauzimaju stigli su približno takvi kakve ih i danas vidimo. To je od ogromnog značaja. Nema revolucije koja ne uzdrma stara verovanja, oslabi autoritet i zamagli opšteprihvaćene ideje. Svaka revolucija dejstvuje manje ili više tako da ljude prepusti samima sebi i da pred svačijim umom otvori prazan i skoro neograničen prostor. Kad društveni položaj ljudi postaje izjednačen, posle dugotrajne borbe između raznih klasa što su sačinjavale staro društvo, onda zavist, mržnja ili prezir prema susedu, gordost i preterano samopouzdanje takoreći preplave ljudsko srce i neko

vreme gospodare njime. Nezavisno od jednakosti, to snažno doprinosi tome da se ljudi dele, da bivaju podozrivi prema tuđem rasuđivanju i da istinu traže samo u sebi. Svako tad pregne da sam sebi bude dovoljan i diči se time da o svemu ima sopstveno uverenje. Ljudi su još povezani samo interesima, a ne idejama, i čini se kao da su ljudska shvatanja tek nekakav misaoni prah koji se kovitla na sve strane i ne može da se zgusne i slegne. Tako duhovna nezavisnost, koju predpostavlja jednakost, nikad nije tolika i ne čini se tako preterana kao u času kad jednakost počinje da se uspostavlja i za vreme mučnog rada na njenom utemeljivanju. Treba, dakle, brižljivo razlikovati onu vrstu intelektualne slobode koju može da pruži jednakost od anarhije do koje dovodi revolucija. Te dve stvari treba odvojeno posmatrati, da se ne bi začele ni preterane nade ni preterane bojazni u pogledu budućnosti. Verujem da će se ljudi koji budu živeli u novim društvima često služiti svojim ličnim razumom; ali daleko sam od toga da verujem da će ga često zloupotrebljavati. To potiče iz jednog uzroka koji uopšte važi za sve demokratske zemlje i koji, vremenom, treba da zadrži u stalnim, a ponekad i uskim granicama individualnu misaonu nezavisnost. O tom uzroku govoriću u sledećoj glavi. GLAVA II

O GLAVNOM IZVORU VEROVANJA KOD DEMOKRATSKIH NARODA Dogmatska verovanja u raznim su vremenima manje ili više mnogobrojna. Rađaju se na razne načine i mogu menjati oblik i predmet; ali ne može se postići da ne bude takvih dogmatskih verovanja, to jest shvatanja koja ljudi prihvataju na veru i bez razmatranja. Kad bi svako preduzeo da sam stvori sva svoja shvatanja i da odvojeno traga za istinom putevima koje bi sam krčio, nije verovatno da bi se velik broj ljudi ikad okupio oko ikakvog zajedničkog verovanja. A lako je i uvideti da nema društva koje bi moglo biti uspešno bez takvih verovanja, bolje reći, nema ih uopšte koja tako postoje; jer bez zajedničkih ideja nema zajedničkog delanja, a bez zajedničkog delanja postoje još ljudi ali ne i društvena zajednica. Da bi postojalo društvo, a još i više da bi to društvo cvetalo, treba, dakle, da neke glavne ideje uvek okupljaju i drže u zajedništvu duh svih građana. A toga ne može biti drugačije do ako svaki od njih povremeno crpe svoja shvatanja sa istog izvora i prihvata izvestan broj već stvorenih verovanja. Ako pak posmatram izdvojenog čoveka, nalazim da dogmatska verovanja nisu ni njemu manje neophodna da bi živeo sam nego što su mu neophodna da bi delao u zajednici sa svojim bližnjima. Kad bi čovek bio prinuđen da sam proverava sve istine kojima se svakodnevno služi, ne bi s tim nikad izašao na kraj; iscrpljivao bi se u preliminarnom dokazivanju i stajao u mestu; a kako nema vremena da tako postupa, jer je ljudski vek kratak, niti sposobnosti, jer mu je um ograničen, mora se pomiriti s tim da smatra pouzdanim

mnoštvo stvari i shvatanja koja nije imao ni vremena ni moći da sam ispita i proveri, ali koje su vispreniji ustanovili ili koje svet prihvata. Na tim osnovnim temeljima gradi on zdanje sopstvenih misli. Ne postupa on tako po svojoj volji: na to ga prisiljava neumitni zakon njegovog položaja. Nema na svetu tako velikog filozofa da ne veruje milion stvari na tuđu reč i da ne pretpostavlja mnogo više istina nego što ih je sam ustanovio. To nije samo nužno nego i poželjno. Čovek koji bi se poduhvatio da sve sam ispita mogao bi svakoj stvari pokloniti tek malo vremena i pažnje; taj rad držao bi mu um u večitom komešanju i sprečavao bi ga da dublje pronikne u ikoju istinu i da čvrsto ostane u ikakvoj izvesnosti. Pamet bi mu bila u isti mah i nezavisna i slabašna. Među raznim predmetima ljudskih shvatanja valja mu, dakle, izvršiti izbor i prihvatiti bez razmatranja mnoga verovanja, da bi mogao više produbiti manji broj njih, koja je izdvojio da ih sam ispita. Istina je da svako ko neko shvatanje prihvata na tuđu reč dovodi svoj um u potčinjenost; ali takva je potčinjenost zdrava, jer omogućava da se sloboda valjano koristi. Kako god uzeli, potrebno je, dakle, da u misaonom i duhovnom svetu negde postoji autoritet. Mesto mu je promenjivo, ali se nužno negde nalazi. Individualna nezavisnost može biti manja ili veća, ali ne bi mogla biti bez granica. Te tako nije u pitanju da li u demokratska vremena postoji neki misaoni autoritet, već samo gde je on smešten i koliki je.

U prethodnoj glavi pokazao sam kako su ljudi, usled društvene jednakosti, sticali neku vrstu neverice prema natprirodnom i vrlo visoku i često veoma preuveličanu predstavu o ljudskom razumu. Ljude koji žive u takvim vremenima jednakosti teško je, dakle, navesti da misaoni autoritet kome se podčinjavaju postave izvan ili iznad čovečanstva. Izvore istine traže oni obično u samima sebi ili u svojim bližnjima. To je već dovoljno da se dokaže da se neka nova religija ne može uspostaviti u takvim vekovima i da bi svaki pokušaj da se ona rodi bio ne samo bezbožnički nego i smešan i nerazuman. Može se predvideti da demokratski narodi neće lako verovati u božanska poslanja, da će se rado smejati novim prorocima i da će glavnog presuditelja o svojim verovanjima želeti da nađu u okvirima čovečanstva, a ne iznad njega. Kad su društveni položaji nejednaki a ljudi različiti, ima nekoliko pojedinaca vrlo prosvećenih, vrlo učenih, vrlo moćnih po svom umu, i vrlo neuko i veoma ograničeno mnoštvo. Ljudi koji žive u doba aristokratije prirodno su, dakle, skloni da se u svojim shvatanjima povode za višim razumom jednog čoveka ili jedne klase, dok su malo skloni tome da priznaju nepogrešivost mase. Suprotno biva u vekovima jednakosti. Što više građani bivaju jednaki i međusobno sličniji umanjuje se svačija sklonost da slepo veruje izvesnom čoveku ili izvesnoj klasi. Povećava se sklonost da se veruje masi, i sve više to biva shvatanje koje vodi svet. A to zajedničko shvatanje ne samo da je jedini vodič koji preostaje individualnom razumu kod demokratskih naroda nego ono u tim narodima ima i moć beskrajno

veću nego kod ikojeg drugog. U doba jednakosti, ljudi nemaju nikakve vere jedni u druge, zbog svoje sličnosti; ali baš ta sličnost uliva im skoro bezgranično poverenje u sud javnosti, pošto su svi slične pameti, ne čini im se verovatno da se istina ne nalazi na strani većine. Kad čovek koji živi u demokratskoj zemlji poredi sebe pojedinačno sa svima koji ga okružuju, sa gordošću oseća da je ravan svakome od njih; ali kad pogleda sve njih u celini i sam stane spram te velike zajednice, smesta je slomljen usleđ sopstvene beznačajnosti i slabosti. Ista ta jednakost koja ga čini nezavisnim od svakog sugrađanina posebno, izručuje ga, samog i bez odbrane, dejstvu većine. Javnost ima, dakle, u demokratskih naroda neobičnu moć, kakvu aristokratske nacije nisu mogle čak ni zamisliti. Ona ne ubeđuje u svoja verovanja, ona ih nameće i utiskuje u duše nekom vrstom ogromnog duhovnog pritiska svih na svačiji um. Većina u Sjedinjenim Državama uzima na sebe da pojedincima pruži mnoštvo već stvorenih shvatanja i rasterećuje ih tako potrebe da stvaraju sopstvena. Postoji tako velik broj teorija u stvarima filozofije, morala ili politike, koje svako prihvata bez ispitivanja, verujući javnosti; A ako se dobro pogleda, videće se da i sama religija tu vlada mnogo manje kao božansko otkrovenje, a više kao sveopšte shvatanje. Znam da su kod Amerikanaca politički zakoni takvi da većina suvereno vlada društvom, što veoma uvećava i moć s kojom ona prirodno dejstvuje na mišljenje. Jer ništa nije običnije nego da čovek prizna nadmoćnu mudrost onoga ko ga tlači. Ta politička svemoć većine u Sjedinjenim Državama uistinu pojačava uticaj koji bi

shvatanja javnosti i bez nje imala na svakog građanina, ali taj uticaj se ne zasniva na toj svemoći. U samoj jednakosti treba tražiti izvore tog uticaja, a ne u manje ili više narodskim institucijama koje ravnopravni ljudi mogu sebi da ustroje. Valja verovati da duhovna moć većine ne bi bila tako apsolutna u demokratskog naroda kojim bi vladao kralj kao što je u čistoj demokratiji; ali ona će uvek biti veoma apsolutna, i kakvi god bili politički zakoni koji budu upravljali ljudima u vekovima jednakosti, može se predvideti da će vera u sveopšte shvatanje tada postati neka vrsta religije, čiji će prorok biti većina. Tako će duhovni autoritet biti drugačiji, ali neće biti manji, i daleko od toga da verujem da će nestati, predskazujem da će lako postati odviše velik i da bi se moglo desiti da naposletku sputa individualni razum u tešnje granice nego što odgovara veličini i sreći ljudskog roda. U jednakosti jasno vidim dve tendencije: jednu, koja svačiji um vodi novim mislima, i drugu, koja bi ga rado svela na to da više ne misli. I nazirem kako bi, pod dejstvom izvesnih zakona, demokratija ugušila slobodu mišljenja, kojoj demokratsko društveno uređenje pogoduje, te bi se ljudski um, pošto je raskinuo okove što su mu ih nekad nametale klase ili ljudi, sada okovao opštom voljom mnoštva. Kad bi sve one različite sile koje su ometale ili prekomerno usporavale razmah individualnog razuma demokratski narodi zamenili apsolutnom vlašću većine, zlo bi samo bilo druge prirode. Ljudi onda ne bi pronašli način da budu nezavisni; otkrili bi samo, što doduše i nije lako, jedan nov oblik ropstva. Ne mogu dovoljno ponoviti koliko nad tim treba duboko da se zamisle oni koji u slobodi mišljenja vide svetinju i

koji ne mrze samo despota nego i despotizam. Što se mene tiče, kad osećam da mi ruka vlasti pritiskuje čelo, malo mi je važno ko me tlači i nisam većma sklon da stavim glavu pod jaram samo zato što mi ga pruža milion ruku. GLAVA III ZAŠTO AMERIKANCI POKAZUJU VIŠE SPOSOBNOSTI I SKLONOSTI ZA OPŠTE IDEJE NEGO NJIHOVI PRECI ENGLEZI Bog ne misli na ljudski rod uopšteno. On jednim pogledom i odelito vidi sva bića od kojih se čovečanstvo sastoji i zapaža svako od njih sa sličnostima koje ga zbližavaju sa svima i sa razlikama koje ga izdvajaju. Bogu, dakle, nisu potrebne opšte ideje; to će reći da on nikad ne oseća potrebu da vrlo velik broj sličnih predmeta obuhvati u jednom obliku da bi pogodnije o njima mislio. Sa čovekom nije tako. Kad bi ljudski um preduzeo da pojedinačno ispita i prosudi o svim posebnim slučajevima koji mu padaju u oči, ubrzo bi se izgubio u beskrajnim pojedinostima i ne bi više video ništa. U toj nevolji pribegava on jednom nesavršenom, ali nužnom postupku, koji mu pomaže u njegovoj slabosti, a i dokazuje je. Pošto površno osmotri izvestan broj predmeta i zapazi da su slični, da im svima isto ime, stavi ih na stranu i ide dalje.

Opšte ideje ne svedoče o moći ljudske pameti, nego pre o njenoj nedovoljnosti, jer nema potpuno sličnih bića u prirodi: nema istovetnih stvari; nema pravila koja bi se mogla primeniti bez razlike i na isti način na više predmeta istovremeno. U opštim idejama divno je to što omogućuju ljudskom umu da donese brz sud o velikom broju predmeta istovremeno; ali one mu, s druge strane, pružaju uvek samo nepotpune predstave, i oduzimaju mu u tačnosti koliko mu daju u obujimanju. Što društva više stare stiču sve više saznanja o novim činjenicama i svakodnevno, gotovo i ne znajući, dolaze do nekih posebnih istina. Što više takvih istina spoznaje to je više čovek u položaju da stvara sve više opštih ideja. Ne može se uočavati odelito mnoštvo posebnih činjenica a da se naposletku ne otkrije zajednička veza koja ih spaja. Pred više individua uočavamo pojam vrste; više vrsta vode nužno pojmu roda. Navika uopštavanja i sklonost opštim idejama biće, dakle, uvek tim veće kod nekog naroda što su mu spoznaje starije i mnogobrojnije. Ima još i drugih razloga koji ljude navode da uopštavaju ideje ili od toga udaljuju. Amerikanci se mnogo više služe opštim idejama nego Englezi i mnogo više u tome uživaju. To se na prvi pogled može činiti vrlo čudno, ako se ima u vidu da su to dva naroda istog porekla, da su vekovima živeli pod istim zakonima i da još međusobno razmenjuju shvatanja i običaje. Takva razlika čini se još upečatljivija ako usređsredimo pogled na našu Evropu i uporedimo dva najprosvećenija naroda u njoj. Čovek bi rekao da kod Engleza ljudski um tek sa žaljenjem i bolom ostavlja

posmatranje posebnih činjenica da bi se, polazeći od njih, uspeo do uzroka i da nerado uopštava. Kod nas, naprotiv, ljubav prema opštim idejama kao da je postala tako pomamna strast da se mora svakom prilikom zadovoljiti. Svakog jutra, čim se probudim, saznam da je otkriven neki opšti i večni zakon, za koji nikada dotad nisam ni čuo. Nema toliko neznatnog pisca da bi se zadovoljio time što već u svom prvom pokušaju otkriva istine koje važe za kakvo veliko kraljevstvo, te je nezadovoljan sobom ako svojom raspravom nije obuhvatio sav ljudski rod. Čudim se tolikoj različnosti između dva veoma prosvećena naroda. A kad upravim pogled na Englesku i zapazim šta se u njoj zbiva u poslednjih pola veka, mislim da mogu ustvrditi da se sklonost ka opštim idejama tu razvija uporedo sa slabljenjem drevnog ustrojstva zemlje. Manje ili više uznapredovalo stanje prosvećenosti nije, dakle, dovoljno da samo sobom objasni šta u ljudskom umu budi ljubav prema opštim idejama ili ga od njih odvraća. Kad je društveni položaj ljudi nejednak, a ta nejednakost i stalna, pojedinci malo pomalo postaju toliko različni da bi se moglo reći da tu postoji toliko odelitih čovečanstava koliko ima klasa; svaki put otkrivamo odvojeno samo jedno od njih, te gubeći iz vida onu opštu sponu koja ih sve povezuje u ogromni krug ljudskog roda, uvek imamo pred očima samo izvesne ljude, a ne čoveka. Oni koji žive u takvim aristokratskim društvima ne stvaraju, dakle, nikad nekakve vrlo uopštene ideje o sebi, a to je dovoljno da im ulije naviku podozrenja u takve

ideje i nagonsku odbojnost prema njima. Čovek koji živi u demokratskoj zemlji otkriva oko sebe, naprotiv, samo gotovo slična stvorenja; on, dakle, ne može da pomisli ni na jedan deo ljudskog roda a da mu se misao ne uveća i raširi toliko da obuhvati celinu. Sve istine koje su primenjive na njega samog čini mu se da se podjednako i na isti način mogu primeniti i na svakog njegovog sugrađanina i na svakog bližnjeg. Pošto naviku opštih ideja stekne tako u onom proučavanju kojim se najviše bavi i koje ga najviše zanima, on tu naviku prenosi i u sva druga, te tako potreba da se u svemu otkriju opšta pravila, da se velik broj predmeta obuhvati jednim istim oblikom i da se neki skup činjenica objasni jednim jedinim uzrokom postaje žarka i često slepa strast ljudskog uma. Ništa ne pokazuje bolje istinitost ovog što prethodi nego antička shvatanja o ropstvu. Ni najdublji ni najveći geniji Rima i Grčke nikad nisu došli do tako opšte, a u isti mah i tako jednostavne ideje o sličnosti ljudi i o podjednakom pravu na slobodu, koje svaki od njih rođenjem donosi; a upinjali su se da dokažu kako je ropstvo prirodno i da će uvek postojati. Štaviše, sve ukazuje na to da su oni koji su bili robovi pre no što su postali slobodni, a među kojima nam je više njih ostavilo lepih spisa, i sami gledali na ropstvo u istom svetlu. Svi veliki pisci starog veka pripadali su aristokratiji gospodara, ili su bar tu aristokratiju svojim očima videli uspostavljenu bez osporavanja; njihov um širio se na više strana, ali je sa te, dakle, bio ograničen, i trebalo je da Isus Hristos siđe na zemlju da bi ljudi shvatili da su svi članovi ljudske vrste prirodno slični i ravnopravni.

U doba jednakosti, svi su ljudi nezavisni jedni od drugih, izdvojeni i slabi; ne viđa se takav čija bi volja trajno upravljala kretanjem mnoštva; u takvo doba čini se kao da čovečanstvo korača samo od sebe. Da bi se objasnilo ono što se zbiva u svetu, svedeni smo, dakle, na to da potražimo neke krupne uzroke koji, dejstvujući podjednako na sve naše bližnje, navode sve njih da voljno idu istim putem. I to, opet, navodi prirodno ljudski um da stvara opšte ideje i uliva mu sklonost prema njima. Već sam pokazao kako društvena jednakost navodi svakoga da sam traga za istinom. Lako je uvideti da taj metod mora neosetno usmeriti ljudski um ka opštim idejama. Kad odbacim klasne, profesionalne i porodične tradicije, kad se oslobodim uticaja primera da bih samo naporom svog razuma tražio put kojim ču ići, sklon sam da razloge svojih shvatanja crpem iz same ljudske prirode, što me nužno i skoro i ne znajući vodi ka velikom broju vrlo uopštenih pojmova. Sve što prethodi dokraja objašnjava zašto Englezi pokazuju mnogo manje sposobnosti i sklonosti za uopštavanje ideja nego njihovi potomci Amerikanci, a naročito manje nego njihovi susedi Francuzi, i zašto ih današnji Englezi pokazuju više nego njihovi dedovi. Englezi su dugo bili veoma prosvećen a istovremeno i vrlo aristokratski narod; njihova saznanja usmeravala su ih da neprestano teže vrlo opštim idejama, a aristokratske navike zadržavale su ih na vrlo posebnim idejama. Otud ta filozofija, u isti mah i smela i bojažljiva, i široka i skučena, koja je dosad dominirala u Engleskoj i koja u njoj još drži tolike duhove sputane i nepomične.

Nezavisno od uzroka na koje sam ukazao, nalazimo i drugih još, manje vidljivih ali ne i manje delatnih, koji kod svih demokratskih naroda izazivaju sklonost, a često i strast prema opštim idejama. Među tim idejama valja razlikovati. Ima ih koje su proizvod polaganog, potankog, savesnog rada inteligencije, i one proširuju sferu ljudskih znanja. Ima ih i drukčijih, koje se lako rađaju iz prvog, hitrog napora uma, a one donose samo vrlo površne i vrlo nesigurne pojmove. Ljudi koji žive u vekovima jednakosti imaju mnogo radoznalosti, a malo dokolice: život im je toliko praktičan, tako složen, tako uskomešan, tako aktivan da im ostaje tek malo vremena za razmišljanje. Ljudi demokratskih vekova vole uopštene ideje zato što ih one razrešavaju toga da proučavaju posebne slučajeve; one sadrže, ako tako mogu reći, mnogo stvari u maloj zapremini i daju u malo vremena velik učinak. Kad, dakle, posle nepažljivog i kratkog ispitivanja misle da su zapazili neki zajednički odnos između izvesnih predmeta, oni dalje ne istražuju, i ne ispitujući podrobno kako su ti razni predmeti slični ili različni, hitaju da ih sve svrstaju u istu formulu, kako bi pošli dalje. Jedna od odlika demokratskih vekova jeste sklonost koju u njima svi ljudi gaje prema lakim uspesima i uživanjima u sadašnjosti. To nalazimo i u intelektualnim kao i u svim drugim pozivima. Većina onih koji žive u doba jednakosti puni su takve ambicije, koja je u isti mah i vatrena i mlitava: žele da smesta postignu velike uspehe, ali i da izbegnu velike napore. Takvi suprotstavljeni nagoni vode ih neposredno traženju uopštenih ideja, pomoću kojih se nadaju da mogu bez po muke

prikazati vrlo obimne predmete i lako privući pažnju javnosti. A i ne znam da li greše kad tako misle, jer njihovi čitaoci isto se toliko boje da produbljuju koliko i oni sami i obično traže u delima laka uživanja i obrazovanje bez rada. Dok aristokratske nacije ne koriste dovoljno opšte ideje i često prema njima pokazuju nepromišljen prezir, dešava se da su demokratski narodi, naprotiv, uvek spremni da zloupotrebljavaju takve ideje i da se njima neumereno oduševljavaju. GLAVA IV ZAŠTO SE AMERIKANCI NIKAD NISU TAKO STRASNO ZANIMALI ZA OPŠTE IDEJE U POLITICI KAO FRANCUZI Rekao sam već da Amerikanci nisu pokazivali tako veliku sklonost za opšte ideje kao Francuzi. To je naročito tačno u pogledu opštih ideja koje se tiču politike. Mada Amerikanci unose u zakonodavstvo neuporedivo više opštih ideja nego Englezi i mnogo se više nego ovi staraju da praksu u ljudskim poslovima usaglase s teorijom, nikad se u Sjedinjenim Državama nije videlo neko političko telo tako zaljubljeno u opšte ideje kao što su to kod nas bili Ustavotvorna skupština i Konvent; nikad se čitava američka nacija nije tako strasno zanosila takvim idejama kao što se njima zanosio francuski narod u XVIII veku i nije pokazivala tako slepu veru u valjanost i apsolutnu istinitost ikakve teorije.

Ta razlika između Amerikanaca i nas proizilazi iz više uzroka, ali poglavito iz ovog: Amerikanci čine demokratski narod koji je uvek sam upravljao javnim poslovima, a mi smo demokratski narod koji je dugo mogao samo da misli o tome kako bi ih najbolje mogao voditi. Naše društveno uređenje navodilo nas je već da stvaramo vrlo uopštene ideje o političkom uređenju dok nas je postojeće političko ustrojstvo sprečavalo da te ideje ispravljamo na osnovu iskustva i da im malo pomalo otkrivamo nedostatke, dok se kod Amerikanaca te dve stvari neprestano uravnotežuju i prirodno ispravljaju. Na prvi pogled čini se da je ovo veoma suprotno onome što sam ranije rekao, naime da demokratske nacije ljubav prema teorijama crpu upravo iz živosti svog praktičnog života. Pažljivije ispitivanje otkriće da u tome nema ničega protivrečnog. Ljudi koji žive u demokratskim zemljama lakomi su na opšte ideje zato što imaju malo vremena, a te ih ideje pošteđuju toga da vreme gube ispitujući posebne slučajeve. To je tačno, ali važi samo za one materije koje nisu uobičajeni i nužni predmet njihovih misli. Trgovci će spremno prihvatiti i ne ispitujući mnogo sve opšte ideje koje im se ponude o filizofiji, politici, naukama i umetnosti; ali prihvatiće tek pošto ispitaju one koje se tiču trgovine, pa i tako će ih prihvatiti samo uz ograde. Isto će biti i s državnicima, kad je reč o opštim idejama koje se tiču politike. Te tako, ako je u pitanju nešto u čemu je osobito opasno da se demokratski narod slepo i prekomerno prepusti opštim idejama, najbolji lek koji se može upotrebiti jeste to da se on time bavi svakodnevno i u praksi; tada će on nužno

morati da zađe u pojedinosti, a pojedinosti će mu ukazati na slabe strane teorije. Lek je često bolan, ali dejstvo mu je pouzdano. Tako demokratske institucije, koje svakog građanina prisiljavaju da se praktično bavi upravljanjem javnim poslovima, umanjuju preteranu sklonost ka opštim teorijama u stvarima politike, koju jednakost podstiče. GLAVA V KAKO U SJEDINJENIM DRŽAVAMA RELIGIJA UME DA SE SLUŽI DEMOKRATSKIM NAGONIMA U jednoj od predhodnih glava ustanovio sam da ljudi ne mogu bez dogmatskih verovanja i da je čak veoma poželjno da ih imaju. Ovde dodajem da mi se među svim dogmatskim verovanjima najpoželjnije čine dogmatska verovanja u stvarima religije. To se vrlo jasno dokazuje čak i ako se imaju u vidu samo interesi ovozemaljski. Gotovo da nema ljudskog postupka, ma koliko ga osobenim pretpostavili, da ne izvire iz vrlo opšte ideje koju su ljudi stvorili o Bogu, o njegovom odnosu prema ljudskom rodu, o prirodi naše duše i o našim dužnostima prema bližnjima. Ne može se učiniti da te ideje ne budu opšti izvor iz koga sve ostalo izvire. Od ogromnog je, dakle, interesa za ljude da imaju veoma utvrđene predstave o Bogu, svojoj duši, svojim opštim dužnostima prema svome stvoritelju i svojim

bližnjima, jer nedoumica u pogledu tih polazišta prepustila bi sve njihove postupke slučaju i osudila ih u neku ruku na nered i nemoć. To je, dakle, oblast u kojoj je najvažnije da svako od nas ima jasno utvrđene ideje, a to je na žalost i oblast u kojoj je najteže da svako, ako je prepušten sam sebi, samim naporom svog razuma uspe da dođe do jasno utvrđenih ideja. Samo umovi koji su se veoma oslobodili običnih životnih preokupacija, koji su vrlo pronicljivi, veoma oštroumni, veoma iskusni, mogu uz mnogo vremena i truda proniknuti te tako neophodne istine. Pa i sami takvi filozofi vidimo da su okruženi nejasnoćama; na svakom koraku prirodno videlo što ih obasjava tamni i preti da se ugasi, a i uprkos svim svojim naporima, otkrili su tek mali broj protivrečnih pojmova, između kojih se ljudski um već hiljadama godina koleba i ne može čvrsto da dohvati istinu niti čak da otkrije nove zablude. Takva proučavanja veoma premašuju prosečnu ljudsku sposobnost, pa i kad bi većina ljudi bila sposobna da se njima bavi, očevidno za to ne bi imala vremena. Jasno utvrđene ideje o Bogu i o ljudskoj prirodi neophodne su im za svakodnevnu životnu praksu, a ta praksa sprečava ih da ih steknu. To mi se čini jedinstvenim slučajem. Ima među naukama takvih koje su korisne mnoštvu a i dostupne su mu; neke druge dostupne su samo malobrojnima i njima se ne bavi većina, kojoj su potrebne samo njihove daleke primene; ali svakodnevna primena ove neophodna je svima, dok je njeno proučavanje većini nedostupno. Opšte ideje o Bogu i o ljudskoj prirodi jesu, dakle, od svih ideja, one koje je najuputnije izuzeti od uobičajenog rasuđivanja individualnog razuma i u pogledu kojih

se može najviše dobiti a najmanje izgubiti ako se prizna neki autoritet. Prva svrha religija, a i jedna od glavnih njihovih prednosti u tome je što o svim tim osnovnim pitanjima pružaju jasno, precizno, za mnoštvo razumljivo i vrlo trajno rešenje. Ima religija veoma pogrešnih i apsurdnih, no ipak se može reći da svaka religija koja ostaje u krugu koji sam označio i ne teži da iz njega izađe, kao što su neke to pokušale, da bi sa svih strana sputala slobodan uzlet ljudskog duha, nameće ljudskom umu koristan jaram, pa i ako ne donosi ljudima spasenje na onom svetu, valja priznati da je bar vrlo korisna za njihovu sreću i veličinu na ovome. To naročito važi za ljude koji žive u slobodnim zemljama. Kad se u nekom narodu uništi religija, sumnja ispuni najviše delove uma, a upola parališe i sve ostale. Svako se navikne da ima samo zbrkane i promenljive pojmove o stvarima koje se najvećma tiču i njegovih bližnjih i njega samog; čovek teško brani svoja shvatanja ili ih napušta, a kako gubi nadu da bi sam mogao rešiti najkrupnije probleme ljudske sudbine, kukavički se miri s tim da na njih i ne misli. Takvo stanje neizbežno mora da oslabi duše; ono labavi volju i priprema građane na ropstvo. Tada se dešava ne samo da oni dopuste da im se uzme sloboda nego je često i sami predaju. Kad više nema autoriteta u pitanjima religije, a ni u pitanjima politike, ljude ubrzo plaši tolika neograničena nezavisnost. Večito komešanje svega zabrinjava ih i zamara. Kako se u duhovnom svetu sve pomera, oni požele da bar u materijalnim stvarima sve bude čvrsto i postojano, pa ne mogući povratiti nekadašnja verovanja,

prihvataju sebi gospodara. Sto se mene tiče, sumnjam da bi čovek ikako mogao podneti istovremeno i potpunu nezavisnost u pogledu religije i potpunu političku slobodu; i sklon sam da mislim da čovek, ako nema vere, treba da robuje, a ako je slobodan, da veruje. Ne znam, međutim, nije li ta velika korist od religije još vidljivija kod naroda u kojih vlada društvena jednakost nego kod ikojih drugih. Valja priznati da jednakost, koja donosi velika dobra, budi međutim u ljudima i vrlo opasne nagone, kao što ću kasnije pokazati; ona dejstvuje u tome smislu da ih razdvoji jedne od drugih i navodi svakog da se bavi samo sobom. Ona im prekomerno otvara dušu ljubavi prema materijalnim uživanjima. Najveća prednost religija u tome je što ulivaju sasvim suprotne nagone. Nema religije koja ne postavlja predmet ljudskih želja izvan ili iznad ovozemaljskih blaga i koja ne uzdiže prirodno duše ka predelima veoma iznad oblasti čula. Nema ni takve koja ne nameće svakome nekakve dužnosti prema ljudskom rodu ili dužnosti zajedničke celoj ludskoj vrsti, te ga tako s vremena na vreme odvlači od posmatranja samo sebe samog. To se sreće i u najpogrešnijim i najopasnijim religijama. Religiozni narodi prirodno su, dakle, jaki upravo u onome u čemu su demokratski narodi slabi, što dobro pokazuje od kolikog je značaja da ljudi sačuvaju religiju kad postanu jednaki. Nemam ni prava a ni nameru da ispitujem natprirodna sredstva kojima se Bog služi da ulije veru u ljudsko srce. Ovde religiju posmatram samo sa čisto ljudskog

gledišta; ispitujem na koji način ona može najlakše da sačuva svoju moć u demokratskim vekovima u koje stupamo. Pokazao sam kako u doba prosvećenosti i jednakosti ljudski um teško pristaje da prihvati dogmatska verovanja i kako potrebu za njima živo oseća samo u pogledu religije. To ukazuje najpre na to da religije, u takvim vekovima, treba sa više uzdržanosti nego u ikojim drugim da ostanu u granicama koje su im svojstvene i da ne teže da izađu izvan njih; jer ako požele da svoju moć prošire i izvan verskih pitanja, izlažu se tome da se u njih više ne veruje ni u kom pogledu. One treba, dakle, da brižljivo ocrtaju krug u kome žele da zadrže ljudski um, a izvan toga da ga ostave potpuno slobodnog i prepuste ga njemu samom. Po Muhamedu, sa neba potiču, i tako ih je u Kuran zapisao, ne samo verske doktrine nego i političke maksime, građanski i krivični zakoni, naučne teorije. Jevanđelje, naprotiv, govori samo o opštim odnosima ljudi prema Bogu i među sobom. Izvan toga ne uči ništa i ne obavezuje da se išta veruje. Već i samo to, među hiljadu drugih razloga, dovoljno pokazuje da prva od tih dveju religija ne bi mogla dugo dominirati u doba prosvećenosti i demokratije, dok je druga predodređena da vlada i u tim vekovima kao i u svima drugim. Kad pođem dalje u tom ispitivanju, nalazim da religije, bi se mogle održati u takvim demokratskim vekovima, govoreći sa ljudskog stanovišta, treba ne samo brižljivo da se ograniče na krug verskih pitanja; njihova moć zavisi još umnogome i od prirode verovanja koja ispovedaju, od spoljnih oblika koje usvajaju i od obaveza koje nameću.

Ono što sam ranije rekao o tome kako jednakost čini ljude sklonim vrlo uopštenim i vrlo širokim idejama vredi pogotovo u pogledu religije. Slični i ravnopravni ljudi lako poimaju ideju o jednom jedinom Bogu, koji svakome od njih nameće ista pravila i daruje im buduću sreću po istoj ceni. Ideja o jedinstvu ljudskog roda neprestano ih vraća na ideju o jedinom Stvoritelju, dok ljudi veoma odvojeni jedni od drugih i vrlo različiti lako dolaze do toga da stvore, naprotiv, onoliko bogova koliko ima naroda, kasta, klasa i porodica i da ocrtaju hiljadu različitih puteva da se dospe na nebo. Ne može se poreći da je i samo hrišćanstvo na neki način pretrpelo taj uticaj koji društveno i političko uređenje vrše na religije. U času kad se hrišćanska religija pojavila na zemlji, Proviđenje, koje je bez sumnje pripremalo svet za njegov dolazak, bilo je okupilo velik deo ljudskog roda, kao kakvo ogromno stado, pod skiptar cezara. Ljudi koji su sačinjavali to mnoštvo veoma su se međusobno razlikovali; ali jedno im je ipak bilo zajedničko, što su se pokoravali istim zakonima; a svaki je od njih bio tako slab i tako mali spram vladarove veličine da su se svi činili jednaki u poredenju s njim. Treba priznati da je to novo i osobeno stanje čovečanstva moralo činiti ljude sklonim da prihvate opšte ideje kojima uči hršćanstvo i da to stanje objašnjava zašto je hrišćanstvo tako lako i brzo proželo tada duh ljudi. Provera te istine, u suprotnim okolnostima, izvršila se posle pada Carstva. Rimski svet razbio se tada takoreći na paramparčad, svaka nacija vratila se svojoj prvobitnoj individualnosti. U okviru tih nacija ubrzo su se beskonačno izdelili

slojevi; izdvojile su se loze, kaste su svaku naciju izdelile na više naroda. Usred tog sveopšteg napora koji kao da je sva ljudska društva navodio da se izdele na koliko god se moglo samo zamisliti fragmenata, hrišćanstvo nije izgubilo iz vida opšte ideje koje je iznelo na videlo. Ali ono ipak kao da se prilagođavalo, koliko je moglo, novim težnjama koje su proizilazile iza toga rasparčavanja ljudskog roda. Ljudi su i dalje obožavali samo jednog Boga tvorca i svedržitelja; ali svaki narod, svaki grad i takoreći svaki čovek verovali su da mogu steći neku posebnu privilegiju i stvoriti sebi lične zaštitnike kod vrhovnog gospodara. Ne mogući razdeliti božanstvo, umnožili su bar i prekomerno uzvisili njegove služitelje; poštovanje anđela i svetitelja postalo je, kod većine hriščana, gotovo idolopoklonstvo, pa se u jedan mah moglo pobojati da se hrišćanska religija ne unazadi do religija koje je bila pobedila. Sto više iščezavaju pregrade koje su delile nacije u okviru čovečanstva i građane u okviru svakog naroda, čini mi se očevidno da se sve više i ljudski um, gotovo sam od sebe, usmerava ka ideji o jednom jedinom i svemogućem biću, koje podjednako daje svim ljudima iste zakone. Osobito je, dakle, u tim vekovima demokratije važno ne dopustiti da se pobrka poštovanje koje se ukazuje božjim pomoćnicima sa obožavanjem koje se duguje samo Tvorcu. Druga jedna istina čini mi se vrlo jasna: da religije treba manje da se bave spoljašnjim obredima u doba demokratije nego u ikoja druga. Kad je bilo govora o filozofskom metodu Amerikanaca, pokazao sam kako se ljudski um ni protiv čega ne buni toliko u doba jednakosti koliko protiv pomisli da se potčini nekim formama. Ljudi koji žive u takvim vremenima ne podnose figure:

simboli im se čine izveštačenim detinjarijama, koje služe da im se pred očima zamagle ili ukrase istine, koje bi prirodnije bilo da im se prikažu sasvim gole i u punom svetlu. Oni ostaju hladni pred ceremonijama i prirodno su skloni da pridaju sporedan značaj pojedinostima u bogoštovlju. Onima kojima je dužnost da ureduju spoljne oblike religija u demokratskom veku treba veoma da obrate pažnju na te prirodne nagone ljudskog razuma, da se ne bi bez nužde protiv njih borili. Ja čvrsto verujem u neophodnost formi; znam da one ljudskom umu pružaju čvrstu tačku u kontemplaciji apstraktnih istina i pomažu mu da ih čvrsto uoči i da ih sa žarom prigrli. Ne zamišljam da bi bilo mogućno održati neku religiju bez spoljnih obreda; ali, s druge strane, mislim da bi u vekovima u koje stupamo, bilo osobito opasno prekomerno ih umnožavati; da ih pre treba ograničiti i zadržati samo ono što je potpuno neophodno za očuvanje same dogme, koja je suština religija, a obred joj je samo forma. Religija koja bi postala sitničavija, nepopustljivija i prepuna sitnih obaveza u doba kad ljudi postaju sve više jednaki, ubrzo bi se svela na celu strasnih bogomoljaca usred mnoštva bez vere. Znam da neki neće propustiti da mi prigovore da se religije, kojima su svima predmet opšte i večne istine, ne mogu tako povijati za promenljivim nagonima svakog veka a da u očima ljudi ne izgube svojstvo onoga što je izvesno. I tu ću opet odgovoriti da treba vrlo brižljivo razlučivati glavna shavatanja koja sačinjavaju neku veru i koja čine ono što teolozi zovu članovima vere od uzgrednih pojmova koji se na njih nadovezuju. Religije moraju uvek čvrsto istrajavati u onima prvim, ma kakav bio

osobeni duh vremena; ali treba dobro da se čuvaju toga da se isto tako vežu za ove druge u vekovima kad se sve pomera i kad duh ljudi, navikao na prizor kretanja svih ljudskih stvari, teško trpi da stoji u mestu. Nepromenljivost u spoljnim i sporednim stvarima čini mi se da obećava trajnost samo onda kad je i samo društvo nepromenljivo; u svakom drugom slučaju sklon sam verovati da je ona pogubna. Među svim strastima koju jednakost budi ili im pogoduje, videćemo da postoji jedna osobito snažna, koju jednakost usadi u srce svih ljudi: to je ljubav prema blagostanju. Ljubav prema blagostanju upadljiva je i neizbrisiva crta demokratskog doba. Može se verovati da bi religiju koja bi se poduhvatila toga da uništi tu osnovnu strast ova na kraju uništila. Kad bi religija htela sasvim da otrgne ljude od razmišljanja o ovozemaljskim dobrima da bi se sasvim posvetili mislima o onome svetu, može se predvideti da bi joj duše izmakle iz ruku i bacile se, daleko od nje, jedino u materijalna i sadašnja uživanja. U svim religijama postoje neki obredi koji su inherentni samoj suštini vere i u kojima se nipošto ne sme ništa menjati. To se osobito vidi u katoličanstvu, gde su često forma i suština tako tesno spojene da čine jedno isto. Glavni je posao religija da pročiste, regulišu i ograniče odviše žarku i isključivu sklonost blagostanju koju gaje ljudi u doba jednakosti; ali verujem da bi pogrešile kad bi pokušale da je sasvim obuzdaju i unište. Ne bi uspele da odvrate ljude od ljubavi prema bogatstvu; ali mogu još da ih ubede da treba da se bogate samo na pošten način.

To me vodi još jednoj, poslednjoj napomeni, koja na neki način obuhvata i sve ostale. Što više ljudi postaju slični i jednaki tim je važnije da se religije, brižljivo se kloneći svakodnevnih poslova, ne sukobljavaju baz nužda s opšteprihvaćenim idejama i stalnim interesima masa; jer opšte shvatanje javlja se sve više kao prva i najneodoljivija sila; izvan njega nema toliko čvrstog oslonca da bi omogućio da se neko opštem mnenju odupre. To isto toliko važi za demokratski narod potčinjen nekom despotu koliko i za republiku. U doba jednakosti, kraljevi često postižu pokornost, ali uvek je većina ta kojoj se veruje; većini, dakle, treba ugoditi u svemu onom što nije suprotno veri. U prvoj knjizi ovog dela prikazao sam kako se američki sveštenici klone javnih poslova. To je najupadljiviji, ali ne i jedini primer njihove uzdržanosti. U Americi je religija jedan poseban svet, u kome sveštenik vlada, ali se i stara da iz njega nikad ne izađe; u tim granicama, on vodi ljudski razum; izvan toga, prepušta ljude samima sebi i nazavisnosti i nepostojanosti koje su svojstvene njihovoj prirodi i vremenu. Nisam video zemlju u kojoj bi se hrišćanstvo zaodevalo manje u forme, obrede i slike nego u Sjedinjenim Državama i gde bi ljudskom umu pružalo jasnije, jednostavnije i opštije ideje. Mada su američki hrišćani izdeljeni na mnoštvo sekti, svi oni vide svoju veru u tome istom svetlu. To važi za katoličanstvo kao i za druge veroispovesti. Nema katoličkih sveštenika koji pokazuju manje naklonosti prema sitnim individualnim verskim dužnostima, prema izuzetnim i osobenim putevima da se postigne spasenje i koji su većma privrženi duhu zakona a manje slovu nego što su to katolički sveštenici u Sjedinjenim Državama; nigde se ne propoveda jasnije i

ne poštuje više ona doktrina crkve koja brani da se svetitelji obožavaju onako kao što treba da se obožava Bog. A američki katolici su, međutim, vrlo pokorni i vrlo iskreni. Drugo jedno zapažanje vredi za sveštenika svih veroispovesti: američki sveštenici ne pokušavaju da privuku i vežu sve poglede čovekove za budući život; rado puštaju da mu se deo srca bavi sadašnjošću; izgleda kao da ovozemaljska dobra smatraju važnim, mada drugostepenim stvarima; mada se sami ne pridružuju privredi, zanimaju se bar za njen napredak i pozdravljaju ga, i mada neprestano ukazuju verniku na onaj svet kao na veliki predmet njegovih bojazni i njegovih nada, nimalo mu ne brane da pošteno teži blagostanju na ovome svetu. Daleko od toga da pokazuju kako su te dve stvari odeljene i suprotne, nastoje više da pronađu gde se one dotiču i spajaju. Svi američki sveštenici poznaju misaoni uticaj koji vrši većina i uvažavaju je. Oni se nikad ne bore protiv nje do koliko je nužno. Ne mešaju se nipošto u stranačke kavge, nego rado usvajaju opšta shvatanja svoje zemlje i svog vremena i bez otpora se prepuštaju struji osećanja i ideja koja oko njih sve nosi. Trude se da poprave svoje savremenike, ali se od njih ne izdvajaju. Javno mnenje nije, dakle, nikad neprijateljski raspoloženo prema njima; ono ih pre podržava i štiti, i njihova vera vlada u isti mah i snagom koja joj je svojstvena i snagom većine, kojom se i oni služe. Tako, poštujući sve one demokratske nagone koji joj nisu protivni, a i koristeći se nekima od njih, religija uspeva da se uspešno bori protiv duha individualne

nazavisnosti koji je od svih najopasniji za nju. GLAVA VI O NAPREDOVANJU KATOLIČANSTVA U SJEDINJENIM DRŽAVAMA Amerika je najdemokratskiji deo sveta, a istovremeno i zemlja u kojoj, po verodostojnim izveštajima, katolička vera najviše napreduje. To na prvi pogled iznenađuje. Treba jasno razlučivati dve stvari: jednakost navodi ljude da hoće sami da rasuđuju; ali, s druge strane, ona im uliva naklonost i ideju o jednoj jedinoj društvenoj vlasti, jednostavnoj i istoj za sve. Ljudi koji žive u demokratskom veku veoma su, dakle, skloni da ne podležu nikakvom verskom autoritetu. Ali, ukoliko pristaju da se potčine takvom autoritetu, žele da on bar bude jedan i jednoobrazan; verske vlasti koje se ne stiču sve u jednom središtu prirodno se sukobljavaju s njihovim shvatanjem, pa oni skoro isto tako lako smatraju da i nema religije koliko i da ih ima više. U naše doba, više nego u ranija, viđa se da katolici gube veru a da protestanti prelaze u katoličanstvo. Ako se katoličanstvo posmatra iznutra, čini se da gubi; ako se posmatra spolja, raste. To se dade objasniti. Ljudi su u naše dane malo skloni da veruju; ali, ako već veruju, odmah nalaze u sebi neki skriven nagon koji ih i nesvesno vodi katoličanstvu. Više doktrina i običaja

rimske crkve čudni su im; ali osećaju neko potajno divljenje prema njenom uređenju, a njeno snažno jedinstvo ih privlači. Kad bi katoličanstvo najzad uspelo da izbegne političke mržnje koje je izazvalo, gotovo ne sumnjam da bi mu duh ovoga veka, koji mu se čini tako protivan, postao veoma naklonjen i da bi ono odjednom mnoge osvojilo. Jedna od najsvojstvenijih slabosti ljudskog uma jeste to što hoće da pomiri suprotna načela i da spokojstvo kupi na štetu logike. Uvek je, dakle, bilo i biće uvek ljudi koji će, pošto izvesna svoja religijska verovanja potčine bilo kakvom autoritetu, hteti da izuzmu iz te potčinjenosti više drugih takvih svojih verovanja, pa će pustiti da im um nasumce lebdi između pokornosti i slobode. Ali sklon sam verovati da će broj takvih biti manji u demokratskim vekovima nego u drugim i da će naši unuci biti sve više skloni da se dele samo na dve strane, tako što će jedni sasvim napustiti hrišćanstvo, a drugi stupiti u krilo rimske crkve. GLAVA VII ZAŠTO DUH DEMOKRATSKIH NARODA NAGINJE PANTEIZMU Kasnije ću prikazati kako i u politici nalazimo onu preovlađujuću naklonost demokratskih naroda prema vrlo uopštenim idejama; ali sada hoću najpre da ukažem na glavnu posledicu te naklonosti u filozofiji. Ne može se poreći da je panteizam u naše doba veoma napredovao. Spisi

jednog dela Evrope vidljivo nose njegov žig. Nemci ga unose u filozofiju, a Francuzi u književnost. Među delima ljudske uobrazilje koja se objavljuju u Francuskoj većina sadrži poneka shvatanja ili neke slike pozajmljene iz panteističkih doktrina ili se kod njihovih autora nazire nekakva sklonost tim doktrinama. Ne čini mi se da to potiče samo od kakvog slučaja, nego da proizlazi iz jednog trajnog uzroka. Što više društveni položaj ljudi biva izjednačen, a svaki čovek posebno sve sličniji svima ostalim, sve slabiji i manji, ljudi se sve više navikavaju da više nemaju u vidu građane, nego samo narod; zaboravljaju se pojedinci da bi se mislilo na vrstu. U takvo doba čovekov duh voli da obuhvati ujedanput mnoštvo različitih predmeta; on neprestano teži tome da mnoštvo posledica uspe vezati za jedan jedini uzrok. Opsednut je idejom jedinstva, traži je svugde, i kad veruje da ju je našao, ispruži se u njoj i počine. Tako dolazi do toga da otkrije u svetu ne samo jedno delo i jednog tvorca; i ta iskonska podela još mu smeta, pa je sklon da nastoji da još uveća i uprosti svoju misao time što će i Boga i svet obuhvatiti u jednu jedinu celinu. Kad se tako susrećem s jednim filozofskim sistemom po kome se i materijalne i nematerijalne stvari, vidljive i nevidljive, koje svet obuhvata, smatraju samo različitim delovima jednog ogromnog bića, koje jedino ostaje večno usred stalnih promena i neprestanih preobražaja svega što ga sačinjava, nije mi teško da zaključim da će takav sistem, mada ništi čovekovu individualnost, ili još pre baš zato što je ništi, imati potajnih čari za ljude koji žive u demokratiji; sve njihove misaone navike pripremaju ih da ga pojme i usmeravaju ih da ga usvoje. On prirodno privlači njihovu

uobrazilju i vezuje je za sebe; on hrani gordost njihovog uma i godi njegovoj lenosti. Među raznim sistemima pomoću kojih filozofija nastoji da objasni svet, panteizam mi se čini jednim od najpodobnijih da očara čovekov duh u doba demokratije; protiv njega treba da se ujedine i bore svi oni koji ostaju privrženi istinskoj čovekovoj veličini. GLAVA VIII KAKO JEDNAKOST SUGERIŠE AMERIKANCIMA IDEJU O NEOGRANIČENOJ MOGUĆNOSTI ČOVEKOVOG USAVRŠAVANJA Jednakost sugeriše ljudskom umu više ideja do kojih on ne bi došao bez nje, a menja skoro sve one koje je već imao. Uzimam kao primer ideju o mogućnosti čovekovog usavršavanja, zato što je ona jedna od glavnih koje um može da pojmi i što ona sama sobom predstavlja jednu veliku filozofsku teoriju čije se konsekvence u svakom trenutku ispoljavaju u praksi ljudskih poslova. Iako je čovek u mnogom pogladu sličan životinjama, jedna osobina samo je njemu svojstvena: on se usavršava, a one ne. Ljudskoj vrsti još od postanja nije mogla promaći ta razlika. Ideja o sposobnosti za usavršavanje stara je, dakle, koliko i svet; jednakost je nije stvorila, ali joj ona daje jedan nov karakter. Kad su građani razvrstani po rangu, zanimanju, rođenju, i kad su svi prisiljeni da se drže puta na koji ih je slučaj postavio, svakom se čini da kraj sebe opaža međe

ljudske moći, i niko se više ne trudi da se bori protiv neizbežne sudbine. Ne znači, doduše, da aristokratski narodi potpuno poriču čovekovu sposobnost da se usavršava. Oni samo ne smatraju da je neograničena; poimaju oni poboljšanja, ne i promene; buduća stanja društva zamišljaju oni bolja, ali ne drugačija; i mada dopuštaju da je čovečanstvo uveliko napredovalo i da može ostvariti još poneki napredak, unapred ga omeđuju nekim nepremostivim granicama. Oni, dakle, ne misle da su postigli najviše dobro i apsolutnu istinu (koji je čovek ili koji narod bio toliko bezuman da to zamišlja?), ali vole da sebe ubede u to da su približno dostigli onaj stupanj veličine i znanja koji dopušta naša nesavršena priroda; a kako se oko njih ništa ne miče, rado uobražavaju da je sve na svome mestu. Tada zakonodavac smatra da donosi večne zakone, narodi i kraljevi hoće da podižu samo stoletne spomenike, a sadašnje pokolenje poduhvata se da buduća pokolenja poštedi staranja da sama urede svoju sudbinu. Što više kaste iščezavaju, što se više klase zbližuju, a ljudi se burno mešaju i običaji, navike, zakoni menjaju se, i što se više novih istina obelodanjuje, a stara shvatanja nestaju i druga ih zamenjuju, to se više u čovekovom umu javlja predstava o idealnom, a nestalnom savršenstvu. Neprestane promene zbivaju se tada svakog časa pred očima svakog čoveka. Jedne mu pogoršavaju položaj, i on i odviše dobro shvata da ni neki narod, ni pojedinac, ma koliko prosvcćeni bili, nisu nepogrešivi. Druge mu poboljšavaju sudbinu, pa on po tome zaključuje da je čovek, uopšteno uzev, obdaren neograničenom sposobnošću usavršavanja. Nedaće mu pokazuju da niko ne može

laskati sebi da je otkrio apsolutno dobro; uspesi ga raspaljuju da mu bez predaha teži. Tako, stalno tragajući, padajući, podižući se, često razočaran, nikad obeshrabren, on neprestano teži toj ogromnoj veličini koju nejasno nazire na kraju dugog puta koji čovečanstvo treba još da prevali. Ne bi čovek mogao verovati koliko toga prirodno proizilazi iz te filozofske teorije po kojoj se čovek može bezgranično usavršavati i koliki ogroman uticaj ona ima čak i na one koji se nikad nisu bavili time da misle, nego samo da delaju, pa ipak kao da svoje postupke saobražavaju toj teoriji, mada je i ne poznaju. Sretnem tako jednog američkog mornara i pitam ga zašto su brodovi njegove zemlje sagrađeni tako da malo traju, a on mi bez oklevanja odgovori da moreplovstvo svakog dana tako brzo napreduje da bi i najlepši brod ubrzo postao skoro beskoristan kad bi potrajao duže od nekoliko godina. U tim rečima koje je nasumce izrekao jedan priprost čovek, o jednoj posebnoj pojedinosti, zapažam opštu i sistematsku ideju po kojoj jedan velik narod vodi sve poslove. Aristokratske nacije prirodno su sklone da odviše suze granice čovekovog usavršavanja, a demokratske nacije ih ponekad preko mere razmiču. GLAVA IX PRIMER AMERIKANACA NE DOKAZUJE DA DEMOKRATSKI NAROD NE BI MOGAO IMATI SPOSOBNOSTI I SKLONOSTI ZA NAUKU, KNJIŽEVNOST I

UMETNOST Mora se priznati da je među civilizovanim narodima našeg doba malo takvih kod kojih su visoke nauke manje napredovale nego u Sjedinjenim Državama i koji su dali manje velikih umetnika, slavnih pesnika i čuvenih pisaca. Više Evropljana, iznenađeni takvim prizorom, smatrali su to prirodnom i neizbežnom posledicom jednakosti, pa su pomislili, ako bi se jednom desilo da demokratsko društveno uređenje i demokratske institucije preovladaju po celom svetu, da bi se malo pomalo pomračila svetlost što svetli ljudskom umu i da bi ljudi opet pali u tamu. Oni koji tako zaključuju brkaju, mislim, više ideja, koje bi važno bilo razdvojiti i odvojeno ispitati. Oni i nehotice brkaju ono što je demokratsko s onim što je samo američko. Vera koju su ispovedali prvi doseljenici i zaveštali je potomcima, jednostavna u obredima, stroga i gotovo surova u načelima, protivna spoljnim znacima i pompi ceremonija, prirodno je malo naklonjena umetnostima, a uživanje u književnosti tek sa žaljenjem dopušta. Amerikanci su veoma star i vrlo prosvećen narod, koji je naišao na jednu novu i ogromnu zemlju, po kojoj može do mile volje da se širi i koju bez muke oplodava. To je bez primera u svetu. U Americi svako, dakle, nalazi drugde nepoznate pogodnosti da stekne imetak i da ga uvećava. Pohlepa je tu stalno napeta, a čovekov duh, koji svašta svaki čas odvraća od uživanja u maštanju i od intelektualnog rada, sve vuče

samo sticanju bogatstva. U Sjedinjenim Državama ne samo da se vide, kao i u svim drugim zemljama, klase proizvođača i trgovaca, nego se svi ljudi, što se nikad nije videlo, istovremeno bave i proizvodnjom i trgovinom. Da su, međutim, Amerikanci bili sami na svetu, sa slobodama i prosvećenošću koje su stekli njihovi dedovi i sa strastima koje su im bile svojstvene, ubeđen sam da bi ubrzo otkrili da se ne može dugo napredovati u primeni nauke a da se ne gaji i teorija; da se sva umeća uzajamno usavršavaju, te ma koliko da su bili poneti glavnim predmetom svojih želja, ubrzo bi uvideli da se s vremena na vreme treba od cilja i udaljiti da bi se lakše domašio. Naklonost prema duhovnim uživanjima tako je, uostalom, prirodna srcu civilizovanog čoveka da se i u nacijama koje su najmanje sklone da im se prepuste uvek nađe građana koji joj se predaju. Kad bi se ta intelektualna potreba jednom osetila, ubrzo bi bila i zadovoljena. Ali dok su Amerikanci bili prirodno skloni da od nauke traže samo njene primene u zanatima, samo sredstva da se život olakša, učena i književna Evropa preduzela je da pronikne do opštih izvora istine i istovremeno je usavršavala sve što može doprineti uživanjima kao i sve što može služiti čovekovim potrebama. Na čelu prosvećenih nacija Staroga sveta stanovnici Sjedinjenih Država osobito su izdvajali jednu, sa kojom su ih tesno spajali zajedničko poreklo i slične navike. U tom su narodu nalazili oni slavne naučnike, vešte umetnike, velike pisce, pa su otuda mogli da prikupljaju intelektualna blaga a da nisu morali sami da rade na tome da ih steknu.

Ne mogu pristati da Ameriku odvajam od Evrope, uprkos okeanu koji ih deli. Narod Sjedinjenih Država smatram delom engleskog naroda kome je povereno da koristi šume Novoga sveta, dok ostali deo nacije, uz više dokolice i manje materijalnih životnih briga, može da se posveti misli i da u svim pravcima razvija čovekov duh. Položaj Amerikanaca je, dakle, sasvim izuzetan i može se verovati da nijedan demokratski narod nikad neće biti u takvom. Njihovo čisto puritansko poreklo, navike jedino trgovačke, sama zemlja na kojoj žive i koja kao da im odvraća duh od proučavanja nauka, književnosti i umetnosti; susedstvo Evrope, koje im omogućava da ih ne proučavaju a da ipak ne zapadnu u varvarstvo; hiljadu osobitih uzroka, od kojih sam mogao da prikažem samo one glavne, mora biti da su neobično usredsredili američki duh na staranje o čisto materijalnim stvarima. Strasti, potrebe, vaspitanje, okolnosti, sve kao da odista doprinosi da se stanovnik Sjedinjenih Država saginje ka zemlji. Samo mu religija povremeno podiže trenutne i rasejane poglede ka nebu. Nemojmo, dakle, videti sve demokratske nacije u licu američkog naroda, i potrudimo se da ih najzad osmotrimo pod njihovim sopstvenim crtama. Možemo zamisliti narod u kome ne bi bilo ni kaste, ni hijerarhije, ni klasa; u kome bi zakon, ne priznajući privilegije, podjednako razdeIjivao nasledstva, a koji bi, istovremeno, bio lišen prosvećenošti i slobode. To nije puka hipoteza: despot može naći da mu je u interesu da izjednači svoje podanike a i da ih ostavi u neznanju, da bi ih lakše držao u ropstvu.

Takvi demokratski narodi ne samo da neće pokazivati sposobnosti ni sklonosti za nauke, književnost i umetnost, nego se može verovati da se nikad neće desiti da ih pokaže. Zakon o nasledivanju i sam bi se postarao da u svakom pokolenju uništi bogatstva, a niko ne bi stvarao novih. Siromah, lišen prosvećenosti i slobode, ne bi ni došao na misao da se uzdigne do bogatstva, a bogataš bi se prepustio da padne u siromaštvo ne umejući se braniti. Ubrzo bi se između ta dva građanina uspostavila potpuna i neotklonjiva jednakost. Niko tada ne bi imao ni vremena ni sklonosti da se posveti umnom radu i duhovnim uživanjima. Svi bi bili učmali u istom neznanju i podjednakom robovanju. Kad zamislim takvo demokratsko društvo, smesta se osećam kao da sam ušao u neku od onakvih niskih, mračnih, skučenih prostorija gde svetlost, uneta spolja, ubrzo bledi i gasi se. Čini mi se kao da me odjednom pritiskuje neki teret i da se vučem kroz pomrčinu da bih pronašao izlaz i vratio se na vazduh i danju svetlost. Ali sve se to ne bi moglo primeniti na već prosvećene ljude, koji, i pošto među sobom ukinu posebna i nasledna prava, koja su trajno učvršćivala bogatstva u rukama izvesnih pojedinaca, ipak ostaju slobodni. Kad su ljudi koji žive u demokratskom društvu prosvećeni, lako otkrivaju da ih ništa ne ograničava i ne zaustavlja niti ih prisiljava da se zadovolje sadašnjim bogatstvom. U svima njima rađa se, dakle, misao da to bogatstvo uvećaju, pa ako su slobodni, svi i pokušavaju da to ostvare, ali svi ne uspeju u tome podjednako.

Zakonodavstvo, doduše, više ne dodeljuje privilegije, ali priroda ih daje. Pošto je prirodna nejednakost vrlo velika, imovna stanja postaju nejednaka, budući da svako koristi sve svoje sposobnosti da se obogati. Zakon o nasleđivanju još se protivi tome da se stvaraju bogate porodice, ali on više ne sprečava da bude bogataša. On neprestano vraća građane ka jednom opštem nivou, sa kog se oni neprestano odvajaju; oni bivaju sve više nejednaki po imetku što je šira njihova prosvećenost i veća sloboda. Javila se u naše doba jedna sekta čuvena po svom duhu i svojim ludorijama, koja hoće da sva dobra sabere u ruke jedne centralne vlasti i da njoj poveri da ih potom raspodeljije, prema zaslugama, svim pojedincima. Tako bi se izbegla potpuna i večita jednakost, koja, izgleda, preti demokratskim društvima. Postoji drugi jedan, jednostavniji i manje opasan lek, a to je da se nikome ne daju privilegije, da se svima pruži podjednako obrazovanje i jednaka nezavisnost, pa da se svakome prepusti staranje da sam obeleži svoje mesto. Prirodna nejednakost ubrzo bi se ispoljila, i bogatstvo bi samo od sebe prešlo na stranu umešnijih. Demokratska društva uvek će, dakle, sadržati i mnoštvo bogatih ili imućnih ljudi. Ti bogataši neće međusobno biti onako tesno povezani kao članovi nekadašnje aristokratske klase; imaće raznolike nagone i gotovo nikad neće imati toliko osiguranu i tako potpunu dokolicu; ali biće beskrajno mnogobrojniji nego što su mogli biti oni koji su sačinjavali onu aristokratsku klasu. Ti ljudi neće biti sputani materijalnim životnim brigama i moći će se, mada u različitoj meri, posvećivati intelektualnom radu i njegovim zadovoljstvima; i oni će mu se, dakle, posvećivati, jer

mada je tačno da čovekov duh, s jedne strane, naginje ograničenom, materijalnom i korisnom, s druge strane se on prirodno uzdiže ka beskrajnom, nematerijalnom i lepom. Telesne potrebe vezuju ga za zemlju, ali čim ga ništa više ne sputava, sam se od sebe uspravlja. Ne samo da će sve veći bivati broj onih koji će se zanimati za umni rad, nego će se i sklonost ka duhovnim uživanjima malo pomalo spuštati i do onih koji u aristokratskim društvima izgleda nisu imali ni vremena ni sposobnosti da im se predaju. Kad više nema naslednih bogatstava, klasnih privilegija i povlastica na osnovu rođenja i kad svako crpe snagu samo iz sebe, vidljivo je da glavnu razliku između ljudi određuje inteligencija. Sve što služi jačanju, proširenju i bogaćenju inteligencije stiče odmah veliku vrednost. Korisnost znanja otkriva se neobično jasno i u očima mase. Oni koji ne uživaju u njegovim čarima cene njegove plodove i ulažu napore da ga steknu. U demokratskim vekovima, prosvećenim i slobodnim, ne postoji ništa što bi razdvajalo ljude ili zadržavalo ih na njihovom mestu; oni se uzdižu ili spuštaju neobično brzo. Sve se klase međusobno vide, jer su vrlo bliske. Svakodnevno opšte međusobno i mešaju se, jedna drugoj podražavaju i zavide; to narodu uliva mnoštvo ideja, pojmova, želja, koje ne bi imao da su slojevi nepromenljivi a društvo nepokretno. U tim nacijama služitelj se nikad ne oseća sasvim odstranjen iz gospodarevih uživanja i poslova, ni siromah iz bogataševih; čovek sa sela trudi se da liči na onoga iz grada, a unutrašnjost na metropolu.

Tako se niko ne prepušta lako da bude sveden samo na materijalne životne brige, pa i najskromniji poslenik s vremena na vreme kriomice baca žudne poglede ka višem duhovnom svetu. Ne čita se u istom duhu i na isti način kao kod aristokratskih naroda; ali krug čitalaca neprestano se širi i najzad obuhvata sve građane. Kad mnoštvo počne da se zanima za plodove umnog rada, otkriva se da je znatno sredstvo da se steknu slava, moć i bogatstvo to da se čovek ističe u nekom takvom radu. Nemirna ambicija koju jednakost budi smesta se okreće i na tu stranu kao i na sve druge. Broj onih koji se bave naukama, kniževnošću i umetnošću postaje ogroman. Ogromna delatnost javlja se u intelektualnom svetu; svako nastoji da u njemu prokrči sebi put i trudi se da privuče pažnju javnosti. Zbiva se nešto slično onome što se u Sjedinjenim Državama dešava u svetu politike: dela su često nesavršena, ali su bezbrojna; i mada su rezultati pojedinačnih napora obično vrlo mali, opšti rezultat uvek je veoma velik. Nije, dakle, tačno kad se kaže da su ljudi koji žive u demokratskom veku prirodno ravnodušni prema naukama, književnosti i umetnosti; jedino treba priznati da ih oni gaje na svoj način i da u to unose svojstvene im vrline i mane. GLAVA X ZAŠTO SE AMERIKANCI VIŠE POSVEĆUJU NAUČNOJ PRAKSI NEGO TEORIJI

Mada demokratsko društveno uređenje i institucije ne zaustavljaju duhovni razvoj, neosporno je ipak da ga usmeravaju pre na izvesnu stranu nego na neku drugu. Njihovo dejstvo, i tako ograničeno, još je vrlo veliko, pa se nadam da će mi se oprostiti što ću se za časak na njemu zadržati, da ga razmotrim. Kad je bila reč o filozofskom metodu Amerikanaca izneo sam više napomena, koje treba ovde iskoristiti. Jednakost razvija u svakom čoveku želju da o svemu sam sudi; ona mu, u pogledu svih stvari, uliva sklonost za opipljivo i stvarno, zanemarivanje tradicija i formi. Ti opšti nagoni ispoljavaju se poglavito u onome što čini predmet ove glave. Oni koji se bave naukama u demokratskim narodima uvek se boje da se ne izgube u utopijama. Zaziru od sistema, vole da se drže što bliže činjenica i da ih sami prouče; kako im ne može lako imponovati ime nikoga od njihovih kolega, nisu nikad skloni da se zaklinju u reči svojih učitelja; naprotiv, vidimo da se stalno bave time da pronađu slabu stranu njihove doktrine. Naučne tradicije imaju malo uticaja na njih; nikad se ne zadržavaju dugo na tančinama neke škole i teško se zadovoljavaju rečima; trude se da proniknu, koliko god mogu, do glavnih delova onoga čime se bave i da to izlože običnim jezikom. Nauke imaju tada slobodnije i pouzdanije, ali manje uzvišeno držanje. Nauku, čini mi se, možemo podeliti na tri dela. Prvi deo obuhvata najviše teorijske principe, najapstraktnije pojmove, one čija je primena nepoznata ili vrlo daleka.

Drugi deo sastoji se od opštih istina, koje, mada su još u vezi sa čistom teorijom, vode ipak praksi, neposrednim i kratkim putem. Postupci primene i sredstva za izvođenje sačinjavaju treći deo. Svakim od tih različitih delova nauke može se baviti posebno, mada razum i iskustvo pokazuju da nijedan od njih ne može dugo prosperirati kad se potpuno odvoji od ostala dva. U Americi se divno gaji čisto praktični deo nauka, a naučnici se brižljivo bave i onim teorijskim delom koji je neposredno neophodan za primenu; sa te strane Amerikanci pokazuju uvek jasan, slobodan, originalan i plodan duh; ali nema skoro nikoga u Sjedinjenim Državama ko bi se posvetio prevashodno teorijskom i apstraktnom delu ljudskog znanja. Amerikanci u tome pokazuju preteranost jedne tendencije koja će se, mislim, sretati, mada u manjoj meri, kod svih demokratskih naroda. Ništa nije nepohodnije negovanju visokih nauka, ili visokom delu nauka, nego meditacija, a ništa nije manje povoljno za meditaciju nego sredina kakva je u demokratskim narodima. Kod njih ne nailazimo, kao kod aristokratskih naroda, na jednu mnogobrojnu klasu koja miruje zato što joj je dobro i na drugu jednu koja se ne pokreće zato što nema nade da će joj biti bolje. U demokratskim narodima sve se kreće: jedni hoće da se domognu vlasti, drugi bogatstva. Usred tog sveopšteg komešanja, toga stalnog sudaranja suprotnih interesa, toga stalnog kretanja ljudi ka sticanju, gde naći mir neophodan za duboke umne kombinacije? Kako zaustaviti misao na nekoj tački, kad se sve unaokolo kreće i kad je čovek i sam ponet i nošen

svakodnevno neodoljivom strujom koja sve valja? Treba razlikovati onu stalnu živost što vlada u smirenoj i već uspostavljenoj demokratiji od burnih i revolucionarnih vrenja koja skoro uvek prate rađanje i razvoj nekog demokratskog društva. Kad se jedna žestoka revolucija izvrši u nekom veoma civilizovanom narodu, ona neizbežno naglo razbukti osećanja i ideje. To je naročito tako u slučaju demokratskih revolucija, koje izvrše prevrat istovremeno u svim klasama od kojih se narod sastoji, pa izazovu ogromne ambicije u srcu svakog građanina. Što su Francuzi odjednom postigli tako divan napredak u egzaktnim naukama u času kad su dovršavali uništenje ostataka nekadašnjeg feudalnog društva, tu naglu plodnost treba pripisati ne demokratiji, nego besprimernim promenama koje su pratile njene posledice. Ono što se tada dogodilo bilo je nešto osobeno; nepromišljeno bi bilo videti u tome znak nekog opšteg zakona. Velike revolucije nisu običnije kod demokratskih naroda nego kod drugih; sklon sam čak verovati da su manje obične. Ali u tim nacijama vlada neko nezgodno kretanje, neka vrsta kotrljanja ljudi jednih preko drugih, što remeti umni rad, a ne podstiče ga niti ga uzdiže. Ne samo da se ljudi koji žive u demokratskim društvima teško predaju meditaciji nego je oni prirodno malo i cene. Demokratsko društveno uređenje i institucije navode većinu ljudi da neprestano delaju; a duševne navike koje odgovaraju delanju ne odgovaraju uvek mišljenju. Čovek koji dela prinuđen je da se često zadovolji

približnim, jer nikad ne bi postigao cilj kad bi hteo svaku pojedinost da dovede do savršenstva. Neprestano mora da se oslanja na ideje koje nije imao vremena da produbi, jer se on mnogo više služi prikladnošću ideje nego što mu pomaže njena tačnost; a na kraju krajeva, manji je rizik za njega ako se posluži nekim pogrešnim načelima nego ako troši vreme da bi utvrdio istinitost svih svojih načela. Svet se ne pokreće dugim i učenim dokazivanjima. Brzo uočavanje neke osobite činjenice, svakodnevno upoznavanje promenljivih strasti mnoštva, srećan trenutak i umešnost da se on ugrabi odlučuju u svim poslovima. U vekovima kad skoro sav svet dela, čovek je, dakle, obično sklon da preterano ceni brz zamah i površne zamisli intelekta, a da prekomerno potcenjuje njegov spor i dubok rad. Takvo opšte shvatanje utiče i na rasuđivanje ljudi koji se bave naukom: ono ih ubeđuje da u tome radu mogu uspeti i bez meditacije ili ih udaljava od onih nauka koje iziskuju meditaciju. Ima više načina da se proučavaju nauke. Kod mnoštva ljudi nalazimo sebičnu ljubav, merkantilnu i proizvodno praktičnu, prema naučnim otkrićima, koju ne treba brkati sa nekoristoljubivom strašću koja gori u srcu malog broja; postoji želja da se znanja koriste, a postoji i čista želja za saznanjem. Ne sumnjam da se ovde-onde, u ponekih, rađa žarka i nepresušna ljibav prema istini, koja se hrani sama sobom i neprestano se naslađuje, no nikad se ne može zadovoljiti. Baš ta žarka, gorda i nekoristoljubiva ljubav prema istini vodi ljude apstraktnim izvorima istine, odakle crpu osnovne ideje.

Da je Paskal imao u vidu samo kakvu veliku korist ili da ga je pokretala samo želja za slavom, ne verujem da bi ikad mogao skupiti svu moć svog uma da otkrije najskrivenije tajne Tvorca. Kad vidim kako je dušu takoreći otrgnuo od životnih poslova, da bi je svu posvetio istraživanju, pa kako je, raskinuvši prerano spone što su ga vezivale za telo, umro od starosti pre četrdesete svoje godine, stojim zapanjen i shvatam da neki običan uzrok ne može uroditi takvim naporima. Budućnost će pokazati da li se takve strasti, tako retke i tako plodotvorne, isto tako lako rađaju i razvijaju i u demokratskim društvima kao u aristokratskim. Ja to teško mogu verovati. U aristokratskim društvima, klasa koja usmerava javno mnenje i upravlja poslovima, budući da je stalno i naslednim putem iznad mnoštva, prirodno stiče uzvišenu predstavu o sebi i o čoveku. Ona rado zamišlja za sebe uživanja u slavi i postavlja uzvišene ciljeve svojim željama. Aristokratije često čine veoma tiranska i vrlo nečovečna dela, ali retko imaju niske misli i pokazuju izvestan gordi prezir za sitna uživanja, čak i kad im se predaju: to uzdiže sve duše do vrlo velike visine. U aristokratska doba ljudi obično stvaraju vrlo visoko mišljenje o dostojanstvu, moći, veličini čovekovoj. Takvo mišljenje utiče na one koji se bave naukama kao i na sve ostale; ono olakšava prirodni uzlet duha ka najvišim oblastima misli i čini ga prirodno sklonim da stekne uzvišenu i gotovo božansku ljubav prema istini. Naučnike takvog doba privlači dakle teorija, pa se čak često dešava da gaje nerazložan prezir prema praksi. Plutarh kaže: "Arhimed je bio tako uzvišenog srca da nikad nije ostavio nikakvog napisanog dela o tome kako se grade takve ratne

rasprave; i smatrajući bednim, niskim i plaćeničkim sve to umeće izumevanja i građenja sprava, i uopšte svaku veštinu koja, primenjena, donosi neku korist, posvetio je svoj um i svoja proučavanja tome da piše samo stvari čija se lepota i istančanost nikako ne mešaju sa potrebama." Takve su aristokratske težnje u naukama. One ne mogu biti takve kod demokratskih nacija. Većina ljudi koji sačinjavaju te nacije vrlo su pohlepni na materijalna uživanja u sadašnjosti. Kako su uvek nezadovoljni položajem koji zauzimaju, a i uvek slobodni da ga napuste, misle samo na to da promene svoje stanje ili da ga poboljšaju. Svaki nov metod koji kraćim putem vodi bogatstvu, svaka mašina koja skraćuje rad, svako oruđe koje smanjuje troškove proizvodnje, svaki izum koji olakšava uživanja i uvećava ih, čini se ljudima takvih sklonosti najveličanstvenijim plodom čovekovog uma. Poglavito su sa te strane demokratski narodi privrženi nauci, tako je shvataju i uvažavaju. U aristokratskim vekovima od nauke se poglavito traže duhovna uživanja, u demokratskim telesna. Računajte da će broj tih koristoljubivih procenitelja nauke sve više rasti što je neka nacija više demokratska, prosvećena i slobodna, a sve će više i izumi neposredno primenjivi u proizvodnji donositi koristi, slave, pa čak i moći svojim autorima; jer u demokratijama, klasa koja radi uzima učešća u javnim poslovima, pa oni koji joj služe mogu od nje očekivati i počasti kaogod i novac. Lako se može pojmiti da će u tako organizovanom društvu duh ljudi biti neosetno naveden da zanemaruje teoriju i da će se, naprotiv, morati osećati silno privučen

primeni, ili bar onom delu teorije koji je neophodan onima koji je primenjuju. Uzalud nagonska sklonost uzdiže duh ka najvišim sferama uma, korist ga spušta ka osrednjim. Tu on razvija svoju snagu i svoju nemirnu delatnost, i stvara čuda. Isti ti Amerikanci, koji nisu otkrili ni jedan jedini opšti zakon mehanike, uveli su u brodarstvo jednu novu mašinu koja menja lice sveta. Daleko sam, dakako, od toga da tvrdim da je demokratskim narodima našeg doba suđeno da se u njima ugase transcendentne spoznaje ljudskog uma, niti čak da kod njih neće zasejati nove. U doba u kome živimo i među tolikim prosvećenim nacijama koje neprestano mori žar radinosti, povezanost između raznih delova nauke ne može promaći ničijem pogledu. Pa i sama ljubav prema praksi, kad je prosvećena, mora navoditi ljude da ne zanemaruju teoriju. Usred tolikih pokušaja primene i toliko svakodnevnih ponovljenih iskustava, nemogućno je da se, često, ne ispolje neki vrlo opšti zakoni; tako da će velika otkrića biti česta, mada će veliki pronalazači biti retki. Verujem, uostalom, da neki ljudi osećaju visoko naučno pozvanje. Mada demokratija ne navodi ljude da nauke neguju radi samih nauka, ona s druge strane ogromno povećava broj onih koji se njima bave. Ne može se verovati da se u tolikom mnoštvu neće s vremena na vreme roditi poneki spekulativni genije koji će se oduševljavati samo ljubavlju prema istini. Možemo biti uvereni da će se takav truditi da pronikne u najdublje tajne prirode, ma kakav bio duh njegove zemlje i njegovog doba. Nema ni potrebe pomagati njegovom poletu; dovoljno je ne sputavati ga. Hoću da kažem samo ovo: stalna društvena nejednakost navodi ljude

da se zatvore u gordo i besplodno istraživanje apstraktnih istina, dok ih demokratsko društveno uređenje i institucije navode da od nauka traže samo neposredne i korisne primene. Takva je tendencija prirodna i neizbežna. Zanimljivo je znati je, a može biti i nužno ukazati na nju. Kad bi oni koji su pozvani da upravljaju nacijama u naše doba zapazili jasno i unapred te nagone koji će uskoro postati neodoljivi, shvatili bi da će, sa prosvećenošću i slobodom, ljudi koji žive u demokratskom veku neizostavno usavršavati privrednu stranu nauka i da sav napor društvenih vlasti teba ubuduće da se usmeri na podršku visokim naukama i na stvaranje snažnih naučnih strasti. U naše dane treba ljudski um zadržavati na teoriji: on i sam od sebe stremi ka praksi, pa umesto da ga neprestano svodimo na podrobno ispitivanje sekundarnih efekata, dobro je ponekad odvraćati ga od njih, da bi se uzdigao do promišljanja osnovnih uzroka. Zato što je rimska civilizacija izumrla usled najezde varvara, mi smo možda odviše skloni da verujemo da civilizacija ne može drugačije propasti. Ako bi se ikad desilo da se ugase nauke koje nam svetle, one bi trnule malo po malo, takoreći same od sebe. Time što bismo se suviše ograničili na primenu, izgubili bismo iz vida osnovne zakone, a kad bismo ih potpuno zaboravili, slabo bismo shvatili i metode koji se iz njih izvode; ne bismo ih više mogli otkrivati novih, i bez razumevanja i umeća služili bismo se naučnim postupcima koje više ne bismo razumevali.

Kad su se Evropljani pre tristo godina iskrcali u Kini, zatekli su sve veštine na takvom stupnju savršenstva da su se čudili kako to da Kinezi, kad su dotle dospeli, nisu otišli i dalje. Kasnije su otkrili tragove i nekih visokih znanja, koja su se bila izgubila. Privreda je bila razvijena; sačuvala se većina naučnih metoda; ali sama nauka nije više postojala. To je Evropljanima objasnilo onu neobičnu nepomičnost u kojoj su zatekli duh toga naroda. Idući stopama svojih predaka, Kinezi su zaboravili razloge kojima su se ovi upravljali. Još su se služili formulom ali joj nisu tražili smisao; sačuvali su oruđe, a nisu više imali umeće da ga izmene ili obnove. Kinezi, dakle, nisu mogli ništa da promene. Morali su da odustanu od poboljšanja. Prisiljeni su bili da uvek i u svemu podražavaju precima da ne bi pali u mrak ako bi i za časak skrenuli s puta koji su ovi prokrčili. Izvor čovekovih znanja beše gotovo sasvim usahnuo; i mada je reka još tekla, vode joj više nisu mogle ni bujati ni promeniti tok. Kina je, međutim, već vekovima živela u miru; njeni zavojevači behu prihvatili njene običaje; red je vladao. Na sve strane mogla se zapaziti neka vrsta materijalnog blagostanja. Revolucije su bile retke, a rat takoreći nepoznat. Ne treba se, dakle, umirivati time što su varvari još daleko od nas; jer mada ima naroda koji puste da im luču istrgnu iz ruku, ima ih i koji je sami izgaze nogama. GLAVA XI U KAKVOM DUHU NEGUJU AMERIKANCI ZANATE I UMETNOST

Verujem da bismo i čitalac i ja samo gubili vreme kad bi stao dokazivati kako sveopšte slabo imovno stanje, odsustvo suviška, opšta želja za blagostanjem i stalni napori koje svako ulaže da ga postigne dovode do toga da u čovekovom srcu prevagne ljubav prema korisnom nad ljubavlju prema lepom. Demokratske nacije, kod kojih se sve to sreće, negovaće, dakle, one veštine koje služe tome da život učine udobnim radije nego one kojima je svrha da ga ulepšaju; one će obično više voleti korisno nego lepo, a želeće da i lepo bude korisno. Ali ja hoću da pođem dalje, pa pošto sam ukazao na tu prvu crtu, da ocrtam i više drugih. U vekovima kad vladaju privilegije, obično biva da bavljenje skoro svim veštinama postane neka privilegija, pa svako zanimanje postane poseban svet u koji nije svakom slobodno da stupi. Pa iako je proizvodnja slobodna, prirodna nepromenljivost u aristokratskim nacijama dovodi do toga da svi oni koji se bave istim zanimanjem na kraju obrazuju jednu odelitu klasu, koja se uvek sastoji od istih porodica, čiji se svi članovi međusobno poznaju i u kojoj se ubrzo rađa jedno esnafsko mnenje i gordost. U privrednoj klasi takve vrste svaki poslenik treba ne samo da stiče bogatstvo nego i da čuva uvaženje koje uživa. Pravila mu postavlja ne samo njegov interes, niti čak interes kupca, nego i staleški interes, a interes staleža je da mu svaki član proizvodi remek-dela. U aristokratskim vekovima težnja je zanata, dakle, da proizvode što je mogućno bolje, a ne što brže ni što jevtinije. Kad je, naprotiv, svako zanimanje otvoreno svakome, kad mnoštvo neprestano u nj stupa i iz njega istupa i kad mu članovi postaju međusobno tuđi, ravnodušni i

skoro nevidljivi jedni za druge, zato što ih je množina, društvena povezanost se raskida, i svaki zanatlija, upućen samo na sebe, teži samo da zaradi što više novca uz što manji trud; samo mu želja potrošača još postavlja neku granicu. Ali dešava se to da se i kod potrošača istovremeno zbiva odgovarajući preokret. U zemljama gde se bogatstvo, kao i vlast, nalaze sabrani u nekoliko ruku i iz njih ne izlaze, korišćenje većine ovozemaljskih dobara pripada malom broju uvek istih pojedinaca; nemaština, shvatanja, umerenost želja, udaljuju sve ostale. Kako je ta aristokratska klasa nepromenljiva u pogledu veličine, jer niti se sužava niti širi, ona uvek oseća iste potrebe i oseća ih na isti način. Ljudi koji je sačinjavaju prirodno crpu iz višeg i naslednog položaja koji zauzimaju ljubav prema onome što je vrlo dobro načinjeno i vrlo trajno. To daje jedan opšti karakter idejama nacije u pogledu zanata. Često se dešava da u tim nacijama čak i seljak više voli da se sasvim odrekne stvari za kojima žudi nego da ih stekne nesavršene. U aristokratijama, zanatlije rade, dakle, samo za ograničen broj kupaca, koje je vrlo teško zadovoljiti. Od savršenstva njihovog rada zavisi poglavito zarada koju očekuju. Nije više tako kad se sve privilegije ukinu, pa se slojevi mešaju, a svi ljudi se neprestano spuštaju i uzdižu na društvenoj lestvici. U demokratskom narodu uvek nalazimo mnoštvo građana čija se imovina deli i smanjuje. Oni su za boljih dana stekli izvesne potrebe koje im ostaju i kad više nisu u mogućnosti da ih zadovolje, pa nespokojno traže nema li kakvog zaobilaznog

načina da ih zadovolje. S druge strane, uvek se u demokratijama viđa vrlo velik broj ljudi čije bogatsvo raste, ali čije želje rastu mnogo brže nego bogatstvo, pa gutaju očima dobra koja im bogatstvo obećava još mnogo pre nego što može da im ih i pruži. Ovi na sve strane traže da probiju sebi kraći put ka tim bliskim uživanjima. Iz kombinacije ta dva uzroka proizilazi to da u demokratijama uvek nalazimo mnoštvo građana čije su potrebe iznad njihovih mogućnosti i koji bi radije pristali da se i nepotpuno zadovolje nego da se sasvim odreknu predmeta svojih želja. Zanatlija lako razume takve strasti zato što ih i sam deli. U aristokratiji, on je nastojao da svoje prizvode proda što skuplje nekolicini; sada shvata da bi mogao postojati brži način da se obogati, tako što bi prodavao jevtino svima. A postoje samo dva načina da se spusti cena nekoj robi. Prvi je da se pronađu bolji, kraći, znalačkiji načini proizvodnje. Drugi je da se u većoj količini proizvode približno slični predmeti, ali manje vrednosti. Kod demokratskih naroda sve umne sposobnosti zanatlije usmerene su ka ta dva načina. On se trudi da izume postupke koji bi mu omogućili da radi ne samo bolje nego i brže i uz manje troškove, a ako u tome ne može da uspe, da umanji bitnu kakvoću stvari koju izrađuje, ali tako da ne bude sasvim neupotrebljiva za ono čemu je namenjena. Dok su samo bogataši imali satova, ovi su skoro svi bili odlični. Sad se proizvode gotovo samo osrednji, ali ih sav svet ima. Tako demokratija ne teži samo tome da čovekov duh usmeri ka korisnim veštinama nego ona navodi i zanatlije da

vrlo brzo izrađuju mnogo nesavršenih stvari, a i potrošače da se takvim stvarima zadovoljavaju. Ne znači da u demokratiji zanat nije kadar da, po potrebi, stvara čuda. I to se sreće ponekad, kad se pojave kupci koji pristaju da plate vreme i trud. U toj borbi svih delatnosti, usred te ogromne konkurencije i bezbrojnih pokušaja, stvore se odlične zanatlije, koje proniknu do krajnjih granica svog zanata; ali retko imaju oni prilike da pokažu šta umeju; brižljivo štede oni svoje napore; drže se znalačke prosečnosti, koja samu sebe procenjuje, i mada bi mogla postići više od postavljenog cilja, smera samo onom cilju koji i postiže. U aristokratijama, naprotiv, zanatlije urade uvek koliko god umeju, a kad se zaustave, znači da su stigli na kraj svog umeća. Kad stignem u neku zemlju i vidim da zanati stvaraju nešto divnih proizvoda, to me još nimalo ne obaveštava o društvenom i političkom uređenju zemlje. Ali ako primetim da su proizvodi obično nesavršeni, u velikom broju i po niskoj ceni, siguran sam da u narodu gde se to zbiva privilegije slabe, a klase počinju da se mešaju i uskoro će se stopiti. Zanatlije koje žive u demokratskom veku ne nastoje samo da svim građanima stave na raspolaganje svoje korisne proizvode nego i da svim svojim proizvodima dadu privid sjajnog kvaliteta, koji oni nemaju. U izmešanosti svih klasa, svako se nada da će moći imati izgled onoga što stvarno nije, pa se jako trudi da to postigne. Takvo raspoloženje ne rađa demokratija, jer ono je sasvim prirodno u čovekovom srcu, ali ona ga primenjuje na

materijalne stvari. Pretvaranje u pogledu vrlina pripada svim vremenima; pretvaranje u raskoši svojstvo je osobito demokratskog doba. Da bi se zadovoljile te nove potrebe ljudske taštine, nema podvale kojoj zanati ne pribegavaju; dovitljivost u tome ide tako daleko da i sama sebi škodi. Uspelo se da se dijamant tako savršeno imitira da se čovek može prevariti. Kad se izume način da se proizvode lažni dijamanti, tako da se ne mogu razlikovati od pravih, napustiće se verovatno i jedni i drugi i postaće opet samo obični kamičci. To me dovodi do toga da progovorim i o onim veštinama koje su prvenstveno nazvane lepim veštinama. Ne verujem da je nužna posledica demokratskog uređenja i institucija smanjenje broja onih koji se bave umetnošću; ali oni snažno utiču na način kako se ljudi njome bave. Pošto je većina onih koji behu stekli ljubav prema umetnosti osiromašila, a s druge strane, mnogi od onih koji još nisu bogati počeli su tu ljubav da stiču, po podražavanju, broj potrošača obično raste, ali vrlo bogati i vrlo istančani ljubitelji postaju retki. U umetnosti se tada dešava nešto slično onome što sam već prikazao kad sam govorio o korisnim umećima. Dela se množe, a vrednosti svakog od njih opada. Pošto ne može više da se teži uzvišenom, teži se elegantnom i dopadljivom; više se teži prividnom nego stvarnom. U aristokratijama stvori se nekoliko velikih slika, a u demokratijama mnoštvo malih slikarija. U prvima, podižu se bronzane statue, a u ovima drugim izlivaju se gipsane figure.

Kad sam prvi put stigao u Njujork onim delom Atlantskog okeana koji nazivaju Istočnom rekom, iznenadio sam se primetivši duž obale, na izvesnom odstojanju od grada, male palate od belog mramora, među kojima je više njih pokazivalo antičku arhitekturu. Kad sam sutradan otišao da izbliže vidim jednu koja mi je osobito privukla pogled, ispostavilo se da su joj zidovi od belo okrečenih opeka, a stubovi od obojenog drveta. Isto je bilo i sa svim spomenicima kojima sam se divio prethodnog dana. Demokratsko društveno uređenje i institucije daju uz to svim likovnim umetnostima neke osobite tendencije na koje je lako ukazati. Oni ih često odvraćaju od slikanja duše i usmeravaju ih samo na telo, pa prikazivanjem pokreta i osećaja zamenjuju osećanja i ideje; idealno zamenjuju stvarnim. Sumnjam da je Rafael tako produbljeno proučio i najsitnije crte ljudskog tela kao crtači našeg doba. On nije pridavao isti značaj kao oni strogoj tačnosti u tom pogledu, jer je težio da prevaziđe prirodu. On je hteo da od čoveka stvori nešto što bi bilo lepše od čoveka; poduhvatao se da ulepša i samu lepotu. David i njegovi učenici bili su, naprotiv, isto toliko dobri anatomi koliko i slikari. Divno su prikazivali modele koji su im bili pred očima, ali retko su zamišljali nešto iznad toga; tačno su pratili prirodu, dok je Rafael stremio nečem lepšem od nje. Oni su nam ostavili tačnu sliku čoveka, dok u Rafaelovim delima naziremo Božanstvo. I na izbor tema može se primeniti ovo što sam rekao o načinu njihovog tretiranja. Slikari renesanse obično su iznad sebe ili daleko od svog vremena tražili velike

teme koje bi otvorile širok prostor njihovoj uobrazilji. Naši slikari posvećuju svoj dar tačnom reprodukovanju pojedinosti iz privatnog života, koje su im stalno pred očima, i na sve strane preslikavaju sitne predmete kojih i inače već ima odviše u prirodi. GLAVA XII ZAŠTO AMERIKANCI PODIŽU ISTOVREMENO I TAKO MALE I TAKO VELIKE SPOMENIKE Rekao sam malopre da u demokratskom veku umetnički spomenici bivaju mnogobrojniji, a manji. Hitam da sâm ukažem na izuzetak tog pravila. U demokratskim narodima pojedinci su vrlo slabi, ali država, koja ih sve predstavlja i sve ih drži u svojoj ruci, vrlo je jaka. Nigde građani ne izgledaju sitniji nego u nekoj demokratskoj naciji. A nigde se nacija ne čini tako velika niti čovek lakše stvara sebi o njoj veću sliku. U demokratskim društvima uobrazilja ljudi skučava se kad misle o sebi, a beskrajno se širi kad misle o državi. Otud isti ti ljudi što žive skučeno u teskobnim obitavalištima često teže džinovskom čim je reč o javnim spomenicima. Na mestu gde su hteli sebi da stvore prestonicu Amerikanci su odredili pojas za jedan ogroman grad, koji i danas još nema više stanovnika nego Pontoaz, ali koji će, po njima, jednog dana imati milion stanovnika. Već su raskrčili drveće na deset milja unaokolo, da ne bi smetalo budućim građanima te zamišljene metropole.

Podigli su u centru grada veličanstvenu palatu da bi služila kao zgrada kongresa i dali su joj pompezan naziv Kapitol. Svakog dana i pojedinačne države projektuju i izvode ogromne poduhvate, koji bi zapanjili graditelje velikih evropskih nacija. Tako demokratija ne navodi ljude samo na to da stvaraju mnoštvo sitnih stvari nego i da podižu mali broj vrlo velikih spomenika. Ali između te dve krajnosti nema ničega. Nekoliko rasturenih ostataka veoma velikih građevina ne nagoveštavaju, dakle, ništa o društvenom uređenju i institucijama naroda koji ih je podigao. Dodajem, premda je to van moje teme, da nas isto tako ne upoznaju bolje ni sa njegovom veličinom, prosvećenošću i stvarnim prosperitetom. Kad god bilo kakva vlast postigne da sav narod sudeluje u jednom jedinom poduhvatu, uspeće, sa malo znanja a mnogo vremena, da sadejstvom tako velikih napora ostvari nešto ogromno, ali zato ne treba zaključiti da je taj narod veoma srećan, vrlo prosvećen, pa čak ni vrlo snažan. Španjolci su grad Meksiko zatekli pun veličanstvenih hramova i prostranih palata, ali to nije sprečilo Korteza da osvoji Meksičko Carstvo pomoću šesto pešaka i šesnaest konjanika. Da su Rimljani bolje poznavali zakone hidraulike, ne bi podizali sve te akvadukte koji okružuju ruševine njihovih gradova, bolje bi iskoristili svoju moć i bogatstvo. A da su izumeli parnu mašinu, možda ne bi razastrli do krajnjih granica svog carstva ono dugačko veštačko stenje koje zovu rimskim drumovima. Te su stvari veličanstvena svedočanstva o njihovom neznanju i istovremeno o njihovoj veličini.

Narod koji ne bi ostavio drugih tragova o svom prolasku do nekoliko olovnih cevi u zemlji i nekoliko gvozdenih šipki na površini može biti da bi bio većma gospodar prirode nego Rimljani. GLAVA XIII KNJIŽEVNA FIZIONOMIJA DEMOKRATSKIH VEKOVA Kad se uđe u radnju nekog knjižara u Sjedinjenim Državama i pregledaju knjige što ispunjavaju police, broj dela čini se velik, dok se broj poznatih pisaca čini, naprotiv, vrlo mali. Nailazimo najpre na mnoštvo osnovnih priručnika kojima je svrha da pruže početne pojmove iz ljudskih znanja. Većina tih dela napisana je u Evropi. Amerikanci ih preštampavaju prilagodavajuči ih svojim potrebama. Zatim dolazi skoro bezbrojna količina verskih knjiga. Biblije, propovedi, pobožne priče, rasprave, izveštaji dobrotvornih ustanova. Najzad dolazi dugi niz političkih pamfleta: stranke u Americi ne izdaju knjige u međusobnoj borbi, nego brošure koje kruže neverovatnom brzinom, žive jedan dan pa nestaju. Usred svih tih beznačajnih priozvoda čovekovog duha ukazuju se znatnija dela samo malog broja pisaca koji su Evropljanima poznati ili bi zasluživali da budu poznati. Mada je Amerika danas možda ona civilizovana zemlja u kojoj se ljudi najmanje

bave književnišću, sreće se u njoj ipak velik broj pojedinaca koji se zanimaju za duhovne stvari, pa ako im ove i nisu predmet sveg truda u životu, ispunjavaju im svojim dražima časove dokolice. Ali njih Engleska snabdeva većinom knjiga koje traže. Gotovo sva velika engleska dela izdaju se i u Sjedinjenim Državama. Književni duh Velike Britanije dopire svojim zracima i u dubinu šuma Novoga sveta. Nema gotovo pionirske kolibe u kojoj se ne nađu poneki tomovi Šekspira. Sećam se da sam feudalnu dramu Henrik V prvi put čitao u jednoj brvnari. Ne samo da se Amerikanci svakodnevno napajaju engleskom književnošću nego se uistinu može reći da englesku književnost nalaze i na sopstvenom tlu. Među malim brojem ljudi koji se u Sjedinjenim Državama bave pisanjem književnih dela, većina su Englezi i po suštini i po formi. Oni tako prenose usred demokratije književne ideje i praksu što su u opticaju u aristokratskoj naciji koju su uzeli za uzor. Tuđim bojama slikaju strane naravi, i kako skoro nikad ne prikazuju stvarnost zemlje u kojoj su se rodili, retko su kad popularni. Građani Sjedinjenih Država čine se i sami tako ubeđeni da se knjige ne izdaju radi njih, da pre no što odluče o vrednosti svojih pisaca, obično sačekaju da oni budu cenjeni u Engleskoj. Tako se i u pogledu vrednosti slika radije prepušta autoru originala pravo da sudi o kopiji. Stanovnici Sjedinjenih Država nemaju, dakle, još književnosti u punom smislu reči. Jedini pisci koje priznajem kao Amerikance jesu novinari. Nisu oni veliki pisci, ali govore domaćim jezikom i zemlja ih razume. U ostalima vidim strance. Oni su za Amerikance ono što su za nas bili podražavaoci Grka i Rimljana u doba renesanse,

stvar zanimljiva, ali ne i predmet sveopšte simpatije. Oni zabavljaju duh, ali ne deluju na naravi. Rekao sam već da takvo stanje stvari, daleko od toga da potiče samo od demokratije, proizilazi iz više osobitih okolnosti, nezavisnih od nje. Da su Amerikanci, sa istim svojim društvenim uređenjem i zakonima, nekog drugog porekla i da su se preselili u neku drugu zemlju, ne sumnjam da bi imali svoju književnost. No i ovakvi kakvi jesu, uveren sam da će je najposle imati, ali ona će imati drukčiji karakter, a ne ovakav kakav se ispoljava u današnjim američkim spisima, i on će joj biti svojstven. Ipak nije nemogućno ocrtati unapred taj karakter. Uzmimo neki aristokratski narod u kome se neguje književnost; duhovnim stvaranjem kao i poslovima vlasti upravlja jedna suverena klasa. I književnost kaogod i politički život gotovo su potpuno usredsređeni u toj klasi i u onima koji su joj najbliže. To mi je dovoljno kao ključ i za sve ostalo. Kad se jedan mali broj uvek istih ljudi bavi istovremeno istim stvarima, oni se lako slažu i zajednički utvrđuju izvesna glavna pravila po kojima svaki od njih treba da se upravlja. Ako je književnost predmet koji privlači pažnju tih ljudi, oni će ubrzo taj duhovni rad potčiniti izvesnim preciznim zakonima, od kojih se više neće smeti odstupati. Ako je položaj tih ljudi u zemlji nasledan, oni će prirodno biti skloni ne samo da za sebe prihvate izvestan broj utvrđenih pravila nego i da se drže onih koja su usvojili njihovi preci; zakoni će im biti u isti mah i strogi i tradicionalni. Kako nemaju materijalnih briga i nikad ih nisu ni imali, a nisu ih imali ni njihovi

preci, mogli su se tokom više pokolenja zanimati za duhovno stvaranje. Shvatili su umetničku književnost i zavoleli je samu po sebi, pa se naslađuju znalačkim uživanjem kad je vide saobraznu pravilima. A to još i nije sve: ljudi o kojima govorim i počinju i završavaju život u imućnom stanju ili u bogatstvu; prirodno su, dakle, stekli ljubav prema retkim uživanjima i istančanim nasladama. Štaviše, izvesno duhovno i osećajno mekuštvo, koje su često stekli usred tog dugog i spokojnog korišćenja tolikih dobara, navodi ih da iz svojih uživanja otklanjaju sve što bi u njima moglo biti odviše neočekivano ili odviše jako. Više vole da se zabave nego da se žestoko uzbude; vole da ih delo zanima, ali ne i da ih ponese. Zamislite sada velik broj književnih dela koja pišu ljudi kakve sam ocrtao, ili koja se pišu za njih, pa ćete lako pojmiti jednu književnost u kojoj će sve biti pravilno i unapred usaglašeno. I najmanje delo biće brižljivo doterano i u najsitnijim pojedinostima; umeće i trud ispoljavaće se u svemu; svaki će rod imati svoja posebna pravila, od kojih neće biti slobodno odstupati i koja će ga izdvajati od svih ostalih. Stil će se u tim delima činiti isto toliko važan koliko i ideja, forma koliko i sadržaj; ton će biti uglađen, odmeren, dostojanstven. Duh će u njima uvek biti otmen, retko kad oštar, a pisci će se više truditi da usavršavaju nego da stvaraju. Dešavaće se ponekad da članovi toga učenog sloja, pošto žive samo među sobom i pišu samo za sebe, sasvim izgube iz vida ostali svet, što će ih odvesti u izveštačeno i lažno; nametnuće sebi sitna literarna pravila, koja će samo njima

služiti i koja će ih neosetno udaljiti od zdravog razuma i najposle ih odvesti izvan prirodnog. Pošto će uporno hteti da govore drukčije nego običan svet, to će ih dovesti do neke vrste aristokratskog žargona, koji je isto tako daleko od lepog ogvora koliko i seljačka narečja. To su prirodne opasnosti za književnost u aristokratijama. Svaka aristokratija koja se sasvim odvoji od naroda postane nemoćna. Tako je i [321] u književnosti kao i u politici. Obrnimo sad sliku i pogledajmo drugu stranu. Prenesimo se u neku demokratiju koja je po starim tradicijama i sadašnjoj prosvećenosti osetljiva za duhovna uživanja. Slojevi su u njoj izmešani i stopljeni; znanja su u njoj, kao i moć, beskrajno izdeljena, i ako tako mogu reći rasejana na sve strane. To je jedno zbrkano mnoštvo, čije intelektualne potrebe treba zadovoljiti. Ti novi ljubitelji duhovnih uživanja nisu svi dobili isto obrazovanje; nemaju ista znanja, ne liče na svoje očeve, a i svakog časa počinju se razlikovati i od samih sebe, jer neprestano menjaju mesto, osećanja i imovno stanje. Duh svakoga od njih ne povezuju sa svima ostalim ni tradicije ni zajedničke navike, a nikad nisu imali ni mogućnosti, ni volje, ni vremena da se međusobno slože. A upravo usred tog raznorodnog i nemirnog mnoštva rađaju se pisci i ono im deli nagrade i slavu. Kad je sve to tako, nije mi teško shvatiti da mogu očekivati da ću u književnosti

takvog naroda naići tek na mali broj onih strogih konvencija kakve u aristokratskim vekovima uvažavaju i čitaoci i pisci. Kad bi se i desilo da se ljudi jednog doba slože u pogledu nekojih takvih konvencija, to još ne bi ništa dokazivalo u pogledu sledećeg doba; jer kod demokratskih nacija svako je novo pokolenje jedan nov narod. U takvih naroda književnost se, dakle, teško može potčiniti nekim strogim pravilima, a gotovo je nemogućno da ta pravila ikad budu stalna. U demokratijama, svi oni koji se bave književnošću ni blizu nisu stekli isto književno obrazovanje, a i među onima koji imaju nešto površnog književnog obrazovanja većina se posvećuje i političkoj karijeri ili se bavi i kakvim drugim zanimanjem, od koga može tek na trenutke da se odvoji da bi uzgred okusili i duhovna uživanja. Njima, dakle, ta uživanja ne predstavljaju glavnu draž života, nego ih oni smatraju nekakvim trenutnim i neophodnim predahom usred ozbiljnih životnih poslova. Takvi ljudi ne mogu nikad steći toliko produbljeno poznavanje književne umetnosti da bi osećali njene tančine; sitne nijanse izmiču njihovom oku. Pošto tek malo vremena mogu da posvete književnosti, hoće da ga sveg iskoriste. Vole knjige koje se bez teškoća nabavljaju, koje ne iziskuju učena domišljanja da bi bile shvaćene. Traže površne lepote, koje se ispoljavaju same od sebe i u kojima se može smesta uživati; naročito im treba neočekivanog i novog. Navikli na praktičan život, neizvestan, monoton, osećaju potrebu za jakim i naglim uzbuđenjima, za brzim razjašnjenjima, za blistavim istinama ili zabludama, koje će ih za časak poneti u samozaborav i odjednom ih uvesti, takoreći prinudno, u srce teme. Treba li da kažem išta više? Ko ne bi shvatao šta iz toga sledi, čak i da to ne

iskažem? Književnost demokratskih vekova, uzev u celini, ne može, kao u doba aristokratije, pružati sliku reda, pravilnosti, učenosti i umetničkog. Stil će se u njoj često pokazati bizaran, nepravilan, pretrpan i labav, a skoro uvek smeo i plahovit. Pisci će težiti brzom ostvarenju više nego savršenstvu u pojedinostima. Kratki spisi biće češći nego debele knjige, duhovitost češća nego učenost, mašta češća nego dubina. Vladaće u njoj neka sirova i gotovo divlja snaga misli, a često i vrlo velika raznolikost i neobična plodnost. Pisci će nastojati više da zapanje nego da se svide i trudiće se više da pridobiju strasti nego da očaraju ukus. Naći će se, doduše, katkad i pisaca koji će hteti da pođu drugim pravcem, pa ako imaju viših sposobnosti, uspeće, uprkos svojim manama ili odlikama, da ih svet čita; ali će ti izuzeci biti retki, pa i takvi pisci koji se celinom svojih dela budu udaljili od opštih običaja, uvek će ih se držati u pokojim pojedinostima. Prikazao sam dva krajnja stanja; ali nacije ne prelaze odjedanput iz jednog u drugo; to biva postepeno i kroz beskrajno mnogo prelaznih stanja. U toku prelaza koji neki obrazovan narod vodi iz jednog u drugo stanje gotovo uvek naiđe trenutak kad se književni duh demokratske nacije sretne sa duhom aristokratske, pa oba kao da hoće saglasno da vladaju duhom ljudi. To su prolazna, ali vrlo blistava razdoblja: tada imamo plodnost bez preobilja i napredak bez zbrke. Takva je bila francuska književnost XVIII veka. Preterao bih dalje od svoje misli kad bih rekao da je književnost neke nacije uvek zavisna od njenog društvenog i političkog uređenja. Znam da nezavisno od tih

uzroka postoji i više drugih koji književnim delima daju izvesne osobine; ali oni mi se čine glavni. Odnosi koji postoje između društvenog i političkog uređenja jednog naroda i duha njegovih pisaca uvek su veoma mnogobrojni; onome ko poznaje jedno nije nikad sasvim nepoznato ni drugo. GLAVA XIV O KNJIŽEVNOJ PROIZVODNJI Demokratija ne uvodi samo ljubav prema književnosti u poslovne klase, ona unosi i poslovni duh u književnost. U aristokratijama, čitaoci su probirljivi i malobrojni; u demokratijama nije tako teško svideti im se, a broj im je ogroman. Iz tog proizilazi da se u aristokratskim narodima pisac sme nadati uspehu samo uz velike napore, a ti napori mogu mu doneti mnogo slave, ali mu nikad ne mogu pribaviti i mnogo novca; dok se u demokratskim narodima pisac može nadati da će lako postići osrednju slavu, ali i veliko bogatstvo. Za to nije nužo da mu se svet divi, dovoljno je da bude omiljen. Stalno sve veće mnoštvo čitalaca i neprestana potreba koju oni imaju za novim obezbeđuju prodaju i takve knjige koju i ne cene mnogo. U doba demokratije publika se često ponaša prema piscima kao što se obično kraljevi ponašaju prema svojim dvorjanima: omogućuje im da se bogate i prezire ih.

