Nora Roberts - Pesma Talasa

Eli Landon, član ugledne porodice iz Bostona i uspešan advokat, oslobođen je optužbe za ubistvo svoje supruge zbog nedostatka dokaza, lako je na slobodi, nad njim i dalje lebdi oblak sumnje i optužbi, a njegov ugled i karijera zauvek su narušeni. Eli pronalazi utočište u skrovitoj kući na plaži, daleko od radoznalih očiju. Međutim, u blizini živi zanosna Abra Volš, žena velikog srca koja nikog ne ostavlja ravnodušnim, pa ni Elija. Ona pokušava da zaleči tragove prošlosti i pomaže Eliju da reši misteriozno ubistvo njegove žene. Ipak, dok kuju planove o srećnoj budućnosti, nemilosrdni protivnik vreba iz prikrajka. Senka zla odlučna je da razbije sve na komadiće, ne pitajući za cenu, a kuća na obali mora i dalje je obavijena dobro čuvanim tajnama.

MRAK Većina ljudi živi život tihog očajanja. Ono što nazivamo pomirenošću sa sudbinom potvrđeni je očaj. — Henri Dejvid Toro

1 roz studenu zavesu susnežice, s povremenim bleskom sive svetlosti, na južnom rtu pomaljala se masivna silueta kuće na litici iznad Viski Biča. Okrenuta prema hladnom, nemirnom Atlantiku, kao da mu je prkosila. Trajaću koliko i ti. Posađena na tri čvrsta i nepopustljiva sprata iznad grube i krševite obale, gledala je svojim mračnim, prozorskim očima kako se valjaju talasi. I tako — u jednom ili drugom otelotvorenju — više od tri veka. Kamena kućica, u kojoj sada stoje alat i baštenska oprema, svedoči o njenim skromnim počecima, o onima koji su preplovili svirepi, divlji Atlantik i kročili na krševito tlo Novog sveta. O njenom zenitu svedoče zlatna, peskovita plaža, zaobljeni zabati i raskošne terase, oivičene kamenim zidićima. Preživela je oluje, nemar, zapuštenost, neukus, procvat i propast, skandale i pravdoljubivost. Unutar tih zidova, generacije Landonovih živele su i umirale, slavile i tugovale, kovale planove, pobeđivale i kopnile. Blistala je poput najjače svetlosti koja obasjava kamenitu i slavnu obalu severnog Masačusetsa. I zatvarala se, šćućurena u mraku. Stajala je dugo, toliko dugo da sada predstavlja samo to — Liticu, uzdignutu iznad mora, peska i Viski Biča. Za Elija Landona to je bilo jedino mesto gde je mogao da ode. Ne samo utočište već i beg od svega što mu je život doneo u proteklih jedanaest užasnih meseci. Jedva da je prepoznao samog sebe. Dva i po sata vožnje od Bostona klizavim drumovima iscrpio ga je. Ali onda, priznao je sebi, umor mu se osladio, poput ljubavnice. I tako je sedeo tu u kolima, ispred kuće, dok je tmurna susnežica padala po vetrobranskom staklu i krovu, razmišljajući da li da skupi snagu i uđe unutra ili da ostane tu i možda odrema u kolima. Koješta, reče on sebi. Naravno da neće sedeti u kolima kada mu je kuća, sa svojim savršeno solidnim izborom kreveta, bila bukvalno pred nosom. Štaviše, nije mogao da se natera ni da izvadi svoj kofer iz prtljažnika. Umesto toga, sa zadnjeg sedišta uzeo je dve omanje putne torbe, u kojima je bio njegov laptop i nešto osnovnih stvari. Kada je izašao iz kola, susnežica ga ošinu po licu, a studen zviždukavog atlantskog vetra probudi ga iz letargije. Talasi su se razbijali o stene, zapljuskujući pesak, proizvodeći

konstantni, šištavi huk. Eli izvadi ključeve iz džepa sakoa, kročivši u zaklon širokog, kamenog trema pred masivnim, dvokrilnim vratima, isklesanim od tikovine, uvezene iz Burme pre više od jednog veka. Dve godine, pomisli — skoro tri — otkad nije dolazio ovamo. Bio je prezauzet životom, poslom i svojim propalim brakom da bi se dovezao na vikend, letnji odmor, kratku posetu svojoj baki. Voleo je da provodi vreme s njom, sa neukrotivom Hester Hokin Landon, kad god bi došla u Boston. Redovno joj je pisao mejlove, telefonirao, i slao poruke preko Fejsbuka i Skajpa. Hester je možda bila na pragu osamdesete ali je sa mladalačkim entuzijazmom prihvatala sve tehnološke inovacije. Izvodio bi je na večere, slao joj cveće i čestitke, provodeći s njom i porodicom praznike i rođendane. Ali nemanje vremena — pomisli on, otključavajući vrata — bio je samo izgovor za nedolaske u Viski Bič, mesto koje je Hester volela najviše na svetu, gde bi joj posvetio pažnju i istinski je usrećio. Otključao je vrata i ušao unutra, paleći svetlo. Promenila je neke stvari, primeti on, ali baka je prihvatala promenu kao što je uspevala da prihvati tradiciju — to joj je ležalo. Nove slike — morski pejzaži, cvetni pejzaži — udahnuli su vedrinu tamno-mrkim zidovima. Eli spusti svoje torbe tik kraj vrata, zastavši za trenutak da osmotri bleštavilo predsoblja. Proučavao je stepenište — na stubovima od iscerenih grotesknih figura, napravljenim po nalogu nekog hirovitog Landona — sve do vrha, gde su se graciozno zakrivljivale desno ka severnom i levo ka južnom krilu. Obilje soba, pomisli Eli. Treba samo da se popnem uz stepenice i odaberem jednu. Ali ne još. Umesto toga, zaputio se prema onome što su zvali glavni salon, sa visokim, zasvođenim prozorima prema vrtu — koji će procvetati tek kada zima otvori svoje kandže. Njegova baka nije tu živela već preko dva meseca, ali Eli nije primetio ni trunku prašine. Cepanice su ležale u kaminu od plavičastog kamena, spremne za loženje. Sveže cveće stajalo je na stilskom stočiću koji je Hester nadasve cenila. Jastučići su bili našušureni na sofama, raspoređenim po salonu, a lakirani brodski pod od kestenovog drveta presijavao se poput ogledala. Očigledno je angažovala nekog, zaključi Eli, trljajući čelo na mestu gde je počinjala glavobolja. Rekla mu je to, zar ne? Rekla mu je da neko brine o kući. Komšinica ili žena koja za nju obavlja teške poslove. Nije zaboravio da mu je to rekla, samo je za trenutak zaturio tu informaciju u magli koja se često uvlačila da mu pomuti um. Sada je briga o Litici bila njegov posao. Da je čuva, kao što ga je baka zamolila, da joj udahne život. I možda će to, nadao se, udahnuti život i u njega. Eli podiže svoje torbe, ukočeno gledajući stepenice. Našla ju je tu, u podnožju stepenica. Komšinica — ista komšinica? Ona koja joj čisti?

Bogu hvala, neko ju je ipak obilazio i tako ju je našao kako leži krvava i bez svesti, sva u modricama, sa ugruvanom rukom, polomljenim kukom, napuklim rebrima, potresom mozga. Mogla je da umre, pomisli Eli. Lekari su bili zapanjeni njenom tvrdoglavošću. Niko iz porodice je nije redovno posećivao, niko je nije zvao, i niko, uključujući njega, nije brinuo ako dan ili dva ne bi odgovarala na pozive. Hester Landon, nezavisna, nesalomiva, neuništiva. Mogla je da umre da nije bilo komšinice — i njene neumorne volje. Hester je sada vladala kućom njegovih roditelja, oporavljajući se od pada. Tamo će ostati sve dok ne bude dovoljno jaka da se vrati u Liticu — ili dok njegovim roditeljima bude odgovaralo. Uglavnom, njegova baka će živeti s njima i tačka. Želeo je da ona bude tu, u kući koju voli, da sedi na terasi i pije svoj večernji martini, zagledana u okean. Da sadi cveće ili možda postavlja svoj slikarski štafelaj. Želeo je da bude vitalna i snažna, a ne da leži bespomoćna i slaba na podu, kao što se zbilo tog jutra dok je on sebi sipao drugu šolju kafe. I zato će dati sve od sebe da se baka što pre vrati kući. Uliće život u Liticu, kao da je njegova. Eli uze torbe i krenu uz stepenice. Odabrao je sobu u kojoj bi uvek odsedao tokom poseta — iako su se te posete bile drastično proredile. Lindsi je mrzela Viski Bič i Liticu. Pretvarala je ta putovanja u hladni rat, gde je s jedne strane bila njegova striktno učtiva baka, a s druge njegova sarkastična supruga. A on stisnut u sredini. Stoga je izabrao lakši put. Možda zbog toga sada žali, što je prestao da dolazi ovde, što je smišljao izgovore i ograničavao vreme provedeno s bakom tokom njenih poseta Bostonu. Ali nije mogao da vrati vreme. Eli uđe u spavaću sobu. Opet cveće, primeti on, i zidovi okrečeni u bledozelenu, jednu od bakinih omiljenih boja. Spustio je torbe na klupu podno kreveta i skinuo sako. Sve je ostalo isto. Omanji radni sto kraj prozora, široka balkonska vrata prema terasi, fotelja i stočić pokriven stolnjakom koji je heklala još njegova prabaka. Najednom mu se učini da se oseća skoro kao kod kuće. Otvorivši torbu, iskopao je neseser, zatim pronašao čiste peškire i sapune u obliku školjke. Kupatilom je dominirao prijatan, citrusni miris. Skinuo je odeću ne pogledavši se u ogledalo. Smršao je tokom protekle godine. Nije morao sebe da podseća na to. Pustio je vodu u tuš-kabini i ušao, nadajući se da će kupanjem odagnati umor. Iz iskustva je znao da odlazak u krevet s lošim raspoloženjem i stresom znači nemiran san i buđenje sa glavoboljom. Kada je izašao iz tuš-kabine, zgrabio je jedan od peškira sa gomile, osetivši opet limunkasti miris dok je brisao kosu. Vlažne kovrdže mu padoše na vrat; tamnoplava kosa mu je bila duža nego u pubertetu. Zato što nije posetio svog berberina, Enrikea, skoro godinu dana. Nije žudeo za šišanjem od sto pedeset dolara, niti za kolekcijom italijanskih odela i cipela iz svog ormana. Više nije bio elegantno obučeni advokat krivičnog prava, sa kancelarijom u poslovnoj četvrti i ambicijom da postane punopravni partner. Taj čovek je umro zajedno sa Lindsi. Više

ga nije poznavao. Eli razgrnu jorgan, vazdušast i beo poput snega, uvuče se u krevet i ugasi svetlo. U mraku je mogao da čuje more, ravnomerni huk, i dobovanje kiše po prozorima. Sklopio je oči, zaželevši kao i svake noći samo nekoliko sati zaborava. Nekoliko sati je sve što je imao.

*** Dođavola, bio je ljut dok je te kišne noći vozio prema kući u Bek Beju. Niko, apsolutno niko nije mogao da ga iznervira kao Lindsi. Kučka. Njen mozak, a očigledno i njen moral, funkcionisali su na neverovatan način. Uspela je da ubedi sebe, i verovatno sve svoje prijateljice, majku, sestru i bog zna koga još, da je on kriv za raspad njihovog braka, da je on kriv što su posle nekoliko poseta bračnom savetniku završili u brakorazvodnoj parnici. I da je on kriv što ga je jebeno varala preko osam meseci — pet više nego što je trajalo bračno „suđenje“, koje je sama pokrenula. I na neki način je bilo na njemu da otkrije njenu laž, preljubu i oholost, pre nego se potpisao kako bi ona mogla da ode sa pozamašnom nagodbom. I tako su oboje bili ljuti, zaključi Eli — on zato što je ispao budala, ona zato što je on to konačno prokljuvio. Nesumnjivo će on biti kriv zbog one gadne svađe oko brakolomstva, onog popodneva u umetničkoj galeriji, gde je Lindsi honorarno radila. Loš trenutak, loš izbor reći, morao je sebi da prizna. A sada? Više ga nije bilo briga. Htela je njega da okrivi zato što se njoj omaklo, toliko da je njegova sestra videla njegovu otuđenu ženu s drugim muškarcem u foajeu hotela u Kembridžu — pre nego što su zajedno ušli u lift. Triša je možda sačekala nekoliko dana pre nego što mu je saopštila tu nemilu informaciju, ali nije mogao da je krivi. Sačekao je da prođe još par dana kako bi upio informaciju, a onda je unajmio privatnog detektiva. Osam meseci, podseti Eli sebe. Vucarala se s drugim po hotelima, pansionima i bog zna gde još — doduše, dovoljno oprezna da to ne čini u kući. Šta bi pomislio komšiluk? Možda nije trebalo da ode u galeriju, naoružan detektivskim izveštajem i sopstvenim besom. Možda je trebalo da imaju više obzira, umesto da se žestoko svađaju na javnom mestu. Oboje su morali da se nose sa sramotom. Ali u jedno je bio siguran: nagodba joj više nije bila tako slatka. Sve ono pozivanje na čistotu i poštenje, bez potrebe da se pridržavaju predbračnog ugovora? Učinjeno. Saznala je to čim se vratila kući sa svoje dobrotvorne aukcije i primetila da je odneo sliku kupljenu u Firenci, dijamantski prsten koji je pripadao njegovog prabaki. Tada je pristala. I neka je

proklet srebrni servis za kafu, koji mu ništa nije značio jer je bio nasleđe druge porodice, a ona ga je ubacila u zajedničku imovinu. Planirala je da okrene novi list. Možda je to bilo iz sažaljenja, možda iz čiste gluposti — a možda zbog pravde i istine. Nije mogao da je gleda očima besa i izdaje, i jednostavno više nije mario. Pušeći se od besa, zaustavio je kola ispred kuće u Boston Bek Beju. Kuće za koju je verovao da će biti solidan dom za brak koji je počeo da puca. Gde se nadao da će jednog dana jurcati deca, i koji će posle nekog vremena popuniti te pukotine, kada je on i Lindsi budu uredili elegantnim nameštajem, diskusijama, prepirkama, izmirenjima — svime što se smatralo normalnim — uz malo detaljisanja. Sada će morati da je prodaju, i oboje će verovatno otići sa polovinom nešto većom od ničega. I umesto da iznajmi stan na, kako se nadao, kraći period, završio je s kupovinom istog. Za sebe, pomisli Eli, izlazeći iz kola na kišu. Bez diskusije, svađe ili neophodnih sporazuma. I to je stiglo kao neka vrsta olakšanja, zaključio je, trčeći do ulaznih vrata. Bez odugovlačenja, bez zavlačenja, bez pretvaranja da bi brak mogli ili trebalo spasiti. Možda mu je Lindsi svojim lažima, izdajom i preljubom zapravo učinila uslugu. Sada je mogao da ode bez osećaja krivice ili žaljenja. Ali začelo je otišao sa onim što mu je pripadalo. Eli otključa vrata, uđe u široki, elegantni foaje. Okrenuvši se prema alarmnom uređaju, ukuca šifru. U slučaju da ju je promenila, alarmni sistem je sadržao njegove podatke. Već je smislio kako da podnese pitanja policije ili obezbeđenja. Samo bi rekao da je njegova žena promenila šifru — dovoljno tačno — a on ju je zaboravio. Ali nije to učinila. Ova spoznaja ga ispuni olakšanjem i uvredom istovremeno. Mislila je da ga dobro poznaje, bila je tako sigurna da on više nikada neće kročiti u kuću čiju polovinu je posedovao bez njene dozvole. Pristao je da se iseli, da oboma omogući nešto prostora, kako ne bi morao da bude uljez, neko ko se nameće. Lindsi je pretpostavljala da će on biti jebeno civilizovan. Ubrzo je otkrila da ga uopšte ne poznaje. Za trenutak je stajao tu, posmatrajući praznu kuću, osećajući je. Sve one neutralne tonove koji služe kao pozadina za boje, kombinaciju starog, novog, provokativno stilizovanog. Bila je dobra u tome, morao je da prizna. Znala je kako da predstavi sebe, svoj dom, znala je kako da priredi nezaboravnu zabavu. Nekada je tu bilo dobrih vibracija, srećnih trenutaka, produženih zadovoljstava, ležerne podudarnosti, dobrog seksa, lenjih nedeljnih jutara. Kada je sve krenulo po zlu? „Bestraga“, promrmlja. Uđeš, izađeš, gotovo, reče sebi. Sam boravak u kući ga je deprimirao. Popeo se na sprat, otišao pravo u glavnu spavaću sobu — i primetio njenu poluspakovanu torbu.

Mogla je da ode kud god je želela, pomisli, sa svojim ljubavnikom ili bez njega. Eli se fokusirao na ono zbog čega je došao. U plakaru je ukucao kombinaciju sefa i otvorio ga. Ignorisao je hrpe gotovine, dokumenata, kutije sa nakitom koji joj je godinama poklanjao ili koji je sama sebi kupovala. Samo prsten, reče sebi. Prsten Landonovih. Otvorio je kutijicu, posmatrajući kako se svetlost prelama u kamenu, a onda je ubacio u džep sakoa. Kada je zaključao sef i krenuo u prizemlje, kroz glavu mu prelete da je trebalo da kupi debelu foliju ili neku zaštitu za sliku. Umotaće je u nekoliko peškira, odluči, čisto da je zaštiti od kiše. Iz ormana za posteljinu izvadio je dva velika ubrusa i nastavio. Uđeš, izađeš, gotovo, ponovi sebi. Nije imao pojma koliko žudi da pobegne iz te kuće, od tih sećanja — dobrih i loših. U dnevnoj sobi je skinuo sliku sa zida. Kupio ju je na medenom mesecu jer je Lindsi bila toliko očarana tim suncem okupanim bojama, šarmom i jednostavnošću suncokretovih polja, sa maslinjakom u pozadini. Posle toga su kupovali i druge umetnine, prisećao se Eli dok je umotavao ovu u peškire. Slike, skulpture, grnčariju vrhunske izrade. Sve je to moglo da završi kao zajednička imovina, u sklopu mehanizma pogodbe. Ali ne i ovo. Umotanu sliku je položio na kauč, krećući se po dnevnoj sobi, dok je napolju divljala oluja. Pitao se je li Lindsi u svojim kolima, na putu kući, gde će završiti pakovanje za noćno putovanje sa svojim ljubavnikom. „Uživaj dok traje“, promrmlja Eli. Jer, prvo što će ujutro učiniti jeste pozivanje advokata i oslobađanje od dužnosti. Od sada je nameravao da igra grubo. Eli uđe u sobu koju su preuredili u biblioteku i, pre nego što je upalio svetlo, munja sevnu svojim ledenim bleskom, osvetlivši njeno telo. U sekundama pre nego što je zagrmelo, njegov mozak se ispraznio. „Lindsi?“ Brzo je upalio svetlo i jurnuo napred. U njemu se vodio rat između onoga što je video i onoga što je mogao da prihvati. Ležala je na boku ispred kamina. Krv, lokva krvi na belom mermeru, na tamnom podu. Njene oči boje tople čokolade, one koje su ga nekada privukle, sada su imale staklasti sjaj. „Lindsi.“ Eli pade na kolena kraj nje, uze njenu ruku, ispruženu kao da poseže za nečim. I shvati da je hladna kao smrt. U Litici, Eli se probudio isplivavši iz krvavog sna u sunčevu svetlost. Za trenutak je sedeo na krevetu, dezorijentisan, smućen. A onda je pogledom osmotrio sobu, setivši se gde se nalazi i srce mu je opet zakucalo normalno. Litica. Došao je u Liticu. Lindsi je bila mrtva skoro godinu dana. Kuća u Bek Beju konačno je bila na tržištu. Košmar je prošao. Iako je on i dalje osećao jezu za vratom.

Eli zabaci kosu, žaleći što ne može više da spava, ali znao je da će se, ako opet sklopi oči, ponovo vratiti u biblioteku, kraj leša svoje ubijene žene. S druge strane, nije mogao da smisli nijedan dobar razlog zašto bi ustao iz kreveta. Učini mu se da čuje muziku — prigušenu, daleku. Zaista, kakva je to muzika? Privikao se na razne zvuke — glasove, muziku, brundanje televizora — tokom proteklih nekoliko meseci života u roditeljskoj kući, toliko da nije registrovao kako ovde nema muzike, niti bilo čega osim mora i vetra. Da nije uključio radio, TV ili nešto, i zaboravio da isključi? Ne bi mu bilo prvi put otkad je krenulo nizbrdo. Eto razloga za ustajanje, zaključi. Pošto nije doneo ostatak svog prtljaga, navuče farmerke koje je nosio dan ranije i zgrabi košulju, oblačeći je dok je izlazio iz sobe. Nije zvučalo kao radio, shvati on, prilazeći stepenicama. Odmah je prepoznao Adel, koračajući kroz glavni hodnik, ali je jasno čuo drugi ženski glas kako je strastveno — i vrlo glasno — prati. Vođen zvukom, vijugao je kroz kuću prema kuhinji. Adelina pevačka partnerka je iz kese sa namirnicama, spuštene na kuhinjski pult, vadila banane i spuštala ih u činiju od bambusa u kojoj su već bile jabuke i kruške. Eli nije mogao da dokuči šta se dešava. Devojka je pevala slobodno i solidno — ne sa Adelinom magijom u glasu, ali prilično dobro. I izgledala je kao dobra vila, ona izdužena i vretenasta vrsta. Gusta kovrdžava kosa boje kestena razlivala joj se po ramenima, padajući niz leđa tamnoplavog džempera. Lice joj je bilo... neobično. Usko, sa bademastim očima, istaknutim jagodicama i pravilnim nosom iznad punih usana. Kraj levog ugla usta imala je mladež koji mu se učini pomalo vanzemaljski. Ili je to samo bila uobrazilja njegovog pospanog mozga i datih okolnosti. Prstenje je svetlucalo na njenim šakama. Viseće minđuše su se njihale oko njenih ušiju. Privezak polumeseca joj je visio oko vrata, i ručni sat, okrugao i beo poput bejzbol lopte, štrcao joj je sa levog ručnog zgloba. I dalje pevajući, ona uze tetrapak mleka i pakovanje putera iz kese, i okrenu se prema frižideru. I tada ga ugleda. Nije vrisnula ali se zateturala unazad i skoro ispustila mleko. „Eli?“ Spustila je mleko i podigla ruku s prstenom na srce. „Bože! Uplašio si me.“ S grlenim smehom, zabacila je kovrdžavu kosu. „Trebalo je da dođeš tek po podne. Nisam videla tvoja kola. Doduše, ušla sam na zadnja vrata“, nastavi, pokazujući prema vratima koja izlaze na glavnu terasu. „Sigurno si došao na prednja. Zašto i ne bi? Noću si vozio? Manja je gužva, pretpostavljam, ali putevi su klizavi zbog susnežice. Kako god, sada si tu. Hoćeš li kafu?“ Izgledala je kao dugonoga vila, opet pomisli on, i smejala se kao boginja mora. I kupila je banane. Eli je samo zurio u nju. „Ko si ti?“ „Oh, izvini. Mislila sam da ti je Hester rekla. Ja sam Abra. Abra Volš. Hester me je

zamolila da pripremim kuću za tebe. Upravo dopunjavam kuhinjske zalihe. Kako je Hester? Nismo se čule nekoliko dana — samo smo razmenile mejlove i poruke.“ „Abra Volš“, ponovi on. „Ti si je našla.“ „Da.“ Ona izvuče kesicu sa kafom i poče da puni aparat sličan onom koji je Eli svakodnevno koristio u svojoj advokatskoj kancelariji. „Užasan dan. Nije došla na čas joge, koji nikada nije propuštala. Zvala sam je ali se nije javljala, pa sam došla da vidim šta se dešava. Imala sam ključ. Čistila sam joj kuću.“ Dok je aparat zujao, postavila je ogromnu šolju ispod otvora, a onda nastavila da vadi namirnice. „Ušla sam na zadnja vrata — iz navike. Dozivala sam je... A onda sam počela da brinem da se nije razbolela, pa sam krenula prema stepenicama. Ležala je tamo. Mislila sam... ali napipala sam joj puls i okrenula je glavu kada sam je pozvala po imenu. Zvala sam hitnu pomoć i skinula prekrivač sa kauča jer sam se plašila da je pomerim. Stigli su brzo, iako mi se činilo da su prošli sati.“ Abra izvadi mleko iz frižidera, sipajući malo u kafu. „Šank ili sto?“ „Šta?“ „Šank.“ Abra spusti šolju na šank. „Tako možeš da sediš i pričaš sa mnom.“ Kako je Eli i dalje samo zurio u šolju, ona se osmehnu. „Tako piješ, zar ne? Hester je rekla bez šećera i s malo mleka.“ „Da, hvala.“ Poput mesečara, Eli priđe šanku i sede na barsku stolicu. „Tako je jaka, tako pametna, tako svoja. Tvoja baka je moj heroj. Kada sam se doselila ovamo, pre nekoliko godina, bila je prva osoba za koju sam se istinski vezala.“ Nastavila je da priča. Nije važno da li je on sluša, pomisli Abra. Ponekad zvuk nečijeg glasa zvuči utešno, a on je izgledao kao da vapi za utehom. Setila se njegovih fotografija od pre neku godinu, koje joj je Hester pokazala. Lep osmeh, vedre oči, karakteristične za Landonove — kristalnoplave, sa tamnim obodom oko dužica. Sada je izgledao umorno, tužno i premršavo. Učiniće sve da to popravi, odluči ona. S tim na umu, izvadila je jaja, sir i šunku iz frižidera. „Srećna je što si pristao da boraviš ovde. Znam koliko je užasava pomisao na praznu Liticu. Rekla je da pišeš knjigu?“ „Hm.“ „Pročitala sam nekoliko tvojih priča. Svidele su mi se.“ Stavila je tiganj za omlet na šporet da se zagreje. U međuvremenu, sipala je sok od pomorandže u čašu, ubacila nešto borovnica u cediljku da ih opere, ubacila kriške hleba u toster. „Kao tinejdžerka sam pisala lošu ljubavnu poeziju. Zvučalo je još gore kada sam pokušala da komponujem muziku. Volim da čitam. Divim se svima koji imaju dara za pisanje. Ona je ponosna na tebe. Hester.“ Eli diže pogled, presrevši njene oči. Zelene, primeti, poput mora u magli i vanzemaljske, poput ostatka nje. Možda ona uopšte nije postojala. A onda njena šaka poklopi njegovu, samo nakratko, topla i stvarna. „Kafa ti se hladi.“ „U redu.“ Eli prinese šolju usnama, otpi gutljaj. Kafa je bila gorkasta. „Nisi dugo dolazio ovamo“, nastavi Abra, sipajući mešavinu jaja i mleka u tiganj. „U selu

ima fini restoran — i picerija je još tamo. Mislim da zasad imaš dovoljno zaliha ovde, ali pijaca je takođe tamo. Ako ti nešto treba i ne želiš u selo, samo mi javi. Živim u kući Nasmejani galeb, za slučaj da izađeš i poželiš da svratiš. Znaš gde je?“ „Ja... da. Ti... radiš za moju baku?“ „Čistila sam joj jednom ili dvaput nedeljno, kada bi me zvala. Čistim za još nekoliko ljudi — kada je potrebno. Predajem jogu pet puta nedeljno, u podrumu crkve, a uveče radim u svojoj gostionici. Kada sam ubedila Hester da proba jogu, navukla se. Radim masaže“, kratko mu se naceri preko ramena, „terapeutske. Imam diplomu. Radim mnogo toga, zato što me zanima mnogo toga.“ Servirala je omlet u tanjir sa svežim borovnicama i tostom. Postavila je doručak pred njega, dodavši crvenu pamučnu salvetu i escajg. „Moram da krenem, već kasnim.“ Abra ubaci kese za pijacu u ogromnu crvenu torbu, navuče tamnoljubičasti kaput, omota šal duginih boja oko vrata, i stavi ljubičastu vunenu kapu na glavu. „Vidimo se prekosutra, oko devet.“ „Prekosutra?“ „Dolazim da čistim. Ako ti bude trebalo nešto u međuvremenu, moji brojevi — mobilni i kućni — tamo su na tabli. Ili ako prošetaš i ja sam kod kuće, svrati. Pa... dobro došao, Eli.“ Abra priđe vratima verande, okrenu se i osmehnu. „Pojedi doručak“, naredi i izađe. Eli je sedeo, zureći u vrata, a onda pogleda svoj tanjir. Pošto nije mogao da smisli šta bi drugo radio, uze viljušku i poče da jede.

2 li je tumarao po kući, nadajući se da će mu to pomoći u orijentaciji. Mrzeo je taj lelujavi osećaj lebdenja od tačke do tačke, od misli do misli, bez ikakvog osećaja usidrenosti ili ukorenjenosti. Nekada je u životu imao konstrukciju i cilj. Čak i posle Lindsine smrti, kada se ta konstrukcija srušila, imao je cilj. Borba protiv mogućnosti da ostatak života provede kao zatočenik jednačila se sa snažnim, definisanim namerama. A sada, sa manje iznenadnom, manje vidljivom pretnjom, kakav cilj je imao? Pisanje, podseti sebe Eli. Često je razmišljao o tome, jer mu je beg u pisanje sačuvao razum. Ali gde je njegovo sidro sada? Gde je koren? Je li to Litica? Tek tako? U ovoj kući je kao dečak i mladić provodio letnje raspuste, sa plažom koja ga je mamila, i zimske praznike, gledajući kako sneg pokriva pesak i stene. Ah, to vreme bezbrižnosti! Je li se uopšte dogodilo? Zamkovi od peska i plodovi mora sa porodicom, prijateljima, jedrenje sa dedom u jedrilici, koju je baka još uvek držala ukotvljenu u marini Viski Biča, i vesele, raskošne božične večere kraj kamina u kom pucketa vatra. Nikada sebe nije zamišljao kako luta ovim sobama poput aveti, naprežući se da čuje odjeke tih glasova i vidi izbledele slike boljeg vremena. Kada je ušao u bakinu spavaću sobu, on spazi da je unela promene — u boji zidova, draperiji — ali da je veći deo ostao isti. Ogroman bračni krevet u kom je, usled mećave i žurbe, rođen njegov otac. Fotografija njegovih roditelja, tako mladih, životnih i lepih, na dan venčanja, uslikana pre više od pola veka, i dalje je stajala na pisaćem stolu, u svom sjajnom, srebrnom ramu. I pogled sa prozora na more, peščanu plažu, razuđenu uvalu krševite obale koja odoleva zubu vremena. Najednom ga obuze jasno, živo sećanje na letnju noć, divlju letnju oluju. Napolju grmi i seva, a on i njegova sestra, na raspustu, koji su provodili u Litici, prestravljeno se skrivaju ispod tog bakinog kreveta. Koliko je imao godina — pet, možda šest? Ali svega se sećao, kao kroz jasna, kristalna sočiva. Sevanje munje kroz prozor, predivan, ogroman krevet po kom je voleo da skače. Čuo je svog dedu — i zar je čudno što je tog trena shvatio koliko njegov otac liči na njega u tim godinama? — kako se grohotom smeje dok izvlači uplašenu Trišu ispod kreveta. Ludo su se proveli te noći! Na nebeskom rok koncertu. Iako je sećanje bledelo, Eli se osećao smirenije. Prišao je vratima terase, okrenuo bravu i izašao na vetar i studen. Talasi su divljali, terani jakim, silnim vetrom koji je mirisao na sneg. Na vrhu rta, na

samom kraju zaobljene uvale, dizao se beli svetionik ovenčan stenjem. Daleko na Atlantiku videla se tačkica, verovatno brod, koji se probijao kroz nemirne vode. Kuda je plovio? Šta je prevozio? Nekada davno su igrali igru, neku vrstu „Na slovo, na slovo“. Brod plovi u Jermeniju i prevozi jabuke, pomisli Eli. Prvi put za mnogo vremena, stajao j e šćućuren na ledenom vetru i smeškao se. Plovi u Bimini i prevozi bambus. Plovi u Kairo i prevozi kokos. Plovi u Dansku i prevozi dinje, nabrajao je dok se tačkica udaljavala. Stajao je još malo tu a onda ušao nazad u prijatnu toplinu. Morao je nečim da se zabavi. Planirao je da ode do kola, po stvari. Potom da se raspakuje, skrasi. Možda kasnije. Opet je izašao napolje, opet je tumarao po kući, sve do trećeg sprata, na kom je nekada davno živela posluga. Sada je tamo bila ostava, nameštaj pokriven čaršavima, sanduci, kovčezi i kutije u prostranom delu, dok su u sobice, gde su nekada konačile sluškinje i kuvarice, bile prazne. Bez naročite namere je tumarao kroz njih, sa morske strane, kao i kroz sobu u potkrovlju sa širokim prozorima, okrenutim prema moru. Soba glavne domaćice, zaključi Eli. Ili možda glavnog batlera? Ko god da je tu spavao, imao je sobu s najboljim pogledom, zajedno sa zasebnim ulazom i terasom. Sada više nije bilo potrebe za opremanjem, grejanjem i održavanjem trećeg sprata. Njegova praktična baka je odavno zatvorila taj deo kuće. Možda će ga neko jednog dana opet staviti u funkciju, skinuti sve one presvlake sa nameštaja, ugrejati i osvetliti ga. Ali treći sprat je sada bio prazan i hladan, baš kao i on. Opet je sišao u prizemlje, nastavljajući da luta. I otkrio još promena. Prostoriju koja je nekada služila kao spavaća soba na drugom spratu, njegova baka je preuredila u odaju za rad i boravak. Takozvanu radnu sobu, sa računarom na predivnom stilskom radnom stolu, sa kožnom foteljom i nečim za šta je pretpostavljao da je kauč za popodnevnu dremku. I još malo njene umetnosti — ružičasti božuri u kobaltnoj vazi, izmaglica koja se diže sa vetrom nošenih dina. I naravno, pogled, poput melema na bolnu ranu. Eli uđe u sobu, priđe radnom stolu i odlepi poruku sa monitora. Hester ti je poručila: Piši ovde i zašto već nisi? Abra Za trenutak je zbunjeno zurio u poruku, ne odobravajući to što mu Hester preko komšinice izdaje zapovesti. A onda, s porukom u ruci, pogleda po sobi, prozore, pa čak i omanje kupatilo, plakar sa kancelarijskom opremom i posteljinom, ćebadima i

jastucima. Znači, kauč se razvlači, zaključi on. Opet praktično. Kuća je imala preko deset soba — nije mogao da se seti — ali zašto trošiti prostor kada se prostor može višestruko iskoristiti? Eli odmahnu glavom, gledajući u frižider sa staklenim vratima, pun flaširane vode i njegovog omiljenog gaziranog soka iz studentskih dana. Piši ovde. Bilo je to dobro mesto, zaključi, i pisanje mu se najednom učini primamljivijim od otpakivanja. „U redu“, kaza. „Biće tako.“ Otišao je u svoju sobu, izvadio laptop iz futrole. Pomerio je monitor i tastaturu u levi ugao stola, oslobodivši prostor za svoj računar. I kad je već tu, što ne bi popio bočicu hladnog soka. Uključio je laptop, ubacio USB uređaj. „U redu“, ponovi. „Gde smo stali?“ Otvorio je bočicu i otpio nekoliko gutljaja, letimično čitajući poslednje redove teksta, a onda prionuo na posao. I tako je pobegao. Posle fakulteta je pisao iz hobija — uživajući u tome. I bio bi ponosan kada proda nekoliko priča. Proteklih godinu i po dana — otkad mu se život sunovratio — otkrio je da mu pisanje služi kao terapija. Smirivalo ga je bolje od pedesetominutne seanse sa psihićem. Mogao je da uroni u svet koji bi stvorio i koji je — u određenoj meri — kontrolisao. Štaviše, tu se osećao bolje nego u spoljnom svetu. Pisao je — opet, u određenoj meri — o onome što je znao. Umešni advokatski trileri — isprva u formi kratkih priča, a potom kao stravični i zavodljivi pokušaji romana — pružali su mu mogućnost da se poigra sa zakonom, da ga iskoristi ili zloupotrebi, zavisno od likova. Mogao je da kreira dileme, rešenja, zaplete na tankoj, klizavoj ivici, uvek balansirajući između zakona i pravde. Postao je advokat jer ga je zakon, sa svim svojim manama, začkoljicama i tumačenjima, fascinirao. I zato što mu porodični posao, firma Landon Viski, jednostavno nije legao kao što je njegovom ocu, sestri, pa čak i zetu. Hteo je da se bavi krivičnim pravom i s tom idejom je polagao ispite, radeći honorarno za sudiju Rajngolda, čoveka kom se divio i kog je cenio, kao i u advokatskoj firmi Braun, Kinsejl, Šubert i saradnici. Sada kada ga je zakon izdao u bukvalnom smislu te reči, pisao je da bi se osećao živim, da bi podsetio sebe kako je nekada postojala istina iznad laži, a pravda bivala zadovoljena. Kada se ponovo vratio u stvarnost, svetlost se promenila, smračilo se, tonovi u moru postali su blaži. Iznenađeno je shvatio da je prošlo tri; pisao je skoro četiri sata. „Hester je opet pogodila“, promrmlja Eli. Sačuvavši napisani tekst, proverio je elektronsku poštu. Gomila neželjenih mejlova, primeti — i obrisa ih. Ono malo što je preostalo nije smatrao obaveznim za čitanje. Umesto toga, sastavio je pismo roditeljima, i još jedno sestri, sa skoro identičnim sadržajem. Nije imao problema tokom vožnje, kuća izgleda super, dobro je vratiti se i skrasiti

se. Ništa o vraćanju košmara, pritajenoj depresiji ili brbljivoj komšinici koja sprema omlete. A onda je sastavio još jedno pismo, svojoj baki. Pišem ovde, kao što mi je naređeno. Hvala ti. More podseća na ustalasano sivilo sa užurbanim, belim konjima. Pašće sneg; osećam ga u vazduhu. Kuća izgleda dobro, a osećaj u njoj je još bolji. Zaboravio sam koliko uživam kada sam ovde. Oprosti, bako — i ne opominji me što ti se opet izvinjavam — oprosti što sam prestao da dolazim. Ali sada mi je zbog toga žao, koliko i zbog tvoje nesreće. Da sam dolazio kod tebe u Liticu, možda bih jasnije video neke stvari, prihvatio ih, promenio. Da jesam, da li bi sve ispalo ovako užasno? Nikada neću znati, i nema svrhe lupati glavu. U jedno sam siguran — dobro je biti ovde, i brinuću o kući dok se ti ne vratiš. Odoh da prošetam plažom, a kada se vratim, založiću vatru i gledaću kako veje sneg. Volim te, Eli P. S. Upoznao sam Abru Volš. Zanimljiva je. Ne sećam se jesam li joj zahvalio što je spasila ljubav mog života. Pobrinuću se da to učinim kada ponovo dođe. Nakon slanja imejla, pade mu na pamet da, osim što je zaboravio da joj zahvali, takođe je zaboravio da joj plati namirnice. Eli napisa sebi poruku na papiru samolepljivog blokčića, koji je našao u fioci radnog stola, i zalepi je na monitor računara. U poslednje vreme je postao previše zaboravan. Nema svrhe odlagati raspakivanje, reče sebi. Ako ništa drugo, morao je da presvuče odeću koju nosi već dva dana. Ne sme dozvoliti da opet krene tim putem. Na krilima entuzijazma koje je iznedrilo pisanje, navukao je sako, setivši se da obuje cipele, a onda je otišao po svoj prtljag. Tokom raspakivanja zaključio je da se nerazumno spakovao. Odelo mu uopšte nije bilo potrebno, a kamoli tri komada. Kao ni četiri para svečanih cipela i petnaest (Isuse Hriste!), kravata. Čista navika, reče sebi. Pakovao se mehanički. Odeću je okačio u orman i složio u fioke, knjige je naslagao, našavši svoj punjač za telefon i ajpod. Kada je sve završio, shvatio je da se oseća kao da se skrasio. Stoga je otpakovao futrolu za laptop i ubacio čekovnu knjižicu — komšinici će platiti kad bude došla da čisti — u fioku radnog stola, zajedno sa njegovom kolekcijom olovaka. Sada će u šetnju. Da protegne noge, odradi malo vežbi, nadiše se svežeg vazduha. Bile su to zdrave, produktivne aktivnosti. Jer, nije hteo samo da se trudi, već i da natera sebe, kao što je obećao da hoće. Svakoga dana će izlaziti, pa makar samo da prošeta po plaži. Bez kukanja, bez vrdanja. Eli navuče svoju perjanu jaknu, ubaci ključeve u džep i izađe na terasu pre nego što se predomisli. Naterao je sebe da pređe preko kaldrme uprkos manijakalnim naletima vetra. Petnaest minuta, reče sebi, dok je silazio stepenicama prema plaži, povijene glave i zgurenih ramena. To se računalo kao izlazak iz kuće. Hodaće u jednom pravcu sedam i po minuta, a onda će se

vratiti. Zatim će naložiti vatru i uživati kraj kamina sa čašom viskija, ako mu bude po volji. Pesak se rasipao sa dina dok je vetar šibao sa mora, povijajući morsku travu. Beli konji, o kojima je pisao svojoj baki, propinjali su se i galopirali nad ledenom, sivom vodom. Vazduh mu je pržio grlo pri svakom udahu, poput zdrobljenog stakla. Zima se nadvila nad Viski Bič, podsetivši ga da je zaboravio rukavice i kapu. Sutra će šetati trideset minuta, obeća Eli sebi. Ili će odabrati jedan dan u nedelji za jednosatnu šetnju. Ko kaže da to mora raditi svakoga dana? Ko je izmislio pravila? Bilo je jezivo hladno; svaki idiot je na osnovu jednog pogleda u nebo znao da ti tmurni, gusti oblaci samo čekaju da istovare snežne pahulje. I samo idiot je po vejavici šetao plažom. Eli stiže do podnožja stepenica pokrivenih peskom, sa mislima utopljenim u huk vode i vetra. Nije bilo svrhe, ubedi sebe, i okrenu se. Dok se penjao uz stepenice, digao je glavu. Talasi su se valjali po čeličnosivoj vodi, udarajući svom silinom o obalu. Ratni pokliči su odjekivali u njihovim neumornim jurišima. Iznad peska se oslobađao zveket kamenčića, novo grupisanje i novi juriš u večitom ratu mora i stena, u kom nijedna strana nikada neće pobediti. Iznad ove ljute bitke nebo je čekalo, posmatralo, kao da procenjuje kada da lansira svoje oružje. I tako je Eli stajao, zatečen tom sirovom snagom i lepotom. Tom veličanstvenom energijom. A onda, dok je rat divljao, počeo je da hoda. Video je da na plaži nema žive duše, čuo se samo huk vetra i vode. Iznad dina, kuće i kolibe bile su zamandaljene pred nadolazećom zimom. Nikoga nije bilo na stepenicama, niti duž litice, bar ne u njegovom vidokrugu. Niko nije gledao more sa mola, gde je nemirna voda nemilosrdno zapljuskivala stubove. Sada, u ovom trenutku, bio je sam poput Robinsona Krusoa. Ali ne i usamljen. Ovde je nemoguće biti usamljen, zaključi Eli, okružen svom tom snagom i energijom. Setiće se toga, obeća sebi, sledeći put kada bude pokušao da izvrda, sledeći put kada bude hteo da opravda zatvaranje u sebe. Voleo je plažu, a ova je imala sentimentalnu vrednost. Voleo je taj osećaj pred oluju — zimi, leti, u proleće, nebitno. I taj život leti, kada kupači plivaju ili leže na peškirima, ili sede na klupama ispod suncobrana. Voleo je izlazak sunca i meki poljubac letnjeg sutona. Zašto je sebi to zabranjivao tako dugo? Nije mogao da krivi okolnosti, nije mogao da krivi Lindsi. Mogao je, i trebalo je, da dolazi — zbog bake, zbog sebe. Ali odlučio se za najlakši izgovor kako njegova žena ne može da dođe, izmišljajući razloge za nju, za sebe. Ili prepirući se sa Lindsi kada bi ga nagovarala da odu u Kejp Kod ili u Martine vinograde — ili čak na Azurnu obalu. Ali to mu nije olakšavalo situaciju, a usput je izgubio i nešto što mu je bilo važno. Kada bi vratio film unazad, ne bi imao nikog drugog da krivi osim sebe. Zato je koračao dalje, čak do mola, i setio se devojke s kojom je imao ozbiljni, vrcavi flert, onog leta pre odlaska na koledž. Pecao je sa ocem — iako nijedan nije imao talenta za to. I ranije, kada je

kao dečak kopao u pesku za vreme oseke, tražeći gusarsko blago sa bezbrižnim, letnjim drugarima. Esmeraldin miraz, pomisli on. Stara ali još živa legenda o blagu koje su ukrali gusari u ljutoj bici na moru, a potom ga izgubili kada se gusarski brod, ozloglašeni Kalipso, razbio o stene Viski Biča, nadomak Litice. Tokom godina se naslušao svih verzija te legende, i kao dečak je išao sa svojim drugovima u lov na blago. Kopali bi po pesku, izigravajući savremene gusare sa španskim kovanicama, draguljima i srebrom. I poput onih pre njih, ne bi našli ništa osim školjki i rakova. Ali uživali su u avanturi tokom tih dugih, sunčanih, letnjih dana. Viski Bič je bilo dobro mesto za njega. Stajao je i gledao te divlje, penušave talase i verovao je da će to opet biti dobro mesto za njega. Šetao bi dalje nego što je planirao, i ostao duže, ali sada dok se vraćao, na pameti mu je bilo samo zadovoljstvo ispijanja viskija pored kamina, kao neka vrsta nagrade a ne bega ili izgovora za dokoličarenje. Verovatno bi trebalo da spremi nešto za jelo, budući da nije ručao. Zapravo nije jeo ništa od doručka. Što je značilo da je prekršio obećanje dato sebi, da će povratiti izgubljenu kilažu, da će početi zdravo da živi. Dakle, napraviće obilan obrok za večeru i počeće zdravo da živi. Zbrčkaće već nešto. Uostalom, komšinica je napunila frižider hranom. Pomislivši na nju, diže pogled i ugleda Nasmejanog galeba, ugneždenog sa svojim komšilukom iza peščanih dina. Bio je okrečen u boju vedrog letnjeg neba, štrčeći između pastelnih i belih kućica. Eli ga se sećao kao svetlo-sivog. Ali nesvakidašnji oblik zdanja sa jednim zašiljenim zabatom, širokom krovnom terasom i staklenim svodom, činio ga je drugačijim od ostalih. Eli spazi treptavu svetlost iznad tog stakla, koja raspršuje tamu. Otići će tamo i platiće joj sada, odluči, i to gotovinom. A onda će prestati da brine o tome. U povratku će se podsećati na ostale kuće, i ko je sve živeo u njima. Deo njegovog mozga je računao da će sada imati nešto veselo — i istinito — da ispriča svojima. Bio je u šetnji po plaži (opisaće), svratio je kod Abre Volš na putu kući. Bla-bla, nova boja Nasmejanog galeba izgleda dobro. Eto, nije se izolovao od ljudi, kao što porodica priča. Izlazi napolje, upoznaje ljude. Ponaša se normalno. Zabavljen ovim, osmislio je imejl dok se penjao uz stepenice. Skrenuo je glatkom, kaldrmisanom stazom između kratkog dvorišta, okruženog žbunjem i statuama — zgodne sirene koja sedi na svom repu, žabe koja svira bendžo i kamene klupice na nogarima od krilatih vila. Bio je toliko zatečen ovim — za njega nesvakidašnjim — ambijentom i savršeno uklopljenom posebnošću kolibe, da nije primetio pokret iza stakla, sve dok nije zastao na pragu. Nekoliko žena na prostirkama za jogu se uspravi — sa različitom gipkošću i veštinom, praveći položaj u obliku obrnutog slova V, koji je prepoznao kao Psa koji gleda nadole. Većina žena je bila u opremi za jogu — raznobojnim majicama i helankama — koje je

često viđao u teretani. Kada bi otišao u teretanu. Neke su nosile trenerke, neke šortseve. Ali su sve, s malim odstupanjima, držale jednu nogu ispruženu napred, a onda se oslonile — uz par posrtaja — na savijenu nogu, protegnuvši je potom iza sebe, ispruživši jednu ruku napred, drugu pozadi. Pomalo posramljen, Eli poče da uzmiče, a onda shvati da grupnu jogu predvodi Abra. Stajala je u svom položaju, sa gustom kosom skupljenom u rep. Tamno-ljubičasta uska majica otkrivala je njene duge, izvajane ruke; svetlosiva trenerka joj se pripijala uz skladne bokove i duge noge, na vrhu uskih stopala, nokti su joj bili nalakirani istom nijansom ljubičaste kao što je bila i majica. Eli je fascinirano posmatrao kako Abra — a ubrzo i ostali — izvija leđa, savija jednu ruku, uvrće torzo, podiže glavu. A onda je ispružila nogu, presamitila se napred i počela da se spušta niže i niže, sve dok drugom nogom nije dodirnula podlogu, ispruživši jednu ruku visoko prema tavanici. Zatim je opet uvrnula torzo. Pre nego što je Eli stigao da se udalji, Abra okrenu glavu. Pogled joj polete i presrete njegov. Osmehnula se. Kao što je očekivao od nje, kao da ga nije uhvatila u nesmotrenom voajerisanju. Eli ustuknu, praveći pokret rukama za koji se nadao da odražava izvinjenje, ali ona je već bila na nogama. Video je njen pokret na jednoj od žena, dok je vijugala između prostirki i tela. Šta sada da radi? Vrata se otvoriše i njeno lice se raširi u osmeh. „Eli, zdravo.“ „Oprosti. Nisam shvatio... sve dosad.“ „Bože, napolju je ledeno! Uđi.“ „Neću, zauzeta si. Samo sam prolazio, a onda sam...“ „Ama ulazi pre nego se smrzneš.“ Sklonila se u stranu, onako bosonoga, i uzela ga za ruku. „Ruke su ti kao led“, reče, uvlačeći ga unutra. „Neću da mi se grupa prehladi.“ Ostavši bez izbora, Eli uđe kako bi Abra mogla da zatvori vrata. Ambijentalna muzika je žuborila poput izvora. Mogao je da vidi žene u zadnjem redu kako zauzimaju nove poze. „Oprosti“, ponovi on. „Prekidam vas.“ „U redu je. Morin može da preuzme. Ionako smo pri kraju. Hoćeš da me sačekaš u kuhinji? Popiješ čašu vina dok ja završim?“ „Ne, hvala.“ Žalio je, skoro očajnički, zbog ove impulsivne odluke. „Samo — vraćao sam se iz šetnje, pa sam se setio da ti nisam platio za namirnice.“ „Hester je to regulisala.“ „Ah. Trebalo je da pretpostavim. Pričaću s njom.“ Uramljeni crtež na zidu hodnika za trenutak mu skrenu pažnju. Prepoznao je rad svoje bake i bez gledanja u donji ugao, gde je pisalo H. H. Landon. Isto tako je prepoznao Abru, dok je stajala vitka i prava poput koplja u položaju Drveta, s rukama iznad glave i osmehom na licu. „Hester mi ga je dala prošle godine“, reče Abra.

„Šta?“ „Crtež. Pozvala sam je da crta na času joge — kako bih je nagovorila da nam se pridruži. I tako mi je dala ovo u znak zahvalnosti, nakon što se zaljubila u jogu.“ „Sjajan je.“ Shvatio je da Abra još drži njegovu ruku tek kada je ustuknula, povukavši ga za sobom. „Ramena i leđa dole, Lea. Tako. Opusti vilicu, Heder. Bravo. Tako je. Izvini“, reče Ebju. „Ne, izvini ti. Smetam vam. Ostavljam te da radiš.“ „Sigurno nećeš čašu vina? Ili možda, s obzirom na...“ Sklopila je drugu ruku oko njegove, protrljavši je. „Toplu čokoladu?“ „Ne, ali hvala ti. Moram kući.“ Trljanje njenih ruku izazva brzu, skoro bolnu toplinu, podsetivši ga da se smrzao do koske. „Izgleda... da će sneg.“ „Idealno za noć pored vatre uz dobru knjigu. Dakle.“ Pustila mu je ruke kako bi opet otvorila vrata. „Vidimo se za nekoliko dana. Javi se ili svrati ako ti nešto treba.“ „Hvala.“ Izašao je brzo kako bi mogla da zatvori vrata i očuva toplotu. Ali Abra je ostala da stoji na otvorenim vratima, gledajući za njim. Njeno srce — koje joj je često govorilo da je previše meka, previše otvorena — bilo je preplavljeno saosećanjem. Koliko je prošlo, zapita se ona, otkad ga je neko drugi osim porodice dočekao iz šetnje po zimi? Zatvorila je vrata, zaputivši se nazad u vežbaonicu i, klimnuvši glavom svojoj prijateljici Morin, opet preuzela čas. Kada je završila poslednju vežbu opuštanja, spazila je da pada sneg, kao što je Eli predvideo. Vejao je gusto s druge strane stakla, tako da je njena kućica zaličila na ljupku snežnu kuglu. Savršeno, pomisli Abra. „Ne zaboravite hidriranje.“ Podigla je svoju bočicu s vodom dok su se žene okretale na svojim prostirkama. „I još ima slobodnih mesta za sutrašnji čas Istok susreće Zapad, u suterenu unitarijanske crkve u devet i petnaest.“ „Obožavam taj čas.“ Heder Lokabi razbaruši svoju kratku plavu kosu. „Vini, mogu da te povezem ako hoćeš.“ „Prethodno me pozovi. Volela bih da pokušam.“ „A sada“, Heder protrlja dlanove, „da li je ono bio tip na kog mislim?“ „Molim?“, uzvrati Abra. „Čovek koji je ušao za vreme časa. Je li to Eli Landon?“ Ovo ime izazva momentalni žamor. Abra oseti kako se blagodeti njene jednosatne joge raspršuju, a ramena zatežu. „Da, to je bio Eli.“ „Šta sam ti rekla?“ Heder bocnu Vini laktom. „Rekla sam ti da sam čula da se doselio u Liticu. Ozbiljno misliš da mu čistiš tamo?“ „Nema šta da se čisti kada tamo niko ne živi.“ „Ali, Abra, zar nisi malo nervozna? Mislim, optužen je za ubistvo. Ubistvo svoje žene. Osim toga...“ „Oslobođen je optužbi, Heder. Sećaš se?“ „Samo zato što nije bilo dovoljno dokaza za njegovo hapšenje ne znači da nije kriv. Ne bi

smela da budeš sama s njim u onoj kući.“ „Samo zato što štampa voli skandale, naročito kada su uključeni seks, novac i porodice Nove Engleske, ne znači da je on kriv.“ Morin izvi svoje vatrenocrvene obrve. „Znaš ono staro pravilo, Heder. Svako je nevin dok se ne dokaže da je kriv?“ „Znam da je dobio otkaz — a radio je kao advokat odbrane. Ako mene pitaš, nešto tu smrdi. Ne bi ga otpustili da nije kriv. I rekli su da je glavni osumnjičeni. Svedoci su ga čuli kako preti svojoj ženi istog dana kada je ubijena. Posle razvoda je dobila brdo para. I šta je on uopšte radio u toj kući?“ „Kuća je bila njegova“, naglasi Abra. „Ali iselio se. Samo kažem, gde ima dima...“ „Gde ima dima, ponekad znači da je neko drugi zapalio vatru.“ „Tako si lakoverna.“ Heder zagrli Abru — iskreno i zaštitnički. „Samo brinem za tebe.“ „Mislim da Abra dobro procenjuje ljude i da može sama da se brine o sebi.“ Greta Pariš, starica od sedamdeset dve godine, navuče svoj debeli vuneni kaput. „Uostalom, Hester Landon ne bi otvorila Liticu za Elija — uvek odmerenog i s manirima — da je i najmanje sumnjala u njegovu nevinost.“ „Oh, dobro znaš da cenim i poštujem gospođu Landon“, poče Heder. „Svi se nadamo i molimo za njen brz oporavak. Ali...“ „Nema ali.“ Greta navuče kloš šešir preko srebrnkaste kose. „Taj momak je deo ove zajednice. Možda je živeo u Bostonu, ali je Landon. Jedan od nas. Bog zna da je prošao kroz pakao. Ne sviđa mi se što će svi ovde da mu staju na muku.“ „Ja — nisam htela.“ Usplahirena, Heder pogleda lica oko sebe. „Stvarno nisam. Samo brinem za Abru. Jače je od mene.“ „Verujem ti.“ Greta žustro klimnu glavom. „Ali zaista nema razloga za to. Čas je bio vrlo prijatan, Abra.“ „Hvala. Hoćeš li da te odvezem kući? Napolju opasno veje.“ „Mislim da ću preživeti trominutno pešačenje.“ Žene se zaputiše prema vratima. Sve osim Morin. „Heder je prava guska“, kaza kada su ostale same. „Kao i mnogi ljudi. Većina razmišlja kao ona. Ako postoji sumnja, sigurno je kriv. Ali nije tako.“ „Naravno da nije.“ Morin O’Mali, ženica kratke zašiljene kose, vatreno-crvene poput njenih obrva, cugnu još jedan gutljaj iz svoje bočice s vodom. „Problem je što ne znam da li bih razmišljala isto tako, makar samo iz ciničnosti, da ne poznajem Elija.“ „Nisam imala pojma da ga poznaješ.“ „Bio je moje prvo ozbiljno ’vatanje.“ „Čekaj malo.“ Abra uperi kažiprst u nju. „Ne mrdaj. Ta priča zaslužuje čašu vina.“ „Ne moraš da mi uvrćeš ruku. Dozvoli da pošaljem Majku poruku da stižem za pola sata.“ „Hajde. Sipaću vino.“ U kuhinji, Abra je birala bocu širaza dok se Morin strovalila na kauč u udobnom dnevnom boravku.

„Kaže da je sve u redu. Deca se još nisu poubijala, i trenutno su srećna što pada sneg.“ Digla je pogled sa svog telefona, osmehnuvši se kada joj Abra uruči čašu vina. „Hvala. Shvatiću ovo kao naoružavanje pre nego što izađem odavde u bitku i nahranim vojsku.“ „Ozbiljno Vatanje?“ „Imala sam petnaest godina, i dotad sam se samo ljubakala, a onda je s njim pao prvi pravi poljubac. S jezikom, rukama i teškim disanjem. Čekaj da ti prvo ispričam, imao je najlepše usne i vrlo umešne ruke. Prvi mi je, takođe moram da priznam, milovao sike.“ Potapšala se po dojkama, a onda otpila malo vina. „Ali ne i poslednji.“ „Detalji, detalji.“ „Četvrtog jula, posle vatrometa. Naložili smo logorsku vatru na plaži. Nas nekoliko. Imala sam dozvolu, teško stečenu, moram da napomenem, koju će moja deca još teže izdejstvovati zahvaljujući mom iskustvu. Bio je tako sladak. O, bože, Eli Landon je došao iz Bostona na mesec dana — i bacila sam mu udicu. Nisam bila jedina.“ „Koliko sladak?“ „Mmm... Ona kovrdžava kosa bi svakog dana postajala sve svetlija od sunca, one predivne kristalnoplave oči. I imao je osmeh koji obara s nogu. Atletski građen — trenirao je košarku, koliko se sećam. Kada ne bi bio na plaži — bez majice — bio bi u sportskom centru, igrao basket — bez majice. Ponoviću: mmm.“ „Dosta je oslabio“, primeti Abra. „Premršav je.“ „Videla sam slike u novinama, i novije snimke. Da, jeste mršav. Ali tada, tog leta? Bio je tako lep, tako mlad, bezbrižan i zabavan. Flertovala sam s njim do besvesti i vatromet je isplatio moj trud. Prvi poljubac je pao dok smo sedeli oko vatre. Treštala je muzika, neki su plesali, neki su se kupali. Mic po mic, nas dvoje smo odšetali do mola.“ Morin setno uzdahnu. „Dvoje napaljenih tinejdžera u toploj letnjoj noći. Nisam išla dalje od toga — mada, sigurna sam da se moj otac ne bi složio — ali to je bio najluđi trenutak u mom dotadašnjem životu. Sada zvuči slatko i nevino, beskrajno romantično. Talasi, more, mesečina, muzika sa plaže, dva topla, polugola tela koja tek počinju da shvataju čemu zaista služe. I tako...“ „I tako? I tako?“ Nagnuvši se napred, Abra zavrte rukama, pokazujući joj da požuri. „Šta je bilo onda?“ „Vratili smo se do logorske vatre. Mislim da bih otišla i dalje nego što sam smela da me on nije poveo nazad, kod ostalih. Nisam bila spremna za ono što se događalo u mom telu kada neko prebaci taj prekidač. Kapiraš?“ „Blagi bože!“ „Ali on je prekinuo, i posle me je otpratio kući. Videla sam ga još nekoliko puta pre nego što se vratio u Boston, i tada smo se ljubili — ali ni približno strasno kao prvi put. Kada je sledeći put došao, oboje smo već bili zauzeti. Više nismo pokušavali da se spojimo, ne na taj način. On se verovatno ne seća tog Četvrtog jula sa crvenokosom ispod mola Viski Biča.“ „Kladim se da potcenjuješ sebe.“ „Možda. Kada bismo kasnije naleteli jedno na drugo, prilikom njegovih poseta, fino bismo proćaskali. Jednom sam ga srela na pijaci, kada sam bila u poodmakloj trudnoći sa Lijamom. Eli mi je odneo kese do kola. Dobar je čovek. Zaista verujem u to.“

„Jesi li upoznala njegovu ženu?“ „Ne. Videla sam je jednom ili dvaput, ali se nikada nismo srele. Bila je prelepa, moram da priznam. Ali ne bih rekla da je bila tip koji uživa u neobaveznom ćaskanju ispred prodavnice. Priča se da je Hester Landon nikada nije volela. Eli je posle ženidbe dolazio sam ili sa ostatkom porodice, ali retko. A onda je prestao da dolazi. Bar koliko ja znam.“ Morin pogleda na sat. „Moram kući. Da nahranim gladnu hordu.“ „Možda bi trebalo da svratiš i vidiš ga.“ „Mislim da bi to u ovom trenutku izgledalo previše napadno — ili morbidno radoznalo.“ „Potrebni su mu prijatelji, ali možda si u pravu. Možda je prerano.“ Morin odnese svoju praznu čašu u kuhinju i odloži je. „Znam ja tebe, Abrakadabra. Ti ga ne bi pustila da tuguje, ne predugo.“ Navukla je svoj kaput. „U tvojoj prirodi je da pomažeš, lečiš, ljubiš gde boli. Hester je znala šta radi kada te je zamolila da brineš o njemu i kući.“ „Onda će biti bolje da je ne izneverim.“ Abra zagrli Morin pre nego joj otvori vrata. „Hvala što si mi ispričala. Ne samo tu seksi priču o tinejdžerskom bludu već o drugom pogledu na njega.“ „Prijao bi ti poljubac ili dva.“ Abra diže obe ruke. „Apstiniram.“ „Da, da. Samo kažem, ako se ukaže prilika — on se odlično ljubi. Vidimo se sutra.“ Abra je sa vrata posmatrala kako njena prijateljica žurno korača kroz sneg, sve dok nije videla da se gasi svetlo na zadnjim vratima njene kuće. Dodaće drva u vatru, odluči, skuvaće supu i porazmišliće o Eliju Landonu.

3 ožda je usporio sveukupni napredak, razmišljao je Eli, ali veći deo dana se bavio knjigom i tu dobio na produktivnosti. Kada bi mogao da održi koncentraciju, pisao bi od trenutka kada ustane iz kreveta, pa sve dok ne sruši u njega. Ali nema veze, možda to nije zdravo, ma koliko bilo produktivno. Uostalom, sneg nije prestajao da veje do kasno posle podne. Njegov zavet da će izaći iz kuće bar jednom u toku dana morao je da ustukne pred snežnim nametom od čitavog metra, s tendencijom rasta. U jednom momentu, kada više nije mogao da smisli dovoljno razumljivu rečenicu, nastavio je da istražuje po kući. Uredne gostinske sobe, starinske kade — i na njegovo iznenađenje i zaprepašćenje — nekadašnji salon na spratu, u severnom krilu, sada je bio opremljen trenažerom, tegovima i ogromnim plazma-ekranom. Šetkao je po toj kućnoj vežbaonici, razgledajući policu s uredno složenim prostirkama za jogu, peškirima i kutijom DVD-jeva. Eli je otvori, prelistavajući omote. Joga snage? Njegova baka? Ozbiljno? Taj či, pilates... Bodibilding? Baka? Pokušao je da zamisli tu scenu. Morao je da veruje da ima prokleto bujnu maštu, u protivnom ne bi preživeo od pisanja knjiga. Međutim, staricu koja crta, slika i sadi cveće, nije mogao da zamisli i kako pumpa mišiće. Ipak, Hester Landon nikada ništa nije radila bez razloga. Eli je dobro znao da su opremanju ove sobe prethodili duboko promišljanje i temeljno istraživanje. Možda je zaključila da joj treba zgodno mesto za vežbanje kada, kao danas, vremenske neprilike ne dozvoljavaju njene svakodnevne trokilometarske šetnje. Verovatno je unajmila nekog stručnog da joj opremi kućnu vežbaonicu. Ne, baka nikada ništa nije radila bez razloga — i nikada ništa nije radila napola. A opet, Eli nije mogao da je zamisli kako ubacuje DVD sa ciljem da se nabilduje. Nevoljno prelistavajući DVD omote, on naiđe na zalepljenu poruku. Eli, redovno vežbanje koristi telu, umu i duhu. Dakle, manje mozganja, više znojenja. Volim te, Baka preko Abre Volš

„Isuse.“ Nije znao da li da se smeje ili stidi. Kako je njegova baka uopšte to saopštila Abri? Kud se denula privatnost? Eli uvuče ruke u džepove i priđe prozoru s pogledom na plažu. More se smirilo, postavši sivo pod nebom boje izbledele modrice. Talasi su zapljuskivali obalu pokrivenu snegom, sporo, postepeno se povlačeći prema uzburkanom, belom pokrovu. Sa uzdignutih dina, morska trava je štrcala iz snega poput igala iz krojačkog jastučića. Drhtala je na vetru, povijajući se pod silinom njegovih naleta. Sneg je pokrio tragove na plaži, debeo i težak. Nisu se videle ničije stope, a opet, spoljni svet nije bio sasvim prazan. Daleko u tom beskrajnom sivilu video se treptaj — samo zamagljeni oblik i pokret — a onda je nestao. Videli su se i galebovi iznad snega, iznad mora. U tišini vejavice, Eli ih začu kako se smeju. I seti se Abre. Osvrnu se, osmotrivši trenažer bez mnogo entuzijazma. Nikada nije voleo da nabija kilometražu na mašini. Da je želeo znojenje, igrao bi basket. „Nemaš teren za basket“, reče praznoj kući. „A sneg je prilično napadao. Možda će biti bolje da uzmem lopatu i očistim stazu. Ali zašto bih? Ne idem nikuda.“ I ta poslednja rečenica, pomisli, delimično je bila uzrok problema u proteklih godinu dana. „Dobro, hoću. Ali ne pada mi na pamet da vežbam jogu. Bože, ko još to radi? Možda provedem deset ili petnaest minuta na ovoj prokletoj mašini. Nekoliko kilometara.“ Nekada je trčao po nekoliko kilometara po bostonskim ulicama, obično dvaput nedeljno po lepom vremenu. Traku za trčanje je smatrao poslednjim utočištem u teretani, ali na njoj je proveo i veliki deo vremena. Svakako će moći da savlada bakin mali trenažer. A opet, mogao bi da joj pošalje imejl, napiše joj da je našao poruku, učinio kako mu je rečeno. I ukoliko bi želela da komunicira s njim o nečemu, neka to čini lično. Bez uvlačenja njene drugarice sa joge u svaku sitnicu. Eli priđe trenažeru sa nesavladivim negodovanjem, pogleda u plazma-ekran. Ne, ipak bez toga, odluči. Prestao je da gleda televiziju kada je na TV-u učestalo viđao svoje lice, slušao komentare, spekulacije o tome je li krivica njegova ili ne, gnusne prikaze detalja iz njegovog privatnog života, tačne i netačne. Sledeći put, ako ga bude, pomisli zauzimajući položaj, doneće svoj ajpod, ali sada će samo odraditi vežbu i ostati u svojim mislima. Radi boljeg osećaja, zgrabi ručke i poče da vrti pedale. Utom na ekranu iskoči ime njegove bake. „Ha!“ Radoznalo je proučavao njene rezultate. „Opa! Bravo, Hester.“ Prema njenom poslednjem unosu, na dan kada je pala, pretrčala je pet kilometara za četrdeset osam minuta i trideset dve sekunde. „Nije loše. Ali ja mogu bolje.“ Sada već zainaćen, programirao je drugog korisnika, ukucavši svoje ime. Vežbu je počeo sporo, dajući sebi vremena da se zagreje. A onda je nagario.

Četrnaest minuta i dva kilometra kasnije, zadihan i znojav, Eli se predao. Boreći se za dah, teturavo je prišao mini-hladnjaku i izvadio bočicu vode. Posle nekoliko gutljaja, stropoštao se na pod, ostavši da leži na leđima. „Isuse Hriste. Ne mogu da pariram ni jednoj starici. Jadno. Patetično.“ Zurio je u tavanicu, pokušavajući da dođe do daha, zgrožen bolovima u nogama, koje su drhtale od šoka i umora. Zaboga, igrao je košarku za prokleti Harvard. S visinom od metar i devedeset, taj svoj relativni nedostatak morao je da nadoknađuje brzinom i spretnošću — i izdržljivošću. Nekada je imao zavidnu kondiciju, a sada je bio slab i mek, neuhranjen i spor. Želeo je svoj stari život. Ne, ne, pogrešno se izrazio. Čak i pre košmara o Lindsinom ubistvu, njegov život je bio nepopravljivo promašen, duboko nezadovoljavajući. Želeo je starog sebe. I neka je proklet ako zna kako to da izvede. Gde se izgubio? Nije mogao da se seti kakav je osećaj biti srećan. Ali znao je da je nekada to bio. Imao je prijatelje, interesovanja, ambicije. Imao je strast za životom. Sada više nije mogao da iznedri ni običan bes, zaključi Eli. Nije mogao da uroni u sebe i iskopa bes zbog svega što ga je snašlo, zbog onoga čemu se nekako predao. Probao je antidepresive, razgovarao sa psihijatrom. Nije želeo takav život. Ne bi ga podneo. Ali nije mogao tek tako da leži na podu u lokvi znoja. Morao je nešto da preduzme, makar da uradi nešto sporedno, nešto obično. Samo da pregura do sledećeg stepenika, reče sebi. Ustavši s naporom, odvukao se do kupatila. Ignorišući glas u svojoj glavi, koji mu je govorio da samo legne i prespava ostatak dana, obukao se toplo i slojevito, navukao skijašku kapu i rukavice. Možda neće nikuda ali to ne znači da staze ispred kuće i oko terase ne treba očistiti. Obećao je da će brinuti o Litici i nameravao je to da učini. Trajalo je satima, uz pomoć lopate i motornog čistača snega. Prestao je da broji koliko puta se zaustavio da predahne kada bi mu puls dostigao alarmantnu brzinu, a ruke zadrhtale kao da je paraplegičar. Ali očistio je prilaz kući, stazu, a potom i dobar deo glavne terase do stepenica prema plaži. I zahvalio se bogu kada je počeo da pada mrak, onemogućivši mu čišćenje ostalih terasa. Unutra, mokru jaknu i čizme je ubacio u ostavu, ušetavši kao zombi u kuhinju, gde je između dve kriške hleba ubacio nešto mesa od ručka i švajcarskog sira, nazvavši to večerom. Sendvič je zalio pivom, samo zato što mu se našlo pri ruci, žvaćući tako nadvijen nad sudoperu, gledajući kroz prozor. Učinio je nešto, reče sebi. Ustao je iz kreveta, premostivši prvu prepreku. Pisao je. Ponizio se na trenažeru. I brinuo je o Litici. Sve u svemu, zadovoljavajuće. Progutao je četiri tablete protiv bolova i odvukao svoje brideće telo na sprat. Skinuo se, uvukao u krevet i spavao sve do zore. Besano. Abru je iznenadilo i uzradovalo otkriće da je prilaz Litici očišćen. Očekivala je snežne nanose

od bar pola metra. Obično bi pešačila od svoje kuće, ali ovoga puta nije htela da rizikuje po dubokom snegu i ledu. Zaustavila je svoj ševi volt iza Elijevog BMW-a i uzela svoju torbu. Otključala je ulazna vrata i nakrivila glavu, osluškujući. Dočekana tišinom, zaključila je da Eli ili još spava ili se zatvorio negde u kući. Okačila je svoj kaput u plakar i prezula se iz čizama u radne klompe. Prvo je naložila vatru u dnevnoj sobi, da uveseli prostoriju, a onda se zaputila u kuhinju da skuva kafu. Sudoperu je zatekla praznu i otvorila je mašinu za pranje sudova. Mogla je da uđe u trag njegovim obrocima otkad je stigao. Doručak koji mu je ona spremila, dve činije supe, dva mala tanjira, dve čaše, dve šolje za kafu. Abra odmahnu glavom. Nedovoljno. Da bi se sasvim uverila, zavirila je u kuhinjske elemente i frižider. Apsolutno nedovoljno. Uključila je kuhinjski ajpod na najtiše i počela da vadi namirnice. Kada je zamutila smesu za palačinke, otišla je na sprat da ga nađe. Ako je još u krevetu, vreme je da ustane. Međutim, kliktanje tastature iz pravca Hesterine radne sobe izmami joj osmeh. I to je nešto. Hodajući na prstima, virnula je kroz otvorena vrata, ugledavši ga kako sedi za prelepim, starim, radnim stolom, sa otvorenom bočicom gaziranog soka kraj tastature. Abra podseti sebe da dopuni zalihe napitaka. Pustiće ga još malo, reče sebi i zaputi se u njegovu sobu. Namestila je krevet, izvadila kesu sa prljavim rubljem iz korpe, dodala još čistih peškira u kupatilu. U povratku je proverila i ostale toalete, za slučaj da je koristio peškire, a potom obišla vežbaonicu. U prizemlju je ubacila kesu sa prljavim rubljem u vešernicu, sortirala i počela da puni veš-mašinu. Uglavnom njegovom odećom. Nema mnogo posla, zaključi Abra, budući da je temeljno očistila kuću pre njegovog dolaska. Iako je uvek mogla da nađe neku zanimaciju, kalkulisala je vreme. Pripremiće mu branč pre nego što zasuče rukave i baci se na posao. Sledeći put kada se popela na sprat, namerno je pravila buku. Kada je stigla do radne sobe, Eli je ustao od stola i krenuo prema vratima. Verovatno u nameri da ih zatvori, pomisli ona, ulazeći unutra. „Dobro jutro. Dan je predivan.“ „Ah...“ „Prelepo, plavo nebo.“ Sa kesom za smeće u ruci, prišla je praznoj korpi za otpatke ispod stola. „Plavo more, sunce se odbija o sneg. Galebovi love ribu. Jutros sam videla i kita.“ „Kita?“ „Čista sreća. Pogledala sam kroz prozor baš kada se oglasio. Daleko od obale ali bilo je spektakularno. Dakle...“ Abra se okrenu ka njemu. „Tvoj branč je spreman.“ „Moj šta?“

„Branč. Prekasno je za doručak, koji još nisi pojeo.“ „Popio sam... kafu.“ „Sada ćeš jesti pravu hranu.“ „Ali ja...“ Eli pokaza na svoj laptop. „Iritantno je kada te prekidaju i zovu da jedeš, znam. Ali verovatno ćeš raditi bolje sa hranom u stomaku. Koliko dugo već pišeš?“ „Ne znam.“ Baš iritantno, pomisli on. Prekidanje, pitanja, hrana za koju nema vremena. „Od šest sati, rekao bih.“ „Blagi bože! Sada je jedanaest, definitivno je vreme za predah. Postavila sam u jutarnjoj sobi. Odande je lep pogled, naročito danas. Hoćeš li da malo počistim dok ti jedeš — ili nećeš?“ „Ne. Ja... Ne.“ Posle još jedne kratke pauze. „Ne.“ „Kapiram. Hajde, idi jedi, a ja ću uraditi ono što moram na ovom spratu. Tako, ako budeš hteo da nastaviš sa radom, sići ću u prizemlje i neću ti smetati.“ Stajala je pred njim i njegovim laptopom, nasmejana, u izbledeloj, ljubičastoj majici sa simbolom mira i još bleđim farmerkama, i jarkonarandžastim plastičnim klompama. Eliju se svako suprotstavljanje činilo suvišnim i besmislenim, stoga je bez reči izašao iz sobe. Nameravao je da napravi pauzu i pojede nešto — možda pogačicu, šta god. Izgubio je pojam o vremenu. Voleo je kad izgubi pojam o vremenu jer je to značilo da se udubio u knjigu. A ona je trebalo da čisti kuću, a ne da zauzme stav brižne domaćice. Nije zaboravio da će doći. Ali njegov plan je bio da tada napravi pauzu, zgrabi pogačicu i izađe u šetnju, a onda da se vrati kad ona završi. Umesto toga, Eli skrenu u zastakljenu lođu, poznatiju kao jutarnja soba. Abra je bila u pravu. Pogled je bio veličanstven. Kasnije će otići u šetnju, ako bude uspeo da nađe razumnu marš-rutu kroz sneg. Ako ništa drugo, sići će na plažu, uslikati nekoliko fotografija svojim telefonom, poslati ih kući. Eli sede za sto sa pokrivenim ovalom, malim bokalom kafe i kristalnom čašom punom ceđenog soka. Donela je čak i cveće iz dnevne sobe i stavila ga u vazu. Ovo ga podseti na to kako bi njegova majka u detinjstvu stavljala cveće ili neku igru, knjigu ili igračku na poslužavnik kada bi ležao bolestan. Nije bio bolestan. Nije mu bila potrebna majka. Samo mu je trebao neko ko će doći i očistiti kuću kako bi on mogao da piše i lopata prokleti sneg, ako je potrebno. Eli sede, praveći bolnu grimasu zbog ukočenog vrata i ramena. U redu, maraton čišćenja snega ga je koštao, priznade sebi. Digao je poklopac, oslobađajući mirisnu paru palačinki sa borovnicama. Pržena slanina je bila poredana po ivici tanjira, a u staklenoj činiji su Se nalazile kriške dinje, ukrašene listovima nane. „Mmmm.“ Za trenutak je samo zurio, razapet između još većeg negodovanja i prihvatanja. Zaključio je da ima svega pomalo. Ješće zato što je hrana već tu, odluči Eli. A i umirao je

od gladi, pa je možda zato bio nervozan. Na vruću palačinku je namazao puter, gledajući kako se topi, i sve prelio slatkim sirupom. Pomalo se osećao kao gospodar imanja — ali ukus je bio vrhunski. Eli je bio savršeno svestan da je odgajan u imućnoj porodici, ali branč sa jutarnjim novinama na stolu nije bila svakodnevna pojava. Landonovi su bili privilegovani zato što su radili, a radili su zato što su bili privilegovani. Žvaćući, Eli poče da otvara novine, a onda ih opet sklopi. Poput televizije, štampa je budila ružna sećanja. Zadovoljivši se pogledom kroz prozor, pustio je da mu misli lutaju dok je posmatrao more i kako se sneg topi pod sunčevim zracima. Osećao se... skoro spokojno. Abra uđe i on diže pogled. „Drugi sprat je čist“, reče ona i posegnu za poslužavnikom. „Ja ću. Nemoj“, insistirao je. „Ja ću. Čuj, ne moraš da mi kuvaš. Ukusno je, hvala ti, ali ne moraš.“ „Volim da kuvam, i ne zadovoljava me to što kuvam samo za sebe.“ Pratila ga je u kuhinju, a onda produžila u vešernicu. „Uostalom, ne hraniš se pravilno.“ „Hranim“, promrmlja on. „Supa iz konzerve, sendvič, hladne pahuljice?“ Unevši korpu sa čistim rubljem, ona je spusti na pult i poče da slaže. „Pred domaćicom nema tajni“, nastavi Abra. „Ne, kada su u pitanju hrana, tuširanje i seks. Moraš da se ugojiš bar pet kila. A ni deset ti ne bi škodilo.“ Mesecima nije uspevao da iznedri gnev, ali ona ga je navodila ka tome. „Slušaj...“ „Možeš da mi kažeš da gledam svoja posla“, mirno kaza ona, „ali to me neće sprečiti. Zato ću da kuvam kad god ugrabim vremena. Uostalom, tu sam.“ Nije mogao da smisli nijedan razlog za svađu sa ženom koja je upravo slagala njegove bokserice. „Umeš li da kuvaš?“, upita Abra. „Da. Dovoljno.“ „Da vidimo.“ Nakrivila je glavu, preletevši svojim zelenim pogledom po njemu. „Prepečeni sendvič sa sirom, omlet, odrezak sa roštilja — pljeskavice, takođe... nešto sa jastogom ili školjkama.“ Zvao je to „školjke a la Eli“ — i zaista je želeo da mu Abra izađe iz glave. „Vidim, osim što praviš palačinke, umeš i da čitaš misli.“ „Čitam dlan i tarot, ali uglavnom iz zabave.“ Ništa čudno, zaključi Eli, ni najmanje. „Kako god, skuvaću ti obrok ili dva, nešto što kasnije možeš da podgreješ. Otići ću u nabavku pre sledeće posete. Označila sam te dane na kalendaru kako bi uskladio svoj raspored. Treba li nešto da ti kupim, osim soka?“ Njeni oštroumni detalji ga zapanjiše. „Ne mogu ničeg da se setim.“ „Ako se setiš, samo zapiši. O čemu je tvoja knjiga? Ili je i to tajna?“ „O... otpuštenom advokatu koji traga za odgovorima i iskupljenjem. Hoće li izgubiti život, bukvalno, ili će ga povratiti? Tako nekako.“ „Da li ti se glavni lik dopada?“

Za trenutak je zurio u nju jer je to bilo pravo pitanje. Ono na koje je želeo i sam da odgovori, umesto da ga odbaci ili izbegne. „Razumem ga, i ulažem u njega. Upušta se u nešto što mi se dopada.“ „Važnije je da ga razumeš nego sve ostalo, rekla bih.“ Namrštila se dok je Eli trljao svoje rame i vrat. „Grbiš se.“ „Molim?“ „Nad tastaturom. Grbiš se. Kao i većina ljudi.“ Odložila je veš, i pre nego što je shvatio šta smera, zarila je prste u njegova ramena. Bol, iznenadan i sladak, prostruja kroz njega sve do nožnih prstiju. „Čuj, ovaj...“ „Blagi bože, Eli, ovde imaš kamenčuge.“ Iziritiranost se pretvori u zbunjenost i frustraciju. Zašto ga ova žena ne ostavi na miru? „Samo sam juče malo preterao. Čisteći sneg.“ Abra spusti ruke kada se izmakao i prišao ormariću da uzme tabletu protiv bolova. Delimično od čišćenja snega, zaključi ona, delimično od grbljenja nad tastaturom. Ali ispod svega toga? Dubok i kompleksan stres kompletnog organizma. „Idem malo napolje, da obavim neke telefonske razgovore.“ „Dobro. Hladno je ali prelepo.“ „Ne znam kako da ti platim. Nikako da te pitam.“ Kada mu je rekla cenu, Eli posegnu za novčanikom. Ali džep mu je bio prazan. „Ne znam gde sam ostavio novčanik.“ „U farmerkama, koje su na komodi.“ „U redu, hvala. Odmah se vraćam.“ Siroti, tužni, napeti Eli, pomisli Abra. Morala je da mu pomogne. Setila se Hester i odmahnula glavom, puneći mašinu za pranje sudova. „Znala si da hoću“, promrmlja. Eli se vratio, spustio novac na kuhinjski pult. „I hvala, ako se ne vratim pre nego što odeš.“ „Nema na čemu.“ „Idem samo... da vidim kako izgleda plaža, da pozovem roditelje i baku.“ I da se što pre sklonim od tebe. „Važi. Pozdravi ih.“ Eli zastade na vratima vešernice. „Poznaješ moje roditelje?“ „Naravno. Srela sam ih nekoliko puta kada su bili ovde. I kada sam išla u Boston da posetim Hester.“ „Nisam znao da si dolazila kod nje u Boston.“ „Naravno da jesam. Samo smo se mimoišli, ti i ja.“ Uključila je mašinu i okrenula se. „Ona ti je baka, Eli, ali i meni je. Volim je. Trebalo bi da slikaš kuću sa plaže i pošalješ joj. Oduševiće se.“ „Da, hoće.“ „I, Eli?“ pozva Abra, uzimajući korpu sa rubljem, kada se okrenuo prema vešernici. „Vratiću se u pola šest. Večeras sam slobodna.“ „Vratićeš se?“ „Da, sa stolom za masažu. Potrebna ti je masaža.“

„Ne želim...“ „Potrebna ti je“, ponovi ona. „Možda misliš da je ne želiš, ali veruj mi, predomislićeš se kada te izmasiram. Ovu kuća časti — poklon za dobrodošlicu. Terapeutska masaža, Eli“, doda ona sa smeškom. „Imam licencu. Bez srećnog završetka.“ „Isuse.“ Samo se nasmejala i otperjala dalje. „Čisto da ne bude zabune. Pola šest!“ Eli krenu za njom, da je uveri kako mu nije potrebna ta usluga. Međutim, kada je povukao vrata, tupi bol mu sevnu preko plećki. „Sranje. Koje sranje.“ S naporom je navukao kaput. Samo da počne dejstvo tablete, reče sebi. I da se ponovo vrati u svoju glavu bez nje, kako bi mogao da nastavi sa pisanjem. Prošetaće — nekuda — telefoniraće, disaće, i kada ukočenost popusti, kada taj beskonačni bol umine, iskucaće joj poruku — najbolje tako — i poručiće joj da ne dolazi. Ali prvo će prihvatiti njen savet, sići će na plažu, slikaće Liticu. I možda će od svoje bake zatražiti par informacija o Abri Volš. I dalje je bio advokat. Trebalo bi da je u stanju da iskamči neke odgovore od svedoka koji već radi u njegovu korist. Dok je koračao stazom koju je sam očistio, Eli se osvrnu i ugleda Abru na prozoru svoje sobe. Ona mu mahnu. On diže ruku, uzvrativši joj. Imala je onu vrstu fascinantnog lica koje tera muškarca da je pogleda dvaput. I zato je s naporom zalepio pogled ispred sebe.

4 etnja po snežnoj plaži prijala mu je više nego što je očekivao. Zimsko sunce je bleštalo, odbijajući se od mora i snega, čarobno svetlucajući. Koračao je stazom koju je neko već utabao duž uskog, vlažnog peska koji su ogolili talasi. Lučke ptice su se šepurile na obali, ostavljajući svoje trouglaste tragove u snegu pre nego ih zapljusne i obriše penušava voda. Njihovo kreštanje, gakanje, cvrkutanje podseti ga na dolazak proleća, uprkos zimskoj idili koja ga je okruživala. Pratio je pogledom tri ptice, koje su mogle biti morske laste, a onda je zastao, napravio još par snimaka i poslao ih kući. U hodu je pogledao na sat, računajući vremensku razliku sa Bostonom pre nego što je pozvao roditeljsku kuću. „Šta smeraš?“ „Bako.“ Nije očekivao da će se ona javiti. „Upravo šetam Viski Bičem. Sneg je napadao skoro čitav metar. Podseća na Božić koji sam proveo ovde, imao sam dvanaest godina, je li tako?“ „Kada si sa svojim rođacima i Grejdijevim sinovima napravio zamak na plaži, a moj fini crveni šal od kašmira okačio kao zastavu.“ „Taj deo sam zaboravio. O zastavi.“ „Ja nisam.“ „Kako si?“ „Guram nekako. Nerviraju me ljudi koji mi ne daju da hodam bez proklete šetalice. Dovoljan mi je štap.“ Znao je za to, majka mu je putem imejla opisala detalje prepirke na temu šetalice. „Mudro je biti oprezan, i ne rizikovati pad. A ti si uvek bila mudra.“ „To pričanje izokola ne pali kod mene, Eli Endru Landone.“ „Znači, nisi uvek bila mudra?“ Nasmejao ju je; shvatiće to kao svoju malu pobedu. „Jesam, i nameravam da budem. Moj mozak odlično radi, hvala lepo, iako ne može da dokuči kako sam uopšte pala. Ne sećam se da sam ustala iz kreveta. Ali nema veze. Oporavljam se i oprostiću se od ove staračke hodalice. Kako si ti?“ „Super. Pišem svaki dan i rekao bih da knjiga napreduje. Osećam se dobro zbog toga. I dobro je biti ovde. Bako, hoću da ti zahvalim još jednom...“ „Nemoj.“ Glas joj odisao čvrstinom i snagom novoengleskog granita. „Litica je tvoja koliko i moja. To je porodična kuća. Znaš da u šupi ima drva, ali ako ti ustreba, obrati se Digbiju Pirsu. Njegov broj je u mojoj knjižici, u radnom stolu male kancelarije, i u krajnjoj

desnoj fioci u kuhinji. Abra ga ima ako ne uspeš da nađeš.“ „Važi. Nema problema.“ „Jedeš li dobro, Eli? Neću da budeš kost i koža kada te budem videla.“ „Upravo sam smazao palačinke.“ „Ah! Jeo si u kafiću Bič u selu?“ „Ne... u stvari, Abra ih je ispekla. Čuj, u vezi s tim...“ „Ona je dobra devojka.“ Hester ga prekide. „I dobra kuvarica. Ako budeš imao nekih problema ili naletiš na neki problem, samo pitaj nju. Ako i ne bude imala odgovor, naći će ga. Pčelica je Abra, i lepotica, što si verovatno primetio, osim ako nisi potpuno slep.“ Eli oseti toplo peckanje na potiljku. „Bako, da li ti to pokušavaš da me spariš s njom?“ „Zašto bih to radila? Zar ne umeš sam da brineš o sebi? Kada sam se ja mešala u tvoj ljubavni život, Eli?“ „Dobro, u pravu si. Oprosti. Samo... Ti je znaš bolje od mene. Neću da se oseća obaveznom da mi kuva. Pokušavam da nađem način da joj to kažem.“ „Jesi li pojeo palačinke?“ „Da, ali...“ „Zato što si se osećao obaveznim?“ „Shvatam šta želiš da kažeš.“ „Osim toga, Abra radi ono što joj se sviđa, veruj mi na reč. Zbog toga joj se divim. Ona živi život punim plućima. Mogao bi malo da se ugledaš na nju.“ Nije mu promaklo skriveno upozorenje. „Znači, ne pokušavaš da nas spariš?“ „Verujem da poznaješ svoj um, srce i fizičke potrebe.“ „U redu, hajde da menjamo temu. Ne bih da uvredim tvoju prijateljicu, naročito kada mi pere veš. Dakle, kao što rekoh, ti je najbolje poznaješ. Kako da je diplomatski uverim da mi ne treba njena masaža?“ „Ponudila ti je masažu?“ „Da, gospođo. Odnosno, obavestila me je da dolazi u pola šest sa svojim stolom za masažu. Oglušila se o moje 'ne hvala’.“ „Dobićeš vrhunski tretman, momče. Ta devojka ima magične ruke. Pre nego što je počela jednom nedeljno da me masira i nagovorila me na jogu, živela sam sa konstantnim bolom u leđima i ramenima. Starost, zaključila sam, i pomirila se sa sudbinom. Abra me je spasla.“ Eli shvati da je odšetao dalje nego što je planirao, a onda ugleda stepenice prema selu. Nekoliko sekundi mu je trebalo da skrene putanju i odluči da se popne, puštajući Hester da govori. „Ti si pod velikim stresom, momče. Misliš da ti to ne čujem u glasu? Tvoj život se sunovratio, a to nije pošteno. Nije fer. Život često nije fer. Zato moramo da ga oplemenimo. Sada moraš da uradiš isto ono što i meni svi govore. Da ozdraviš, ojačaš i vratiš se u sedlo. Ni ja to ne volim da slušam ali ne znači da to nije tačno.“ „I masaža tvoje drugarice koja voli da sprema palačinke je odgovor?“ „Jedan od odgovora. Čuj se samo, zadihan si kao neki starac.“

Uvređen — i uplašen — Eli poče da se brani. „Prepešačio sam celo selo — većim delom kroz prokleti sneg. I penjem se uz stepenice.“ „Slab izgovor za bivšu košarkašku zvezdu sa Harvarda.“ „Nisam bio zvezda“, brecnu se on. „Za mene jesi. Još uvek si.“ Eli zastade na vrhu stepeništa — da dođe do daha i umiri srce, koje je Hester uspela da mu uzruja. „Jesi li video moju novu vežbaonicu?“, upita ga. „Jesam. Vrlo lepo. Koliko dižeš iz benča, Hester?“ Ona se nasmeja. „Misliš da si mnogo pametan, a? Neću da budem mlohava i smežurana, znaj. Iskoristi onu vežbaonicu, Eli.“ „Već jesam. Dobio sam tvoju poruku. Sada stojim preko puta Kolibe jastoga.“ „Tu su najbolje rolnice od jastoga na Severnoj obali.“ „Ništa se nije promenilo.“ „Manje-više, ali koreni su najvažniji. Nadam se da ti pamtiš svoje. Ti si Landon, a preko mene si dobio i malo krvi Hokinovih. Mi smo nezaustavljivi. Čuvaj mi Liticu.“ „Hoću.“ „I zapamti. Ponekad je palačinka samo palačinka.“ Ovo ga nasmeja. Možda je zvučao zarđalo ali smejao se. „U redu, bako. Koristi hodalicu.“ „Koristiću prokletu hodalicu — zasad — ako ti prihvatiš onu masažu.“ „U redu. Poslaću ti slike mejlom. Čujemo se za koji dan.“ Obilazio je mesta kojih se sećao — poslastičarnicu, piceriju — i nove kafiće veselih boja. Beli zvonik metodističke crkve, jednostavno zdanje unitarijanske crkve, veličanstvenu građevinu hotela Severna obala i ljupke pansione, koji će na leto dočekati turiste. Saobraćaj je bio redak, skoro nepostojeći, kada se Eli zaputio kući. Možda će opet sići u selo sledećeg vedrog popodneva, da kupi razglednice kojima će raznežiti svoje roditelje — i nekoliko prijatelja, koje je još uvek mogao nazvati tako. Neće škoditi. I neće škoditi da obiđe radnjice, stare i nove, čisto da iznova oseti duh varošice. Da se priseti svojih korena, kada je već kod toga. Ali sada je osećao umor i to je bilo pravo olakšanje. Pešačio je dovoljno da ga Abra dokrajči masažom. Neće morati da ćaskaju, niti da to izbegavaju. S obzirom na stanje njegovih cipela, moraće da uđe kroz vešernicu. Rame više ne boli, zaključi, skidajući zimsku odeću. Samo malo žiga. Mogao bi da pošalje Abri poruku da je bolove izlečio dugom šetnjom. Ali obećao je baki. I zato će održati reč — s tim što će odložiti masažu za koji dan. Imao je nekoliko sati da donese odluku. Uostalom, bio je advokat — aktivan ili ne — i pisac. Mogao je da sroči jasnu i razumljivu rečenicu. Eli uđe u kuhinju i spazi poruku zalepljenu za sto. Piletina i krompirići su u zamrzivaču. Kutija sa ogrevom je napunjena.

Jedi jabuke i ne zaboravi da piješ vodu posle šetnje. Vidimo se oko 17.30. Abra „Šta si mi ti, mama? E baš neću jabuku.“ I jedini razlog što je izvadio vodu iz frižidera bila je žeđ. Nije mu trebao neko ko će mu govoriti šta da jede i kada da pije vodu. Ta žena će ga uskoro podsećati da koncem očisti zube i opere uši. Otići će na sprat, malo će istraživati, a onda će joj iskucati poruku. Izašao je iz kuhinje, a onda se vratio i uzeo jabuku iz činije od bambusa zato što je, dođavola, najednom poželeo da je pojede. Njegova iziritiranost je bila iracionalna, znao je to. Abra je bila ljubazna, brižna. Ali on je u suštini želeo da ga ostavi na miru. Želeo je prostor i vreme kako bi ponovo stao na noge, a ne pruženu ruku. Nekada je bilo mnogo tih ispruženih ruku, a onda sve manje i manje, jer su prijatelji, kolege i komšije počeli da se distanciraju od čoveka osumnjičenog za ubistvo svoje žene. Poverovali su da joj je smrskao lobanju jer ga je varala, ili možda zato što ga je razvod koštao čitavo bogatstvo. Ili zbog oboje. Nije nameravao da prihvati neku od tih ruku. Bosonog i pomalo promrzao od duge šetnje, Eli ode u svoju sobu da potraži patike. S jabukom u ustima, zastao je i smrknuto pogledao svoj krevet. Dok je prilazio bliže, suzdržao se da se ne nasmeje, drugi put tog dana — njegov svojevrstan rekord. Abra je od peškira napravila nešto što je ličilo na pticu koja čuči na jorganu. Imala je tamne naočari, iz kojih je virio cvetić iznad frotirskog uha. Blesavo, pomisli on — i slatko. Eli sede na ivicu kreveta, klimnu ptici glavom. „Izgleda da ću ipak dobiti masažu.“ Ostavio je pticu tamo gde je bila i otišao u radnu sobu. Morao je malo da istražuje, možda poradi na sledećoj sceni, čisto da uhvati zalet. Iz navike je proverio elektronsku poštu. U gomili neželjenih mejlova bio je jedan od njegovog oca, jedan od bake, kao odgovor na poslate fotografije, i jedan od njegovog advokata. Bolje ne, reče sebi Eli. Bolje da ga ne otvara. Ali imejl će stajati tu i čekaće ga unedogled. Stisnuvši pesnice, kliknu na pismo. Pravni deo je preskočio, zanemarivši uveravanja, pa čak i pitanja, usredsredivši se na neprijatnu suštinu. Lindsini roditelji opet su podneli nepravednu krivičnu tužbu protiv njega. Ovo se nikada neće okončati, pomisli Eli. Nikada. Sve dok policija ne uhvati onoga ko je odgovoran za Lindsinu smrt, on će biti na tapetu. Lindsini roditelji su ga prezirali, apsolutno i bez trunke sumnje verujući da je on ubio njihovo dete. Ako budu nastavili da podnose tužbe protiv njega, sav mulj će opet isplivati, uskomešaće se mediji i prljavština će se razliti, ne samo po njemu već i po njegovoj porodici. Opet.

Uveravanja da slučaj nema osnove, ili da više neće dobiti na snazi, nisu pomogla. Njeni roditelji će sve iznova razglasiti, odlučni i ubeđeni da tako isteruju pravdu. Eli se seti medijske hajke, svih onih mučnih diskusija, analiza, nagađanja. Privatni detektiv, kojeg će Pidmontovi unajmiti — ako već nisu — doći će u Viski Bič i doneti ta nagađanja, sumnje i pitanja u jedino utočište koje ima. Pitao se je li bostonski detektiv Vulf imao udela u njihovoj odluci. Tokom ružnog perioda, Eli je Vulfa smatrao svojim ličnim progoniteljem — policijskim njuškalom koji ga opsesivno ganja zbog zločina koji nije počinio. Tokom lepših dana, Vulfa je smatrao tvrdoglavim zaluđenikom, pandurom koji odbija da shvati kako nedostatak dokaza znači moguću nevinost. Vulf nije bio u stanju da okonča slučaj koji je dobio od javnog tužioca. Ali to ga nije sprečilo da napada, ne prezajući ni od uznemiravanja, sve dok ga nadređeni nisu opomenuli. Bar zvanično. Ne bi ga začudilo da je Vulf ohrabrio i podstakao Pidmontove na ovaj pohod. Eli protrlja lice dlanovima. Znao je da će do ovoga doći, bilo je neminovno. Možda će, na neki užasan način, biti bolje da to što pre reši. Složivši se sa poslednjom rečenicom Nilovog imejla, „Moramo da razgovaramo“, Eli uze telefon. Glavobolja je rasla, pulsirajući, razarajući, kidajući. Uveravanja njegovog advokata nisu mnogo pomogla. Pidmontovi su digli prašinu oko tužbe kako bi pojačali pritisak, zaintrigirali medije, proturili ideju o nagodbi. Nijedno od tih mišljenja, iako se složio s njima, nije ga utešilo. Savetovali su ga da izbegava pažnju javnosti, da ne diskutuje o istrazi, da opet angažuje sopstvenog privatnog detektiva, ali saveti i nisu bili od neke pomoći. Već je nameravao da izbegava pažnju javnosti. Maksimalno. S kim da diskutuje o bilo čemu u vezi sa istragom? Ideja ulaganja novca i nade u privatnog detektiva, koji se ni prvi put nije pokazao korisnim, samo je produbila njegovu depresiju. Znao je, kao što su njegov advokat, policija i svi ostali znali, da će sa zastarevanjem slučaja biti sve manje čvrstih dokaza. Je li to značilo kraj igre? On bi ostao u svom paklu, oslobođen optužbi ali pod senkom sumnje do kraja života. Dakle, morao je da živi s tim. Morao je da nauči da živi. Začu se kucanje na vratima, ali Eli nije bio svestan šta se dešava, sve dok se vrata nisu otvorila. Gledao je kako Abra unosi veliki, tapacirani kovčeg i ogromnu torbu. „Zdravo. Ne obraćaj pažnju na mene. Nastavi da stojiš tu dok ja vukljam ovo sama. Nikakav problem.“ Skoro je sve unela kada joj je prišao. „Oprosti. Planirao sam da te zovem, da ti kažem kako nije pravi trenutak.“ Abra se nasloni na vrata, zatvarajući ih leđima, i glasno uzdahnu. „E pa zakasnio si.“ Osmeh pade kada se zagledala u njegovo lice. „Šta ne valja? Šta se desilo?“ „Ništa.“ Ništa više nego obično, pomisli Eli. „Samo nije pravi trenutak.“

„Imaš nešto drugo zakazano? Ideš na ples? Gore u sobi te čeka gola žena, spremna za seks? Ne?“ Odgovorila je pre njega. „Onda je pravi trenutak.“ Elijeva depresija se u deliću sekunde pretvori u bes. „A šta misliš o ovome: ’ne’ znači ’ne’?“ Abra opet teško uzdahnu. „Odličan argument i znam da sam nametljiva, pa čak i nesnošljiva. Pripisaćemo ovo obećanju koje sam dala Hester da ću ti biti od pomoći, i činjenici da ne podnosim kada vidim nekoga — bilo koga — da pati. Hajde da se nagodimo.“ Bestraga, ovo ga podseti na malopređašnji dogovor sa bakom. „Koji su uslovi?“ „Daj mi petnaest minuta. Ako ti posle petnaest minuta masaže ne bude bolje, spakovaću se i otići i više ti je nikada neću spomenuti.“ „Deset minuta.“ „Deset“, pristade Abra. „Gde da postavim sto? U spavaćoj sobi ima najviše prostora.“ „Može i ovde.“ Eli pokaza na glavni salon. Odade će je lakše isterati iz kuće. „U redu. Hoćeš li da založiš vatru dok ja sve pripremim? Volim kada je prostorija topla.“ Nameravao je da založi vatru, samo se zaneo mislima, izgubio pojam o vremenu. Mogao je da založi vatru, istrpi deset minuta masaže — a onda neka ide dođavola i ostavi ga na miru. I dalje ga je sve nerviralo. Eli čučnu kraj kamina da poslaže drvca za potpalu. „Zar se ne plašiš što si ovde?“, upita. „Sama sa mnom?“ Abra otvori rajsferšlus futrole za masažni sto. „Zašto bih?“ „Mnogi misle da sam ubio svoju ženu.“ „Mnogi misle da je globalno zagrevanje podvala. Ali ja se ne slažem s tim.“ „Ne poznaješ me. Ne znaš šta sam u stanju da uradim pod određenim okolnostima.“ Abra postavi sto na nogare i odloži futrolu, preciznim i uvežbanim pokretima, bez žurbe. „Ne znam šta si u stanju da uradiš pod određenim okolnostima, ali znam da nisi ubio svoju ženu.“ Smiren, razgovorljiv tog njenog glasa ga je izluđivao. „Zašto? Zato što moja baka ne misli da sam ubica?“ „To je jedan od razloga.“ Poravnavši tapaciranu površinu stola, Abra ga pokri čaršavom. „Hester je mudra, samosvesna žena — kojoj je stalo do mene. Da je imala i najmanju sumnju, rekla bi mi da se držim podalje od tebe. Ali to je samo jedan od razloga. Imam ih još.“ Dok je govorila, raspoređivala je sveće po salonu i palila ih. „Radim za tvoju baku i dobre smo prijateljice. Živim u Viski Biču, što je teritorija Landonovih. Dakle, upućena sam.“ Crni, preteći oblak depresije ponovo se nadvio. „Kao i svi ovde, pretpostavljam.“ „To je prirodno i ljudski. Baš kao animozitet i odbijanje, činjenica da ljudi pričaju o tebi, sami donose zaključke, i to je prirodno i ljudski. I ja sam donela svoj zaključak. Videla sam te na televiziji, u novinama, na internetu. I ono što sam videla bio je šok, tuga. Ne krivica. A šta vidim sada? Stres, bes, frustraciju. Ne krivicu.“ Dok je pričala, skinula je gumicu sa ručnog zgloba i u par poteza vezala kosu u rep. „Mislim da oni koji su krivi ne spavaju dobro. S druge strane — iako sam to već rekla — nisi glup. Zašto bi ubio svoju ženu istog dana kada si se s njom svađao na javnom mestu? Istog dana kada si shvatio da moraš da izneseš njen prljavi veš u brakorazvodnoj parnici?“

„Prvostepena nije bila u ponudi. Poludeo sam. Zločin iz strasti.“ „Ma koješta“, uzvrati Abra, vadeći bočicu sa masažnim uljem. „Bio si toliko ostrašćen da si ušao u sopstvenu kuću, spreman da uzmeš tri stvari — verovatno u tvom vlasništvu? Slučaj protiv tebe nije bio osnovan, Eli, zato što je bio, i jeste, slab. Dokazali su vreme tvog ulaska zato što si isključio kućni alarm, i zato što su ljudi znali kada si te večeri otišao s posla. U kući si se zadržao manje od dvadeset minuta. Ali u tom malom vremenskom okviru popeo si se na sprat, otvorio sef — izvadio samo prsten svoje prabake — sišao, sa zida skinuo sliku koju si ti kupio, umotao je u peškire, ubio svoju ženu u napadu besa, a onda pozvao policiju. Sve za manje od dvadeset minuta?“ „Policijska rekonstrukcija je dokazala izvodljivost.“ „Ali ne i verovatnoću“, nastavi Abra. „Sada možemo da stojimo ovde i naklapamo o slučaju protiv tebe, ili ćeš da mi veruješ na reč da se ne plašim hoćeš li me ubiti zato što ti se ne sviđa kako ti nameštam krevet ili slažem čarape.“ „Nije sve tako jednostavno kao što ti misliš.“ „Retko je sve jednostavno ili komplikovano kao što drugi misle. Odoh u toalet da operem ruke. Skini se i lezi na sto. Počeću od lica.“ U toaletu, Abra sklopi oči, vežbajući jednominutno joginsko disanje. Savršeno je razumela njegovu želju da je što pre otera iz kuće. Ali uspeo je samo da je iznervira. Kako bi masažom odagnala njegov stres, mračne misli i frustraciju, nije smela da zadržava svoja negativna osećanja. Nastavila je da čisti svoj um dok je prala ruke. Kada se vratila u salon, videla je da ukočeno leži na stolu, ispod gornjeg čaršava. Kako nije shvatao da je i to išlo u prilog njegovoj nevinosti, bar u njenim očima? Nagodio se i, uprkos svom besu, održao reč. Ne rekavši ništa, prigušila je svetlost i prišla svom ajpodu da uključi smirujući muziku. „Zatvori oči“, promrmlja, „i udahni duboko. Uzdah... izdah. Opet“, prošaputa Abra, sipajući ulje na dlanove. „Još jednom.“ Dok se povinovao, ona spusti dlanove na njegova ramena. Nisu čak ni dodirivala sto, primeti Abra. Toliko je bio zgrčen, sav u čvorovima. Milovala je, masirala, gnječila, a onda je kliznula dlanovima uz njegov vrat, pre nego što je započela laku masažu lica. Znala je da prepozna glavobolju. Možda bi, ako ga malo opusti, mogla da pređe na ozbiljnu masažu. Eliju ovo nije bio prvi tretman. Pre nego što mu se život sunovratio, koristio je usluge maserke po imenu Katrina, stamene, mišićave plavuše, čije su snažne, krupne šake odnosile svu napetost nakupljenu od posla i sporta. Sklopljenih očiju, mogao je gotovo da zamisli kako se vratio u tihu prostoriju za masažu svog kluba, gde bi mu ona opuštala mišiće posle teškog dana u sudnici. Osim toga, za nekoliko minuta, po dogovoru, žena koja nije bila stamena Katrina će otići. Abrini prsti su mu milovali vilicu i blago pritiskali kožu ispod očiju. I užasna glavobolja počela je da prolazi. „Diši duboko. Spori udah, spori izdah.“ Njen glas se utapao u muziku, jednako

melodičan i tih. „Tako. Samo udah, onda izdah.“ Okrenula mu je glavu, obrađujući prstima jednu stranu vrata, potom drugu, pre nego što mu je pridigla glavu. Čvrsti, duboki pritisci palčevima doneše iznenadni bol. Pre nego što je stigao da se pripremi, napetost izlete, poput čepa iz boce. Kao da razbijam beton, pomisli Abra u trenu. Masirala je sklopljenih očiju, zamišljajući kako se taj beton smekšava i drobi pod njenim šakama. Kada je prešla na njegova ramena, pojačavala je pritisak, postepeno. Osetila je da se opustio — nedovoljno, ali čak i taj mali pomak bio je ravan pobedi. Na njegovoj ruci je obradila svaki umorni mišić, sve do vrhova prstiju. Delić nje se možda samozadovoljno nasmešio kada je desetominutni rok prošao neopaženo, ali Abra se fokusirala na ostatak svog posla. U trenutku kada je uzela jastuče za lice, znala je da se Eli neće buniti. „Okreni se, pokrij se i spusti lice ovde. Kaži mi ako ti treba podešavanje. Ne žuri.“ Omamljen, u polusnu, učinio je onako kako je rekla. Kada mu je dlanovima pritisnula lopatice, skoro je prostenjao od veličanstvene mešavine bola i uživanja. Snažne ruke, pomisli Eli. Nije izgledala snažno. Ali kada je njima upirala, trljala, mesila duž njegovih leđa, bol s kojim se već saživeo naprosto je nestajao. Koristila je laktove, klizave od ulja, oslanjajući se svom težinom na njih, zglavke, šake, palčeve. Svaki put kada bi pritisak dosegao granicu bola, nešto bi se oslobodilo. A onda je milovala, milovala, milovala, čvrsto, ritmično, beskrajno. I on je uronio u san. Kada je izronio, plutajući poput lista po površini vode, trebalo mu je nekoliko sekundi da shvati gde se nalazi. Ležao je opružen na masažnom stolu, sa čaršavom preko genitalija. Vatra u kaminu je pucketala; sveće su sijale. Muzika je bila šapat u vazduhu. Eli sklopi oči i opet poče da pada u san. A onda mu sinu. Pridignu se na laktove i pogleda po sobi. Video je njenu jaknu, čizme, torbu. Mogao je da oseti njen miris, tu suptilnu aromu mešavine voska od sveća i ulja. Oprezno skloni čaršav sa sebe i sede. Trebale su mu pantalone. Pre svega. Pridržavajući čaršav, sišao je sa stola. Kada je zgrabio svoje farmerke, ugleda zalepljen papirić sa porukom. Pij vodu. U kuhinji sam. Još uvek oprezan, navukao je farmerke, a onda uzeo bočicu vode koju mu je ostavila kraj njih. Dok je oblačio košulju, primetio je da ga ništa više ne boli. Ni glava, ni leđa, ni vrat. Pa čak ni ukočeni mišići, koje je povredio pokušavajući sam da vežba. Stajao je i pio vodu u prostoriji ispunjenoj zlatnim sjajem sveća, toplinom vatre iz kamina i tihom muzikom, i shvatio da oseća nešto što još ne prepoznaje.

