Nikola Vranjkovic - Za Ovde Ili Za Poneti

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i Naslov 1 Sadržaj 2

Godina je promenila ime 3 Sretenje Armatura II Majdan I ljubav i moda i... O prijatelju uspelom u životu Batrganje Razgovor Koma Ka zelenoj obali Ja ne želim da odeš Gledam kao... Osam i trideset

Sa smislom bez smisla Jarčina 17. XI 98 Ofsajd 1. XII 98 Pokušaj Sećanja Grip Bedem Između dva zla O sebi opljačkanom April u Beogradu Digitron Kao da postoji još jedan ja 1228 Raskorak Manastir Nedostupna polja Samo droga Srbina spasava Tri korne penal Sekira Neki moji drugovi Kad hodam Vertikalno gledano

Nekropolis

Mali pas Oboljenjce Bar na kratko Saznaj tajni odgovor Težak slučaj pakla Vladar Kraj zablude Neznani junak Kandidat Cena demokratije

4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39 40 41 42 43 44 45 46 47 48

Saržaj 49 50 51 52 53 54 55 56 57 58 59 60 61 62 63 64 65 66 67 68 69 70 71 72 73 74 75 76 77 78 79 80 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96

O slobodi Pleonazam U krtogu

Tu je negde bio put

Sve je pod kontrolom Kradljivci mladosti Fijasko Smrtni slučaj Ako imaš s kim i gde Ledeni Jedan sekund bez krvi za slobodu Marketing agencija za skromne 5. I 98. Eho mašina Kraj rata Iznad magle San koji srećan sanjaš sam Zvezdane staze Sudopera Zorka Blentostamin Čarobni akord Poštar Rođendanska pesma Deponija Leto na Adi

Sve dobija drugu boju i miris Vegetarijana Gusari Fototapet U međuvremenu U čekanju Božićni naper Čuvar Eutanazija Galeb Najduži je poslednji sat Armatura Godina sirotinjske zabave Veži me Protiv sebe Finansijska konstrukcija Trenje Svako putuje za sebe

Godina je promenila ime Recenzija - prvi deo Recenzija - drugi deo Tekst na zadnjoj korici

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

-3-

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

SRETENJE Brod ti tone ispred luke još iz vode vire ruke. Meriš život svoj na sate i to hoće da ti skrate. Sati prolaze, ko dim kroz vetar lete pa se razbiju u dane. Osmeh čudan, oči lude, vazduh miriše na ljude. Oni tužno troše dane, vreme nikako da stane. Dani prolaze, ko list po vodi plove dok ne potonu u sećanje. Kraj je zimskog sna i java počinje. Nit se budiš, niti spavaš, plašiš se. Kraj je zimskog sna, a java ne obećava. Kao da ceo svet spava. Ispod tebe gola stena ali tvoje senke nema. Sve je jasno kao dan a dan je umoran i tmuran, jer je isto ko i juče, samo godina je promenila ime. Probij zaključana vrata, skini okove sa vrata, shvati to ko ispit vere i okreni propelere, barem probaj, stvarno nemaš šta da izgubiš na ivici, dok kliziš. Kraj je zimskog sna...

-4-

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

ARMATURA II Ti želiš da ne zaboraviš san koji plaši te, a nemaš reči da opišeš njegove zvuke, a čuju se. Nisu ko zemlja kad drhti na sekund pre smrti, ni vetar kad odnosi umrlo lišće što truli i miriše na topli miris što cedi ti suze iz očiju, oči mu svetle, strah trči od srca do kostiju. Vrištiš. Crn je taj ogromni pas, skače, napada, braniš se rukama, nema ti spasa, probudi se, oteraj svog đavola iz sna.

-5-

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

MAJDAN Velika soba kod kuće na zemlji i majčinski osmeh i glas. Otvaraš oko po oko i ćutiš u nas. Ruka na ruci i suza na usni, a tuga odaziva se, živ, ti se vraćaš u život ko zna odakle. I sam veruješ u muk istine. Sećaš se, sanjao nisi, a bio si gde? I sam veruješ u muk istine, svu svoju snagu ti dajem da pogledaš me. Trčim i prosipam pesak po vodi ko ptica što sleće na sneg. Sklopljene oči drugačije gledaju svet. Sever mi sledio kosti, šta vredi što vidim kad neću da znam. I dugo već četiri godišnja doba su dva... Ja verujem u muk istine. Dunav će postati more, podaviće sve. Ja verujem u muk istine, umoran, tužan, opijen, prepoznaješ me. Seti se kako smo gledali majdan ko pakao da je na dnu. Ušli smo jednom u njega i skratili put. Vetar ti ukrao kanap iz ruke, u nebo ti pobeg’o zmaj, traži ga pogled po svodu, al’ krije ga sjaj. Ja verujem u muk istine. Možda se sve ovo dešava još nekome. Ja verujem u muk istine, ili smo samo zalutali u sećanje...

-6-

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

I LJUBAV I MODA I... Osećanja - bez bola. Samo ti znaš koliko si... Nisam mislio glupa... Zar je bitno? Ja te samo gledam. Nervozan sam. Svi ste ista balega u odelima od folije... I ja vas gledam, a niko me ne tera. Jadan sam, leguro seljačine. Uživam u nervozi svojoj, žderem se i gojim se. Jadan sam... ... Pobegli ili poginuli mnogi pravi i pogrešni. Ili je nestalo mnogo pravih ili je nestalo malo pogrešnih. Mrzim te tvoje crte lica, bez bola, bez sreće i suza. Levo seljačka stoka, desno gradske seljačine. Stvarno ste odvratni i ti i ta tvoja emisija.

-7-

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

O PRIJATELJU USPELOM U ŽIVOTU Titulo, nemoj pričati svima ko si, jer nisi to. I ne poveruj laži svojoj velikoj, pusti ljude da se prevare sami i gotovo, mrak u svoj toj tami. Precrno... Titulo, ne muči se, sagni se, svi stojimo. Zašto daješ odgovor, a nisi pitan? Koji je to heroj ikom bitan, a nisi čak ni heroj? Pretužno. Titulo, ispričaš nam vic i svi se smejemo. Grokćemo ko prasići pred klanje, besramno, naše postdupelizačko stanje, to smo mi, odgovorni kao bušni burići. Titulo, lupi šakom, prekini taj nerad, odlučno, nerviraj se malo da svi vidimo, precizno, otpad kao kriterijum uspeha. Ura! Šapni pravi potez da te sledimo, u bunar.

-8-

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

BATRGANJE Loš start. Loše prolazno vreme. Daleko od cilja. Previše gužve ni oko čega. Poslednje atome snage trošiš na batrganje. Jedu te godine i dosada dok očekuješ priznanje bez stida, bez kajanja. EEE, učitelju moj, ništa ti više ne govorim u lice, i to ti vezuje ruke.

-9-

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

RAZGOVOR E, onaj što prelazi ulicu, kakav je to imbecil i glupak. Što? Ma mogu da ti pričam do sutra... Šta, to ti je ćale? Jebiga, nisam znao... Mislim, nije on loš, nego je težak čovek. Šta? I ti kažeš da je pijana seljačina? Kako možeš tako o svom ocu? Treba da se stidiš.

- 10 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

KOMA Dugo ja živim u epruveti, neko me mrzi, pa mi se sveti. Moje su reči koferi prazni, ne znam šta želim. I niko sada ne može da zna šta stvarno osećam ja. Ti se bojiš. Ti se bojiš da ne povrediš glavu. Ja te molim da mi pokloniš jedan osmeh pre odlaska. I niko sada ne može da zna šta stvarno osećam ja. Sunce odavno prepreke lomi, oblačan dan je korak ka komi, curi niz lice jeftina suza. Voz u daljini, vetar ga vodi, odlazi neko drag, ka svojoj sreći. Slobodan čovek u svojoj vreći. Budi se. Budi se dugo...

- 11 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

KA ZELENOJ OBALI Danas je praznik, divan dan, svi ljudi šetaju po ulici. Ti sediš sam i razmišljaš, al’ nemaš snage to da uradiš. Pogledaj me, ja sam jedini kome veruješ, to znam. Ja mrzim kada ćutiš, pokušaj bar da mi objasniš. Ne želim da ti pričam sve što znam, jer znam da odlazim, ja idem da se pomolim, da probam da zaboravim. Ti, ako hoćeš, pođi sa mnom, ja te neću čekati. Još malo vremena je ostalo, odluči se, ja idem... ka zelenoj obali... Kad god zažmurim vidim ogradu što deli nas i njih. Ja nisam bio, ali verujem šta drugi pričaju. Čim noć se spusti, kupim stvari, ustajem i odlazim. Ti sediš, ćutiš kao mrak, jer ne možeš da odlučiš.

- 12 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

JA NE ŽELIM DA ODEŠ (DEVOJKO MALA) Devojko mala, čelični pogled dal’ si ti... i laka nervoza u tebi. Nagradna igra, tri dana bez vode u pustinji i popust za decu do šesnaest godina. Kaži koliko godina imaš, kaži mi da li je belo u boji, kaži mi da li uopšte postoji... Šta će ti pesnik mraćnih ideja i širokog srca, kada te to ne zabavlja? Kad prođe bakljada i navijači odu s tribina, ti ostaješ sama. Znam, tvoji su krivi, nisu ti dali da izlaziš i onda je puklo u tebi odjednom.