Šta treba više potkupljivim dušama, kakve se rađaju po dvorovima ili bi bile dostojne da na njima žive? U demokratskim književnostima uvek vrve takvi pisci koji u književnosti vide samo posao, a pored nekoliko velikih pisaca mogu se izbrojati hiljade prodavača ideja. GLAVA XV ZAŠTO JE PROUČAVANJE GRČKE I LATINSKE KNJIŽEVNOSTI NAROČITO KORISNO U DEMOKRATSKIM DRUŠTVIMA Ono što se zvalo narodom u najdemokratskijim republikama antičkog sveta ne liči mnogo na ono što mi zovemo narodom. U Atini su svi građani učestvovali u javnim poslovima; ali bilo je samo dvadeset hiljada građana na više od trista pedeset hiljada stanovnika; svi ostali bili su robovi i obavljali većinu poslova kojima se danas bavi narod ili čak i srednje klase. Sa svojim opštim pravom glasa, Atina je, dakle, bila, najposle, jedna aristokratska republika, u kojoj su svi plemići imali podjednaka prava u vlasti. Borbe između patricija i plebejaca u Rimu valja posmatrati u istom svetlu i u njima videti samo unutrašnji sukob između prvorodnih i mlađih u istoj porodici. Svi su naime pripadali aristokratiji i imali njen duh. Treba, uz to, napomenuti da su tokom celoga starog veka knjige bile retke i

skupe i da je bilo vrlo teško prepisivati ih i rasturati. Te okolnosti ograničavale su na mali broj ljudi ljubav prema književnosti i bavljenje njome, te su ovi činili kao nekakvu malu književnu aristokratiju u eliti velike političke aristokratije. Stoga ništa ne ukazuje na to da je kod Grka i kod Rimljana književnost ikad smatrana nekakvom poslovnom delatnošću. Ti narodi, koji ne samo da su činili jednu aristokratiju nego su bili i vrlo civilizovane i vrlo slobodne nacije, morali su, dakle, unositi u svoje književne proizvode svojstvene mane i osobite vrline koje karakterišu književnost u aristokratskim vekovima. Dovoljno je, odista, baciti pogled na spise koje nam je ostavila antika pa da se otkrije da je piscima, doduše, ponekad nedostajalo raznolikosti i plodnosti u pogledu tema, smelosti, pokretljivosti i uopštavanja u mišljenju, ali su oni uvek pokazivali divno umeće i brižljivost u pojedinostima. Ništa se u njihovim delima ne čini napisano na brzu ruku i nasumce; sve je napisano za znalce, a težnja za idealnom lepotom neprestano se ispoljava. Nema književnosti koja bolje od antičke ističe vrline koje prirodno nedostaju piscima u demokratijama. Ne postoji, dakle, književnost koju je uputnije proučavati u demokratskim vekovima. To proučavanje je najpodobnije od svih da suzbije mane književnosti takvih doba; što se pak tiče njihovih prirodnih vrlina, one će se rađati same od sebe i neće biti potrebno učiti kako da se steknu. Ali ovde treba dobro da se razumemo. Neko proučavanje može da bude korisno književnosti jednog naroda a da ne odgovara njegovim društvenim i političkim potrebama.

Ako bi se uporno htelo podučavati samo književnosti u jednom društvu gde bi svako obično bio sklon da ulaže silne napore da stekne bogatstvo ili da ga održi, imali bismo veoma uglađene, a vrlo opasne građane; jer društveno i političko uređenje stvaralo bi im svakodnevno takve potrebe kakve svojim obrazovanjem nisu naučili kako da zadovolje, pa bi unosili smutnju u državu, u ime Grka i Rimljana, umesto da je unapređuju svojom radinošću. Očevidno je da u demokratskim društvima interes pojedinaca kaogod i bezbednost države zahtevaju da obrazovanje najvećeg broja bude naučno, trgovačko i proizvodno pre nego književno. Grčki i latinski ne treba da se uče u svim školama; ali važno je da oni koji se po svojoj prirodi ili imovnom stanju opredeljuju za bavljenje književnošću ili su skloni da u njoj uživaju nađu škole u kojima mogu savršeno ovladati antičkom književnošću i potpuno se prožeti njenim duhom. Da se taj cilj postigne, nekoliko odličnih univerziteta vredelo bi više nego mnoštvo loših srednjih škola u kojima izlišni predmeti, koji se loše uče, sprečavaju da se dobro uči ono što je neophodno. Svi koji u demokratskim nacijama imaju ambiciju da se odlikuju u književnosti treba često da se hrane antičkim delima. To je lekovita higijena. Ne znači da književne proizvode antičkog sveta smatram besprekornim. Mislim samo da imaju naročite vrline koje mogu divno da posluže kao protivteža svojstvenim nam manama. Podupiru nas s one strane na koju se nagibamo. GLAVA XVI

KAKO JE AMERIČKA DEMOKRATIJA IZMENILA ENGLESKI JEZIK Ako je čitalac dobro shvatio ono što sam rekao o književnosti uopšte, lako će razumcti kakav uticaj demokratsko uređenje i institucije mogu vršiti i na sam jezik, koji je osnovno oruđe misli. Američki pisci, u stvari, više žive u Engleskoj nego u sopstvenoj zemlji, pošto neprestano proučavaju engleske pisce i svakodnevno ih uzimaju za uzor. Nije tako sa samim stanovništvom: ono je neposrednije izloženo osobenim uzrocima koji mogu dejstvovati na Sjedinjene Države. Na govorni jezik, dakle, a ne na pisani, treba obratiti pažnju ako se žele zapaziti promene koje može pretrpeti jezik jednog aristokratskog naroda kad postane jezik jedne demokratije. Obrazovani Englezi, merodavnije sudije o tim tananim nijansama nego što bih ja mogao biti, često su me uveravali da se prosvećene klase Sjedinjenih Država, u pogledu jezika, znatno razlikuju od prosvećenih klasa Velike Britanije. Nisu se žalili samo na to što su Amerikanci uveli u upotrebu mnogo novih reči; razlike i udaljenost dveju zemalja dovoljno to objašnjavaju; nego što su te nove reči osobito uzimali bilo iz žargona stranaka, bilo iz mehaničkih zanata ili iz poslovnog jezika. Dodavali su i to da stare engleske reči Amerikanci često uzimaju u nekom novom značenju. Govorili su, najzad, da stanovnici Sjedinjenih Država često mešaju stilove na neobičan način i da ponekad stavljaju zajedno reči čiji se spoj izbegavao u govoru postojbine.

Te primedbe, koje su mi više puta iznosili ljudi koji su mi se činili dostojni poverenja, navele su me da i sam razmislim o tome, a moja razmišljanja dovela su me, teorijskim putem, do istog nalaza do kog su oni stigli sa praktične strane. U aristokratijama, i jezik mora prirodno učestvovati u mirovanju u kome su sve stvari. Malo se novih reči stvara, jer je malo i novih stvari; pa i kad bi se stvarale nove stvari, ljudi bi se trudili da ih označe poznatim rečima kojima je tradicija utvrdila značenje. Ako de desi da se ljudski um najzad sam od sebe pokrene ili da ga svetlost, prodirući spolja, probudi, novi izrazi koji se stvaraju imaju učeni, intelektualni i filozofski karakter, koji pokazuje da svoje rođenje ne duguju demokratiji. Kad je pad Konstantinopolja potisnuo nauke i književnost ka Zapadu, francuski jezik bio je odjednom preplavljen mnoštvom novih reči kojima je svima koren bio u grčkom i latinskom. Tada su se u Francuskoj viđali učeni neologizmi, koji su bili namenjeni upotrebi samo prosvećenih klasa, a dejstvo im se ili nikad nije ni osetilo u narodu ili je do njega tek vremenom doprlo. Sve evropske nacije pružile su redom isti prizor. Samo Milton uveo je u engleski jezik više od šesto reči, koje su gotovo sve uzete iz latinskog, grčkog ili hebrejskog. Neprestano kretanje koje vlada u demokratiji teži, naprotiv, da neprestano obnavlja lik jezika kao i poslova. Usred tog sopstvenog komešanja i sudelovanja svih duhova, stvara se velik broj novih ideja; stare ideje se gube ili ponovo javljaju; ili se pak dele beskrajno na sitne nijanse. Postoje, dakle, često reči koje treba da izađu iz upotrebe i druge koje treba da

se u upotrebu uvedu. Demokratske nacije vole, uostalom, kretanje i samo po sebi. To se vidi i u jeziku kaogod i u politici. Čak i kad nemaju potrebe da menjaju reči, osete ponekad želju da ih menjaju. Duh demokratskih naroda ne ispoljava se samo u velikom broju novih reči koje se uvode u upotrebu nego i u prirodi ideja koje te nove reči označuju. U tih naroda većina tvori zakon u stvarima jezika kao i u svemu ostalom. Duh joj se obelodanjuje i u tome kao i u svemu drugom. A ta većina bavi se više poslovima nego naukama, političkim i trgovinskim interesima više nego filozofskim spekulacijama ili književnošću. Većina reči koje ona stvori ili prihvati nosiće žig njenih navika; one će poglavito služiti da izraze potrebe privrede, strasti stranaka ili pojedinosti iz javne uprave. Na tu će se stranu jezik neprestano širiti, dok će naprotiv malo pomalo napuštati oblast metafizike i teologije. Što se pak tiče izvora sa koga demokratske nacije crpu nove reči i načina kako ih tvore, to je lako reći. Ljudi koji žive u demokratskim zemljama gotovo i ne znaju jezike koji su se govorili u Rimu i u Atini, pa i ne pomišljaju da se vrate do antike da bi našli izraz koji im nedostaje. Ako ponekad i pribegnu učenoj etimologiji, obično samo iz sujete traže reč u mrtvim jezicima, a ne pada im ona prirodno na pamet zahvaljujući učenosti. Ponekad se čak dešava da se baš najveće neznalice među njima najviše služe takvim rečima. Sasvim demokratska želja da se uzdignu iz svog kruga navodi ih često da neko vrlo prosto zanimanje uveličaju kakvim grčkim ili latinskim nazivom.

Što je zanat niži i dalje od nauke to mu je naziv pompezniji i učeniji. Tako su se naši igrači na žici preobrazili u akrobate i u funambule. Kad ne mogu iz mrtvih jezika, demokratski narodi rado pozajmljuju reči iz živih; jer stalno međusobno saobraćaju, a ljudi iz raznih zemalja rado podražavaju jedni drugima, zato što svakim danom sve više liče jedni na druge. Ali poglavito u sopstvenom jeziku traže demokratski narodi mogućnosti za novačenje. S vremena na vreme izvuku oni iz svog rečnika zaboravljene izraze ili pak preuzmu od neke posebne klase građana neki izraz koji joj je svojstven, pa ga uvedu u prenesenom značenju u običan govor; mnoštvo izraza koji su isprva spadali samo u osobeni jezik neke stranke ili nekog zanimanja ude tako u opštu upotrebu. Najobičniji način kojim se demokratski narodi služe u uvođenju novotarija u jezik sastoji se u tome da se nekom izrazu koji je već u upotrebi dade neko neuobičajeno značenje. Taj je metod vrlo prost, brz i pogodan. Ne treba znanja da bi se svet njime služio, a neznanje čak olakšava njegovo korišćenje. Ali on izlaže jezik velikim opasnostima. Udvostručavajući tako smisao neke reči, demokratski narodi čine ponekad nesigurnim i smisao koji joj ostavljaju i onaj novi koji joj pridaju. Neki pisac počne pomalo da pomera smisao nekog izraza, poznatog u njegovom osnovnom značenju, pa pošto ga je tako izmenio, prilagodi ga što bolje može svom predmetu. Naiđe drugi, i pomeri smisao na drugu stranu; treći ga povuče nekim novim putem; a kako nema zajedničkog presuditelja niti stalnog suda koji bi mogao definitivno utvrditi značenje te reči, ono ostane u takvom štetnom stanju. Otud se čini kao da se pisci skoro nikad ne vezuju za jednu jedinu misao, nego kao da uvek

ciljaju posred neke grupe ideja, a čitaocu ostavljaju da prosudi na koju se od njih ciljalo. To je neprijatna posledica demokratije. Više bih voleo da se jezik načička kineskim, tatarskim ili indijanskim rečima nego da značenje francuskih reči postane nesigurno. Sklad i homogenost tek su drugostepene lepote jezika. U njima ima mnogo konvencionalnog, čega se, strogo uzev, možemo i odreći. Ali nema dobrog jezika bez jasnih izraza. Jednakost nužno donosi i više drugih promena u jeziku. U aristokratskim vekovima, kad svaka nacija teži da se odvaja od drugih i da ima sopstveni lik, dešava se često da više naroda koji imaju zajedničko poreklo postanu ipak veoma tuđi jedni drugima, te iako se svi ne prestaju međusobno razumeti, ne govore više svi jednako. U tim vekovima svaka je nacija izdeljena na izvestan broj klasa, koje se slabo viđaju i nimalo ne mešaju; svaka takva klasa stiče i čuva nepromenjene intelektualne navike koje su samo njoj svojstvene i usvaja prvenstveno samo izvesne reči i izraze, koji potom prelaze s pokolenja na pokolenje. Tada se u istom nacionalnom jeziku sreće jezik sirotinje i jezik bogataša, jezik pučana i jezik plemstva, učeni jezik i prost jezik. Što su podele dublje a prepreke većma nepremostive to biva sve više tako. Mogao bih se kladiti da se jezik između kasta u Indiji ogromno razlikuje i da je razlika između jezika parija i jezika bramana isto tolika kolika i između njihove odeće. Kad ljudi, naprotiv, nisu više vezani za svoje mesto, kad se neprestano viđaju i

međusobno opšte, kad su kaste ukinute a klase se obnavljaju i stapaju, sve se reči jezika mešaju. One koje ne odgovaraju većini gube se; ostale čine zajedničku masu, iz koje svako crpe manje-više nasumce. Gotovo svi dijalekti na koje su se delili evropski nacionalni jezici vidljivo se gube; u Novom svetu nema više narečja, a oni svakog dana nestaju i u Starom svetu. Preobražaj u stanju društva utiče i na stil koliko i na jezik. Ne samo da se svi služe istim rečima nego se naviknu i da upotrebljavaju bez razlike svaku od njih. Pravila koja je stvorio stil gotovo su nestala. Skoro da i nema izraza koji bi se, po svojoj prirodi, činili prostačkim, niti drugih, koji bi se činili otmenim. Pošto pojedinci koji potiču iz raznih slojeva donose sa sobom, kuda god stignu, izraze na koje su navikli, poreklo reči se gubi kao i poreklo ljudi, pa i u jeziku nastaje zbrka kao i u društvu. Znam da u klasifikaciji reči nailazimo na pravila koja ne zavise više od ovakvog nego od kakvog drugog oblika društva, nego potiču iz same prirode stvari. Ima izraza i sklopova koji su prostački zato što su osećanja koja izražavaju stvarno prostačka, i drugih, koji su otmeni zato što je ono što treba da izraze prirodno veoma uzvišeno. I kad se mešaju, slojevi neće time nikad ukloniti takve razlike. Ali jednakost neizostavno uništava ono što je čisto konvencionalno i proizvoljno u oblicima misli. Ne znam čak neće li nužna klasifikacija koju sam maločas označio biti uvek manje poštovana u demokratskom narodu nego u nekom drugom; zato što u takvom narodu nema ljudi koji bi po svom obrazovanju, znanju i dokolici bili skloni da stalno

proučavaju prirodne zakone jezika i koji bi ih se pridržavali, pa time navodili i druge da ih poštuju. Neću da završim ovu temu a da demokratske jezike ne ocrtam još jednom crtom koja ih karakteriše možda i više nego sve ostale. Već sam ranije ukazao na to da demokratski narodi imaju sklonost a često i strast za opšte ideje; to potiče od svojstvenih im vrlina i mana. Ta ljubav prema opštim idejama ispoljava se u demokratskim jezicima stalnom upotrebom opštih izraza i apstraktnih reči i načinom kako se upotrebljavaju. To je velika vrlina a i velika slabost tih jezika. Demokratski narodi strasno vole opšte izraze i apstraktne reči zato što takvi izrazi proširuju misao i omogućuju da se u malo prostora obuhvati mnogo stvari, te time pomažu radu uma. Demokratski pisac rado će apstraktno reći kapaciteti za sposobne ljude, ne ulazeći u pojedinosti onoga na šta se ta sposobnost odnosi. Govoriće o aktualnostima da bi jednim mahom ocrtao ono što se u sadašnjem trenutku zbiva pred njegovim očima, a pod izrazom eventualnosti podrazumevaće sve što se može dogoditi u svetu od onog časa kad govori. Demokratski pisci neprestano stvaraju takve apstraktne reči ili uzimaju u sve apstraktnijem smislu postojeće apstraktne reči jezika. Štaviše, da bi im govor bio brži, personifikuju ono što apstraktna reč označava, pa to u njihovom govoru dejstvuje kao stvarna individua. Tako će reći da sama sila stvari hoće da kapaciteti vladaju.

Vrlo sam spreman, dakako, da i na sopstvenom primeru razjasnim svoju misao. Često sam se služio rečju jednakost u apsolutnom smislu; štaviše, personifikovao sam jednakost na više mesta, pa mi se tako dešavalo da kažem kako jednakost čini izvesne stvari ili se uzdržava od nekih drugih. Može se tvrditi da ljudi iz doba Luja XIV ne bi tako govorili; nikome od njih ne bi nikad palo na pamet da upotrebi reč jednakost a da je ne primeni na nešto posebno, a i pre bi odustao od toga da se njome posluži nego da pristane da od jednakosti načini živu osobu. Te apstraktne reči kojih su prepuni demokratski jezici i koje se svaki čas koriste a da se ne vezuju ni za šta posebno, proširuju i zamagljuju misao; one izražavanje čine bržim, a ideju manje jasnom. Ali, u stvarima jezika, demokratski narodi više vole nejasnoću nego rad. Ne znam, uostalom, nema li neodređenost izvesnu potajnu draž za one koji govore i pišu u tim narodima. Pošto su ti ljudi često prepušteni individualnim naporima svog uma, gotovo uvek ih muči sumnja. Kako se, uz to, i njihov položaj neprestano menja, ne drže čvrsto ni do jednog svog shvatanja, kao što bi to bilo da im je životno stanje nepromenljivo. Kolebljiva je, dakle, misao ljudi koji žive u demokratskim zemljama; trebaju im vrlo široki izrazi da bi je obuhvatili. Kako nikad ne znaju hoće li ideja koju danas izražavaju odgovarati novoj situaciji u kojoj će se naći sutra, prirodno stiču sklonost ka apstraktnim izrazima. Apstraktna reč je kao kutija sa dvostrukim dnom: stavljate u nju koje ideje hoćete, i vadite ih a da niko i ne primeti. Opšti i apstraktni izrazi čine osnovu jezika u svih naroda; nipošto, dakle, ne

tvrdim da se takve reči sreću samo u demokratskim jezicima; kažem samo da u doba jednakosti ljudi teže da osobito uvećaju broj takvih reči, da ih koriste izdvojeno, u njihovom najapstraktnijem smislu i da se njima služe svakom prilikom, čak i kad to ne iziskuje ono što hoće da kažu. GLAVA XVII O NEKIM IZVORIMA POEZIJE U DEMOKRATSKIH NARODA Reči poezija pridavano je više raznih značenja. Samo bih zamarao čitaoce kad bih sad sa njima pretresao koje bi od tih značenja najbolje bilo izabrati; radije ću odmah reći koje sam ja izabrao. Poezija je, po meni, težnja ka idealnom i njegovo slikanje. Onaj ko odbacujući deo postojećeg, dodajući nekoliko izmišljenih crta slici, kombinujući izvesne stvarne okolnosti, ali koje u takvom sticaju inače ne srećemo, upotpunjuje, proširuje prirodu, taj je pesnik. Tako poeziji neće biti svrha da prikaže istinito, nego da ga ukrasi i da duši pruži jednu uzvišeniju sliku. Stihovi mi se ukazuju kao idealno lepo u jeziku, i u tome smislu prvenstveno će oni biti poetični; ali, sami sobom, oni ne čine poeziju. Hoću da ispitam da li se među postupcima, osećanjima i idejama demokratskih naroda ne sreću poneki koji pogoduju zamišljanju idealnog i koje bi, stoga, trebalo smatrati prirodnim izvorima poezije.

Valja najpre priznati da ljubav prema idealu i uživanje u posmatranju slika idealnog nisu nikad tako veliki i tako rašireni u demokratskom narodu kao što su u aristokratiji. U aristokratskim nacijama dešava se ponekad da telo dejstvuje kao samo od sebe, dok je duša utonula u mirovanje u kome čami. U tim nacijama i sam narod pokazuje često pesničke sklonosti i duh mu katkad uzleće dalje i iznad onoga što ga okružuje. Ali u demokratijama, ljubav prema materijalnim uživanjima, ideja poboljšavanja, konkurencija, draž bliskog uspeha, sve to mamuza svakog čoveka, ubrzava mu korak na životnom putu koji je odabrao i brani mu da s njega ma i za časak skrene. Glavni napor duše tuda se usmerava. Uobrazilja nije ugašena, ali ona se skoro isključivo posvećuje zamišljanju onoga što je korisno i prikazivanju onoga što je stvarno. Jednakost ne odvraća ljude samo od slikanja idealnog; ona smanjuje i broj stvari koje se mogu slikati. Time što društvo drži u nepomičnosti, aristokratija pogoduje čvrstini i trajnosti postojećih religija kao i stabilnosti političkih institucija. Ne samo da duh ljudi održava u veri nego ih navodi i da usvoje radije jednu religiju nego koju drugu. Aristokratski narod uvek će biti sklon da postavi neke posredne vlasti između Boga i ljudi. Može se reći da se aristokratija u tome pokazuje veoma povoljna za poeziju. Kad je svet nastanjen natprirodnim bićima koja su nedostupna našim čulima, ali koja naš duh otkriva, uobrazilji je lagodno, te pesnici, nalazeći hiljadu raznih stvari za

slikanje, nalaze i bezbroj čitalaca spremnih da se zanimaju za njihove slike. U demokratskim vekovima, naprotiv, dešava se ponekad da vera postane kolebljiva kao i zakoni. Sumnja vraća tada uobrazilju pesnika na zemlju i zatvara je u vidljiv i stvarni svet. I kad jednakost ne uzdrma religiju, ona je upropašćava; ona odvraća pažnju sa Božjih posrednika da bi je usmerila poglavito na vrhovnog gospodara. Aristokratija prirodno navodi ljudski duh da posmatra prošlost i za nju ga vezuje. Demokratija, naprotiv, uliva ljudima neku vrstu prirodne odbojnosti prema svemu što je starinsko. Po tome je aristokratija mnogo povoljnija za poeziju: jer sve se obično uvećava i zamagljuje što se više udaljava, pa je sa oba ta razloga podobnije za slikanje idealnog. Pošto je oduzela poeziji prošlost, jednakost joj delimično uskraćuje i sadašnjost. U aristokratskih naroda postoji izvestan broj privilegovanih pojedinaca, čiji je život takoreći izvan i iznad obične ljudske sudbine; njima kao da su u svojinu pripali moć, bogatstvo, slava, duhovnost, istančanost i odlikovanje u svemu. Masa ih nikad ne vidi izbliza ili ih ne prati u pojedinostima; malo šta treba učiniti pa da slika takvih ljudi bude poetična. S druge pak strane, u tim narodima postoje neuke, uboge i potčinjene klase; a i one su podesne za poeziju, upravo svojom krajnjom prostotom i bedom, koliko i one prve svojom prefinjenošću i uzvišenošću. Uz to, pošto su razne klase od kojih se sastoji aristokratski narod međusobno veoma odvojene i slabo se poznaju, uobrazilja, kad ih predstavlja, uvek može da nešto doda ili oduzme od stvarnoga.

U demokratskim društvima, gde su ljudi vrlo mali i veoma slični, svako, kad sebe pogleda, u istom času vidi i sve druge. Pesnici koji žive u demokratskim vekovima ne mogu, dakle, nikad uzeti posebno nekog čoveka za predmet svoje slike; jer nevelik predmet, koji jasno zapažamo sa svih strana, ne može biti povod idealnom. Tako dakle jednakost, kad se uspostavi na zemlji, sasuši većinu dotadašnjih izvora poezije. Pokušajmo da ukažemo kako ih ona otkrije i novih. Kad je sumnja opustošila nebo, a napredovanje jednakosti svelo svakog čoveka na poznatije i manje razmere, pesnici su, ne zamišljajući još šta bi mogli staviti na mesto tih velikih predmeta koji su nestajali zajedno s aristokratijom, obratili pogled ka neživoj prirodi. Pošto su heroji i bogovi nestali s vidika, preduzeli su prvo da slikaju reke i planine. Iz toga se, u prošlom veku, rodila poezija koja je nazvana prevashodno deskriptivnom. Neki su mislili da je to ulepšano slikanje materijalnih i neživih stvari što prekrivaju zemlju poezija svojevrsna demokratskim vekovima; ali ja mislim da je to zabluda. Verujem da ona predstavlja samo jedno prelazno razdoblje. Ubeđen sam da demokratija vremenom odvraća uobrazilju od svega što je izvan čoveka, da bi je vezala samo za čoveka. Mogu se demokratski narodi za časak zabaviti posmatranjem prirode; ali oni stvarno živahnu tek kad posmatraju sami sebe. Samo na toj strani nalaze se u tih naroda prirodni izvori poezije, i može se verovati da će svi pesnici koji ne budu hteli otuda crpsti nadahnuće izgubiti potpuno dejstvo na duše onih koje žele da očaraju,

pa će ovi na kraju biti samo hladni svedoci njihovih zanosa. Pokazao sam kako je ideja progresa i neograničene mogućnosti čovekovog usavršavanja svojstvena demokratskom dobu. Demokratski narodi ne mare mnogo za ono što je bilo, nego rado sanjaju o onome što će biti, i u tome njihova uobrazilja nema granica; tu se ona širi i uvećava bez mere. To pruža prostrano polje pesnicima i omogućava im da svoju sliku odmaknu od oka. Demokratija, koja zatvara poeziji prošlost, otvara joj budućnost. Budući da su svi građani koji sačinjavaju demokratsko društvo približno jednaki i slični, poezija se ne može vezati ni za jednog od njih; ali sama nacija nudi se njenoj kičici. Sličnost svih pojedinaca, koja svakoga od njih posebno čini nepodobnim kao predmet poezije, omogućava pesniku da ih sve obuhvati u jednu sliku i da najzad posmatra sam narod. Demokratske nacije opažaju jasnije nego bilo koja druga sopstvenu sliku, a taj se veliki lik divno podaje slikanju idealnog. Lako ću se složiti s tim da Amerikanci nemaju pesnika; no ne bih mogao isto tako prihvatiti da nemaju poetičnih ideja. U Evropi se mnogo govori o divljinama Amerike, ali sami Amerikanci o njima i ne misle. Pred divotama prirode oni su neosetljivi, a divne šume što ih okružuju opažaju oni takoreći tek kad one počnu padati pod njihovim sekirama. Oči su im pune drugog jednog prizora. Američki narod vidi sebe kako korača kroz divljinu, isušuje močvare, ispravlja reke, naseljava pustoši i kroti prirodu. Ta veličanstvena slika o njima ne javlja se tek pokatkad u uobrazilji Amerikanaca; može se reći da ona

svakoga od njih prati i u najsitnijim poslovima kao i u najkrupnijim i da im uvek lebdi u mislima. Ne može se zamisliti ništa tako skučeno, tako sivo, tako puno bednih interesa, jednom rečju tako nepoetično kao što je život čoveka u Sjedinjenim Državama; ali, među mislima koje njegovim životom upravljaju, uvek se nalazi jedna koja je puna poezije, a ta je kao skrivena žila koja daje snagu svemu ostalom. U aristokratskim vekovima, svaki narod, kao i svaki pojedinac, skloni su da ostanu nepomični i odvojeni od svih drugih. U demokratskim vekovima, krajnja pokretljivost ljudi i njihove nestrpljive želje pokreću ih neprestano, pa se stanovnici raznih zemalja mešaju, viđaju, slušaju jedni druge i štošta međusobno pozajmljuju. Ne postaju, dakle, slični samo ljudi jedne nacije, nego i same nacije bivaju međusobno slične, pa sve zajedno pružaju oku posmatrača prizor jedne ogromne demokratije, čiji je svaki građanin jedan narod. To prvi put iznosi na videlo lik ljudskog roda. Sve što se tiče života ljudskog roda u celini, njegovih nedaća, njegove budućnosti, postaje veoma plodan majdan za poeziju. Pesnici koji su živeli u aristokratsko doba stvarali su divne slike uzimajući kao predmet izvesne događaje u životu nekog naroda ili čoveka; ali nijedan od njih nikad se nije usudio da svojom slikom obuhvati sudbinu ljudske vrste, dok pesnici koji pišu u doba demokratije mogu se toga poduhvatiti. Dok svako, dižući oči iznad svoje zemlje, počinje najzad opažati čovečanstvo, istovremeno se i Bog sve više ispoljava čovekovom duhu u svojoj punoj

veličanstvenosti. Dok u demokratskim vekovima vera u postojeće religije često posrće, a i verovanja u posredničke moći, ma kakvo im ime davali, slabe, ljudi su, s druge strane, skloni da stvore mnogo širu predstavu o samom Božanstvu, a njegovo dejstvo u ljudskim stvarima ukazuje im se u novom i sjajnijem svetlu. Pošto ljudski rod opažaju kao celinu, lako poimaju da isti naum upravlja njegovom sudbinom, pa su u delanju svakog pojedinca skloni da prepoznaju trag toga opšteg i stalnog plana po kome Bog vodi našu vrstu. I to se takode može smatrati veoma obilnim izvorom poezije u takvo doba. Demokratski pesnici činiće se uvek mali i hladni ako pokušaju da bogovima, demonima ili anđelima pripišu telesne oblike i spuste ih s neba da bi se otimali o zemlju. Ali ako budu hteli da velika zbivanja koja opisuju povežu sa opštim naumima Božjim o vasioni i da nas uvedu u njegovu misao, ne pokazujući ruku vrhovnog gospodara, svet će im se diviti i razumeće ih, jer uobrazilja njihovih savremenika i sama po sebi ide tim putem. Može se takode predvideti da će pesnici koji žive u doba demokratije slikati strasti i ideje pre nego ličnosti i njihove postupke. Govor, odeća i svakodnevni postupci ljudi u demokratijama ne podaju se zamišljanju idealnog. Te stvari nisu same po sebi poetične, a i prestale bi takve biti, uostalom, iz prostog razloga što su odviše poznate svima onima kojima bi neko preduzeo da ih opisuje. To prisiljava pesnike da neprestano zalaze ispod spoljne

površine koju im čula otkrivaju, da bi sagledali samu dušu. A ništa nije podobnije za slikanje idealnog nego što je čovek posmatran tako u njegovoj dubokoj, nematerijalnoj prirodi. Nema potrebe da prelećem po nebu i po zemlji da bih otkrio tako divan predmet pun protivnosti, beskrajne veličine i sićušnosti, dubokih tmina i neobičnih svetlosti, kadar da pobudi istovremeno i poštovanje, i divljenje, i prezir i užas. Dovoljno je da pogledam samog sebe: čovek izvire iz ništavila, prolazi kroz vreme i zauvek nestaje u krilu Božjem. Vidi se samo za tren kako luta po grebenu dvaju bezdana u kojima se gubi. Da je čovek u potpunom neznanju o sebi, ne bi bio poetičan; jer ne može se slikati nešto o čemu se nema pojma. Da pak sebe vidi jasno, uobrazilja bi mu ostala besposlena i ne bi imala šta da doda slici. Ali čovek je dovoljno raskriven da bi štošta zapazio o sebi, a i dovoljno skriven da bi ostalo tonulo u neprozirnu tamu, u koju on neprestano, a uvek uzalud, roni da bi sebe dokraja shvatio. Ne treba, dakle, očekivati da u demokratskih naroda poezija živi od legendi, da se hrani tradicijama i drevnim uspomenama, da pokuša da svet opet nastani natprirodnim bićima, u koja ni čitaoci ni sami pesnici više ne veruju, niti da personifikuju vrline i poroke, koji mogu da se vide i u svom pravom vidu. Sve joj te mogućnosti nedostaju; ali ostaje joj čovek, i to joj je dovoljno. Ljudska sudbina, čovek, posmatran izvan svog vremena i svoje zemlje, suočen sa prirodom i sa Bogom, sa svojim strastima, sumnjama, nečuvenim prosperitetom i neshvatljivim nevoljama, postaće za te narode glavni i gotovo jedini predmet poezije; a u to se

već možemo uveriti ako pogledamo šta su napisali najveći pesnici koji su se pojavili otkako svet prelazi u demokratiju. Pisci koji su u naše doba tako divno prikazali crte Čajld-Harolda, Renea i Žoslena nisu hteli da pričaju o delima jednog čoveka; hteli su da osvetle i uveličaju izvesne još tamne strane ljudskog srca. To su poeme demokratije. Jednakost ne uništava, dakle, sve predmete poezije; smanjuje im broj, ali neki postaju ogromni. GLAVA XVIII ZAŠTO SU AMERIČKI PISCI I GOVORNICI ČESTO VISOKOPARNI Često sam primetio da Amerikanci, koji obično o poslovima govore jasnim i hladnim jezikom, lišenim ikakvog ukrasa, čija je krajnja jednostavnost često i gruba, padaju lako u visokoparnost čim hoće da pređu na pesnički stil. Tad se pokazuju pompezni bez predaha, od početka do kraja govora, i kad ih tako čujete kako o svemu prosipaju same slike, pomislili biste da nikad ništa jednostavno nisu rekli. Englezi ređe upadaju u takvu manu. Uzrok tome lako je dokučiti. U demokratskim društvima svaki se građanin obično bavi posmatranjem jednog vrlo malenog predmeta, a to je on sam. Kad se desi da digne pogled, tad opaža

samo ogroman prizor društva ili još veću sliku celoga ljudskog roda. On ima ili samo veoma posebne i vrlo jasne ideje, ili veoma uopštene i vrlo neodređene pojmove; međuprostor između tog dvoga prazan je. Kad mu šta odvrati pažnju od njega samog, on dakle uvek očekuje da će mu se pogledu pružiti kakav gorostasan predmet, i samo po tu cenu pristaje da se za časak otrgne od sitnih, zamršenih briga koje mu uzburkavaju život a i čine njegovu čar. Čini mi se da to dosta dobro objašnjava zašto ljudi u demokratijama, koji se obično bave tako sitnim poslovima, od svojih pesnika traže tako ogromne zamisli i tako neumerene slike. A pisci se i sami neizbežno pokoravaju takvim nagonima, koji su i njihovi: neprestano naduvavaju svoju maštu i raspinju je preko svake mere, da bi prevazišla veliko i postigla džinovsko. Nadaju se da će tako privući pogled mase i vezati ga za sebe, pa u tome često i uspevaju; jer masa, koja u poeziji traži samo ogromne predmete, nema kad da tačno odmeri. srazmere svega što joj se prikazuje, niti ima dovoljno pouzdan ukus da bi lako zapazila nesrazmere. I pisci i publika istovremeno se i uzajamno kvare. Videli smo, uostalom, da su u demokratskih naroda izvori poezije lepi, ali ne i izobilni. Brzo se iscrpu. Ne nalazeći više građe za idealno u stvarnom i istinitom, pesnici sasvim izlaze iz toga kruga i stvaraju čudovišta. Ne bojim se da će se poezija demokratskih naroda pokazati bojažljiva i držati se pri zemlji. Plašim se pre da se svaki čas ne izgubi u oblacima i ne slika na kraju

samo sasvim izmišljene predele. Bojim se da će dela demokratskih pesnika često pružati ogromne i nesuvisle slike, prenatrpane slikarije, bizarne smeše, i da ćemo pred fantastičnim bićima što izleću iz njihove mašte ponekad zažaliti za stvarnim svetom. GLAVA XIX NEKOLIKO ZAPAŽANJA O POZORIŠTU DEMOKRATSKIH NARODA Kad revolucija koja je promenila društveno i političko uređenje nekog aristokratskog naroda počne da prodire u književnost, obično se prvo u pozorištu ispolji i tu uvek ostaje vidljiva. Gledalac nekog dramskog dela u neku se ruku iznebuha suočava s utiskom koji mu se sugerira. On nema vremena da propita svoje pamćenje niti da pita znalce, pa i ne pomišlja da se odupre novim književnim nagonima koji se i u njemu počinju ispoljavati; prepušta im se i pre no što ih je upoznao. Pisci ubrzo otkriju na koju stranu naginje potajno ukus publike. Na tu stranu okreću svoja dela, pa pozorišni komadi, pošto su najpre poslužili da nagoveste književnu revoluciju koja se sprema, ubrzo je i dovrše. Ako hoćete unapred da prosudile o književnosti naroda koji skreće ka demokratiji, proučavajte mu pozorište. Pozorišni komadi, uostalom, i u aristokratskih naroda, čine najdemokratskiji deo

književnosti. Nema književnog uživanja pristupačnijeg mnoštvu nego što je ono koje pruža prizor pozornice. Ne treba ni pripreme ni obrazovanja da se ono oseti. Ono vas obuzme i usred drugih vaših briga i uprkos vašem neznanju. Kad još upola priprosta ljubav prema duhovnim uživanjima počne da prodire u neku klasu građana, smesta je vodi u pozorište. Pozorišta aristokratskih nacija uvek su bila puna gledalaca koji uopšte nisu pripadali aristokratiji. Samo su se u pozorištu više klase mešale sa srednjima i nižima i pristajale, ako i ne da prihvate njihovo mišljenje, a ono bar da otrpe da ga ove izraze. Upravo su u pozorištu učeni i književno obrazovani imali najviše muke da nametnu svoj ukus nasuprot puku i da se odupru da ih ovaj ne povuče za sobom. A često je reč partera bila zakon i za lože. Kad je aristokratiji teško da onemogući da narod preplavi pozorište, lako će se shvatiti da narod u njemu mora gospodariti kad demokratska načela prodru u zakone i u naravi, pa se slojevi izmešaju i pogledi približe kaogod i imovna stanja, a viša klasa izgubi, zajedno s naslednim bogatstvom, i moć, i svoje tradicije, a i dokolicu. Prirodni ukus i nagoni demokratskih naroda u pogledu književnosti ispoljiće se, dakle, prvo u pozorištu, i može se predvideti da će oni tu silovito prodreti. U delima koja se čitaju, književni zakoni aristokratije menjaće se malo pomalo, postepeno i takoreći na zakonit način. U pozorištu, bune će ih oboriti. Pozorište živo ističe većinu vrlina i gotovo sve mane svojstvene demokratskim književnostima. Demokratski narodi veoma slabo cene učenost i ne haju mnogo za ono što se

zbivalo u Rimu i u Atini; hoće da im se govori o njima samima i traže slike sadašnjice. Stoga, kad pozorište često prikazuje antičke heroje i naravi i stara se da ostane verno antičkim tradicijama, to je dovoljno da se zaključi da demokratske klase još ne vladaju u pozorištu. U predgovoru Britaniku Rasin se vrlo smerno izvinjava što je Juniju uvrstio među vestalke, u koje se, po Aulu-Gelu, kaže: "nisu primale osobe mlađe od šest ni starije od deset godina". Može se verovati da ne bi ni pomislio da sebe optužuje niti da se brani zbog takvog zločina da je pisao u naše doba. Takva pojava obaveštava me ne samo o stanju književnosti u doba kad se desila nego i o stanju samoga društva. Demokratsko pozorište još ne dokazuje da je nacija u demokratiji; jer kao što smo malopre videli, i u aristokratiji se može dogoditi da demokratski ukusi utiču na pozorište. Ali kad duh aristokratije vlada sam u pozorištu, to neoborivo dokazuje da je i celo društvo aristokratsko, pa se po tome može slobodno zaključiti da ista ta učena i književno obrazovana klasa koja usmerava pisce zapoveda i građanima i vodi i javne poslove. Retko biva da prefinjen ukus i ohole sklonosti ne navedu aristokratiju, kad vlada pozorištem, da vrši, takoreći, izvestan odbir u ljudskoj prirodi. Izvesni položaji u društvu nju poglavito zanimaju, pa voli da ih vidi prikazane i na sceni; neke vrline, pa i neki poroci čine joj se osobito dostojni da budu prikazani; njihovo slikanje prihvata, a sklanja ispred očiju sve druge. U pozorištu, kao i drugde, hoće da sreće samo velikaše, i uzbuđuje se samo zbog kraljeva. Tako i u pogledu stila. Aristokratija rado

nameće dramskim piscima izvestan način kazivanja; hoće da sve bude rečeno takvim tonom. Tako se često dešava da pozorište slika samo jednu čovekovu stranu, pa čak i da prikazuje nešto što se i ne nalazi u ljudskoj prirodi; ono se uzdiže iznad nje, pa iz nje čak i izađe. U demokratskim društvima gledaoci nemaju takvih predubeđenja i retko pokazuju takve isključivosti; oni vole da na pozornici vide zbrkanu mešavinu društvenih položaja, osećanja i ideja kakvu susreću i oko sebe; pozorište postaje upečatljivije, vulgarnije i istinitije. Katkad, međutim, i oni koji u demokratijama pišu za pozorište izađu takođe izvan ljudske prirode, ali na drugu stranu, a ne kao njihovi prethodnici. Oni toliko žele da do tančina prikažu sitne osobenosti sadašnjeg trenutka i osobeni lik izvesnih ljudi da zaboravljaju da prikažu opšte crte vrste. Kad demokratske klase vladaju pozorištem, one uvode isto toliko slobode u način obrade predmeta koliko i u sam njegov izbor. Pošto je ljubav prema pozorištu, od svih književnih sklonosti, najprirodnija demokratskim narodima, broj pisaca i broj gledalaca neprestano rastu u tih naroda kaogod i broj predstava. Takvo mnoštvo, sastavljeno od tako raznolikih elemenata i rastureno po toliko raznih mesta, ne može priznavati ista pravila ni potčinjavati se istim zakonima. Nema ni mogućne saglasnosti između veoma mnogobrojnih sudija, koji i ne znaju gde bi se sreli, pa svaki donosi posebno svoj sud. Dok je posledica demokratije uopšte da pravila i književne konvencije dovodi u sumnju, u pozorištu ih

ona potpuno ukida i zamenjuje ćudima svakog pisca i svake publike. Takođe se u pozorištu naročito ispoljava ono što sam već rekao uopšte o stilu i umetnosti u demokratskim književnostima. Kad čitamo kritike kojima su dala povoda dramska dela veka Luja XIV, iznenađeni smo videći koliko je publika cenila uverljivost i koliki je značaj pridavala tome da neka ličnost, ostajući uvek saglasna sa sobom, ne učini ništa što se ne bi moglo lako shvatiti i objasniti. Isto tako iznenađuje kolika se tada važnost pridavala jezičkim oblicima i kolike su se kavge zapodevale sa dramskim piscima povodom pojedinih reči. Čini nam se da su ljudi veka Luja XIV pridavali preteran značaj tim pojedinostima, koje se zapažaju u kabinetu, ali promiču pažnji na pozornici. Jer, najposle, glavna je svrha pozorišnog komada da bude prikazan, a prva mu je vrlina da uzbudi. Međutim, to je poticalo otud što su gledaoci toga doba bili istovremeno i čitaoci. Po izlasku sa predstave sačekivali su pisca kod kuće, da bi o njemu dokraja prosudili. U demokratijama se pozorišni komadi gledaju, ali se ne čitaju. Većina onih koji prisustvuju predstavama ne traže u njima misaona uživanja, nego velika uzbuđenja srca. Ne očekuju da se sretnu s književnim delom, nego da dožive predstavu, i ako samo pisac govori dosta pristojno jezikom zemlje da bi ga razumeli i ako mu ličnosti izazivaju radoznalost i bude simpatiju, oni su zadovoljni; ne tražeći ništa više od fikcije, oni se odmah vraćaju u stvarni svet. Stil je tu, dakle, manje neophodan; jer, na pozornici, pitanje pridržavanja njegovih pravila lakše promiče pažnji. Što se uverljivosti tiče, nemogućno je ostati joj veran a i biti često nov,

naočekivan i brz. Ona se, dakle, zanemaruje, a publika prašta. Možete računati na to da ona neće puno zagledati kojim ste je putem vodili, ako je najzad dovedete pred nešto što je dira. Nikad vam neće zameriti što ste je uzbudili nasuprot pravilima. Amerikanci, kad idu u pozorište, jasno ispoljavaju te razne nagone koje sam ocrtao. Ali valja priznati da zasad još tek mali broj njih ide u pozorište. Mada se i broj gladalaca i predstava silno povećao za poslednjih četrdeset godina u Sjedinjenim Državama, stanovnišvo se toj vrsti zabave još predaje s velikom uzdržanošću. To potiče iz osobitih uzroka, koje čitalac već zna, pa je dovoljno samo podsetiti ga u dve reči. Puritanci, koji su osnovali američke republike, nisu bili samo protivnici uživanja; osobito su užasavanje ispovedali prema pozorištu. Smatrali su ga odvratnom razonodom, i dokle god je njihov duh nepodeljeno vladao, dramske predstave bile su kod njih nepoznate. Takva shvatanja prvih otaca naseobina ostavila su dubokog traga u duhu njihovih potomaka. Krajnje uredan život i velika krutost morala koji se vide u Sjedinjenim Državama bili su, uostalom, dosad dosta nepovoljni za razvoj pozorišne umetnosti. Nema dramskih tema u zemlji koja nije bila poprište velikih političkih katastrofa i gde ljubav uvek vodi pravim i lakim putem do braka. Ljudi koji svaki dan sedmice koriste za bogaćenje, a nedelju da se mole Bogu, ne odgovaraju Taliji. Jedna jedina činjenica dovoljna je da pokaže da je pozorište slabo popularno u

Sjedinjenim Državama. Amerikanci, čiji zakoni u svemu dopuštaju slobodu reči, pa čak i raspusnost, ipak su dramske pisce podvrgli nekoj vrsti cenzure. Pozorišne predstave mogu se priređivati samo kad dopusti opštinska uprava. To lepo pokazuje da su narodi isti kao pojedinci. Bez ustručavanja predaju se svojim glavnim strastima, a posle se dobro čuvaju da ne popuste odviše naklonostima koje i nemaju. Nema književnog roda koji bi tešnjim i brojnijim vezama bio povezan sa društvenim uređenjem nego što je pozorište. Pozorište jednog doba nikako ne može odgovarati sledećem ako je između njih neka značajna revolucija izmenila naravi i zakone. Veliki pisci nekog drugog doba još se proučavaju. Ali ne prisustvuje se više komadima pisanim za neku drugu publiku. Dramski pisci prošlih vremena žive još samo u knjigama. Tradicionalni ukus nekolicine, sujeta, moda, genijalnost nekog glumca mogu za neko vreme održati ili povratiti aristokratsko pozorište usred demokratije; ali ono će ubrzo samo od sebe otpasti. Niko ga ne ruši, nego ga napuštaju. GLAVA XX NEKE TENDENCIJE SVOJSTVENE ISTORIČARIMA DEMOKRATSKOG DOBA Istoričari koji pišu u aristokratskim vekovima obično sve događaje vezuju za ličnu

volju i raspoloženje izvesnih ljudi, a i najzamašnije revolucije rado pripisuju sitnim slučajnostima. Oštroumno ističu najsitnije uzroke, a često ne opažaju najkrupnije. Istoričari koji žive u demokratskim vekovima pokazuju sasvim suprotne tendencije. Većina njih ne pripisuje pojedincu gotovo nikakav uticaj na sudbinu vrste, niti građaninu na sudbinu naroda. Ali, zauzvrat, iznose krupne opšte uzroke svim sitnim posebnim pojavama. Te dve suprotne tendencije mogu se objasniti. Kad istoričari aristokratskih vekova pogledaju na svetsku pozornicu, najpre opaze vrlo mali broj glavnih ličnosti, koje vode svu radnju. Te krupne ličnosti, koje zauzimaju prednji deo pozornice, zadržavaju im pogled: dok se pate da otkriju potajne pobude njihovih postupaka i reči, zaborave ostalo. Zamašne stvari koje vide da nekoliko pojedinaca čini stvaraju im preteranu predstavu o uticaju koji može imati jedan čovek i prirodno ih navode da veruju da uvek treba proniknuti do ličnog dejstva nekog pojedinca da bi se objasnilo kretanje mase. Kad su, naprotiv, svi građani međusobno nezavisni, a svaki od njih je slab, ne uočava se nijedan koji bi imao neki veoma velik, a naročito ne trajan uticaj na mase. Na prvi pogled, pojedinci izgledaju potpuno nemoćni prema masi, pa se čini kao da se društvo kreće samo od sebe, slobodnim i spontanim sudelovanjem svih ljudi koji ga sačinjavaju. To prirodno navodi razmišljanje ljudi da traži opšti uzrok koji je mogao tako istovremeno uticati na tolike glave i okrenuti ih sve na istu stranu.

Veoma sam ubeđen da i u demokratskim nacijama genijalnost, poroci ili vrline izvesnih pojedinaca usporavaju ili ubrzavaju prirodni tok sudbine naroda; ali slučajni i drugostepeni uzroci takve vrste beskrajno su raznolikiji, skriveniji, složeniji, slabiji, pa ih je, sledstveno, teže razabrati i pratiti u doba jednakosti nego u aristokratskim vekovima, gde treba samo analizirati, usred opštih pojava, posebno delanje jednog jedinog čoveka ili nekolicine ljudi. Istoričara ubrzo zamori takav rad; um mu se gubi usred tog lavirinta, pa pošto ne uspeva da jasno uoči i dovoljno obelodani individualne uticaje, on ih poriče. Radije nam govori o prirodi rasa, o geografskom sklopu zemlje ili o duhu njene civilizacije. To mu skraćuje posao i, na lakši način, više zadovoljava čitaoca. G. de Lafajet rekao je negde u svojim Memoarima da preterani sistem opštih uzroka pruža divnu utehu prosečnim javnim ličnostima. Ja dodajem da ih isto tako divnih pruža i prosečnim istoričarima. On im uvek nudi po nekoliko krupnih razloga, koji ih brzo izvuku iz škripca na najtežem mestu njihovog dela i pogoduje nemoći ili lenosti njihovog uma, a u isto vreme i čini čast njihovoj dubokoumnosti. Mislim da nema doba u kome ne bi trebalo jedan deo zbivanja ovoga sveta pripisati veoma opštim uzrocima, a drugi deo veoma posebnom uticajima. Te dve vrste uzroka uvek se susreću; samo je njihov odnos raznolik. Opšti uzroci objašnjavaju više šta u demokratskim vekovima nego u aristokratskim, a pojedinačni uticaji manje. U doba aristokratije biva obrnuto: pojedinačni uticaju su jači, opšti uzroci slabiji, sem ako opštim uzrokom ne smatramo i samu činjenicu društvene nejednakosti, koja nekim pojedincima omogućava da se suprotstave prirodnim

težnjama svih drugih. Istoričari koji se trude da opišu šta se zbiva u demokratskim društvima u pravu su, dakle, kad veliku ulogu pripisuju opštim uzrocima i kad poglavito nastoje da njih otkriju; ali greše ako potpuno poriču posebno dejstvo pojedinaca samo zato što je teško utvrditi ga i pratiti. Istoričare koji žive u demokratskim vekovima ne samo da sve vuče tome da svaku pojavu pripišu nekom krupnom uzroku nego su i skloni da pojave međusobno povežu tako da iz toga proizilazi neki sistem. U aristokratskim vekovima, pošto je pažnja istoričara u svakom trenutku usmerena na pojedince, povezanost događaja promiče njihovoj pažnji, ili tačnije, oni i ne veruju u takvu povezanost. Njima se čini da se potka istorije svaki čas prekida nailaskom nekog čoveka. U demokratskim vekovima, naprotiv, videći mnogo manje sudeonike, a više dela, istoričar može lako da ustanovi povezanost i neki metodični poredak zbivanja. Antička književnost, koja nam je ostavila toliko lepih istorija, ne pruža nam ni jedan jedini istoriografski sistem, dok i najbednije moderne književnosti njima obiluju. Izgleda da se antički istoričari nisu dovoljno služili opštim teorijama, koje su naši istoričari uvek spremni da zloupotrebe. Oni koji pišu u demokratskim vekovima imaju još jednu, opasniju sklonost. Kad se gubi trag dejstva pojedinaca na nacije, često biva da vidimo kako se svet kreće, a ne otkrivamo pokretača. A pošto postaje vrlo teško uočiti i analizirati razloge koji, dejstvujući odelito na volju svakog građanina, dovode na kraju do

kretanja celog naroda, u iskušenju smo da poverujemo da to kretanje nije voljno i da se društvo, i ne znajući, povinuje nekoj višoj sili koja njime gospodari. Kad valja otkriti kakvu opštu pojavu koja usmerava volju svih pojedinaca, to ne spasava čovekovu slobodu. Neki uzrok, dovoljno krupan da bi se mogao primeniti na milione ljudi i dovoljno jak da bi ih sve skrenuo na istu stranu, lako se čini neodoljiv; kad vidi da mu se povinovao, čovek je spreman da poveruje da mu se nije ni mogao odupreti. Istoričari koji žive u demokratskim vekovima ne odriču, dakle, samo nekim građanima moć da dejstvuju na sudbinu naroda nego i samim narodima odriču moć da menjaju svoju sudbinu, i potčinjavaju ih bilo neumoljivom proviđenju, bilo nekoj vrsti slepe fatalnosti. Po njima, svaki je narod, svojim položajem, poreklom, prethodnom istorijom, svojom prirodom, nesavladivo srastao s izvesnom sudbinom, koju ni svi njegovi napori ne mogu izmeniti. Oni sva pokolenja međusobno povezuju, kroz sva razdoblja i nužna zbivanja koja se nadovezuju jedna na druga, još od postanja sveta, te tako stvaraju čvrst i ogroman lanac koji obuhvata i povezuje sav ljudski rod. Nije im dovoljno da pokažu kako su se pojave odigrale; vole da pokažu da se drugačije nije ni moglo zbiti. Posmatraju naciju dospelu do izvesne tačke svoje istorije i tvrde da je bila prinuđena da ide putem koji ju je dotle doveo. To je lakše nego poučiti kako je mogla postići da pođe nekim boljim putem. Kad čitamo istoričare aristokratskih doba, a osobito antičke, čini se da čovek treba samo da ume samog sebe da obuzda da bi postao gospodar svoje sudbine i

da bi mogao upravljati drugima. A kad pregledamo istorije pisane u naše doba, reklo bi se da čovek ne može ništa da izmeni, ni u sebi ni oko sebe. Antički istoričari poučavali su kako da se zapoveda, a naši nas uče gotovo samo kako da se pokoravamo. U današnjim spisima pisac se često čini velik, ali čovečanstvo je uvek malo. Kad bi ta fatalistička doktrina, koja je tako privlačna za one koji pišu istoriju u doba demokratije, prešla s pisaca i na čitaoce, pa prožela tako sve građane i ovladala javnim mnenjem, može se predvideti da bi ubrzo paralisala razvoj novih društava i hrišćane unazadila u Turke. Reći ću još i to da je takva doktrina naročito opasna u doba u kome živimo. Naši su savremenici i suviše skloni da sumnjaju u slobodu volje, zato što se svako oseća sa svih strana ograničen svojom slabošću, ali još rado pripisuju snagu i nezavisnost ljudima okupljenim u društvenu zajednicu. Treba se čuvati da ne pomračimo tu ideju, jer treba uzdizati duše, a ne dotući ih. GLAVA XXI O SKUPŠTINSKOM GOVORNIŠTVU U SJEDINJENIM DRŽAVAMA U aristokratskih naroda svi su ljudi povezani i međusobno zavisni; između svih postoji hijerarhijski odnos, pomoću kog je mogućno svakog zadržati na njegovom mestu, a celu zajednicu u pokornosti. Nešto slično nalazimo uvek i u političkim

skupštinama tih naroda. Stranke se u njima postrojavaju iza izvesnih predvodnika, kojima se pokoravaju po nekoj vrsti nagona, koji nije ništa drugo do rezultat stečenih navika. Oni u to uže društvo unose navike iz šireg društva. I u demokratskim zemljama dešava se često da se velik broj građana usmerava ka istoj tački; ali svako se ka njoj kreće sam od sebe, ili bar zamišlja da je tako. Navikao da svojim kretanjem upravlja samo prema sopstvenim porivima, teško se povinuje tome da mu se spolja nameće po čemu da se ravna. Ta sklonost i ta navika nezavisnosti prate ga i u nacionalnim većima. Ako i pristane da se onde i udruži s drugima u težnji ka istom cilju, hoće bar da ostane vlastan da na zajedničkom uspehu sarađuje na svoj način. Otud biva da u demokratskim zemljama stranke nerado trpe da neko njima upravlja i pokazuju se potčinjene samo u nekoj velikoj opasnosti. Pa i u takvim okolnostima, autoritet šefova može postići da ljudi delaju i govore, ali skoro nikad nema moć da ih i ućutka. Kod aristokratskih naroda, članovi političkih skupština istovremeno su i članovi aristokratije. Svaki od njih i sam po sebi zauzima visok i stalan položaj, a mesto koje ima u skupštini vrlo je često u njegovim očima manje važno od onog koje zauzima u zemlji. To ga teši ako ne igra neku ulogu u raspravljanju o poslovima i ne navodi ga da žarko teži da igra makar i neku skromnu ulogu. U Americi je poslanik obično neko samo po svom položaju u skupštini. Stoga njega neprestano muči potreba da u njoj stekne neku važnost, pa oseća neobuzdanu želju da svaki čas iznosi svoje ideje.

Na to ga goni ne samo njegova sujeta nego i sujeta njegovih birača, a i stalna potreba da se njima svidi. U aristokratskih naroda, član zakonodavnog tela retko je u tesnoj zavisnosti od birača; često je on za njih u neku ruku nužan predstavnik; katkad čak on njih drži u tesnoj zavisnosti, pa ako se i desi da mu uskrate svoje glasove, on lako postiže da bude izabran negde drugde; ili pak odustane od političke karijere i povuče se u dokolicu, koja isto tako ima sjaja. U demokratskoj zemlji kao što su Sjedinjene Države, poslanik nikad nema trajan uticaj na birače. Ma koliko malo bilo biračko telo, zbog demokratske nepostojanosti stalno mu se menja lik. Treba ga, dakle, svakog dana pridobijati. Nikad nije siguran u njih, a ako ga napuste, lišen je svakog drugog rešenja; jer položaj mu inače nije prirodno tako visok da bi ga lako zapazili neki drugi, koji mu nisu bliski; a sa potpunom nezavisnošću građana, ne može se nadati da će ga prijatelji ili vlast lako nametnuti nekom biračkom telu koje ga ne poznaje. Sve klice uspeha leže, dakle, za njega u srezu koji on predstavlja; sa tog tla treba on da uzraste da bi se uzdigao dotle da upravlja narodom i da utiče na sudbinu sveta. Stoga je prirodno što u demokratskim zemljama članovi političkih skupština više misle na svoje birače nego na stranku, dok se u aristokratijama više brinu o partiji nego o biračima. A ono što treba reći da bi se čovek svideo biračima nije uvek ono što bi odgovaralo da se učini u korist političkog mišljenja koje poslanik ispoveda. Često je u opštem interesu stranke da poslanik koji je njen član nikad ne govori

o krupnim poslovima u koje se slabo razume; da malo govori i o onim sitnim poslovima koji bi mogli smetati krupnima; a najposle, i najčešće, da sasvim ćuti. Ćutanje je najkorisnija usluga koju slab govornik može učiniti opštoj stvari. Ali birači nipošto ne misle tako. Stanovništvo sreza poverava jednom građaninu da učestvuje u upravljanju državom zato što je steklo vrlo visoko mišljenje o njegovim sposobnostima. Kako se ljudi čine veći ukoliko su okruženi manjima, valja verovati da će mišljenje koje ljudi budu stekli o opunomoćeniku biti utoliko povoljnije ukoliko sposobnosti budu ređe među onima koje on predstavlja. Često će se, dakle, desiti da birači polažu u svog poslanika utoliko veće nade ukoliko bi upravo trebalo manje od njega da očekuju; i ma koliko on bio nesposoban, oni će ipak od njega zahtevati zapažene napore, koji bi odgovarali rangu koji su mu oni dali. Bez obzira što je u pitanju zakonodavstvo cele države, birači u svom predstavniku vide prirodnog zaštitnika sreza pri zakonodavnom telu; nisu čak daleko od toga da ga smatraju opunomoćenikom svakoga od onih koji su ga izabrali, pa se nadaju da će on s istim žarom braniti njihove pojedinačne interese kao i interese zemlje. Tako, birači su unapred uvereni da će predstavnik koga izaberu biti govornik; da će govoriti često, ako može, a u slučaju da se bude morao ograničavati, da će se bar upinjati da u svojim retkim govorima obuhvati pretresanje svih krupnih državnih poslova kao dodatak uz izlaganje svih njihovih sitnih pritužbi, tako da će, ako već ne može često da govori, u svakoj prilici bar pokazati šta ume, i umesto da se

neprestano pojavljuje, da će se s vremena na vreme sav iskazati u malom obimu i tako prikazivati neku vrstu sjajne i potpune sažete slike svojih birača i sebe samog. Pod tim uslovom oni obećavaju i svoj budući glas. To baca u očajanje čestite ljude prosečnih sposobnosti, koji, znajući svoje mogućnosti, ne bi sami od sebe istupali. Ali, tako podstican, poslanik uzima reč, na velik jed svojih prijatelja, i upadajući nepromišljeno među najslavnije govornike, zamrsi raspravu i zamara skupštinu. Svi oni zakoni koji teže tome da predstavnik bude što zavisniji od birača ne menjaju, dakle, samo ponašanje zakonodavaca, kao što sam to ranije pokazao, nego menjaju i njihov govor. Oni utiču istovremeno i na poslove i na način kako se o njima govori. Nema takoreći člana kongresa koji bi pristao da se vrati kući a da pre njega tamo ne stigne glas o bar jednom njegovom govoru, niti ima takvog koji bi trpeo da ga prekinu pre no što je uspeo da svojim govorom obuhvati sve što može biti korisno za dvadeset i četiri države Unije, a osobito za srez koji on predstavlja. Stoga on iznosi pred svoje slušaoce sve velike istine redom, koje često ni sam ne sagledava, pa ih izlaže zbrkano, a iznosi i vrlo sitne pojedinosti, koje ne može baš lako da prikupi i izloži. Stoga se u tome velikom telu često dešava da rasprava postane neodređena i zapetljana i da se čini kao da se vuče ka predviđenom cilju, a ne da ka njemu teče. Mislim da će se tako nešto uvek videti u skupštinama demokratija. Srećne okolnosti i dobri zakoni mogli bi uspeti da u zakonodavno telo

demokratskog naroda privuku mnogo sposobnije ljude nego što su oni koje Amerikanci šalju u kongres; ali ništa neće nikad sprečiti prosečne ljude koji se u njemu nalaze da neprestano samozadovoljno istupaju u punom svetlu. To zlo ne čini mi se sasvim izlečivo, zato što ne potiče samo od poslovnika skupštine nego i od njenog sastava i od samog stanovništva zemlje. Izgleda da i sami stanovnici Sjedinjenih Država tako gledaju na stvar, pa svoje dugo iskustvo u parlamentarnom životu potvrđuju ne time što bi se uzdržali od loših govora, nego hrabro podnoseći da ih slušaju. S njima se mire kao sa zlom za koje po iskustvu znaju da je neizbežno. Prikazao sam sitne strane političkih rasprava u demokratijama; pogledajmo sad one krupne. Ono što se zbivalo za poslednjih sto pedeset godina u engleskom parlamentu nikad nije imalo velikog odjeka izvan te zemlje; ideje i osećanja koje su govornici izražavali uvek su nailazili na malo simpatije čak i kod onih naroda koji su najbliži velikoj pozornici britanske slobode, dok se Evropa uzbudila već pri prvim raspravama u malim skupštinama američkih naseobina u doba revolucije. To nije poticalo samo od osobenih i slučajnih okolnosti nego i iz nekih opštih i trajnih uzroka. Ne vidim ništa što bi bilo divnije ni moćnije od velikog govornika kad raspravlja o krupnim pitanjima u jednoj demokratskoj skupštini. Kako tu nikad nema neke klase koja bi imala svojih predstavnika zaduženih da zastupaju njene interese, uvek se govori celoj naciji i u ime cele nacije. To uveličava

misao i uzdiže način izražavanja. Pošto prošlost ima malo uticaja, a nema više privilegija vezanih za izvesne posede, niti prava svojstvenih izvesnim telima ili osobama, rasuđivanje je prinuđeno da se uzdigne do opštih istina koje izviru iz čovekove prirode,, da bi raspravljalo o pitanju kojim se bavi. Otud političke rasprave u demokratskom narodu, ma koliko on mali bio, dobijaju jednu crtu opšte važnosti, zbog koje su često privlačne za sav ljudski rod. Svi se ljudi za njih zanimaju, zato što je reč o čoveku, koji je svugde isti. A i u najvećih aristokratskih naroda, naprotiv, i o najopštijim pitanjima raspravlja se skoro uvek sa posebnim razlozima koji se nalaze u običajima jednog doba ili u pravima neke klase, što interesuje samo klasu o kojoj je reć ili, u najboljem slučaju, samo narod u čijem se krugu ta klasa nalazi. Tome uzroku, koliko i veličini francuske nacije, a i naklonosti nacija koje ih slušaju, valja pripisati veliki utisak koji naše političke rasprave ponekad proizvede u svetu. Naši govornici često govore svim ljudima, čak i kad se obraćaju samo svojim sugrađanima.

Drugi deo UTICAJ DEMOKRATIJE NA OSEĆANJA AMERIKANACA GLAVA I ZAŠTO DEMOKRATSKI NARODI POKAZUJU VATRENIJU I TRAJNIJU LJUBAV PREMA JEDNAKOSTI NEGO PREMA SLOBODI Prva i najjača strast koja se rađa iz društvene jednakosti, nije ni potrebno da kažem, jeste ljubav prema samoj toj jednakosti. Ne treba se, dakle, čuditi što o njoj govorim pre svih drugih. Svako je zapazio da u naše doba, a osobito u Francuskoj, ta strast prema jednakosti zauzima svakog dana sve veće mesto u čovekovom srcu. Što puta je rečeno da naši savremenici gaje mnogo vatreniju i mnogo istrajniju ljubav prema jednakosti nego prema slobodi; ali ne nalazim da se još dovoljno proniknulo u uzroke te pojave. Ja ću to pokušati. Može se zamisliti jedna krajnja tačka u kojoj se sloboda i jednakost dotiču i stapaju. Pretpostavljam da tada svi građani učestvuju u vlasti i da svaki ima podjednako pravo da u njoj učestvuje. Pošto se niko tada neće razlikovali od ostalih, niko neće moći ni vršiti neku

tiransku vlast; ljudi će biti savršeno slobodni zato što će biti potpuno jednaki; a biće i svi savršeno jednaki zato što će biti potpuno slobodni. Tome idealu teže demokratski narodi. To je, eto, najpotpuniji oblik koji može dobiti jednakost na zemlji; ali ima ih i hiljadu drugih, koji, mada nisu tako savršeni, nisu zato manje dragi tim narodima. Jednakost se može uspostaviti u građanstvu a da ne vlada u svetu politike. Mogu svi imati pravo da se predaju istim uživanjima, da se bave istim zanimanjima, da imaju pristup istim mestima; jednom reči, da žive na isti način i teže bogaćenju istim sredstvima, a da ne učestvuju svi u upravljanju. Neka vrsta jednakosti može se čak uspostaviti i u svetu politike a da u njemu ipak ne bude slobode. Svi su međusobno jednaki, osim jednog, koji je gospodar svih bez razlike i koji isto tako između svih uzima izvršioce svoje vlasti. Lako bi bilo postaviti i više drugih hipoteza, po kojima bi se vrlo velika jednakost lako mogla kombinovati sa manje ili više slobodnim institucijama, ili čak i s institucijama koje ni malo ne bi bile slobodne. Mada ljudi ne bi mogli postati apsolutno jednaki a da ne budu i potpuno slobodni, pa se, prema tome, jednakost, u svome krajnjem stupnju, poistovećuje sa slobodom, ipak je, dakle, osnovano razlučivati jednu od druge. Ljubav koju ljudi gaje prema slobodi i ljubav koju osećaju prema jednakosti odista su dve odelite stvari, a ne bojim se dodati da su, u demokratskih naroda, one i nejednake. Ako bolje obratimo pažnju, videčemo da se u svakom veku javlja jedna osobena

i dominantna pojava za koju se vezuju sve ostale; iz te pojave rađa se skoro uvek jedna osnovna misao ili neka glavna strast, koja najposle privuče sebi i povuče svojom strujom sva osećanja i sve ideje. To je kao velika reka, ka kojoj kao da streme svi okolni potoci. Sloboda se ljudima ukazala u razna doba i u raznim oblicima; nije se vezala isključivo za neko društveno uređenje, i srećemo je i drugde a ne samo u demokratijama. Ona, dakle, ne bi mogla predstavljati isključivo svojstvo demokratskih vekova. Osobena i dominantna činjenica koja odlikuje te vekove jeste društvena jednakost; glavna strast koja pokreće ljude u takva vremena jeste ljubav prema toj jednakosti. Nemojte ni pitati kakvu naročitu čar nalaze ljudi demokratskih vekova u tome što žive jednaki, niti osobite razloge koje mogu imati da tako uporno budu privrženi jednakosti pre nego drugim dobrima koja im društvo pruža: jednakost predstavlja karakteristično svojstvo doba u kome žive; to dovoljno objašnjava što je vole više nego bilo šta drugo. Ali nezavisno od tog tazloga, postoji još i više drugih koji će, u svako doba, obično navoditi ljude da jednakost više vole nego slobodu. Ako bi neki narod ikad uspeo da ukine ili ma i samo da umanji jednakost koja u njemu vlada, on bi u tome uspeo samo uz duge i mučne napore. Morao bi izmeniti svoje društveno uređenje, ukinuti svoje zakone, obnoviti svoje ideje, promeniti navike, narušiti moralna shvatanja. Ali da se politička sloboda izgubi, dovoljno je da

se ne čuva, pa izmakne ljudima. Ljudi, dakle, ne drže do jednakosti samo zato što im je draga; privrženi su joj i zato što veruju da će ona trajati zauvek. Nema tako ograničenog i tako površnog čoveka da ne uviđa da bi politička sloboda mogla, svojim krajnostima, ugroziti mir, imovinu, život pojedinaca. Ali samo pažljivi i pronicljivi ljudi zapažaju opasnosti kojima nam preti jednakost, a obično izbegavaju da ukažu na njih. Znaju da su nevolje kojih se plaše daleko i nadaju se da će pogoditi tek buduća pokolenja, za koja se sadašnje pokolenje ne brine mnogo. Zla koja sloboda ponekad donosi neposredna su; vidljiva su svima i svi ih manje ili više osećaju. Zla kojima može uroditi krajnja jednakost ispoljavaju se tek malo pomalo; postepeno se uvlače u društvenu zajednicu; vide se tek ovde-onde, a kad postanu najsilnija, navika već učini da ih više i ne osećamo. Dobra koja sloboda donosi pokazuju se tek vremenom, pa je uvek lako prevideti uzrok koji ih stvara. Prednosti jednakosti osećaju se odmah, i svakodnevno vidimo kako proizilaze iz svog izvora. Politička sloboda pruža s vremena na vreme, izvesnom broju građana, uzvišena uživanja. Jednakost pruža svakodnevno mnoštvo sitnih zadovoljstava svakom čoveku. Draži jednakosti osećaju se u svakom trenutku i dostupne su svima; ni najodličnija srca nisu na njih neosetljiva, a i najprostije duše njima se naslađuju. Strast koju jednakost budi mora, dakle, biti u isti mah i silna i sveopšta.

Ljudi ne bi mogli uživati političku slobodu a da je ne kupe po cenu žrtava, i uvek je se domognu tek uz mnogo napora. A zadovoljstva koja pruža jednakost nude se sama od sebe. Njih kao da pričinjavaju sva sitna zbivanja u životu, i da bi čovek u njima uživao, dovoljno je da živi. Demokratski narodi vole jednakost u svim vremenima, ali ima doba kad strast koju osećaju prema njoj ide do mahnitosti. To se dešava u času kad dotadašnja društvena hijerarhija, dugo ugrožavana, najzad padne, posle poslednje bitke i kad su najzad oborene pregrade koje su delile građane. Ljudi se tad bace na jednakost kao na plen i prigrle je kao kakvo dragoceno blago koje bi neko hteo da im otme. Strast prema jednakosti prožima tada odasvud čovekovo srce, širi se po njemu i sveg ga ispuni. Ne govorite tad ljudima da predajući se tako slepo jednoj isključivoj strasti dovode u pitanje svoje najdraže interese; oni su gluvi. Ne ukazujte im na slobodu, koja im izmiče iz ruku dok gledaju na drugu stranu; oni su slepi, ili tačnije, od celoga sveta vide samo jedno dobro dostojno žudnje. Ovo što sam rekao vredi za sve demokratske nacije. A što ću sad reći tiče se samo nas. U većini savremenih nacija, a osobito u svim narodima evropskog kontinenta, ideja slobode i ljubav prema njoj počele su se rađati i razvijati tek onda kad su se društveni položaji počeli izjednačavati, kad se to, dakle, javilo kao posledica te jednakosti. Upravo su kraljevi apsolutisti najviše radili na tome da izravnaju slojeve svojih podanika. U tih je naroda jednakost prethodila slobodi; jednokst je, dakle, već bila stara stvar kad je sloboda bila nešto novo; ona prva je već bila stvorila

shvatanja, običaje, zakone koji su joj svojstveni kad je ova druga, sama, prvi put došla na svet. Tako je ova bila tek samo u idejama i sklonostima, dok je ona prva već prožela navike, ovladala običajima i na svojstven način uobličila i najsitnije postupke u životu. Kako se onda čuditi što današnji ljudi više vole jednakost nego slobodu? Mislim da demokratski narodi gaje prirodnu ljubav prema slobodi; sami od sebe je traže, vole, i trpe bol ako ih nje liše. Ali prema jednakosti gaje žarku, nezasitu, večitu i neukrotivu strast; oni hoće jednakost u slobodi, a ako ne mogu tako da je postignu, hoće još jednakost ma i u ropstvu. Trpeće i siromaštvo, i potčinjenost, i varvarstvo, samo neće trpeti aristokratiju. To je tako u sva vremena, a naročito u naše doba. Svi ljudi i sve vlasti koje htednu da se bore protiv te neodoljive sile biće njome oboreni i uništeni. U naše doba bez njene potpore ne može se uspostaviti sloboda, pa čak ni despotizam ne bi mogao vladati bez nje. GLAVA II O INDIVIDUALIZMU U DEMOKRATSKIM ZEMLJAMA Pokazao sam Kako u doba jednakosti svaki čovek u samom sebi traži u šta će verovati; sad hoću da pokažem kako u takvo doba i sva svoja osećanja usmerava samo na sebe.

Individualizam je nov izraz, koji se rodio iz jedne nove ideje. Naši dedovi znali su samo za egoizam. Egoizam je strasna i preterana ljubav prema samom sebi, koja čoveka navodi da sve dovodi u vezu sa sobom i da sebe voli više od svega. Individualizam je promišljeno i smireno osećanje, koje svakog građanina navodi da se izdvoji iz mase sebi sličnih i da se povuče u svoju porodicu i međusvoje prijatelje; tako on stvara sebi jedno malo društvo za svoju dušu, a rado prepušta šire društvo njemu samom. Egoizam se rađa iz slepog nagona; individualizam proizilazi iz pogrešnog rasuđivanja pre nego iz kakvog izopačenog osećanja. Izvire iz zabluda u mišljenju koliko i iz mana srca. Egoizam guši klicu svih vrlina, individualizam guši prvo izvor građanskih vrlina, ali vremenom napadne i uništi i sve druge i naposletku potone u egoizam. Egoizam je mana stara koliko i svet. On ne pripada više jednom nego kojem drugom obliku društva. Individualizam je demokratskog porekla i preti da se sve više razvija što je veća društvena jednakost. U aristokratskih naroda porodice vekovima ostaju u istom društvenom položaju, a često i na istom mestu. To čini da su sva njina pokolenja takoreći savremenici. Čovek gotovo uvek zna svoje pretke i poštuje ih; čini mu se kao da već vidi svoje praunuke i voli ih. Oseća dužnost i prema jednima i prema drugima, i često mu se dešava da žrtvuje svoja lična uživanja zarad tih stvorenja kojih više nema ili kojih još

nema. Aristokratske institucije, uz to, dejstvuju tako da tesno povežu svakog čoveka sa više njegovih sugrađana. Budući da su klase u aristokratskom narodu veoma odeljene i nepomične, svaka postaje za onog koji joj pripada neka vrsta male otadžbine, koja je vidljivija i milija od velike. Kako su u aristokratskim društvima svi građani postavljeni na određena mesta, jedni iznad drugih, iz toga proizilazi i to da svaki od njih uvek opaža iznad sebe nekog čoveka čija mu je zaštita neophodna, a ispod sebe nalazi drugog, od koga može zahtevati saradnju. Ljudi koji žive u aristokratskim vekovima skoro uvek su, dakle, tesno vezani za nešto što je izvan njih, pa su često skloni da sebe zaborave. U tim vekovima je, istina, opšti pojam bližnjeg maglovit, i čovek i ne pomišlja da se posveti stvari čovečanstva; ali često se žrtvuje za izvesne ljude. U demokratskim vekovima, naprotiv, u kojima su dužnosti svakog pojedinca prema ljudskom rodu mnogo jasnije, odanost jednom čoveku postaje ređa: spona čovečanske ljubavi širi se, ali i labavi. U demokratskih naroda, nove porodice neprestano izranjaju iz ništavila, druge u nj neprestano tonu, a sve koje ostaju menjaju lik; vremenska potka stalno se prekida, a trag pokolenja se briše. Čovek lako zaboravlja one koji su mu prethodili, a nema nikakvu predstavu o onima koji će doći posle njega. Jedino ga zanimaju njegovi najbliži.

Kako se svaka klasa zbližava s drugima i s njima meša, njeni članovi postaju međusobno ravnodušni i gotovo tuđi. Aristokratija je od svih građana stvarala dug lanac, koji se penjao od seljaka do kralja; demokratija kida taj lanac i odvaja svaki beočug. Što se više društveni položaji izjednačuju, srećemo sve više pojedinaca koji, mada nisu više toliko bogati ni toliko moćni da bi imali neki velik uticaj na sudbinu svojih bližnjih, ipak su stekli ili sačuvali dosta znanja i imetka da bi bili sami sebi dovoljni. Oni nikom ništa ne duguju i ne očekuju takoreći ništa ni od koga; naviknu se da sebe uvek posmatraju izdvojeno i rado uobražavaju da je sva njihova sudbina u njihovim rukama. Tako demokratija ne samo da briše u svakom čoveku sećanje na pretke nego mu skriva i potomke, a i odvaja ga od savremenika; neprestano ga vraća na njega samog i preti da ga najposle sveg zatvori u njegovo osamljeno srce. GLAVA III INDIVIDUALIZAM JE VEĆI POSLE DEMOKRATSKE REVOLUCIJE NEGO U KOJE DRUGO DOBA To međusobno odvajanje ljudi i egoizam koji iz tog proizilazi najviše padaju u oči u času kad demokratsko društvo dovršava svoje uobličavanje na ruševinama aristokratije.

Takva društva ne obuhvataju samo velik broj nezavisnih građana nego su i puna ljudi koji su juče došli do nezavisnosti, pa su opijeni svojom novom moći: ovi stiču nadmeno samopouzdanje u svoje snage, pa ne zamišljajući da bi i ubuduće mogli imati potrebu da traže pomoć drugih, olako pokazuju da misle samo na sebe. Aristokratija podlegne obično tek posle duge borbe, tokom koje se između pojedinih klasa raspali neutoljiva mržnja. Te strasti nadžive pobedu, pa im se trag može pratiti i usred demokratske zbrke koja vlada potom. Oni građani koji su bili prvi u oborenoj hijerarhiji ne mogu odmah da zaborave svoju nekadašnju veličinu; dugo se smatraju tuđinima u novom društvu. U svima sada njima ravnima kojima ih okružuje to društvo vide oni tlačitelje, čija sudbina ne može u njima pobuditi simpatije; one koji su im nekada bili ravni izgubili su iz vida i ne osećaju se više povezani s njihovom sudbinom nekim zajedničkim interesom; povlačeći se u sebe, svako dakle veruje da mu preostaje samo da se bavi samim sobom. A oni koji su, naprotiv, bili na dnu društvene lestvice i koje je iznenadna revolucija približila opštem nivou s nekim potajnim nespokojstvom uživaju u novostečenoj nezavisnosti; kad pored sebe naiđu na nekog od svojih bivših pretpostavljenih, bacaju na nj poglede likovanja i bojazni, i okreću mu leda. Obično se, dakle, na početku demokratskih društava građani pokazuju najviše skloni da se osamljuju. Demokratija navodi ljude da se ne zbližavaju s drugima; ali demokratske revolucije navode ih da se izbegavaju, te one tako održavaju, i usred jednakosti, mržnje koje su se rodile iz nejednakosti.

Veliko preimućstvo Amerikanaca u tome je što su do demokratije došli a da nisu morali da preirpe demokratske revolucije i što su se rodili jednaki, a nisu takvi postali. GLAVA IV KAKO AMERIKANCI SUZBIJAJU INDIVIDUALIZAM SLOBODNIM INSTITUCIJAMA Despotizam, koji je po svojoj prirodi pun pribojavanja, vidi u osamljivanju ljudi najsigurniju zalogu svog trajanja, pa obično i ulaže velik trud da ih osami. Nema mane ljudskog srca koja mu toliko odgovara kao egoizam; despot lako prašta svojim podanicima ako ga ne vole, samo ako se ne vole ni međusobno. On od njih ne traži da mu pomažu u upravljanju državom; dovoljno je ako ne teže da sami njom upravljaju. One koji teže da ujedine svoje napore da bi stvorili opšti prosperitet naziva on nemirnim i buntovnim duhovima, a menjajući prirodno značenje reči, dobrim građanima naziva one koji se sasvim zatvaraju u sebe. Tako su mane koje despotizam izaziva upravo iste one kojima i jednakost pogoduje. Te dve stvari se upotpunjuju i pogubno uzajamno potpomažu. Jednakost postavlja ljude jedne pored drugih, bez opšte spone koja bi ih povezivala. Despotizam podiže pregrade između njih i razdvaja ih. Ona ih navodi da ne misle na svoje bližnje, a on im kao građansku vrlinu priznaje ravnodušnost.

Despotizma, koji je opasan u svako doba, valja se, dakle, osobito bojati u demokratskim vekovima. Lako je uvideti da u tim vekovima ljudi imaju naročitu potrebu za slobodom. Kad su građani prinuđeni da se bave javnim poslovima, to ih neizbežno odvaja od njihovih individualnih interesa i s vremena na vreme odvlači od samoposmatranja. Kad s drugima raspravlja o zajedničkim poslovima, svaki čovek opaža da nije tako nezavisan od sebi sličnih kao što je to isprva uobražavao i da često, da bi dobio njihovu podršku, treba s njima da sarađuje. Kad građanstvo vlada, nema čoveka koji ne oseća vrednost opšte blagonaklonosti i koji ne nastoji da je pridobije time što će steći uvaženje i prijateljstvo onih među kojima trba da živi. Mnoge one strasti zbog kojih su srca hladna i tuđa prinuđena su tada da se povuku duboko u dušu i da se tu sakriju. Gordost se prikriva; prezir se ne usuđuje da izađe na videlo. Egoizam se samog sebe boji. U slobodnom političkom uređenju, pošto je većina javnih funkcija izborna, oni koji zbog uzvišenosti svoje duše ili nemirnih želja osećaju da je privatni život za njih pretesan, svkodnevno osećaju i da se ne mogu odreći stanovništva koje ih okružuje. Tada se dešava da neko misli na svoje bližnje iz ambicije i da često nalazi da mu je u neku ruku u interesu da sebe zaboravi. Znam da mi ovde neki mogu prigovoriti pominjući sve one intrige koje se javljaju prilikom izbora, sramna sredstva kojima se kandidati često služe i klevete koje šire protivnici. To su prilike za mržnje i one se javljaju utoliko češće ukoliko izbori postaju učestaniji.

Istina je da su to velika zla, ali su prolazna, dok dobra koja se pri tom rađaju ostaju. Žudnja da budu izabrani može trenutno navesti izvesne ljude da međusobno ratuju; ali ista ta želja vremenom navodi sve ljude da se međusobno podržavaju; pa ako i biva da neki izbori rastave dva prijatelja, izborni sistem trajno zbližava mnoštvo građana koji bi inače uvek ostali tuđi jedni drugima. Sloboda pobudi pojedinačne mržnje, ali despotizam stvara sveopštu ravnodušnost. Amerikanci su slobodom suzbili individualizam koji se rađa iz jednakosti, i pobedili su ga. Američki zakonodavci nisu smatrali da je dovoljno da se celoj naciji omogući da bude predstavljena pa da se time izleči jedna boljka tako prirodna u društvu u doba demokratije; mislili su da, uz to, valja omogućiti politički život i svakom delu teritorije, kako bi se beskrajno umnožile prilike za građane da dejstvuju zajedno, te da bi tako svakodnevno osećali da zavise jedni od drugih. Bilo je to mudro ponašanje. Opštim poslovima jedne zemlje bave se samo najistaknutiji građani. Oni se tek s vremena na vreme sastaju na istom mestu; a kako se često dešava da se potom gube iz vida, među njima se ne uspostavljaju trajne veze. Ali kad je reč o tome da posebne poslove jednog sreza vode ljudi koji u njemu žive, isti su pojedinci uvek u dodiru, pa su u neku ruku prisiljeni da se poznaju i međusobno usklade. Teško je nekog čoveka odvojiti od njegovih poslova i zainteresovati ga za sudbinu cele države, jer on slabo shvata uticaj koji sudbina države može imati na

njegovu. Ali ako treba da se sagradi put uz njegov posed, on će već prvim pogledom uvideti da postoji veza između toga malog javnog posla i najkrupnijih njegovih privatnih poslova, i otkriće, a da mu na to ne treba ni ukazivati, tesnu vezu koja spaja privatni s opštim interesom. Time, dakle, što se građanima poverava vođenje manjih poslova postiže se njihovo zanimanje za opšte dobro, mnogo viče nego kad im se poveri vođenje krupnih poslova, i tako oni uviđaju koliko su jedni drugima neprestano potrebni da bi se opšte dobro ostvarilo. Nekom sjajnom akcijom može se odjednom osvojiti naklonost naroda; ali da bi se pridobili ljubav i uvaženje stanovništva koje vas okružuje, treba dug niz učinjenih sitnih usluga, nezapaženih posredovanja, stalna navika da se bude blagonaklon i nesumnjiv glas nekoristoljubivosti. Lokalne slobode, zahvaljujući kojima je velikom broju građana stalo do toga da susedima i sugrađanima budu dragi, upućuju dakle neprestano ljude jedne na druge, uprkos nagonima koji ih razdvajaju, i prisiljavaju ih da se međusobno pomažu. U Sjedinjenim Državama, i najimućniji građani budno se staraju da se ne odvoje od naroda; naprotiv, oni mu se stalno približuju, rado ga slušaju i svakodnevno s njim razgovaraju. Znaju da su bogatima, u demokratijama, uvek potrebni siromasi i da se ovi, u demokratsko doba, više pridobijaju lepim ophođenjem nego dobročinstvima. Velika dobročinstva, koja ističu razliku u položaju, izazivaju čak potajnu razdraženost u onih kojima koriste; ali prostosrdačno ophođenje ima gotovo neodoljive draži: njegova prisnost pridobija, a ni ono što je u njemu prosto ne odbija

uvek. Tu istinu bogati ne shvataju otprve. Oni joj se obično opiru dok traje demokratska revolucija, pa je ne prihvataju čak ni odmah pošto se revolucija završi. Pristaju još rado da čine dobra narodu, ali hoće i dalje da ga brižljivo drže na odstojanju. Misle da je to dovoljno, a varaju se. Mogli bi i propasti tako a da ne ogreju srce stanovništva koje ih okružuje. Ono ne traži od njih da žrtvuju svoj novac, nego svoju gordost. Pomislio bi čovek da u Sjedinjenim Državama nema uobrazilje koja se ne iscrpljuje u pronalaženju načina da se uveća bogatstvo i zadovolje potrebe građanstva. Najobrazovaniji stanovnici svakog sreza stalno koriste svoje znanje da bi otkrili nove načine kako da se uveća opšti prosperitet; a kad neki takav način otkriju, hitaju da ga stave na raspolaganje mnošvu. Kad se izbliže pogledaju mane i slabosti koje često u Americi pokazuju oni koji upravljaju, čovek se čudi sve većem prosperitetu naroda, ali greši. Ne prosperira američka demokratija zahvaljujući izabranom zvaničniku, nego ona prosperira zato što je zvaničnik izboran. Pogrešno bi bilo verovati da u rodoljublju Amerikanaca i u revnosti koju svako od njih pokazuje za blagostanje sugrađana nema ničega stvarnog. Iako i u Sjedinjenim Državama kaogod i drugde lični interes upravlja većinom ljudskih postupaka, on ih ipak ne određuje sve. Moram reći da sam često viđao kako Amerikanci čine velike i istinske žrtve radi opšte stvari i sto puta sam zapazio da, po potrebi, gotovo nikad ne propuštaju da

jedan drugog verno podrže. Slobodne institucije kojima raspolažu stanovnici Sjedinjenih Država i politička prava koja u toliko vidova koriste neprestano i na hiljadu načina podsećaju svakog građanina da živi u društvu. Oni mu svakog časa svraćaju misli na ideju da je i dužnost kaogod i interes ljudi da budu korisni bližnjima; a kako on ne vidi nikakav osobit razlog da ih mrzi, pošto im nikad nije ni rob ni gospodar, srce mu lako naginje dobronamernosti. O opštem interesu staraju se ljudi prvo po nuždi, a onda i po opredeljenju; što je bilo računica postaje nagon; a radeći za dobro sugrađana, čovek najposle stekne naviku i sklonost da im bude na usluzi. Mnogi u Francuskoj smatraju da je jednakost prvo zlo, a politička sloboda drugo. Kad su prinuđeni da otrpe ono prvo, trude se bar da izbegnu ovo drugo. A ja kažem da za suzbijanje zala koja jednakost može doneti postoji samo jedan delotvoran lek: to je politička sloboda. GLAVA V O TOME KAKO AMERIKANCI KORISTE UDRUŽIVANJE U ŽIVOTU GRAĐANSTVA Neću ovde da govorim o političkom udruživanju, pomoću koga ljudi nastoje da se brane od despotskog delovanja većine ili od prekoračenja kraljeve vlasti. O tome sam već raspravljao na drugom mestu. Kad se svaki građanin, što slabiji biva

individualno, pa prema tome i nesposoban da sam sačuva svoju slobodu, ne bi naučio da se udruži sa svojim bližnjima da bi je odbranio, jasno je da bi tiranija neizbežno rasla zajedno s jednakošću. Ali ovde je reč samo o udruženjima koja se obrazuju u životu građanstva i čija svrha ne sadrži ništa političko. Politička udruženja koja postoje u Sjedinjenim Državama predstavljaju samo jednu pojedinost u ogromnoj slici koju pružaju sva udruženja. Amerikanci svih uzrasta, svih staleža, svih nastrojenja, neprestano se udružuju. Ne samo da imaju trgovinska i industrijska udruženja u kojima svi učestvuju, nego ih imaju još i mnogo drugih vrsta: verskih, moralnih, ozbiljnih, neozbiljnih, veoma opštih i vrlo osobenih, ogromnih i vrlo malih; Amerikanci se udružuju kad priređuju kakvo slavlje, osnivaju seminar, grade gostionicu, podižu crkvu, rasturaju knjige, šalju misionare na drugi kraj sveta; tako osnivaju bolnice, zatvore, škole. Ako je najzad reč o tome da se obelodani neka istina ili da se razvije neko osećanje uz podršku kakvog velikog primera, oni se udruže. Gde god na čelu kakvog novog poduhvata u Francuskoj vidite vlasti, a u Engleskoj nekog velikaša, računajte da ćete u Sjedinjenim Državama ugledati neko udruženje. Nailazio sam u Americi na takve vrste udruženja kakva, priznajem, nisam mogao ni zamisliti, i često sam se divio beskrajnom umeću s kojim stanovnici Sjedinjenih Država uspevaju da utvrde zajednički cilj napora velikog broja ljudi i da postignu da svi ka njemu slobodno koračaju. Kasnije sam proputovao Englesku, odakle su Amerikanci preuzeli neke svoje zakone i mnoge običaje, pa mi se učinilo da su onde daleko od toga da udruživanje

tako stalno i tako vešto koriste. Dešava se često da Englezi učine pojedinačno velike stvari, dok nema tako malog poduhvata radi kog se Amerikanci ne bi udružili. Očevidno je da Englezi smatraju udruživanje moćnim sredstvom delanja; ali Amerikanci kao da u njemu vide jedino sredstvo. Tako je najdemokratskija zemlja na svetu ujedno i zemlja u kojoj su ljudi u naše doba najvećma usavršili umeće da zajednički rade na ostvarenju svojih zajedničkih želja i u kojoj to novo umeće primenjuju na najveći broj stvari. Je li to slučajno ili će biti da odista postoji neki nužan odnos između udruživanja i jednakosti? Aristokratska društva uvek sadrže, usred mnoštva pojedinaca koji, sami, ništa ne mogu, jedan mali broj vrlo moćnih i vrlo bogatih građana; svaki od ovih može sam izvršiti velike poduhvate. U aristokratskim društvima ljudi nemaju potrebe da se udružuju da bi delali, zato što su snažno zajedno povezani. Svaki bogat i moćan građanin tu je kao glava jednog stalnog i prinudnog udruženja, koje se sastoji od svih onih koji su zavisni od njega i koje on koristi za izvršenje svojih nauma. Kod demokratskih naroda, naprotiv, svi su građani nezavisni a slabi; ne mogu ništa sami, a nijedan od njih ne bi mogao obavezati druge da sarađuju s njim. Svi bi oni, dakle, ostali nemoćni kad se ne bi naučili da se slobodno potpomažu. Kad ljudi koji žive u demokratskim zemljama ne bi imali ni pravo ni sklonost da se udružuju u političke svrhe, njihova nezavisnost bila bi izložena velikim opasnostima, ali bi dugo mogli sačuvati svoje bogatstvo i prosvečenost. Ako,

međutim, ne bi stekli običaj da se udružuju u običnom životu, i sama civilizacija bila bi u opasnosti. Narod u koga bi privatna lica izgubila moć da pojedinačno ostvaruju velika dela, a koji ne bi stekao ni sposobnost da ih ostvaruje zajednički, ubrzo bi se vratio u stanje varvarstva. Po nesreći, isto to društveno uređenje koje čini udruživanje tako neophodnim za demokratske narode čini i da je ono kod njih teže nego kod bilo kog drugog. Kad više članova neke aristokratije želi da se udruži, u tome lako uspevaju. Kako svaki od njih donosi u društvo veliku moć, broj članova može biti i vrlo mali, a kada su članovi malobrojni, lako se upoznaju, međusobno razumeju i utvrđuju pravila. To nije tako lako u demokratskim nacijama, gde uvek treba da članovi budu veoma mnogobrojni da bi udruženje imalo naku moć. Znam da ima mnogo mojih savremenika koje to nimalo ne brine. Oni smatraju, kad građani bivaju sve slabiji i nemočniji, da treba postići da vlasti budu spretnije i aktivnije, kako bi društvo moglo obaviti ono što pojedinci ne mogu. Kad to kažu, veruju da su odgovorili na sve. Ali ja mislim da se varaju. Vlasti bi mogle zameniti nekoja od najvećih američkih udruženja, a i u Uniji je više pojedinačnih država to pokušalo. Ali koji bi politička vlast ikad bila u stanju da udovolji bezbrojnom mnoštvu sitnih poduhvata koje američki građani svakodnevno izvode pomoću udruženja? Lako je predvideti da se bliži vreme kad će čovek biti sve manje kadar da sam izvede i najobičnije i za njegov život najneophodnije stvari. Zadaci društvenih vlasti

neprestano će, dakle, rasti, a i sami njihovi napori svakodnevno će ih još uvećavati. Jer što više vlasti budu zamenjivale udruženja, i građani će, izgubivši i ideju o udruživanju, imati sve veću potrebu da im vlasti priteknu u pomoć: to su uzroci i posledice koji se bez prestanka jedni iz dragih rađaju. Hoće li javna uprava naposletku upravljati svim delatnostima za koje nije dovoljan pojedinačni građanin? A ako najposle nastupi trenutak kad će, kao posledica krajnjeg cepanja zemljišnih poseda, zemljišta biti beskrajno izdeljena, tako da će ih moći obrađivati samo udruženja zemljoradnika, hoće li onda trebati da šef vlade napusti kormilo države da bi se prihvatio pluga? Ni moral i pamet demokratskog naroda ne bi bili izloženi manjim opasnostima nago njegova trgovina i proizvodnja kad bi vlasti u svemu zamenile udruženja. Osećanja i ideje obnavljaju se, srce se širi a mišljenje razvija samo u međusobnom delovanju ljudi jednih na druge. Pokazao sam da je takvo delovanje gotovo ništavno u demokratskim zemljama. Treba ga, dakle, veštački stvoriti. A to mogu samo udruženja. Kad članovi aristokratije usvoje neku ideju ili se u njima začne neko novo osećanje, oni ih, da tako kažem, stave kraj sebe, na velikoj pozornici na kojoj se i sami nalaze, i izloživši ih tako pogledima gomile, lako ih uvode u um i srce svih koji ih okružuju. U demokratskim zemljama samo su društvene vlasti u stanju da to rade, ali lako je uvideti da je njihovo dejstvo uvek nedovoljno, a često i opasno. Vlast ne bi mogla sama održavati i obnavljati strujanje osećanja i ideja u nekom

velikom narodu kaogod što ne bi mogla rukovoditi ni svim privrednim poduhvatima. Čim bi pokušala da izađe iz političke sfere, da bi se bacila na taj novi put, vršila bi, i nehotice, nepodnošljivu tiraniju; jer vlast ume samo da diktira stroga pravila; ona nameće osećanja i ideje koje su joj omiljene i uvek je teško razlučivati njene savete od zapovesti. Još bi gore bilo kad bi vlast verovala da joj je stvarno u interesu da se ništa ne miče. Ona bi onda stajala nepomična i otromila bi u hotimičnom dremežu. Nužno je, dakle, da vlast ne dejstvuje sama. A u demokratskih naroda udruženja treba da igraju ulogu moćnih pojedinaca koje je društvena jednakost uklonila. Čim više stanovnika Sjedinjenih Država dođe do neke ideje ili osećanja koje žele da iznesu pred svet, oni se traže, i kad se nađu, udruže se. Onda to već nisu više pojedinačni ljudi, nego jedna snaga koja se vidi izdaleka i čije delovanje služi kao primer, koji zbori i koji slušaju. Kad sam prvi put u Sjedinjenim Državama čuo da se sto hiljada ljudi javno obavezalo da neće piti žestoka pića, stvar mi se činila više smešna nego ozbiljna, pa isprva nisam shvatio zašto se ti tako trezveni građani nisu zadovoljili time da vodu piju u krugu svoje porodice. Kasnije sam razumeo da su ti Amerikanci, njih stotinu hiljada, uplašeni napredovanjem pijančenja, hteli trezvenjaštvu da pruže svoje pokroviteljstvo. Postupili su upravo onako kao kad bi se neki velikaš oblačio vrlo jednostavno da bi običnim građanima ulio prezir prema raskoši. Da tih sto hiljada ljudi živi u

Francuskoj, može se verovati da bi se neki od njih pojedinačno obratio vlastima i zamolio ih da nadgledaju gostionice širom kraljevine. Po meni, ništa ne zaslužuje većma da privuče našu pažnju nego intelektualna i moralna udruženja Amerike. Politička i privredna udruženja lako i mi shvatamo, ali ostala ne; a kad ih otkrijemo, loše ih razumemo, zato što skoro nikad nismo videli ništa slično. Treba, međutim, priznati da su i ona isto tako neophodna američkom narodu kao i ona prva, a možda i više. U demokratskim zemljama, umeće udruživanja osnovno je umeće; napredak svih ostalih umeća zavisi od njegovog napretka. Među zakonima koji vladaju u ljudskim društvima postoji jedan koji se čini precizniji i jasniji od svih drugih. Da bi ljudi ostali civilizovani ili postali takvi, treba da se umeće udruživanja među njima razvija i usavršava srazmerno povećanju društvene jednakosti. GLAVA VI O VEZI IZMEĐU UDRUŽENJA I ŠTAMPE Kad ljudi nisu više međusobno čvrsto i stalno povezani, ne može se postići od velikog broja njih da dejstvuju zajednički, sem ako svakoga od onih čija je saradnja neophodna ne ubedimo da ga njegov lični interes obavezuje da dobrovoljno ujedini svoje napore s naporima svih drugih.

To se redovno i lako može činiti samo pomoću novina; samo novine mogu istu misao u istom času preneti hiljadama ljudi. Novine su savetnik koga ne morate ići da tražite, nego koji se sam javlja i govori vam svakodnevno i ukratko o onome što se svakog tiče, a ne ometa vas u vašim ličnim poslovima. Novine postaju, dakle, utoliko neophodnije ukoliko ljudi postaju većma jednaki i ukoliko se više valja bojati individualizma. Značilo bi umanjiti im važnost kad bi se verovalo da one služe samo obezbeđivanju slobode; one održavaju civilizaciju. Ne poričem da u demokratskim zemljama novine često navode građane da se zajednički late veoma nepromišljenih poduhvata; ali da nema novina, gotovo da ne bi bilo ni zajedničkog dejstvovanja. Zlo koje izazivaju mnogo je, dakle, manje od onog koje leče. Dejstvo novina nije samo u tome što sugeriraju velikom broju ljudi iste zamisli; one im nude i sredstvo za izvršenje i onih zamisli do kojih bi i sami došli. Istaknuti građani koji žive u aristokratskoj zemlji međusobno se izdaleka opažaju, pa ako hoće da ujedine svoje snage, priđu jedni drugima, a za sobom povuku i mnoštvo. U demokratskim zemljama, naprotiv, često se dešava da velik broj ljudi koji imaju želju ili potrebu da se udruže ne mogu to da učine, jer budući da su svi vrlo mali i izgubljeni u mnoštvu, ne vide se i ne znaju gde jedni druge da nađu. Ali stižu novine i izlažu osećanje ili ideju koja se istovremeno, ali odvojeno, javila u svakome od njih. Svi smesta krenu ka toj svetlosti, i te duše što su lutale i odavno se tražile

po mraku sretnu se najzad i ujedine. Novine su ih zbližile, a i dalje su im neophodne da bi ih održale zajedno. Da bi u demokratskom narodu neko udruženje imalo nekakvu moć, treba da bude mnogobrojno. Oni koji ga sačinjavaju rasejani su, dakle, na velikom prostranstvu, a svakog zadržava u mestu stanovanja osrednje imovno stanje i mnoštvo poslova koje takvo stanje iziskuje. Potrebno im je, dakle, da nađu neki način da svakodnevno razgovaraju, makar se i ne videli, i da koračaju složno a da se ne moraju i sastajati. Tako nema demokratskog udrženja koje bi se moglo odreći novina. Postoji, dakle, nužna veza između udruženja i novina: novine stvaraju udruženja, a udruženja stvaraju novine; pa ako je tačno što smo rekli da udruženja treba da se umnožavaju što veća biva društvena jednakost, isto je tako sigurno da i broj listova raste što se više množe udruženja. Stoga je Amerika zemlja u kojoj nalazimo u isti mah i najviše udruženja i najviše listova. Ta veza između broja listova i broja udruženja dovodi nas do toga da otkrijemo još jednu vezu, vezu između stanja periodične štampe i oblika upravljanja zemljom, te ustanovljavamo da broj listova mora opadati ili rasti, u demokratskom narodu, u srazmeri sa manjom ili većom centralizacijom državne uprave. Jer u demokratskim narodima ne može se vršenje lokalne vlasti poveriti istaknutim građanima kao u aristokratijama. Treba ili ukinuti te vlasti ili njihovo vršenje predati velikom broju ljudi. Ovi tada čine jedno pravo udruženje, uspostavljeno zakonom kao stalno, radi

upravljanja jednim delom nacionalne teritorije, pa im je potrebno, usred njihovih sitnih ličnih poslova, da im novine stignu svakog dana i obaveste ih u kakvom su stanju javni poslovi. Što su lokalne vlasti mnogobrojnije to je veći i broj onih koje zakon poziva da ih vrše, pa se i potreba za novinama oseća u svakom trenutku, te se one roje. Ono što tako silno umnožava broj listova u Americi jeste krajnja izdeljenost upravnih vlasti, mnogo više nego velika politička sloboda i potpuna nezavisnost štampe. I da su svi stanovnici Unije birači, ali u nekom sistemu koji bi njihovo biračko pravo ograničavao na izbor državnog zakonodavstva, potreban bi im bio tek mali broj listova, jer bi imali samo nekoliko vrlo važnih, ali i vrlo retkih prilika da dejstvuju zajedno; ali, u okviru velike nacionalne zajednice, zakon je u svakoj pokrajini, u svakom gradu i takoreći u svakom selu uspostavio mala udruženja kojima je svrha lokalna uprava. Zakonodavac je tako prisilio svakog Amerikanca da svakodnevno sarađuje s nekolicinom svojih sugrađana na zajedničkom poslu, a svakome od njih potrebne su novine da ga obaveste o tome šta rade drugi. [322] Mislim da bi jedan demokratski narod koji ne bi imao opštenacionalnog predstavništva, nego velik broj malih lokalnih vlasti, na kraju imao više listova nago neki u kome bi centralizovana uprava postojala uz izborno zakonodavno telo. Najbolje mi objašnjava džinovski razvoj dnevne štampe u Sjedinjenim Državama to što kod Amerikanaca vidim da se najveća sloboda na opštenacionalnom planu kombinuje sa svakovrsnim lokalnim slobodama. U Francuskoj i Engleskoj obično se veruje da je dovoljno ukinuti poreze koji

opterećuju štampu pa da se neograničeno poveća broj listova. To znači veoma preuveličavati efekte takve reforme. Listovi se ne množe samo zahvaljujući svojoj jevtinoći, nego u zavisnosti od manje ili više česte potrebe koju velik broj ljudi ima da međusobno opšti i da zajedno dejstvuje. I sve veću moć štampe pripisao bih takođe opšlijim razlozima nego što su oni koji se često navode kao objašnjenje. Jedan list može opstati samo pod uslovom da odražava neku doktrinu ili raspoloženje zajedničku velikom broju ljudi. Jedan list predstavlja, dakle, uvek jedno udruženje, čiji su članovi njegovi uobičajeni čitaoci. To udruženje može biti manje ili više određeno, manje ili više usko ili mnogobrojno; ali ono postoji u mislima, bar u klici, samim tim što list ne umire. To nas dovodi do jedne poslednje misli, kojom ću završiti ovu glavu. Što veća biva društvena jednakost i što su ljudi individualno manje jaki, to se lakše oni prepuštaju stremljenju gomile i teže sa drže, sami, nekog shvatanja koje ona napušta. Novine predstavljaju udruženje; može se reći da one svakome svom čitaocu govore u ime svih ostalih, pa ga utoliko lakće pridobijaju što je on individualno slabiji. Moć štampe mora, dakle, rasti što se više ljudi izjednačavaju. GLAVA VII VEZA IZMEĐU GRAĐANSKIH I POLITIČKIH UDRUŽENJA

Na svetu postoji samo jedna nacija u kojoj se svakodnevno koristi neograničena sloboda udruživanja u političke svrhe. Ista je ta nacija i jedina na svetu u kojoj su građani rešeni da stalno koriste pravo udruživanja u civilnom životu, pa su tako uspeli da sebi pribave sve blagodeti koje civilizacija može pružiti. U svih naroda gde je političko udruživaje zabranjeno građansko je udruživanje retko. Nije verovatno da je to rezultat slučaja; pre bi iz toga valjalo zaključiti da postoji neki prirodan i možda nužan odnos između te dve vrste udruživanja. Poneki ljudi slučajno imaju neki zajednički interes u izvesnom poslu. Može biti reč o upravljanju kakvim trgovinskim preduzećem, o zaključenju neke proizvodne operacije; susretnu se i udruže; tako se malo pomalo navikavaju na udruživanje. Što više raste broj takvih malih zajedničkih poslova to više stiču ljudi, i neznajući, sposobnost da zajednički rade i na velikima. Udruživanje građana olakšava, dakle, i političko udruživanje; ali, s druge strane, i političko udruživanje neobično razvija i usavršava građansko udruživanje. U građanskom životu svaki čovek može, strogo uzev, uobražavati da je u stanju da sam sebi bude dovoljan. U politici se to ne bi moglo zamisliti. Kad u nekom narodu postoji javni život, ideja udruživanja i želja za udruživanjem javljaju se, dakle, svakodnevno u mislima svih građana: ma koliku prirodnu odbojnost ljudi osećali prema skupnom delanju, uvek će za nj biti spremni u interesu neke stranke. Tako politika širi na sve ljude sklonost i naviku udruživanja; ona budi želju za

ujedinjavanjem i uči umeću ujedinjavanja mnoštvo ljudi koji bi inače uvek živeli sami. Politika ne samo da rađa mnogo udruženja, ona stvara i veoma velika udruženja. U građanskom životu retko biva da jedan isti interes prirodno privuče zajedničkoj akciji velik broj ljudi. Tek s mnogo umeća uspeva se da se stvori takav interes. U politici se takva prilika svakog časa sama pruža. A samo se u velikim udruženjima ispoljava opšta vrednost udruživanja. Pojedinačno slabi građani nemaju unapred jasnu predstavu o snazi koju mogu steći ujedinjujući se; to treba da im se pokaže da bi shvatili. Otud je često lakše okupiti u zajedničkom cilju mnoštvo nego nekoliko ljudi; hiljadu ljudi ne vidi kakva im je korist da se udruže; deset hiljada to već uočava. U politici se ljudi ujedinjuju radi velikih poduhvata, i korist koju nalaze u udruživanju u krupnim poslovima pokazuje im, kroz praksu, kolika im je korist da se tako pomažu i u manjim. Političko udruženje izvuče istovremeno mnoštvo pojedinaca iz njihovog ličnog kruga; ma koliko da ih prirodno razdvaja uzrast, narav, imovno stanje, ono ih zbližava i dovodi u dodir. Sretnu se jednom i nauče se da se uvek sreću. U većinu građanskih udruženja može se stupiti samo uz rizikovanje jednog dela svog imetka; to važi za sve industrijske i trgovinske kompanije. Kad su ljudi još slabo upućeni u umeće udruživanja i kad mu ne znaju glavna pravila, boje se, kad se prvi put udružuju, da će skupo platiti to iskustvo. Radije se odriču jednog moćnog sredstva uspeha nego da se izlože opasnostima koje ga prate. Ali manje se kolebaju da učestvuju u političkim udruženjima, koja im se čine bez opasnosti, jer u njima ne rizikuju svoj novac. A kad su duže vreme članovi takvog udruženja, otkriju

kako se održava red u velikom broju ljudi i kakvim se postupkom uspeva da svi složno i metodično koračaju ka istom cilju. Tu oni nauče da svoju volju potčine volji svih ostalih i da svoje lične napore podrede zajedničkoj akciji, što su sve stvari koje je isto tako neophodno znati i u građanskim udruženjima kao i u političkim. Politička udruženja mogu se, dakle, smatrati velikim besplatnim školama u koje svi građani dolaze da nauče opštu teoriju udruživanja. No čak i kad političko udruživanje ne bi neposredno služilo napretku građanskog udruživanja, škodilo bi ovome drugom kad bi se ono prvo ukinulo. Kad građani mogu da se udruže samo u izvesnim slučajevima, oni na udruživanje gledaju kao na redak i neobičan postupak, pa retko na nj pomišljaju. Kad im se dopušta da se slobodno udružuju u svemu, oni na kraju u udruživanju vide sveopšte i takoreći jedino sredstvo kojim se ljudi mogu poslužiti da bi postigli razne ciljeve koje sebi postavljaju. Svaka nova potreba smesta pobudi takvu zamisao. Umeć udruživanja postaje tada, kao što sam malopre rekao, osnovno umeće; svi ga proučavaju i primenjuju. Kad su izvesna udruženja zabranjena, a druga neka dozvoljena, teško je unapred razlikovati jedne od drugih. U nedoumici, ljudi se uzdržavaju od svih, pa se uspostavi neka vrsta opšteg shvatanja po kome se bilo kakvo udruživanje smatra [323] smelim i gotovo nedopuštenim poduhvatom. Himerično je, dakle, verovati da će se duh udruživanja, suzbijen na jednoj tački, neizostavno sa istom snagom razvijati na svima drugima i da će dovoljno biti da se ljudima dozvoli da udruženo izvode izvesne poduhvate pa da oni pohitaju da to i

pokušaju. Kad građani budu imali slobodu i naviku da se udružuju radi svega, oni će se isto tako rado udruživati i radi sitnih kao i radi krupnih stvari. Ali ako mogu da se udružuju samo radi malih, neće u sebi naći čak ni želju ni sposobnost za to. Uzalud ćete im ostaviti potpunu slobodu da se udruženo bave trgovinom: mlako će oni koristiti prava koja im prepuštate; i pošto ste se upinjali da ih odvratite od zabranjenih udruživanja, čudićete se što ne možete da ih ubedite da obrazuju dopuštena udruženja. Ne kažem da ne može biti građanskih udruženja u zemlji u kojoj je političko udruživanje zabranjeno, jer ljudi ne bi nikako mogli živeti u društvu a da se ne bave ponekim zajedničkim poduhvatom. Ali tvrdim da će u takvoj zemlji građanska udruženja biti uvek veoma malobrojna, nedovoljno dobro zamišljena, nevešto vođena, i da se nikad neće posvetiti kakvim velikim zamislima ili će propasti ako takve naume budu htela ostvariti. To me prirodno navodi da mislim da sloboda političkog udruživanja nije ni malo tako opasna po javni mir kao što neki pretpostavljaju i da bi moglo biti, pošto na neko vreme uzdrma državu, da je upravo učvrsti. U demokratskim zemljama politička udruženja predstavljaju takoreći jedina moćna lica koja teže da upravljaju državom. Stoga današnje vlasti gledaju na tu vrstu udruženja istim okom kao što su srednjevekovni kraljevi gledali na velike vazale krune: osećaju neku vrstu nagonskog užasavanja od njih i bore se protiv njih pri svakom susretu. Prema građanskim udruženjima osećaju, naprotiv, prirodnu blagonaklonost, zato

što su lako otkrili da ta udruženja, umesto da misli građana usmeravaju ka javnim poslovima, služe tome da im pažnju od njih odvrate, a time što ih sve više zaokupljaju zamislima koje se ne mogu izvesti bez javnog mira, odvraćaju ih i od revolucija. Ali oni ne obraćaju pažnju na to da politička udruženja ogromno umnožavaju i olakšavaju građansko udruživanje i da izbegavajuči jedno opasno zlo lišavaju sebe i jednog delotvornog leka. Kad vidite kako se Amerikanci svakodnevno slobodno udružuju da bi postigli da prevlada neko političko ubeđenje, da bi nekog državnika doveli na vlast ili da bi je kojem drugom oduzeli, teško možete da razumete kako to da ljudi tako nezavisni ne padnu svakog časa u razularenost. Ali ako, s druge strane, pogledate beskrajni broj privrednih poduhvata koji se u Sjedinjenim Državama udruženo ostvaruju i kad opazite kako na sve strane Amerikanci besprekidno rade na ostvarenju kakvog značajnog a teškog nauma, koji bi i najmanja revolucija mogla srušiti, lako shvatate zašto te tako valjano zaposlene ljude nimalo ne privlači da stvaraju nered u državi niti da unište javni mir koji im je koristan. Je li dovoljno zapaziti sve to odelito, i ne treba li otkriti skriveni čvor koji sve to povezuje? Upravo u okviru političkih udruženja stiču Amerikanci svih država, svih naravi i svih uzrasta opštu sklonost udruživanja i prisno se upoznaju s njegovim korišćenjem. Tu se oni viđaju u velikom broju, razgovaraju, sporazumevaju se i zajedno se oduševljavaju za svakovrsne poduhvate. Pojmove koje su tu stekli prenose oni potom u građanski život i koriste ih za hiljade namena. Koristeći, dakle, jednu opasnu slobodu uče se Amerikanci umeću da opasnosti

slobode smanje. Ako se odabere izvestan trenutak u životu neke nacije, lako je dokazati da politička udruženja unose poremećaj u državu i da parališu privredu; ali ako se uzme sav život jednog naroda, biće možda lako pokazati da sloboda udruživanja u političkim pitanjima pogoduje blagostanju, pa čak i smirenosti građana. Rekao sam u prvom delu ove knjige: "Neograničenu slobodu udruživanja ne treba brkati sa slobodom pisanja: prva je u isti mah i manje neophodna a i opasnija od ove druge. Onoj prvoj može nacija postaviti granice a da ne prestane biti sama svoj gospodar; ponekad čak treba to da učini da bi to i dalje bila." Pa sam kasnije dodao: "Ne treba kriti da je neograničena sloboda političkog udruživanja poslednja od svih sloboda koju neki narod može podneti. Ako zbog nje i ne padne u anarhiju, ona ga svakog časa dovodi na njenu ivicu." Ne verujem, znači, da je neka nacija uvek vlasna da građanima ostavi apsolutno pravo političkog udruživanja, i sumnjam čak da bi u ikojoj zemlji i u ikoje doba bilo mudro ne postaviti granice slobodi udruživanja. Poneki narod, kaže se, ne bi mogao održati unutrašnji mir, ulivati poštovanje zakona, ni zasnovati trajnu vlast ako pravo udruživanja ne bi omeđio uskim granicama. Ta su dobra, istina, dragocena, i mogu da pojmim da neka nacija, da bi ih stekla ili sačuvala, pristane da sebi trenutno nametne velika odricanja; ali je ipak dobro da bar tačno zna šta je staju ta dobra. Da se čoveku, da bi mu se spasao život, odseče ruka, to shvatam; ali ne volim da me ubeđuju da će se on tako pokazati spretniji nego da nije sakat.

