Novi Mostovi 1 2

2

Зборник најбоље прозе и поезије у региону за 2011/12. годину

NOVI MOSTOVI

НОВИ МОСТОВИ Zbornik najbolje proze i poezije u regionu za 2011/12. godinu

Rožaje, 2013. godine

Novi mostovi

3

Нови мостови

NOVI MOSTOVI / НОВИ МОСТОВИ

Zbornik najbolje proze i poezije u regionu za 2011/12. godinu Зборник најбоље прозе и поезије у региону за 2011/12. годину _______________________________________________________________ Urednik: Mr Halil Markišić Izdavač: AVLIJA

Naslovna strana: Sanja Kusturica Korektura: Amar Škrijelj DTP: Avlija

Rožaje, 2013. godine

Novi mostovi

4

Нови мостови

ZLATNI MOST OD RIJEČI

U ovom dvobroju zbornika Novi mostovi / Нови мостови po prvi put publikujemo nagrađenu i izabranu prozu i poeziju pristiglu na dva međunarodna konkursa za najbolju neobjavljenu priču i pjesmu u regionu za 2011. i 2012. godinu. Na konkursu raspisanom 1. novembra 2011. godine učestvovalo je 518 autora iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, Austrije, Njemačke, Češke, Italije, Holandije, Bugarske, Velike Britanije, Japana, Novog Zelanda, Australije i SAD-a. Na konkursu raspisanom 1. novembra 2012. godine stiglo je 139 priča i 489 pjesama autora iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore, Makedonije, Slovenije, Austrije, Švajcarske i Njemačke. Promijenjena su pravila tako da je jedan autor mogao poslati samo jednu priču. Na konkursu raspisanom u februaru 2012. godine za izradu naslovnice zbornika najboljih priča i pjesama u regionu Novi mostovi / Нови мостови učestvovao je 21 autor sa više od 70 radova. Kao najbolje likovnografičko rješenje za naslovnu stranu zbornika izabran je rad Sanje Kusturice iz Beograda. Sanja je rođena 1989. godine u Novom Pazaru, završila je Srednju umjetničku školu u Nišu “Đorđe Krstić”, smjer dizajn tekstila. Na završnoj je godini Fakulteta primijenjenih umjetnosti u Beogradu, odsjek primijenjena grafika, grafički dizajn. Učestvovala je na više likovnih kolonija i međunarodnih izložbi. U zbornika Novi mostovi / Нови мостови objavljujemo nagrađene i izabrane priče i pjesme s ciljem izgradnje zlatnog mosta od riječi među piscima i čitaocima koji govore i pišu na bosanskom, srpskom, hrvatskom ili crnogorskom jeziku. Neke izabrane pjesme nijesmo uvrstili u zbornik jer se autori nijesu složili sa publikovanjem njihove pjesme. Neki autori su izrazili želju da im objavimo pjesmu iako nijesu izabrani među 50 autora izabranih pjesama. Izašli smo im u susret kao vid podrške da nastave da pišu još bolje.

Novi mostovi

5

Нови мостови

Vaš urednik

Prva nagrada za najbolju neobjavljenu priču u regionu za 2011. godinu Berislav Blagojević

SRCE OD TERAKOTE

– Gotovo je! – uzviknula je, briznuvši u plač. Gledala je u rasparčanu zemlju, u iznevjereno obećanje, u pogažen zavjet, u krhotine nekadašnje sreće. Bilo je proljeće kada se u kolijevci civilizacije zanjihala njihova ljubav. Sabina i Sargon bili su tek srednjoškolci kada su im se pogledi sreli, usred poluaridnog krajolika nalik mjesečevom, par sati vožnje udaljenom od Damaska. Prisjećala se kako su joj trnci puzali uz kičmu kada ju je prvi put uhvatio za ruku, kako joj je cijelo tijelo ustreptalo kada je svoje usne spustio na njen vrat, kako joj je zaigralo desno oko onog dana kada je saznala da je Sargon musliman. – Mi to možemo preživjeti – rekao joj je tada smirenim i ubjedljivim glasom Proroka. I jesu, uprkos suzama roditeljskim i urokljivim pogledima zadrtih mještana, u inat glasnom negodovanju ujaka, tetaka i djedova na obje pobožne strane. Na dan godišnjice njihove ljubavi, razmijenili su poklone – simbole. Sabina mu je poklonila pjesmu, tananu izjavu vječne odanosti, a njoj Sargon srce koje je načinio od terakote. Na poleđinu je, pomalo djetinjasto i kičasto, utisnuo inicijale njenog i svog imena. Bio je to prikladan i pomalo preromantičan surogat-poklon. Sargon je zapravo želio da joj daruje staklenu kuglu u kojoj se neka poznata građevina banja u imitaciji snježnih pahulja. Znao je da Sabina nikada nije vidjela snijeg i silno je pokušavao da pronađe staklenu kuglu. Nije uspio. (Kada bi to znali, zli jezici bi sigurno rekli kako se nije dovoljno potrudio.) Godišnja doba, ako ih možemo tako nazvati, nizala su se neuhvatljivo brzo kao priljepci po kamenju plićaka. Sabina i Sargon su već smislili plan kako će otići negdje u inostranstvo i tamo ozakoniti svoju ljubav. Tu tajnu niko nije smio da zna. Nekoliko nedjelja prije njihovog „turističkog“ putovanja na Maltu, Sargon je dobio poziv za odsluženje vojnog roka. U Siriji je to vrlo ozbiljna stvar; samo sin jedinac i pojedinci iz bogatijih porodica nisu morali da idu u vojsku. Sargon je imao mlađeg brata, a novac za otkup vojne obaveze nije imao. Zato je odlučio da ode u Saudijsku Arabiju prije nego što vojna policija zagrmi pred njegovim vratima. Tamo će, mislio je, zaraditi dovoljno da može da se vrati, otkupi svoju službu i nastavi svoj život sa voljenom Sabinom. Ona ga je preklinjala da ne odlazi, kao da je imala neko čudnovato predskazanje. Nije poslušao. (Kada bi znali za ovo, zli jezici bi sigurno rekli kako nije želio

Novi mostovi

6

Нови мостови

da čuje vapaje žene koja voli.) Mjesecima je samo radio i spavao. Ponekad bi, izmoren, zaspao u prljavom molerskom odijelu, nadajući se da će mu se Sabina uplesati u snove. Javljao se gotovo svakodnevno i pisao joj jednom sedmično preduga, patetična i depresivna pisma koja su se davila u talasima nostalgije. A onda je, jedne pretople sparne srijede, u malenoj prodavnici pored koje je živio, upoznao prelijepu djevojku bademastih, smaragdnih očiju. Pisma Sabini su se prorijedila, bila sve kraća i počela da liče na telegrame bez emocija. Potom su i telefonski pozivi postali sve rjeđi i nalik nevoljnim razgovorima posvađanih rođaka. Sabina je znala da nešto nije u redu, ali nije mogla nikome to da kaže, jer su je svi ionako začikivali i tvrdili kako je „on otišao među svoje, po svoje“. Njen užas je narastao svakim novim danom i svakim novim pozivom, a tjeskoba ju je proždirala iznutra sve više i halapljivije. Jedini lijek kojeg je mogla da se sjeti bilo je povlačenje u sebe i obavljanje ispraznih kućanskih poslova. Jednog od tih dana u samonametnutom tamničenju brisala je prašinu na polici gdje je stajalo srce od terakote. Telefon je zazvonio i ona se prenula iz turobnih misli, srušivši podlakticom krhko srce na išaranu ponjavu. – Gotovo je! Ovo je znak! Gotovo je! – uzvikivala je dok je telefon još uvijek zvonio. Bila je sigurna da je upravo to Sargonov poziv kojim će joj reći konačno: „zbogom“. Telefon je neumorno zvonio, ali Sabina nije podigla slušalicu. Gledala je u rasparčanu zemlju, u šrapnele srca rasute po podu. Prestala je da jeca tek pošto joj se jedna slana kapljica ušunjala u usta. Tada je, nenadano i brzo, spakovala nešto stvari i otišla, ostavivši otključana vrata i razbijeno srce. ***

(Ovu priču sam čuo za vrijeme jednog boravka u Siriji. Ne znam tačno koje godine je to bilo, ali se sjećam da je Ijad, prijatelj koji mi je sve ovo ispričao, u to vrijeme još uvijek imao crnu gustu kosu bez zalizaka. Rekao mi je da niko tačno nije siguran u završetak ove priče, jer postoji nekoliko mogućih epiloga. Prvi od njih kazuje kako je Sabina otišla u neki manastir uklesan u stijenama, negdje na sjeveru, gdje i danas misli na Sargona i moli se za njega. Drugi nagađa da se bacila u duboku jamu nedaleko od svog doma. Na moju sumnjičavost i opasku o prtljagu, Ijad mi je odgovorio da je moguće kako je stvari ponijela upravo da zavara trag o samoubistvu. Moja prepoznatljiva ljubopitljivost je bila direktna i napadna, pa sam na koncu upitao i za telefonski poziv. Pamtim kako se Ijad mistično nasmiješio. Rekao mi je da je moguće da je Sargon zaista zvao onoga dana, ali ne da prekine njihovu romansu, već da joj kaže da je uštedio dovoljno novca i da se vraća u zemlju. Neki idu čak toliko daleko da tvrde kako je Sargon prevrnuo pola Arabije da pronađe staklenu

Novi mostovi

7

Нови мостови

kuglu sa snijegom kako bi je poklonio voljenoj i da je u tome uspio. Drugi špekulišu da je Sabinin instinkt bio ispravan i da je Sargon zvao da joj kaže kako je pronašao novu ljubav i da nema namjeru da se vraća. Zli jezici bi uvijek likovali kada bi pričali o tome, ističući kako se naše i njihovo ne može miješati, da je tako bilo odvajkada i da će tako i ostati. Konačno, nasmiješio se Ijad, postoji još jedna verzija prema kojoj telefonski poziv nije ni postojao. Sabina ga je umislila, isto kao što je izmislila i Sargona i njihovu ljubavnu vezu. Sjećam se kako sam se upinjao da iskontrolišem mišiće lica i prikrijem zaprepašćenje. Vjerovatno nisam uspio u tome jer me je Ijad potom potapšao po ramenu i rekao mi doslovce ovako: „Dragi moj prijatelju, možda je Sabina samo usamljena djevoka koja je sama sebi podarila srce od terakote. Štaviše, ona možda nikada nije ni postojala. Možda je sve ovo izmislila neka druga Sabina, neka druga ostavljena djevojka, neko nepoznato usamljeno srce.“)

Berislav Blagojević, rođen 1979. godine u Slavonskom Brodu. Magistar je geografskih nauka. Objavljene knjige: „Lamentacija po Sofroniju“ (2005), „Trebao sam biti riječ“ (2005) i „Ja, revolucionar“ (2010). Njegovi radovi su zastupljeni u brojnim zbornicima i časopisima, a prevođeni su na engleski, poljski, španski i makedonski. Nagrađivan je više puta, a najvažnije nagrade su Prva nagrada za kratku priču na konkursu Goethe instituta u Sarajevu i nagrada za kratku priču međunarodnog konkursa Sea of Words. Trenutno živi i radi u Banja Luci, Bosna i Hercegovina.

Novi mostovi

8

Нови мостови

Prva nagrada za najbolju neobjavljenu priču u regionu za 2011. godinu Branka Selaković

SEĆANJA POSTAJU VEČNOST

Skidala je sa svoje raspuštene kose sitne čestice pepela. Počela je lagano, kao da miluje dete, vlas, po vlas, a onda je ubrzala histerično čupajući kosu. Vrištala je valjajući se po tepihu belom, ona u crnoj haljini, kontrast za zenice, zauvek da pamte. Vrisak je odzvanjao prostorijom, udarao u plafon i staklići lustera su se klatili kao na vetru. Imala je utisak da je bol u njenim grudima jači nego udar talasa posle zemljotresa, da je bol koji treba da se otkine od srca, od grudi, porod zmajeva i da boli kao da ona treba da rodi vatru i zube mitskih letača. Vrištala je satima, udarala u zidove, plakala neutešno kao da nema ništa više za radovanje. Kao da je i ona nestala. Činilo joj se da za sobom ne bi žalila toliko. Pustila bi jednu suzu i prihvatila nesrećnu sudbinu, nastavila dalje u nekim rajskim zemljama. Čemu njen život na ovoj zemlji ako nema nekoga za čije korake bi poravnjavala svoj hod, za koga bi se molila i strepela? Misli su joj kao divlje zveri izjedale mozak i pritisak u glavi je bio nesnošljiv da je morala ustati sa poda i otići do ormarića u uglu, uzeti nekoliko gutljaja nekog likera i popiti ga kao da je žestoko piće, umišljajući da će joj to pomoći da zaspi. Alkohol nije pila, sem u nekim svečanim prilikama i to samo šampanjac i koktele. Osetila je potrebu da joj treba žestoko piće. Viski, ili neka rakija, domaća, ljuta. Istrčala je iz sobe. U dnevnom boravku nije bilo nikoga, ni na stepenicama, ni na spratu. Osetila je prazninu i tišinu. Prvi put da je ta grobna tišina počela da joj smeta. Uvek je bilo nekih ljudi u kući, marketinških stručnjaka, menadžera, savetnika, studenata i svi su joj smetali, jer joj je trebala tišina za rad, za spremanje predavanja, za ocenjivanje studentskih radova, za uživanje u popodnevnom čitanju knjiga uz čaj. I uvek je bilo nekoga da je zapitkuje, da je iz strahopoštovanja pozdravi. Svima je morala odgovoriti sa osmehom, uljudno, damski, jer ugled koji je gradila godinama ne sme se urušiti, a i dovoljno ima onih koji je ne vole zbog uspeha koji je postigla i zbog britkog jezika koji se nije libila da upotrebi. Sada bi tako volela da čuje neki smeh, ili neki ton klavira iz komšijine kuće, flautu iz stanareve sobe iz prizemlja. Student muzičke akademije, odsek flauta se zamotao jorganom i nije smeo da se pomeri ni nožnim prstima, ni glavom, ni mislima, plašio se potresa koji je mogao da usledi. Znao je da mora otići iz ove sobe koja mu je tako draga i prijatna za svakodnevno vežbanje, ali sada to neće biti moguće. Ne sme je povrediti više. Njegov instrument svira radost, ona je sada na suprotnom kraju te reči. Bila je draga prema njemu, uživala u muzici i podsticala njegovu ambiciju do granica za koje on nije ni znao da može da postigne, čak nije ni maštao o njima. Toj ženi duguje sve. Sada će njena lepota ostati samo jedno

Novi mostovi

9

Нови мостови

sećanje. Oko nje je smrt a to ženu učini ružnom za svoje godine. Morao je smisliti plan kako da ode, a da je ne povredi i da ne izgleda da ju je samo koristio dok je imala šta da da. Ne sme je i on povrediti. Student je drhtao zaobilazeći slike u sećanju o njenom suprugu. Čuo je kako ona silazi niz stepenice i molio se da ne ide kod njega. Na dnu stepenica je zastala i pogledala kroz mali odškrinut prozor na dvorište. Vatra je utihnula i u buretu koje je koristila kao ognjište, ostao je samo žar. Čulo se samo pucketanje, još neka stvar je polako ostajala bez svojih obrisa, bez svog života. Zapalila je neke stare stvari iz ormara svog muža. Stari kaput i košulje. Uvek su joj smetale, a sada ih je mogla bez griže savesti spaliti. I tako se naizgled osloboditi dela tereta. Htela je da baci i njegovu lulu. No, samo ju je spustila u džep. Shvatila je da ju je obuzeo nepotreban bes i da uništavanjem njegovih stvari neće izbrisati njega iz svog sećanja, niti će postići bilo kakav napredak. Ona i ne želi da ga zaboravi, samo da je manje boli. Jesen je svoj ogrtač spuštala na grad, počinjalo je biti hladno, maglovito, iako je bilo tek nekoliko sati posle podne. Gobleni na ulazu u kuću su bili suviše veseli, pomislila je, i ona srećna devojka koju je toliko volela na jednom od njih, je sada postala koketa, razuzdana i besramna u njenim očima. Morala ju je skloniti, ali se plašila da će se možda jednog dana pokajati. To mora neko uraditi za nju. Pokucala je na sobu u kojoj je drhtao student. – Stef, da li ste tu? Potrebni ste mi. Drhtavim glasom je pozvala mladića. Jedva je ostala na nogama, držala se za kvaku da se ne sruši na pod. Noge kao staklene kristalne čaše iz 19-og veka, mora ih čuvati da se ne slome, jer vredne su, ali ne mogu izdržati teret njenih bolesnih grudi, teških hiljadama tona gvožđa. – Evo profesorka stižem. Oprostite, spavao sam. Ona pomisli, kako neko može i zaspati u ovakvom momentu, naljuti se pomalo na njega. Ali opet pomisli kako bi njoj prijalo nekoliko sati mirnog sna, kako do sada i nije znala šta ima. Ljudi i ne znaju da poseduju običnost sna, koji predstavlja toliko bogatstvo i lepotu, dok im se nešto loše ne desi, pa više ni miran san ne mogu imati. Tada žale što nisu znali da uživaju više. A opet ne sme se ljutiti na njega jer njen suprug njemu nije ništa, jedva da su progovorili i nekoliko rečenica za ove tri godine njegovog stanovanja u kući. Vrata se otvoriše i na njima ona ugleda divnog mladića, lepog, usplahirenog. – Drhtite Stef, hladno Vam je. Oprostite nismo još počeli da ložimo, radijatori su hladni, ovih dana će i napolju mraz, moraćemo da počnemo, ali nekakve druge misli su me obuzele, razumite, nadoknadiću Vam ja sve. Oprostite još jednom. Stef nije čuo nikada da je više puta rekla nekome da oprosti, ili da moli nešto. Uvek je bila toliko ponosna i sigurna u sebe da je smatrala da ne treba nikome da se izvinjava za svoj uspeh. A nikoga nije povređivala da bi

Novi mostovi

10

Нови мостови

mu se izvinjavala. Bila je poštena i gorda mlada žena. Sada, kada je došla na njegova vrata da traži nešto, i izvinjava se, verovatno je toliko otišla od svoje ličnosti da je na ivici sa ludilom. – Ne, profesorka, nema potrebe da se izvinjavate. Ja sam spavao, odmarao sam malo. Stara je ovo kuća i izolacija je jako dobra, mraz ne osećam još, a i imam grejalicu ako zatreba. Naravno platiću Vam račun za struju ako se poveća mojim korišćenjem iste. – Ne, ne brinite za struju. To sada nije važno. Moj suprug je bio zadužen za plaćanje računa i o evidenciji oko finansija i kućnih potrepština. Ja i ne znam gde se nalaze uplatna mesta. Ja ne znam ni gde je prodavnica. Dobro znaš da sam se ja uvek bavila nekim drugim stvarima. Nasta tišina. Završivši rečenicu prekinula je tok misli i nije se mogla setiti gde je stala i zbog čega je sišla u prizemlje kuće. Stef se oseti pomalo neprijatno zbog tišine. Nije znao šta da joj kaže. Muža joj nije nešto posebno voleo. Bio je u nekim momentima ljubomoran na njega jer taj matematičar nije shvatao svoju suprugu, ni njen rad, ni njenu dušu. Oženio ju je zbog lepote, mladosti u ugleda koji joj je svakim danom rastao. A i njemu je bilo vreme da se oženi, prešao je sve starosne granice prihvatljive za sredinu u kojoj je živeo, a i ako je želeo da ga izglasaju za gradonačelnika, a lepši utisak bi ostavljao sa tako uspešnom ženom. Njegovo lažno interesovanje za umetnost je teralo na povraćanje. Kako ga je nekoliko puta hteo udariti, direktno u nos, u lice i one naočare koje je nosio da bi izgledao mudriji kada je počela kampanja. Taj čovek je vodio ljubav sa ovakvom ženom. Kakva greška sudbine. – Ah, da Stef oprostite, na trenutak sam zaboravila zbog čega sam došla do Vas. Ne zamerite mi i ne pomislite da sam luda, ali blizu sam… Imate li malo viskija, rakije? Moram nešto da popijem. Stef je naravno imao i ne samo to. Kao i svaki student nije dolazio sa kućnih sedeljki i noćnih alkoholisanja. To je svim studentima sa njegove klase bio kao neki radni zadatak. Danju su vežbali i trudili se da budu što bolji, takmičili se i nadmudrivali, a noću su ludovali, opijali se. Nekada nije ni znao koji je dan u nedelji. Koliko ga je puta samo ona videla mamurnog i on se postideo. Nikada nije dozvolio da ga vidi pijanog, kako se zavodi i povraća. Koleginice su smtrale da je zaljubljen u nju. On joj se divio, poštovao je. Druga žena u njegovom životu za koju je gajio romantične misli o smrti. Činilo mu se da bi i za ovu mogao umreti. – Imam, hoćete da uđete i da sednete, ili? – Ne, neću ulaziti, daj mi nešto ako imaš da popijem, eksplodiraću. Treba mi nešto da ublaži udar čekića u glavi. – Razumem. Viski, rakija? Imam i jedno i drugo. – Šta je jače? – Rakija, naravno. – Onda rakiju.

Novi mostovi

11

Нови мостови

Stef htede da potraži čašu, ali ona bi brža i uze mu flašu iz ruku. – Ne brini Stef, vratiću ti isto koliko sam uzela. Treba mi sve, veruj mi. Nečim moram da ublažim bol. Kako klasičan slučaj zar ne? Ah da, nemate psihologiju, psihopatologiju na fakultetu. Vidite Stef ja sam imala i sa desetkom položila. Hm, sada sam ja slučaj za posmatranje. Možda? – Ne brinite Vi profesorka ništa. Dođite ako treba po još, nabaviću ja. Neka, ne morate da vraćate ništa. I niste ludi, samo ste ranjeni. Poput srne, sećate se da ste uvek govorili o srnama kao o divnim životinjama, kako ste im se divili? Jaki ste poput njih, preživećete Vi i ovo. Zacrvene se kada je shvatio da ju je bodrio, to nije smeo, jer ju je podsetio koliko je bila srećna kada je pričala o srnama i o njihovoj simbolici u njenom radu. Koliko je uživala u dugim šetnjama šumama u nadi da će neku sresti i da će tako same uspostaviti kontakt na nekom većem nivou, meta nivou. – Stef, hvala Vam. Hvala ti. Moj suprug je uvek govorio da kada piješ sa nekim i napiješ se, više nema persiranja, nego se prelazi na per tu i nema povratka, to je kao da ste se orodili. Zato je verovatno i bio prijatelj sa samo dvojicom ljudi, sobom i svojim bratom od strica. Računajte Stef da smo se sada napili zajedno. Od sada me zovite Dita. – Ali profesorka još jedna konstatacija, molim Vas. Vi i ja smo nebrojeno puta pili zajedno čaj, tako da smo odavno trebali prestati persirati jedno drugom. Zar ne? – Uvek me je zabavljalo kako možete slobodno razgovarati sa mnom, bez straha čija sam supruga, ili koliko sam stroga profesorka. No, niste u pravu. Samo alkohol čini da se orodimo, tako smtra moj suprug, ponavljam. Te stoga Stef odlučite se do naredenog susreta. Kako me pozovete taj put tako ćemo nastaviti do kraja. Razvuče usnu polako, u nešto što bi se moglo učiniti kao osmeh, ali mišići su u grču i ne mogu da se pomere. Stef se zapitao da li će ikada više videti sjaj u njenim očima. Gledao je kako odlazi niz hodnik, crna ženska figura, lepa i doterana, ranjena. Žal ga obuze celog. Odluči i on da nešto mora da popije, ali ne u kući i ne sam. Potražiće neku od lepuškastih koleginica u gradu. Noćas ne može biti sam. Dita, obožavana profesorka književnosti, jedva starija od njega nekih desetak godina, zatvorivši vrata stropošta se na mermerom obložen prilaz glavnom delu kuće. Lovački psi u komšijinom dvorištu zarežaše. Ona zajeca. Kontrast kao u romanima. – Nisi ni počela da piješ, a već ležiš i izgledaš kao pijanica. Podbula, crvena, kapilari u očima krvavi. Da ne znam da si danas sahranila muža rekao bih da si alkoholičar. Šutnuo bih te sa ovog praga. – Znam to bi Vi voleli, da me šutnete i da uživate u kući, možda da je prodate i date ljubavnicama, prokockate ostatak. Nikada Vas nisam videla da ste učinuli bilo šta pošteno u svom životu, bar ne u životu od kada ja živim sa

Novi mostovi

12

Нови мостови

Vama, a i za onaj pre mene čula sam samo najgore. Zašto Vama nisu crveni obrazi, napukli dlanovi od zemlje koju ste udarali, i zabodeno iverje u ruke dok ste grlili drveni pokrov? Vama nisu suzne oči, a sahranili ste sina, jedinca. – Dita ja sam svog sina sahranio još pre dvadeset godina kada mu je umrla majka. Promenio se od tada, nisam ga više poznavao. Ćutao je, samo gledao u jednu tačku danima. Čitao knjige i posvetio se formulama. – Da, ali je bio živ. Jeste li mu pomogli tada? Video je majku da umire, a toliko je bio vezan za nju. Bio je dete. – Bio je mladić od dvadeset godina, čovek. Ja sam u njegovim godinama već bio oženjen. A i znao je da će majka da mu umre, bolovala je dve godine. – Bio je dete. Znali ste to, a niste učinili ništa. Kakav ste Vi to otac? – Shvatio sam da sam najgori otac tek kada je tebe upoznao. Onda je opet počeo da se smeje. I ja sam se postideo. Ja sam samo bio sporedan lik njegovog života. Poštovao me je, ali nikada nije gajio emocije prema meni. Razumem i što. Hladan sam čovek, ali nisam umeo drugačije. Ti si mu ulepšala život. – Znam. Kako je samo pričao o majci toplo, a o Vama je izbegaovao svaki razgovor. Krivio Vas je što niste pokušali da mu pomognete u mladosti, nego ste dovodili ljubavnice u kuću, kockali se. Nekoliko puta smo vas sreli pijanog na ulici, dok smo se još upoznavali. Niste ga prepoznali. Stideo se tada jer se plašio da ću ga manje voleti zbog toga, da ću ga ostaviti, a ja sam ga samo više volela jer je toliko častan čovek. – Nemam argument za svoju odbranu. I ja sam čovek, grešim. Šta sam ja znao o vaspitanju deteta? – Mogli ste da probate, da vidite, malo se namučite, jer svaka reakcija je bolja od skupljenih ruku i slegnutih ramena. Svaka akcija dobija reakciju i neki rezultat. Ma Vi ste kukavica. – Znam. Daj da te makar naučim kako da piješ. Narednih dana piće će ti biti jako potrebno. Čuo sam te kako plačeš. Plači, isplači svu bol, neće prestati da boli, ali boleće manje. Veruj mi. Proživeo sam to. Hajde, ustani prehladićeš se. Pružila je ruku čoveku kojeg je jedva poznavala. Naslonila je glavu na njegovo rame i plakala. Osetila je da u njemu možda postoji malo ljudskosti i brige, samo je sve sakriveno duboko u tamnicama grudnog koša, jer taj čovek za nju nije imao dušu. Odjednom joj nije bilo važno da li je njen svekar dobar čovek, sad je važno da je on jedini koji je grli dok je razdire bol. Drugi su suviše uplašeni da je i pogledaju, drugi je sažaljevaju i žele da zaštite sebe. Opet će ona morati biti heroj koji će glumiti jačinu i hrabrost sopstvene ličnosti. Pričati kako je to sudbina i koristiti suprugove statističke podatke u svakom poređenju nje i nekih drugih sudbina. Drugi su kukavice koji je žale i žele da budu sada dalje od nje, ušuškani u svojim delimično srećnim životima. Oseća

Novi mostovi

13

Нови мостови

da nema pravog prijatelja. Ovaj čovek joj je jedini rod i podrška. Makar nije licemeran. Drugi ne znaju ni šta da joj kažu, samo da može da računa na njih i da, ako joj nešto zatreba, može slobodno da ih pozove. A mole se u sebi da nikada ne okrene njihov broj, dok se ne oporavi i vrati u „normalu“, jer ipak je ona profesor na katedri za književnost, miljenica je puno poznatih, uspešnih ljudi, političara, a tako nekog uglednog treba imati u svojoj blizini. Gadili su joj se. ***

Najteže su noći kada grmljavina para sluh, elektricitet elektriše krzno na mačkama i dlake na rukama se dižu kao desetar kad svira u pištaljuku za jutrenje, a vojnici pospani u stavu mirno. Obamrle im oči i udovi, a kičma drži gomilu mesa uspravno. Odsjaj munje nebom preslikava se na podu lakiranom, sjajnom, koji je kao ogledalo. Svetlost je toliko jaka da se na sekundu učini da je dan, pa prođe, opet noć. Slika njenog života, činilo joj se. Tako su joj dani brzo prolazili, jer se trudila da ih prespava, jer je umorna morala da spava danju, samo bi otvorila oči, ugledala parče neba na krovnom prozoru, sivilo jeseni u njenim očima. Nikada nije volela jesen. Ni te boje, mrke, beživotne, krute. Zamišljala je da sitnim otvorima na njenim venama, kroz infuziju, kontra procesom od cilja zbog koga je postavljena u njeno telo, izlazi njena duša. Infuzija je mašina koja joj pije poslednje kapi duše. Nije lek koji će pomoći telu, nego zatvor. Kopnila je tiho, sa nekim okamenjenim izrazom lica koji se nije menjao mesecima. Nije govorila, samo bi ponekad otpevušila melodiju pesme uz koju su prvi put zaplesali kao bračni par. Stef je dolazio svakodnevno. Prvo ju je posmatrao sažaljivo, gotovo mu je bilo neprijatno da je i pogleda kako leži. Plašio se da će svojim prisustvom nju postideti još više i da će joj se od srama pogoršati stanje. Ipak je nije mogao ostaviti. Onda je odlučio da počne da joj priča, sve šta je video i čuo tog dana, šta su rekle komšinice, ko se posvađao sa kim, čitao joj novine, prepričavao dešavanja sa fakulteta. Pošto je Stef puno devojaka poznavao, preko svoje rođake koja je imala prijateljicu čija je profesorka bila Dita, saznavao je dešavanja sa katedre za kniževnost i revnosno obaveštavao Ditu. Sada se skoro i preselio kod nje, svirao joj na flauti, pričao o nekim sitnim problemima. Svoje ljubavne afere nije spominjao jer je predpostavljao da je ne interesuju švalerska studentska osvajanja. Donosio joj je redovno supu i sendvič sa ćuretinom koji je volela. Naravno nije jela, ali jednog dana će morati. Svakod dana je dolazila bolničarka, postavljala novu infuziju, kupala je. Tada bi on izlazio iz prostorije i sedeo na stolici tik uz vrata. Neka čudesna toplota bi pokuljala iz njega, od prepona ka vratu. Sav bi se crveneo, a mozak je u fragmentima preletao sa sećanja bivših devojaka, sa njihovih grudi, na bokove i tražio kakvo poređenje i mogućnost opisa istih kod Dite. Brzo bi se

Novi mostovi

14

Нови мостови

trgnuo iz mladalačkih sanjarenja, nekoliko puta se čak i ošamario, jer nije sebi smeo da dopusti bilo kakvo emotivno, ljubavničko razmišljanje o njoj. Ona je dama sa kojom nema postupanja kao sa gimnazijalkama i studentkinjama početnih godina. Nije on kalibar za takvu ženu. On je čekao bilo kakvu drugu reakciju od nje, osim kratkih naredbenih reči: „Odlazi!“, „Napolje!“, „Idite“… Svekar je samo tumarao dvorištem, sedeo u kafani i dugo noćima pušio ispred njene sobe, plašeći se da Dita može sebi učiniti nažao. Stef se sprijateljio sa njim. Na početku je svaka reč bila puna prezira i netolerancije, ali kasnije su shvatili da imaju isti cilj, malo bolje su upoznali jedan drugog i nisu imali šta izgubiti. Morali su da probaju sve. Dozvoljavao je Stefu da uđe u njenu radnu sobu, da uzme knjige. Biblioteka je bila ogromna, sa puno fotografija sa putovanja. Tih pet, šest godina njihovog braka su bile izgleda čarobne, mislio je. Na svakoj se smejala, ali i njen suprug, suprotnost onome što je prezentovao na ulici i u kampanji, strogog kandidata za gradonačelnika, prekog doktora matematike. Činilo se da su savršen par. Osetio je njen miris na dirkama računara, na staroj kucaćoj mašini u uglu. Na kutiji gde je stajao duvan njenog muža, jer mu je ona uvek donosila sa puta neki novi duvan, tabakere. Pušio je kao u starim vremenima, nikada cigaretu sa filterom. Kao da je bio zarobljen u romanu, tako je govorila. Nije smeo dotaći ništa sem knjiga, plašio se da bi se ona naljutila. Onda bi odlazio u njenu spavaću sobu i čitao joj. – Danas Dita imamo na redu poeziju. Znam koliko uživate u stihovima srceparajućim i čitaću Vam, mislim ti, to. A mogu i ciklus epskih ako Vam, mislim ti, je po volji. Ovaj put se naročito zbunio u obraćanju njoj. Dogovorili su se da se jedno drugom obraćaju sa ti, ali opet danas joj je bolničarka raspustila kosu, kao grivu u divlje kobile, jaka, crna, i oči su joj kao bunar da bi se mogao udaviti. Gleda ga jer bi ga ubila, ili jer je umrla. Ni sam nije znao. Za trenutak se uplašio. Nakašljao se i počeo: „O muzo moja, u oko spuštena, da vezeš mi nit kraj usana stvorena, muziko moja jutarnja…“ Dita podiže ruku, kao znak da je dosta i da treba da prestane sa čitanjem. – Ali Dita tek sam počeo, danas nismo čitali ni malo. Šta nije u redu? Ona ga pogleda, pomeri obrvu na gore, polako podiže deo jorgana kako bi mogla da se pomeri, spusti jednu, pa drugu nogu na pod. Poče stopalima da traži papuče. Nije ih bilo. Jer niko nije očekivao da će ona da ustane danas, da će ikada da ustane. Stef ih ugleda u kraju sobe, kraj kofera i brzo joj ih donese. – Još pitaš šta nije u redu? Nije mnogo toga u redu. Uh, zavrtelo mi se uglavi. Onesvestiću se. Ha, dobro je da nešto osećam. Donesi mi malo vode i šećera sa stola, vidim da stoji ovde poslednjih mesec dana, vodu ste valjda

Novi mostovi

15

Нови мостови

menjali, niste me trovali. – Naravno da nismo. Evo sačekajte tren. Nemojte da ustajete, još ste slabi. – Ne trebaš mi ti da mi kažeš da sam slaba, znam i sama. Ja ležim u ovoj postelji, ne mrdam se, kao biljka, mene ovde buše svaki dan, jer mišići ne mogu da nateraju zglobove da pokrenu vilice. Disfunkcionalna žena se hrani na slamčicu. Poetski nema šta. Epiku bolje da mi čitaš, tragediju! Ti našao liriku, tog nižerazrednog kvazi pesnika, politički proklamovanog reformatora iz… ma ne znam više ni iz kog veka. Stao mi je mozak. Odakle ti ta knjiga?– Iz tvoje biblioteke. Tvoj svekar mi je dozvolio da uđem jer je i on smtrao da moramo da učinimo sve da ti pomognemo. – Ti misliš da vas nisam slušala dok pričate kraj mog kreveta? Toliko ste gnjavili o opcijama, o bolnicama, o ustanovama i mogućim terapijama. Hej, trebalo mi je malo odmora. Mozak mi se isključio i sada pokušavam da ga uključim, a to niko nije od vas dvojice i one bolničarke sa jevtinim parfemom poštovao. – Ma ti si htela da se ubiješ, a da ne izgelda kao samoubistvo. Žrtva sopstvene ideje da ćeš otići u raj, da je on u raju i da ako se samoubiješ nećeš moći tamo, pa kao hajde od žalosti da svoj život prepustim samom sebi, a mozak ću da zatvorim, čula će vremenom odumreti i eto me kod muža, svetica. Prvi put da je izgovorio ovako nešto, a iskreno je osećao da je to u pitanju. Da je odustala od borbe jer nije imala poslednji minut sa njim. Nije uspela da se pozdravi. To je sigurno razlog, jer je tako u svim filomovima tog tipa koje je gledao. Malo se uplaši kakvu će reakciju ona imati na ovo, ali odlučan je da kaže svoje. Jer je i njemu strpljenje počelo da popušta. – Romantično zar ne? U pravu si. Ja bih za svojim mužom umrla. Koja se može pohvaliti time? Roman kažem ti, moj život je uvek bio roman, a on njegov junak. Uh, danas sam preterala. Muka mi je. Vratio ju je u krevet, pozvao bolničarku da uđe. Spavala je, ili je bila onesvešćena. Nije mu bilo važno, osim da je učinila prvi korak. Progovorila žustro. Znao je da je ona Dita koju je poznavao tu negde, među tim kostima i posteljinom, skrivena. ***

Nizali su se dani, kao prve pahulje, na početku sporo, a onda su se ubrzavali, postajali ispunjeni, ponekad osmehnuti, plodni, a ponekad isto tako tmurni kao pozna jesen koja ju je plašila. Dani su bili važni, ili neosetni, nebitni, ali opet bila je živa, zdravija, fizički jača. Rane na duši ne zarastaju tako lako. Smatrala je da rane koje ona ima nikada neće ni zarasti. Stajala je na balkonu svoje sobe i ispijala čaj koji je toliko volela, šipu-

Novi mostovi

16

Нови мостови

rak sa malo cimeta. Mirisna topla tečnost joj je kravila glasnice i pomerala imaginarnu knedlu u grlu. Na trenutak je uspela prodisati, ali nijednom punih pluća. Setila se kako je lepo trčati ulicama prekrivenim snegom i kako se valjala na uglu njihove ulice i šumarka, posle jednog večernjeg predavanja, kada je bila još asistent. Mislila je o tome kako je smrt čudna, kako je nekome dobro došla u svakom momentu, jer dok neko ne umre, drugome nije ni svanulo. Da nije umro stari profesor čiji je asistent bila, ne bi tako brzo i tako mlada postala profesor. Da nije imala oca koji je umro tako mlad, ne bi mogla da se nada milosti njegovih prijatelja i vezama koje je ostavio iza sebe. Tako su je dve smrti dovele na lepo životno mesto. Napredovala joj je karijera jer tragedije iz njenog života su slične tragedijama silnih romana koje je čitala. Tako je lako mogla savladati gradivo i najveći spas joj je i bila knjiga. I sada joj je knjiga spas, ali ne one koje čita, nego ona koju piše. Morala je staviti na papir sva svoja osećanja, svoje misli i sve događaje i ljude koji su je pratili kroz život. Shvatila je da bi zaista bilo šteta da talenat koji ima ne iskoristi za to. Ovo je njemu u čast, jer je svakim danom isticao kako njegova žena ima talenat da se neki književnici moraju postideti, a o kritici zna sve, tako da neće biti početničkih grešaka. Nadala se tome, ali ipak kao manuelac, jer svaki je rad poput fizičkog, može da se potkrade po koja greška, što bi neistomišljenici iskoristili protiv nje. Ali nije je briga. Ovo će biti bestseler. Mora, inače čemu rad. Tiho je pokucao na vrata, i ušao, ne čekajući potvrdan odgovor na to. Ona je stajala okrenuta leđima njemu. Opet je uočio njenu lepotu. Prošlo je nekoliko meseci i već su duboko u zimi, ona se polako oporavlja i opet joj se može osetiti zrak poletnosti u koracima, glasu i kosi. To ga je radovalo. – O Stef ti si. Nisam te čula kada si pokucao, zanela sam se u svojim mislima i otplovila negde daleko. – Nema veze, ne ljutim se. Kako ide pisanje danas? – O, začuđujuće dobro, naravno kada pišem o nekim nevažnim stvarima, kada se bavim opisima prirode i nekim drugim ličnostima, ali kada se dotaknem njega… Uh! – Ne mogu zamisliti kako ti je, ali moraš to otkinuti od sebe, tako ga jedino možeš pustiti da živi van tebe i tako ga se osloboditi. – To i jeste problem. Ne želim biti slobodna. Hoću da ga zauvek osećam u parfemima, hrani, odeći, na postelji. Svakog jutra pomirišem kolonjsku vodu da osetim da je tu. Znaš kako mi nedostaje njegov miris i telo, zagrljaj, pogled, obrve, usne. Ne mogu da nađem okupaciju za misli kada počnem misliti o tome. – Čini se da je to velika ljubav bila? – Ha, hoćeš da kažeš da nisi to do sada shvatio? – Kada god sam vas ja video, nikada mi on nije delovao kao dobar, zaljubljen čovek, samo ti. On je nekako bio krut, sirov. Oprostite što sam tako rekao, nisam ga poznavao, nije se dao upoznati.

Novi mostovi

17

Нови мостови

– Znam na šta misliš. Od momenta kada je odlučio da se politički angažuje imao je sve više obaveza i sve manje razloga za smeh. U tom periodu si i ti došao kod nas i on je bio protiv toga, ali ja sam odlučila da želim da ostaneš. Volim muziku. On je mislio da ćeš prodati za sitninu svaku informaciju o nama novinarima i političkim protivnicima, a ja sam shvatila da si drugačiji, da te ne zanima ni politika, ni tračevi, samo muzika i devojke. To je dobro za mladiće u tvojim godinama. Bićeš ti dobar muž jednog dana. – Ne verujem da ću se ikada oženiti. Žene su danas sasvim razuzdane i okrenute sebi. – Čekaj dok ne naiđe prava, videćeš tada. Gromovi su slabi za ono što možeš osetiti. – Hajde da ti poverujem, ali mislim da preuveličavaš. Ne postoji toliko jaka ljubav. – Postoji veruj mi. Slušaj me, od ljubavi nikada nemoj odustati. Ja sam svoju ljubav pronašla i imala je, sada nije fizički tu, ali je zauvek uz mene. – Da li si otvorena za neku novu ljubav? – Ne znam, mlada sam, ali mislim da to nije za mene. Rano je da o tome i razmišljam. Do sada mi ta opcija i nije pala na pamet. Ko postoji u ovom gradu, ili bilo gde bolji od njega? Niko. Jasan ti je moj odgovor. Kada joj je postavio pitanje, odjednom je njen pogled postao tmurniji, bolniji. Iskreno nikada nije ni pomislila da prevari svog supruga, a sada kada je udovica, kada bi mogla biti sa nekim drugim silno se uplašila slobode koju je imala da je nikako nije ni htela. I ko su ti drugi muškarci koji bi mogli popuniti prazninu? On je bio najbolje što je imala i čemu onda i pokušavanje kada će sve biti promašaji. A i suviše bi ih kritikovala i tražila u njima njega i naravno pokušavala da ih usmeri na neki njegov put. To bi bila takva tragikomična odluka, da je nije smela nikada dopustiti. – Postalo je hladno ovde na balkonu. Hajdemo unutra, još sam slaba za boravak napolju. Ponekad pomislim da će me vetar oduvati sa ove terase. Zatvorila je vrata i sela na sofu koja je gledala na prozor i sneg koji pada. Stef je seo kraj nje. Bilo mu je žao sudbinskog obrta. Tek pre nekoliko meseci njen suprug bi sigurno sedeo ovde i posmatrao je kako pije čaj. Njemu i nije bilo dozvoljeno da ikada uđe u njenu radnu sobu, niti u bilo koji drugi deo kuće, sem kada ga ona pozove na ručak. Tih nedeljnih popodneva gledao je kao dete u luna parku slike, goblene, statue i gomile spisa koje je držala u svim delovima kuće. Njen miris pomešan sa mirisom hrane koju je spremala opijao je. Znala je da kuva samo dva jela i ona su uvek bila drugačijeg ukusa u mislima, iako je to bila piletina na dva načina, najobičnija. Ali je uz to iznosila salate, začine, divne meke kiflice i sitne kolače. Studentski obrok u menzi je bljutav naspram njene piletine. Znao je već tada da je bio zaljubljen u nju. Mislio je da će proći, ali nije. Sad je opet mislio o hrani. Gladan je, a ona je ionako nedostižna.

Novi mostovi

18

Нови мостови

– Isričaj mi nešto o njemu. Ja ustvari ne znam ništa sem da je doktorirao matematiku, da je profesor i da je kandidat za gradonačelnika. – U redu, ali neću pričati o obrazovanju i političkim ciljevima. Ispričaću ti neke sitnice koje mi nedostaju i zbog kojih sam ga zavolela. – Samo ti počni. Ja ionako danas nemam predavanja, imam puno vemena. – E to je nama falilo. Vreme. Na početku smo mislili da imamo sve vreme ovog sveta, da smo mi svet, a sada samo ja imam vreme i sećanja. On je van vremena, zauvek sačuvan u momentima koji su prošli, koji su sigurno uklesani u mislima i životima drugih ljudi. Kao da je postao besmrtan. Novine pišu o njemu, javljaju TV spikeri o ishodu saobraćajne nesreće u kojoj je poginuo. Možda mu podignu i spomenik na trgu. Hm, to bi ga tako zasmejavalo. Igrao bi, kao dete sa igračkom, zadirkivajući me, kako je večnost uspeo da stvori za sebe, za samo minut i da taj nesrećni vozač koji je išao suprotnom trakom sa toliko promila alkohola u krvi nije bio dželat, nego stvoritelj njegovog večnog trajanja. Sve bi on to meni rekao, ali ja ne bi mogla poverovati i ne bi mogla oprostiti. Ne mogu. Ljudski je praštati, ali kao da sam se skamenila za tuđe greške, kao da više nisam čovek, nego lutka koja nema osećaj i bilo kakvu potrebu sem za njim. Moraću na kraju da se suočim sa ubicom svog muža, iako čovek nije imao nameru da ga ubije, ipak je imao auto i volan kao oružje u rukama i alkohol kao okidač. Smrt me je opet odvela na drugi put, na neki o kom nisam ni sanjala. Možda će i ova smrt doneti nešto dobro? Možda napišem divan roman, počnem da se bavim književnošću na jedan sasvim drugi način i postanem srećna. Čuva on mene iz neke rupice neba, posmatra moje korake i daje mi snagu. Barem želim tako da verujem, iako on nije verovao u život posle smrti. Verovao je u sadašnjost, ljudskost i ono što možemo da osetimo i doživimo sada. Živeo je za ovaj momenat, ali ne uludo, voleo je da pravi planove za budućnost. Bio bi divan lider. Sećam se kako sam mu trčala u susret na svakom našem sastanku, dugo me grlio onako krupan i visok. Neko bi pomislio da je nespretan sa tolikim šakama, da je drvoseča, a ne genijalan matematičar. Nosio je uvek one jakne pomalo izlizane na laktovima i osmeh koji je mogao da kupi sve dijamante ovog sveta. Nikada mi nije doneo cveće na sastanak jer je znao da tada, kada smo se upoznali, ne cveta moj omiljeni cvet. Samo je on znao koji je, njemu sam rekla tajnu, odneo ju je u grob. Ne verujem da će iko više znati koji je to cvet. Verovatnoća da pogodi je velika, ali sa tom ljubalju, nikada niko. Onda bi kao ludi odlazili da se smejemo ostalim parovima dok igraju u klubovima, podsmevali smo se mojim tankim nogama i zglobovima oko kojih nema mesa, i dugoj kosi koja je toliko divlja kao u Ciganke na vašaru. Izmišljala sam priče o našim budućim poduhvatima i silno se zaljubljivala u junaka svih ljubavnih romana. Jer zaista to je i bio. Moj junak. Nikada nije patetično pokazivao emocije, uvek se muški držao kao kakav lord, ali časnost njegovih pokreta i svake izgovorene reči odjekivala je

Novi mostovi

19

Нови мостови

srcem. Posle nekoliko meseci zabavljanja sam počela dolaziti kod njega na ovo potrkovlje, koje nije bilo uređeno, knjige su bile po kutijama, samo je bio jedan sto, stolica i na stotine njegovih papira, lenjira… Uživala sam gledajući ga dok radi i maštala o danu kada ću ja uređivati taj prostor i kako ću svu lepotu uneti u njega. I evo sada ovo potkrorvlje izgleda ovako, podeljeno u dva odeljka, moju i njegovu radnu sobu. Lepo je, ali bi ga menjala za jedan minut onog starog potkrovlja kada smo ležali na kaputu i pili čaj. Kasnije je doneo krevet i prekrivač. Ubrzo sam počela donositi po koju svoju sitnicu, počela bditi nad njim do duboko u noć, i upoznavati se sa njegovim prijateljima. Kada kažem prijatelji, mislim na brata od strica, pošto je samo njemu verovao i smatrao ga jedinim pravim prijateljem u životu. Kada sam upoznala njega shvatila sam da sam i ja na listi prijatelja inače nas nikada ne bi upoznao. Posle nekoliko dana me je i zaprosio. Tako je bio nespretan. Pričao je o trajanju, pravim vrednostima, izumima i verovatnoći opstanka braka između dvoje ljudi. Onda je počeo da pali lulu. Kako je voleo duvan, a ja miris duvana. Onda je izvadio jedan smotuljak i dao mi. Na njemu je pisalo „Da li ćeš moći večnost sa mnom da postaneš i jačinu ove ljubavi na srcu da nosiš? Hoćeš da se udaš za mene?“ Na poleđini papira neka jednačina nebitna za moju prosidbu. Verovatno je dugo smišljao stihove, jer mu umetnost nije jača strana i odmah ih je zapisao na prvom papiru, ne gledajući šta je pozadi. Ali to je on. Naravno da sam pristala vrišteći kao ludača, dok su se prolaznici okretali misleći da me neko napada u haustoru, a ne da sam upravo zaprošena. Nije me puštao iz zagrljaja naredenih nekoliko dana. Ne toliko od straha da se ne predomislim, koliko od potrebe da brže prođe vreme i da mu se otrezni otac da bi mu mogao sopštiti vest. Čini mi se da je taj čovek postajao biti srećan tih dana, ali opet je navlačio na sebe svu bedu sveta u kojem je živeo i sebičnost svoje duše. Taj čovek nije sposoban da voli, ili se ja nisam potrudila da doprem do njega? Ne znam ni sama. Znam da je nastao period blagostanja i sreće koji je trajao do poslednjeg dana koji je imao. Pogledi u tim očima kupali bi me jutrom, povijao me brižno usnama kao majka novorođenče. Milovao me osmehom i tananim rečima ljubavi i sreće koji je sejao svakog dana na moja ramena, pa smo obasjavali sve mračne kutke prošlosti koja ga je bolela, koja ga plašila. Bio je moj poziv da budem bolja, jača, uspešnija. Bio je moja ljubav i sreća. I da smo živeli kao najsiromašniji u nekom dalekom selu, ja bi tog čoveka istom jačinom volela. Ljubavlju sa njim postala sam večnost i nastaviću da pričam o tom dok ne postanemo zvezde na nebu, opet zajedno. Suze joj skliznuše u dlanove kojima je pokrila lice. Rana na duši krvari. Stef joj stavu ruku na rame, zaleđen u jačini osećanja koja je brzinom svetlosti prosula pred njega. Shvatio je da su Dita i njen muž biser i da nema šta da traži tu. Odjednom je počeo da oseća simpatije prema njenom pokojnom mužu. Shvatio je da joj nikada on ne može pružiti takvu ljubav, a i neće pokušavati da ga zameni. Dita je dobila novog najboljeg prijatelja, dok ih smrt ne rastavi.