Čemu se nadaš sutra ti, kad imaš još četiri zuba i tri mića u džepu? Ima vas mnogo, svi ste vi potrošna roba, svi ste vi melem za državni budžet. Samo se smeješ, lepo je, nije te briga, lepo je, pa ko’lko traje, lepo je. U tvojoj glavi šareni svet, koliko je samo lepše tu nego kad uđeš u tramvaj! Prastara priča o čoveku i konju na njemu (u njemu?), svi to znaju, na kraju ne pobeđuje dobro... Dobro bi bilo da odmoriš mozak i otvoriš oči i kreneš u život ko žena. Ja ne želim da odeš.

- 13 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

GLEDAM KAO... Koraci te vode blatnjavom stazom, hodaš tvrdoglavo, na putu si pravom, i gde je mirno tu i buka postoji. Jesenji sumrak je poprilična bajka, znaćeš šta pričam samo ako ti se desi, senka se ljulja, beli kamen se beli, znaćeš šta pričam samo ako ti se desi. Gledam kao da ne bole me oči...

- 14 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

OSAM I TRIDESET Zatvori oči sada zadnji put, i seti se šta je sve prošlo dok si ćutao. Pronađi me. Ulice nema s tvojim imenom, gde je vrt sećanja, mesta su sva bez rezervacija u osam i trideset. On zna da crveno bledi vremenom, proći će, mladost je neka sasvim druga stvar, ne poznaje. On dobro zna kad boli istina, ostrva crna su, i dobro pamti gde te poslao u osam i trideset. Slomljeni krst u mutnoj vodi pamti sve, gvozdeni zvuk u gluvoj sobi... Odlaze... Odlazi noć, vampiri beže, zauvek, nikada više doći neće u osam i trideset. On nije živeo kao kralj, u osami, on nije živeo kao kralj, u osam i trideset.

- 15 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

- 16 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

JARČINA 17. XI 98. Oštro novembarsko jutro. Sedim pored trske, čitam novine, slušam vetar i ptice. Uzak put uz kanal. Dobar dan, jel’ se javlja? Ne - odgovor. Nemam pojma - misao... Sunce konačno ne prži. Sunce konačno greje, koliko može u ovo doba. Miriše zima iz tvrdog blata. Kako je lepo ovde gubiti vreme...

- 17 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

OFSAJD 1. XII 98. Ne smem. Ne umem. Ne kažem da ne želim, ali kako? Ne znam. Neću da znam ako je loše. Progutaću laž kao lek. Prevariću nemoć svoju, nemam čime da je ubijem. Prespavaću dan koji ne sviće. Sanjaću vetar kako prebacuje kišu sa krova preko oluka. Sanjaću strme staze i bujicu. Sanjaću poluživ Dunav kako teče kao moj poluživ život. I sa kim da se borim kad ne postoji, kad više ne postoji, kad nikad nije postojao? Možda ja uzalud trošim svoje bogatstvo dok skupo plaćam buduće dane, ako ih bude...

- 18 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

POKUŠAJ Buđenje mi stiže glasno, zvone telefoni, satovi. Akademskih pet minuta, evo idem, trčim, polazim. Mač u oči, kratak bljesak, plazi mi se dan sa prozora, minut straha, hladna voda, valjda nema drugog načina. Moja kuća zamrzivač, stide se i radijatori, obećanje - silovanje, sačekaću smrt u postelji. Bog je smislio roletne, doviđenja srećne ptice, ja sam vrlo vredan čovek al’ imam i drugo lice. Ispod jorgana od perja nema jakog razloga za strah, nema nade, nema želja gotovo je, pojeo me mrak.

- 19 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

SEĆANJA Sedeli smo do kasno i sećali se mladosti. Kao da je bilo pre sto godina... I još se ponekad osetim blesav kao tada i vrati mi se snaga za koju sam mislio da je više nema. I bude mi žao što još više nisam bežao iz škole, i bude mi smešno što sam se stideo dugačkih gaća ispod pantalona i smejem se u sebi dugo... Napijam svoja sećanja i blaženog osmeha i zatvorenih očiju posmatram davne događaje.

- 20 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

GRIP Lepo sam osetio da dolazi. Probudio sam se malo ranije, otišao sam u kupovinu, kupio sam čaj, keks, vitamine, sportske novine i vratio se u krevet. I on je došao, već posle pola sata.

- 21 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

BEDEM Bedem, Ni glas ne ostaje. Reč, reč gori, u meni je strah, strah klizi niz moj dlan, znam, sad znam sve. Sve što nisam razumeo ranije, sve, gazim svoj gorki osmeh ko istopljen sneg. Stojim sam kao putokaz za glad - i gladan ostajem, sam, od umora umoran. Kraj je blizu, osećam, bol, bol živi, ne prestaje, pretvara očaj u bes. On produžava život dok gledaš u zid. On ti ne da da sebi ulepšavaš snove. Tvoja sreća je tu, oslobodi se, zovi je...

- 22 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

IZMEĐU DVA ZLA Između dva zla stojim, čekam bez nade i straha da saznam adresu svog pakla. Između dva zla bez sna. Umor mi sklopio ruke. Dal’ sam se predao ako zaurlam od muke? Između dva zla gledam. Običan čovek se bori, da ne poludi pre smrti, da ne poludi od bolesnih ljudi.

- 23 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

O SEBI OPLJAČKANOM Bio sam bogat čovek, danas, od trenutka isplate do trenutka krađe. Pola sata, recimo, bio sam sigurno bogat pola sata. Ali, da sam pokraden saznao sam dosta kasnije, tek pošto sam se vratio kući i otvorio novčanik. Recimo da sam bio ubeđen da sam bogat barem još tri-četiri sata. Bio sam pametan kao klinac, i niko mi nije ukrao pamet. Sam sam je negde zaturio... I, od tad sam glup. Ko kurac, i čini mi se da bih uskoro ponovo mogao biti bogat.

- 24 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

APRIL U BEOGRADU Tužna neka sreća kuca na prozor, a nikad lepše proleće. Tek juče ujutro sam ga primetio. Bilo je divno, tiho jutro, ptice su cvrkutale, mlado lišće šuškalo na vetru i gorela je velika, polusrušena zgrada. Stajao sam na bregu, gledao, ćutao i pušio. Ponekad užasne stvari izgledaju sasvim drugačije... Boli me stomak od tuge. Nemoćna zgrada se guši i umire kao topola ispred drvoseče. ...a ja kao da još čekam proleće...

- 25 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

DIGITRON Krut i trom, smirujem sam sebe sporim mislima. Bez dalje želje za dokazivanjem, prepun straha. Napraviću da liči na druge. Napraviću da me ne otkriju, a da misle da sve znaju. Ne kao sad, bez reda, sa smislom bez smisla. Biće to hit dana, nedelje, meseca, godine... Samo još nešto da izračunam.

- 26 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

KAO DA POSTOJI JOŠ JEDAN JA Kao da postoji još jedan ja, ali kontrolisan i pristojan, pa mi se javi tek onako ponekad da pita dal’ sam normalan. I ja ko da mu odgovaram: „Sve je dobro i nema razloga za preozbiljna pitanja i grube opise mog stanja.“

- 27 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

1228 Vrebam ko smuk iznad grotla. Nečujno provodim sate. Crveni rez ispod oka, sve glupe rane se pamte. Miluje svetlost sa neba, miholjsko cedi se leto. Ukraden plen s dna dubine, kida ga mršavo pseto. Sećanja naviru sama, brzo, ko zečevi beli... Stoji na kaljavom drumu, bori se s jačim od sebe. U mestu hoda mašina. Smeje se klizava glina. Mesec mu sija na muku, čeka na red, pa nek traje. Sipam mu duvan u ruku, produžen život klima, odlazim dalje... Sećanja naviru sama, brzo, ko zečevi beli... Stižemo. Teret se spušta. Vesela kapija žuta. ... I sitan kamen pod gumama krza... ... I lišće kreće da šušti. Zastajem, leđa me bole. Izuvam bokal pun vode. Svaki put isti ritual. Igra završava ovde... ... gde sećanja naviru sama, brzo, ko zečevi beli...

- 28 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

RASKORAK Stojim mesecima krišom i posmatram nebo - ne zove me. I ne žuri sat, nego ne stižem ja d zakasnim bilo gde. A ako ostanem, moraću dalje... Pozdravljam sudbinu, nehajno mašem i znam - kasno je. Teško je preći tu crtu, izgrižene usne brane se ćutanjem. A ako ostanem, moraću dalje... Nehajni građanin posluje s toliko volje. Krade presitne novce i steže svoj sluzavi osmeh. Sujeto dvopolna, lažeš da ženskog si roda. Gadim se. Nemoćan, pljujem na sve svoje snove. A ako ostanem, moraću dalje...