GLAVA VIII KAKO AMERIKANCI SUZBIJAJU INDIVIDUALIZAM DOKTRINOM O DOBRO SHVAĆENOM INTERESU Kad je svetom upravljao mali broj moćnih i bogatih pojedinaca, ovi su voleli da sebi stvaraju uzvišenu predstavu o čovekovim dužnostima; rado su propovedali da je samoodricanje slavno i da valja činiti dobro bez koristoljublja, kao što radi i sam Bog. To je bila zvanična moralna doktrina toga doba. Sumnjam da su ljudi bili većma puni vrlina u aristokratsko doba nego u koje drugo, ali sigurno je da se tada neprestano govorilo o lepotama vrline; samo su potajno ispitivali u čemu je vrlina i korisna. Ali u doba kad uobrazilja ne uzleće tako visoko i kad se svako usredsreduje na sebe samog, onakva ideja samopožrtvovanja prestrašuje moraliste i oni se više ne usuđuju da je ponude čovekovom razumu; ograničavaju se, dakle, na to da istražuju ne bi li za pojedinačnog građanina bilo kakve prednosti u tome da radi na sreći svih, pa kad otkriju neki takav slučaj da se lični interes podudara s opštim i s njim se stapa, hitaju da ga obelodane; malo pomalo takva se zapažanja množe. Ono što je bilo tek pojedinačno zapažanje postaje opšta doktrina, i čini se da se najzad uočava da čovek, služeći svojim bližnjima, služi samom sebi i da mu je u ličnom interesu da čini dobro. Već sam na više mesta ovog dela pokazao kako stanovnici Sjedinjenih Država

umeju skoro uvek da kombinuju sopstvenu dobrobit s dobrobiti svojih sugrađana. Ovde hoću da iznesem opštu teoriju pomoću koje u tome uspevaju. U Sjedinjenim Državama gotovo se i ne govori da je vrlina lepa. Tvrdi se da je korisna, i to se svakodnevno dokazuje. Američki moralisti ne tvrde da se treba žrtvovati za svoje bližnje zato što je to uzvišeno, nego odvažno kažu da je samopožrtvovanje isto toliko neophodno onome ko ga sebi nametne koliko i onome kome to koristi. Oni su zapazili da se, u njihovoj zemlji i u njihovo doba, čovek po nekoj neodoljivoj sili usredsređuje samo na sebe, pa su, izgubivši nadu da bi ga u tome zaustavili, mislili još samo na to kako da ga na tom putu vode. Oni, dakle, ne poriču da svaki čovek sme ići za svojim interesom, nego se upinju da dokažu da je u svačijem interesu da bude pošten. Neću ovde da uđem u pojedinosti njihovog rasuđivanja, jer bi me to udaljilo od mog predmeta; neka bude dovoljno da kažem da su ubedili svoje sugrađane. Odavno je već i Montenj rekao: "I kad ne bih pravim putem išao zato što je prav, išao bih njime zato što sam iz iskustva našao da je, na kraju krajeva, to obično najsrećniji i najkorisniji." Doktrina o dobro shvaćenom interesu nije, dakle, nova; ali ona je kod današnjih Amerikanaca opšteprihvaćena; postala je popularna: nju nalazimo u osnovi svih akcija, ona izbija iz svih govora. Ne srećete je manje u ustima siromaha nego u ustima bogataša. U Evropi je doktrina o interesu mnogo grublja nego u Americi, ali je u isti mah i

manje raširena i naročito manje vidljiva, i ljudi još svakodnevno glume veliko samopožrtvovanje, koje više nemaju. Amerikanci, naprotiv, rado objašnjavaju dobro shvaćenim interesom skoro sve postupke u svom životu; sa zadovoljstvom pokazuju kako ih prosvećena ljubav prema samom sebi neprestano navodi da se međusobno pomažu i da rado žrtvuju za dobro države deo svog vremena i svog bogatstva. Mislim da im se pri tom često dešava da i ne priznaju svoje zasluge; jer i u Sjedinjenim Državama, kao i drugde, viđa se ponekad da se građani predadu nekoristoljubivim i nepromišljenim pobudama, koje su čoveku prirodne; ali Amerikanci ne priznaju da popuštaju takvim pobudama; više vole da nešto pripišu u zaslugu svojoj filozofiji nego samima sebi. Mogao bih se ovde zaustaviti, pa i ne pokušati da prosudim o ovome što sam opisao. Opravdanje bi mi bilo to što je pitanje veoma teško. Ali neću njime da se koristim, i više volim da čitaoci odbiju da me dalje prate, pošto već jasno vide kuda smeram, nego da stvari ostavim nedorečene. Dobro shvaćen interes nije neka jako uzvišena doktrina, ali je jasna i pouzdana. Ona ne teži tome da postigne neke visoke ciljeve; ali bez odviše napora postiže sve one koje sebi postavlja. Kako je dostupna svačijoj pameti, svako je lako shvata i bez muke pamti. Pošto se divno slaže s ljudskim slabostima, lako stiče ogroman uticaj i njije joj teško da ga sačuva, pošto okreće lični interes protiv njega samog, a strastima upravlja služeći se upravo onim što ih podstiče. Doktrina o dobro shvaćenom interesu ne rađa velika žrtvovanja; ali ona svakodnevno pobuđuje sitne žrtve; sama po sebi, ne bi ona mogla stvoriti vrlog

čoveka; ali ona stvara mnoštvo urednih, uravnoteženih, odmerenih, predostrožnih građana, koji vladaju sobom, pa i ako ne vodi pravo vrlini putem volje, neosetno joj približava ljude putem navika. Kad bi se desilo da doktrina o dobro shvaćenom interesu potpuno zavlada moralom, izuzetne vrline postale bi bez sumnje ređe. Ali mislim takođe da bi tada i grube izopačenosti bile manje rasprostranjene. Doktrina o dobro shvaćenom interesu možda sprečava poneke ljude da se vinu visoko iznad običnog nivoa čovečanstva; ali velik broj drugih, koji su padali mnogo niže, naiđu na nju i za nju se uhvate. Posmatrate li poneke pojedince, ona ih spušta. Pogledate li sav svet, ona ga uzdiže. Ne bojim se reći da mi se doktrina o dobro shvaćenom interesu čini, od svih filozofskih teorija, najbolje usklađena s potrebama ljudi našeg doba i da u njoj vidim najmoćniju garantiju koja im preostaje protiv njih samih. Poglavito ka njoj treba, dakle, da se usmere misli današnjih moralista. Pa i kad bi sudili da je nesavršena, trebalo bi da je ipak usvoje kao neophodnu. Ne mislim da, sve u svemu, ima više egoizma kod nas nego u Americi; jedina je razlika u tome što je on tamo prosvećen, a ovde nije. Svaki Amerikanac ume da žrtvuje jedan deo svojih interesa da bi spasao ostalo. Mi hoćemo sve da sadržimo, pa nam često sve izmakne. Ja oko sebe vidim samo ljude koji kao da hoće svakodnevno, rečima i primerom, da pokažu svojim savremenicima da ono što je korisno nikad nije nečasno. Neću li zar naposletku otkriti i takvih koji će preduzeti da im objasne kako

ono što je pošteno može biti korisno? Nema te sile na svetu koja bi mogla sprečiti da sve veća društvena jednakost ne usmeri ljudski duh ka traženju korisnog i ne navede svakog građanina da se usredsredi na sebe. Valja, dakle, očekivati da će individualni interes postati više nego ikad glavni, ako ne i jedini, pokretač ljudskih postupaka; ali ostaje da se vidi kako će svaki čovek shvatati svoj individualni interes. Kad bi građani, postajući jednaki, ostali neuki i prosti, teško je predvideti do kakve bi glupe krajnosti mogao ići njihov egoizam, i ne bi se moglo unapred reći u kakve bi sramne nevolje potonuli samo iz bojazni da ne bi nešto od svog blagostanja žrtvovali prosperitetu svojih bližnjih. Ne mislim da je doktrina o interesu, onakva kakva se propoveda u Americi, očevidna u svima svojim delovima; ali ona obuhvata velik broj tako očevidnih istina da je dovoljno prosvetiti ljude pa da ih sagledaju. Prosvećujte ih, dakle, po svaku cenu; jer vek slepog požrtvovanja i nagonskih vrlina već izmiče daleko od nas, a vidim da se bliži vreme kad sloboda, javni mir i društveni red neće moći postojati bez prosvećenosti. GLAVA IX KAKO AMERIKANCI PRIMENJUJU DOKTRINU O DOBRO SHVAĆENOM INTERESU NA PITANJA RELIGIJE

Kad bi doktrina o dobro shvaćenom interesu imala u vidu samo ovaj svet, ni izdaleka ne bi bila ljudima dovoljna, jer postoji velik broj žrtava koje nagradu mogu dobiti samo na onom svetu; i ma koliko se um naprezao da oseti korisnost vrline, uvek će teško biti navesti nekog ćoveka da živi vrlim životom, ako on ne misli da će umreti. Nužno je, dakle, videti da li se doktrina o dobro shvaćenom interesu može lako izmiriti s religijskim verovanjima. Filozofi koji propovedaju tu doktrinu govore ljudima da treba da budno motre na svoje strasti i da im suzbijaju krajnosti da bi bili srećni u životu, da trajnu sreću može čovek steći samo ako se odriče mnogih prolaznih naslada i da, najzad, treba sebe stalno savladavati da bi čovek sam sebi bolje služio. Osnivači gotovo svih religija govorili su približno isto. Nisu čoveku ukazivali na neki drugi put, samo su cilj odmicali; umesto da na ovom svetu obećaju nagradu za žrtve koje nameću, obećali su je na onome drugom. Ipak, neću da verujem da svi oni koji upražnjavaju vrlinu iz verskih pobuda čine tako samo radi nagrade. Sretao sam revnih hrišćana koji su neprestano sebe zanemarivali da bi sa više žara radili na sreću svih, i slušao sam ih kako tvrde da tako rade samo da bi zaslužili blaga onoga sveta; ali ja svejedno mislim da su oni sami sebe obmanjivali. Suviše ih poštujem da bih im verovao. Hrišćanstvo nam, istina, kaže da druge treba više voleti nego sebe da bi čovek

zaslužio raj; ali hrišćanstvo nam isto tako kaže i da bližnjima treba činiti dobro iz ljubavi prema Bogu. To je divan izraz; čovek svojim umom proniče u Božju misao; vidi da je red svrha Bogu; slobodno se pridružuje toj velikoj zamisli; i žrtvujući svoje lične interese tome divnom poretku svih stvari, ne očekuje drugih nagrada do uživanje u tome da taj poredak posmatra. Ne verujem, dakle, da je interes jedina pobuda pobožnih ljudi; ali mislim da je interes glavno sredstvo kojim se i same religije služe da bi vodile ljude i ne sumnjam da sa te strane pridobijaju svetinu i postaju popularne. Ne vidim, dakle, jasno zašto bi doktrina o dobro shvaćenom interesu udaljavala ljude od religije, nego mi se čini, naprotiv, da razabiram kako ih ona njoj približava. Pretpostavimo da se jedan čovek, da bi postigao sreću na ovom svetu, odupire nagonima i hladno rasuđuje o svim svojim postupcima u životu, te umesto da slepo popušta zanosu svojih želja, nauči da ih suzbija i navikne da bez napora žrtvuje trenutna uživanja trajnom interesu celoga svog života. Ako takav čovek veruje u religiju koju ispoveda, neće ga mnogo koštati da se podčini lišavanjima koja ona nameće. I sam razum savetuje mu da tako čini, a navika ga je unapred pripremila da to podnosi. Pa i ako su mu se javile sumnje u pogledu cilja njegovih nadanja, neće se lako prepustiti da ga one zaustave, i ceniće da je mudro staviti na kocku poneko dobro ovoga sveta da bi se sačuvala prava na ogromnu baštinu koja mu se obećava na onome drugom. "Ako se čovek prevari verujući da je hrišćanska vera istinita", kaže Paskal,

"nema bogzna šta da izgubi; ali kakva nesreća ako se prevari verujući da je pogrešna!" Amerikanci se ne razmeću nekim tobožnjim grubim prezirom prema životu na onom svetu; ne pokazuju ni detinjastu gordost što bi tobože prezirali pogibli koje se nadaju da će izbeći. Oni se, dakle, svoje vere pridržavaju bez stida a i bez slabosti; ali obično se, i usred njihove revnosti, vidi nešto tako spokojno, tako metodično i tako proračunato da se čini kao da ih razum mnogo više nego srce vodi pred oltar. Ne samo da se Amerikanci svoje vere pridržavaju iz interesa, nego često u ovaj svet postavljaju interes koji čovek može imati da je se pridžava. U srednjem veku, sveštenici su govorili samo o zagrobnom životu; nisu mnogo marili da dokažu da iskreni hrišćanin može biti čovek srećan i na ovom svetu. Ali američki propovedici stalno se vraćaju na zemlju i tek vrlo teško mogu od nje da odvoje pogled. Da bi jače dirnuli slušaoce, svakodnevno im ukazuju na to kako vera pogoduje slobodi i javnom redu, pa je čoveku često teško da razabere, kad ih sluša, je li glavna svrha religije da pribavi večno blaženstvo na onom svetu ili blagostanje na ovome. GLAVA X O LJUBAVI PREMA MATERIJALNOM BLAGOSTANJU U AMERICI

Strast prema materijalnom blagostanju nije u Americi uvek isključiva, ali je sveopšta; ako je svi i ne gaje na isti način, svi je osećaju. Sav je svet tu zaokupljen staranjem da se zadovolje i najmanje telesne potrebe i da se obezbede i najsitnije udobnosti u životu. Nešto slično sve se više ispoljava i u Evropi. Među uzrocima koji dovode do sličnih posledica na obe strane ima ih više koji su bliski mojoj temi, pa treba na njih da ukažem. Kad su bogatsva nasledno ustaljena u istim porodicama, vidimo velik broj ljudi koji uživa u materijalnom blagostanju a da ne osećaju isključivu ljubav prema tom blagostanju. Ono što najčvršće vezuje ljudsko srce nije spokojno posedovanje nečega dragocenog, nego nesavršeno zadovoljena želja da to posedujemo i neprestana bojazan da to ne izgubimo. U aristokratskim društvima, bogataši, pošto nikada nisu iskusili neko drukčije stanje, nimalo se ne plaše da će to svoje izgubiti; jedva da mogu i da zamisle nekakvo drugačije. Materijalno blagostanje nije, dakle, za njih cilj u životu; to je samo način života. Oni ga smatraju u neku ruku samim životom i uživaju u njemu ne misleći o tome. Pošto je prirodna i nagonska ljubav koju svi ljudi osećaju prema blagostanju u njih tako zadovoljena bez muke i bez bojazni, duša im se usmerava na šta drugo i predaje se nekom težem i većem poduhvatu, koji je nadahnjuje i zanosi. Tako usred materijalnih uživanja članovi aristokratije često pokazuju gord prezir

prema tim istim uživanjima i nalaze neobičnu snagu kad jednom treba da ih se liše. U svim revolucijama koje su poremetile ili ukinule aristokratiju pokazalo se s kakvom su lakoćom ljudi navikli na izobilje umeli da se odreknu i neophodnoga, dok ljudi koji su mukotrpno postigli neki imetak jedva mogu da žive pošto ga izgube. Ako sa viših klasa pređem na niže, vidim slične posledice iz drugačijih uzroka. U naroda u kojih aristokratija vlada društvom i drži ga u nepomičnosti, narod se na kraju navikne na siromaštvo kao i bogati na izobilje. Jedni ne brinu o materijalnom blagostanju zato što ga poseduju bez muke; drugi o njemu i ne misle, zato što nemaju nade da bi ga mogli steći, a i ne poznaju ga dovoljno da bi ga želeli. U takvim društvima uobrazilja siromašnog okrenuta je onome drugom svetu; nevolje stvarnog života sputavaju je, ali ona im se otima i traži naslade izvan njih. Kad su slojevi, naprotiv, izmešani, a privilegije ukinute, kad se imovine usitnjavaju a prosvećenost i sloboda širi, žudnja za sticanjem blagostanja javlja se u uobrazilji siromaha, a bojazan da se ono izgubi u duši bogataša. Uspostavlja se mnoštvo osrednjih imetaka. Oni koji ih poseduju imaju dovoljno materijalnih uživanja da steknu ljubav prema njima, a nedovoljno da bi bili zadovoljni. Pribavljaju ih uvek tek s naporom, a predaju im se samo strahujući. Oni se, dakle, neprestano posvećuju sticanju ili održavanju tih tako dragocenih, tako nepotpunih i tako prolaznih uživanja. Domišljam se koja bi strast mogla biti prirodna u ljudi koje obično poreklo i osrednji imetak i razdražuju i ograničavaju, i ne nalazim koja bi većma odgovarala

nego ljubav prema blagostanju. Strast prema materijalnom blagostanju prvenstveno je strast srednje klase; ona raste i širi se zajedno s tom klasom. Odatle ona zahvata i više slojeve društva a i spušta se i u sam narod. Nisam sreo u Americi toliko siromašnog građanina da nije bacao poglede nade i zavisti na uživanja bogataša i da mu uobrazilja nije unapred grabila dobra koja mu je sudbina uporno uskraćivala. S druge strane, nikad nisam u bogataša u Sjedinjenim Državama zapazio onaj oholi prezir prema materijalnom blagostanju koji se ponekad ispoljava i u najbogatijim i najrazvratnijim aristokratijama. Većinom su ti bogataši nekad bili siromašni; osetili su mamuzu nemaštine; dugo su se borili protiv zle sreće, i sad, pošto su izvojevali pobedu, strasti koje su pratile njihovu borbu nadživele su tu pobedu, te oni ostaju kao opijeni usred tih sitnih zadovoljstava kojima su težili četrdeset godina. Ne znači da u Sjedinjenim Državama, kao i drugde, ne nalazimo prilično velik broj onih koji su svoju imovinu nasledili, pa bez napetosti poseduju izobilje koje nisu sami stekli. Ali čak ni takvi se ne pokazuju manje privrženi zadovoljstvima materijalnog života. Ljubav prema blagostanju postala je nacionalna i dominantna sklonost; kad velika struja ljudskih strasti vuče na tu stranu, ona sve ponese svojom maticom. GLAVA XI

O OSOBENOM DEJSTVU LJUBAVI PREMA MATERIJALNIM UŽIVANJIMA U DEMOKRATSKO DOBA Po onome što prethodi moglo bi se pomisliti da ljubav prema materijalnim uživanjima neprestano vuče Amerikance ka raspuštenosti, da narušava porodice i dovodi najposle u opasnost i sudbinu samog društva. Ali nije uopšte tako: strast prema materijalnim uživanjima dovodi u demokratijama do drukčijih posledica nego kod aristokratskih naroda. Dešava se ponekad da aristokratiji dosade javni poslovi, i da prekomerno bogatstvo, propadanje vere, nazadovanje države malo pomalo učine da joj srce naginje još samo materijalnim uživanjima. Dešava se i to da moć vladara ili slabost naroda prisile plemiće da napuste vlast, ali im ne oduzmu bogatstvo, pa im zatvore put ka velikim poduhvatima i prepuste ih nespokojstvu njihovih želja; oni se tad sruče u svoj lični krug i u telesnim uživanjima traže zaborav svoje prošle veličine. Kad se članovi aristokratskog sloja tako okrenu isključivo ljubavi prema materijalnim uživanjima, oni tad obično jedino na tu stranu obrate svu energiju koju je u njima stvorila duga navika vladanja. Takvim ljudima postizanje blagostanja nije dovoljno; njima treba raskošna izopačenost i bleštav razvrat. Oni materiji posvećuju veličanstveno obožavanje i kao da navlaš hoće da se odlikuju negovanjem životinjskog u sebi. Što je aristokratija bila jača, slavnija i slobodnija to će se više tada pokazati izopačena, i ma koliko da su joj sjajne bile vrline, usuđujem se predskazati da će ih

nadmašiti blesak njenih poroka. Demokratske narode ljubav prema materijalnim uživanjima ne dovodi do takvih krajnosti. Ljubav prema blagostanju pokazuje se u njih uporna, isključiva, sveopšta, ali uzdržana strast. Nema tu ni pomena o tome da se grade ogromne palate, da se savlada ili preinači priroda, da se iscrpe celi svet samo da bi se što bolje zasitila strast jednog čoveka; tu ljudi rade na tome da svoje njive uvećaju za nekoliko hvati, da zasade voćnjak, da prošire kuću, da život u svakom trenutku učine lakšim i udobnijim, da preduprede nemaštinu i da i najmanje svoje potrebe zadovolje bez napora i takoreći bez troškova. Ciljevi su ti maleni, ali duša im se predaje: upire u njih pogled svakodnevno i izbliza, pa joj oni na kraju zaklone sav ostali svet, a ponekad čak stanu i između nje i Boga. Neko će reći da se to može primeniti samo na one građane čiji je imetak osrednji i da će bogataši pokazati sklonosti slične onima što su se viđale u aristokratskim vekovima. Ja to poričem. U pogledu materijalnih uživanja, i najbogatiji građani neće u demokratiji ispoljiti mnogo drugačije sklonosti nego narod, bilo zato što stvarno dele sklonosti naroda jer su i sami iz njega proizašli, bilo zato što smatraju da treba tome da se podrede. U demokratskim narodima senzualnost građana poprimila je nešto umereno i smireno, čemu sve duše treba da se saobraze. Tu je teško odstupiti od opšteg pravila bilo svojim porocima bilo vrlinama. Bogataši koji žive usred demokratske nacije teže, dakle, zadovoljenju i najsitnijih svojih potreba više nego kakvim izuzetnim uživanjima; zadovoljavaju mnoštvo sitnih

želja, a ne predaju se nikakvoj velikoj raskalašnoj strasti. Tako pre padaju u mekuštvo nego u razvrat. Ta osobita ljubav prema materijalnim uživanjima koja zavlada ljudima u demokratskim vekovima nije prirodno protivna redu; naprotiv, njoj je često potreban red da bi se mogla zadovoljiti. Nije isto tako protivna ni moralnom vladanju; jer moralno vladanje korisno je javnom miru i pogoduje privređivanju. Često se čak ta ljubav udružuje s nekom vrstom verskog morala: ljudi hoće da im bude što bolje na ovom svetu, ali da se ne odreknu dobrih izgleda i za onaj drugi. Među materijalnim dobrima ima ih čije je posedovanje grešno, pa se ljudi staraju da se od njih uzdrže. A ima ih čije korišćenje dopuštaju i religija i moral. Ovima se ljudi predaju bez uzdržavanja, svim srcem, svom uobraziljom i celim svojim životom, i trudeći se da ih se domognu, gube iz vida ona mnogo dragocenija dobra koja čine slavu i veličinu ljudskog roda. Jednakosti ne zameram da navodi ljude da teže zabranjenim uživanjima; zameram joj što se oni potpuno predaju pribavljanju dopuštenih uživanja. Tako bi se lako mogao u svetu uspostaviti nekakav čestiti materijalizam, koji ne bi kvario duše, ali bi ih razmekšavao i na kraju neprimetno olabavio sve njihove snage. GLAVA XII ZAŠTO NEKI AMERIKANCI POKAZUJU TAKO EGZALTIRAN SPIRITUALIZAM

Iako je želja za sticanjem ovozemaljskih dobara preovladujuća strast Amerikanaca, ima u tome trenutaka predaha, kad duša kao da odjednom raskine materijalne uze što je sputavaju i neodoljivo se vine nebu. Po svim državama Unije, ali poglavito u tek upola naseljenim predelima Zapada, sreću se ponekad propovednici koji iz mesta u mesto razglašuju Božju reč. Čitave porodice, starci, žene i deca, prolaze opasnim mestima i probijaju se kroz puste šume da bi izdaleka došli da ih čuju; a kad ih sretnu, na više dana i noći zaborave, slušajući ih, i na svoje poslove, pa čak i na najnužnije telesne potrebe. Nailazi se ovde-onde, u američkom društvu, na duše pune nekog egzaltiranog i takoreći surovog spiritualizma, kakav se ne sreće u Evropi. Javljaju se onde, s vremena na vreme, čudnovate sekte, koje se upinju da sebi prokrče neobične puteve ka večnom blaženstvu. Religiozno ludilo je u njima vrlo obična stvar. To ne treba da nas iznenadi. Nije čovek sam u sebi stvorio tu sklonost prema beskrajnom i tu ljubav prema besmrtnom. Ti uzvišeni nagoni ne rađaju se po nekoj ćudi njegove volje; njihova nepromenljiva osnova leži u njegovoj prirodi; oni postoje bez obzira na njegove napore. On ih može suzbijati ili preobličiti, ali ne može ih iskoreniti. Duša ima potreba koje valja zadovoljiti; i ma koliko se trudili da je skrenemo na drugo šta, ona ubrzo počne da čezne, uznemiri se i otima usred čulnih uživanja. Ako bi se duh velike većine ljudskog roda ikad usredsredio jedino na težnju materijalnim dobrima, može se očekivati da bi u duši nekolicine ljudi nastupila jedna

silna reakcija. Ovi bi se pomamno bacili u duhovni svet, da ne bi ostali sputani odviše tesnim uzama koje telo hoće da im nametne. Ne bi se, dakle, trebalo čuditi ako bi se, usred jednog društva koje bi mislilo samo na ovaj svet, našao jedan mali broj pojedinaca koji bi hteli da upru oči samo u nebo. Ja bih se iznenadio kad u nekom narodu koji bi se bavio samo svojim blagostanjem, misticizam ne bi ubrzo uznapredovao. Kaže se da su rimski carevi, svojim proganjanjima i svirepim ubijanjem hrišćana u cirkusima, naselili pustinje Tebaide; a ja mislim da su to mnogo više učinili sladostrašče u Rimu i epikurejska filozofija Grčke. Da društveno uređenje, okolnosti i zakoni ne vezuju tako tesno američki duh za težnju ka blagostanju, može se verovati da bi on, kad se pozabavi nematerijalnim stvarima, pokazao više uzdržanosti i iskustva i da bi lako postigao da bude odmeren. Ali on se oseća zarobljen u granicama van kojih kao da neće da ga puste da izađe, pa čim pređe te granice, ne zna više gde da se zaustavi i često leti, bez zaustavljanja, van granica zdravog razuma. GLAVA XIII ZAŠTO SE AMERIKANCI POKAZUJU TAKO NESPOKOJNI USRED SVOG BLAGOSTANJA U nekim zabačenim predelima Staroga sveta ponekad nailazimo na male grupe

stanovništva koje kao da su zaboravljene usred sveopšte vreve i koje su ostale nepromenjene dok se sve oko njih kretalo. Takav je svet većinom vrlo neuk i bedan; ne meša se u poslove vlasti, a vlast ga često tlači. Međutim, to su obično ljudi vedra lica i često pokazuju veselu narav. U Americi sam video najslobodnije i najprosvećenije ljude, u najsrećnijim uslovima na svetu; ipak mi se činilo kao da im se nekakv oblačak navukao preko lica; činili su mi se ozbiljni i gotovo tužni čak i u trenucima uživanja. Glavni je razlog tome što oni prvi ne misle na nevolje koje trpe, dok ovi drugi neprestano misle na dobra koja nemaju. Pravo je čudo kad se vidi s kakvim grozničavim žarom teže Amerikanci blagostanju i kako ih neprestano muči neka maglovita bojazan da nisu odabrali najkraći put koji njemu vodi. Stanovnik Sjedinjenih Država privržen je ovozemaljskim dobrima kao da je siguran da nikad neće umreti, a tako se užurbano trudi da dohvati ona koja promiču pred njim kao da se boji da će svakog časa umreti a da nije u njima uživao. On ih sve i dohvati, ali ih ne prigrli, nego ih ubrzo ispusti iz ruku da bi poleteo za novim uživanjima. U Sjedinjenim Državama, čovek brižljivo gradi kuću da u njoj proživi stare dane, pa je proda još dok se na njoj postavlja krov; sadi voćnjak, pa ga izda u najam kad je već trebalo da mu okusi plodove; iskrči njivu, pa drugima ostavi da je požanju. Počne s nekim zanimanjem, pa ga napusti. Nastani se negde, pa ubrzo krene dalje za svojim promenljivim željama. Čim mu lični poslovi ostave malo predaha, baci se

smesta u vrtloge politike. A kad mu, krajem godine ispunjene radom, ostane malo dokolice, onda proluta po ogromnom prostranstvu Sjedinjenih Država za svojom nemirnom radoznalošću. I tako će za nekoliko dana prevaliti petsto milja samo da bi razonodom zamenio svoju sreću. Dođe najzad i smrt i zaustavi ga pre no što se zamorio u toj izlišnoj jurnjavi za savršenom srećom koja stalno izmiče. Čovek se isprva čudi posmatrajući taj neviđeni nemir tolikih srećnih ljudi usred izobilja u kome žive. Taj prizor je međutim star koliko i svet; novo je samo to što ga pruža ceo jedan narod. Ljubav prema materijalnim uživanjima treba smatrati glavnim izvorom tog potajnog nespokojstva koje se otkriva u postupcima Amerikanaca i te nestalnosti koju svakodnevno ispoljavaju. Onome ko se svim srcem predao samo lovu za ovozemaljskim dobrima uvek se žuri, jer ima samo ograničeno vreme da ih nađe, da ih se domogne i u njima uživa. Seća se da je život kratak, i to ga neprestano mamuza. Bez obzira na dobra koja poseduje, svakog časa zamišlja hiljade drugih koja mu smrt neće dati da okusi ako ne pohita. Ta ga misao ispunjava zbunjenošeu, bojaznima i žaljenjem i održava mu dušu u nekakvoj neprestanoj drhtavici, koja ga navodi da svaki čas menja naume i prebivalište. Ako se uz ljubav prema materijalnom blagostanju doda i takvo društveno uređenje u kome ni zakoni ni običaji ne zadržavaju više nikoga na njegovom mestu, to je onda još jedan podsticaj više za to duševno nespokojstvo; tada ćemo videti

kako ljudi stalno menjaju put kojim idu, iz bojazni da ne promaše najkraći put koji bi ih odveo sreći. Lako je uostalom shvatiti da ljudi koji strasno teže materijalnim uživanjima, moraju silno žudeti za njima, ali se lako i obeshrabre. Budući da je krajnji cilj uživanje, način da se do njega dođe treba da bude brz i lak, inače će muke da se dospe do uživanja premašiti uživanje. Većina duša pritom je, dakle, u isti mah i vatrena i mlitava, i silovita i klonula. Često se manje plaše i smrti nego tih stalnih napora ka istom cilju. Jednakost još kraćim putem vodi pravo posledicama koje sam opisao. Kad su nestale sve prerogative na osnovu rođenja i imovnog stanja, a sva su zanimanja pristupačna svima, i kad svako, sopstvenim naporom, može stići do vrhunca svake karijere, čini se kao da se širok i lak put otvara ambiciji ljudi, pa lako uobražavaju da im je namenjena neka znamenita sudbina. Ali to je pogrešno viđenje, koje iskustvo svakodnevno ispravlja. Ista ta jednakost koja svakom građaninu dopušta da gaji najveće nade čini sve građane individualno slabim. Ona im sa svih strana ograničava snage, dok istovremeno pušta želje da rastu. Ne samo da su sami po sebi nemoćni nego i na svakom koraku nailaze na ogromne prepreke koje isprva nisu opažali. Ukinuli su nepoželjne privilegije nekolicine, a nailaze na konkurenciju svih. Međa je promenila oblik više nego mesto. Kad su ljudi približno slični i hodaju istim putem, teško može ikoji od njih koračati brzo i probiti se kroz jednoličnu gomilu koja ga okružuje i odasvud pritiskuje.

Ta stalna suprotnost što vlada između nagona koji se rađaju iz jednakosti i sredstava koje ova pruža da se oni zadovolje muči i zamara duše. Može se zamisliti da ljudi dostignu izvestan stepen slobode koji ih potpuno zadovojava. U nezavisnosti oni tad uživaju bez žara, ali i bez nespokojstva. Ali ljudi nikad neće uspostaviti jednakost koja bi im bila dovoljna. Ma koliko se neki narod trudio, nikad neće uspeti da u svom krugu ostvari savršenu društvenu jednakost; pa i kad bi po nesreći uspeo u takvom apsolutnom i potpunom izravnanju, preostala bi još nejednakost u pameti, koja potiče neposredno od Boga, pa će uvek izmicati zakonima. Ma koliko demokratsko bilo društveno i političko uređenje u nekom narodu, može se, dakle, računati da će svaki njegov građanin uvek opažati više tačaka koje ga nadvisuju, i može se predskazati da će uporno upirati pogled samo na tu stranu. Kad je nejednakost opšti zakon nekog društva, ni najveće nejednakosti ne padaju u oči; kad je sve približno izravnano, onda i najmanje vređaju. Zato želja za jednakošću i postaje sve nezasitija što je jednakost veća. Kod demokratskih naroda, ljudi lako postižu izvesnu jednakost, ali ne mogu dostići onakvu kakvu žele. Ona svakog dana uzmiče pred njima, ali nikad im ne iščezne ispred očiju, i povlačeći se, privlači ih da jure za njom. Svakog časa poveruju oni da će je dohvatiti, a ona im stalno izmiče iz zagrljaja. Vide je dovoljno izbliza da bi joj znali čari, ali joj se ne približavaju dovoljno da bi u njima uživali, pa i umru a da joj nisu potpuno okusili slasti. Tim uzrocima treba pripisati onu neobičnu setu koja se često viđa u stanovnika

demokratskih zemalja, usred njihovog izobilja, i onaj zamor od života koji ih nekad obuzme usred imućnog i spokojnog života. Svet se u Francuskoj žali da broj samoubistava raste; u Americi je samoubistvo retko, ali tvrde da je ludilo onde češće nego bilo gde drugde. To su različiti simptomi iste boljke. Amerikanci se ne ubijaju, ma koliko uzdrmani bili, zato što im religija to zabranjuje i što materijalizam kod njih takoreći ne postoji, mada je strast za materijalnim blagostanjem sveopšta. Volja im izdržava, ali često im razum popusti. U demokratsko doba uživanja su veća nego u doba aristokratije, a naročito je broj onih koji ih imaju beskrajno veći; ali, s druge strane, valja uvideti da nade i želje češće razočaraju, duše su većma uzbuđene i nespokojnije, a brige mnogo ljuće. GLAVA XIV KAKO SE LJUBAV PREMA MATERIJALNIM UŽIVANJIMA KOD AMERIKANACA SPAJA S LJUBAVLJU PREMA SLOBODI I SA BRIGOM ZA JAVNE POSLOVE Kad se neka demokratska država pretvori u apsolutističku monarhiju, delatnost koja se dotad usmeravala i na javne i na privatne poslove usredsredi se odjednom samo na ove druge, pa iz tog, za neko vreme još, proizade velik materijalni prosperitet; ali ubrzo se to kretanje uspori i razvoj proizvodnje zaustavi se.

Ne znam može li se navesti i jedan jedini narod proizvođača i trgovaca, od Feničana do Firentinaca i Engleza, a da nije bio slobodan narod. Postoji, dakle, tesna veza i nužan odnos između te dve stvari: slobode i privredne delatnosti. To vredi uopšte za sve nacije, ali osobito za demokratske. Pokazao sam malo ranije kako ljudi koji žive u vekovima jednakosti imaju stalnu potrebu za udruživanjem da bi pribavili skoro sva dobra koja priželjkuju, a s druge strane pokazao sam i kako velika politička sloboda usavršava i rasprostranjuje umeće udruživanja. Sloboda je, dakle, u takvim vekovima, osobito korisna za stvaranje bogatstava. A može se videti da mu je despotizam, naprotiv, naročito poguban. Priroda apsolutne vlasti nije, u demokratskim vekovima, ni svirepa ni divljačna, ali je sitničava i čangrizava. Takav despotizam, mada ne gazi ljude, sasvim je protivan trgovačkom duhu i nagonima privređivanja. Tako, ljudima u demokratsko doba potrebno je da budu slobodni da bi lakše mogli doći do materijalnih uživanja za kojima neprestano žude. Ponekad se, međutim, dešava da ih preterana sklonost tim uživanjima izruči prvom gospodaru koji se pojavi. Strast prema blagostanju okrene se tad protiv sebe same i udalji predmet svojih žudnji. Postoji, naime, jedan vrlo opasan prelazni period u životu demokratskih naroda. Kad se ljubav prema materijalnim uživanjima razvija u tim narodima brže nego prosvećenost i navike na slobodu, nastupi trenutak kad su ljudi kao u zanosu i van sebe videći ta nova dobra kojih tek što se nisu domogli. Obuzeti jedino težnjom da

se obogate, ne zapažaju više tesnu vezu koja spaja njihovo lično blagostanje sa prosperitetom sviju. Nije ni potrebno oteti takvim građanima prava koja imaju; oni ih rado sami ispuštaju. Vršenje političkih dužnosti njima se čini dosadnom smetnjom koja ih odvaja od njihove delatnosti. Treba li da izaberu svoje predstavnike, da pomognu vlastima, da zajednički raspravljaju o zajedničkim stvarima, nemaju vremena, ne mogu da troše dragoceno vreme na tako izlišne poslove. Sve su to razonode za dokoličare, koje ne dolikuju ozbiljnim ljudima, zauzetim ozbiljnim životnim poslovima. Ti ljudi veruju da se drže doktrine o interesu, ali oni o njoj imaju tek jednu grubu predstavu, i da bi budnije bdeli nad onim što zovu svojim poslovima, zanemaruju onaj glavni, a to je da ostanu svoji sopstveni gospodari. Pošto građani koji rade neće da misle na državu, a klasa koja bi mogla preuzeti na sebe tu brigu da bi time ispunila svoju dokolicu ne postoji više, mesto vlasti kao da je prazno. Ako u takvom kritičnom trenutku neki vešt ambiciozan čovek prigrabi vlast, nalazi da je put svakakvoj uzurpaciji otvoren. Ako se neko vreme postara da svi materijalni interesi prosperiraju, svet će ga svega drugog lako razrešiti. Samo neka obezbedi red pre svega. Ljudi koji imaju strast prema materijalnim uživanjima obično otkriju kako komešanja u slobodi remete blagostanje, pre nego što zapaze kako sloboda služi da se to blagostanje stekne; i kad najmanji šum političkih strasti dopre u njihov privatni život s njegovim sitnim zadovoljstvima, oni se trgnu i uznemire; već odavno ih strah od anarhije drži

neprestano na oprezu, uvek spremne da se pri prvom nemiru bace izvan slobode. Ne vidim teškoće da se složim da je javni mir veliko dobro; ali neću da zaboravim da su svi narodi do tiranije dospeli kroz red i mir. Iz toga ne proizilazi, dakako, da narodi treba da prezru javni mir; ali on im ne sme biti dovoljan. Nacija koja od svoje vlasti traži samo održavanje reda već je rob u dnu duše; ona je rob svog blagostanja, i čovek koji će je okovati može da nastupi. Despotizam klika ne preti tada manje nego despotizam jednog čoveka. Kad masa građana neće više da se bavi drugim do svojim privatnim poslovima, ni najmanje stranke ne treba da gube nadu da mogu zagospodariti javnim poslovima. Neretko se tada viđa da na velikoj pozornici sveta, baš onako kao u pozorištu, nekoliko ljudi predstavlja mnoštvo. Oni sami govore u ime jednog odsutnog ili nepažljivog mnoštva; sami dejstvuju usred sveopšte nepomičnosti; svačim raspolažu po svojoj ćudi, menjaju zakone i po volji tiranišu običaje; i čovek se čudi videći kako u mali broj slabih i nedostojnih ruku može pasti jedan velik narod. Amerikanci su dosad srećno izbegli sve te opasnosti koje sam malopre izložio; i u tome zaista zaslužuju da im se divimo. Nema možda zemlje na svetu u kojoj se sreće manje dokonog sveta nego u Americi i gde svi koji rade većma žude za blagostanjem. Ali mada je strast Amerikanaca prema materijalnim uživanjima žestoka, nije bar slepa, te razum, nemoćan doduše da je stiša, bar upravlja njome. Amerikanac se svojim privatnim interesima bavi kao da je sam na svetu, a časak

kasnije posveti se javnom poslu kao da je one zaboravio. Čini se kao da je čas obuzet najsebičnijom pohlepom, a čas najvatrenijim rodoljubljem. Ljudsko srce ne bi se moglo tako podeliti. Stanovnici Sjedinjenih Država pokazuju naizmenično tako silnu i tako podjednaku strast prema blagostanju i prema slobodi da valja verovati da se te strasti sjedinjuju i stapaju u njihovoj duši. Amerikanci, naime, vide u slobodi najbolje oruđe i najsigurniju garantiju za svoje blagostanje. Oni te dve stvari vole jednu zbog druge. Ne misle, dakle, da ih se ne tiču javni poslovi; veruju, naprotiv, da im je glavna briga da sami obezbede takvu vlast koja će im omogućiti da steknu dobra koja žele i koja im neće braniti da u miru uživaju u onima koja su stekli. GLAVA XV KAKO RELIGIJA S VREMENA NA VREME OBRAĆA DUŠU AMERIKANACA KA NEMATERIJALNIM UŽIVANJIMA U Sjedinjenim Državama, kad osvane sedmi dan nedelje, privredni život nacije kao da se zaustavi; sva buka prestane. Zameni je neki duboki počinak, ili bolje, nekakva svečana smirenost; duša najzad ponovo ovlada sobom i sebe promatra. Toga su dana mesta namenjena trgovini pusta; svaki građanin, okružen svojom decom, ide u hram; tamo mu drže propovedi koje se baš ne čine jako prilagođene njegovim ušima. Govore mu o bezbroj zala koje prouzrokuju gordost i pohlepa. Kažu mu kako je neophodno da se želje savladavaju, pa kakve osobite radosti samo

vrlina pruža i kako nju prati istinska sreća. Kad se vrati kući, građanin se ne baci na svoje poslovne knjige. Otvori Sveto pismo; u njemu nalazi uzvišene ili dirljive slike veličine i dobrote Tvorca, neizmerne veličanstvenosti Božjeg dela, uzvišene sudbine namenjene čoveku, njegovih dužnosti i njegovih prava na besmrtnost. Tako se Amerikanac s vremena na vreme takoreći ukloni od samog sebe, i otrgnuvši se za časak od sitnih strasti koje mu uzburkavaju život i od prolaznih interesa koji ga ispunjavaju, stupi odjednom u jedan idealni svet, gde je sve veliko, čisto, večno. Na drugom jednom mestu ovog dela ispitivao sam uzroke kojima treba pripisati održanje političkih institucija Amerikanaca, i religija mi se učinila jednim od glavnih. Kad se sad bavim pojedincima, opet nalazim nju i zapažam da nije manje korisna svakom građaninu nego celoj državi. Amerikanci na delu pokazuju da osećaju koliko je neophodno da se demokratija religijom moralno uzdiže. To što o sebi misle u tom pogledu istina je kojom treba da se prožme svaka demokratska nacija. Nimalo ne sumnjam da društveno i političko uređenje nekog naroda čine taj narod sklonim izvesnim verovanjima i sklonostima, kojima se potom sve više predaje; a isti ti uzroci udaljuju ga od izvesnih drugih shvatanja i sklonosti i bez njegovog truda, pa čak takoreći a da on to i ne sluti. Sve umeće zakonodavca sastoji se u tome da unapred jasno razabere prirodne sklonosti društva, kako bi znao u čemu treba pomoći napore građana, a u čemu bi

pre bilo nužno kočiti ih. Jer te su potrebe različite u različito vreme. Nepromenljiv je samo cilj kome treba uvek da teži ljudski rod; sredstva da mu se pomogne na tom putu neprestano se menjaju. Da sam se rodio u aristokratsko doba, usred neke nacije u kojoj nasledno bogatstvo jednih i neizlečivo siromaštvo drugih podjednako odvraćaju ljude od ideje o boljitku i drže duše kao obamrle u kontemplaciji onoga drugog sveta, voleo bih da mi je mogućno da u takvom narodu podstaknem osećanje potreba, mislio bih o tome kako da otkrijem brža i lakša sredstva da se zadovolje želje koje bih probudio, i skrećući ka prirodnim naukama najveće duhovne napore, trudio bih se da taj narod podbodem da teži blagostanju. Ako bi se desilo da se ponekoj i ljudi neumereno raspale lakomeći se za bogatstvom i pokažu preteranu ljubav prema materijalnim uživanjima, ne bih se uzrujavao; takve bi se osobene crte ubrzo izgubile u sveopštoj fizionomiji. U demokratijama zakonodavci imaju drugačije brige. Dajte demokratskim narodima prosvećenost i slobodu i pustite im na volju. Oni će bez mnogo muke izvući iz prirode sva dobra koja ona može da pruži; usavršiće sva korisna umeća i postići da život svakog dana bude sve udobniji, sve lakši, sve slađi; društveno uređenje prirodno ih vuče na tu stranu. Ne bojim se da će se zaustaviti. Ali dok se čovek rado predaje toj čestitoj i legitimnoj težnji za blagostanjem, valja se bojati da će se na kraju odvići od korišćenja svojih najviših sposobnosti i da će se, želeći da poboljša sve oko sebe, on sam srozati. U tome je opasnost, i ni u

čemu drugom. Zakonodavci u demokratijama i svi čestiti i prosvećeni ljudi koji žive u demokratijama treba, dakle, da se bez prestanka trude da uzdižu duše i da ih upravljaju ka nebu. Nužno je da se svi kojima je stalo do budućnosti demokratskih društava ujedine i da svi složno ulažu stalne napore da u društvu šire ljubav prema beskrajnom, osećanje za veličanstveno i ljubav prema nematerijalnim radostima. A ako se među shvatanjima nekog demokratskog naroda nađu nekoje od onih štetnih teorija koje teže da nas ubede da sve umire zajedno s telom, smatrajte ljude koji ih ispovedaju prirodnim neprijateljima tog naroda. Mnogo mi šta smeta kod materijalista. Njihove mi se doktrine čine pogubne, a njihova me oholost ogorčava. Ukoliko bi njihov sistem mogao čoveku biti od neke koristi, čini se da bi to bilo kad bi mu ulivao skromnu predstavu o njemu samom. Ali ne pokazuje se da je tako; kad veruju da su dovoljno dokazali da ljudi nisu ništa drugo do životinje, pokazuju se tako ponosni kao da su dokazali da su bogovi. Materijalizam je u svih naroda opasna bolest ljudskog duha, ali valja je se naročito bojati kod demokratskog naroda, zato što se izvanredno udružuje sa najčešćom duševnom manom takvog naroda. Demokratija pogoduje ljubavi prema materijalnim uživanjima. Ako postane preterana, ta ljubav ubrzo navodi ljude da veruju da je sve samo materija; a materijalizam, sa svoje strane, dokraja ih ponese s bezumnim žarom ka tim istim uživanjima. To je vrzino kolo u koje sve to gura demokratske narode. Dobro je da oni uvide opasnost i da se obuzdavaju.

Većina religija samo su opšta, jednostavna i praktična sredstva da se ljudi pouče besmrtnosti duše. To je najveća prednost koju demokratski narod stiče verom i to ovu čini neophodnijom takvom narodu nego ikojem drugom. Kad je, dakle, bilo koja religija pustila duboke korene u nekoj demokratiji, pazite da je ne uzdrmate; radije je brižljivo čuvajte kao najdragocenije nasleđe aristokratskih vekova; ne naslojte da iskorenite stara verska shvatanja da biste ih zamenili kakvim novim, da se ne bi, u prelazu s jedne vere na drugu, duša našla za trenutak prazna od svake vere, te da se ljubav prema materijalnim uživanjima u njoj ne raširi i svu je ispuni. Metempsihoza zacelo nije razumnija od materijalizma; no ako bi po svaku cenu trebalo da neko demokratsko društvo bira između njih, ne bih se kolebao, i smatrao bih da njegovi građani manje rizikuju ako misle da će im duša jednom preći u neku svinju nego ako veruju da ona sasvim nije ništa. Vera u neku nematerijalnu i besmrtnu suštinu spojenu privremeno s materijom toliko je neophodna čovekovoj veličini da još proizvodi lepa dejstva i kad se na nju ne nadovezuje ubeđenje o nagradama ili kaznama, nego i kad se samo veruje da se posle smrti božanska suština sadržana u čoveku stapa s Bogom ili da će udahnuti život nekom drugom stvorenju. Oni koji to veruju smatraju telo sekundarnim i nižim delom naše prirode i preziru ga mada trpe njegov uticaj; a gaje prirodno poštovanje i potajno divljenje prema nematerijalnom delu čoveka, mada ponekad odbijaju da se povinuju njegovom dejstvu. Pa i toliko je dovoljno da njihovim idejama i sklonostima dade nešto

uzvišeno i da učini da oni nekoristoljubivo i kao sami od sebe teže čistim osećanjima i uzvišenim mislima. Nije sigurno da su Sokrat i njegova škola imali sasvim određeno mišljenje o tome šta biva sa čovekom u zagrobnom životu; ali i samo ono verovanje u pogledu koga su bili određeni, da duša nema ničega zajedničkog s telom i da živi i posle njega, bilo je dovoljno da filozofiji platoničara da nekakav uzvišeni uzlet koji je odlikuje. Kad čitamo Platona, zapažamo da je pre njega i u njegovo vreme bilo mnogo pisaca koji su propovedali materijalizam. Njihovi spisi nisu došli do nas ili su nam dospeli tek veoma nepotpuni. Tako je bivalo u skoro svim vekovima: najveće književne slave pripadale su spiritualizmu. Nagon i sklonost ljudskog roda podržavaju tu doktrinu i znaju je često i uprkos samim ljudima, pa čine da prežive imena onih koji su joj privrženi. Ne treba, dakle, verovati da će u ikoje doba i kakvo god bilo političko uređenje, strast prema materijalnim uživanjima i shvatanja koja se na nju nadovezuju moći biti dovoljna celom nekom narodu. Srce je čovekovo veće nego što se pretpostavlja; ono može da obuhvata istovremeno i sklonost ovozemaljskim dobrima i ljubav prema nebeskim; ponekad se čini da se pomamno predalo jednima od njih; ali nikad ne prođe dugo a da ne misli i na ona druga. Dok je lako uvideti da je naročito u doba demokratije važno postići da vladaju spiritualistička shvatanja, nije lako reći šta treba da čine oni koji upravljaju demokratskim narodom da bi ta shvatanja vladala. Ja ne verujem ni u uspeh ni u trajnost zvaničnih filozofija, a o državnim religijama uvek sam mislio da one, mada ponekad mogu trenutno da posluže interesima

političke vlasti, ranije ili kasnije postaju kobne po crkvu. Nisam ni od onih koji smatraju da je dobro sveštenicima posrednim putem obezbediti politički uticaj koji im zakon uskraćuje, te da bi se tako uzdigla religija u očima naroda i osigurao ugled spiritualizmu koji ona propoveda. Tako sam duboko ubeđen da se vera izlaže gotovo neizbežnim opasnostima kad se njeni tumači mešaju u javne poslove i tako sam uveren da hrišćanstvo treba po svaku cenu održati u novim demokratijama da bih radije okovao sveštenike u svetilištu nego što bih ih pustio da iz njega izlaze. Kakva onda sredstva preostaju vlastima da bi ljude vratile spiritualističkim shvatanjima ili da bi ih održale u veri, koja takva shvatanja sugerira? Ovo što ću reći veoma će mi nauditi u očima političara. Verujem da je jedino delotvorno sredstvo kojim se vlasti mogu poslužiti da bi dale ugleda dogmi o besmrtnosti duše to da i same svakodnevno postupaju kao da u nju veruj.u; i mislim da se samo strogo se pridržavajući religijskog morala u krupnim poslovima mogu nadati da će građani taj moral spoznati, zavoleti i poštovati ga i u sitnim poslovima. GLAVA XVI KAKO PRETERANA LJUBAV PREMA BLAGOSTANJU MOŽE BLAGOSTANJU DA ŠKODI Ima više veze nego što se misli između usavršavanja duše i poboljšanja telesnih

dobara; čovek može te dve stvari ostaviti odelite i posmatrati naizmenično jednu pa drugu; ali ne bi ih mogao potpuno odvojiti a da ih na kraju ne izgubi iz vida i jednu i drugu. Životinje imaju ista čula kao i mi i približno iste požude: nema materijalnih strasti da nam nisu zajedničke s njima ili čija se bar klica ne nalazi i u psu kao i u nama. Otuda onda to da životinje umeju da zadovolje samo svoje osnovne i najprostije potrebe, dok mi u beskraj smenjujemo uživanja i neprestano ih uvećavamo? Ono što čini da smo u tome toliko nadmoćni spram životinja jeste to što koristimo dušu da nađemo materijalna dobra ka kojima njih samo nagon vodi. U čoveka, anđeo uči životinju umeću da se zadovolji. Baš zato što je čovek kadar da se uzdigne iznad telesnih dobara i da prezre čak i život, o čemu životinje nemaju ni predstavu, ume on da umnožava ta ista dobra do takve mere kakvu životinje ne bi mogle ni zamisliti. Sve što uzdiže, uvećava, širi dušu čini je sposobnijom da uspe i u onim poduhvatima u kojima se uopšte ne radi o njoj. Sve što je, naprotiv, slabi ili srozava, slabi je za sve stvari, za najvažnije kao i za najsitnije, i preti da je načini gotovo isto tako nemočnom i za jedne kao i za druge. Te tako duša treba da ostane velika i snažna, makar i samo zato da bi s vremena na vreme mogla svoju snagu i veličinu da stavi u službu tela. Ako bi ljudi ikad uspeli da se zadovolje samo materijalnim dobrima, valja verovati da bi malo pomalo izgubili umeće da ih proizvode i da bi na kraju u njima uživali bez rasuđivanja i bez napretka, kao životinje.

GLAVA XVII ZAŠTO JE U DOBA JEDNAKOSTI I SUMNJI VAŽNO UDALJAVATI CILJ LJUDSKOG DELANJA U vekovima kad ljudi veruju, krajnji cilj života postavlja se posle života. Ljudi takvih doba navikavaju se, dakle, prirodno i takoreći nehotice da dugi niz godina posmatraju jedan nepomičan cilj ka kojem neprestano koračaju i nauče se, neosetno napredujući u tome, da savladaju hiljade sitnih, prolaznih želja da bi lakše uspeli da zadovolje onu veliku i trajnu želju što ih muči. Kad se ti isti ljudi bave ovozemaljskim stvarima, i tu se jave iste te navike. Svom delanju rado oni postavljaju neki opšti i pouzdan cilj, ka kome se usmeravaju svi njihovi napori. Ne viđamo da se svakog dana posvećuju nekim novim pokušajima, nego imaju utvrđene zamisli i neumorno teže da ih ostvare. To objašnjava zašto su pobožni narodi često ostvarivali tako trajne stvari. Desilo se da su baveći se onim drugim svetom pronašli veliku tajnu kako da uspeju na ovome. Religije ulivaju opštu naviku da se čovek ponaša imajući u vidu budućnost. Po tome one nisu manje korisne za sreću u ovom životu nego za blaženstvo u onome drugom. To im je jedna od najvažnijih političkih strana. Ali što više svetlost vere tamni, sužava se pogled ljudi, i rekli bismo da se cilj

ljudskog delanja svakog dana postavlja sve bliže. Kad se jednom naviknu da više ne mare šta će se zbiti posle njihovog života, vidimo da lako padaju u potpunu i grubu ravnodušnost prema budućnosti, koja je i odviše saglasna s izvesnim nagonima ljudskog roda. Čim izobičaje da svoje najvažnije nade usmeravaju na dugi rok, prirodno su skloni da žele bez odlaganja ostvariti i najsitnije svoje želje, pa pošto su izgubili nadu da će živeti večno, čini se da su skloni da rade kao da će živeti samo jedan dan. U vekovima bezverja uvek se, dakle, treba bojati da će se ljudi neprestano predavati dnevnim ćudima svojih želja i da će sasvim odustati od onoga što se može postići samo dugim naporima, te neće zasnovati ništa veliko, spokojno i trajno. Ako se dogodi da u tako raspoloženom narodu društveno uređenje postane demokratsko, opasnost na koju upozoravam biva time još veća. Kad svako neprestano teži da promeni mesto, kad se ogromno nadmetanje otvori za sve, a bogatstva se stiču i rasipaju za nekoliko časaka usred demokratske gungule, onda se u duši ljudi javljaju misli o iznenadnom i lako dohvatljivom bogatstvu, o ogromnim dobrima koja se lako stiču i gube, i uopšte slika slučajnosti u svim njenim oblicima. Društvena nestalnost pogoduje prirodnoj nestalnosti želja. Usred tih stalnih mena sudbine, sadašnjost raste; ona zaklanja budućnost, koja se gubi, i ljudi neće da misle dalje od sutrašnjeg dana. U takvoj zemlji, gde se po nesrećnom sticaju okolnosti steknu bezverje i demokratija, filozofi i upravljači treba bez prestanka da se trude da što dalje

pomaknu ciljeve ljudskih delanja; to treba da im bude glavna briga. Ostajući u duhu svog veka i svoje zemlje, moralista treba da se nauči boriti. Neka se svakog dana trudi da dokaže savremenicima kako je, i usred večitog kretanja što ih okružava, lakše nego što pretpostavljaju zamisliti i izvesti krupne poduhvate. Neka im ukazuje kako su, mada je čovečanstvo izmenilo lik, metodi pomoću kojih ljudi mogu sebi da pribave prosperitet na ovom svetu ostali isti i kako, i u demokratskim narodima kaogod i drugde, samo opirući se hiljadama sitnih svakodnevnih strasti čovek može uspeti da zadovolji opštu strast za srećom, koja ga muči. Posao onih koji upravljaju isto je tako jasno obeležen. U sva je vremena važno da se oni koji upravljaju ponašaju s pogledom na budućnost. Ali to je još nužnije u vekovima demokratije i bezverja nego inače. Postupajući tako, poglavari demokratija postižu ne samo da prosperiraju javni poslovi nego i svojim primerom uče građane kako da vode svoje privatne poslove. Treba naročito da se trude da koliko god je mogućno prognaju slučajnosti iz sveta politike. Iznenadan i nezaslužen uspon nekog dvorjanina ostavlja tek prolazan utisak u aristokratskoj zemlji, zato što sveukupne institucije i verovanja obično prisiljavaju ljude da koračaju polako putem sa kog ne mogu skrenuti. Ali ništa nije pogubnije od takvih primera kad su izloženi pogledima jednog demokratskog naroda. Oni mu konačno skrenu srce niz jednu padinu niz koju ga sve već vuče. Poglavito, dakle, u doba skepticizma i jednakosti treba brižljivo izbegavati

da naklonost naroda, ili vladara, koju slučaj poklanja ili oduzima, ne zameni znanje i zasluge u službi. Treba želeti da se svako unapređenje pokaže kao plod kakvog napora, tako da ne bude odviše lako stečenih visokih položaja i da ambicija bude prisiljena da dugo upire oči u cilj pre no što ga dosegne. Vlasti treba da se trude da ljudima ponovo uliju ljubav prema budućnosti, koju više ne ulivaju religija i društveno uređenje, i da svakodnevno poučavaju građane, ne rečima, nego praktično, da su bogatstvo, glasovitost, moć nagrada za rad, da se veliki uspesi nalaze tek na kraju dugih želja i da se ništa trajno ne stiče bez muke. Kad se ljudi naviknu da na daljinu predviđaju šta treba da dožive na ovom svetu i da se hrane nadom, nije im lako da uvek zaustave misli tačno na granici života, pa su blizu toga da tu granicu pređu i pogledaju i dalje. Navikavajući građane da misle na budućnost na ovom svetu, ne sumnjam, dakle, da bismo ih malo pomalo i neosetno približili veri. Tako je sredstvo koje ljudima omogućava da se, do izvesne mere, liše religije, možda, najposle, jedino koje nam preostaje da dugim zaobilaznim putem vratimo ljudski rod veri. GLAVA XVIII ZAŠTO SE KOD AMERIKANACA SVA POŠTENA ZANIMANJA SMATRAJU ČASNIM

U demokratskim narodima, gde nema naslednih bogatstava, svako radi da bi živeo, ili je radio, ili je rođen od roditelja koji su radili. Ideja rada kao nužnog, prirodnog i časnog stanja čovečanstva, nudi se odasvud ljudskom duhu. Ne smo da rad nije ponižavajući u tih naroda, nego je on u časti; predrasuda nije protiv, nego za njega. Bogat čovek u Sjedinjenim Državama smatra obavezom prema javnom mnenju da svoje slobodno vreme posveti nekom poslu u proizvodnji, trgovini ili kakvim javnim dužnostima. Smatrao bi da bi bio na lošem glasu kad bi život koristio samo da živi. Upravo da bi izbegli tu obavezu rada toliki bogati Amerikanci dolaze u Evropu: tu oni nalaze ostatke aristokratskog društva, među kojima je dokolica još u časti. Jednakost ne vraća samo ugled ideji rada, ona uzdiže i ideju unosnog rada. U aristokratijama ne prezire se zapravo rad, nego rad radi koristi. Rad je slavodobitan kad se preduzima iz ambicije ili po samoj vrlini. I u aristokratiji se ipak neprestano dešava da onaj koji radi zbog časti nije neosetljiv na privlačnost dobiti. Ali te se dve želje susreću samo u najdubljem kutku njegove duše. On se brižljivo stara da sakrije od svih pogleda gde se one stapaju. A rado to krije i od samog sebe. U aristokratskim zemljama nema takoreći zvaničnika koji se ne drži kao da državi služi bez koristoljublja. Plata je pojedinost na koju oni ponekad malo misle, a na koju se prave da nikad ne misle. Tako ideja o zaradi ostaje odvojena od ideje o radu. Svejedno što su u stvari spojene, prošlost ih razdvaja. U demokratskim društvima te su dve ideje, naprotiv, vidljivo spojene. Kako je

želja za blagostanjem sveopšta, a imovna stanja osrednja i nestalna, i kako svako ima potrebu da poveća svoje prihode ili da pripremi nove za svoju decu, svi vrlo jasno vide da je dobit ako ne sva, a ono bar deo pobude za rad. Čak i oni koji delaju poglavito radi slave nužno se privikavaju na misao da ne delaju samo iz tog razloga, pa otkrivaju, hteli ne hteli, da se u njihovu želju da svoj život proslave meša i prosto želja da žive. Budući da se rad, s jedne strane, čini svim građanima časnom nužnošću čovekovog života i pošto se, s druge strane, rad uvek vidljivo vrši, potpuno ili delimično računajući na platu, iščezava onaj ogromni prostor koji je razdvajao različita zanimanja u aristokratskim društvima. Ako i nisu sva izjednačena, imaju bar jednu sličnu crtu. Nema zanimanja u kome se ne radi za novac. Plata, koja je zajednička svima, daje svima kao nekakvu porodičnu sličnost. To služi objašnjenju shvatanja Amerikanaca o različitim zanimanjima. Posluga se u Americi ne oseća poniženom zato što radi, jer oko nje sav svet radi. Ne oseća se ponižena ni pri pomisli da prima platu, jer i predsednik Sjedinjenih Država radi za platu. Njega plaćaju da zapoveda, kao što nju plaćaju da služi. U Sjedinjenim Državama zanimanja su manje ili više teška, manje ili više unosna, ali nikad nisu ni visoka ni niska. Svako je pošteno zanimanje časno. GLAVA XIX

ZAŠTO SKORO SVI AMERIKANCI NAGINJU PRIVREDNIM ZANIMANJIMA Ne znam nije li od svih korisnih zanata poljoprivreda ono koje se najmanje brzo usavršava u demokratskim nacijama. Često bi se čak reklo da stoji u mestu, zato što više drugih kao da lete. Gotovo sve sklonosti i navike što se rađaju iz jednakosti vođe, naprotiv, ljude prirodno ka trgovini i proizvodnji. Zamišljam čoveka radnog, obrazovanog, slobodnog, imućnog, punog želja. Suviše je siromašan da bi mogao živeti u neradu; dovoljno je bogat da bi se osećao iznad neposredne bojazni od nemaštine, a razmišlja o tome da poboljša svoje stanje. Taj čovek stekao je ljubav prema materijalnim uživanjima; hiljade drugih prepuštaju im se pred njegovim očima; i on im se počeo predavati, pa gori od želje da uveća sredstva da bi još više mogao zadovoljiti tu ljubav. Međutim, život protiče, vreme ne čeka. Šta da radi? Zemljoradnja obećava njegovim naporima gotovo sigurne, ali spore rezultate. Njome se čovek bogati tek malo pomalo i s mukom. Poljoprivreda odgovara samo bogatašima, koji već imaju i prekoviše, ili siromasima, koji traže samo da opstanu. On se opredelio: prodaje svoju njivu, napušta svoj dom i ide da se bavi nekim neizvesnim, ali unosnim zanimanjem. A demokratska društva obiluju takvim ljudima; i što veća biva društvena jednakost i njihovo mnoštvo je sve veće. Demokratija, dakle, ne uvećava samo broj ljudi koji rade; ona i usmerava ljude

više na jedne nego na neke druge poslove, i dok ih čini nesklonim poljoprivredi, [324] upućuje ih na trgovinu i proizvodnju. Takav se duh ispoljava i kod najbogatijih građana. U demokratskim zemljama, ma koliko pretpostavljali da je neki čovek bogat, on je skoro uvek nezadovoljan svojim imovnim stanjem, zato što nije tako bogat kao njegov otac i što se boji da će mu deca biti još manje bogata nego on. Većina bogataša u demokratijama neprestano sanjaju, dakle, o tome kako da steknu još veće bogatstvo, pa prirodno bacaju oko na trgovinu i industriju, koje im se čine najbržim i najmoćnijim sredstvima da takvo bogatstvo steknu. Oni u tom pogledu imaju iste nagone kao i siromašni, mada nemaju njihove potrebe, ili tačnije, njih goni najneodoljivija potreba: da ne padnu niže. U aristokratijama, bogataši su istovremeno i vlastodršci. Pažnja koju stalno poklanjaju krupnim javnim poslovima odvraća ih od sitnih staranja koja iziskuju trgovina i industrija. Ako se pri svem tom volja nekoga od njih slučajno okrene poslovima, volja njegove klase smesta mu prepreči put; jer uzalud neki ustaju protiv vlasti većine, nikad se ne može potpuno izbeći njen jaram, pa se tako i u samom aristokratskom sloju, koji najupornije odbija da prizna prava većine nacije, stvara [325] jedna posebna većina koja vlada. U demokratskim zemljama, gde novac ne dovodi na vlast onoga ko ga ima, nego ga često od nje odstranjuje, bogati ne znaju kako da koriste dokolicu. Nemir i veličina njihovih želja, velike mogućnosti kojima raspolažu, sklonost ka izuzetnom

koju skoro uvek osećaju oni koji se na bilo koji način uzdižu iznad gomile, gone ih na delanje. Jedino im je ka trgovini otvoren put. U demokratijama nema ničega većeg ni sjajnijeg od trgovine; ona privlači poglede sveta i ispunjava maštu gomile; ka njoj hrle sve snažne strasti. Ništa ne može sprečiti bogate da joj se predadu, ni njihove sopstvene predrasude ni ičije tuđe. Bogati u demokratijama nikad ne čine neku zajednicu koja bi imala svoje običaje i svoju prirodu; osobene ideje njihove klase ne sputavaju ih, a opšte ideje zemlje ih podstiču. A pošto je velikim bogatstvima koja se viđaju u demokratskih naroda poreklo, uostalom, skoro uvek u trgovini, treba da prođe više pokolenja dok njihovi vlasnici ne izgube sasvim naviku trgovanja. Stisnuti na uzak prostor koji im ostavlja politika, bogataši se u demokratijama bacaju, dakle, na trgovinu; tu oni mogu da se šire i da koriste svoje prirodne prednosti; i upravo se, u neku ruku, po odvažnosti i veličini njihovih privrednih poduhvata može suditi koliko bi malo oni marili za privredu da su se rodili u kakvoj aristokratiji. Slično se zapažanje može primeniti i na sve ljude u demokratiji, bili oni siromašni ili bogati. Onima koji žive usred raznih promenljivosti demokratije stalno je pred očima pojava slučajnosti, pa najposle zavole sve poduhvate u kojima slučaj igra neku ulogu. Svi su oni. dakle, skloni trgovini, ne samo zbog dobiti koju ona obećava nego i iz ljubavi prema uzbuđenjima koja pruža. Sjedinjene Američke Države tek su se pre pola veka oslobodile kolonijalne

zavisnosti u kojoj ih je držala Engleska; broj velikih bogatstava vrlo je maii u njima, a kapitali još retki. Pa ipak nema naroda na svetu koji je postigao tako brz napredak u trgovini i proizvodnji kao Amerikanci. Oni su danas druga pomorska nacija na svetu; a njihova proizvodnja, mada mora da se bori sa skoro nesavladivim preprekama, ipak svakodnevno ostvaruje sve veći napredak. I najkrupniji privredni poduhvati izvode se u Sjedinjenim Državama bez velike muke, zato što se čitavo stanovništvo bavi privredom i što i najsiromašniji kaogod i najbogatiji građanin u tome rado ujedinjuju svoje napore. Čovek se svakodnevno zapanji kad vidi kakve ogromne radove izvršava bez teškoća jedna nacija koja takoreći nema bogataša. Amerikanci su tek juče stigli na tlo na kome žive, a već su preokrenuli sav poredak prirode u svoju korist. Spojili su Hadson i Misisipi i povezali Atlantski okean sa Meksičkim zalivom preko više od petsto milja kopna koje razdvaja ta dva mora. Najduže železničke pruge koje su do danas izgrađene nalaze se u Americi. Ali najviše me u Sjedinjenim Državama zadivljuje ne toliko izuzetna veličina nekolicine privrednih preduzeća koliko bezbrojno mnoštvo malih. Skoro svi zemljoradnici Sjedinjenih Država dodali su zemljoradnji i neku trgovinu; većina je zemljoradnju pretvorila u trgovinu. Retko biva da se američki zemljoradnik zadrži zauvek na zemljištu koje zauzima. Naročito u novim pokrajinama Zapada, njiva se iskrči da bi se preprodala, a ne da bi se obrađivala; farma se sagradi predviđajući da će se dotični kraj ubrzo izmeniti usled porasta stanovništva, pa će se za nju moći postići dobra cena.

Svake godine mnoštvo stanovnika Severa silazi na Jug i nastanjuje se u predelima gde uspevaju pamuk i šećerna trska. Ti ljudi obrađuju zemlju da bi se od njenog prinosa za malo godina obogatili i već naziru dan kad će se moći vratiti u zavičaj da uživaju u tako stečenom bogatstvu. Amerikanci prenose, dakle, trgovački duh u zemljoradnju i njihove poslovne strasti ispoljavaju se i u tome kao i u svemu drugome. Amerikanci ostvaruju ogroman napredak u privredi, zato što se svi bave privredom; a iz istoga razloga podložni su neočekivanim i strahovitim privrednim krizama. Kako se svi bave trgovinom, ona je kod njih podložna tako mnogobrojnim i tako složenim uticajima da je nemogućno unapred predvideti neprilike koje se mogu pojaviti. A kako se svako od njih manje ili više bavi privredom, i na najmanji udar koji pretrpe poslovi sve su privatne imovine istovremeno uzdrmane, pa i država posrće. Verujem da je ponavljanje privrednih kriza endemska bolest u demokratskim nacijama našeg doba. Možemo postići da bude manje opasna, ali je ne možemo izlečiti, zato što ona ne proizilazi iz neke slučajne okolnosti, nego iz samog temperamenta tih naroda. GLAVA XX KAKO ARISTOKRATIJA MOŽE PROIZAĆI IZ INDUSTRIJE

Pokazao sam kako đemokratija pogoduje razvoju industrije i kako neizmerno umnožava broj industrijalaca. Sada ćemo videti kojim bi okolišnim putem industrija lako mogla vratiti ljude u aristokratiju. Uvidelo se da kad se radnik svakodnevno bavi samo istim pojedinačnim poslom, lakše se, brže i ekonomičnije postiže ukupna proizvodnja. Isto se tako uvidelo, kad se neka proizvodnja vrši na veliko, s velikim kapitalom i velikim kreditom, da su proizvodi utoliko jevtiniji. Te su se istine odavno nazirale, ali dokazane su u naše doba. Već se primenjuju u više vrlo zamašnih industrija, a usvajaju ih postepeno i manje. Ne vidim ništa u političkom svetu što bi trebalo više da brine zakonodavce nego ta dva aksioma industrijskog umeća. Kad se neki zanatlija neprestano i jedino bavi izradom jednog jedinog predmeta, on naposletku obavlja taj rad neobično umešno. Ali on u isto vreme gubi opštu sposobnost da svoj um primeni na upravljanje poslom. Svakim danom postoje on sve spretniji, a sve manje dovitljiv, pa se može reći da se u njemu čovek srozava što se više radnik usavršava. Šta treba očekivati od čoveka koji je dvadeset godina života utrošio na to da pravi glave čioda? i na šta se ubuduće može primeniti u njega ta moćna ljudska inteligencija, koja je često preokretala svet, osim na to da traži najbolji način kako praviti glave čioda! Kad radnik na taj način utroši znatan deo svog života, misao mu se zauvek zaustavi kraj svakodnevnog predmeta njegovog rada; telo mu je steklo izvesne

ustaljene navike kojih više ne može da se oslobodi. Jednom reči, on više ne pripada samom sebi, nego zanimanju koje je izabrao. Zalud su se zakoni i običaji postarali da oko njega sruše sve prepreke i otvore mu na sve strane hiljadu raznih puteva ka blagostanju; jedna industrijska teorija moćnija od običaja i zakona prikovala ga je za jedan zanat, a često i za jedno mesto, koje ne može da napusti. Odredila mu je u društvu mesto koje ne može da promeni. Usred sveopšteg kretanja drži ga nepomičnog. Što se potpunije primenjuje načelo podele rada, radnik postaje sve slabiji, sve ograničeniji i sve više zavisan. S druge strane, što se više ispostavlja da su proizvodi neke industrije utoliko savršeniji i jevtiniji ukoliko je proizvodnja obimnija i kapital veći, sve se više javljaju vrlo bogati i vrlo obrazovani ljudi da se bave industrijom, koja je dotad bila prepuštena neukim ili neimućnim zanatlijama. Privlači ih veličina potrebnih napora i ogromni rezultati koji se mogu postići. Tako, dakle, industrijsko umeće neprestano srozava klasu radnika, a istovremeno uzdiže klasu vlasnika. Dok radnik svoju inteligenciju sve više svodi na bavljenje jednom jedinom pojedinošću, vlasnik svakodnevno prelazi pogledom po široj celini, i duh mu se širi u srazmeri u kojoj se u onoga prvog sužava. Radniku će uskoro trebati samo telesna snaga, bez inteligencije; vlasniku je potrebna nauka i gotovo genijalnost da bi uspeo. Ovaj sve više liči na poglavara kakvog velikog carstva, a onaj na živinče. Između vlasnika i radnika nema, dakle, više ničega sličnog, a i svakim se danom sve više razlikuju. Povezani su još sam kao dva krajnja beočuga jednoga dugog

lanca. Svaki zauzima mesto koje mu je namenjeno i ne napušta ga. Radnik je u stalnoj, tesnoj i nužnoj zavisnosti od vlasnika, kao da je rođen zato da se pokorava, a ovaj da zapoveda. Šta je to ako ne aristokratija? Što se više u naciji uspostavlja društvena jednakost, potreba za industrijskim proizvodima biva sve više sveopšta i raste, a jevtinoća, koja proizvode čini dostupnim i ljudima slabijeg imovnog stanja, postaje sve veći činilac uspeha. Stoga svakog dana sve bogatiji i sve obrazovaniji ljudi posvećuju industriji svoja bogatstva i svoja znanja i nastoje, otvarajući velike tvornice sa strogom podelom rada, da zadovolje nove želje koje se na sve strane javljaju. Tako, što više glavnina nacije postaje demokratska, posebna klasa koja se bavi industrijom biva sve više aristokratska. Ljudi se pokazuju sve više slični u jednoj, a sve različitiji u drugoj, i nejednakost se u tome užem društvu povećava u srazmeri u kojoj se u širem društvu smanjuje. Prema tome, ako pojavu posmatramo od njenog izvora, čini nam se da vidimo kako se aristokratija rađa iz same demokratije. Ali ta aristokratija nimalo ne liči na one koje su joj prethodile. Zapazićemo, prvo, da je ova aristokratija, pošto je u vezi samo s industrijom i nekim privrednim zanimanjima, jedan izuzetak, jedno čudovište u celini društvenog uređenja. Ta uža aristokratska društva koja sačinjavaju izvesne industrije usred ogromne demokratije našeg doba obuhvataju, kao i nekadašnja velika aristokratska društva,

nekoliko veoma bogatih ljudi i mnoštvo veoma bednih. Ti siromasi imaju malo mogućnosti da se uzdignu iznad svog stanja i da postanu bogati, ali od bogatih neprestano neki postaju siromasi a neki napuštaju poslove kad ostvare dobit. Tako su jedinke koje čine klasu siromaha približno stalne, ali jedinke koje sačinjavaju klasu bogatih nisu. Mada postoje bogati, klasa bogatih uistinu ne postoji; jer ti bogati nemaju ni zajednički duh ni ciljeve, ni tradicije ni zajedničke nade. Postoje dakle članovi, ali ne i zajednica. Ne samo što bogati nisu čvrsto međusobno povezani nego se može reći da nema ni istinske veze između siromaha i bogataša. Oni nisu zauvek jedan kraj drugog; svakoga časa interes ih približava i razdvaja. Radnik zavisi od vlasnika uopšte, ali ne od ovog ili onog. Njih dvojica viđaju se u tvornici, a drugde se ne poznaju, i dok se u jednoj tački dodiruju, ostaju veoma udaljeni na svima drugim. Industrijalac zahteva od radnika samo rad, a radnik od njega očekuje samo platu. Ni onaj se ne obavezuje da štiti, ni ovaj da brani, te nisu trajno vezani ni navikom ni dužnošću. Aristokratija koju stvaraju poslovi ne nastanjuju se skoro nikad usred industrijskog stanovništva kojim upravlja: njen cilj i nije da njime vlada, nego da se njime služi. Tako uspostavljena aristokratija ne može imati neki velik uticaj na one koje zapošljava; pa ako i uspe za časak da ovlada njima, ubrzo joj izmaknu. Ona ne ume hteti, a ne može da dejstvuje. Zemljoposednička aristokratija prošlih vekova bila je obavezna po zakonu, ili se

smatrala obaveznom po običajima, da pritekne u pomoć svojim podređenima i da im ublaži nevolje. A današnja industrijska aristokratija, kad osiromaši i sroza ljude kojima se služi, prepušta ih u vreme krize milosrđu društva da ih hrani. To prirodno proizilazi iz onoga što smo rekli. Između radnika i vlasnika odnosi su česti, ali nema istinske zajednice. Mislim da je, sve u svemu, industrijska aristokratija, koja nastaje pred našim očima, jedna od najsurovijih što se ikad pojavila na svetu; ali ona je istovremeno i jedna od najvećma ograničenih i od najmanje opasnih. Ipak, na tu stranu treba prijatelji demokratije neprestano da upiru zabrinut pogled; jer ako ikad stalna društvena nejednakost i aristokratija ponovo prodru u svet, može se predskazati da će na tu kapiju ući.

Treći deo UTICAJ DEMOKRATIJE NA NARAVI U UŽEM SMISLU REČI GLAVA I KAKO SE NARAVI UPITOMLJUJU ŠTO VEĆA BIVA DRUŠTVENA JEDNAKOST Zapažamo da se u više poslednjih vekova društveni položaji izjednačuju, a otkrivamo i da se u isto vreme naravi upitomljuju. Jesu li te dve pojave samo istovremene ili postoji između njih neka potajna veza, tako da jedna ne bi mogla napredovati a da i drugu ne pokreće? Ima više uzroka koji mogu sadejstvovati da narav nekog naroda postane manje sirova, ali među svim tim uzrocima najmoćniji mi se čini društvena jednakost. Društvena jednakost i upitomljavanje naravi nisu, dakle, u mojim očima samo dve istovremene, nego i uzajamno povezane pojave. Kad basnopisci hoće da nas zainteresuju za zbivanja među životinjama, pripisuju im ljudske ideje i strasti. Tako čine i pesnici kad govore o duhovima i anđelima. Nema toliko golemih nevolja ni tako čistog blaženstva da bi mogli privući naš um i dirnuti nam srce ako nismo prikazani mi sami pod tuđim crtama. To se dade veoma dobro primeniti i na temu kojom se ovde bavimo. Kad su svi ljudi neopozivo razvrstani, po zanimanju, imovini i poreklu, u okviru jednog aristokratskog društva, članovi svake klase, osećajući se svi kao da su deca

jedne porodice, osećaju međusobno stalnu i aktivnu simpatiju, kakva se nikad ne može sresti u istoj meri među građanima neke demokratije.. Ali nije tako između različitih klasa. U aristokratskom narodu, svaka kasta ima svoja shvatanja, svoja osećanja, svoja prava, svoje naravi i svoj odvojen život. Stoga ljudi koji je sačinjavaju ne liče na sve druge ljude; ne misle i ne osećaju na isti način, i jedva da veruju da spadaju u isto čovečanstvo. Ne bi, dakle, mogli sudeći po sebi bolje razumeti ono što drugi osećaju niti suditi o njima. Ponekad ipak vidimo kako se uzajamno usrdno pomažu, ali to nije protivno onome što sam malopre rekao. Mada se kmet nije prirodno zanimao za sudbinu plemstva, ipak se nije nimalo manje osećao obavezan da bude odan onome među njima koji mu je bio gospodar; a i plemić, iako je smatrao da je drukčije prirode nego kmetovi, ipak je sudio da mu dužnost i čast nalažu da i po cenu sopstvenog života brani one koji su živeli na njegovom posedu. Očevidno je da se te uzajamne obaveze nisu rađale iz prirodnog prava, nego iz političkog, i da je društvo postizalo više nego što bi mogla sama čovečnost. Nisu se ljudi osećali obavezni da pruže podršku čoveku, nego vazalu ili gospodaru. Feudalne institucije činile su ljude veoma osetljivim za nevolje izvesnih ljudi, ne i za nevolje ljudskog roda. One su u naravi unosile pre velikodušnost nego pitomost, i mada su sugerirale velika požrtvovanja, nisu budile istinskih simpatija; jer stvarnih simpatija

može biti samo između ljudi sličnih; a u aristokratskim vekovima ljudi sebi slične vide samo u članovima svoje kaste. Kad srednjovekovni hroničari, koji su svi, po rođenju ili po svojim navikama, pripadali aristokratiji, opisuju tragični kraj nekog plemića, to je beskrajan bol, dok u jednom dahu i ne trepnuvši pričaju o pokolju i mučenjima puka. Ne znači da su ti pisci osećali uobičajenu mržnju ili sistematski prezir prema narodu. Rat između različitih klasa u državi nije još bio objavljen. Povodili su se za jednim nagonom više nego za kakvom strašću; kako nisu imali jasnu predstavu o patnjama sirotinje, slabo su se zanimali za njenu sudbinu. Tako je bilo i sa strane puka, čim bi se desilo da se feudalna veza raskine. Isti ti vekovi koji su videli toliko junačkog požrtvovanja vazala za njihove gospodare bili su i svcdoci nečuvenih svireposti koje su s vremena na vreme niže klase vršile nad višima. Ne treba verovati da je ta međusobna bezosećajnost poticala samo od odsustva reda i prosvećenosti, jer trag joj nalazimo i u narednim vekovima, koji, mada su postali sređeni i prosvećeni, još su ostali aristokratski. Godine 1675. niže klase Bretanje uzbunile su se povodom jednog novog poreza. Taj burni pokret suzbijen je sa besprimernom svirepošću. Evo kako g-đa de Sevinje, svedok tih grozota, izveštava o njima svoju kćer: Zamak Roše, 30. oktobra 1675. "Bože moj, draga kćeri, što je Vaše pismo iz Eksa ljupko! Pročitajte bar Vaša pisma pre nego što ih pošaljete. Pustite da Vas osvoji njihova čar, pa neka Vas to

uživanje uteši za trud što imate tolika da ih pišete. Izljubili ste, dakle, svu Provansu? Da mi ovđe izljubimo svu Bretanju, u tome ne bi bilo nikakvog zadovoljstva, sem ako neko voli da oseti zadah od vina. Hoćete li da čujete vesti iz Rena? Propisan je porez od sto hiljada srebrnjaka, i ako se ta svota ne nađe za dvadeset četiri sata, biće udvostručena i naplaćena pomoću vojske. Isterana je i prognana iz varoši cela jedna velika ulica i zabranjeno pod pretnjom smrti da iko prihvati njene stanovnike, tako da su se svi ti jadnici, porodilje, starci, deca, mogli videti kako u suzama lutaju izašavši iz varoši, ne znajući kuda da podu, bez hrane, nemajući na šta da legnu. Prekjuče je pogubljen na točku violinista koji je započeo igru i pljačku poreskog ureda; raščerečen je, a njegove četiri četvrtine izložene na četiri kraja varoši. Uhapšeno je šezdeset građana i sutra ih počinju vešati. Ova je pokrajina dobar primer ostalima, a naročito da poštuju guvernere i guvernerke i da joj ne bacaju [326] kamenje u baštu. G-đa de Tarant bila je juče u svojim šumama po čarobnom vremenu. Tamo nema ni pomena o poreskom uredu ni o pogubljenjima. Ulazi kroz utvrđenu kapiju i tuda se i vraća..." A u drugom jednom pismu dodaje: "Veoma mi lepo pišete o našim nevoljama; ali više nemamo toliko pogubljenja; jedan na točku u osam dana, tek koliko da se održava pravda. Doduše, vešanje mi se sad čini kao nekakvo osveženje. Imam sasvim drukčiju predstavu o pravdi otkako sam u ovom kraju. Vaši robijaši na galijama čine mi se kao društvo čestitih ljudi koji su se povukli iz društva da bi živeli prijatnim životom."

Grešio bi ko bi pomislio da je g-đa de Sevinje, koja je ispisala te redove, bila sebično i varvarsko stvorenje: strasno je volela svoju decu i veoma saosećala sa bolima svojih prijatelja; primećujemo čak, kad je čitamo, da je sa dobrotom i uvidavnošću postupala sa svojim vazalima i poslugom. Ali g-đa de Sevinje nije jasno poimala šta znači kad neko nije plemić. U naše dane, ni najsuroviji čovek, kad bi pisao i najneosetljivijoj osobi, ne bi se usudio da se upusti u takvo svirepo čavrljanje kao što je ovo što sam naveo, pa čak i kad bi mu to dopuštala njegova lična narav, opšti moral nacije to bi mu branio. Otkuda to? Jesmo li mi osečajniji nego naši dedovi? Ne znam; ali, zacelo, više je stvari za koje smo mi osetljivi. Kad su u nekom narodu svi slojevi gotovo jednaki, svi ljudi misle i osećaju približno na isti način, pa svaki od njih može očas da prosudi o osećanjima svih drugih: baci kratak pogled na samog sebe, i to mu je dovoljno. Nema, dakle, nevolje koju ne bi lako pojmio i čiji mu obim ne otkriva neki potajni nagon. Svejedno ako je reč i o strancima ili neprijateljima: uobrazilja ga smesta stavlja na njihovo mesto. Ona u njegovo sažaljenje unosi nešto lično, te on i sam pati dok čereče telo njegovog bližnjeg. U demokratsko doba ljudi se retko žrtvuju jedni za druge; ali pokazuju sveopšte saosećanje za sve članove ljudske vrste. Ne viđa se da nanose izlišne boli, a kad mogu da ublaže tuđ bol a da sebi mnogo ne naškode, nalaze zadovoljstvo u tome da tako učine; nisu nekoristoljubivi, ali su pitomiji. Mada su Amerikanci od egoizma takoreći načinili društvenu i filozofsku teoriju,

ipak se zato ne pokazuju mnogo manje samilosni. Nema zemlje gde se krivično pravosuđe vrši sa više blagosti nego u Sjedinjenim Državama. Dok Englezi kao da hoće u svom krivičnom zakonodavstu brižljivo da sačuvaju krvave tragove srednjeg veka, Amerikanci su iz svojih zakonika gotovo uklonili smrtnu kaznu. Mislim da je Severna Amerika jedina zemlja na svetu u kojoj, za poslednjih pedeset godina, nije oduzet život nijednom građaninu zbog političkog zločina. Da ta neobična blagost Amerikanaca potiče poglavito iz njihovog društvenog uređenja, to dokraja dokazuje način kako postupaju sa svojim robovima. Kad se sve uzme u obzir, možda ne postoji evropska naseobina u Novom svetu u kojoj bi fizički uslovi života Crnaca bili manje surovi nego u Sjedinjenim Državama. Međutim, i tu još trpe Crnci grozne nevolje i neprestano su izloženi vrlo svirepim kaznama. Lako je utvrditi da sudbina tih nesrećnika budi malo sažaljenja u njihovih gospodara i da ovi u ropstvu vide ne samo stanje koje im koristi nego i zlo koje njih mnogo ne dira. Tako čovek koji je pun čovečnosti prema svojim bližnjima kad su oni njemu ravnopravni, postaje neosetljiv za njihove boli čim prestane jednakost. Toj jednakosti treba, dakle, pripisati njegovu blagost, više nego civilizaciji i prosvećenosti. Što kažem za pojedince vredi do izvesne mere i za narode. Kad svaka nacija ima osobena shvatanja, veru, zakone i običaje, ona sebe smatra kao da sama sobom predstavlja celo čovečanstvo i diraju je samo

sopstvene boli. Ako se desi da međusobno zarate dva takva naroda, onda taj rat neizbežno mora biti varvarski. I u doba svoje najveće prosvećenosti Rimljani su neprijateljske vojskovođe vukli u trijumfu za svojim kolima, pa bi ih potom zaklali, a ostale zarobljenike bacali su divljim zverima za uveseljenje naroda. Ciceron, koji na sav glas jadikuje pri pomisli da se neki građanin razapne na krst, ne nalazi šta bi prigovorio takvoj svirepoj zloupotrebi pobede. Očevidno je da u njegovim očima tuđin ne pripada istoj ljudskoj vrsti kojoj i Rimljanin. A što više narodi, naprotiv, bivaju sličniji jedni drugima, pokazuju se uzajamno saosećajniji za svoje nevolje, a i međunarodno pravo postaje blaže. GLAVA II KAKO USLED DEMOKRATIJE SVAKODNEVNI ODNOSI IZMEĐU AMERIKANACA POSTAJU SVE JEDNOSTAVNIJI I NEUSILJENIJI U đemokratiji ljudi ne bivaju međusobno čvrsto privrženi, ali njihovi odnosi postaju neusiljeniji. Dva Engleza sretnu se slučajno na drugom kraju sveta, gde su okruženi tuđinima čiji jezik i običaje jedva poznaju. U prvi mah pogledaju se radoznalo i s nekim potajnim nespokojstvom, pa okrenu lađu jedan drugom ili, ako se i oslove, staraju se da razgovaraju s usiljenim i rasejanim izrazom i da govore o nevažnim stvarima.

Ali prisnosti nema između njih nikakve; nikad se nisu videli, no ipak se međusobno smatraju veoma časnim ljudima. Pa zašto se onda toliko trude da jedan drugog izbegavaju? Treba se vratiti u Englesku da bi se to razumelo. Kad su ljudi razvrstani jedino po rođenju, nezavisno od bogatstva, svako zna tačno mesto koje zauzima na društvenoj lestvici; ne nastoji da se uspne, a ne boji se ni da će se spustiti niže. U tako ustrojenom društvu ljudi različitih kasta malo opšte međusobno; ali ako ih slučaj dovede u dodir, pristupačni su, jer niti se nadaju niti plaše da bi se mogli izmešati. Njihovi odnosi ne zasnivaju se na jednakosti, ali nisu ni usiljeni. Kad aristokratiju po poreklu zameni novčana aristokratija, nije više tako. Privilegije nekolicine još su vrlo velike, ali mogućnost da se one steknu otvorena je svima. Iz toga proizilazi da one koji ih imaju neprestano muči bojazan da ih ne izgube ili da ih još i drugi ne dele s njima; a oni koji ih još nemaju hoće po svaku cenu da ih steknu ili, ako u tome ne mogu uspeti, da se bar drže kao da ih imaju, što nije nemogućno. Kako društveni ugled ljudi nije više upadljivo i trajno određen rođenjem i kako je beskrajno promenljiv u zavisnosti od bogatstva, slojevi još postoje, ali se više ne vidi jasno i na prvi pogled ko je u kojem. Smesta nastane potmuo rat između svih građana; jedni se, hiljadama smicalica, upinju da se stvarno ili prividno probiju među one koji su iznad njih; drugi se neprestano bore da potisnu te uzurpatore njihovih prava, bolje reći isti čovek radi i jedno i drugo, i dok se trudi da se uvuče u krug iznad sebe, istovremeno se bez

predaha bori protiv napora onih odozdo. Takvo je u naše doba stanje u Engleskoj, i mislim da poglavito takvom stanju treba pripisati ono što sam na početku rekao. Budući da je kod Engleza aristokratska gordost još vrlo velika, a granice aristokratije postale su nejasne, svako se boji da mu prisnost svakog časa ne bude zloupotrebljena. Ne mogući na prvi pogled prosuditi kakav je društveni položaj onih koje susreće, svako oprezno izbegava da s njima stupi u dodir. Svako se plaši, ako učini i najsitniju uslugu, da će i protiv svoje volje stupiti u kakvo neprikladno prijateljstvo; a boji se i da mu ko učini uslugu i izbegava isto tako brižljivo i nametljivu zahvalnost neznanca kao i njegovu mržnju. Mnogi tu neobičnu nedruževnost i tu uzdržanu i ćutljivu narav Engleza objašnjavaju čisto fizičkim uzrocima. Dopuštam da i krv u tome igra neku ulogu, ali verujem da društveno uređenje igra mnogo veću. Primer Amerikanaca to dokazuje. U Americi, gde nikad nisu postojale privilegije na osnovu rođenja i gde bogatstvo ne daje nikakvo posebno pravo onome ko ga poseduje, ljudi koji se ne poznaju rado se okupljaju na istom mestu i ne nalaze ni neko preimućstvo a ni opasnost da slobodno razmene misli. Sretnu li se slučajno, niti se izbegavaju niti traže; pristupaju jedni drugima prirodno, odrešito i otvoreno; vidi se da niti se čemu nadaju niti se boje jedan od drugoga i da se ne trude ni da pokažu niti da prikriju mesto koje zauzimaju u društvu. Mada im je držanje ponekad hladno i ozbiljno, nije nikad oholo ni usiljeno, a kad jedan drugome ne upute nijednu reč, znači da nisu raspoloženi za razgovor, a ne da im je od koristi da ćute.

U tuđoj zemlji dva Amerikanca odmah su prijatelji, samo po tome što su Amerikanci. Nema predrasuda koje bi ih odvajale jednog od drugoga, a zajednička ih otadžbina privlači. Dvojici Engleza ista krv nije dovoljna: treba i zajednička klasa da ih zbliži. Amerikanci zapažaju isto tako dobro kao i mi tu nedruževnu narav Engleza među sobom i ne čude se tome manje nego mi. Međutim, Amerikance vezuju za Englesku poreklo, religija, jezik, a delom i običaji; razlikuju se samo po društvenom uređenju. Može se, dakle, reći da uzdržanost Engleza potiče od društvenog uređenja zemlje mnogo više nego od naravi samih građana. GLAVA III ZAŠTO AMERIKANCI NISU TAKO PREOSETLJIVI U SVOJOJ ZEMLJI KAO ŠTO SU KOD NAS Amerikanci su osvetoljubive naravi kao i svi ozbiljni i promišljeni narodi. Uvredu skoro nikad ne zaboravljaju; ali nije lako uvrediti ih i njihova osetljivost na uvredu isto se tako sporo budi kao što se sporo i gasi. U aristokratskim društvima, gde mali broj pojedinaca upravlja svime, spoljni odnosi ljudi podređeni su približno nepromenljivim konvencijama. Svako tada veruje da tačno zna kakvim znakom treba da posvedoči svoje poštovanje ili da izrazi blagonaklonost, i etikecija je jedno znanje za koje se ne pretpostavlja da je ikome

nepoznato. Ti običaji najviše klase služe potom kao obrazac svima drugim, a svaka od ovih stvara sebi uz to i svoja posebna pravila, kojima su svi njeni članovi obavezni da se saobraze. Pravila ponašanja čine tako jedno komplikovano zakonodavstvo, koje je teško potpuno poznavati, a od koga ipak nije dopušteno odstupiti bez opasnosti po sebe, tako da su ljudi neprestano izloženi tome da nehotice nanesu ili prime teške uvrede. Ali što se više slojevi izjednačuju i ljudi različiti po rođenju i vaspitanju mešaju i stapaju na istim mestima, skoro je nemogućno složiti se u pogledu pravila lepog ponašanja. Pošto je zakon neizvestan, ne povinovati mu se nije zločin čak ni u očima onih koji ga poznaju; obraća se, dakle, pažnja na suštinu postupka više nego na formu, te su ljudi u isti mah i manje uglađeni a i manje čangrizavi. Ima tušta sitnih znakova poštovanja do kojih Amerikancu nije nimalo stalo; on smatra da mu ih ne dugujete ili pretpostavlja da ne znate da mu ih dugujete. On, dakle, i ne zapaža da ste se ogrešili ili pak to prašta; njegovo ophođenje postaje stoga manje uglađeno, a ponašanje jednostavnije i muževnije. Ta uzajamna uviđavnost koju pokazuju Amerikanci i to muževno poverenje koje međusobno ispoljavaju proizilaze iz još jednog opštijeg i dubljeg uzroka. Ukazao sam već na nj u prethodnoj glavi. U Sjedinjenim Državama različiti slojevi vrlo se malo razlikuju u građanstvu, a nimalo u političkom svetu; Amerikanac, dakle, ne smatra da je dužan da ukazuje osobito pažnju nikome od svojih sugrađana, a i ne pomišlja isto tako da je zahteva

za sebe. Kako ne nalazi da mu je od neke koristi da žarko teži da bude u društvu nekih svojih sugrađana, teško može da zamisli da bi neko odbio njegovo društvo; a kako ne prezire nikog zbog njegovog društvenog položaja, ne zamišlja da bi neko njega prezirao iz istog uzroka, pa dokle god ne zapazi jasno uvredu, ne veruje da je drugi hteo da ga uvredi. Društveno uređenje prirodno čini Amerikance sklonim da se ne vređaju lako za sitnice. A s druge strane, zahvaljujući demokratskoj slobodi koju uživaju, ta pitomost prelazi u nacionalnu narav. Političke institucije Sjedinjenih Država neprestano dovode u dodir građane svih klasa i primoravaju ih da zajednički izvode velike poduhvate. Tako zauzeti ljudi nemaju vremena da misle na podrobnosti etikecije, a uostalom i suviše im je u interesu da žive složno da bi na to obraćali pažnju. Naviknu se, dakle, lako da u onih s kojima se susreću cene osećanja i ideje više nego manire i ne uzbuđuju se zbog tričarija. Mnogo sam puta zapazio u Sjedinjenim Državama da nije laka stvar postići da neko shvati da je njegovo prisustvo dosadno. Da bi se u tome uspelo, okolišni načini nisu uvek dovoljni. Protivrečim Amerikancu na svaku njegovu reč, da bi osetio da me tim što govori gnjavi; a on se svaki čas ponovo upinje da me ubedi; uporno ćutim, a on uobražava da duboko razmišljam o istinama koje mi je izložio; a kad najzad odjednom pobegnem od tog njegovog saletanja, on pretpostavlja da sam morao da odem zbog nekog hitnog posla. Taj čovek neće shvatiti da mi ide na živce dokle god mu to

ne kažem, i mogao bih ga se spasti samo tako da mu postanem smrtni neprijatelj. U prvi mah nas iznenadi što taj isti čovek, kad dođe u Evropu, odjednom postane cepidlaka i namćorast u odnosima, do te mere da mi je često isto toliko teško da ga ne pozledim koliko mi je u Americi bilo teško da ga naljutim. Te dve tako različite posledice potiču iz istog uzroka. Demokratske institucije obično ulivaju ljudima visoko mišljenje o njihovoj otadžbini i o samima sebi. Srce se Amerikancu nadima od ponosa kad kreća iz svoje zemlje. Stigne u Evropu i već pri prvom koraku opaža da svet tu baš nije toliko obuzet Amerikom i njenim stanovnicima koliko je on to zamišljao. To počne da ga uzrujava. Slušao je o tome da na našoj polulopti ljudi nisu društveno jednaki. Primećuje, odista, da u evropskim nacijama tragovi društvenih slojeva nisu sasvim nestali; da bogatstvo i rođenje zadržavaju neke neodređene privilegije, koje mu je isto toliko teško da zanemari koliko i da tačno odredi. Taj ga prizor iznenađuje i uznemiruje, zato što je sasvim nov za njega; ništa od onog što je viđao u svojoj zemlji ne pomaže mu da ga razume. Ne zna, dakle, ni po čemu kakvo bi mesto trebalo on da zuzme u toj upola narušenoj hijerarhiji, među tim klasama koje su dovoljno odelite da bi se mrzele i prezirale, a i toliko bliske da mu uvek preti da ih pobrka. Boji se da se sam ne postavi suviše visoko, a naročito da ga ne svrstaju odviše nisko: ta dvostruka opasnost drži ga u stalnoj nelagodnosti i postupci i govor zbog tog su mu jednako zbunjeni. Po predanju je naučio da je ophođenje u Evropi beskarjno raznoliko, zavisno od

društvenih položaja; to sećanje na drugo jedno doba dokraja ga zbunjuje, pa se tim više plaši da mu se neće ukazati znaci poštovanja koje mu se duguje što i ne zna tačno u čemu se oni sastoje. Korača, dakle, stalno kao čovek kome su sve same neke zamke na putu, i društvo nije za njega razonoda, nego ozbiljan posao. Meri i najsitniji vaš postupak, ispituje vam pogled i brižljivo analizira svaku vašu reč, iz bojazni da ne sadrže kakvu skrivenu aluziju koja bi ga pozledila. Ne znam da li se ikad mogao videti seoski plemić koji bi bio veća cepidlaka od njega u pogledu propisa lepog ponašanja; trudi se da se i sam drži i najsitnijih pravila etikecije i ne trpi da se prema njemu prenebregne ijedno; u isti mah je i pun skrupula i zahteva; želeo bi da učini dovoljno, ali se boji da ne učini odviše, pa kako ne zna dobro granice ni jednog ni drugog, drži se zbunjeno i oholo uzdržano. No to i nije sve, nego evo još jedne krivine ljudskog srca. Amerikanac vam svakog dana govori o divnoj jednakosti što vlada u Sjedinjenim Državama; glasno se u tome ponosi svojom zemljom; ali što se njega samog tiče, to ga potajno ucveljuje, pa hoće da pokaže da je on sam izuzetak od opšteg pravila koje hvali. Gotovo da ne možete sresti Amerikanca koji ne bi hteo da pomalo potiče od prvih osnivača naseobina, a što se tiče potomaka velikih engleskih porodica, činilo mi se da ih je Amerika prepuna. Kad bogat Amerikanac stigne u Evropu, prva mu je briga da se okruži svim sjajem raskoši; i toliko se boji da ne pomislite da je on neki običan građanin jedne demokratije da se na sto načina dovija kako bi vam svakog dana pružio poneku

novu sliku svog bogatstva. Obično odsedne u najuglednijoj četvrti grada i ima mnogobrojnu poslugu kojom je neprestano okružen. Čuo sam kako se jedan Amerikanac žalio da se u najviđenijim salonima Pariza nailazi na jedno dosta mešovito društvo. Ukus koji u njima vlada nije mu se činio dovoljno strog i vešto je dao osetiti da po njegovom mišljenju ophođenje u njima nije dovoljno otmeno. Nije mogao da se navikne na to da se duhovitost krije pod tako prostim formama. Ne treba da se čudimo takvim suprotnostima. Da čak i tragovi nekadašnjeg aristokratskog izdvajanja nisu tako potpuno nestali u Sjedinjenim Državama, Amerikanci bi se pokazivali manje jednostavni i tolerantni u svojoj zemlji, a manje izbirljivi i izveštačeni kod nas. GLAVA IV POSLEDICE ONOGA ŠTO JE IZNETO U TRI PRETHODNE GLAVE Kad ljudi osećaju prirodno sažaljenje prema tuđim nevoljama, kad ih neusiljeni i česti odnosi svakodnevno zbližavaju, a ne deli ih nikakva preosetljivost, lako se razume da će po potrebi pružiti pomoć jedni drugima. Kad jedan Amerikanac zatraži saradnju sugrađana, retko biva da mu je ovi uskrate, a često sam viđao i da mu je i sami od sebe veoma usrdno pruže. Desi li se iznenadan nesrećan slučaj na putu, ljudi se odasvud sjate oko

unesrećenoga; ako neka neočekivana nevolja zadesi koju porodicu, kese hiljade nepoznatih lako se dreše; skromni, ali vrlo mnogobrojni pokloni pritiču u pomoć. U najcivilizovanijim zemljama sveta često se događa da se neki nesrećnik nađe isto tako usamljen usred mnoštva kao što je divljak u šumi; to se gotovo ne viđa u Sjedinjenim Državama. Amerikanci, koji su uvek hladni u ophođenju, a često i grubi, ne pokazuju se skoro nikad bezosećajni, pa i ako ne pohitaju da sami ponude uslugu, nikad je ne uskrate. Sve to nije protivno onome što sam ranije rekao o individualizmu. Daleko od toga da se to uzajamno poništava, vidim da se slaže. Društvena jednakost, u kojoj se ljudi osećaju nezavisni, istovremeno im pokazuje i njihovu slabost; slobodni su, ali izloženi hiljadama nezgoda, i iskustvo ih brzo nauči da mada obično nemaju potrebe za tuđom pomoći, gotovo uvek naiđe trenutak kad bez nje ne mogu. U Evropi svakodnevno viđamo da se ljudi istih zanimanja rado pomažu; svi su izloženi istim nevoljama; to je dovoljno da nastoje da se od njih uzajamno obezbede, ma koliko inače bili bezosećajni ili sebični. Kad je, dakle, jedan od njih ugrožen, a drugi mogu, uz malu prolaznu žrtvu ili trenutni napor, da ga spasu, ne propuštaju da to pokušaju. Ne znači da se duboko zanimaju za njegovu sudbinu; jer ako su njihovi napori da mu pomognu slučajno izlišni, oni ga odmah zaborave i vrate se svojim brigama; ali između njih uspostavljena je neka vrsta prećutnog i skoro nehotimičnog dogovora, po kome svaki duguje ostalima trenutnu potporu, koju će i on sam moći od njih zahtevati.