Osećao se dobro. I glupavo. Dao joj je za pravo, nesvesno. Uspela je da mu pomogne — uprkos njegovom negodovanju. Postiđen, zaputi se u kuhinju. Stajala je za šporetom u prostoriji punoj mirisa. Nije znao šta kuva ali to je probudilo još jedan redak osećaj. Istinsku glad. Sa radija se čula rok muzika, utišana. Eli oseti ubod krivice. Niko ne bi smeo tako tiho da sluša dobar hard rok. „Abra?“ Ona se malo trgnu, uveravajući ga da je ipak samo ljudsko biće. Kada se okrenula, suzila je pogled i digla kažiprst, ućutkujući ga. Prišla je bliže, proučavajući ga od glave do pete. A onda se nasmešila. „Izgledaš dobro. Odmorno i opušteno.“ „Osećam se dobro. Prvo, hoću da ti se izvinim. Bio sam grub i svadljiv.“ „Slažem se. I malo tvrdoglav?“ „Možda. U redu, bio sam tvrdoglav.“ „Sada smo načisto.“ Abra dignu čašu sa vinom. „Nadam se da se ne ljutiš što sam se poslužila.“ „Ne ljutim se. Drugo, hvala ti. Kada sam rekao da se osećam dobro... ne sećam se kada sam se poslednji put dobro osećao.“ Oči joj smekšaše, Sažaljenje bi ga možda opet razgnevilo, ali saosećajnost je bila nešto sasvim drugo. „Oh, Eli. Život ume da bude gadan, zar ne? Treba samo da se opustiš. Da piješ vodu i da izbaciš toksine. Sutra će te možda malo boleti. Svojski sam zaorala po tebi. Hoćeš li čašu vina?“ „Zapravo hoću. Sam ću.“ „Samo sedi“, naredi ona. „Trebalo bi da ostaneš opušten, da to malo upiješ. Razmisli o masaži dvaput nedeljno dok potpuno ne pobedimo taj stres. Onda će jednom nedeljno biti dovoljno, ili svake druge nedelje ako ti više odgovara.“ „Ne mogu da ti se suprotstavim ovako omamljen.“ „Super. Ubeležiću ti seanse u kalendar. U prvo vreme ću dolaziti ovamo, pa ćemo videti kako ide.“ Eli sede i otpi malo vina. Imalo je ukus raja. „Ko si ti?“ „Ah, duga je to priča. Ispričaću ti je jednog dana, ako postanemo prijatelji.“ „Pereš mi donji veš i videla si me golog na svom stolu. To je prilično prijateljski.“ „To je posao.“ „Kuvaš mi.“ Eli nakrivi bradu prema šporetu. „Šta je ono?“ „Koje?“ „Ono u loncu.“ „Ono u loncu je domaća supa — od povrća, mahuna i mesa. Nisam je mnogo začinila, ne znam koliko možeš da podneseš. A ovo?“ Abra se okrenu i otvori rernu. Ukusne arome

iskuljaše napolje, pojačavajući Elijev apetit. „Vekna od mesa.“ „Spremila si veknu od mesa?“ „Sa krompirom, šargarepom i graškom. Pravo muško jelo“, reče, vadeći ga iz rerne. „Spavao si preko dva sata. Morala sam nešto da radim.“ „Dva... dva sata.“ Abra odsutno pokaza na sat dok je vadila tanjire. „Pozivaš li me na večeru?“ „Naravno.“ Zurio je u sat, a potom u Abru. „Spremila si veknu od mesa.“ „Hester mi je dala spisak. Vekna od mesa je na trećem mestu. Osim toga, mislim da će ti prijati crveno meso.“ Servirala je u tanjire. „Ah, da. Ako zatražiš kečap, povrediću te.“ „Primio k znanju. Ne brini.“ „Još jedna nagodba.“ Abra izmače tanjir van njegovog domašaja. „Ako je pravna, mogu skoro da ti garantujem sporazum u zamenu za veknu od mesa.“ „Pričaćemo o knjigama, filmovima, umetnosti, modi, hobijima i svemu uopšteno. Ništa lično, ne večeras.“ „Dogovoreno.“ „Hajde da jedemo.“

5 suterenu crkve, Abra je privela čas joge kraju. Tog jutra je na relaksaciji imala dvanaest članova, solidna brojka za to doba godine i to doba dana. Brojka koja joj je imponovala i donosila siguran prihod. Razgovor se prekinuo kada su polaznici kursa — među njima i dva muškarca — ustali i počeli da motaju prostirke, što svoje, što one koje je Abra uvek imala za zaboravne polaznike. „Danas si dobro vežbao, Henri.“ Šezdesetšestogodišnji penzionisani veterinar se samouvereno osmehnu. „Jednog dana ću držati taj Polumesec duže od tri sekunde.“ „Samo diši.“ Abra se sećala kada ga je njegova žena prvi put dovela na čas, protiv njegove volje. Henri nije mogao da dodirne ni prste na nogama. „Ne zaboravi četvrtak“, doviknu ona, „Istok sreće Zapad.“ Morin priđe Abri, motajući svoju prostirku. „Meni bi prijale i neke ozbiljne kardio vežbe. Danas sam pravila kolače za Lijamov razred. Dva sam smazala.“ „Koje kolače?“ „Čokoladne, sa slatkim prelivom, čokoladnim mrvicama i gumenim bombonama.“ „Gde je moj?“ Morin se nasmeja, tapkajući stomak. „Pojela sam ga. Moram kući, da se istuširam, obučem bapsku odeću i odnesem kolače u školu. U protivnom ću morati da te podmitim da trčiš sa mnom kako bih istopila svu tu čokoladu. Deca posle nastave imaju zajedničku igru, a ja kasnim sa papirologijom, pa nemam izgovor.“ „Pozovi me kasnije, posle tri. Dotad imam posla.“ „Eli?“ „Ne, on je sutra po rasporedu.“ „I dalje je sve u redu tamo?“ „Prošle su tek dve nedelje, ali da, rekla bih da je u redu. Više me ne gleda u fazonu ’Šta ova kog đavola radi ovde?’. Kada svratim preko dana, obično se zatvori u radnu sobu i piše — izbegava me tako što pobegne u šetnju kada se ja popnem na sprat. Ali pojede sve što mu ostavim, i ne izgleda više onako ispijeno.“ Abra zakopča futrolu svoje prostirke. „Ipak, svaki put kada ga masiram — dosad sam uspela četiri puta — kao da počinjem od nule. Užasno je napet. Plus, satima sedi za tastaturom.“ „Savladaćeš ga, Abrakadabra. Verujem u tebe.“

„To mi je trenutna misija.“ Abra navuče svoju trenerku sa kapuljačom i zakopča rajsferšlus. „Ali sada imam neki novi nakit da odnesem u Zakopano blago — drži mi palčeve — a onda moram da obavim neke poslove za Maršu Frost. Sin joj je još bolestan i ne može da ga ostavi samog. U dva imam zakazanu masažu, ali posle toga sam slobodna.“ „Ako uspem da se oslobodim, poslaću ti poruku.“ „Vidimo se kasnije.“ Dok se njena grupa razilazila, Abra je složila prostirke i ubacila svoj ajpod u torbu. Kada je navukla jaknu preko trenerke, spazi čoveka koji silazi niz stepenice. Nije ga prepoznala ali je imao dovoljno prijatno lice. Zbog podočnjaka je izgledao umorno, imao je kratku, tamnu kosu i zaobljen stomak, koji bi lako stesao da nije bio lenjivac. „Mogu li da vam pomognem?“ „Nadam se. Vi ste Abra Volš?“ „Jesam.“ „Ja sam Kirbi Dankan.“ On ispruži ruku da se rukuju, a onda joj ponudi svoju vizitkartu. „Privatni detektiv.“ Njen odbrambeni mehanizam se momentalno podiže. „Radim za klijenta iz Bostona. Nadam se da vam mogu postaviti nekoliko pitanja. Možemo da popijemo kafu ako imate malo vremena.“ „Već sam popila dnevnu dozu.“ „Kamo sreće da se ja pridržavam svoje dnevne doze. Pijem previše kafe. Siguran sam da u obližnjoj kafeteriji služe čaj, ili šta već volite.“ „Imam zakazan čas, gospodine Dankane“, reče Abra, navlačeći čizme. „O čemu se radi?“ „Prema našim saznanjima, trenutno radite za Elija Landona.“ „Prema vašim saznanjima?“ Lice mu ostade prijatno, pa čak i predusretljivo. „Zar je to tajna?“ „Nije, ali vas se ne tiče.“ „Skupljanje informacija je moj posao. Morate biti svesni da je Eli Landon osumnjičen za ubistvo svoje žene.“ „Ma je li?“, uzvrati Abra, navlačeći kapu. „Iako policija posle jednogodišnje istrage nije bila u stanju da skupi dovoljno dokaza koji bi potvrdili da Eli Landon ima bilo kakve veze sa smrću svoje žene.“ „Činjenica je da mnogi tužioci ne prihvataju slučajeve koji nisu siguran dobitak. Ali to ne znači da bez dokaza nema slučaja. Moj posao je da skupim što više informacija — dajte, ja ću to.“ „Ne, hvala, navikla sam sama da nosim. Za koga radite?“, upita Abra. „Kao što rekoh, za klijenta.“ „Koji sigurno ima ime.“ „Tu informaciju ne mogu da otkrijem." „Jasno.“ Ona se ljubazno osmehnu i krenu prema stepenicama. „Ni ja nemam informacije za otkrivanje.“ „Ako je Landon nevin, onda nema šta da krije.“ Abra zastade i pogleda Dankana u oči. „Ozbiljno? Sumnjam da ste tako naivni,

gospodine Dankane. Ja znam da nisam.“ „Ovlašćen sam da pružim nadoknadu za informacije“, poče on kada su krenuli uz stepenice prema crkvi. „Ovlašćeni ste da plaćate za tračeve? Ne, hvala. Ja tračarim za džabe.“ Izašla je iz crkve i skrenula prema parkingu. „Jeste li u intimnoj vezi sa Landonom?“, povika Dankan za njom. Abra stisnu vilice, proklinjući činjenicu da joj je upropastio dobro raspoloženje posle joge. Ubacila je svoje prostirke i torbu u kola, i sela za volan. I umesto odgovora na njegovo pitanje, pokazala mu je srednji prst, a onda okrenula ključ i odvezla se. Posle ovog susreta bila je nervozna do kraja dana, rutinski odrađujući poslove. Nosila se mišlju da otkaže masažu ali nije imala valjano opravdanje. Zar da kažnjava svog klijenta zbog jednog njuškala iz Bostona? Zato što je počeo da kopa po njenom životu toliko drsko da mu je odbrusila. Ne po njenom životu, podseti Abra sebe, već po Elijevom. Kako god, pogodilo ju je njegovo nepoštenje i nametljivost. Znala je sve o nepoštenju i nametljivosti. Kada joj je Morin poslala poruku sa predlogom za trčanje, malo je nedostajalo da smisli neki izgovor. Umesto toga, zaključila je da će joj rekreacija u društvu najviše prijati. Presvukla se, zakopčala jaknu, navukla kapu i rukavice, i našla se sa svojom prijateljicom kod stepenica za plažu. „Treba mi ovo.“ Morin je džogirala u mestu. „Osamnaest klinaca na šećeru. Svakoj učiteljici u Americi bi trebalo udvostručiti platu i svake nedelje poklanjati buket ruža. I flašu najfinijeg viskija landon.“ „Rekla bih da je žurka sa kolačima bila uspešna.“ „Potamanili su ih kao skakavci“, reče Morin dok su silazile prema plaži. „Ništa nije ostalo. Je li sve u redu?“ „Zašto pitaš?“ „Imaš crticu ovde.“ Morin tapnu sebe između obrva. „Bestraga.“ Instinktivno, Abra protrlja to mesto. „Dobiću bore. Dobiću kratere.“ „Nećeš. Samo imaš tu crticu kada si baš nervozna ili ljuta. Šta je?“ „Možda oboje.“ Počele su lagano da trče, pored okeana s jedne strane i peska pokrivenog snegom sa druge. Znajući svoju drugaricu, Morin je strpljivo čekala. „Jesi li videla onog tipa jutros posle časa? Prosečne visine, tamne kose, finog lica, sa stomakom?“ „Ne znam... možda, da. Pridržao mi je vrata. Zašto? Ko je on?“ „Sišao je kod mene.“ „Šta se dogodilo?“ Morin se ukopala u mestu, a onda je morala da ubrza kako bi sustigla Abru. „Dušo, je li pokušao nešto? Je li...?“ „Ne. Ništa slično. Ovo je Viski Bič, Morin, ne južni Boston.“

„Svejedno. Dođavola. Nije trebalo da te ostavljam samu. Smeli su me oni kolači, o bože.“ „Nije bilo ništa. Uostalom, ko ti je držao kurs iz samoodbrane?“ „Ti, ali to ne znači da tvoja najbolja drugarica treba tek tako da ode i ostavi te samu.“ „Ma tip je privatni detektiv iz Bostona“, pojasni Abra kada je Morin opet zastala. „Ne zaostaj. Moram trčanjem da izbacim ovu mrzovolju.“ „Šta je hteo? Je li onaj gad i dalje u zatvoru?“ „Jeste. Nije došao zbog mene. Zanima ga Eli.“ „Eli? Rekla si privatni detektiv, ne policajac. Šta je hteo?“ „Informacije, bar ih on tako zove. Hteo je tračeve o Eliju. Hteo je prljav veš i ponudio je da mi plati. Traži krticu“, ispljunu. „Nekog ko će špijunirati Elija, ko će mu prenositi šta Eli radi, šta priča. Ja to čak i ne znam jer Eli ništa ne radi i ništa ne priča. I kada sam mu rekla da se gubi odavde, pitao je jesmo li Eli i ja u intimnoj vezi. Što mi zvuči isto kao da je pitao krešemo li se kao zečevi. Ovo mi se nimalo ne sviđa. I sada ću još dobiti kratere na licu.“ Gnev i napor zajapuriše Morinino lice. Iako bez daha, govorila je glasno, nadjačavajući talase. „Šta njega briga da li se vas dvoje krešete kao zečevi. Elijeva žena je mrtva već godinu dana i već su bili razvedeni. Nemaju nikakve dokaze protiv njega. Panduri ne mogu ništa da dokažu i zato sada kopaju po mulju.“ „Mislim da ovog nisu unajmili panduri.“ „Očigledno. A ko je onda?“ „Ne znam.“ Dok su joj se mišići zagrevali, a hladan vazduh je šibao po licu, Abra otkri kako joj se raspoloženje popravlja. „Osiguravajuća kompanija? Možda je njegova žena imala osiguranje, i ne žele da ga plate. Rekao je da radi za klijenta. Nije hteo da kaže ime. Možda za advokate osiguravajuće kompanije, ne znam, ili za porodicu pokojne žene, koja ga je već blatila po štampi. Ne znam.“ „Ni ja ne znam. Pitaću Majka.“ „Majka? Zašto?“ „On stalno posluje sa advokatima i klijentima.“ „Na tržištu nekretnina“, podseti je Abra. „Advokat je advokat, klijent je klijent. Možda mu nešto padne na pamet. Ne brini, ostaće diskretan.“ „Nije to sada bitno. Ako je taj tip mene uspeo da nađe, ko zna s kim je još pričao? Opet se sve zakuvava.“ „Siroti Eli.“ „Ni ti nisi verovala da je on to uradio.“ „Ne.“ „Zašto mu veruješ, Morin?“ „Pa, kao što znaš, detektivsku licencu sam stekla gledajući krimi-serije. Dakle, zašto bi čovek koji nikada nije ispoljio nasilno ponašanje najednom svojoj ženi razbio glavu žaračem? Varala ga je i to ga je razljutilo. To joj ide u prilog, jer su se već razvodili. Ponekad želim Majku da razbijem glavu žaračem.“ „Ne želiš.“ „Ne bukvalno, ali poenta je da zaista volim Majka. Mislim da je potrebno puno ljubavi ili

mržnje da bi poželeo nekome da prospeš mozak. Osim ako u pitanju nije nešto drugo. Novac, strah, osveta. Ne znam.“ „I ko je to uradio?“ „Da znam i da mogu to da dokažem, bila bih unapređena u narednika. Ili kapetana. Volela bih da budem kapetan.“ „Već jesi. Kapetan broda O’Mali.“ „To svakako. Možeš da budeš kapetan fiktivne policijske stanice, koja će osloboditi Elija Landona jednom zasvagda.“ Kada je Abra oćutala, Morin je pljesnu po ruci. „Šalim se. Ne pomišljaj da se umešaš u nešto tako. Oduvaće te, Abra. Eli će se sam izvući.“ „Šta bih mogla da učinim?“ Pitanje koje, odluči Abra, nije obećavalo da neće ništa preduzeti. Kada su stigle do polovine staze i krenule nazad, shvatila je da je trčanje bilo odlična ideja. Prilika da razmisli o svemu, odbaci negativne emocije, sagleda situaciju iz druge perspektive. Nedostajalo joj je trčanje po hladnom vazduhu, nedostajao joj je zvuk sopstvenih koraka po pesku dok joj morski vazduh prži pluća. Nije bila od onih koja jedva čekaju da vreme prođe, nijednog trena, ali mogla je, duboko u sebi, da žudi za prolećem i letom koji dolaze. Hoće li Eli i tada biti u Litici, pitala se, kada vazduh otopli i drveće ozeleni? Hoće li prolećni povetarac oduvati senke koje su ga opsedale? Možda je bilo potrebno da se te senke malo poguraju prema izlazu. Razmisliće o tome. Kada ga je ugledala, stajao je na obali mora, s rukama u džepovima, zagledan u pučinu. „Eno Elija.“ „Šta? Gde? O, sranje!“, povika Morin. „U čemu je problem?“ „Nisam se nadala da ću naleteti na njega ovako znojava i zajapurena i zadihana. Žena voli da drži do nekog standarda, za slučaj da sretne svoju prvu ljubav. O bože, zašto sam obukla ovu staru trenerku? U njoj su mi noge kao panjevi.“ „Nisu. Nikada ti ne bih dala da nosiš trenerku u kojoj su ti noge kao panjevi. Ne vređaj mi najbolju prijateljicu.“ „U pravu si. Ovo je bilo nisko i sebično od mene. Izvini.“ „Prihvatam izvinjenje ali obrati pažnju. Eli!“ „Sranje“, progunđa Morin kada se okrenuo. Zašto bar nije namazala usne sjajem koji uvek nosi u džepu? Abra diže ruku. Nije mogla da mu vidi oči, ne kada je nosio tamne naočari. Ali bar se nije okrenuo i otišao. Čekao ih je, i to je shvatila kao pozitivan znak. „Zdravo.“ Zastala je, spustila ruke na bokove i počela da proteže jednu nogu. „Da sam te ranije videla, nagovorili bismo te na trčanje.“ „Šetnja mi ovih dana više prija.“ Neznatno je okrenuo glavu pre nego što je skinuo naočari za sunce. Prvi put, Abra vide njegov osmeh, širok i topao, kada je zadržao pogled na Morininom licu.

„Morin Banion. Vidi ti nju.“ „Da, vidi ti mene.“ Sa poluosmehom, ona diže ruku da zabaci kosu, a onda se seti da na glavi ima skijašku kapu. „Zdravo, Eli.“ „Morin Banion“, ponovi on. „Ne, oprosti, sada si... Kako ono beše?“ „O’Mali.“ „Tačno. Poslednji put kada sam te video bila si...“ „U poodmakloj trudnoći.“ „Izgledaš super.“ „Izgledam znojavo i produvano, ali hvala. Drago mi je što te vidim, Eli.“ Kada mu je Morin jednostavno prišla i srdačno ga zagrlila, Abra shvati da se zato, upravo zato, zaljubila u Morin tako brzo, tako potpuno. U tu urođenu plemenitost, iskrenost i saosećajnost njenog srca. Videla je da Eli zatvara oči i zapitala se da li se setio one noći na molu Viski Biča, kada je sve bilo tako jednostavno, tako nevino. „Dala sam ti vremena da se smestiš“, reče Morin kada se odmakla. „Izgleda da je vreme isteklo. Moraš jednom da dođeš na večeru, da upoznaš Majka i klince.“ „Oh, pa...“ „Mi smo u Morskom povetarcu, prva kuća do Abrine. Udesićemo susret i ispričaćemo se. Kako je Hester?“ „Bolje. Mnogo bolje.“ „Poruči joj da nam nedostaje na jogi. Moram da žurim — ha-ha — da pokupim decu iz školice. Dobro došao, Eli. Drago mi je što si se vratio u Liticu.“ „Hvala.“ „Čujemo se kasnije, Abra. Hej, Majk i ja u petak priređujemo zabavu u pivnici. Nagovori Elija da dođe.“ Mahnuvši kratko, Morin otrča dalje. „Nisam znao da se vas dve poznajete...“, poče Eli. „Najbolje prijateljice.“ „Aha.“ „To ne postoji samo među tinejdžerkama. Najbolje prijateljice jedna drugoj pričaju sve.“ Eli poče da klima glavom. „A, tako.“ A onda opet stavi tamne naočari. „Hm.“ Abra ga bocnu u stomak, smejući se. „Slatke i seksi tinejdžerske tajne.“ „Možda će biti bolje da izbegavam njenog muža.“ „Majka? Nikako. Osim što se kotira visoko na mojoj listi frajera, dobar je čovek. Dobar otac. Svideće ti se. Trebalo bi da svratiš u petak u pivnicu.“ „Ne znam gde je.“ „Nekada je tamo bila prodavnica slatkiša.“ „Au, da.“ „Bankrotirala je, kažu, pre nego što sam se ja doselila. Novo ime, novi vlasnici, već tri godine. Fino mesto. Zabavno. Dobro piće, dobra ekipa i živa muzika petkom i subotom uveče.“ „Nisam baš za druženje.“

„Trebalo bi da se družiš. Pomoći će ti da eliminišeš taj stres. Smeškaš se.“ „Molim?“ „Kada si prepoznao Morin, nasmešio si se. Iskreno. Bio si srećan što je vidiš, i to si pokazao. Zašto ne prošetaš sa mnom?“ Abra pokaza na plažu u pravcu njene kuće. Ne dajući mu priliku da je odbije, ona ga uze za ruku i poče da hoda. „Kako si?“, upita. „Posle masaže.“ „Dobro. Bila si u pravu, obično osećam posledice i sledećeg dana, ali sve je prošlo.“ „Biće još delotvornije kada konačno razbijemo te čvorove, kada se navikneš na opuštenost. Pokazaću ti neke joga vežbe istezanja.“ Nije mogla da mu vidi oči ali je mogla da oseti oprez u njegovom govoru tela. „Bolje ne.“ „Joga nije samo za žene, znaš.“ Abra teško uzdahnu. „Nešto nije u redu?“ „U dilemi sam. Da li da ti nešto kažem ili ne. I mislim da imaš pravo da znaš, iako će te verovatno iznervirati. Izvini što ću ti ja to preneti.“ „Šta će me iznervirati?“ „Jutros posle joge prišao mi je neki čovek. Privatni detektiv. Zove se Kirbi Dankan, iz Bostona je. Rekao je da radi za klijenta. Raspitivao se o tebi.“ „U redu.“ „U redu? Nije u redu. Bio je uporan i rekao je da će mi dati nadoknadu za informaciju, što sam shvatila kao ličnu uvredu, tako da nije u redu. U pitanju je uznemiravanje, što takođe nije u redu. Uznemiren si. Trebalo bi...“ „Da javim policiji? Mislim da je taj brod otplovio. Da unajmim advokata? Imam ga.“ „Nije u redu. Policija te je gonila punih godinu dana. Sada se on ili oni kriju iza advokata i privatnog detektiva kako bi te i dalje gonili? Mora postojati način da se zaustave.“ „Ne postoji zakon protiv raspitivanja. I ne kriju se. Žele da znam da plaćaju za pitanja i odgovore.“ „Ko? I nemoj mi reći da me se to ne tiče“, doda Abra, preduhitrivši ga. „Taj kreten se obratio meni. I implicirao je kako odbijam saradnju jer sam u intimnoj vezi sa tobom, što u prevodu znači da spavam sa tobom.“ „Žao mi je.“ „Ne.“ Kada je povukao ruku iz njene, Abra pojača stisak. „Neće ti biti žao. Šta i da jesmo u intimnoj vezi? Njega se to ne tiče. Odrasli smo ljudi, slobodni. I u tome nema ničeg lošeg, ničeg nemoralnog, ti imaš pravo da nastaviš sa svojim životom. Tvoj brak se završio i pre njene smrti. Zašto ne bi imao život koji uključuje vezu sa mnom, ili bilo kim?“ Njene oči, primeti Eli, postaju svetlucavozelene kada je ljuta. Istinski ljuta. „Čini se da si se uzrujala više nego ja.“ „Zašto nisi ljut?“, uzvrati ona. „Zašto nisi ozbiljno ljut?“ „Dovoljno sam bio ljut. Nije mi pomoglo, uopšte.“ „Ovo je uvredljivo i osvetoljubivo. Čemu osvetoljubivost kada...“ Utom joj sinu, jasno kao dan. „Njena porodica, zar ne? Lindsina porodica. Ne odustaju.“ „Zar bi ti?“ „Daj, prestani da budeš tako prokleto razuman.“ Abra priđe penušavoj vodi. „Da je ona

moja sestra, majka, kćerka, želela bih istinu.“ Okrenula se prema njemu i shvatila da stoji i gleda je. „Zar je unajmljivanje privatnog detektiva, da dođe ovamo i raspituje se, način da se otkrije istina?“ „Nije naročito logično.“ Eli slegnu ramenima. „Niti će dati rezultate, ali oni veruju da sam je ja ubio. Za njih ne postoji niko drugi ko bi to mogao ili želeo.“ „To je sitničavo i kratkovido. Ti nisi bio jedina osoba u njenom životu, i nisi, bar u vreme njene smrti, bio najvažnija. Imala je ljubavnika, radila je honorarno, imala je prijatelje, bila je član odbora, imala je porodicu.“ Abra ućuta, spazivši Elijevo smrknuto lice. „Rekla sam ti da sam pratila slučaj i slušala Hester. Osećala je potrebu da priča sa mnom kada joj je bilo teško da priča sa tobom ili tvojom porodicom. Volela sam je, a nisam joj bila rod. Zato je mogla da mi se ispoveda.“ Za trenutak je ćutao, a potom klimnuo glavom. „Sigurno joj je pomoglo da ti se ispoveda.“ „Jeste. I znam da Hester nije volela Lindsi. Nije se ni trudila da joj ovde poželi dobrodošlicu.“ „Znam to.“ „Hoću da kažem, Hester je nije volela, i vrlo je verovatno da Hester nije bila jedina. Poput većine ljudi, Lindsi je imala neprijatelje, ili bar ljude koji je nisu voleli, koji su bili s njom u zavadi ili slično.“ „Ali niko od njih nije bio njen muž koji se posvađao s njom na dan kada je umrla i koji je otkrio njeno telo.“ „S takvim načinom razmišljanja, čudi me da se nisi sam predao.“ Eli se gorko osmehnu. „Da jesam, ispao bih belosvetska budala, stoga nisam, ali sve su to valjane činjenice. Svemu tome dodajmo i tugu njenih roditelja. Ja sam stavio svoje potrebe i ambicije iznad njenih i nisam je usrećio. Zato je potražila sreću s drugim. Rekla im je da sam je zanemarivao, a onda joj zamerao što provodi vreme u svojim interesovanjima. Verovala je i da ja nju varam, da sam prema njoj bio hladan i verbalno je zlostavljao.“ „Iako ne postoje nikakvi dokazi — čak ni posle temeljne policijske istrage — da si je varao, a ona tebe jeste? Niti da si je na bilo koji način zlostavljao?“ „Bio sam prilično ’verbalan’ poslednji put kada sam razgovarao s njom, na javnom mestu.“ „Oboje ste bili, koliko sam čula. I u redu, razumem potrebu porodice da podrži priču, da racionalizuje, da učini sve što pruža utehu. Ali poslati privatnog detektiva za tobom, ovamo? Ovde nema ničeg. Godinama nisi bio ovde, šta bi mogao da nađe?“ Eli je shvatio zašto je njegovoj baki pomoglo ispovedanje Abri. Uprkos nevoljnosti da se vraća na staro, znao je da će pomoći i njemu. „Nije u pitanju samo to što mi stavljaju do znanja da me neće tako lako osloboditi. Njeni roditelji i dalje prete optužbom za ubistvo.“ „O, Eli.“ „Rekao bih da je ovo samo način da me obaveste kako će upotrebiti sva raspoloživa sredstva.“ „Zašto svoju istragu ne prošire i na njenog ljubavnika, ili nekog drugog ko je mogao biti

umešan?“ „Ljubavnik je imao čvrst alibi. Ja nisam.“ „Koji čvrst alibi?“ „Bio je kod kuće sa svojom ženom.“ „Da, čitala sam o tome, slušala o tome, ali njegova žena možda laže.“ „Naravno, ali zašto? Njegova žena, užasnuta i besna, nakon što ju je policija obavestila o njegovoj aferi sa ženom koju oboje poznaju, nevoljno se zaklela da je te večeri bio kod kuće pre šest sati. Njihove priče se po svim stavkama poklapaju. Džastin Suskind nije ubio Lindsi.“ „Nisi ni ti.“ „Nisam ni ja ali kada se u obzir uzmu sve činjenice, ja jesam, on nije.“ „Izvini, na čijoj si ti strani?“ Eli se osmehnu. „Na svojoj, naravno. Znam da je nisam ubio, baš kao što znam da po onome što imaju izgledam kao krivac.“ „Nemaju dovoljno. Treba im još. Kako će to nabaviti?“ „Izbunariće nekako.“ „Unajmili su privatnog detektiva. Unajmi ga i ti.“ „Već jesam, nije pomoglo.“ „Odustaćeš tek tako?“ Abra ga lako odgurnu. „Unajmi drugog detektiva i pokušaj ponovo.“ „Sada zvučiš kao moj advokat.“ „Eto. Poslušaj svog advokata. Ne moraš samo da se povlačiš i gutaš. Govorim ti iz iskustva“, doda. „Duga priča koju ću ti ispričati jednog dana. Sada tvrdim da te gutanje čini tužnim i slabim i nesrećnim. Čini da se osećaš kao žrtva. Nećeš biti žrtva ako im to ne dozvoliš.“ „Je li i tebe neko povredio?“ „Jeste. I predugo sam radila isto što i ti. Samo sam gutala to stanje. Uzvrati udarac, Eli.“ Abra spusti ruke na njegova ramena. „Bez obzira na to da li veruju u tvoju nevinost ili ne, znaće da nisi plačljivko. I ti ćeš to znati.“ Impulsivno se pridigla na prste i poljubila mu usne. „Pozovi svog advokata“, naredi, a potom se zaputi prema stepenicama za plažu. Visoko na uzbrdici, Kirbi Dankan je škljocao profesionalnim foto-aparatom. Pretpostavljao je da ima nečeg između Landona i dugonoge brinete. Nije hteo da se krije, naravno, ali njegov posao je bio da dokumentuje, postavlja pitanja — jednostavno, da izbaci Landona iz ravnoteže. A ljudi prave greške kada ih izbace iz ravnoteže.

6 ada je Abra sutradan ušla u Liticu, dočeka je miris kafe. Osmotrila je kuhinju — koju je Eli održavao čistom i urednom — a onda je, budući da nije bio kod kuće, počela da sastavlja spisak za kupovinu. Kada se vratio, stajala je na stoličici i brisala kuhinjske elemente. „Jutro“, nazva ona, Okrenuvši glavu da mu se osmehne. „Odavno si ustao?“ „Da. Hteo sam malo da pišem.“ Naročito posle đavolskog sna koji ga je pred zoru probudio. „Moram danas u Boston.“ „O?“ „Da se vidim sa svojim advokatom.“ „U redu. Jesi li jeo?“ „Da, mama.“ Ne uzevši ovo za zlo, Abra nastavi da briše. „Hoćeš li imati vremena da obiđeš svoje?“ „Planiram. Čuj, ne znam kada ću se vratiti. Možda prespavam tamo. Verovatno hoću.“ „Nema problema. Odložićemo masažu.“ „Ostaviću ti pare. Isto kao prošli put?“ „Da. Ako bude nekih promena, uskladićemo ih sledeće nedelje. Pošto nećeš biti tu, očistiću ti radnu sobu, i obećavam: radni sto neću ni pipnuti.“ „U redu.“ Stajao je i gledao ju je. Na sebi je imala običnu crnu majicu — previše konzervativno za nju — crne uske pantalone i duboke crvene starke. Crvene kuglice su joj visile sa ušnih resica. Eli spazi srebrno prstenje u činiji na kuhinjskom šanku. Verovatno ih je skinula kako bi neometano mogla da čisti, zaključi. „Bila si u pravu onomad“, reče on posle duže pauze. „Volim kada sam u pravu.“ Abra siđe sa stoličice i okrenu se. „U vezi sa čim sam bila u pravu?“ „U vezi sa uzvraćanjem paljbe. Bio sam digao ruke. Imao sam svoje razloge ali to nikud ne vodi. Ako ništa drugo, trebalo bi da se naoružam.“ „To je dobro. Niko ne treba da toleriše uznemiravanje i proganjanje, a Lindsina porodica radi upravo to. Ali ova tužba im neće proći.“ „Neće?“ „Nemaju slučaj, pravno gledano. Bar koliko ja mogu da vidim, a nagledala sam se advokatskih serija.“ Eli se nasmeja. „I to ti je kvalifikacija.“ Zadovoljna njegovom reakcijom, Abra klimnu glavom. „Mogla bih da se zaposlim u

pravosuđu. Oni samo zahtevaju habeas corpus, fizičku prisutnost optuženog pred sudom, pa rovare, rovare, kako bi te isprovocirali.“ „Vrlo... jedinstven argument.“ „I razuman. Verovatno misle, ako im to pođe za rukom, možda će otkriti neke nove dokaze protiv tebe. Ili bar da te potuku, zakopaju u dokumenta, sudske spise i šta već, kako bi im ti na kraju ponudio finansijsku nagodbu. Što bi, po njihovom ubeđenju, dokazalo tvoju krivicu. Oni su u žalosti i uzimaju sebi za pravo da te šibaju.“ „Možda bi mogla da se zaposliš u pravosuđu.“ „Volim Dobru ženu.“ „Šta?“ „Advokatsku seriju. Vrlo je realistična i seksi. Elem, šta hoću da kažem — dobro je što ideš da se nađeš sa svojim advokatom, to je korak napred. Danas izgledaš bolje.“ „Nego?“ „Nego inače.“ Oslonivši ruku na kuk, Abra nakrivi glavu. „Trebalo bi da nosiš kravatu.“ „Kravatu?“ „Obično ne vidim svrhu u tome što muškarci vezuju mašnu oko vrata, a kravata to u neku ruku jeste. Ali ti bi trebalo da je nosiš. Osećaćeš se snažnije, kontrolisaćeš situaciju. Bićeš sigurniji u sebe. Uostalom, gore imaš čitavu kolekciju.“ „Još nešto?“ „Nemoj da se šišaš.“ Opet ga je zapanjila. „Zašto da se ne šišam?“ „Sviđa mi se tako. Nije pravnički ali je spisateljski. Možda samo malo skrati ako baš moraš, a to mogu i ja da ti...“ „Ne dolazi u obzir.“ „Mislim da sam dovoljno vešta. Samo nemoj da je utopiš u advokatski fazon.“ „Znači, da nosim kravatu i da ne šišam kosu.“ „Tako je. I kupi neko cveće za Hester. Sada bi trebalo da nađeš lale, neka je podsete na proleće.“ „Šta misliš da sve to lepo zapišem?“ Abra se osmehnu, zaobišavši kuhinjski šank. „Ne samo što izgledaš bolje već si i bolje raspoložen. Dobio si na drskosti, i to ne onoj izazvanoj besom.“ Otresla je revere njegovog sportskog sakoa. „Idi uzmi kravatu. I pažljivo vozi.“ Reče i poljubi ga u obraz. „Ko si ti? Zaista?“ „Doći ćemo do toga. Pozdravi tvoje.“ „Hoću. Vidimo se... kada se vratim.“ „Pomeriću masažu i zabeležiću ti u kalendar.“ Opet je zaobišla šank, popela se na stolicu i nastavila da briše. Odabrao je kravatu. Nije verovao da će se s njom osećati snažnije i kao da drži sve konce u rukama, ali se, začudo, osećao potpunije. S tim na umu, otvorio je svoju aktovku, ubacio fascikle, novu beležnicu, zaoštrene olovke, rezervnu hemijsku i, posle kraćeg premišljanja, svoj diktafon. Navukao je kaput i uhvatio svoj odraz u ogledalu.

„Ko si ti?“, upita sebe. Nije izgledao isto, a opet, još se nije navikao na svoj novi izgled. Više nije bio advokat, a još se nije dokazao ni kao pisac. Nije bio kriv, ali još nije dokazao da je nevin. Bio je u paklu ali možda je konačno bio spreman da izađe iz njega. Novac za Abru je ostavio na svom radnom stolu, a onda izašao napolje, praćen njenom muzikom za čišćenje — danas je to bio Springstin s početka karijere. Ušao je u kola, shvativši da to čini prvi put otkad ih je parkirao tu pre tri nedelje. I osećaj je bio dobar, zaključi. Preuzimanje kontrole, preuzimanje inicijative. Uključio je radio, iznenada se nasmejavši kada sa zvučnika zatrešta metal bend Bos. I, zaključivši da mu skoro prija Abrino društvo, Eli se odvezao iz Viski Biča. Nije primetio kola koja su krenula za njim.

*** Pošto je dan bio relativno blag, Abra otvori vrata i prozore da pusti vazduh unutra. Presvukla je posteljinu sa Elijevog kreveta i našušurila jorgan. Posle nekoliko minuta razmišljanja, od peškira je napravila ribu. Kopajući po torbi za hitne slučajeve neozbiljnosti, naposletku je izvukla malu, zelenu, plastičnu lulu za ribina usta. Kada je zaključila da spavaća soba izgleda zadovoljavajuće, odnela je prvu gomilu rublja na pranje i usredsredila se na radnu sobu. Žarko je želela da mu pretura po radnom stolu — za slučaj da je ostavio neku belešku ili trag u vezi sa napretkom u poslu. Ali dogovor je bio dogovor. Umesto toga je obrisala prašinu, usisala, dopunila frižider flaširanom vodom i sokovima. Napisala je sledeću poruku koju joj je izdiktirala Hester, i zalepila je na bocu. Posle brisanja kožne fotelje za radnim stolom, Abra se udalji da prouči njegov pogled kroz prozor. Dobro je, zaključi ona. Vetar i sunce su skoro odagnali sneg. Danas je sunce bilo jarko, nebo plavo, a morska trava se njihala na povetarcu. Posmatrala je ribarski brod, tamnocrven na modroj vodi, kako se probija kroz talase. Je li ovo sada smatrao svojim domom?, pitala se. Ovaj pogled, ovaj vazduh, ove zvuke i mirise? Koliko dugo je njoj trebalo da ovo prihvati kao svoj dom? Nije mogla da se seti, ne sa sigurnošću. Možda prvi put kada je Morin pokucala na njena vrata, držeći tanjir sa kolačima i bocu vina. Ili kada je prvi put prošetala onom plažom i osetila istinsko smirenje uma. Poput Elija, pobegla je ovamo. Ali nije imala drugog izbora i Viski Bič je bio slučajan izbor. Pravi izbor, zaključi Abra. Odsutno je dodirnula levu stranu svog grudnog koša, tamo gde se nalazio ožiljak. Sada je retko razmišljala o onome od čega je pobegla. Ali Eli ju je podsetio, i možda je to bio samo jedan od razloga što je osetila potrebu da mu pomogne.

Imala je mnoštvo prijatelja. Ali mogla je da doda i jednog novog, pomisli, setivši se osmeha na njegovom licu kada je prepoznao Morin. Novi cilj, reče Abra sebi, dati Eliju Landonu razlog da se češće osmehuje. Ali prvo je morala da stavi njegove gaće da se suše. Eli samo što se smestio u čekaonicu Nila Simpsona, odbivši jednu od tri ljubazne sekretarice koja mu je ponudila kafu, vodu ili nešto drugo, kada je Nil prišao da ga pozdravi. „Eli.“ Nil, užurban i otmen u svom skupom odelu, ispruži ruku i čvrsto stisnu Elijevu. „Drago mi je što te vidim. Izvoli u moju kancelariju.“ Kretao se poput sportiste kroz elegantno uređeni lavirint advokatske firme Gardner, Kopek, Rajt i Simpson. Samouveren čovek, izvrstan advokat koji je u trideset devetoj postao punopravni partner i uvrstio svoje ime u memorandum jedne od najboljih firmi u gradu. Eli mu je verovao, morao je. Iako su radili u suparničkim firmama, često se boreći za iste klijente, kretali su se u sličnim krugovima, imali zajedničke prijatelje. Nekada davno, pomisli Eli, budući da su se svi njegovi povukli pod konstantnim pritiskom medija. U kancelariji sa veličanstvenim pogledom na bostonski park Komons, Nil je predložio Eliju da se smeste u kožnu garnituru, umesto za njegov zadivljujuće veliki kancelarijski sto. „Preći ćemo na posao za koji minut“, reče Nil, dok je njegova atraktivna sekretarica unosila poslužavnik sa dve ogromne šolje penušavog kapucina. „Hvala, Rozali.“ „Nema problema. Želite li još nešto?“ „Javiću ti.“ Nil se zavali u fotelju, gledajući Elija i čekajući da sekretarica izađe i zatvori vrata. „Izgledaš bolje.“ „Mnogi su primetili.“ „Kako napreduje knjiga?“ „Kako kad. Sve u svemu, nije loše.“ „Kako ti je baka? Oporavlja li se?“ „Oporavlja. Posle idem da je obiđem. Ne moraš to da radiš, Nile.“ Nil začkilji svojim tamnim očima i uze šolju. „Šta?“ „Da ćaskaš sa mnom u cilju rutinskog opuštanja klijenta.“ Nil srknu kafu. „Bili smo prijatelji pre nego što si me unajmio, ali nisi me unajmio zato što smo bili prijatelji. Niti je to bilo bitno. Kada sam te pitao zašto si došao baš kod mene, imao si nekoliko dobrih razloga. Između ostalog, verovao si da nas dvojica pristupamo zakonu i poslu na sličan način. Mi predstavljamo kompletnog klijenta. Hoću da znam u kakvom si mentalnom stanju, Eli. To mi pomaže da odlučim koje mere da preduzmem ili ne preduzmem u tvoju korist. I koliko ću morati da te ubeđujem da prihvatiš preporuku za koju možda još nisi spreman.“ „Moje mentalno stanje se menja poput plime i oseke. Trenutno... nije optimistično ali je agresivnije. Umoran sam, Nile, od vukljanja ovih lanaca za sobom. Umoran sam od žaljenja što ne mogu da imam ono što sam nekada imao, čak i ne znajući da li to i dalje želim. Umoran sam od cupkanja u mestu. Možda je malo bolje jer ne klizim sa ivice kao prethodnih

meseci, ali sam prokleto siguran da uopšte ne napredujem.“ „U redu.“ „Ništa ne mogu da učinim kako bih promenio mišljenje Lindsinih roditelja — ili bilo čije mišljenje — o meni. Ne dok god Lindsin ubica ne bude otkriven, uhapšen i osuđen. Čak i tada, neki će misliti da sam se izvukao kroz rupe u zakonu. Zato, neka sve ide dođavola.“ Nil otpi još kafe, klimajući glavom. „U redu.“ Eli ustade. „Moram da znam“, reče, šetkajući po kancelariji. „Bila mi je žena. Nema veze što smo prestali da se volimo, ako smo se ikada i voleli. Nema veze što me je varala. Nema veze što sam želeo da okončam brak i odem od nje. Bila mi je žena i moram da znam ko je došao u naš dom i ubio je.“ „Možemo da vratimo Karlsona.“ Eli odmahnu glavom. „Ne, on je obavio svoje. Hoću nekog novog, nekog ko je tek ušao u posao, ko počinje od početka. To nije bio slučaj sa Karlsonom. Njegov posao je bio da nađe dokaze koji će podržati razumnu sumnju. Hoću novu krv; ne tražim dokaze koji će dokazati da ja to nisam uradio, već ko je to uradio.“ Nil je lenjo pisao po svojoj beležnici. „Da uđe u priču bez automatskog eliminisanja tebe?“ „Upravo tako. Koga god da unajmimo, trebalo bi da besprekorno radi svoj posao. Hoću ženu.“ Nil se osmehnu. „Ko neće?“ S poluosmehom, Eli opet sede. „Ja, u proteklih osam meseci.“ „Nije ni čudo što izgledaš kao da te je poplava izbacila.“ „Mislio sam da izgledam bolje.“ „Izgledaš, a to samo pokazuje koliko je stanje bilo loše. Želiš isključivo ženskog detektiva.“ „Hoću pametnog, iskusnog, temeljnog, ženskog detektiva. Nekog ko će uspeti da navede neku od Lindsinih prijateljica da progovori, da joj se ispovedi, ono što Karslon nije uspeo. Policija je ubeđena da je Lindsi pustila ubicu u kuću ili da je ubica imao ključ. Nije bilo znakova provale. Nakon što je stigla kući u četiri i trideset, ukucala je šifru za alarm, a sledeći unos šifre je bio moj, oko šest i trideset. Napadnuta je odstraga, što znači da je ubici bila okrenuta leđima. Nije ga se plašila. Nije bilo borbe, tuče, krađe. Znala je ubicu i nije ga se plašila. Suskind ima alibi ali šta ako joj on nije bio jedini ljubavnik? Samo poslednji?“ „To smo već pretresli“, podseti ga Nil. „Onda ćemo još jednom, temeljnije, i više puta ako treba. Panduri mogu da drže slučaj otvorenim, krijući od mene. Nema veze, Nile. Nisam je ubio a iscrpli su sva moguća sredstva pokušavajući da dokažu da jesam. Ne radi se o tome da samo želim da sve prestane, više ne. Radi se o tome da saznam istinu i da sve konačno ostavim za sobom.“ „U redu. Obaviću nekoliko poziva.“ „Hvala. I kad smo već kod privatnih detektiva — Kirbi Dankan.“ „Već sam se raspitao.“ Nil ustade, priđe svom radnom stolu i vrati se sa fasciklom. „Tvoj primerak. Ukratko? Tip vodi svoju skromnu detektivsku agenciju. Ima reputaciju izbegavanja nevolja, ali nije zvanično naveden. Osam godina je radio kao bostonski policajac i još tamo

ima jake veze.“ Dok je Nil govorio, Eli otvori fasciklu, čitajući izveštaj. „Mislio sam da ga je unajmila Lindsina porodica, ali izgledao mi je previše neupadljivo, previše skromno za njih.“ Skupivši obrve, tražio je druge mogućnosti. „Oni bi se pre opredelili za otmeniju firmu, modernije metode.“ „Slažem se, ali ljudi takvu odluku donose na osnovu različitih faktora. Možda im ga je preporučio prijatelj, kolega, član porodice.“ „Pa, ako ga oni nisu unajmili, onda ne znam ko bi mogao.“ „Njihov advokat nije ni potvrdio ni porekao“, reče Nil. „Trenutno nije u obavezi da priloži tu informaciju. Dankan je bio pandur. Moguće je da se on i Vulf poznaju i da je Vulf odlučio da rizikuje. Ako je tako, onda mi neće reći ništa.“ „Ne liči mi na njega ali... Ne možemo sprečiti Dankana da se raspituje po Viski Biču, za koga god da radi. To nije protivzakonito.“ „Kao što ni ti nisi obavezan da pričaš s njim. Ali to ne znači da naš detektiv ne može da se raspituje o njemu, skuplja informacije o njemu. I to ne znači da ne možemo da pustimo buvu kako smo unajmili nekoga da to uradi.“ „Da“, složi se Eli. „Vreme je da malo podignemo prašinu.“ „Pidmontovi u ovom času samo unose konfuziju, pokušavajući da dovedu u sumnju tvoju nevinost, održavajući slučaj ubistva svoje kćerke u medijskoj žiži, da interesovanje javnosti ne splasne. Nuspojava tog procesa je zagorčavanje tvog života. Tako da je ovaj poslednji potez sa privatnim detektivom verovatno njihova ideja.“ „Zajebavaju se sa mnom.“ „Iskreno govoreći, da.“ „Neka ih. Ne može biti gore nego kada je ovo bio danonoćni cirkus. Pregurao sam to, preguraću i ovo.“ Verovao je u to. Neće samo pregurati, već će i izgurati. „Neću da stojim skrštenih ruku dok pucaju u mene, ovoga puta neću. Izgubili su kćerku, žao mi je, ali mene neće uspeti da sjebu.“ „Onda, kada njihov advokat predloži nagodbu, što očekujem da hoće, odlučno ćemo ih odbiti.“ „Odlučno ćemo ih odjebati.“ „Stvarno ti je bolje.“ „Prošlu godinu sam proveo u magli, šoku, krivici, strahu. Svaki put kada bi vetar promenio pravac, malo bi mi se razbistrilo i ugledao bih sledeću zamku. Više nisam u magli i, Isuse, ne strepim da bi talas mogao da me baci nazad i udavi me. Ali sada, danas, hoću da rizikujem jednu od tih zamki, da konačno isplivam i nadišem se vazduha.“ „U redu.“ Nil spusti srebrnu hemijsku na svoju beležnicu. „Da razmotrimo strategiju.“ Kada je konačno napustio Nilovu kancelariju, Eli je prošetao Komonsom. Pitao se kako će se osećati po povratku u Boston, čak i na jedan dan. Još nije imao odgovor. Ovde mu je sve bilo poznato, i to mu je donekle prijalo. Bilo je nade i zahvalnosti u prvim zelenim izdancima koji su slutili kraj zime i početak proleća. Ljudi su odolevali vetru — koji danas nije bio jak — i ručali na klupama, šetali poput

njega, ili samo prolazili kroz park. Voleo je život ovde, podseti on sebe. Taj osećaj da je sve opet poznato, osećaj pripadanja i svrsishodnosti. Mogao je da ode u brzu šetnju, do firme gde je nekada zabavljao i savetovao svoje klijente, kao što je Nil upravo njega. Znao je gde kuvaju njegovu omiljenu kafu, gde služe brzi ručak, a gde opušten i dug. Imao je svoje omiljene barove, svog krojača i juvelira, gde je najčešće kupovao poklone za Lindsi. Ništa od toga više nije bilo njegovo. I stajao je tu, zagledan u pupoljke žutog narcisa, koji samo što nije procvetao, shvativši da ni za čim od toga ne žali. Ili bar ne kao pre. Naći će novo mesto gde će ošišati kosu i kupiti lale za svoju baku. A pre povratka u Viski Bič, spakovaće ostatak odeće i opremu za vežbanje. Pokupiće delove svog života koji su još uvek nešto vredeli, i oslobodiće se prošlosti. Kada je parkirao ispred lepe, stare kuće od crvene cigle na Bikon Hilu, oblaci su već zaklonili sunce. Smatrao je da će ogroman buket ljubičastih lala uspeti da razveseli Hester. Držeći lale u jednoj ruci, izvadio je iz kola vazu sa zumbulima, omiljenim cvećem njegove majke. Morao je da prizna da su ga vožnja, susret sa advokatom i šetnja iscrpli više nego što je očekivao. Ali nije hteo da to njegova porodica primeti. Možda je dan bio tmuran, ali on se držao nade koju je iznedrio u Komonsu. Vrata su se otvorila čim im je prišao. „Gospodine Eli! Dobro došli kući, gospodine Eli.“ „Karmel.“ Zagrlio bi njihovu dugogodišnju domaćicu da mu ruke nisu bile zauzete. Umesto toga, sagnuo se da je poljubi u obraz. „Tako ste mršavi.“ „Znam.“ „Kazaću Alis da vam spremi sendvič. I da sve pojedete.“ „Razumem.“ „Kakvo divno cveće!“ Eli izvuče jednu lalu iz buketa. „Za vas.“ „Vi ste moje zlato. Hajde, hajde. Vaša majka samo što nije stigla, a vaš otac je obećao da će doći do pola šest kako se ne biste mimoišli ako ostajete kratko. Ali ostaćete duže, večeraćete. Alis sprema Jenki pečenje i krem brule od vanile za desert.“ „Onda bolje da i njoj odvojim jednu lalu.“ Karmela se toplo osmehnu, a onda joj se oči napuniše suzama. „Nemojte.“ Video je bol i tugu koje je viđao na licima njemu dragih ljudi kada je Lindsi ubijena. „Sve će biti dobro.“ „Hoće. Naravno da hoće. Dajte mi te zumbule.“ „Za mamu su.“ „Vi ste dobar dečko. Uvek ste bili dobar dečko, čak i kada niste bili. Vaša sestra takođe dolazi na večeru.“ „Trebalo je da kupim još cveća.“ „Ah.“ Domaćica treptanjem odagna suze i odmahnu rukama, pokazujući mu da uđe. „Odnesite ih baki. U dnevnoj sobi je, verovatno za kompjuterom. Ne skida se s njega, ni noću

ni danju. Doneću vam sendvič i vazu za te lale.“ „Hvala.“ Eli krenu prema širokom, elegantnom stepeništu. „Kako je Hester?“ „Svakim danom sve bolje. Još žali što se ne seća kako je pala, ali bolje je. Raduje se što će vas videti.“ Eli se popeo na sprat i skrenuo prema istočnom krilu kuće. Kao što je Karmel predvidela, njegova baka je sedela za radnim stolom i kucala nešto na svom laptopu. Leđa i ramena pravi kao strela, primeti Eli, ispod urednog, zelenog kardigana. Njena srebrom prošarana tamna kosa bila je elegantno začešljana. Nema hodalice, spazi Eli i odmahnu glavom, ali zato je štap sa srebrnom drškom u obliku lava stajao naslonjen na radni sto. „Opet dižeš bunu?“ Stao je tik iza nje i spustio joj poljubac na teme. Hester samo dignu ruku i uhvati njegovu. „Celog života dižem bune. Zar sada da stanem? Daj da te vidim.“ Odmakla ga je od sebe i okrenula se u stolici. Oči boje kestena proučavale su ga bez milosti. A onda joj se usne zakriviše, jedva primetno. „Viski Bič ti prija. I dalje si premršav ali nisi onako bled, niti tužan. Doneo si mi malo proleća.“ „Zahvaljujući Abri. Rekla mi je da voliš lale.“ „Bio si dovoljno mudar da je poslušaš.“ „Ona je tip žene koji retko prihvata 'ne’ kao odgovor. Pretpostavljam da ti se zato dopada.“ „Između ostalog.“ Hester ispruži ruku, grabeći za trenutak njegovu. „Bolje si.“ „Danas.“ „Danas je sve što imamo. Sedi. Toliko si visok da ću iskriviti vrat. Sedi i pričaj mi šta si radio.“ „Pisao, razmišljao, sažaljevao sebe i zaključio da mi od svega najviše prija pisanje. I tako sam pokušao nešto da preduzmem kako bih eliminisao potrebu za razmišljanjem i samosažaljevanjem.“ Hester mu se zadovoljno osmehnu. „Tako je. To je moj unuk.“ „Gde ti je hodalica?“ Lice joj postade nadmena maska. „Vratila sam je. Lekari su mi ugradili više gvožđurije nego što ima ratni brod. Fizikalna terapija je bila surova ali delotvorna. Kada sam to izdržala, moći ću i da hodam bez proklete hodalice.“ „Još te boli?“ „Tu i tamo, s vremena na vreme, i manje nego pre. Isto kao tebe. Neće nas pobediti, Eli.“ Hester je takođe smršala, a nesreća i težak oporavak su ostavili traga na njenom licu. Ali oči su joj bile prodornije nego ikad, i to ga je tešilo. „Počinjem da verujem u to.“ Dok je Eli pričao sa bakom, Dankan je parkirao auto uz ivičnjak, proučavajući kuću kroz dugi objektiv foto-aparata. A onda ga je spustio, izvadio diktafon i snimio komentar za taj dan.

Odlučio je da čeka.

7 osada je bila deo posla. Kirbi Dankan je zavaljeno sedeo u svom neupadljivom sedanu, grickajući šargarepu. Imao je novu žensku prijateljicu i zbog potencijalnog seksa odlučio je da smrša nekoliko kilograma. Skinuo je samo kilogram. U protekla dva sata pomerio je kola jednom i razmišljao je da to učini opet. Instinkti su mu govorili da će Landon ostati duže u poseti — verovatno na porodičnoj večeri — a u međuvremenu je slikao njegovu majku, oca i sestru sa suprugom i detetom u naručju. Ali njegov zadatak je bio da čeka Landona, i to će učiniti. Pratio ga je do Bostona — lako, uprkos gužvi — do zgrade u kojoj se nalazi advokatska kancelarija Landonovih. To mu je omogućilo da neopaženo prošeta oko njegovih kola. Tamo ništa nije video. Sat i po vremena kasnije, pratio je Landona po Komonsu, a zatim do ekskluzivnog salona, čekajući da se ošiša. Mada Dankan nije primetio razliku na frizuri koja košta pedeset i više dolara. Bog zna, ima nas svakojakih. Landon je zatim svratio u cvećaru i izašao natovaren buketima. Poput čoveka koji završava poslove po gradu pred posetu svojoj porodici. Uobičajeno sranje. U stvari, svi Landonovi su bili uobičajeno sranje, bar koliko je Dankan uspeo da primeti. Ako je ubio svoju ženu i izvukao se, Landon definitivno nije izašao da to proslavi. Njegov dosadašnji izveštaj za klijenta bio je prilično tanak. Nekoliko šetnji po plaži, susret sa seksi kućepaziteljkom i bucmastom ženom koja je Landona pošteno stisnula, a za koju se ispostavilo da je udata i ima troje dece. Dankan je naslutio hemiju između Landona i kućepaziteljke, ali nije mogao da otkrije njihovu povezanost pre Landonovog dolaska u Viski Bič. Ipak, detaljnijom proverom je utvrdio da Abra Volš ima istoriju vezivanja za nasilne tipove, što Landona čini savršenom partijom — ukoliko je svojoj ženi raspolutio glavu, u šta je Dankan lično sumnjao. Možda je Landon bio njen trenutni izbor ali on i dalje nije uspeo da nađe trag koji bi potvrdio da su se njih dvoje poznavali pre ubistva. Čak ni njegov tanki izveštaj nije išao u prilog klijentovom insistiranju na Landonovoj krivici, niti uveravanje Dankanovog starog prijatelja Vulfa, jednog od najboljih bostonskih detektiva, da je Landon pukao i prosuo svojoj ženi mozak. Što Eli duže pratio, Dankan je sve manje verovao u Landonovu krivicu.

Da bi sakupio informacije, pokušao je direktan pristup, kao u slučaju seksi kućepaziteljke, ali i nešto obazriviji, kao u slučaju recepcionerke u pansionu, kao i par drugih. Samo je komentarisao veliku kuću na litici, zapitkujući ih, poput turiste, o njenom istorijatu i vlasnicima. Saznao je puno o bogatstvu stečenom na prometu alkoholom, od gusarskih krađa do destilerija i točenja viskija u nemilo vreme prohibicije; legende o ukradenim draguljima, skrivanim generacijama, porodičnim skandalima, sablasnim duhovima, herojima i huljama, pa sve do skandala Elija Landona. Njegov najzanimljiviji izvor bila je zgodna prodavačica u suvenirnici, koja je sa zadovoljstvom provela pola sata u popodnevnom tračarenju sa velikodušnom mušterijom. Tračevi su obično bili najbolji prijatelj privatnih detektiva, a Heder Lokabi je bila vrlo druželjubiva. Bilo joj je strašno žao Elija, prisećao se Dankan. Njegova pokojna žena bila je hladni i nabusiti snob, koji nije mogao da odvoji čak ni malo vremena da poseti Elijevu staru baku. Onda je nastavila da nadugačko priča o padu Hester Landon, ali ju je Dankan lako vratio na temu. Prema brbljivoj Heder, Landonu nije manjkalo žensko društvo za vreme letnjih i zimskih raspusta u Viski Biču, tokom pubertetskih i studentskih dana. Voleo je da lumpuje u lokalnim birtijama i vozika se u svom kabrioletu. Niko, prema Hederinoj priči, nije očekivao da će se skrasiti i oženiti pre tridesete. A bilo je i mnoštvo spekulacija o tome, koje su utihnule kada se ispostavilo da mlada ipak nije bila trudna. Bilo je očigledno da nije baš sve u najboljem redu kada je Eli prestao da svoju ženu dovodi u Liticu, a onda je i sam prestao da dolazi. Niko nije ni trepnuo kada se pronela vest o razvodu. A ona je znala i pre nego što se pročulo da ga ta zmija od žene vara. Jednostavno je bilo očekivano. Nimalo nije krivila Elija što se naljutio i zatražio razvod. Ne, nije. Pa i ako ju je ubio, iako joj to nije bilo ni na kraj pameti, onda je to zasigurno bio nesrećan slučaj. Dankan je nije pitao kako nekoliko udaraca u glavu žaračem može da se izjednači sa nesrećnim slučajem, ali već je spustio dvesta pedeset dolara na pult kako bi joj razvezao jezik, ali osim što ga je razgovor zabavio, iz njega nije saznao ništa. Ipak, bilo mu je zanimljivo što su neki meštani ipak sumnjali da bi omiljeni sin mogao biti kriv za ubistvo. A sumnja je otvarala vrata. Danima će kucati na njihova vrata i zaraditi svoj honorar. Sada se bavio mišlju da završi za danas. Ili bar da se na brzinu istušira. Meškoljio je utrnulu zadnjicu kada mu je zazvonio telefon. „Dankane?“ On se opet pomeri, začuvši klijentov glas. „Upravo sedim ispred kuće njegovih roditelja na Bikon Hilu. Jutros je stigao u Boston. Imaću izveštaj do kraja...“ Opet se promeškoljio kada ga klijent prekide bujicom pitanja. „Da, tako je. Ceo dan je proveo u Bostonu, našao se sa svojim advokatom, ošišao se, kupovao cveće.“

Klijent je izvor prihoda, podseti Dankan sebe, otvarajući knjižicu. „Pre pola sata je stigla njegova sestra sa mužem i detetom. Izgleda da je cela porodica na okupu. S obzirom na doba dana, rekao bih da će svi zajedno večerati. Ne verujem da će biti dodatnih aktivnosti, stoga... Ako još nešto želite, samo kažite.“ Zna se ko je gazda, reče sebi Dankan, spremajući se za dugu noć u kolima. „Javiću vam čim izađe.“ Kada se veza prekinula, Dankan odmahnu glavom. Klijent je izvor prihoda, podseti on sebe opet, i poče da gricka drugu šargarepu. Možda je bio odsutan nekoliko nedelja, ali imao je osećaj da se vratio kući. Drva su pucketala u vatri velikog kamina, ispred kog je sklupčan ležao stari pas Sejdi. Svi su sedeli u prostoriji koju su zvali porodičnim salonom, opremljenom stilskim nameštajem i ispunjenom porodičnim fotografijama, sa crvenim ljiljanima u tankoj vazi na klaviru, kao što bi sedeli i ćaskali uz vino svake druge večeri, sve do smaka sveta. Čak i njegova baka, koja se nije bunila već je uživala kada ju je sneo niz stepenice i posadio u njenu omiljenu fotelju, cvrkutala je kao da se ništa nije promenilo. Tome je pomogla praunuka, pretpostavio je. Slatka kao bombona, brza kao munja, trogodišnja Selina je punila prostoriju energijom i smehom. Zahtevala je od Elija da se zajedno igraju, zbog čega je seo na pod i pomagao joj da napravi zamak od kockica za njenu lutku-princezu. Jednostavno i dražesno, nešto što ga je podsetilo da je i sam nekada maštao o deci. Primetio je da njegovi roditelji izgledaju manje napeto nego pred njegov odlazak u Viski Bič. Iskušenja kroz koja su prošli produbila su bore na očevom licu i bledilo na majčinom. Ali nijednog trena se nisu pokolebali, zaključi Eli. „Nahraniću ovu prezauzetu devojčicu.“ Elijeva sestra stisnu ruku svog muža prilikom ustajanja. „Ujka Eli, hoćeš li da nam pomogneš?“ „Ah... naravno.“ Selina diže ručice, ne ispuštajući lutku, i pokloni mu neodoljiv osmeh. Eli je uze u naručje i zaputi se u kuhinju. Krupna Alis je bila vladarka ogromnog šporeta sa šest ringli. „Ogladnela, a?“ Selina je momentalno napustila Elija, pružajući ruke kuvarici. „Gde je moja princeza? Ja ću“, reče ona Triši, vešto posadivši Selinu na svoj kuk. „Može da jede i pravi društvo meni i Karmeli. Oduševiće se kad čuje ko nam je došao u posetu. Večera za ostale će biti za četrdesetak minuta.“ „Hvala ti. Ako bude pravila probleme...“ „Probleme?“ Alis nije krila zaprepašćenje. „Pogledajte to lice.“ Smejući se, Selina je zagrlila kuvaricu i šapnula joj na uho: „Hoću keks.“ „Posle večere“, šapatom uzvrati Alis. „Ne brinite za nas“, reče kuvarica, pokazujući im da idu. „Uživajte.“ „Budi dobra“, upozori Triša kćerkicu, a onda uhvati brata podruku. Visoka skoro metar osamdeset, vretenastog tela i odlučne volje, lako ga je izvukla iz kuhinje i salona prema biblioteci. „Hoću da popričam s tobom.“

„Očekivao sam to. Ne brini, dobro sam. Sve je u redu...“ „Prekini.“ Za razliku od njihove odmerene, taktične majke, Triša je otvorenost, iskrenost i tvrdoglavost nasledila od svog dede. Zbog čega je verovatno i bila izvršni direktor porodične firme Landon Viski. „Svi smo pazili da ne pričamo o onome što se dogodilo i kako ti to podnosiš. I to je u redu, ali sada smo ti i ja u četiri oka. Bez mejlova, koje možeš brižljivo da napišeš i prekrojiš. Kako živiš, Eli?“ „Pišem prilično redovno. Šetam po plaži. Jedem tri obroka dnevno, jer me bakina kućepaziteljka tera.“ „Abra? Predivna je, zar ne?“ „Zanimljiva je.“ Zaintrigirana, Triša sede na rukohvat velike, kožne fotelje. „Između ostalog. Drago mi je što to čujem, Eli, jer zvuči baš kao nešto što bi trebalo sada da uradiš. Ali ako sve ide tako dobro, zašto si došao u Boston?“ „Zar ne mogu da obiđem svoju porodicu? Nisam valjda prognan?“ Čak i njen dignuti prst, uperen u njega, podseti Elija na njihovog dedu. „Ne vrdaj. Nisi imao nikakve planove sve do Uskrsa, a opet si došao. Pevaj.“ „Ništa strašno. Hteo sam da popričam sa Nilom, u četiri oka.“ Eli pogleda u vrata. „Čuj, neću da uznemirim mamu i tatu, nema potrebe. Primetio sam da su se malo smirili. Pidmontovi dižu frku oko neosnovane tužbe.“ „Kako ih nije sramota. Eli, to je tipično uznemiravanje u ovom času. Trebalo bi... da pričaš sa Nilom“, završi ona kroz uzdah. „Kao što jesi. Šta on misli?“ „Misli da je to samo dizanje prašine, bar zasad. Rekao sam mu da unajmi novog detektiva, ovoga puta ženu." „Opet si onaj stari“, primeti Triša i oči joj zasuziše. „Nemoj. Isuse, Triša.“ „Nije to samo zbog tebe... ili bilo čega. Hormoni. Trudna sam. Jutros sam plakala, pevajući pesmicu sa Seli.“ „Oh.“ Osmeh mu raširi lice i ogreja srce. „To je dobro, zar ne?“ „To je sjajno. Maks i ja smo presrećni. Nismo još nikome rekli, iako mislim da mama sumnja. Tek sam u sedmoj nedelji. Nek ide život“ Triša šmrknu, brišući suze. „Raspraviću to s Maksom. Objavićemo radosnu vest za večerom. Taman da proslavimo.“ „I skrenete pažnju sa mene.“ „Da, ali nisam ti ništa rekla.“ Triša ustade i zagrli svog brata. „Skrenuću svima pažnju ako obećaš da mi više nećeš pisati prekrojene mejlove, bar ne meni. Kaži mi kada ti je loš dan. I kada ti treba društvo, mogu da doletim sa Seli na nekoliko dana. I sa Maksom, ako nađe vremena. Ne moraš da budeš sam.“ I došla bi, zaključi Eli. Triša će se pomučiti, promeniti raspored — bila je majstor za to — i učinila bi to za njega. „Prija mi samoća, bez uvrede. Otkrivam stvari koje sam predugo potiskivao.“ „Ponuda stoji. I nećemo čekati tvoj poziv ako ostaneš tamo celo leto. Samo ćemo doći.

Do tada ću izgledati kao slonica i puštaću da me svi maze i paze.“ „Tipično.“ „Probaj da nosiš deset kila svuda sa sobom i nerviraš se zbog strija. Hajdemo nazad. Gvirnuću u kuhinju da proverim je li Selina uspela da iskamči keks pre večere.“ U devet sati uveče, Abra je završila svoju kućnu seansu joge, pijući vodu iz flašice dok su njeni polaznici motali svoje prostirke. „Oprosti što sam zakasnila“, reče Heder, opet. „Ceo dan mi je haotičan.“ „Nema problema.“ „Ne volim kada propustim zagrevanje. Uvek mi pomogne.“ Heder uzdahnu, odgurujući vazduh rukama, što nasmeja Abru. Heder ništa nije moglo da onespokoji. Abra je pretpostavljala da ta žena priča u snu, baš kao i tokom jednosatne masaže. „Istrčala sam iz kuće kao finija“, nastavi Heder. „Oh, primetila sam da Elijev auto nije ispred Litice. Nemoj mi reći da se već vratio u Boston.“ „Nije.“ Ne zadovoljivši se ovom šturom informacijom, Heder je sporo zakopčavala svoj kaput. „Samo pitam. Onolika kuća. Sa Hester, dobro, ona je deo nameštaja, ako znaš na šta mislim. Ali izgleda da je Eli uz sve svoje brige samo cunja onuda.“ „Nisam primetila.“ „Znam da se viđate kada odeš tamo da čistiš, pa ima bar nekakvo društvo. Ali samo mi je palo na pamet, on ima toliko vremena napretek, verovatno ne zna šta će od sebe. To ne može biti zdravo.“ „Piše knjigu, Heder.“ „Pa, znam da on to tako priča. U stvari, ljudi pričaju da on to priča, ali po profesiji je advokat. Šta advokat zna o pisanju knjiga?“ „E, stvarno ne znam. Pitaj Džona Grišama.“ Heder otvori usta, a onda ih zatvori. „Onda je moguće. Ali opet...“ „Heder, mislim da će početi kiša.“ Greta Pariš zastade kraj nje. „Možeš li da me povezeš do kuće? Mislim da me hvata prehlada.“ „Naravno da mogu. Samo da uzmem prostirku.“ „Nema na čemu“, šapatom će Greta Abri, kada je Heder otperjala. „Do neba.“ Abra zahvalno stisnu staričinu ruku, a onda požuri da skupi preostale prostirke. Tri minuta kasnije, njena kuća je bila prazna. Volela je kućne seanse, intimnost, opuštene razgovore pre i posle toga. Ali ponekad... Kada je pospremila zastakljenu sobu, popela se na sprat, obukla omiljenu pižamu — sa pufnastim, belim ovčicama koje skakuću na ružičastoj podlozi — i sišla u prizemlje. Nameravala je da sipa čašu vina, naloži vatru i ušuška se sa knjigom. Zvuk kiše po terasi joj izmami osmeh. Kiša, vatra, čaša vina... Kiša. Bestraga, je li zatvorila sve prozore u Litici? Naravno da jeste. Ne bi valjda zaboravila...

Apsolutno sve? Čak i onaj u Hesterinoj vežbaonici? Sklopivši oči, Abra pokuša da vizualizuje sebe kako obilazi prozore u kući. Ali nije mogla da se seti, jednostavno nije bila sigurna. „Dođavola, dođavola, dođavola!“ Neće se opustiti dok to ne proveri, a uzeće joj samo nekoliko minuta vremena. Ionako je već skuvala ćureći paprikaš. Usput će odneti posudu sa porcijom za Elija. Abra izvadi jelo iz frižidera, zatim skinu svoje udobne čarape kako bi mogla da navuče prastare krznene čizme. Preko pižame je obukla jaknu, stavila kapu i odskakutala do kola. „Pet minuta, najviše deset, a onda ću se vratiti kući i počastiti čašom vina.“ Vozila je prema Litici, ne obazirući se na grmljavinu. Kraj marta je uvek bio nepredvidiv. Večeras grmi, a sutra će pasti sneg ili sinuti sunce. Ko je to mogao da zna? Po kiši je potrčala prema ulazu, sa ključevima u jednoj i ćurećim papri-kašem u drugoj ruci. Vrata je odgurnula kukom, posegnuvši za svetlom kako bi mogla da ukuca šifru za alarm. „Ma, super“, promrmljala je kada je predsoblje ostalo u mraku. Dobro je znala da Litica ponekad ostane bez struje tokom oluje, baš kao i ceo Viski Bič. Zato je upalila majušnu baterijsku lampu na svom privesku za ključeve i pratila uski snop prema kuhinji. Proveriće prozore a onda će prijaviti nestanak struje — i činjenicu da se agregat nije aktivirao. Opet. Volela bi da Hester zameni tog prastarog monstruma. Brinula je kako će se Hester snaći kada ostane u mraku, bez obzira na to što je starica pregrmela bezbroj nestanaka struje. U kuhinji, Abra izvadi veliku baterijsku lampu iz fioke. Možda bi trebalo da siđe u podrum i proveri agregat. Naravno da nije znala kako bi ga popravila, ali opet. Krenu prema vratima i zastade. Mračno, hladno, verovatno vlažno. Pauci. Možda ipak ne. Ostaviće poruku Eliju. Za slučaj da stigne usred noći, a u kući nema struje i grejanja, može da prespava na njenom kauču. Ali prvo da ona proveri prozore. Otrčala je na sprat. Naravno, prozor zbog kog je strepela bio je zatvoren i sada se odlično sećala kako ga je zatvorila i okrenula bravu. Abra se vrati u prizemlje, uđe u kuhinju. Nije bila plašljive prirode, ali htela je što pre da ode kući, daleko od te velike, mračne, prazne kuće, i što pre se utopli kraj kamina. Utom puče grom, nateravši je da poskoči i nasmeje se sama sebi. Baterijska lampa joj ispade iz ruke, a onda je neko zgrabi s leđa. Za trenutak, samo za trenutak, preplavi je panika. Uzalud je pružala otpor, zarivši nokte u šake koje su joj stezale vrat. Setila se noža prislonjenog uz njen grkljan, oštrice koja klizi niz njena rebra, sekući joj meso. Strah joj istera vrisak iz grla, gde ju je čelična šaka davila. Presecala joj je dotok vazduha, morala je da se bori za dah, sve dok soba nije počela da joj se vrti. A onda je proradio nagon za preživljavanjem. Solarni pleksus — jak udarac laktom. Korak unazad. Gaženje svom snagom. Nos — čvrst

okret dok popušta stisak, a onda udarac otvorenom šakom tamo gde joj instinkti budu rekli da se nalazi lice. Prepone, brzim, furioznim zamahom kolena. I onda trk. Instinkti su je vukli prema vratima. Ruke joj od siline udariše o drvo, bol sevnu ali nije se zaustavila. Otvorila je vrata, otrčala do kola, vadeći drhtavom rukom ključeve iz džepa. „Hajde, hajde, hajde.“ Uskočila je u kola, uvukla ključ i okrenula ga. Gume su škripale dok je vozila u rikverc. A onda je munjevitom brzinom okrenula volan, izbila na drum i nagazila. Nesvesno je prozujala kraj svoje kuće i zakočila ispred Morinine. Svetlo. Ljudi. Sigurnost. Potrčala je do vrata, otvorila ih, zastavši tek kada je ugledala svoje prijatelje šćućurene ispred televizora. Oboje skočiše na noge. „Abra!“ „Policija.“ Soba joj se okrenu. „Zovi policiju.“ „Povređena si! Krvariš!“ Dok je Morin jurila ka njoj, Majk je zgrabio telefon. „Povređena? Ne.“ Zaljuljavši se, spusti pogled na sebe dok ju je Morin hvatala. Videla je krv na svojoj jakni i gornjem delu pižame. Ali ne od noža, ne. Ovoga puta ne. Nije to bila njena krv. „Nije moja. Njegova je.“ „Bože. Jesi li imala udes? Dođi, sedi.“ „Ne. Ne!“ Nije njena krv, pomisli opet ona. Pobegla je. Bezbedna je. I soba prestade da se vrti. „Ima nekog u Litici. Kaži policiji da ima nekog u Litici. Napao me je.“ Ruka joj polete ka vratu. „Davio me je.“ „Povredio te je. Vidim. Sedi. Ne mrdaj. Majk!“ „Policija stiže.“ On ogrnu Abru čebetom kada ju je Morin posadila na stolicu. „Bićeš dobro. Sada si bezbedna.“ „Doneću ti vodu. Majk je tu“, reče joj Morin. Majk kleknu ispred Abre. Tako dobroćudno lice, pomisli ona dok je s naporom disala. Brižno, sa tamnim, kučećim očima. „Nestala je struja“, promrmlja ona, skoro odsutno. „Ne, nije.“ „U Litici. Nema struje. Mračno je. Bilo je mračno. Nisam ga videla.“ „U redu je. Policija stiže i ti si dobro." Abra klimnu glavom, zureći u te kučeće oči. „Dobro sam.“ „Je li te povredio?“ „On... Stegao mi je vrat, jako, i struk, mislim. Nisam mogla da dišem i zavrtelo mi se u glavi.“ „Dušo, sva si krvava. Hoćeš li me pustiti da te pregledam?“ „Krv je njegova. Udarila sam ga u lice. Izvela sam SINP.“ „Što?“ „SINP“, ponovi Morin, ulazeći sa čašom vode u jednoj i čašicom viskija u drugoj ruci.

„Samoodbrana. Solarni pleksus. Iskorak. Nos. Prepona. Abra, ti si čudo!“ „Bez razmišljanja. Samo sam ga izvela. Sigurno mu je prokrvario nos. Nisam videla. Pobegla sam. Trčala sam i vozila dovde. Malo mi je... muka.“ „Pij vodu. Polako.“ „U redu. Moram da pozovem Elija. Trebalo bi da zna.“ „Ja ću“, reče Majk. „Samo mi daj njegov broj i pozvaću ga.“ Abra gucnu vodu, udahnu, opet gucnu. „U mom je telefonu. Ali nisam ga ponela. Kod kuće mi je.“ „Doneću ga. Pobrinuću se za to.“ „Nisam ga pustila da me povredi. Ne ovoga puta.“ Abra pokri rukom usta i suze potekoše. „Ne ovoga puta.“ Morin sede kraj nje i privuče je u zagrljaj. „Izvini. Izvini.“ „Ššš. Dobro si.“ „Dobro sam.“ Ali Abra je stegnu jače. „Trebalo bi da skačem od sreće. Nisam se raspala — sve dosad. Učinila sam sve kako treba. Nije me povredio. Nisam ga pustila da me povredi. Samo... sve mi se vratilo.“ „Znam.“ „Ali gotovo je.“ Ona se uspravi, obrisa suze. „Sredila sam ga. Ali zaboga, Morin, neko je provalio u Liticu. Ne znam kuda i kako. Nisam primetila ništa čudno, ušla sam u vežbaonicu i u kuhinju. Umalo da siđem u podrum da proverim agregat, ali... Možda je bio dole. Sigurno je on isključio struju. Nije bilo struje. Ja...“ „Sada popij ovo.“ Morin joj tutnu viski u šake. „Samo polako.“ „Dobro sam.“ Abra otpi gutljaj viskija i uzdahnu kada joj toplina kliznu niz grlo. „Počela je oluja i nisam mogla da se setim jesu li svi prozori zatvoreni. To me je mučilo pa sam se odvezla tamo. Mislila sam da je nestalo struje. Nisam ga videla, Morin, ni čula. Zbog kiše i vetra.“ „Raskrvarila si ga.“ Sada smirenija, Abra spusti pogled. „Raskrvarila sam ga. Dobro je. Nadam se da sam mu polomila nos.“ „I ja se nadam. Ti si moja heroina.“ „A ti moja. Šta misliš zašto sam došla pravo kod tebe?“ Majk uđe. „Eli je krenuo ovamo“, kaza. „A policija je krenula u Liticu. Kad završe tamo, svratiće ovde da popričaju sa tobom.“ Majk im priđe, dajući Abri čistu duksericu. „Mislio sam da će ti trebati.“ „Hvala. Bože, Majk. Hvala ti. Najbolji si.“ „Zato ga čuvam“, reče Morin, potapša Abrinu ruku i ustade. „Skuvaću kafu.“ Dok je izlazila, Majk ugasi televizor i sede. Zatim uze gutljaj Abrinog viskija i osmehnu joj se. „Pa, kako si provela dan?“, upita on i oboje prasnuše u smeh.

8 li je iz Bostona stigao u Viski Bič za manje od dva sata. Vozio je kroz oluju, koja je tutnjala prema jugu. Tokom dvadesetominutnog pakla našao se u njenom samom centru, što mu je pomoglo da se fokusira. Samo vozi, govorio je sebi. I ne misli ni na šta drugo osim na saobraćaj. Magla je okovala drum kada je stigao u Viski Bič. Ulične svetiljke su svojim mutnim zracima obasjavala barice, potoci vode su tekli niz odvode, a onda su svetla radnjica i restorana ostala iza njega kada je skrenuo prema plaži. Zaustavio se ispred Nasmejanog galeba. Dok je koračao uskom stazom, vrata susedne kuće se otvoriše. „Eli?“ Nije poznavao čoveka na pragu, samo je navukao svoj sako preko glave i ubrzao korak prema njemu. „Majk O’Mali“, predstavi se ovaj, pružajući mu ruku. „Čekam da dođeš.“ Glas preko telefona, naravno. „Abra?“ „Ovde je.“ Majk pokaza prema svojoj kući. „Dobro je — samo malo potresena. U Litici su dva policajca, ako budeš hteo da pričaš sa njima.“ „Kasnije. Hoću da vidim Abru.“ „U kuhinji je.“ Majk ga povede. „Je li povređena?“ „Samo potresena“, ponovi Majk, „i uplašena. Davio ju je golim rukama pa je još osetljiva. Ali izgleda da je ona njega mnogo više povredila. Napravila mu par masnica i pustila mu krv.“ Eli nasluti ponos u Majkovom glasu, pretpostavljajući da hteo da ga uteši. Ali morao je sam u to da se uveri. Morao je. Čuo je njen glas kada je iz udobne dnevne sobe ušao u prostranu kuhinju. Sedela je za stolom u ogromnoj, plavoj dukserici sa kapuljačom i debelim ružičastim čarapama. Ona diže pogled sa mešavinom saosećanja i izvinjenja na licu. Zameni ih iznenađenje kada Eli kleknu kraj nje i uze je za ruke. „A prsten?“ „Umukni.“ Proučavao je njeno lice, a onda neizmerno nežno dodirnuo sveže modrice na njenom vratu. „Gde te još boli?“ „Ne boli me.“ Šakama je stisnula njegove, iz zahvalnosti i uverljivosti radi. „Samo me je uplašio.“ Eli pogleda Morin, tražeći njenu potvrdu. „Abra je dobro. Da ne mislim tako, odvela bih je u bolnicu, svidelo se to njoj ili ne.“

Morin ustade, pokazujući na aparat za kafu i flašu viskija, jedno kraj drugog. „Šta želiš, ili ćeš oboje?“ „Kafu. Hvala ti.“ „Oprosti što smo morali da te zovemo i oprosti što sam uzrujala tvoju porodicu“, poče Abra. „Nisu se uzrujali. Rekao sam im da je nestalo struje i da želim da se vratim to da sredim. Ionako sam planirao večeras da putujem.“ „Dobro je. Nema potrebe da brinu. Ne znam je li nešto ukradeno“, nastavi Abra. „Policija kaže da ništa nije dirano, ali šta oni znaju? Ovo dvoje me ne puštaju da odem tamo i sama se uverim. Morin je prilično opasna kada je zaštitnički raspoložena.“ „Ako je prilikom provale nešto odneto, šta ti tu možeš?“ Morin zastade, pružajući Eliju kafu. „Izvoli. Već pola sata pratimo dešavanja.“ Pre nego što je stigla da mu sipa mleko ili šećer, Eli otpi pola šolje. „Otići ću tamo, razgovaraću sa policijom, pregledaću kuću.“ „Idem s tobom. Prvo“, reče Abra kada Morin zausti da se pobuni, „odbranila sam se, zar ne? Drugo, sa mnom će biti policija i Eli. Treće, znam o toj kući više od svih, osim Hester. Koja nije tu. I poslednje?“ Ustala je, čvrsto zagrlivši Morin. „Hvala ti, ne samo za čarape već i što me čuvaš. Hvala i tebi“, pogleda Majka. „Posle se vrati ovamo i spavaj u gostinskoj sobi“, insistirala je Morin. „Dušo, onog gada nisam zanimala ja nego Litica. Ne brini, neće se ušunjati u moju kuću. Vidimo se sutra.“ „Pobrinuću se za nju“, kaza Eli. „Hvala za kafu... i sve.“ „Morin je pravi majčinski tip“, reče mu Abra kada su izašli iz kuće. „Svi znamo da ovaj napad nema nikakve veze sa mnom.“ „Ti si napadnuta, stoga ima i te kakve veze sa tobom. Ja vozim.“ „Pratiću te mojim kolima — u protivnom ćeš morati da me vratiš kući.“ „Kako da ne.“ Eli je uze za ruku i povede do svojih kola. „Blagi bože! Večeras su svi majčinski tipovi.“ „Kaži mi šta se desilo. Majk mi nije rekao detalje.“ „Kada je počela oluja, nisam mogla da se setim jesam li zatvorila sve prozore u Litici. Danas sam provetravala kuću, ali nisam mogla da se setim jesam li zatvorila prozor u Hesterinoj vežbaonici. To me je mučilo, pa sam otišla da proverim. Ah da, odnela sam i posudu sa ćurećim paprikašem sa knedlama, za tebe.“ „Kad smo već kod majčinskog tipa.“ „Pre je to komšijski tip. Elem, nije bilo struje. Sada se osećam glupo što nisam bolje razmislila, ili što nisam proverila ima li struje u kućama u kraju, bar pet sekundi ranije. Samo sam se iznervirala. Uz pomoć moje male baterijske lampe ušla sam u kuhinju da uzmem veću lampu.“ Abra teško uzdahnu. „Nisam čula ništa, nisam osetila ništa, što me je dodatno iznerviralo jer volim da mislim kako imam šesto čulo za te stvari. Večeras me je izdalo. I tako sam otišla na sprat, i naravno, prozor je bio zatvoren. Vratila sam se u kuhinju, noseći se

mišlju da siđem u podrum i vidim mogu li da pokrenem stari agregat, ali sam odustala, setivši se da tamo ima paukova, uostalom, ne znam ništa o agregatima. Tada me je napao.“ „S leđa?“ „Da. Udario je grom, još kiša i vetar, ali i dalje me nervira što ništa nisam čula ili osetila, sve dok me nije zgrabio. Posle početne panike, koprcanja, grebanja njegove ruke...“ „Dug ili kratak rukav?“ „Dug.“ Mali detalji, primeti Abra. Bivši advokat krivičnog prava bi ih se setio, baš kao i policija. „Vuneni, čini mi se. Mekan. Od džempera ili sakoa. Mozak mi nije najbistrije radio jer mi je njegov stisak prekinuo dotok vazduha. Srećom, nesvesno sam zauzela odbrambeni stav. Vodila sam kurs iz samoodbrane. SINP. To je...“ „Znam. Setila si se kako da ga izvedeš?“ „Neki deo mene jeste. Već sam ovo ispričala policiji“, reče kada su parkirali ispred Litice. „Udarila sam ga laktom, iznenadivši ga. I povredila ga, bar malo, dovoljno da popusti stisak kako bih došla do vazduha. Zgazila sam mu stopalo, što ga i nije mnogo zabolelo jer sam nosila meke čizme. A onda sam zamahnula rukom, naciljavši mu lice. Nisam mogla da vidim u mraku, ali sam imala osećaj. Otvorenom šakom, direktno u nos. A onda završni udarac.“ „Kolenom u jaja.“ „I znam da ga je zabolelo. Tada to nisam registrovala jer sam potrčala koliko me noge nose, preko vrata, do kola. Ali ubeđena sam da je pao. I udarac u nos je bio precizan, jer je krvario po meni.“ „Prilično si smirena.“ „Sada. Nisi me video sklupčanu u Morininom naručju. Plakala sam kao beba.“ Pomisao na to mu zategnu sve mišiće u telu. „Žao mi je, Abra.“ „I meni. Ali nisi ti kriv, nisam ni ja.“ Izašla je iz kola, osmehnula se policajcu koji joj je prišao. „Ćao, Vini. Eli, ovo je pozornik Hanson.“ „Eli! Verovatno me se ne sećaš.“ „Sećam se.“ Kosa mu je bila kraća i tamnija, ne plava, i lice mu je bilo punije. Ali Eli ga se sećao. „Surfer.“ Vini se nasmeja. „Još ponekad jašem na talasima. Žao mi je zbog ovoga što se desilo.“ „I meni. Kako je ušao u kuću?“ „Isključio je struju. Presekao je kabl i provalio na bočna vrata — ona što vode u vešernicu. Ili je znao ili je pretpostavljao gde se nalazi alarm. Abra je rekla da si jutros otputovao, u Boston.“ „Tako je.“ „Znači, tvoja kola nisu bila tu ceo dan i celo veče. Možda želiš da pregledaš kuću, za slučaj da nešto nedostaje. Pozvaćemo elektrodistribuciju ali verovatno neće moći da dođu pre jutra.“ „To je dovoljno brzo.“ „Nismo našli tragove nikakve štete“, nastavi Vini, vodeći ih. „Našli smo malo krvi na podu u predsoblju i na gornjem delu Abrine pižame i jakne. Dovoljno za DNK analizu ukoliko napadač već ima dosije, ili ako ga uhvatimo. Ali to neće ići tako brzo.“ Otvorio je ulazna vrata, upalio svoju baterijsku lampu, a potom podigao onu koju je

Abra ispustila a koju je već stavio na stočić u predsoblju. „Povremeno imamo provale u kuće za iznajmljivanje, koje su prazne van sezone. Ali to su uglavnom deca koja traže mesto za blejanje, seks, drogiranje ili, u najboljem slučaju, uništavanje i krađu bele tehnike. Ovo mi ne liči na decu. Niko od lokalnih momaka ne bi rizikovao provalu u Liticu.“ „Kirbi Dankan. Bostonski privatni detektiv. Došao je da njuška okolo, raspituje se o meni.“ „Nije on“, reče Abra, ali Vini je već izvadio beležnicu i zapisao ime. „Bio je mrak. Nisi mu videla lice.“ „Tačno, ali sam bila dovoljno blizu da mu vidim građu. Dankan ima veliki stomak a ovaj ga nema. I Dankan je niži, nabijeniji.“ „Ipak.“ Vini vrati beležnicu u džep. „Pričaćemo s njim.“ „Odseo je u pansionu Surfsajd. Već sam se raspitala“, pojasni Abra. „Proverićemo. U kući ima dragocenosti i bele tehnike koje bi bilo lako odneti. Na spratu imaš fin laptop, plazma-televizor. Pretpostavljam da gospođa Hester u sefu drži nakit. Možda si imao i nešto gotovine?“ „Da, nešto.“ Eli uze kuhinjsku lampu i krenu uz stepenice. Prvo je proverio radnu sobu, uključio svoj laptop. Ako je Dankan tražio nešto, verovatno bi pretresao njegove lične stvari, mejlove, datoteke, web-istoriju. Zato je pokrenuo brzu dijagnostiku. „Ništa od jutros nije dirano.“ Eli otvori fioke, odmahnu glavom. „Čini se da ništa nije pomereno. Ovde ništa ne fali.“ Zatim je ušao u svoju spavaću sobu. Otvorio je fioku, ugledao nekoliko novčanica koje je tu držao za hitne slučajeve. „Ako je ulazio ovde“, kaza, osvetljujući lampom pare, „ostavio je sve netaknuto.“ „Možda Eli Abra prekinula pre nego što je počeo da operiše. Čuj, trebalo bi polako i detaljno da pregledaš kuću. Možda će biti bolje da sačekaš da prikopčaju struju. Patroliraćemo ovuda ali taj bi bio glup da se vrati u ovom trenutku. Kasno je“, doda Vini. „Ipak, neće mi biti teško da izvučem privatnog detektiva iz kreveta. Pozvaću te sutra, Eli. Želiš li prevoz kući, Abra?“ „Ne, hvala. Idite vi.“ Klimnuvši glavom, policajac izvadi vizitku. „Abra je već ima, ali neka ti se nađe. Pozovi me ako primetiš da ti bilo šta nedostaje, ili ako bude još problema. I ako si raspoložen za surfovanje, možemo da se prisetimo onih lekcija koje sam ti nekada držao.“ „U martu? Voda je prokleto ledena.“ „Zato pravi muškarci nose ronilačka odela. Čujemo se.“ „Nije se mnogo promenio“, primeti Eli kada je Vini otišao. „Možda frizuru. Pretpostavljam da izblajhana kosa do ramena nije po policijskom pravilniku.“ „Ali kladim se da mu je super stajala.“ „Vas dvoje se poznajete? Odranije, mislim.“ „Da. Prošle godine je izgubio opkladu sa ženom i morao da pohađa moje časove joge. Sada je redovan.“

„Vini je oženjen?“ „I ima dete od godinu i po. Žive u Saut Pointu i povremeno priređuju roštiljijade.“ Možda se Vini ipak promenio, zaključi Eli, pretražujući pogledom sobu. Sećao se mršavog momka, večito naduvanog, koji je živeo za sledeći talas i sanjao o selidbi na Havaje. Snop baterijske lampe pređe preko kreveta i zastade na peškiru u obliku ribe koja puši lulu. „Zezaš me.“ „Pokušaću da napravim psa čuvara. Rotvajlera ili dobermana. Možda pomogne.“ „Trebaće ti veći peškir.“ Proučavao je njeno lice u polumraku. „Sigurno si umorna. Odvešću te kući.“ „Pre nervozna nego umorna. Nije trebalo da pijem kafu. Čuj, ne bi smeo da ostaneš ovde bez struje. Zahladiće, a nemaš ni svetlo ni pumpu za vodu. Ja imam gostinsku sobu, a imam i udoban kauč. Možeš da biraš.“ „Nema potrebe. Neću da ostavljam kuću praznu posle ovoga. Idem u podrum da kresnem agregat.“ „U redu. Idem s tobom, da ispuštam ženske zvuke i dodajem ti pogrešan alat. Nespretan si, ali uspećeš da zgaziš pauka. Pogrešno je, znam, s obzirom na to koliko su korisni, ali ježim se paukova.“ „Mogu da ispuštam muške zvuke i sam uzimam pogrešan alat. A ti se naspavaj.“ „Nisam još spremna.“ Abra drhtavo slegnu ramenima. „Ukoliko ti moje društvo ne smeta, ostala bih još malo. Naročito ako dobijem čašu vina.“ „Naravno.“ Pretpostavljao je, uprkos Morinim uveravanjima, da joj se nije ostajalo samoj u kući. „Zajedno ćemo se napiti i kresnuti agregat.“ „To je plan. Dole sam ko bajagi čistila pre tvog dolaska, bar centralni prostor, vinariju i ostavu. Nisam išla dublje, a bojim se da nije ni Hester. Ostatak prostora je ogroman i mračan, vlažan i prilično jeziv“, reče Abra kada su krenuli niz stepenice. „Nije mi baš omiljen.“ „Plašiš se?“, upita Eli i podmetnu baterijsku lampu ispod brade za filmski horor efekat. „Da, i prekini. Kotlarnica pravi čudne zvuke, stvari zveckaju i škripe. Ovde ima previše soba i neobičnih kutaka. Kao u Isijavanju. Stoga...“ Abra zastade u kuhinji i izvadi bocu vina. „Hrabrost iz grožđa, koje bi usput moglo da ublaži efekte kasnonoćne kafe i predstojeće pustolovine. Kako je bilo kod kuće? U Bostonu?“ „Bilo je dobro. Zaista.“ Ako je htela da priča o nečem drugom, pričaće s njom o nečem drugom. „Hester izgleda bolje, roditelji su pod manjim stresom. I sestra očekuje drugo dete. Tako da je bilo i razloga za slavlje.“ „Super.“ „Promena atmosfere, ako znaš na šta mislim“, nastavi Eli, sipajući vino u čaše. „Nisam morao da im objašnjavam zašto sam se preselio ovamo. To više nije tema.“ „Za nove početke, nove bebe i struju.“ Abra kucnu čašom o njegovu. Posle prvog gutljaja odlučila je da ponese bocu u podrum. Možda će se ipak napiti. Vino će joj pomoći da zaspi. Podrumska vrata su škripala. Naravno, pomisli ona, uvukavši prst u jednu od Elijevih alki za kaiš kada je krenuo dole. „Nećemo se razdvajati“, kaza ona kada se osvrnuo da je

pogleda. „Ovo nije Amazon.“ „Jeste po podrumskim standardima. Većina kuća ovde i nema podrume, a kamoli amazonske podrume.“ „Većina kuća nije sagrađena na litici. I delimično ispod nivoa zemlje.“ „Podrum je podrum. A ovaj je previše tih.“ „Mislio sam da je previše bučan.“ „Buku prave samo kotlarnica, pumpa i bog zna kakve još cevi. Zato je previše tih. Čeka.“ „E, sada već počinješ da me plašiš.“ „Neću da budem jedina koja se plaši.“ U podnožju uskih stepenica, Eli izvadi baterijsku lampu iz zidnog punjača opremljenog i uredno organizovanog vinskog podruma. Nekada je, pretpostavljao je, vinska stalaža bila popunjena hiljadama boca koje je batler sistematski birao. Ali i preostalih štotinak boca sadržavalo je vrhunsko vino. „Drži. Sada, ako se i razdvojimo, možeš da mi pošalješ signal. A ja ću pozvati odred za spašavanje.“ Abra mu pusti alku za kaiš i upali baterijsku lampu koju joj je dao. Podrum Litice joj je ličio na pećinu. Niz pećina. Neki zidovi su bili od starog kamena koji su graditelji prosto isklesali. Bilo je prolaza sa niskim svodovima između odeljaka. Naravno, Abra bi više volela da može da upali svetlo, ali sada je svetlost njene lampe sijala uporedo sa njegovom. „Kao Skali i Molder“, primeti ona. „Istina je tamo negde.“ Zahvalno se osmehnula, prateći ga kada se sagnuo da uđe u prolaz i skrenuo levo, a onda zastao, tako da se sudarila s njim. „Izvini.“ „Hmm.“ Eli oguli malo crvene farbe sa džinovske mašine. „Kao da je sa drugog sveta“, reče Abra. „I iz drugog vremena. Zašto ovo nismo zamenili? Zašto ova kuća nema novi generator?“ „Hester nije smetalo kada nestane struja. Govorila je da joj to pomaže da shvati da je sama sebi dovoljna. Volela je tišinu. Ima bogate zalihe baterija, sveća, drva za ogrev i konzervirane hrane.“ „Biće dovoljna sebi samoj i sa novim, pouzdanim agregatom. A možda je ova skalamerija ostala bez plina.“ Eli lako šutnu kabasti metal. Uze gutljaj vina, spusti čašu na obližnju policu, čučnu i otvori petogalonski rezervoar za plin. „Nije prazan. Ima plina. Sada ćemo proveriti ovog stvora sa drugog sveta.“ Abra ga je gledala kako obilazi agregat. „Znaš li kako se pali?“ „Da. Već smo se sreli. Bilo je kratko ali nezaboravno.“ Eli je pogleda preko ramena. Oči mu se raširiše dok je usmeravao snop svetlosti na njeno levo rame. „Aaaaa...“ Abra skoči, munjevito se okrenu, sa sve čašom u jednoj i bocom u drugoj ruci. „Je li na meni? Je li na meni? Skini ga!“ Stala je kada je počeo da se smeje — punim, dubokim, razdraganim smehom, koji je

pogodio divnu i toplu žicu u njoj, iako je bila ljuta. „Idi bestraga, Eli! Šta je sa vama muškarcima? Ponašate se kao derani.“ „Sredila si provalnika, u mraku, sama, a vrištiš kao devojčica zbog pauka koji ne postoji.“ „Ja i jesam devojčica, stoga je prirodno da vrištim.“ Digla je svoju čašu, otpivši gutljaj. „To je bilo zlurado.“ „Ali smešno.“ Eli okrenu poklopac agregata. Ništa. Napravi kružni pokret ramenima i pokuša opet. „Prokletstvo.“ „Hoćeš da ti ga ja odvrnem, momčino?“, Abra naglašeno zatrepta. „Izvoli, joga-devojko.“ Abra stegnu bicepse i priđe mu, tako da su stajali jedno kraj drugog. Posle dva moćna pokušaja, diže ruke. „Izvinjavam se. Izgleda da je zavaren.“ „Ne, nego je zarđao od starosti i ko god da ga je poslednji odvrnuo bio je snagator. Treba mi ključ.“ „Kuda ćeš?“ Eli zastade, okrenuvši se. „Alat je tamo pozadi, ili je bar nekada bio.“ „Neću tamo.“ „Mogu i sam po ključ.“ Nije htela ni da ostane sama ali nije smela to da prizna. „Dobro, nastavi da pričaš. I nemoj da praviš glupe šale niti da ispuštaš zvuke gušenja i vrištanja. Neće me zadiviti.“ „Ako me napadne podrumsko čudovište, odbraniću se nečujno.“ „Samo pričaj“, insistirala je, dok je Eli koračao sve dublje u tamu. „Kada si izgubio nevinost?“ „Šta?“ „To mi je prvo palo na pamet. Ne znam zašto. Evo, ja ću prva. U noći velike mature. Kliše, znam. Mislila sam da će ljubav trajati večno. Između mene i Trevora Beningtona. Trajala je dva i po meseca, šest ako se broji ono pre seksa... Eli?“ „Ovde sam. Ko je koga šutnuo?“ „Samo smo se rastali, nažalost. Trebalo je da unesemo malo drame, malo preljube i pikanterija.“ „Nedovoljno šašavo.“ Glas mu je avetinjski odjekivao, nateravši Abru da pribegne joginskom disanju, šarajući snopom svoje lampe unaokolo. Utom se začu udarac, pa psovka. „Eli?“ „Dođavola, šta će ovo ovde?“ „Ne budi smešan.“ „Upravo sam udario nogom u prokleta kolica zato što stoje nasred podruma. I...“ „Jesi li povređen? Eli...“ „Dođi ovamo, Abra.“ „Neću.“ „Nema paukova. Moraš ovo da vidiš.“ „O bože.“ Milela je prema njemu. „Je li nešto živo?“ „Ne, ništa slično.“ „Ako je još jedan glupi trik, neću se smejati.“ Disala je lakše čim je ugledala Elija. „Šta

je?“ „Ovo.“ Eli uperi snop lampe. Na podu od sabijene zemlje i kamena zjapila je ogromna rupa. Iskopina se protezala skoro od zida do zida, široka dva metra, duboka metar. „Šta... je li ovde nešto zakopano?“ „Neko očigledno misli da jeste.“ „Misliš na... leš?“ „Mislim da bi neko pre zakopao leš u podrumu nego ga iskopao.“ „Zašto bi neko ovde kopao rupu? Hester nikada nije spomenula nikakvo kopanje.“ Abra je osvetljavala budak, lopate, kofe, macolu. „Potrebna je čitava večnost da se ovo iskopa ručnim alatom.“ „Bušilice su bučne.“ „Da, ali... Blagi bože. Znači, zato je taj tip večeras bio ovde? Dolazi da kopa... šta god. Legenda? Esmeraldin miraz? Smešno — ali mora da je to.“ „Onda taj tip gubi vreme i snagu. Za ime boga, ako postoji blago, zar ne misliš da bismo mi to znali? Zar ga dosad ne bismo našli? „Ne kažem...“ „Izvini.“ Eli se udalji nekoliko koraka. „Ovo nije kopano samo večeras. Ovo je višenedeljni rad, od po nekoliko sati dnevno.“ „Onda je taj tip već bio ovde. Ali isključio je struju, provalio vrata. Hester je promenila šifru za alarm“, seti se Abra. „Zamolila me je da promenim šifru kada je smeštena u bolnicu. Bila je uznemirena. Meni to tada nije imalo smisla, ali ona je insistirala. Tražila je novu šifru i nove brave. Učinila sam kako je naložila, nedelju dana pre tvog dolaska.“ „Hester nije tek tako pala.“ Najednom je bio siguran u to. „Kučkin sin. Da li ju je on gurnuo, sapleo, s namerom da je uplaši? A onda je ostavio tamo. Da leži na podu.“ „Moramo da zovemo Vinija.“ „Sačekaćemo jutro. Ovo neće nikuda pobeći. Ko bi se ovome nadao? Odem po ključ i naletim na ovo. Godinama nisam silazio u podrum i sada... Ne mogu da verujem. Kao deca smo jurcali ovuda, plašili jedni druge. Ovo je najstariji deo kuće. Slušaj.“ Kada je ućutao, Abra je jasno čula udaranje talasa o stene, zavijanje vetra. „Zvuči kao ljudi, kao mrtvi ljudi. Duhovi gusara i mrtvih veštica iz Salema. Ne sećam se kada sam poslednji put otišao ovako duboko. Hester ne bi zalazila ovamo. Ništa nije držala ovde. Samo sam pogrešno skrenuo, a da nisam, nikada ovo ne bih našao.“ „Hajdemo odavde, Eli.“ „Hajde.“ On je povede, a onda zastade pre skretanja da sa police uzme stari podesivi ključ. „Sve je to zbog dragog kamenja, Eli“, promrmlja Abra dok svi koračali prema agregatu. „Jedino to ima smisla. Ne moraš da veruješ da postoje. Ali on veruje. Legenda kaže da nemaju cenu. Dijamanti, rubini, smaragdi — besprekorni, magični, neprocenjivi. I zlato. Kraljevska otkupnina.“ „Tačnije, otkupnina za kćer bogatog vojvode“, prostenja Eli, odvrnuvši poklopac uz pomoć ključa. „Postojali su, i danas bi verovatno vredeli nekoliko miliona, mnogo miliona.