Novi mostovi

20

Нови мостови

Бранка Селаковић, рођена 1985. године у Ужицу. У свом родном месту направила је прве кораке као песник и есејиста, касније са уписом на Филозофски факултет, Универзитет у Београду, одсек за филозофију, одлучује се да своје идеје и мисли уобличи у романе. Објавила је три романа „Нарциси бојени црно“ (2006), „Капија“ (2009), „Љута сам“ (2011). Бранка Селаковић пише песме, есеје, кратке приче, драме. Награђивана је како у Србији, тако и на интернационалним конкурсима. Објављује у књижевним часописима, зборницима, антологијама, сајтовима посвећеним књижевности и књижевној критици. Превођена је на енглески, пољски, шпански, индонежански. На основу њених песама, кратких прича и делова романа настало је неколико кратких филмова са којима је учествовала на фестивалима кратког филма широм Балкана. Поред књижевности бавила се као средњошколка новинарством, покренула је са два пријатеља часопис „Здравац“, као и глумом. Данас повремено објављује текстове о актуелним дешавањима у неколико дневних новина. Бавећи се глумом имала је прилику да наступа на сцени Народног позоришта у Ужицу. Свој таленат за глуму приказује у својим, као и у кратким филмовима својих пријатеља и на књижевним сусретима. Бави се сликањем, организацијом књижевних вечери и поетских сусрета. Живи и ствара у Београду, Ужицу, градовима и варошицама света, како је пут нанесе.

Novi mostovi

21

Нови мостови

Druga nagrada za najbolju neobjavljenu priču u regionu za 2011. god. Aida Šečić

FOTOGRAFIJA

Požutjele novine i požutjelo lišće ne bi trebali izazivati bol. Prošlost je prošla. Njegovo lice na toj fotografiji naborale su stvarne godine, ali i starost papira, vlaga, memla. Kojeg li je vraga čuvala ovo?, pitam se dok prevrćem po njenim stvarima. Tespih od ćilibara, ogledalce s naslikanom Plavom džamijom u Istanbulu, dvije-tri svilene marame, bočica parfema od ruže i njegova fotografija… E, žene, žene…uništi ih, brate, taj njihov sentiment. ***

Pamtim sobu. U Ulici Valtera Perića. Na Marindvoru. U Sarajevu. Pamtim nas, sirotane. I nju, mamu. Očajnu, ogorčenu, ozlojeđenu, odbačenu, ostavljenu. Mamu zbog koje su nam se rugali jer je u „Valteru Periću“ radila ko čistačica s bijednom crkavicom, pa smo Šemso i ja morali prodavati mlijeko i novine. Zijo je bio mali dječak, kreveljav i krmeljav. Takav je i dan-danas, u trideset petoj. U našoj velikoj, jedinoj sobi, visokih plafona i memljivih sivih zidova, nije bilo ničega. Ni cvijeća, ni knjiga, ni tepiha, ni časopisa, ni slika. Crnobijeli tv na kojem sam gledao „Ben-Hura“ i „Lesi se vraća kući“ bio je pokvaren. Šemso je stalno govorio da će ga „dati na popravak sljedeći mjesec“. Mrzio sam „sljedeći mjesec“. I mrzio sam svoje djetinjstvo. Bilo mi je petnaest godina kada se to konačno desilo. Došao sam iz škole, srca smotana u klupko, zbog još jedne jedinice. Jer sam bio glup. Bar sam tako mislio. Glupi srednji brat. Nikad mažen kao Zijo, nikad hvaljen kao Šemso. Otključao sam vrata. Velika soba bila je gladna, hladna i beskrajno jadna. Mater je bila na poslu. Zijo je bio u školi. A Šemso, genijalac, davao je privatne instrukcije iz matematike. Ugrijao sam čorbu, udrobio otvrdli hljeb. Halapljivo sam je posrkao. Glad očiju nema. Samo velika usta. Onda je neko pokucao. Provirio sam kroz prozorčić bez zavjese, oblijepljen muhama, što je gledao na stubište. Srebrna kosa i plava kapa poštara Paje. „Kako si, mali?“, rekao je „Izvol’ telegram iz Tuzle. Prijatno“. Umro Avdija.Stop.Infarkt.Stop.Jučer.Stop.

Novi mostovi

22

Нови мостови

Papir je bio bijel i hladan. Moje su misli bile bijele i hladne. Nisam osjećao ništa. Mater je došla oko dva, vukući noge i cekere s pijace. Telegram je ležao na stolu. Ja nisam bio dovoljno brz. Njezin jauk bio je oštar i bolan, kao u ranjene zvijeri. Pala je, a trule jabuke su se zakotrljale drvenim podom. Podigao sam je. Umio sam je. Položio sam je na drvenu sećiju. Njen je lelek okupio komšinice. Željne drame, navalile na vrata i na nju kao na medene kolače. Nije ni čudo. Zidovi su bili k’o od kartona, dijelili smo wc, pa, htio-ne htio, moraš biti blizak. „Di će mu bit’ dženaza?“, pitala je jedna, crna i suhonjava ko svraka. „A, di… ovdi, valjda“, šušnula je druga, držeći materinu glavu u krilu i trljajući joj sljepoočnice nekakvim uljem odvratnog mirisa. „Aaaaa, neće mi ga kurva mrtvog uzet’, neeećeee…“, jaukala je mama zatvorenih očiju. ,,Jadnica”, zujale su one kao roj divljih pčela. Bilo ih je sve više i više… Šemso je stigao čim su mu javili. Izderao se na mater „zbog kukumakanja“, a meni naredio da odnesem osmrtnice na štampanje i polijepim ih po gradu. Izletio sam na ulicu. Friški zrak ugodno me pomilovao po licu. Mamino se naricanje čulo do tramvajske stanice. U ruci sam stezao komadić papira sa Šemsinim nečitkim rukopisom. I jednu crnobijelu fotografiju. Njegovu fotografiju. Gledao sam ga. Njegovo lice bilo mi je strano. Njegove stisnute usne i krupne oštre oči. Gledao sam ga, lagano stružući sarajevski asfalt džonovima otrcanih žutih starki. Bio je septembar. Bilo je lijepo vrijeme. Bilo mi je petnaest godina. Gledao sam ga. I odjednom mi je sinulo. „Ovo je moja i tvoja jedina šetnja, babo. Jedina u kojoj smo bili. Jedina u kojoj ćemo biti. Ikada“, prošaptao sam. Polusvjesno. Poluglasno. Svome ocu. Poluocu. ***

Dvadeset pet godina poslije, oboje su mrtvi. Moj babo. Moja majka. A ja među njezinim stvarima nalazim onu istu otrcanu crnobijelu fotografiju. Njegovo surovo, sirovo lice. Njegove krupne oči. E, mati, mati, lopovice stara. Jesi li ga zaista voljela? Ili si radila ono što je od tebe patrijarhalno-licemjerna bosanska sredina očekivala – naricala za „plemenitim mužem i ocem kojega je prokleta kurva

Novi mostovi

23

Нови мостови

smotala i odvela, pa njega, jadnog, od tuge za djecom presjeklo srce“? Ne znam. I nikad neću saznati. Samo znam da me sa te fotografije gleda stranac. Stranac i ništa drugo.

Aida Šečić Nezirević, rođena 1978. godine u Zenici. Nakon Opće gimnazije u Travniku, završila Filozofski fakultet u Sarajevu, Odsjek za književnosti naroda BiH i južnoslavenske jezike. Zaposlena kao lektorica u Sekretarijatu Predsjedništva BiH. Govori engleski i francuski jezik. 2009. godine bila finalistica međunarodnog konkursa „More riječi“ (priča „Irfanova gitara“), te predstavljala Bosnu i Hercegovinu na kreativnim radionicama u Barceloni i Toledu (2009), te Sofiji (2010). Priča „Irfanova gitara“ prerađena je u strip u organizaciji „Next page“ iz Sofije. Priče „Nas dvije“ i „Gospođa direktorica“ ušle su u zbornik „Najkraće kratke priče 2010“ Izdavačke kuće ‘’Alma’‘ iz Beograda. Uvrštena u zbornicima „Kapija Istoka i Zapada“ Novosarajevskih dana kulture 2010. (priča „Bogatašica“, te u časopis „Duhovna konekcija“ Novosarajevskih dana kulture 2011. (priča „Tu noć kad si se udavala“); KC Grad, Pesem.si, Garavi sokak, The Best of Trava… Nagrade: - 2008. Nagrada na internac. konkursu „More riječi“ za priču „Irfanova gitara“ - 2010. Druga nagrada IK „Alma“ Beograd za priču „Ogledalo“ - 2011. dobila nagradu „Fra Grgo Martić“ za prvu zbirku poezije. - 2012. Druga nagrada časopisa “Avlija” za priču „Fotografija“. - 2012. Prix d’exelance na internacionalnom konkursu Foruma žena Mediterana iz Marseillesa za priču “U dimu Sarajeva” - 2012. Prva nagrada na konkursu „Dr. Eso Sadiković“ Prijedor za priču „Čekajući da prestane kiša“ U slobodno vrijeme piše, čita, prevodi, putuje i uči francuski. Živi i radi u Sarajevu, Bosna i Hercegovina.

Novi mostovi

24

Нови мостови

Druga nagrada za najbolju neobjavljenu priču u regionu za 2011. god. Đurđa Vukelić Rožić

NJEGOVA STRANA ULICE

Bilo je to, ah bilo je to prije, tridesetak godina… On je bio prodavač glazbala u dućanu u ulici koja se zvala Chicago Avenue. A ja prodavačica u trgovini veličine rukometnog igrališta koji je nosio ime svoga vlasnika, nekog Millera čini mi se, a prodavala sam dječju odjeću. Imala sam 16 godina. I bila smrtno zaljubljena u markantnog prodavača glazbala na drugoj strani ulice Chicago. Izgledao je kao princ iz bajke, daleko ljepši i okretniji i od samog Clooneya u mlađim danima, možda kao ponešto visok i ozbiljanMarcello Vincenzo Domenico Mastroianni u svojim kasnim tridesetima. Usko lice, bujna tamna kosa začešljana prema gore, bio je to kraj sedamdesetih, no on kao da je ostao u šezdesetima. Kada nije bilo klijenata, moje kolegice i ja naslonile bi se na stalke s odjećom pred izlogom i promatrale prometnu i punu života Chicago Aveniju, u gradu Chicagu. Obližnje raskrižje s Ashland Avenijom bilo je poput bučnog, nepredvidivog i užurbanog bȉla u središtu svojih aritmičkih oluja. Aritmije kakvu sam i sama osjećala u grudima kada bi i on stajao ispred izloga dućana s glazbalima. Nikako da se sjetim kako se zvala djevojka, Meksičkog podrijetla, visoka, duge crne kose i veoma krupnih i tamnih očiju, desetak godina starija od mene i primijetila moju silnu zbunjenost, zbog koje sam toliko patila. U slobodno vrijeme poučavala me španjolskom jeziku ali i pričala mi o svojoj velikoj ljubavi, oženjenom igraču s kojim je zatrudnjela i potom, rodivši bebicu, dala je na usvajanje. Zajedno smo brojile koliko bi dječak tada imao godina, koji razred išao. Živjela je paralelnim životima, onom s djetetom, i onom bez njega. Još je bila premlada da razumije težinu odluke svojih roditelja, rodivši sa sedamnaest i pol godina. Premlada da oprosti. No ubrzo su ostali i bez nje, kažnjavala ih je sagradivši svoj život daleko od njih. Tako iskusna, pošla je jednoga dana preko ceste, kupila neku pjesmaricu Božićnih pjesama, razgovarajući dugo s odabranikom moga srca. Nosio je prsten, rekla mi je, stariji je no što se doima ovako preko ceste. No, bilo mi je svejedno. Bio je ikona koju sam obožavala, promatrala, sanjarila, nešto što sam trebala. Da mi je to netko uzeo, bila bih siromašnija za najčistiju i najveću od svih ljubavi na svijetu. Onu koja se nije dogodila. Patricija, najstarija od nas, predlagala mi je da izađem s njim, da stupimo u intimne odnose, jer stariji muškarci su idealni za šiparice, mogu cure nešto naučiti a oni ih znaju čuvati od trudnoće. Osim toga, ako sam doista zaljubljena, ne smijem propustiti te trenutke. Može se dogoditi da se više

Novi mostovi

25

Нови мостови

nikada ne zaljubim. A pod stare dane, bit će mi žao, tako je govorila. Gledala bih Patriciju i razmišljala o njezinim ljubavima koja možda nije ostvarila. Život joj je donio retardiranu djevojčicu koju je podizala kao udovica, udavši se za nekog vrlo dragog čovjeka no kojega nije voljela. Posjećivale smo, mi njezine kolegice djevojčicu, donosile joj darove, a jednom sam čak i prala njenog psića u sudoperu punom mirisne pjene. Nakon toga, više je nisam posjećivala. U dane kada nije bilo prometa a obe trgovine prazne, sjeo bi moj obožavani ljepotan pred izlog glazbalima, i zasvirao gitaru pjevajući sjetno. Pjevao je Elvisa, pjevao je Beatlese, sve što bilo in i cool u to vrijeme. Pjevao je Frankijeve sentiše i nikada više nitko nije tako lijepo svirao i pjevao za mene. Toliko sam bila zaljubljena i nesigurna, da sam u velikom luku zaobilazila njegovu stranu ulice. Stanovala sam na toj njegovoj strani ulice, no uvijek bih na pješačkom prijelazu ispred trgovine porculanom i kućnim potrepštinama, pobjegla drugu stranu ulice. Jer od srca koje je željelo iskočiti k njemu, od koljena koja su klecala do riječi koje ne bih mogla progovoriti, ja obična zaljubljena šiparica, pocrvenila bih i glupača kakva sam bila, osramotila se pred njim. Možda bih se od poziva na kavu onesvijestila, tko zna? Imao je topao i nježan glas, čula bih ga kada smo imali rasprodaju na pločniku i stajale pored stalaka s odjećom. Onoliko koliko se moglo čuti između prolaska širokih američkih lađa od vozila u dvije plus dvije trake. Obično kada bi se zatvorio semafor. I uvijek i svagda, pjevao je meni. Pjevao je najtoplije ljubavne pjesme, privlačio je prolaznike kako bi ušli u trgovinu i nešto kupili. Ali gledao je mene, pjevao je meni i samo meni. Trajalo je to nekoliko mjeseci, ne sjećam se više koliko, a i ne sjećam se tko je prvi otišao iz kvarta, on ili ja. Nekoliko godina kasnije, prošetala sam njegovom stranom ulice, trgovina glazbalom proširila se, sjala su pianina, jedan prelijepi koncerni klavir, stotine knjiga s notama, glazbala po zidovima, visjela su i sa stropa. Ulaštene trube i basovi. Privlačio me krvavo crveni baršun violinskih kutija na polici, miris, jedinstven samo novim glazbalima, a time i trgovinama glazbalima. Miris drva i laka, miris glazbe koja se još nije rodila, koja čeka, koja mora progovoriti, izraziti nečiju usamljenost, zaljubljenost, nečiju tugu i nečije veselje. Glazba koja će niknuti sa žica, ispod finih jastučića klapni flaute. Vrisak piccolla. Snaga s oboinog piska. Izazov bendža i samozatajnost roga. Glazba koja je davno zabilježena i ona koju će netko sutra ili za koji tjedan stvoriti za sva vremena. Glazba je stih ljepote duše. A tu je sve sjalo tom još nerečenom ljepotom. Uljudna prodavačica, niska sredovječna žena, njegovana i nasmiješena, nagovarala me da kupim pianino, i predlagala jedan drugi model koji trenutno nemaju u trgovini. Zasvirala sam Chopinov minutni menuet, nježno i tiho. Menuet u trajanju jedne minute. Potom pitah za veoma zgodnog prodavača koji je izgledao kao Marcello Mastroianni a ona mi je rekla da je to bio njen

Novi mostovi

26

Нови мостови

pokojni suprug te da je prošle godine preminuo od raka. Izrazila sam sućut ženi koja me neopisivo znatiželjno gledala kroz, ne sjećam se jesu li to bile moje ili njene suze koje su ipak utekle kontroli. A ona me zagrlila i samo rekla: „Voljele su ga mnoge žene.“ Promucala sam, znate, mi smo se samo gledali…

Đurđa Vukelić Rožić, rođena 1956. godine u Vidrenjaku u Moslavini. Diplomirala na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Živi u Ivanić Gradu. Piše, prevodi na engleski jezik, uređuje i objavljuje haiku poeziju i prozu dugi niz godina. Do sada prevela na engleski jezik tridesetak zbirki poezije i haiku poezije. Za svoje haiku primila niz nagrada, pohvala i drugih priznanja u zemlji i svijetu. Uredila Antologiju hrvatskog haiku pjesnišva 1996-2007. na hrvatskom i engleskom jeziku, ‘’Nepokošeno nebo’‘. Do sada objavila 3 zbirke humoreski: ‘’Malo ulijevo, malo udesno’‘, 2005.; ‘’Zapravo/Actually’‘ na hrvatskom i engleskomjeziku, 2005.; ‘’Može a ne mora’‘, 2007. g. Također, humoreske su joj tiskane u Večernjem listu, Kvizorami, Podstranskoj reviji, Zborniku književnih i likovnih radova Hrvatskih neprofesionalnih stvaralaca, Hrvatski sabor kulture 2008; Susret riječi, Bedekovčina 2008; Gravitacija riječi, KNS Sarajevo 2008; Balkansko Pero, KNS Sarajevo 2009. Vodi humornu kolumnu u regionalnom dvotjedniku Otok Ivanić, Kloštar Ivanić I to je život! Liriku stvara na hrvatskom standardu, kajkavskom narječju i engleskom jeziku. Pjesme su joj objavljena u Senje i meteori, Varaždin 2006, 2008 i 2009; Hod se nastavlja, V Recital ljubavne poezije „Željka Boc“ Marija Bistrica 2008; 42. Svečanosti kajkavskih popevki, recital poezije, Krapina 2007, Reka živlenja, 2009.; iDobnik peskotekoči, 2010; Susret riječi, Bedekovčina 2006-2008; Zbornik Moslavine IX-X 2006/2007, Gravitacija riječi, KNS Sarajevo Balkansko pero, KNS Sarajevo 2009. Za ljubavnu pjesmu Izvan Razuma dobila prvu nagradu udruge Spark, Velika Gorica 2009. godine. Također objavljuje u internetskom časopisu za poeziju Sketchbook. Svoje tekstove povremeno i uglazbljuje.

Novi mostovi

27

Нови мостови

Treća nagrada za najbolju neobjavljenu priču u regionu za 2011. god. Lejla Kalamujić

U POTRAZI ZA RAJEM

Tražila sam istinu o njemu pune dvije godine. Od dana kada je za istim ovim stolom za kojim sada sjedim zazvonio telefon. Odmah sam znala. Svake bih večeri zaokružila datum na malom kalendaru pored kompjutera. Tako sam brojala crne dane svoje potrage za istinom o bratu blizancu. Često, umorila od višednevnog nespavanja i loše ishrane, odlazila sam na groblje nacionalnih heroja. Sjela do njegovog uzglavlja i stopila se sa tišinom više stotina bijelih mramornih ploča. Zažmirila bih, i nijeme slike prošlosti zatitrale bi mi ispod kapaka. Ubrzo nakon našeg dvanaestog rođendana, počeo je rat. Ne ovaj, nego onaj tamo na drugom kraju svijetu. Možda ste čuli za grad Sarajevo? U tom gradu, u životu prije Amerike, u blizini naše kuće postojao je park. Ili, bolje rečeno, strma livadica opasana bodljikavim žbunjem, sa bijelim nejestivim plodovima. Do rata bilo je to omiljeno igralište za nas djecu. A onda, rat je na tom mjestu iznjedrio groblje slično ovome. Pomno smo pratili kako buja i raste sa kuhinjskog prozora. Rat je prošao, život je krenuo dalje, ali tata nije htio ni po koju cijenu da mu djeca odrastaju gledajući u svijet preko nišana[1]. Jednog dana, tek što se vratio kući s posla, objavio je da se selimo. Trebalo je preći veliku baru da bi se stiglo do boljeg života. Mama i on su brzo pronašli posao, podigli kredit za novu kuću, dva auta, naše školovanje. Sa šesnaest Edin i ja postali smo Amerikanci. Za američke prijatelje Edin je postao Eden. Život je tekao s lakoćom, i izgledalo je da smo pronašli raj na zemlji. Raj je trajao sve do odluke o izboru fakulteta. Kakav je samo šok tata doživio kada mu je Edin saopštio da će upisati Vojnu akademiju. „Opet nišani“, derao se otac po kući danima. Prvi put u životu je uzimao mene za primjer, i hvalio moju odluku da se posvetim istraživačkom novinarstvu. I danas čujem njegove uzvike „perom, a ne puškom ostvaruje se pravda“. U sjećanjima mi i dalje stoji jesen, kada smo oboje napustili porodičnu kuću, tmurna i kišovita. Moje odredište je bio New York, Edinova tvrdoglavost je istrajala, upisao je Vojnu akademiju. Bila je to naša prva razdvojenost, koju smo liječili dugim razgovorima preko skypea. Svako bi pored svog kompjutera napravio kafu, srolao džoint, i riječi bi tekle sve dok nam se oči ne bi počele sklapati u sitnim satima. Život koji smo ostavili za sobom na drugom kraju svijeta oživio je u našim razgovorima. Tim više što su mama i tata veoma rijetko spominjali Sarajevo, i što smo možda jedini američki Bosanci koji za sve ove godine nijednom nisu otišli u posjetu „kući“. Dogovorili smo da kada završimo sa faksom, odemo sami. Barem na petnaest dana. Čemu smo se tada

Novi mostovi

28

Нови мостови

radovali? Idealima, snovima o budućnosti i američkim praznicima kada bismo se vraćali kući i ponovo bili jedno kraj drugoga. Posljednjeg ljeta u roditeljskom domu, poklonila sam mu malu nargilu, koju je toliko želio. Kupila sam je u jednoj arapskoj radnji u blizini svog iznajmljenog stana. Bila je to naša posljednja zajednička sreća u eri američkog života prije jedanaestog septembra. Jer od tada je počelo odbrojavanje, bilo je samo pitanje vremena. Čekanje nas je izjedalo. Ja sam sve rjeđe odlazila roditeljima. Jednostavno nisam mogla podnijeti atmosferu u kući, ispunjenu ratnim slutnjama. Prvo Afganistan, pa Irak. Po završetku studija posve sam se posvetila istraživanjima u domeni ljudskih prava. Radila sam po cijele dane, izgarala u tekstovima kao najljući aktivista, ali uvijek s prisutnom primisli da imam brata koji će kad-tad otići u rat, na strani one politike u čije sam motive tako duboko sumnjala. Nakon što je diplomirao većinu vremena je provodio u vojnim bazama. Prolazio je pripremne obuke. U dva navrata bio je određen i datum njegovog odlaska za Bagdad, da bi onda samo dan prije isti bio odgađan bez objašnjenja. Više nije bilo dugih razgovora preko skypea. Zamijenili su ih kratki telefonski pozivi dva do tri puta mjesečno u kojima bi me obavijestio da je dobro, te da nemam razloga za brigu. Znala sam da mi više od toga ne može reći, pa nisam ni pitala. Tek ponekad bih dobila nešto opširniji e-mail s njegove privatne adrese. Bili su to ispisi njegove noćne more u kojoj ga proganja plačni vapaj čovjeka kojeg ne vidi, a koji ga preklinje za pomoć. Košmari, pa kakvo čudo, pišem mu. Nije to ništa strašno, proći će. Kažem mu da ga volim, i da mi užasno nedostaje. Ja ne sanjam ništa. Gust i ljepljiv mrak me oblije čim sklopim oči. A onda jedne noći i sama skačem iz postelje, jer telefon neumoljivo zvoni. Trčim u hodnik, grlo mi se steže dok podižem slušalicu. Edinov glas! Za pola sata kreće za Bagdad. Ovaj put nema odgode. Nema puno vremena. Prije nego uspijem doći do glasa, veza se prekida, i zadnje što čujem su riječi: „Javi mami i tati“. Nakon petnaest dana umjesto maila iz Bagdada stiže pismo. Opet čitam snove. Možeš zamisliti kako mi izgledaju dani. Sve što me okružuje je čisto ludilo. Strah i bijes u svakom oku. Jedino što mi pomaže da guram dalje je tvoj maleni poklon. Koristim ga čim ugrabim koji sat samoće. Ponekad, jedini način da preživiš je da otupiš. Da te se jebe. Ali, onda noću dođe taj san. San koji je sto put gori i od ovako usrane stvarnosti. Osjećam pritisak u ušima, a nemam ušiju. Osjećam miris mora u zraku, ali ne vidim svoj nos. Tu sam, i nisam. Nešto me nagoni da uđem u tamni napušteni dvorac, u kojem nepoznati glas ispušta suze. Izgubljen sam u tom labirintu. Glas me uvlači sve dublje u tminu uskih hodnika. Preklinje me da ga izbavim, i proklinje Starca s planine. Svako sljedeće pismo je tmurnije. Očaj se slio u moje dane. Radim mehanički. Pokušavam isposlovati put za Irak. Povlačim sve moguće veze, ali bezuspješno. Kažu nije još vrijeme. Prvo idu meci, a zatim riječi. Nemoćna,

Novi mostovi

29

Нови мостови

vraćam se čitanju. Sve se teže budim. Neko jutro me ludi narednik probudio udarcem. Iz sve snage me zviznuo po potiljku i riknuo mi iznad uha. Takvog kretena još nisi vidjela. Bila je nedjelja navečer kada je u vanrednom terminu objavljena vijest koja je uzdrmala naciju. Sjedila sam u pidžami ispred televizora i jela kokice. „Teroristički napad na američku bazu u Iraku“. Bomba je eksplodirala u dvorištu baze. Još uvijek se ne zna koliko ima žrtava. To je bilo sve što su rekli. Uzela sam telefon u ruke i okretala brojeve. Zvala sam razne redakcije, novinare s kojima sam sarađivala. Niko nije imao informaciju više. Potpuno sluđena pokušavala sam dobiti nekog iz Washingtona, Pentagona. Nikakvog odgovora. Mama plače u slušalicu, iz pozadine čujem tatu koji je pokušava umiriti. „Ne, nisam uspjela ništa saznati.“ Vrijeme kojeg mi je uvijek falilo, pretvorilo se u beskrajnu planinu koju je trebalo pregaziti hiljadama sitnih koraka. Oko pola četiri ujutro, stigao mi je faks od prijateljice iz ministarstva odbrane. „Živ je, nema ga na spisku!“ Sjedim na podu hodnika sa listom papira u ruci, i ridam k’o konj. Proklinjem vojsku. Proklinjem ratove. Proklinjem oca koji nas je ovdje doveo. Poslije suza, na lice mi izbija osmijeh. Uzimam telefon: „Halo, tajo živ je!“ Smijemo se i plačemo, zajedno. Lagano sviće, i ja napokon uspijem zaspati sa profaksanim listom papira pored uzglavlja. Događaji koji su uslijedili u narednih par dana, u mojim će mislima zauvijek ostati obavijeni maglom. Prvotna euforija jer je živ, potom nemogućnost ostvarenja bilo kakvog kontakta, zatim dva vojnika na pragu roditeljske kuće, majčin krik u slušalicu telefona. Zvanično obavještenje vojske glasilo je da se desila kobna greška. Stišćući kape u rukama, dva su vojnika rekla mami, da je i on jedan od onih sa crnog spiska. Onog istog pored kojeg sam tako mirno usnula u svitanje. Možda bi svemu bio kraj, samo da tri dana nakon sahrane nije stiglo Edinovo pismo. Pismo koje je napisao u večer nakon bombaškog napada. „Danas je bilo grozno. Toliko grozno da sam se opet osjetio kao dvanaestogodišnjak. Ali preživio sam! To je valjda bitno. Kažem valjda jer ni sam više ne znam što je u ovom jebenom ratu bitno. Sjećaš se mog sna? Ma kako se ne bi sjećala, kad sam samo o njemu pisao. I dalje ne razumijem, ali čekaj da ti ispričam ispočetka. Ovdje sam upoznao Jusufa. To je bibliotekar u našoj oskudnoj biblioteci koja je „zakopana“ u jednoj od podrumskih prostorija. Danima sam ukopavao svoj nemir u tom malom sobičku, skriven među knjigama. Nije mi bilo do čitanja. Samo sam se sklanjao od ovog odvratnog pakla, u tišinu i opuštenost koju mi je privremeno pružala marihuana. Prošli su dani prije nego sam primijetio Jusufa. Omanji debeljuško sa brkovima. Onako, odmah mi se učinio simpatičnim. Saznao sam da je samohrani otac sedmero djece, te da je zapravo profesor engleskog i književnosti. Nismo nikada mnogo pričali o ovom ratu, radije sam ga puštao da mi pripovijeda o historiji Bagdada

Novi mostovi

30

Нови мостови

i Iraka. U njegovoj priči, to je bila lijepa zemlja. Jedan mali isječeni kutak raja, tako dalek od svega što nas je okružuje. Pričao mi je i o svojoj porodici, ženinoj bolesti i njenoj smrti uoči samog rata. „Bolje što nije ovo doživjela“, uvijek ponavlja. Priča mi o svojoj djeci, o tome kako ih valja hraniti i školovati. Čak mi je priznao da je to razlog zbog kojeg je prihvatio posao kod „Amerikanaca“. To je izrekao nekim čudnim tonom, u koji nisam htio dirati dodatnim ispitivanjima. Otvorio mi je svoju dušu, onoliko koliko to jedan Iračanin može američkom vojniku, i zahvalan sam mu zbog toga. Kad sam s njim osjetim bliskost, osjetim da je iskren i zato sam mu ispričao našu priču. Rekao sam da je ustvari mali „Amer“ Bosanac. Pričao sam mu o našoj kući. Obrazovan je to čovjek, širokih pogleda. Zna o ratu i o Sarajevu više nego svi Amerikanci koje smo upoznali zajedno. Znaš, to samo mogu tebi reći, nekada se pitam da li smo trebali otići. Jesmo li? Daleko si! Znam da ova pisma rijetko stižu, i da nije Jusufa ja ne bih imao s kim progovoriti. Prije nekoliko dana sam mu povjerio svoj san. Taj progon u glavi, koji me guši neprestano. I možda mi nećeš vjerovati, ne znam da li i sam mogu vjerovati u to, ali samo čuj. Rekao sam mu za glas mladića koji me proganja, njegov vapaj i proklinjanje Starca sa planine. Pokušao sam mu opisati napušteni dvorac, i to da mislim da je negdje u brdima. Dugo me je gledao svojim dubokim očima. Gledao me, a onda je jednostavno ustao i izašao iz prostorije. Ostao sam k’o popišan. Nije mi bilo druge nego progutati knedlu i vratiti se na radni zadatak. Vukao sam se ka vratima, kao kakvo pseto podvijena repa. A onda su se vrata otvorila. Ugledao sam Jusufa sa nekakvom knjižicom u ruci. Tutnuo mi je u ruku, rekavši: „Samo pročitaj“. Potom mi je okrenuo leđa i ponovo izašao. Na požutjelom omotu knjige je pisalo „Fedayeen[2]“. Jusuf nije znao šta reći. Sada kada sam pročitao knjigu ne znam ni ja šta bih ti rekao. Zato sam otkinuo jednu stranicu iz knjige, koji ti šaljem. Samo pročitaj. I čitala sam. Svakoga dana. Hasan Sabbah je legendarni vođa feedayeena koji je ostao zapamćen pod imenom Starac s planine. 1090. godine on je osvojio dvorac Alamut, na istoimenoj visoravni koja je udaljena oko 100 km, od današnjeg Teherana u Iranu. Za svoje vladavine Starac je izgradio najljepši i najveći vrt ikad viđen u tom dijelu svijeta. Vrt je bio napravljen prema opisima rajskih vrtova iz Kur’ana. Starac s planine je bio pripadnik šijitske sekte i radikalni borac protiv Osmanlija i Hrišćana. Rajski vrt je bio mišolovka za mladiće koji su se borili na njegovoj strani. Izabrane mladiće pripadnici starčevog klana bi uspavljivali opijumom, te bi ih omamljene prenosili u vrt. Kada bi se probudili mladići su vjerovali da su umrli i da su dospjeli u raj. Nekoliko dana puštali bi ih da beskrajno uživaju, a potom bi ih drogirane ponovo iznosili iz vrta. Kada bi ih razočarane dovodili pred Starca svi do jednog bi govorili da dolaze iz raja. Starac bi ih ohrabrivao u tom uvjerenju, te im govorio da je poslušnost ulaznica

Novi mostovi

31

Нови мостови

za raj. Ubjeđivao ih je da ima moć otvoriti rajska vrata, i da zauzvrat od njih očekuju da se bore na njegovoj strani. Feedayeeni su kasnije dobili ime asasini[3]. Riječ “asasin” je zapadnjačka izvedenica od riječi “hashishiyya” i znači uživaoci hašiša. Roditelji su se vratili u Bosnu prije godinu dana. Ispostavilo se da su stotine pređenih milja u potrazi za rajem bile uzaludne, i sada su još samo htjeli proživjeti ostatak života na mjestu gdje su oduvijek pripadali. U tmurnom novembarskom danu, otac povijen kao otrgnuta vrbina grana, vuče za sobom dva kofera, dok mama plače i moli me da se predomislim i uskoro krenem za njima. Predajem im pasoše na šalteru, i onih desetak minuta koliko je ostalo do ukrcavanja, tata skuplja očne kapke i okreće glavu od mene, a mama priča, ne zaustavlja se. Popravlja mi kragnu i drhtavim dlanovima otresa mi praške sa kaputa. Uslijedile su dvije godine borbe sa vjetrenjačama. Smršala sam petnaest kila. Izobličenog lica i upalih obraza, besciljno sam tumarala kroz dane. Jedno sam jutro zastala ispred ogledala i susrela neprepoznatljiv pogled, ispod kojeg su visjele kesice podočnjaka. Tamne mrlje ispod očiju u kojima su se nakupile naplavine očaja. Nisam više mogla. Otvorila sam ormar i sa gornje police izvadila kofer. Nasumično sam trpala stvari u njega. Kada sam završila sa pakovanjem, shvatila sam da nemam pojma gdje bih otišla. Bespomoćna, sjela sam na krevet, spustila glavu u hladne dlanove i počela jecati. Tijelo mi se treslo, skupljalo u klupko, u želji da nestanem. Da se istopim u vlastitim suzama. Iznenada, kao alarm, začulo se zvono na vratima. Na vratima je stajao mladić. „Mislim da biste nešto trebali znati.“, rekao je. Zvao se Mark i bio je u istoj jedinici sa Edinom. Prije nekoliko sedmica vratio se iz Iraka. Skuhala sam kafu. Cigareta se tresla među njegovim požutjelim prstima. Imao je preplašen pogled. Od nervoze je grizao donju usnu. Promatrala sam ga bez ijednog pitanja. Samo sam primakla pepeljaru i strpljivo čekala da sam otpočne priču za kojom sam toliko tragala. „Sve se odigralo dan nakon napada na bazu“, rekao je. Usput me je pitao da li mi je Eden pričao o naredniku jedinice. Klimnula sam glavom, na što je on samo dodao „nenormalan čovjek“. „Toliko je bio bijesan nakon svega, i samo mu je bilo važno da neko plati za to što se desilo. Sve nas je poredao u krugu baze, ni muha se nije čula. Onda sam vidio da dvojica vojnika dovode našeg bibliotekara. Jadniku je drhtala brada. Zatim su se otvorila stražnja vrata na koja je ušao Eden u pratnji trećeg vojnika. Ugledavši Edena, bibliotekar je zavapio: ‘Ja zaista nemam ništa sa jučerašnjim događajem.’ Narednik ga je ušutkao jednim šamarom. Optužio ga je za izdaju i špijunažu, navodeći kao dokaz činjenicu da se zbog toga prethodnog dana nije pojavio na poslu. Nije pomagalo ni to što se ovaj kleo, da mu je dijete bilo bolesno, te da zbog toga nije uspio doći na posao. A kada se u priču upetljao Eden, u pokušaju da odbrani jadnika, upitavši narednika da li ima neki opipljiv dokaz protiv Jusufa,

Novi mostovi

32

Нови мостови

uslijedilo je ono što niko od nas nije mogao ni sanjati. Luđak se zlurado nacerio i počeo napadati Edena. Urlao je o tome kako je istražio njegovo porijeklo, te kako ga je motrio svih ovih dana. Rekao je da su svi primijetili koliko vremena provodi skriven u biblioteci s neprijateljem. Rukom je pokazao na bibliotekara. Tada se Eden počeo kleti da je sve pogrešno shvaćeno, da se ne radi ni o kakvoj izdaji, te je molio narednika da se pribere. Zauzvrat ovaj mu je ugurao pištolj u ruke i rekao: ‘Eh, ako je tako dokaži da si naš’. Ono što je uslijedilo u narednih desetak minuta i dalje mi je mutno u mislima. Sjećam se narednikovog glasa koji tjera Edena da puca u bibliotekara. Vidio sam kako Eden baca pištolj iz ruke i počinje trčati ka ogradi. Začuo se pucanj, Eden je pao, i jedino što se nakon toga razlijegalo dvorištem bio je bibliotekarov urlik.“ Nakon što sam ispratila Marka, otišla sam u sobu i raspakovala kofer. Vratila sam se u isti očaj, naivno vjerujući da ću dokazati šta se zapravo desilo sa Edinom. Više od svega, čeznula sam za osvetom. Željela sam da neko plati za sve što je učinjeno. Tonula sam i tonula. Provela sam desetine neprospavanih noći ispred kompjutera. Nigdje nije postao ni jedan pisani dokaz, koji bi potvrdio Markove riječi. Sam mi je na odlasku rekao da je došao kao čovjek, da zaslužujem znati, ali da nikada ne bi tako nešto izrekao javno. Jednostavno, samo je htio skinuti teret sa svoje duše. Vjerujem da nije bio svjestan da je sav svoj teret prebacio na moja pleća. Iscrpljenost je najzad pobijedila. Glava mi je jednostavno klonula na stol, i zaspala sam pokraj upaljenog kompjutera. Našla sam se u ruševinama dvorca. Edin je sjedio na hladnom kamenom podu, čvrsto grleći mladića, čija je garderoba odavala da dolazi iz nekog drugog vremena. Dozivala sam ga ali me nije čuo. Mahala sam mu ali me nije vidio. Htjela sam mu priči ali nisam mogla napraviti ni koraka. Mogla sam ih samo gledati kako se grle. Njih dvojica, sami, zaboravljani i od vremena. Probudila sam se u zoru. Oko sedam sati, već sam bila na putu ka kancelariji. Zadržala sam se tek toliko, koliko mi je trebalo da uredniku saopštim da dajem otkaz. Srdačno se pozdravljajući sa kolegama, znala sam da zauvijek napuštam život koji sam do tada vodila. Par mjeseci kasnije sam upoznala nekoga. Ljetos smo zajedno otišli u Sarajevo, u posjet mojim roditeljima. Bili su presretni, zbog vijesti o skorom vjenčanju. A, tek kada sam im rekla da će za sedam mjeseci dobiti unuka. Odmah su počeli kovati planove o ponovnom dolasku u Ameriku, nakon poroda. „Da ti se nađemo pri ruci“, rekla je mama. Protječe sedmi mjesec trudnoće. Mnogo jedem i u uređujem sobu za bebu. Pišem i dalje, ali više nisam u utrci za argumentima. Uskoro će biti objavljena moja prva zbirka kratkih priča. Ovo je jedna od njih. Priča o dva prevarena mladića.

Novi mostovi

33

Нови мостови

Lejla Kalamujić rođena je u Sarajevu 1980. godine. Diplomirala filozofiju i sociologiju na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Do sada objavljivala u časopisima „Sarajevske sveske“, “Libra-Libera”, “UVurbani vračevi”, “Lipar” i “Život”, te zbornicima „Pod pritiskom“. “Poqueerene priče”, “Alma” i “Lapis Histrie”. Dobitnica prve nagrade za zbirku neobjavljenih priča Naklade Zoro u 2008. godini, za zbirku priča „Anatomija osmijeha“. Osvojila prvu nagradu na natječaju ”Vox feminae” za priču „Žena zvana čežnja“. Pored toga osvojila drugu nagradu na književnom natječaju “Susreti Zija Dizdarević 2009.” za priču pod nazivom “Povratak među zvijezde“”, te 2005. za priču „Oči smrti“. Također, osvojila drugu nagradu na natječaju „Super Cyber Story 2005″ (Pincom) za priču pod nazivom “Sanduq el dunya”. Živi u Sarajevu, Bosna i Hercegovina. _____________________________________ [1] Nišani – muslimanski nadgrobni spomenici [2] „Fedayeen“ od ar. riječi „fida-i“ - „onaj koji je spreman žrtvovati svoj život s razlogom“ ili „borac za slobodu“ [3] Eng. assasine – ubica

Novi mostovi

34

Нови мостови

Treća nagrada za najbolju neobjavljenu priču u regionu za 2011. god. Jovan N. Bundalo

PLAC NA RUINAMA

U petak je u Zemunskoj bolnici umro Rade Kačavenda, izbeglica. Dok je ležao na intezivnoj nezi preko veza uspeo sam da uđem u tu sobu za umiranje. Leži nesretni Rade u koritu, umotan u zavoje, iz vene na levoj ruci proviruje glava igle, oblepljena flasterima. Iz plastične kese koja je vezana za kuku na prozoru kapa u njegovo telo lažna nada. Nepokretan je spečeni Rade, ali je svestan. - Šta to bi Rade, kako toliko strada? - E, kako, nesreća, iš`o sam na kotaču od Zemuna prema Batajnici i udari me dječak limuzinom, ‘ozadi i baci u grabu. Bijo sam pri svijesti kad je došla milicija, ‘itne se, brate, ne sjećam. Ležim u jarku, a jedan od onije što pravi zabilješku pita: Kako je bilo čiča? Velim, nemojte dirati ovog mladića nije on kriv, ja sam se zaboravijo, vozio sam k’o da sam na onoj mojoj cesti, ševrd’o sam, a ni svjetlo mi nije radilo. I evo me sad vođe, kako će i šta biti meni je, bogami, baš svedno, ali žao mi onog djeteta. Na sahranu dođe i onaj koji mu nikada nebi došao da su ostali u starom kraju i da je umro, kako vele, u zavičaju, ‘nako iz čista mira kad mu dođe vreme, domaćinski i u krevetu. Ovde idu na ukop svi koji čuju. Idu da se vide i popričaju, i da prikupe informacije. Ožalošćena porodica pokušava da ljuduje kao da su još na svom ognjištu. - Ne može iz naše kuće da se nosi na groblje po nji’ovom. Mora sve po redu. Jadna ti kuća čestita dušo. Živiš u baraci ili u nečijoj bivšoj štali i kriješ se po tek zaresalim kukuruzima kada naiđe paćenik kao što si i ti. Kopate u dnevnicu, za male pare, a pričate da idete u tuđe njive da vas želja mine i da ne zaboravite prostu seosku rabotu, kojom se bavite od kada je sveta i veka. Na sahrani Rade Kačavende pronese se glas da predsednik opštine, uspešni Srbin, poreklom iz naših krajeva deli izbeglicama placeve. Rasparčala država poljoprivredno dobro, nešto vratila bivšim vlasnicima, a ostatak deli milostivi predsednik, novopečenim i po nuždi svojim sugrađanima. Dušan Šarac i Jovo Adamović dogovaraju se da idu u opštinu. -Idemo kažu, nemere nam ništa biti. Naš je čo’ek, a i da nam ništa ne da jopet smo na svome. Vremena imamo, idemo pa šta Bog da da bude – biće. Uspem nekako da im zakažem prijem kod predsednika, preko Mitra, predsednikovog vozača. Nisam ga lično znao. Znao sam Mirka Glavonju iz Zemuna, a on je znao nekog Peru, a taj Pero je švercovao benzin sa Dućom, a Dućin kum Rajko je držao pumpu sa predsednikovim vozačom. Sada kada je

Novi mostovi

35

Нови мостови

sve prošlo i kada su nastupila vremena demokratije i legalizma, teško je današnjem mladom čoveku razumeti komlikovani put od Mirka Glavonje do predsednika opštine, ali nam je uspelo. Nađu se oni ispred predsednikovog kabineta u zakazano vreme i hrabre jedan drugog. Govori Jovo: - ’Aj ti prvi, Dušane, brate, ti ćeš bolje objasniti predsjedniku, a meni je onda razgažen snijeg, ja ću pravo prtinom za tobom. Samo ću reći, Gospodine predsjedniče i kod mene je ista situacija k’o kod komšije, ako nije još i gora. Dok su oni nagovarali jedan drugog sekretarica podiže slušalicu. Progovori nekoliko reči, pa im kaza: -Izvol’te gospodo, naka uđe jedan. -Evo, evo on će gospojice prvi. Znaš djevojko, on će to bolje objasniti predsjedniku... - reče Jovo. Uđe Dušan i zadrža se, bogami, petnaestak minuta. U međuvremenu dođoše dva momka kod sekretarice. Gleda Jovo i misli. Lijepi dječaci i lijepo obučeni. Samo šta će im ‘noliko zlata na vratu, sa onijem lancom mog’o bi kola povući. Kako se ne boje da bi im ko mog’o to oteti. Slušam ja, ovdje se svaki dan pljačka i ubija. Sekretarica kaza, kad izađe ovaj njegov, da će ući momci kod predsednika, kratko, da ga nešto priupitaju. -Ma može, slatka sejo, i da ostanu kol’ko ‘oće, samo da ja obavim svoje za danas. Teško mi jopet dolaziti. U ovijem trajvanima djeca sjede i govore nam svašta, kažu da smo Bošnjaci, misle valjda da nijesmo Srbi. Dušan izađe crven u licu. Momci uđoše, a komšije iz starog kraja pribile se jedan uz drugog i šapuću: -Šta bi, brzo si iziš’o, ja sam račun’o da će on tebi to prepisati, pa da ćete popiti rakiju, pa kavu. Dušan se snuždio, pa poče kazivati: - Uđem ja kod njega. – Pomaže Bog – Bog ti pomog’o. ‘Aj sjedi – ja sjede. On: ‘Oćete li kafu gospodine? Ja: Ma da te ne zadržavam, znam ja kako je tebi. -Vala znam i ja kako je vama, znam da ste protjerani sa vjekovnih ognjišta zapadnih Srba, ali ja pokušavam da pomognem koliko mogu. -Hvala ti i đe čuo i đe nečuo, velim ja. On će na to: nemojte zahvaljivati, to je moja dužnost, nego imate li vi što novaca za materijal. Kada vam opština dodijeli plac da možete napraviti krov nad glavom. I mi ćemo pomoći iz budžeta, koliko se bude moglo. -Velim ja njemu da sam izbjeg’o bez ičega. – Naša vojska prolazi kraj moje kuće i kažu ne bojte se ništa sve je pod kontrolom. Samo što su zamakli za Karića okuku, pojavi se Peti korpus. Pucaju nasumice po kućama i po svemu što se kreće: po govečetu, po krmčetu, pucaju na pse. Ja zgrabio nekakvu najlon kesu, bila na klupi kraj vrata i viknu na ženu. Bježi ženo, i preko groblja i Mi-

Novi mostovi

36

Нови мостови

dine glavice u šumu i stigli za dva mjeseca dovde. U onoj kesi bilo ženino pletivo. Kad sam vidijo šta je, bacim ga u nekakvu dolinu, a ova moja se rasplače. Samo to smo iznijeli iz kuće, a ti i to baci, sad baš ništa nemam za sjećanje. Predsjednik me sluša, razmišlja, kaza kroz zube: – Izdaja. Pa mi reče, ali sad nije ono na „vi“ ko da smo ušli i ti i ja, već kaže: Znaš šta zemljače u čemu je ovdje problem, ti nemaš novaca da ozidaš kuću, a šta će ti plac ako ne možeš na njemu graditi. To je mrtav kapital, a ja imam namjeru da tu za godinu-dvije nikne naselje. Ti ćeš to držati neograđeno, nećeš početi ni temelj da kopaš i prodaćeš nekom, bud zašto. Tako stoje stvari, ne mogu da ti dam plac u ovoj raspodjeli. Dogodine ćemo isparcelisati Gradinu pa se tada javi. I tako stoje stvari moj Jovo, nema od placa ništa. Zadržali se momci kod predsednika ceo sat, i kada izađoše, uđe Jovo. Ne prođe ni des’t minuta izađe i on crven u licu. Ćutke izađoše komšije iz opštinske zgrade. Kada su poodmakli, okuraži se Jovo. Stade, okrenu se i kroz zube kaza: -Jebo te tvoj plac i đe dođe da gubim i ovo zeru obraza i ljudstva što je u meni ostalo. Dušan se kiselo smeje i pita: -Šta bi Jovo, nemoj tako, na predsjednika. Ti si se do sad u njega kleo. -E moj zemljače i po nevolji brate, ma ko da je neko prepis’o, pa meni pročit’o tvoj i njegov razgovor. Sve isto ide do onije para. Ko velim tebe je odbijo što nemaš ni marke pa reknem: Cijenjeni predsjedniče, imam nešto, zeru, tako oko dvije i po ‘iljade maraka, pa kad bi ti mene prepiso taj plac, pomogle bi malo komšije malo rodbina, pa bi ja napravijo nešto bajte, da se ja i baba imamo đe zakloniti. Kad se on zabezeknu na me kad ja kaza za one marke, veli: Znam ja vas seljake, kad kažete da imate dvije ‘iljade vi imate najmanje šes’ i kako te nije sramota, imaš tolike pare, a prosiš. Mi zapadni Srbi uvijek smo držali do obraza i časti. Ovaj paćenik što je bio prije tebe nema ni dinara pa se nijesi sjetio da mu daš koju marku. - E, moj Dušane, nešto se sad mislim, da imam one marke dao bi ti vala odma’, evo vođe bar pedeset. Malo poćuta, pa nastavi: Nema ti nama sreće, moj komšija, nego u baraku. Nikada mi nećemo po svojoj zemlji ošinuti motikom. Ma da mi je jedan komadić, ko ona moja uska njivica do ceste, im’o bi, čini mi se, za šta živjeti i rašta umrijeti. Idu jedan pored drugog nesuđeni vlasnici placeva, neko vreme ćute, a onda Jovo zastane kao da bi nešto kazao, ali nema reči. Dušan ga gleda pa bez ljutnje kaže: -Ništa moj Jovane, ništa nije ostalo neriješeno na ovome svijetu, pa neće ni ovo naše. Riješiće se već nekako vidićeš, zapamti što ti tvoj Dušan kaže. Dobićemo i mi neđe svoj komad zemlje, dobri moj komšija Jovane. Riješiće se nekako, ako nikako, a ono, riješićemo ga sami, k’o što ga riješi Rade Kačavenda.

