Nikola Boalo

O PESNIČKOJ UMETNOSTI  Nikola Boalo (1636 – 1711) Boalo se pojavljuje na samom samom početku zlatnog doba franc.klasicizma. franc.klasicizma. Nije formulisao načela i pravila, jer je to već bilo učinjeno, ali je on otišao dalje pokušavši da otkrije estetički smisao načela i pravila i da umetnost klasicizma odredi u odnosu na druge i drukčije struje te epohe. Odbacuje barok i precioznost, a zadržava rafiniranost, rafiniranost duha, osećanja i izraza. Krajnjem idealizmu suprotstavlja u ime razuma istinitost prirode, da bi s druge strane  preterano gruboj slici slici realnosti i sirovom zdravom zdravom razumu suprotstavio suprotstavio rafiniranost. Uzori su mu Aristotel i Horacije. Boalo objavljuje O pesničkoj pesničkoj umetnosti 1674.godine (delo (delo pisano 1669 – 1674). Boalo je postao član Francuske Francuske akademije akademije 1684, uz podršku kralja Luja XIV. Problemi epohe:  NADAHNUĆE: bez nadahnuća nadahnuća i urođene urođene obdarenosti obdarenosti nema umetničkog umetničkog stvaranja. Ali njega nema ni bez metoda. Rešenje leži u idealnoj ravnoteži ravnoteži između prirodne obdarenosti obdarenosti i nadahnuća s jedne, i znanja i rada s druge strane. RAZUM: razum je oslonac pre svega u suprotstavljanju baroknoj egzaltaciji mašte.  Nadahnuće, entuzijazam, u mnogome mnogome estetički vid izuzetno izuzetno snažne snažne aktivnosti mašte i osećajnosti, predstavlja apsolutno neophodnu stvaralačku energiju, kojoj se razum  protivstavlja, ne kao potpuno suprotan suprotan princip, koji bi isključivo isključivo težio da je potre, potre, uništi, već kao regulator, kao princip svesnog, kritičkog odabiranja, kao sila koja obuzdava i usmerava. Duh pravog klasicizma se oslanja na razum, ali se u njemu ne iscrpljuje. PRIRODA: umetnost mora da stvara prema prirodi, ali se u odnosu na nju pojavljuje kao  potpuno autonomna autonomna kategorija, znači znači nije kopija, već transformacija, a to jasno jasno znači da je kreacija. Predmet posmatranja posmatranja i umetničkog umetničkog podražavanja podražavanja je čovek. čovek. Treba u tome tome tražiti  jezgro opšte istine; istine; slikati ličnost, potpuno potpuno izdvojenu i duboko duboko zahvaćenu zahvaćenu jedinku, ali u njoj njoj videti i deo čovečanstva čovečanstva – sinteza pojedinačnog i opšteg. ANTIKA – IMITACIJA I ORIGINALNOST: kult antike, podražavanje starih uzora, igra ulogu podstreka za stvaranje istinski originalnih dela. KORISNOST: korisno se podređuje lepom, ono mu daje dubinu, ono ga oplemenjuje, korisno služi umetnosti, a ne obrnuto. Utilitarizam u poetici klasicizma, koji ide od Šaplena Šaplena do Boaloa i obuhvata sve značajne pisce toga doba, počiva na uverenju da je umetnost korisna uvek kada je prava, odn.kada je u stanju da uzbudi istinom i lepotom. PRAVILA: Boaloova generacija u osnovi prihvata i dalje razvija Kornejevu koncepciju  pravila. Estetička suština suština pravila leži u tome da da ona moraju da učestvuju u procesu procesu stvaranja,  predstavljajući u njemu njemu oslonac stvaraočevog stvaraočevog razuma, razuma, njegove svesti. svesti. Najpouzdanije  poimanje pravila sadržano sadržano je u ukusu, ukusu, koji za klasičare klasičare i nije ništa drugo do istančanost istančanost razuma dovedena do savršenstva, to jest estetički vid postojanja razuma. STIL: istinitost, prirodnost, jasnost, čistota, uzvišenost, jednostavnost, osećanje mere, sažetost, savršenstvo, raznovrsnost raznovrsnost tona, skladnost, korektnost, savršena uklopljenost delova u celinu, razumnost, vernost prirodi, ugledanje na stare, pravilnost.