Sada su negde na dnu okeana, zajedno sa brodom, posadom i ostatkom plena.“ Gvirnuo je u rezervoar, osvetlivši ga lampom. „Suvo ko babina... suvo ko barut“, ispravi se on. „Izvini.“ „Umalo da ispadneš prost.“ Pridržavala mu je lampu dok je punio rezervoar. Premestivši čašu u drugu ruku, osvetljavala mu je i kada je petljao oko prekidača i nekakvog merača. Eli konačno pritisnu dugme za paljenje. Mašina poče da štekće, šišti, zuji. Ponovio je proceduru još jednom, i tek iz trećeg puta je upalila. „Neka bude svetlost“, objavi Abra. „Na nekoliko mudro izabranih lokacija.“ On uze svoju čašu i slučajno joj očeša ruku. „Isuse, Abra, hladna si ko led.“ „I to u mokrom, hladnom podrumu, baš čudno.“ „Idemo gore. Založićemo vatru.“ Instinktivno je omotao ruku oko njenih ramena. I instinktivno, ona se naslonila na njega dok su koračali. „Eli? I sama pomisao na to mi je neverovatna, ali — možda ovo radi neko od meštana? Svi su znali da nisi kod kuće. Nisu mogli da rizikuju isključivanje struje i provaljivanje dok si ti bio tu. Bilo je rano, zaista. Tek je prošlo pola deset.“ „Ne poznajem meštane kao pre. Ali znam da je jedan privatni detektiv odseo u lokalnom pansionu. Njegov posao je da zna kada nisam ovde.“ „Nije on. Sigurna sam u to.“ „Možda i nije. Ali on radi za nekoga, zar ne?“ „Da, onda je on. Ili još neko s njim. Stvarno misliš da bi kopač — ili njih više — mogao da naudi Hester?“ „Krenula je niz stepenice usred noći. Niko od nas nije mogao da prokljuvi zašto. Sagledaću situaciju iz drugog ugla. Ujutro“, doda kada su ušli u kuhinju. Spustio je baterijsku lampu i čašu, a onda protrljao njene ruke. „U Amazonu je hladnije nego što sam mislio.“ Abra se nasmeja, zabaci kosu i diže lice. Stajali su jedno kraj drugog, dok su njegove šake sporo milovale njene, umesto da ih trljaju. Abra oseti treptaj u stomaku, onaj koji je ignorisala otkad je počela da apstinira od seksa, i prijatnu toplinu koja ga uvek prati. Posmatrala je kako mu se oči menjaju, produbljuju, i pogled spušta niže, zadržavši se na njenim usnama, a onda vraća na njene oči. Privučena nekom silom, Abra se nasloni na njega. Eli ustuknu i spusti ruke. „Loš trenutak“, kaza. „Jeli?“ „Loš trenutak. Trauma, nervoza, vino. Odoh da naložim vatru. Ugrej se pre nego što te odvezem kući.“ „U redu, ali priznaj da ti je bar malo stalo.“ „Mnogo.“ I pogled mu ostade prikovan za njen. „Đavolski mnogo.“ I to je nešto, reče Abra sebi, dok je odlazila. Uzela je još jedan gutljaj vina, iako bi se opredelila za drugačiji način grejanja.

9 im je Kirbi Dankan zatvorio vrata za okružnim policajcem, prišao je boci votke na prozoru i sipao sebi dva prsta. Kakav ološ, pomisli on, iskapivši čašu. Sva sreća pa je sačuvao račune — jednu od kafe u otmenom restoranu, nekoliko ulica dalje od kuće Landonovih, i drugu za gorivo i sendvič na benzinskoj pumpi, nekoliko kilometara južno od Viski Biča. Kada je utvrdio da Landon vozi ka Bostonu, skrenuo je da natoči gorivo i pojede nešto. Sva sreća. Računi su dokazali da nije bio ni blizu Litice u vreme kada se dogodila provala. U protivnom bi zasigurno morao da se objašnjava sa lokalnim pandurima, u stanici. Ološ. Možda je slučajnost, pomisli. Neko je odlučio da provali iste noći kada je on svom klijentu prijavio da se Landon vraća u Boston? Malo sutra. Nije voleo kada ga ljudi izigraju. Uvek je podržavao klijenta, ako je bilo potrebno, ali nije voleo kada ga klijent zavrće. Niti kada ga klijent iskorišćava — bez njegovog znanja ili pristanka — kako bi provalio u tuđu kuću. I svakako nije voleo kada klijent povredi ženu. Lično bi otišao u obilazak Litice da mu je klijent tako naložio, i sam bi platio za svoje propuste ako bi bio uhvaćen. Ali nikada ne bi digao ruku na ženu. Vreme je da baci karte na sto, zaključi, ili da klijent nađe novog psa, jer ovaj pas nije radio za ljude koji povređuju žene. Dankan istrgnu svoj mobilni telefon sa punjača i pritisnu dugme za poziv. Bio je dovoljno ljut da zaboravi na vreme. „Da, ovde Dankan, i da, imam nešto. Imam okružnog policajca koji me je ispitivao o provali i napadu na ženu, noćas u Litici.“ Sipao je sebi još jednu votku, slušajući za trenutak. „Neću da me zavlačite. Ne radim za ljude koji me zavlače. Neće mi biti problem da igram sa meštanima, ali ne mogu ako ne znam melodiju. Da, pitali su ko sam i za koga radim, i ne, nisam im rekao. Ovoga puta. Ali kada imam klijenta koji me koristi da pripremi teren za provalu u kuću čoveka kog sam plaćen da pratim, i taj klijent u kući napadne ženu, imam pravo na sopstvena pitanja. Šta ću dalje raditi zavisi od odgovora. Neću da rizikujem svoju detektivsku dozvolu. Sada imam informacije u vezi sa zločinom koji uključuje napad na ženu i to me čini saučesnikom. Bolje bi vam bilo da

mi date prokleto dobre odgovore, inače smo kvit. I ako panduri krenu za mnom, odaću im vaše ime. Tako je. U redu.“ Dankan pogleda na sat. Bestraga, pomisli, ionako je bio previše ljut da bi spavao. „Biću tamo.“ Prvo je seo za kompjuter i iskucao detaljne beleške. Nameravao je da pokrije svaki milimetar svojih leđa. I ako bude trebalo, odneće te detaljne beleške okružnom šerifu lično. Provala je bila jedna priča i bila je dovoljno gadna. Ali napad na ženu? To je već ozbiljna stvar. Međutim, Dankan će svom klijentu dati priliku da sve objasni. Ponekad glupaci previše gledaju televiziju, zanesu se, a bog zna da je i pre ovoga imao glupake za klijente. Dakle, oni će razjasniti situaciju, a on će razjasniti svoj položaj. Nema više zezanja. Istragu treba prepustiti profesionalcima. Dankan se malo smirio, obukao se i oprao zube. Nikada nije išao kod klijenta a da mu se dah osećao na alkohol. Iz navike je navukao futrolu sa svojim devetomilimetarskim pištoljem, a preko toga vetrovku. U džepove je ubacio ključeve, diktafon, novčanik, a potom izašao na sporedna vrata. Ovaj luksuz ga je koštao dodatnih petnaest dolara na dan ali je sprečavao njegovu veselu recepcionerku da sazna kada dolazi ili odlazi. Razmišljao je da pođe kolima a onda se ipak odlučio za pešačenje. Posle vožnje do Bostona i nazad, te višesatnog čekanja ispred Landonove kuće, prijaće mu šetnja. Iako je sebe smatrao urbanim tipom, prijao mu je spokoj koji je vladao selom, sa zatvorenim radnjama i zvucima talasa koji se odbijaju o stene. Podsećao ga je na gluvo doba noći u Brigadunu[1]. Niska magla je doprinosila vanzemaljskoj atmosferi. Oluja je prošla, ostavljajući sparinu u vazduhu. Nebo je bilo previše oblačno da bi se video mesec. Uz treptanje svetionika na rtu, noć je delovala vanvremenski. Dankan se zaputi prema njemu, razmišljajući kako da reši ovu situaciju. Sve u svemu, bio je smireniji i verovatno će biti najbolje da završi sa poslom za taj dan. Ako ne možeš verovati klijentu, posao trpi. Povrh svega, Landon nije učinio apsolutno ništa. Posle nekoliko dana praćenja i propitivanja meštana, najgora informacija o njemu bio je trač brbljive prodavačice iz suvenirnice. Možda je Landon ubio svoju ženu — iako su šanse za to bile minimalne. Ali Dankan nije predvideo nijedno veliko otkriće u primorskom gradiću ili u kući na litici. Možda će ga ubediti da ostane na slučaju — ako bi to značilo povratak u Boston, malo kopanja tamo, analizu izveštaja i dokaza iz drugog ugla, razmatranje slučaja sa Vulfom. Ali prvo — pitanja i odgovori. Hteo je da zna zašto je njegov klijent provalio u kuću. I hteo je da zna je li ovo prvi put. Dankan nije osuđivao malo profesionalnog provaljivanja. Ali bilo je glupo misliti da u kući postoji nešto što bi Landona povezalo sa ubistvom njegove žene koje se odigralo u 1

Brigadoon — američki mjuzikl iz 1947. godine o doživljajima dvojice američkih turista koji u škotskim brdima zalutaju u tajanstveno selo Brigadun, koje se zbog drevne kletve pojavljuje samo jednom u sto godina. Originalno postavljen na Brodveju, postao je veliki hit. (Prim. prev.)

Bostonu, i to pre godinu dana. I sada će lokalna policija pobliže motriti na kuću, na Landona i na privatnog detektiva unajmljenog da ga prati. Amateri, zaključi Dankan, malo zadihan od pen-јanja uz strmu stazu do kamenitog rta gde se nalazio svetionik Viski Biča. Magla je kovitlala, prigušujući njegove korake, pretvarajući penušave talase u ritmički odjek. I kvareći pogled, primeti kada je stigao do svetionika. Možda će opet prošetati dovde ako sutrašnji dan bude vedar, pre povratka u Boston. Odluka je doneta, zaključi Dankan. Posao može da smori. Klijent može da iznervira. Istraga može da zađe u ćorsokak. Ali kada se to troje poklopi? Bilo je vreme da smanji gubitke. Nije smeo onako da se istrese na klijenta, priznade sebi. Bože, kakav nepromišljeni potez. Dankan se okrenu na zvuk koraka i ugleda svog klijenta kako iskrsava iz magle. „Stavio si me u nezavidan položaj“, poče Dankan. „Moramo ovo da rešimo.“ „Da, znam. Izvini.“ „Možemo sve da zaboravimo ako ti...“ Nije video pištolj. Kao i ostale zvuke, magla je prigušila pucnje, koji odjeknuše tupo, prazno. Zbunili su ga u tom trenutku šoka i bola. Nije stigao da posegne za svojim pištoljem; nije ni slutio šta ga čeka. Dankan pade, iskolačivši oči, pomerajući usta. Ali reči nisu izašle, samo krkljanje. Kao iz daljine, čuo je glas svog ubice. „Izvini. Nije trebalo da ispadne ovako.“ Nije osetio ruke koje ga pretražuju, uzimaju njegov telefon, diktafon, ključeve i pištolj. Ali zato je osetio studen — ljutu, umrtvljujuću studen. I neizrecivi bol koji mu razdire telo dok ga te ruke vuku po stenovitom tlu, do ivice. Za trenutak je mislio da leti, s vetrom koji mu šiba lice. A onda ga je gromoglasna voda progutala kada je pao na stene. Nije trebalo da ispadne ovako. Kasno, previše kasno za povratak. Kretanje napred je bio jedini izbor. Bez grešaka. Bez unajmljivanja detektiva — ili bilo koga — kome se nije moglo verovati, ko nije bio odan. Učiniti ono što je neophodno sve dok ne bude gotovo. Možda će posumnjati da je Landon ubio detektiva, kao u Lindsinom slučaju. Ali Landon jeste ubio Lindsi. Ko bi drugi? Možda će Landon platiti za Lindsi preko Dankana. Pravda je ponekad krivudava ali dostižna. Sada je bilo važno pretražiti sobu privatnog detektiva, uzeti sve što bi moglo da ga poveže s njim. I isto je trebalo učiniti sa radnom sobom u njegovoj kući. Puno posla. Najbolje da odmah počne.

Kada je Eli ujutro sišao u prizemlje, proverio je dnevnu sobu. Pokrivač kojim je ušuškao Abru kada se komirala na kauču bio je složen na naslonu, a njenih čizama nije bilo kraj ulaznih vrata. I bolje, zaključi Eli. Osećao se manje nelagodno posle neočekivane varnice između njih dvoje koja je sevnula prethodne noći. Bolje da opet bude sam u kući. Manje-više, pomisli, namirisavši kafu. A onda je ugledao bokal iz kog se pušila, i zalepljenu poruku. Je li ta žena imala zalihe samolepljivih blokčića za poruke? Omlet se greje u rerni. Ne zaboravi da je isključiš. Sveže voće je u frižideru. Hvala što si me pustio da prespavam na kauču. Vidimo se kasnije. ZOVI Vinija! „U redu, u redu. Isuse, mogu li prvo da popijem kafu, da proverim jesu li mi sve sive ćelije na broju?“ Sipao je kafu, dodao malo mleka i protrljao ukočeni vrat. Zvaće Vinija; nije mu trebao podsetnik. Samo je želeo trenutak za sebe pre nego što se suoči sa policijom i pitanjima. Opet. I možda nije želeo prokleti omlet. Ko joj je tražio da sprema prokleti omlet?, pomisli Eli dok je otvarao rernu. Možda je samo želeo... Mmmmm, izgledao je prokleto ukusno. Eli izvadi tanjir i uze viljušku. Jeo je stojeći, zagledan kroz prozor. Ma koliko to zvučalo glupo, osećao se nekako bolje kada jede stojeći. S tanjirom u ruci, izašao je na terasu. Vetar je oštar ali ne preterano jak, primeti. I taj oštri povetarac iznova razvedri svet. Sunce, more i pesak ublažiše ukočenost njegovog vrata. Posmatrao je zaljubljeni par koji se šetao plažom, držeći se za ruke. Neki ljudi, zaključi, stvoreni su za druženje, za intimnost. Mogao je samo da im zavidi. Napravio je takav haos od svog života tim jednim bračnim pokušajem, a onda se dogodilo ubistvo usred razvoda. Šta li su pričali o njemu? Eli uze još jedan zalogaj omleta dok je zaljubljeni par zastao da se zagrli. Da, mogao je samo da im zavidi. Na pamet mu pade Abra. Je li postojala privlačnost između njih? I zašto je bio toliko glup da laže sebe? Naravno da ga je privlačila. Imala je to lice, to telo, to držanje. Nije želeo da ga privlači, to je bila istina. Nije želeo da misli na seks. A kamoli na seks sa njom. Želeo je samo da piše, da pobegne u svet koji je stvorio i da iznađe način za povratak u svoj stari svet. Želeo je da sazna ko je ubio Lindsi i zašto, jer dok to ne bude znao, nijedan okeanski povetarac neće uspeti da ga razvedri. Ali njegove želje nisu bile uslišene. U podrumskom podu postojala je rupa koju je kopala

nepoznata osoba ili više njih. Bilo je vreme da pozove policiju. Eli uđe unutra, odloži tanjir u sudoperu i vide da je Abra zakačila Vinijevu vizitku za kuhinjski telefon. Poželeo je da zakoluta očima ali ga je to poštedelo odlaska na sprat i prebiranja po džepovima pantalona u kojima je ostavio Vinijevu vizitku. Eli okrenu njegov broj. „Pozornik Hanson.“ „Zdravo, Vini. Eli Landon ovde.“ „Eli.“ „Imam jedan problem.“ Za manje od sat vremena, Eli je stajao sa okružnim policajcem iznad iskopine u svom podrumu. „Istina.“ Vini se počeša po glavi. „Zanimljiv problem. Znači... ti nisi ovo iskopao?“ „Ne.“ „Siguran si da gospođica Hester nije unajmila nekog da... Ne znam. Zameni vodovodne cevi ili nešto slično?“ „Prilično sam siguran da nije. Da jeste, Abra bi to znala. A budući da ovi radovi već neko vreme traju, prilično sam siguran da bi me izvođač tih radova, ukoliko ih izvodi u skladu sa zakonom, o tome obavestio.“ „Da. Ne možemo biti potpuno sigurni, ali tako otprilike stoje stvari. I još nešto. Da je ovo unajmljeni posao, ja bih verovatno dosad već čuo za njega. Ipak, možeš li da pitaš baku?“ „Ne želim da je pitam.“ Eli je izvagao argumente za i protiv još prethodne noći. „Neću da je uznemirim. Mogu da pročešljam njene datoteke i račune. Ako je unajmila nekog, onda je morala da ga plati. Nisam stručnjak, Vini, ali rekao bih da je ovo previše duboko za vodovodne cevi ili šta već. Povrh toga, zašto bi moja baka unajmljivala nekog da postavlja instalacije čak ovde?“ „Samo pokušavam da eliminišem sve mogućnosti. Za ovakvo nešto je potrebno vreme. Vreme i posvećenost. A to znači ulaženje u kuću i izlaženje iz nje.“ „Abra mi je rekla da je Hester tražila od nje da promeni šifru na alarmu i brave na vratima. Posle pada.“ „Hm.“ Vini diže pogled sa iskopine na Elija. „Je li tako?“ „Sigurno je imala razlog. Nije ga navela ali je bila odlučna. I ne seća se jasno kako je pala, ali ja se pitam je li to instinkt, neko potisnuto sećanje koje ju je navelo da promeni šifru i brave.“ „Našao si rupu u podrumu i sada misliš da gospođa Hester nije pala slučajno.“ „Bravo, kefalo. Abra je sinoć napadnuta. Kopač je morao da isključi struju kako bi ušao. Nije očekivao da će je zateći. Znao je da ja nisam tu. Možda je radio sa Dankanom. Dankan je znao da sam u Bostonu. Rekao si da ti je pokazao račune, sa naznačenim vremenom. Možda je platio nekoga da provali u kuću. Ja sam u Bostonu, provaljuj, kopaj.“ „Ali zašto?“

„Vini, ti i ja možda ne verujemo u glupu legendu o Esmeraldinom mirazu, ali mnogi veruju.“ „Znači, neko se dočepao ključa i šifre gospođe Landon, i upotrebio ih. To mogu da razumem. Nije toliko teško. Koristio ih je za ulazak u podrum, kako bi kopao. Jedne noći, nabasao je na nju, gurnuo je niz stepenice.“ „Ona se toga ne seća. Ne još.“ Zamislivši tu scenu, kako Hester leži ugruvana na podu i krvari, Eli poče nervozno da šetka, kao i uvek. „Možda je čula nešto i krenula u prizemlje. Možda je upravo sišla kada je nešto čula. Pokušala da pozove pomoć. Vrata od njene sobe su debela i zaključavaju se iznutra. Možda je htela da uđe unutra, pozove policiju. Ili se možda samo uplašila i saplela. Kako god, on ju je ostavio tu. Bez svesti, krvavu i nemoćnu. Ostavio ju je.“ „Ako se uopšte tako desilo.“ Vini stavi ruku na Elijevo rame. „Ako.“ „Ako. Ovuda je prošlo mnogo ljudi otkad je ona pala. Policija, Abra koja je dolazila po njene stvari. A onda se stišalo i on je mogao da nastavi sa kopanjem. Sve dok se nije pronela vest o mom dolasku. Sve dok Abra nije promenila brave i šifru. Vini, on je juče morao znati da će kuća biti nekoliko sati prazna. I to je saznao od Dankana.“ „Pričaćemo opet sa Dankanom. U međuvremenu, poslaću nekog da fotografiše iskopinu i uzme mere. Odnećemo alatke. Daćemo ih na analizu, ali to će potrajati. Ovo je provincija, Eli.“ „Razumem.“ „A ti popravi kućni alarm. Mi ćemo neko vreme patrolirati ovuda. Razmisli o tome da nabaviš psa.“ „Psa? Ozbiljno?“ „Psi laju. Imaju oštre zube.“ Vini slegnu ramenima. „Saut Point nije baš rasadnik kriminala, ali ja volim da znam da u mojoj kući postoji pas kada nisam tu. Svejedno, obavestiću neke institucije. Zašto je kopao čak dole?“, promrmlja Vini, više za sebe. „To je najstariji deo kuće. Postojao je još u vreme Kalipsovog brodoloma.“ „Kako se beše zvao, preživeli?“ „Đovani Moreni, prema nekima. Hose Korez, prema drugima.“ „Da. I ja sam čuo priču kako je to bio kapetan Brum glavom i bradom. Uf!“ „I vesela posada“, doda Eli. „Kako god, odvukao je sanduk sa blagom — koji se nekim čudom nasukao na obalu, zajedno s njim — ali gde ga je zakopao? Oduvek sam voleo onu verziju u kojoj je ukrao brod, otplovio i zakopao blago na jednom od obližnjih ostrva.“ „Postoji i i legenda da ga je jedna moja pretkinja našla ovde, odnela njega i blago u kuću i negovala ga sve dok nije ozdravio.“ „Moja žena voli tu verziju. Romantična je. Osim onog dela kada ga brat tvoje pretkinje ubija i baca njegovo telo sa litice.“ „A blago više niko nikada nije video. Kako god, čovek koji je ovo učinio veruje u legendu.“ „Izgleda da veruje. Svratiću do pansiona da još jednom propitam Dankana.“

Eli nije planirao da provede dan raspravljajući se sa policijom, elektrodistribucijom, osiguravajućim društvom i agencijom za postavljanje alarma. Kuća je vrvela od ljudi i aktivnosti, podsetivši ga koliko se zapravo navukao na prostor, tišinu, samoću. Sklonost ka tišini i usamljenosti bila je u potpunoj suprotnosti sa načinom života koji je nekada vodio. Dane prepune poslovnih sastanaka, susreta s ljudima, večernjih zabava i izlazaka. Nije žalio zbog toga. Mogao je tu i tamo da podnese dan proveden u odgovaranju na pitanja, donošenju odluka, popunjavanju formulara. I kada se kuća konačno ispraznila, odahnuo je od olakšanja. A onda je čuo otvaranje vrata od vešernice. „Isuse, ko je sad?“ Izašao je u hodnik i ugledao Abru. Stajala je s rukama punim kesa iz supermarketa, spustivši ih na veš-mašinu. „Nedostajalo ti je nekoliko stvarčica.“ „Je li?“ „Jeste.“ Iz kese je izvadila plastičnu bocu tečnog deterdženta za rublje i ubacila je u beli plakar. „Izgleda mi da je sve popravljeno.“ „Da. Imamo novu šifru za alarm.“ Eli zavuče ruku u džep i izvuče papirić, dajući joj ga. „Trebaće ti.“ „Osim ako ne želiš da trčiš u prizemlje svaki put kada dolazim sabajle.“ Abra pogleda papirić i ćušnu ga u tašnu. „Srela sam Vinija“, nastavi, prolazeći mimo Elija i ulazeći u kuhinju. „Pa sam mu rekla da ću ti preneti novost: izgleda da se taj Kirbi Dankan odjavio iz pansiona. Nezvanično, ali prema priči recepcionerke Keti, otišao je vrlo rano i odneo sve stvari. Vini kaže da će te pozvati ako bude imao nekih pitanja.“ „Otišao? Tek tako?“ „Izgleda da jeste“, odgovori Abra, vadeći namirnice iz kesa. „Vini će se iscimati, zar ne zvuči sjajno? Pandurska terminologija. Kontaktiraće s bostonskom policijom da oni ispitaju ima li Dankan neke veze sa iskopinom u tvom podrumu. Ali pošto je otišao, ne može da njuška ovuda i ugrožava tvoju privatnost. To je dobra vest.“ „Pitam se je li ga klijent povukao? Ili otpustio? Ili je Dankan jednostavno rešio da digne ruke?“ „Ne znam.“ Abra ubaci kutiju integralnih krekera u kredenac. „Ali znam da je smeštaj platio unapred do nedelje, napomenuvši kako će možda produžiti boravak. A onda — puf, spakovao se i otišao. Nije mi žao. Nije mi se dopadao.“ Rasklonivši namirnice, složila je kese i ubacila ih u tašnu. „Dakle, mislim da imamo razloga za slavlje.“ „Imamo?“ „Nema više njuškala, struja je prikopčana i bezbednosni sistem opet radi. Uspešan dan posle neprospavane noći. Dođi kasnije u pivnicu na piće. Večeras je živa muzika, možeš da se družiš sa Morin i Majkom.“ „Izgubio sam ceo dan zbog popravki. Moram da nadoknadim pisanje.“ „Izgovori.“ Abra ga lupnu prstom po grudima. „Svima je potrebno malo opuštanja petkom uveče. Hladno pivo, dobra muzika i neobavezan razgovor. Plus tvoja lična konobarica, to jest ja, u bezobrazno kratkoj suknjici. Uzeću vodu za usput“, doda Abra,

zaputivši se prema frižideru. Eli spusti ruku na vrata od frižidera, na šta ona iznenađeno izvi obrve. „Nema vode za mene?“ „Zašto navaljuješ?“ „Ja na to ne gledam tako.“ Prišao joj je, primeti Abra. Zanimljivo. I seksi, bio on toga svestan ili ne. „Izvini ako si stekao takav utisak. Volela bih da te vidim u opuštenom, društvenom ambijentu. Zato što će ti prijati i zato što bih volela da te vidim. I možda ti treba da vidiš mene u kratkoj suknjici kako bi lakše odlučio jesi li zainteresovan za mene ili ne.“ Prišao joj je bliže, ali umesto da probudi oprez ili smotrenost — što mu je verovatno i bila namera — probudio je strast. „Diraš u nešto u šta ne bi smela.“ „Ko bi odoleo da ne dirne u nešto što je nadomak ruke?“, uzvrati ona. „Ne razumem tu vrstu ljudi ili tu vrstu samoporicanja. Zašto ne bih želela da znam da li te privlačim pre nego što dopustim sebi da me još više privučeš? Zvuči pošteno.“ Koliko tenzije, pomisli ona. Kao pred oluju. U nadi da će ga smiriti, ona spusti ruku na njegovu. „Ne plašim te se, Eli.“ „Ne poznaješ me.“ „U tome i jeste stvar. Volela bih da te upoznam pre nego što produbimo odnos. Kako god, ne moram da te upoznam na način na koji ti smatraš da treba da bih te osetila, da bi me privukao. Ne mislim da si bezazleni meda, kao što ne mislim ni da si hladnokrvni ubica. Previše je besa ispod te tuge, i ne krivim te zbog toga. U stvari, potpuno te razumem.“ Eli ustuknu i uvuče ruke u džepove. Samoporicanje, zaključi Abra, jer je znala kada muškarac želi da je dodirne. A on je to učinio. „Ne želim da te privlačim, niti da imam bilo šta sa tobom. Niti s bilo kim.“ „Veruj mi, razumem te. Isto tako sam razmišljala pre nego što sam te srela. Zato i apstiniram.“ Eli skupi obrve. „Šta?“ „Apstiniram od seksa. Što je još jedan razlog za privlačnost. Apstinencija mora jednom da se okonča, a tu si ti. Nov, zgodan, intrigantan i inteligentan kada zaboraviš da mudruješ. I potrebna sam ti.“ „Nisi.“ „Ne glupiraj se.“ Talas gneva ga poljulja, poput nevidljivog udarca. „U kući ima hrane jer sam je ja donela i jedeš je zato što ti je ja kuvam. Već si nabacio par kila i izgubio si onaj ispijeni izraz lica. Imaš čiste čarape jer ti ih ja perem i imaš nekoga ko te sluša kada pričaš, što povremeno i činiš a da ti kleštima ne izvlačim reči. Imaš nekoga ko ti veruje, a to svakome treba.“ Zaobišavši ga, Abra zgrabi svoju tašnu i opet je tresnu o sto. „Zar misliš da si jedini koji je prošao kroz nešto užasno, nešto što nije mogao da kontroliše? Jedini koji je oštećen i morao je da se leči, da gradi život iz početka? Ne možeš da gradiš život praveći barijere. One te neće sačuvati, Eli. Samo će te držati u samoći.“ „Samoća mi odgovara“, brecnu se on. „Opet lupetaš. Malo samoće, malo prostora, naravno. Svima nam to treba. Ali treba nam i ljudski dodir, veze, odnosi. Zato što smo ljudi. Videla sam kako si izgledao kada si

prepoznao Morin onog dana na plaži. Srećno. Ona je veza. I ja sam. To ti je potrebno, baš kao što ti je potrebno da jedeš, piješ, radiš, krešeš i spavaš. Zato ti obezbeđujem hranu, zalihe vode i soka koji voliš, i obezbeđujem ti čistu posteljinu na kojoj spavaš. Nemoj mi reći da ti nisam potrebna.“ „Izostavila si seks.“ „Pregovaraćemo o tome.“ Verovala je svojim instinktima, i pratila ih je. Jednostavno je prišla bliže, zgrabila njegovo lice obema šakama i zalepila usne za njegove. Ne seksualno, pomisli ona, samo elementarno. Običan ljudski dodir. Šta god da je to probudilo u njoj, prihvatila je. Dopao joj se osećaj. Abra ustuknu ali ostavi ruke na njegovom licu. „Eto, nije te ubilo. Ljudsko biće si, razumno, zdravo...“ Nije to bio instinkt, već reakcija. Pritisnula je prekidač i Eli se uhvati za tu bleštavu svetlost. I za nju. Privukao ju je sebi, zarobivši je između svog tela i kuhinjskog pulta. I uronio je šake u njenu kosu — te guste, divlje kovrdže — obmotavši ih oko prstiju. Osetio je njene dlanove opet na svojim obrazima, osetio je kako joj se usne razdvajaju pod njegovim, osetio je kako joj srce dobuje pod njegovim. Osetio je. Pulsiranje krvi, bolno buđenje želje, iskonsko likovanje što ima ženu pod sobom. Toplu, meku, podatnu. Njen miris, zvuk iznenađenog zadovoljstva u njenom grlu, glatkoću usana i jezika koji se sudara s njegovim, poput cunamija. I sada, u tom jednom trenutku, želeo je samo da ga odnese. Uvukla je prste u njegovu kosu i njena želja dosegnu vrhunac kada ju je podigao. Našla se na kuhinjskom pultu, raširenih nogu, privlačeći ga tom vrelom, veličanstvenom pulsiranju pohote u njenom središtu. Htela je da omota noge oko njegovog struka kako bi oboje mogli da jašu, samo da jašu — divlje i silovito. Ali onda su proradili instinkti. Ne, ne ovako stihijski, opominjala je sebe. Ne bez srca. Oboje će zažaliti na kraju. I tako je spustila šake na njegovo lice, opet, milujući mu obraze dok se odmicala. Njegove oči, prodorne i plave, zurile su u njene. U njima je videla nešto tog besa koji se nazirao ispod pohote. „Eto. Živ si i pucaš od zdravlja, koliko mogu da vidim.“ „Ne žalim zbog ovoga.“ „Ko je tražio izvinjenje? Ja sam dirnula u žicu, zar ne? Ni ja ne žalim. Ali žalim što moram da idem.“ „Ideš?“ „Moram da obučem kratku suknjicu i odem na posao, već kasnim. Dobra vest je što nam to daje vremena da razmislimo želimo li da nastavimo ovo što smo započeli. To je ujedno i loša vest.“

Skliznula je sa pulta na noge i uzdahnula. „Ti si prvi muškarac koji me je izazvao da prekinem dugu apstinenciju. Prvi koji je vredan toga. Moram samo da budem sigurna da nećemo zažaliti ako to učinimo. Treba dobro razmisliti.“ Uzela je tašnu i krenula prema vratima. „Izađi večeras, Eli. Dođi u pivnicu, slušaj muziku, druži se s ljudima, popij par krigli. Prvu rundu kuća časti.“ Izašla je i tek kada je stigla do kola spustila je ruku na ustreptali stomak, uzdahnuvši duboko i drhtavo. Da je insistirao, da je zatražio od nje da ne ide... sigurno bi zakasnila na posao.

10 li je većao sa sobom, vagao za i protiv, preispitivao svoju narav. Naposletku je opravdao odlazak u prokletu pivnicu time što tog dana nije izašao iz kuće zarad sebi obećane jednosatne šetnje. Ovo će poslužiti kao taj jednosatni izlazak. Proveriće kako je novi vlasnik uredio ambijent, popiće pivo, poslušaće muziku, a onda će otići kući. I možda će mu se Abra skinuti s grbače. I ako tada dokaže sebi, baš kao i njoj, da može ušetati u seosku krčmu, popiti pivo bez problema, tim bolje. Voleo je krčme, podseti on sebe. Voleo je atmosferu, likove, razgovore, druženje uz hladno pivo. Nekada. Osim toga, smatraće to nekom vrstom istraživanja. Pisanje je možda samotnjačka profesija — koja mu itekako prija — ali uključuje posmatranje, proučavanje, zapažanje i retku interakciju. U protivnom će završiti potpuno sam. I tako je držanje obećanja o jednosatnom izlasku iz kuće, prilici za sakupljanje malo lokalnih boja, koje bi mogle da oboje njegovu priču, konačno dobilo nekakav smisao. Odlučio se za šetnju. Pre svega zato što će kola ostati parkirana na prilazu, i uz upaljena svetla u kući, ubediće potencijalnog provalnika da nekog ima unutra. A i to će biti prilika da protegne noge. Situacija je normalna, reče sebi. A onda je ušao u pivnicu i izgubio orijentaciju. Mesto na kome je prvi put legalno konzumirao alkohol, na svoj dvadeset prvi rođendan, potpuno se izmenilo. Više nije bilo mračnih, memljivih zidova, pohabanih ribarskih mreža, prepariranih galebova, dronjavih gusarskih zastava i šljunkovitih školjki, koji su dočaravali morski dekor. Brodska kormila su zamenile bakarne plafonjere sa žutim abažurima, oživljavajući osvetljenje. Slike, zidne skulpture i tri grafitna crteža njegove bake, prikazivali su lokalne scene. Neko je u međuvremenu ostrugao godine gareži, prolivenog piva i prastarih fleka od bljuvotine, zamenivši ih uglačanom drvenom podlogom. Gosti su sedeli za stolovima, u separeima, u kožnim foteljama i na visokim barskim stolicama duž modernog šanka. Ostali su đuskali na podijumu u bugi i šejk ritmu, dok je svirao petočlani bend, prilično verao izvodeći pesmu Lonely Boy od Blek Kiza.

Umesto besprizornih gusarskih kostima, osoblje je nosilo crne suknje ili pantalone i bele bluze. To ga je pomalo odbilo. Nekadašnji Cvrčak jeste bio na ivici raspada, ali pomalo mu je nedostajao. Nema veze, podseti sebe. Naručiće pivo kao i sav normalan svet petkom uveče. Zatim će otići kući. Krenuo je prema šanku kada je spazio Abru. Posluživala je sto za kojim su sedela tri muškarca — mladići od dvadesetak godina po Elijevoj proceni — držeći poslužavnik u jednoj ruci dok je drugom rukom spuštala čaše na sto. Suknja — kratka, kao što je najavila — otkrivala joj je duge, preplanule noge, koje kao da su počinjale već ispod pazuha i završavale u visokim, crnim štiklama. Uska, bela košulja naglašavala je njen vitki torzo i zadivljujuće bicepse. Od muzike nije mogao da čuje o čemu pričaju. Nije morao, jer je prepoznao neusiljeni flert sa obe strane. Abra potapša jednog od gostiju po ramenu, izmamivši mu moronski kez, a onda se okrenu. Pogled joj uhvati Elijev. Ona se osmehnu, toplo i prijateljski, kao da te usne sa neverovatno seksepilnim mladežom nisu bile zalepljene za njegove samo par sati ranije. Stavila je poslužavnik pod mišku i krenula prema njemu, kroz prigušenu svetlost i muziku, njišući bokovima, boginja mora iskričavog pogleda, sirena sa divljom, kovrdžavom grivom. „Zdravo. Drago mi je što si došao.“ Eli pomisli kako bi mogao da je proguta u jednom gladnom gutljaju. „Samo ću popiti pivo.“ „Došao si na pravo mesto. Imamo osamnaest vrsta točenog. Šta bi ti prijalo?“ „Ah...“ Da je skine do gole kože nije zvučalo kao prikladan odgovor. „Probaj lokalno.“ Brzi osmeh u njenim očima natera ga da se zapita je li mu pročitala misli. „’Nasukani kit’ dobija najviše ocene.“ „U redu, može.“ „Idi i sedi sa Majkom i Morin.“ Pokazala je njihov sto. „Doneću ti ’kita’.“ „Hteo sam samo da sednem za šank i...“ „Ne budi smešan.“ Abra ga uze za ruku i povede ga, vijugajući između stolova. „Vidi koga sam našla.“ Morin potapša praznu stolicu do sebe sa oduševljenjem. „Zdravo, Eli. Sedi. Zavali se ovde sa nama matorima pa da proćaskamo bez dovikivanja.“ „Doneću ti pivo. I naćose“, doda Abra, gledajući Majka. „Imaju odlične naćose“, kaza Majk kada je Abra otišla, i Eli — nemajući kud — sede za sto. „Ranije su služili ustajali čips i kikiriki sumnjivog porekla.“ Morin se nasmeši Eliju. „To su bili dani. Majk i ja dolazimo jednom mesečno. Malo da se

družimo. Vikendom i leti ovo je dobro mesto za posmatranje ljudi.“ „Baš je gužva.“ „Bend je popularan. Zato smo došli ovako rano, da zauzmemo sto. Jesu Ii ti uključili struju i ostalo?“ „Jesu.“ Morin ga potapša po ruci. „Danas nisam stigla da popričam sa Abrom, ali reče mi da imaš iskopinu u podrumu.“ „Da, stvarno. O čemu se radi?“ Majk se nagnu bliže. „Osim ako nisi došao ovamo da potpuno zaboraviš na to.“ „Ne, u redu je.“ Litica je ionako bila ključni deo zajednice. Svi su želeli da znaju. Eli im objasni u nekoliko crta šta je zatekao u svom podrumu. „Pretpostavljam da je u pitanju lov na blago.“ „Rekla sam ti!“, Morin pljesnu svog muža po ruci. „Baš to sam mu rekla, a Majk mi nije verovao. Operisan je od mašte.“ „Nisam kada obučeš onu crvenu haljinicu sa izrezom na...“ „Majkle!“, uzviknu Morin kroz prigušeni smeh. „Kad me vučeš za jezik, srce. Ah.“ Majk protrlja ruke. „Naćosi. Navali“, reče Eliju. „Punjeni naćosi, tri tanjira, salvete.“ Abra je vešto servirala grickahce. „I ’nasukani kit’. Prijatno. Prvo piće je na moj račun, sećaš se“, reče kada je Eli posegnuo za novčanikom. „Kada ti je pauza?“, upita je Morin. „Ne još.“ Rekavši to, Abra se odazva na poziv sa drugog stola. „Koliko poslova ona ima?“, upita Eli. „Ne uspevam da izbrojim. Svašta je zanima.“ Morin prebaci naćos u svoj tanjir. „Sledeća je akupunktura.“ „Bockaće ljude iglama.“ „Trenutno je na obuci. Abra voli da brine o ljudima. Čak i nakit koji pravi pomaže da se osećaju bolje, srećnije.“ Imao je pitanja. Mnogo. I razmišljao je kako da ih postavi a da ne zvuče kao unakrsno ispitivanje. „Sve to je postigla za tako kratko vreme. Ona ne živi dugo ovde.“ „Uskoro će tri godine. Došla je iz Springfilda. Pitaj je jednom.“ „O čemu?“ „O Springfildu.“ Morin zaigra obrvama, umačući zalogaj u sos. „I svemu što te zanima.“ „Nego, šta misliš kakve su šanse Red soksa ove godine?“, ubaci se Majk. Morin preseče muža pogledom, uzimajući svoju čašu sa vinom. „Suptilan način da me ućutkaš.“ „Tačno. Obožavam da pričam o bejzbolu sa tvojom bakom.“ „Ona je poštovalac“, uzvrati Eli. „Ta žena pamti statistiku kao niko. Svake druge nedelje idem u Boston. Misliš li da bi volela da je posetim?“ „Sigurno.“ „Majk trenira Malu ligu“, pojasni Morin. „A Hester je nezvanični asistent trenera.“ „Obožava da gleda kako klinci igraju.“ Kada je bend napravio pauzu, Majk uhvati Abrin

pogled i zavrte prstom u vazduhu, naručujući još jednu turu. „Nadam se da će se vratiti pre kraja sezone.“ „Nismo bili sigurni hoće li se izvući.“ „Oh, Eli.“ Morin poklopi šakom njegovu. Nikada to nije izustio naglas, shvati on. Nikome. Nije bio siguran zašto je to učinio sada, osim što je u glavi imao novu predstavu o svojoj baki, slike koje su nedostajale. Joga i Mala liga i grafitni crteži na zidovima pivnice. „Prvih nekoliko dana... Imala je dve operacije na ruci. Lakat joj je bio... smrskan. Zatim kuk, i rebra, plus fraktura lobanje. Svaki dan je bio rizičan. A onda, kada sam je juče video...“ Je li to bilo juče? „Hodala je sa štapom jer su hodalice za invalide.“ „To liči na nju“, zaključi Morin. „U bolnici je smršala ali polako se popravlja. Izgleda snažnije. Biće joj drago da te vidi“, reče Majku. „Biće joj drago da ti vidiš kako se oporavlja.“ „Kazaću joj to. Jesi li joj pričao za provalu?“ „Ne još. Nema tu šta da se priča. I pitam se koliko puta je taj već ušao u kuću. Je li bio tamo u noći kada je ona pala.“ Dok je Eli iskapljivao svoju kriglu, uhvati pogled koji su razmenili Majk i Morin. „Šta?“ „To sam i ja rekla kada sam čula za iskopinu.“ Morin laktom bocnu Majka. „Je li tako?“ „Tako je.“ „A on je rekao da previše čitam krimiće. Mo’š misliti. Knjiga nikad dosta, ma kakve bile.“ „U to ime, živeli.“ Eli samo zavrte svoju čašu, proučavajući Morin. „Ali zašto si to pomislila?“ „Hester je... mrzim reč ’vitalan’ jer se obično koristi za stare ljude i zvuči pomalo uvredljivo. Ali ona je vitalna. Osim toga, pretpostavljam da je nikada nisi video na času joge.“ „Nisam.“ I nije bio siguran kako bi to njegov um prihvatio. „Ima sjajnu ravnotežu. Može da drži pozu Drveta i Tri ratnika i... Hoću da kažem, nije kilava ili nesigurna. Nema šanse da je sama pala. Deca padaju niz stepenice. Ali ne i Hester.“ „Ona se ne seća pada“, promrmlja Eli. „Ni pada, ni ustajanja iz kreveta.“ „Ništa čudno, s obzirom na to da je jako udarila glavom. Ali sada znamo da se u kuću ušunjao neko ko je dovoljno lud da kopa u podrumu. I ko god da je, napravio je Abri modrice. Da mu se nije suprotstavila, mogla je mnogo gore da prođe. Ako nije prezao od napada na ženu, onda je bez problema mogao i da uplaši Hester, pa čak i da je gurne niz stepenice.“ „Druga tura!“ Abra priđe sa poslužavnikom. „Jao, ozbiljna lica.“ „Pričamo o Hester i sinoćnoj provali. Voleli bismo da nekoliko dana spavaš kod nas“, brižno će Morin. „Provalio je u Liticu, ne u Nasmejanog galeba.“ „Ali ako pomisli da bi ti mogla da ga prepoznaš...“ „Ne teraj me da se složim sa Majkom.“ „Ne čitam previše krimića. Čitam tvoje priče“, reče ona Eliju. „Sjajne su.“ „Sada nemam drugog izbora nego da platim ovu turu.“

Abra se nasmeja, dajući mu račun. Ruka joj ležerno pređe preko njegove kose i spusti se na rame. Morin lako šutnu Majka ispod stola. „Možda bi Eli mogao da svrati u naš književni klub, Abra. Da održi predavanje.“ „Ne mogu.“ On oseti paniku u grlu i otpi još piva da je proguta. „I dalje pišem knjigu.“ „Ti si pisac. Nikada nismo imali pravog pisca u književnom klubu.“ „Imali smo Natali Gerson“, podseti je Abra. „Ma daj. Pesnikinja koja sama objavljuje svoje pesme. Slobodan stil. Užasna poezija slobodnog stila. Htela sam da se izbodem nožem pre nego što se pesničko veće završilo.“ „Ja sam htela da izbodem Natali nožem. Pauza od pet minuta“, odluči Abra i nasloni kuk na sto. „Izvoli, sedi.“ Eli krenu da ustaje, ali ga ona blago gurnu nazad. „Neka, neću. Eli nikada ne priča o svojoj knjizi. Da sam ja pisac, stalno bih pričala o tome, svima. Ljudi bi počeli da me izbegavaju, i onda bih tražila potpune strance i pričala njima sve dok i oni ne pobegnu od mene.“ „Misliš da je sve u tome?“ Ona ga pljesnu po ruci. „Jednom sam htela da napišem pesmu. Ako se izuzme činjenica da nisam imala dara za muziku, niti ideja za pesmu, postala bih slavna.“ „I tako si se bacila na akupunkturu.“ Abra se osmehnu Eliju. „Samo me zanima, ali kada si već spomenuo, htela sam nešto da popričam sa tobom. Treba mi praksa, a ti si savršen.“ „Slutim nešto užasno.“ „Mogu da radim na popuštanju napetosti i otvaranju kreativnosti i koncentracije.“ „Možeš? U tom slučaju, dozvoli mi da razmislim. Ne.“ Abra se nagnu prema njemu. „Užasno si stegnut.“ „I nemam potrebu za bockanjem iglama.“ Opojno miriše, primeti Eli, i uradila je nešto sa kosom i očima. Dramatično. Kada se nasmešila, mogao je da misli samo o tome kako oseća njene usne na svojima. Da, jedan veliki, gladni ugriz bi mu prijao. „Razgovaraćemo.“ Abra ustade, uze svoj poslužavnik i ode do susednog stola da primi porudžbinu. „Nemoj da te iznenadi kada se nađeš na stolu sa iglama po goloj koži“, opomenu ga Majk. Naravno da ga neće iznenaditi. Nimalo. U pivnici je ostao duže od sat vremena, uživajući u društvu. Shvatio je da neće morati da veća sa sobom sledeći put kada poželi da opet dođe. Napredak, zaključi dok se opraštao sa Morin i Majkom, izlazeći napolje. „Hej!“, povika Abra za njim. „Nećeš da se oprostiš sa svojom ljubaznom konobaricom?“ „Zauzeta si. Isuse, ulazi unutra. Hladno je.“ „Skuvala sam se od trčkaranja unaokolo protekla tri sata. Izgledaš kao da ti je prijao izlazak.“ „Fin provod. Dopadaju mi se tvoji prijatelji.“

„Morin je bila tvoja prijateljica pre nego što je postala moja, ali da, sjajni su. Onda, vidimo se u nedelju.“ „U nedelju?“ „Tvoja masaža. U terapeutske svrhe“, doda Abra kada je napravio grimasu. „Čak i ako prekineš da odugovlačiš i poljubiš me za laku noć.“ „Već sam ti ostavio napojnicu.“ Imala je neodoljiv osmeh, osećaj sreće koji je njegov sistem želeo da upije poput vode. Da dokaže da može, Eli joj priđe, ne žureći ovoga puta. Spustio je ruke na njena ramena, zatim kliznuo niže, osećajući toplotu koja je izbijala iz celog njenog tela. Zatim je sagnuo glavu i poljubio joj usne. Sporo i vešto, pomisli Abra, meko i sanjivo. Predivan kontrast u poređenju sa prvim, užurbanim poljupcem. Omotala je ruke oko njegovog struka, prepuštajući mu se. Mogao je da pruži više nego što je verovao da poseduje, više rana nego što je priznavao sebi. Obe strane njegovog bića su je privlačile. A onda se povukao i Abra uzdahnu. „Bogami, Morin je bila u pravu. Pravi si majstor.“ „Malo sam zarđao.“ „I ja sam. Zar to neće biti zanimljivo?“ „Zašto si ti zarđala?“ „Ta priča zahteva bocu vina i toplu sobu. A sad moram da se vratim na posao.“ „Hoću da čujem priču. Tvoju priču.“ Ove reči su joj imponovale, kao što bi buket ruža. „Onda ću ti je ispričati. Laku noć, Eli.“ Vratila se unutra, muzici, žamoru. I ostavila ga uzburkanog i željnog. Željnog nje, shvati Eli, više nego bilo čega drugog. Eli je radio celu kišnu subotu. Pustio je da ga priča proguta. I pre nego što je shvatio vezu, napisao je kompletnu scenu, dok se olujna kiša slivala niz prozore. Njegov protagonista je našao, metaforički i bukvalno, ključ za svoju dilemu dok je lutao kroz praznu kuću svog mrtvog brata. Zadovoljan napretkom, Eli naredi sebi da završi sa poslom i ode u bakinu vežbaonicu. Setio se sati provedenih u bostonskom fitnes-centru sa modernim spravama, mišićavim telima i glasnom muzikom. Ti dani su prošli, podseti sebe. Ali to nije značilo i da je njegovo vreme prošlo. Možda se u šarenilu bakine vežbaonice osećao blago postiđeno ali tegovi su i dalje bili tegovi. Dosadilo mu je da se oseća slabo, mršavo i mlohavo, dosadilo mu je da lenčari. Ako je mogao da piše — a svakodnevno je dokazivao da može — onda je mogao i da vežba, i da opet otkrije čoveka kakav je bio. Možda i boljeg, pomisli, dižući dva tegića. Otkriće čoveka kakav bi trebalo da bude. Nije bio spreman da se suoči sa ogledalom, stoga je počeo svoj prvi set pumpanja bicepsa stojeći kraj prozora, zagledan u mutne talase koji su zapljuskivali obalu. Gledao je kako voda peni na stenama ispod kružećeg snopa belog tornja. Pitao se u kom pravcu bi njegov heroj sada mogao da ide, sada kada je napravio važno skretanje na svom životnom

putu. A onda se pitao je li uveo u roman to važno skretanje zato što je osetio da će i sam skrenuti, ili da se bar približio svom skretanju. Isuse, nadao se da jeste. Prešao je sa tegova na kardio vežbe, izdržavši dvadeset minuta pre nego što su pluća počela da mu gore a noge da klecaju. Protegao se, gucnuo vode, a onda se vratio na još jednu rundu tegova. Naposletku se zadihan stropoštao na pod. Mnogo bolje, reče sebi. Možda nije izdržao ceo sat, niti se osećao kao da je pretrčao triatlon, ali ovoga puta je bio bolji. I ovoga puta je bez hramanja otišao pod tuš. Napredak. Čestitao je sebi iznova dok je silazio niz stepenice u potrazi za hranom. Istinski je žudeo za njom. U stvari, bio je gladan kao vuk i to je bio dobar znak. Možda bi trebalo da počne da zapisuje ove male pomake. Nešto kao dnevnu mantru. Kada je ušao u kuhinju, miris ga je zapahnuo trenutak pre nego što je na šanku spazio tanjir sa kolačima. Svaka ideja o pravljenju sendviča otišla je niz kišom okupane prozore. Eli odlepi nezaobilaznu poruku sa celofana kojim su bili pokriveni kolači, i pročita je ubacujući prvi kolačić u usta. Ispečeni po kišnom danu. Čula sam da kuckaš po tastaturi, pa nisam htela da te ometam. Uživaj. Vidimo se sutra oko pet. Abra Je li trebalo da joj se oduži za svu ovu hranu? Da joj možda kupi cveće ili nešto slično? Bio je dovoljan zalogaj da shvati kako cveće ne bi bilo dovoljno. Zgrabio je drugi kolačić i uključio aparat za kafu. Odlučio je da naloži vatru, uzme neku knjigu iz biblioteke i udovolji sebi. Naložio je veliku vatru. Bilo je nečeg u toj svetlosti, pucketanju, vrelini koja savršeno ide uz kišovitu subotu. U biblioteci sa tavanicom boje kafe i kožnom garniturom boje čokolade, proučavao je police. Novele, biografije, uradi sam, poezija, baštovanstvo, životinjski svet, joga — izgleda da se baka istinski napalila na jogu — stara knjiga o lepom ponašanju, odeljak vezan za Viski Bič. Par romana, spazi Eli, koji bi mogli biti zanimljivi, istorijski i naučni. Spisi o lozi Landonovih. I nekoliko knjiga o gusarima i legendama. Impulsivno je izvukao tanku knjižicu u kožnom povezu sa naslovom Kalipso: ukleto blago. S obzirom na iskopinu u podrumu, činilo se prikladnim. Opruživši se na kauču kraj plamtećeg kamina, Eli je grickao kolačiće i čitao. Stara knjiga, izdata početkom dvadesetog veka, sadržala je ilustracije, mape, biografske isečke glavnog junaka. Uživajući, Eli se odmetnuo u pustolovinu sa Kalipsom, kojim je upravljao ništa manje do ozloglašen gusar i krijumčar Natanijel Brum. Knjiga ga je opisala kao naočitog, poletnog i smelog, što je verovatno bila čista prevara za svakog ko nije gledao Erola Flina ili Džonija Depa u gusarskim rolama.

Čitao je o pomorskoj bici između Kalipsa i Santa Katerine, opisanoj u avanturističkom stilu bez krvi, što ga je nateralo da posumnja, možda i nepravedno, kako je autor knjige bila žena pod muškim pseudonimom Čarls G. Haveršam. Ukrcavanje i pljačkanje Santa Katerine, te ubijanje većeg dela posade, pretvoreno je u morsku avanturu, sa sočnim dozama romantike. Esmeraldin miraz, prema Haveršamu, magično je isprepleten sa zaljubljenim srcem svoje gospodarice, kako bi drago kamenje mogao da nosi samo onaj ko pronađe istinsku ljubav. „Ma daj“, Eli zagrize još jedan kolačić. Možda je trebalo da odloži knjigu zarad neke druge, ali autor je tako očigledno uživao u pisanju, i stil mu je bio neobično zabavan, dok je pripovedao legendu koju Eli nije nikada pre čuo. Nije morao da veruje u čarobnu moć ljubavi — koja se u ovom slučaju prenosila magičnim dijamantima i rubinima — da bi uživao u prozi. I cenio je romantični prizvuk autorove tvrdnje da su zlokobno potonuće Kalipsa — sa sve blagom — preživeli ne samo mornari već i naočiti, romantični kapetan Brum. Pročitao je celu knjigu, sve do tragičnog (ali romantičnog) svršetka, a onda se vratio na početak, da iznova prouči ilustracije. Ogrejan vatrom, pao je u čokoladnu komu sa knjigom na grudima. Sanjao je pomorske bitke, gusare, svetlucave dijamante, mladu ženu otvorenog srca, izdaju, iskupljenje i smrt. I Lindsi, kako leži u rupi podruma Litice, dok su kamen i zemlja umrljani njenom krvlju. I sebe kako stoji nad njom sa pijukom u ruci. Probudio se okupan znojem, iako je u kaminu goreo samo žar. Zbunjen i poljuljan, odvukao se sa kauča i iz biblioteke. San, ona poslednja scena, ostala mu je urezana u pamćenje. Sišao je u podrum i koračao kroz lavirint memljivih prostorija. A onda zastao pred iskopinom kako bi se uverio da u njoj ne leži njegova mrtva žena. Glupo, reče sebi. Glupo je osećati potrebu da proveri nemoguće samo zbog uobrazilje koja je proizvod prizora iz bajkovite knjige i stomaka pretovarenog čokoladnim kolačima. Jednako glupo je misliti — i nadati se — da to što nije sanjao Lindsi već nekoliko noći zaredom znači da je trauma prošla. Ma koliko da je glupo, njegov raniji optimizam i energija izbledeli su poput krede na kiši. Morao je da se popne u kuću i nađe neku zanimaciju pre nego ga proguta tama. Bože, nije hteo da se vraća u to crnilo. Mogao bih da zakopam rupu u podrumu, pomisli Eli dok se vraćao gore. Prvo će razgovarati sa Vinijem, a onda će je zakopati. Samo da je više ne bude i da osujeti plan svakome ko je ulazio u Liticu u idiotskoj potrazi za blagom. Nahranio se tom iskricom besa — bolje nego depresijom — puštajući je da raste i gori protiv onoga ko je oskrnavio njegov porodični dom. Završio je sa tim, završio je sa prihvatanjem ideje da je neko mogao da uđe u njegov dom — bivši dom — ubije njegovu ženu i svali sve na njega. Završio je sa prihvatanjem ideje da je bilo ko mogao da uđe u Liticu i izazove pad njegove bake. Završio je sa osećajem žrtve. Eli uđe u kuhinju i ukopa se u mestu. Abra je stajala sa telefonom u jednoj i velikim kuhinjskim nožem u drugoj ruci.

„Iskreno se nadam da time planiraš da isečeš šargarepu.“ „O bože! Eli.“ Ona ispusti nož na pult, uz zveket. „Ušla sam i vrata od podruma su bila otvorena. Nisi se javio kada sam te dozivala. A onda sam čula korake... i počela da paničim.“ „Paničenje je trčanje. Razumno paničenje je trčanje i pozivanje policije. Stajanje sa podignutim nožem nije razumno paničenje.“ „Kako god. Moram... Mogu li... Nema veze.“ Uzela je čašu, izvadila bocu vina iz frižidera. Bez reči je izvadila čep i nalila punu čašu. „Uplašio sam te. Izvini“, reče Eli, spazivši da joj drhte ruke. „Ali silaziću u podrum s vremena na vreme.“ „Znam. Ali nije to. Nego na vrhu...“ Abra zastade da otpije veliki gutljaj i uzdahnu. „Eli, našli su Kirbija Dankana.“ „Dobro je.“ Njegov bes bi mogao da se vrati, ovoga puta usmeren u pravu metu. „Hoću da popričam sa tim kučkinim sinom.“ „Ne možeš. Našli su njegov leš. Eli, našli su njegov leš u stenama ispod svetionika. Videla sam policiju, videla sam sve te ljude tamo, zato sam i izašla.... Mrtav je.“ „Kako?“ „Ne znam. Možda je pao.“ „To bi bilo nekako prelako, zar ne?“ Ponovo će doći kod mene, pomisli Eli. Policija sa pitanjima. „Niko neće pomisliti da ti imaš neke veze s tim.“ On odmahnu glavom, nimalo iznenađen što mu Abra čita misli. Zatim joj priđe, uze njenu čašu i otpi veliki gutljaj. „Naravno da hoće. Ali ovoga puta ću biti spreman. Ti si mi javila pa ću biti spreman.“ „Niko ko te zna neće pomisliti da imaš neke veze s tim.“ „Možda neće.“ Eli joj vrati čašu. „Ali će doliti ulje na vatru. Optužen za ubistvo i povezan sa još jednim smrtnim slučajem. Gomila bačene prljavštine može da te pogodi ako se ne udaljiš.“ „Neka idu dođavola.“ Gledala ga je užarenim očima. Boja koju je opasnost oprala sada joj se vratila u lice. „I da me nikada više nisi tako uvredio.“ „Nisam te uvredio, upozorio sam te.“ „I to neka ide dođavola. Hoću da znam šta ćeš uraditi ako veruješ da neki ljudi misle da imaš neke veze sa ovim, ako veruješ da će ta prljavština biti bačena na tebe.“ „Još ne znam.“ Ali znaće. Ovoga puta hoće. „Niko me neće izjuriti iz Litice, niti iz Viski Biča. Ostaću sve dok ne budem spreman da odem.“ „To je dovoljno. A šta misliš da spremim nešto za jelo?“ „Ne, hvala. Najeo sam se kolača.“ Abra pogleda tanjir na šanku i vilica joj pade kada na njemu izbroja samo šest kolača. „Blagi bože, Eli. Je li ti muka?“ „Možda malo. Idi kući, Abra. Ne bi smela da budeš ovde kada dođe policija. Ne znam kada će doći, ali uskoro će.“ „Možemo zajedno da pričamo sa njima.“ „Bolje ne. Pozvaću advokata i obavestiću ga o svemu. Zaključaj svoja vrata.“

„U redu, dobro. Doći ću sutra. Volela bih da me pozoveš ako se nešto desi.“ „Držim sve pod kontrolom.“ „U to ne sumnjam.“ Ona nakrivi glavu. „Hoćeš li biti dobro, Eli?“ „Imao sam dobar dan, uglavnom. Bilo ih je još u poslednje vreme. Mogu ovo da izguram.“ „Onda se vidimo sutra.“ Abra spusti čašu i pomilova Elija po licu. „Jednog dana ćeš tražiti da ostanem. Volim da se pitam šta ću tada uraditi.“ Lako mu je poljubila usne, a onda navukla jaknu i otišla. I on je voleo da se pita. Pre ili kasnije, samo da dođe bolji trenutak.

SVETLOST Nada je biće što perje ima, Biće koje se u duši gnezdi, I peva melodiju bez reči, I nikad ne ćuti — ne, ne! — Emili Dikinson

11 stao je u zoru, nakon što se izvukao iz košmarnog sna — gledao je dole, izlomljenu, krvavu Lindsi, na stenama ispod svetionika Viski Biča. Nije mu bio potreban psihijatar da protumači taj proizvod svoje podsvesti. Nije mu bio potreban lični trener da bi znao zašto ga svaka koščica, svaki mišić, svaka prokleta ćelija u telu boli. Dan ranije je preterao sa vežbanjem. Pošto nije bilo nikog u blizini, cvileći se odvukao do tuša u nadi da će voda odagnati nešto bola. Popio je tri tablete protiv bolova. Sišao je u kuhinju da skuva kafu i popije je dok čita elektronsku poštu. Vreme je, zaključi Eli, da ponovo piše svojoj porodici. Nažalost, nije mogao realno da im opiše provalu i leševe, ali u ovom času je bilo bolje da to čuju od njega nego od drugih. Vesti brzo putuju. Ružne vesti još brže. Birao je reči, uveravajući ih da je kuća bezbedna. Ukoliko bi detaljisao o smrti bostonskog privatnog detektiva, pomislili bi da on ima neke veze s tim. Zaboga, tog čoveka nikada nije sreo. Namerno je ostavio utisak da je reč o nesrećnom slučaju. Moguće da je to zaista bio nesrećan slučaj. Iako nije verovao u to, ali zašto da opterećuje porodicu? Pisao je o napredovanju svoje knjige, o vremenu, i šaljivo opisao kako je čitao o Kalipsu i ukletom blagu. Dvaput je pročitao imejl pre slanja, a onda odlučio da loše vesti provuče kroz sredinu, i završi pismo u vedrom i pozitivnom duhu. Tek tada ga je poslao. Setivši se svoje sestre i njihove pogodbe, napisao je još jedan imejl, specijalno za Trišu. Pazi, neću ga ispravljati... mnogo. Kuća je bezbedna i lokalni policajci rade na slučaju. Izgleda da je neki idiot kopao u potrazi za legendarnim blagom. Ne znam šta se desilo sa tipom iz Bostona, je li pao, skočio ili Eli na stene gurnuo duh kapetana Bruma. Dobro mi je ovde. Više nego dobro. I kada panduri dođu — a znam da hoće — istrpeću sve. Spreman sam. Sada, prekini da buljiš u ekran, znam da to radiš. Idi nađi nekog drugog da brineš o njemu. Dovoljno, reče sebi Eli. Biće malo ljuta, malo će se zabaviti, ali nadao se da će mu

poverovati. Uz drugu šolju kafe i pecivo, otvorio je dokument u kom je pisao i uronio je u priču, dok se sunce polako dizalo na nebu iznad mora. Kada je otvorio limenku soka i pojeo poslednja dva kolača, začu se zvono na vratima, odsviravši prve taktove „Ode radosti“ — omiljene melodije njegove bake. Ne žureći, Eli zatvori svoj rad, ubaci polupopijenu limenku soka u mini-frižider i zaputi se u prizemlje dok je „Oda radosti“ svirala po drugi put. Očekivao je jednog policajca, ne dvojicu, i svakako ne sumorno lice detektiva Arta Vulfa iz Bostona. Njegov mlađi kolega — s vojničkom frizurom, kockastim licem, blagim, plavim očima i mišićavim telom — pokaza svoju značku. „Eli Landon?“ „Da.“ „Ja sam detektiv Korbet iz okružne policijske stanice Eseks. Pretpostavljam da detektiva Vulfa znate.“ „Da, upoznali smo se.“ „Hteli bismo da uđemo i popričamo sa vama.“ „U redu.“ Protivno savetu njegovog advokata, Eli se skloni u stranu i pusti ih unutra. Već je doneo odluku; uostalom, i sam je bio advokat. Shvatao je šta znači ’Ne govori ništa, pozovi me i prepričaj mi sva pitanja’. Ali nije mogao tako da živi. Nije mogao niti je želeo da i dalje tako živi. Stoga ih je uveo u veliki salon. Već je bio založio vatru, očekujući ovu posetu. Sada je goruckala, dajući toplinu i atmosferu prostoriji ukrašenoj umetninama i antikvitetima. Visoka tavanica je omogućavala prodor svetlosti a veliki prozori pogled na vrt, gde su se čvrsti izdanci žutih narcisa lelujali na vetru. I sam se donekle osećao tako. Spreman za suočavanje koje dolazi, spreman da pokaže svoje prave boje. „Lepa kuća“, primeti Korbet. „Spolja izgleda impozantno. A vidim i iznutra.“ „Dom je tamo gde okačiš šešir. Ako ga imaš. Možemo i da sednemo.“ Izvršio je unutrašnju inspekciju svog uma. Dlanovi mu se nisu znojili, srce nije lupalo, grlo se nije sušilo. Sve dobri znaci. Pogledao je Vulfovu pseću facu; te bezizražajne braon oči držale su ga na oprezu. „Hvala što ste odvojili vreme, gospodine Landone.“ Korbet je podrobno osmotrio prostoriju i Elija, a onda seo. „Možda ste čuli za incident.“ „Čuo sam da je juče nađen leš nedaleko od svetionika.“ „Tako je. Pretpostavljam da ste poznavali preminulog. Kirbija Dankana.“ „Nisam. Nikada ga nisam sreo.“ „Ali čuli ste za njega.“ „Čuo sam da se predstavljao kao privatni detektiv iz Bostona i raspitivao o meni.“ Korbet izvadi beležnicu, koja je podjednako bila i rekvizit, koliko i alatka, znao je Eli. „Je li tačno da ste policiji rekli kako verujete da je Kirbi Dankan provalio u vašu kuću u

četvrtak uveče?“ „On mi je prvi pao na pamet kada sam saznao za provalu, i dao sam njegovo ime dežurnom policajcu, pozorniku Vinsentu Hansonu.“ Kao što već znate, pomisli. „Kako god, žena koja je napadnuta tokom provale, koja je ranije srela Dankana i razgovarala s njim, izjavila je da to nije mogao biti Dankan jer je provalnik bio viši i mršaviji. Osim toga, kada je pozornik Hanson te noći razgovarao sa Dankanom, Dankan mu je pokazao račun kojim je dokazao da je u vreme provale bio u Bostonu.“ „Sigurno vas je naljutilo što je došao ovde, uzburkao stvari.“ Eli prebaci pogled na Vulfa. Ovo nema nikakve veze sa ljubaznim ispitivanjem, zaključi. „Nisam bio srećan; štaviše, pitao sam se ko ga je unajmio da dođe ovamo, prati me unaokolo i raspituje se o meni.“ „Odgovor je lak — neko koga zanima šta ste naumili.“ „I taj odgovor je lak — prilagođavam se, radim, čuvam Liticu dok se moja baka oporavlja. Pošto Dankan nije imao šta da prijavi svom klijentu ili klijentima, nameće se zaključak da su uzalud bacili novac. Ali to je njihov izbor.“ „Slučaj ubistva vaše žene još je otvoren, Landone. I vi ste i dalje na spisku osumnjičenih.“ „Da, svestan sam toga. Kao što sam svestan koliko bi vam odgovaralo da me povežete i sa slučajem drugog ubistva.“ „Ko je rekao da je u pitanju ubistvo?“ Lukavi gad, pomisli Eli, ali zadrža bezizražajan ton. „Vi ste iz odeljenja za ubistva. Da verujete da je Dankanova smrt nesrećan slučaj, ne biste bili ovde. To znači da je ili ubijen ili je stradao pod nerazjašnjenim okolnostima. Radio sam kao advokat krivičnog prava. Znam kako to ide.“ „Da, vidim da znate sve cake.“ Korbet diže ruku. „Možete li da potvrdite svoje kretanje, gospodine Landone, u noći između četvrtka i petka?“ „Između četvrtka i petka? Bio sam u Bostonu, u roditeljskoj kući, kada mi je javljeno za provalu. Dovezao sam se nazad. Mislim da sam stigao nešto pre ponoći. Nisam siguran kada tačno. Prvo sam svratio da obiđem Abru — Abru Volš. Ženu koja je napadnuta u Litici.“ „Šta je ona radila u kući kada ste vi bili odsutni?“, upita Vulf. „Jeste li ljubavnici?“ „Kakve veze moj privatni život ima sa ovim ispitivanjem?“ „Oprostite, gospodine Landone.“ Korbet preseče Vulfa pogledom, suptilno menjajući pristup. „Možete li da nam kažete zašto je gospođa Volš u to vreme bila u vašoj kući?“ „Ona održava kuću, već godinama radi za moju baku. Tog dana je čistila kuću i nije se sećala je li zatvorila sve prozore. Spremala se oluja. Pretpostavljam da ste s njom već razgovarali, ali ispričaću vam. Znajući da sam u Bostonu, došla je da proveri prozore i da ostavi hranu koju mi je skuvala. Neko ju je zgrabio otpozadi — u kući nije bilo struje, bilo je mračno. Uspela je da pobegne, odveze se do svojih prijatelja — koji žive u kući do njene — Majka i Morin O’Mali. Majk me je pozvao, a ubrzo i policija. Odmah sam seo u kola i vratio se u Viski Bič.“ „I stigli ste negde između jedanaest i trideset i ponoći?“

„Tako je. Abra je bila uzdrmana i povredila je svog napadača tokom pružanja otpora. Odeća joj je bila umrljana njegovom krvlju. Dežurni policajac je uzeo njenu odeću kao dokaz. Proveo sam neko vreme kod O’Malijevih, a onda sam došao ovamo. Abra je pošla sa mnom. Sreli smo pozornika Hansona.“ „Vašeg prijatelja“, ubaci Vulf. „Poznavao sam Vinija kada smo bili tinejdžeri. Posle toga ga nisam video godinama.“ Eli pusti da se ova informacija slegne, nastavljajući bezizražajnim glasom. „Policija je zaključila da je struja presečena i alarm deaktiviran. U to vreme nisam mogao da otkrijem da li nešto nedostaje. Rekao sam pozorniku Hansonu za Kirbija Dankana i, kao što sam već rekao, gospođica Volš je napadača opisala kao muškarca drugačije građe. Pozornik Hanson je rekao da će ispitati Dankana, koji je odseo u pansionu Surfsajd. Ne znam koliko je bilo sati kada je pozornik Hanson otišao. Pretpostavljam da je bilo oko pola jedan ili koji minut ranije.“ Šteta, pomisli Eli, što nije registrovao tačno vreme. „Po njegovom odlasku otišao sam, zajedno sa gospođicom Volš, u podrum. Imamo nepouzdan agregat i nadao sam se da ću uspeti da ga uključim. Kada smo sišli, dok sam tražio alat, u starom delu podruma otkrio sam veliku iskopinu. Bilo je i alatki koje je policija takođe uzela kao dokaz — budaci, lopate i slično. Očigledno, ko god je provalio u kuću, i ranije je dolazio.“ „Zašto bi kopao u podrumu?“, upita Korbet. „Da ste u Viski Biču proveli neko vreme, čuli biste za legendu o zakopanom blagu. Svaka peta osoba istinski veruje u to. Ne mogu da se zakunem da je razlog provale upravo iskopavanje, ali prilično je osnovano pretpostaviti da je neko dole kopao u potrazi za blagom.“ „Mogli ste i sami da kopate.“ Ovoga puta Eli jedva da je pogledao Vulfa. „Ne bih provalio u sopstvenu kuću ako sam već unutra i bilo bi prilično glupo pokazati iskopinu Abri, ili policiji da sam provodio vreme kopajući je. Kako god, sišli smo u podrum. Uspeo sam da upalim agregat. Kada smo se popeli, naložio sam vatru. Bilo je hladno i Abra je još bila uzrujana. Popili smo malo vina, sedeći ovde. Ona je zaspala na kauču. Znam da je bilo dva ujutro kada sam se popeo na sprat. Sutradan sam ustao oko pola osam, možda koji minut kasnije. Ona je već bila otišla, ostavila mi je omlet u rerni. Hobi joj je da hrani ljude, uživa u tome. Ne znam u koliko sati je otišla.“ „Znači, nemate alibi?“, zajedljivo će Vulf. „Ne“, odgovori Eli. „Po vašim standardima ga nemam. A zašto mislite da sam ga ja ubio?“ „Niko vas ne optužuje, gospodine Landone“, reče Korbet. „Sedite tu i raspitujete se o mom kretanju. Šef istrage na slučaju ubistva moje žene razmišlja isto kao vi. Ne morate da me optužite da biste me obavestili da sam osumnjičen. Pitam se koji je moj motiv.“ „Dankan je bio dobar detektiv. Pratio vas je i vi ste to znali. Svi njegovi podaci o toj istrazi su nestali.“ „Vi ga znate.“ Eli klimnu glavom Vulfu. „Po svoj prilici, neko vreme je radio u policiji. Poznavali ste ga. Da li ste ga angažovali?“

„Mi postavljamo pitanja, gospodine Landone.“ Eli se okrenu prema Korbetu. „Zašto me onda pitate jesam li ubio nekoga koga nikada nisam sreo?“ „Možda je iskopao neke dokaze o vama“, poče Vulf. „Možda ste se unervozili.“ „Iskopao dokaze o meni u Viski Biču o zločinu koji nisam počinio u Bostonu? Šta je ovo kog đavola? Pametan detektiv vodi evidenciju, pravi arhivu podataka. Gde su dokazi?“ „Pametan advokat zna sve cake i kako se uništavaju ti dokazi. Uzeli ste njegove ključeve, odvezli se u Boston, ušli u njegovu detektivsku agenciju i rešili se njegove evidencije, njegovih kompjuterskih datoteka, arhive, svega. Isto ste učinili sa njegovim stanom.“ „Njegova detektivska agencija i stan u Bostonu su opljačkani?“ Eli se zavali u stolicu. „Zanimljivo.“ „Imali ste vreme, mogućnost, motiv.“ „U vašoj glavi, zato što ste prokleto sigurni da sam ubio Lindsi, pa sam verovatno i Dankana.“ Eli nastavi pre nego što je Vulf stigao da zausti. „Recimo da jesam. On je ili pristao da se nađe sa mnom u svetioniku usred noći — po kiši — ili sam ga nekako namamio tamo, a onda je izvadio dokaze koji potvrđuju da sam ja ubica. To takođe znači da sam se ja iskrao iz kuće dok je Abra spavala — što nije nemoguće, slažem se. Zatim sam ubio Dankana, otišao u njegov pansion, ušunjao se u njegovu sobu, uzeo njegove stvari, ubacio ih u njegova kola. Pretpostavljam da sam se njegovim kolima odvezao u Boston, otišao u njegovu detektivsku agenciju i stan, počistio sve dokaze. A onda sam se vratio ovamo. Bio sam dovoljno glup da dovezem njegova kola, ali kako bih se drugačije vratio? Posle toga sam se rešio kola i vratio u Liticu, ušunjao se unutra kako Abra ne bi znala da sam izlazio.“ Znao je da nema priče sa Vulfom, pa se obratio Korbetu. „Zaboga. Samo pogledajte čistu logiku, vreme, trebala mi je neverovatna sreća da sve to obavim pre nego što Abra ustane i spremi mi prokleto dobar omlet.“ „Možda to niste izveli sami“, nagađao je Vulf. Eli oseti da je na ivici pucanja i obruši se na njega. „Hoćete da uvučete Abru u ovo? Žena koju poznajem samo nekoliko nedelja najednom odlučuje da mi pomogne u izvršenju ubistva? Isuse Hriste.“ „Kažete nekoliko nedelja. Dankan je ovde radio na slučaju i ovde je našao dovoljno da vam zapreti. Koliko dugo krešete kućepaziteljku, Landone? Varali ste ženu, ona je saznala. Još jedan razlog da je ubijete.“ Bes koji je Eli uspevao da obuzda sada je proključao. „Ako hoćete, ponovo me krivično gonite, ali nju ne mešajte.“ „Ili šta? Hoćeš li i mene da ubiješ?“ „Detektive Vulfe“, oštro će Korbet. „Misliš da si se izvukao jednom pa možeš i drugi put.“ Ignorišući Korbeta, Vulf pljesnu rukama o butine i nagnu se napred. Preblizu je, pomisli Eli, baš kao što povremeno voli da uđe u nečiji lični prostor na saslušavanjima. „Da, znam Dankana. Bio mi je prijatelj. Moja životna misija je da te uhapsim zbog njegovog ubistva. Ovoga puta se nećeš izvući. Sve što ti i ta žena radite, što ste uradili i

planirate da uradite, saznaću. I kada vas oboje uhapsim, ti ćeš ležati doživotno.“ „Pretnje i uznemiravanje“, uzvrati Eli, ponovo hladan i pribran. „To će mom advokatu biti sjajna podloga. Jednom sam prošao kroz ovo i pustio da mi se život raspadne. Drugi put neću. Odgovorio sam na vaša pitanja. Od sada se obraćajte samo mom advokatu.“ Eli ustade. „Molim vas da izađete iz moje kuće.“ „Ovo je kuća vaše bake.“ Eli klimnu glavom. „Tačno. Hoću da izađete iz kuće moje bake.“ „Gospodine Landone.“ Korbet ustade. „Oprostite ako se osećate ugroženo i uznemireno.“ Eli ga je hladno gledao. „Zaista? Ako?“ „Činjenica je, s obzirom na vezu, s obzirom na svrhu boravka žrtve ovde u Viski Biču, da ste osumnjičeni. Posedujete li oružje?“ „Oružje? Ne. Ne posedujem.“ „Postoji li neko oružje u kući?“ „Ne bih znao.“ Eli se osmehnu. „Ovo je kuća moje bake.“ „Nabavićemo nalog“, dobaci Vulf. „Nabavite. Trebaće vam, jer mi se smučilo da me davite i proganjate.“ Izađe iz sobe, priđe vratima i otvori ih. „Završili smo.“ „Nadaj se“, promrmlja Vulf u hodu. „Cenim vaše vreme“, kaza Korbet. „Dobro je, jer ga više nećete dobiti.“ Eli čvrsto zatvori vrata i tek tada skupi šake u pesnice. Korbet je sačekao da on i Vulf uđu u kola. „Dođavola! Šta ti je ono trebalo?“ „On ga je ubio i odgovaraće zbog toga.“ „Koji ti je đavo?“ Besan, Korbet nagazi gas. „Čak i da je imao motiv, ne znamo i ne možemo ga dokazati, a šanse su ravne nuli. Da je odvukao Dankana u svetionik usred proklete noći, ubio ga, bacio na stene, a onda legao da spava? Bilo je onako kako je ispričao.“ „Ne ako je žena umešana. Mogla je da namami Dankana gore, a onda sa Landonom ode u Boston, vrati ga nazad i bude njegov alibi.“ „Gluposti. Proklete gluposti. Ne poznajem je ali čista je. Baš kao i njene komšije. A znam Vinija Hansona. Dobar je policajac. Jamči za oboje. Bilo je sve onako kako je rekao. Provala, prokleta iskopina, vreme.“ „Landon ima novac. Novac kupuje gomilu alibija.“ „Pazi šta radiš, Vulfe. Ovde si zato što sam te ja pozvao. Možemo da poništimo poziv i upravo to ću i predložiti. Jebeno si opsednut, a sada si uništio sve šanse da navedem Landona na saradnju.“ „Ubio je svoju ženu. Ubio je Dankana. Saradnja s njim je utopija.“ „Imao si godinu dana da ga optužiš za ubistvo žene, ali nisi. Dankan je mnogo veći zalogaj. Da nisi tako zadrt, zapitao bi se ko je unajmio Dankana, zašto i gde je bio u noći između četvrtka i petka. Zapitao bi se ko je provalio u onu kuću dok je Landon bio u Bostonu, i kako je znao da je on u Bostonu.“ „To nema nikakve veze jedno s drugim.“

Korbet samo odmahnu glavom. „Opsednut“, ponovi ispod glasa. U kući, Eli je odmah otišao na sprat, skrenuo ka južnom krilu i ušao u ono što je oduvek smatrao sobom uspomena. Tamo su bili kovčezi sa sitnicama koje su pripadale njegovim precima. Jedne čipkaste rukavice, muzička kutija sa leptirom od dragulja, par srebrnih mamuza. Taj šareniš nedovoljno proučenih eksponata sadržao je i tri dnevnika u kožnom povezu, vojne medalje, predivan mesingani sekstant, mermerni avan i tučak, par satenskih cipelica sa dugmićima i druge, zanimljive dragocenosti Landonovih. Uključujući i vitrinu sa starim oružjem. Zaključanu, primeti sa olakšanjem, kao i uvek. Sačmara, lepo očuvana dvocevka, fascinantni džepni pištolj, dvobojski pištolji u georgijanskom stilu, kremenjača, kolt 45 opakog izgleda. Nije se opustio dok nije pregledao svaki kutak vitrine sa oružjem. Sve je na broju, zaključi Eli. Bar je bio siguran da nijedna cev Landonovih nije ubila Kirbija Dankana. Iz njih se nije pucalo otkad on zna za sebe, a verovatno to nisu činile ni generacije pre njega. Ovo oružje je previše dragoceno da bi se njime vežbalo u streljani, pomisli, setivši se kako mu je deda dozvolio da drži jednu od kremenjača dok mu je pričao o njenom istorijatu. Imao je tada osam godina. Neprocenjivo, pomisli Eli i izađe iz sobe. Samo dvobojski pištolji vredeli su hiljade dolara. Mogli su se lako transportovati i lako prodati nekom kolekcionaru. Zaključana vitrina sa staklom teško da bi sprečila kradljivca, međutim, ko god da je kopao u podrumu nije zgrabio pravo blago. Možda nije znao da postoji? Ili nije dobro poznavao istorijat kuće? Osim oružja — koje se moglo prodati za šest cifara, bez problema — u kući je bilo i drugih vrednosti, lako iznosivih. Njegova baka bi pre ili kasnije primetila njihov nestanak. Ali postojala je pauza između njenog pada i njegovog useljenja. Ako je provalnik iskoristio tu pauzu, onda se očigledno fokusirao samo na podrum. Da, fokusirao se, ponovi u sebi Eli. Znači, nije se radilo samo o novcu, niti o lakoj zaradi? Radilo se o blagu. Nije mu bio jasan smisao svega. Jedna noć je bila dovoljna da se iz kuće iznesu umetnine vredne nekoliko miliona — srebro, suveniri, kolekcije — Isuse, samo ona dedina kolekcija skupih markica u vitrini biblioteke vredela je čitavo bogatstvo. Ali provalnik je iz noći u noći kopao tvrdu podrumsku zemlju, i to ručnim alatkama, samo zbog legende. Bilo je tu možda nešto više od novca, pomisli Eli dok je koračao kroz kuću i u mislima pobrajao lako prenosive dragocenosti. Je li to uzbuđenje? Istinsko verovanje u blago koje nema cenu? Je li to opsesija, poput Vulfove opsesije njime? Eli odluči da siđe u podrum i pobliže pogleda iskopinu. Impulsivno je sišao u rupu, otkrivši da je u nekim delovima duboka do pojasa. Izgledala je kao da je kopana od sredine, pa proširivana na četiri strane: istog, zapad, sever, jug. Četiri strane sveta? Kako je on to mogao znati? Vratio se u kuću, uzeo mobilni telefon i uslikao iskopinu iz više uglova. Policajci su imali

svoje snimke, ali sada ih je imao i on. Iz nekog razloga, osećao se korisno. Voleo je kada nešto radi. Bilo šta. Zarad doslednosti, vratio se gore i izneo mesingani teleskop sa postoljem od mahagonija — poklon njegovoj baki — na terasu. Korisnost je značila informisanost. Možda nije bio pravi trenutak za posetu svetioniku, ali mogao je bar malo da izvidi situaciju. Naciljao je i fokusirao, sve dok nije dobio jasan pogled na žutu policijsku traku. Ceo kraj je bio blokiran, uključujući i svetionik. Spazio je nekoliko ljudi iza trake — radoznalce, kao i dva vozila zvaničnih oznaka. Okrenuo je teleskop, usmerivši ga nadole, osmatrajući mesto gde je pretpostavljao da su forenzičari radili svoj posao na stenama, kvaseći odeću uprkos zaštitnoj opremi. Dugačak pad, primeti Eli, procenjujući razdaljinu od litice do oštrih stena. Ako ništa drugo, Dankana bi ubio samo pad. Ali prostrelna rana pre toga bi zagarantovala smrt. Zašto? Šta je to znao, video, učinio? I kako je bio povezan sa Lindsinom smrću? Logično bi bilo da postoji neka veza. Eli je znao da Vulf u tom ima pravo. Osim ako cela stvar nije bila krajnje nelogična, poput iskopine u njegovom podrumu, ta dva ubistva bila su povezana. Što je otvaralo mogućnost za povezivanje Dankanovog ubistva sa provalnikom. Opet, zašto? Šta je znao, video, učinio? Zagonetka. U svom prošlom životu, Eli je voleo zagonetke. Možda je bio trenutak da otkrije da li još uvek ima talenta za njihovo rešavanje. Ostavio je teleskop na terasi i popeo se na sprat po beležnicu i olovku. U povratku kroz kuhinju napravio je sendvič i, što da ne, izvadio pivo. Sve je odneo u biblioteku, naložio je vatru i seo za bakin veličanstveni stilski radni sto. Razmišljao je da počne od Lindsine smrti, ali je shvatio da to nije početak — ne zaista. Zaključio je da je prva godina braka bila period prilagođavanja. Usponi i padovi, ali i u velikoj meri obostrani trud, opremanje i uređivanje nove kuće. Iskreno, stvari su počele da se menjaju nekoliko meseci po useljenju. Lindsi je zaključila da želi još vremena pre proširenja porodice, i to je bilo pošteno. Eli je uložio vreme i novac u svoj posao. Ona je htela da postane punopravni partner i hrlila je ka tome. Uživala je da druge zabavlja i da drugi zabavljaju nju, gradila je karijeru i širila društvenu mrežu. Ipak, sve češće su se prepirali, oko njegove preokupiranosti poslom i sukoba njenih i njegovih prioriteta. Što je bilo prirodno, ako će i dalje biti iskren. Šezdeset radnih sati nedeljno bilo je nešto sasvim normalno, a kao advokat krivičnog prava, Eli je često radio noću. Lindsi je uživala u plodovima tog rada, ali je počela da prezire ono što im je donosio. Eli je cenio njen uspeh u karijeri, ali je počeo da prezire njihove sukobe interesa. Naposletku je priznao sebi da se više ne vole. Ne dovoljno. U prilog tome išla je i njena netolerancija — što je prava reč — prema njegovoj baki, njegovoj ljubavi prema Litici i Viski Biču, i bračna erozija se ubrzala. Sada je uvideo da je raskol počeo već u prvoj godini braka, kada su nastale prve pukotine, one koje su se lagano širile, sve dok nijedno od njih nije imalo ni snage ni želje da ih premosti.

I zar nije prezreo Lindsi zbog sopstvene odluke da ograniči, a potom i prekine, svoje posete Litici? Hteo je da sačuva brak, ali više iz principa nego iz ljubavi prema svojoj ženi. To je bilo tako tužno, zaključi Eli. Ipak, nije je varao, što je dobro za njega. Potrošio je mnogo vremena pokušavajući da izračuna kada je počelo njeno neverstvo. Zaključak? Pred kraj druge godine braka, kada je rekla da će raditi dokasno, kada je počela da odlazi na vikend-putovanja, navodno da napuni baterije, kada je njihov seksualni život otišao dođavola. Zapisao je približan datum, njeno ime, najbolje prijateljice, članove porodice, kolege. Potom je podvukao jedno ime: Iden Suskind. Prijateljica, koleginica i žena Džastina Suskinda, Lindsinog ljubavnika u vreme njene smrti. Eli zaokruži Džastinovo ime i nastavi sa beleškama. Iden je stoički podnela alibi svog nevernog muža u noći Lindsinog ubistva. On jedva da je imao motiv. Svi dokazi su potvrđivali njegove planove da je odvede na romantično putovanje u Mejn, u njihov omiljeni hotel. Njegova žena zacelo nije imala razloga da laže za njega. Bila je ponižena i očajna kada je njegova vanbračna veza obelodanjena. Elijev detektiv je ispitao mogućnost nekog drugog ljubavnika, onog koji bi se suprotstavio Lindsi i ubio je u izlivu besa i strasti. Ali to seme nije urodilo plodom. Ipak, pomisli Eli. Lindsi je te noći pustila nekog u kuću. Nije bilo tragova provale, niti borbe. Podaci iz njenog telefona i imejla — kućnog i poslovnog — pokazali su da nije bilo prepiske ni sa jednom osumnjičenom osobom. Ali opet, Vulf se fokusirao na Elija i njegovoj istrazi je možda promaklo nešto. Ili neko. Eli je uredno zapisao sva imena koja je zapamtio, pa čak i ime njene frizerke. Posle dva sata, popunio je dve stranice spiskovima, napomenama, neodgovorenim pitanjima i zločinima, ako se računa pad njene bake i drugo ubistvo. Prošetaće, odluči, pustiće da se stvar slegne. Osećao se dobro. Uprkos bolovima u mišićima, osećao se prokleto dobro. Zato što je znao, dok je izlazio iz biblioteke, da više neće sebi dozvoliti ishitrenu odluku, ne po drugi put. Ubica Kirbija Dankana učinio mu je veliku uslugu.

12 bra pozvoni na vrata, koliko iz pristojnosti, toliko i iz potrebe za malom pomoći. Kako niko nije otvarao, izvadila je svoj svežanj ključeva, otključala bravu i ubacila svoj sto za masažu unutra. Automatski pogled na alarm i njegovo treptavo svetlo natera je da promrmlja novu šifru dok ju je ukucavala. „Eli! Jesi li gore? Dobro bi mi došla mala pomoć!“ Posle dugog muka, Abra zvučno uzdahnu i punim rukama odgurnu vrata, zaputivši se nazad do svojih kola po kese sa namirnicama. Unela ih je, a potom uprtila sto za masažu i odnela ga u veliki salon. Vratila se po još kesa s namirnicama i odnela ih u kuhinju. Kada je poslagala hranu, zakačila račun iz supermarketa na malu tablu od plute, otpakovala je goveđi gulaš, koji je nešto ranije skuvala, kao i hleb koji je ispekla. A pošto su se Eliju svideli njeni čokoladni kolači, donela je novu turu. Umesto da ga potraži, otišla je u salon, postavila masažni sto, rasporedila mirišljave sveće i ubacila nekoliko drva u vatru. Možda je nameravao da nađe neki izgovor i izbegne zakazanu masažu, ali teško da će mu to poći za rukom sada kada je sve udesila. Zadovoljna, Abra krenu na sprat da proveri je li Eli udubljen u pisanje. Možda je zaspao, ili se tušira, ili je u vežbaonici. Nije ga našla, ali je otkrila da se njegov način nameštanja kreveta svodio na zatezanje pokrivača. Našušurila je jastuke — uredan krevet je bio mesto odmora i spokoja — presložila džemper koji je ostavio na stolici, a čarape sa poda ubacila u korpu za prljav veš. Posle sobe je otišla u vežbaonicu, shvativši raširenu prostirku za jogu kao pozitivan znak. Radoznala, obišla je njegovo krilo na drugom spratu, potom opet sišla na prvi. A onda je spazila beležnicu, prazan tanjir i pivsku bocu (bar je upotrebio podmetač) na Hesterinom radnom stolu. „Šta li sad smeraš, Eli?“ Abra pokupi tanjir i bocu, pročitavši prvu stranu njegovih beležaka. „Zanimljivo.“ Nije znala sva imena ali je pratila linije koje ih povezuju, strelice i dopisane primedbe. Nekoliko crteža popunjavalo je prazne delove na papiru. Talentovan na baku, zaključi Abra, prepoznavši lik detektiva Vulfa sa đavoljim rogovima i zašiljenim zubima. Dok je listala dalje — zaključivši da je uložio poprilično vremena — naišla je i na svoje ime, povezano sa Hester, njim, Vinijem i Dankanom Kirbijem. I crtež nje, koji ju je oduševio. Nacrtao ju je kako leži na pesku, tik pored vode, sa repom sirene, omotanim oko struka poput zmije.

Ispratila je prstom rep pre nego što je nastavila da čita. Uradio je vremensku procenu noći kada je ubijen Dankan, koja je izgledala prilično tačno u poređenju s njenim sećanjem. I izračunao da se smrt dogodila između ponoći i pet ujutro. Znači, policija je razgovarala s njim, kao što su joj najavili. To zasigurno nije bio prijatan razgovor. Pošto su mu kola bila ispred kuće, verovatno je otišao u šetnju, zaključi Abra. Ona je posle policijske posete skuvala supu, ispekla hleb i obavila kratku vežbu joge kako bi se smirila. Tako je i Eli verovatno izašao da se izduva. Prijaće mu. Odnela je tanjir i pivsku bocu u kuhinju, zatim izašla na terasu. Iznenađena što tamo vidi teleskop, prišla mu je. Kada je pogledala kroz sočivo, pred očima joj iskrsnu svetionik. Nije mogla da ga krivi zbog toga. U stvari, i sama je poželela da ima teleskop. Obgrlivši svoje mišice na zimi, Abra priđe ivici terase da osmotri plažu. I tamo ugleda njega, s rukama u džepovima i ramenima skupljenim na vetru. Posmatrala Eli sve dok se nije okrenuo i zaputio prema stepenicama. Tada je ušla, sipala dve čaše vina i odnela ih do vrata da ga dočeka. „Predivan dan, zar ne?“, Abra mu pruži čašu. „Ako se dovoljno potrudiš, u vazduhu ćeš osetiti proleće.“ „Proleće? Uši su mi se smrzle.“ „Zato što ne nosiš kapu. Pojačala sam vatru u glavnom salonu.“ Ali njegov pogled je već bio na kuhinjskom pultu. „Donela si još kolača.“ „Oni su za kasnije.“ Abra mu prepreči put. „Posle vina, razgovora, masaže, a onda ukusnog goveđeg gulaša i domaćeg hleba, koji sam danas ispekla.“ „Skuvala si gulaš i ispekla hleb.“ „Bila je to svojevrsna terapija posle razgovora sa policijom. Vidim, i ovamo su dolazili.“ „Da, bili su.“ „Možeš sve da mi ispričaš uz vino. Ili hoćeš prvo da čuješ mene?“ „Hronološkim redom.“ Skinuo je jaknu i prebacio je preko kuhinjske stolice. „Šta je?“, upita kada ga je pogledala izvijenih obrva. „Zar te mama nije učila kako se kače odevni predmeti?“ „Za ime boga“, promrmlja Eli, zgrabi jaknu i ode u vešernicu da je okači na čiviluk. „Bolje?“ „Savršeno, zapravo. Hronološki, ja sam prva.“ Brzo je uzela bocu s vinom. „Za svaki slučaj“, dodala je, krenuvši prema salonu. „Ti si ovo postavila?“, upita kada je ugledao sto za masažu. „Jesam, i odmah iz glave izbaci bludne misli. Masaža je masaža, seks je seks. Možda dobiješ i jedno i drugo, ali ne kada naplaćujem. A sada ću ti naplatiti.“ „Masažu ili seks? Pitam čisto zbog razlike u ceni.“ „Zabavan si kada nisi u bedaku.“ Abra sede na kauč i podvi noge. „Dakle, morala sam da provedem dva detektiva, jednog odavde, drugog iz Bostona, kroz ono što se dogodilo u noći između četvrtka i petka, kada sam došla da proverim prozore. Prepričala sam im moj razgovor sa Dankanom u suterenu crkve. Osvrnula sam se na period kada si ti došao iz

Bostona, na izlazak sa mnom, Majkom i Morin, na dolazak ovamo radi razgovora sa Vinijem. Ono što sam rekla njemu, tebi, ono što je on rekao — sve to već znaš. Silazak u podrum, otkrivanje velike rupe i potvrda da sam prespavala upravo ovde. U koliko sati sam ustala, a bilo je oko šest. U koliko sati sam otišla na sprat i uvukla se u tvoj krevet, mada nisam imala potrebu da im to kažem.“ „Očigledno nisi imala potrebu ni meni to da kažeš. Sve dosad.“ „Nisam. Spavao si kao top. Zaista sam otišla gore“, doda Abra. Eli suzi pogled. „Tog jutra si se popela na sprat?“ „Jesam. Probudila sam se malo nespokojna — zaostali stres, pretpostavljam. I zaista sam bila srećna što nisam sama, ali posle svega što mi se tokom noći vrzmalo po glavi, osećala sam se usamljeno ovde. Zato sam otišla da vidim jesi li nekim slučajem budan, ali nisi bio. Razmišljala sam da te probudim, a onda sam odustala. Istina, to što sam te samo videla pomoglo mi je da se više ne osećam usamljeno.“ „Trebalo je da me probudiš. Mogla si da ostaneš gore, ili bih ja sišao da budem s tobom kako se ne bi osećala usamljeno.“ „Nisam se toga setila. Rekla sam policiji da sam rano otišla na sprat, videla tebe kako spavaš, a onda se vratila u prizemlje. Stekla sam vrlo snažan utisak da me tvoj detektiv Vulf smatra velikom kurvom i lažljivicom.“ „On nije moj detektiv Vulf.“ „On misli da jeste.“ Abra otpi gutljaj vina. „Kako god. Vratila sam se dole, skuvala kafu, pojela nešto voća, nasekla dinju, ananas i ostalo za tebe, ispržila omlet, ostavila ga u toplom, napisala ti poruku, otišla kući i meditirala pred početak prvog časa joge. „Znali su da ovde nisam mogao da ubijem Dankana, a onda se odvezem u Boston, pretražim njegovu detektivsku agenciju i stan, i vratim se nazad.“ „Njegovu detektivsku agenciju? U Bostonu? O čemu to pričaš?“ „Navodno je neko pretražio Dankanovu detektivsku agenciju i stan u Bostonu, odneo sve njegove podatke, kompjuterske datoteke. Što ukazuje na to da je njegov klijent zapravo njegov ubica, osim ako nisi ubeđena da sam ga ja ubio. Ali pričali su sa tobom, znali su da si me videla ovde oko dva sata posle ponoći, a potom oko šest ujutro. Ne samo da je teško sve to izvesti za četiri sata — već je nemoguće. Znaju da nije bilo dovoljno vremena.“ „Zavisi.“ Abra otpi još jedan gutljaj. „Ako si ti Vulf, a ja velika, lažljiva kurva, onda me to stavlja na klizav led saučesnice u ubistvu.“ „Isuse Hriste.“ Eli spusti svoju čašu da pritisne dlanovima oči. „Oprosti.“ „Daj, ćuti. Zar sugerišeš da sam velika lažljiva kurva i saučesnica u ubistvu? Vulf je ubeđen da je u pravu u vezi sa Lindsinim ubistvom, što znači da si ti sigurno ubio Dankana, što znači da sam ja velika lažljiva kurva i tako dalje. Znam takve ljude. Oni apsolutno i bespogovorno veruju da su u pravu, tako da sve što se kosi s tim za njih predstavlja laž, izgovor, grešku.“ Abra otpi još vina. „Takvi ljudi me čine... ozlojeđenom.“ „Ozlojeđenom?“ „Da, a onda me razbesne. Drugi detektiv, Korbet, nije poverovao u to. Bio je oprezan ali nije poverovao da sam ja u dosluhu s tobom ubila Dankana, niti ga je naročito zanimalo

Vulfovo ispitivanje, koje se nije zaustavilo samo na tome kako smo se ti i ja upoznali po tvom dolasku u Viski Bič, već je prodrlo u tajnu, strasnu, seksualnu aferu, koja automatski znači da smo oboje saučesnici u Lindsinom ubistvu.“ Abra promeni položaj, nesvesno zauzevši pozu sirene. „Rekla sam mu, iskreno, da još nisam odlučila hoću li imati strasni seks sa tobom, ali da naginjem ka tome, i ako se desi, neće biti tajno i neće morati da se nazove aferom, kako ju je on nazvao, budući da nijedno od nas nije u braku ili vezi s nekim drugim.“ „Rekla si im...“ Eli samo uzdahnu i uze čašu s vinom. „Pa, prvo me je ozlojedio a onda razbesneo. Ozbiljno sam pobesnela, a prag tolerancije mi je prilično visok. Najednom ispadoh lažljiva, prevrtljiva rasturačica veza, drolja i ubica. Samo zato što nisam reagovala na njegove provokacije i što ti nikoga nisi ubio. „Gad.“ Abra iskapi svoje vino i podiže bocu, nudeći je Eliju. On samo odmahnu glavom. „A sada ti.“ „Nemam šta da dodam. Izdeklamovao sam im činjenice koje se podudaraju sa tvojim i Vinijevim — za kog Vulf možda misli da je korumpirani pandur, koji radi za mene, baš kao i velika lažljiva, kurva.“ „I saučesnica u ubistvu“, podseti ga Abra s podignutom čašom. „Dobro to podnosiš.“ „Da, posle ljuštenja i seckanja krompira i iskapljene čaše vina. Ali da se vratimo na temu; neko je ušao u Dankanovu detektivsku agenciju i stan u Bostonu i odneo sve dokaze o klijentima koji su ga možda unajmili da te prati. Nestale su i sve njegove stvari iz ovdašnjeg pansiona. Vrlo je logično da je to učinio upravo taj klijent. Policija mora to da prokljuvi.“ „Ali ne i Vulf. Ja sam njegov jebeni beli kit.“ „Mrzela sam tu knjigu. Kako god, svako ko poznaje Vinija zna da nije korumpirani pandur. A pošto se nas dvoje nismo znali pre tvog dolaska, nemoguće je dokazati suprotno. Dodajmo tome moju apstinenciju od seksa i prilično me je teško svrstati u kategoriju velikih kurvi. Sve to jednostavno ide tebi u prilog, Eli.“ „Ne brinem zbog toga. Nimalo“, kaza on kada je izvila obrve. „Zaintrigiran sam. Mnogo vremena je prošlo otkad me je zaintrigiralo još nešto osim pisanja, ali zaintrigiran sam. Želim da rešim ovu zagonetku.“ „Dobro. Svako treba da ima neki hobi.“ „Je li to sarkazam?“ „Ne baš. Ti nisi policajac ni detektiv, ali si legitimno osumnjičeni. A sada sam i ja. Imamo isti hobi. Potpuno razotkrivanje. Videla sam tvoje beleške u biblioteci.“ „Aha.“ „Ako imaš nešto što ne bi želeo da vidim — kao onaj fenomenalan crtež mene kao sirene, koji bih volela da prekopiraš na čvršći papir kako bih ga dobila na poklon — moraćeš to da sakriješ. Imam ključ i nameravam da ga koristim. Tražila sam tebe i naišla na beleške.“ „U redu.“ Osećao se malo čudno zbog crteža. „Žvrljanje mi pomaže u razmišljanju.“ „Ono nije žvrljanje, ono je čista umetnost. Žvrljanje je ono što ja radim i ne liči ni na šta. Dopada mi se i đavo-vampir Vulf.“ „Taj ima potencijal.“

„Tako sam i mislila, a crtanje ti je zaista pomoglo u razmišljanju. Prikaz likova, veze između njih, vremenske odrednice i činjenice, sve je tu, sve ima smisla. Sve izgleda kao dobar početak Mislim da ću i sama napisati beleške.“ Eli se zamisli nakratko. „Vulf će istražiti sve o tebi. I neće naći nikakvu vezu između nas pre mog dolaska ovde. Takođe neće naći ništa što ukazuje da si velika lažljiva kurva i saučesnica u ubistvu.“ „Otkud znaš?“, upita ona sa smeškom. „Još ti nisam ispričala svoju priču. Možda sam bila velika lažljiva kurva sa ubilačkim namerama.“ „Ispričaj mi svoju priču i ja ću presuditi.“ Eli s nelagodom pogleda sto za masažu. „Tvoja čast je kod mene bezbedna“, uzvrati Abra, ustajući. „Ovo nije predigra.“ „Stalno mislim o tome kako spavam sa tobom.“ Zapravo, stalno misli o tome kako bi pocepao odeću s nje i zajahao je poput napaljenog pastuva, ali to se činilo... neprikladnim. „Bila bih razočarana da ne misliš, ali to se neće desiti u narednih sat vremena. Skini se i lezi na sto — na leđa. Idem da operem ruke.“ „Voliš da naređuješ.“ „Ponekad, i ako je to mana, poradiću na njoj, ne bih volela da sam savršena. Dosadila bih sebi.“ U prolazu mu je pomilovala ruku i otperjala iz salona. Pošto nije bilo izgleda da će cepati odeću s nje, on poče da skida svoju. Osećao se čudno, ležeći nag pod čaršavom. I još čudnije kada se Abra vratila, pustila ambijentalnu muziku i upalila sveće. A onda su ti magični prsti počeli da mu masiraju vrat, ramena, i zapitao se je li čudno što su misli o seksu skliznule u zapećak njegovog uma. „Prestani da mozgaš“, reče Abra. „Opusti se.“ Mozgao je o tome da ne mozga. Ili da mozga o nečem drugom. Pokušao je o svojoj knjizi, ali problemi njegovih likova su iscurili zajedno sa bolom iz mišića. Dok je pokušavao da ne mozga, da mozga o nečem drugom ili da koristi svoju knjigu kao beg, Abra je razbijala čvorove i nagomilanu napetost u njemu. Okrenuo se na stomak kada mu je naredila, zaključivši da bi ona mogla da reši sve probleme ratova, privrede i gorkih bitaka samo kada bi ključne igrače dovela na svoj masažni sto, samo na sat vremena. „Vežbao si.“ „Aha, malo.“ „Mogu to da osetim. Ali leđa su ti pravi lavirint napetosti, dušo.“ Eli pokuša da se seti kada ga je neko, uključujući i njegovu majku, poslednji put nazvao dušom. „Protekli dani su bili zanimljivi.“ „Mmm. Pokazaću ti neke vežbe istezanja, čisto da ublažiš napetost. Možeš da odvojiš nekoliko minuta kad god ustaneš od tastature.“ Abra je čupala, gnječila, uvrtala, trljala, a potom odnosila svaki mali šok, sve dok Eli nije ostao da leži mlitav poput vode. „Kako si?“, upita ona kada je poravnala čaršav preko njega.