Proširite na ceo narod to što kažem o samo jednoj klasi, pa ćete shvatiti moju misao. Postoji, naime, između svih građana jedne demokratije konvencija slična ovoj o kojoj govorim; svi se oni osećaju podložni istim slabostima i istim opasnostima, pa im interes, koliko i saosećanje, nalaže kao zakon da se po potrebi uzajamno pomažu. Što je društveni položaj ljudi većma sličan to oni više pokazuju tu sklonost da budu uzajamno uslužni. U demokratijama, u kojima se ne čine mnogo velika dobročinstva, neprestano se čine usluge. Retko je da se onde neko pokaže požrtvovan, ali svi su uslužni. GLAVA V KAKO DEMOKRATIJA MENJA ODNOSE IZMEĐU POSLUGE I GOSPODARA Jedan Amerikanac koji je mnogo putovao po Evropi rekao mi je jednog dana: "Englezi se sa svojom poslugom ophode tako oholo i zapovednički da nas to iznenađuje; a Francuzi, s druge strane, postupaju sa svojom ponekad familijarno ili pak tako učtivo da to ne možemo da shvatimo. Nema pravog držanja nadređenog i podređenog." Primedba je tačna, i ja sam to i sâm mnogo puta zapazio. Uvek sam Englesku smatrao zemljom u kojoj je podređenost posluge najveća, a

Francusku zemljom u kojoj je ona to najmanje. Nigde mi se gospodar nije činio tako visoko ni tako nisko kao u te dve zemlje. Amerikanci se nalaze između te dve krajnosti. To je površna i vidljiva strana. Treba zaći dublje da bi se otkrili uzroci. Nisu se još videla društva u kojima bi jednakost bila tolika da u njima ne bi bilo bogatih i siromašnih; pa prema tome, i gospodara i posluge. Demokratija ne sprečava postojanje tih dveju klasa ljudi, ali ona im menja duh i preobličuje im odnose. U aristokratskih naroda posluga čini odelitu klasu, koja se ne menja kaogođ ni klasa gospodara. Ubrzo se u njima stvara jedan utvrđen poredak; i u jednoj kao i u drugoj vidimo da se stvara hijerarhija, mnoge klasifikacije, utvrđeni redovi, i pokolenja se nižu a da se položaji ne menjaju. To su dva društva jedno iznad drugog, uvek odelita, ali u oba vladaju analogna načela. To aristokratsko ustrojstvo ne utiče manje na ideje i naravi u posluge nego u gospodara, i mada su posledice različite, lako je prepoznati iste uzroke. I jedni i drugi čine po jednu užu naciju usred šire nacije, i najposle se u njih rode izvesni stalni pojmovi o tome šta je pravo a šta nije. Pojedini postupci u ljudskom životu sagledavaju se tu u jednom osobenom svetlu, koje se ne menja. I u društvu posluge kao i u društvu gospodara ljudi vrše velik uticaj jedni na druge. Priznaju utvrđena pravila, i u odsustvu zakona, susreću se s jednim javnim mnenjem koje njima upravlja; postoje uređene navike, organizovan javni red. Ti ljudi, čija je sudbina da se pokoravaju, bez sumnje ne shvataju slavu, vrlinu,

poštenje, čast na isti način kao gospodari. Ali oni su sebi stvorili jednu slavu, vrlinu i poštenje posluge i imaju, ako tako mogu da se izrazim, jedan pojam nekakve [327] služiteljske časti. Zato što je neka klasa niska, ne treba misliti da su svi koji je sačinjavaju poniznog srca. To bi bila velika zabluda. Ma koliko klasa bila nisko, onaj koji je u njoj prvi, mada i ne pomišlja da iz nje izađe, nalazi se u jednom aristokratskom položaju, koji mu uliva uzvišena osećanja, ponositu gordost i samopoštovanje, što ga čini sposobnim za velike vrline i nesvakidašnja dela. U aristokratskih naroda nisu se retko sretale, u službi velikaša, plemenite i snažne duše, koje su svoju službu snosile i ne osećajući je i potčinjavale se volji svog gospodara mada se nisu bojale njegovog gneva. Ali skoro nikad nije bilo tako u nižim redovima klase slugu. Može se pojmiti da onaj koji zauzima poslednje mesto u hijerarhiji slugu leži sasvim dole. Francuzi su stvorili jednu reč naročito za toga poslednjeg služitelja aristokratije. Zvali su ga lakej. Ta reč, lakej, služila je kao krajnji izraz, kad bi svi drugi ponestali, da se prikaže nečija niskost; u feudalnoj monarhiji, ako je neko hteo da se slikovito izrazi o nekom bedniku koji se srozao, rekao bi za njega da ima dušu lakeja. To je bilo dovoljno. Smisao je bio potpun i bio je shvaćen. Stalne nejednakosti položaja ne daje služiteljima samo izvesne osobene vrline i mane; ona ih u odnosu na gospodare stavlja u naročit položaj. U aristokratskih naroda siromah je još od detinjslva svikao na ideju da mu se

zapoveda. Na koju god stranu pogledao, smesta vidi sliku hijerarhije i prizor pokornosti. U zemljama gde vlada stalna društvena nejednakost gospodar, dakle, lako postiže od svojih slugu brzu, potpunu, bespogovornu poslušnost punu poštovanja, zato što ovi u njemu poštuju ne samo gospodara nego i klasu gospodara. On im pritiskuje volju svom težinom cele aristokratije. On zapoveda njihovim postupcima; a u izvesnoj meri upravlja i njihovim mislima. Gospodar u aristokratijama često ima, i ne znajući, ogromnu moć nad shvatanjima, navikama, naravima onih koji su mu podređeni, a uticaj mu se širi i mnogo dalje nego što mu se prostire vlast. U aristokratskim društvima ne samo što ima naslednih porodica slugu, kao što ima naslednih porodica gospodara nego iste porodice slugu ostaju kroz više pokolenja uz iste porodice gospodara (to su kao nekakve naporedne loze, koje se niti mešaju niti razdvajaju); a to silno menja međusobne odnose ta dva reda osoba. Tako, mada pod aristokratijom gospodar i služitelj nemaju nikakve međusobne prirodne sličnosti i mada ih imovno stanje, vaspitanje, shvatanja i prava postavljaju, naprotiv, na ogromno odstojanje na lestvici ljudskih bića, vreme ih na kraju ipak poveže. Vezuje ih dugi niz zajedničkih uspomena, te ma koliko da su različiti, srode se; dok u demokratijama, gde su prirodno skoro slični, ostaju uvek tuđi jedan drugom. Kod demokratskih naroda, gospodar najposle gleda na svoje sluge kao na neki niži i sporedni deo samog sebe, pa se često zanima za njihovu sudbinu poslednjim

naporom egoizma. A i sluge, sa svoje strane, nisu daleko od toga da na sebe gledaju sa istog gledišta, pa se ponekad poistovećuju sa ličnošću gospodara, tako da na kraju postaju kao neki njegov sporedni deo, i u sopstvenim očima kao i u njegovim. U aristokratijama služitelj zauzima podređen položaj, iz koga ne može da izađe; kraj njega se nalazi drugi jedan čovek, koji zauzima viši rang, koji ne može izgubiti. S jedne strane, beznačajnost, siromaštvo, večita pokornost; s druge, slava, bogatstvo, večito zapovedništvo. Ta su stanja zauvek različita, a uvek bliska, a veza koja ih spaja isto je tako trajna kao i sama ta stanja. U takvom škripcu, sluga najposle ne mari više za sebe, otuđi se od samog sebe, takoreći pobegne od sebe, bolje reći sav se prenese u gospodarevu ličnost; tu on sebi stvori jednu imaginarnu ličnost. I sad se samodopadljivo ukrasi raskoši onih koji mu zapovedaju, ovenča se njihovom slavom, uzvisi sebe njihovom otmenošću i neprestano se naslađuje tom tuđom veličanstvenošću, do koje često više drži nego i oni sami koji je potpuno i uistinu poseduju. Ima nečega dirljivog, a i smešnog u isti mah, u toj tako čudnoj pomešanosti dva ljudska života. Te gospodarske strasti, prenete tako u duše slugu, dobijaju tu prirodne razmere novog mesta u kome se nalaze; skučavaju se i srozavaju. Što je u prvoga bila gordost postaje u drugoga detinjasta sujeta i bedna uobraženost. Sluge velikaša obično se pokazuju velike cepidlake u pogledu znakova poštovanja koji im se duguju i drže mnogo više i do najsitnijih njegovih privilegija nego i on sam.

Katkad se još naiđe kod nas na ponekog od tih starih služitelja aristokratije; on je još nadživeo svoj soj, ali uskoro će iščeznuti zajedno s njim. U Sjedinjenim Državama nisam video nikoga ko bi mu bio sličan. Ne samo da Amerikanci ne znaju za takvog čoveka nego s teškom mukom možete da im objasnite da je postojao. Njima je isto tako teško da to pojme kao i nama da zamislimo šta je bio rob kod Rimljana ili kmet u srednjem veku. Svi su ti ljudi, naime, mada u različitim stupnjevima, proizvod istog uzroka. Oni zajedno izmiču našim pogledima i svakog dana se sve više gube u tami prošlosti, zajedno sa društvenim uređenjima koja su ih stvorila. Društvena jednakost stvara od služitelja i gospodara nova stvorenja i uspostavlja između njih nove odnose. Kad su društveni položaji gotovo jednaki, ljudi neprestano menjaju mesto; još postoji klasa slugu i klasa gospodara; ali ne čine ih više uvek iste jedinke niti, naročito, iste porodice, pa nema više stalnosti ni u zapovedništvu ni u podređenosti. Pošto posluga ne čini više jedan odelit svet, nema ona ni svojstvenih običaja, predrasuda ni naravi; ne zapaža se u nje neki određen duh niti neki osoben način osećanja; nema ni staleških mana ni vrlina, nego deli prosvećenost, ideje, osećanja, vrline i mane svojih savremenika, pa su služitelji pošteni ili lupeži isto onako kao i njihovi gospodari. I položaji su isto tako jednaki među služiteljima kao i među gospodarima. Kako u klasi posluge nema ni naglašenih slojeva ni stalne hijerarhije, ne treba očekivati da ćemo u nje naići na poniženost i uzvišenost kakve se vide u

aristokratijama slugu kao i u svima drugim. Nikada nisam u Sjedinjenim Državama video nikoga ko bi me podsećao na elitnog slugu kakvog u Evropi još pamtimo; ali isto tako nisam naišao ni na pojam lakeja. Onde se izgubio i trag i jednoga kaogod i drugog. U demokratijama služitelji nisu samo međusobno jednaki; može se reći da su, u neku ruku, jednaki i sa gospodarima. Ovome je potrebno objašnjenje da bi se dobro shvatilo. Sluga svakoga časa može postati gospodar i teži da to postane; sluga, dakle, nije nekakav drukčiji čovek nego gospodar. Zašto onda ovaj ima pravo da zapoveda i šta onoga prisiljava da se pokorava? Trenutni i slobodan dogovor njihove volje. Nisu oni prirodno niži jedan od drugoga, nego to privremeno postaju dejstvom njihovog ugovora. U granicama tog ugovora, jedan je sluga a drugi gospodar; izvan njega, to su dva građanina, dva čoveka. Čitaoca molim da ima na umu da to nije shvatanje koje samo posluga sebi stvara o svom položaju. I gospodari gledaju na poslugu u istom svetlu, i tačne granice zapovedanja i pokornosti isto su tako utvrđene i u shvatanju jednoga kao i u shvatanju drugog. Kad je većina građana postigla odavno približno isti položaj i kad je jednakost davnašnja i prihvaćena, opšte shvatanje, na koje izuzeci nikad ne utiču, određuje, na jedan opšti način, vrednosti čoveka izvesne granice iznad kojih ili ispod kojih teško može iko biti stavljen na duže vreme. Svejedno što bogatstvo i siromaštvo, zapovedanje i pokornost privremeno

uspostavljaju veliko rastojanje između dva čoveka, javno mnenje, koje se zasniva na opštem poretku, približava ih opštem nivou i stvara između njih neku vrstu imaginarne jednakosti, uprkos stvarnoj nejednakosti njihovih položaja. To svemoćno mnenje najposle prožme dušu i onih čiji bi interes mogao biti da ustanu protiv njega; ono im istovremeno i izmeni rasuđivanje i potčini im volju. Gospodar i sluga u dnu duše više ne opažaju neke duboke razlike između sebe i ne nadaju se niti se boje da bi se one ikad pojavile. Nemaju, dakle, ni prezira ni gneva i ne osećaju se ni poniženi ni ponosni kad se pogledaju. Gospodar smatra da je u ugovoru jedini izvor njegove vlasti, a i sluga u ugovoru nalazi jedini uzrok svojoj pokornosti. Ne raspravljaju se oko svog uzajamnog položaja, nego svaki jasno vidi svoj i drži ga se. U našim vojskama, vojnik potiče iz približno istih klasa iz kojih i oficiri i može postići ista zvanja; izvan službe, on se smatra savršeno jednakim svom pretpostavljenom i to stvarno i jeste; ali pod zastavom ne okleva da bude pokoran, a njegova poslušnost, mada je dragovoljna i određena, nije manje brza, odlučna i nesumnjiva. To pruža predstavu o onom što se zbiva između sluge i gospodara u demokratskim zemljama. Besmisleno bi bilo verovati da se između te dvojice ljudi može ikad roditi onakva žarka i duboka privrženost kakva se ponekad stvori u odnosima posluge i gospodara u aristokratiji niti da bi se mogli videti sjajni primeri požrtvovanja. U aristokratijama se sluga i gospodar tek retko viđaju, a često i opšte samo

preko posrednika. Ipak su oni često međusobno čvrsto privrženi. U demokratskim narodima sluga i gospodar su vrlo bliski; tela im se neprestano dotiču, ali duše se ne mešaju; obavljaju zajedničke poslove, ali skoro nikad nemaju zajedničke interese. Kod tih naroda služitelj sebe uvek smatra prolaznikom u gospodarevom domu. Nije mu upoznao pretke i neće mu videti potomke; ništa trajno nema da očekuje. Zašto bi svoj život sjedinio s njegovim, i otkud bi mu poteklo takvo neobično predavanje samog sebe? Uzajamni položaji su promenjeni, pa i odnosi moraju biti drukčiji. Voleo bih da sve što sam rekao potkrepim primerom iz Amerike, ali to mogu učiniti samo uz brižljivo razlikovanje osoba i mesta. Na jugu Unije postoji ropstvo. Na Jug se, dakle, ne može primeniti sve što sam rekao. Na Severu, većina posluge su oslobođenici ili sinovi oslobođenika. Ti ljudi imaju sporan položaj u uvaženju građanstva: zakon ih približava nivou njihovih gospodara, a shvatanja ih uporno odbacuju. Ni oni sami ne razabiraju jasno svoje mesto i pokazuju se skoro uvek ili drski ili suviše ponizni. Ali u tim istim severnim pokrajinama, osobito u Novoj Engleskoj, sreće se prilično velik broj belaca koji pristaju da se, uz platu, privremeno potčine volji svog sugrađanina. Govorili su mi da takvi služitelji obično ispunjavaju dužnosti svog poziva tačno i inteligentno i mada se ne smatraju prirodno nižim od onog ko im zapoveda, lako pristaju da mu budu poslušni.

Učinilo mi se da ovi unose u svoj služiteljski poziv neke od onih muževnih navika koje se rađaju iz nezavisnosti i jednakosti. Kad jednom izaberu taj težak poziv, ne nastoje da mu posrednim putem izbegnu obaveze i imaju toliko samopoštovanja da ne odreknu svom gospodaru poslušnost koju su mu slobodno obećali. Gospodari, sa svoje strane, od služitclja zahtevaju samo verno i strogo izvršenje ugovora; ne zahtevaju njihovu ljubav ni požrtvovanje; dovoljno im je da budu tačni i pošteni. Ne bi, dakle, bilo tačno reći da su u demokratiji odnosi sluge i gospodara neuređeni; oni su uređeni na drugi način; pravilo je drukčije, ali postoji. Ovde mi nije zadatak da ispitujem da li je to novo stanje koje sam maločas opisao gore od onoga koje mu je prethodilo ili je samo drukčije. Dovoljno mi je što je uređeno i utvrđeno; jer najvažnije je između ljudi naći ne ovakav ili onakav poredak, nego poredak. Ali šta reći za ona žalosna olujna doba kad jednakost tek počinje, usred bure revolucije, dok se demokratija, pošto se već uspostavila u društvenom uređenju, još s mukom bori protiv predrasuda i običaja? Zakon, a delom i javno mnenje, već proglašavaju da ne postoji prirodna i stalna podređenost sluge gospodaru. Ali do dna duše ovoga nije još prodrla ta nova vera, tačnije rečeno, njegovo srce je odbacuje. U dnu duše gospodar još smatra da pripada jednoj posebnoj i višoj vrsti, samo se ne usuđuje to reći, i prepušta se sa strepnjom da bude svučen na opšti nivo. Njegovo zapovedanje postaje od toga u isti mah i bojažljivo i surovo; on već više nema prema posluzi ona zaštitnička i

blagonaklona osećanja što se uvek rađaju iz duge neosporne vlasti i čudi se, kad se on sam promenio, što se i posluga menja; dok ova takoreći samo prolazi kroz poziv posluge, on bi hteo da ona u tome stekne redovne i trajne navike, da se pokaže zadovoljna i ponosna na jedan podređen položaj, koji će ranije ili kasnije napustiti, da bude odana jednom čoveku koji je ne može ni štititi ni izgubiti i, najzad, da se veže za bića koja su joj slična i ne traju duže od nje. U demokratskih naroda često biva da podređeno stanje posluge ne srozava dušu onih koji mu se potčine, zato što i ne poznaju niti zamišljaju kakvo drugo stanje i što im se ogromna nejednakost između njih i njihovih gospodara čini nužnom i neizbežnom posledicom nekog skrivenog zakona Proviđenja. U demokratiji, poziv posluge ničim ne ponižava, zato što je slobodno izabran, privremeno prihvaćen, što ga javno mnenje ne žigoše i što ne stvara nikakvu stalnu nejednakost između služitelja i gospodara. Ali u prelazno doba nastupa skoro uvek jedan trenutak kad se duh ljudi koleba između aristokratskog shvatanja potčinjenosti i demokratskog shvatanja poslušnosti. Pokornost tada gubi svoje moralno svojstvo u očima onoga koji se pokorava; on je više ne smatra obavezom na neki način božanskom, a ne vidi je još ni u njenom čisto ljudskom vidu; ona u njegovim očima nije ni sveta ni pravedna, pa joj se on podvrgava kao nečem samo korisnom, a ponižavajućem. U tom trenutku, služiteljima se u mislima javlja nejasna i nepotpuna slika jednakosti; oni u prvi mah ne razabiraju da li ta jednakost na koju imaju pravo treba

da se nađe u njihovom odnosu posluge ili izvan njega, pa su u dnu srca ogorčeni na podređenost, koju su sami prihvatili i od koje imaju koristi. Pristaju da služe, ali se stide što se pokoravaju; vole koristi od služenja, ali ne i gospodara, bolje reći, nisu sigurni da li ne bi trebalo da oni budu gospodari, pa su skloni da onoga koji im zapoveda smatraju nepravednim uzurpatorom njihovog prava. Tada se u domu svakog građanina viđa nešto slično žalosnom prizoru koji pruža političko društvo. U ovome se neprestano vodi potmuo unutrašnji rat između stalno podozrivih i suparničkih vlasti; a onde se gospodar pokazuje nedobronameran a blag, sluga nedobronameran i nepokoran; prvi stalno hoće, pomoću nepoštenih ograničenja, da izbegne obavezu da štiti i plaća, a drugi obavezu da sluša. Između njih su olabavljene uzde domaćinstva, koje se obojica upinju da dograbe. Crta koja deli vlast od tiranije, slobodu od raspuštenosti, pravo od sile čini se njihovim očima zamršena i zbrkana, i nijedan ne zna upravo ni šta je, ni šta može, ni šta duguje. Takvo stanje nije demokratsko, nego revolucionarno. GLAVA VI KAKO DEMOKRATSKE INSTITUCIJE I NARAVI POVISUJU CENU ZAKUPA ZEMLJIŠTA I SKRAĆUJU MU ROKOVE Što sam rekao za poslugu i gospodare vredi do izvesne mere i za vlasnike zemljišta i zakupce. Ta tema, međutim, zaslužuje da se posebno razmotri.

U Americi takoreći i nema zakupaca zemljišta; svako je vlasnik njive koju obrađuje. Treba priznati da demokratski zakoni jako doprinose povećanju broja vlasnika, a smanjenju broja zakupaca. Ipak ono što se zbiva u Sjedinjenim Državam treba mnogo manje pripisati institucijama zemlje, a mnogo više samoj zemlji. U Americi je zemlja jevtina i svako lako postaje vlasnik. Ona malo donosi, pa bi se prihod od nje teško mogao deliti između vlasnika i zakupca. Amerika je, dakle, jedinstvena u tome, kao i u mnogo čemu drugom, i bila bi zabluda uzeti je kao primer. Mislim da će i u demokratskim zemljama kaogod i u aristokratskim biti vlasnika i zakupaca, ali vlasnici i zakupci neće međusobno biti vezani na isti način. U aristokratijama se zakupac ne odužuje vlasniku samo novcem nego i poštovanjem, privrženošću i uslugama. U demokratskim zemljama plaća samo novcem. Kad se porodična imanja dele i menjaju vlasnike i kad nestaje ona trajna vezanost porodica za zemlju kakva je nekad postojala, samo slučaj dovodi u dodir vlasnika i zakupca. Sastanu se za trenutak da se pogode o uslovima ugovora, pa se potom gube iz vida. To su dva tuđina koje je interes zbližio i koji razgovaraju strogo o poslu, čiji je predmet samo novac. Sto se više imanja dele a bogatstvo rasparčava po celoj zemlji, država je puna ljudi čije je nekadašnje bogatstvo u opadanju i novih bogataša čije potrebe rastu brže nego sredstva kojima raspolažu. Za sve njih i najmanji prihod je važan i niko od njih nije sklon da propusti nijednu povoljnu priliku niti da izgubi nijedan deo svojih

prihoda. Pošto se društveni slojevi stapaju i vrlo velike imovine kao i vrlo male postaju sve ređe, svakog je dana sve manje rastojanje između društvenog položaja vlasnika i zakupca; prvi nema više neospornu prirodnu nadmoć nad ovim drugim. A između dva ravnopravna i ne baš bogata čoveka šta može biti predmet ugovora o zakupu ako ne novac? Čovek koji poseduje ceo jedan srez, sa stotinu majura, shvata da treba da pridobije srce više hiljada ljudi; to mu se čini da zaslužuje da se potrudi. Da bi postigao tako zamašan cilj on lako čini žrtve. Onaj koji poseduje stotinu jutara nema takvih briga; njemu i nije važno da zadobije osobitu naklonost svog zakupca. Aristokratija ne umire kao jedan čovek, u jednom danu. Njena suština polako propada u dnu duša, i pre no što je naruše zakoni. Još i mnogo pre nego što počne rat protiv nje, vidi se kako malo pomalo labave veze koje su povezivale visoke klase s nižima. Ravnodušnost i prezir odaju se s jedne strane, a s druge zavist i mržnja: odnosi između siromaha i bogataša bivaju ređi i manje prijatni; cena zakupnine se povišava. To još nije rezultat demokratske revolucije, ali joj je to pouzdan nagoveštaj. Jer kad pusti da joj iz ruku konačno izmakne srce naroda, aristokratija je što i drvo kome su koreni izumrli i koje vetrovi sruše tim lakše što je drvo više. Za poslednjih pedeset godina cena zakupnine za zemljište ogromno je porasla, ne samo u Francuskoj nego i u najvećem deiu Evrope. Neobičan napredak zemljoradnje i industrije u istom periodu nije, po meni, dovoljan da objasni tu pojavu.

Treba potražiti neki drugi uzrok, moćniji a skriveniji. Mislim da taj uzrok treba tražiti u demokratskim institucijama koje je više evropskih naroda prihvatilo i u demokratskim strastima koje manje-više potresaju i sve druge. Često sam slušao krupne engleske zemljoposednike kako se hvale da u naše doba izvlače mnogo više novca iz svojih poseda nego njihovi očevi. Možda imaju razloga da se raduju; ali zacelo ne znaju čemu se raduju. Veruju da imaju čistu korist, a ustvari je to samo razmena. Oni svoj uticaj ustupaju za gotov novac, te koliko dobijaju u novcu uskoro će izgubiti u moći. Ima još jedan znak po kome se može lako poznati da se demokratska revolucija vrši ili priprema. U srednjem veku gotovo su sva zemljišta bila izdavana na večito ili bar na vrlo dug rok. Kad se proučava ekonomija domaćinstava iz onog doba, vidi se da su zakupi na devedeset devet godina bili češći nego što su danas dvanaestogodišnji. Tada se verovalo u besmrtnost porodice; uslovi su se činili utvrđeni zauvek, a i celo društvo izgledalo je tako nepromenljivo da se nije ni zamišljalo da bi se ikada išta u njemu moglo promeniti. U vekovima jednakosti nastaje preokret u ljudskom duhu. ČOvek lako zamišlja da ništa ne stoji. Njima vlada ideja nepostojanosti. U takvom raspoloženju, i vlasnik i sam zakupac nagonski se užasavaju dugoročnih obaveza; plaše se da će ih jednog dana sputavati dogovor koji im danas koristi. Nejasno očekuju neku naglu i nepredviđenu promenu svog položaja. Boje se i samog sebe; plaše se, ako im se volja promeni, da će im žao biti što neće moći

napustiti ono za čim su nekad žudili, a i s razlogom se boje; jer u demokratskim vekovima, usred mena svih stvari, najpromenljivije je čovekovo srce. GLAVA VII UTICAJ DEMOKRATIJE NA PLATE Većina zapažanja koja sam izložio govoreći o posluzi i gospodarima može se primeniti i na vlasnike i radnike. Što se pravila društvene hijerarhije manje poštuju, dok se oni gore spuštaju a oni dole penju i kad i siromaštvo kaogod i bogatstvo prestaju biti nasledni, vidi se kako se i u stvarnosti i u shvatanjima smanjuje rastojanje koje je delilo radnika od gospodara. Radnik sebi stvara veću predstavu o svojim pravima, svojoj budućnosti, o sebi samom; obuzimaju ga nove ambicije, nove želje, spopadaju ga nove potrebe. Svakog časa baca on poglede pune žudnje na zaradu svog poslodavca; da bi postigao da je deli s njim, upinje se da za svoj rad postigne što veću platu i obično u tome i uspeva. U demokratskim zemljama, kao i drugde, većinom proizvodnje rukovode, uz malo troškova, ljudi koji po svom bogatstvu i obrazovanju nisu iznad opšteg nivoa onih koje oni zapošljavaju. Ti su preduzetnici mnogobrojni; interesi su im različiti; ne mogu, dakle, lako da se međusobno sporazumeju i da udruže svoje napore.

S druge strane, skoro svi radnici imaju obezbeđene neke prihode koji im omogućuju da uskrate svoje usluge ako neće da im se da ono što smatraju pravičnom naknadom za svoj rad. U stalnoj borbi koju te dve klase vode oko plata, snage su, dakle, podeljene, uspesi naizmenični. Može se čak verovati da će vremenom interes radnika prevladati; jer zahvaljujući visokim platama koje su već postigli svakog su dana sve manje zavisni od svojih gospodara, a što su nezavisniji mogu lakše postići povišenje plata. Kao primer uzeću proizvodnju koja je u naše doba još najrasprostranjenija kod nas kao i u većini nacija u svetu, zemljoradnju. Većina onih koji rade kao najamni radnici u zemljoradnji i sami imaju nešto zemlje, što im, u krajnjem slučaju, omogućava da opstanu a da i ne rade za drugog. Kad takvi ponude svoj rad obližnjem veleposedniku ili zakupcu, a ovaj odbije da im plaća traženu platu, oni se povuku na svoj mali posed i čekaju da se ukaže neka druga prilika. Mislim da se, gledano u celini, može reći da je polagano i postepeno povišavanje plata jedan od opštih zakona koji vladaju u demokratskim društvima. Što više društveni položaj ljudi biva izjednačen plate bivaju sve veće, a što su plate veće to i društveni položaj ljudi biva sve više izjednačen. Ali u naše dane nailazimo na jedan krupan i žalostan izuzetak. U jednoj ranijoj glavi pokazao sam kako se aristokratija, uklonjena iz sveta politike, povukla u izvesne delove sveta industrije i tu uspostavila svoje carstvo u

jednom drugom obliku. To snažno utiče na nivo plata. Kako treba već biti vrlo bogat da bi se neko poduhvatio krupne industrije o kojoj govorim, broj takvih je vrlo mali. Pošto su malobrojni, mogu lako da stupe međusobno u savez i da odrede cenu rada kako im se svidi. Njihovi radnici su, naprotiv, veoma mnogobrojni i broj im se stalno uvećava, jer s vremena na vreme nastupa izuzetan prosperitet, za vreme koga se plate prekomerno povisuju i privlače u tvornice okolno stanovništvo. A kad ljudi jednom stupe u taj životni poziv, videli smo da iz njega ne mogu da izađu, zato što ubrzo steknu telesne i duhovne navike koje ih čine nepodobnim za svaki drugi rad. Ti ljudi obično imaju malo obrazovanja, umeća i izvora prihoda; oni su, dakle, gotovo na milosti i nemilosti gospodara. Kad konkurencija ili neke druge slučajne okolnosti smanje ovome zaradu, on može takoreći po svojoj volji da im smanji platu i da lako na njihov račun nadoknadi ono što mu je loša sreća uzela. Ako oni složno odbiju da rade, vlasnik, koji je bogat čovek, može lako da sačeka, a da ne propadne, da mu ih nužda vrati; ali njima je potrebno da svaki dan rade da ne bi umrli, jer nemaju druge svojine do svojih ruku. Tlačenje ih je već odavno osiromašilo, a utoliko ih je lakše tlačiti što su siromašniji. To je vrzino kolo iz kog oni ne mogu da izađu. Ne treba se, dakle, čuditi što plate, pošto ponekad odjednom porastu, opadaju stalno, dok se u drugim zanimanjima cena rada, mada obično raste samo malo pomalo, stalno povećava.

Taj zavisan i bedan položaj u kome se u naše doba nalazi jedan deo industrijske populacije izuzetna je pojava i suprotna svemu što je orkužuje; ali baš sa tog razloga nema ozbiljnije pojave ni takve koja bi većma zasluživala da privuče osobitu pažnju zakonodavca; jer kad se celo društvo kreće, teško je jednu klasu držati u nepomičnosti, i kad najveći broj neprestano otvara sebi puteve bogaćenju, postići da neki mirno trpe potrebu i nezadovoljene želje. GLAVA VIII UTICAJ DEMOKRATIJE NA PORODICU Ispitao sam kako u demokratskim narodima, a osobito kod Amerikanaca, društvena jednakost menja međusobne odnose građana. Hoću da pođem i dalje i da uđem i u porodični krug. Svrha mi ovde nije da tražim neke nove istine, nego da pokažem kako se već poznate činjenice uklapaju u ovu temu. Svako je već zapazio kako su se u naše dane uspostavili novi odnosi između raznih članova porodice, kako se smanjilo odstojanje koje je nekad delilo oca od sina i kako je autoritet oca, ako ne uništen, a ono bar narušen. Nešto slično, ali još upečatljivije, vidi se i u Sjedinjenim Državama. Porodica, ako se ta reč uzme u rimskom i aristokratskom smislu, u Americi ne postoji. Neki joj se tragovi još nalaze tokom nekoliko prvih godina po rođenju dece.

Otac tada vrši domaću diktaturu, kojoj nema protivljenja, a nužna je zbog slabosti dece, i koju opravdava i njihov interes i njegova neosporna nadmoć. Ali čim se mladi Amerikanac bliži muževnom uzrastu, veze sinovlje pokornosti labave iz dana u dan. Gospodar svojih misli, on ubrzo postaje i gospodar svog ponašanja. U Americi nema uistinu mladićkog doba. Posle detinjstva već se ukazuje čovek i počinje sam sebi da odabira put. Grešio bi ko bi pomislio da to biva posle kakve porodične bitke u kojoj bi sin, nekakvim duševnim nasiljem, postigao slobodu koju bi mu otac uskraćivao. Po istim navikama, istim načelima koji gone sina da se domogne nezavisnosti, i otac je raspoložen da njeno korišćenje smatra neospornim pravom. U prvoga se, dakle, ne zapažaju onakve razuzdane i pune mržnje strasti kakvima su ljudi obuzeti i kad su se već odavno oslobodili kakve uspostavljene vlasti. A ovaj drugi ne oseća onakva žaljenja i gnev kakvi obično traju i posle izgubljene vlasti: otac je već izdaleka opažao granice na kojima će prestati njegova vlast, i kad ga je vreme njima približilo, bez muke je se odriče. Sin je, pak, unapred tačno predvideo doba kad će mu samo sopstvena volja postati zakon, pa slobodu uzima bez nagljenja i bez naprezanja, kao dobro koje mu pripada i koje niko i ne teži da mu [328] otme. Nije možda izlišno pokazati kako su te promene što se zbivaju u porodici tesno povezane sa društvenom i političkom revolucijom koja se dovršava pred našim očima. Postoje izvesna osnovna društvena načela, koja neki narod sprovodi u svemu ili

pak ne dopušta da opstanu igde. U aristokratski i hijerarhijski ustrojenim zemljama vlast se nikad ne obraća neposredno svim podanicima. Pošto ljudi zavise jedni od drugih, vlast se ograničava na to da vodi prve ljude. Ostali idu za ovima. To važi i za porodicu kao i za sve zajednice koje imaju poglavara. U aristokratskim narodima vlast zna, uistinu, samo za oca. Sinovima ona viada samo pomoću očevih ruku; ona upravlja njime, a on njima. Tu otac, dakle, nema samo jedno prirodno pravo. Daje mu se i političko pravo da zapoveda. On je tvorac i oslonac porodice; ali on joj je i poglavar. U demokratijama, gde ruka vlasti traži usred mnoštva svakog čoveka posebno, da bi ga ponaosob podvrgla opštim zakonima, nema potrebe za takvim posrednikom; otac je u očima zakona samo jedan građanin stariji i bogatiji nego njegovi sinovi. Kad je većina društvenih položaja nejednaka, a ta društvena nejednakost stalna, pojam pretpostavljenog raste u ljudskoj uobrazilji; sve i kad mu zakon ne bi davao kakvih prerogativa, davali bi mu ih običaj i shvatanja. A kad se, naprotiv, ljudi malo međusobno razlikuju i kad ne ostaju zauvek različiti, opšti pojam pretpostavljenog postaje slabiji i nejasniji; uzalud zakonodavčeva volja nastoji da onoga koji je podređen postavi jasno ispod onoga koji zapoveda, opšta shvatanja približavaju ta dva čoveka jednoga drugom i svakog dana ih sve više privlače ka istom nivou. Ako, dakle, u zakonodavstvu nekog aristokratskog naroda i ne vidim da se glavi porodice daju kakve osobite privilegije, ipak sam siguran da se njegova vlast jako poštuje i da je šira nego u demokratiji, jer znam da će se, ma kakvi bili zakoni,

pretpostavljeni činiti da stoji mnogo više, a podređeni mnogo niže u aristokratiji nego u kojem demokratskom narodu. Kad ljudi žive više u uspomenama na ono što je bilo nego u bavljenju onim što je sada i više brinu o tome šta su mislili njihovi preci nego što se trude da sami misle, otac je prirodna i nužna veza između prošlosti i sadašnjosti, beočug kojim se ta dva lanca spajaju. U aristokratijama otac nije, dakle, samo politički šef porodice; on je u njoj i organ tradicije, tumač običaja, presuditelj u vladanju. Slušaju ga s uvaženjem, pristupaju mu s poštovanjem, a ljubav koju osećaju prema njemu uvek je pomešana s bojazni. Kad društveno uređenje postane demokratsko, a ljudi kao opšte načelo usvoje da je dobro i opravdano sam suditi o svemu, a nekadašnja verovanja uzimati kao obaveštenje, a ne kao pravilo, onda uticaj očevih shvatanja na sina biva manji kaogod i njegova zakonita moć. Deljenje porodične imovine do kojeg dovodi demokratija doprinosi možda više nego sve ostalo promeni odnosa između oca i dece. Kad otac porodice nije imućan, sin i on žive stalno na istom mestu i zajedno se bave istim poslovima. I navika i potreba zbližavaju ih i prisiljavaju da u svakom trenutku međusobno opšte, pa se između njih neizbežno stvara izvesna prisnost, usled koje očev autoritet biva manje bezuslovan i koja se slabo slaže s spoljnim znacima poštovanja. A u demokratskim narodima upravo ta klasa koja ima malo imovine daje moć idejama i uobličava ponašanja. Ona nameće svuda prevlast svojih shvatanja, a

istovremeno i svoje volje, pa i oni koji su najviše skloni da se odupru njenoj prevlasti najposle se prepuste da ih povuku njeni primeri. Viđao sam i žestokih neprijatelja đemokratije koji su dopuštali deci da ih oslovljavaju sa ti. Tako, dok i vlast izmiče aristokratiji, vidimo da istovremeno nestaje i što je bilo strogoga, običajima usvojenog i zakonitog u očinskoj vlasti, pa se neka vrsta jednakosti uspostavlja i oko domaćeg ognjišta. Ne znam da li, sve u svemu, društvo nešto gubi tom promenom, ali sklon sam verovati da pojedincac dobija. Što više naravi i zakoni postaju demokratski, mislim da i odnosi između oca i sina postaju prisniji i pitomiji; ljubav i poverenje bivaju veći, i čini se da prirodna spona postaje čvršća, dok se društvena veza olabavljuje. U demokratskoj porodici otac ne vrši neku mnogo veću vlast nego što je ona koju rado priznajemo nežnosti i iskustvu starca. Možda bi mu se oglušili o naredbe; ali saveti mu obično imaju puno dejstvo. Ako i nije okružen zvaničnim poštovanjem, sinovi mu bar pristupaju s poverenjem. Nema priznatog obrasca kako ga treba osloviti; ali razgovaraju s njim neprestano i rado ga svakodnevno pitaju za savet. Gospodar i poglavar je nestao; ostaje otac. Da bi se prosudilo o razlici između ta dva stanja društva u ovom pogledu dovoljno je prelistati nešto od porodične prepiske koju nam je ostavila aristokratija. Stil je tu uvek učtiv, ceremonijalan, krut i tako hladan da prirodna toplina srca može jedva da se oseti između reči. Kod demokratskih naroda, naprotiv, u svim rečima koje sin upućuje ocu vlada nešto slobodno, prisno i nežno u isti mah, po čemu otprve otkrivamo da su se novi

odnosi uspostavili u krugu porodice. Slična revolucija menja i međusobne odnose dece. U aristokratskoj porodici, kaogod i u aristokratskom društvu, sva su mesta obeležena. Ne samo da otac zauzima poseban rang i uživa ogromne privilegije, nego ni sama deca nisu međusobno jednaka: uzrast i pol neopozivo određuju svakome rang i osiguravaju mu izvesne prerogative. Demokratija obara ili snižava većinu tih pregrada. U aristokratskoj porodici, najstariji sin, pošto nasleđuje najveći deo imovine i skoro sva prava, postaje glava i do izvesne mere gospodar svoje braće. Njemu veličina i moć, njima prosečnost i zavisnost. Pogrešno bi ipak bilo misliti da, kod aristokratskih naroda, privilegije prvorodnoga koriste samo njemu i da oko njega izazivaju samo zavist i mržnju. Najstariji brat obično se trudi da pribavi bogatstvo i moć svojoj braći, zato što opšti sjaj kuće obasjava onoga koji je predstavlja; a mlađa braća nastoje da starijem olakšaju sve njegove poduhvate, zato što slava i sila glave porodice sve više ovome omogućavaju da uzdigne i sve ostale. Razni članovi aristokratske porodice vrlo su, dakle, tesno vezani jedni za druge; interesi su im povezani, duh im je složan; ali retko im se i srca slažu. I demokratija vezuje braću jedne za druge, ali ona to čini drukčije. Pod demokratskim zakonima, deca su savršeno ravnopravna, pa prema tome i nezavisna; ništa ne zbližava prisilno, ali ih ništa i ne razdvaja; a kako su zajedničkog porekla, odgajena pod istim krovom, predmet jednakog staranja i nikakve ih osobite

prerogative ne odlikuju niti razdvajaju, lako se između njih rađa nežna mladalačka prisnost detinjstva. Kad se takva veza stvori na početku života, obično ne nastupe okolnosti da se ona raskine, jer ona svakodnevno zbližava braću a ne sputava ih. Ne, dakle, putem interesa, nego zajedničkim uspomenama i slobodnim saglasjem shvatanja i sklonosti čini demokratija braću međusobno privrženom. Ona im deli nasledstvo, ali omogućava da im se duše sjedinjuju. Prijatnost takvih demokratskih naravi tako je velika da pridobija i same pristalice aristokratije, pa kad ih sami neko vreme okuse, nisu više u iskušenju da se vrate učtivom i hladnom ophođenju aristokratske porodice. Rado bi zadržali demokratske domaće navike, samo kad bi mogli odbaciti njeno društveno uređenje i zakone. Ali te su stvari povezane, i ne može se uživati u jednoj a da se ne trpe ostale. Što sam rekao o sinovljoj ljubavi i o bratskoj nežnosti vredi i za sve strasti koje spontano izviru iz same prirode. Ako je izvestan način mišljenja i osećanja proizvod nekog osobenog stanja čovečanstva, kad se to stanje promeni, ništa ne ostaje. Tako zakon može vrlo tesno povezati dva građanina; kad se zakon ukine, oni se razilaze. Nije bilo ničega tešnjeg od veze koja je u feudalnom svetu povezivala vazala i gospodara. Sada se ta dva čoveka više ne poznaju. Bojazan, zahvalnost i ljubav što su ih nekad vezivale nestale su. Nema im ni traga. Ali nije tako s osećanjima koja su prirodna ljudskoj vrsti. Retko biva da ih zakon ne oslabi kad hoće da ih na neki način sebi podredi, da im ne oduzme nešto kad hoće da im doda, ali retko biva i da ona ne postaju sve jača kad su prepuštena

sama sebi. Demokratija, koja ukida ili zamagljuje skoro sve nekadašnje društvene konvencije, a sprečava da se ljudi lako zadrže na kakvim novim, uklanja većinu osećanja koja su se rađala iz tih konvencija. Ali ona samo menja ostala, a često im daje i snagu i pitomost kakvu nisu imala. Mislim da nije nemogućno obuhvatili jednom rečenicom sav smisao ove glave i više drugih koje joj prethode. Demokratija olabavljuje društvene veze, ali ojačava prirodne. Zbližava srodnike dok istovremeno razdvaja građane. GLAVA IX VASPITANJE DEVOJAKA U SJEDINJENIM DRŽAVAMA Nikada nije bilo slobodnih društava bez morala, a kao što sam rekao u prvom delu ove knjige, žena tvori moral. Sve što utiče na položaj žene, na njene navike i shvatanja ima, dakle, velik politički značaj u mojim očima. U skoro svim protestantskim nacijama devojke su neizmerno samostalnije u svojim postupcima nego kod katoličkih naroda. Ta je nezavisnost još mnogo veća u onim protestantskim zemljama koje su, kao Engleska, sačuvale ili stekle pravo da same sobom upravljaju. Sloboda tada prodire i u porodicu, putem političkih navika i religije. U Sjedinjenim Državama, protestantske doktrine kombinuju se s veoma

slobodnim ustavom i vrlo demokratskim društvenim uređenjem; nigde devojka nije ranije i potpunije prepuštena samoj sebi. Još mnogo pre no što mlada Amerikanka doraste za udaju, počnu je malo pomalo oslobađati majčinog starateljstva; nije se još sasvim ni zadevojčila, a već misli svojom glavom, govori slobodno i radi po svome; pred njom je neprestano vidljiv veliki prizor sveta; daleko od tog da bi joj ga prikrivali, svakodnevno joj ga otkrivaju pred očima i uče je da ga posmatra čvrstim i spokojnim pogledom. Tako joj se ubrzo otkrivaju opasnosti i poroci koji postoje u društvu; ona ih vidi jasno, sudi o njima bez iluzija i suočava se s njima bez bojazni; jer puna je samopouzdanja, a to njeno samopouzdanje kao da dele i svi koji je okružuju. Ne treba, dakle, skoro nikad očekivati da se u američke devojke sretne ona devojačka čednost usred žudnji koje se rađaju, kaogod ni one naivne i bezazlene ljupkosti koje obično kod Evropljanki prate prelaz iz detinjstva u devojaštvo. Retko biva da Amerikanka, ma kojeg uzrasta, pokaže detinju stidljivost ili neznanje. Kao i evropska devojka, i ona želi da se svidi, ali zna tačno po koju cenu. Ne predaje se poroku, ali ga bar poznaje; više joj je ponašanje moralno nego što joj je duša čedna. Često sam bivao iznenađen i skoro uplašen videći s kakvom neobičnom visprenošću i krasnom smelošću te američke devojke umeju vladati svojim mislima i rečima usred zamki kakvog vragolastijeg razgovora; i poneki filozof stoput bi se spotakao na tesnom putu kojim one šetaju bez nezgoda i bez po muke. Lako je odista uvideti da u toj nezavisnosti od rane mladosti Amerikanka nikad ne prestaje sasvim vladati sobom; ona uživa u svim dopuštenim uživanjima ne

prepuštajući se nijednom od njih, a razum joj nikad ne ispušta uzde, mada se često čini da ih popušta. U Francuskoj, gde još, u našim shvatanjima i ukusu, tako čudnovato mešamo deliće svih uzrasta, često se dešava da ženama dajemo sramežljivo, povučeno i skoro manastirsko vaspilanje, kao u doba aristokratije, a potom ih odjednom, bez vodiča i bez pomoći, prepuštamo raspuštenosti koja je neodvojiva od demokratskog društva. Amerikanci su dosledniji. Oni su uvideli da, u demokratiji, lična nezavisnost neizbežno mora biti vrlo velika, mladost nestrpljiva, sklonosti slabo obuzdane, običaji promenljivi, javno mnenje često neodređeno ili nemoćno, očev autoritet slab, a muževljeva vlast osporavana. Pri takvom stanju stvari, prosudili su da ima malo izgleda da bi se u žene mogle suzbiti one najtiranskije strasti ljudskog srca i da je pouzdanije poučiti je umeću da se sama savladava. Kako nisu mogli sprečiti da joj vrlina ne bude često ugrožena, hteli su da ona umedne da je brani, i više su računali na slobodan napor njene volje nego na uzdrmane ili srušene ograde. Umesto da je drže u nepoverenju prema samoj sebi, nastoje, dakle, neprestano da joj povećaju samopouzdanje. Nemajući ni mogućnosti ni želje da devojku drže u večitom i potpunom neznanju, pohitali su da joj pruže rano poznavanje svega. Daleko od toga da od nje kriju iskvarenost sveta, hteli su da je ona što ranije vidi i da se sama od sebe vežba da je izbegava i radije su joj zaštitili čestitost nego da joj odviše poštuju čednost. Mada su Amerikanci vrlo pobožan narod, nisu se samo na religiju oslonili u

odbrani ženine čednosti; nastojali su da joj naoružaju razum. U tome su, kao i u mnogim drugim prilikama, postupili po istom metodu. Prvo su uložili neverovatne napore da bi postigli da se lična nezavisnost sama od sebe dovede u red, pa tek kad su dospeli do krajnjih granica ljudske moći, prizvali su najzad i religiju u pomoć. Znam da takvo vaspitanje nije bez opasnosti; nije mi neznano ni to da ono vodi razvijanju rasuđivanja na štetu uobrazilje i da od žena stvara čestita a hladna stvorenja pre nego nežne i ljupke supruge. Dok je društvo, tako, mirnije i sređenije, privatni život ima stoga manje čari. Ali to su uzgredne štete, kojima se treba izložiti radi jednog višeg interesa. Pošto smo stigli tu gde smo, nije nam više dopušten izbor: potrebno je demokratsko vaspitanje da bi se žena zaštitila od opasnosti kojima je okružavaju demokratske institucije i naravi. GLAVA X KAKO SE ISPOD LIKA SUPRUGE JOŠ NAZIRE I DEVOJKA U Americi se ženina nezavisnost nepovratno gubi stupanjem u brak. Dok je devojka onde pod manjom stegom nego igde, supruga preuzima mnogo strože obaveze. Prvoj je roditeljski dom mesto slobode i uživanja, druga živi u muževljevoj kući kao u manastiru. Ta dva različita stanja možda i nisu toliko suprotna koliko se može pretpostaviti i prirodno je što Amerikanke prolaze kroz ono prvo da bi dospele u ovo drugo.

Religiozni narodi i rađene nacije stvaraju sebi naročito ozbiljnu predstavu o braku. Jedni smatraju uredan život žene najboljim jemstvom i najpouzdanijim znakom njene moralnosti. Drugi u njemu vide sigurnu zalogu reda i prosperiteta kuće. Amerikanci predstavljaju u isti mah puritansku naciju i trgovački narod; njihova religijska verovanja koliko i privredničke navike navode ih, dakle, da od žene zahtevaju samoodricanje i stalno žrtvovanje zadovoljstava poslovima, što se retko traži u Evropi. Tako u Sjedinjenim Državama vlada jedno neumoljivo javno mnenje koje brižljivo zatvara ženu u uski krug domaćih interesa i dužnosti i brani joj da iz njega izađe. Stupajući u društvo, mlada Amerikanka nailazi na takva čvrsto uspostavljena shvatanja; vidi pravila koja iz njih proizilaze; ubrzo se uveri da ni za časak ne bi mogla izbeći običaje svojih savremenika a da smesta ne dovede u opasnost svoje spokojstvo, svoju čast, pa čak i opstanak u društvu, i u čvrstini svog razuma i muževnim navikama što joj ih je ulilo vaspitanje, nalazi snage da im se potčini. Može se reći da je u korišćenju svoje nezavisnosti crpla snagu da bez borbe i bez gunđanja žrtvuje tu nezavisnost kad je nastupio trenutak da to sebi nametne. Amerikanka, uostalom, nikad ne upada u bračnu vezu kao u kakvu klopku postavljenu njenoj prostodušnosti i neznanju. Unapred su je naučili šta se od nje očekuje, pa sama od sebe i slobodnom voljom stupa pod jaram. Svoj novi položaj podnosi ona hrabro, zato što ga je sama izabrala. Kako je u očinskoj kući stega vrlo blaga, a bračna spona vrlo tesna, devojka u ovu stupa samo oprezno i s bojazni. Ne viđaju se često rani brakovi. Amerikanke

se, dakle, udaju tek kad im je razum iskusan i zreo, dok drugde većina žena obično počinje da stiče iskustvo i zrelost razuma tek u braku. Vrlo sam daleko od toga da verujem, uostalom, da tu veliku promenu koja nastaje u svim navikama žena u Sjedinjenim Državama čim se udadu treba pripisati samo prinudi javnog mnenja. Često je one same sebi nameću, jedino naporom sopstvene volje. Kad dođe vreme da izabere sebi muža, taj hladni i strogi razum, koji je slobodno posmatranje sveta uputilo i učvrstilo, upozorava Amerikanku da je lakomislen i nezavisan duh u braku povod večitog nemira, a ne zadovoljstva, da devojačke zabave ne mogu postati razonode udate žene i da su za ženu izvori sreće u porodičnom domu. Videći unapred i jasno jedini put koji može voditi domaćoj sreći, ona na taj put stupa od prvog koraka i njime ide dokraja, ne pokušavajući da se vrati natrag. Istu tu snagu volje koju mlade američke supruge pokazuju kad se odjednom i ne žaleći se povinuju strogim dužnostima svoga novog položaja nalazimo i u svim velikim iskušenjima njihovog života. Nema zemlje na svetu u kojoj je lično imovno stanje nepostojanije nego u Sjedinjenim Državama. Nije retko da se u toku života isti čovek popne i spusti na sve stupnje od bogatstva do siromaštva. Američke žene podnose takve preokrete spokojnom i neukrotivom energijom. Reklo bi se da im se želje smanjuju zajedno s imetkom isto tako lako kao što se s njim i šire.

Većina pustolova koji svake godine idu da nasele pustoši Zapada pripadaju, kao što sam rekao u svom prvom delu, nekadašnjoj angloameričkoj lozi Severa. Mnogi od tih ljudi 'što tako odvažno jure ka bogatstvu' bili su već imućni u svom zavičaju. Sa sobom vode i žene, i ove s njima dele pogibelji i bezbrojne nevolje kojima se uvek odlikuje početak takvih poduhvata. Često sam sve do nadomak pustinje nailazio na takve mlade žene koje su odrasle usred svega najprobranijeg što pružaju veliki gradovi Nove Engleske, pa su, gotovo naprečac, prešle iz bogatog roditeljskog doma u kolibu usred šume. Groznica, samoća, dosada nisu im slomile srčanost. Crte lica izgledale su im ispijene i uvele, ali pogled im je bio čvrst. Činile su se u isti mah i tužne i odlučne. Ne sumnjam da su te mlade Amerikanke u svom prvom vaspitanju prikupile tu unutrašnju snagu koju su sad koristile. Ispod lika supruge, još se, dakle, prepoznaju crte devojke u Sjedinjenim [329] Državama; uloga se promenila, navike su drugačije, duh je isti. GLAVA XI KAKO DRUŠTVENA JEDNAKOST DOPRINOSI ODRŽANJU MORALNOSTI U [330] AMERICI Ima filozofa i istoričara koji su rekli, ili se bar po njihovim rečima tako razume,

da su žene manje ili više strogog moralnog ponašanja zavisno od toga da li žive bliže ili dalje od polutara. To znači olako rešiti stvar, jer, po tome, dovoljan bi bio globus i šestar pa da se očas reši jedan od najtežih problema sadašnjeg čovečanstva. Ne vidim da tu materijalističku doktrinu potvrđuju činjenice. Jedne te iste nacije pokazale su se, u razna razdoblja svoje istorije, čedne ili razvratne. Njihovo uredno ili raspušteno moralno vladanje zavisilo je, znači, od nekih promenljivih uzroka, a ne samo od prirode zemlje, koja se nije menjala. Neću poricati da su, u izvesnim podnebljima, strasti što se rađaju iz uzajamne privlačnosti polova osobito vatrene; ali mislim da društveno uređenje i političke institucije mogu uvek raspaljivati ili obuzdavati taj prirodni žar. Mada se putnici koji su proputovali Severnu Ameriku razilaze u više tačaka, svi se slažu u zapažanju da je moralno vladanje onde neizmerno strože nego igde. Očevidno je da su Amerikanci u tom pogledu veoma prevazišli svoje pretke Engleze. Površan pogled na te dve nacije dovoljan je da se to pokaže. U Engleskoj, kao i po svim drugim zemljama Evrope, loš uticaj javnosti stalno iskušava ženske slabosti. Često slušamo kako se filozofi i državnici žale da moral nije dovoljno ispravan, a i po književnosti se to svakodnevno sluti. U Americi sve knjige, ne izuzimajući ni romane, pretpostavljaju da je žena čedna, i niko ne priča o ljubavnim pustolovinama. Ta velika moralna čistota Amerikanaca bez sumnje potiče delom od zemlje, od rase, od religije. Ali svi ti uzroci, na koje nailazimo i drugde, nisu još dovoljni da to

objasne. Treba potražiti i neki osoben razlog. Taj razlog čini mi se da su jednakost i institucije koje iz nje proizilaze. Društvena jednakost ne dovodi sama po sebi do urednog moralnog života; ali ne može se sumnjati da ga ona olakšava i pojačava. U aristokratskih naroda, poreklo i imovno stanje često čine čoveka i ženu tako različitim stvorenjima da nikako ne mogu uspeti da se spoje. Strasti ih zbližavaju, ali društveni položaj i ideje koje on uliva sprečavaju ih da se trajno i javno vežu. Otud nužno nastaje velik broj prolaznih i potajnih veza. Priroda tako potajno naknađuje ono čega je prinuda zakona lišava. To se ne vida tako isto kad društvena jednakost obori uobražene ili stvarne prepreke koje su razdvajale čoveka od žene. Tada nema devojke koja ne bi verovala da može postati žena čoveka koji je voli, što veoma otežava raspusnost pre braka. Jer ma koliko strasti bile lakoverne, ne može žena lako biti ubeđena da je neko voli, kad je savršeno slobodan da se njome oženi, a to ipak neće da učini. Isti uzrok, mada na posredniji način, dejstvuje i u braku. Ništa ne služi većma pravdanju vanbračne ljubavi u očima onih koji je osećaju ili mnoštva koje je vidi nego prinudni brak ili brak sklopljen nasumce. U zemljama gde žena uvek slobodno bira muža i gde ju je vaspitanje osposobilo da dobro izabere, javno mnenje je neumoljivo za njene grehe. Strogost Amerikanaca proizilazi delom otud. Oni brak smatraju ugovorom, često tegobnim, ali čije su sve odredbe muž i žena ipak obavezni da izvrše, zato što su ih sve mogli unapred znati i što su raspolagali potpunom slobodom da se ni na šta ne

obavežu. Ono što vernost čini obaveznijom čini je i lakšom. U aristokratskim zemljama svrha je braka više da spoji dve imovine nego dve osobe; stoga se ponekad dešava da je muž odabran dok je još u školi, a žena u kolevci. Nije onda čudno što bračna veza, koja im spaja imovinu, ostavlja srca supružnika da lutaju i traže. To prirodno proizilazi iz duha njihovog ugovora. Kad svako, naprotiv, uvek sam bira suprugu, a ništa ga spolja ne ometa niti mu šta nameće, obično samo sličnost sklonosti i ideja Lako je uveriti se u tu istinu ako se prouče razne evropske književnosti. Kad Evropljanin hoće u fikciji da opiše jednu od onakvih velikih katastrofa u braku kakve se tako često viđaju među nama, postara se da unapred pobudi čitaočevo sažaljenje time što mu prikaže neskladne ili prinudne supružnike. Mada je dugotrajna tolerantnost odavno olabavila naš moral, on bi teško uspeo da saosećamo sa nesrećom tih ličnosti kad ne bi prvo izneo opravdanje za njihove grehe. To lukavstvo obično uspeva. Svakodnevni prizori kojima smo svedoci odavno nas već pripremaju na praštanje. Kod američkih pisaca takva opravdanja ne bi mogla biti uverljiva za njihove čitaoce; njihovi običaji i zakoni to onemogućuju, pa pošto se ne mogu nadati da će raspusnost biti dopadljiva, ti pisci je i ne prikazuju. Delom i tome razlogu treba pripisati što se mali broj romana objavljuje u Sjedinjenim Državama. zbližava čoveka i ženu, a ista ta sklonost ih i zadržava i ustaljuje jedno uz drugo. Naši su dedovi stvorili jedno čudno mišljenje o braku. Kako su primetili da je onaj

mali broj brakova iz naklonosti koliko ih je bivalo u njihovo vreme imao gotovo uvek koban ishod, odlučno su po tome zaključili da je u tome vrlo opasno slušati svoje srce. Slučaj im se činio vidovitiji nego izbor. Nije, međutim, teško bilo videti da primeri koji su im bili pred očima ništa ne dokazuju. Prvo ću napomenuti da demokratski narodi, kad ženi daju pravo da slobodno bira muža, postaraju se unapred da joj pruže onakvu prosvećenost i snagu volje kakve mogu biti nužne za takav izbor; a sva ta obezbeđenja nedostaju devojkama koje, u aristokratskim narodima, krišom izmaknu očevoj vlasti da bi se bacile u zagrljaj čoveka koga joj nisu dali ni vremena da upozna ni sposobnosti da proceni. Ne treba se onda iznenaditi što se one loše služe svojim slobodnim sudom kad ga prvi put koriste niti što padaju u tako bolne zablude kad, nemajući demokratsko vaspitanje, hoće u udaji da se drže demokratskih običaja. Ali postoji još nešto. Kad čovek i žena hoće da se zbliže uprkos nejednakosti u aristokratskom uređenju, moraju da savladaju ogromne prepreke. Kad raskinu ili razlabave spone sinovlje poslušnosti, treba još, poslednjim naporom, da izmaknu vlasti običaja i tiraniji opštih shvatanja; i kad najzad izvedu taj teški poduhvat, nađu se kao tuđini među svojim prirodnim prijateljima i bliskim osobama: deli ih predrasuda koju su preskočili. Taj položaj im slomi srčanost i ogorči srce. Što se, dakle, dešava da su supružnici koji su tako stupili u brak prvo nesrećni, a potom i grešni, ne treba pripisati tome što su se slobodno izabrali, nego pre tome

što žive u jednom društvu koje ne prihvata takav izbor. Ne treba zaboraviti, uostalom, da isti onaj napor kojim se neko silovito otrgne od neke sveopšte zablude, gotovo uvek ga ponese izvan razložnosti i da čovek, da bi se usudio da objavi rat, ma i opravdan, idejama svog veka i svoje zemlje, mora u svojoj naravi da ima sklonosti plahovite i pustolovne, a ljudi takve naravi, ma kojim pravcem pošli, retko dospevaju do sreće i vrline. A da kažem uzgred, to objašnjava i zašto i u najnužnijim i najsvetijim revolucijama nalazimo tako malo umerenih i časnih revolucionara. Kad se u aristokratskom veku desi da neki čovek naumi da se pri stupanju u brak ne obzire na druge razloge do na svoje lično shvatanje i sklonosti, a potom mu se ubrzo u brak uvuku raspusnost i nesreća, tome se, dakle, ne treba čuditi. Ali kad je isti takav postupak saglasan s prirodnim i uobičajenim redom, kad ga društveno uređenje olakšava, očinska vlast prihvata, a javno mnenje preporučuje, onda ne treba sumnjati da to jača unutrašnji porodični mir i bolje čuva bračnu vernost. Skoro svi ljudi u demokralijama bave se nekim zanimanjem ili se posvećuju političkoj karijeri, a i osrednje imovno stanje, s druge strane, primorava ženu da se svakog dana zatvori u svoj domazluk i da se sama stara, vrlo brižljivo, o svim pojedinostima svog domaćinstva. Svi ti različiti i nužni poslovi predstavljaju prirodne prepreke koje, razdvajajući polove, čine udvaranja jednog ređim i manje nasrtljivim, a otpor drugog lakšim. Ne znači da društvena jednakost može ikad postići da čovek bude čedan, ali ona moralnoj raspuštenosti daje manje opasan karakter. Kako tada niko više nema

vremena ni prilike da napada čednost koja hoće da se brani, vidi se u isti mah i više kurtizana i mnoštvo poštenih žena. Takvo stanje stvari dovodi i do žalosnih pojedinačnih nevolja, ali nimalo ne sprečava da društvena zajednica bude zdrava i snažna; ono ne uništava porodične veze i ne slabi moralnost nacije. Ono što dovodi u opasnost društvo nije velika iskvarenost nekolicine, nego raspuštenost svih. U očima zakonodavca, prostitucije se valja mnogo manje bojati nego ljubakanja. Taj buran i neprestano rastrzan život kakav jednakost stvara ne odvraća ljude od ljubavi samo time što im ne ostavlja vremena da joj se predadu; on ih od nje udaljava i jednim skrivenijim, ali pouzdanijim putem. Svi ljudi koji žive u demokratsko doba manje-više steknu misaone navike proizvođačkih i trgovačkih slojeva; duh im poprima nešto ozbiljno, proračunato i trezveno; rado se odriče ideala, da bi se usmerio ka nekom vidljivom i bliskom cilju, koji se ukazuje kao prirodni i nužni predmet želja. Jednakost time ne uništava maštu, ali je ograničava i dopušta joj da leti samo nisko nad zemljom. Niko nije manje sanjar nego građani demokratije, i ne viđa ih se mnogo koji hoće da se prepuste onim dokonim i samotnim premišljanjima koja obično prethode velikim nemirima srca što se iz njih i rađaju. Njima je, istina, veoma stalo do toga da steknu nečiju duboku, stalnu i spokojnu privrženost, koja životu daje čar i sigurnost; ali ne jure rado za silovitim i ćudljivim uzbuđenjima koja ga mute i skraćuju. Znam da sve što prethodi može u potpunosti da se primeni samo na Ameriku, a

ne može se, zasada, uopšteno proširiti i na Evropu. Za pola veka otkako zakoni i navike s neviđenom silinom vuku više evropskih naroda ka demokratiji, ne vidi se da su u tim narodima odnosi čoveka i žene postali moralniji i čedniji. Ponegde se čak zapaža i suprotno. Neki su slojevi moralniji, ali opšta moralnost je labavija. Ne bojim se da to napomenem, jer nisam sklon ni da laskam svojim savremenicima kaogod ni da ih ocrnjujem. Takav prizor treba da nas rastužuje, ali ne i da nas iznenađuje. Povoljan uticaj koji demokratsko društveno uređenje može imati na moralne navike pojava je koja se može tek vremenom otkriti. Dok društvena jednakost pogoduje dobrom moralnom vladanju, društveni proces koji dovodi do jednakosti za njega je poguban. Za pedeset godina otkako se Francuska preobražava, retko smo imali slobodu, a uvek nered. Usred te opšte zbrke ideja i uzdrmanih shvatanja, u toj neusaglašenoj mešavini pravde i nepravde, istinitog i pogrešnog, prava i sile, javni moral postao je neodređen, a lična moralnost posrče. Ali sve su revolucije, ma kakav da im je bio cilj i ma ko da su bili njeni nosioci, isprva dovodile do sličnih posledica. Čak i one koje su na kraju pritegle moralne stege isprva su ih labavile. Raspuštenost kojoj smo često svedoci ne čini se, dakle, da je trajna. Zanimljivi znaci to već nagoveštavaju. Ništa nije bednije iskvareno nego aristokratija koja zadržava bogatstvo kad je već izgubila vlast i, svedena na vulgarna uživanja, još ima za njih ogromnu dokolicu.

Usled toga nestaju one snažne strasti i velike misli kojima je nekad bila nadahnuta, te sad nalazimo u nje samo još sitne poroke koji je napadaju i nagrizaju kao crvi leš. Niko ne spori da je francuska aristokratija prošlog veka bila veoma razvratna, dok su stare navike i verovanja još održavali poštovanje morala u ostalim klasama. Bez teškoća možemo se složiti i s tim da se izvesna strogost načela ispoljava među ostacima iste te aristokratije, dok se moralna raspuštenost izgleda širi na srednje i niže slojeve društva. Tako da se one iste porodice koje su se, pre pedeset godina, pokazivale najraspusnije danas pokazuju najprimernije, te se čini da je demokratija pročistila moral samo aristokratske klase. Time što je rasturila njihova bogatstva, revolucija je prisilila plemiće da se revnosno bave svojim poslovima i porodicom, zatvorila ih zajedno s njihovom decom pod isti krov, dala njihovim mislima nešto razumno i ozbiljno, i tako im neopazice ulila poštovanje prema religiji, ljubav prema redu, smirenim uživanjima, domaćim radostima i blagostanju; dok je ostali deo nacije, koji je prirodno imao takve sklonosti, povukla ka raspuštenosti samim naporom koji je valjalo uložiti da bi se srušili zakoni i politički običaji. Stara francuska aristokratija pretrpela je posledice revolucije, a nije iskusila revolucionarne strasti ni delila često anarhični zanos koji je do nje doveo; lako je shvatiti što ona u svom moralnom ponašanju pokazuje zdrave posledice te revolucije upravo pre onih koji su tu revoluciju izveli. Može se, dakle, reći, ma koliko se to na prvi pogled može činiti iznenađujuće, da u naše dane upravo najvećma antidemokratske klase nacije pokazuju kakvu je

moralnost razložno očekivati od demokratije. Kad budemo postigli sva ostvarenja demokratske revolucije, pošto prođemo kroz bure koje je ona izazvala, verujem da će ono što se danas pokazuje kao tačno kod ponekih, postati takvo kod svih. GLAVA XII KAKO AMERIKANCI SHVATAJU RAVNOPRAVNOST MUŠKARCA I ŽENE Pokazao sam kako demokratija uklanja ili menja razne nejednakosti koje se rađaju u društvu; ali je li to sve, i ne uspeva li ona najzad da dejstvuje na onu veliku neravnopravnost muškarca i žene, za koju nam se, do naših dana, činilo da su joj večne osnove u prirodi? Mislim da društveno kretanje koje približava istom nivou oca i sina, gospodara i slugu i, uopšte, višeg i nižeg, uzdiže ženu i da će je sve više činiti ravnopravnom s muškarcem. Ali u ovome, više nego ikad, osećam potrebu da budem dobro shvaćen; jer nema stvari o kojoj je gruba i nesređena uobrazilja našeg veka većma pustila sebi na volju. Ima ljudi u Evropi koji, brkajući različite atribute polova, hoće od muškarca i žene da načine dva bića ne samo ravnopravna nego i istovetna. Oni oboma daju iste funkcije, nameću iste dužnosti i priznaju ista prava; mešaju ih u svemu, u radu,

uživanjima, poslovima. Lako je shvatiti da upinjući se tako da izjednače jedan pol s drugim degradiraju oba; i da iz te grube mešavine onoga što je delo prirode ne može nikad proizaći drugo šta do slabi muškarci i nečasne žene. Amerikanci nisu tako shvatili onu vrstu demokratske jednakosti koja se može uspostavili između žene i muškarca. Mislili su, pošto je priroda stvorila tako veliku različnost između telesnog i duhovnog sklopa muškarca i žene, da je njena jasno pokazana svrha bila da njihovim različitim mogućnostima nameni i različitu primenu, pa su prosudili da se napredak ne sastoji u tome da iste stvari rade različita stvorenja, nego da se postigne da svako od njih najbolje mogućno izvrši svoj zadatak. Amerikanci su na polove primenili veliko načelo političke ekonomije, koje danas vlada u privredi. Brižljivo su razdvojili funkcije muškarca i žene, da bi se veliki društveni rad bolje obavio. Amerika je ona zemlja na svetu gde se najstalnije vodila briga o tome da se polovima povuku jasno odvojeni putevi delanja i gde se htelo da oba koračaju istim korakom, ali uvek različitim putevima. Ne viđa se da Amerikanka upravlja spoljnim poslovima porodice, da vodi trgovinu, niti, najzad, da prodire u političku sferu; ali se ne viđaju ni takve koje bi bile prisiljene da obavljaju teške ratarske radove niti ikakav mučan posao koji iziskuje razvijenu telesnu snagu. Nema toliko siromašne porodice da bi bila izuzetak od ovog pravila. Ako Amerikanka i ne može da izađe iz mirnog kruga domaćih poslova, nije, s druge strane, nikad ni prisiljena da iz njega izađe. Otud potiče da Amerikanke, koje često pokazuju muževan razum i sasvim

mušku energiju, obično sačuvaju vrlo nežan izgled i uvek ostaju žene po manirima, mada se ponekad pokazuju muškarci po duhu i srcu. Nikada isto tako nisu Amerikanci uobrazili da su demokratska načela u tome da se obori vlast muža i da se u porodicu unese zbrka u ovlašćenjima. Mislili su da svaka zajednica, da bi bila efikasna, treba da ima svog starešinu, a da je glava bračne zajednice prirodno muž. Oni, dakle, njemu ne odriču pravo da upravlja svojom ženom; a veruju da je, u maloj zajednici muža i žene, kaogod u velikoj političkoj zajednici, cilj dcmokratije da uredi i ozakoni nužnu vlast, a ne da uništi svaku vlast. To shvatanje nije svojstveno jednom polu, a osporavano od drugog. Nisam zapazio da Amerikanke smatraju muževljev autoritet nekakvim srećnim uzurpiranjem njihovih prava niti da veruju da potčiniti mu se znači poniziti se. Činilo mi se, naprotiv, da se one u neku ruku diče dobrovoljnim odricanjem od svoje volje i da svoju veličinu vide u tome što se same od sebe povinuju tom jarmu, a ne što bi mu se opirale. To je bar raspoloženje koje izražavaju one najvrlije; ostale ćute, a ne čuju se u Sjedinjenim Državama ni preljubnice koje bi glasno zahtevale prava žene gazeći svoje najsvetije dužnosti. Često se primećivalo da se u Evropi izvestan prezir otkriva čak i usred laskanja kojima muškarci obasipaju žene: iako Evropljanin često postaje ženin rob, vidi se da on nikad ne veruje iskreno da mu je ona ravna. U Sjedinjenim Državama nikad ne hvale žene; ali svakodnevno pokazuju da ih cene.

Amerikanci neprestano pokazuju puno poverenje u razum svoje žene i duboko poštovanje njene slobode. Smatraju da je njen um isto koliko i čovekov kadar da utvrdi golu istinu i da joj je srce dovoljno čvrsto da istinu sledi, pa nikad nisu ni pokušavali da vrline ni njenog uma ni srca zaštite predrasudama, neznanjem ili strahom. U Evropi, gde se ljudi tako lako potčinjavaju despotskoj moći žena, izgleda da se ovima ipak poriču neki od najkrupnijih atributa ljudske vrste i da ih smatraju očaravajućim, ali nepotpunim stvorenjima; a ne može se čovek načuditi tome što i same žene najposle vide sebe u istom svetlu i što nisu daleko od toga da smatraju privilegijom slobodu koja im se ostavlja da se pokažu neozbiljne, slabe i bojažljive. Amerikanke takva prava ne zahtevaju. Reklo bi se, s druge strane, da smo u pogledu morala priznali muškarcu neku vrstu neobičnog imuniteta, te kao da postoji jedna vrlina za njega, a druga za njegovu suprugu, i da, po opštem shvatanju, jedan te isti čin može naizmenično biti zločin ili samo pogreška. Amerikanci ne znaju za tako nepravednu razdeobu dužnosti i prava. Kod njih je zavodnik isto tako obeščašćen kao i njegova žrtva. Amerikanci, istina, retko ukazuju ženama onakve revnosne znake poštovanja kakvima vole da ih okruže u Evropi; ali svojim ponašanjem uvek pokazuju da pretpostavljaju da su časne i osetljive, a imaju i tako veliko poštovanje njihove duhovne slobode da u njihovom prisustvu svako budno pazi na svoje reči, da ne bi žene bile prinuđene da čuju nešto što bi ih pozledilo. U Americi i devojka pođe,

sama i bez bojazni, na neko dugo putovanje. Zakonodavci Sjedinjenih Država, koji su ublažili skoro sve odredbe krivičnog zakonika, silovanje kažnjavaju smrću, i nema zločina koji javno mnenje goni sa neumoljivijim žarom. To se razume: kako Amerikanci smatraju da nema ničega dragocenijeg od časti žene i ničega tako dostojnog poštovanja kao što je njena nezavisnost, cene da nema odviše stroge kazne za onoga ko ih njih liši protiv njihove volje. U Francuskoj, gde se isti zločin kažnjava mnogo blažim kaznama, često je teško naći porotu koja osuđuje. Je li to prezir prema čednosti ili prezir prema ženi? Ne mogu da ne verujem da je to i jedno i drugo. Tako Amerikanci ne misle da muškarac i žena imaju dužnost i pravo da rade iste stvari, ali pokazuju podjednako uvaženje uloge svakoga od njih i smatraju ih bićima čija je vrednost podjednaka, mada im se sudbina razlikuje. Oni ženinoj srčanosti ne daju iste oblike i namenu kao čovekovoj, ali nikad ne sumnjaju u njenu srčanost; pa i ako cene da čovek i njegova supruga ne moraju uvek na isti način da se služe svojom pameću i razumom, sude bar da je njen razum isto tako pouzdan kao i njegov i da joj je pamet isto tako bistra. Amerikanci, koji su podređenost žene ostavili da i dalje postoji u društvu, uzdigli su dakle ženu, koliko god su mogli, na nivo muškarca u duhovnom i moralnom svetu, i čini mi se da su u tome divno shvatili istinski pojam demokratskog progresa. Što se mene tiče, ne kolebam se da kažem: mada žena u Sjedinjenim Državama takoreći ne izlazi van domaćeg kruga i mada je u njemu, u izvesnom pogledu,

veoma zavisna, nigde mi se njen položaj nije činio viši. A ako bi me sad, kad se približavam kraju ove knjige, u kojoj sam ukazao na tolike zamašne stvari što su ih Amerikanci ostvarili, neko upitao čemu mislim da treba poglavito pripisati neobični procvat i sve veću snagu tog naroda, odgovorio bih da ih treba pripisati visokim odlikama njegovih žena. GLAVA XIII KAKO JEDNAKOST PRIRODNO DELI AMERIKANCE NA MNOŠTVO MALIH ODELITIH DRUŠTAVA Čovek bi bio sklon verovati da je krajnja posledica i nužno dejstvo demokratskih institucija to da građane izmeša i u privatnom kao i u javnom životu i da ih sve prisili da žive istim načinom života. To bi značilo shvatati u vrlo grubom i vrlo tiranskom obliku jednakost koja se rađa iz demokratije. Nema društvenog uređenja ni zakona koji bi ljude mogli načiniti tako sličnim da vaspitanje, imovno stanje i sklonosti ne unesu među njih neke razlike, a ako i ljudi različiti mogu ponekad naći koristi u tome da zajednički rade iste stvari, valja verovati da nikada neće u tome nalaziti i uživanja. Oni će, dakle, uvek, ma šta se činilo, izmicati zakonodavčevoj ruci i nalazeći izlaz na ponekoj tački kruga u koji hoće da ih zatvore, uspostavljaće, uz šire političko društvo, mala privatna društva, u

kojima će spona biti sličnost položaja, navika i naravi. U Sjedinjenim Državama nema između građana nikakvog prevashodstva; ne duguju jedni drugima ni pokornost ni poštovanje; zajedno dele pravdu i upravljaju državom, i obično se svi okupe da bi pretresli poslove koji utiču na zajedničku sudbinu; ali nikad nisam čuo da je neko naumio da ih okupi da bi se razonodili na isti način ili veselili izmešani na istom mestu. Amerikanci, koji se tako lako mešaju u krugu političkih skupština i sudova, brižljivo se dele, naprotiv, u mala veoma odelita društva da bi odvojeno uživali u radostima privatnog života. Svaki od njih rado priznaje sve sugrađane za sebi ravne, ali samo vrlo mali broj njih prima kao prijatelje i goste. To mi se čini vrlo prirodno. Što se više širi krug opšteg društva, valja očekivati da će se sužavati krug privatnih odnosa: umesto da uobražavamo da će građani novih društava naposletku živeti u zajednici, bojim se da će na kraju obrazovati samo vrlo majušne družine. U aristokratskim narodima, pojedine klase su kao ogromni ograđeni pojasi iz kojih se ne može izaći a ni u njih ući. Klase ne opšte međusobno; ali u okviru svake od njih, ljudi se nužno svakodnevno viđaju. Čak i kad prirodno ne bi međusobno odgovarali, opšta podudarnost položaja ih zbližava. Ali kad ni zakon ni običaji ne uspostavljaju česte i uobičajene odnose između izvesnih ljudi, odlučuje slučajna sličnost shvatanja i sklonosti, i to čini privatna društva beskrajno raznolikim. U demokratijama, gde se građani nikad međusobno ne razlikuju mnogo, a

prirodno se nalaze tako blizu da im se svakog časa može desiti da se stope u opšte mnoštvo, stvara se mnogo veštačkih i proizvoljnih klasifikacija, pomoću kojih svako nastoji da se povuče u stranu, da ne bi i protiv svoje volje bio uvučen u gomilu. Nikad ne bi ni moglo biti drukčije: jer mogu se izmeniti ljudske institucije, ali ne i čovek; koliki god bio napor društva da građani postanu jednaki i slični, lična gordost pojedinca uvek će težiti da izbegne takvo izravnanje i želeće da negde stvori neku nejednakost koju će koristiti. U aristokratijama su ljudi međusobno razdvojeni visokim nepomičnim pregradama; u demokratijama ih deli mnoštvo tankih, gotovo nevidljivih niti, koje se svaki čas kidaju i neprestano se premeštaju. Tako, ma koliko jednakost napredovala, uvek će se u demokratskim narodima stvarati velik broj malih privatnih društava usred šireg političkog društva. Ali nijedno od njih neće, po svom ponašanju, ličiti na višu klasu koja vlada u aristokratijama. GLAVA XIV NEKOLIKO NAPOMENA O PONAŠANJU AMERIKANACA Ništa se ne čini nevažnije, na prvi pogled, nego spoljni oblik ljudskih postupaka, a nema ničega što ljudi toliko cene; naviknu se na sve osim da žive u društvu koje nema njihovo ophođenje. Uticaj koji društveno i političko uređenje imaju na

ponašanje vredi, dakle, ozbiljno ispitati. Ponašanje obično proizilazi iz najdublje naravi, a uz to je ponekad i rezultat proizvoljne konvencije između izvesnih ljudi. Ono je istovremeno i prirodno i stečeno. Kad ljudi zapaze da su prvi, bez muke i neosporno, kad su im svaki dan pred očima krupne stvari kojima se bave, prepuštajući pojedinosti drugima, i kad žive usred bogatstva koje nisu sami stekli i koje se ne boje da će izgubiti, shvatamo da osećaju neku vrstu gordog prezira prema sitnim interesima i materijalnim životnim brigama i da im u mislima ima neke prirodne uzvišenosti, koju otkrivaju reči i ponašanje. U demokratskim zemljama, u ponašanju obično ima malo uzvišenog, zato što je privatni život u njima skučen. Ono je često prosto, zato što misao ima tek malo prilika da se uzdigne iznad briga o domaćim interesima. Istinski dostojanstveno ponašanje sastoji se u tome da se čovek uvek pokaže na svom mestu, ni više ni niže; to je dostupno i seljaku kao i princu. U demokratiji se sva mesta čine neodređena, pa je otud ponašanje često gordo, a retko dostojanstveno. Uz to nikad nije ni sasvim utvrđeno ni znalačko. Ljudi koji žive u demokratijama odviše su pokretljivi da bi izvestan broj njih uspeo da uspostavi neka pravila lepog ponašanja i da se stara da se ona poštuju. Svako se, dakle, ponaša po svome, pa uvek vlada izvesna nesaglasnost u ophođenju, zato što se ono saobražava individualnim osećanjima i idejama više nego nekom idealnom obrascu koji bi unapred bio postavljen da mu svako podražava. To se ipak mnogo više oseća u vreme kad je aristokratija tek pala nego kad je

već odavno oborena. Nove političke institucije i nova ponašanja okupljaju tada na istim mestima ljude koji su po vaspitanju i navikama veoma različiti i prisiljavaju ih da žive zajedno, a iz toga svakog časa proizilazi veliko šarenilo. Još se ljudi sećaju da su postojala neka precizna pravila učtivosti, ali već ne znaju više ni šta su sadržavala ni gde da ih nađu. Izgubili su zajednički zakon ponašanja, a nisu se još rešili da ga se i odreknu, pa se svako trudi da od krhotina nekadašnjih običaja sklopi neko proizvoljno i promenljivo pravilo, tako da u ponašanju nema ni one pravilnosti i otmenosti kao u aristokratskih naroda, ni one jednostavnosti i slobode koje se ponekad zapažaju u demokratiji; ono je u isti mah i usiljeno i raspasano. Takvo stanje nije normalno. Kad je jednakost potpuna i davnašnja, budući da svi ljudi imaju približno iste ideje i rade isto, nije potrebno da se dogovore ni da podražavaju jedni drugima da bi postupali i govorili na isti način. Neprestano se viđa mnoštvo sitnih nesličnosti u njihovom ponašanju, ali se ne opažaju velike razlike. Ono nikad nije savršeno slično, zato što nemaju jedinstven obrazac, ali nikad nije ni veoma različito, zato što su oni svi istog društvenog položaja. Čovek bi u prvi mah rekao da je ponašanje svih Amerikanaca sasvim istovetno. Tek kad pogleda izbliže, opaža osobenosti po kojima se svi razlikuju. Englezi su se silno uveseljavali na račun ponašanja Amerikanaca, a karakteristično je u tome to što većina onih koji su nam o tome opisivali tako smešne slike pripada srednjoj engleskoj klasi, na koju se iste takve slike veoma

lepo mogu primeniti. Tako da ti nemilosrdni kudioci obično i sami pružaju primer onoga što u Sjedinjenim Državama kude; ne opažaju da se sami sebi podsmevaju, na veliko uveseljenje aristokratije svoje zemlje. Ništa ne škodi toliko demokratiji koliko spoljni oblici njenih običaja. Mnogi bi se još i pomirili s njenim manama, ali ne mogu da podnesu njene manire. Ja ipak ne bih mogao prihvatiti da u ponašanju demokratskih naroda nema ničega što bi se moglo pohvaliti. U aristokratskim narodima, svi oni koji su odmah ispod prvoga sloja obično se upinju da na nj liče, što dovodi do vrlo smešnog i neukusnog imitiranja. Demokratski narodi nemaju, odista, kod sebe uzora otmenih manira, ali bar i ne moraju svakodnevno da im gledaju loše kopije. Ponašanja u demokratijama nikad nisu tako prefinjena kao u aristokratskih naroda, ali se nikad ne pokazuju ni tako prostačka. U njih se ne čuju ni psovke ološa, ni otmeni i birani izrazi velikaša. Često ima otrcanog u njihovim ponašanjima, ali nikad grubog ni prostačkog. Rekao sam da se u demokratijama ne mogu stvoriti neka tačna pravila lepog ponašanja. To ima svojih nepogodnosti a i prednosti. U aristokratijama, pravila pristojnosti čine sve članove iste klase sličnim, uprkos ličnim sklonostima; ona i ukrašavaju i skrivaju prirodu. Kod demokratskih naroda, ponašanje nije ni tako znalačko ni tako pravilno, ali je često iskrenije. Ono čini kao neki lak i loše satkan veo kroz koji se lako vide prava osećanja i lične ideje svakoga. Forma i suština ljudskih postupaka tu se, dakle, često susreću u tesnoj vezi, pa i ako je ukupna slika

manje ukrašena, bar je istinitija. Tako se u nekom smislu može reći da demokratija deluje ne zapravo tako da bi ljudima davala izvesne manire, nego sprečava da se služe manirima. Ponekad se i u demokratiji mogu sresti osećanja, strasti, vrline i mane aristokratije, ali ne i njena ponašanja. Ova se nepovratno gube i nestaju kad je demokratska revolucija potpuna. Čini se kao da ništa nije trajnije od manira aristokratske klase, jer ona ih zadržava još neko vreme kad je već izgubila i bogatstvo i moć; a čini se i da ništa nije prolaznije, jer čim nestanu, nema im više ni traga, pa je teško i reći kakvi su bili čim ih više nema. Promena društvenog uređenja čini čuda u tome; nekoliko pokolenja je dovoljno. Glavne crte aristokratije ostaju urezane u istoriju i kad je aristokratija oborena, ali oni istančani i laki oblici njenih ponašanja iščezavaju iz sećanja ljudi čim ona padne. Ne mogu ni da ih zamisle čim im više nisu pred očima. Iščezavaju a da oni to i ne vide niti osećaju. Jer da bi se osetilo ono svojevrsno profinjeno uživanje koje pričinjava otmenost biranih manira, treba da je srce pripremljeno navikom i vaspitanjem, pa se i ljubav prema njima gubi zajedno s običajem. Tako demokratski narodi ne samo da ne mogu imati ponašanje aristokratije nego ne mogu ni da ga zamisle niti da ga žele; ono je za njih kao da nikad nije ni postojalo. Tom gubitku ne treba pridavati odviše značaja, ali se za izgubljenim može žaliti. Znam da je više puta bivalo da su isti ljudi imali i vrlo otmeno ponašanje a i vrlo

prostačka osećanja: ono što se zbivalo skriveno po dvorovima dovoljno je pokazalo da uzvišena spoljašnjost može kriti vrlo podlo srce. Ali ako aristokratski maniri i nisu činili vrlinu, ponekad su bili ukras i šušte vrline. I nije bio makar šta prizor te brojne i moćne klase u koje spoljašnjost svih postupaka u životu kao da je u svakom trenutku otkrivala prirodnu uzvišenost osećanja i misli, istančan i pouzdan ukus, blagorodnu narav. Aristokratski maniri pružali su lepe iluzije o ljudskoj prirodi, pa iako je slika često bivala lažna, čovek je osećao uzvišeno uživanje posmatrajući je. GLAVA XV O OZBILJNOSTI AMERIKANACA I ZAŠTO IH ONA NE SPREČAVA DA ČESTO BUDU NEPROMIŠLJENI Ljudi koji žive u demokratiji ne cene onakva prostodušna, bučna i gruba veselja kakvima se narod predaje u aristokratijama; nalaze da su detinjasta ili bljutava. A ne pokazuju ni mnogo više sklonosti ka intelektualnim i profinjenim razonodama aristokratskih klasa. Njima u uživanjima treba nešto korisno i opipljivo, i hoće sa veseljem da pomešaju i nasladu. U aristokratskim društvima narod se rado predaje zanosu burnog i bučnog veselja, koje ga odjednom otrgne od posmatranja svoje bede. Građani demokratija ne vole da ih nešto tako silovito otrgne iz njihovog ličnog kruga i uvek tek sa

žaljenjem gube sebe iz vida. Više nego takve lakoumne zanose vole oni ozbiljne i tihe razonode koje liče na poslove i ne odvode ih u samozaborav. Poneki će se Amerikanac, umesto da u časovima dokolice ode da veselo igra na trgu, kao što još rade ljudi njegovog zanimanja u velikom delu Evrope, povući sam u svoju kuću da pije. Taj čovek uživa u dva zadovoljstva: misli na svoj posao i opija se pristojno u porodičnom krugu. Verovao sam da su Englezi najozbiljnija nacija na svetu, ali video sam Amerikance pa sam promenio mišljenje. Neću da kažem da temperament ne igra veliku ulogu u osobinama stanovnika Sjedinjenih Država. Ipak mislim da je uticaj političkih institucija još veći. Verujem da se ozbiljnost Amerikanaca rađa delom iz gordosti. U demokratskim zemljama i siromah ima visoko mišljenje o svojoj ličnoj vrednosti. Sebe posmatra samodopadljivo i rado veruje da ga i drugi posmatraju. Sa takvom sklonošću, on brižljivo pazi na svoje reči i postupke i ne otkriva se, iz bojazni da ne pokaže šta mu nedostaje. Da bi ostao dostojanstven, uobražava da treba da bude ozbiljan. Ali opažam i drugi jedan, dublji i jači uzrok koji nagonski izaziva tu ozbiljnost Amerikanaca kojoj se čudim. Pod despotizmom, narod se s vremena na vreme predaje provali ludog veselja, ali obično je turoban i zamišljen, zato što se boji. U apsolutističkim monarhijama, koje ublažavaju običaji i naravi, narod često pokazuje vedro i postojano raspoloženje, jer ima nešto slobode i dosta veliku sigurnost, a ne učestvuje u najkrupnijim brigama javnog života. Ali slobodni narodi

svi su ozbiljni, zato što su im misli obično zadubljene u neke rizične ili teške poduhvate. Tako je naročito u onih slobodnih naroda koji su uspostavili demokratiju. Tada u svim slojevima postoji bezbroj ljudi koji su neprestano zaokupljeni ozbiljnim poslovima vlasti, a oni pak koji i ne pomišljaju da upravljaju javnim poslovima potpuno se predaju nastojanju da uvećaju svoju imovinu. U takvom narodu ozbiljnost više nije svojstvena samo izvesnim ljudima, ona postaje nacionalna navika. Govori se o malim antičkim demokratijama, čiji su građani išli na glavni trg ovenčani ružama i skoro sve vreme provodili u igrama i predstavama. Ne verujem u takve republike kaogod ni u Platonovu; ili, ako je bilo tako kao što nam pričaju, ne bojim se da ustvrdim da je sastav tih tobožnjih republika bio mnogo drukčiji od naših i da su s našima imali zajednički samo naziv. Ne treba misliti, uostalom, da usred svih svojih ozbiljnih poslova ljudi koji žive u demokratijama smatraju da su za žaljenje: opažamo upravo suprotno. Nema ljudi koji toliko drže do svog položaja kao oni. Kad bi ih ko oslobodio briga koje ih muče, našli bi da je život bljutav, i pokazuju se većma privrženi svojim brigama nego aristokratski narodi svojim uživanjima. No, pitam se zašto se ti isti demokratski narodi, koji su tako ozbiljni, ponekad ponašaju tako nepromišljeno. Amerikanci, koji su skoro uvek tako staloženog držanja i tako hladnog izgleda, prepuštaju se ipak da ih kakva nagla strast ili nepromišljeno uverenje često ponesu daleko od granica razuma, pa im se dešava da ozbiljno čine neobične

nepromišljenosti. Ta suprotnost ne treba da nas iznenadi. Postoji jedna vrsta neznanja koja se rađa iz krajnje javnosti. U despotskim državama ljudi ne znaju kako da postupe jer im se ništa ne kaže; u demokratskim nacijama često postupaju nasumce, jer im se sve reklo. Prvi ne znaju, drugi zaboravljaju. Glavne crte svake slike gube se za njih u mnoštvu pojedinosti. Ljudi se čude svakakvim nesmotrenim rečima koje sebi dopušta ponekad da kaže neka javna ličnost u slobodnim državama, a naročito u demokratskim, a da je to ne kompromituje; dok je u apsolutističkim monarhijama dovoljno da joj se slučajno omakne nekoliko reči pa da zauvek bude raskrinkana i da se nepovratno upropasti. To se dade objasniti onim što prethodi. Kad neko govori usred ogromnog mnoštva, mnoge se reči i ne čuju ili smesta iščile iz pamćenja onih koji slušaju; ali u tišini nemog i nepomičnog mnoštva i najmanji šapat zapne za uvo. U demokratijama ljudi nikad nisu nepomični; zbog hiljadu slučajnih okolnosti stalno menjaju mesto, i u njihovom životu skoro uvek vlada nešto nepredviđeno i takoreći improvizovano. Stoga su često prisiljeni da rade nešto što su slabo naučili, da govore o nečem što jedva razumeju i da se bave poslom za koji ih duga obuka nije pripremila. U aristokratijama svako ima samo jedan cilj, kojem neprestano teži, ali u demokratskim narodima čovekov je život mnogo složeniji; retko je da isti um ne obuhvata više predmeta odjednom, i često međusobno vrlo raznorodnih. Kako ne može da ih sve dobro poznaje, lako se zadovoljava nepotpunim pojmovima.

Kad stanovnika demokratije ne gone potrebe, gone ga bar želje, jer međusvim dobrima što ga okružuju ne vidi nijedno koje bi mu bilo sasvim izvan domašaja. On, dakle, sve radi na brzinu, zadovoljava se približnim i uvek tek na časak zastane da bi osmotrio svoje postupke. Radoznalost mu je u isti mah i nezasita a i lako zadovoljiva, jer mu je više stalo da brzo sazna mnogo nego da dobro zna. Nema vremena, a ubrzo gubi i volju da produbljuje. Tako su, dakle, demokratski narodi ozbiljni zato što ih njihovo društveno i političko uređenje neprestano navodi da se bave ozbiljnim stvarima; a postupaju nepromišljeno zato što poklanjaju tek malo vremena i pažnje svakoj stvari. Naviku na nepažnju treba smatrati najvećom manom demokratskog duha. GLAVA XVI ZAŠTO JE NACIONALNA SUJETA AMERIKANACA NESPOKOJNIJA I SVADLJIVIJA NEGO U ENGLEZA Svi slobodni narodi diče se sobom, ali se nacionalna gordost ne ispoljava u svih [331] na isti način. U dodirima sa strancima Amerikanci se pokazuju netrpeljivi i prema najsitnijoj pokudi, a nezajažljivi za pohvale. I najmanja pohvala im godi, ali i najveća ih retko zadovolji; povazdan vas saleću da bi iznudili da ih hvalite, a ako se oduprete

njihovom navaljivanju, sami će sebe hvaliti. Kao da sumnjaju u svoje odlike, hoće da im je njihova slika stalno pred očima. Sujeta im nije samo nezasita nego je i nespokojna i zavidljiva. Ništa ne udeljuje, a neprestano zahteva. I ište i kavži se u isti mah. Kažem Amerikancu da je zemlja u kojoj živi lepa, a on odvraća: "Istina je, nema takve na svetu!" Divim se slobodi koju uživaju njeni stanovnici, a on mi odgovara: "Sloboda je dragocen dar, ali malo je naroda koji su dostojni da je uživaju." Pomenem moral koji vlada u Sjedinjenim Državama, a on kaže: "Shvatam što taj prizor zadivljuje stranca, kad mu je pala u oči iskvarenost koja vlada u svim drugim narodima." Najposle ga ostavim u njegovom samoposmatranju, ali on mi se vraća i ne pušta me dok me ne prisili da ponovim sve što sam malopre rekao. Ne može se zamisliti dosadniji i brbljiviji patriotizam. Zamara čak i one koji ga cene. Englezi nisu takvi. Englez spokojno uživa u stvarnim ili uobraženim prednostima koje njegova zemlja poseduje u njegovim očima. Ako i ne priznaje ništa drugim nacijama, on isto tako ništa ne ište ni za svoju. Pokude stranaca nimalo ga ne uzbuđuju, a ni pohvale mu mnogo ne laskaju. Prema celome svetu stav mu je uzdržanost puna prezira i neznanja. Njegovoj gordosti ne treba hrane: hrani se sama sobom. Upadljivo je kako se ta dva naroda, izrasla nedavno iz istog korena, pokazuju međusobno tako suprotna u načinu kako osećaju i govore. U aristokratskim narodima velikaši imaju ogromne privilegije na kojima počiva njihova gordost, pa i ne traži da se hrani sitnim preimućstvima koje iz tih privilegija

proizilaze. Pošto su ove nasledili, smatraju ih u neku ruku delom sebe samih ili bar nekakvim prirodnim pravom svojstvenim njihovoj ličnosti. Imaju, dakle, spokojno osećanje svoje nadmoći, te i ne pomišljaju da hvale svoje prerogative, koje svako opaža a niko im ne osporava. Sami im se ne čude toliko da bi o njima govorili. Stoje nepomično u svojoj osamljenoj veličini, sigurni da ih tako svako vidi, pa se i ne trude da se pokazuju, a sigurni i da niko neće preduzeti da ih odande zbaci. Kad aristokratija vodi javne poslove, njena nacionalna gordost uzima prirodno taj uzdržan, nehajan i ohol oblik, a sve ostale klase nacije joj podražavaju. Kad su društveni položaji, naprotiv, malo različiti, i najmanje prednosti imaju značaja. Kako svako vidi oko sebe milion ljudi koji imaju iste takve ili slične prednosti, gordost onda mnogo traži za sebe i postaje zavidljiva; vezuje se čak i za nevolje i tvrdoglavo ih brani. Pošto su u demokratijama društveni položaji veoma promenljivi, ljudi su skoro uvek tek odnedavna stekli prednosti koje poseduju, pa stoga osećaju neizmerno uživanje da ih izlože pogledima, da bi drugima pokazali a sebi potvrdili da ih uživaju; a kako se svakog časa može desiti da im te prednosti izmaknu, neprestano su na oprezu i trude se da pokažu da ih još poseduju. Ljudi koji žive u demokratiji vole svoju zemlju kao što vole sebe same, a navike svoje lične sujete unose u svoju nacionalnu sujetu. Ta nespokojna i nezasita sujeta demokratskih naroda toliko proizilazi iz jednakosti i prolaznosti društvenih položaja da i članovi najponosnijeg plemstva pokazuju savršeno istu strast u onim sitnim delićima svog života u kojima ima

nečega nepostojanog i osporavanog. Aristokratska klasa uvek se duboko razlikuje od ostalih klasa nacije obimom i trajnošću svojih prerogativa; ali ponekad biva da se više njenih članova međusobno razlikuju samo sitnim prolaznim preimućstvima, koja mogu svakog dana izgubiti ili steći. Viđalo se da se članovi kakve moćne aristokratije okupe u prestonici ili na dvoru i da se žestoko otimaju o ništavne privilegije koje su zavisile od ćudi mode ili od vladarove volje. Oni su tad pokazivali upravo onakve iste detinjaste zavisti kao i ljudi u demokratijama, isti žar da se dočepaju i najsitnijih prednosti koje su im njima ravni osporavali i istu potrebu da svačijem pogledu izlože one koje su uživali. Da je dvorjanima palo na pamet da imaju nacionalnu gordost, ne sumnjam da bi pokazali istovetnu kao i demokratski narodi. GLAVA XVII KAKO DRUŠTVO U SJEDINJENIM DRŽAVAMA IZGLEDA U ISTI MAH I UZBURKANO I MONOTONO Čini se da ništa ne može većma da pobudi i hrani radoznalost nego izgled Sjedinjenih Država. Sudbine, ideje, zakoni, sve se onde stalno menja. Pomislio bi čovek da se i sama nepromenljiva priroda menja, toliko se svakog dana preobražava pod čovekovom rukom.

Vremenom se, međutim, prizor toga tako uzburkanog društva čini monoton, i kad je neko vreme gledao tu tako živu sliku, posmatrač se počne dosadivati. U aristokratskim narodima svaki je čovek približno na istom mestu u svojoj sferi, ali su ljudi silno različiti; strasti, ideje, navike i sklonosti bitno su im različite. Ništa se tu ne miče, a sve se razlikuje. U demokratijama, naprotiv, svi su ljudi slični i rade približno isto. Podložni su, istina, krupnim i neprestanim promenama, ali kako se isti uspesi i isti neuspesi stalno ponavljaju, samo se ime glumca menja, a komad ostaje isti. Izgled američkog društva je uzburkan zato što se i ljudi i stvari stalno menjaju, a monoton je zato što su sve te promene slične. Ljudi koji žive u demokratsko doba imaju mnoge strasti, ali većina njihovih strasti sliva se u ljubav prema bogatstvu ili iz nje izvire. To ne potiče otud što su im duše skučene, nego što je značaj novca tad stvarno veći. Kad su sugrađani svi nezavisni i ravnodušni, samo se plaćajući može pribaviti njihova saradnja, što beskonačno umnožava upotrebu bogatstva i podiže mu cenu. Pošto je ugled onoga što je drevno nestao, poreklo, položaj, zanimanje ne odlikuju više čoveka ili ga tek jedva odlikuju; preostaje još gotovo samo novac da stvara vrlo vidljive razlike i da nekoje istakne bez premca. Odlikovanje bogatstvom povećava se nestankom ili smanjivanjem svih ostalih. U aristokratskih naroda novac vodi samo ka nekoliko tačaka velikog obima želja; u demokratskih, čini se da vodi ka svima. Ljubav prema bogatstvu nalazimo, dakle, kao glavno ili kao uzgredno, u suštini

svih postupaka Amerikanaca, što svim njihovim strastima daje kao nekakvu porodičnu sličnost, a njihov prizor ubrzo čini zamornim. To večito ponavljanje jedne te iste strasti monotono je, a isto su tako monotoni i posebni načini koje ta strast koristi da bi se zadovoljila. U već uspostavljenoj i mirnoj demokratiji kao što je demokratija u Sjedinjenim Državama, gde se ljudi ne mogu obogatiti ni ratom, ni javnim funkcijama, ni političkim konfiskacijama, ljubav prema bogatstvu usmerava ih poglavito ka privredi. A u privredi, u kojoj se često dešavaju tako veliki poremećaji i toliki brodolomi, može se biti uspešan samo pomoću vrlo urednih navika i dugim nizom sitnih vrlo jednoličnih radnji. Te su navike tim urednije a radnje jednoličnije što je strast vatrenija. Može se reći da upravo silina njihovih želja čini Amerikance tako metodičnim. Ona im uzburkava dušu ali im sređuje život. To što kažem o Americi vredi uostalom za skoro sve ljude naših dana. Raznolikost nestaje iz ljudske vrste; isti način ponašanja, mišljenja i osećanja nalazimo po svim krajevima sveta. To ne dolazi samo otud što svi narodi više međusobno saobraćaju i vernije se kopiraju, nego što ljudi u svakoj zemlji, udaljujući se sve više od ideja i osećanja svojstvenih nekoj kasti, zanimanju, porodici, istovremeno dospevaju do nečega što bliže zavisi od čovekovog ustrojstva, koje je svugde isto. Oni tako postaju slični, mada ne podražavanjem. Oni su kao putnici raštrkani po kakvoj velikoj šumi čiji se svi putevi stiču u istoj tački. Ako svi u isti mah opažaju središnju tačku i ka njoj usmeravaju korake, neosetno se međusobno približavaju, mada se ne traže, ne opažaju i ne poznaju, i naposletku će se iznenaditi

kad se ugledaju okupljeni na istom mestu. Svi narodi koji uzimaju za cilj svojih težnji i podražavanja ne ovog ili onog čoveka, nego čoveka samog, naposletku će se susresti s istim naravima kao što će se sresti oni putnici na zvezdastom raskršću. GLAVA XVIII [332] O ČASTI U SJEDINJENIM DRŽAVAMA I U DEMOKRATSKIM DRUŠTVIMA Čini se da se ljudi služe dvama vrlo različitim metodima u javnom sudu koji izriču o postupcima svojih bližnjih: nekad o njima sude na osnovu prostih pojmova o tome šta je pravo a šta nepravo, koji su rašireni po celom svetu; nekad ih cene pomoću vrlo osobenih pojmova koji pripadaju samo jednoj zemlji ili jednom dobu. Često biva da se ta dva pravila razlikuju; ponekad se sukobljavaju; ali nikad se sasvim ne stapaju niti se uzajamno poništavaju. Čast, kad joj je moć najveća, upravlja više voljom nego uverenjem, pa ljudi, i kad se bez kolebanja i bez gunđanja pokoravaju njenim zapovestima, još osećaju, po nekom nejasnom ali moćnom nagonu, da postoji i jedan opštiji, stariji i svetiji zakon, koji ponekad iznevere, mada ga ne prestaju poznavati. Ima postupaka koji su bivali ocenjeni u isti mah i kao pošteni ali i nečasni. Takav je često bio slučaj s odbijanjem da se izađe na dvoboj. Verujem da se te pojave mogu objasniti i drukčije, a ne samo ćudima izvesnih pojedinaca ili naroda, kao što se činilo dosad.