- 29 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

MANASTIR Crteži i humoreske menjaju mi stil, moj glas danas odlazi u manastir. Dobar dan - ja klimam glavom - proleće je hir, moj glas danas odlazi u manastir. Crteži i humoreske... Plave reke, ptice lete, sloboda i mir, moj glas danas odlazi u manastir. Urlam, nemam glas a usta preduboki vir, moj glas danas odlazi u manastir. Plave reke, ptice lete, visoko je... Siva masa se talasa, mozak kao sir, moj glas danas odlazi u manastir. Imbecili i debili ogroman je zbir, moj glas danas odlazi u manastir. Crteži i humoreske... Gori more, tope se planine od lepote i blizine. Nemoćan sam, to me brine, gori more, tope se planine. Umrla je ekologija.

- 30 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

NEDOSTUPNA POLJA Moja žena spava kraj mene. Ona sanja, ona može da misli, čim se probudi nešto smera, kud da krene, triput ura za bombardera iznad mene... Iznad mene tuđa je volja. Hoću da skočim, to su nedostupna polja, visine, širine, koliko hoćeš, tebe ne treba da brine... Ja ne plovim, danas ne lovim...

- 31 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

SAMO DROGA SRBINA SPASAVA Miševi vladaju loptom okruglom, a gvožđa im služe da iscede gnoj. Ja sam se rodio ispod gusenica, zamišljam želju, a ti grad i broj. Knjiga pod jastukom - vera sa naukom, verujem, nije mi potreban bog. Jede me mirno ta mala životinja, da li da poginem ili da uginem? Ako me voliš, pomozi mi, pucaj u čelo. Ako me voliš, pomozi mi, dajem ti telo. Ja dušu nemam, ili ne znam da je dam. Stići će glasnik iz daleke prošlosti, znaću što nisam ni visok ni plav. Koagulacija ponosnih nacija, telo mi truli, moj mozak je zdrav. Pristajem, nevin sam, pristajem, kriv sam, ja pristajem - bacam palamar na stene. Prihvati ga, veži me, bušan sam, tonem, i uzalud pumpaš svu vodu iz mene. I još sam zaljubljen u svoj mali san. Evo ti reči, ti sklopi rečenicu, ja nemam snage da izbacim dah. Ljubav, sloboda, i osmeh, i sreća, i suza, i mržnja, i tuga, i strah... Miševi vladaju loptom okruglom, a gvožđa im služe da iscede gnoj. Ja sam se rodio ispod gusenica, zamišljam želju, a ti grad i broj.

- 32 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

TRI KORNE PENAL Polako prolazim korakom tihim, da ne remetim mir - grad je divan dok se budi. I još sam neodlučan, ruka mi drhti, pognuta glava, ja... da li imam prava na to? Ja sam nezreo, i nespreman da živim usamljen. Ja sam nezreo, i nespreman da živim. Sve mi je jasno, sad su slike kristali, ko mi je prijatelj i ko mi to nikad bio nije. Tuče me iza oka, muči me i steže me, u meni ljubavi još ima, ali kome se to jebe za mene - za nas... Ja sam nezreo, i nespreman da živim usamljen. Ja sam nezreo, i nespreman da živim. Ja letim. Zašto moji roditelji znaju sve? Zašto moji roditelji znaju sve a ništa ne razumeju?

- 33 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

SEKIRA Sa jedne strane sekire - on, otac i brat. Sa druge strane, pancir i kruna, nezvani svat. Bez boca i maske, hrabro leži, i ćuti na dnu. Do grla u mulju, negde gore iznad nas. Nije umro mali bog. Nije umro, no se ućutio. * Ni on ne voli slanu dečiju krv. Moderan svet je izvan kontrole, a starci su dosadni, glupi i odani. Trojan je sam sebi zasrao carstvo, ljudi su gubili glave zbog njegovih ušiju. Nije umro mali bog. Nije umro, no se ućutio.* Ni on ne voli slanu dečiju krv, ali ne voli ni krst.

*

Iz epske narodne pesme „Mali Radojica“

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

NEKI MOJI DRUGOVI Neki moji drugovi su uvek imali love, neki moji drugovi su uvek imali sve. Oni koji nikad nisu, nikad nisu sanjali snove, oni mi danas kažu da ću ostati večno mlad. Neki moji drugovi su zauvek otišli odavde, neki moji drugovi su otišli da život traže. Neki moji drugovi su otišli na neko vreme, otišli na neko vreme, da se nikad ne vrate. Neki moji drugovi su odlučili da postanu tate. Neki moji drugovi su imali seljačke svadbe. Neki moji drugovi su shvatili da mogu bez njih. Neki moji drugovi su… neki moji drugovi. A ja, još uvek prljam gradske ulice, pitaj me kako mi je.

- 35 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

KAD HODAM Trzaj. Budim se, neko me vuče. Gubim se, ceo sam mokar, u svome znoju, noćas, noćas ja moram da odem… Da tražim, da pronađem oproštaj, zaborav, senke… Noćas, neko je rekao. Noćas, ljubav je mržnja. Kad hodam, ja gledam. Pamtim, zaboravljam, smejem se, voliš decu, a ne voliš ljude, dosada, navika, trzaj, budim se, neko me vuče… Izgriženi jastuk kraj mene, tresem se, jako je vruće, perje se spušta na krevet, ne bojim se više… Kad hodam, ja gledam. Mislim na staricu koja se seća, koja se kaje zbog svega što je izgubila, ona je tužna i plače. Ja hodam i gledam...

- 36 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

VERTIKALNO GLEDANO Vertikalno gledano dole sve, sve u redu je. Voda crna se ne menja, voda crna se ne menja. Vertikalno gledano hodanje je stvar navike. * Samo prostačka konvencija.* Samo prostačka konvencija. Vertikalno gledano malo traje, malo prestaje, prijateljsko ubeđivanje. Sad nosim kamen na plivanje. Vertikalno gledano sve je srušeno i sjebano. Vesele fizionomije veruju i jedu pomije. Vertikalno gledano sve je totalno drugačije. Sinonimi gube smisao. Sinonimi gube smisao. Vertikalno gledano ja sam prokleti ateista. Bog mi je svedok - to je istina. Bog mi je svedok - to je istina. Ja vidim sve što ne bi trebalo da vidim, sve, odavde...

*

Svetislav Basara

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

- 38 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

MALI PAS (POMRAČENJE SUNCA) Ti si kao mali pas, ne znaš ni da laješ, sereš gde god stigneš ili nogu digneš. Pa svet čisti za tobom, krv i znoj i mleko, stvarno nije smešno... Suviše daleko, daleko si krenuo, ne umeš da staneš, odlazim u frižider, javiće mi neko ako padneš. Blejimo u nebo, pomračenje sunca, kakva divna predstava - skini nam se s kurca. Garavimo stakla, jako nam je stalo, možda ne oslepimo, možda samo malo. Ako te nadživimo, pričaćemo deci: prozori su leteli mostovi u reci... Mora da smo prokleti, ista nam je sudbina, svaki dan ti psujem majku, ženu, ćerku, sina. Ti si kao mali pas, grizeš tuđe stvari, kreni sam polako, kreni, čekaju te bolničari. Blejimo u nebo...

- 39 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

OBOLJENJCE Možda ja stvarno imam oboljenjce. Ma, ništa strašno, samo se malo smejem. Ja i moj televizor u stanu, juče je bio na ekranu jedan što ima pare za hranu. Ponekad se sunčam na terasi. I herojski hrabro prkosim ozonskoj rupi. Pa ja sam pobedio i NATO pakt, odbranio svoj kontejner i šaht - civilni objekat. Redovno njupnem lekić za smirenjce, i moram da kažem - osećam se bolje. Nisam gladan, nije mi hladno, možda je malkice dosadno, al’ jebiga, ne može sve, s tabletom il’ dve. A možda ja stvarno imam oboljenjce. Moj televizor je počeo da bunca. Retko ga zalivam, fali mu sunca... a i veštačko đubre. Oboljenjce, tako mu tepam, jer od njega ću da krepam.

- 40 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

BAR NA KRATKO Nežno, sivi trotoar se kvasio i plakali su svi od tuge. Zašto, zašto je sve skupa moralo da ispadne baš tako: da je on taj koji je svoj otrov popio a pojma nije imao o tom? Sam si kriv, prijatelju moj, sam si kriv... Sam si kriv za sve što se dogodilo. Za igre iza scene. Tvoje tužno oko malo se uvredilo i ti si se naljutio na sve. Ja i ti, mi smo život glumili. Zvono, poziv poslednji za ovaj let, pa drago mi je bilo, bar na kratko, ja sam opet progovorio, i gotovo je, moramo na put.

- 41 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

SAZNAJ TAJNI ODGOVOR Nisam, nisam lud što širim ruke, srećan, srećan što ne lomim vrat. Ko je razbio i sakrio sve što je nekad bilo moje? Gledaj Prokletije ispred sebe, čekaj, prohodali nismo. Hvala, dobrovoljni davaoče krvi za srećno detinjstvo. Bol i očaj, mrtva tajna od pre... Frizer, nema šaku - ima kuku, ne staj, nes taj mu na muku. Bajka, tužna bajka, grobnica je plava, hrabro i badava. Saznaj tajni odgovor. Saznaj tajni odgovor od pre. Sve da imam moć, da imam snagu, ne bih krenuo na takav put. Vreme prolazi i gazi nas i svako ide na svoj sud. Da sazna tajni odgovor. Da sazna tajni odgovor od pre.

