Nevada

Silovito podboden, konj se zaletio stazom. Nevada se osvrne. Kroz brešu koju je sebi prokrčio u gomili, vidio je tri ljudske prilike opružene usred kruga ljudi. Plavičast dim iz njegova revolvera, još se polagano dizao, lebdio i osipao. Na sunčevu svetlu svojim se bledilom isticalo zgrčeno lice Bena Idea. Zbogom, drugaru! promuklo je viknuo Nevada dižući se visoko u sedlu i mašućr stetsonm. Sad, pomislio je, zauvek se opraštam s prijateljem koji me spasio, pomogao i oplemenio me, koga sam volio više nego rođenog brata. Okrenuo se k žutom putu niz koji je konj grabio, osećajući kako mu se vraća ono jezivo, turobno raspoloženje i guši setu i ganuće što su na tren ovladali njime. U onom svom begu glavom bez obzira, na brzu konju, ka žalfiji i crnim brdima, osećao je porugu nečeg njemu veoma dobro znanog. Često mu je vetar šibao lice u ovakvoj trci za spas života! Samo što ga sad ne stvoriše beguncem niti strah niti ljubav za životom. Poslednja kapija ranca bila je otvorena i Nevada prohuja kroz nju, skrene s ceste u žalfiju i u besnom trku produži stazom što je vodila uz obalu jezera. S jedne strane prostirala se prljavozelena vodena površina, a s druge talasala se siva

žalfija. Njegovim očima, još zakrvavljenim od jarosti, Čak je i krivudava staza bila nejasna. Zasad još ništa ga nije teralo na onakav vratoloman beg. Predstavnici zakona sigurno će mu ući u trag, kao što su to već godinama činili, ali Se u njegovoj svesti, u tom času, nije niti na tren pojavila pomisao na njih. Trk brza i snažna konja kao da je bio nužan dodatak Nevadinim uskovitlanim mislima. Sve misli, dojmovi i čuvstva nađoše se u jednom vrtoglavom krugu oko već poznate užasne i hladne mučnine što bi uvek usledila nakon prolijevanja ljudske krvi i koja mu je sad bila teža nego ikad. Divlji trk konja koji je jurio preko ravni, ulijetao u zavoje na stazi, preskakivao jaruge, spuštao se niz vododerine i penjao uza njih, zahtevao je od jahača da napne svu svoju telesnu snagu. Ta je luda trka sličila na bjekstvo od sama sebe. Goreći i znojeći se celim telom, Nevađa se postepeno prepustio telesnom naporu. Nakon pet milja takva trka našao se daleko na drugoj strani jezera. Staza se sad protezala preko peščana terena gde je konj morao s trka preći na galop, uz obalu jezera na kojem je podnevno sunce istopilo ledenu koru. Nevadina napetost popusti. Spazio je na obali duboko utisnute tragove konjskih kopita i duge zasekotine i ogrebotine na ledu gde je Ben zajedno s njim i uz pomoć oslobođenih odmetnika naterao kalifornijskog riđana na sudbonosni zalet i pad. Prolazeći tim mestom morao se setiti i od uzbuđenja za• drhtati pri pomisli na neobičnu sreću koja ih je poslužila da uhvate Benu Ideu toliko omiljena divljeg konja. Kakve li igre sudbine! Kako se Ben

izbezumio kad se stao pogađati s uhvaćenim razbojnicima i davati im slobodu za pomoć što će mu je pružiti da uhvati riđeg pastuha! Ma koliko taj čin bio lud, Ben je zbog njega bio Nevadi samo draži. Tim je činom Ben pokazao da je pravo oličenje lovca na divlje konje. Stigao je do strmine kraj koje je Izgubljena reka izvirala iz jezera, te se stazom što je uzbrdo vodila popeo do gaja i brvnare gde su on i Ben živeli u sretnoj samoći. Ben, izopšteni sin bogata rančera s jezera Tule, i on, Nevađa, lutalica, begunac, ranjeni revolveraš kojeg je Ben prihvatio postavivši mu samo jedno pitanje. „Otkuda si?" upitao je Ben. „Nevađa", glasio je odgovor. I to mu je ostalo jedino ime pod kojim ga je prijatelj Ben znao. A sad sve je prošlo. Tu smo, stari moj reče ispuštajući uzde • dosta je bilo trke. Teško se spustio na stepenicu trijema, gurnuo stetson iza potiljka i rukom prošao kroz mokru kosu smičući vlasi što mu ae đijepiše na oznojenu čelu. Pogled mu je odlutao preko jezera k dalekoj sivoj

padini gde su se kao točke isticale brvnare i staje Blaineova ranca. S bolom što ga na to obuze, popusti tvrd stisak i poslednjih ostataka onog ledenog gađenja od kojeg je osećao kao da mu nekakva hladna ruka steže želudac i samo srce, i on se prepusti blagim čovečnijim čuvstvima. No, njegovu bi duhu bilo bolje da mu je ostalo ono opako raspoloženje, jer se sad u njega uselila i stala polagano rasti sve silnija bol. Ustao je.

Nema smisla da tu čučim i cmizdrim kao kakva sinja kukavica rekao je sebi. Sad je gotovo. A ne bih ni želio da bude drukčije... Dragi, dobri Ben. Ali, svejednako nije bio u stanju da uđe u brvnaru ti kojoj je spoznao svu lepotu iskrenog prijateljstva. Jedini drugar koga sam ikad imao, ako ne računam konja... Dobro, sad je skinuta ljaga s njegova imena. Stari Amos Ide doznao je istinu i sad mora moliti Bena za oproštaj. Što će to biti divno! Ali, šta ćeš, takav je Ben, neće on starome natrljati nos. Biće s njim ljubazan i nežan Sad i Hart Blaine zna šta je pravo a šta nije, i moraće biti pravedan prema momku. Svi se moraju skrušeno pokajati što su Bena nazivali lopovom Ben će se oženiti s Inom i biće bogat. Ima i kalifornijskog riđana, ništa mu ne fali da bude sretan. Svrnuvši oči s jezera, Nevada pogledom pređe preko Izgubljene reke, preko brežuljaka pod sivom žalfijom što su odisali čamotinjom, preko crnih planinskih lanaca u dalekoj divljini iz koje je došao i kojoj se mora vratiti. Mora se vratiti teškom životu, oskudnom zalogaju, prljavom drugovanju s pokvarenjacima oba spola, granicama Nevade gde ga zao glas bije, gde ni oka ne može sklopiti u sigurnosti niti smije navući rukavicu na desnicu! No, u tom trenu Nevada nije ništa žalio. Podržavala ga je i oduševljavala predivna spoznaja da je prijatelju platio dug. Spasio je Bena od robije, sprao nečasnu ljagu s njegova imena, vratio mu Inu Blaine i pobio njegove neprijatelje. Ma koliko mu opak bio život pre nego što se susreo s Benom, ma koliko će mu samotna i gorka biti budućnost, ništa ne može ni oslabiti a kamoli uništiti lepotu i čar usluge koju je učinio. Ušao je u brvnaru. Očekivao je da je nađe kao uvek čistu, urednu i ugodnu. Međutim, prostorija je bila u strašnom neredu. Nasilničke su ruke sve ispreturale. Lažni predstavnici zakona, što su na poziv Lessa Setera došli da uhapse Bena, nisu krzmali da se upuste u krađu. Brvnaru su, očito, pretražili da bi se dočepali novca ili ma čega vrednog. Zamišljenim pogledom se Nevada osvrtao po onom neredu. Dobro mrko je izgunđao. Lesš Seter više neće njuškati ovuda niti ma gde, osim u paklu! Izašao je i stazom pošao ka koralu. Neki su konji bili na pojilu. Uhvatio je jednog, našao tovarno sedlo i vreću pa se vratio u brvnaru. Žurno je skupio svoje stvari, pa hranu, ćebad i municiju. Pojahao je svog konja, pred sobom poterao tovarnog i tako sišao k plitkom gazu na Izgubljenoj reci. Da, Ben će sigurno i dalje održavati ovaj ranč glasno je rekao. I često će navraćati ovamo. Vrele suze potekoše mu niz obraze, prve suze što ih je prolio od svog dalekog i već mutnog detinjstva siročeta. I da je okrenuo pogled k maloj, sivoj brvnari upola skrivenoj među stabljem, zamagljene oči njegove ne bi je videle. No, kad je krenuo uz reku, suze mu presušiše i pogled mu se zaustavi na pašnjaku gde su konji, nekad njegovo i Benovo zajedničko vlasništvo, Bad priđizali glave, gledali ga i njištali. Na milju ili nešto uz reku, Nevada se s jednog grebena poslednji put osvrne da pogleda brvnaru. Nešto, nešto što je bilo pouzdanije od razuma, govorilo mu je da je više nikad neće ugledati. Taj mu je tren bio bolan. Tog časa mu se u duhu jedna zavesa podiže, jedna zavesa iza koje se pojavi činjenica koju je dotada tvrdoglavo gušio da ovaj njegov oproštaj s malom brvnarom ne znači samo rastanak od nje i od svoga prijatelja, već i od najdragocenijeg bića koje je ikad ušlo u njegov život, od Heti Ide. Oprostio se tako i produžio, zaokupljen mislima koje nisu marile ni za vreme ni za udaljenosti. Zalaz sunca podseti ga da je noć blizu i da treba sebi i svojim konjima naći pogodan smeštaj. Na prelazu preko reke što se bila pretvorila u uzan, plitak potok, pustio je konja neka pije. Na drugoj obali sjahao je da bi vodom napunio meinu i čuturicu. Potom se udaljio od reke i staze u potrazi za nekim zabačenim kutom. Kako Je poznavao kraj, nedugo zatim stigao je do jedne doline uz koju je neko vreme jahao. Tamo nije bilo vode, stoga nije bilo ni ugažene staze. Jašući kroz guštik tankih hrastova što se preprečio preko stešnjene doline, zastao je u travnatoj dolinici da bi tamo udario logor.

Njegovi dobro uvežbani konji neće se udaljiti van travnjaka, a neznatne su mogućnosti da kakav nepoželjan jahač opazi logorsku vatru. Čudno ponovo biti sam! A ipak, samoća ga je pratila većim delom života pre nego Sto je upoznao Bena Idea. Ruke bi mu s vremena na vreme klonule i on bi nepomično stajao ili klečao dok su u njem navirale uspomene iz prošlosti. No, unatoč nemirnim mislima bio je gladan i slatko se na jeo. Dok je dovršio logorske poslove, spustila se noć, s crnom gustom tmicom, bez traga zvezda. Došao je čas kojeg se bojao čas kad će ga, kraj logorske vatre, tišina i samoća teško pritisnuti. Oduvek je tako bilo na njegovim samotnim putevima, samo što mu je sada bilo bezgranično teže. Nešto neshvatljivo promenilo ga je, izoštrilo njegovu svest, produbilo njegova čuvstva. Nešto je stravično veliko ušlo u njegov život. I on to sada oseća. Noć je bila tiha, studena. Nekoliko je samotnih kukaca, što su dotad izbegli mrazu, žalovito zujalo. Čuo se turoban jauk kojota. Drugih zvukova nije bilo. Vetar se još nije digao. Prekrštenih nogu, po indijanski, Nevada je sedio pred svojom logorskom vatrom, malenom ali toplom. Kratki komadi suve, tvrde hrastovine izgarali su crvenim plamenom, kao ugljen. Po staroj navici, kojom se izražava užitak i zadovoljstvo, raširene dlanove okrenuo je k vatri. Bojao se da legne, jer je znao da će, doduše, odmah zaspati ali će se zato u toku noći probuditi i ostati budan usred tišine i samoće. Sto duže sad ostane budan, kraće će biti ono bdenje u kasnim noćnim satima. Osim toga, logorska mu je vatra bila uvek dobrim drugom. Plamsala je i sipala varnice. Bilo je u njoj nečeg živog, nečeg što bi ga htelo raspoložiti. Na kraju, došao je i trenutak kada mu se u žeravici, žutoj i crvenoj, jasno ukazao lik Heti Ide. Sjao je taj njen lik mladenačkog lica okrunjena plavom kosom, živih sivih očiju i tvrdih slatkih usana. To se lice činilo zrelijim nego što obično biva lice u šesnaestogodišnje devojke zračilo je snagom, hrabrošću i postojanošću. Čudno mu je sad bilo setiti se da je poljubio upravo te slatke usne i da su one njega poljubile. Da je to lice ležalo na njegovim grudima i da je ta plava kosa milovala njegov obraz. Odsad dalje, i uvek, proganjaće ga na njegovim budućim stazama, s jaće mu iz svake logorske vatre. Heti, Heti slomljeno je šapnuo ti si ipak samo dete i sigurno ćeš zaboraviti. Drago mi je što Ben nije doznao za nas. Nakon moje današnje pucnjave, sve će se doznati. I ti i Ben doznaćete da sam ja džim Lejzi!... Kamo sreće, da sam to mogao držati u tajnosti, da nikad ne doznaš kakav sam čovek bio. A ko će se sada naći da ti kaže da više nikad neću biti ono što sam nekad bio! Tako je Nevada tugovao dok je onaj lik što mu se u vatri prikazao sjao Ijupkošću i razumevanjem. U tom se času Nevadina ljubav uzdigla do veličine krajnje žrtve, kad se zauvek odrekao nade u ostvarenje svojih snova, kad je shvatio da mu preostaju samo uspomene i izmenjen duh koji mora biti veran devojci koja ga je volela i verovala u njega. Kraj te svoje prve logorske vatre, Nevadu je hrabrost izdala. Tek je sada, prvi put, shvatio značenje onog trenutka kad su se Heti i on, niti ne znajući kako je do toga došlo, našli u zagrljaju. Svašta se moglo desiti! Ali, i to je bio samo san. Nevada je znao da je o tome sanjao, da je u taj san verovao i da mu se svom dušom predao. Jednog dana bi, možda, pokopao prošlost, čak i svoje ime, i zgrabio sreću koju su ririše, između Hetine ruke. Ben bi ga s radošću prrtri, protebrata. Ali, krijući svoje pravo ime, živeći > belio vada", da li bi mogao biti veran duhu št> su se Ben i Heti u njemu probudili? Shvatio je da više ne bi mogao živeti u laži. I, koliko god nije mario u odnosu na Bena, nipošto nije hteo da Heti dozna kako je on zapravo džim Lejzi, na zlu glasu poznat od Linevila, pa preko pustara Nevade sve tamo do Tombatonea. Mislim da je ovako bolje izusti Nevada obraćajući se liku u vatri. Samo kad Heti ne bi doznala za mene! Gubitak Heti bio mu je nepodnošljiv. Bio je sretan, a da toga nije ni bio svestan. Stepenicama prijateljstva, ljubavi i vere ispeo se iz pakla. Preobrazio se. A sad se više ne može vratiti, ne može ublažiti posledice krvavog čina kojim je spasio svog prijatelja od izdajničke rabote bespoštedna i zla dušmana. Taj je čin spasio Blaineove i Ideove od propasti, a Inu i Heti bez sumnje od nečeg još goreg. Jer je taj dovitljivi vrag, Seter, dobro skrojio svoje planove. Golu glavu oborio je nad logorskom vatrom i težak mu uzdah strese celo biće. Da... izgubio sam je... i to me ubija istisnuo je stegnutim zubima. I to... ne mogu podneti. Upuzao je među ćebad u ponoć samo zato što je sukob u njemu iscrpio svu njegovu snagu. Milosrdan san donio mu je zaborav. Ali, s hladnom zorom mučenje se nastavilo i u njem se nastani spoznaja da neće nikad prestali. Strahotno je bilo

L slih usan'mu nema sreće bez Hetine ljubavi, obično bivjjjjjjj bez njga osmeha i dodira. zra< °_fe da nalik ranjenoj svijeri potraži kakav : kutak gde će umreti. Poželio je i da se naglavačke baci u stari surovi život granice, da deli smrt i da se s njom sreće danomice među ljudima bez zakona koji su ga upropastili. Ali, svoje muke nije mogao okončati, niti jednim niti drugim putem. Paklenski protivurječno u pomisli na Benovu sreću, koju je on stvorio, bilo je isto toliko užitka koliko je bilo bola u mislima na vlastiti gubitak. Dalje, Hetina ljubav, njen zagrljaj, njena vera, uzdigli su ga do neverovatne visine i tamo ga sputale da bi se zauvek borio za ono Sto je ona u njemu stvorila. Sebi on duguje dug veći od onoga kojim je zadužio Bena. Nije dužan ljubav, već veru! Heti ga je nagnala da veruje u sebe, u ono novorođeno „ja* što mu se sad čini toliko zagonetnim i autoritativnim. Balđv, teška mi borba predstoji reče on konju dok mu je nabacivao sedlo. Moraćemo se držati zabitnih staza. Moraćemo jesti i spavati i tražiti samo takva mesta gde se možemo sigurno kriti. A nakon stanovitog vremena, možda, preći ćemo pustinju i otići u Arizonu gde ćemo naći kakav pošten posao. Ali, sto mu gromova, budem li se morao celi život kriti i do krvava kraja ostati džim Lejzi, ostaću veran ovome što mi je u srcu, veran imenu što mi ga je Ben Ide dao Nevađa, imenu i čoveku u koga je Heti verovala! Tog je dana Nevađa dugo putovao, krivudao je stačnim stazama što se penju uz doline i prelaze preko brdskih sedala. Penjao se sve više, između kedrova i borova. Daleko nad njim, u gori, protezali su se pojasevi crne šume, a iznad njih belio se sneg. Izbegavao je retke rančeve što su se ugnezdili u ovećim travnatim dolinama. Tog dana nigde nije stupio na bolje ugaženu stazu. Sumrak ga je zatekao već ulogorena u zabitnu usku klancu strmih stena i travnata tla gde je melodiozno žuborio potok. Satovi i milje dugog dnevnog puta učinili su mu se beskonačnim. Umornom čoveku i konjima logor je bio prava blagodat. Nevadu, što se smestio kraj logorske vatre, pozdravi urlik vuka, avetinjski otegnut, ispunjen tugom i divljinom. Samotan sivi vuk što žudi za drugom! Taj je krik nažao odjeka u kriku Nevadina srca. I on je samotan vuk, prema njemu je priroda bila čak joS surovija. Još jednom se u bjelkastocrvenom žaru logorake vatre pojavilo, zasjalo, blistalo i menjalo ono alatko lice sivih, upitljivih očiju. Sledećeg dana Nevađa pređe razvode što je odvajalo predio žalfije i šume od pustare onkraj planine. Bio je to dubok, širok prelaz između brda, lako prohodan na konju, premda je staza bila krivudava i neravna. Nevađa se mrgodno nasmešio zapažajući da nigde nema tragova stoke. Znao je on, zašto je ovde nema i gde je ima puno, niže na jugu, na veoma pustom, kamenitom i džombastom prelazu. Onim prelazom, međutim, malo je ko gonio stoku kupljenu ili namenjenu prodaji. S travnata sedla, gde je divlje jesenje cveće još uvek blistalo svojim jarkim bojama, zagledao se u dugu, neravnu padinu pred sobom i ispod nje u gudurama isprekrižan i kedrovima obrastao kalifornijski predio, i dalje, u granicu Nevade, veličanstvenu i krasnu u svojoj goleti i divljini. Siva i žuta pustara prostirala se, na izgled, u beskraj, sa svojim magličastim ravnima i u nedogled nanizanim pustim brdima. Slika je u stanovitom smislu podsećala Nevadu na budućnost, onakvu kakvu je on sebi zamišljao. Dok je tako turobno gledao onu stravičnu i jednoličnu pustaru, napade ga snažna averzija prema prirodi i biti one pustoši. Koliko je bio zavolio kraj mirisne žalfije što mu je ostao za leđima! A ova pustara je tvrda, gorka, surova, poput ljudi koji u njoj izrastaju. Mrsko mu je vratiti se u nju. Ne bi li mogao naći kakvo sklonište na nekom drugom mestu, u dalekoj, sunčanoj Arizoni? Ali opet, koliko god to čudnovato bilo, ova divlja Nevada budi nešto duboko u njemu, nešto primitivno, smrtonosno i prkosno. Neko vreme ću se skrivati u kakvoj guduri zaključio je. Krenuo je s prevoja i odmah mu se iz vida izgubiše velika udolina i nizija od kojih je išao. Staza je nizbrdo krivudala, vodila ga ispod grmIjem obraslih zaravni, kroz tesnace drobnih stena, preko hrptova pod kedrovima, sve niže i niže. Nedaleko od podnožja te duge planinske strane začuo je pospan žubor brza potoka, pa skrene sa staze i stane sebi birati put preko najgoreg tla do ruba plitke

gudure iz koje dopiraše šum vode u padu. Milju i više išao je pešice, vodeći za sobom konje, dok nije našao pogodno mesto gde će s ruba stene sići u dno gudure. Mesto je, zaista, bilo zabitno. Trave i stablja bilo je u izobilju, a po tragovima jelena i druge divljači osvedočio se da mu ni hrane neće manjkati. Uzan, skriven kutak gudure gde su topole još uvek bile u svom zelenom i zlatastom ruhu i gde je trava kraj potoka bogato rasla, predstavljalo je, doista, poželjno mesto za logorovanje. Tako je on, bez žurbe i obuzet mislima, kao da vremenu uopšte ne mora voditi računa, rastovario konje i dao se na posao da sebi stvori nastambu u divljini. Taj je posao za njega još od najranijeg detinjstva imao poseban čar. Osećao je da mu je samoća potrebna više no ikad u životu. Dane i noći nije brojao. Prolazili su mu kao u snu. Lunjao je grudurom na sve strane, s puškom u ruci, premda ju je upotrebljavao samo onda kad mu je trebala hrana. Satima je sedio na suncu, zanesen uspomenama. Konji mu se razdebljaše i ulijeniše. Dani se pretvoriše u tedne. S topola pade lišće i stvori zlatast tepih na tlu. Noći zahlađniše vetar stade jaukati s ovršja stablja. No, dođe vreme kada je čama postala nepodnošljivom. Nevada je znao da će mu se pamet oduzeti bude li se još zadržao na tom mestu. Njegove snove o Heti Ide i Benu i uspomene na onaj kratak, lep i plemenit period njegova života, počelo je mutiti i remetiti nekakvo čudovišno crno raspoloženje u kojem su mu se javljala priviđenja u likovima onih koje je svojom rukom ubio. Nevada je to već ranije iskusio. Jedini lek u takvu slučaju bilo je piće, ili rad, delovanje, druženje s drugim ljudima, slušanje zvuka ljudskog glasa. Čak ga i druženje s najopakijim muškarcima i Nevada najgorim ženama može spasiti od onih aveti što ga u duhu stalno progone. O svemu je mrgodno porazmislio. Bio je pretpostavio da će biti sam sebi dovoljan, ali je sada uvidio da i u tome postoje granice. Više ne može obitavati sam u ovoj krajnjoj zabiti, ne može cediti svoje snage padajući iz dana u dan sve dublje u melankoliju i duhovnu neuravnoteženost, činilo mu se da nalazi olakšanje čak i u samoj pomisli na stara društva. Ali se ipak u duši stresao od jeze zbog onog neizbeživog što će ga prisiliti da se vrati starom načinu života. Vreme je da sam sebi konačno priznam gunđao je. Sebi ne mogu lagati, kao što nisam mogao Heti. Promenio sam se i svakim se danom sve više menjam. Više sebe ne poznajem. Od ovog prokletog života pamet mi se muti. Šta da radim? Najbolje, da nađem nekakav pošten posao negde jako daleko. Možda u Arizoni, gde me najmanje znaju. To bi Heti očekivala od mene. Imala bi poverenja da ću ja tako postupiti... I, pobogu! tako ću učiniti? Ali, ne radi sebe, već radi sreće njene i Benove, moram se negde prikriti dok se ne zaboravi onaj moj poslednji okršaj. Loše bi bilo da me negde prepoznaju kao džima Lejzia. Kad bi se to desilo, doznale bi se neke stvari zbog kojih bi više volio da me nema nego da Heti Ide o njima čuje. Jednog hladnog, tmurnog dana u studenom, Ne« vađa je ujahao u Linevil. Vetar je vitlao mrtvim lišćem i prašinom. Iz raštrkanih koliba, daščara i kuća naselja dizahu se oblaci plava dima. Nastambe su jednim delom, na jednoj strani ceste, ležale u Kaliforniji, dok su druge, na suprotnoj strani, bile na teritoriji Nevađe. Mnogo je tanađi ispaljeno iz jedne države da bi se ubio neko u drugoj. Za ranih dana zlatne groznice, Linevil je bio grad kopača zlata, grad sa stanovitim pretenzijama. Sad su prazne i urušene kolibe podsećale na doba kad je tu bilo daleko više sveta. Na jednom golom, surom brdašcu ležale su ruševine mlina za drobljenje rudače, od kojeg su nizbrdo, do potoka, tekla dugačka korita i zarđale cevi. Crne rupčage u stenama nasuprot brdašcu svedočile su o negdašnjem delu kopača. Na krševitim brežuljcima još uvek je bilo zlata, ali u slabim količinama. Kopači su dolazili u Linevil, godinu dana lunjali naokolo, potom napuštali besciljnu potragu i ustupali mesto drugima. Kad je Nevada poslednji put bio tamo, moglo se naći nekoliko poštenih muškaraca i žena, ali je postotak takvih u naselju od tri stotine duša bio bedno malen. Sad je zastao pred jednom sivom brvnarom, upravo na samom početku grada. Brvnara je le žala na kraju oveće parcele koja ju je delila od ceste. Tu se ništa nije promenilo, pomisli Nevada. U zavetrini iza stare, niske staje, skupio se konj izranjenih leđa kome je vetar dizao veoma dugu, kovrčavu, smeđu dlaku. Nevada prepozna konja. U pozadini podno kamenite padine, ležali su korali i barake. U vrtu, obrubljenom živicom od divlje ruže i drugog žbunja, nekakvo se zimzeleno raslinje

isticalo na crvenoj pozadini prekopane zemlje. Nevada se sećao i grubo oličena znaka što se ufcosio na gredi na kapij L Pansion. S jahao je, ostavio konje i ušao u vrt, pa je prišao kući i obišao je. Tu se širio nizak trijem gredicama spojen s krovom, odmah kraj vrata. Pošto je časak oklijevao, Nevadazakuca. Iznutra se začu nekakvo motanje, praćeno žustrim koracima, pa se vrata otvore i na njima se pojavi neka gospa rumena lica, velikih, čestitih očiju i vlasi što tek stadoše sediti. Zdravi bili, gospođo Vud! pozdravi Nevada. Žena se časak zagleda u došljaka, potom naglo uz viknu: Pobogu, pa to je džim Lejzi! Glavom i bradom. Zar me nećete pozvati da uđem? Samo što se nisam smrznuo. A zar ste vi zaboravili da k meni možete ući bez pitanja? Povela ga u čistu i urednu kuhinjicu gde Nevadu za tili čas razgališe topla peć i ugodan miris pečenja. Pojma nemate koliko mi je drago što ste mi to rekli, gospođo Vud. Znate, kod vas se osećam

kao kod kuće. I predugo sajjn gladovao i smrzavao se bez krova nad glavom. Sinko, vidi se to na vama. S negodovanjem je mahnula glavom. Nikad vas nisam videla takvog kao sada. Vi ste nekad bili zgodan momak. A sad! Usukali ste se. Kosa vam narasla, čupavi ste kao kakav kopač... šta se to desilo s vama? Pa, gospođo Vud nato će Nevada mirno valjda ste čuli o meni? Pomno joj je promatrao lice. Od njena odgovora mnogo mu je zavisilo. No, nije vidio nikakve promene na njoj. Ništa nisam čula, džime. Otkad ste otišli, ni'šta o vama ne znam. Ne? Gle, to je iznenađenje! ali ugodno, svakako. Osmehom je potvrdio koliko mu je lakše, Nego, biste li me uzeli na posao? Znate, da vam štogod pomognem, za hranu i stan. Kako da ne? I nećete spavati u staji. Zaista imam vrašku sreću, gospođo Vud zadovoljno će Nevada. Hm, ne znam da li je baš tako. Doći natrag u Linevil nije sreća... Ah, mladiću, ja sam se nadala da ste okrenuli list ukoliko ste živi... Lepo od vas što ste se tako brinuli za mene reče Nevada odmičući se od tople peći. Idem načas van, da se postaram za konje i uzmem vreću. Vreću odmah unesite ovamo. I požurite, nisam zaboravila da ste gladni! Zamišljen, Nevada izađe i polako povede konje k staji. Dok je skidao sedlo i vreću, misli mu se zadržaše na delovanju što su ga u njemu izazvale reči gospođe Vud. Nije važno što su potekle iz njenih usta, isto bi osećao i da ih je čuo od ma koga u Linevilu. Te reči vratile su ga natrag u stvarnost sadašnjice. Toliko se zadržao ko konja i s raspremanjem svojih stvari, da ga je gospođa Vud stala dozivati. Prebacio je ćebad preko ramena, uzeo jednu vrećicu i vratio se u kuhinju. Čekalo ga je toplo jelo. Sad je na delu dokazao koliko mu je dobra zdrava hrana zbilja bila neophodna. Jadni mladiću! samo mu je jednom dobacila, tužno i radoznalo, ali ništa ne upita. Jeo je toliko da se postidio. Znam kakav sam ispao, ali je jelo bilo previše ukusno. Sad uzmite tople vođe i obrijte tu bradurinu ona će. Daću vam krajnju sobu, od predsoblja desno. U njoj imate peć i drva.

Odnio je svoje stvari u sobu, pa se vratio po toplu vodu, sapun i ručnik. Da li je samo mutno i iskrzano zrcalo krivo što mu je lice takva jeziva izgleda? No, ubrzo je utvrdio, da mu brijanje, čisto rublje i daleko bolji izgled ništa ne znače, sad, kad je Heti nepovratno izašla iz njegova života. Sta ga briga kako izgleda? S bolom se setio da bi nju ipak bilo briga. Sat kasnije ođgegao se u kuhinju i stao pred gospođu Vud koja ga uze meriti ljubaznim i znatiželjnim pogledom. Džime, vidim da vam revolver visi kao nekad, nisko. Čudna mi čuda, zar ne? reče mu podsmešljivo.Pa, i jeste čudno odvrati on, Jer, poštenja mi moga, gospođo Vud, dugo vremena ga uopšte nisam nosio. •Niti ste se napajali ljutom? ona dometne. Mogu reći da nisam. Niti jurili suknje? •Nisam. Časti mi. Uostalom, ja sam ih se uvek bojao nasmeje se on lako. Ali, nju nije mogao prevariti. Mlgadiću, s vama se nešto desilo ona će ozbiljno i svečano. Ostareli ste. Iz očiju vam više ne suklja vatra. U njima ima senki... džime, jednom sam videla Billva Kida. U Novom Meksiku. Vi ste mu bili slični, ne u licu, u telu, ili po načinu hoda, već u nečemu, u nekakvu izgledu koji vam ne umem opisati, Aid sad, izgubili ste taj izgled. Zar tako kažete! Pa, ne znam da li je to kompliment ili nije razvuoe Nevada. Billy Kid bio je prilično gadan tip, je li tako? He! Pitala bih vas da ste i vi prošli kroz onaj rat u Okrugu Lincoln, kao što smo ga prošli moj muž l ja. Onda je pobijeno tri stotine ljudi, među kojima i moj džek. Rat u Okrugu Lincoln? zamisli se Nevada. Da, čuo sam. A od te tri stotine, koliko ih je Bfllv Kid sam pobio? Bog će ga znati ona će žalosno. Billy ih je imao dvadeset i jednog na popisu još pre nego je taj rat počeo, i to ne računajući Indijance i Meksikance za koje je boo prava pošast, kažu... Da, džime, vi ste imali Billvev izgled i da ste onako produžili, mogli biste mu dati ruku. Ali, s vama se nešto desilo, Neću 'da budem radoznala, ali, nisu li vas živci izdali? Revolverašima se to ponekad desi, to vi znate. Da, tako je, gospođo Woođ, živci mi nisu jaki ni koliko u pileta otegne Nevada: svojim starim, lakim i mirnim tonom. Godilo mu je čuti njen glas i sam govoriti s nekim. Tako! I znam da mi o sebi nećete više ništa reći. džim Lejzi, kad ste otišli, boli ste dečak, a sada ste odrastao muškarac. Šta li će Liza Teller sada reći? Bila se zagrejala za vas, ona mala prevrtljivica! Liza Teller ponovi Nevada zamišljeno. Da, sećam se. Je li ona ovde? Ona, manjeviše, gospodari Linevilom. Više ne živi sa skromnom gospođom Vud, već se može naći kod Zlatnog rudnika. Nevada sede na nisku klupu između peći i kuta kuhinje, na mesto koje mu je nekad bilo najomiljenije i gde se sad naprosto nagonski spustio, i zagna u razgovor s gospođom Vud. Ta je žena uživala izuzetan položaj u malom graničnom naselju, u nju su imali poverenja kockari, kopači, razbojnici, svi. Bila je to dobra duša, uvek spremna da pomogne svakome u bolesti i nevolji. Bez obzira na život u prošlosti i te kakav život, pomišljao je Nevada, kraj muža odmetnika sad je bila poštena i radina žena. Za onih ludih dana kad je najpre bio u Linevilu, nije znao ceniti tu ženu. Po svoj prilici je za ovo vreme kakav drugi begunac ili lutalica radio kod nje one iste svakovrsne posliće koje je on nekad obavljao. Nevada se seti kako se ona prema njemu odnosila nekako majčinski prijazno, nedvojbeno zato što je on bio najmlađi od svih ozloglašenih tipova Linevila. Je li se liz udala? upitao je nehajno. Ne, nije i sad se više neće pouzdano ustvrdi gospođa Vud. Imala je priliku, jednog poštenog stočara, nekog Holdera iz Eureke. Mislim da je on ponekad kupovao ukradenu stoku, ali je svejedno bio i predobar čovo za Linevil. Zaista, više nego predobar za onu crnooku curu. I ona se u njega zagledala. Bila joj je to jedinstvena prilika da se makne iz Linevila! Jednoga dana se, međutim, pojavi Keš Baridž, nakon dugog odsustva. Bio je odsutan gotovo isto toliko koliko i vi. Upleo se u nešto krupno, negde na jugu. Vratio se da se izležava i kocka. Po običaju, bio je pun para, i po običaju, izgubio ih. On i Holder zakačiše se radi devojke, i tu se ona poklizne. Možda sam joj trebala očitati bukvicu. No, to bi bilo isto kao da ovom zidu pričam. Pošla je od zla u gore. Videćete. Keš Barfidž se vratio mrgodno će Nevada i obori glavu. To je ime imalo moć da u njegovim očima raspali naglu vatru koju bi sad hteo sakriti. Posve sam zaboravio Keša. Haha! da, baš ste ga zaboravili, džim Lejzi odvrati žena pouzdanim tonom. Niko ne može zaboraviti Keša, a najmanje vi... Brižna ja, samo da se vas dvojica ne sretnete opet! Pa, moramo se sresti. Ne mogu celo vreme sediti u vašoj kuhinji, koliko god mi se ona dopada.

Ta, nisam mislila na ulici, ili u dućanu, ili šta ja znam gde. Razumeli ste vi mene? Ne brinite, Mama Vud, Keš i ja nećemo doći u sukob, jer ja izbegavam neprilike. Nikad ih niste tražili, mladiću moj, u to se mogu zakleti, ali nikad niste ni bežali od njih. A Keša Baridža znate. On je gadan kad je trezan, a kad je pijan i vrag beži od njega. Da, tačno je, sada ste me podsetili. Da li je u poslednje vreme opet izvodio kakve svoje majstorije? Ništa ozbiljno nisam čula ona će zamišljeno. Ponajviše samo naklapanje. Rekla bih da su same izmišljotine. Znao je da mu nema koristi navaljivati, njena mu je suzdržljivost bila dovoljan dokaz da je Keš Baridž na ovaj ili onaj način još nečim opravdao glas što ga bije. Nevada oseti nešto čudno da prezire tu svoju neobičnu, mutnu znatiželju. Ali, u njemu su previrali i drugi, prigušeni ili zaboravljeni osećaji. Neka je toplina stala militi njegovim žilama. Linevil mrtvo izgleda nabaci on, I jeste mrtav, džime. Ali, vi znate kako je to zimi. A ovi ljudi ovde baš su pravi medvedi. Prespavaju zimski san. Međutim, cesta je življa no što je ikad bila. Sad imamo tri poštanske kočije tedno, mnogo ljudi ovde prenoći. Imam dosta mušterija. Pune ruke posla celo leto i jesen. Cesta oživela? Eh, to je za Linevil nešto novo. Doduše, kopači su uvek dolazili, ali promet na cesti! Objasnite mi to, Mama Vud. Jime, gde ste toliko dugo bili? nato će ona radoznalo. Mora biti da ste se negde zakopali Imamo novo naselje kopača zlata, Salisbar. Usprkos slaboj cesti, put sa severa vodi preko Linevila. Salisbar? Nikad čuo! I kočije... da idu preko Linevila! čudo božje! Bilo je svega par napada na kočiju. Ali, to nisu izvršili ljudi odavde. Kažu da sad koCije neće ići do proleća. Rekli ste mi da je onaj Holder kupovao ovde stoku. Sigurno nije bio jedini? Nije, ali je posao sa stokom nešto spao letos. Poslednje krdo prošlo je u lipnju. Nemojte! Da, onda je tačno da je Linevil mrtvo mesto. U stvari, svi ti poslovi sa stokom svode se na sitnu krađu. Sitna krađa? Hoho! Jime, u svoje vreme ja sam gledala gde se krade na hiljade dugorogih goveda. To vam verujem odvrati Nevada i ponovo uzgleda u njeno rumeno lice. Ali, niste mene, valjda, strpali u kradljivce stoke, zar ne, Mama Vud? Sačuvaj Bože! Za mene ste vi uvek bili samo dete koje jurca naokolo s revolverom. Ali, sigurno je kao smrt da ćete jednog dana spasti i na takve poslove. U pogodnom trenutku naći ćete se u lošem društvu. Ja sam iz Teksasa, i meni se uvek sviđao čestiti, otvoren revolveraš, borac, kakav je bio džek. Dugi niz godina na džeku nije bilo ni traga pokvarenosti. A eto, i on se našao na tom poslu. To će se i vama desiti. Volela bih da odete iz Linevila toliko daleko da se više nikad ne vratite. Na proleće idem. A za ovih nekoliko meseci neću morati da mislim kako da se najedem. Fino. Držaću vas za reč, momče. I neću dopustiti da je zaboravite. U međuvremenu, najbolje će vam biti da mirujete ovde kod mene. Do proleća, je li tako? Mama Vud, rekli ste da niste radoznali nasmeje se džim izbegavajući odgovor, potom se uozbilji. Kad je Hali bio ovde poslednji put? U lipnju, s poslednjim krdom doteranim preko razvoda. A čudno je što se više nije vratio. Meni to nije čudno. Možda se zasitio prašine Linevila. Koliko je meni poznato, ovde je došao iznebuha. Zašto ne bi isto naglo i otišao odavde? Otišao na nova pasišta? Da, moglo bi biti ona će zamišljeno. Samo što je meni takav odlazak nespojiv s Hallovom prirodom. A onaj uobraženi Less Seter iz Okruga Snake River, da li se on još koji put pojavio? Nije. Jedini put došao je u Linevil onda kad ste se vas dvojica počupali. Nije ni čudo što se nije vraćao! Govorili su da ste vi bili spremni da ga ubijete ukoliko se opet pojavi. Sećam se šta ste svašta napričali one večeri nakon one gužve. Jasno, to je iz vas piće govorilo. Vi ste imali neprilika sa Seterom i pre nego što ste došli u ovaj kraj. Nikad nikom nisam pričala, ali dobro pamtim. Pa, majko, i ja sam došao iz Okruga Snake River mrgodno se i sporo osmehne Nevada. Ovde se pričalo da je Less Seter i prevelika zverka, a da bi gubio vreme u Linevilu nastavi žena kao da je prečula Nevadinu upadicu, premda joj, jamačno, nije izmakla. Hali je pričao kako se Less Seter razapeo na više strana. Međutim, njegov je „fah" bio da bogate stočare i rančere uvuče u špekulacije. Opasan prevarant, nizak, spreman na svako delo. Žene mu bile glav na slabost, ako je negde propao onda su ga sigurno one upropastile. Hteo je da povede liz Teller sa sobom.

Šta kažete! tobože se zapanji Nevada, trudeći se da prikaže nekakvo iznenađenje. Ponovo je kao sasvim slučajno svrnuo oči u pod, da sakrije pogled. Jer je u tom času svo njegovo biće streslo ono nešto hladno i mučno. Less Seter više nikad neće niti jednu jedinu ženu pogledati. Više nikad neće plesti svoje sotonske mreže oko Bena i Heti Ide, niti oko ma koga, jer je zajedno s dvojicom svojih glavnih pomoćnika pao olovom izrešetan u dvorištu ispred brvnare Harta Blainea, na rancu kraj jezera Wild Gose. Poginuo od Nevadine ruke! Tim je činom spašen Ben Ide, spašena je i Heti. Činilo se to dalekom prošlošću, a ipak, koliko je uspomena bila živa! Gomila što se raspršila pred njegovim konjem koji je letio upropanj! Užas što je spopao zaprepaštenog Setera! Osveta, odmazda i smrt! Pred očima gledalaca, opružena telesa onih hulja, a nad njima se razilazi dim iz revolvera! Nevada je ponovo gledao sebe gde skače u sedlo i tera konja. Samo jedan pogled natrag! „Zbogom drugaru!" Benovo bledo iskrivljeno lice, koje će mu zauvek ostati u srcu. Linevil je svoje dsvirao govorila je žena radujući se toj konstataciji i Seter je to uočio, ukoliko je imao kakve namere da ovde operira. To je i Hali uočio, jer se više nije vratio. Keš Baridž to zna. Bio je na jugu, negde u Arizoni, tražio je kakvo mesto preko kojeg još nema prometa. Čim na proleće sneg okopni, ode on, a neće poći sam. Onda pristojne građane više neće biti strah da odu u dućan. Sreća za Linevil, ali nesreća za neko mesto u Arizoni Nevada će kratko. žao mi je rančera u kraju gde se on bude smestio. Ah, šta ja znam! U Arizoni ima bandi gorih od najgore koja se ovde našla otpovrne žena s gađenjem. Setite se one teksaške bande u Pleasant Valley, pa Družine oštra noža na Tonto Rimu, a da ne govorimo o meksikanskoj granici. Keš Baridž nije takva kalibra da bi dugo opstao u Arizoni. Priznajem, Weters i Blink Miller su tvrdi orasi. Mislim da će i Hardy Rue poći za Baridžom, i onaj bukač Link Kautorn svakako. Ali, od sviju iz Linevila samo je jedan koji bi mogao opstati u Arizoni. Vi znate ko je taj, džim Lejzi. De, majko pojma nemam razvuče Nevada. Hajte s milim bogom, što se sprdate sa mnom ona će, gotovo s ljubavlju. Samo, više volim da odete odavde nego da ostanete i nadživite sve njih. Sećam se kako je moj muž govorio da se revolverašu pomuti razum. Zahvati ga manija ubijanja. A ako se na obzorju ukaže drugi veliki ubojica, onda ta manija goni revolveraša da se s onim drugim ogleda. Samo zato da se osvedoči hoće li ga ubiti! Zar to nije strašno? Strašno ili ne, tako je to bilo u Teksasu, u doba granice. Strašno je sumorno će Nevada. Razumem da čovek, radi samoobrane, nauči brzo trgnuti revolver. To je i meni bio razlog. Ali, samo ubijanja radi! Ne bih znao kako da to okrstim. I tako je gospođa Vud, spretna u skupljanju i prenošenju obaviještenja svih vrsta, upoznala Nevadu sa svim onim što se u Linevilu desilo posle njegova odlaska. Nije se ograničila samo na rabotu odmetnika koji su od Linevila napravili zborno mesto. U detalje, sa zadovoljstvom i radošću kojih nije bilo kad je govorila o mračnim tipovima Linevila, raspričala se o djeci koju je Nevada poznavao i s kojom se igrao, o prinovama u obiteljima u naselju, o povećanom broju porodica, o planovima i mogućnostima za otvaranje škole i pošte. Ali, u Nevađinim mislima zadrža se ono što je čuo o siledžijama. Kasnije, kad se našao u svojoj sobici, učinio je jedan gotovo nesvestan pokret. Bio je to pokret što ga u takvim sličnim trenucima, posve sam, već hiljadu puta ponovio. Trgnuo je revolver! Oružje se, kao po kakvoj čaroliji, našlo u njegovoj stisnutoj šaci, nisko uperene cevi. Pogled na nj izazva u Nevadi nekakvo turobno iznenađenje. Kako se samo desilo prirodno, nesmišljeno! Zamislio se nad tim trenutkom. Zašto je to učinio? Kakav se smisao u tome krije? Utakao je revolver duge plave cevi u korice. Čini mi se da me na ovo nagnala priča gospođe Vud o Kautornu i ostaloj bandi izgunđao je. Smešno... Ne, nije ni toliko smešno, napokon! Ne, nije bilo smešno. Vratio se u sredinu gde je veština baratanja revolverom zakon. Među bezakonjem tog kraja, gde ga je nesreća dovela, jedino punovažno pravilo je zakon samoodržanja. One ljude ne može izbeći a da na sebe ne navuče njihovu mržnju i nepoverenje. Mora se s njima družiti kao nekad, premda se, kako se čini, iz temelja promenio. A čim se druži s takvim odmetnicima, glava mu je uvek u torbi. Uvek ti sedesi baš ono što ne očekuješ. Uvek naiđeš nanovodošle, na pijane pustahije, na nazoviubojice tipa Kautorna željne slave među ruljom poganih. I uvek može naići kakav Seterov prijatelj ili suradnik koji će na njega trgnuti čim ga spazi. Najzad, zahvaljujući stečenoj i omraženoj reputaciji, može se i desiti da ga potraži kakav revolveraš onog tipa o kojem je gospođa Vud govorila nakazan proizvod života na granici, žrtva vlastite krvožednosti, revolveraš željan da ga ubije samo svoje reputacije radi.

Do života nije mu posebice stalo, ali mu je strahovito odvratan svaki čovek koji bi mu ga hteo bezrazložno oteti. Bolje će mi biti da ne mudrujem dok sam ovde glasno je razmišljao. Kad sam vani, moram biti kakav sam ranije bio. Zna se, to nije lako. Sad imam dva lika: Nevadu i džima leslia. A džim mora da pazi! I, ovaj put smišljeno, namerno, Nevada stade proveravati koliko mu je sada, nakon duge pauze bez vežbe, preostalo od one njegove negdašnje neusporedive brzine u trzanju revolvera. U svojoj revolveraškoj karijeri, bilo je više perioda kad je bio prisiljen da do iznemoglosti vežba taj trzaj, sve dok ne bi postigao najpre brzinu, potom rutinu. Tu je vežbu, naravno, sistematski, kao naviku, ponavljao u časovima samoće, bez obzira gde se nalazio. Sporije od puža, kako je Ben za mene govorio on izgunđa ali „grif" imam; brzina će mi se vratiti. Kožna futrola na opasaču bila mu je tvrda, kruta, pa ju je namazao i smekšao trljajući je svojim snažnim šakama. Kratko popodne izmaklo je, u sobici s jednim prozorom stao se polako skupljati mrak. Međutim, sumrak još nije pao kad je Nevada izašao i dokono krenuo niz cestu prema centru grada. Išao je dobro znanom, širokom, praznom ulicom, omeđenom sa dva niza starih, napuštenih zgrada, od kojih su mnoge bile ruševine, a natpisi na njihovim visokim daščanim pročeljima toliko su izbledeli da se više nisu dali odgonetnuti. Najzad je stigao do uskog bloka gde je kraj prečage za vezivanje konja stajalo nekoliko konja i kola, i ljudi su se motali amotamo. Nekoliko raznovrsnih trgovina, jedna gostionica, jedan restaurant sve je to bilo u dlaku isto kao nekad. Neki Kinez, što je stajao na jednim vratima, zagledao se u Nevadu. Po pogledu njegovih crnih očiju videlo se da je prepoznao došljaka. Stigavši do trgovine na uglu, Nevada uđe. Unutra je vladao onaj tipičan miris mešovite robe, „špeceraja", izmešan s mirisom duhana. Jonesu je trebalo odati priznanje, jer nikad nije prodavao alkoholna pića. Jedan je momak posluživao neku ženu, a tu je bio i Jones, suv dugajlija Zapadnjak, koji je u svoje vreme i sam živio kaubojskim životom. Dobro veče, gospodine Jones! reče Nevada prilazeći mu. Dobro veče i tebi, strance! odvrati trgovac. Vidim da me znate, ali ja vas ne znam. Pa, ili je ovde premračno, ili su vas oči izdale naceri se Nevada. Jones zakroči bliže, prigne se i zagleda Nevadi u lice. S Nevada

Nek me đavo ponese! on će. džim Lejzil Opet u Linevilu? Ne volim kad se ovamo vraća neko ko mi je simpatičan. Stisak njegove ruke bio je srdačan, iskren. Gde si bio, mladiću? Lepo mi izgledaš. Svukuda, tražio sam posla nehajno razvuče Nevada. I vratio si se u Linevil, i to zimi, tražeći posla? nasmeje se Jones. Dakako! Nevada će. Jime, a kladim se da bi se ritnuo kao divlje ždrijebe, da ti ja sad ponudim posao. I ja to sad mogu, znaj. Ne ide mi slabo. U brdima je družina drvosječa, vuku debla u Salisbar i prolaze ovuda. Jesi li čuo za Salisbar? Jesam. Moraću malko pogledati kako tamo izgleda. Koliko je daleko? Biće kojih osamdeset milja. Neki su kopači našli bogato nalazište i tako se stvorilo naselje Salisbar. Ali se razvija i u drugom pravcu. Osim zlata, ima dobre šume i vode, pa plodne zemlje i na milje pašnjaka. To se i u Linevilu oseća. Posla ima više i stalno će ga biti. •Jako mi je drago, Jones. U Linevilu ima dobrih ljudi, pa mi je milo ako oni dobro žive. Pošto je izašao iz trgovine, Nevada svrati još na par mesta, da se javi onim poznanicima kojima je bio drag. Zatim pređe na drugu stranu široke ulice i pođe u Zlatni rudnik. Mrak je već pao i sveće su se palile. Prema izgledu pročelja jednokatne zgrade, poslovno jednostavnom, putnik bi se lako prevario. Široko je zdanje bilo nalik pristojnu hotelu. Međutim, Zlatni rudnik bila je špelunka, jazbina posebnog kruga odabranih odmetnika, gnezdo kocke i poprište pijanki kakvom nije bilo ravna sve do meksikanske granice. Nevada skrene za ugao i uđe na bočna vrata iza kojih je bila drukčija, mutno osvetljena prostorija sa

šankom. Nekoliko je ljudi kraj šanka pričalo i razgovaralo. Primetili su ga kad je ušao, ali ga niko ne prepozna, niti on među njima spazi ijedno poznato lice. I bartender mu je stran. Na drugom kraju prostorije bio je širok ulaz, zatvoren đvokrilnom zavesom od niski perla, što je vodio u veću prostoriju nameštenu gotovo raskošno s obzirom na zabitno mesto kakvo je bio Linevil. Crvena zavesa na stenama i neki komadi nameštaja bijahu Nevadi novi. Sećao se vašarski neukusnih slika na zidovima, stolova za kartanje i ruleta, a osobito velikog, otvorenog kamina u kojem je crvenim plamenom gorelo nekoliko klada. Oko jednog stola sedilo je šest ljudi, od onih kojima je mogao videti lice Nevada prepozna samo jednog, nekog kockara zvana „Crni kec". Kockareve hladne oči samo jednom bljesnuše put Nevade pa se vratiše igri. Seo je ispred kamina, uz njegov dalji kraj, odakle je mogao motriti na oba ulaza. Na tren je osetio nešto nalik gorčini i revoltu što se našao u takvu mestu. Na ovo ga zacelo nije niko nagnao. Njegov dolazak u Zlatni rudnik ne može se opravdati ničim razumnim. Piti više nikad neće; za kockanje nema novaca čak i ako bi to poželio; a sama pomisao da bi mogao sresti liz Teller ili ma koju od onih što tu zalaze, bila mu je, najblaže rečeno, odbojna. Ali, nešto ga je nemirno i smelo teralo da se na tom mestu sretne sa starim poznanicima. Pošto se potrudio da taj poriv prouči f*srođna čitaonica

i shvati, Nevada se gotovo ozlovoljio. Činilo se da ga na to navodi značajan razlog: ne želi da Keš Baridž i njegove skutonoše, a osobito Link Kautorn, ili neko drugi, ko je ikad imao bilo kakve veze sa

Seterom, pomisle kako ih on, Nevada, izbegava. A ipak je upravo to hteo izbegavati ih. U svemu tome najsmešnije je bilo što je on bio siguran da će na kraju upasti u kakav sukob. To ne može izbeći. Duboko u njemu vrebao je nekakav osećaj koji je odudarao od njegove namere da poštopoto izbegne svaki sukob. Zar se ona njegova stara bezobzirnost povampirila? Mora se boriti protiv toga, ako želi biti dostojan poverenja Heti Ide. Zapahnuo ga val slatke i bolne uspomene i uto mu pažnju privuče skladno zveckanje zavesa od perli. Jedna devojka uđe. Lice joj bilo bledo, ali iz očiju njenih, krupnih i crnih, uprtih u Nevadu, kao da je plamen kuljao.