Ljudski rod oseća neke stalne i opšte potrebe, iz kojih su se rodili moralni zakoni, za čije su nepoštovanje ljudi prirodno vezivali, svugde i u sva vremena, pojam prekora i sramote. Ogrešiti se o njih nazvali su činiti zlo, povinovati im se, činiti dobro. Ali u krilu ogromnog ljudskog društva uspostavljaju se još i ograničenija društva koja zovemo narodima, a u ovima i druga još, manja, koja zovemo klasama ili kastama. Svako od tih društava čini kao nekakvu posebnu vrstu u ljudskom rodu; i mada se ne razlikuje suštinski od celine čovečanstva, ono se drži pomalo po strani i oseća svojstvene mu potrebe. Te osobite potrebe menjaju nekako u nekim zemljama način kako se gleda na ljudske postupke i kako ih valja ceniti. Opšti i trajni interes ljudskog roda jeste da se ljudi međusobno ne ubijaju; ali može se desiti da poseban i trenutni interes nekog naroda ili klase bude, u izvesnim slučajevima, da se ubijanje pravda i da mu se čak ukazuje čast. Čast nije drugo šta do to osobeno pravilo, zasnovano na nekom naročitom stanju, pomoću koga jedan narod ili klasa dele prekore i pohvale. Ništa nije tako neproduktivno za ljudski um kao neka apstraktna ideja. Zato hitam ka činjenicama. Jedan primer razjasniće moju misao. Izabraću najneobičniju vrstu časti koja se ikad pojavila na svetu i koju mi najbolje poznajemo: aristokratsku čast, koja se rodila u feudalnom društvu. Objasniću je onim što prethodi, a ono što prethodi objasniću njome. Nije moje da ovde istražujem kada se i kako rodila srednjovekovna aristokratija,

zašto se tako duboko odelila od ostalih delova nacije, šta je zasnovalo i učvrstilo njenu vlast. Uzimam je već uspostavljenu i pokušavam shvatiti zašto je ona na većinu ljudskih postupaka gledala iz tako osobenog ugla. Prvo mi pada u oči to da se u srednjem veku postupci nisu uvek hvalili ili kudili s obzirom na njihovu valjanost samu po sebi, nego se dešavalo da se cene jedino u odnosu na onoga ko ga je učinio ili u odnosu na onoga ko mu je bio predmet, što odbacuje opšta savest ljudskog roda. Izvesni postupci bili su, dakle, sasvim nevažni ako ih je učinio neplemić, a plemić bi takvim postupkom izgubio čast; nekim drugima menjalo se svojstvo u zavisnosti od toga da li je osoba koja ih je pretrpela pripadala aristokratiji ili je bila van nje. Kad su se stvorila takva različita shvatanja, plemstvo je činilo odvojenu zajednicu usred naroda, na nedostupnoj visini na koju se povuklo. Da bi održalo taj osobiti položaj koji je činio njegovu snagu, nisu mu bile potrebne samo političke privilegije, trebale su mu svojstvene vrline i mane. Što je neka vrlina ili neka mana pripadala plemstvu a ne puku, što je neki postupak bio nevažan ako mu je predmet bio pučanin, a za osudu ako je u pitanju bio plemić, to je često bilo proizvoljno; ali što se čast ili sramota vezivala za postupke nekog čoveka u zavisnosti od njegovog statusa, to je proizilazilo iz samog ustrojstva aristokratskog društva. To se odista i viđalo u svim zemljama koje su imale nekakvu aristokratiju. Dokle god joj ostane i najmanjeg traga, nailazimo još na takve neobične pojave: ako zavede Crnkinju, to jedva da škodi ugledu Amerikanaca; ako se njome oženi, obeščastio se.

U izvesnim slučajevima, feudalna čast propisivala je osvetu, a žigosala praštanje uvrede; u nekima drugim, neopozivo je nalagala ljudima da se savladaju i da sebe zanemare. Čovečnost i blagost nije proglašavala zakonom, ali hvalila je velikodušnost; više je cenila štedrost nego dobročinstvo, dopuštala da se čovek bogati kockom i ratovanjem, ali ne i radom; više je volela velike zločine nego sitne dobiti. Pohlepe se ta čast manje gnušala nego škrtosti, nasilje joj se često svidelo, dok su joj se podmuklost i izdaja činile uvek dostojne prezira. Ti čudnovati pojmovi nisu se rodili samo iz ćudi onih koji su ih stvorili. Klasa koja je uspela da stane na čelo i iznad svih ostalih i koja ulaže stalne napore da se održi na toj najvišoj lestvici, mora osobito držati u časti one vrline u kojima ima veličanstvenosti i sjaja i koje se lako mogu povezati sa gordošću i vlastoljubivošću. Ne smeta joj što će poremetiti prirodni poredak savesti da bi te vrline postavila ispred svih drugih. Može se čak razumeti što rado uzdiže izvesne smele i blistave poroke iznad smirenih i skromnih vrlina. Na to je u neku ruku prisiljava njen društveni položaj. Ispred svih vrlina i na mesto velikog broja njih, srednjovekovni plemići stavljali su ratničku hrabrost. I to je bilo jedno neobično shvatanje, koje se nužno rađalo iz jednog neobičnog društvenog uređenja. Feudalna aristokratija rodila se iz rata i za rat; oružjem je stekla moć i održavala ju je oružjem; ništa joj, dakle, nije bilo nužnije od ratničke hrabrosti, i prirodno je što

ju je slavila iznad svega ostalog. Sve što je naočigled ispoljavalo tu hrabrost, ma i nauštrb razuma i čovečnosti, ona je dakle odobravala, a često i nalagala. Ćud ljudi nalazila se samo u pojedinostima. Što je čovek smatrao ogromnom uvredom ako je primio šamar i što je morao da ubije u dvoboju onoga koji mu je zadao taj lak udarac, to je nešto proizvoljno; ali što plemić nije mogao mirno otrpeti uvredu i što bi izgubio čast ako bi dopustio da ga neko udari, a ne bi ovoga izazvao na dvoboj, to je proizilazilo iz samih načela i potreba vojničke aristokratije. Tačno je, dakle, do izvesne mere, što se reklo da je ta čast bila ćudljiva; ali njene ćudi bile su omeđene izvesnim nužnim granicama. Tako sam daleko od toga da mi se to osobito pravilo koje su naši dedovi zvali čašću čini nekakvim proizvoljnim zakonom da bih lako preuzeo obavezu da ću i njegove najbesmislenije i najbizarnije propise lako povezati s malim brojem stalnih i nepromenljivih potreba feudalnih društava. Ako pođem za feudalnom čašću na polje politike, neće mi biti teško da i tu objasnim njeno ponašanje. Društveno uređenje i političke institucije srednjeg veka bili su takvi da opštenacionalna vlast nikad nije građanima upravljala neposredno. U očima ovih ona takoreći nije postojala: svako je znao samo za jednog određenog čoveka kome je bio obavezan da se pokorava. Samo preko ovoga bio je, i ne znajući, povezan i sa svima ostalim. U feudalnim društvima, sav društveni poredak zasnivao se, dakle, na vernosti samoj ličnosti gospodara. Kad bi ta vernost bila uništena, palo bi se

smesta u anarhiju. Vernost političkom glavaru bilo je, uostalom, osečanje čiji su značaj članovi aristokratije svakodnevno uočavali, jer svako je od njih bio u isti mah i nečiji gospodar i nečiji vazal i imao je i da zapoveda i da se pokorava. Ostati veran svom gospodaru, žrtvovati se za njega po potrebi, deliti s njim dobru ili zlu sreću, pomagati mu u njegovim poduhvatima ma kakvi oni bili, to su bila osnovna pravila feudalne časti u političkom pogledu. Vazalovu izdaju javno je mnenje osuđivalo s izuzetnom strogošću. Verolomstvo je bilo naročito obeščašćujuće. U srednjem veku nalazimo, naprotiv, tek malo traga jednog osećanja koje je pokretalo život antičkih društava, hoću da kažem patriotizma. I sama reč [333] patriotizam nije stara u našem jeziku. Feudalne institucije skrivale su otadžbinu od pogleda, a zbog njih je i ljubav prema njoj bila manje neophodna. One su činile da se zaboravlja nacija a da se razvija osećanje prema jednom čoveku. Stoga se i ne viđa da je feudalna čast ikad smatrala strogim zakonom da čovek ostane veran svojoj zemlji. Ne znači da ljubav prema otadžbini nije uopšte postojala u srcu naših dedova; ali ona je bila samo neka vrsta slabog i nejasnog nagona, koji je bivao jasniji i jači što su se više ukidale klase i centralizovala vlast. To se lepo vidi po suprotnim ocenama o pojedinim događajima u istoriji, zavisno od pokolenja koje o njima sudi. Maršal de Burbon izgubio je čast u očima svojih savremenika zato što je oružje okrenuo protiv svoga kralja; a u našim očima zato što je zaratio protiv svoje zemlje. I mi ga žigošemo koliko naši preci, ali iz drugih

razloga. Da bih objasnio svoju misao, izabrao sam feudalnu čast, zato što su joj crte većma naglašene nego u ikoje druge; mogao sam uzeti primer i drugde, i stigao bih do istog cilja, samo drugim putem. Mada Rimljane ne poznajemo tako dobro kao naše pretke, znamo ipak da su i kod njih, u pogledu slave i beščašća, postojala naročita shvatanja, koja nisu proizilazila samo iz opštih pojmova dobra i zla. Mnogi ljudski postupci i kod njih su posmatrani u različitom svetlu, zavisno od toga da li je u pitanju bio građanin ili stranac, slobodan čovek ili rob; slavili su se i neki poroci, a izvesne vrline uzdizale iznad svih drugih. U životopisu Koriolanovom, Plutarh kaže: "A junaštvo je tada u Rimu bilo u časti i cenjeno iznad svih ostalih vrlina. O tome svedoči i to što su ga nazvali virtus, samim nazivom vrline, pridajući taj opšti naziv jednoj posebnoj vrsti. Tako da je reći vrlina na latinskom bilo isto što i reći junaštvo." Ko u tome ne bi prepoznao jednu osobitu potrebu toga društva što se uspostavilo radi osvajanja sveta? Svaka bi nacija pružila primera za slična zapažanja; jer kao što sam već rekao, kad god se ljudi okupe u neko posebno društvo, odmah se među njima uspostavi nekakva čast, to jest skup svojstvenih im shvatanja o tome šta treba hvaliti a šta kuditi; a tim osobenim pravilima uvek je izvor u svojevrsnim navikama i naročitim interesima toga društva. To vredi, u izvesnoj meri, i za demokratska društva kao i za druga. Dokaz o [334] tome naći ćemo kod Amerikanaca.

Među shvatanjima Amerikanaca još nailazimo na neke pojmove koji su kao odlomci nekadašnje evropske aristokratske časti. Takva tradicionalna shvatanja vrlo su malobrojna; koren im je slab i imaju slabu moć. To je kao kakva religija čiji je poneki hram ostavljen da postoji, ali u koju se više ne veruje. Usred tih izbledelih pojmova jedne egzotične časti javljaju se neka nova shvatanja koja čine ono što bismo u naše dane mogli nazvati američkom čašću. Pokazao sam kako Amerikance sve neprestano goni ka trgovini i proizvodnji. Poreklo, društveno uređenje, političke institucije i samo tlo na kome žive neodoljivo ih vuku na tu stranu. Oni danas čine, dakle, jedno skoro isključivo proizvođačko i trgovačko društvo, usred jedne nove i ogromne zemlje, i glavni im je cilj da ovu eksploatišu. To je karakteristična crta koja, u naše dane, najvećma odlikuje američki narod od svih drugih. Sve one smirene vrline koje doprinose urednom funkcionisanju društvene zajednice i pogoduju trgovini moraju, dakle, biti u osobitoj časti u tom narodu i čovek ih ne bi mogao prenebregnuti a da se ne izloži sveopštem preziru. Sve plahovite vrline, koje često blistaju, ali još češće unose nemir u društvo, zauzimaju, naprotiv, u shvatanju tog naroda, niže mesto. Njih čovek može zanemariti a da ne izgubi uvaženje svojih sugrađana, a možda bi se čak izložio opasnosti da ga izgubi ako bi njih stekao. Nije manje proizvoljno ni razvrstavanje mana kod Amerikanaca. Postoje izvesne sklonosti koje su za osudu po sveopštem razumu i savesti ljudskog roda, a upravo su u skladu s osobitim i trenutnim potrebama američkog

društva; ono ih tek mlako osuđuje, ponekad čak i hvali; navešću naročito ljubav prema bogatstvu i prateće sklonosti koje su s njom povezane. Da bi iskrčio, učinio plodnim i preobrazio taj prostrani nenastanjeni kontinent koji je sad njegov posed, Amerikancu je potrebna svakodnevna podrška jedne snažne strasti; ta strast može biti samo ljubav prema bogatstvu; strast bogaćenja ne žigoše se, dakle, u Americi, i samo ako ne prelazi granice koje joj određuje javni poredak, ona je i u časti. Amerikanci zovu plemenitom i časnom ambicijom ono što su naši dedovi u srednjem veku zvali ropskom pohlepom, kaogod što Amerikanci zovu slepom i varvarskom pomamom osvajačku žar i ratničku narav koje su naše pretke svakog dana bacale u nove bitke. U Sjedinjenim Državama, imovina lako propadne i lako se ponovo stekne. Zemlja je bezgranična i puna neiscrpnih izvora. Narod ima sve potrebe i apetite stvorenja koje raste, i ma koliki mu bili napori, uvek još oko njega ostaje više dobara nego što on može da prigrabi. Ono čega se treba bojati u takvom narodu nije propast nekoliko pojedinaca, koja se brzo popravi, nego nerad i mlakost svih. Odvažnost u privrednim poduhvatima prvi je uzrok njegovog brzog napretka, njegove snage i veličine. Privreda je za njega kao nekakva ogromna lutrija, na kojoj mali broj ljudi svakog dana gubi, ali na kojoj država neprestano dobija. Takav narod mora, dakle, blagonaklono gledati i u časti držati odvažnost u privredi. A svaki smeo pduhvat izlaže opasnosti imovinu onoga koji ga je preduzeo i onih koji su mu ukazali poverenje. Amerikanci, za koje je odvažnost u trgovini vrlina, ne mogu ni u kom slučaju žigosati odvažne.

Otuda se u Sjedinjenim Državama pokazuje tako neobična uviđavnost prema trgovcu koji je bankrotirao: njegova čast ne trpi nimalo od takve nesreće. Po tome se Amerikanci razlikuju ne samo od svih evropskih naroda nego i od svih trgovačkih nacija naših dana; ali oni, po svom položaju i potrebama, ni ne liče ni na koju od njih. U Americi se sa strogošću nepoznatom u ostalom svetu postupa prema porocima koji su takvi da narušavaju moralnu čistotu i uništavaju bračnu vezu. To na prvi pogled neobično odudara od tolerantnosti koja se pokazuje u nekim drugim stvarima. Čovek se iznenadi kad u istom narodu sretne moral i tako labav i tako strog u isti mah. Sve to nije tako nedosledno kao što se može pretpostaviti. Javno mnenje u Sjedinjenim Državama tek mlako suzbija ljubav prema bogatstvu, koja služi privrednoj veličini i prosperitetu nacije, a naročito osuđuje onaj nemoral koji odvraća dušu od težnje ka blagostanju i remeti red u porodici, tako neophodan uspehu poslova. Da bi ih sugrađani cenili, Amerikanci su, dakle, prinuđeni da se povinuju sređenim navikama. U tome smislu može se reći da pitanjem časti smatraju to da budu čedni. Američka čast podudara se s nekadašnjom evropskom čašću u jednome: ona hrabrost stavlja na čelo vrlina i čini od nje najveću moralnu nužnost, ali ne vidi hrabrost u istom vidu. U Sjedinjenim Državama ratničko junaštvo malo se ceni, hrabrost koja se najbolje poznaje i najviše ceni jeste hrabrost s kojom se prkosi pomami okeana da bi se što pre uplovilo u luku, ili podnose bez žalbi nevolje u pustoši i samoća,

svirepija od svih nevolja i hrabrost zahvaljujući kojoj čovek ostaje skoro neosetljiv za iznenadnu propast mučno stečene imovine i koja smesta upućuje na nove napore da se ona ponovo stekne. Ta vrsta hrabrosti poglavito je neophodna za održanje prosperiteta američkog društva, pa je ono osobito poštuje i slavi. Čovek se ne bi mogao pokazati lišen nje a da ne bude lišen i časti. Nalazim još jednu, poslednju crtu, koja će sasvim reljefno istaći ideju ove glave. U demokratskom društvu kakvo je društvo Sjedinjenih Država, gde su imovine male i slabo obezbeđene, sav svet radi, a rad vodi svemu. To je preokrenulo smisao pitanja časti i usmerilo ga protiv dokolice. Sretao sam ponekad u Americi ljude bogate, mlade i po naravi nesklone mukotrpnim naporima, a bili su prisiljeni da se bave nekim zanimanjem. Njihova narav i bogatstvo dopuštali su im da sede besposleni; javno mnenje im je to bespogovorno zabranjivalo i valjalo je povinovati mu se. A u evropskim nacijama, gde se aristokratija još bori sa bujicom koja je odnosi, često sam viđao ljude koje su potrebe i želje neprestano podbadale, a oni su sedeli dokoni samo da ne bi izgubili uvaženje sebi ravnih, i lakše su podnosili dosadu i nemaštinu nego što bi rad. Ko neće u tim tako suprotnim obavezama zapaziti dva različita pravila, koja ipak oba proizilaze iz časti? Ono što su naši dedovi prvenstveno nazivali čašću bio je, uistinu, samo jedan njen oblik. Oni su opšti naziv dali onome što je bilo samo jedna vrsta. Čast nalazimo, dakle, i u demokratskim vekovima kao i u doba aristokratije. I nije teško dokazati da u ovima ona samo pokazuje jedno drugo lice.

Ne samo da su joj propisi drugačiji, videćemo i da su malobrojniji i manje jasni, a i ljudi im se nemarnije povinuju. Kasta je uvek u osobenijem položaju nego neki narod. Ništa na svetu nije tako izuzetno kao što je jedno malo društvo koje se uvek sastoji od istih porodica, kao što je to bilo sa srednjovekovnom aristokratijom, na primer, i kome je cilj bio da u svom krugu usredsredi i zadrži, isključivo i naslednim putem, bogatstvo i moć. A što je položaj nekog društva izuzetniji to su mnogobrojnije njegove naročite potrebe, pa je veći i broj pojmova časti koji odgovaraju tim potrebama. Propisi časti biće, dakle, uvek malobrojniji u naroda koji nije podeljen na kaste nego u kojem drugom. Ako se desi da se uspostave nacije u kojima bi čak teško bilo naći klase, čast će se u njima ograničavati na mali broj propisa, a ti će se propisi sve manje udaljavati od moralnih zakona usvojenih u celom čovečanstvu. Tako će propisi časti biti manje čudni i malobrojniji u demokratskoj naciji nego u aristokratskoj. Biće i nejasniji; to nužno proizilazi iz onoga što prethodi. Kad su karakteristične crte časti malobrojnije i manje neobične, mora često biti teško razabrati ih. Postoje i drugi razlozi. U aristokratskim nacijama srednjeg veka, svejedno što su se pokolenja smenjivala, svaka je porodica bila kao nekakav besmrtan i večito nepromenljiv čovek; ideje se u njima nisu menjale kaogod ni društveni položaj. Svaki je čovek u njima imao, dakle, uvek pred očima iste ciljeve, na koje je

gledao sa istog gledišta; pogled mu je malo pomalo prodirao do najsitnijih pojedinosti i opažanje mu je neizbežno moralo, vremenom, postati jasno i razgovetno. Tako da ljudi feudalnog doba ne samo da su imali vrlo neobična shvatanja koja su sačinjavala njihovu čast nego se i svako to shvatanje ocrtavalo za njih u jasnom i preciznom obliku. Tako nikada ne može biti u jednoj zemlji kao što je Amerika, gde se svi građani kreću, gde i društvo, i samo menjajući se svakodnevno, menja svoja shvatanja zajedno s potrebama. U takvoj zemlji ljudi naziru pravilo časti, ali retko imaju vremena da ga netremice posmatraju. A sve i da je društvo nepomično, opet bi teško bilo utvrditi smisao koji treba dati reči čast. U srednjem veku, pošto je svaka klasa imala svoju čast, jedno shvatanje nije nikad bilo prihvaćeno od velikog broja ljudi, što je omogućavalo da mu se da utvrđen i tačan oblik, tim pre što su svi koji su ga prihvatali imali savršeno istovetan i vrlo izuzetan status, pa su bili i prirodno skloni da se saglase o propisima jednog zakona koji je bio stvoren samo za njih. Čast je tako postajala potpuni podroban zakonik u kome je sve bilo unapred predviđeno i uređeno i koji je pružao utvrđeno i uvek vidljivo pravilo za ljudske postupke. U demokratskoj naciji kao što je američka, gde su slojevi izmešani, pa celo društvo čini jednu jedinstvenu masu, u kojoj su svi slični mada ne i istovetni, ljudi se ne mogu unapred tačno saglasiti o tome šta čast dopušta a šta zabranjuje. Postoje, doduše, u tom narodu izvesne opštenacionalne potrebe, iz kojih se

rađaju zajednička shvatanja u pogledu časti; ali takva shvatanja ne javljaju se nikad u isto vreme, na isti način i sa istom snagom u glavi svakog građanina; zakon časti postoji, ali mu često nedostaju tumači. Zbrka je još mnogo veća u takvoj demokratskoj zemlji kao što je naša, u kojoj različite klase što su sačinjavale nekadašnje društvo, pošto su se izmešale ali se nisu stopile, svakodnevno unose jedna u drugu različita i često protivna shvatanja časti; u kojoj svako po svojoj ćudi napušta jedan deo shvatanja svojih dedova, a zadržava neki drugi; te se tako, usred tolikih proizvoljnih merila, nikad ne može uspostaviti neko zajedničko pravilo. Onda je skoro nemogućno unapred reći koji će postupci biti časni a koji žigosani. To su bedna vremena, ali ne traju dugo. U demokratskim nacijama, pošto je slabo definisana, čast, nužno ima i malu moć, jer teško je pouzdano i čvrsto primenjivati jedan zakon koji se nesavršeno poznaje. Javno mnenje, koje je prirodni i suvereni tumač zakona časti, ne videći jasno na koju stranu treba da prevagne pokuda ili pohvala, kolebljivo izriče svoj sud. Ponekad i protivreči samom sebi, a često ćuti i pušta da sve ide kako ide. Srazmerna slabost časti u demokratijama potiče još i iz više drugih uzroka. U aristokratskim zemljama, isto shvatanje časti prihvata uvek samo izvestan broj ljudi, često ograničen, a uvek odvojen od ostalih sugrađana. Čast se, dakle, u njihovom shvatanju lako meša sa predstavom o svemu onome što ih odlikuje od ostalih. Ona im se čini karakterističnom crtom njihovog lika; oni razna njena pravila primenjuju sa svim žarom ličnog interesa i, ako tako mogu da kažem, unose strast u to da im se povinuju.

Ta se istina vrlo jasno ispoljava kad se čita poglavlje o dvobojima kao dokaznom postupku u srednjovekovnim zbornicima običajnog prava. Tu se vidi da su plemići bili dužni da se u svojim sporovima služe kopljem i mačem, dok su se pučani između sebe služili batinom, "budući da pučani nemaju čast", dodaju zbornici. To nije značilo, kao što se zamišlja u naše doba, da su ti ljudi bili prezreni; značilo je samo da se o njihovim postupcima nije sudilo po istim pravilima kao o postupcima aristokratije. U prvi mah nas iznenađuje što su propisi časti, kad ona tako vlada svojom punom moći, obično vrlo čudnovati, tako da se čini kao da joj se ljudi tim više pokoravaju što ona više odstupa od razuma, pa se otud ponekad zaključivalo da je čast bila jaka upravo zbog svoje ekstravagantnosti. Te dve stvari imaju zapravo isto poreklo, ali ne proizilaze jedna iz druge. Čast je bizarna u onom srazmeru koliko su osobenije potrebe koje ona predstavlja i koliko je manji broj ljudi koji te potrebe osećaju; a i moćna je zato što predstavlja takvu vrstu potreba. Čast, dakle, nije moćna zato što je bizarna, nego je bizarna i moćna iz istog uzroka. Još ću nešto napomenuti. U aristokratskim narodima svi su slojevi različiti, ali svi su nepromenljivi; svako u svom krugu zauzima mesto koje ne može napustiti i gde živi usred drugih ljudi koji su isto tako vezani. U tim nacijama niko se, dakle, ne može nadati ili bojati da neće biti viđen; nema čoveka, ma i najnižeg položaja, koji ne bi imao svoju pozornicu i koji bi bio toliko neznan da bi mogao izbeći pokudu ili pohvalu.

U demokratskim narodima, naprotiv, gde su svi građani izmešani u istom mnoštvu i u njemu se neprestano kreću, javno mnenje ne može da ih domaši: predmet joj svakog časa nestaje i izmiče joj. Čast će tu uvek biti manje neumoljiva i manje moćna; jer čast dejstvuje uvek samo s obzirom na javnost, po čemu se razlikuje od proste vrline, koja živi povučena u sebe i zadovoljava se time da se sama pred sobom posve dočara. Ako je čitalac dobro shvatio sve što prethodi, morao je razumeti da između društvene nejednakosti i onoga što smo nazvali čašću postoji tesna i nužna veza, na koju, ako se ne varam, još nije bilo jasno ukazano. Treba, dakle, da učinim još jedan poslednji napor da je dobro osvetlim. Neka nacija postavi se na neko posebno mesto u ljudskom rodu. Nezavisno od izvesnih opštih potreba svojstvenih ljudskoj vrsti, ona ima svoje osobene interese i potrebe. Smesta se u njoj, u pogledu pokude ili pohvale, uspostave izvesna shvatanja koja su joj svojstvena i koja njeni građani zovu čašću. U okviru te iste nacije uspostavi se jedna kasta, koja, odvojivši se sad i ona od svih drugih klasa, stiče osobite potrebe, a ove, opet, stvaraju i naročita shvatanja. Čast te kaste, bizarna mešavina shvatanja svojstvenih naciji i još osobenijih shvatanja kaste, udaljiće se koliko god se to zamisliti može, od prostih i opštih shvatanja ljudi. Dospeli smo đo najviše tačke, sad se ponovo spuštajmo. Slojevi se mešaju, privilegije su ukinute. Pošto su ljudi koji sačinjavaju naciju ponovo postali slični i jednaki, njihovi se interesi i potrebe poistovećuju, pa vidimo kako postepeno nestaju svi osobeni pojmovi koje je svaka kasta zvala čašću; čast

proizilazi sad još samo iz osobenih potreba same nacije; ona predstavlja njenu individualnost među narodima. Ako bi se najposle smelo pretpostaviti da bi se sve rase mogle stopiti i da bi svi narodi sveta mogli dospeti do toga da imaju iste interese, iste potrebe i da se međusobno ne razlikuju nikakvom karakterističnom crtom, potpuno bi se prestala pripisivati neka konvencionalna vrednost ljudskim postupcima; svi bi ih videli u istom svetlu; opšte potrebe čovečanstva, koje savest otkriva svakom čoveku, bile bi zajedničko merilo. Tada bi u svetu bilo još samo prostih i opštih pojmova dobra i zla, sa kojima bi, prirodnom i nužnom vezom, bile povezane ideje pohvale i pokude. Tako, da najzad jednom jedinom formulom obuhvatim celu svoju misao, razlike i nejednakosti među ljudima stvorile su pojam časti; ona slabi što se više brišu te razlike i nestaje zajedno s njima. GLAVA XIX ZAŠTO U SJEDINJENIM DRŽAVAMA IMA TOLIKO AMBICIOZNIH LJUDI A TAKO MALO VELIKIH AMBICIJA Prvo što u Sjedinjenim Državama pada u oči jeste bezbrojno mnoštvo onih koji teže da se uzdignu iznad svoga početnog stanja; a drugo, mali broj velikih ambicija koje se zapažaju usred toga sveopšteg kretanja ambicije. Nema Amerikanaca koji ne gore od želje da se uzdignu; ali gotovo se i ne viđaju takvi koji bi gajili nekakve

ogromne nade i težili veoma visoko. Svi hoće neprestano da stiču dobra, ugled, moć; malo njih zamišlja sve to u nekakvim golemim razmerama. To nas u prvi mah iznenađuje, jer ne opažamo ništa, ni u američkim naravima ni u zakonima, što bi trebalo da ograničava želje i da ih sprečava da se razmahnu na sve strane. Čini se da bi se to neobično stanje stvari teško moglo pripisati društvenoj jednakosti, jer u času kad se takva jednakost uspostavila kod nas, ona je smesta probudila skoro bezgranične ambicije. Mislim da tome ipak treba tražiti uzrok poglavito u društvenom uređenju i naravima Amerikanaca. Svaka revolucija povećava ambicije ljudi. To je tačno naročito kad revolucija obori neku aristokratiju. Kad se odjednom sruše stare pregrade koje su mnoštvo delile od slave i moći, nastane sveopšte i silovito kretanje naviše, ka onim visinama što su tako dugo budile zavist, a čije je uživanje sada dopušteno. U tome prvom zanosu trijumfa, ništa se nikom ne čini nemoguće. Ne samo da želje nemaju granica nego ni mogućnosti da se one zadovolje, gotovo da nemaju. U tome opštem i naglom smenjivanju običaja i zakona, u tome ogromnom komešanju svih ljudi i svih pravila, građani se uzdižu i padaju neverovatno brzo, a moć tako brzo prelazi iz ruke u ruku da niko ne mora gubiti nadu da će je i sam jednom dosegnuti. Valja se podsetiti, uostalom, da su ljudi koji obore neku aristokratiju živeli pod njenim zakonima; videli su njen sjaj i prožeti su, i ne znajući to, osećanjima i idejama koje je ona stvorila. U času kad se aristokratija raspada, njen duh još lebdi nad masom, i u ljudima ostaju njeni nagoni još dugo pošto su je pobedili.

Ambicije se, dakle, pokazuju uvek vrlo velike dokle god traje demokratska revolucija; tako će biti još neko vreme i pošto se ona završi. Sećanje na izuzetne događaje kojima su bili svedoci ne iščili za jedan dan iz pamćenja ljudi. Strasti koje je revolucija udahnula ne iščezavaju zajedno s njom. Osećanje nepostojanosti traje i usred reda. Predstava o lakom uspehu nadživi neobične mene iz kojih se rodila. Želje ostaju ogromne i kad se mogućnosti da se one zadovolje svakodnevno smanjuju. Želja za velikim bogatstvom traje, mada velika bogatstva postaju retka, pa vidimo kako se na sve strane raspaljuju nesrazmerne i nesrećne ambicije od kojih u potaji i jalovo sagorevaju srca koja ih gaje. Malo pomalo, međutim, brišu se i poslednji tragovi borbe; ostaci aristokratije sasvim nestaju. Zaboravljaju se krupni događaji koji su pratili njen pad; posle ratovanja nastupa smirenje, vlast propisa ponovo se rađa u novome svetu; želje se usklađuju s mogućnostima; usaglašuju se potrebe, ideje i osećanja; ljudi se sasvim izravnavaju: demokratsko društvo najzad je uspostavljeno. Ako sad pogledamo takav demokratski narod, koji je dospeo do toga stalnog i normalnog stanja, on će nam pružiti prizor sasvim drugačiji od onog koji smo malopre posmatrali, i moći ćemo lako prosuditi da ambicije postaju velike dok se društveni položaji ujednačuju, a nisu više takve kad su ovi izjednačeni. Pošto su se velika bogatstva izdelila, a znanje se rasprostrlo, niko više nije sasvim lišen obrazovanja i imetka; pošto su i privilegije i obespravljenost klasa ukinute, a ljudi zauvek raskinuli veze koje su ih držale nepomične, ideja progresa

ukazuje se u svačijim mislima; žudnja za društvenim uzdizanjem rađa se istovremeno u svim srcima; svako hoće da se uzdigne sa svog mesta. Ambicija je sveopšte raspoloženje. Ali, dok društvena jednakost svim građanima pruža neke mogućnosti, ona i sprečava da ijedan među njima raspolaže veoma širokim mogućnostima, što nužno omeđava želje u dosta uske granice. Ambicija je, dakle, u demokratskim narodima žarka i stalna, ali obično ne može da smera vrlo visoko, i život obično prolazi u tome da se žarko žudi za malim ciljevima koje čovek vidi da su dostupni. A od velikih ambicija naročito odvraća ljude u demokratijama ne toliko to što im je imovno stanje skučeno koliko silan napor koji svakodnevno ulažu da bi ga poboljšali. To im prisiljava dušu da sve svoje snage upotrebi za obavljanje sitnih stvari, što ubrzo neizbežno skučava njene poglede i ograničava joj moć. Mogli bi biti mnoge siromašniji, a ostati uzvišeniji. Mali broj bogatih građana koliko ih ima u demokratiji nisu izuzetak od toga pravila. Čovek koji se postepeno uzdigne do bogatstva i moći stekne u tom dugom radu navike obazrivosti i uzdržanosti kojih potom ne može da se odvikne. Čovek ne proširuje postepeno dušu kao što proširuje svoju kuću. Slično se zapažanje može primeniti i na sinove tog čoveka. Ovi su se, doduše, rodili u već imućnom stanju, ali roditelji su im ranije bili u skromnom; odrasli su okruženi osećanjima i idejama koje kasnije teško mogu da odbace, pa treba verovati da će istovremeno naslediti i očeve nagone zajedno s njegovom imovinom. Nasuprot tome, može se dogoditi da najsiromašniji potomak neke moćne

aristokratije pokaže ogromnu ambiciju, zato što ga tradicionalna shvatanja njegove loze i opšti duh njegove kaste još neko vreme drže iznad njegovog imovnog stanja. Još nešto sprečava ljude demokratskog doba da se lako predadu nekoj velikoj ambiciji, a to je vreme koje predvidaju da će morati proteći pre nego što budu u stanju da preduzmu da je ostvare. Paskal kaže: "Velika je prednost plemićko svojstvo, koje već u osamnaestoj ili dvadesetoj godini stavlja čoveka u povoljan položaj da sve postigne, u kakvom bi neko drugi mogao biti tek sa pedeset; to čini trideset godina dobijenih bez ikakva truda." Tih trideset godina obično nedostaje ambicijama u demokratiji. Jednakost, koja svakom ostavlja slobodu da uspe u svemu, sprečava da čovek brzo raste. U demokratskom društvu, kao i drugde, postoji samo mali broj velikih karijera koje se mogu postići; a kako su putevi koji njima vode otvoreni za sve građane bez razlike, napredovanje svih mora neizbežno da se uspori. A pošto se kandidati čine približno jednaki, pa je teško među njima izvršiti izbor a da se ne naruši načelo jednakosti, koje je vrhovni zakon demokratskih društava, prva misao koja se javlja jeste da se svima nametne da napreduju jednakim korakom i da se svi podvrgnu proveravanju. Što više ljudi bivaju slični i što više načelo jednakosti prožima mirnim putem i duboko i institucije i naravi, to i pravila napredovanja bivaju sve neumoljivija i napredovanje sporije, a povećava se teškoća da se brzo dospe do izvesnog visokog stepenika. Iz mržnje prema privilegijama i iz nedoumica u izboru dospe se do toga da se svi

ljudi prisile, ma kolikog rasta bili, da prođu kroz isto rešeto i svi se bez razlike podvrgavaju mnoštvu prethodnih uvežbavanja, u kojima izgube mladost i ugasi im se mašta, tako da izgube nadu da će ikad moći potpuno uživati u dobrima koja im se nude; a kad najzad dođu do toga da mogu da izvrše velike stvari, prošla ih je volja. U Kini, gde je društvena jednakost vrlo velika i davnašnja, čovek prelazi s jednog javnog položaja na drugi tek pošto bude podvrgnut ispitu. Sa takvom proverom susreće se pri svakom koraku u karijeri, i taj pojam je toliko ušao u običaje i naravi da se sećam jednog kineskog romana u kome junak, posle mnogo nedaća, uspe najzad da dirne srce voljene devojke time što je dobro položio jedan ispit. Velike ambicije ne mogu disati širokim plućima u takvoj atmosferi. To što kažem o politici vredi i za sve drugo; jednakost proizvodi svuda isto dejstvo; gde zakon ne preduzima da uredi i uspori napredovanje ljudi, dovoljno to čini konkurencija. U čvrsto uspostavljenim demokratskim društvima, visoka i brza uspinjanja su, dakle, retka; ona su izuzetak od opšteg pravila. Njihova upadljivost čini da zaboravljamo da su malobrojna. Ljudi u demokratijama najposle počnu nazirati te stvari; vremenom opaze da zakonodavac pred njima otvara neograničeno polje, na kome svako može lako koraknuti nekoliko koračaja, ali koje se niko ne može nadati da će brzo pretrčati. Između sebe i ogromnog krajnjeg cilja svojih želja vide oni mnoštvo malih prepona, koje treba polako preskakati; taj prizor unapred im zamori ambiciju i obeshrabri je. Oni onda odustanu od tih dalekih i neizvesnih nada da bi bliže oko sebe potražili

manje visoka ali lakše dostupna zadovoljstva. Zakon im ne ograničava vidike, ali ih oni sami sužavaju. Rekao sam da su velike ambicije ređe u demokratsko nego u aristokratsko doba; dodajem još i ovo: kad se, uprkos tim prirodnim preprekama, desi da se rode, imaju drugačiji lik. U aristokratijama, polje ambicije je široko, ali su mu granice utvrđene. U demokratskim zemljama, ona se upinje na uskom polju; ali ako uspe da ga prevaziđe, pomislilo bi se da je više ništa ne ograničava. Kako su ljudi u takvim zemljama slabi, osamljeni i pokretljivi, kako tradicije imaju malu moć a zakoni malo trajanja, otpor novinama je mlak, a društvena zajednica nikad se ne čini da stoji sasvim pravo i čvrsto na svojim temeljima. Te tako, kad ambiciozan čovek jednom već ima moć u rukama, veruje da se može usuditi na sve; a kad mu ona izmakne iz ruku, odmah pomišlja da izvrši prevrat u državi da bi je se opet domogao. To velikoj političkoj ambiciji daje crtu osionog i revolucionarnog, kakva se retko viđa, u takvom stepenu, u aristokratskim društvima. Mnoštvo sitnih, vrlo razumnih ambicija, usred kojih se, ovde-onde, vine poneka krupna, slabo obuzdana želja: to je obično slika koju pružaju demokratske nacije. Usklađena, i umerena i velika ambicija tu se retko sreće. Na drugom mestu već sam pokazao kakvom potajnom silom jednakost postiže da u ljudskom srcu prevagne strast za materijalnim uživanjima i isključiva ljubav prema sadašnjem; ti razni nagoni mešaju se s ambicijom i daju joj, da tako kažem, svoju boju.

Mislim da se ambiciozni ljudi u demokratijama manje nego svi drugi bave interesima i sudom budućnosti: bave se samo sadašnjim trenutkom i njim su obuzeti. Brzo izvrše mnogo poduhvata, radije nego da podignu nekoliko trajnih spomenika; uspeh vole mnogo više nego slavu. Od ljudi naročito traže poslušnost. Moć je ono što žele pre svega. Narav im je skoro uvek ostala manje uzvišena nego što im je položaj, te zato vrlo često u svoje izuzetno postignuće unose vrlo prostačke sklonosti, pa se čini da su se uspeli do najviše vlasti samo zato da bi sebi lakše pribavili sitna i prosta uživanja. Mislim da je u naše doba nužno pročistiti, srediti i dovesti u sklad osećanje ambicije, ali da bi bilo vrlo opasno hteti ga prekomerno oslabiti i suzbiti. Treba se potruditi da se ambiciji unapred postave krajnje granice, koje nikada neće smeti da prekorači; ali treba se čuvati toga da joj se polet ometa u okviru tih dopuštenih granica. Priznajem da se, za demokratiju, mnogo više bojim osrednjih nego odvažnih želja; jer čini mi se da se najviše treba plašiti da usred neprestanih sitnih poslova privatnog života ambicija ne izgubi polet i uzvišenost, da se ljudske strasti istovremeno ne smire i splasnu toliko da ponašanje cele društvene zajednice postane mirnije, ali i manje uzvišeno. Mislim, dakle, da bi poglavari tih novih društava pogrešili kad bi hteli da građane uspavaju u suviše jednoličnoj i suviše spokojnoj sreći i da je dobro da im ponekad dadu teške i opasne zadatke, da bi uzdigli ambiciju i otvorili joj neko pozorje. Moralisti se neprestano žale da je omiljen porok našeg doba gordost.

To je u izvesnom smislu istina: nema odista nikoga ko ne veruje da je bolji od svog suseda i ko pristaje da se pokorava pretpostavljenom. Ali u drugom jednom smislu to je vrlo netačno; jer taj isti čovek koji ne može da podnese ni podređenost ni jednakost ipak samog sebe prezire toliko da veruje da je stvoren samo za vulgarna uživanja. Rado ostaje pri sitnim željama i ne usuđuje se da pristupi višim poduhvatima: jedva ih i zamišlja. Daleko od toga da verujem da bi našim savremenicima trebalo preporučivati skrušenost, mislim da bi se trebalo truditi da im se ulije jedna viša predstava o njima samima i o ljudskoj vrsti. Skrušenost nije zdrava za njih; ono što im po mome mišljenju najviše nedostaje to je gordost. Rado bih razmenio više naših sitnih vrlina za taj porok. GLAVA XX O ZAPOŠLJAVANJU U JAVNIM SLUŽBAMA U NEKIM DEMOKRATSKIM NACIJAMA U Sjedinjenim Državama, čim neki građanin ima nešto obrazovanja i sredstava, teži da se obogati trgovinom ili proizvodnjom, ili pak kupi šumsko zemljište i postane pionir. Sve što traži od države jeste da mu ne smeta u poslu i da štiti plod njegovog truda. U većini evropskih naroda, kad neki čovek počne osećati svoju snagu i proširivati

svoje želje, prva misao koja mu se javi jeste da dobije mesto u nekoj javnoj službi. Te različite posledice proizašle iz istog uzroka zaslužuju da ovde za časak zastanemo i razmotrimo ih. Kad su javne funkcije malobrojne, slabo plaćene i nesigurne, a s druge strane, privredna zanimanja mnogobrojna i unosna, onda se ka privredi, a ne ka administraciji usmeravaju odasvud nove i nestrpljive želje što se svakodnevno rađaju iz jednakosti. Ali ako, uporedo s izjednačavanjem slojeva, obrazovanje ostaje nepotpuno ili duše bojažljive, ili ako trgovina i proizvodnja, ometane u svom razvoju, pružaju samo teške i spore mogućnosti da se ljudi bogate, onda se građani bučno slegnu oko poglavara države i traže njegovu pomoć, izgubivši nadu da će sami moći poboljšati svoju sudbinu. Doći do lagodnijeg života na teret državne blagajne čini im se, ako ne jedini put koji im preostaje, a ono najlakši i širom otvoren svima da bi poboljšali svoje stanje, koje im nije više dovoljno: jagma za državnom službom postaje najvećma upražnjavana od svih delatnosti. Tako naročito mora biti u velikim centralizovanim monarhijama, gde je broj plaćenih funkcija ogroman, a egzistencija činovnika prilično obezbeđena, tako da niko ne gubi nadu da će dobiti neku službu i da će je spokojno uživati kao sopstveno vlasništvo. Neću reći da je takva opšta i neumerena želja za javnom službom neko veliko društveno zlo, da u svakom građaninu uništava duh nezavisnosti i širi po celoj nacionalnoj zajednici neku potkupljivu i servilnu narav, da guši u njoj muževne vrline;

neću skrenuti pažnju ni na to da takvo rešenje stvara samo jednu neproduktivnu delatnost i da uzburkava zemlju a ne obogaćuje je: sve se to samo po sebi razume. Ali hteo bih da napomenem da vlast koja pogoduje takvoj težnji izlaže opasnosti svoj mir, pa čak i svoj opstanak dovodi u veliku opasnost. Znam da se, u doba kao što je naše, kad vidimo kako se postepeno gase ljubav i poštovanje što su se nekad ukazivali vlasti, vlastodršcima može činiti nužno da svakog čoveka tešnje vežu samim njegovim interesom i da im se čini zgodno da se služe njegovim sopstvenim strastima da bi ga držali u stroju i u ćutanju. Ali to ne može dugo potrajati, i ono što se u jednom periodu moglo činiti činiocem snage sigurno postaje vremenom krupan uzrok nemira i slabosti. I kod demokratskih naroda kao i kod svih drugih, broj mesta u javnoj službi naposletku dostigne izvesne granice; ali, u tim istim narodima, broju ambicioznih ljudi granica nema; on se neprestano povećava, postupnim i neodoljivim rastom, što veća biva društvena jednakost; granicu dostigne tek kad ponestane ljudi. Kad ambicija, dakle, nema drugog izlaza do put administracije, vlast će se na kraju nužno suočiti s jednom stalnom opozicijom, jer njen je zadatak da pomoću ograničenih sredstava zadovoljava želje koje se množe bez granica. Budite sasvim ubeđeni da je od svih naroda na svetu najteže obuzdavati narod molilaca i njime je najteže upravljati. Ma kolike napore ulagali njegovi glavari, ne mogu ga nikad zadovoljiti, i uvek se valja bojati da naposletku ne obori poredak u zemlji i ne promeni lik države samo iz potrebe da se stvore upražnjena mesta. Vladari našeg doba, ako se trude da privuku samima sebi sve nove želje koje

budi jednakost i da ih zadovolje, na kraju će se, ako se ne varam, pokajati što su se upustili u takav poduhvat. Otkriće jednog dana da su svoju vlast stavili na kocku time što su je učinili tako neophodnom i da bi bilo poštenije a i sigurnije da su svakog svog podanika poučili umeću da sam sebi bude dovoljan. GLAVA XXI ZAŠTO ĆE VELIKE REVOLUCIJE POSTATI RETKE Narod koji je vekovima živeo pod režimom kasta i klasa dostiže demokratsko društveno uređenje tek kroz dugi niz manje-više mučnih preobražaja, pomoću silovitih napora i posle mnogih mena za vreme kojih imovine, shvatanja i moć brzo menjaju mcsto. Pa i kad se taj veliki prevrat završi, još se vidi kako dugo postoje revolucionarne navike koje je on stvorio i slede još duboka previranja. Kako se to sve zbiva u vreme kad se društveni položaji izjednačuju, neki zaključuju da postoji neki skriveni odnos i neka tajna veza između same jednakosti i revolucija, tako da prva ne bi mogla postojati a da se iz nje ne rode i ove druge. U tome se rasuđivanje čini saglasno s iskustvom. U narodu u kome su slojevi približno izjednačeni nikakva vidljiva veza ne okuplja ljude i ne drži ih čvrsto na njihovom mestu. Niko od njih nema trajno pravo niti moć da zapoveda i niko nije u položaju da se pokorava, nego svako, pošto raspolaže

izvesnim obrazovanjem i sredstvima, može birati sebi put i koračati odvojeno od svih ostalih. Isti uzroci koji građane čine nezavisnim jedne od drugih gone ih svakodnevno ka novim i nespokojnim željama i neprestano ih mamuzaju. Izgleda, dakle, prirodno verovati da u demokratskom društvu ideje, stvari i ljudi moraju večito menjati oblik i mesto i da će demokratski vekovi biti doba brzih i neprestanih promena. Je li odista tako? Da li društvena jednakost uobičajeno i stalno navodi ljude na revolucije? Sadrži li ona neko prevratničko načelo koje sprečava društvo da se staloži i navodi građane da stalno menjaju zakone, doktrine i običaje? Ja ne verujem. Tema je značajna; molim čitaoca da me pažljivo prati. Skoro sve revolucije koje su promenile izgled pojednih naroda izvršene su da bi se uspostavila ili uništila nejednakost. Ako ostavite po strani uzgredne uzroke koji su doveli do velikih komešanja, skoro uvek ćete doći do nejednakosti kao uzroka. Ili su siromašni hteli da preotmu dobra bogatima ili su bogati pokušavali da okuju siromašne. Ako, dakle, možete da uspostavite neko društveno uređenje u kome će svako imati ponešto da čuva a malo da oduzme drugome, mnogo ćete učiniti za mir u svetu. Nije mi nepoznato da u velikom demokratskom narodu uvek ima vrlo siromašnih i vrlo bogatih građana; ali siromasi, umesto da čine ogromnu većinu nacije, kao što to biva uvek u aristokratskim društvima, u malom su broju i zakon ih ne vezuje zajedno vezama neizlečive i nasledne bede.

Bogati, sa svoje strane, retki su, rastureni i nemoćni; nemaju privilegija koje bi privlačile poglede; i samo njihovo bogatstvo, pošto nije vezano za zemljište i ne ispoljava se u njemu, neuhvatljivo je i takoreći nevidljivo. Kaogod što nema više loza siromaha nema više ni loza bogataša; ovi se svakodnevno uzdižu iz mnoštva, a neprestano se u nj i ponovo utapaju. Ne čine, dakle, neku odelitu klasu koja bi se mogla lako definisati i lišiti svog bogatstva; a i pošto su, uostalom, hiljadama nevidljivih niti povezani sa mnoštvom svojih sugrađana, narod bi ih teško mogao pogoditi a da ne pogodi i sebe. Između te dve krajnosti demokratskih društava nalazi se bezbrojno mnoštvo skoro jednakih ljudi, koji, mada nisu upravo ni bogati ni siromašni, poseduju dovoljno da žele red, a nemaju toliko da bi izazivali zavist. Ovi su prirodno neprijatelji nasilnih pokreta; njihovo mirovanje drži u mirovanju i sve što je iznad i ispod njih i održava u ravnoteži društvenu zajednicu. Ne znači da oni jesu zadovoljni svojim sadašnjim stanjem niti da se prirodno groze revolucije, čiji bi plen i oni delili, a ne bi od nje ništa pretrpeli; naprotiv, oni žarko žele da se obogate, samo je nevolja što ne znaju na čiji bi to račun trebalo da bude. Isto društveno uređenje koje neprestano budi u njima želje sputava te želje u nužne granice. Ono pruža ljudima više slobode za promene, ali i manje interesa da nešto menjaju. Ljudi u demokratijama ne samo što prirodno ne žele revolucije nego ih se i boje. Nema revolucije koja manje ili više ne ugrožava stečenu imovinu. Većina onih koji žive u demokratskim zemljama poseduju imovinu; i ne samo da poseduju imovinu nego i žive u uslovima u kojima ljudi najviše i drže do nje.

Ako pažljivo pogledamo svaku od klasa što sačinjavaju društvo, lako ćemo uvideti da nema klase u kojoj bi strasti što se rađaju iz posedovanja bile pohlepnije i upornije nego u srednjim klasama. Siromašni često baš ne mare mnogo za ono što imaju, zato što mnogo više pate zbog onoga što im nedostaje nego što uživaju u onome što imaju. Bogati imaju još i mnogo drugih strasti da zadovolje osim strasti bogaćenja, a uostalom, dugo korišćenje i mučno održavanje velikog bogatstva najposle ih učini takoreći neosetljivim za njegove prijatnosti. Ali imućni ljudi koji lagodno žive podjednako daleko i od velikog bogatstva i od bede ogromno drže do svoje imovine. Kako su još vrlo blizu siromaštva, izbliza mu vide nevolje i plaše ih se; između njega i njih stoji samo njihova mala imovina, za koju se vezuju i njihove bojazni i nade. Svakim časom sve su više zaokupljeni njome, usled stalnih briga koje im zadaje, a za nju ih vezuju i svakodnevni napori koje ulažu da bi je uvećali. Pomisao da se odreknu i najmanjeg njenog dela nepodnošljiva im je, a njen potpuni gubitak smatraju najvećom nesrećom na svetu. A baš broj tih sitnih sopstvenika, pohlepnih i zabrinutih, društvena jednakost neprestano uvećava. Tako u demokratskim društvima većina građana ne vidi jasno šta bi mogla dobiti nekakvom revolucijom, a svakog časa i na hiljadu načina oseća šta bi mogla izgubiti. Na drugom jednom mestu ovoga dela rekao sam već kako društvena jednakost prirodno usmerava ljude ka privrednim zanimanjima i kako povećava posede u nekretninama i čini ih raznolikim, a pokazao sam i kako ona u svakom čoveku budi

stalnu i žarku želju za povećanjem svog blagostanja. Ništa nije protivnije revolucionarnim strastima nego sve to. Može se desiti da u krajnjem ishodu neka revolucija i pogoduje proizvodnji i trgovini, ali prva joj je posledica skoro uvek da upropašćuje proizvođače i trgovce, zato što neizbežno menja pre svega opšte stanje potrošnje i trenutno preokreće odnos koji je postojao između proizvodnje i potreba. Ne znam, uostalom, ništa što bi bilo protivnije revolucionarnim naravima nego što su trgovačke naravi. Trgovina je prirodno protivna svim žestokim strastima. Ona voli odmerenost, sklona je kompromisima, vrlo brižljivo izbegava jarost. Strpljiva je, prilagodljiva, ume lukavo da pridobija, a krajnjim sredstvima pribegava tek kad je nužda na to natera. U trgovini ljudi postaju međusobno nezavisni; ona im uliva visoko mišljenje o sopstvenoj vrednosti i želju da se sami staraju o svojim poslovima, a uči ih da u njima i uspevaju; čini ih, dakle, sklonim slobodi, a odvraća ih od revolucija. Vlasnici pokretnih dobara moraju se još više bojati revolucije nego svi drugi, jer se, s jedne strane, njihova imovina često može lakše preoteti, a s druge, može u svakom času i sasvim nestati, čega manje moraju da se plaše zemljoposednici, jer ako i izgube prihod od svoje zemlje, mogu se nadati da će, kroz sve preokrete, sačuvati bar samu zemlju. Stoga se i viđa da se oni prvi mnogo više uplaše kad se jave revolucionarni pokreti. Narodi su, dakle, tim manje skloni revolucijama što je u njih više pokretnih dobara i što je veći broj onih koji ih poseduju. Ma kakvom se zanimanju posvetili, uostalom, i ma kakvu vrstu imovine

posedovali, ljudima je svima zajednička jedna crta. Niko nije potpuno zadovoljan sadašnjim svojim imovnim stanjem i svi se, svakodnevno, na hiljadu načina trude da ga poboljšaju. Pogledajte svakoga u bilo koje doba njegovog života i videćete da se bavi nekim novim planovima, čiji je cilj da mu povećaju blagostanje; ne govorite mu o interesima i pravima ljudskog roda: sve misli zaokupljene su mu njegovim malim privatnim poduhvatom, pa bi radije društvene potrese odložio za neka druga vremena. To ne samo da ljude odvraća od pokretanja revolucija nego im oduzima i samu želju za njima. Žestoke političke strasti slabo prianjaju za one koji su se svom dušom predali sticanju blagostanja. Žar koji unose u sitne poslove smiruje ih u krupnima. Jave se, doduše, s vremena na vreme, i u demokratskim društvima preduzimljivi i ambiciozni građani, čije ogromene želje ne bi mogle da se zadovolje kad bi koračali utabanim putevima. Takvi vole revolucije i priželjkuju ih, ali vrlo im je teško da ih pokrenu, sem ako im u pomoć ne priteknu kakva izuzetna zbivanja. Čovek se ne može uspešno boriti protiv duha svog vremena i svoje zemlje, i ma koliko bio moćan, teško može svoje savremenike pridobiti za osećanja i ideje koje celina njihovih želja i raspoloženja odbacuje. Ne treba, dakle, misliti da se ljudi, kad je društvena jednakost, postavši stvar davnašnja i neosporna, udarila svoj žig naravima, lako dadu navesti da se za nekim nepromišljenim vodama ili odvažnim novatorom bace u neizvesne poduhvate. Takvima se oni. istina, ne opiru otvoreno, pomoću kakvih znalačkih kombinacija,

a još manje s unapred odlučenom namerom da mu se odupru. Ne bore se energično protiv njega, nekad mu čak i pljeskaju, ali ne idu za njim. Njegovom poletu suprotstavljaju oni prikriveno svoju tromost, njegovim revolucionarnim nagonima svoje konzervativne interese, svoju ljubav prema mirnom domaćem životu njegovim pustolovnim strastima, svoj zdrav razum njegovom nastranom duhu, svoju prozu njegovoj poeziji. Silnim naporima on ih za časak digne na noge, ali mu oni brzo skliznu iz ruku, kao da ih sopstvena težina vuče, i smire se. On tako iscrpe svoju snagu naprežući se da pokrene to ravnodušno i nemarno mnoštvo, i najposle bude sasvim nemoćan, ne što je pobeđen, nego što je sam. Ne tvrdim da su ljudi koji žive u demokratskim zemljama prirodno nepokretni; mislim, naprotiv, da u takvim društvima vlada večito kretanje i da niko tu ne zna za predah; i mislim da se ti ljudi kreću u izvesnim granicama i ne prelaze ih. Oni svakodnevno menjaju, razgrađuju ili obnavljaju sporedne stvari, ali se jako staraju da ne diraju u one glavne. Vole promenu, ali plaše se revolucije. Iako Amerikanci neprestano menjaju ili ukidaju poneki svoj zakon, daleko od toga da pokazuju revolucionarne strasti. Po tome kako se brzo zaustave i smire kad previranja u javnosti postanu preteča i upravo u času kad se čini da su strasti najvećma raspaljene, lako je ustanoviti da se revolucije boje kao najveće nesreće i da je svako u sebi rešen i na najveće žrtve da bi se ona izbegla. Nema zemlje na svetu u kojoj bi se osećanje za vlasništvo pokazalo življe i zabrinutije nego u Sjedinjenim Državama i gde bi većina ispoljavala manje sklonosti za doktrine koje bi pretile da na bilo koji način poremete vlasništvo.

Često sam zapazio da teorije koje su po svojoj prirodi revolucionarne, po tome što se mogu ostvariti samo potpunom i ponekad naglom promenom statusa lica i svojine, uživaju beskrajno manje naklonosti u Sjedinjenim Državama nego u velikim evropskim monarhijama. Ako ih neki pojedinci i ispovedaju, celina ih odbacije s nekom vrstom nagonskog užasavanja. Ne bojim se reći da bi demokratija Sjedinjenih Država osudila većinu maksima koje mi u Francuskoj imamo običaj da zovemo demokratskim. U Americi svet ima demokratske ideje i strasti; mi u Evropi još imamo strasti i ideje revolucionarne. Ako Amerika ikad doživi kakve velike revolucije, do njih će dovesti prisustvo Crnaca na tlu Sjedinjenih Država, što će reći da će se one izroditi ne iz društvene jednakosti, već, naprotiv, iz nejednakosti. Kad su društveni položaji izjednačeni, svako se rado povlači u sebe i zaboravlja opšte stvari. Kad se zakonodavci demokratskih naroda ne bi trudili da isprave tu kobnu sklonost ili kad bi joj još i pogodovali, smatrajući da ona odvraća građane od političkih strasti i tako ih udaljava od revolucije, moglo bi se dogoditi da time oni sami odvedu do zla koje hoće da izbegnu i da nastupi trenutak kad bi razularene strasti nekolicine ljudi, koristeći se nerazumnim egoizmom i mlakošću većine, prisilile društvenu zajednicu da pretrpi neobične poremećaje. U demokratskim društvima samo neznatne manjine žele revolucije; ali manjine ponekad mogu i da ih izvedu. Ne kažem da su demokratske nacije zaštićene od revolucija, kažem samo da ih njihovo društveno uređenje ne čini sklonim revolucijama, nego ih pre od njih odvraća.

Demokratski narodi ne upuštaju se lako, sami od sebe, u velike pustolovine; samo nesvesno mogu one biti uvučene u revolucije; ponekad ih pretrpe, ali same ih ne dižu. I dodajem: ako su mogle da steknu prosvećenosti i iskustva, ne dopuštaju da se one pokrenu. Znam da u tom pogledu i same javne isntitucije mogu mnogo da učine; one pogoduju nagonima koji se rađaju iz društvenog uređenja ili ih suzbijaju. Ne tvrdim, dakle ponavljam, da je neki narod zaštićen od revolucija samim tim što u njemu vlada društvena jednakost, ali verujem, ma kakve bile institucije takvog naroda, da će u njemu velike revolucije uvek biti neuporedivo manje žestoke i ređe nego što se pretpostavlja; i lako nazirem takvo političko stanje, udruženo sa društvenom jednakošću, koje će društvo učiniti postojanijim nego što je ikad bilo na našem Zapadu. To što sam rekao o stvarnosti delimično važi i za ideje. Dve nas stvari iznenađuju u Sjedinjenim Državama: velika promenljivost u većini ljudskih postupaka i neobična postojanost izvesnih načela. Ljudi se neprestano kreću, a ljudski duh čini se skoro nepomičan. Kad se neko shvatanje jednom raširi po američkom tlu i pusti koren, pomislio bi čovek da ga nikakva sila na svetu ne može iskoreniti. U Sjedinjenim Državama, opšte doktrine u pogledu religije, filozofije, morala pa čak i politike ne menjaju se ili se samo delimično menjaju tek posle jednog skrivenog i često neosetnog pripremanja; čak i najgrublje predrasude gube se nepojmljivo sporo u toj sredini gde se, međutim, i stvari i ljudi toliko i neprestano mešaju.

Govori se da je u prirodi i navikama demokratija da svaki čas menjaju i raspoloženja i misli. Možda je to tačno za male demokratske nacije, kakve su bile one u antičkom svetu, koje su se cele okupljale na jednom trgu, gde bi ih jedan govornik raspalio. Ništa slično nisam video u velikom demokratskom narodu koji zauzima suprotnu obalu našeg okeana. U Sjedinjenim Državama meni je palo u oči kako je teško razuveriti većinu u neku ideju koju je sebi stvorila i odvojiti je od čoveka koga je prigrlila. Ni spisi ni govori ne mogu u tome da uspeju, jedino iskustvo izađe s tim na kraj, pa i ono ponekad treba više puta da se ponovi. To nas u prvi mah iznenađuje; pažljivije ispitivanje to, međutim, objašnjava. Ne verujem da je tako lako kao što se zamišlja iskoreniti predrasude jednog demokratskog naroda, izmeniti mu verovanja, i novim verskim, filozofskim, političkim i moralnim načelima zameniti ona koja su se jednom već uspostavila; jednom reči, ostvariti krupne i česte revolucije u shvatanjima. Ne znači da je onde čovekov um dokon: stalno je nemiran, ali se bavi više time da unedogled varira konsekvence poznatih načela i otkriva nove, nego da traži nova načela. Živo se vrti oko svoje ose više nego što leti napred brzim i prekim naporom; malo pomalo proširuje svoj krug sitnim, stalnim i čestim pokretima, a ne pomera ga odjednom. Ljudi jednaki u pravima, po obrazovanju i imovnom stanju, jednom reči jednakog stanja, nužno imaju i potrebe, navike i sklonosti koje se malo razlikuju. Kako stvari vide iz istog ugla, duh im je prirodno sklon sličnim idejama, i mada bi svaki od njih mogao da se odvoji od svojih savremenika i da sebi stvori sopstvena verovanja, svi se naposletku ipak, i nesvesno i nehotice, slažu u izvesnom broju opštih uverenja.

Što pažljivije posmatram dejstvo jednakosti na mišljenje sve sam više ubeđen da misaona anarhija kojoj smo svedoci nije, kao što to više njih pretpostavlja, prirodno stanje demokratskih naroda. Verujem da je više treba smatrali poremećajem svojstvenim njihovoj mladosti i da se ona javlja samo u to prelazno doba kad su ljudi raskinuli stare veze koje su ih međusobno povezivale, a još se veoma razlikuju po poreklu, vaspitanju i naravima, te pošlo su još sačuvali vrlo različite ideje, nagone i sklonosti, ništa ih ne sprečava da ih i ispoljavaju. Glavna shvatanja ljudi bivaju tim sličnija što više njihov društveni položaj biva sličan. To mi se čini opštom i stalnom pojavom; ostalo je slučajno i prolazno. Mislim da retko biva da u jednom demokratskom društvu neki čovek stvori, odjednom, nekakav sistem ideja vrlo dalek onome koji su usvojili njegovi savremenici, a ako bi se takav novator i pojavio, zamišljam da bi, prvo, imao mnogo muke da ga i saslušaju, a još više da u njegove ideje poveruju. Kad je društveni položaj ljudi skoro istovetan, teško može jedan čovek da ubedi drugoga. Pošto se svi međusobno vide izbliza, pošto su zajedno naučili iste stvari i vode istovetan život, nisu prirodno skloni da jednoga među sobom uzmu za vodu i da ga slepo prate: retko se veruje na reč nekome ko nam je sličan ili jednak. Ne samo da vera u pamet pojedinca slabi u demokratskim nacijama, kao što sam to već drugde rekao, nego ubrzo izbledi i sama predstava o intelektualnoj nedmoći koju bi bilo koji čovek mogao steći nad svima ostalima. Što više ljudi međusobno liče to se malo pomalo sve više u njihovo verovanje uvlači dogma o jednakoj pameti, pa nekom novatoru, ma ko on bio, postaje sve

teže da stekne i vrši velik uticaj na duh celog naroda. U takvom su narodu, dakle, nagle misaone revolucije retke; jer ako bacimo pogled na istoriju sveta, vidimo da je mnogo manje moć rasuđivanja, a mnogo više autoritet nekog imena doveo do velikih i brzih promena u shvatanjima ljudi. Imajte na umu, uostalom, da ljudi koji žive u demokratskom društvu nisu nikako vezani jedan za drugog, pa treba ubediti svakoga od njih. Dok je u aristokratskim društvima dovoljno ako se može dejstvovati na duh nekolicine: svi ostali idu za njima. Da je Luter živeo u nekom veku jednakosti i da mu slušaoci nisu bili velikaši i vladari, možda bi naišao na više teškoće da promeni lice Evrope. Ne znači da su ljudi u demokratijama prirodno čvrsto ubeđeni u pouzdanost svojih shvatanja i vrlo čvrsti u svojim verovanjima; često su u sumnjama koje niko, po njime, ne može rešiti. Dešava se ponekad u takvo doba da bi ljudski duh rado krenuo u nekom pravcu; ali kako ga ništa snažno niti goni niti usmerava, koleba se u mestu i ne miče se. Kad se pitam koje društveno uređenje najviše pogoduje velikim misaonim revolucijama, nalazim da je to nekako između potpune jednakosti svih građana i potpune odelitosti klasa. U kastinskom režimu, pokolenja se smenjuju, a ljudi ne menjaju svoje mesto; jedni ne očekuju ništa više, drugi se ne nadaju ničemu boljem. Uobrazilja se uspava usred te tišine i sveopšte nepomičnosti, pa se ne javlja ni pomisao o nekakvoj promeni. Kad se klase ukinu i društveni položaj ljudi postane gotovo jednak, svi se ljudi

neprestano kreću, ali svaki je odvojen, nezavisan i slab. Ovo drugo stanje ogromno se razlikuje od onoga prvog, ali slično mu je u jednome: velike revolucije u ljudskom duhu vrlo su retke. Ali između te dve krajnosti u istoriji nacija nailazimo na jedno prelazno doba, burno i slavno, kad društveni položaj ljudi nije više toliko nepromenljiv da bi um spavao, a još je i toliko nejednak da ljudi mogu da vrše velik duhovni uticaj jedni na druge, te pojedini mogu da izmene verovanja svih. Tada se javljaju veliki reformatori, a nove ideje odjednom promene lice sveta. I kad neko stekne poverenje jednog demokratskog naroda, još je velika muka da privuče njegovu pažnju. Vrlo je teško postići da vas saslušaju ljudi koji žive u demokratiji ako im ne govorite o njima samima. Ne slušaju što im se govori, jer su veoma obuzeti onim što rade. U demokratskim narodima, naime, srećemo malo dokonih ljudi. Život tu teče usred kretanja i buke, i ljudi su tako obuzeti delanjcm da im malo vremena ostaje za razmišljanje. Hoću naročito da naglasim da ne samo da su zauzeti nego su strasno obuzeti onim čime se bave. Večito su u poslu, a svaki posao im sasvim obuzima dušu; žar koji unose u poslove sprečava ih da se raspale za ideje. Mislim da je vrlo teško pobuditi oduševljenje jednog demokratskog naroda za bilo kakvu teoriju koja nije u vidljivoj i neposrednoj vezi s njegovim svakodnevnim praktičnim životom. Takav narod ne napušta, dakle, lako svoja stara verovanja. Jer samo oduševljenje može poneti duh ljudi izvan utabanih puteva i samo ono vrši velike misaone kaogod i političke revolucije.

Tako demokratski narodi nemaju ni vremena ni volje da se upuste u traganje za kakvim novim shvatanjima. Pa i kad se desi da posumnjaju u svoja shvatanja, ipak ih zadrže, jer bi im trebalo suviše vremena i ispitivanja da ih promene; zadrže ih, ne kao pouzdana, nego kao usvojena. Ima i drugih razloga još, i jačih, koji se protive tome da lako dođe do kakve velike promene u doktrinama jednog demokratskog naroda. Ukazao sam već na njih na početku ove knjige. Dok su, u takvom narodu, pojedinačni uticaji slabi i skoro ništavni, uticaj koji masa vrši na duh svakog pojedinca veoma je velik. Drugde sam izneo razloge tome. Ovde hoću da kažem da bi pogrešno bilo misliti da to potiče samo od političkog uređenja i da bi većina izgubila svoju misaonu moć zajedno s političkom vlasti. U aristokratijama, ljudi često imaju onu veličinu i snagu koja im je odista svojstvena. Kad se desi da su u suprotnosti s najvećim brojem ostalih, povuku se u sebe, sami sebe podrže i uteše. Ne biva tako u demokratskim narodima. Kod njih se sveopšta naklonost čini isto tako neophodna kao i vazduh koji se diše, pa biti u nesaglasnosti sa celinom naroda isto je takoreći što i ne biti živ. Celina nema potrebe da primeni zakone da bi savladala one koji ne misle kao ona. Dovoljno je i njeno neodobravanje. Osećanje usamljenosti i nemoći smesta pokosi ove i oduzme im svaku nadu. Kad postoji društvena jednakost, opšte shvatanje vrši ogroman pritisak na duh svakog pojedinca, obuhvata ga, upravlja njime i guši ga; to mnogo više potiče od ustrojstva samog društva nego od njegovih političkih zakona. Što više ljudi postaju

slični, svaki se oseća sve slabiji naspram svih. Pošto ne otkriva ništa što bi ga uzdizalo iznad njih i odlikovalo, gubi veru sam u sebe čim mu se svi suprotstavljaju; ne samo da sumnja u svoje snage nego posumnja i u svoje pravo i vrlo je spreman da prizna da greši čim to tvrdi većina. Većina nema potrebe da ga prisiljava; ona ga ubedi. Ma na koji način da se organizuju vlasti u nekom demokratskom društvu i da im se odredi neka mera, uvek će pojedincu biti vrlo teško da veruje u nešto što većina odbacuje i da ispoveda nešto što ona osuđuje. To divno pogoduje postojanosti verovanja. Kad neko shvatanje pusti korena u jednom demokratskom narodu i uspostavi se u glavi većine ljudi, ono posle opstoji samo od sebe i bez napora se ovekoveči, zato što ga niko ne napada. Oni koji su ga isprva odbacivali kao pogrešno naposletku ga prihvate kao sveopšte, a oni koji mu se u dnu duše suprotstavljaju to ne pokazuju; brižljivo paze da se ne upuste u jednu opasnu a jalovu borbu. Kad većina jednog demokratskog naroda menja mišljenje, istina je da može po svojoj volji izvršiti čudne i nagle preokrete u misaonom svetu; ali retko biva da promeni mišljenje, a skoro je isto tako teško ustanoviti da ga je promenila. Ponekad se dešava da vreme, događaji ili pojedinačni i usamljeni napor nečijeg uma uzdrmaju naposletku ili malo pomalo unište neko verovanje, a da se to spolja i ne opaža. Ali otvoreno ono se ne napada. Ljudi se ne okupljaju da bi se protiv njega borili. Njegove pristalice napuste ga, jedan po jedan, bez buke; svakog dana ga poneki napuštaju, sve dok mu najzad ne ostane tek mali broj pristalica.

I u takvom stanju, ono još vlada. Kako njegovi neprijatelji i dalje ćute ili samo krišom međusobno razmenjuju misli, i sami dugo još ne mogu biti sigurni da se izvršila jedna velika revolucija, pa u neizvesnosti, ne pokreću se. Posmatraju i ćute. Većina više ne veruje; ali još izgleda kao da veruje, i taj puki privid sveopšteg shvatanja dovoljan je da sputa novatore, te da ćute, puni poštovanja. Živimo u doba koje je videlo najbrže promene u duhu ljudi. Mogućno je, međutim, da uskoro glavna ljudska shvatanja budu postojanija nego što su bila u prethodnim vekovima naše istorije; to vreme još nije nastupilo, ali možda se bliži. Sto više pobliže ispitujem potrebe i prirodne nagone demokratskih naroda sve sam više ubeđen, ako se ikad jednakost, kao opšta i stalna, uspostavi na celom svetu, da će velike misaone i političke revolucije postati mnogo teže i ređe nego što se pretpostavlja. Po tome što se ljudi u demokratijama čine uvek uzbuđeni, u nedoumici, kao zadihani i spremni da promene svoju volju i svoje mesto, mi uobražavamo da će oni odjednom ukinuti svoje zakone, usvojiti neka nova verovanja i steći kakve nove navike. A ne mislimo pri tom da jednakost, mada čini ljude sklone promenama, budi u njima i interese i sklonosti kojima je potrebna stabilnost da bi bili zadovoljeni; ona ih i gura, a istovremeno ih i zaustavlja, podstiče ih, a i vezuje tu gde su; raspaljuje im želje, a ograničava im snage. To se ne otkriva otprve: strasti koje odvajaju građane jedne od drugih ispoljavaju se same od sebe u demokratijama. Ali ne opaža se prvim pogledom skrivena sila

koja ih zadržava i okuplja. Smem li reći, usred ruševina koje me okružuju, da se za buduća pokolenja ne bojim najviše revolucija? Ako građani nastave da se sve više zatvaraju u uski krug svojih sitnih domaćih interesa i da se u njemu vrte bez predaha, možemo se bojati da će postati nekako nedostupnim onim velikim i snažnim opštim emocijama koje unesu buru u narode, ali ih i razvijaju i obnavljaju. Kad vidim kako svojina postaje tako promenljiva, a ljubav prema vlasništvu tako nespokojna i žarka, moram da se bojim da ljudi ne dospeju dotle da na svaku novu teoriju gledaju kao na opasnost, na svaku novinu kao na žalostan poremećaj, na svaki društveni progres kao na prvi korak ka nekoj revoluciji, te da ne odbiju sasvim da se pokrenu iz bojazni da će ih to odvući bogzna kuda. Strepim, priznajem, da će se najposle predati takvoj slabotinjskoj ljubavi prema sadašnjim uživanjima da će zanemariti i interes svoje sopstvene budućnosti i budućnosti svojih potomaka, pa će se radije mlitavo prepustiti toku svoje sudbine nego da po potrebi ulože nagao i snažan napor da je isprave. Svet veruje da će nova društva svakog dana menjati svoj lik, a ja se bojim da naposletku ne ostanu suviše nepromenljivo pri istim institucijama, istim predrasudama i istim običajima; te da se ljudski rod ne zaustavi i ograniči, a njegov duh da se ne počne večito samo vrteti ukrug, ne stvarajući novih ideja; da će se čovek možda iscrpljivati u skučenom, usamljenom i jalovom kretanju, a da čovečanstvo, samo gibajući se neprestano, neće više napredovati.

GLAVA XXII ZAŠTO DEMOKRATSKI NARODI PRIRODNO ŽELE MIR, A NJIHOVA VOJSKA RAT Iz istih interesa, istih bojazni i istih strasti zbog kojih se demokratski narodi klone revolucija, klone se i rata: ratnički duh i revolucionarni duh slabe istovremeno i iz istih uzroka. Sve veći broj vlasnika, koji su prijatelji mira, povećanje bogatstva u pokretnim stvarima, koje rat tako brzo guta, blagost naravi, izvesno mekuštvo, sklonost samilosti koju budi jednakost, hladan razum, zbog koga su ljudi slabo podložni poetičnim i žestokim emocijama koje s rađaju pod oružjem, svi ti uzroci, udruženi, guše ratnički duh. Mislim da se može prihvatiti kao opšte i stalno pravilo da će u civilizovanim narodima ratničke strasti bivati sve ređe i sve slabije što veća bude društvena jednakost. Rat je, međutim, udes koji pogađa sve narode, i demokratske kao i druge. Ma koliko volele mir, te nacije ipak moraju biti spremne da odbiju od sebe rat, drugim rečima, da imaju vojsku. Dobra sreća, koja je stanovnike Sjedinjenih Država darivala tolikim izuzetnim stvarima, dovela ih je usred nenastanjenih predela gde takoreći nemaju suseda. Dovoljno im je nekoliko hiljada vojnika, ali to je osobenost Amerike, a ne

demokratije. Društvena jednakost i naravi i institucije koje iz nje proizilaze ne pošteđuju neki demokratski narod obaveze da drži vojsku, a ta vojska uvek ima vrlo velik uticaj na njegovu sudbinu. Osobito je važno, dakle, ispitati kakvi su prirodni nagoni onih koji je sačinjavaju. U aristokratskih naroda, naročito u onih gde jedino rođenje određuje društveni položaj, nejednakost nalazimo i u vojsci kao i u celoj naciji: oficir je plemić, vojnik je kmet. Prvome nužno pripada da zapoveda, drugome je suđeno da se pokorava. U aristokratskim vojskama ambiciji vojnika postavljene su, dakle, vrlo uske granice. Ali ni ambicije oficira nisu neograničene. Aristokratsko telo nije samo deo jedne hijerarhije; ono uvek obuhvata i u sebi jednu hijerarhiju: članovi koji ga sačinjavaju postavljeni su jedni iznad drugih, na izvestan način koji se ne menja. Nekome je po rođenju prirodno namenjeno da komanduje pukom, drugome da komanduje četom; kad dostignu tu krajnju tačku svojih nada, sami se od sebe zaustave i smatraju se zadovoljni svojom sudbinom. Postoji još jedan krupan uzrok koji, u aristokratijama, smiruje u oficira želju za napredovanjem. Nezavisno od svog čina u vojsci, oficir u aristokratskim narodima zauzima i visok položaj u društvu; čin je u njegovim očima skoro uvek samo kao nekakav dodatak ovome drugom; posvećujući se vojničkom pozivu, plemić se manje povodi za ambicijom, a više se povinuje nekoj vrsti dužnosti koju mu nameće njegovo poreklo. On u vojsku stupa da bi časno ispunio godine dokolice u mladosti i da bi u svoj dom i među sebi ravne mogao doneti neke uspomene iz vojničkog

života koji će mu služiti na čast; ali glavna svrha nije mu da u vojsci stekne materijalnu korist, uvaženje i moć, jer on ta preimućstva već sam po sebi uživa i da ne izlazi iz kuće. U demokratskim vojskama svi vojnici mogu postati oficiri, čime se želja za napredovanjem širi na sve njih, a granice vojničke ambicije skoro se beskrajno razmiču. Oficir, sa svoje strane, ne vidi ništa što bi ga prirodno i nužno zaustavljalo u jednome činu pre nego u nekome drugom, a svaki stupanj više ima ogromnu cenu u njegovim očima, zato što njegov rang u društvu skoro uvek zavisi od njegovog ranga u vojsci. U demokratskih naroda često biva da oficir nema imovine, nego samo platu, a uvaženje može očekivati samo od svoga vojničkog ugleda. Kad god promeni funkciju, menja se, dakle, i njegovo opšte stanje, i on u neku ruku postaje drugi čovek. Ono što je u aristokratskim vojskama bila uzgredna stvar u životu postoje tako glavna stvar, sve, sam život. U nekadašnjoj francuskoj monarhiji oficirima se pridavala samo njihova plemićka titula. U naše doba, pridaje im se samo oficirska titula. Ta mala promena u oblicima titulisanja dovoljno pokazuje da se izvršila velika revolucija u ustrojstvu i društva i vojske. U demokratskim vojskama želja za napredovanjem je skoro sveopšta; žarka je, uporna, stalna; uvećavaju je i sve druge želje, a gasi se tek zajedno sa životom. A lako je uvideti da, od svih vojski na svetu, napredovanje u doba mira mora biti

najsporije u demokratskim vojskama. Budući da je broj činova prirodno ograničen, broj konkurenata skoro neograničen, a zakon jednakosti ih sve pritiskuje, niko ne može brzo napredovati, a mnogi ne mogu ni da se pomaknu. Potreba za napredovanjem je veća, a mogućnost napredovanja manja nego u drugim vojskama. Svi ambiciozni ljudi koji se nalaze u jednoj demokratskoj vojsci vatreno žele rat, zato što rat prazni položaje i dopušta da se prekrši pravo unapređenja po godinama službe, što je jedina prirodna privilegija u demokratiji. Tako dolazimo do neobične posledice da od svih vojski demokratske vojske najvatrenije žele rat, a među narodima najviše vole mir demokratski narodi; a što stvar čini još čudnijom, to je što jednakost proizvodi istovremeno tako suprotne posledice. Građani, budući jednaki, svakog dana osećaju želju i otkrivaju mogućnost da promene svoj položaj i uvećaju svoje blagostanje: to ih čini sklonim da vole mir, u kojem privreda prosperira i koji svakome omogućava da mirno izvede dokraja svoje male poduhvate; a s druge strane, ta ista jednakost, time što povećava vrednost vojničkih počasti u očima onih koji su se posvetili vojničkom pozivu i time što čini da te počasti budu svima dostupne, budi u oficira snove o bojnom polju. Na obe strane isti je nemir srca, podjednako je nezasita ljubav prema uživanjima i podjednaka i ambicija; različiti su samo putevi kako da se zadovolji. Te suprotne sklonosti nacije i vojske izlažu demokratska društva velikim opasnostima. Kad neki narod izgubi vojnički duh, vojnički poziv odmah prestane biti u časti i

vojna lica padaju na poslednji rang državnih službenika. Malo ih cene i više ih ne razumeju. Tada se dešava nešto suprotno onome što se zbiva u aristokratskim vekovima. U vojsku ne stupaju više najvažniji građani, nego najniži. Vojničku ambiciju gaje samo oni kojima ne preostaje nikakva druga. To zatvara začarani krug iz koga je teško izaći. Elita nacije izbegava vojnički poziv zato što nije cenjen, a on nije cenjen zato što mu se elita ne posvećuje. Ne treba se, dakle, čuditi što se demokratske armije često pokazuju nemirne, što gunđaju i što su nezadovoljne svojom sudbinom, iako su fizički uslovi u njima obično mnogo blaži i disciplina manje kruta nego u svim drugim vojskama. Vojnik se oseća u nižem položaju, i pozleđena gordost najposle budi u njemu ljubav prema ratu, u kome on postaje neophodan, ili prema revoluciji, u kojoj se nada da će, s oružjem u ruci, osvojiti politički uticaj i lični ugled, koji su mu osporeni. Ove poslednje opasnosti valja se naročito bojati i zbog sastava demokratske vojske. U demokratskom društvu skoro svi građani imaju imovinu, koju treba čuvati; ali demokratske vojske predvode obično proleteri. Većina njih ima malo šta da izgubi u građanskim nemirima. Većina nacije tu se prirodno mnogo više boji revolucija nego u aristokratskim vekovima; ali vojni komandanti boje ih se mnogo manje. Uz to, kako u demokratskim narodima, kao što sam malopre rekao, najbogatiji, najobrazovaniji i najsposobniji građani ne stupaju u vojnički poziv, dešava se to da vojska, u celini, naposletku čini jednu malu odelitu naciju, u kojoj je intelektualni nivo niži, a navike grublje nego u široj naciji. A ta mala necivilizovana nacija poseduje

oružje i samo ona ume njime da se služi. Opasnost kojoj ratnički i buntovni duh vojske izlaže demokratske narode povećava se i usled miroljubive naravi građana; ništa nije tako opasno kao što je vojska usred nacije koja nije ratoborna; preterana ljubav svih građana prema miru izlaže svakog dana poredak na milost i nemilost vojske. Uopšteno se, dakle, može reći da su demokratski narodi, po svojim interesima i nagonima, doduše prirodno skloni miru, ali ih njihove vojske stalno vuku ka ratu i revolucijama. Vojni prevrati, kojih se u aristokratijama skoro nikad ne treba bojati, uvek prete demokratskim nacijama. Te opasnosti treba svrstati međunajveće od svih koje prete njihovoj budućnosti; pažnja državnika treba neumorno tome da traži leka. Kad nacija oseti da je iznutra nagriza nemirna ambicija njene vojske, prva misao koja se javlja jeste da se toj neugodnoj ambiciji pruži rat kao zadovoljenje. Neću da ocrnjujem rat; on skoro uvek daje misli jednog naroda širine i uzdiže mu srce. Ima slučajeva kad samo on može zaustaviti preterani razvoj izvesnih sklonosti koje se prirodno rađaju iz jednakosti i kad ga treba smatrati nužnim lekom izvesnih upornih bolesti kojima su podložna demokratska društva. Rat ima velikih prednosti; ali ne treba se zavaravati time da on smanjuje opasnost na koju sam maločas ukazao. On je samo odlaže, i ona se posle njega opet pojavljuje, još strašnija; jer vojska sa još više nestrpljena podnosi mir kad je jednom okusila rat. Rat bi bio lek samo u narodu koji bi uvek želeo slavu. Predviđam da će ratoborni vladari koji se jave u velikim demokratskim nacijama

nalaziti da im je lakše da pobeđuju svojom vojskom nego da ovu obuzdaju posle pobede. Dve stvari će jedan demokratski narod uvek samo s mnogo muke moći učiniti: početi rat i završiti ga. Uostalom, mada rat ima osobitih prednosti za demokratske narode, on ih, s druge strane, izlaže izvesnim opasnostima kojih se ne treba u istoj meri bojati u aristokratijama. Pomenuču samo dve. Dok rat zadovoljava vojsku, on ometa i često baca u očajanje ono bezbrojno mnoštvo građana čijim je sitnim strastima svakodnevno potreban mir da bi se zadovoljile. Rat, dakle, preti da izazove, u drugom jednom obliku, nered koji bi upravo trebalo da predupredi. Dug rat ne može da ne dovede u veliku opasnost slobodu u demokratskoj zemlji. Ne zato što bi se zapravo trebalo bojati, posle svake pobede, da će pobedonosni generali silom prigrabiti najvišu vlast, kao što su učinili Sula i Cezar. Opasnost je druge vrste. Rat ne izručuje uvek demokratske narode vojnoj upravi, ali on neizbežno ogromno povećava, kod tih naroda, ovlašćenja civilnih vlasti; u njenim se rukama skoro nužno centralizuje upravljanje svim ljudima i korišćenje svih stvari. Ako rat i ne vodi odjednom despotizmu putem nasilja, vodi mu polako putem navika. Svi oni koji teže da unište slobodu u nekoj demokratskoj naciji treba da znaju da je rat najsigurnije i najbrže sredstvo da u tome uspeju. To je prvi aksiom nauke. Kad ambicija oficira i vojnika počne da pobuđuje bojazni, jedan lek kao da se sam od sebe nudi: da se poveća broj položaja koji se mogu dati time što će se povećati vojska. To ublažava sadašnje zlo ali u istoj meri opterećuje budućnost.

Povećanje vojske može imati trajno dejstvo u aristokratskom društvu, zato što se u takvom društvu vojnička ambicija ograničava na samo jednu vrstu ljudi, a i za svakog čoveka zaustavlja se na izvesnoj granici, tako da se može postići da se zadovolje skoro svi. Ali u demokratskom narodu ništa se ne dobija povećanjem vojske, zato što se broj ambicioznih povećava tačno u istoj srazmeri u kojoj i sama vojska. One kojima ste uslišili želje stvarajući nove položaje smesta zamenjuje novo mnoštvo, kome ne možete udovoljiti, a i oni prvi počnu ubrzo i sami da se žale; jer isti nemirni duh koji vlada među građanima u demokratiji zapaža se i u vojsci; ono što se želi nije da se zadobije izvestan čin, nego da se stalno napreduje. Ako želje i nisu vrlo velike, ipak se neprestano obnavljaju. Kad poveća svoju vojsku, demokratski narod samo, dakle, za trenutak ublažava ambicije ratnika; ali ubrzo ove nastupe još strašnije, zato što je broj ambicioznih još veći. Mislim da je nemiran i buntovan duh zlo svojstveno samom ustrojstvu demokratske vojske i da se treba odreći pokušaja da se ono izleči. Zakonodavci u demokratijama ne treba da se zanose time da će pronaći nekakvu organizaciju vojske koja bi sama po sebi imala moć da smiri i obuzda ratnike; iscrpli bi se uzaludnim naporima, a ne bi to postigli. Manama vojske ne može se naći leka u vojsci, nego u društvu. Demokratski narodi prirodno se boje nemira i despotizma. Treba samo te nagone pretvoriti u promišljene, mudre i postojane sklonosti. Kad se građani najposle nauče da se slobodom služe smireno i korisno i osete njene blagodeti, kad

steknu muževnu ljubav prema redu i dragovoljno se povinuju propisima, isti ti građani, stupajući u vojnički poziv uneće u nj, i nesvesno i nehotice, takve navike i naravi. Opšti duh nacije, prožimajući osobeni duh vojske, stišava shvatanja i želje što se rađaju u tome pozivu ili ih suzbija pomoću svemoćne sile javnog mnenja. Imajte prosvećene, sređene, čvrste i slobodne građane, pa ćete imati disciplinovane i poslušne vojnike. Svaki zakon koji bi, suzbijajući buntovni duh vojske, težio da u naciji smanji duh građanskih sloboda i da zamagli ideju prava bio bi suprotan svojoj svrsi. Pogodovao bi uspostavljanju vojne tiranije mnogo više nego što bi je sprečavao. A najposle, ma šta se činilo, velika vojska u jednom demokratskom narodu uvek će biti velika opasnost, i najefikasniji način da se ta opasnost smanji biće da se smanji vojska. Ali to je lek kojim nije dato svim narodima da se mogu poslužiti. GLAVA XXIII KOJI JE SLOJ U DEMOKRATSKOJ VOJSCI NAJRATOBORNIJI I NAJREVOLUCIONARNIJI U prirodi je demokratske vojske da je vrlo mnogobrojna u odnosu na narod; kasnije ću reći razloge tome. S druge strane, ljudi demokratskog doba ne opredeljuju se mnogo za vojnički poziv.

Demokratski narodi ubrzo budu, dakle, primorani da se odreknu dobrovoljnog regrutovanja i da pribegnu prinudnom regrutovanju. Njihovo stanje nužno ih primorava da pribegnu tome krajnjem sredstvu, pa se lako može predskazati da će ga svi usvojiti. Kad je vojna služba obavezna, ta obaveza se raspodeljuje podjednako i bez razlike na sve građane. I to nužno proizilazi iz ustrojstva tih društava i iz njihovih ideja. Vlast kod njih može približno što god hoće, samo ako se istovremeno obraća svima; samo nejednak teret, a ne teret obično izazove otpor. Pošto je vojna služba obaveza svih građana, iz toga očevidno proizilazi da svaki od njih ostaje tek malo godina pod zastavom. Tako je sada u prirodi stvari da je vojnik u vojsci samo u prolazu, dok je u većini aristokratskih nacija vojnički poziv bio zanimanje koje je vojnik izabrao ili koje mu je bilo nametnuto za ceo život. To ima važnih posledica. Među vojnicima koji sačinjavaju demokratsku vojsku poneki zavole vojnički život; ali najveći broj njih, doveden pod zastavu protiv svoje volje i uvek spreman da se vrati domaćem ognjištu, ne smatra da je izistinski stupio u vojnički poziv i misli samo o tome kako da iz njega izađe. Takvi ne stiču potrebe i nikad ne dele, do možda napola, strasti koje se rađaju u vojničkom pozivu. Povinuju se vojničkim dužnostima, ali duša im ostaje privržena interesima i željama što su je ispunjavale u civilnom životu. Njih, dakle, ne zarazi duh vojske; više oni u vojsku unose duh društva i održavaju ga u njoj. U demokratskim narodima prosti vojnici ostaju najvećma građani; na njih nacionalne navike zadržavaju najjače dejstvo, a

javno mnenje najveću moć. Putem vojnika može se najviše nadati da će se demokratska vojska prožeti ljubavlju prema slobodi i poštovanjem prava, kojim je nadahnut sam narod. Suprotno biva u aristokratskih nacija, gde vojnici naposletku već i nemaju više ništa zajedničko sa svojim sugrađanima, pa žive usred njih kao tuđini, a često i kao neprijatelji. U aristokratskim vojskama konzervativni činilac je oficir, zato što je samo oficir zadržao tesne veze sa civilnim društvom i nikad se ne odriče namere da mu se ranije ili kasnije vrati i u njemu opet zauzme svoje mesto; u demokratskim vojskama to je vojnik, i iz sličnih razloga. A u demokratskim vojskama, naprotiv, često se dešava da oficir stekne sklonosti i želje sasvim drukčije od onih koje postoje u naciji. To se razume. U demokratskim nacijama čovek koji postane oficir prekida sve veze koje su ga vezivale za civilni život; on iz ovoga izlazi zauvek i nema nikakvog interesa da mu se vrati. Njegova istinska otadžbina je vojska, pošto on inače nije ništa do po rangu koji u njoj zauzima. On, dakle, deli sudbinu vojske, uzdiže se ili pada zajedno s njom i samo ka njoj upravlja ubuduće sve svoje nade. Pošto oficir ima potrebe veoma drukčije od potreba zemlje, može se desiti da on žarko želi rat ili da radi na revoluciji upravo u času kad nacija najviše teži stabilnosti i miru. Ipak ima činilaca koji stišavaju u njemu ratoborno i nemirno raspoloženje. Mada je ambicija opšteraširena i stalna u demokratskim narodima, videli smo da je retko kad velika. Čovek koji, potekavši iz nižih slojeva nacije, postigne, preko nižih činova u vojsci, oficirski čin, načinio je već veliki korak. Stupio je tako u jednu sferu višu od

one u kojoj je bio u civilnom društvu i tu je stekao prava koja će većina [335] demokratskih nacija uvek smatrati neotuđivim. Posle tog velikog napora on se zaustavi i namerava da uživa u stečenom. Bojazan da ne dovede u pitanje to što poseduje već mu u srcu stišava želju da stekne ono što nema. Pošto je preskočio najveću prepreku koja mu je zaustavljala napredovanje, već se strpljivije miri sa svojim sporim kretanjem. To smirivanje ambicije biva sve jače što viši čin on dostiže, pa bi tim više mogao da izgubi u kakvim rizičnim okolnostima. Najmanje ratoboran i najmanje revolucionaran deo demokratske vojske biće uvek, ako se ne varam, njen vrh. Ono što sam rekao o oficiru i o vojniku ne može se primeniti na jedan brojni sloj koji u svim vojskama zauzima mesto između njih, hoću da kažem na podoficire. Sloj podoficira, koji se pre našeg veka još nije pojavio u istoriji, imaće, mislim, da odigra i sam neku ulogu. Kaogod i oficir, i podoficir je u mislima raskinuo sve veze koje su ga vezivale za civilni život; i njemu je vojna služba životni poziv, i on je, možda i više nego oficir, jedino na tu stranu usmerio sve svoje želje; ali on još nije, kao oficir, dosegao jednu visoku i čvrstu tačku gde bi se mogao zaustaviti i odahnuti, u očekivanju de se mogne popeti još više. Po samoj prirodi svojih funkcija, koja se ne može promeniti, podoficir je osuđen na beznačajan, skučen, oskudan i neizvestan život. U vojničkom pozivu on zasad još vidi samo opasnosti. Iskusio mu je samo lišavanja i pokornost, koje je teže podnositi nego i opasnosti. Tim više ga muče sadašnje nevolje što zna da mu i ustrojstvo

društva i ustrojstvo vojske omogućavaju da ih se oslobodi: svakog časa bi, odista, mogao postati oficir. Tada bi zapovedao, uživao počasti, nezavisnost, prava, zadovoljstva; ne samo što mu se taj cilj njegovih nada čini ogroman, nego, sve dok ga se ne domogne, nije nikad siguran da će ga postići. Njegov čin nije neopoziv; svakog dana sasvim je izložen samovolji pretpostavljenih; potrebe discipline neumoljivo iziskuju da tako bude. Kakva sitna greška, nečija ćud uvek ga mogu začas lišiti ploda njegovog višegodišnjeg truda i napora. Sve dok ne dostigne čin za kojim žudi, on dakle još ništa nije postigao. Tek tada, čini mu se, stupiće na svoj životni put. U čoveku koga tako neprestano mamuzaju njegova mladost, potrebe, strasti, duh vremena, nade i strepnje, mora se neizbežno raspaliti očajnička ambicija. Podoficir, dakle, želi rat, on ga želi uvek i po svaku cenu, a ako mu se uskrati rat, on želi revoluciju, koja će ukinuti vlast propisa i u kojoj se nada da će, koristeći se metežom i političkim strastima, oterati svog oficira i zauzeti njegovo mesto. Nije nemogućno da je on i pokrene, jer ima velik uticaj na vojnike, usled zajedničkog porekla i navika, mada se od njih veoma razlikuje svojim strastima i željama. Grešio bi ko bi mislio da te različite sklonosti oficira, podoficira i vojnika zavise od doba ili od zemlje. One će se ispoljavati u sva doba i u svim demokratskim nacijama. U svakoj demokratskoj armiji uvek će podoficir najmanje predstavljati miroljubiv i sređen duh zemlje, a najbolje će ga predstavljati vojnik. Vojnik će u vojnički poziv unositi snagu ili slabost nacionalne naravi; on će u njemu predstavljati vernu sliku

nacije. Ako je ona neprosvećena i slaba, on će pustiti da ga pretpostavljeni povuku u nerede, i protiv njegove volje ili i bez njegovog znanja. Ako je ona prosvećena i odlučna, on će ih sam zadržati u poštovanju poretka. GLAVA XXIV ZAŠTO SU DEMOKRATSKE VOJSKE SLABIJE OD DRUGIH KAD STUPE U RAT, A SILNIJE KAD SE RAT ODUŽI Svakoj vojsci koja stupi u rat posle dugog mira preti da bude pobeđena; svaka koja je dugo ratovala ima velikih izgleda da pobedi. Ta se istina naročito može primeniti na demokratske vojske. U aristokratijama, vojnički poziv, budući privilegovan, u časti je i u doba mira. Posvećuju mu se ljudi veoma daroviti, vrlo obrazovani, vrlo ambiciozni; vojska je u svemu na nivou nacije, a često je i prevazilazi. Videli smo kako, u demokratskim narodima, elita nacije malo pomalo izbegava vojnički poziv da bi drugim putevima potražila ugled, moć, a naročito bogatstvo. Posle dugog mira, a u doba demokratija mir bude dug, vojska je uvek na nižem nivou nego zemlja. U takvom stanju zatekne je rat; i dok je rat ne izmeni, postoji opasnost i za zemlju i za vojsku. Rekao sam da su, u demokratskim zemljama i u doba mira, godine službe vrhovni i neumoljiv zakon napredovanja. To ne proizilazi samo iz ustrojstva vojske,

kao što sam rekao, nego i iz ustrojstva same zemlje, i tako će biti uvek. Uz to, kako je kod tih naroda oficir nešto u zemlji samo po svom položaju u vojsci i kako mu je to jedini izvor ugleda i blagostanja, on se povlači ili biva otpušten iz vojske tek na kraju života. Iz toga proizilazi da kad se demokratski narod, posle dugog mira, lati oružja, svi su mu vojni zapovednici starci. Ne govorim samo o generalima, nego i o nižim oficirima, od kojih je većina stajala u mestu ili mogla napredovati tek korak po korak. Kad pogledamo neku demokratsku vojsku posle dugog mira, s iznenađenjem vidimo da su svi njeni vojnici skoro još deca, a svi komandanti na izmaku života; tako da onima prvim nedostaje iskustva, a ovim drugim snage. To je velika nevolja; jer prvi uslov da se dobro vodi rat jeste da se bude mlad; ne bih se usudio reći to da to nije rekao najveći vojskovođa modernog doba. Ta dva uzroka ne dejstvuju na isti način na aristokratske vojske. Kako se u njima napreduje po pravu rođenja mnogo više nego na osnovu godina službe, uvek se u svim činovima sreće izvestan broj mladih ljudi, koji u rat unose svu mladalačku energiju, telesnu i duševnu. Štaviše, pošto ljudi koji teže vojničkim počastima, u aristokratskoj zemlji, imaju osiguran položaj u civilnom društvu, retko čekaju da ih starost zatekne u vojsci. Pošto vojničkoj karijeri posvete najsnažnije godine mladosti, sami se povuku i odu da kraj domaćeg ognjišta prožive zrele godine. Dug mir ne napuni samo demokratske vojske starim oficirima nego i u svim oficira stvori takve telesne i duševne navike zbog kojih postaju nesposobni za

ratovanje. Onaj ko je dugo živeo u mirnoj i mlakoj atmosferi demokratskih naravi isprva se teško privikne teškim poslovima i strogim dužnostima koje nameće rat. Ako i nije sasvim izgubio volju za vojnu službu, navikao se bar na takav način života koji ga onemogućava da pobedi. U aristokratskih naroda udobnost civilnog života manje utiče na vojničke naravi, zato što u tih naroda aristokratija predvodi vojsku. A aristokratija, ma koliko utonula u uživanja, uvek ima i više drugih strasti a ne samo ljubav prema blagostanju, pa rado trenutno žrtvuje to blagostanje da bi većma zadovoljila te druge strasti. Pokazao sam kako je, u doba mira, napredovanje u demokratskim armijama krajnje sporo. Oficiri isprva nestrpljivo podnose takvo stanje; nemirni su, zabrinuti, očajni; ali vremenom se većina pomiri s tim. Oni koji imaju veće ambicije i mogućnosti napuste vojsku; ostali najposle usklade svoje sklonosti i želje sa svojom skromnom sudbinom i na vojnički poziv počnu gledati kao na kakav civilni. U njemu oni sad najviše cene sigurnost i materijalne pogodnosti koje on obezbeđuje; na sigurnosti te skromne sudbine grade oni sliku cele svoje budućnosti i ne traže više šta do da u njoj mirno uživaju. Tako dug mir ne samo što demokratsku vojsku napuni starim oficirima nego često i ulije staračke sklonosti i onima koji su još u punoj snazi. Pokazao sam takode kako je, u demokratskim nacijama, u doba mira, vojnički poziv malo cenjen i malo ko mu se posvećuje. Ta opšta nenaklonost teško pritiskuje vojsku. Ljudi su u njoj zbog toga potišteni, te kad najposle nastupi rat, ne mogu očas da povrate živost i snagu.