- 42 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

TEŽAK SLUČAJ PAKLA Mozak miruje, al’ ispod mora teče vreli kamen. Grob podriguje, proždraće mi kosti ako stanem. Istetovirani strah na tvojim obrazima jeca, ti si samo njegov podstanar. Smrtno ozbiljan, bez oca i bez prijatelja. Prazne godine, oko tebe tužno lete. Šta ćeš ti sa njima i šta će one s tobom takvim? Ti si revidirao stav sto pedeset puta. Čas si rođen kao muško, čas ko žensko, koga je to briga? Sam znaš, rođen si ko pička. Gde je granica? Nisam siguran ni da postoji. Šta je cilj? Ili trčimo u krug bez cilja. Put od tebe do mene, sa hiljadu rupa, ko Kumodraška ulica. Nemam vremena da čekam da se ubiješ.

Skloni me, ja neću inat tvoj životom da platim. Slomi me, eto nisam uspeo da shvatim. Ubij me, ti to možeš da uradiš sa svakim. Ako sve vidi, što se pravi blesav, što ne otera sva govna u nebesa? Zadah osvete kruži iznad moje glave. Zar da ubijem, da se prestrojim u tvoje pleme? Ljudi gutaju suze, žvaću sopstvene zube, lije krv sa krova ruske crkve. Težak slučaj pakla, teško da ima išta strašnije. Budi me, pre nego poželim da umrem u snu. Ubij me, svima za primer raskomadaj moj trup. Skloni me, ja znam tvoj strah, to niko ne sme da zna. Ako sve vidi što se pravi blesav, što ne otera sva govna u nebesa?

- 43 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

VLADAR Prečesto govoriš iste reči. Govoriš glasno da nadvičeš sećanje. Isuviše dugo plivaš u tuđoj krvi. Možeš da biraš, da se udaviš ili da izađeš krvav. Isuviše prazno je postalo tvoje lice, ni osmeha, pa čak ni mržnje na njemu. I s previše suza si oprao svoje smrdljive noge, a suze su slane i peku te rane... Isuviše voska se sliva na tvoju glavu. Grčiš se, kočiš, postaješ bedna figura. I nikoga nije briga kakav će biti tvoj kraj, ljudi se mole da bog što pre pogleda dole i završi posao taj.

- 44 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

KRAJ ZABLUDE Kraj zablude se bliži. Umire kralj, i on zna. A šta ćemo mi, naivni, bez njegovog hladnog pogleda? Lutaćemo ulicama krišom, mrzećemo decu koja slave, umiremo svi sa njim, umorni od pravog puta. Umire kralj, lagano, lica nam gube boju. Ko će sada da brine o nama? Ko će da nas čuva od zla? Ostavlja nas nejake i tužne, ostavlja nas nespremne za život. Bez pozdrava i suza, i bez stida. Javiće nam spiker grubim glasom.

- 45 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

NEZNANI JUNAK Potpuno slobodan, ja ne primećujem ljude. Oni ne plaču za tuđom decom, ne cure im suze zbog hrabrih reči što odvode druge u smrt. Spreman sam. Pretvori me u dečaka od devetnaest godina. Nauči me kako da poginem časno, stidim se zato što ne znam zašto ne želim da ginem. Strpaj moje sakato, ispečeno telo zajedno sa drugima u grob neznanog junaka, ućutkaj glasove neme, izbij svu snagu iz kostiju naših što kipi. Nek bude mirno i tiho, dok predsednik polaže vence. Posle mi ubrizgaj život. I oči podari, da vidim sav mermer nad sobom. I vrati mi dušu da mogu da patim za životom svojim bivšim, i roditeljima starim što cvile nada mnom. Za devojkom svojom i svojom slobodom, što mi je oteše kad me poslaše da je branim. Učini da večno plačem za tuđom decom a njihovim starima san miran podari.

- 46 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

KANDIDAT Malo tišine, molim. Trebalo bi nešto čudno da se desi u sali. Sa’ će vatra, dim il’ slično sranje da razdrma vaša ukočena tela... ... i šta bi se moglo desiti pa da odustane od potrage svoje... čitav život stucao u te gluposti, pravi umetnost od svoje bolesti... Postoje uvek fanovi lelemudi, kurcem-ne-mrdači da posvedoče da je on u pravu i da ga niko osim njih ne razume. Svi se smejemo iz neznanja dok se iznad dešavaju čuda. Potrebno je nešto opipljivo, novo, sveža krv u indisponiranoj vojsci prostaka. Novi pogled sa dna tegle ka providnom celofanu. Možda i treba krenuti za njim, mali je rizik. Tolike smo sledili do smrti... čovek ipak odiše razumom ako zanemarimo sitnice... Mi uvek prerano donosimo zaključke. Dajmo čoveku mesta da se razmahne... i nisu njegove reči nerazumljive nego je stanovništvo slabo pismeno pa ih loše tumači. „Izvol’te mikrofon je Vaš. Ka’šte šta imate, al’ nemojte predugo, ima još kandidata...“

- 47 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

CENA DEMOKRATIJE Reci mi da znam koliko košta jedan dan, bez vaše borbe za rešenje svih problema kojih nema. Da se stisnem da prištedim sav žut još i da ubledim, reci kol’ko košta jedan dan bez vas.

- 48 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

O SLOBODI Tu je ona, čeka iza ograde. Ne moraš više ni da se boriš. Dolazi polako i sigurno. To se vidi na osmesima. Ne moraš je zvati. Ne moraš joj pesme pevati. Razumi je i uzmi. I nemoj brzo da je potrošiš.

- 49 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

PLEONAZAM Jebem ti mater u pičku. Čist pleonazam. Ili možda nije, jebem li ga (u dupe).

- 50 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

U KRTOGU Guše se ljudi zbijeni u krtogu i čekaju da sunce sine, da im snagu da da žive. Al’ nikog nema da im kapke otvori, da pokaže im oblak što im sunce zaklanja, da kaže da nije spas u „njemu“. Sve im je brige nemi strah pokosio, navijaju da život prođe da sam spadne teg od tuge. Sam bog da dođe ne bi ih ubedio da svaki put je bolji od tog polumrtvog sna. Da nije spas u „njemu“, da nije spas u „njoj“. Samo se deca smeju jer još ne znaju da treba da porastu, i da drugi izbor nemaju. A mrak je prepun potpune izvesnosti i možda potrebna je laž da poveruju, kad već znaju Da nije spas u „njemu“, da nije spas u „njoj“.

- 51 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

- 52 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

SVE JE POD KONTROLOM

Ispod planine curi voda ponornica. Bljuzga i blatište, više žaba od Kineza. Zaštita od poplave stiže u četvrtak, možda. Nestao je potočić, tiho teče ispred kuće. Vode podzemne, obala je razuđena. Trista ostrva, viri žito kao trska, i ljudi veslaju, od kupatila do sobe. Ptice pevaju, one se, u stvari, mrze. Sve je pod kontrolom trljamo se alkoholom, nema mesta panici kažu gnjurci u vatrogasnoj stanici. Sve je pod kontrolom bavimo se rokenrolom, sviramo po štalama i po ciganmalama. Budalama.

Lije, ne staje, septičke se jame čiste. Rano ustajem, širim mrežu ispred kuće, svinje plivaju, i na drveću su mačke. Prošle godine tu je negde bio put. Ptice pevaju, one se, u stvari, mrze. Kiše padaju, posle kiše kiša opet. Mestimično je, delimično malo manje. Problem sudbine, drugo agregatno stanje. Sve je pod kontrolom...

- 53 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

KRADLJIVCI MLADOSTI Bezglavo, po kavezu jurcaju u krug. Tužan spori kraj se odvija, ko čekrk škripi smrt. Poznat redosled, i raspored, u minut precizan. Bratska sudbina sa ljudima što kradu godine. Crni flor i velik krst i paljba počasna, ja se nerviram, ja ne igram nikome na grobu. Život brz i prebogat a malo reči u fondu, ja se nerviram, ja ne igram nikome na grobu.

Ponosni i prkosni a drhte kao prut, još par stranica i sličica ko čekrk škripi smrt.

Kradljivci mladosti lagano umiru. Sve račune plaćaju, mrtvi žive svađaju. Kradljivci mladosti polako nestaju. Tamne fleke na odelu i na srcu i na čelu.

Mali čovek se prekrstio, u čudu posmatra, kako vetar udara, talas stene razbija. Sunce krči put kroz oblake i deli osmehe, ali ne vraća nam godine, ne vraća nam godine. Kradljivci mladosti lagano umiru. Sve račune plaćaju, mrtvi žive svađaju. Kradljivci mladosti polako nestaju. Tamne fleke na odelu i na srcu i na čelu. Bedni kradljivci mladosti lagano umiru. Sve račune plaćaju, mrtvi žive svađaju. Bedni kradljivci mladosti polako nestaju. I ovako nesrećni, mi, još uvek smo bar srećniji od njih.