Novi mostovi

37

Нови мостови

Jovan N. Bundalo rođen je 1948. godine u Majkić Japri kod Sanskog Mosta u Bosni i Hercegovini. Izdavačka kuća “Prosveta” iz Beograda objavila mu je zbirke pesama: ‘’Da ili Ne’‘ i ‘’Ljubav je rat’‘. Izdavačko preduzeće ”Čigoja štampa” objavilo je zbirke pesama pod nazivima: ‘’Nasmej se rastanku’‘ i ‘’Nakit tuđe duše’‘, peta zbirka ‘’Izgubljene senke’‘ je autorsko izdanje. Šesta zbirka pesama, koja ima simboličan naziv ‘’Život je glosa’‘ predstavljena je čitaocima u okviru KUDa “Pavlović” iz Beograda. Knjiga priča pod nazivom ‘’Dok čekam dan’‘ izašla u izdanju izdavačkog preduzeća “Buklend” iz Beograda. Izdavačko preduzeće “Kaligraf” objavilo je knjigu pesama za decu pod nazivom “Nevidljivi drum” I zbirke pesama: “Jesenji soneti, “Dva pjesnika pjesme dvije” i “Leptirica u ćilibaru” Živi i radi u Beogradu, Srbija.

Novi mostovi

38

Нови мостови

Прва награда за најбољу необјављену пјесму у региону за 2011. год. Јовица Ђурђић

У ХАЉИНИ ЈОШ МИРИШЕ ЛАН У хаљини још лепо мирише лан И усне су твоје шумне као море Светлост се ломи и пада на длан Док прсти најлепше речи говоре

Тело боје кајсије и немир руку Љубоморан сам на звезду у пасу Као немирни брод пловим у луку Звук опојног греха слутим у гласу Небо се бојама лана прелива Гледам у очи као капи кише Док се рој звезда на лице слива

Далеко од свега на крају света Сад све на тебе заносно мирише Уснула смо деца у чамцу лета Јовица Ђурђић, (1949), песник и приповедач за децу и одрасле читаоце, аутор је књига: Уснула девојка, Лариса, Љубичасто горје, Санак Склопиочић, Како волим Ану, Руке вечерњих љубавника, Љупко тело, Кошута и лопочи, (The Roe And Water Lilies), Истргнути рукопис, Њене очи море, Жирафа Жералдина, Симонине очи, Лепо је бити код куће, Звезде на узглављу (избор пeесма на двадесет страних језика), Калина и морски коњиц i Лето без Веронике. Двоструки је добитник награде ”Драго Жерве” и Златне значке Културно-просвјетне заједнице Србије. Живи у Малинској, острво Крк, Хрватска.

Novi mostovi

39

Нови мостови

Prva nagrada za najbolju neobjavljenu pjesmu u regionu za 2011. god. Jelena Stojković Mirić

UVEK SVE MOŽE NEŽNIJE

Uvek sve može nežnije, pogledaj dlanove mesečevog sjaja, siluetu mladića srebrnog lica na obzorjima svog bivanja kako se kulturno nakloni zalascima žutog prijatelja.

Uvek sve može nežnije, čuj dodir voda i obala, osmotri mehuriće njihovih susretanja, bez bura. Zagledaj se u magične planete na pupoljcima.

Uvek sve može nežnije, miriši šumove dobroćudnih stabala, nauči zagrljaj od travnatih ćilima pod bosim nogama. Upij u sebe igru maslačkovih padobrančića, osluhni govor ljubavi kose, tela i vetra. Uvek sve može nežnije, zadeni za usne osmeh tananih belih nanosa u vedrinama neba. Zapevaj pesmom spokoja pahuljica i pomno prati ritam kristalnih linija u tihim simfonijama grljenja. Seti se jutarnjih rosa i izmaglica nad brežuljcima i kotlinama. Uvek sve može nežnije, tumači pitome znakove prirode, oni su posvuda.

Novi mostovi

40

Нови мостови

Jelena Stojković Mirić, rođena 1972. godine u Dragincu kod Loznice u Srbiji. Radi kao nastavnica likovne kulture; bavi se pisanjem poezije, proze i slikanjem; zastupljena u zbornicima i na književnim sajtovima; sarađuje sa književnim časopisima; živi u Beogradu. Bibliografija: “Kišobran The Best Off 2007.“ (zbornik kratkih priča, Narodna biblioteka Bor, 2008.), “Garavi sokak”, Inđija, 2008. (zbornik pesama), “Rudnička vrela, 2008.“ (zbornik pesama), BKG, Balkanski književni glasnik, “Najkraće priče 2008.“ (Priredio Đorđe Otašević. Alma Beograd, 2009.), “Književne novine”, br. 1190, Beoograd, jun 2011.

Novi mostovi

41

Нови мостови

Druga nagrada za najbolju neobjavljenu pjesmu u regionu za 2011. god. Mirela Agić Udovičić 11. 7.

Gospodaru, imam samo Tebe njih i više nikog na svijetu

Na gubilištu je zavladala tama. Između oca i dječaka ugledao sam Azraila.

Bože, kakav mi znak to šalješ? Danas nema ničeg ljepšeg od njegovog vječnog i mrakom potamnjelog lica.

Zatvorio sam oči i poželio kišu. Zovem Te i preklinjem Gospodaru, Pošalji nam pljusak prije nego što nas pobiju. Pogledaj, danas ja i Tvoj sluga dijelimo Svijet Ćutanjem pored iskopanih jama. Zato Te molim da vezanih očiju sa onim dječakom zakoračim Na Haronovu skelu.

Nisam htio da odem ovako sa žicama na rukama, bez cigarete pred dugi put.

Novi mostovi

42

Нови мостови

Mirela Agić Udovičić, rođena 1978. godine u Tuzli, Bosna i Hercegovina. Diplomirala na Odsjeku za bosanski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Tuzli. Završila BBC kurs za radio novinara 1998. godine u Sarajevu. Radila u redakciji časopisa Zapis na Filozofskom fakultetu u Tuzli. Uređivala Forum časopisa za kritiku i umjetnost teorije Razlika/Difference (Tuzla). Završava postdiplomski studij “Teorijski modeli postmodernog proučavanja književnosti” u Tuzli. Dobitnica nagrade na Radiju Fern za dokumentarac “Muška voda”. Na književnom konkursu “Reč u prostoru”, Beograd, 2010. godine nagrađena za pjesmu Česlavu Milošu. Objavljivala pjesme u Zbornicima “Garavi sokak” Inđija i “Novosarajevski književni susreti”, 2010. godine.

Novi mostovi

43

Нови мостови

Druga nagrada za najbolju neobjavljenu pjesmu u regionu za 2011. god. Amir Alagić

KAKO SMO SE SAMO SMIJALI

Nikad mi nije postalo jasno, kako si od onolikih, baš mene izabrao. Sjećaš li se, Vlad? Pjevao je Taube Korshunidze s pratećim orkestrom. Ti grdosija pred kojom se razmiču stolovi i ljudi, ne smiju te krivo pogledati, a ja zrno u zrnu, u dječje bi oko stala. Govorila sam ti poslije, ma što hoćeš ti od mene, ni zagrliti me ne smiješ od straha da ćeš me slomiti, ljubiti me ne možeš da me ne progutaš, samo me možeš za uho staviti, kao minđušu finskog ribara. Ljudi će nam se potajice smijati kad gradom prošećemo, nagovarat će dječurliju da za nama bacaju kamenčiće i fišeke od špica, kao da smo aveti, babe će o nama plesti priče kad ne bude vune da unucima džempere pletu. A ti si se samo smijao, šaptao mi da sam veća od svijeta, od svemira koji će se kad tad raspasti, ali će zvijezde, kako god se poslije posložile, vazda s neba ljudima pričati o nama. Češkao si me bradom i s lica mi ljuštio kožu, kao što zemljotres ljušti planine. Komadićem svoga dlana prekrio bi mi obje grudi, sitne i jedre kao sazrele smokve.

Novi mostovi

44

Нови мостови

Tuklo ti je srce poput afričkih timpana kad god bih glavu na prsa ti naslonila, pa bi povuklo i moje u isti ritam. Metao si me pod svoj kaput u snježnim noćima, da se zagrijem i da nas ceste zapamte preobražene u dvoglavog četveronožnog titana.

Zaprosio si me, ono bio, na dan kad je umro Staljin. Rekla sam ti, da nas neće možda pogrešno razumjeti, a ti si vikao kako si veći od Rusije i jači od smrti i Staljina zajedno. Pa smo se, eto, oženili tek trideset i tri godine poslije. Probudio si me bio onog jutra, kad si se vratio iz zatvora, u svom jedinom odijelu koje je na tebi stajalo kao na vješalici. Promijenio ti se bio smijeh, kao da je gasnuo život. Otad sam ti ulazila pod kaput kao da ulazim u ormar, jer prestadosmo biti titani. I srce ti je tiše kucalo, bijela brada omekšala, samo su ti ruke ostale iste, dovoljno velike da komadićem dlana pokriješ obje moje grudi, sada dvije suhe smokve. Pio si votke više nego što si disao zraka, tih dana, govorio mi kako si pobijedio Sibir i čitavu Rusiju, kako si bezbrojnim mornarima, sa sidrom na mišicama, prevalio ruku, vraćao, na kocki izgubljene, zlatne zube posrnulim trgovcima, i odlučio se nikad ne prestati smijati. Sjedili smo, danima, u mojoj sobi, razgovarali i smijali se, konačno oženjeni. A ti si bivao sve tiši i sitniji, tonuo u jastucima i votki.

Novi mostovi

45

Нови мостови

Nisam ti htjela kvariti veselje, nisam ti smjela reći da se naočigled smanjuješ, i postaješ manji od mene. Na kraju si mi se, sitan poput zrna graha, ugasio na dlanovima. Otpuhnula sam prah tvoj k nebu, da me gore čekaš i gledaš na mene, i nikad ne zaboraviš, kako smo se samo smijali, Vladimire Fedjukinoviču.

Amir Alagić, rođen 1977. godine u Banja Luci, BiH. Priče i pjesme objavljivao po časopisima i književnim kompilacijama. Objavio zbirku međusobno povezanih priča naziva Pod Istim Nebom (2010). Diplomirao na Filozofskom fakultetu. Živi u Puli, Hrvatska.

Novi mostovi

46

Нови мостови

Treća nagrada za najbolju neobjavljenu pjesmu u regionu za 2011. god. Majo Danilović

ĆUTIMO MOJA MAJKA I JA Sjedimo tako na terasi moja majka i ja. I ćutimo. U stvari ćutimo ja i ono što je od moje majke ostalo. Ćutimo duša moje majke i ja. U stvari, duša moje majke ćuti sa onim što je od mene ostalo.

Majo Danilović, rođen 1955. godine u G. Lupljanici u Derventi, BiH. Diplomirani je politikolog i slobodni grafički dizajner. Piše poeziju i prozu koju publikuje od 2008. godine. Zastupljen je u 100 zajedničkih zbirki, antologija i almanaha. Pjesme su mu nagrađivane. Objavio je četiri knjige pjesama dok su u pripremi knjige poezije i kratke proze. Živi i radi u Beogradu, Srbija.

Novi mostovi

47

Нови мостови

Treća nagrada za najbolju neobjavljenu pjesmu u regionu za 2011. god. Aleksandra Lekić Vujisić BESANA

Neću večeras lagano zaspati, Jer suviše toga nosim na savjesti, Previše života Po glavi mi se mota, Previše želim, previše se veselim, Prečesto bježim, prečesto se selim.

Ukratko – previše svega ima kod mene. I zato izvini ako ni tebi ne dozvolim Da zaspiš, Zato se ne čudi ako ti život pod kapke Podmetnem Umjesto snova. Ukratko – preduga za nas noć je ova. Neću ti vjerovati Kada se okreneš na drugu stranu. To si još uvijek ti i ako ti ne vidim lice, Obrise najslađeg ubice, Previše mislim, previše pitam, Prečesto govorim, prečesto skitam.

Ukratko – previše svega ima kod mene, Zato me večeras nerviraju Sjene, Zato se ne čudi ako iskočim Iz kreveta kao Iz voza. Ovo je mala besana nervoza.

Novi mostovi

48

Нови мостови

Aleksandra Lekić Vujisić rođena 1979. godine u Podgorici, Crna Gora. Završila Filozofski fakultet u Nikšiću – Odsjek za engleski jezik i književnost i pored redovnog posla koordinatorke projekata za rodnu ravnopravnost u Misiji OEBS-a u Podgorici, bavi se pisanjem poezije i proze, prevođenjem i lekturom. Do sada nije objavljivala poeziju i prvi put je učestvovala na poetskom konkursu časopisa za kulturu, književnost i društvene teme AVLIJA. Od proze, objavila kratku priču pod nazivom „Točak“ u zbirci „Gradske priče 4“, a u okviru konkursa „Vodenica“ iz 2009. godine (http://www.artanima.com/d/konkurs/vodenica.html). Govori engleski i italijanski jezik, završila više stručnih kurseva iz različitih oblasti, u zemlji i inostranstvu. Jedan je od osnivača NVO Centar za razvoj kulture iz Podgorice i NVO Roditelji.

Novi mostovi

49

Нови мостови

Prva nagrada za najbolju neobjavljenu priču u regionu za 2012. god. Suvad Alagić

MOJE PRVO JUTRO IZMEĐU KORAJA I BRČKOG (zapis iz hronologije mog prvog raspeća)

1968. godina. Imam nepunih 8 godina. Sam u rano jutro izlazim iz autobusa na relaciji Koraj-Brčko. Stanica bez natpisa. Gusta magla iz koje su izlazili prosjaci i psi. Prosjaci su tražili milostinju unoseći se ljudima u lica, a psi su se motali oko nogu. Onako bunovan i polusvjestan prosjacima sam davao sitniš redom, a pse sam milovao po glavama. Onda su i ljudi i psi nestajali u magli. Na trenutak sam ostao sam. Krenuo sam mahinalno. Bilokud. I vidio upaljenu sijalicu iznad vrata koja su vodila u stanicu. Stanica u Brčkom, otkad ga znam, je bila samo STANICA za vlakove, autobuse, putnike i prosjake. U nekim civiliziranijim mjestima to je bio uredjen prostor, za prijem, odmor, i dalje usmjeravanje putnika namjernika, naravno i osoblja koje je zaduženo za prijevoz putnika i roba. Ali u Brčkom je to samo s t a n i c a. Da nema tračnica i da ponekad autobus sa nervoznim šoferom i još nervoznijim kondukterom, ne dođe ili pođe iz Brčkog, to bi bila i ostala samo stanica, postaja za sastanke i rastanke.Stanica za čežnju, kurve, svodnike, alkoholičare, nakomane, prosjake i pse U prvi mah asocijacija vodi na Divlji Zapad, kočije, dilidžanse, prve pljačke vlakova, Jessie Jejmsa, Billa Hickoka, prve tračnice na indijasnkoj zemlji i Vajjat Errpa koji ih je kasnije sve rendžerdkim hicima umirio, Docka Holiddeja koji je do podne bio na strani pravde a od podne pljačkaš i kockar. Jedino što je povijesna istina o Dock Holiddeju je da je imao tuberkolozu i da je do posljednjeg daha volio zgodne žene. Legenda kaže da je pola sata prije nego što je umro vodio ljubav s nogu. Stanica u Brčkom, od nastanka pa do današnjih dana, mjesto je za emocije, sastanke, rastanke, počete a nesvršene poslove i vječnu uzaludnost. S te stanice nema dobrih pravaca, iz prostog razloga, jer su ih drugi već prije zauzeli: ratom, geografijom ili na namještenom javnom tenderu. Ah da; ima još jedna opcija. To je ostanak na stanici u Brčkom. Takav je slučaj bio sa mnom septembra 1968. kad su me autobusom nalik na kavez pretrpan ljudima kao trulu pomorandžu istresli na stanicu zajedno sa neninim drvenim koferom. I ostavili tako u magli. Šofer i kondukter otišli su u prvu kafanu s konobaricom, da odmah propiju novac koji su zakinuli od putnika. Užurbani ljudi. Sa plavim radničkim kapama. Gologlavi. Ćutljivi. Mračni i u magli. Brčanska radnička klasa. Psuju tiho i sebi u njedra. Ovi što rade “prijeko” u Hrvatskoj imaju kožne kačkete. Oni su viši nivo. Psuju naglas sve od reda. Ovi u plavim kačketima psuju i ruže sve osim Tita. Nakon što na ex ispiju čokanj rakije, konjaka ili vinjaka kažu samo”Titu mi ne diraj!” Ovi u

Novi mostovi

50

Нови мостови

kačketima ne štede ni Tita. Tad sam prvi put čuo stihove koje je govorio jedan radnik u smeđem kožnom kačketu: “ U Tita maršala još ni tri frtalja, a u kralja Petra, gaće od tri metra”. Bilo je tu još stihova i strofa, ali mi se u dječije sjećanje urezalo samo par ovih stihova. Žene u maramama. Žene gologlave sa redenicima šnala i drvenim ukosnicama u pundjama svih mogućih oblika i stilova. Od Kleopatre, Mona Lize, preko Silvane Armenulić i Lepe Lukić, pa do Jovanke Broz, Indire Gandi i Merilin Monro. Žene su uvijek posebna priča. Ili drama. One kroz nervozu, galamu, histeriju, glasno negodovanje ali bez psovke, i čine neku akciju. Požuruju mamurne muževe, vuku djecu i cekere, guraju jedna drugu, ironično se ophode medjusobno i paralelno srdito se obraćaju osoblju autobusa (ili vlaka). Vlakovodje, šoferi i kondukteri, oguglali na ove primjedbe kao na uvijek istu molitvu, ne obraćaju pažnju na to, nego žure u krčmu, do neke druge vrste žena, pa šta košta neka košta. Samo da pobjegnu od žena- putnica. Gologlava djeca. Kao da su u nekom zbijegu iz partizanskih filmova Veljka Bulajića ili Hajrudina Krvavca. Uplakana. Snena. Prepuštena sama sebi. Roditelji se više brinu za cekere i kofere nego li za djecu. Otac očima prosto guta najbližu krčmu. Dijete traži nečiju ruku, da ga povede, ili makar pogled, da ga umiri. Ali ništa. Sebični roditelji, prohladno i maglovito rujansko jutro, žurba da se negdje ne okasni i brčanska stanica, koja jedino tako funkcionira, da ništa u njoj osim gužve, besmisla i mrtvila i ne funkcionira. Ne znam tačno gdje sam. Sam sam. Pitam i sebe i druge- gdje sam.!? Prvi put čujem riječ BRČKO. Jedna žena kaže da su me iz Koraja doveli u Brčko. I ona je iz Koraja, rado bi mi pomogla, ali mora na posao, mora požuriti da u tvornicu trikotaže MLADOST stigne prije šest sati, jer će joj poslovodja u protivnom to “obiti od plate”: “Ostani tu na peronu, mora netko doći po tebe”, umirivala me ipak doboroćudna ali i srdita žena. “A čiji si ti?”, upita me. “Ne znam!”, slagah iz inata. “Svašta.”, e ovo još nisam čula. A ideš li u školu?”. “Idem, Danas krećem u prvi razred”. “E, onda sačekaj tu na peronu, sigurno netko mora doći po tebe” reče žena i ode u gustu bijelu maglu. Sjetih se lipe u gaju, vlasništvo očevog amidže Novalije. Tu je bilo i malo mezarje, i tu su nam branili dječije igre, ali potok ispod, gaj iznad i lipa na čijoj je kori bilo urezano nožem i čakijom čitavo lište misli dosjetki.Čak i stihova:”Cura i momak/sjeli na bobak/bobak puče/cura momku uteče:”To je ispisano krupnim slovima, očito velikim nožem. Ja sam ispod toga, sa svoje četiri godine napisao:”Merjema, srce moje”, malom čakijom koju sam krio od nene. Iz godine u godinu, ja sam ta slova dubio i širio, ali ni izbliza nisu bila krupna i vidljiva iz daljine, kao ona urezana nožem. Moralo se prići do lipe, da bi ih se pročitalo. A onda sam opsovao. Opsovao sam tiho u sebi PERON, mada sam to

Novi mostovi

51

Нови мостови

jutro prvi put čuo tu riječ i nisam znao tačno znači. Opsovao sam i MAGLU. I još štošta, ali počeo sam polako da se prisjećam. Sinoć tiho sred tame. Bež gužve, vriske, janjičara i galame, mene su očeva braća i sestre spremali za dolazak u grad. Nene, očeve majke koja me je i othranila, te noći nisam nigdje mogao vidjeti ni čuti. Znao sam da je sigurno tu, ali se nije ukazivala. Kasnije, mnogo kasnije sam shvatio, da bi i njoj i meni srce prepuklo od tuge, da se stvar odvijala drugačije. Puno je lakše bilo od djeteta napraviti mali bespomoćni ulov, slagati ga, ubaciti u kavez-autobus i prebaciti ocu i materi u Brčko. Ostale se stvari moraji posložiti. Tako su rezonovali na selu, tako i moji u gradu, i ta opcija nije imala alternativu. Naravno, nikad im to nisam zaboravio, ali nisam im to uzeo za zlo. Ostala je samo bol. Rana u grudima. I neshvaćenost dječaka koji je za jednu noć morao postati mladić.To samo kod nas ima. I tako, dana 6. septembra 1968. godine trebam krenuti u prvi razred osnovne škole. Direktno sa autobusno- željeničke stanice. Bez tašne. Bez knjiga. Bez svesaka, olovaka i gumice. Bez putokaza. Bez igdje ikoga. To je bio moj put u školu i moje prvo jutro na realiciji Koraj- Brčko. Magla se ne razilazi. Ja još uvijek sam ali već razbudjen i nimalo snen. Osjećam da sve postaje golema i teška, mučna bol i golema i mučna zajebancija. Nema više nene, Koraja, potoka, sakrivenih ptičijih jaja u starim stablima u gaju, mirišljavog jasmina ispod prozora, nema više čaršije, pekare, tetka Ešefa, pekara i tetka Hamze, učitelja, tetaka Fadile i Zilhe, nema više mojih drugova: Hazima, Hasiba, Mujage, Picana, Čonča, Vahida, Sulje, mojih sanki i smučki, i nekoliko mojih drugarica u koje sam sve odreda bio zaljubljen. To jutro sam mislio na Sarajku, najljepšu Romkinju u korajskom Ciganluku. Pojma nemam gdje se nalazim. Nije me strah. Ne znam kud da krenem. Niko ne dolazi po mene. Ljudi prolaze kroz maglu, magla ne prolazi, noge više i ne osjećam, pušem u dlanove u jutru koje nikako da počne. Šetam u malim krugovima. Spotičem se o ljude koji spavaju. Na koferima i drvenim klupama. U stanici ima neka peć. Ali nije naložena. Gore visoko imaju neka mutna stakla, ali su razbijena i kroz njih ulaze golubovi i kruže nad glavama putnika. Gladni golubovi traže i čekaju milost od gladih i mrzovoljnih ljudi. Na visokom sivom zidu ima i sat sa ogromnim crnim kazaljkama, koji ne radi. Stao je negdje na 12 sati i 59 minuta. Odjednom mi se plače. Želim da briznem u plač, ali bez uspjeha. Srce mi udara jako. Povrijedjen sam, ljut i tužan i sam. A onda napad pun inata, bunta i prkosa kome ne znam povoda, ali želim da ovo mučenje prestane. Svejedno, niko mi i ne prilazi. A rekli su mi sinoć u Koraju, da će me čekati. I otac. I mati. Nisam tad bio siguran u značenje tih pojmova OTAC I MATI, ali sam znao da su to sad neki jako važni ljudi u mom životu u Brčkom. Odjednom me neko uze za ruku. Mislio sam da je to šejtan iz potoka koji je proticao pored nenine kuće i kojim su me nagonili na san. Nažalost, nije

Novi mostovi

52

Нови мостови

bio šejtan, jer njeg bih odmah prepoznao. Bio je to moj otac i njegov lik nisam prepoznao. Prepoznao sam glas. “Hajde sine, vrijeme je za školu.”, reče otac nehajno i povede me tako kroz maglu brčanskim pokockanim ulicama, pričajući preko ramena sa nekim kolegom sa kojim je jutros zajedno krenuo na posao u brčansku tvornicu namještaja BOSNA. Iza nas je ostajala stanica a brčanski prosjaci su krenuli za nama: “Udijelite gladnim i bespomoćnim! Dajte nama koju banku a vas će Bog nagraditi i darovati vam zdravlje i sreću. Udijelite milostinju gladnim i bespomoćnim a vas će podariti Bog”… “Sikter!”, prodera se očev kolega, otpijajući iz čokanja rakiju, otac se nije ni okretao, a ja sam kradom iz džepa, bacio na tle pored puta preostali metalni sitniš. Na to što sam bacio, odjednom je odnekud sletio golub. Prvi put sam se tog jutra nasmijao u sebi.

Suvad Alagić, rođen 1961. godine u Brčkom, Bosna i Hercegovina gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Nakon završetka gimnazije upisuje se na Filozofski fakultet u Sarajevu, Odsjek jezici i književnost. Piše poeziju i prozu za djecu i odrasle, eseje, te književnu kritiku. Nagradjivan za priče. Početkom 2008. na makedonskom mu je objavljena priča za djecu „Dogovor“. 2008. objavljena mu je na njemačkom jeziku pjesma „Amen“ u prestižnom njemačkom časopisu za književnost „Der Literat“. Ove godine dobitnik je treće nagrade za esej „Tri albertove slike“, na konkursu „ESEI KUMANOVO“, Makedonija. U decembru 2012. prevedene su mu i objavljene tri pjesme na makedonski u Časopisu „Sovremenost“, Skopje. Danas živi i radi u Brčkom u Bosni i Hercegovini kao novinar i urednik za kulturu u J. P. Radio Brčko. Do sada objavio 13 knjiga poezije i proze u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji. Oženjen, otac jednog djeteta.

Novi mostovi

53

Нови мостови

Prva nagrada za najbolju neobjavljenu priču u regionu za 2012. god. Robert A. Vrbnjak

SPOMENIK NEPOZNATOM KUPCU

Šestnaestog kolovoza, u podne, po najjačem suncu, neki je čovjek izašao iz ugodne, klimatizirane atmosfere jednog od liburnijskih supermarketa gurajući ispred sebe kolica prepuna kupljenih artikala. Ni po čemu poseban čovjek; proćelav, u dobi od šesdeset do šestedespet godina, u majici s likom Mickey Mousea i japankama na nogama. Zaputio se prema parkiralištu, a onda stao iz džepa izvukavši papir (poslije se pokazalo da se radilo o računu za kupljene namirnice). Prema iskazu očevidaca, lice mu je poprimilo intenzivno plavoljubičastu boju dok je mrmljajući sebi u bradu, gledao u ispisane brojke. I tada mu je, tu, pod vrelim liburnijskim suncem, pozlilo. Odgurnuo je kolica, pao na zemlju isplažena jezika i očiju uprtih u vrata što su se nečujno otvarala i zatvarala, posljednja pogleda upućena prema odjelu delikatesa, prema velikom izboru ukusnih salata, narezaka i sireva, akcijskoj ponudi četvrtkom, gotovim hladnim i toplim jelima koje on nažalost, više neće imati prilike kušati. Kola hitne medicinske pomoći došla su za par minuta, ali nesretnom, ni po čemu posebnom, čovjeku više nije bilo spasa. I cijela bi ova priča završila kao tek još jedan članak iz crne kronike slučajeva smrti izazvane zatajenjem srca uslijed velikih vrućina u kolovozu je na pretek - da se u njoj nije javila velika i nerješiva misterija, pitanje na koje do dana današnjeg nitko nije pronašao odgovor: tko je bio taj, ni po čemu poseban čovjek? Kako se zvao, odakle je bio? Kod njega nisu pronađene nikakve identifikacijske isprave, račun je podmirio u gotovini, kreditnih kartica kod sebe također nije imao, ni jedan automobil na parkiralištu nije bio njegov i nitko nije prijavio nestanak nekog tko bi imalo podsjećao na njega. Tko je dakle, bio taj čovjek? Je li se možda radilo o turisti? Lako moguće, ali iz liburnijskih hotela nitko od gostiju nije nedostajao, čak štoviše, imali su ih i viška. U policijskom izvješću objavljenom u Novom Listu koji dan poslije, piše da utvrđivanje identiteta provedeno korištenjem metoda i sredstava kriminalističke tehnike i taktike te primjenom medicinskih i drugih odgovarajućih postupaka, nije dalo rezultata, te da se radi o zasad nepoznatoj osobi. I ništa nije pomoglo razrješenju misterije: otisci prstiju, DNK analiza, status zubala iz zubnih kartona. Kontaktiran je Interpol, ali svim pokušajima usprkos, nije se došlo do nikakvih konkretnih saznanja o identitetu tajanstvenog kupca. Da li je bio hrvatski državljan ili stranac; Nijemac, Čeh, Bosanac; je li

Novi mostovi

54

Нови мостови

boravio u gradu kao turist ili poslovno; samo su neka od pitanja na koja nije pronađen odgovor. Njegova je slika objavljivana u svim dnevnim novinama, stajala zaljepljena na stupove javne rasvjete i panoe, visjela po autobusnim čekaonicama i kolodvorima, o njemu se pričalo na radiju, televiziji, tražilo ga se putem interneta. Ali sve uzalud i kao da nikad nije ni postojao! Tek anonimni kupac taj i taj, broj prepisan s računa kojeg je stiskao u šaci. Zar nikome nije nedostajao, nitko ga nije čekao, kuda se uopće zaputio s tim kolicima? Poslije svega, jedino što se o njemu moglo zaključiti jesu njegove potrošačke navike, to što se dalo isčitati iz namirnica koje su ostale pod vrelim liburnijskim suncem, nakon što su se kola hitne pomoći udaljila, isparila u odjecima svojih sirena. A to je da je izbor kupljenog bio više nego mudar, pa se nedvojbeno radilo o čovjeku koji je znao prepoznati kvalitetu. U kolicima se tako nalazilo mnoštvo proizvoda iz najatraktivnije i najjeftinije ponude bogatog asortimana supermarketa, posebno s akcija Kupuj i uštedi, Super cijena, Gastro užitak; bilo je tu gumenih bombona, zobenih pahuljica, kiselih krastavaca s 18 posto popusta, pakiranje pudinga 3+1 gratis, kompot od bresaka, pralina s cijelim lješnjacima, antibakterijski sapun, pureći Cordon Bleu po cijeni od 34,99 kn, i još mnoštvo zanimljivih i pomno odabranih artikala. Uprava supermarketa izrazila je žaljenje što se cijeli ovaj tragičan događaj zbio baš ispred vrata njihova dućana i kao znak dobre volje darovala sadržaj pokojnikove potrošačke košarice Socijalnoj samoposluzi za najsiromašnije građane. (Sladoled se doduše otopio.) Dani su prolazili, nove informacije nisu se pojavljivale. Ljeto je prošlo, turisti pobjegli, ulice su preko noći iznova osvanule raskopane, što je stara dobra tradicija liburnijskih cesta, tužna opatijska jesenja priča bez kraja. Lice ni po čemu posebnog nepoznatog čovjeka, zamijenjeno je nekim novim licima, namještenim osmjesima, najboljim božićnim shoppinzima, bržim i povoljnijim tarifama. I svi bi zaboravili na njega da početkom veljače sljedeće godine umjetnička udruga Hvala, neću! i društvo za zaštitu potrošača Rok upotrebe nisu javnosti predstavili svoju zajedničku inicijativu, projekt kojim se zalažu da se pokraj ulaza u supermarket, na mjestu na kojem je preminuo, postavi rad akademske kiparice Alenke Dude, brončana skulptura nazvana: Spomenik nepoznatom kupcu. Skulptura prikazuje stiliziran lik čovjeka koji gura potrošačka kolica, a ispod skulpture je pločica s ugraviranim natpisom na nekoliko jezika: Nepoznati kupac – napokon slobodan od terora izbora! U pismu upućenom javnosti, svojevrsnom obrazloženju inicijative, navodi se da kad već postoje spomenici i biste raznim nepoznatim junacima, vojnicima, dezerterima, političkim zatvorenicima, pomorcima, što ne bi pos-

Novi mostovi

55

Нови мостови

tojala i jedna nepoznatom kupcu, potrošaču? Spomenik nepoznatom puniocu proračuna, neumornom pregaocu konzumerizma! Spomenik s vječnim plamenom koji se aktivira ubacivanjem kovanica od 2 ili 5 kunn, po sistemu: kol'ko para tol'ko muzike, ili u ovom primjeru, koliko novaca toliko vatre! (Op. a.). Nažalost, do trenutka pisanja ovog teksta, još se o njihovoj inicijativi nisu očitovali iz mjerodavnih institucija, kao ni od strane uprave supermarketa.

Robert A. Vrbnjak je objavljivao u mnogim časopisima i zbornicima u Hrvatskoj. Neke su mu priče i prevođene. Likovi njegove proze urbani su pojedinci koji baštine naše suvremene frustracije, strahove i nadanja, a izraz mu je pisanja često protkan duhom egzistencijalne filozofije, new age psihologije i istočnjačkih religija. Objavio je 2 romana, i nekoliko zbirki priča, te jednu knjigu pjesama. Živi u Matulji, Hrvatska.

Novi mostovi

56

Нови мостови

Druga nagrada za najbolju neobjavljenu priču u regionu za 2012. god. Vlado Kudić

LUTKA KOJA PLAČE I.

Zovem se Damir. Radim u Sarajevu i svakog petka vozarim kući u Duvno. Uglavnom vozim preko Jablanice i Prozora na Varvaru gdje iziđe moj radni kolega, jedan daljnji rođak, odakle nastavim preko Paklina kući. Rođo Varvarak, tako ga zovem, mudar je i produhovljen čovjek, s nekim zanimljivim arhaičnim vokabularom, a kako nema auto putujemo skupa, pa dijelimo troškove za gorivo. Budući je on trenutačno na odmoru krenuo sam drugom relacijom, preko Srednje Bosne, kuda je bolja cesta i kud mi je 'više na ruku' što bi on rekao. Puno sam sličnih fraza i riječi pokupio od njega. Na skretanju iz N.Bile prema N.Travniku, na proširenju, ugledam muškarca s torbom na ramenu i ženu s dječjom korpom pokrivenom žutom dekicom u naramku. Usporio sam, pretpostavljam trebaju prijevoz. Očima i nekom upitnom mimikom sporazumio sam se s muškarcem da je doista tako. Zaustavio sam. Otvorio je vrata suvozača. - Dokle?- upitah. - Do 'Novog'. - Može, upadajte. - Niko da stane! - reče muškarac nakon što su sjeli: on do mene, žena s korpom na krilu pozadi. - Tko će stati kad ne stopirate. - Stopirali smo pa dodijalo, taman smo mislili krenuti pješe. Osjetio sam izvjesno zadovoljstvo što sam ja taj koji hoće stati i pomoći sirotinji. - Kud ste išli s bebom? - U bolnicu, mali nam ima manu na srcu. Odmah mi u glavu dođe rođin mali, kumče mi je pa su ga nazvali po meni. Kao beba je imao operaciju na srcu. Sad mu je pet godina i ne smije se puno zamarati. Sažalih se. Žena pozadi je duboko kašljala. Kosa joj je svezana u konjski rep. Njeno mršavo i ušpiceno lice podsjeća na pticu. Često me tako pojedine face nečim podsjete na životinje. Cijela je to plejada 'of animal outlooks'. Pa, imamo, recimo, mačkolike face s bademastim očima. U njima se nalazi nešto mudro i izazovno. Takva je Sophia Loren. Zatim lavolike, s grivastom kosom, jakim čeljustima i onim nečim smirujućim u pomalo pospanom pogledu, poput Turnerice, moje najdraže pjevačice. Tu je i ždriboliki izgled izduženog lica s isturenim zubalom koje usnice jedva pokrivaju samo kad su ovi ljudi ozbiljni. Pri najmanjem osmijehu izbije groteskno crvenilo desnih, koje zasjeni često blistave zube. Baš kao kod starog šmekera Bellmonda. Onda, majmunoliki, s niskim čelom, poput čuvenog 'Magica'. Ta lica kao da su u nedoumici i uvijek se nešto pitaju. Zatim teleći, s krupnim očima i nedužnim, pomalo tužnim pogledom.

Novi mostovi

57

Нови мостови

Kad ih vidim uvijek se sjetim Stallonea. Onda su tu i uplašene mišolike face, pa prasolike sa sitnim kosim očicama utonulim u zadovoljna lica, somolike s debelim mljackavim usnama i buljavim očima... I na kraju pticolike face čiji je klasični prototip britanska 'čelična lady', a u tu skupinu nesumnjivo spada i ova žena pozadi. Da je kojim slučajem vrane kose, izgledala bi kao vrana ili svraka, ovako, malo svjetlija, više je nalik šojki. Da se razumijemo, ja volim životinje i to što me neki ljudi podsjećaju na njih ne smatram uvredljivim, budući da i sam djelujem nekako papagajski s obzirom na svoj povijeni nos. Kad ga pritisnem mogu njegovim vrhom, preko usta, dodirnuti bradu. Uz to imam i jednu papagajsku osobinu, na što me drugi upozoravaju, a čega doista nisam svjestan, često se ponavljam. - Od bolnice pješaćimo- provuče žena nazalno i prenu me iz misli. - Od bolnice!?- nisam mogao vjerovati, pomislih na bolnicu u Biloj. Pogled mi s retrovizora - u kojem je sve dijametralno, pa možda i ova moja percepcija ženesvrati na torbu koju muškarac drži na krilu. Svijetlosmeđa je, prilično flekava s naslagama uglačane nečistoće. To mi vrati u svijest činjenicu koju sam smetnuo- čim su ušli u auto sobom su unijeli i zadah koji se oštro urezao u moje osjetljive nosnice. Često stanem sličnim autostoperima i uvijek ga osjetim. Već sam se ranije znao pitati od čega dolazi, odakle izvire? Je li to od znoja, nehigijene, neredovitog pranja i kupanja? Ili je to možda- sirotinji svojstven, a meni, srećom, stran- zadah bijede? Svaki put kad takvi iziđu spustim sve prozore dok vozim kako bih dobro provjetrio auto i svaki put iznova odlučim da takvima više neću stajati. Eto koliko sam čvrst u odlukama kad se uvijek iznova gušim u vlastitom autu tuđega vonja. - Iz 'Novog' ste? - Ne, iz Bugojna. - Možete sa mnom kući.- predložih iako sam znao da ću dotle jedva izdržati. - Trebamo saćekati autobus iz Zenice i preuzet lijek za dijete. - Ako autobus dolazi brzo pričekat ću?- odlučio sam se na žrtvu i izdržati. - Tek će u ćetiri. Bila su tri sata popodne. Dugo za čekati makar i nekog kome je prijevoz toliko potreban. - Valjda će nas primiti neki autobus poslije. Nemamo za karte. Ako ne primi krenut ćemo pješe - reče muškarac koji bi, da raskuštra kosu, mogao biti neka vrsta lava, ali ne onog dominantnog, nešto mu za taj dojam nedostaje. Možda je razlog njegova masna kosa. Ipak, podsjeća na pokislog lava kojemu griva ne dolazi do izražaja. - Ma, kud ćete s bebom pješice, daleko je?! - Nije nam prvi put, naućili smo. Šta ćeš kad neće niko da stane. Malo je dobrih ljudi. Ukazuje mi na ulogu za koju sam se odlučio i u koju sam čvrsto zagrizao. Rođo Varvarak bi rekao ulogu 'milosrdnog Samaritanaca', koja eto baš prija mome egu. - Radiš li? - Nema posla. - Nigdje? - Nigdje. - Pa kako izlazite nakraj? - Svakako- zaključi pokisli lav.

Novi mostovi

58

Нови мостови

Zakretao sam glavu prema prozoru na svojoj strani. Kratkim pritiskom dugmića na lijevim vratima malčice sam ga spustio. Začuo se onaj robotski zvuk bzzm..., malo friškog zraka je ulazilo u auto, tek toliko da mogu donekle normalno disati, a da opet ne udara ženu i bebu pozadi. U tom se, kratkim plačem, javi beba. Nekoliko puta glasno i plačno zastenja. - Šššš, maajo, maajoo...- tepala je nazalno majka nadvijena nad korpu kao nad svoje gnijezdo. Zamišljao sam izgled bebe, kombinaciju ptice šojke i pokislog lava. To bi mogla biti vukolika faca. Ostatak puta prebirao sam po glavi koliko ću im dati na rastanku: deset, dvadeset ili pedeset maraka. Novčanice od svih apoena sam imao u novčaniku. Došli smo do mjesta gdje rekoše izići. Zaustavio sam pokraj ceste, kad muškarac htjede zatvoriti vrata pružio sam mu novčanicu od dvadeset maraka koju sam izvukao iz novčanika. - Uzmi da imate za autobus- pravdam se, da se možda ne uvrijedi. Uzeo je kao da je to očekivao i zahvali kratko, bez imalo ljubaznosti. Tipično lavovski, hladno, kao da se to podrazumijeva. Baš kao u prirodi kad oni koji trče i krvare za plijenom prepuštaju lovinu onima s jačom grivom i sve nekako upokoreno, po nekom nepisanom, nominalnom poretku vrsta. Čim sam malo odmakao spustio sam sve prozore i osjetio kako svjež, hladan zrak tjera napolje onaj zasićen atomima njihovog vonja. Svježina, ipak, nije uspjela otjerati i misli iz moje glave. Jesam li im trebao dati pedeset maraka? Ne bi me zavalilo, što zna reći rođo Varvarak, a njima bi i te kako dobro došlo, bar neko vrijeme. Al jednako hladno bi mi zahvalio da sam dao pedeset maraka i više. Kao da se uvrijedih na onu njegovu hladnoću. Odjednom, u vožnji mi dođe čudna misao: pod onom uprljanom žutom dekicom oni kriju lutku! Pa daa,...kaako sam naivan! Koriste priču o bolesnom djetetu da bi namicali novac. A plač? Jednostavno, lutka koja plače. Aktivira se pritiskom na dugme. Koja fora! I najveće tvrdice bi iskoristile priliku da se 'osevape', što rekne rođo Varvarak. E, baš me kulturno pređoše! Na trenutak požalih. Trebao sam tražiti da vidim bebu. Eh, lako je sad filozofirati, tko je mogao znati da koriste lutku? Zamišljam taj scenarij i njihovu reakciju, kako bi se ponijeli da to spriječe. Još nešto mi nadođe u vožnji: oni zapravo i nisu od Bugojna već tu negdje - Travnik, N.Travnik, Bila i sigurno uvijek operiraju na toj relaciji. Zato su i izmislili da trebaju sačekati autobus i lijekove u 'Novom' da ih ne vozim suviše daleko. U međuvremenu mogu nekoliko puta na kraćim relacijama upecati nove žrtve. Ma, što ja to sebi umišljam!? Trudio sam se otjerati misli koje kao da mi je netko silom ubacivao u glavu, trudio sam se pronaći one pozitivne koje bi opravdale moj čin darežljivosti. Ipak, sve i da se služe lutkom, svoju bijedu ne mogu skriti. Siromašni su, očigledno. Oni sto posto stalno tuda 'žicaju'. Vjerojatno ih mještani poznaju, pa im ne zaustavljaju, ali uvijek ima vozača u prolazu kojima mogu prodati svoju priču. Ako sam upravu, srest ćemo se mi opet - mislio sam i sumnjajući i ne sumnjajući u ono što mi je dolazilo u glavu - i svakako ih moram razotkriti, da ne misle da su ljudi tako glupi. Onda mi neke 'uzvišenije' misli pođoše puniti glavu: Je li darivanje uopće darivanje, ako nije od srca? Odnekud mi se učini kao da čujem glas rođe Varvaraka: „Šta znači onih udijeljenih nekoliko maraka ako sad zbog toga umuješ i mudruješ, mjeriš i vagaš? Je li to kupovanje 'sevapa' na račun sirotinje, a onda žal za tim? U vječnost se upisuje jedino ljubav i milosrđe koji izlaze iz čistog srca!“

Novi mostovi

59

Нови мостови

Silio sam se na pozitivne misli. Možda mi zlo ubacuje negativne misli kako bi svoj prvobitni 'milosrdni' čin okrenuo u odbojnost prema tim ubogim ljudima. Dao sam novac za bolesno dijete i ako je dat za to, za to će se i računati, makar se ispostavilo da su varalice. Naletjet će oni opet, sigurno, tada ću ih razotkriti. Miješali su se furiozni osjećaji s mislima koje su nastojale opravdati to moje očigledno stanje nasamarenosti s kojim se nisam mirio. II.

Danima su mi bili u glavi. Ne zbog žala za novcem, puno sam ga podijelio na sličan način, već upravo zbog osjećaja nasamarenosti i pomalo niske ali priznajem originalne fore koju sam popušio na prvu, a onda nečim 'prosvijetljen' razotkrio. Slijedećeg petka nakon posla krećem kući istom relacijom preko Srednje Bosne, budući da je rođo Varvarak još na odmoru. Očekujem ih na istom mjestu. Međutim, nema ih. Pomalo sam razočaran. Nikome dosad nisam o ovom pričao- da mi se ljudi ne smiju zbog naivnosti. Prođe vikend dok pucneš ustima, kao i svaki, i ranom zorom u ponedjeljak opet na posao. Često su mi padali na pamet tih dana dok sam radio, odmarao, jeo... čak sam ih i sanjao: beba s ispruženim plastičnim ručicama plače; ljudi prolaze, bacaju pare na te ukočene ruke, sve sipa od kovanica koje se odbijaju od njih i propadaju u bezdan nekakve šuplje torbe kao u nezasitu utrobu koja ih guta ali ipak ostaje prazna i gladna; plač ne prestaje; ptica šojka nadlijeće, grakće, kljucne katkad bebu od čega ova pojača plač koji se pretvara u zavijanje; pokisli lav obilazi okolo i riče; šojka grakće; beba zavija... Te noći sam se probudio i dugo nakon toga nisam mogao zaspati. U petak nakon skraćenog radnog vremena- poznato je to među nama radnim kolegama kao slogan: 'jedni džuma, drugi druma'- uputim se istom relacijom kući. Približavam se mjestu gdje sam ih onda pokupio. Opet ih nema. Gledam i na mjestu gdje su izišli. Nema. Iznova sam razočaran jer su moje pretpostavke o njima, po svoj prilici, krive. Možda je onda bila slučajnost da ih zateknem na povratku iz bolnice, možda i nisu ono za što ih držim, ili ih je neki naivni vozač već pokupio? Dvoumim. Nakon par kilometara, vozeći prilično brzo i ne očekujući ih više, na proširenju s desne strane, spazim ženu s dječjom korpom u naramku, a onda i muškarca s torbom, poštarski prebačenoj, preko ramena. Stoje malo izdvojeni od grupe ljudi koja, pretpostavljam, čeka autobus. Zakočio sam naglo jer sam prošao mimo njih. Brzinu zaustavljanja registrirao sam nakon udarca aktovke u bubrege koja je skliznula sa zadnjeg sjedišta u naslon iza mene. Evo ptičica!-proletjelo mi je glavom. Moja pretpostavka je znači bila ispravna: žicaju na toj relaciji s lutkom koja plače. Gledam ih u retrovizoru, približavaju se straga. Pomalo sam uzbuđen. Možda će me prepoznati, pa neće htjeti ući. Znaju kuda vozim, a oni, kako sam to već rekonstruirao, koriste kraće relacije. Efikasnije je. Ipak, sjedaju, po istom rasporedu kao onda: on naprijed, ona i beba lutka pozadi. Lutka je, normalno pokrivena po glavi kao i prošli put jer da nije svi bi odmah skontali o čemu se tu radi. Malo mi je neugodno ali sam čvrsto odlučio raskrinkati ih. Kao da vidim i njihovu nelagodu zbog svega ili je to neki moj nutarnji doživljaj. Osjećam, prepoznali su me. - Je l' bolje mali?- pitam.

Novi mostovi

60

Нови мостови

mokar.