. Laganim korakom prilazila mu je, zibajući svojim gipkim telom kojeg se sećao čak bolje nego njena sada tragična lica. Vidi se da je život u poslednje vreme bio nemilosrdan prema Lizi Teller. Ustao je, skinuo stetson i rukovao se s njom. Jim Lejzi! uzviknula je s naglašenim tonom u kojem nije bilo ni žalosti ni radosti. Zdravo, liz! razvuče Nevada. Čini mi se da si iznenađena što me vidiš. Iznenađena? Jesam. Mislila sam da imaš više pameti ona odvrati. De, liz, nisi nimalo ljubazna on će na to, nekako zaskočen. Ne shvatam šta bi htela reći. Sedi, džime reče ona, što on i učini, pa ona sede na naslon fotelje i prigne se k njemu. Tražila sam te celo popodne. Lorenzo te vidio kad si dojahao i svratio kod gospođe Vud. Tako, sad se ne čudim što se nisi iznenadila kad si me videla. A ipak sam iznenađena, džime. Iznenađuje me tvoja hladnokrvnost i još više izgled. Sta se desilo? Toliko si se promenio da te ne prepoznajem. • Naginjala se k njemu s onom svojom nekadašnjom koketerijom koja je, inače, bila sastavni dio njena bića i koja je nekoć Nevadi bila draga, premda joj nije davao nikakva ohrabrenja. Hvala, liz. Imao sam razloga da se promenim. Ništa se posebno nije desilo, osim što sam radio i što sam se okanio čaše. To mnogo znači, džime, i meni je strašno drago. Zacopaću se u tebe nanovo, od glave do pete. Molim te, nemoj, liz nasmeje se Nevađa. Znaš, okanio sam se i trzanja revolvera, pa bi za mene bilo jako nezdravo ako bi me ti mnogo gledala. Po svoj prilici bi tako i bilo, momče. Podsetio si me na neke stvari! ona otpovrne gladeći kosu i popravljajući nabore rupca, dok je zurila u njega prodornim, vrelim i ispitljivim pogledom. Samo, sinko, što se tiče onoga o trzanju revolvera, nemoj meni mazati oči. Zaboravljaš da sam ja jedina osoba u Linevilu koja te je doslovce pročitala. Toga se baš ne sećam najbolje ori će kao u dvojbi. Otkrio je da ga njena blizina zbunjuje manje nego ranije. U svoje vreme bojao se Lizinih pokušaja zbližavanja, ali je sada taj strah nestao. Ti lako zaboravljaš odvratila je s primesom gorčine. Znam, nije bilo razloga zbog kojeg bi se mene sećao. A meni si posve prirodno nedostajao, jer si ti bio jedini pristojan muškarac kojeg sam upoznala. Ali, postupao si sa mnom kao da si mi brat, i zbog toga sam te zamrzila. Liže, nisi ti mene mrzila. To je bio samo tvoj hir. Malo si se osetila povređenom jer mene nisi mogla vući za nos kao druge, ali ne verujem da u tebi ima toliko zlobe da bi me mogla mrziti. Ti ne poznaješ žene, džime gorko otpovrne ona. Svašta sam kadra... Sta si rekao, gde si to radio celo ovo vreme! Ne sećam se da sam to rekao. Nikad nisam volio puno pričati o sebi. Šta si ti radila? Ja? Ah, k vragu! Sta, zar ne vidiš? Budem li za godinu dana živa, vući ću se ulicama Mrzim ovaj prokleti život, džime. Ali šta da radim? Gospođa Vud ti je sigurno rekla sve što zna o meni. :Pa, jest, nešto mi je i rekla krzmajući će Nevada. Žao mi je što nisam bio ovde kad si od sebe napravila takvu budalu. Kamo sreće da si bio ona izbaci užasno gnjevnim tonom. Ti bi ubio Keša Baridža. Prevario me, džime. Oh, znam da nisam anđeo od žene, ali sam poštena. Keš me uverio kako me želi za sebe. Rekla sam Holderu da nisam dobra devojka, ali je on svejedno bio spreman da me uzme. No, Gash

mu je ispričao čitavu gomilu podlih laži o meni, i to je upalilo... Sad radim ovde, u „Zlatnom rudniku" sve, od knjigovođe do bartendera. Liže, čujem da ideš s Linkom Kautornom. Bah! Ako ti se tako sviđa, nazovi to „ići" prezrivo je odvratila. Ali, ja to ne mogu nazvati tako. On je običan hvalisavac i škrtac dozlaboga ljubomoran. Podmukao je kao kojot. Kad sam pošla s njim bila sam totalno pijana. A sad me on smatra svojom. Šta misliš, liz, zar ne bi bilo jako škakljivo za mene da evo, sad, ovog časa, Link upadne ovamo?

Ha! Još škakljivije bi bilo za mene, džime zatreperi njen glas. Dakako, ovaj bi naš razgovor pobudio njegovu ljubomoru. Za tebe, međutim, nema opasnosti. Link samo blefira. Svejedno, liz, oprosti, ali ja ću ustati i naslonjač prepustiti tebi mirno če Nevada, odmakne se od nje i ustane. Zapanjila se. Koji je tebi vrag, džim Lejzi? Pre dve godine, da je Link Kautorn kao furija upao ovamo s dva revolvera, ti bi mu se samo nasmejao u lice i okrenuo leđa. Pre dve godine! Dugo je to vreme, liz a ja sam koješta naučio. Najednom, menjajući držanje i spuštajući glas, ona ga oštro zapita: Jime, jesi li ti ubio Lessa Setera? Kako se bio pripremio na svakakva iznenađenja s njene strane, iznebuha postavljeno pitanje ne zbuni Nevadu. Seter! Zar je poginuo? Jest, poginuo je ona otpovrne podrugljivo, oponašajući njegov južnjački naglasak. Bilo je to vraški dobro izvedeno... džime, mislim da tebi pripada zasluga za to.

Pa, ne mogu te sprečiti da puštaš mislima na volju, mislim da ipak prelaziš granice hladno joj odgovori. Ona ga uhvati za ruku. Jime, nisam te mislila uvrediti, ali se sećam kako si se uvek nekako čudno ponašao, znaš, kad si imao kakav dvoboj. Dobro, nisam se uvredio, samo mi je krivo što mene optužuješ za to. Ali, primećujem da ti to ne niječeš. Gledala ga je onim svojim vatrenim, ispitivačkim pogledom. Slušaj, u Linevilu malo je njih koji su čuli da je Seter poginuo. Ti znaš kako se kod nas šuti o takvim stvarima. Ja sam to čula od nekog putnika koji je ovde prenoćio. Reče kako je Setera ubio neki lovac na divlje konje u Kalif orniji. I to je sve. To me podsetilo na nešto drugo. Letos te je Steve Elkins vidio u jednoj gostionici u Hammellu. On je s vremena na vreme prolazio ovuda i tako je jednom ispričao da te vidio. Setila sam se toga, pa sam se setila i kako se tebi Seter bio zamerio, a pade mi na pamet koliko ti voliš lov na divlje konje, te sam sastavila jedno s drugim i zaključila da si ti udesio Setera. Ali, nikom nisam prenela ove moje pretpostavke. Nisam sigurna, ali verujem da ovde niko nije povezao tebe s onim događajem. Keš Baridž je bio presretan kad je čuo za Setera, budi uveren. Njega je Seter bio poslao u Arizonu po nekom poslu o kojem su znali samo njih dvojica. Keš je bio sav nabijen parama. Pošao je u Arizonu, a više nikada nije vidio Setera. O tome mi je sam pričao. Doduše, nije mi rekao koliko mu je dobrodošla Seterova smrt, ali sam na to sama došla. Pametna si ti devojka, liz reče Nevada s divljenjem. Ti sve te makinacije progledaš s prve. Samo, volio bih da meni ne pripisuješ tu čast za smicanje tolikih nepoželjnih bića s ovoga sveta. A ti si to radila. Ja nisam Billy Kid, ili Plummer, ili West Hardin. Neka bude kako ti hoćeš, džime nasmeja se ona lukavo. Nego, da pređem na ono što sam htela reći. Da li ti znaš ko je Hardy Rue?

To sam ime već negde čuo, ali čoveka još nisam vidio. Nije bio ovde dok si ti bio. Ali sad jest, i njega se moraš paziti. Mislim da je bio Seterova desna ruka i da je došao u Linevil da proveri Keša Baridža. Njih dvojica se ne slažu. Mislim da je Rue opasan čovek. Tajnovit tip, od malo reči, ne pije, žena se kloni, a oko mu kao u jastreba. On je... Evo me! Neko me zove. Zaboravila sam da moram raditi. Videćemo se kasnije. Hoću da budem ovde kad Link dođe. Istrčala je iz prostorije i pustila Nevadu neka o koječemu razmišlja. Bilo mu je umnogome lakše što njegovo ime nije otvoreno spomenuto u vezi sa Seterovom smrću. Inače, bio bi daleko nesigurniji u Linevilu. Doduše, u tom graničnom naselju o sigurnosti nije moglo biti govora, niti za njega niti za ma kojeg od ostalih očajnika! Postepeno, kartaši zauzeše sva mesta za stolovima. Više igrača prodorna pogleda kratko kimnuše Nevadi u znak pozdrava. Sad verovatno celi Linevil zna da se on vratio. U tome nema ničeg neobičnog. Svi su ti ljudi povremeno odlazili i vraćali se. Nevađa oseti kako ga naprosto pritišće neshvatljiva želja da bude neko drugi i da tako izbegne neprilike koje će se sigurno zaplesti oko džima leslia. Časak kasnije priđoše mu dva došljaka, od kojih je jedan bio živ, sitan čovečuljak, ne više mlad, s licem kao u lasice, i očima koje su treptale i u kojem Nevađa odmah prepozna Blinka Millera. Zdravo, Blink! odvrati on na pozdrav. Famozno izgledaš, džime reče Miller. Da te upoznam s mojim prijateljem... ovo je Hardy Rue.

Nevadu su motrila dva mirna, prodorna, siva oka. Taj je Rue bio zreo muškarac, po njemu bi se pre reklo da je kakav zdepast kopač, nego prerijski jahač. Imao je tvrdo, borama izbrazdano lice, isturenu bradu i stisnute tanke usne. Hoćete li popiti jednu, Lejzi? Rue upita. Ne, hvala odvrati Nevađa. Nisam u stanju da nekog drugog častim, pa moram i sam odbiti. Nešto si mi postao jako osetljiv za svog dugog odsustva, džime osmehne se Miller. Pa, ako dobro promislim, i jesam, Blink razvuče Nevađa svojim starim, mirnim i nehajnim tonom. Osetljiv sam na to da ništa nikome ne dugujem i na to s kim pijem. Usprkos svim svojim ranijim nakanama, Nevađa nije mogao izbeći ovako oštar odgovor. Ukoliko ga je išta na to nagnalo sigurno je to bilo šesto čulo kojim je odmah osetio neprijateljstvo u onoj dvojici. Miller trepne očima. To je jako lepo od tebe, Lejzi. Niko nije voljan da plaća piće čoveku koji nema prebijene pare. Rue uputi Nevadi nedokučiv pogled, koji još varljivim učini prijazan glas kojim ga je popratio. Ali, niste osetljiv na to na koga ćete trgnuti revolver? on upita. Nevadin miran, bistar pogled nije nimalo varao. Ne, nisam, gospodine Rue, ni najmanje nisam on razvuče. Inače je to kod mene samo navika. Nisam hteo nikoga uvrediti.

Ona dvojica se udalje i priđu jednom stolu gde se kartalo i gde su ih dva mesta očito čekala. Nevada se okrene na petama, gunđajući: Nek me vrag odnese, naprosto me ne mogu pustiti na miru. Između ostalih, nešto kasnije, pojavi se i Keš Baridž. Bio je to visok muškarac, blizu četrdesete, ali se činio mlađim. Po građi pravi jahač, u visokim čizmama s mamuzama predstavljao je lepu sliku.

Nevada odmah uoči kako Keš nosi revolver, i to je bilo značajno. Baridž je bio lep muškarac, razuzdan, plave kose, kovrčava, gotovo zlatna brka, sjajnih, svetlih, nemirnih plavih očiju. Nevada je znao da ga je Keš opazio istog trena čim je ušao, te se pitao kakav će susret ispasti. Njemu je na kraju krajeva bilo svejedno. Baridž je u svoje vreme bio inicijator i vođa družine koja je napala poštansku kočiju u čemu je i Nevada sudelovao. Jedino delo zbog kojeg se morao stideti! Na kraju se Baridž odvoji od svog društva i odmerenim korakom pođe između stolova put Nevade. Jime, paklenski mi je milo da te vidim! reče pružajući ruku. Iskrenost te izjave potvrđivao je izgledom svoga lepog lica. Zdravo, Keš! odvrati Nevada, prihvatajući pruženu ruku. Veruj mi, i meni je drago što tako misliš. Dobro je što si naletio. Često sam se pitao šta li se desilo s tobom. Slušaj me, džime, ne zanima me gde si bio ni šta si radio, ali me i te kako zanima šta sad nameravaš raditi. Kako to? iznenadi se Nevada. Nije ostao posve hladan na Baridžov topao pozdrav. Hoćeš li ovde prespavati zimski san, kao mi ostali? Pa, što se mene tiče, tako bih i učinio odvrati Nevada, polako sređujući misli. Jesi li švorc? Baridž ga je znalački gledao. Zna se. Nisam baš, kako se ono kaže, pri parama, ali ti mogu gurnuti koji zelembać. Hvala ti, Keš, ali ne mogu uzimati u zajam. Ne volim posuditi, ako ne znam hoću li ikad biti u stanju da vratim. Ovde ću nešto raditi, za stan i hranu. A što se tiče karata i pića, za to me ne boli glava. A šta ćeš raditi kad sneg bude okopnio? Nek me obese ako znam. To je ono što sam hteo čuti s velikim zadovoljstvom dočeka Baridž. Imam jedan posao najveći kojim sam se ikada bavio Radi se o... Keš, valjda mi nećeš predložiti da zajedno s tobom kradem stoku? Ne, kunem ti se da neću zabrza Baridž, i ukoliko nije iskreno mislio, onda je zaista odlično glumio. Pobogu! Reč je o poštenom poslu, džime! No, drago mi je to od tebe čuti. Hajde, govori. Ovo nije mesto pogodno za razgovor. Osim toga, mene čeka partija pokera. Posao o kojem govorim, velik je. Radi se o stoci, a poštena rabota. Moram imati družinu dobrih boraca i vođu s tvojom reputacijom. Ali, Keš, rekao si mi da se radi o poštenom poslu! prosvedovao je Nevada. Rekao sam, ako nije tako, onda ja ne znam šta to znači pošten posao uverljivo će Baridž. Možda nisam dovoljno jasan. Ali, strpi se malo, dok ti ne kažem sve o tom poslu. Dobro, Keš, trudiću se da budem strpljiv i čekaću da mi kažeš. Ja sam ti samo nabacio stvar, a ti to drži za sebe. Baridž ode na svoju partiju pokera, a Nevada se vrati naslonjači kraj kamina. Sta li, kog vraga, Keš sada kani? zamisli se Nevada. Pošten posao? Stoka? Družina dobrih boraca? Nek me vrag nosi. Reč „pošten", primenjena na posao u koji bi se Keš Baridž mogao uputiti, zahtevala je od Nevade, zaista, punu koncentraciju duha. Kešova sigurno izrečena tvrdnja bila je problematična. Nevada se našao pred teškim problemom. Ali, jednu značajnu činjenicu je odmah shvatio. Shvatio je zašto ga je Baridž ovako toplo pozdravio. Nikad ranije nije bio ljubazan prema Nevadi. Znači, kad se radi o nekom njegovu posebnom interesu, Baridž može biti prijazan, i, ukoliko to oklonost zahteva, veoma uverljiv i autoritativan. Bilo kako bilo, Nevada ga je prvi put gledao u takvu svetlu. U međuvremenu se lokal i kockarnica napuniše. Od buke muklih, hrapavih glasova u lokalu, odudarala je svojstvena tišina kockarnice, poremećena tek tu i tamo utišanim glasom igrača, zveketom zlatnika i zujanjem ruleta. Nevada je celo vreme sedio kraj vatre, s vremena na vreme bacao pogled na igrače, ali nije propustio da vidi ko ulazi i ko izlazi. Kao svaki put, i sada je žeravica u kaminu začarala Nevadu dočaravajući mu onaj lik što ga je proganjao i u snu i na javi. Malo kasnije, liz Teller se vrati i smesta se posadi na naslon fotelje tako da Nevada ne stiže ustati i ponuditi joj mesto. Samo miruj, inače ću ti skočiti u krilo zapreti mu, glasom koliko zlovoljnim toliko i razdraganim. Nevada je znao da bi ona bila kadra i to učiniti, stoga odluči da miruje. Samo je raniju suzdržljivost zamenio hladnoćom.

Ali, liz, ako već hoćeš da pružiš ljudima predstavu, ne moraš izabrati baš mene. blago je prosvedovao. Jim Lejzi, u ovoj prostoriji, osim tebe, nema muškarca, koji me ne bi smesta obujmio oko struka čim bih ovako sela kraj njega. Lepo. Kako bi bilo da mi sad pružiš priliku da gledam kako to neko čini? Pazi, što si pametan. Slušaj što ću ti reći! Ako hoćeš da ti budem prijatelj, kažem prijatelj, zauvek, onda mi bar nekoliko časaka udvaraj. Ako to nisi u stanju, onda bar blefiraj. Unatoč smetenosti koju je teško prikrivao, Nevada se nasmeje. Šta to smeraš, liz? Link Kautorn je upravo ušao odvratila je izazivački zabacujući crnokosu glavu. Na njoj je još uvek bilo šarma minulog dje vojaštva. Uočavajući to, i kontrast što ga je činilo njeno trenutačno držanje s opustošenim izgle . dom njena lica, Nevada oseti kako mu se srce bolno steže. To sam i mislio reče. liz, možda je tebi zabavno da se koristiš sa mnom za svoje trikove, ali meni nije. A za Linka bi moglo ispasti još gore. Pa to je ono što hoću. Popeo mi se na vrh glave. Naprosto me koža boli, čim ga samo vidim Sad je tamo, pije. Hoću da dođe ovamo i nađe me s tobom. Celu je prošlu noć kartao i još ne zna da si se ti vratio. Liže, zaista me čudi što toliko malo tražiš otpovrne Nevada. Ne želim biti grub prema jednoj dami, ali znaj da hoću da ustanem. Sedi, ili ću napraviti nešto još gore ona procedi kroz zube, a u očima joj se mrka vatra žarom rasplamsa. Valjda me poznaješ. U redu. Mislim da je i ovako zlo, a kamo li da napraviš štogod još gore reče Nevada sileći se da se pomiri sa sudbinom. Zlo? Ah, ja mogu izaći na kraj s Linkom Kautornom. Samo hoću da ona uobražena bitanga vidi da mi se može i drugi muškarac dopasti. Liže, pretpostavljam da si jamačno Linku dala stanovitog povoda da bude tako uobražen. Nije li tako? Tako je. Mislila sam da sam u njega zaljubljena, međutim samo sam bila besna na Keša Bariđgea Čudne su ti žene, džime. To mi ne moraš reći odvrati Nevada. Evo ga, ide šapne ona, zlobno radosna i prigne se k Nevadi sva ustreptala nekakvim čuvstvom koje on nije mogao posve shvatiti. Uzgledao je, osećajući kako mu krv ipak kola nešto brže. Između razmaknutih zavesa od niski perla stajao je Link Kautorn. Nevada se dobro sećao njegova zajapurenog lica, sitnih, preblizu usađenih očiju, usana tipičnih za slab karakter, iskeženih u bezobziran cerek, držanja i odeće svojstvenih kicošu. I zaista, Linka Kautorna zvali su odmetnikom kicošem, i taj nadimak nije u njegovu uhu bio ni najmanje neugodan. Nevada posumnja u Lozinu tvrdnju da Link ne zna za njegov povratak u Linevil. Link se nije trgnuo, niti se njegov izraz lica ičim promenio. Samo je nepomično gledao u liz kako nešto brblja Nevadi, naoko nesvesna prisustva svog dragana. U tom trenu, Nevada oseti kako mu se ono raspoloženje dobroćudna prezira prema Linku i jada zbog vlastite uloge u ovoj maloj lakrdiji, menja u nešto sasvim različito. To mu se učini nekakvom opomenom koja ga je poput groma udarila. Nešto je uočio kao kad čovek u snu predviđa buduće događaje nešto je sivo, hladno, mučno preseklo brz tok njegovih misli. To je čuvstvo bilo toliko naglo i obeshrabrujuće da Nevada nije uopšte pratio reči što mu ih je liz, tobože, šaptala. Trebao mu je snažan napor volje, pomognut Kautornovim prilaženjem, da vrati svoj uobičajeni mir i sposobnost rasuđivanja. Godina i više dana ostaviše svoj pečat na Linku Kautornu. Nevada se naučio da sve te ljude ocenjuje prema promenama koje su se u njemu samom zbile. Zastavši ispred liz i Nevade, Kautorn prigne mršavu glavu, nalik jastrebu, i ustoboči se sa šakom na kukovima. Desna šaka počivala mu je na dršku visoko opasana revolvera. Očigledno ga je bes, koji je njemu, sad kad se Nevada

približio, buknuo snažnim plamenom, sprečio da kaže ili učini ono što je isprva smerao. Sitnim, prodornim očima najpre je netremice gledao liz, koja dug tren ne svrnu pogleda s Nevade. Potom se Lizin pogled sporo zaputi od Kautornovih čizama prema gore i najzad se s iznenađenjem, podjednako drskim i tobože nehajnim, sretne s njegovim prodornim pogledom. Oh, zar si ovde? reče liz. Link, poznaješ li mojeg starog prijatelja džima leslia? Droljo! gnjevno izbaci Link i telo mu se strese kao da se s onom reči iz njega nešto oslobodilo. Zdravo, Link! ubaci Nevada u nameri da sipa ulje na nemirne vođe. Izgleda da je liz zaboravila da se nas dvojica već poznajemo. Zaboravila... vraga paklenog! tonom žestoka prezira plane Kautorn. Pusti sad liz. Ja ću već s njom obračunati. Sad se tebi obraćam, džim Lejzi. Činilo se da Nevadi dugo treba da odgovori. Za to vreme nepomično je gledao u Kautorna. Rekao bih da pri tom nisi naročito uljudan. A ja bih rekao da se previše slobodno ponašaš prema Lizie besno uzvikne Kautorn. Slobodno? Čuj, pa tebi se razum pomutio. Ukoliko se to tebe uopšte tiče, onda znaj da smo liz i ja stari poznanici. Prema njoj sam se oduvek ponašao kao prema sestri. I ako ona hoće da sedi na naslonu moje fotelje... Ne lupetaj! prekine ga Link. Sedila ti je u krilu, a to ne dopuštam. Link, vodi računa o tome što govoriš mirno odvrati Nevada. Celo vreme je sedila na naslonu fotelje, a to nije vredno tolike galame, pa čak i da ste vas dvoje vereni. Puh! nadmeno otpuhne liz. Njen izljev prezira Kautorn oseti kao udarac i celo mu se telo silnom žestinom strese. Jim Laey, ti si lažac! Zastruže mu glas besno. Hitra kao pantera, liz sklizne s Nevadine naslonjače i munjevito se uspravi kao oslobođena vrbova grana. Nevada je nije mogao pratiti pogledom, samo je čuo kako teško diše. Netremice jft zurio u Kautorna koji je najednom probledio. U svojoj nesavladivoj srdžbi izrekao je ono što nije kanio. Kod kartaša i kockara sve se naglo utišalo, što je značilo da su čuli Linkov izazov dobačen Nevadi. Na tren je Kautorn stajao kao proboden, ako ne stravom, a ono spoznajom neumitne katastrofe. Hajde, Link, nisam nikad bio lažac, i ti to znaš odvrati Nevada bez ikakva vidljiva napora. Razumem te, jer znam kako se osećaš. S lica mlada odmetnika nesta bledila i ukočenosti. Ono se oboji rumenilom i odjednom se činilo kao da mu se kosa nakostrešila.. Mladost njegova, bes, uobraženost, a da se ne govori o nedostatku moći rasuđivanja, navedoše ga da krivo shvati Nevadin odgovor. Tvoje „razumevanje" ne prihvatam uzviknuo je. Pozivam te da se malo prošetaš ulicom. «

. Hladnokrvno Nevada ustade i iskoči u stranu, na korak od fotelje. Sumnjao je da će se Kautorn usuditi da na njega trgne revolver, ali kako nije bio siguran, volio je više da se nađe na nogama. U tom se času učinio sam sebi nekako čudnim, nepoznatim, ali je taj ojećaj potrajao samo kratak tren. Ponovo je ovladao sobom. Svakim trenom drskiji Kautorn se sad naprosto izderao: Pozivam te van. A radi čega? upita Nevada. Ti znaš radi čega. Pojma nemam, Link odvrati Nevada. Vidim da si besan, ali nemam razloga da se i ja razbesnim zbog toga što si ti na pogrešnom putu. Uostalom, vani je hladno, a ovde je meni lepo, kraj ove tople vatrice. Ako hoćeš još štogod da mi kažeš, samo izvoli, reci ovde. Kautorn se sav naduo od nezapamćena i neočekivana trijumfa. Nekoliko čaša pomutilo mu mozak, a bezrazložna ljubomora raspalila ga do bezumlja. Shvatajući da je džim Lejzi odbio njegov izazov, dobačen u neumnoj žurbi, našao se na vrhuncu svojih snova o slavi. Da ti kažem? upitao je muklim glasom i namešteno prezrivim tonom više ti nemam šta reći. Ja sam tebe izazvao, a ti si dokazao da si kukavica. To je sve.

Zgrabio je zaprepaštenu i obeshrabrenu liz i upola je vukući za sobom, napusti prostoriju. Kartaši su se ponovo posvetili kocki, neko uz glasan smeh a neko uz zajedljivu doskočicu. Nevada je čuo ponešto od toga. Šta je s ovim lesliem? pitao je jedan. Oduvek je bio pristojan momak tvrdio je drugi. Mislim da nije hteo ubiti onu prokletu budalu ovde, pred očima njegove devojke stresao je glavom treći. Ništa od svega toga, gospodo čuo se hladan ton jednog kockara. Ovo je bila samo predigra između pravog revolveraša i običnog hohštaplera. To sam već često vidio. Dok je dohvatao svoj naslonjač i privlačio ga bliže vatri, Nevadi nisu izbegle ove i još neke primedbe, ali ga se najviše dojmila ona koju je kockar izrekao. No, neraspoloženje i malodušnost ga postepeno minuse. U odsjaju vatre pojavilo mu se Hetino lice. Kako se stresao, i telom i dušom! Našao se u iskušenju i izdržao je ostao je veran onome što bi ona od njega očekivala. Rano se vratio u svoju sobicu i san mu nije bio ničim poremećen. Ujutro se probudio i s radošću je pozdravio sunčan dan. Imao je pune ruke posla na koji se bacio s voljom. Našao je sam sebi poslove na koje gospođa Vud ni pomišljala nije. I tako, zabavljen većim delom dana fizičkim radom, Nevada je započeo svoje zimovanje u Linevilu. Gotovo sedam dana držao se daleko od Zlatnog rudnika, potom jedne večeri za stolom gospođa Vud ozbiljnim tonom reče: Jime, onaj bukač od Lisaka Cawthomea na sva usta laje da se vi bojite doći u naselje. Ma šta mi kažete! razvuče Nevada. To što ste čuli. Uopšte mi se ne sviđa, džime. Vi ne možete dopustiti da tako dalje ide. Zašto ne? Nije me briga šta Liink priča. Sinko, na Zapadu se tako ne radi. Celi svoj život provela sam na granici. Čovek sebi ne smije dopustiti da izgubi poštovanje svojih bližnjih, pa makar to bila družina nedostojnih kockara, lopova i sličnih. Oni ne znaju za drugu logiku. A Link Kautorn ponajmanje. Taj je kadar da vas iza ćoška ubije i da se kune kako je s vama imao ravnopravan obračun. Ali, Mama Vud, šta da radim? upita Nevada 'izbačen iz svoje hladnokrvnosti i mirnoće. Evo šta: dokle god ste ovde, u Linevilu budite onaj džim Lejzi na koga su oni navikli ona će neobično uverljivo. Ako dopustite onom šupljoglavcu da se nekažnjeno na sve strane razmeće na vaš račun, ubrzo će se on obezobraziti i zaista trgnuti revolver na vas. džime, znam, vi ne želite sebe dovesti u situaciju da ga morate ubiti. liz je zaljubljena u njega. A dokle god je u nekoga zaljubljena, ona će biti pristojna. Zato, pođite u grad i ispljuskajte Linka, zatim mu oduzmite revolver i utaknite mu ga već znate gde! Nevada se grohotom nasntiije. Možda imate pravo reče on uadahnuvSi. Pobogu, volio bih da što pre dođe proleće, pa da stavim put pod noge. Sinko, pamtite što vam govorim! otpovrne mu žena živo. Jedini način da budete sigurni da ćete doživeti proleće, leto i jesen, jest da budete verni samom sebi. Neodlučan, ponovo u dvojbi da li će ikad moći da izbegne neumitnom posledicama svoga zla glasa, Nevada se ponovo pojavi u Zlatnom rudniku. Slučajno je Link Kautorn bio trezan i skroz zadubljen u karte kod kojih ga je tog časa pratila poprilična sreća. Samo se iscerio kad je Nevada ušao. Međutim, Keš Baridž pođe odmah k Nevadi, ne krijući svoje simpatije. Gde si bio, Lejzi? prekorno upita. Sve gledamo gde si, a tebe nema! Ah, teško sam radio i rano odlazio u krevet odvrati Nevada. Osim toga, hteo sam izbegavati Kautorna. Bah! frkne Baridž. Tog prokletog hvalisavca moraćeš ustrijeliti, a što pre to učiniš, tim bolje i tim pre ćeš nas sve obradovati. Dobro, Keš, nema smisla da se oko toga natežemo, tek ti moram reći da se ne slažem s tobom. Kladim se pet prema jedan da će te Link naterati da trgneš revolver. Vidio sam već stotinu puta gde takvi to čine. I svi su jednako prošli. Pa, znaš da se s tobom ne mogu kladiti odvrati Nevada šaljivim tonom.

Hajdemo gore, u moju sobu, gde možemo na miru porazgovarati reče Keš i povede Nevadu kroz prostoriju pa na stepenište. Veoma je udobno ovde reče Nevada ušavši i ogledajući se po sobi.

Volim udobnost kad nisam u sedlu odgovori Baridž. Sedni, ako nećeš ništa piti, onda zapali... Samo još jednu reč u vezi s onim Linkom Kautornom! Bio je potpuno bezopasan, sve dok liz nije od njega napravila pravu guju. Ona devojka sposobna je i vraga izazvati. Savetujem ti da Linka ili prebiješ na mrtvo ime, ili prihvatiš njegov izazov i likvidiraš ga. Priznajem ti da sam zabrinut, Keš. čovek kao što si ti uvek će zbog nečega brinuti s očiglednom sućuti odvrati Baridž. Nikad se toga nećeš osloboditi, osim ako budeš krio svoje ime. Veliko je zlo već samo to kad su čoveku za petama šerifi i drugi prirodni neprijatelji, ali je najgadnije zlo kad zna da sa sviju strana vrebaju ljudi koji ga žele ubiti samo radi svoje slave. Jedina mi je nada da ne izgubim glavu i ne vratim se piću tmurno će Nevada. Jime, hteo bih s tobom sad ozbiljno porazgovarati progovori Baridž sad izmenjenim tonom. Hajde, govori. Ako ništa drugo, reći ću ti iskreno šta mislim. Preko Linevila sad ima previše prometa, a to mi se ne sviđa. Za godinu dana, ovo mesto neće biti za mene, a da ne govorim o tebi. Da li se slažeš? Dakako. Kad proleće grane, odoh ja zauvijke. Tu izjavu Baridž dočeka sa zadovoljstvom, ali se nešto krzmao da govori dalje. U njegovim očima zaigraše nekakve svetle točkice, potom se u njima ustali tvrd, hladan sjaj. Jime, ti znaš da su Setera ubili u Kaliforniji? oštro upita. To sam od liz čuo potvrdi Nevada čvrstim pouzdanim tonom. Ubio ga nekakav lovac na divlje konje nemirno nastavi Baridž. džime, izvesni ljudi dovode tebe u vezu s tim obračunom. Znam to, na mene se toliko toga natovarilo nepomućeno otp'ovrne Nevada. U redu, to se mene ne tiče sa stanovitim olakšanjem prihvati Baridž samo sam ti hteo reći da je onaj ko je ubio Setera napravio meni dobro delo. I meni. Prema meni se Seter prljavo ponio, na Snake Riveru. Baridž duboko uzdahnu i odloži cigaru. Slušaj otpočne on napregnutim glasom. Ja sam bio sa Seterom u nekoliko poslova. Pošto je odavde otišao, poručio mi je da se s njim nađem kod Klamath Filsa. Tako sam i učinio. On se bio udružio s nekim krupnim stočarima i imao je novaca kao pljeve. Govorio mi je da neće riskirati da ostane stalno u Oregonu. Hteo je prodati što ima i naći novo i sigurno mesto. Rekao je da će napustiti krađu stoke i opasne špekulacije s tuđim novcem. Ženio bi se. Bilo kako bilo, hteo se prihvatiti poštena posla, uzgoja stoke, i pitao mene hoću li s njim u kompaniju. Kratko rečeno, dao mi je sto hiljada dolara da kupim ranč s lepim brojem stoke u Arizoni. Ja bih imao polovicu udela i pomogao bih mu u uzgoju velikih stada goveda i konja. U Arizoni nije nikad bio, samo je čuo gde o njoj pričaju. Prepustio je meni izbor mesta, s tim da nađem ranč u pustu i nenasta njenu mestu, gde će uloženi novac brzo isplatiti i umnogostručiti. Baridž zastane u svojoj priči koja ga je očigledno veoma uzbuđivala, dohvati cigaru, trendva pućne u nju, pa se dublje uvali u naslonjač, tvrdim, sjajnim očima uporno gledajući svog slušača. I tako on produži ja ti odem u Arizonu. Na konju pređem granici Novog Meksika i odjašem sve tamo do Belih planina. Kakva je to divna i krasna zemlja! Arizona u svemu nadmašuje druge države. Uspio sam kupiti ranč od jednog stočara koji nije bio naročito voljan da ga proda. Ranč povelik, pašnjaci na milje dugi sa deset hiljada grla stoke. Pošto je posao sklopljen i vlasništvo ranca preneseno na mene, neke mi se stvari učiniše čudnim. No, nisam puno razmišljao već sam požurio natrag i poručio Seteru što sam učinio. Javio mi je da još nije završio svoje poslove tamo. Čekao sam. Od njega više ni reči. Pošao sam u Arizonu, bilo je to u početku prošlog leta. Taj put sam dobro otvorio oči. Smešno, zar

meni izvoditi takve trikove, a tek Seteru, da ne govorimo! Ukratko, tražio sam divlji kraj i, zaista, sam ga našao! Našu stoku krali su na sve strane, sve u šesnaest. Posumnjao sam u one iste ljude koje sam preuzeo kad sam kupio ranč. Znaš, to je, zaista, veliko prostranstvo, pustare, gudure, visoravni. Otkrio sam da ima daleko više rančera i stoke no što sam mislio. Od tih rančera neki su stokokradice, u dosluhu sa najgorim lopovima onoga kraja. Čuo sam za družinu Oštra noža i družinu Crnog bora. A tamo, svi se prave ludi, niko, tobože, ne zna ko tim družinama pripada a ko ne. Osim tih družina, ima i nekoliko naopakih tipova koje svi znaju. Ovaj kraj oko Linevila, za vreme najveće zlatne groznice, ne može se ni usporediti s onom zabiti i prašumom u Arizoni. Baridž zaključi jednim kićenim pokretom ruke u kojoj je držao cigaretu koja se dotle ugasila. Kad sam se pre nekoliko nedelja vratio ovamo, ponovo sam se javio Seteru i stao čekati. Nije bilo odgovora. Onda smo čuli da je Seter mrtav. Vest je donio Hardy Rue. Meni se čini da on ima neke svoje posebne račune. U svakom slučaju, baš mi,puca prsluk! Onaj ranč u Arizoni je moj i ja se moram vratiti tamo. Eto, tu ti stupaš na pozornicu, džim Lejzi. To tvoje ime neće prijati sluhu onih družina tamo. Postaviću te za nadzornika i daću ti udel. Biće i malo vatrometa, da bi se sačuvala stoka. Treba mi družina najboljih jahača i revolveraša koji se mogu naći, a ti da je vodiš!... I, na kraju, još ovo, džime. Ti već znaš da su mnogi pošteni i napredni rančeri nekoć bili kradljivci stoke... Sta ti misliš i šta imaš da kažeš? No, Keš, mnogo ću misliti a malo ću reći zamšljeno odvrati Nevada. Otvoren si i iskren. Ja znam kad mi ko laže i kad mi govori istinu. Tvoja priča vraški je zanimljiva. Kako bi sud ocenio, ne znam, ali ja mislim da je polovina onog novca što ti ga je Seter dao, po svim pravilima tvoja. A možda ti pripada i druga polovica. ko će ga znati koliko je novca Seter zgrnuo i šta je sve špekulacijama zaradio. On je uvek vodio računa da rizik padne na onog drugog s kojim je u poslu. Da, dragi moj, ja mislim da je ranč u Arizoni tvoj.

Izvrsno. Drago mi je što ti tako gledaš na to dočeka Baridž trljajući šake. A hoćeš li prihvatiti moju ponudu? To ti još ne mogu obećati sporo odvrati Nevada. Da pošteno kažem, mogao bi doći i taj dan kad bih s veseljem to prihvatio. No, sada, treba mi vremena da razmislim. Razmišljaj koliko god hoćeš velikodušno reče Baridž. Pa, možda će mi dugo trebati. Ima nekih stvari preko kojih se ne može lako preći. Kakvih stvari, džime? Reci mi, možda ih zajednički rešimo. Prvo i prvo, mogle bi se pojaviti posledice tvojih ranijih „poduhvata". Dugo sam razmišljao živo će Baridž. Na kraju, došao sam do zaključka da nema mesta brizi. U Arizoni nisam poznat. U Ajdahu me nigde ne znaju pod imenom Keš Baridž. A ovde, zar se uopšte neko osvrće na poslove takve vrste? Čim odem, sve će se zaboraviti. Puno ne grešiš. Ali, ima još nešto, što je daleko ozbiljnije i važnije. Odnosno, bar što se mene tiče. Pričaj! dočeka Baridž, s dobroćudnim nestrpljenjem. Pa eto, Keš, nemoj se naći uvređen, ali ja naprosto sumnjam da ti ikad možeš ići pravim putem. Baridž hitne cigaru na peć i krv mu šikne u obraze. Pobogu, to se i meni po tikvi mota. I ja se pitam. Ali, ipak nisam obična luda i imam nešto mozga u glavi. To ti priznajem, ali si ti tražio moje mišljenje i ja sam ti ga dao. Ti imaš dve slabosti: žene i čašu. I čvorna točka problema jest: možeš li ti podneti miran život i blagostanje? Još nisam imao prilike da to utvrdim reče Baridž stišćući pesnice ali mi se sad ukazuje. Videćemo. Rešen sam da priliku koristim što bolje. A više bih uspeha imao kad bi ti bio pored mene. I točka.

Cenim tvoju ponudu, Keš, i o njoj ću razmisliti. Mrsko mi je samo to, što bih morao igrati upravo onu ulogu koju mi je moj zao glas dodelio. Pošto je s Baridžom sišao u prizemlje, Nevada se neko vreme zabavljao time što je stajao i šećkao ispred Kautorna. liz se ne pojavi. Bila je sredina nedelje i promet u lokalu nije bio naročit. Imajući na umu da će gospođa Vud sigurno čekati na njega, Nevada rano napusti Zlatni rudnik. Noć je bila tamna i hladna, u zraku je mirisalo na sneg. Kroz ogolelo drveće zviždao je vetar. Nevada je osećao da su mu uzbuđenje i promena nekako prijali. Našao je svoju domaćicu gde ga čeka u kuhinji kraj vatre. No, Mama Vud, evo me, na nogama sam i nemam rupe u glavi veselo joj dobaci. I ja to vidim, Lejzi, ali je to možda samo stvar sreće. Jeste li sreli Linka? Svakako. Bio sam mu satima u blizini, ali se ništa nije desilo. Znači, vi ste me uzalud strašili. Strašila! Puh! Kamo sreće kad bih vam mogla uterati božji strah u kosti. Dobro, dopustiću vam, ukoliko mi date komad pite i čašu mleka. Dani okraćaše, sneg pade i Nevadi oteža posao. Navečer, ukoliko nije bilo nevremena, svratio bi k Zlatnom rudniku. Baridž je još jednom preklinjao Nevadu da mu se pridruži a potom je krenuo za Arizonu s namerom da ide zaobilaznim putem preko Oregona i Kalifornije, da bi izbegao sneg. U svom raspoloženju prema Nevadi, liz Teller je od šale prešla na zbilju. Pod uticajem alkohola, bila je tašta, tvrdoglava i zloćudna. Iz dana u dan njen se život približavao konačnoj tragediji. Početkom zime udvarala je Nevadi, ponajviše, kako je on zaključio, da raspali Kautorna. Ali, kad je Kautorn ponovo drsko pokušao da prisili ili navuče Nevadu naobračun, ona je posve prestala da flertuje. Ubrzo posle toga prekinula je veridbu s Kautornom i stala se družiti, očijukati i lumpati s kockarima. Izgubila je svaki osećaj mere i zdravlje joj se stalo narušavati. Kad joj je najzad Nevada očitao bukvicu, kao da joj je zaista brat, dobio je odgovor koji ga je zbunio. Nijedan pristojan čovek mene neće, i meni ionako ne preostaje drugo do pakao rekla je gorko. Iz ovih reči, Nevada shvati da devojku nije dobro ocenio. To se više nije dalo popraviti, ali ga je ipak bolelo. Osim te nevolje, zadavala mu je brige i opasnost što je pretila od napuštenog Kautorna. Međutim, nije bilo koristi da sa liz razgovara o tome. Kad god se Kautorn približio njoj, bilo to ponizno ili bahato, ili pak plačljivo ganuto, ona bi ga odbila kao da se radi o šugavu psu. Prolazili su dani i nedelje i takva se situacija bvc više razvijala i kretala k raspletu. Predviđajući kraj, Nevada se borio sam sa sobom. S jedne strane, gotovo je žudio da, makar to bilo usred zime, napusti Linevil. Ali ona njegova druga strana, džim Lejzi, sve jača, natmureno zamišljena, uvek u sukobu s Nevadom, nije mu dopuštala da pobegne od jednog hvastavog bednika i jedne nevaljalice kojoj bi ipak mogao još uvek pomoći. Nešto je sprečavalo Nevadu da na najlakši način reši taj problem. Njegovu blagu i ljubaznu narav neprekidno je nagrizala ona nagonska crna vatra, onaj poriv revolveraša što mu je gubom trovao snove o ljubavi prema Heti Ide i tugu zbog njena gubitka. U svojim razmišljanjima, odbacio je od sebe svaku odgovornost zbog onoga u što se izmetnuo. Još kao dečak našao se među surovim i zlim ljudima. Od vremena do vremena uzdizao se iznad njihove razine, ali je uvek bivao bačen natrag, slučajem, svojom plemenitom namerom da ispravi rio nekome počinjeno, ili nužnom borbom za samoodržanje, i tako se pretvorio u ličnost koju mu je sudbina odredila i za koju se, na nesreću, činio savršeno prikladnim. Mislim da će meni uvek biti tako tmurno je sebi govorio. Od sebe ne mogu pobeći... Da li bi Heti mislila da sam izigrao njeno poverenje? Ne! Ne! Znam, čak iako budem prisiljen da se opet pretvorim u džima Lejzija, njoj ću biti uvek veran. Zastao je u predsoblju ispred ulaza u kockarnicu. Uobičajena tišina te jazbine bila je poremećena. Levom rukom Nevada brzo otvori vrata i uđe postrance, s nešto podignutom desnom rukom. Prostorija je bila puna ljudi, svi su stajali. Po kartama, kovanu novcu, žetonima i čašama na stolovima videlo se da su ih ljudi na brzinu ostavili. Saputalo se, neko je kašljao, neko je strugao nogama. Nevada stane, začuvši buku iz lokala. Odjednom odjekne nekakva lupa po šanku popraćena dernjavom iz promukla grla. Ruma! Daj ga, ili ću i tebi rascopati glavu! Nevada priđe najbližoj grupi. Viđao je odmah da se nešto strašno moralo dogoditi. Pročitao je to na licima prisutnih. Odmah je to povezao s onim hrapavim glasom iz lokala. Šta se desilo? upitao je. Paklenski strašna stvar odvrati jedan čovek, brišući znoj s lica.

Jime, mi smo kao obično igrali karte, u miru i tišini uze objašnjavati kockar Crni kec kad začusmo neku strahovitu gužvu u lokalu. Zatim se čuo ženski vrisak, ali kratak, veruj mi. Nakon toga, težak pad. Svi skočismo i neko poleti da vidi šta je bilo. I, pobogu... Pa? mrko i hladno upita Nevada kad se „Crni" zagrcnuo. Liz Teller! Ležala je, sva razgolićena, u lokvi krvi. Link joj je revolverom razbio glavu. Ne može ostati živa!... A slušaj njega šta radi! S tri duga koraka Nevada skoči k zavesama od niski perla i razmače ih. Hitrim pogledom obuhvatio je celi prizor. Kautorn! vrisne prodornim, glasom za kojim se istog trena spusti grobna tišina. Nevada Proleće u severnoj Kaliforniji. Shasta se veličanstveno diže i kupa na jutarnjem svetlu. Na njenim snegom pokrivenim prostranim obroncima već su izbile crne pruge i mrlje. Iz uvale oko jezera Tule tlo se valovito diže u širokim pojasima, smeđim i sivim, i na kraju smaragdnozelenim. Divlje guske jatimice dolaze s juga. Velika jata u obliku slova V, vođena krupnim starim mužjacima, lete preko brežuljaka pod žalfijom, kruže nad livadama i spuštaju se među svoje. Duž jedne obale jezera Tule pruža se bogata i plodna zemlja Ideova ranca koji uglavnom leži na tlu dobijenom isušenjem dela jezera. Smeđi kvadrati nedavno uzorane zemlje, poljane što su se ovlaš obojile zelenilom, prostrana pasišta što se protežu daleko uz padine pod sivom žalfijom, buljuci konja i krda goveda, živice, stari i novi voćnjaci, uredne suše i staja s kosim crvenim krovom, te bela kuća upola skrivena u gaju bora i javora sve to uvelike svedoči o blagostanju Ideovih. Jutros se Heti Ide probudila i setila da joj je punih dvadeset godina. Divlje guske, koje je još od detinjstva volela, vratile su se sa svog hodočašća na jugu i sad gaču kao da znaju za njen rođendan i da ona, na tom prekrasnom svibanjskom danu, mora uživati sreću mladosti. Ali Heti muči tajna bol koju krije duboko u svom srcu, dok služi bolesnu majku i s bratom Benom deli jedinu gorku kap u njegovoj čaši sreće. Još je pun sat do doručka. Silazeći niza stepeniče, čula je kako Ina vrišti od smeha, bez sumnje zbog vragolija maloga Blainea. Pomislila je koliko su oni sretni, ali pri tom u njenu srcu nije bilo zavisti. Ona je Benu bliža nego ikada, a Inu i dete voli kao da su njeno vlastito meso i krv. Izašla je van. Divnog li jutra! Sunce je jasno i toplo, ptice pevaju među javorima, iz zelene trave ljubičice dižu svoje ljupke glavice a divlji jorgovani su se ružičasto raspupali. Znala je gde će naći Bena. Zaputila se ka koralima, stazom što je bila ograđena živicom. Srqe joj je bilo puno, premda je u njemu obitavala ona stara bol. Osluškivala je zuj pčela, gakanje divljih gusaka, mukanje teladi i cvrkutanje lastavica. Iznad svih ovih zvukova, toliko dragih njenu uhu, začula je prodorno njištanje Benova krasna pastuha, kalifornijskog riđana. Konj je kaskao preko pasišta ili da prkosi Benu ili da iskaže svoje nezadovoljstvo zbog ograde korala. Našla je Bena gde sedi navrh ograde. Kalifornijski riđan je bio unutra i po njemu se jasno videlo da mu se to ne sviđa. Heti zastane da ga pogleda. I ona je volela tog divnog konja, zbog njegove lepote, njegove živosti i zbog još jednog razloga koji bi samo Ben mogao naslutiti. Kalifornijski riđan već je četiri godine bio u zatočeništvu. Ukrotili su ga, ali svoj buntovnički duh nije nikad izgubio. Tek bi ga povodac naterao da spusti uši i da prestane kolutati svojim krasnim očima. Riđan nije nikada bio miran, ali nikada nije bio niti podmukao. Njegova lepa, me

* kana, svilenasta riđa dlaka sjajila se, a duga mu je griva bila nalik ognju. Bio je to krupan konj, ali tako savršeno građen da bi se i iskusno oko prevarilo i držalo ga manjim nego što je, u stvari, bio. Visok i dugih udova, trbuha okruglog kao u bačve, širokih i snažnih grudi, jakih nogu, lepo izvijena vrata i plemenite glave, zaista je pružao veličanstvenu sliku onoga što je godinama bio, divljeg pastuha, kralja brežuljaka severne Kalifornije. Heti se pope kraj brata. 'Brojutro, drugaru ona razvuče oponašajući onaj južnjački naglasak koji ni jedno od njih dvoje nije moglo zaboraviti. Ben se malo trgne. Upravo je zurio u nešto dalje od riđeg pastuha, dalje od korala, polja i padina pod žalfijom. Heti se ne bi na takav način našalila sa svojim bratom, ali joj je tog dana bio rođendan i namera joj je bila da brata podseti na nešto iz prošlosti što će ih oboje zapeći. Kako si mi, draga devojko! otpovrne Ben iznenađujući sestru naglaskom koji je bio nalik njenu. No, ispod šaljivog tona njegova glasa ležalo je duboko čuvstvo, a kad je svojom orukavičenom rukom posegnuo da joj pomogne, nije joj pogledao u oči. Šta radiš, Ben? upitala je vedro prihvatajući objema rukama njekovu šaku. .Upravo sam se ulagivao tom riđem mangupuon odvrati mahnuvši glavom prema pastuhu. ..rČini mi se da te Riđan ne sluša najbolje. Ako hoću da spusti one svoje uši, onda mu svaki put moram nabiti povodac. Ben, nemoj očekivati da će ti biti pitom kao jagnje. Pitom? Ne, ja samo hoću da me voli. Možda ljubavi nema mesta u njegovoj prirodi nasmeje se Heti. Ih' možda ti on ne može oprostiti što si ga odvojio od brežuljaka žalfijom. Da sam na njegovu mestu, ni ja ti ne bih oprostila.

Četiri godine su prošle zamišljeno će Ben. Koliko dugo! Lepšeg i boljeg konja ne bih mogao poželeti. U celoj Kalif orni j i sigurno mu nema ravna. Ali mi se čini da od njega tražim nešto što nikad neću dobiti. Dragi Ben odvrati Heti stišćući mu ruku ti zapravo želiš nešto, ili nekoga ko će pripitomiti Riđana. Valjda... jedinog čoveka koji bi mogao pripitomiti Riđana izgunđa Ben više sebi nego njoj. Svog starog drugara, Nevađu =šapnula je naginjući se k njemu. Ben obori glavu i samo jače stisne šaku koju je Heti držala. Dugo se Heti nije usuđivala da potakne takav razgovor, ali sad, kad je to učinila, smislila je da ga nastavi na način koji će pomoći njoj, a možda i Benu. Ben, danas mi je rođendan tiho mu reče. Da, tako je odvrati brat prenuvši se iz svojih misli. Bio sam posve zaboravio. Mislim da ću ti već iznaći kakav dar... Stani malo, imaš... osamnaest, ne devetnaest... Dvadeset ona ga ozbiljno ispravi.

Kako vreme leti! Eto, sad si odrasla žena, i uz to jako lepa. A meni se uvek činiš ista mala sestrica. Okrenuo je glavu da joj poljubi obraz i ona spazi suze u njegovim tamnim očima. Na Benovim slepoočicama pojavila se i pokoja seda. Heti se zapanji. Zar na njemu sede, tako mladom, snažnom i muževnom! Ali da, Ben je dugo godina bio. izgnanik, živio je samotnim i teškim životom pustinjaka i lovca na divlje konje. Njega je Nevada spasio. Nevada, za koga se ona neprestano moli da ostane dobar, pošten i odvažan, onakav kakvog ga je upoznala.