„Mislim da sam video boga.“ „Kako je izgledala?“ On priguši smeh. „Prilično seksi, da znaš.“ „Oduvek sam to slutila. Ne žuri sa ustajanjem. Vraćam se za nekoliko minuta.“ Uspeo je da sedne, omotavši čaršav oko prepona kada je ušla sa čašom vode. „Popij sve.“ Skupila je ruke oko njegovih, a onda mu sklonila kosu sa čela. „Izgledaš opušteno.“ „Postoji reč za stanje između ’opuštenog’ ili ’nesvesnog’. Ne mogu sada da se setim, ali trenutno sam u tom stanju.“ „Dobro neko stanje. Biću u kuhinji.“ „Abra.“ Eli je uhvati za ruku. „Zvučaće kao kliše ali moram da ti kažem. Stvarno si nadarena.“ Ona se osmehnu, prelepo. „Ne zvuči kao kliše. Uživaj.“ Kada je ušao u kuhinju, podgrevala je gulaš na šporetu, sa čašom vina u ruci. „Gladan?“ „Nisam bio ali ovo miriše prokleto dobro.“ „Jesi li pre toga za još jednu šetnju po plaži?“ „Može.“ „Dobro. U ovo doba dana svetlost je tako prozračna i divna. Šetnja će ti pojačati apetit.“ Zaputila se u vešernicu po jakne, navukla svoju i zakopčala je. „Koristio si teleskop“, kaza ona kada su izašli napolje. „Dobro mesto za osmatranje.“ „Video sam forenzičare na mestu zločina oko svetionika.“ „Ubistva su retkost u Viski Biču, jer fatalne nesreće ne privlače turiste. Važno je biti temeljan. A što si temeljniji, bolje za tebe.“ „Moguće, ali ja sam povezan. Nekako. Lokalni policajac me je pitao ima li oružja u kući. Izvrdao sam jer mi je najednom sinulo: ko god da je provalio u kuću mogao je da odnese neke primerke iz kolekcije pušaka i ubije Dankana.“ „Bože. Nikada mi to ne bi palo na pamet.“ „Nikada nisi bila glavna osumnjičena u istrazi ubistva. Kako god, oružje je bilo na svom mestu, zaključano u vitrinama. Kada dobiju nalog za pretres, a hoće, odneće ga na proveru. Iako već znaju da Dankan nije ubijen iz oružja koje se čuva u Litici.“ „Zato što znaju koji je kalibar upotrebljen, a možda i koja vrsta oružja. Gledala sam detektivske serije“, doda ona. „Ovi su sve stari tipovi pušaka. Sumnjam da je Dankan ubijen musketom ili dvobojskim pištoljem.“ „Male su šanse.“ „Kako god, zaboravimo na razgovor o policajcima i ubicama.“ Abra zabaci glavu kada su stigli u podnožje stepenica i pogleda plavo, večernje nebo. „Želiš li da znaš zašto sam se doselila u Viski Bič? Zašto je moje mesto ovde?“ „Želim.“ „Kazaću ti. Ovo je dobra priča za šetnju po plaži, iako moram da počnem od samog početka, kako bi stvorio pravu sliku.“ „Jedno pitanje pre toga, jer pokušavam nešto da dokučim. Šta si radila pre nego što si došla ovde i započela karijeru maserke/jogine/juvelirke/čistačice?“

„Misliš profesionalno? Bila sam direktor marketinga u neprofitnoj agenciji u okolini Vašingtona.“ Eli pogleda prstenje na njenim rukama i razbarušenu kosu. „Ne mogu da te zamislim.“ Abra ga bocnu laktom. „Magistrirala sam na Nortvesternu.“ „Ozbiljno?“ „Krajnje ozbiljno, i guram dalje. Moja majka je sjajna žena. Neverovatno pametna, posvećena, hrabra, umešna žena. Rodila me je na poslednjoj godini studija, a moj otac je shvatio da je to malo previše za njega, pa su se razišli kada sam imala dve godine. On nikada nije bio deo mog života.“ „Žao mi je.“ „I meni je bilo žao ali sam prebolela. Moja majka je advokat za ljudska prava. Puno smo putovale. Vodila me je sa sobom kad god je mogla. Kasnije sam ostajala sa tetkom — njenom sestrom — ili sa babom i dedom, maminim roditeljima. Ali najčešće sam išla s njom, naučila svašta, videla sveta.“ „Čekaj malo. Čekaj.“ Eli zinu od čuda. „Je li tvoja majka Džejn Volš?“ „Jeste. Poznaješ je?“ „Čuo sam za nju. Isuse Hriste, Džejn Volš? Dobitnica Nobelove nagrade za mir.“ „Rekla sam ti da je sjajna žena. Kao mala, htela sam da budem kao ona. Ali ko nije?“ Abra za trenutak diže ruke i sklopi oči da dočeka vetar. „Ona je jedna u milion. Jedna u desetine miliona, po mom mišljenju. Učila me je ljubavi i saosećajnosti, hrabrosti i pravdoljubivosti. U početku sam slepo pratila njene korake, završila pravni fakultet, ali to jednostavno nije bilo za mene.“ „Je li se razočarala?“ „Nije. Još jedna vrlo važna lekcija koju me je naučila jeste da pratim svoje ideje i slušam svoje srce.“ Dok su koračali, Abra ga uhvati podruku. „Je li tvoj otac bio razočaran kada ti nisi pratio njegove ideje?“ „Nije. Tu oboje imamo sreće.“ „Da, imamo. I tako sam upisala magistarske studije iz oblasti neprofitnog sektora. Bila sam dobra u tome.“ „Kladim se da jesi.“ „Smatrala sam da dajem svoj doprinos, i možda nije uvek izgledalo kao savršen izbor, ali bilo je dovoljno blizu. Volela sam svoj posao, volela sam svoj život, svoj krug prijatelja. Upoznala sam Derika na dobrotvornoj večeri koju sam vodila. Bio je advokat. Verovatno me je privukla profesija.“ Abra zastade da pogleda u pučinu. „Bože, kako je ovde lepo. Svaki dan gledam more i mislim kako sam srećna što živim ovde, što ovo vidim i osećam. Moja majka je trenutno u Avganistanu, radi sa tamošnjim ženama. I znam da smo obe tamo gde smo predodređene, radimo ono za šta smo predodređene. Ali nekoliko godina unazad, ja sam bila u Vašingtonu, sa ormanom punim poslovnih odela, pretrpanim radnim stolom, punim rasporedom, a Derik je izgledao kao pravi izbor u tom trenutku.“ „Ali nije bio.“ „Na neki uvrnut način jeste. Inteligentan, šarmantan, ambiciozan. Razumeo je moj

posao, ja sam razumela njegov. Seks je bio zadovoljavajući, razgovori zanimljivi. Kada me je prvi put udario, ubedila sam sebe da je to samo greška, slučajnost, pražnjenje prekomernog stresa.“ Osetivši kako se Eli koči, Abra protrlja njegovu šaku svojom. „Njegovu narav sam tumačila kao strast, a njegovu posesivnost kao vrstu naklonosti. Kada me je drugi put udario, otišla sam od njega, jer možda je prvi put mogla da bude samo greška, ali drugi put je postao obrazac ponašanja.“ Eli je uhvati za ruku. „Neki ljudi ne vide obrazac ponašanja kada su u njemu.“ „Znam. Pričala sam o tome sa ženama iz grupe za podršku i razumem kako muškarac može da ubedi ženu da prihvati izvinjenje ili da počne da veruje kako ona zaslužuje zlostavljanje. Izašla sam, i to brzo.“ „Nisi ga prijavila.“ Abra uzdahnu. „Nisam. Htela sam da odlazak bude dovoljan. Zašto kvariti njegovu karijeru ili na sebe navlačiti tuđi gnev? Uzela sam kraće odsustvo umesto da kolegama i prijateljima objašnjavam masnicu na oku, i došla sam ovamo na nedelju dana.“ „U Viski Bič?“ „Da. Pre toga sam dolazila sa majkom, a onda sa tetkom i njenom porodicom. Čuvala sam lepe uspomene na ovo mesto i zato sam iznajmila kućicu, šetala plažom, dajući sebi vremena, razmišljajući, isceljujući se.“ „Nisi nikome rekla?“ „Tada ne. Pogrešila sam. Rekla sam sebi da ću popraviti tu grešku i vratiti se svom životu. I ma koliko da zvuči šašavo, bilo me je sramota. Posle odmora sam se vratila na posao ali više ništa nije bilo kako treba. Prijatelji su počeli da zapitkuju šta se dešava, Derik ih je zvao, rekao im da sam imala nervni slom, što me je stavilo u nezavidan položaj i morala sam da im kažem kako sam ga ostavila jer me je tukao.“ „Ali on je posejao seme sumnje.“ Abra ga pogleda. „To je drugi obrazac, zar ne? Da, posejao je seme, dovoljno da nikne. Znao je puno ljudi, i bio je inteligentan, bio je ljut. Bacio je par nagoveštaja o tome kako sam nestabilna. Proganjao me je. Kada te neko prati, nisi toga uvek svestan. Bar ja nisam bila. Sve dok nisam opet počela da izlazim, retko. Vrlo retko. Pogledaj.“ Pokazala je pelikana kako leti iznad vode a onda munjevitom brzinom uranja da ulovi svoj večernji obrok. „Trudim se da saosećam sa ribom ali obožavam da gledam kako pelikani love. Neobično su građeni, nezgrapni su — poput losa — a onda se izviju i zarone kao koplje.“ Eli okrenu njeno lice sebi. „Opet te je povredio.“ „O bože, jeste. Više puta. Trebalo je da raskinem. Nema potrebe za detaljima. Moj šef je dobio anonimnu poruku o mom ponašanju, mom navodnom uživanju narkotika, alkohola i seksa. Kao, koristila sam seks za uticaj na donatore. Na kraju me je zbog njih pozvao na saslušanje. I opet sam se ponizila — ili je bar tako izgledalo — ispričavši mu o Deriku. Moj šef je to ispričao svojim šefovima, i sve je otišlo dođavola.“ Abra ispusti dug, teški uzdah. „U početku su to bile neprijatne sitnice. Izduvane gume, obijena brava od kola. Telefonski pozivi usred noći, neprekidno zaturanje mojih rezervacija

za ručak ili večeru. Moji kompjuteri, poslovni i kućni, bili su hakovani. Dečku s kojim sam se povremeno viđala razbijeni su prozori na kolima, a bilo je i anonimnih pritužbi — i to gadnih — upućenih njegovom šefu. Prestali smo da se viđamo. Nije bilo ozbiljno i izgledalo je kao najbolje rešenje.“ „Šta je policija preduzela?“ „Razgovarali su s njim i sve je porekao. Veoma je uverljiv. Rekao im je da smo raskinuli zato što sam bila previše opsesivna i jer sam postala nasilna. Tvrdio je da brine za mene i da se nada da ću potražiti pomoć.“ „Solidan pandur bi ga prozreo.“ „Mislim i da jesu ali nisu mogli ništa da dokažu. Trpela sam preko tri meseca, sitnice i krupne stvari. Bila sam na rubu živaca, i posao mi je trpeo. Počeo je da dolazi u restorane gde bih ručala ili večerala. Kada bih pogledala kroz prozor svog stana, videla bih njegov auto kako prolazi, ili bih mislila da prolazi. Kretali smo se u sličnim krugovima, živeli i radili u istom delu grada, i pošto mi nikada nije prilazio, policija nije mogla ništa da učini. „Pukla sam onog dana kada je ušetao u restoran gde sam ručala sa koleginicom. Prišla sam mu i rekla da me ostavi na miru, izvređala ga, napravila scenu, sve dok me koleginica nije izvukla napolje.“ „Slomio te je“, zaključi Eli. „Potpuno. Ostao je savršeno smiren ili se bar meni tako činilo. Te noći je provalio u moj stan. Čekao je da se vratim kući. Bio je van sebe, totalno van sebe. Pokušala sam da se odbranim ali bio je jači. Imao je nož — jedan od mojih, kuhinjskih — i hteo je da me ubije. Pokušala sam da pobegnem ali me je uhvatio i borili smo se. Posekao me je.“ Eli zastade, okrenuvši se da je uzme za obe ruke. „Preko grudnog koša. Još uvek ne znam je li bilo slučajno ili namerno, ali mislila sam da ću umreti, svakog časa, i počela sam da vrištim. Umesto noža upotrebio je pesnice. Tukao me je, davio i silovao kada su komšije upale. Čuli su vrisku i pozvali policiju, ali hvala bogu da nisu čekali policiju. Mislim da bi me dotad ubio, golim rukama, da ga oni nisu zaustavili.“ Eli je zagrli i ona se nasloni na njega. Mnoge muškarce je odbijalo kada bi spomenula reč 'silovanje’, ali ne i Elija. Abra se okrenu u nameri da nastavi sa šetnjom, utešena njegovom rukom oko struka. „Zaradila sam mnogo više od jedne masnice. Moja majka je odmah doletela iz Afrike. Znaš već celu proceduru — testovi, razgovori sa policijom, psihijatrom, advokatom. Užasno je oživljavati to ponovo i ljutilo me je što me smatraju žrtvom. Sve dok nisam naučila da se pomirim s tim, ali nisam morala dalje to da trpim. Na kraju sam bila zahvalna što su usvojili molbu kako ne bih morala iznova da prođem kroz suđenje. On je otišao u zatvor i majka me je odvela u kuću na selu — letnjikovac njene prijateljice u Lorel Hajlendsu. Dala mi je prostora, ali ne previše. Dala mi je vremena — duge šetnje, rame za plakanje, noćne kuvarske seanse uz tekilu. Bože, o bože, ona je najdivnija žena na svetu.“ „Voleo bih da je upoznam.“ „Možda i hoćeš. Dala mi je mesec dana i onda me je pitala šta želim od svog života. Smrkava se. Trebalo bi da se vratimo.“ Okrenuli su se, koračajući sada s večernjim povetarcem u leđa. „Šta si joj odgovorila?“

„Odgovorila sam joj da želim da živim na plaži. Želela sam svaki dan da gledam okean. Rekla sam joj da želim da pomažem ljudima, ali nisam mogla da se suočim sa povratkom na posao, povratkom u stan, poslovnim sastancima i strategijama. Plakala sam, misleći da sam je razočarala. Imala sam obrazovanje, veštinu i iskustvo da uradim nešto u životu. I radila sam to, a sada sam samo želela da svaki dan gledam u okean.“ „Pogrešila si. U pogledu njenog razočaranja.“ „Pogrešila sam. Rekla sam da bi trebalo da nađem sebi stan, da živim sama svoj život onako kako mi odgovara, kako me usrećuje. I zato sam došla ovamo i iznašla načine kako da sebe usrećim i zadovoljim. Ne bih bila ovde i ne bih radila ovo što zaista volim da me Derik nije slomio.“ „Nije te slomio. Ti ne veruješ u sudbinu, u apsolutno, ali ponekad te to ošamari. Ti si tu gde si zato što tako želiš. Mislim da si našla sebe.“ „Lepa misao.“ Abra zastade u dnu stepenica, okrenu se prema njemu i spusti ruke na njegova ramena. „Srećna sam ovde i otvorenija nego ikada pre. Svesno sam donela odluku pre oko godinu dana da apstiniram od seksa jer, iako sam sretala neke fine frajere, nijedan nije ispunio deo mene koji je bio povređen više nego što sam htela da priznam. Pred tobom je težak zadatak, Eli, ali zaista bih ti bila zahvalna ako bi mi pomogao da prekinem apstinenciju.“ „Sada?“ „Mislim da je sada pravi trenutak.“ Abra se nagnu da ga poljubi. „Ako nemaš ništa protiv.“ „Pa, skuvala si mi gulaš.“ „I ispekla hleb“, podseti ga ona. „To je najmanje što mogu da učinim. Prvo moramo da uđemo u kuću.“ Eli pročisti grlo kada krenuše uz stepenice. „Ovaj, moraću nakratko do sela. Nisam doneo nikakvu zaštitu. Seks mi nije bio ni na kraj pameti. Donedavno.“ „Nema problema i nema potrebe da ideš. Pre neki dan sam ti ostavila kutiju kondoma u sobi. I ja odnedavno razmišljam o seksu.“ Eliju se ote uzdah olakšanja. „Ti si najbolja kućepaziteljka koju sam ikada imao.“ „Oh, Eli, nisi ti još ništa video.“

13 arđao je, nervozno pomisli on dok su se penjali uz stepenice za plažu, i nije bio sasvim siguran da je seks poput vožnje prokletog bicikla. Dakako, osnova je bila osnova, ali proces je zahtevao pokrete, tehniku, usklađivanje, finese. Voleo je da misli kako je nekada bio dobar u tome. Nijedna se nije žalila, uključujući Lindsi. Ipak. „Nećemo više da mislimo o tome“, objavi Abra kada su stigli do vrata. „Samo lupam glavu, a nešto mi govori da i ti lupaš tvoju.“ „Možda.“ „Onda više nećemo da mislimo o tome.“ Skinula je jaknu, okačila je o čiviluk, a potom ščepala revere njegovog sakoa, privukla ga sebi i zarobila mu usne. Mozak mu nije izleteo kroz potiljak ali se svakako zdudao tu negde. „Ovo je već bolje“, zadihano reče Abra, skidajući njegov sako i kačeći ga o čiviluk. „Da, polako se prisećam“, uzvrati on i zgrabi je za ruku, povlačeći je za sobom. „Neću ovo da radim u vešernici, niti na kuhinjskom podu. Iako mi trenutno izgledaju dovoljno primamljivo.“ Sa smehom, Abra se okrenu prema njemu i opet ga poljubi, otkopčavajući istovremeno dugmiće na njegovoj košulji. „Nema razloga da ovo više odlažemo.“ „Upravo tako.“ Na sebi je imala bledoplavi džemper, koji je strgnuo s nje i bacio iza njih dok su hitali prema stepenicama. Ona mu je otkopčavala kaiš, a on je svlačio njenu tanku, belu majicu, koju je nosila ispod džempera. A onda se oboje sapletoše na odmorištu. Nasmejani, uhvatiše se jedno za drugo. „Možda će biti bolje da se prvo popnemo“, predloži Abra. „Dobra ideja.“ Eli je opet zgrabi za ruku. Trčali su uz stepenice — kao deca, pomislio je kasnije, koja trče da otvore poklone ispod božićne jelke. Samo što većina dece ne pokušava u trku da podere odeću onog do sebe. Bez daha, Eli konačno skinu njenu belu majicu kada su uleteli u spavaću sobu. „O bože. Pogledaj se.“ „Gledaj kasnije.“ Abra izvuče njegov kaiš, pusti ga da padne na pod uz zveket. Znao je da ne mogu da urone u krevet, ne bukvalno, ali učinili su nešto đavolski približno. Smetnuo je s uma pokrete, usklađivanje, tehniku. I definitivno je smetnuo s uma

finese. Ali njoj to kao da nije smetalo. Želeo je te meke, ljupke dojke u svojim rukama — te ženstvene obline, glatku kožu. Želeo je da ih oseti pod usnama — lupanje njenog srca, grčenje njenih prstiju u svojoj kosi dok se upija telom uz njegovo. Dok se rascvetava pod njim poput najlepšeg cveta. Bio je opijen njenim mirisom, tom aromom morske boginje koja je stvarala sliku sirene u njegovoj glavi. To glatko, izvajano telo iz kog je vrcala energija i napajala ga. Dok su se valjali po krevetu, stenjući, uzdišući, Eli oseti da bi mogao da učini sve, da bude sve, da ima sve. Abra je cvilela, izvijala telo. Sve je izgledalo frenetično, fantastično. Njegove ruke na njenom telu, njene na njegovom. Znala je svaki pedalj, ali sada je mogla da ga uzme, da ga oseti — ne samo da ga smiruje i masira već da ga zapali. Nije mogla da se zasiti, naslađujući se njegovim ustima u svojoj misiji da nahrani i zadovolji sebe. Ali glad je samo još više rasla, poput zverskog nagona. Abra samo što se nije kandžama uspuzala na njega i zarila mu zube u vrat, gubeći dah kada ju je položio na leđa i prstima našao njen uzavreli centar. Orgazam je preplavi uz veličanstveni šok. Zaslepljena i omamljena njime, Abra se uhvati za Ehja. „Bože. Bože. Molim te. Sada.“ Isuse, hvala ti, pomisli on, jer moralo je da bude sada. Kada se zario u nju, zemlja se nije samo pomerila. Potresla se. Svet se izokrenuo; vazduh je zagrmeo. I njegovo telo se zapalilo, a onda eruptiralo uz trijumf i zadovoljstvo, očajničkim, zaslepljujućim zahtevom za još. Abra se držala za njega, rukama i nogama, u tom divljem jahanju punom zvukova i čuvstava. Brzo, ritmično udaranje tela o telo, sumanuto škripanje kreveta i njihovo dahtanje, nadjačaše morske talase koji zaličiše na šapate pod prozorom. Eli oseti kako se gubi, leteći u vrtlogu zvuka, brzine i opojnog zadovoljstva. U njoj. Zakleo bi se da je odleteo, predaleko, previsoko, u trenutku slatkog bola, pre nego što se ispraznio. Dugo se nisu pomerali. Smrklo se negde između trke prema spavaćoj sobi i prolaska kroz cilj, ali on nije bio sasvim siguran kada se to desilo. Bolje da ostane tu gde jeste, bar na neko vreme. Uostalom, osećaj njenog tela pod njegovim, tako glatkog i čvrstog i apsolutno mirnog, bio je prokleto dobar. Iako se potpuno opustila, srce joj je divljalo u grudima. Od tog ubrzanog pulsa se osećao kao sam bog. „Nisam bio siguran da ću uspeti.“ „O, uspeo si, još kako. Možda se ovako više neće ponoviti.“ Eli trepnu. „Jesam li ovo naglas rekao?“ Abra se grleno nasmeja. „Ne zameram ti. Ni ja nisam bila sigurna hoću li uspeti. Imam osećaj da sijam. Ne razumem zašto ne osvetljavam sobu kao buktinja.“ „Mislim da smo oslepeli.“ Kada je osetila da Eli pomera, Abra otvori oči, pogleda u njegove. „Ne, vidim te. Samo je

mračno. Večeras je mesec mlad.“ „Imam osećaj kao da sam sleteo na njega.“ „Putovanje na mesec.“ Abra se nasmeši, milujući mu kosu. „Sviđa mi se. A sada mi treba malo vode da ne umrem od žeđi, i možda malo hrane pre nego krenemo na još jedno putovanje.“ „Doneću vodu. Imam je u...“ Otkotrljao se, pružio ruku prema noćnom stočiću i završio na podu. „Bestraga!“ „Jesi li dobro?“ Abra sede na krevetu, zureći u njega. „Zašto si na podu?“ „Ne znam.“ „Gde ti je lampa? Gde je noćni stočić?“ „Ne znam. Da nismo upali u paralelni svet?“ Eli protrlja bolni kuk, ustajući, i sačeka da mu se oči priviknu na tamu. „Nešto nije u redu. Vrata od terase bi trebalo da su ovde, ali su tamo. I... čekaj malo.“ Oprezno se kretao kroz mračnu sobu, opsovavši kada je mu se nožni prst zabio u nogar od stolice. Konačno je napipao lampu. Svetlost obasja sobu. „Zašto sam ja čak ovde?“, upita Abra. „Zato što je krevet čak tamo. A bio je ovde. Sada je čak tamo i okrenut postrance.“ „Pomerili smo krevet?“ „Bio je ovde“, ponovi Eli, a onda joj priđe. „Sada je tu.“ Kada je seo na ivicu, ona sede kraj njega. Neko vreme su ćutke zurili u prazan prostor između dva nočna stočića. „Mnogo nagomilane seksualne energije“, zaključi Abra. „Nenormalno mnogo. Da li ti se ikada ovo dogodilo?“ „Prvi put.“ „I meni.“ Eli je pogleda i široko se osmehnu. „Zaokružiću ovaj datum u kalendaru.“ Smejući se, Abra obmota ruke oko njegovog vrata. „Hajde da ga ostavimo ovde, pa kasnije da vidimo možemo li opet da ga pomerimo.“ „Ima još puno kreveta u kući. Možemo da eksperimentišemo. Mislim da... Sranje. Sranje. Nagomilana seksualna energija. Abra, krevet je ovde, noćni stočići onde, a kondoma nigde. Nisam mislio. Nisam mogao da mislim.“ „Ne brini. Uzimam kontracepciju. Koliko dugo si sakupljao tu seksualnu energiju?“ „Preko godinu dana.“ „I ja. Mislim da je to dovoljan period sigurnosti, tako govoreći. Hoćemo li da pijemo vodu, jedemo, a onda da pomerimo još nešto u kući?“ „Mnogo mi se sviđa kako razmišljaš.“ Bila je u pravu za gulaš. Imao je nesvakidašnji ukus. Eli je zaključio kako ona retko nije u pravu. Sedeli su za kuhinjskim šankom, on u pamučnim boksericama i majici, Abra u jednom od bakinih bademantila. Jeli su gulaš i hleb, pijuckali vino, ćaskali o filmovima koje on mora da vidi i knjigama koje su oboje pročitali. Ispričao joj je o svom otkriću u biblioteci. „Zanimljivo štivo, definitivno ga je napisala

žena pod muškim pseudonimom.“ „Zvuči pristrasno i pomalo seksistički.“ „Nije mi bila namera“, kaza on. „Pisac je reč bez roda. Ali ovde mi je sinulo da je žensko, naročito kada se uzme u obzir vreme u kom je pisano. Pomalo kitnjasto, definitivno romantično. Svidelo mi se, iako bi trebalo da se svrsta u fantastiku.“ „Volela bih sama to da procenim. Mogu li da je pozajmim?“ „Naravno. Mislio sam, s obzirom na iskopinu, da proučim biblioteku, pročitam sve što imamo o toj legendi, Kalipsu, Natanijelu Brumu i mojoj pokojnoj dalekoj rođaki Violeti.“ „E, to je već projekat koji mogu da podržim. Oduvek sam htela da zamolim Hester da mi pozajmi nešto knjiga, ali nisam. Volim beletristiku i knjige o samopomoći.“ Pošto ju je smatrao jednom od najsavesnijih i najispunjenijih žena koju je ikada upoznao, morao je da upita: „Koja ti je to pomoć potrebna?“ „Zavisi kad. Ali kada sam se tek doselila ovamo, još sam bila malo nestabilna. Čitala sam puno o uspostavljanju ravnoteže, oporavku od traume.“ Eli joj poklopi šaku svojom. „Nisam hteo da te podsećam na to ružno vreme, ali bih voleo da znam koliko je dobio.“ „Dvadeset godina. Tužilac Eli teretio za silovanje, zlostavljanje, pokušaj ubistva i tražio doživotnu. Ali ublažili su sve na nasilni seksualni napad nožem i izboksovali maksimalnu. Nisam verovala da će on to prihvatiti ali...“ „Proganjanje, provaljivanje u tvoj dom sa predumišljajem, očevici u tvom komšiluku. Odlično je prošao. Kako se tebi čini dvadeset godina?“ „Zadovoljna sam. Kada izađe na uslovnu, planiram da ga prijavim odboru. Planiram da odnesem svoje slike posle napada. Volim da mislim kako to nije osvetnički ali...“ „Nije.“ „Baš me briga i da jeste, pomirila sam se sa sopstvenim potrebama. Znam da mi je lakše što je u zatvoru i učiniću sve što je potrebno da tamo i ostane. Daleko od mene, daleko od neke druge žene koju bi mogao da zlostavlja. Našla sam svoj mir i s vremena na vreme mi prija malo podstreka, ili nešto što će me usmeriti na drugačiji način razmišljanja.“ Sa osmehom je zahvatila gulaš. „Kako ti stojiš sa ravnotežom, Eli?“ „Trenutno osećam da bih mogao da napravim kolut na zategnutom konopcu.“ Abra prasnu u smeh nad svojom čašom vina. „Seks je najbolji izum.“ „Slažem se.“ „Možda bi trebalo da uneseš malo seksa u svoju knjigu, osim ako ne misliš da je to previše ženski i kitnjasto.“ „Slutim izazov.“ „Da li bi voleo da tvoj heroj na kraju nađe svoj mir?“ Abra se nagnu i lako mu poljubi usne. „Volela bih da ti pomognem u istraživanju.“ „Bio bih lud kada bih te odbio.“ Ne skidajući pogled s nje, Eli kliznu rukom uz njenu butinu. „Kuhinjski pod me mami.“ „Da proverimo koliko je tvrd?“ Kada mu je prišla, začu se zvono na vratima. „Bestraga. Zapamti gde si stala.“

Na pragu je zatekao Vinija i shvatio da nije dostigao svoj mir kada se štrecnuo što vidi policajca, iako mu je ovaj bio stari prijatelj. „Zdravo, Vini.“ „Eli. Imao sam poziv iz ovog kraja, i vraćao sam se, pošto mi se smena završava. Hteo sam da svratim... O, ćao Abs.“ „Ćao, Vini.“ Ona stade kraj Elija. „Uđi, ugrej se.“ „Oh, ovaj... pogrešan trenutak. Možemo i sutra da popričamo, Eli.“ „Upadaj, Vini. Upravo jedemo gulaš koji je Abra skuvala.“ „Hoćeš tanjir?“, upita ona. „Ne. Hvala. Ne. Ovaj, večerao sam pre sat vremena i...“ „Dvaput nedeljno masiram Elija“, lako reče Abra. „I brinem se da redovno jede, što on voli da zanemari. I spavamo zajedno. To je novi momenat.“ „Okej. Isuse. Abra. Čoveče.“ „Što ne uđeš i ne sedneš sa Elijem? Skuvaću kafu.“ „Ne bih da smetam.“ „Sad je gotovo“, reče Abra odlazeći. Eli se blaženo nasmeši, gledajući za njom. „Neverovatna je.“ „Da, ovaj. Čuj, Eli, gotivim te. Bar sam te gotivio kad smo bili klinci, i sada naginjem ka tome. Zato, pazi šta radiš. Nemoj da je povrediš.“ „Daću sve od sebe da to ne učinim. Mogli bismo da uđemo i sednemo.“ Okrenuo se prema salonu i zastao kada je Vini prikovao pogled za masažni sto. „Ona ne prihvata odbijanje.“ „U mnogo čemu.“ Vini zakači palčeve za pojas svoje uniforme. „Kako god, znam da su te posetili detektivi Korbet i Vulf.“ „Da, imali smo danas zanimljiv razgovor.“ „Korbet je iskren i pametan — i temeljan. Ne znam Vulfa, ali prilično je jasno da dobro grize, i neće odustati.“ „Grize me već godinu dana.“ Eli sede na kauč. „Imam i ožiljke.“ „Preći će sada na Abru, i na mene.“ „Žao mi je, Vini.“ Vini odmahnu glavom i sede na stolicu. „Ne treba mi sažaljenje. Ali pretpostavio sam da znaš da će on učiniti sve što može da diskredituje Abru kao tvoj alibi, i da zapreti meni ako se umešam.“ „On je nasilnik.“ Abra uđe sa šoljom kafe. „I to opasan.“ Vini uze kafu, zureći u nju. „On je svojeglavi, iskusni policajac sa prilično dobrom reputacijom. Moje mišljenje? Optužio je tebe, Eli, iako mu instinkti i okolnosti govore da si kriv koliko i moja baba, pa je pobesneo što to ne može da dokaže.“ „Ne mogu sebe da proglasim krivim samo da bi on imao čist dosije.“ „Poznavao je Dankana.“ „Ukapirao sam.“ „Nisam se raspitivao ali slutim da su se prilično dobro poznavali. Zato ima još veći motiv da te rasturi. Ali ovoga puta ti imaš alibi.“

„A to sam ja“, kaza Abra. „A tebe“, nastavi Vini, „smatra lažljivicom, koja štiti svog...“ „Prava reč je ’ljubavnik’“, ubaci Abra. „Neka pokuša da me diskredituje. Osuđen je na propast. Na licu ti vidim da misliš kako je bilo lakše, čistije dok nisam spavala sa Elijem. Ja... Mi smo sve iskomplikovali. Ali istina ostaje istina, Vini.“ „Samo hoću da znaš da će Vulf okrenuti nebo i zemlju. Već je iskopao sve o Eliju, pa očekuj da će isto učiniti i sa tobom, Abs.“ „Ne brinem. Eli zna za Derika, Vini.“ „U redu.“ Klimnuvši glavom, Vini otpi malo kafe. „Neću da brineš. Samo budi spremna.“ „Hvala ti.“ „Jesu li balističari izvršili uviđaj?“, upita ga Eli. „Ne mogu da ti otkrivam detalje o istrazi.“ Vini slegnu ramenima i otpi još kafe. „Tvoja baka gore ima finu antičku kolekciju oružja. Jednom mi ju je pokazala. Ne sećam se da sam video kalibar 32.“ „Nema ga“, ležerno potvrdi Eli. „Ništa slično tom kalibru, ni u kolekciji ni u ostatku kuće.“ „Onda... bolje da krenem. Hvala na kafi, Abra.“ „Nema na čemu.“ Eli ustade da ga isprati do vrata. „Cenim što si svratio, Vini. Neću ti ovo zaboraviti.“ „Pripazi na nju. Ona zna kako ljudi umeju da budu zli, ali i dalje veruje da neće biti. Čuvaj se nevolje.“ Mislio sam da to i radim, pomisli Eli. Ali nevolja je nekako uspela da se provuče kroz mali otvor. Kada se vratio u salon, Abra je dodavala drva u vatru. A onda se okrenula i plamen se razbuktao iza nje. „Šta god da se desi“, poče on, „koga god da okrive, to što si ovde, sa mnom, stavlja te u fokus. Tvoj lični život, ono što ti se desilo, odluke koje si donela, tvoj posao, porodica, prijatelji — sve će biti prevrnuto, preorano, ispitano, izogovarano. Jednom si već prošla kroz nešto slično i ostavila sve iza sebe. Ali to što si sada ovde opet će ti zagorčati život.“ „Tačno. I?“ „Trebalo bi da razmisliš o svemu, da odlučiš da li zaista želiš kroz sve to da prođeš.“ Pogled joj ostade miran i nepomičan na njegovom licu. „Znači, ne veruješ da sam već razmislila o tome i ne iznosiš svoje mišljenje o mojoj samosvesti ili mojoj sposobnosti da izvučem zaključke.“ „Nisam to mislio.“ „Nećeš me spasti od mene same, Eli. Dobro se snalazim u toj oblasti. Ne bunim se što brineš za mene zato što verujem, duboko verujem, da bi ljudi trebalo da brinu jedni za druge, ali Vini nije u pravu. Glasovi odjekuju u praznoj kući, a ja imam izvrstan sluh“, naglasi Abra. „Znam koliko ljudi mogu da budu zli ali ne očekujem da će to i biti. Nadam se da neće, a to je nešto sasvim drugo.“ „Obično jesu, ako im pružiš priliku.“ „Šteta je što tako misliš, ali s obzirom na ono što ti se desilo i što ti se sada dešava, teško

je kriviti te. Ipak, jednog dana bismo mogli da proćaskamo na ovu temu. Ali sada, želiš li da znaš šta ja mislim?“ „Želim.“ „Mislim da kuhinjski pod izgleda primamljivo, ali kauč još primamljivije. Hoćeš da ga isprobamo?“ „Da.“ Eli joj priđe. „Hoću.“ Ostala je. Kada su se konačno vratili u krevet i iznova iscrpli jedno drugo, saznala je da on ne voli da se gnezdi. Ali zaslužio je pola poena umesto ceo na njenom semaforu zato što se nije opirao gneždenju. Probudila se u svetlosti koja je sijala poput sivog bisera, kada se blago odmakao od nje. „Mmm. Ustaješ?“ „Da. Izvini što sam te probudio.“ „U redu je.“ A onda se opet sklupčala oko njega. „Koliko je sati?“ „Oko šest. Spavaj.“ „U osam imam čas.“ Abra mu nosom protrlja vrat. „Šta imaš u planu?“ „Obično kafu i posao.“ Ali mogao je da se prilagodi, pomisli on, pomerivši šaku niz njenu dugu, nagu nogu. „Onda imaš vremena da mi se pridružiš u kratkom jutarnjem razgibavanju i spremiću ti doručak kao nagradu pre nego što odem.“ „Hajde ovde da se razgibamo.“ Nije se bunila kada ju je okrenuo i skliznuo u nju. Naprotiv, uzdahnula je duboko i osmehnula mu se. „Predivan način da pozdravimo sunce.“ Sporo i lako, poput plutanja na mirnom moru. Sušta suprotnost jurnjavi i tutnjavi od prethodne večeri. Energija prostruja kroz nju poput sunčevog izlaska, poput obećanja novog i svežeg jutra, punog nade. Sada je mogla da ga vidi, njegove crte lica, bistrinu pogleda, sa mračnom brigom kao senkom. Njena priroda ju je nagonila da odagna tu senku, da unese radost. I stoga mu se prepustila zarad njegovog zadovoljstva, ne svog. Odmetnula se u tu nežnu pustolovinu do vrha i nazad, i za trenutak, njihov zajednički trenutak, videla je kako ta radost isijava. Ležala je kraj njega, omotavši ga sobom, i uživala u trenutku. „Trebalo bi da danas misliš na mene.“ Eli okrenu glavu da joj lako poljubi vrat. „Velike su šanse da hoću.“ „Namerno ćeš danas da misliš na mene“, ispravi se Abra. „Recimo u podne. I ja ću namerno da mislim na tebe. Poslaću jake, pozitivne, seksi misli u kosmos.“ Eli diže glavu. „Seksi misli u kosmos.“ „Neće škoditi. Odakle pisci, umetnici, izumitelji i svi kreativni ljudi crpu svoje ideje?“ Abra raširi ruke, kružeći kažiprstima kroz vazduh. „Odatle?“ „Odatle negde.“ Spustivši ruke, pomilovala je čvrstu liniju njegove kičme, nadole i nazad. „Ljudi moraju da se otvore, da posegnu za pozitivnim ili negativnim mislima. Na tebi

je da izabereš. Jedan od načina da prigrliš dobre jeste da počneš dan otvaranjem sebe.“ „Mislim da smo to upravo uradili.“ „Drugi korak.“ Abra ga pogura u stranu, zaputivši se prema kupatUu. „Donesi mi neku trenerku ili šorts. Može i sa učkurom. Upotrebiću jednu od rezervnih četkica za zube iz ormarića.“ „U redu.“ Poznavala je kuću bolje od njega, zaključi Eli, i verovatno je te četkice sama tu stavila. Našao je šorts sa učkurom i trenerku za sebe. „Biće ti veliki“, reče joj kada je izašla iz kupatila. „Poslužiće.“ Navukla ga je i počela da vezuje učkur. „Vidimo se u vežbaonici.“ „Ali stvarno...“ „Proveli smo dovoljno vremena nagi i intimni, Eli.“ Bilo je teško svađati se s njom dok je stajala u njegovom šortsu, naga od pojasa nagore. „Mislim da je disanje i razgibavanje na dnu spiska neprijatnosti.“ Zgrabila je svoju belu majicu i navukla je. „Treba mi gumica za kosu — imam jednu u tašni. Vidimo se u vežbaonici“, ponovi Abra i ode. Možda je malo odugovlačio. Ne zbog neprijatnosti, reče on sebi. Samo je više voleo da započne dan s kafom, kao sav normalan svet. Ali zatekao ju je u vežbaonici, kako sedi skrštenih nogu na jednoj od dve raširene prostirke, s rukama na kolenima i sklopljenih očiju. Trebalo je da izgleda smešno u njegovom šortsu. Zašto je onda izgledala seksi, spokojno i baš kako treba? Ne otvarajući oči, ispružila je ruku i potapšala praznu prostirku do sebe. „Sedi, udobno se smesti. Nekoliko minuta samo diši.“ „Obično dišem ceo dan. I celu noć.“ Usne joj se iskriviše u smešak. „Ovo je svesno disanje. Udah kroz nos — šireći stomak kao da duvaš balon, izdah kroz nos, izduvavajući balon. Duboko i sporo. Stomak se podiže i spušta. Opusti svoj mozak.“ Nije smatrao sebe dobrim kandidatom za opuštanje mozga, osim kada piše. A ni tada ga nije opuštao, samo ga je koristio. No brže će dobiti kafu ako bude disao. „Sada udiši i podiži ruke dok ti se dlanovi ne dodirnu i spuštaj ih dok izdišeš. Udah“, Abra nastavi tihim, umirujućim glasom, „izdah.“ Naterala ga je da se proteže nad skrštenim nogama, u jednu pa u drugu stranu. Onda nad jednom pa nad drugom ispruženom nogom, a zatim sa skupljenim nogama. Ovo ga je opustilo, malčice. Sve dok mu nije rekla da stane ispred svoje prostirke. Tada se nasmešila, dok se dan budio kroz prozor iza njenih leđa. Da je zatražila od njega da umota svoje telo kao pereca, učinio bi to. Umesto toga, rekla mu je da stojeći ponavlja ono što su radili na podu. Samo disanje, širenje ruku, savijanje, sa nekoliko varijanti sklekova, sve sporo i lako, poput njihovog jutarnjeg seksa. Naposletku ga je položila na leđa, sa dlanovima nagore i zatvorenim očima. Govorila mu je da se opusti, da udiše lako, izdiše jako, dok mu je vrhovima prstiju masirala slepoočnice.

Kada ga je uspravila, opet u sedeći stav, savijenog napred — da zapečati vežbu, kako je to nazvala — osećao se kao da je odremao u toploj kupki. „Lepo.“ Abra ga potapša po kolenu. „Spreman za doručak?“ Eli je pogleda u oči. „Ne plaćaju te dovoljno.“ „Ko?“ „Ti koji ti dolaze na časove.“ „I ne znaš koliko naplaćujem.“ „Nedovoljno.“ „Više naplaćujem privatne seanse.“ Nacerivši se, prstom mu je pomilovala mišicu. „Jesi li zainteresovan?“ „Pa...“ „Razmisli“, reče ona ustajući. „A zasad radi one vežbe za vrat koje sam ti pokazala, na svaka dva sata u toku kucanja. Njih, i vežbe za ramena“, nastavi Abra dok su silazili niz stepenice. „Pošto osećam miris proleća, spremiću prolećni omlet. Ti skuvaj kafu.“ „Ne moraš da se mučiš. Imaš čas.“ „Imam vremena, naročito kada mogu da se vratim po masažnu opremu. Usput ću doneti namirnice i očistiti kuću.“ „Osećam se... pomalo čudno što brineš o kući, i kuvaš mi i povrh svega spavaš sa mnom.“ Abra otvori frižider i poče da vadi potrebne namirnice. „Daješ mi otkaz?“ „Ne! Samo imam osećaj da te iskorišćavam.“ Spustila je dasku za sečenje, uzela nož. „Ko je predložio seks?“ „Tehnički ti, ali samo zato što si me preduhitrila.“ „Lepo je to čuti.“ Kada je oprala špargle i pečurke, prebacila ih je na dasku da ih isecka. „Volim ovde da radim. Volim ovu kuću. Volim da kuvam i ispunjava me što ti moje kuvanje prija. Ugojio si se otkad jedeš moja jela. Volim seks sa tobom. Hajde da kažemo jedno drugom ako se neka od tih stvari promeni. Obavestiću te i rešićemo to zajedno. Ako ti se više ne bude sviđalo kako brinem o kući, ili kako kuvam, ili više ne budeš želeo seks sa mnom, obavesti me i rešićemo to. Pošteno?“ „Poštenije ne može biti.“ „Super.“ Izvadila je tiganj i maslinovo ulje, smešeći se. „Gde je ta kafa?“

14 reme provedeno s Abrom nije mogao da nazove rutinom, ali je pretpostavljao da su tokom narednih nekoliko dana razvili neku vrstu obrasca. Ona je kuvala, bilo u Litici ili kod svoje kuće. Šetali su plažom i on je, takođe, osetio miris proleća. Navikao se na to da mu hrana bude servirana, kuća puna cveća, sveća, njenog mirisa, njenog glasa. Puna nje. Njegova knjiga je napredovala do tačke kada je počeo da razmišlja o još nečemu osim o begu iz sopstvene glave. Čitao je, pisao i vežbao u bakinoj vežbaonici. I za nekoliko veličanstvenih dana, sama pomisao na ubistvo kao da je pripadala nekom drugom životu. Jednog jutra, detektiv Korbet je stajao na njegovim vrata sa policijskim timom i papirom u ruci. „Imamo nalog za pretres prostorija, svih pomoćnih objekata i vozila.“ Stomaka uvezanog u čvor, Eli uze nalog i prelete pogledom po tekstu. „Onda bolje počnite. Ovo je velika kuća.“ Sklonivši se u stranu, spazi Vulfa. Ne rekavši ni reč, Eli uđe u kuću, zgrabi telefon sa kuhinjskog kućišta i odnese ga na terasu da pozove svog advokata. Bolje sprečiti nego lečiti — lekcija koju je naučio na teži način. Da, mogao je da namiriše proleće, zaključi po završetku razgovora. Ali proleće je donosilo oluje, baš kao i zima. Trebalo je samo da pregrmi ovu, kao i sve prethodne. Korbet mu se pridruži. „Zavidna kolekcija oružja na spratu.“ „Jeste. I nekorišćena, bar koliko ja znam, bar tokom poslednje generacije.“ „Bio bih zahvalan na ključevima od vitrine.“ „Naravno.“ Eli uđe u kuću, ode u biblioteku i otvori fioku bakinog radnog stola. „Prokleto dobro znate da nijedna od ovih cevi nije ubila Dankana.“ „Onda nemate razloga za brigu.“ „Imam razloga za brigu dok god Vulf ignoriše dokaze, vremena, izjave svedoka i sve ostalo osim mene.“ Eli mu pruži ključeve. Korbetovo lice ostade bezizražajno. „Hvala na saradnji.“ „Detektive“, pozva Eli kada se Korbet okrenuo. „Kada završite ovo i ne nađete ništa, ako se vratite bez pravog dokaza, pravog motiva i mogućeg slučaja, podneću tužbu protiv vašeg policijskog odeljenja za opsesivno proganjanje.“

Korbetu oči tek neznatno zaiskriše. „Zvuči kao pretnja.“ „Znate da nije. Ali dovoljno je. Više nego dovoljno.“ „Samo obavljam svoj posao, gospodine Landone. Ako nemate ništa da krijete, što bolje obavim svoj posao, pre ću otići odavde.“ „Poručite to nekome ko nije proganjan više od godinu dana.“ Eli izađe napolje, navlačeći sako. Znao je da ne bi trebalo da napušta kuću, ali nije mogao da gleda kako češljaju Liticu, preturaju njegove stvari i porodični imetak. Ne opet. Umesto toga je sišao na plažu, posmatrao vodu, ptice, decu, i shvatio da je verovatno u jeku prolećni raspust. Njegova majka je želela da joj dođe na uskršnji ručak. Nameravao je da ide, i da pita Abru ako želi s njim. Bio je spreman za to — za porodično okupljanje sa Abrom, veliki pečeni but koji će ispeći Alis, a njegova majka insistirati da ga sama glazira. Korpice, slatkiše, farbana jaja. Tradicija. I uteha koju ona pruža. Ali sada... Činilo se pametnije da ostane tu, da se skloni sa svačijeg puta, iz svačijeg života, sve dok policija ne otkrije Dankanovog ubicu. Lindsinog ubicu. Ili dok njegova lična istraga ne otkrije ko je okrenuo bar jedan ključ u jednoj bravi. Iako je na tom polju i dalje cupkao u mestu. Eli pogleda u Nasmejanog galeba. Gde li je Abra, pitao se. Drži čas joge? Obavlja poslove za klijenta ili čisti nečiji dom? Sakrila se u svoju kuhinju i kuva, ili u sobičak koji koristi za pravljenje naušnica i privezaka? Bila je ludost to što se spanđao s njom i uvukao je u sav ovaj haos. Ili, tačnije, što ju je gurnuo u sve to. U Litici su njene stvari. Odeća, šampon, četka za kosu — mali znaci intimnosti. Stomak mu se zgrči pri pomisli da policija pretura po njenim stvarima samo zato što ih je ostavila kod njega. Znao je kakvi su komentari, podsmesi, spekulacije — i još gore, da je smatraju krivom zbog svih asocijacija koje će izroditi Vulfov mozak. Pretražili bi i njenu kuću kada bi uspeli da nabave nalog za pretres. Ova misao ga razjari, vrativši ga u kuću po mobilni telefon koji je zaboravio da ponese. Kada je izašao na terasu, momentalno je okrenuo svog advokata. „Predomislio si se?“, reče Nil sa druge strane veze. „Mogu da stignem za nekoliko sati.“ „Ne, nema svrhe. Slušaj, blisko sam povezan sa Abrom Volš.“ „To već znam, osim ako ćeš mi reći da si spavao s njom.“ „Upravo to ti govorim.“ Očekivao je uzdah i nije se razočarao. „U redu, Eli. Otkad?“ „Od pre neki dan. Razumem tvoj stav, Nile, zato me poštedi. Činjenice ostaju činjenice. Od tebe tražim da pripaziš, za slučaj da Vulf pokuša da iskamči nalog za pretres njene kuće, koja se zove Nasmejani galeb. Iznajmljuje je ali mogu da saznam ko je vlasnik ako ti treba. Neću da je maltretiraju zbog ovoga. Ona nije deo te priče.“ „Ona je tvoj alibi, Eli. Policija sumnja da si ti ubio Dankana ali ona je umnogome

doprinela njihovoj sumnji. Ne bi bilo loše da i ona nađe advokata. Zna ona već kako to ide.“ Elijevo telo i glas se stegnuše. „Molim?“ „Eli, ti si mi klijent. Ona je tvoj alibi. Vulf insinuira da ste vas dvoje bili ljubavnici još dok je Lindsi bila živa. Zar misliš da nisam istražio Abru Volš? Baš kao što bi i ti uradio da si na mom mestu. Abra je čista, pametna i, po svemu sudeći, može da brine sama o sebi. Ne postoji nijedan zakon protiv dvoje ljudi u vezi, zato se opusti. Ako je pritisnu, izvući će se. Ali biće bolje da nađe advokata. Ne govorim ti ništa što ne znaš. Želiš li još nešto da mi kažeš?“ „Ne. Donela mi je prokleti gulaš, Nile, a završilo se tako što je napadnuta i uvučena u istragu o ubistvu. Hoću da preduzmem nešto. Dođavola, hoću da preduzmem nešto umesto što samo stojim ovde.“ „Već jesi. Zvao si mene. A ja sam se raspitao o zlostavljaču. Vulf je gurao i gurao da bi dobio ovaj nalog. Spreman je i da plati kada si ti u pitanju. Pusti ih, Eli. Nemaju šanse. I tužba Pidmontovih je spala na nekoliko novinara koji su još voljni da ih slušaju.“ „Kuća moje bake je puna policije. Teško da to mogu da zanemarim.“ „Pusti ih da rade“, ponovi Nil. „A onda zaključaj vrata. Ako opet dođu, sačekaće ih tužba. Veruj mi, Eli, vlast to ne želi — skandale ili publicitet. Skinuće Vulfa sa slučaja. Obavesti me kada odu.“ „Dobro.“ Eli prekide vezu. Možda će pretpostavljeni zvanično skinuti Vulfa. Ali Eli nijednog trenutka nije verovao da će ga to zaustaviti. Zbog hitnog poziva za kupovinu namirnica klincu zaraženom streptokokom, Abra je malo zakasnila na svoj čas joge u crkvenom suterenu. „Izvinjavam se! Natalin sin je bolestan i morala sam u kupovinu. Ona će izostati sa časa, očigledno.“ Dok je spuštala prostirku i torbu, sinu joj. Na sebi je osetila nekoliko sumnjičavih pogleda i, štaviše, uhvatila gnevnu iskru na Morininom licu. „Nešto se desilo?“, upita ležerno, otkopčavajući svoju jaknu. „Policija — gomila policajaca — kod Litice. Nemoj tako da me gledaš, Morin“, brecnu se Heder. „Nisam izmislila. Videla sam ih. Mislim da su uhapsili Elija Landona za ubistvo onog jadnog čoveka. A možda i svoje žene.“ „Gomila policajaca?“, ponovi Abra, najmirnije što je mogla. „Najmanje tuce. Možda i više. Usporila sam kada sam prolazila i videla policajce kako ulaze i izlaze.“ „Pa misliš da su poslali tuce, ili više, policajaca da uhapse jednog čoveka? Možda su doveli i specijalne jedinice, a?“ „Razumem tvoj odbrambeni stav.“ Hederin glas je bio oličenje slatke saosećajnosti. „S obzirom na vaš odnos.“ „Da li ti to samo nagađaš?“ „Za ime boga, Abra, nisi se baš potrudila da sakriješ. Ljudi su viđali tamo tvoja kola kasno noću i rano ujutro.“ „Pa se pitaju zašto je potreban policijski bataljon za hapšenje jednog čoveka, koji, a to

znam jer s njim spavam, nije ubio tog jadnog čoveka, a?“ „Ne kritikujem te, draga.“ „Ne seri!“, puče Morin. „Praviš se da ti je žao Abre dok s najvećim zadovoljstvom ispipavaš njen stav. Ti si već uhapsila i osudila Elija iako nemaš pojma šta se događa.“ „Nisam ja optužena za ubistvo — dvaput — niti je policija u mojoj kući. Ne krivim Abru, samo...“ „Dosta, vas dve“, dreknu Abra. „Ne krivim te, Heder, ni zato što tračariš ni zato što brzopleto donosiš zaključke o nečemu što ne znaš. Zasad niko nije kriv i počećemo odatle.“ „Ja sam samo rekla ono što sam videla svojim očima.“ I sada su te oči bile puze suza. „Imam decu. Moram da brinem što ubica živi u Viski Biču.“ „Svi brinemo.“ Greta Pariš potapša Heder po ramenu. „Posebno zato što ne znamo ko je ubio onog detektiva iz grada i zašto. Mislim da će biti bolje da se držimo zajedno nego da upiremo prstom.“ „Nisam upirala prstom. Policija je kod Litice. Onaj privatni detektiv je bio iz Bostona, odakle je i Eli Landon, i neko ga je ubio ovde, gde je i Eli Landon. Imam svako pravo da pričam o tome i da strepim za svoju porodicu.“ Gušeći se u suzama, Heder pokupi svoje stvari i istrča napolje. „Sada je ona žrtva“, reče Morin kroz uzdah. „Neka, Morin. Neka.“ Abra duboko uzdahnu. „Hajde da se smirimo. Heder je uzrujana. Neko je ubijen. Svi smo uzrujani i zabrinuti. Znam da Eli nije odgovoran, jer sam bila s njim u noći kada se ubistvo dogodilo. Nije mogao biti na dva mesta u isto vreme. Moj lični život je moja stvar, osim ako ne odlučim da ga podelim sa ostalima. Ako je nekome neprijatno zbog mojih ličnih odluka, u redu. Ako neko želi da otkaže časove kod mene, vratiću mu novac, bez problema. A sada zauzmite svoja mesta i dišite.“ Odmotala je prostirku i sela. Kada su i ostali učinili isto, čelična kugla u njenom stomaku neznatno se smekšala. Iako nije mogla da nađe centar, ravnotežu, osećaj smirenosti, održala je čas do kraja. Morin je ostala posle časa, kao što je Abra očekivala. „Kod tebe ili kod mene?“, upita Morin. „Kod mene. Imam čišćenje za sat vremena, moram da se presvučem.“ „Dobro. Možeš da me povezeš. Došla sam pešice.“ „Sinoć si jela sladoled?“ „Ne, štrudlu jutros. Nisam smela ali šta ću kad sam slabić.“ „Pripremi se za još većeg slabića“, reče Abra dok su izlazile napolje. „Napravila sam čokoladni kolač.“ „Prokleta bila.“ Uđoše u kola. „Pokušavam da detektujem izvor nervoze.“ „Izvor je idiotkinja.“ Abra uzdahu. „Nije, ali sve je moguće.“ „Heder je idiotkinja po običaju.“ „Nije, samo je tračara po običaju. I ti i ja ponekad uživamo u tračevima. Pa i češće. Takođe pokušavam da zapamtim da ona ima decu i da je previše zaštitnički nastrojena. Ali ja

nemam decu.“ „Ja imam i ona uvek preteruje. Ugradila bi deci navigaciju, samo kada bi mogla. Ne pokušavaj da budeš tolerantna i puna razumevanja. Prevršila je svaku meru. Svi to znaju, uključujući i njenog najboljeg druga Vinija. Isuse, Abra, ona je likovala što je policija kod Litice.“ „Znam. Znam.“ Abra se uz škripu kočnica zaustavila ispred svoje kuće. „Uglavnom likuje jer je prva objavila vest ali i zbog nevolje koja je snašla Elija. Ja to ne tolerišem i ne razumem.“ Izašla je iz kola, zgrabila tašnu i zalupila vrata. „Ljuta sam.“ „Dobro. I ja sam. Hajde da se najedemo čokoladnih kolača.“ „Volela bih da idem tamo“, kaza Abra dok su prilazile vratima. „Ali se plašim da ću mu samo otežati. I volela bih da nađem Heder i pošteno je ošamarim, ali zbog toga bih posle samo zažalila.“ „Da, ali bi osećaj bio sjajan.“ „Bi.“ Odloživši tašnu kod vrata, Abra ode pravo u kuhinju i izvadi tanjir sa čokoladnim kolačima. „A šta kažeš da je ja ošamarim, a ti samo gledaj?“, upita Morin, vadeći salvete, dok je Abra pristavljala vodu za čaj. „Da li bi se i dalje osećala loše?“ „Verovatno.“ Abra uze čokoladni kolač, odgrize malo, gestikulirajući slobodnom rukom. „Ona misli da lažem kako sam bila sa Elijem kada je Dankan ubijen. Na licu je imala izraz ’O, zavedena jadnice, tako mi te je žao’.“ „Mrzim taj izraz.“ Iz solidarnosti, Morin gricnu svoj čokoladni kolač. „Superioran, licemeran i iritantan.“ „Ako ona misli da lažem, možda i policija tako misli. To me još više brine.“ „Nemaju razloga da misle da lažeš.“ „Spavam s njim.“ „Ali nisi spavala kada se to dogodilo.“ „Ali spavam sada.“ Abra uze još jedan griz čokoladnog kolača a onda poče da preliva kesice čaja. „Volim da spavam s njim.“ „Pretpostavljam da zato to često radiš.“ „Dobar je u krevetu.“ „Na granici si hvalisavosti, ali s obzirom na okolnosti, nastavi.“ Sa poluosmehom, Abra pomeri vazu sa irisima sa kuhinjskog stola na pult boje kamena, a onda spusti šolje sa čajem. „Mnogo dobar seks.“ „I dalje bez opisa. Daj neki detalj.“ „Pomerili smo krevet.“ „Ljudi često pomeraju krevete, fotelje, stolove. To se zove preuređenje životnog prostora.“ „Dok smo bili na njemu, tokom seksa.“ „Dešava se.“ Abra odmahnu glavom i uze olovku. „Ovde je bio krevet“, reče, crtajući po salveti. „Uz ovaj zid — kada smo počeli. A kada smo završili, bio je ovde.“ Nacrtala je liniju i krug oko kreveta. „Odavde dovde, i još ga okrenuli postrance.“

Žvaćući čokoladni kolač, Morin je proučavala crtež. „Izmišljaš.“ Sa kezom, Abra kažiprstom napravi krst preko srca. „Je li na točkićima?“ „Nije na točkićima. Moć otpuštene seksualne energije koja je dugo potiskivana može da učini čuda.“ „Sada sam ljubomorna, ali pobiću to informacijom da Heder, bez sumnje, nikada nije pomerila krevet.“ „Kazaću ti šta me je stvarno naljutilo. Njeno ponašanje, kao da sam ja jedna od onih razvratnih žena koje pišu pisma serijskim ubicama u zatvoru. Koja se zaljubila u tipa koji je davio žene pertlom za cipele. Ne znam kako se Eli nosi s tim, zaista, ne znam kako podnosi taj oblak sumnje konstantno iznad svoje glave.“ „Možda mu je lakše sada kada ima tebe.“ „Nadam se.“ Abra uzdahnu duboko. „Nadam se. Gajim osećanja prema njemu.“ „Zaljubila si se?“ Naprasno zabrinuta, Morin oliza čokoladu sa svog palca. „Prošlo je tek nekoliko nedelja, Abra.“ „Ne kažem da sam se zaljubila. Ne kažem to. Samo kažem da gajim osećanja prema njemu. Gajila sam ih i kada smo se upoznali, iako mislim da je to tada bilo saosećanje. Izgledao je tako slomljeno, tako umorno, tako tužno — i s tim užasnim besom ispod toga, sigurno mu nije bilo lako, iz dana u dan. Ali kako sam ga bolje upoznavala, uz saosećanje je raslo i poštovanje. Potrebno je mnogo hrabrosti, mnogo snage, da prođeš kroz ono kroz šta je on prošao. Sada je tu privlačnost, naravno, i naklonost.“ „Imala sam utisak da se opustio i uživao one noći u pivnici sa nama.“ „Potrebni su mu ljudi i mislim da se, uprkos svojoj porodici, dugo osećao usamljeno.“ Po Abrinom mišljenju, usamljenost je povremeno bila potrebna radi punjenja baterija. Ali usamljenost je bila stanje koje je ona lično žalila i imala želju da izleći. „Gledala sam ga kako se opušta i uživa više nego ikad. Ima sjajan smisao za humor i mnogo dobro srce. Sada brinem za njega.“ „Šta misliš, zašto je policija u Litici?“ „Ako Heder ne preteruje, mislim da su dobili nalog za pretres. Već sam ti rekla da je detektiv Vulf ubeđen da je Eli ubio Lindsi. Taj čovek je opsednut željom da to dokaže. A sada želi da dokaže i kako je ubio opet.“ „Moraće prvo da pobiju tvoju izjavu.“ Morin uhvati Abru za ruku. „Hoće li te opet ispitivati?“ „Sigurno. Možda će i tebe i Majka.“ „Preživećemo. I preživećemo tračeve koje plasira Heder. Pitam se hoće li više dolaziti na tvoje časove.“ „Ako i dođe, neću je šamarati.“ „Koja nadžak-baba. Samo zbog toga uzimam jedan kolačić za usput. Ako ti budem trebala, zovi me. Kod kuće sam do kraja dana. Moram da poradim na papirima pre nego što stignu deca.“ „Hvala ti.“ Abra ustade i zagrli je. „Što si idealan protivotrov za idiote.“ Kada je Morin otišla, Abra ode u sobu da se presvuče. Dva čokoladna kolača pre

podneva izazvala su blagu mučninu, koju je potisnula. A kada završi sve poslove, pozvaće Elija. Šta god da se desi. Trajalo je satima. Kada su konačno izašli iz njegove radne sobe, Eli se vratio unutra, dok su policajci rovarili po ostatku kuće. Čim je vratio svoje stvari na mesto, zabavio se telefoniranjem, imejlovima, zapostavljenom papirologijom. Nije bio raspoložen za razgovor sa svojim ocem ali ružne vesti su imale tendenciju da procure. Bolje da porodica čuje direktno od njega nego od drugih. Nije nameravao da okoliša, njegov otac je bio previše inteligentan za to. Ali bar je mogao da ga umiri, a preko njega i ostatak porodice. Policija nije našla ništa jer ničeg nije ni bilo. Eli nije mogao da se natera na pisanje, ne dok mu policija diše za vratom, makar metaforički. Umesto toga, posvetio se istraživanju Esmeraldinog miraza. Trgnuo se na okretanje brave. Okrenuo se u stolici u ugledao Korbeta ali nije ustao, niti mu se obratio. „Završavamo.“ „U redu.“ „U vezi sa iskopinom u podrumu.“ „Šta s njom?“ „Prilično je duboka.“ Korbet sačeka trenutak, ali Eli nije reagovao. „Nemate ideju ko bi mogao da bude odgovoran?“ „Da imam, rekao bih to pozorniku Hansonu.“ „Njegova je pretpostavka, a koliko čujem i vaša, da je kopač ujedno i provalnik u noći kada je Dankan ubijen. A budući da sve ono nije mogao da iskopa odjednom, onda to nije bio njegov prvi ulazak.“ „To je samo pretpostavka.“ Ljutnja sevnu u Korbetovim očima pre nego što je ušao unutra i zatvorio vrata. „Slušajte, Vulf je otišao u Boston. Ako se vrati, osim ako ne donese opipljive dokaze protiv vas, ostaće sam. Ovoga puta vas ništa ne povezuje sa Dankanovim ubistvom. Jedina veza je osoba ili osobe koje su ga unajmile da prati svaki vaš korak. Ne vidim vas u toj priči, iz svih razloga o kojima smo pričali tokom poslednjeg susreta. Povrh toga, nema razloga da sumnjam u izjavu Abre Volš, iako mi svi obaveštajni podaci govore da je od tada provela nekoliko noći ovde, i to ne na kauču u prizemlju.“ „Koliko sam obavešten, seks između dvoje odraslih osoba još je legalan u Masačusetsu.“ „I hvala bogu na tome. Samo kažem da više niste na mom radaru. Ceo ovaj slučaj više nije na mom radaru. Doduše, imam jednu provalu, jedan napad i jedno ubistvo, u istoj noći. To me i čudi. Dakle, ako vam padne na pamet ko bi mogao da kopa u podrumu, u vašem je interesu da me o tome i obavestite.“ Korbet se okrenu prema vratima, a onda zastade i pogleda Elija. „I ja bih bio ljut kada bi mi policija ceo dan vršljala po kući. Ali znajte da sam ih lično izabrao. Da je imalo nešto da se nađe, mi bismo to našli. Osim toga, iako su temeljno radili svoj posao, ovo je prokleto velika kuća i puna je stvari, pa neke možda neće biti vraćene baš na svoje mesto.“

Eli je oklevao dok je Korbet otvarao vrata, a onda ustade. „Ko god da je kopao u podrumu, mislim da je gurnuo moju baku niz stepenice ili uzrokovao njen pad. A onda pobegao.“ Korbet se vrati unutra i opet zatvori vrata. „Malo sam razmišljao o tome.“ Bez pitanja priđe Eliju i sede. „Ona se ničeg ne seća?“ „Ne. Čak ni da je ustala iz kreveta i krenula niz stepenice. Trauma glave... lekari kažu da je u pitanju delimična amnezija. Možda će se setiti, možda neće. Možda samo nekih delova, možda svega, a možda ničega. Mogla je da umre i verovatno i bi da je Abra nije našla. Ubistvo privatnog detektiva nije daleko od guranja starice niz stepenice i ostavljanja da umre. Ovo je njena kuća, njeno srce je ovde i možda više nikada neće moći da živi sama. Želim da znam ko je za to odgovoran.“ „Kažite mi gde ste bili te noći kada je ona pala.“ „Isuse Hriste.“ „Budimo temeljni, gospodine Landone. Sećate li se?“ „Da, sećam se, jer nikada neću zaboraviti izraz na licu moje majke kada je sledećeg jutra došla da mi to saopšti, nakon što joj je Abra javila. Nisam dobro spavao. Ne spavam dobro još od... već duže vreme. Preselio sam se kod roditelja nekoliko nedelja nakon Lindsinog ubistva, tako da sam bio tamo u noći kada je baka pala. Moj otac i ja smo igrali džin i pili pivo, negde do dva. Verovatno sam mogao da se dovučem ovde, gurnem svoju baku niz stepenice, a onda se odvučem nazad u Boston i primirim pre nego što mi majka uđe u sobu i saopšti da je baka povređena i da leži u bolnici.“ Ignorišući njegov sarkazam, Korbet izvadi beležnicu i nažvrlja nešto u nju. „U ovoj kući ima puno vrednih stvari.“ „Znam i ne mogu da shvatim. Gomila stvari može da se gurne u džep i proda po finoj ceni. Ali provalnik provodi sate, dane, kopajući u podrumu.“ „Esmeraldin miraz?“ „Jedino mi to pada na pamet.“ „Pa, zanimljivo je. Nećete imati ništa protiv da, ukoliko njen lekar dozvoli, popričam sa vašom bakom?“ „Ne želim da je uzrujavate, to je sve. Neću da moja porodica opet prolazi kroz pakao. Dovoljno su pretrpeli.“ „Biću pažljiv.“ „Zašto vam je toliko stalo?“ „Zato što sam otpremio muški leš za Boston i, koliko mogu da primetim, on je samo obavljao svoj posao. Zato što je neko provalio u ovu kuću i mogao je ozbiljno da povredi ženu, da se nije odbranila i pobegla. Zato što vi niste ubili svoju suprugu.“ Eli otvori usta da nešto zausti, a onda mu mozak utrnu. „Šta ste rekli?“ „Zar mislite da nisam pročitao i analizirao svaku reč u vašem dosijeu? Nijednom niste promenili priču. Način izražavanja, da, ali ne i sadržaj. Niste lagali i, da je to bio zločin iz strasti, kao što se spekulisalo, dobar advokat krivičnog prava — a vi imate tu reputaciju — mnogo bolje bi pokrio svoje tragove.“ „Vulf misli da sam je ubio.“

„Vulfu instinkti to govore, a on veruje da ima besprekoran instinkt. Ovoga puta je pogrešio. Dešava se.“ „Možda i vas instinkti varaju.“ Korbet se suvo osmehnu. „Na čijoj ste strani?“ „Vi ste prvi policajac koji me je pogledao u lice i rekao da nisam ubio Lindsi. Treba mi vremena da se naviknem.“ „Tužilac takođe nije mislio da ste je vi ubili. Ali samo su vas imali, i Vulf je bio ubeđen da ste krivi — zato su gurali slučaj dokle god su mogli.“ Korbet ustade. „Nepravedno ste optuženi. Ali kod mene sada toga neće biti. Imate moj broj, za slučaj da se setite nečeg relevantnog.“ „Da, imam.“ „Gubimo vam se s očiju.“ Kada je ostao sam, Eli se zavali u stolici, pokušavajući da smiri uskomešana osećanja. Jedan policajac ga smatra nevinim, jedan ga smatra krivim. Bio je dobar osećaj kada mu veruju, kada njegove reči dobijaju na značaju. Ali iz kog god ugla da pogleda, i dalje je bio zarobljen između njih dvojice.

15 trepela je u kakvom će ga stanju zateći. Depresivnog i zamišljenog? Ljutog i mrzovoljnog? Kakav god da bude, razumeće. Njegov život je razoren, njegov moral doveden u pitanje, opet. A njegova privatnost uništena — ne samo zbog policije već i zbog ljudi poput Heder. Opet. Abra je želela da bude puna razumevanja, što je moglo da znači odlučnost i iskrenost, ili podršku i saosećajnost. Nije očekivala da će ga zateći u kuhinji, za pretrpanim šankom, kako se nervira dok pokušava da oljušti beli luk. „Vidi, vidi. Šta se ovde dešava?“ „Haos. To se dešava kada ja pokušam da kuvam.“ Abra spusti tanjir sa čokoladnim kolačima. „Ti kuvaš?“ „Pokušavam.“ Njegov pokušaj joj se učini dragim i pozitivnim. „Šta pokušavaš da skuvaš?“ „Nešto sa piletinom i pirinčem.“ Eli zabaci kosu sa čela, gledajući nered koji je napravio. „Recept sam našao na internetu, pod naslovom ’Kuvanje za idiote’.“ Zaobišla je šank, pročitavši odštampani recept. „Izgleda dobro. Hoćeš da ti pomognem?“ Eli je smrknuto pogleda. „Pošto sam idiot u ovoj oblasti, trebalo bi da ovo savladam bez ičije pomoći.“ „Super. Neće ti smetati ako sipam čašu vina?“ „Samo izvoli. Sipaj i meni. U bokal.“ Iako ju je kuvanje opuštalo, razumela je frustraciju neiskusnog kuvara. „Šta te je navelo na domaćinski poduhvat?“, upita Abra, vadeći čaše za vino, uprkos njegovom sarkastičnom predlogu. Eli začkilji kada je otišla u ostavu po vino. „Tražiš nevolju?“ „Zapravo, tražim fini pino griđo“, doviknu Abra. „A, evo ga. Nadam se da sam pozvana na večeru“, nastavi ona, donoseći bocu u kuhinju. „Dugo mi niko nije kuvao.“ „U tome i jeste poenta.“ Posmatrao je kako otvara bocu, koju je verovatno sama stavila da se ohladi. „Je li broj za hitne slučajeve na brzom biranju?“ „Jeste.“ Abra mu dade čašu i prijateljski ga poljubi u obraz. „I hvala ti.“ „Ne zahvaljuj dok ne prođe rizik od kuhinjskog požara ili trovanja hranom.“ Želeći da rizikuje, Abra sede na visoku stolicu, uživajući u prvom gutljaju vina. „Kada si poslednji put kuvao bilo šta, a da to nisi izvadio iz konzerve ili kutije?“

„Neki uobraženi ljudi se podsmevaju hrani iz konzerve ili kutije.“ „Tačno. Sram nas bilo.“ Eli smrknuto pogleda glavicu belog luka. „Treba da oljuštim i iseckam ovaj beli luk.“ „Dobro.“ Kada je nastavio da zuri u luk, Abra se nagnu i uze nož. „Demonstriraću ti proceduru.“ Otkinula je jedan čen, podigla ga, zatim ga spustila na dasku i zgnječila ravnom stranom noža. Ljuska je spala, lako kao grudnjak striptizete. Kada je iseckala čen, vratila mu je ostatak glavice i nož. „Jesi ukapirao?“ „Aha.“ Manje-više. „Imali smo kuvaricu. Kada sam bio mali, uvek smo imali kuvaricu.“ „Nikad nije kasno da naučiš. Možda ti se i svidi.“ „Čisto sumnjam. Ali trebalo bi da mogu da kuvam po receptu za idiote.“ „Verujem u tebe.“ Ponovio je njenu proceduru seckanja belog luka, oduševljen što pritom nije sebi otfikario prst. „Umem da prepoznam kada se drugi savršeno zabavljaju a ja sam povod.“ „Ali to je savršena i simpatična zabava. Dovoljno simpatična da te naučim jedan trik.“ „Kakav trik?“ „Brzu i laku marinadu za tu piletinu.“ U glasu mu se začuše strah i gnušanje. „Ovde se ne spominje nikakva marinada.“ „Trebalo bi. Čekaj malo.“ Ustavši, ode u ostavu, zapanjena neredom koji je tamo zatekla. A onda se setila policije. Ne rekavši ništa, uzela je bočicu mešavine za margaritu. „Mislio sam da pijemo vino.“ „I pijemo. A pile će da pije ovo.“ „Gde je tekila?“ Abra se nasmeja. „Bez tekile, ovoga puta. U stvari, piletina koju ja koristim za tortilja supu pije tekilu, ali ovo pile će dobiti mešavinu.“ Izvadila je veliku kesu, ubacila piletinu unutra i nasula tečnost. Zatim je zatvorila kesu i promućkala nekoliko puta. „I to je to?“ „To je to.“ „Taj deo ne bi trebalo da bude za idiote. I sam to mogu da izvedem.“ „Sledeći put hoćeš. Za tvoju informaciju, može da se koristi i za ribu.“ Kada je Abra opet sela, Eli se usredsredio na to da iseče beli luk, a ne svoje prste. „Danas je policija bila ovde, ceo dan. Dobili su nalog za pretres.“ On diže pogled. „I ti to već znaš.“ „Tako ti je ovde. Pretpostavila sam da pretresaju kuću.“ Abra ga preko šanka pomilova prstima po ruci. „Žao mi je, Eli.“ „Kada su otišli, pospremio sam nekoliko soba, vratio stvari na mesto. Onda sam se iznervirao i odlučio da radim nešto drugo.“ „Ne brini. Ja ću to srediti.“ Eli odmahnu glavom. Nameravao je da pospremi još nekoliko soba kako bi kuća opet izgledala uredno. Litica i sve u njoj sada su bili njegova odgovornost. „Moglo je da bude još gore. Mogli su da prevrnu kuću naopačke. Bili su temeljni ali

prisustvovao sam pretresima i ranije, kada stvari nisu samo pomerane.“ „Dobro je i hvala im na tome, ali i dalje nije pošteno. Nije fer.“ „Svakog časa, svakog dana, nešto nije pošteno i nije fer.“ „To je tužan i ciničan stav.“ „Realan“, ispravi je on. „Dođavola.“ Strpljenje je izdade i shvati da već duže nešto ključa u njoj. „To je samo izgovor da se ništa ne uradi u vezi s tim.“ „Imaš li neki predlog u pogledu uredno izdatog naloga?“ „Nije isto kada si primoran da prihvatiš nalog i kada treba da prihvatiš sve ostalo u životu. Nisam advokat ali sam rasla uz advokata i prilično je jasno da su morali da ćušnu koverat i poguraju stvar da bi dobili nalog za pretres. I podjednako je jasno da je onaj bostonski pandur to lično obavio.“ „Ne opovrgavam to.“ „Treba ga kazniti. Trebalo bi da ga tužiš za uznemiravanje. Trebalo bi da si besan.“ „Bio sam. I pričao sam sa svojim advokatom. Ako ne odustane, razmotrićemo tužbu.“ „Zašto više nisi besan?“ „Isuse, Abra, kuvam piletinu po receptu koji sam skinuo sa interneta zato što me izluđuje nered koji su panduri ostavili, i morao sam nekako da iskalim taj bes. Nemam više prostora za bes.“ „Izgleda da ja imam, i to mnogo. Samo mi nemoj reći da mnogo toga u životu nije pošteno i nije fer. Sistem ne bi smeo da razbesni narod i nisam toliko naivna da ne shvatam kako ponekad samo to i radi. Ali dovoljno sam čovek da poželim suprotno... treba mi vazduha.“ Skočila je na noge, odmarširala do terase i izašla napolje. Eli zamišljeno spusti nož, odsutno obrisa ruke o farmerke i krenu za njom. „Uzalud.“ Odmahnula je rukama prema njemu, šetkajući po terasi. „Sve je uzalud, znam.“ „Nisam baš siguran.“ „Stomak me boli otkad sam saznala, iako sam pojela dva ogromna čokoladna kolača da ublažim kiselinu.“ Znao je da je čokolada klasičan ženski oslonac, iako bi on radije posegnuo za pivom. „Kako si saznala?“ „Na jutarnjem času joge, od jedne polaznice. Tračevi su njena religija. I to oni zajedljivi. Mrzim zajedljivost. Negativne vibracije“, doda, mlatarajući rukama kao da otresa te vibracije u vetar. „Samo što je ona tako prokleto i ubeđena u to, tako brižna, tako puna sebe. Predočila je to kao da su poslali specijalce da uhvate poremećenog ubicu s kojim sam ja nepromišljeno spavala. Tobože zabrinuta za zajednicu, i naravno, za mene, jer bi ti mogao da me ubiješ na spavanju ili mi rascopaš glavu...“ „O, bože, Eli.“ Abra zastade, preneražena. „Žao mi je. Žao mi je. Ovo je bilo glupo. Glupo i zajedljivo i bezosećajno — tri stvari koje najviše mrzim i kod sebe. Trebalo bi da te oraspoložim ili podržim — ili oboje. Umesto toga, ja ti zvocam i zvocam, i govorim užasne i glupe stvari. Prestaću. Ili ću otići i odneti svoje posrano raspoloženje sa sobom.“

Bes i frustracija joj zajapuriše lice. Iskreno izvinjenje joj sevnu iz očiju. I povetarac s mora joj prohuja kroz kosu, zanjihavši divlje kovrdže. „Znaš, moja porodica i prijatelji koje sam ostavio ne pričaju o tome. Imam osećaj da ih to užasava kao... ne kao slon u sobi, već kao jebeni dinosaur. Ponekad sam mislio da će me progutati celog. Ali oni su hodali na prstima i nisu više pričali o tome, osim kada je to bilo apsolutno neophodno. „’Ne uznemiravajte Elija, ne terajte ga da misli o tome, ne deprimirajte ga.’ A bilo je prokleto deprimirajuće saznanje da nisu mogli ili hteli da mi kažu kako se osećaju, šta im je još na umu osim ’Biće sve u redu, uz tebe smo.’ Bio sam im zahvalan na podršci, ali sablasna tišina zbog dinosaura i onoga što su osećali duboko u sebi skoro me je sahranila.“ „Oni te vole“, poče Abra. „Brinu za tebe.“ „Znam. Nisam ovamo došao samo zato što je baki neko morao da čuva kuću. Već sam odlučio da odem iz roditeljskog doma, nađem sebi smeštaj — samo nisam mogao ili hteo da skupim snagu za to, ali znao sam da moram da odem iz te sablasne tišine — za svoje i njihovo dobro.“ Razumela ga je. Mnogi ljudi su posle Derikovog napada hodali na prstima u njenoj blizini. Bojali su se da ne kažu nešto pogrešno, bojali su se da kažu bilo šta. „Bilo je to veliko iskušenje za sve vas.“ „Isto kao i tada, i danas sam morao da im kažem šta se događa pre nego što to čuju od nekog drugog.“ Saosećajnost je opet zapljusnu. Nije razmišljala o tome. „Sigurno je bilo teško.“ „Morao sam to da učinim. Ublažio sam. Pretpostavljam da Landonovi to tako rade. Ti si prva koja mi je rekla ono što misli, šta zaista oseća, bez ustručavanja. Prva koja se ne pravi da dinosaur nije u sobi, da je neko rascopao Lindsinu glavu i da mnogi misle da sam to bio ja.“ „Izražavanje misli, osećanja i strasne izjave nisu bili česta pojava u mojoj kući.“ „Ko bi rekao?“ Ovo izmami Abrin smešak. „Nisam htela ništa da kažem ali verovatno sam ispucala svoju dnevnu dozu uzdržavanja kada nisam isprašila Heder.“ „Opasna riba.“ „Znam taj či.“ Abra ustade i visoko zamahnu nogom. „Zar to nije kung-fu?“ „Oboje su borbene veštine, zato pazi. Više nisam tako besna.“ „Ni ja.“ Abra mu priđe i obesi mu se oko vrata. „Hajde da se nešto dogovorimo.“ „Hajde.“ „Misli i osećanja na sto, kad god je potrebno. I ako dinosaur uđe u sobu, nećemo ga ignorisati.“ „Kao i u kuvanju, bićeš bolja od mene, ali ću svejedno pokušavati.“ „Dogovoreno. A sada bih mogla da te gledam kako kuvaš.“ „U redu. Mada, kad smo već... postavili sto, ima nekoliko stvari koje bi trebalo da kažem.“ Eli je povede u kuću. Za šankom uze papriku, zagledajući je, ne bi li prokljuvio kako da

je iseče. „Demonstriraću opet.“ Dok je ona umešno seckala papriku, on uze vino. „Korbet zna da nisam ubio Lindsi.“ „Šta?“ Ruka u kojoj joj je bio nož se ukoči i ona naglo diže pogled ka njemu. „Rekao ti je to?“ „Da. Nema razloga da me laže. Rekao mi je da je pročitao moj dosije, sagledao činjenice i zna da je ja nisam ubio.“ „Upravo sam potpuno promenila mišljenje o njemu.“ Abra uhvati Elija za ruku. „Nije ni čudo što nisi bio besan kao ja.“ „Fizikalisao sam. Kuća je puna ispreturanih stvari. Tu sam se istresao.“ Nastavio je da secka povrće, ispričavši joj sve što mu je Korbet rekao. „Znači, on takođe misli da je provalnik od one noći bio u kući i kada je Hester pala. I da postoji mogućnost da je ubio i Dankana.“ „Mislim da će početi odatle. Moj advokat bi me ubio, s pravom, kada bi znao da sam razgovarao sa Korbetom, i šta sam mu rekao. Ali...“ „Ponekad moraš da imaš poverenja.“ „Ne znam za poverenje ali Korbet je u najboljoj poziciji da otkrije Dankanovog ubicu, a onda ćemo dobiti još neke odgovore.“ Odložio je zelenu papriku i uzeo crvenu. „U međuvremenu, postoji neko ko želi da uđe u ovu kuću, neko ko je tebe već napao i ko je možda povredio Hester. Neko ko je ubio čoveka. Možda je to ista osoba. Možda ima partnera ili saučesnika.“ „Saučesnika?“ „Mnogi ljudi veruju da Esmeraldin miraz postoji. Kada su lovci na blago otkrili Kalipsovu olupinu pre tridesetak godina, nisu našli kovčeg s blagom. Za njim se još traga i sve više ljudi je u igri. A opet, ne postoji nijedan čvrst dokaz da je blago bilo na brodu kada je potonuo kod Viski Biča. Znamo samo da je blago nestalo sa porodičnim poverenikom kada je Kalipso napao Santa Katerinu. Možda je poverenik otplovio sa blagom i živeo debeo i srećan na Antilima.“ „Otplovio. Zvuči tako otmeno.“ „Ja sam otmen tip“, uzvrati Eli i završi seckanje paprike. „Uglavnom su to tračevi, a mnogi tračevi se ne podudaraju. Ali svako ko uradi ovo što je uradio taj tip, ko je ubio, istinski veruje u njih.“ „Misliš da će pokušati ponovo da uđe, kada ne budeš kod kuće?“ „Mislim da će sačekati da se slegne prašina. Onda će opet pokušati da uđe. To je jedna stvar. Druga je da postoje ljudi u selu, ljudi koje ti znaš, za koje radiš, kojima držiš časove joge — kao ta, kako joj je ime — koji će verovati da sa sam ja to učinio, ili će se bar zapitati. To stavlja tebe u procep — i mogući rizik da budeš meta određenih tračeva. Neću da prolaziš kroz to.“ „Ne možeš da kontrolišeš sve što drugi ljudi govore i rade. A i već sam dokazala da mogu sama da se branim.“ „Nije imao oružje — niti je mislio da će mu trebati. Tada.“ Abra klimnu glavom. Istina, ta ideja joj je ulivala nervozu ali odavno je odlučila da ne

živi u strahu. „Ako ubije mene, ili nas oboje, u snu ili dok ja ribam podove, samo će dovući policiju u kuću. Opet. Mislim da mu to nije cilj. On želi da izbegne skretanje pažnje, ne samo na sebe već i na Liticu.“ „Logično. Ali gledajući iz šire perspektive, dosad nije mnogo koristio logiku. Neću da te povredi. I neću da se opterećuješ više nečim kao što si jutros, zato što si sa mnom u vezi.“ Gledajući ga, Abra sporo otpi gutljaj vina. „Kuvaš li ti to meni oproštajnu večeru, Eli?“ „Mislim da će biti bolje ako malo pauziramo.“ „’Nisi kriva ti, nego ja’ — to je sledeća rečenica?“ „Slušaj, upravo zato... zato što mi značiš. U kući su neke tvoje stvari i panduri su danas preturali po njima. Korbet mi možda veruje ali ne i Vulf — i neće se zaustaviti. Učiniće sve što može da te diskredituje, zato što me tvoja izjava oslobađa optužbe za Dankanovo ubistvo.“ „Vulf će to učiniti bila ja s tobom ili ne.“ Za trenutak je razmišljala o tome kako se oseća u vezi sa njegovom potrebom da je zaštiti — od povređivanja, od ružnih priča. Zaključila je da joj to prija ali nije nameravala da mu popusti. „Cenim tvoj stav. Misliš da moraš da me zaštitiš, da me sačuvaš od povređivanja, od tračeva, od policijske istrage, i sviđa mi se što sam sa takvim čovekom. Ali činjenica je, Eli, da sam ja već jednom prošla kroz sve to, i gore od toga. Neću da odustanem od nečega što želim samo zato što ću možda morati opet da proživljavam takve stvari. I ti meni značiš.“ Abra diže čašu, gledajući Elija u oči. „Rekla bih da smo u bezizlaznoj situaciji, osim ako....“ „Ako...?“ „Zavisi od toga kako ćeš odgovoriti na pitanje: veruješ li da bi žene i muškarce trebalo jednako plaćati za isti posao?“ „Šta? Da. Zašto?“ „Dobro, jer ovaj razgovor bi skrenuo na drugu temu da si rekao 'ne’. Da li takođe veruješ da žene imaju pravo izbora?“ „Isuse.“ Eli provuče šaku kroz kosu. „Da.“ Slutio je kuda ga navodi, i počeo da smišlja kako da je odbije. „Odlično. To će nas poštedeti duge, žestoke svađe. Prava idu uz odgovornosti. Moj izbor je kako ću živeti svoj život, s kim, i koga ću voleti. Moje je pravo da donosim odluke i preuzimam odgovornost.“ Začkilji dok ga je posmatrala. „Samo izvoli.“ „I šta?“ „Odgojila me je žena advokat“, podseti ga Abra. „Mogu da prepoznam kada gospodin studirao-sam-pravo-na-Harvardu smišlja komplikovani argument da zabiberi sve moje stavove. Hajde, reci. Možeš čak i da mi baciš par ’argumenata! Nećeš ništa promeniti. Već sam odlučila ovako.“ Eli promeni taktiku. „Shvataš li ti koliko ja brinem?“ Abra uvuče bradu i sužene oči joj ostadoše čelično mirne. „Ovo uvek upali kod moje majke“, priznade on.

„Ali ti nisi moja mama“, podseti ga Abra. „Osim toga, nemaš tu materinsku moć. Vezan si za mene, Eli. Ako me odsečeš, to mora da bude zato što me ne želiš ili zato što želiš nekog drugog, ili nešto drugo. Ako ja odem, moraće da bude iz istih razloga.“ Osećanja na stolu, pomisli Eli. „Lindsi više nije bila bitna, ali svakog dana sam žalio što nisam mogao ništa da preduzmem da sprečim ono što joj se dogodilo.“ „Nekada jeste bila bitna, i nije zaslužila da onako umre. Zaštitio bi je da si mogao.“ Abra ustade i priđe mu, grleći ga oko struka. „Ja nisam Lindsi. Ti i ja ćemo brinuti jedno o drugom. Inteligentni smo. Smislićemo kako.“ Eli je privuče u zagrljaj, priljubivši obraz uz njeno teme. Neće dozvoliti da joj se išta dogodi. Nije znao kako će održati obećanje koje je dao njoj, sebi, ali učiniće sve što je potrebno da ga održi. „Inteligentni? Ja kuvam po receptu za idiote.“ „Zato što ti je ovo prvi dan na poslu.“ „Trebalo bi da iseckam onu piletinu na kockice. Dođavola, šta sad to znači?“ Abra se odmače, zatim mu opet priđe i na usne mu spusti dug, sočan poljubac. „Demonstriraću, opet.“

*** Ulazila je i izlazila iz kuće. Rani časovi joge, čišćenje domova — uključujući i njegov — marketing, privatni časovi, tarot na rođendanskoj žurki. Jedva da ju je primećivao dok je radio, a opet, kada ne bi bila tu, odmah bi osetio. Energija kuće — počeo je da razmišlja kao ona — kao da bi splasnula kada Abra izađe. Šetali su plažom i Eli je zaključio da kuvanje za njega nikada neće biti vrsta opuštanja. Možda samo kao pomoć njoj, s vremena na vreme. Bilo mu je teško da zamisli kuću bez nje. I danju i noću. Ipak, kada mu je predložila da sledeće večeri svrati u pivnicu u kojoj je radila, izmislio je neki izgovor. Hteo je da nastavi istragu o izgubljenom blagu i brodu. Izneo je knjige na terasu da ih tamo iščita dok još ima dnevne svetlosti, i udobno se smestio kraj velikih keramičkih saksija u koje je Abra posadila ljubičaste i žute ljubičice. Baš kao što je njegova baka činila, svakog proleća. Ljubičice su podnosile sveže noći, pa čak i jutarnje mrazeve, uživajući u dnevnoj toploti ranog proleća, zaključi Eli. Dan je bio sunčan. Narod se sjatio na plažu da iskoristi lepo vreme. Kroz teleskop je spazio čak i Vinija kako jaše talase sa istim žarom i poletom kao kada je bio tinejdžer. Toplina, cveće, žamor koji donosi vetar i veselo, plavo more skoro su ga uljuljkali u razmišljanje da je sve normalno i kako treba. Pitao se kakav bi mu život bio da je zaista tako. Kada bi se tu skrasio, zasnovao dom,

radio, pustio korenje bez bremena koje ga je i dalje stezalo oko pojasa. Abra je utrčavala u kuću i istrčavala iz nje, donoseći cveće, hranu, osmehe. S toplinom i vedrinom i obećanjem za koje nije znao da li on sam može da ga ispuni, ikada. Misli i osećanja na stolu, seti se Eli. Mada nije znao kako da opiše ono što je osećao prema njoj. Uopšte nije bio siguran šta da radi s tim osećanjima. Ali je znao da je srećniji s njom nego bez nje. Srećniji nego što je ikada verovao da može biti, uprkos svemu. Zamišljao je Abru — u visokim štiklama, kratkoj crnoj suknji i uskoj beloj košulji, kako jezdi kroz bučnu pivnicu sa poslužavnikom. Ne bi mu škodilo jedno pivo i malo buke, samo da vidi njen smešak kada bude ušao. Eli podseti sebe da je proteklih dana zanemario istragu i baci se na posao. Iako nije video neku naročitu korist od čitanja priča — šta su drugo bile do priče? — o gusarima i blagu, o ukletim ljubavnicima i nasilnoj smrti. Bestraga, bio je to jedini prohodan put ka stvarnoj smrti i možda, samo možda, neznatnoj šansi da očisti svoje ime. Čitao je sat vremena, a onda se smračilo. Ustade i odšeta do ivice terase. Posmatrao je kako se more i nebo stapaju. Video je mladu porodicu — muškarca, ženu i dva sinčića — kako šetaju obalom, i grupicu dečaka u šortsevima kako se brčkaju u talasima. Možda će ipak popiti ono pivo, napraviti pauzu, a zatim još sat vremena proučavati svoje beleške, one o legendi i one o njegovoj uvrnutoj stvarnosti. Kada je ušao u kuću, zazvoni telefon. Na ekranu se prikaza kućni broj njegovih roditelja i srce mu poskoči od strepnje da mu javljaju kako je baka opet pala. Ili nešto gore. Ipak, Eli se natera da zvuči vedro. „Zdravo.“ „Zdravo i tebi.“ Opustio se čim je čuo bezbrižan ton u glasu svoje majke. „Znam da je malo kasno.“ „Nije još ni devet, mama. I sutra ne idem u školu.“ Ona se kratko nasmeja. „Ne odlaži domaći zadatak za nedelju uveče. Kako si, Eli?“ „Dobro sam. Dosad sam čitao knjigu o Esmeraldinom mirazu.“ „Ju-hu!“ „Kako je baka? Tata? Triša?“ „Svi su dobro. Baka je svakog dana sve bolje. Još se umara brže nego što bi volela i znam da je i dalje boli, naročito posle terapije, ali odlično se drži za svoje godine.“ „Hvala bogu.“ „Veoma se raduje što će te videti na Uskrs.“ Eli napravi grimasu. „Mama, bojim se da neću moći.“ „O, Eli.“ „Ne sviđa mi se ideja da ostavim kuću praznu tako dugo.“ „Jesi li imao još problema?“ „Ne. Ali ovde sam. Ako policija ima neke informacije o provalniku, ne otkriva ih. Stoga nije pametno ostavljati kuću praznu na dan ili dva.“ „Možda bi trebalo da je zatvorimo, unajmimo čuvara dok ne uhvate provalnika.“ „Mama. Landonovi su oduvek živeli u Litici.“

„Bože, zvučiš kao tvoja baka.“ „Žao mi je. Zaista.“ Znao je koliko praznična tradicija znači njegovoj majci i već ju je izneverio toliko puta. „Trebao mi je dom i ona mi ga je dala. Moram da ga čuvam.“ Ona glasno uzdahnu. „U redu. Ako ti ne možeš u Boston, onda ćemo mi doći u Viski Bič.“ „Molim?“ „Ništa nas ne sprečava. Hester će biti oduševljena — prethodno ćemo se konsultovati sa njenim lekarima. Tvoja sestra i njena porodica će takođe biti oduševljeni. Nekada smo tu provodili sve praznike i raspuste.“ Njegova prva reakcija bila je panika. A onda se promenila. Mama je bila u pravu. „Nadam se da ne očekujete od mene da pečem but.“ „Ja ću se pobrinuti za to, i za sve ostalo. Selina će tragati za jajima — oh, sećaš se kada ste ti i Triša uživali u tome? Stižemo u subotu popodne. Bolje tako nego da ti dolaziš ovamo. Trebalo je ranije da se setim.“ „Drago mi je što si se setila. Ah, slušaj, voleo bih da i Abra dođe.“ „To bi bilo super. Hester posebno želi nju da vidi. Znaš da je Abra zove svaki drugi dan. Voleli bismo da bude tu.“ „U redu, dobro. A i zato što se zabavljam s njom.“ Nastade pauza, duga i napeta. „Zabavljaš?“ „Da.“ „O, Eli, pa to je divno! Tako mi je drago. Svi volimo Abru i...“ „Mama, nije ono što misliš... Samo se zabavljamo.“ „Imam pravo da budem srećna. Nisi odavno... Predugo si sam, sine. A Abra nam je posebno draga. Volim te, Eli.“ Nešto u njenom glasu ga štrecnu. „Znam. Volim i ja tebe.“ „Hoću da ponovo živiš život punim plućima. Hoću da opet budeš srećan. Nedostaje mi moj dečak. Nedostaje mi da te vidim srećnog.“ Čuo je suze u njenom glasu i sklopio oči. „Opet sam onaj stari, mama. Osećam se bolje nego ikada. Hej, nabacio sam pet kila.“ Kada je briznula u plač, opet ga ispuni panika. „Mama, ne plači. Molim te.“ „Srećna sam. Tako sam srećna. Ne mogu da sačekam da te vidim. Idem da kažem tvom ocu, Hester i da zovem Trišu. Donećemo gozbu. Ništa ti ne brini. Samo vodi računa o sebi.“ Kada je prekinuo vezu, za trenutak je stajao u mestu, dolazeći k sebi. Bio on spreman ili ne, njegova porodica stiže u Liticu. I reči njegove majke ’Ništa ti ne brini’ odjekivale su mu u glavi. Prokleto dobro je znao da će njegova baka očekivati da Litica blista, a nije mogao da svali sav taj posao na Abru. Srediće to sam. Imao je nedelju dana da sve sredi. Sastaviće spisak. Kasnije, odluči Eli. Sada je zaista želeo da popije pivo. I to u bučnoj pivnici. Sa Abrom. Istuširaće se na brzaka i možda će otpešačiti do sela. Tako će ona posle smene moći da ih vozi nazad kući. Eli pojuri uz stepenice, shvativši da se već smeška. Da, pomisli, osećao se bolje nego

ikada.

16 bra se provlačila između stolova, skupljajući prazne krigle, uzimajući porudžbine i proveravajući lične karte grupici studenata iz Bostona. Prema pravilniku pivnice, onaj ko je određen za vozača — ako su ga uopšte imali — bio je nagrađen besplatnim bezalkoholnim pićem. Kako god, večerašnji gosti nisu štedeli na pivu i vinu. Abra se trudila da raspoloženje bude na nivou — povremeno flertujući sa momcima, udeljujući komplimente devojkama, smejući se njihovim vicevima, kratko ćaskajući sa poznanicima. Uživala je u svom poslu, gužvi i gunguli. Volela je da posmatra ljude. Za stolom broj pet sedeo je vozač studenata, potpuno trezan, preusmerivši želju za pivom na udvaranje devojkama za susednim stolom, posebno riđokosoj mlečnobele kože. Prema njenim reakcijama, načinu na koji su plesali i došaptavanju ostalih devojaka iz čopora, Abra je pretpostavila da bi vozaču moglo da se posreći. Poslužila je dva para — koji su sedeli za istim stolom — ponosna što su obe žene imale naušnice koje je ona napravila. Puna sebe, zaputila se prema stražnjim stolovima, gde je sedeo samo jedan gost. Nepoznat lik i ne naročito srećan. Svako ko sedi sam u zadnjem delu pivnice i pije tonik sa limetom ne zrači srećom. „Kako stojimo ovde?“ Umesto odgovora, samo joj je uputio dug pogled i lupnuo prstom po praznoj čaši. „Tonik sa limetom. Stiže odmah. Želite li još nešto? Naši naćosi su čuveni.“ Kada je samo odmahnuo glavom, pokupila je praznu čašu, nateravši se na osmeh. „Odmah se vraćam.“ Pretpostavljajući da će joj tonik sa limetom dati mizernu napojnicu, zaputila se prema šanku. Rizično, pomisli on. Rizično je bilo doći ovamo, približiti joj se. Ali bio je siguran da mu nije videla lice one noći u Litici. Sada kada ga je dobro odmerila, bez trunke prepoznavanja, mogao je biti apsolutno siguran. Tako mu boga, svaka nagrada je zahtevala rizik. Hteo je da je posmatra, da vidi kako se ponaša — i nadao se da će i Landon doći, omogućivši mu tako novu priliku da uđe u kuću. Takođe se nadao da će policija odvesti Landona na ispitivanje. Trebalo mu je samo malo vremena da uđe, podmetne pištolj i obavi anoniman telefonski poziv. Sada, kada su pretresli kuću, podmetanje pištolja u Litici ne bi prošlo. Ali uvek je postojala druga opcija. Možda je to ovoga puta bila žena.