- Još je u bolnici- odgovori muškarac koji i dalje djeluje pokislo, mada nije

- Kako u bolnici?- okrećem se i pokazujem glavom na korpu. - Brzo smisliše izlaz.- zaključujem naivno, kao da su oni ikako mogli znati o svim mojim razmišljanjima. - Stariji mali je u bolnici. Ovo je tromjesećna beba, doji pa mora biti uz majku. - Stvarno?! - opet mi prodaju priču. - Sjećate se da sam vas prije petnaestak dana povezao do 'Novog' i tu ste ostali čekati autobus? - Jesmo, nije nam donio lijekove, ovaj što je trebao poslati zafrkno. - Pa dokle ćete sad?- pitam i odmah pretpostavljam da će smisliti nešto kako bi izišli u prvom slijedećem naselju jer znaju da vozim preko Bugojno, a to je, po mojoj računici, daleko za njih. - Kući ćemo. Pješaćili smo od Travnika. Niko da stane. Opet ista priča, misle da sam toliko naivan. Malo mi je čudno da su se odlučili na tako daleku relaciju. - A zar nije mali u bolnici u 'Novoj'? - Ne, u Travniku je. - Levatite nekog drugog!- zamalo izustih i posegnuh da otkrijem dekicu s korpe gdje je lutka. Ipak, suzdržao sam se. - Kako beba sa zdravljem?- nastavio sam čekajući da se sami zapletu u svoju u priču. - Dobro, samo nekad neće da zaspe i dugo plače. Doktor kaže da je ljuta. - Čuj ljuta!? - Ja, tako kaže. Žena je kašljala duboko, kao i onda. - Ma, šta će beba biti ljuta? Daj da vidim!- rekao sam gotovo zapovijedno. Usporio sam i okrenuo se nazad. Mislio sam da će taj trenutak žena graknuti kao svraka braneći svoje gnijezdo, da će tražiti izliku da ne otkriva korpu gdje krije lutku. Gledala me nepovjerljivo malim okruglim očima, dosta su blizu jedno drugog pa bi se ta faca uz pticoliku mogla okarakterizirati i kao mišolika, ona uplašena. Nakon par trenutaka, otkrila je deku ispod koje se ukazala glavica bebe svijetle puti koja je pohotno sisala dudu. - Ah, prava beba! Otkud sad!? Nemoguće!- proletjelo mi je glavom. – I, gle, nije vukolika već obična beba. Svašta!? Na trenutak sam ulovio vlastiti odraz koji je prostor retrovizora u potpunosti ispunio iznenađenjem i zbunjenošću. Ostao sam u šutnji. Nisam bio postiđen, a ni ljut ili razočaran što sam bio u krivu. Kao da mi je laknulo što nije bila lutka i što svi skupa nismo došli u neugodnu situaciju. Začas opet povjerovah u cijelu njihovu priču. Govore da ne znaju kako nabaviti novac za lijek koji košta pedeset maraka. Jadni svijet kakve sve muke prolazi u životu. Onda, odjednom, nova misao, nadošla valjda opet u vožnji: beba jeste prava, ali se oni ipak služe njome kako bi dolazili do novca. Kad mogu cigani ćulit s djecom pokraj ceste i 'ketit po vazdan' na semaforima- opet iz rođinog vokabulara- mogu i oni stopirati od mjesta do mjesta, voziti se, pričat svoju priču pa ako tko povjeruje i smiluje se, dobro, ako ne opet su bili u autu, barem se nisu cijelo vrijeme mrznuli vani, kisnuli ili pekli na suncu. Cigani ne koriste tu taktiku jer ih nitko ne bi primio u

Novi mostovi

61

Нови мостови

auto, prljavi su, mada ni ovi nisu puno bolji, mislim dok gledam onu torbu muškarca s kružnim flekama. Izgleda da se unutra nešto prolilo, možda mlijeko, pa je vlaga probila na površinu platna, raskvasila nečistoću i kad se sve osušilo ostali su koncentrični rubovi koji pokazuju dokle je nekad mokrina dopirala. Baš kao kad se na znojnoj osušenoj majici vidi onaj bijeličasti trag znoja. Dok to gledam, njihov, oštri vonj me jednostavno davi. Smrde i gotovo! Čemu tražiti neke druge riječi. Ponovno sam pritisnuo dugme od prozora- bzzm začuo se kratki zvuk koji podsjeća na robota kad čini pokret. Beba pozadi zakmeča, a majka se nadvi nad svoga ptića šišteći kroz nos i cumajući korpu koljenima. Kroz odškrinuti prozor lovim mlazove friškog zraka koji ulaze kroz uzdužni otvor debljine prsta. Unatoč svemu, pazim da ih ne ubije promaja. Razmišljam koliko ću im dati na rastanku. Kad bih znao sigurno da imaju bolesno dijete u bolnici dao bih te novce za lijek bez imalo razmišljanja. Ovako, zašto bih dopustio da me uzimaju ko zadnjeg levata? Nakon toga kolebam između deset ili dvadeset maraka. Pa, nisam ja ni karitas ni merhamet. Pravdam se samom sebi. Na kraju odredim deset. Kad sam zaustavio auto, okrećem se i pružam ih ženi. Uzima ih bez imalo oduševljenja, bez zahvale, barem ja ništa od toga nisam vidio. Procijedila je nešto kroz ptičiji nos dok je izlazila. Je li to bila zahvala ili možda negodovanje? Više mi je izgledalo da je razočarana očekujući, po svoj prilici više, barem koliko i prošli put. Sve mi je to pomalo i smiješno i tužno podsjećajući me na onu anegdotu o prosjaku koji je uvijek od istog dobročinitelja dobivao jednak iznos i kad mu je jednom prilikom udijelio upola manje uz opasku da gradi kuću, ovaj zaključi kako je gradi s njegovih leđa. Možda griješim dušu, što bi rekao rođo Varvarak, al imam neki osjećaj da oni uopće nemaju to drugo dijete u bolnici. Osjećam da ću ih opet nekad sresti, možda ću ih i povesti, zbog bebe, unatoč njihovom neizdrživom vonju. Tada ću možda kolebati dati im novčanicu od deset ili kovanicu od pet maraka. Svaki put do sad je prevagnula manja opcija. Što će tada biti ne znam. Ovisi kakvog ću biti raspoloženja. I opet mi nešto nadođe u vožnji: možda neću dati ništa, čisto da ih stavim na test- kad vide da više ne dajem novac možda će, neki slijedeći put odbiti sjesti sa mnom. Tako ću saznati je li stopiraju da bi žicali ili stvarno imaju dijete u bolnici kojem svako malo idu u posjet. No, hoće li taj slijedeći put biti jer rođo Varvarak počinje raditi u ponedjeljak i neću više voziti ovuda?. Doista, što bi on rekao na sve ovo? Ako mu ispričam znam da će mi održat prodiku: „Neće li 'nebo' staviti tebe na test baš kao što ti želiš staviti te ljude? Misliš da nešto imaš, a da nisi primio? Sjeti se jesi li ti ikad zahvalio za darovane ruke, oči, posao, zdravlje, pamet kojom stječeš dobra, slobodu kojom možeš odlučiti pomoći drugima ili ne? Mjerom kojom mjeriš bit će ti mjereno! Zar smiješ očekivati više? Uzvratilo ti se hladno baš kao što i sam hladno zahvaljuješ. Ti ubožnici vjerojatno ne znaju drugačije. Možda su toliko ogorčeni da ne mogu drugačije...“ Znam da će biti mnoštvo sličnih 'očinskih' primjedbi i zato nisam siguran da ću mu išta spominjati. Vjerojatno ništa i nije potrebno spominjati jer je jedna stvar skoro pa očigledna: On sa mnom putuje i kad ne putuje. Prošao je već kroz sve ovo ili bolje reći proveo me. Prilično sam odmakao od mjesta gdje su izišli 'moji stoperi', a nešto sam potpuno zaboravio. Ili sam se već navikao na to? Potegao sam jače u nos. Uf, teško! Ipak je to zadah bijede. Daleko sam ja od toga... hvala Bogu!... Evo,...upravo se zahvalih, a da opet nisam načisto je li bilo iz srca ili možda hladno i mehanički! Ma, tko će to

Novi mostovi

62

Нови мостови

razlučiti i o tom misliti?! Hvala je hvala. I dosta o tom! Odbijajući nove prezrene misli, pritisnuo sam sva četiri dugmeta na središnjoj konzoli- bzzzzm, bzzzzm, bzzzzm, bzzzzm začuli su se robotski zvuci- svi prozori su se spustili do kraja. Moj crni BMW jednostavno je proždirao cestu pod sobom, dok je siloviti vjetar izgonio napolje miris muškarca koji je izgledao kao pokisli lav, žene koja je podsjećala na pticu-šojku i bebe koja je izgledala kao svaka druga beba. Beba koja plače. Plače nad ljudskim mudrovanjem i jeftinim računicama i nad žalosnom istinom u kojoj služi kao jedino sredstvo za sabiranje mrvica, što padaju sa stolova putujućih gospodara, kojima se hrane gladni psići i pune prazni kljunovi nebeskih ptica.

Novi mostovi

63

Нови мостови

Druga nagrada za najbolju neobjavljenu priču u regionu za 2012. god. Ernad Osmić

ČOVJEK KOJI JE IZMISLIO VRIJEME

Dugo se tako zagledao mališan u moj skupi ručni sat. Daleko bilo da sam ga sām sebi kupio; bio je to poklon. Nisam ga često ni nosio, samo u posebnim prilikama kao ovoj. Sjedili smo i čekali. Možda ga je baš to čekanje navelo da se zagleda u taj moj sat: okretao mi je ruku, približavao ga svojim dječijim ispitivačkim očima kao da želi vidjeti šta se nalazi iza kazaljki. – MA-DE IN SWI-TZER-LAND – promrmljao je napokon kao da je svršio svoju analizu te čudesne sprave. Sad je gledao u mene, a ja nestrpljivo prema vratima. – Jesu l', babo, Švicarci izmislili vrijeme? Trgnuo sam se i pogledao u sat. – Nisu – odgovorio sam, ne čudeći se ovako izuzetno čudnoj opaski devetogodišnjaka. – Na satu piše da jesu. – Švicarci su napravili ovaj sat – objasnio sam. – A druge satove? – Šta, druge satove? – Ko pravi druge satove? – nastavio je uporno. – Šta ja znam... Kinezi. – Znači, Kinezi su izmislili vrijeme? – deducirao je on. – Ma nisu ni Kinezi. Oni samo prave satove. A prave ih i drugi ljudi. – Ko sve? – Nijemci, Rusi, Englezi... – Ali, uglavnom, Švicarci? – insistirao je pa sam i odlučio da ostane na tome. Zurio je dugo u bijeli plafon; ja u vrata. Ponovo sam pogledao u sat. Tiho sam pročitao: MADE IN SWITZERLAND i pomislio: “Šta sve on neće snimit.“ – A u Švicarskoj su velike banke – reče iznenada kao da nastavlja neki razgovor koji je započet u njegovim mislima i u pola puta izbio na usta. – Jesu – odgovorio sam strpljivo. Ponovo je šutio. – Nešto opasno on mozgā – pomislih i pomilovah ga po glavi. – A, babo – oglasi se očekivano pitanje – jesu l' Švicarci rekli: vrijeme je novac? Namrštio sam se. Ovo nisam očekivao. I dok sam se čudio (bolje reći, dok sam pokušao rekonstruirati tok njegovih misli) on je nastavio:

Novi mostovi

64

Нови мостови

– Možda su velike banke u Švicarskoj, jer imaju puno satova. – Možda – duboko sam se zamislio. Neko vrijeme smo blejali u pod. Pored nas niko nije prolazio, a i da jest: primijetili ga ne bismo – toliko smo duboko bili u svojim mislima. – A, babo – oglasilo se kao zvono spasenja iz njegovih dječijih usta – ko je izmislio vrijeme? – Ljudi. – Koji ljudi? – Pa ljudi. Čovjek je izmislio vrijeme – objašnjavao sam, praveći neke suvišne pokrete rukama u nadi da će oni nekako nadomjestiti ono što riječima ne uspijevam kazati. – Koji čovjek? – nastavi inkvizicijski. – Ne zna se koji čovjek – rekoh zadovoljno, prebacujući krivnju na istrgnute i izgubljenestranice čovječanske historije. – A, je l' vrijeme uvijek postojalo? – Jest – rekoh i odmah shvatih kardinalnu pogrešku koju sam počinio. Namamio me taj mali skot u svoju zamku, a ja ko tele nasjeo. – A, ako je vrijeme oduvijek postojalo, a čovjek nije, kako je onda neki čovjek mogao izmisliti vrijeme? – Ko ti je rekao da čovjek nije postojao oduvijek? – izustih poput nekog strogog vjeroučitelja. – Učili nas iz biologije, a i na vjeronauci – reče oštro. Čak se ni na religiju sad nisam mogao izvući. – Pa možda bi trebao pitati učiteljicu iz biologije ili efendiju ko je izmislio vrijeme. Zgađeno je tresao glavom kao da sam mu rekao Bog zna šta. – Ona uvijek kaže da je sve nastalo iz eksplozije, a efendija na svako pitanjesamo kaže: Bog zna najbolje. Bio sam iscrpljen. – Pa jedno od tog dvoga mora biti tačno – pokušao sam zaključiti. – Ali koje? – To niko ne zna, ali je zasigurno jedno od toga. – Znači – pokušao je sebi u svom dječijem umu da sistematizira stvar – vrijeme je nastalo ili iz eksplozije ili od Boga, ali ne znamo tačno od čega? – Tako je – odahnuo sam, misleći da je stvar s tim došla na tačku mirovanja. – A ko je ljudima rekao za vrijeme? – neumorno je nastavio. – Kako misliš, ko im je rekao? – Pa ako je božija eksplozija stvorila vrijeme, ko je ljudima pokazao da ono postoji? – A, ko je ljudima pokazao da, recimo, drvo postoji? – Pa vidjeli su svojim očima.

Novi mostovi

65

Нови мостови

– A, ko je ljudima pokazao da ljubav postoji? – Pa osjetili su. – E, pa osjetili su tako i vrijeme. Nastupila je tišina. Malac je demonstrativno zatvorenih očiju sjedio na svojoj stolici. Ja sam ga zbunjeno posmatrao. Iznenada otvori oči: – Ja ništa ne osjetim. Mali pametnjakoviću jedan! Zatvorio on oči da osjeti vrijeme. – Ne možeš vrijeme osjetit za tako kratko vrijeme... – rekoh i osjetih kako polahko, ali sigurno gubim nit svojih teza. – Kako ne mogu? – upita on nekom sadističkom znatiželjom. – Pa lijepo. Vrijeme se odvija sporo. Trebaš dugo oči držati zatvorene i naoštriti čula kako bi osjetio vrijeme – zaključih poetično. On je ponovo buljio u moj sat. – Bogami, babo, ova tanka kazaljka se kreće skroz brzo. Opet me pobi. Ništa mu ne možeš dokazati. Ja njemu ko djetetu, a on mi šuk za šukom. E, nećeš više. Sad ću ti ga zamrsiti ko neki francuski filozof što zamrsi neku banalnu istinu pa nećeš znativiše ni šta si pitao. – Vidi, sine – rekoh elokventno – vrijeme je uvijek postojalo, čovjek nije. Čovjek je, kao što sam već rekao, u dužem vremenskom periodu osjetio da postoji vrijeme, tako da je odlučio napraviti spravu koja će mu poslužiti vrijeme prikazati i u njegovim sićušnim djelićima, u sekundama. Ta sprava se zove sat. A razlog zašto je čovjek izmislio sat je taj da bi tačno mogao mjeriti koliko nešto traje, kada da se s nekim nađe u toku dana i tako dalje. Shvaćaš li sad? Njegova mala glavica je sretno klimnula. – Pa što mi to odmah nisi tako rekao? – Ne znam – nasmiješih se bezazleno – trebao sam. – A je l' de, babo, da prvi satovi nisu izgledali tako ko tvoj? – upitao je, kako se meni činilo, sa manjom agresivnosti u svom glasu. – Nisu – odgovorio sam ponovo odsutno. Kao da je smirivanje njegove znatiželje mene bacilo u ponor čekanja i zurenja u vrata. – Nekad su se koristili i pješčani satovi – objasnio mi je. – Jesu. Nisam ga vidio, ali sam čuo po njegovom glasu da je glavu objesio niz svoje tijelo. – Nena mi je pričala kako ljudi, kad umru, odu u dženet. Riječi su me presjekle, ali mu to nisam dao do znanja. – Tako je, lijepo ti je to objasnila – rekao sam, pokušavajući prikriti drhtaj u svom glasu. U tom trenutku se otvoriše vrata. Prostoriju obuze oštri miris joda. Dvije žene su nas s vrata dozivale k sebi, a mi smo hipnotično ustali i krenuli prema njima. Noge mi u životu nisu bile mekše.

Novi mostovi

66

Нови мостови

– Čuo sam jednom na televiziji da se čovjek, kad umre, pretvori u prašinu pa se zato zakopava u zemlju. Prozaično, njegove riječi su odzvanjale hodnikom džamijskog podruma u kome se nalazila gasulhana. Dvije žene su nas vlažnih očiju upućivale u sobičak koji se krio iza vrata. Ja sam stao na sami prag kao da odbijanjem prekoračenja istog želim napakostiti nemilosrdnom zupčaniku, a samo sam ga uspio podmazati suzama koje su u tom trenutku navrle na oči. – A, babo – povuče me mališan za rukav – možda se baš pretvorimo u prah da bi postali dijelom nekog ogromnog pješčanog sata.

Ernad Osmić, rođen 1989. u Brčkom, Bosna i Hercegovina. Od 1992. do 1999. godine živio u Hamburgu (Njemačka). Nakon povratka u Bosnu i Hercegovinu, u Brčkom završava gimnaziju. 2012. godine je diplomirao bosanski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Tuzli. Piše poeziju, prozu i filmske scenarije.

Novi mostovi

67

Нови мостови

Трећа награда за најбољу необјављену причу у региону за 2012. год. Слобода Бошковић ПРЕДЗНАЦИ

Познати пјесник, Мирослав Ђуровић, родом из Рожаја, гдје се ова Прича догађа, тврдио је, да су се први предзнаци наше свеопште пропасти јавили још поодавно, али ми их нијесмо умјели уочити, па ни извући изњих поруке, и кренути другим путем.

Да би Златани прекрстили руке, морали су обје да их преломе, изнад лаката. Страшно непријатно су запуцале кости, као да се нарамак грања слама преко кољена. Зет, у чијој је кући умрла, хтио је да забрани ломљење, противио се: „Нека тако остане, укочена, с испруженим рукама. Само треба пребацити ирам, или што му драго друго, да се не виде руке...“ Други нијесу дали: „Што би рекао народ кад сазна да су Златани остале руке непрекрштене? Повјеровали би да у њеној смрти има нечиста сила. Коме се руке нескрсте, земља га не прима, него му истура кости.“ Поп Никанор је шутио и мепрестано се крстио, истина некако смушено и неувјерљиво. Најближа својта скоро нареди: „Ломи, Милу-не, на нашу душу.“ Потом се људи опет нашли на муци: куда Златану да понесу, право на гробље или у кућу гдје је живјела. Пред снијег, као да се њега плашила, дошла код кћери и зета Добрије на неколико дана, али је ту преграбио снијег, и смрт. Није успјела ни да се одмори, нити да се врати кући по којој су, сама је причала, почели да јурцају мишеви. Кћерка би да је не носе по снијегу навише, у полупразну кућу, него да преконачи још једну, задњу ноћ, па с њом на гробље што је недалеко одатле. Горе да је носе... морају је опет враћати, па два посла, оба непотребна. Син, обавијештен телеграмом да му је мајка напречац умрла, јавио: Распремите нашу кућу и припремите све остало за погреб. Надам се да ћу стићи. Сусједи збили ствари у ћошкове, нешто изнијели на таван, а остало у појату што је некад служила за спраћање стоке. Намучили се људи, с ногу спали, док су направили пртину, четворостопицу. Наљуљао снијег претходне ноћи, под сисе, па никако да га с носилима разгазе. Пљушти зној и мука сишла у ноге. Старицу ставили на сто, црвоточан и климав. Жене јој обукле укопно одијело, као да не иде у земљу, него на сабор. Мртваце увијек тако, ,кад имају, наките. Изваде најбољу одјећу, необлачену, што мирише на

Novi mostovi

68

Нови мостови

дјевојачке бајуне с прћијом и на дуње. Мрморење гласова одаје присуство. Изгледало би да се не чује која ријеч и понеки јецај, да је унутра све мртво. Напољу није: туче хладноћа, коси сјеверац, нагони оштру шикељицу снијега. Под кров улази вјетруштина. Пријети ново невријеме: засуће, натрпати, ни пртине неће бити између кућа. Пећ, напуњена сировим буковацима, једва прихвати пламен. Дуго се нећкала, потискивала влагу да што прије испари. Око пећи се намножише жене и старци. Нарицала је сусјетка, старија жена, у црнини: „Из твог дома ојађена, јадна Злато...“ Неке су још октале, подстицале је да буде гласнија. Нарикачи се препријечи ријеч, као нож да је преполови. Жене се разбјежаше уз цику. Неке се прибише уза зид, леђима, стављајући руке на очи, као да се бране од ватре. Друге, сналажљивије, погодише врата и искочише на снијег Људи сташе гдје су били, око загријане пећи и на клупама. Гледали су и они у чуду шта се збива, што се огласио кривеж. Однекуд, нико није запазио откуда, искочили су мишеви, почели се котрљати преко пода као длакаве лопте. Предводник је био дебео, задригао, златаст по ребрима, други зеленкастосингав, нешто тањи и рекло би се бржи. Остали за њима различите величине и боје. Јурили су, као да бјеже од мачке, женама између ногу и око сандука покојнице. Све очи су бленуле мртво. Долазак мишева, као ни долазак смрти, не узбуђује их, нити преплаши. Мишеве нађу у избама, на подини кад се потроши сијено, у тали кукуруза... свуда. Туку их мотиком, набоду вилама, посијеку косом. Кад досаде у кући, а мачке им не могу ништа, запну мишоловке, или их трују затрованим мамцима. Мишеви, препаднути претходно, збуњени потом присуством народа и вриском жена, направише један круг, па други, потом, истим стопама и правцем, као да је линија била повучена нечим што нико није видио осим мишева. С правца нијесу скретали ни кад су се жене подигле и покренуле у бијег. При трећем кругу неко је устао, отријежњен , и огромном ципелом, што је на пети имала челичне клинце, згњечио прво једног, па другог миша што су били испред осталих. Људи који су стајали око пећи и гријали леђа, и они што су сједјели на клупама, и даље су бленули, одсутно. Пратили су само очима друге мишеве што нагло промијенише правац: усмјерише се право на врата, па даље. Куда - нијесу они из собе могли упратити, јер одмах с прага скренуше и као да у рупу пропануше. У очима жалбеника се још задржала пређашња слика: подиже се војничка ципела, добија огромне размјере, и пршти под собом. Од тога што виде гади им се. Гркост нека, бљутавост, нешто што би се повратило накупило

Novi mostovi

69

Нови мостови

се у устима. Мртва жена, опружена низ сто, није им засметала, испијена, жута, али мртви мишеви јесу. Сметала је крв што је стрцнула из прекинутог крвотока. Гадно је било гледати у отегнута цријева што су се расукала за ципелом. Одвратан је био расцијепљен трбух. И бркови усукани, што су подрхтавали, као на вјетру. Преостале жене избјежаше, уз нови врисак и писку. Неко, старији (по гласу се познало да је у годинама), рече: „Шта то учини, Манојло, да од бога нађеш?!“ Манојло, што је згазио мишеве, некад је био војник, отресит и промућуран, под платом. Нудили су му да се активира за стално и за подофицира изучи, али се њему није свидио војнички живот: страже, пожарство кад би најрађе спавао, дежурство... Из војске је, нико није провјеравао како, донио полупрогорјелу пушку и два пара војничких ципела које је носио само по великим кишама и снијегу, кад није могао ићи у опанцима или бос. Тим војничким ципелама попрштио је мишеве, као кимце. Није се наљутио што је опоменут: „Они би се толико ослободили да би можда неком ускочили и у уста. “То ускакање у уста, сви су знали, не би било пожељно. Вјерује се: коме животиња покуша да ускочи у уста, тај има нечасне работе с нечастивим, или је вјештица, или здувач, или има неке везе с њима. Те би оптуживали за многе напрасне смрти, дјечје трбобоље, сугребе, немирне снове и бунцања, липсавање стоке и све друге неприлике и непогоде. Гледали су тако, кад је умро пуковник Тадиша, велики јунак из задњег Великог рата, што су га звали Котур, како се три дана, непрекидно, и дању и ноћу, око упокојеног сакупљају лептири, и мушице, и нешто крилато што нијесу ни муве – ни мрави. Узалуд су их крпама разгонили, тискали кроз прозоре. Зује, зунзарају, лете у густим млазевима по кругу. Нападају на очи и уста. Да су ноћу, уз упаљену свијећу, нико се не би чудио. Чуде се само што је тако и преко дана, при дневној свјетлости. Тек кад је покојник спуштен у гроб, лептира и лептирица је нестало, као да су се утрли, а та година се по злу памти: надолазила Ријека иако су биле велике суше уз Планину и у цијелом Тморнику; цркавала је стока а није се знало од чега, јаловила се и смањивала у торовима. Љето као помор: плодови у пољу труну. Падају струкови на земљу, одједном преврну и претворе у прашину. Младе жене су рађале мртву дјецу, без болова за вријеме трудноће. Неко, одвојен од загријане пећи, набоде мишеве на врх металног штапа и однесе да их избаци пред кућу, на ногама угажену пртину. Тијела им се, чим додирнуше снијег, укочише. Иза подне, иначе, нагнао се мраз.

Novi mostovi

70

Нови мостови

Сусјед, Рамиз, узео лопату да око покојничине куће рашчисти намете и направи зараван.Ту ће жалбеници застати, предахнути један трен, док се приберу и док лелекач не заузме позу и доста даха да избрза све што је смислио. Зној га пробио; нико из куће не излази да помогне. И онај што је мишеве избацио, вратио се због зиме. Дунуо сјеверац, ковитлав и ледан. Запухне оздо, с површине снијега, у очи и ноздрве. Хладноћу нагони; под нокте. Рамиз не осјећа зној испод кошуље, колико се размахао; ни хладноћу. Мисли, док кида снијег: вријеме се пропоганило, неке шејтанске смуте, као да се... шејтани отимају и кољу око нечије душе. Читава зима ће окренути тако, нездрава. Отпочину кад се указаше још неки сусједи, кренули из својих кућа да и сами помогну. На лопату наслања груди, некако тијесне и отежале. Све му се чини да му снијег клизи испод ногу, измиче. Измичу и она два миша, мртва, просутих цријева. Стао је на бијелу покретну траку на којој се не може одржати усправно. Напреже снагу да стоји, да се и лопатом припомогне. Док стоји, вјерује брда су иста, и планине утонуле у снијежне мећаве и смуте. Куће, што их види, морају остати видљиве, уздигнуте као печурке. И бол осјети, оштар. Нешто је препукло, нека метална шина, у даљини одједном. Цикнуло је при оштром удару. Дугачка је, звони. Није се осјетило вријеме, толико је трајало кратко. Једино одјек, из дубине. Пропаде ноћ у недоглед бјелине, снијежна бјелина у тмице. Сусједи кад су прискочили у пртину, Рамиз се већ хладио и кочио. Није ничим давао знаке живота као ни онај дебели, спрштени, миш поред њега. Обојица су лежали на бок. Непомични. Рече неко, што истрча из куће, у којој је лежала покојница: „Није нам добро почело данас.Предзнаци су то с небеса, као онда кад се јављао ђаво са три звона. Плашим се: на овом се неће завршити.“ Други, опет старац неки, додаде као опомену или пријетњу да се не заборави: „Има још један... мртав... миш!“ - Обојица сте злогуци – прекори их неко млађи. – О своме се јаду забавили, дабогда. - Увијек сам погодио – рече старац себи у одбрану. - Далеко било, али зар сам икада промашио да погодим истину? Натревило се тако, вјерују остали док преносе Рамиза између себе, на рукама, у прву сусједну кућу, његову. Кућа није далеко, педесетак корачаја танким ногоступом кроз већ ухваћени цијелац. У кући већ метеж: откуда то, зачас, здрав човјек да оде, неизболован... Дјеца одрасла, у невјерици да је Рамиз мртав кад је малоприје узео лопату да рашчисти пут и направи прилаз Златаниној кући. У току дана, ни раније, није се жалио да га нешто жари, ни боли, ни стиска испод лијеве плећке. Ни на

Novi mostovi

71

Нови мостови

године што су га притисле није се жалио. Као да је одлучио да прегура стоту, здрав као дријен. Виде: руке се прве охладиле и почеле да се коче.Прсти се погрчили, као канџе, у песницу. Никако да се расклопе као да су нешто вриједно притегле, или хтјеле да скрију од осталих очију, или да дају неки знак. Најближи сусједи и рођаци, иако их је мало (већином старије особе), подијелише се: једни остају поред Златане, а други прелазе у сусједну куће. Уз стрму падину помичу се, споро и с напором, даљи сусједи. Иду и чују двије жалбе, из двије куће, али не разабирају шта је. Вјерују: рођаци не могли да стану у једну собу, па прешли да дворе у суједову кућу, Рамизову, да им кости не смрзавају напољу. Нико не помишља на најгоре. Истурили, како је ред, испред себе Вукајла, најстаријег по годинама, најговорљивијег, који се на жалбама налелекао и напричао, и нахвалио сваког покојника. Пустили га напријед, да грмне пробраним ријечима, које ће, потом, дуго да се памте. И послије, кад покојника крећу на гробље, Вукајлу неко од ожалошћене породице упути здравицу: „Ову здравицу дајем нашем драгом пријатељу... да му се враћа на добро...“ Вукајло говор одржи; не одбија. У почетку, док је био млађи, док није пожелио да и њему тако неко држи говор, одбијао је. Кад је ушао у године, не враћа здравице: мртвом не штети, а ожалошћенима је од користи. Прихвати боцу, испије један гутљај препеченице и отпочне, издалека, од досељавања гласовитог братства... па даље, док не дође до покојничине смрти. Вукајло једва издуши уз стрмину. Застаде на полуокиданој падини, да предахне. Скинуте капе, подбочен лијевом руком, грмну: „О, леле мене, Златана, за твојом деликатном главом, дико рода, понос дома, часно име за потомство, гдје си нам се опремила, у зло доба на зле путе, вило горска... и... “ Загрцну се: јабука му упала у грло и притегла душник. Покушава да је истисне удисањем и издисањем, новим ријечима што су биле искочиле на врх језика. То му не полази за руком: глас се преломио. Ћутање што настаде измами погледе оних што су били у кући. Прво су чекали да Вукајло настави. Пошто тишина потраја мимо уобичајеног, прозори се окитише главама. Видјеше, у чуду: на пртини застао човјек, укипио се као стожер у вршају, расклопио вилице али ћути. Не љуља се, не тетура. Ништа не ради. Као да га је мраз заледио, усправљеног и крупног. Сав је као прије, виде и они што су иза њега, само ријечи нема. Одједном, запажају Вукајло се пови назад, и претегну. Стровали се проштачке у раскидану пртину. Како је био заузео став за лелекање, тако се и превио, наузнак. Жалбеници из групе се сјатише око њега. Вуку га, приподижу и

Novi mostovi

72

Нови мостови

зову по имену. Неко узима снијег, слеђен и грмуљичав, и трља Вукајлу чело и ноге да га освијести. Старац, што изађе из сусједне куће, од Рамиза, рече: „Макните тог човјека с тог мртвог миша.“ - Којег миша? – пита неко што је био подаље и није видио мишеве. - Тога што је на пртини, расуканих цријева – рече опет старац. Старији, из обје куће, издвојише се. У очима им се заледи страх, упоран поглед оборен на мртваца. Језици им се такође заледили. Између зуба поиграва цвокот: нити да га зауставе, нити да изговоре нешто као охрабрење да смрт није ријешила да за један дан покупи све што је за земљу зрело. Кад подигоше Вукајла да га носе, старцима се одмрзоше ријечи. - Треба с ове вјетробојине ићи – рече један. - Да нас до задњег не прикупи. Наниже, ранијом танком пругом пртине,исти жалбеници што су дошли с Вукајлом, враћају се и носе мртваца. У кући, код сандука покојнице, не оста нико од старијих: чума се појавила, невидљива али опасна, па ријешила да покупи, све оне што су упорни да живе. Ко се код Златане нађе, може да се не нађе међу живима. Прво се појавила смута, судар вјетрова, па снијежни ковитлац што га је нагнао сјеверац, па... здувачи и непомен... смрт. Зграбила је Златану, учинило се да од ње треба да почне јер је најстарија. Приграбила је за врат кад се није надала. У незгодно вријеме, да је с муком сахрањују. Потом што је лош знак, искочише из земље мишеви: однекуд из зида, однекуд из расклопљене земље, из неког гроба... ко би знао одакле их донесе невријеме. Обиграше око сандука, и мтваца. Нешто су слутили, за себе и за друге. Нога, баканџа с металним клинцима на пети, чини се огромна као савардак, двојици је спрштила главе и расукала утробу. Можда није требало дизати ципелу на њих, ни дирати, мисле неки. Требало их је пустити да оду, недирнути. Можда не би Рамиз испред куће пао у намет. Можда не би ни Вукајло, познати лелекач, при првим ријечима лелека, посрнуо и охладио се. А можда су мишеви били само предзнаци неког, још већег зла. Зла, које ће одатле да се шри преко Тморника и Тиваиде, па све до у недоглед.

Од трагичне смрти Ђуровића, у хотелској соби, у Москви, у истој соби у којој се убио и Мајаковски, Писац се питао, и даље пита: Има ли другог пута или постоји само друго вријеме?!

Novi mostovi

73

Нови мостови

Слободан Бошковић, рођен у Колашину (Црна Гора) 1948. године. Гимназију завршио у Беранама. Дипломирао на Електротехничком факултету. Објављивао је поезију и прозу у готово свим значајнијим часописима бивше Југославије. До сада је објавио осам збирки пјесама, три књиге прича и три романа. Добитник је бројних награда међу којима: Требињских вечери поезије, Лимских вечери поезије, Блажо Шћепановић, Задужбине Петар кочић... и за прозу: Исака Самоковлије, Вечерњих новости, Веселина Маслеше, Младена Ољаче, Ива Андрића и др. Превођен је на руски, турски, алабнски, њемачки и француски. Заступљен је у више Панорама и Антологија. Живи у Бања Луци, БиХ.

Novi mostovi

74

Нови мостови

Misera Suljić Sijarić

NAMJEŠTANJE KRUGA

„Hoću muško!“, odzvanjale su u Nejminim ušima Mahmutove riječi dok je hitala preko pešterske goleti, šibana čas sa jedne čas sa druge strane naletima izmrzlog snijega nošenog jakim vjetrom, koji se poput neke đavolje čigre vrtio oko nje. Na momenat bi se udaljio, i taman kad ona odahne, on bi se strmoglavom brzinom vratio, zahvatajući još jedan val ledenog smeta nagrebanog po ucakljenoj površini. Katkad bi zauzevši zalet, zakrenuo direktno na nju pa taman kad ona pomisli da će je ovog puta odnijeti, on je napusti i okrene na drugu stranu gubeći se negdje u širokoj poljani, a kad ona uhvati dah i povjeruje da ju je ostavio, on ponovo ošine po njoj i zavrti je ukrug. No, Nejma nije osjećala ni stud ni umor. Vukla se naprijed vjerujući da će joj Halima iz Ugla pomoći i da je ona ta koja joj može donijeti spas. Šta je ova vjetrometina u odnosu na ono što Nejmina duša trpi sve ove godine! Sve je obišla i svud stigla. I niotkud pomoći, niotkog sreće. Ali šta će, kud će?! Sve što ima tu je, sve ono za šta ona zna. Četiri kćeri i on. Kćeri jedna za drugom, nijedna sa željom a sve ljepša od ljepše, svaka kao jabuka. Šta možeš kad on hoće sina? Majka mu, da joj Allah da Džennet, ostavila amanet da tjera dok ga ne dobije. Da tjera, da l' sa njom, Nejmom, da l' sa drugom. A gdje ona da ga pusti drugoj, kome kćeri da ostavi? A, Bog dao što bi ih njeni pazili. Teška im i ona sama, pa majka sve gleda da joj se dođe kad joj sinu Ademu i porodici mu ne smeta. Zainati se ona pa majci sve rjeđe i ode, boli je to majčino štićenje sina. Samo njega pribira i pazi, kao da je jedino on iz njene utrobe izašao. Jednom je slušala majku gdje govori: „Sva su mi djeca na srcu, Adem mi sred srca!“, pa rukom lupne po grudima potrefivši najosjetljivije mjesto. „Lubina me zaboli kad mu šta nije dobro.“ Nejmi se čini da je ona kod majke uvijek na zadnjem mjestu, iako se stalno trudila da joj ugodi i sve bude po majčinom. Pa kad se toga sjeti u nju se useli neka potmula bol koja je navede na želju da zatvori oči i ne probudi se. Izgleda joj da bi to bilo i najbolje, umorila se od svega. Ali kad se sjeti svojih curica – sve prođe. I učini joj se da ono što sama od majčine strane nije imala, ljubav, to će ona njima nadoknaditi, da bar tu bol od nje nikad ne osjete. A boli Nejmu sada sve. Boli je duša pa joj onda ništa pravo. Nešto joj se čini da mater u zadnje vrijeme prigovara kako je tamo sve Ademovo i da ni ona ni sestra tu nemaju, ne dao Bog, šta tražiti. Imaju one svoju kuću, tu se nema kud mrdati. A mati nije, vala, ni zeta šta voljela. Ponekad se Nejmi činilo da je njoj bio dobar samo koliko da joj je iz kuće makne, da je ima gdje saviti. A Nejma ga voli, pa bi htjela da ga i svi njeni vole i poštuju. Sve joj krivo kad osjeti da ga ko slabo stima i uvažava.

Novi mostovi

75

Нови мостови

„Allahu dragi, šta ja ovo za majku? Rođenu majku! A bogami sam pobudalila. Ada nego šta! I kako ne bih? Kako da mi pamet ostane? Ne može više da se izdrži od jada i misli. I sad, bogami, ni majka mi više majka. Da me Allah sačuva od šejtana i uputi tamo gdje ću naći spas. A čini mi se da će ovo biti taj spas, jedini.“ Ide ona još tamo da vidi. Neće nju smet zanijeti, ne da se ona. Halima je, kažu, svima pomogla, pa će i njoj. Ide da vidi šta će joj reći... Samo da on ne načuje, ne otkrije to. On se toga plaši kao vraga! Sve mu se čini da će mu neko šta poturiti. A ona, jadna, samo gleda kako da ostane s njim, tu kod djece. Gdje drugo?! Kud bi?! Ada, i one sve lažu. Eto kad je prvu, Ajšu nosila, svako joj govorio da će sina roditi. I ona se pravo ponijela. Pa ponosna, pa lijepa! Nešto sva blista, sija. I gdje god krene, sve nasmijana. Pitaju je da l' joj je teško, povraća li. Jok! Ona nikad sretnija. Nju niti šta boli, niti je muči. Ona se tek rodila. Sve joj milo. A njega voli. Kad joj gdje ode, ona da poludi. Ne može da ga čeka da dođe, nigdje mira. Plače li plače, sve joj izgleda - nema ga i nema. Pa joj dan bude dug. Niti šta radi, niti šta zna. Uhvati je neka sumnja da nije kud otišao s kakvom drugom, da nije zavrnuo u kafanu. Čeka ga s jelom, ni jesti bez njega ne može. A on sve kasnije. I kada dođe sve nešto drukčiji, mrkši. Ako šta i zbori - galami, ljuti se. Nejma bi da joj priđe, da joj dadne ruku pa da je ona primakne sebi, k licu. K stomaku se srami... Ona bi uz tu ruku zaspala, samo da joj je tu, da je ima, drži. Reklo bi se da joj ništa drugo ne treba. Ta njegova ruka nekako kao da diše, kao da je on sav u njoj. Ona bi je samo stiskala i ljubila, ne bi je puštala! Držala bi je da nikako od nje ne ode. On je sve čudnije gleda. Povuče ruku i - šuti. Šuti, a ona vehne. Iščeznu! Sestra joj došla, vidjela je pa je uhvatila tuga. Otišla kod majke i rekla da je od nje ostao samo privid! Pa Bogami i jest, samo tenka, sure. Došla majka i sve shvatila. „E, sine moj, bogme mi ti nosiš žensko, čim si tako propala i ne možeš bez njega.“ I bi tako, rodi ti ona Ajšu. Mahmut pobjesnje. Ustala, onako izmorena, da stavi šta za jelo a on šerpu s nimetom kroz prozor. Odmah potom, još ni dobila nije sisajući Ajšu, zatrudni ona opet. Hajd, daće Bog. Ali opet isto, da pojede tog čovjeka. Ama, poludjela za njim! Pa gdje je, pa kad će?... I trči spremaj jela, pravi mu ovo i ono. Ni truna ne može bez njega! Mili Bože, kako ti ona za njim otkači. Kad pokasni, uznemiri se pa tren bude vječnost. On joj lijep, mio. Kad progovori – ona da poleti. Milo joj da ga gleda i sluša. I sve osluškuje da li će šta reć. Pa kao da raste, sva ponosna kad je uz njega. Što bi narod rekao, broji mu trepavice. On sve ljepši, i ona čisto da

Novi mostovi

76

Нови мостови

ga pojede. I od njega je sram što mu nekako ne da mira. Sve mu se nešto primiče, ne da mu ni da spava! Ne može ona, nema smiraja. Te stavi glavu tamo, te ruku ovamo. A on je sve gleda, gleda. „Nemoj da ti se desi da mi sada rodiš kćer!“, reče joj jedne noći kad se vrati pripit. „Neću, neću“, misli ona. „Ovaj put neću.“ A ko bi to želio više od nje? Ko? Poče i da povraća. S prvim nije – eto znaka. Muško je, muško. Sve ti ona tako do kraja. Prosto ne može više čekati da dođe taj deveti, mjesec, pa da i ona ugleda svoju radost. Kad, hoćeš! Zaplaka još jedna - Hata. Mila i lijepa, bistro gleda, smješka se, i samo što ne progovori. Kad je pogledaš ne možeš a da je ne dirneš, poljubiš. Kao da je sve ono što je njega voljela prenijela na nju. Sva je od neke ljepote i ljubavi. Mahmut je i ne pogleda. Kaže: „Dobro da te ne izbacim s njom.“ A kud će, kamo, gdje? Sa dvije! Čim rodi, nekako kao da ohladi od njega. Poslije samo djecu da joj je da gleda. On sve manje progovara. I sve češće pijan. Djecu ni da vidi. Ajša mu sve oko nogu: „Babo, babo“, a on i ne čuje. Nejma bi da je uzme sebi, a ona sve oko njega. Sve oko njega, ali ništa. Na Hatu, isto, ni da se osvrne. A Hata lijepa. Crne joj obrvice opcrtale poviše okica, usta zarumenjela k'o ružica. Zaova ne dolazi. Kad je opazi na česmi kao da je, tobož, nije primijetila, trči kući. Pola godine prođe, ni da proviri. Dođe jedanput da vidi Mahmuta, a Hata već ojačala, sjedi. „Uh, kako je gledna, k'o da je Asima čuvena rodila“, progovori začuđena ljepotom male Hate. „Nadam se da nećeš i treću! Bogami ih nemaš kud više. On ti ni ove dvije popišulje ne može hranit'. Pripazi malo; idi ljekaru, vidi šta. Mrdni, učini štogod, nemoj da opet bude žensko.“ Obiđe ti ona ljekare, opet isto. Njoj je i lahko saznati šta je. Ona tog čovjeka da pojede. Ne da mu dahnuti! Osjeća i on šta će biti. Okrene se k njoj: „Nemoj ti da se ovaj put zafrkavaš. Znaš?!“ E, mili moj... Njoj se srce cijepa za njim. Kad bi se ona pitala, rodila bi mu tri sina odjednom! No, šta će do da se nada?... Ljekar joj reče: „Doći će i muško, biće.“ I hoće biti... Biće treća. Sama joj ime dade. U bolnici je rodi pa je pitaju kako će se zvati. Kako?! Jad, a kako drukčije? Ali, ne da se malo - kao grumen zlata je. Gleda je crnim okicama, ama baš njegovim. Ona joj nešto zbrza, nekakvo ime, prvo što joj pade na pamet kad je vidje. Dobi ono ime Zlata. Nema se šta tu reći, ona rađa nekakvu lijepu djecu. Da je Bog dao pa

Novi mostovi

77

Нови мостови

da je bar muško, gdje bi joj bio kraj? Ovako, on ne dođe ni da je iz bolnice izvede. Vidje ti ona u bolnici zaovu, pa joj srcu olakša. Eto, s njom će kući. Kad, hoćeš. Sakri se zaova, a Nejma onako ranjava dijete u naručje pa trči kući. Iščiljela od čupanja i čišćenja materice, zavrne ona za put. Gotovo zaspa, baš kao ono na porodiljskom stolu nakon porođaja. Ko zna i kad se tamo probudila, sva premrzla. A oni galamu na nju: „Šta si radila, što nisi zvala da ti čistimo matericu?“ Pa onako ukočenu od hladnoće i iscpljenu od gubitka krvi, čiste je oni a njoj se duša kida. Boli više nego i sami porođaj. Izgubi Nejma svijest, a oni kvasi. Tako ti ona, iščiljela, gotovo zaspa sa bebom noseći je kući. I ko zna šta bi bilo da malo nije plakalo pa neka djeca zavikala: „Pala žena!“ Malehno Bog sami čuvao da nije ispalo iz ruku. „Mili Bože, đe li sam ti ja?“, diže se i hajd' dalje. Kod kuće nikog. Zaključano. Nejma k zaovi, a ona s prozora: „Slobodno ne ulazi! Ja ti ne mogu niti šta pomoć, niti šta reć'. Ne znam ti ja ništa!“ Zima stegla kao što samo ovdje može. I kud će s djetetom? Gdje drugo no kod majke. Pokupiše se ljudi da je vrate. Tu gdje joj je Bog rekao da rađa. Primi je Mahmut, ali da mu rodi muško. Ni za jedno žensko neće da zna. Kao da ih nema! Milostivi Bože, tvoja je zadnja. Obiđe ona sito i rešeto. Gdje ču da neko šta zna. On sve manje kod kuće. Sve rjeđe pare donosi. Djeca i gladna i gola. Šta da im da? Sisu dok se može, a poslije šta Bog hoće. Mahmut i kad je tu, samo ćuti. Ni oko da podigne da pogleda djecu. Nejma trči da mu ih makne s očiju, ne može da ih podnese. Skloni tamo, sakrij ovamo. Pa potrči da namiri. Noću tki stazice do jutra. Ujutro nahrani djecu. Njemu spremi posebno. On ti neće svašta da jede. A ne pita ima li šta, i otkuda. Ona potrči tamo, potrči ovamo. Ruke čas pod česmu, peri veš, čas u stazice. Pukne krv, pa stazice sve okrvavljene. Preduzimači neće da ih otkupe, kažu: „Prljave, neće ih niko uzet'.“ Zima stegla, snijeg do ispod prozora. Ode ona na vodu da ispere pelene. Djeca ostala u kući. Mahmut prilego, pa ona sebi reče: „Eto, potrči sad dok je on tu, isperi časkom.“ Ajša i Hata zaspale, Zlata se zamajala oko dupka. „Trči k česmi, isperi ovo.“ Pohitala Nejma što se može više. Narod je razumije, pa je puštaju prekoreda. Vrati se kući. Nešto se sve utišalo – čudno. One dvije se probudile, sjede dolje na dušeku. Mahmut šuti i gleda u vatru. Zlate nigdje. Gdje je dijete, majko moja? Starije curice tiho jeckaju. Oči im crvene, a suza nema. Ne smije ih kod njega ni biti! Brišu ih one rukavom.

Novi mostovi

78

Нови мостови

Nejma ni da pita ne smije. „Tamo je, pašče. Bacio sam je kroz prozor, u snijeg. Kmeza, pa ne mogu da je slušam.“ Ona se ušutjela ispod prozora. Zanijemjela, prepala se. Smrzlo dijete, pa više ni da plače. U Nejmi se nešto mrdnu. Ne zna da li od straha, ili se osjeti. Bogami, ovo drugo. Osjeti se, oživjelo. Eh, neće li sad Bog dati sina?! Njemu ne smije ni da kaže. Prestade Zlatu da doji, vele da se ne smije kad si noseća. Primijeti i Mahmut pa ga uhvati muka. „Šta je opet?! Hoćeš li još jednu...? Ovaj put ti neću popustit'. Slobodno se kupi. Ja hoću muško! Muško!“, zadrhta mu glas još negdje iz utrobe. Zadrhta i on. Ne pobježe niko od sudbine. Dođe i Medina, mala, nježna. I pojede Nejmi srce. Ni rođena majka se ne pomoli da je vidi. A i šta će? Ne usuđuje se da vidi jad. Nikog ona i ne očekuje. Nije ni otišla u bolnicu. Što bi?! Bolje joj je međ' svojom djecom. Unese korito, pripremi makaze, i eto. Medina svakako mala, lahka. Osjeti ona kako glava izlazi, rame, drugo rame. I... buć! Izađe sva. Prokmeza, nekako tiho, polahko. Nejmu uhvati strah, pa ni da pogleda ne smije. Nema snage ni pupak da presiječe, a kamoli da vidi dijete, pogleda šta je. Kad mala Ajša ugleda bebu, vrisnu: „Majko, majko! Šta je to?“ Tad se i ona rashavijeza, uzme makaze i eto. Evo ti još jedna muka, tugo moja. Stvorena si samo da rađaš muku. Dok je pokušavala očistiti krv pokapalu oko korita, upade Mahmut u kuću kao da ga vjetar utjera. „Kurvo!“, priletje joj i bijesno je udari u stomak. Djeca zapištaše po kući a on izletje kako je i ušao. Nije ga bilo cijele noći. „Ovaj put ne čekaj. Ne čekaj ni da se vrati. On što te pogleda, ti zatrudniš. No, idi u Ugo. Ima ti gore žena što namješta krug - Halima. Idi da te potpaše. Kojoj ona podigne, ta sigurno rađa muško“, tiho da ko ne čuje, posavjetova je u prolazu Ciganka Hamka. Tako Nejma ostavi djecu da spavaju i krenu prije zore. A dao Bog pa stegao mraz, i drveće prska, sve se čuje kako puca. Kroz šumu strašno proći da te koje ne zakači kad padne. Mraz siječe, a nju duša stisla. Gdje sama da ide, i kuda, kako?! A ide. Ima podosta do tamo. Ide, a da stigne da Mahmut i ne primijeti kako nije bila tu. „Ono u kolijevci će plakati, a Ajša je još mala, šta ona zna? Al', eto. Trči!“ Stiže prva. Brzo nakon nje dođoše neki, dovedoše još jednu. Lijepa, silna. I njoj neka muka, Bog zna. Stara Halima nešto namiruje. Čeka je Nejma.

Novi mostovi

79

Нови мостови

Ugrija se malo, ali u njoj nikako mira da dahne. Ne može da iščeka više da ide nazad kući, djeci. Sve joj se čini da vrijeme prođe. Kuha nešto u njoj, ona ne može da se smiri. Evo je. Dođe Halima. „Imam ih četiri. Nema mi mjesta ako mu rodim petu. Pomaži, čini što znaš!“, reče joj. „Platiću kako rekneš, samo ne daj.“ „Hajde.“ Vidje ti ona Nejmu. Namjesti, utegnu. „Imaš ti muških čitav grozd.“ Podveza je. „Kud si došla danas? Hoćeš li se živa po ovom mrazu vratit'? Idi ka djeci. I ne podiži ništa teško. Ne trči!“ „Ne trči... Kako, mila majko?! Ne trči samo kad ne možeš.“ Zapuhao vjetar, a snijeg zacaklio, sve se sija. Ne možeš ni oči da otvoriš. Reže. Digne vjetar sniježnu prašinu pa pravo u oči. Ne zna Nejma ni kud hodi! Niti više zna gdje čepa, zavijao vjetar trag. Krene tamo – otud zapuhne; krene ovamo, a ono podigne oblak pa zanese da je prevrne. Šine. A na njoj jadi, samo nešto bluzice i prsluka. Dolje nekakve skorjele cipele, plitke. Ne osjeća ih nikako na nogama, samo je vrijeđaju. „Evo puta, tamo k onom drvetu. Drži tamo!“ Djeca joj padoše na pamet, pa joj to ne dade mozgu da zaspi. Otkako je treću rodila sve joj se češće spava. Kažu da je mnogo krvi izgubila. Trči! Ko zna gdje će joj koje biti? Hajde! Ko zna šta im može uraditi kad se naljuti? A nije Mahmut bio takav. Nešto ga uhvatilo, mijenja se. Bio ti on dobar, a lijep, najljepši. Još odmalehna se zavoljeli. On zaglađen, začešljan. Sestra mu Ćamka sve govorila: „Glava kicoš, a guzica ritoš.“ Vidi Nejma i to što je ritoš, no ne mari. I, malo-pomalo, ona i on ti tako. Odasvud prosci dolaze a ona – neće drugo nikud. Mili Bože, kuda sad? Eto, čini joj se tamo. Samo da ne zaspi. Nije njoj hladno, samo da je ne uhvati san. Djeca neće ni ložiti, ne znaju ona. I bolje tako, da im ne brine od vatre. Neće se smrznuti. Ono malo će plakati, hoće. Hajd'! Jes, prosci. Ada, neće ona nikog, niko je ne zanima. Nejma samo na njega misli. Kad ga vidi, srce da je uguši. Zalupa, pa joj se čini svako čuje. Ona se osvrne da ko ne opazi. Nešto se cijela uznemiri. A progovoriti, ama nikako. Kao da ne zna. Dođe sestra mu Bega i donese glas da se on najesen ženi. Hoće, a kojom? Ova ništa ne kaže, samo se kikoće – šeret. A, što je Nejma voljela! Baš kao da joj je rođena sestra, ada nikako drukčije. Da je bar ona tu mjesto one namrštene. Sad bi joj djecu pripazila. Koje li je vrijeme? Šta li joj djeca rade? Da li je on kod kuće? Ne zna kud ide. Ovo ti polje svud isto, kud god kreneš.