1

KRITIKA: Boalo sudi isključivo u f-ji teorije koju zastupa. Otuda on nema smisla ni za katedralnu monumentalnost nekih remek-dela srednjovekovne umetnosti, ni za neobuzdanost renesanse – ni za jednu drugu formu lepote sem za klasičnu, bilo antičku, bilo savremenu. U toj potpunoj teorijskoj određenosti njegovih pogleda, u toj isključivosti leži i ogromna snaga i ograničenost njegove kritike. Ona i nije ništa drugo do striktna primena teorije, sjajna potvrda njene koherentnosti i potpune zrelosti. TEORIJA KNJIŽEVNIH RODOVA: strogo razdvajanje rodova počiva na principu jedinstva celine, jedinstva tona u umetničkom delu. Ovo jedinstvo se ostvaruje na uopšten način  poštovanjem osnovne klasične podele poezije na lirsku, epsku i dramsku, ali još više i određenije bezuslovnom primenom pravila koja se odnose na pojedinačne rodove; jer osim opštih, fundamentalnih pravila postoje i takva koja određuju karakter jednog jedinog roda, ili manje skupine po nečemu sličnih rodova. U svim teorijskim spisima u kojima govori o rodovima, posebno u Pesničkoj umetnosti, u kojoj problemu rodova posvećuje čitavo 2. i 3.  pevanje, on načela jedinstva tona i razdvojenosti rodova sprovodi dosledno i do kraja. On iscrpno podvrgava i ispitivanju sva tri velika i najvažnija roda književnosti klasicizma: tragediju, epopeju i komediju. O PESNIČKOJ UMETNOSTI: I PEVANJE: Da bi neko postao pesnik, potrebno je da ga sudbina takvim stvori – odnosno, trebaju mu talenat i zanos, ali i trud i mera. Kaže da treba dobro da ispitaju svoj duh i snage. Duh je često tašt i ne poznaje sebe. Bitan je razum, a rima je njegova robinja i pokorava se njemu. Pisac mora imati i mere – ne sme zamarati čitaoca bespotrebnostima. Stil treba da  bude raznovrstan. Treba izbegavati niskosti. Stil treba da je skladan, jednostavan, skromno uzvišen. Pozitivno govori o Vijonu i Malerbu. Govori piscima da treba prvo da nauče da misle – jasnost izraza zavisi od toga koliko je bistra misao. Jako je bitan jezik u delu i on stalno treba da se popravlja. Sve u delu treba da je skladno i uzročno-posledično. Ne treba strahovati od kritike, već pisac sam sebi treba da je najstroži kritičar. Treba izbegavati i laskavce, odn.dvorane. II PEVANJE: Govori o pesničkim oblicima, prvo o idili (da je otmena i skromna), pominje antička božanstva i muze (inače, u celom delu) i su uzor za idilu Vergilije i Teokrit. Potom govori o elegiji (tužna je, zavijena u crninu), odi (s više sjaja, al’ ne manje snage), sonetu (smislio ga Apolon, 2 katrena i 2 tercine koje su smislom odvojene od katrena, vrlo hvali sonet), epigram (smeliji, ali mnogo kraći, često je dosetka, poreklom iz Italije – sve su ovo Boaloovi stihovi). Dalje se priča o madrigalu, rondu, baladi, satiri (tu navodi kao uzore Lucilija i Horacija), vodvilju (nema ništa protiv šale i razonode, ali ne i one uperene protiv  boga), šansoni. Na kraju govori pesnicima da im to što su napisali jednu pesmu ne pomuti razum i da ne umisle da su ne znam kakve veličine. III PEVANJE: Poziva se na Aristotela u tome da je umetnost mimesis. Kaže da je f-ja tragedije katarza i da treba da budemo tronuti i lepotom. Radnja tragedije mora da bude  pripremljena i da teče glatko od početka. Zahteva jedinstvo mesta, vremena (jedan dan) i radnje. Ono što ne sme da se vidi neka se ispriča na sceni. Govori o Tespidu kao prvom tragičaru, zatim ide Eshil koji uvodi hor i izvodi glumce i njegov nastavljač je Sofokle koji je sve to povećao i dao onu uzvišenost grčkoj tragediji koju Latini nisu mogli da prate. Govori o hriščanskoj drami koja je bila popularna u srednjem veku, a tek posle vaskrsavaju antički likovi. Teatrom je odmah potom zavladala tema ljubavi. Govori piscima tragedija da moraju da sačuvaju karakter svakog lika i da upoznaju ćudi doba i zemalja odakle im likovi potiču. 2