Ben ona progovori ne trebaju mi darovi na dvadeseti rođendan. Ali, jedno tražim: ako sam sada odrasla žena, znači da sam dovoljno stara da me se posluša. Dopusti da s tobom govorim onako kako želim onako kako mi je potrebno. Heti, žao mi je što si bila prisiljena da tako nešto tražiš reče Ben pokajnički. Boli me to što kažeš. Mislio sam da si ti samo sentimentalna devojka, koja će ipak brzo zaboraviti. Zaboraviti... njega? Nikad! šapnula je. Jesi li ga ti zaboravio? Ako ga ikad zaboravim, neka mi Bog oprosti s jetkim bolom otpovrne Ben. Ben, ja znam šta tebe boli, a mislim da i Ina zna živo će Heti. Znaš, mi dve smo dobre prijateljice, ne, još više, sestre smo. Koliko je ona dobra... Čedna... Mi često razgovaramo. Sećaš se kad je Ina došla iz koledža kući... kad si ti bio siromašan lovac na divlje konje, a tata te gotovo mrzio... sećaš se kako smo Ina i ja ko , vale zavere za tebe i Nevadu. Kada smo se borile za tebe! Ah, Heti... i te kako se sećam! zamišljeno odgovori Ben. Ina i ja znamo šta tebe boli. Gubitak tvog druga, Nevade! Ne, Heti, ne tugujem ja za onim što sam ja izgubio strastveno provali iz Bena. Nisam toliko sebičan. Gubitak mogu podneti. Ono što me ožalostilo i što mi je... srce slomilo, to je činjenica da je Nevada mene učinio sretnim i bogatim, što je on mene spasio, a sebe upropastio. Otac mi je oprostio, primio me natrag u kuću, k sebi, tebi i majci. Hart Blaine je bio ponosan što može dati meni, pustinjaku i lovcu na divlje konje, ruku svoje obrazovane i lepe kćeri, najbogatije devojke u celom ovom kraju bogatih rančera. Odjednom sam stekao i čast, i obitelj, i dom, i ljubav, i sreću, iznad svih očekivanja. Potom je otac umro, meni je ostavio celo bogatstvo. Odnosno, ostavio ga je nama, jer polovina ovog prekrasnog ranca pripada tebi, Heti. Zatim sam bio blagoslovljen dolaskom malog Blainea, svog sina! A Nevada on se vratio tamo odakle je došao. Bog sam zna gde je to. Potrošio sam gomilu novca da mi po Zapadu traže jahače mršava lica, s razvučenim teksaškim naglaskom, koji nosi ime Nevada, ali uzalud. Ne mogu ga naći. Jednog dana ćeš ga naći, Ben šapne Heti koju su žmarci srsili. Uvek sam mislio da ću ga naći nastavi Ben, u želji da, kad je već jednom počeo govoriti, što pre sa sebe skine taj teret. S tom sam nadom živio. Ali, četiri su godine prošle, četiri

godine. A onaj naš ranč na Izgubljenoj reci predstavlja pravo bogatstvo. Polovina toga pripada Nevadi. Polovina ranca na ravni Mule Deer takođe je Nevadina. On je posednik... Zašto se nije vratio? Celi se kraj digao da ga blagoslovi što je ubio Lessa Setera i njegova dva ortaka. Zašto nije nikad pisao? Samo jedan red, reč jednu... tek toliko da nam javi da je živ i da nas nije zaboravio. Oh, vrag nek ga nosi, proklet bio! Šuti, Ben Heti će, gotovo malaksalo. Valjda ne misliš ozbiljno kad proklinješ Nevadu Zar ne shvataš da se on nije na takav način izgubio samo zbog toga što se bojao da će ga vlasti pograbiti jer je ubio zlikovce koji su tebi spremali propast? Ne, on je pobegao jer se bojao da ćemo mi otkriti ko je on, u stvari! Ja to znam, Ben. To je razlog. Nevada je bio loš čovek. Dokle je u zlu ogrezao, na to me strah pomišljati... Zar se ne sećaš onog dana kad je onako besno ujahao među gomilu i stao pred Setera? Sva ona trojica skamenila su se od užasa onog trena kad su ga spazila... Oh, Ben, osećam da je Nevada bio nekakav zloglasan i strašan revolvera! Jest, onaj ljubazni mladić tiha glasa koji se bojao da me čak samo malim prstom dotakne! Oh, kakva je to žalosna tajna! Revolveraš? gotovo oporo upita Ben. I ja to mislim. Čudno je bilo njegovo baratanje revolverom. Kad je on potezao i vrtio revolver, samo stani pa se divi! Ali, zar je za mene to bilo važno? Za mene je on mogao biti Billy Kiđ, Plummer, Wess Hardin, Kingfisher, ili džim Lejzi, ma koji od desperadosa čija sam imena čuo, zar bi mene bilo briga? Ben dragi, ima nešto što nisi uzeo u obzir osmeli se Heti, osećajući kako joj je krv uzavrela i terala joj vatru u obraze i slepoočice. Nevada nije volio samo tebe, već i mene... i ja sam njega volela. Oh, Heti Ben će neobično ganuto to nije ništa novo, premda to dosada nisi iznela ovako... otvoreno. Ali, neka tako i bude, ja ne vidim nikakvo opravdanje za njegov postupak. Mladić poteče iz dobre obitelji. U njemu ima nekih vrlo finih crta. Upravo ga je njegov karakter nagnao da nestane onog trena kad se javila opasnost da ja doznam njegovo pravo ime. Drugih razloga ne može biti. U njemu ima ponosa* A volio me... toliko da nije mogao podneti da se ja njega stidim. I opet nek je proklet! ponovo plane Ben. Znači, i tebi je srce slomio. Nije još otpovrne Heti zvonkim glasom. Heti, da li ti je taj mangup izjavio ljubav? upita Ben, boreći se između negodovanja i kajanja.

Pitaš me, da li mi je izjavio ljubav? nasmeje se ona setno i grčevito. Ben kad je on doznao da je meni do njega stalo... pokazao mi je kakvom me strašnom ljubavlju voli... Oh, to nikad ne mogu zaboraviti... ne mogu se nikad osloboditi! Gle! izusti brat, toliko zapanjen da je zaboravio vlastiti jad. Kako i gde je imao za to priliku? Bi li i to hteo znati? dočeka Heti nestašno.

Ti... ti, moja mala šesnaestogodišnja sestrica! S devojkama nikad nisi nacistu. Ben, da li je tebe Ina volela kad je imala pet godina i deset... i četrnaest? I kad je imala osamnaest, pošto te nije videla četiri godine? Na moju sreću, jeste. To nikad nisam potpuno shvatio, ali je nešto jako lepo, divno... Znači, i moj drugar Nevada, znao je da ti prema njemu gajiš onaj najlepši osećaj koji se zove ženskom ljubavlju? Jest, Nevada je znao. Znao je i da ja imam poverenja u njega. Ben, upravo zato ja ga nisam izgubila. Znam. Žena to oseća. Nevada je živ, i nije se meni izneverio, nije izneverio onu sliku koju sam ja stekla o njemu. I jednom, odnekud, on će se vratiti meni... nama.

Lepo je to čuti! reče Ben sa žarom. Heti, pogađaš me ravno u srce. Drago mi je. Već sam dugo želela da o tome porazgovaram s tobom. A postoji još nešto što se nas dvoje neposredno tiče. Zastala je gledajući u njega ozbiljno. Šta to? zabrinuo se Ben. Majka slabi. Zar to nisi primetio? Zalostivo je kimnuo glavom. Pokušavam da ne vidim, ali mi ne uspijeva. Oživela je otkad je proleće granulo nastavi Heti. Majka obožava sunce, drveće, cveće, ptice. Voli da bude na otvorenom. Ovde je zima duga i hladna. Kiša pada, sniježi, bljuzgavica je. Majku prosto jeza hvata od ledenog vetra. Ben, ja ne mislim da je to samo žalost za tatom. Ona je to prebolela. Mislim da njoj šteti ova dolina. Šteti i meni, zimi. Upravo toga sam se bojao zamišljeno će brat. Ali možda ona ima i kakve organske smetnje. Još nije stara odvrati Heti. Ima pred sobom još mnogo godina života. Samo, moramo joj nečim pomoći. Ben, predlažem ti da je povedeš u San Franciscp. Odvedi je kakvom glasovitom suvremenom liječniku, vidi šta će ti on reći. Povedi i Inu. O malom Blaineu ću ja voditi računa i staraću se o rancu, budi bez brige. Divna ideja! zapanjeno i ushićeno usklikne Ben. Skočio je s ograde korala, pa je pomogao Heti da siđe. Ina će biti oduševljena. Neka dovede brata Marvieja da ostane s tobom. Ben, znači, ti si već odlučio dočeka Heti, odjednom sva ozarena. Jesam, a kažem ti da će Ina vrisnuti od oduševljenja. Hajde da joj to kažemo odmah iz ovih stopa. Heti se okrene da kroz ogradu korala pogleda u kalif orni jskog riđana. Zdravo da si, lepotane iz divljine! doviknula je. Jednog će dana neko doći i pripitomiće te, tako da ćeš mi iz ruke jesti. Ruku pod ruku, brat i sestra žurnim korakom krenuše stazom čili i žustri od novih i značajnih odluka i zadovoljni kao što već dugo nisu bili. Sad je Ben pričao a Heti je šutela i slušala. Uzbuđivala ju je spoznaja da je upravo ona otrgla Bena iz jezivotužne odsutnosti što se u poslednje vreme kod njega sve jače zapažala. Benu nije nedostajao samo njegov stari prijatelj Nevada, već i život lovca na divlje konje kojim je živio godinama pre ženidbe i koji je bio jedini razlog što ga je otac oterao od kuće.

U dvorištu je Ina skupljala ljubičice koje su se savršeno slagale s njenom plavom proletnom haljinom i bojom njenih očiju. Spazivši oca, mali Blaine stane nešto grgutati i potrči koliko god su ga nosile njegove kratke đebeljuškaste nožice. Dobro jutro radosno dobaci Ina. Hej, nešto ste mi uzbuđeni... Poljubila je Heti i nastavila: Sve najbolje želje, draga moja. Ben podiže maloga i držeći ga u naručju stane pred Inu gledajući je s osmehom u kojem se krilo mnogo toga. Koliko ti treba da se spremiš za put u San Francisco? upitao je posve prirodnim tonom, kao da je navikao da tako što svakodnevno pita. Šta! Oh, znala sam da se nešto novo sprema! ona uzvikne i njeno se lepo lice oboji rumenilom. Koliko mi treba? Petnaest minuta! Haha! A ja sam znao da ćeš skočiti čim ti to samo spomenem radosno prihvati Ben. Ali, ipak se ne moraš toliko žuriti. Ben, da li me, zaista, vodiš u Frisco? živo upita Ina. Vodim te. Dogovorili smo se. Ali... Slatki, dragi moj! kriknula je i poljubila ga. Želela sam da nekamo odemo. Zima se strašno otegla. Nadala sam se da ćemo u Klamath Fališ. Ali, San Francisco, ni sanjati! Oh! Ina, žao mi je što ja nisam mislio na takve stvari žalostivo će Ben. Sve mi se čini da sam otupio. Za ovo moraš zahvaliti Heti. Od sveg srca Ina zagrli Heti, a potom, vraćajući se iz zanosa, reče: Hajdemo na doručak. Onda mi možete ispričati sve pojedinosti tog veličanstvenog predloga. Reći ćemo ti odmah odvrati Ben. Putovaćemo u Frisco radi mame i, prema tome, to nećemo spominjati pred mamom. Činjenica je, Ina, da ona propada. Nešto s njom nije u redu. Heti je predložila da je odvedemo kakvom poznatom i sposobnom liječniku u San Franciscu. O Blaineu će se Heti postarati, a ona će i ranč voditi. Šta na to kažeš, draga? Kažem da je predlog pametan i divan odvrati Ina zadovoljno klimajući glavom Heti. Ovaj vlažan i hladan kraj šteti maminom ~' zdravlju. Jedinu prepreku u planu što su ga Ben i Heti stvorili postavio je stari Blaine time što se usprotivio da njegov sin Marvie ode na ranč Ideovih. Taj mangup ne zna ni šta je kosa, a kamoli kako se vodi ranč rekao je stari Benu. Između Marvie ja i njegova oca nije bilo sve u redu, zbog čega su, po Benovu mišljenju, obojica bili krivi. Podseća me na moju svađu s tatom govorio je Ben sestri. Samo što sam tada ja bio u pravu, a tata je grešio. Marvie je odbio da pođe u koledž. Mislim da nije mnogo drukčiji od mene. Voli konje i život na otvorenom. Jednog će dana Marvie pobeći od kuće, taman kao što si ti to učinio, Ben odvratila je Heti. Tako je Heti ostala sama na Ideovu domaćinstvu, s malim Blaineom i dvema sluškinjama. No, ona se samoći gotovo obradovala. Tek je sad

uočila koliko joj je briga o majci oduzimala vremena i zaokupljala misli. Stanovit dio dana poveravala je maloga dvema sluškinjama, dok se ona posvećivala poslovima na rancu, onim uobičajenim, svakodnevnim n i onim povremenim poslovima koji bi tu i tamo uvek izbijali. Nakon večere, kad je Blaine odlazio na spavanje, satima je bivala sama sa svojim mislima, sve dok je umor ne bi svladao. Vođenje ranca sprva se činilo više prijatnom zabavom nego poslom. Ubrzo je uvidela da to nije samo posao, već krajnje kompliciran i zbunjujući zadatak. Na samom rancu radilo je osamnaest ljudi. Isto toliko ih je bilo van ranca, na brežuljcima, a ti su ponajviše bili mladi ljudi iz doline, neoženjeni, od svega srca i duše željni da se što pre otarase blaženstva samačkog života. Od njih su neki bili njeni negdašnji školski drugovi. Među njima bilo je i nekoliko onih dugačkih, vitkih, žilavih momaka jahača, Južnjaka, i baš ti Heti najviše dojadiše. Ljudi su neprestance iznalazili kojekakve razloge da dojašu na ranč. Bilo je krajnje smešnih izlika. Ti čudni svatovi, sinovi prerije, neumorno joj se udvarahu, ne obazirući se na njeno odbijanje. U roku od dva nedelje čitava je četa bila zaljubljena u Heti i svi su se upeli iz petnih žila da je uvere u veličinu svoje ljubavi. A o oranju, sijanju, kretanju i teranju stoke, dovozu namirnica, ukratko o svim, pa i najsitnijim i najbeznačajnijim poslovima na rancu, morali su se u tančine, bez žurbe i svestrano dogovarati s privremenom gospodaricom. Sve je to Heti zabavljalo, samo se nije mogla smejati na račun onih jahača s brežuljka, suva lica i mirna pogleda, koji su joj, takođe, udvarali. Oni su je podsećali na Nevadu i od toga bi je zapeklo žudno, osamljeno srce. Ako joj je Nevada u prošlosti često padao na pamet, sada ju je uspomena na njega prosto progonila svakog časa. U svakom jahaču gledala je njega. A ipak, koliko se na konju razlikovao od svih drugih! Gledala je njegovo mršavo, mirno lice, finih, čistih pravih crta, tamne puti, sa sanjalačkim očima koje

se mogu uspaliti plamenom a isto tako i ozariti osmehom kakvim je samo on bio obdaren. Njegov stari crni stetson, pun rupa od metaka, negde odložen, činio se nečim što je samo za smeće, ali je na njegovoj glavi postajao i lep i živ. U oku njena duha živo su se isticale ostale njegove stvari koje je savršeno, u sitnice pamtila staru svilenu maramu, crveno kariran, žut prsluk iz čijeg jednog džepa uvek virka uzica male duhankese, visoke čizme s izreckanim rubom i drugim, blistavim, zveckavim mamuzama. Potom, kao nešto neumitno na kraju takve uspomene, kao nešto od Nevade neodvojivo, setila bi se crna i teška revolvera od kojeg se nije rastajao. Kad god je hodila kraj Nevade, očešala bi se o onaj njegov revolver. A kad ju je uzeo u naručaj, čak i u slatkoj pomami onakvog trenutka, osetila je kako je pritišće tvrd i hladan čelik onog revolvera. Godine su ojačale i probudile Hetinu ljubav prema Nevadi. Sad, kad se prisećala onog vremena, padalo joj je na pamet njena odvratnost prema onom revolveru i prema nečemu na Nevadi

u čemu se naslućivala smrtonosna upotreba onog oružja. Bila je tada neiskusna, osetljiva devojka kojoj je bila mučna i sama pomisao na krvoproliće i koja je osećala odbojnost prema onom duhu i veštini što je kasnije spasila njena brata od propasti a možda i nju samu od podlaca Setera. U toku četiri godine otkad je Nevada od jahao u nepoznato, ostavljajući za sobom smrt i žalost, ona je živela i patila. Sad je odrasla žena. Drukčije gleda na stvari. Znala je šta je u ono vreme značila

Nevadi kako su ga njeno prijateljstvo i ljubav oplemenile. Njena se ljubav uvećala i učvrstila. Ona je samo njegova. Njega nema, ali se zbog toga ona nikad neće izmeniti. „Zar je važno ko je bio i šta je bio pre nego je došao Benu i meni?" razmišljala je sedeći u tami kraj otvorena prozora i osluškivajući poslednje, pospano gakanje divljih gusaka i setno kreketanje žaba na izvoru. „Ali, možda on to ne uviđa. A ipak bi morao znati da to meni nije važno, dokle god ostaje onakav kakvog smo ga upoznali i zavoleli... Hoće li ikad spasti na to da krade stoku, ukoliko je to jednom radio? Neće! Hoće li se ikad opet opijati? Neće! Hoće li se ikad poniziti u zagrljaju kakve zle žene? Neće, nikad!... Hoće li opet upotrebljavati onaj strašni revoluver? A, to hoće! Osećam da hoće. Ako ne radi sebe, a ono radi nekog drugog... Bio je oganj i grom uništenja!" . Hetini se ne vratiše iz San Francisca određenog dana, niti joj se javiše. Nakon toga, očekivala ih je iz dana u dan, ali oni nikako da stignu šta u njoj izazva brigu i razočaranje. Dužnosti kojih se prihvatila i upornost njenih obožavalaca, nateraše je u takvu nervozu da nije bila kadra opravdati zadanu reč da će s uspehom voditi ranč. Jednog dana, nekoliko jahača iz Klamath Fallsa svratiše ka Heti. Bili su to poslovni ljudi, predstavnici jedne tvrtke iz Oregona, kupovali su zemlju u dolini jezera Tule. Otkad je jezero delom isušeno, nastale su špekulacije sa zemljom oko njega. Još su ranije Ideovi imali lepe prilike da prodaju, ali je cena koju su ponudili Hetini posetioci prelazila sva očekivanja. Promućurna Heti odmah je shvatila da se po svoj prilici situacija promenila, možda je u planu gradnja željezničke pruge iz Klamath Fallsa, pa je to povećalo vrednost Ideova vlasništva do nesrazmera. Ona ne prihvati ponudu, ali je ni ne odbije, već se izvuče odgovorom da ona bez brata, koji vodi imanje, ništa ne može odlučiti. Nakon njihova odlaska bila je pod dojmom one ponude, sva smetena, ali u isto vreme radosna. Uopšte joj nije padalo na pamet da je ona sama vlasnik polovine bogatstva što ga je otac ostavio. Nevada

Slučaj je hteo da se našla negde vani, na farmi, kad su se njeni vratili. Kakvog li iznenađenja i veselja, kad se zadihana, umorna i zaprašena vratila kući i u hodniku je presretoše majka i Ina. Odmah, na prvi pogled, videlo se na njima, a osobito na majci, da im je putovanje prijalo. Ušle su u dnevnu sobu. Heti su oči bile pune suza. Kad je nato spazila Bena, čuvstva prevladaše i ona brižne u plač. Plačući, baci mu se u zagrljaj. Oh, Ben! uzviknula je. Nisam... nisam uspela da vodim ranč kako treba!... One glupave budale ubiše me u pojam! ko? odjednom se Ben nakostreši. Mladići, a i neki... stariji. Upravo su mi zagorčali život. Lijenčine proklete! izdera se Ben. Sve ću ih najuriti. Zahvaljujući nešto Ininoj nežnoj brizi, a nešto Benovoj Ijutini, Heti očas dođe k sebi. Ah, ne, Ben... napokon, nije ništa tako ozbiljno da bi trebalo Naprosto su koristili svaku mogućnost i izmišljali svakojake razloge samo da mi se približe... da mi do besvesti udvaraju. Grohotan Benov smeh izmešao se s Ininim veselim vriskom. Heti se morala što je bolje mogla pomiriti s takvim veseljem. Najzad, nevolje su sad nestale i drugo joj nije preostajalo doli da oprosti upornim kavalirima koji su je opsedali. Benovo i Inino izvanredno raspoloženje i majčin vidljivo bolji i lepši izgled bili su dovoljni razlozi da se i Heti sama razveseli od sveg srca. Šta ste mi doneli iz Frisca? upitala je znatiželjno poput deteta. Bombone osmehnu se Ben. Novu proletnu haljinu i šešir... oh, prekrasni su dometne Ina. Kćeri, i ja sam ti nešto donela dobaci majka, sva ozarena.

Sad mi je gotovo drago što ste otišli i mene ostavili ovde ganuto odvrati Heti. Za vreme večere nijedna reč nije izrečena o osnovnom razlogu putovanja u San Francisco. Ina se raspričala o tome kako je obilazila trgovine, a Ben je pripovedao o zajedničkim odlascima na obalu, u parkove i kazališta. Međutim, kasnije, kad se gospođa Ide povukla na spavanje, Ben odvede Heti u Ininu sobu gde se mali Blaine sav blažen uveseljavao svojim novim igračkama. Heti, ovaj naš odlazak predstavlja veliku prekretnicu u našem životu ozbiljno započe Ben. Oh... Ben, šta kažeš izmuca Heti. Nato Ina skoči i izgrdi Bena zašto tako netak tički i neposredno prelazi na stvar, i potom dometne: Draga Heti, nije ništa od čega bi se morala prestrašiti. Zima i proleće su prevlažni za majčino zdravlje, a i prehladni nastavi Ben. Ako ostane ovde, doći će joj i život u opasnost. Znači, nećemo je držati ovde odlučno ga prekine Heti. Upravo tako. I Ina i ja smo došli do istog zaključka.

Da li bi mami bilo bolje u kakvoj drugoj klimi? nesigurno upita Heti. Ona može ozdraviti odvrati Ben. Njoj treba suva, blaga klima, topla zimi a sveža leti.

Gde je takva klima? Nije ju teško naći, samo što Ina i ja ne znamo naći najbolje rješenje. Tu nema problema odvrati Heti. Ja ću poći s majkom i živeti s njom. Zna se da hoćeš, ali time opet nije sve rešeno. Valjda imamo sredstava za to? Imamo ih, ali stvar je u tome da niti ja niti Ina ne želimo da se odvojimo od majke i tebe. Toliko da znaš. Razdvajati se nećemo. Naglo zamagljenim očima Heti je gledala u brata. Ono što ona nije izgovorila, to su Ben i Ina osećali. Ina je probledela, na njoj i njenu mužu videlo se da su nešto odlučili. Očito su o celoj stvari već raspravljali i došli do zaključka neobične važnosti. Ben, ni zamisliti ne možeš koliko me te tvoje reči raduju uzbuđeno će Heti. Teško bi nam bilo kad bismo se morali razdvajati. Živim samo za majku, tebe i tvoje. Ako ne želite da se majka i ja rastanemo od vas, onda Idem s tobom, tu nema više diskusije prihvati Ben tonom konačnosti. Ali je samo strašan problem kako to ostvariti. Prodati! izusti Heti muklo. Ta ovde smo preživeli celi svoj vek. Na ovoi smo se zemlji obogatili. Ona nam je dom! Ben, bez majke, neće nam biti dom. Neće. A isto bi bilo kad bismo se razdvojili. Samo, mrsko mi je da zemlju žrtvujem budzašto samo da bi je što brže prodao. A gde god išli, treba nam puno novaca. Ben za ovu našu zemlju ponuđeno mi je dvesto hiljada dolara reče Heti. Brat se zabulji u nju. Nakon duge stanke, prozbori: Heti, ne lupetaj koješta. Ionako mi je puna glava problema. Mogu je sutra prodati za te novce s visine odvrati Heti, svesna ogromnog značaja svojih reči. Sad znam da je luda zavapi Ben okrećući se ženi. Meni se čini sasvim sigurnom i zdrave pameti moj mladiću otpovrne Ina. No, ti se ionako ne razumeš dalje od divljih konja. Heti i ja imamo smisla za posao. Ben skoči. Sto mu sotona! Imaš pravo! Ne, ne, naprosto ne verujem da bismo mogli prodati za tolike novce. Istina je, Ben, samo me poslušaj nastavi Heti i u kratkim crtama ispriča o dolasku onih ljudi iz Klamath Fallsa i njihovoj ponudi. Konji nisu uključeni u cenu? Ne moram dati kalif orni jskog riđana? živo će Ben na kome su se već zapažali znaci krajnjeg uzbuđenja. U svojoj ponudi obuhvatili su zgrade, zemlju i stoku, ali konje nisu. Devojke, onda je gotovo, rešeno! krikhe Ben dajući oduška oduševljenju što se u njemu nakupilo. Poljubi Inu i zagrli Heti. Ushodao se i razigrao po sobi. Probudio je malog Blainea koji je bio zaspao na kauču, usred gomile igračaka. Ben, zar te nije stid? Toliko se raduješ zato što kuću prodajemo? predbaci mu Ina. Međutim Heti, premda i ona neugodno iznenađena bratovim oduševljenjem, ništa ne reče. Ben nije već godinama pokazao ovoliko i ovakvo uzbuđenje. Šta to treba da znači? Ben naglo stiša svoje oduševljenje i bled, ali platnenih tamnih očiju, stane pred one dve žene. Oprostite mi i pokušajte me razumeti reče. Setite se da meni jezero Tule nije ostalo u tako dragoj uspomeni kao što je vama. Jest mi dom, mislim da ga i volim, ali ne onako kao vi. Godanima je otac bio nemilosrdan prema meni. Od mene je stvorio otpadnika. Godinama sam živio daleko od kuće, usamljen i jadan, lovio divlje konje. Onda je Nevada upao u moj život. Zatim si došla i ti, Ina... I tako, uz pomoć vas, ja sam ponovo priveden domu. Ali, usprkos tome, nešto mi u svemu tome nedostaje... Ovaj je kraj za mene i pregusto nastanjen. Prebogat je. Za mene ovde nema dovoljno teškog rada. Brda i doline, jednom sama divljina, po kojoj su konji slobodno jurili, sad se pretvoriše u rančeve i farme. Sretniji bih bio u nekom novom kraju, recimo u Arizoni, gde na ogromnim prostranstvima ima malo rančeva. Više bi mi prijalo raditi onako kako sam navikao... Eto, zato mi je drago da prodam ovo ovde, da odvedem majku nekamo gde će se oporaviti, i gde ćete vi biti sretnije zbog svega toga. Zar Arizona? Ben, nisi mi rekao da si se odlučio za Arizonu odvrati Ina. Odlučio sam se tek sada. Heti je to rešila, od sveg srca joj hvala. Arizona! zamisli se Heti. Malo znamo o Arizoni. Zar to nije i previše divlja zemlja?

Divlja? Pa, i jest odgovori Ben. Arizona je onakva kakva je nekad bila severna Kalifornija. Ima u izobilju trave i žalfije, pustara i dolina, kanjona i planina, beskrajnih šuma, velikih reka. Ima na hiljade divljih konja, a jelena, medveda, puma, purana, divljači za lov koliko ti duša zaželi. Ima ruda, zlata, srebra, bakra. Nedavno se tamo vodio rat između stočara i ovčara. Ukratko, za pionira zemlja kao stvorena. Heti '• dometne Ina u Friscu smo upoznali jednog Arizonca, starca nekakvog, sedog kao ovca. Volela bih da si ga i ti upoznala. Bio je pun priče o Arizoni. Ben ti nije sve rekao. A šta sam zaboravio? pobuni se Ben. Zaboravio si da joj ispričaš o bandama koje piju krv rančerima, o Indijancima, Meksikancima, kradljivcima stoke, konjokradicama, podivljalim kaubojima, revolverašima, i šta ja znam što sve još. Ben, ako već moraš ići tamo, znaj da me to ozbiljno brine. I ja bih se zabrinuo, kad bih se bojao da ću upasti u onakva društva kakva je opisao onaj starac. Ah, on se samo pravio važan... Uostalom, što se toga tiče, mislim da bih se mogao i složiti s pokojim divljim kaubojem. Šta ti kažeš, Heti? Ton mu je bio izazovan a u smehu mu bijaše prizvuk nečeg njegovog, dečačkog. Plan o odlasku u Arizonu zaista ga je oduševio i oživio, to se videlo.

Heti se pokuša osmehnuti, ali joj je trud bio slab. Kao da joj se srce najednom nečim steglo. Zadržaću ranč na Izgubljenoj reci i na Mule Deer Flatu glasno je razmišljao Ben ushodavši se po sobi. Od njih se nikad neću rastati. Oni su vlasništvo moje i Nevadino, u jednakim delovima... Jednom ću doći natrag da ih obiđem, a ko zna? Rasijanih misli, Heti je te noći do kasna ležala budna. Nije umela reći da li joj je bilo do tuge ili radosti. Benova odluka nije ju iznenadila, ali su je u zabunu dovela njegova doista žestoko iskazana čuvstva. Usprkos svemu što mu bogatstvo, dom, žena i dete mogu pružiti, Ben žudi za životom u prirodi, za suvonjavim licem milog prijatelja, za bojom žalfije i obrisima divljih konja na horizontu. Jedva je dočekao da beži s jezera Tule! A Ina, nije ona samo žena koja voli, već i pametna k tome. Za nju, dom joj je tamo gde joj se srce nalazi. Uveče je Ina otpratila Heti u njenu sobu gde joj reče: Vidiš Heti, nismo ni sanjale kako se Ben oseća. Htela sam te pitati šta misliš, zar ova promena neće koristiti ne samo maminu zdravlju, već isto toliko i Benovoj duši? I ja to mislim, Ina odvratila je Heti. Ben je bio uvek nekako na svoju, i kad je bio mali. Otac ga inkad nije razumio. Pa, ja ću biti sretna s Benom ma gde to bilo odgovorila je Ina jednostavno. Moji će od toga napraviti celi problem, zgražavaće se što se upuštamo u nekakve pionirske avanture u dalekoj Arizoni. Od pustog bogatstva, moji su postali snobovi, osim Marvieja. Njemu je sad osamnaest, a luduje za lovom, pecanjem i jahanjem, isti je kakav je bio kao dečak, kad je bežao na Izgubljenu reku. Sećaš se, kako je doslovce obožavao Bena i Nevadu? Sad je s tatom na ratnoj nozi. Pitam se, kako će naš odlazak delovati na njega? Ina, nemoj se pitati. Mali će sigurno poći s nama. Oh, samo kad bi mogao! uzdahnula je Ina. Ali bi tata pobesnio ako bi mu neko samo natuknuo tako nešto. Onda će Marvie pobeći ustvrdila je Heti pouzdano. Sve je to Heti namatala u svojim mislima, a čim bi se setila same sebe poželela bi da se isplače. Naravno, uza sva ostala čuvstva pobuđena mislima na odlazak s jezera Tule, gde je od rođenja živela, bilo je i tuge. Ali suze koje bi joj se načas pojavile u očima nisu bile suze tuge, već nekakve radosti koja se rađala u dubinama njene duše. Sad je poput kamena sa srca odvaljena ona stalna, teška neizvesnost da se Nevada više nikad neće vratiti na Izgubljenu reku. Više se neće žderati u iščekivanju. Tamo, u dalekoj Arizoni, može se desiti da se nađu. Ben neće nikad prestati da traga za njim. I on će ga jednog dana sigurno pronaći. Koliko ga Ben voli tog svog drugara iz samotnih dana na Izgubljenoj reci! Ujutro je Ben doručkovao sa zakašnjenjem. Ini i Heti nije trebalo objašnjavanja znale su da je najpre otišao do korala. Vratio se. Izgled mu je bio izmenjen, već ga mesecima nisu videle takva, živa oka, vitalna, elastična koraka jahača.

L Hej, devojke, šta na ovo kažete? objavio je sav sretan. Jutros mi je Riđan prišao. Zamislite divljeg mangupa! Baš tako, prišao mi, a ja se sav uzbudio. Rekoh mu: „Stari moj, vraćaš se u neomeđene krajeve". I, razumio me... Oh, Ina, Heti, jutros sam ja drugi čovek! To se na tebi i vidi, Bennie rekla mu je Ina, lepih očiju ozarenih ljubavlju i radošću. Ali ti i Heti izgledate kao da ste celu noć preplakale. Takve su ti žene ponekad odvrati Ina. Naravno, ovo je velika promena. Ali, neka, mi se zbog tebe radujemo, a sretne smo i presretne što smo našli načina da se pobrinemo za majčino zdravlje. Blaine, sine moj okrene se Ben detetu koje je sedilo na visokoj dečjoj stolici idemo u Arizonu. Je li ti drago? Tata sletan? odvrati mali Blaine, upitno i zadivljeno uširenih očiju. Eh, ovaj je mali zbilja pametan reče Ben dižući glavu i upućujući osmeh Ini. Uto uđe gospođa Ide, te pravo svom mestu za stolom, kraj Heti. Šta to pričate o Arizoni? Ben se nasmeje. Ama, ništa mama, nešto sam se s Blaineom šalio. Otkad ste popričali s onim stočarom, stalno spominjete Arizonu mirno će gospođa Ide. Meni se on nije svidio. Grub je kao i zemlja kojom se hvalio. Nano, mi idemo u Alizonu zacvrkuta mali Đlaine veoma važnim tonom. Do tog trena gospođa Ide nije imala ni pojma šta se iza njenih leđa kuva. Gospode, smiluj mi se! uzviknula je. Tako, to li od mene krete!... Ben, nećeš se, valjda, vratiti lovu na divlje konje? Tvoj bi se otac prevrnuo u grobu.

Ben se nije isticao naročitom veštinom da istinu prikrije ili bar da je nekako zaobiđe. Unatoč tome što ga je Heti neprestance strijeljala pogledom, a Ina ga ispod stola krišom lupkala nogom, on bez ikakva uvijanja obrazloži majci da namerava prodati imanje i seliti u Arizonu. Nato gospođa Ide obznani da se ona ni maknuti neće s ovog mesta, niti će dopustiti svojoj kćeri Heti da ide. Isprva je Ben pokuša urazumiti, ali kako nije uspio, okrene stvar na šalu ne bi li smehom sve zataškao. Uzalud. Majka nato odmah spremno skoči neka neuvijeno kaže šta kani učiniti, na što on nije bio kadar odgovoriti već se zavije u muk. I tako gospođa Ide suznih očiju ustade od stola i izađe iz sobe. Blaine, sad ne bih rekao da si baš jako pametan žalosno će Ben. Majka se zaprepastila, jer je to doznala tako naprečac, Ben reče Ina. Zašto nisi bio malo obazriviji? Ali, neka, urazumeće se ona. Ti za mamu ne brini, prepusti je nama dometne Heti. Porazgovaraše o celom planu i na kraju Heti i Ina stadoše nukati Bena neka što pre pređe na delo, kad je već donio veliku odluku. Otrčaću da kažem mami i tati reče Ina. Nikad mi ne bi oprostili, kad ne bih njima naj

pre rekla. A možda mi i ovako neće nikad oprostiti A Marvie! Sto će taj vrištati! ' Sto mu! klikne Ben. Marvie će navaliti da pođe s nama. Ina, za malog je to izvanredna prilika. I ja to mislim, Ben ona pritvrdi.

Pa, u svemu ovome ima i neugodnih strana nastavi Ben. A ipak, velika je to stvar... Danas idem u Klamath Fališ. Heti, i ti moraš staviti svoj potpis na dokumentima o kupoprodaji. Čuj, de ti meni reci šta ćeš raditi s tolikim novcem? S kakvim novcem? začudi se Heti. Bedasta mala, sa svojim delom od ranca, zna se! Ah, da je to zapravo novac, nikad mi nije palo na pamet. Znaš šta, Ben, hajde da i ja sudelujem u rancu u Arizoni. Odlično. Ti si sestra kakve nema među milijunima. Prepuštam tebi da uveriš mamu, a tebi, Ina, da to isto učiniš sa svojima. Mislim da ti posao neće biti lak, jer jedino ti i Marvie, od svih Blaineovih, imate smisla za tako što. U Klamath je Ben krenuo rano, i ostavio Heti neka muku muči, ne samo s majkom, koju je trebalo uveriti, već i s ljudstvom sa ranca i jahačima među kojima se vest o odlasku Ideovih proširila kao požar u sušom spaljenoj preriji. I tu je Ben na svoj neuvijen, neposredan način objavio novost. Uostalom, razmišljala je Heti, kad već svako mora doznati, zar je važno hoće li to biti pre ili kasnije? Devetorici momaka, jednom za drugim, morala je objašnjavati kako se Ben nije šalio, ranč Ideovih zbilja će preći u tuđe ruke. Svi su ljudi odreda bili uzbuđeni tom viješću. Gospođice Heti reče jedan od njih nama nije stalo šta će biti s rančom na jezeru Tule, ali nas i te kako zanima šta će biti s vama i s gazdom. Bez nas ne možete poći. Oh, ja bih volela da Ben sve vas odvede sa sobom odvratila je Heti upola odsutna duha. Potom se dug sat mučila s majkom, kojoj, naravno, nije mogla reći glavni razlog zbog kojeg žele napustiti svoj stari dom. Ali, Heti je znala kako taktizirati s majkom, pa je uz pomoć strpljenja, proste logike i naročito ukazujući na Benovu potrebu za promenom, na kraju ipak iznela pobedu. Heti, na kraju krajeva ja nisam važna reče joj gospođa Ide plačući ali kad pomislim da bi se ti udala za nekakvog krakatog, dugokosog mangupa iz Arizone, nalik onom užasnom Nevadi, onda Majko, pa to bi bila divota! uskliknu Heti i lice joj se ulepša divnim rumenilom. Dabogda bila takve sreće! Na drugoj strani, Ina nije imala toliko uspeha sa svojim roditeljima. Vratila se besom užagrenih očiju i s tragovima suza na obrazima. Oh, Heti, bili su upravo užasni! rekla je. I Kate je bila tamo, a ti znaš koliko ona mene „voli". Tata je bio takav idiot da mi predloži neka se vratim k njima. A Kate dobaci kako mi u onoj divljoj zabitnoj Arizoni sigurno više nikad neće zatrebati lepa haljina i šeširić. Moje haljine su njoj uvek bile kost u grlu. A Marvie, ah, on

je bio sjajan! Pred ocem nije ni okom trepnuo. Vani, zagrlio me tako snažno da mi je dah isterao. „Da pođem s vama?" dreknuo je tako da sam se uplašila da ga oni unutra ne čuju. „Tako mi svih divljih konja ovoga sveta, i te kako ću poći! Kakav tata, ne može me ni sam vrag sprečiti! Ni da me veže, da me u buvanr strpa! Jahaću za Bena, loviću divlje konje, pecaću i hvatati zverke... ko zna, možda tamo naiđem na Nevadu." Divno srce ima taj dečko! usklikne Heti očiju punih suza. Čudno, koliko su Ben i Marvie voleli Nevadu zamisli se Ina. Čudno? upita Heti, s osmehom u uplakanim očima. Ne, nisam tako mislila... I ja sam ga volela. Dobro, Ina, glavno da smo probile led nato će Heti, brzo menjajući temu razgovora. Majka se protivila, ali sam je na kraju ipak pridobila. Tvoji se moraju pomiriti s činjenicom, sviđalo im se ili ne. Sad moramo zajednički dobro promisliti. Ben misli da je to jednostavno, uzme tebe, Blainea, mene i svoje konje i put pod noge. Po njemu, to je sve. Ali ti i sama znaš koliko ima stvari s kojima se on ne bi hteo rastati. Biće to velik posao. Šta kažeš, kako ćemo putovati? Pobogu, nadam se da nas Ben neće naterati da idemo na konju ili u kolima, karavanom odvrati Ina. Doduše, od njega me to ne bi čudilo. Predivno će nam biti, kad jednom krenemo sanjalački zaključi Heti. .

Tri dana kasnije, Ideovi su stajali na prednjem kućnom trijemu i pogledom pratili laka kola koja su se, vučena zapregom živih konja, brzo udaljavala niza stazu k cesti. To su odlazili Benov advokat i predstavnik one tvrtke iz Oregona. Ben je u ruci držao ček na svotu za koju se jednim potpisom odrekao plodne zemlje ranca na jezeru Tule. Pogodio se da će svoje sada već bivše imanje napustiti otprilike za dva meseca. Sto mu gromova! Kako je to brzo išlo! uzviknuo je teško dišući. Ina... Heti sad smo beskućnici. Ben, ako ti je teško ostaviti ovaj ranč, kako ćeš se tek odreći Izgubljene reke? zbunjeno će Heti. Izgubljenu reku ne dam izjavi Ben i pri tom namignu. Sad si me podsetila da moram odjahati tamo. Idem s tobom reče Heti. I ja ću dometne Ina. Mislim da vama oboma Izgubljena reka nije toliko prirasla k srcu koliko meni. Više bih volio poći sam, devojke, pošteno da kažem reče Ben. Nećemo smetati tvom bolu, dragi Bennie osmehne se Ina,

Na povratku iz Oregona zaustavio sam se u Hamellu Ben će. Sećate se šerifa Strobela? On mi je uvek bio prijatelj, čak i dok sam bio izgnanik te se na mene sumnjalo da sam stokokradica. Strobel znade koješta o Arizoni. Pozvao sam ga neka dođe danas posle podne. Hoću da ozbiljno porazmislim o svemu što mi bude rekao. Sad kad smo za sobom spalili mostove, kasno je tražiti savete reče Heti. Tačno je, što se tiče samog odlaženja složi se Ben. Ali, drugo je pitanje kamo otići. Arizona je ogroman kraj.

Nije ni čudo, pomisli Heti, što se Ben hoće posavetovati s nekim koji poznaje Arizonu. Počela je shvatati ozbiljnost njihova poduhvata. Stoga je s nestrpljenjem ravnim Benovu žudno čekala da čuje što će reći šerif Strobel; a ni Ina nije htela biti isključena iz tog razgovora. Sedili su na trijemu 'u hladovini, i dok se mali Blaine igrao na travi, oni objasniše Benovu starom prijatelju šerifu kakva ih nužda tera na takav korak. Ako ste već prodali i spremate se na odlazak, nema smisla da vas od toga odgovaram reče Strobel. Zao mi je. Biće žao i svim vašim susedima... Ali, recite vi meni, zašto ste odabrali baš Arizonu? Arizona ima povoljnu klimu. Liječnik nam je preporučio taj kraj odvrati Ben. Tačno, Arizona ima krasnu klimu, tu nema šta da se kaže složi se Strobel. Ali, osim klime, drugo ništa, samo pustare, kaktusi, tarantule, zmije otrovnice, krvoločna zverad, razbojnici, stokokradice i revolveraši. Gore od toga još nisam čuo žalostivo će Ben. Da li si baš posve pravedan kad ovako govoriš o onom kraju? Čuj, Ben, istini za volju, to je divan kraj nato će šerif, kao pritešnjen i prisiljen da oda takvo priznanje. Bio sam tamo dvaput, prvi put davno, još u doba stvaranja Teritorija, a drugi put pre dve godine. Nisam uočio neku veliku promenu, samo što su Indijanci sad umireni. U poslednje vreme, neki su se lupeži, razni tipovi s koca i konopca, s raznih strana prebacili u Arizonu To sam već čuo prekine ga Ben nestrpljivo. Izgleda mi da niko ne zna reći više od toga. A ja tražim savet u koji kraj Arizone da se uputim. Ne poznajem tu zemlju toliko da bih te mogao savetovati. No, mogu ti nabaciti kamo ne valja da pođeš. U južnim krajevima je pretopio, a u severnim prehladno. S druge strane, bolje ti je da se držiš što dalje od krajeva kao što su Tonto Basin, Sierra Ancas, Mogolloni, Mali Kolorado. Oko Springervila i Snowlakea ima krasne trave za ispašu. To je blizu Belih brda. No, taj su kraj gotovo potpuno naselili mormoni. Kroz Arizonu je tek odnedavna otvorena pruga za Santa Fe. Uzduž cele pruge iznikli su novi rančevi, pored onih što su od ranije postojali. Znaš kako je, ko god želi da se upusti u krupne poslove sa stokom, kao što i ti hoćeš, neće da bude daleko od pruge. Sto milja, to je najveća dopustiva udaljenost, ali u Arizoni to nije mnogo. Onakvu divljinu nećeš naći da celi svet obiđeš... Ben, samo ti ovo mogu reći: drži kuću, zimovnik, u Kaliforniji, u San Nevada

Diegu. Tamo je najblaža i najujednačenija klima na svetu. Pravo mesto za tvoju majku i za sve vas. San Diego nije daleko od južne i od središnje Arizone. Ako tako učiniš, možeš sebi odabrati najbolju zemlju za stočarenje u Arizoni, a neće te boleti glava hoće li zima biti oštra ili neće. Na nekim arizonskim visoravnima zimi je hladno kao na polu, ali je inače celi ostatak godine prava divota. Bogami, to volim da čujem! oduševljeno uzvikne Ben. Ideja ti je dobra, meni ne bi pala na pamet. Čuo sam za San Diego. Na obali je, blizu meksikanske granice. Kažu da tamo sunce sja svih tristo šezdeset i pet dana u godini. Sto mu! rešili smo problem, Ina. I meni se ta ideja mnogo sviđa složi se Ina. Šta ti misliš, Heti? usrdno će Ben. Sviđaće se mami. Ona nije baš oduševljena s tom divljom i mutnom Arizonom kako je nazvaše oni ljudi s kojima si razgovarao u San Franciscu. Šerife, dao si mi silnu ideju obrati se Ben prijatelju. A sad, nešto drugo: konj. Ti već znaš da se ja neću maknuti, a da ne povedem Riđana i još neke konje. Nego, reci ima li smisla da povedem sve bolje konje koje imam? To da si učinio bez predomišljanja reče šerif. Ono je zemlja konja, a i zemlja konjokradica. Ja bih konje poverio dobrim, pouzdanim ljudima, neka ih dognaju u kratkim etapama. Neka s njima pođe poljska kuhinja i jedna kola s opremom i krmom. Otpremio bih ih što pre. Dugo će im trebati. Moraju preći celu Nevadu i veliki dio Utaha. Jasno, to zavisi od izbora najboljeg puta. Tačno. Najvažnije je ipak odrediti cilj. Kamo će moji ljudi poći u Arizonu?

U tom grmu leži zec odvrati šerif. Sad je svibanj, i to prilično odmakao. Rekao si da si pristao da napustiš ranč otprilike za dva meseca? Jesam. Ali kad na to misliš, čini mi se da nema smisla produžiti muke... Žene moje, šta vi mislite? Bismo li mogli otići odavde za dva tedno? Oh, šta kažeš! vikne Heti, nemoćna pred onom žurbom i pred ugodnim uzbuđenjem što ga je izazivala. Da, Ben, možemo. Što pre to bolje prihvati Ina, očiju uširenih vlastitom važnom odlukom. Odlično! vikne Ben. Onda, ja polazim s konjima. Vi spakirajte što želite poneti i pošaljite u Klamaht, da se otpremi teretnim vlakom. A potom vi dve, mali i mama pođite preko Frisca. Mogu se u Los Angelesu ukrcati u vlak za Santa Fe ubaci šerif. I možemo se iskrcati negde u divljoj Arizoni gde ćemo nedeljama čekati na tebe dometne Ina. Ben, ako ti ideš na konju, idem i ja odlučno će Heti. Svi ćemo s njim dodađe Ina kojoj su na seđefasto belim obrazima izbile mrlje rumenila. Ah, žene, žene, pa to je ludost! odbije Ben. Izdržaćemo otpovrne mu Ina, sve odvažnija što god je više zamisao hvatala u njoj korijena. __ Biće nam zabavno. Kao u doba pionira! Sećaš li se kako se naša majka hvalila kako je kolima putovala u Oregon? __Bilo bi savršeno suglasi se Heti utišanim glasom; osećala je kako joj se prsa nadimaju. De, de, lupate koješta reče Ben, ne znajući šta drugo da kaže. Bilo je jasno da se odmah oduševio planom da jaše do Arizone. Možda vi to možete izdržati, ali pomislite kako će biti malom i mami. Mami će se to svideti i ništa joj neće škoditi skoči Heti. Uostalom, idem je pitati. Otrčala je da majci iznese zamisao o putu. Kćeri glasio je odgovor, dat tonom neuobičajeno živim čini mi se da je ovo Benu prva pametna ideja, ukoliko je od njega potekla. Meni će prijati. Upravo to mi treba, rad i življenje pod otvorenim nebom. Trkom se Heti vrati i slavodobitno objavi majčino mišljenje, na što Ben podiže ruke. Onda ću promeniti plan mrzovoljno reče. Odveo je šerifa do korala, dotle su Ina i Heti zagnale u ozbiljno razmatranje te važne faze svoga odlaska u novu zemlju. Ina je držala da nema mesta bojazni za malog Blainea. Heti je nalazila bezbrojne argumente u prilog putovanju karavanom. Potrpaćemo u sanduke, košare i kutije sve što nam je najdraže, i to ćemo natovariti u kola, a ostalo ćemo poslati sporovozno zaključi Ina. Tako je najbolje. Heti se posvema složi s Inom po svim praktičkim točkama plana, ali je isticala i romantičnu i pustolovnu stranu takva puta. Naposletku su jedna drugu uverile da je put karavanom upravo ono što su želele. Bena samo prepusti meni zaključi Ina. Oh, šta li će Marvie na ovo reći? dometne Heti kojoj su oči sijale. Hetina je dvojba bila opravdana. Usprkos Ininoj samouverenosti, Bena nije bilo lako uveriti. Dva dana je trajala ta borba i za to vreme svi poslovi na rancu okrenuše naopako. Kada nije slušao Inine argumente pod kojima je ipak postepeno popuštao, on se u nimalo primamljivom raspoloženju motao oko korala. Ujutro trećeg dana Ben zalupa na Hetina vrata. Diži se! prođerao se veselo. Bila bi divna žena čoveku pioniru! Ben, šta je, šta se dogodilo? vikne Heti uplašeno, sedajući u krevetu. Ispadaj iz krpa. Imaš posla, mlada damo. Jesi li... jesi li... izmuca Heti. Jesam i jesam. Odlazimo prvog lipnja čuo se Benov uzbuđen glas. Karavanom? Svakako. I Marvie ide s nama. Inin tata bio je jako popustljiv. Dopustio je da Marvie bude s nama godinu dana na pokusu. Morao sam mu dati časnu reč da ću ga poslati natrag ako bude divljao. Marvie neće podivljati... neće mnogo odvrati Heti. Oh, što mi je milo! Njega Ina najviše voli, od svih svojih Ben, onda... stvarno idemo? Nego šta, osim ako me vi žene ne ostavite na cedilu otpovrne Ben i teški koraci njegovi brzo se udaljiše niz hodnik.