Mogla je da bude njegova karta za ulazak u Liticu. Porazmisliće o tome. Morao je da se vrati tamo, da završi svoju potragu. Blago je bilo tamo negde; verovao je u to svakim atomom svog bića. Već je rizikovao previše, izgubio previše. Nije želeo u ćorku, podseti on sebe. Ubio je čoveka i to je izveo lakše nego što je očekivao. Samo je povukao obarač, bez ikakvog napora. Logično, sledeći put će biti lakše, ako bude neophodno. U stvari, Landona bi verovatno ubio sa zadovoljstvom. Ali moralo bi da izgleda kao nesrećan slučaj ili samoubistvo. Kako policija ili mediji ne bi posumnjali u Landonov osećaj krivice. Zato što je znao, bez svake sumnje, da je Eli Landon ubio Lindsi. Mogao je to da iskoristi, i već je zamišljao kako tera Landona da napiše oproštajno pismo. Kako prosipa plavu krv Landonovih, dok ga kukavica moli za goli život. Da, želeo je to više nego što je bio svestan. Oko za oko? I više. Landon je zaslužio da plati; zaslužio je da umre. Taj događaj bi ga usrećio skoro kao Esmeraldin miraz. Kada je ugledao Elija kako ulazi u pivnicu, bujica gneva ga skoro uguši. Užareni pogled mu zamagli vid, nateravši ga da posegne za pištoljem, koji je držao za pojasom na leđima i kojim je ubio Kirbija Dankana. Mogao je već da zamisli kako meci buše Landonovo telo. Krv koja šiklja u potocima. Ruke su mu drhtale od nagona da ubije čoveka kog je mrzeo više od svega. Nesrećan slučaj ili samoubistvo. Ponavljao je ove reći iznova i iznova dok je pokušavao da povrati kontrolu, smiri svoj ubilački nagon. Graške znoja mu orosiše čelo dok se borio sa sobom. Za šankom, Abra je čekala porudžbine, ćaskajući sa svojim omiljenim likom iz sela. Onižim, zdepastim, kaluđerskim tipom, duge sede kose, po imenu Kameni Tribet, koji je cevčio svoje drugo pivo sa žestinom. Tvrdio je da voli muziku i lepe žene. Tog leta je punio osamdeset dve godine i sve ih je proveo u Viski Biču — osim godinu dana na odsluženju vojnog roka u Koreji. „Sagradiću ti studio za jogu ako se udaš za mene“, reče on. „I bar sa voćnim sokovima u sklopu studija?“ „Ako je potrebno.“ „Moraću da razmislim, Kameni, to je preveliko iskušenje. Naročito kada je od tebe.“ Njegovo zgužvano lice porumene još više. „To sam hteo da čujem.“ Abra ga poljubi u bradati obraz, a onda se ozari kada spazi Elija. „Nisam te očekivala.“ Kameni se okrenu na barskoj stolici, odmeri Elija od glave do pete, a onda se naceri. „Landonove mogu da prepoznam na kilometar. Ti si Hesterin unuk?“ „Da, gospodine.“ „Kameni Tribete, Eli Landon.“ Kameni pruži ruku. „Poznavao sam ti dedu — imaš njegove oči. Nekada smo zajedno ganjali sojke. Davno beše.“

„Eli, zašto ne praviš Kamenom društvo dok ja poslužim goste?“ „Naravno.“ Pošto su sve barske stolice bile zauzete, Eli se nasloni na šank. „Mogu li da vam platim piće?“ „Izgleda da ga već imam. Glavu gore, dečko, ja ću tebi platiti. Znaš li da smo tvoj deda i ja nekada davno bacili oko na istu curu.“ Eli pokuša da zamisli svog visokog, vitkog dedu i ovo bure od čoveka u momkovanju i nadmetanju oko iste žene. Nije mu polazilo za rukom. „Nije valjda?“ „Živa istina. Onda je on otišao u Boston da uči škole i ja sam je smotao. On je dobio Harvard i Hester, a ja moju Meri. Obojica smo dobro prošli. Šta piješ?“ „Isto što i vi.“ Zadovoljna što njena dva omiljena lika zajedno piju i razgovaraju, Abra se iskrade da odnese porudžbine. Koračajući prema zadnjem delu pivnice, ugleda prazan sto i novčanice na njemu. Čudno, pomisli, stavljajući novac na poslužavnik. Izgleda da se samac predomislio u vezi sa tonikom i limetom. Za šankom, Eli je sedeo na upražnjenoj barskoj stolici i slušao priče — za koje je znao da su preterane zbog efekta — o svom dedi kada je bio dečak i mladić. „Vozio je motor kao sam đavo. Plašio narod.“ „Moj deda? Na motoru?“ „Uglavnom sa lepom devojkom u prikolici.“ Trepćući očima, Kameni otpi par gutljaja piva. „Mislio sam da će osvojiti Meri tim motorom. Volela je da se voza. Ja sam mogao da joj ponudim samo volan mog bicikla. Imali smo šesnaest leta. Pravili smo prokleto dobre logorske vatre na plaži. Pili viski koji bi Eli maznuo iz očevog kredenca.“ Sada je Eli već imao viziju čoveka po kom je dobio ime, kako vozi motor sa prikolicom i ukradenim viskijem iz očevih zaliha. Ili je ta vizija došla prirodno ili joj je malo pomoglo pivo. „Priređivali su velike zabave u Litici“, nastavi Kameni. „Otmen svet bi došao iz Bostona, Njujorka, Filadelfije i odakle sve ne. Kuća bi gorela kao rimska buktinja, a gosti bi se švrćkali po terasama u svojim belim odelima i večernjim haljinama. „Kakva su to vremena bila“, nostalgično reče Kameni i iskapi žestinu. „Da. Mogu da zamislim.“ Kineske lampe, srebrni svećnjaci, velike vaze sa tropskim cvećem — i ljudi getsbijevske elegancije. „Eli bi se iskrao napolje, naredivši jednom od slugu da ponese hranu i francuski šampanjac. Prilično sam siguran da su njegovi roditelji znali za to. Priređivali smo naše žurke na plaži, i Eli bi bio malo tamo, malo vamo. Bio je dobar u tome, ako razumeš šta hoću da kažem. U tome negde između. Bogat i otmen, svaki dan. Prvi put kada sam video Hester, doveo ju je sa zabave. Bila je u dugoj beloj haljini. Imala je predivan osmeh, još ga ima. Jedan pogled na nju i znao sam da je Meri moja. Eli nije mogao da odvoji oči od Hester Hokin.“ „Još kao dete sam znao da su bili srećni zajedno.“

„Jesu.“ Setno klimajući glavom, Kameni tresnu šakom o šank, dajući znak za još jednu turu. „Znaš, Eli i ja smo se oženili našim curama u razmaku od samo dva meseca. Ostali smo prijatelji, takođe. Pozajmio mi je novac da započnem stolarski posao. Nije hteo ni da čuje da uzmem zajam od banke.“ „Ceo život ste proživeli ovde.“ „Jesam. Rođen sam ovde i ovde planiram da umrem, za nekih dvajes-trijes godina.“ Kameni se naceri iznad svoje krigle. „Puno sam radio u Litici. Već duže sam u penziji, ali kada je Hester na drugom spratu preuređivala sobe u vežbaonicu, prvo je meni donela planove da ih pogledam. Drago mi je da je ona bolje. Viski Bič nije isti bez nje u Litici.“ „Znam. A kuća izgleda prelepo.“ „Baš kao i oni koji su živeli u njoj. Radio sam i vodoinstalaterske poslove sa strane. Iako nemam dozvolu ali idu mi ti poslovi. Oduvek.“ „Šta mislite o Esmeraldinom mirazu?“ Kameni frknu. „Ako je blago ikada i postojalo, odavno je nestalo. Nemoj mi reći da ga tražiš. Ako je tako, onda imaš dedine oči ali ne i njegovu pamet.“ „Ne. Ali neko drugi ga traži.“ „Pričaj.“ Ponekad, pomisli Eli, da bi se došlo do informacija, potrebno ih je i odati. I tako mu je ispričao sve. Kameni zamišljeno zagrize donju usnu. „Šta je kog đavola moglo da bude zakopano u tom podrumu? Pod je podjednako od kamena koliko od zemlje. Postoje bolja mesta da se sakrije blago, ako hoćeš da ga sakriješ. Nije mnogo pametno prvo pomisliti na kuću. Generacije ljudi su živele tamo — posluga, radnici poput mene i moje ekipe. Uglavnom su svi prošli svaki centimetar te kuće, uključujući i prolaze za poslugu.“ „Prolaze za poslugu?“ „Napravljeni su mnogo pre tvog vremena. Korišćeni su kao stepenice iza zidina, i tuneli kojima se posluga služila a da pritom ne naleti na porodicu ili goste. Jedna od prvih stvari koju sam uradio kada je Hester preuzela kuću bilo je zatvaranje tih prolaza. Eli mi je greškom ispričao kako su se deca izgubila u njima i ostala zaključana iza zidova. Pretpostavljam da je pola izmislio. Tako je on pričao priče. Ali Hester ih je zazidala. Lično sam to uradio, ja i još trojica unajmljenih radnika. Ali zato je ona dozidala sobu za doručak, još jednu spavaću sobu i kupatilo na drugom spratu.“ „Nisam imao pojma.“ „Nosila je tvog oca kada smo radili taj posao. Svi koji su živeli u Litici ostavili su svog traga, na ovaj ili onaj način. Šta planiraš?“ „Nisam razmišljao o tome. Ipak je to bakina kuća.“ Kameni se nasmeši i klimnu glavom. „Vrati je kući.“ „To i planiram. Možda biste mogli da mi date neku ideju kuda ti prolazi vode.“ „Mogu i više od toga.“ Kameni uze salvetu sa šanka i izvadi olovku iz džepa. „Moje ruke nisu vešte kao nekada ali me zato mozak i sećanje besprekorno služe.“

*** Ostali su do zatvaranja pivnice. Iako ga je Kameni nadjačao u piću, Eliju je bilo drago što nije morao da vozi kući. I bilo mu je podjednako drago što je Kameni takođe došao pešice. „Povešćemo te“, reče mu Eli. „Nema potrebe. Živim na kamena s ramena odavde.“ Starac se nasmeja sopstvenoj šali. „Izgleda da je Landon opet bacio oko na moju curu.“ „Ne znam hoće li ovaj umeti da popravi moja vrata s mrežom.“ Abra uhvati Kamenog podruku. „Ali uzeću Elijeve ključeve i odvesti nas sve troje kući.“ „Nisam došao kolima. Planirao sam da ti mene odbaciš kući.“ „Došla sam pešice.“ Eli smrknuto pogleda njene visoke crne štikle. „U tome?“ „Ne. U ovome.“ Abra iz torbe izvadi svoje zelene espadrile. „I sada ću ih obuti, jer po svemu sudeći sve troje idemo kući pešaka.“ Prezula se i zakopčala jaknu. Kada su izašli napolje, obojicu je uzela podruku. „Večeras sam osvojila premiju. Dva zgodna frajera.“ I obojica su, zaključi ona, malo pripita. Uprkos negodovanju Kamenog, ispratili su ga do njegove ljupke kućice. Pseći lavež se oglasio čim su joj prišli. „U redu je, Prisi! Mirna!“ Lavež je prerastao u oduševljeno cviljenje. „Stara kučka je poluslepa“, pojasni Kameni, „ali odlično čuje. Niko ne može da promakne staroj Prisi. Idite vas dvoje. Radite ono što mladi, zdravi ljudi treba da rade petkom uveče.“ „Vidimo se u utorak.“ Abra ga poljubi u obraz. Sačekali su da Kameni upali svetlo a onda nastavili niz obalski drum. „Utorak?“, upita Eli. „Svakog drugog utorka čistim kod njega.“ Abra prebaci torbu sigurnije preko ramena. „On i njegova Meri, koju nikada nisam upoznala. Umrla je pre pet godina. Imali su troje dece. Sina i dve ćerke. Sin je u Portlandu — država Mejn — jedna ćerka živi u Sijetlu. Najbliža je u Vašingtonu, ali prilično često ga svi posećuju. Ima i unuke. Osmoro. I petoro praunuka. Može sam da brine o sebi ali nije zgoreg da ga neko obiđe s vremena na vreme.“ „I zato mu ti čistiš svake druge nedelje.“ „I obavljam sitne poslove. On više ne može da vozi. Njegov prvi komšija ima sina od deset godina koji je lud za Kamenim, tako da retko prođe dan a da ga neko ne obiđe ili ne pozove. Ja ga obožavam. Rekao je, ako se udam za njega, sagradiće mi studio za jogu.“ „Mogao bih...“ Eli se seti svojih stolarskih veština. „I ja bih mogao da ti sagradim studio za jogu.“ Abra zaleprša trepavicama i priljubi lice uz njegovo. „Je li ovo prosidba?“ „Molim?“ Ona se nasmeja, stegnuvši mu ruku jače. „Trebalo je da te upozorim da Kameni ima pozamašan cug. Voli da kaže kako je odrastao na viskiju iz Viski Biča.“

„Smenjivali smo se. On je platio prvu turu, a ja drugu. Onda je on pozvao treću i morao sam da ga ispoštujem. Ne sećam se koliko puta sam ga ispoštovao. Ovde je vazduh baš svež.“ „Jeste.“ Abra pojača stisak kada se blago zaljuljao. „Svež vazduh i gravitacija. Hajdemo kod mene. Moja kuća je bliža.“ „Da, mogli bismo... samo što ne volim da ostavljam kuću praznu. Nije dobro.“ Klimnuvši glavom, Abra je zaboravila na skraćivanje putanje. „Prijaće ti šetnja po svežem vazduhu i gravitaciji. Drago mi je što si došao.“ „Nisam planirao ali sam stalno mislio na tebe. A tu je i uskršnja gužva.“ „Uskršnji zeko je već stigao?“ „Šta? Ne.“ Eli se nasmeja, grlenim smehom koji odjeknu praznom ulicom. „Nije još završio polaganje jaja.“ „Eli, uskršnja koka leže jaja. Zeka ih krade.“ „Kako god, ove godine će to raditi u Litici.“ „Hoće?“ Abra pogleda svoju kuću, kraj koje su prolazili, ali obuzda želju da utrči nakratko i presvuče se. U povratku bi mogla da zatekne Elija kako sklupčan spava nasred druma. „Tako kaže moja majka. U subotu svi dolaze.“ „Super. Hester može da putuje?“ „Pričaće prvo sa doktorom, ali mislim da će moći. Svi stižu. Pre toga moram da obavim gomilu stvari. Sada ne znam šta tačno, samo znam da ne moram da pečem but. Ali ti moraš da dođeš.“ „Svratiću, naravno. Volela bih da ih vidim, posebno Hester.“ „Ne.“ Zahvaljujući povetarcu, osećao se sigurnije na nogama, a i dobio je iznenadnu, jaku želju za prženim krompirićima. Ili perecama. Ili bilo čime što će upiti pivo u njegovom stomaku. „Moraš da budeš tamo“, nastavi on, „za praznik. Uskrs. Mislio sam da je u redu da kažem majci kako se zabavljamo, čisto da im ne bude čudno. A onda je ispalo čudno, kao da sam pobedio na nekom takmičenju ili takvo nešto, i ona se rasplakala.“ „Oh, Eli.“ „Plakala je od sreće, što ne kapiram, ali žene to kapiraju.“ On je pogleda iskosa, čekajući njenu potvrdu. „Da, kapiramo.“ „Tako da će verovatno biti čudno, ali ti svakako moraš da dođeš. Treba da kupim neke sitnice. I stvari.“ „Staviću sitnice i stvari na spisak.“ „U redu.“ Eli se opet zaljulja. „Nije od piva, neka džomba... Moj deda je vozio motor sa prikolicom. Nisam to znao. A trebalo je. Nisam znao ni da su sluge imale svoje prolaze u kući. Previše toga ne znam. Vidi je.“ Silueta Litice je svetlucala pod zvezdama. „Olako sam je shvatio.“ „Nije tačno.“ „I više nego tačno. Nisam obraćao pažnju, naročito poslednjih godina. Previše sam bio ophrvan svojim problemima, iz kojih nisam mogao da se ispetljam. Moraću da budem bolji.“

„Onda hoćeš.“ Eli zastade i nasmeši joj se. „Malo sam pijan. Ti izgledaš fantastično.“ „Izgledam fantastično zato što si ti malo pijan?“ „Ne. Delimično zato što znaš ko si i to ti prija, i dobra si u onome što radiš i... ispunjena. I delimično zbog tih očiju morske veštice i tih seksi usana sa mladežom na pravom mestu. Lindsi je bila lepa. Oduzimala je dah.“ Malo pijan, podseti Abra sebe. Tolerancija se podrazumeva. „Znam.“ „Ali ona, mislim, ona zapravo nije znala ko je, i to joj nije prijalo. Nije bila ispunjena. Ništa je nije činilo srećnom.“ „Svako mora prvo sebe da učini srećnim. Sada se sećaš?“ „Sećam se.“ Eli se nagnu da je poljubi, tu u senci velike kuće, pod nebom prepunim zvezda. „Moram da se otreznim jer hoću da vodim ljubav s tobom i hoću da budem siguran da ću se i toga sećati.“ „Onda učinimo da bude nezaboravno.“ Čim su ušli u kuću i čim je Eli ukucao šifru za alarm, privukao ju je sebi. Dočekala je njegove usne, njegove ruke, a onda se blago odmakla. „Idemo redom“, reče Abra, vukući ga kroz kuću. „Treba ti velika čaša vode i nekoliko aspirina. Za hidrataciju i protiv mamurluka. A ja ću popiti čašu vina kako ti ne bi previše prednjačio.“ „Pošteno. Stvarno želim da pocepam sve sa tebe.“ Preprečio joj je put, priljubivši je uz kuhinjski pult. „Samo da pocepam jer znam šta je ispod, i to me izluđuje.“ „Izgleda da ćemo ovoga puta završiti na kuhinjskom podu.“ Sa njegovim zubima na svom vratu, Abra zabaci glavu unazad. „Mislim da će to oživeti uzbuđenje.“ „Samo da... čekaj.“ „O, da, sada čekamo da ti...“ „Čekaj.“ Eli je pomeri u stanu, ukočenog izraza lica. Ispratila je njegov pogled prema tabli sa alarmom. „Kako si uspeo da je isprljaš? Očistiću sutra“, kaza ona, pružajući ruku ka njemu. „Nisam.“ On priđe vratima, zagledajući ih. „Mislim da su vrata obijena. Ne pipaj ništa“, naredi Eli kada je krenula za njim. „Zovi policiju. Odmah.“ Abra izvadi telefon iz torbe, a onda joj se ruke slediše kada je Eli izvukao nož iz stalka. „Pobogu, Eli.“ „Ako bude nevolje, beži. Čuješ li me? Trči prema vratima i beži, i nemoj da staješ dok ne budeš na sigurnom.“ „Neću. A sada ti čekaj.“ Ukucala je broj u telefon. „Vini, Abra ovde. Eli i ja smo upravo ušli u Liticu. Mislimo da je neko provalio. Ne znamo je li još tu. U kuhinji smo. Da. Da. U redu. Stiže“, reče ona Eliju. „Krenuo je ovamo. Hoće da ostanemo tu gde smo. Ako vidimo ili čujemo nešto, treba da izađemo napolje i bežimo.“ Srce joj ubrza ritam kada Elijev pogled skrenu prema vratima za podrum. „Ako kreneš dole, idem s tobom.“ Ignorišući je, on priđe vratima i okrenu kvaku. „Zaključano je sa ove strane. Kao što sam i ostavio.“ Ne ispuštajući nož, prišao je zadnjim vratima, otključao ih, otvorio, a onda čučnuo. „Sveži tragovi. Zadnja vrata, okrenuta prema plaži u noći. Niko ih ne vidi. Sigurno je

znao da nisam ovde. Kako je znao?“ „Verovatno je motrio kuću. Sigurno te je video kada si izašao.“ „Pešice“, napomenu Eli. „Da sam otišao u šetnju, ne bi me bilo deset-petnaest minuta. To je veliki rizik.“ „Možda te je pratio, video da si ušao u pivnicu, i izračunao da ima više vremena.“ „Možda.“ „Alarm.“ Još uvek oprezna, Abra priđe kutiji. „Negde sam to videla — na TV-u, u filmu — mislila sam da je izmišljotina. Poprska se nešto po površini kako bi istaklo masnoću otisaka prstiju. I tako znaš koji brojevi su pritisnuti. Zatim kompjuter obradi razne kombinacije dok ne provali šifru.“ „Eto. Možda je na taj način ulazio i pre, dok je baka živela ovde. Možda je koristio njen ključ, koji je prethodno iskopirao. I ulazio kad mu se prohte. Ali nije znao da smo promenili šifru, zato je poslednji put isključio struju, jer stara šifra nije upalila.“ „Ispao je glup.“ „Možda je bio očajan ili uspaničen. Možda samo ljut.“ „Želiš da siđeš. Vidim to. Želiš da znaš je li nastavio sa kopanjem. Vini samo što nije stigao.“ Ako ode dole sa njom i nešto se desi, on će biti odgovoran. Ako ode dole bez nje i nešto se desi, opet će biti odgovoran. Eli zaključi da je u škripcu. „Nije me bilo tri sata. Dođavola, to mu je dalo veliku prednost.“ „Šta je trebalo da učiniš? Da se zatočiš u kući i nikada je više ne napustiš?“ „Alarmni sistem svakako nije pouzdan. Moraćemo da ga nadogradimo.“ „Ili već nešto.“ Začu se zavijanje sirene. „To je Vini.“ Eli vrati nož u stalak. „Idem da mu otvorim.“ Policija se opet razmilela po kući. Eli se već navikao na to. Pio je katu sa njima i obilazio kuću, počev od podruma. „Uporan je kô mazga“, zaključi Vini dok su proučavali iskopinu. „Otišao je stopu dublje. Mora da je uneo još alatki i ovoga puta ih odneo sa sobom.“ Eli se osvrnu oko sebe, uveravajući se da Abra nije sišla u podrum. „Mislim da je ćaknut." „Definitivno nije pametan.“ „Ne, Vini, mislim da je totalno ćaknut. Rizikovao je provalu, opet, da bi dva sata proveo u kopanju. Ovde nema ničeg. Večeras sam pričao sa Kamenim Tribetom.“ „E, to je lik.“ „Jeste, i takođe mi je rekao nešto što daje ovoj priči smisao. Zašto bi neko bilo šta zakopao ovde? Zemlja je prokleto tvrda i puna kamenja. Zato je nikada nismo ni betonirali. Ako zakopaš nešto — a da to nije leš — obično ga više ne iskopavaš, zar ne?“ „Tako nekako.“ „Čemu onda toliki trud? Zakopaj ga u vrt i iznad njega posadi jebeni žbun. Tamo gde je zemlja mekša ili gde je peskovita. Ili ga nemoj zakopavati, sakrij ga ispod brodskih dasaka, iza zida. Da ja tragam za prokletim blagom, sigurno ne bih ovde kopao pijukom i lopatom. Da

sam toliko lud da verujem u njegovo postojanje, sačekao bih par dana, kada kuća opet bude prazna — na primer, kada ja odem u Boston da obiđem baku — a onda bih sišao sa bušilicom za beton.“ „Slažem se s tobom, ali ovako je kako je. Obavestiću Korbeta o ovome i pojačaćemo patrole. Tražićemo češće obilaske objekta“, doda Vini. „Ako je u blizini, čuće za njih. Tada će dvaput razmisliti pre nego što opet nešto pokuša.“ Eli je sumnjao da će to sprečiti nekog ko toliko rizikuje zbog obične legende.

17 jutro, Abra se preko pijace vratila u Liticu sa svog taj či časa, a zatim otišla po drugu turu namirnica. Nije mogla da nasluti Elijevu reakciju na ono što mu je nabavila, ali je imala prilično dobru ideju kakva će biti — bar na početku. Poradiće na tome. Ili će, reče sebi, poraditi na njemu. Nije bilo sasvim pošteno i zaista je mrzela manipulacije. Ali u ovom slučaju, čvrsto je verovala da je to za njegovo dobro. Procenjivala je svoj raspored dok je vadila kese iz kola. Ne samo što je pomerila svoje redovno čišćenje već je istumbala ceo raspored posle policijske potrage. Ali nije bilo razloga da sve ne postigne, možda čak i da skuva neki ukusan obrok, a onda se vrati kući za svoj kućni čas joge. Sve je bilo u prioritetima. Abra uđe, pomalo zatečena. Jer, umesto da radi u svojoj radnoj sobi, Eli je stajao za kuhinjskim pultom i sipao kafu. „Mislila sam da pišeš.“ „Pisao sam. Pišem. Treba mi šetnja da malo porazmislim...“ On napravi nekoliko koraka i zastade, zureći u velikog, braon psa koji je njuškao oko Abrinih nogu. „Šta je to?“ „To je Barbi.“ „Barbi? Ozbiljno?“ Automatski je pomilovao psa po glavi. „Znam. Prava Barbi je plava i prsata, ali psi obično ne biraju svoja imena.“ Abra ga je posmatrala krajičkom oka dok je spuštala kese s namirnicama. Prestao je da miluje psa, sa izrazom zahvalnosti na licu, koji ljubitelji pasa obično imaju. Zasad ide dobro. „Pa, slatka je. Jesi, slatka si“, reče on, češkajući Barbi koja je nešto mrmljala iz grla i naslanjala se na njega. „Čuvaš je?“ „Ne baš. Barbi je dušica. Ima četiri godine. Njen vlasnik je umro pre dve nedelje. Ćerka vlasnika je pokušala da je udomi, ali je njen muž alergičan na pse. Tu je i unuk, ali živi u zgradi gde ne dozvoljavaju držanje ljubimaca. I tako je sirota Barbi izgubila svog najboljeg druga i ne može da nađe porodicu. Proteklu nedelju je provela u prihvatilištu, koje je pokušalo da je udomi ali bezuspešno. Dresirana je, zdrava i sterilisana. Ali ljudi obično žele štence, zato se starije kuje malo teže udomljavaju, posebno kada su naviknute na Viski Bič. Ovo je njena plaža.“ „Barbi, pas sa plaže?“ Eli se naceri, čučnuvši kada se Barbi opružila na leđa kako bi joj češkao stomak. Još samo malo i pečen je, pomisli Abra. „’Barbi, kučka sa plaže’ bilo bi preciznije. Ali

nećemo je tako zvati, mnogo je slatka i umiljata. U stvari, mislila sam da je udomim. Povremeno volontiram u prihvatilištu. Ali s mojim rasporedom, ne bi išlo. Nisam dovoljno kod kuće. A to nije pošteno prema njoj, navikla je na društvo. Ona je mešanac česapik retrivera i neke druge rase. Retriveri vole društvo ljudi.“ Abra zatvori poslednji kredenac, smeškajući se. „Vidiš kako te voli. A i ti voliš pse.“ „Naravno. Kad sam bio dete, uvek smo imali psa. U stvari, svoju porodicu zamišljam sa...“ Eli se ispravi kao pogođen. „Čekaj malo.“ „Radiš kod kuće.“ „Ne treba mi pas.“ „Ponekad najbolje stvari dobiješ kada ih ne tražiš. A Barbi ima dodatne atribute.“ „Koje?“ „Barbi? Pričaj!“ Sednuvši, kuja diže glavu i dvaput veselo zalaja. „Izvodi trikove?“ „Samo laje. U stvari, sinulo mi je kada sam čula lavež iz kuće Kamenog, one noći kada smo ga ispratili. Neko je ulazio u Liticu mimo tvog visokotehnološkog alarma. Onda prihvati nešto niskotehnološko. Pseći lavež odvraća provalnike. Guglaj pa ćeš videti.“ „Misliš da bi trebalo da udomim psa zato što laje na komandu?“ „Ona laje kada čuje da neko prilazi vratima i prestaje na komandu. Takva joj je genetika.“ „Genetika? Zezaš me?“ „Ne zezam.“ „Većina pasa laje“, složi se Eli. „Sa genetikom ili bez nje, neki poziraju ili šta već znaju da rade. Ali to nije dovoljan razlog za udomljavanje psa.“ „A što ne biste pokušali jedno drugo da udomite. Za početak. Ona laje i treba joj dom u Viski Biču, a ti dobijaš društvo i zaštitu.“ „Psi moraju da se hrane, kupaju, šetaju. Treba im veterinar, rekviziti, pažnja.“ „Tačno. Barbi ide u paketu sa činijama, hranom, igračkama, povocem, medicinskim kartonom — sve ima. Odgojio ju je čovek od osamdeset godina i odlično je vaspitana, kao što možeš da vidiš. Stvar je u tome što voli muškarce, srećnija je u njihovom društvu, jer se kao štene vezala za muškog vlasnika. Voli da se igra dobacivanja, sjajna je sa decom i uredno laje. Ako moraš ili želiš da izađeš na par sati, neko će uvek biti u kući.“ „Ona nije neko. Ona je pas.“ „Koji laje. Čuj, zašto ne pokušaš na nekoliko dana, da vidiš kako ide? Ako ne ide, odneću je ili ću nagovoriti Morin da je uzme. Ona je emotivac.“ Kuja je sedela poput dame, gledajući Elija svojim krupnim braon očima, blago nakrivivši glavu u stranu, kao da pita: Dakle, šta si odlučio? I Eli oseti kako popušta. „Niko normalan ne drži psa po imenu Barbi.“ Pobeda, zaključi Abra, i priđe mu. „Niko ti to neće zameriti.“ Barbi nežno poturi njušku pod Elijevu šaku. Popušta i to vrlo brzo. „Nekoliko dana.“

„Pošteno. Idem po njene stvari. Mislila sam danas da počnem od sprata, pa nadole. Neću usisavati dok ne napraviš sledeću pauzu.“ „Dobro. Ali znaš da je ovo na prepad. I znaš da znam da znaš.“ „Znam.“ Abra mu obujmi lice šakama. „Jeste i znam.“ Poljubila mu je usne, meko i ovlaš. „Moram da iznađem način kako da ti se iskupim.“ „To je već ulagivanje.“ „Jeste!“ Nasmejala se i poljubila ga opet. „Sada moram dvaput da ti se iskupim. Idi gore radi“, naredi ona, zaputivši se prema vratima. „Pokazaću Barbi kuću.“ Eli je gledao kuju; kuja je gledala Elija. A onda je podigla šapu. Samo čovek bez srca bi odbio tu ponudu za rukovanjem. „Izgleda da imam psa po imenu Barbi. Na nekoliko dana.“ Kada je krenuo prema stepenicama, Barbi ga je u stopu pratila, mašući repom. „Izgleda da ideš sa mnom.“ Pratila ga je u radnu sobu. Kada je seo za sto, podigla se na zadnje šape da onjuši njegovu tastaturu. Zatim je procunjala po sobi, lako dobujući svojim šapama po drvenom podu. U redu, pomisli Eli, nije tako naporna. Poen za Barbi. Radio je celo jutro, a onda se zavalio u stolici, izvećao sa sobom i fokusirao na stvari koje treba da obavi. Napisao je imejl svom agentu, ženi koju poznaje još iz studentskih dana, poručivši joj da ima dovoljno materijala za nju. Trudeći se da ignoriše sve glasove u glavi, prikačio je prvih pet poglavlja i poslao. „Sad je gotovo“, reče i uzdahnu. Posle obavljenog posla želeo je da izađe iz kuće, daleko od tih glasova. Ustao je i skoro se sapleo o psa. Negde u toku prethodna dva sata, Barbi se umirila i sklupčala iza njegove stolice. Sada ga je gledala u oči, učtivo mašući repom po podu. „Izgleda da si prilično dobra kuca.“ Rep poče brže da udara. „Jesi li za jednu šetnju plažom?“ Nije znao je li izgovorio ključnu reč ili je razumela celu rečenicu, ali momentalno je skočila na noge sa radosnim sjajem u očima. Sada se nije njihao samo rep, već celo telo. „Shvatiću to kao da.“ Kaskala je niz stepenice za njim, mahnuvši opet repom kada je uzeo povodac koji je Abra ostavila na pultu, i veselo zakevtala kada su izašli u vešernicu, gde je Abra vadila rublje iz sušilice. „Zdravo, kako ide?“ Abra spusti korpu sa rubljem kako bi pomazila Barbi. „Zasad dobro, a?“ „Krenuo sam u šetnju. Odlučila je da mi se pridruži.“ Eli uze svoju jaknu sa čiviluka. „Hoćeš i ti?“ „Rado, ali imam posla.“ „Gazda ti kaže da napraviš pauzu.“ Abra se nasmeja. „Ja sam sama sebi gazda — ti me samo plaćaš. Idi, druži se sa Barbi.

Možeš da ručaš kada se vratiš. Hej, ponesi i ovo.“ Iz korpe sa igračkama za psa je izvadila crvenu lopticu. „Voli da aportira.“ „U redu.“ Bila je u pravu, naravno, u vezi sa tim da je sama sebi gazda, zaključi Eli. Divio joj se zbog toga, i zbog njene veštine da pronađe i odradi posao koji će je zadovoljiti na nekoliko nivoa. Nekada je i sam verovao da je to našao u advokaturi, dok mu je pisanje služilo kao kreativni hobi. Sada se posvetio samo tome i njegov život — na nekoliko nivoa — zavisio je od reakcije jedne žene u Njujorku sa šarenom kolekcijom naočara, jakim bruklinskim akcentom i oštrim kritičkim okom. Ali neće misliti o tome, reče sebi, dok je vodio Barbi niz stepenice prema plaži. I zato što nije mogao da prestane da misli o tome, dok je kuja skakutala od sreće, Eli zastade i osmotri plažu. Tehnički, trebalo bi da ostane na povocu, ali, zaboga, nikog nije bilo na vidiku. Eli otkopča povodac, izvadi lopticu iz džepa i fijuknu je. Barbi jurnu, razbacujući hitrim nogama pesak pod sobom. Lopticu je zgrabila zubima i pohitala nazad, spustivši je pred njegove noge. Eli je fijuknu opet i opet. Nebrojeno puta. Bila je brza i precizna, tempirajući vreme pred skok, grabeći lopticu u vazduhu. I svaki put bi dotrčala i spustila je pred njega, a onda bi se jedno drugom iskezili. Srećom, nije jurila ptice, iako ih je čežnjivo gledala. Eli se raspravljao sa sobom ali radoznalost i dečak u njemu pobediše. Zavrljačio je loptu preko vode da vidi njenu reakciju. Barbi oštro zalaja i s nepogrešivim ushićenjem pojuri u more. Plivala je poput — pa, poput retrivera, zaključi on, smejući se naglas sve dok ga stomak nije zaboleo. Doplivala je na obalu, sa crvenom lopticom u zubima i divljim sjajem u krupnim, tamnim očima. Opet je spustila lopticu pred njega i otresla se, isprskavši ga. „Što da ne?“ On opet fijuknu lopticu u vodu. Na plaži se zadržao duže nego što je planirao, sve dok ruka kojom je bacao lopticu nije ličila na prekuvanu špagetu. Ali čovek i pas su bili opušteni i zadovoljni kada su se vratili u Liticu. Na kuhinjskom šanku Eli čekao pokriven tanjir, na kom je bio sendvič sa suvim mesom i salatom. Pored tanjira je stajao pseći keks u obliku koske. Na lepljivom papiriću je pisalo: Pogodi šta je čije. „Smešno. Hajde da jedemo.“ Uzeo je pseći keks. Čim ga je spazila, Barbi je sela na pod dok su joj oči divlje iskrile. Kao zavisniku od kreka, pomisli Eli, pre nego što povuče prvi dim. „Tako mi boga, Barbi. Dobar si ti pas.“ Seo je za sto i pojeo sendvič na suncu, dok je kuja zadovoljno glodala kosku kraj njegove

stolice. Njegov život, zaključi Eli, ako se izuzme ubistvo, provale i oblaci sumnje, trenutno je bio prilično zadovoljavajući. Kada se vratio u radnu sobu, čuo je Abru kako peva. Prvo je provirio u svoju spavaću sobu, gde je kuja odmah iskoristila priliku da istražuje, i prišao krevetu da osmotri novu umetničku figuru od peškira. Pas, naravno, zaključi Eli. A tu je bio i lepljivi papirić u obliku srca, na kom je pisalo: BARBI VOLI ELIJA Na podu kraj vrata od terase nalazio se široki, braon jastuk, koji je verovatno Abra donela. Po načinu na koji se kuja sklupčala na njemu, očigledno ga je već koristila kao krevet. „Ma da, osećaj se kao kod kuće.“ Ostavio je kuju da se odmara i nastavio da prati pesmu. U Hesterinoj spavaćoj sobi, Abra je širom otvorila vrata od terase, iako je napolju još bilo hladno. Eli spazi jorgan, prebačen preko neke vrste pokretne šipke, kako se vijori na povetarcu. Iako Hester nije bila tu, vaza sa divljim ljubičicama stajala je na noćnom stočiću. Male stvari, zaključi Eli. Abra je bila dobra u malim stvarima koje su ulepšavale život. „Zdravo. Kako je bilo u šetnji?“ Abra uze jastuk i poče da skida jastučnicu. „Super. Barbi voli da pliva.“ Primetila je to i sama, dok ih je posmatrala sa terase i srce joj se topilo od miline. „Šepuri se svaki put kada je na plaži.“ „Da. Sada je u svom krevetu, drema.“ „Plivanje iscrpljuje.“ „Da“, ponovi Eli, prilazeći joj nadomak kreveta. „Šta to radiš?“ „Mislila sam, pošto tvoji dolaze, da provetrim dušeke i jastuke, kako bi im bili fini i sveži.“ „Mudar potez. Već izgledaju fino i sveže.“ Eli se nasloni na nju, sve dok nije pala na krevet ispod njega. „Eli. Moji poslovi.“ „Ti si sama svoj gazda“, podseti je on. „Možeš da odložiš poslove.“ Prihvatila je poraz kada su njegove šake i usne zaposele njeno telo, ali je ipak pokušala da se pobuni. „Mogu. A da li smem?“ Eli nakratko podiže glavu da zadigne njenu majicu. „Zadržaću psa. Iako mi je utrapljen na prepad“, reče kada Abri zasijaše oči „Tako da moraš još malo da mi se iskupiš.“ „Kada ti tako kažeš...“ Pridigavši se, Abra mu strgnu košulju. „Uuuu, vežbali smo.“ Jezikom mu je liznula naga pleća. „Malo.“ „I jeli proteine.“ Abra omota nogu oko njegovog pojasa i povuče ga nadole, sve dok se nije obreo na leđima. „Trebalo bi da ti očistim kuću, zaradim platu, a ne da se sa tobom

valjam po ovom prelepom, starom krevetu.“ „Možeš da me oslovljavaš sa gospodine Landone, ako će ti olakšati savest.“ Njen smeh je bio vreo na njegovoj koži. „Mislim da će mi savest u ovom slučaju biti fleksibilna.“ I jeste bila, pomisli on, fleksibilna. Te duge ruke, duge noge, vitko telo. Glatko i gipko dok se gibalo pod njim, milujući mu kožu tom dugom kosom, mekom poput paperja. Mišići koje je konačno definisao bili su napeti pod njenim usnama, dok su njene umešne ruke mesile, gnječile, milovale. Uzbuđujući, umirujući, zavodeći, ono što je već bilo zavedeno. Nagu u krevetu. Takvu ju je želeo. Svukao je uske, rastegljive gaćice preko njenih kukova, niz noge, istražujući svaki centimetar njene kože, sve do članaka. I natrag, preko fino izvajanog lista, osetljivog kolena, duž čvrstih butina, do vrelog, vlažnog međunožja. Abra se izvijala, zarivajući prste u posteljinu, grčeći ih, drhteći. I zadovoljstvo je raslo, raslo, raslo, sve dok nije eruptiralo, potresajući je u vrtlogu čulne naslade. A onda se pridigla, uvlačeći ga u sebe, hvatajući se za njega dok su klečali na krevetu, priljubljeni jedno uz drugo. Vrelina ju je preplavila, šaljući proključalu krv pod kožu, dok ih je povetarac spolja hladio. Plesao joj je u kosi, koja je na suncu ličila na istopljeno zlato. Mogli su da budu na nekom izgubljenom ostrvu dok ih zapljuskuje nemirno more, uz podrugljivo kreštanje galebova na vedrom nebu. Omotani oko njega, njeni udovi su zahtevali, pozivali, preklinjali. Eli prihvati ponudu i dade joj ono što je tražila. Njegovo telo se zari u njeno, dok su usnama proždirali jedno drugo. Brže, jače. Abrina glava polete unazad i njegove usne se obrušiše na njen vrat, tamo gde žila kucavica divlje lupa. Kada je vrisnula njegovo ime, samo njegovo ime, osetio je kako mu klizava kontrola popušta. Ležao je s licem nadole, a onda s licem nagore, i oboje su se borili za dah. Sklopljenih očiju, Abra pomeri ruku, napipa njegovu, klizeći niz nju dok prste nije isprepletala sa njegovim. „Ovo je bila neverovatna popodnevna pauza.“ „Od sada moja omiljena“, promrmlja on, glasa prigušenog madracem. „Sad stvarno moram da ustanem i nastavim sa poslom.“ „Napisaću ti opravdanje za gazdaricu.“ „Ne vredi. Mnogo je stroga.“ Eli okrenu glavu i zagleda se u njen uspavani profil. „Nije.“ „Ti ne radiš za nju.“ Abra se okrenu na bok prema njemu. „Ume da bude prava gadura.“ „Kazaću joj šta si rekla.“ „Bolje nemoj. Može da me otpusti, ko će onda da čisti kuću?“ „U tome je poenta.“ Eli je zagrli. „Pomoći ću ti da središ ostatak kuće.“

Počela je da se izvlači, brzo i nežno. Imala je svoju rutinu i moralo je da bude po njenom. Ali je popuštala — dosad. „Zašto ne radiš svoj posao?“ „Uzimam slobodno do kraja dana.“ „Zbog psa?“ „Ne.“ Eli provuče prste kroz njenu kosu pre nego što je ustao. „Dovoljno sam napisao i ulickao za agenta. Zato.“ „To je super.“ Abra se pridiže kraj njega. „Zar ne?“ „Saznaću za nekoliko dana.“ „Daj mi da pročitam.“ Kada je odmahnuo glavom, ona zakoluta očima. „Dobro, kapiram. A da pročitam jednu scenu? Samo jednu. Stranicu?“ „Možda. Kasnije.“ Ne popuštaj sada, reče sebi Eli, jer Abra je imala svoje načine kako da ga nagovori na nešto. Poput psa. „Nagradiću te prvo vinom da te blago opije.“ „Večeras ne smem da budem blago opijena. Imam čas joge kod kuće.“ „Onda kasnije. Pomoći ću ti da vratiš na mesto stvari koje su policajci pretumbali.“ „U redu, možeš da skineš posteljinu sa kreveta, to je lako.“ Kada se Abra otkotrljala do ivice kreveta, Barbi ulete lajući. „Divota“, promrmlja Eli, grabeći pantalone. Slušao je kako kuja trči niz stepenice, lajući poput goniča. „Poen za tebe.“ Eli navuče svoju košulju. „Gola si.“ „Pobrinuću se za to.“ „Šteta. Gola kućepaziteljka je zabavnija.“ Abra se naceri dok je Eli hitao u hodnik, dozivajući usput psa. Eli Landon, pomisli ona, opet je onaj stari. U prizemlju je naredio Barbi da ćuti. Iznenadila ga je poslušnošću, sednuvši kraj otvorenih vrata. Pokušao je da potisne onaj prvi, automatski napad panike kada je ugledao policajca. Odagnao je mračni oblak koji bi obično usledio. Bar nije Vulf, pomisli on. „Detektive Korbete, Vini.“ „Lep pas“, primeti Korbet. „Hej, je li to Barbi?“ Kada je kuja odreagovala pozdravnim lavežom i mahanjem repa, Vini se sagnu da je pomazi. „Uzeo si Barbi, psa gospodina Bridla. Umro je u snu pre dve nedelje. Komšija ga je obišao kao i obično i našao Barbi kako čuva njegov krevet. Dobar je pas.“ Kao da se setio zašto je došao, Vini se naglo uspravi. „Oprosti. Samo mi je drago što je vidim u dobrom domu. Ona je sjajan pas.“ „Lepa kuja“, primeti Korbet. „Imate li pet minuta, gospodine Landone?“ „Policija mi često postavlja to pitanje u poslednje vreme.“ Skloni se s vrata, propuštajući ih unutra. „Pozornik Hanson mi je spomenuo poslednju provalu, pa sam ga zamolio da zajedno porazgovaramo na tu temu. Jeste li stigli da detaljno pregledate kuću, proverite da li nešto nedostaje?“

„Sve je ispreturano tokom pretresa. Upravo vraćamo stvari na mesto, i dosad još ništa ne fali. Provalnik nije lopov, ne u klasičnom smislu.“ „Imam vašu izjavu od sinoć, ali ako biste mogli da mi prepričate svoje jučerašnje aktivnosti.“ Korbet diže pogled kada se Abra, potpuno obučena, pojavila na stepenicama, noseći u rukama korbu sa rubljem. „Gospođice Volš.“ „Detektive. Zdravo, Vini. Dan za čišćenje. Jeste li za kafu? Neki hladan napitak?“ „Ne, hvala.“ Korbet promeni držanje. „Bili ste sa gospodinom Landonom kada je otkrivena provala?“ „Tako je. Petkom uveče radim u pivnici. Eli je došao — koliko je bilo? — oko pola deset, čini mi se. On i Kameni Tribet su sedeli za šankom, ćaskali.“ „Kameni je lokalni lik“, pojasni Vini. „Ostali smo do zatvaranja“, nastavi Eli. „Abra i ja smo ispratili Kamenog kući, a onda došli ovamo.“ „Pozornik Hanson je zabeležio vaš poziv stanici u jedan i četrdeset tri.“ „Tako je. Ušli smo u kuhinju i video sam da je alarmna tabla zamrljana, zatim sam proverio vrata i našao sveže tragove provale. I da, promenili smo šifru za alarm. Opet.“ „I doveli pojačanje“, reče Abra, češkajući Barbi. „Jeste li videli nepoznata vozila, nekog na plaži ili na ulici?“ „Ne, ali tada nisam obraćao pažnju. Pre toga sam bio kod kuće, radio neko istraživanje, čitao na zadnjoj terasi. Nisam primetio ništa i nikog. Nisam planirao da odem u pivnicu. Nisam nikome rekao da idem. Tek tako sam otišao.“ „Imate li običaj da posećujete pivnicu svakog petka uveče?“ „Samo jednom sam bio tamo.“ „Jeste li u pivnici videli nekog neobičnog, na bilo koji način? Nekog ko odskače po izgledu ili ponašanju?“ „Ne.“ „Ja jesam“, poče Abra, okrenuvši se prema njima. „Tonik i limeta.“ „Izvinite?“ „Možda nije ništa. Sigurna sam da nije, ali to sam poslužila jednom nepoznatom gostu. Sedeo je pozadi, pio je tonik sa limetom. Naručio je treću turu, ali nije sačekao da je poslužim.“ „Šta je tu neobično?“, upita Korbet. „Većina gostiju dolazi u društvu ili da nađe društvo ili, ako su samo u prolazu, obično popiju kriglu piva ili čašu vina. Mada opet, možda je samo hteo da sluša bend. Dobar je...“ „Nastavite“, podstače je Korbet. „Kad malo vratim film, otišao je odmah nakon što je Eli ušao. Uzela sam porudžbinu, dodala je ostalim i stala za šank da sačekam piće. Stajala sam tamo nekoliko minuta — ako ne i manje — pričajući sa Kamenim. Bila sam okrenuta glavnim vratima, tako da sam videla Elija kako ulazi. Upoznala sam njih dvojicu i preuzela piće. I kada sam se vratila, njega nije bilo, samo je ostavio novac na stolu.“ „Poznajem pivnicu.“ Korbet suzi pogled kao da je zamišlja. „Postoji i drugi izlaz, ali mora

da se prođe kroz kuhinju.“ „Tako je. Nisam videla da je izašao posle Elijevog ulaska, jer sam se pomerila — znate — nisam više bila okrenuta prema vratima. Osim ako nije prošao kroz kuhinju, ali znam da je otišao čim je Eli ušao, jer sam odmah otišla da ga poslužim. Kako god, izašao je nekih pet minuta nakon što je naručio piće.“ „Sećate li se kako je izgledao?“ „Bože. Ne baš. Belac, kasne tridesete, mislim. Braon kosa ili tamnoplava — u tom delu pivnice svetlo je prigušeno — poduža kosa, padala mu je preko okovratnika. Nisam mogla da vidim koje boje su mu oči, ni kakve je građe, budući da je sedeo. Imao je krupne šake. Možda ću se setiti još nečeg ako razbistrim mozak.“ „Da li biste svoj opis dali policijskom crtaču?“ „Pa, da, ali... Zaista mislite da bi to mogao biti čovek koji je provalio ovde?“ „Vredi pokušati.“ „Žao mi je.“ Abra pogleda u Elija, pa u Vinija. „Sinoć mi nije bilo ni na kraj pameti.“ „Zato i sprovodimo istragu“, reče joj Vini. „Ne znam koliko može biti od pomoći. Znate da je svetlo prigušeno u tom delu, posebno kada svira muzika. A on je sedeo u krajnjem uglu, gde je najmračnije.“ „Šta vam je rekao, jeste li proćaskali?“, upita Korbet. „Ne mnogo. Tonik sa limetom. Pitala sam ga da li nekog čeka jer su stolice vikendom tražene. Samo je ponovio porudžbinu. Nije zvučao druželjubivo.“ „Udesićemo susret sa crtačem kada vam bude zgodno. Bićemo u kontaktu.“ Pošto mu je Barbi njuškala cipele, Korbet se sagnu da je počeše po glavi. „I pas je dobra ideja. Veliki pas koji laje u kući oterao je mnoge provalnike.“ Kada ih je Eli ispratio, Abra je i dalje stajala u kuhinji sa korpom rublja na boku. „Žao mi je, Eli.“ „Zbog čega?“ „Što se tog tipa nisam sinoć setila, možda bismo već imali crtež. I još više mi je žao što nisam umela bolje da ga opišem. Stvarno nisam obraćala pažnju na njegovo lice nakon što mi je stavio do znanja da želi da bude sam.“ „Ne znamo čak ni ima li on nekog udela u ovome. I ako ima, ma koliko ti je teško da se setiš, to je sve što imamo.“ „Meditiraću kasnije, možda uspem nešto da izbistrim. I ne omalovažavaj meditaciju.“ „Nisam ništa rekao.“ „Ali si pomislio. Idem da stavim veš na pranje.“ Abra pogleda na sat. „Definitivno kasnim. Ako danas ne stignem, odvojiću sutra malo vremena za spavaće sobe. I završiću Hesterinu. Taman da sredim nešto kod kuće pre časa.“ „Hoćeš li doći posle časa?“ „Stvarno sam zapostavila gomilu stvari, a i nedostaje mi moja prazna kuća, bez tebe sa sumnjičavim vibracijama prema meditaciji. Osim toga, ti i Barbi morate da se zbližite. Doći ću sutra. Moram ovo da stavim na pranje“, ponovi ona i odjuri. „Ostadosmo samo ti i ja, Barbi“, reče Eli. Možda je tako najbolje. Počeo je da se navikava na Abrino prisustvo. Verovatno će im prijati malo razdvajanja, malo prostora.

Ali njemu nije baš prijalo.

18 ablokirana, zaključi Abra. Bila je zablokirana, to je bio odgovor. Meditirala je, sarađivala sa policijskim crtačem, pokušala aktivno da sanja — u čemu baš i nije bila vešta — ali uloženo vreme, trud i umešnost crtača dali su crtež koji nije bio ni nalik muškarcu između trideset i četrdeset godina. Svaki drugi muškarac, pomisli Abra, proučavajući crtež po ko zna koji put, imao je usko lice, dugu, pomalo razbarušenu, tamnu kosu i tanke usne. Nije bila sigurna za usne. Jesu li zaista bile tanke ili je to bila projekcija njenog sećanja na svojevrsnu škrtost kojom je zračio? Naravno, nije bilo nikakvih dokaza o škrtosti, gost koji pije tonik i limetu nije imao nikakve veze s tim. Ali opet. Ništa nije moglo da se preduzme, bar ne do kraja prazničnog vikenda. Abra je dodala poslednju srebrnu lopticu, kompletirajući par visećih naušnica od srebra i kvarca. Dok je popunjavala opisnu kartu, zamišljala je Elijevu porodicu kako već putuje ovamo. To je bila jedna dobra stvar. A druga? Kuća je bila savršena za ’porodični odmor’ i znala je da će joj prijati. Bar će joj skrenuti misli sa neuspelog crteža. Potreban joj je napredak, zaključi Abra, skidajući naočari koje je nosila za rad izbliza i čitanje. Nadala se da će odigrati ulogu u identifikovanju provalnika i potencijalnog ubice, u pomaganju Eliju da reši svoje probleme, uz malo uzbuđenja oko rasvetljavanja misterije. Želela je da sve bude uredno i čisto, iako je savršeno dobro znala da je život sve samo ne to. Sada nije mogla da se oslobodi osećaja frustracije i pritajene nelagode. Bar joj je novi nakit dobro ispao. Ali njene nade da će kreativnom energijom odblokirati sebe pale su u vodu. Sklopila je radni stočić i spremila ga u drugi sobičak, a alat i materijale u označene kutije. Odneće novi nakit u suvenirnicu, a od zarade će kupiti sebi neku sitnicu. Odlučila se za šetnju, kako bi sebi dala priliku da se divi žutim narcisima i đurđevku, ofarbanim uskršnjim jajima koja su visila sa drveća, te napupalom žbunju zlatne kiše. Oduvek je volela buđenje novog godišnjeg doba, bilo da su to prvi zeleni izdanci proleća ili prve zimske pahulje. Ali danas je nervoza nadjačala sve pa je poželela da svrati kod Morin i nagovori prijateljicu na šetnju do sela. Imala je čudan osećaj da je neko posmatra. Ali to je samo bila odložena reakcija na ono što se dogodilo u Litici. I u svetioniku, pomisli, okrenuvši se da pogleda njegov visoki beli toranj. Niko je nije pratio, iako nije mogla a da se ne osvrne preko ramena, osećajući jezu niz kičmu.

Poznavala je te kuće i njihove vlasnike. Prošla je kraj pansiona Surfsajd, odagnavši strah i iznenadan nagon da se okrene i potrči kući. Ali zar će dozvoliti da je proganjaju sopstvene uobrazilje? Nije htela da propusti zadovoljstvo šetnje u varošici od koje je napravila svoj dom. I nije htela da se seća kako ju je jednom neko već zgrabio otpozadi u praznoj kući. Sunce je sijalo, ptičice su pevale, praznične gužve su već počele. Odahnula je od olakšanja kada je ušla u glavnu seosku ulicu sa radnjama, restoranima i ljudima. Prijalo joj je što vidi mušterije ispred izloga suvenirnice. Turisti su provodili praznike na plaži, porodice poput Elijeve će boraviti samo preko vikenda. Abra uđe u radnju i ugleda Heder iza pulta. Ustuknula je, a onda ipak ušla. „Sranje“, promrmlja. „Koje sranje.“ Nije videla prodavačicu od kada je ova u suzama otrčala sa njenog časa joge. Heder više nije dolazila ni na kućne seanse. U prodavnici, Abra je obuzdavala bes i ozlojeđenost kako bi mogla da zatraži svoj ček. Negativna energija, reče sebi i zastade. Vreme je za pročišćenje, a možda bi usput mogla da rebalansira svoj či i konačno sve odblokira. Kako god, Heder je bila to što je bila. Nije bilo svrhe gajiti loša osećanja, sa bilo čije strane. Abra uđe u suvenirnicu. Prijatni mirisi, prozračna svetlost, jak osećaj lokalne umetnosti i rukodelstva. Prihvati to raspoloženje, naredi sebi, i nastavi dalje. Nemarno je mahnula drugoj prodavačici, primetivši blagu promenu na njenom licu kada se pridružila redu za usluživanje. Heder je nesumnjivo koleginicama ispričala svoju verziju događaja. Ko bi je krivio, zaista? Abra namerno pređe na stranu gde je radila Heder, čekajući strpljivo svoj red dok ju je ova ignorisala. Kada je Heder završila prodaju, Abra priđe pultu. „Zdravo. Gužva danas. Treba mi samo pet minuta. Mogu da sačekam kada budeš slobodna.“ „Stvarno ne znam kada će to biti. Imamo puno mušterija.“ Ukrućena i stisnutih vilica, Heder obiđe oko pulta da usluži tri žene. Bes u Abri je narastao dovoljno da je zagolica u grlu. Ona udahnu duboko da ga obuzda, a potom naglo uze set ručno pravljenih čaša za vino, kojima se već neko vreme divila ali nije mogla da ih priušti. „Izvinite.“ Sa usiljenim osmehom na licu, Abra sa čašama priđe Heder. „Možete li da me uslužite? Sviđaju mi se ove čaše. Zar nisu predivne?“, reče grupi žena, izmamivši njihovo priznanje, a jedna čak priđe odeljku sa čašama, zagledajući one za šampanjac od istog umetnika. „Bile bi predivan svadbeni poklon.“ „Zar ne?“ Abra podiže jednu čašu prema svetlosti, ozarenog lica. „Sviđaju mi se upletene stabljike. Sa Zakopanim blagom ne možete pogrešiti“, doda Abra, široko se osmehujući Heder.

„Naravno. Pitajte ako vas nešto zanima“, procvrkuta Heder, a onda se vrati za pult. „Ja sam sada mušterija“, objavi Abra. „Prvo, nedostajala si nam na času.“ I dalje stisnutih vilica, ali zatočena iza pulta, Heder nije imala kud. „Bila sam prezauzeta.“ „Nedostajala si nam“, ponovi Abra i spusti ruku na Hederinu. „Žao mi je što smo se svađale. Rekla sam stvari koje su te uznemirile i povredile.“ „Ispalo je da sam ja obična tračara i.,. Policija je bila tamo.“ „Znam, ali više nije jer on nije ništa uradio. Neko je provalio u Liticu, dvaput. Prvi put je napao mene.“ „Znam. To je drugi razlog što brinem.“ „Hvala ti što brineš, ali nije Eli pokušao da me povredi. Bio je u Bostonu. I on nije...“ Abra kratko pogleda oko sebe, za slučaj da mušterije stoje previše blizu. „Nije povredio onog detektiva iz Bostona, zato što sam ja bila s njim kada se to desilo. To su činjenice, Heder, potvrđene od strane policije.“ „Pretražili su Liticu.“ „Detaljno. Možda će i moju kuću.“ „Tvoju?“ Šok i istinska zabrinutost joj izbrazdaše lice. „Zašto? To je smešno. To nije pošteno.“ Barijera je napukla, pomisli Abra, začuvši uvređenost u Hederinom glasu. „Zato što jedan detektiv — samo jedan — iz Bostona, koji ne prihvata činjenice i dokaze, već godinu dana proganja Elija. Sada se okomio i na mene.“ „Pa to je užasno.“ „Jeste, ali pošto nemamo šta da krijemo, neka radi šta hoće. Naša lokalna policija je uključena u istragu. Imam više poverenja u njih da će otkriti šta se desilo i ko je odgovoran.“ „Mi brinemo sami o sebi“, reče Heder, ponosno klimajući glavom. „Samo se čuvaj.“ „Hoću.“ Abra pokuša da ne reaguje kada je Heder otkucala čaše. Ništa od nove opreme za jogu. Iz tašne je izvadila svoju kreditnu karticu, a onda se setila nakita. „Umalo da zaboravim. Napravila sam tuce novih naušnica.“ Izvadila ih je i položila na pult, sve upakovane u providne kesice. „Možeš da ih pogledaš kada budeš imala vremena, pa mi javi.“ „Hoću. O, ove su slatke!“ Podigla je srebrne sa cirkonima, poslednji par koji je Abra napravila. „Srebrni mesec i zvezdice, a cirkoni su sunčeva svetlost.“ „Baš su lepe.“ Žena sa čašama za šampanjac priđe pultu. „Abra je jedna od naših umetnica. Upravo je donela novi nakit.“ „Baš imamo sreće! Džoana, dođi da vidiš ovu ogrlicu. Baš kao što ti voliš.“ Abra razmeni pogled sa Heder dok joj je davala kreditnu karticu. Po načinu na koji su se žene okupile oko novog nakita, možda će ipak moći da priušti novu opremu za jogu. Pola sata kasnije, Abra je častila sebe sladoledom i otišla kući pozitivnija nego pre. Prodala je pola svog nakita na licu mesta, i još dva komada koja su već bila izložena u radnji. Definitivno će sebi kupiti novu opremu, nedavno ju je ošacovala na internetu. Povrh toga, zaradila je prelepe čaše za vino.

Prvom prilikom će pozvati Elija na vino i serviraće ga uz sveće. Ali sada će opet pokušati da meditira. Ovoga puta možda uz mirišljave štapiće. Obično joj je prijao svež morski vazduh ali sada nije upalilo. Promeni nešto, reče sebi. Ušla je u kuću i zabavila se otpakivanjem i pranjem novih čaša, pre nego što ih je poslagala na kuhinjske police. Sam pogled na njih dao joj je novi pozitivan podstrek. U iščekivanju je uzela olovku, papir, primerak policijskog crteža i smestila se na svoje jastuče za meditaciju u spavaćoj sobi. Iako je po svojoj proceni bila prosečan crtač, verovala je da može uneti neke promene ili dodatke ukoliko joj padnu na pamet. Dišući duboko, prišla je plakaru da uzme kutiju sa mirišljavim štapićima i raznim držačima koje je godinama skupljala. Možda miris lotosa, pomisli ona, da joj otvori treće oko. Zaista, trebalo je ovo ranije da proba. Skinula je kutiju sa police i otvorila je. Uz vrisak, Abra ispusti kutiju kao da je iz nje siktala zmija. Mirišljavi štapići se rasuše, držači zazveckaše. I pištolj pade na pod. Abra refleksno ustuknu. Instinkti su joj govorili da beži, a onda se uključi logika. Ko god je tu stavio pištolj, zasigurno nije čekao u kući da ga ona nađe. Podmetnuo Eli, zaključi Abra, boreći se za dah, kako bi ga policija tu našla. To je značilo, moralo je da znači, samo jedno: onaj ko je poslednji posedovao pištolj izvršio je ubistvo. Abra odmah izvadi telefon. „Vini, imam veliki problem. Možeš li da dođeš?“ Deset minuta kasnije, dočekala ga je na vratima. „Nisam znala šta drugo da radim.“ „Učinila si pravu stvar. Gde je?“ „U spavaćoj sobi. Nisam ga pipnula.“ Povela ga je, a onda stala sa strane kada je čučnuo da ga prouči. „Kalibar 32.“ „Je li to onaj...“ „Jeste.“ Vini se uspravi, iz džepa izvadi telefon i napravi nekoliko fotografija. „Nisi u uniformi“, primeti Abra. „Nisi bio na dužnosti. Bio si kod kuće sa porodicom. Nije trebalo...“ „Abs.“ Vini se okrenu i zagrli je, očinski je tapšući po leđima. „Opusti se. Korbet će hteti da zna za ovo.“ „Kunem se, pištolj nije moj.“ „Znam da nije tvoj. Niko nije ni rekao da jeste. Opusti se“, ponovi on. „Sredićemo ovo. Imaš li nešto hladno?“ „Hladno?“ „Da, kolu, ledeni čaj, bilo šta?“ „O, naravno.“ „Prijaće mi nešto hladno. Bolje idi i pobrini se za to. Brzo ću ja.“ Dao joj je zadatak da se malo smiri, znala je. I smirila se. Izvadila je sud, dodala vodu i šećer, a potom ih stavila na ringlu da se sjedine dok ona iscedi limun.

Kada je Vini sišao, sipala je mešavinu u stakleni bokal. „Nisi morala sve to da radiš.“ „Lakše mi je kada uposlim ruke.“ „Sveža domaća limunada.“ „Zaslužio si. Kaži Karli da mi je žao što sam vam prekinula vikend.“ „Udata je za policajca, Abra. Navikla je. Korbet je na putu ovamo. Želi da vidi pištolj na mestu gde je nađen.“ A ona je želela pištolj, i smrt koja ga je okruživala, što dalje od svoje kuće. „I onda ćete ga odneti.“ „I onda ćemo ga odneti“, obeća Vini. „Lično ću se pobrinuti za to.“ „Izašla sam u kupovinu, prošetala selom, provela neko vreme u suvenirnici. Kupila sam sebi sladoled i vratila se kući.“ Dok je govorila, sipala je limunadu preko leda i dodala tanjir sa hrskavim kolačićima. „Možda me nije bilo malo više od sat vremena, sat i petnaest minuta.“ „Jesi li zaključala vrata?“ „Da. Vodila sam računa, uvek vodim računa o tome, od one provale u Litici.“ „Kada si poslednji put gledala u tu kutiju?“ „Ne koristim često mirišljave štapiće, odavno ih nisam kupovala. Ponekad ih kupim a ne koristim. Opet brbljam.“ Abra otpi gutljaj limunade. „Ne znam tačno, ali rekla bih dve nedelje. Možda tri.“ „Provodiš mnogo vremena van kuće, mnogo vremena u Litici.“ „Da. Časovi, čišćenje, kupovina — za sebe i za klijente. Kurirski poslovi. I većinu noći sam provodila sa Elijem. Ko god je ubio Kirbija Dankana, podmetnuo je pištolj, Vini, kako bi mene upleo.“ „Vrlo verovatno. Idem da pogledam vrata i prozore, u redu? Dobra limunada“, doda on. „I dobri kolači.“ Ostala je tu, radije nego da ga prati. Pretres kuće nije mogao trajati dugo. Imala je samo tri spavaće sobe, iako se druga nije mogla nazvati sobom, pre magacinom, a i služila je kao radionica. Kuhinja, dnevna soba i zastakljena soba, koja je važila za najlepši kutak u kući. Dva mala kupatila. Ne, nije moglo trajati dugo. Abra ustade i zaputi se na zadnju verandu. Još jedan lep kutak, velikodušan spoljni prostor. Po lepom vremenu ga je koristila jednako kao i unutrašnji. Odatle je pucao pogled na zaobljeni rt sa svetionikom i pučinu iza njega. Njeno malo carstvo, sve što je oduvek želela, jer joj je pružalo utehu i zadovoljstvo. I sada ga je neko oskrnavio. Kao i nju. Neko je ušao u njen dom, hodao njenim sobama i za sobom ostavio smrt. Abra se okrenu kada je Vini ušao, čekajući da pregleda vrata od terase i zadnje prozore. „Ovi prozori nisu zaključani, kao ni oni napred.“ „Kad sam budala.“ „Nisi.“ „Volim otvorenu kuću, da vazduh slobodno struji. U tom pogledu sam striktna.“ Abra skupi kosu i grubo je povuče. Bilo joj je lakše nego da sebe šutne. „Začudo, planirala sam da

ih zaključam.“ „Ovde je ostalo nešto vlakana.“ Vini uslika svojim telefonom. „Imaš li pincetu?“ „Da. Doneću.“ „Nisam poneo opremu“, reče on kada se vratila. „Samo kesu za dokaze da u nju stavim pištolj i ništa više. To mora da je Korbet“, nastavi Vini kada se čulo kucanje. „Hoćeš da ja otvorim?“ „Ne, ja ću.“ Sa pincetom u ruci, Abra otvori ulazna vrata. „Detektive Korbete, hvala što ste došli. Vini... pozornik Hanson je u kuhinji. Pištolj je... pokazaću vam.“ Povela ga je u spavaću sobu. „Ispustila sam kutiju — i sve — kada sam videla šta je unutra. Htela sam da uzmem mirišljave štapiće i pištolj je bio unutra.“ „Kada ste poslednji put otvarali kutiju?“ „Rekla sam Viniju, verovatno pre tri nedelje. On je već fotografisao“, reče Abra kada je Korbet izvadio svoj foto-aparat. „Želim svoje snimke.“ Čučnuo je, izvadio olovku i provukao je kroz obarač pištolja. „Posedujete li pištolj, gospođice Volš?“ „Ne. Nikada ga nisam posedovala. Nikada u životu nisam držala pištolj. Čak ni kao igračku, zaista. Moja majka je zakleti protivnik ratnih igračaka, volela sam slagalice i bojanke i... opet brbljam. Nervozna sam. Ne volim što je pištolj u mojoj kući.“ „Odnećemo ga.“ Korbet navuče rukavice kada Vini uđe u sobu. „Detektive, u kući ima nekoliko otključanih prozora. Abra mi je rekla da ih ne zaključava uvek. Na jednom pozadi sam našao nešto vlakana.“ „Odnećemo ih na analizu. Ko vam je sve bio u kući tokom poslednjih par nedelja?“ „Jednom nedeljno držim kućni čas joge, u večernjim satima, znači moji polaznici. I deca iz komšiluka su svraćala. O bože, deca. Je li to napunjeno? Je li ta stvar napunjena?“ „Jeste, napunjen je.“ „Šta da je jedno od dece ušlo ovamo i... lupetam svašta. Ne bi ušli i uzeli kutiju sa najviše police mog ormana. Ali da jesu...“, Abra sklopi oči. „Je li dolazio neki majstor iz nekog razloga?“, upita Korbet, ubacujući kesu sa dokazom u džep. „Nije.“ „Stanodavac, kablovska kompanija, bilo šta slično?“ „Ne. Moji polaznici, deca iz komšiluka.“ „Eli Landon?“ Oči joj sevnuše. Korbet ju je mirno posmatrao. „Rekli ste mu da znate da je nevin.“ „Svejedno moram da postavim pitanje.“ „Nije dolazio proteklih nekoliko nedelja. Od provale se ne udaljava od Litice. Morala sam da ga nagovaram da napusti kuću samo da bi otišao u kupovinu jer mu ovog vikenda dolazi porodica u posetu.“ „U redu.“ Korbet se uspravi. „Hajde da vidimo ta vlakna.“

Čekala je da ih Vini i Korbet prostudiraju, domunđavajući se, a potom ih ubace u kesicu za dokaze. „Jeste li za limunadu, detektive? Upravo sam je napravila.“ „Može, hvala. Hajde da sednemo.“ Ton kojim je ovo rekao obli joj dlanove znojem. Sipala je limunadu i sela za sto. „Jeste li videli nekoga da se muva oko kuće?“ „Ne. Više nisam videla muškarca iz pivnice. Bar mislim da nisam. Prepoznala bih ga, iako nisam bila od pomoći u opisivanju. Zato sam i izvadila štapiće. Htela sam da ih zapalim, da pokušam da meditiram. Poslednjih dana sam sva naelektrisana, pa sam mislila da se malo opustim.“ „Naelektrisana?“ „Posle svega što se izdogađalo, razumljivo je. I...“ Neka ide dođavola. „Neko me prati.“ „Videli ste nekog?“ „Ne, ali imam osećaj. Ne umišljam, u to sam sigurna. Znam kako je kada vas neko prati. Verovatno znate šta sam doživela pre nekoliko godina.“ „Da, znam.“ „Imam taj osećaj već nekoliko dana.“ Abra pogleda u prozor koji je ostavila otključan, kroz staklena vrata prema verandi, gde je sunce kupalo saksije sa cvećem. „Dosta vremena provodim van kuće, a noći sam provodila sa Elijem. I pošto sam bila dovoljno nemarna da ne zaključam prozore, neko je ušao bez muke i ostavio pištolj. Ali zašto? Ne razumem, zašto ovde? Zašto kod mene? Ili razumem, ali je uvrnuto. Ako je neko želeo da me diskredituje, da baci sumnju na Elijev alibi, zašto jednostavno nije podmetnuo pištolj u Litici dokom provale?“ „Pretražili smo je pre nego što je stigao da ga podmetne, ili možda nije planirao da odustane“, reče Vini. „Oprostite na upadici, detektive.“ „Nema problema. Proteklih nekoliko dana, Vulf je pokušavao da dobije nalog za pretres ove kuće. Njegovi nadređeni ga ne podržavaju u tome, kao ni ja. Ali on ne odustaje. Tvrdi da je dobio anonimni poziv i da mu je rečeno kako je viđena žena, žena duge kovrdžave kose, kako se udaljava od svetionika u noći kada je Dankan ubijen.“ „Aha.“ Nevidljivo đule joj probode stomak. „A onda je pištolj nađen ovde. Znači, ili sam ubila Dankana ili sam saučesnica. Treba li mi advokat?“ „Ne bi bilo loše, ali trenutno mi ovo izgleda kao nameštaljka. To ne znači da nećemo proći kroz proceduru.“ „U redu.“ Korbet gucnu limunadu. „Čujte, gospođice Volš — Abra. Reći ću vam kako stvari stoje i kako će ih moj šef protumačiti. Ako niste imali ništa sa Dankanom, zašto onda niste bacili pištolj u more, naročito nakon što je već izvršen pretres Litice? Podmetanje u vašu spavaću sobu sa gomilom mirišljavih štapića? Gluplje ne može biti. Uostalom, ništa ne ukazuje na to da ste toliko glupi.“ Nemajući još uvek poverenja u svoj glas, Abra klimnu glavom. „Vi ste ga našli i prijavili. Igrom slučaja, glavni detektiv na slučaju ubistva Landonove

žene dobija anonimni poziv — sa pripejd mobilnog telefona, koji je potom bačen sa lokalnog tornja — tvrdeći, tri nedelje nakon ubistva, da je video ženu vašeg izgleda kako se udaljava sa mesta zločina u noći ubistva.“ „I detektiv Vulf mu veruje.“ „Možda da, možda ne, ali on pokušava da iskamči nalog za pretres. Sve liči na nameštaljku, i to lošu, stoga mislim da Vulf nema šanse, ali kao što rekoh, neće mu smetati da vam pretraži kuću.“ „Ali ovde nema ničeg. Ničeg... osim tog pištolja.“ „To će proći kroz proceduru. Mogu da nabavim nalog za pretres ali bilo bi mnogo jednostavnije ako nam vi date dozvolu.“ Nije htela; od svega joj je bilo pomalo muka. Ali još više je želela da se ovo što pre okonča. „U redu, pretražite, gledajte, radite sve što morate.“ „Dobro. Kada završimo, hoću da se pobrinete da kuća bude zaključana — uključujući prozore.“ „Da, zaključaću sve. Ali mislim da ću spavati ili u Litici ili kod prve komšinice... bar na neko vreme.“ „Još bolje.“ „Morate li odmah da kažete Eliju?“, Abra spusti ruke, shvativši da svoj privezak od sivog kvarca — onaj koji je napravila u radionici — sve vreme uvrće oko lančića. „Dolazi mu porodica. Verovatno da ovde provedu uskršnje praznike. Ovo će ih uzrujati.“ „Dok ne budem morao da razgovaram s njim, neću mu ništa reći.“ „Hvala vam.“ „Pozvao sam forenzičara da dođe po otiske ali...“ „Neće ih naći. Ali to je procedura.“ „Tako je.“ Pregurala je i to. Mala kuća, pomisli Abra, pa nije trajalo dugo. Sklanjala im se s puta što je više mogla. Znači, ovako se Eli osećao, zaključi ona, kada je policija došla da njuška u potrazi za dokazima. Sigurno se tako osećao već neko vreme, kao da kuća nije njegova. Kao da stvari u njoj nisu njegove stvari. Vini joj konačno priđe. „Završili su. Ništa nisu našli“, reče. „Nema otisaka na prozoru, na kutiji, nigde.“ Kratko je potapša po ramenu. „Pretres je formalnost, Abs. To što si dala odobrenje bez naloga samo ide u prilog tvrdnji da je nameštaljka.“ „Znam.“ „Hoćeš da ostanem još malo?“ „Ne, idi kući, svojoj porodici.“ Farbaj uskršnja jaja sa svojim sinčićem, pomisli. „Nisi morao ovako dugo da ostaneš.“ „Hoću da me pozoveš ako se nešto desi, u svako doba dana ili noći.“ „Hoću. Ne brini. Odoh da se malo sredim pa idem u Liticu. Hoću da vidim Hester.“ „Pozdravi je. Mogu da te sačekam.“ „Ne, dobro sam. Bolje sam. Dan je. Ima ljudi na plaži. Taj tip trenutno nema razloga da me smara.“ „Svejedno, zaključavaj vrata i prozore.“

„Hoću.“ Ispratila ga je. Komšinica preko puta joj mahnu u pauzi okopavanja svog vrta. Dva dečaka prozujaše na biciklima. Previše aktivnosti, uveravala je sebe, da bi neko pokušao da se ušunja u kuću. I trenutno nema razloga da to čini. Uzela je kesu za smeće, otišla u sobu, klekla i u nju ubacila sve sa poda, kutiju, štapiće, držače, sve. Ko zna šta je dodirivao. Da je mogla, bacila bi ceo orman. Umesto toga, našminkala se, spakovala manju putnu torbu, uključujući i crtež. Kada je očistila kuhinju, izvadila je pitu od jagoda koju je ranije ispekla. Odnela je sve u kola, vratila se po torbu i tašnu. I kada je zaključala vrata, srce joj se steglo. Volela je svoju kućicu, ali u njoj se više nije osećala sigurno.

19 iticu ispuniše ljudi, buka, pokret. Eli je zaboravio kako izgleda kada toliko glasova priča u isto vreme, kada se aktivnosti prepliću i pitanja doleću sa svih strana. Posle početnog stresa, shvatio je da uživa u društvu i haosu. Vukao je prtljag na sprat, kese i posuđe sa hranom u kuhinju, gledajući kako njegova sestričina trčkara po kući — vodeći neprestane razgovore sa psom — primetivši da se njegova majka prijatno iznenadila kada je izvadio otmeni poslužavnik sa voćem i sirom, nudeći im ih kao grickalice za okrepljenje od puta. Ali najveće zadovoljstvo je doživeo kada je ugledao svoju baku kako stoji na terasi, zagledana u more dok joj povetarac mrsi kosu. Kada joj se pridružio, naslonila se na njega. Opružen na suncu, stari pas Sejdi diže glavu, kratko mahnu repom i nastavi da spava. „Sunce greje stare kosti“, reče Hester. „Moje i Sejdijeve. Nedostajalo mi je sve ovo.“ „Znam.“ Eli je zagrli oko ramena. „I mislim da si ovome ti nedostajala.“ „Volim da mislim tako. Posadio si ljubičice.“ „Abra je posadila. Ja ih zalivam.“ „Timski rad je dobra stvar. Zbližava ljude, Eli. Ne samo na praktičnom nivou. Volim što neko živi u kući, i volim što si to ti. Zato što mislim da si i ti ovome nedostajao.“ Porodična crta krivice i žaljenja prostruja kroz njega. „Žao mi je što tako dugo nisam dolazio. Još žalije što sam mislio da tako treba.“ „Znaš li da mrzim da plovim?“ Bio je istinski šokiran. „Ti? Hester ’Prvi oficir’ Landon? Mislio sam da voliš da ploviš.“ „Tvoj deda je voleo. Ja sam morala da pijem tablete protiv mučnine kako bih smirila stomak. Obožavam more, ali najviše volim da ga gledam sa kopna. Plovili smo zajedno, Eli i ja, i ne kajem se ni zbog jedne popijene tablete ili minuta provedenog s njim na vodi. Brak je niz kompromisa, a kada su obostrani, kompromisi kreiraju život, partnerstvo. Ti si napravio kompromis, Eli, i nema razloga da se zbog toga izvinjavaš.“ „Hteo sam da te sutra izvedem.“ Hester se nasmeja, kratko i veselo. „Bolje ne.“ „Zašto si zadržala brod?“ Kada ga je pogledala i osmehnula se, shvatio je. Iz ljubavi, pomisli Eli, i spusti usne na njen obraz. Hester uhvati njegov pogled. „Dakle, nabavio si kuju.“ „Jesam. Trebao joj je dom. Mogu da ostvarim vezu.“

„Pas je zdrav napredak.“ Hester ga opet pogleda u oči, oslonivši se na štap. „Izgledaš bolje.“ „Nadam se da je tako. I ti izgledaš bolje, bako.“ „Nadam se i ja da je tako.“ Opet se grleno nasmejala. „Mi smo dva ranjenika, zar ne, mladi Eli?“ „Koji se oporavljaju i jačaju. Vrati se kući, bako.“ Uzdahnula je i stisnula mu ruku, a zatim uz pomoć štapa odšetala do stolice i sela. „Moram još da se oporavljam.“ „Možeš i ovde. Ostaću sa tobom, koliko god je potrebno.“ Nešto zasija u njenim očima. Za trenutak mu se učini da su suze, ali bila je svetlost. „Sedi“, reče mu. „Nameravam da se vratim, ali još nije vreme. Ne bi bilo praktično ni mudro da živim ovde kada u Bostonu imam sve one doktore i fizikalne terapije.“ „Mogu ja da te vodim na terapije.“ Nije shvatao, zaista nije, sve dok je nije ugledao kako stoji na terasi, zagledanu u more, koliko je zapravo želeo da se vrati. „Udesićemo da terapije budu u kući.“ „Bože, koliko ličiš na mene. Razmišljam o tome još od trenutka kada sam se probudila u bolnici. Misao o povratku me je ponajviše održala. Žilave sam loze, a udajom za Landona postala sam još žilavija. Doktori nisu mogli da veruju kada sam se oporavila, kada sam stala na noge.“ „Ne poznaju oni Hester Landon.“ „Sada me znaju.“ Ona se zavali u stolicu. „Ali nisam još spremna za povratak. Treba mi tvoja majka. O, treba mi i tvoj otac, takođe. Dobar je on sin, uvek je bio. Ali treba mi Lisa, bog je poživeo, još neko vreme. Stala sam na noge, ali ne mogu da živim ovde, ma koliko to želela. Zato ću ostati u Bostonu dok ne budem zadovoljna sobom. A ti ostani ovde.“ „Koliko god želiš.“ „Dobro, jer upravo ovo ti želim, oduvek. Pitala sam se hoću li biti poslednja Landonova u Litici. Poslednja koja je živela u Viski Biču. Još više sam se pitala je li razlog što nisam volela Lindsi taj što te je držala u Bostonu.“ „Bako...“ „Pa, koliko god sebično i samoživo zvučalo, to je delimično bio razlog. Ne u potpunosti, ali delimično. Prihvatila bih je, ili bih bar pokušala, da te je usrećila — kao što su Trišina porodica i njen posao u Landon Viskiju nju usrećili.“ „Ona je maher u poslu, jelda?“ „Nasledila je to od tvog dede i tvog oca. Rođena i odgojena za to. A ti si više na mene. Ah, mi možemo da podnesemo posao kada moramo, nismo budale. Ali nas jedino umetnost ispunjava.“ Eli potapša Hester po ruci. „Čak i kada si se usredsredio na pravo, pisanje te je najviše činilo srećnim.“ „Izgledalo je previše zabavno da bih ga smatrao poslom. A sada je posao, i više od posla. Dok sam bio u advokaturi, izgledala mi je kao nešto važno, nešto sigurno. Više od sanjarenja nad papirom.“ „Zar ti pisanje predstavlja samo to? Sanjarenje?“

„Ne. Lindsi je to tako zvala.“ Eli je skoro i zaboravio na to. „Ne iz zlobe, samo... nekoliko priča nije bilo tako impresivno.“ „A ona je samo htela da je nešto impresionira, i ne kažem ovo iz zlobe. Bila je takva. Ali u tom nizu kompromisa, prava istina je da se Lindsi nije trudila. Ili bar ja to nisam videla. Ljudi koji kažu da ne valja govoriti ružno o pokojnicima nemaju smelosti da kažu ono što misle.“ „Ti imaš smelosti napretek.“ Nije očekivao da će razgovarati o Lindsi, ne tu, ne sa Hester. Ali možda je to bilo pravo mesto da konačno stave tačku na tu priču. „Nije ona bila kriva.“ „Retko je jedna osoba kriva.“ „Mislio sam da ćemo krenuti novim stopama, deliti snage, slabosti, ciljeve. Ali oženio sam se princezom. Njen otac ju je uvek tako zvao. Princeza.“ „Ah, da, sada se sećam.“ „Uvek je dobijala ono što je želela. Odgajana je u verovanju da može i hoće — i treba. Bila je prirodno šarmantna, neverovatno lepa i apsolutno je verovala da je njen život savršen, baš onakav kakvog ga je zamišljala.“ „Ali život nije bajka, čak ni za princezu.“ „Nije“, složi se Eli. „Ispostavilo se da život sa mnom nije savršen.“ „Bila je mlada i razmažena. Da je pokušala, možda bi s vremenom sazrela i postala manje sebična. Istina, bila je šarmantna i imala je izvrsno oko za umetnost, dekor, modu. Možda je mogla to da iskoristi. Ali surova istina je da Lindsi nije bila tvoj par, tvoja partija, ni ljubav tvog života. Ni ti nisi bio njena.“ „Nisam“, priznade Eli, „zato nismo uspeli.“ „Najbolje što se može reći za vas dvoje jeste da ste oboje pogrešili. Ona je platila preveliku cenu za tu grešku i žao mi je zbog toga. Bila je mlada, lepa žena i brutalno je stradala. Gotovo je.“ Nije, pomisli Eli, ne dok krivac za to ne plati. „Imam pitanje za tebe“, nastavi Hester. „Jesi li srećan ovde?“ „Bio bih lud da nisam.“ „I posao ti fino ide?“ „Bolje nego što sam očekivao ili se nadao. Tokom protekle godine, pisanje je bilo više beg od stvarnosti, način da izađem iz svoje glave — u drugu dimenziju. Sada je to posao. Hoću da budem dobar u njemu. Mislim da mi je boravak ovde u tome pomogao.“ „Zato što je ovo tvoj dom, Eli. Ti pripadaš Viski Biču. Triša? Svi znamo njen život, njenu porodicu, i njen dom je u Bostonu.“ Hester se osvrnu iza sebe, gledajući Selinu kako se valja po podu sa uzbuđenom Barbi. „Ovo je mesto gde će ona dolaziti, provoditi vikende, letnje i zimske raspuste. Ali ovo nije njen dom. Nikada nije bio.“ „Ovo je tvoj dom, bako.“ „Prokleto si u pravu.“ Hester diže bradu i oči joj poprimiše beskrajnu mekoću dok je iznad šarenih cvetova zurila u more. „Zaljubila sam se u tvog dedu na onoj plaži, jedne opojne prolećne noći. Znala sam da će biti moj i od ove kuće smo napravili dom, ovde podigli decu, živeli naše živote. Litica je moj dom i zato sam slobodna da je poklonim kome ja želim.“

Okrenula se prema Eliju i te meke oči postaše čelične. „Osim ako me ne ubediš da je ne želiš, da ne možeš da urediš život ovde, da budeš srećan — udesiću prenos vlasništva.“ Zapanjen, Eli je mogao samo da zuri u nju. „Bako, ne možeš da mi pokloniš Liticu.“ „Mogu da radim šta god hoću, momče.“ Hester ga odlučno lupnu prstom po ruci. „Kao što sam uvek radila i nastaviću tako.“ „Bako...“ Opet ga je lupnula prstom, ovoga puta prekorno. „Litica je dom, a u domu neko mora da živi. Sada si to ti, i odgovaraš za nju. Hoću da znam želiš li da od nje napraviš svoj dom, da u njoj ostaneš, i kada budem u stanju da se vratim i kada me ne bude. Želiš li negde drugde da živiš?“ „Ne.“ „Onda je stvar rešena. Pao mi je kamen sa srca.“ Sa zadovoljnim uzdahom, ona opet pogleda u more. „Tek tako?“ Hester se osmehnu i nežno ga uhvati za ruku. „Zapečaćeno.“ Dok se Eli smejao, Triša otvori vrata od terase. „Ako vas dvoje možete da se razdvojite, vreme je za farbanje jaja.“ „Hajde. Daj mi ruku, Eli. Lako sedam ali teško ustajem.“ Pomogao joj je da ustane, a onda je zagrlio oko ramena. „Pobrinuću se za to, obećavam. Samo se brzo vrati kući.“ „Takav je plan.“ Dala mu je puno materijala za razmišljanje, ali farbanje uskršnjih jaja sa sestričinom — i njenim takmičarski nastrojenim pedesetosmogodišnjim dedom — odvraćali su mu misli. I tako se Eli prepustio zabavi. Kada se oglasilo zvono na vratima, kuhinjski šank je bio pokriven raznobojnim baricama i skvašenim novinama. Sa Barbi kraj nogu, Eli otvori vrata Abri. Stajala je sa torbama okačenim o svako rame i velikim poslužavnikom u rukama. „Izvini, nemam dovoljno ruku da sama otvorim.“ Samo se nacerio i nagnuo preko poslužavnika da je poljubi. „Upravo sam hteo da te zovem.“ Uzeo je poslužavnik, iskosivši ga kako bi mogla da prođe kraj njega. „Mislio sam da ćeš ranije doći — ali uspeo sam, uz veliki trud i lukavstvo — da ti sačuvam nekoliko jaja.“ „Hvala. Samo sam morala da pozavršavam neke poslove.“ „Je li sve u redu?“ „Zašto ne bi bilo u redu?“, Abra spusti torbe. „Zdravo, Barbi. Zdravo.“ Tražila je način da skrene temu, ne želeći da mu pokvari porodično okupljanje. „Pite su mi oduzele puno vremena.“ „Pite?“ „Pite.“ Uzela mu je poslužavnik i krenula s njim kroz kuću. „Prema zvucima koje čujem, svi su se odomaćili.“ „Kao da su tu već nedelju dana.“ „Dobro ili loše?“

„Dobro. Zaista dobro.“ I sama se uverila u to kada je ušla u kuhinju. Svi su sedeli oko šanka. Jaja, ofarbana manje ili više umešno i kreativno, bila su naslagana u korpicama. Kada je postala predmet pažnje svih prisutnih, Abra namesti osmeh i pokuša da potisne svoj užasan dan. „Srećan Uskrs.“ Požurila je da spusti pite i pozdravi prvo Hester. Zagrlivši je, ona sklopi oči i zaljulja se malo. „Tako je dobro videti vas opet. I ovde!“ „Daj da te pogledam.“ Hester je odmače od sebe. „Nedostajala si mi.“ „Moraću češće da vas posećujem.“ „S tvojim rasporedom? Hajde da sednemo, za tebe čaša vina, za mene martini, pa da mi ispričaš sve tračeve. Ne stidim se da priznam koliko mi je to nedostajalo.“ „Skoro da ste u toku, ali mogu da iskopam još koji za čašu vina. Robe!“ Ona se izvi na prste da zagrli Elijevog oca. Eli je posmatrao kako se Abra pozdravlja sa njegovom porodicom. Njeni zagrljaji su bili tako prirodni, tako prisni. Ah, taj fizički kontakt, intimni dodir. Ali videvši Abru sa njemu najmilijima, Eli shvati da je ona utkana u njihove živote na načine koje nije razumeo. Bio je... otuđen, zaključi. Živeo je po strani. Predugo. U roku od nekoliko minuta, Abra je zajedno s njegovom sestrom voštanim bojicama šarala jaja i ćaskala o potencijalnim imenima za bebu. Otac mu priđe. „Dok oni pozavršavaju ovde, hajde da mi pokažeš tu iskopinu u podrumu.“ Nimalo prijatan zadatak, ali morao je da ga obavi. Kada su sišli, Rob zastade kod vinare. Čovek od kog je nasledio visinu, građu — i oči Landonovih — stajao je s rukama u džepovima pantalona. „U vreme moje babe, ovaj deo podruma je bio pun džemova, marmelada, voća i povrća. Tvoj deda je nastavio tradiciju, mada u manjem obimu. A onda su dani beskrajnog i mukotrpnog rada prošli.“ „Sećam se nekih moba.“ „Ništa kao moba“, uzdahnu Rob kada su nastavili dalje. „Na stotine radnika, od kojih su neki ostajali danima, čak i nedeljama, tokom sezone. Za to je bilo potrebno puno slobodnog vremena, skladište hrane i pića, četa posluge. Moj otac je bio poslovni čovek. Da je imao veru, to bi bio posao kao sušta suprotnost društvu.“ „Nisam imao pojma da su postojali tuneli za poslugu. Nedavno sam saznao.“ „Na moje veliko razočaranje, zatvoreni su pre mog rođenja. Mama je pretila da će isto učiniti sa nekim delovima podruma. U detinjstvu sam voleo da se šunjam ovuda sa svojim drugarima. Bog zna zašto.“ „I ja sam to radio.“ „Misliš da nisam znao?“, Rob se zakikota, pljesnuvši Elija po ramenu. A onda opet zastade kada su zašli u stari deo podruma. „Gospode bože. Rekao si mi da je širok ali ti nisam verovao. Kakvo je ovo ludilo?“ „Groznica potrage za blagom, rekao bih. Ništa drugo nema smisla.“ „Ne možeš da odrasteš u Viski Biču a da ne sretneš nekog ko boluje od te groznice, makar u blažem obliku.“

„Ti?“ „Kao tinejdžer sam — grozničavo — verovao u Esmeraldin miraz. Skupljao knjige, jurio mape, uzimao časove ronjenja kako bih se pripremio za poziv tragača za blagom. Naravno, prošlo me je, ali još se pitam, nekim delom svog bića. Ali ovo... ovo je suludo. I opasno. Ima li policija nekih tragova?“ „Još ne, ili me o tome nije obavestila. Doduše, trenutno rade na slučaju ubistva.“ Eli je razmišljao o ovome, vagajući za i protiv izlaganja celog slučaja ocu. Nije znao sve do tog trenutka, a onda je odlučio. „Mislim da su povezani.“ Rob pogleda sina. „Ako jesu, vreme je da povedemo pse u šetnju, pa ćeš mi sve potanko ispričati.“ Unutra, Abra je sedela sa Hester u jutarnjoj sobi. „Kako je lepo“, reče. „Nedostajalo mi je.“ „Predivno održavaš kuću. Znala sam da hoćeš.“ Hester pokaza na saksije sa cvećem na terasi. „Tvojih ruku delo, kako čujem.“ „Imala sam malu pomoć. Eli nije neki baštovan.“ „To može da se promeni. Promenio se otkad je došao.“ „Bilo mu je potrebno vreme, prostor.“ „Ima tu još nečeg. Nazirem čoveka kakav je nekada bio, u kombinaciji s onim što će postati. Sada mi je srce na mestu, Abra.“ „Srećniji je nego kada je došao. Izgledao je tako tužno, tako izgubljeno, tako ljutito pod svim tim teretom.“ „Znam, iako je prošlo godinu dana. Previše toga je primio jer je dao reč, a držanje reči je važno.“ „Da li ju je voleo? Glupo mi je da ga pitam.“ „Mislim da je voleo neke njene delove, i želeo je ono što je mislio da mogu zajedno da ostvare, želeo je dovoljno da dâ svoju reč.“ „Data reč je opasna stvar.“ „Za neke, da. Za ljude kao što je Eli. I za tebe. Da mu je brak uspeo, možda bi postao drugačiji čovek, neka druga verzija sebe. Neko ko je zadovoljan svojim advokatskim poslom i životom u Bostonu, i održao bi datu reč. Izgubio bi onog dečaka, koji je nekada trčkarao po Viski Biču, ali i to je u redu. Isti slučaj je sa tobom.“ „Verovatno.“ „Da li se druži sa ljudima?“ „Voli svoju samoću, ali to je deo posla koji je izabrao. Ali da. On i Majk O’Mali su se fino uklopili, i ponovo se povezao sa Vinijem Hansonom.“ „Oh, taj momak. Ko bi rekao da će polugoli surfer koji puši marihuanu završiti kao policajac?“ „Uvek ste ga voleli, vidi se.“ „Bio je tako prokleto simpatičan. Drago mi je što se Eli opet druži s njim, i što je prijatelj sa Majkom.“ „Mislim da Eli lako stiče i održava prijateljstva. Ah da, jedno veče je proveo sa Kamenim

u pivnici. Bili su baš veseli.“ „Blagi bože. Nadam se da ga je neko odvezao kući, i pritom ne mislim na Kamenog.“ „Pešačili smo.“ Abra shvati da je implikacija na ’mi’ momentalno izazvala izvijanje Hesterinih obrva. „Zanimljivo.“ Nasmešivši se, Hester uze čašu sa martinijem. „Lisa je izgledala vrlo uzbuđeno što ćeš nam se pridružiti ovog vikenda.“ „Neću da okolišam. Hester, puno mi značite.“ „Zašto bi okolišala? Kada sam pitala Elija da boravi u Litici, nadala sam se da će naći vremena i prostora za oporavak. I nadala sam se da ćete vas dvoje... početi zajedno da pešačite kući.“ „Stvarno?“ „A što da ne? U stvari, nameravala sam da provodadžišem, ako bude potrebno, čim opet stanem na noge. Jesi li zaljubljena u njega?“ Abra otpi veliki gutljaj vina. „Čemu žurba.“ „Stara sam. Nemam vremena za gubljenje.“ „Koješta.“ „Ali ne toliko stara da ne vidim kako izbegavaš odgovor.“ „Ne znam odgovor. Volim da budem s njim i da posmatram kako postaje ono o čemu pričate. Znam da je situacija komplikovana za oboje, zato sam srećna s ovim što imamo.“ „Komplikacije su deo života.“ Ne žureći, Hester ubaci jednu od dve maslinke u usta. „Znam da se ovde nešto dogodilo, ali ne znam sve. Svi su previše oprezni sa mnom. Imam rupu u pamćenju, ali mozak mi savršeno radi.“ „Naravno.“ „I ostatak mene će uskoro. Znam da je neko provalio u Liticu i to je strašno. Znam da je neko ubijen i da je policija pretražila kuću, što je još strašnije.“ „Glavni detektiv na slučaju ne sumnja na Eiija“, brzo reče Abra. „U stvari, ne veruje da Eli ima bilo kakve veze sa Lindsinim ubistvom.“ S vidnim olakšanjem na licu, Hester se zavali u stolici. „Zašto mi to niko nije rekao?“ „Verovatno ne žele da vas potresaju detaljima. Ali bilo je toliko loše da se Eli baš nasekirao. Ljut je, Hester, ozbiljno ljut, i spreman da se bori, da uzvrati udarac. To je dobro.“ „Veoma dobro.“ Hester pogleda u more. „A ovo je dobro mesto za borbu.“ „Izvinjavam se što vas prekidam.“ Lisa uđe, lupnuvši prstom po svom ručnom satu. „Evo čuvarke“, objavi Hester. „Hester, morate da se odmorite.“ „Već sedim. Pijem odličan martini. Odmaram se.“ „Dogovorile smo se.“ Uz zvučni uzdah, Hester iskapi svoj martini. „Evo, evo. Moram da spavam, kao mala Seli.“ „Jer ako ne spavate, budete mrzovoljni kao mala Seli kada propusti svoju dnevnu dozu dremke.“ „Moja snaja me vređa a da ne trepne.“ „Zato me volite“, uzvrati Lisa, pomažući Hester da ustane.

„Jedan od milion razloga. Pričaćemo kasnije“, reče ona Abri. Kada je ostala sama, Abra dopusti sebi trenutak klonulosti. Da li da izmisli neki izgovor i pobegne kući? Zašto? Da bi se uverila kako niko nije provalio i ostavio još neki inkriminišući dokaz? Ništa nije dobijala opsesijom i dopuštanjem da joj briga nagriza um. Bolje joj je ovde, reče sebi, s ljudima. Trebalo bi da uživa u trenutku. Bog zna šta će se sledeće dogoditi. Ustade i zaputi se u kuhinju. Želela je nešto da skuva, shvati Abra, ali sada je bila gost, ne kućepaziteljka, i nije imala odrešene ruke. Trebalo bi da odnese svoje stvari na sprat, iz torbi izvadi poklončiće koje je napravila za porodicu. Morala je nečim da se zabavi. Utom uđe Lisa i Abra se okrenu. „Hester redovno gunđa zbog spavanja ali uvek odspava sat vremena.“ „Hester je aktivna i samostalna.“ „Znam. Ipak, sat vremena sna je ništa. Po izlasku iz bolnice jedva da se budila na sat vremena. Premašila je sve prognoze, ali manje od nje nisam ni očekivala. Znaš, to vino izgleda baš dobro.“ „Sipaću vam čašu. Upravo se pitam kako bih mogla da vam pomognem. Oko ručka. Ili bilo čega.“ „Oh, pojasniću ti sve oko ručka. Umem da vladam kuhinjom, kada mi to Alis dozvoli. Ali nisam Marta Stjuart. Ti fantastično kuvaš.“ „Ja?“ „Hester tako kaže, a vidim i dokaz. Eli se popravio. Tvoj sam dužnik.“ „Volim da kuvam, a on se setio da voli da jede.“ „I setio se da voli pse. Otišao je na plažu da prošeta kuju i da se malo druži sa ocem. Hvala ti, Abra.“ „Volim da ga podsećam.“ „Nemoj da ti bude neprijatno. Bile smo prijateljice i pre nego što ste ti i Eli počeli da se zabavljate.“ „U pravu ste“, uzvrati Abra kroz uzdah. „Dugo nisam bila u vezi, posebno ne sa nekim ko je blizak sa svojom porodicom. Iskreno? Toliko sam navikla da radim po ovoj kući ili da tražim šta bih mogla da radim. Nisam sigurna kako da se ponašam kao gošća.“ „A zašto ne bismo izbacili reč ’gošća’ i svi bili porodica. Hester te smatra porodicom. Eli takođe. Zašto ne počnemo odatle?“ „Volela bih.“ „Eto. Sada mogu da prestanem da nagađam.“ Abra se iznenađeno nasmeja i klimnu glavom. „To sve pojednostavljuje. Hajde da čujem vikend jelovnike i preuzeću zadatke.“ „Može. Ali dok smo još same, hoću da mi kažeš šta se zapravo dešava. Znam da je Eli izašao, koristeći onu slatku kuju i sirotog, starog Sejdija kao izgovor da svom ocu ispriča detalje koji su ovome promakli. Navodno štite žene od ozbiljnih tema.“

Abra spusti ruke na kukove. „Stvarno?“ „To i nije tako loše, ali pomalo je preterano. I ja sam preživela prošlu godinu, Abra. Svaki dan. Svaki sat. Hoću da znam šta se događa s mojim sinom.“ „Ispričaću vam.“ Nadala se da je učinila pravu stvari, jer Abri je to bio jedini cilj. Direktna pitanja su zasluživala direktne odgovore. A pošto je verovala Lisinom sudu, oba Elijeva roditelja su bila zadovoljena. Bez uvijanja ili izostavljanja neprijatnih detalja. A šta je ona učinila, zapita se Abra. Zar nije već uvijala i izostavljala neprijatne detalje? Eli je svakako imao pravo da zna za podmetnuti pištolj i policijski pretres. Zar mu nije dovoljno verovala da mu se poveri? „A, tu si.“ Produvan vetrom i nasmejan, Eli uđe unutra. „Barbi me je ostavila zbog mog oca, i Sejdi je sada njen najbolji prijatelj. Mislim da se malo zaljubiškala.“ „Srećom, sterilisana je. Svaka zgodna džukela bi mogla da je zavede.“ „Mnogo mi je drago što si ovde. Tati sam ispričao celu priču, uključujući sve ružne detalje. Smatrao sam da tako treba.“ „Dobro, jer sam i ja isto uradila sa tvojom majkom.“ „Mojom...“ „Šta sam drugo mogla, Eli? Direktno me je pitala. I ja sam joj odgovorila. Manje će brinuti ako sve zna nego da nagađa.“ „Samo sam hteo da je poštedim i rasteretim ovih par dana dok su ovde.“ „Razumem. Isto razmišljam, i zato nisam... Je li to Hester?“ Začuvši vrisak, Eli izjuri iz sobe pre nego što je Abra završila pitanje, hitajući prema bakinoj sobi. Abra potrča za njim. Bleda kao krpa, Hester je sedela u krevetu. Disala je ubrzano, pruživši obe ruke prema Eliju. Abra odjuri u kupatilo po vodu. „Sve je u redu. Ja sam tu. Smiri se, bako.“ „Izvolite, Hester, otpijte malo vode. Dišite.“ Abrin glas je bio melem na ranu. „Pridrži joj čašu, Eli, dok ja namestim jastuke. A sada hoću da se opustite, dišite.“ Hester je grčevito stezala Elija, srknuvši malo vode pre nego što je dopustila Abri da je spusti na jastuke. „Čula sam nešto.“ „Potrčao sam na sprat“, poče Eli. „Bez razmišljanja.“ „Ne.“ Gledajući Elija, Hester odmahnu glavom. „One noći. Čula sam nešto. Ustala sam zato što sam čula nešto. Sećam se... Ustala sam.“ „Šta si čula?“ „Korake. Mislila sam... da mi se pričinjava. Stare kuće prave čudne zvuke. Navikla sam na to. Vetar, pomislila sam, ali noć je bila mirna. Samo je kuća škripala, kao starica. Htela sam da skuvam čaj, onu mešavinu bilja što si mi dala, Abra. Da se smirim i opet pokušam da zaspim. Ustala sam i krenula niz stepenice... U delovima... Sve je u delovima.“ „U redu je, bako. Ne moraš svega da se sećaš.“

Ona pojača stisak. „Videla sam nešto. Videla sam nekog. Nekog u kući. Jesam li pobegla? Jesam li pala? Ne sećam se.“ „Koga si videla?“ „Ne znam. Nisam sigurna.“ Zvučala je skrhano. „Ne mogu da mu vidim lice. Pokušala sam da siđem u prizemlje, ali bio je iza mene. Mislila sam... nisam mogla nazad pa sam potrčala niz stepenice. Čujem ga, čujem ga kako me stiže. A onda se više ničeg ne sećam, osim buđenja u bolnici. Ti si bio tamo, Eli. Bio si prvi kog sam videla kada sam se probudila. Znala sam da ću biti dobro jer sam videla tebe.“ „I sada je sve dobro.“ On joj poljubi ruku. „Neko je bio u kući. Nisam sanjala.“ „Ne, nisi sanjala. Neću dozvoliti da se vrati, bako. Neće te opet povrediti.“ „Sada si ti u kući, Eli. Moraš da se zaštitiš.“ „Hoću. Obećavam. Litica je sada moja odgovornost. Veruj mi.“ „Više nego ikome.“ Hester za trenutak sklopi oči. „Iza ormara, na trećem spratu — iza velikog dvostrukog ormara — nalazi se mehanizam u gipsanom ukrasu, koji otvara vratašca.“ „Mislio sam da su svi prolazi zapečaćeni.“ Disanje joj se smirilo i ona otvori oči, bistre i sjajne. „Jesu, ali ne svi. Radoznali dečaci ne mogu da pomere teški ormar, niti policu u podrumu, u starom delu gde je tvoj deda nekada imao malu radionicu. Tamo su još jedna vratašca iza police. Ostale sam zapečatila. Kompromis.“ Sada je uspela i da se osmehne. „Tvoj deda je meni pustio na volju, i ja sam njemu pustila na volju. I tako smo ostavili ta dva otvorena, stavivši tačku na tradiciju Litice. Nisam rekla tvom ocu, čak ni kada je bio dovoljno odrastao da ne izvodi nestašluke.“ „Zašto?“ „Zato što je njegovo mesto u Bostonu. A tvoje je ovde. Ako moraš da se sakriješ, da pobegneš, koristi te prolaze. Za njih ne zna niko, osim Kamenog Tribeta, ako ih uopšte pamti.“ ■„Pamti. Nacrtao mi je plan nekadašnjih prolaza. Ali mi nije rekao da su dva još otvorena.“ „Odanost“, jednostavno reče Hester. „Zamolila sam ga da ćuti.“ „U redu. Sada znam i ne moraš više da brineš za mene.“ „Moram da vidim lice čoveka koji je te noći bio u kući. Videću ga. Sastaviću sve deliće.“ „Hoćete li da vam sada skuvam onaj čaj?“, upita Abra. „Prošlo je vreme za čaj.“ Hester uspravi ramena. „Ali možeš da mi pomogneš da ustanem i siđem u prizemlje. A onda možeš da mi sipaš čašu viskija.“

20 vaput tokom noći Eli je ustajao da obiđe kuću, sa Barbi koja ga je verno pratila. Proverio je vrata, prozore, alarm, pa čak i izašao na glavnu terasu da osmotri plažu. Svi koje je voleo spavali su u Litici, zato nije želeo da rizikuje. Sećanje njegove bake je menjalo situaciju. Ne u vezi s provalnikom — koji se zasigurno pojavio u noći njenog pada — već s lokacijom. Hester je opisala da je videla nekog na spratu, nakon što je potrčala niz stepenice, ili bar pokušala. A ne nekog u prizemlju, nekog ko se popeo iz podruma. To je otvorilo tri mogućnosti. Um njegove bake je bio konfuzan. Moguće, naravno, s obzirom na preživljenu traumu. Ali Eli nije mislio tako. Takođe, bilo je moguće da postoje dva provalnika, ili povezana ili posve odvojena. Eli nije mogao, niti je želeo da odbaci tu opciju. I treća opcija: jedan provalnik, isti onaj koji je provalio one noći i napao Abru, ista osoba koja kopa u starom podrumu. Što nameće pitanje: šta je tražio na spratu? Koji mu je bio cilj? Kada se njegova porodica bude vratila u Boston, Eli će opet detaljno pretražiti kuću, sobu po sobu, ormar po ormar, tražeći odgovore iz tog ugla. Do tada će on i Barbi biti na čuvarskom zadatku. Dugo je ležao budan kraj Abre, pokušavajući da sklopi kockice. Je li nepoznati provalnik bio Dankanov partner? Prema teoriji da 'među lopovima nema časti’, ovaj ubija Dankana, a potom iz njegove detektivske agencije uklanja sve dokaze da je ikada bio u vezi s njim. Moguće. Dankanov klijent je provalnik koji ga je unajmio. Dankan saznaje da je njegov klijent provalio u Liticu i napao ženu. Suprotstavlja se klijentu, preti mu da će ga prijaviti policiji ili ga ucenjuje. I klijent ubija Dankana i sklanja sve dokaze. Jednako moguće. Provalnik ili provalnici nisu ni u kakvoj vezi sa Dankanom. Obavljajući svoj posao, on ih otkriva i biva ubijen. Takođe moguće, ili je bar tako izgledalo u četiri sata ujutro. Eli je pokušao da natera svoj mozak na pisanje. U njegovom zapletu bilo je nekih opcija koje je mogao da reši pre zore. Saživeo se sa glavnim likom — sa protivnikom, sa ženom, sa vlastima. Kada mu se život sunovratio, suočio se sa konfliktom i posledicama na svim nivoima. Sve se svodilo na izbore.