Kaže da je roman frivolan i da mu se sve prašta, ali da pozorište zahteva tačnost uma. Svakom osećanju leži drukčiji ton. Potom govori o epopeji (’opširna priča dugotrajne radnje’) i kaže da ona na fabuli stoji, a živi od fikcije. Treba da nam pruži čari i sve u pokret stavlja. Svemu daje ukras, sjaj, čar, veličinu. Smatra da umetnici ne treba da odbacuju mitologiju u nadi da će im hrišć.ličnosti (Bog, Lucifer, Devica Marija,...) to prikladno zameniti. Jevanđelje nudi našem duhu samo ispaštanje i zasluženu kaznu. Navodi Tasa kao  primer u principu pozitivan ali kaže da Tasov spev ne bi baš proslavio Italiju. Kaže da mit našem duhu nudi bezbrojne čari. Smatra da u epopeji treba da bude svega, čak i herojskih mana, a pričanje da bude hitro i živo. Kaže da pisci treba da budu obazrivi u uvodu – da ne krenu gromko, pa onda zamru u delu (’gora se zatrese, samo miš se rodi’). Epopeja traži trud i vreme i to je teško delo. Potom govori o komediji koja je nastala u Atini. Ovom  podrugljivom komadu su bili izloženi mudrost, razum i čast. Potom govori o Aristofanu i Menandaru. Poziva se na Horacija u slikanju likova (isto doslednost). Kaže da se treba  proučiti dvor i upoznati grad i tu navodi Molijera, ali za njega kaže da bi više postigao da od glumaca nije tražio grimase i da je time izdao tananost lakrdije i da on više ne prepoznaje  pisca Mizantropa. I za komediju je potrebno glatko razrešenje zapleta i da radnja ide u logičnom toku. Nikada se ne treba skrenuti od prirode. Za komediju je potrebna tipičnost likova. Čak kaže da mnogi ljudi ne prepoznaju sebe u komedijama, odn.svoje loše osobine. IV PEVANJE: Na početku ismeva brata Šarla Peroa, Kloda. Sa obojicom se inače svađao i na ličnom i na profesionalnom planu. Za Kloda kaže: ’Rđav lekar posta dobar arhitekta’ (Klod je bio oba, a i pisac) i kaže da to treba da posluži kao primer lošim piscima – da ne moraju pošto-poto da se bave književnošću nego da postoje i druge veštine u kojima mogu  biti uspešniji, tipa zidar. Ističe prednosti dobre kritike – treba naći korisnog i strogog kritičara. Smatra da pisci u delu treba da objedine lepo, korisno i časno i da čovek treba da se kloni prazne zabave. Treba voleti i vrlinu. Cilj treba da im je slava, a ne zarada. Takođe je  protiv udvoričke književnosti jer to kalja sva dela i tako književnost postaje najobičnija trgovina. Kao pozitivne primere navodi Korneja, Rasina, kao i antičke uzore (Vergilije npr.). Za sebe kaže da je pisao samo satire tako da ne može da se prihvati ni trube ni lire, ali može da bude tu u ulozi kritičara koji će i da kudi i da bodri (kako ko zasluži – on odvaja pravo zlato od lažnog). Kraj dela.  NAPOMENE – SLOBODAN VITANOVIĆ: I PEVANJE: posle nekoliko sažetih misli o pravilima versifikacije i o pesničkoj harmoniji, Boalo u nizu od 27 stihova daje kratak pregled istorije franc.poezije. Njegovi sudovi su  potpuno određeni neznanjima, zabludama i estetičkim shvatanjima ne samo njegovim vlastitim, nego i čitave njegove epohe. Srednjovekovni pesnici su se i u doba trubadura i truvera, a kasnije još više, pridržavali strogih pravila versifikacije i forme. Štaviše, u 14., a naročito u 15.veku cvetao je kult forme. Rima ni u kom slučaju nije bila jedini ukras. Vijon  je nesumnjivo ne samo najveći srednjovekovni, nego i jedan od najvećih franc.pesnika uopšte. Kao predstavnik renesansne poezije, Ronsar svakako zaslužuje istu ocenu. Deportova i Bertoova vrednost je neosporno znatno manja. Malerbov uticaj postao je velik i presudan gotovo pola veka posle njegove smrti, upravo u Boaloovo vreme. II PEVANJE: pošto je, dosledan svom stavu nepravednosti i nerazumevanja prema Ronsaru, odbacio njegove pesme bukoličkog karaktera kao mogućan uzor savremenim pesnicima, Boalo smatra da se ideal može tražiti samo među najvećim antičkim liričarima. Teokrit je helenski pesnik iz Sirakuze (oko 320.do 250.p.n.e.). Proslavio se svojim idilama i smatra se tvorcem bukoličke poezije, uticao je na Vergilijeve pastirske ekloge. III PEVANJE: 1. pominje španskog baroknog pesnika i dramatičara Lope de Vegu (1562 –  1635). Iako je poznavao antičke i renesansne poetičare, prepuštajući se bujnosti i 3