- 54 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

FIJASKO Tek pokoja suza na ponekom licu od sedam glava, tiha reč sa usana, horski pozdrav nemoj publici: „Nisam vanzemaljac, ja sam samo ružni pajac.“ Besna deca, čudni ljudi, ne vide dalje od nosa, prestali su da se boje, žive svoje paranoje. Zovu šintere da zaključe moj problem. Dobri stvor u obliku zmaja krvari na ulici. Ljudi su stigli do kraja, niko mu ne prilazi. Gledam list na tužnoj zemlji suv i lak, vetar ga vrti, kao da mi govori: „Ne plaši se svoje smrti, raduj se, nikada više ih nećeš videti.“ Besna deca, čudni ljudi, ne vide dalje od nosa, prestali su da se boje, žive svoje paranoje. Ogledala nemaju da ne bi slučajno pucali.

- 55 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

SMRTNI SLUČAJ

( Tata brada )

On ustaje potpuno svestan situacije. Neko je ubio čoveka usred bela dana, ispred kuće. Tata-brada je vrteo olovke i izneo mu dnevni red, ulazi u bušne cipele i izlazi na sneg i led. Pre jutra, u redu, čekaće šest da potroši svoju bedu. Ćuti i stenje, hladna su jutra u decembru, kupuje sve, iznosi nekakve velike kese i džakove, kupuje sve, ne veruje nikome, al’ poštuje moć navike. I zna da ne može ovako dugo i zna da nema drugog izlaza i zna da nije on taj, nije on taj i zna, a voli ga... Drži pištolj u ruci, a ne zna šta će s njim, zna ko je kriv za sve i to glasno kaže, opametio se, srećan je. Kući ga čeka topla supa i čiste čarape, prvo će da se kupa, a posle će hranu da pojede. On sedi i čuva neku razjebanu zgradu. Gleda me kao da sam mu baš ja pobio decu. A ja samo lutam po svom uništenom gradu. Besan sam isto kao i on, al’ nije to isti bes. Neko me zove, neko me traži, nekome trebam a ne vidim ga. Spokojno spavaj, ja drhtim na straži, slobodno ručaj, ja sam smrtni slučaj.

- 56 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

AKO IMAŠ S KIM I GDE Sviće. Sam dim i prašina. Eto šta je ostalo od krika pobednika. Tužna jutra su bez ptica, kao da je neko isključio ton. Naša priča nema kraja. Jednostavno teče kao mrtva reka. Samo teško bolestan sebe vidi ko čoveka. Ako imaš s kim i gde ti se nastani. Nemoj da ti kao meni prođu dani. Ja ne umem da ti kažem ko sam. ...

Trudni naftaš krsti popa. Godišnji je odmor, pa trenutno nema boga. Curi znoj - to zove obnova, sa pet kraka, a sa čet’ri slova. Ispred tuge čuči sumnja. Zagrizi je i preseci. Ordenje na mrtva tela, jel’ to mora, ti mi reci. Ako imaš s kim i gde... ...

Preko glave leti sačma. Heroje nebesa zovu. Pogled cedio kroz prste, sedeo sam sam na krovu. Novi dan i novi loto. Svaka nagrada je pepeo i prah. Ne kockaj se sa životom, gaji ljubav, poštuj strah. Ako imaš s kim i gde...

- 57 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

LEDENI Klema na klemu. I gle, sviće zora. Pod prozor padaju bele kuglice od stiropora. Mi možemo sami da stvorimo sneg. I pravimo sneška, figure u snegu i grudve od snega zbog njega... hladnog čoveka od stega. Pritiskam dugme za informaciju, tačno je, sutra nam dolazi proleće, ali koga je briga za proleće, padaće sneg. Padaće sneg na plastično cveće u proleće. Listaju biljke. Mi kidamo lišće da hranimo glave, ideje su bitne, ne živi od slave naš ledeni... Svi njegovi snovi postaju java beli sneg pada, mora su plava, žuto je sunce, zelena trava al’ nije prava... I nije badava... Istina je relativna, stvarnost je bitna. Šta li je pisalo u spaljenim knjigama? Nečitak rukopis, a slova sitna... I glupo je ikome pričati snove, jer sve već postoji i sve se već zove. Sve osim pameti. - 58 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

JEDAN SEKUND BEZ KRVI ZA SLOBODU Mi ne čekamo sreću. Samo se dobro krijemo. I molimo se da nam vrate mladost ili bar ono što je od nje ostalo. Makar jedno proleće bez buke, jedno veče sa preživelim i zdravim prijateljima. Jedan sekund bez krvi za slobodu. Mi ne čekamo sreću, samo je dobro krijemo, još od prvog dana kad smo se sreli. Čuvamo je za našu decu i ne verujemo nikome.

- 59 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

MARKETING AGENCIJA ZA SKROMNE Gasi se svetlo ime. Nesrećno i neiskreno. Veruješ iz straha. Nevidljiv, a svi te vide.

- 60 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

5. I 98. Divan pogled sa brda iznad banje, divan pogled na veliku reku. Spori hod u mukloj tišini. Vetar odnosi plač i donosi huk iz doline. Još malo i stižemo. Sve je spremno. Nova postelja od blata čeka. Stiže i onaj tupi zvuk. Od njega zemlja drhti. Zvuk što ga zemlja pravi kad udara u drvo. Tihi jecaj, umor, stiže i glas. Nade nema, nudi se vera po nižoj ceni, u zadnji čas. Teško je kad ljubav nestaje, a teže kad moraš dve da čuvaš u utrobi. Kraj predstave. Odlaze ljudi bez pouke. Odlaze čisteći svoju blatnjavu obuću o tuđe grobove. Goji se Lešće.

- 61 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

EHO MAŠINA Iza zvuka ima mnogo toga. Ima vetar. Ima reka. Ima kuća. I u kući eho mašina. Vetar duva, reka ključa. To je boja svakog zvuka, koja igra u ušima. To što šumi je tišina. Tek iza nje nalazi se ništa. Tek ništa se nit’ vidi, nit’ čuje.

- 62 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

KRAJ RATA Smiruje se vetar. Nemirna voda se polako pretvara u ogledalo. Svako ko bude imao hrabrosti moći će da sazna tužnu istinu. Ono što su pretpostavljali više nije pretpostavka. Ružni su ljudi sa rogovima. Jedni imaju male, đavolske, drugi velike koji i dalje rastu. Oko njih leže mrtvi ljudi bez rogova. Njihove se duše ogledaju u vodi i bezbrižno, lagano lete iznad rogatih, pobednika i pobeđenih. Još malo, i svako kreće svojim putem. Do novog susreta posle oluje.

- 63 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

IZNAD MAGLE U osvit zore, mi živimo iznad magle. I svet pod nama kao da ne postoji. Tih pisak tuge, u snu da li čuješ zvuke. Bez putokaza, zraci su svetla staza.

- 64 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

SAN KOJI SREĆAN SANJAŠ SAM Sve kao da je živo, svi kao da su tu, sve ko da nije tiho, nek’ je to prvi put. Sve kao da je staro, i sva ostrva su tu, i da nije što je bilo, kao - ti imaš san. San koji srećan sanjaš sam. Jutro je. Teška noć. Olovne noge nose poluživu stvar kroz dvorske odaje. Jutro je. Privatan posed mrtvog trgovca u rukama tog zlikovca bez osećanja.

Jutro je, srebrni znoj na čelu gospodara. Budi svoga psa čuvara. Jutro je, i spremljen mali oglas „prodajem il’ menjam sebe“ davi se i lice grebe. Jutro je. Ljudi bez imunosistema pale vatre, greju svoja gola mokra tela. Jutro je. Hrabar si - ubij sebe, poždr’o si sve tuđe grehe. Sve kao da je živo, svi kao da su tu, sve kao da nije bilo, kao - ti imaš san. San koji srećan sanjaš sam.

- 65 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

ZVEZDANE STAZE Laganim tempom proces truljenja hoda. Hrabri heroji preko leševa gaze zvezdane staze. Milina pogledati vesela lica, lutaju psi, a nigde šintera nema. Raspad sistema. Mizantrop ćuti, nema ništa da kaže, satira umire u bedi i jadu - potpuni stranac u rođenom gradu. Samo se mrtav ovde ne plaši nikog, ali se ne seća ni imena svoga. Sa verom u koga? U rezervatu, ali ne blizu kraja. Kuje se plan za vaskrs. Simbol se ljubi. Umri il’ ubi. Širenje optimizma teče po planu, žene su trudne - biće svežih vojnika. Predivna slika. Da li je jebeno moguće?