Hoće li skrenuti levo ili desno? Hoće li stajati mirno i čekati? Eli je razmotrio sve tri opcije kada mu se konačno prispavalo. I negde u lavirintu njegove podsvesti, fikcija i stvarnost su se stopile. Otvorio je ulazna vrata svoje kuće na Bek Beju. Znao je svaki pedalj, svaki zvuk, svaku misao, ali opet nije mogao da natera sebe da nešto u snu promeni. Samo se okreni i izađi napolje. Samo vozi što dalje. Umesto toga, ponovio je niz događaja koji su se odigrali u noći Lindsinog ubistva i koji su ga od tada proganjali u snovima. Nije mogao da izmeni san, a opet, bio je drugačiji. Ovoga puta je otvorio vrata kuće u Bek Beju i sišao u podrum Litice. Uz pomoć baterijske lampe koračao je kroz mrak. Neki delovi njegovog uma su mislili da nema struje. Opet je isključena. Morao je da upali agregat. Prišao je zidu sa policama punim staklenih tegli, brižljivo obeleženih. Jagode, grožđe, breskve, turšija, paradajz. Neko je bio vredan, pomisli, obišavši oko džakova krompira. Litica je hranila mnoga usta. Njegova porodica je spavala u svojim krevetima; Abra je spavala u njegovom. Mnogo ljudi je trebalo nahraniti, mnogo ljudi zaštititi. Obećao je sebi da će čuvati kuću. Landonovi su držali data obećanja. Morao je da priključi struju, povrati svetlost, toplinu, sigurnost, i da zaštiti ono što je njegovo, što je voleo, što je bilo krhko. Dok se približavao agregatu, čuo je šum mora, melodiju koja se penje i spušta, penje i spušta, penje i spušta. I u tom šumu je čuo jasan tresak metala o kamen. Metronom koji meri vreme. Neko je bio u kući, napao je kuću. Preteći svemu što je Eli štitio. U šaci je osetio hladni metal oružja, spustio je pogled i ugledao odsjaj jednog od dvobojskih pištolja, na svetlosti koja je postala plava i sablasna kao more. Kretao se kroz nju dok je šum bivao sve jači. Ali kada je zastao u starom delu podruma, nije video ništa osim ogavne iskopine u podu. Eli joj priđe, pogleda dole i ugleda nju. Ne Lindsi. U dnu jame ležala je Abra, oblivena krvlju koja joj je natapala košulju i predivne divlje kovrdže. Utom Vulf izađe iz senke i stade na plavu svetlost. Pomozi mi, Pomozi joj. Preklinjući, Eli pade na kolena da je uzme. Hladna. Previše hladna. Setio se Lindsi dok mu je Abrina krv oblivala šake. Kasno. Nemoguće da je stigao kasno. Ne opet. Ne sa Abrom. Bila je mrtva, i ona. Vulf podiže svoje policijsko oružje. Ti si kriv, govori mu. Njihova krv je na tvojim rukama. Ovoga puta se nećeš izvući. Gromoglasni pucanj trgnu Elija iz dubine sna u talas panike. Boreći se za dah, pritisnuo je rukom fantomski bol u grudima, zureći dole, ubeđen da vidi sopstvenu krv kako mu curi kroz prste. Ispod njegovog dlana, srce mu je divljački lupalo, ponukano iskonskim strahom. Posegnuo je za Abrom ali njena strana kreveta bila je prazna i hladna. Jutro je, uveri Eli sebe. Samo je sanjao i sada se sunce probijalo kroz prozor, svetlucajući

na površini mora. Svi u Litici su bili bezbedni, sigurni. Abra je samo ustala, započela svoj dan. Sve je bilo u redu. Eli ustade, ugleda Barbi sklupčanu na svom jastuku, s jednom šapom na igrački u obliku koske. Iz nekog razloga, prizor uspavanog psa ga umiri, podsetivši ga da stvarnost može biti jednostavna kao dobar pas i sunčano nedeljno jutro. Prihvatiće tu jednostavnost, dok god bude trajala, umesto haotičnosti košmarnog sna. Čim je spustio noge na pod, Barbi podiže glavu i mahnu repom. „Sve je u redu“, reče naglas. Navukao je farmerke i majicu, a onda krenuo da potraži Abru tamo gde je obično provodila jutro. Nije ga iznenadilo što je zatiče u vežbaonici, ali jeste što tamo vidi i svoju baku. I bilo mu je pomalo neprijatno što nepobedivu Hester Landon vidi kako skrštenih nogu sedi na crvenoj prostirci, obučena u crni, biciklistički šorts i ljubičastu majicu bez rukava. Video je ožiljak od operacije na levoj ruci, kod lakta — dubok, pomisli Eli, poput iskopine u podrumu. Ožiljak na nekome ko je bio njegov, kog je voleo, kog je morao da zaštiti. „Na jedan udah nagnite se ulevo. Bez preterivanja, Hester.“ „Ti si me nagovorila na jogu za starice.“ Nervoza u Hesterinom glasu činila je celu scenu manje neprijatnom. „Idemo lagano. Dišite. Udah, obe ruke gore, dlanovi se dodiruju. Izdah. Udesno i udah. Obe ruke gore. Ponovite to dvaput.“ Dok je govorila, Abra se pridiže na kolena iza Hester i protrlja joj ramena. „Imaš ti dara, curo.“ „A vi imate napetost ovde. Opustite se. Ramena dole i nazad. Samo se opuštamo, to je sve.“ „Bogami, to mi baš treba. Probudila sam se ukočena i ostala takva. Gubim elastičnost. Ne znam mogu li više da dodirnem prste na nogama.“ „Vratićete se u formu. Šta su rekli doktori? Niste bili mnogo povređeni...“ „Nisam bila mrtva“, ispravi je Hester i Eli spazi kako Abra sklapa oči. „Zato što imate jake kosti, jako srce.“ „Tvrdu glavu.“ „Slažem se. Čuvali ste se i ostali aktivni celog života. Sada se oporavljate i morate biti strpljivi. Do leta ćemo raditi Polumesec i Kamilu.“ „Često mislim kako je šteta što nisam znala za te poze dok je moj Eli bio živ.“ Eliju je trebalo nekoliko trenutaka da shvati, a onda je bio šokiran i preneražen. Abra je odmah ukačila i nestašno se nasmejala. „Ljubavno sećanje na vašeg Elija, izdahnite, pupak uz kičmu, i nagnite se napred. Polako. Polako.“ „Nadam se da mladi Eli ceni tvoju razgibanost.“ „Garantujem.“ I mladi Eli odluči da se diskretno povuče. Skuvaće kafu i poneće šolju sa sobom, dok bude šetao pse. Kada se bude vratio, njegova baka bi trebalo da bude obučena kao što dolikuje. I možda će njena aluzija na seks sa

njegovim dedom dotad izbledeti iz njegovog sećanja. Na putu do kuhinje namirisao je kafu i zatekao svoju sestru u ružičastoj pižami i sa šoljom na usnama. Sejdi se izvalio na kuhinjskom podu kako bi on i Barbi mogli da se njuškaju. „Gde je beba?“ „Ovde.“ Triša potapša svoj nabrekli stomak. „A starija sestra je gore, mazi se sa tatom. Uživam u tišini i jednoj šolji kafe, koliko mi je dozvoljena dnevna doza. Možeš da mi se pridružiš, a onda mi pomozi da sakrijem jaja.“ „Ja ću to, čim prošetam pse.“ „Dogovoreno.“ Triša zastade da pomiluje Barbi. „Tako je slatka i divno je društvo Sejdiju. Ako ima bracu ili seku, uzeću jedno štene. Bila je tako pažljiva sa Seli. Strpljiva i nežna.“ „Jeste.“ Pravi pas čuvar, pomisli Eli, sipajući sebi kafu. „Nisam stigla da popričam sa tobom, nasamo. Htela sam da ti kažem da dobro izgledaš. Kao pravi Eli.“ „A kako sam izgledao pre?“ „Kao Elijev usukani, bezvoljni, pritupi ujak.“ „Baš ti hvala.“ „Pa, pitao si. Još si malo mršuljav ali izgledaš kao Eli. Zato volim Abru. Mnogo.“ Na njegov začuđen pogled, Triša iskosi glavu. „Hoćeš da kažeš kako ona nema ništa s tim?“ „Ne. Samo kažem da ne znam kako sam živeo s ovom porodicom ceo svoj život, ne shvatajući vašu opsednutost seksom. Malopre sam načuo kako baka Abri pravi seksualnu aluziju na dedu.“ „Stvarno?“ „Stvarno. I sada moram to da izbacim iz glave. Hajde, Barbi. Povedimo Sejdija u šetnju.“ Ali Sejdi se opet sklupčao i široko zevnuo. „Rekla bih da Sejdiju nije do šetnje“, zaključi Triša. „U redu. Onda samo ti i ja, Barbi. Vraćamo se brzo, pa ćemo se igrati ’uskršnjeg zeke’.“ „Dobro. I nisam pričala samo o seksu“, doviknu ona. Eli se osvrnu iz vešernice i zgrabi povodac. „Znam.“ Pokušao je nešto drugo, budući da nisu morali da prate Sejdijev kraljevski tempo. I imao je plažu samo za sebe tog ranog uskršnjeg jutra. Kada je iskapio kafu, šolju je ostavio u pesku kraj stepenica, i odmetnuo se u polutrk. Da je pitao svoje telo šta misli o tom predlogu, verovatno ne bi znalo šta da mu kaže. Ali Barbi je uživala. Dovoljno da ubrza tempo, sve dok Eli nije trčao iz sve snage. Kasnije će brinuti o posledicama, reče on sebi. Srećom, imao je sjajnu maserku pri ruci. Kroz glavu mu prolete njen lik iz sna, bled i krvav u hladnoj, zemljanoj rupi u podrumu. Srce mu se zgrči i taj grč mu pade teže od trčanja. S vremenom je uspeo da uspori kuju, nametnuvši joj tempo brzog hoda, dok je morskim vazduhom pokušavao da ovlaži suvo grlo. Dakle, bio je nervozan zbog provala, više nego što je hteo sebi da prizna. Zabrinutiji za porodicu, za Abru, više nego što je hteo da prizna.

„U tom pogledu ćemo učiniti mnogo više od lajanja“, kaza on Barbi i okrenu je prema kući. „Ali prvo da preguramo današnji dan i sutrašnje jutro.“ Pogledao je u Liticu, iznenađen koliko daleko su odmakli. „Isuse.“ Samo dva meseca ranije bi baldisao od umora i oznojio se već posle sto metara. Sada je popravio kondiciju. Možda je zaista bio onaj stari. „Barbi, hajde ukrug.“ Eli potrča unazad, dok je kuja veselo skakutala oko njega. Kada je digao pogled na Liticu, video je Abru na terasi, u jakni preko opreme za jogu. Ona diže ruku i mahnu mu. To je slika koju će pamtiti, obeća on sebi. Abru sa Liticom u pozadini, dok joj vetar nosi kosu. Eli pokupi šolju. U vreme kada se popeo navrh stepenica, bio je umoran ali se osećao prokleto dobro. „Čovek i njegov pas“, reče ona, dočekavši ih. „Čovek, njegov pas i tema iz filma Roki. Edrijen!“ Eli diže Abru sa zemlje. Njen smeh odjeknu kada ju je zavrteo ukrug. „Šta si sipao u tu kafu, ima li za mene?“ „Biće ovo divan dan.“ „Hoće?“ „Naravno. Dan koji počinje čokoladnim zekama i bombonama. Moramo da sakrijemo jaja.“ „Već jesmo, Roki. Zakasnio si.“ „Još bolje, sada ću da ih tražim. Mogla bi da mi malo pomogneš“, reče. „Možda nisi svesna, ali Robert Edvin Landon, direktor Landon Viskija, predsednik ili potpredsednik nekoliko dobrotvornih odbora i glava obnovljene porodice Landon, neće prezati ni od čega da čak i svoju nejaku unučicu pobedi u potrazi za jajima.“ „Neće valjda.“ „U redu, možda će njoj progledati kroz prste, ali meni, svom sinu, sigurno neće.“ „Kako god, ja ti neću pomagati. Hajde unutra da uzmeš svoju uskršnju korpu pre nego što Rob siđe i sve ih zapleni.“ Bio je to zaista divan dan, iako se prejeo slatkiša za doručak pa mu je bilo malo muka. Ali svejedno ih je jeo, potisnuvši sve brige kako bi uživao u tim dragocenim trenucima. Njegov otac, sa svetlucavim zečjim ušima, koji je zasmejavao Selinu do suza. Zadovoljstvo na Hesterinom licu kada joj je poklonio ljupku činiju mirisnog prolećnog cveća. Ratovao je pištoljima na vodu protiv svog zeta i slučajno (skoro) upucao svoju sestru u srce kada je otvorila vrata od terase. Gostili su se pečenim butom sa krompirićima, šparglama i Abrinim biljnim hlebom, i tucali se farbanim jajima. Sveće su treperile, kristal je svetlucao, more je pevalo svoju pesmu sirena, zapljuskujući stene. Bila je to savršena podloga za divan praznik, kakav je i predvideo. Nije mogao da se seti prethodnog Uskrsa, kada je Lindsino ubistvo još bilo sveže, nakon što je satima odgovarao na pitanja, živeći u strahu da će policija opet zakucati na njegova vrata i odvesti ga sa lisicama na rukama. Sve to je sada izbledelo — napeta lica njegovih najmilijih, postepeno udaljavanje onih koje je smatrao svojim prijateljima, gubitak posla,

optužbe i osude na javnim mestima. Preživeo je. Šta god da ga je mučilo sada, preživeće i to. Nikada se više neće odreći ovog osećaja doma i nade. Za Viski Bič, pomisli, dižući čašu i hvatajući Abrin pogled, Abrin osmeh. Pio je u slast i iskapio sve. Kada im je u ponedeljak pomogao na utovare prtljag u kola, osećaj nade ga nije napuštao. Zagrlio je baku na rastanku. „Setiću se“, prošaputa mu Hester na uho. „Ostaj u zdravlju dok ne dođem.“ „Hoću.“ „I kaži Abri da neće još dugo držati jutarnje časove joge bez mene.“ „Kazaću joj.“ „Hajde, mama, da sedneš u kola.“ Rob kratko zagrli svog sina i pljesnu ga po leđima. „Vidimo se uskoro.“ „Stiže leto“, reče Eli, pomažući baki. „Nađite vremena, važi?“ „Hoćemo.“ Njegov otac obiđe kola da sedne za volan. „Uvek je dobro kada se svi Landonovi skupe u Litici. Očekuj nas. Vratićemo se.“ Eli im mahnu, gledajući ih kako odlaze, sve dok nisu zašli za krivinu. Kraj njega, Barbi tiho zacvile. „Čula si ih. Vratiće se.“ Okrenuvši se, Eli pogleda Liticu. „Dotad imamo puno posla. Da saznamo šta ona budala traži u podrumu. Moramo da očistimo kuću. Zar ne?“ Barbi mahnu repom. „Shvatiću to kao da. Pa, da počnemo.“

*** Počeo je od vrha. Treći sprat, nekada smeštaj za poslugu, sada je služio za odlaganje starog nameštaja, sanduka sa iznošenom odećom i sitnica prethodnih Landonovih, koje su imale sentimentalnu vrednost. Posle pretresa, policija nije našla za shodno da vrati bele pokrivače, koji su poput snežnih nanosa u gomilicama ležali po podu. „Da sam ja opsednuti lovac na blago, šta bih ovde tražio?“ Sigurno ne blago, zaključi Eli. Na stranu ’Ukradeno pismo’[2], skrivanje na vidnom mestu je imalo svoja ograničenja. Niko ne bi poverovao da je neko od prethodnih stanara sakrio sanduk pun dragulja ispod pohabanog divana ili iza mrljavog stakla. Procunjao je unaokolo, zavirujući u kutije i sanduke, vraćajući pokrivače nazad na nameštaj, da ih zaštite od prašine. Svetlost je titrala u snopovima i tišina kuće je naglašavala šapat morskih talasa. 2

Purloined Letter — pripovetka „Ukradeno pismo” Edgara Alana Poa. (Prim. prev.)

Nije mogao da zamisli život sa vojskom posluge, koja je nekada spavala u zbijenim sobicama, ili se okupljala u kuhinji da jede i tračari. Tu nikada nije bilo prave samoće, prave tišine, a kamoli istinske privatnosti. Kompromis, pretpostavljao je. Održavanje ovolike kuće, život i zabava kakvu su njegovi preci imali, zahtevali su vojsku posluge. Njegovi pradedovi su preferirali lagodnost i luksuz. Kako god, Getsbijevi dani su prošli, bar u Litici. Ipak, izgledalo je sramno i rasipno napuniti ceo sprat pokrivenim nameštajem, kutijama sa knjigama, sanducima punim haljina složenih uz kesice lavande. „Ovo bi bio sjajan umetnički atelje, zar ne?“, upita on Barbi. „Mogao bih da slikam. Baka je umetnička duša, ali to je velik posao, a i ona više voli da slika u dnevnoj sobi, ili na terasi.“ Koristeći pauzu da odradi vežbe za ramena koje mu je Abra preporučila, Eli je tumarao po nekadašnjem salonu za poslugu. „Ali svetlost je odlična. Tamo je kuhinjica. Treba zameniti sudoperu, ubaciti nešto bele tehnike, renovirati ovo kupatilo“, doda Eli, gvirnuvši u stari toalet. „Ili još bolje, renovirati stari nameštaj. Iskoristiti neke delove koji se uklapaju.“ Zamišljenog lica, Eli priđe prozorima koji su gledali prema plaži. Prostrani i sa veličanstvenim pogledom, verovatno su zahtevali praktičnije arhitektonsko rešenje nego u vreme kada je tu živela posluga. Eli se pomeri i uđe u zabat, setivši se svog prvog obilaska kuće, prvog dana njegovog boravka u Litici. Da, mogao bi ovde da radi, zaključi. Obnova neće biti obimna. Nije mu trebalo mnogo. Premestiće radni sto, plakar, police — i da, renoviraće kupatilo. „Koji pisac ne bi želeo zabat? Da, možda. Možda ću to uraditi kada se baka vrati kući. Misliću o tome.“ Što nije ni imalo neku preteranu svrhu, priznade Eli i napravi još jedan krug. Zamišljao je domaćice kako u cik zore ustaju iz gvozdenih kreveta, šljapkajući bosonoge po hladnom podu. Batler namešta svoju uštirkanu belu košulju, glavna domaćica proverava spisak dužnosti za taj dan. Ovde je postojao čitav jedan svet, o kom je porodica verovatno malo znala. Ali ono što nije postojalo, bar koliko je on mogao da vidi, bilo je nešto vredno provale, ili prebijanja kostiju jedne starice. Eli se vrati u široki hodnik, proučavajući stari ormar na zidu sa — po njemu — neuglednim cvetnim tapetama. Ni izbliza nije mogao da uoči tragove njegovog pomeranja proteklih decenija ili više. Radoznao, osmelio se da to izvede sada, naslonivši se leđima na njega. Ni makac. Pokušao je da uvuče ruku u uski prostor iza ormana, napipavajući naslepo. Nijedan nestašni dečak ne bi mogao da ukači gde je poluga, a kamoli odrastao čovek. Pa čak ni on, zaključi Eli. Odmah je izvadio telefon i pregledao brojeve telefona koje mu je Abra ukucala. Odabrao je broj Majka O’Malija. „Zdravo, Majk, ovde Eli Landon... Da, dobro sam, hvala.“ Naslonio se na ormar, čvrst i moćan poput crvenog drveta.

„Čuj, hoćeš li danas imati par minuta?... Stvarno? Ako si uzeo slobodan dan, ne bih da ti remetim planove... Aha. U tom slučaju, možda bi mogao da mi pomogneš. Malo fizikalije?“ Eli se nasmeja Majkovom pitanju. „Jesu. Svi komplet... Hvala ti.“ Prekinuo je vezu i pogledao Barbi. „Možda je glupo, a? Ali ko bi još odoleo tajnom prolazu?“ Sišao je niz stepenice i zaputio se u svoju radnu sobu da zamisli kako bi izgledala selidba na treći sprat. To i nije tako sumanuta ideja, zaključi. Pre ekscentrična. Tapete će morati da se skinu, i verovatno će biti posla oko gre — јanja, vodovodnih instalacija, rashladnog sistema. Na kraju će morati da smisli šta će sa ostatkom prostora na trećem spratu. Ali bilo je dobro razmišljati o tome. Barbi diže glavu i triput zalaja pre nego što se oglasilo zvono na vratima. „Odličan sluh“, pohvali je Eli i krenu niz stepenice s njom u pratnji. „Zdravo. Baš si brz.“ „Spasao si me baštenskih poslova — privremeno. Zdravo, kuco.“ Majk počeša Barbi dok mu je njušila pantalone. „Čuo sam da imaš psa. Kako se zove?“ „Ženka je.“ Eli napravi grimasu. „Barbi.“ „Čoveče.“ Maska saosećajnosti iskrivi Majkovo lice. „Zezaš?“ „Ne. Došla je s tim imenom.“ „Možeš tako da je zoveš ako joj nađeš dečka i nazoveš ga Ken. Dugo nisam bio ovde“, doda Majk, ulazeći u predsoblje. „Kakva kućetina. Morin kaže da ti je porodica bila za Uskrs. Kako je stara gospođa Landon?“ „Bolje. Mnogo bolje. Nadam se njenom povratku u Liticu do kraja leta.“ „To bi bilo super. Doduše, ne želimo tebe da oteramo iz Viski Biča.“ „Ostajem.“ „Bez zezanja?“ Majkov kez se raširi kada ga Eli pljesnu po ramenu. „Čoveče, baš mi je drago. Moraćemo da bacamo neki roštilj uz mesečnu partiju pokera. A možemo da udesimo to i ovde kada ti odgovara.“ „Koliki je ulog?“ „Pedeset. Skromni smo.“ „Javi mi kada sledeći put zakažete. Ovo je gore“, reče Eli, pokazavši na stepenice. „Na trećem spratu.“ „Strava. Nikad nisam bio gore.“ „Pre mog detinjstva sprat nije korišćen. Igrali smo se tamo kada bi padala kiša, i par puta smo pravili logor, pričali strašne priče. Sada je to obična ostava.“ „Znači, nešto spuštamo?“ „Ne. Samo pomeramo. Ogroman ormar. Dvostruki ormar“, doda Eli penjući se. „Ovde je.“ „Lep prostor, loše tapete.“ „Pričaj mi o tome.“ Majk je razgledao prostoriju, zastavši kraj ormara. „Čoveče.“ Prstima je prešao po rezbariji s prednje strane. „Lep je. Od mahagonija?“

„Mislim.“ „Imam rođaka koji valja antikvitete. Umro bi od sreće kada bi ovo video. Gde ga pomeramo?“ „Samo nekoliko metara u stranu.“ Na Majkov tup pogled, Eli slegnu ramenima. „Iza ormara su vratašca.“ „Vratašca?“ „Od prolaza.“ „Vrh!“ Majkovo lice se ozari. „Tajnog prolaza? Kuda ide?“ „U podrum, tako sam čuo. Samo čuo. Nisam imao pojma. Koristila ga je posluga“, pojasni Eli. „Hester se unervozila pa je sva vratašca zazidala. Ostavila je ova i ona u podrumu.“ „Ovo je tako dobro.“ Majk protrlja šake. „Hajde da pomerimo gromadu.“ Ubrzo su otkrili da to i nije tako lako. Kako ormar nije mrdao s mesta, pokušali su da ga prebace na bok, ali i to se pokazalo neizvodljivo. Na kraju su se rasporedili, jedan s jedne, drugi s druge strane, i uspeli da ga pomere samo nekoliko centimetara od zida. „Sledeći put ćemo doneti kran.“ Majk zakoluta bolnim ramenima. „Kako su ga uopšte doneli ovde?“ „Desetorica i jedna žena, koja im je rekla da bi možda bolje stajao na drugom zidu. I ako kažeš Morin da sam ovo rekao, kunem se, nazvaću te lažovčinom.“ „Samo ti meni pomozi da pomerimo ormar od deset tona i biću ti večno odan. Vidiš ovo? Već se naziru vratašca. Zamaskirana su ovim ružnim tapetama, ali kada znaš da su tu...“ Napipao je lajsnu na zidu, prateći je prstima sve dok nije stigao do kraja. Kada je začuo tihi kliktaj, on pogleda Majka. „Jesi u igri?“ „Šališ se? Igra je moje srednje ime. Otvaraj.“ Eli pritisnu vratašca, osetivši kako se pomeraju. Otvorio ih je dva centimetra u njegovom pravcu. „Dvokrilna su“, promrmlja otvarajući ih. Kroz prorez je video usko odmorište i strme stepenice koje silaze u mrak. Automatski, ruka mu polete na unutrašnji zid u potrazi za prekidačem, i bio je iznenađen što ga je napipao. Ali kada je pritisnuo, ništa se nije događalo. „Ili je isečena struja ili nema sijalice. Doneću dve baterijske lampe.“ „I veknu hleba. Za mrvice“, našali se Majk. „I veliki štap, za pacove. Zezam se, donesi samo baterijske lampe“, kaza, spazivši Elijev zbunjeni pogled. „Odmah se vraćam.“ Usput je pokupio i dve boce piva. Bar nešto. „Bolje od vekne hleba.“ Majk uze pivo i baterijsku lampu, osvetlivši zid iznad prolaza. „Nema sijalice.“ „Zameniću je sledeći put.“ Naoružan baterijskom lampom, Eli uđe u prolaz. „Prilično je uzak, ali širi nego što sam očekivao. Pretpostavljam da im je trebalo prostora da nose poslužavnike i šta već. Stepenice su jake, ali budi oprezan.“ „Spiralne, znači — opasne. Idi ti prvi.“

Uz frktavi osmeh, Eli poče da silazi. „Sumnjam da ćemo naći ostatke batlerovog kostura ili poslednje reči bespomoćne sluškinje, urezane u zid.“ „Možda nekog duha. Prilično je sablasno.“ I prašnjavo i memljivo. Stepenice su škripale pod njihovim nogama, ali bar nije bilo pacova sa crvenim očima koje sijaju u mraku. Eli zastade kada mu snop svetlosti pade na druga vratašca. „Čekaj da se orijentišem. Ovo bi trebalo da je drugi sprat. Vidiš kako se ovde račva? Onaj krak verovatno ide u bakinu spavaću sobu. To je nekada bila glavna soba, bar koliko ja znam. Bože, šta bismo dali za ovo kad smo bili mali. Mogao sam da se šunjam, iskačem i plašim svoju sestru nasmrt.“ „Upravo zato je tvoja baka i zazidala sve prolaze.“ „Da.“ „Planiraš da ih opet otvoriš?“ „Da. Bez naročitog razloga, ali da.“ „Iz fazona, i to je neki razlog.“ Pratili su prolaz, silazeći i skrećući. Prema planu u svojoj glavi, Eli je procenio da su otvori postavljeni na strateškim tačkama širom kuće, u salonima, kuhinji, dnevnoj sobi, hodniku i duboko u podrumu. „Dođavola. Trebalo je prvo da pomerimo police kojima je zabarikadiran otvor.“ Ali našao je polugu i povukao vratašca za sobom kako bi on i Majk mogli da provire kroz stare saksije i zarđali alat pre ulaska u podrum. „Moraš ove prolaze da osposobiš, čoveče. Zamisli žurke na Dan veštica.“ Ali Eli je zamišljao nešto drugo. „Mogao bih da napravim zasedu“, promrmlja. „A?“ „Onom gadu što provaljuje unutra i kopa jamu. Moraću nešto da smislim.“ „Sakriješ se ovde, namamiš ga. Klasična zaseda“, složi se Majk. „Šta onda?“ „Upravo smišljam.“ Eli zatvori vratašca, nameravajući da pomeri police, osmisli plan. „Obavesti me. Voleo bih da učestvujem u hvatanju tog tipa. Morin je prestravljena“, kaza Majk kada su krenuli nazad uz stepenice. „Ne znam hoće li se opustiti dok ga ne uhvate, naročito kada smo skoro svi ubeđeni da je isti tip ubio onog privatnog detektiva. Logično je.“ „Da, jeste.“ „A tek kada je saznala da je podmetnuo pištolj u Abrinoj kući, potpuno je odlepila.“ „Ne možeš da je kriviš... Šta? Kakav pištolj? O čemu to pričaš?“ „O pištolju koji je Abra našla u... Ups.“ S bolnom grimasom, Majk uvuče ruke u džepove. „Sranje. Nije ti rekla?“ „Nije mi rekla. Ali tako mi boga, ti hoćeš.“ „Daj mi još jedno pivo i ispričaću ti.“

OBEĆANJE Jedna slatko uzvišena misao Opseda me stalno; Danas sam bliže kući Nego ikada pre. — Fibi Keri

21 a kraju napornog dana — dva časa joge, jednog velikog spremanja i dve masaže — Abra je zaustavila kola ispred svoje kuće. I ostala da sedi za volanom. Nije htela da uđe. Mrzela je spoznaju da ne želi da uđe u sopstveni dom, pospremi svoje stvari, istušira se u svom kupatilu. Volela je Nasmejanog galeba od trenutka kada ga je prvi put ugledala. Htela je da povrati taj osećaj ponosa, udobnosti, ispravnosti, i sve što je sada umrlo u njoj. On ga je pokvario, proklet bio, ko god da je, ušavši u njen dom, ostavivši za sobom nasilje i smrt. Čudovište u ormanu, u obliku pištolja. Imala je dva izbora. Da dopusti čudovištu da pobedi, odustane od borbe i padne u depresiju. Ili da pruži otpor i reši problem. Drugim rečima, zaključi Abra, nije imala izbora. Izašla je iz kola, tegleći svoj masažni sto i torbu, i spustila ih kraj vrata. Unutra je naslonila sto na zid, pre nego što je unela stvari u dnevnu sobu. Odlazak u kupovinu suvog bilja za kađenje i vožnja od jedva trideset na sat obalskom magistralom samo su dodatno opteretili njen već gust raspored, međutim, kada je iz torbe izvadila kitu suvog bilja, bila je zadovoljna. Zapaliće malo žalfije da pročisti kuću. Kada bude osetila da je njena kuća očišćena, znače da je i ona. I kada je opet bude učinila svojom, ozbiljno će se pozabaviti malim staklenikom, u kom će moći da uzgaja svoje biljke u većim količinama. Napraviće sama vezice suvog bilja za kađenje a sveže će preko cele godine koristiti za kuvanje. Možda će započeti još jedan poslić, iskombinovati sopstvenu mešavinu suvog mirišljavog bilja i prodavati ga u kesicama. Nešto o čemu valja porazmisliti. Ali sada je davala sve od sebe da očisti um, da dopusti samo pozitivne misli dok je palila suvu žalfiju u sedefastoj školjki i duvala u žar kako bi se razdimio. Ovo je njen dom, reče sebi Abra. Ovi podovi, tavanice i ćoškovi pripadali su njoj. Hodala je iz sobe u sobu sa umirujučim kadom bele žalfije i lavande, podsećajući sebe šta je sve stvorila ovde, za sebe, za druge. Vera, nada i njihovi simboli ulivali su joj snagu. Kada je završila sa kađenjem kuće, izašla je na svoju malu verandu, nežno mašući mirisnim kadom kako bi svu nadu i veru ulila u vazduh. A onda je ugledala Elija i Barbi kako se penju stepenicama s plaže. Najednom se osećala

pomalo bleskasto, stojeći tu sa divljim biljem u ruci dok je veče padalo na plažu, a čovek i njegov veseli pas joj išli u susret. Abra hitro gurnu bilje u rečno kamenje kraj male zen fontane, gde će bezbedno izgoreti do kraja. „Kakav zgodan par.“ Sa osmehom na licu, Abra im krenu u suret. „I lepo iznenađenje. Samo što sam stigla kući.“ „Šta to radiš?“ „Oh.“ Abra isprati njegov pogled ka dimu koji je vijugao iz kamenja. „Izvodim mali kućni ritual. Neka vrsta prolećnog čišćenja.“ „Kadiš kuću žalfijom za isterivanje zlih duhova.“ „Više kao izbacivanje negativne energije. Je li tvoja porodica dobro krenula jutros?“ „Jeste.“ „Izvini, nisam mogla da ostanem da ih ispratim. Imala sam puno posla.“ Nešto ne valja, zaključi Abra, nešto nije u redu. Samo je želela trenutak tišine, mira i — što je retkost za nju — trenutak samoće. „Još nadoknađujem“, nastavi. „Hoćeš da svratiš sutra ujutro posle mog časa i doneseš mi spisak za kupovinu, pa ću ti sve dopremiti kada dođem da čistim?“ „Hoću da mi kažeš zašto moram od Majka da saznam da je neko podmetnuo pištolj u tvoju kuću, da je policija bila ovde radi pretresa. To hoću.“ „Nisam htela o tome da pričam pred tvojima. Zvala sam policiju“, doda ona. „Ali ne i mene. Nisi zvala mene, niti si mi rekla.“ „Eli, nisam mogla ništa drugo da učinim. A i kuća ti je bila puna...“ „Gluposti.“ Nakostrešila se. Prijatnost koju je povratila ritualom narušio je bes, varnica je buknula. „Nisu gluposti i nije bilo svrhe da u subotu uđem u Liticu i objavim kako sam našla smrtonosno oružje u svojoj kutiji sa mirišljavim štapićima, a zatim pozvala policiju da mi prevrne kuću naopačke.“ „Ali mogla si da mi kažeš. Dođavola, trebalo je da mi kažeš.“ „Pa, ne slažem se. To je bio moj problem, moja odluka.“ „Tvoj problem?“ Uvreda potpali njegov bes. „Ma nemoj? Možeš da dođeš kod mene sa gulašom, masažnim stolom, Isuse, sa psom. Možeš da ušetaš usred noći kako bi zatvorila jebeni prozor i odbranila se od provalnika, ali kada ti neko podmetne pištolj u pokušaju da te poveže sa ubistvom, to je samo tvoj problem? A kada je ubistvo povezano sa mnom, onda je to samo moj problem?“ „Nisam to rekla.“ Samoj sebi je zvučala neubedljivo. „Nisam to mislila.“ „Nego šta si mislila?“ „Nisam htela da opterećujem tebe i tvoju porodicu.“ „U ovome si zato što si u vezi sa mnom. Ali ti i dalje guraš i petljaš po svome.“ „Guram i petljam?“ Ova uvreda izazva novi talas besa, ali Abra samo okrenu glavu, u pokušaju da udahne malo mirisnog dima i smiri se, a onda shvati da bi joj za to bila potrebna veza suvog bilja veličine same Litice. „Petljam?“ „Nego šta nego petljaš, od prvog časa kada sam došao ovde. Sada si ljuta i nećeš da se

istreseš? Niti daješ nekom drugom da se istrese. Stojiš tu sa lopatom, spremna još pre nego što prvi grumen zemlje padne. A kada se sruči na tebe, ne veruješ mi dovoljno da ti pomognem.“ „Gospode bože! Ne radi se o poverenju, već o pravom trenutku.“ „Ako je tako, našla bi pravi trenutak da mi kažeš. Ali zato si rekla Morin.“ „Bila je...“ „Umesto da nađeš pravi trenutak, ti sada pališ žalfiju i kadiš po kući.“ „Ne ismevaj me.“ „Baš me briga ako zapališ celo polje žalfije ili žrtvuješ kokošku. Ali krivo mi je što mi nisi rekla da si u nevolji.“ „Nisam u nevolji. Policija zna da pištolj nije moj. Pozvala sam Vinija čim ga na našla.“ „Ali ne i mene.“ „Ne.“ Abra uzdahnu, pitajući se kako je pokušaj da učini pravu stvar mogao da ispadne tako užasno naopak. „Nisam.“ „Moja porodica je jutros otišla ali ti si i dalje ćutala o tome. Ni sada nisi planirala da mi kažeš.“ „Morala sam da okadim kuću kako bih se opet osećala prijatno u njoj. Hladno je. Hoću da uđem.“ „U redu. Idi i spakuj se.“ „Eli, hoću da budem sama i mirna.“ „I u Litici možeš da budeš sama i mirna. Dovoljno je velika. Ovde nećeš živeti dok se ova prokleta zbrka ne završi.“ „Ovo je moja kuća.“ Oči su je peckale i ona požele da za to okrivi tanušni dim. „Neću da dozvolim nekom gadu da me istera iz rođene kuće.“ „Onda ćemo se zabarikadirati ovde.“ „Neću da se zabarikadiram.“ „Ako nas ne pustiš unutra, spavaćemo ovde. Ostajemo.“ „O, za ime boga.“ Abra se okrenu na peti i uđe u kuću. Nije rekla ništa kada je Eli, sa pomalo neodlučnom Barbi, krenuo za njom. Otišla je pravo u kuhinju i sipala sebi čašu tek otvorenog vina. „Umem sama da brinem o sebi.“ „Ne sumnjam. Umeš da brineš o sebi i svima oko sebe. Ali očigledno ne umeš da dozvoliš nekome da brine o tebi. To je već gordost.“ Abra tresnu čašom o pult. „To je samostalnost i sposobnost.“ „Do određene tačke, da. A onda prerasta u gordost i tvrdoglavost. Namešteno ti je. Nije ti procurila česma pa si uzela alat ili pozvala vodoinstalatera umesto tipa s kojim spavaš. Tip s kojim spavaš je umešan u totalni haos. I pritom je advokat.“ „Zvala sam advokata“, uzvrati Abra i odmah zažali zbog toga. „Sjajno. Bajno.“ Eli uvuče ruke u džepove i napravi nekoliko nervoznih koraka. „Znači, rekla si policiji, advokatu, komšinici. Svima osim meni. Isuse!“ Abra odmahnu glavom. „Nisam htela da ti pokvarim porodičnu posetu. Izgledalo je besmisleno da brineš, i ti i tvoji.“

„Ali ti si brinula.“ „Morala sam... Da, jesam. Brinula sam.“ „Hoću da mi sve ispričaš, do najsitnijeg detalja. Hoću da mi kažeš šta si rekla policiji, a šta su oni tebi. Sve čega možeš da se setiš.“ „Zato što si advokat.“ Dug i miran pogled koji joj je uputio reče sve. Osećala se kao budala. Osećala se krivom. „Zato što smo oboje umešani.“ Elijev glas bio je staložen, kao i njegov pogled. „Zato što je ovo počelo od mene ili od Litice, ili od oboje. I zato što sam advokat.“ „U redu. Prvo da se spakujem.“ Kada je izvio obrve, Abra slegnu ramenima. „Previše je hladno da biste spavali napolju. I znam da onaj gad više nema razloga da se vraća ovamo. Ali ima razloga da opet provali u Liticu. Ili bar tako izgleda. Zato ću spakovati nešto stvari i idem s tobom.“ Da li je ovo bio kompromis o kojem je pričala njegova baka, pitao se Eli. Davanje i uzimanje sa obe strane zarad ravnoteže. „Dobro.“ Kada je izašla, uzeo je njenu nepopijenu čašu s vinom. „Dobili smo bitku“, reče on Barbi. „Ali ne i rat. Ne još.“ Pustio ju je da ćuti tokom vožnje i ostao u prizemlju kada je otišla na sprat da se raspakuje. Ako svoje stvari ostavi u drugoj sobi, rešiće to kasnije. Zasad je bilo dovoljno što je s njim, i bezbedna. U kuhinji, Eli je preturao po frižideru i zamrzivaču. Ostaci pečenja, računao je, i obilje priloga. Čak i on bi od toga mogao da sklepa pristojan obrok. Kada je Abra ušla, servirao je za dvoje u jutarnjoj sobi. „Možeš da mi pričaš dok jedemo.“ „U redu.“ Sela je za sto, neobično utešena kada se Barbi sklupčala kraj njenih nogu umesto kraj Elijevih. „Žao mi je što si pomislio da nemam poverenja u tebe. Nema veze s tim.“ „Ima veze s tim, ali kasnije ćemo o tome. Ispričaj mi šta se tačno dogodilo. Korak po korak.“ Njegova reakcija je samo pogoršala njeno već kiselo raspoloženje. „Htela sam da meditiram“, poče Abra, i ispriča mu sve do tančina. „Nisi pipala pištolj?“ „Ne. Pao je kada sam ispustila kutiju i ostavila sam ga na podu.“ „Znači, nisu našli nikakve otiske u kući?“ „Ne, samo vlakna.“ „I policija od tada nije kontaktirala s tobom?“ „Vini me zvao danas, čisto da vidi kako sam. Rekao je da će rezultate balističke analize imati sutra ili u sredu, najverovatnije u sredu.“ „A pištolj? Je li registrovan?“ „Nije rekao. Mislim da pazi šta mi govori. Ali znaju da nije moj. Nikada nisam posedovala oružje. Nikada nisam držala pištolj. A ako je ovim ubijen Kirbi Dankan, znaju da

sam bila ovde, sa tobom.“ Vešto pokrivaju jedni druge, zaključi Eli. Šta bi tek Vulf radio? „Šta ti je rekao advokat?“ „Da ga zovem ako budu tražili opet da me ispituju i da će pozvati detektiva Korbeta. Ne brinem da ću biti osumnjičena za ubistvo. Niko ne veruje da sam ubila Dankana.“ „Mogao sam ja da podmetnem pištolj u tvoju kuću.“ „To bi bilo glupo, a ti nisi glup.“ „Možda sam te iskoristio za seks i od tebe napravio žrtvu.“ Prvi put u proteklih nekoliko sati, Abra se osmehnu. „Onda više nema seksa ako od mene budeš pravio žrtvu. I to jednostavno nije logično jer bi usmerilo njihovu pažnju opet na tebe. Što je taj gad upravo i želeo. Zato je i Vulf iznenada dobio anoniman poziv. Činjenica je, u stvari, da sve ovo smrdi na nameštaljku, a Korbet nije idiot.“ „Nije. Ali postoji i drugi ugao gledanja. Moguće je da si ti već triput dosad imala kontakt sa ubicom. Ovde, u pivnici i sada, sa podmetnutim pištoljem u tvojoj kući. To je već razlog za brigu i ti to znaš. Nisi budala.“ „Ne mogu ništa da učinim u vezi s tim, osim da budem oprezna.“ „Možeš da odeš u posetu svojoj majci na neko vreme. Ali nećeš“, doda on pre nego što je stigla da progovori. „I ne krivim te zbog toga. Ali neka to bude jedna opcija. A druga je da veruješ meni.“ Kada je ovo čula, svesna da mu je dala povoda da to kaže, Abra se još više rastuži. „Eli, verujem ti.“ „Ne i kada postane gusto. Ali ne krivim te ni zbog toga. Muškarci su te već izdali. Tvoj otac. Na stranu to što nije uspelo između njega i tvoje majke, ali i dalje ti je otac. I odabrao je da to više ne bude, da ne bude stvaran deo tvog života. Izneverio te je.“ „Ne zameram mu.“ „To je lepo od tebe, ali tako stoje stvari.“ Kada je misao ostavio nedorečenu, Abra priznade poraz. „Da, tako stoje stvari. Njemu nikada nije bilo važno. Ne zameram mu. Ali tako stoje stvari.“ „Ne zameraš mu jer znaš da je on na gubitku. A tu je i lik što te je povredio. E, taj te je opasno izneverio. Volela si ga, verovala mu, pustila ga u svoje srce, a on se okrenuo protiv tebe. I još te je zlostavljao.“ „Ma koliko bilo grozno, da se nije dogodilo, ja sada možda ne bih bila ovde.“ „Pozitivan stav. Svaka čast. Ali dogodilo se. Ukazala si nekome poverenje i on ga je izneverio. Zašto se to ne bi ponovilo?“ „Ne razmišljam tako. Ne živim tako.“ „Imaš otvoren, energičan, zadovoljavajući život kome se ja često divim. Za to su potrebna i leđa i srce. Za svaku pohvalu. Ne tražiš pomoć, i to je za pohvalu, dok god možeš da izdržiš, a onda kada bi trebalo, ni tada je ne tražiš.“ „Rekla bih ti da tvoja porodica nije bila ovde.“ A onda je prihvatila istinu i ispovedila je. „U stvari, verovatno bih ti tajila još neko vreme. Možda bih rekla sebi da si pod prevelikim pritiskom i da nema svrhe otežavati ti situaciju, bar dok ne vidim da je pritisak popustio. Možda bih. Ali nije stvar poverenja.“ „Nego sažaljenja?“

„Stvar brige. I moje samouverenosti. Ne volim reč ’gordost’. Morala sam da se pobrinem za sebe, donesem odluke, rešim probleme, svoje i probleme drugih ljudi, kako bih izgradila samouverenost koju je Derik uništio. Moram da znam mogu li da se pobrinem za stvari kada nema nikog na koga bih se oslonila.“ „A kada ima nekog na koga bi se oslonila?“ Možda je opet bio u pravu i tu se stvar komplikovala. I možda je bilo vreme za samoprocenu. „Ne znam, Eli, jednostavno ne znam odgovor jer dugo sebi nisam dala tu priliku. Ipak, oslonila sam se na tebe one noći, nakon što sam bila napadnuta. Oslonila sam se i nisi me izneverio.“ „Ne mogu da budem u vezi s nekim ko mi ne pruža onoliko koliko uzima i ne uzima onoliko koliko daje. Otkrio sam, na teži način, da na kraju ostaneš praznih ruku i ogorčen. Pretpostavljam da smo oboje svesni koliko možemo da damo, a koliko da uzmemo.“ „Povredila sam te zato što nisam zatražila pomoć.“ „Da, jesi. I naljutila si me. I naterala na razmišljanje.“ Eli ustade, skupljajući sudove. Oboje su malo jeli. „Izneverio sam Lindsi.“ „Nisi, Eli.“ „Jesam. Naš brak je možda bio greška ali oboje smo bili u njemu. Nismo znali šta želimo niti šta da očekujemo od njega. Na kraju nisam mogao da sprečim ono što joj se dogodilo. I dalje ne znam je li mrtva zbog neke odluke koju sam ja doneo, odluke koju smo zajednički doneli ili samo pukim nesrećnim slučajem. Izneverio sam svoju baku, retko dolazeći ovde i retko je viđajući. Nije to zaslužila. Umalo da je izgubimo. Da li bi se to dogodilo da sam više vremena provodio s njom, da sam se doselio odmah posle Lindsinog ubistva?“ „Ti si sada centar svemira? A meni pričaš o gordosti.“ „Ne, ali znam, znam da sam negde u centru ovih dešavanja i da je sve povezano.“ Okrenuo se prema njoj ali joj nije prišao, niti ju je dodirnuo, samo je stajao i gledao je. „Kažem ti, Abra, da te neću izneveriti. Učiniću sve, svidelo se to tebi ili ne, spavala ti sa mnom ili ne, da ti se više ništa ne dogodi. I kada ovo prođe, pretpostavljam da ćemo videti gde smo i šta ćemo.“ Pošto se osećala pomalo zarobljeno, Abra ustade. „Opraću sudove.“ „Neka, ja ću.“ „Ravnoteža, ili kao što ti reče, davanje i uzimanje“, podseti ga ona. „Ti si servirao, ja ću pospremiti.“ „U redu. Hoću primerak tvog rasporeda.“ Osetila je kako joj se koža bukvalno ježi na vratu. „Eli, on se stalno menja. U tome je njegova lepota.“ „Hoću da znam gde si kada nisi ovde. Nemam nameru da te pratim i brojim minute. Nisam prokleti manijak.“ Abra spusti tanjir koji je držala i uzdahnu. „Nisam ni mislila. I ja sam nešto shvatila tek danas, a da dosad toga nisam bila svesna. Shvatila sam da sam iz Vašingtona sa sobom donela više prtljaga nego što sam planirala. Sada se sveo na jednu ručnu torbu. Nadam se da ću smisliti kako da se rešim viška.“

„Potrebno je vreme.“ „Mislila sam da je to vreme prošlo, ali izgleda da nije sasvim. Dakle...“ Abra opet uze tanjir i ubaci ga u mašinu za pranje sudova. „Veći deo dana sam ovde. Jutarnji čas imam u suterenu crkve i masažu u četiri i trideset. Greta Pariš.“ „U redu. Hvala.“ Završila je punjenje mašine za sudove i počela da briše radne površine. „Nisi me ni taknuo, nijednom od posete mojoj kući. Zašto? Ljut si?“ „Možda malo, ali uglavnom zato što ne znam šta da mislim o svemu ovome.“ Uhvatila je njegov pogled i zadržala ga. „A kako ću ja znati šta da mislim o tvojim dodirima kada ih nema?“ Prvo joj je pomilovao ruku a onda ju je okrenuo prema sebi i privukao. Abra ispusti krpu na pult i zagrli ga. „Oprosti. Što ti nisam odmah rekla. Ali... O bože, Eli, bio je u mojoj kući. Preturao je po mojim stvarima. Pipao je moje stvari. Derik je isto to radio. Pipao je moje stvari i lomio ih dok je čekao da se vratim kući.“ „Neće te povrediti.“ Eli priljubi usne uz njenu slepoočnicu. „Neću dozvoliti da te povredi.“ „Moram ovo da prevaziđem. Moram.“ „Hoćeš.“ Ali ne sama. Ne bez njega.

*** Kada je Abra sledećeg jutra izašla iz kuće, Eli naredi sebi da ne brine. Crkva je bila jedva tri kilometra od Litice, a i nije mogao da smisli nijedan razlog zašto bi je iko povredio. Vratiće se do sredine jutra i, kada bude znao da je kod kuće, konačno će moći da radi. Previše je brinuo da bi mogao da se unese u priču, i zato je sišao u podrum i proveo skoro sat vremena skidajući stvari sa polica. Još sat vremena mu je trebalo da otvori vratašca od prolaza, a onda je odlučio da podmaže šarke. Njihova škripa je davala sablasni pečat atmosferi, ali ako bude hteo nekog da iznenadi, tišina je bila njegov saveznik. Naoružan baterijskom lampom i kutijom sijalica, krenuo je naviše kroz prolaz, proveravajući svaku lampu, sve dok nije stigao do trećeg sprata. Kada bude podmazao šarke, razmišljao je, podmetnuće stolicu na vratašca i proveriti mogu li se nečujno otvoriti i zatvoriti, a onda će sve to ponoviti. Vratio je stvari na police, zatim proverio može li lako da ih zaobiđe dok bude ulazio i izlazio. A potom ih je opet rasklonio. Kamuflaža je ono što mu treba, zaključi Eli. Zamka ili nešto slično. Bila mu je potrebna udica, mamac. Pošto se u prolazu nakupio prašine i paučine, presvukao se, okupao, a onda proverio Hesterine video i web-kamere.

Sipao je sebi sok kada je Abra ušla sa kesama iz prodavnice. „Zdravo!“ Spustila je kese i uvukla ruku u jednu. „Vidi šta sam kupila!“ Okrenula se prema Barbi sa velikom koskom od sirove kože. „Ovo je dobro za pse. Jesi bila dobra kuca?" Barbi joj sede kraj nogu. „Tako sam i mislila. Jesi li ti bio dobar dečko?“, upita Elija dok je otpakivala kosku. „Moram li i ja da sednem na pod?“ „Pravicu lazanje, a moje su legendarne. I tiramisu.“ „Znaš da praviš tiramisu?“ „To ćemo tek da otkrijemo. Odlučila sam da budem raspoložena danas i delom — dobrim delom — zbog ravnoteže. Jer znam da oboje radimo na ravnoteži. I još nešto?“ Abra uze Elija za ruke i blago ih stisnu. „Otkrila sam da nisi zlopamtilo.“ „Mogu da budem zlopamtilo, još kakvo“, uzvrati on. „Ali ne prema nekome do koga mi je stalo.“ „Zlopamćenje je negativna energija okrenuta ka unutra, zato volim da znam kada je otpuštaš. A kada smo već kod negativne energije, svratila sam kući i osećala se bolje. Ne kao pre, ali bolje.“ „Misliš da je to zbog onog smrdljivog kađenja?“ Abra ga bocnu prstom u stomak. „Meni je pomoglo.“ „Drago mi je, i iskreno se nadam da nam u Litici neće trebati zalihe smrdljivog bilja za teranje negativne energije.“ „Neće škoditi, ali o tome ćemo kasnije.“ Mnogo, mnogo kasnije, iskreno se nadao. „Hoćeš li sada da radiš? Samo ću presvući krevet i skupiti veš za pranje, a onda ti neću smetati do sledeće pauze.“ „U redu. Ali prvo da ti pokažem nešto.“ „Naravno. Šta?“ „Gore.“ On pokaza palcem na tavanicu i uze je za ruku. „Promaklo ti je jedno mesto.“ „Nije.“ Automatski uvređena, Abra ubrza korak kada su krenuli uz stepenice. „Veliko mesto“, doda Eli. „Još gore.“ „Na trećem spratu? Njega čistim samo jednom mesečno. Usisavanje i brisanje prašine. Ako si hteo da ga renoviraš, onda je trebalo...“ „Ne to. Ne baš. Razmišljam da gore preselim svoju radnu sobu, i to u južni zabat.“ „Eli, to je fantastična ideja.“ „Da, radim na njoj. Odlična svetlost, odličan pogled. Tiho je. Šteta što nisam slikar ili vajar, jer bi nekadašnje prostorije za poslugu bile vrhunski atelje.“ „I meni je to palo na pamet. Jedna od soba s pogledom na plažu bila bi predivna mala biblioteka — recimo za tvoje referentne knjige, nešto kao biblioteka-čitaonica, gde možeš da napraviš pauzu a da ne prekidaš sa radom.“ Nije razmišljao tako daleko ali... „Možda.“ „Mogu da ti pomognem da je namestiš kada odlučiš. Oh, ove tavanice su predivne. Toliko potencijala, i oduvek sam mislila da je šteta što se cela kuća ne koristi. Hester mi je rekla da je ovde nekada slikala, a onda je otkrila da joj je bolje u dnevnoj sobi, a najbolje

napolju. Ionako bi joj bilo teško da se penje uz stepenice čak dovde.“ „Upravo to i planiram, da osposobim čitavu kuću.“ Eli priđe zidu i otvori vratašca. „Oh! Blagi bože, ovo je fenomenalno. Pogledaj samo.“ Abra gvirnu unutra. „Moćna stvar.“ „Svetlo radi“, reče on, demonstrirajući. „Prolaz ide skroz do podruma. Pomerio sam police kako bi se vratašca lako otvarala.“ „Šta bih dala da sam ovo imala kao dete.“ „Zaista?“ I već je imao savršenu viziju. „Vidiš da si propustila veliko mesto.“ „Srediću to ako prethodno ukloniš sve paukove veće od muve. Trebalo bi da otvoriš sva vratašca.“ „Razmišljam o tome.“ „Kad se samo setim koliko puta sam čistila ovuda a da mi nije bilo ni na kraj pameti da ovo postoji. Ovo... on ne zna za ovo.“ Iskričavih očiju, ona pogleda Elija. „Ne zna.“ „Mislim da ne zna. U protivnom bi ga iskoristio. Majk i ja smo se namučili dok smo pomerili ovaj ormar. Trebalo mi je sat vremena da pomerim one police kako bi moglo da se prođe.“ „Postavljaš mu zamku?“ „Razmišljam i o tome.“ „Pokušavaš da ga preduhitriš umesto da se jednostavno braniš.“ S rukama na bokovima, Abra prošeta kroz sobu. „Znala sam da će ovo biti dobar dan. Mi možemo nešto da preduzmemo. Možemo da ga uhvatimo na delu.“ „Razmišljam i o tome. Nije samo, skočiš i kažeš bu! Ako je najjednostavnije objašnjenje ujedno i istinito, onda on nije samo provalnik. Već i ubica. Ne možemo ga pustiti tek tako.“ „Napravićemo plan“, složi se Abra. „Razmišljam kreativno dok čistim. Onda, da počnem, pa da oboje razmišljamo.“ „I sačekaćemo šta će reći policija.“ „Ah, da.“ Raspoloženje joj se sroza. „Možda će ući u trag oružju i sve će biti gotovo. Tako bi bilo najbolje. Bez uzbuđenja, ali realno najbolje.“ „Šta god da bude, neću te izneveriti.“ „Eli.“ Abra mu obujmi lice šakama. „Hajde da napravimo novi pakt i obećamo da nećemo izneveriti jedno drugo.“ „Dogovoreno.“

22 orao je da radi. Pustio je zavere i planove kako da bude brži i napravi zasedu da se krčkaju u zapećku njegovog mozga, jer morao je da se vrati svojoj priči i da piše. Njegova agentkinja se nije javljala u vezi sa onim što joj je poslao, ali praznični vikend je verovatno usporio taj proces. Uostalom, podseti Eli sebe, on joj nije bio jedini klijent. Nije čak bio ni važan klijent. Bolje da surfuje na talasu svoje priče i uskoro će imati još za slanje. Ako se agentkinji ne svidi ono što joj je poslao, suočiće se s tim. Mogao bi da se vrati, ispegla tih pet poglavlja i pošalje ih joj kao celinu. Ali priča je ključala u njemu i nije želeo da rizikuje gubitak nadahnuća. Pisao je sve do poslepodneva, kada ga je Barbi izvukla iz transa, sednuvši mu na krilo i zureći u njega. Već je naučio šta to znači: Izvini što smetam, ali moram na nuždu! „Evo, evo, samo sekund.“ Sačuvao je dokument i shvatio da oseća blagu vrtoglavicu, kao da je prebrzo popio dve čaše izvrsnog vina. Za trenutak je stajao, dok je Barbi šljapkala iz sobe. Čuo je kako trči niz stepenice brzinom rakete. Sešće u kuhinju, znao je, i čekaće njega i povodac. Odsutno je pozvao Abru ulazeći u kuhinju i zatekao kuju onako kako je i očekivao. Takođe je na pultu zatekao kreativno umotan sendvič sa zalepljenom porukom. Kad prošetaš Barbi — ručaj. Cmok Abra „Ne propušta priliku“, promrmlja. Izveo je Barbi napolje, uživajući u predahu baš kao i ona, iako je uskoro počela da sipi hladna kiša. Pokisao, mislima se vratio na knjigu, a onda se javio na telefon kada je zazvonio kod stepenica za plažu. „Gospodine Landone, ovde Šerilin Berk iz detektivske agencije Berk-Mesi.“ „Da?“ Utroba mu se stegnu od iščekivanja i užasa.

„Imam izveštaj za vas. Mogu da vam ga pošaljem mejlom, ali volela bih lično da vam ga uručim. Mogla bih sutra da dođem, ako vam odgovara.“ „Postoji li nešto zbog čega bi trebalo da brinem?“ „Da brinete? Ne. Htela bih da popričamo u četiri oka, gospodine Landone. Oko jedanaest?“ Koncizno, pomisli on, profesionalno. I odlučno. „U redu. U međuvremenu mi pošaljite izveštaj, taman da se pripremim za susret.“ „Naravno.“ „Znate li kako da dođete u Viski Bič?“ „Pre nekoliko godina sam tu provela divan vikend. Svako ko poseti Viski Bič zna gde je Litica. Naći ću vas. Vidimo se u jedanaest.“ „Biću ovde.“ Nema razloga za brigu, pomisli on, uvodeći Barbi u kuću. Naravno, sve se vrtelo oko Lindsinog ubistva i policijske istrage, zato je i brinuo. A i hteo je neke odgovore. Morao je da ih dobije. Eli izvadi svoj ajped i odluči da ruča u biblioteci. Abra će usisavati i čistiti na spratu, pretpostavljao je. Kiša ga je nagnala da naloži vatru. Kada je zapucketala, seo je za sto sa svojim tabletom. Jeo je sendvič i čitao. Zanemarivši ostale mejlove, skinuo je detektivkin izveštaj. Lično je razgovarala sa prijateljima, komšijama, kolegama — njegovim i Lindsinim. Kao i sa Džastinom i Iden Suskind, te sa još nekim komšijama i kolegama. Razgovarala je i sa Vulfom, a uspela je da propita i jednog pomoćnika tužioca. Obišla je mesto zločina, iako je odavno rasklonjeno i očišćeno, a kuća data na prodaju. Napisala je svoju verziju rekonstrukcije Lindsinog ubistva. Temeljno, zaključi Eli. Pročitao je njene izveštaje, uključujući i njeno mišljenje. Suskindovi su se nedavno rastali. Ništa iznenađujuće, pomisli, s obzirom na tenziju kojoj je neverni muž izložio njihov brak. Ako se tome doda ubistvo i medijska pažnja koja je njihov brak dovela u žižu javnosti, onda ništa nije čudno. Mnogo je čudnije, zaključi Eli, što su toliko dugo opstali zajedno. Dvoje dece, koliko se sećao. Šteta. Razgovarala je sa činovnicima, osobljem hotela i odmarališta u kojima je Lindsi konačila. I samo potvrdila ono što je on već znao. Poslednjih deset ili jedanaest meseci svog života, Lindsi je na većinu putovanja išla u pratnji Džastina Suskinda. I šta je on sada osećao u vezi s tim? Ništa posebno. Bes je prošao, nestao. Čak i osećaj izdaje je otupeo. Poput kamena zaobljenog vodom, oštre ivice su ostrugane. Osećao je... žaljenje. S obzirom na vreme, proceduru, mislio je da će bes i ogorčenost, koje su i on i Lindsi razbuktali, goreti još dugo. Ali nestali su njihovim razdvajanjem, kada je svako krenuo svojim putem. Međutim, niko od njih nije imao velike šanse. Ko god da je ubio Lindsi, pobrinuo se za to. Eli je oboma dugovao bar toliko da pročita izveštaje, sretne se sa detektivkom i učini sve

što je u njegovoj moći da sazna odgovore na pitanja. A onda će staviti tačku na tu priču. Izveštaj je pročitao dvaput, prvi put uz sendvič, a drugi put uz frape koji je našao u frižideru sa zalepljenom porukom Popij me. Odlučio je da promeni strategiju. Doneo je beležnicu sa radnog stola i još jednu knjigu o Esmeraldinom mirazu iz biblioteke. Naredni sat je proveo prateći spekulativni piščev put, koji se umnogome oslanjao na teoriju da su se preživeli mornar i kći mezimica kuće, Violeta, zaljubili. Otkrivši to, njen brat Edin je ubio sestrinog ljubavnika. Violeta, očajna i vetropirasta po prirodi, pobegla je u Boston i više se nikada nije vratila. A Esmeraldin miraz je zauvek izgubljen. Elijevo poznavanje porodične istorije potvrđivalo je činjenicu da je Violeta bila obeščašćena i potpuno izbačena iz svih testamenata zato što je osramotila porodicu. Činjenički ton prilikom opisivanja tih događaja možda nije bio zabavan kao u knjigama koje je čitao prethodnih nedelja, ali zvučao je realnije. Možda je bilo vreme da se unajmi istraživača porodičnih stabala koji će preduzeti sve mere kako bi ušao u trag lakoumnoj Violeti Landon. Eli je razmišljao o ovoj opciji kada je zazvonio telefon. Na ekranu je pisalo ime njegove agentkinje. On teško uzdahnu. Idemo, reče sebi, javi se. Kada je Abra ušla, sedeo je nad beležnicom, a pored su stajali tablet i telefon. „Završila sam gore“, poče ona. „Ako hoćeš, možeš da se vratiš poslu. Imam još samo da prebacim veš iz mašine u sušilicu. Mislila sam da odradim tajni prolaz. Vukljanje kofa sa vodom oduzeće mi dosta vremena, ako planiram da oribam one stepenice. Možda će biti zabavnije ako to budem radila gola.“ „Šta?“ „Ah, baš kao što sam mislila, golotinja je probila bedem. Radiš ovde? Istražuješ?“, upita ona, iskosivši glavu kako bi pročitala naslov knjige koju je spustio: Viski Bič: Nasleđe misterije i ludila. „Stvarno?“ „Uglavnom budalaštine, ali mogu da se iskopaju zanimljivi detalji. Ima jedan deo o Landonovima za vreme prohibicije. Moja čukunbaka je pomagala lokalnim birtijama, skrivajući boce viskija ispod suknje kako bi izvrdala vlastima, koje nisu tražile da je zadigne.“ „Pčelica.“ „To sam čuo i pre, tako da je verovatno tačno. Što se miraza tiče, priča se da je blago sačuvao mornar koji je uspeo da ga spase posle brodoloma. A onda je ukrao Violetino srce i nekoliko komada njenog nakita. Sve se završilo divljom poterom u olujnoj noći, gde je pao na stene ispod svetionika, zahvaljujući Edvinu Landonu, Violetinom zlom bratu. Blago je najverovatnije otišlo s njim, nazad u nemilosrdno more.“ „Završilo je na dnu mora?“ „Prema ovoj verziji priče, da. Razbojnik i kovčeg s blagom razbili su se o stene, nakit se rasuo poput svetlucavih morskih zvezda. Ili beše jegulja? Kako god.“ „Ako je to tačno, bar bi neki delovi blaga bili pronađeni. Pročulo bi se.“ „Ne ako su ljudi koji su razgrabili sjajne ogrlice, ili šta sve ne, ćutali kao zaliveni, što je vrlo verovatno. Kako god“, ponovi Eli.

Abra se radoznalo osmehnu. „Kako god?“ „Svidelo joj se.“ „Kome? Tvrdoglavoj Violeti?“ „A? Ne. Mojoj agentkinji. Knjiga. Poglavlja koja sam joj poslao. Svidelo joj se. Osim ako ne laže da me ne bi uvredila.“ „Zar bi? Lagala?“ „Ne bi. Svidelo joj se.“ Abra sede na stočić i pogleda ga u oči. „Mislio si da neće?“ „Nisam bio siguran.“ „Sada jesi.“ „Ona misli da bi mogla da proda tih pet poglavlja.“ „Eli, pa to je divno.“ „Ali misli i da bi cela knjiga bila veća senzacija.“ „Koliko ti je ostalo?“ „Pri kraju sam radne verzije. Možda još nekoliko nedelja.“ Manje, pomisli, ako bude radio ovim tempom. „A onda treba da je ispeglam. Ne znam baš.“ „To je važna i vrlo lična odluka... O, Eli! Trebalo bi da ideš na senzaciju.“ Morao je da se nasmeje načinu na koji je skakutala po stočiću. „Da, to i ona misli.“ „A ti?“ „Senzacija. Biće mi lakše ako je završim pre nego što je objavi. Mogla bi pogrešno da proceni i ja bih oborio svetski rekord u odbijanju, ali završiću je.“ Abra ga pljesnu po kolenima. „Ona je možda u pravu i ti ćeš prodati svoj prvi roman. Ne teraj me da idem po žalfiju i kađenjem oteram te negativne misli i energiju.“ „Možemo li umesto toga da se bacimo na seks?“, Eli se isceri. „Seks me je uvek punio pozitivnom energijom.“ „Razmisliću. Kada ćeš mi dati da pročitam?“ Eli slegnu ramenima i Abra zakoluta očima. „U redu, vraćam se na moj poslednji zahtev. Jedna scena. Samo jedna scena.“ „Da, možda. Jedna scena.“ „Jupi. Ovo treba proslaviti.“ „Zar nisam upravo predložio seks?“ Smejući se, Abra ga pljesnu po nozi. „Postoje i drugi načini proslavljanja.“ „U tom slučaju, možemo da proslavimo kada je završim.“ „Pošteno. Vraćam se u tamnicu.“ „Mogu da ti pomognem.“ „Možeš, a možeš i da se vratiš na posao.“ Skupila je dlanove i usmerila ih nadole kao da se sprema da zaroni. „Spremna za skok u senzaciju.“ Eli se osmehnu. „Mogao bih da se nateram na još nekoliko sati. Sutra neću moći. Dolazi detektivka koju sam unajmio.“ „Novosti?“, upita ona, sednuvši opet. „Ne znam. Pročitao sam njen izveštaj. Nema mnogo novog ali pokrila je mnoge segmente. Suskindovi su se rastali.“

„Teško je oprostiti neverstvo, naročito kada je tako javno. Imaju decu, zar ne?“ „Da. Dvoje.“ „Tim gore.“ Oklevala je, a onda odmahnula glavom. „Da ne bih ponovila istu grešku, saopštavam ti da me je Vini zvao pre dva sata. Meci koji su nađeni u Dankanovom telu ispaljeni su iz pištolja koji je nađen u mojoj kući.“ Eli pokri šakom njenu. „Iznenadilo bi me da se nisu podudarili.“ „Znam. Činjenica da sam zvala Vinija čim sam ga našla ide u moju korist. I anonimni poziv Vulfu sa pripejd mobilnog broja — prilično je providan. Očigledno je hteo da znam da Vulf kopa po mojoj prošlosti, mom kretanju, pokušavajući da nas dvoje spoji pre Lindsinog ubistva.“ „Nismo se poznavali, ne može nam ništa.“ „Ne može.“ „Prepusti sve svom advokatu.“ „I jesam. Radi na tome. Vulf nema ništa, Eli, i mislim da mu je samo stalo da nagazi tebe. Ako uspe nekako da nas poveže sa Dankanovim ubistvom, onda će postojati veća mogućnost da si ti umešan u Lindsino.“ „I obrnuto“, podseti je Eli. „Pošto nemamo ništa sa Dankanom, to me automatski oslobađa sumnje u Lindsinom slučaju.“ „Onda se u osnovi slažeš s njim. Dva ubistva su nekako povezana.“ „Bilo bi neverovatno da dva ubistva, skoro fatalan incident, niz provala i napad nisu međusobno povezani.“ „Slažem se, ali sve je nekako čudno isprepletano.“ Abra opet ustade. „Idem na posao i usput ću smišljati načine kako da budemo heroj i heroina u našoj priči hvatanja negativca.“ „Trebalo bi večeras da izađemo na večeru.“ Ona izvi obrve. „Trebalo bi?“ „Da. Barbi će čuvati kuću. Trebalo bi da izađemo u neki fini restoran. Možeš da obučeš nešto seksi.“ „Je li to sudar, Eli?“ „To sam propustio. Biraj mesto“, predloži on. „Imamo sudar.“ „U redu.“ Abra se nagnu i poljubi ga. „Moraćeš da staviš jednu od svojih brojnih kravata.“ „Mogao bih.“ Dobre vesti, loše vesti, pomisli on kada je otišla. Pitanja koja treba postaviti i na njih odgovoriti. Ali večeras će fascinirati ženu koja ga je naterala da misli, koja ga je naterala da oseti. „Malo ću raditi“, reče on Barbi. „A onda možeš da mi izabereš kravatu.“ Nije mogao da neprestano posmatra kuću, svakog dana. Ali ju je povremeno osmatrao. Znao je da može opet da uđe, iako je Landon promenio šifru. Više mu je odgovaralo da svoje istraživanje nastavi dok je kuća prazna, ali otkad se Landon zabunkerisao u njoj, možda će morati da rizikuje ulazak kada ovaj bude spavao. Počeo je da veruje kako je pogrešio u vezi sa podrumom, bar sa onim delom gde je

kopao. Ali morao je da završi posao kako bi bio siguran. Potrošio je previše vremena, previše znoja, previše novca da bi sada odustao. Morao je opet da dođe do trećeg sprata. U jednom od onih sanduka, ispod nekog jastuka, iza neke slike, krilo se rešenje. Dnevnik, mapa, koordinate. Pretražio je biblioteku Litice dok je starica spavala, ali nije našao ništa značajno. Ništa što bi se podudarilo s njegovim znanjem, njegovim pedantnim, detaljnim istraživanjem o Esmeraldinom mirazu. Znao je istinu. Mimo legende, mimo avanturističkih priča o olujnoj noći u Viski Biču, on je znao. Vetar, stene, nemirno more i samo jedan preživeli. Jedan čovek, pomisli, i blago od neprocenjive vrednosti. Gusarski plen, stečen zahvaljujući moći, hrabrosti, krvi. I pripadao je njemu, po pravdi, po krvi. Krvi koju je delio sa Natanijelom Brumom. Vodio je poreklo od Brumovih, koji su imali pravo na blago, i Violete Landon, koja je gusaru dala srce, telo i sina. Imao je dokaz, napisan Violetinom rukom. Često je mislio da je njena poruka iz groba bila napisana samo za njega, dajući mu deliće pisama, iz jednog dnevnika koji je otkriven nakon smrti njegovog deda-ujaka. Glupog, nemarnog čoveka. Sada je on bio naslednik tog blaga. Ko je imao više prava na taj plen od njega? Svakako ne Eli Landon. Učiniće sve da dobije ono što mu pripada. Ubiće ako treba. Već je ubio. I sada je znao da može opet, Znao je, dok dani prolaze, a njemu je put u Liticu zatvoren, znao je da će ubiti Elija Landona pre nego što sve bude gotovo, pre nego što zaista bude gotovo. A kada povrati ono što je njegovo, ubiće Landona kao što je Landon ubio Lindsi. To je pravda, reče sebi. Surova pravda kakvu Landonovi zaslužuju. Kakvu bi Natanijel Brum blagoslovio. Srce mu poskoči kada ih ugleda kako izlaze iz kuće. Landon u odelu, žena u kratkoj crvenoj haljini. Držali su se za ruke, smejali se dok su gledali jedno drugo. Ne mareći ni za šta. Da li ju je kresao dok je bio sa Lindsi? Samoživi skot. Zaslužio je da umre. Da je mogao, presudio bi im oboma, odmah. Ali morao je da bude strpljiv. Morao je da povrati svoje nasledstvo, a onda će deliti pravdu. Posmatrao ih je kako ulaze u kola, kako se žena naginje da poljubi Landona, pre nego što su se odvezli. Dva sata, proceni on. Kada bi samo mogao da priušti sebi da ih prati kao pre, tačno bi znao. Ali mogao je da rizikuje dva sata u kući. Debelo je platio sistem za dešifrovanje alarma, a novac će uskoro postati ozbiljan problem. Investicija, podseti sebe dok je parkirao kola i uzimao torbu iz prtljažnika. Znao je da policija patrolira. Video ih je kako krstare oko Litice, verujući da je izabrao

pravi trenutak. Smatrao je da bi bio dobar gusar, a ta sklonost je bila samo dokaz njegove krvi, njegovog nasledstva. Znao je kako da izbegne, kako da planira, kako da uzme ono što želi. Sumorna kiša je bila dobar zaklon. Žurno je prišao bočnim vratima — najlakšoj tački ulaska, najzaklonjenijoj. Iskoristiće trenutak da u vosku napravi otisak Abrinog ključa. Čisto je sumnjao da je onoliki svežanj ključeva odnela sa sobom, ne onako skockana za izlazak. Naći će ga i napraviće kopiju. I sledeći put će ući pomoću ključa. Ali sada je iz torbe izvadio kalauz i čitač alarma kako bi što lakše ušao. Međutim, čim se približio vratima, iz kuće odjeknu divlji, upozoravajući lavež. On ustuknu i srce mu se pope u grlo. Viđao je Landona na plaži sa psom, koji mu je izgledao razigrano, bezazleno, poput psa kom bi poverili decu. Za svaki slučaj poneo je pseći keks, za podmićivanje. Ali izbezumljeni lavež nije nagoveštavao da će ovog psa tako lako podmititi. Više je nagoveštavao oštre zube i krvoločne čeljusti. Psujući i skoro na ivici suza, udalji se. Sledeći put će doneti meso. Otrovano. Ništa ga neće sprečiti da uđe u Liticu i dočepa se onoga što mu je pripadalo. Morao je da se smiri, morao je da porazmisli. Najviše od svega ga je izluđivalo što mora da se vrati na posao, bar na još nekoliko dana. Ali to će mu dati vremena da razmisli, da skuje plan. Možda će smisliti neku novu zavrzlamu za Landona ili ženu. Da izvuče jedno ili oboje iz kuće, u policijski pritvor na duže. Ili bi možda neko od bostonskih Landona mogao da doživi nesreću. To bi skota odvuklo od kuće. Raščistilo put. Nešto o čemu vredi porazmisliti. Sada je morao da se vrati u Boston i pregrupiše snage. Da bude viđen tamo gde se očekuje da bude viđen, da popriča sa onima s kojima se očekuje da popriča. Svi će videti običnog čoveka koji ide na posao, njegovu svakodnevicu, njegov život. Niko neće videti koliko je izuzetan. Požuriće, reče sebi, proveravajući brzinomer, pobrinuvši se da ne prekorači dozvoljenu brzinu. Sada kada je bio tako blizu, išao je prebrzo. Usporiće malo, daće svemu i svima vremena da se skrase. Kada se bude vratio u Viski Bič, biće spreman za potez, spreman za pobedu. Uzeće ono što mu sleduje. Zadovoljiće pravdu. Tada će živeti kao što je zaslužio. Kao kralj gusara. Oprezno je vozio kraj restorana na obali u kom su Eli i Abra sedeli za stolom, držeći se za ruke. „Volim izlaske“, kaza Abra. „Skoro sam zaboravila kako to izgleda.“ „I ja.“ „Volim prve izlaske.“ Ona diže čašu s vinom i osmehnu se. „Naročito prve izlaske kada ne moram da odlučim hoću li dozvoliti sebi da me partner odvuče u krevet.“

„Sviđa mi se ovaj poslednji deo.“ „Ti si kod kuće. Viski Bič je tvoj dom. To se vidi, i znam kakav je osećaj. Pričaj mi o planovima za Liticu. Imaš ih“, doda Abra, uperivši kažiprst ka njemu. „Ti si čovek koji planira.“ „Nekada sam bio. Neko vreme, ne dugo, bilo mi je teško da isplaniram i kako da preguram dan. Ali u pravu si, razmišljao sam o planovima za kuću.“ Abra se nagnu bliže, sveća joj zaiskri u očima dok se more valjalo u njenoj čaši. „Ispričaj mi sve.“ „Prvo praktične stvari. Hester mora da se vrati. Ostaće u Bostonu i radiće svoje terapije sve dok ne bude spremna, a onda će se vratiti kući. Razmišljao sam da ugradim lift. Poznajem arhitektu koji bi došao i pogledao. Doći će vreme kada Hester više neće neće moći da koristi stepenice, zato je lift jedina opcija. Ako ne, s vremenom bismo mogli mali salon da preuredimo u apartman samo za nju!“ „Dopada mi se ideja o liftu. Hester voli svoju sobu i voli da koristi celu kuću. Pomoći ću joj da sve to ima, tako da joj lift sigurno neće trebati još nekoliko godina. Ali plan je dobar. Šta još?“ „Nabavka novog agregata i sređivanje podruma. Nisam još smislio kako. To nije prioritet. Treći sprat me mnogo više intrigira.“ „Novi radni prostor za pisca.“ Eli se iskezi i odmahnu glavom. „Prvi na spisku je lift — hoću opet da priređujem zabave u Litici.“ „Zabave?“ „Nekada su mi prijale. Prijatelji, porodica, dobra hrana, muzika. Hoću da vidim da li mi još uvek prijaju.“ Od ove ideje joj se skoro zavrte u glavi. „Hajde da isplaniramo jednu, veliku, kada prodaš knjigu.“ „To još nije sigurno.“ „Ja sam optimista, znači, biće.“ Eli se pomerio kada je konobar poslužio salate, sačekavši da opet ostanu sami. Možda je bio sujeveran, ali nije hteo da planira zabavu za prodatu knjigu dok je zaista i ne proda. Kompromis, zaključi on. „Hajde da priredimo zabavu dobrodošlice kada se Hester vrati.“ „Savršeno.“Abra mu stisnu ruku a onda uze viljušku. „Oduševiće se. Znam odličan sving bend.“ „Sving?“ „Biće zabavno. Pomalo retro. Žene u dugim haljinama, muškarci u letnjim odelima, jer znam da će se Hester vratiti do kraja leta. Kineski lampioni na terasama, šampanjac, martini, cveće svuda. Srebrni poslužavnici puni dobre hrane, na belim stolovima.“ „Dogovoreno.“ Abra se nasmeja. „Planiram zabave tu i tamo.“ „Zašto me to ne iznenađuje?“ Ona mahnu viljuškom kroz vazduh. „Poznajem ljude koji poznaju ljude.“

„Kladim se da poznaješ. Šta je s tvojim planovima? Tvoj studio za jogu.“ „Na čekanju je. „Mogu da ti pomognem.“ Abra malkice ustuknu. „Volim sama sebi da pomažem.“ „Investitori nisu dobrodošli?“ „Ne još. Volela bih dobar prostor, udoban, vedar. Sa puno svetlosti. Sa zidom od ogledala, možda i lepom fontanicom. Solidan sistem ozvučenja, kao u crkvama, recimo. Osvetljenje može da se priguši. Prostirke za jogu usklađenih boja, ćebad, strunjače, slične stvari. S vremenom bih se dovoljno uhodala da unajmim nekoliko instruktora ali ništa previše pompezno. Soba za masažu. Ali sada sam srećna s ovim što radim.“ „I to je sve?“ „Prija mi ovako. Zar nismo srećni?“ „Trenutno se osećam prilično srećno.“ „Mislila sam, zato što radimo baš ono što volimo. Sedimo ovde na našem prvom izlasku, koji volim, i pričamo o planovima za ostale stvari koje volimo. To čini da mi stvari koje ne volim ne padaju teško.“ „A šta to ne voliš?“ Abra se osmehnu. „Sada i ovde? Ne pada mi ništa na pamet.“ Kasnije, sklupčana u njegovom toplom zagrljaju, pre nego što je pala u san, shvatila je da voli sve u vezi s njim. I kada je mislila na budućnost, mislila je na njega. I shvatila je, nošena morskim uzdasima spolja, ako dozvoli sebi da se još malo više prepusti, da će i to voleti. Mogla je samo da se nada da je spremna.

23 rema imenu — Šerilin Berk — i glasu preko telefona — odsečnom, jenkijevskom — Eli je zamišljao visoku plavušu u poslovnom odelu. Otvorio je vrata brineti od četrdesetak godina u farmerkama, crnom džemperu i iznošenoj kožnoj jakni. Nosila je aktovku i crne starke. „Gospodine Landone.“ „Gospođice Berk.“ Podigla je rejbanke navrh svoje kratko ošišane kose i ispružila mu ruku. „Lep pas“, doda, pružajući Barbi ruku. Barbi učtivo diže prednju šapu. „Grlata je ali ne ujeda.“ „Lajanje obavlja posao.“ „Ne sumnjam. Kakva gromada od kuće.“ „Da. Izvolite. Jeste li za kafu?“ „Kafu nikad ne odbijam. Pijem crnu.“ „Uđite i raskomotite se. Idem po kafu.“ „Uštedećemo vreme ako vam se pridružim u kuhinji. Vi otvarate vrata, vi kuvate kafu. To mi govori da je ostatak osoblja slobodan.“ „Nemam osoblje, što pretpostavljam da već znate.“ „Priroda posla. I draž razotkrivanja“, doda ona sa smeškom koji otkri zbijene sekutiće. „Neće škoditi da pogledam unaokolo. Ovako nešto sam videla samo u časopisima“, nastavi. „Ali nije ni približno kao uživo.“ „Naravno.“ Proučavala je foaje dok su ulazili, potom glavni salon, muzičku sobu sa dvokrilnim vratima koja su mogla da se otvore za potrebe salonskih zabava. „I ovako do unedogled. Ipak, više liči na životni prostor nego na muzej. Baš me je zanimalo. Zadržali ste karakter, a to nešto govori. Unutrašnjost se podudara sa spoljašnjošću.“ „Litica je važna mojoj baki.“ „A vama?“ „Da, i meni.“ „Velika kuća za jednu osobu. Vaša baka je ovde živela sama poslednjih nekoliko godina.“ „Da. Vratiće se opet čim joj dozvole lekari. Ja ću ostati s njom.“ „Porodica na prvom mestu. Znam kako je. Imam dvoje dece, majku koja me izluđuje i

oca koji nju izluđuje otkad se penzionisao. Odradio je svojih trideset godina.“ „Policajac?“ „Da, bio je jedan od ’momaka’. Ali vi to već znate.“ „Priroda posla.“ Šerilin se gorko nasmeši. A zatim uđe u kuhinju, razgledajući je. „Ovo nije deo originalnog dekora ali i dalje odražava starinski karakter. Kuvate li?“ „Ne baš.“ „Ni ja. Ova kuhinja izgleda kao da se u njoj ozbiljno kuva.“ „Moja baka voli da peče.“ Eli priđe kafematu dok se Šerilin smeštala za kuhinjski šank. „A i žena koja brine o kući je ozbiljna kuvarica, rekao bih.“ „A to je Abra Volš. Ona... brine o kući i sada.“ „Tako je, gospođice Berk. Je li moj lični život relevantan?“ „Zovite me Šerilin. I sve je relevantno. Tako ja pristupam poslu. Zato cenim što sam dobila uvid u kuću. Takođe sam veliki poštovalac majke gospođice Volš. A prema mojim saznanjima, i ćerka je vredna poštovanja. Stvorila je zanimljiv život ovde, posle teškog perioda. A vi?“ „Radim na tome.“ „Bili ste solidan advokat, u svom domenu“, doda Šerilin, uputivši mu kratak osmeh. „Sada pokušavate da pišete.“ „Tako je.“ „Vaše ime će izazvati senzaciju. Porodični novac, skandal, misterija.“ Odbojnost se zgrušavala u njegovom stomaku poput pokvarenog mleka. „Ne tražim senzaciju na osnovu porodičnog novca, niti ubistva svoje žene.“ Ona slegnu ramenima. „Takva su vremena, gospodine Landone.“ „Zovite me Eli ako nećete da me uvredite.“ „Samo procenjujem situaciju. Posle smrti vaše žene sarađivali ste sa policijom više nego što sam očekivala.“ „Više nego što je trebalo. Neopreznost.“ Eli spusti kafu pred nju. „Nisam razmišljao kao advokat. A onda je već bilo kasno.“ „Voleli ste je?“ Tražio je ženskog detektiva, podseti sebe. Nekog novog i temeljnog. I dobio ga je, ni nalik detektivu kog je unajmio posle Lindsine smrti. Sada će morati da snosi posledice. „Ne i u vreme smrti. Pitanje je da li sam ikada. Ali značila mi je. Bila mi je supruga i značila mi je. Hoću da znam ko ju je ubio. Hoću da znam zašto. Previše vremena sam proveo braneći se i nedovoljno pokušavajući da nađem odgovore.“ „Kao prvi osumnjičeni za ubistvo, bili ste pod lupom. Varala vas je. Potom pokušavate da dobijete pošten i civilizovan razvod, uloživši brdo para i porodičnu reputaciju. Čak i sa predbračnim ugovorom, gomilom novca i imetka, saznajete da je od vas napravila budalu. Ulazite u kuću, kupljenu vašim novcem jer je njen u to vreme još bio pod starateljstvom. Raspravljate se s njom, gubite strpljenje, grabite žarač i udarate je. Onda se pitate, za ime boga, šta sam to uradio. Zovete policiju, servirajući staru priču: ’Došao sam i zatekao je

ovakvu’.“ „Tako su to oni videli.“ „Policija?“ „Policija, Lindsini roditelji, mediji.“ „Roditelji ne mare, a mediji su, opet, to što jesu. Ali policija na kraju ipak nije mogla da reši slučaj.“ „Policija definitivno nije ali to me ne čini nevinim u njihovim očima, ili bilo čijim. Lindsini roditelji? Izgubili su ćerku, tako da i te kako mare, i veruju da sam se izvukao. Mediji su možda to što jesu ali imaju svoju težinu. Od suđenja su napravili prilično dobru predstavu, bar po mišljenju javnosti, i moja porodica je zbog toga propatila.“ Ćutke ga je proučavala dok je govorio i Eli shvati da je stekla utisak o njemu, kao što je i o Litici. „Pokušavate da me naljutite?“ „Možda. Učtivi ljudi vam ništa ne govore. Slučaj Lindsi Landon je izgledao kao sigurica na površini. Otuđeni muž, seks, preljub, novac, zločin iz strasti. Prvo se proveravaju muž i osoba koja je otkrila telo. Vi ste bili i jedno i drugo. Bez znakova provale ili borbe, uz svađu sa žrtvom na javnom mestu. Prilično teško.“ „Svestan sam težine.“ „Problem je što je sve to samo spolja. Ako krenete dublje, sve se raspada. Satnice su sumnjive — vreme smrti, vreme kada vas je veliki broj očevidaca video da odlazite s posla, vreme kada ste deaktivirali alarm po ulasku u kuću. Znači, niste mogli da uđete, izađete, pa opet uđete, jer ste viđeni na poslu, imali ste sastanke i razgovore sve do posle šest po podne. Izjave očevidaca se podudaraju sa vremenom kada je žrtva napustila galeriju gde je radila. Ušla je u kuću, opet potvrđeno, oko dva sata pre vas.“ „Policija je pretpostavila da su satnice tesne ali bilo je moguće da uđem u kuću, svađam se, ubijem je, a onda pokušam da sve to prikrijem pre pozivanja hitne službe.“ „Nije dobro prošlo na saslušanju, čak ni kada vas je tužilac saslušao. Odlična kafa“, ubaci ona i nastavi. „Zatim, tu su i forenzičari. Nijedna mrlja na vama, a nemoguće je zadati onakve udarce a da se ne uprljate. Nijedna mrlja na vašoj odeći i potvrda svedoka da ste u istom odelu napustili posao. Kada ste imali vremena, u periodu od približno dvadesetak minuta, da se dvaput presvučete? I gde su mrlje od krvi, ili šta ste već koristili da zaštitite odelo?“ „Zvučite kao moj advokat.“ „Onda taj ima kefalo. Dodajmo da nemate istoriju nasilja, niti bilo kakve prekršaje. I ma koliko da su vas pritiskali, držali ste se svoje priče. Nisu mogli da vas odvrate od nje.“ „Zato što je istinita.“ „Povrh toga, ponašanje žrtve vam je išlo u prilog. Ona je lagala, ona je varala, ona je planirala velikodušnu bračnu odštetu, nastavljajući svoju tajnu vezu. Mediji su i od toga napravili predstavu.“ „Lako je okaljati mrtvu ženu. Nisam to želeo.“ „Ali ste pripomogli, baš kao i telefonski pozivi između nje i Džastina Suskinda nakon što ste se tog popodneva raspravljali s njom. Doveli njega u žižu javnosti.“ Eliju se nije pila kafa i zato je otvorio frižider da uzme vodu. „Hteo sam da budem na

njegovom mestu.“ „Tu je problem. Pod jedan, motiv. Osim ako se ne držite teorije da je Lindsi odlučila da raskine s njim nakon rasprave sa vama. Problem motiva se produbljuje jer je bila dobra u skrivanju njihove veze. Prijatelji, kolege, komšije — niko nije znao za njega. Neki su sumnjali da ima nekog, ali ona ga nikada nije spominjala. Rizik je bio prevelik. Lindsi nije vodila dnevnik i bila je oprezna sa imejlovima. Nisu hteli da rizikuju. Sastajali su se isključivo u hotelima, pansionima ili restoranima van grada. Policija ništa nije mogla da iskopa.“ „Ne.“ Eli požele da detektivka prestane sa ubadanjem, iako je već bio otupeo. „Mislim da joj je on previše značio.“ „Možda i jeste, a možda je samo volela avanturu. Verovatno nikada nećete saznati. Ali najveći problem sa Suskindom kao ubicom jeste alibi koji mu je pružila njegova žena. Izdao je svoju ženu. Bila je užasnuta, pa čak i dotučena njegovom preljubom, ali je policiji rekla da je te noći bio kod kuće. Večerali su zajedno, sami, jer su deca bila na dopunskoj nastavi. A onda su deca stigla kući oko osam i petnaest i potvrdila da su mama i tata bili kod kuće.“ Šerilin otvori aktovku i izvadi fasciklu. „Kao što znate, Suskindovi su se nedavno rastali. Pretpostavljam da je ona promenila pesmu sada kada je sve prošlo. Juče sam pričala s njom. Ogorčena je i umorna. Raskrstila je sa svojim mužem i brakom, ali ne menja priču.“ „Kuda nas to vodi?“ „Pa, ako prevarite jednom, možda ćete prevariti opet. Možda neka druga ljubavnica nije srećna zbog nje i Suskinda, ili joj se možda suprotstavila neka druga žena. Još uvek nisam ništa našla ali to ne znači da neću. Mogu?“, upita Šerilin, pokazujući na kafemat. „Naravno.“ „Skuvala bih sama, ali ova mašina izgleda kao da će mi trebati uputstvo.“ „Nema problema, ja ću.“ „Hvala. Onda ćete videti — i verujem da je vaš prethodni detektiv to već prijavio — Lindsi nije uvek koristila svoju kreditnu karticu za iznajmljivanje soba. Ponekad je plaćala gotovinom, a tome je teško ući u trag. „U ovom času imamo svedoke koji su identifikovali Džastina Suskinda kao njenog družbenika na nekoliko lokacija. Sada tražimo nekog ko bi mogao da identifikuje nekog drugog.“ Eli joj je sipao svežu kafu i opet seo da pregleda dokumenta o kojima je Šerilin pričala. „Pustila je ubicu u kuću. Okrenula se prema njemu. Poznavala ga je, stoga tražimo nekog koga je poznavala. Bostonska policija je temeljno obavila svoj posao ali i dalje sumnjaju na vas. Glavni detektiv je žestoko zagrizao.“ „Vulf.“ „On je buldog. A vi ste mu trn u oku. On je pandur starog kova, a vi advokat odbrane. Za njega ste neprijatelj. On se polomi da skloni negativce sa ulica, a vi punite džepove tako što ih ponovo vraćate na ulicu.“ „Crno i belo.“ „Bila sam policajka pet godina pre nego što sam otvorila privatnu praksu.“ Obujmivši šolju šakama, Šerilin se nadlakti na šank, uživajući u kafi. „Videla sam gomilu sivih nijansi, ali ne valja kada neki baja u odelu oslobodi hulju zahvaljujući nekom tehničkom propustu ili

zato što je prvoklasni diplomata. Kada Vulf pogleda vas, vidi bogatog, privilegovanog, razmaženog, nemoralnog krivca. Sada ste u Viski Biču, i pre nego što trepnete, događa se još jedno ubistvo na vašem pragu.“ „Više ne zvučite kao moj advokat. Zvučite kao policajka.“ „Imam svoje doušnike“, lako uzvrati ona. Šerilin izvadi drugu fasciklu i spusti je na šank. „Kirbi Dankan. Uglavnom je radio sam, bez puno pompe i na starinski način. Nije voleo da se cenka, ali mogao si da ga nađeš u radnji gde je rasprodaja. Panduri su ga voleli. Bio je jedan od njih i igrao je po pravilima. Vulf ga je znao, bili su prijatelji, i ljut je što ne može da vam pripiše to ubistvo, zato i pokušava da vas optuži za ubistvo žene.“ „To mi je jasno kao dan“, složi se Eli. „Ali u ovom slučaju, ništa se ne uklapa. Dankan nije bio moron, i ne bi se našao nasamo sa tipom kog je pratio, i to u napuštenom prostoru. Osim ako mu nije dunulo da te noći ode u svetionik po oluji da se sretne sa nekim kog je verovatno znao. I taj neko ga je ubio. Vi imate alibi, i apsolutno ništa ne ukazuje na to da se Dankan sa vama ikada sreo ili vam se obratio. Ništa ne ukazuje na to da ste dojurili iz Bostona, gde je potvrđeno da ste bili kada je Abra Volš napadnuta u ovoj kući, a potom udesili susret sa Dankanom, ubili ga i odjurili nazad u Boston da mu ispreturate detektivsku agenciju i stan, a onda opet dojurili ovamo. Niko ne veruje u to.“ „Vulf...“ Šerilin odmahnu glavom. „Nisam sigurna čak ni da Vulf može to da proguta, ma koliko se trudio. Elem, ako nekako uspe da poveže Volšovu sa vama, ili ako iskopa da ste kontaktirali s nekim pomoćnikom u Bostonu kako biste sve to izveli, ići će na to.“ „Neko je podmetnuo oružje kojim je izvršen zločin u Abrinu kuću.“ „Šta?“ Šerilin se uspravi, oštrog pogleda i frustriranog glasa. „Zašto o tome nisam obaveštena?“ „Oprostite. I ja sam tek juče saznao.“ Iskrivivši usne, izvadila je beležnicu i olovku iz aktovke. „Dajte mi detalje.“ Ispričao joj je sve što je znao, gledajući kako zapisuje tehnikom koja mu je ličila na policijsku stenografiju. „Providna nameštaljka“, zaključi ona. „Ko god da je, učinio je to nepromišljeno, neorganizovano i možda pomalo glupo.“ „Ubio je unajmljenog detektiva i zasad se izvukao.“ „I glupake prati sreća. Volela bih da vidim tu kuću pre nego što se vratim u Boston.“ „Pitaću Abru.“ „I tu iskopinu u vašem podrumu. Obići ću lokalnu policiju, da vidim šta mogu da podele sa mnom.“ Šerilin lupnu olovkom po papiru, gledajući Elija. „U vašem imejlu i telefonskim razgovorima napisali ste kako mislite da je sve ovo možda povezano.“ „Previše je prokletih slučajnosti.“ „Moguće. Iskopala sam još nešto vrlo zanimljivo.“ Šerilin izvadi treću fasciklu. „Pre oko pet meseci, Džastin Suskind je kupio nekretninu poznatu kao Peščana kula, na severnom rtu Viski Biča.“

„On je... kupio ovde kuću?“ „Tako je. Ugovor je sklopljen na ime korporacije Legasi, posredničke kompanije čiji je on osnivač. Njegova žena nije navedena u spiskovima. Kada nastave sa brakorazvodnom parnicom, ako uopšte nastave, saznaće se. Stoga, vrlo je moguće da ona i ne zna za kuću.“ „Zašto bi Suskind kog đavola kupovao ovde kuću?“ „Pa, plaža je lepa, a i kuća je bila na tržištu.“ Šerilin se opet suvo osmehnu. „Ali cinik u meni veruje da je imao druge motive. Možemo da nagađamo kako se nadao da će vas uhvatiti nespremnog i osvetiti svoju pokojnu ljubavnicu, ali vi niste živeli ovde pre pet meseci, niti ste planirali.“ „Litica je bila ovde. Moja baka...“ „Ništa od toga ga ne povezuje, ni na koji način, sa vašom pokojnom ženom. Zato ste me i angažovali. Ali volim zagonetke, u protivnom ne bih bila u ovom poslu. I volim da njuškam. Dakle, on kupuje nekretninu ovde, relativno blizu vašeg porodičnog doma, mesta koje ste po mojim saznanjima retko posećivali tokom vašeg bračnog života.“ „Lindsi nije volela da dolazi. Ona i moja baka se nisu slagale.“ „Pretpostavljam da je spomenula kuću i sve što ide uz nju, dok su šaputali na jastuku. A onda, nekoliko meseci posle njene smrti, njen ljubavnik kupuje nekretninu. A vi imate iskopinu u podrumu, baka je u bolnici, privatni detektiv vas prati, a onda biva ubijen. I sada je upotrebljeno oružje podmetnuto u kući žene s kojom ste u vezi. Šta je suština, Eli? Ne vi. Vi niste bili ovde kada je napravio prvi korak. Šta je suština?“ „Esmeraldin miraz — skriveno blago koje verovatno ne postoji, a ako i postoji, svakako nije zakopano u mom podrumu. Ostavio je moju baku da umre.“ „Moguće. To ne možemo da dokažemo, ali moguće je. Ne bih vam dala ovu informaciju da moja potraga nije pokazala kako vi niste tip koji visoko leti i pravi gluposti. Zato ne sumnjajte u moju procenu karaktera.“ Eli diže ruke i poče da šetka, jer se osećao baš kao neko ko visoko leti i pravi gluposti. „Mogao je da je ubije. Ležala je tamo, bog zna koliko dugo. Bespomoćna starica, koju je ostavio da umre. Mogao je da ubije i Lindsi.“ Eli zastade i okrenu se. „Njegova žena možda laže, pokriva ga iz odanosti ili straha. Taj čovek je sposoban da ubije. Velike su šanse da nosi Dankana na duši. Koga još? Kome je još stalo do toga šta on radi? Mislio sam da je Lindsina porodica upetljana, ali ovo ima više smisla.“ „I tu sam malo kopala. Njuškala“, ponovi ona. „Pidmontovi su angažovali odličnu agenciju i dva njihova vrhunska detektiva su radila na ovom slučaju u Bostonu. Pre tri nedelje su ih otpustili.“ „Otpustili... tek tako?“ „Prema mojim saznanjima, detektivi su prijavili da je slučaj gotov. Ne kažem da neće unajmiti neku drugu agenciju, ali pouzdano znam da oni nisu angažovali Kirbija Dankana.“ „Ako je Suskind to učinio, onda je znao kada sam napustio kuću, kada sam bio u njoj, koliko vremena je imao za kopanje. Ušao je u kuću one noći kada sam ja bio u Bostonu jer mu je Dankan rekao da sam u Bostonu. Tada je Abra ušla. Da se nije odbranila, mogao je...“ Šerilin je sedela dok je Eli odšetao do vrata od terase i nazad. „Rekli ste da je Dankan

igrao po pravilima.“ „Imao je takvu reputaciju, da.“ „Vini — pozornik Hanson — otišao je kod njega u noći provale da ga ispita. Rekao je Dankanu za provalu, za Abru. Neko ko igra po pravilima ne bi dozvolio da ga klijent koristi kako bi prekršio zakon, napao ženu. Zato ga je Suskind ubio umesto da rizikuje razotkrivanje.“ „Bio bi to čist slučaj, kada i ako bi mogao da se dokaže. A sada?“ Šerilin opet lupnu prstom po fascikli. „Sve što možemo da dokažemo jeste kupovina nekretnine. Njegova žena mi se nije učinila odanom ili uplašenom kada sam razgovarala s njom. Pre poniženom i ogorčenom. Ne znam zašto bi lagala za njega.“ „I dalje je otac njene dece.“ „Tačno. Imaću to na umu. U međuvremenu, odoh malo da procunjam, da vidim ako uspem da saznam šta je Suskind naumio. Tipujem na njega.“ „Želeo bih da date policiji to što imate o njemu.“ Šerilin napravi grimasu. „To boli. U tom slučaju će policija hteti da razgovara s njim, postavi pitanja, pokrene svoju istragu. To može da ga uplaši i prokockaćemo šansu. Dajte mi malo vremena, recimo nedelju dana. Čisto da vidim šta mogu da smislim.“ „Nedelju dana“, pristade Eli. „Pokažite mi tu famoznu rupu u podrumu.“ Tamo je svojim minijaturnim aparatom napravila nekoliko snimaka. „Ovde je uloženo puno truda“, primeti ona. „Čitala sam malo o tom izgubljenom blagu, brodu i ostalom, čisto da dobijem sliku. Volela bih da neko od mojih ljudi sprovede ozbiljno istraživanje, ako nemate ništa protiv.“ „U redu. I ja sam malo istraživao. Da je postojalo, blago bi odavno bilo nađeno. Kopač gubi vreme.“ „Verovatno. Ali ovo je velika kuća. Ima mnogo skrivenih mesta, pretpostavljam.“ „Najveći deo kuće sazidan je posle vremena Kalipsa. Generacijama je građena zahvaljujući viskiju, zajedno sa destilerijom, skladištem, kancelarijama.“ „Vi niste nastavili porodični posao“, primeti Šerilin kada su krenuli uz stepenice. „Moja sestra jeste. Dobra je u tome. Ja ću biti Landon u Litici. Oduvek ih je bilo ovde“, pojasni Eli. „Ova kuća je mnogo više od kamenog zdanja na litici.“ „Tradicija.“ „Koja mnogo znači.“ „Zato ste se vratili kući u Bek Beju po bakin prsten.“ „To nije bio bračni imetak, kao što je naglašeno čak i u predbračnom ugovoru. Ali u tom času nisam verovao Lindsi.“ „Zašto biste?“, prokomentarisa Šerilin. „Prsten je pripadao Landonovima. Moja baka Eli dala meni da ga dam svojoj ženi kao simbol, jer je postala deo porodice. Lindsi to nije umela da ceni. I naljutio sam se“, doda on, zatvarajući vrata od podruma za njima. „Hteo sam da uzmem nazad ono što je moje. Prsten, srebrni servis — koji je dvesta godina bio u porodičnom vlasništvu. Sliku... Dobro, to je bilo glupo“, priznade. „Ali nisam hteo da ima nešto što sam kupio iz ljubavi, poverenja, kada me je

onako izdala. Glupo, zato što posle svega... nisam mogao više da je gledam.“ „To vam ide u prilog. Otišli ste tamo i uzeli prsten, samo prsten. Sav onaj nakit koji ste kupili svojoj ženi. Sve ste joj ostavili. Niste ga uzeli, niti ga pobacali po sobi ili kroz prozor. Niste pokazali znake nasilnog ponašanja ili rastrojstva. Vi niste nasilnik, Eli.“ Razmišljao je o Suskindu. O Lindsi, o svojoj baki, o Abri. „Mogao bih da budem.“ Šerilin ga majčinski potapša po ruci. „Ne menjajte se. Rezervisala sam prenoćište u pansionu. Mogu da popričam sa vlasnicom o Dankanu, ili ako je nekog videla tamo s njim. Ponekad se ljudi za doručkom sete nekih detalja koje su prevideli tokom razgovora sa policijom. Hoću da vidim Abrinu kuću i da pronjuškam oko Suskindove nekretnine. Možda proćaskam sa komšijama ili prodavcima. Morao je da kupi hranu, možda koju limenku piva s vremena na vreme.“ „Da. Pitaću Abru u vezi sa kućom.“ Eli pogleda spisak na kuhinjskoj tabli, vadeći svoj telefon. „Je li to njen raspored?“ „Današnji.“ „Zauzeta žena.“ Šerilin je proučavala raspored dok je Eli pričao sa Abrom. Žena sa dve ruke i toliko poslova, pomisli ona, sigurno zna ponešto o svima. I to bi moglo da bude korisno. „Kaže da možete uzeti ključ od njene komšinice, kuća desno od njene. Morin O’Mali.“ „Super. Ostaviću vam ove fascikle. Imam kopije.“ Zatvorila je aktovku i podigla je. „Obaveštavaću vas o svemu.“ „Hvala. Dali ste mi dovoljno materijala za razmišljanje.“ Dok ju je pratio do vrata, pade mu na pamet. „Limenke piva. Pivnica.“ „Pre sam za točeno.“ „Abra, druga provala. Bili smo u pivnici, bio je petak. Videla je tog tipa, nepoznatog, nedruželjubivog. Naručio je drugo piće, ali je otišao pre nego što ga je uslužila, čim sam ja ušao.“ „Može li da ga opiše?“ „Bilo je mračno tamo. Sarađivala je sa policijskim crtačem, ali crtež nije od pomoći. Ali...“ „Ako joj pokažete Suskindovu sliku... Vredi pokušati, a ima jedna u fascikli. To bi samo dokazalo da je bio u pivnici, što i nije mnogo, budući da ima kuću ovde. Ali i to je nešto.“ Hteo je više, shvati Eli. Muljala mu se po stomaku ideja da je čovek s kojim ga je žena prevarila zapravo mogao biti njen ubica. Isti čovek je mogao izazvati bakin pad i ostaviti je da umre. Mogao je napasti Abru. Provalio je u Liticu. Svi u Viski Biču su znali Landonove, stoga je kupovina kuće u ovom kraju bila smišljena. Upravo zbog blizine Litice, bio je siguran u to. Fascikle je odneo u biblioteku, seo za stari radni sto, otvorio beležnicu. I bacio se na posao. Kada je Abra došla nešto posle pet, i dalje je radio na tome. Na vratima ju je dočekala Barbi, molećivog pogleda. „Eli.“

„A?“ Trepćući, on diže pogled. „Vratila si se.“ „Da, vratila sam se i malko zakasnila.“ Abra priđe radnom stolu, gledajući hrpu papira, debeli tabak beležaka i uze dve prazne boce. „Dva soka zaredom.“ „Ja ću to.“ „Već jesam. Jesi li ručao?“ „Ah...“ „Jesi li izveo psa?“ „Oh.“ Eli skrenu pogled ka tužnookoj Barbi. „Zaneo sam se ovde.“ „Dve stvari. Prvo, neću dozvoliti da se opet zapustiš, preskačeš obroke, menjajući ih nuklearnožutim gaziranim napicima i kafom. I drugo, ne smeš da zapostavljaš psa koji zavisi od tebe.“ „U pravu si. Bio sam zauzet. Odmah ću.“ Abra se okrenu i ugleda kuju kraj svojih nogu. „Sranje.“ Ona pogleda Elija koji je zurio u svoje papire, provlačeći šake kroz kosu. Nije tražio psa, zar ne? Ali prihvatio ga je. Eli ustade i ode u kuhinju. Bila je prazna. Samo je na pultu stajala Abrina ogromna torba. Spazio ih je kroz prozor, Abra i Barbi su bile na pola puta do stepenica za plažu. „Nema razloga za ljutnju“, promrmlja on i pre izlaska zgrabi svoju jaknu i Barbinu omiljenu lopticu. Kada ih je stigao, žena i pas su brzim hodom grabile duž obale. „Zaneo sam se“, ponovi on. „Očigledno.“ „Slušaj, saznao sam nove informacije od detektivke. To mi je važno.“ „Kao i zdravlje i dobrobit tvog psa, a tvoje da ne spominjem.“ „Samo sam zaboravio na nju. Prokleto je učtiva.“ Zato što je zvučalo kao optužba, on zatraži prećutni oprost od psa. „Nadoknadiću joj. Voli da hvata loptu. Gledaj!“ Eli otkači povodac. „Hajde Barbi!“ I fijuknu loptu u vodu. Kuja polete za njom, leteći od sreće. „Vidiš? Oprostila mi je.“ „Ona je pas. Oprostiće ti skoro sve.“ Abra se skloni u stranu kada je mokra Barbi dotrčala i spustila loptu na pesak. Eli je uze i fijuknu opet. „Hoćeš li se setiti da je nahraniš? Njena činija za vodu je bila prazna.“ „Dođavola.“ U redu, trenutno je ispao loš. „Neće se ponoviti. Samo sam se...“ „Zaneo, znam“, završi Abra. „Pa si zaboravio da napojiš i prošetaš svog psa, i zaboravio sam da jedeš. Pretpostavljam da nisi pisao. Umesto toga, potrošio si vreme i snagu na ubistva i izgubljena blaga.“ Neka je proklet ako joj se zbog toga bude izvinjavao. „Trebaju mi odgovori, Abra. Mislio sam da ih i ti želiš.“ „Želim.“ Želela je da se smiri dok je on počastio Barbi još jednim bacanjem loptice. „Želim, Eli, ali ne na tvoj račun, ne ako će te to koštati svega što si prošao da bi se oporavio.“ „Nije tako. Zaboga, ovo je samo jedno popodne. Kada su se svakojaka vrata otvorila u

oblastima koje sam morao da istražim. Zato što oporavak nije dovoljan, ako nisi znala.“ „Razumem. Zaista. I možda preterujem, osim u vezi sa psom, jer tu nema izgovora.“ „Koliko loše želiš da se osećam?“ Razmislila je. O njemu. O Barbi. „Prilično loše zbog psa.“ „Onda si uspela.“ Sa uzdahom, Abra izu patike, zavrnu pantalone do kolena i uđe u vodu. „Brinem za tebe. Mnogo. To mi predstavlja problem, Eli, što toliko brinem za tebe.“ „Zašto?“ „Lakše mi je samo da živim svoj život. Ti bar u tome imaš iskustva“, doda ona, sklanjajući s lica kosu koju je vetar razbarušio. „Lakše je samo živeti svoj život nego opet napraviti korak napred, opet rizikovati. I pomalo plaši što ti ne možeš sebe da pokreneš da napraviš taj korak napred. A ja sebe ne mogu da zaustavim.“ Pravac u kom je skrenuo razgovor ostavi ga zapanjenog, i pomalo potištenog. „Značiš mi više nego što sam mislio da će mi iko značiti Opet. I to pomalo plaši.“ „Nisam sigurna da bismo se osećali isto ovako da smo se sreli nekoliko godina ranije. Da smo onakvi kakvi smo tada bili. Izvukao si se iz bedaka, Eli.“ „Imao sam pomoć.“ „Ne verujem da ljudi prihvataju pomoć osim ako nisu spremni za promenu, znali oni to ili ne. Ti si bio spreman. Vređa me kada se setim koliko si bio tužan, umoran i mračan kada si tek došao u Viski Bič. Ne bih podnela da te opet vidim takvog.“ „Neće se desiti.“ „Hoću da dobiješ svoje odgovore. I ja hoću svoje. Samo neću da te ponovo bace u bedak, ili na drugu stranu, koja te menja u nekog koga ne poznajem. Sebično od mene, znam, ali želim te takvog kakav si sada.“ „Dobro. Dobro.“ Iskoristio je trenutak da sabere misli. „Ja sam ovo što jesam, čovek koji zaboravlja stvari, koji se zanese. Čovek koji uči da voli i kada ga neko podseća da to ne treba da radi. Ne razlikujem se mnogo od onog što sam bio pre svih ovih događaja. Ali oni su me osvestili. Neću da ti budem problem, Abra, ali ne idem nikuda. Tu sam gde želim da budem. To je jedan odgovor u koji sam siguran.“ Abra zabaci kosu i nakrivi glavu. „Otarasi se jedne kravate.“ „Šta?“ „Otarasi se jedne kravate. Po tvom izboru. I dozvoli mi da pročitam jednu scenu iz tvoje knjige. Jednu, opet po tvom izboru. Simbolika. Bacanje nečeg iz prošlosti, poklanjanje nečeg iz sadašnjosti.“ „I to će rešiti problem?“ Abra zavrte rukom. „To ćemo videti. Odoh da smislim šta ćemo za večeru. Pobrinuću se da to i pojedeš.“ Reče i bocnu ga prstom u stomak. „Još si mršavko.“ „Ni ti nisi ništa bolja.“ Da bi to dokazao, on je diže uvis, izmamivši joj smeh dok je noge omotavala oko njegovog struka. „Onda ćemo imati bogatu večeru.“ Spustila je usne na njegove, iako se i dalje smeškala dok ju je vrteo ukrug. A kada se omakla, videla je kuda to vodi.