neobuzdanosti svoje mašte i idući za ukusom publike, on se svesno nije pridržavao pravila. U svojoj raspravi u stihovima Nova veština pisanja komedija (1609), Lope de Vega na jednom mestu kaže: ’Znajući da se, u pozorištu, groznica jednoga Španca ne bi smirila ako mu se za 2 sata ne bi prikazale sve, od stvorenja sveta do poslednjega suda, ja ovako kažem: ako u  pozorištu treba pružiti zadovoljstvo, onda je dobro došlo sve čime se to postiže.’ I, kao da je  predviđao Boaloovu kritiku, on nastavlja: ’A ja ne mogu nikoga smatrati varvarinom većim od sebe, jer se usudih da dam pravila protiv umetnosti i dopustih da me ponese vulgarna struja, zbog čega će me Italija i Francuska nazvati neznalicom.’ Zanimljivo je da je kritiku veoma sličnu Boalovoj izneo Servantes u raspri između paroha i kanonika u 48.glavi I toma Don Kihota. 2. Boaloovo sasvim maglovito poznavanje srednjovekovne književnosti, kao, uostalom, i kod svih njegovih savremenika, određeno je humanističkim prezirom toga razdoblja ’gotskog varvarstva’ i tako je, u stvari, na granici potpunog neznanja. Pozorište je, međutim, naravno sasvim različito od antičkog, cvetalo u Francuskoj u srednjem veku, od kraja 12. do sredine 16.veka. Osim komičnih rodova: veselih propovedi, monologa, moraliteta, farsi i drugih, veoma veliku popularnost uživale su i religiozne drame: mirakule i misterije. Kako je  prikazivanje misterija vrlo često trajalo više dana i zahtevalo učešće velikog broja glumaca, katkad i po nekoliko stotina, predstave su bile javne, na trgu, angažovale su mnoge građane i  bile prava svetkovina čitavog mesta. Kada su profani elementi prodrli i suviše u religiozne drame, i kada su u vreme teoloških raspri mnoge verske teme postale osetljive, Pariski sud je 1548.godine zabranio javno prikazivanje misterija, smatrajući da one više ne vrše vaspitnu f ju u religioznom smislu. 3. pominje i Tasov spev Oslobođeni Jerusalim, u kome pesnik opeva događaje iz I krstaškog rata. ’mudri junak’ je Godfroa Bujonski, vođa krstaša. Ostale ličnosti koje se pominju jesu  junaci čudesnih i romanesknih povesti koje, u stvari, čine glavni sadržaj ove istorijskoreligiozne poeme. 4. Boalo se izuzetno i neverovatno mnogo ugleda na Horacija (a ovaj opet na Aristotela). 5. Boalo, kao i svi njegovi savremenici, pravi jasnu razliku između dvorana i građana i isključuje narod i kao izvor tipova, i kao deo pozorišne publike čijem ukusu bi takođe trebalo udovoljiti. Otuda Boaloove rezerve čak i u odnosu na Molijera. Uostalom, La Brijer i Fenelon će kasnije otići još dalje u ogradama i zamerkama. IV PEVANJE: 1. Savinien de Cyrano de Bergerac (1619 – 1655) – pesnik, romanopisac i smeo slobodouman mislilac. Sirano je mnogim shvatanjima pod uticajem materijalističke filozofije. On nije samo burleskni pisac. Međutim, ni kao barokni, u ponečemu preciozni  pesnik, ni kao autor burleski, ni kao mislilac liberten, Sirano nije mogao odgovarati Boaloovom ukusu, ni njegovim shvatanjima književnosti. Pa ipak, Boalo je imao dovoljno širine da oseti razliku između Sirana i drugih umetnika tog tipa. 2. za deo od 34 stiha, posvećen poreklu poezije i njegovoj ogromnoj ulozi u nastanku civilizacije, Boalo je imao više izvora kod starih pisca i njihovih savremenih imitatora. Ali je sigurno i ovoga puta njegov najznačajniji izvor Horacije, Pismo Avgustu, a naročito O  pesničkoj veštini. 3. Boaloovo vreme je i period kardinala Rišeljea i Luja XIV. U nekoliko dela (a i ovde) Boalo slavi ne samo veliku kraljevu izdašnost prema umetnicima, nego i, u drugim prilikama, sjajnog vladara u miru i slavnog vojskovođu u ratu. Međutim, budući nezavisan duh, strahovao je da bi se upravo zbog kraljeve velikodušnosti njegove slavopojke mogle shvatiti kao ulagivanje zahvalnog dužnika. Njegovo lično poštenje i iskrenost van svake sumnje su, ali je on ovde dotakao veoma važan problem stvaralačke nezavisnosti, problem kojim će se tek pisci 18.veka ozbiljno pozabaviti.

4