Novi mostovi

80

Нови мостови

Bila je gladna ali nije marila. „Djeca su gladna! Ono malo i ne zna šta drugo – samo sisu.“ A njoj mlijeko nadošlo, curi li, curi. Svu je iskvasi. Prvo je ugrije, pa se poslije zaledi. Da je samo sigurna da ne luta, da se ne okreće po ovoj pustoj visoravni. Sva ti je ovakva. Babo njen bi rekao: „Nikom Pešter zimi sreću nije donijela, sem vucima.“ Ne zna ni koje je doba, ni gdje je. Ona joj podiže krug, namjesti. „Sad će ti sigurno bit muško. Ne trči, ne podiži ništa teško.“ A gdje, jadna, kako, ko da ne podiže ništa teško, ko da ne trči?! Trči, jado! Trči dok si živa i dok moreš. Djeca ti sama i gladna. Ko zna gdje je on i šta će bit'? Trči, ako znaš kuda. Dobro je da joj je bar utegla stomak da mu nije hladno. Uvijek joj je njemu hladno. Stalno bi na njemu držala ruku. Tako je otkako je s prvom zatrudnjela. I eto do danas. Ovu prvu je sve čuvala u stomaku rukama kao da će joj nešto biti. Pazila da u šta ne udari, da je ko ne zakači dok prolazi. Majka joj: „Makni ih, jadna, sramota je. K'o da cara nosiš!“ A ona tako. Ruke samo vrte oko trbuha. Čuvaju ga. Šta sad? Hoće li Bog dati muško, pa da se i ona jednom smiri. Da zna gdje je i kom pripada. „Uzmi, Nejmo, malo snijega, protrljaj ruke. Potrljaj lice. Brže, zaspaćeš“, šaputala je sebi. Ne može gledati toliku bjelinu. Sunce kao da probi, udari neka svjetlost da se oči ne mogu otvoriti. Ali, laknu joj duši. Kao da uđe malo života u nju, pa se dajanisa. A kad se dočepa brda, sve bi lakše. Stiže ona kući, živa. Djeca polijegala. Njega nigdje. Malo se uštavilo, niko ga nije previjao. Soba hladna, zindan. Nejma više ni da makne. Ni da pomjeri. Vidi da su djeca jela. Naloži. ***

Brzo joj prođe ova trudnoća. Nekako se nije mnogo namučila, samo da je snovi nisu iscrpljivali. Preko dana sretna. Nešto sigurna da je ovaj put muško, pa joj to da snage i da ga pogleda. O snovima neće da razmišlja. „U proljeće se svašta sniva. San je laž, a Bog istina“, tješila bi samu sebe sjećajući se majčinih riječi kad bi šta teško sanjala. Mahmut je više i ne gleda. Nešto mu sve crno i muka mu. Samo joj katkad ponovi šta joj je rekao. ***

I, ovaj put Nejma rodi muško. Bogami se zapuca, ošenluči, a Mahmutu bljesnuše zubi i oko zaigra od sreće. Priđe pa ga uze u ruke. Eto, i on ima sina.

Novi mostovi

81

Нови мостови

Ime mu dadoše po djedu, Osman. No, dječak ni nalik na svoje sestre. Nikad da se osmjehne, a oči mu nekako, dalekobilo, sastavljene. Prođe i godina, ništa se ne promijeni. Dječak niti prohoda niti progovori. Prođe i druga, treća. Sestre sve oko njega, vodaj ga, pričaj mu - ništa. Ni mrdnuti!... ***

Mahmut sasvim okrenu kući leđa, sve češće pijan. Sada ništa i ne progovara. Nejmi predložiše da nabavi kolica za dijete, da ga lakše pokreće. „Ne!“, kriknu Nejma i uze ga u naručje. „Nosiću ja moga sina.“ Podiže ga i stisnu na prsa. U tom trenu dječaku se ozari lice i on uskliknu od zadovoljstva. Toplo se privi uz majku, a u njega se useli neka snaga! Majka osjeti sreću koju joj niko dosada nije takvu darivao.

Misera Suljić Sijarić, rođena u Tutinu 1967. godine. Od 1987. godine živi i radi u Sarajevu. Postdiplomske studije završila na Pedagoškom fakultetu u Sarajevu i pod mentorskim vođenjem eminentnog zagrebačkog profesora Vlade Pandžića odbranila magistarski rad Metodički pristup stvaralaštvu Ahmeta Hromadžića, čime je stekla zvanje magistra odgojnih nauka. Bavi se naučnim i spisateljskim radom. Njene priče su na pojedinim anonimnim konkursima ulazile u najuži izbor. Priče Leteći stanovi i Sunce na ramenu objavljene su joj u zbirci Stazama djetinjstva, u sklopu najužeg izbora sa konkusa za najbolju dječiju priču u organizaciji Gradske biblioteke Bosanska Krupa i Izdavačke kuće „Bosanska riječ“ Tuzla, za 2011. godinu, a 2012. ponovo dvije priče: Jaganjci i Aminina maca Zraka. Ima pripremljenu knjigu priča, koja čeka povoljniju priliku za objavljivanje.

Novi mostovi

82

Нови мостови

Prva nagrada za najbolju neobjavljenu pjesmu u regionu za 2012. god. Branka Vojinović Jegdić

UKLETI

Da se više ne kastižemo Ni ja, ni ti.

Nije Todor tuko Stanku malo, No nije mico ruku š nje Svo selo je to znalo I ako bi se ko zateko Obrto bi glavu u stranu, Jer bi Todor tada još više poludio.

A počelo je odma, Čim je dovede Ko mlada nevjesta neće da šuti, Samo drobi I šta je on mogo No da bije. Nafališe joj rad, Ljepotu nisu, Suva ko grana Slijepac kod oba oka Zamače se, Tek kad rodi uženi se Ali u pamet Nikad ne dovede se, Džaba joj ime dadoše Ta nije znala stati, Zlica i kune: Gađo te grom iz vedra neba!

Kažem, nije mico ruku š nje, Kaku ruku, Šibo je bičem, Drenovom tojagom, Bila modra ko čivit Ali ne zatvarala usta Sikće li, sikće. Da je bar malo šućela I on bi ruku odmorio Ali jok, Ne šuti ta, Ne zna ona Šta je zakameniti, Mokar konop Joj se u kožu usijeco A ona jopet Zlica i kune: Grom te gađo!

Ušuti više, Đavo ti ih začepio Kad ti sama nećeš Da odmorimo I ja, i ti, Ušuti više Mrkla ti svijest Da progledamo I ti, i ja. Ušuti kastiguljo

Novi mostovi

Ušuti više Jad te našo Ko što je mene s tobom Da odanemo malo I ja, i ti. Ušuti više, Stala ti voda u usta Pa da počinemo I ti, i ja. Ušuti peksinuljo Da se više ne peksinamo Ni ja, ni ti.

83

Kažem, nije mico ruku š nje Dok ga ne ubi Vrijeme iz oblaka.

Нови мостови

Branka Vojinović Jegdić je rođena u Pljevljima 1962. godine. Živi u Podgorici. Piše savremenu poeziju, poeziju za djecu, haiku, prozu, aforizme, satirične priče, prikaze knjiga. Objavljuje u mnogim listovima i časopisima, u štampanom i elektronskom obliku a neki od njih su: Svitak, Mostovi, Avlija, Odzivi, Književni kutak,... Za svoj rad je dobila brojne nagrade, među kojima su i: Dvije druge nagrade za poeziju na konkursima Udruženja pisaca 7, u Frankfurtu na Majni 1989. i 1997. godine. Na istom konkursu 2012. godine osvojila prvo i drugo mjesto u kategoriji dječije poezije a treće mjesto u kategoriji poezije za odrasle i prozi. Na Pjesničkim rukovetima u Negotinu 2011. godine osvojila je treće mjesto. Zastupljena je u brojnim zbornicima, panoramama, almanasima i zajedničkim knjigama. Na konkursu časopisa Diogen za 2012. godinu osvojila je prvo mjesto za ljetnji seriju. Haiku poezija joj je prevođena i objavljena u mnogim antologijama kako kod nas, tako i u svijetu, kao i u časopisima: Paun, Apokalipsa, Haiku novine, Akt, Školjka, Osvit,... U USA na Poet Details pod The Haiku foundation ima svoju stranicu. Satiru objavljuje u elektronskim časopisima Šipak,Nosorog i MaxMinus, kao i u nekim štampanim. Objavila knjigu poezije: I TAMO ME IMA,1999 god. MRZ Pljevlja i OSTAJEM U PJESMI, a u pripremi su joj još dvije, satire i haiku poezije. Član je Književnog kluba Stihom govorim, kao i Književog kluba DALMA u Pljevljima. U toku je procedura njenog prijema u Udruženje književnika Crne Gore.

Novi mostovi

84

Нови мостови

Prva nagrada za najbolju neobjavljenu pjesmu u regionu za 2012. god. Vesna Laudinović

DISCIPLINA U ČEKAONICI S JEDNOM SIJALICOM

U polumraku…

Četiri noge: dve, ko debele crne cevi za odvod, dve, ko suve kosti za pasulj, sede jedne kraj drugih u čekaonici za EKG. Četiri ruke: dve, ko nadošlo testo za krofne, dve, ko grane od gloga, ćute, svaka na svom krilu i čuvaju stare snimke kao blago.

I još: dve suknje što sede, dve marame sto tihuju i dva poveća nosa s naočarima što motre na red. Svi čekaju da budu prozvani.

Vesna Laudinović, rođena 1957. godine u Beogradu. Do pre dve godine živela u Sevojnu, a sada u Kragujevcu, gde je inače 1987. godine diplomirala na ekonomskom fakultetu. Pisanjem se bavi iz zadovoljstva i potrebe. Njene priče „Susret“ i „Mala prepodnevna jednočinka“ uvrštene su u zbirke „Najkraće priče 2009.“ i „Najkraće priče 2011.“, a priča „Plaža“ u zbirku „Najkraće priče 2012.“ IK „Alma“ iz Beograda. Кratki roman „ Izborni proces“ našao se među izabranim kandidatima za nagradu „Zlatni omnibus 2012“ IK „Smart Studio“ iz Beograda.

Novi mostovi

85

Нови мостови

Druga nagrada za najbolju neobjavljenu pjesmu u regionu za 2012. god. Zijad Pandur ĆUTKA

Ćuteći, Ja svašta čujem. Ćuteći, Ja počnem da snujem. Ćuteći, Počnem i da volim. Ćuteći, Ja se i Bogu molim. Ćuteći, Imao sam lijepe trenutke. Zato, odlazim u ćutke.

Zijad Pandur, rođen 1976. godine u Zvorniku. Diplomirao 2001. godine na Defektološkom fakultetu u Tuzli. U Živinicama (Bosna i Hercegovina) pokušava živjeti kao Čovjek. Objavio dvije knjige. Piše poeziju, kratke priče, aforizme...

Novi mostovi

86

Нови мостови

Druga nagrada za najbolju neobjavljenu pjesmu u regionu za 2012. god. Majo Danilović ĆUTIVOJE

Volim da ćutim. Sa sobom. S drugima. Ćutim o životu. O sebi. O sreći. Ćutim danju. Noću. Bez riječi. Pričajući ćutim. Dok hodam. Dok spavam, sanjam. S pticama ćutim. S drvećem, najviše s maslinama. Ćutim dok me razdire bol. Smijem se ćuteći. Oćutkujem. Prećutkujem. Prićutkujem. Poćutkujem. Proćutkujem.

Takmičio bih se u ćutanju. Maraton ćutologa. Bio bih među favoritima. Trebali su me nazvati Ćutivoje, Ćutislav.

Ćutim jer nemam šta da kažem. Ćutim jer imam šta reći. Iz protesta ćutim - svakom dozvoljeno da priča. Ćutim iz navike. Iz melanholije. Iz potrebe. Kad naučim da pričam, opet ću ćutati. Ćute u meni titraji, damari, krv mi ćuti. Crijeva, hormoni, sjećanja, uspomene ćute. Ćutanje je zlato! Iz ćutnje ćutim. Iz ćutnjave. Iz ćutine.

Stara sam ćutalica. Svađam se i mirim ćuteći. Pitam i odgovaram ćuteći. Kad neko umre, ja ga oćutim. Svašta bih vam još rekao, al' bolje da ćutim. Pametniji sam kad ćutim.

Novi mostovi

87

Нови мостови

Treća nagrada za najbolju neobjavljenu pjesmu u regionu za 2012. god. Milan Mitić

ČOVEK IZ POJASA GAZE

Preci su mi došli iz daleka. Izbeglice, skitalice, cigani, ubice. Ja sam nomad, bez doma i stada. Bez oca i majke, prepun jada. Bez druga i brata, Usred ovog sveta, Bez štita i mača usled ovog rata. Po stradanju sam Jevrejin. Sizif po nadanju. Bitanga po vladanju. Gazim bos po kamenju. Dok mene drugi gaze. Pokvarenjak sam po čuvenju. Kurve me sisama maze. Njihove ruke me paze. Po svetu mi se rugaju i plaze. A ja sam samo čovek, iz pojasa Gaze.

Milan Mitić, rođen 1982. godine u Prištini. Završio Gimnaziju i studirao Sociologiju. Pisanjem se bavi više od deset godina. Piše poeziju i prozu ali još uvek nije objavljivao svoje radove. Živi u Kruševcu.

Novi mostovi

88

Нови мостови

Treća nagrada za najbolju neobjavljenu pjesmu u regionu za 2012. god. Aida Šečić Nezirević

KATARINA BOSANSKA

Zvono. Klati se s kraja na kraj zvonika. Golemi goli zidovi bičuju ga do krvi. Bože, da li ga boli to beskrajno udaranje iz stoljeća u godinu, iz godine u mjesec, iz mjeseca u dan? San. Sinoć sam snila buntovnu Bunu. Dida i Starce i Goste časne, plemenite. I sebe u bijeloj odori kako romorim neku molitvu koje se ne smijem nikad, nigdje sjetit' na javi. Grad. Križaju se ulice, kupole s križom na vrhu, ja činim križ na grud'ma, šapćem: ‘’Zdravo, Marijo, blagoslovljena Ti među ženama’‘. Šapćem, da sperem onu zaboravljenu, zabravljenu, zabranjenu molitvu iz sna. Mlijeko kojim je ovaj Grad podojila matera vučica šumi mi, šišti u prsima ko ona Buna buntovnica. Konjska mi kopita krvnički kaskaju po grudima. Kaplju i mlijeko i gnoj i znoj iz mene po tome kamenom podu. Zvono. Klatim se s kraja na kraj zvonika. Okrutni goli zidovi bičuju me do krvi. Ja, kraljica mrtve zemlje, s krunom od mrtvoga mesa, pucam ko blagajski kamen, sama, između dva svijeta.

Novi mostovi

89

Нови мостови

IZABRANA PROZA Hakija Karić

GRMLJAVINA I SAN

„Vi vidite stvari i pitate „ZAŠTO?“, a ja sanjam o stvarima kojih nije bilo i pitam „ZAŠTO NE?“ George Bernard Shaw

Kiša je, tog toplog julskog dana, padala kao nikad do tada. Tmurni oblaci su se spustili do same zemlje. Sve, što je tih momenata moglo praviti sjenu, obasjavano sijevanjem, dobijalo je nestvaran izgled. Duge i hitre svjetlice bezobzirno su parale nebo. Grmilo je u mahali i prije, ali kao tog dana, nije. Kokoši su se posakrivale u podrume i kokošinjce. Golubovi su nestali pod strehama. Krave, telad i ostala marva sakupili su se u štalskim budžacima. Svijet se uvukao u svoje hudžere – bacale su se kašike, viljuške i noževi na avlije i učilo iz Kur'ana, ko šta zna, ne bi li grmljavina, sijevanje i kiša konačno prestali. Enes se šćućurio u uglu sobe, u praznom prostoru gdje se sastavljaju dvije sekije. Pogled mu je bio uperen ka plavo žutim prugama šilteta na kojem je sjedio. Šakama je iz sve snage stiskao poklopljene uši ne bi li ih što više začepio, ne bi li napravio što bolju zvučnu ogradu i spasio od silne grmljevine koje se toliko plašio. Noge su mu primjetno drhtale i ma koliko se trudio da prikrije strah, one su ga izdavale i povremeno poskakivale, na šta nije mogao uticati. Enesov djed, hadžija Hazim, sjedio je mirno na drugom kraju sekije, uz sami prozor. Knjiga, koju je držao u rukama, bila je otvorena negdje na sredini. Čitao je tako odsutno, kao da vani niti grmi niti sijeva, sav zanesen onim što vidi i čita. Povremeno bi liznuo palac i kažiprst desne ruke, okrećući novi list, koristeći taj mali predah da iznad naočala baci pogled na vanjska dešavanja i krišom na unuka Enesa. Enesova nana, hanuma Duda, kerala je svilicama ljubičaste, zlatne, zelene i žute boje, ukrasne kere za novu šamiju. Povremeno je ustajala i ubacivala jedno ili dvoje suhih drva u željezni fijaker. Ponekad bi, prilikom ustajanja, lagahno okrenula šerpu na platni šporeta, miješajući njezinu miruhnu sadržinu drvenom kutljačom. Ništa u sobi nije remetilo tišinu i mir osim povremenih Enesovih uzdaha, skoro jecaja, te cvrčućih kaplji pare koje su se slijevale niz

Novi mostovi

90

Нови мостови

stijenke šerpe do platne, rastačući se na vrelini. Enes se slučajno zatrefio kod djeda i nane a da je znao da će danas ovako grmiti i sijevati ne bi dokasna ostajao kod njih i ranije bi otišao kući. No, sad nije imao izbora – šutio je i trpio! Uz majku i brata podnosio je ovakve stvari mnogo lakše jer su oni znali za njegove strahove pa su mu pomagali. Navodili su ga na igru samo da bi mu odvlačili pažnju dok grmljevina ne prođe. Kad je mati imala vremena pričala bi im priče kako bi Enesovi strahovi bili potisnuti u drugi plan. Sad, ni majke, ni brata, nije bilo – stanovali su na sasvim drugom dijelu mahale. Tu su samo djed i nana i njihova prostrana soba – djed miran i zadubljen u čitanje a nana zanesena keranjem ukrasa za šamiju. Da stvar bude gora, ni jedno ni drugo nisu znali da se njihov šestogodišnji unuk plaši grmljavine. Mislili su da mu je dosadno jer vani pada kiša pa ne može da se igra sa cukom Džekijem, te zbog toga sjedi miran u uglu sobe. Sijevanje i grmljavina ubrzo popustiše. Kiša je i dalje padala ali ne tako jako. Enes osjeti razliku i lagano podiže glavu i sa čuđenjem pogleda kroz prozor. Pogled je bacao čas ka nebu čas ka djedovoj naherenoj avliji niz koju su se slijevali potočići kiše, migoljeći kao gliste na sve strane. Odjednom se diže na noge i nakon nekoliko sekundi izađe na verandu, bržebolje obuče plastične sandale i nagari trčati ka svojoj kući. Hadžija iznenađeno pogleda u svoju hanumu i prije nego su uspjeli progovoriti i jednu riječ njihov unuk je dahtao blatnjavim sokakom, nošen strahom od grmljavine i željom da što prije utrči u kuću. Do tada sigurno nikada nije tako brzo trčao i činilo mu se da što se više napreže i brže trči, sve je sporiji; što se više približava kući da mu je ona sve dalja. Nakon samo nekoliko minuta, sav zadihan, bahnuo je na kućni prag, mokar ko miš, uplašen kao nikad ali sretan i ponosan zbog onoga što je upravo učinio. Kiša se sasvim stišala. Povremeno je sijevalo u daljini i čula se slaba grmljavina. Prvi suton je padao na pokislu mahalu. Kuc, kuc, kuc – pokuca neko na vratima i kroz njih, nakon nekoliko trenutaka, natraške uđe hadžija Hazim, držeći kišobran u ruci. Enesova mati nazva selam svom ocu te mu ponudi da sjede. Primi od njega kišobran i stavi ga u hamam da se okapava. - Ma đe ti je onaj hairlija?? Pobježe ko mamen po 'nakoj kiši – upita hadžija, sjedajući na skemliju pored toplog šporeta. - Eno ga, leg'o, pokis'o do kosti pa sam ih obadvojicu poslala u krevet. Sigurno su već zaspali. - Ma šta mu bješe; sjedi, sjedi i najednom strugnu, ko da je šejtana vidio!! - Aaaaa tebe babao, pa zar vi ne znate?? On se boji grmljavine, hoće da se baildiše kad grmi. Čudi me da niste znali!! - A tako, vidi, vidi! Sad znam što je 'nako otrč'o. Nego, deder da ja njemu poučim štagod ne bi li ga manje bilo strah.

Novi mostovi

91

Нови мостови

Hadžija je tiho ušao u zatamnjenu sobu čiji su prozori bili zastrti zelenom tkaninom. Smjestio se iznad usnulih dječijih glava i tiho poče na arapskom učiti sureta iz Kur'ana. Glas mu se nije čuo, samo je usne ritmično pomijerao. Povremeno bi puhnuo niz svakog od njih, ali pažljivo da ih ne probudi. Oni su mirno spavali, povremeno se pomijerajući u snu. Sljedećeg dana usijalo ljetno sunce. Zemlja se isparavala i kako se sunce više dizalo na nebu tako su i barice na sokaku i avlijama nestajale pa su do podne skoro sve nestale, kao rukom odnešene. Nakon jutarnjeg dosađivanja i igre sa bratom, te sa djecom iz komšiluka, Enes gladan utrča u kuću, te stade na sredinu sobe. - Majka, zaboravio sam ti nešto kazat. Sinoć sam sanj'o nešto – reče Enes. - A šta to? – upita majka. - Znaš ono, ko ja spavam a iznad mene na sekiji sjedi djed Hazim i sve mi govori „nemoj se ti bojat, ne dam ja tebe“, i to nekoliko puta tako. Jel' de, lijepo je to što sam sanj'o djeda, lijepo što mi je djed to govorio?? - Jest, Enko moj, lijep, lijep je to san – reče majka i pogleda ga nasmiješena lica. Hakija Karić, rođen 1966. godine u mjestu Palanka kraj Brčkog. Do sada je objavio četiri zbirke poezije za odrasle: Tebi, moja Bosno(1993.), Utihle avlije (1996.), Ožiljci(1998.) i Otisak izgužvanih snova (2004.). Zbirku poezije za djecu Košulja bez sna, objavio 2008., a zbirku priča Kamena kuća 2011. godine. Uskoro, kao izdanje Književnog kluba Brčko distrikta BiH, izlazi njegova najnovija pjesnička zbirka Ukradeni mjesec. Poezija mu je prevođena na: njemački, albanski, poljski, danski, engleski, armenski i makedonski jezik. Bavi se novinarstvom i književnim radom. Pored poezije i proze, piše i dramske tekstove, te recenzije i književne kritike. Prevodi sa njemačkog i makedonskog jezika. Član je Društva novinara BiH, Društva pisaca BiH, te ULJUB-a (Udruženje ljubitelja umjetnosti Brčkog). Također je član rukovodstva Književnog kluba Brčko distrikta BiH, te član redakcije časopisa za književnost i kulturu RIJEČ. Živi u rodnom mjestu.

Novi mostovi

92

Нови мостови

Vladimir Bulatović

BIBLIOTEKAR RADOVAN

Naleteh na Radovana, sasvim iznenada, ispred štanda izdavačke kuće koja se isključivo bavi štampanjem i izdavnjem crkvenih i duhovnih dela. Zatekoh ga kako uporedo lista Bibliju i neku knjigu od Nikolaja Velimirovića. - Radovane, kao da ste u zemlju propali! – rekoh mu. Ne odgovorivši mi odmah on obori preda mnom pogled, pa slično detetu koje oseća krivicu stade da vrti glavom i tapka vrhom stopala po podu. Potom podiže pogled i skoro plačnim glasom reče: - E moj Srđane, svašta mi se izdešavalo... Zadržasmo se još malo ispred istog štanda. Zrikava prodavačica sa gustim i veselim brkovima stade da nam pokazuje tvrdo ukoričene molitvenike, nudeći nam ih po promotivnoj ceni. - Mmmm, kako samo mirišu! Ajde, pomirišite ih! – reče nam ona njušeći knjige kao da su taze pecivo koje samo što je izašlo iz pećnice. Ponudih Radovanu da prošetamo i nastavimo zajedno razgledanje sajamske ponude. Računao sam da bi mi stari bibliotekar mogao pomoći da lakše pronađem neke od naslova za koje tog dana niko od simpatičnih prodavaca na Sajmu nije čuo. Ipak, najviše me je interesovalo zašto mi se toliko dugo nije javljao. Njemu kao da bi neprijatno zbog moje ponude. Polako je podigao sa poda ofucani ranac koji je ležao bačen pokraj njegovih nogu, prebacio ga preko ramena pa žmirkajući i mrmljajući tiho kazao, kao da se obraća sebi: - Ma, i nisam ti ja baš neko društvo. - Tražim „Pokretni praznik“ od Ernesta Hemingveja. Međutim, svi mi sležu ramenima. – rekoh „navlačeći ga“. On živnu na trenutak: - Hm, imao sam ja nekad u biblioteci jedno izdanje te knjige. Beograd 1964, tvrde korice, odlično očuvana! Lepa je to knjiga... Radovana sam upoznao pre četiri godine. Sećam se da sam na adresu biblioteke u jednom gradu u unutrašnjosti čiji je on bio upravnik, poslao priču koja pored toga što je bila „preplavljena“ humornim scenama, književnih kvaliteta nije imala. Ipak, ušla je u zbornik. Nakon toga uđoh u redovnu Internet prepisku sa njime. Izuzetno mi je prijalo uporno laskanje tadašnjeg predsednika žirija. Iako je često bila providna i banalna, Radovanova hvala me je motivsala na dalji rad. Nakon par meseci od izlaska zbornika radova sa književnog konkursa Radovan dođe nekim poslom za Beograd. Tada smo se i lično upoznali. Niko mi nikada o sebi nije bio ispričao toliko koliko je to tada učinio Radovan. - Eno slobodnog stola! Predlažem vam da sednemo i malo se odmorimo

Novi mostovi

93

Нови мостови

uz kafu. Noge znaju prilično da otežaju od „jurcanja“ za knjigama! – rekoh razdragano, pokušavajući time da malo razveselim svog zamišljenog i vidno utučenog prijatelja. Uporan u svojoj malodušnosti on ponovi tiho: - Ma, nisam ti ja neko društvo... Sedosmo za sto smešten tik ispod stepeništa koje je vodilo ka gornjem nivou hale. Da konobar retko posećuje svoje radno mesto uverila nas je ovalna pepeljara prepuna opušcima i mnogobrojne plastične čaše izvrnute po stolu. Htedoh da pomognem Radovanu da se raskomoti i skine kaput sa sebe, međutim on mi izmaknu svoje zgureno telo. Potom sede za stolicu ne skinuvši ni kaput ni ranac sa sebe, valjda želeći time da mi pokaže da nema nameru da se tu duže zadržava. - Pišeš li još? – upita me. - Pokatkad. - Čitaš li? - Kad god nađem vremena. - Znači i jedno i drugo retko. – zaključi on. Nisam imao nameru da mu protivurečim. Bio je u pravu. - Radite li još u biblioteci? – upitah ga. - Ne. - U penziji ste? - Da. Konačno primetih krajičkom oka mladog konobara kako se krije iza frižidera i „guta“ svoju užinu. - Zašto ste Radovane prestali da mi odgovarate na moje poruke? – prekinuh ćutanje iznenadivši sebe kako je izgovorena rečenica delovala upravo kako nisam želeo, direktno i pomalo strogo. - Možda bi trebalo da krenem... – reče on pa krenu da ustaje od stola. - Radovane – kazah uhvativši ga čvrsto za ruku – molim vas, posedite još malo sa vašim starim prijateljem. Konačno se pojavi i konobar. Slično jarcu kada žvaće suvu travu razvlačio je u ustima ostatke hrane. - Donesite nam dve obične kafe – rekoh mu. On nam se teatralno pokloni kao da je manire učio na nekom evropskom dvorcu, pa ode ostavivši smeće na stolu netaknuto. - Pročitah na Konkursima regiona da je ove godine tema književnog konkursa vaše biblioteke „Apokalipsa“. Zanimljiva ali čini mi se prilično prežvakana tema. – rekoh. - Da, prežvakana. – zamišljeno reče Radovan. - Niste više predsednik žirija? - Nisam. Konobar nam umesto običnih kafa donese dva kapućina i kiselu vodu.

Novi mostovi

94

Нови мостови

Radovan izvadi iz unutrašnjeg džepa od svog kaputa tamno plavu brojanicu, pa poče da je mulja suvim prstima. Žmirkajući je gledao ispred sebe i tanko puhao ustima. - Lucija je umrla. – iznenada reče, sasvim tiho. - Oh, Radovane! Primite moje iskreno saučešće. Lucija je bila Radovanova supruga. Sve što sam znao o njoj ispričao mi je upravo Radovan, što uživo što preko Internet prepiske. Iz obzira prema njemu nisam želeo da ga pitam od čega je umrla. Dobro sam znao da je bila teška alkoholičarka. U svojoj mladosti Lucija se aktivno bavila pisanjem poezije. Njeni radovi nekoliko puta su objavljivani u poznatom časopisu „Književnost“. Svoj unutrašnji nemir lako je iskazivala igrajući se rečima. Ali, za razliku od papira, stvarnost nije mogla da trpi njena unutrašnja previranja. Imala je mnogobrojne ljubavnike. - Kad je umrla? - Sutra će biti tačno tri meseca. Uporno je palcem valjao kuglice od brojanice, prateći očigledno neki samo njemu poznat red i broj ponavljanja iste radnje. - Nisam mogao da joj dam nagradu. – iznenada reče Radovan. - Kakvu nagradu? – upitao sam. - Pa, nagradu... našu. Nagradu biblioteke! - Poslala je svoju priču? - Da. Probao sam kapućino. Moguće da konobar nije bio dobro isprao deterdžent sa šoljice. - I ne samo ona. Oba člana žirija vršili su pritisak na mene da im dam nagrade! - Pobogu, Radovane – bio sam zaprepašten – zar je moguće da su i članovi žirija slali svoje radove na konkurs? - E, moj Srđane – pogledao me je suznim očima – ne znaš ti šta se sve meni izdešavalo – reče pa potom pognu svoju proćelavu glavu. Slika utučenog starca koji je u dubokoj žalosti za svojom suprugom u meni je izazivala iskreno saosećanje. Radovan je delovao kao previše iskrena i dobra duša, zato su ga valjda i iskoristili bezobzirni ljudi. - Ko je bio u žiriju? - Dragica Holtner – Janković i Dragomir Leković. Čuo si za oboje, pretpostavljam? Ta imena su mi bila poznata. Dragomir je vlasnik jedne beogradske izdavačke kuće. Završio je svetsku književnost. Pre nego što sam sreo Radovana video sam ga u prolazu kako se polako i gospodstveno provlači između štandova. Čini mi se da farba kosu i koristi puder kako bi sakrio bore. Upravo je on „lansirao“ Dragicino knjževno ime. Njena najnovija knjiga „Bezlični život jedne usamljene žene koja traga za poentom života perući prljav veš i popun-

Novi mostovi

95

Нови мостови

javajući po ceo dan ukrštene reči“ prodaje se na štandu njegove izdavačke kuće za 1299 dinara, i po rečima prodavaca jedna je od najprodavanijih knjiga na Sajmu. - Oboje su mi pretili da će istupiti iz žirija – nastavio je Radovan – ukoliko ne bih glasao za njihove šifre. Čak mi je i glavni sponzor konkursa, Bata Mesar, pretio da će povući sav novac ukoliko ne nagradim njegovu ćerku jedinicu! - Otkud ste znali da su radovi pod tim šiframa baš njihovi? - Otvorio sam sve šifre pre glasanja. Cela priča je polako dobijala novu dimenziju. Priznavši mi da je otvarao šifre pre odluke žirija ozbiljno je doveo u sumnju svoju bezazlenost. - Šta ste na kraju učinili Radovane? – upitao sam ga pomalo ozbiljnim tonom. Radovan polako skide ranac sa svojih leđa, raspetlja konopce kojim je platno bilo zategnuto pa pažljivo izvadi srebrnu statuu, nagradu koja se dodeljuje piscu pobedničke priče. Držeći je pažljivo kao da u rukama poseduje kakvo retko blago i tupo zureći u njen vrh, kaza mi gotovo šapatom: - Na kraju sam nagradio samog sebe!

Vladimir Bulatović, rođen 1979. godine u Beogradu. Napisao zbirku priča’‘Izmišljeno ali istinito’‘, 2010. godine. Živi i radi u Beogradu.

Novi mostovi

96

Нови мостови

Dimitrije Bukvić DAN POBEDE

– Baš si se zalepio za tu fijoku – primeti otac. – Šta ćeš, ćale. Kad diplomiram, biću arheolog. Kopanje po prošlosti mi ne gine – nasmeja se sin, pa nastavi da rovari po dedinim ratnim uspomenama. – Krivo mi je što jednu stvar nikad nisam pitao dedu... – reče ocu koji je pravio kućicu za Jupija. – Šta to? – čuknu otac ekser u temelj budućeg psećeg staništa. U njegovim rukama, čekić se tresao kao da je pneumatski. – Kako je to kad ubiješ čoveka – kaza sin, pa iz ladice izvuče znamenje čiji se okrajak promolio ispod beretke sa petokrakom. Bio je to orden za ratne zasluge. Jupi, kučkin sin iz mešanog braka jazavičarke i goniča, trčkarao je po garsonjeri. Žute dlake krunile su se sa njega. – Glupa džukela! – dreknu otac, spazivši rutavi trag – Kol’ko se linja, čudo da nije ćosav. Na mesto! Odma’! – poterao je vikom četvoronošca u ćošak. – Znaš – nastavi sin – deda mi je celog života prič’o samo o pobedama. Volio sam te njegove priče. I sad ih se sećam. Kad, pred kraj života, on poče da govori i kako je kosio Švabe u bitkama. Hteo, valjda, da se ispovedi unuku. Kad već popove nije voleo. A i poživeo je... Sa kol’ko je, beše, umro? Osamdes’ osam? – nadjačavao se sin sa očevim alatom. – I osamdes’ devetu je napunio. Pa, dobro, ubijao je Nemce. Morao je. Protiv njih je ratovao. Ili bi oni ubili njega. I ne bi bilo ni mene, ni tebe... – A kol’ko je im’o kad je otišao u rat? – Dvaes’ dve... nepune. Pre okruglo sedamdes’ godina – otac pogleda na kalendar tog 9. maja 2000 i neke. – Vidi, danas je Dan pobede. – To se sada zove Dan Evrope – ispravi sin oca. – Nekad se to lepo slavilo... – otac kao da je prečuo ispravku. – Kad god sam bio u zemlji, priključio bih se slavlju. Mada, retko sam s proleća bio kod kuće dok sam radio. Putovalo se dosta. Šljakalo se po svetu. Jednom sam godinu dana bio u Africi. Tri naselja smo tamo gradili – prisećao se otac. Čitav minut Jupi je proveo na mestu. Pa se uzvrpoljio. Poče da gricka prag pred kupatilom. – O, bože! Kreten! Žvaće sve što je od drveta. Da me ubiješ, ne znam zašto! Celu kućicu je izgrizao. A sad ja moram da se maltretiram, da mu pravim novu – očev pogled postade odsutan. Sin nastavi da kopa po fijoci. Nabasa na dedin pištolj. – Je l’ ova spravica još radi? – upita oca, uhvativši pucaljku za cev.

Novi mostovi

97

Нови мостови

oružja.

– Joj, skloni ga! – otac ispusti alat i poče da maše rukama. – Plašim se

– I ja – položi sin oružje u ladicu. – Radi, valjda – reče otac. – Nikad ga ne uzimam. Skoro došao neki stručnjak da ga rasklapa i očisti, pa reče da još može da puca. Ima i jedan metak unutra. – Je li to taj pištolj što je deda stalno govorio da je doneo slobodu? – Da. – Iz njega je pucao po Švabama? – Da. U fijoci nije bilo mesta za najvredniju uspomenu na dedu. Bio je to radio „Telefunken”, zaplenjen od Nemaca poteranih u bežaniju posle ofanzive; četvrte, pete, sedme... ko će ga znati. Još je bio u funkciji. (Otac je stalno govorio: „Kad Nemac napravi, to radi doveka”.) Blistao je visoko na polici, kao zlatna kruna na pijedestalu, jedini dostojan da bude izdvojen iz škrinje krcate pamćenjem po kojoj je sin preturao. Otac je održavao prijemnik, brisao prašinu sa kućišta, čistio potenciometre i nosio ga na sistematski pregled kod majstora. Sa zvučnika aparata začu se Woodoo Chile. Otac poče da imitira Hendriksov wah-wah: – Uau-tu-taru-rau-rktk-tau-tau! Hahaaaa! Kako sam ovo nekad cep’o na gitari... Skupi se ekipica, pa odvrnemo „Telefunkena” i sjatimo se oko njega. Svi sa instrumentima na gotovs. Uključimo Radio Luksemburg, pa čekamo da puste pesmu i hvatamo akorde u letu, gde da čekaš da je opet emituju... – otac se osokolio himnom svoje mladosti. U trenu je spojio šperploče. Još samo da ih slepi i – dva zida dnevnog boravka za kucova su gotova. – Skidali smo „Šedouze”, „Parpl”, „Cepeline”... – nastavio je da nabraja. – Znam, ćale. Pričao si mi kako ste godinu dana skidali Stairway to Heaven sa Luks... – sin zastade usred rečenice. Ujeo se za jezik. Progutao knedlu. Ocu su ploče izmakle iz drhtavih ruku. Popadale na parket. – Kako se slažeš sa majkom? – upitao je potomka. – Dobro. – Nema je da se javi. – U frci je s poslom. – Ili je još ljuta? Sin duboko uzdahnu. Vazduh mu je zašištao kroz nozdrve. Skrenuo je pogled. Zaćutao. Mandat tišine trajao je sekund, do Jupijevog prvog laveža. – Koji mu je sad! – ponovo se otac prodrao. – Jeo je, vodio sam ga u šetnju, sačuv’o sam ga kad su džukele u parku kidisale na njega... Jupi je, lajući, potrčao po kući, kao da je predvideo zemljotres. A onda

Novi mostovi

98

Нови мостови

ga je i stvorio. Porušio, redom: svežanj bajatih novina, tronožac u trpezariji, noćni stočić sa lampom. – Što ga se ne otarasiš? – obrati se sin ocu, pogleda uperenog u izbledelu fotografiju koju je našao. Na slici je bila dedina četa. – Ne mogu. Obećao sam tvojoj majci da ću brinuti o njemu. A ja držim reč. Zna ona to. Pitaj je kako sam joj, dok smo bili u braku, svirao Stairway to Heaven kad god je htela. I to sam joj obećao – reče otac. Opet nastade neprijatna tišina. – Moram da palim, ćale... Mogu li da ponesem ovu fotku? Da imam bar neku dedinu sliku – upita oca. – Naravno. Budući arheolog je znao da mu kod kuće ne gine još jedno kopanje po prošlosti, uz večita majčina pitanja. Kako je? Dobro je, mama. Šta dobro, mora da mu se i dalje tresu ruke? Tresu se. Pa normalno, kad je celog života pio. Ne znam, mama. Je l’ opet našao neku drolju il’ ga vreme pregazilo? Ne znam, mama, nije ništa prič’o. Nego, vidi, mama, šta sam našao – sliku sa dedinom četom. Dedina četa? Sve su to komunjare, sine... – Ajde, da te otpratim – prenu otac sina usred razmišljanja. Izašli su iz pohabane kutije sa bezbroj prozorskih rupa u kojoj je otac živeo kao podstanar. Pred njima se ukazao trošan pejzaž Rakovice: ruinirana postrojenja, šine obrasle travom, na njima – doživotno parkiran teretni voz. – U ovoj industrijskoj zoni jedino manastir još radi – osmehnu se sin. – Sve smo ove fabrike mi izgradili. Crnčili smo u tri smene. A sad... – otac zaćuta, gledajući u kosture gigantskih pogona, pa se okrete prema neuspeloj kućici za Jupija. Sa sprata iznad dopirali su narodnjaci. – Nekad Radio Luksemburg, sada Radio Teheran – reče otac, smerno pogledavši ka komšijskoj terasi. Pa zagrli sina. – Pozdravi kevu. Neka se javi... ako hoće – ćušnu ga otac po ramenu. Udaljavajući se, sin je najpre izgledao kao čovek. Idući prema horizontu, sve se više smanjivao. Postajao je najpre senka, zatim figurica, a potom se, sićušan kao šraf, izgubi među izlokanim postrojenjima. Otac se vrati u kuću. Jupi se popeo na policu. Kao merdevine su mu poslužile stvari koje je oborio maločas u jurišu. Grickao je „Telefunken”. Otac iskolači oči. Ukruti pogled prema psu. Ruke su mu se dodatno zatresle. Osetio je kako mu se sokovi u telu suše i kroz pore izlaze na kožu. – Zašto ga se ne otarasiš – sevnu mu u glavi sinovljeva misao. Očevi tromi, izmučeni koraci odzvanjali su u praznoj sobi. Zaustavio se kod fijoke. Izvadio pištolj iz ladice. Oprezno ga uze, sa obe ruke.

Novi mostovi

99

Нови мостови

I krene prema Jupiju. Psić je prestao da glođe radio. Čuvši bat, uzdigao je glavicu, iskosio je, pa podigao obrve. Zamahnuo repićem. Zurio odozgo u gazdu. Otac je stajao mirno. S pištoljem. Nekoliko trenutaka. Dugih kao Metuzalemovi memoari. „Telefunken” je i dalje svirao u potaji. Sa radija se začuo Betoven. „Oda radosti”. „Ra-dost is-kra sve le-pote...”. Na Dan pobede. I metak u cevi pištolja koji je doneo slobodu. Čim se začu pucanj, Betoven zaćuta. Usred refrena. Kao da je on pogođen. Umesto „Ode radosti” zaorio se gromoglasan, tužan lavež. I glas spikera: „Dragi slušaoci, izvinite zbog prekida programa...”

Dimitrije Bukvić, rođen 1985. godine u Beogradu. Sociolog, novinar i pisac kratkih priča. Prozu objavljivao u zbornicima mladih autora iz regiona u izdanju „Alme” iz Beograda i banjalučke „Besjede”, kao i u časopisima „Treći trg” (Beogad), „Akt” (Valjevo) i „Svjetlo riječi” (Sarajevo). Za beogradski dnevni list „Politika” piše reportaže i kafanske kozerije, a za portal balkaninsight.com regionalne organizacije Balkanska istraživačka mreža (BIRN) piše analitičke novinarske tekstove o problemima kulturne politike u Srbiji. Na međunarodnom konkursu za poeziju i kratku prozu autora do 30 godina života „Stanislav Preprek” 2011. godine u Novom Sadu osvojio treće mesto. Živi u Beogradu.

Novi mostovi 100 Нови мостови

Đurđa Vukelić-Rožić VRIJEME BERBE

Topli, sunčan dan prosuo se moslavačkim seoskim dvorištem. Naoko besposlene, ugaženom travom motahu se jarebičaste i grahoraste kokoši a dva crna, golovrata pileta marljivo prekapahu natrule trijeske uokolo drvocjepa. Pjetlić hrvatske patuljaste kokoši neumorno je udvarao krupnoj koki zlatnog perja, a koja ga je zaobilazila i strpljivo ignorirala. Kuja se smirila u svojoj ukošenoj drvenoj kućici, prebacivši njušku preko praga. I mada se činilo da drijema, sve je bilo pod kontrolom. Čulo se roktanje svinje u toru, a guske su iznenada, pojavivši se iza staje, raširenih krila povremeno polijetajući s tla i s mnogo gaktanja dojurile do velikog lavora podno lipe, s još vidljivim crvenim i bijelim trokutima. U njemu se žutilo zrnje kukuruza. Pogled od bunara usred dvorišta pratio je kolni put u dubinu ravnice, sve do šume Kozjak a autoputom, koji se tristotinjak metara dalje, paralelno s putem uvukao u mirnoću provincije, jurile su raznobojne limuzine i autobusi. Odsjaj sunčeve svjetlosti na laku lima zaslijepio bi pogled. Malo poviše i iza autoputa a ispred slapova blagih obronaka Moslavačke gore povremeno bi projurio vlak, sada na istok, kasnije na zapad. Jeka klepeta točkova vagona čula se tek nakon što bi se gujavica vlaka odvukla s horizonta. Iz kuhinje širio se miris cimeta, vanilije i oraha i nadmetao se s mirisom pečene guske i karmenadla iz pećnice velike zidane peći. Na željeznim tablama plotne pekli su se mlinci. Na klupi iza kuće, hrskajući traku toplog mlinca djevojčica je kamenčićem razbijala lješnjake a netko od odraslih, prolazeći, promrsio joj je zlaćanu kosu. Nekoliko članova obitelji okupilo se na starom imanju kako bi iz oranice izvadili krumpire, uredili nekoliko lijeha u vrtu, popravili ponešto i družili se s djedicom, kako su ga s mnogo ljubavi zvali. Osim toga, trebalo je poneko pile spremiti u ledenicu. Obično su to bili pilići koje bi kvočka dovela sa nekog tavana ili štaglja. Samonikli, šalio se starac. Djevojčica je trčkarala uzanim hodnikom između sjenika i staje sve do svinjca uokvirenog daskama, te kroz rupice koje su nastale ispadanjem otpiljenih grana, promatrala mamu krmaču i pozaspale ružičaste praščiće. Kada su plug i kobila bili spremni, djedica je zazvao unučicu te su krenuli put krumpirišta. O berbi krumpira, u prošlosti, pričao joj je djed, ovisilo je kako će obitelj, pa i selo, prezimiti. Često puta ovisilo je i da li će preživjeti. Mnogo zdravih krumpira značilo je bolju ishranu za ljude i domaće životinje. Govorio joj je kako je krumpir preplovio ocean i stigao u Europu iz Južne Amerike, a kako su zbog oboljelih krumpira, Irci morali napuštati svoju zemlju te ploviti opet preko oceana, put Sjeverne Amerike. Sve ćeš ti to sresti u školici, samo marljivo uči, uzdisao bi. Dođu dani berbe svemu, pa tako i učenju. Rahla crnica grijala je sitne, ružičaste tabane djevojčice. Što se zemlja

Novi mostovi 101 Нови мостови

više sušila, sivjela je, drobila se u prah i propadala između onih krupnijih grudica, još crnih od vlage. Polje s krumpirom bilo je odijeljeno od dvorišta ogradom od posivjelih letvi, koje, kao da su bile pijane, naslanjahu se jedna na drugu. Ili su polegle u koprive i visoku travu. Nad plotom svoje grane rasprostrla su stabla voćki – šljiva sa zrelim plodovima, odavno obrana trešnja s požutjelim lišćem te dvije visoke jabuke, nisko spuštenih i savijenih grana od tereta rumenog voća. Nakon jutarnje rakijice, kosci, sve redom susjedi, otkosili su gustu, visoku travu i cimu krumpira i na vilama odnijeli je na rubove polja. Sada otkrivene, brazde prostirahu se poput zamrznutih valova s kakve razglednice. Zapravo, ličile su na veliku rifljaču koja skriva tisuće zrelih krumpira, ušuškanih u tople perine zemlje. Nije to bilo veliko polje i starac više nije prodavao krumpir. Brojna su djeca odavno otišla put gradova, imala svoju djecu. Živjeli su boljim životom od onoga što bi imali da su ostali s njim, bar se tako tješio. Nije bilo dovoljno zemlje za sve i nije bilo mehanizacije, a time ni zarade. Moralo se poći trbuhom za kruhom. No, ako je bila dobra godina, bilo je tu dovoljno krumpira za svu njegovu djecu. Vijugave brazde penjahu se na malu uzbrdicu podno ceste. Vodeći sivozelenkastu kobilu, djevojčica je netremice promatrala neravno tlo pred sitnim, bosim stopalima, u strahu da ne stane na trn ili nešto što će joj povrijediti nožicu. Bojala se također, da će stara kobila teškim prvim desnim kopitom stati na njenu nogu. Ali nije. Nikada nikomu nije stala na nogu ta krupna i strpljiva kobila imenom Zora. Čvrsto se držeći za plug, nesigurnim koracima, usana stisnutih mukom bezube starosti, drhtav od slabosti i zdravlja koje se predavalo, pogleda usmjerenog na oštricu pluga, djedica se držao za plug i slijedio kobilu i djevojčicu. Iza njegovih krhkih leđa, u rasporenoj brazdi rumenili se krupni, veliki, glatki krumpiri. Između njih bijelile su se prerezane polovice koje je dohvatila oštrica pluga. Krumpiri rasuti poput zvijezda Mliječne staze, pomisli dijete, vraćajući se poljem, promatrajući sjenu svoje ekipe kako prolazi tim sićušnim svemirom u svemiru. Okretanje pri cesti i kratki odmor, gutljaj vina, iz staklene čaše kojom je bila pokrivena boca odložena u hladu visoke trave. Znanac na biciklu zastaje, pita kakva je berba a djedica se smiješi, teško dišući crvenih obraza, ponosno rukom pokazujući obilje. Znanac klima glavom i nastavlja svoj put a starca i dijete, pa i kobilu Zoru prene zvuk zvona s pčelinjaka. Bio je to snažan, dugo očekivan poziv na ručak. Oslobodiše kobilu i odvedoše je u hlad ispod oraha, da pase. Djevojčičin otac donio joj je kantu s upravo izvučenom vodom iz bunara. Družina se okupila oko lavoru na stolcu bez naslona pored bunara, kako bi oprali ruke. Jer, voda u koritu za blago, nije se smjela dirati. Okupivši se svako sa svog posla, krenuše put sitne kućice od hrastovih greda, pokleknule od vremena, vjetrova i suza. No radost doma i mirisi stola nikada ne bjehu

Novi mostovi 102 Нови мостови

slađima. Svake je jeseni djedica govorio kako je to njegov zadnji krumpir, kako dogodine, bude li živ, neće više mučiti jadnu staru kobilu. Ali, bila je sramota tu, na toj plodnoj crnici, na zemlji koja obilno daruje i vraća ljubav i brigu, ne saditi krumpire, kukuruz i žito. Bila je sramota zapustiti zemlju, majku hraniteljicu. A kada bi došlo proljeće, stare bi kosti propupale baš kao i krošnje stabala što uokvirivahu mrke grede kućerka. Iz dubokog korijenja, iz stoljećima utkanih načina života i borbe za preživljavanje, potekla bi nova snaga i djedica bi uvijek nanovo sadio i sijao. Bilo je to jače od njega. Dobro osušen krumpir zatrapili bi zajedno s repom, ciklom i lukom. Djevojčica se vratila u svoj grad. Djeca i unučad, posjećivali su djedicu svakoga vikenda, po dogovoru. A i tijekom tjedna, poneki automobil bi se navezao na šljivar pred njegovom kućicom. Navratio bi jedan od zetova ili sinova na službenom putu, jer auto cesta je bila tako blizu, bilo je to usput. Istina, najljepše je bilo kada su se svi okupljali u starom domu, ma kakav izgovor bio. A djedica je uporno smišljao nove i nove poslove kako bi okupio svoje brojno potomstvo, sretan da su eto tu, da su dobro, da se poštuju i pomažu. Osjećao je zov njihove majke koja ga čeka, tamo iza brijega s tri križa, no želio je ostati s njima još jedno kratko vrijeme, kako bi joj mogao prenijeti mnoge priče iz njihovih života a koje je morala propustiti. Koliko je već zapravo nema? ***

U mladom naselju na rubu industrijske zone velikog grada, troje djece djeda Martina, savila su svoja gnijezda. Bile su to kuće s nedovršenim prvim katom s visokim potkrovljem bez stolarije, zidovi uglavnom bez fasade. Gradilo se polako, iz godine u godinu, kako je to u životu radnika-doseljenika društvo dopuštalo. Već nekoliko izbornih godina, lokalni moćnici obećavali su naselju na napuštenim livadama telefone, kanalizaciju i vodovod. Djeca su provodila vrijeme u zajedničkoj igri i rječkanju na makadamskoj cesti naselja, ali i obližnjim šikarama i zaboravljenim poljima. Uglavnom mlade obitelji i one srednje generacije s još malom djecom, strahovali su od pojave poštara u neko neobično vrijeme. Zbog dostave telegrama. A kada bi se ipak pojavio dižući prašinu duž ulice svojim sporim i bučnim motorčićem, znali su da je netko od njih izgubio nekog svog, no još nekoliko trenutaka nitko nije znao tko. Tada bi utihnuo život na ulici, djeca bi prestajala s igrom, starci na klupama koji su djecu držali na oku, podigli bi nosove iz novina razmišljajući o braći i sestrama. U čije dvorište će uči pismonoša koji nosi samo telegrame, u kasno poslijepodne? Koga će zaviti u crno? Te je jeseni, ubrzo nakon berbe krumpira, zlatna koliba djedova lijesa sa njegovim sitnim tijelom, lako položena u žutilo tvrde ilovače. Djevojčica

Novi mostovi 103 Нови мостови

se još dugo sjećala zvukova zvona s kapelice i tupih udaraca grumena zemlje što padahu po pokrovnoj dasci lijesa i nečijih jecaja. Dobrog djeda Martina na neki neobjašnjiv način više nije bilo. U muklom nerazumijevanju onoga što se događa i osjećaju bespomoćnosti željela je sakriti suze. Njen djed ne bi želio da ona plače! Te se sjetila onog pobjedonosnog trenutka punog radosti, osmijeha koji grije, onog snažnog pokreta ruke, koji u širokom luku ponosno pokazuje bogatu berbu, polje tople plodne zemlje prepune krupnih krumpira.