Takav uzrok slabljenja srčanosti ne nalazimo u aristokratskim armijama. Oficiri se u njima nikad ne osećaju srozani u sopstvenim očima i u očima sugrađana, zato što su, nezavisno od svoga vojničkog značaja, značajni i sami po sebi. Pa i kad bi se uticaj mira podjednako osećao u obema vojskama, ishod bi ipak bio različit. Kad oficiri aristokratske vojske i nemaju više ratničkog duha i izgube želju da se uzdignu ratovanjem, još im ostaje izvesno poštovanje prema svojoj klasi i stara navika da budu prvi i da pružaju primer. Ali kad oficiri demokratske vojske izgube ljubav prema ratovanju i vojničku ambiciju, ne preostaje im više ništa. Mislim, dakle, da kad demokratski narod zarati posle dugog mira, njemu mnogo više nego kojem drugom preti da bude pobeđen. Ali on ne treba da dopusti da ga neuspesi obeshrabre, jer dobri izgledi njegove vojske rastu sa trajanjem rata. Kad se rat oduži i najposle sve građane otrgne od njihovih mirnih poslova i upropasti njihove sitne poduhvate, desi se to da se iste one njihove strasti zbog kojih su toliko cenili mir okrenu ka ratovanju. Kad upropasti sve privredne delatnosti, rat i sam postane velika i jedina delatnost, pa se ka njemu usmere odasvud sve žarke i ambiciozne želje što se rađaju iz jednakosti. Zato ista ta demokratska nacija, koju su s toliko muke odvukli na bojno polje, ponekad tamo čini čuda kad najzad uspeju da joj gurnu oružje u ruke. Što više rat privlači sve poglede ka vojsci i što se više vidi kako ljudi u njoj za kratko vreme stiču glasovitost i slavnu sudbinu, elita nacije sve se više posvećuje vojničkom pozivu; sve prirodno preduzimljive, ponosite i ratoborne duše, kakve ne

stvara samo aristokratija, nego i cela zemlja, bivaju privučene na tu stranu. Pošto je broj konkurenata za vojničke počasti ogroman, a rat oštro gura svakog na svoje mesto, uvek se na kraju nađe i velikih generala. Dug rat izvrši isto đejstvo na demokratsku vojsku kakvo izvrši revolucija na sam narod. On ukine pravila i pusti da se istaknu svi izuzetni ljudi. Oficiri koji su u miru ostareli dušom ili telom budu uklonjeni, povuku se ili umru. Na njihovo mesto tiska se mnoštvo mlađih ljudi već prekaljenih ratovanjem, čije su se želje proširile i raspalile. Ovi hoće po svaku cenu da se uzdignu i da se neprestano uzdižu; iza njih nastupaju još i drugi, sa istim strastima i istim željama, a iza ovih još drugi, i nema im kraja do granica same vojske. Jednakost svima dopušta ambicije, a smrt se stara da svim ambicijama pruži izglede. Smrt neprestano otvara puteve napredovanju, prazni mesta, okončava karijere a i otvara nove. Između vojničkih i demokratskih naravi postoji, uostalom, jedan skriven odnos, koji rat otkriva. Ljudi u demokratijama prirodno imaju strasnu želju da brzo steknu dobra za kojima žude i da u njima lako uživaju. Većina njih obožava pustolovinu i mnogo se manje boji smrti nego muke. U takvom duhu bave se oni trgovinom i proizvodnjom; a taj duh, prenet na bojno polje, navodi ih da rado stave život na kocku da bi očas stekli prednosti pobede. Nikoja slava ne zadovoljava većma uobrazilju demokratskog naroda nego vojnička slava, slava blistava i nagla, koja se stiče bez rada, stavljajući na kocku samo život. Tako, dok interes i sklonosti udaljuju od rata građane demokratije, njihove

duševne navike pripremaju ih da valjano ratuju; lako postaju dobri vojnici čim uspeju da ih otrgnu od njihovih poslova i lagodnog života. Dok mir osobito škodi demokratskim vojskama, rat im, dakle, obezbeđuje preimućstva koja druge vojske nikad nemaju; a ta preimućstva, mada isprva slabo primetna, vremenom im neizbežno donose pobedu. Ako aristokratski narod, u ratu protiv demokratskog naroda, ne uspe da ga već [336] u prvim bitkama savlada, uvek mu veoma preti da bude pobeđen. GLAVA XXV O DISCIPLINI U DEMOKRATSKIM VOJSKAMA Veoma je rašireno mišljenje, naročito u aristokratskim narodima, da zbog velike društvene jednakosti koja vlada u dcmokratijama vojnik vremenom postane nezavisan od oficira i da ta jednakost tako uništava disciplinu. To je zabluda. Postoje, naime, dve vrste discipline, koje ne treba brkati. Kad je oficir plemić, a vojnik kmet, prvi bogat, a drugi siromašan, onaj prosvećen i moćan, a ovaj neuk i slab, lako je između njih uspostaviti najtešnji odnos pokornosti. Vojnik je naviknut na vojničku disciplinu takoreći još i pre no što stupi u vojsku, bolje reći, vojnička je disciplina samo usavršen oblik društvene podređenosti. U aristokratskim vojskama vojnik dosta lako postane takoreći neosetljiv za sve izuzev za zapovesti pretpostavljenih. Radi bez razmišljanja,

trijumfuje bez žara, gine ne žaleći se. U takvom stanju, to više i nije čovek, ali je još vrlo opasna zver dresirana za ratovanje. Demokratski narodi treba da odbace nadu da će ikad od svojih vojnika postići takvu slepu, do tančina pouzdanu, rezigniranu i uvek podjednaku disciplinu kakva se u aristokratskim narodima bez muke nametne. Društveno uređenje ne priprema ih na to: pretilo bi im da izgube svoja prirodna preimućstva kad bi hteli ona druga veštački da steknu. U demokratskim narodima, vojnička disciplina ne sme pokušavati da uništi slobodan polet duše; može težiti samo da ga usmerava; poslušnost koju ona stvara ne ide toliko do tančina, ali je silovitija i razložnija. Koren joj je baš u samoj volji onoga koji se pokorava; ona se ne oslanja samo na njegov nagon, nego i na razum; stoga ona sama od sebe postaje stroža ukoliko je opasnost čini neophodnijom. Disciplina aristokratske vojske lako popušta u ratu, zato što se ta disciplina zasniva na navikama, a rat remeti navike. Disciplina demokratske vojske učvršćuje se, naprotiv, pred neprijateljem, zato što svaki vojnik tada vrlo jasno vidi da treba da ćuti i sluša da bi mogao pobediti. Narodi koji su ratom izvršili najzamašnije poduhvate nikad nisu znali za drukčiju disciplinu do za ovakvu o kakvoj govorim. U antičkom svetu u vojsku su se primali samo slobodni ljudi i građani, koji su se malo međusobno razlikovali i bili naviknuli da se međusobno ophode kao ravnopravni. U tome smislu može se reći da su antičke vojske bile demokratske, mada su poticale iz aristokratskog društva; stoga je u tim vojskama vladala neka vrsta bratske prisnosti između oficira i vojnika. U to se možemo uveriti čitajući Plutarhove Životopise velikih vojskovođa. Vojnici se tu

neprestano i vrlo slobodno obraćaju svojim vojskovođama, a ovi rado slušaju reči vojnika i odgovaraju im. Oni ih vode rečima i primerom mnogo više nego prinudom i kaznama. Kao da su im drugovi isto toliko koliko i pretpostavljeni. Ne znam jesu li grčki i rimski vojnici ikad toliko usavršili koliko Rusi sve sitne podrobnosti vojničke discipline, ali to nije sprečilo Aleksandra da osvoji Aziju ni Rimljane da osvoje svet. GLAVA XXVI NEKOLIKO ZAPAŽANJA O RATU U DEMOKRATSKIM DRUŠTVIMA Kad se načelo jednakosti ne razvija samo u jednom narodu nego istovremeno u više susednih naroda, kao što se to u naše doba vidi u Evropi, ljudi koji žive u tim raznim zemljama, uprkos različitim jezicima, običajima i zakonima, slični su ipak po [337] tome što se podjednako boje rata i jednaku ljubav gaje prema miru. Zalud ambicija ili gncv naoružava vladare, neka vrsta ravnodušnosti i sveopšte blagonaklonosti smiri ih i protiv njihove volje, pa im mač ispadne iz ruke: ratovi postaju ređi. Što više jednakost, razvijajući se istovremeno u više zemalja, usmerava ljude u njima ka proizvodnji i trgovini, sve više im ne samo sklonosti bivaju slične nego im se i interesi mešaju i prepliću, tako da nijedna nacija ne može drugoj naneti zla koja se ne bi sručila i na nju, pa na kraju sve smatraju rat gotovo isto tolikom nesrećom i za

pobednika koliko i za pobeđenog. Tako je, u demokratskim vekovima, s jedne strane teško povući narode da međusobno zarate, a s druge strane, skoro je nemogućno da dva naroda među njima izdvojeno ratuju jedan protiv drugog. Interesi sviju njih toliko su isprepleteni, shvatanja i potrebe tako su im slični, da nijedan ne bi mogao ostati miran kad su se drugi uskovitlali. Ratovi, dakle, postaju ređi; ali kad izbiju, poprište je obimnije. Susedni demokratski narodi ne postaju slični samo u ponečem, kao što sam [338] malopre rekao; oni najposle međusobno liče skoro u svemu. Ta sličnost naroda ima vrlo važne posledice u pogledu rata. Kad se pitam zašto su pred Švajcarskom Konfederacijom XV veka drhtale i najveće i najmoćnije nacije Evrope, dok je danas njena moć u tačnoj srazmeri s njenim stanovništvom, nalazim da su Švajcarci postali slični svim ljudima koji ih okružuju, a i ovi Švajcareima, te tako, pošto jedino broj čini razliku među njima, najkrupnijim četama nužno pripada pobeda. Jedna od posledica demokratske revolucije što se izvršava u Evropi jeste, dakle, to da na svim bojištima prevagu ima brojčana sila i da su sve male nacije prinuđene da se sliju u velike ili da se bar uključe u njihovu politiku. Budući da je odlučujući činilac pobede broj, iz toga proizilazi da svaki narod mora svim silama da teži da što veći broj ljudi izvede na bojište. Kad se pod zastavu mogla okupiti neka vrsta vojske nadmoćna nad svima drugim, kao što je bila švajcarska pešadija ili francuska konjica XVI veka, smatralo se da nema potrebe da se regrutuju suviše krupne armije; ali nije više tako kad svi

vojnici vrede jednako. Isti uzrok koji stvara tu novu potrebu pruža i mogućnosti da se ona zadovolji. Jer, kao što sam rekao, kad su svi ljudi slični, svi su i slabi. Društvena vlast je prirodno mnogo jača u demokratskim narodima nego igde drugde. Kad osete potrebu da svu odraslu mušku populaciju pozovu pod zastavu, ti narodi istovremeno imaju, dakle, i mogućnost da je okupe. Zbog toga se, u vekovima jednakosti, čini da vojske rastu u srazmeri koliko opada vojnički duh. U tim se vekovima iz istih uzroka menja i način vođenja rata. U svojoj knjizi Vladalac Makijaveli kaže "da je mnogo teže potčiniti narod kome su glavari vladar i baroni, nego narod koji predvode vladar i robovi." Da ne bismo nekog uvredili, stavimo javni službenici umesto robovi, pa ćemo imati jednu veliku istinu, koja se veoma dade primeniti na naš predmet. Vrlo teško može neki velik aristokratski narod da osvoji zemlju svojih suseda ili da oni osvoje njegovu. Ne može da je osvoji, zato što nikad ne može da okupi sve svoje snage i da ih dugo drži na okupu; a ni oni ne mogu njegovu da osvoje, zato što posvuda nailaze na mala žarišta otpora koji ih zaustavljaju. Rat u aristokratskoj zemlji uporedio bih sa ratom u planinskoj: pobeđeni svakog časa nalaze priliku da se okupe na novim položajima i da se tu odupru. Upravo se suprotno viđa u demokratskim nacijama. Ove lako okupe sve raspoložive snage na bojištu, te ako je nacija bogata i mnogobrojna, lako osvoji neprijateljsku zemlju; ali ako bude pobeđena i neprijatelj prodre na njenu teritoriju, preostaje joj malo izvora otpora, pa ako joj i prestonica bude osvojena, nacija je

propala. To se vrlo lako objašnjava: budući da je svaki građanin pojedinačno vrlo usamljen i slab, niko ne može sam da se brani niti da drugima predstavlja tačku oslonca. Jaka je u demokratskoj zemlji samo država. Kad je vojna sila države savladana uništenjem njene vojske, a civilna vlast paralisana zauzećem njene prestonice, ostatak još predstavlja samo jedno mnoštvo bez reda i snage, koje ne može da se bori protiv organizovane sile koja ga napada. Znam da se opasnost može umanjiti time što bi se stvorile pokrajinske slobode, pa sledstveno i pokrajinska bića, ali taj će lek uvek biti nedovoljan. Ne samo da stanovništvo tada neće više moći nastaviti rat nego se treba bojati da ne bi to htelo ni pokušati. Po međunarodnom pravu koje su usvojile civilizovane nacije, rat nema svrhu da se prisvoje dobra privatnih lica, nego samo da se prigrabi politička vlast. Privatna svojina uništava se samo slučajno i da bi se postigao taj drugi cilj. Kad je zemlja aristokratske nacije osvojena, posle poraza njene vojske, plemići, mada su u isto vreme i bogati, više vole da se pojedinačno nastave braniti nego da se pokore; jer ako bi pobednik ostao gospodar njihove zemlje, oduzeo bi im političku vlast, do koje je njima stalo još i više nego do njihove imovine: oni, dakle, više vole borbu nego da im zemlja bude zaposednuta, što je za njih najveća nesreća, a lako za sobom povuku i narod, zato što je narod stekao davnašnji običaj da ide za njima i da im se pokorava, a i nema, uostalom, šta da izgubi u ratovanju. U nacijama gde vlada društvena jednakost, svaki građanin ima, naprotiv, samo malo udela u političkoj vlasti, a često u njoj i ne učestvuje; s druge strane, svi su

nezavisni i imaju dobra koja bi mogli izgubiti; tako da se kod njih ljudi mnogo manje boje neprijateljskog osvajanja, a mnogo više ratovanja nego aristokratski narod. Uvek će biti vrlo teško odlučiti demokratsko stanovništvo da se lati oružja ako je rat prenet na njegovu teritoriju. Stoga je neophodno dati takvom narodu prava i stvoriti u njemu takav politički duh koji će u svakom građaninu buditi poneke onakve interese kakvi pokreću plemiće u aristokratijama. Vladaoci i drugi poglavari demokratskih nacija treba da imaju na umu da samo strast prema slobodi i navika na nju mogu uspešno da se bore protiv navike i strasti prema blagostanju. Ne mogu da zamislim ništa što bi, u slučaju zle ratne sreće, bilo većma pripremljeno da bude osvojeno nego demokratska zemlja koja nema slobodnih institucija. Nekada se u rat stupalo s malo vojnika; vodile su se male bitke i duge opsade. Sada se vode velike bitke, i čim može slobodno da se napreduje, juri se ka prestonici, da bi se rat jednim mahom okončao. Taj je novi sistem, kažu, Napoleon izumeo. Ali nije zavisilo od jednog čoveka, ma ko on bio, da se stvori takav sistem. Način kako je Napoleon ratovao sugeriralo mu je stanje društva u njegovo doba, a taj mu je način bio uspešan zato što je bio divno prilagođen tome stanju i što ga je on prvi koristio. Napoleon je prvi na čelu jedne vojske proleteo putevima koji su vodili ka svim prestonicama. Ali te puteve otvorila mu je propast feudalnog društva. Da se taj izuzetni čovek rodio trista godina ranije, može se verovati da pomoću tog metoda ne bi ubrao iste plodove, ili tačnije, poslužio bi se drukčijim metodom.

Dodaću još samo jednu reč o građanskim ratovima, jer se bojim da ne zamorim čitaočevu pažnju. Većina stvari koje sam rekao o spoljnim ratovima važi još i više za građanske ratove. Ljudi koji žive u demokratskim zemljama prirodno nemaju vojničkog duha; ponekad ga steknu, kad i protiv svoje volje budu odvedeni na bojište; ali da se sami od sebe dignu i dobrovoljno izlože nevoljama rata, a naročito građanskog rata, to je nešto na šta čovek u demokratiji ne može da se odluči. Samo najpustolovniji građani mogu pristati da se bace u takav rizik; većina stanovništva ne miče se. Pa i kad bi stanovništvo htelo da stupi u dejstvo, ne bi u tome lako uspelo; jer u njegovom krugu nema davnašnjih i čvrsto uspostavljenih uticaja kojima bi se ono htelo potčiniti, nema već poznatih predvodnika koji bi okupili nezadovoljnike, sredili ih i poveli; nema političkih vlasti nižih od opštenacionalnih, koje bi mogle efikasno podržati otpor. U demokratskim zemljama, duhovna moć većine ogromna je, a materijalne snage kojima ona raspolaže nesrazmerno su veće od onih koje se u prvi mah mogu sakupili protiv nje. Stranka koja predstavlja većinu, govori u njeno ime i služi se njenom moći, začas i bez muke savlada sve pojedinačne otpore. Ne da im vremena ni da se jave: smrvi ih u klici. Oni koji u takvim narodima hoće da izvedu oružanu revoluciju nemaju drugog načina nego da se iznenada dočepaju već uspostavljenog mehanizma vlasti, što se može izvršiti udarom pre nego ratom; jer čim postoji pravi rat, stranka koja predstavlja državu skoro uvek je sigurna da će pobediti.

Jedini slučaj kad bi moglo doći do građanskog rata bio bi kad bi se vojska podelila, pa jedan njen deo digao barjak bune, a drugi ostao veran. Vojska predstavlja jedno uže društvo, vrlo tesno povezano i žilavo, koje je u stanju da neko vreme bude samo sebi dovoljno. Rat bi mogao biti krvav, ali ne bi mogao biti dug; jer ili bi pobunjena vojska privukla vladu sebi, već samom demonstracijom svoje sile ili svojom prvom pobedom, i rat bi bio završen; ili bi se zapodenula borba, pa bi se onaj đeo vojske koji se ne oslanja na organizovanu moć države ubrzo rasturio sam od sebe ili bi bio uništen. Može se, dakle, prihvatiti kao opšta istina da će u vekovima jednakosti [339] građanski ratovi postati mnogo ređi i kraći.

Četvrti deo O UTICAJU DEMOKRATSKIH IDEJA I OSEĆANJA NA POLITIČKO DRUŠTVO Svrha ove knjige bila bi nepotpuno postignuta kad posle ideja i osećanja koje budi jednakost ne bih, na završetku, pokazao i kakav je opšti uticaj koji ta osećanja i ideje mogu vršiti na vlasti ljudskih društava. Da bih u tome uspeo, biću prinuđen da se često vraćam na ponešto što sam već rekao. Ali nadam se da čitalac neće odbiti da me prati kad ga već poznati mu putevi budu vodili ka nekoj novoj istini. GLAVA I JEDNAKOST PRIRODNO BUDI U LJUDIMA LJUBAV PREMA SLOBODNIM INSTITUCIJAMA Jednakost, koja ljude čini međusobno nezavisnim, stvara u njih i naviku i sklonost da se u svojim ličnim postupcima rukovode samo svojom voljom. Zbog takve potpune nezavisnosti u odnosu na sugrađane i u delatnostima u privatnom životu, skloni su da nezadovoljno gledaju na svaku vlast, i ubrzo se u njima javlja ideja o političkoj slobodi i ljubav prema njoj. Ljudi koji žive u takvo doba koračaju, dakle, putem koji ih prirodno vodi ka slobodnim institucijama. Uzmite nasumce bilo kojega

od njih: proniknite, ako je to mogućno, do njegovih izvornih nagona, pa ćete otkriti da međurazličitim uređenjima on najpre zamišlja i najviše ceni takvo u kome je on izabrao poglavara i kontroliše mu postupke. Od svih političkih efekata društvene jednakosti, baš ta ljubav prema nezavisnosti prva pada u oči i nje se strašljivi duhovi najviše plaše, a i ne može se reći da potpuno greše, jer anarhija ima strašnija svojstva u demokratskim zemljama nego drugde. Kako građani nemaju nikakvog dejstva jedni na druge, čim nestane nacionalna vlast koja ih sve drži na njihovom mestu, čini se da nered mora smesta dostići vrhunac, i pošto svaki građanin zastranjuje na svoju stranu, da će se društvena zajednica odjednom raspasti u prah. Ja sam ipak ubeđen da anarhija nije glavno zlo kojeg demokratski vekovi treba da se boje, nego da je najmanje. Jednakost, naime, stvara dve tendencije: jedna vodi ljude pravo ka nezavisnosti i može ih odjednom gurnuti u anarhiju; druga ih dužim, skrivenijim, ali sigurnijim putem vodi ka potlačenosti. Narodi lako vide onu prvu i opiru joj se; ovoj drugoj prepuštaju se i ne videći je; stoga je osobito važno ukazati na nju. Daleko od toga da jednakosti zameram zbog nepokornosti koju budi, ja je poglavito baš zbog toga hvalim. Divim joj se videći kako u najdublji kut duše i srca svakog čoveka usađuje taj nejasni pojam i tu nagonsku sklonost političke nezavisnosti, pripremajući tako lek za boljku koju ona sama izaziva. Baš s te strane sam joj privržen.

GLAVA II IDEJE DEMOKRATSKIH NARODA O POLITIČKOM UREĐENJU PRIRODNO SU NAKLONJENE KONCENTRACIJI VLASTI Ideja o sekundarnim vlastima, postavljenim između suverena i podanika, prirodno se ukazala uobrazilji aristokratskih naroda, zato što takve vlasti obuhvataju u sebi pojedince ili porodice koje su se isticale rođenjem, obrazovanjem, bogatstvom i činile se predodređene da zapovedaju. Ista ta ideja prirodno ne postoji u duhu ljudi u vekovima jednakosti, iz suprotnih razloga; kod njih se ona može uvesti samo veštački i s mukom se održati, dok oni, takoreći i ne misleći, poimaju ideju o jedinstvenoj i centralnoj vlasti, koja sama vodi sve građane. U politici, uostalom, kaogod i u filozofiji i religiji, um demokratskih naroda s uživanjem prihvata jednostavne i uopštene ideje. Komplikovani sistemi ga odbijaju, i on voli da zamišlja veliku naciju čiji svi građani liče na jedan uzor i kojima upravlja jedna jedina vlast. Posle ideje o jedinstvenoj i centralnoj vlasti, najspontanije se u glavi ljudi u vekovima jednakosti javlja ideja o jednoobraznom zakonodavstvu. Kako svaki od njih vidi da se malo razlikuje od svog suseda, teško može da razume zašto se pravilo koje se može primeniti na jednog čoveka ne bi moglo isto tako primeniti i na sve ostale. I najmanjim privilegijama opire se, dakle, njegov razum. I najmanje

različnosti u političkim institucijama istog naroda smetaju mu, a jednoobrazno zakonodavstvo čini mu se osnovnim uslovom dobrog uređenja. Nalazim da je isti taj pojam jednoobraznog pravila podjednako nametnutog svim članovima društvene zajednice, tuđ, naprotiv, čovekovom duhu u aristokratskim vekovima. On ga ne prihvata i odbacuje. Te suprotne sklonosti mišljenja najposle, i kod jednih i kod drugih, postanu tako slepi nagoni i tako nesavladive navike da upravljaju postupcima i uprkos osobenim okolnostima. Uprkos ogromnoj raznolikosti u srednjem veku, nailazilo se ponekad na savršeno slične pojedince; to nije sprečavalo da zakonodavac svakome od njih propiše drukčije dužnosti i drukčija prava. I obratno, u naše doba vlasti se upinju da nametnu iste običaje i iste zakone populacijama koje još nimalo ne liče jedne na druge. Što se više izjednačuje društveni položaj ljudi u jednom narodu pojedinci se čine sve manji, a društvo sve veće, bolje reći, svaki građanin, postavši sličan svima drugima, gubi se u mnoštvu, te se opaža još samo ogromna i veličanstvena slika samog naroda. To ljudima demokratskog doba uliva vrlo visoko mišljenje o privilegijama društva i vrlo skromnu predstavu o pravima pojedinca. Oni lako prihvataju da je interes društva sve, a da interes pojedinca nije ništa. Dosta se rado slažu da vlast, koja predstavlja društvo, ima mnogo više znanja i mudrosti nego ikoji čovek koji u njoj učestvuje i da je njena dužnost, a i pravo, da svakog građanina uzme za ruku i da ga vodi.

Ako se potrudimo da pobliže ispitamo naše savremenike i da proniknemo do korena njihovih političkih shvatanja, naći ćemo u njima poneke od ideja koje sam prikazao i možda ćemo se začuditi kad nađemo toliko saglasnosti između ljudi koji tako često međusobno ratuju. Amerikanci misle da društvena vlast u svakoj državi treba da izvire neposredno iz naroda; ali kad je ta vlast jednom uspostavljena, oni joj takoreći ne zamišljaju granice: rado priznaju da ima pravo da sve čini. Što se, pak, tiče osobitih privilegija koje se priznaju gradovima, porodicama ili pojedincima, oni su izgubili čak i predstavu o njima. Nikada se u njima nije javila ni pomisao da bi moglo biti da se isti zakon ne primenjuje podjednako na sve delove iste države i na sve ljude koji u njoj žive. Ista ta shvatanja sve se više šire i u Evropi; ona prodiru čak i u one nacije koje najžešće odbacuju dogmu o suverenosti naroda. Ove pripisuju vlasti drugačije poreklo nego Amerikanci, ali samu vlast vide sa istim svojstvima. Kod sviju njih bledi i nestaje pojam o sekundarnim vlastima. Iz misli ljudi brzo iščezava ideja o nekakvom pravu svojstvenom izvesnim pojedincima; njeno mesto popunjava ideja o svemoćnom i takoreći jedinom pravu društva. Takve ideje puštaju koren i razvijaju se sve više što veća biva društvena jednakost a ljudi sve sličniji; one se rađaju iz jednakosti, a sa svoje strane i ubrzavaju njen razvoj. U Francuskoj, gde je revolucija o kojoj govorim više uznapredovala nego u ikojem drugom evropskom narodu, ta su shvatanja potpuno ovladala mišljenjem ljudi. Ako pažljivo oslušnemo glas raznih naših stranaka, videćemo da nema nijedne

koja ih ne prihvata. Većina njih ceni da vlada radi loše, ali sve misle da vlada treba neprestano da dejstvuje i da sve treba da bude pod njenom rukom. Čak i oni koji međusobno najogorčenije ratuju ne propuštaju da se u tome slože. Jedinstvo, svugdeprisutnost i svemoć društvene vlasti, jednoobraznost njenih propisa, čine upadljivu crtu svojstvenu svim sistemima što se rađaju u naše doba. Nalazimo ih i u suštini najbizarnijih utopija. Čak i kad sanja, ljudska misao hrli ka takvim slikama. Dok se te ideje spontano javljaju u mislima građana, još ih radije prihvataju zamisli vladalaca. Dok se staro društveno uređenje Evrope remeti i raspada, vladari sebi stvaraju nova uverenja o svojim pravima i dužnostima; oni sad prvi put shvataju da centralna vlast koju predstavljaju može i treba, sama u svoje ime, i jednoobrazno, da upravlja svim poslovima i svim ljudima. Takvo shvatanje, koje, usuđujem se reći, pre našeg doba nikad nisu ni zamišljali evropski kraljevi, sada najdublje prožima mišljenje tih vladara; i ono u njima stoji čvrsto, usred komešanja svih drugih. Ljudi našeg doba mnogo su manje nesložni nego što zamišljamo; neprestano se prepiru oko toga u čije će se ruke predati suverenitet; ali lako se slažu u pogledu dužnosti i prava suverene vlasti. Svi zamišljaju političko ustrojstvo u vidu jedinstvene, jednostavne vlasti, koja je kao kakav sveznajući tvorac. Sve su sekundarne političke ideje promenljive; ova ostaje stalna, nepromenljiva, uvek sama sebi slična. Usvajaju je i publicisti i državnici, narod je žudno prihvata; i vlast i građani složni su da je se sa jednakim žarom drže; ona je na prvom mestu; čini se da je urođena.

Ona se, dakle, nije rodila iz neke ćudi ljudskog mišljenja, nego je prirodni izraz [340] sadašnjeg stanja ljudi. GLAVA III OSEĆANJA DEMOKRATSKIH NARODA U SKLADU SU S NJIHOVIM IDEJAMA I NAVODE IH DA VLAST KONCENTRIŠU Kad ljudi u vekovima jednakosti lako poimaju ideju o velikoj centralnoj vlasti, ne može se sumnjati da ih, s druge strane, i njihove navike i osećanja unapred čine sklonim da takvu vlast priznaju i da joj idu naruku. Dokazivanje toga može se izvesti u malo reči, budući da je većina razloga već izneta na drugom mestu. Pošto ljudi koji žive u demokratskim zemljama nemaju ni nadređenih, ni podređenih, ni stalnih i nužnih saveznika, rado se okreću sebi i sebe posmatraju izdvojeno. Imao sam prilike da o tome opširno govorim kad je bila reč o individualizmu. Uvek se, dakle, samo s naporom ti ljudi odvajaju od svojih ličnih poslova da bi se pozabavili opštim poslovima; prirodno su skloni da ove prepuste staranju jedinoga vidljivog i stalnog predstavnika kolektivnih interesa, to jest državi. Ne samo da prirodno nisu skloni da se bave javnim poslovima nego im često nedostaje i vremena za to. Privatni život je tako pun delatnosti u doba demokratije, tako živ, pun želja i poslova da ljudima gotovo i ne preostaje ni energije ni vremena

za politički život. Da takve sklonosti nisu nesavladive, to neću ja poricati, pošto mi je glavni cilj da se ovom knjigom borim protiv njih. Tvrdim samo da ih u naše doba jedna potajna sila neprestano razvija u ljudskom srcu i da je dovoljno ne zaustaviti ih pa da ga one ispune. Imao sam takođe prilike da pokažem kako se zbog sve veće ljubavi prema blagostanju i pokretljivosti svojine demokratski narodi plaše materijalnog nereda. Ljubav prema javnom miru često je jedina politička strast koju su još sačuvali ti narodi, a ona u njih postaje još življa i snažnija što se više ostale gase i zamiru. Zbog toga su građani prirodno skloni da stalno priznaju centralnoj vlasti nova prava ili da je puštaju da ih sama uzme, jer im se čini da jedino ona ima interes i mogućnosti da ih brani od anarhije braneći samu sebe. Kako u vekovima jednakosti niko nije obavezan da drugome pozajmi svoju snagu a niko nema ni pravo da od nekog sugrađanina očekuje kakvu veliku podršku, svako je u isti mah i nezavisan i slab. Ta dva stanja, koja ne treba posmatrati odvojeno, a ni brkati, ulivaju građaninu u demokratiji vrlo suprotne nagone. Nezavisnost ga ispunjava samopouzdanjem i gordošću usred njemu ravnih, a zbog svoje slabosti oseća, s vremena na vreme, potrebu za tuđom pomoći, koju ne može očekivati ni od koga od njih, pošto su oni svi nemoćni i hladni. U takvoj nevolji, on prirodno upire pogled u to ogromno biće koje se jedino uzdiže usred sveopšteg slabljenja. Potrebe, a naročito želje stalno ga vraćaju ka njoj, pa na kraju na nju gleda kao na [341] jedinu i nužnu potporu individualnoj slabosti.

To do kraja objašnjava ono što se često dešava u demokratskim narodima, gde vidimo kako ljudi koji tako teško podnose da imaju pretpostavljene strpljivo podnose jednog gospodara i kako se pokazuju u isti mah i ponosni i pokorni. Mržnja koju ljudi gaje prema privilegijama raste što više privilegije postaju retke i male, tako da bi se lako moglo reći da se demokratske strasti sve više raspaljuju upravo u vreme kad nalaze sve manje hrane. Već sam ukazao na razlog toj pojavi. Nema tako velike nejednakosti da bi vređala pogled kad su svi društveni položaji nejednaki; dok se i najmanja razlika čini nepodnošljiva usred sveopšte jednoobraznosti; i što je ta jednoobraznost potpunija to je i prizor nejednakosti nepodnošljiviji. Prirodno je, dakle, da ljubav prema jednakosti neprestano raste zajedno sa samom jednakošću; time što je zadovoljavamo, još je više razvijamo. Ta neumrla mržnja, koja se sve više raspaljuje i podjaruje demokratske narode protiv i najmanjih privilegija neobično pogoduje postepenom koncentrisanju svih političkih prava u rukama jedinog predstavnika države. Budući da je nužno i neosporno iznad svih građana, suveren ne budi ničiju zavist i svako veruje da sebi ravnima oduzima sve one privilegije koje njemu priznaje. Čovek demokratskog doba samo se krajnje nevoljno pokorava svom susedu, s kojim je ravnopravan; on odbija da ovome prizna znanje veće od svoga; on podozreva u njegovu pravičnost, a s ljubomorom gleda na njegovu moć; boji ga se i prezire ga; voli da mu svaki čas ukazuje na zajedničku zavisnost obojice od istog gospodara. Svaka centralna vlast koja prati te prirodne nagone voli jednakost i pogoduje joj;

jer jednakost neobično olakšava dejstvovanje njene moći, proširuje je i učvršćuje. Može se isto tako reći da svaka centralna vlast obožava jednoobraznost; ova je pošteđuje pretresanja bezbroj pojedinosti kojima bi trebalo da se bavi kad bi trebalo pravila postavljati radi ljudi, umesto da se svi ljudi bez razlike podvrgnu istom pravilu. Tako vlast voli ono što vole i građani, a prirodno mrzi ono što i oni mrze. Ta zajednička osećanja, koja u demokratskim nacijama stalno ujedinjuju u istoj misli svakog pojedinca i suverena, uspostavlja između njih jednu potajnu i trajnu simpatiju. Vlasti se praštaju greške zbog njenih naklonosti, poverenje javnosti teško je napušta usred njenih preterivanja i zabluda, a vraća joj se čim je ona prizove. Demokratski narodi često mrze predstavnike centralne vlasti, ali uvek vole samu tu vlast. Tako sam, sledeći dva različita puta, stigao do istog cilja. Pokazao sam da jednakost podstiče u ljudima ideju o jedinstvenoj, jednoobraznoj i snažnoj vlasti. A sad sam pokazao i da ona budi u njima ljubav prema njoj. Takvoj vlasti teže, dakle, nacije našeg doba. Ka njoj ih vodi prirodna sklonost njihovog uma i njihovog srca, i dovoljno je da se ne uzdrže pa da do nje dođu. Mislim da će u demokratskim vekovima koji će nastupiti lična nezavisnost i lokalne slobode uvek biti samo veštačke tvorevine. Prirodno uređenje biće [342] centralizam. GLAVA IV O NEKIM POSEBNIM I UZGREDNIM UZROCIMA KOJI NAVODE

DEMOKRATSKE NARODE DA CENTRALIZUJU VLAST ILI IH OD TOGA ODVRAĆAJU Mada sve demokratske narode nagonski privlači centralizovanje vlasti, oni mu ne teže svi podjednako. To zavisi od osobenih okolnosti, koje mogu pojačavati ili ograničavati prirodno dejstvo društvenog uređenja. Te su okolnosti mnogobrojne; govoriću samo o nekolikim. Kod ljudi koji su dugo živeli slobodni pre no što su postali jednaki, nagoni koje im je dala sloboda suzbijaju u izvesnoj meri sklonosti koje izaziva jednakost, te mada centralna vlast i kod njih uvećava svoje privilegije, privatna lica nikad tu ne gube sasvim svoju nezavisnost. Ali kad se jednakost počne razvijati u narodu koji nikad nije znao ili već odavno više ne zna za slobodu, kao što se to vidi na evropskom kontinentu, stare navike nacije mogu se odjednom, po nekoj vrsti prirodne privlačnosti, kombinovati s novim navikama i doktrinama što se rađaju iz novog društvenog uređenja, pa sve vlasti kao da same od sebe hrle ka centru; tu se iznenađujuće brzo zgomilaju, pa država odjednom dostigne krajnje granice moći, dok ljudi začas padaju na najniži stupanj slabosti. Englezi koji su pre tri veka došli da u divljini Novoga sveta osnuju jedno demokratsko društvo bili su još u matičnoj otadžbini navikli da učestvuju u javnim poslovima; znali su za porotu; imali su slobodu govora i slobodu štampe, ličnu slobodu, ideju prava i naviku da se njime služe. Te slobodne institucije i muževne

običaje preneli su i u Ameriku, i oni su ih podržavali nasuprot prekoračenjima ovlašćenja države. Kod Amerikanaca je, dakle, sloboda davnašnja; jednakost je srazmerno nova. Suprotno se dešava u Evropi, gde jednakost, uvedena apsolutnom vlašću kralja i pod njegovom paskom, beše već prožela navike naroda mnogo pre nego što su usvojili ideju slobode. Rekao sam da se kod demokratskih naroda vlast prirodno javlja u mislima ljudi samo u obliku jedne jedinstvene i centralne vlasti i da im pojam sekundarnih vlasti nije prisan. To naročito važi za one demokratske nacije u kojih je načelo jednakosti trijumfovalo putem nasilne revolucije. Pošto klase koje su vodile lokalne poslove odjednom nestanu u tom vihoru, a zbrkana masa koja preostaje nema još ni organizaciju ni navike koje bi joj omogućavale da preuzme upravljanje tim poslovima, ne vidi se više niko osim same države ko bi se mogao starati o svim pojedinostima upravljanja. Centralizacija postane u neku ruku nužna pojava. Ne treba ni hvaliti ni kuditi Napoleona što je u svoje ruke prikupio gotovo svu upravnu vlast, jer posle naglog nestanka plemstva i krupne buržoazije, te su mu vlasti same od sebe pripale; bilo bi mu skoro isto tako teško da ih odbaci koliko i da ih prihvati. Takvu nužnost Amerikanci nisu nikad osetili, jer nisu imali revoluciju, a oduvek su sami sobom upravljali, pa nikad nisu morali državi da povere da im trenutno služi kao staratelj. Tako se centralizacija u nekom demokratskom narodu ne razvija samo u zavisnosti od napredovanja jednakosti nego i u zavisnosti od načina kako se

jednakost zasnovala. Na početku neke velike demokratske revolucije, kad tek počinje rat između pojedinih klasa, narod teži da javnu upravu centralizuje u rukama vlade, da bi vođenje lokalnih poslova preoteo od aristokratije. Pri kraju iste te revolucije, naprotiv, obično se baš pobeđena aristokratija trudi da se državi prepusti upravljanje svim poslovima, zato što se plaši sitničave tiranije naroda, koji mu je postao ravan, a često i gospodar. Tako ne nastoji uvek ista klasa građana da se uvećaju prerogative vlasti, nego dokle god traje demokratska revolucija, uvek se u naciji nađe jedna klasa, moćna po broju ili po bogatstvu, koju osobite strasti i posebni interesi navode da centralizuje javnu upravu, nezavisno od mržnje prema vlasti svog suseda, koja je opšte i stalno osećanje u demokratskih naroda. Može se zapaziti da u naše doba upravo niže klase u Engleskoj svim silama rade na tome da se uništi lokalna nezavisnost i da se upravljanje sa svih tačaka periferije prenose u centar, dok se više klase upinju da to upravljanje zadrže u starim okvirima. Usuđujem se predskazati da će se jednog dana videti sasvim obrnut prizor. Po ovome što prethodi može se lako razumeti zašto društvena vlast mora uvek biti jača, a pojedinac slabiji u demokratskom narodu koji je do jednakosti dospeo putem dugog i mučnog društvenog procesa nego u demokratskom društvu u kome su građani oduvek bili jednaki. Primer Amerikanaca to dokraja dokazuje. Ljude koji žive u Sjedinjenim Državama nikad nisu razdvajale nikakve privilegije; oni nikad nisu upoznali uzajamni odnos podređenog i gospodara, a kako se niti boje

niti mrze međusobno, nikad nisu osetili potrebu da suverena pozovu da do tančina upravlja njihovim poslovima. Jedinstvena je sudbina Amerikanaca: oni su od engleske aristokratije preuzeli ideju o ličnim pravima i ljubav prema lokalnim slobodama, a mogli su da sačuvaju i jednu i drugu zato što nisu imali da se bore protiv aristokratije. Mada u svim vekovima prosvećenost ljudima pomaže da brane svoju nezavisnost, to naročito vredi za demokratsko doba. Kad su svi ljudi slični, lako je uspostaviti jedinstvenu i svemoćnu vlast: dovoljni su nagoni. Ali ljudima treba mnogo pameti, znanja i umeća da bi, u tim istim okolnostima, organizovali i održali sekundarne vlasti i da bi, usred pojedinačne nezavisnosti i slabosti građana, stvorili slobodne zajednice koje bi bile u stanju da se bore protiv tiranije a da ne unište red. Koncentracija vlasti i potčinjenost pojedinca bivaće, dakle, u demokratskim nacijama sve veća ne samo u srazmeri sa jednakošću nego i u srazmeri sa neznanjem. U slabo prosvećenim vekovima, i vlasti, doduše, često nedostaje znanja da usavrši despotizam, kao i građanima da ga izbegnu. AJi posledice nisu podjednake na obe strane. Ma koliko prost bio neki demokratski narod, centralna vlast koja njime upravlja nikad nije sasvim lišena znanja, zato što lako privlači sebi ono malo prosvećenih što ih ima u narodu, a po potrebi ih može potražiti i na strani. U neobrazovanoj demokratskoj naciji neizbežno će se brzo ispoljiti ogromna razlika između intelektualnih sposobnosti suverena i sposobnosti svakog njegovog građanina. To

lako dovršava koncentrisanje svih vlasti u njegovim rukama. Upravna moć države neprestano se širi, zato što je samo ona dovoljno vična upravljanju. Aristokratske nacije, ma koliko pretpostavili da mogu biti neprosvećene, nikad ne pružaju takav prizor, zato što je u njima prosvećenost prilično podjednako raspodeljena između vladara i najvažnijih građana. Paša koji danas vlada Egiptom zatekao je stanovnike te zemlje vrlo neuke i veoma međusobno jednake, a usvojio je u upravljanju zemljom evropsko znanje i pamet. Kad se obrazovanost suverenova kombinovala tako sa neznanjem i demokratskom slabošću podanika, krajnji domet centralizacije dostignut je bez muke, i vladar je mogao zemlju da pretvori u svoju radionicu, a stanovnike u svoje radnike. Verujem da krajnja centralizacija političke vlasti najposle oslabi društvo, pa time vremenom oslabi i samu vlast. Ali ne poričem da usredsređena društvena snaga može biti kadra da u ograničenom vremenu i u nekoj određenoj stvari lako izvrši krupne poduhvate. To naročito bude tako u ratu, kad uspeh mnogo više zavisi od toga koliko se lako mogu sva sredstva brzo usmeriti ka jednoj tački nego od samog obima tih sredstava. Stoga poglavito u ratu osećaju narodi želju, a često i potrebu da prošire prerogative centralne vlasti. Svi ratnički geniji vole centralizaciju, koja im uvećava snage, a svi centralistički duhovi vole rat, koji primorava naciju da svu vlast preda u ruke državi. Tako je demokratska tendencija, koja navodi ljude da neprestano uvećavaju privilegije države, a da ograničavaju pravo pojedinaca, mnogo brža i stalnija u onih demokratskih naroda koji su po svom položaju podložni čestim

ratovima i čiji opstanak može često doći u opasnost nego u bilo kojih drugih. Rekao sam kako bojazan od nerada i ljubav prema blagostanju neosetno navode demokratske narode da povećavaju ovlašćenja centralne vlasti, jedine koja im se čini sama po sebi dovoljno jaka, dovoljno mudra i dovoljno postojana da ih zaštiti od anarhije. Jedva da je potrebno da dodam da sve takve naročite okolnosti koje doprinose tome da stanje jednog demokratskog društva bude poremećeno i neizvesno pojačavaju taj opšti nagon i sve više navode pojedince da svome miru žrtvuju svoja prava. Jedan narod nikada, dakle, nije tako raspoložen da uveća ovlašćenja centralne vlasti kao što to biva po završetku duge i krvave revolucije, kad je ova preotela dobra iz ruku ranijih vlasnika, uzdrmala sva verovanja, ispunila naciju pomamnim mržnjama, sukobljenim interesima i suprotstavljenim klikama. Žudnja za javnim mirom postane tada slepa strast, i građani su kadri da red zavole preteranom ljubavlju. Ispitao sam više slučajeva koji doprinose centralizovanju vlasti. Nisam još govorio o najvažnijem. Prvi među uzgrednim uzrocima koji u demokratskim narodima mogu doprineti da upravljanje svim poslovima pređe u ruke suverena jeste poreklo samoga tog suverena i njegove sklonosti. Ljudi koji žive u doba jednakosti prirodno vole centralizovanu vlast i rado joj uvećavaju privilegije; ali ako se desi da ta vlast verno predstavlja njihove interese i tačno odražava njihove nagone, poverenje koje joj ukazuju gotovo da više nema

granica, pa im se čini da samima sebi daju ono što njoj prepuštaju. Privlačenje upravnih vlasti ka centru uvek će biti manje lako i manje brzo pod kraljevima, koji su još u ponečem vezani za stari aristokratski poredak nego pod novim vladarima, koji su sinovi svojih dela i koje njihovo rođenje, predrasude, nagoni i navike kao da nerazdvojno vezuju za jednakost. Neću da kažem da vladari aristokratskog porekla koji žive u demokratskom veku ne teže centralizaciji. Verujem da oni na tome rade isto tako revno kao i svi drugi. I za njih su preimućstva koja nudi jednakost na toj strani; ali mogućnosti su im manje, zato što građani, umesto da prirodno izlaze u susret njihovim željama, često im se teško povinuju. Centralizacija će u demokratskim društvima biti uvek tim veća što je manje aristokratski suveren: to je pravilo. Kad kakva stara kraljevska loza vlada u aristokratiji, suverenove prirodne predrasude u savršenoj su saglasnosti s prirodnim predrasudama plemstva, pa se mane svojstvene aristokratskim društvima slobodno razvijaju i ne nalaze leka. Suprotno biva kad se potomak neke feudalne loze nalazi na čelu jednog demokratskog naroda. Vladar, po svom vaspitanju, navikama i uspomenama, svakodnevno naginje osećanjima koja su se rodila iz društvene nejednakosti, a narod, shodno svome društvenom stanju, neprestano teži običajima koji se rađaju iz jednakosti. Tada se često dešava da građani nastoje da ograniče centralnu vlast, ne toliko kao tiransku, nego mnogo više kao aristokratsku, i da čvrsto brane svoju nezavisnost, ne samo zato što žele da budu slobodni, nego naročito što žele da ostanu jednaki.

Revolucija koja obori neku staru kraljevsku porodicu da bi na čelo demokratskog naroda postavila nove ljude može trenutno oslabiti centralnu vlast; ali ma koliko se isprva činila anarhična, može se bez kolebanja predskazati da će njen krajnji i nužan ishod biti to da će proširiti i učvrstiti prerogative te vlasti. Da bi vlast u jednom demokratskom društvu uspela da centralizuje u svojim rukama društvenu moć, prvi i takoreći jedini nužan uslov jeste da voli jednakost ili da bar pokazuje da je voli. Tako se umeće despotizma, nekada tako komplikovano, uprošćava: ono se svodi takoreći na jedno jedino načelo. GLAVA V U DANAŠNJIM EVROPSKIM NACIJAMA SUVERENA VLAST POVEĆAVA SE, MADA SU SUVERENI MANJE POSTOJANI Kad čovek razmisli o onome što prethodi, iznenadi se i preplaši videći kako u Evropi sve kao da doprinosi da se prerogative centralne vlasti neograničeno uvećavaju a da individualno postojanje bude sve slabije, podredenije i neizvesnije. Evropske demokratske nacije pokazuju sve one opšte i trajne težnje koje i Amerikance vode ka centralizovanju vlasti, ali na njih dejstvuje i mnoštvo sporednih i uzgrednih uzroka, kakvih kod Amerikanaca nema. Čini se kao da ih svaki korak koji učine ka jednakosti približava despotizmu. Dovoljno je baciti pogled oko nas i na nas pa da se u to uverimo.

Tokom aristokratskih vekova što su prethodili našem, evropski suvereni bili su lišeni ili su se odrekli više takvih prava koja su bila suštinski svojstvena njihovoj vlasti. Još pre nepunih sto godina nailazilo se, u većini evropskih nacija, na gotovo nezavisne pojedince ili tela koji su delili pravdu, regrutovali i držali vojsku, ubirali porez, a često i propisivali ili tumačili zakone. Država je svugde povratila i zadržala samo za sebe ta prirodna ovlašćenja suverene vlasti; u svemu što se tiče vladanja, ona više ne trpi posrednika između sebe i građana i ovima sama upravlja u opštim poslovima. Daleko od toga da kudim takvu koncentraciju vlasti, samo ukazujem na nju. U ono isto doba postojao je u Evropi velik broj sekundarnih vlasti, koje su predstavljale lokalne interese i upravljale lokalnim poslovima. Većina tih lokalnih vlasti već je nestala; sve idu ka brzom iščezavanju ili ka potpadanju u najpotpuniju zavisnost. Privilegije velikaša, gradske slobode, pokrajinske uprave ukinute su u celoj Evropi ili će uskoro biti ukinute. Za poslednjih pola veka Evropa je iskusila mnogo revolucija i kontrarevolucija koje su je potresale u suprotnim pravcima. Ali svi ti pokreti međusobno su slični u jednome: svi su uzdrmali ili ukinuli sekundarne vlasti. Lokalne privilegije koje francuska nacija nije ukinula u zemljama koje je osvojila podlegle su pod vladarima koji su nju pobedili. Ti vladari odbacili su sve novine koje je revolucija stvorila kod njih, izuzev centralizma; jedino su to prihvatili da naslede od nje. Hoću da skrenem pažnju na to da sva ta razna prava koja su u naše doba redom preotimana od klasa, korporacija, pojedinaca, nisu poslužila da se na

demokratskijoj osnovi sazdaju nove sekundarne vlasti, nego su odasvud koncentrisana u rukama suverena. Svugde država postiže sve više da sama upravlja i najbeznačajnijim građaninom i da sama vodi svakog od njih i u najsitnijim [343] poslovima. Skoro sve dobrotvorne ustanove nekadašnje Evrope bile su u rukama pojedinaca ili korporacija; sve su, manje ili više, pale u zavisnost od suverena, a u mnogim zemljama on njima i upravlja. Država se poduhvatila da gotovo sama pruža hleba gladnima, pomoć i utočište bolesnicima, posao nezaposlenima; ona je preuzela na sebe da bude gotovo jedina pomoć u svim nevoljama. Obrazovanje je, kaogod i milosrđe, u većini naroda u naše doba postalo državna stvar. Država prihvata, a često i uzima dete iz majčinog naručja da bi ga poverila svojim službenicima; ona preuzima da svakom pokolenju usađuje osećanja i uliva ideje. Jednoobraznost vlada u obrazovanju kao i u svemu ostalom; raznolikost, kaogod i sloboda, nestaju svakodnevno iz njega. Ne bojim se da ustvrdim i to da u skoro svim današnjim hrišćanskim nacijama, i katoličkim kaogod i protestantskim, i religiji preti da padne u ruke vlasti. Suvereni se doduše ne pokazuju toliko ljubomorni da bi hteli sami da utvrđuju dogme; ali oni sve više ovladavaju voljom onih koji je tumače: oduzimaju sveštenstvu posede, određuju mu platu, u sopstvenu korist preokreću i koriste uticaj koji ima sveštenik; pretvaraju ga u jednog od svojih službenika, a često i slugu, a sa njim prodiru i do dna duše [344] svakog čoveka.

Ali i to je još samo jedna strana slike. Ne samo da se suverenova vlast proširila na celu sferu nekadašnjih vlasti, nego ni ova nije više dovoljna da je obuhvati; ona je na sve strane prevazilazi i širi se i na oblast koja je dosad bila ostavljena individualnoj nezavisnosti. Mnoštvo postupaka koji su nekad bili potpuno van kontrole društva podvrguti su joj u naše dane, a broj takvih neprestano raste. U aristokratskim narodima, društvena vlast obično se ograničavala na to da upravlja građanima i da ih nadzire u svemu onom što je bilo u neposrednoj i vidljivoj vezi s opštenacionalnim interesom; u svemu drugom rado ih je prepuštala njihovoj slobodnoj volji. Kod tih naroda vlast kao da je često zaboravljala da postoji neka tačka preko koje greške i nevolje pojedinaca dovode u opasnost opštu dobrobit i da sprečiti propast nekog pojedinca treba ponekad da bude stvar od opšteg značaja. Demokratske nacije našeg doba naginju suprotnoj krajnosti. Očevidno je da većina naših vladalaca neće samo da upravljaju celim narodom; čini se da se smatraju odgovornim za individualne postupke i sudbine svojih podanika, da su preduzeli da svakoga od njih vode i upućuju u svim postupcima u životu i da ga, ako ustreba, i usreće ma i protiv njegove volje. A i pojedinci, sa svoje strane, sve više gledaju na društvenu vlast u istom svetlu; kad god im je šta potrebno, nju prizivaju u pomoć i svakog časa u nju upiru pogled kao u kakvog učitelja ili vodiča. Tvrdim da nema zemlje u Evropi u kojoj javna uprava nije postala ne samo većma centralizovana nego i većma inkvizitorska i cepidlačka; svugde ona sve više

zadire u privatne poslove; na svoj način uređuje sve više stvari, i sve sitnije, i svakodnevno se sve više postavlja pored, oko i iznad svakog pojedinca, da mu pomogne, savetuje ga i prinudi. Nekada je suveren živeo od prihoda od svojih poseda ili od poreza. Danas nije više tako, jer su mu potrebe porasle zajedno s njegovom moći. U istim onakvim okolnostima u kakvima je nekada vladar propisivao kakav nov porez, danas se pribegava zajmu. Država tako malo pomalo postaje dužnik većine bogataša i okuplja u svojim rukama najveće kapitale. One najmanje privlači na drugi način. Što se više ljudi mešaju, a društveni im se položaj izjednačava, siromah je prosvećeniji i ima više želja. Dolazi na misao da poboljša svoju sudbinu i nastoji da u tome uspe štednjom. Štednja, dakle, svakog dana stvara bezbroj sitnih kapitala, koji su polagani i postepeni plod rada i neprestano se uvećavaju. Ali većina njih bili bi neproduktivni kad bi ostali rastureni. Iz toga se rodila jedna filantropska institucija, koja će, ako se ne varam, uskoro postati jedna od najvećih naših političkih institucija. Milosrdni ljudi došli su na misao da prikupljaju ušteđevine siromaha, da bi se koristio prihod od njih. Ta dobrotvorna udruženja u nekim su zemljama ostala sasvim odvojena od države; ali u skoro svima ona vidljivo teže da se s njom stope, a u ponekima ih je država zamenila i preuzela na sebe ogroman zadatak da na jednom mestu centralizuje i da sama oplođava svakodnevne ušteđevine više miliona radnika. Tako država privlači sebi novac bogatih putem zajma, a pomoću štedionica raspolaže po svojoj volji novčićima siromaha. U njene ruke neprestano se sliva

bogatstvo zemlje; ono se tu nagomilava tim više što veća biva društvena jednakost; jer u demokratskoj naciji samo država uliva poverenje građanima, zato što im se čini [345] da samo ona ima nešto snage i trajnosti. Tako se suveren ne ograničava samo na to da upravlja javnom imovinom; meša se i u privatnu imovinu; on je poglavar svakom građaninu i često i njegov gospodar, a uz to mu postaje i intendant i blagajnik. Centralna vlast ne samo da sama ispunjava celokupnu sferu nekadašnjih vlasti i ne samo da je proširuje i prevazilazi, nego u njoj dejstvuje revnije, snažnije i nezavisnije nego što je to bilo nekada. Sve su evropske vlade u naše doba ogromno usavršile umeće u upravljanju; obavljaju sve više stvari, a i svaku stvar obavljaju urednije, brže i uz manje troška; čini se kao da se neprestano bogate svim umećima koja su preuzele od privatnih lica. Svoje predstavnike drže evropski vladari svakog dana u sve tešnjoj zavisnosti i pronalaze nove metode da njima sve neposrednije upravljaju i da ih sa sve manje teškoća nadziru. Nije im dosta što pomoću njih vode sve poslove, nego nastoje i da upravljaju ponašanjem svojih službenika u svim njihovim poslovima, tako da javna uprava ne samo da zavisi od jedne vlasti nego se i sve više centralizuje na jednom mestu i u sve manje ruku. Vlast centralizuje svoju delatnost, a istovremeno i uvećava svoje prerogative: dvostruki uzrok snage. Kad se ispituje nekadašnje ustrojstvo pravosudne vlasti kod većine evropskih nacija, dve stvari padaju u oči: nezavisnost te vlasti i obim njenih ovlašćenja. Sudovi su ne samo rešavali skoro sve sporove između privatnih lica nego su i u

velikom broju slučajeva služili kao presuditelji između svakog pojedinca i države. Ne želim da govorim ovde o političkim i upravnim nadležnostima koje su sudovi uzurpirali u nekim zemljama, nego o pravosudnim ovlašćenjima koja su imali u svima. U svih evropskih naroda bilo je i još ima mnogo individualnih prava, većinom povezanih s opštim pravom svojine, koja su bila pod zaštitom sudije i koja država nije mogla povrediti bez njegovog dopuštenja. Upravo su se tom upola političkom vlašću poglavito odlikovali evropski sudovi od svih ostalih; jer svi su narodi imali sudija, ali nisu svi sudijama davali ista ovlašćenja. Ako se sad pogleda šta se dešava u evropskim demokratskim nacijama koje se nazivaju slobodnim, kaogod i u svima drugim, vidimo da se svugde, pored tih sudova, stvaraju još i drugi, zavisniji, čija je posebna svrha da izuzetno odlučuju u sporovima koji mogu nastati između javne uprave i građana. Staroj pravosudnoj vlasti ostavlja se nezavisnost, ali joj se nadležnost sužava, i sve više se teži da se ona pretvori u presuditelja između privatnih interesa. Broj tih novih sudova neprestano raste, a ovlašćenja im se uvećavaju. Vlast, dakle, svakim danom sve više izbegava obavezu da svoju volju i pravo podvrgne odobrenju jedne druge vlasti. Pošto ne može da odbaci sudije, ona hoće da bar sama bira one koji će joj suditi i da ih uvek ima u ruci, što će reći da ona između sebe i građana postavlja samo privid pravosuđa više nego pravo pravosuđe. Tako državi nije dosta što sebi privlači sve poslove nego još i uspeva sve više [346] da o svima njima sama odlučuje, bez kontrole i bez priziva. Jedan krupan uzrok, nezavisno od svih onih na koje sam ukazao, neprestano

doprinosi tome da se u svim modernim evropskim nacijama proširuje polje dejstvovanja suverena i uvećavaju njegovi prerogativi; na taj se uzrok nije dovoljno obraćala pažnja. To je razvoj industrije, kojem pogoduje napredovanje jednakosti. Industrija obično okuplja mnoštvo ljudi na jedno mesto; ona među njima uspostavlja nove i složene odnose. Izlaže ih velikim i naglim smenjivanjima izobilja i bede, za vreme kojih je javni mir ugrožen. Može čak da se desi i da te delatnosti ugroze zdravlje, pa i život onima koji se njima bave ili se njima koriste. Tako postoji veća potreba da se za industrijsku klasu nego za ostale utvrde propisi, da se ona nadzire i obuzdava, pa je prirodno što ovlašćenja vlasti rastu zajedno s tom klasom. To je opštevažeća istina; ali evo šta se odnosi posebno na evropske nacije. U vekovima koji su prethodili našem, aristokratija je posedovala zemljište i bila je u stanju da ga brani. Nepokretna svojina bila je dakle obezbeđena, i njeni vlasnici uživali su veliku nezavisnost. To je stvorilo zakone i navike koji su ostali, uprkos deobi zemljišta i propasti plemstva; pa i u naše doba još, vlasnici nekretnina i zemljoradnici, među svim građanima, najlakše izmiču kontroli društvene vlasti. U tim demokratskim vekovima, u kojima su izvori cele naše istorije, pokretna svojina imala je malo značaja, a njeni vlasnici bili su prezreni i slabi; privrednici su činili jednu izuzetnu klasu usred aristokratskog sveta. Kako nisu imali osigurano pokroviteljstvo, nisu bili zaštićeni, a često nisu mogli ni sami da se štite. Tako je ušlo u naviku da se svojina u privredi smatra dobrom osobene vrste, koja ne zaslužuje iste obzire i ne treba da uživa iste garantije kao svojina uopšte, a da se privrednici smatraju posebnom klasom u društvenom poretku, čija

nezavisnost ima malu vrednost i koju je uputno prepustiti vladarevoj strasti propisivanja zakona. Ako naime otvorimo zakonike srednjeg veka, iznenadićemo se videći kako su u tim vekovima idnividualne nezavisnosti, u privredi kraljevi sve propisivali do najsitnijih pojedinosti; u tom pogledu, centralizam je aktivan i sitničav koliko samo može biti. Od toga doba, velika se revolucija izvršila u svetu; privredna svojina, koja je bila tek u zametku, razvila se i prekriva Evropu; klasa privrednika proširila se i uvećala delovima svih drugih; razvila se po broju, značaju i bogatstvu i neprestano raste; i skoro svi oni koji joj i ne pripadaju u nekoj su vezi s njom, bar u ponečem; pošto je nakad bila izuzetak među klasama, preti da postane glavna klasa i takoreći jedina; međutim, političke ideje i navike koje je ona nekad izazvala zadržale su se. Te ideje i navike nisu se promenile, zato što su stare, a i zato što su u savršenoj saglasnosti sa novim idejama i opštim navikama današnjih ljudi. Privredna svojina ne uvećava, dakle, svoja prava zajedno sa svojim značajem. Klasa privrednika ne postaje manje zavisna time što postaje mnogobrojnija; naprotiv, reklo bi se da ona privlači despotizam i da se on prirodno širi na nju što se [347] ona više razvija. Što više nacija postaje industrijska nacija, ima sve veću potrebu za putevima, kanalima, lukama i drugim radovima upola javne prirode, koji olakšavaju stvaranje bogatstava, a što nacija više biva demokratska, privatna lica sve teže mogu da izvedu takve radove, a država to može sve lakše. Ne bojim se tvrditi da je očevidna težnja svih suverena našeg doba da sami preuzmu izvršenje takvih poduhvata; time

oni svakodnevno sve više dovode stanovništvo u sve tešnju zavisnost. S druge strane, što više raste moć države i povećavaju se njene potrebe ona i sama troši sve veću količinu industrijskih proizvoda, koje obično proizvodi u svojim brodogradilištima i tvornicama. Tako u svakom kraljevstvu suveren postaje najveći industrijalac; on privlači i drži u svojoj službi ogroman broj inženjera, arhitekata, mehaničara i zanatlija. On nije samo prvi industrijalac nego sve više postaje i predvodnik, bolje reći gospodar svih ostalih. Kako su građani, postavši jednaki, postali i slabiji, oni u industriji ne mogu ništa učiniti ako se ne udružuju, a javna vlast prirodno hoće da ta udruženja stavi pod svoju kontrolu. Valja priznati da je ta vrsta zajednica, koje se zovu kompanijama, snažnija i silnija nego što bi mogao biti puki pojedinac i da je manje nego ovaj odgovorna za svoje postupke, iz čega proizilazi da se čini razložno da im se ostavi manje nezavisna društvena moć nego što bi to bilo u slučaju pojedinca. Suvereni su tim više skloni da tako postupe što ih i njihove prirodne sklonosti na to navode. U demokratskim narodima građani mogu samo putem udruživanja pružiti otpor centralnoj vlasti; stoga ova uvek nemilo gleda na udruženja koja nisu pod njenom vlašću. A vredi zapaziti da u tim demokratskim narodima i sami građani često na ta udruženja, koja su im tako potrebna, gledaju s potajnom bojazni i zavišću, što ih sprečava da ih brane. Moć i trajnost tih malih posebnih društava, usred sveopšte slabosti i nepostojanosti, iznenađuje ih i onespokojava, pa nisu

daleko od toga da opasnom privilegijom smatraju što sva ona slobodno koriste svoje prirodne mogućnosti. Sva ta udruženja što se rađaju u naše doba predstavljaju nova lica, kojima vreme još nije osveštalo prava, a dolaze na svet u doba kad je pojam ličnih prava slab, a društvena moć bezgranična; nije čudno što slobodu gube već dok se rađaju. U svih evropskih naroda izvesna udruženja mogu se obrazovati tek pošto im država razmotri statut i odobri postojanje. U više zemalja ulažu se napori da se to pravilo proširi na sva udruženja. Lako je videti kuda bi vodila takva težnja kad bi uspela. Kad bi suveren imao opšte pravo da pod izvesnim uslovima odobrava udruženja svake vrste, on bi ubrzo zahtevao i pravo da ih nadzire i da njima upravlja, kako ona ne bi mogla odstupiti od propisa koje bi im on nametnuo. Na taj bi način država postigla da od nje budu zavisni svi oni koji žele da se udruže, a i svi oni koji su se već udružili, to jest svi ljudi koji žive u naše doba. Suvereni tako sve više prisvajaju i koriste najveći deo te nove sile koju privreda u naše doba stvara. Privreda nas vodi, a oni vode nju. Toliki značaj pridajem svemu što sam ovde rekao da me muči bojazan da sam možda naškodio jasnoći svoje misli time što sam hteo što bolje da je prikažem. Ako, dakle, čitalac nalazi da su primeri koje sam izneo u potvrdu svojih reči nedovoljni ili loše izabrani, ako misli da sam ponegde preuveličao porast društvene moći, a da sam, naprotiv, preterano suzio sferu u kojoj se još kreće individualna nezavisnost, molim ga da za trenutak ostavi ovu knjigu i da sam pogleda oko sebe

sve što sam pokušao da mu prikažem. Neka pažljivo ispita ono što se svakodnevno zbiva kod nas i izvan naše zemlje; neka pita svoje susede; neka najzad pogleda i samog sebe; čudio bih se ako on ne bi, i bez vodiča, i drugim putevima, došao do istog zaključka do kojeg sam ja hteo da ga dovedem. Zapaziće i sam da se za proteklih pedeset godina centralizacija svugde povećavala na hiljadu načina. I ratovi, i revolucije, i osvajanja služili su njenom razvoju; svi su ljudi radili na njenom uvećavanju. Tokom tog perioda oni su se ogromnom brzinom smenjivali na čelu javnih poslova, a ideje, interesi i strasti beskrajno su im se razlikovali; ali svi su hteli da centralizuju na neki način. Nagon centralizacije bio je kao nekakva jedina nepomična tačka usred neobične pokretljivosti njihovih života i njihove misli. A kad čitalac, pošto ispita tu pojedinost u ljudskim poslovima, poželi da obuhvati celinu njihovog ogromnog prizora, biće zapanjen. S jedne strane, najčvršće dinastije uzdrmane su ili uništene, na sve strane narodi su silom zbacili vlast njihovih zakona; oni ruše ili ograničavaju vlast svog plemstva ili svojih vladara; sve nacije koje nisu u revoluciji čine se bar nemirne i uzavrele; pokreće ih isti buntovan duh. A s druge strane, u to isto doba anarhije i u tih istih tako nepokornih naroda društvena vlast neprestano uvećava svoje prerogative; postoje sve više centralizovana, sve preduzimljivija, sve apsolutnija i sve obuhvatnija. Građani svakog časa sve više potpadaju pod kontrolu javne uprave; sve ih neosetno i takoreći bez njihovog znanja navodi da joj svakog dana žrtvuju poneki deo svoje individualne nezavisnosti, i ti isti ljudi koji s vremena na vreme

obore neki presto i gaze kraljeve sve više se i bez otpora povinuju svakoj volji i najobičnijeg javnog službenika. Prema tome, izgleda, dakle, da se u naše doba vrše dve revolucije u suprotnim smerovima: jedna stalno slabi vlast, a druga je neprestano jača; ni u jedno drugo doba naše istorije nije se ona činila ni tako slaba ni tako jaka. Ali kad najposle pobliže osmotrimo stanje sveta, vidimo da su te dve revolucije međusobno prisno povezane, da potiču iz istog izvora, i pošto su prvo tekle različitim pravcima, naposletku nose ljude ka istoj tački. Ne bojim se da još jedan, poslednji put ponovim ono što sam već rekao ili naznačio na više mesta ove knjige: treba dobro paziti da ne brkamo samu jednakost sa revolucijom koja je dokraja uvodi u društveno uređenje i u zakone; u ovoj je razlog skoro svim pojavama kojima se čudimo. Sve nekadašnje političke vlasti u Evropi i najviše kaogod i najniže, utemeljene su u doba aristokratije i manje ili više predstavljale su ili branile načelo nejednakosti i privilegija. Da bi postigli da u političkom uređenju prevladaju nove potrebe i interesi, koji su proizilazili iz sve veće jednakosti, ljudi našeg doba morali su, dakle, da obore ili da obuzdaju dotadašnje vlasti. To ih je navelo da dižu revolucije i probudilo u velikom broju njih onu divlju sklonost ka neredu i nezavisnosti što se uvek rađa u revolucijama, ma kakav im cilj bio. Ne verujem da postoji i jedna jedina oblast u Evropi gde razvoju jednakosti nisu prethodile ili se na nj nadovezale neke oštre promene u statusu svojine i lica, a skoro sve te promene pratilo je mnogo anarhije i razularenosti, jer je te promene

izveo najmanje civilizovani deo nacije protiv najcivilizovanijeg dela. Otud su proizašle one dve suprotne tendencije na koje sam malopre ukazao. Dok je demokratska revolucija bila u jeku, ljudi koji su se dali na to da unište dotadašnje aristokratske vlasti, koje su se borile protiv revolucije, bili su nadahnuti duhom nezavisnosti, a što je potpunija bivala pobeda jednakosti, oni su se malo pomalo predavali prirodnim nagonima koji se iz jednakosti rađaju, pa su jačali i centralizovali društvenu vlast. Hteli su da budu slobodni da bi mogli postati jednaki, a što se više, uz pomoć slobode, uspostavljala jednakost, ova im je sve više otežavala slobodu. Ta dva stanja nisu uvek bila raznovremena. Naši su očevi pokazali kako jedan narod može u sebi organizovati ogromnu tiraniju upravo u času kad se oslobodio vlasti plemstva i kad je prkosio sili svih kraljeva, pokazujući tako svetu kako se istovremeno može i steći i izgubiti nezavisnost. Ljudi našeg doba opažaju da se stare vlasti ruše na sve strane; vide kako izumiru svi nekadašnji uticaji, kako padaju sve nekadašnje pregrade; to zbunjuje rasuđivanje i onih najvisprenijih; oni obraćaju pažnju samo na ogromnu revoluciju što se vrši pred našim očima i veruju da će ljudski rod zauvek pasti u anarhiju. Kad bi pomišljali na krajnji ishod te revolucije, možda bi se drugog čega pobojali. Ja se pak, priznajem, nimalo ne uzdam u taj duh slobode kojim su izgleda nadahnuti moji savremenici. Vidim, doduše, da su današnje nacije buntovne, ali ne otkrivam jasno da su slobodoumne i plašim se da će posle ovih meteža što uzdrmavaju prestole suvereni biti još moćniji nego što su bili.

GLAVA VI KAKVE VRSTE DESPOTIZMA TREBA DA SE BOJE DEMOKRATSKE NACIJE Za vreme svog boravka u Sjedinjenim Državama primetio sam da bi takvo demokratsko društveno uređenje kao što je američko moglo pružati izvanredne mogućnosti za uspostavljanje despotizma, a po povratku u Evropu video sam koliko se većina naših vladara, da bi proširili opseg svoje vlasti, već koristi idejama, osećanjima i potrebama koje takvo društveno stanje stvara. To me je navelo da pomisao da će hrišćanske nacije na kraju možda podleći istoj onakvoj potlačenosti kakvu je nakad trpelo više antičkih naroda. Podrobnije ispitivanje tog predmeta i još pet godina razmišljanja nisu smanjili moje bojazni, ali su im promenili predmet. U prošlim vekovima nikad se nije video tako apsolutan i tako moćan suveren da bi preduzeo da sam, bez pomoći sekundarnih vlasti, upravlja svim delovima jednog velikog carstva; nijedan nije pokušao da sve podanike bez razlike podvrgne do tančina jednoobraznim propisima niti se spustio do svakog od njih da mu zapoveda i da ga vodi. Takav poduhvat nikada nikome nije pao na um, a i da se desilo da ga neko zamisli, brzo bi ga u izvršenju tako ogromne zamisli zaustavili nedovoljna znanja, nesavršenost upravnih postupaka, a naročito prirodne prepreke koje je postavljala društvena nejednakost. Vidimo da su i u doba najveće moći rimskih cezara razni narodi rimskog sveta

sačuvali svoje raznolike običaje i ponašanja: mada potčinjene istom monarhu, provincije su većinom imale posebnu upravu; bilo je mnogo snažnih i aktivnih opština, i mada je upravljanje carstvom bilo samo u imperatorovim rukama, a on bio, po potrebi, uvek presuditelj u svemu, pojedinosti društvenog života i individualne egzistencije obično su bile van njegove kontrole. Imperatori su, istina, imali vlast ogromnu i bez protivteže, što im je omogućavalo da se slobodno predaju svojim ćudljivim sklonostima i da se služe svom državnom silom da bi ih zadovoljili; često se dešavalo da tu vlast zloupotrebe da bi nekog građanina samovoljno lišili imovine, pa i života: njihova tiranija silno je tlačila pojedince, ali se nije širila na velik broj njih; usmeravala se na nekoliko glavnih ciljeva, a zanemarivala ostalo; bila je osiona, ali ograničena. Kad bi se despotizam uspostavio u današnjim demokratskim nacijama, čini se da bi imao drukčija svojstva: bio bi sveobuhvatniji a blaži, srozavao bi čoveka bez mučenja. Ne sumnjam da bi, u veku prosvećenosti i jednakosti kao što je naš, suvereni lakše uspeli da svu javnu vlast prikupe u svoje ruke i da stalnije i dublje zadru u krug privatnih interesa nego što je to ikad mogao ijedan suveren starog veka. Ali ta ista jednakost, koja olakšava despotizam, ublažava ga. Videli smo kako običaji u javnom životu postaju čovečniji i pitomiji što ljudi više bivaju slični i jednaki; kad nijedan građanin nema nekakvu veliku moć ni veliko bogatstvo, tiraniji u nekom smislu nedostaju prilike i pozorje. Kad su imovna stanja osrednja, strasti su prirodno uzdržane, mašta ograničena, uživanja jednostavna. Ta sveopšta umerenost čini i

samog suverena umerenim i u izvesne granice obuzdava samovoljan polet njegovih želja. Nezavisno od tih razloga, što proizilaze iz same prirode društvenog uređenja, mogao bih dodati i mnogo drugih, koji bi bili uzeti izvan kruga moje teme; ali hoću da se držim granica koje sam sebi postavio. Demokratske vlade mogu postati nasilničke i svirepe u izvesnim trenucima velikih previranja i krupnih opasnosti, ali takve krize biće retke i prolazne. Kad pomislim na sitne strasti današnjih ljudi, na njihove mlake naravi, široku obrazovanost, čistotu vere, blag moral, marljive i uredne navike, uzdržanost koju skoro svi pokazuju i u poroku kao i u vrlini, ne bojim se da će među svojim [348] poglavarima nailaziti na tirane, pre nego na staratelje. Mislim, dakle, da potlačenost kakva preti demokratskim narodima neće ni po čemu ličiti na ono što joj je prethodilo u svetu; njen obrazac ne mogu naši savremenici naći u svom sećanju. Uzalud i sam tražim izraz koji bi tačno označio predstavu koju sam sebi o njoj stvorio i koji bi je obuhvatio; stare reči, despotizam i tiranija, tu ne odgovaraju. Stvar je nova, treba dakle pokušati da se definiše, pošto ne mogu da je imenujem. Hoću da zamislim pod kakvim bi se novim crtama despotizam mogao pojaviti u svetu: vidim bezbrojno mnoštvo sličnih i ravnopravnih ljudi, koji se bez predaha vrte da bi sebi pribavili sitna i vulgarna zadovoljstva kojima ispunjavaju svoje duše. Svaki od njih okrenuo se sebi, pa mu je tuđa sudbina svih drugih: njegova deca i lični prijatelji predstavljaju za njega sav ljudski rod; što se tiče ostalih sugrađana, on je

pored njih, ali ih i ne vidi; dodiruje ih, ali ih ne oseća; postoji samo u sebi i za sebe, i mada mu porodica još ostaje, za otadžbinu se bar može reći da je više i nema. Iznad njih uzdiže se ogromna starateljska vlast, koja se sama stara da im obezbedi zadovoljstva i da bdi nad njihovom sudbinom. Ona je apsolutna, sveobuhvatna do sitnica, uređena propisima, dalekovida i blaga. Ličila bi na očinsku vlast, kad bi joj, kao ovoj, svrha bila da ljude pripremi za muževni uzrast; ali ona, naprotiv, teži samo tome da ih nepromenljivo zadrži u detinjstvu; voli da se građani vesele, samo da ne misle na drugo što do na veselje. Rado ona radi na njihovoj sreći, ali hoće da im je jedino ona pruža i sama o njoj da sudi; stara se o njihovoj bezbednosti, predviđa i zadovoljava njihove potrebe, olakšava im uživanja, vodi njihove glavne poslove, upravlja njihovom delatnošću, uređuje nasleđivanje, raspodeljuje nasledstva; što li ne može i sasvim da ih oslobodi muke da misle i truda da žive? Tako ona postiže da korišćenje slobodne volje svakog dana biva sve manje korisno i sve ređe; dejstvo volje zatvara u sve uži prostor i malo pomalo lišava svakog građanina čak i toga da se služi sopstvenom ličnošću. Jednakost je pripremila ljude na sve to: ulila im je sklonost da to podnose, pa čak i da to smatraju kao blagodet. Pošto je tako svakog pojedinca redom uzeo u svoje moćne ruke i uobličio ga po svojoj volji, suveren pruža ruke i na celo društvo; prekriva ga mrežom sitnih složenih pravila, podrobnih i jednoobraznih, a kroz tu mrežu ni najoriginalniji duh ni najsnažnije duše ne mogu se provući i uzvisiti se iznad gomile. On ne lomi volje, nego ih

razmekšava, povija i upravlja njima; retko kad prisiljava da se dela, ali se neprestano suprotstavlja tome da ljudi stupe u dejstvo; on ne uništava, nego sprečava da se nešto rodi; ne tiraniše, nego ometa, suzbija, oslabljuje, guši, zaglupljuje i naposletku svodi svaku naciju na to da bude još samo bojažljivo a radino stado, kome je vlast pastir. Oduvek sam mislio da se ta vrsta potčinjenosti, sređene, blage i smirene, kakvu sam ocrtao, može bolje nego što se misli kombinovati sa spoljašnjim oblicima slobode i da joj neće biti nemogućno da se uspostavi upravo u senci narodnog suvereniteta. Naše savremenike neprestano muče dve suprotne strasti: osećaju potrebu da ih neko vodi, a i želju da ostanu slobodni. Pošto ne mogu da uguše u sebi ni jedan ni drugi, upinju se da oba ta suprotna nagona istovremeno zadovolje. Zamišljaju jednu jedinstvenu, starateljsku, svemoćnu vlast, ali koju građani biraju. Kombinuju centralizam i suverenitet naroda. To ih pomalo smiruje. Što su pod starateljstvom, za to se teše misleći na to da su sami izabrali sebi staratelje. Svaki pojedinac trpi da bude vezan, zato što vidi da kraj lanca ne drži neki čovek ni neka klasa, nego sam narod. U tom sistemu građani se za časak oslobađaju zavisnosti, da bi označili sebi gospodara, pa se u nju vraćaju. U naše se doba mnogi ljudi vrlo lako priviknu na takav kompromis između upravnog despotizma i suverenosti naroda i misle da su dovoljno obezbedili ličnu slobodu time što su je izručile nacionalnoj vlasti. Meni to nije dovoljno. Priroda

gospodara mnogo mi je manje važna nego potčinjenost. Neću, međutim, poricati da je takvo ustrojstvo beskrajno povoljnije nego ono koje bi svu vlast, pošto je koncentriše, predalo u ruke jednom čoveku ili nekom telu koje ne bi nikome bilo odgovorno. Od svih oblika koje bi mogao uzeti demokratski despotizam, takav bi zacelo bio najgori. Kad je suveren izboran ili ga strogo nadzire stvarno izborno i nezavisno zakonodavsto, potlačenost koju trpi pojedinac ponekad je veća, ali je uvek manje ponižavajuća, zato što svaki građanin, kad je sputan i sveden na nemoć, može još da uobražava da se, pokoravajući se, povinuje samo sebi samom i da jednoj svojoj volji žrtvuje sve druge. Kad suveren predstavlja naciju i zavisi od nje, shvatam i to da snage i prava koja se oduzimaju svakom građaninu ne služe samo državnom poglavaru nego koriste i samoj državi i da privatna lica ubiraju neki plod od toga što su svoju nezavisnost žrtvovali za opštu stvar. Stvoriti nacionalno predstavništvo u nekoj veoma centralizovanoj zemlji znači, dakle, umanjiti zlo koje može pričiniti krajnja centralizacija, ali to ne znači i ukloniti ga. Uviđam, daduše, da se na taj način održava individualna intervencija u najvažnijim stvarima; ali se zato ipak nimalo manje ona ne ukida u sitnim i posebnim. Zaboravlja se da je naročito u sitnicama opasno potčiniti ljude. Što se mene tiče, sklon bih bio verovati da je sloboda manje nužna u krupnim stvarima nego u sitnim, kad bih mislio da ona uopšte može biti obezbeđena u jednima ako je ljudi nemaju i u

drugim. Potčinjenost u sitnim stvarima ispoljava se svakodnevno i osećaju je svi građani bez razlike. Ona ih ne baca u očajanje, ali ih neprestano ometa i navodi da odustanu od korišćenja svoje volje. Ona im malo pomalo guši duh i slabi dušu, dok onakva pokornost koja se nameće samo u malom broju vrlo važnih okolnosti, ali retkih, obelodanjuje potčinjenost tek s vremena na vreme i pritiskuje samo izvesne ljude. Zalud ćete tim istim građanima, koje ste učinili tako zavisnim od centralne vlasti, poveriti da s vremena na vreme biraju predstavnike te vlasti; to tako značajno, ali tako kratko i tako retko korišćenje njihove slobodne volje neće sprečiti da oni malo pomalo izgube sposobnost da misle, osećaju i delaju po svojoj volji i da tako postepeno padnu ispod nivoa ljudskoga. Dodajem da će oni ubrzo postati nesposobni da se služe i tom velikom i jedinom privilegijom što im još ostaje. Demokratski narodi koji su uveli slobodu u političku sferu, dok su istovremeno pojačali despotizam u upravnoj sferi, dospeli su do vrlo čudnih osobenosti. Kad je u pitanju vođenje sitnih poslova, u kojima običan zdrav razum može biti dovoljan, oni cene da su građani za to nesposobni; a kad je reč o upravljanju celom državom, onda tim istim građanima poveravaju ogromne prerogative. Tako ih naizmenično pretvaraju čas u igračke u rukama suverena, a čas u njegove gospodare, u nešto što je veće od kraljeva, a manje od ljudi. I pošto iscrpu sve različite sisteme izbora, ne nalazeći nijedan koji bi im odgovarao, čude se i još traže, kao da zlo koje opažaju ne potiče mnogo više od ustrojstva zemlje nego od biračkog tela.

Teško je odista pojmiti kako bi ljudi koji su se sasvim odrekli navike da sami sobom upravljaju mogli uspeti u tome da valjano izaberu one koji treba da ih predvode, i nemoguće je ikog uveriti u to da bi slobodoumna, energična i mudra vlada ikad mogla proizaći iz izbora na kojima glasa narod poslušnika. Ustrojstvo koje bi bilo republikansko na vrhu, a ultramonarhističko u svim drugim delovima uvek mi se činilo nekakvim kratkovekim čudovištem. Mane vlastodržaca i nedotupavnost građana ubrzo bi dovele do njegove propasti, a narod, pošto mu dojade njegovi predstavnici, a i on sam sebi, stvorio bi ili slobodnije institucije ili bi [349] se vratio da padne ničice pred noge jednom jedinom gospodaru. GLAVA VII NASTAVAK PRETHODNIH GLAVA Verujem da je apsolutnu i despotsku vlast lakše uspostaviti u narodu u kome vlada društvena jednakost nego u kojem drugom, i ako bi se takva vlast jednom uspostavila u takvom narodu, mislim da bi ona ne samo tlačila ljude nego bi vremenom svakoga od njih lišila mnogih glavnih svojstava ljudskoga. Čini mi se, dakle, da se osobito u demokratsko doba treba bojali despotizma. Slobodu bih. mislim, voleo u svako doba; ali sklon sam da je obožavam u doba u kome živimo. Ubeđen sam, s druge strane, da če u doba u koje stupamo, propasti svi oni koji

budu pokušali da vlast oslone na privilegije i aristokratiju. Neće uspeti oni koji bi pokušali da vlast prigrabe i zadrže u krugu jedne klase. U naše doba nema tako veštog i tako moćnog suverena da bi despotizam zasnovao uspostavljajući ponovo trajne razlike među svojim podanicima; nema isto tako ni toliko mudrog i moćnog zakonodavca da bi bio kadar da održi slobodne institucije a da ne uzme jednakost kao osnovno načelo i kao simbol. Svi naši savremenici koji hoće da stvore ili da učvrste nezavisnost i dostojanstvo svojih sugrađana treba, dakle, da se pokažu kao prijatelji jednakosti; a jedini dostojan način da se kao takvi pokažu jeste da takvi odista i budu; od toga zavisi uspeh njihovog svetog poduhvata. Nije, dakle, više reč o tome da se ponovo izgradi nekakvo aristokratsko društvo, nego da sloboda proizađe iz demokratskog društva u kome živimo po Božjoj volji. Te prve dve istine čine mi se proste, jasne i plodonosne i one mu prirodno navode da razmotrim kakvo se slobodno političko uređenje može uspostaviti u narodu u kome postoji društvena jednakost. Iz samog ustrojstva demokratskih nacija i iz njihovih potreba proizilazi da kod njih vlast suverena mora biti jednoobraznija, većma centralizovana, šira, obuhvatnija i moćnija nego drugde. Društvo tu više dejstvuje i jače je, a pojedinac podređen i slabiji: ono čini više, on manje, to je neizbežno. Ne treba, dakle, očekivati da će u demokratskim zemljama krug lične nezavisnosti biti ikad onako širok kao u aristokratskoj zemlji. Ali to ne treba ni želeti, jer je u aristokratskim nacijama društvo često žrtvovano pojedincu, a prosperitet najvećeg broja uzvišenosti nekolicine.

I nužno je i poželjno u isti mah da centralna vlast koja upravlja jednim demokratskim narodom bude aktivna i snažna. Ne sme se učiniti da bude slaba ili nemarna, nego je samo treba sprečiti da zloupotrebi svoju agilnost i snagu. U aristokratskim vekovima najviše je doprinosilo obezbeđenju nezavisnosti privatnih lica to što suverenu nije bilo samom povereno da vlada i upravlja građanima; bio je prinuđen da deo te brige prepusti članovima aristokratije, tako da društvena vlast, budući uvek podeljena, nikad nije sva niti na isti način pritiskivala svakog čoveka. Ne samo da nije sve spadalo u delokrug samog suverena nego ni većinu zvaničnika koji su dejstvovali umeslo njega on nije neprestano držao u ruci, pošto su svoju vlast pridržavali na osnovu rođenja, nije im poticala od njega. Nije mogao da ih postavlja ili smenjuje svakog časa po svojoj ćudi niti da ih sve podjednako potčinjava svakoj svojoj volji. I to je takođe obezbeđivalo nezavisnost privatnih lica. Shvatam da se danas ne može pribeći takvim sredstvima, ali vidim demokratske načine koji ih zamenjuju. Umesto da se samom suverenu predadu sve upravne vlasti koje se oduzimaju korporacijama ili plemićima, može se jedan deo njih poveriti sekundarnim telima obrazovanim od običnih građana na neko vreme; na taj će način sloboda privatnih lica biti sigurnija, a njihova jednakost neće biti manja. Amerikanci, koji ne drže toliko do reči koliko mi, zadržali su naziv grofovija za najveću svoju administrativnu jedinicu, ali su vlast u njoj delimično poverili pokrajinskoj skupštini.

Lako ću se složiti s tim da bi u doba jednakosti kao što je naše bilo nepravedno i nerazumno uspostavljati nasledne zvaničnike; ali ništa ne sprečava da se oni, u izvesnoj meri, zamene izbornim zvaničnicima. Izbornost je demokratsko sredstvo koje zvaničnikovu nezavisnost u odnosu na centralnu vlast obezbeđuje isto toliko, pa i više nego naslednost njegovog zvanja kod aristokratskih naroda. Aristokratske zemlje pune su bogatih i uticajnih privatnih lica, koja nisu sama sebi dovoljna i koja se ne mogu tlačiti ni lako ni prikriveno; ona održavaju vlast u njenim opštim navikama umerenosti i uzdržanosti. Znam da demokratske zemlje prirodno nemaju takvih pojedinaca; ali može se u njima veštački stvoriti nešto slično. Čvrsto verujem da se ne može u svetu ponovo stvoriti nekakva aristokratija; ali mislim da obični građani, udružujući se, mogu uspostaviti vrlo bogata, uticajna, moćna, jednom rečju aristokratska lica. Na taj bi se način postiglo nekoliko od najvećih političkih prednosti aristokratije, bez njenih nepravdi i opasnosti. Političko, industrijsko, trgovinsko ili čak naučno i književno udruženje prosvećen je i moćan građanin koga se ne može po volji i skriveno tlačiti i koji, braneći svoja posebna prava od zahteva vlasti, spasava zajedničke slobode. U doba aristokratije, svaki čovek uvek je vrlo tesno vezan za više svojih sugrađana, tako da se on ne može napasti a da mu drugi ne priteknu u pomoć. U doba jednakosti, svaki je pojedinac prirodno osamljen; on nema naslednih prijatelja čiju bi saradnju mogao zahtevati, niti klase čija bi mu simpatija bila osigurana; lako

ga je izdvojiti i nekažnjeno zgaziti. U naše doba, za građanina koji je potlačen, postoji samo jedan način da se brani, da se obrati celoj naciji, a ako se ona ogluši, celom ljudskom rodu; da to učini, postoji samo jedno sredstvo, štampa. Stoga je sloboda štampe beskrajno dragocenija u demokratskim nacijama nego u ikojim drugim; ona sama leči većinu zala do kojih jednakost može dovesti. Jednakost osamljuje i oslabljuje ljude; ali štampa stavlja svakome nadohvat jedno vrlo moćno oružje, kojim može da se posluži i najslabiji i najosamljeniji. Jednakost lišava svakog pojedinca podrške njegovih bližnjih; ali štampa mu omogućava da pozove u pomoć sve sugrađane i sve ljude. Štampa je ubrzala napredovanje jednakosti, a ona je i jedno od najboljih sredstava za ispravljanje njenih nepogodnih strana. Mislim da ljudi koji žive u aristokratijama mogu, strogo uzev, i da se odreknu slobode štampe, ali oni koji žive u demokratskim zemljama to ne mogu. Za obezbedenje njihove lične nezavisnosti ne uzdam se u velike političke skupštine, u parlamentarne prerogative, u proglašavanje suverenosti naroda. Sve se te stvari, do izvesne mere, izmiruju i sa potlačenošću pojedinca; ali ta potlačenost ne može biti potpuna ako je štampa slobodna. Štampa je prevashodno demokratsko oruđe slobode. Reći ću nešto slično i o pravosudnoj vlasti. U suštini je pravosudne vlasti da se bavi pojedinačnim interesima i da rado obraća pogled na sitne stvari koje joj se predoče; takođe je u suštini te vlasti da ne pritiče sama od sebe u pomoć onima koje neko tlači, ali je neprestano na raspolaganju i najneznatnijem od njih. Ovaj, ma koliko ga zamislili slabog, može

uvek prisiliti sudiju da mu sasluša žalbu i da na nju odgovori: to potiče od samog ustrojstva pravosudne vlasti. Takva se vlast, dakle, može naročito primeniti na potrebe slobode u jedno doba kad suverenovo oko i ruka neprestano zalaze i u najsitnije pojedinosti ljudskih postupaka i kad su pojedinci, odviše slabi da bi se sami branili, odviše i osamljeni da bi mogli računati na pomoć sebi sličnih. Snaga sudova bila je oduvek najveće jemstvo koje se može pružiti individualnoj nezavisnosti, ali to je naročito tačno za demokratske vekove; prava i interesi pojedinaca tu su uvek u opasnosti ako se pravosudna vlast ne uvećava i ne proširuje što se više povećava društvena jednakost. Jednakost uliva ljudima više sklonosti vrlo opasnih za slobodu, na koje zakonodavac treba uvek budno da motri. Podsetiću samo na one najvažnije. Ljudi koji žive u demokratsko doba ne shvataju lako korisnost formi; osećaju prema njima nagonski prezir. Na drugom mestu rekao sam razloge tome. Forme izazivaju u njih prezir, a često i mržnju. Kako obično teže samo lako ostvarljivim i sadašnjim uživanjima, plahovito hrle ka predmetu svake svoje želje; i najmanje odgađanje baca ih u očajanje. Zbog takvog temperamenta, koji prenose i u politički život, neraspoloženi su prema formama, koje ih zadržavaju ili svakog časa zaustavljaju u ponekom njihovom naumu. A baš to što ljudi u demokratijama nalaze da je nepogodno u formama čini ove tako korisnim za slobodu, pošto je njihova glavna vrednost u tome što služe kao prepreka između jakoga i slabog, između vlastodršca i podanika, što prvoga

zadržavaju, a drugome ostavljaju vremena da se pribere. Forme su tim neophodnije što je suveren aktivniji i moćniji i što pojedinci bivaju nemarniji i slabiji. Tako su demokratskim narodima prirodno potrebnije forme nego drugima, a prirodno ih oni manje poštuju. To zaslužuje ozbiljnu pažnju. Ništa nije bednije nego oholi prezir većine naših savremenika prema pitanjima forme; jer i najsitnija pitanja forme stekla su u naše doba važnost kakvu dosad nisu imala. Više najkrupnijih interesa čovečanstva vezani su za to. Dok su državnici u aristokratskim vekovima mogli ponekad bez štete da prezru forme i da se uzdignu iznad njih, mislim da oni koji vode današnje narode treba da obrate pažnju i na najsitniju među njima i da ih ne zanemare do ako ih na to goni kakva neotklonjiva nužda. U aristokratijama su se forme sujeverno poštovale; mi treba prema njima da gajimo prosvećen i razložan kult. Drugi jedan vrlo prirodan i vrlo opasan nagon demokratskih naroda jeste onaj koji ih navodi da preziru individualna prava i da o njima vode malo računa. Ljudi obično drže do nekog prava i pokazuju poštovanje prema njemu u zavisnosti od njegove važnosti i od dugotrajnog njegovog korišćenja. Individualna prava koja se sreću u demokratskih naroda obično su malog značaja, vrlo nedavna i veoma nepostojana; zbog toga se ona često lako žrtvuju i skoro uvek krše bez griže savesti. A u isto vreme i u tim istim nacijama u kojima ljudi počinju prirodno da preziru prava pojedinca, dešava se to da se prava društva prirodno šire i učvršćuju; to će reći da ljudi bivaju sve manje privrženi pravima pojedinaca baš u vreme kad bi bilo

najnužnije sačuvati i braniti ono malo što od njih još ostaje. Upravo, dakle, u demokratsko doba u kome živimo treba istinski prijatelji slobode i čovekove veličine stalno da stoje uspravno, spremni da spreče da društvena vlast olako žrtvuje lična prava nekolicine pojedinaca jednoobraznom izvršenju svojih nauma. Nema u takvo doba toliko neznatnog građanina da ne bi bilo vrlo opasno pustiti da ga tlače niti toliko nevažnih individualnih prava da bi se mogla bez štete prepustiti samovolji. Razlog je tome prost: kad se lično pravo nekog pojedinca krši u doba kad je ljudski duh prožet svešću da su takva prava važna i sveta, nanosi se zlo samo onome koga ih lišavaju; ali prekršiti takvo pravo danas znači duboko izopačavati nacionalni moral i dovoditi u opasnost celo društvo, zato što i sam pojam takvih prava kod nas neprestano slabi i gubi se. Postoje izvesne navike, izvesne ideje, izvesni poroci koji su svojstveni revolucionarnom stanju i koje duga revolucija neizbežno izaziva i široko rasprostire, ma kakvi joj uostalom bili karakter, cilj i poprište. Kad je bilo koja nacija u kratkom razdoblju više puta menjala poglavare, shvatanja i zakone, ljudi koji je sačinjavaju naposletku zavole promenu i naviknu se na to da se sve promene vrše brzo i putem sile. Oni tad prirodno počnu prezirati forme, čiju nemoć svakodnevno vide i nestrpljivo podnose vladavinu propisa, koji su toliko puta zaobilaženi pred njihovim očima. Kako obični pojmovi pravičnosti i morala nisu više dovoljni da objasne i opravdaju sve novine koje se svakodnevno rađaju iz revolucije, pribegava se načelu društvene koristi i lako se navikava da se bez griže savesti žrtvuju privatni interesi i da se gaze

individualna prava, da bi se brže postigao postavljeni opšti cilj. Takve navike i ideje, koje ću nazvati revolucionarnim, zato što ih sve revolucije stvaraju, viđaju se i u aristokratijama kaogod i u demokratskih naroda, ali su u aristokratijama često manje moćne i uvek kratkotrajnije, zato što se onde sukobljavaju s navikama, idejama, manama i nastranostima koje su im protivne. Tu se one, dakle, same od sebe gube čim se revolucija završi i nacija se vrati svojim nekadašnjim političkim ponašanjima. Nije uvek tako u demokratskim zemljama, gde se uvek valja bojati da se revolucionarni nagoni, ublažujući se i ustaljujući, ne pretvore postepeno u običaje u vladanju i u navike u upravljanju. Ne znam, dakle, zemlje u kojima bi revolucija bila opasnija nego u demokratskim zemljama, zato što, nezavisno od uzgrednih i prolaznih zala koje ona uvek neizbežno donosi, uvek preti i da ih stvori i trajnih i takoreći večnih. Verujem da postoje časni otpori i opravdane pobune. Ne tvrdim, dakle, bezuslovno da ljudi demokratskog doba ne treba nikad da dižu revolucije, ali mislim da treba više nego svi drugi da oklevaju pre no što ih pokrenu i da im je bolje trpeti mnoge nepogodnosti zatečenog stanja nego pribeći tako pogubnom leku. Završiću jednom opštom mišlju, koja obuhvata ne samo sve posebne misli koje sam izneo u ovoj glavi nego i većinu onih koje sam želeo da izložim ovom knjigom. U aristokratskim vekovima koji su prethodili našem postojali su vrlo moćni pojedinci i vrlo slaba društvena vlast. I sama predstava o društvu bila je maglovita i neprestano se gubila usred svih različitih vlasti koje su upravljale građanima. Glavni napor ljudi toga doba morao se usmeriti tome da se povećava i jača društvena

vlast, da se povećavaju i učvršćuju njene prerogative, a da se individualna nezavisnost, naprotiv, sužava u tešnje granice i da se lični interes podređuje opštem interesu. Druge opasnosti i druge brige čekaju ljude našeg doba. U većine modernih nacija suveren je, ma kakvog porekla, ustrojstva i naziva, postao skoro svemoćan, a pojedinci sve više padaju na poslednji stupanj slabosti i zavisnosti. Sve je bilo drugačije u nekadašnjim društvima. Jedinstvo i jednoobraznost nisu se nigde nalazile. A u našem sve preti da postane tako slično da će se osoben lik svakog pojedinca uskoro sasvim izgubiti u sveopštoj fizionomiji. Naši su đedovi uvek bili spremni da zloupotrebe ideju da su lična prava dostojna poštovanja, a mi smo prirodno skloni da preteramo u drugoj ideji, da interes pojedinca treba uvek da se prikloni interesu većega broja. Politički svet se menja; ubuduće treba tražiti nove lekove za nove boljke. Utvrditi društvenoj vlasti široke, ali vidljive i nepomične granice; dati pojedincima izvesna prava i garantovati im neosporno uživanje tih prava; sačuvati pojedincu ono malo nezavisnosti, snage i originalnosti koliko mu još ostaje; uzdići ga, pored društva, i podržati ga naspram njega; to mi se čini da bi trebalo da bude prvi cilj zakonodavca u doba u koje stupamo. Reklo bi se da suvereni našeg doba teže samo tome da sa ljudima izvedu velike stvari. Voleo bih da malo više misle na to da stvore velike ljude; da manje cene delo, a više delatnika i da se stalno sećaju toga da nacija ne može dugo ostati

snažna kad je svaki čovek u njoj pojedinačno slab i da još nije pronađen takav oblik društva ni politička kombinacija koji bi mogli stvoriti energičan narod od malodušnih i mlitavih građana. Kod naših savremenika vidim dve suprotne, ali podjednako kobne ideje. Jedni u jednakosti opažaju samo anarhične težnje koje se iz nje rađaju. Boje se svoje slobodne volje; boje se sami sebe. Drugi, malobrojniji, ali upućeniji, drugačijeg su gledišta. Pored puta koji, polazeći od jednakosti, vodi anarhiji, otkrili su najzad i put koji se čini da ljude neodoljivo vodi potčinjenosti. Oni se u duši unapred mire s tom nužnom potčinjenošću, pa izgubivši nadu da će ostati slobodni, već u dnu srca obožavaju gospodara koji uskoro treba da dođe. Prvi se odriču slobode zato što cene da je opasna; drugi zato što sude da je nemoguća. Da sam verovao ovo drugo, ne bih napisao ovo delo koje ste pročitali; zadovoljio bih se time da potajno kukam nad sudbinom svojih bližnjih. Hteo sam da iznesem na videlo opasnosti kojima jednakost izlaže čovekovu nezavisnost, zato što čvrsto verujem da su te opasnosti najstrašnije a i najmanje predviđene od svih koje donosi budućnost. Ali ne verujem da su nesavladive. Ljudi koji žive u demokratskim vekovima, u koje stupamo, prirodno gaje ljubav prema nezavisnosti. Prirodno nestrpljivo podnose propis: zamara ih čak i stalnost toga stanja koje im je, međutim, najmilije. Vole vlast; ali skloni su da preziru i mrze onoga ko je ima, a lako mu izmiču iz ruku zbog svoje neznatnosti i pokretljivosti.

Takvi će nagoni uvek postojati, zato što se rađaju iz društvenog uređenja, koje se neće menjati. Oni će dugo sprečavati da se ikakav despotizam mogne uspostaviti i pružaće nova oružja svakom novom pokolenju koje se bude htelo boriti za slobodu ljudi. Držimo se, dakle, u pogledu budućnosti, te zdrave bojazni, koja podstiče da se bdi i bori, a ne one malodušne i besplodne uplašenosti, koja obeshrabruje srca i slabi ih. GLAVA VIII OPŠTI POGLED NA PREDMET OVOG DELA Pre no što konačno napustim put koji sam prevalio, voleo bih da mogu jednim, poslednjim još pogledom da obuhvatim sve razne crte koje su obeležja novoga sveta i da konačno ocenim uticaj koji će jednakost vršiti na sudbinu ljudi. Ali zaustavlja me težina takvog poduhvata; pred tako krupnim predmetom osećam kako mi se vid muti, a razum posrče. To novo društvo, koje sam nastojao da ocrtam i o kome hoću da prosudim, tek se rodilo. Vreme mu još nije ustalilo oblik; velika revolucija koja ga je stvorila još traje, a u onome što se zbiva u naše dane gotovo je nemogućno razabrati šla treba da prođe zajedno sa samom revolucijom a šta treba da ostane i posle nje. Svet koji se diže još je upola zatrpan ostacima sveta koji propada, i usred

ogromne zbrke u ljudskim poslovima niko ne bi umeo reći šta če ostati od starih institucija i nekadašnjih običaja, a šta će dokraja nestati. Iako je revolucija što se vrši u stanju društva, zakonima, idejama i osećanjima ljudi još vrlo daleko od završetka, već se njena ostvarenja ne mogu porediti ni sa čim što se ranije videlo u svetu. Vraćam se kroz prošlost, iz veka u vek, sve do najdrevnije starine, i ne nalazim ništa što bi ličilo na ovo što mi je pred očima. Pošto prošlost više ne rasvetljava budućnost, naš um korača po mraku. Ipak, usred te tako goleme slike, tako nove, tako zbrkane, nazirem već kako se ocrtava nekoliko glavnih crta, pa ukazujem na njih: Vidim da se dobra i zla dosta podjednako raspodeljuju u našem svetu. Velika bogatstva nestaju; broj malih imetaka raste; želje i uživanja se množe; nema više ni izuzetnih prosperiteta ni neizlečive bede. Ambicija je sveopšte raspoloženje, ali ima malo velikih ambicija. Svaki je pojedinac izdvojen i slab; društvo je agilno, predostrožno i snažno; pojedinci ostvaruju male stvari, država ogromne. Duše nisu energične, ali su naravi pitome, a zakonodavstva čovečna. Mada nailazimo na malo velikog požrtvovanja, na malo vrlo visokih, vrlo blistavih i vrlo čistih vrlina, navike su uredne, nasilje retko, svirepost gotovo nepoznata. Ljudski život biva duži, a svojina sigurnija. Život nije raskošno ukrašen, ali je vrlo lagodan i vrlo smiren. Ima malo vrlo profinjenih, ali i malo vrlo grubih uživanja, malo uglađenosti u ophođenju, ali i malo grubosti u sklonostima. Ne nailazimo na mnogo vrlo učenih ljudi, ali ni na vrlo neuko stanovništvo. Genijalnost postaje ređa, ali znanje

rasprostranjenije. Čovekov duh razvija se malim udruženim naporima svih ljudi, a ne moćnim podsticajima nekolicine. Ima manje savršenstava u ljudskim delima, ali je plodnost veća. Sve rasne, klasne, otadžbinske spone labave; velika spona što povezuje čovečanstvo jača. Kad među svim tim raznim crtama tražim onu koja mi se čini najopštija i najupadljivija, uviđam da se ono što se zapaža u imovnim stanjima ispoljava i u hiljadu drugih vidova. Skoro sve krajnosti ublažuju se i srubljuju; sve što štrči nestaje i ustupa mesto nečem osrednjem, što je u isti mah i manje visoko ali i ne tako nisko, manje blistavo, ali i ne tako ubogo kao ono što se viđalo u svetu. Prelazim pogledom po tome bezbrojnom mnoštvu sastavljenom od sličnih bića, iz koga niko niti se uzdiže niti je unižen. Rastužio sam se i sledio od tog prizora, pa mi dođe da zažalim za onim društvom kojeg više nema. Kad je svet bio pun vrlo krupnih i vrlo sitnih ljudi, vrlo bogatih i vrlo siromašnih, veoma učenih i vrlo neukih, odvraćao sam pogled od ovih drugih i upirao ga u one prve, a ti su mi veselili oči; ali shvatam da se to zadovoljstvo rađalo iz moje slabosti: samo zato što ne mogu u isti mah da vidim sve što me okružava, smem tako da biram i da između tolikih predmeta izdvojim ono što mi godi da posmatram. Nije tako sa svemogućim i večnim Bićem, čije oko nužno obuhvata sveukupnost i koje vidi razgovetno, mada u isti mah, i sav ljudski rod i svakog čoveka. Prirodno je verovati da pogled toga tvorca i čuvara ljudi ne zadovoljava osobit procvat nekolicine, nego najveća dobrobit svih: što se meni čini srozavanje, u njegovim je, dakle, očima napredak; što mene pozleđuje, njemu se sviđa.

Jednakost je možda manje uzvišena, ali je pravednija, a pravda čini njenu veličinu i lepotu. Trudim se da proniknem u takvo Božje gledište, pa sa te tačke nastojim da posmatram ljudske stvari i da sudim o njima. Niko na svetu ne može još bespogovorno i uopšteno tvrditi da je novo stanje društva bolje od nekadašnjeg; ali već je lako uvideti da je drugačije. Izvesne mane i izvesne vrline koje su bile svojstvene aristokratskim nacijama toliko su suprotne duhu novih naroda da se u njih ne mogu uneti. A ima dobrih sklonosti i loših nagona koji su bili tuđi onima, a ovima su prirodni, ideje koje se same od sebe javljaju u uobrazilji ovih, a koje je duh onih odbacivao. To su kao dva odelita čovečanstva, od kojih svako ima svojstvenih mu preimućstava i nepogodnosti, dobrih i loših strana. Treba se, dakle, dobro čuvati toga da o društvima koja se rađaju sudimo na osnovu ideja koje potiču iz onih kojih više nema. Bilo bi to nepravično, jer ta se društva ogromno razlikuju, pa se ne dadu porediti. A ne bi mnogo razumnije bilo ni zahtevati od ljudi našeg doba one osobene vrline što su proizilazile iz društvenog uređenja njihovih predaka, pošto je i samo to uređenje palo i svojim padom povuklo i sve ono dobro i loše što je nosilo u sebi. Ali te se stvari još ne shvataju u naše doba. Opažam velik broj savremenika koji se poduhvataju da izvrše nekakav izbor među institucijama, shvatanjima, idejama što su se rađale iz aristokratskog ustrojstva nekadašnjeg društva; rado bi napustili jedne, ali bi želeli da zadrže druge i

da ih sa sobom prenesu u novi svet. Mislim da takvi troše vreme i snagu u časnom, ali jalovom poslu. Ne radi se više o tome da se sačuvaju svojevrsne prednosti koje društvena nejednakost pribavlja ljudima, nego da se obezbede nova dobra koja im jednakost može pružiti. Ne treba da težimo da budemo slični našim dedovima, nego da se trudimo da dosegnemo onakvu veličinu i sreću kakva nam je svojstvena. Ja pak, stigavši na kraj svog puta, dok izdaleka, ali jednim pogledom, sagledavam sve one razne predmete što sam ih u prolazu odvojeno promatrao, osećam se pun strahovanja a i pun nade. Vidim velike pogibli koje je mogućno otkloniti, velika zla koja se mogu izbeći ili ograničiti, i sve se više učvršćujem u verovanju da je demokratskim nacijama, da bi bile valjane i uspešne, još dovoljno da to samo htednu. Nije mi nepoznato da više mojih savremenika misli da narodi nisu na ovom svetu nikad svoji gospodari i da se nužno pokoravaju ne znam kakvoj nesavladivoj i slepoj sili što proizilazi iz ranijih zbivanja, iz rase, tla ili podneblja. To su lažne i kukavne doktrine, koje nikad ne mogu stvoriti drugo do slabe ljude i malodušne nacije: Proviđenje je stvorilo ljudski rod tako da nije ni potpuno nezavisan ni sasvim rob. Ono, istina, oko svakog čoveka obeležava suđeni mu krug, koji on ne može prevazići; ali u tim prostranim granicama čovek je moćan i slobodan; tako i narodi. Današnje nacije ne mogu izbeći da u njima zavlada društvena jednakost; ali od njih zavisi da li će ih ta jednakost odvesti u ropstvo ili u slobodu, u prosvećenost ili u

varvarstvo, u procvat ili u bedu.