Sitno uzdišući, Heti se baci na jastuk. Odjednom joj se učinilo da se iz nje iscedila sva snaga. Izgledi su krasni, ali i stravični po uzbuđenjima što putnika očekuju! Još nije došla k sebi, kadli u sobu bane Ina, potpuno obučena, tamnih očiju blistavih od radosti. Diži se, lijena curice reče vukući Heti iz kreveta. Sve je uređeno. Ben je sinoć do kasna bio kod tate. Već sam spavala kad se vratio. Bilo je četiri sata, probudio me i rekao da se odlučio. Idemo karavanom. Oh, toliko sam uzbuđena da mi se sve vrti u glavi... Mislim da je Marvie uticao da naša prevagne. On s Benom može da radi šta ga je volja, u tome je nalik Nevadi. Zar nisam bila mudra kad sam mobilizirala Marvie ja neka se založi za našu zamisao? Samo mudra? Ti si bajna! Ideova družina ne bi bila kompletna bez Marvie ja. Od tog jutra dalje nizali su se dani uzbuđenja, rađa, napora. Heti nije ni opazila kako vreme leti. Ukoliko ju je nešto poticalo više od skrivene misli i nade da će možda u Arizoni naći Nevadu, onda je to bilo majčino oduševljenje. Mnogo su vremena gubile u odabiranju onoga što će sobom poneti, ali su zauzvrat kod pakiranja radile neumorno i do kasno u noć. Kako se prvi lipanj brzo približavao, a s njime se primicala neizvesnost u koju će se zaputiti, Heti se seti da mora žrtvovati malo vremena i oprostiti se s nekolicinom svojih bivših školskih drugova. Ben kupi nekoliko novih, širokih i dubokih kola koja je dao pokriti platnom nategnutim preko visokih rebara. Dvoja kola, jedna za Heti i majku i druga za sebe, Inu i malog, dao je opremiti tako da su bila nalik udobnim sobicama. Kakav je užitak Heti iznalazila penjući se u kola koja će joj nedeljama, a možda i mesecima biti dom! Bilo je to kao kad se, još dok je bila mala, igrala kućanice. Uređivanje te kućice na kotačima predstavljalo je i zabavu i glavobolju. Heti je namestila zavese odmah iza vozačevog sedala. Uzak prolaz između dva ležaja pokrila je komadom tepiha. Ispod ležaja

spremila je vreće i kutije. Na stražnjem delu kola nađoše se naslonjači, stol sa zrcalom i mali lavabo, a zavesama je ograđen manji prostor koji će služiti za vešanje odeće. Onog jutra kad su krenuli, Heti se činilo da je u kakvoj mori. No, kad su prošli kroz Hammell, gde su svojim paradiranjem izazvali senzaciju, Heti je počela dolaziti k sebi. Majka je mirno ležala na svom krevetu, umorna, ali bez ikakvih znakova duboka bola. Heti rastvori zavesu i popne se na visoko sedalo kraj vozača, starijeg čoveka, koji je radio kod Ideovih otkad ga je pamtila. Kako nije htela plakati, pomislila je da će tu, na zraku, lakše obuzdati suze. Na čelu karavana, dugom uzbrdicom išao je čopor konja, ponajviše dorata i vranaca, među kojima je na suncu blistala plamena dlaka kalifornijskog riđana. S njima su bila trojica najboljih Benovih jahača. Za njima je išla poljska kuhinja, a sledila su kola s namirnicama oboja kola imala su zapregu od četiri konja. Benova kola bila su treća, a Hetina poslednja. Snažan poriv terao je Heti da se osvrne, ali mu se ona odupre sve dok nisu stigli navrh bri

jega. Kad se napokon okrenu, oči joj več bijahu pune suza, te ih je morala obrisati da bi videla. Koliko su već odmakli! Grupa kuća što je sačinjavala naselje Hammell ležala je u podnožju duge padine brijega. Iza nje, miljama se protezala široka dolina po kojoj su svetlucale trake vodenih tokova i ostaci negdašnjeg jezera, a na vetru se talasalo žito u velikim četvorinama. Pronašla je Ideov ranč, polja, staje, tamnu mrlju javora, belu kuću. Dom! Napušta ga, sigurno zauvek. Ipak, šaptala je sebi, drago joj je Što odlazi; tamo joj je srce usahlo; više se nikad neće vratiti, osim... osim Precenila je svoju otpornost. Dokrajčio ju je taj poslednji, dug pogled na jezero Tule. Spuznula je kroz zavese natrag u kola i potražila svoj ležaj gde zari lice u jastuk i prepusti se suzama. Plač joj je bio i reakcija na onolike dane uzbuđenja i rada, posle toga joj je bilo lakše i ona se prepusti blagodati

odmora i sna. Probudila se kasno popodne, sveža i mirna, i odmah je osetila živo zanimanje za trenutne događaje. Uto je karavan stao, na svom prvom logorištu. Heti izviri i opazi da su kola i konji skrenuli sa ceste na jednu travnatu ravan po kojoj je tu i tamo raslo više čvornatih hrastova između kojih je tekao potok. Ona se malo prošeta da protegne noge, osećajući kako joj se vraća neodređen užitak. Oduvek je volela logorovanje pod otvorenim nebom, ali joj se za to malokad pružila prilika. Sad će na ovom putu biti ono pravo! Konji su se valjali po travi trseći se svim silama i na sve načine da o tlo počešu zaprašena i oznojena leđa. Najnemirnijim konjima sapeli su noge. Ben je čašćavao svog Riđana punom zobnicom. Vozač poljske kuhinje, i kuvar istovremeno, teturao je pod naramčinom drva za vatru. Iz drugih kola izbačena su ćebad i nepromočiva platna. Vrativši se svojim i Benovim kolima, Heti zateče majku, Inu i maloga kako nasmejani promatraju šta se oko njih događa. U tom trenutku pojavi se Marvie Blaine, sa sekirom preko ramena. Bio je to visok, lepo građen mladić, pegava lica i jednostavnih crta, lepih, bistrih očiju. Nosio je overol, čizme s dugim mamuzama a za pojasom revolver. Ina i Heti spaziše oružje u isti tren. Marvie Blaine! klikne Ina, upirući u revolver. Šta ti je to? Moj revolver, nije valjda kutljača! važno odvrati Marvie. Pa šta ti to treba? upita ga preneražena sestra. Ina, sigurno ga ne nosim radi ukrasa otpovrrie mladić. Gospode! Je li ti znaš da to može opaliti i nekoga ubiti? Vidiš, izgleda da se zbog toga i nosi revolver odbrusi Marvie i udalji se. Heti, jesi ga čula? zaprepašteno upita Ina, iskolačenih očiju. Kako ga ne bih čula! nasmeje se Heti. Marvie postaje praktičan čovek. A Ben se tati kleo kako neće malom dozvoliti da podivlja uzvikne Ina. Ben, koji se upravo približavao, čuo je ženine reči, pa dohvati sina, baci ga uvis i dočeka na ruke.

Haha! a evo još jednog budućeg revolveraša! __ Ne vidim šta je tu duhovito rasrdi se Ina. Uto Benu priđe kuvar, vukući noge, očito u strašnom gnjevu. Gazda, vaša majka kaže da će ona kuvati, a ja neka poslužujem i neka perem tanjure. Sto mu! Zaboravio sam na nju odvrati Ben, boreći se sa smehom. No, Hank, zna se, to nema smisla, samo, moraš imati malo takta. Majka hoće da pomogne. U redu, ti nju pusti neka štagod čeprka! Čeprka, vraga! besno zafrflja Hank. Rekla mi je da sam prljav i zamazan, bacila mi je testo, zaviruje u sve... Ne, gazda, ja odlazim! Hank, nećeš me valjda ostaviti na cedilu? uplašeno će Ben. Hodi, ja ću porazgovarati s mamom. Kad se Ben i razbešnjeli kuvar uđaljiše, Ina i Heti udariše u razdragan, neobuzdan smeh. Heti... ne bih propustila ovakvo putovanje za celi svet reče Ina. Ni ja. Ali, pored toga imam neke slutnje. O čemu? O svačemu što nije smešno trezno odvrati Heti. Malo kasnije Ben se vrati. Bio je nekako potišten. Sto mu bogova! reče bacajući s glave stetson i čupajući crne kovrče. Uredio sanv stvar, ali ne znam šta ću od straha. Svi su kuvari, manjeviše, primitivni i nisu naročito uredni. Jasno je kao dan da mama neće trpeti nečistoću.

A ona poznaje posao logorskog kuvara. U svoje je vreme putovala s tatom. Nije se složila s rasporedom što smo ga zamislili Hank i ja, da jedemo najpre mi, a zatim ljudi. Ne, rekla je. Gubi se vreme i radi se previše. Ješćemo svi zajedno. To je pametno primijeti Ina. Sad ste me setili da sam kao pas gladna dobaci Heti. Ja g'adan s trave složno zacvrkuta mali Blaine. Svi smo gladni, sine dometne Ben. Ubrzo su pozvani na večeru. U Hetinu duhu duboko se usijekla živopisna slika te večeri: vatra što dimi, miris izgorela drveta, lonci što se puše, novo belo platno prostrto ispred jednog hrasta, vruć biskvit, šunka što cvrči i svojim mirisom tera vodu na usta; visoki, tamnoputi jahač, još u đokoljenicama i s mamuzama na čizmama; njena majka, užurbana i prestretna, kakva već godinama nije bila; Ina, blistavih ljubičastih očiju; mladi Blaine, nemiran, raščupan, najzad u svom elementu; i Ben, uveseljen duhom ovog putovanja, ali i zamišljen zbog svoje odgovornosti. Nakon večere nastupio je onaj sat što se provodi uz logorsku vatru. Dok se tama zgušnjavala i noćni vetar dizao, čovek je nalazio ugodnost i zadovoljstvo kraj toplo te što je zračila od gorućih glavnji. Dok je tako sve promatrala i slušala, u Heti je neprestano raslo zanimanje za sve što je u vezi s putovanjem. Ljudi su s Benom razgovarali o detaljima i poteškoćama putovanja ovog konja treba potkovati, onim kolima su kotači nepodmazani, treba odrediti noćne stražarske smene, valja

promisliti o nizu stvari u vezi s cestom kojom će dalje ići. Dva dana cesta će biti odlična govorio je Raidy, jedan od najstarijih Benovih ljudi. Mnogo sam puta išao ovim putem, sve do Jeffersona. Međutim, prekosutra skrećemo s nje, a cesta kojom ćemo onda

ići prava je propast za kola. Vodi preko brda u Nevadu. Ali, u Hammellu sam čuo da je sada bolje utabana. Uz nju nema novih naselja kopača. Salisbar je pravi grad, na primer. Kakvo je mesto Linevil? upita jedan jahač. Nisam nikada bio u njemu odvrati Raidjr. Sve što znam, to je po pričanju. Pretpostavljani da se i taj grad razvio. Jednom je to bio divlji grad, a tome nije davno. Stići ćemo u Linevil otprilike predvečer četvrtoga dana puta odavde, ukoliko ne grešim u računu i ne budemo imali neprilike na putu. Gazda, hoćemo li proći kroz Salt Lake City? upita drugi jahač. Nećemo, proći ćemo daleko na jugu od Salt Lake Citva odvrati Ben. Znači, nećemo proći kroz Tombstone? To ne znam. Je li ti znaš, Rady? Tombstone nije na našem putu uze objašnjavati Raidy i tim bolje za nas. Naš put ide u cikcaku kroz Nevadu, stalno naniže. Staza je slaba, ali prohodna. Onda ulazimo u Utah, i idemo u Marysvil. Taj grad je prilično daleko od granice i više na jugu. Od Marysvila vodi jedan put u Arizonu, sve do prelaza na Coloradu koji se zove Leejeva skela. Mormoni su godinama tamo. prelazili preko samog Velikog kanjona, pa valjda možemo i mi proći tamo kuda su mormoni prolazili, iako kažu da je ta zemlja najveća i najpustija na celom zapadu. Tako ćemo uštedeti hiljadu milja puta. Kad se Heti te večeri povukla u svoja kola, imala je jasniju predstavu o veliku poduhvatu što ga je Ben ovim putovanjem preduzeo. Gotovo se obeshrabrila, ali ju je stanovita uspomena podržala, ulivši joj snagu i postojanost. U kolima bilo je udobno i prijatno koliko god je mogla poželeti. Očito je tako bilo i majci, jer je već tvrdo spavala. Heti se skine, ugasi sveću i zavuče se pod pokrivače. Novina i neobičnost položaja u kojem se našla ne dadoše joj da odmah zaspi. Ležala je posve budna, zurila u senke što su poigravale na platnenom pokrovu kola. Nakon nekog vremena umukoše tihi glasovi muškaraca, a vatra zgasne. Crna tama i duboka tišina obaviše je. Kako to da se konji ne čuju? Vetar je brisao kroz hrastove, čas tiho čas opet snažnim zamasima. Osetila ga je gde puše kroz zavese i hladi joj obraze. Divlji, samotan lavež potera joj jezu niz kičmu. Kojoti! Sad se nalazi na rubu posvemašnje divljine. Veseo Benov doziv naglo je trgnuo Heti iza sna. Zaprepastila se uočivši da je sunce već pozlatilo platneni krov kola i da je njena majka u tišini ustala a da je nije probudila. Spremila se navratnanos i tako ne zakasni na doručak. Ljudstvo je još ranije doručkovalo, unatoč propisima gospođe Ide. Krasnu sliku pružiše konji kad su došli u čoporu praćeni kaubojima što su vriskali. Nakon toga nastala je opšta užurbanost, buka i čalakanje, sve

se obojilo živošću. Pošto je doručkovala, Heti je pomogla u nekim poslovima, potom namesti svoj krevet i pripremi se za dugu dnevnu etapu puta. Međutim, kako je uprezanje konja i tovarenje poljske kuhinje dugo trajalo, da bi joj vreme brže prošlo, stala je brati divlje cveće. Nakon nekog vremena, do nje dojaše Marvie, na jednom živom Benovom konju. Momčić se kao paun šepurio u svojim lepim kaubojskim dokoljenkama. Heti, valjda ne želiš ostati? upitao je suvo. Ne pada mi na pamet, Marvie odvratila je, u sebi smijuckajući se njegovu držanju. Onda požuri k svojim kolima. Mladić mamuzne konja i odjuri. Heti ga je pratila pogledom. ume jahati, nema šta! Hm, samo gledaj kad se kakva Arizonka zaljubi do ušiju u njega! Prišla je kolima i čula Bena kako govori: Ljudi, žurbe nema. Štedite konje i držite se što više zajedno. Sredinom popodneva potražićemo gde ima trave i vode. Dani što su sledili bili su Heti sve zanimljiviji. Kad su skrenuli s ceste, više nisu mogli brzo napredovati, pa čak i da je to Ben hteo. Put nije bio samo neravan, već i uzak i opasan, iako se videlo da je prilično prometan. Međutim, uz put ipak nisu sreli niti kola niti kakva jahača. Trećeg dana, kad su se pentrali preko brežuljaka, Heti dosadiše prašina, jara i grmlje koje joj je stalno smetalo pogledu, pa potraži zaštitu i udobnost u svom malom platnom natkrivenom domu. Tog dana kasno se ulogoriše, mrak je već bio pao. Sutradan su imali naporan put, džombastu nizbrdicu, a drugo ništa se nije videlo osim kamenitih padina, jaruga i prašine.

Očekivali su da će u Linevil stići rano i udariti logor pre mraka, ali je sunce već zašlo i kad su napokon ujahali u široku ulicu obrubljenu čudnim starim kućama koje su predstavljale taj granični grad, Heti je bila toliko umorna da ne pokaza gotovo nikakve radoznalosti za to mesto. Svojim izgledom grad joj je davao nekakav čudnovat, odbojan dojam; više bi volela da su se ulogorili negde vani. Kola stadoše. Kraj njih prolazili su nekakvi muškarci gruba izgleda, od kojih su neki uprtili pijuke i zavežljaje, i drskim očima zurili u Heti i Inu. Heti je spazila i neke Kineze kako vire iz tamnih dovrataka i nekakve bledolike muškarce u crnim odelima i s crnim šeširima koji su je netremice merkali pogledom. Povukla se u kola. Malo kasnije, Ben proturi glavu između zavesa na stražnjem delu kola, pa će: Ima ovde jedna gostionica, ali je bolje da ne idemo u nju. Zove se Zlatni rudnik. Raidy kaže da je negda bila strašna jazbina, a ni sad nije mnogo bolja. No, na kraju grada jedna žena drži konačište. Poteraćemo u njeno dvorište, pa ćemo kod nje večerati, biće bolje, promene radi. Ljudi mogu poći na kakvu farmu van grada i tamo se ulogoriti. Heti izviri, da baci pogled na Zlatni rudnik. Bila je to niska zgrada sumorna izgleda, prozora nalik praznim očnim dupljama, činilo se kao da

one zavese kriju mračne tajne. Sa široka dovratka buljili su nekakvi muškarci mrka lica. Ben, više bih volela da se ne zadržavamo u ovom mestu reče ona bratu. Ni ja ga nisam naročito željan nasmeje se Ben. Posle večere ćemo se pridružiti momcima tamo gde se oni budu ulogorili. Više nije izvirila iz kola. Vozač potera umorne konje i kola ponovo krenuše. Sa zadovoljstvom je Heti utvrdila da su stali mnogo dalje od onog prvog mesta. Iz već palog mraka Ben je doviknuo: Mama, Heti, izađite. Večera je spremna. Mislim da je dobra, bio sam u kuhinji. Ova se žena zove Vud. Prava je žena Zapada i razgovorljiva je. Ina je išla uz Bena koji je na rukama nosio zaspalog Blainea. Videli su da je kuća na većoj parceli, opkoljena stablima u kojima je vetar šumio. Ben ih povede okolo, iza kuće, odakle je dopiralo jako svetlo. Ušli su u čistu, toplu kuhinju gde Heti spazi čvrstu, rumenu ženu veoma ljubazna držanja. Oči su joj bile pametne, ništa im nije izmicalo. Heti se naročito dopala njena briga za malog, umornog Blainea koji se posve razbudio tek kad je počeo jesti. Večera je bila obilna i ukusna, a Heti dovoljno gladna da bi je s apetitom jela, ali iz ko zna kojih razloga ipak nije mogla puno jesti. Svoje neraspoloženje pripisala je nervozi koja ju je spopala čim su ušli u taj granični grad. Čudila se, jer je takva nervoza kod nje bila retkost. Ben i Ina uživali su u jelu, njih ni najmanje nije dirnulo nekakvo osećanje nečeg neobičnog u Linevilu. Gospođa Vud bila je naročito Benu zanimljiva. Heti uoči da gospođa Vud, premda razgovorljiva do krajnjih granica, sama ne postavlja pitanja niti pokazuje znatiželju. Koliko dugo živite ovde upita Ben. Biće blizu šest godina. Znači, preživeli ste zlatne dane Lanevila? Da, bila sam ovde i kad je bilo najgore, ukoliko ste na to doba mislili. Naravno, ovo mesto ni danas nije škola za odgoj uzordj e vojaka, ali, dragi moji, nije ni senka onome što je bilo! Grad se još razvija. Imamo školu, poštu, crkvu, nove trgovine i stalno nove naseljenike, ponajviše ljude koji se bave kopanjem zlata. Kako stoji sa stokom? upita Ben. Nema je, otišla je sa stokokradicama osmehne se gospođa Vud. Sva sreća za grad i okolne rančeve nasmeje se Ben. Da, i ja bih rekla. Ali, znate, bilo je među onim banditima i boljih ljudi, samo kad bi ih čovek upoznao. Svi su stočari manjeviše stokokradice, ako me razumete šta hoću reći. U svoje sam vreme upoznala masu Zapadnjaka, među njima videla sam i daleko gorih ljudi no što su stokokradice. Na primer kockari, koji mi nisu nimalo simpatični, iako je moj muž bio i kockar i revolveraš, pre mnogo godina, u Teksasu i Novom Meksiku, gde je život bio jako neizvesna stvar, to vam ja kažem.

Raiđy, to je jedan od mojih ljudi, govori mi da je i ovde, u Linevilu, još donedavno, život bio veoma nesiguran reče Ben. Nevada

Pa, to zavisi od vlastitog iskustva odvrati gospođa Vud. Taj vaš čovek sigurno nije vidio prave granične gradove, kao na primer Dodge, Cimarron, Lincoln i stotinu drugih. No, ne kažem da u svoje vreme nisu i u Linvil svratile neke prave ubojice, od vremena do vremena. Bio je tu Me Pherson, kockar, ali istovremeno i revolveraš, što nije česta pojava. Pa onda Sandy Hali. Taj je jednom samo u jednoj pucnjavi ubio četvoricu. Pa jedan kopač, neki Hendricus, ni taj nije bio šeprtIja s revolverom. Ali mislim da je od svih njih, koji su se našli u Linevilu, najopasniji bio džim Lejzi. Jim Lejzi? Ben će živo. čuo sam za njega. Kakav je to čovek bio? Jeste li ga vi svojim očima videli? Da li sam ja videla džima Lejzija! Pa on je dve zime prezimio kod mene otpovrne gospođa Vud. Znao vam je on satima sediti eno tamo, kraj peći, i pričati. Još je bio dečak. Nešto kao Billy Kid, koga sam takođe dobro znala. Ali džim nije bio zao. Bio je to miran, ugodan čovek tiha glasa. Mora da su ga prilike naterale u revolveraše. Došao je iz ajdaha. Ali, ako bi se razbesnio, onda je bio sam demon. Ovde je ubio nekoliko ljudi. Poslednjeg, nekakvog lajavog kojota Linka Kautorna. Taj vam je spadao

među one jeftine revolveraše, hvastavce, što hoće na lak način da dođu do slave. Ispizmio se na džima, pa ga je neprekidno badao i navodio na obračun. Svako je znao da se Link životom igra, samo on sam, budala, to nije vidio. Jednom je nasmrt pretukao jednu devojku, nato ga je džim izazvao i ubio. Po slije toga je džim otišao u Arizonu. Otad više ništa nisam čula o njemu. U Arizonu? I mi idemo tamo osmehne se Ben. Nadali smo se da ćemo tamo naći zdravu klimu. Ali neće tako_ biti ako je Arizona puna nekakvih Lejzija. Arizoni ili ma kojem drugom teritoriju mogu samo biti od koristi ljudi Lejzijeva kova otpovrne žena pomalo osorno. Slažem se, samo sam se našalio reče Ben ustajući. Moramo poći. Hvala vam na kraljevskoj večeri. Žena primi novac koji joj je Ben pružio i otprati ih do vrata, osvetljavajući im put svećom. Sretno vam bilo reče im. Zemlja u koju idete divna je. Samo što ćete u njoj izgubiti tu svoju Ijepooku sestricu... Zbogom, mali moj: u Arizoni ćeš odrasti na konju. Zbogom gospođo, i vi, gospođice.

. Dani zaredaše jedan za drugim, i Heti je najzad izgubila račun o njima. Valjajući se vijugavom stazom, ostavljali su za sobom bezbrojne milje Nevade, pustare suva i jalova tla, zelene ravni, doline ukliještene među gole bregove, brežuljke i visoravni. Gazda, ulazimo u kraj divljih konja reče stari Raidv jednog jutra, kad se karavan spremao na polazak. Već jučer smo videli te reponje. Momci su na sto muka. Riđana smo morali voditi na povocu. Ako mu danas ne nabiješ sedlo, moraćemo ga svezati kao kobasicu. Dovedi mi ga odvrati Ben kojem je nekakvo svetlo na tren ozarilo mrko, preplanulo lice. Ja ću ga jahati i pomoći da se konji gone. Staza je vodila naviše, sa svakog novog uzvišen ja činilo se kao da daleka prostranstva pozdavIjaju putnike. Jednoličnost bezpuća je kao kakvim nevidljivim plastom pritisla taj kraj. Nigde gradova, logora kopača, samotnih rančeva zapadne i središnje Nevade. Daleko prema istoku i jugu prostirala se pustoš koja se gotovo neprimetno, pomalo, ali danomice menjala, sticala više boje i života, nagoveštajući putnicima nekakvu još nevidljivu ali obećanu beskonačnost kojoj ih vodi. Na čudan i bojažljiv način, kao da na ovim lipanjskim danima sniva, Heti Ide je opet osetila dodir sreće. Kretanje, događaji i život na tom putu, dan za danom, svaka nova milja koja je donosila novi prizor, slutnja budućnosti koja leži iza ljubičastog gorja, zadovoljavali su nekakvu žudnju u Heti za koju ona dotad nije znala. Prašina i vetar, ledene oluje što su brisale s kamenitih gorja, strme nizbrdice i spori uzlazi, neprestano koturanje i valjanje kola, kasna logorovanja i tmaste noći, rad u kojem je morala pridoneti svoj dio od svega toga ništa je nije obeshrabrilo, ništa joj nije dosadilo. Naprotiv, ona je u svemu iznalazila nekakvu vezu s nejasnom prošlošću i obećanje da će joj se ostvariti neka neodređena težnja. Tražeći pogledom čopore divljih konja i promatrajući ih, najzad je shvatila svog brata Bena. Razumela je njegovu strast lov na divlje konje koja ga je gotovo upropastila. Možda takva ljubav prema konjima i prirodi razmišljala je Heti prema samoći i slobodi, teškom trudu i jednostavnom jelu, možda takvo zbližavanje s prirodom usmeruje čoveka k višim, plemenitim ciljevima. Gledala je kako se daleko u pustari miču oblaci, ispod kojih se razabiru mrke, pokretne gomile, čopori divljih konja, duge grive i repova što im vijore na vetru, kako jure napred, dok ih ne proguta siva tanca. Na vrhu jednog hrpta zastao je vran pastuh, oštro ocrtan na plavetnilu neba, pa se trgao i stuštio nizbrdo, ludo prožet osećajem slobode. Na obroncima, gde su iskrivljeni i zakržljali kedrovi izrastali najrjeđe, a ispod stare, sparušene suve trave probijala se nova, zelena, sveža, divlji konji što su pasli odjednom bi uspravili vrat, visoko digli izduženu gubicu, na tren bi

stajali kao kipovi nepomični, čilaši i dorati, vranci i bjelaši, s pokojim šarcem što samo bljesne među njima isto bi tako iz te trenutne nepomičnosti naglo, kao jedan, sunuli i nestali svi u istom pravcu. Sad znam zašto ih momci zovu reponjama pričala je Heti majci. Da ih vidiš, kolike repove imaju! Divlji su, rutavi i čupavi, koščati, usukani. Ali ih ima i vitkih, lepih linija, duge grive i repa. Tu i tamo sam opazila i ponekog pravog lepotana. Neću da gledam nikakve divlje konje odvratila je gospođa Ide. I nadam se da nijednog neće biti blizu mesta gde se budemo nastanili. Ponekad, na ravnima ili na dugim padinama, Heti je imala prilika da vidi kako su Ben i jahači morali naprosto odbijati nasrtljive divlje pastuhe. Kako je Riđan blistao na suncu! Udišući vonj svojih bližnjih, on se osećao u svom elementu. Heti bi tu i tamo začula njegovu prodornu njisku. Dan je prošao kao na krilima. U Hetinu duhu ostale su, slike osamljenih pastuha, lutalica, i čopora i krda od više hiljada divljih konja. Te noći do kasna, čula je Benove jahače kako vrište, pucaju i galopiraju iz logora i natrag. Za njih je to bila teška noć. Prošlo je više takvih dana, koje je Ben, zbog prisustva divljih konja, nazvao „svojim danima". I onda su se ponad drugih obronaka pod žalfijom i bodljikavim žbunjem uzdigle živobojne klisure Utaha. Marvsvil! Mormonski grad, u Utahu, veoma udaljen od granice, predstavljao je putnicima pravo utočište. Tu su se konji odmarali, kola popravljala, namirnice kupovale i obaveštenja skupljala. Da, možete se prebaciti u Arizonu govorio je stari mormon Benu, dok je oštrim pogledom, nalik plavom sječivu, prelazio preko Heti koja je slušala. Do Lunda i Kanaba staza je dobra. Onda prelazite u kraj klisura i kanjona. Tamo se sporo putuje. Vermilion Cliffs, Buckskin, Rock House Vallev, ispod Paria Plateau, i tako dalje, sve do Leejeve skele i Kanjona. A kad dođete tamo, strance, zaželećete da se vratite. Bolje se nastanite ovde, s nama, mi smo u ovoj pustari stvorili cvatuće vrtove.

U crno odevene mormonke dopale su se Heti, premda ih je žalila, kao što je žalila i one nevidljive, tajne žene o kojima su jahači šaputali. Zdrava i radosna djeca bila su veoma ljupka. Ali kad je spazila starce dugih, belih brada, i mladiće, visoke, mirna lica i plamena pogleda, Heti zaželi da pobegne u kola. Još jednom je Ideov karavan krenuo, stao se spuštati tvrdom stazom pustare, gutati milje, silaziti beskrajnim padinama pokrivenim crvenicom i zelenim raslinjem, u stopu praćen crvenim klisurama koje su se sve više dizale što su putnici dublje prodirali u izmaglicom zastrtu krasnu oblast kanjona. U blizini granice s Arizonom ležalo je mormonsko naselje Kanab. Usred zelenila belila se mesna crkva; brvnare i kamene kuće bile su opasane vrtovima i poljima; s obje strane staze protezali su se kanali za navodnjavanje. Sunce je grejalo ovo plodno mesto.

Najzad Arizona! Otegnut uzvik što se jednog jutra oteo iz Benova razdragana grla dopro je do Hetinih ušiju. Kakva li cara u jednom imenu! Ali, kad je bacila pogled niz zelen i crven ponor, preko onih trideset milja što se čine kao da su cigle tri, pa njima prešla uz ljubičastu padinu do stablja što se crnilo na platou Buckskin i pretvarao u gustu šumu, i dalje, do veličanstvenih, strmih klisura Vermilion, više se nije čudila caru tog imena. Jedan jedini pogled, što dah čoveku oduzima, pridobio je Heti zauvek. Nakon tolikih nedelje putovanja, za kojih joj se oko nagledalo a duh nauživao svakovrsnih boja i svakojakih prostranstava, ovde, na granici Arizone, Heti se u čudu zbunila. Oh, Ben ona dovikne zastanimo ovde! Ali Ben, koji je uvek najpre mislio na svoje omiljene konje, nije je čuo već je od jahao daleko napred. Gledala ga je gde zuri u prekrasnu dolinu što se protezala do nejasnih, tamnih, tvrdih klisura i u ogromno, namršteno pročelje platoa Buckskin. U suton su jahači stali i udarili logor na rubu borove šume, daleko iznad doline za čiji prelaz im je bio potreban celi dan puta. Bio je to logor bez vode, ali su konji još dolje bili napojeni. Heti je stajala

pored najisturenijih borova i promatrala zapad. Žarko žut i purpuran oblak visio je nad dalekim, izrovanim i ispreturanim crvenim stenjem gde se od tonućeg sunca širila nekakva ljubičasta izmaglica sva u prozirnim velovima i zrakama. Heti je kroz tu izmaglicu nazirala nekakvu tminu što zbunjuje i začarava, u kojoj su sene možda planine, a onaj purpur ponori neverovatnih dubina. Raskošni prizor stane bledeti, pa iščezavati, a ona se okrene šumi i logoru, žalobna srca, kao da je pretrpela gubitak nečeg dragog. Borovi, prava divota! Preko tla, pokrivena smeđim iglicama i divljini zumbulima, jurcale su crne veverice bela repa. Marvie se šuljao od stabla do stabla, s puškom u ruci. Lepota je ovako zastati u šumi, nakon tolikih logorovanja u ogromnoj, otvorenoj i vetrovitoj pustoši, kraj mršavih logorskih vatara koje ne zrače prijateljskom i bliskom toplotom! Zrak prezasićen mirisom borovine štipkao joj je nozdrve, nije joj bilo lako udisati ga iz punih pluća. Ben je timario svog konja i fućkao; jahaći su pristizali u logor pevajući, noseći uzde i zobnice preko ramena; mali Blaine, sad preplanuo kao Indijanac, gombao je amotamo, a gospođa Ide se, po običaju, uzvrtela oko vatre. U stražnjem delu svojih kola, Ina je bila nečim zabavljena. Heti pomisli kako su se sad pretvorili u nomade, u prave Cigane na maršu. Večera! veselo zapeva gospođa Ide. Hajd' navali! vrisne Hank, kao u želji da je nadvikne. Ben dozove Marvieja. Dubok glas njegov gubio se daleko niza šumske staze što su se tmicom ogrtale. Izmorena i duhom i telom, te večeri je Heti rano pošla u krevet. Ali, nije odmah zaspala. Čopor kojota opkolio je logor i uporno je zavijao, kevtao, lajao i cvilio. Divlja, ali i ugodna zbrka! Na jezeru Tule, čuti samotnog kojota, i to s dalekih brežuljaka, bio je pravi događaj za Heti. Ovde su kojoti mnogobrojni i drski. Sigurna je da ih se nekoliko drznulo doći u neposrednu blizinu njenih kola. No, malopomalo su se udaljili i najzad im se kuknjava i jadikovka izgubi duboko u šumi. Heti je zamišljala da je sad spremna na sva iznenađenja koja joj može prirediti priroda Arizone. Ali sutradan, kad su krenuli, i ona se, promene radi, našla na konju, te kad je iz šume izbila na plato i primakla se njegovu rubu, glas ju je izdao, nije imala snage ni da ispusti najslabašniji odjek Benovu otegnutu i snažnu vrisku divljenja. Veličanstvene, prekrasne klisure Vermilion stepenasto su se dizale jedne iznad drugih, ispod njih pukla je beskrajna širina doline što se, obojena mekano tamnopurpurno, protezala i širila nalik kolosalnp lepezi sve tamo do pustoši gde je hrapava pukotina u zemlji, zastrašujuća i stravična, kazivala Heti da to ona gleda u Veliki kanjon. Od tog časa, činilo joj se da je vreme stalo. Pustila je konja neka sam sledi one ispred, beskonačnom nizbrdicom, nije se obazirala niti je osećala ni prašinu ni jaru. Purpurna dolina je zjapila kao da ju je progutala. Iz vida joj se izgubi krajolik na čijem se kraju nalazila ona primamljivo čarobna hrapava pukotina. Slijeva su se dizale crvene stene, a zdesna su se penjale sive kosine crno obrubljena platoa. Sat za satom vukao se karavan preko purpurne ravni pod žalfijom, do novog sutona koji je umorne putnike zaustavio u zelenoj, travnatoj kotlinici gde je voda slankasta okusa pevušeći vijugala svojim tokom. Ljudi, još dva dana pa Rubikon'. uzvikne Ben bodro, premda i pomalo bojažljivo. Je li, gazda, šta ti je to sad Rubikon? upita Raidy brišući znojno i zaprašeno lice. Čoveče božji, Leejeva skela, tamo gde ćemo preći Colorado, ukoliko nam uspije. Sine, najpre skoči pa kaži hop odvrati Raidy. Dosada smo imali neverovatnu sreću. Još nismo niti jednog konja izgubili, niti nam je kotač ispao reče Ben i zabaci glavu kano lav grivu. Pa, to samo znači da dosad još nismo naleteli na konjokradice, ni na zaista gadne staze. Ali momci kažu neka pričekamo, pa ćemo već videti šta nas čeka kad pređemo Kanjon. Sutradan su se izvlačili iz doline, penjali se puževim korakom, sa tla obraslog zelenilom prešli su na podmukli pesak preko kojeg su se mučno probijali sve bliže ispupčenju ogromne crvene klisure koja je od oka krila pustoš na onoj strani. Napokon su ipak obišli tu izbočinu ogromnog kamenog zida i Heti zine. Učinilo joj se kao da joj je pred oči izbila sva pustoš ovoga sveta. Raspucano i isprevrtano crveno stenje, nalik zidu, spuštalo se do grla kroz koje je zlokobna crvena reka hučala. S druge strane, dizao se isti takav jezovit crven zid, nad njegovim raskidanim i ispucanim pročeljem visoko se posadila izupčana litica. Bio je to divovski

džep pustoši, u obliku slova Y. Jarko crvenilo i žutilo nigde nije bilo ublaženo zelenilom što oku prija. Bila je to prava rupčaga paklena, iz čijeg je dna kroz naprslinu blistala reka.

Sunce je užasno palilo. Crvena prašina dizala se u oblacima. Jednako se nad putnicima protezao silan masiv platoa s koga se otkinulo i srušilo bezbroj usova što su celu kosinu između litice i reke pokrile na hiljade velikih, peskom i vetrom razjedenih stena koje su svojim grotesknim oblicima učinile onaj pakao još jezovitijim. Tu su kola milela, kotači škripali i polako se obrtali; konji su se sporo vukli, jahači su se zgurili u sedlu; Heti je zatvorila oči da ih zaštiti od bljeska, od strahovite slike pustoši i razaranja, od odsjaja sa stena, sve crvenijih što se crveno sunce više bližilo svom smiraju. Pre nego što je popodnevno svetlo posvema iščezlo, putnici su zaobišii i poslednje ispupčenje kamena zida i Heti, otvorivši oči, ugleda sliku koja joj se učini kao iz bajki. Duboko u podnožju strahovitih, okomitih stena, ležala je bujna tamnozelena oaza polukružna oblika, s triju strana zatvorena liticama, a s četvrte omeđena mutnom rekom. Mrko preteća kao i ono stenje oko nje, reka se brzo valjala i upadala u tamnu, četvrtastu glavu kanjona odakle je dopirala zaglušna grmaljavina uskovitlane vode. Među onijemelim putnicima prvi se oglasi Raidy. Leejeva skela on objavi. I vodostaj je nizak. Bojao sam se povodnja, od snežnih otopina s planina. Eno stare skele kojom ćemo se prebaciti. Sreća glavom i bradom jaše s ovom Ideovom družinom! . Druga polovina srpnja. Nakon završena duga putovanja karavanom, Ideovi su se lepo ulogorili oko potoka u jednom topoliku u blizini arizonskog mestašca Sunshine. Ben je na jednom obližnjem rancu

ishodio dozvolu da mu konji tamo pasu; i tako, dok mu se obitelj odmarala, on je krstario unaokolo u potrazi za novim domom. Takva čoveka, nabijena životnom snagom i oduševljenjem za određeni plan, kakav je bio Ben u potrazi za rančom u toj čarobnoj, zadivljujućoj Arizoni, Heti još nije videla. Svojim je živim i poletnim duhom delovao na sve ostale. No, s druge strane, pokazalo se da nije lako naći mesto koje bi mu bilo po volji. Hoću hiljadu akera, ili i više objašnjavao je. Može i pet hiljada. Najvažnija mi je voda, a zatim hoću trave i šume. Potom lepo mesto gde ću podići kuću, kakav krasan vidikovac. Gazda, znaš da si zaista skroman rugao se stari Raidy. Pa to je sitnica kakvu ćeš naći na svakom koraku! Oduševljenje Benovo delila je i Heti, ona mu je podržavala želje. Danima su putovali od reke Colorado do visokog platoa na kojem su se sada ulogorili. Kraj što se protezao prema zapadu nalikovao je na sivozeleno bespuće što se gubi u nekakvim ljubičastim daljinama. Prema severu i istoku tmurno su se crvenjele planine. Heti i

Ina zavolele su prirodne lepote te krasne zemlje, ali ih je brinula divljina toga kraja, povučenost i rezerviranost malobrojnih naseljenika, pastira i jahača, koje su sretale, činjenica da su one mistične, preteće planine, što se čine tako blizu, u stvari ni više ni manje nego upravo Mogolloni za koje su Bena savetovali da im ne prilazi blizu. Kraj svega ovoga, dve žene nisu bile ni posve uverene da će Ben, doista, sklopiti jako povoljan posao. Unatoč tome, njegov vitalan duh, promena što se u njemu zbila, uočljivo poboljšanje zdravlja gospođe Ide, koja već godinama nije lula tako radina i zadovoljna, nagnaše Heti i Inu da ničim ne obeshrabre Bena već da ga podrže u svemu, pa stalipali. Tome su svakako pridoneli romantičnost i čar one divljine.

Oko podneva bivalo je strahovito vruće. Sunce je odozgo žarilo, lice i ruke su od njega pekle. No, bila je to nekakva suva vrelina, podnošljiva čak i u trenucima kad je bila najjača. Začudo, bez obzira koliko žarko sunce grejalo, u seni je uvek bilo sveže. Zahvaljujući neobičnosti arizonske atmosfere, u hladovini je svugde bilo ugodno. Sunce je žuto blistalo, nebo se ažurno plavilo, a pustoš je iz sata u sat menjala boju, ali je uvek bila mistična, bajna, činilo se da sniva. Noću su se na tamnom, baršunastom nebeskom svodu palile velike, bele zvezde. Malo naselje Sunshine ležalo je na željezničkoj pruzi, te su kraj Ideova logora svakodnevno tandrkali vlakovi, na veliko zadovoljstvo maloga Blainea. Heti su takođe predstavljali zanimljivu novinu, te ni ona nije propuštala prilike da ih promatra. Četrdeset milja od Sunshinea, na goloj ravni, ležao je grad Winthrop. Ideovi su tamo zastali jedan dan. To je mesto bilo, uglavnom, stačno tržište i prevoznička prometnica čija se glavna ulica posebno isticala prekobrojnim i upadljivim lokalima. Ben nije hteo ostaviti svoje ovde, niti je dopustio da se na veliko zvono oglasi kako bogat rančer iz Kalif orni je traži ranč. Međutim, ono malo što su ostali u Winthropu bilo im je dovoljno da upamte da mesto ima više dobro opskrbljenih trgovina, dve banke, veliku pilanu, raspoloživu radnu snagu i pokojeg bogatog, dobro situiranog Zapadnjaka. Pošto ga tri dana nije bilo, jednog kasnog popodneva Ben se vrati vlakom. U svoj je logor ušao kao tornado. Prva ga je čula Heti i odmah doviknula Ini: To je Ben. Kladim se da smo ovaj put udomljeni. Poslušaj ga šta radi odvrati Ina začuđenim i radosnim tonom. Istrčale su i našle ga opkoljena svojim ljudima od kojih se odvojio tek na Iriino živo dozivanje. Stao je nespretno grliti ženu, sestru i majku, stalno uzvikujući nešto nerazumljivo. Jao meni, jao meni ponavljao je vukući žensku čeljad za sobom, k poljskom stolu i klupama ispod jedne topole. Dajte mi čašu vode. Žedan sam. Moram se umiti. I gladan sam kao pas. Poslužile su ga kao prave brižne žene a celo ga vreme obasipale pitanjima. Na kraju, bacio se na travu i naslonio na stablo. Kupio sam ranč najavio je svečano, merkajući ih sve redom.

Ozbiljne, šutljive, Heti i Ina su ga samo gledale, dok mu majka suvo odvrati: Hm, to i mi znamo. Rekla sam da ćeš ga kupiti a da nas uopšte pre toga nećeš ni odvesti da ga razgledamo. Vi ćete se ludo zaljubiti u njega. Gde je? upita Ina, polagano se spuštajući na koljena pred njim. Šezdeset milja od Winthropa, oko stotinu odavde. Koliki je? Hiljadu akera. Sama paša. U blizini nema drugih rančeva. Deset hiljada grla stoke. Četrdeset hiljada dolara! Pa zar to nije sjajno? Tek treba videti. Znači, već si ugovorio? To se zna otpovrne Ben klimajući glavom. Da nisi bio prebrz? Jesam, jer nije bilo druge. Jesi li vidio tih deset hiljada grla? Jesi li ih prebrojao? Zaboga nisam! Pa šta misliš, Ina, da se sve to može obaviti koliko okom trepneš? Morao sam čoveku verovati na reč. Advokat što sam ga angažirao u Winthropu utvrdio je da su vlasničke isprave u redu. Prema tome, kupio sam ga. Ben, nadam se da ti taj ranč nije tamo, prema onim Mongollonima reče Heti nakon kratke šutnje, pokazujući na ono čudno, tamno gorje onkraj pustare otrgnute rumenom izmaglicom. Sto mu, Heti, bal je tamo lupi se Ben šakom po koljenu. Upravo, ispod samih guštara Mogollona. Ali, divna je ta divljina. Nisam joj mogao odoleti. Nisi se setio šta ti je tvoj prijatelj šerif rekao o Mogollonima?

Setio sam se, zaista sam se setio, Heti žurno će Ben ali, pazi... Sve ću vam ispričati Prekjučer, umoran i razočaran nakon obilaska petšest rančeva, vratio sam se u Winthrop. Bio sam obeshrabren i hteo sam se odmah vratiti amo. Sedio sam ispred jednog hotela, kad se pojavilo nekoliko jahača. Sjahali su i privezali konje za prečagu. Već sam se navikao na izgled ovih Arizonaca, svi su nekakvi grubi, surovi. Ali mi je ona družina privukla posebnu pažnju. Nekoliko njih nosilo je po dva revolvera. Imali su odlične konje i krasna sedla. Pošli su unutra, u lokal, a ja se obratim jednom stočaru koji im je bio blizu i upitam ko su i šta su oni ljudi. „Pa", reče on „u ovim krajevima nije uputno pričati o svojim susedima. Može zdravlju naškoditi." No, nedugo zatim neko me dotače po ramenu. Okrenem se i suočim s jednim od onih jahača. Očima me probadao ali mu je ton bio prijateljski, ležeran. „Oprostite, gospodine", reče, „jeste li vi rančer iz Kalifornije koji bi ovde hteo kupiti ranč?" „Jesam, gospodine", odvratim, „zovem se Ide i moram priznati da dosad nisam imao sreće." „Rekoše mi da je vama teško udovoljiti. Ali sam se ja, eto, rešio, pa vas pitam: kakav ranč želite?" Nato ja ustanem i stanem mu potanko objašnjavati šta zapravo tražim. On se nasmeje, kao da mu je nešto smešno, pa cimajući svoj dugi brk odvrati: „Ja sam Baridž. Imam upravo ono što vi tražite. Oko deset hiljada grla. Mnogo nežigosane teladi i jednogodaca. O brvnarama i koralima Nevada

ne vredi govoriti, ali ima vođe, trave i šume kakve nećete naći da celu Arizonu prokrstarite unakrst i popreko. Hoću da prodam, ali za gotov novac. Kako bi bilo da uzmete advokata i da s njim dođete u opštinu i proverite moje isprave? Pa onda, ako vam je po volji, mogu vas odvesti da vidite moj ranč." I tako nastavi Ben gospodin Keš Baridž mi je došao u pravi čas. Dopalo mi se kako je neposredno govorio o poslu i znao sam da ga nije mnogo briga hoće li prodati ili neće. Porazgovarao sam s jednim advokatom kojeg mi je preporučio vlasnik hotela, pa smo se nas dvojica našli s Baridžom u opštini. Dokumenta su bila u redu. Rekao sam Baridžu da bih želio pogledati ranč. Odmah smo pošli

kolima, imali smo brze konje, da ste ih samo videle. Oko trideset milja put je bio dobar. Potom smo se našli u šikarama kako ih je on nazivao. Ukratko, taj dio puta bio je pravi užas. Samo jedna staza, stalno goredolje, uska i džombasta. Baridž reče da ima i bolji put, ali je duži. Pre sutona stigosmo na ranč. Ništa vam drugo neću reći, doli samo da je to najlepši i najdivniji kraj što sam ga ikad gledao. Brvnare su zapravo prljave, urušene straćare. Spavao sam ispod jednog bora. Jutros sam ustao u čik zore i, drage moje, očas sam se zaljubio u to mesto. Na jednoj je padina, što se stepenasto spušta u zaravnima, sva pod borovima. S mesta gde sam stajao opazio sam jelene, vukove, medvede, purane, antilopu. Marvie će tamo pošašaviti. I, kamo god sam gledao, svukud je bilo stoke. S visoke zaravni pod borovima gledate u prekrasnu dolinu s travom, žalfijom i kedrovima, pa dalje u crvenožutu pustaru, na daljinu od stotinu milja. Odmah tamo, na licu mesta, upitam Baridža koliko traži. Reče mi pedeset hiljada. Ja mu tek tako nabacim da mu dajem četrdeset. On malo promisli i pristade. Vratismo se u Winthrop i zaključismo posao, danas u podne. Još mi je falilo nekoliko sati do vlaka, pa sam prošetao po trgovinama i lokalima. Poslednji put vidjeh Keša Baridža u nekoj kockarskoj jazbini, po svemu sudeći upravo se oslobađao jednog dela svoje gotovine. Nekim sam se trgovcima predstavio kao buduća mušterija i tako sam pridobio njihov interes. Ali, svi su bili manjeviše šutljivi. Ovde u Arizoni ne pričaju mnogo. Jedan čovek mi reče da Keš Baridž verovatno ima deset hiljada grla. Drugi mi pak reče da ih nema toliko, ali je to teško utvrditi. Pravo da kažem, nisam bio naročito zadovoljan odgovorima. Pošao sam i k nekom gospodinu Frankledgeu, najvećem stočaru ovog kraja i predsedniku banke, ali ga nisam našao. Na kraju, pretpostavio sam da mi je u pogledu stoke Baridž, po svoj prilici, naveo veći broj nego što je u stvari ima, recimo hiljadu grla. To je dozvoljena razlika u takvim poslovima i ja sam više nego zadovoljan. Tamo ču stvoriti najbolji ranč u Arizoni. Odmah polazimo. Ulogorićemo se i početi da gradimo kuću. Ako se nisam prevario, mesto će se svima vama strašno svideti, i to na prvi pogled, kao što se meni svidelo. Meni se već sada sviđa, Ben, prihvati Ina. Ono što ti voliš, to i ja volim. Tvoj dom je i moj dom, Ben, da li i mene uključuješ u taj posao? upita Heti ozbiljno. *

Na tebi je da kažeš, sestrice draga odvrati Ben. Doduše, volio bih biti sam, jer je ipak rizik. Onda, ako Ina nema ništa protiv, hoću da s tobom delim rizik. I ja ću. Svi ćemo zajednički preuzeti rizik, a stvorićemo čuda oduševljeno dometne Ina. Ben je unajmio jednog vodiča iz Winthropa da mu povede ljude i konje na ranč. Sutradan su Benova kola stigla u Winthrop, gde se on imao sastati s Baridžom, po dogovoru. Ali, Barigđea nije bilo. Benu to bi čudno, jer je Baridž, kako on objasni svojima, preuzeo na sebe obvezu da ih povede onim boljim putem i da na rancu zajednički prebroje stoku. No, pogledi što ih je Ben sreo kad se po Winthropu raspitivao za Baridža, niti su bili toliko čudni niti toliko nejasni. Na to on unajmi i drugog vodiča, nekog pastira Meksikanca, koji mu je jamčio da će mu teško natovarena kola čitava dovesti na ranč. Zaprege od po četiri konja lepo su prevalile dio puta od trideset milja preko pustare i u suton stigle do šikara. Čar sutona na žutom talasastom tlu i natprirodno čudne planine na zapadu gde su se celi dan skupljali olujni oblaci posve zaokupiše Hetinu pažnju. Vladala je teška zapara. Do kasna popodneva, oblaci se zgusnuše, sliše i nadvise nad crnim krajolikom, a kad je sunce stalo zapadati, crvenilo, žutilo i rumenilo, pojačani izvanrednim svetlom, pružali su sliku neusporedive lepote. Za sumraka preko neba stadoše nisko bljeskati mu nje, a niz pustaru se valjao odjek mukle grmljavine. Sledećeg jura putnici uđoše u neravan, šumovit kraj, koji se uglavnom penjao naviše, ali se takozvana staza, zapravo jedva vidljiv puteljak, toliko često survavala u duboke, suve i vrele jaruge, da ee o uzbrdici moglo govoriti samo kao o nečem veoma relativnom.

Šumu su sačinjavali kedrovi, hrastovi, jele i poretki borovi, a što je karavan dalje išao to su stabla bivala sve gušća, veća i tanja. Išlo se očajnički sporo. Na nekim mestima put je bio opasan, te su žene morale sići s kola i ići pešice. S južne strane nizali su se hrptovi nalik nekakvim nepravilnim rebrima daske za pranje; po stranama jaruge izbijale su naslage vapnenca; u senovitim udubljenjima svetlucale su bare; karavan je nailazio na peščane, ravne čistine preko kojih su konji s mukom prolazili. Na kraju, kedrovi i jele se prorediše, a borovi učestaše. Tu je počinjala prava šuma i, ako se izuzme naporan put kroz nju, u njoj je Heti doslovce uživala. Prvi put je tu videla jelena i divljeg purana. Spazivši divljač, Marvie je reagirao onako kako se od njega i očekivalo. Ni Ben nije bio lijen, već je odmah, s puškom u ruci, skočio s kola. Karavan je morao zastati, dok su se lovci šuljali k svom plijenu. Uskoro je šumom odjeknula pucnjava. Ben se, međutim, vrati praznih šaka, ali se Marvie, sav blistajući, pojavi noseći podebelog purana. Tog dana pređoše ciglih petnaest milja koje ih užasno izmoriše te su jedva dočekali da stanu i ulogore se. Pre nego što je zaspala, Heti je začula nekakav njoj nepoznat jezovit zov neke

zvijeri. Bio je nalik dalekom, muklom jecaju, toliko tužnom i neugodnom da se sva stresla. Sutradan ujutro Ben joj reče kako se onim krikom oglasio šumski vuk, zvijer koju je vodič nazvao samotnikom, i za koju reče da ih je puno u tom kraju. Šumski je predel bivao sve Iješpim, ali i sve divljijim, te je putovanje bilo veoma otežano. Gusto je stablje skrivalo krajolik pogledu. Zrak se raščistio, proredio, vrućina više nije bila nesnosna. Heti je naprosto uživala promatrajući gusto lišće, nalik zelenoj čipki, ispucanu, tamnosmeđu koru borovih stabala, baršunasto crveno cveće čije su latice sličile na bojom slepljene dlake četke, mrlje sunčeva sjaja na beloj travi, aleje borovih iglica što su se protezale unakrst i popreko šumom. Polovinom popodneva putnici izbiše u otvoreniju, rjeđu šumu.