- 66 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

SUDOPERA Baš je tužan ovaj dan. Iza mene leže sećanja. Ispred stoji čovek sam. Okrenut je leđima. Tako tih i spokojan. Tako jak i opasan. Svetloplavi okean. Prljava sudopera. I po njemu ljuska plovi. Ala gladna novih lutanja. Gde će stići, šta će biti? Raste voda - tone obala. Život je izlečiva bolest. Treba samo malo napora. Iznad neba plače zvezda. Uzalud je sijala. Baš je tužan ovaj dan. Iza mene leže sećanja. Ispred stoji čovek sam. Okrenut je leđima. Pored njega žena kleči. Ona plače, on je vešto teši. Moralo je da se desi. To je proces, nije sudbina. On zna. On ubija. Dok pali cigaretu svećom, uživa.

- 67 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

ZORKA Mali grad, u njemu čudna fabrika i dve-tri ulice što seku se kod pošte. Dim iz usta, hladno je, vrele ruke tresu se. Od straha ja zaustavljam korake. Žedni krvi, mladi divovi u uniformi i okovan u gvožđe izlazi moj drug... Prilazi mi čovek žut od besa. Traži, ja mu dajem, pita, ja mu kažem. „Žao mi je, ja te stvarno ne razumem.“ Ćutim, mislim, teško vreme, male plate... ... ljuti su na sebe same, pa sve biju bez koncepcije... Ma nek’ rade svoje, živ da ostanem ja samo. Ima dana, proći će i vreme mladih partizana. „Ne tuci me, čiko. Naći ću te kad porastem. Ne tuci me, čiko. Naći ću te kad porastem, sigurno.“ Urlaj... „Ja te stvarno ne razumem.“

- 68 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

BLENTOSTAMIN Nedelja. Ne jedem, ne pijem, smrdim, trulim, raspadam se, dišem, dakle - živ sam. Javio se đavo da ne dolazi po svoje, šalje glumca amatera koji upravo mi ulazi u stan (da se setim da postoji). - Zdravo - Dobar dan gornjom polovinom tela ja ga pozdravljam, ali se ne sećam odakle ga se sećam (ima vremena). Moj prijatelj, ljubomorni pas po zanimanju, mi drži kraći kurs o pristojnom ponašanju. Sedim na krevetu, ćutim i vrebam, lovim davno pobegle rečenice po vazduhu i čekam. Čekam odjavnu špicu sa grčem na licu, u nadi da smo konačno isplatili račune jedan drugome. Zdrobio sam flašicu od lekova i pojeo je kašikom u slast, za predjelo, za ručak imam sebe, za večeru šta ostane od ručka. I sad čekam radni učinak. Onaj ko preživi pričaće mi šta se stvarno desilo u nedelju. Doći će dan kad ću prestati da brinem zašto bolnice su pune finog sveta... - 69 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

ČAROBNI AKORD Mi mirišemo na smrt. Ti i ja, i ovaj treći, moćni stvor što guli krst, smeje nam se, već smo kupljeni. Mi mirišemo na smrt. Bolesni i besni, ponosni, a svesni. Mi mirišemo na smrt. I živećemo večno u pesmi. Mi mirišemo na smrt. Ili nam se samo tako čini... Mi mirišemo na smrt. Ja više ne kontrolišem pokrete. Ja mogu da te ubijem. Ja mogu da se ubijem. Mi mirišemo na smrt. Ili nam se samo tako čini... Koji je čarobni akord za sreću potreban...

- 70 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

POŠTAR Nekad se znalo sve, ja krenem ulicom, a deca mi trče u susret. I sad trče, al’ beže od mene i viču: „Mama, ne otvaraj, ide poštar“. Ko da je od tad prošlo dvesta godina... Bilo je kafa, dobar dan, i rakija... Dve crvene od svake penzije, za sreću. I - srećan rad, domaćine. Sad hodam ko kreten, sam, ljudi okreću glavu, a poznaju me svi. Juče su me napali, i oteli torbu punu računa za struju. Neću da delim deci pozive u rat. Ja zvonim, zvonim, niko mi ne otvara... Kod kuće žena sa mnom ne razgovara. Ne mogu više da budem poštar. Prošlo je dosta godina, ja konačno shvatam šta se desilo. Bio sam strašno glup, al’ i ja danas uspešno bežim od svog poštara. Nova je godina, ja nemam čestitke, telegram saučešća, sitne penzije... Ja sam ko gavran koji doziva nevolje, strah me, svi imaju pse. Neću da delim deci pozive u rat. Ja zvonim, zvonim, niko mi ne otvara... Kod kuće žena sa mnom ne razgovara. Ne mogu više da budem poštar.

- 71 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

ROĐENDANSKA PESMA Kad pičke pokradu vence, kaži mi, ja ne razumem - dal’ je to greh il’ realnost. Proda mi nečiju tugu, pa je ukrade ko moju... Ja samo ćutim i plačem. Uplati groblje na vreme. U zemlji u kojoj živiš ne smeš da umreš bez para. A ako umrem pre tebe, okuj mi cveće u lance, nek’ seku, neka se muče. Ljubav i smrt isto bole, život je između negde. To znaju oni što vole... Predivna ženo iz senke, polako prolazi vreme, starim i čuvam ti sebe. Srećan ti rođendan. Srećan mi rođendan. ...

Da li lažeš, il’ se igraš, ili ti je sad svejedno, nije bitan poklon, ukras, žene stvorene za crno. Ti okreni ključ unazad, ne daj da ti kradu vence, daj mi dokaz da postojiš, bilo ovde, bilo tamo. Moji snovi nisu moji, ti ih stvaraš, kidaš, lomiš, gledao si kako plačem, dok ti telo zemljom solim. Ti si prvi u mom svetu, žuti vosak što se topi, neki put mi kradeš vreme, i ja spavam sve do čet’ri. Sve to vreme s tobom pričam stare priče iz dvorišta, sve je isto, sve je tiho, ko u snu sam u snovima. Ko u snu sam u snovima...

- 72 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

DEPONIJA Prijatan dan na prigradskom đubrištu. Cigani traže veliki plen. Veselo tinja na prigradskom đubrištu, uslovi za rad su idealni. Prijatan dan na prigradskom đubrištu. Reka je niska još koji dan. Kada se digne, odneće dalje... Prigradsko đubre ide u grad. Kišni dan na prigradskom đubrištu. Nikoga nema, kerovi laju. Dovukli su leš mlade žene i pobegli. Odneće ga voda, ako stigne pre kopača. Prijatan dan na prigradskom đubrištu. Kiseli miris privlači ptice. Ovo je raj za ozbiljne razgovore. Ovo je hektar novih ideja. Zaroni u vodu i pogledaj gore...

- 73 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

LETO NA ADI Ne žuri, ionako više nema mesta u hladu, uz drvo. Idemo, polako idemo na naše jezero, na Adu. Ljudi se kupaju. Juče se jedan udavio. Nema veze, bio je pijan, on nije ni shvatio. Naši slavni pevači se smenjuju, na splavu, pevaju, u kamere gledaju... Vitke lepotice, iz ratom zahvaćenih područja, šetaju, one se takmiče sa našim mesom. A dan je lep, i sunce je. A dan je lep, i sunce je na zalasku.

Mi gledamo. Veselo tapšemo, i uživamo. Ja bi’ da pozdravim strinu i strica u Nemačkoj, preko satelita. I mašemo. Gledaj gore, iz aviona nas slikaju. Ništa nam ne mogu moćnici. Pevamo. Refren novog hita čovekolike figure sa velikim sisama. A dan je lep, i sunce je. A dan je lep, i sunce je na zalasku. Kako je samo toplo u plićaku. Svi se smeju... I pišaju. Pozdrav iz Beograda. Jedan veliki, veliki... pozdrav, iz Beograda...

- 74 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

- 75 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

VEGETARIJANA Već dugo u leru, vozimo u mestu. Mrzi nas, pijemo, pričamo i plašimo se. Ponesi kese, torbe, džakove, ormare, jer nikad ti bol u šake ne stane. Formulu još niko nije saznao, a jutro i onako odlazi polako. Koliki je put pred nama? Pa, da svi se skupimo i ne krenemo... ... jer valjda znamo šta nas čeka, ako stignemo... Ja mogu da probam da poklonim ti umor. Meni to pomaže, ja spavam i ne mislim. Zatvaraš svoje smeđebraonžutozelene oči, spajamo se i letimo kao insekti. Tvoj bol nije jedini, a i ne vidi ga svako. Prečesto plačeš, a ne znaš što radiš to. Ja smirujem te i držim ti palčeve, al’ izgleda da sam zaboravio da sve ima svoj kraj. Na raskrsnici ćutimo dok bije nas vetar. I sigurno nismo jedini...

- 76 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

GUSARI Svetlost na mom dlanu, potreban je lek za slobodan minut. Kreni-stani, idemo natrag na put. Lepršaju kose, vetar nam krade šešire. I nizvodno, pa gde stignemo. Obaveze stalno prekidaju bajku. Neću više da znam koliko je sati kod nas. Otvori flašu s vinom i poželi nam sreću. Polako,ne juri, imam u glavi vrlo precizan plan. Podigni čašu, zažmuri, ovo je samo prvi običan dan. I možda niko neće ni znati, i možda nikog nećemo sresti. I možda niko neće ni zvati, upomoć. Dolazi noć. A noć blaga, smiruje vetar, srebrne vile nam mašu sa neba. Umor, početak velikog sna. Kapetan vezuje brod. I niko ovde neće da nas traži. I ako želim biću pijan do smrti. Nema pravila i zakon ne važi, trčim u krug, a sve se igra, sve me vrti. Srećan sam, to je čudesan dar. Hiljadu zvukova, a ni z od zla. Još samo korak i savladaću strah, sve je prošlo, sve je iznad nas.