SADRŽAJ Prva knjiga NAPOMENA UZ DVANAESTO IZDANJE UVOD Prvi deo GLAVA I — Konfiguracija Severne Amerike GLAVA II — O polaznoj tački Angloamerikanaca i njenom značaju za njihovu budućnost — Razlozi nekih osobenosti u zakonima i običajima Angloamerikanaca GLAVA III — Društveno stanje Angloamerikanaca — O tome da je upadljiva odlika društvenog stanja Angloamerikanaca to što je ono suštinski demokratsko — Političke posledice društvenog stanja Angloamerikanaca GLAVA IV — O načelu suverenosti naroda u Americi GLAVA V — Nužno je proučiti šta se zbiva u saveznim državama pre no što se progovori o vlasti Unije — O opštinskom sistemu u Americi — Obim opštine — Opštinske vlasti u Novoj Engleskoj — O opštinskom životu — O opštinskom duhu u Novoj Engleskoj — O srezu u Novoj Engleskoj — O javnoj upravi u Novoj Engleskoj — Opšte ideje o javnoj upravi u Sjedinjenim Državama — O državi — Zakonodavna vlast države — O izvršnoj vlasti države — O političkim posledicama upravne decentralizacije u Sjedinjenim Državama GLAVA VI — O pravosudnoj vlasti u Sjedinjenim Državama i o njenom delovanju

na političko društvo — Druga ovlašćenja data američkim sudijama GLAVA VII — O političkom suđenju u Sjedinjenim Državama GLAVA VIII — O saveznom ustavu — Istorijat saveznog ustava — Sažet prikaz saveznog ustava — Nadležnosti savezne vlasti — Savezne vlasti — Zakonodavna vlast — Druga jedna razlika između senata i predstavničkog doma — O izvršnoj vlasti — Po čemu se položaj predsednika u Sjedinjenim Državama razlikuje od položaja ustavnog monarha u Francuskoj — Uzgredni uzroci koji mogu povećati uticaj izvršne vlasti — Zašto predsedniku Sjedinjenih Država, da bi upravljao poslovima, nije potrebno da ima većinu u skupštinama — O izboru predsednika — Način izbora — Izborna kriza — O ponovnom izboru predsednika — O saveznim sudovima — Način utvrđivanja nadležnosti saveznih sudova — Razni slučajevi nadležnosti — Postupak saveznih sudova — Visoki rang koji vrhovni sud zauzima među visokim državnim vlastima — Po čemu je savezni ustav bolji od ustava pojedinačnih država — Čime se savezni ustav Sjedinjenih Američkih Država razlikuje od svih drugih saveznih ustava — O prednosti federativnog sistema uopšte i o njegovoj osobitoj korisnosti za Ameriku — Zbog čega federativni sistem nije dostupan svim narodima i šta je omogućilo Angloamerikancima da ga usvoje Drugi deo GLAVA I — Po čemu se može reći da u Sjedinjenim Državama u strogom smislu reči narod vlada

GLAVA II — O strankama u Sjedinjenim Državama — O ostacima aristokratske stranke u Sjedinjenim Državama GLAVA III — O slobodi štampe u Sjedinjenim Državama GLAVA IV — O političkom udruživanju u Sjedinjenim Državama GLAVA V — O demokratskom uređenju u Americi — O opštem pravu glasa — O tome kako narod bira i o nagonima američke demokratije pri izborima — O činiocima koji mogu delimično ispraviti opisane nagone demokratije — Uticaj koji je američka demokratija izvršila na izborne zakone — O zvaničnicima u američkoj demokratskoj vlasti — O proizvoljnosti u postupcima zvaničnika u američkoj demokratskoj vlasti — Nepostojanost u upravljanju u Sjedinjenim Državama — O javnim troškovima u američkoj demokratskoj vlasti — O nagonima američke demokratije u utvrđivanju plata zvaničnika — O teškoći da se razaberu razlozi koji američku vladu navode na štedljivost — Mogu li se uporediti javni troškovi u Sjedinjenim Državama i Francuskoj — O korupciji i porocima upravljača u demokratiji i o njihovim posledicama po javni moral — Za kakve je napore sposobna demokratija — O vlasti koju američka demokratija obično ima nad somom sobom — Kako američka demokratija vodi spoljne poslove države GLAVA VI — Kakva stvarna preimućstva stiče američko društvo demokratskim uređenjem — O opštoj tendenciji zakona u američkoj demokratiji i o nagonima onih koji ih primenjuju — O građanskom duhu u Sjedinjenim Državama — O pojmu prava u Sjedinjenim Državama — O poštovanju zakona u Sjedinjenim Državama — Aktivnost koja vlada u svim delovima političkog tela u Sjedinjenim Državama —

Dejstvo koje ona vrši na društvo GLAVA VII — O svemoći većine i njenim posledicama u Sjedinjenim Državama — Kako svemoć većine povećava u Americi zakonodavnu i upravnu nestabilnost prirodnu u demokratijama — Tiranija većine — Dejstvo svemoći većine na proizvoljnost u postupcima američkih zvaničnika — O moći sa kojom većina u Americi dejstvuje na mišljenje — Dejstvo tiranije većine na nacionalne osobine Amerikanaca; o dvorskom duhu u Sjedinjenim Državama — Najveća opasnost američkim republikama preti od svemoći većine GLAVA VIII — Šta u Sjedinjenim Državama ublažava tiraniju većine — Odsustvo upravne centralizacije — O pravničkom duhu u Sjedinjenim Državama i kako on služi kao protivteža demokratiji — O poroti kao političkoj instituciji u Sjedinjenim Državama GLAVA IX — O glavnim uzrocima koji doprinose održanju demokratske republike u Sjedinjenim Državama — Slučajne ili Proviđenjem stvorene okolnosti koje doprinose održanju demokratske republike u Sjedinjenim Državama — O uticaju zakona na opstanak demokratske republike u Sjedinjenim Državama — O uticaju naravi na opstanak demokratske republike u Sjedinjenim Državama — O religiji kao političkoj instituciji i o tome kako ona moćno služi održanju demokratske republike kod Amerikanaca — Posredan uticaj religija na političko društvo u Sjedinjenim Državama — O glavnim uzrocima koji religiju čine moćnom u Americi — Kako prosvećenost, navike i praktično iskustvo Amerikanaca doprinose uspešnosti demokratskih institucija — Zakoni više služe održanju demokratske republike nego

geografski uzroci, a naravi više nego zakoni — Da li bi zakoni i naravi bili dovoljni da održe demokratske institucije i drugde a ne samo u Americi — Značaj prethodnoga za Evropu GLAVA X — Nekoliko zapažanja o sadašnjem stanju i o verovatnoj budućnosti triju rasa koje žive na teritoriji Sjedinjenih Država — Sadašnje stanje i verovatna budućnost indijanskih plemena na teritoriji koju poseduje Unija — Položaj crne rase u Sjedinjenim Državama; opasnosti kojima njeno prisustvo izlaže belce — Kakvi su izgledi američke Unije da bude trajna. — Kakve joj opasnosti prete — O republičkim institucijama u Sjedinjenim Državama. — Kakvi su im izgledi da traju — Neka zapažanja o uzrocima trgovinske moći Sjedinjenih Država ZAKLJUČAK

Druga knjiga NAPOMENA Prvi deo UTICAJ DEMOKRATIJE NA INTELEKTUALNA KRETANJA U SJEDINJENIM DRŽAVAMA GLAVA I — O filozofskom metodu Amerikanaca GLAVA II — O glavnom izvoru verovanja kod demokratskih naroda GLAVA III — Zašto Amerikanci pokazuju više sposobnosti i sklonosti za opšte ideje nego njihovi preci Englezi GLAVA IV — Zašto se Amerikanci nikad nisu tako strasno zanimali za opšte ideje u politici kao Francuzi GLAVA V — Kako u Sjedinjenim Državama religija ume da se služi demokratskim nagonima GLAVA VI — O napredovanju katoličanstva u Sjedinjenim Državama GLAVA VII — Zašto duh demokratskih naroda naginje panteizmu GLAVA VIII — Kako jednakost sugeriše Amerikancima ideju o neograničenoj mogućnosti čovekovog usavršavanja GLAVA IX — Primer Amerikanaca ne dokazuje da demokratski narod ne bi mogao imati sposobnosti i sklonosti za nauku, književnost i umetnost GLAVA X — Zašto se Amerikanci više posvećuju naučnoj praksi nego teoriji

GLAVA XI — U kakvom duhu neguju Amerikanci zanate i umetnost GLAVA XII — Zašto Amerikanci podižu istovremeno i tako male i tako velike spomenike GLAVA XIII — Književna fizionomija demokratskih vekova GLAVA XIV — O književnoj proizvodnji GLAVA XV — Zašto je proučavanje grčke i latinske književnosti naročito korisno u demokratskim društvima GLAVA XVI — Kako je američka demokratija izmenila engleski jezik GLAVA XVII — O nekim izvorima poezije u demokratskih naroda GLAVA XVIII — Zašto su američki pisci i govornici često visokoparni GLAVA XIX— Nekoliko zapažanja o pozorištu demokratskih naroda GLAVA XX — Neke tendencije svojstvene istoričarima demokratskog doba GLAVA XXI — O skupštinskom govorništvu u Sjedinjenim Državama Drugi deo UTICAJ DEMOKRATIJE NA OSEĆANJA AMERIKANACA GLAVA I — Zašto demokratski narodi pokazuju vatreniju i trajniju ljubav prema jednakosti nego prema slobodi GLAVA II — O individualizmu u demokratskim zemljama GLAVA III — Individualizam je veći posle demokratske revolucije nego u koje drugo doba

GLAVA IV — Kako Amerikanci suzbijaju individualizam slobodnim institucijama GLAVA V — O tome kako Amerikanci koriste udruživanje u životu građanstva GLAVA VI — O vezi između udruženja i štampe GLAVA VII — Veza između građanskih i političkih udruženja GLAVA VIII — Kako Amerikanci suzbijaju individualizam doktrinom o dobro shvaćenom interesu GLAVA IX — Kako Amerikanci primenjuju doktrinu o dobro shvaćenom interesu na pitanja religije GLAVA X — O ljubavi prema materijalnom blagostanju u Americi GLAVA XI — O osobenom dejstvu ljubavi prema materijalnim uživanjima u demokratsko doba GLAVA XII — Zašto neki Amerikanci pokazuju tako egzaltiran spiritualizam GLAVA XIII — Zašto se Amerikanci pokazuju tako nespokojni usred svog blagostanja GLAVA XIV — Kako se ljubav prema materijalnim uživanjima kod Amerikanaca spaja s ljubavlju prema slobodi i sa brigom za javne poslove GLAVA XV — Kako religija s vremena na vreme obraća dušu Amerikanaca ka nematerijalnim uživanjima GLAVA XVI — Kako preterana ljubav prema blagostanju može blagostanju da škodi GLAVA XVII — Zašto je u doba jednakosti i sumnji važno udaljavati cilj ljudskog delanja

GLAVA XVIII — Zašto se kod Amerikanaca sva poštena zanimanja smatraju časnim GLAVA XIX — Zašto skoro svi Amerikanci naginju privrednim zanimanjima GLAVA XX — Kako aristokratija može proizaći iz industrije Treći deo UTICAJ DEMOKRATIJE NA NARAVI U UŽEM SMISLU REČI GLAVA I — Kako se naravi upitomljuju što veća biva društvena jednakost GLAVA II — Kako usled demokratije svakodnevni odnosi između Amerikanaca postaju sve jednostavniji i neusiljeniji GLAVA III — Zašto Amerikanci nisu tako preosetljivi u svojoj zemlji kao što su kod nas GLAVA IV — Posledice onoga što je izneto u tri prethodne glave GLAVA V — Kako demokratija menja odnose između posluge i gospodara GLAVA VI — Kako demokratske institucije i naravi povisuju cenu zakupa zemljišta i skraćuju mu rokove GLAVA VII — Uticaj demokratije na plate GLAVA VIII — Uticaj demokratije na porodicu GLAVA IX — Vaspitanje devojaka u Sjedinjenim Državama GLAVA X — Kako se ispod lika supruge još nazire i devojka

GLAVA XI — Kako društvena jednakost doprinosi održanju moralnosti u Americi GLAVA XII — Kako Amerikanci shvataju ravnopravnost muškaraca i žene GLAVA XIII — Kako jednakost prirodno deli Amerikance na mnoštvo malih odelitih društava GLAVA XIV — Nekoliko napomena o ponašanju Amerikanaca GLAVA XV — O ozbiljnosti Amerikanaca i zašto ih ona ne sprečava da često budu nepromišljeni GLAVA XVI — Zašto je nacionalna sujeta Amerikanaca nespokojnija i svadljivija nego u Engleza GLAVA XVII — Kako društvo u Sjedinjenim Državama izgleda u isti mah i uzburkano i monotono GLAVA XVIII — O časti u Sjedinjenim Državama i u demokratskim društvima GLAVA XIX — Zašto u Sjedinjenim Državama ima toliko ambicioznih ljudi, a tako malo velikih ambicija GLAVA XX — O zapošljavanju u javnim službama u nekim demokratskim nacijama GLAVA XXI — Zašto će velike revolucije postati retke GLAVA XXII — Zašto demokratski narodi prirodno žele mir, a njihova vojska rat GLAVA XXIII — Koji je sloj u demokratskoj vojsci najratoborniji i najrevolucionarniji GLAVA XXIV — Zašto su demokratske vojske slabije od drugih kad stupe u rat, a silnije kad se rat oduži

GLAVA XXV — O disciplini u demokratskim vojskama GLAVA XXVI — Nekoliko zapažanja o ratu u demokratskim društvima Četvrti deo O UTICAJU DEMOKRATSKIH IDEJA I OSEĆANJA NA POLITIČKO DRUŠTVO GLAVA I — Jednakost prirodno budi u ljudima ljubav prema slobodnim institucijama GLAVA II — Ideje demokratskih naroda o političkom uređenju prirodno su naklonjene koncentraciji vlasti GLAVA III — Osećanja demokratskih naroda u skladu su s njihovim idejama i navode ih da vlast koncentrišu GLAVA IV — O nekim posebnim i uzgrednim uzrocima koji navode demokratske narode da centralizuju vlast ili ih od toga odvraćaju GLAVA V — U današnjim evropskim nacijama suverena vlast povećava se, mada su suvereni manje postojani GLAVA VI — Kakve vrste despotizma treba da se boje demokratske nacije GLAVA VII — Nastavak prethodnih glava GLAVA VIII — Opšti pogled na predmet ovog dela

[1]

Delo je prvi put objavljeno 1835 (I deo), odnosno 1840 (II deo); pisac ovu napomenu piše posle Februarske revolucije u Francuskoj 1848 (Prim. prevodioca). [2] U vreme kad sam objavio prvo izdanje ovog dela, g. Gistav de Bomon (Gustave de Beaumont), moj saputnik na putovanju po Americi, još je radio na svojoj knjizi Marija, ili Ropstvo u Sjedinjenim Državama, koja je kasnije objavljena. Glavni cilj g. de Bomona bio je da istakne i prikaže položaj Crnaca u angloameričkom društvu. Njegovo će delo baciti novu i jarku svetlost na pitanje ropstva, životno pitanje za Sjedinjene Države. Možda se i varam, ali čini mi se da će knjiga g. de Bomona, pošto prvo bude veoma zanimala one koji u njoj budu hteli da crpe emocije i nadu slike, moraju postići postojaniji i još trajniji uspeh kod onih čitalaca koji pre svega žele verne slike i duboke istine. [3] Zakonodavni i upravni dokumenti stavljani su mi na raspolaganje sa predusretljivošću koje ću se uvek sa zahvalnošću sećati. Među američkim zvaničnicima koji su mi time olakšali istraživanja pomenuću naročito g. Edvarda Livingstona, u ono doba državnog sekretara (sada opunomoćenog ministra u Parizu). Za vreme mog boravka u Kongresu, g. Livingston je ljubazno dopustio da mi se prikaže većina dokumenata kojima sada raspolažem, a koja se tiču savezne vlasti. G. Livingston je jedan od onih retkih ljudi koje čovek zavoli čitajući njihove spise, kojima se divi i poštuje ih i pre no što ih upozna, a srećan je kad im duguje zahvalnost. [4] Pisac daje sve veličine u starim francuskim merama, a u napomenama ih preračunava i u anglosaksonske mere. Mi ih dajemo preračunate u metrički sistem. (Prim. prevodioca). [5] Francuska ima 550.896 km2. [6] Crvena ili Severna reka. Uliva se, u stvari, u jezero Vinipeg. (Prim. prevodioca) [7] Dužina toka je 3.694 km. [8] Misuri [9] Arkanzas

[10] [11] [12]

Ohajo Ilinois, Sen-Pjer, Sen-Fransoa, Moingona.

O svim zapadnim oblastima u koje Evropljani još nisu prodrli vidi dva putovanja koja je major Long preduzeo o trošku kongresa. O velikoj američkoj pustinji g. Long kaže da treba povući liniju približno naralelnu s 20° dužine (od vašingtonskog meridijana, a to odgovara otprilike 99° računajući od pariškog meridijana), liniju koja polazi od Crvene reke pa se pruža do La Plate. Od te zamišljene linije pa do Stenovitih planina, koje na zapadu oivičavaju dolinu Misisipija, pružaju se ogromne ravnice, prekrivene uglavnom peskom, koji onemogućava zemljoradnju, ili i granitnim kamenjem. Tu se viđaju samo velika krda bivola i divljih konja i poneka horda Indijanaca, ali malobrojnih. Po onome što je major Long čuo, kad se penje iznad reke La Plate, u istom pravcu, vidi se stalno s leve strane ista pustinja, ali on nije mogao lično da proveri tačnost takvih izveštaja. (Long's expedition, sv. II, str. 36,.) Ma koliko vere da zaslužuje izveštaj majora Longa, ne treba zaboraviti da je on samo prošao kroz oblast o kojoj govori i da se nije mnogo udaljavao levo i desno od pravca kojim je išao. [13] Voda je u moru Antila tako prozirna, kaže Mait-Bren (Malte-Brun), sv. III, str. 726, da se korali i ribe vide na 120 metara dubine. Čini se kao da brod lebdi u vazduhu; putnika uhvati kao nekakva vrtoglavica dok mu pogled ponire kroz kristalnu tečnost u podmorske vrtove, gde se školjke i zlataste ribe sjaje među busenjem morske trave i bokorima algi. [14] U tropskim oblastima Južne Amerike rastu u neverovatnom obilju te puzavice poznate pod opštim nazivom lijane. Samo flora Antila obuhvata više od četrdeset njihovih različitih vrsta. Među najljupkijim od tih puzavica je Bogorodičin krst (grenadille). Ta lepa biljka, kaže Dekurtiz (Descourtiz) u svom opisu biljnog carstva Antila, hvata se za drveće pomoću brkova i obrazuje pokretne svodove, kolonade bogate i gizdave, ukrašene lepim purpurnim i plavim cvetovima umilnog mirisa. Vrsta bagrema s krupnim mahunama je vrlo velika lijana, koja brzo raste, i prelazeći s drveta na drvo prekriva ponekad i po dva kilometra. [15] Kasnije su otkrivene neke sličnosti u telesnoj gradi, jeziku i običajima između severnoameričkih Indijanaca i Tunguza, Mandžuraca, Mongola, Tatara i drugih nomadskih plemena Azije. Ova zauzimaju krajeve bliske Beringovom moreuzu, što dopušta pretpostavku da su u neko davno doba mogla naseliti pusti američki kontinent. Ali to pitanje nauka još nije uspela da rasvetli. Vidi o tom pitanju Malte-Brun, sv. V; dela g. von

Humboldta; Fischer: Conjectures sur l'origine dcs Amćricains; Adair: History of the American Indians. [16] O AMERIČKIM JEZICIMA Jezici koje govore američki Indijanci, od sevcrnog pola do rta Horn, sazdani su svi, kažu, po istom obrascu i imaju ista gramatička pravila; po čemu se s velikom verovatnočom može zaključiti da su svi indijanski narodi istog porekla. Svako pleme američkog kontinenta govori drukčijim dijalektom, ali jezici u pravom smislu reči u vrlo su malom broju, što govori u prilog tome da narodi Novog sveta nisu veoma davnašnjeg porekla. Najzad, američki jezici krajnje su pravilni; verovatno je, dakle, da narodi koji se njima služe nisu još pretrpeli krupne preokrete i nisu se silom ili dragovoljno mešali s tuđim narodima, jer obično stapanjem više jezika u jedan nastaju gramatičke nepravilnosti. Američki jezici, a osobito jezici Severne Amerike, nisu tako odavno privukli ozbiljnu pažnju filologa. Tada se prvi put otkrilo da je taj jezik jednog varvarskog naroda proizvod jednog sistema vrlo komplikovanih ideja i veoma znalačkih kombinacija. Zapazilo se da su ti jezici vrlo bogati i da se u njihovom uobličavanju veoma staralo da se udovolji istančanom uhu. Gramatički sistem Amerikanaca razlikuje se od svih drugih u više pogleda, ali poglavito u ovom. Neki evropski narodi, između ostalih i Nemci, imaju mogućnost da po potrebi kombinuju različite izraze i da tako dadu jedno složeno značenje izvesnim rečima. Indijanci su takvu mogućnost pojmili na način koji u najvećoj meri iznenađuje i uspeli su da takoreći za jednu jedinu tačku vežu vrlo velik broj ideja. Ovo će se lako razumeti pomoću jednog primera koji navodi g. Diponso (Duponceau; u Memoires de la Societephilosophique d'Amerique, Philadelphia, 1819). Kad se neka žena iz plemena Delavar igra s mačkom ili malim psetom, kaže on, često se čuje kako izgovara reč kuligatšis. Ta reč je ovako sastavljena: k je znak za drugo lice i znači ti ili tvoj; uli je deo reči vulit, koja znači lep; gat je deo reči koja znači šapa; šis je deminutivni nastavak. Tako je, jednom jedinom rečju, Indijanka rekla: tvoja lepa mala šapa. Evo još jednog primera koji pokazuje kako su uspešno američki divljaci umeli da sastavljaju svoje reči. Mladić se na jeziku delavar kaže pilape. Ta je reč obrazovana od pilsit, čedan, nevin, i od lenape, čovek: to će reći čovek još čedan i nevin. Ta mogućnost da se reči međusobno kombinuju naročito se zapaža u vrlo čudnom načinu obrazovanja glagola. I najsloženija radnja iskazuje se često jednim jedinim glagolom: skoro sve nijanse u ideji dejstvuju na glagol i modifikuju ga. Oni koji bi želeli da podrobnije razmotre ovu temu, koju sam ja tek vrlo površno dotakao, treba da pročitaju:

1) Prepisku G. Diponsoa sa prečasnim Hekvelderom (Heovelder) o indijanskim jezicima, koja je objavljena u prvoj svesci navedenog dela. 2) Gramatiku jezika delavar ili lenape, od Geibergera i u njoj predgovor g. Diponsoa, u sv. III pomenutog dela. 3) Jedan veoma dobar rezime tih radova na kraju sv. VI Američke enciklopedije. [17] Predsednik Džeferson (Jefferson: Notes sur la Virginie, str. 148) kaže da se moglo videti kod Irokeza, napadnutih nadmoćnom silom, kako starci preziru da beže ili da prežive propast svoje zemlje i kako prkose smrti, kao stari Rimljani kad su Gali opustošili Rim. Dalje, na str. 150: "Nema primera, kaže on, da je koji Indijanac, ako je pao u ruke neprijatelju, molio za život. Viđa se, naprotiv, da zarobljenik takoreći traži smrt od ruku pobednika time što ih vređa i na sve načine izaziva." [18] Vidi Lepage-Dupratz: Histoire de la Louisiane; Charlevoix: Histoire de la Nouvel-de-France; R. Hecwelden Transactions of the American Philosophical Society, sv. I; Jefferson: Notes sur la Virginie, str. 135—190. Ono što Džeferson kaže ima naročito veliku težinu, zbog piščevih ličnih vrlina, njegovog osobitog položaja i trezvenog i egzaktnog veka u kome je pisao. [19] Šarlevoa (Charlevoix: Histoire de la Nouvelle-France, sv. I, str. 235) iznosi istoriju prvog rata koji su kanadski Francuzi vodili protiv Irokeza 1610. Mada naoružani samo lukovima i strelama, Irokezi su pružili očajnički otpor Francuzima i njihovim saveznicima. Iako se ne odlikuje naročito opisima, Šarlevoa na tome mestu vrlo dobro pokazuje suprotnosti između običaja Evropljana i običaja divljaka, kao i različito shvatanje časti u tih dveju rasa. "Francuzi razgrabiše vidrina krzna s izginulih Irokeza koji su tu ležali. Huroni, njihovi saveznici, sablaznili su se videći to. Ali ovi su, sa svoje strane, vršili svoje uobičajene svireposti nad zarobljenicima, a jednog, poginulog, pojeli su, što je Francuze zgrozilo. Ti divljaci ponosili su se svojom negrabežljivošću i čudili se što je ne nalaze i u nas, a nisu mogli da shvate da je mnogo manje zlo opljačkati mrtve nego žderati ih kao krvožedna zver." Isti Šarlevoa, na drugom jednom mestu (sv. I, str. 230), ovako opisuje prvo mučenje kome je Šamplen (Champlain) bio svedok i povratak Hurona u njihovo selo: "Pošto su prevalili tridesetak kilometara, naši se saveznici zaustaviše, pa izdvojivši jednog zarobljenika, stadoše mu prebacivati sva zverstva koja je počinio nad ratnicima njihovog naroda kad su mu pali šaka i rekoše mu da treba da očekuje da će se i s njim isto tako postupiti, te ako je srčan, treba to pesmom da posvedoči. On smesta zapeva svoju ratničku pesmu i svakakve druge koje je znao, ali vrlo tužnim glasom, kaže Šamplen, koji još nije imao prilike da se uveri da u svakoj pesmi divljaka ima nečega sumornog. Njegovo mučenje, propraćeno svakakvim grozotama, o kojima ćemo kasnije govoriti, prestravilo je Francuze, koji su se uzalud trudili da se to

okonča. Sledeće noći, pošto je jedan Huron sanjao da ih gone, povlačenje se pretvorilo u pravo bežanje, i divljaci se nisu više nigde zaustavljali dokle god nisu bili izvan svake opasnosti. Čim su ugledali kolibe svog sela, odsekli su dugačke štapove za koje su privezali skalpove koje su zadobili, pa su ih trijumfalno nosili. Videći to, njihove žene su dotrčale, bacile se u reku, doplivale do čamaca i uzele te još krvave skalpove iz ruku svojih muževa i vezale ih oko vrata. Ratnici su jedan od tih jezivih trofeja dali Šamplenu i poklonili mu i nekoliko lukova i strela, jedini plen koji su uzeli od Irokeza, moleći ga da ih pokaže kralju Francuske." Šamplen je celu jednu zimu proveo sam usred tih varvara, ali mu ni ličnost ni stvari nisu ni u jednom času bili u opasnosti. [20] Povelja koju je engleska kruna izdala 1609. sadržavala je, pored drugih, odredbu da će naseljenici plaćati kruni petinu proizvoda rudnika zlata i srebra. Vidi Marshall: Vie de Washington, sv. I, str. 18—66. [21] Veliki deo novih naseljenika, kaže Stit (Stith: History of Virginia), bili su razuzdani mladići, koje su roditelji otpremili da bi ih poštedeli obeščašćujućih posledica; ostatak su sačinjavali bivše sluge, nepošteni bankroti, razvratnici i drugi slični njima, podebniji da pljačkaju i uništavaju nego da učvrste naseobinu. Buntovne kolovođe lako su uvlačile takav svet u svakakve ludosti i nasilja. U pogledu istorije Virdžinije, vidi Smith: History of Virginia from the first Settlements to the year 1624; William Stith: Historv of Virgiriia; Beverley: History of Virginia from the earliest period, prevedeno na francuski 1807. [22] Tek kasnije naselio se izvestan broj bogatih engleskih posednika. [23] Ropstvo je uvedeno oko 1620, kad je jedan holandski brod iskrcao dvadeset crnaca na obale reke Džems. Vidi kod Chalmera. [24] Države Nove Engleske leže istočno od Hadsona; danas ih je šest: Konektikat, Rod-Ajlend, Masačusets, Vermont, Nju Hempšir i Mejn. [25] New-England's Memorial, str. 14, Boston, 1826. Vidi takođe Hutchinson: The History ofthe colony of Massachusetts, sv. II, str. 440. [26] New-England's Memorial, str. 22. [27] Ta stena postala je predmet dubokog poštovanja u Sjedinjenim Državama. Video sam joj delove koji se brižljivo čuvaju u više gradova Unije. Zar to ne pokazuje jasno da su sva čovekova moć i veličina u njegovoj duši?

Eto jednog kamena koji su noge nekolicine jadnika za časak dotakle, i taj kamen postaja slavan; on privlači poglede jednoga velikog naroda; ulomci mu se poštuju kao svetinja, prah od njega deli se nadaleko. A šta je bilo s prahom tolikih palata? Ko za njih i mari? [28] New-England's Memorial, str. 35. [29] Iseljenici koji su osnovali državu Rod Ajlend 1638, oni koji su se naselili u Nju Hevnu 1637, prvi stanovnici Konektikata 1639. i osnivači Providensa 1640. isto su tako sačinili jedan društveni ugovor koji je podnet na saglasnost svima kojih se ticao. Pitkin's History, str. 42 i 47. [30] Takav je slučaj i države Njujork. [31] Takav je slučaj države Merilend, obe Karoline, Pensilvanije i Nju Džersija. Vidi Pitkin's Historv, sv. I, str. 11-31. [32] Vidi Ebeneser Hasard: Historical collection of state papers and other autherttic documents intended as materials for an history of the United States of America, Philadelphia 1792, delo u kome se vidi veliki broj dokumenata dragocenih po sadržaju i autentičnosti, a koji se odnose na prvo razdoblje naseobina, između ostalih i razne povelje koje im je izdavala engleska kruna kao i prve odluke njihovih vlasti. — Vidi takođe analizu svih tih povelja od Story-a, sudije Vrhovnog suda Sjedinjenih Država, u uvodu njegovog dela Commentaire sur la Constitution des Etats-Unis. — Iz svih tih dokumenata proizilazi da su načelo predstavničke vlasti i spoljni oblici političke slobode uvedeni u svim naseobinama gotovo još od njihovog rođenja. Ta načela više su se razvila na severu nego na jugu, ali postojala su svugde. [33] Vidi Pitkin 's History, sv. I, str. 35; Hutchinson: History, sv. I, str. 9. [34] Vidi id., str. 42—47. [35] Pri uspostavljanju krivičnih i građanskih zakona, sudskog postupka i sudova, stanovnici Masačusetsa udaljili su se od engleske' prakse: 1650, kraljevo ime ne javlja se u zaglavlju sudskih naloga. Vidi Hutchinson, sv. I, str. 452. [36] Zakonik iz 1650, str. 28. [37] Vidi u: Hutchinson: History, sv. I, str. 435—456, analizu krivičnog zakonika usvojenog 1648. u

Masačusetsu; taj zakonik sačinjen je po načelima sličnim onima u Konektikatu. [38] I po zakonu Masačusetsa brakolomstvo je kažnjivano smrću, a Hutchinson, sv. I, str. 441, kaže da je više osoba odista pogubljeno zbog tog zločina; on tim povodom iznosi jednu zanimljivu anegdotu iz 1663. Jedna udata žena imala je ljubavne odnose s jednim mladićem; ostala je udovica, udala se za njega; prošlo je više godina; pošto je svet posumnjao da su između sadašnjih supružnika postojali nekad intimni odnosi, krivično su gonjeni; stavljeni su u zatvor i malo je trebalo pa da oboje budu osuđeni na smrt. [39] Zakonik iz 1650, str. 48 — Ponekad se, izgleda, dešavalo da sudije izreknu i zbirno te različite kazne, kao što se vidi u jednoj presudi iz 1643 (Ncw-Haven Antiguities, str. 114), gde čitamo da će Margerita Bedford, za koju je dokazano da se upuštala u kažnjiva dela, biti bičevana, a i naloženo joj je da se uda za Nikolasa Džemingsa, svog saučesnika. [40] New-Haven Antiqnities, str. 104. Vidi i u Hutchinson: History, sv. I, str. 435, više presuda isto tako neobičnih. [41] Id., 1650, str. 50, 57. [42] Id., str. 64. [43] Id., str. 44. [44] To nije bilo svojstveno samo Konektikatu. Vidi, između ostalog, zakon od 13. septembra 1644. u Masačusetsu, koji anabaptiste osuđuje na progonstvo. Historical collection of state papers, sv. I, str. 538. Vidi takode zakon objavljen 14. oktobra 1656. protiv kvekera: "Budući da se pojavila jedna prokleta jeretička sekta zvana kvekeri..." Slede odredbe koje kažnjavaju vrlo visokim novčanim kaznama kapetane brodova koji bi dovezli kvekere u ovu zemlju. Kvekeri koji uspeju da se uvuku u zemlju biće bičevani i stavljeni u zatvor, gde će raditi. Oni koji budu branili svoja uverenja biće prvo novčano kažnjeni, pa osuđeni na zatvor i isterani iz pokrajine. Ista zbirka, sv. I, str. 630. [45] Po krivičnom zakonu Masačusetsa, katolički sveštenik koji ude u naseobinu pošto je iz nje bio oteran kažnjava se smrću. [46] Zakonik iz 1650, str. 96.

[47]

Mada se sad već veoma ublažila puritanska strogost koja je vladala pri rađanju engleskih naseobina u Americi, ipak joj još nalazimo neobične tragove u navikama i zakonima. Godine 1792, upravo kad je počelo kratkotrajno postojanje protivhrišćanske republike u Francuskoj, zakonodavno telo Masačusetsa objavilo je zakon koji niže citiram, da bi prisililo građane da poštuju nedelju. Evo uvoda i glavnih odredaba tog zakona, koji zaslužuje punu pažnju čitaoca: "Budući da je poštovanje nedelje u opštem interesu, da obezbeđuje koristan prekid radova, da navodi ljude da razmišljaju o dužnostima u životu i o gresima kojima je čovečanstvo tako podložno, da omogućava, da se i kod kuće i na javnom mestu slavi Bog tvorac i vladalac svemira i da se vrše milosrdna dela, koja su ukras i uteha hrišćanskih društava; Budući da bezbožne ili nepromišljene osobe, zaboravljajući dužnosti koje nedelja nameće i prednosti koje društvo u njima nalazi, skrnave tu svetinju predajući se uživanjima ili poslovima; budući da je takvo postupanje protivno njihovom sopstvenom interesu kao hrišćana i da je, štaviše, podobno da ometa one koji ne slede takav primer, te nanosi stvarnu štetu celom društvu time što u nj unosi sklonost ka rasipništvu i razuzdanim navikama; Senat i predstavnički dom naređuju sledeće: 1. Niko neće moći nedeljom držati otvorenu trgovinu ili radionicu. Niko neće moći u taj dan baviti se ikakvim radom ili kakvim god poslom, ni prisustvovati ikakvom koncertu, igranci ili bilo kakvoj predstavi, niti se baviti ikakvim lovom, igrom ili razonodom pod pretnjom globe. Globa neće biti manja od 10 šilinga niti veća od 20 šilinga za svaki prekršaj. 2. Nijedan putnik, vozar, kiridžija, osim u nužnim slučajevima, neće moći putovati nedeljom, pod pretnjom iste globe. 3. Krčmari, prodavci pića i gostioničari sprečiće da ikoji stanovnik njihove opštine dođe nedeljom k njima da provodi vreme u uživanju ili poslovima. U slučaju prekršaja, gostioničar i gost platiće globu. Gostioničar može uz to izgubiti i dozvolu za rad. 4. Onaj ko, mada zdrav i bez dovoljnog razloga, tokom tri meseca propusti da prisustvuje javnom bogosluženju kazniće se globom od 10 šilinga. 5. Onaj ko se u hramu bude nepristojno ponašao platiće globu od 5 do 40 šilinga. 6. O izvršenju ovog zakona staraće se opštinski titingmeni. (To su zvaničnici koji se biraju svake godine, a po funkciji su slični istovremeno i poljarima i policijskim časnicima u Francuskoj. Prim. autora.) Oni imaju pravo da nedeljom pregledaju gostionice i druga javna mesta. Gostioničar koji bi im uskratio pristup u svoju kuču biće već za to osuđen na globu od 40 šilinga. Titingmeni treba da zaustavljaju putnike i da se obaveštavaju o razlogu koji ih je naterao da krenu na put

nedeljom. Onaj ko odbije da odgovori biće osuđen na globu koja može biti i 5 funti sterlinga. Ako se razlog koji putnik navede ne učini titingmenu dovoljan, on će rečenog putnika tužiti sreskom sudiji "Zakon od 8. marta 1792. General Laws of Massachusetts, sv. I, str. 410. Jedan nov zakon je 11. marta 1797. povisio globe, a polovina globe trebalo je da pripadne onome ko prekrišioca prijavi. Ista zbirka, sv. I, str. 525. Još jedan nov zakon potvrdio je te mere 16. februara 1816. Ista zbirka, sv. II, str. 405. Slične odredbe postoje i u zakonima države Njujork, izmenjenim 1827. i 1828. (Vidi Revised Statutes, deo I, gl. XX, str. 675) Tu se kaže da niko neće moći loviti, pecati, kockati se niti posećivati kuće gde se toče pića. Niko neće moći putovati, osim u nužnom slučaju. Nije to jedini trag koji su u zakonima ostavili pobožni duh i strogi običaji prvih naseljenika. U izmenjenim statutima države Njujork, sv. I, str. 662, čitamo i sledeći član: "Ko god dobije ili izgubi, za 24 sata, kockajući se ili kladeći se, iznos od 25 dolara, smatraće se da je izvršio prekršaj, te ako se to dokaže, biće osuđen na globu ravnu najmanje petostrukom iznosu zarađenom ili izgubljenom. Ta će se globa predati opštinskom nadzorniku sirotinje. Onaj ko izgubi 25 dolara ili više može tražiti povraćaj putem suda. Ako on to ne učini, nadzornik sirotinje može goniti dobitnika i zahtevati da on u korist sirotinje plati iznos dobitka ili trostruki iznos." Zakoni koje sam ovde naveo sasvim su nedavni; ali ko bi ih mogao razumeti ako se ne vrati u doba početaka naseobina? Ne sumnjam da se u naše doba kaznene odredbe tih zakona tek vrlo retko primenjuju; zakoni sačuvaju krutost i kad su se običaji već prilagodili promenama koje dolaze s vremenom. Međutim, poštovanje nedelje još je ono što strancu u Americi najvećma pada u oči. Postoji, tako, velik američki grad u kome se, počev od subote uveče, čini da je društveni život zaustavljen. Prolazite njime u doba dana za koje se čini da zrele ljude zove na poslove, a mladež na uživanja, a nalazite se u dobokoj osami. Ne samo da niko ne radi, nego se čini da niko i ne živi. Ne čuje se nikakva delatnost, ni glasovi veselja, pa čak ni onaj nejasni žagor kakav se neprestano čuje u velikom gradu. Lanci su razapeti u okolini crkava; kapci na kućama pritvoreni su i kao da sa žaljenjem puštaju tek poneki zrak sunca u domove građana. Tek razdaleko opažate pokojeg usamljenog čoveka kako bešumno promiče preko pustih raskršća ili duž pustih ulica. Sutradan, u osvit, počinje se čuti buka kola, lupa čekića, vika stanovništva; grad se budi; živahno mnoštvo žuri ka središtima trgovine i proizvodnje; sve se oko vas kreće, talasa, tiska. Onu letargičnu učmalost smenjuje grozničava delatnost; pomislio bi čovek da svako ima na raspolaganju samo jedan dan da stekne bogatstvo i da u njemu uživa.

[48] [49] [50]

New-England's Memorial, str. 316. Ustav iz 163S, str. 17.

Već 1641, skupština Rod Ajlenda jednoglasno je izjavila da je vlast u državi demokratska i da počiva na zajednici slobodnih ljudi, koji jedini imaju pravo da donose zakone i da nadziru njihovo sprovodenje. Zakonik iz 1650, str. 70. [51] Pitkin 's Histoty, str. 47. [52] Ustav iz 1638, str. 12. [53] Zakonik iz 1650, str. 80. [54] Zakonik iz 1650, str. 78. [55] Id., str. 49. [56] Vidi Hutchinson: History, sv. I, str. 455. [57] Zakonik iz 1650, str. 86. [58] Id., str. 40. [59] Zakonik iz 1650, str. 90. [60] Zakonik iz 1650, str. 83. [61] Mather's magnalia Christi americana, sv. II, str. 13. Taj govor održao je Vintrop (Winthrop); bili su ga optužili da je, kao visoki zvaničnik, postupao proizvoljno; pošto je održao govor iz koga navodim jedan odlomak, oslobođen je aklamacijom i od tada je stalno ponovo biran za guvernera države. Vidi Marshall, sv. I, str. 166. [62] Izlišno je i reći da u glavi koja se ovde završava nisam smerao da napišem istoriju Amerike. Jedina mi je svrha bila da čitaocu omogućim da proceni koliki su uticaj imala shvatanja i naravi prvih naseljenika na sudbinu pojedinih naseobina i Unije u celini. Morao sam se, dakle, ograničiti na to da iznesem samo nekoliko odvojenih

fragmenata. Ne znam da li se varam, ali čini mi se, ako se pođe putem koji sam tu samo naznačio, mogle bi se o prvim razdobljima američkih republika pružiti slike koje ne bi bile nedostojne da privuku pogled publike, a bez sumnje bi državnicima pružile gradu za razmišljanje. Pošto se sam nisam mogao pozabaviti tim radom, hoću bar da ga olakšam drugima. Mislio sam, dakle, da treba ovde da pružim kratak spisak i sažetu analizu dela iz kojih mi se čini da bi bilo najkorisnije crpsti obaveštenja. Među opštim dokumentima koja je korisno upoznati naveo bih pre svega delo Ebenezer Hazard: Historical collection of state papers and other authentic documents, intendcd as materials for an history ofthe United States of America. Prvi tom te kompilacije, izdat u Filadelfiji 1792, sadrži doslovan prepis svih povelja koje je engleska kruna dala iseljenicima kao i glavna akta vlasti naseobina iz prvog razdoblja njihovog postojanja. Tu se između ostalog nalazi velik broj autentičnih dokumenata o poslovima Nove Engleske i Virdžinije iz tog perioda. Drugi deo je gotovo ceo posvećen aktima konfederacije iz 1643. Taj federalni pakt, sklopljen između naseobina Nove Engleske radi otpora protiv Indijanaca, bio je prvi primer ujedinjavanja među Angloamerikancima. Bilo je još i više drugih konfederacija iste prirode sve do one iz 1776, koja je dovela do nezavisnosti naseobina. Svaka naseobina ima uz to svoje istorijske spomenike, među kojima je više njih dragocenih. Počinjem od Virdžinije, države koja je prva naseljena. Prvi istoričar Virdžinije je njen osnivač, kapetan Džon Smit. On nam je ostavio delo pod naslovom The general history of Virginia and New-England, by Captain John Smith, some time governor in those countryes and admiral of New-England, štampano u Londonu 1627. Smitovo delo ukrašeno je kartama i gravirama, veoma zanimljivim, iz doba kad je štampano. Povest tu teče od 1584. do 1626. Smitova knjiga je cenjena i to i zaslužuje. Autor je jedan od najslavnijih pustolova koji su se pojavili u tom veku punom pustolovina, krajem kojeg je živeo: i sama knjiga odiše tim žarom otkrivanja, preduzimljivošću svojstvenom tadašnjim ljudima; u njoj nalazimo ona viteška ponašanja, koja su se unosila i u trgovinu, pa su bila i u službi bogaćenja. Ali Smit se naročito odlikuje i time što on uz vrline svojih savremenika ima i osobine koje su većini njih ostale tuđe: stil mu je jednostavan i jasan, pripovest mu uvek nosi žig istine, opisi mu nisu nakinđureni. Taj autor baca dragocenu svetlost na stanje Indijanaca u doba otkrića Severne Amerike. Drugi istoričar koga treba pogledati jeste Beverli (Beverley). Njegovo delo prevedeno je na francuski i štampano u Amsterdamu 1707. Autor počinje svoju povest od godine 1585, a završava je s godinom 1700. Prvi deo njegove knjige sadrži istorijska dokumenta u pravom smislu reči, koja se tiču detinjstva naseobine. Drugi sadrži zanimljivu sliku stanja Indijanaca u to davno doba. Treći pruža vrlo jasne predstave o naravima,

društvenom uređenju, zakonima i političkim običajima Virdžinije u piščevo doba. Beverli je bio rodom iz Virdžinije, pa zato na početku kaže da "moli čitaoce da njegovo delo ne ocenjuju kao odveć strogi kritičari, jer budući rođen u Indiji, ne može težiti čistoti jezika." Uprkos toj skromnosti iseljenika, pisac tokom cele knjige pokazuje da s mukom trpi nadmoć matične otadžbine. U Beverlijevom delu nalazimo mnogo tragova onog duha građanskih sloboda koji je već tada vladao u engleskim naseobinama u Americi. Nalazimo i trag podela koje su tako dugo postojale među njima i koje su usporile sticanje nezavisnosti. Beverli mrzi svoje susede katolike u Merilendu još i više nego englesku vladu. Stil toga pisca je jednostavan, pripovedanje mu je često zanimljivo i uliva poverenje. Video sam u Americi još jedno delo koje vredi da se pročita: History ofVirginia, by William Stith. Knjiga pruža zanimljive pojedinosti, ali mi se učinila duga i razlivena. Najstariji i najbolji dokument koji se može pročitati o istoriji dveju Karolina je knjiga pod naslovom The History of Carolina, by John Lavvson, štampana u Londonu 1718. Lousonovo delo sadrži najpre jedno istraživačko putovanje po zapadnom delu Karoline. Putopis je u vidu dnevnika, no piščeva pripovest je zbrkana, zapažanja su mu vrlo površna; nalazimo tu samo jednu dosta upečatljivu sliku pustošenja boginja i rakije među tadašnjim divljacima kao i zanimljivu sliku njihovog moralnog propadanja, kome je doprinosilo prisustvo Evropljana. Drugi deo Lousonovog dela posvećen je geografskom opisu Karoline i njenoj privredi. U trećem delu pisac zanimljivo opisuje naravi i običaje tadašnjih Indijanaca i njihovo društveno uređenje. U tome delu knjige često ima duha i originalnosti. Lousonova istorija završava se poveljom koju je Čarls II dao Karolini. Opšti ton ovog đela je lak, često i raskalašan, i sasvim je u suprotnosti s preozbiljnim stilom dela koja su se u to doba objavljivala u Novoj Engleskoj. Lousonova istorija je krajnje retko delo u Americi, a u Evropi se ne može naći. Jedan primerak, ipak, postoji u Kraljevskoj biblioteci. S krajnjeg juga Sjedinjenih Država prelazim odmah na krajnji sever. Međuprostor je naseljen tek kasnije. Najpre treba da ukažem na jednu vrlo zanimljivu kompilaciju, pod naslovom: Collection of the Massachusetts historical Society, štampanu prvo u Bostonu 1792, preštampanu 1806. Ta kolekcija (čije se izlaženje nastavlja) obuhvata mnoštvo vrlo zanimljivih dokumenata iz istorije raznih država Nove Engleske. Tu se nalaze neobjavljene prepiske i autentični tekstovi koje su krile pokrajinske arhive. Uvršteno je i celo Gukinovo (Gookin) delo o Indijancima. U glavi na koju se odnosi ova napomena više sam puta pomenuo delo Nathaniel Morton: New-England's Memorial. Ono što sam o njemu rekao dovoljno dokazuje da zaslužuje da privuče pažnju onih koji bi želeli da upoznaju istoriju Nove Engleske. Knjiga je preštampana u Bostonu 1826.

Najcenjeniji i najznačajniji dokument o istoriji Nove Engleske jeste delo R. Cotton Mather: Magnalia Christi Americana, or the ecclesiastical history of New-England, 1620—1698, u dva toma, preštampano u Harfordu 1820. Pisac je svoje delo podelio na sedam knjiga. U prvoj knjizi prikazuje se povest onoga što je pripremilo i dovelo do osnivanja Nove Engleske. Druga sadrži životopise prvih guvernera i najvažnijih zvaničnika koji su upravljali zemljom. Treća je posvećena životu i radu evangeličkih sveštenika koji su se u tom razdoblju starali o dušama. U četvrtoj nas pisac upoznaje s osnivanjem i razvojem univerziteta u Kembridžu, u Masačusetsu. U petom izlaže načela i disciplinu crkve u Novoj Engleskoj. Šesta je posvećena opisu izvesnih pojava koje, po Materu, pokazuju blagotvorno dejstvo Proviđenja na stanovnike Nove Engleske. U sedmoj, najzad, pisac nas upoznaje s jeresima i poremećajima kojima je bila izložena crkva Nove Engleske. Koton Mater je bio evangelički sveštenik, rodio se u Bostonu i onde je i proveo život. Njegovu pripovest nadahnjuju i čine živom sav onaj verski žar i sve strasti koji su doveli do osnivanja Nove Engleske. U njegovom načinu pisanja često otkrivamo tragove lošeg ukusa, ali on pridobija čitaoca, zato što je pun oduševljenja, koje na kraju i na čitaoca prelazi, često je netrpeljiv, još češće lakoveran; ali nikad ne zapažamo kod njega želju da obmane; ponekad čak njegovo delo sadrži lepe delove i istinite i duboke misli, kao ovo (sv. I, glava IV, str. 61): "Pre dolaska puritanaca, Englezi su više puta pokušali da nasele zemlju u kojoj mi sad živimo; ali kako nisu smerali dalje od uspeha u svojim materijalnim interesima, prepreke su ih ubrzo obeshrabrile. Ali nije tako bilo s ljudima koji su u Ameriku stigli nošeni i krepljeni jednom visokom religijskom mišlju. Mada su ovi naišli na više neprijatelja nego možda ikad osnivači ikoje naseobine, istrajali su u svom naumu, i neseobina koju su uspostavili postoji i u naše dane." U strogu ozbiljnost svojih slika Mater ponekad unosi i mnogo blagosti i nežnosti: govori tako o jednoj Engleskinji, koju je verski žar povukao da s mužem dode u Ameriku, no ubrzo je podlegla zamoru i nevoljama života u tuđini, pa dodaje: "A njen vrli suprug, Isak Džonson, pokuša da živi bez nje, pa kako ne mogade, umre i on." (Sv. I, str. 71) Materova knjiga nas divno upoznaje s vremenom i zemljom koje nastoji da opiše. Kad hoće da nam saopšti koje su pobude navele puritance da preko mora potraže utočište, on kaže: "Bog je s neba pozvao one iz svog naroda koji su živeli u Engleskoj. Govoreći istovremeno hiljadama ljudi koji jedni druge nikad ne behu ni videli, on ih ispuni željom da ostave ugodnosti života koje su nalazili u zavičaju, da preplove strašni okean da bi se nastanili usred još strašnijih pustoši, s jedinom svrhom da se tu bez prepreka potčine njegovim zakonima. Pre no što nastavimo, dobro je da obznanimo kakve su bile pobude tog poduhvata, da bi ih potomstvo dobro

shvatilo; naročito je važno podsetiti na to današnje ljude, da ne bi, gubeći iz vida ciljeve kojima su težili njihovi dedovi, zanemarili istinske interese Nove Engleske. Uneću zato ovde nešto što se nalazi u jednom rukopisu u kome su tada izložene neke od tih pobuda. Prva pobuda: Značilo bi učiniti vrlo veliku uslugu Crkvi kad bi se Jevanđelje prenelo u taj deo sveta i tako podigao bedem za odbranu vernih od Antihrista, čije se carstvo trude da osnuju po ostalim delovima sveta. Druga pobuda: Sve ostale crkve Evrope pogađala su pustošenja, pa se valja bojati da će Bog tako suditi i našoj crkvi. Ko zna nije li se on postarao da ovo mesto pripremi kao utočište onima koje hoće da spase od sveopšteg uništenja? Treća pobuda: Zemlja u kojoj živimo čini se sita stanovništva; čovek, najdragocenije od svih stvorenja, ima tu manju vrednost nego tlo pod njegovim nogama. Tegobnim teretom smatra se imati dece, suseda, prijatelja; siromasi se izbegavaju; čovek odbija od sebe ono što bi trebalo da je najveće milje ovoga sveta, da je sve shodno prirodnom poretku. Četvrta pobuda: Naše strasti dostigle su tačku na kojoj nikakvo bogatstvo ne može omogućiti čoveku da sačuva svoj rang među sebi ravnima. A međutim onaj koji u tome ne može da uspe izlaže se preziru; otud proizilazi da ljudi u svim pozivima teže da se obogate nedoličnim sredstvima, pa je čestitom čoveku teško da živi ugodno a i da ne okalja svoju čast. Peta pobuda: Škole u kojima se predaju nauke i veronauka tako su iskvarene da je većina dece, a često i ona najbolja, najosobitija, koja su budila najopravdanije nade, potpuno izopačena mnoštvom ružnih primera kojima su ta deca svedoci i razuzdanošću koja ih okružuju. Šesta pobuda: Nije li cela zemlja vrt Gospodnji? Nije li je Bog predao sinovima Adamovim da je obraduju i ulepšavaju? Zašto se prepuštamo da umremo od gladi u nedostatku prostora, dok ogromni prostori, isto tako pogodni da ih čovek koristi, ostaju nenastanjeni i neobrađeni? Sedma pobuda: Izgraditi jednu obnovljenu crkvu i podupirati je u njenom detinjstvu, ujediniti naše snage sa snagama jednog pobožnog naroda da bismo je ojačali, da bi cvetala i da bismo je spasli od ćudi slučaja, a možda i od potpune bede, kojoj bi bila izložena bez te podržke — ima li plemenitijeg i lepšeg dela, ima li poduhvata dostojnijeg hrišćanina? Osma pobuda: Kad bi ljudi čija je pobožnost poznata i koji u Engleskoj žive usred bogatstva i sreće napustili te prednosti zato da bi radili na uspostavljanju te obnovljene Crkve i pristali da s njom dele njenu neznanu i mučnu sudbinu, bio bi to velik i koristan primer, koji bi okrepio veru pobožnih u molitve koje upućuju Bogu za dobro naseobine i koji bi i mnoge druge ljude naveo da im se pridruže." Nešto dalje, izlažući načela crkve Nove Engleske u pogledu morala, Mater žestoko ustaje protiv običaja da se za trpezom nazdravlja, što on naziva paganskim i odvratnim običajem.

Isto tako strogo odbacuje on i ukrase koje žene stavljaju u kosu i bez milosti osuđuje modu koja se, kaže on, uvodi među njima da otkrivaju vrat i ruke. U drugom jednom delu svoje knjige priča nam on veoma nadugačko o više slučajeva vradžbina, koji su prestravili Novu Englesku. Vidi se da se vidljivo delanje demona u ovozemaljskim stvarima njemu čini nespornom i dokazanom istinom. Na velikom broju mesta tog dela otkriva se duh građanske slobode i političke nezavisnosti koji je karakterisao piščeve savremenike. Njihova načela u pogledu upravljanja društvom ispoljavaju se na svakom koraku. Tako, na primer, vidimo da stanovnici Masačusetsa, već 1630, deset godina po osnivanju Plimuta, posvećuju 400 funti sterlinga osnivanju univerziteta u Kembridžu. Prelazeći sa opštih dokumenata o istoriji Nove Engleske na one koji se odnose na pojedine države njome obuhvaćene, treba najpre da ukažem na delo The History ofthe colony of Massachusetts, by Hutchinson lieutenant-governor ofthe Massachusetts province, u dva toma. Drugo izdanje štampano je u Londonu 1765. Hačinsonova istorija, koju sam više puta navodio u glavi na koju se odnosi ova napomena, počinje od 1628. godine, a završava se sa 1750. U celome tom delu vlada duh verodostojnosti; stil je jednostavan i neizveštačen. Ta je istorija veoma podrobna. Najbolji dokument koji se može pročitati o Konektikatu je Benjamin Trumbull: A complete Histoiy of Connecticut, civil and ecclesiastical, 1630—1764, u dva toma, štampano 1818. u Nju Hcvnu. Ta istorija sadrži jasno i hladno izlaganje dogadaja u Konektikatu u razdoblju označenom u naslovu. Pisac je crpao iz najboljih izvora i njegove pripovesti nose pečat istine. Sve što govori o prvom razdoblju Konektikata krajnje je zanimljivo. Naročito treba u njegovom delu pročitati Ustav iz 1639, sv. I, gl. VI, str. 100. i Krivični zakoni Konektikata, sv. I, gl. VII, str. 123. S razlogom se ceni delo Jeremiah Belknap: History of New-Hampshire, u dva toma, štampano u Bostonu 1792. U Belknapovom delu pogledajte osobito III glavu prvog toma. U toj glavi pisac pruža izuzetno dragocene pojedinosti o političkim i verskim načelima puritanaca, o uzroku njihovog iseljavanja i o njihovim zakonima. Tu nalazimo i ovaj zanimljiv citat iz jedne propovedi održane 1663: "Nova Engleska treba neprestano da se seća da je osnovana u verskom, a ne u trgovačkom cilju. Na čelu joj se čita da se zavetovala na čistotu u pogledu doktrine i discipline. Trgovci i svi oni koji se bave time da slažu paru na paru neka se sečaju da je vera, a ne dobit bila cilj osnivanja ovih naseobina. Ako ima među nama nekog ko u ocenjivanju sveta i vere vidi prvi kao 13, a drugu samo kao 12, taj ne živi osećanjima istinskog sina Nove Engleske." Čitaoci će u Belknapu naći više opštih ideja i snage misli nego što ih dosad pokazuju drugi američki istoričari. Među središnjim državama, čije je postojanje već davnašnje i koje zaslužuju da se njima pozabavimo, ističu se naročito država Njujork i Pensilvanija. Najbolja istorija koju imamo o državi Njujork jeste William Smith: History

of New York, štampana u Londonu 1757. Postoji i francuski prevod, takode štampan u Londonu, 1767. Smit nam pruža korisne pojedinosti o ratovima Francuza i Engleza u Americi. Od svih američkih istoričara on najbolje prikazuje čuveni savez Irokeza. Što se tiče Pensilvanije, ne mogu da označim ništa što bi bilo bolje nego The History of Pensylvania, from the original institution and settlement of that province, under the first proprietor and governor \Villiam Penn, in 1681 tili after the year 1742, by Robert Proud, u dva toma, štampana u Filadelfiji 1797. Ta knjiga osobito zaslužuje da privuče pažnju čitalaca: sadrži mnoštvo vrlo zanimljivih dokumenata o Penu, o doktrini kvekera, o osobinama, naravima i običajima prvih stanovnika Pensilvanije. Nije ni potrebno da dodam da se među najvažnija dokumenta o Pensilvaniji svrstavaju dela samog Pena i Franklina. Ta dela poznata su velikom broju čitalaca. Većinu knjiga koje sam ovđe nabrojao čitao sam još za vreme boravka u Americi. Neke od njih stavila mi je na raspolaganje Kraljevska biblioteka; neke druge pozajmio mi je g. Vorden (Warden), bivši generalni konzul Sjedinjenih Država u Parizu, pisac jednog odličnog dela o Americi. Ne mogu završiti ovu napomenu a da ne zamolim g. Vordena da primi izraze moje zahvalnosti. [63] Ima, doduše, zločina za koje se ne prihvata kaucija, ali oni su vrlo malobrojni. [64] Vidi Blackstone and Delolme, knj. I, gl. X. [65] Pod zakonima o nasleđivanju podrazumevam sve one kojima je glavna svrha da uređuju sudbinu dobara posle vlasnikove smrti. Zakon o supstituciji naslednika spada u takve; njegova je posledica, istina, i to da sprečava vlasnika da svojim dobrima raspolaže posle smrti; ali on mu nameće obavezu da ih sačuva samo u cilju da ih neokrnjene preda nasledniku. Glavna je svrha tog zakona, dakle, da reguliše sudbinu dobara posle vlasnikove smrti. Ostalo je sredstvo kojim se on u tome služi. [66] Neću da kažem da sitni sopstvenik obraduje bolje, ali on obraduje sa više žara i staranja, pa radom nadoknaduje ono što mu nedostaje u pogledu umeća. [67] Budući da je zemlja najpouzdanija imovina, srećemo povremeno bogate ljude koji su spremni da ulože velike žrtve da je steknu i rado gube zamašan deo svog prihoda da bi obezbedili taj preostali deo. Ali to su samo slučajne pojave. Ljubav prema nepokretnoj imovini javlja se obično samo još kod siromašnih. Sitni zemljišni sopstvenik, koji ima manje obrazovanja, manje mašte i manje raznih strasti nego veleposednik, obuzet je, obično, samo željom da uveća svoj posed, a i često se dešava da mu nasledstva, ženidbe ili uspešna trgovina malo

pomalo pruže mogućnost za to. — Pored tendencije koja navodi ljude da cepaju zemljišni posed, postoji, dakle, i jedna druga, koja ih navodi da ga uvećavaju. Ta tendencija, mada je dovoljna da spreči da se posedi ne rasparčavaju unedogled, nije dovoljno jaka da stvara velika zemljoposednička bogatstva, a naročito ne da ih zadrži u istim porodicama. [68] U Džefersonovim uspomenama čitamo sledeće: "U prvo vreme naseljavanja Engleza u Virdžiniji, kad se zemlja dobijala jevtino ili čak i besplatno, neki dalekovidi pojedinci stekli su velike koncesije, pa u želji da očuvaju slavu svoje porodice, ostavljali su ta dobra svojim potomcima. Prenošenje tih poseda s kolena na koleno, na ljude koji su nosili isto ime, naposletku je stvorilo jedan naročiti sloj porodica koje su, koristeći na osnovu zakona privilegiju da održavaju svoje bogatstvo, činile na taj način jedan red patricija, koji su se isticali veličinom i raskoši svojih poseda. Iz toga reda kralj je obično birao svoje državne savetnike." ('Jefferson's Memoirs) Glavne odredbe engleskog zakona o nasleđivanju bile su svud u Sjedinjenim Državama odbačene. U svojim Komentarima, g. Kent kaže: "Prvo pravilo kojeg se pridržavamo u pogledu naslađivanja ovo je: kad neko umre ne ostavivši testamenta, imovina prelazi na naslednike u direktnoj liniji; ako postoji samo jedan naslednik ili naslednica, on ili ona prima celu ostavštinu. Ako ima više naslednika istog stepena, oni međusobno podjednako dele ostavštinu, bez razlike u pogledu pola." To je pravilo prvi put propisao u državi Njujork jedan statut od 23. februara 1786 (vidi Revised Statutes, sv. III, Appendbc, str. 48); kasnije je to pravilo prihvaćeno i u izmenjenim statutima iste države. Ono sad preovladuje na celoj teritoriji Sjedinjenih Država, s jedinim izuzetkom što u državi Vermont muškom nasledniku pripada dvostruki deo. (Kent's Commentaries, sv. IV, str. 370) U istom delu (sv. IV, str. 1—22) g. Kent izlaže istorijat američkog zakonodavstva o supstituciji. Vidi se da su pre američke revolucije engleski zakoni o supstitucijama predstavljali opšte pravo i u naseobinama. Supstitucije u pravom smislu reči (Estates' tail) bile su ukinute u Virdžiniji još 1776 (to je učinjeno na Džefersonov predlog; vidi Jefferson's Memoirs), u državi Njujork 1786. kasnije su ukinute i u Severnoj Karolini, Kentakiju, Tenesiju, Džordžiji, Misuriju. U državama Vermont, Indijana, Ilinois, Južna Karolina i Luizijana supstitucije nisu nikad ni bile u običaju. Države koje su smatrale da treba da zadrže englesko zakonodavstvo o supstitucijama izmenile su ga tako što su mu oduzele glavne aristokratske karakteristike. G. Kent kaže: "Naša opšta načela o društvenom uređenju teže tome da pogoduju slobodnoj cirkulaciji vlasništva." Francuskom čitaocu koji proučava američko zakonodavstvo o nasleđivanju pada naročito u oči to da su naši zakoni o toj materiji neizmerno više demokratski nego njihovi. Američki zakoni dele očevu imovinu na jednake delove, ali samo u slučaju kad njegova volja nije poznata, jer zakon kaže: "Svaki čovek u državi Njujork ima potpunu slobodu, moć i vlast da svojom imovinom raspolaže putem testamenta, da je zavešta, deli, u korist bilo koje osobe, sem ako ne zavešta u korist kakvog političkog tela

ili nekog udruženja." (.Revised Statutes, sv. III\Appendix, str. 51) Francuski zakon postavlja zaveštaocu kao pravilo deobu na jednake ili gotovo jednake delove. Većina američkih republika još dopuštaju supstitucije i ograničavaju se samo na to da im ograniče posledice. Francuski zakon ne dopušta supstitucije ni u kojem slučaju. Iako je društveno uređenje Amerikanaca demokratskije od našeg, naši su zakoni većma demokratski nego njihovi. To se objašnjava lakše no što bi se moglo pomisliti: u Francuskoj se demokratija još bavi time da ruši; u Americi ona spokojno vlada na ruševinama. [69] Amandmani na ustav Merilenda iz 1801. i 1809. [70] REZIME USLOVA ZA BIRAČKO PRAVO U SJEDINJENIM DRŽAVAMA Sve države dopuštaju korišćenje biračkog prava od 21. godine starosti. U svim državama birač treba da je boravio izvesno vreme u okrugu u kome glasa. To je vreme različito, od tri meseca do dve godine. U pogledu cenzusa, u državi Masačusets, da bi neko bio birač, treba da ima prihod od 3 funte ili 60 funti kapitala. U Rod Ajlendu, treba posedovati nekretnina u vrednosti od 133 dolara (704 franaka). U Konektikatu, treba imati imovinu čiji je prihod 17 dolara (oko 90 franaka). I godinu dana službe u miliciji pribavlja takođe biračko pravo. U Nju Džersiju, birač treba da poseduje imovinu od 50 funti. U Južnoj Karolini i u Merilendu, birač treba da poseduje 50 akra (oko 25 hektara) zemlje. U Tenesiju treba da poseduje bilo kakvu imovinu. U državama Misisipi, Ohajo, Džordžija, Virdžinija, Pensilvanija, Delavar, Njujork, da bi neko bio birač, dovoljno je da plaća porez; u većini tih država služba u miliciji vredi kao plaćanje poreza. U državama Mejn i Nju Hempšir, dovoljno je da birač nije upisan u spisak siromašnih. Najzad, u državama Misuri, Alabama, Ilinois, Luizijana, Indijana, Kentaki i Vermont, ne postavlja se nikakav uslov u vezi s imovinom. Koliko znam, samo Južna Karolina postavlja biračima za senat drugačije uslove nego za predstavnički dom. Prvi treba da poseduju 50 akra zemlje, a drugi da plaćaju porez. [71] Države koje ulaze u sastav SAD Amerikanci, a i autor ovog dela, označuju izrazom "država" (state; Etat ); u ovom prevodu mi ih označavamo takode izrazom "država" ili "pojedinačna država", izbegavajući izraz "savezna država", koji je kod nas inače uglavnom uobičajen, da ne bi došlo do brkanja s onim što se odnosi na savezne "federalne" vlasti SAD. Nopominjemo i to da pisac ne pravi distinkciju između pojmova "federacija" i

"konfederacija": obično se služi izrazom "konfederacija" kao imenicom, a "federalni" ("savezni") kao pridevom; mi to prevodimo onako kako je u tekstu. (Prim. prevodioca) [72] Izrazom "srez" prevodimo autorov izraz "comté" ("grofovija"), koji odgovara angloameričkom terminu county. (Prim. prevodioca) [73] Država Masačusets imala je 1830. godine 305 opština, a 610.014 stanovnika, što čini prosek od približno 2.000 stanovnika po opštini. [74] Ta se pravila ne mogu primeniti na velike opštine. One obično imaju jednog predsednika i jedno opštinsko telo podeljeno na dva doma, ali to je izuzetak, koji treba zakonom da se odobri. Vidi zakon od 22. februara 1822, koji propisuju vlasti u gradu Bostonu. Laws of Massachusetts, sv. II, str. 588. To se primenjuje na velike gradove. Često se dešava da i mali gradovi imaju nekakvu osobenu upravu. U državi Njujork bilo je 1832. godine 104 takve opštine (William's Register). [75] Biraju se trojica u najmanjim opštinama, devetorica u najvećim. Vidi The Tohti Officer, str. 186. Vidi i glavne zakone Masačusetsa koji se odnose na select-men-e. [76] Vidi Laws of Massachusetts, sv. I, str. 150; zakon od 25. marta 1786. [77] Svi ti zvaničnici stvarno postoje u praksi. Za pojedinosti o funkcijama svih tih opštinskih zvaničnika vidi Isaac Goodwin Worcester: The Town Officer, 1827, i zbirku opštih zakona Masačusetsa u tri sveske, Boston, 1823. [78] Vidi Laws of Massachusetts, zakon od 23. marta 1786, sv. I, str. 250. [79] Ibid., zakon od 20. februara 1786, sv. I, str. 217. [80] Ibid., sv. I, str. 367. i sv. III, str. 179, zakoni od 25. juna 1789. i od 8. marta 1827. [81] Ibid., sv. I, str. 551, zakon od 14. februara 1821. [82] Ibid., sv. II, str. 494, zakon od 20. februara 1819 — Guvernerov savet je izborno telo. [83] Ibid., sv. I, str. 61, zakon od 2. novembra 1791.

[84]

Vidi Town Officer, osobito članke Select-men, Assessor, Collectors, Schools, Surveyors of highways... — Jedan primer među hiljadu: Država zabranjuje da se nedeljom putuje bez razloga. Opštinski časnici zvani tythingmen imaju posebnu dužnost da se staraju o izvršenju tog zakona. — Vidi Laws of Massachusetts, sv. I, str. 410, zakon od 8. marta 1792. — Select-men uspostavljaju biračke spiskove za izbor guvernera i predaju rezultat glasanja sekretaru republike. Ibid., sv. I, str. 488, zakon od 24. februara 1796. [85] Primer: select-men dozvoljavaju izgradnju kanalizacije, određuju mesta gde mogu biti klanice i gde se mogu otvoriti izvesne vrste trgovina čija je blizina škodljiva. Ibid., sv. I, str. 193, zakon od 7. juna 1785. [86] Primer: select-men staraju se o narodnom zdravlju u slučaju zaraznih bolesti i preduzimaju mere zajedno sa mirovnim sudijama. Ibid., sv. I, str. 539, zakon od 22. juna 1797. [87] Kažem gotovo, jer ima više slučajeva u opštinskom životu koje regulišu bilo mirovne sudije u individualnoj nadležnosti, bilo sudsko veće u glavnom gradu sreza. Primer: Mirovne sudije izdaju dozvole za obrt. Ibid., sv. I, str. 297, zakon od 28. februara 1787. [88] Primer: Dozvola za obrt izdaje se samo licima koja podnesu svedodžbu o dobrom vladanju, koju izdaju select-men. Ako select-man uskrati da izda tu svedodžbu, osoba se može žaliti mirovnim sudijama okupljenim u veću, a ovi mogu izdati dozvolu. Ibid., sv. II, str. 186, zakon od 12. marta 1808. — Opštine imaju pravo da donose uredbe (by-laws) i da obavezuju na pridržavanje tih uredaba novčanim kaznama, čija je visina određena; ali te uredbe mora da odobri sudsko veće. Ibid., sv. I, str. 254, zakon od 23. marta 1786. [89] U Masačusetsu, upravni zvaničnici sreza često se pozivaju da ocene odluke opštinskih zvaničnika; ali videćemo kasnije da oni to ocenjivanje vrše kao sudska vlast, a ne kao upravna. [90] Primer: Opštinski školski odbori obavezni su da sfekretaru republike podnose godišnji izveštaj o stanju škole. Ibid., sv. III, str. 183, zakon od 10. marta 1827. [91] Videćemo kasnije šta je guverner; već sada treba da kažem da guverner predstavlja izvršnu vlast cele države. [92] Vidi Ustav Masačusetsa, glava II, deo I, paragraf 9; glava III, paragraf 3. [93] Jedan od mnogih primera: Stranac iz neke zemlje u kojoj besni zarazna bolest stigne u neku opštinu.

Razboli se. Dvojica mirovnih sudija mogu, uz mišljenje select-mena, izdati šerifu sreza naredbu da stranca smesti negde drugde i da motri na njega. Ibid., sv. I, str. 540, zakon od 22. juna 1797. — Uopšte uzev, mirovne sudije intervenišu u svim važnim odlukama upravnog života i daju im upola pravosudni karakter. [94] Kažem najvećeg broja zato što se izvesni upravni prekršaji iznose pred redovne sudove. Primer: Kad neka opština odbije da izdvoji sredstva potrebna za škole ili da imenuje školski odbor, bude osuđena na vrlo zamašnu novčanu kaznu. Tu kaznu izriče supreme judicial court ili sud zvan common pleas. Ibid., sv. III, str. 190, zakon od 10. marta 1827. Slično biva kad opština propusti da obezbedi ratnu opremu. Ibid., sv. II, str. 570, zakon od 21. februara 1822. — Mirovne sudije, u svojoj individualnoj nadležnosti, učestvuju u upravljanju opštinom i srezom. Najvažnije odluke u opštinskom životu obično se donose samo uz učešće jednoga od njih. [95] Predmeti koji se tiču sreza a kojima se bavi sudsko veće mogu se svesti na ove: izgradnja zatvora i sudova, predlog budžeta sreza (izglasava ga zakonodavno telo države), razrez tako izglasanih poreza, izdavanje izvesnih koncesija, izgradnja i popravka puteva u srezu. [96] Tako, kad je u pitanju neki put, sudsko veće razrešava skoro sve poteškoće u izvršenju, uz pomoć porote. [97] Ibid., sv. I, str. 217, zakon od 20. februara 1786. [98] Postoji posredan način da se opština prinudi. Opštine su po zakonu obavezne da svoje puteve održavaju u dobrom stanju. Ako zanemare da izglasaju sredstva koja to održavanje iziskuje, opštinski zvaničnik zadužen za puteve ovlašćen je tada da po službenoj dužnosti ubira potreban novac. Kako je on sâm odgovoran pred pojedincima za loše stanje puteva, pa mogu da ga optuže pred sudskim većem, sigurno će on iskoristiti protiv opštine izuzetno pravo koje mu daje zakon. Tako, preteći zvaničniku, sudsko veće prisiljava opštinu na poslušnost. Ibid.., sv. I, str. 305, zakon od 5. marta 1787. [99] Ibid., sv. II, str. 45. [100] Primer Ako opština uporno ne imenuje razrezivača poreza, imenuje ga sudsko veće, a tako imenovani zvaničnik ima ista ovlašćenja kao i izabrani. Vidi već navedeni zakon od 20. februara 1787. [101] Kažem pri sudskom veću. postoji zvaničnik koji pri redovnim sudovima ima funkcije javnog tužioca.

[102] 308. [103] [104]

Članovi velike porote obavezni su, na primer, da obaveste sud o lošem stanju puteva. Ibid., sv. I, str. Ako, na primer, blagajnik sreza ne podnese obračun. Ibid., sv. I, str. 406.

Jedan od hiljadu primera: Privatno lice ošteti kola ili se povredi na loše održavanom putu; ima pravo da traži odštetu pred sudskim većem, od opštine ili sreza zaduženih za tai nut. Ibid., sv. I, str. 309. [105] U slučaju spoljnog napada ili pobune, ako opštinski zvaničnici zanemare da miliciju snabdeju potrebnim stvarima i municijom, opština može biti kažnjena kaznom od 200 do 500 dolara (1.000 do 2.500 franaka). — Sasvim se može zamisliti da se u takvom slučaju može desiti da niko nije zainteresovan ili ne želi da preuzme ulogu tužitelja. Stoga zakon dodaje: "Svi građani imaće pravo da zahtevaju kažnjavanje takvog prekršaja, a polovina kazne pripašće tužitelju." Ibid., sv. II, str. 236. — U zakonima Masačusetsa često se ponavlja takva odredba. — Ponekad zakon ne podstiče na takav način privatno lice da tuži javne službenike; i javne službenike podstiče tako da traže kažnjavanje neposlušnosti privatnih lica. Primer: Stanovnik odbije da izvrši određeni mu deo rada na putu. Nadzornik puteva treba da ga tuži; a ako postigne da bude osuđen, pripada mu polovina kazne. Ibid., sv. I, str. 308. [106] Za pojedinosti, vidi: The Rcvised Statutcs države Njujork, deo I, glava XI, pod naslovom: Ofthe powers, duties andprivileges oftomis, sv. I, str. 336—364. — Vidi u zbirci pod naslovom Digest of the laws cf Pensylvania članke Assessors, Collectors, Constables, Overseers of highwa)>s. I u zbirci pod naslovom Acts of a general nature ofthe state ofOhio, zakon o opštinama od 25. februara 1834, str. 412. A zatim posebne odredbe o raznim opštinskim zvaničnicima, kao što su Township's Clerks, Trustees, Ch'erseers of the poor, Fence-vien'ers, Appraisers of property, Township 's Treasurer, Constables, Supervisors of highways. [107] Vidi Re\'ised Statutes of the state of New-York, deo I, glava XI, sv. I, str. 340. Id., glava XII, str. 366. Id., Acts of the State of Ohio, zakon od 25. februara 1824, o county commissioners. str. 263. — Vidi Digest ofthe laws of Pensvlvania, članke County-Rates and Levies, str. 170. — U državi Njujork svaka opština bira jednog poslanika, a taj poslanik učestvuje istovremeno i u upravljanju srezom i opštinom. [108] Ima čak južnih država gde su sudije sreskog suda nadležne za sve pojedinosti u upravi. Vidi The Statutes of the state of Tennessee, članke Judiciary, Taxes...

[109]

Primer: Uprava narodne prosvete centralizovana je u rukama vlade. Zakonodav-. stvo imenuje članove univerziteta nazvane upraviteljima; među njima su obavezno guverner i zamenik guvernera države. (Re\'ised Statiites, sv. I, str. 456.) Upravitelji univerziteta obilaze svake godine koledže i akademije i podnose godišnji izveštaj zakonodavstvu; taj njihov nadzor nipošto nije prividan, zbog sledećih osobitih razloga: da bi postala punopravna tela (korporacije), koje mogu kupovati, prodavati i posedovati, koledžima je potrebna povelja; a tu povelju izdaje zakonodavstvo samo na osnovu mišljenja upravitelja. Država svake godine dodeljuje koledžima i akademijama interes koji donosi specijalni fond osnovan za podsticanje studija. Taj novac raspodeljuju upravitelji. Vidi glavu XV, Narodna prosveta, u Revised Statutes, sv. I, str. 455. — Svake godine komesari javnih škola obavezni su da dostave glavnom intendantu republike izveštaj o stanju. Id., str. 488. — Sličan izveštaj treba svake godine da mu se podnese i o broju i stanju siromaha. Id., str. 631. [110] Ako se neko smatra oštećen nekim odlukama komesara škola (a oni su opštinski zvaničnici), može se žaliti glavnom intendantu osnovnih škola, čija je odluka konačna. Revised Statutes, sv. I, str. 487. — U zakonima države Njujork nalazimo ponekad, retko, odredbe slične ovima koje sam naveo kao primer. Ali obično su takvi pokušaji centralizacije slabi i malo produktivni. Kad se visokim državnim zvaničnicima da pravo da nadziru niže službenike i upravljaju njima, ne daje im se pravo da ih nagrađuju ili kažnjavaju. Gotovo nikad nije isto lice zaduženo da izdaje naredbe i da kažnjava neposlušnost; ono, dakle, ima pravo da naređuje, ali ne i mogućnost da prinudi na poslušnost. — Glavni intendant škola žalio se 1830. godine u svom godišnjem izveštaju da mu više školskih komesara nije predalo obračune, uprkos upozorenju. "Ako se taj propust ponovi, dodao je, biću prinuđen da ih, saglasno zakonu, tužim pred nadležnim sudovima." [111] Primer: Dužnost je okružnog tužioca u svakom srezu (district attorney) da goni radi naplate svih novčanih kazni iznad 50 dolara, sem ako je to pravo zakonom izričito dato nekom drugom zvaničniku. Re\,ised Statutes, deo I, glava X, sv. I, str. 383. [112] Ima više tragova upravne centralizacije u Masačusetsu. Primen Komiteti opštinskih škola dužni su da svake godine podnesu izveštaj državnom sekretaru. Laws of Massachusetts, sv. I, str. 367. [113] Vidi tekst ustava države Njujork. [114] U Masačusetsu senat nema nikakve upravne funkcije. [115] Kao i u državi Njujork.

[116]

U praksi, poduhvate koje predvidi zakonodavstvo ne izvodi uvek guverner; često se dešava da zakonodavstvo, izglasavajući neko načelo, imenuje i naročite zvaničnike za nadzor nad izvršenjem. [117] U više država mirovne sudije ne imenuje guverner. [118] Vlast koja predstavlja državu, i kad ne upravlja neposredno, mislim da ne sme da se odrekne prava da nadzire lokalnu upravu. Pretpostavljam, na primer, da bi jedan funkcioner vlade, postavljen na stalno mesto u svakom srezu, mogao prijavljivati pravosudnoj vlasti prekršaje koji se čine u opštinama i u srezu; zar se ne bi svi još jednoobraznije pridržavali reda, a nezavisnost opštine ne bi bila dovedena u pitanje. Ali ništa nalik tome ne postoji u Americi. Iznad sreskih sudova nema ničega; a i tim sudovima se takoreći samo slučajno podnose prijave zbog upravnih prekršaja koje oni treba da suzbijaju. [119] Čini mi se da Kina pruža najsavršeniji primer neke vrste društvenog blagostanja kakvo može veoma centralizovana uprava da pruži narodima koji joj se potčine. Putnici nam kažu da Kinezi imaju spokojstvo bez sreće, radinost bez progresa, stabilnost bez snage i materijalni red bez javnog morala. Kod njih društvo uvek funkcioniše dosta dobro, nikad veoma dobro. Kad se Kina otvori Evropljanima, zamišljam da će oni u njoj naći najlepši na svetu obrazac upravne centralizacije. [120] Jedan darovit pisac, koji je, u jednom poredenju finansija u Sjedinjenim Državama i u Francuskoj, dokazao da svest ne može uvek nadoknaditi poznavanje stvari, s razlogom zamera Amerikancima priličnu zbrku koja vlada u njihovim opštinskim budžetima, pa pošto je prikazao obrazac jednog okružnog budžeta u Francuskoj, dodaje: "Zahvaljujući centralizaciji, toj divnoj tvorevini jednog velikog čoveka, opštinski budžeti, s kraja na kraj kraljevine, i budžeti velikih gradova kao i najskromnijih opština, pokazuju isto takvu urednost i metodičnost." To je, zacelo, rezultat kome se divim; ali ja vidim da je većina tih francuskih opština, čije je knjigovodstvo tako savršeno, utonula u duboko nepoznavanje svojih pravih interesa i u tako nesavladivu apatiju da društvo u njima kao da više vegetira nego što živi; s druge strane, u istim takvim američkim opštinama, čiji budžeti nisu sastavljeni po metodičnom, a pogotovo ne jednoobraznom planu, opažam prosvećeno, aktivno, preduzetno stanovništvo; posmatram u njima društvo u stalnom radu. Taj me prizor zadivljuje; jer, po meni, glavni cilj dobre vlade jeste da stvori blagostanje naroda, a ne da uspostavi izvestan poredak usred bede. Pitam se, dakle, ne bi li se mogli pripisati istom uzroku prosperitet američke opštine i prividan nered u njenim finansijama, a i beda francuske opštine i usavršenost njenog budžeta. U svakom slučaju, podozriv sam prema jednom dobru pomešanom s toliko zala, a lako se tešim zbog jednog zla koje se nadoknađuje tolikom dobrima.

[121]

U Sjedinjenim Državama postoji sistem prohibicije. Mali broj carinika i velika dužina obale veoma olakšavaju krijumčarenje; međutim, njega ima neizmerno manje nego drugde, zato što svako radi na tome da ga suzbije. Pošto u Sjedinjenim Državama nema preventivne policije, ima više požara nego u Evropi; ali oni se obično ugase brže, zato što se okolno stanovništvo neizostavno brzo okupi na mestu opasnosti. [122] Nije tačno kad se kaže da se centralizacija rodila iz francuske revolucije; revolucija ju je usavršila, ali je nije stvorila. Sklonost ka centralizaciji i manija propisivanja potiču u Francuskoj iz doba kad su pravnici ušli u vlast, što nas vraća u doba Filipa Lepog. Otada, te dve stvari neprestano su se povećavale. Evo šta je g. de Malzerb, govoreći u ime vrhovnog poreskog suda, rekao kralju Luju XVI 1775: "... Svakome telu, svakoj zajednici građana ostalo je pravo da upravljaju sopstvenim poslovima, pravo za koje ne kažemo ni da je sastavni deo prvobitnog ustrojstva kraljevine, jer je još starije: to je prirodno pravo, pravo po razumu. Ono je, međutim, oduzeto Vašim podanicima, Veličanstvo, i ne bojimo se reći da je državna uprava u tom pogledu otišla do takvih krajnosti da se one mogu nazvati detinjarijama. Otkako su moćni ministri usvojili kao političko načelo da ne dopuste sazivanje nacionalne skupštine, nizale su se posledice takvog stava, pa se došlo dotle da se poništavaju većanja stanovnika nekog sela ako ih nije odobrio kraljev zastupnik; te tako, ako zajednica treba da obavi neke radove, mora da se potčini zastupnikovom predstavniku, da se pridržava plana koji je on usvojio, da koristi radnike koje on nameće, da ih plaća po njegovoj samovoljnoj odluci; a ako zajednica treba da pokrene kakav spor, mora takođe da traži odobrenje od kraljevog zastupnika. Spor treba, dakle, da on presudi pre no što se iznese pred pravosuđe. Pa ako je zastupnikovo mišljenje nepovoljno za stanovnike ili ako njihov protivnik ima uticaja kod zastupnika, zajednica nema mogućnosti da brani svoja prava. Eto, Veličanstvo, kako se u Francuskoj radilo na tome da se uguši opštinski duh, da se ugasi, ako je ikako mogućno, čak i građanska svest; oduzeta je takoreći pravna sposobnost celoj naciji i postavljeni su joj staratelji." (Vidi Memoires pour servir a l'histoire du droit public de la France en matiére d'impôts, Bruxelles, 1779) Šta bi se više moglo reći danas, kad je francuska revolucija ostvarila ono što se zove njenim tekovinama u pogledu centralizacije? Džeferson je 1789. pisao iz Pariza jednom prijatelju: "Nema zemlje u kojoj je manija preteranog upravljanja pustila dublje korene nego u Francuskoj niti takve u kojoj prouzrokuje više zla." (Pisma Medisonu, 28. avgust 1789) Istina je da je u Francuskoj, već više vekova, centralna vlast uvek činila sve što je mogla da uveća upravnu

centralizaciju; na tome putu nikad nije imala drugih granica do svoje snage. Centralna vlast koja se rodila iz francuske revolucije otišla je u tome dalje od svih svojih prethodnika, jer je bila jača i učenija od njih: Luj XIV je pojedinosti opštinskog života potčinjavao blagovoljenju svog pokrajinskog zastupnika; Napoleon ih je potčinio ministru. To je uvek isto načelo, samo prošireno do sve daljih konsekvenca. [123] Ta nepromenljivost ustava u Francuskoj nužna je posledica naših zakona. I da pomenemo najpre najvažniji od svih zakona, onaj koji ureduje redosled nasleđa prestola, ima li išta nepromenljivijeg u svom načelu nego što je politički poredak zasnovan na prirodnom redu nasleda od oca na sina? Luj XVIII je 1814. pribavio priznanje te stalnosti zakona političkog nasleđivanja u korist svoje porodice; oni koji su ozakonili posledice revolucije 1830. pošli su njegovim primerom, samo što su stalnost tog zakona uspostavili u korist druge jedne porodice; u tome su učinili kao čuvar pečata Mopu, koji se, kad je uspostavio novi nezavisni kraljevski sud na ruševinama nekadašnjeg, postarao da izjavi u istoj uredbi da će nove sudije biti doživotne kao što su bili i njihovi prethodnici. Zakoni iz 1830, kaogod ni oni iz 1814, ne utvrđuju nikakav način da se ustav menja. A očevidno je da redovna sredstva zakonodavstva ne mogu za to biti dovoljna. Odakle kraljeva vlast? Iz ustava. Odakle senatorska? Iz ustava. Odakle poslanička? Iz ustava. Kako bi dakle kralj, senatori i poslanici, zajedno, mogli izmeniti nešto u zakonu na osnovu koga vladaju? Izvan ustava oni nisu ništa: na kakvu osnovu, dakle, da se postave da bi izmenili ustav? Samo dve mogućnosti postoje: ili su njihovi napori protiv ustava nemoćni, te on i dalje postoji uprkos njihovoj želji, a oni nastavljaju da upravljaju u njegovo ime; ili bi uspeli da izmene ustav, ali onda, pošto zakon na osnovu koga su oni postojali ne postoji više, ni oni više nisu ništa. Poništavajući ustav, uništili su i sebe. To je još vidljivije u zakonima iz 1830. nego u onima iz 1814. Kraljevska vlast se 1814. postavila u neku ruku izvan i iznad ustava; ali 1830. ona, po sopstvenom priznanju, bez ustava nije savršeno ništa. Tako je, dakle, jedan deo našeg ustava nepromenljiv, zato što je vezan za sudbinu jedne porodice; a celina ustava je isto tako nepromenljiva zato što se ne vidi nikakav legalan način da se on promcni. Ništa se od toga ne može primeniti na Englesku. Pošto Engleska nema pisanog ustava, ko može i reći da se ustav menja? [124] I najcenjeniji pisci koji su pisali o engleskom ustavu prosto kao da se nadmeću u isticanju te svemoći parlamenta. Delolm kaže (Delolme, gl. X, str. 77): "Po engleskim pravnicima, osnovno je načelo da parlament može da uradi sve, osim da od čoveka napravi ženu ili od žene čoveka."

Blekston (Blackstone) je još kategoričniji, ako ne i snažniji u izrazu nego Delolm: "Moć i jurisdikcija parlamenta tako su široke i tako apsolutne, po ser Edvardu Kouku (Edward Coke, 4 Hist. 36), bilo u pogledu lica ili stvari, da mu se ne može označiti nikakva granica... O tome sudu može se uistinu reći: Si antiquitatem spectes, est vetustissima; si dignitatem, est honoratissima; si jurisdictionem, est capacissima. Njegova vlast, suverena i van kontrole, može potvrditi, proširiti, ograničiti, poništiti, ukinuti, obnoviti i tumačiti zakone u svim domenima: crkvenom, svetovnom, građanskom, vojnom, pomorskom, krivičnom. Ustav ove kraljevine parlamentu je poverio tu despotsku i apsolutnu vlast, koja u svakom uređenju mora negde da bude postavljena. Pritužbe, lekovi, odluke izvan uobičajenog domena zakona, sve potpada pod taj izuzetni sud. On može propisati ili izmeniti nasleđivanje prestola, kao što je to i učinio za vlade Henrija VIII i Viljema III; može promeniti priznatu nacionalnu veroispovest, kao što je učinio u raznim prilikama za vlade Henrija VIII i njegove dece; može izmeniti i doneti nov ustav kraljevine, pa i samog parlamenta, kao što je učinio aktom ujedinjenja Engleske i Škotske i raznim statutima o trogodišnjim i sedmogodišnjim izborima. Jednom reči, on može učiniti sve što nije prirodno nemoguće; stoga se ljudi nisu ustezali da njegovu moć nazovu, možda odviše smelim izrazom, svemoć parlamenta." [125] Gornji dom u Engleskoj predstavlja sem toga i najviši apelacioni stepen u izvesnim gradanskopravnim sporovima. Vidi Blackstone, knj. III, glava IV. [126] Oficiru se ne može oduzeti čin, ali može mu se oduzeti zapovedništvo. [127] Glava I, odeljak II, paragraf 8. [128] Vidi ustav Ilinoisa, Mejna, Konektikata i Džordžije. [129] Nema materije u kojoj bi američki ustavi bili većma saglasni nego što je to u pogledu političkog pravosuđa. Svi ustavi koji se bave tim pitanjem daju predstavničkom domu isključivo pravo optužbe, izuzev jedino ustav Severne Karoline, koji to pravo daje velikoj poroti. Skoro svi ustavi daju senatu, ili skupštini koja postoji umesto njega, isključivo pravo da sude. Jedine kazne koje mogu izreći politički sudovi jesu: smenjivanje ili zabrana vršenja javnih funkcija u budućnosti. Jedino ustav Virdžinije dopušta da se izreknu sve vrste kazni. Zločini koji mogu biti povod političkom suđenju jesu: po saveznom ustavu (odeljak IV, čl. 1), po ustavima Indijane (čl. 3, str. 23 i 24), Njujorka (čl. 5), i Delavara (čl. 5), veleizdaja, korupcija i drugi krupni zločini ili prekršaji; po ustavu Masačusetsa (gl. I, odeljak II), Severne Karoline (čl. 23) i Virdžinije (str. 252), loše ponašanje i loše

rukovođenje; po ustavu Nju Hempšira (str. 105), korupcija, protivpravni postupci i loše rukovođenje; u Vermontu (gl. II, čl. 24), loše rukovođenje; u Južnoj Karolini (čl. 5), Kentakiju (čl. 5), Misisipiju (čl. 5), Alabami (čl. 6), Pensilvaniji (čl. 4), prekršaji učinjeni u vršenju funkcije; u Ilinoisu, Džordžiji, Mejnu i Konektikatu prekršaji se ne specifikuju. [130] Vidi tekst saveznog ustava. [131] Vidi članove ustava prve konfederacije, obrazovane 1778. Taj savezni ustav usvojile su države tek 1781. — Vidi takođe analizu tog ustava u časopisu The Federalist, od br. 15 do br. 22, kao i Story: Commentaires sur la constitution des Etats-Unis, str. 85—115. [132] To je deklaracija kongresa od 21. februara 1878. [133] Sačinjavalo ju je samo 55 članova. Među njima bili su Vašington, Medison, Hamilton i oba Morisa. [134] Nisu ga usvojila zakonodavna tela. Narod je za tu svrhu imenovao zasebne poslanike. Novi ustav bio je u svakoj takvoj skupštini predmet produbljenih rasprava. [135] Vidi amandmane na savezni ustav. The Federalist, br. 32. Story, str. 711. Kent's Commentaries, sv. I, str. 364. — Valja zapaziti da kad god ustav nije dao Kongresu isključivo pravo da ureduje izvesne materije, savezne države mogu to činiti, u očekivanju da se Kongres time pozabavi. Primer: Kongres ima pravo da propiše opšti zakon o stečaju, a nije to učinio: svaka država može ga propisati na svoj način. Uostalom, takvo rešenje ustanovljeno je tek posle rasprave pred sudovima. Ono se zasniva na sudskoj praksi. [136] Delovanje tog suda je posredno, kao što ćemo kasnije videti. [137] Tako The Federalist, u br. 45, objašnjava podelu suvereniteta između Unije i pojedinačnih država: "Ovlašćenja koja ustav daje saveznoj vlasti," kaže se, "određena su i malobrojna. Ovlašćenja koja ostaju na raspolaganju državama neodređena su, naprotiv, i mnogobrojna. Ona prva vrše se poglavito u spoljnim odnosima, kao što su rat, mir, pregovori, trgovina. OvlFašćenja koja su zadržale pojedinačne države obuhvataju sve predmete koji prate uobičajeni tok poslova i tiču se života, slobode i prosperiteta pojedinačne države." — Često ću u ovom delu biti u prilici da citiram The Federalist. Kad je zakon koji je kasnije postao ustav Sjedinjenih Država još bio pred narodom i podvrgnut njegovoj saglasnosti, tri slavna čoveka, koja su kasnije postala još slavnija, Džon Džej (John Jay), Hamilton i Medison (Medison), udružili su se u cilju da pred nacijom istaknu

prednosti nacrta koji joj je bio podnet. U tu svrhu objavili su u obliku lista niz članaka čija celina čini jednu potpunu raspravu. Listu su dali naslov The Federalist, što je ostalo i naslov toga dela. — The Federalist jc lepa knjiga koju bi, mada se tiče posebno Amerike, trebalo prisno da poznaju državnici svih zemalja. [138] Vidi ustav, odeljak VIII. The Federalist, br. 41 i 42. Kent's Commentaries, sv. I, str. 207 i dalje. Story, str. 358—382; Id., str. 409—426. [139] Ima i više drugih takvih prava, kao što su pravo da se propiše opšti zakon o stečaju, o priznavanju patenata... Dovoljno se razume zašto je bila nužna intervencija Unije u takvim materijama. [140] Čak i u takvim slučajevima, njena intervencija je posredna. Unija interveniše putem svojih sudova, kao što ćemo kasnije videti. [141] Savezni ustav, odeljak X, čl. 1. [142] Ustav, odeljak VIII, IX i X. The Federalist, br. 30—36. Id., 41—44. Kent's Commentaries, sv. I, str. 207. i 381. Story, str. 329, 514. [143] Svakih deset godina kongres ponovo utvrđuje broj poslanika koje svaka država treba da pošalje u predstavnički dom. Ukupan broj 1789. godine bio je 69; 1833. bilo ih je 240. American Almanac, 1834, str. 194. — Ustav je propisao da neće biti više od jednog predstavnika na 30.000 stanovnika, ali nije utvrdio gornju granicu. Kongres nije smatrao da treba da poveća broj predstavnika u srazmeri sa porastom stanovništva. Prvim zakonom o ovom pitanju, koji je donet 14. aprila 1792. (vidi Story: Laws of the United States, sv. 1, str. 235), odlučeno je da će biti jedan predstavnik na 33.000 stanovnika. Poslednji zakon, donet 1832, utvrdio je broj od jednog predstavnika na 48.000 stanovnika. Predstavljeno stanovništvo sastoji se od svih slobodnih ljudi i od tri petine od broja robova. [144] Vidi The Federalist, br. 52—66. Story, str. 199—314. Ustav, odeljak II i III. [145] The Federalist, br. 67—77. Ustav, Cl. 2. Story, str. 315, 515—780. Ketu's Commentaries, str. 255. [146] U ustavu je ostalo nejasno pitanje da li je predsednik obavezan da zatraži mišljenje senata u slučaju smenjivanja kao i u slučaju imenovanja nekog saveznog zvaničnika. The Federalist u svom br. 77, čini se da odgovara potvrdno; ali kongres je 1789. s puno razloga odlučio da se predsednik, pošto je odgovoran, ne može

prisiliti da se služi saradnicima koji nemaju njegovo poverenje. Vidi Kent's Commentaries, sv. I, str. 289. [147] Svote koje država plaća tim zvaničnicima iznose svake godine 200,000.000 franaka. [148] Svake godine objavljuje se u Sjedinjenim Državama jedan almanah pod naslovom National Calendar, u njemu se nalaze imena svih saveznih zvaničnika. U National Calendar za 1833. godinu našao sam brojku koju ovde navodim. — Iz gornjega proizilazi da kralj Francuske raspolaže sa jedanaest puta više mesta nego predsednik Sjedinjenih Država, mada je stanovništvo Francuske samo jedan i po puta brojnije od stanovništva Unije. [149] Onoliko koliko je slao članove u kongres. Broj birača u izborima 1833. bio je 288 (The National Calendar). [150] Okupe se birači svake države, ali oni dostave u sedište centralne vlade spisak pojedinačnih glasova, a ne rezultat glasanja. [151] U takvom slučaju odlučuje većina država, a ne većina članova predstavničkog doma, tako da Njujork nema veći uticaj na odluku nego Rod-Ajlend. Tako se najpre traži izjašnjavanje građana unije kao da čine jedan jedini narod; a ako ovi ne mogu da se usaglase, oživljava se podela na države, pa se svakoj priznaje jedan, odvojen i nezavisan glas. — I to je jedna od neobičnosti saveznog ustava, koju može da objasni jedino sukob interesa.

[152] [153]

Džeferson je, međutim, 1801. bio izabran tek u trideset šestom glasanju.

Vidi glavu VI, pod naslovom O pravosudnoj vlasti u Sjedinjenim Državama. Ta glava prikazuje opšta načela Amerikanaca u pogledu pravosuđa. Vidi i savezni ustav, čl. 3. — Vidi i Thomas Sergeant: Constitiitional law, being a view of the practice and jurisdiction ofthe courts of the United States u The Federalist, br. 78—83. — vidi i Story, str. 134—162, 489—511, 581, 668. — Vidi i ustavni zakon od 24. septembra 1789, Story, sv. I, str. 53. [154] Baš saveznim zakonima najpotrebniji su sudovi, a ipak ih baš oni najmanje predviđaju. Uzrok je u tome što su većinu konfederacija obrazovale nezavisne države, koje nisu imale nameru da se povinuju centralnoj vlasti, pa su, dajući ovoj pravo da naređuje, brižljivo zadržale mogućnost da joj se ne povinuju. [155] Unija je podeljena na okruge; u svaki okrug postavljen je po jedan savezni sudija. Sud kome je predsedavao taj sudija nazvan je okružni sud (district-court). — Uz to, svaki sudija iz sastava vrhovnog suda morao je svake godine obići jedan deo teritorije republike da bi na licu mesta presudio u isvesnim važnijim sporovima: sud kome je predsedavao taj sudija nazvan je pokretni sud (circuit-court). — Najkrupniji sporovi, najzad, morali su se iznositi, bilo neposredno, bilo u prizivu, pred vrhovni sud, u čijem se sedištu okupljaju jednom godišnje sve sudije pokretnih sudova u svečano zasedanje. — Porotni sistem uveden je u savezne sudove na isti način kao i u sudove država i za slične slučajeve. — Kao što se vidi, nema gotovo nikakve sličnosti između vrhovnog suda Sjedinjenih Država i našeg kasacionog suda. Vrhovni sud može suditi i u prvom stepenu, kasacioni samo u drugom ili trećem. Vrhovni sud predstavlja, istina, kao i kasacioni, jedinstven, jedini sud, sa zadatkom da uspostavi jednoobraznu sudsku praksu; ali vrhovni sud sudi i o činjenicama i o pravnoj formi, i neposredno izriče presudu, ne vraćajući spor pred neki drugi sud; to su dve stvari koje kasacioni sud ne može da čini. — Vidi ustavni zakon od 24. septembra 1789, u Story, sv. I, str. 53. [156] Uostalom, da bi ti sporovi o nadležnosti bili ređi, odlučeno je da će, u vrlo velikom broju saveznih sporova, sudovi pojedinačnih država imati pravo da presuđuju paralelno sa sudovima Unije; ali u tom slučaju je osuđena stranka uvek imala mogućnost da uloži priziv vrhovnom sudu Sjedinjenih Država. Vrhovni sud Virdžinije osporio je vrhovnom sudu Sjedinjenih Država pravo da u drugom stepenu odlučuje o njegovim presudama, ali bez uspeha. Vidi Kent's Commcntaries, sv. I, str. 300, 370 i dalje; Story, str. 646, i ustavni zakon iz 1789; Laws of the United States, sv. I, str. 53. [157] Ustav isto tako propisuje i da će sporovi koji bi mogli nastati između neke države i građana neke druge

države biti u nadležnosti saveznih sudova. Ubrzo se pokrenulo pitanje da li se u ustavu mislilo na sve sporove, bilo ko da je tužitelj. Vrhovni sud presudio je potvrdno; ali ta odluka uzbudila je savezne države, koje su se pobojale da će, i bez svoje volje i bilo kakvim povodom, bivati tužene saveznom pravosuđu. Stoga je u ustav unet amandman po kome pravosudna vlast Unije nije nadležna u sporovima koje bi građani jedne države pokrenuli protiv neke druge države. — Vidi Story, str. 624. [158] Primer dela piratstva. [159] Postavljeno je nekoliko ograničenja tom načelu time što su države uvedene u senat kao nezavisne sile i time što kao takve glasaju u predsavničkom domu u slučaju izbora predsednika; ali to su izuzeci. Suprotno načelo prevladava. [160] Savršeno je jasno, kaže Story (str. 503), da svaki zakon koji proširuje, sužava ili menja na bilo koji način namere stranaka, kako one proizilaze iz odredaba nekog ugovora, narušava (impairs) taj ugovor. Isti autor na istom mestu brižljivo definiše šta savezna sudska praksa smatra ugovorom. Definicija je vrlo široka. Koncesija koju država odobri privatnom licu, a ovo je prihvati, jeste ugovor, pa ne može biti ukinuta dejstvom kakvog novog zakona. Povelja koju država izda nekoj kompaniji jeste ugovor i predstavlja zakon i za državu kao i za koncesionara. Član ustava o kome ovde govorim obezbeđuje, dakle, postojanje velikog dela stečenih prava, ali ne svih. Može se potpuno zakonito posedovati neka svojina a da nije stečena ugovorom. Njeno posedovanje jeste stečeno pravo, ali to pravo ne garantuje savezni ustav. [161] Evo jednog znamenitog primera, koji navodi Story (str. 508). Koledž u Darmautu, u državi Nju-Hemšir, osnovan je na temelju jedne povelje izdate izvesnim pojedincima pre američke revolucije. Na osnovu te povelje, njegova uprava činila je, po američkom izrazu, korporaciju. Zakonodavno telo Nju-Hemšira našlo je za uputno da izmeni odredbe prvobitne povelje i prenelo je na novu upravu sva prava, privilegije i ovlašćenja koja su proizlazila iz rečene povelje. Bivša uprava se suprotstavila i obratila saveznom sudu, koji joj je dao za pravo, budući da je prvobitna povelja bila istinski ugovor između države i koncesionara, te novi zakon nije mogao izmeniti odredbe te povelje a da ne naruši prava stečena na osnovu ugovora, čime se, sledstveno, krši član 1, odeljak X ustava Sjedinjenih Država. [162] Vidi glavu pod naslovom O pravosudtnoj vlasti Sjedinjenih Država. [163] Vidi Kent's Commentaries, sv. I, str. 387.

[164]

U to doba, slavni Aleksandar Hamilton, jedan od najuticajnijih sastavljača ustava, nije se bojao da objavi sledeće (The Federalist, br. 71): "Znam da ima ljudi kojima bi se svidela samo takva izvršna vlast koja bi se poslušno povinovala željama naroda ili željama zakonodavnog tela; ali čini mi se da takvi imaju vrlo rogobatne pojmove o svrsi svake vlade kao i o pravim sredstvima da se postigne prosperitet zajednice. Da mišljenje naroda, kad je razložno i zrelo, upravlja ponašanjem onih kojima je on poverio svoje poslove, to proizilazi iz uspostavljanja republikanskog ustava; ali republikanska načela ne iziskuju da se prepuštamo i najsitnijoj ćudi narodnih strasti, niti da se smesta povinjujemo svemu na šta masu mogu trenutno podstaći prepredeni ljudi koji laskaju njenim predubeđenjima da bi izneverili njene interese. Narod, obično, želi samo da postigne sveopšte dobro, to je istina; ali on se često vara u tom nastojanju. Ako biste mu rekli da on uvek sudi zdravo o sredstvima da se postigne nacionalni prosperitet, njegov zdrav razum odbacio bi takvo laskanje; jer iskustvo ga je naučilo da mu se dešavalo da se prevario; a čuditi se treba što se još i češće ne vara, kad ga toliko saleću lukavstvima paraziti i podlaci, kad mu na sve strane postavljaju klopke toliki pohlepni nikogovići, a svakodnevno ga razočaraju lukavstva onih koji uživaju njegovo poverenje, a ne zaslužuju ga, ili onih koji više nastoje da ga steknu nego da ga budu dostojni. Kad su istinski interesi naroda suprotni njegovim željama, dužnost je svih onih kojima je on poverio staranje o tim interesima da se suprotstave zabludi čija je on trenutno žrtva, da bi mu dali vremena da se razabere i da stvari trezveno razmotri. A desilo se više nego jednom da je narod, spasen tako kobnih posledica sopstvenih zabluda, dizao spomenike zahvalnosti ljudima koji su imali tu uzvišenu hrabrost da se izlože tome da se narodu ne svide samo zato da bi mu korisno služili." [165] To se videlo kod Grka, pod Filipom, kad je taj vladar preuzeo na sebe da izvrši odluku amfiktionskog veća. To se dogodilo i Nizozemskoj Republici, u kojoj je pokrajina Holandija uvek gospodarila. To se i u naše doba još dešava u Germanskom Savezu. Austrija i Pruska postavile su se kao izvršioci Sabora i u njegovo ime dominiraju nad celom konfederacijom. [166] Oduvek je tako bilo u švajcarskoj konfederaciji. — Švajcarska već vekovima ne bi više postojala da nije surevnjivosti između njenih suseda. [167] Ne govorim ovde o konfederaciji malih republika, nego o velikoj jedinstvenoj republici. [168] Vidi meksički ustav iz 1824. [169] Primer: Ustav je Uniji dao pravo da naredi da se za njen račun prodadu neposednuta zemljišta.

Pretpostavimo da Ohajo polaže isto pravo u pogledu zemljišta koja su u njegovim granicama, obrazlažući da se u ustavu mislilo samo na teritorije koje još nisu potpadale pod nadležnost nijedne savezne države, pa sledstveno on sam želi da ga proda. Pravosudno pitanje postavilo bi se, istina, između kupaca čije vlasništvo potiče od Unije i kupaca čije vlasništvo potiče od savezne države, a ne između Unije i Ohaja. Ali ako bi sud Sjedinjenih Država naredio da se savezni kupac uvede u posed, a sudovi Ohaja ostavili u posedu protivnu stranku, šta bi onda bilo sa zakonskom fikcijom? [170] Kent's Commentaries, sv. I, str. 244. Treba obratiti pažnju da sam navedeni primer uzeo iz vremena posle uspostavljanja sadašnjeg ustava. Da sam se hteo vratiti u doba prvobitne konfederacije, ukazao bih na još ubedljivije slučajeve. Tada je u naciji vladalo istinsko oduševljenje; revoluciju je predstavljao izuzetno popularan čovek, pa ipak, u to doba, kongres nije raspolagao uistinu ničim. Svakog časa nedostajalo mu je ljudstva i novca; propadalo je izvršenje i najbolje zamišljenih planova, a Uniju, koja je uvek bila na ivici propasti, spasla je mnogo više slabost njenih neprijatelja nego njena sopstvena snaga. [171] Istina je da evropske sile mogu povesti protiv Unije velike pomorske ratove, ali uvek je lakše i manje opasno voditi pomorski nego kontinentalni rat. Pomorski rat iziskuje samo jednu vrstu napora. Trgovački narod, ako pristane da svojoj vladi pruži potreban novac, uvek je siguran da će imati flotu. A mnogo je lakše prikriti od nacije žrtve u novcu nego žrtve u ljudstvu i ličnim naporima. A i porazi na moru, uostalom, retko kad dovode u opasnost opstanak ili nezavisnost naroda koji ih je pretrpeo. Što se pak kopnenih ratova tiče, očevidno je da evropski narodi ne mogu protiv američke Unije povesti opasnije takve ratove. Teško je prevesti i u Americi održavati više od 25.000 vojnika, što predstavlja jednu naciju od dva miliona ljudi otprilike. I najveća evropska nacija, kad bi se tako borila protiv Unije, bila bi u istom položaju kao nacija od dva miliona u ratu protiv nacije od dvanaest miliona. Dodajte tome da su Amerikancu na dohvatu svi njegovi izvori sredstava, a da bi Evropljanin bio na 4.000 km od svojih, a i da bi već i samo ogromno prostranstvo Sjedinjenih Država predstavljalo nepremostivu prepreku najezdi. [172] Oni pišu u novinama samo u retkim slučajevima kad žele da se obrate narodu i da govore u svoje lično ime: kad su, na primer, na njihov račun objavljene klevete, pa žele da iznesu istinite činjenice. [173] Prve američke novine pojavile su se aprila 1704. Izlazile su u Bostonu. Vidi Zbirku Istorijskog dništva Masačusetsa, sv. VI, str. 66. Pogrešno bi bilo misliti da je periodična štampa uvek bila potpuno slobodna u Americi; pokušalo se da se uspostavi nešto slično prethodnoj cenzuri i polaganju kaucije.