Tu smo! razđera se Ben skačući s konja Kalifornija je stigla u Arizonu! Ina, majko, Blaine, Heti, siđite i uđite, kako ovi Arizonci kažu. Pazi! Eno purana! drekne Marvie, skoči s konja i istrgne pušku iz korica na sedlu. Stani, Indijance! uzalud se Ben derao za njim. Na rubu jedne zaravni ispod koje je ležala ravan pod žalfijom i kedrovima, našao se velik, razgranat bor, ispod kojega je Heti sela. Lutala je unaokolo sve dok se nije dobrano izmorila. Na jednom potoku, što je grgutom izbijao ; ispod mahovinom prekrivene stene, zadržala se tek toliko da ugasi žeđ. Prošla je kraj već odvano neupotrebljavanih i urušenih korala, i kraj ruinirane stare brvnare za koju je Ben u smehu rekao zaprepaštenoj Ini da će joj tu biti dom. Potok što se raspevano spuštao niz šumovitu padinu naterao je Heti da stane i oslušne njegovu muziku. Na drugoj zaravni s one strane potoka stajala je druga brvnara, u stvari bile su to dve jednosobne kolibice, sa zajedničkim trijemom u sredini, pokrivene jednim krovom od crvenih crijepova na kojima je ležao sloj mahovine. Hetin je pogled kao prikovan zastao na toj živopisnoj tipično šumskoj kolibi. Oprezno je zavirila u n.iu, i živo je kosnuše rečita praznina prostorija, porušeni kameni kamini i potkrovlja što su dosezala do polovine sobe. ko zna šta se sve zbivalo ovde! Sto je mračno, vlažno, memljivo! Ovo će biti moj i mamin dom odlučila je, uzbuđujući se na pomisao kako će sebi doterati kuću. Treba koješta popraviti, postaviti prozore, podnice, obložiti stene. Oh, već vidim kako će izgledati! Sta će mi nova kuća! I tako se na kraju našla na rubu široke zaravni, leđima se naslonila na onaj najistureniji bor, i začaranim je pogledom zurila u kraj što ga je Ben kovao u zvezde. Nije ni čudo! šapnula je Heti. Kad ničeg drugog ne bi bilo, to bi bilo dovoljno! Nalazila se na samom rubu šume, što se u nepravilnoj liniji protezao njoj slijeva i zdesna. Divila se veličanstvenim borovima, vetru što je šumio iza i iznad nje, čas jače čas slabije, i što se gore, u gušćoj šumi, čuo kao kakav mukli huk.

No, najviše je bila očarana pustarom. Miljama, u blagom padu, spuštala se prostrana padina, širila se u nedogled, divotno purpurna i siva, do blistavih ponora peska, stena i kanjona. Trava i žalfija krasile su tu prostranu dolinu blagom lepotom, neizmernim raskošnim, živobojnim čarom. Nadaleko raštrkani zeleni kedrovi i osamljene stene, neke sive, neke crvene, što su ovdeonde izbijale, bijahu nalik nekakvim velikim životinjama. Dolina se činila nekakvim predvorjem kojim se silazi u nerazaznajno nepoznato. S jedne i druge njene strane dizalo se predbrežje, nizovi brežuljaka nalik karavani deva grdosija što se nekamo spuštaju na vodu. Obli, sivi, ružičasti i bledozeleni, goli, bez stabla, bez kamena koji bi poremetio njihovu savršenu oblinu, ti su se brežuljci činili poput oblaka prozračnim. Od dostojanstvenih niskih brda, oni su se spuštali i smanjivali sve do malih humaka što su se na kraju gubili i pretvarali u ravan pustare. Svaki put kad bi Heti svoj očarani pogled prebacila s jednog na drugi udaljeni kraj doline, Činilo se kao da se i oblici, boje, daljine, nizovi samotnih kedrova, zmijugavi crni konci jaruga, stalno menjaju, u njenim očima uvećavaju, u njoj pobuđuju nova čuvstva, nalažu joj da ne skida pogleda s onih božanskih prostranstava, eteričnih boja i oblika, s one zapanjujuće tajnovitosti pustare, s one prekrasne goleti. Ne mogu se nasititi gledanja... i obožavanja ove lepote šapnula je u zanosu. Sad tek vidim da dosad ništa nisam znala! Oh, pređivna divlja zemljo... Arizono! Ako si ti njegovo utičište, onda je mojim molitvama udovoljeno, moja sreća biće potpuna.) m Prožeti Benovim poletnim duhom, Ideovi su zapeli da u ovom divljem kraju sebi stvore prekrasan dom.

Dve grupe radnika Meksikanaca, dovučenih s pruge, pod nadzorom stručnih i sposobnih ljudi, radile su na krčenju i probijanju ceste, na obaranju i dovozu debala. Iz Winthropa su unajmljeni prevoznici svakog drugog dana dovlačili daske, crepove, vrata i prozore, cigle i cemnet, male i velike cevi, i sve se to gomilalo u jednom privremenom skladištu. Tesari su stali dizati Benu kuću. Imala je to biti dugačka, prizemna zgrada, visoka krova, stena od brvana i širokih trijemova. Predviđena je gradnja staja, korala, rezervoara iz kojeg bi se hladna izvorska voda cevima dovela u zgrade i korale, ambare, spremišta, koječeg drugog što je Ben smatrao potrebnim. Bili su to dani ispunjeni radom. Gradnja je privlačila znatiželjnike kao da je to kakav cirkus.' Svakog je časa neko svraćao da vidi šta se i kako radi. Bili su to ponajviše čobani i kauboji iz okolnog kraja. Tu i tamo navratio bi i koji jahač na dobrom i živom konju, iz daljine bi promatrao, dugo bi se zagledao u Benove krasne konje, a naročito u kalifornijskog riđana, potom bi odjahao a da se nikome ne bi obratio. Čim bi spazio takve ljude, stari bi Raidv sumnjičavo vrtio glavom. Međutim, Ben se na njih uopšte nije osvrtao. Heti je smatrala da jedina ona zna šta se događa u Benovoj glavi. O tome se nije usudila govoriti, ali je tu misao tetošila u samom srcu svom. Držala je da je Ben smišljeno odabrao ovo divlje mesto u zabitnu kraju, u nameri da ovde stvori prvoklasan ranč, koji će privući pažnju svih mogućih Jkauboja, rančera, stočara svih vrsta, ovčara, odmetnika, stokokradica, revolveraša, između kojih će se valjda naći neko ko će ga uputiti gde bi mogao pronaći svoga izgubljenog prijatelja Nevadu. Do kakvih gotovo bezumnih, ali ipak veličanstvenih zamisli čovek dođe samo da bi pronašao prijatelja! Prema tome, zaključila je Heti, Bena nisu zanimali toliko ljudi koji ga posećuju iz pukog razloga da s njima stvori dobre susedske odnose. No, usprkos glasu i njegovoj širokogrudnosti i ljubaznosti, koji se nadaleko proširio, i činjenici da su njegov dolazak i delo predstavljali izvanredan događaj u tom kraju Arizone, ipak su se rančeri, što su živeli na tri stotine milja dugom prostoru ispod Mogollona, nekako sporo odlučivali da mu dođu u posete. Keš Bariđge se više ne pojavi da prebroji stoku, kako je bio Benu obećao. Nad tim su se Raidy i jahači iz Kalifornije teško zamislili i zabrinuli. Oni su kraj logorske vatre stali davati oduška nekakvim svojim crnim slutnjama i pri tom ih nije bilo briga da li će ih ko čuti. Ben se gradio ozbiljnim, ali se u sebi smejao. On je radio i čekao, brigu nije nikakvu brinuo. Jednog dana, za vreme ovih vrelih, prvih popodnevnih sati, dok je Ben sa svojom porodicom ručao u seni borova, na stazi se pojavi jedan jahač. Konj mu je prilazio hodom, jahač se radoznalo osvrtao na sve strane. Najzad se stao penjati padinom, pa kad je stigao do logorišta, sjahao je i gromko uzviknuo: Ja sam Tom Day. Došao sam da se upoznam s gospodinom Ideom. Raidy ga povede k Benu, koji ga je već stojeći iščekivao, s osmehom na preplanulom licu. Dobar dan, gospodine! reče došljak isturajući krupnu šačetinu. Jeste li vi Ide? Jesam. Drago mi je što smo se upoznali, gospodine Day odvrati Ben pokazujući pridošlici da mu je po čuvenju već poznat. Ja sam vam prvi sused reče Day. Moj je ranč na nekih deset milja odavde, na onu stranu. Trebalo je da još pre dođem. Sta ćete, mi u Arizoni prilično smo spori ljudi. Bolje ikad nego nikad odvrati Ben uz onaj svoj iskren osmeh. Dopustite mi da vas upoznam sa svojima, gospodine Day... Ina, moja žena moja majka Heti, moja sestra... a ovo mi je sin Blaine, budući arizonski stočar. Zaista mi je drago da vas sve upoznam razvuče gost naglaskom nedvojbeno teksaškim od kojeg Heti oseti kako ju nešto u srcu žignu. U njegovu je ponašanju bilo nekakve čudne kavalirštine koja mu je dobro pristajala, usprkos njegovoj gruboj i zamazanoj jahaćoj odeći. Maloga je Blainea svakako pridobio odmah, na prvi pogled. I Heti se čovek dopao na prvi pogled. Krupni je rančer sigurno Teksašanin. Imao je gustu plavu kosu koja je počela sediti. Široko mu je lice bilo negusto izbrazdano borama, biljegama jednog divnog života ispunjena naporima, borbama i iskušenjima. Pametne i prodorne oči njegove bile su blage, svetloplave, natkrivene gustim obrvama. Volio bih da mi pokažete šta ste sve napravili reče on Benu i mahne svojom ručetinom prema zaravnima. Biće mi drago, a volio bih da mi kažete svoje mišljenje o nekim mojim zamislima odvrati Ben, potom se okrene sestri. Sestrice, neka Hank pripremi štogod za jelo i neka donese pića.

Udaljiše se živo razgovarajući, te se vratiše tek sat kasnije. Heti im postavi jelo na klupu ispod zaklona, pa se povuče pod svoj šator u blizini. Ide, o lepoti vaše sestre već celi kraj govori reče Day. Zaista je zgodna devojka. Heti? Oh, hvala. Da, slažem se, veoma je zgodna odvrati Ben, očito polaskan. Žena je malo u Arizoni. Da li je udata? Nije! Ta, ona ima tek dvadeset godina! Je li verena s kakvim srećkovićem? Ne, nije. Pa, neka bude sigurna da će joj kauboji biti stalno za petama i da neće skidati oka s nje. Ako nisu drukčiji od mojih jahača iz Kalifomije, onda će to svakako uraditi nasmeje se Ben. Ako su vaši ljudi u udvaranju isto tako dobri kao u pričanju, naši arizonski momci neće imati puno izgleda. Strah me da moji ljudi možda previše pričaju uozbilji se Ben. Vole se hvaliti, a mislim da s tim neće daleko dospeti u Arizoni. Svaku hvalu treba i delom potvrditi razvuče Day. Nego, da vam iskreno kažem, Ide, dopali ste mi se. I, premda to ovde nije običaj, vidim da vam neko mora dati par saveta. Doduše, dok sam ovamo dolazio, nije mi ni na pamet padalo. Bio sam strašno znatiželjan, ali nisam ni slutio kakve ću ljude ovde naći. Gospodine Day, vaše reči smatram komplimentom i ponudom prijateljstva od srca će Ben. Meni su još u Winthropu rekli neka pokušam da se sprijateljim s vama. A meni će ovde i te kako biti potreban prijatelj. No, evo vam ruka prihvati Day vidim da niste takva prokleta budala kao što se priča naokolo. Možda i jesam prokleta budala, Day namrgodi se Ben ali u najmanju ruku znam šta želim na kraju postići. Onda vam je jasno s čim ste se, u stvari, uhvatili u koštac ovde? Budite sigurni da mi je jasno. Sve što sam ovde našao predvidio sam i ništa me neće razočarati. U redu, to je po mom računu prava reč. Prvo, recite mi, hoćete li vi uzgajati velika krda stoke? Hoću, a i konje takođe. Tako. Imate zaista krasno krdo. A onaj riđan! Divan je! Morate na njega dobro pripaziti, ako nećete da vam ga ukradu... Hoće li vaši biti s vama celo vreme? Neće, preko zime ću ih voditi u Kaliforniju. To je dobro složi se Day. Ovde je zima ponekad jako gadna. Zapravo, nije naročito hladno, ali pada mnogo snega, pa ljudi nikamo ne mogu maknuti. Premda zima nastupa tek krajem prosinca. Znate li vi da nam je ponekad na Božić upravo prekrasno vreme?! Pa to je sjajno! Day, potakli ste me da vas koješta upitam. Možete li me uputiti gde bih na žao dobre ljude? Ja ću od svojih ljudi zadržati samo Raidva, možda još jednoga, a ostale ću poslati kući. Baš sam vam to hteo savetovati. Ovde vam neće biti teško naći najbolje ljude, jer ih možete dobro platiti. Naši jahači dobijaju samo po četrdeset dolara, a ni toliko ne uvek. Ali, otkud ću ja znati koji su ljudi pošteni, a da ne govorimo o tome šta znaju ili ne znaju raditi? Dragi moj, sad me pitate nešto na što ni sam Franklidž, glavni stočar ovog kraja, ne ume odgovoriti. Žalosno je što tako moram reći, ali je živa istina, da u ovom kraju ni dragi Bog ne zna ko je lopov ko nije. Sto mu gromova! Valjda ne mislite ozbiljno! uzvikne preneraženi Ben. I te kako mislim. Činjenica je da ja mogu govoriti samo za sebe. Ja sam počeo kao i svaki drugi. U svoje sam vreme žigosao telad koja nije bila moja, i za koju sam znao da nije moja, ali, tako je svaki rančer radio, a u ovoj zabiti malo je onih koji to i danas ne rade. Ja to sad ne činim. Možete mi verovati na poštenu reč, Ide. Ima, doduše, ovde rančera koji sumnjaju u mene, kao što i ja sumnjam u njih. Evo iz kojih razloga: krađa stoke je u kraju ispod Mogollona, što se protežu na dužini od tri stotine milja, veoma probitačan posao. U ovom je kraju više stotina hiljada goveda, na paši. Računa se da sam Franklidž ima stotinu hiljada grla, Što znači, kradljivcima široko polje rada. Tu je već mnogo godina družina poznata pod imenom Oštra noža, pa je tu i družina Crnog bora, ona je mlada i gora. A nijedan pošten rančer ne bi znao reći ko je na čelu te družine, premda je sigurno da se taj nalazi među nama, rančerima. Pa onda ima sijaset manjih stokokradica, sve do onih najmanjih, kauboja pojedinaca, koji žele i sami

uzgajati stoku, pa im treba koje grlo za početak. Eto, Ide, takav vam je kraj u koji ste došli da uzgajate stoku. Uh, pa to je krasna kaša! othuknu Ben. U kojoj ste se sad i vi našli. Žao mi je što se nismo upoznali pre nego što ste tolike pare dali za posao ovde. Koliko vam je stoke Baridž prodao? Deset hiljada grla. Zapravo, ja sam mu poverovao na reč. No, istovremeno sam pretpostavio da će biti otprilike hiljadu grla manje, ali sam svejedno i s tim bio zadovoljan. Pa, da će biti manje, to ste dobro pretpostavili, ali to još nije sve. Kad se radi o broju stoke, nikad nemojte čoveku verovati na reč. Tražite neka vam pokaže tu stoku, i to žigosanu. Baridž je imao kojih petšest žigova, ali što se tiče broja, nikad nije imao deset hiljada grla, pa niti osam hiljada, šta govorim, niti... U stvari, niko ne zna koliko je imao, ali se zna da je stalno prodavao stoku. A šta mislite, zašto Baridž nije došao da prebrojimo stoku? Bio mi je to obećao, trebalo je da to odmah učinimo. Šta ja mislim, nije mi drago da vam kažem. Ali, ako se Baridž pojavi i s vama prebroji stoku koju vam je prodao, onda će me to odista iznenaditi i biće to daleko bolji posao no što sam ikad mogao i sanjati. Neće doći Ben će pouzdano. Day, više uopšte ne sumnjam: Baridž me je prevario. Dobro, ali to nemojte nikome ovde ponoviti opomene ga Day. Pazite dobro šta govorite, Ide. Pobrinite se da i vaši ljudi drže jezik za zubima. Ja ću vam dati dvojicu mojih momaka, a mogu vam još jednoga naći. Koliko ih ja poznajem, pošteni su, a osim toga sjajni su jahači i izvrsni strijelci. Baš je to lepo od vas, Day odvrati Ben zahvalnim tonom. Veoma sam vam zahvalan. ko zna, možda ću i ja biti u, stan ju da vam učinim neku uslugu kad bilo, s obzirom da smo susedi. Još sam se nečeg setio, ali mislim da uopšte nema smisla da vas pitam. Šta to? upita Ben. Baridž vam sigurno nije rekao da se kod mene na stoku zadužio četiri hiljade dolara? Nije mi rekao kratko će Ben. Vidite, tako stoji stvar. Nedugo pošto je došao ovamo, čekajte da se setim... da, bilo je to pre četiri godine, od mene je posudio taj novac. Neko vreme mi je plaćao kamate, potom je prestao, i ja sam od njega tražio da mi vrati dug, ali je on uto prodao ranč vama. To mi nije drago čuti, Day. No, što se mene tiče, vi se nimalo ne uzrujavajte, ali ima i gorih stvari. Baridž se i kod Hatovih zadužio na račun svoje stoke. A gde ti Hatovi žive? To su vam šumski ljudi, žive u šikari. Zapravo, svi kradljivci i odmetnici kriju se u šikarama. Te su šikare, u stvari, gotovo neprohodne gudure što se spuštaju s Mogollona. Najneprohodniji kraj u Arizoni, nekad su ga obitavali Apači. I tako je Baridž meni proturio svoje dugove? Neka je proklet!... Ima li u takvu slučaju ikakve zakonske zaštite? Već sam više puta gledao gde takvi slučajevi dolaze pred sud, ali se ništa nije dalo učiniti. Kupac treba da uredi dugovanja. Vidite, Baridž, u stvari, nije imao pravo da proda svoje imanje. Da, to shvatam. Trebalo je da pričekam, da se najpre raspitam. Šta ćete, prevario sam se u njemu, učinio mi se poštenjačina. Ne čudim se, i na mene je u svoje vreme napravio isti dojam, a ja nisam od jučer ovde. Šta kog pakla da radim, Day? Naime, ne mislim na dugove, njih ja moram vratiti, to mi je jasno, ali mi se ovaj posao svakim danom čini sve zapetljanijim. Koliko ja zapravo imam stoke, gde je ona, kako ću zaštititi i sačuvati ono što imam? Eto, imam čitav niz takvih problema. Dragi moj, na ta pitanja vam ni najbolji vidovnjak ne može odgovoriti odvrati rančer prasnuvši u bučan smeh. Ali, ne bih rekao da ipak treba tako očajavati. Ja ću doći k vama i dovešću te momke koje sam vam obećao, recimo, za sedam dana. U međuvremenu, malo ću promisliti. Dotle će vas verovatno i Elam Hat posetiti, čuo sam da namerava doći k vama, prema tome očekujte ga. Kad vam dovedem ljude, onda ćemo vi i ja nešto zajednički smisliti. Od sveg srca vam hvala, Day gotovo ganuto će Ben. Zaista mogu smatrati srećom što ste došli do mene. Nevada

Pa, možda je to i za mene sreća reče Day. Žuri mi se kući, ali samo još ovo da vam kažem: doći će vama i drugi rančeri u posetu, neki će hteti da sklapaju poslove s vama. Nemojte se prenagliti. Ne treba nikoga da uvredite, ali jednostavio nemojte ništa ni s kim utanačiti dok se prethodno ne posavetujete sa mnom. Sto mu muka! Na to me više ne treba upozoravati! Sad mi je strah ušao u kosti. Moja žena i sestra pašće u nesvest kad doznaju kako sam se dao prevariti od Baridža! Ako ćete mene poslušati, vi ženama nemojte ništa reći. Ono što ne znaju neće ih uznemiriti. Ali sestri Heti moram reći, jer i ona ima svoj udio u ovom poslu. Ona je htela da sudeluje s ravnopravnim delom, ali sam ja uzeo samo trećinu njena novca. Sad mi je drago što sam tako učinio. Ah, ona devojka s velikim očima? Znači, ona ima puno novaca? Heti dobro stoji. A i pametna je, kamo sreće da sam nju poslušao! Gle! Znači lepa i bogata udavača! Tu će nekom kauboju svakako upasti sekira u med. Sad mi je žao što nisam mlađi. Izabraću ja njoj najboljeg momka koji postoji u ovom kraju. Sad vi poslušajte moj savet nasmeje se Ben. Heti nemojte ni spomenuti tako nešto, ukoliko želite da budete u dobrim odnosima s njom. Hvala na upozorenju, Ide... No, već sam rekao da mi se žuri, a evo gde još ovde stojim. Da, gotovo sam zaboravio, nešto bih vas pitao reče Ben krzmajući, izmenjenim tonom. Mora biti da poznajete celu Arizonu, je li tako? Zaboga, sinko, kako? Arizona vam je velika koliko i sav ostali teritorij Sedinjenih Država! Ali, u ovim krajevima poznajem dosta ljudi. Da li ste ikad upoznali ili čuli za... jednog čoveka za čoveka koji se nazivao... Nevadom?

Glas je Benu malko drhtao. Od tog drhtaja i Heti, koja je u svom šatoru sedila i slušala njihov razgovor, oseti bol. Nevada? zamisli se Day. Da, Nevada. Naravno, bio je to nadimak. Tom čoveku nikad nisam doznao pravo ime. Hm! Je li to neko ko vam se zamerio? Ni govora... zapravo, obratno! Žao mi je, ali nisam čuo. Nevada? Još nikad nisam čuo za takvo ime niti nadimak. Inače, imena dobro pamtim. Znao sam mnogo ljudi koji su nosili razne nadimke, kao na primer Arizonac, pa Texas džek, pa Kalifornija, ali za Nevadu nikad nisam čuo. ifl« . Na kojih dvadesetak milja od ranca Toma Daya, sudac Franklidž držao je najistureniju postaju svoga ranca, južno od željezničke pruge koja je vodila u pravcu Mogollona. Do te postaje, nazvane ranč Chevelon, sudac je došao tako što je njen raniji vlasnik propao. Tu i tamo, sudac je posuđivao novac mnogobrojnim siromašnim naseljenicima. Svojom Ijubaznošću i velikodušnošću ubrzo se pročuo. No, premda se za nj znalo da nikada nije špekulirao, niti je ljude prisiljavao na isplatu duga, ipak su mu mnoge njegove transakcije donele dobit. Međutim, ranč Chevelon, bez obzira na to kojim ga je putem dobio, predstavljao je čist gubitak bar što se tiče uzgoja stoke. Sto i šezdeset akera zemlje toga ranca ležalo je kao u kakvoj traci uzduž ruba Kanjona Chevelon, jednoj od dubokih divljih gudura što sačinjavahu takozvane šikare Mogollona. Tu je šuma kedrova i jela bila najgušća, a nešto malo više i južnije pretvarala se u pojas borova. Vode je bilo dosta, ali se nalazila duboko udnu kanjona, te se morala pumpati. Kad je pumpa bila u kvaru, voda se morala donositi. Na brvnarama i koralima videli su se tragovi dugih godina, oluja i žege. Glavna brvnara stajala je na samom rubu kanjona, a njen je široki trijem išao rubom sive kamenite stene. Bilo je popodne, usred kolovoza, trijem je zbog hladovine i svežine predstavljao ugodno mesto za odmor. U duboku kanjonu zelenjeli su se gusti hrastovi i kedrovi; iz dubina je dopirao pospan, utišan žubor vode; topao Ijetnji zrak bio je zasićen slatkastim, suvim mirisom. Sudac Franklidž upravo je stigao. Retke su bile njegove posete ovom najisturenijem kraju njegovih pasišta. Dug, prašnjav put od Winthropa, po vrelu danu, izmorio ga je, i on se s dubokim uzdahom olakšanja spustio na jedno od udobnih sedala na trijemu. Jack reče on kauboju koji ga je dopratio ovde treba da se nađem s Dayom. Raspremi konje. Prenoćićemo ovde. Vidi je li i Day stigao i odmah mi se vrati. U redu, gospodine. Šta ću sa Stewartom? upita kauboj. Stewart? Reci mu da ću poslati po njega onda kada mi bude trebao nekako mrzovoljno odvrati sudac. Dobro, gospodine reče džek, šljapne konja uzdama i potera ga prema staji. Hm! Zaboravio sam na tog nadzornika izgunđa sudac Franklidž. Do vraga i ti poslovi sa stokom... volio bih da ih mogu poslati do sto vragova pa da uživam u miru ovoga mesta. Zahvaljujući svojoj divljoj lepoti i samoći, kao i bogatom broju jelena i purana što su se u tom kraju našli, taj je ranč bio Franklidžu najomiljeniji. S jeseni obavezno je dolazio na nj, lova radi. Pozvaću mladoga ajda da pođe sa mnom u lov, u studenom glasno je razmišljao sudac. Fin je to momak. Žao mi je, što je onako nasamaren. To nije dobra reklama za Arizonu. A kakvu divnu sestru ima!... Eh, da sam nešto mlađi... Sudac stade sanjariti, od čega se upola smejao a upola uzdisao. Njegova razmišljanja prekidoše zveket mamuza i topot koraka, on uzgleda i spazi gde se primiče Tom Day i kauboj džek. Day je držao ruku na kaubojevu ramenu i nešto mu je živo govorio. To podseti suca na snažno prijateljstvo koje je Day od prvog trenutka osetio prema mladiću koga je celi kraj nazivao Texas džekom. Lepo je ovako gledati u dvojicu ljudi u koje se, možeš mirne duše pouzdati! Zdravo suce! Baš mi je drago što si tu reče Day i teškim korakom popne se na trijem. Lice je razvukao u širok, zadovoljan osmeh i ruke je ispružio. Kako si ti, Tome? Dovući tu klupu. Trebamo se dugo i pošteno porazgovarati.

Pa, već je vreme. Day spusti krupnu telesinu na klupu, leđima se nasloni na ogradu trijema. Stetson je odložio na pod. Sudac se nasmeje, potom dobaci oštar pogled kauboju koji je čekao na stepenici. Jack, hteo si mi nešto reći. Jesam, gospodine, ali ja mogu i čekati. Ne žuri mi se otpovrne kauboj. Suce, ako poslušaš moj savet, onda odmah vidi šta džek ima da ti kaže umeša se Day. Hodi, ovamo, i sedi s nama, džek reče Franklidž. Kauboj učini kako mu je naloženo, ali pri tom ništa ne reče. Seo je kraj ograde trijema i naslonio se na nju, te se zagledao u zelene dubine kanjona. Sudac je znalačkim pogledom merkao njegovu vitku spodobu, radom pohabanu odeću, mršavo, bradom zaraslo lice upol skriveno ispod široka stetsona. Stewart je sinoć bio u gradu, napio se reče Franklidž nehajno. Je li danas ovde? Jest, gospodine, i sad je trezan odvrati kauboj. Suce, možda je tvoj nadzornik ispravan čovek, ali ja imam neke sumnje ubaci Day. U stvari protiv njega ništa nemam, osim što pije. Ali, eto, naprosto mu ne verujem. Možda nisam u pravu. Šta ćeš, ovo su teška vremena, kad se čoveku teško veruje. Gospodine Franklidž, kad sam potražio Stewarta, našao sam ga gde zajedno s Dillonom nešto potiho i važno razgovara. Sklonili su se ispod jednog kedra reče Texas džek. Dillon? ko je taj? Ime mi je poznato. To ti je nadzornik kod mladoga Bena Iđea objasni Day u kojem pobude znatiželju kaubojeve reči. Već dve godine radi u ovom kraju. Vrstan je stočar. Čovek pristupačne naravi! Svi ga vole. Moram priznati, i meni se sviđa. To je dobra preporuka za njegova gospodara leda, ili čak i za mene, ovakva čangrizava stara stočara Dobro, Tome, da pređemo na drugo Jesi li razmotrio onaj moj predlog? Jesam, suce, i prihvatam ga s oduševljenjem. Taj je posao za mene posve probitačan prostodušno odgovori Day. S tim se ne slažemo. Ti računaš samo na vrednost svoga ranca u usporedbi s ovim. Ali ja računam i na naše prijateljstvo i uzajamnu pomoć prema tome, sklopili smo posao. Evo, ruka, suce reče Day pružajući svoju veliku šaku. Znači, sad smo otraci reče Franklidž prihvatajući pruženu ruku. Udružićemo svoje rančeve i svu stoku koju imamo. Čim se vratim u grad, daću da mi se isprave potrebna dokumenta A sad, pričaj mi o tome što te muči. Pa, već znaš da je ovdašnja situacija iz dana u dan sve gora uozbilji se Day. Sta to podrazumevaš pod „ovdašnja"? upita Franklidž. Podrazumevam cio ovaj kraj koji se pruža uzduž divlje šikare Mogollona. Recimo, svojih pedeset milja zračne linije. Pa? Na njemu ima priličan broj rančeva i oko dve stotine hiljada grla stoke. Ali, za poslednjih mesec dana, posedi Bena ajda i naši najviše su stradali od stokokradica. Mi smo oduvek imali posla sa stokokradicama i uvek ćemo ga imati. Ne vidim u čemu je razlika između onoga što je bilo pre jedne ili pet godina i onoga što je danas. Suce, kao krupan stočar u ovom kraju, ti si, zaista, slabo obaviješten. Tome, već znaš da najveći dio mojih imanja leži uzduž željezničke pruge i na severu, u udaljenu kraju. Gotovo ništa ne znam o onome što se događa ovde. To je, uostalom, i jedan od razloga što sam te hteo za ortaka.

Upitao si koja je razlika između onoga što je sada i onoga što je bilo ranije. Ja ću ti je reći... uzimajući tebe, Bena ajda i sebe zajedno, ta razlika iznosi oko deset hiljada grla manje. Sudac naglo štropotom spusti noge s ograde trijema. Staaa? on će zapanjeno. Rekao sam ti deset hiljada, a po svoj prilici biće i više. Svakako, najveći dio te stoke pripadao je Ideu. Ali, i mi smo je prilično izgubili, a izgubićemo i više ako štogod ne preduzmemo. Znaš, Ide se pokazao lakom žrtvom. On je kupio od Baridža, koji je imao nešto stoke, samo što niko ne zna koliko. Ideova družina nije bila izvežbana za Arizonu. Ja sam mu od svojih najboljih jahača dao dvojicu. Jednoga od njih, Sama Tulla, našli su mrtva u šumi. Ustrijeljena! I do danas nismo otkrili ubojicu. Drugi jahač, Rang Jones, posvadio se sa Dillonom i napustio posao. Znam da Dillon nije uspio izmeniti stanje stvari nabolje, ali mislim da to niko ne bi mogao učiniti u ovakvoj situaciji. Tako, znači da su teško pogodili mladoga ajda revoltirano zagunđa Franklidž. Čudno da mi se nije požalio. U poslednje vreme češće smo se viđali. Ide nije takav čovek, suce reče Day, s toplinom u glasu. Neće se on nikome žaliti. A sestra mu, kakva je to žena! I ona gubi, isto toliko koliko i Ide. Zadubljeni u razgovor, njih dvojica nisu obraćali nikakvu pažnju Texas džeku. On se presamitio nad ogradom trijema, lice mu bilo skriveno,

a vitko telo napeto poput strune. U njegovu izgledu bilo je nečeg od jelena što napeto osluškuje. Tome, ja zaista jako cenim gospođicu Ide, a i njena brata reče sudac. Veoma mi je žao kako je Arizona razočarala to dvoje mladih ljudi. Sve nas treba da je stid. Treba da već jednom učinimo kraj tim prokletim krađama i lopovlucima. Suce, ne samo što se slažem s tobom, nego ti mogu reći da to mene pogađa još teže nego tebe, jer sam se lepo sprijateljio s Ideovima. Znaš li ti, da je on meni isplatio Baridžov dug? Četiri hiljade. I, neka me vrag nosi, znaj i to da je poslao po Elama Hata, te i njemu platio dug Baridža. Koliko, ne znam, samo znam da se Hatovi sedam dana nisu treznili. Gle! izusti Franklidž.

Odonda, razbojnici su drskiji no što su ikad bili u Arizoni. A ko su oni, Tome? Eh, da ti kažem, rekao bi mi da to tebi nije ništa novo. Samo, mislim da sada imaju novog vođu. U svakom slučaju, ne sedi skrštenih ruku, ali se vidi da za vođu imaju čoveka lukava kao lisicu. Gde teraju ukradenu stoku? upita sudac. Već dvadeset godina bavim se ovim poslom, ali sam sada zaista u nedoumici. Mislim da je teraju na sve strane. Ne valjda i do pruge? zapanji se Franklidž. I do pruge, svakako. U Winthrop ne, zna se. Čoveče, ima drugih stanica uzduž pruge. Jedan mi je ovčar pričao kako je gledao gde se stada stoke teraju preko Mogollona, u Torito. To je divlji kraj. Sigurno nijedna družina ne goni pljačkaše u Tonto. Sudac se zamislio. Tome, Hatovi su lošo društvo. Pre nekoliko godina imao sam okapanja s Elamom Hatom. Ni Stilhvellovi nisu ništa bolji. Ti ljudi iz šikara sigurno šuruju sa stokokradicama. I te kako izbrunda Day. Ali, ne bih rekao da su Hatovi kolovođe. Kedar Hat je gad, da ne može biti gori. To je opasan tip. A na revolveru, gotova smrt! Tu i tamo čuo sam o obračunima što ih je imao među ljudima svoga kova. Meksikanci pastiri boje se Kedara, od njega ne smiju ni pisnuti. Čuo sam ne jednom da je neki ubogi pastir umoren. Cadar Hat? reče sudac. Da, znam ga. Zloglasan čovek... revolveraš... Koliko ima tih Hatova? Ja ih sve znam odvrati Day. Elam i ja smo se uvek dobro slagali, ali sa Kedarom nikad nisam bio prijatelj. On je najstariji sin, onda su tu Henny i Tobe, pravi zli štakori. Najzad, tu je jedna devojka, Rose. Njoj je oko šesnaest godina. Sasvim zgodno devojče, majka joj je umrla još dok je bila mala. Kakva žalost! Siroče.. Bez pristojnog doma. Bez školovanja. Da, na žalost, u ovom divljem kraju mnogo je takvih nesretnih devojaka. Zašto se ne nađe kakav kauboj da odvede tu Rose i da je oženi! Mogla bi biti sasvim dobra žena. Svakako, suce. Tako ja mislim već odavno. Samo, teško će se naći kauboj koji će riskirati glavu tamo u šikarama. Sta je Ide učinio da spreči krađe? upita sudac. Otprilike sve što čovek može učiniti s divljenjem otpovrne Day. Silne je pare potrošio da unajmi posebne ljude koji će mu čuvati stoku. Uzeo je tog Dillona i skupo ga pleća. Njemu je koješta poverio. Međutim, čudan je taj Ben Ide. On se raspali kad ga razbojnici opljačkaju, ali mu se zapravo fućka za stoku. Međutim, kad se radi o njegovim konjima, a osobito o kalifornijskom riđanu, onda da ga vidiš! A kakav je to konj, suce! Kladim se, kad bi razbojnici odveli tog pastuha, Ben Ide bi osobno pošao u potragu za njima. Po njemu se vidi da je on već živio divljim životom. Dobar je jahač. Drag je to čovek, taj Ben Ide. Zapravo, sve bolje ga upoznajem. Imam dojam da je to rančer kojem ipak nije samo ranč na srcu. On nešto drugo traži. Obožava ženu, dete i tu svoju lepu sestru. Ali, ni u tome nije sve. Ja to samo osećam, a ne mogu ni sebi objasniti. Sve mi se čini kao da ga nešto boli. Možda je nekoga ubio u Kaliforniji, pa je morao da ode odande. Često sam se pitao da li ga to muči. Potom mi je padalo na pamet da možda nekog određenog čoveka traži. Onako kako to rade Teksašani, znaš, koji nikad ne zaboravljaju. Pre no što je sudac dospio odgovoriti, onaj prisutni kauboj, Texas džek, obrne se žestinom koja je ukazivala na prigušena ali snažna čuvstva. U seni širokog oboda njegova stetsona, oči su mu se žarile poput žeravice. Slušam... i čuo sam... sve što ste rekli! on će zadahtano. Pa šta onda, džek? ljubazno upita sudac, iznenađenim tonom. Da nisam hteo da nas čuješ, rekao bih ti da odeš. Tom Day je samo zurio, na njemu nije bilo toliko iznenađenja koliko iščekivanja. Dobro je poznavao kauboje, jer je sa njima cio život proživio. Sinko, šta je tebi? on izgunđa. Istim silovitim i naglim poketom kojim se okrenuo k njima, džek se sada ponovo obrne i nagne nad ogradu. Reklo bi se da se u njegovoj duši teška borba zbiva. Tren kasnije on se uspravi i ukoči, potom se opet okrene k onoj dvojici, posve izmenjena izgleda.

Molim vas da mi oprostite, gospodine Franklidž, a i vas za to molim Tome razvukao je polaganim, mirnim, nehajnim tonom. Silom prilika čuo sam sve što ste rekli, i to me... pa, nekako pogodilo. Nije ni čudo, džek ljubazno će sudac. Tom je svojom pričom i mene nekako smutio. čuj, ti, dugajlijo teksaška reče Tom reci ti meni zašto i Šta te pogodilo? Tome, mislim da mi je palo na pamet kako da se razbojnici likvidiraju nehajno dočeka džek. Do vraga, nemoj da lupaš koješta! uzviknu Day. Međutim, usprkos njegovim rečima, videlo se da ne sumnja u ono što je kauboj rekao, već samo da duboko razmišlja. Njegov je oštar pogled svetloplavih očiju bio netremice uperen u zasenjene, upol skrivene kaubojeve oči. Jednim trzajem se sudac Franklidž ispravi. Jack, mi smo zahvalni na svakoj sugestiji koju bi dao iskusan čovek kakav si ti. Dobro, govori, šta ti je na umu? oštro dometne Day. Nešto sasvim prosto i jednostavno odvrati kauboj. Mora se naći neko ko će otići u šikare i spanđati se s razbojnicima. Oho! Sad mi je jasno! gotovo podrugljivo dočeka Day. Kaubojevo se blago držanje izmeni, kao da je hteo jače delovati na ovu dvojicu. Neko mora jednostavno pobiti Hatove, možda i Stillwellove, i ponekog iz te družine Crnog bora... a posebno pronaći i ubiti tipa koji joj je na čelu. Zar samo to? Pobogu, džek, a ja sam mislio da ćeš ti govoriti o nečem veoma teškom i gotovo neizvodljivom! sarkastički će Day. Kauboj se gradio da ne opaža porugu. Pa, ni to nije baš lako odvratio je. Nije baš lako? Kauboju, pa ti si poblesavio, čim tako govoriš! prasne Day. Da, pronašao si sjajan način da se otarasimo razbojnika. Pobiti, i gotovo! Kao dlanom o dlan! A reci de ti meni, ko bi to izveo, a? Jesi li, možda, mislio da ćemo unajmiti kakve proslavljene revolveraše da nam obave taj „poslić"? Možda Kingfishera iz Teksasa, a? I Wessa Hardina? Ili su ti možda pali na pamet Billy Kid i Pat Garret? Dobro te se nisi setio džima leslia, za koga kažu da se sakrio i pritajio upravo u Arizoni, i to već poodavno! Činilo se kao da je preplanulo lice Texas džeka postalo nijansu tamnije. U očima mu besnu čeličan sjaj, on se sav napne. Tom Day, koliko me dugo poznajete? upitao je zvonkim glasom. Biće više od dve godine, sinko odvrati Day, kao prisiljen nekakvom nepoznatom silom. Hoćete li imati poverenja u mene? U to ne sumnjam. Tebi bih poverio i sav svoj imetak, pa i sam život! Suce Franklidž, koliko sam dugo kod vas radio? nato će kauboj, okrećući se sucu. Koliko se sećam, godinu i pol. I šta mislite o meni... kao čoveku? odmah će kauboj, prodornim tonom i pogledom. Jack, za moj račun još nikad nisam vidio poštenijeg, boljeg i radinijeg od tebe! otkide se sucu od sveg srca. Hvala vam. Vi niti ne slutite koliko to meni znači. I vi imate poverenja u mene? Kao da si moja krv i meso. Texas džek skide stetson i baci ga na pod. Široko mu je čelo bilo bledo, bistre svetle oči kao da su gorele nekim stalnim žarom; bilo je sedih dlaka u njegovoj dugoj kovrčavoj kosi na slepoočicama; crte na licu bile su mu tvrde, vilice stegnute. U redu. Moja je stvar da udesim stokokradice rekao je nehajnim tonom. Ti da ih udesiš! Glupost! Ne možeš se valjda toga prihvatiti sam?! uzvikne sudac. To je posao koji mora izvesti jedan čovek sam. Ponavljam: glupost! Suce progovori Tom Day i meni se čini da je glupost, ali ipak, stani malo. Ovaj kauboj nešto krije od nas. To sam oduvek nagađao... Hajde, Texas džek, govori šta misliš. Pametne oči staroga rančera bljesnule su razumevanjem, ali i čuđenjem. Poslušajte me reče džek, prigibajući se onoj dvojici. Radi Arizone, i vas, i vaših dobrih prijatelja, ja se moram pretvoriti u stokokradicu. Možda će mi dugo trebati dok ne otkrijem ko je vođa družine Crnog bora. Moraću da se opijam, da kradem i ubijam. Mogu i bez glave ostati na kraju. No, hoću da se tajna o meni očuva sve dok ne završim posao. A onda, ako se vratini živ, hoću da se skine ljaga s mog imena.

ko si ti, kog pakla? upita Tom Day, utišanim i muklim glasom. čoveče, ti hoćeš da me prisiliš da učinim nešto protiv svoje volje reče sudac dižući se. Ne želim da to pokušaš sam. To su kaubojske ludosti. Samo ćeš poginuti. No, svejedno ti se divim, džek, Bio živ ili mrtav, samo hoću da se skine ljaga s mog imena! ponovi kauboj. Kakva ljaga? Zbog lopovluka i krađa koje ću biti prisiljen počiniti. Čoveče, ja sam ovlašten da te ovog časa imenujem šerifom. To ću i učiniti. Ne, od mene nikad neće biti predstavnik zakona. Hoću samo ovo: da mi date svoju časnu reč, da ćete moju tajnu očuvati, i da ćete skinuti ljagu s mog imena, ukoliko se živ vratim. Jack, zar ti insistiraš na tom svom ludom planu? Od njega ne odustajem, bez obzira da li ćete me vi podržati ili ne mrko odvrati kauboj. Sad je već prekasno. Imam ja i svoj razlog, suce. S vaše bi strane bilo pošteno da me branite, da po potrebi na sudu izjavite da ste se vi i Tom Day složili da ja preuzmem na sebe takvu ulogu. Jack ti me nisi razumio žurno stade objašnjavati sudac Franklidž. Nemoj me postideti.. Ja ću te podržati svom svojom moći i autoritetom, i to sad odmah. Daću ti to pismeno. Hoću samo vašu reč, suce! U redu, imaš je. Evo ti ruka. Snažnim i iskrenim stiskom se rukovaše, a potom se Texas džek obrati Tomu Dayu. Tome, hoćete li me i vi podržati, kad se budem vratio? Do vraga, hoću! naprosto plane Day i stane iz sve snage stiskati i tresti kaubojevu ispruženu šaku. I tad, najednom, naglo i muklo othuknuvši, džek se otrže iz snažnog rančerevog stiska i uhvati se za jedan stup na trijemu na koji se nasloni svom težinom. U njemu je ustajalo nešto odavno pokopano. Iz prošlosti je iskrsla prikaza nečasnosti koja će okaljati čoveka što ga držahu poštenim. Kauboj se spremao na žrtvu, daleko veću od one koju su nagađali dvojica časnih starina rančera što su uozbiljeno iščekivali da on progovori. No, koliko strašna bila borba u njemu, okončana je u trenu, isto onako kako je započela. Kauboj se opet okrenu, ali sad naizgled nekako drukčiji, toliko drukčiji da se sudac i Day zapanjiše. Gospodo, nemate pojma koliko mi je mrsko da se odam on razvuče i osmehom ublaži onaj čudnovat, čeličan blijesak u očima, ali, mislim da to ne mogu izbeći. Što se mora, mora se. Nevađa

Govori već jednom, ko si ti, kog vraga? upita Day, kad je kauboj stao i trendva šutio. Tom Day, izgladnjeli kauboj kome ste se vi tada smilovali, slučajno se zove džim Lejzi!

. Nedelja je, za onih popodnevnih sati kada će svi slobodni ljudi na Franklidžovu rancu biti gde bilo, samo ne u spavaonici. Kauboj Texas džek ulazi u nju i s olakšanjem utvrdi da je sam. Upućuje se k svom ležaju da bi na brzinu spakovao svoje stvari. Iznad uzglavlja kreveta obešeni su par starih, upotrebom izlizanih i istanjenih, crnih kožnih dokoljenica, opasač i revolver. Po nagonu, kauboj eva ruka poleti. Kao kakvim čudom, u njoj se našao revolver. Sudbina je to gunđa kauboj utičući revolver u korice. Nešto mi nije dopustilo da više ne vžbam trzaj. Eh, baš sudbina! Za nekoliko trenutaka spakovao je stvari u omanji smotak koji će privezati za sedlo. Pokreti su mu brzi, ali ih izvodi kao u kakvu transu. Ustaje s poda i ogleda se unaokolo, potom odlazi u primitivno nameštenu ali udobnu dnevnu sobu. Nešto ga tera da stane pred zrcalo. Pa, zbogom, Texas džek progovori svom liku u zrcalu. S tobom sam bio gotovo sretan. S jednim brijanjem i šišanjem oprostiću se od tebe zauvek... A onda, nema toga koji u tebi neće prepoznati džima leslia. Četvrt sata kasnije brzo je jahao stazom što je vodila među kedrove. Uzeo je svoje sedlo, ali mu je konj bio slab, već poodavno su ga momci na rancu „škartirali". Našavši se u zaklonu kedro u*

va, jahač uspori konja na običan hod. Do Sunshinea ima devedeset milja, a on hoće da stigne na tu stanicu tek posle mraka i da se kriomice ukrca u kakav noćni vlak. Premda rezignirano setan, osećao je kako mu u grudima postepeno raste oduševljenje. Čim više nije žurio, duh mu se zaokupi uzrokom ove neobične pustolovine u koju se on dobrovoljno upustio. Činjenice su bile tvrde i hladne. Prikrio je svoju pravu ličnost; zakopao je prošlost; uzdigao se do poštena i korisna rada izvojštio je pobedu i stekao mir, premda ne i pravu sreću; a onda, poput groma iz vedra neba, pred njim se stvorila neizbeživa, neodoljiva sudbina. Koliko je patio slušajući Toma Daya kako sucu Franklidžu priča o Benu i Heti Ide! Stara rana nije zacelila. Stara ljubav živi u njegovu srcu, a potiskivanjem i negiranjem tokom godina samo je ojačala. džim Lejzi se povodio u sedlu. No, samo su jastrebovi, psi i možda koji pritajen kojot bili svedoci njegova prepuštanja čuvstvima. Stari konj polako je korakom išao stazom; zapadni vetar je u lice jahaču donosio vreo miris pustare; prašina se dizala i jara je pekla. Ah, znao sam, celo vreme sam znao muklo je šapnuo. Ben je došao u Arizonu da bi mene našao!... Zar nije pročešljao celu Kaliforniju, zar nije razaslao ljude po svim krajevima Zapada?... Zar mi Tom Day nije rekao, pre ciglih mesec dana, da se Ben Ide kod njega raspitivao za kauboja nazvanog Nevada? Ime koje mi je baš on, Ben, dao Nevadal Nije zaboravio. Na kraju, došao je u ovaj divlji kraj. Oženjen je, ima dete, kažu. Mora biti da je stari Amos Ide umro i Benu_ostavio svoje bogatstvo. Dakako, oženio se Inom. I sve to ga nije zadržalo, već je pošao da me traži. Ta je spoznaja bila divna, izvanredno slatka i dušu mu ispunjala milinom, ali je istodobno bila i nekako gorka. Jednom strahovitom, časovitom odlukom, bacio se ponovo u zagrljaj prošlosti, krenuo je da se ponovo pojavi pod onim nečasnim imenom. Razorio je sve što je izgradio. Samo snagom svoga strašnog imena može izvesti zadatak koji je sebi postavio. Kakve li ironije sudbine da • se zlim glasom što ga mrzi mora poslužiti da bi sebi otvorio vrata u društvu razbojnika koji upropašćuju Bena Idea! Mogu računati da ću na kraju krajeva ipak negde zaraditi metak gunđao je, opor u svom uzbuđenju. Ali ću po svoj prilici pre toga obaviti veći dio posla... I tako bi najbolje bilo. Ben ne bi nikada doznao da sam ja džim Lejzi. A Heti, ni ono ne bi doznala... Ne, ne bih rekao da će tako biti, nisam takve sreće. Glavu dajem da ću pre nego što sve bude gotovo naleteti licem u lice na Bena! I na Heti!... Divno, ali i užasno! Dok su časovi vrelog popođneva odmicali, džim Laey je jahao sav zaokupljen borbom u sebi. Na stanovitoj daljini prošao je olujni vetar, sa svojim sivocrnim ogrtačem, te je osvežio i raščistio zrak. Došao je suton, što se svojom žutom i purpurnom lepotom na zapadu takmičio s prekrasnom dugom koja je uzmicala zajedno sa olujom. Ali džim Lejzi nije ni zapažao sve lepote oko sebe. Kad je pao sumrak, stigao je pod Sunshine i zastao u jednom Šumarku topola. Skinuo je s ko

va, jahač uspori konja na običan hod. Do Sunshinea ima devedeset milja, a on hoće da stigne na tu stanicu tek posle mraka i da se kriomice ukrca u kakav noćni vlak. Premda rezignirano setan, osećao je kako mu u grudima postepeno raste oduševljenje. Čim više nije žurio, duh mu se zaokupi uzrokom ove neobične pustolovine u koju se on dobrovoljno upustio. Činjenice su bile tvrde i hladne. Prikrio je svoju pravu ličnost; zakopao je prošlost; uzdigao se do poštena i korisna rada izvojštio je pobedu i stekao mir, premda ne i pravu sreću; a onda, poput groma iz vedra neba, pred njim se stvorila neizbeživa, neodoljiva sudbina. Koliko je patio slušajući Toma Daya kako sucu Franklidžu priča o Benu i Heti Ide! Stara rana nije zacelila. Stara ljubav živi u njegovu srcu, a potiskivanjem i

negiranjem tokom godina samo je ojačala. džim Lejzi se povodio u sedlu. No, samo su jastrebovi, psi i možda koji pritajen kojot bili svedoci njegova prepuštanja čuvstvima. Stari konj polako je korakom išao stazom; zapadni vetar je u lice jahaču donosio vreo miris pustare; prašina se dizala i jara je pekla. Ah, znao sam, celo vreme sam znao muklo je šapnuo. Ben je došao u Arizonu da bi mene našao!... Zar nije pročešljao celu Kaliforniju, zar nije razaslao ljude po svim krajevima Zapada?... Zar mi Tom Day nije rekao, pre ciglih mesec dana, da se Ben Ide kod njega raspitivao za kauboja nazvanog Nevada? Ime koje mi je baš on, Ben, dao Nevadal Nije zaboravio. Na kraju, došao je u ovaj divlji kraj. Oženjen je, ima dete, kažu. Mora biti da je stari Amos Ide umro i Benu_ostavio svoje bogatstvo. Dakako, oženio se Inom. I sve to ga nije zadržalo, već je pošao da me traži. Ta je spoznaja bila divna, izvanredno slatka i dušu mu ispunjala milinom, ali je istodobno bila i nekako gorka. Jednom strahovitom, časovitom odlukom, bacio se ponovo u zagrljaj prošlosti, krenuo je da se ponovo pojavi pod onim nečasnim imenom. Razorio je sve što je izgradio. Samo snagom svoga strašnog imena može izvesti zadatak koji je sebi postavio. Kakve li ironije sudbine da • se zlim glasom što ga mrzi mora poslužiti da bi sebi otvorio vrata u društvu razbojnika koji upropašćuju Bena Idea! Mogu računati da ću na kraju krajeva ipak negde zaraditi metak gunđao je, opor u svom uzbuđenju. Ali ću po svoj prilici pre toga obaviti veći dio posla... I tako bi najbolje bilo. Ben ne bi nikada doznao da sam ja džim Lejzi. A Heti, ni ona ne bi doznala... Ne, ne bih rekao da će tako biti, nisam takve sreće. Glavu dajem da ću pre nego što sve bude gotovo naleteti licem u lice na Bena! I na Heti!... Divno, ali i užasno! Dok su časovi vrelog popodneva odmicali, džim Laey je jahao sav zaokupljen borbom u sebi. Na stanovitoj daljini prošao je olujni vetar, sa svojim sivocrnim ogrtačem, te je osvežio i raščistio zrak. DoSao je suton, što se svojom žutom i purpurnom lepotom na zapadu takmičio s prekrasnom dugom koja je uzmicala zajedno sa olujom. Ali džim Lejzi nije ni zapažao sve lepote oko sebe. Kad je pao sumrak, stigao je pod Sunshine i zastao u jednom Šumarku topola. Skinuo je s ko

nja sedlo i uzde, i pustio ga slobodna, činilo mu se kao da ovim činom kida poslednji končić što ga veže za život na rancu, život kojim je već toliko dugo živio. Taj je čin takođe osobito delovao i na čuvstva što su džima zaokupila. Došao je čas kad treba smisliti na koji će se način vratiti svom starom životu. Seo je na tlo, kraj sedla i zavežljaja, pognuo glavu i dok mu se i sama duša kidala on je, kao u kakvu dugo neupotrebljavanu odeću, ušao u svoju negdašnju ličnost. Onog trena kad je ovaj preobražaj izvršen, plan za opasnu pustolovinu što mu predstoji bio je gotov i jednostavan. Jednostavan, jer sve što mu treba to je samo da bude džim Lejzi. Zvižduk teretnog vlaka koji se približavao dao mu je ideju bolju od one prvotne, da sačeka putnički vlak. Ubaciće se u teretni, tako će izbeći opasnost da ga kogod na stanici prepozna. Prebacio je sedlo i zavežljaj na rame i požurio k pruzi koja je bila svega nekoliko stotina koraka dalje. Stao je kraj kompozicije koja je usporavala i uzeo škiljiti u tmicu, tražeći kakav prazan vagon. Najzad ga je našao, upravo u trenu kad je vlak stao. džim ubaci u vagon zavežljaj i sedlo, pa se i sam popne. Sutradan se našao u Novom Meksiku. Čim je vlak stao pred jednim gradom, kraj pumpe za vodu, džim izbaci svoje stvari pa skoči niz travnat nasip. Imao je nešto svog novca, pored zamašne svote koju mu je sudac Franklidž silom tutnuo. U grad je krenuo osećajući nešto nalik negdašnjem dobro poznatom zadovoljstvu u ovakvim prilikama. Nikoga ne srećući, našao je brijačnicu, iz koje je izašao s drukčijim izgledom. Odmah potom kupio je kompletno jahaće odelo i opremu, najskuplje što je našao. džim Lejzi je negda imao u sebi nečeg kicoškog. Zadržao je samo revolver i dokoIjenice, stvari koje su čoveku daleko bliže od odeće i zbog toga se ne odbacuju ni menjaju. Sledeći mu je korak bio da kupi dobrog konja. Pokazalo se to lakšim no što je računao, i obavio je kupnju a da nije privukao ničiju pažnju.