- 77 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

FOTOTAPET (ZAPISI IZ OKOLINE SOKO ŠTARKA) Prosta tuga, so plus voda. Kroz nju ronim, pipam, tražim dno od dna. Pokvareni svetionik. Princ bez konja, ko đavo bez registarskog broja. Tvoje ruke nekog grle. Grle mene, al’ to više nisam ja. Ja sam nestao odavde. Probio sam zid i skočio u fototapet. Kamioni brdo prave. Ispred kuće mene čeka pas. Težak miris čokolade spušta se na tužni Voždovac kroz mrak. Hodam, stepenike brojim. Hiljaditi put na peti sprat. Ničeg više se ne bojim. Čitav život - jedan momenat, il’ dva... A dan prolazi, kao vetar iznad nas...

- 78 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

U MEĐUVREMENU Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći i umoran sam od traženja rešenja, koje je uvek na dohvat naših kratkih ruku. I prolazi vreme, ruke nam jačaju, ali ne rastu. A da zakoračiš? Ne, ne smeš prva, a ja ne mogu biti ispred tebe. Da krenemo skupa? Ko bi se toga setio? Ne kradi mi međuvreme, ako već ne osećaš svoje. Postaću hladan i promeniću se, ali kad-tad ću eksplodirati. Ko će da skuplja parčiće? Ti? Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog. Ne kradi mi međuvreme. Ono nije naše. Ono je moje. I nije između nas. Ono je između mene i mene. Ne kradi mi međuvreme, bojim se - upašćeš u njega. Ne kradi mi sebe od mene, budalo glupa. Postaćeš međuvreme i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.

- 79 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

U ČEKANJU Oprostićeš mi, nadam se, ako odlučim da pobegnem od nas. Ja kad pogledam u sećanje vidim čekanje i čekam i čekam. Čekam tvoj glas. Reci mi to što želim da čujem. Bez suza i bez pitanja, tako tup i trapav stojim i dišem naše ćutanje, a ono mi i oči zatvara. A kad ih zatvorim, vidim tužne oči tvoje i kao bedni crv na udici čekam da me ujedeš i skratiš moje muke. Ništa od nas. Kao da smo ukrali loš sekund iz sna i živimo ga život ceo.

- 80 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

BOŽIĆNI NAPER Nejasni snažni zvukovi na ivici limana. Božija snaga. Velike bele kreste na površini, dok košava gura maglu. Kotrljamo stene do ivice reke. Vetar nam suši kožu na licu. Oči i usta nam puni peska. Pravimo malu branu da usporimo majsku vodu. Sretaćemo se dok god budemo postojali. Gledaćemo se dok god nas bude služio vid. Moj tajanstveni svet, moja druga kuća, moj strah, moj ponos, moja hrabrost, moja strast, moj život. Moj život pluta po toj vodi.

- 81 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

ČUVAR Jedno oko spava, drugo stražari. Budan sam, čuvam tvoj san. Ujutro ću biti umoran, ali srećan što sam sačuvao tvoj mir i poluosmeh na usnulom licu.

- 82 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

EUTANAZIJA (MACROPODAS) Koliko moram još da hodam po staklu, ne mogu više da se savladam, dođi po mene ako misliš da možeš, objasni meni ako ne možeš sebi. Ne smem da umrem, mada mislim da mogu, samo zatvori geometrijsku sliku, donesi vatru, pa me spali do nogu, ili bar vrati sedam dana unazad. Daću ti tvoje ime - Makropoda, kad svane prvi dan u proleću, tvoje su oči moje oči su voda, i stalno gledamo u nesreću. Raširi prste i otvori mi čakre, to je problem koji hoću da rešim, magija, urok i prokletstvo su varke, ili me uzmi il’ pusti da bežim. Promeni sve.

- 83 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

GALEB Besno korito je u meni. Bistrim misli, malo zbunjen sam. Mnoštvo pitanja ne veseli te. Osmeh vređa - kao uvreda. Kreni, čuvam te. Objasni mi šta želim. Galeb nije samo ptica što se nebom hrani. Svet na dlanu, dlan u kandžu, krik u glasu. Mir u bes, a bes u krv, u pravom času. Besno korito je u meni. Probiće me, rodiće se Dunav plavi. Digni glavu kad već možeš, izvan sebe. Vrati se u sobu kad ti vetar krila slomi. Lutam besciljno, nosim štit u telu. Verujem ti svaku reč, duboku. Besni korito, polako gubim glavu. Tuđi strah da poklonim svome oku.

- 84 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

NAJDUŽI JE POSLEDNJI SAT Blediš, čekaš, slike su brze, tvoj maleni ekran sve njih ne može da primi. Najduži je poslednji sat. Nervozno se trzaš, lomiš prste i bilo bi ti lakše sve da znaš da neće biti. Al’ možda se i dogodi... Tvoj poraz nije ogroman, a povratak je realan, precrtavao ili ne sve svoje zakletve i slike. Najduži je poslednji sat. Putevi su predugi, seku se i srešćemo se, nasmeši se, pokloni se i reci da se kaješ. A možda se ne dogodi... Ja nisam bitan lik u tvojoj ver(e)ničkoj priči i ko je koga stvorio i ko na koga liči... Najduži je poslednji sat. Svi mi ovde nekog čekamo da nam kaže koga čekamo. Pa možda taj i pogodi... I uzalud čekaš, tvoj prevoz neće doći. On je odavno bio ovde, mi se rodili nismo. Bio, video, pobegao. I svima je jasno - put završava jamom, duboko u nju tonemo, al’ smrdimo do neba. Ni on neće da nas izvadi... Ja ne mogu da pobegnem od tebe.

- 85 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

ARMATURA Ko beton tvrd, tvoj život mlad a sed. Ispod činije za bedni, polovni svet. Kosom preko lica kriješ pogled svoj, da ne gledaš i da te ne vide. Sanjam te, gorim, sanjam te, bojim se. Spasi me. Urlik koji vetar nosi ko zna gde, a znam da me niko ne čuje. Hrabar, taj od straha postajem. Telo moje snagu grudi spoznaje. Sanjam te, dođi, sanjam te, bojim se. Spasi me. Ispod kolena mi gori grad. Oružje je sveto oruđe, njime čovek menja reljef. Temelj armiranih duša klati se, curi pesak, tonemo u podrumu pustinje. Sanjam te, molim, sanjam te, topim se. Spali me. Iznad prozora crni dan je.

- 86 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

GODINA SIROTINJSKE ZABAVE Šta ti je to na ruci, kako dubok trag, zar ćeš noktima da rešiš problem, uzmi žilet, draga. Imaš sluha, nisi glupa, zar je hobi to što radiš, kad ti ždrebad njišti pored uha - zar tu ima strasti? Zaboga, zaljubi se u bogalja i saznaj što ga voliš. Ti samo hoćeš da ti sviram, da se opustiš i ne misliš na prošlost što ti hrani čir i traži novu žrtvu. Ja to nisam, dobro znaš, i nemam razloga da budem samo jedan od mornara tvoje vlažne utrobe. Zaboga, zaljubi se u bogalja i saznaj što ga voliš. Sad se treseš, piješ kvasac, misliš proći će, al’ neće, nema krvi, nema je, i teško će da potekne... Meni tebe nije žao, teško mi je i da mislim šta će sve da prođe još kroz tebe dok se ne središ. Zaboga, zaljubi se u bogalja i saznaj što ga voliš. Ja lijem, a ti piješ krv, pucam od zdravlja na samrti. Trepni i kreni u novu prazninu, ovo je kraj jedne pogrešne ljubavi. Tvoj stil života je sramota koju ne osećaš, jer tako se zoveš. Ostavljaš tragove po zidu da se i drugi guše u tvom stidu... Ovo je godina sirotinjske zabave.

- 87 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

VEŽI ME Veži me, kanapom koji vučem. Veži me, za bolje sutra - loše juče, veži me, i ja ću ljubav da ti dam. Veži me, ne daj da pobegnem. Veži me, šta mogu, vode me, veži me, i ja ću ljubav da ti dam.

- 88 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

PROTIV SEBE Težak san, tihi korak mrtav mrak, curi oblak, beskućnik koji traži zbir znakova po prašumi. A tvoje ruke su nežne, lako spuštaš ih na mene, tvoje reči su jasne, samo treba da ti verujem i proći će. Ja ih nikad ne bih sanjao, ali neko tera me na to. Nemam izvor svetlosti, na vidiku samo mrak. Crna krpa preko očiju, ja se plašim da je skinem. Nema razloga za bolji svet, sve što smislim stvorim ga za sebe, al’ protiv sebe... Ja dobro znam šta radim, al’ ne znam zbog čega sve dobija drugu boju i miris. Koliko puta sam krenuo iz početka i stigao do istog prokletog mesta. Moje vreme prolazi i nemam ga još mnogo. Moje vreme prolazi, a ništa nisam stigao da naplatim. Strah ili strepnja, kradem ti misli, radim protiv sebe.