Novi mostovi 104 Нови мостови

IZABRANA POEZIJA Adla Velagić Ćurić PATRIA

Sa tri koplja probijena Tri koca zarivena Željezna, krvava, snena Tijelo se njeno komada Trostruko sada Krici su njeni eho Odjekuju na tri strane Umom, srcem, tijelom Raskomadane Sjeverom Istokom Jugom Trostruke Molitve i dove Za zapadne umove

Na tri kreveta leži Tri postelje Tri tijela I tri žene U komadima je vječna Tri od svega Sve za tri Tri puta ljepša Tri puta bolja Tri puta njihova, naša, tvoja Tri puta Ni jednom svoja.

Adla Velagić Ćurić, rođena 1982. godine u Mostaru. Diplomirala engleski jezik i književnost na Univerzitetu u Sarajevu. Trenutno na master studiju Komunikologije u Mostaru. Nagrađivana za prozu i poeziju.

Novi mostovi 105 Нови мостови

Adriana Stojanović

PROSTA TI BILA MOJA LJUBAV ŽIVA Pođi sa srećom i ostavi mene Pusti da patim u samoći, tiho; Pusti da na miru moje srce vene Zaboravi da na tebe ja odveć sam svik'o.

Pusti, neka vene ranjena mi duša Srce nek ti traži sa njim nove pute Neka neko drugi reči tvoje sluša. Oči su mi samo tužne; ma ne, nisu ljute.

Ućutaću, neću reći sve što srce steže, Prećutaću život jedan što u meni živi, Neću reći da za tebe noćas sve me veže Neću reći da su dvoje, a ne jedan krivi. O tebi će bolna duša da mi sniva Prosta ti bila moja ljubav živa.

Adriana Stojanović, rođena 1988. godine u Jesenicama, u Sloveniji. Trenutno živi i radi u Subotici kao profesor engleskog jezika. Diplomirani je profesor engleskog jezika i književnosti i prevodilac. Član je Kraljevskog književnog kluba „Karađorđević” i učesnik mnogobrojnih literarnih konkursa. Saradnik je lista „Prosvetni pregled”, a svojim člancima redovno doprinosi časopisu za nastavnike englesog jezika MELT. Dobitnik je povelje Kraljevskog književnog kluba „Karađorđević” za izuzetan doprinos srpskoj kulturi i baštini. Učesnik je projekta „Neposredna konzumacija kulture” u okviru koje je održana izložba pesama pod nazivom „100 Thousand Poets for Change” u 350 gradova širom sveta u organizaciji Kulturanove. Organizator je i član žirija Književnog konkursa povodom petogodišnjice osnivanja Američkog kutka u Subotici.

Novi mostovi 106 Нови мостови

Aleksandra Đurđević

NEKO JE POKRENUO NISKU DOMINA

Neko je pokrenuo nisku domina koje se rapidno ruše ne ostavljajući za sobom djelo već haos prikazuju i buku proizvode.

Kraj jedne ere dolazi sve što dobro bilo je sad prolazi, ostavlja tragove poput vrelog žiga u meso zarivenog… Od bola i zemlja riga.

Ruše se imperije građene na račun bijede kojoj iscrpljene obraze krase samo sijede i nada negdje duboko skrivena u duši od muke, bola, stida i jada sad pjevuši.

Tamo negdje u daljini na proplanku dobrih duša što ih osta, osmijeh umorna lica tu plijeni, čista Zemlja sada posta.

Kao što kap rose s pojavom Sunca nestane, nada pobijedi svo zlo koje prestane kada dobrota svijet preplavi, glas koji vodi naprijed sad se javi.

Aleksandra Đurđević, rođena u Derventi 1984. godine. Zvanje ekonomskog tehničara stekla 2003. godine u Stručnoj školi za radnička zanimanja u Derventi. Iste godine upisala Filozofski fakultet. Na odsijeku za žurnalistiku 2008. godine, braneći temu „Medijske manipulacije ljudskom sviješću“ iz predmeta antroplogija, stekla zvanje diplomirani novinar. Tokom školovanja učestvovala je na pojedinim seminarima kao što su: Analitičko izvještavanje: pravda i sigurnost u BiH; Razvoj civilnog društva; (oba održavana u Sarajevu). Govori engleski jezik. Poznaje rad na računaru, MS Office, Exel, Internet. Od 25. februara 2008. radila za Alternativnu televiziju u magazinskom dijelu programa, zatim za televiziju Kanal 3 (K3) u Prnjavoru, Radio Prnjavor, a danas radi kao novinarka za „Derventski list“. Ljubav prema pisanju dovela je na koncu do pisanih medija.

Novi mostovi 107 Нови мостови

Aleksandar Hut Kono PUTOPIS

U tom gradu, reklo bi se, slabo paze na čistoću. Ulicama zato razbojniči smrad urina. Osobiti problem predstavlja i zubna higijena pa već sasvim mladi ljudi osmijeh sakrivaju dlanom. Ipak ono što me zgrozilo to je odnos prema životinjama. Psi su ondje svi do jednog divlji i mahnitaju u čoporima, a ljudi ih nakon ručka gađaju kamenjem.

Tamošnje društveno uređenje dopušta siromašnima da drže robove: mnoge, u napadu bijesa, gospodari nasmrt premlate, a ostarjele izbacuju na ulicu iako zakon to zabranjuje.

U tom gradu, između ostalog, tek treba izumiti poštu, vodovod i organizirati odvoz smeća… Ondje ne postoji ni jedna jedina apoteka! U tom gradu čak i djeca velikaša dane provode na cesti!

Grad je razmjerno velik, dobrih pola milijuna stanovnika

no skoro svi, osim onih najbogatijih, žive u zemunicama.

Ljudi ondje ne vole strance, nazivaju ih barbarima i baš nitko ne govori strane jezike. Mjesna kuhinja, spomenimo i to, rudimentarna je preko svake mjere: ondje nisu čuli ni za papar ni za šafran, a nisu, ne lažem, čuli ni za rižu. Sve u svemu, to je silno neugodno mjesto iako uživa blagu, sredozemnu klimu.

I bit će da baš zato što žive u bijedi tamošnji ljudi cijene umjetnost i filozofiju. Skulpture i vaze koje sam viđao idu u red najljepših na svijetu. A njihovi mudraci govorom, nadmašuju naše učenjake u pismu. Nadalje, tamošnja je glazba poznata po tome da posjeduje ljekovita svojstva, a u jezikoslovlju i proroštvu tom narodu nadaleko nema premca. Ako čovjek ostane dovoljno dugo zavoljet će duh tog mjesta

Novi mostovi 108 Нови мостови

jednako snažno kao što će mrziti njegove ulice i ljude.

Jedino mjesto u cijelome gradu gdje materija dostiže razinu duha, kameni je hram na vrhu brda nalazi se usred samog naselja. Podigli su ga, ima sad već, pedesetak godina i tako lijepih zgrada rijetko da se viđa čak i kod nas u Perziji. Više se ne sjećam točno, ali mislim da ga zovu Partenon.

No pređimo radije na ljepša mjesta, prvo od kojih je, mjesec dana hoda istočno, svakako čuvena Fenikija…

Aleksandar Hut Kono rođen 1982. u Požegi. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu - studij engleskog, španjolskog i japanskog jezika i književnosti. Tokom studija nagrađen je Rektorovom nagradom za istraživanje na području humanističkih znanosti. Bavio se prevođenjem književnih i publicističkih tekstova s engleskog jezika i prevođenjem suvremenog hispanoameričkog pjesništva sa španjolskog. Objavljuje eseje, književne kritike, osvrte, intervjue, prijevode i pjesme u časopisima Zarez (Zagreb), Poezija (Zagreb), Ulaznica (Zrenjanin), Afirmator (Beograd), Časopis Sveučilišta Senshu (Tokio), Treći program hrvatskog radija (Zagreb). Dobitnik je prve nagrade za poeziju 2011. godine na regionalnom književnom natjecanju u Zrenjaninu, a 2012. pjesme su mu objavljene u zborniku radova PitchWeis iz Sarajeva.

Novi mostovi 109 Нови мостови

Ana Jovanović JESEN

Rukama punim uvelog lišća Pozdravljaš tiho poslednju pticu Kao da puštaš u sebe jesen Ovog prezrelog leta ubicu Mirišeš vazduh, padaće kiša Drveće njiše svoje kose sede Čak ti se čini da sve je tiša Staza što prati glasove blede

Zastaneš nekad i mirno čekaš Da te ponesu valovi plime Pa pogneš glavu kao da dremaš Uspavan horom svoje tišine Koračaš sporo, a kišne kapi Svaki tvoj umorni korak prate Gledaš u nebo, kao da pati Što niko nije još umro za te

I sve liči na konačni poraz Proklinješ očajno kazaljke sata Kroz maglu katkad ugledaš izlaz Al' to je samo prikaza vrata

Ana Jovanović, rođena u Velikom Orašju. Gimnaziju završila u Velikoj Plani. Trenutno živi u Beogradu gde studira opštu književnost i teoriju književnosti. Od malena voli da čita i piše poeziju, mada je retko deli sa drugima. Pored poezije, voli i da crta.

Novi mostovi 110 Нови мостови

Андрија Стануловић

ЦРВЕНИ КОФЕР

Сећам се само да је имала црвени кофер, исхабан од ношења и коренитих одлука. Ваљда је и тада сместила све нас у њега и однела нас некуд далеко.

Све сам то прочитао тог сивог дана, на хладној железничкој станици, из очију боје леда.

И једино је тај црвени кофер, иако већ блед, био сунце оних који су чекали да време прође.

И једино је тај црвени кофер био залазак света ономе чије је парче срца остало у њему. И једино је тај црвени кофер постао још нијансу блеђи пар минута касније. Бар се кроз вејавицу тако назирало.

Андрија Стануловић, рођен 1989 године. Основну и средњу школу завршио у Пироту. Високу пословну школу струковних студија - смер Порези и царине, завршио 2011. године у Блацу. Награде у 2012. и 2011. године: “Повеља за изузетне заслуге”, у оквиру “Миљковићевих вечери” поезије; "Бронзани албатрос" , на међународном књижевном конкурсу "Бијела 2012" уметничког удружења "Милутин Алемпијевић" из Франкфурта на Мајни; "Мајсторско перо" за изузетан уметнички израз и допринос очувању српске књижевне речи, које додељује У.Љ.К.Л.У.Д. "Леонардо"- Вршац; ‘’Најбоља кратка прича Пирота 2012.“ - III место; ‘’Људи за ново време 2011.’‘ - ‘’Плус радио” из Пирота; „Личност године” признање Општине Пирот, из области културе; II међународна награда за кратку причу ‘’Магда Симин” и III међународна награда за кратку причу ‘’Михајло Ковач”, у организацији Сцене Свих Креативних; II место на конкурсу ,,Мирослав Мика Антић”, за најлепшу љубавну песму, а у организацији Гимназије ,,20. октобар” из Бачке Паланке.

Novi mostovi 111 Нови мостови

Andrea Vrljić

ZAUVIJEK ĆU BITI U NJU ZALJUBLJEN

Zavoljeh je kao djete sad mi lete tridesete još je istim dahom ljubim sve najbolje još joj nudim. Za mene joj ravne nema u svakoj pjesmi ona je moja tema. Bez nje moj život ne bi na život ličio da je nema ne znam kome bi se dičio. Zauvijek ću biti u nju zaljubljen to nije sramota zauzela srce moje ta je ljepota. Za blago moga života trudit ću se ako pođe od mene bunit ću se. Zauvijek neka joj služi moja dobrota. Zauvijek ću biti u nju zaljubljen to nije sramota neka me oko malog prsta mota sve dok me ona voli tako mi života branit ću je jer je blago moga života.

Andrea Vrljić, živi u Bosni i Hercegovini u gradu Mostaru gdje se rodila 1988. godine. Školovala se u Mostaru i SAD-u, u saveznoj državi Michigan. Trenutno je završna godina fakulteta za menadžment resursa. U slobodno vrijeme piše pjesme i priče razne tematike, te se bavi dizajnom.

Novi mostovi 112 Нови мостови

Andrea Lukenda

DOĐI DA TE MRZIM

Dođi da te mrzim Da ti psujem Da ti prigovaram Dođi da ti sudim Da ti lažem Gdje si? Dođi! Budi mi prijatelj.

Znaj, nije to ništa posebno. Ja se strašno bojim.

Dođi da se s tobom svađam Da te vrijeđam Ponižavam Omalovažavam Dođi da te procjenim i ucjenim Gdje si? Dođi! Budi mi prijatelj.

Dođi da te analiziram, Da te kritiziram Dođi da napravim krivca I varalicu od tebe Dođi da ti kažem kako si nesavršen Gdje si? Dođi! Budi mi prijatelj. Dođi da ti dokažem kako si loša osoba Dođi da te prezirem i spustim Da ti pokažem nadmoć Dođi da ti kradem Dođi da ti kažem istinu o tebi Gdje si? Dođi! Budi mi prijatelj. Dođi da te mrzim. Znaj, nije to ništa osobno. Ja s estrašno bojim.

Dođi da ti kažem kako si pretjerao, pogriješio Dođi da ti kažem kako ne možeš, ne znaš Nikada nisi znao, niti ćeš ikad znati Dođi da ti dokažem kako nisi u pravu Dođi da ti kažem da si loša osoba Gdje si? Dođi! Budi mi prijatelj. Dođi da se s tobom natječem Dođi da budem bolja od tebe Da budem ljepša od tebe Da budem omiljenija od tebe Da budem pametnija od tebe Gdje si? Dođi! Budi mi prijatelj.

Novi mostovi 113 Нови мостови

Berislav Jurič MOLITVA

Blažene neka su one noći kad umorom shrvan usnem uz nedovršenu molitvu misleći na tebe

***

Imala je oči kao sunce glas kao more i hod kao let ptice Volio sam ju snažno kao oganj, ludo kao vjetar i ona je, možda, voljela mene

Bila je proljeće, imala je oči kao sunce i glas kao zora Imala je srce visoko i hladno kao vrh planine

Berislav Jurič, rođen 1980. godine u Tomislavgradu. Živi i radi u Mostaru. Piše poeziju i prozu. Dobitnik je prve nagrade za ciklus pjesama Šimićevih susreta 1998. i 2006. godine. Nagrađen je i za najbolji tekst objavljen u studentskom listu Sveučilišta u Mostaru Opomena (priča Ruke). Bio osnivač i urednik gimnazijskog časopisa Marul, urednik u studentskom listu Opomena te novinar mostarskog Dnevnog lista, portala Pincom.info, Monet.ba. Danas radi kao novinar i urednik Internet portala Bitno.ba. Objavljivao u Našim ognjištima, Albumu, Osvitu, Opomeni, Liparu (Srbija), Motrištima, Mogućnostima, na Internetu te u dvojezičnom hrvatskoslovenskom zborniku. Bio uvršten kao autor pjesme tjedna Jutra poezije (Zagreb).

Novi mostovi 114 Нови мостови

Борислава Дворанац СЛУТИМ КИШЕ Слутим кише јесење лишће

а цветам пролећем жеља враголастих јесење пролеће убија лето наде

сети се жара Дунава песка под ногама кишних облака над нама месечине у погледу пожели пролеће

Borislava Dvoranac, rođena 1984. godine u Višnjićevu, u okolini Šida. Predavač ruskog jezika i književnosti u Novom Sadu. Poezija je osvaja od ranog detinjstva, objavljuje u školskom časopisu "Branko" u Sremskim Karlovcima,a kasnije u književnim listovima i elektronskim medijima. Zastupljena je u zbornicima sa sledećih konkursa: ,,Darinka Jevrić’’, Beograd, 200; ,,Vršačko pero’’ – 2009,2010,2011 Vršac; „Garavi sokak’’– 2009, 2011 Inđija; „Ćirilica - slovo Srpskog lica’’ 2009, Veliki Petrovac; „Pesničko proleće Čukarice’’– 2009, Beograd; „Ćirilica - slovo Srpskog lica’’ 2011. Veliki Petrovac; - „Garavi sokak’’– 2011, Inđija; „Sija knjiga Majke Angeline’’– 2011, Novo Miloševo; Objavila je zbirke pesama: Ledeni ljudi, Udruženje pisaca ,,Poeta’’, Beograd, 2010. (E-izdanje); Pastuv i srna, IP Grafokarton, Prijepolje, 2012.; Iščezli cvet, Brankovo kolo, Srem. Karlovci, 2012. Živi i radi u N. Sadu.

Novi mostovi 115 Нови мостови

Dajana Lazarević

ТИ НЕ ЗНАШ КО САМ ЈА

Срце до срца, а тако далеко, У топлом стиску загрљаја. Наде никад није ни било, Само се моје наивно биће Варало да нас љубав спаја. Обоје живимо у машти, И у исто време то поричемоНаша сличност је то што нас раздваја. Опет слушам твоје благе речи Као шаптај ношен вихорима, Наговештај нашег скорог краја: "Ти не знаш ко сам ја". Љубави моја, свет је мали И само је један једини корак Између раја и очаја. Искусили смо и једно и друго... Патили смо, и плакали смо, А ипак смо то вешто крили. Тешимо се да то није издаја, Да тако једно друго штитимо Док горимо у ватри истог змаја.

Научила сам да слушам твоје ћутање, Да ти са јагодица читам. Ишла бих, кажем, до бескраја. А ти, већ сломљен и покорен, Дрхтаво ми пољубиш образ: "Ти не знаш ко сам ја."

Dajana Lazarević, ima 19 godina. Studentkinja je prve godine na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavila dve zbirke pesama: „Kroz prostor i vreme“. 2011. i „Staze zvezdanog beskraja“, 2012. godine. Piše na srpskom, engleskom, nemačkom i ruskom jeziku. Poeziju objavljivala u brojnim književnim časopisima i zbornicima. Dobitnica je brojnih književnih nagrada.

Novi mostovi 116 Нови мостови

Дајана Петровић

ЏУБОКС

Руке на колена Ниједна злоћа није Вредна растанка Дечји је осмех путоказ Одабрано царство једино Његова су врата широм отворена Ипак ретко на њих улазе Погрбљени Провирују Из пристојне удаљености Не газећи жуту линију

Руке к себи Нису шалтер моје груди Не издају по налогу Не наслањај нањ' лепљив длан Не притискај Џубокс је покварен Стално се понавља: Блиски теби Слични мени Ретко долазе Прислушкују Из пристојне даљине Научени да не згазе Само жуту линију

Дајана Петровић, рођена 1981. у Славонском Броду, Хрватска. Пише поезију и кратку причу. Објављене књиге поезије: ‘’Созерцање сна’‘ (Бранковог Кола, Сремски Карловци 2010.); ‘’Мала слова дуге зиме’‘ (Билблотека Акт-К. Клуб Бранко Миљковић, ВаљевоКњажевац 2012.) Награда ''Стражилово'' за књигу поезије ''Созерцање сна'' 2010. год. Похвала књижевног клуба Рујно из Ужица за песму ''Мала Госпојина'', Признање ‘’Купина’‘ за песму ‘’Трудничка’‘ на конкурсу Нишког Песничког Круга за песме о бебама. Супруга и мајка два сина. Живи у Ваљеву.

Novi mostovi 117 Нови мостови

Danica Bartulović

IZGORI MI ČIZME

U našoj Zagori nosili se opanci i papuče od goveđe kože na kiši bi se razblatili i često raspali

ako bi kogo iša u svit pa donijo kakve cipale ili iz vojske vojničke čizme ili cokule tomu se naveliko zavidilo nije ga kamenje bolo nije bos po snigu odijo momci se volili iskaza pa ka bi išli na silo zajali bi u koga obuću

Škepica ima čizme i cipale Joko bijo bosonog

Škepica Joki zaja čizme došli k curan posidali uz komin od razgarena plamena i divojački pogleda koji su plansali ko plamen momci samo šta ne eksplodiraju ko barut

Joko izbacijo noge neka se vide napatinane uglancane čizme sve se blišćile pri vatri a on s nogan k vatri još bliže Škepici stalo srce je da je Joki čizme zaja s draga srca ali teško bi ji prigorijo i ote mu se

"Joko brate izgoričeš mi čizme" ota u našemu selu niko u nikoga nije više zajima obuću

Novi mostovi 118 Нови мостови

SMJESTILA BI ZVIJZDU

One su gore visoko

stražare kao vječno budni čuvari motaju mi se po glavi kad padaju ispružim ruke neka mi na njih panu

ako mi i sagore dlanove nije važno smjestila bi zvijezdu u ranu

NASLIKATI PJESMU

Poželjela sam naslikati pjesmu koja mi se iz punog nebeskog pehara ulila u dušu pjesma može biti osmijeh duše treptaj srca

Sunčeva zlatna aura potez kista

snijeg što se plavi u daljini

biserna rosa što curi s rubova lista

Danica Bartulović, rođena 1953. godine u Dalmatinskoj zagori. Do sada joj je objavljeno 13 zbirki poezije. U pripremi, Izabrane pjesme. Piše i na ikavskom dijalektu. Objavljivala i objavljuje u raznim književnim listovima, zbornicama, književnim publikacijama. Pjesme joj uvrštene u više antologija. Piše i eseje, osvrte na književna djela, reminiscencije,... Neke su joj pjesme uglazbljene. Živi u Podstrani u blizini Splita.

Novi mostovi 119 Нови мостови

Далибор Дрекић

НА КРАЈУ БЕШЕ МУК

У почетку беше реч, и она беше од Бога, Затим беше галама, и она беше од људи, Од галаме се не могаше чути ни реч са почетка, А камоли назрети мук који чека на крају.

Учили су ме да је ћутање злато, Да слика вреди као хиљаду речи. Да не проговарам ако немам шта паметно да кажем, Одрастао сам као узорак немак, Живео у немим сликама живота, Чувајући злато и чекајући да постанем паметан. У школи се нисам јављао за реч, Одговарао сам само писменим путем, Говорили су да ми је маца појела језик, А ја сам се бранио ћутањем. Из школе сам изашао ћутљив као камен зато што нисам постао паметан. Кроз живот сам ишао немушт, Стидљиво сам ходао на прстима, Ћутећи као заливен, Да кога не бих повредио, Да се коме не бих замерио, Да не бих испао глуп.

Оћутао сам гурање преко реда, И телевизору док ми је одводио децу, Ћутећи сам оставио кућу дивљачким гласовима, Немо сам прихватао лажи и увреде, Иако у ћутању ни злата ни мудрости, Оћутао сам и оно због чега би камен провриштао. А када више нисам могао да издржим, Доживела је ерупцију реч са почетка, И незадрживо сам вриснуо. Реч је убила и тишину и галаму, У вриску сам потпуно спознао себе,

Novi mostovi 120 Нови мостови

Макар за тренутак.

У почетку беше реч, и она беше од Бога, Затим беше галама, и она беше од људи, Н акрају беше врисак, а после вриска мук, И то беше све од мене.

Далибор Дрекић, песник, писац и афористичар из Београда. Заступљен у више десетина часописа, зборника и антологија. Добитник више домаћих и међународних награда за приче, песме, хаику, афоризме и епиграме. Живи у Борчи и Београду.

Novi mostovi 121 Нови мостови

Добрила Ђокић ОЛУЈА

Снено цвеће моје, пред ким савијаш стабљике своје? Коме ли овај страшан ветар служи? Ко ли ти кишом живот дужи? По чијој жељи се облаци мрште? Какве силе ти врхове брсте? Снено цвеће моје, да ли се биљке тога боје?

Каква ли се страшна открића, Крију од овог људскога бића? Снено цвеће моје, чијом ли те руком кише доје?

Трава ме обавија, ветар ме милује по коси. Киша почиње, ветар је са облацима носи. Снено цвеће моје, каквим ли те тајнама силе поје?

Орошеног лица, на удару сунца и кише, Питам се хоћу ли знати – не, никада више. Снено цвеће моје, пред ким савијаш стабљике своје?

Novi mostovi 122 Нови мостови

TAJNA

Иза неба и стварног света, На ивици љуског ума, На врху великог дрвета, На крају бесконачних шума... Чека...

Непознато, ником знано, У тами чучи скривено, Скривено у доба рано, Вечно и снено... Чека...

Корак по корак идем стазом, Сваким треном видим све више, Дрвеће око мене прекривено мразом, Скрива се иза предстојеће кише... Чека...

На леден предео спушта се магла, Око мене светлост сјајна, Заслепи ме белина нагла И остаде скривена тајна... Чека...

Добрила Ђокић живи у Новом Саду. Рођена је 1992. године. Завршила медицинску школу као лабораторијски техничар, а тренутно студент прве године медициског факултета. Почела озбиљније да се бави писањем пре три године, углавном поезије, али има и понеку причу и тренутно пише роман. До сада није објављивала своје радове.

Novi mostovi 123 Нови мостови

Dragana Dimitrijević BROJALICA

Zažmuri, brzo udahni i broji u jednom od brojeva laž ne postoji, otvori oči, izdahni i kaži sebi u sebi sve svoje laži. I broji dalje sve svoje oglede, prazne reči, staklene poglede, zagrizi usne, razmuti boje sakupi sve što jeste, i bilo tvoje. Put, kojim nikada nećeš da hodaš. Ljude, koje ćeš lakše da prodaš. Veru, u koju ni sam ne veruješ. Mir, u kojem znaš da preteruješ. Nebo, što hteo si samo za sebe. Raku, što spremna je samo za tebe. I kada stanu slike u zeni svoj bes u dahu predaj meni. Ja kratko dišem i brzo brojim bez besa, laži, ja ne postojim, i bolje vidim kad oči sklopim zapalim vetar i svet pretopim.

Dragana Dimitrijević, rođena 1983. godine u Boru u Srbiji. Završila prirodno-matematički smer gimnazije „Bora Stanković“ u Boru 2002. godine. Sada živi i studira u Nišu, kao apsolvent na Građevinsko-arhitektonskom fakultetu (gde će uskoro dobiti zvanje diplomiranog inženjera arhitekture).

Novi mostovi 124 Нови мостови

Dragan Nedimović ČEKAM

Čekam. Ceo život nešto čekam.

Čekam da izađem iz kratih pantalona, čekam prvu ljubav, čekam da završim školu, čekam da izađem iz vojske, čekam da se zaposlim, čekam platu, čekam sledeću platu.

Čekam avion, čekam voz, čekam autobus, trolejbus i tramvaj, čekam zeleno na semaforu, čekam lift.

Čekam tebe, čekam tvoj dobar dan, čekam tvoj osmeh, čekam tvoju lepu reč, čekam tvoj poljubac, čekam da raspremiš krevet. Čekam da prođe rat, čekam da prođe ovaj mir, čekam neki drugi mir.

Čekam da uđem u crkvu, čekam da se pomolim i upalim sveću.

Čekam da osetim ljudsku dobrotu, čekam da vidim poštenje, čekam da bilo ko ispuni datu reč.

Čekam proleće, čekam novi iznajmljeni stan, čekam novi posao,

Ilustracija: Goran Divac (Beograd)

Novi mostovi 125 Нови мостови

čekam leto, čekam novi polovni auto, čekam nove snimke stare muzike, čekam jesen, čekam drva za ogrev, čekam kišnu kabanicu, čekam zimu, čekam nove nepromočive cipele, čekam duge i hladne noći.

Čekam da stoka shvati da je stoka, čekam da ljudi shvate da su ljudi, čekam da lažni bogovi postanu kaluđeri.

Čekam Bogojavljensku noć, čekam ispunjenje želja, čekam da se ostvare nadanja, čekam, bre, tako male stvari.

I u svom tom čekanju, pogledao sam u ogledalo. Naravno, malo sam sačekao da se priviknem na sliku. Na šta ja ovo ličim?! Čekanje mi je dalo pravi čekalački izgled. Upali obrazi, bezbojne oči i duboke bore. A ja još čekam neke stvari. Šta još, bre, treba da čekam? Dižem ruke od svega. Šta sam dočekao, dočekao sam Ostaje mi još samo jedna stvar koju ću da čekam. Umiranje. Čekaću, pa koliko traje. Ali uopšte ne brinem. Smrt ne ume da ne dođe.

Novi mostovi 126 Нови мостови

VRATA

Zatvaraju se čim stanem pred njih i pokušam da prođem. Zlokobno i sa treskom zatvaraju se sva vrata. I ona obična drvena, i staklena, i blindirana. Privatna i poslovna vrata, vrata od ulaza u zgradu i vrata od dvorišta. Sva vrata koja postoje, a pred koja sam došao sa verom u one čije je ime na njima.

Ponekad se neka odškrinu koliko dopušta dužina unutrašnjeg lanca, a onda se, naravno, bezdušno zalupe.

Neka se opšte i ne otvaraju bez obzira koliko uporno zvonio, kucao ili lupao. Kamere snimaju. Unutra šapat, prigušeni koraci, i režanje pasa.

Vrata koja mi se plaze, koja mi se kurvinski kikoću ili bezglasno keze, vrata koja bljuju. Ali se ne otvaraju.

Kunem kao odbijeni prosjak i vrata i njih iza vrata i sebe ispred vrata.

Dragan Nedimović, rođen iz potpuno nepoznatih razloga 20. aprila 1950. godine u Beogradu gde još uvek živi, pa dokle traje. Pored toga što se tog dana on rodio, taj datum je poznat po još nekim svetski poznatim ljudima, ali neće sada o njima. Nisu baš svi popularni. Počeo da piše sa nekih dvadesetak godina života. Onda napravio veliku pauzu baveći se stvarima koje su za većinu današnjih mladih ljudi samo nedokučivi san, a vratio se pisanju zahvaljujući velikom, a na žalost pokojnom, Dušku Trifunoviću čije su ocene njegovih radova bile presudne da nastavi. Pesme su mu objavljivane u književnim i dnevnim novinama, kao i u raznim zbornicima poezije. Bilo je nekih pobeda i nagrada na konkursima poezije na prostoru bivše Jugoslavije i na koje je veoma ponosan, jer u većini slučajeva nije primenjivan nacionalni ili prebivališni ključ. U većini slučajeva! Neke od pesama su i muzički obrađene (izvođači YU grupa, Anelidi, Disciplina kičme, Grupa Rok, Generacija bez budućnosti, Dušan Prelević, Nenad Stekić, Novosadski Big Bend..., kompozitori Gabor Lenđel, Dragi Jelić, Zoran Simjanović, Bora Đorđević...). U periodu od 1969. do 1977. godine bio reprezentativac Jugoslavije u atletici. Dugo godina radio i kao sportski novinar za novine iz Beograda i Zagreba. Nema objavljenu knjigu što ga ne čini posebno nesrećnim, ali veruje da će do kraja života uspeti da prevari nekog pokrovitelja da u ime umetnosti napuni nezasite izdavačke stomake.

Novi mostovi 127 Нови мостови

Dragan Stodić

REŽIM KAO PAS

Režim ko pas na mrazu od besa zubima škripim štipam sebe po obrazu skičim ko kuče na kiši s podvijenim repom

Za uši se pipam lajem na sve i svašta reči me izdaju same

Tražim sebe izvan sebe tražim psa unutar sebe al ne bih nikog da ujedem samog bih sebe da pojedem i na kraju ipak ko mačka predem

Pas u meni glasno se smeje njemu je do smeha stalo a ja bih čoveka da promenim za još jednog pitomog psa i ja bih psa da zagrlim da ga ujedem makar malo kao što čovek lažno grli život svoj

Hrlim posvuda hrlim da pseću njušku poljubim da pseću radost zagrlim dok još imam usne za ljubljenje

Dragan Stodić, profesionalni novinar, publicista i pesnik, Rođen 1954. godine u Velikoj Bresnici, Kučevo, Srbija. Objavio jedanaest knjiga od kojih je nejapoznatija ‘’Kučkini sinovi’‘. Nagrađivan za poeziju na pesničkim manifestacijama u Kikindi i Mladenovcu. Objavljvao radove u dvadesetak književnih časopisa u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, pored ostalih i u našoj Avliji. Piše i haiku i kratke priče. Objavio više od pet hiljada ljubavnih i satiričnih pesama.

Novi mostovi 128 Нови мостови

Драгица Бека Савић КАД ЉУБАВ УМРЕ

Кад љубав умре, остане празнина, дубоко мрачно гротло без дна, тешка као ожалошћеном црнина, која је знак прекинутог животног сна. Кад љубав умре, у оку нестане сјај и срећа је све даље и даље.... О, да ли је Господ тај, што ми такву судбину шаље.

Кад љубав умре, срце преплави туга и постаје ми незвани друг. О, како је самоћа тешка и дуга, кад љубав умре, ја плаћам срећи дуг.

Кад љубав умре, самоћа је тешка и притиска моја малена леђа. Питам се да ли је у мени грешка, кад ме свака твоја реч погађа и вређа.

Кад љубав умре, остане успомена само. Памтићу увек само срећне дане, јер за крај живота је сувише рано, а време брише тугу и лечи наше ране.

Кад љубав умре, до мржње је тек корак један и велики зид бивше љубавнике дели. Живот без љубави постаје јадан и бедан, а много тога смо заједно хтели. Кад љубав умре, не дај да мржња срце трује, памти ме само по добру, а не по злу. Срећу нашу судбина кује, а ми смо само случајни пролазници ту.

Novi mostovi 129 Нови мостови

МОРАЛНО ПРОПАДАЊЕ Кад разумом завлада страст, која тело и душу слама, разврат и телесна сласт, стављају те на стуб срама.

Када врела крв прокључа од блудње, ниси ни свестан да ђаво ти душу узе. Срце се топи од лепљиве жудње, а поглед замагљују топле сузе. А кад се све утиша и заћути, низ тело се сливају зноја капи. Савест грешно уживање мути, јер душа за чистотом вапи.

Стид је казна за морални пад, кад отрезни те удар леденог млаза. Сустигне те бол, чемер и јад и осећај кривице, када прође екстаза. Тешко је морално пропадање и бауљати по дну као богаљ без ногу. Лет без крила је слободно падање, а светлост потражи у Господу Богу.

Novi mostovi 130 Нови мостови

Драгица Бека Савић, рођена 1958. године у Сечњу, где завршава основну школу и гимназију. 1984. године дипломирала на правном факултету у Београду. По занимању судија. Живи у Бачкој Паланци. Пише и поезију и прозу. Од прошле године учествује на књижевним конкурсима у Србији и региону. На првом књижевном конкурсу, под називом „Сија књига мајке Ангелине“, за 2011. годину, у организацији Банатског културног центра из Новог Милошева и Култруно просветног центра из Сечња, добила похвалу за песму „Сија књига мајке Ангелине“. На другом књижевном конкурсу „Сија књига мајке Ангелине“ за 2012. годину, такође добила похвалу за песму „У загрљају љубави“ На књижевном конкурсу КК „Др Владета Вуковић“ из Врњачке Бање, као аутор сам увршћена у Зборник поезије Врњачки сусрети песника 2012. На књижевном конкурсу издавачке агенције „Нова поетика“ из Београда, шест њених песама увршћено у књигу Алманах 2 за 2012 годину. На књижевном конкурсу ИП „Смарт студио“ из Београда, њена збирка песама под називом „Оставина“, номинована за књижевну награду Златни омнибус за 2012. годину, тј.ушла је у ужи избор од десет аутора, за поменуту награду, која се додељује сваке године за необјављену збирку песама. Такође заступљена у Збрнику духовне поезије за 2012. годину, који је по књижевном конкурсу објавило УП „Чегар“ из Ниша. Електронски часопис „Фрајла“ , такође објављује јој песме. Почетком године је изашла из штампе њена прва збирка песама под називом „Феникс“, у издању ИП „Глосаријум“ Београд. Њена друга збирка песама „Oставина“ је спремна за штампу.

Novi mostovi 131 Нови мостови

Dragica Ohashi

ZORA NA MORU

Sviće prva zora, tiho na moru ljuljaju se vali Šetaju samo bijeli galebovi po obali. Odleteše ptice u visine Vraćaju se ribe moru u dubine A ja tražim svoje more u tuđini bez korjena Slušam pjesmu kamenitih stjena. Jedan život, pusta nada Opet suza tiho pada. Koračam po plaži, ništa više važno mi nije Zamišljam da ni ova moja tuga nije postojala prije. Gledam sunce dok izlazi Kao da i samo iz plavog mora dolazi Nalik dukatu rađa se u nemirnom valu Dok tako zatečena idilom stojim na morskom žalu. Zlatna nit obasja moj otvoreni dlan Vraća se život, počinje novi dan.

SVE OVE GODINE NADANJA Sve ove godine nadanja Sve ove godine padanja Sve ove godine čekanja Sve ove godine plakanja.

Sve ove godine velikih promjena Sve ove godine ispod teškog bremena Sve ove godine otrgnuti od korijenja Za kajanje nema se više vremena.

Novi mostovi 132 Нови мостови

U VRTU PLAVOG JORGOVANA

Da li sam to opet tu Sve je kao u snu U vrtu jorgovana plavog Ispred doma mog. Jorgovana cvjet mekan kao od tila Tamo gdje je nekad moja zemlja bila. Ispod grane jorgovana Ja opet nasmijana. Zanese me cvata pjena Padoh za tren tom ljepotom opijena. Postelja mi u zelenoj travi Jastuk krasuljak pravi. Probudi me treptaj dana Ustah bolna iz mog sana. Evo mene u daljini Kraljevski vrt u visini Ali srce moje pati Svome kraju da se vrati. Jorgovane moj zeleni Savi svoje grane meni Povedi me u vrt sneni Da me rujne bude zore I umiva Jadran more.

Dragica Ohashi, rođena u Kninu a živi u Japanu. Piše haiku, poeziju i prevodi knjige. Ilustrirala knjigu "Najveći balon od žvakaće gume" koju je napisala Rachel Wilson, 2010. godine. Pjesme su joj objavljivane u zbornicima poezije i kratkih priča. Od stranih jezika govori ruski, engleski i japanski jezik.

Novi mostovi 133 Нови мостови

Dušica Ilić Nedić SMRT

Ja bih da pevam, ali ne mogu...

Pesma je ostala negde daleko: u vrtlozima neugašene strasti, u dubini nesmirene duše, u snovima nedosanjanim, u sreći nedoživljenoj, u obećanjima neispunjenim, u ljubavi neostvarenoj. Moje usne ne govore više, moje oči više ne vide, moje srce kuca sve tiše, moja duša sad hrli Bogu, ja bih da pevam Ali ne mogu!

Dušica Ilić Nedić, ima pedeset godina i živi u lepoj maloj varošici Topoli pod Oplencem, u srcu Šumadije. Po zanimanju diplomirani biolog i radi u Opštini Topola na poslovima zaštite životne sredine. Sa knjigama se druži od svoje četvrte godine života a pesme pričе piše od osnovne škole. Nije se trudila da objavljuje pesme jer je to „skup sport“.

Novi mostovi 134 Нови мостови

Đorđe Radojičič

RASPLETOSMO PRSTE Pratiće me život ceo ko prokletstvo jedna slika gled'o sam je zanemeo ustreptalu ko jasika Ponese me tuge reka u dubine do očaja tu sačeka žalost neka što ostaje sve do kraja

Raspletosmo jedva prste izabrasmo staze druge da se nikad ne ukrste ko dve šine iste pruge

Đorđe Radojičić, rođen u Loznici 1984. godine. Odrasta u Malom Zvorniku. Završio Fakultet za informatiku. Deset godina živi u Novom Sadu.

Novi mostovi 135 Нови мостови

Ђура Шефер Сремац MIRIJAM I

Како је болно бити сâм како је тешко снити сан давно одсањан! И бити део загробних сена и развалина и уништења свеопшта битисања илузија без оправдања.

Како је мучна јава од немира кoлико лажна вечност свемира...

Тајном далека од памтивека Самоћа – уклета ала мајка трију суђаја отровнија од свију зала!

Како ме прождире пламен смртна одра тамјан мисли Твојих к’о змија палаца... О, како рањава та Самоћа модра! Кочија је спремна ка Аду мртваца.

Зашто ме одмами та медуза Смрти у блаженство ноћи васељенска пута? Косач Судбе хтеде да ме сатре, стрти! Вечношћу, без Тебе, брод љубави лута... II

Зору дозивам грешну и безгрешну... Драге ми свитања – моји сумраци, њена зорења – моја умирања... Безнадни дани – дани недани,

Novi mostovi 136 Нови мостови

растанци наши – глува надања. Миријам – грешнице моја!

Рукохвати јој – нежности бола, болне ми руке – греха јабуке, дојке јабуколике – извори плодности, плодност усахла са грехом љубави... Пресахла љубав – коб наше среће, срећа нам небеска – гаснула свећа, пламичак лојанице – судбина људска.

Косе лепршаве – предсмртне муке умоболне јаве недосањане више чемерне него плаве. Подла је јава кад је плава грешно је сунце што доји врхунце надања превртљивих. Плаве ти зене блудно походе ме, Миријам! Беше ми вољена на длану среће, драга бејаше моје распеће и душа беше ми и безданица и безњеница и моје умље и гроба безумље – све она беше.. Остаде – Ништавило! Беше нам, Господе!

Свисни већ једном, утрни светиљку, кратке ми вечности земаљске, зоро рујно прерујна! О, како је само моја, само моја била! Господе мука мојих! Миријам – уклета безгрешнице! III

Једном кад моја будеш у алејама вечности

Novi mostovi 137 Нови мостови

преплитаћу жилишта своја кроз усахнули ти крвоток никада додирнути

Прсте кад једном умрежиш са мојим уклетим рукама ни вечност нас моћи неће никада више раставити у заједничкој постељи греха. Мрави марљиви умравиће делиће нашег битисања освећујући проклетство земаљске наше љубави као да никад нас не бејаше. Мрвиће костуре грешне бурни ковитлаци миленија уситњавати бивше атоме и молекуле до бесмисла материје.

Биће то освета богова од бедних створова грешнијих којима живљење дадоше што дрзнуше се беднички досећи вечност свемира... Миријам – и посмртно моја!

Ђура Шефер Сремац (1950, Рума), професор југословенске књижевности. Објавио је следећа дела: „Титов венац сонета“ (1982), , Нови Сад; „Звездане њиве“ (1987), Сремска Митровица; „Тамбурица, коло и песма румских Брежана“ (1994), Рума; „ Досетљиве доситејке“ I, II (1995, 2003), басне у стиху, Нови Сад; Рума; „У Вуковој ризници речи“ (2002), азбука у стиху, Рума; „Колевка сремског паора“ (2005), озбиљна поезија, Рума; „Пикали смо лопте крпењаче“ (2007), поезија за децу, Рума; „К’о сатаром сатире ме сатира“ (2008), афоризми и сатирична поезија, Рума; „Паника граматика“ (2009), поезија за децу, Рума; „Лабудов пев“ (2009), сонетни венац (љубавна поезија), Рума; „Сремачки шеретлуци“, збирка прича хумора и сатире, I Е -издање, DHIRA, Кüsnаcht, Schweiz, 2011. Заступљен у бројним антологијама, лексиконима и зборницима поезије, прозе и афористике. Сарадник је више листова и часописа у земљи и иностранству. Добитник је бројних награда и члан је више кнјижевних асоцијација. Живи и ради у родној Руми, као професор књижевности (ОШ „Вељко Дугошевић“).

Novi mostovi 138 Нови мостови

Piše poeziju.

Enver Muratović

DA UĐEŠ U SAN

Iz svake knjige javljaš se ćutke, Dobro me držiš budnog do zore; Sklopljenih očiju, k’o u lutke, Odletiš iz sna kroz prozore. I bolno hoću da te dovučem: Stežem ti ruku, ali bez snage; Kako i danas – tako i juče Nestaješ usred srebrne magle.

I ne znam kako do novih snova, I da li hoćeš biti u njima K’o u riječima što su slova;

Čekaću zato, smrvljen od bola, (Sred vrelog ljeta – meni je zima!) Da uđeš u san mekano gola…

Enver Muratović, rođen 1978. godine u Rožajama. Objavio zbirke poezije: Za suncem zavičaja, MRZ Pljevlja, 1996; Sunce u čaši (haiku), Rožaje 1997; Uzmi i ostatak mene, MRZ Pljevlja 1998; Druga obala, Komovi Andrijevica, 2001; Naopako, Centar za kulturu Rožaje 2004. Živi i radi u Rožajama.

Novi mostovi 139 Нови мостови

Fuad Kovač BISTA

Ja sam bista! I muško sam. Postavili su me davno, još u vrijeme Josipa Broza.

Rodio sam se u selu – daleko od grada. Imao sam siromašne roditelje, išao u školu, radio, stvarao… Kasnije sam bio neko i niko. Dobio stan u glavnoj ulici. Nes(p)retno se oženio, postao otac... Patio sam po kafanama, putovao, pio, stvarao, volio nevoljene, bio voljen…

Pisao sam knjige u solidnim tiražima - pretežno u Sarajevu. Objavio jednu u Beogradu – na ekavskom. U Zagrebu - na hrvatskom, uz solidan honorar.

Pisao o Titu, njegovao bratstvo i jedinstvo, pripremao referate o socijalističkom saomoupravljanju, koegzistenciji, nesvrstanim… Tapšali me po ramenima.

Dobio sam neke nagrade - važnije i one – lokalne. Mogu se pohvaliti “grbom sa zlatnim mačevima”. Ne stidim se. Pola komšiluka me nije poznavalo nisam ni ja njih.

Kad je u maju 1980. umro Tito – sve je nekako krenulo nizbrdo. Od toga sam se najviše razbolio i - umro. Malo kasnije neko je predložio da mi naprave bistu.

Novi mostovi 140 Нови мостови

Kad su me tako bronzanog postavili – bilo mi je lijepo. Bolje nego kad sam živio.

Devedeset druge sam pogođen snajperom u glavu. Ostao sam živ! Onda me je neko odšarafio i sklonio u podrum - da me skroz ne ubiju.

Tamo mi je bilo najgore. U mraku sam nekako preživio četiri godine. Za mene su drugi ratovali, iako se nešto “naoružanja” moglo naći u mojim knjigama.

Došao je mir a ja sam još uvijek bio u podrumu. Dugih 18 godina! Rane su se svuda nekako liječile, a po meni je padala prašina i srali miševi.

Neko me se opet sjetio. Nakon bezbroj birokratskih marifetluka, vratili su me tamo gdje sam nekad bio. I prišarafili. Gradonačelnik je govorio rečenice iz moje prve knjige. Ministra kulture nije bilo “ni za lijeka”, samo kamera neke lokalne televizije, slučajni prolaznici, pokoji pravi prijatelj, porodica… Konačno, bilo me je stid!

Danas me slabo ko i pogleda o knjigama da i ne govorim. Važnije su im kurve i pare. Kao i ranije, sa mnom su razne ptice, služim im kao odmoriše koje zamazuju izmetom. Psi lutalice me redovno zapišavaju. Smrdim. Nekad se obučem snijegom i zimom, kiša me spere, sunce zagrije… Tako, živim kao da i ne živim.

Novi mostovi 141 Нови мостови

Franjo Matanović

UKLIJEŠTIO SAM SE

ukliještio sam se u ovo doba i ne znam izaći na slobodu postao sam ovisnik o vremenu i molitva moja nema nikakav domet

Franjo Matanović, rođen 1964. godine u Svilaju Donjem (Odžak). Od 1979. u Slavonskom Brodu gdje je završio srednju školu. Od 1992. lutao radeći po Europi i Hrvatskoj. Od 1997. živi u Italiji. Prva objavljivanja kasnih 80-tih u “Brodolomu” i omladinskom tisku te u zajedničkim zbirkama. U to vrijeme uključen u KOH (književna omladina Hrvatske) ,koju jedno vrijeme i vodi, i druge književne skupine dok u tvornici (Đ.Đaković) pokreće i uređuje omladinsko glasilo “Cilj”. Po uzoru na ruski “samizdat” pravi knjižice, pod pseudonimom F.M.neDostajemiviski, koje dijeli širom ex Jugoslavije na raznoraznim književnim događanjima na kojima sudjeluje (“Jutro poezije” u Zagrebu, “Poetski maraton” u Sarajevu...). Izbor iz prijeratnih “samoizdaja” objavljen je 2006. pod naslovom “Kupite franju”. Od 2008. dobija niz priznanja i nagrada za poezije prevedene na talijanski (između ostalih: nagrada gadonačelnika na međunarodnom natječaju “TRA LE PAROLE E L’INFINITO”, Casoria, 2008, prvo mjesto na VI literarnom natječaju “ANSELMO SPIGA”, San Sperate, 2009, Sardegna, nagrada na natječaju `IL TREBBO' Riolunato, Modena, 2010, prvo mjesto za neobjavljenu zbirku “Per te Iryna”(“Za tebe Iryna”) Premio Letterario "la Bussola", Milano, 2011, prvo mjesto autora stranca na natječaju “AMICI SENZA CONFINI”, Rim, 2011 itd) a pjesme su objavljivane širom Italije po raznim antologijama.