Evo šta nalazimo u zakonodavnim dokumentima Masačusetsa, pod datumom 14. januara 1722. Komitet koji je naimenovala opšta skupština (zakonodavno telo pokrajine) da bi razmotrio pitanja u vezi sa listom New England courant "misli da je težnja tih novina da religiju izvrgnu podsmehu i preziru; da se sveti pisci u njima tretiraju skrnavno i bez poštovanja; da se ponašanje sveštenstva u njima zlonamerno tumači; da se vređa vlada Njegovog Veličanstva i da taj list remeti mir i spokojstvo ove pokrajine; sledstveno tome, komitet je mišljenja da se Džemsu Franklinu, štamparu i izdavaču, zabrani da ubuduće štampa i izdaje rečene novine ili bilo kakav drugi spis pre no što ih podnese sekretaru pokrajine. Sudijama sreza Safolk poveriće se da od gospodina Franklina uzmu kauciju koja će jamčiti za njegovo dobro vladanje u toku godine dana." Predlog komiteta bio je prihvaćen i postao je zakon, ali bez dejstva. Novine su izbegle zabranu time što su ispod svojih stubaca stavljale ime Bendžamin Franklin umesto Džems Franklin, a i javno mnenje je odbacilo tu meru. [174] No ipak ne znam da li takvo promišljeno ubeđenje, koje vlada sobom, ikad uzdiže čoveka do onolikog žara i požrtvovanja kakvo mu ulivaju dogmatska verovanja. [175] Pismo Medisonu od 20. decembra 1787. [176] Reč zvaničnik uzimam ovde u njenom najširem značenju: primenjujem je na sve one čija je dužnost da obezbede izvršavanje zakona. [177] Vidi zakon od 27. februara 1813. u: Laws of Massachusetts, sv. II, str. 331. Treba reći da se porotnici potom kockom određuju sa tog spiska. [178] Zakon od 28. februara 1787 (Laws of Massachusetts, sv. I, str. 302). Tekst zakona glasi: "Select-men svake opštine istaći će u krčmama, gostionicama i maloprodajama spisak osoba poznatih kao pijanci, kockari i takvi koji imaju naviku da gube vreme i novac u takvim radnjama; glasnik rečenih radnji koji, posle tog upozorenja, bude dopustio da rečene osobe piju i kockaju se u njegovoj radnji, ili im bude prodao alkoholnog pića, biće kažnjen globom." [179] Izlišno je i reći da ovde govorim o demokratskom uređenju primenjenom na neki narod, a ne na kakvo malo pleme. [180] Razume se da reč siromašan ima ovde, kao i drugde u ovoj glavi, relativno, a ne apsolutno značenje. Američki siromasi, u poređenju s evropskim, mogli bi često izgledati bogati; ipak ih s razlogom nazivam

siromasima, u poređenju s onim njihovim sugrađanima koji su bogatiji od njih. [181] Imućno stanje nižih zvaničnika Sjedinjenih Država potiče iz još jednog drugog uzroka; ovaj nema veze sa štedrošću demokratije: svaki privatni poziv vrlo je unosan; država ne bi našla službenika kad ne bi pristajala da ih dobro plaća. Ona je, dakle, u položaju trgovačkog preduzeća, koje je prinuđeno, ma koliko bilo sklono štedljivosti, da se suoči sa skupom konkurencijom. [182] Država Ohajo, koja broji milion stanovnika, daje guverneru samo 1.200 dolara plate, ili 6.504 franka. [183] Da bi istina bila uočljivija, dovoljno je pogledati plate nekih zvaničnika savezne vlasti. Smatrao sam korisnim da uporedo navedem plate koje u Francuskoj pripadaju sličnim funkcijama, da bi poređenjem stvar bila čitaocu dokraja jasna. SJEDINJENE DRŽAVE Ministarstvo finansija (treasury department) Vratar (messager) 3.734 fr. Najniže plaćen činovnik 5.420 fr. Najviše plaćen činovnik 8.672 fr. Generalni sekretar (chief clerk) 10.840 fr. Ministar (secretary of state) 32.520 fr. Šef vlade (predsednik) 135.000 fr. FRANCUSKA Ministarstvo finansija Ministrov vratar 1.500 fr. Najniže plaćen činovnik 1.000 do 1.800 fr. Najviše plaćen činovnik 3.200 do 3.600 fr. Generalni sekretar 20.000 fr. Ministar 80.000 fr. Šef vlade (kralj) 12,000.000 fr. Možda grešim što uzimam Francusku za poredenje. U Francuskoj, gde demokratski nagoni svaki dan sve više prodiru u vlast, već se zapaža snažna tendencija da skupština povišava male plate, a naročito da snižava

visoke. Tako ministar finansija, koji 1834. godine prima 80.000 fr., 160.000 u doba Carstva; generalni direktori ministarstva finansije, koji primaju 20.000, primali su tada 50.000. (Sve navedene plate izražene su u godišnjem iznosu, kao što se i danas iskazuju u javnim službama zapadnih zemalja. — Prim. prevodioca) [184] Treba videti, između ostalog, u američkim budžetima, koliko staje izdržavanje sirotinje i besplatno školovanje. U državi Njujork utrošeno je 1831. za pomoć sirotinji 1,290.000 franaka. A ceni se da svota posvećena narodnoj prosveti iznosi najmanje 5,420.000 franaka. (William's New-York annual register, 1832, str. 205. i 243) Država Njujork imala je 1830. 1,900.000 stanovnika, što ne čini ni dvostruki broj stanovništva našeg okruga Sever. [185] Kao što se vidi, Amerikanci imaju četiri vrste budžeta: Unija ima svoj, a i države, srezovi i opštine imaju svoj takođe. Za vreme svog boravka u Americi vršio sam obimna istraživanja da saznam iznos javnih troškova u opštinama i srezovima najvažnijih država Unije. Lako sam dobijao budžet najvećih opština, ali nemogućno mi je bilo da pribavim budžet malih. Ne mogu, dakle, sebi da stvorim nikakvu tačnu predstavu o opštinskim troškovima. Što se tiče troškova srezova, imam nekoliko dokumenata koji, mada nepotpuni, možda zaslužuju čitaočevu radoznalost. Ljubaznosti g. Ričarda, bivšeg gradonačelnika Filadelfije, dugujem budžete trinaest srezova Pensilvanije za godinu 1830; To su: Libanon, Centre, Franklin, La Fayette, Montgommery, La Luzerne, Dauphin, Buttler, Alleghany, Columbia, Northumberland, Northampton, Philadelphia. U njima je 1830. živelo 495.207 stanovnika. Kad se baci pogled na kartu Pensilvanije, vidi se da su ti srezovi rastureni u svim pravcima i da su pod dejstvom svih opštih uzroka koji mogu uticati na stanje zemlje, tako da se ne bi moglo reći da oni ne pružaju tačnu predstavu o finansijskom stanju srezova Pensilvanije. A ti srezovi utrošili su u toku 1830. godine 1,800.221 franak, što čini 3,64 fr. po stanovniku. Izračunao sam da je svaki taj stanovnik 1830. godine, posvetio potrebama Unije 12,70 fr., a 3,80 fr. potrebama Pensilvanije; iz čega proizilazi da su ti građani dali društvu, za podmirenje svih javnih troškova (izuzev opštinskih troškova), iznos od 20,14 fr. Ovaj je rezultat dvostruko nepotpun kao što se vidi, pošto se tiče samo jedne godine i samo jednog dela javnih troškova, ali vrednost mu je u tome što je pouzdan. [186] Oni koji su hteli da uspostave poređenje između troškova Amerikanaca i naših troškova, dobro su osetili da je nemogućno uporediti ukupne javne troškove Francuske sa ukupnim javnim troškovima Unije; ali nastojali su da uporede odvojene delove tih troškova. Lako je dokazati da je i ovaj drugi postupak isto tako manjkav kao i prvi. Sa čim da uporedim, na primer, naš nacionalni budžet? Sa budžetom Unije? Ali Unija se bavi mnogo manjim brojem stvari nego naša centralna vlada, pa i njeni troškovi moraju, prirodno, biti mnogo manji. Da li da nasuprot našim okružnim budžetima stavim budžete pojedinačnih država od kojih se sastoji Unija? Ali te pojedinačne

države obično se staraju o mnogo zamašnijim i brojnijim interesima nego administracija naših okruga; njihovi troškovi su, dakle, prirodno zamašniji. Što se tiče budžeta srezova, u našem sistemu finansija ne nalazi se ništa što bi im bilo slično. Da li da troškove koji su u njima iskazani pridodamo budžetu države ili budžetu opština? Opštinski troškovi postoje u obe zemlje, ali nisu uvek analogni. U Americi se opština stara o više takvih poslova kakve opština u Francuskoj prepušta okrugu ili državi. A šta uostalom i valja razumeti pod opštinskim troškovima u Americi? Organizacija opštine razlikuje se po državama. Da li da uzmemo kao pravilo ono što se dešava u Novoj Engleskoj ili u Džordžiji, U Pensilvaniji ili u Ilinoisu? — Između izvesnih budžeta dveju zemalja lako se zapaža neka vrsta analogije; ali budući da se elementi koji ih sačinjavaju uvek manje ili više razlikuju, ne bi se između njih moglo uspostaviti ozbiljno poređenje. [187] I kad bi se uspela utvrditi tačna svota koju svaki francuski građanin i svaki američki uplaćuje u državnu blagajnu, došlo bi se tek do jednog dela istine. Vlasti ne zahtevaju od obveznika samo novac nego i lične napore koji se mogu novčano vrednovati. Država drži vojsku; nezavisno od vojničke plate koju obezbeđuje cela nacija, vojnik treba još i da uloži svoje vreme, koje ima manju ili veću vrednost već prema tome kako bi ga on mogao iskoristiti kad bi ostao slobodan. Isto se može reći i za službu u miliciji. Čovek koji je u sastavu milicije privremeno posvećuje društvu dragoceno vreme i stvarno daje državi ono što propušta da zaradi. Navodim te primere, a mogao bih ih navesti još i mnogo drugih. Vlade Francuske i Amerike ubiraju i namete te prirode; oni opterećuju građane; ali ko može tačno proceniti njihovu vrednost u obe zemlje? Pa i to još nije poslednja teškoća koja vas zaustavlja kad hoćete da uporedite javne troškove Unije s našima. Država preuzima u Francuskoj izvesne obaveze koje država u Americi sebi ne nameće, i obratno. Francuska vlada plaća sveštenstvo; američka vlada prepušta tu brigu vernicima. U Americi, država se stara o sirotinji; u Francuskoj, ona je prepušta milosrđu građanstva. Mi svim javnim službenicima obezbeđujemo utvrđenu platu, Amerikanci im omogućuju da naplaćuju izvesne takse. U Francuskoj, doprinos radom postoji samo na malom broju drumova; u Sjedinjenim Državama na gotovo svim putevima. Naši su putevi otvoreni putnicima i oni ih mogu koristiti besplatno; u Sjedinjenim Državama ima mnogo puteva na kojima se plaća putarina. Sve te razlike u načinu kako obveznik plaća troškove društva otežavaju poređenje između naših dveju zemalja; jer postoje izvesni troškovi koje građanin ne bi imao ili koji bi bili manji kad država ne bi preuzimala na sebe da dejstvuje u njegovo ime. [188] Vidi detaljan budžet ministarstva mornarice u Francuskoj, a za Ameriku, National Calendar za 1833, str. 228. [189] Jedna od najneobičnijih, po mome mišljenju, bila je odluka po kojoj su se Amerikanci privremeno odrekli toga da piju čaj. Oni koji znaju da ljudi obično više drže do svojih navika nego i do života, bez sumnje će se

začuditi toj krupnoj a neupadljivoj žrtvi, na koju je pristao ceo narod. [190] Član 2, odeljak II, paragraf 2 ustava kaže: "Predsednik će sklapati ugovore na osnovu mišljenja i pristanka senata." Čitalac treba da ima u vidu da mandat senatora traje šest godina, a pošto ih biraju zakonodavci svake države, oni proizilaze iz dvostepenih izbora. [191] Vidi peti tom Vašingtonovog života od Maršala (Marshall). Na str. 314 on kaže: "U tako ustrojenoj vlasti kao što je vlast u Sjedinjenim Državama, prvi zvaničnik, ma koliko čvrst bio, ne može dugo biti brana bujici javnog mnenja; a mnenje koje je tada prevladavalo činilo se da vodi ratu. U zasedanju kongresa u to doba vrlo se često primećivalo, doista, da je Vašington izgubio većinu u predstavničkom domu." Izvan kongresa, protiv njega su se izražavali krajnje žestokim rečima: na jednom političkom skupu nisu se ustezali da ga posredno uporede s izdajnikom Arnoldom (str. 265). Maršal još kaže (str. 355): "Oni koji su bili na strani opozicione stranke tvrdili su da vladine pristalice obrazuju aristokratsku zaveru, potčinjenu Engleskoj koja želi da uspostavi monarhiju, pa je, sledstveno, neprijatelj Francuske; zaveru čiji članovi čine neku vrstu plemstva, koje umesto titula poseduje akcije Banke i toliko se boji svake mere koja bi mogla uticati na vrednost kapitala da su neosetljivi na uvrede koje čast i interes nacije nalažu da se odbiju." [192] Trezvenjačka društva su udruženja čiji se članovi obavezuju da će se uzdržavati od žestokih pića. U vreme mog putovanja po Sjedinjenim Državama trezvenjačka društva brojala su već više od 270.000 članova, i zahvaljujući njihovom delovanju smanjila se potrošnja žestokih pića, samo u državi Pensilvaniji, za 500.000 galona godišnje (1,850.000 litara). [193] Isto se zapazilo u Rimu pod prvim cezarima. Monteskije negde napominje da ništa nije bilo ravno očajanju nekih rimskih građana kad su se, posle celog života provedenog u živoj političkoj delatnosti, odjednom povukli u mir privatnog života. [194] Kad smo razmatrali savezni ustav, videli smo da su zakonodavci Unije činili suprotne napore. Rezultat tih napora bilo je to da je savezna vlast nezavisnija u svojoj sferi nego što su vlasti država. Ali savezna vlast bavi se gotovo samo spoljnim poslovima; američkim društvom upravljaju ustvari vlasti država. [195] Zakonodavna akta objavljena samo u državi Masačusets, od 1780. do danas, ispunjavaju već tri debela toma. A treba još i napomenuti da je zbirka o kojoj govorim pregledana 1823. i da su iz nje uklonjeni mnogi zastareli zakoni i takvi koji su postali bespredmetni. A država Masačustets, koja nema više stanovnika nego neki

naš okrug, može se smatrati najstabilnijom u celoj Uniji, jer unosi najviše delatnosti i mudrosti u svoje poduhvate. [196] Niko ne bi tvrdio da jedan narod ne može zloupotrebiti silu prema nekom drugom narodu. A partije su kao nekakve male nacije u velikoj; one su u madusobnom odnosu stranaca. Ako se slažemo da jedna nacija može biti tiranin prema nekoj drugoj, kako možemo poricati da i jedna partija može to biti prema drugoj? [197] U Baltimoru, prilikom rata 1812, video se upečatljiv primer do kakvih krajnosti može dovesti despotizam većine. U to doba rat je u Baltimoru bio vrlo popularan. Jedan list koji mu je bio veoma protivan izazvao je takvim svojim držanjem ogorčenje stanovništva. Narod se okupio, razbio štamparske mašine i napao kuću u kojoj su stanovali novinari. Neko je hteo da sazove miliciju, ali ona se nije odazvala. Da bi spasili nesrećnike, kojima je pretio gnev jevnosti, odlučili su da ih odvedu u zatvor kao kakve zločince. I ta se mera predostrožnosti izjalovila; u toku noći, narod se ponovo okupio; kako ni sudije nisu mogle da sazovu miliciju, narod je provalio u zatvor, jedan je novinar ubijen na mestu, druge su ostavili misleći da su i oni mrtvi. Krivci, izvedeni pred porotu, bili su oslobođeni. Jednoga dana rekao sam jednom stanovniku Pensilvanije: "Objasnite mi, molim vas, kako to da u jednoj državi koju su osnovali kvekeri i koja je na glasu sa svoje tolerancije, oslobođenim crncima nije dozvoljeno da vrše građanska prava. Plaćaju porez, nije li pravo i da glasaju?" "Bila bi uvreda za nas", odgovorio mi je, "ako biste mislili da su naši zakonodavci doneli tako grubo nepravednu i netolerantnu odluku." "Znači, Crnci kod vas imaju pravo glasa?" "Dabogme." "Pa kako to da jutros, na skupu birača, nisam video ni jednog?" "Nije za to kriv zakon", reče mi Amerikanac, "Crnci, istina, imaju pravo da se pojave na izborima, ali se dragovoljno uzdržavaju." 'To je velika skromnost s njihove strane." "O, ne bi oni odbijali da dođu, nego se boje da ih ne zlostavljaju. Kod nas se ponekad dešava da zakonu nedostaje snage, ako ga većina ne podržava. A većina je puna najdubljih predrasuda prema Crncima, pa predstavnici vlasti ne osećaju dovoljno snage da im garantuju prava koja im je dao zakonodavac." "Zaboga! Zar većina koja ima preimućstvo da im propisuje zakon, hoće da ima i privilegiju da se tom istom zakonu ne povinuje." [198] Vlast može biti centralizovana u skupštini; ona je onda jaka, ali nije postojana; može biti centralizovana u jednom čoveku: tada nije toliko jaka, ali je postojanija. [199] Izlišno je, mislim, upozoriti čitaoca da ovde, kao i svud u ovoj glavi, govorim ne o saveznoj vlasti, nego o posebnim vlastima svake države, kojom većina upravlja despotski. [200] Vidi The Federalist, br. 51.

[201] [202] [203]

Pismo Džefersona Medisonu od 15. marta 1789. Vidi u prvom delu (glava VI) što sam rekao o pravosudnoj vlasti.

Bila bi već korisna i zanimljiva stvar razmotriti porotu kao pravosudnu ustanovu, proceniti dejstvo koje ima u Sjedinjenim Državama i ispitati kako je amerikanci koriste. Ispitivanje samo tog pitanja moglo bi biti predmet cele jedne knjige, i to knjige zanimljive za Francusku. U njoj bi se ispitivalo, na primer, koji bi deo američkih stavova o poroti magao biti uveden kod nas i s kakvom postupnošću. Američka država koja bi o tome pružala najviže obaveštenja bila bi Luizijana. Luizijana obuhvata izmešano francusko i englesko stanovništvo. Kao i ta dva naroda, i njihova dva zakonodavstva tu su prisutna i malo pomalo se stapaju. Knjige koje bi bilo najkorisnije pregledati bile bi zbirka zakona Luizijane, u dva toma, pod naslovom; Digeste des lois de la Louisiane, a još i više možda jedan priručnik o građanskom postupku, dvojezični, pod naslovom; Traité sur les règlés des actions civiles, izdat 1830. u Nju Orleansu. To delo ima i jednu osobitu prednost: ono pruža Francuzima pouzdano i autentično objašnjenje engleskih pravnih izraza. Jezik zakona predstavlja kao nekakav poseban jezik u svih naroda, a u Engleskoj još i više nego drugde. [204] Svi engleski i američki pravnici jednodušni su u tom pogledu. G. Stori, sudija vrhovnog suda Sjedinjenih Država, ovako hvali ustanovu porote u građanskopravnoj materiji: "Svi smatraju da je neprocenjiva korist od suđenja pomoću porote u građanskim stvarima, korist jedva manja od one u krivičnim slučajevima, u tome što je to bitno za političku i građansku slobodu." (Story: Traité de la constitution fédérale, knj. III, gl. XXXVIII) [205] Kad bi se htelo utvrditi kolika je korist od porote kao pravosudne ustanove, mogli bi se pružiti i mnogi drugi argumenti, među njima i ovi: Što više porotnika uvodite u sudovanje možete bez nezgode smanjivati broj sudija, što je velika prednost. Kad su sudije veoma mnogobrojne, smrt svakog dana stvara praznine u pravosudnoj hijerarhiji i pruža nove položaje živima. Ambicija sudija je, dakle, u stalnoj napetosti, pa ih to čini zavisnijim od većine ili od onoga ko postavlja u upražnjena zvanja. Tada se u sudstvu napreduje kao što se stiču činovi u vojsci. Takvo stanje je potpuno suprotno dobrom pravosuđu i intencijama zakonodavca. Želi se da sudije budu nepomične da bi bile slobodne; ali šta vredi što im niko ne može oduzeti nezavisnost ako je oni sami rado žrtvuju. Kad su sudije veoma mnogobrojne, nemogućno je da se među njima ne nađe i mnogo nesposobnih: jer veliki sudija nije običan čovek. A ne znam nije li jedan tek upola prosvećen sud najgora od svih kombinacija da bi se postigao cilj postavljen ustanovljenjem sudova. Ja bih lično radije prepustio odlučivanje u nekom sporu neobrazovanim porotnicima koje bi upućivao vičan sudija nego da ga poverim sudijama od kojih bi većina tek

nepotpuno poznavala sudsku praksu i zakone. [206] Treba ipak učiniti jednu važnu napomenu: Ustanova porote daje, istina, narodu opšte pravo kontrole nad postupcima građana, ali ona mu ne pruža sredstva da tu kontrolu vrši u svim slučajevima niti tiranski. Kad apsolutni vladar ima moć da o zločinima sudi putem svojih izabranika, sudbina optuženog je takoreći unapred odlučena. Ali kad bi narod i bio unapred rešen da osudi, sastav porote i njena nezavisnost još bi pružali neke povoljne izglede na oslobađajuću presudu. [207] Da bi neko bio među biračima u ime okruga (koji predstavljaju zemljišne posede), pre reforme iz 1832, trebalo je da ima u vlasništvu ili u doživotnom zakupu zemljište koje donosi čist prihod od 40 šilinga. Taj zakon bio je donet pod Henrijem VI, oko 1450. Izračunato je da 40 šilinga iz doba Henrija VI odgovara 30 funti sterlinga danas. Ipak je do 1832. zadržana ta osnova, usvojena u XV veku, što dokazuje koliko je engleski ustav vremenom postajao demokratski, čak iako je izgledao nepromenljiv. Vidi kod Delolme-a-, vidi i kod Blackstone-a, knj. I, gl. IV. Engleske porotnike bira šerif grofovije (Delolme, sv. I, gl. XII). Šerif je obično vrlo značajan čovek u grofoviji; on obavlja pravosudne i upravne funkcije; predstavlja kralja, koji ga imenuje svake godine (Blackstone, knj. I, gl. IX). Njegov položaj stavlja ga iznad sumnji u pogledu korupcije od strane stranaka; uostalom, ako se posumnja u njegovu nepristrasnost, može se tražiti izuzeće celokupne porote koju je on imenovao, i tada se drugom jednom zvaničniku poverava da izabere nove porotnike. Vidi Blackstone, knj. III, gl. XXIII. Da bi neko imao pravo da bude porotnik, treba da poseduje zemlju sa najmanje 10 šilinga prihoda (Blackstone, knj. III, gl. XXIII). Valja primetiti da je taj uslov postavljen oko 1700, kad je vrednost novca bila neuporedivo veća nego danas. Vidi se da su Englezi zasnovali svoj sistem porote ne na sposobnosti, nego na zemljišnom posedu, kao i sve druge svoje političke institucije. Kasnije su se u porotu prihvatali i zakupci, ali se zahtevalo da im zakup bude vrlo dug i da imaju čist prihod od 20 šilinga, nezavisno od rente. (Blackstone, ibid.) [208] Savezni ustav uveo je porotu u sudove Unije isto kao što su je i države bile uvele u svoje posebne sudove; štaviše, nije postavila nekakva svoja odvojena pravila za izbor porotnika. Savezni sudovi biraju porotnike iz redovnog spiska porotnika koji je svaka država uspostavila za svoje potrebe. Treba, dakle, zakone pojedinačnih država razmotriti da bi se videla teorija o sastavu porote u Americi. Vidi Story's Commentaries on constitution, knj. III, gl. XXXVIII, str. 654—659; Sergeant's constitutional law, str. 165. Vidi i savezne zakone iz 1789, 1800. i 1802. o tom predmetu. Da bih dobro prikazao načela Amerikanaca u pogledu sastava porote, ispitao sam zakone država udaljenih jedne od drugih. Evo kakve se opšte ideje mogu izvući iz tog razmatranja.

U Americi svi građani koji su birači imaju pravo da budu porotnici. Velika država Njujork ipak je uspostavila malu razliku između te dve podobnosti, ali u smislu suprotnom od naših zakona, to jest ima manje porotnika nego birača u državi Njujork. Uglavnom se može reći da u Sjedinjenim Državama pravo da se bude član porote, kao i pravo da se biraju predstavnici, obuhvata svakoga; ali vršenje tog prava nije ipak dato svakome bez razlike. Svake godine skup opštinskih ili sreskih zvaničnika, koji se u Novoj Engleskoj zovu select-men, u državi Njujork supervisors, u Ohaju trustees, a parohijalni šerifi u Luizijani, biraju, za svaki srez, izvestan broj građana koji imaju pravo da budu porotnici i za koje oni smatraju da su za to podobni. Pošto su i sami ti zvaničnici izborni, ne izazivaju podozrenje; ovlašćenja su im vrlo široka i proizvoljna, kao što je to obično kod republikanskih zvaničnika, i oni ih često koriste, kažu, naročito u Novoj Engleskoj, da bi odbacili nedostojne ili nesposobne porotnike. Imena tako odabranih porotnika predaju se okružnom sudu, pa se od svih tih imena kockom izvlači porota koja treba da presudi u sporu. Amerikanci su, uostalom, nastojali da na sve načine porota bude dostupna narodu i da mu to bude što manje na teret. Pošto su porotnici vrlo mnogobrojni, na svakog dođe red jedva jednom u tri godine. Rasprave se drže u glavnom gradu svakog okruga, a okrug odgovara našem srezu. Tako sud zaseda blizu porote, umesto da porotu dovodi sebi, kao u Francuskoj; najzad, porotnici se obeštećuju bilo od strane države ili od stranaka. Primaju obično jedan dolar (5,42 franka) dnevno, nezavisno od troškova putovanja. U Americi se na porotu još gleda kao na dužnost, ali to je dužnost koja se lako vrši i kojoj se svako bez muke potčinjava. Vidi Brevard's Digest ofthe public statute law of South Carolina, sv. 2, str. 338, sv. 1, str. 454. i 456, sve. 2, str. 218; The general laws of Massachusetts revised and published by authority of the legislature, sv. II, str. 331,187; The revised statutes ofthe State of New-York, sv. II, str. 720, 411, 717, 643; The statute law of the State of Tennessee, sv. I, str. 209; Acts of the State of Ohio, str. 95 i 210; Digest of the acts of the state of Louisiana, sv. II, str. 55. [209] To je još i više tako kad se porota primenjuje samo na neke krivične procese. [210] Kad se pobliže ispita sastav građanske porote kod Engleza, lako se otkriva da porotnici nikad ne izmiču kontroli sudije. Istina je da odluka porote, u građanskom kao i u krivičnom procesu, obično obuhvata, u jednostavnoj izreci, i činjenicu i pravo. Primer: Pjer potražuje jednu kuću budući da ju je kupio; to je činjenica. Protivnik prigovara da nema pravnu sposobnost prodavca. Porota se ograničava na to da kaže da će kuća biti predata Pjeru; ona tako odlučuje i o činjenici i o pravu. Kad su uveli porotu u građanske sporove, Englezi mišljenju porote nisu ostavili

nepogrešivost koju joj priznaju u krivičnim stvarima, kad je odluka povoljna. Ako sudija smatra da je odlukom porote pogrešno primenjen zakon, on može odbiti da je prihvati i vratiti porotu da nanovo odlučuje. Ako sudija bez prigovora prihvati odluku porote, spor još nije potpuno okončan: ima više puteva žalbe na presudu, Glavni se sastoji u tome da se od pravosuđa traži da se odluka porote poništi i da se sazove druga porota. Valja reći da se takav zahtev retko usvaja, a nikad više od dvaput; ipak sam takav slučaj video svojim očima. Vidi Blackstone, knj. III, gl. XXIV; knj. III, gl. XXV. [211] Savezne sudije presuđuju gotovo uvek same o pitanjima koje se bliže tiču savezne vlasti. [212] Amerika još nema veliku prestonicu, ali već ima vrlo velikih gradova. Filadelfija je 1830. brojala 161.000 stanovnika, a Njujork 202.000. Svetina koja živi u tim velikim gradovima predstavlja ološ još opasniji od onog u Evropi. On se sastoji pre svega od oslobođenih crnaca, koje zakon i shvatanja osuđuju na nasledno srozavanje i bedu. Sreće se i mnoštvo Evropljana koje nevolja i loše ponašanje dogoni svakodnevno na obale Novoga sveta; takvi donose u Sjedinjene Države naše najteže poroke, a nemaju interesa koji bi te poroke suzbijali. Boraveći u zemlji a da nisu njeni građani, spremni su da iskoriste sve strasti koje je uzburkavaju. Tako su od nekog vremena izbijali ozbiljni neredi u Filadelfiji i u Njujorku. Takvi neredi nepoznati su u ostalim krajevima zemlje, koji se zbog toga i ne uznemiruju, jer gradsko stanovništvo nije dosad imalo nikakvu vlast niti uticaj na stanovništvo u unutrašnjosti. Ipak gledam na veličinu izvesnih američkih gradova, a naročito na prirodu njihovog stanovništva, kao na istinsku opasnost koja preti budućnosti demokratskih republika Novoga sveta, i ne bojim se predskazati da će one od toga propasti, sem ako vlada ne uspe da stvori oružanu silu koja bi, ostajući potčinjena volji većine, ipak bila nezavisna od stanovništva gradova i mogla suzbijati njegovu razuzdanost. [213] U Novoj Engleskoj je zemljište izdeljeno na vrlo male posede, ali se više ne deli. [214] Evo kako o tome slučaju izveštava New-York Spectator od 23. avgusta 1831: "Porotni sud sreza Čester (Njujork) odbacio je pre nekoliko dana jednog svedoka koji je izjavio da ne veruje u Boga. Predsedavajući sudija napomenuo je da mu dosad nije bilo poznato da postoji živ čovek koji ne veruje u Boga; da ta vera predstavlja potvrdu svakog svedočenja pred sudom i da mu nije poznat slučaj u nekoj hrišćanskoj zemlji da je dozvoljeno svedoku da svedoči bez takve vere." [215] Sem ako se tako ne nazovu funkcije koje mnogi od njih vrše u školama. Najveći deo obrazovanja poveren je sveštenstvu.

[216]

Vidi ustave Njujorka, čl. 7, paragraf 4, Severne Karoline, čl. 31, Virdžinije, Južne Karoline, čl. 1, paragraf 23, Kentakija, čl. 2, paragraf 26, Tenesija, čl. 8, paragraf 1, Luizijane, čl. 2, paragraf 22. Dotični član ustava države Njujork glasi: "Budući da su pastori, po svom pozivu, posvećeni služenju Bogu i staranju o dušama, u vršenju tih važnih dužnosti ne treba da budu ometani, pa sledstveno nijedan pastor ili sveštenik, ma kojoj veroispovesti pripadao, neće moći imati nikakve javne funkcije, bilo civilne ili vojne." [217] Proputovao sam jedan deo pograničnih oblasti Sjedinjenih Država otvorenim kočijama, koje su zvali poštanskim kolima. Vozili smo se punim kasom danju i noću, tek prokrčenim putevima usred ogromnih zelenih šuma; kad bi nastao suviše gust mrak, kočijaš bi zapalio granje ariša, pa smo pri toj svetlosti nastavljali put. Na podužim rastojanjima nailazili smo na krovinjaru usred šume: to su bile pošte. Kurir bi bacio pred vrata te samotne kuće ogroman svežanj pisama, pa smo nastavljali u galopu, ostavljajući svakom stanovniku iz okoline da se potrudi da dođe po svoj deo toga blaga. [218] Godine 1832. svaki je stanovnik Mičigena utrošio 1,22 franka na poštarinu za pisma, a svaki stanovnik Floride 1,05 franaka. (Vidi National Calendar, 1833, str. 244) Iste godine, svaki stanovnik našeg okruga Sever platio je državi, za isto, 1,04 franka. (Vidi Compte général de l'administration des finances, 1833, str. 623) A Mičigen je u to vreme još brojao samo sedam stanovnika na kvadratnu milju, a Florida pet; obrazovanje je bilo slabije rašireno u ta dva okruga, a i delatnosti manje nego u većini država Unije, dok okrug Sever, koji obuhvata 3.400 stanovnika po četvornoj milji, čini jedan od najprosvećenijih i privredno najaktivnijih delova Francuske. [219] Podsećam čitaoca na smisao u kome uzimam reč naravi: pod njom razumem skup misaonih i duhovnih sklonosti koje ljudi unose u stanje u društvu. [220] Urođenik Severne Amerike zadržava svoja shvatanja, pa čak i najsitinije navike, sa nepopustljivošću bez primera u istoriji. Za više od dva veka otkako su nomadska plemena Severne Amerike u svakodnevnim odnosima s belom rasom, nisu od nje primili takoreći nijednu ideju i nijedan običaj. Evropljani su, međutim, izvršili velik uticaj na divljake. Zbog njih je narav Indijanaca postala nesređenija, ali nije postala većma evropska. Boraveći u leto 1831. iza jezera Mičigena, na jednom mestu zvanom Zeleni zaliv, koje je krajnja granica Sjedinjenih Država prema Indijancima na severozapadu, upoznao sam se s jednim američkim oficirom, majorom H., koji mi je jednog dana, pošto mi je mnogo govorio o nepromenljivosti indijanske naravi, ispričao sledeće: "Upoznao sam jednom jednog Indijanca koji se školovao u jednom koledžu Nove Engleske. U školovanju je postigao velik uspeh i stekao je spoljašnjost civilizovanog čoveka. Kad je izbio rat između nas i Engleza 1810, ponovo sam sreo tog

čoveka; služio je tada u našoj vojsci, na čelu ratnika svog plemena. Amerikanci su Indijance primili u svoje redove samo pod uslovom da će se uzdržati od svoga groznog običaja da skalpiraju pobeđene. Uveče posle bitke kod ***, taj Indijanac došao je i seo kraj vatre u našem bivaku; pitao sam ga šta je doživeo u toku dana; ispričao mi je, pa je, padajući sve više u vatru pri sećanju na svoje podvige, na kraju raskopčao malo uniformu i rekao: 'Nemojte me izdati, ali pogledajte!' I ugledao sam, između njegovog tela i košulje, skalp jednog Engleza još sav u krvi." [221] U trinaest prvobitnih država ostala su još samo 6.373 Indijanca. Vidi Zakonodavna dokumenta, 20. kongres, br. 117, str. 20. [222] Gg. Klark i Kas, u svom izveštaju kongresu, 4. februara 1829, str. 23, kažu: "Davno je prošlo ono vreme kad su Indijanci mogli nabavljati što im je potrebno za hranu i odeću a da ne pribegnu proizvodima civilizovanih ljudi. S one strane Misisipija, u zemlji gde se još nailazi na ogromna krda bivola, žive indijanska plemena koja prate te divlje životinje u njihovim seobama; ti Indijanci o kojima govorimo još nalaze mogućnost da žive po običajima svojih dedova; ali bivoli stalno uzmiču. Sad se još puškom i zamkama mogu uloviti samo sitnije zveri, kao što su medved, jelen lopatar, dabar, vidra, koji Indijancima osobito pružaju što im je potrebno za život. Naročito su na severozapadu Indijanci primorani da preterano rade da bi ishranili svoju porodicu. Lovac često po više dana bezuspešno goni divljač; za to vreme njegova porodica mora da se hrani korom drveta ili korenjem da bi preživela; stoga mnogi umiru od gladi svake zime." Indijanci neće da žive kao Evropljani; međutim, oni ne mogu bez Evropljana, a ne mogu da žive ni sasvim kao njihovi preci. O tome se može prosuditi po jednom događaju, za koji sam takođe saznao iz zvaničnih izvora. Ljudi iz jednog indijanskog plemena s obala Gornjeg jezera ubili su jednog Evropljanina; američta vlada zabranila je da se trguje s plemenom kome su krivci pripadali sve dok joj se ovi ne izruče, što je izvršeno. [223] U svome Prikazu Sjedinjenih Država Volne kaže: "Pre pet godina, idući od Vensena do Kaskaskijasa, što je teritorija danas obuhvaćena državom Ilinois, a tada potpuno pusta (1797), nije bilo prerije na kojoj se nisu videla krda od četiri-pet stotina bivola; danas ih više nema; preplivali su Misisipi, jer su ih uznemiravali lovci, naročito klepetuše američkih krava." (Volney: Tableau des Etats-Unis, str. 370) [224] U istinitost ovoga što tvrdim može se uveriti ako se pogleda opšti pregled indijanskih plemena obuhvaćenih granicama na koje polažu pravo Sjedinjene Države {Zakonodavna dokumenta, 20. kongres, br. 117, str. 90—105). Videće se da se plemena u središtu Amerike brzo smanjuju, mada su Evropljani još vrlo daleko od njih.

[225]

Gg. Klark i Kas, u svom izveštaju kongresu, str. 15, kažu da su Indijanci vezani za svoju zemlju istim osećanjem ljubavi kao i mi za našu; štaviše, pomisao da otuđe zemljišta koja je veliki Duh darovao njihovim precima budi u njima izvesne sujeverne predstave, koje veoma snažno deluju na plemena koja još nisu ništa ustupila ili su ustupila tek mali deo svoje teritorije Evropljanima. "Ne prodajemo zemlju gde počiva prah naših dedova", to je uvek prvi odgovor onome ko im predloži da kupi njihova polja. [226] Vidi u Zakonodavnim dokumentima kongresa, br. 117, priču o tome šta se događa u tim prilikama. Taj neobični tekst nalazi se već u citiranom izveštaju gg. Klarka i Luisa Kasa kongresu, od 4. februara 1829. G. Kas je danas državni sekretar rata. Gg. Klark i Kas kažu: "Kad Indijanci stignu na mesto gde treba da se sklopi ugovor, siromašni su i gotovo goli. Tu ugledaju i ispituju vrlo velik broj stvari, za njih dragocenih, koje su se američki trgovci postarali da donesu. Žene i deca, u želji da zadovolje svoje potrebe, počnu tada saletati ljude i dosađivati im hiljadama molbi, pa koriste sav svoj uticaj na njih da se prodaja zemlje obavi. Nepromišljenost Indijanaca je uobičajena i nesavladiva. Zadovoljiti najpreče potrebe i utoliti sadašnje želje, to je neodoljiva strast divljaka; očekivanje budućih prednosti tek slabo deluje na njega; on lako zaboravlja prošlost, a ne brine o budućnosti. Uzalud bi ko tražio od Indijanaca da mu ustupe deo svog zemljišta ako ne bi bio u stanju da smesta zadovolji njihove potrebe. Ako se nepristrasno pogleda u kakvom su položaju ti jadnici, ne možemo se čuditi s koliko se žara trude da postignu neko olakšanje u svojoj bedi." [227] G. E. Everet je 19. maja 1830. tvrdio pred predstavničkim domom da su Amerikanci putem ugovora već stekli, istočno od Misisipija, 230,000.000 akra (oko 115 miliona hektara). Pleme Osedž ustupilo je 1808. godine 48,000.000 akra (oko 24 miliona hektara) za rentu od 1,000 dolara. Pleme Kvapo ustupilo je 1818. 20,000.000 akra za 4,000 dolara; sebi su zadržali teritoriju od 1,000.000 akra da bi na njoj lovili. Data je svečana zakletva da će se to poštovati; ali ubrzo je i to bilo zaposednuto kao i ostalo. G. Bel, izvestilac kongresnog komiteta za poslove s Indijancima, rekao je 24. februara 1830: "Da bismo prisvojili pusta zemljišta na koja Indijanci polažu pravo vlasništva, usvojili smo praksu da indijanskim plemenima plaćamo vrednost njihovih lovišta (hunting-ground) kad se divljač razbežala ili je uništena. Probitačnije je i izvesno saglasnije propisima pravde, a i čovečnije, postupati tako nego s oružjem u ruci prigrabiti teritoriju divljaka. Običaj da se od Indijanaca otkupi pravo vlasništva nije, dakle, ništa drugo do jedan nov način sticanja vlasništva, kojim su čovečnost i interes (humanity and expediency) zamenili silu, i putem koga treba takođe da zagospodarimo zemljištima na koja polažemo pravo na osnovu otkrića, a koji nam uostalom obezbeđuje i pravo koje imaju civilizovane nacije da se nasele na teritorijama koje zauzimaju divlja plemena. Više razloga je do danas, u očima Indijanaca, neprestano umanjivalo cenu tla koje zauzimaju i činilo ih kasnije sklonim da nam ga bez teškoća

prodaju. Običaj da se od divljaka otkupljuje njihovo pravo poseda (right of occupancy) nije, dakle, nikad mogao usporiti u primetnoj meri prosperitet Sjedinjenih Država." (Zakonodavni dokumenti, 21. kongres, br. 227, str. 6) [228] To je, čini nam se, i mišljenje skoro svih američkih državnika. G. Kas je u kongresu rekao: "Ako o budućnosti sudimo po prošlosti, treba predvideti progresivno smanjivanje broja Indijanaca i očekivati konačno gašenje njihove rase. Da se to ne bi dogodilo, trebalo bi da se naše granice prestanu širiti i da se divljaci nastane izvan njih, ili pak da se izvrši potpuna promena u našim odnosima s njima, što bi bilo malo razumno'očekivati." [229] Tako je bilo, između ostalog, u ratu koji su Vampanoazi i druga plemena u savezu, pod vodstvom Metakoma, povela 1675. protiv naseljenika Nove Engleske i u ratu koji su Englezi vodili 1622. u Virdžiniji. [230] Vidi u raznih istoričara Nove Engleske. Vidi i Charlevoix: Histoire de la Nouvelle-France i Lettres édifiantes. [231] Volne, u svom Prikazu Sjedinjenih Država, str. 423, kaže: "U svim plemenima još postoje generacije starih ratnika, koji, kad vide da neko kopa motikom, poviču kako se kvare drevni običaji, i tvrde da propadanje divljaka potiče od tih novotarija, te da bi bilo dovoljno da se vrate svojim prvobitnim običajima pa da povrate slavu i moć." [232] U jednom zvaničnom dokumentu nailazimo na sledeći opis: "Dokle god se mladić nije uhvatio ukoštac s neprijateljem i ne može se pohvaliti kakvim junačkim podvigom, ne uživa nikakvo uvaženje: na nj se gleda otprilike kao i na ženu. Prilikom velikih ratničkih igara ratnici jedan za drugim gađaju dirck, kako ga oni zovu, i pričaju o svojim podvizima; slušaoci su tom prilikom rodbina, prijatelji i drugovi iz borbe. Dubok utisak koji pripovedačeve reči ostavljaju ispoljava se tišinom u kojoj ga slušaju, pa bučnim pljeskanjem na kraju pripovedanja. Mladić koji u takvim skupovima nema šta da ispriča smatra sebe veoma nesrećnim i ima primera da su se mladi ratnici, kojima su strasti bile tako raspaljene, povukli iz igre i otišli, sami, da osvoje trofeje koje bi mogli pokazati i izvrše podvige kojima bi se mogli podičiti." [233] Ti su narodi danas obuhvaćeni državama Džordžija, Tenesi, Alabama i Misisipi. Na Jugu su nekad bila četiri velika naroda (danas im se vide ostaci): Čoktoi, Čikasoi, Krici i Čeroki. Ostaci ta četiri naroda brojali su 1830. još oko 75.000 osoba. Računa se da se na teritoriji koju danas zauzima ili potražuje angloamerička Unija nalazi oko 300.000 Indijanaca. (Vidi Proceedings of the Indian Board in the city of New-York.) Zvanični dokumenti podneti kongresu utvrđuju taj broj na 313.130. Čitalac koji bi želeo da upozna imena i veličinu svih plemena koja

žive na angloameričkoj teritoriji trebalo bi da pregleda dokumente koje sam pomenuo. (Zakonodmtii dokumenti, 20. kongres, br. 117, str. 90—105) [234] Doneo sam u Francusku jedan ii dva primerka te neobične publikacije. [235] Vidi u izveštaju komiteta za indijanske poslove 21. kongresa, br. 227, str. 23, zašto je broj meleza porastao kod Čerokija: glavni uzrok potiče iz rata za nezavisnost. Pošto su se mnogi Angloamerikanci u Džordžiji opredelili za Englesku, bili su prinuđeni da se povuku kod Indijanaca, pa su se tu i ženili. [236] Melezi su na žalost bili malobrojniji i izvršili manji uticaj u Severnoj Americi nego bilo gde drugde. Dve velike evropske nacije naselile su taj deo američkog kontinenta: Francuzi i Englezi. Prvi su se ubrzo ženili urodeničkim devojkama, ali, po nesreći, postojala je nekakva potajna privlačnost između indijanske i njihove naravi: umesto da oni varvarima uliju sklonosti i navike civilizovanog života, često su se oni sami strasno predali životu divljaka; takvi su postali najopasniji pohodnici pustih predela i stekli su prijateljstvo Indijanaca time što su preterivali i u njihovim porocima i u vrlinama. G. de Senonvil, guverner Kanade, pisao je 1685. Luju XIV: "Dugo se verovalo da divljake treba približiti nama da bismo ih pofrancuzili; po svemu valja priznati da smo se varali. Oni koji su se s nama zbližili nisu postali Francuzi, a Francuzi koji su se s njima družili postali su divljaci. Upadljivo se oblače kao oni, žive kao oni." (Charlevoix: Histoire de la Nouvelle-France, sv. II, str. 345) Englez, naprotiv, ostavši istrajno privržen shvatanjima, običajima i najsitnijim navikama svojih predaka, ostao je i usred američkih pustoši onakav kakav je bio i usred evropskih gradova. On, dakle, nije hteo da uspostavi nikakav dodir sa divljacima, koje je prezirao, i brižljivo je izbegavao da svoju krv pomeša sa varvarskom. Tako, dok Francuzi nisu imali nikakav zdrav uticaj na Indijance, Englezi su im uvek ostali tuđi. [237] U pustolovnom životu lovačkih naroda postoji nekakva neodoljiva privlačnost koja obuzme ljudsko srce i ponese ga uprkos razumu i iskustvu. O toj istini može se čovek uveriti čitajući Tanerove uspomene. Taner (Tanner) je Evropljanin koga su Indijanci oteli kad mu je bilo šest godina, pa je trideset godina ostao s njima u šumi. Nema ničega užasnijeg od bede koju on opisuje. Prikazuje nam plemena bez poglavice, porodice ostale izvan naroda, osamljene ljude, obogaljene ostatke moćnih plemena, koji nasumce lutaju po ledenim pustošima Kanade. Gone ih glad i hladnoća; svakog dana čini se da će izdahnuti. Običaji su kod njih izgubili svoju moć, tradicije su bez uticaja. Ljudi sve više postaju varvari. Taner deli s njima sve te nevolje; on zna za svoje evropsko poreklo; ne zadržavaju ga silom daleko od belaca: on, naprotiv, svake godine dolazi da s njima trguje, zalazi u njihove kuće, vidi njihovo blagostanje, zna da bi, onoga dana kad bi poželeo da se vrati civilizovanom društvu, lako to mogao učiniti a ostaje trideset godina u pustinji. Kad se najzad vratio u civilizovano društvo,

priznaje da život čiju je bedu opisao ima za njega potajnih čari; neprestano mu se vraća, mada ga je napustio, i sa silnim žaljenjem rastaje se od tolikih zala; a kad se najposle konačno nastanio među belcima, nekoliko njegove dece odbilo je da dođe i da s njim deli spokojstvo i blagostanje. Ja sam i lično sreo Tanera na prilazu Gornjem jezeru. Činilo mi se da više liči na divljaka nego na civilizovanog čoveka. Nema u njegovom delu ni sređenosti ni ukusa; ali pisac u njemu i nehotice pruža živu sliku predrasuda, strasti, poroka, a naročito nevolja onih među kojima je živeo. G. vikont Ernest de Blosvil, pisac jednog odličnog dela o engleskim osuđeničkim naseobinama, preveo je Tanerove uspomene (Mémoires de Tanner , traduits par Ernest de Blosseville). Svoj prevod propratio je veoma korisnim napomenama, koje će čitaocu omogućiti da ono što Taner priča uporedi sa izveštajima velikog broja starih i savremenih posmatrača. Svi koji žele da upoznaju sadašnje stanje i da predvide buduću sudbinu indijanske rase u Severnoj Americi treba da pročitaju delo g. de Blosvila. [238] To rušilačko dejstvo veoma civilizovanih naroda na one koji su manje civilizovani zapaža se i kod samih Evropljana. — Neki su Francuzi osnovali, usred pustoši, pre jednog veka otprilike, grad Vensen na Vabašu. Živeli su tu u velikom izobilju sve do dolaska američkih iseljenika. Ovi su odmah počeli upropašćavati svojom konkurencijom prvobitne naseljenike, pa su zatim budzašto otkupili njihova zemljišta. U času kad je g. de Volne (Volney), od koga pozajmljujem ovu pojedinost, bio na proputovanju u Vensenu, broj Francuza bio je opao na stotinjak, i većina njih spremala se da se preseli u Luizijanu ili u Kanadu. Ti su Francuzi bili valjani ljudi, ali neprosvećeni i nevični proizvodnim delatnostima; delom su bili usvojili navike divljaka. Amerikanci, koji su možda u duhovnom pogledu stajali niže od njih, bili su u ogromnoj intelektualnoj nadmoći: bili su radeni, obrazovani, bogati i navikli da sami sobom upravljaju. U Kanadi, gde je intelektualna razlika između ta dva naroda manje izražena, video sam i sâm kako se Englez, vladajući trgovinom i proizvodnjom u Kanađaninovoj zemlji, širi na sve strane i pritešnjava Francuza u suviše skučene granice. U Luizijani je takođe gotovo sva trgovinska i proizvodna delatnost u rukama Angloamerikanaca. Nešto još upadljivije dešava se u pokrajini Teksas. Kao što je poznato, država Teksas deo je Meksika i služi mu kao granica prema Sjedinjenim Državama. Poslednjih nekoliko godina Angloamerikanci prodiru pojedinačno u tu još slabo nastanjenu pokrajinu, kupuju zemlju, ovladavaju proizvodnjom i brzo zamenjuju starosedelačko stanovništvo. Ako Meksiko ne pohita da zaustavi to kretanje, može se predvideti da će mu Teksas ubrzo izmaći. Ako neke, srazmerno malo osetne razlike u evropskoj civilizaciji, dovode do takvih rezultata, lako je shvatiti šta se mora dogoditi kad najsavršenija civilizacija Evrope dođe u dodir s indijanskim varvarstvom. [239] Vidi, u zakonodavnim dokumentima 21. kongresa, br. 89, kakva je sve nedela vršilo belo stanovništvo na

indijanskoj teritoriji. Ponekad se Angloamerikanci nasele na jednom delu te teritorije, kao da drugde nema dovoljno zemlje, pa vojska kongresa mora da dođe da ih protera; ponekad otimaju stoku, pale kuće, seku voćke urođenika ili vrše nasilja nad njima. Iz svih tih dokumenata proizilazi dokaz da su urođenici svakodnevne žrtve zloupotrebe sile. Unija obično drži kod Indijanaca jednog službenika koji nju predstavlja; izveštaj takvog službenika kod Čerokija nalazi se među dokumentima koje sam pomenuo; reči tog funkcionera gotovo su uvek povoljne za divljake. "Upad belaca na teritoriju Čerokija, kaže on na str. 12, izazvaće propast onih koji tu žive siromašnim i bezazlenim životom." Dalje se vidi kako država Džordžija, u želji da suzi međe Čerokija, pristupa razgraničenju; savezni predstavnik skreće pažnju da su to razgraničenje izvršili samo belci, a ne uz prisustvo obe strane, pa je prema tome ništavo. [240] Država Alabama je 1829. izdelila teritoriju Krika na okruge i indijansko stanovništvo podvrgla evropljanskim zvaničnicima. Država Misisipi je 1830. izjednačila Indijance Cokto i Cikasa sa belcima i objavila da će oni među njima koji se budu proglasili poglavicama biti kažnjeni globom od 1.000 dolara i zatvorom u trajanju od godinu dana. Kad je država Misisipi proširila tako svoje zakone i na Indijance Šakta koji žive u njenim granicama, ovi su se okupili; njihov poglavica upoznao ih je s namerama belaca i pročitao im neke od zakona kojima su hteli da ih podvrgnu. Divljaci su jednoglasno izjavili da bi bolje bilo da se opet povuku u puste predele. (Mississipi papers) [241] Stanovnici Džordžije, koji nalaze da im toliko smeta susedstvo Indijanaca, zauzimaju teritoriju koju još ne broji više od sedam stanovnika na četvornu milju. Na istoj površini u Francuskoj ima 172 stanovnika. [242] Kongres je 1818. naredio da teritoriju Arkanzasa posete američki komesari zajedno s jednim izaslanstvom Krika, Čoktoa i Čikasa. Tu ekspediciju predvodili su gg. Kanerli, Mak Koj, Voš Hud i Džon Bel. Vidi razne izveštaje komesara i njihov dnevnik u dokumentima kongresa House of Reprcsentatives, br. 67. [243] U ugovoru sklopljenom s Indijancima Krik 1790. nalazi se ova odredba: "Sjedinjene Države svečano garantuju narodu Krik sva zemljišta koja on poseduje na teritoriji Unije." Ugovor zaključen jula 1791. s Čerokima sadrži i sledeće: "Sjedinjene Države svečano garantuju narodu Čeroki sva zemljišta koja on dosad nije već ustupio. Ako bi se desilo da se neki građanin Sjedinjenih Država ili bilo ko ko nije Indijanac naseli na teritoriji Čerokija, Sjedinjene Države izjavljuju da takvom građaninu uskraćuju svoju zaštitu i prepuštaju ga narodu Čeroki da ga kazni po svom nahođenju." (Čl. 8) [244] Što je ne sprečava da im ga na najizričitiji način obeća. Vidi predsednikovo pismo upućeno Kricima 23.

marta 1829. (Proceedings of the Indian Board in the city ofNew-York, str. 5): "S one strane Velike reke (Misisipi), vaš Otac pripremio je za vas prostranu zemlju. Tu vaša bela braća neće doći da vas uznemire; neće imati nikakva prava na vašu zemlju; vi i vaša deca moći ćete onde živeti u miru i izobilju dokle god trava bude rasla i potoci tekli; ta će vam zemlja pripadati zauvek." U jednom pismu državnog sekretara rata Čerokima, od 18. aprila 1829, taj zvaničnik izjavljuje da ne treba da se zanose time da će zadržati uživanje teritorije koju u tome času zauzimaju, ali im pruža ista izričita uveravanja ako se nastane s druge strane Misisipija (isto delo, str. 6): kao da mu ovlašćenje koje mu sad nedostaje neće i tada nedostajati! [245] Da bi se stekla tačna predstava o politici koju su pojedinačne države i Unija vodile prema Indijancima, treba videti: 1) zakone pojedinačnih država koji se tiču Indijanaca (ta zbirka nalazai se u zakonodavnim dokumentićna, 21. kongres, br. 319); 2) zakone Unije iz istog domena, a naročito zakon od 30. marta 1802. (ti zakoni nalaze se u Story: Laws ofthe United-States); 3) najzad, za sadašnje stanje odnosa Unije sa svim indijanskim plemenima, vidi izveštaj g. Kasa (Cass) državnog sekretara rata, od 29. novembra 1823. [246] Od 19. novembra 1829. Tekst je doslovno preveden. [247] Takav ishod, uostalom, ne treba smatrati zaslugom Španjolaca. Da indijanska plemena nisu zemljoradnjom već bila vezana za zemlju u času dolaska Evropljana, bila bi bez sumnje uništena i u Južnoj Americi kao u Severnoj. [248] Vidi između ostalog izveštaj g. Bela u ime komiteta za indijanske poslove od 24. februara 1830, u kome se vrlo logičnim razlozima utvrđuje i veoma učeno dokazuje da "nikada, ni izričito ni prećutno, nije napušteno osnovno načelo da Indijanci, na osnovu davnašnjeg posedovanja, nisu stekli nikakvo pravo ni vlasništva ni suvereniteta". Kad čovek čita taj izveštaj, uostalom vešto napisan, zapanjen je kako autor, već prvim rečima, olako odbacuje argumente zasnovane na prirodnom pravu i na razumu, koje on naziva apstraktnim i teorijskim načelima. Što više o tome razmišljam sve više mislim da je jedina razlika između civilizovanog i necivilizovanog čoveka, u pogledu pravde, to što prvi osporava pravdi neka prava, a drugi se zadovoljava time da ih prosto pogazi. [249] Pre no što se pozabavim ovom materijom, dugujem čitaocu jedno upozorenje. U jednoj knjizi o kojoj sam već govorio na početku ovog dela i koja uskoro treba da izađe, g. Gistav de Bomon, moj saputnik u Americi, postavio je sebi kao glavnu svrhu da u Francuskoj prikaže kakav je položaj Crnaca usred belog stanovništva Sjedinjenih Država. G. de Bomon je to pitanje temeljno obradio, a predmet moga dela dopušta mi da ga samo

dotaknem. Njegova knjiga, čije napomene sadrže velik broj zakonodavnih i istorijskih dokumenata, vrlo dragocenih i dosad potpuno nepoznatih, pruža povrh toga slike tako snažne da se sa njima može ravnati samo istina. Delo g. de Bomona treba da pročitaju oni koji žele da shvate do kakvih nedela tiranije mogu da dođu ljudi kad jednom počnu da skreću s puta prirode i čovečnosti. [250] Zna se da je među najslavnijim antičkim piscima bilo više njih koji su bili, ili jedno vreme bili robovi: Ezop i Terencije su to bili. Robovi nisu uvek poticali iz varvarskih naroda: rat je i vrlo civilizovane ljude mogao baciti u ropstvo. [251] Da bi belci odbacili shvatanje o intelektualnoj i duhovnoj inferiornosti njihovih bivših robova, trebalo bi da se i Crnci promene, a oni ne mogu da se promene dokle god postoji takvo shvatanje. [252] Vidi Istoriju Virdžinije od Beverlija (Beverley). Vidi takode, u Džefersonovim uspomenama, zanimljive pojedinosti o dovoženju Crnaca u Virdžiniju i o prvom aktu kojim je zabranjen njihov uvoz 1778. [253] Broj robova bio je manji na Severu, ali prednosti koje pruža ropstvo nisu se ni tu osporavale kao god ni na Jugu. Zakonodavstvo države Njujork izjavljuje 1740. da treba što više podsticati neposredan uvoz robova, a da njihovo krijumčarenje treba strogo kažnjavati, jer ono obeshrabruje poštenog trgovca. (Kent's Commentaries, sv. II, str. 206) — U Istorijskoj zbirci Masačusetsa, sv. IV, str. 193, nalazimo zanimljiva istraživanja Belknapa o ropstvu u Novoj Engleskoj. Iz njih proizilazi da su Crnci tu dovoženi već 1630, ali da su se već tada i zakonodavstvo i običaji pokazali protivni ropstvu. — Videti na istom mestu kako su javno mnenje, a potom i zakon, uspeli da ukinu ropstvo. [254] Ohajo ne samo da ne dopušta ropstvo nego zabranjuje ulaz na svoju teritoriju i slobodnim Crncima i brani im da u toj državi stiču imovinu. Vidi statute Ohaja. [255] Nije samo pojedinac marljiv u Ohaju: i sama država vrši velike poduhvate. Država Ohajo je između jezera Iri i Ohaja prokopala kanal, kojim je dolina Misisipija povezana sa Severnom rekom. Zahvaljujući tom kanalu, roba koja iz Evrope stiže u Njujork može vodenim putem da se preveze do Nju Orleansa, na daljinu od dve hiljade kilometara. [256] Tačan broj, prema popisu iz 1830: Kentaki 688.844, Ohajo 937.669. [257] Nezavisno od tih uzroka, koji rad slobodnih radnika, gdegod oni postoje, čine produktivnijim i

ekonomičnijim nego što je rad robova, treba ukazati i na drugi jedan uzrok, svojstven Sjedinjenim Državama: na celoj površini Unije nigde se još nije pronašla mogućnost da se uspešno gaji šećerna trska, osim na obalama Misisipija, blizu ušća te reke u Meksički zaliv. U Luizijani je gajenje šećerne trske krajnje unosno: nigde zemljoradnik ne postiže tako velik prihod od svog rada kao tu; a kako se uvek uspostavi izvestan odnos između troškova proizvodnje i prihoda, cena robova je u Luizijani vrlo visoka. A kako je Luizijana u sastavu konfederacije, tu se mogu dovoziti robovi iz svih delova Unije. Cena koja se za roba plaća u Nju Orleansu podiže, dakle, cenu robova i na svim drugim pijacama. Iz toga proizilazi da su, u državama gde zemlja daje slabiji prinos, troškovi obrade pomoću robova veoma zamašni, što daje prednost konkurenciji slobodnih radnika. [258] Postoji i jedan osobit razlog što dve poslednje države koje sam pomenuo napuštaju sistem ropstva. Nekadašnje bogatstvo tog dela Unije zasnivalo se poglavito na gajenju duvana. Robovi su naročito pogodni za to, ali već više godina cena duvana pada, dok vrednost robova ostaje stalno ista. Tako se izmenio odnos troškova proizvodnje i prihoda. Stanovnici Merilenda i Virdžinije skloniji su, dakle, sada nego pre trideset godina bilo da se odreknu robova u gajenju duvana, bilo da napuste istovremeno i gajenje duvana i ropstvo. [259] Države u kojima je ropstvo ukinuto obično se trude da boravak na njihovoj teritoriji postane Crncima neprijatan; a kako se u tome uspostavi neka vrsta nadmetanja između pojedinih država, nesrećni Crnci mogu da biraju samo između nevolja. [260] Postoji velika razlika između smrtnosti belaca i Crnaca u državama gde je ropstvo ukinuto: od 1820. do 1831, u Filadelfiji je umro samo jedan belac na 42 stanovnika bele rase, a jedan Crnac na 20 stanovnika crne rase. Smrtnost ni izdaleka nije tako visoka među Crncima robovima. (Vidi Emmerson's medical Statistics, str. 28) [261] To je tačno tamo gde se gaji pirinač. Pirinčana polja, nezdrava u svim zemljama, naročito su opasna tamo gde prži žarko tropsko sunce. Evropljani bi imali mnogo muke u obradi zemlje u tome delu Novoga sveta, kad bi hteli da tu gaje pirinač. Ali zar se ne mogu odreći pirinčanih polja? [262] Južne države bliže su polutani nego Italija i Španija, ali američki kontinent je neizmerno hladniji nego evropski. [263] Španija je jednom preselila izvestan broj seljaka sa Azorskih ostrva u jedan okrug Luizijane. Među njima nije bilo uvedeno ropstvo; to je bio jedan pokušaj. I danas još ti ljudi obrađuju zemlju bez robova, ali proizvodnja im

je tako slaba da jedva zadovoljava njihove potrebe. [264] U jednom američkom delu (Carey: Letters on the Colonisation Society, 1833) čitamo ovo: "U Južnoj Karolini crna rasa već četrdeset godina raste brojem brže nego bela. Ako se uzme zajedno stanovništvo pet država Juga koje su prve imale robove, Merilend, Virdžinija, Severna i Južna Karolina i Džordžija, ustanovljava se da se broj belaca, od 1790. do 1830. uvećao za 80%, a broj Crnaca za 122%." Brojčani odnos dveju rasa bio je u Sjedinjenim Državama 1830. godine sledeći: u državama gde je ukinuto ropstvo, 6,565.434 belca a 120.520 Crnaca; u državama gde ropstvo još postoji, 3,960.814 belaca a 2,208.102 Crnca. [265] Takvo mišljenje podržavaju i mnogo ozbiljniji autoriteti nego što je moj. U Džefersonovim uspomenama čitamo između ostalog i ovo: "Ništa nije napisano jasnije u knjizi sudbine nego što je oslobođenje Crnaca, a isto je toliko izvesno da te dve rase podjednako slobodne neće moći živeti u istom uređenju. Priroda, navike i shvatanja postavili su između njih nesavladive prepreke." (Vidi Conseil: Extrait des Mćmoires de Jefferson.) [266] Da su Englezi na Antilima bili nezavisni, možemo biti sigurni da ne bi doneli odluku o oslobođenju robova, koju im je nametnula matična otadžbina. [267] To društvo nazvalo se Društvo za naseljavanje Crnaca. Vidi njegove godišnje izveštaje, a naročito petnaesti. Vidi takođe već pomenutu brošuru Carey: Letlers on the Colonisation Society, Philadelphia, 1833. [268] To pravilo postavili su sami osnivači naseobine. Bojali su se da se u Africi ne desi nešto slično onome što se dešava na granicama Sjedinjenih Država, te da Crnci, kao i Indijanci, kad dođu u dodir sa rasom prosvećenijom od sebe, ne budu uništeni pre no što stignu da se civilizuju. [269] Naišlo bi se još i na mnoge druge teškoće u tome poduhvatu. Kad bi Unija, da bi Crnce preselila iz Amerike u Afriku, preduzela da ih otkupljuje od onih čiji su oni robovi, cena Crnaca, rastući u srazmeri s njihovim proređivanjem, dostigla bi ubrzo ogromne iznose, a ne može se verovati da bi severne države pristale na toliki trošak, iz koga one same ne bi izvlačile neku korist. Kad bi Unija silom uzimala Crnce ili ih otkupljivali po niskoj ceni koju bi sama odredila, izazvala bi nesavladiv otpor u južnim državama. U oba slučaja suočavamo se s nemogućnošću. [270] U Sjedinjenim Državama bilo je 1830. godine 2,010.327 robova i 319.439 oslobođenika, svega 2,329.766 Crnaca, što je činilo nešto više od jedna petine ukupnog stanovništva u to doba.

[271] [272]

Oslobađanje robova nije zabranjeno, ali je podvrgnuto formalnostima koje ga otežavaju.

Treba se setiti držanja severnih država u ratu 1812. U jednom pismu od 17. marta 1817. generalu Lafajetu, Džeferson kaže: "Za vreme tog rata, četiri istočne države bile su još povezane s ostalim delom Unije samo kao leševi za žive ljude." (Conseil: Correspondance de Jefferson.) [273] Stanje mira u kome se nalazi Unija ne pruža joj nikakav izgovor za držanje stajaće vojske. Vlast bez stajaće vojske nema ništa unapred spremno da bi iskoristila povoljan trenutak, savladala otpor i na prepad osvojila suverenu vlast. [274] Tako su pokrajina Holandija, u Nizozemskoj republici, i car, u Nemačkom savezu, ponekad istupali umesto Unije i u svoju korist zloupotrebljavali saveznu vlast. [275] Srednja visina Aligenskih planina, po Volneu (Volney: Tableau des Etats-Unis, str. 33), iznosi 700 do 800 metara, a po Darbiju (Darby) 5.000 do 6.000 stopa. Najveća visina Vogeza je 1.400 metara nadmorske visine. [276] Vidi Darby: View of the United States, str. 64. i 79. [277] Lanac Aligenskih planina nije viši od Vogeza i ne predstavlja ni toliku prepreku kao one. Oblasti na istočnoj padini Aligena isto su, dakle, tako prirodno povezane s dolinom Misisipija kao i Franš-Konte, gornja Burgundija i Alzas sa Francuskom. [278] 1,002.600 četvornih milja, po Darbiju, str. 435. [279] Mislim da nije potrebno da kažem da pod tim izrazom Angloamerikanci podrazumevam samo veliku većinu njih. Izvan te većine uvek ima i izdvojenih pojedinaca. [280] Po popisu iz 1790. 3,929.328, a po popisu iz 1830. 12,856.163. [281] To je, doduše, samo prolazna opasnost. Ne sumnjam da će se vremenom društvo staložiti i srediti i na Zapadu kao što je to već na obalama Atlantskog okeana. [282] Pensilvanija je 1790. brojala 431.373 stanovnika. [283] Površina države Njujork iznosi blizu 100.000 km 2.

[284]

Ako stanovništvo nastavi da se udvostručava svake dvadeset dve godine tokom jednog veka, kao što se uvećavalo za proteklih dvesta godina, Sjedinjene Države imaće 1852. 24 miliona stanovnika, 1874. 48 miliona, a 96 miliona 1896. Tako će biti i ako bi se na istočnim padinama Stenovitih planina naišlo na zemljišta nepogodna za zemljoradnju. Već nastanjene oblasti mogu lako izdržati toliki broj stanovnika. Sto miliona ljudi na površini koju sada obuhvataju 24 države i tri teritorije od kojih se sastoji Unija činilo bi samo 47 stanovnika na 1 km2, što bi još bilo daleko od prosečne gustine stanovništva Francuske, koja iznosi 63 na km 2 i Engleske, koja iznosi 91 na km 2, pa bi čak bilo i ispod gustine stanovništva Švajcarske, koja uprkos jezerima i planinama ima 48 stanovnika po km 2. [285] [286] [287] [288] str. 48) [289]

Sjedinjene Države imaju površinu od 4,720.000 km 2. Površina Evrope je 8,000.000 km 2. Vidi Zakonodavna dokumenta, 20. kongres, br. 117, str. 105. 3,672.371 prema popisu iz 1830. Od Džefersona, glavnog grada države Misuri, do Vašingtona ima 1.600 km. {American Almanac, 1831,

Da bi se prosudilo o razlici koja postoji između trgovinskog prometa Juga i Severa, dovoljno je pogledati ove podatke: Veliki i mali trgovački brodovi Virdžinije, obeju Karolina i Džordžije, dakle četiri velike južne države, imali su 1829. ukupnu zapreminu od 5.243 tone. Brodovi same države Masačusets zapremali su iste godine 17.322 tone. Znači da je sama država Masačusets imala triput više brodova nego četiri pomenute države. Masačusets međutim ima površinu od samo 15.320 km2 i 610.014 stanovnika, dok četiri pomenute države imaju 435.264 km2 i 3,047.767 stanovnika. Znači da površina Masačusetsa čini tek jedan trideseti deo površine te četiri države, a njeno je stanovništvo pet puta malobrojnije nego njihovo. Ropstvo na više načina škodi prosperitetu trgovine na Jugu: ono umanjuje preduzimljivost belaca, a i sprečava da nađu mornare koji bi im trebali. Pomorci se, obično, regrutuju iz najnižeg sloja stanovništva. A na Jugu robovi čine tu klasu, no njih je teško koristiti na moru: njihov rad bio bi slabiji nego rad belaca, a i uvek bi se valjalo bojati da se ne pobune nasred okeana ili da ne pobegnu kad se pristane uz neku stranu obalu. [290] Darby: View of the United States, str. 444.

[291]

Kad govorim o slivu Misisipija, napominjem da u njega ne uračunavam delove države Njujork, Pensilvanija i Virdžinija koji se nalaze istočno od Aligena, mada i oni pripadaju tom slivu. [292] Tada se zapazi da je za deset proteklih godina poneka država povećala broj svog stanovništva za 5%, kao Delavar, druga neka za 250%, kao teritorija Mičigen. Virdžinija pokazuje za isti period povećanje od 13%, dok susedna država Ohajo ima porast od 61%. Pogledajte opštu tabelu u National Calendar, pa ćete se iznenaditi koliko je nejednak razvoj pojedinih država. [293] Videćemo kasnije da je u istom periodu stanovništvo Virdžinije poraslo za 13%. Nužno je objasniti kako se može desiti da se broj predstavnka neke države smanji, kad se stanovništvo te države, daleko od toga da se smanjuje, povećava. Uzimam radi poređenja Virdžiniju, koju sam već pomenuo. Broj predstavnika Virdžinije bio je 1823. u srazmeri sa ukupnim brojem predstavnika Unije; njihov broj bio je 1833. takođe u srazmeri sa ukupnim brojem predstavnika Unije 1833, a i u srazmeri s njenim stanovništvom, uvećanim za tih deset godina. Odnos novog broja predstavnika Virdžinije prema nekadašnjem biće dakle srazmeran, s jedne strane, odnosu novog ukupnog broja predstavnika prema nekadašnjem, i s druge strane, odnosu srazmernog porasta stanovništva Virdžinije i cele Unije. Tako, da bi broj predstavnika Virdžinije ostao stalan, dovoljno je da odnos srazmernog porasta stanovništva male zemlje u odnosu na veliku bude obrnut od odnosa novog ukupnog broja predstavnika i nekadašnjeg; a ako je taj srazmerni porast stanovništva Virdžinije prema porastu u celoj Uniji manji nego što je odnos novog broja predstavnika Unije prema nekadašnjem, broj predstavnika Virdžinije biće smanjen. [294] Vašington, Džeferson, Medison i Monro. [295] Vidi izveštaj koji je njegova komisija podnela saboru ("konvenciji") koji je proglasio ništavost u Južnoj Karolini. [296] Stanovništvo jedne zemlje čini sigurno prvi element njenog bogatstva. U istom periodu, od 1820. do 1832, dok je Virdžinija izgubila dva predstavnika u kongresu, njeno stanovništvo poraslo je za 13,7%, stanovništvo obeju Karolina za 15%, a Džordžije za 51,5%. (Vidi American Altnanac, 1832, str. 162) A u Rusiji, gde se stanovništvo uvećava najbrže u Evropi, ono za deset godina poraste za 9,5%; u Francuskoj za 7%, a u Evropi, u celini, za 4,7%. [297] Treba ipak priznati da je pad cene duvana, tokom pedesetih godina, znatno smanjio bogatstvo uzgajivača na Jugu; ali to je nezavisno od volje Severnjaka kaogod i samih Južnjaka.

[298]

Okrug Mičigen, koji ima tek 31.639 stanovnika i predstavlja još jedva iskrčenu divljinu, imao je 1832. 1.500 km poštanskih puteva. Na teritoriji Arkanzasa, koja je još skoro potpuna divljina, bilo je već 2.100 km poštanskih puteva. Vidi The Report of the postmaster general, 30. novembar 1833. Samo poštarina za novine, u celoj Uniji, donosi godišnje 254.796 dolara. [299] Tokom deset godina, od 1821. do 1831, 271 parobrod porinut je samo na rekama sliva Misisipija. U Sjedinjenim Državama bilo je 1829. 256 parobroda. Vidi Zakonodavna dokumenta, br. 140, str. 274. [300] Vidi u zakonodavnim dokumentima, koja sam već citirao u poglavlju o Indijancima, pismo predsednika Sjedinjenih Država Čerokima, njegovu prepisku tim povodom s njegovim predstavnicima i njegove poruke kongresu. [301] Prvo takvo ustupanje teritorije izvršila je država Njujork 1780; Virdžinija, Masačusets, Konektikat, Južna i Severna Karolina, sledile su taj primer u različito vreme. a poslednja je bila Džordžija; njen ustupak je iz 1802. [302] Predsednik. je, istina, odbio da sankcioniše taj zakon, ali mu je potpuno prihvatio načelo. Vidi njegovu poruku od 8. decembra 1833. [303] Sadašnja Banka Sjedinjenih Država osnovana je 1816, s kapitalom od 35,000.000 dolara (185,500.000 franaka); njena koncesija ističe 1836. Prošle godine kongres je doneo zakon da je obnovi, ali je predsednik odbio da ga sankcioniše. Zapodenula se borba, obostrano krajnje žestoka, no lako je predvideti skoro ukidanje Banke. [304] Za pojedinosti tog pitanja vidi Zakonodavna dokumenta, 22. kongres, 2. zasedanje, br. 30. [305] To jest, većina naroda, jer protivna stranka, zvana Union Party, brojala je na svojoj strani uvek vrlo snažnu i aktivnu manjinu. Karolina ima oko 47.000 birača; 30.000 bilo je za ništavost, 17.000 protiv. [306] Toj uredbi prethodio je izveštaj jednog komiteta kome je bilo povereno da ga sastavi: izveštaj sadrži prikaz i svrhu zakona. U njemu čitamo, na str. 34: "Kad se hotimično krše prava koja je ustav ostavio pojedinačnim državama, pravo je i dužnost tih država da stupe u dejstvo da bi zaustavile napredovanje toga zla, da bi se suprotstavile uzurpaciji i da bi održale u odgovarajućim granicama ovlašćenja i privilegije koje im pripadaju kao nezavisnim suverenima. Kad države ne bi imale to pravo, uzalud bi pretendovale da su suverene. Južna Karolina izjavljuje da ne priznaje nikakav sud na svetu koji bi bio iznad nje. Istina je da je ona sklopila s

drugim državama, suverenim kao i ona, svečani ugovor o uniji (a solemn contract of union), ali ona zahteva i vršiće pravo da tumači koji je u njenim očima smisao tog ugovora, a kad taj ugovor krše države udružene s njom i vlast koju su one uspostavile, ona hoće da koristi nesumnjivo (unquestionable) pravo da sudi koliki je obim tog kršenja i kakve mere treba preduzeti da se nepravda ispravi." [307] Kongres se na kraju odlučio na tu meru naročito zbog stava moćne države Virdžinije, čije se zakonodavno telo ponudilo da presudi između Unije i Južne Karoline. Dotad je izgledalo da je ova sasvim napuštena čak i od država koje su zajedno s njom protestovale. [308] Zakon od 2. marta 1833. [309] Taj zakon predložio je g. Klej (Clay) i on je za četiri dana izglasan s ogromnom većinom u oba doma kongresa. [310] Ukupna vrednost uvoza u godini koja se završila 30. septembra 1832. bila je 101,129.266 dolara. Udeo uvoza obavljenog stranim brodovima iznosio je 10,731.039 dolara, približno samo jednu desetinu. [311] Ukupna vrednost izvoza bila je u istoj godini 87,176.943 dolara; od toga je izvoz stranim brodovima iznosio 21,036.183 dolara, ili približno četvrtinu. (William's register, 1833, str. 398) [312] U godinama 1829, 1830. i 1831. uplovilo je u luke Unije brodova u ukupnoj zapremini od 3,307.719 tona. Udeo stranih brodova u tom zbiru iznosio je 544.571 tonu, dakle 16%. (National Calendar, 1833, str. 304) — U godinama 1820, 1826. i 1831. engleski brodovi koji su uplovili u luke Londona, Liverpul i Hula zapremali su 443.800 tona; strani brodovi koji su istim godinama uplovili u iste luke zapremali su 159.431 tonu, dakle 36%. (Companion of the Almanac , 1834, str. 169) — U godini 1832, strani brodovi koji su uplovili u luke Velike Britanije zapremali su, u odnosu na engleske brodove, 29%. [313] Sirovine su obično jevtinije u Americi nego u Evropi, ali je cena radne snage onde mnogo viša. [314] Ne treba misliti da "se engleski brodovi bave jedino prevozom engleskih proizvoda u inostranstvo i inostranih u Englesku; u naše doba, trgovačka mornarica Engleske predstavlja nešto kao kakvo veliko preduzeće javnog transporta, spremno da posluži svim svetskim proizvođačima i da međusobno poveže sve narode. Amerikanci su po svom pomorskom duhu skloni da uspostave takvo preduzeće koje bi bilo suparnik Englezima.

[315] [316]

Deo trgovine u Sredozemlju već se obavlja američkim brodovima.

U prvom redu ove: slobodni i na opštinsku upravu naviknuti narodi, lakše no drugi osnivaju napredna naselja. Navika da se misli svojom glavom i upravlja sobom, nužna je u jednoj novoj naseobini, gde uspeh nužno zavisi velikim delom od pojedinačnih napora doseljenika. [317] Sjedinjene Države već pokrivaju prostor ravan polovini Evrope. Evropa se proteže na 500.000 kvadratnih milja; ima 205.000.000 žitelja. Malte- Bran, vol. VI, knj. CXIV, str. 4 [318] Ibid., vol. VI, knj. CXVI, str. 92. [319] Taj broj srazmeran je broju stanovnika Evrope, ako se uzme prosek od 410 ljudi na kvadratnu milju. [320] Stanovništvo Rusije povećava se, srazmerno, najbrže od svih naroda starog sveta. [321] Sve to naročito vredi za aristokratske zemlje koje su dugo i u miru bile potčinjene vlasti kralja. Kad sloboda vlada u aristokratiji, visoke klase neprestano su prinuđene da se služe nižim slojevima, a služeći se njima zbližavaju se. Usled toga međunjih stalno prodire ponešto od demokratskog duha. U privilegovanom sloju koji vlada razvijaju se, uostalom, energija i preduzimljive navike, ljubav prema kretanju i buki, što sve neizostavno utiče i na sav književni rad. [322] Kažem demokratski narod. U aristokratskom narodu uprava može biti veoma decentralisana a da se ne oseća potreba za novinama, zato što su lokalne vlasti tada u rukama vrlo malog broja ljudi koji dejstvuju odvojeno ili koji se poznaju i mogu se lako sastati i sporazumeti. [323] To naročito biva tako kad se izvršnoj vlasti poveri da odobrava ili zabranjuje udruživanje po svojoj proizvoljnoj volji. Kad se zakon ograničava na to da zabrani izvesna udruženja, a sudovima prepusti da kažnjavaju one koji se ne povinuju, zlo je mnogo manje: tada svaki građanin unapred zna približno na šta može da računa; on u neku ruku sam sebi sudi pre sudija, pa odričući se zabranjenih udruživanja, posvećuje se dozvoljenima. Tako su svi slobodni narodi shvatali da se može ograničiti pravo na udruživanje. Ali kad bi se desilo da zakonodavac poveri jednom čoveku da unapred razabere koja su udruženja opasna, a koja korisna, i da mu ostavi slobodu da neka udruženja uguši u zametku, a druga da pusti da se rode, onda niko ne bi mogao unapred predvideti u kojem se slučaju može udružiti, a u kojem treba da se uzdrži, pa bi tako duh udruživanja bio sasvim

ukočen. Onaj prvi zakon pogađa samo izvesna udruženja; ovaj drugi pogađa društvo samo i pozleđuje ga. Shvatam da neka zakonita vlast pribegne onom prvom, ali nijednoj vlasti ne priznajem pravo da propiše ovaj drugi. [324] Više se puta već zapazilo da su industrijalci i trgovci obuzeti neumerenom ljubavlju prema materijalnim uživanjima, pa su se za to optuživale trgovina i industrija. Ja mislim da je tu posledica uzeta kao uzrok. Ne ulivaju ljudima trgovina i industrija ljubav prema materijalnim uživanjima, nego ih pre ta ljubav čini sklonim industrijskim i trgovačkim pozivima, u kojima se nadaju da će je moći potpunije i brže zadovoljiti. A što trgovina i industrija povećavaju želju za blagostanjem, to dolazi otud što svaka strast jača što se više njome bavimo, i svi napori da je zadovoljimo samo je povećavaju. Svi uzroci zbog kojih u ljudskom srcu prevlada ljubav prema ovozemaljskim dobrima utiču i u smislu razvoja industrije i trgovine. I jednakost je jedan od tih uzroka. Ona pogoduje trgovini, ne neposredno, time što bi u ljudima budila ljubav prema trgovini, nego posredno, jačajući i šireći u svim dušama ljubav prema blagostanju. [325] Bilo je ipak aristokratija koje su sa žarom trgovale i uspešno se bavile proizvodnjom. Istorija sveta pruža više takvih blistavih primera. Ali, uopšte uzev, valja reći da aristokratija ne pogoduje razvoju proizvodnje i trgovine. Samo novčana aristokratija je izuzetak od tog pravila. U ove poslednje gotovo da nema želja za koje nije potrebno bogatstvo da bi se zadovoljile. Ljubav prema bogatstvu postaje, da tako kažem, glavni put ljudskih strasti. Sve ostale njemu vode ili ga presecaju. Ljubav prema novcu i žeđ za uvaženjem i moći mešaju se tad toliko u istim dušama da je teško razabrati da li su ljudi pohlepni iz ambicije ili su ambiciozni iz pohlepe. To se dešava u Engleskoj, gde ljudi žele da budu bogati da bi dospeli do časti, a časti žele kao ispoljavanje bogatstva. Ljudska je duša tad zaokupljena sa svih strana i privučena trgovini i proizvodnji, što su najkraći putevi do bogatstva. To mi se, međutim, čini izuzetnom i prolaznom pojavom. Kad bogatstvo postane jedino obeležje aristokratije, bogati se teško mogu održati sami na vlasti isključujući sve druge. Aristokratija po rođenju i čista demokratija dve su krajnosti društvenog i političkog uređenja nacija; u sredini je novčana aristokratija: ona se približava aristokratiji po rođenju po tome što jednom malom broju građana daje velike privilegije; u vezi je s demokratijom po tome što te privilegije mogu naizmenično steći svi; ona često predstavlja kao nekakav prirodni prelaz između ta dva uređenja, i ne bi čovek umeo reći da li završava vladavinu aristokratskih institucija ili već započinje novu eru đemokratije. [326] Da bi se razumelo na šta se odnosi ova šala, treba se podsetiti da je g-da de Grinjan bila žena guvernera Provanse.

[327]

Ako se izbliže i podrobno ispitaju glavna shvatanja po kojima se upravljaju ti ljudi, sličnost je još upadljivija, i čovek se iznenadi kad i kod njih nađe, kao kod najoholijih članova feudalne hijerarhije, gordost na svoju lozu, poštovanje predaka i potomaka, prezir prema nižima od sebe, pribojavanje od dodira s drugima, ljubav prema etikeciji, tradiciji i starini. [328] Amerikanci ipak nisu još ni pomislili da ocu oduzmu jedan od glavnih činilaca njegove moći, kao što smo mi to učinili u Francuskoj, time što bi mu uskratili slobodu da posle smrti raspolaže svojom imovinom. U Sjedinjenim Državama pravo zaveštanja je neograničeno. U tome kao i skoro svemu ostalom, lako se može zapaziti da je naše građansko zaonodavstvo beskrajno demokratičnije nego američko, iako je njihovo političko zakonodavstvo mnogo demokratičnije od našeg. To je lako shvatiti. Tvorac našeg građanskog zakonodavstva bio je čovek koji je svoj interes video u tome da zadovolji demokratske strasti svojih savremenika u svemu što nije potpuno i neposredno protivno njegovoj vlasti. Rado je dopuštao da poneka omiljena načela ureduju imovinska pitanja i vladaju u porodicama, pod uslovom da se ne teži da se ona uvedu i u upravljanje državom. Dok bi se tako demokratska bujica izlila na građanske zakone, nadao se da će ostati zaklonjen iza političkih zakona. Takvo gledište je u isti mah i vrlo vispreno a i egoistično; ali takav kompromis nije mogao biti trajan. Jer političko društvo vremenom ne može izbeći da ne postane izraz i slika građanskog društva, pa se i u tom smislu može reći da nema ničega većma političkog u nekom narodu nego što je građansko zakonodavstvo. [329] U svom dnevniku s putovanja nalazim sledeći zapis, koji će u potpunosti pokazati kakvim su iskušenjima često izložene žene u Americi kad prihvataju da s mužem odu u divljinu. Ovu sliku ne preporučuje pažnji čitaoca ništa drugo do njena istinitost. ...S vremena na vreme naiđemo na nove krčevine. Sve te naseobine liče jedna na drugu. Opisaću ovu gde smo se večeras zaustavili; to će mi ostati kao slika i svih drugih. Klepetuša koju pioniri vešaju stoci o vrat da bi je našli u šumi još izdaleka nam je nagovestila da se približavamo krčevini; uskoro smo začuli udarce sekire što obara drveće šume. Što se više približavamo, tragovi uništavanja objavljuju nam prisustvo civilizovanog čoveka. Posečeno granje prekriva put; nagorela stabla ili osakaćena sekirom još stoje kraj puta. Produžavamo dalje i stižemo u jednu šumu čije sve drveće kao da je pogodila iznenadna smrt; usred leta, ono pruža zimsku sliku; pogledavši bolje, opažamo da je u koru drveta usećen dubok krug, koji prekida protok soka, pa se tako drvo brzo sasuši; saznajemo da pionir obično time počinje. Pošto ne može već prve godine da poseče sve drveće na svome novom posedu, on zaseje kukuruz pod krošnjama, a njih tako sasuši i spreči da bacaju hlad na zasad. Posle tog polja, koje je još nedovršen nagoveštaj, prvi korak civilizacije u divljini, opažamo odjednom vlasnikovu kolibu; nalazi se u sredini jednog zemljišta brižljivije

obrađenog nego ostalo, ali gde čovek još vodi nejednaku borbu protiv šume: drveće je tu posečeno, ali panjevi nisu povadeni, a debla još leže posvuda i zakrčuju zemljište po kome su nekad bacala senku. Oko tih osušenih ostataka, žito, izdanci hrasta, svakovrsno bilje i kojekakva trava niču izmešano i rastu zajedno po tome još nepokornom i upola divljem tlu. Usred tog snažnog i raznolikog rastinja uzdiže se pionirova kuća, ili log-house, kako se u ovom kraju zove. Kao i polje koje ga okružava, vidi se da je i to prosto poljsko stanište novo i da je žurno građeno; dužina se ne čini veća od deset metara, visina četiri; zidovi su, kao i krov, od neotesanih brvana, između kojih je oblepljena zemlja i mahovina, da bi se sprečilo da hladnoća i kiša prodru unutra. Kako se spuštala noć, rešismo da vlasnika brvnare zamolimo da nas primi na konak. Na bat naših koraka, deca, koja su se valjala među posečenim granjem, skočiše naglo i pobegoše ka kući, kao da su se uplašila ugledavši čoveka, a dva velika, upola divlja psa, naćuljenih ušiju i isturene njuške, dotrčaše iz štenare da režeći zaštite odstupanje svojih malih gospodara. Evo i samog pionira na vratima brvnare; baca na nas brz ispitivački pogled, daje znak psima da se vrate u štenaru, pa im i sam pruža primer time što ne pokazuje da je naša pojava pobudila u njemu radoznalost ili nespokojstvo. Ulazimo u brvnaru: unutrašnjost nimalo ne podseća na kolibe evropskih seljaka; više je izlišnoga, a manje neophodnog. Samo je jedan prozor, na kome visi zavesa od muslina; na ognjištu od zemlje plamti vatra, koja obasjava svu unutrašnjost; poviše ognjišta opažamo lep izolučen karabin, krzno jelena, orlova pera; desno od ognjišta visi karta Sjedinjenih Država, koja se od vetra kroz pukotine u zidu odiže i leprša; kraj nje, na polici od neotesane daske, nekoliko knjiga: zapažam Bibliju, prvih šest pevanja Miltona i dve Šekspirove drame; duž zida poredani su kovčezi umesto ormara; na sredini je grubo izrađen sto, čije noge, od neotesanih trupaca, kao da su same izrasle iz tla na kome leže; na stolu vidim čajnik od engleskog porculana, srebrne kašike, nekoliko iskrzanih šolja i novine. Vlasnik brvnare uglastih je crta lica i dugih udova, što odlikuje stanovnike Nove Engleske; očevidno je da se taj čovek nije rodio u pustoši u kojoj ga zatičemo; njegova telesna grada dovoljno pokazuje da je prve godine proveo u obrazovanom društvu i da pripada onom nemirnom i odvažnom soju, koji o svemu raspravlja i hladno izvršava ono što jedino njegove žarke strasti objašnjavaju, i podvrgava se na neko vreme surovom životu da bi što brže savladao i civilizovao divljinu. Kad je video da stupamo preko praga u njegov dom, prilazi nam i, po običaju, pruža ruku; ali lice mu ostaje kruto; prvi uzima reč da nas pita šta se događa u svetu, a kad je zadovoljio radoznalost, ćuti; pomislio bi čovek da ga zamaraju nametljivci i buka. Onda mi njega zapitkujemo, a on nam pruža sva potrebna nam obaveštenja; potom, bez prevelike revnosti, ali hitro, stara se da za nas uredi što nam treba. Gledajući ga tako kako se stara za našu dobrobit, zašto i nehotice osećamo kako se u nama ledi naša zahvalnost? To je zato što se čini da se on, pružajući nam gostoprimstvo, povinuje jednoj mučnoj nužnosti koju mu nameće sudbina: on u njemu vidi

dužnost koju mu nalaže njegov položaj, a ne zadovoljstvo. S druge strane ognjišta sedi žena i ljuljuška malo dete na krilu; klimnula nam je glavom ne ustajući. Kao i pionir, i žena je u najlepšim godinama, izgled joj je bolji nego što joj je sadašnji položaj, odeća joj čak još pokazuje ne sasvim ugašenu ljubav prema ukrašavanju; ali nežni udovi kao da su joj se istanjili, crte su joj umorne, pogled blag i ozbiljan; lice joj je prekrilo nekakvo religiozno mirenje sa sudbinom, duboko smirenje strasti i nekakva prirodna i spokojna čvrstina, koja se sa svim nevoljama života suočava bez bojazni ali ni ne izazivajući ih. Deca se tiskaju oko nje; puna su zdravlja, nestašna i snažna, pravi sinovi divljine. Mati na njih povremeno baca poglede pune i sete i radosti; gledajući njihovu snagu i njenu slabost, reklo bi se da se ona iscrpla dajući im život i da ne žali koliko ju je to stajalo. Brvnara u kojoj žive ovi naseljenici nema unutrašnjih pregrada ni tavana. U toj jedinoj prostoriji cela porodica nalazi uveče sklonište. Taj dom čini sam po sebi kao celi jedan mali svet; to je barka civilizacije izgubljena u okeanu rastinja. Sto koraka od nje, večna šuma širi oko nje svoju tamu i odatle opet počinje pustoš. [330] Ne čini društvena jednakost ljude nemoralnim i nepobožnim. Ali kad su ljudi bez morala i pobožnosti, a u isto vreme i jednaki, nemoralnost i nepobožnost lako se ispoljavaju, zato što ljudi imaju malo uticaja jedni na druge, a ne postoji klasa koja bi se mogla starati o redu u društvu. Društvena jednakost nikad ne stvara pokvarenost, ali ponekad dopušta da se ona ispolji. [331] Ako ostavimo po strani one koji ne misle ništa i one koji se ne usuđuju da kažu što misle, naći ćemo ipak da ogromna većina Amerikanaca izgleda zadovoljna političkim institucijama koje upravljaju zemljom, a verujem da stvarno i jeste zadovoljna. Takvo raspoloženje javnog mnenja uzimam kao jedan znak, ali ne i kao dokaz o apsolutnoj valjanosti američkih zakona. Nacionalna gordost, zakonodavstvo koje udovoljava izvesnim preovlađujućim strastima, slučajna zbivanja, nezapažene mane, a više od svega toga interes većine, koja začepljuje usta protivnicima mogu dugo zavaravati i ceo jedan narod kaogod i pojedinca. Pogledajte Englesku tokom celoga XVIII veka. Je li ikad jedna nacija sama sebi toliko kadila; je li ikoji narod ikad bio tako savršeno zadovoljan samim sobom? Sve je tad bilo dobro u njegovom ustrojstvu, sve je bilo besprekorno, čak i najvidljiviji nedostaci. Danas mnoštvo Engleza kao da se samo time bavi da dokazuje da je to ustrojstvo bilo manjkavo u hiljadu stvari. Ko je u pravu, engleski narod prošlog veka ili današnji engleski narod? Isto se dogodilo i u Francuskoj. Izvesno je da se pod Lujem XIV velika većina nacije strasno bavila političkim uređenjem koje je tada vladalo u društvu. Uveliko se varaju oni koji veruju da se karakter tadašnjih Francuza bio srozao. Moglo je u tom veku, u izvesnom pogledu, biti potčinjenosti u Francuskoj, ali duha potčinjenosti zacelo nije bilo. Pisci onog vremena osećali su neku vrstu stvarnog oduševljenja uzdižući kraljevu moć iznad svih drugih,

a čak i najbedniji seljak dičio se u svojoj krovinjari suverenovom slavom i s radošću ginuo kličući: "Živeo kralj!" Te stvari nama su postale odvratne. Ko se varao, Francuzi Luja XIV ili današnji Francuzi? Ne treba, dakle, samo na raspoloženju naroda zasnivati sud o njegovim zakonima, pošto se raspoloženje menja od veka do veka, nego ga treba zasnivati na višim razlozima i na opštijem iskustvu. Ljubav koju neki narod pokazuje prema svojim zakonima dokazuje samo jedno, a to je da ne treba žuriti da se oni promene. [332] Reč čast ne uzima se uvek u istom smislu. I. Ona znači, prvo, ugled, slavu, uvaženje koje se stiče u očima ljudi: u tome smislu kaže se zadobiti čast. II. Čast znači još i skup pravila po kojima se stiču ta slava, taj ugled i to uvaženje. Tako se kaže za nekog da se uvek strogo pridržavao zakona časti ili da je pogazio čast. Pišući ovu glavu uvek sam reč čast uzimao u ovom drugom smislu. [333] I sama reč otadžbina (patrie) sreće se u francuskih pisaca tek počev od XVI veka. [334] Ovde govorim o Amerikancima koji žive u državama u kojima ropstvo ne postoji. Jedino oni mogu pružiti potpunu sliku demokratskog društva. [335] Položaj oficira je odista mnogo sigurniji u demokratskih naroda nego u drugih. Što oficir manje vredi sam po sebi tim je njegov čin, srazmerno, dragoceniji i tim više zakonodavac nalazi da je pravo i nužno da mu osigura njegovo uživanje. [336] U ovoj glavi, na koju se odnosi ova napomena, ukazao sam na jednu opasnost; hoću da ukažem još na jednu, redu, ali koje bi se valjalo mnogo više bojati, ako bi se ikad javila. Ako bi ljubav prema materijalnim uživanjima i blagostanju, koju jednakost prirodno budi u ljudima, toliko obuzela duh nekog naroda da ga sveg ispuni, nacionalnim naravima postao bi tako antipatičan vojnički duh da bi najzad možda i sama vojska zavolele mir, uprkos njenom interesu, koji je navodi da želi rat. Usred tog sveopšteg mekuštva, vojnici bi počeli misliti da ipak više vredi uzdizati se u činu postepeno, ali udobno i bez napora, u miru, nego kupiti brzo unapređenje po cenu zamora i nevolja života po ratnim logorima. U takvom duhu, vojska bi se digla na oružje bez žara i borila bi se bez energije; više bi se pustila da je vode na neprijatelja nego što bi sama krenula na nj. Ne treba misliti da bi takvo miroljubivo raspoloženje udaljilo vojsku od revolucija, jer revolucije, a naročito vojne, koje su obično vrlo brze, često nose sobom velike opasnosti, ali ne i dug trud; one ambiciju zadovoljavaju

uz manje truda nego rat; u njima se izlaže samo život, do koga ljudi u demokratijama drže manje nego do udobnosti. Ništa nije opasnije po slobodu i mir jednog naroda nego vojska koja se boji rata, jer ona tada, umesto da slavu i uticaj traži na bojnom polju, hoće da ih nađe drugde. Moglo bi se, dakle, desiti da ljudi koji sačinjavaju jednu demokratsku armiju izgube svoj građanski interes a da nisu stekli ni vrlinu vojnika, te da vojska prestane biti ratnička, a ostane samo nemirna. Ponoviću ovde što sam već ranije rekao. Lek za takve opasnosti nije u vojsci, nego u zemlji. Demokratski narod koji je sačuvao muževnu narav uvek će, po potrebi, u svojim vojnicima naći ratničku narav. [337] Bojazan od rata koju pokazuju evropski narodi ne potiče samo od napredovanja jednakosti kod njih; mislim da nije ni potrebno da to čitaocu napomenem. Nezavisno od toga stalnog uzroka, ima ih i više uzgrednih, koji su vrlo jaki. Pomenuću, pre svih drugih, krajnji zamor koji su za sobom ostavili ratovi Revolucije i Carstva. [338] To ne potiče samo otud što narodi imaju isto društveno uređenje nego i što je to uređenje takvo da prirodno navodi ljude da jedni drugima podražavaju i da se mešaju. Kad su ljudi izdeljeni na kaste i klase, ne samo da se međusobno razlikuju nego nemaju ni sklonosti ni želje da liče jedni na druge; svako, naprotiv, sve više teži da sačuva neokrnjena svoja shvatanja i navike i da ostane samosvojan. Individualni duh je vrlo žilav. Kad neki narod ima demokratsko društveno uređenje, to jest kad u njemu nema kasta ni klasa, nego su svi građani približno jednaki po obrazovanju i imanju, čovekov duh kreće se u suprotnom smeru. Ljudi liče jedni na druge i sve više u neku ruku pate ako nisu slični. Daleko od toga da bi hteli sačuvati ono što još može da izdvaja svakoga od njih, oni i ne žele drugo do da to izgube da bi se stopili u opštu masu, koja jedina u njihovim očima predstavlja pravo i snagu. Individualni duh gotovo je uništen. U doba aristokratije, čak i oni koji su prirodno slični teže da među sobom stvore uobražene razlike. U doba demokratije, čak i oni koji prirodno nisu slični teže samo da postanu slični i podražavaju jedni drugima, toliko opšte kretanje čovečanstva povuče za sobom duh svakog čoveka. Nešto slično zapaža se i između pojedinih naroda. Dva naroda koja bi imala isto aristokratsko društveno uređenje mogla bi ostati sasvim odelita i vrlo neslična, zato što je u duhu aristokratije da se individualizira. Ali dva susedna naroda ne bi mogla imati isto demokratsko društveno uređenje a da odmah ne usvoje slična shvatanja i običaje, zato što duh demokratije navodi ljude da se poistovećuju. [339] Razume se da ovde govorim o pojedinačnim demokratskim nacijama, a ne o nacijama u konfederaciji. Pošto je u konfederacijama preovladujuća vlast, uprkos fikcijama, uvek u rukama vlasti država, a ne u rukama savezne vlasti, građanski ratovi tu su samo prerušeni spoljni ratovi.

[340]

Veličinu ideje jedinstva ljudi vide u sredstvima, Bog u svrsi; otud biva da nas ta ideja veličine dovodi do mnogih niskih sićušnosti. Prisiliti sve ljude da istim korakom koračaju ka istom cilju, to je ideja ljudska. Uneti beskrajnu raznolikost u delanje, ali kombinovati to tako da sva dela, hiljadama raznih puteva, vode ispunjenju jedne velike zamisli, to je ideja božanska. Ljudska ideja jedinstva skoro uvek je jalova, Božja je beskrajno plodna. Ljudi veruju da posvedočavaju svoju veličinu uprošćujući sredstva: Božja je svrha prosta, sredstva njegova raznolika su neizmerno. [341] U demokratskim društvima samo centralna vlast ima izvesnu stabilnost na svojim temeljima i neku trajnost u svojim poduhvatima. Svi građani neprestano se kreću i preobražavaju. A u prirodi je svake vlasti da stalno želi da proširi svoju sferu. Teško se može desiti da ona u tome ne uspe vremenom, pošto sa jednom stalnom mišlju i postojanom voljom dejstvuje na ljude čiji se položaj, ideje i želje svakodnevno menjaju. Često biva da građani i nehotice rade za nju. Demokratsko doba je doba pokušaja, novotarija i pustolovina. Uvek se nađe mnoštvo ljudi koji se bave kakvim teškim ili novim poduhvatima, koje izvode sami, ne obazirući se na svoje sugrađane. Ovi, doduše, prihvataju, kao opšte načelo, da javne vlasti ne treba da se mešaju u privatne poslove; ali, po izuzetku, svaki od njih želi da ga one pomognu u posebnom poslu kojim se on bavi, te nastoji da dejstvo vlasti privuče na svoju stranu, dok istovremeno hoće da je ograniči u svemu drugom. Pošto mnoštvo ljudi ima istovremeno, u mnogim različitim stvarima, takvo posebno gledište, sfera centralne vlasti neosetno se širi u svim pravcima, mada svaki od njih želi da je ograniči. Demokratska vlast povećava svoja ovlašćenja samim tim što traje. Vreme radi za nju; sva zbivanja joj koriste; individualne strasti pomažu joj i ne znajući, pa se može reći da ona postaje tim više centralizovana što je demokratsko društvo starije. [342] Ne navode samo sklonosti demokratski narod da centralizuje vlast, i strasti onih koji ga vode neprestano ga guraju tome. Lako se može predvideti da će skoro svi ambiciozni i sposobni građani jedne demokratske zemlje neprekidno raditi na tome da prošire ovlašćenja društvene vlasti, zato što se svi nadaju da će jednog dana njome upravljati. Hteti takvima dokazati da krajnja centralizacija može biti štetna za državu znači gubiti vreme, pošto oni centralizuju sebe radi. Među javnim ličnostima u demokratijama, gotovo samo vrlo nekoristoljubivi ili vrlo prosečni ljudi hoće da decentralizuju vlast. Prvi su retki, a drugi nemoćni. [343] To postupno slabljenje pojedinca naspram društva ispoljava se na hiljadu načina. Navešću, između

ostalog, ono što se tiče testamenata. U aristokratskim zemljama obično se ispoveda duboko poštovanje prema poslednjoj volji ljudi. Kod antičkih evropskih naroda to je ponekad išlo do sujeverja. Društvena vlast, daleko od toga da bi ometala ćudi pokojnika, svoju snagu stavljala je u službu i najsitnijoj takvoj ćudi: obezbeđivala joj je večitu moć. Kad su svi živi slabi, volja pokojnika manje se poštuje. Obeležavaju joj se vrlo uske granice, a ako se desi da ih prekorači, suveren je poništava ili kontroliše. Kod današnjih Francuza, čovek ne može podeliti svoju imovinu međusvojom decom a da se država ne umeša. Pošto je uređivala sve u životu, hoće da ureduje i njegov poslednji čin. [344] Što se više proširuju ovlašćenja centralne vlasti to i broj njenih službenika raste. Oni čine jednu naciju u svakoj naciji, a kako im vlast pruža stabilnost, oni sve više u svakoj naciji zamenjuju aristokratiju. Gotovo svud u Evropi suveren dominira na dva načina: jednim delom građana vlada pomoću straha koji ulivaju njegovi predstavnici, a drugim delom pomoću nade koju gaje da će postati njegovi službenici. [345] Ljubav prema blagostanju stalno raste, a vlast sve više ovladava svim izvorima blagostanja. Dva različita puta vode, dakle, ljude u pokornost. Ljubav prema blagostanju odvraća ih od toga da se mešaju u politiku, a ta ista ljubav prema blagostanju dovodi ih i u sve veću zavisnost od vlasti. [346] U tom pogledu u Francuskoj je stvoren neobičan sofizam. Kad dode do spora između upravne vlasti i privatnog lica, ne dopušta se da se on iznese pred redovni sud, da se ne bi, kaže se, mešale upravna i sudska vlast. Kao da ne znači mešati te dve vlasti, i to mešati ih na najopasniji i najtiranskiji način, kad se vladi daje pravo i da upravlja i da sudi u isti mah. [347] U potvrdu toga navešću nekoliko činjenica. U rudnicima se nalaze prirodni izvori privrednog bogatstva. Što se više u Evropi razvija industrija, što više rudarska proizvodnja postaje opšti interes, a dobro eksploatisanje rudnika sve teže usled deoba imovina do koje dovodi jednakost, većina suverena zahteva za sebe pravo vlasništva na rudnicima i pravo nadzora nad njihovim radom, što se još nikad nije videlo u pogledu vlasništva druge kakve vrste. Rudnici, koji su bili u ličnoj svojini, podvrgnutoj istim obavezama i obezbeđene istim garantijama kao i druga nepokretna dobra, prešli su tako u svojinu države. Država ih eksploatiše ili ustupa; vlasnici su pretvoreni u korisnike; pravo im ustupa država, a uz to država skoro svugde polaže pravo i na to da njima upravlja; postavlja im propise, nameće metode, podvrgava ih redovnoj kontroli, a ako se korisnici opiru, upravni sud ih lišava njihovih prava i na druge prenosi njihove privilegije. Tako da država ne samo što poseduje rudnike nego i rudare drži u svojoj ruci.

Međutim, što se više industrija razvija, povećava se eksploatacija starih rudnika. Otvaraju se i novi. Rudarska populacija širi se i uvećava. Svakog dana suvereni proširuju svoj posed pod našim nogama i naseljavaju ga svojim služiteljima. [348] Često sam se pitao šta bi se dogodilo kad bi se, usred mlakih demokratskih naravi i usled nemirnog duha vojske, u nekim današnjim nacijama ikad uspostavila vojna vlast. Mislim da se samo političko uređenje ne bi mnogo razlikovalo od slike koju sam ocrtao u glavi na koju se ova napomena odnosi i da ne bi pokazalo gruba obeležja vojničke oligarhije. Ubeđen sam da bi u tome slučaju došlo do neke vrste stapanja činovničkih i vojničkih navika. Javna uprava poprimila bi nešto od vojničkog duha, a vojnici nešto od običaja civilne uprave. Ishod toga bilo bi uredno, jasno, odsečno i bespogovorno komandovanje, narod nalik vojsci, a društvo uređeno kao kasarna. [349] Ne može se apsolutno i uopšteno reći da je najveća opasnost naših dana ili raspuštenost ili tiranija, anarhija ili despotizam. I jednoga i drugog valja se podjednako bojati, ali oboje može lako proizaći iz jednog jedinog i istog uzroka, a to je sveopšta apatija, koja je plod individualizma. Zbog te apatije, onoga dana kad izvršna vlast prikupi nešto snage, ona je u mogućnosti da tlači, a već sutradan, ako neka stranka može da baci u borbu trideset ljudi, i ona je isto tako u mogućnosti da tlači. No ni jedna ni druga ne mogu zasnovati ništa trajno, jer ono što im pomaže da lako uspeju sprečava ih da dugo uspevaju. Uzdignu se zato što im se ništa ne opire, a padaju zato što ih ništa ne podržava. Važno je, dakle, boriti se ne toliko protiv anarhije ili protiv despotizma koliko protiv apatije, koja može podjednako stvoriti bilo anarhiju bilo despotizam.