- 89 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

FINANSIJSKA KONSTRUKCIJA Nestajem i to je sve. Sekundara se muči. Gutam trokraku bez straha, sasvim siguran u sebe. Ne budi me dok umirem, jer smeta mi kad plačeš. Tvoje suze osmeh traže, ja ne mogu da ga nađem. Poseti me, podseti me na priče iz davnina, dok sam verovao ljudima i plašio se neba. Finansijska konstrukcija je pogrešna, sve pada. Poraz preplaćenog stiha, dve-tri reči, jedan ton, i zbogom...

- 90 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

TRENJE Svako jutro kad se budim, ja siguran sam samo da sam promašio pistu i sleteo na njivu. Obući ću se brzo i krenuti na posao, tamo imam sedam sati svog slobodnog vremena. I sećaš li se kada smo se zadnji put poljubili i milovali nežno da nam drhte usne, ja ne bih bio ljubomoran da te vidim s drugim, pusti me da plačem, ja sam uništen i umoran. Trenje, to je sve što nam je ostalo od ljubavi. Mašta mi se srozala duboko ispod nule, potencija je čudna stvar kad pređe ti u naviku, drži me jače i pribij me u sebe, kraće će da traje i biće manje znoja. Onanija je divna i kad pomislim na drvo, i nek me samo misli vode što dalje od tebe, ja sam bio tako mlad dok sam pravio prvo, sad ih imamo troje... i volimo ko svoje... Samo trenje, to je sve što nam je ostalo od ljubavi. Ti slušaš divnu muziku, ja povraćam po stanu, „šiješ“ predivne goblene i kačiš ih po zidu, ja odlazim na pecanje, na fudbal, u kafanu, i uvek sam se pitao šta trpaš mi u hranu. Odavno sam izlizao svoj daljinski upravljač, pročit’o sve novine i zaspao pod njima, ja sam mrtav već odavno, al’ niko ne primećuje, ja nikom nisam potreban i sve, baš sve što imam to je trenje. Trenje, to je sve što nam je ostalo od ljubavi.

- 91 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

SVAKO PUTUJE ZA SEBE Čitav dan pored prozora, gleda vetar mlad. Čeka reč koja samo njemu znači. I njen korak lak ko san, isto ko „volim te“ zvuči „dobar dan“. Kvaka škripi pod prstima. To je srećan zvuk. Njena kosa je crvena kao sveža krv. On svoje lice pretvara u osmeh koji jede bol. „Pomozi mi da razumem, koliko treba snage da pogledam u smrt. Pomozi mi da razumem, koliko treba snage da se pogledam.“ Pogled tužan ga ubija, nemoć još više boli. Za još jedan sat bezbrižan ako treba daće sve, a nema snagu ni za tren, svako putuje za sebe. Rekvijem nije muzika, dugo kipi ta zver u njemu. Ako je stvarno voli reći će to deset puta. „I... ja... obećavam... neću još umreti zbog tebe“.

- 92 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

- 93 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i

OD IRONIJE DO SARKAZMA Razlika između pojmova pesma i tekst za pesmu, tj. između pojmova pesnička zbirka i tekstovi za album sasvim sigurno se ne tiče samo formalne strane problema - toga da li su oni objedinjeni koricama u knjigu sa naslovom. Ponekad se, doduše retko, prava poezija zaista i može naći u tekstovima rock stvaraoca. Rock kritičari, ne samo kod nas, vođeni značajem određene ličnosti ili grupe koji nije književni, mnoge su tekstopisce silom smeštali među pesnike, praveći antologije rock poezije (koju je, zapravo, jako teško definisati i ograničiti) neverovatno neujednačenog pesničkog kvaliteta, gde je dominantan kriterijum bio muzički a ne poetski. U našoj sredini prazninu prouzrokovanu neinteresovanjem književnih kritičara za ovakvu poeziju iskoristili su talentovaniji i manje talentovani rock kritičari za stvaranje sasvim nevalidne vrednosne skale. Ukoliko se stanje u našoj rock poeziji bude merilo relevantnim kriterijumima, visoko mesto na vrednosnoj lestvici sasvim sigurno će pripasti Nikoli Vranjkoviću iz grupe Block Out, i to je činjenica koja ne bi trebalo da bude sporna. Vrednovanje Vranjkovićeve poezije, međutim, ne bi se smelo vršiti samo u uskim okvirima tzv. rock poezije, jer je u tom prostoru lako dodirnuti vrh - dovoljno je podići ruke. Toga je svestan sasvim sigurno bio i sam Vranjković, te se opredelio za korak ispred - objavljivanje pesničke zbirke u kojoj nisu sakupljeni isključico tekstovi sa albuma grupe Block Out, već i prvi put objavljene pesme. Sadržinski ukomponovane u celine i (barem delimično) lišene muzičkoga konteksta, Vranjkovićeve se pesme doživljavaju na drugačiji način no prilikom preslušavanja pojedinih pesama ili albuma u celini. Poeziju Nikole Vranjkovića, dakle, valja sagledavati u okviru mlađih srpskih pesnika (ne samo rock pesnika!) modernog senzibiliteta. Ono što Nikolu Vranjkovića čini pesnikom takvog senzibiliteta nesumnjivo je nezadovoljstvo okruženjem dovedeno do granica gađenja prema svetu u kome živi, što je i uslovilo i „prigodan“ ironičan i samoironičan ton, tako svojstven mnogim afirmisanim savremenim srpskim pesnicima. Kontinuitet u (samo)ironiji opaža se u Vranjkovićevom opusu od prvih do najnovijih pesama. Njegova poezija prepuna je skrivenih aluzija na kulturnu i političku situaciju u Srbiji, često odviše skrivenih. Takav tekst očekuje vrlo pažljivog čitaoca, spremnog na odgonetanje mnogih značenjskih rebusa. Svestan teškoća pred koje stavlja čitaoce, Vranjković je jezik svoje poezije oslobodio nepotrebnog eksperimentisanja i udaljavanja od standarda, tako da se jezička transparentnost i povremena pesnička hermetičnost nalaze u poziciji međusobnih neutralizatora. Efektan izuzetak predstavlja neuobičajeni naslov ZAOVDEILIZAPONETI, u kome odstupanja pogađaju i gramatičku i pravopisnu normu. Ironija u naslovu je prozračna: u sintaksičkom varvarizmu (za poneti) ogleda se autorov pogled na svet oko sebe kao na globalnu kafanu, dok se stapanjem u jednu reč konstrukcije suprotnog značenja, vezane za „kafansko-pekarskomekdonalds terminologiju“ dovode u stanje jednakosti: sve je to isto. Dodajmo,

- 94 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i Vranjković, pomalo neočekivano za rokerski senzibilitet, poštuje u zbirci pravopisne norme standardnog jezika, o koje se savremeni srpski pesnici mahom oglušuju, nalazeći u tom postupku poetsku motivaciju. Čini se da i Vranjkovićeva „potčinjenost“ jezičkim i pravopisnim normama predstavlja vid specifične samoironije pesničkoga subjekta koji, očigledno, rušeći mnoge norme okolnoga sveta, poštuje samo one koje čine tkivo sveta pesme. Vranjković, koji više nema poverenja u savremeni svet, okreće se u svojim pesmama sopstvenome mikrosvetu, emocijama i kvaziemocijama koje ga okružuju i koje sam pesnički subjekt emituje. Ponekad, dotučen ispraznošću malograđanskog stila života, pesnik gotovo neosetno sklizne čak do sarkazma, ne bi li pojačao efekat na čitaoca. Levitiranje između ironije i sarkazma tako predstavlja dominantan Vranjkovićev stilistički postupak Nikola Vranjković nametnuo se svojom prvom zbirkom ZAOVDEILIZAPONETI kao novi pesnički glas koji valja pažljivo saslušati. Vranjkovićev prvenac među pesničkim ostvarenjima ponegde isijava očekivanom neujednačenošću odabranih pesama, među kojima (naročito u ranijim) promakne i poneka naivnost sasvim neprimerena sveprisutnom ironijskom tonu. Očekujemo da će zreliji Vranković tek ponuditi pesničku zbirku kojom će potvrditi nesumnjivi pesnički talenat i moderni senzibilitet. Do tada, najbolji stihovi ove zbirke neka nam budu garancija da još bolju nećemo dugo čekati. mr Aleksandar Milanović

- 95 -

z n a i o k v o d l e a i v l r i a z n a j p k o o n v e i t ć i N I K O L A VRANJKOVIĆ

rođen je 1970. g o d i n e u B e o g r a d u, gde je ........... ............... ....... i ......... .......... Poslednjih d e s e t godina vodi beogradsku rock grupu BLOCK OUT. Radi kao ........ .......................... ................... i ..................... u .......... „........“ u ..................... Član je ............ ........... ............ „...............“ iz ............ u čijim je ............ ....... desetak ......... ......... i ........ Ovo mu je prva kniga ........................

- 96 -