„Nemoj, Eli!“ Uronila je u vodu s njim, valjajući se i koprcajući. Kada je došla do daha, uspela je da stane na noge. Sledeći talas je zapljusnu i obori. Smejući se kao manijak, Eli je opet podiže. „Hteo sam da vidim kako je.“ „Vlažno. I hladno.“ Zabacila je svoju morku kosu dok je uzbuđena Barbi skakutala oko njih. Šta je to govorilo o njoj, zapita se Abra. Elijev impulsivni, šašavi čin istopio je svu njenu malopređašnju nervozu i frustraciju. „Morončino.“ „Sireno.“ Eli je privuče sebi. „Tako izgledaš, baš kao što sam i mislio.“ „Ova sirena ima noge koje se trenutno smrzavaju. I pesak na vrlo nezgodnim mestima.“ „Predosećam dugo, toplo kupanje u kadi.“ Grabeći je za ruku, Eli je povuče na obalu. „Pomoći ću ti da spereš taj pesak.“ Opet se nasmejao kada ih je zapahnuo vetar. „Isuse! Baš je hladno. Idemo, Barbi.“ To joj je govorilo da je bila zanesena, eto to, zaključi Abra. Jednostavno zanesena. U hodu je pokupila patike, dok su trčali plažom.

24 im je uletela u predsoblje, Abra poče da skida sa sebe mokru jaknu i obuću. „Hladno, hladno, hladno“, ponavljala je kroz cvokotave zube dok je svlačila majicu i pantalone koji su se zalepili za nju. Vlažna, naga, drhtava Abra omela je Elija u svlačenju. Još uvek se borio sa svojim mokrim farmerkama kada je šmugnula unutra. „Čekaj!“ Svukavši farmerke i bokserice, jurnuo je za njom, ostavljajući hrpe mokre odeće i vlažnog peska za sobom. Pratio je njenu jednoličnu pesmicu. „Hladno, hladno, hladno!“ Utrčao je u kupatilo baš kada je iz tuša prsnula voda, praćena njenim uzdahom olakšanja. „Toplo, toplo, toplo.“ Abra vrisnu kada je Eli zgrabi otpozadi. „Ne! Još si hladan.“ „Ne zadugo.“ Eli je okrenu i priljubi uz sebe, a onda uroni prste u njenu kosu. Kada ju je poljubio, osetio je kako vrelina raste. Želeo je da istražuje, svuda po toj klizavoj koži, tim dugim linijama, tim suptilnim oblinama. Želeo je da čuje njen grleni smeh, da uhvati njen uzdah. Više nije drhtala od zime već od uzbuđenja, iščekivanja, dok ih je oboje oblivala bujica tople vode. Njene ruke su klizile po njemu uz lako, erotsko grebuckanje noktima. Vrteli su se ispod mlaza, ukrug, ukrug, ljubeći se strasno, kao ispod vodopada. Želeo je da usreći Abru, želeo je da odagna brige koje je video u njenim očima na plaži. Iznad svega, želeo je da je zaštiti od nevolja koje dolaze. Nevolje, pomisli, koje kao da su se zalepile za njega. Ali ovde i sada osećao je samo toplinu, zadovoljstvo i potrebu. Ovde i sada mogao je da joj pruži sve što je imao. Abra se držala za njega, čak i kada ju je okrenuo da uvuče ruke ispod nje. Zagrlila ga je oko vrata i podigla lice, otvarajući mu se kao cvet na suncu. Njeno telo je žudelo za njegovim. Dodir ovde, poljubac tamo — i strpljivo, neumorno milovanje kojim je raspirivao njenu želju. Kada se okrenula, opet ga poljubivši, prislonio ju je uz vlažne pločice i ispunio sobom. Sporo, sporo, rastući poput magle, padajući poput vode, plutajući na divljim talasima

zadovoljstva. Gledala je njegove oči kroz izmaglicu. Tamo je videla odgovore. Trebalo je samo da prihvati ono što je već znala, samo da se drži onoga što joj je srce želelo. Tebe, pomisli ona dok mu se prepuštala. Tebe sam čekala. Kada joj je glava klonula na njegovo rame, drhteći na vrhuncu, znala je da daje ljubav. Izgubljen u njoj, sačekao je još jedan trenutak, samo trenutak. A onda je podigao njeno lice, poljubio joj usne. „Što se tiče onog peska.“ Njen smeh je učinio trenutak savršenim. U kuhinji, ugrejana i suva, Abra je spravljala večeru dok je Eli sipao vino. „Možemo samo da smažemo po sendvič“, predloži on. „Ne baš.“ „Opet pokušavaš da mi nametneš osećaj krivice što sam propustio ručak?“ „Ne, to smo već raspravili.“ Spustila je beli luk, paradajz i komad parmezana na pult. „Ja sam gladna, a trebalo bi da si i ti. Hvala“, kaza ona, uzimajući čašu s vinom, kucnuvši je o njegovu. „Ali kada si već spomenuo, trebalo bi da mi kažeš čime si se to zaneo i zaboravio da jedeš.“ „Danas je bila detektivka.“ „Rekao si da će doći.“ Zaintrigirana, Abra se okrenu od frižidera da ga pogleda. „Rekao si da je donela neke novosti.“ „Moglo bi se tako reći.“ Utom mu sinu i on diže kažiprst. „Čekaj. Hoću nešto da ti pokažem. Odmah se vraćam.“ Otišao je u biblioteku po fascikle i iz jedne izvadio fotografiju Džastina Suskinda. Zatim se popeo u svoju radnu sobu i fotokopirao je. Sklopio je oči, pokušavajući da se seti policijskog crteža. Olovkom je nacrtao malo dužu kosu i osenčio oči. Nije bio Rembrant — pa čak ni Hester H. Landon — ali vredelo je pokušati. Odneo je fotografiju i kopiju u prizemlje, svrativši u povratku do biblioteke po fascikle i svoje beleške. Kada se vratio u kuhinju, Abra je postavila dva suda na šporet. Uska posuda sa maslinkama, mariniranim artičokama i paprikama stajala je na šanku dok je ona seckala beli luk. „Kako ti to uspeva?“, upita on i ubaci maslinku u usta. „Kuhinjska magija. Šta ti je to?“ „Fascikle koje je detektivka ostavila, beleške koje sam napravio. Počela je istragu od početka.“ Kada joj je sve ispričao, napravio je malu pauzu pre otkrića da je Suskind kupio nekretninu u Viski Biču. Abra je iscedila testeninu, prelivši je sosom od paradajza, belog luka i bosiljka. Eli je ćutke gledao kako preko toga renda parmezan. „Skuvala si to za manje od pola sata. Znam, znam, kuhinjska magija“, kaza on pre nego što je stigla da mu odgovori. Zahvatio je testeninu, napunio njen tanjir, a zatim svoj. Smestivši se na barskoj stolici kraj njega, Abra uze prvi zalogaj. „Mmmm... nije loše. Isplatilo se. Znači i ona misli da je sve povezano?“

„Da, ona — nije loše?“, zabezeknuto će Eli kada je i sam probao. „Ovo je sjajno. Trebalo bi da zapišeš svoje recepte.“ „I uništim draž spontanosti? Hoće li pričati sa Vinijem? I detektivom Korbetom?“ „Takav je plan, a imaće i još nekoliko novih akcija.“ „Kao?“ „Pokušaj prvo ovo.“ Eli izvadi osenčenu fotokopiju i stavi je na šank između njih. „Da li ti ovaj izgleda poznato?“ „Da... Izgleda kao čovek u pivnici one noći. Liči na njega.“ Abra uze fotokopiju, proučavajući je. „Liči više nego što sam uspela da ga opišem policijskom crtaču. Odakle ti ovo?“ Umesto odgovora, Eli izvadi originalnu fotografiju. „Ko je ovo?“, upita Abra. „Kraća kosa i jasnije, blaže crte lica. Kako je našla čoveka kog sam videla u pivnici?“ „Nije ni znala da ga je našla. Ovo je Džastin Suskind.“ „Suskind? Čovek s kojim je Lindsi bila u vezi? Pa, naravno.“ Iskra nervoze joj prelete preko lica dok je prstima masirala slepoočnicu. „Pa da! Videla sam njegovu sliku u novinama prošle godine ali ih nisam povezala. Verovatno nisam obraćala pažnju. Šta je on radio u pivnici?“ „Vrebao priliku. Pre nekoliko meseci je kupio Peščanu kulu, kuću na severnom rtu.“ „Kupio je kuću u Viski Biču? Znam tu kuću.“ Abra znalački mahnu kažiprstom. „Sezonski čistim kuću preko puta nje. Eli, postoji samo jedan razlog zašto je kupio kuću ovde.“ „Da bi mogao da ulazi u ovu.“ „Ali to je suludo, kad malo bolje razmisliš. On je bio u vezi sa tvojom ženom, i sada je... Je li ušao u tu vezu kako bi skupio informacije o kući, u nadi da će saznati nešto o blagu? Ili je to otkrio tokom veze?“ „Lindsi nikada nije zanimala Litica.“ „Ali je bila povezana“, podseti ga Abra. „Znala je za Kalipsov brodolom i izgubljeno blago, zar ne?“ „Naravno. Ispričao sam joj to prilikom naše prve posete. Pokazao sam joj pećinu gde su se gusari obično sidrili. Pričao sam joj o krijumčarenju viskija u vreme prohibicije. Znaš, impresioniranje devojke lokalnim šarenišem i landonovskim šarmom.“ „I, je li bila? Impresionirana?“ „Priča je dobra. Sećam se da me je zapitkivala o tome na nekoliko večernjih zabava, ali to je bilo više smeha radi. Nije razmišljala mnogo o tome, niti o Viski Biču.“ „Suskind očigledno jeste, i još uvek razmišlja. Eli, ovo je velika stvar. Možda je on odgovoran za sve. Provale, Hesterin pad, Dankanovo ubistvo. Lindsino...“ „Ima alibi za Lindsi.“ „Misliš na izjavu njegove žene? A šta ako je lagala...“ „Rastali su se ali ona se i dalje drži iste priče. Malo nevoljno, smatra Šerilin, kao da više ne gaji prijateljska osećanja prema njemu.“ „Možda i dalje laže.“ Abra zahvati još testenine. „On je kriv za druge zločine.“

„Nevin dok se ne dokaže suprotno“, podseti je Eli. „Oh, mani me tih advokatskih fraza. Daj mi jedan dobar razlog zašto bi Suskind kupio tu kuću.“ „Mogu da ti dam nekoliko. Voli plažu, želi da investira, brak mu je u krizi i želi mirno mesto gde bi mogao da porazmisli o svemu. On i Lindsi su se dovezli ovamo kako bi mu ona pokazala Liticu, pa je kupio kuću da ga podseća na taj savršeni dan.“ „Oh, to je sve bez veze.“ Eli slegnu ramenima, pomalo iznerviran. „Razumna sumnja. Da sam ja njegov advokat, digao bih veliku frku što je moj klijent ispitivan zbog obične kupovine kuće na plaži.“ „A da sam ja tužilac, ja bih digla veliku frku zbog niza slučajno povezanih incidenata. Nekretnina u mestu gde tvoja porodica generacijama poseduje kuću koja je od njegove kupovine doživela niz provala?“ Abra frknu, a potom na licu namesti ozbiljnu grimasu. „Časni sude, branjeni je kupio dotičnu nekretninu i uselio se iz samo jednog razloga — da bi nezakonito ulazio u Liticu u potrazi za gusarskim blagom.“ Eli se osmehnu i nagnu se da je poljubi. „Prigovor. Nagađanje.“ „Mislim da mi se ne sviđa advokat Landon.“ „Nebitno, jer na osnovu izloženog Suskind je slobodan.“ „Onda promeni ploču. Kako bi advokat Landon izgradio slučaj?“ „Tako što bi saznao da li Suskind zna nešto o Esmeraldinom mirazu i da li se za njega zanima, pod jedan. Povezivanjem vlakana nađenih u tvojoj kući s njim, to bi bio ključni dokaz. Povezivanjem oružja s njim. Povezivanjem bilo koje alatke u podrumu s njim. Hesterinom identifikacijom provalnika. Opovrgavanjem izjave njegove žene. Iznalaženjem načina da saznamo da je bio u kući kada je Lindsi ubijena, ali šanse za to su male. Pronalaženjem svedoka koji će potvrditi da je između njega i Lindsi bilo nesuglasica. To bi bio početak.“ Abra zamišljeno srknu vino. „Kladim se da bismo u njegovom posedu našli knjige i beleške i svakojake informacije o Litici i izgubljenom blagu.“ „Ne bez sudskog naloga, a to se ne dobija bez dokaza.“ „Ne prekidaj sa pravnom procedurom.“ Abra odmahnu rukom. „Uostalom, mogu da urade forenzičku analizu vlakana i njegove odeće. DNK uzorak sa njegove pižame.“ „Za sve je potreban nalog, što opet zahteva dokaz.“ „A pištolj?“ „Neregistrovan. To mi govori da ga je verovatno kupio na crno, za gotovinu. Ili od dilera oružjem, za gotovinu. U Bostonu to nije teško.“ „Kako se nečemu takvom ulazi u trag?“ „Pokažeš njegovu sliku po kraju, poznatim dilerima u toj grani trgovine. Nađeš dilera, dovedeš ga da identifikuje Suskinda i onda ga ubediš da svedoči.“ Eli joj objasni proces i mogućnosti. „Za sve to je potrebno sreće kao za osvajanje sedmice na lotu.“ „Neko na kraju mora da pobedi. Tvoja detektivka bi trebalo da to uradi, sve to. Moramo da pustimo Hester da se sama seti detalja. I, iskreno, činjenica da je bio mrak? Ne verujem da ga je videla. Mogao je biti samo senka, obličje u tami.“

„Slažem se s tobom.“ „Sa alatom neće biti lako. Verovatno ga je kupio pre nekoliko meseci. Ko bi se sećao kupca pijuka i čekića? Ali... mislim da bi trebalo da odeš u Boston i pričaš sa njegovom ženom.“ „Šta? Sa Iden Suskind? Zašto bi ona pričala sa mnom?“ „Eto, Eli, koliko ti znaš o ženama. Naročito o tužnim, izneverenim ženama. Tebe je prevarila žena, nju je prevario muž. To je vaša veza. Doživeli ste istu muku.“ „Prilično slaba veza ako ona misli da sam ja ubio Lindsi.“ „Postoji samo jedan način da to saznamo. I dok budemo tamo, možemo da posetimo i detektivsku agenciju Kirbija Dankana.“ „Mi?“ „Naravno, idem s tobom. Saosećajna žena.“ Stavivši ruku na srce, Abra napravi saosećajnu grimasu. „Dobra si u tome.“ „Pa, zaista saosećam sa tobom. Iden će se možda osećati bezbednije u prisustvu druge žene. One koja može da pokaže saosećajnost i razumevanje. Definitivno moramo da pokažemo Suskindovu sliku oko Dankanove detektivske agencije.“ „Za to postoje detektivi.“ „Naravno, ali zar nisi radoznao? Ove nedelje neću moći, već sam sve zakazala. Ali možemo da isplaniramo nešto za sledeću nedelju. U međuvremenu, možda će tvoja detektivka dobiti sedmicu na lotou, a mi možemo da motrimo na Suskinda. I na Peščanu kulu.“ „Ne možemo da se šunjamo onuda. Ako nas primeti, uplašićemo ga. A ti sama nećeš ni blizu njegove kuće. Bez diskusije“, naredi Eli pre nego što je uspela da odgovori. „I tu je tačka. Nismo sigurni ima li još jedan pištolj, a ako ga ima, možemo biti sigurni da će ga upotrebiti. Dankan je imao registrovano oružje, koje nije nađeno blizu njegovog tela a ni — koliko sam obavešten — nigde drugde.“ „Nagađanje — ali uglavnom se slažem. Nećemo da se šunjamo. Pođi sa mnom, pokazaću ti.“ Povela ga je na terasu, do teleskopa. „Prema Majkovoj priči, prethodni vlasnici su kupili kuću kao investicionu nekretninu pre oko pet godina, nešto pre početka ekonomske krize. Tokom recesije nisu često dolazili na odmor“, nastavi Abra okrećući teleskop prema jugu. „Bila je na tržištu više od godinu dana i morali su da spuste cenu. A onda...“ Naglo se uspravila. „Bože, stvarno sam idiot. Najbolje da popričaš sa Majkom. On je bio posrednik u kupoprodaji.“ „Šališ se.“ „Ne, samo se nisam setila. Bio je agent za tu nekretninu. Možda zna više detalja.“ „Pričaću s njim.“ „A sada pogledaj.“ Abra lupnu po teleskopu. „Peščana kula.“ Eli se sagnu i pogleda kroz okular. Na severnom rtu je stajala dvospratna kuća sa širokom verandom prema plaži. Prozori su bili zatvoreni kapcima, primeti on. Kratak prilaz je bio prazan.

„Izgleda da nema nikoga kod kuće.“ „Znači, savršena prilika da odemo tamo i osmotrimo izbliza.“ „Ne“, odlučno će Eli, i dalje posmatrajući kuću. „Znam da želiš.“ Bila je prokleto u pravu, ali nije želeo da ona ide s njim. „Jedino što vidim je kuća sa zatvorenim kapcima.“ „Kladim se da bismo mogli da obijemo bravu.“ Eli se uspravi. „Jesi li ozbiljna?“ Abra slegnu ramenima, gledajući ga nevino. „Donekle. Možda nađemo neki dokaz...“ „Ne dolazi u obzir.“ „Advokat, pih.“ „Razuman“, brecnu se on. „Nećemo provaljivati u njegovu — ili bilo čiju — kuću. Naročito ne u kuću čoveka koji je vrlo verovatno i ubica.“ „Izvešćeš to kad ja ne budem tu.“ „Neću.“ Bar se uzdao u boga da neće. Abra začkilji, a onda uzdahnu. „Nećeš. Bar mi priznaj da bi voleo.“ „Ono što bih ja voleo jeste da on ne bude tamo. Voleo bih da ga stave iza rešetaka a onda ubiju boga u njemu.“ Hladan bes u njegovom glasu natera Abru da iskolači oči. „Oh. Jesi li ti nekada ubio boga u nekome?“ „Ne. On bi mi bio prvi. I uživao bih u tome. Jebeš zakon.“ Eli ubaci ruke u džepove, šetkajući po terasi. „Jebeš sve. Ne znam je li ubio Lindsi ali velike su šanse. I znam, znam da je odgovoran za ono što se desilo Hester. Znam da je napao tebe. Upucao Dankana. Učiniće sve to opet, i više, samo da bi došao do onoga što želi. A ja tu ne mogu ama baš ništa.“ „Još.“ On zastade, pokuša da odagna deo frustracije. „Još.“ „Mogu da pričam sa Majkom. Mogu da pričam sa Iden Suskind i da joj pristupim na najbolji mogući način. Policiji možemo da potvrdimo da si prepoznala Džastina Suskinda, što bi im dalo razlog da razgovaraju s njim — za nekoliko dana. Prvo treba dati Šerilin šansu da to izvede. Iako su mali izgledi da će nešto izvući, ali bar će ga zaplašiti. Mogu da nastavim sa proučavanjem izgubljenog blaga i pokušam da dokučim zašto misli da će ga naći baš ovde.“ Kao što je i mislio, smirio se. „Verujem da će detektivka obaviti svoj posao. A za svaki slučaj? Mogu da skujem plan kako da namamim Suskinda u kuću i uhvatim ga na delu.“ „Uhvatimo“, ispravi ga Abra. „Možemo da vidimo njegovu kuću, i stoga on zasigurno može da vidi Liticu. Znači, motri na nju, bar povremeno. Moraćemo da se pobrinemo da bude u blizini. Tada ćemo odglumiti odlazak od kuće. Možda čak i ponesemo putne torbe.“ „Kao da idemo na kratko putovanje.“ „Savršena prilika za njega. A samo ćemo se parkirati van vidokruga, vratiti se pešice i otići na južnu stranu. I u prolaz sa video-nadzorom. Tražio sam po internetu špijunske kamere.“ „Odlično, preuzimanje inicijative. Može da upali. Šta ćemo sa Barbi?“

„Sranje. Sigurno neće ući ako ona bude lajala. Povešćemo je sa nama, ili ćemo je ostaviti kod Morin i Majka. Hoće li hteti da je pripaze na nekoliko sati?“ „Naravno.“ „Moraćemo da razradimo detalje.“ Najbolje tokom šetnje. „Nadam se da će Šerilin i policija skupiti dovoljno da ga privedu.“ „Sviđa mi se ideja skrivanja u tajnom prolazu, sa mojim ljubavnikom.“ Abra ga zagrli. „Priprema za zasedu hladnokrvnom ubici. Liči na scenu iz ljubavnog trilera.“ „Samo nemoj da kijaš.“ „Kao da bih. A kada smo kod scene iz knjige...“ „Da, dogovor je dogovor. Izabraću jednu. Samo da razmislim o tome.“ „Pošteno. Što se tiče kravate...“ „Nisi valjda ozbiljna?“ „Mrtva ozbiljna. Možeš da izabereš jednu dok ja ubacim u mašinu onu mokru odeću, potpuno sam zaboravila. Onda mogu da pogledam te fascikle dok ti pereš sudove. Barbi mora da se prošeta pre spavanja.“ „Sve si lepo osmislila.“ „Trudim se.“ Abra ga poljubi u jedan obraz, pa u drugi. „Jedna kravata“, ponovi ona i blago ga ćušnu prema stepenicama. S manje volje nego što je očekivao, Eli se pope na sprat i izvadi stalak sa kravatama iz ormana. Voleo je svoje kravate. Nisu imale naročitu emotivnu vrednost, ali voleo je njihovu raznolikost. Izbore. Što i dalje nije objašnjavalo zašto ih je sve doneo u Viski Bič, posebno kada ih je proteklih šest meseci nosio samo nekoliko puta. U redu, možda su imale emotivnu vrednost. U sudnici je uglavnom dobijao slučajeve s tim kravatama, samo nekoliko njih je izgubio. Svakog radnog dana je birao drugu. Olabavio bi je tek kasno uveče, u svojoj kancelariji. Bezbroj puta ih je vezivao i odvezivao. U nekom prošlom životu, reče on sebi. Posegnuo je za jednom — plavom sa sivim prugama — a onda se predomislio i uzeo tamnocrvenu sa indijskom šarom. Opet se predomislio. „Dođavola.“ Eli sklopi oči, pruži ruku i zgrabi jednu naslepo. I to baš najskuplju. „Gotovo.“ Bukvalno je bolelo dok ju je odvajao od ostalih. Kako bi izbegao utučenost, svratio je u svoju radnu sobu. Abra će mu reći da je dobra, pomisli, pokušavajući da izabere scenu koju će joj dati na čitanje. Lagaće ga. Nije želeo da ga laže. Želeo je da joj se svidi. Začudo, znao je upravo koju scenu će joj dati — onu gde će moći da iskoristi njenu reakciju. Pretražio je tekst i našao dotične stranice. Pre nego što se predomisli, on ih odštampa.

„Ne budi pička“, reče sebi i odnese ih u prizemlje. Sedela je za pultom, milujući bosim stopalom Barbi koja je ležala na podu. Na licu je imala naočari sa narandžastim okvirima. „Ti nosiš naočari?“ Abra ih skinu kao da su nestašna tajna. „Ponekad, za čitanje. Naročito kada su slova sitna. Nekada su baš sitna.“ „Onda ih opet stavi.“ „Neću. Sujetna sam.“ Eli spusti stranice pred nju, uze naočari i stavi ih na njen nos. „Slatko ti stoje.“ „Mislila sam da će mi drečave stajati bolje ali i dalje sam sujetna, i dalje mrzim da ih nosim. Samo ponekad za čitanje i kada pravim nakit.“ „Te stvari se uče. Stvarno su slatke.“ Abra zakoluta očima iza stakala, potom ih opet skinu kada je spazila kravatu. „Lepo“, reče, uzimajući je od njega. Zatim izvi obrve, ugledavši etiketu. „Ermes. Vrlo lepo. Dame u prodavnici polovne odeće biće oduševljene.“ „U prodavnici polovne odeće?“ „Ne mogu tek tako da je bacim. Nekome će možda valjati.“ Eli je tužno gledao kako Abra ubacuje kravatu u svoju torbu. „Mogu li da je otkupim?“ Smejući se, ona odmahnu glavom. „Neće ti nedostajati. Je li ovo za mene?“, upita, pokazujući na odštampane stranice. „Jeste. Jedna scena, samo nekoliko strana. Mislio sam da sve odmah obavim. Kao skidanje flastera.“ „Neće boleti.“ „Uvek boli. Ne želim da me lažeš.“ „Zašto bih te lagala?“ Eli zgrabi stranice kad je posegnula za njima. „Zato što si po prirodi brižna i spavaš sa mnom. Nisi u stanju da nekoga povrediš. Nećeš hteti da me uvrediš i lagaćeš me. Ali moram da znam da li je dobro ili nije, pa makar i da boli.“ „Neću te lagati.“ Abra posegnu za stranicama. „Ne razmišljaj više o tome šta ja radim, idi napuni mašinu za sudove.“ Digla je noge na drugu stolicu i stavila naočari, kada su već bile tu. Nekoliko sekundi je virila u Elija iznad stranica, terajući ga od sebe, a onda je uzela čašu s vinom koje je pijuckala. I čitala. Pročitala je dvaput, ne govoreći ništa, dok su sudovi zveckali i voda tekla u sudoperi. A onda je spustila stranice i skinula naočari kako bi mogao da je pogleda u oči. Osmehnula se. „Mogla bih malo da lažem. Po meni je to bezazlena laž, zato što je kao jastuče, ublažava pad sa obe strane.“ „Bezazlena laž.“ „Da. Obično je saopštavam bez osećaja krivice. Ali zaista mi je drago što neću morati da pribegavam lažima, čak ni bezazlenim. Dao si mi ljubavnu scenu.“ „Pa, da. S razlogom. Nisam ih mnogo napisao. Možda mi je to slaba tačka.“

„Nije. Scena je seksi i romantična. I više od toga. Pokazao si mi šta njih dvoje osećaju.“ Abra spusti ruku na svoje srce. „Znam da je bio povređen, opet“, reče, protrljavši rukom. „Ona želi da mu pomogne, i očajnički želi da on njoj pomogne. Ne znam sve razloge ali znam da je ovaj trenutak važan za oboje. To nije slaba tačka.“ „On nije očekivao da će je naći. Ja nisam očekivao da ću je naći. Ona je promenila svet nabolje, i njega i knjigu.“ „Hoće li on promeniti nju nabolje?“ „Nadam se da hoće.“ „Ti nisi on.“ „Ne želim da budem on, ali postoje momenti. Ti nisi ona ali... Prilično sam siguran da će ona nositi naočari sa narandžastim okvirima.“ Abra se nasmeja. „Moj poklon tvom književnom poduhvatu. Ne mogu da sačekam da sve pročitam, Eli, od početka do kraja.“ „Uskoro završavam. Pre tri meseca ne bih mogao da napišem tu scenu. Ne bih verovao u nju, i ne bih je osetio.“ Eli joj priđe. „Dala si mi mnogo više od naočara za čitanje.“ Zagrlila Eli oko struka i naslonila obraz na njegova pleća. Nije ni čudo, pomisli ona, nakon što je napravila taj prvi, rizični korak, prepuštanje je usledilo tako brzo. I neće zbog toga žaliti. „Hajde da prošetamo Barbi“, predloži ona. Na spomen šetnje i svog imena, kuja skoči na noge, mahnito njišući repom. „I mogu da ti dam nekoliko ideja za novu radnu sobu na trećem spratu.“ „Za moju radnu sobu.“ Abra iskrivi usne, odmičući se. „To su samo ideje“, nastavi, odlazeći u vešernicu po povodac i njegove dve jakne, budući da se njena još sušila. „Uključujući i predivnu sliku iz prodavnice u selu. Jednu od Hesterinih, zapravo.“ „Zar nemamo dovoljno slika u kući?“ „Ne za tvoju novu radnu sobu.“ Abra zavrnu preduge rukave njegove jakne i zakopča je. „Uostalom, slike treba da budu inspirativne, stimulativne i lične.“ „Znam tačno šta bi moglo da me inspiriše, stimuliše, a može da prođe i kao lično.“ Eli uze drugu jaknu. „Tvoja fotografija, na kojoj si potpuno gola i nosiš samo te naočari.“ „Stvarno?“ „U prirodnoj veličini“, doda on, kačeći Barbi povodac. „Mogli bismo to da izvedemo.“ „Šta?“ Eli brzo diže glavu, ali Abra je već marširala prema vratima. „Čekaj. Ozbiljno?“ Vetar je nosio njen smeh dok su on i pas trčali za njom.

25 li je razmenio imejlove sa svojom detektivkom, posvetivši sat vremena tog dana istraživanju Esmeraldinog miraza, a onda je uronio u svoju knjigu. Odgovorio je Abru od putovanja u Boston dok se knjiga krčkala u njemu. Žudeo je za tim satima i za mogućnošću, sada tako primamljivom, za ponovnim uređenjem svog života. Takođe mu je trebalo vremena da se pripremi. Ako je ozbiljno mislio da popriča sa Iden Suskind o vrlo osetljivim periodima njihovih života, morao je to da izvede kako treba. Iako se to, bar po njegovom mišljenju, nije mnogo razlikovalo od ispitivanja svedoka na suđenju. I nije mogao da izbaci iz glave dan kada će proveriti video-nadzor i špijunsku kameru koju je kupio. Kako god, otkrio je da mu se ne ide iz Viski Biča, čak ni na jedan dan. Povremeno je izlazio na terasu i gledao kroz teleskop. Šerilinini kratki dnevni izveštaji govorili su mu da je Džastin Suskind ostao u Bostonu, radeći svoj posao, živeći u stanu nedaleko od svoje firme. Jednom je posetio svoju kuću, ali tek toliko da pokupi svoje dvoje dece i odvede ih na večeru. Ipak, mogao se svakog časa vratiti. Eli nije želo da mu to promakne. Tog popodneva je prošetao Barbi severnom plažom, dvaput su protrčali pored Peščane kule, popeli se stepenicama severne plaže i drumom se vratili kući. To mu je omogućilo pogled na kuću izbliza. Svi kapci na Peščanoj kuli bili su čvrsto zatvoreni. Eli reče sebi da će sačekati još nekoliko dana, pustiti da se sve slegne i krčka u njegovoj glavi. I, ako ne krčkanje, onda je sleganje vodilo ka mogućnosti da naleti na Suskinda u jednoj od tih šetnji, i zadovoljstvu suočavanja oči u oči. Eli je smatrao da to zaslužuje. Kada je napravio pauzu u pisanju, dozvolio je sebi da razmišlja o Abri. Sišao je u prizemlje i izveo Barbi na terasu kako bi oboje uživali u suncu pre odlaska u šetnju. Zatim je proverio Abrin dnevni raspored. Čas joge u pet po podne, pročita. Možda će ipak nešto skuvati. Kad malo bolje razmisli, biće sigurnije i ukusnije da naruče picu. Mogli bi da jedu napolju, u sumrak prolećne večeri, okruženi narcisima i ljubičicama. Staviće sveće na sto. Volela je sveće. Upaliće raznobojne lampice koje je našao tokom preturanja po ostavi i uspeo da ih popravi i obesi duž strehe na glavnoj terasi.

Možda će ubrati nešto cveća oko kuće i staviti ih u vazu. Svideće joj se. Imaće vremena da prošeta psa, provede sat ili više u biblioteci, pa čak i da postavi sto na terasi pre nego što se ona vrati kući. Kući, pomisli on. Tehnički, Nasmejani galeb je bio njena kuća, ali iz bezbroj razloga je živela u Litici, s njim. I kako se osećao povodom toga? Prijatno, zaključi Eli. Osećao se prijatno. Da ga je neko pitao samo nekoliko meseci ranije kako bi se osećao u nekakvoj vezi, ne bi znao šta da odgovori. Ne bi čak ni razmišljao o odgovoru. Jednostavno nije bilo dovoljno njega da uspostavi bilo kakav odnos. Eli otvori frižider, tražeći gazirani sok ili energetski napitak, i ugleda bocu vode sa nalepljenom porukom koju je tog jutra ignorisao. Budi dobar prema sebi. Popij prvo mene. „Dobro, dobro.“ Eli uze vodu i odlepi poruku. Nasmejala ga je. Je li rekao prijatno? Istina, zaključi, osim prijatnosti, prvi put u vrlo dugom periodu, osećao se srećno. Ne, u početku nije bilo mnogo njega, ali bilo je obilje nje. Ona je ispunjavala prostor. Sada je poželeo da učini isto, pa makar samo kroz opravku ukrasnih lampica i njihovo kačenje, samo zato što su ga podsećale na nju. „Idu uz nju“, promrmlja. Prošetao je psa, popio vodu, a onda se prebacio u drugu brzinu. Začu se kucanje na vratima. „Zdravo, Majk.“ Definitivno napredujem, pomisli Eli. Bilo mu je zadovoljstvo da ugosti prijatelja. „Eli. Izvini što nisam stigao pre. Ginemo od posla. Obilazak nekretnina, plus iznajmljivanje. Prolećna sezona je na vrhuncu.“ „To su dobre vesti.“ Ipak se namrštio. „Šta je?“ „Ta kravata.“ „Oh, da, baš je fensi. Kupio sam je u prodavnici polovne odeće, ermes“, doda on sa akcentom. „Četrdeset pet dolara, ali idealna za impresioniranje klijenata.“ „Da.“ Nekada je i sam mislio tako. „Kladim se da jeste.“ „Elem, pregledao sam papire Peščane kule, da osvežim pamćenje, znaš. Mogu da ti dam ono što je za javnost, i nekoliko ličnih utisaka. A neke stvari su tajna, znaš.“ „Naravno. Jesi li za piće?“ „Može nešto hladno. Naporan dan.“ „Da vidim šta imamo.“ Eli ga povede u kuhinju. „Jesi li stekao utisak da je Suskind planirao tu da živi ili je to bila samo investicija u nekretninu?“ „Investicija. Kuću je kupio preko svoje kompanije i bilo je priče da će služiti za potrebe

te kompanije. Mnogo se pričalo o tome“, doda Majk kada su ušli u kuhinju. „Veći deo posla je bio na daljinu. Imejlom, telefonom.“ „Mmm-hmm. Imamo pivo, sok, energetsko piće, vodu, gazirani sok i dijetalni pepsi.“ „Gazirani sok? To nisam pio još od koledža.“ „Super je. Hoćeš jedan?“ „Što da ne?“ „Ajmo napolje, da pravimo Barbi društvo.“ Majk je prvo počeškao kuju, a onda se zavalio u stolicu i protegao noge. „E, ovo je već bolje. Cveće izgleda fantastično, čoveče.“ „Zahvaljujući Abri. Ja ga samo zalivam, a to se ne računa.“ Voleo je da zaliva cveće, da gleda njegove oblike i boje. Osim cvetnica, Abra je zasadila i grmlje duž kamene staze. Ponekad je dobijao želju da piše na terasi ali je shvatio da to ne bi urodilo plodom. Samo bi sedeo, slušao kako vazdušni zvončići pevaju svoju melodiju, praćeni morskim šumom, i gledao u pučinu, sa psom kraj sebe. „Jesi video neke razgolićene ribe kroz ovo?“ Eli pogleda teleskop. „Par komada.“ „Trebalo bi i ja da ga nabavim.“ „Nažalost, veći deo vremena sam proveo gledajući na sever. Odavde imam dobar pogled na Peščanu kulu.“ „Danas sam bio tamo. Izgleda zamandaljeno.“ „Da. Odavno nije dolazio.“ „Šteta što je prazna. Mogao bih da je izdam u tren oka — na nedelju dana ili produženi vikend.“ Zaintrigiran, Eli se promeškolji. „Da, vidiš. Možda bi mogao da ga pozoveš, proveriš da li je zainteresovan.“ Uzevši gutljaj soka, Majk klimnu glavom. „Mogao bih. Stvarno misliš da je taj tip provaljivao ovde, da je ubio onog privatnog detektiva?“ „Razmotrio sam to iz svih uglova, više puta. I sve se svodi na taj zaključak.“ „Onda je on povredio i gospođu Landon.“ „To ne mogu da dokažem, ali da. Ako se ostalo uklapa, onda se i to uklapa.“ „Kučkin sin“, promrmlja Majk i otvori aktovku. „Imam njegov broj telefona. Baš da vidimo šta će da kaže.“ Majk ukuca Suskindov broj. „Zdravo, Džastine. Ovde Majk O’Mali iz Dod nekretnina u Viski Biču. Kako si?“ Eli se zavali, slušajući kako Majk obavlja svoj brbljivi uvod iskusnog agenta nekretnina sa čovekom za kog je verovao da je odgovoran za smrt, bol i strah. Koji je oduzeo ljudske živote, a njegov razbio u paramparčad. I nije mogao da mu priđe, ne još. Nije mogao da ga pipne, da ga zaustavi. Ali hoće. „U redu. Ako se predomisliš, imaš moj broj. I ako još nešto mogu da učinim za tebe, slobodno mi javi. Vreme nas lepo služi ovog proleća, a kažu da će i leto biti sunčano. Moraš da dođeš, da iskoristiš... O, znam kako to ide. Važi. Zdravo.“ Majk prekinu vezu. „Uštogljen i mrzovoljan kao što ga pamtim. Kaže, trenutno nisu

zainteresovani za iznajmljivanje. Kaže da će možda uskoro da je ustupi kompaniji ili familiji na korišćenje. Zauzet čovek.“ „Kako je našao Peščanu kulu?“ „Na internetu, bog ga blagoslovio. Posetio je našu web-stranicu. Označio je tri nekretnine. Prva je samo malo dalje i nema izlaz na okean, ali je u tihoj, finoj ulici i nekoliko minuta hoda od plaže. Druga je južnije, bliže našoj kući, ali su vlasnici odlučili da povuku kuću sa tržišta i izdaju je tokom sezone. Dobar potez, jer smo je već popunili za ovo leto.“ Majk uze veliki gutljaj soka. „Čoveče, ovo baš vraća u prošlost. Elem, ugovorili smo sastanak. Hteo je da mu ja ili Toni — Toni Dod, moj kolega — pokažemo kuću. Insistirao je na tome. Dobio sam poruku zajedno s papirima i zahtevom da to obavimo u što kraćem roku. Nema problema, prodaja je prodaja.“ „Čovek nema vremena za gubljenje. Previše je bitan. Shvatam.“ „Da, stavio je to do znanja“, složi se Majk. „I tako je došao krajem te nedelje. Skupo odelo, frizura od dvesta dolara, nadmeno držanje bogataša koji je pohađao privatnu školu. Bez uvrede, i ti si verovatno pohađao jednu takvu.“ „Jesam. Ne vređam se. Znam takve tipove.“ „Dakle, taj prezire kafu i ćaskanje. Njegov raspored je tesan. Ali dok sam ga vozio da pogleda ostale dve kuće, pitao je za Liticu. Svi to rade, tako da me nije začudilo. Sećam se, dan je bio tmuran i hladan, kuća je izgledala kao iz nekog starog horor filma. Ispričao sam mu kratak istorijat, uključujući ono o gusarima, jer to uvek zabavi i opusti klijente. Bože, Eli, nadam se da nisam rekao nešto što ga je nateralo na sve ovo.“ „Nisi. Već je to znao. Zato je i došao.“ „Nije mi se svideo ali nije ni ličio na manijakalnog ubicu, ništa slično. Samo na uštogljenog, nadmenog snoba. Prvo sam mu pokazao kuću u susednoj ulici. Peščana kula je novija, prostranija i ima veću proviziju. Osim toga, hteo sam da idemo od manjeg ka većem. Ali išao sam po redu. Pitao je ono što većina klijenata pita, malo je obilazio sobe i gornju terasu. S nje se može videti okean.“ „I Litica.“ „Da. Nije mu se svidela lokacija druge dve kuće. Hteo je da zna gde žive stalni meštani i koje kuće se izdaju. Ali to nije neobično pitanje. Odveo sam ga u Peščanu kulu. Ona zaista ima nešto posebno, a i ostale dve kuće nisu tako blizu. Proveo je veći deo vremena napolju i da, odande se lepo vidi Litica. „Na licu mesta je pitao za cenu, što nije uobičajeno. U stvari, na ovom tržištu je to prilično glupo jer su prodavci uvek spremni da snize cenu. Ali mislio sam da mu je cenkanje ispod časti. Rekao sam kako ćemo otići na ručak i završiti papirologiju, pa tek onda kontaktirati s vlasnicima. Nije pristao.“ S kiselim izrazom lica, Majk lupnu prstom po svom ručnom satu. „Tik-tak, tik-tak, razumeš? Morao sam što pre da sastavim ugovor. Napisao je ček za kaparu, dao mi informacije kako da ga kontaktiram i otišao. Glupo je žaliti se na laku prodaju, ali taj lik me je opasno nervirao.“ „I onda? Je li do kraja išlo brzo i glatko?“ „Sve je bilo gotovo za trideset dana. Došao je, potpisao papire, uzeo ključeve. Jedva da je

progovorio dve reči. Mi obično spremimo korpu dobrodošlice za nove vlasnike — bocu vina, neki skupi sir i hleb, biljku u saksiji, nekoliko kupona za lokalne prodavnice i restorane. On je svoju ostavio na stolu. Nije hteo ni da je ponese.“ „Dobio je ono što je želeo.“ „Od tada ga nisam video. Žao mi je što nisam više saznao ali kada prokljuviš kako da uhvatiš skota, obavezno mi javi. Hoću da budem prisutan.“ „Hvala ti.“ „Moram da idem. Čuj, šta kažeš da sutra bacimo koju pljeskavicu na roštilj? Dođi sa Abrom.“ „Zvuči dobro.“ „Onda se vidimo. Hvala za sok.“ Kada je Majk otišao, Eli spusti ruku na Barbinu glavu, nežno je češkajući iza ušiju. Razmišljao je o čoveku kog je Majk upravo opisao. „Šta je videla u njemu?“, upita on naglas, a onda uzdahnu. „Nikad ne znaš ko će te izraditi i zašto.“ Skoči na noge. „Idemo u šetnju.“ Sačekao još nekoliko dana, samo nekoliko dana. Rutina ga je uljuljkala. Jutarnje trčanje po plaži sa psom ili joga ako bi ga Abra nagovorila. Solidni periodi pisanja, sa otvorenim prozorom i mirisnim morskim vazduhom koji je doneo majski povetarac. Čitajući na terasi, sa Barbi sklupčanom kraj njegovih nogu, naučio je više nego što je očekivao o istoriji kuće i sela podignutog na viskiju. Originalna destilerija je proširena krajem 1700. godine, posle rata. To je znao. Međutim, nije znao, ili bar nije zapamtio, da je proširenje nekada skromne kuće na litici počelo ubrzo nakon toga. Dozidan je pomoćni objekat sa kupatilom, što je bilo prilično skupo, bar prema njegovom izvoru. Prvi u Viski Biču. U roku od dve godine, Landon Viski i Litica opet su se proširili. Landon Viski je podigao školu, prvu u selu, ali jedan od njegovih predaka izazvao je skandal pobegavši sa upravnicom. Pre početka građanskog rata, kuća je imala tri sprata i čitavu četu posluge. Nastavili su da budu prvi u svemu. Prva kuća sa unutrašnjom instalacijom za vodu, prva sa gasnim lampama, prva sa strujom. Pregrmeli su prohibiciju, krišom proizvodeći viski, snabdevajući prodavnice pića i privatne mušterije. Robert Landon, po kom je njegov otac dobio ime, kupio je i prodao hotel — a potom i drugi u Engleskoj — i oženio grofovsku kćer. Ali niko nije pričao, osim u šali, o gusarskom blagu.

*** „Konačno!“ Abra prebaci torbu preko ruke dok su izlazili iz kuće. Bila je obučena formalno — po njenom ubeđenju — za njihovo putovanje u Boston. Imala je crne pantalone, platformke sa kaišićima i bluzu sa cvetnim dezenom i volanima. Naušnice od raznobojnih kamenčića joj

se zanjihaše kada je uzela Elija pod ruku. Njemu je izgledala kao seksepilno dete cveća, što, kad je malo bolje razmislio, i nije bilo tako daleko od istine. Kada su stigli do kola, on se osvrnu i ugleda Barbi na prozoru kako zuri u njih. „Ne volim što je ostavljamo.“ „Barbi će biti dobro, Eli.“ Zašto ga je onda tako tužno gledala? „Navikla je da ima nekog u kući.“ „Morin je obećala da će je prošetati danas popodne, a njeni sinovi će je sutra odvesti na plažu i igrati se s njom.“ „Dobro.“ Eli zazvecka ključevima u ruci. „Samo paničiš zbog rastanka.“ „Da... možda.“ „I to mi je tako slatko.“ Abra ga poljubi u obraz. „Ali ovo je dobra stvar. Neminovan korak napred.“ Ona uđe u kola i sačeka da on sedne za volan. „Osim toga, više od tri meseca nisam bila u gradu. I nikada s tobom.“ Eli baci poslednji pogled na prozor i psa na njemu. „Moraćemo da pritisnemo ženu čoveka za kog verujemo da je izvršio ubistvo i provalu. Ah da, i preljubu. Ne smemo to da zaboravimo. Ovo baš i nije prijatno putovanje.“ „Ali to ne znači da ga ne možemo učiniti prijatnim. Danima si smišljao kako ćeš da pristupiš Iden Suskind. Razradio si strategije u zavisnosti od toga hoće li biti na poslu ili kod kuće. Ti nisi neprijatelj, Eli. I zato te neće doživeti kao neprijatelja.“ Vozio je obalskim drumom, vijugajući kroz selo. „Ljudi te tretiraju drugačije, čak i ljudi koje poznaješ, nakon što si optužen za zločin. Ili ubistvo. Nervozni su u tvom prisustvu. Izbegavaju te i, ako ne mogu da te izbegnu, na licu im vidiš da žale zbog toga.“ „To je prošlost.“ „Nije. Nije prošlost, sve dok Lindsin ubica ne bude uhvaćen, optužen i osuđen.“ „Onda je ovo putovanje korak ka tome. Suskind će se vratiti u Viski Bič. A kada to učini, Korbet će razgovarati s njim. Volela bih da to ne čekamo predugo.“ „Korbetu je zeznuto da zbog toga ide u Boston. A on opet ne želi to da prepusti Vulfu. Zahvalan sam mu zbog toga.“ „Sada imamo Suskindove adrese, od firme i stana. Možemo da prođemo kolima tuda, malo ga posmatramo.“ „Zašto?“ „Iz radoznalosti. Neka se kuva na tihoj vatri.“ Promeniće taktiku, odluči Abra. Videla je kako se napetost gomila u mišićima Elijevog vrata. „Sinoć si dokasno čitao. Nešto zanimljivo?“ „Da, zapravo. Našao sam nekoliko knjiga koje detaljno opisuju istoriju kuće, porodicu, selo, poslove. Kako je sve povezano. Simbiozno.“ „Baš lepa reč.“ „I meni se sviđa. Firma Landon viski je procvetala u vreme revolucije. Zbog blokada, kolonisti nisu mogli da dođu do šećera i melase, tako da nije bilo ruma. Viski je postao jedino

piće kolonijalne vojske, a Landonovi su imali svoju destileriju.“ „Znači, Džordž Vašington je pio viski.“ „Kladim se da jeste. I posle rata su proširili posao i kuću. Ponajviše kuću, jer je Rodžer Landon, otac raskalašne Violete i potencijalnog ubice Edvinova, tada bio glavni i imao reputaciju škrtice.“ „Dobri, štedljivi Jenki.“ „Ozloglašeni tvrdica, ali zato je uložio ogroman novac u kuću, nameštaj i posao. Kada je umro, njegov sin je preuzeo firmu i pošto stari, dobri Rodž nije posustajao sve dok nije napunio gotovo osamdesetih godina, Edvin Landon se načekao dok nije preuzeo kormilo. I proširio je sve. On i njegova žena, francuska emigrantkinja...“ „O-la-la.“ „Baš tako. Prvi su počeli da održavaju velike, raskošne zabave. I jedan od njihovih sinova, Eli...“ „Taj mi se dopada.“ „I treba. On je sagradio prvu seosku školu. Njegov najmlađi brat se zaljubio u školsku upravnicu i zajedno su pobegli.“ „Romantično.“ „Ne baš. Ubijeni su na putu prema zapadu, dok su išli trbuhom za kruhom.“ „To je tako tužno.“ „Kako god, Eli je nastavio tradiciju širenja kuće i posla. Zabave su se redovno održavale — s nešto skandala i tragičnih momenata — sve do prohibicije. Ako je i nastupila kriza, oni je nisu osetili. Prošle su dvadesete, pa tridesete, i vlada je shvatila da je zabrljala jer ih je zabrana viskija koštala boga oca. Narod se vratio u kafane, sada opet legalne, i mi smo otvorili još jednu destileriju.“ „Carstvo viskija.“ „Osim toga, imali smo i poznavaoce umetnosti — i one koji su imali romanse sa umetnicima — par samoubistava, dvoje koji su špijunirali za saveznike, mnoštvo poginulih u ratovima, jednu plesačicu koja je odbegla u Pariz da nađe slavu, i još jednu koja je pobegla sa cirkusom.“ „Ta mi se posebno dopada.“ „Vojvotkinju udajom, kockara, konjičkog oficira koji je umro sa Kasterom, heroje, lopove, časnu sestru, dva senatora, lekare, advokate. Šta god ti padne na pamet, samo reci, sigurno ću naći u knjizi.“ „Duga loza. Mnogi ljudi neće — ili ne mogu — da uđu tako daleko u trag svojoj porodici, niti imaju mesto gde je porodica generacijama živela.“ „Istina. Ali znaš li šta nedostaje?“ „Pobornica ženskih prava, Plejboj zečica, rok zvezda?“ Eli se nasmeja. „Ovo prvo smo imali, na ostala dva nisam naišao. Nedostaje Esmeraldin miraz. Spominje se u vezi sa Kalipsom, koji je potonuo, neki spekulišu o Brumu — je li on preživeo ili je jedini preživeli bio mornar? Opet spekulacije o blagu: je li ono preživelo? Ali sudeći po ovim detaljnim i realnim pričama, veće su šanse da nije.“ „To ne znači da su u pravu. Volim da verujem kako je blago preostalo, kao što bi se u

mojoj verziji mlađi brat i školska upravnica koji su pobegli na zapad bavili zemljoradnjom i rađali decu.“ „Utopili su se kada se njihova kočija prevrnula prilikom prelaska reke.“ „Uzgajali su kukuruz i imali osmoro dece. Čvrsto verujem u to.“ „U redu.“ Kako god, pomisli Eli, odavno su pokojni. „Što se blaga tiče, opet se pitam šta to Suskind zna a ja ne znam. Šta ga je to nateralo da bude siguran kako zbog njega vredi onoliko rizikovati, pa i ubiti? Ili je sve to samo nagađanje?“ „Kako to misliš?“ „Šta ako on nema nikakve veze sa tim davno izgubljenim blagom? Samo je uskočio u priču, automatski. Neko ko kopa u podrumu. Šta drugo?“ „Upravo tako.“ Zbunjena, Abra se okrenu, proučavajući njegov profil. „Šta drugo?“ „Ne znam. Nisam našao ništa što bi me nekud odvelo. Ali realno, baš ništa me ne vodi ni u tom pravcu.“ Eli je pogleda. „Mislim da je on luđak.“ „To te brine.“ „Još kako. Ne možeš da se ubeđuješ sa luđakom. Ne možeš da predvidiš njegove postupke. Niti to možeš da planiraš.“ „Ne slažem se s tobom.“ „U redu. I?“ „Ne kažem da nije uvrnut. Mislim da je svako ko nekom oduzme život, osim u samoodbrani, uvrnut. Ali znaš, potvrđeno je da su on i Lindsi bili u vezi.“ „Da. Da“, ponovi Eli. „A ona ne bi bila sa luđakom. Ne preterano ludim. Ali ljudi mogu da sakriju svoju prirodu.“ „Stvarno misliš tako? Jednostavno ne mogu, bar ne zadugo. Mislim da se na nama vidi ko smo. Ne samo u ponašanju već i na našim licima, u očima. Suskind na ovome radi više od godinu i po dana — sada će skoro dve godine — bar koliko znamo. Zbližio se sa Lindsi, nagovorio je da se dovezu u Viski Bič iako joj se ovde nije sviđalo. Znači da je sigurno bio bar malo šarmantan. Pritom se istovremeno nosio sa ženom, decom, poslom. Uvrnut, da, ali ne i luđak. Luđak je van kontrole. A ovaj se još drži.“ „Onda je prilično uvrnut.“ Kada su se uključili u bostonski saobraćaj, okrenuo se da je pogleda. „Sigurna si u ovo?“ „Nemam nameru da sedim u kolima, Eli. To zaboravi. Trebalo bi prvo da prođemo kraj njene kuće. Ako tamo nema kola, možemo kod nje na posao. Radi honorarno, tako da je neizvesno. Koliko energije ima ovaj grad! Volim ga dan ili dva, a onda želim da pobegnem.“ „Nekada sam mislio da mi je potreban. Više ne mislim tako.“ „Viski Bič je dobar za pisca.“ „Za mene jeste.“ Eli poklopi rukom njenu. „Kao i ti.“ Abra spusti njegovu šaku na svoj obraz. „To što si rekao je savršeno.“ Pratio je navigaciju iako je mislio da bi i bez nje našao kuću. Poznavao je taj kraj, u stvari, imao je prijatelje — ili bivše prijatelje — koji su tu živeli. Našao je lepu, viktorijansku kuću bledožute boje, sa ispupčenim prozorom sa bočne strane, gde su stepenice vodile na terasu. Ispred kuće je bio parkiran BMW i žena sa širokim šeširom je zalivala cveće u saksijama

na bočnoj terasi. „Izgleda da je kod kuće.“ „Da. Hajde da ovo odradimo.“ Žena je spustila svoju kanticu kada su parkirali iza BMW-a i krenuli ivicom terase. „Zdravo. Mogu li da vam pomognem?“ „Gospođa Suskind?“ „Tako je.“ Eli stade u dnu stepenica. „Zanima me imate li malo vremena. Ja sam Eli Landon.“ Usne joj se razdvojiše ali nije ustuknula. „Prepoznala sam vas.“ Njene mirne braon oči skrenuše ka Abri. „Ovo je Abra Volš. Znam da smo došli nenajavljeni, gospođo Suskind.“ Ona teško uzdahnu i senka tuge joj pređe preko očiju. „Vaša žena i moj muž. To nam je zajedničko. Zovite me Iden. Izvolite gore.“ „Hvala.“ „Prošle nedelje je dolazila detektivka. I sada vi.“ Ona skinu šešir i provuče prste kroz plavu kosu. „Zar ne želite to da zaboravite?“ „Da. Veoma. Ali ne mogu. Nisam ubio Lindsi.“ „Baš me briga. Zvuči užasno. I jeste užasno, ali baš me briga. Sedite. Imam ledenog čaja.“ „Treba li pomoć?“, ponudi se Abra. „Ne treba.“ „Onda vam neće smetati ako se poslužim vašim toaletom? Doputovali smo iz Viski Biča.“ „Oh, vi živite tamo?“, upita Elija, a onda pokaza Abri da je prati. „Pokazaću vam.“ Ovo dade Eliju priliku da je bolje osmotri. Privlačna žena, pomisli, privlačna kuća u imućnom kraju sa negovanim vrtovima i zelenim travnjacima. Petnaestak godina braka, priseti se on, i dvoje lepe dece. Ali Suskind je sve to odbacio. Zbog Lindsi?, zapita se Eli. Ili zbog opsesivne potrage za blagom? Nekoliko minuta kasnije, Iden i Abra se vratiše, noseći poslužavnik sa bokalom i tri visoke četvrtaste čaše. „Hvala vam“, poče Eli. „Znam da vam ovo teško pada.“ „Vi to najbolje znate. Užasna je spoznaja da vas je osoba kojoj verujete — osoba s kojom ste izgradili život, dom, porodicu — izdala, slagala. Osoba koju ste voleli izdala je ljubav i napravila vas budalom.“ Sela je za okrugli sto od tikovine u senci tamnoplavog suncobrana, pokazavši im da joj se pridruže. „A Lindsi“, nastavi Iden. „Smatrala sam je prijateljicom. Viđala sam je skoro svaki dan, često smo radile zajedno, išle na piće, pričale o muževima. Sve vreme je spavala s mojim. Kao da mi je zarila nož u srce. I vama, verovatno.“ „Nismo bili zajedno kada sam saznao. Pre je to bio udarac u stomak.“ „Toliko toga sam saznala posle... Trajalo je skoro godinu dana. Mesecima me je lagao, dolazio kući od nje. Osećate se glupo.“

Poslednju rečenicu je uputila Abri, i Eli shvati da je Abra bila u pravu. Druga žena, saosećajna, umnogome olakšava pristup. „Ali vi niste bili glupi“, uzvrati Abra. „Verovali ste mužu i prijateljici. To nije glupo.“ „Govorim to sebi ali onda se zapitam, šta ja to nemam a ona ima, šta ja to ne radim a ona radi? Zašto nisam dovoljno dobra?“ Abra pokri rukom njenu. „Ne bi trebalo, ali već znate odgovor.“ „Imam dvoje predivne dece. Njima je to užasno teško palo. Ljudi pričaju, nismo mogli da ih zaštitimo. To je bilo najgore.“ Iden srknu čaj, boreći se sa suzama. „Pokušali smo. Džastin i ja smo pokušali da ostanemo zajedno, da uspemo. Išli smo i kod bračnog savetnika, na zajedničko putovanje.“ Odmahnu glavom. „Ali nismo uspeli. Pokušala sam da mu oprostim, i možda bih mu i oprostila, ali nisam mogla da mu verujem. Onda je počelo opet.“ „Žao mi je.“ Abra joj stisnu ruku. „Opet sam ispala budala“, nastavi Iden, trepćući kako bi odagnala suze. „Ostajanje na poslu dokasno, poslovna putovanja. Samo što ovoga puta nisam bila tako glupa i lakoverna. Proveravala sam ga i znala sam da nije tamo gde govori da jeste. Ne znam ko je ona, niti da li je jedina. I ne zanima me. Više mi nije važno. Imam svoj život, svoju decu — i konačno malo ponosa. I ne stidim se da kažem, odraću ga u brakorazvodnoj parnici.“ Iden teško uzdahnu, s gorkim osmehom. „Još uvek sam prilično luda, očigledno. Primila sam ga nazad, posle svega što mi je uradio i sasuo u lice. Eto.“ „Ja nisam imao vremena da donesem tu odluku.“ Eli sačeka da ga Iden pogleda. „Nisam imao vremena da se ljutim. Neko je ubio Lindsi onog dana kada sam saznao šta je učinila, šta je radila čak i kada sam mislio da pokušavamo da održimo brak.“ Saosećajnog lica, Iden klimnu glavom. „Ne mogu ni da zamislim kako je to. Kada sam bila na dnu, kada su objavili vest o njenoj smrti, o istrazi, pokušala sam da zamislim kako bi bilo da je Džastin ubijen.“ Drhtavim prstima je pokrila usne. „Jezivo.“ „Ja ne mislim tako“, tiho reče Abra. „Nisam mogla da zamislim tako nešto. Nisam mogla da zamislim kako bih se osećala na vašem mestu, Eli.“ Ona zastade za trenutak, otpivši čaj. „Želite da vam kažem kako sam lagala da bih ga zaštitila. Da nije bio sa mnom te noći. Volela bih da mogu. Bože, kako bih to volela.“ Iden sklopi oči. „Ne bih smela tako da mislim o njemu. Rodila sam mu dvoje predivne dece. Ali volela bih da mogu da vam kažem to što želite da čujete. Istina je da se Džastin te noći vratio kući oko pet i trideset, možda koji minut kasnije. Sve je izgledalo normalno. Čak je izvadio i telefon, što je počeo da radi nekoliko meseci unazad. Rekao je da očekuje važan imejl sa posla, pa će možda morati da spakuje torbu za poslovni put. Ali tek za nekoliko sati, rekao je, ako ne i kasnije.“ Iden odmahnu glavom. „Tek docnije sam shvatila, naravno, da je čekao poruku od Lindsi, da su već isplanirali putovanje na dan ili dva. Ali te večeri, mislila sam da je sve uobičajeno. Deca su bila u školi — na probi za predstavu u kojoj su oboje učestvovali, i posle toga u piceriji. Bilo je lepo, samo nas dvoje, padala je kiša. Spremila sam večeru — pileće fahite, a on je napravio margarite. Opušteno veče, ništa posebno. Uživali smo kao bračni par pre nego što se deca vrate kući i unesu metež. A onda je zazvonio telefon. Bila je to Karli iz

galerije. Videla je prilog na TV-u. Rekla mi je da je Lindsi mrtva, da slute na ubistvo.“ Šarena mačka se pope uz stepenice i skoči joj u krilo. Iden poče da je miluje, nastavljajući da priča. „Trebalo je da znam, odmah. Bio je tako uzdrman. Prebledeo je. Ali i sama sam bila u šoku. Razmišljala sam o Lindsi, nije mi bilo ni na kraj pameti... nisam verovala da su njih dvoje bili u vezi. Kada je došla pohcija, kada su mi rekli, nisam verovala. Zaista... nisam mogla da verujem. Oprostite, Eli, tako mi je žao što vam ne mogu pomoći.“ „Hvala vam što ste pričali sa mnom. Znam da vam nije bilo lako.“ „Pokušavam da to ostavim iza sebe. Sve, ali potrebno je vreme. Trebalo bi i vi da učinite isto.“ Kada su se vratili u kola, Abra mu protrlja ruku. „I meni je žao.“ „Sada bar znamo.“ Međutim, nešto ga je i dalje mučilo.

26 etektivska agencija Kirbija Dankana bila je pravougaoni, skučeni prostor u ciglenoj zgradi koju je zaobišao svaki pokušaj urbane revitalizacije. Izlazila je na ispucali pločnik, okružena izlozima proročice s jedne i prodavnice za odrasle sa druge strane. „Sve na jednom mestu“, zaključi Abra. „Možeš da odeš kod madam Karlote i saznaš hoćeš li biti srećne ruke u Crvenoj sobi.“ „Ako moraš da pitaš proročicu, onda verovatno nećeš biti srećne ruke.“ „Ja čitam tarot“, podseti ga Abra. „To je drevan i zanimljiv oblik traganja za znanjem i samosvešću.“ „To su karte.“ Eli otvori centralna vrata i uđe u uski hodnik sa stepenicama. „Definitivno ću ti čitati tarot. Za jednog pisca, um ti je previše zatvoren za mogućnosti.“ „Kao advokat, pre nekoliko godina sam branio tobožnju proročicu od obmanutih klijenata za pozamašnu svotu novca.“ „Ljudi koji obmanjuju druge ljude nemaju pravi dar ili poziv. Jesi li dobio?“ „Da, samo zato što su njeni klijenti bili širom otvoreni za mogućnosti, i neizmerno glupi.“ Abra ga bočnu laktom, ali se nasmeja. Na drugom spratu su naišli na nekoliko vrata sa matiranim staklom na kojima su pisali nazivi firmi: BAKSTER TREMEJN — ADVOKAT, ZALAGAONICA KVIKI, USLUŽNA TELEFONSKA KOMPANIJA, i KIRBI DANKAN — PRIVATNI DETEKTIV. Preko Dankanovih vrata bila je zalepljena policijska traka. „Nadala sam se da ćemo uspeti da uđemo i malo pronjuškamo.“ „Slučaj je i dalje otvoren.“ Eli slegnu ramenima. „Žele da spreče provale. Sigurno Vulf stoji iza ovoga. Njega nije lako nasankati.“ „Možemo da siđemo i pričamo sa proročicom. Možda nam madam Karlota nešto predvidi.“ Eli je pogleda i priđe vratima advokatske firme. U predsoblju veličine ostave sedela je žena od četrdesetak godina i kucala na tastaturi. Ona zastade i spusti naočari sa zlatnim okvirima, tako da su visile na lančiću oko njenog vrata. „Dobar dan. Izvolite?“ „Tražimo informacije o Kirbiju Dankanu.“ Iako je zadržala osmeh advokatske sekretarice, pogled joj je odisao cinizmom. „Vi niste

policija.“ „Ne, gospođo. Hteli smo da se konsultujemo sa gospodinom Dankanom u vezi sa... ličnim problemom dok smo u Bostonu. Nadali smo se da će nas primiti, a sad vidimo policijsku traku preko njegovih vrata. Dogodila se provala?“ Njen pogled ostade ciničan, ali se okrenula na stolici prema njima. „Da. Policija još nije rešila slučaj.“ „Šteta.“ „Razlog više da se ne živi u gradu“, ubaci Abra na savršenom južnjačkom akcentu. Eli je samo potapša po ruci. „Da li gospodin Dankan radi u nekoj drugoj firmi? Trebalo je prvo da ga pozovem, ali nisam mogao da nađem njegovu vizitkartu. Setio sam se gde mu je agencija. Možda biste mogli da nas uputite na novu adresu, ili možda da nam date njegov broj kako bismo ga pozvali?“ „Neće vam vredeti. Gospodin Dankan je ubijen pre nekoliko nedelja.“ „Blagi bože!“ Abra zgrabi Elija za ruku. „Idemo odavde. Samo me vodi kući.“ „Ne ovde“, pojasni sekretarica uz slabašan osmeh. „I ne u ovom gradu. Bio je na severu, u mestu Viski Bič.“ „To je grozno. Stvarno grozno. Gospodin Dankan mi je pomogao sa...“ „Ličnim problemom“, završi sekretarica. „Da, pre nekoliko godina. Stvarno divan čovek. Tako mi je žao. Pretpostavljam da ste ga poznavali.“ „Naravno, Kirbi je radio za mog gazdu s vremena na vreme, i za zalagaonicu preko puta.“ „Tako mi je žao“, ponovi Eli. „Hvala na pomoći.“ Ustuknuo je i zastao. „Ali... rekli ste da je bio na severu. Zašto je onda provaljeno ovde? Ne razumem.“ „Policija radi na tome. Izgleda da je njegov ubica nešto tražio ovde. Znam samo da je Kirbi rekao mom gazdi kako ide na teren na nekoliko dana. Sledeće za šta znam je policijska traka preko njegovih vrata i policija koja postavlja pitanja, jesam li videla nešto ili nekog sumnjivog. Nisam, iako se štošta može zaključiti na osnovu likova koji ovamo dolaze po pomoć za lične probleme.“ „Mogu da zamislim.“ „Koliko sam čula, provala se dogodila iste noći kada je ubijen, ili tako nekako. Tako da ovde nije bilo nikoga da bi nešto video. Ali... mogu vam dati preporuku za drugog detektiva.“ „Idemo odavde.“ Abra povuče Elija za ruku. „Hajdemo kući, pa ćemo tamo videti šta ćemo.“ „U redu. Hvala u svakom slučaju. Stvarno šteta.“ Kada su izašli napolje, Eli se pozabavio idejom, da pokuša i u ostalim kancelarijama, ali nije bilo svrhe. Abra je ćutala dok su silazili niz stepenice. „Stvarno si dobar u tome.“ „U čemu?“ „U laganju.“ „Snalaženju.“

„Advokati to tako zovu?“ „Ne, mi to zovemo laganjem.“ Abra se nasmeja, pljesnuvši ga po ramenu. „Ne znam šta sam očekivala da ću ovde naći. Provala se dogodila ili kasno noću ili rano ujutro. Ovde nije bilo nikoga.“ „Nešto mi je palo na pamet.“ „Kaži“, insistirala je kada su ušli u kola. „Ako se držimo teorije da je Suskind unajmio Dankana, imamo tipa iz više klase. Skupo odelo, porodična kuća u predgrađu, status koji mu je bitan. A onda unajmljuje propalog detektiva.“ „Možda mu ga je neko preporučio.“ „Sumnjam. Mislim da nije hteo skupog i uspešnog iz dva razloga. Prvo, nije hteo detektiva koji je možda radio za nekog iz njegovih krugova. Drugo, i mnogo realnije, hteo je da izbegne velike troškove.“ „Ali kupio je kuću na plaži“, poče Abra. „Dobra investicija. Uostalom, bar je pokušao da sakrije svoje vlasništvo.“ „Zato što je znao da mu sleduje razvod braka. Kakva gnjida od čoveka“, zaključi Abra „Sa ovom karmom, u sledećem životu će biti puž golać.“ „Sviđa mi se ta ideja“, zaključi Eli. „Sa ovom karmom, imaće ogromne izdatke — i tu će pucati visoko — alimentacija, bračna nagodba. Dankanu je verovatno plaćao u gotovini, kako bi sakrio tragove. Neće biti podataka o tome na izveštaju iz banke kada bude morao advokatima da pokaže svoje finansijske transakcije.“ „I dalje je morao da provali ovde i pretraži kancelariju, jer tužilaštvo zadržava podatke o klijentima, pa čak i o gotovinskim transakcijama.“ „Dosijea, elektronska ili na papiru, kopije gotovinskih računa, dnevnik, spisak klijenata“, složi se Eli. „Zasigurno nije želeo da ga povežu kao klijenta privatnog detektiva kog je unajmio da mene prati, koji je završio mrtav. Vrlo pipavo.“ „Vrlo“, zamišljeno će Abra. „Verovatno nikada nije ni dolazio ovde, zar ne, u agenciju?“ „Verovatno. Sretali su se u kafićima ili barovima. I sigurno ne u ovom ili Dankanovom kraju.“ Eli zaustavi kola ispred zgrade od čelika i betona. „Ovde je živeo?“ „Na drugom spratu. Sumnjiv kraj.“ „Šta ti to govori?“ „Da je Dankan umeo da se brine za sebe, da nije strepeo da li će mu obiti kola ili zbog sumnjivog komšiluka. Možda je bio opasan lik ili je samo mislio da zna pravila igre. Neko takav ne bi strepeo od susreta sa klijentom nasamo.“ „Hoćeš da uđemo, popričamo sa komšijama?“ „Nema svrhe. Policajci su to već uradili. Suskind ne bi dolazio da mu pretraži stan. Ne samo zato što nije imao razlog da se nađe sa Dankanom već zato što bi se plašio da zađe u ovakav kraj. Južni Boston nije njegova teritorija.“ „Nije ni tvoja, viski barone.“ „Moji otac i sestra su baroni. Kako god, neko vreme sam volontirao u Južnom Bostonu. Ne, nije moja teritorija, ali nije ni geto. Pa, recimo da smo videli sve što je trebalo da vidimo, i najbolje i najgore.“

„Dankan je samo radio svoj posao“, zaključi Abra. „Nije mi se svideo, kao ni način na koji je razgovarao sa mnom, ali nije zaslužio da umre samo zato što je radio svoj posao.“ „Nije. Ali posmatraj to kao vrstu karme.“ „Znam kada mi se ulaguju, ali bio je dobar u svom poslu. U pravu si, karma.“ „Eto. Hajde da pre povratka vidimo kako je Hester.“ „Hočeš li da prođemo pored kuće u kojoj si živeo sa Lindsi?“ „Zašto?“ „Čisto da osetim ko si bio pre.“ Oklevao je, a onda mu sinu, što da ne? Što da ne napravi ceo krug? „U redu.“ Bilo je čudno voziti tim drumovima, u tom pravcu. Nije bio u kući na Bek Beju od kada je oslobođen optužbi. Tada je unajmio agenciju da isprazni kuću i stavi je na prodaju. Mislio je da će mu presecanje tih veza pomoći, ali nije mogao reći da jeste. Prolazio je kraj prodavnica i restorana koje su nekada bile deo njegove svakodnevice. Kafić u kom je često pio sa prijateljima, spa-centar koji je Lindsi volela, kineski restoran sa neverovatnom kung pao piletinom i nasmejanim dečkom koji isporučuje hranu. Lep drvored i ošišana dvorišta koja su nekada bila njegov komšiluk. Kada je zaustavio ispred kuće, nije rekao ništa. Novi stanari su u vrtu posadili ukrasno drvo čije su povijene grane počele da pupe ružičastim cvetovima. Na stazi je video tricikl vesele, jarko-crvene boje. Ostatak je izgledao isto, zar ne? Isti šiljci i uglovi, isti blistavi prozori i široka ulazna vrata. „Ne liči na tebe“, kaza Abra kraj njega. „Ne?“ „Ne. Previše je obična. Velika i lepa na svoj način. Kao elegantan kaput, ali koji ti ne stoji, bar ne sada. Možda ti je stajao uz ermes kravatu, italijansko odelo i advokatsku aktovku, dok ulaziš u lokalnu kafeteriju da kupiš papreno skupu kafu i kucaš poruku na mobilnom. Ali više ne.“ Abra se okrenu prema njemu. „Jesam li u pravu?“ „Jesi, valjda. Ali bio sam na tom putu, bez obzira na to da li mi je taj kaput pristajao ili ne.“ „A sada?“ „Više ne nosim kapute.“ Eli je pogleda. „Kada je kuća konačno prodata pre nekoliko meseci, osetio sam olakšanje. Kao da mi je spao sloj kože koja je postala previše tesna. Jesi li zato htela da prođemo ovuda? Da ti to priznam ili da se sama uveriš?“ „Lepa dodatna korist, ali prvenstveno zato što sam bila radoznala. Nekada sam i sama imala sličan kaput. Dobar je osećaj kada ga daš nekome kome će bolje stajati. Hajde da vidimo Hester.“ Još jedna poznata ruta, od jednog do drugog doma. Sa udaljavanjem od Bek Beja, napetost u njegovim ramenima je splašnjavala. Automatski je zaustavio ispred cvećare nadomak porodične kuće. „Volim da joj kupim nešto.“ „Dobar unuk.“ Zadovoljna, Abra mu se pridruži napolju. „Da sam na vreme mislila,

donela bih joj nešto iz Viski Biča. Oduševila bi se.“ „Sledeći put.“ Abra se osmehnu. „Sledeći put.“ Razgledala je po cvećari, ostavljajući njemu da odabere. Htela je da vidi šta će kupiti. Nadala se da to neće biti ruže, iako su bile prelepe. Ali bile su previše skupe, previše obične. Bila je zadovoljna kada se odlučio za plave irise u kombinaciji sa ružičastim ljiljanima. „Savršeno. Prolećno i smelo. Vrlo, vrlo Hester.“ „Hoću da se vrati kući pre leta.“ Abra nasloni glavu na njegovo rame dok je cvećarka uvijala buket. „I ja.“ „Dobro je videti vas, gospodine Landone.“ Cvećarka mu pruži olovku da potpiše račun. „Pozdravite porodicu.“ „Hvala. Hoću.“ „Zašto si tako iznenađen?“, upita Abra kada su izašli napolje. „Navikao sam da ljudi u prošlom životu... ili se prave da me ne poznaju ili samo prođu dalje.“ Abra se pope na prste i poljubi ga u obraz. „Nisu svi ološ“, kaza. Zajedno priđoše kolima, kraj kojih je stajao Vulf. Za trenutak se preklopiše prošlost i budućnost. „Lepo cveće.“ „I zakonito“, veselo će Abra. „Imaju još lepše ako ste raspoloženi.“ „Imate neka posla u Bostonu?“, upita on, ne skidajući pogled sa Elija. „Zapravo, da.“ Zaobišao je Vulfa kako bi Abri otvorio vrata. „Onda mi objasnite koja su to posla u Dankanovoj agenciji?“ „I to je zakonito.“ Eli dade cveće Abri kako bi oslobodio ruke. „Neki ljudi ne mogu da odole vraćanju na mesto zločina.“ „A neki ne mogu da odole mlaćenju prazne slame. Želite li još nešto, detektive?“ „Samo da kažem da ću nastaviti da mlatim. Prazna slama nije sasvim prazna.“ „Oh, prestanite!“ Razjarena, Abra vrati cveće Eliju i uvuče ruke u torbu. „Evo, pogledajte. Ovaj čovek je provalio u Liticu.“ „Abra...“ „Ne.“ Ona se okomi na Elija. „Dosta. Ovo je čovek kog sam te noći videla u pivnici i koji me je verovatno napao kad sam ušla u Liticu. Ovo je čovek koji je sigurno ubio Dankana Kirbija — nekog koga ste poznavali — a onda podmetnuo pištolj u moju kuću pre nego što je obavio anoniman poziv vama. I bilo bi dobro ako biste prestali sa prenemaganjem i postavili sebi pitanje zašto je Džastin Suskind kupio kuću u Viski Biču, zašto je unajmio Dankana, zašto ga je ubio. Možda on nije ubio Lindsi, a možda i jeste. Možda zna nešto zato što je kriminalac. Zato budite policajac i uradite nešto u vezi s tim.“ Zgrabila je nazad cveće i sama sebi otvorila vrata. „Dosta“, ponovi ona i zalupi vratima. „Vaša prijateljica je temperamentna.“ „Izazivate, detektive. Idem u posetu baki, a onda ću se vratiti u Viski Bič. Nastaviću da živim svoj život. A vi radite svoj posao.“ Eli uđe u kola, veza pojas i odveze.

„Oprosti.“ Naslonivši glavu na sedište, Abra za trenutak sklopi oči, pokušavajući da se smiri. „Oprosti, verovatno sam pogoršala situaciju.“ „Nisi. Iznenadila si ga. Suskindov crtež ga je iznenadio. Ne znam šta će učiniti u tom pogledu, ali uhvatila si ga nespremnog.“ „Slaba je to uteha. Ne sviđa mi se ovaj čovek i šta god da učini ili ne učini neće to promeniti. Sada...“ Abra nekoliko puta uzdahnu duboko. „Raščistimo vazduh, smirimo um. Neću da Hester primeti da sam uzrujana.“ „Pre bih rekao da si besna.“ „Nema mnogo razlike.“ „U tvom slučaju ima.“ Razmišljala je o tome dok su se zaustavili pred poslednjom kućom na Bikon Hilu. E ovo više liči na Elija, zaključi Abra. Možda zato što je kuća odisala prošlošću i generacijama koje se smenjuju. Dopadali su joj se izgled, konture i pejzaž obojen ranim prolećem. Abra mu tutnu cveće u ruke dok su prilazili vratima. „Dobar unuk.“ I uđoše da vide Hester. Zatekli su je u dnevnoj sobi sa blokom za crtanje, čašom ledenog čaja i kolačićima na tanjiru. Odložila je blok i olovku i digla obe ruke. „Evo ko će meni ulepšati dan.“ „Izgledaš umorno“, primeti Eli. „S dobrim razlogom. Upravo sam završila fizikalnu terapiju. Propustio si susret sa Markizom de Sadom.“ „Ako te toliko iscrpljuju, trebalo bi...“ „Daj, prestani.“ Hester nestrpljivo odmahnu rukom. „Džim je divan i ima odličan smisao za humor. Zna koliko mogu da podnesem i zna kako da me pokrene. Ali posle vežbi sam iscrpljena. Oživelo me je što vidim vas dvoje i to božanstveno cveće.“ „Mislila sam da priskočim Eliju u pomoć, dam mu smernice, ali ispostavilo se da ima istančan ukus. Odneću cveće Karmeli da ga stavi u vazu.“ „Hvala ti. Jeste li ručali? Možemo svi zajedno. Eli, daj mi ruku.“ „A što ti ne bi prvo malo sela.“ Kako bi je naveo na to, Eli i sam sede. „Ručaćemo kada se oporaviš od De Sada.“ On klimnu Abri a onda se okrenu prema Hester kada joj je predala cveće. „Ne moraš toliko da se trudiš.“ „Zaboravljaš s kim pričaš, momče. Samo trudom se završava posao. Drago mi je što si došao i što si doveo Abru.“ „Više nije tako teško doći u Boston.“ „Oboje radimo na isceljenju.“ „Na početku se nisam toliko trudio.“ „Ni ja. Moraćemo da zapnemo.“ Eli se osmehnu. „Volim te, bako.“ „Bolje bi ti bilo. Tvoja majka stiže za dva sata, a tvoj otac neće pre šest. Hoćeš li ostati da vidiš bar majku?“ „Takav je plan, a onda se vraćamo. Mnogo toga smo prevalili, oboje, u proteklih

nekoliko meseci.“ „Ali sada smo tu. Kaži mi, kako napreduje knjiga?“ „Mislim da dobro napreduje. Nekim danima bolje, nekim lošije, a ponekad mislim da je obično sranje. Ali to što mogu da pišem tera me da se zapitam zašto to nisam ranije počeo.“ „Bio si talentovan za pravo, Eli. Šteta što ti pravo nije bilo hobi, ili bar drugi posao, a pisanje profesija. Možda bi to sada mogao.“ „Možda. Mislim da svi znamo koliko sam bio loš u porodičnom poslu. Triša ide tim stopama.“ „Prokleto je dobra u tome.“ „Jeste, ali iako to nije za mene, naučio sam mnogo o poslu, o istoriji. Sada obraćam veću pažnju na korene i početke.“ Oči joj zasijaše s odobravanjem. „Vidim, provodio si dosta vremena u biblioteci Litice.“ „Jesam. Majka tvoje svekrve je prodavala viski.“ „Jeste. Šteta što je nisam bolje upoznala. Sećam se da je bila žilava, tvrdoglava Irkinja. Malo sam je se plašila.“ „Sigurno je bila sposobna žena.“ „Jeste. Tvoj deda ju je obožavao.“ „Video sam slike dok sam malo njuškao po Litici, bila je prilično naočita. Ali koreni Landon Viskija sežu još dalje, do revolucije.“ „Inovacije, kockarsko srce, poslovni um, rizik i nagrada. I shvatanje da ljudi uživaju u dobrom piću. Naravno, rat je pomogao, ma koliko krvoločan bio. Vojsci je bio potreban viski, ranjenicima još više. Tačno je da se Landon Viski uzdigao u borbi protiv tiranije u pohodu za slobodu.“ „Pričaš kao pravi Jenki.“ Abra uđe sa vazom i ljupko aranžiranim cvećem. „Prelepo je.“ „Jeste. Da ih stavim ovde ili u vašu sobu?“ „Ovde. Ovih dana više vremena provodim sedeći nego ležeći, hvala bogu. Sada kada je Abra tu, zašto mi ne kažete šta vas zaista zanima.“ „Misliš da si mnogo pametna?“, našali se Eli. „Znam da jesam.“ On se naceri, klimajući glavom. „Nismo ni mi sigurni šta stvarno želimo da znamo. Ja mislim da bi čitav istorijat kuće i posla mogao igrati nekakvu ulogu u čitavoj stvari. Nisam još uvek sve prokljuvio. Ali hajde da preskočimo nekoliko vekova.“ „Ne mogu da mu vidim lice.“ Hester skupi šake u krilu. Smaragdni prsten koji je često nosila na desnoj ruci sevnu usled pokreta. „Pokušala sam sve čega sam se setila, pa čak i meditaciju — koju, Abra, kao što znaš, ne sprovodim baš najbolje. Sve što vidim i sve čega se sećam su senke, pokreti, figura muškarca — taj oblik. Probudila sam se i učinilo mi se da sam čula buku, a onda sam ubedila sebe da nisam čula ništa. Sada znam da je to bila greška. Sećam se da sam ustala i instinkti su mi govorili da siđem u prizemlje. To je sve. Žao mi je.“ „Nemoj da ti bude žao“, uzvrati Eli. „Bio je mrak. Možda se ne sećaš njegovog lika jer ga nisi videla, ili jesi ali nedovoljno jasno. Opiši mi zvuk koji si čula.“ „Toga se bolje sećam, bar tako mislim. Isprva sam mislila da sanjam, a možda i jesam

sanjala. Ličilo je na veverice u dimnjaku. Imali smo ih jednom, davno, ali od tada stavljamo poklopce. A onda se čula škripa i u polusnu sam pomislila, ko li je na spratu? Tada sam se razbudila i zaključila da umišljam, i tako nemirna konačno sam rešila da siđem u kuhinju i skuvam čaj.“ „A šta je sa mirisom?“, upita Abra. „Prašina. Znoj. Da.“ Eli sklopi oči dok se Hester koncentrisala. „Čudno, nisam toga bila svesna sve do sada, dok me nisi pitala.“ „Ako je sišao sa trećeg sprata, misliš li da gore ima nečeg gore što ga je zanimalo?“ Hester odmahnu glavom. „Uglavnom su to uspomene iz prošlosti, stvari koje se više ne uklapaju u životni prostor. Ima nekih divnih komada odeće, starog nameštaja, dnevnika, fotografija.“ „Veći deo sam pregledao.“ „Moj dugoročni plan je da pozovem nekoliko stručnjaka, da ih unesu u kataloge i jednog dana izlože u muzeju Viski Biča.“ „Odlična ideja“, oduševljeno će Abra. „Nikada mi to niste rekli.“ „Još je u fazi planiranja.“ „Kućna kartoteka“, pomisli Eli naglas. „Da, knjigovodstvo, spiskovi gostiju, kopije pozivnica. Dugo sve to nisam pregledala i, iskreno, nisam nikada do kraja. Stvari se menjaju, vremena se menjaju. Tvom dedi i meni nije trebalo mnogo kada su deca otišla, pa smo ih sve odneli na treći sprat. Jedne godine sam pokušala gore da slikam. Kada je Eli umio, ostale su samo Berti i Edna. Ti ih se sigurno sećaš, Eli.“ „Da, sećam se.“ „Kada su se penzionisale, nisam imala srca da uzimam stanare. Ostale smo samo kuća i ja, da brinem o njoj. Pretpostavljam da je ta osoba gore mogla biti samo iz radoznalosti ili se nadala da će nešto pronaći.“ „Ima li gore nešto od Landonovih iz vremena kada je potonuo Kalipso?“ „Mora biti. Landonovi su uvek čuvali svoje stvari. Najvredniji primerci iz tog vremena, a i ostalih, izloženi su svuda po kući, ali na trećem spratu zacelo ima nekih stvari sa olupine.“ Hester skupi obrve, pokušavajući da se seti. „Zanemarila sam taj deo kuće. Samo sam prestala da idem tamo, rekavši sebi da ću jednog dana unajmiti stručnjake. Provalnik je možda tražio mape, što je suludo. Da smo znali gde je blago, iskopali bismo ga sami odavno. Ili je tražio dnevnik, možda Violete Landon. Ali priča kaže da je ona, nakon što joj je brat ubio ljubavnika, uništila svoj dnevnik, ljubavna pisma, sve. Ako su uopšte i postojali. Da su sačuvani, ja bih čula za njih, ili bih u jednom trenutku nabasala na njih.“ „Dobro. Je li bilo nekih poziva, raspitivanja, je li neko dolazio da se zanima za antikvitete, uspomene, je li neko tražio pristup kući zato što piše priču, knjigu?“ „Pobogu, Eli, ne mogu ni da ih izbrojim. Jedino zbog čega sam došla u iskušenje da unajmim nekog kao što je Abra bila je želja da imam nekog ko će se baviti tim beskrajnim ispitivanjima.“ „Nije se pojavio niko neobičan?“ „Ne, niko mi ne pada na pamet.“

„Obavesti me ako se nečeg setiš.“ A ima toga podosta, zaključi Eli, primetivši da je Hester opet ubledela. „Šta ima za ručak?“ „Hajdemo dole da saznamo.“ Pomogao joj je da ustane, međutim, kada je počeo da je vodi, ona ga odgurnu. „Nema potrebe da me nosiš. Mogu i sama sa štapom.“ „Možda, ali volim da izigravam Reta Batlera.“ „On svoju baku nije nosio niz stepenice na ručak“, uzvrati Hester kada ju je Eli podigao u naručje. „Ali sigurno bi.“ Abra je ponela štap i gledala kako Eli nosi Hester niz stepenice, shvativši u potpunosti zašto se zaljubila u njega.

27 ivan dan, pomisli Abra kada su se oprostili od Hester. Uhvatila je Elija za ruku da mu to kaže dok su koračali prema kolima. A onda je spazila Vulfa preko puta ulice. „Šta ovaj to radi?“, upita ona. „I zašto? Zar misli da ćeš otići kod njega i sve mu ispovediti?“ „Stavlja mi do znanja da je tu.“ Eli sede za volan i mirno upali motor. „Mali psihološki rat i to zapanjujuće efikasan. Prošle zime sam došao do tačke kada nisam napuštao kuću, jer kada bih otišao samo da se ošišam, nisam bio siguran da li će i on ušetati u salon i sesti u stolicu do moje.“ „To je uznemiravanje. „Tehnički — da, i mogli bismo da podnesemo tužbu, ali on bi dobio samo šamar. A to ne bi ništa promenilo i istina je da sam bio previše umoran za te akcije. Bilo mi je lakše da ga se klonim.“ „Stavio si sebe u kućni zatvor.“ Nije razmišljao o tome na taj način, bar ne tada. Ali Abra je bila u pravu. Viski Bič je nekim delom svog bića smatrao oblikom samonametnutog izbeglištva. Ali ti dani su prošli. „Nisam imao kuda da idem“, reče on. „Prijatelji su se razbežali. Advokatska firma me je otpustila.“ „A šta je sa motom ’nevin dok se ne dokaže krivica’?“ „To je zakon ali nema naročitu težinu kod važnih klijenata, reputacija i plaćenih sati.“ „Trebalo je da te zadrže, Eli, bar iz principa.“ „Morali su da misle na ostale advokate, partnere, klijente, osoblje. Na početku su to nazvali plaćenim odsustvom, ali već sam bio otpisan i svi smo to znali. Kako god, to mi je dalo vremena i razloga da pišem, da se usredsredim na to.“ „Nemoj to da im pripisuješ kao uslugu.“ Glas joj je bio odsečan i oštar poput makazica. „Sam sebi si učinio uslugu. Učinio si pozitivnu stvar.“ „Našao sam spas u pisanju i to je pozitivnije nego da nisam. Kada nisu došli da me uhapse, a čekao sam to svaki dan, ako mi veruješ, odlučio sam da se preselim u Liticu.“ Kao način pročišćenja, pomisli Abra, koje ga je ostavilo umornog, napetog i, po njenom mišljenju, potpuno spremnog da se preda situaciji koja ga je zadesila. „A sada?“, upita ona. „Sada mi je pisanje dovoljno. Znam da neću propasti. Uzvratiću udarac. Naći ću

odgovore. A kada ih nađem, gurnuću ih Vulfu u grlo.“ „Volim te.“ Eli je pogleda sa smeškom koji je prerastao u iznenađenje kada je ugledao njene oči. „Abra...“ „Hej, bolje gledaj kuda voziš.“ Ona pokaza na drum i Eli nagazi kočnicu da ne bi poljubio prikolicu kamiona. „Pogrešan trenutak“, nastavi Abra. „Nimalo romantičan, ali verujem u izražavanje osećanja, naročito pozitivnih. Ljubav je najpozitivnije osećanje koje postoji. Prija mi i nisam bila sigurna da ću je ikada više osetiti. Eli, oboje smo preživeli traume, a neke od njih nas još uvek prate. Možda će nam pomoći da shvatimo ko smo. Ali to nas je nateralo da s oklevanjem poverujemo jedno drugom, da potražimo pomoć, preuzmemo rizike.“ Neverovatno, pomisli ona, prosto neverovatno kako izgovaranje ovih reči naglas osnažuje, oslobađa. „Ne očekujem da preuzmeš te rizike samo zato što ja jesam, ali trebalo bi da se osećaš dobro, i trebalo bi da si srećan što te voli jedna pametna, samosvesna, zanimljiva žena.“ Eli se provlačio kroz gust saobraćaj kako bi izašao na severni auto-put broj 95. „Jesam srećan“, reče on i preplavi ga panika. „To je dovoljno. Treba nam lepša muzika“, zaključi Abra i poče da traži drugu radio-stanicu. Tek tako, začudi se on. Volim te, hajde da promenimo radio-stanicu? Dođavola, kako čovek da prati takvu ženu? Bila je teža za navigaciju od bostonskog saobraćaja i jednako nepredvidljiva. Dok su kilometri prolazili, pokušao je da misli na nešto drugo ali stalno se vraćao na to, poput prstiju koji češu mesto koje svrbi. Na kraju je morao da joj kaže, na neki način. Morali su da reše... probleme. I kako je mogao da razmišlja jasno, racionalno, o ljubavi i svemu što ona znači, kada je imao toliko problema za rešavanje? „Treba nam plan“, reče Abra i baci ga nazad u paniku. „Bože, tvoje lice.“ Nije mogla da zaustavi smeh. „Oličenje muškog straha. Ne mislim na plan Abra-voli-Elija, zato se opusti. Mislim na plan Džastin-Suskind-je-rizikovao-šunjanje-po-trećem-spratu-Litice. Moramo sistematski da pretresemo ceo sprat.“ „Počeo sam to da radim pre nekoliko dana, svakodnevno, ali ni makac. Je si li videla koliko stvari ima gore?“ „Zato sam i rekla sistematski. Držimo se ideje da ga zanima blago. Tome dodajmo realnu pretpostavku da ima informaciju, pravu ili pogrešnu, koja ga je naterala da kopa u podrumu. A možemo da dodamo i logične spekulacije. Tražio je još informacija, još tragova, nešto što će potvrditi — po njegovom ubeđenju — tačnu lokaciju.“ Eli je pretpostavljao da postoji dosta nevidljivih ili promašenih tačaka, ali sve u svemu, nije bilo loše povezati ono što imaju. „Koliko znamo, našao je ono što je tražio.“ „Možda, ali posle toga se vraćao u kuću. On i dalje misli da je kuća ključ.“ „Stvari nisu ispreturane.“ Eli se zamisli. „Ne znam kako su bile složene u sanducima, kovčezima, kutijama i fiokama, tako da su možda bile pomerene i pre policijskog pretresa. Ali

ako jeste, bio je pažljiv. Onda je policija sve ispreturala i sada je tamo haos.“ „Kako je mogao znati da se neko neće popeti i zateći ga pre nego nađe to što želi? Nije hteo da neko zna da ima pristup kući. Ni mi ne bismo imali pojma šta se dešava da nismo lutali po mračnom podrumu.“ „Lutali smo po podrumu jer je isečena struja. To je veliki trag koji ukazuje na provalu.“ „U redu, to je dobar stav. Ali zar bi lutao dole? Da si ušao u kuću, pozvao policiju, malo je verovatno da bi sišao u podrum i tražio znakove da je provalnik bio dole. Ili da jesi, malo je verovatno da bi otišao iza vinare.“ „U redu. Smišljeno je rizikovao.“ „Zato što je želeo i morao da uđe u kuću, i možda ćemo, ako obavimo tu sistematsku pretragu, saznati zašto. Moramo da ga sačekamo da se vrati pre nego što razradimo plan zasede“, podseti ga ona. „U međuvremenu možemo da uradimo nešto aktivno. Aktivnije“, ispravi se. „Znam da si istraživao i smišljao teorije i veze, pa i današnje putovanje nam je dalo neke nove informacije. Ali sviđa mi se ideja da bukvalno uzmemo stvar u svoje ruke.“ „Možemo detaljnije da sagledamo situaciju.“ „I vreme provedeno gore nam može dati više ideja o tome kako da iskoristimo prostor. Doneću ti uzroke boja.“ „Čega?“ „Boje inspirišu.“ „Ne“, naposletku reče Eli. „Ne mogu da pratim.“ „Šta?“ „Tebe.“ Olakšanje što je konačno skrenuo u selo zameni frustracija. Ljubav, radio-stanice, sistematska potraga, zaseda, uzorci boja. „Koliko ideja ti možeš da obrađuješ u isto vreme?“ „Mogu da razmišljam u više pravaca, naročito kada ih smatram važnim, relevantnim ili zanimljivim. Ljubav je važna a svakako i muzika tokom vožnje, na drugačijem nivou. Apsolutno je relevantna i potraga na trećem spratu i razrada svakog plana, kako bismo, nadam se, uhvatili Suskinda u kući, a uzorci boja su zanimljivi — i s vremenom će biti važni i relevantni.“ „Predajem se“, kaza on, zaustavljajući i parkirajući ispred Litice. „Dobra odluka.“ Abra izađe iz kola, raširi ruke i napravi krug. „Volim ovaj miris, ovaj mir. Hoću da trčim plažom i samo se napunim njim.“ Nije mogao da odvoji oči od nje, niti da zaustavi emocije. „Važna si mi, Abra.“ „Znam.“ „Važnija nego iko pre.“ Abra spusti ruke. „Nadam se.“ „Ali...“ „Stani.“ Izvadila je svoju torbu iz kola i zabacila kosu. „Ne moraš da definišeš. Ne tražim od tebe da važeš. Ovo je poklon, Eli. Ako sam ti ga prerano uručila ili umotala na pogrešan način, bilo je jače od mene. Ali i dalje je poklon.“ Ona priđe vratima i iznutra začu Barbin lavež. „Tvoj alarm se upalio. Presvući ću se i vodim je na trčanje.“

Eli izvadi ključeve. „I meni će prijati rekreacija.“ „Savršeno.“ Više to nije spominjala, umesto toga usredsredila se na novi zadatak. Raspakovali su sanduke, čiji sadržaj je Abra uredno zapisivala na laptopu. Nisu bili stručnjaci, naglasila je, ali organizovan inventar je mogao da pomogne u Hesterinoj ideji za muzej. I tako su stare stvari odvojili, proučili, katalogizovali i zamenili Elijevim odabirom kućnih knjiga, dnevnika i knjigovodstvenih papira. On ih je obeležio stranama, dopisujući svoje beleške, uz kratak siže njegove teorije. Abra je morala da radi, baš kao i Eli, ali on je svoj raspored prilagodio, nazvavši čitav proces ’miniranjem prošlosti’. Dodao je svoj tabak kućnih knjiga sa preciznim podacima o kupovini živine, govedine, jaja, putera i raznog povrća od lokalnog farmera po imenu Henri Tribet. Eli je zaključio da su farmer Tribet i njegov ortak iz pivnice, Kameni Tribet, bliski rođaci. Zabavljalo ga je zamišljanje Kamenog sa farmerskim slamnatim šeširom kada je Barbi upozoravajuće zalajala i potrčala niz stepenice. Ustao je sa svog privremenog radnog mesta u vidu kartaroškog stola i stolice na rasklapanje, i krenuo za njom. Čim je lajanje prestalo, oglasila se Abra. „Ja sam. Ne silazi ako si zauzet.“ „Na trećem sam“, doviknu on. „Oh. Samo da rasklonim ove stvari i dolazim gore.“ Zvučalo je dobro, morao je da prizna. Čuti njen glas u tihoj kući, znati da će mu se pridružiti gore, da će raditi s njim, ispričati mu o svom danu i ljudima u njemu. Kad god je pokušao da zamisli svoj dan bez nje, setio bi se turobnog vremena, svog samonametnutog kućnog pritvora gde je sve bilo bezbojno, hladno i mučno. Nikada se neće vratiti tamo, previše je zagazio u svetlost da bi se vraćao u tamu. Ali često je razmišljao kako je sada Abra izvor te jarke svetlosti. Ubrzo se začuše njeni laki koraci i Eli je ugleda. Na sebi je imala bermude od džinsa i crvenu majicu sa natpisom: Jogine su uvrnute. „Zdravo, otkazana mi je masaža, pa...“ Abra zastade na pola puta do stola za kojim je sedeo i čekao njen poljubac. „Blagi bože!“ „Šta je?“ Eli skoči na noge, spreman da je odbrani od pauka, fantoma, koga kod. „Ova haljina!“ Već je hitala prema sanduku, preko kog je bila prebačena. Zgrabila ju je i oduševljeno prislonila uz sebe, trčeći prema ogledalu koje je ranije otkrila. Kao što je već video da radi sa balskim i koktel-haljinama, odelima i ostalim stvarima koje bi joj se svidele, tako je podigla i crvenu haljinu u stilu dvadesetih sa niskim strukom i širokom, lepršavom suknjom do kolena. Abra se okrenu nadesno, pa nalevo, gledajući kako suknja veselo skakuće. „Duga ogrlica od perli, gomila perli, šeširić od istog materijala i srebrna muštikla.“ Ne spuštajući haljinu, ona se zavrte u krug. „Zamisli gde je sve bila ova haljina! Igrala je čarlston na nekoj fantastičnoj zabavi ili u nekom tajnom noćnom klubu. Vozila se u starinskom automobilu, pila džin i viski.“

Abra se opet zavrte ukrug. „Žena koja ju je nosila bila je smela, pa čak i pomalo nestašna, i apsolutno sigurna u sebe.“ „Stoji ti.“ „Hvala, zato što je fenomenalna. Znaš, s ovim što smo dosad popisali, mogao bi ovde gore da napraviš modnu izložbu.“ „Odlučiću se radije za opciju ubadanja u oko oštrim predmetom.“ Pih, muškarci, pomisli Abra, nemajući želju da to menja. „U redu, ne ovde, ali definitivno imamo dovoljno fantastičnih eksponata za Hesterin muzej. Jednog dana.“ Za razliku od Elija, brižljivo je složila haljinu i uvila je u platno. „Pogledala sam kroz teleskop pre dolaska gore. Još ga nema.“ „Vratiće se.“ „Znam, samo mrzim da čekam.“ Abra mu konačno priđe da ga poljubi. „Zašto ne pišeš? Još je rano.“ „Završio sam prvu verziju pa pravim pauzu, puštam da se malo slegne.“ „Završio si.“ Ona ga zagrli oko vrata, vrckajući kukovima. „Fantastično! Zašto ne slavimo?“ „Prva verzija nije knjiga.“ „Naravno da jeste, knjiga koja čeka da se prečešlja. Kako se osećaš?“ „Kao neko koga čeka mnogo posla, ali prilično dobro. Kraj je išao brže nego što sam očekivao. Čim sam ga osmislio, kliznulo je.“ „Moramo da proslavimo. Idem da skuvam nešto sjajno za večeru, i da ohladim šampanjac.“ Oduševljena zbog njega, Abra mu sede u krilo. „Tako sam ponosna na tebe.“ „Nisi je još pročitala. Samo jednu scenu.“ „Nema veze. Završio si je. Koliko ima strana?“ „Trenutno? Petsto četrdeset tri.“ „Napisao si petsto četrdeset tri strane, preživljavajući lične košmare, u periodu najvećih promena u svom životu, kroz neprekidne sukobe, stresove i turbulencije. Ako ti nisi ponosan na sebe, onda si ili iritantno skroman ili glup. Šta si od to dvoje?“ Podizala ga je, shvati on. Jednostavno ga je podizala. „Onda bolje da kažem da sam ponosan na sebe.“ „Mnogo bolje.“ Sočno ga je poljubila i zagrlila oko vrata. „Sledeće godine u ovo vreme, tvoja knjiga će biti objavljena ili na putu da to bude. Tvoje ime će biti oslobođeno sumnje i imaćeš sve odgovore na sva pitanja koja se tiču tebe i Litice.“ „Sviđa mi se tvoj optimizam." „Nije samo optimizam. Čitala sam tarot.“ „Nije valjda. Hajde da potrošimo novac od knjige na putovanje u Belize.“ „Dogovoreno.“ Abra se zavali. „Optimizam i čitanje tarota su vrlo moćne sile, gospodine 'zaglibljen u realnosti’, naročito kada se dodaju trud i znoj. Zašto Belize?“ „Nemam pojma. To mi je prvo palo na pamet.“ „Često su prve stvari i najbolje stvari. Nešto zanimljivo danas?“

„Ništa u vezi sa blagom.“ „Pa, još nas čeka puno posla. Počeću od sledećeg sanduka.“ Radila je uporedo s njim, a onda je odlučila da promeni taktiku i sa sanduka pređe na fioke stare komode. Neverovatno šta su sve ljudi u njima držali, pomisli Abra. Heklane stolnjake, dečje crteže toliko suve da su izgledali kao da će se raspasti ako ih stisne jače. Našla je kolekciju ploča za koje je pretpostavljala da potiču iz istog vremena kao i predivna crvena haljina. Zabavljena, otkrila je gramofon, navila ga i pustila ploču. Iskezila se Eliju kada je sobom odjeknula pucketava muzika. Zavrtela je rukama i zanjihala kukovima, izmamivši njegov kez. „Trebalo bi da obučeš onu haljinu.“ Abra mu namignu. „Možda kasnije.“ Plešući, prišla je komodi i otvorila sledeću fioku. Koliko neiskorišćenog tekstila, primeti ona, slažući ga na gomile. Neko je svojevremeno koristio fioke komode za šivenje, odlažući tu svilu i brokat, tvid i saten. Od toga su sigurno nastale neke lepe haljine, dok su neke druge samo isplanirane ali nikada sašivene. Kada je posegnula za najnižom fiokom, Abra primeti da je poluotvorena. Posle nekoliko cimanja, izvadila je komade tekstila, koverat sa iglama, staro jastuče za špenadle u obliku crvenog paradajza, limenu kutijicu sa koncem. „Krojevi! Iz tridesetih i četrdesetih.“ Brižljivo ih je izvadila. „Košulje i večernje haljine. O, bože, pogledaj ovu letnju haljinu!“ „Uzmi je.“ Abra nije krila oduševljenje. „Sve su divne. Čitav ovaj projekat me je naterao da se zapitam zašto nikada nisam probala starinsku odeću. Baš me zanima da li bih mogla da sašijem ovu letnju haljinu.“ „Da sašiješ haljinu?“ Eli je pogleda. „Mislio sam da to rade krojačke radnje.“ „Recimo, od žute svile sa malim ljubičicama. Nikada nisam sašila haljinu, ali bih volela da probam.“ „Samo izvoli.“ „Mogu čak da pokušam na onoj staroj šivaćoj mašini koju smo našli ovde. Da sve bude starinsko.“ Zamišljajući to, Abra skupi krojeve i povuče praznu fioku. „Zaglavila se“, promrmlja ona. „Možda se nešto uhvatilo...“ Iskosivši se, ona pruži ruku, pipajući po dnu fioke, zatim duž ivica i pozadi. „Možda se nešto samo ukleštilo ili omotalo oko...“ A onda joj prsti napipaše metalnu oblinu. „Ovde ima nešto u uglu“, kaza ona Eliju. „Sa obe strane.“ „Pogledaću za minut.“ „Ne znam šta će to u fioci. Samo je...“ Abra je nestrpljivo trgnu i fioka iskliznu napolje, maltene joj padnuvši u krilo. „Oh!“ Eli iznenađeno diže glavu. „Jesi li dobro?“ „Da, samo me malo udarila u kolena. Liči na pregradak, Eli. Tajni pregradak u zadnjem delu fioke.“

„Da, našao sam ih nekoliko u radnim stolovima i jedan u starom pisaćem stolu.“ „Baš ovakav?“ Abra dignu drvenu kutiju, u koju je duborezom bilo izgravirano slovo L. „Ništa slično.“ Sada već zainteresovan, Eli prestade sa inventarom kada je Abra donela kutiju na sto. „Zaključano je.“ „Možda je ključ u onoj gomili, većina odgovara skrivenim fiokama u starom pisaćem stolu.“ Abra pogleda teglu u koju su ubacivali sve ključeve na koje bi naišli tokom popisa stvari na trećem spratu. A onda izvuče ukosnicu iz kose. „Prvo da probam ovako.“ Eli se nasmeja. „Ozbiljno? Obićeš bravu ukosnicom?“ „Klasičan način, zar ne? Koliko teško može da bude?“ Savila je ukosnicu, uvukla u bravu i okrenula, drmusala, vrtela ukrug. Pošto je bila rešena da otvori kutiju, Eli posegnu za teglom. A onda se začu klik. „Radila si to i pre?“ „Ne od trinaeste godine kada sam izgubila ključ od svog dnevnika. Ali neke veštine se nikad ne zaboravljaju.“ Abra otvori poklopac i ugleda uvezana pisma. Nailazili su i pre na pisma, uglavnom prepisku između Viski Biča i Bostona ili Njujorka. Neka su bila od vojnika koji su otišli u rat, ili kćerki koje su se udale i otišle daleko do kuće. Nadala se da su ovo ljubavna pisma. „Papir deluje staro“, primeti ona dok ih je pažljivo vadila. „Pisana perom, rekla bih — da, evo datuma, 5. jun 1821. godine. Edvin Landon.“ „To je Violetin brat.“ Eli odgurnu svoj posao i primače se da pogleda. „Tada je imao oko šezdeset. Umro je u...“ Zamislivši se, prisećao se porodične istorije. „Mislim da je to bilo 1830. i neke, početkom te decenije. Od koga je?“ „Džejms Dž. Ficdžerald, iz Kembridža.“ „Možeš li da ga pročitaš?“ „Mislim da mogu. ’Gospodine, žalim zbog nesrećnih okolnosti i prirode našeg susreta prošle zime. Nije mi bila namera da remetim vašu privatnost ili dobru volju. Iako su vaše mišljenje i odluka tada bili... kristalno jasni, moram da vam pišem u ime moje majke i vaše sestre, Violete Landon Ficdžerald.’“ Abra zastade, njen iskolačeni pogled presrete Elijev. „Eli!“ „Nastavi.“ On ustade da prouči pismo preko njenog ramena. „U porodičnoj istoriji nema podataka da se udavala ili rađala decu. Nastavi“, ponovi on. „’Kao što sam vam pisao u januaru, vaša sestra je smrtno bolesna. Naša situacija se dodatno pogoršava dugovima, nastalim posle smrti mog oca pre dve godine. Moj posao činovnika u plemstvu Endrua Grendona obezbeđuje mi skroman prihod, s kojim moram da izdržavam svoju ženu i porodicu. Naravno, sada moram da se pobrinem za majčine potrebe kako bismo nekako otplatili dugove. „’Ne bih vam se obratio za finansijsku pomoć da na tome nije insistirala vaša sestra.