Konačno, poveo je konja van građa, našao svoje sedlo i zavežljaj i ubrzo je jahao preko granice natrag u Arizonu. Dokono putujući i zastajkujući na rančevima i stanicama koje su mu bile pogodne, džim Lejzi je stigao u Winthrop u određeno vreme. Bio je petak, krajem popodneva. Otišao je do Beachamova korala gde su putnici koji bi prenoćili u gradu ostavljali svoje konje da se o njima vodi briga. Prvi koral učini se džimu pretrpanim, stoga povede konja k drugom, manjem. Upravo je pristiglo nekoliko visokih, suvih, zaprašenih jahača koji su pratili nekakva rasklimana stara kola za kojima je bila upregnuta zaprega rutavih, mršavih konja. Vozač, suvonjav momak mrka lica i zapuštene brade, spuzne sa sedala ukočenim pokretima čoveka više naučenog na sedlo. džim ga se sećao, ali nije znao otkud. Na sedalu je bila i jedna mlada devojka, veoma lepa, lepote koja podseća na divlju ružu. džimovo hitro oko spazi i kundak puške koji je stršio ispod sedala. Poveo je konja bliže kolima, odabrao je pokriven pregradak kraj ograde i uzeo je nehajno i

skidati sedlo, dok su mu oči šibale na sve strane. Devojka je skočila s kola i džim uoči da su joj noge gole, na stopalima ima perlama okićene mokasine, a po celoj odeći njenoj vidi se da živi u šumi. Dok je zajedno s onim bradatim izlazila iz korala džim ih je bolje zagledao. Dakako, to će biti Elam Hat i njegova kći Rose izgunđa džim. Ako je tako, ona ostala trojica su mu sinovi... Izgleda da se bal odmah otvara.

Dok je džim predao konja na brigu Meksikancu konjušaru, Hatovi su se već zaputili u grad. Stigao je na vreme da ih vidi gde odmiču za ugao. Pošao je za njima veoma polako, ne krzmajući, ali razmišljajući. Koliko god je dobro poznavao Winthrop grad mu se učini drukčijim. Skrenuo je u široku glavnu ulicu, pa je pošao korakom šetača, gledajući sve, ali naoko ničim posebno privučen. Kraj njega je prošlo nekoliko znanaca, ali ga niko ne pogleda dvaput. Vlasnik restorana, koji je stajao u dovratku, ne prepozna džima. Naišao je neki kauboj na konju, očito je krenuo kući. Bio je to Jerry Smith, s Franklidžova ranca. Vidio je džima, ali ne zadrža pogled na njemu. Zamisli, ni ona mangupčina Jerry nije me prepoznao? gunđao je za se ohrabreni džim. Dužan mi je, ali te pare nikad neću dobiti. A što bi se iznenadio da zna! Usled dnevne žege, u dućanima je najviše posla bilo za vreme kasnih popodnevnih sati. Gostionice su uvek imale posla, i noću i danju. džim nije nikad zakročio u jednu gostionicu u Winthropu. Taj princip će sad prekršiti, ali ne baš odmah.

Na sledećem uglu našao se ispred trojice kauboja koji su sedili na kamenom stepeništu neke gostionice. Hej, Bili, je li ja vidim nešto strašno lepo ili me oči varaju? upita jedan. Onda varaju i mene naceri se drugi. Sad bar znam da je večeras ples, je li tako? dobaci treći. Hej, strance, napirlitao si se kao mlada opeće onaj prvi. Jim se okrene i pogleda ih, teško obuzđajući smeh. Ove šaljivdžije nisu se, doduše, mogle smatrati bezopasnim, ali su to bili ljudi navikli da se tek tako našale na račun svega i svakoga. Je li momci, tražite li vi kavge ili čašicu? upita džim smešeći se. Kad nas već pitaš, strance, mi smo za čašicu odvrati prvi. Mahne im da dođu u gostionicu, krene za njima, baci novac na šank i reče: Častim, momci. Žao mi je, ali ja danas ne pijem. Malopre sam pokopao baku, pa mi je tužno oko srca. Bučan grohot pozdravi njegovu dosetku i dok je prolazio kroz obrtna vrata jedan od one trojice vikne za njim:

Sila si ti, strance! Pošao je prema glavnom gradskom bloku. Šetao je dokono, zastajkivao i gledao u prozore i izloge, tu i tamo bi postajao kraj kakvih vrata, motrio je svet. Došao je do ulaza u jednu radnju i ugledao onu devojku, po kojoj je nagađao da je Rose Hat, gde stoji na vratima. Ispod miSke je držala paket, očito je nekoga čekala.

Oprostite, gospođice reče džim skidajući stetson i pristupajući joj. Da li se mi poznajemo? Uzgledala je u njega svojim krupnim bademastim očima u kojima su nedavno morale biti suze. Možda vi mene i znate, gospodine, ali ja vas sigurno ne znam. Jim zaključi da je više nego lepa i da nije baš takvo dete kakvo je on zamišljao. Imala je valovitu smeđu kosu, prilično buntovnu, rumene usne i preplanule, ružičasto obojene obraze. Jeste li vi Rose Hat? Dakako. Jim se nehajno nasloni na dovratak, smeškajući se devojci odozgo. Vidite da sam znao. Ovuda nema mnogo takvih zgodnih devojaka. Vratite šešir na glavu, gospodine ona će mrzovoljno. Uz takvo lupetanje ne priliči vam da držite šešir u ruci. A osim toga, nisam navikla da muškarci stoje preda mnom gologlavi. U redu dobrodušno prihvati džim. Moja loša navika. Jednog dana dobiću sunčanicu.

Dobićete vi štagod gore od toga, ako moj tata naiđe nasmeje se ona. Osim ako mi odmah ne kažete ko ste. Pa, Rose, možda sam Janko Pospanko našali se džim. Ali, eto, slučajno niste dovrši ona i sa zanimanjem pogleda džima od čizama do stetsona. U nje nije bilo drskosti, ali nije bilo ni smetenosti ili sramežljivosti. džim shvati da je ona navikla da živi među muškarcima. Reći ću vam svoje ime večeras, ako se vidimo na plesu. Gospodine, znala sam ja da ćete i na to doći odvrati ona. A kladim se da me još nikad niste ni videli. I dobili biste okladu. Najzad, nije važno. No, ne mogu vam obećati da ću plesati s vama. Zašto ne? Tata mi kaže da mogu ići na ples, ali Kedar, to mi je brat, ne da mi. A Kedar je kod nas gazda. Pa, ako vam tata dozvoljava, ne morate nikog drugog pitati. Vidi se da niste ni čuli za Kedara Hata reče devojka gotovo omalovažavajućim tonom. Ovde ste potpun stranac. Na žalost, tako je zamišljeno će džim. Zar je vaš brat toliko opasan? Kedar? Kedar je mešavina najgoreg kaktusa, guje otrovnice i demona. Molim vas, nije red da na takav način govorite o vlastitom bratu. On mi je samo polubrat, kao i Hanny i Tobe. Ah, tako! Tata vam se, znači, dvaput ženio, a vi ste mu iz drugog braka. Devojčine se oči natmuriše, a usne joj se iskriviše gorčinom. Neki ljudi tvrde da se tata nije uopšte ženio drugi put. Devojko, nemojte u to verovati. Sigurno je bio oženjen, a ono su ogovaranja sitnih duša. I nemojte biti toliko oštri u odnosu na brata Kedara. Ja ga mrzim ona strastveno plane.

Kako možete mrziti svoj rod, devojko? To nije nimalo prirodno nastavi džim svojim sporim sigurnim tonom, punim zanimanja i sućuti. Ali imam razloga ona otpovrne. Njegovom krivicom je Član Dillon stao juriti za mnom. Dillon! bubne džim, toliko iznenadno i duboko zapanjen da se nije mogao suzdržati. Po njegovu tonu i izgledu, jednostavna i vatrena devojka shvati da je svom jeziku dala previše na volju. Gospodine, razbrbljala sam se kao kakva babetina uzviknula je, gotovo s užasom. Molim vas, nemojte me nigde odati ča ovoliko pričam. Kedar bi me ubio. Ne brinite, držaću jezik za zubima džim će onim svojim istim, ljubaznim tonom. Rose, slučajno ste naišli na čoveka u koga se možete pouzdati. Po vama se to vidi, gospodine. Sviđate mi se s olakšanjem je odvratila. Hvala. Sretan sam zbog toga. Pretpostavljam da se udajete za tog Člana Dillona. Udajem se, vraga kliknula je iznenada opet u žestini. Ne bih se udala za njega ni za spas života. To je lep, nasmejan lažac. Ne bih ni da on to traži, a ne traži. On bi me samo hteo kao prostiraču za koji dan. Oborio je glavu, osećajući kako mu se živci kvrče kao na ljut ujed nečeg ledenohladnog. Evo, opet je tu, u grudima, ona ledena ruka, čiji dodir nije osetio već godinama. Životu ne možeš pobeći! Vratio je pogled na devojku. Smirivala se. Mala je očito primitivna, lepa je kao divlja ruža,

a po svojoj prirodi mora biti divlja mačka. Ali, on je intuitivno osećao da mora biti i dobra, poštena. Onaj žar u njenim bademastim očima ugasi se i tvrde crte oko usana omekšaju. džim nasluti život što ga je ona vodila. Rose, imate li kakvih prijatelja? živo je zapita. Mislim, žena, koje bi mogle vama, mladoj devojci, dati kakav koristan savet. Ja? Je li ja da li imam prijatelja? Gospodine moj, zar vam nisam rekla da živim u šikarama? Imate li kakvog prijatelja muškarca, možda mladića, dobrog čoveka? Nemam. Zapravo, s jednim mladićem sam se veoma brzo sprijateljila ona odvrati s izgledom i tonom u kojima je bilo i tuge i nestašluka. Mladić iz Kalifornije. Sto je bio fin! Ali me Kedar zatekao s njim. To ne valja. Pa šta je Kedar učinio? Za Kedara nije mnogo. Nagnao mi je prijatelja da beži u šumu, sve puzajući za njim! A mene je istukao tako da danima nisam mogla sesti. Gle!... Pazite, devojko, vi ste dovoljno stari i imate dovoljno smisla da cenite nečije prijateljstvo, je li tako? Ja tako mislim. Ali... ni u samu sebe nemam poverenja ona izmuca, pokolebana njegovom iskrenošću. U mom slučaju, ne smijete biti takvi. Ja ću vam dokazati da imam poverenja u vas. Kako? začuđeno je upitala. Odmah ću vam reći. Samo, ne želim da u velikom strahu pobegnete pre nego vam kažem sve što hoću... Recite mi, ko je taj mladić iz Kalifornije, s kojim vas je brat uhvatio?

Zakunite mi se da nikom nećete reći! ona plahovito skoči, nagovorena njegovom silnom Ijubaznošću. Rose, čuvaću vašu tajnu, štoviše, pomoći ću vam da se vas dvoje zaista sprijateljite. Oh, gospodine, kad bi to moglo biti! Rose će ushićeno. Požurite. Tata vam dolazi ulicom. Zove se Marvie Blaine ona šapne. Jim naglo i žestoko uzdahne učinilo mu se kao da mu je zrak ne samo napunio pluća već ga i zasekao poput noža. Nagnuo se bliže devojci. Slušajte on će šaptom biću vam prijatelj, a i onom mladiću, ako vi budete šuteli. Gospodine, valjda se nećete bojati mene? " odvrati devojka. Prvo i prvo, ne bih se usudila govoriti. Ne znam ni zašto sam vam sve to pričala. Ali, vi ste nekako drukčiji... a, oh, što mi je potrebno da s nekim razgovaram! Sad ste tog nekog našli. Mene! I ja ću doći u šikare! Ali... ko ste vi, gospodine? upitala je, zaprepaštena njegovom tvrdnjom. Da li ste ikad čuli za džima leslia? Rumene usne joj se rastvoriše, ona sitno usrk ne dah a preplanulo lice joj probledi. Nebesa! Jeste li to vi? Jesam. Da li sam za vas čula! uzvikne uširivši oči. Čula sam za vas još otkad pamtim. Mnogi ljudi navraćaju na tatin ranč, i nema toga koji vas ne spomene. Mnogi su vas i videli, a znam dvojicu koji vas dobro poznaju. Rose, reći ću vam ko su ta dvojica: Hardy Rue i Keš Baridž. Jest, tako je. Oh, pa vi ste džim Lejzi. Ni najmanje se ne plašim šapnula je. Nedavno je Keš Baridž pričao kako je na svoje oči gledao kad ste izazvali i ubili čoveka zato što je istukao neku ženu... Oh, gospodine Lejzi, pojma nemate koliko sam se nadala da neko dođe... Je li vam onaj tamo tata? prekinu je džim. Da, on je... Sta da mu kažem? Ništa, devojko. Nije nas vidio. Ne zaboravite. Ni reči nikome! Do viđenja. Jim se udalji kao da je upravo tog časa izašao iz dućana i prođe tako blizu Elamu Hat da ga je mogao dotaći. S Hatom je išao čovek koji mu po grubom odelu i tvrdom licu nije zaostajao. Nijedan

od njih ne primijeti džima. Nakon nekoliko koraka, džim se osvrne. Devojka je iščezla, a ona dvojica su išla dalje. Dobro! rekao je džim u sebi. Devojka ima petlje, ali je još dete, i bolje je što je otac nije vidio sa mnom. No, no! Stara sreća džima leslia! Pola sata sam u Winthropu i već sam na „vrućem" tragu. Marvie Blaine! Marvie dečak koji je njega i Bena obožavao, u ono divno doba, na Izgubljenoj reci! Sad na tog dečaka nailazi tu, u Arizoni. Marvie će sad imati osamnaest godina čitav muškarac, prema merilima kauboja i Zapada. Ben i njegovi su tek u srpnju stigli na Kedar Springs. Visok, pegav, žutokos, takav je bio Marvie nastavio je džim za sebe. Sigurno kroti nepokorne konje i nosi revolver... Kraj nije baš

najbolji za mladića njegova kova. Ali, pod Benovom rukom... Zaboga! zaboravljam Rose Hat. Jasno kao dan da se Marvie zaljubio u nju. Nije ni čudo. I ja bih da mi srce već odavno nije izjedeno. Sad su tu devojka i momak na koje nisam računao... Kako se stvore nepredviđeni trenuci! Rose reče da je Kedar kriv što je Dillon... Jadna mala! Kako je ono okarakterizirala Dillona? Da, lep, nasmejan lažac! I ona zna šta govori, iskusnost joj se na licu čita. Volio bih znati tačno fcakav je tip taj Benov nadzornik. Tomu Dayu je bio simpatičan. Tako i svima koje sam čuo da govore o njemu, osim ovoj Hatovoj Nek mi to bude mig. Ali, neka me vrag nosi ako nisam sigurniji u njen sud, nego u sud svih drugih zajedno! Odšetao je do kraja glavne ulice, prešao na drugu stranu, pa se njom vratio, sve u po glasa pričajući sam sa sobom, naoko nehajan, ali budnim okom motreći sve i svakoga. Imao je zadovoljstvo da se ispred hotela oči u oči sretne sa sucem Franklidžom i da ovaj u njem vidi samo nepoznata prolaznika. Ali, mu ne bi predstavljalo nikakvo zadovoljstvo, već obratno, da se kakvim slučajem tako oči u oči sreo s Benom Ideom. I to je bio jedan od razloga zbog kojih je nastojao da svojim oštrim očima prvi promotri prolaznike. No, slučaj je uvek moguć. Dok je u Winthropu, dobar zaklon naći će jedino u

gostionicama i lokalima, gde Ben po svoj prilici nikad ne zalazi. I najzad, u gradu će se zadržavati što kraće i što rjeđe. Ušao je u jedno konačište u sporednoj ulici da bi večerao i uzeo sobu. Kad se mrak spustio, usudio se ući u jedan dućan, gde je kupio neke po trepštine, pa je otišao u koral po svoj zavežljaj koji odnese u konačište. Mislim da mi drugo ne treba rekao je ogledajući se po goloj, musavoj sobici. Razmišljao je o tome kako je malopre poslednji put prošao ulicama Winthropa kao neznanac koga je svega nekoliko ljudi zamijetilo. Ti kratki časovi sat ili nešto više bili su džimu naročito slatki. Dobro, spreman sam na sve što me čeka. U malom zrcalu gledao je svoje svetle i prodorne oči, nalik vršcima bodeža što bljeskaju iz tame. Zastao je dug čas, nepomičan, u jezivo samotnoj tišini sobice. Znao je da će se odavde zaputiti u surov, proklet život odmetnika, kockara, ubojica sveg smeća Jugozapada koje se poput mračne plime đovaljalo u Arizonu. Hladno je zaključio da mora biti upravo u dlaku onakav kakav je bio, mora opet značiti ono što je njegovo ime pre značilo. Tome mora pridometnuti pamet koja mu se u godinama mira izoštrila. Činio se sposobnim za taj zadatak, a u njegovim je pobudama ležala snaga ljubavi i strasti i sankcija pravde. Morao bih biti presretan reče svom bledom liku u zrcalu. Nikad nisam imao prilike da izvršim takvo vrijendo delo. Sad se mogu koristiti svojim veštinama u plemenitom cilju. Radi Bena, što znači radi nje, zatim radi Franklidža i svih poštenih ljudi koji se trude da civiliziraju ovu divlju zemlju. Napokon, mislim da su njima potrebni ljudi kakav je džim Lejzi... Sad mi je posve jasno. Čak i da me ubiju, jednog dana će Nevada Ben i Heti doznati istinu. Mora izaći na videlo, i nije mi žao. Potom, s mrkim osmehom na licu, stao je pred zrcalom proveravati veštinu koja će mu biti najnužnija. Iako je uspeh tog poduhvata zavisio od njegove pronicljivosti i poznavanja ljudi van zakona s kojima mora podeliti dobro i zlo a što dublja pronicljivost i bolje poznavanje, tim veći izgledi na uspeh ipak je morao računati s tvrdom i hladnom činjenicom da sve opet ovisi od njegove efikasnosti u smrtonosnom rukovanju revolverom. U ovom poslu saobraća se sa smrću. Takva su divlja vremena, takav je opak zakon odmetnika da može ubijati i lijevo i desno, ma koliko bilo ljudi, a time će se samo više proslaviti, samo će narasti u očima bandita. Zapravo, na taj način stvoriće sebi ogorčene i bespoštedne neprijatelje; ne smije zaboraviti onu čudnovatu besmislicu da će mnogi revolveraši prazne tikve, ili desperađosi u potrazi za slavom, ili pijani kauboji, pokušati da ga ubiju samo zato što je on džim Lejzi. Zbog toga, promišljeno je sam sebi pružio demonstraciju brzine oka i ruke. U potaji se vežbao za svih proteklih meseci mira, dok je bio zauzet poštenim radom. Neka ga je neodoljiva sila na to nagnala. Sad je tu silu shvatao. I s mračnim zadovoljstvom zaključio da je usavršio brzinu i sigurnost ruke. Osim ovih odlika, u velikoj je meri raspolagao darom svojstvenim svim revolverašima duga života na Jugozapadu darom čitanja suparnikovih misli. Moglo bi ispasti da sam se opružio duže od gubera on će sebi, utičući revolver u korice. Ali, jedno je sigurno: od časa kad izađem na ona vrata, neću napraviti mnogo grešaka. Rat u Okrugu Lincoln u Novom Meksiku odnedavno se završio. Bila je to najcrnja i najkrvavija borba između stokokradica i stočara, a i mnogih drugih, uvučenih u taj vrtlog, koja je ikad zabilježena u povesti tog graničnog Jugozapada. Kao takav, rat je naročito, gotovo bolećivo zainteresirao džima Lejzija. Nije propustio niti jedne prilike da štogod čuje ili čita o tom ratu. Jednom je, po nekom poslu sa stokom, za račun Franklidža, dojahao u Novi Meksiko, gde je osobno upoznao neka mesta i ljude o kojima će se kasnije čuti. U začecima tog rata bilo je nečeg nalik trenutnoj situaciji u Arizoni. džim nije verovao da bi se ovde mogao razviti rat sličan onom u Okrugu Lincoln. Ali, nikad se ne zna. Arizona je od Novog Meksika bogatija pasištima i stokom. S druge strane, neke zloglasne ličnosti iz rata u Okrugu Lincoln nisu ubijene. Nestale su. Nije nezasnovana pretpostavka da se neko od tih ljudi, ili više njih prebacilo u Arizonu. Tu družinu Crnog bora sigurno ne vodi kakav jeftin i sitan stokokradica! glasno je zaključio svoju misao.

Sigurno je samo jedno da je Billy Kid, najveći zlikovac među svim pravim desperadosima, poginuo, zajedno s najgorim ološem iz svoje bande. Ali, nisu svi do jednoga zagrizli okrvavljenu prašinu Novog Meksika. Naleteću ja na nekoga iz onog kraja izgunđa džim. Al' ću onda najpre okinuti a potom pitati ko je. S tim izađe i zaputi se u crnu, sparnu kolovosku noć.

. Nalik mnogim drugim naseljima na Zapadu, i Winthrop je imao više gostionica no svih drugih trgovina zajedno. To je uvetovala njegova prostrana okolina sva pod pašnjacima; a treba imati na umu da je pored otprilike hiljadu kauboja i stočara, u tom kraju bilo i gotovo isto toliko parazita koji su živeli na grbači onih prvih, počev od gostioničara u kockastim košuljama i kockara u crnini kaputima sa svim svojim raznobojnim čankoliscima, pa sve do stokokradica skrivenih po šikarama i naseljenika koji su uza svako svoje tele prisvajali i žigosali i po jedno tuđe. Jednom mesečno, ukoliko ne i češće, ljudi iz okoline pojavljivali su se u naselju, da „trgnu po jednu" ili pak da „mlatnu koju rundu", misleći pri tom na poker. I ljudi su se te navike držali, onako redovito kako su obavljali poslove oko gonjenja stoke. U rane večernje sate džim Lejzi obiđe gostionice i špelunke u glavnoj ulici, izbegavajući Četiri keca i druge poznatije lokale. Motao se duž šankova i oko stolova, ljubazno i prijateljski se obraćao ljudima, čašćavao cigaretama i pićem i izmišljao razloge da bi se nakon kratkog vremena udaljio. Kauboji su bili mahom susretljivi ljudi, osim pokojeg kome je piće pomutilo razum. Kockari i

badavadžije, Meksikanci i Indijanci, pridobijeni džimovim slobodnim držanjem i izgledom, dometnuše poneku sitnicu obaveštenjima što ih je on prikupljao. Tražim jednog svog drugara govorio je džim gotovo svakome kome se obratio. Kauboj, pobegao je iz zatvora u Novom Meksiku. Na to bi nadostavio svega i svačega, sve u istom tonu, da bi na kraju postavljao niz pitanja. Od nekoliko kauboja, napojenih pokojom čašom „jačeg", čuo je koješta o čemu ni pojma nije imao. Ali, bilo je i onih što su ih nazivali „inventarom" tih špelunki, a koji su saslušali džima, no ništa mu ne rekoše, premda su upravo oni jamačno najviše znali. Njih je trebalo „obrađivati". No, ništa nije pomoglo, samo su ga ispod oka gledali. Najviše je obaveštenja dobio od bartendera, koji su se u većini bavili pribavljanjem „žrtava" za ovu ili onu kockarnicu. Napuštajući i poslednji lokal, odluči da pođe u plesnu dvoranu. Za početak, nije loše mrmljao je džim, pribirući i prebirući sva prikupljena sitna obaveštenja koja su mu se činila nečim značajnim. Keš Bariđge gubi svoje bogatstvo na kocki, pola vremena provodi ovde u gradu. Spandžao se s nekakvom Španjolkom. Keš je uvek isti!... Član Dillon je silan čovek! Zar! Gle, gle! Iđeovi su bogataši, ali pokradeni, stoka im je oterana s pašnjaka. A ko je vođa družine Crnog bora ne možeš doznati pa da se na glavu posadiš. ko će ga znati, kažu, mogao bi biti i Tom Day. Tome, da ovo čuješ!... Hatovi su naprosto ne val j alci, spremni na svaku sitnu podlost, samo nek nema opasnosti

u njoj. Svi, osim jednog. Kedar Hat, međutim, e, taj je zlikovac do srži kostiju. Ne od onih razbojnika koji će ići na „ravnopravan obračun", već lukav kao crvenokožac, a podmukao kao mešanac. Stilhvellovi su najopasniji od sviju što žive u šikarama. Nikad ne dolaze u grad! To valja upamtiti. I na kraju, ono što mi se čini najznačajnijim, što mi je ispričao onaj napola pijani ovčar. Pastiri često viđaju

nekakve nepoznate jahače gde prolaze preko Mogollona. Pa, kad dobro razmislim, sve su to već poznate stvari. Samo, sad su jasnije. Idući u stopu za nekim užurbanim mladićima, ubrzo stiže do plesne dvorane. Bila je u pokrajnjoj ulici, gotovo na kraju naselja, u niskoj i širokoj ciglenoj zgradi okićenoj raznobojnim lampionima i puzavicama što su se obavile oko stupova na trijemu. Vani je stajala gomila Meksikanaca, Indijanaca i otrcanih belaca bučnih mladića, što su gledali parove koji su se šetali dugim dvorištem i u sali plesali klizeći amotamo prema taktu glazbe. Atmosfera bijaše nalik onoj što vlada na fiestama. Čim je ušao, džim oseti da ga motre sigurno oni što drže dvoranu ili od njih zaduženi da paze na to ko ulazi u nju. Primijetio je da ga promatra i Macklin, šerif Winthropa, službenik koji je pokatkad hapsio kauboje, Indijance i Meksikance, ali se znalo da nije nikad strpao onkraj brave nekog kockara ili kojeg doista opasnog tipa. Bilo kako bilo, džima niko ništa ne upita. Popeo se širokim stepeništem i uzeo gledati plesače, pa se stao micati s jednog mesta na drugo, prijatno zabavljen prizorom, te na kraju nađe mesto koje mu je najviše odgovaralo i gde se smiri i sedne, da sluša i gleda. Nekada, u Teksasu i u Iđahu, pa čak i za vremena provedena u Nevadi, džim Lejzi je uživao u plesu, ali otkad se našao u Arizoni nikad nije otišao na takvu zabavu. I to je bila jedna od njegovih „nastranosti" zbog kojih su mu se čudili kauboji na Franklidžovu rancu. Kad ga nisu uspeli nagovoriti da pođe s njima, okrstili su ga ženomrscem. Dugo mu nije trebalo da utvrdi kako se u toj dvorani strogo pazi na pristojnost. Shvatio je zašto su na njega toliko motrili kad je ušao. Piće se nije točilo, niti je bila dopuštena i najsitnija nedoličnost. Videlo se da kauboji i ostali mladići nisu okusili ni kapi alkohola. Među plesačima i šetačima u dvorištu bilo je crnokosih, cvećem okićenih devojaka Meksikanki, veoma zgodnih i upadljivih u svojoj prazničnoj odeći. Bila je to odista galapriredba, puna boja i života, tiha smeha i španjolske muzike. džim je sebi morao priznati da su ovaj put njegova predviđanja pala u vodu. Rose Hatće se možda naći ovde, ali je kao dan sigurno da ulaz nije slobodan Kedaru Hatu niti ma kome od onih na koje bi on, džim, hteo motriti, osim Dillona. Ovaj će ne samo biti dobro došao, već po svoj prilici i glavni „laf" plesa. Učinilo mu se da je na tren spazio malu Rose Hat gde je promakla negde na daljem kraju dvorišta. Ustao je i krenuo tim pravcem, ali se ubrzo našao na sto muka, jer se morao probijati između parova što na početne zvuke muzike veselo požuriše u salu. Više zgodnih devojaka ili se očešalo ili udarilo u njegov revolver nisko obešen

na desnom boku. A jedna, koja je zaobišla nekakav par, očito u nameri da ga pretekne, naleti džimu pravo u naručje. Oh, žao mi je, oprostite, molim vas ona zahihota, vraćajući ravnotežu. Mađam, jeste li baš sigurni da vam je žao? razvuče džim uz osmeh. Pošto je već bila prilično zajapurena, džim ne bi mogao reći da li se zarumenila ili nije. U svakom slučaju, u njenim razdraganim očima bilo je pomalo koketerije. Uto se iza nje nađe visok, mlad kauboj koji uze džima meriti krvavim očima. Čujte vi, nalickani gizdavče! Znate izgovarati „mađam", ali sumnjam da znate kako prava dama izgleda. Dlan me svrbi da vam opalim jednu po toj vašoj bezobraznoj njušci. Ne volim da me neko ćuška, stoga, oprosti mi sinko odvrati džim i pođe dalje. Zbog tog zastoja izgubio je iz vida onu glavicu s tamnim kovrčama. Na kraju dvorišta okrene se i nato spazi devojku gde upravo stupa na plesni podij. Bila je zaista Rose, ali preobražena. Na sebi je imala upadljivu haljinicu od jeftina i slaba materijala kao što su joj i cipele i čarape bili, ali joj to nije umanjilo lepotu. Sva je blistala mladošću. Partner joj je bio nekakav kauboj jedva malo stariji od nje. Na tren su se držali, smeteno i nespretno, potom počeše plesati. Rose nije znala valcer, ali se junački trudila. Jim ih je pratio pogledom sve dok se ne izgubiše u vrtlogu plesača. Na kraju dvorišta, gdie se nalazio, ležao je vrt kroz koji je između žbunja vijugala stazica. Tu i tamo bile su klupe, od kojih neke potpuno skrivene povijušama. Nadajući se da će opet spaziti Rose, a možda i sresti njen pogled, džim je još neko vreme promatrao plesače. Ali, Rose više nije mogao spaziti u gomili, a kad je ples završio, on se povuče na jedno sedalo na zidiću. Plesači se ponovo razmilješe na sve strane, požuriše da zauzmu mesta i da se osveže bezalkoholnim napicima, te se široka aleja ispuni žuborom glasova.

Taj prizor probudi u džimu nekakvo čudnovato žaljenje. Nedostajali su mu radost i život koje je upravo pred sobom gledao. Ne bih rekao ni da je krivica do mene zagunđao je. Kraj njega prolazili su mladi parovi, veseli, uzbuđeni, bezbrižni, u zanosu trenutka. Bilo je i starijih ljudi, nekih čak i prosedih, ali je i njih obuzeo isti čar. No, džimova zavist bila je kratka veka. Da, sreća ga je mimoišla, ali je malo onih koji su poput njega obdareni mogućnošću da služe dobru. Iz sene je izronio i primakao se neki par. Stigavši veoma blizu upola skrivenom džimu, devojka stade. Molim vas, pođimo van zamoli muškarac. Njegov glas nagna džima da se okrene i bolje pogleda. Čovek je po telesnoj građi i izgledu ličio na jahača; vitak, visok, širokih ramena. Nosio je crno odelo i cvijet u zapučku kaputa. Lice mu je bilo neodoljivo privlačno. Ali džim nije svojim brzim pogledom mogao oceniti da li ga je to lice privuklo zbog neobične lepote, ili zbog drugih, u tom kratkom trenu još nedokučivih razloga. Ne, gospodine Dillon, ne želim ići dalje reče devojka,

Jim tako žestoko poskoči, da umalo ne pade s niskog zidića. Taj glas! Prepoznao bi ga među hiljadama drugih. Pogled mu skoči s muškarca na njegovu družbenieu. Stajala je ispod svetla ružičastog lampiona. Heti Ide! Srce Junu najpre snažno zalupa, potom kao da ga nešto užasno stisnu. Da, to je Heti, sad odrasla žena. Eto lica koje je džima proganjalo za vreme samotnih noćnih bdijenja kraj logorske vatre! Ista valovita plava kosa, iste pametne žive oči, ista čista, krasna put po kojoj se vidi dodir s prirodom, iste pune, tvrde usne sad još više mučiteljski slatke zbog crte tuge na njima! Toliko se džim duboko i bolno zanio, da mu je izmakao dio razgovora između ono dvoje. Iz zanosa ga je probudilo ime Dillon. Gospodine Dillon govorila je devojka ne mogu se udati za vas iz jednostavnog razloga što vas ne volim. Ali, Heti, zavolećete me, to će s vremenom doći muškarac strastveno odvrati, uzimajući joj ruku i pokušavajući da je privuče u mrak. Ona mu se odupre i otrže. Ne, neću, nikad. I oči i obrazi su joj goreli. Kakav ste vi čovek, kad tako grubo navaljujete? Sviđali ste mi se, čak sam vam se divila, sve dok mi se niste počeli ovako nametati. Dosad sam to trpela jer vas moj brat Ben toliko ceni, ali sad je dosta, gospodine Dillon. Njen dostojanstven, ali i srdit odgovor, kao da je bio upućen zidu, toliko je delovao na Dillona. Uzeo ju je tiho i strastveno uveravati, sav goreći žudnjom, terajući je u mrak ispod povijuša na zidu. Dillon nije bio sasvim mlad kauboj,

pošašavio od ljubavi! Bio je to zreo muškarac, navikao da zapoveda, majstor u udvaranju, čovek koji se neće ni na što obazirati, povodiće se samo za svojim željama. Prema načinu kako joj je sprečio da mu pobegne i kako ju je, ne dotičući je, naterao na zid, videlo se da promišljeno postupa. Mislila sam... da ste džentlmen ona plane. Kad je čovek zaljubljen, onda mnogo ne pazi na finoću. S vama sam pokušao biti fin. I, da vam pravo kažem, sad sam prirodniji nego onda. Izgubio sam razum. Kažem vam da vas volim i da ću vas dobiti. Šta ćete mi na to reći! Reći ću vam, gospodine Dillon, da smo se svi mi prevarili u vama. Tako i jest on potvrdi uz razdragan smeh. A 'evo zašto! reče i pokuša da je zgrabi u zagrljaj. Ali, očigledno je naletio na dostojnog protivnika. Gipka i snažna, u tren oka mu se izmigoljila i odskočila od zida.

Šta mislite... šta će Ben... učiniti... kad mu ispričam... kako ste me napastvovali? zadahtala je uzmičući na stazicu. Ako ste imalo razumni, nećete mu reći odvrati Dillon; za tren se iz strastvena ljubavnika iščaurio u nešto preteće. Benu Ideu ne cvatu ruže ovde. Arizona nije Kalifornija. Ovde ima stokokradica, a budite sigurni da ih ima i među rančerima koje Ben drži svojim prijateljima. A ja poznajem sve spletke i podvale oko poslova sa stokom. I one ljude znam. Ben je izgubio veći dio stoke, a ukoliko bude novu kupovao, i tu će izgubiti. Heti, ja sam jedini stočar u Arizoni koji ga može spasiti od propasti.

Zar! A znate li vi da meni pripada dio ranca Ide? ironično otpovrne Heti. Čuo sam, ali nisam verovao. A sad verujte, kad vam ja kažem. Dobro. A šta to nazivate delom? on znatiželjno upita. Jednu trećinu zemlje i stoke. Osim toga, imam i vlastitu kuću. To mi je novo. Ali, time je moj argument samo jači. Ako Ben propadne, propašćete i vi. Gubitak hiljadudve goveda neće uništiti ni mene ni mog brata odgovori ona gotovo bezbrižno, nepomičnim, prodornim pogledom proučavajući njegovo lice. Gledala je u njega kao da je odjednom skinuo nekakvu krinku sa sebe. Biće da ste veoma bogati, kad se tako razmećete reče Dillon. Hvala na pitanju, nije nam loše. Često sam se pitala da li vas možda i to zanima, a sad znam.

Nasmejao se smehom po kojem bi iskusnoj ženi vičnoj životu na granici, svašta bilo jasno. Ali Heti ne uoči ono što je džim Lejzi, koji se u mraku skupio kao tigar spreman na skok, odmah shvatio kao da čita iz otvorene knjige. Veoma ste promućurni reče Dillon. Ali, ja bih bio lud za vama čak i da ste puka sirotica kao Rose Hat. Ponavljam vam: volim vas, hoću vas, toliko ste mi strašno potrebni da ću se u zvijer preobraziti ako vas ne dobijem. Mislim da je taj preobražaj već uvelike u toku. Vi imate osobine mačke, kao i svaka žena on otpovrne. Slušajte, uzalud se natežemo. Udate li se za mene, spasićete Bena. Ako nećete tako, onda ću ga ja ne samo napustiti, već i sav svoj uticaj u celom kraju uložiti da njemu naštetim, da mu onemogućim življenje. I na kraju ću vas ipak dobiti. Heti Ide toliko probledi da joj oči crno bljesnuše. Gospodin Član Dillon! Popularan čovek! Sjajan stočar! Najbolji i najpošteniji nadzornik u Arizoni! ona zapanjeno uzvikne, tonom najdubljeg prezira. Dillon, koji je sada bio leđima okrenut džimu, odgovori pokretom negodovanja. Gospodine Dillon, kad ste najpre došli kod nas i kad ste mi počeli... posvećivati pažnju, odmah mi se učinilo da u vama ima nečeg lažnog odmereno nastavi Heti. Bili ste i previše fini a da biste bili iskreni, kako reče Raidy. Sad mislim da ste taman toliko pokvareni, koliko ste se onda pravili fin. Za mene ste vi odvratno, uobraženo đubre. Vi ste podmukao, prepreden podlac... Nema potrebe da se sutra vratite na Kedar Springs. Marvie Blaine će me odvesti kući. Šta mislite time reći? To, da nećete imati prilike da napustite Bena. Vi ste sad, s ovog mesta otpušteni. Ja? Kako? ko me otpušta? Ja, Heti Ide. Ma nemojte! Devojko, vi ste pošašavili. Ben Ide neće hteti ni da vas čuje. On ne može voditi ranč bez mene. Zar nemate dovoljno pameti da to uvidite? Nglo mu ona okrenu leđa i pođe, te ubrzo nestade u gomili plesača što su hitali k podiju.

Sto ti bogova i takvoj sreći zagunđa Dillon. Zapali cigaretu i zamišljeno stade uvlačiti i ispuhivati dim. Jim Lejzi izađe iz mraka pod povijušama. Zdravo, Dillon! reče on postavivši se ispred nadzornika. Munjevitim pogledom ovaj odmeri džima od glave do pete i obratno. Zdravo i tebi. Ne znam otkud me poznaješ osorno će Dillon. Lako je takve znati mirno i značajno odvrati džim. ko si ti? oštro upita Dillon. Mogao bih biti i Djeda Mraz, ali, eto, nisam. Mnogo si mudar, zar ne? dočeka Dillon, dolazeći k sebi. Znao je ljude, a znao je i Zapad. Čini mi se da si pre Glupi August nego Djeda Mraz. Ali bih volio znati otkud si sad iskočio? Došao sam iz Novog Meksika. Tornjaj se do vraga! plane Dillon. Sta mi se tu izmotavaš! Otkud si ovog časa ispao? Mozak ti brzo radi, Dillon promišljeno sporo će džim. Sedio sam evo tu, na zidiću. Prstom je upro u mesto u mraku, ali nije svrnuo pogled s Dillona. Ovaj izgunđa neku kletvu i tresne cigaretu o kameno popločje na tlu takvom žestinom da varnice vrcnuše na sve strane. I gledao si... i slušao? on upita, pošto se najednom i snažno obuzdao. A šta bih drugo radio? rastegne džim. Strance, u mom kraju čovek dobije metak za takvu uvredu. Znam, i baš zato se ne ispričavam.

Činilo se da su ove reči Dillonu značile potvrdu neke sumnje koja se u njegovim mislima vodila i učvrstila. Najednom, sva njegova slepa ratobornost splasne. Promena je bila toliko nagla, da bi se reklo kako sada pred džimom stoji sasvim drugi čovek. S njegove je prepotencije spala maska. Sad je, sav oprezan, hladnokrvan, staložen, nepomičan, svojim neobično zelenim očima pokušavao da prodre u džimove misli. Više ga nije zanimalo ko je taj stranac pred njim, već kakve su mu nakane. Sa svoje strane, džim je pred sobom gledao čoveka umnogome različita od onog tipa koji mu se u ovom kraju Arizone svidio. Sudio je o Dillonu neovisno od mišljenja što ga je iskazala Rose Hat. U njemu nije, doduše, vidio duh sebi sličan, ali je otkrio da u njegovu duhu ima pameti, hrabrosti i iskustva na sve spremna čoveka, vična surovom i smrtno opasnom životu granice. Vidim da nosiš revolver, strance mirno će Dillon, paleći novu cigaretu. Da, nekako sam navikao na njega. Valjda vidiš da ga ja nemam? To sam odmah spazio, a sad ti to i u očima čitam. Čitaš misli, je li? Pa, ta veština nekim ljudima i pomogne. Misliš, određenim ljudima? suvo će džim. Da. Špijunima, kockarima, lopovima, revolverašima i njima sličnim. Hvala. Cenim tvoju iskrenomt. I, da bih ti uzvratio komplimente, samo ću ponoviti ono što

je gospođica Heti Ide rekla: odvratno, uobraženo đubre! Podmukao, prepreden podlac! Čuo si sve što je rekla? zareza Dillon. Koliko god bio pametan i lukav, i savlađivao se, nije mogao obuzdati izljev besa. Svakako. I još nikad nisam čuo bolju ocenu gada kao što si ti. Tim više me oduševila što te, takođe danas, neko nazvao lepim, nasmejanim lašcem. Oho! Koješta ti čuješ, zar nije tako, strance? Pa dobro, meni se baš fućka. To ti verujem. Ti si debelokoža strvina koju može dirnuti samo metak. Veoma si smeon, strance, kad ovoliko laješ s revolverom o boku. No, dosta mi je da te slušam. Jesi li iz Novog Meksika? Ne, to sam ti slagao. Tako! A misliš da sam ja iz tog kraja? Znam. Kao što vidiš, ne poričem. Šta me briga šta ti znaš, ili misliš, ili činiš. Nagizdao si se kao kauboj iz ovog kraja, ali ne pripadaš nijednoj dru zini oko Winthropa. Gospodine moj, pomalo si sumnjiv, obzirom da je ovaj kraj pun odmetnika i pljačkaša. I jest, pravo imaš. Zato sam došao ovamo značajno će džim. Po prvi put Dillonovo lice oboji tamno rumenilo. Daću te oterati odavde reče on. Reći ću Macklinu neka pripazi na tebe. Dobro razvuče džim, gledajući ga mirnim i hladnim okom ali mu ne zaboravi reći da sam ja džim Lejzi. Snažno Dillonovo telo strese se vidljivim drhtajem. Na njegovu tamnu licu polako se pojavi nijansa bledila.

Jim Lejzi, je li, molim te? Takvim trikovima ni ranije nisam naseo. Bilo je još prevaranata koji su se pokušali okititi imenom mrtva čoveka. Ali se po Dillonu videlo da nije toliko siguran koliko se svojim razmetljivim tonom gradio. Njegovo je željezno samopouzdanje bilo nagrizeno. Našao se pred imenom koje tera na razmišljanje. Na tren ga je to otkriće raskrinkalo više no išta drugo. Pošten čovek ne bi imao razloga da se boji džima Lejzija niti ma koga te vrste ljudi. Dillon je pokazao nekakav iznenadan, nagonski strah, slabost koju je omah ugušio. No, možda se nečijeg imena i bojao, ali u njega nije bilo straha od čoveka, kao takva. Misliš da ću ti poverovati da si ti džim Lejzi? muklim je glasom upitao. Veruješ, ne veruješ, baš me briga, ja sam ti rekao ledeno odvrati džim. Razogovor se bližio koncu. Dobro. Dillon je teško disao. Svejedno držim da si lažac. Kao opruga džim skoči i jednim udarcem obori Dillona. Tebi sigurno treba daleko više od ovoga progovori džim polako, naglašavajući reči. Ja sam ti rekao ko sam, ali mi ti nisi rekao ko si ti. Oprezno se Dillon nasloni na lakat, mrko lice uzdiže put svoga protivnika, ali ništa ne reče. Okrenuvši se da pođe, džim se nađe pred Rose Hat. Devojka je zacelo videla barem kraj džimova susreta s Dillonom. Nevada

Oh... gospode ona uzvikne, s razumevanjem koje je bilo sapeto strahom. Plesači su silazili s podija. Visoki mladić, čije su crte bile džimu čudnovato poznate, pojavi se iza Rose. Ona ga zgrabi za mišicu, dok je ukočenim pogledom prelazio od džima na Dillona koji nije ni pokušao da ustane. Bez reči, džim se žurno izgubi. Gospode! ko je to? čuo se nečiji uzvik. džim se doseti da je svakako uzviknuo onaj mladić pored Rose. Njegov je glas pojačao buru u džimovim uspomenama i naterao ga da se brže probije kroz gomilu plesača i izađe na ulicu. Ono je bio Marvie Blaine, nek mi je živ i zdrav šapne džim za se, brzajući u tamu. Izmakao sam za dlaku. Bilo je već jedanaest sati kada je džim Lejzi upao u Četiri keca, u ono vreme širom jugozapada poznatu kockarsku jazbinu. Vlasnik, John Beeman, bio je poznat po samo dvema jedinstvenim osobinama koje su mu išle u prilog. Bio je čuven kao pošten kockar i kao protivnik prisustva žena u lokalu. Zbog toga, njemu nisu ruže cvale kao drugim ljudima njegova zanata i lokal mu nije bio skupoćijeno i blještavo uređen. Nikome nije branio da sedne za kockarski stol, samo neka igra pošteno. Više je kockara varalica izneseno iz lokala Četiri keca s nogama napred, govorilo se da su tu činjenicu i te kako držali na umu oni kockari stručnjaci budna oka i hladna lica što su stalno posećivali lokaL Jim Lejzi upade u lokal kao da mu je sam vrag za petama. I doista se osećao gonjenim, premda ne od živa stvora. Kauboju, od koga to bežiš? zapitao ga je nekakav visok muškarac, koji je stajao blizu vrata, leđima okrenut šanku. Ispod oboda šešira zabačena na potiljak, gledao je preplanulo, otvrdnulo lice. Na prsluku se upadljivo kočila metalna zvezda s natpisom. Gotovo odmah je džim prepoznao čoveka. Zdravo, Macklin! dobacio je bezbrižno. Bežim upravo od jednog šerifa. Pa si naletio na drugoga rokne Macklin, iznenađen i naljućen. A ko si ti? Nadzornik družine Šupljeg lonca. Pametnjakoviću, kako ti je ime? To s družinom Šupljeg lonca drži za sebe... Sve mi se čini da ću te ispratiti u buvaru. Nešto su ti laloke blede. Govori, ko si i šta si to uradio? Ništa te se ne tiče otpovrne džim naglo izmenivši ton i držanje ali ako ostaneš ovde, neko će ti valjda reći. Čuješ ti, je li misliš da možeš ovako... Pazi se, Mack! prekine šerifa neko iza džima. Jedna se čaša treskom razbije na podu, teške čizme zastrugaše. Ispred džima se stvori neki čovek. Oprosti, strance, ali mislim da se poznajemo. Reci da li sam pogrešio.

Zdravo, Keš! odvrati džim pružajući ruku. Izgledao je deset godina stariji nego onda kad ga je džim poslednji put vidio. Piće, surov život i zle strasti upropastiše ga. S njegova izborana, tamna lica nesta onaj izgled neizvesnosti, gotovo *

straha, i ono mu se grčevito razvuče u širok osmeh. Grom i pakao! kriknuo je, objema šakama zgrabio je džimovu desnicu i stao njome pomamno tresti. Osmeh mu je bio sve radosniji. Oči mu zasvetliše. Ipak si ti! Jesam, Keš. Upravo sam došao i tražim kavgu. Zar? Koga? upita Baridž a njegova se gotovo preterana radost najednom ohladi. Nagnuo se napred i spustio glas. Nikoga posebno, Keš, samo sam željan krvi. Nek me obese! Opet si se mnogo promenio, a ako istinu govoriš, onda si najviše promenio sklonosti. Pa ti tražiš kavgu! Uto se umeša šerif. Neljubaznom rukom dohvatio je Baridža za rame i malo ga iskrenuo k sebi. Tvoj prijatelj, je li? To nije dovoljno da ga ne strpam u zatvor. Idiote! plane Buridž. Ja tebe spašavam od rake! Gospode! Kada bih ti rekao ko je ovaj čovek, tebe bi krvavi znoj oblio! Macklinu se donja vilica opusti i on ustukne i nasloni se na šank, pognat Baridžovim gnjevnim uverljivim tonom. Baridž povuče džima dalje od okolnih promatrača što su zurili i cerekali se i od igrača za stolovima. Ama jesi li to, zaista, ti džime? muklo je upitao. Sigurno, Keš! Zar su te oči izdale? Ali čuli smo da si mrtav.

To je puka izmišljotina, Keš. Kao da si s neba pao! Nek me vrag nosi, džim Lejzi silazi s neba na zemlju!... Poštena reč, džime, još se nikome nisam toliko radovao koliko tebi. Pa, i meni je drago što sam te našao, Keš, iako nikad nismo bili naročiti drugari. Gde si bio, džime, otkad si napustio Linevil? Nikad neću zaboraviti ono veče kada si Linku Kautornu zaterao metak u tikvu. Keš, pustimo to gde sam bio. Sigurno, ionako nije važno, samo što sam ja imao o tome svoje mišljenje, pa sam bio radoznao. Slutio sam da si otišao u Novi Meksiko, i da si se tamo umešao u onaj rat u Okrugu Lincoln. Ima ih koji su se odande izvukli živi. Jednoga takvog poznajem. Blizak drugar Billva Kida. ko je to? upita džim. Ja nisam taj koji će nekoga odati, džime. Da je na tvom mestu ma ko drugi, ne bih mu rekao ni ovoliko koliko tebi kazujem. Kad si stigao? Danas. Ovde će te prepoznati. Zna se, ja to i očekujem i nije me briga. Gospode! Zar si se ti za ovo vreme razdivljao? Ostario si, ali fino izgledaš, zdrav i zadovoljan. ko će me prepoznati, Keš? Sećaš li se Crnog Keca? Onog kockara iz Zlatnog rudnika u Linevilu? Kako se ne bih sećao Crnog? Eno ga na katu, igra farao. On će te sigurno prepoznati, ali ne verujem da će brbljati. Ali Hardy Rue, taj hoće. Nikad mu nisi bio simpati

čan. Oduvek je slutio da si ti ubio Lessa Setera. Rue celo vreme njuši za mnom. Po mom mišljenju, on je kriv što mi je sreća okrenula leđa. Šta je bilo s tvojim poslom, Keš? Jime, dobro si ti pogodio. Za mene nije blagostanje reče Baridž utučeno. Ali, kunem ti se da sam pošteno radio sve dok mi nije uzmanjkalo novaca. Zaključio sam loše poslove. Mogao sam namlatiti pare, ali krađom, a ne uzgojem i prodajom stoke. Počeo sam uzimati u zajam. Potom mi se ukazala prilika da ranč prodam Benu Ideu iz Kalifornije. Podvalio sam mu i doživio da se za to kajem. Ima jedan čovek, džime Ukratko, moj se stari duh ponovo raspalio, te sam opet stao piti i lupati farao. I sad si švorc. ko ti je digao onolike pare, Keš? Ah, svako po malo. Nešto Beeman, ali njemu ne zameram. Najviše mi je digao Hardy Rue. Pa sam se zaljubio u jednu ovdašnju Španjolku. Ona i Rue preradiše me, očerupaše! Zašto ga nisi ubio? S Rueom ne mogu pokušati obračun na ravnoj nozi. A nisam imao prilike da ga ucmekam iz zasede. Je li Rue sad ovde? Mislim da je s onom crnookom droljicom. Sad je za njega prerano da bude ovde. Uh, što bih volio da te vidi sa mnom. Rue se tebe bojao, džime, moraš ga se pripaziti. Gde ti obično bivaš, Keš? Ovde sam, u gradu odvrati Baridž. U dolini imam brvnaru. Je li poznaješ ljude tamo? I te kako, džime, svakoga znam, osim novajlija. A kažem ti da stalno pridolaze nekakvi sumnjivi tipovi. Ovo je surov kraj, a prostran da je divota. Znaš, zavolio sam Arizonu. Keš, kad si bio bogat i silan, nisi mi bio potreban osmehne se džim. Ali, sada, kada nemaš para i kad te sreća ostavila, udružiću se s tobom. Jim Lejzi! Oduvek si bio čudak razdragano odvrati Baridž. Mislim da imaš svoje posebne namere, ali neka budu kakve mu drago, tvoj sam. U redu, Keš. Hajde, povedi me naokolo, da vidim ovaj svet.