Novi mostovi 142 Нови мостови

Goran Gatalica

U GRADU UGRAVIRANIH PLOČNIKA

Nehajno jutro u gradu ugraviranih pločnika, mrmori u odijelima plavih tramvaja, kroz Branimirovu, preko Glavnog kolodvora, Držićeve i Ilice do trga Nepovratno jutro u gradu ugraviranih pločnika bez ulične sjete kojima gazimo svakodnevicom kiteći jelke iz trgovačkih centara doduše sa samoćama, nehotice Božično jutro u ugradu ugraviranih pločnika unutar nas, unutar sebe, s pokojom sitnicom radosti

NA AMOROVOJ STRIJELI

Crvena naranča u mjesečinu pretvorena Na amorovoj strijeli Tvoje zjenice Po zakonima refleksije Tihi zavjet pticama Tog jutra u letu Medene boje nad jezerom Svaka kap jedna slika Draga, okreni lice. Ugrize s tvojih usana Nosim kao jutra i kao sutone. S njima živim i pjevam.

Goran Gatalica, rođen 1982. godine u Virovitici. Završio je Prirodoslovno matematički fakultet u Zagrebu. 2009. upisuje doktorski studij atomske i molekulske fizike. Piše poeziju, haiku, ali i kratke priče. Dobitnik je nekoliko desetaka nagrada za poeziju u Hrvatskoj i regiji. Živi i radi u Zagrebu.

Novi mostovi 143 Нови мостови

Iva Hlavač

KLIKERI Malom Palestincu

Rodio sam se s puškom u ruci i bukom u glavi, natopljen krvlju. I ne znam ja za ništa drugo. Igra rata na mojim ulicama umjesto klikera moga brata koji leže u vrećici duboko ispod. Ljudi padaju dolje stiščući šake dok ja nikoga ne grlim do puške koja stoji tijesno uz moje tijelo. Ostavljam raspravu gospodinu u velikoj kući, ostavljam vjeru onima koji će (zaista) povjerovati. Rodio sam se s puškom u ruci i bukom u glavi natopljen krvlju. Tako ću i otići.

Iva Hlavač, rođena 1986. godine u Osijeku. Završila pravni fakultet. Živi u Valpovu. Do sada objavila zbirku kratkih priča „I obični ljudi imaju snove“ (2009.), objavljivala u zbornicima Lapis Histriae, zbirci priča „Pristojan život“ (2012.) i „Bez vrata, bez kucanja“ (2012.).

Novi mostovi 144 Нови мостови

Jelena Trajković

GODINE LUTANJA

Teku dani, pogrešni, pusti... Osmeh se nazire, lažan i tašt... Oblaci dima, crni i gusti, spuštaju pređenih ulica plašt...

Prolaze noći, duge, bez sna... Slikar volje ima, ali nema pribora... Ništa od ovoga nisam birala, nekad za birače tužne nema izbora. Nedelje gube se za oka tren, svaka sledeću pokorno prati... U vremena pravni sistem narušen ulažem žalbu, da se vreme vrati...

Mesec ne osetim dok žrtve podnosim, nestaje sve, ali ja ne dižem ruke... Pretim advokatima ponosnim, ali mi sudije ne priznaju muke... Šta je na kraju - godine znaju... Rešetke ledene, zidovi goli... Isto je - ovde, ili u raju... Kad nema sećanja, ništa ne boli...

Jelena Trajković ima 23 godine. Od svoje šeste godine bavi se pisanjem poezije i proze, a skoro je završila i roman u formi dnevnika. Rođena je u Zaječaru, u Srbiji, a već tri godine živi u Tivtu, u Crnoj Gori, gde radi i studira na Fakultetu za turizam i hotelijerstvo u Kotoru. Dobitnica više literarnih nagrada na lokalnom i regionalnom nivou, a kao mala dvaput pohađala Pesničku školu, u Beogradu i Arilju.

Novi mostovi 145 Нови мостови

Katarina Fiamengo TEMPO

Danas bi žute dunje carigradske mogao da naručiš online i sigurno im ne bi trebalo tri godine da stignu. Ali, žute dunje danas niko i ne traži. Ulozi i prohtevi su danas mnogo veći. I još, danas smrt sve više dolazi bez najave i pripreme. Ustopira ti auto na prepad, stigne te u hodu, u skoku, u povratku iz grada. Katarina Fiamengo, rođena 1984. u Kladovu. Živi u Beogradu. Završila X beogradsku gimnaziju, apsolvent skandinavistike. Radovi su joj objavljeni u književnim časopisima i portalima (,,Ime'', ,,Svitak'', ,,Disovo proleće'', ,,Urbis'', ,,Znak“, ,,Bdenje’’, ,,TIT’’, ,,Avangrad’’, ,,Libartes’’, ,,Afirmator'', ,,Paradox'', ,,Književne novine'', ,,Književnički blog'', ,,Međutim'', ,,Akt''), kao i zbornicima (,,Garavi sokak'', ,,Jutro nad Ozrenom'', ,,Rudnička vrela'', ,,Peto godišnje doba'' itd). Pesme su joj objavljene u knjizi ,,Galaksija Miljković'', posvećenoj Branku Miljkoviću (priredio Goran M. Despotović, objavljena 2001). Sarađivala sa CSM-om 2005. godine, radovi su joj objavljeni u knjizi ,,Rcioadina'', koju je priredio Draško Miletić u saradnji sa CSM-om. 2007. objavila prvu zbirku pesama (,,Profili'', KK ,,Branko Miljković'', Knjaževac). 2008. godine osvojila 1.mesto na Festivalu kulture mladih u Knjaževcu i na književnom festivalu u Plužinama (nagrada Spasoje Pajo Blagojević, Crna Gora), koji joj je 2009. objavio drugu zbirku poezije ,,Veče pre''. 2008, 2009, 2010. i 2011. je finalista Festivala poezije mladih u Vrbasu, pesme su joj štampane u časopisu ,,Trag''.

Novi mostovi 146 Нови мостови

2009. i 2011. je finalista ,,Ratkovićevih večeri poezije'' u Bijelom Polju (Crna Gora), a 2010. je osvojila 3. mesto na istoj manifestaciji. Učesnica Novosarajevskih književnih susreta 2010. i Evropskog Fejsbuk pesničkog festivala 2011. i 2012. Finalistkinja II Underground poet festa 2012. u Zmajevu. Dobitnica 2. nagrade u kategoriji poezije omladine do 30 godina na Četvrtom međunarodnom festivalu poezije i kratke priče ,,Joan Flore'' (2012, Novi Sad), 1. nagrade u kategoriji poezije omladine do 30 godina na Četvrtom međunarodnom festivalu ,,Trifun Dimić''(2012, Novi Sad) i 2. mesta u kategoriji kratke priče omladine do 30 godina na Prvom međunarodnom festivalu poezije i kratke priče ,,Rade Tomić'' (2012, Novi Sad). Pesme su joj uvrštene u Zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora ex-YU ,,Rukopisi 35'' (2012, Pančevo). Priče su joj objavljene u časopisu ,,Međaj’’ (pohvala na konkursu za najbolju savremenu pripovetku ,,Milutin Uskoković’’za 2009. godinu), Zborniku najkraćih priča 2009. (,,Alma’’, Beograd) i fanzinu ,,WEST HERZEGOWINA FEST’’-a 2010. Učestvovala na književnim večerima ,,Kluba 9'', kao i na književnim večerima u okviru konkursa Reč u prostoru (Aprilski susreti 2010, 2011. i 2012, SKC Beograd) i na humanitarnim književnim večerima za ,,Devojku koja voli život’’. Piše poeziju, haiku i priče.

Novi mostovi 147 Нови мостови

Laura Lara Gee

UOČI BADNJE VEČERI

Gledam je, kako s naporom pokušava Podići glavu nebi li izgledala ponosno. Oči joj bezglasno preklinju za pomoć, Vjetar je izborao njezino lice Uplakana djeca drže je za skute, Dok ručicama dodiruju izlog Prodavaonice sa igračkama. Zabrinuto odmahuje glavom, Obraća im se, pa osmjeh obasjava Njezino lice Pitam se, zna li koliko je zapravo lijepa? Iz đepa vadi bonbončić daje im ga U zamjenu za pregršt njihovih želja. Strpljivo se prolaznicima miće s puta Pokušavajući zadržati dostojanstvo, Dok kosu u uredan rep skuplja. Pogledom prati ljude, sa vrečicama Punih darova, voća i slatkiša. Tada ugleda mandarinu pokraj puta Baš rukom krene putem poda, No nagazi vočku žena brzog hoda. Tek sjena tuge preleti joj licem, Pa opet brzo ponosno bradu Diže, rukama poravnava gumbe Kaputa mislima luta, Ovo će Badnje večer na stolu Umjesto pečenja i kolača Biti tek par kriški salame I kora osušenog kruha.

Laura Lara Gee je pseudonim pod kojim objavljuje ova 38 godišnja Zagrebčanka, po zanimanju cvijećar-aranžer, majka dviju djevojčica. U svijet poezije ulazi tek prije godinu dana uz potporu Kluba poezije Kulture Snova iz Zagreba. Zastupljena je u zajedničkim zbirkama, i raznim časopisima i zbornicima. Nagrađivana je na pjesničkim natječajima.

Novi mostovi 148 Нови мостови

Lidija Dujić

PLETENE STOLICE

Dominik Tatarka presađuje Bartolomeja Uplakanog iz ničije zemlje (čijim akronimom barataju tek križaljkaši) u prijeratni pariški pansion koji još knjiški miriše po Balzacu. Budući akviziter Društva prijatelja dobre knjige u pletene stolice vabi ocvale čitateljice, žene – neiživljene olupine, iščašenice iz prošlosti čiji sram razoružava svježe otisnuti tekst nerazrezanih stranica.

Na nekom drugom sporednom kolosijeku prozaičnih poslijeratnih odlazaka balansiraju moji roditelji (s majčinim zelenim i očevim drvenim koferom). Namataju na mene nerođenu vrpcu ranoga neoknjiženog travnja i kopaju meke temelje izmještenim obiteljskim fabulama. Sveti Bartol presijeca moju pupkovinu pod stablom mlade breskve dok se rode strpljivo jate čekajući znak da zabace noge u korito vjetra i ispruže vratove prema jugu. U stolici što su je kljunom isplele sestre lastavice njišem na kolotrazima ljeta selotejpom sunca slijepljene priče.

Novi mostovi 149 Нови мостови

(NA)KUPINE SNIJEGA

Dok čekam snijeg i strepim nad sudbinom svake pahulje ponaosob, s neba padaju jata mrtvih ptica s unutarnjim krvarenjem, morâ izbacuju uginule ribe – razvrstane po Darwinovim bilješkama, ulice se guše u raskićenim borovima jer su se u istom četvrtku sudarili julijanski i gregorijanski kalendar. Mudraci s Istoka daruju dijete koje se još nije rodilo. Dok čekam snijeg i čitam Snijeg Orhana Pamuka u kojemu pjesnik Ka piše pjesmu o snijegu pod snijegom zametnutim pograničnim gradićem na Istoku, oko mene se gnijezde lastavice, časne sestre širom raspjevana kljuna predvođene majkom pjevačicom što je za ovu svečanu zgodu odjenula vedar osmijeh moje ortodontice. Dok pijem kupinovo vino i razmišljam o socijalnoj piramidi jaslica i darovima koje bi izabrale tri kraljice – da ih se slučajno tko bio sjetio – one šesterokutne nakupine vodenih kristala silaze nasumce s otisnutim licima nas prijašnjih i sadašnjih kupina nekristala.

Lidija Dujić rođena 1965. godine. Diplomirala i doktorirala filologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Autorica basnolikih priča za djecu Plagva (2007.), zbirke stihova Suhozid (2010.) i studije Ženskom stranom hrvatske književnosti (2011.); suautorica priručnika Lutkokazi (2006.) i Hrvatski jezik u poslovnoj komunikaciji (2006.), udžbeničke serije Hrvatski ja volim (2007. – 2011.) i memorabilija Knjiga o Sunčani i Severu (2010.). Predavala hrvatski jezik i književnost, bila scenaristica radijskih i televizijskih serijala, urednica lektirnih i edukativnih izdanja. Objavljuje književne kritike, recenzije, prikaze i znanstvene radove. Zastupljena u časopisima i antologijama. Ilustrirala knjigu Ronilac bisera (2000.) Ludwiga Bauera te Brezu Side Košutić (2005.). Poezija joj je prevedena na slovački i slovenski jezik.

Novi mostovi 150 Нови мостови

Ljiljana Gligorijević ОСЕТИ МЕ

Осети ме као човека, друга и жену, а онда ме остави у своју успомену. Осети ме снажно и тако јако... као што си моје срце дотако.

Осети ме у овом прелепом трену, са дивљом страшћу пробуди у мени ватрену жену. Осети ме као што пчела осети нежни цвет, нека нам љубав буде лака ко лептиров лет.

Осети ме, буди ми искрени друг, отвори врата свога срца... нек оно мало за мене куца.

Љиљана Глигоријевић, рођена 1963. године у селу Дарковце које припада општини Црна Трава. Одрасла у Алексинцу где је завршила ПА, и као учитељица ради у ОШ " А. Стојановић" - Црна Трава од шк. 1987/88. У међувремену завршила Учитељски факултет. Писањем се бави од 1984. али са праћењем конкурса почела од лета 2009. године и до сада је заступљена у преко двадесет зборника, а за свој рад добила је и признања. Са ученицума пратим ликовне и литерарне конкурсе од 2007. године и до сада има преко сто награда у виду првог, другог и трећег места, диплома, похвала, захвалница.

Novi mostovi 151 Нови мостови

Ljubomir O. Vujović

ŽRTVENA PESMA OSEĆANjU LjUBAVI Tebi koja si izašla iz mojih očiju Pa sad isceljena stvaraš sebe drugu Dok te vrtovi rađanja bivšim kriju I vrtlože osećanjem u zavihorenom krugu Tebi koja traješ kao zahir noći i dana Od udisaja prvog, bljesak i sena Tebi, čijem je biću nadanje hrana Dok nad prošlim lebdiš zamišljena

Tebi, koja se samo mašti potpuno daje Pigmalionskom lepotom u nebeskom miru Tebi, sa kojom tren večnošću traje Prinosim pesmu, žrtvu tvom beskonačnom piru Zahir na arapskom znači - nešto što te obuzima skroz, dok te ne odvede u ludilo ili u svetost.

Ljubomir O. Vujović rođen je 1952. godine u Zagrebu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Zagrebu, Pravni fakultet u Beogradu. Objavljene knjige: „Modra škrinja” poezija (Log, 2003.), „Noć punog meseca” poezija (Narodna knjiga, 2004.), „Ne brinite, svaka slučajnost je slučajna” aforizmi (Belege d.o.o. 2006.), „Boje sna“ poezija (Narodna knjiga, 2007.), „Boje sna“ (drugo izdanje KZJ, 2008.), „U svetlosti mrak“, poezija (PTT, Srbija, KUD Đ.Pavlović 2009.), „Bezmerja“ poezija (Narodna knjiga, 2012.). Sa grupom „Trostrani krug“ objavio je knjigu poezije „Sticanje navike nestajanja“ (KZJ, 2008.) i „Psi na kraju tunela“, aforizmi (KZJ, 2010.). Radovi su mu objavljivani i u zajedničkim knjigama, brojnim zbornicima, književnoj periodici i antologijama. Dobitnik je više književnih nagrada i priznanja za poeziju, prozu i aforizme. Živi i radi u Beogradu.

Novi mostovi 152 Нови мостови

Mehmed Đedović NAŠA ZASTAVA

Moj drug je bio ciganin Zajedno smo plakali i svadbovali Na tuđim svadbama Sanjali snove koji se nisu ostvarili Pokrivali se nebom i igrali oko vatre Sa čergom puteve gazili Do Visokog i od Visokog Namigivali tamnookim djevojkama Čije suknje su se za nas kačale ko za trnje I sad bi da on nije samo humka zemlje I slika na hladnom mermeru

Goran je iz Novog Sada Ko golemi brod na pučini U potrazi za svetionikom Sa njim među ljude i međ zvijeri Ne znaš kojih više u kojem vremenu I u kafanu da cigar zadimimo Pa u dimu sjene postanemo Ko da je iz priče izašao Taj Goran kojeg jedva znam I samo čeka traku svijetla Od svijetionika Pa da se vrati

Jedne sumorne nedjelje Zazvonio mi telefon Bila je njegova žena Magda Zaplakala je Ni Zvonka više nema Moreplovac se izgubio na pučini Ili je to uradio namjerno Da se s morem našali Ljuljuška se na valovima Negdje oko Starog Grada Osmijehom razgoni oblake I u snu svojoj ženi priča Najljepše priče o dalekoj zemlji

Novi mostovi 153 Нови мостови

Nema ni Samuela Otkako je otišao u Izrael Od njega ni riječi Ni slova A znam ga Ne bi taj mogao da se ne javi Starome drugu

Na slabašnom vjetru Treperi naša zastava Pokisla Ko zadnji stećak na međi Iskrnjen i napukao A vječan Takve ne prave u ovom vremenu Istih boja I sumornih ljudi Istih ljudi I sumornih boja...

Mehmed Đedović, rođen 1971. godine, Miljanovci, Kalesija. Piše prozu, poeziju, književnu kritiku, knjige za djecu, esejistiku i novinske tekstove. Pripovijetke: Tragovi, Univerzitetska biblioteka Derviš Sušić Tuzla, (2000. godine); Osluškivanje, Bosanska riječ, Tuzla (2002. godine), rasprodato izdanje; Kad se Bulbul vratio, Bosanska riječ, Tuzla (2006. godine); Romani: Sjena kurjaka (2004. god.) Bosanska riječ, Tuzla. Ime mi je Pahulja (2008. god.) CPA - roman za djecu Vodi je da teče (2008. god.) Bosanska riječ, Tuzla Onaj kojeg nema (2009. godina/roman u pričama) Planjax, Tešanj; Ćopak vodoravno (2011. godina/roman u pričama) Bosanska riječ, Tuzla; Priče iz Velike šume (2012.godina), roman za djecu-Planjax, Tešanj. Poezija: Svjetlo lampe (2007. god.) Maunagić, Sarajevo; Nešto se čudno događa (2013. god.), Planjax, Tešanj Nagrađivan je za pripovijetku, priču, poeziju, roman i radio roman, te zastupljen u brojnim zajedničkim knjigama (više autora), antologijama BH proze kao i u školskim udžbenicima. Prevođen je na francuski i njemački. Član je Društva pisaca Bosne i Hercegovine.

Novi mostovi 154 Нови мостови

Milan Janković PROŠLOST SMO UPRTILI NA KRKAČE

Od naših glava pucaju duvari. Što smo brojniji sve nas manje ima ozvaničeni kao pomodari mišljenja za sezonu jesen-zima.

Strah iznikao iz srčanih bura san raskiva u sumor bledih java. Smeh je sve više književna figura a Smrt je pseudonim Zaborava.

Mnogobrojne nam se kože presvlače. Hodom od prilike do neprilike prošlost smo uprtili na krkače i sebe stavili u navodnike. DUŠEGUPKA

Putanjom varke i mi naumismo. I nama gluva praskozorja sviću. Slavimo život a polumrtvi smo u dušegupci, meštre Ujeviću.

Da je iskra tvog revolta u nama da rukavicu bacimo u lice poltronima i prodanim dušama pred kojima se klanjamo ničice.

Da nam je kocka kristalne vedrine, da nam je grumen Mira Ispunjenja ili vera što premešta planine koja ni u dan skončanja ne sjenja! Pokondirene tikve mi smo, Tine, neizbrisivih mrlja na savesti. Upleteni u trice i kučine bez nade da ćemo se kad rasplesti.

Novi mostovi 155 Нови мостови

Milan Janković, rođen 1961. godine u Požarevcu. Nekada je u lokalnim okvirima bio aktivan kao gitarista rok-grupa “Hogar” i “Tamo daleko”. Najveće priznanje za književni rad dobio osvajanjem Prve nagrade na 17. konkursu “Milutin Uskoković” za najbolju savremenu pripovetku napisanu na srpskom jeziku u 2009. godini. Do sada je objavio sledeće knjige: “Psalmi huliteljstva”, roman, (u prvom kolu edicije NOVA Slobodana Mašića, zajedno sa knjigama Miro Vuksanovića i Radomira Smiljanića), 1984. g.; “Avramov žrtvenik”, roman, (edicija NOVA Slobodana Mašića), 1988. godina; “Đavo u cik zore”, roman, (edicija NOVA Slobodana Mašića), 2001. godina; “Srp nad Everestom”, roman, (IP “Dobar naslov” iz Beograda, pod uredništvom Božidara Andrejića), 2011. godine i “Vitalni 100+ godina”, knjiga o dugovečnosti mladosti, (IP “Prometej” iz Novog Sada, pod uredništvom Zorana Kolundžije), 2012. godine. Oglašavao se u štampanim zbornicima: “Najkraće priče 2009” (IP “Alma” iz Beograda, priredjivač dr Djordje Otašević), pričom “Instant prosvetljenje”. “Kuće u vazduhu”, (IP “Alma” iz Beograda, priredjivač dr Đorđe Otašević), pričama “Putujuči bingo” i “Samo mi fali da se unevestim”; “Najkraće priče 2010” (IP “Alma” iz Beograda, priredjivač dr Djordje Otašević), pričama “Jabuka s tepihom” i “Stepski jastreb”; “Satirične priče 2010” (IP “Alma” iz Beograda, priredjivač Vesna Denčić), pričama “Nebesanje”, “Petog oktobra došla je sloboda”, “Red svetog kazana” i “Podkvantni štit i buljine ušare”; “Jedan život u manje od devetsto znakova” (IP “Alma” iz Beograda, priredjivač dr Đorđe Otašević), pričama “Na pogrešnoj strani” i “Polazne osnove”; “Garavi sokak 2011” (Književni klub “Miroslav Mika Antić” Indjija), pesmom “Odmazda govora”; “Rudnička vrela 2011” (Književni klub “Momčilo Nastasijević” Gornji Milanovac), pesmom “Odmazda govora”; “Najkraće priče 2011” (IP “Alma” iz Beograda, priredjivač dr Djordje Otašević), pričom “Božanska skitija”; “Satirične priče 2012” (IP “Binder” iz Beograda, priređivač Vesna Denčić), pričama “Samopoboljšanje” i “Ekselencija života”. Oglašavao se i u štampanim časopisima: “Savremenik”, pod uredništvom Srbe Ignjatovića, pričom “Silazak u Tartar. Nestali zazori”, 1988. godine; “Književni pregled”, pod uredništvom dr Djordja Otaševića, (br. 1, za april-maj-jun 2010. godine), pričom “Uslovni otpust iz detinjstva”; “Koraci”, pod uredništvom Mirka Demića, (broj 3-4, 2010. godine), pričom “Zaverenik ispod ruže”; “Medjaj”, pod uredništvom Anđe Bjelić, (br. 78, za 2010.g.) prvonagradjenom pripovetkom na konkursu “Milutin Uskoković”, - “Srp nad Everestom”; “Avangrad”, pod uredništvom Branka Ćurčića, u broju 6, za mart/april 2010.g. pesmom “Oblaci su odavno u crnini”; Pričama i pesmama zastupljen je, takođe, u brojnim elektronskim časopisima i na internet-portalima.

Novi mostovi 156 Нови мостови

Milan Zlatanović VENECIJA

Svet se umanjio i više nije postojalo vreme. Sedeo sam na vrhu slike i brojao zvezde. Te noći pričao sam sa mrtvima.

Svet se udobno sklupčao na dlan, Stegao sam jako da ne propustim dah, Veza su pukle, rasuo se u prah. Te noci pričao sam sa Lunom. Vazduh Venecije lagano se preturao Preko jos sporijih misli. Moja ljubav, Venecija i ja Na krovu smo se stisli, Ti ćeš me spasiti od sebe samog Šaputao sam dok se spuštala na more, Na more plavo, plavo kao bol.

Rekao sam i ono što nisam, Vazduh bio je kao žar. Zvezde su bile od plastelina.

Moja ljubav, Venecija i ja Rasuli smo prah u more.

Te noći ćutao sam..

Milan Zlatanović, rođen 1992. godine u Beogradu gde i danas živi. Završio Filološku gimnaziju, smer klasični jezici. Trenutno studira arheologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Piše od svoje 13. godine i pisanje mu je postalo vid psihoterapije, način da izbaci sve emocije koje bi inače bile suvišne ako bi se zadržale u njemu. Objavio zbirku poezije i kratkih priča pod naslovom „Haronove suze“ u ediciji Pegaz u okviru Književne Omladine Srbije. Iako mu je entuzijazam poljuljan nada se da ću uspeti da napravi karijeru od pisanja na prostorima bivše Jugoslavije.

Novi mostovi 157 Нови мостови

Милица Мима Дмитровић КОЛАЈНА

Просу ми се Колајна низ груди Како љубиш Замириса сан Мој се искон Исконима врати Залуд тискам у препоне дан

Образа ми Образе ти нудим Руменило ко у освит дана нит љубила нити миловала вазда жељна твога миловања.

Просу ми се Колајна низ груди Како љубиш Замириса сан Мој се искон Исконима врати Залуд тискам у препоне дан...

Милица Дмитровић, рођена у Чачку, где и сада живи и ради. Објавила књиге поезије: “Жеља, кише и клaцкалице“, „На странпутици душе“, “Мима III“, „Бих ли то снена“, „Нова ћутања“, „Чуло љубаву“, књигу кратких прича „Амајлија“ и два романа: „Тео“ и “Мер“ ( импресије са пута по Египту.) Учествовала на бројним песничким смотрама у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Члан Књижевне заједнице Југославије, Удружења публициста Чачка, Удружења књижевника Србије.

Novi mostovi 158 Нови мостови

Милош Ристић

СКИЦА ЈЕДНОГ ДРУШТВА Професори се лињају Опада им коса Ал’ више опада его Набрекла уобразиља посна.

Политичари, прави птичари Кљуцају кол’ко им се не да Жандарми калдрму глачају Помфрита мозга подла.

Андерграунд - давно под земљом Сви сагињу главу Док више нико не пије озбиљно Сваком је чаша у праву. Културалисти одмер замеркају ПЕСМЕ СУ ТИ ПРОЗА Јер чим се сатир појави Свако је пред њим коза Није ово друштво скица Већ скица једног доба Троуглова тескобе Тегова ругоба...

Милош Ристић је рођен 1984. године у Крушевцу где је завршио основну школу и гимназију. Уписао је Правни факултет у Нишу. Напустио је Ниш и уписао се на Класичне науке на Филозофском факултету у Београду. Напустио је Београд и уписао Српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Нишу и дипломирао 2011. године. Вратио се у Крушевац где живи и не ради. Пише поезију, прозу, драму, есеј, афоризме... Објављивао је у штампаним и електронским часописима: Avlija (Рожаје), Ток (Прокупље), Аванград (Сомбор), Либертес, Аформатор, Конкурси региона (Београд), Max Minus (Сарајево). Добитник је неколико књижевних награда. Објавио је збирке поезије Љуштуре јавности (2012) и Дијагноза (2013).

Novi mostovi 159 Нови мостови

Mirjana Andrić STANICA

Podne u kući donosi ključ O kako rastemo Od kako su juče prognali Jevreje odlasci traju sa još nekima iznova rastemo u čekaonicama nad lavaboima po kupeima rastemo S kravatama od svile i novim zastavama Osveživačima prostora i mikročipovima iz iste vatre u talase u drugi vetar u novi progon Žurimo da gazimo travu da krademo hranu i cepamo hartije Odveć kasnimo u sutra

Novi mostovi 160 Нови мостови

VARKE U OČIMA

Mitologilje u ušima otrov u ustima. Laž je gorak šećer. Zid je melanholik jer je beo cigla je strast koju su tu zakopali rešetke su osuđeno gvožđe. Mravi su veliki snagatori. Mravi u očima imigranti. Mravi u ušima teskoba. Mravi u ustima dosadnjakovići. Mi u svitanje pijanci mi slobodne skitnice posrtaja mi veliki snagatori među prosjacima mi purto rico vladaocima. Semafori ko drveće na struju. Dlanovi su našrafljena kost čipovi su astečki hramovi. Tuneli su krijumčarski vrt mašine ko gvozdeni duhovi. Reč je nemo brbljanje polomljene čaše. Suze su ukradena kiša. Smeh je ošišana ovca. Tuga je leptirova smrt. Strah je kad otvoriš oči.

Mirjana Andrić, rođena 1986. godine u Kraljevu. Diplomirala Španski jezik i hispansku književnost na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu. Član književne radionice SKC-a u Kragujevcu. Osvojila drugu nagradu na festivalu KG open poetry 2012. godine. Do sada nije objavljivala.

Novi mostovi 161 Нови мостови

Milorad Šuković TITOVA SLIKA

U Srpskoj Crnji bejahu dve zgrade osnovne škole sagrađene još u osamnaestom veku i jedna nova u Vojvoda Bojoviću. Davno behu oronule. Posle svetskih ratova mnogi se doseliše. Deca su se rađala. Beše tesno u hodnicima i klupama, među zidovima. Krpilo se, podmetalo i poturalo tamo gde je počelo da se ruši, obrušava i prokišnjava. Pisali zahteve i molbe da se počne sa gradnjom nove škole, ne znajući da ništa nije skuplje od onoga što se mora kupiti molbama. Nijedan zahtev nije odobren! Samo su obećavali, smatrajući da je obećanje potpuno isplaćeno obećanjem! A onda je za direktora škole izabran učitelj Sava jer niko drugi to nije hteo! Odmah je seo i napisao pismo. Prepisujući rečenice iz starih zapisnika ponešto je izmenio, izbrisao ili dopisao. Tako je, opisujući loše uslove, dodao da je u nekim učionicama vlaga stigla do Titove slike!

Novi mostovi 162 Нови мостови

Pogledavši na sat, ustao je i požurio u poštu. Bilo je oko pola dva! Kući je stigao tek posle pet. Zazvonio je telefon. Muški glas, naglaskom brđana, pretećim tonom upita: Je li tu neđe direktor Savo? Tu sam, tiho je odgovorio. Onaj mu opsova oca mangupskog što tura ime druga Tita na trule zidove i ne zna da on nema svojih slika jer nikada nijednu nije naslikao! Zatim reče: „Sutra dođi po rešenje! Zahtev je odobren! I pripazi kako i čime vaspitavaš i učiš ovu đecu kako ne bi otišao: tamo gde ima vlage a nema njegovih slika!“ Ne marim ja za to, poručio je učitelj, oholost razdvaja ljude, poniznost ih spaja. Od te godine mnogi se odseliše. a dece sve manje. Ponovo krpe, podmeću,poturaju. Iz dubokih temelja vlaga nadire. Samo ne znamo kada će stići do onog mesta na zidu gde su nekada stajale Njegove slike!

Novi mostovi 163 Нови мостови

Nikola Zelenković TUĐI DANI

Nekada me je praznik žena asocirao Na rošavog prodavca ruža sa ugla Sv. Save i Šaške ulice Koga sam se užasno plašio. Prvi put bi se u gradu pojavio negde oko Nove Godine, Izbacivao je svoj veliki štand na kome je bilo Najšarenijih ukrasa kraj kojih si morao bar na kratko da Zaustaviš pogled i uzdahneš. Godine kada je bezbrižnost dreždila u vazduhu. Godine pre osnovne škole.

Nekada me je praznik žena asocirao Na komšiju Miroslava i njegove štucane brkove Koji su se nepogrešivo u isto vreme, pojavljivali posle dugog i uvek istog načina zvonjenja sa karanfilom, za koji sam bio ubeđen da je bio od srca. Onoj koja je uglavnom radila prvu smenu.

Kasnije me je praznik žena asocirao Na učiteljicu koja se nije videla od buketa cveća Koje je primala od svih nas koje je tek spremala Za raskorak realnosti, Kao i onih koje je na taj put već izvela A koji bi je se setili baš na taj dan.

Danas me isti taj dan šamara Jer baki ni ove godine nisam poslao razglednicu ili čestitku, Još jedan od onih kada se ulazi u minus Zarad poklona onoj koju volim. Potseća na trenutak kada se sprema magična krompir čorba Koju ćeš pojesti sa malo sirćeta i trunkom soli Hraneći u sebi ono što će me od sledeće godine Podsećati na svaki dan u godini.

Novi mostovi 164 Нови мостови

Nikola Zelenković, rođen 1986. godine u Majdanpeku. Osnovnu i srednju elektrotehničku školu završio u Majdanpeku – Srbija, nakon toga se seli i godinu dana provodi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu - odsek za filozofiju kada piše prvi roman. Nakon napuštanja studija seli se u Beograd u kome boravi tri godine radeći najrazličitije vrste poslova koji su plaćali hranu i kiriju. Trenutno radi na svom drugom romanu, pored stalnog zaposlenja u jednom marketu gde se maje sa voćem i povrćem, piše kratke priče, malo manje poeziju, živi u Banjoj Luci, studira ekonomiju i šampion je u menjanju pelena, za šta je zaslužan njegov petomesečni sin Marko. Radovi objavljeni u zbornicima: Zbornik „Garavi sokak“ (Inđija, 2010); Književni zbornik mladih sa prostora bivše Jugoslavije, „RUKOPISI 35” (Pančevo, 2012); Online časopis Libartes“ (Beograd, 2012); Zbornik „Garavi sokak“ (Inđija, 2012); KULTura sNOVA (Zagreb, 2013); Poeziranje (Beograd, 2013) i Časopis ''AVLIJA’' (Rožaje, 2013).

Novi mostovi 165 Нови мостови

Пеко Лаличић

УКРШТЕНЕ РЕЧИ (8) Увелико се разданило

моја баба жарачем ватру крсти поистовећује речи и сенке разнолику светлост и нове видике бела стада и будуће зоре сећања и родне шљивике и пита ме каква је ово јесен кад сам јој толико стран зашто песмом понесен птицу узимам за друга палим звезде изнад свачије куће и у свему видим лепше будуће.

Пеко Лаличић (1944, Гусиње, Црна Гора) је дипломирани политиколог и мастер менаџмента. Поезију, афоризме и прозу објављује у бројним књижевним и другим листовима и часописима и електронским медијима. Објавио је девет књига: шест поезије, две афоризама и један роман. Превођен је на енглески, руски, румунски, бугарски, словеначки и македонски језик. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи и ради у Мајданпеку.

Novi mostovi 166 Нови мостови

Предраг М. Бојић МОНОЛОГ Стевану Р.

Конац дана, без посредника. Зар нас пред песму немало свлада, Ни то, што нисмо живели никад, Ни то што нећемо, ни од сада?

Тешко је, тада, пиону ћутње, Изнаћи речи тише и пражње (Не вреди нереч-незвук док тутње Сломљене шине унутрашњег).

Тешко је, тада, без јасних слика, Плести од зареза, заграда, рупа, Упразно разапетих наводника,

Речи, што служе ћутању скупа. Такав је разговор тајна, и где би Цветао, доли, у самом себи.

Предраг М. Бојић, рођен 1990. године у Бањој Луци. Апсолвент филолошког факултета у Бањој Луци, одсек српски језик и књижевност. Писањем се бави још од основне школе, а последњих пар година озбиљније се посветио писању поезије, прозе и есејистике. У издању Матицесрпске у Новом Саду 2012. године објављена му је збирка песама ‘’Свезиво’‘. До сада објављивао радове у часописима: ‘’Књижевне новине’‘, ‘’Градина’‘, ‘’Орфеј’‘ - гимназијски лист, ‘’Авлија’‘ и додацима за културу дневних листова ‘’Вечерње новости’‘ и ‘’Политика’‘.

Novi mostovi 167 Нови мостови

Radmila Ercegovac MAROKO

hej, znaš da ću jednog dana otići i neki dobri duhovi će biti presrećni da mi vide leđa znaš da ću dati vetra petama i da me nikakvi vragovi više neće stići

u maroku piju slatke čajeve i biće mi teško da pronađem put nazad iz pustinje znaš već kako je kad se negde ode

u maroku imaju zlato za mene puše dugačke lule žvaću opore masline more je boje opala i pije se krv jednoroga kao dokaz časti

lažem znaš i to u maroku nema nikog za mene sve sam opet izmislila ali daću vetra petama jer mi se stalno čini da ću se vratiti drugačija i doneću ti opojan dalek cvet što miriše na čežnju

u maroku je sve za mene lavirinti su sazidani tako da mi se duša nikad ne vrati znaš već kako je kad se negde ode a imaš bušne cipele i niko te ne čeka s druge strane

Radmila Ercegovac, rođena u Vrbasu 1980. godine. Povremeno objavljuje priče i pesme. Živi u Novom Sadu.

Novi mostovi 168 Нови мостови

Ranko Mićanović OTAC

Već se polako kruni Minulih dana cvijet Petak je suton juni Ko li će sledeci mrijet? Besjedi otac dok šeta Kroz mladih trava med Pjeva u duši sjeta Kad li je na njega red.

Oblaci jaganjci jave Preko čaira ornica Kroz dalji nebeske plave A on ko trava upornica

U vrtu nade i volje U sunčevoj sobi u cvijeću Sanjari dane bolje U nekom budućem proljeću.

Za brdom na kraju priče Suše se prvi otkosi Daleko veče nariče To otac na nebu kosi.

ZDRAVICA PESMI

Plači i pevaj dušo moja lirska Sa tugom radošću i setom lakom Treperi srce frulo pastirska Nasmeši se bela ptico za oblakom.

Pevaj i plači dušo liriko Lekovita travo ljubavi i slavlja Pesmo anđela Pikasova sliko Reko sećanja poezijo zdravlja.

Pevaj pevaj povijaj mladu travu Povaljaj žita i postelju od pruća Blaži pesmom tugu nadaj zaboravu Budi vesnik leta i pesnik svanuća.

Pevaj grlo belo stihova nado Poju proleća snago reči Horu kosova slavuja parado Dušu moju pesmom leči leči.

Pevaj grlo jasno željo devojačka Uzvišeni dane lepoto lepih reči Čežnjo dugih noći molitvo momačka Dušu liriku pesmom leči leči.

Ranko Mićanović, rođen 1962. godine u Plužinama, Crna Gora. Objavio je knjige poezije: "San i tuđa kuća" 1987. godine,"Žetva pred kućom svjetlosti" 1997. godine i "Svečano tih" 2007. godine. Zastupljen je u zbornicima poezije; "Poeti na dar" i "Durmitorski pjesnicki vijenac". Član je Udruženja književnika Crne Gore.

Novi mostovi 169 Нови мостови

Safeta Osmičić

OVAKO JE BOLJE

Ustajalo vrijeme vonja na istrule sate uzaludnog čekanja tebe koji nisi došao

putevi između nas u bodljikavu draču zarasli neprohodni postali čak i za divljač koja je njima do pojila prolazila

recimo da je i bolje tako da se svršilo prije nego i počelo je

možda bi korakom teškim pogazio pupoljke crvene iz kojih su procvale najljepše ruže koje mi sada u domu mirišu

Safeta Osmičić, rođena u Bosni i Hercegovini, gdje se školovala i radila.Već više od dvadeset godina ne živi u domovini, iz koje je vjetar sudbine odnio prvo u Hrvatsku, zatim u Njemačku, a odatle u Nizozemsku u kojoj živi već 16 godina. Pisala je još od ranog djetinjstva, ali je prve knjige počela objavljivati u kasnim, zrelim godinama. Piše na maternjem bosanskom jeziku, a nedavno je ušla u zajedničku zbirku priča na holandskom jeziku, sa svoje dvije priče. Djela su joj prevođena na holanski, makedonski, slovenački, poljski, bugarski. Uspješno se ogledala u pisanju proze i poezije za djecu i odrasle. Do sada objavila šest samostalnih knjiga: Između nas, zbirka poezije (2007.), Slonica Mica u kupovini farmerica, slikovnica za djecu (2008.), Medo medeni i prijatelji, slikovnica za djecu (2009.), Melek Rabija, roman (2010.), Zrele godine, zbirka priča i pripovijedaka (2011.), Samačka soba u velegradu, zbirka poezije (2011.), a djela su joj zastupljena u brojnim zbornicima. Član mnogih književnih udruženja i učesnik na knjiž. manifestacijama.

Novi mostovi 170 Нови мостови

Sanjin Ćiković

LJUBAV U DOBA KOLERE

Ja nisam Florentino Ariza, i ne mogu čekati cijeli život da bih te poljubio.

Naši ljubavni dani su odbrojani, ostalo je nešto sitno, zanemarivo malo, i na tebi je red da od toga stvoriš nešto, ili pustiš da se sve pretvori u ništa.

Tvoje riječi postale su potrošene i prazne, jer samo djela nešto znače, rekao je jednom netko, ne znam više tko.

Ja nisam Florentino Ariza i naša ljubav nije u doba kolere, jer ja više nemam strpljenja čekati te u polutami neke ulice, da bih te vidio… i nemam snage živjeti sa tobom… a, bez tebe. Ne zapliči jezik pred obečanjem, vrijeme nije novac, i nikada mi ga nečeš moći vratiti, jer nisi ti Fermina Daza, da bi bila vrijedna mog čekanja.

Sanjin Ćiković, rođen u Rijeci 1975. godine. Književnost ima veliki utjecaj na njegov život, pišem već petnaest godina. Do sada izdao jednu zbirku pjesama pod nazivom ‘’U zagrljaju stiha’‘ u izdanju Matice hrvatske. U veljači 2011. godine izdao prvi roman ‘’Oseka života’‘ u sklopu Hrvatskog književnog društva, koji je istoimeno društvo proglasilo romanom 2011. godine. Pjesme su mi objavljene u nizu časopisa i zajedničkim zbirkama. Trenutno priprema zbirku pjesama pod nazivom ‘’Inventura života’‘, te piše novi roman.

Novi mostovi 171 Нови мостови

Selma Čeliković ČEKANJE

cijeli život čekamo na nafaku koja nam je, kažu, propisana i data i obećanja poslije još jednog mandata dobit ćemo posao, nekada, nekamo

život provedemo čekajući na fakultetima i platnim šalterima a nikome se ne radi više pjevajući, ni djeca besplatno ne mogu nigdje ući čekamo život cijeli pred televizijom na loto dobitak a tako malo nas dijeli da nas zadesi gubitak

čekamo a samo nam je smrt sigurna i sama pomisao na nju odurna jer krajnje odredište je urna

cijeli život čekamo da odemo tamo gdje je bolje kud i kamo

život je čekanje tiho kajanje gluho jadanje čekanje je život čekanje je smrt

Selma Čeliković, rođena u Bosni i Hercegovini u Odžaku 1989. godine gdje i danas živi. Imala sretno i lijepo djetinjstvo iako je to bilo u Njemačkoj sa statusom izbjeglice i to sve zbog neke gluposti koja se zove rat. Završila osnovnu i srednju školu u rodnome gradu, a Filozofski fakultet u Tuzli, odsjek razredna nastava. Piše već dvije godine poeziju i prozu. Ne zbog prestiža, niti nagrada, već zbog čišćenja mozga od sumorne i sive svakodnevnice. Zbog toga joj nije žao što nije osvojila nagradu na nekom od konkursa na koje se prijavljivala. Voli knjige i umjetnost, i naravno, dobre ljude.

Novi mostovi 172 Нови мостови

Selma Kopić

SJEĆAM SE

Sjećam se da nam ruke nikada nisu bile razdvojene Sjećam se smijeha, mnogo smijeha Sjećam se ruže u njedrima i džepa punog zgniječenih kolača Sjećam se biranja prsluka i kravate Sjećam se muzike i pjevanja u duetu Sjećam se pranja prozora nerasprćenog snijega i jedne crveno-crne kape za mene ispletene Sjećam se kako je iz kuhinje mirisala pica Sjećam se igračaka i narukvica...

Sjećam se mi smo ljubav nesmotreno pustili i prije nego što smo je zaustili. Nisi stigao ni upitati zašto te ukorak ne mogu pratiti, zašto se moram kući rano vratiti...

Kaži mi (kad već sjećanje traje toliko dugo): Zašto, zašto se nismo borili jedno za drugo?

Selma Kopić, rođena u Tuzli 1962. godine. Dobitnica treće nagrade ''Mak Dizdar'' na manifestaciji Slovo Gorčina u Stocu za neobjavljenu zbirku pjesama, te dvije nagrade za priče: ‘’Ponosim se pozivom nastavnika’‘ - prva nagrada, novinska priča ‘’Crtice iz mahale koje više nema’‘ - treća nagrada. Do sada su joj objavljena dva udžbenika, jedna radna sveska, tridesetak pjesama za djecu i odrasle, tri priče, nastavne pripreme i drugi stručni radovi. Zaposlena kao profesorica bosanskoga jezika, majka dvoje djece. Živi i radi u Tuzli.

Novi mostovi 173 Нови мостови

Slobodan-Zoran Obradović KAD OSTANEM SAM

Kad ostanem sam kao kurjak, a život postane suviše opor, urlik bi iz mene vani kao znak... Ugušim ga! Čovjek sam – nisam za čopor!

Pa stisnem srce jer ne znam drugo. Podignem glavu, nastavim dalje... Osmijeh na lice: – Ko si ti tugo? Šta mi to novo život šalje?

Evo me koračam kô gorski car... Ko bi rekao da srce plače?! Ja i samoća divan smo par, u hladnoj noći prigrlim je jače.

Slobodan-Zoran Obradović, rođen u Beranama 1962. godine. Osnovnu školu završio u Gusinju, Gimnaziju u Plavu a Ekonomski fakultet u Podgorici 1984. godine. Objavio knjige poezije i proze: „Korak po korak san po san“, „Neprilagođen“ i knjigu poezije za djecu „Rasteš kao da te za uši vuku“. Pokrenuo ideju za nastanak, i bio urednik zajedničke knjige 36 autora ‘’Stihom govorim“ u kojoj je objavio i svoje pjesme. U pripremi za štampu mu je knjiga poezije ‘’Tražim te’‘ i knjiga ‘’Jednom tako u vijeku biva’‘ (sonetni vijenac) . Zastupljen je u zbornicima sa književnih konkursa (Ćirilica zlatno slovo srpskog lica, 2012. godina – Centar za kulturu Petrovac na Mlavi; Mi smo skupa i kad smo daleko, 2012. godina – Književni klub Duško Trifunović, Kikinda; Zaveštanja 2012 godina – Udruženja srpskih pisaca u Švajcarskoj, a na konkursu Olovko ne ćuti 2012.g. – Kulturnog centra Barajevo i Književnog kluba Jovan Dučić nagrađen u kategoriji ljubavna poezija, kratka priča i u kategoriji poezija za djecu. Nominacija za ulazak u Antlogiju kratke proze s područja nekdanje Jugoslavije Založba Scriptio iz Ljubljane (2012.). Pohvala za knjigu Neprilagođen na konkursu Združenieto na prosvetni rabotnici -literaturni tvorci Makedonije za 2012. godinu u Skopju. Član je više književnih klubova u zemlji i inostranstvu. Živi i stvara u Bijelom Polju, Crna Gora.

Novi mostovi 174 Нови мостови

Слободан М. Стефановић ЈА ИМАМ...

Ја немам своје роде које праве гнездо на породичној кући, ја немам своје сунцокрете и класје златног жита, ни црвене руже поред плота немам. Али зато на својој тераси на другом спрату имам гнезда које праве ласте најлепше птице. Имам уличног чистача ципела и играм фудбал у улици Трнској, пред зградом Војводе Бојовића. Колицима с три куглагера тркамо се све до Хаџи Ђерине улице и нема веће среће од победе. Док увече седимо на степеницама које никуда не воде, говорим другарима приче које смишљам пред њима, а седећемо до дубоко у ноћ све док нас родитељи не позову да кренемо на починак.

Слободан М. Стефановић, рођен 1948. године у Београду. Дипломирани историчар уметности. Члан Удружења књижевника Србије, Удружења новинара Србије (УНС) и Удружења примењених уметника и дизајнера (УЛУПУДС). Објавио књиге: ‘’Жали се Марксу’‘, Београд, 1989, Књижевне новине (коаутор са Милутином Алемпијевићем и Драшком Антовом); ‘’Сатански афоризми’‘, Београд, 1991, Привредни преглед; ‘’ИН ВИНО ВЕРИТАС’‘, Београд, 1992, Солид; ‘’Степенице које никуд не воде’‘, Београд, 1998, ГЕА; ‘’Београд у Београду’‘, Београд, 2002, Сингидунум; ‘’Либеро афоризми’‘, Београд, 2007, Графички атеље ‘’АС’‘. Добитник бројних друштвених признања и награда. Заступљен је у бројним антологијама и зборницима за прозу, поезију и афоризме.

Novi mostovi 175 Нови мостови

Smajil Durmišević

KAD DUŠE CVATU

Da li to vile Ćilime tkaju Šarne, Svuda - u žepskom kraju

Ili su vile Skrile Katove bajne Mladica žepskih, Dok su se mile Rano, Na Đurđevdane Studenom vodom, Svuda – u žepskom kraju

Ili to cvatu Duše šehida Žarne, Svuda – u žepskom kraju

Dr sc. Smajil Durmišević rođen 1956. godine u Vrataru, Žepa, opština Rogatica, BiH. Diplomirao na Medicinskom fakultet u Sarajevu 1982. godine. Završio specijalizaciju iz školske medicine 1990. godine, a specijalizaciju iz higijene – zdravstvene ekologije 2000. godine. Dodijeljen mu je naziv primarijus 1997. godine. Magistrirao je na Medicinskom fakultetu u Sarajevu 2001. godine, a doktorirao na istom fakultetu 2006. godine. Ima objavljenih tri zbirke pjesama: „Nečujni krici – bosanska krvava bajka“, ,,Treptaji“ i „Žepski gorocvijeti“. Haiku pjesme, lirika, aforizmi i humoreske su mu objavljeni u brojnim antologijama i časopisima. Dobitnik je više književnih nagrada.

Novi mostovi 176 Нови мостови

Светлана Ђурић МАЈКА

Ткање се сећања преде лагано, одмотава клупко тананих нити, све ми је добро знано, и ништа се не може скрити! Ни суза у оку када заблиста, сећањем позвана из дубина, ни тешка, ни слана... Већ прозирна, чиста!

Сећам се дана безбрижних, давних у неповрат што лагано језде, у твом крилу проведених, док си за мене скидала звезде. Бди надамном топло око, косу ми чешља блага рука, летим високо, високо... и немам брига, и немам мука.

Да ми се само топло насмеши, да ме пољуби снену.. да ме загрли јако,јако... и заледимо се у времену.

Светлана Ђурић, рођена 1980. године у Чачку. Живи и ради у селу Вајска, општина Бач, Војводина. До сада није објављивала своје радове.

Novi mostovi 177 Нови мостови

Tamara Senić

BILO JEDNOM JEDNOG TRENA

Bilo jednom jednog septembarskog jutra… Kiša je padala. Samo sam se nadala i čekala sjutra.