Budući da je njeno stanje izuzetno teško, lekari savetuju da se preselimo iz grada na obalu, jer veruju da će joj morski vazduh prijati. Bojim se da neće doživeti još jednu zimu ako se trenutno stanje nastavi. „’Najveća želja vaše sestre je da se vrati u Viski Bič, da se vrati u svoj dom, gde je rođena i za koji je vezuju brojne uspomene. „’Preklinjem vas, gospodine, kao svog ujaka. Dajem vam svoju reč da nikada neću tražiti ništa za sebe na ime naših porodičnih veza. Preklinjem vas kao brata čija sestra želi da se vrati kući.’“ Pazeći da ne ošteti pismo, Abra ga spusti na sto. „O, Eli.“ „Otišla je. Čekaj, da razmislim.“ On se uspravi, poče da šetka po sobi. „Nema podataka o njenom braku, deci, smrti — bar ne u porodičnim spisima — i nikada nisam čuo za tu vezu sa Ficdžeraldom.“ „Njen otac je uništio te podatke, zar ne?“ „To nam je promaklo, da. Ona je pobegla i on ne samo što ju je razbaštinio već ju je bukvalno izbacio ih svih porodičnih spisa.“ „Sigurno je bio sitan i ružan čovek.“ „Na portretima je visok, tamnoput i naočit“, pojasni Eli, „ali je bio zao u duši. I verovatno si u pravu. Dakle, Violeta je otišla odavde, udala se u drugu porodicu, preselila se u Boston ili Kembridž, i oni su je razbaštinili. U jednom trenutku je rodila decu — bar ovog sina. Je li Ficdžerald preživeli sa Kalipsa? Prezime je irsko, ne špansko.“ „Možda je bio žigosan. Je li to pravi izraz? Ili ga je ona srela i udala se za njega nakon što je otišla od kuće. Je li posle toga zaista bilo pokušaja pomirenja? Pre njene smrti?“ „Ne znam. Prema nekim pričama, pobegla je sa ljubavnikom, a neki kažu da je pobegla nakon što je njen brat ubio njenog ljubavnika. Tokom ove istrage, naišao sam na nekoliko verzija koje kažu da je proterana zato što je bila trudna, a potom razbaštinjena jer se suprotstavila porodici. Kako god, izbrisali su je, tako da nema nikakvih porodičnih podataka o njoj, niti se spominje posle 1770. godine. Sada kada imamo ovo, možemo da tražimo tog Džejmsa Dž. Ficdžeralda iz Kembridža i da krenemo odatle.“ „Eli, sledeće pismo je napisano u septembru iste godine. Još jedna molba. Stanje joj se pogoršalo i dugovi rastu. On kaže da mu je majka previše slaba da bi držala pero i pisala sama. Piše njene reči umesto nje. Jao, srce mi se cepa. ’Brate, oprosti mi. Ne želim pred boga sa neprijateljstvom između nas. Preklinjem te, s ljubavlju koju smo nekada tako radosno delili, da mi dozvoliš da se vratim kući i umrem tu. Da dozvoliš mom sinu da upozna mog brata, brata kog cenim, i koji je mene cenio pre tog užasnog dana. Molim boga da mi oprosti sve moje grehe i tvoje. Možeš li da mi oprostiš, Edvine, kao što ja opraštam tebi? Oprosti mi i odvedi me kući.’“ Abra obrisa suze sa obraza. „Ali joj nije oprostio, zar ne? Treće pismo, poslednje. Datum je šesti januar. ’Violeta Landon Ficdžerald se oprostila od ovog sveta na današnji dan u šest časova. Teško je bolovala poslednjih mesec dana svog života na zemlji. Ova patnja, gospodine, na vašu je dušu. Neka vam bog oprosti, jer ja neću. „’Na samrtničkoj postelji, ispričala mi je sve što se dogodilo tih poslednjih dana avgusta godine 1774. Ispovedila mi je svoje grehe, grehe mlade devojke, i vaše, gospodine. Patila je i

umrla želeći da se vrati tamo gde se rodila, gde je njena krv, u zagrljaj porodice koja je se odrekla. Neću vam oprostiti, ni ja ni moja krv. Imate svoje bogatstvo koje vam je milije od njenog života. Više je nećete videti, niti ćete je sresti na nebu. Zbog tih svojih postupaka ste prokleti, kao i svi Landonovi koje budete izrodili.’“ Abra spusti pismo na ostala dva. „Slažem se s njim.“ „Prema podacima, Edvin Landon i njegov otac su bili teški ljudi, beskompromisni.“ „Rekla bih da ova pisma to i dokazuju.“ „I više. Ne znamo kako je Edvin reagovao, niti šta je napisao ili uradio, ali jasno je da su i on i Violeta 'zgrešili’ tog avgusta 1774. Pet meseci nakon što je Kalipso potonuo kod Viski Biča. Moramo da tražimo informacije o Džejmsu Ficdžeraldu. Moramo da saznamo datum rođenja.“ „Misliš da je zatrudnela pre nego što je otišla, ili su je se odrekli.“ „Mislim da bi ljudi poput Rodžera i Edvina Landona osudili takav greh. I mislim, s obzirom na ono vreme, njihov uspon u društvu, status, posao... Trudna kći, naročito s nekim iz nižeg staleža, nekog odmetnika od zakona? Neprihvatljivo.“ Eli joj stade iza leđa, proučavajući opet pismo, potpis. „Džejms je prilično često ime. Sinovi su obično dobijali imena po svojim očevima.“ „Misliš li da je njen ljubavnik, mornar sa Kalipsa, bio Džejms Ficdžerald?“ „Ne. Mislim da je njen ljubavnik bio Natanijel Džejms Brum, i da je preživeo brodolom, zajedno sa Esmeraldinim mirazom.“ „Brum je Džejmsovo srednje ime?“ „Da. Ko god da je bio Ficdžerald, kladim se da je već bila trudna kada se udala za njega.“ „Brum je možda pobegao s njom i promenio ime.“ Eli odsutno provuče prste kroz Abrinu kosu. „Ne verujem. Bio je gusar, prilično ozloglašen. Ne verujem da se skrasio u Kembridžu i podigao sina koji je postao činovnik. Uostalom, taj nikada ne bi dopustio da se Landonovi dočepaju blaga. Edvin bi ga ubio, tako ja to vidim. Ubio bi ga, uzeo blago i izbacio sestru napolje.“ „Zbog novca? U suštini, oni su je već izbacili, izbrisali su je, zbog novca?“ „Uzela je razbojnika za ljubavnika. Ubicu, lopova, čoveka koji bi sigurno bio obešen da je uhvaćen. Landonovi su izgradili bogatstvo, društveni status i nešto političke moći. A onda ih kćerka, koju su udali za sina druge imućne porodice, upropasti. Moglo je da ih upropasti i kada bi se pročulo da su krili ili imali znanje o traženom čoveku koji se skrivao od zakona. Ona, situacija, njeno stanje, trebalo je sve to resiti.“ „Rešiti? Rešiti?“ „Ne slažem se s onim što su uradili, samo ukazujem na njihov položaj i moguća dela.“ „Advokat Landon? Ne, on nije jedan od mojih omiljenih likova.“ „Advokat Landon samo izlaže njihov slučaj, slučaj ljudi iz tog vremena, tog mentalnog sklopa. Kćerka je u stara vremena bila imetak, Abra. To nije bilo pravedno, ali takva je istorija. Danas kćerka nije imetak ali je odgovornost.“ „Ne mogu ovo više da slušam.“ „Daj, saberi se“, predloži on kada je ustala. „Pričamo o kraju osamnaestog veka.“ „Zvučiš kao da to odobravaš.“

„To je istorija, i jedini način da dobijem jasnu sliku jeste da razmišljam logički a ne emotivno.“ „Više volim emotivno.“ „Zato što si dobra u tome.“ Iskoristiće i to, odluči Eli. I emocije i logiku. „Dobro, šta ti tvoje emocije govore da se dogodilo?“ „Da je Rodžer Landon bio sebičan, bezosećajan gad, a njegov sin Edvin okrutni skot. Da nisu imali pravo da odbace život na način na koji su odbacili Violetin. I to nije samo istorija. To su ljudi.“ „Abra, razumeš li da se svađamo oko nekoga ko je umro pre skoro dvesta godina?“ „Šta hoćeš da kažeš?“ Eli protrlja šakama lice. „Recimo to ovako: suštinski smo došli do istog zaključka. Deo tog zaključka je da su Rodžer i Edvin Landon bili bezosećajni, tvrdoglavi, oportunistički gadovi.“ „To je već bolje.“ Abra začkilji. „Oportunistički. Ti zaista veruješ, ne samo da je postojalo blago već i da je sa Brumom stiglo na obalu, ali da je Edvin ubio Bruma i ukrao mu blago.“ „Pa, to je već bila ukradena imovina, ali da. Mislim da ga je našao i uzeo.“ „Dođavola, gde je onda?“ „Radimo na tome. Ali sve ovo je pogrešan pristup problemu. Moram da uđem u trag Violetinom sinu.“ „Kako?“ „Mogu da pokušam sam, trebaće mi vremena jer nije moja oblast, ali ima dovoljno sredstava, dovoljno dobrih web-sajtova za utvrđivanje porodičnih stabala. Ili mogu da uštedim vreme i pozovem nekog ko je iz te oblasti. Znam čoveka. Nekada smo bili prijatelji.“ Razumela je — nekog ko je Eliju okrenuo leđa. I ma koliko njegov argument bio logičan, znala je da je shvatao kroz šta je Violeta prošla. Znao je kako izgleda biti odbačen, prezren, ignorisan. „Siguran si da to želiš?“ „Razmišljao sam o tome još prošle nedelje, ali sam odbacio tu ideju. Jer... Ne, zaista to želim. Ali pokušaću da naučim lekciju iz Violetine knjige. Kada izgubiš ulog, bolje je oprostiti.“ Abra mu priđe i obujmi mu lice rukama. „Ipak ćemo proslaviti. U stvari, idem dole da počnem večeru. Trebalo bi da sklonimo ova pisma negde na sigurno.“ „Ja ću se pobrinuti za to.“ „Eli, zašto misliš da je Edvin sačuvao pisma?“ „Ne znam, osim što su Landonovi voleli da čuvaju stvari. Komoda sa fiokama je možda bila njegova, a držanje pisama u skrivenoj pregradi je možda bio njegov način da ih sačuva ali daleko od očiju.“ „Daleko od očiju, daleko od srca, kao i Violetu.“ Abra klimnu glavom. „Mora da je bio tužan čovek.“ Tužan?, zapita se Eli kada je otišla. Sumnjao je u to. Edvina Landona je smatrao samozadovoljnim kučkinim sinom. Nijedno porodično stablo nije raslo bez nekoliko savijenih grana, pretpostavljao je.

Na laptopu je potražio broj telefona starog prijatelja, a potom izvadio svoj telefon. Oproštaj, otkrio je, nije bio lak. Ali ekspeditivnost jeste. Možda će oproštaj doći s vremenom, a ako ne dođe, i dalje će imati odgovore.

28 kosom skupljenom u punđu i zasukanim rukavima, Abra je redala iseckani krompir u đuveč kada je Eli ušao u kuhinju. „Kako je bilo?“ „Neprijatno.“ „Žao mi je, Eli.“ On samo slegnu ramenima. „Neprijatnije je bilo njemu nego meni, mislim. U stvari, bolje poznajem njegovu ženu. Radila je u mojoj staroj firmi. On predaje istoriju na Harvardu i bavi se genealogijom. Igrali smo košarku dvaput mesečno i ponekad išli na pivo. To je sve.“ Po Abrinom mišljenju, to je bilo dovoljno da se zasluži odanost i saosećajnost. „Elem, posle pozdrava i usiljeno veselog ’Eli, drago mi je što te ponovo čujem’, pristao je. U stvari, mislim da će mu zbog osećaja krivice to biti prioritet.“ „Super. To pomaže uspostavljanju ravnoteže.“ „Zašto onda želim nešto da udarim?“ Abra iseče krompir u nekoliko oštrih, preciznih poteza. Znala je kako se Eli oseća. „Zašto umesto toga ne dižeš malo tegove? Taman da probudiš apetit. Spremam krmenadle sa krompirićima i boranijom. Pravo muško jelo.“ „Možda i hoću. Trebalo bi da nahranim Barbi.“ „Već sam je nahranila. Izležava se na terasi i gleda kako se ljudi igraju na mestu koje ona smatra svojim dvorištem.“ „Trebalo bi da ti pomognem.“ „Zar izgledam kao da mi treba pomoć?“ Morao je da se osmehne. „Ne izgledaš.“ „Idi, vežbaj. Volim kada mi čovek nabrekne.“ „U tom slučaju, možda se i zadržim.“

*** Znojem je izbacio frustraciju i depresiju, koje su išle jedna uz drugu. I kada se istuširao, otkrio je da mu je mnogo lakše. Imao je ono što mu je trebalo, stručnjaka koji će rešiti jedan problem. Ako krivica pomogne rešavanju problema, onda je ona manje važna.

Impulsivno je odveo Barbi u šetnju do sela. Primetio je da mu se ljudi javljaju, dozivaju ga po imenu, pitaju za zdravlje bez ikakvog podozrenja ili neprijatnosti na koju se navikao. U povratku je kupio ljubičaste lale i mahnuo Kamenom Tribetu, koji se zaputio ka seoskoj pivnici. „Častim te pivo, momče?“ „Ne večeras“, doviknu Eli. „Čeka me večera, ali čuvaj mi mesto za petak.“ „Dogovoreno.“ I tada Eli shvati da je Viski Bič njegov dom. Mesto za šankom u petak uveče, ležerno odmahivanje rukom, večera na šporetu i saznanje da će ženi koju voli izmamiti najlepši osmeh kada joj bude poklonio ljubičaste lale. Tako je i bilo. Lale su krasile sto na terasi, zajedno sa svećama. More je šumelo, zvezde su namigivale, šampanjac se penušao. I baš tu i tada, Eli je osetio kako je sve potaman. Opet je onaj stari, pomisli. Zbacio je tesnu kožu, skrenuo za ugao, napravio krug — ili kako je već analogija funkcionisala. Bio je tamo gde je želeo da bude, sa ženom koju je želeo i radio je ono što ga je činilo potpunim, stvarnim. Terasu su krasili vazdušni zvončići, raznobojne lampice, saksije sa cvećem i pas koji je spavao na vrhu stepenica za plažu. „Ovo je...“ Abra izvi obrve. „Šta?“ „Potaman. Baš kako treba.“ I kada mu se ponovo osmehnula, bilo je tako. Baš kako treba. Kasnije, kada se kuća utišala i njegovo telo još uvek bridelo od njenog, san mu nije dolazio na oči. Slušao je ritmično Abrino disanje i prigušene krike Barbi koja sanja, verovatno kako juri za crvenom lopticom u vodu. Slušao je smiraj Litice i zamišljao svoju baku kako je usred noći bude nesvakidašnji zvuci. Nemiran, ustao je da potraži knjigu. Umesto toga, popeo se na treći sprat i prišao gomili knjigovodstvenih spisa. Seo je za kartaroški sto sa svojom beležnicom i laptopom. Naredna dva sata je čitao, računao, proveravao datume, upoređujući kućne i poslovne knjige. Kada je glava počela da mu pulsira, protrljao je oči i nastavio. Studirao je pravo, podseti on sebe. Krivično pravo, ne poslovno pravo, ne knjigovodstvo, niti menadžment. Trebalo je ovo da prosledi svom ocu ili sestri. Ali nije mogao da prestane. U tri posle ponoći konačno je ustao. Oči su ga peckale, slepoočnice probadale i vrat mu se kočio. Ali mislio je da zna. Mislio je da razume. Želeći da se sve slegne, sišao je u prizemlje i iskopao aspirin iz kuhinjskog ormarića. Popio ga je sa vodom, poput čoveka koji umire od žeđi, a onda izašao na terasu. Noćni vazduh ga je milovao poput melema, mirišući na more i cveće. Zvezde i mesec, skoro pun, bleštali su na noćnom nebu. I na morskom grebenu, tik iznad stena gde je čovek poginuo, svetionik je kružio svojim

snopom nade. „Eli?“ U ogrtaču, belom poput mesečine, Abra izađe na terasu. „Ne možeš da spavaš?“ „Ne.“ Vetar se poigravao njenim ogrtačem, noseći joj kosu, i mesec joj je sijao u očima. Kada je, zapita se Eli, postala tako lepa? „Imam čaj koji može da pomogne.“ Prišla mu je, istog trenutka podigavši ruke da mu protrlja ramena, razbije napetost. Kada su im se pogledi ukrstili, videla je kako njegova zabrinutost prerasta u radoznalost. „Šta je?“ „Mnogo toga. Mnogo velikih, neočekivanih stvari u jednoj još neočekivanijoj gomili.“ „Hajde sedi. Izmasiraću ti ramena, a ti mi sve lepo ispričaj.“ „Ne.“ Eli je uze za ruke. „Samo ću da ti kažem. Volim te.“ „O, Eli.“ Abra pojača stisak oko njegovih prstiju. „Znam.“ Ovo nije bila reakcija koju je očekivao. U stvari, pomisli on, pomalo ga je iznervirala. „Stvarno?“ „Da. Ali bože.“ Dah joj zastade kada ga je zagrlila i privila se uz njega, zagnjurivši lice u njegovo rame. „Bože, tako je divno čuti kada to kažeš. Rekla sam sebi da je sve u redu i ako mi ne kažeš. Ali nisam znala da će osećaj biti ovakav kada to čujem. Kako sam mogla da znam? Proganjala bih te kao vučica dok ne izvučem te reči iz tebe.“ „Da ti nisam rekao, kako bi znala?“ „Kada me dodirneš, kada me pogledaš, kada me zagrliš, osećam to.“ Abra diže lice, očiju punih suza. „I ne mogu ovoliko da te volim ako ti mene ne voliš. Ne bi mi bilo ovako lepo sa s tobom da me ne voliš.“ Milovao joj je kosu, te zamršene kovrdže, i pitao se kako će ikada pregurati ijedan dan bez nje. „Znači, samo si čekala da ti konačno priznam?“ „Samo sam čekala, Eli. Mislim da te čekam otkad sam došla u Viski Bič, jer si mi samo ti nedostajao.“ „Ti si ono pravo.“ Eli joj poljubi usne. „Baš kako treba. Isprva sam bio prestravljen.“ „Znam, i ja. Ali sada?“ Suze su tekle iz tih očiju sirene i svetlucale na mesečini. „Ja se osećam tako hrabrom. A ti?“ „Srećan sam.“ Preplavljen emocijama, Eli joj poljupcima obrisa suze. „Hoću da budeš srećna kao što sam ja.“ „Jesam. Ovo je divna noć. Ili dan. Još jedan divan dan.“ Abra mu poljubi usne. „Hajde da jedno drugom poklonimo još divnih dana.“ „Hoćemo. Obećavam.“ A Landonovi ispunjavaju data obećanja, pomisli Abra. Ushićena, ona ga opet zagrli. „Našli smo jedno drugo, Eli. U pravom trenutku i na pravom mestu.“ „Je li to karma?“ Ona se odmače od njega, smejući se. „Prokleto si u pravu. Zato nisi mogao da spavaš? Naprasno si prihvatio svoj karmički put i poželeo da mi to kažeš?“ „Ne. Zapravo nisam znao šta ću ti reći dok nisi došla ovamo. Jedan pogled na tebe i sve mi je bilo jasno.“ „Trebalo bi da se vratimo u krevet.“ Njen osmeh je bio obećanje. „Kladim se da ću te

uspavati.“ „Još jedan razlog što te volim. Uvek imaš stvarno dobre ideje.“ Ali kada ju je uzeo za ruku, Eli se seti. „Isuse, zaneo sam se.“ „Po običaju.“ „Ne, zaboravio sam zašto sam došao ovde, zašto nisam mogao da spavam. Popeo sam se i počeo da radim na knjigama — kućnim spisima, računima.“ „Sve one brojke i kolone?“ Abra instinktivno diže ruke na njegove slepoočnice, pretpostavljajući da ga bole. „Trebalo bi da odremaš malo, nekoliko sati.“ „Našao sam, Abra. Našao sam Esmeraldin miraz.“ „Šta? Kako? Blagi bože, Eli! Ti si genije.“ Ona ga zgrabi, skakućući veselo. „Gde?“ „Ovde.“ „Ali gde ovde? Treba li nam lopata? Jao! Moramo da javimo Hester i tvojoj porodici. Moramo da ga zaštitimo i... Sigurno postoji način da se uđe u trag Esmeraldinim potomcima, da učestvuju u ovom otkriću. Hesterin muzej. Možeš li da zamisliš šta to znači za Viski Bič?“ „Mnogo, u to ne sumnjam“, prokomentarisa on. „Pa, Eli, razmisli. Blago pronađeno posle više od dva veka. Mogao bi da napišeš još jednu knjigu o tome. I zamisli samo sve ljude koji će moći to da vide. Tvoja porodica bi mogla da pozajmi neke komade Smitsonijanu, Metropolitenu, Luvru.“ „A ti bi to uradila? Donirala, pozajmila, izložila?“ „Pa da. Blago pripada prošlosti, zar ne?“ „Na ovaj ili onaj način.“ Očaran njenom reakcijom, zurio je u njeno ozareno lice. „Zar ga ne želiš? Bar jedan delić?“ „Oh, pa... Sada kada si spomenuo, ne bih odbila jedan ukusan komad.“ Abra se nasmeja i napravi piruetu. „Zamisli naslove, misterija rešena, magija oslobođena.“ Abra ućuta, smejući se opet. „Gde je? I koliko brzo možemo da dođemo tamo i obezbedimo ga?“ Eli je okrenu i pokaza. „Već jesmo. Već je obezbeđena. Abra, to je Litica.“ „Šta? Ne razumem.“ „Moji preci nisu bili altruisti ili filantropi kao ti. Nisu samo čuvali, već su i trošili.“ On pokaza na kuću. „Sagrađena ne samo na viskiju već i na gusarskom plenu. Širenje destilerije — u jednom trenutku — širenje zgrade, tih prvih inovacija, drveta, kamena, radne snage.“ „Hoćeš da kažeš da su prodali blago kako bi proširili posao i sagradili kuću?“ „U delovima, verujem, ako sam dobro izračunao. Preko dve generacije, počev od bezosećajnog Rodžera i Edvina.“ „Oh. Čekaj. Moram da se priviknem.“ Podigla je kosu i, po Elijevoj pretpostavci, tako odagnala sve ushićene misli o muzejima i deljenju. „Litica je Esmeraldin miraz.“ „Suštinski, da. Tako ispada ako se istinski udubiš u prihode i rashode. Porodični spisi spominju kockanje — voleli su da se kockaju i imali su sreće. Kao i smisla za posao. Onda je došao rat, izgradnja zemlje. Sve to, da, ali kockanje je zahtevalo uloge.“ „Siguran si da je to blago.“ „Logično je. Hoću da Triša pregleda knjige, analizira, i hoću povratnu informaciju od Džejmsa Ficdžeralda. Sve se uldapa, Abra. Ove zidine, kamen, staklo, crep. Rodžer i Edvin su

to tako sračunali, na neki svoj način, jer su ga smatrali svojim blagom.“ „Da.“ Abra klimnu glavom. „Ljudi koji su potpuno udaljili svoju kćerku i sestru iz svojih života smatrali su ovo svojim blagom. Kapiram.“ „Brum je s tim došao u Viski Bič, a Viski Bič je bio njihov. Dali su mu krov nad glavom a on im je obeščastio kćer, sestru. Stoga su uzeli ono što je ukrao i sagradili ono što su želeli.“ „Okrutno“, promrmlja Abra. „Okrutno i pogrešno, ali... poetično, zar ne?“ Ona nasloni glavu na njegovo rame. „I, na neki način ima srećan kraj. Kako ti se čini?“ „Možda je dosta toga izgrađeno na krvi i izdaji. Ako ne možeš da promeniš istoriju, onda je prihvati. Kuća je nadvladala istoriju, a s njom i porodica.“ „Ovo je dobra kuća. Dobra porodica. Mislim da su nadživeli istoriju.“ „Okrutno i pogrešno“, ponovi on, „i žao mi je zbog toga. Lindsino ubistvo je bilo okrutno i pogrešno. Sve što mogu da učinim jeste da pokušam da otkrijem istinu. Možda je to pravda.“ „Zato te volim“, tiho reče ona. „Samo da znaš. Prerano je da zoveš Trišu a mislim i da se ni ti ni ja nismo dovoljno naspavali. Odoh da nam ispržim jaja.“ „Zato te volim.“ Sa smehom, Eli se okrenu prema njoj i privuče je sebi. Pogled mu odluta iznad njene glave i duša mu se umiri. A onda mu se učini da vidi odblesak svetla. „Čekaj.“ Brzo je prišao teleskopu i provirio kroz njega. Uspravivši se, pogleda Abru. „Vratio se.“ Zgrabivši ga za ruku, ona i sama gvirnu kroz okular. „Nadala sam se ovome, kako bi se konačno završilo, ali sada kada je...“ Za trenutak se zamislila. „Sada moramo nešto da preduzmemo“, reče sa hladnim osmehom. „Hajde da pržimo jaja.“ Dok je spremala doručak a Eli kuvao kafu, na pamet mu pade kako bi ovako moglo da bude svakog jutra, iako je jedva bilo pet sati. Dvoje zaljubljenih ljudi — i to je bilo novo i osvežavajuće — zajedno spravljaju doručak. Naravno, kada bi se izostavio ubica. „Možemo da javimo Korbetu“, reče Abra, ispirajući borovnice u sudoperi. „On neka obavi taj razgovor.“ „Da, možemo.“ „Ali time ne bismo mnogo postigli. Razgovor sa čovekom kog sam videla u pivnici.“ „Sa čovekom s kojim me je Lindsi varala, koji je kupio kuću u Viski Biču.“ „Koji se, po mišljenju advokata Landona, neće pojaviti na sudu.“ Eli je zamišljeno pogleda i spusti kafu na pult. „To je korak.“ „Mali i spor, koji će Suskindu otkriti ono što ti znaš. Hoće li ga to pripremiti?“ „Taj korak može da ga uplaši, pa čak i natera da napusti Viski Bič. Nema nikakve opasnosti sve dok traje istraga o Dankanovom ubistvu, a mi ćemo preuzeti korake da potvrdimo činjenice koje se tiču blaga, Edvina Landona, Džejmsa Ficdžeralda i tako dalje.“ „’Da potvrdimo činjenice koje se tiču’ naginje advokatskom žargonu.“ „Još dok sam praktikovao pravo, advokatski sarkazam mi nije smetao.“ Abra ubaci komad putera u zagrejani tiganj i nasmeši mu se. „Tanka je linija između istine i sarkazma. Eli, imamo priliku da dokažemo da je on provalio u Liticu. Ako se to dokaže, optužiće ga sa Hesterin pad, a to je velika stvar, mislim, za oboje, ali to ide u prilog

njegovom poznanstvu sa Dankanom. Ako ih povežemo, vrlo brzo ćemo dokazati da je on ubica.“ „Na tom putu ima dosta slabih tačaka.“ Abra izli ulupana jaja u tiganj. „Tebe su godinu dana proganjali zbog Lindsinog ubistva, sa mnogo manje pretpostavki i bez ijednog dokaza. Predlažem da damo karmi priliku i pustimo čoveka koji je zasigurno umešan u to da iskusi isto.“ „Je li ’karma’ druga reč za ’osvetu’ u ovom slučaju?“ „Drugo pakovanje.“ Na tanjire je servirala pržena jaja, voće i kriške prepečenog integralnog hleba. „Hajde da jedemo u jutarnjoj sobi i gledamo izlazak sunca.“ „Pre toga, je li seksistički s moje strane ako kažem da volim da te gledam kako spremaš doručak, posebno u tom ogrtaču?“ „Bilo bi seksistički da si to očekivao ili zahtevao.“ Prst joj sporo kliznu niz jednu stranu ogrtača. „Uživanje je samo dokaz tvog dobrog ukusa.“ „Tako sam i mislio.“ Odneli su tanjire i kafu u jutarnju sobu, seli ispred širokog prozora. Abra uze prvi zalogaj. „Da nastavim tu misao“, doda ona, „bilo bi seksistički da si planirao da me skloniš negde na bezbedno pre nego što nastaviš svoj plan namamljivanja Suskinda u kuću.“ „Nisam rekao ništa o tome.“ „Žena koja voli ume da čita misli.“ Bože, nadao se da nije tako, iako je već dovoljno često pokazala taj talenat. „Ako pokušamo da ga namamimo, i ako uspemo u tome, neće biti potrebe da ijedno od nas bude ovde.“ „U redu. Gde ćeš ti biti dok ga ja budem snimala iz prolaza?“ Mirnog lica, Abra ubaci borovnicu u usta. „Moraću da ti javim čim se to dogodi.“ „Dosadno je pametovati pre svitanja.“ „Baš kao i tvoj pokušaj da zaštitiš malu ženu. Nisam mala i mislim da sam već demonstrirala sposobnost samoodbrane.“ „Nisam znao da te volim kada si ovo prvi put započela. Nisam bio u stanju da prihvatim sve što osećam prema tebi. Ali sve se promenilo.“ Eli poklopi šakom njenu. „Sve. Želim odgovore. Želim istinu o tome šta se dogodilo Lindsi, Hester, sve što se dogodilo otkad sam došao u Viski Bič. Želim da znam šta se dogodilo pre dvesta godina. Ali mogu da odustanem, od svega, ako smatram da će ti odgovori ugroziti tebe.“ „Znam na šta misliš, samo...“ Abra okrenu ruku kako bi im se prsti upleli. „Samo me to muči. Ali i meni trebaju ti odgovori, Eli. Oboma nam trebaju. Hajde onda da verujemo jedno drugom da ćemo se čuvati međusobno i zajedno ih naći.“ „Ako odsedneš kod Morin, mogu da ti javim kada i ako Suskind uđe u kuću. Tada možemo da pozovemo policiju. Oni će preuzeti odatle. Uhvatiće ga na delu.“ „A ako budem sa tobom, mogu da pozovem policiju odavde, dok ga ti snimaš svojom famoznom kamerom.“ „Ti bi baš da se igraš u tajnim prolazima.“

„Pa, ko ne bi? Povredio te je, Eli. Povredio je moju prijateljicu. Mogao je i mene da povredi. Neću da sedim kod Morin. Zajedno ili nikako.“ „Zvuči kao ultimatum.“ „I jeste.“ Abra ležerno slegnu ramenima. „Možemo da se svađamo oko toga. Ti možeš da se naljutiš, a ja da se uvredim. Ali ne vidim svrhu, naročito kada sviće ovako lepo jutro i mi se volimo. Poenta je, Eli, da si opet onaj stari. I da znam da si moj.“ Šta je kog đavola sada trebalo da radi? „Možda neće upaliti.“ „Negativne misli nisu produktivne. Plus, prošlost i obrazac kažu da hoće. Ovo može da se završi, Eli, i on može da bude priveden, optužen za provalu, možda i uništavanje tuđe imovine, možda već večeras. I da bude ispitan u vezi sa svim ostalim.“ Abra se nagnu bliže. „A kada se to desi, Vulf će osetiti gorak ukus poraza.“ „Čuvala si taj adut u rukavu“, uzvrati Eli. „Vreme je za karmu, Eli.“ „U redu. Ali razradićemo strategiju, do najsitnijeg detalja.“ Dopunila im je šolje kafom. „Bićemo stratezi.“ Dok su ćaskali, sunce se rađalo na horizontu, kupajući zlatom tamno more. Još jedan dan, pomisli Eli kada je Abra nešto kasnije odjurila na jutarnji čas. Ili bi nekom drugom tako izgledali ti pokreti, dolasci, odlasci iz Litice. Prošetao je psa po plaži, lakim trkom i s pogledom na Peščanu kulu. Kako bi udovoljio Barbi a i stvorio odgovarajuću sliku, proveo je malo više vremena bacajući joj lopticu, puštajući je da skače u vodu i plivajući izlazi napolje. Po povratku kući, kuja se opružila na osunčanoj terasi, a Eli je pozvao svoju sestru. „Ludnica Bojdonovih ovde, a kako si ti, Eli?“ „Prilično dobro.“ Odmakao je telefon od uha kada se začu vrisak koji probija bubnu opnu. „Šta to bi?“ „Selina se odlučno buni protiv kazne.“ Triša povisi glas i Eli opet odmaknu telefon. „I što Seli bude neposlušnija, duže će trajati kazna.“ „Šta je uradila?“ „Odlučila je da ne želi jagode za doručak.“ „Ma dobro, to nije ništa...“ „Pa me je gađala njima, i zato je kažnjena. Moram da se presvučeni, što znači da će ona zakasniti u vrtić a ja na posao.“ „U redu. Loš trenutak. Zvaću te kasnije.“ „Ionako bismo zakasnile, a i moram da se smirim kako svom voljenom detetu ne bih stavila masku od jagoda. Šta ima?“ „Iskopao sam neke stare kućne spise i poslovne dnevnike. Ali mnogo stare, čak s kraja osamnaestog i početka devetnaestog veka. Pregledao sam ih, prilično temeljno, i došao do nekih zanimljivih zaključaka.“ „Kao?“ „Nadao sam se da ćeš imati vremena da ih i sama pregledaš, pa ćemo videti hoće li se tvoji zaključci podudariti s mojim.“

„Hoćeš li bar da mi nagovestiš?“ Čoveče, kako je to želeo. Ali... „Neću da utičem na tebe. Možda sam ispustio neku brojku.“ „Imaš moju pažnju. Volim da se igram brojkama.“ „Šta kažeš da ti skeniram nekoliko strana i pošaljem. Čisto da pogledaš? Mislim da ću uskoro dolaziti tamo, možda krajem nedelje, pa ću ti doneti knjige.“ „Može. Ili bismo Maks, koji je upravo preuzeo Seli, i ja mogli da dođemo u petak uveče, provedemo vikend na plaži i poigramo se brojkama.“ „Još bolje. Ali bez jagoda koje izazivaju burnu reakciju.“ „Obično ih voli, ali devojčice su ćudljive. Moramo da krenemo. Pošalji mi to kad stigneš i pogledaću.“ „Hvala ti. I... srećno.“ Prateći svoju jutarnju rutinu, uzeo je laptop i seo na terasu, s pogledom na Peščanu kulu, i pijuckajući svoj gazirani sok, proverio elektronsku poštu. Prvo je otvorio imejl od Šerilin Berk, čitajući njen najnoviji izveštaj o Džastinu Suskindu. Od njenog poslednjeg izveštaja, dotični nije proveo mnogo vremena na poslu. Jedan dan ovde, drugi onde, nekoliko poslovnih sastanaka van kancelarije. Najzanimljiviji, primeti Eli, bio je sa advokatskom firmom u kojoj se našao sa stručnjakom za nekretnine. I izjurio napolje, vidno ljut. „Nisi dobio odgovore koje si tražio“, promrmlja Eli. „Znam taj osećaj.“ Kroz izveštaj je pratio Suskindovo uzimanje dece iz škole, odvođenje u park, na večeru, a zatim kući. Njegov kratki susret sa ženom nije prošao ništa bolje od sastanaka sa advokatom, jer je iz kuće takođe izjurio besan kao ris. U deset i petnaest prethodne noći, napustio je svoj stan sa koferom, aktovkom i kartonskom kutijom. Odvezao se na severni izlaz iz Bostona, svrativši u dragstor da kupi pola kilograma mlevene junetine. Drugo zaustavljanje je bilo sat vremena kasnije, kada je skrenuo sa autoputa u drugi dragstor, gde je kupio pakovanje otrova za pacove. Mleveno meso. Otrov. Ne čitajući dalje, Eli skoči na noge. „Barbi!“ Ispunjen panikom, nije je ni primetio na terasi. Kada je pojurio, skočila je sa svog mesta na vrhu stepenica, mašući repom i trčkarajući za njim. Eli pade na kolena i privi je uz sebe. Ljubav, zaključi on, ponekad dolazi brzo ali nije ništa manje stvarna. „Ološ. Kakav ološ.“ Uspravivši se, prihvatio je njeno ushićeno lizanje. „Neće te povrediti. Neću mu dozvoliti da te povredi. Ti ostaješ sa mnom, curo.“ Eli je povede nazad do stola. „Ostaješ ovde sa mnom.“ Umesto odgovora, spustila je glavu na njegovo krilo i zadovoljno uzdahnula. Pročitao je ostatak izveštaja, a onda joj napisao pismo koje je počinjalo ovako: Taj skot planira da mi otruje psa. Ako ste u Viski Biču, ne dolazite ovamo.

Neću da se pita ko ste. Dosadilo mi je da čekam njegov sledeći potez. Potom joj je ukratko ispričao šta je iznedrila njegova potraga i ono što je preduzeo i što je planirao da preduzme. Istina, u tom trenutku je želeo samo jedno — da ode pravo kod Suskinda i prebije ga od batina. Bes je i dalje ključao u njemu kada se latio svog posla sa Barbi kraj sebe. „Nećeš izaći iz kuće dok taj gad ne bude iza rešetaka.“ Utom mu zazvoni telefon i on ga izvadi iz džepa, iznenađen što vidi Šerilino ime na ekranu. „Halo?“ „Eli, Šerilin je. Hajde da popričamo o toj tvojoj ideji.“ Začuo je neizgovoreno ’glup si’ ali je ipak pristao. „Naravno. Popričajmo.“ Tumarao je po kući dok su razgovarali jer ga je to podsećalo na ono za šta se borio. Ipak se to svodilo na borbu, iako mu je zadovoljstvo fizičkih udaraca bilo uskraćeno. Popeo se na treći sprat i prišao zakrivljenom staklu zabata, gde je zamišljao da će jednog dana pisati, kada bitka bude gotova i izvojevana, kada bude osigurana bezbednost svima koje voli i njemu vraćeno samopoštovanje. „Imaš neke zanimljive stavove“, reče on naposletku. „A ti nećeš da ih saslušaš.“ „Hoću ali nisi u pravu. Jer, ako se sada povučem, prepustim sve policiji, pa čak i tebi, vratiću se tamo gde sam bio pre godinu dana. Puštaću da se sve događa, puštaću da me situacija nosi umesto da ja nosim nju. Ne mogu da se vratim na to. Moram ovo da učinim za sebe, za svoju porodicu. I na kraju, hoću da on to zna. Potrebno mi je to kada pomislim na Lindsi, na moju baku, ovu kuću.“ „Nisi verovao svojoj ženi.“ „Ne.“ „Šta mi je promaklo?“ Eli spusti ruku na Barbinu glavu kada se naslonila na njega. „Rekla si da imaš decu. Da si udata.“ „Tako je.“ „Koliko puta si se udavala?“ Šerilin se nasmeja. „Samo jednom. Prilično uspešno.“ „Možda zato. Nisi prošla kroz mračnu stranu. Moguće je da ja nisam u pravu i da to utiče na celu stvar. Ali ne mislim tako. Jedini način da budem siguran jeste da on bude iza rešetaka. To planiram da uradim, ovde, na mom terenu. U mojoj kući.“ Šerilin uzdahnu. „Mogu li da pomognem?“ „Da, mislim da možeš.“ Kada je završio razgovor s njom, osećao se nekako lakše. „Znaš šta?“, reče psu. „Odoh nekoliko sati da pišem, da podsetim sebe kakav bi život trebalo da bude. Hajde sa mnom.“ Ostavio je prošlost i ono što bi moglo da se dogodi, i uronio u sadašnjost.

29 bra uđe u prodavnicu sa spiskom u ruci. Završila je časove i sportsku masažu klijenta koji se spremao za polumaraton, zapečativši radno vreme čišćenjem iznajmljene kuće. Sada je samo želela da pokupuje potrebne namirnice i vrati se kod Elija. To je, pomisli, želela da radi do kraja svog života. Da se vraća Eliju. Ali veče koje sledi moglo bi da bude prekretnica. Za njih. Tačka gde će ostaviti pitanja i patnju iz prošlosti u prošlosti, i početi da rade na budućnosti. Šta god da ta budućnost donese, ona će biti srećna jer je Eli vratio ljubav u njen život. Onu vrstu emocije koja prihvata, razume i — štaviše — voleo ju je takvu kakva jeste. Može li biti išta magičnije i čudesnije od toga? Abra je vizualizovala kako podiže torbu s bremenom, koje je još uvek nosila, a onda je baca u more. Gotovo, nema više. Međutim, sada nije trenutak za sanjarenje, podseti sebe. Sada je vreme za akciju. Za isterivanje pravde. A ako se tu provuče i neka pustolovina, tim bolje. Ona uze svoj omiljeni sprej za nameštaj — biorazgradiv, ne onaj testiran na životinjama — ubaci ga u korpu i okrenu se. I umalo da se sudari sa Džastinom Suskindom. Nije uspela da zaustavi brzi udah, samo se brzo okrenula uz šturo izvinjenje dok joj je srce lepršalo poput uplašene ptičice. „Oprostite. Nisam gledala.“ Moleći se da joj glas ne zadrhti, ona pokuša da se osmehne na silu. Kosa mu je bila kratko ošišana i izbledela od sunca. Osim ako protekle dve nedelje nije proveo na plaži, onda se definitivno mazao kremom za samopotamnjivanje. Abra je bila sigurna i da je voskom izdepilirao obrve. Suskind je samo tupo pogleda i nastavi dalje. Usled naglog pokreta, Abra laktom obori nekoliko artikala sa obližnje police. „Bože! Kako sam smotana danas.“ Čučnuvši da ih pokupi, preprečila mu je put. „Zašto je uvek tako kada kasnim sa rasporedom? Dečko me vodi u Boston na večeru i posle toga u hotel Čarls, a ja još nisam odlučila šta ću obući.“ Abra ustade sa rukama punim sredstava za čišćenje i uputi mu izvinjavajući osmeh. „I dalje vam smetam. Izvinite.“ Sklonila se u stranu i počela da vraća stvari koje je oborila, odolevajući nagonu da se

okrene i pogleda ga dok je odlazio. Sada znaš, gade, pomisli ona. Ili misliš da znaš. Nećeš propustiti svoju priliku, kao što ni ja neću moju. Naredila je sebi da kompletira spisak, za slučaj da je Suskind prati. Čak je zastala da kratko proćaska sa jednom od svojih učenica joge. Sve je normalno, reče ona sebi. Kratka kupovina pre velike noći u Bostonu. I zato što ga je krišom posmatrala, videla je kako seda u tamni džip na parkingu dok je ona spuštala kese u kola. Namerno je odvrnula radio do daske, proverila kosu, namazala sjaj za usne, pa tek onda upalila motor. Onih nekoliko kilometara do kuće vozila je prekoračivši brzinu. Kada je skrenula za Liticu, u retrovizoru je videla kako Suskind nastavlja dalje. Zgrabivši kese, utrčala je u kuću. „Eli!“ Spustila je kese na pod i pojurila uz stepenice ka njegovoj radnoj sobi. Na njen povik, Eli izlete iz sobe i umalo se sudariše. „Šta se desilo? Je li sve u redu?“ „Jeste, dobro sam. A zaslužila sam i nagradu za improvizaciju. Bukvalno sam naletela na Suskinda u supermarketu.“ „Je li te povredio?“ Eli je instinktivno zgrabi za ruke, tražeći neki znak povrede. „Ne, ne. Znao je ko sam ali pravila sam se luda, ili pre pametna. Tobože slučajno sam oborila neke stvari sa police, u žurbi, zato što me dečko večeras vodi u Boston na večeru i noć u hotelu Čarls.“ „Pričala si s njim? Isuse, Abra.“ „Pred njim. Njemu se nisam obratila ali se muvao po supermarketu, čekajući da platim. Onda je seo u svoja kola na parkingu i pratio me putem. Eli, on misli da ćemo večeras biti van kuće. Ovo je sjajna prilika. Ne moramo da brinemo hoće li iz prikrajka gledati kako odlazimo. Već je sve isplanirao. Ovo nam je palo s neba, Eli. Večeras je akcija. To je to.“ „Je li te pratio? Mislim, posle supermarketa?“ „Mislim da nije. Imao je korpu. Imao je stvari u korpi, i ne verujem da se toliko približio da bi me video. Ali primio je poruku. Ovo je sudbina, Eli. Sudbina je na našoj strani.“ On bi to nazvao šansom, pa čak i srećom, ali nije hteo da se raspravlja. „Dobio sam novi izveštaj od Šerilin. Na putu za Viski Bič je svratio u dve različite prodavnice, kilometrima udaljene jedna od druge.“ „Možda mu je kupovina fetiš.“ „Ne, oprezan je, nije kupio stvari za ličnu upotrebu, već pola kila mlevene junetine u jednoj i otrov za pacove u drugoj prodavnici.“ „Otrov za pacove? Nikada nisam čula da neko ovde ima pacove... O, bože.“ Prvo šok, a zatim bes. „Taj... kučkin sin. Planira da otruje Barbi? To đubre od čoveka. Dobro je da to malopre nisam znala. Šutnula bih ga u jaja.“ „Polako, tigrice. U koliko nam je rezervacija?“ „Šta?“ „Za večeru.“ „A. Nisam išla u detalje.“ Eli proveri svoj ručni sat. „U redu, trebalo bi da krenemo u šest. Jesi li sve dogovorila sa

Morin?“ „Jesam, čuvače Barbi. Dakle, idemo po planu. Izlazimo sa kujom, ostavljamo je kod Morin, onda se pešice vraćamo s južne strane i — sranje.“ Abra se uhvati za glavu, a onda odigra kratak ples. „Večera. Moram da nosim štikle kako bi izgledalo stvarno. Dobro, dobro, ubaciću patike u torbu, prezuću se pred povratak. I nemoj tako da me gledaš. Obuća je važna.“ „Moramo još jednom sve da prođemo iz početka i ispričaću ti šta Šerilin misli o svemu.“ „Onda hajdemo dole. Moram da sklonim ono što sam kupila pre izlaska. Posle moram da smislim šta ću obući kako bih izgledala spremna za romantično veče — povlaka — zasedu.“ Analizirao je iz svih uglova, a onda sve iznova, iz svih pravaca. Proveo je vreme u tajnom prolazu, a potom iza podrumskih polica, proveravajući vidokrug kamere. Još samo da se osiguram, pomisli Eli. Ako nešto krene naopako, morao je da ima i rezervni plan. „Sumnjaš u sebe“, reče Abra dok je proveravala štepove haljine, navukavši je preko crne majice i šortsa za jogu. „Nekada sam verovao u sistem, apsolutno. Bio sam deo sistema. Sada idem zaobilaznim putem.“ „Ideš pravim putem, samo na drugačiji način. I to je dozvoljeno, Eli, kada te sistem izda. Imaš pravo da braniš svoj dom i učiniš sve što je u tvojoj moći da očistiš svoje ime.“ Dodala je naušnice, ne samo da bi upotpunila izgled već i zato što su joj ulivale samopouzdanje. „Imaš čak i pravo da uživaš u tome.“ „Misliš?“ „Mislim.“ „Dobro je, zato što uživam. I uživaću. Izgledaš prelepo. Definitivno te vodim na večeru u Boston i nezaboravnu noć u hotelu, čim sve ovo prođe.“ „Volela bih, ali imam bolju ideju. Kada sve ovo prođe, potrebna ti je prva od onih zabava u Litici, o kojima si pričao. Potreban ti je izduvni ventil.“ „Odlična ideja ali biće mi potrebna i pomoć oko organizacije.“ Eli je uze za ruku. „Mislim da moramo još o nečemu da popričamo. Posle.“ „Pred nama je dugo toplo leto. Pričaćemo o svemu i svačemu.“ Abra pogleda na svoj ručni sat. „Tačno je šest.“ „Onda bolje da krenemo.“ Eli je poneo putne torbe dok je Abra skupila Barbine rekvizite. U prizemlju je pozvao Šerilin. „Sada izlazimo iz kuće.“ „Siguran si u vezi sa tim, Eli?“ „Ovako želim ovo da rešim. Pozvaću te ponovo kada se vratimo.“ „U redu. Zauzeću položaj. Srećno.“ Prebacio je telefon na vibraciju i ubacio ga u džep. „Idemo.“ Abra podiže Elijeve uglove usana prstima. „Namesti srećno lice. Zapamti, ideš na večeru

i u otmeni hotel sa vrlo privlačnom ženom i velike su šanse da će ti se posrećiti, više puta.“ „Pošto ćemo deo večeri provesti u mračnom tunelu podruma i možda imati posla sa policijom, hoće li mi se posrećiti?“ „Garantovano.“ „Vidiš moje srećno lice?“ Izašli su napolje. „Znaš li šta mi se sviđa?“, upita ona kada su otvorili stražnja vrata da ubace Barbi i stvari. „Sviđa mi se što nas on sada gleda i misli da se njemu posrećilo.“ Eli zatvori vrata i privuče je u zagrljaj. „Hajde da mu odigramo malu predstavu.“ „Sa zadovoljstvom.“ Abra ushićeno zagrli Elija i diže lice za poljubac. „Timski rad“, promrmlja nadomak njegovih usana. „Tako mi to radimo u Viski Biču.“ Eli joj otvori vrata. „Ne zaboravi, čim stignemo kod Morin, moramo brzo da reagujemo. Ne znamo koliko će čekati.“ „Brzo je moj omiljeni tempo.“ Kada su se zaustavili pred Morininom kućom, Eli zgrabi torbe sa njihovom sportskom odećom. Morin je već bila na vratima. „Vidite ovako, Majk i ja smo razgovarali i...“ „Prekasno.“ Čim je ušla unutra, Abra otvori rajsferšlus na svojoj haljini. Dok ju je svlačila, Eli je skidao sako i popuštao kravatu. „Da samo sačekamo, posmatramo kuću i pozovemo policiju...“ „Ne, može nešto da ga uplaši“, prekinu je Eli, odlazeći u toalet da navuče farmerke i crnu majicu. „Može da ode pre nego stignemo tamo.“ „Radi se više o tome da on mora da učestvuje u svemu ovome“, Abra izu štikle dok je Eli zatvarao vrata. „Moram da mu pomognem. Već smo pričali o ovome.“ „Znam, ali ako je taj zaista ubio nekoga...“ Jeste.“ Da bi pojednostavila stvar, Abra sede na pod i poče da obuva patike. „Verovatno je ubio dvoje. Mi ga vezujemo za sidro koje će ga odvući do dna.“ „Vi niste jedinica za suzbijanje kriminala“, reče Majk. „Večeras jesmo.“ Abra skoči na noge kada je Eli izašao. „Čak i izgledamo tako. Gde su klinci?“ „Gore, igraju se. Ne znaju ništa o ovome, pa nismo hteli da čuju kako pričamo o nečemu o čemu ništa ne znaju.“ „Uživaće sa Barbi.“ Abra poljubi Morin, a potom Majka. „Zvaću vas čim se sve završi. Idemo?“, upita ona Elija. „Na zadnja vrata.“ „Pratim te.“ On sačeka još jedan trenutak. „Neću dozvoliti da joj se bilo šta dogodi. U slučaju bilo kakvog rizika, otkazujem akciju.“ „Nemoj da vam se nešto dogodi, ni tebi ni njoj.“ Požurivši za njima, Morin ih je gledala kako trče kroz zadnje dvorište. „Majk.“ Ona pruži ruku, uhvati njegovu. „Šta da radimo?“ „Zovi decu, vodimo psa u šetnju.“ „U šetnju?“ „Po plaži, dušo. Odande se vidi Litica, možda pripazimo na situaciju.“ Morin mu stegnu ruku. „Mudro razmišljaš.“

*** Eli je otključao bočna vrata Litice i brzo isključio alarm, a onda se okrenuo prema Abri. „Budi na sigurnom.“ „Prekini.“ Rekavši to, povela ga je ka podrumu. „Tek je šest i deset. Brzi smo.“ Čim su se vrata za njima zatvorila, Eli upali baterijsku lampu i zajedno krenuše u podrum. Potrajaće nekoliko minuta, pomisli, ili sati. Ali bio je optimista. „Verovatno će sačekati sumrak, možda i potpuni mrak, pretpostavljajući da ima celu noć.“ „Sve što je potrebno.“ Abra se provuče iza polica s njim i uđe u prolaz. Sada su koristili sijalicu iznad glave. Abra zauze položaj na stepenicama, proverivši monitor laptopa i špijunsku kameru koju su postavili na trećem spratu. Eli još jednom proveri video-kameru, a onda pozva Šerilin. „Na poziciji smo.“ „Suskinda još nema na vidiku. Obavestiću te kada ga vidim i ako ga vidim.“ „Videćeš ga.“ „Pozitivno razmišljaš“, s odobravanjem će Abra kada je Eli odložio telefon. „Sigurno se nije vratio u Viski Bič da bi surfovao i sunčao se. Ovo je njegov cilj, ovo je njegova šansa da opet pokuša. Čim napusti Peščanu kulu, gasimo svetla.“ „I utišavamo se, kao u podmornici. Shvatila sam, Eli. Ukoliko se popne na treći sprat, špijunska kamera će ga snimiti. Ukoliko siđe, što će najverovatnije učiniti, snimićemo ga mi. Sunce zalazi za manje od dva sata, ukoliko sačeka i toliko. Imaćemo vremena napretek.“ I sada su bili zatvoreni, bez dovoljno prostora da šetnjom odagnaju napetost. „Trebalo je da ponesemo špil karata“, zaključi Eli. „Ali pošto nismo, ispričaj mi kako bi izgledao tvoj studio za jogu kada bi ga imala.“ „Misliš, nadanja i snovi? Taman da potrošimo vreme.“ Verovatno bi ga potrošila da nije naglo ućutala i nakrivila glavu. „Je li to telefon? Kućni telefon?“ „Jeste. Može da bude bilo ko.“ „Možda je on, proverava je li kuća prazna.“ Abra odmahnu glavom kada je zvonjava konačno prestala. „Odavde ne možemo da čujemo je li ostavio poruku na sekretarici.“ Trenutak kasnije, Elijev telefon u džepu poče da vibrira. „Krenuo je“, napisa Šerilin. „Nosi veliku platnenu vreću. Ide prema kolima. Ostani još malo na vezi, da vidim kojim će putem.“ Eli je šapatom ponavljao njene reči Abri, gledajući je u oči, spazivši u njima iskru uzbuđenja. Nema straha, zaključi on. Nimalo. „Vozi oko kuća za iznajmljivanje, desetak kilometara od Litice. Izašao je i nastavio pešice.“ „Spremni smo za njega. Daj mu petnaest minuta pre nego što opet pozoveš.“ „Dogovoreno. Bio si u pravu, Eli. Nadam se da ćeš do kraja biti u pravu. Vidimo se.“ Eli ubaci telefon u džep. „Ti ostani ovde, po dogovoru.“

„Dobro, ali...“ „Nema 'ali’. Nemamo vremena za promenu plana. Ostani ovde, budi tiha i ugasi svetlo.“ Iskoristio je trenutak da se nagne i poljubi je. „A ti zapamti — čuvam ti leđa.“ „Računam na to.“ Ali ponajviše je računao na to da će ona ostati zatvorena i bezbedna. Izašao je iz prolaza i zatvorio vratašca za sobom. Zauzeo je položaj iza polica, puštajući da mu se oči priviknu na tamu. Mogao je da ostane sa Abrom unutra i jednostavno upali kameru koja će sve snimiti. Ali morao je da vidi, čuje, morao je da ga ima nadohvat ruke za slučaj da nešto krene mimo plana. Nije čuo kada su se otvorila stražnja vrata. Nije bio siguran da li čuje korake ili mu se pričinjava. Ali je čuo škripu vrata od podruma i korake na uskim stepenicama. Počelo je, pomisli i uključi kameru. Suskind je silazio sporo, navodeći se baterijskom lampom. Eli je gledao kako široki snop svetlosti baca prostor sa agregatom u još dublji mrak. A onda u stari deo podruma uđe čovek, nalik na senku, osvetljavajući zidove, pod, a potom police. Dok je snop svetlosti prelazio preko pregrada i zida, Eliju srce ubrza ritam. Bio je spreman — možda je i želeo — da napadne, bori se. Ali svetlost prođe dalje. Zasad bezbedan, pomisli Eli, kada se upalila radna svetiljka. Prvi put je video Suskinda jasno kao dan. Obučen u crno, baš kao i on, kratke kose, prošarane plavim pramenovima. Novi izgled, zaključi Eli, još jedan vid utapanja u masu turista i vikendaša. Proverio je objektiv na kameri i izoštrio sliku dok je Suskind uzimao pijuk. Odjek prvih nekoliko udaraca u zemlju išao je Eliju naruku. Sada si gotov, pomisli on. Uhvaćen na delu. Morao je da obuzda nagon da izađe iz zaklona i suprotstavi se uljezu. Ne još, naredi Eli sebi. Ne još. Izoštrenim uhom, on prepozna zvuk sirena — prigušen debelim zidovima — nastavljajući da gleda Suskinda kako kopa zemlju, znojavog lica uprkos svežem vazduhu. Kada su se sirene utišale, Eli poče da broji. Suskind se naglo ukoči, začuvši korake na spratu iznad. Pijuk je sada držao kao oružje, izlazeći iz rupe — vrlo sporo, šarajući pogledom levo, desno — a onda je ugasio radnu svetiljku. Eli mu je dao deset sekundi u mraku, a onda ga locirao po zadihanom disanju. Kada se izvukao iza polica, uperio je svoju baterijsku lampu i uključio je. Suskind diže ruku da zaštiti oči od jarkog svetla. „Spusti pijuk i upali opet svetlo.“ Čkiljeći, Suskind zgrabi pijuk sa obe ruke. Eli je čekao dok je ovaj pojačavao stisak oko alatke. „Probaj i pucaću. Držim kolt 45 pismejker iz kolekcije sa trećeg sprata, uperen u tebe. Možda nisi upoznat s tim ali napunjen je i odlično puca.“

„Blefiraš.“ „Probaj me. Molim te. I učini to pre nego policija siđe. Duguješ mi krv za moju baku i biću srećan da ti je prolijem.“ Koraci odjeknuše na stepenicama; Suskindovi prsti su bili beli na dršci pijuka. „Imam pravo! Ova kuća je moja koliko tvoja. Sve u njoj je moje. Blago je više moje nego tvoje.“ „Misliš?“, smireno upita Eli, a onda povika iz sveg grla: „Ovamo! Upalite svetlo. Suskind drži pijuk u pretećem stavu.“ „Trebalo je da te ubijem“, procedi Suskind kroz zube. „Trebalo je da te ubijem nakon što si ubio Lindsi.“ „Ti si budala, najblaže rečeno.“ Kada se svetlost rasula po podrumu, Eli ustuknu, ali samo malo, i skrenu pogled — opet samo malo — da presretne Abrin. Čuo je kada se iskrala iz sigurnosti prolaza. Korbet, Vini i ostali uniformisani pozornici priđoše sa podignutim oružjem. „Baci to“, naredi Korbet. „Smesta. Ne možeš pobeći, Suskinde.“ „Imam svako pravo da budem ovde!“ „Baci to i ruke uvis. Smesta!“ „Svako pravo!“ Suskind baci pijuk u stranu. „On je lopov. On je ubica.“ „Samo još nešto“, reče Eli, prilazeći im. Stao je između policije i Suskinda. „Udaljite se, gospodine Landone“, naredi Korbet. „Da, razumem.“ Ali prvo je sačekao da ga Suskind pogleda, želeći da dobro vide jedan drugog. A onda mu je zalepio pesnicu u facu, izbacivši tako sav bol, sav jad, skupljan godinu dana. Kada je Suskind pao na zid, Eli se udaljio i podigao ruke uvis, pokazujući da je završio. „Dugovao si mi krv“, ponovi on, spustivši ruku da pogleda crvenu mrlju na svojoj šaci. „Platićeš mi za ovo. Platićeš mi za sve.“ Nije razmišljao kada se Suskind zaleteo, samo je reagovao. Drugi udarac Suskinda obori na zemlju, a pištolj koji je potegao zveknu po podu. „Dosta sam plaćao.“ „Stavi ruke tamo gde mogu da ih vidim“, dreknu Korbet kada se Suskind pomerio. „Smesta ruke uvis! Udaljite se, gospodine Landone“, naredi, šutnuvši pištolj van domašaja. Potom klimnu glavom Viniju. „Pozorniče.“ „Razumem.“ Vini podiže Suskinda na noge i okrenu ga prema zidu da proveri ima li još neko oružje. S donjeg dela leđa mu je skinuo futrolu i dodao je drugom pozorniku. „Uhapšen si zbog provale, upada na tuđi poset, destruktivnog ponašanja na tuđem posedu“, deklamovao je dok mu je stavljao lisice. „Dodatne optužbe uključuju dva napada. A dodaćemo i skrivanje opasnog oružja i nameru povređivanja njime.“ „Pročitaj mu prava“, naredi Korbet. „Vodi ga.“ „Razumem.“ Vini diže palac prema Eliju pre nego što su on i drugi pozornik zgrabili Suskinda za ruke i izveli ga iz podruma. Korbet vrati oružje u futrolu. „To je bio glup potez. Mogli ste da zaradite metak.“ „Nisam.“ Kada je to rekao, Eli pogleda svoju kravu šaku. „Dugovao mi je.“

„Verujem da jeste. Vi ste ovo postavili. Vi ste ga namamili.“ „Jesam li?“ „Zvala me je vaša detektivka i rekla da je videla Džastina Suskinda kako provaljuje u Liticu, i kako veruje da je naoružan. Brinula je za vašu bezbednost.“ „Zvuči razumno i odgovorno, naročito zato što je provalio i bio naoružan.“ „A vas dvoje ste se sasvim slučajno našli tu, na licu mesta?“ „Mi smo... istraživali tajne prolaze.“ Abra uhvati Elija podruku, kezeći se nestašno. „Znate, gusar i njegova pomoćnica. Čuli smo buku ovde. Nisam htela da Eli silazi sam, ali smatrao je da mora. Ja sam htela da se popnemo na sprat i pozovemo policiju, a onda smo čuli da dolazite.“ „Baš zgodno. A gde je pas?“ „Spava kod prijateljice“, mirno će Eli. „Klasična zaseda.“ Korbet odmahnu glavom. „Mogli ste da mi verujete.“ „Jesmo. Moja kuća, moja baka, moj život. Moja žena. Ali verujem vam i zato bih voleo da vam ispričam nešto pre nego što ispitate Suskinda. Deo priče se dogodio u nedavnoj prošlosti. Znam ko je ubio Lindsi ili sam prokleto blizu tog otkrića.“ „Imate moju pažnju.“ „Kazaću vam, ali hoću da posmatram njegovo ispitivanje. Hoću da budem tamo.“ „Ako imate informaciju ili dokaz u vezi sa ubistvom, ne pogađajte se.“ „Imam priču i imam teoriju. Mislim da će vam se obe svideti. Detektiva Vulfa će sigurno zanimati. Hoću da prisustvujem, detektive. Ovo je dobra pogodba za obojicu.“ „U redu. Možete sa mnom u stanicu.“ „Doći ćemo sami.“ Korbet šištavo uzdahnu. „Dovedite i svoju detektivku.“ „Nema problema.“ „Klasična zaseda“, ponovi Korbet ispod glasa i krenu uz stepenice. „Nisi ostala unutra“, reče Eli Abri kada su ostali sami. „Daj, ako si mislio da ću ostati, možda me voliš ali me ne poznaješ.“ Eli je uhvati za pramen kose i povuče ga. „U stvari, ispalo je onako kako sam pretpostavio.“ „Daj da ti vidim ruku.“ Abra je diže i nežno poljubi modre zglavke. „Ovo sigurno boli.“ „Još kako.“ Kratko se nasmejao, a onda napravio bolnu grimasu pri pokušaju da savije prste. „Ali osećaj je mnogo dobar.“ „Striktno sam protiv nasilja, osim u slučaju odbrane sebe ili drugih. Ali ovde si bio u pravu. Dugovao ti je.“ Abra mu opet poljubi ruku. „I, priznajem, uživala sam dok si šaketao gada.“ „To se kosi sa tvojim ubeđenjem.“ „Znam. Stidim se. Htedoh još nešto da te pitam, sada kada smo sami. Ti imaš pištolj? To nije bio deo plana.“ „Mala dopuna plana.“ „Gde je? Ugasila sam kameru“, doda Abra, „čim je stigla policija.“ Ne rekavši ništa, Eli se udalji i uze pištolj sa police, gde ga je sakrio. „Zato što mislim da

te poznajem, pretpostavio sam da nećeš odustati pa nisam hteo da rizikujem. Ne s tobom.“ „Veliki kaubojski pištolj“, primeti ona. „Da li bi ga upotrebio?“ I sam se to pitao kad ga je izvadio iz vitrine i napunio. Sada je gledao Abru, ono što ona jeste i što mu je značila. „Da. Ako bih morao, ako bih pomislio da će umesto na mene krenuti na tebe. Ali kao što rekoh, ispalo je onako kako sam pretpostavio.“ „Misliš da si mnogo pametan.“ „Osim u relativno kratkom periodu isključenosti iz sveta, oduvek sam bio pametan.“ Eli je privuče sebi i spusti usne na njeno teme. Imam tebe, zar ne, pomisli on. To me čini prokleto pametnim. „Moram da zovem Šerilin, treba da se nađemo u stanici. I moram da vratim ovo na mesto.“ „Ja ću uzeti kameru i pozvati Morin. Kazaću joj da je sve prošlo. Timski rad.“ „Sviđa mi se kako to zvuči.“ Korbet je sedeo preko puta Suskinda i dugo ga ispitivački gledao. Optuženi nije tražio advokata — još uvek — što je Korbet smatrao glupim potezom. Ali glupost je često omogućavala brže obavljanje posla i stoga se nije bunio. Vini je stajao s unutrašnje strane vrata. Dopadao mu se njegov način rada i verovao je da će doprineti ispitivanju. Ali Korbet je bio usredsređen na Suskinda, na njegove nervozne tikove — grčenje prstiju na stolu, trzanje vilice — otečene i modre od Elijevog udarca. I na ravnu, tvrdoglavu liniju njegovih usta sa raspuklom usnom. Nervozan, da, zaključi detektiv, ali apsolutno ubeđen da je u pravu. „Dakle... prilično velika iskopina u podrumu Litice“, poče Korbet. „Dosta rada, dosta uloženog vremena. Jeste li imali pomoć?“ Suskind mu uzvrati pogled ali ne reče ništa. „Pretpostavljam da ne. Stičem utisak da je to bio vaš posao, vaša misija, nešto što se ni sa kim ne deli. Vaše... rekli ste ’pravo’, zar ne?“ „To jeste moje pravo.“ Vrteći glavom, Korbet se zavali u stolicu. „Moraćete to da mi objasnite. Ja samo vidim tipa koji je spavao sa Landonovom ženom, provalio u Landonovu kuću i iskopao ogromnu rupu u njegovom podrumu.“ „Kuća je moja koliko i njegova.“ „Kako to mislite?“ „Ja sam direktan potomak Violete Landon.“ „Izvinite, nisam baš upoznat sa porodičnim stablom Landonovih.“ Korbet pogleda Vinija. „Jeste li vi, pozornice?“ „Naravno. Ona je navodno spasla mornara koji je preživeo Kalipsov brodolom još davnih dana. Negovala ga je dok nije ozdravio. Po nekim verzijama uhvaćeni su u ljubavisanju.“ „To nije bio mornar nego kapetan. Kapetan Natanijel Brum.“ Suskind lupi pesnicom o sto. „Nije preživeo samo on, preživeo je i Esmeraldin miraz.“ „Pa, postoji mnogo teorija i verzija“, poče Vini.

Suskind opet tresnu pesnicom o sto. „Ja znam istinu. Edvin Landon je ubio Natanijela Bruma zato što je želeo blago, a onda je svoju sestru oterao od kuće, ubedivši oca da je razbaštini. Ona je nosila Brumovo dete, njegovog sina.“ „Zvuči kao nesrećna priča jedne žene“, primeti Korbet. „Ali to je bilo davno.“ „Bila je trudna, nosila je Brumovog sina!“, ponovi Suskind. „I kada je umirala u najvećoj bedi, to dete, tada već odrastao čovek, molilo je Landona da pomogne sestri, da joj dozvoli da se vrati kući, ali ovaj nije hteo. Eto takvi su Landonovi, zato ja imam svako pravo da uzmem ono što je moje, što je bilo njeno i Brumovo.“ „Kako si došao do svega toga?“, ležerno upita Vini. „Postoji bezbroj priča o tom blagu.“ „To su priče. Ovo su činjenice. Trebalo mi je skoro dve godine da sastavim sve delove, komad po komad. Nabavio sam pisma, i ona su me papreno koštala, koja je pisao Džejms Ficdžerald, sin Violete Landon i Natanijela Bruma. Ta pisma detaljno opisuju šta mu se dogodilo te noći u Viski Biču. On se odrekao svojih prava, Ficdžerald — njen sin. Ali ja neću!“ „Zvuči mi kao da bi trebalo da konsultuješ svog advokata“, ubaci Korbet, „a ne da kopaš rupu u tuđem podrumu.“ „Misliš da nisam pokušao?“ Suskind se trgnu napred, lica iskrivljenog i crvenog od besa. „Dobio sam samo zavlačenje, izgovore. Bilo je to davno, advokatica nije htela slučaj nasledstva. Nije bilo pravnog osnova, rekla je. A šta je sa mojim krvnim pravom, moralnim pravom? Blago je pripadalo mom pretku, a ne Landonovima. Moje je.“ „Znači, pozivajući se na to moralno i krvno pravo, provalili ste u Liticu više puta i... Zašto baš u podrum?“ „Violeta je svom sinu rekla da joj je Brum ispričao kako ga je sakrio tu, da bude na sigurnom.“ „U redu, ali zar ne mislite da je neko pre sto pedeset godina mogao da ga nađe i potroši?“ „Ona ga je sakrila. Tamo je i pripada meni.“ „I zato imate pravo da provaljujete, oštećujete tuđu imovinu i gurate staricu niz stepenice?“ „Nisam je gurnuo. Nisam je ni pipnuo. Bio je nesrećan slučaj.“ Korbet izvi obrve. „Nesrećan slučaj. Kako to?“ „Morao sam nešto da potražim na trećem spratu. Landonovi tamo imaju gomilu starudije. Morao sam da nađem neko konkretno uputstvo o blagu. Starica je ustala iz kreveta, ugledala me, potrčala i pala. To je sve. Nisam je ni taknuo.“ „Videli ste kako pada?“ „Naravno da sam video. Bio sam tamo, zar ne? Ali nisam kriv.“ „U redu, da razjasnimo. Provalili ste u Liticu u noći dvadesetog januara ove godine. Gospođa Hester Landon je bila u kući i videla vas je, pokušala je da pobegne od vas i pala niz stepenice. Je li to tačno?“ „Tako je. Nisam je ni taknuo.“ „Ali ste taknuli Abru Volš u noći kada ste provalili u Liticu, nakon što ste isekli struju.“ „Nisam je povredio. Samo sam morao... da je zadržim dok ne uteknem. Napala me je. Baš kao što me je Landon večeras napao. Videli ste.“

„Video sam kako posežete za skrivenim oružjem.“ Korbet pogleda Vinija. „Da, gospodine. Bio sam očevidac i oružje je zadržano kao dokaz.“ „Imali ste sreće što ste prošli samo sa dva udarca. Sada, da se vratimo na noć kada ste napali Abru Volš u Litici.“ „Rekao sam vam. Ona je napala mene.“ „Zanimljivo. A je li vas Kirbi Dankan takođe napao, pre nego što ste ga upucali i njegovo telo gurnuli sa grebena gde je svetionik?“ Mišići na Suskindovoj vilici se trgnuše, pogled skrenu nadole. „Ne znam o čemu pričate, ne znam ko je Kirbi Dankan.“ „Bio. Podsetiću vas. Privatni detektiv iz Bostona kog ste unajmili da prati Elija Landona.“ Korbet diže ruku pre nego što je Suskind stigao da zausti. „Da skratimo. Ljudi uvek misle kako su pokrili svoje tragove. Kao što je provaljivanje u Dankanovu agenciju, njegov stan, uništavanje njegove arhive. Ali ljudi u tom haotičnom trenutku zaboravljaju sitnice. Poput kopija arhive. I šta one sadrže, kao što je pokazao pretres vaše kuće ovde, a i kuće u Bostonu.“ Korbet pusti da Suskind obradi ovu informaciju. „Onda, oružje koje ste potegli, a koje je registrovano na Kirbija Dankana. Kako ste došli u posed Dankanovog pištolja?“ „Ja... našao sam ga.“ „Kakva srećna okolnost, a?“ Sada se Korbet smeškao. „Gde ste ga našli? Kada? Kako?“ Uneo mu se u lice. „Nemate odgovor. Razmislite malo o tome. Mnogi ljudi misle da će nošenjem rukavica i brisanjem oružja sakriti svoje otiske. Ali zaboravljaju da stave rukavice kada ga pune. Postavili ste pištolj u kuću Abre Volš, Suskinde, ali na njemu nije bilo njenih otisaka. Ali zato je bilo otisaka na mecima izvađenim iz Dankana. Pogodite čijih?“ „Bila je to samoodbrana.“ „Naravno. Pričajte mi o tome.“ „Napao me je. Branio sam se. On... napao me je.“ „Kao što vas je napala Abra Volš?“ „Nisam imao izbora. Napao me je.“ „Ubili ste Kirbija Dankana i bacili njegovo telo sa grebena svetionika?“ „Da, u samoodbrani — i uzeo njegov pištolj. Nasrnuo je na mene, bio je naoružan, borili smo se. Nesrećan slučaj.“ Korbet se počeša po vratu. „Prilično ste naklonjeni tim nesrećnim slučajevima. Ali stvar je u tome da mi dobro obavljamo naš posao. Kirbi Dankan nije ubijen iz blizine tokom borbe. Forenzičari ne podržavaju tu priču.“ „Tako je bilo.“ Suskind skrsti ruke. „Bila je samoodbrana. Imam pravo da se branim.“ „Imate pravo da provaljujete u tuđu kuću, kopate tamo rupu, da ostavite povređenu ženu koja je pala zato što ste joj provalili u kuću dok je spavala, da napadnete drugu ženu i ubijete čoveka? Saznaćete da vam zakon ne daje nijedno od tih prava, Suskinde, i imaćete mnogo vremena da razmislite o tome u zatvoru, kada budete služili doživotnu kaznu za ubistvo prvog stepena.“ „Bila je samoodbrana.“ „Hoće li to biti vaša priča u slučaju ubistva Lindsi Landon? Je li vas i ona napala, pretila

vam, pa ste joj žaračem razbili glavu u samoodbrani?“ „Nisam ubio Lindsi! Landon je. I policija ga je pustila da se izvuče. Novac, porodično ime, zato je ona mrtva a on slobodan, i sada gospodari onom kućom koja pripada meni.“ Korbet pogleda u duplo staklo i jedva primetno klimnu glavom. Nadao se da nije pogrešio ali dogovor je dogovor. „Kako znate da ju je Landon ubio?“ „Tako što jeste. Plašila ga se.“ „Rekla vam je da se plašila svog supruga?“ „Bila je očajna kada se tog dana na javnom mestu izdrao na nju. Rekla je da ne zna šta bi mogao da uradi. Pretio joj je, rekao joj je da će zažaliti, da će mu platiti. Potvrđeno! Obećao sam joj da ću se pobrinuti za nju, za sve. Volela me je. Voleo sam je. Landon je već završio s njom, ali kada je otkrio za nas, nije mogao da podnese njenu sreću. Otišao je tamo i ubio je, a onda je pozvao policiju i otišao.“ „Znači, Vulf je bio podmićen?“ „Nego šta je.“ Korbet se opet osvrnu i opet klimnu glavom. Eli uđe unutra. „Eli Landon se pridružuje ispitivanju. Gospodine Suskinde, ponavljam, možemo da uštedimo nešto vremena i sve rešimo ako gospodin Landon bude deo ovog procesa. Ako se protivite njegovom prisustvu, recite to odmah i on će otići.“ „Imam svašta da mu kažem, odmah i sad. Ubico!“ „Uzeo si mi reč iz usta. Ali razgovarajmo.“ Eli sede za sto.

30 isi je želeo.“ „Nisam“, priznade Eli. „Želeo sam je manje kada sam saznao da me laže, vara i iskorišćava. Je li znala zašto si započeo vezu s njom? Je li znala da si je samo koristio da bi došao do informacija o meni, o Litici, o porodici, o blagu?“ „Voleo sam je.“ „Možda jesi, ali nisi počeo s njom da spavaš iz ljubavi. Radio si to da napakostiš meni i da od nje izvučeš sve što sam joj možda rekao o blagu.“ „Znao sam je. Razumeo sam je. Ti nisi čak ni znao ko je ona.“ „Bože, tu si stvarno u pravu. Nisam je znao, nisam želeo da je znam, nisam je voleo. Nisam je ubio.“ „Ušao si u onu kuću, i kada ti je rekla da ideš dođavola, da se gubiš, da ćemo ona i ja biti zajedno, venčati se, početi život iz početka, ubio si je.“ „Teško biste mogli da se venčate kada si ti već bio oženjen.“ „Rekao sam Iden da želim razvod i kada je Lindsi tebi rekla da ćemo oboje biti slobodni, nisi to mogao da podneseš. Nisi je želeo ali nisi želeo ni da je neko drugi ima.“ „Mislio sam da tvoja žena nije znala za tebe i Lindsi, da je saznala tek posle Lindsinog ubistva.“ Suskind stegnu pesnice na stolu. „Nije znala za Lindsi.“ „Rekao si svojoj ženi, majci svoje dece, da želiš razvod i nije ti postavila nijedno pitanje?“ „Ne tiče te se moj odnos sa Iden.“ „Smešno. Lindsi i ja nismo bili tako uljudni i razboriti dok smo srljali u razvod. Bilo je mnogo svađe, puno optužbi i krivice. Pretpostavljam da je tvoja žena bolja osoba, koja se ne meša i jednostavno te pušta da radiš šta hoćeš. Gde si bio u noći kada je Lindsi ubijena? Hajde, Džastine. Lindsi se pakovala, pre toga smo se gadno posvađali na javnom mestu i bila je uznemirena. Ti si bio zaljubljen u nju i već si od svoje žene zatražio razvod. Lindsi nije odlazila iz grada bez tebe.“ „Ne tiče te se kuda smo išli.“ „Ali kada si krenuo po nju...“ „Bilo je kasno! Ti si je ubio. Policija je već bila tamo.“ Suskind skoči na noge ali ga Vini zgrabi za rame i gurnu nazad na stolicu. „Sedi tu.“ „Sklanjaj ruke sa mene! Ti si kriv, baš kao i on. Svi ste krivi. Te noći nisam mogao da se zaustavim, da je vidim. Mogao sam samo da pitam jednog od komšija, koji je stajao na kiši, šta se događa. Rekao mi je da je verovatno bila neka provala i da je žena u toj kući mrtva. Bila

je mrtva i ti si već počeo da se izvlačiš.“ Ne rekavši ništa, Eli pogleda Korbeta i prećutno mu predade štafetu. „To što sada pričate ne poklapa se sa vašom ranijom izjavom, koju ste dali policiji u vezi sa ubistvom Lindsi Landon.“ „Znam kako to ide. Misliš da sam glup? Da sam priznao kako sam bio u blizini kuće, panduri bi me nagazili. On ju je ubio.“ Suskind uperi prst u Elija. „Znate da jeste i držite me ovde zato što sam radio ono što sam morao da radim. Svoj posao. Uhapsite ga.“ „Ako ja budem radio svoj posao, moraću da igram po pravilima. Trebaju mi činjenice. U koliko sati ste se provezli kraj Landonove kuće u Bek Beju?“ „Oko sedam i petnaest.“ „I posle toga?“ „Otišao sam pravo kući. Bio sam sluđen, nisam mogao da mislim. Iden je spremala večeru i rekla mi je da je na televiziji čula za Lindsino ubistvo. To me je slomilo. Šta očekujete? Voleo sam je. Bio sam van sebe i Iden mi je pomogla da se smirim, pomogla mi je da promislim o svemu. Brinula je za mene, za decu, pa je rekla policiji da sam bio tamo, s njom, od pet i trideset, jer nismo sebi smeli priuštiti skandal i pritisak zbog onoga što je uradio Landon.“ „Lagala je.“ „Štitila je mene i našu porodicu. Izdao sam je ali ona je ostala uz mene. Znala je da nisam ubio Lindsi.“ „Tačno“, složi se Eli. „Znala je da nisi ubio Lindsi. I znala je da ja nisam ubio Lindsi. Dala ti je alibi, Džastine, u koji je policija poverovala. I ti si njoj dao alibi da je bila kod kuće, sa tobom, kao svaka dobra žena, ispijala margarite i kuvala večeru za vas dvoje, a za to vreme je zapravo otišla kod Lindsi da se raspravi s njom i Lindsi ju je pustila.“ „To je laž. To je smešna, gnusna laž.“ „I Lindsi joj je verovatno rekla nešto od onoga što je rekla i meni kada smo poslednji put razgovarali. Da joj je žao, ali da tako mora biti. Da voli tebe i da zaslužujete sreću. I onda je Iden zgrabila žarač i u besu je ubila.“ „Nije mogla to da uradi.“ „Dobro znaš da jeste. Pukla je zato što je žena koju je smatrala svojom prijateljicom od nje napravila budalu. Žena koju je smatrala prijateljicom bila je pretnja svemu što je imala. Muž, s kojim je živela, kom je verovala, izdao ju je i uništio bi njen brak zbog tuđe žene.“ „Nije vam tek tako dala razvod braka“, ubaci se Korbet. „Svađali ste se, zahtevala je istinu, i rekli ste joj da volite drugu ženu. Otkrili ste i koju.“ „To je nebitno.“ „Kada? Kada ste joj rekli za Lindsi?“ „Noć pre ubistva. Ali to je nebitno. Iden me je štitila i sve što je tražila zauzvrat bilo je da damo šansu našem braku, da probamo još nekoliko meseci. Učinila je to za mene.“ „Učinila je to za sebe.“ Eli ustade. „Oboje ste to učinili za sebe, a svi drugi neka idu dođavola. Mogao si da je imaš, Džastine. Ja sam želeo samo prsten moje bake, ali Iden je želela više od toga, i iskoristio si je da bi došao do toga. Teško je kriviti je.“

Izašao je napolje i prišao Abri. Ona ustade sa klupe, gde ga je čekala, i čvrsto ga zagrli kada ju je privukao u naručje. „Bilo je mučno“, tiho reče ona. „Više nego što sam očekivao.“ „Ispričaj mi sve.“ „Hoću. Hajdemo kući. Samo što dalje odavde. Idemo kući.“ „Eli.“ Vini žurno izađe iz sobe za ispitivanje. „Sačekaj sekund.“ On zastade, proučavajući Elijevo lice. „Kako si?“ „Sve u svemu? Nije loše. Dobro je izbaciti sve to iz sebe, početi iz početka.“ „Drago mi je što to čujem. Korbet ti je poručio, kada završi sa Suskindom, pozvaće Vulfa. Oni će privesti Iden Suskind i ispitati je. Korbet će, koliko mi se čini, otići u Boston kako bi sve to izgurao do kraja.“ „Neka mu je sa srećom. Ja više nisam deo toga. Niti je to deo mog života. Hvala na pomoći, Vini.“ „To je sastavni deo mog posla, ali jednom možeš da častiš pivo.“ „Kad god želiš.“ Abra priđe Viniju i poljubi ga u obraz. „On će te častiti pivo, a ovo je od mene.“ „Još bolje od piva.“ „Idemo kući“, ponovi Eli. „Ovo je gotovo.“ Ali nije bilo, ne za njega. Ne još. Sledećeg jutra, Eli i Abra su sedeli preko puta Iden Suskind. Iako je bila bleda, pogled joj je bio bistar i glas savršeno miran. „Hvala što ste oboje došli u Boston. Znam da vam je neprijatno.“ „Hteli ste nešto da mi kažete. Nama“, ispravi se Eli. „Da. Videla sam prilikom vaše posete da među vama postoji nešto snažno. Oduvek sam verovala u tu vezu, tu povezanost, i obećanje koje iz toga proizilazi. Ceo svoj život sam izgradila na tome, da bi sve sada palo u vodu. Zato sam htela da porazgovaram sa vama. Sinoć sam pričala sa policijom, prilično dugo, u prisustvu mog advokata, naravno.“ „Mudro.“ „Džastin nije bio tako mudar, ali on je oduvek bio impulsivan, pomalo ishitren. Ja sam to dovodila u ravnotežu jer uvek dvaput razmislim, izvagam sve opcije. Bili smo dobar tim, dugo. Shvatate na koju ravnotežu mislim“, reče ona Abri. „Shvatam.“ „Pretpostavila sam da hoćete. Sada kada je Džastin priznao, pa, toliko toga, sada kada znam šta je učinio, mogu i želim da nastavim dalje sa svojim životom. Ne mogu da ga štitim, da ga dovodim u ravnotežu, nadajući se da će se opametiti i staviti porodicu na prvo mesto. To se više neće dogoditi. Policija veruje da je on ubio čoveka.“ „Da.“ „I da je izazvao ozbiljne povrede vaše bake.“ „Da.“ „Opsednut je tim blagom. To nije izgovor, samo prosta činjenica. Pre oko tri godine,

umro je njegov deda-ujak i Džastin je našao pisma, dnevnik, sve te stvari koje potvrđuju vezu između njegove porodice i vaše, i tog prokletog blaga.“ „Informacije o Violeti Landon, Natanijelu Brumu?“ „Da. Ne znam mnogo jer je to skrivao od mene. Tada je počelo sve da se menja. Nastavio je da istražuje, trošeći velike svote novca. Neću vam dosađivati problemima koje je Džastin imao u prošlosti, njegovoj sposobnosti i potrebi da okrivljuje druge za svoje neuspehe, greške i mane. Ali reći ću vam ovo: što je više otkrivao o tim svojim precima, sve više je krivio vas i vašu porodicu za sve što nije imao, a želeo je. A onda je saznao da zapravo poznaje vašu ženu, radio je s njom s vremena na vreme, i to je shvatio kao znak. Ko zna? Možda i jeste bio.“ „Zaveo ju je.“ „Da. Nisam znala dokle je to išlo. Tu me je izdao. Počeo je da je želi, ubedivši sebe da je voli zato što je bila vaša. Želeo je ono što je bilo vaše i smatrao to svojim pravom. Nisam znala za nekretninu u Viski Biču, privatnog detektiva i provale u vašu kuću. Samo sam znala da se mesecima pre Lindsine smrti moj muž iskradao iz našeg doma i da me je lagao. Mi žene to osetimo, zar ne?“, upita ona Abru. „Da, verovatno.“ „Pokušala sam sve, i konačno prestala da se svađam s njim o vremenu, novcu. Ubedila sam sebe da budem strpljiva, da sačekam da ga prođe. Imao je opsesije i pre, ali bi se uvek dozvao pameti.“ Iden ućuta za trenutak, zabacivši kosu iza uha. „Ovoga puta je bilo drugačije. Rekao mi je da će podneti zahtev za razvod braka. Tek tako. Kao da je to obična formalnost. Više nije želeo naš zajednički život, nije mogao da se pravi da me voli. Opet, neću vam dosađivati detaljima, ali dotukao me je. Svađali smo se i izrekli užasne stvari, kao što ljudi čine, i priznao mi je da se zaljubio u Lindsi, da je ona njegova srodna duša — ta ofucana fraza — i da planiraju da budu zajedno.“ „To mora da je užasno bolelo“, kaza Abra kada je Iden ućutala. „Užasno. Najgori trenutak u mom životu. Sve što sam volela, u šta sam verovala, iscurilo mi je kroz prste. Rekao je da ćemo deci saopštiti preko vikenda kako bismo imali dovoljno vremena da ublažimo udarac, a u međuvremenu će on spavati u gostinskoj sobi i zadržaćemo civilizovan odnos. Kunem vam se, mogla sam da čujem kako Lindsine reči izlaze iz njegovih usta, njenim glasom. Da li me razumete?“, upita Elija. „Razumem.“ Iden uspravi ramena i klimnu glavom. „Ono što ću sledeće reći je bez prisustva advokata ili policije, ali smatram da zaslužujete to da čujete od mene.“ „Znam da ste je ubili.“ „Zar vas ne zanima šta se dogodilo te noći? Zašto i kako?“ Pre nego što je Eli stigao da joj odgovori, Abra spusti šaku preko njene. „Zanima mene. Volela bih da znam.“ „To je ta ravnoteža na delu. Vi biste otišli jer ste tako ljuti, a ona bi vam pomogla da ostanete jer će vam njeno iskustvo pomoći da zatvorite vrata ovog slučaja, kao što ste oduvek želeli.“ „Morali ste da se raspravite s njom“, poče Abra.

„Zar vi ne biste? On je pozvao da mi kaže da se predomislio i kako moramo da odložimo saopštavanje istine deci na nekoliko dana. Lindsi je bila uzrujana zbog svađe sa vama, Eli, i bilo joj je potrebno je da otputuje na nekoliko dana. A njemu je bilo potrebno da bude s njom. Oboma su njihove lične potrebe bile iznad porodičnih. Mislim da su izvlačili ono najgore jedno iz drugog“, zaključi Iden. „Ono najsebičnije.“ „Možda ste u pravu.“ Eli pruži ruku da uhvati Abrinu, i pomisli koliko je srećan. „Dakle, da, otišla sam da se raspravim s njom, da pokušam da je urazumim, pa čak i da je molim. Bila je ljuta, veoma ljuta od prepirke sa vama, od onoga što ste joj rekli. I, kada pogledamo unazad, možda je osećala malu grižu savesti. Ali nedovoljnu. Pustila me je unutra i odvela u biblioteku jer je želela da stavi tačku kako bi ona i Džastin mogli dalje. Ništa što sam joj rekla nije dopiralo do nje. Naše prijateljstvo joj ništa nije značilo, ni moja deca, ni moj brak, ni sav bol koji nam je nanela. Preklinjala sam je da ne odvodi mog muža, da ne uzima oca mojoj deci, a ona mi je rekla da odrastem. Eto tako je bilo. Rekla mi je užasne stvari, okrutne i zlobne, i okrenula mi leđa. Otpustila je mene i moju patnju, kao da su ništa.“ Posle kraće pauze, Iden skrsti ruke na stolu. „Ostalo je u magli. Kao da sam gledala nekog drugog kako grabi žarač i udara. Poludela sam.“ „To bi moglo da prođe“, hladno reče Eli, „ako vam je advokat dobar kao vi.“ „Veoma je dobar, ali bez obzira na to, nisam ušla u onu kuću s namerom da je povredim, već da je molim. I kada sam došla sebi, kada je bilo prekasno, setila sam se svoje porodice, dece i šta bi im ovo učinilo. Nisam mogla da promenim ono što sam učinila u trenutku ludila, mislila sam samo na to kako da zaštitim svoju porodicu. I tako sam otišla kući. Skinula sam odeću sa sebe, isekla je na komade, bacila u kesu za đubre i odvezla se na reku da je bacim. Onda sam se vratila kući i počela da spremam večeru. Kada je Džastin došao kući, bio je van sebe pa sam shvatila da bismo mogli da zaštitimo jedno drugo, kao što bi trebalo da bude, kao što je suđeno, da pokušamo sve da ostavimo iza sebe i očuvamo naš brak. Osetila sam da mu trebam. Lindsi bi ga uništila. U stvari, već jeste. I ono što mi je ostavila bio je čovek kog nisam mogla da popravim, niti da spasem. Pustila sam ga. Učinila sam ono što sam morala da zaštitim sebe.“ „Ali ostali ste po strani i pustili ga da uništi Elijev život.“ „Nisam mogla to da sprečim, niti da promenim, iako mi je bilo žao, zaista, da neko ko je prevaren kao ja izgubi još više. Ali na kraju krajeva, nisam mu ja uništila život. Nego Lindsi. Uništila je njegov, moj i Džastinov. Čak i mrtva, uništava nas sve. Sada će moja deca proći kroz pakao.“ Glas joj zadrhta, ali ona dignu bradu. „Čak i kada se moj advokat nagodi sa tužiocem, a verujem da hoće, moja deca će proći kroz pakao. Otac ih se odrekao zbog svoje sebičnosti, a majka je učinila to što je učinila, iz očaja. Vi ste slobodni i premda neću biti kažnjena u meri koju vi smatrate pravednom, ja više nikada neću biti slobodna.“ Eli se nagnu preko stola. „Šta god da ste učinili, ili planirali da učinite, ona nije zaslužila da umre.“ „Bolji ste čovek od mene. Ali vratimo se u prošlost. Vaš predak je izvršio ubistvo iz pohlepe, razbaštinio svoju sestru iz istih razloga. Bez toga, mi sada ne bismo bili ovde. Zapravo, ja sam samo delić cele te priče.“

„Nada može da vam pomogne da pregurate narednih nekoliko nedelja.“ Eli ustade. Abra ga uhvati za ruku. „Zarad vaše dece, nadam se da je vaš advokat dobar kao što verujete da jeste.“ „Hvala vam. Zaista vam želim sve najbolje.“ Eli je morao da izađe, da pobegne. „Isuse Hriste“, bilo je sve što je rekao kada ga je Abra napolju zagrlila. „Neki ljudi su uvrnuti na neki skriven način, koji ni oni sami ne vide niti razumeju. Možda su okolnosti za nju uvrnute, Eli, ali ona to nikada neće shvatiti.“ „Mogao bih da je izvučem“, zaključi on. „Mogao bih da joj sredim pet godina i odležala bi samo dve.“ „Onda mi je drago što više nisi advokat odbrane.“ „I meni.“ Njegova ruka pojača stisak oko njene kada im je prišao Vulf. „Landone.“ „Detektive.“ „Pogrešio sam, ali sve je ukazivalo na vas.“ Kada je Vulf prošao dalje, Eli se okrenu. „I to je sve?“ Vulf se osvrnu. „Da, to je sve.“ „Neprijatno mu je“, primeti Abra i osmehnu se Elijevom zbunjenom pogledu. „On je smrad od čoveka kome je neprijatno. Zaboravi ga, i seti se karme.“ „Ne znam za karmu, ali počeću da radim na tome da ga zaboravim.“ „Dobro. Hajde da kupimo cveće za Hester i da javimo porodici lepe vesti. A onda idemo kući da vidimo šta će se sledeće dogoditi.“ Imao je neke ideje u vezi s tim. Sačekao je nekoliko dana da se sve slegne. Morao je da vrati svoj život. Za to mu nisu mu bili potrebni izveštaji o hapšenju Iden Suskind zbog Lindsinog ubistva, niti Džastina Suskinda zbog Dankanovog. Vratio je svoj život, ali ne život koji je nekada vodio, i bilo mu je drago zbog toga. Imao je planove, neke sa Abrom — otvoriće Liticu za veliku zabavu povodom Dana nezavisnosti. Pokazao joj je svoje ideje za ugradnju lifta kako bi njegova baka mogla da se vrati kući i živi udobno. Imao je planove koje nije hteo da podeli s njom — ne još. Stoga je čekao, šetao je Barbi, pisao, provodio vreme sa ženom koju voli i počeo da gleda na Liticu u potpuno novom svetlu. Odabrao je veče sa blagim povetarcem i prelepim zalaskom sunca, pred noć punog meseca. Obavljajući svoj deo posla, sklanjao je sudove od večere dok je ona sedela za šankom i radila na svom rasporedu za predstojeću nedelju. „Možda bih, ako malo izvrdam, na jesen mogla da ubacim zumbu. Popularna je iz nekih razloga, a i mogu da dobijem licencu.“ „Kladim se da možeš.“ „Joga će uvek biti moja suština, ali volim da dodajem neke nove izbore, radi osveženja.“

Ustavši, Abra zakači svoj raspored na tablu. „Kada smo već kod osveženja, hoću da ti pokažem nešto na trećem spratu.“ „U tajnom prolazu? Hoćeš da se igramo gusara?“ „Možda, ali ima nešto pre toga.“ „Znaš da je šteta što ne možemo da otvorimo taj sprat za našu veliku zabavu u julu“, kaza ona, polazeći za njim. „Previše je zapetljano i trenutno ima previše stvari, ali čoveče, možemo da razvalimo.“ „Jednog dana.“ „Volim taj dan.“ „Smešno, sad shvatam da bismo stvarno mogli. Odavno nismo.“ Poveo ju je u prostorije za poslugu, gde se šampanjac hladio u kibli. „Nešto slavimo?“ „Nadam se.“ „Volim i slavlja. Ovde su planovi kuće.“ Abra priđe stolu pokrivenom crtežima, proučavajući ih. „Eli! Počeo si renoviranje svoje radne sobe. To je sjajno. Biće fantastična. Dodaješ spoljni ulaz sa terase? Odlična ideja. Tako možeš da ulaziš i izlaziš direktno odavde, sediš i razmišljaš. Nisi mi rekao!“ Abra se okrenu. „To su samo ideje. Hteo sam da ih proučim i otkrijem šta se može učiniti pre nego što ti pokažem.“ „Pa, bile to ideje ili ne, dobar su razlog za šampanjac.“ „Ne pijemo zbog toga.“ „Imaš još nešto.“ „Da, dosta toga. Vidiš, arhitekta je ostavio ovaj deo bez imena. Prostor u kojem stojimo, kupatilo je ovde. Pitao sam ga samo da nacrta, uopšteno, i da ostavi prazno.“ „Još planova.“ Abra napravi krug, potom još jedan. „Toliko toga možeš sa ovim prostorom.“ „Ne baš, ali zato možeš ti.“ „Mogu?“ „Možeš da imaš svoj studio.“ „Moj... O, Eli, to je tako divno, tako plemenito od tebe, ali...“ „Saslušaj me. Tvoji klijenti ili polaznici — šta god — imali bi ulaz ovde, sa terase. Jeste da je treći sprat ali zaboga, ako već dolaze da vežbaju, penjanje je deo vežbe. Ako radiš jogu za starije, tu je lift. I postoji ovaj prostor ovde. Možeš da napraviš sobu za masažu. Ja radim ovde, u severnom krilu, potpuno odvojen, tako da mi ništa od toga neće smetati. Pitao sam Hester za mišljenje i oduševljena je, tako da imaš odrešene ruke.“ „Baš si se namučio.“ „Jesam, i sve za tebe. Za nas. Za Liticu. Pa, šta kažeš?“ „Eli.“ Ushićena, Abra prošeta kroz prostranu sobu, zamišljajući kako bi izgledalo. „Poklanjaš mi jedan od mojih snova, ali...“ „Možeš da mi uzvratiš istom merom i pokloniš mi moj san.“ Eli uvuče ruku u džep i izvadi prsten.

„Nije onaj koji sam dao Lindsi. Nisam hteo da ti dajem taj prsten, zato sam pitao Hester da li ima drugi. Star je i njoj posebno drag, ali htela ga je za tebe, nekog koga ona posebno voli. Mogao sam i da ga kupim, ali hteo sam da imaš nešto poklonjeno. Simbolika. Ti bar ceniš simbole.“ „O bože. Blagi bože.“ Mogla je samo da zuri u savršeni smaragdni kamen. „Nisam hteo dijamant. Previše je konvencionalan. Ali ovaj me je podsetio na tebe. Na tvoje oči.“ „Eli.“ Abra protrlja dlanom mesto između grudi, kao da proverava da li joj srce i dalje kuca. „Ja... nisam razmišljala o ovome. Nije mi bilo ni na kraj pameti.“ „Onda razmisli sada.“ „Mislila sam da ćemo pričati o tome da počnemo da živimo zajedno, zvanično. Kao sledeći korak.“ „Možemo i tako. Ako je to sve što mogu trenutno da dobijem, onda neka bude to. Znam da je prebrzo, i znam da su iza nas velike greške. Ali one su iza nas. Hoću da se oženim tobom, Abra. Hoću da počnem pravi život sa tobom, hoću porodicu sa tobom, dom sa tobom.“ Mogao se zakleti da čuje kako prsten gori u njegovoj ruci poput plamena, poput života. „Pogledaj se, i pogledaj sve one dane koji dolaze, sve mogućnosti koje donose. Ne želim da čekam novi početak, ali sačekaću. Sačekaću, ali znaj da mi nisi pomogla samo da se vratim, da istinski vidim život koji želim i koji mogu da imam, već si mi dala taj život.“ Njeno srce nije prestajalo da kuca, ali se napunilo nežnošću. Zurila je u njega dok se prozor iza njegovih leđa bojio ružičastim i zlatnim sutonom. I tada joj sinu — ovo je ljubav. Nudi ti se. Prihvati je. „Volim te, Eli. Verujem svom srcu, naučila sam to. Mislim da je ljubav najmoćnija i najvažnija stvar u svemiru, a ti imaš moju ljubav. I ja želim tvoju. Možemo da udesimo život kakav oboje želimo. Verujem u to. Učinićemo to zajedno.“ „Ali ti želiš da čekaš.“ „Nikako.“ Abra se nasmeja i polete mu u naručje. „O bože! Tu si. Ljubav mog života.“ U njegovom čvrstom zagrljaju našla je njegove usne i tonula, tonula, tonula u prvi poljubac novog obećanja. Zanjihao se s njom. „Čekanje bi me ubilo.“ „Nekad sreću jednostavno moraš da zgrabiš.“ Abra ispruži ruku. „Da je ozvaničiš.“ Kada je navukao prsten na njen prst, opet ga je zagrlila, dižući levu ruku prema svetlosti zalazećeg sunca. „Lep i topao.“ „Kao ti.“ „Volim što je star, što se prenosio generacijama kroz tvoju porodicu. Volim što sam deo tvoje porodice. Kada si ga tražio od Hester?“ „Onomad kada smo joj odneli cveće, posle susreta sa Iden Suskind. Nisam mogao da te pitam, nisam hteo da te pitam, dok sve ne prođe. Sada je nov, za oboje. Uzmi ovaj prostor, Abra, uzmi mene, ma uzmimo sve.“ „Sve ćemo i uzeti.“ Ona ga poljubi, meko, dugo, zaljubljeno. „A onda ćemo uzeti još.“ Smaragd na njenoj ruci blesnu na sunčevim zracima, kao što je to činio za generacije

Landonovih žena pre nje. Blistao je na bledoj svetlosti, kao nekada u gvozdenom kovčegu koji je more sa Kalipsove olupine, zajedno sa njegovim lukavim kapetanom, izbacilo na obalu Viski Biča.

O autorki Nora Roberts rođena je u Merilandu kao najmlađa od petoro dece i jedina kćerka u porodici u kojoj se brižljivo negovala ljubav prema pisanoj reči. I sama je rešila da se okuša u pisanju 1979. godine kada je tokom zime ostala zavejana u kući, i tokom te, sada već čuvene snežne oluje, rođena je njena književna karijera. Prvu knjigu objavila je dve godine kasnije i od tada ne prestaje da niže književne uspehe. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, a magazin Njujorker proglasio ju je za „omiljenog pisca Amerikanaca“.