. Na plesu u Winthropu, Heti Ide se našla kao gost Alice Franklidž, devetnaestogodišnje sučeve kćeri iz drugog braka. Alice bijaše vesela devojka iskrene naravi, koju je Heti zavolela, i one su bile na putu da postanu veoma prisne prijateljice. Ples su napustile pred noć, kući Franklidžpvih povezao ih je Alicin pratilac. Noć je bila bistra i hladna, na nebu su žmirkale milijarde zvezda. Heti skine šeštir da joj svež vetar miluje kosu. Je li vam se svidio prvi ples u Arizoni? upita je mladi rančer. Veoma mi se svidio, gospodine Van Horn usprkos jednom neugodnom incidentu odgovori Heti. Veoma nam je drago što vam se svidio, a krivo nam je što vam je neko smetao. Ali, verujte mi, plesovi su nam sada nalik đačkim priredbama prema onim što se na njima ranije dešavalo. Zar nije tako, Alice? Jest. Mene je bilo strah ići odvrati devojka. Bez tuče nije moglo proći. Svaki ples, tučnjava! A sad je, zaista, lepo. Za to su se postarali tata i još neki ljudi iz grada... Heti, mene je stid što te ugnjavio onaj... onaj Član Dillon. Znam da je on bio. Plesala si s njim, pa si se k nama vratila sva crvena i nervozna. Da, bio je to gospodin Dillon. On me... uvredio. Naglom i silovitom kretnjom Van Horn pucne bičem nad konjima. Ne iznenađuje me zamišljeno će Alice. Dillon je lep, privlačan muškarac. Vrlo prijazan, neodoljiv. Ali za mene je malo prost i drzak. Koja je ona zgodna devojka kojoj je Marvie poklanjao tolik« pažnju? upita Heti. Nisam zapazila, ali sam po njemu videla da je u sedmom nebu. Bila je s njim čak i pre nego što smo mi otišli nastavi Heti. Imala je haljinu od bela muslina, pamučne čarape i neke jeftine cipele koje su joj bile prevelike. Mislim da je jako zgodna. Ima krupne crne oči, crvene usne, kovrčavu smeđu kosu. To je bila Rose Hat reče Van Horn.

Rose Hat? Nije valjda iz one zloglasne porodice Hat o kojoj smo čuli? upita Alice. Samo je jedna porodica Hat, Alice, a Rose je jedina devojka u njoj objasni mladi rančer. Znam je otpre. Charlev Moss je plesao s njom. Zgodna mala. A izgleda mirna i skromna. Mladi Blaine pošteno se zagrejao za nju. Da, videlo se složi se Heti uozbiljeno. Marvie je fin mladić. Ali, postaje malo raspuštan. Ja sam ukorila Bena zašto pušta mladiću da slobodno luta koliko mu je drago. Heti, u Arizoni ti ljubav plane kao prerijski požar za najžešće suše sitno se nasmeje Alice. Bolje da se ti pripaziš, je li tako, Frank?

Nema koristi da se pazi veselo dočeka Van Horn. Već će je smotati neki od naših arizonskih momaka. Gospodine Van Horn, večeras već drugi put čujem takvo proročanstvo prijazno odvrati Heti. Verujte mi, veoma sam polaskana. Ubrzo stigoše domu Franklidžovih koji se dizao na jednom povišenom platou, između dostojanstvenih i gorostasnih borova. Devojke nađoše suca Franklidža gde sedi kraj otvorena kamina i puši. Dočekao je Heti veoma toplo. Jesi li srela brata? upitao je, prinoseći joj naslonjač. Nisam. Zar je bio ovde? Jest, celi sat "odvrati sudac. Došao je da porazgovaramo o jednom poslu. Savetovao sam ga da za sada ne kupuje nova grla. Je li Ina bila s Benom? upita Heti. Zna se, a što lepo izgleda! Nudio sam ih da prenoće ovde, ali Ben reče da će radije poći u hotel, da bi ujutro rano mogao biti u gradu. Poručio ti je, za slučaj da se ne vidite na plesu, neka se sutra tačno u podne, nađeš s njim kod Brvdona. Bože! Drago mi je što sam otišla s plesa pre nego je Ben stigao uzviknu Heti uz pomalo neveseo osmeh. Zar? A kako to? upita sudac, obori glavu i upre oči u nju, gledajući je iznad ruba naočara. Neće mi biti ugodno kad se nađem s Benom. Moraću mu reći da sam... otpustila Dillona. Dillona! Člana Dillona? Zar si ti njega otpustila? upita sudac i naglo se uspravi. Otpustila, bogme! Do vraga! A zbog čega, devojko? Imala sam dobrih razloga, premda se bojim da ih Ben neće uočiti. Za njega je Dillon tvrda vera. U njega ima slepo poverenje i vrlo visoko ga ceni. No, gospodin Dillon je meni zagorčao život na rancu. Čim izađem iz kuće, on već odnekud izbije. Ispočetka me nije počastio bračnom ponudom. Ali, na kraju je i na to došao i nije šuštao, premda sam ga odbila. Nisam znala da će večeras biti na klešu, inače ne bih išla. Svejedno, plesala sam s njim, i prošetala se vani, pa... ukratko, uvredio me. Tata, ja se ne čudim. Dillon mi se nikad nije sviđao ubaci Alice. U tom času uđe Frank Van Horn. Devojko, reci mi de, na koji te je način Dillon uvredio? upita sudac Franklidž usplamtelih očiju. Rekao mi je da će me imati, pa ja to htela ili ne, i morala sam mu se otimati! Valjda se nije usudio da položi ruku na tebe? upita stari rančer. Ne jednu, već obje ruke, pokušao me stisnuti uza se nasmeje se Heti, premda se pri tom zacrvenjela. Zapravo, ponio se kao grubijan. Mislim da on na takav način uspijeva kod određene vrste žena. Valjda je očekivao da ću ciknuti, dvaput reći „ne" i prepustiti mu se. Ali, nisam baš slaba, pa sam mu se otrgla. Prokleta džukela! Neko bi ga morao izbičevati! krikne sudac kome je krv šiknula u obraze. Bolje je revolver dobaci Van Hom, tvrdo stisnutih zuba.

••*$'&'.'••• Heti prešuti kako je Dillon zapretio da će upropastiti Bena i nju. Pošto je trezno promislila, nije bila sigurna kako će Ben reagirati na njen postupak, što je sebi uzela slobodu da bez pitanja otpušta Dillona. Na nesreću, Ben je već navikao da mu se Heti žali zbog Dillonova salijetanja, i nije joj poklanjao ozbiljnu pažnju. I tako sam najurila Dillona zaključi Heti. Pravo si učinila, devojko, ali kako će Ben to shvatiti? zabrinuto će Franklidž. On ima najlepše mišljenje o Dillonu. Baš večeras je hvalio Dillona kako je vratio jedno krdo koje su stokokradice oterale u šikaru... Svejedno, ako uzniemo u obzir samo Dillonov postupak, Ben mu to ne može progledati kroz prste. Mora te podržati i složiti se s otpuštanjem nadzornika. Vi još ne poznajete dobro mog brata odmahne Heti glavom. Da je on vidio Dillona šta radi sa mnom, on bi ga izbičevao. Ali se mojim rečima samo ruga. Već se zamorio slušajući o kaubojima što venu za ljubavlju i dosađuju mi. On misli da sam ja... pa, recimo, preosetljiva. Jednom mi je rekao: „Da sam ja bio na mestu tog kauboja, bacio bih te na konja i odjurio s tobom." Drugi put, kad sam se sva jadna utekla k njemu, kazao je: „Zna se da te pokušao poljubiti. A zašto ne bi? Ti si već poludela od želje da budeš voljena i ljubljena..." Ponekad mi se čini da se samo šali, da ne misli ozbiljno ono što kaže. Ali, sa mnom više nema onoliko strpljenja koliko je ranije imao. Kažem vam, ne bih umela reći kako će primiti ovu stvar s Dillonom. Sad, kad si mi prikazala situaciju, ja ću ti to reći progovori sudac. Kod brata nećeš naći podrške. Dillon će ga potražiti pre tebe i ublažiće celi incident, pa će ga Ben zadržati. To bi bilo strašno reče Heti. Mene je naprosto strah Dillona. Pa, Heti Ide, jedino ti je rješenje da se zaljubiš u kakvog finog mladića Arizonca zaključi sudac Frenklidž, Ijubaznouverljivo i šaIjivoizazovno u isto vreme.

Zar tako! otpovrne Heti, zaludu se trudeći da hini gordost. Potom pomisli da neće biti loše ovim svojim novim prijateljima nabaciti nešto o sebi. Ja bih prihvatila vaš savet, suce Franklidž, da nije jedne nepremostive prepreke... Ne mogu se zaljubiti u fina mladića Arizonca, jer sam već zaljubljena u finog... mladića iz Nevade! Slušajući samu sebe, kako svojim glasom spominje svog ljubljenog, Heti oseti da se u njoj sva krv uzburkala i da joj obraze uspaljuje oganj. Sudac se od srca nasmeje, ali Alice koja je nagonski shvatila sav značaj što se krio iza Hetina na izgled neozbiljna tona, priđe k njoj i jednom je rukom zagrli. > Tata nije ništa bolji od Bena, draga. Hodi, kasno je. Hajdemo na spavanje. Eh, moja Heti jednako veselim tonom dobaci sudac da sam četrdeset godina mlađi osporio bih prava tom tajanstvenom Nevađaninu. Gde je to vražje presretno magare? Heti se osvrnu s vrata. Ne znam reče ona tužno.

Kada se vrata zatvorile, čula je gde sudac uzvikuje: Jesi li ovo čuo, Van? Sad je koješta jasnije... Eh, baš sam šupljoglava budala! A kladim se da ni Ben nije pametniji od mene!

Sledećeg jutra, za doručkom, činilo se da se u sucu Franklidžu zbila neka veoma tanana promena. Bio je još više zainteresiran za Heti, ali se ovaj put klonio šale i zadirkivan]a. Devojka je osećala da je u njegovim očima preko noći prerasla u pravu ženu, i da ona u njemu sad ima prijatelja. Heti, hoću da ti nešto očinski kažem rekao je sudac prilikom oproštaja. Žao mi je što ste ti i Ben doživeli teške neugodnosti u Arizoni. Ali, poslušaj me, devojko. Imaj vere u nas i ovu veliku zemlju. Budi strpljiva s bratom. Pokušaj ga nagovoriti neka zasada štedi novac. Možda ćemo se suočiti s vrlo teškim vremenima, godinu ili dve, ili čak više. Ali, veruj onome što ti kazuje ovaj stari stočar koji je celi život ratovao s razbojnicima. I to će proći. Odmetnici sami sebe uništavaju. Slutim da će kakav odvažan i brz revolveraš naići i poskidati glave vođama. Ranije, ovde se to već desilo. Nedavno je tako nešto bilo i u Novom Meksiku. Stoga, ne očajavaj i nemojte zamrziti ovu divnu zemlju. Mi želimo da je vi, Ideovi, volite. Nama su takvi fini ljudi potrebni. Mi smo pioniri, Heti. Ja sam na stoci izgubio milijun dolara. Ali, vratiće mi se. I vi ćete nadoknaditi svoje gubitke, a i sreću ćete doživeti. Suce Franklidž odvrati Heti osmehujući se suznih očiju usprkos mojoj slabosti prema Nevadi, ostajem Arizonka za celi život. Hura! To je prava reč, devojko!... Dođi češće k nama, Heti. Adios. Jedan Franklidžov konjušar odvezao je Heti u grad. Imala je vremena da porazmisli kako je najbolje početi razgovor s Benom. Nije joj ni palo na pamet da je Dillon, možda, Benu već prikazao sinoćnji događaj u izopačenom svetlu. Bila je zahvalna sucu Franklidžu za ljubaznost i savet. Svojom je ženskom intuicijom osetila da u stavu suca Franklidža prema Dillonu postoji nešto što joj on nije poverio. No, u jedno je bila sigurna, da joj je sudac prijatelj. Ako na kraju dođe do razmirica između nje i Bena, sudac će biti na njenoj strani. Odlučila je da najpre vidi da li je Dillon razgovarao s Benom. Čim se našla u gradu, pođe kupiti namirnice i ostale potrepštine što ih je redovito nabavljala dvaput mesečno. Ona i majka vodile su vlastito domaćinstvo u svojoj maloj brvnari, s čim se Ina i Ben nisu slagali. Ali je gospođa Ide izjavila da nikome nikad neće biti valjana svekrva. Pošto je u dućanu naručila potrebno, Heti pođe ulicom i sretne Bena. Nije bio tiobro raspoložen. Na njegovu je licu lebdela ona ista sena koju je Heti nekad na rancu kod jezera Tule na njemu gledala i zbog koje je i sama tugovala. Unatoč skupljenoj hrabrosti, srce joj se stisne. Zar se Ben naljutio na nju? Ina je kod krojačice reče joj pošto ju je pozdravio. Vreme je da pođeš sa mnom u banku. U banku? Zašto? ona upita uzimajući ga pod ruku i okrećući se da pođe ulicom natrag.

Da ti izdaju ček na iznos koji imaš uložen u ranč. Ben! kriknula je zapanjeno, prekornim tonom. Da, Ben dočeka on malo ljutite. Heti, ne mogu ti dopustiti da neke stvari radiš bez moga znanja. No, pored toga, da ti budem iskren, neću da izgubiš novac koji si uložila. A ja sam sasvim siguran da ću izgubiti sve što sam uložio u stoku. Ali, Ben, takva je nagodba. S tobom delim i dobitak i gubitak prosvedova Heti. Znam, draga, i priznajem ti da si više nego fer u tome. Ali, ja sam počinio ludosti u poslu. Doduše, nije mi žao žurno dometne ali smeta mi da ti budeš u to uvučena. Jednog dana, kad ova zla vremena prođu, da, ali sada, ne, nikako! Ben, nešto se dogodilo! brzo će Heti. I jest odvrati Ben i obori glavu, te mu ona nije mogla videti oči. Kalifornijskog riđana nema! Nema ga! Šališ se, Ben! uzviknu ona ojađeno. Utučeno je klimnuo glavom. Videla je da mu usne dršću. Ukrali ga? Ne znam. Nestao je s pašnjaka. Raidy se kune da su ga ukrali, da nije mogao preskočiti ogradu. A ja znam da bi on i brdo preskočio, samo da mu na pamet padne. Dillon se slaže sa mnom da je Riđan sam otišao. Ali u to nisi siguran? oštro upita Heti. U tome je stvar, Heti, što nisam. A u celoj družini nemam čoveka koji bi mogao tragati za Riđanom. To me ljuti. Pokušao sam da mu sam sledim trag. Morao sam se okaniti toga... Samo jedan lovac na konje bi to mogao izvesti.

Ben, vratićeš ti Riđana od srca će Heti, te dometne jednim rječitim govorom u kome je bratu iznela sučeve savete i njegov optimizam i pridometnula svoje nadobudno i nepokolebljivo mišljenje da će oni na kraju uspeti i živeti u sreći i blagostanju. __ Srčana si ti, Heti odvrati joj brat i stisne joj mišicu. S tobom, Inom i malim, mogu i hoću pobediti ovo podmuklo zlo. A pomalo ćeš mi već pomoći ako se ne usprotiviš da povučeš svoj novac. Pristajem na sve što ti može pomoći i od čega će ti biti lakše. Ušli su u banku, gde nešto kasnije Heti primi ček na svotu koju je bila uložila u ranč. Odmah ga je položila, da se stavi na njen bankovni konto. Za sada neka stoji ovde reče bratu. Da, tako je. Možda ću još od tebe posuditi nasmejao se Ben, pa namršti čelo i povuče sestru na jednu klupu, te će joj ispotiha! Dillon • mi je rekao da si ga ti otpustila! Je li? Devojka isturi bradu, a živci joj se razigraše od uzbuđenja i borbena raspoloženja. Heti, tvoju sam odluku morao poništiti nastavi Ben veoma ozbiljnim tonom. Nema smisla da se oko toga prepiremo. Boljeg čoveka od Dillona ne mogu naći. Bez njega ne mogu ni maknuti. I on to zna. Nije mi bilo lako da ga smirim. Zar je moguće! nato će Heti, grizući se za usne. A možeš li mi kazati šta ti je gospodin Dillon rekao? Nevada

Nije mnogo. Bio je ljut, ali se ipak na sve to smejao. Rekao je da te voli i da te jest gnjavio ne bi li ga ti malo lepše pogledala. A sinoć, na plesu, upitao te da se udaš za njega. Ti nisi bila jako susretljiva, reče. Onda te pokušao poljubiti, a ti si od buhe napravila slona, i ni pet ni šest na svoju ruku mu dala otkaz. Ako mu veruješ, onda nema nikakva smisla da te gnjavim sa svojim prikazima cele priče odvrati Heti pošto se smirila i obuzdala. Nemam razloga da Dillona držim lažcem nato će Ben. Istini za volju, Heti, ti mrziš muškarce. Oh, znam, znam... nisam zaboravio, i nemoj misliti da ti predbacujem zašto si verna... njemu... Ali, gruba si prema ovim ubogim vragovima što se zaljubljuju u tebe. Tako ja gledam na to. Ben, nije istina da mrzim muškarce usprotivi se Heti. Dobro, nećemo se oko toga prepirati umorno će Ben. Ti i Ina nikad mi ne date za pravo. Molim te, nemoj me krivo shvatiti. Ne tražim da se udaš za Dillona, nije to moja želja. On je fin čovek i jednog će dana biti neko i nešto u Arizoni, ali svejedno bih ga ja želio još bolje upoznati pre nego bih dopustio da te dobije.

Hvala ti, Ben, sad ti mogu oprostiti izmrmlja Heti. Hteo bih te nešto upitati nastavi Ben gledajući je nekako obesno ah' zbunjeno. Jesi li ti sinoć udarila Dillona, kad je pokušao da te poljubi? Udarila ga? Ne, sigurno nisam ražešćeno izjavi Heti. Ne bih prljala ruke na toj... Zašto me pitaš? Jedno mu je oko krasno poplavilo reče Ben, o nečem razmišljajući. Rekao mi je da se spotakao u mraku, u svojoj sobi, i lupio o stolicu. Moglo je tako biti, ali se meni pričinilo da ono plavilo poteče od dobrog udarca i tvrde pesnice. Pitao sam se da li mi je lagao. A ja se pitam ko mu je to dao po zasluzi. Ben, ako imaš toliko poverenja u Dillona, zašto sumnjaš da ti je lagao? Naišao sam kad je Dillon razgovarao sa Stewartom, nadzornikom Toma Daya. Čuo sam kad je Dillon nešto govorio o tome kako je udario u stolicu. A Stewart, koji je bio malo popio, samo mu se podrugljivo nasmejao. Bilo mi je čudno, to je sve. Dragi brate, nadam se da ti štogod ne bude još čudnije reče Heti ustajući. Imam da obavim još neke kupovine, a vreme leti. Hteo si da se nađemo u podne? Svakako, i to tačno, bez zakašnjenja. Dugo je do kuće, znaš. Imam dosta posla da obavim, ali se nadam da ću stići. Šta je s Marviejem? I on će doći. Marvie me našao i zatražio novaca. Bio sam mu nešto dao, pre nego smo pošli od kuće. Bio je skroz omamljen. Ben, nije valjda bio pijan? u užasu uzvikne Heti. Nije, već omamljen nekom devojkom. Hteo je da joj kupi bombona i još nešto. Pobogu! Zaboravio sam da sam mu obećao da nikome neću «

pričati! Da se nisi usudila odati me... Hajde, do viđenja u dvanaest sati. Sastaćemo se u Bryđonovu dućanu. Sto si me prestrašio! požali se Heti. Drugi put, pazi na izraze. A Marvie... mislim da je zaljubljen. Ja sam videla devojku. Pričaću ti kasnije. Misli usredotočenih na Marvieja, sanjareći i brinući za njega, došla je u trgovinu tekstilnom robom, gde je, posvetivši svu pažnju kupovini, zaboravila na sve drugo. Nedostajalo je pet minuta do dvanaest kad je, i teško se krećući pod teretom mnogobrojnih omota, stigla u Brvdonov dućan, sva sretna što je završila posao na vreme da se sastane s Benom. Njegova je tačnost bila poslovična, i na to je mnogo pazio kod drugih. Položila je omote na klupu između prozora i vrata dućana i pogledala van da vidi ide li Ben. Još ga nije bilo. Iznebuha ispred vrata dućana projuri čovek bez kaputa i šešira,; vrišteći: Bež* s ulice! Sta je ovome? upita Heti radoznalo. Nekoliko dućanskih momaka žurno izviri van. Izgleda, opet obračun uzbuđeno će jedan. Čula se dreka pomešana sa žurnim batom koraka. Na drugoj strani ulice neki pešaci mahnito uleteše u prva otvorena vrata na koja su naišli. Buka prestade. Potom jedan muškarac uđe na vrata iza kojih je Heti stajala kao začarana, sva naježena uzbuđenjem. Hej, Mat, šta se to događa? upita jedan dućanski momak.

Misliš da znam? odvrati došljak. Vidio sam gde ljudi brišu s ulice, pa sam strugnuo ovamo. Samo sam čas pre toga čuo da je džim Lejzi u gradu. ko? upita onaj momak. • džim Lejzi. Tako sam čuo, a je li istina, ne znam. Ali, da se neko šećka gradom, u to ne sumnjaj.

Sa svih strana i prozora virila su lica. Neki bi pogledali niz ulicu, pa bi se brzo trgnuli natrag, Heti se sve to činilo smešnim, ali je ipak nepomično stajala, srce joj je burno tuklo, čitavo biće bilo joj je u nekom napetom iščekivanju. Snažno i zvonko odjekne pucanj. A potom pras! Usledio je drugi, gotovo kao jeka prvom. Nastala je tišina koja se uzdrhtaloj Heti učini zagušljivom, šta se desilo? Obračun! Revolveri! Sa dna ulice dopro je nečiji usamljeni povik. Čovek pored Heti izviri. Gospođe! zakrkljao je. Momak, koliko god bio uplašen, takođe izviri. Trgnuo je glavu natrag, bleda lica, izbuljenih očiju i stao nešto nesuvislo mucati. Heti se pokori nekakvu neodoljivu nagonu i isturi glavu van. Ulica je bila prazna, ne, jedan je čovek ležao s licem u prašini, ni pedesetak stopa od vrata dućana. Ruke su mu bile opružene. Jim Lejzi. Dosad ga nisam vidio, ali ga poznajem po opisu reče onaj čovek kraj Heti. Oh, kakav užas!... onaj tamo, na cesti... onaj mrtvac... ono je džim Lejzi? šapne Heti sve se jače tresući. Osetila je kako je spopada mučnina.

Ne, onaj što dolazi ulicom, ono je džim Lejzi... Vidite li mu revolver? Dimi se. Uzdigavši pogled, Heti ugleda čoveka u jahaćem odelu, s revolverom u ruci, gde hodi prema svojoj žrtvi. Prođe pored lesa bacivši samo kratak pogled na nj. Utače revolver u korice. Krenu put pločnika.

Taj hod! Ta prilika! Heti oseti kako je nekakvo užasno čuvstvo probada. Da li užas dočarava halucinacije? Gubi li ona razum? Kakve joj slike bljeskom munje prolaze pamćenjem? Taj čovek... taj džim Lejzi! Prilazi. Proći će kraj vrata. I ostatkom iznemogle snage Heti se povuče s vrata. Zateturala je. Mozak joj stao. Drhtanje joj prestade kao da je paralizom ukočena. Hladna, tupa, užasna neizvesnost održala ju je na nogama, kao u iščekivanju same smrti. Uspravan, lica kao iz kamena isklesana, gledajući pravo pred sobom očima što su bljeskale, onaj čovek u jahaćem odelu prođe ispred vrata. Nevađa! Iz užasa i omamljenosti trgoše se Hetina čula prepoznala ga je: Nevađa! Osetila je da pada. Sve se oko nje zamuti, potom je tama nesvesti proguta. . Došla je k sebi, ali još nije imala dovoljno snage da otvori oči. Znala je da leži i da joj neko drži glavu. Lice su joj prksali hladnom vodom. Osetila je kako joj curi niz vrat. To je gospođica Ide reče neko. Onesvestila se. Samo se srušila! Nije ni čudo dočeka drugi glas, po zvuku ženski. I meni je mučno i koljena mi se tresu. Zar ne bi bilo bolje da zovete liječnika! Nato Heti otvori oči i slabašno šapne: Ne treba... već mi je bolje. Ležala je na klupi kraj prozora, glavu joj je držao mladi dućanski momak. Naokolo je sućutno stajalo i u nju gledalo nekoliko ljudi, među kojima jedna žena. Evo, došla je k sebi! Nakon prvotnog zaprepaštenja i vrtloga misli, Hetin se duh razbistri. Da li mi je brat ovde? upitala je trudeći se da sedne. Uz pomoć onog momka, uspelo joj je, i ona spusti stopala na pod. Nije ođgovoriše joj. Ovo mi je... prvi put... da padam u nesvest reče Heti. Gospođice, mirujte koji čas. Još ste strašno bledi ljubazno će žena. Čekajte da vam stavim šešir na glavu. Bio vam je tu, na podu. Mora da ste gadno pali.

Dućanski se momak osmehne i ustane. Nije reče on. Samo se spustila. Kao prazna vreća. Nije se mogla udariti.

Nigde me ništa ne boli prihvati Heti. Veoma ste ljubazni, svi vi... Baš glupo od mene da se tek tako srušim. Dok je to govorila, činilo joj se da je nekakva užasna neizvesnost kao batom bije po svesti. Čim su Ben i Marvie ušli, shvatila je u čemu se ta neizvesnost sastoji. Po njima je odmah videla da ne znaju ono što ona zna. Olakšanje što ga oseti bilo je toliko, da joj oduže snagu, pa kad htede ustati samo se sruši natrag na klupu. Heti! zgranuto i zabrinuto uzvikne Ben, spusti se kraj nje i pridrža je. Marvie klekne na klupu, s druge strane. Heti im se bledo osmehne i zaklopi oči. Imala je vrtoglavicu, ali se i bojala da pogleda u njih. Ništa ozbiljno, gospodine Ide žurno će dućanski momak. Samo se onesvestila. To zbog pucnjave. Izvirila je van, a čas kasnije, kad sam pogledao gde je, eto nje na podu. Uh, Heti progovori Ben grleći je i malo je drmusajući. Dobro, dobro, sad je sve u redu. Pa zar ti da padneš u nesvest zbog običnog uličnog dvoboja? Čudim ti se. Ljudi će misliti da u Kaliforniji nisi nikad čula pucanjHajde, Heti, dođi k sebi. Odvedi me kući Heti će otvarajući oči. Hoću što pre... odavde. Ta zna se, i ja to želim reče Marvie i stisne joj mišicu. Mladić je bio neobično miran, Heti ga još nije videla takvog. Pege su mu se isticale na bledu, vlažnu licu. Oči mu bijahu sjajne i nešto ukočene. Nije se usudila da ga upita da U je vidio učesnike uličnog dvoboja. Bojala se da ih je vidio. Marvie, ponesi te pakete naloži Ben pomažući Heti da stane na noge. Morao ju je podržati, još nije bila kadra da sama korača. Izgunđao je neku psovku, pa će glasno: Eh, baš je ova Arizona krasno mesto za žene! Ne uzbuđuj se, mila, sve ćemo zaboraviti... Hvala mojoj sretnoj zvezdi što Ina nije bila ovde. Uz bratovu pomoć, Heti se popela na stražnje sedalo kola. Tako, samo t* miruj, više ti nije ništa... Marvie, pakete gurni pod sedala. Popni se kraj Heti i pridrži je. Pred nama je put. čim uzmemo Inu, zaprašićemo odavde kao da nas svi vragovi gone. Premda nije gledala ni lijevo ni desno, Heti je spazila i čula kako uzbuđeni ljudi prolaze ulicom i pričaju. Ben je brzo terao konje. Ulice su bile puste. Hetin leden strah da će spaziti čoveka u jahaćem odelu splasne. Ben je zaustavio konje pred jednom kućom duboko u dnu zelena dvorišta i skoči na zemlju, a uto se Ina pojavi. Zdravo svima! dovikne im radosno. Vidiš, Ben, kako te poslušno čekam? Primakla se kolima i stala kao ukopana, zaprepaštena. Heti! Pa ti strašno izgledaš! Jesi li bolesna? Sta ti je. Sta se desilo? Ništa. Ina, samo sam ja slab pionir žalostivo se osmehne Heti.

Ne, brini, ženo, ništa nije upadne Ben.__ Heti se uplašila. U gradu je bilo pucnjave i ona se onesvestila. Penji se, odmah polazimo. Ovi konjići jedva čekaju da polete. Čim se popela u kola, Ina se brižno okrene Heti i segne za njenom rukom. Jadna mala! Još te nikad nisam videla takvu. Izgubila si svest? Čudno! Prvi put da to čujem za tebe! Eto vidiš, i meni se dogodilo! Zašto? Sta se desilo? Videla si borbu? uzbuđeno upita Ina. Ne, borbu... nisam videla Heti će i čvrsto zatvori oči. tAli sam je čula... Onda sam izvirila... i spazila kako jedan čovek mrtav leži nasred ulice. •Užas! Oh, što je divlja ova Arizona! Gore je nego na Izgubljenoj reci kad smo bile mlade devojke. Gore? mrko se nasmeje Ben. Ina moja, Kalifornija iz onog vremena ne može se ni usporeditis Arizonom. Da li si ti vidio tu borbu? upita ga žena. Ne, nisam. A ti, Marvie? Oh, bolje da nisi! I nisam, samo sam vidio onog mrtvaca na ulici. Prošao sam kraj njega. Imao je krvavu rupu na... De, umukni, nedorasli revolverašu! prekine ga Ben. Znaš li ti one što su se tukli, Ben? upita Ina. Ne znam. Neko mi reče da je u grad došao džim Lejzi i da traži kavgu. Navodno je nekom kradljivcu stoke, imenom Hardy Rue, dao neka bira, ili da napusti grad ili da trgne revolver. Rue nije hteo otići, i to ga stajalo glave, čuo sam gde govore kako za njega nije bilo niti najmanjeg izgleda da se izvuče. Sreli su se na ulici. Naravno, bio je to ravnopravan obračun, kako ovi Arizonci nazivaju fer borbu. Rue je dospio pritisnuti obarač tek u padu; već je bio pogođen. Jezivo! strese se Ina. No, kradljivac stoke ne predstavlja velik gubitak za zajednicu. Ina, ja bih želio da taj džim Lejzi ostane ovde neko vreme značajno će Ben. Tom Day mi je pričao da bi Hardy Rue mogao biti vođa razbojnika koji su mene tako gadno udesili. Doduše, Dillon je odbacio takvu mogućnost. Za vreme ovog razgovora, Heti je bila sretna što je Marvie podržava, svojim ramenom i mišicom. Oči nije otvorila, ali su joj u ušima upravo bolno zvonile reči što ih je slušala.

Ben, mislim da bi i ti i sestrica mogli umuknuti javi se Marvie ili okrenuti o nečem drugom. Imaš pravo, sinko složi se Ben. Ovo nije ugodan razgovor. Živahni konji hitro su teglili laka kola preko glatka, tvrda puta. Zrak je bio svež i prijao Hetinu bolnu čelu. Nakon dugog vremena, otvorila je oči i uspravila se. U daljini su se već ocrtavali kedrovi iza kojih se dizala šumovita brda što su završavala crnom, pretećom gorom Mogollona. Beskrajan i divlji prostor! Srce Hetino kao da je tek sada ponovo oživelo. Kao da je dosad bilo sapeto, stisnuto, smrznuto. Sta ju je to pogodilo udarcem gotovo smrtonosnim? Volela bi da je

sada sama u svojoj sobi, da se može poneti sa svojom nesrećom i dati oduška svom bolu! Ali, od spasonosne samoće razdvajaju je još mnoge milje. Pokušala je sebe prisiliti na razgovor s Marviejem. Imaš jako zgodnu devojku, Marvie reče mu ona na uho. Mladić sav pocrveni i stane se vrpoljiti, pa zgrabi Hetinu ruku takvim stiskom da ju je zabolelo. Bio si sinoć s njom šapne Heti. Ah! glasio je odgovor. Marvie, više nisi dete, već mlad muškarac koji mora misliti na budućnost. A ona devojka, oprosti mi, spada u zloglasnu porodicu Hat. Ne čudim ti se što ti se sviđa, ta ona je kao divlja ruža. Ali, ipak mi reci da to nije ozbiljno, Volio bih da mogu šapne Marvie teško gutajući. Marvie, ispričaj mi. Ne mogu sada, Heti on će muklo. Kad dođemo kući. Ja sam uza te, Marvie zaključi Heti stiskom ruke. Uspela je da za neko vreme usredotoči misli na Marvieja i onu devojku, Rose Hat, i na nesreću koja se može izroditi za njih oboje. Marvie se našao u iskušenju, a uskoro će biti punoletan i svoj

gospodar. Zasada nema nikakvih znakova da bi se mogao vratiti u Kaliforniju. Bogata zemlja Harta Blainea ne privlači Marvieja. Ali, ubrzo je njena volja podlegla strahovitom pritisku ranijih misli i osećaja. Prestala je da im se odupire. Mora im se prepustiti. Dok je pogledom lutala preko žute i zelene prerije, valovitih brežuljaka pod žalfijom, beskrajnih pašnjaka s belom travom gde su stada goveda pasla, i dalje, sve više, preko ljubičastih planina što su se gubile među sedefastim oblacima tog vrelog popodneva, dok je gledala svu tu lepotu svojstvenu Arizoni, u sebi se suočila sa strahotnom istinom. Dakle, videla je Nevadu. Nema smisla sebe mučiti s nekakvom hinjenom sumnjom da se možda prevarila. U jednom strašnom trenu, prepoznala ga je celim bićem, očima, srcem i dušom. On je u Winthropu. On je džim Lejzi, koga nadaleko bije fama tajanstvena, bezobzirna i opasna čoveka. džim Lejzi je Nevada. I tamo, u vreme kad su živeli na Izgubljenoj reci, kad su ga ona, Ben, Ina i Marvie voleli kao Nevadu, on je bio džim Lejzi. A zbog čega se ona toliko zgranula? Još otkad je ubio Setera i odjahao daleko, te se o njemu više nije čulo, Heti je shvatila da je Nevada na sebi nosio pečat zloglasna imena i da mu je bila nepodnošljiva i sama pomisao da bi ona i Ben doznali to ime. U tome nema ničeg zaprepašćujućeg. Nevada je mogao biti ma koji od zloglasnih desperadosa Divljeg zapada. Ono što nju prosto guši jest činjenica da je Nevada sad ovde, u Arizoni, živ, zdrav, muževna izgleda, lica kao u kamenu isklesana, kakva je samo jednom na njemu videla, ovde je, u Winthropu, tu, blizu boravišta što su ga ona i Ben odabrali gotovo isključivo vođeni nadom da bi ga jednog dana mogli pronaći. A šta ima od toga što ga je videla? Spopade je nekakva mučna bespomoćnost. Uzalud je ove duge godine čeznula! Sve želje, nadanja i pove

renje sve uzalud! Tašte žrtve. Nevada joj je bio neveran, izdao je ono najbolje što se uz njenu pomoć u njemu probudilo, izdao je ono blaženo uverenje koje je ona oduvek gajila da će on, bez obzira ko je i šta je počinio, iz ljubavi prema njoj i radi opravdanja njena poverenja, napustiti staze zla i posvetiti se poštenu življenju. Heti bi svoju dušu dala da će tako biti. A sad se ta ista duša, koju bi ona za njega dala, užasavala i razapinjala bolom. Nevada je sudrug lopovima, on je krvožedan ubojica, monstruozan stroj uništenja. Ali možda je on samo ubio još jednog zlikovca! Jednu hulju, lopova, nekoga nalik Lessu Seteru! Nejak ali uporan glas vrebao je pred vratima njene izgubljene vere. Stala ga je slušati, hvatati se za nj s očajničkom nadom utopljenice, prigrlila ga je k srcu koje se činilo mrazom stisnuto. I tako, dok joj je pogled ne videći počivao na valovitim brežuljcima i beskraju nad kojim se tmica spuštala, ona je u borbu ljubavi i poverenja unela novu, bolniju žalost. Kako je mogla izgubiti nadu i poverenje? Zar mu se nije ovim svojim usnama na njegovim usnama zaklela da će pre umreti nego li ga izneveriti? Pa što ako se on još jednom poslužio onim svojim smrtonosnim revolverom? Samo je još jednom u životu ubio nekog podlaca, nevaljalca čija će smrt doneti samo dobro? Nevada je jednom spasio Bena, Inu i nju, sve njih, od bede i bola. ko zna kakvo olakšanje nekome predstavlja pogibija Hardva Ruea? Ne, Nevada se nije srozao na druženje s opakim ljudima i ženama, na pijančevanje, kockanje, pljačku, nije se udružio s bednim ološem Divljeg zapada. I tako je tok misli u Hetinu duhu strujio, čas kao nagla navala plime, čas kao opadanje voda za oseke, da bi tren kasnije ponovo izrastao svom svojom punom i razornom snagom. I dok je oko nje bledilo popodne, zapadalo sunce, padao sumrak i mračila se noć, Heti je dublje zagledala u bezdan što je pod njom zjapio. Brzi konji skrenuli su već na prostor nedaleko kuće, preko prečaca koji je bio Benovo delo. Kako je noćni vetar tugovao među dostojanstvenim borovima! Kao da to nariče bol celoga sveta. Zrak je bio ispunjen mirisom žalfije. Preko polumračnih šumskih staza izmicale su nestvarne, groteskne sene, nalik senkama u Hetinu duhu. Sad se Marvie, u duboku snu, naslanjao na Hetino rame, Ina već satima nije progovorila. Umoran i šutljiv, Ben je terao konje jednakim korakom. Uvek se hvalio kako će put do grada prevaliti za osam, a natrag za devet sati. Zahvaljujući dobroj cesti, brzoj zaprezi i lakim kolima, nije se osećao onaj jedini nedostatak Benova ranca, što je zabačen daleko u divljini. Na kraju stigoše kući i iscrpljena Heti odmah se odvuče u svoju sobu gde se bacila na krevet i mirno ležala, u želji da se najpre malo odmori, a tek potom skine. Ali, zaspala je. Kad se probudila, prvi sunčevi zraci prodrli su kroz prozor i do nje je dopirao svež, sladak miris šume. No, u tim lepotama sad nije mogla uživati već ih se stala bojati. Bojala se bdijenja, dnevnog svetla, mnogobrojnih dužnosti što je očekuju, nužnog i neminovnog dela, suočenja sa svojima i sa životom. Od toga se ne može pobeći. l

I s tom spoznajom ponovo je preplavi osećaj katastrofe koja se na nju oborila. A možda i nije katastrofa šapnula je u vernu, poslušnu tišinu svoje sobe. Predosećala je tada da će čas njena najvećeg iskušenja tek doći, i od tog je mutna nagoveštaja sva pretrnula. U njoj se probudi borbeno raspoloženje. Izvukla je bolno telo iz kreveta, umila je vrelo lice, iščetkala zamršenu kosu i obukla se. Ne budeći majku koja je spavala u susednoj sobi, iskrala se iz kuće. Šta ono mora učiniti? Mora njega naći i spasiti ga ili umreti! Sve što je gledala na zlatastu jutarnjem svetlu kao da joj se smešalo i slilo u jedan jedinstven šapat. I u tom jeziku prirode nije bilo podvale, ni slepila, ni kolebanja. Savršenstvo tog trenutka pri izlazu sunca, što čoveka oplemenjuje i duh mu bistri, podeliše s njom samo još ptice i zverad, telad na pašnjaku, pijetlovi u dvorištu i magarad na paši. Zlataste zrake probijale su se između smeđih debala velikih borova; kroz granje nazirali su se komadi ružičasta neba; na severu i zapadu otvarala se ogromna kosina što se spuštala do pustare, beskrajna i divna u mekanoj, zasenčenoj ružičastoj zori. Na pašnjaku su pored stoke brstili travu jeleni i antilope. S drveća su kreštale veverice, jastrebovi su se javljali svojim prodornim krikovima, s one strane brežuljka puckali su divlji purani. Prizor divljine bio je prožet životnom radošću, blistavilom stvaralačkog, mirom zabiti, jedinstvom i mirisom prirode, savršenom krasotom šume i pustare u svanuće, i nekakvom čudesnom, nedokučivom, božanskom voljom. Sve je to Heti upijala u se. Uzdigla je glavu, zagledala se u jedini crn vrh Mogollona. Njeno sinoćnje očajanje izgubi se kao što se noćna mora gubi na svetlu dana. Ponela se kao kukavica. Propustila je da bude sretna i zahvalna što je doživela upravo ono čime su počinjale i završavale sve njene molitve. Zar je mogla biti toliko plitka i površna, i podleći tuzi? Predstoji joj užasno iskušenje, čiji ishod ona niti ne naslućuje. Mora da izdrži i da se ponese s onim što joj je sudbina namenila. •Oh, kad bi mi ova snaga samo potrajala! kriknula je. Da se njoj uteknem kad mi misli odlutaju! Da se njom obranim od sumorne tuge! Tog dana Heti ne pređe ubavi mostić od brvana što se vinu preko potoka između njene brvnare i bratova prekrasna obitavališta. Zdušno se posvetila radu, što znači kućnim poslovima koje je delila s majkom, šivanju i drugim sitnim brigama, i knjigovodstvu nužnom za vođenje velikog ranca koji zahteva nemale izdatke. Celi dan nije videla Bena. Kasno posle podne, kad je krenula da se malo prošeta na čistu zraku, spazila je Marvieja, gde sedi na trijemu. Momak je izgledao do kraja utučen. Zdravo, Marvie, drugaru stari! Hodi da se prošetaš sa mnom vedro će ona.

Ah, pusti me da umrem! odvrati Marvie. Bože me sačuvaj, pa zar tu, na mom trijemu, te da se uvek sećam toga?! Naterala ga da ustane, uhvatila ga pod ruku i s njim pošla u šumu gde su ubrzo bili van vidokruga iz kuće, pa njih dvoje sedoše pod jedan Nevađa

stari bor, na primamljivu mirisnu naslagu borovih iglica. Marv, više se ne šalim ona će ozbiljnošću koja je odgovarala njegovu raspoloženju. De reci, kakva je nevolja? Svađao sam se s Benom odvrati mladić. Prvi put u životu. Ah, a ja sam se s njim svađala hiljadu puta. Kad se Ben namrgodi i razgoropadi, dobra svađa ga razvedri kao što oluja raznese tmurne oblake s neba. Kamo je Ben danas otišao? Od jahao je na jednu napuštenu farmicu, kojih pet milja odavde. Neko je našao tragove kalif orni jskog riđana, pa je najpre ta vest uznemirila Bena. Potom je satima uzalud čekao Dillona. A Raidy, koji se s Dillonom gleda kao pas s mačkom, rekao je neke stvari zbog čega se Ben naljutio. Znaš Raidva. I tako, vrag ga nosi, malo kasnije se Ben zakačio sa mnom. A zbog čega? Ni zbog čega. Valjda zato što nisam s oduševljenjem radio ono što mi je naložio; da popravim ogradu. To mi je najodvratniji posao na svetu. Nešto mi je opsovao, a ja sam ga poslao do vraga i dodao da ću ga napustiti i otputovati kući. Šta je on na to rekao? Odgovorio mi je: „Samo idi, tvrdoglavi magarče." I tako sam odjahao. Napustiću ga... odoh u odmetnike.

Dobro, dobro, ideš u odmetnike reče Heti, kao da bespogovorno prima tu odluku ali, reci mi, zašto? Heti, strašno sam zaljubljen odvrati najzad s naporom. U Rose Hat? Jest, druga ne bi ni mogla biti. A da li Rose tebe voli? tiho će Heti, uzimajući mu ruku. Ispočetka sam u to bio uveren odvrati mladić u muci. Dopustila mi je da je ljubim i uzvraćala mi je poljupce. Ali sinoć, kad sam je upitao kad ćemo se opet videti, odbila me. Raspalio sam se. Ona je ostala na svome. Nato sam joj predbacio da je samo očijukala sa mnom, dok sam ja mislio najozbiljnije, a ona mi odgovori „Marvie, moje ime je na zlu glasu. Ja sam od Hatovih. Ti imaš divnu sestru (videla te je) i časnu porodicu. Ja sam samo devojka iz divljine. Neće valjati. Više se neću sastajati s tobom." Pobegla mi je i više je nisam mogao naći. Ili se sakrila ili je napustila ples. Ujutro sam opet pokušao, ali bez uspeha. Marvie, ja joj se zbog toga divim iskreno će Heti. Mislim da je čestita devojka, makar bila i Hat. Molim te, Heti, nemoj sad i ti kao tata ili mama opomene je Marvie. Neću, Marvie odvrati Heti, postiđena što se upravo na to spremala. Po Marviejevim rečima uočila je koliko on nju ceni. Na kraju, nije me briga za sebe, premda je tako strašno volim sa žarom dometne Marvie ali šta će od nje biti? U svojoj mladalačkoj iskrenosti i neposrednosti, Marvie je odmah postavio najvažnije pitanje. Shvatam te, Marvie veoma ozbiljno će Heti. Postidio si me. Rose nije kriva zbog porodice, ni zbog okoline, ni zobg ma čega. *

Sad govoriš kao prava Heti Ide živo dočeka Marvie. Pazi što ti kažem: ako me Rose zaista voli, ja je neću ostaviti. Pa bilo to i usprkos tati, ili Benu, ili celom svetu? Heti obori glavu. Evo problema. Šta bi ona trebala reći? Marviejevo poveravanje najednom je dobilo drugi, ozbiljniji karakter nego ikada. On od nje očekuje pomoć. Mene je jedno utuklo nastavi mladić. Bojim se da me ona ne voli. Premda se ja u to moram najpre uveriti, pa makar se zbog toga morao šećkati i samom Kedaru Hatu pred nosom Sinoć sam mislio da me ne voli. Jutros sam drukčije mislio. Da me ne voli, da je samo obična mala namiguša, zašto bi mi rekla da joj je ime na zlu glasu i da se više neće sastajati sa mnom?

Na njegovo pitanje upućeno strastvenim tonom, Heti nije imala gotov odgovor. Usled vlastite bure čuvstava koja je njome harala poslednja dvadeset i četiri sata, Hetin razum i logika bili su poremećeni. Unatoč tome, u njoj se stvaralo uverenje da se Rose Hat u odnosu na Marvieja pokazala izvanredno plemenitom i nesebičnom. A te osobine, to je Heti dobro znala, mogle su proisteći samo iz ljubavi. Reci mi, Heti otpočne Marvie preklinjućim tonom, uz pogled koji je u dušu prodirao i od kojeg je nju zaboljenlo reci mi, misliš li da je njoj stalo do mene? Zar nije iz nje progovorilo dobro, kad se htela odreći mene? Zar to nije učinila zato što me... što me i previše voli a da bi mogla nastaviti nešto što po njenu mišljenju može upropastiti i mene, i tebe, i Bena? Marv, sigurna nisam, ali rekla bih da je tako. Hvala ti... Heti zagrcnu se mladić uspravivši se, i pogleda pravo preda se. Preko njegova ožalošćena mladalačkog lica prođe neko svetlo. Evo, ovde si me pogodila. Položio je ruku na grudi. Ta kome sam se mogao obratiti, već samo tebi. Mnogo si mi pomogla. Marvie, kako je do svega toga došlo? upita Heti tonom sućutne radoznalosti. Kao u priči, Heti. Upoznao sam Rose pre mesec dana. Jedne nedelje išao sam u lov. Dugo sam jahao, zatim sam pošao pešice. Naišao sam na jato purana, neobično divljih. Išao sam za njima, daleko, i ušao u veliku travnatu guduru udnu koje teče neka voda. Jako lepo mesto. Ima jelena, sobova, dabrova, koliko hoćeš. Ali sam ja zapeo da ulovim purana. I tako, produžio sam. I naletio pravo na jednu devojku. Plakala je. Oslovio sam je i seo kraj nje. Nakon nekog vremena, počela mi je pričati. U prvom redu bila je ljuta na brata, Kedara Hata, koji ju je istukao. Pokazala mi je modrice na golim nogama. Ja rekoh kako bi trebalo da ga neko udesi, kakav džim Lejzi. Smešno, zar ne, kako mi je to palo na pamet? Tako, sprijateljili smo se. Rekla je da će se opet naći sa mnom, ali još dalje, jer smo sada preblizu njenoj kući. Rekla mi je za jednu stazu i objasnila kako ću do nje doći. Taj put joj nisam rekao ko sam. Zaboravio sam. No, zakazanog dana otišao sam na sastanak i ona je došla... Tog dana bilo je drukčije, mislim da sam se tada zaljubio, a ne prvog dana. A ona... nije važno...

Još tri puta smo se sastali. Poslednji put sinoć. Sad znaš sve. Sasvim dovoljno, zar ne, Marvie? Svakako. Da, zaboravih ti reći, na plesu, kad mi je rekla da se više neće sastajati sa mnom, odgovorio sam joj da ću je u sredu čekati na našem mestu u uobičajeno vreme. I poći ću. Marv, ako je tačno ono što ja o devojkama znam, i ona će doći, ukoliko te istinski voli. Rose je i premlada da bi se držala jedne takve teške odluke, ukoliko je njeno srce u pitanju. Heti, ti si živa uteha zahvalno vikne Marvie i gotovo je zagrli. Nadam se da će doći, verovaću u to. Možda ću najzad biti u stanju . da jedem i spavam. rI sve ćeš mi pričati? živo će Heti. Budi sigurna. A sad, idem da se ispričam Benu. Prošlo je nekoliko dana, Heti se ponovo posvetila jahanju; odalečila bi se od ranca mnogo više no što bi Ben dopustio, samo kad bi znao. Činilo se kao da je nešto na to nagoni. U sredu je s Marviejem odjahala pet milja duboko u šumu, prema šikarama, i to joj bijaše najlepši izlet. Hrbat i gudura, jasikovi guštici, prekrasne močvarne uvale u kojima žive purani i sobovi, dabrove brane na vodi i pčelinjaci u drveću, poljane s rujevinom i puzavicama u svojim prvim bojama, duboki i mračni cestari gde su se konji propinjali i uzmicali osećajući prisustvo medveda, huk vode preko stena i šum vetra u ovršju borova sve je to očaralo Heti i više no ikad učvrstilo njenu ljubav prema divljoj Arizoni. Na poslednjem delu puta kući, gde je staza išla po ravnu, preko poljana, poterala je konja najvećom brzinom. Tim je trkom, bar za onaj trenutak, zadovoljila nekakav svoj nemir i potrebu za neobuzdanošću. Krv je u njoj uzavrela, obrazi joj se užarili od sunca i vetra, miris šume opijao ju je kao vinom. Tako je dojurila na čistinu, do staje i korala. I kao strijela naleti na Bena, Raidvja, Dillona i Toma Daya koji se pred njenim zahuktalim konjem raspršiše kao jato jarebica.

Hej, ti, Indijanko! drekne Ben i popne se na ogradu jednog korala, da bi je odatle bolje zadirkivao. Zaustavila je konja, okrenula ga i laganim kasom se vratila, te se spustila sa sedla. Fin je to konj... Ben izjavi tapšući životinju po oznojenu vratu. Pa, pristaje uz tebe, devojko s divljenjem će Tom Day, gledajući je od čizama do stetsona. Gospođice Heti, vidim da vam je Arizona ušla u krv dometne stari Raidy vrteći glavom. Meni se to ne sviđa. Day kaže da je opasno da sama idete daleko. To i Dillon tvrdi. A šta ti kažeš, Ben? nestašno će Heti. Ništa ja ne kažem. Već odavno ne pokušavam da ti gospodarim odvrati Ben. U pozadini, Dillon se naslonio na ogradu i nije uzimao učešća u razgovoru. Modrica na oku još nije bila sasvim iščezla. Gospođice, zar se ne možete zadovoljiti da jašete po rancu i da ne idete u šumu? upita Raidy.