Bilo je to jednog oktobra… Kiša je I dalje padala. Okrenula se,otišla, cekala vremena dobra.

Bilo je to jednog novembarskog dana… I ja sam se smijala, konačno uživala. Valjda je I to bio dio plana.

Bilo jednom Jedne decembarske noći… Snijeg je padao, samo on se nadao… Nisam znala opet doći.

Tamara Senić, rođena 1996. godine u Beranama. Učenica Srednje umjetničke škole za muziku i balet ,,Vasa Pavić” u Podgorici. Piše poeziju od najranijih dana djetinjstva. Do sada učestvovala i postigla zavidne uspjehe na brojnim festivalima i susretima mladih pjesnika među kojima posebno ističe učešće na finalnoj večeri mladih u okviru manifestacije ,,Ratkovićeve večeri poezije’’. Pored diplome ,,Luča’’ za rezultat u redovnom školovanju, Tamara Senić je dobitnik nagrade ,,Janoš Siveri’’ (Novi Sad), i ,,ALBATROS’’ (Bijela) za pjesnička ostvarenja. Poezija joj je objavljivana u časopisu ,,Avlija” i međunarodnom zborniku ,,Vetar po ocu”. Nedavno je izdala i svoju prvu zbirku pjesama ,,Tango bijelih cipelica’’.

Novi mostovi 178 Нови мостови

Tatjana Vujović

ISTINA JE UMRLA JUČE Istina je umrla juče niko nije došao na sahranu osim čovjek u bijelom reveru i kaputu crnom.

Dugo je stajao i ćutao i tiho otišao. Da li nije znao šta sa njom ili sobom ne znam. Istina je umrla juče zauvijek.

Niko joj se nije poklonio niko joj se nije naklonio. Navikla da bude sama Istina je umrla juče.

Tatjana Vujović, rođena u Podgorici. Profesorica maternjeg jezika i književnosti ali je još nezaposlena. Piše poeziju, prozu i eseje. Objavila: ,,Traktati i priče za djecu '' i ,,Otvori prozr'', sa dječakom Ognjenom. Osvojila treće mjesto na konkursu u potrazi za novom pričom, na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu, sa dramskim komadom ,, Mali Radojica ''; prvo mjesto na konkursu ,,Kengur '', sa pjesmom ,,Trešnjin cvet''. Roman ,,Danguba '' je osvojio sve pohvale, kao izuzetan tekst, na Pegazovom konkursu, ali usljed nedostatka sredstava nije još objavljena.

Novi mostovi 179 Нови мостови

Vesna Laudinović

ONA JE POŠTENA

Ona nikad ne stopira Svoga čoveka poštuje; da je ne bi napastvovao i svoga čoveka brani. seksualno iskoristio vozač. Ima ženske bolesti. Koristi autobus. Više puta punktirana. Ne šminka se jer je prirodna lepota najlepša. Politika je ne interesuje. Koja se šminka, ta je sumnjiva. Gleda od čega će živeti. Ništa bez sapuna. Svi su oni isti, kaže njen čovek. Kratko je potšišana jer je praktično Život na usta ulazi, kaže ona. i stavlja mini val jer traje duže. Imam preča posla, kaže njen čovek. Ne farba i ne pegla kosu. Ne mogu bez čoveka Zimi nosi pristojan kaput, da vam ništa kažem, trula višnja boje. kaže ona. Nosi ćerkine čizme iz osmog razreda. Leti nosi ručne radove od konca, Ne dolazite više, kažu njena vrata. sive, eventualno drap boje. Ovo je poštena kuća, Ostale boje nisu pristojne, kažu čovekove patofne mogu privući muškarce. na dugme. Muškarci su opasni. Muškarci su svi isti. Ona se žrtvuje za decu, Naročito mušku, ako joj je Bog tu sreću dao. Dok su manja, muška deca je tuku, vežbaju. Nosi po četiri kese s pijace i pobeđuje na testu opterećenja. Ponosi se u sebi. Ima oborene oči i oborena ramena. Stidi se svojih grudi. Ima vene na nogama. Uvek nosi burmu Da ne bi bilo nesporazuma. Oko vrata nosi decu i muža. Pomaže na svadbama i pravi tortu od 24 korice plus mladenci. Pravi sokove, original fruktalovi. Supruga zove: moj čovek. Njen čovek ne računa jelo bez mesa.

Novi mostovi 180 Нови мостови

Vida Nenadić

(NE)UHVAĆENE SUZE Gledam kapi kiše dok se kao suze i kao srebro koje se topi slivaju niz prozorska stakla. Nijedna od tih suza nije promakla a da me nije dotakla.

Vida Nenadić, rođena 1964. godine u Užicu. Diplomirala je na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu 1988. godine. Objavila je: „Prašina od zaborava“, knjiga pesama 2007. (KK Rujno); „U izmaglici sećanja“, knjiga pesama 2007. (KK Rujno); „Zoo Called London“, roman nagrađen nagradom „Miroslav Dereta”, 2008.( Grafički studio Dereta, Beograd ); „Oblikujte svoj život“, prevod knjige Peni Feguson sa engleskog jezika, 2008. (Plato, Beograd); „Kopča“, knjiga pesama 2009. (Žiravac, Požega); „Ako sam samo misao / If I Am Just a Thought”, dvojezična knjiga poezije 2010. u njenom prepevu na engleski jezik, nagrađena na konkursu Zavetine 2008. (Žiravac, Požega); „Šaka peska u vremenu“ 2012 (Žiravac, Požega) Zastupljena u više novina, časopisa, zbornika, antologija i elektronskih medija na srpskom i engleskom jeziku, a neke njene pesme su prevedene na bugarski, makedonski i nemački jezik. Član je Udruženja književnika Srbije od 2008. godine.

Novi mostovi 181 Нови мостови

Владимир Ђорђевић

НИКАДА ТЕ НЕЋУ САМУ ОСТАВИТИ

Пусти своје мисли да долете мени, усне нека немо прижељкују таму, пружи далек јецај да у трену гори, никада те нећу оставити саму. Нека тело твоје сав страх мој победи, нека дан полети ко лептир, за срећу, додиром сам твојим отопио глечер, никада те саму оставити нећу.

И ноћи са стрепњом и ноћи са болом, сваки мучан секунд под мој плашт ћу скрити, пољупцем ме воли не мучи ме жеђу, никада те нећу саму оставити.

Владимир Ђорђевић, рођен у Крагујевцу 1976. године. По образовању је дипломирани правник , али се већ више година бави позоришном уметношћу - пише драме, глуми и режира позоришне представе. До сада је, на сценама у земљи и иностранству, постављено девет његових драма, а извођене су и на међународним позоришним фестивалима у Котору (Црна Гора) и Суботици. Објавио је пет књига од којих је једна званична лектира за ученике основних школа у Србији. Режирао је и играо у двадесетак представа. Аутор је неколико телевизијских и радијских емисија. Већ седам година води Драмски студио и Креативну позоришну радионицу. Уредник је и рецензент неколико књига. Добитник је неколико значајних признања за разне области свог друштвеног деловања. Члан је Удруженја драмских писаца Србије од 2011. године.

Novi mostovi 182 Нови мостови

Vladimir Petrović

ОБЕЗГЛАВЉЕНИ НЕАНДЕРТАЛАЦ

Обезглављени неадерталац хода прљавим улицама Подгорице равнодушно га посматра прсата спонзоруша Роми траже свом „куму“ нешто ситно али он и даље пјешачи корак по корак Ауто удари у семафор нервозни су полицајци убице су на гранама поштар је испразнио рупу на узаврелом асфалту изгладњеле мачке миришу контејнер авиони су бучни и ружни комарци су пијани од крви старцима опада коса Неандерталац не зна да ли постоји живот на Марсу Самодовољан и усамљен троши свој живот поносан на достигнућа сапиенске цивилизације

Vladimir Petrović, rođen 1983. godine u Podgorici. Završio Filozofski fakultet, odsjek za fizičku kulturu u Nikšiću. Učestovao na mnogim pjesničkim festivalima u Srbiji i Crnoj Gori. Dobitnik je nagrade „Risto Ratković“ koja se dodjeljuje mladim pjesnicima. Objavio je knjigu poezije „Uspavano ispred“.

Novi mostovi 183 Нови мостови

Zlatka Emeršić

OSTAJE PREGRŠT LIJEPIH USPOMENA

Hvala za stranice dragih sjećanja, za svaki osmjeh i pogled ka gore; što prošlost nije samo zbirka jecaja, što minuli dani toplotom progovore.

Hvala za kritike koliko i pohvale; ruku uvijek za podršku pruženu, riječi što snagu su za život dale, zato duša i danas pamti tvoju sjenu.

Sramota je ne nadmašiti smrt, nestati poslednjim spuštanjem grudi. Kad duša napusti zemaljski vrt, Ostajemo u srcima voljenih ljudi.

Sada kad dragih sjena nema, uhu bliskim korakom da pređu prag, ostaje pregršt svih lijepih uspomena da od mraka čuvaju onog ko je drag.

Hvala za stranice dragih sjećanja.

Novi mostovi 184 Нови мостови

NA PRAGU DOMA

Stojim na pragu negdašnjeg doma . Stranac sam. Stjenoviti vrh planine u magli, gluh i sam… i srce su ugrizi vatre dotakli.

Duša tražila toplinu – miris tuge dočekao; voljen pogled – on davno nebu upravljen stao. Zvuk podnevnih sati ječi od tišine. Ma koliko da bježim prijatelji nisu daljine.

Paučina i prašina plešu okrutnu tiraniju, bar da koracima zaboravom bol sakriju. Miris truleži podivljalo se žilama probija, okrutno i sigurno dio mene ubija.

Pod krovom gnijezdo ptica čami, unutra sklupčano hladno čedo zla u tami. Nekad kandilo pred ikonom sijalo, Sad ćuti nad ono malo što od života ostalo. Na pragu doma – stranac sam. Stjenoviti vrh planine u magli, gluh i sam… srce su ugrizi prokletstva dotakli.

Zlatka Emeršić, rođena 1992. godine u Sarajevu, Bosna i Hercegovina. Živi u Beranama, u Crnoj Gori. Od devete godine piše poeziju. Objavljene zbirke: ,,Moje pjesme, moji snovi’’ , ,,Let mladosti’’ i ,,Tvoje jesenje razglednice’’. Član književnih klubova: ,,Miroslav Antić’’ iz Inđije, ,,Dušan Matić’’ iz Ćuprije i ,,Književne zajednice Jugoslavije’’ iz Beograda.

Novi mostovi 185 Нови мостови

Zora Ljubenović

ŠTO STARIJA TO MLAĐA

Putevima oblaka, stazama kometa, prašnjavim tragovima zvezda uz Mesec putujem rođena iz gnezda u kom se Sunce rađa, nemirna, nestalna, što starija - to mlađa. Razvučenu u bezvremenu, rasplinutu u beskraju, razlivenu po celom Mlečnom putu, hoćeš li me moći sakupiti i hoćeš li hteti?

Zora Ljubenović, rođena u Beogradu 1960. godine. Završila Učiteljski fakultet. Godinama radila kao učiteljica, a poslednjih sedam godina radi kao školska bibliotekarka u osnovnoj školi. Piše pesme, haiku poeziju, priče, romane i napisala je jednu monodramu. Do sad joj je objavljena jedna knjiga, roman ,,I vatra se ugasi'', a nada se da će i ostale napisane knjige objaviti. Pisanje je ono što najviše voli da radi i mnogo piše.

Novi mostovi 186 Нови мостови

Зорка Чордашевић ИСТА СЛИКА

Пред очома и сад иста слика А толико прошло је времена, Још се сјећам твог старачког лика Кад без гласа оста скамењена. Тога јутра и киша је лила Падала је скоро цијеле ноћи, Родбина се била окупила У туђину кад морадох поћи.

Процвале су липе мирисале Само птице умукнуле муком, Сестре крадом сузе су брисале

За срце се мајка држи руком. Тада отац први пут је плак´o Још те видим како чекаш, бако.

Зорка Чордашевић рођена 1951. године у Модрану код Бијељине, БиХ. Живи и ради Франкфурту на Мајни СР Њемачка, завршила Вишу туристичку школу у Београду. Пише поезију за дјецу и одрасле као и хаику поезију. Превођена на више језика, добитнца више награда у домовини и дијаспори, заступљена у многим антологијама у домовини и свијету. Члан Удружења писаца Хесена, Удружења Хаику пјесника СР Њемачке, Удружења дјечијих писаца Црне Горе, Удружења Хаику пјесника Србије, члан клуба Карађорђевића Београд, члан СКОРА Нови Сад… До сада објавила: Семберске сузе – поезија за одрасле - Багдала, Крушевац 1997; Расуто стадо – поезија за одрасле – Књиготека, Београд 1999; Чаробни оркестар – поезија за дјецу, АСИК, Подгорица 1999; Брезе у завичају – хаику поезија, ГНОСОС, Београд 2001; Дјечак и свитац – хаику поезија – ЛИБРО company, Краљево 2008; Семберијски вијенац – поезија за одрасле, ЛИБРО company, Краљево 2008. Награде: Прва награда Југославије 1975. – Моја домовина тридесет година у слободи; Златни орфеј 2009 – Франкфурт. М 2009; Златна лира 2010 - Франкфурт. М 2010. и 2011; Повеља Карађорђевића, Београд 2011; Ћирило и Методије – Македонијум 2012.

Novi mostovi 187 Нови мостови

Zoran Janković

NONA ČOKA - NEMAM SUKNJU

Kafana puna gustog dima. Muzika koja lomi dušu: Nona čoka - nemam suknju. Cigani lete na nebo. Ona igra za stolom i lomi čaše, a nema suknju... Polako čitači, čitajte polako.

Ja sjedim za stolom i nijemo gledam. Ne trepćem. Zaustavljam dah. Ona igra za stolom i lomi čaše, a nema haljinu... Polako čitači, čitajte polako.

U transu vrti se kafana. Cigani lete na nebo. Nana čoka - nemam suknju. Ona igra za stolom i lomi čaše. Kažem vam: Polako čitači, čitajte polako. Ona ima pantalone.

ŠTA JE SREĆA

Sreća je trenutak radosti. Radost je kao leptir, ne može da živi u kavezu. Kupiš mu dijamantski kavez, hraniš ga najljepšim lažima, a on jednostavno umre. Sahraniš ga na groblju svojih iluzija i snova. I tada shvatiš da je to bio smo trenutak.

Novi mostovi 188 Нови мостови

AKO SE NE VRATI

Od moje posljednje pjesme ja je čekam. Možda je zadržao ovaj ludi vjetar beznađa. Zavejao je osmjeh lažne nostalgije. Eno je. Pokisla i smrznuta umornog koraka, pognuta od pokajanja vraća se u moj život. Ne, učinilo mi se. To se prodavačica uzdaha vraća iz ponoćne šihte sa trga izgubljene ljubavi.

Pozvaću je da se ogrije u toplom domu moga srca. Ili možda neću... Moje srce je puno strepnje i bola i ne mogu da prmim njenu tegobu.

Bolje je da čekam onu iz moje prošle pjesme. Ona se uvijek vraća. Ona je moja roda i lasta. Povratna karta u moj život. Ali šta ako se ne vrati?

Zoran Janković je rođen 1954. godine u Sarajevu. Od 1993. godine živi u Beogradu. Poezijom se bavio kao mladić i objavljivao u raznim omladinskim časopisima. Sve do juna 2011. godine nije se bavio pisanjem. Naime, tog juna je preko prijatelja stupio u kontakt sa starom prijateljicom koja živi nekoliko hiljada kilometara daleko i od tada putem interneta svakog dana razmjenjuje pjesme. Zahvaljujući njoj ponovo piše poeziju.

Novi mostovi 189 Нови мостови

Пере Ристески

ЛИЦЕ

Беше лице наведнато, насолзено под очите, натажено и глуво, однатре полно со гнев. Беше лице изгужвано, измрсулавено под носот, јадосано и слепо, однатре полно со очај. Од раѓање луташе без воспитни цели со став на непокор ― ни на Стариот Завет, ни на Бах, ни на Шекспир. Со народен танц под нозе ја газеше онаа трошка од моралот што ја сокривал во себе како роб на своите амбиции од своето раѓање.

Пере Ристески, рођен je 1977 године у Струги, Република Македонија. Живи и ради у Охриду, Република Македонија.

Novi mostovi 190 Нови мостови

Ирена Христова

ЖЕНАТА Е ОСНОВЕН ИЗВОР И ИНСПИРАЦИЈА Копнеете да го запознаете совршенството на животот?! Ви изгледа невозможно? Не очајувајте, не е воопшто како што наликува! Погледнете во очите на жената… и потонете во длабочините на идеалот, длабоко и потполно… Со нејзиниот неодолив поглед, таа насочува, раздвижува… инспирира! Изворот на среќа што смирува, е во нејзините зборови позлатени, со кои сите ги соединува. Добрината на жената, треба да се цени, зошто нејзината љубов навистина вреди. Нежна рака, утешен глас, возвишеност и убавина мила, благодатна топлина, извор на љубов што дава сила.

Irena Hristova, rođena 1996. godina u Velesu u Republici Makedoniji. Sada pohađa drugu godinu Gimnazije ,,Kočo Racin’’ u Velesu i odlična je učenica sa mnogo diploma i sertifikata. Ljubav za literaturom nosi još od najranijih školskih dana, a tada je i počela da piše poeziju. U posljednje 3-4 godine njen talenat je izraženiji i trudi se maksimalno da ga iskoristi. Svaku knigu koju pročita, svaki trenutak i svaki novi dan za nju donosi novo uzbuđenje, nove misli i pouke koje zapisuje na papiru. Ljudi koji prolaze kroz njen život, često su glavne uloge u njene drame. Pisanje je ispunjuje, donosi joj mnogo sreće, usavršavanje i iskustvo. Piše neumorno da pokaže koliko voli književnost i najbitnije piše poeziju da probudi nešto lepo u svima nama.

Novi mostovi 191 Нови мостови

Istok Kodrič

POT

S pobožnim pričakovanjem si na pot poslan. Misliš, da si krenil sam; takrat so besede zaman. Ko stopaš po poti, se nenadoma zaveš, da ne veš kam greš.

RUBIKON

Govorimo o nekih davno minulih dogodkih, o vsakdanjih stvareh. Zavlačujemo pogovor. Med nami neprijetne stvari lebde. Kdo bo, če sploh bo, prvi prestopil Rubikon.

Istok Kodrič, rođen 1958. godine u malom mjestu Pristava ob Krki u Sloveniji. Prve dane đaka prvaka doživio u Škocjanu, nastavio u osnovnoj školi u Dolnji Košani, a završio u mjestu Kozje. Školovanje nastavio u Vazduhoplovnoj gimnaziji Maršal Tito Mostar. Na Pedagoškoj akademiji u Mariboru završio 1982. godine studij tjelesnog odgoja, kasnije vanredno upisao studij pedagogije na Filozofskom fakultetu u Ljubljani te 2005. godine diplomirao. Poslije prve objave pjesama v školskom časopisu 1974. godine slijede objave u brojnim literarnim časopisima. Dobitnik druge nagrade za ciklus pjesama na natječaju revije Mladika iz Trsta 1997. godine i finalista Viteškog pjesničkog turnira 2011. godine u organizaciji nakladničke kuće Založba Pivec iz Maribora. Živi i radi u Rogatcu.

Novi mostovi 192 Нови мостови

Ани Стаjкова – Иванова СЛЕД НОЩТА

О, как да те наричам след нощта, когато всички думи изгърмяха? И в нощната взривена тишина телата ни във мълнии се сляха?

И утрото запали свойта свещ над хълмовете горди и скалите. След този нощен, луд водовъртеж, във който ний взривявахме звездите. Дали си ласка в слънчевия ден? Усмивката, запалила зората? И поривът възвърнат, възроден? На чучулига утринна крилата?

Дали ще имам думи след нощта, в която покорявахме душата и в мантри от взривена красота летяхме с дух огромен над житата? И с порива набъбнал и желан разпалвахме среднощната камина. Със онзи устрем светъл, замечтан достигнахме до Райската градина.

Ще имам ли аз думи след нощта, в която всички срещи изгоряха? И в изгрева сред тръпна красота очите ни в пречистен лъч се сляха.

Ани Стајкова Иванова рођена 1955. године у Свежену крај Пловдива. Завршила је студије библиотекарства и све до пензионисања је радила као библиотекар. Живи и ствара у граду Пловдиву, Република Бугарска. Почела је да пише још као средњошколка, а активно се бави писањем од 2002. године. Члан је Савеза независних писаца као и више књижевних клубова. Објавила збирке песама: ,,Остварени сан’‘, ,,Кафа и самоћа’‘, ,,Небески вулкан’‘, ,,Море љубави’‘, ,,Ловорике и трње’‘.

Novi mostovi 193 Нови мостови

POVODOM VIJEKA OD ROĐENJA ĆAMILA SIJARIĆA Safet Sijarić

RAZGOVOR O ROMANU (Ili kako se u Bihoru tomaču Ćamilovi ‘’Bihorci’‘)

Laže Ćamil! Nije to bilo tako ka št' on piše, drukče je to bilo. Znam ja, nemo' ništ' on mene tu da priča, ene. Ču'š... De, Kulaša! Razumijem ti se da ti nije lasno - 'va moja đovdurina, pa bes i basma, guma z' obuću, te so, zejtin, gas, a napunila u guzicu godina, al' šta ti mogu, i ja sam hi. Đa'!... Kad započest' o tome... Pominje se tamo, je l', nekak'o Rašlje, bi l' tako? E ču l' mu ti - Rašlje! Tog Rašlja u Bihor', ka što znate, nema niđe, ni u Doljni ni u Gornji, a nema ga, vala, ni mimo Bihora, nit' iđe u svijet. Čuj mu ti - Rašlje. To je ime učenjak, lijepo, izmislio. E izmislio, valaha, ka očima što gledate. Ama to mu je, brate, nijedno drugo mesto do naše, baš ono. Pa viđi se, jelde, po tome kak' on to 'pisuje. Selo u stranu, dole rijeka, a k rijeci put ka neka, šta veli, tranja bačena nizbrdo, pa povuči, veli, tu tranju, svuj ćeš i kuće. Eto, sve vi je, bogme, kazano. Pa još 'vamo, šta, sva ti mesta, galiba, nabraja, sal to jedno što ne pominje. I dol' Ivanje, je l', navodi, i gore Sipanje, i tamo Hazane, i 'namo Tucanje, i 'vamo Pišanje, pa tamodole Petnicu, te 'namogore Vrbicu, te jož gore Kalicu, šega se tako, šta, s tijem nazivima, pa i Crnču, jamlim, pominje, i Crniš, i grdiš, sal to jedno mesto što ne imentuje - naše. E pa, šta bi mu drugo bilo to njegovo Rašlje, bogovi je l'? He, jebo l' mu pas trak, pa đe nađe nas?! Imade l' kog drugok uzet u ta usta do nas?! Da l' mu jebo pas trak. Što ne turi u tu njegovu knjigu svoje Šipofčane do nas? Neće Šipofčane! Jok! No nama hoće da se po'smehne, posprdne, s nama da ćosa i komendija. Da l' mu jebo pas trak, ka što mu je... De, Kulaša, kren' se!... Neće 'va pogan d' ide, 'va moja kobilčetina. Ostaralo, ne more. A slabo je i potkovana, bogomi. Sal u zadnje. I jedna joj, eto, klimera... Haj, Kulaša. Đa'!... Halimača! Nije to bio nikakaf 'Alimača; nikakok 'Alimače nije tu, čoječe, ni postojavalo. No ko je to bio? Evo sa' će vi važ Bahtijar... De, Kulaša!... Kazat ko je to tačno bio. Ada bio je to, ljudi, Hamzo iz Mahale. Hamza'ga čuveni. Jelde? Mi stari' ga lijepo pamtimo. Hej, veliki li je to imaoc i gospodin bio, jadna majko! Zgodan li je to domaćin bio! Imo je kuću, pa to nije bila kuća no saraj, dok u kuću nije zno ni št' ima. Imanje, da g' obgledat ne mo'š. A stoke! Pa samija konja držo je ta' sedam-osam. I za natovarit, i za pojahat, i za meraka, da se stane te da se gleda, od lepote. Mili bože, tija njegovija pastuha, i tija bedevija. S puta da bežiš!... Govedi kolko je imo? Hej, kolko - jedno manje jal' jedno više o' tridestoro, eto kolko hi je imo. Pa od njegovija govedi se, junače, kroz Mahalu nije moglo proj! Ne, vala, da si još toliki. Krave i telat, jalovinja, hajde more!... Ovaca kolko je imo, to se nije moglo šale izbrojat, i stotina je

Novi mostovi 194 Нови мостови

mala! Pa da mu viđiš ovnova. Vuna pušćena, rogovi upredeni, neka jadan, neka!... Tako je Hamzo bio bogat s malom. Kad bi s' otkut naišlo Mahalom, pa te njiske o' tija njegovija konja, i te rike o' tija njegovija govedi, i te bleke o' tija 'vaca, ne pita'. Cingeraju m'edenice, mlataraju zvona, hajde jadan, hajde! E nijesi mogo proj da si ne znam ko!... Eto, taka je sila bio ta' Hamzo. A je l' koristio sirotinju... Hi, pa ima l' ko je nije, koristio, je l' tako? Sal ako je mogo. Bogovi je l' tako? Hej, nema toga zemljaša koji ne „voli“ sirotinju, da mu poradi, da posluša. Volu i mene 'ni moji 'Smanagići, da him vršem za male pare, da him ispečem rakiju, volu me, no. Ada bogovi je l' tako?!... No kakav bio da bio, to je bio Hamzo, a nikakaf tamo, šta ja znam, neki semćim Halimača. Ene - Halimača. Šta mu je to Halimača?!... Hajde, Kulaša, vrak t' izio, tu si našla sa' da skubeš! De. Đa'!... A Derdemes? Ene, Derdemes nije bio Hamzof! Hamzo nije n' imo muške đece, no sal žensku đecu j' imo. Derdemes či' je bio, i otkalen je bio, niko ne zna. Ni koji je imenom bio. On se to, galiba, prezivo tako - Derdemes, a ime kako mu je bilo ćimbiler. Znalo mu se sal to što mu se znalo - Derdemes, i to ti mu je bilo ime i prezime, i sve što j' on, siroma', imo, drugo nije imo baš ništa. Bio je to jedan siromašak, izbi odneku' z džakom na mačugu i tu se zaglavi, ostade. Imalo je gore g brdu nešto staro pušnice, niko više nije to koristio - napravio narod novo - i tunek se čojek useli, u tu pušnicu. Pro dana bi sedio napolje jal' bi hoko po kuća ne bi l' mu ko šta do, a navečer bi s' ufulo, s malo sušine pot pazuho, u tu svoju pušnicu, podložio bi 'zdol ka za voćke, propo se gore na lesu i tu bi šutio. Bogomi mu je to i prokišnjavalo i svašta, al' on bi s' umoto u nešt' i trpio, šta će?! No dobro mu je bilo i tunekan, ostade ti jedne zime i bres te pušnice - zapali mu se, izgore, val' osta sal kame' na kamen. He šta će sad veseli Derdemes, uvuče s' u nešto trapa, đe je nekad vaktile, kad li, držo neko kompire, i tu se sklupča, valaha taman ka 'no neki murof. E, tu je i vijek svoj proveo, tu je i umro, ta' Derdemes. Eto tako. O njemu se nema šta više pričat. To vi je bilo sve št' ima o njemu da s' ispriča, drugo nema šta. Da se peo na nekakaf tavan i kro meso, te da je tu, šta znam, s nakom nešto činio, o' toga nema ništa, to su drugi radili, a Derdemes je, grdnik, sal gledo da l' će mu ko šta dat. Dok ne umrije. A kad umrije, zač'prljaše g' ukraj groblja kolko da ne bi bazdio, i eno g' i dan-danas tamo, niko ga ne traži, nit ko za njega pita, a ni on više niotkok, vala, ništa ne traži, ni kolko je tražio... Hajde, Kulaša! E... he... Đa'!... A ta Hatka što se tamo s nekijem po tavanu prašila, koja je bila, e bogomi to ne znam. Imavalo je tu nekakija čora da pomognu oko kuće, oko stoke, al' koja se tamo s kijem šikljala, kopile rodila, ja to ne znam, nit 'oću da znam, pogotovo d' o tome zborim. A imalo bi se šta pričat i o tijem stvarima, nije da ne bi. Šta se sve činelo i po tavanu i mimo tavana, te ko se s kijem po granju grebo... De, Kulaša!... Ko se s kijem, velju, po granju grebo i koja se po Bihoru prošijevala, pa se bogm' i s trbuhom vrnula, imalo bi šta da se priča, beli, al' ni-

Novi mostovi 195 Нови мостови

jesam ja budala pa da mi neko raspolovi glavu kosijerom, jelde? Ene, šuti! I šta je drugi činio i šta si sam radio, najbolje ti je šuti. Dinavi je l' tako?!... De, Kulaša, grom t' ubio! Đa'!... I đe 'no stado'?... Kaplar Taru'! Ja bogomi ne bi' zno... E, pa i ja sam jož bio dijete kad je to imo tu ta' neki džandar što je zavodio ret i primenjivo zakon. Danas milicije tu, ka što znate, viš' i nema, sedi dol' u Loznu, al' jopet se žif ne smiješ čut. No ja bi' najvolio da ni o vlasti ništa ne zborim. Radi vlas' svoje, pokri' se, Bahtijaru, ušima i šuti. Sa'-zasa' te ništa ne diraju, do to što te čarupaju i gulu sa svakoje strane: te pores, te obljevu, te ispašu... Vala m' odriješe, eto. No šuti, Bahto, da ne bidne gore. Pametni ne priča mlogo - vlas' više haje 'nok što ne priča. A vala m' odriješe, beli... Ha, Kulaša, jadna! De mrdni se, babetino jedna!... Odocnesmo, lepota... Ai, eto 'na ploča neđe spade... Šta', krmkuljo!... Vi'te, bre, da nije đe tudar... Ada', a bogomi nije - ćimbiler đ' osta. Ai... A, kurvetino jedna!... Eto đe je izgubi, hrđa... I lepota odocnesmo... Đa'!... O čemu 'vo bi riječ?... Aha, Ćamil... Dobro što piše tamo, je li, o nekakijem bogatašima i o svije'skijem protuhama, te o kojekakijem, ne bilo mi grijeha, fištekuljama, pa kad ga jezik svrbi nek zapodire i samu vlas', no šta mu šćede da priča, čuješ, tamo neke stvar' o hodži? Št' 'odžu barem dira, šta mu radi hodža?! To toliko ta' jedan čojeg bio tu doveden, da spasi veru - sve se zapušćilo, ispoganilo, niko s' bogu ne moli, on se molio za svija, danas nema ni njega, no dijete ka' s' rodi, umre l' neko, mora se za hodžu čak u Loznu - to toliko, velju, ta' jedan čojek imo, a Ćamko uzo da piše tamo naku brezobraštinju. Šta, veli: hadum. Za hodžu tako da rekne. Stakverula'! A dobar li je ta' hodža bio, bože mili. Tako je to bio čojek miran pa mrava ta' ne bi sprštio. Ada, po trbuhu da ga neko gazi, on ti ne bi zno rej: nemo'. Pravio je zapise, i narodu i stoci, i bogomi su valjali ti njegovi zapisi. Bili su ot 'aira ti njegovi zapisi, hej. Kad bi kog zatištela glava, kad bi kom, daleko bilo, otišla pamet, jal' zaboli kravu vime... hej, valjali su. He, kakija hodža i vragova ima, hoće poturit neko zlo i hajvanu i 'sanu, d' isan brda uzme, u hajvana da mlijeko zakapi, a 'va' nije to šćio, boščuva - Mehmet efendija se zvo, a ne tamo ne znam kako 'no. Držo je i mejtef, držo po kuća ders - poučavo o veri, no nij' imo koga, slabo je prijenjalo, arđavo se tuvilo. A Ćamil - ne Ćamil no ćafir! - hadum. To s' on, brezobraznik, dosetio što se 'va' hodža nije ženio. Šćeli su, vala, ljudi da ga ženu, šćeli, hej, namešćo mu Hamza'ga prilike, te bogomi plahe, a nije mučno bilo ni naj mu dobru priliku - šala nije, za hodžu - al' on, ne bilo mu teško, ni da pomiriše! A evo šta veli. Čojek je, veli, 'vijem svijetom prolaznik, nije 'vo naš svijet no ta' drugi, i na ta' svijet mi treba da mislimo, za ta' svijet da se kod boga borimo, i molimo, da nam dragi bok otvori vrata o' dženeta, uz rahatluk i lepotu da živimo dok je vijeka, a vijek tamo kolik je - dan tamo traje kolko 'vamo sto godina, eto kolik je. Tako je to zborio ta' hodža. Bože mili, učen li je i pametan bio. A Ćamil... Hm!... Pa još piso, šta mu znam, kako na 'Liđun šeto hodža po Lađefcu a tam' u grmlje se pres'lačile žene pa rekle: naki šejtan se

Novi mostovi 196 Нови мостови

protinje 'vudar. Sprda se!... A što ne opisa na Lađevac hakanje? Koja sil' i snaga tu dođe. I što ne opisa košiju? Ka' Suljof putalj poleti... Jedva stigne naro' da se skrajne - hoće sve da popršti! Št' o tome Ćamko ne piše?... Hej, Kulaša, jadna ne bila... Đa'!... Šta 'no hoća'?... Aha! Ta' Zemko, to nije bio nikakav Zemko no jeda' nesretnik 'nam' is Ćućića, jedan Bejto basuzni. Imo je ta' nedatnjik malo kuće i koma' zemlje, al' u nešto jada i teskobe, vala taman ka 'no ja - da se nemaš kut okrenut. A pritisni ga 'na' odanut, 'va' odavut, ka što j' i mene, more, pritisko moj komšiluk, i odavut i odanut, i 'dazdol i 'dazgor. 'Na' 'zdol mi potkopo sklat. „Šta si 'vo uradio, komšija?“ „Ja ništa.“ „Kako ništa, a viđiš li kolko si potkopo?“ „Ako sam i potkopo, svoje sam“, veli. „Svoje si. A moje će sa' da s' oburvava!“ „Dela jadan, ne priča'“, veli, „ti m' ozgor navaljuješ, hoj u potog da me sagnaš.“ Eto kako je brezobrazan. Ja mu navaljujem!... 'Na' odanut: „Što s' pomerio mednik?“ A men' oralo zakači, naled ga bilo, te g' izvali. „Ko pomerio, čoječe?“ „Ti, ko bi drugi.“ Nijesam ga pomerio no tako i tako, oralo ga mrdnulo i ja ga sal utvrdio đe je bio. „Đe je bio... Nij' ođekan bio.“ „No đe je bio?!“ „No tu“, i hrupi nogom čak 'vam' u 'ranje. „Da ga vrneš lijepo tu“, veli, „jal' ću ga ja vrnut.“ Ada', tu da ga zabodem, nijesam pomahnito! Kad on ga zabo. Ja ga vrati, on 'vamo. „Sal ga“, reče, „još jednom takni.“ Eto tako mi veli! Moram se s njim bit. E moram, vala... 'Na' 'zgor: „Što si zauzo jurtinu?“ „Koju jurtinu, jada' ne bio? A đe?“ „Znaš ti koju“, veli, „i đe.“ Ja vala ne znam. „Bolje, ti pogleda' sebe“, reko', „što s' ti zauzo. I 'd jurtine i 'd moga.“ A on pritisnuo ispus', da s' izaj ne more. A 'vamo, navaljuje mi na moje - lego mednik ni' sklat!... I s njim se moram bit. Sa svijema se moram bit. E moram bogomi!... Pa i ta' Ćućićanin, što vi poče' o njemu pričat... Pritijesnili ga komšije i rođaci, pa more bit, bogme, da ga je neko i kamenom, ka što ć' i mene neđe po noći, usre' glave, toh! - obalit, eto, baš tu. More bi' da ga je neko i kamenom, hej. Valaha, prijen more bi' da ga jes no da ga nije. I čojek, siroma', prodadni, baš njima koji g' izagnaše, te poteže - kako se pričaše da se daje tamo nekaka zemlja, džabe - poteže, velju, lijepo za Tursku, ka što ć' i ja jeda' dan morat, ne u Tursku no mimo Turske!... Prodade, ode, i nije se vrnuo s pola puta, možda je neki obrnuo još s puta al' 'va' nije, do i' same Turske. Bacili ga tamo, čuješ, u neki boži haliluk - nema tu, čoječe, ni strva ni grma. Žito tu, velu, raste kolko čeperak, ne više. Čekaš klas a klasa nema, pa i kad ga bidne to je ka u trave, ništa bolje. Nema života, jok!... I boles' naka zafatila ta' naš naro' što je tam' izbio pa sve pomrije!... He, a i u tu Tursku, velu, lju'stvo nikaka vera. Nije to, more, Turska, velu, no Kaurska! I pravo velu. Eto, ko' tolike države bacili hi u taku pustinju - ni da mru ni da živu. Moj brate!... Obrne 'va' nesretnik natrak, da ne b' i on sa svoijem robljom kosti tamo brzo, šta, veli, ostavio. No da vi'š sad muke i 'vamo - neće ljudi zemlju da mu vrnu. On pare poharčio, ka' će stvorid bogzna, a i da hi nije poharčio, 'vi zemlju natrag nedaju. Ni u kuću mu nedaju, sibjan da skrajne. Odbi' 't kuće!... Haj, muke njegove, i ljute nevolje,

Novi mostovi 197 Нови мостови

šta da radi, nedatnjik nedatnji?... Nemade druge, zakopa se gor' uvr' brda, u jurtinu. Bogomi sve sami krš, al' šta hoj, dobro mu je. No navališe da g' i otolen maknu - nemaju, ka, đe stoku d' izagnaju. Prvo pokušaše sudom, no sut ne moga da ga dira - i kod vlasti se nađe trun i'safa! A kad ne učineše ništa sudom, udariše silom. Al' on se potkopa, potkopa, prijenu, prijenu i - tako na neku galamu i botanje - bogomi s' održa. Šta će?!... E, a sa' Ćamil, zato što je čojek prodo zemlju i tako to, nadenuo mu ime - Zemko. He, mileta!... Ah, Kulaša... Đa'!... Tako to naš Ćamil. Pa još veli, šta, neki tako vratio s' is Turske bos. A nije to bio neki tamo, do 'na' siroti Sali'bek tu 'zdol ot Ivanja, vrnuo se baž bos. No dobro j' ikako došo. Bio promašio, nesreća o' čojeka, te zapo neđe, bogzna đe, da l' u Srbiju, jal' u Crnu Goru, jal' u Bosnu, to vi ni sam n' umije kazat. Pitali g' otkalen je, a on: „Is Ivanja.“ „Hejha, is Ivanja...“ Tija đavoljija Ivanja mu, alahtiber, ima još poneđe. „Is kojek sat Ivanja, jado?...“ Pa jesi l' is kraja tok i tok? Nije. Pa jesi l' is tok? Jok. „Pa otkalen si, grdna ti majka?!“ „Is Ivanja.“ „Dobro is Ivanja, no is kojek? Đe ti je to tvoje 'Vanje?“ „Pa...“ Smeo se grdni Sali'bek, ne zna nijednu više sal - Ivanje. Ha, pa kako da mu pomognu?! „A de kaži ni više neko mesto us koje ti se nalazi to tvoje 'Vanje.“ „Pa, više je Kurilo.“ „Kurilo.“ „Jes, to je veliko jedno brdo. Tu idemo u drva.“ „Brdo... u drva... A koje mesto đe ljudi živu?“ „Pa Ivanje.“ „To si reko, no koje je više?“ „Pa... Sipanje. Ono je više - ono j' gor' u planinu.“ „Tih, Sipanje... Zna l' ko tu za kako Sipanje, ljudi? D' ima na 'va' svijet.“ Ada', ne zna niko! „Je l' t' i to Sipanje selo?“ „Jes, malo jedno sel' u planinu. Pe'-šes' kuća.“ „Ene malo! Pe'-šes' kuća. Pa kolko ti kuća ondar ima to Ivanje, mrčo?“ „Ono ima poviše.“ „Ene, poviše! Pa reče l' ti da je Sipanje više?“ „Reko'. Ono j' u planinu.“ „Hahaha!“ Nasmiju se ljudi 'd muke. „Ima l' tu neko mesto više kuća, brate, no to tvoje 'Vanje?“ „Pa... ima. Crnča.“ „Ai, crna ti Crnča! I to ti je selo, garant.“ „Jeste.“ „Eh, pa nemo' ni više pričat sela!“ „No šta da vi pričam?“ „No ni kaži lijepo grat.“ „Kakav grat?“ „Kraj kojek ti je to tvoje 'Vanje i ta Crnča, i ono, kako se zovaše...“ „Sipanje.“ „E, i Sipanje. Us koji su ti ta sela grat?“ „Niuskoji.“ „Kako niuskoji, futane? Pa ima l' tu neđe kakav grat?!“ „Nema nikakaf.“ „Ai-hi! More l' to bid đe u svijet, da ne postoji grat?... Pa đe kupujete so i gas, kukala vi kuka?!“ „Čak u Bijelopolje.“ „Ha! Bijelo... A otut si!...“ Deder, Kulaša. Haj', gotovo smo. Đa'!... Eto, ka' započeste tu priču, sve vi je to bilo 'vako ka što vi ja zborim, a ne tako ka što Ćamilaga piše. Vid' ga ti, uzo bandarat po svijetu, šta ja znam, kako je 'vo narod glup i zosto, te kako je divalj i nakaradan. Šta će mu to? More ga neko klepit kosijerom pa ni oh majko! I neka bi ga, vala. Ene! Mesto da zasedne u sudnicu - ka što j' i 'čio školu za ta' poso - pa da sudi narodu ka čojek, i da živi ka gospodin, on sto jez govna i pisat, čuješ, tamo neke ormane... Di, more, Kulaša, šta si tu 'mutila brstet!... Vuci te rastrgli, dabogda! Ka što će te. De pomer' se, majku ti... ostaralu! Đa'!...

Novi mostovi 198 Нови мостови

Romansijer i pripovjedač Safet Sijarić, ovogodišnji dobitnik Ćamilovog pera, rođen je l952. godine u Godijevu kod Bijelog Polja. Osnovnu školu pohađao je u rodnom Godijevu te na Sipanju i u Loznoj a srednju u Novom Pazaru i u Peći, nakon čega završava studije opšte književnosti na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. U samostalnim izdanjima objavio je romane: Vučja gora, San o dragom kamenu, Rod i dom, Udar orla, Glas divine, Zmijski vez, te pripovijest Žena s tromeđe. Veći broj priča ovog pisca objavljen je u raznim časopisima i listovima, a jedna od njih, priča Stari pastir, i na engleskom jeziku. Pisac je zastupljen u nekoliko reprezentativnih izbora savremene bošnjačke i bosanskohercegovačke pripovijetke. Najznačajnije književne nagrade su mu: nagrada Izdavačke kuće „Bosanska riječ“ za roman godine (Udar orla), nagrada Radija BiH za radiodramu, te dvaput zaredom prva nagrada Susreta „Zija Dizdarević“ za pripovijetku. Rukopis Rod i dom je proglašen najboljim romanom na konkursu Soroš fondacije – Otvoreno društvo BiH za l998. godinu, međutim autoru nagrada nije uručena iz formalnih razloga. Taj slučaj je uslovio da naslov u kratkom roku doživi dva izdanja, jedno u Bosni i Hercegovini a drugo u Crnoj Gori. Kao nezavisni pisac, Safet Sijarić živi u svom Godijevu i u Sarajevu gdje mu se nalazi porodica.

Novi mostovi 199 Нови мостови

SADRŽAJ:

Berislav Blagijević: Srce od terakote ............................................................ 6 Branka Selaković: Sećanja postaju večnost ................................................. 9 Aida Šečić Nezirević: Fotografija ................................................................ 22 Đurđa Vukelić Rožić: Njegova strana ulice ................................................. 25 Lejla Kalamujić: U potrazi za Rajem .......................................................... 28 Jovan N. Bundalo: Plac na ruinama ............................................................. 35 Jovica Đurđić: U haljini još miriše lan ........................................................ 39 Jelena Stojković Mirić: Uvek sve može nežnije ......................................... 40 Mirela Agić Udovičić: 11. 07. ...................................................................... 42 Amir Alagić: Kako smo se samo smijali ...................................................... 44 Majo Danilović: Ćutimo moja majka i ja ..................................................... 47 Aleksandra Lekić Vujisić: Besana ............................................................... 48 Suvad Alagić: Moje prvo jutro između Koraja i Brčkog ............................. 50 Robert A. Vrbnjak: Spomenik nepoznatom kupcu ..................................... 54 Vlado Kudić: Lutka koja plače ..................................................................... 57 Ernad Osmić: Čovjek koji je izmislio vrijeme ............................................ 64 Slobodan Bošković: Predznaci ..................................................................... 68 Misera Suljić Sijarić: Namještanje kruga .................................................... 75 Branka Vojinović Jegdić: Ukleti ................................................................. 83 Vesna Laudanović: Disciplina u čekaonici s jednom sijalicom ................... 85 Zijad Pandur: Ćutka .................................................................................... 86 Majo Danilović: Ćutivoje ............................................................................. 87 Milan Mitić: Čovek iz pojasa Gaze ............................................................. 88 Aida Šečić Nezirević: Katarina Bosanska .................................................... 89 Hakija Karić: Grmljavina i san .................................................................... 90 Vladimir Bulatović: Bibliotekar .................................................................. 93 Dimitrije Bukvić: Dan pobede ..................................................................... 97 Đurđa Vukelić Rožić: Vrijeme berbe .......................................................... 101 Adla Velagić Ćirić: Patria .......................................................................... 105 Adriana Stojanović: Prosta ti bila moja ljubav živa .................................. 106 Aleksandra Đurđević: Neko je pokrenuo nisku domina ........................... 107 Aleksandar Hut Kuno: Putopis ................................................................. 108 Ana Jovanović: Jesen .................................................................................. 110 Andrija Stanulović: Crveni kofer .............................................................. 111 Andrea Vrljić: ............................................................... 112 Andrea Lukenda: Dođi da te mrzim .......................................................... 113 Berislav Jurič: Molitva ............................................................................... 114

Novi mostovi 200 Нови мостови

Borislava Dvoranac: Slutim kiše ................................................................ 115 Dajana Lazarević: Ti ne znaš ko sam ja ................................................... 116 Dajana Petrović: Džuboks ......................................................................... 117 Danica Burtulović: Izgori mi čizme ........................................................... 118 Smjestila bi zvijezdu ................................................. 119 Naslikati pjesmu ........................................................ 119 Dalibor Drekić: Na kraju beše muk ............................................................. 120 Dobrila Đokić: Oluja ................................................................................. 122 Tajna ................................................................................. 123 Dragana Dimitrijević: Brojalica ............................................................... 124 Dragan Nedimović: Čekam ........................................................................ 125 Vrata ......................................................................... 127 Dragan Stodić: Režim kao pas ................................................................... 128 Dragica Beka Savić: Kad ljubav umre ...................................................... 129 Moralno propadanje ............................................... 130 Dragica Ohashi: Zora na moru ................................................................. 132 Sve ove godine nadanja ................................................. 132 U vrtu plavog jorgovana ................................................ 133 Dušica Ilić Nedić: Smrt ............................................................................. 134 Đorđe Radojičić: Raspletosmo prste ........................................................ 135 Đura Šefer Sremac: Mirijam .................................................................... 136 Enver Muratović: Da uđeš u san ............................................................... 139 Fuad Kovač: Bista ..................................................................................... 140 Franjo Matanović: Ukliještio sam se ........................................................ 142 Goran Gatalica: U gradu ugraviranih pločnika ......................................... 143 Iva Hlavač: Klikeri ....................................................................................... 144 Jelena Trajković: Godine lutanja ............................................................... 145 Katarina Flamengo: Tempo ....................................................................... 146 Laura Lara Gee: Uoči Badnje večeri ......................................................... 148 Lidija Dujić: Pletene stolice ...................................................................... 149 (Na)kupine snijega .............................................................. 150 Ljiljana Gligorijević: Oseti me .................................................................. 151 Ljubomir O. Vujović: Žrtvena pesma osećanju ljubavi ............................ 152 Mehmed Đedović: Naša zastava ................................................................. 153 Milan Janković: Prošlost smo uprtili na krkače ......................................... 155 Dušegupka ..................................................................... 156 Milan Zlatanović: Venecija ....................................................................... 157 Milica Mima Dmitrović: Kolajna .............................................................. 158 Miloš Ristić: Skica jednog društva ............................................................. 159 Mirjana Andrić: Stanica .............................................................................. 160 Varke u očima ................................................................ 161 Milorad Šuković: Titova slika ..................................................................... 162

Novi mostovi 201 Нови мостови

Nikola Zelenković: Tuđi dani ...................................................................... 164 Peko Laličić: Ukrštene reči (8) .................................................................. 166 Predrag M. Bojić: Monolog ...................................................................... 167 Radmila Ercegovac: Maroko ...................................................................... 168 Ranko Mićanović: Otac ............................................................................. 169 Safeta Osmičić: Ovako je bolje .................................................................. 170 Sanjin Ćitković: Ljubav u doba kolere ....................................................... 171 Selma Ćeliković: Čekanje ........................................................................... 172 Selma Kopić: Sjećam se .............................................................................. 173 Slobodan Zoran Obradović: Kad ostanem sam ........................................ 174 Slobodan M. Stefanović: ........................................................................... 175 Smajil Durmišević: Kad duše cvatu ........................................................... 176 Svetlana Đurić: Majka ................................................................................ 177 Tamara Senić: Bilo jednom jednog trena ................................................. 178 Tatjana Vujović: Istina je umrla juče .......................................................... 179 Vesna Laudinović: Ona je poštena ............................................................ 180 Vida Nenadić: (Ne)uhvaćene suze .............................................................. 181 Vladimir Đorđević: Nikada te neću ostaviti samu ..................................... 182 Vladimir Petrović: Obezglavljeni neandertalac .......................................... 183 Zlatka Emeršić: Ostaje pregršt lijepih uspomena ....................................... 184 Na pragu doma ............................................................... 185 Zora Ljubenović: Što starija to mlađa ..................................................... 186 Zorka Čordašević: Ista slika ...................................................................... 187 Zoran Janković: Nona čoka - nemam suknju ........................................... 188 Šta je sreća ..................................................................... 188 Ako se ne vrati ............................................................... 189 Пере Ристески: Лице ................................................................................. 190 Ирена Христова: Жената е основен извор и инспирација .................. 191 Istok Kodrić: Pot ....................................................................................... 192 Rubikon .............................................................................. 192 Ани Стајкова - Иванова: След нощта .................................................... 193 Safet Sijarič: Razgovor o romanu .............................................................. 194

CIP - Каталогизација у публикацији Централна народна библиотека Црне Горе, Цетиње

ISBN 978-9940-21-002-1 COBISS.CG-ID 21625616

Novi mostovi 202 Нови мостови

Novi mostovi

Нови мостови

Novi mostovi

Нови мостови