Sta mislite da ću jahati unutar ograde? Ni govora! Heti Ide, ja znam kakav lek tebi treba javi se Tom Day. Dobre batine, to biste hteli reći nasmeje se Heti. Ali, ozbiljno govoreći, kakva mi opasnost preti? Devojko, možda nema nikakve opasnosti zamišljeno odgovori Tom Day ali smo ovih dana svi mi nekako ošamućeni. Po svoj prilici preterujemo, ali nas je strah da bi te kradljivci stoke mogli oteti. Da me otmu radi ucene? u neverici upita Heti. Pa, da, ali i iz drugih razloga značajno odvrati stari stočar. Čini mi se da nisi svesna toga, ali znaj da si ti izvanredno lepa devojka. Hvala vam, ujka Tome. To je lep kompliment. A što se tiče razbojnika, ne plašim se. Heti, pogledaj ovo reče Ben i priđe joj držeći komad papira u ruci. Pročitaj! Heti dohvati onaj prljav, grub papir što joj ga je brat pružio i pročita: Benu Ideu Gospodine, Otpustite svog nadzornika Dillona ili iskopajte raku za njega. Bez reči Heti vrati cedulju bratu. Ovo smo našli pribijeno na vrata spavaonice Ijutito će Ben. Prete. Jučer je Dillon našao još nešto stoke. Samo nekoliko grla, ali dovoljno da bi se oni razbojnici razgoropadili. Danas smo pronašli da su bili ulogoreni u neko] staroj kolibi, na mojoj vlastitoj zemlji. Zamisli bezobrazluka! Strpljivo sam gledao gde mi kradu stoku, jer sam to i očekivao. Ali kad mi ti lopovi odnose najboljeg konja i logoruju pred mojim nosom, onda je, zaista, došlo vreme da se naljutim. Eto, gospođice Heti dometnu Raidy zato je opasno da jašete toliko daleko. Odsad ću se paziti mirno otpovrne Heti i okrene se. Išla je stazicom i misli navrtala oko onog pretećeg pisma što joj ga je Ben pokazao, kad li je brat sustiže i pođe ukorak s njom. Heti, de sad, pošteno reci, jesi li ti napisala tu ceduljicu i pribila je na spavaonicu? on je upita. Ben, zar si lud? zapanji se Heti, a odmah potom prasne u smeh. Otkud si baš mene našao! Brate, bojim se da ti se od gubitka stoke i kalifornijskog riđana pamet oduzela. Oprosti mi, Heti pokunjio se Ben skrušeno. Pomislio sam da si to, možda, ti učinila, samo zato da mi se malo osvetiš. A iskreno ti kažem, volio bih da je tako. Ben, zašto bi pobogu volio tako nešto? Jer da si ti to učinila, ne bih morao brinuti. Čak sam se tome nadao. Mislim da sam, zaista, ošamućen, kako ono Day reče. No, Heti, ne sviđa mi se situacija u kojoj se nalazim. Ni meni, Ben. Ali tebi niko ne može ništa dokazati. De, de, Heti, to nije lepo od tebe prekorno će Ben. Ispričao sam Ini o tebi i Dillonu, tvoju verziju, pazi dobro. A ona raspalila po meni /

sve u šesnaest. Nepodnošljivo mi je da ste obje protiv mene. Nismo mi protiv tebe, Ben usrdno će Heti. Jest, i te kako ste on zaintači. A mene svako naljuti: Postupam protivno tvom i Ininu, pa čak i Tomovu savetu. Obećao sam nagradu od hiljadu dolara onome ko mi vrati kalif orni jskog riđana. Dao sam da se uzduž staja izvese oglasi. Tomu se to nije dopalo. Reče da će neko dovesti konja natrag, pa će ga opet ukrasti. A šta Dillon tvrdi? znatiželjno upita Heti. Odobrava mi što sam raspisao nagradu. Znaš, Dillon je rekao da može dovesti Riđana. Dva dana ga nije bilo, nakon što se vratio iz Winthropa. Ne znam gde je bio. On je ranije radio s većinom družina uzduž Mogollona. U svakom slučaju, sve ih zna, a nema sumnje da među njima ima pobratima takvih koji šuruju s lopovima i konjokrađicama. U ovoj zemlji, upravo je to ono najgore, što nikad ne znaš ko je pošten, a ko nije. Dillon se vratio i rekao kako nije mogao ništa doznati o Riđanu. Onda sam se rešio da raspišem nagradu. Dillon osobno odnio je oglase da ih porazmesti. Dobićeš ti natrag svog Riđana reče Heti puna nade. Imam drugu ideju nastavi on. Hoću da pozovem nekoliko dobro poznatih šerifa i uputim ih tragom tih hulja. Na primer, Pata Garreta iz Novog Meksika. Ako dobijem njega, i još par njih iz Phoenixa i ako unajmim družinu hrabrih i veštih revolveraša, počistiću razbojnike. Ali je Tom Day stao kao lud vrištati čim sam zucnuo . tvrditi da se onda razbojnici ne bi vis u time da mi ukradu pokoje grlo, već bi mi zapalil krov nad glavom. „Pokoje grlo?" tako ]e Pobogu volio bih znati šta je za njegov mnogo!

Ben, morao bi bar Toma Daya poslušati reče Heti. On dobro poznaje kraj. _ Slušam, Heti, ali meni treba akcije odvrati Ben. Ako za desetak dana ne dobijem Riđana natrag, nekoga će vrag odneti. Marvie se kasno vratio na ranč. Heti ga je čekala, pokušavajući da prekrati vreme čitanjem, alj je ponajviše zurila u oganj zamišljenim i tužnim pogledom. Najednom je začula njegov brz korak na trijemu, zveckanje mamuza, potom užurbano kucanje na vrata. Uđi, Marvie doviknula je nestrpljivim tonom. Upao je silovito, kao nalet vetra, ali bez buke. Trgnula se spazivši koliko mu je lice bledo, tu i tamo nečim crnim izmrčeno, a oči mu blistaju i prodorno gledaju. Na rukama je imao rukavice, držao je bič i pušku, inače je celim svojim izgledom predstavljao ne samo markantnu, već i uzbudljivu pojavu. Heti je odmah znala šta se desilo. Bila je! šapnuo je u zanosu. To sam pogodila čim si ušao osmehne mu se Heti. Duh mu je bio nečim sav obuzet.

Heti, ja sam najsretniji i najbedniji čovek na svetu. Sedi, Marvie, i ispričaj mi sve kako je bilo. Nemam ko zna što da ti pričam, ali i ono malo što imam, strašno je on odvrati i sedne pokraj nje. Potom utišanim glasom, nabijenim zagušenim čuvstvom nastavi: Rose je bila tamo. Satima me čekala, plakala, strepela da neću doći. Reče mi da je i srce i duša bole. Spoznala je da me voli. Ja sam prvi čovek koji je prema njoj bio pažljiv, dobar. Rekla je da me se može odreći, da me spasi od nesreće, ali onda mora sebe ubiti. Ja sam joj se zakleo da je neću

ostaviti, da ću je oženiti. Pričao sam i pričao. Rekao sam joj kako ću iduće srede tebe povesti. Ona se na to užasno prestrašila. Ali sam joj ja kazao da ćeš nam ti pomoći. Tako je na kraju pristala. Ona će jahati jednom stazom koja je nama poznata, gde ćemo je mi sresti... To je sve, Heti. I, pobogu Odjednom Marvie usu ti, glas ga izdao. Heti ga plahovito poljubi. Marvie, ti si pravi čovek reče mu. Doći ću. A naći ću i načina da se tvoj problem reši. Izmucao je nešto nesuvislo i izjurio iz sobe,. zaboravljajući da zatvori vrata. Heti ga je čas gledala gde žurno grabi na mesečini, potom zaklopi vrata, primače svoj naslonjač bliže vatri, sedne i stane ozbiljno i od srca razmišljati o Marvieju i njegovoj ljubavi. . Te srede ujutro, Heti je ranim ustajanjem nadmašila samu sebe, poslovičnog ranoranioca. Tog je dana trebalo da pođe s Marviejem u šikare. Neke je nužne poslove obavila još pre nego što ju je majka dozvala na doručak. Bila je za stolom kad se izvana začula neka vriska. Heti prepozna Marviejev „jipii" To mali slavi današnji dan! raspoloženo uzvikne Heti. Istrčala je na trijem, a majka joj" za njom. Bože pomozi! klikne gospođa Ide. Da nije Marvie pomerio pameću? Gledale su ga gde gologlav, kao bez duše juri stazicom k Benovoj kući. Popevši se do vrha stazice mladić spazi Heti, mahne joj rukom i iza sve snage vikne: Pogledaj u pasište! Heti ga posluša i pogleda u najbliže pasište ali, kako su joj vidu smetali veliki borovi, nije videla ništa neuobičajeno. Jipii! ponovo vrisne Marvie. Ben, hej, Ben! Sad je već Heti shvatila da se nešto moralo desiti, pa trkom pođe put mostića od brvana. Tek što je prešla pola puta, kadli na trijem ispade Ben, u košulji, s puškom u ruci. Šta je, Marv? on se prođere. Marvie stane i drekne:

Kalifornijski riđan je tu! Heti spazi kako se Ben trže kao ošinut, pa se zaleti u susret Marvieju. Brzo je Heti pretrčala most i travnjak za njim. Sva uzbuđena, bez daha, stigla je Bena u času kad se spuštao na jedan panj, kao da ga je snaga izdala. I Ina je trkom prilazila, u kućnoj haljini. Oh, Ben... ko... šta je? viknula je prestrašeno. Neka bude hvala nebesima! Ina, Riđan je tu. Zar samo to? Mislila sam da nas je banda napala. Marvie, ti se dereš kao da je sto demona u tebi. Ben, nemaš pojma... koliko mi je drago šapćući će Heti. Momče, valjda me ne varaš, ne podvaljuješ mi... zato što sam se naljutio na tebe? zavapi Ben. Ne, Ben, svojim očima sam ga vidio. Sva mi je krv udarila u glavu. Ah!... Sigurno ga je Dillon doveo uzdahnuvši reče Ben, tonom neizmerne zahvalnosti. Vraga je Dillon doveo! uzvikne Marvie, očigledno naljućen jer mu je pomućeno najveće zadovoljstvo, što je prvi obavestio Bena o povratku njegova obožavana miljenika. Dillon još spava, niko još nije ustao osim mene. I nikoga nisi vidio? Ni žive duše. Hm! Ne znam šta da mislim. Hajde, pođimo dalje. Ina, ako ćeš i ti poći, obuci se. Ben i Marvie požuriše stazom nizbrdo, prema koralima, dok je Heti nastojala da ne zaostane za njima. Za vreme tog brzog hoda Ben je tri put pitao isto i triput mu je Marvie odgovorio isto. Na trijemu spavaonice pojavi se Raidy s puškom u ruci.

Gazda, kakva je ovo dernjava? on upita priključivši im se. Marvie povede ostale između dva korala, pa preko prostrane čistine do visoke ograde pašnjaka, na koju se uspne vešto kao veverica. __ Gledajte! viknuo je upirući prstom. Ben se pope na ogradu i svojim oduševljenim krikom pripremi Heti koja se za njim pentrala. Nedaleko od njih, blizu ograde, stajao je kalifornijski riđan. Na Benov krik nervozno se trgnuo, digao glavu, naćulio uši, zakolutao očima. Heti ga je gledala i divila se njegovoj krasoti i osetljivosti. Ben zvizne, pa ga stane dozivati: Riđane, Riđane, stari moj, hodi k meni, Riđane! Pastuh se odmah primiri, uši mu klonu, i on se stade polako, korak po korak, primicati. Ben ga je neprestano dozivao. Riđan je poznao glas i pokazivao sve veću radost. Zarzao je, pa je dokaskao pravo do Bena koji je sedio navrh ograde. Pastuh je slabo izgledao, bio je izgreben, isprljan blatom, smršao, po njemu se videlo da je dugo i bez odmora išao, i da su možda grubo postupali s njim. Ben, neko ga je tukao, inače ti ne bi tako željno prilazio izjavi Raidy. Zaboga, imaš pravo! žestoko će Ben, pa pruži ruku i stane opet dozivati konja. Hodi, Riđo. Hodi, momče. Sta je, ne poznaješ više svog gospodara?

Ali Riđan nije hteo prići sasvim blizu. Krzmajući, zastao je i uzeo grepsti kopitom. Tamne oči bile su mu prevučene mekanim svetlom. Opet je zarzao. Ben obazrivo siđe s ograde, neprekidno govoreći pastuhu, pa mu polako priđe i najzad mu rukom zagrli plemeniti vrat. Čas kasnije zagnjurio je lice u krasnu crvenu grivu. U mislima se Heti vrati u vreme na Izgubljenoj reci, kad je kalifornijski riđan lutao po brežuljcima pod žalfijom, slobodan i ponosan, u vreme kad je Ben bio pustinjak, izgnanik, lovac na divlje konje i kad je Nevada onako tajanstveno ušao u njihove živote. Oči joj se zamagliše. Benovu veliku, strastvenu

ljubav prema onom prekrasnom pastuhu nije mogla posve shvatiti, ali je s njim suosećala i uživala u njegovoj sreći. U međuvremenu stigoše i kauboji. Raidy je otvorio vratnice pasišta. Ben izvede pastuha na čistinu. Pogledaj ga, Raidy reče on starcu. Dok su se kauboji oko njih tiskali, a Heti svejednako sedila na ogradi, da bi bolje videla, stari jahač uze Riđana obilaziti, pipati ga i pregledavati, dizati mu kopita jedno za drugim. Gazda, zdrav je kao dren sa zadovoljstvom će starac. Na par mesta se malo jače posekao i malo zgulio kožu. Otpala mu je jedna potkova. Uplašen je i razdražljiv. Ali, budi siguran, drago mu j& što se vratio. Koliko ja mogu videti, nije mu prijalo u tuđim rukama. Još uvek misliš da su ga ukrali, Raidv? upita Ben. __ Zna se. šta bih drugo mogao misliti? Čoveče zar nemaš pojma o konjima? Zar ne vidiš da je'bio na po voću i da su mu noge bile sapete? __ gta kažeš! uzvikne Ben. __ To što si čuo. Gledaj amo, otvori dobro oči. Dobro, sad ti je Riđan ovde i više nećeš tako lako ostati bez njega, ali nemoj od prevelike sreće biti slep i ne videti činjenice. Raidy je veštom, blagom rukom svejednako prelazio po Riđanu, mrsio mu finu, svilenastu dlaku, očima dugogodišnjeg iskustva gledao je oznake i b'iljege po kojima je zaključivao ponešto od onoga što se s konjem desilo. Sam pogledaj ražesti se starac. Gledaj ovo! Sveca mu, ta, njega su i na lasu držali! Tog trena Heti spazi Dillona gde izbija iza ugla visoke ograde od koje nije mogao ranije videti ljude i konja._Ali sad, on stade kao ošinut. U trenu mu se radoznalost na licu zbrčka i preobrati u iznenađenje i zaprepaštenost. Potom, isto toliko brzo, lice mu se opet izmeni, osmeh mu izgladi crte. Ponovo je bio lep i prijazan čovek! Heti se zadivi njegovoj veštini da se obuzda i glumi. Ali, nju više nije mogao prevariti. Povratak Riđana bio je za Dillona isto takvo iznenađenje kao i za sve ostale. Krug kauboja rastvori se da bi propustio Dillona. Ha! No, gazda, šta sam ti ja rekao? on će bučno, pa se snažno rukova s Benom. Heti je s čuđenjem gledala koliko se Ben raduje svom nadzorniku. No, setila se da je on u tom času u sedmom nebu. Nevađa

Taj se crveni mangup vratio nastavi Dillon. Preskočio je ogradu i kad je otišao i kad se vratio... Riđane, skidam ti kapu, ali sam te odmah pročitao! Dillon, i ja sam tako zaključio izjavi Ben. Raidy frkne prezrivo. I još si mi nekad bio lovac na divlje konje! usklikne starac. čuj, ti, da je Riđan pobegao, nikad se više ne bi vratio! Pitao sam te da samo zirneš u ove tragove na njemu, ali nećeš i drugo ne znaš doli samo da ga gladiš i tapšeš. Stari moj, toliko sam sretan što je opet ovde, da ne želim baš ništa proveravati. A osim toga, Raidy, da ti pravo kažem, neugodno bi mi bilo gledati dokaze da je ukraden. Ukraden? To su gluposti, kažem ja tebi autoritativno progovori Dillon. Riđan se malo izjurcao, pa se vratio kući. U svoje vreme, meni su mnogi konji to radili. Ali ne divlji konji, gospodine Dillon odsječno će Raidy. A šta vi znate o konjima? Više sam o njima zaboravio, n'o što ste vi ikad znali otpovrne starac. Ja ne sumnjam da ste imali mnogo konja, ali ih niste uzgajali, niste ih uhvatili i niste ih dugo držali. Tim je rečima koješta rečeno, što se videlo po tome kako je Ben odmah stao između njih dvojice i kako je nekakva crna senka potrla dobroćudnost s Dillonova lica. Na šta vi smerate? Ni na šta ne smeram. Rekao sam, i dosta. Sviđalo vam se, ne sviđalo, meni puca prsluk. Ben podiže ruku da ušutka Raidva. Sad je dosta. Obojica možete imati svoje mišljenje, ali nema smisla da se svađate.

U redu, gazda reče Raidy ožalošćenim tonom. Samo, ovde se moje mišljenje ismejava. I ja te ponovo pitam da pogledaš te tragove na Riđanu. Ako nećeš, ja ću to shvatiti kao otvoren šamar meni i ostavljam te ovog časa. __Raidy! zaprepašteno uzvikne Ben. Ti me znaš, gazda tvrdoglavo odvrati stari jahač. Ben se pokoleba, Heti je bilo jasno da on želi održati mir između svojih starih i novih ljudi, mir što mu je sada toliko potreban. Ali je Raidy bacio rukavicu i sav je zračio snagom. Bpn dovikne Heti s ograde otksd si živ poznaješ Raidva. On te naučio jahati. Budi bar toliko fer da ga poslušaš. •Neka ti bude, Raidv, kad si već toliko uvređen popustljivo će Ben. Ponovo je stari jahač blagim ali veštim šakama počeo prelaziti po Riđanovu vitku telu i spuštati ih niz divno razvijene noge. Gledaj ovde reče Raidy zaustavivši ruku. Noge su mu bile sapete. Vidiš! Njega nije bilo deset dana. A ovaj trag je utisnut najranije jučer. Mislim da imaš pravo priznade Ben polagano ustajući. Oprosti mi. Tvoje isprike mi nisu potrebne odvrati Raidy. Ja sam samo hteo da otvoriš oči... A sad, pogledaj ovamo. Pazi mu gubicu. Ular su mu natakli na nju. Gospoda mi!"Na njemu je bilo uže! uzvikne Ben. «

Dillon se nije dao nadmudriti, pa je hitro skočio i stao sa Benom pregledavati konja. Do vraga, pa Raidy ima pravo, gazda on izbaci, na izgled pogruženo. Ja konja nisam ni pogledao. Tu su tragovi, jasni kao dan... I ja vas molim da mi oprostite, Raidy. Ja sam pogrešio. Pa, gospodine Dillon, prihvatam vašu ispriku razvuče Raidy, gledajući u nadzornikovo lepo lice svojim pametnim, staračkim, jastrepskim očima. Preko ravni pod žalfijom, prema ogradi što je na zapadu zatvarala Benov ranč, jahali su Heti i Marvie jedno uz drugo. Stigavši do vratnica, Marvie sjaha da ih otvori, a pošto se ponovo popeo u sedlo, on se isceri: Vidio nas je samo Raidy, a on neće reći ni reči. Uostalom, Ben bi danas sve progutao. Joj, što on voli svog Riđana! Doista ga voli. Pa, i ja volim kalifornijskog riđana.

Ali on je lud za njim! Dao mi je stotinu dolara, samo zato što sam ga ja prvi vidio. ko rano rani, dve sreće grabi! Osećam se kao bogataš! klikne Marvie. ?Rado bih najpre začas odletio u grad. Ali neka, neka bude za drugi put. Marvie, jesi li gledao u Dillona kad je naišao na nas i opazio Riđana? upita Heti. Nisam. Zašto pitaš? Marvie će okrećući se da joj pogleda u oči. Učinilo mi se da je bio zapanjen više od ostalih, i da mu nije bilo baš milo. Aha! Po Marvieju se videlo da ne želi izraziti svoje mišljenje. Međutim, Heti nije izmakao blijesak u njegovu oku. Raidy i Dillon su zaratili ona nastavi. To je jasno. Lukav je on, kad je onako pokušao da Raidyja ismije istisne Marvie kao pognat. Da, on je previše lukav za muškarca. Njega samo žena može prezreti. Siguran sam da ubrzo to više neće biti potrebno Marvie će tonom mirne pretnje. Mladiću, na tebe previše deluje ova Arizona. Ovde skrećemo, Heti reče Marvie, napuštajući cestu. Staza je uska, ali dobra, čuvaj se žbunja, pazi na grane. Sad, teraj! Poterao je konja kasom, a Heti učini isto. Ubrzo zađoše u šumu gde je hladovina prijala a prašine nije bilo. Heti je već nekoliko puta bila na toj stazi, premda se nikad nije otisnula daleko niz nju. Staza je vodila ka zapadu prema šikarama i namrštenim, tamnim Mogollonima čiji se vrh, nejasan i ljubičast, nazirao u daljini. Ubrzo su prešli na teren Heti nepoznat i u njoj poraste uzbuđenje. No, nije imala vremena da gleda okolinu, jer je Marvie žurio, pa je morala dobro paziti kuda tera konja i izbegavati niske grane. Nakon nekih pet milja, staza je počela ulaziti u gušću šumu i penjati se uz kamenitije i neravnije tlo. Popeli su se visoko, i Heti je tu i tamo na tren zapažala crvenu pustaru daleko na severu i ispod n.ie crne padine što su se spuštale prema zapadu. Ubrzo je shvatila šta znači šikara Mogollona. Takozvane „šikare" bile su, u stvari, gudure

što su se nizale jedna uzduž druge nalik usporednim, valovitim rebrima, kamenitih stena pokrivenih žbunjem, s dnom što se guši u šikari iznad koje se uzdižu visoki borovi i jele. Marvie se penjao i spuštao hrptovima, dok nije stigao do neke dublje gudure s ponešto rjeđim raslinjem, gde pođe uz potok obrubljen vrbama. Opet su jahali kasom. Što su dalje išli; gudure su bivale sve dublje i šire, sa izbečenim, neprelažljivim stenama čiji se gornji rub, obrastao nizom borova, putnicima činio sve višim. Tu je divljina u svim svojim izgledima bila još potpunija. Nakon nekog vremena, konji su morali opet poći hodom. Silazili su sve dublje, prolazili ispod uskih, sivih kamenih izbočina i gusto prolistalih grana borova, jasika i

javora na kojima je već izbijao preljev jesenje boje, posebice na uzdrhtalu jasikovu lišću koje se upravo počelo zlatiti. Potok se uširio, produbio, zabrzao i mekano bučanje njegove vode ispunjalo je dremljivu, samotnu tišinu. Na zavojima, gde je staza skretala, Marvie je uvek bio jako oprezan, što je neprekidno jačalo uzbuđenje u Heti. Sto se put više duljio, to je poduhvat bivao sve pustolovniji. S travnatih čistina purani su hitro bežali u guštik; jeleni su se pentrali šumovitim strminama; sobovi što su brstili vrbove grane, dizali su glave i motrili uljeze i narušioce njihova mira; dabrovi su se spuštali sa svojih muljem oblepljenih brana u mirne zelene vode gde bi se za njima stvorili vrtlozi; veverice su brbljale; sojke su kreštale; gavrani su graktali, jastrebovi su jedrili preko uske trake plava neba što se sa dna gudure nazirala. Tu, negde na putu, treba da se nađemo s njom bojažljivo šapne Marvie. Mene je svaki put strah. Kedar Hat bi se mogao šuljati iznad gudure i uhoditi nas. Jednom sam na nju čekao pola dana. Vijugali su tako krivuđavom stazom, a Heti se činilo kao da svakim pogledom zapaža sve veću lepotu i divljinu kraja kojim prolaze. Izbeljena trava, zelene vrbe, ćilibarski žuto kamenje, zlatasti i žućkastomrki hrastovi i jasikovi guštici, penušav hitar potok, izmrljane i mahovinom pokrivene prekrasne sive i ljubičaste stene što su se uspravno dizale do svojih izkrzanih i nazupčanih rubova i uza sve to podrhtavanje lišća, brz let ptica, miris borovine i krajnja čamotinja delovali su na Heti i svu je očarali. Nije ni čudo što se ovde Marvie zaljubio u onu svoju divlju Rose*. Spazio sam joj konja šapne Marvie zastavši. Ona je tu blizu. Sad ćemo sjahati. Konje ću sakriti u guštiku. Heti siđe sa sedla i pruži Marvieju uzde, pa pričeka da on odvede i sakrije konje. Kako se bešumno kreće! Postao je šumski čovek. Brzo se vratio i poveo ju sa staze na travnat teren. Ako je neko išao iza nas, onda će nam naći trag šapnuo je. Ali, teško da je ko išao. Sama vidiš da je ovo nekakva stara, neiskorištena staza. Hatovi žive nedaleko odavde, u susednoj guduri. > J J Hrabra je ona devojka, kad se s tobom ovako sastaje. A ni ti nisi kukavica, mladiću moj reče Heti. * Igra rije«: „Rose" znači „ruža".

Poveo ju je jednom nestrmom travnatom kosinom, pod zaštitu niskih borova i srebrnkastih šmrca. Pogledaj, tamo su sobovi ležali šapnuo je upirući prstom u mrlje povaljane trave i mahovine na tlu. Uto Heti opazi čupavog konjića bez sedla, svezana za jednu mladicu, a potom glavicu tanine kovrčaste kose što se digla iznad visoke trave. Čas kasnije, Marvie joj je tiho govorio: Heti, ovo je Rose Hat... Rose, doveo sam je. Ovo je Heti Ide, moj najbolji prijatelj i neka vrsta sestre. Smeškajući se, ispruženih ruku, Heti se spusti na zemlju, a Rose, uširenih očiju, izbledela lica podiže se na koljena. Rose, drago mi je uzbuđeno, bez daha će Heti i poljubi devojku. Oh, gospođice Ide, lepo od vas što ste došli izmuca Rose. Drhtala je od glave do pete. dete divljine bilo je prestrašeno pri susretu s jednim od Marviejevih srodnika. Jasno, ovaj trenutak nije bio lak ni Marvieju, koji je klekao kraj Rose. Sad nije bilo mesta maštarijama i snovima. Sestra Bena ajda našla se oči u oči s kćerkom stokokradice iz divljeg šumskog predela, Elama Hata, i sestrom zloglasna Kedara Hata. Heti, mislim da će se Rose osloboditi i ohrabriti ako vas pustim nasamo reče Marvie. Idem dolje, da pazim. Ne zaboravite da nemamo puno vremena. Dobaci voljenoj devojci vedar i ohrabrujući pogled, pa se tiho izgubi među nisko granje stabala. Heti se okrene devojci, domišljajući se kakvim rečima da je oslobodi zbunjenosti. Baš je nalik divljem šumskom cvijetu! Rose je imala izrojtanu i perlama ukrašenu bluzu od jelenje kože, izlizanu smeđu suknju i čizme na golim nogama. U ruci je stiskala jasikovu mladicu sa sitnim lišćem koje je žutelo. Rose, ako vas Marvie voli, onda vas i ja moram volieti reče Heti izgovarajući ne ono što ie namislila, već ono što joj je iz srca provalilo. Heti nije bilo potrebno da joj neko kaže kako Rose niie nikad znala

za liubav, ni majke, ni sestre, ni priiatelja. Dievojka sitno i prigušeno krikne divlieniem i bolom, pade Heti u naručaj i brižne u plač. S tim ie Heti prebrodila ono što iof se činilo naitežim. Šutke je pridržavala dievojku dok ovu niie minula kriza plača. Potom joi je počela umiruiuće i m'ežno eovoriti, kao kakvu dietetu, ni sama niie znala šta priča, sve dok u jednom trenu ne osieti da bi sad mogla nešto upitati dievoiku. Ali, ne stiže to i učiniti, jer Rose ođiednom siede, obrisa mokro lice i nasmeši se svejednako sa suzama u očima. Marvie je imao pravo reče Rose. Sad, kad me strah prošao, vidim koliko je dobro što sam vas upoznala i čula vam glas. Do groba vas neću zaboraviti. Rose, vi volite Marvieja, i to jako, je li tako? nabaci Heti, željna da povede taj važan razgovor.

Tako je jednostavno odvrati Rose. __ Drugačije ne mogu. To sam tek na plesu shvatila. Onda, vas dvoje ste se obećali? Zakleli smo se na ljubav, gospođice Ide. Ali se ja nisam obećala Marvieju. Je li vas on pitao? Jest, zamolio me reče devojka ponosno dižući glavu. Zašto ste ga odbili? Jer ga previše volim a da bih nanela zlo njemu, vama i svima vašima. Hoćete reći da biste unesrećili i njega i nas jer ste jedna Hat? Da, i u tome ima koješta što nisam rekla Marvieju nastavi devojka čvrstim glasom, premda su joj se grudi burno uzbibale. Kedar bi došao Marvieju, vama i vašem bratu Benu da traži para. A to bi učinio i još jedan čovek čije vam ime ne smijem reći. On taj čovek... ima u svojim šakama Kedara... i mene. On bi nas sve upropastio.

Rose, to je krupna izjava. Ali recimo da nije ničim preterana; svejedno, ne menja činjenicu da vi i Marvie morate pričekati. Oboje ste premladi. Ne preteravam. Mogu vam i više reći. A što se tiče ženidbe... Marvieju se žuri zato da me spasi života kojim živim. A taj je život užasan, gospođice Ide. Moram kuvati, prati i ribati družini razbojnika i konjokradica. Pogledajte mi ruke! Pogledajte ove modrice... tu i tu... Tuku me, nogama udaraju... Marvie to zna i više ne može podneti. Zar ne možete napustiti takav naopak dom? žustro skoči Heti. I na to sam mislila. Da, mogu. Mom tati bilo bi svejedno. Ali bih morala biti sluškinja... ili nešto gore. Ne, nije tako, Rose. Mogli biste doći kod mene. Oh, što ste divni! devojka će, ushićeno hvatajući Heti za ruke. Ali bi to bilo isto kao da se udam za Marvieja. Što se tiče Kedara i... onog drugog... Ne, ne bi valjalo. Svejedno, hvala vam, Bog vas blagoslovio! Rose, ne smijemo očajavati nastavi Heti od srca dirnuta devojčinim poštenjem. Vreme će nam ići na ruku. Samo da možete pobeći od one bede i sramote. Ta me nada i drži, gospođice Ide. Samo da mi je malo izdržati! Kedar brzo propada. Krade, kocka se, pije više nego ikad. On je slepi sluga onog... čoveka kojeg se ne usuđujem spomenuti. Ali zašto se ne usuđujete? Jer, ako me on ne bi ubio, onda bi to Kedar učinio. Osim družine Crnog bora, jedina ja znam za njega. A moj život nije puno vredan. Družina Crnog bora! uzvikne Heti, a oči joj bljesnuše. To je ona tajanstvena razbojnička banda. Baš ona. Kad vam ovo pričam, stavljam glavu u torbu, gospođice Ide. Više vam ne smijem reći. ko će znati kako se sve neka tajna može oteti čoveku iz usta. Možda govorite u snu. Naravno. Ali, svejedno mislim da se ne morate tpliko bojati, s obzirom da spavam sama

reče Heti. Rose, ovo je cela spletka, i svi smo u to upleteni, i vaši i moji. Kakvo zamršeno klupko. Mora biti da je sama sudbina sastavila vas i Marvieja. Oh, kad bih samo znala kako da vas najbolje savetujem! I ja bih to želela. Ali, imam jednu ideju. Moj je zadatak da ostanem sa svojima... da ih prevarim... da doznam sve što mogu... da se borim protiv onog demona koji... koji... S Marviejem se moram veoma retko viđati i biti sigurna da nas ne uhvate. Nešto će se desiti, gospođice Ide. Taj ste mi osećaj vi dali. Vama hvala, drukčije gledam na sve. Ni Kedar... ni onaj, ne mogu dugo poživeti u ovom kraju. Sad, ne! Čula sam kad je to tata rekao... Oh, evo, po drugi put su mi nade uskrsnule... Da, volela bih da vam mogu pričati o još jednom prijatelju, od nedavna. Zaboravila sam... Došao je kod nas i odmah je nastao pakao. Bila je noć, slušala sam kroz pukotinu između brvna... Kedar se raspomamio od besa. Tamo je bio i Keš Bariđge. Govorio je: „Imamo krupan posao pri ruci." Sva je banda to prihvatila, osim Kedara. Zatim su počeli šaptati i više ništa nisam čula. Rose, da li je... taj vaš novi prijatelj... džim Lejzi? oklijevajući prevali Heti preko suvih usana. Devojka naglo udahne i trgne se, na njenu se licu od svega najviše ocrtavalo čuđenje. Odali ste se energično će Heti, ovlađujući svojim glasom. Sad zovite Marvieja. Dogovorićemo se za idući sastanak, a potom ćemo požuriti kući. Imam o koječemu da promislim... ovaj put. Bez reči, Rose se tiho odšulja među stabla, a Heti osta zureći u zavesu od zelena lišća. Činilo joj se da u njoj gleda neko priviđenje. Oh, jadna ja! šapnula je u ludom očajanju. Nevada spada u onu lopovsku, razbojničku družinu!

. Na visokim obroncima Mogollona mraz se pojavio već rano u rujnu. Odmah po sunčevu smiraju razređen zrak bivao je hladan i oštar, te je logorska vatra nadasve privlačila jahače, lovce i druge stanovnike šumskih predela. Pet ljudi mrka lica i crne odeće sedilo je kraj divne vatre od kedrovine, čija se žeravica presijavala poput opala. Nalazili su se na samom rubu Crnog brijega s kojeg se strmoglave spuštao ponor do šikara. Trojica, prekrštenih nogu ispred jednog ćebeta, igrali su karte, duboko zadubljeni u masne komadiće obojena kartona, gomilice zlatnika i smotuljke zelenih novčanica. Provodili su vreme uz najprivlačniju razonodu svih okorelih stokokradica kocku. Ostala dvojica bila su s one strane vatre. Jedan je stajao, vatri je okrenuo leđa i raširene dlanove, dok je drugi sedio naslonjen na jedan panj. Do vraga, džim govorio je onaj što je stajao, mašući jednom rukom prema igračima ne bi čuli ni tresak Sudnjeg dana. Celu će noć kartati ili bar dok jedan ne isprazni džepove ostaloj dvojici. A, uostalom, zar je to sad važno, ako oni čuju šta će reći? Keš, stvar je u tome da ja ne volim veće društvo odvrati drugi. Dugo treba dok se ljudi međusobno upoznaju. Ti i sam znaš da nikad ni u koga ne mogu biti siguran. To je cena koju plaćaš zato da budeš šef. Mislim da tu nema razlike između poštenih poslovnih ljudi i kradljivaca i revolveraša. Ali, nisam mislio da o tome razglabamo i nad tim cepidlačimo. Samo mi je krivo što si tako šutljiv. Zar je to važno, Baridž? nekako jetko dočeka džim. Kad sam s tobom nasamo, onda mnogo pričam, zar ne? __ Da, jest, džime Baridž odvrati. Ja

bih ti hteo samo jedno savetovati: ako se malo raskraviš, pomalo se kockaš i piješ, a osobito kad nailazimo na kakvu drugu družinu, onda ćemo lakše i svoje planove sprovesti. Slažem se, Keš džim će umorno. Ali, otkud mogu imati brzo oko i hitru ruku ako pijem? No, svejedno, pristajem da budem pristupačniji i da tu i tamo zaigram koju partiju. Vrlo dobro! To će biti dovoljno. džime, nemoj me krivo shvatiti, pobogu! Otkad si ti izazvao Hardva Ruea i ubio ga, ja sam spreman da ti puzim pred nogama, da za tebe dam krvi ispod vrata. Možda ti u Linevilu nisam bio prijatelj, ali sad te sigurno volim. Ti si me opet postavio na noge. Keš, vidim da su ti reči iskrene. I ja se ne stidim reći da si i ti meni draži. Ali, nikoga ja ne mogu voleti, a kamo li nekom biti drug. Svakako, svakako, razumem te požuri da odgovori Baridž. Ja sam vraški zahvalan i na sitnim uslugama. Ali to, što si meni rekao, nemoj ponoviti našima ili ma kome od onih s kojima se nalazimo. Svi oni misle da smo mi bili drugari u Kaliforniji i da smo to i sada. Burt Stilhvell me hteo ubiti, to je jasno kao dan. Me đutim, bojao se tebe. Bio je neodlučan. Nije mogao da bude kakav jeste, a kažem ti da je bio gadan tip. Gadan, i još koliko! Prljava kukavica, podlac koji će ti zabiti nož u leđa složi se džim poprativši svoje reči brzim pokretom ruke. __ Mrsko mi je na takvu stoku trgnuti revolver, ali me on na to prisilio. Bio je miran sve dok nije popio nekoliko čaša. Zatim se razvikao o onom Ideovom riđanu, pa je postavio onako smešan zahtev u korist svoga drugara, Kedara Hata. Hteo je dio dobitka na stoci za onog svog Hata. Zar se tako nešto usudio? Čudio sam se šta je to bilo... Ali, bilo mi je drago što nisam osećao nikakvu radoznalost. Okrenuo se i nogom gurnuo upaljene klade da bolje gore, potom se opet obrati prijatelju: Možda to ne znaš, ali si, ubivši Stilhvella, sebi stvorio mnogo prijate, lja i jednog pouzdano sigurno neprijatelja. ko je taj? Kedar Hat? Upravo ta ptica. Neću pogrešiti ako ga nazovem lešinarom. On je čovek iz šume, džime, poznaje šumu kao kakav Indijanac. Kedar te nikad neće izazvati, osim ako je pijan, kao Stillwell. Ali, svejedno ti 'veća opasnost preti od njega nego od svih revolveraša Arizone. Pobio je on celo čudo ovčara i kauboja. On će te slediti, sačekaće te u zasedi, u šumi. Hvala ti lepo, Keš raž vuče džim i zijevne. Pripaziću ja na tog Kedara Hata. Dao sam ti bogovski podatak reče Baridž. K tome sam sasvim miran, a i sebičan. Imam drugih razloga, a ne samo prijateljsku ljubav, što neću da džima leslia ubiju. Kedar Hat biće kao zmija ljut kad čuje da si uklonio Stillwella iz prometa, ali tek kad dozna da si onog crvenog pastuha poslao natrag k Ideu eh, brate, onda će gromovi da pucaju! Na ovo Lejzi oživi. __Kako bi mogao doznati? Stilhvell mu to više ne može kazati. A onaj Stilhvellov drugar, čuo sam gde ga neko zove Babe Morgan, taj sigurno još uvek praši kao bez duše! __ Kedar će odmah, doznati izjavi Baridž. __Ako ne od nekoga izvan naše družine, onda od nekoga u njoj. Jer, džime, čudan je bio tvoj postupak kad si Burtu i Babeu oduzeo pastuha i poslao ga natrag na Ideov ranč. Oni su ga ukrali, i meni je tvoj postupak bio logičan. Ben Ide će na gubitak pastuha daleko gore reagirati nego da je izgubio sto hiljada grla stoke. U to glavu dajem ubaci Lejzi odvraćajući pogled. Grančica koju je vrtkao među prstima naglo puče. Idemo dalje nastavi Baridž. Kako sam rekao, tvoj postupak je meni bio logičan. Ali, ja imam mozga, dok većina ovih što kradu stoku nema ni punu šaku slame mesto njega. Celoj našoj družini tvoj je postupak bio jako čudan. A samo je Hubrigg zinuo da to i iskaže. Hubriggu si simpatičan, ne zaboravi to, na njega možeš računati. Na ovo se Baridž prigne bliže džimu i šapne: Ako se naši još drže rezervirano prema tebi, to je samo zbog glasa što te bije. Čim si ti nama pomogao da ukrademo stoku, da je i po t jer amo i prodamo, oni te smatraju našim čovekom... iako si džim Lejzi. Nevada

I to bi trebalo biti dovoljno odvrati Lejzi. Okrenuo je uho prema hladnom povetarcu što je dopirao iz one crne praznine odozdo. Nešto si čuo? upita Baridž. Negde se kamenje valjalo. Možda su jeleni. A mogao bi biti i Stagg, ponajpre će biti on, jer je već morao stići. Slušaj! prekine ga Lejzi i podiže ruku. Obojica iskrenuše glavu prema vetru i sačekaše. Povetarac je na pretrge cvilio kroz drveće. Iz dubine ispod brda dopirao je prigušen žubor vode što je brzala i padala preko kamenja. Ovi zvukovi divljine produbljivali su tišinu samotnosti. Logorska vatra prskala je, kartaši su treskali kartama i zveckali zlatnicima. Jesi li nešto čuo? upita Lejzi prenuvši se iz ukočenosti. Čuo sam svašta. Noćne zvukove, i naše drugare kartaše, ali ne konja odgovori Baridž. A ja sam čuo konja. Dobro! To će biti Stagg, osim ako nije koji naš konj. Pogledaću, pa ću sebi prostrti ležaj. Baridž odgega u mrak među stablje, a Lejzi, ostavši sam, uze poticati vatru. Jeđnomdvaput je igrom zauzete kartaše pogledao očima u kojima je bilo nekakve neobične znatiželje i nečeg pretećeg. Potom stade promatrati žeravicu opalne boje. Pratio je kako se ona žari, kako iz nje prskaju varnice, kako se negde beli, a negde sedefasto rumeni. U jednom trenu zaboravio je gde se nalazi, zaboravio je razbojnike kartaše i pretvorio se u kip nepomična lica i unezvijerenih očiju. Mora biti da je u usijanoj žeravici gledao kakav duh jer se iz zanosa trgao tek kad je topot kopita odjeknuo u neposrednoj blizini. Dve crne prilike uđoše u krug svetla i stadoše mu se primicati, tiho razgovarajući. Lejzi ustane da ih dočeka.

Zdravo, džime! pozdravi došljak koga je pratio Baridž. Bio je to tamnoput sitnook belac s primesom indijanske ili meksikanske krvi. Zdravo, Stagg! Je li ti posao išao kako treba? upita Lejzi na izgled nehajno. __ Nije to bio nikakav posao reče Stagg i pruži gole, prljave šake k vatri. Čim ste se vi izgubili, Riđan se smirio i ja sam ga isterao iz onog bednog, siromašnog korala. To mu se nije dopalo. Ali, kad je osetio da ga vodim natrag kući, više se nije bunio. Brzo smo išli. Bila je skoro ponoć kad smo sišli u žalfiju.. Vezao sam oba konja, skinuo čizme, obuo mokasine i poveo pastuha preko trave i žalfije. Pet milja. Kad sam naišao na Ideovu ogradu išao sam uz nju sve dok nisam naletio na prve vratnice. Otvorio sam ih i uterao pastuha unutra. Vrlo dobro, Stagg. Mislim da nisam glupo postupio, premda neki ne dele to mišljenje reče Lejzi okrećući lice od plamena. Lejzi, to je pametno izvedeno, pametnije nešto nisam vidio otkad konja jašem odvrati Stagg. Nisam stigao da ti kažem kako sam bio na Burtovu rancu sutradan pošto je Stillwell ukrao pastuha. Ideovi jahači razjurili su se na sve strane. Onaj Raidy, stara je to lija, samo je praskao od besa. A danas, kad sam se penjao uz *

Hobback, naišao sam na jednog poznatog ovčara Nekakav Meksikanac, ime mu Juan. Reče mi kako je Ide sva stabla uzduž staza oblepio oglasima nagradi za Riđana. Eto, vidiš, džime, mudro si to uradio __ sa zadovoljstvom će Baridž. Mladi Ide bio bi kadar da potroši celo bogatstvo samo da opet dođe do konja. Pa, silan je to konj. Samo sam ga jednom pogledao. Da sam ga pogledao drugi put, ja bih postao konjokradica.

Lejzi je zurio u mrklinu noći. Biće da si gladan reče Baridž Staggu. Nešto sam žvakao kod Hatovih danas odvrati Stagg. Ali, zalogaj mesa i šalicu kave neću odbiti. Imamo pečenog purana. džim mu je s konja metkom skinuo glavu. No, mora biti da naš prijatelj džim sad nosi sačmaricu dobaci Stagg šaljivim tonom. Ni govora, samo stari kolt. Lejzi svrne pogled s tame i opet okrene lice k vatri. Stagg on upita jesi li vidio Hatove? Svakako. Svi su bili kod kuće, imali su i društvo, meni nepoznate ljude. Jesi li im rekao da vraćaš pastuha na Ideov ranč? Nego! Smatrao sam da je to dobra ideja. I naglasio sam to. Elam nije konjokradica. Reče kako je krađa konja podla rabota. Ali Kedar je stao baljezgati da je podlac takav revolveraš i razbojnik koji vraća plijen. Kleo se da će on ukrasti pastuha ponovo, samo tebi za inat. _ Lepo. A šta je Kedar rekao što sam mu ja ustrijelio drugara, Burta Stillwella? upita džim suvim, ironičnim tonom. Sta!? trgne se Stagg. Čuo si me, čoveče. _ Jesam ali... ovaj... ubio si Burta? Hladno Lejzi klimne, gledajući u vatru. Stagg se malo ukoči i posle trena nevence pogleda u Baridža, pa u Lejzija, potom u šumu. Nastao je muk, čuli su se samo kartaši. I onda... Burt je mrtav... bez šale? Stagg s naporom prekine šutnju. Neobičnu napetost odagna Baridž svojim tonom. Jest, Stagg, mrtav je i pokopan, čeka Sudnji dan da ustane. I vraški pametno izvedeno, veruj mi. Ništa nemam protiv toga naceri se Stagg dolazeći k sebi. Lejzi, činjenica je da Kedar Hat nije znao ništa više od mene. Ali, ako već hoćeš da znaš, budi siguran da će se Kedar razgoropaditi sve u šesnaest. "To sam već rekao džimu nestrpljivo će Baridž Pa, šta s tim? Biće jedan Hat manje, za tili čas. Drugari, izgleda da se stavništvo ove naše Arizone brzo smanjuje nato će Stagg i udari u grohotan smeh. Pomućen bučnim smehom, jedan kartaš uzgleda i reče: Bili, začepi tu svoju sviralicu i sedi s nama na partiju. Hubriggu i Brannu nije ostalo bogzna što.

Na njegovu drskom Kcu i zakolutanim očima čitalo se zadovoljstvo kojim je zveckao gomilom zlatnika. Taj sam živo dočeka Stagg. Pričekajte da nešto ubacim li kljun. Bi li i ti, Lejzi? upita Brann, premda uočljivo krzmajući. Ne branimo ti da upadneš. Pristup slobodan. Hvala ti, Brann otegne Lejzi. Mrsko bi mi bilo da vam otmem pare. Znaš, imam strašno dobre oči, pa bi me sigurno zapeklo kad bih vidio kako pakujete kečeve. Ja imam oko sokolovo na kartama i udesio bih vas. A onda bi nekom od vas bilo krivo, potegao bi škljocu i eto ti jedan manje u družini! Sumom je dugo odjekivao gromoglasan smeh Baridža i Stagga. Brann je izgledao nekakav veseljak i spadalo. Zagledao se u Lejzija, potom se iscerio. June, povlačim poziv da upadneš u igru reče on značajno. Kartajte se do besvesti dobaci Baridž. Krećemo tek sutra kasno. Ali ja idem spavati. I ja dometne Lejzi i izađe iz kruga svetla. Brbljajući je išao k svom ležaju što ga je prostro ispod niskog granja jedne jele. Seo je na ćebad i skinuo čizme. Potom je neko vreme nepomično sedio i gledao u rumenkast plamsaj vatre. Napokon skine kaput, smota ga i postavi umesto jastuka, potom otkopča opasač, izvadi revolver i turi ga pod kaput. Dugo je još zurio u avetinjske šumske obrise. Vetar se digao i zašumlo među borovima. Odjeknuo je divlji urlik vuka P™ čame, tuge, gladi! iffunđa Jadni druže, ti i ja smo isti! izgunaa Lejzi i zavuče se pod ćebad. Fijuk sekire i udar čelika po tvrdu drvetu probudiše džima Lejzija. Na nepromočivu platnu, na čizmama i sombreru belio se mraz. Čak ga je i na nosu napipao. Hubrigg, po svemu sudeći prijatan i marljiv čovek, cijepao je drva za vatru. Fino jutro, Hub reče džim umesto pozdrava. Idem po vodu.

Zdravo! Izgleda da tebe svest ni u snu ne pušta odvrati Hubrigg. A gledaj njih, kao da su mrtvi, spavaju da je milina. Sad pazi! S tim dohvati jedno vedro, lupi po njemu drškom sekire, pa ga baci Lejziju. Grubo probuđeni razbojnici skočiše s ležaja, raščupani, unezverena pogleda, neko s revolverom u ruci, a neko posežući za njim. Haha! zagrmi Hubrigg u smehu. Dižite se, učmale lijenčine, na posao! Svi ga stadoše na sva usta kleti, osim Baridža, koji, kad shvati u čemu je stvar, reče: Gospode, već sam mislio da ml je došao kraj! Jim Lejzi pođe stazom na vodu. Kad god se džimu ukazivala takva ili slična prilika, on ju je koristio, jer je neprekidno tražio mogućnosti da bar na tren bude daleko od razbojnika uz čiju se sudbinu privezao. Koliko god takvi časovi bili kratki, njemu su uvek predstav

ljali blaženo olakšanje. Tada nije bio prisiljen da neprestance bude na oprezu, da motri, osluškuje čita misli svojih sudrugova. Za tako ukradenih trenutaka, ili časova, preobraćao se u svoj stari lik Nevadu, čoveka koji voli pustaru i šumu, i prirodu sa svim njenim bojama i tajnama. Sunce još nije bilo izašlo. Na istoku iznad dugog, crnog, divljeg vijenca Mogollona nebo se stalo ružičasto bojiti. Šuma se budila iza sna uz kreštanje veverica i sojki, trubljenje soba mužjaka i slatko, plačljivo cvrkutanje ptica. Na kamenju i travi ležao je sloj igličasta mraza. Zrak je štipao, a voda s izvora gde se džim umio bila je ledena. Uz rub lokvice uhvatio se tanak sloj leda. Vrativši se navrh brijega, zastao je čas da pogleda u onaj čarobni' crni bazen što se nazivao šikarama Mogollona. Zapravo, bazen se ne bi mogao nazvati crnim," u njemu je bilo i bogato zlatastih jasika, i skrletnih javora, i žućkastomrkih hrastova, živom bojom trešnje obojenih puzavica neznanih imena, ali je crnilo ipak prevladavalo. Ispod jedne neravne kosine, načičkane borovima,

pružalo se tlo izbrazdano samim usjecima i hrptovima, sivim kamenjem i žutim uspravnim stenjem i time još jače naglašavalo divljinu gotovo neprohodna kraja. džimovo izvežbano oko odlutalo je do šikara, do predela po kojem se s one visine videlo da se sastoji od naizmeničnih uvala i hrptova. Njegovo prostranstvo zapanjilo je džima. Pred njim je bila divlja zemlja velika kao severna Kalifornija koju je on dobro poznavao. Zapanjujuću sliku tog predela samo je pojačavala veličanstvena i beskonačna pustara koja se iza njega pružala. Casakđva je džim u tihom ushićenju zurio u taj prizor, i nato oseti tužnu čežnju za prilikom da razvije svoju ljubav prema Arizoni, da ima svoj ranč, sa malo konja i stoke, i dom u divljini, oko kojeg bi mogao jahati i loviti, slobodan da živi u miru i sanjari o prošlosti. Tužna je to bila čežnja, jer je znao da se nikad ne može ostvariti! Prilazeći logoru upravo je stigao da čuje kako je Brann uzviknuo: __ Zbog čijeg zdravlja sad treba da i Hatove uzmemo u ovaj posao? __ Čuj, ovaj je posao dobar mozak smislio podrugljivo odvrati Bariđge. I to tvoj, je l* de? Ali znaj da sam ja iz Missourija. Raspravljanje je prekinuto čim se pojavio džim Lejzi. Neka neko skupi konje reče Bariđge. Sat kasnije, njih šestorica, vodeći i šest tovarnih konja, počeše silaziti stazom što je vodila u šikare. Bila je to staza pred kojom bi se i najiskusniji i najsmeoniji jahač predomišljao pre nego će njome poći na konju. Uz to, njom se retko gazilo. Lejzi zaključi da ona mora predstavljati nekakav „izlaz za nuždu" iz kraja gde se očajnici skupljaju. Na takvoj „stazi" sekire su često morale raditi da bi konji mogli proći. Ispreturano kamenje, skliske izglačane plazine, opasni, uski i strmi prolazi, obaljeno stablje i gusto džbunje davali su tom putu što je vodio k Hatovima obilježje nečeg što se pamti. No, na sreću, ako je taj dio staze bio jako strm, ipak nije bio dug. Staza se spuštala u sam ulaz

jedne gudure gde je podno klisure obrasle ćilibarski žutom mahovinom silovito izbijao potok i raspevano nastavljao svoj put krivudavim tesnacem, jednim od najlepših koje je džim ikada ugledao. Keš, reci mi progovori Lejzi u zgodnom trenutku kad se našao usporedo s Baridžom__ je li Kedar Hat glava družine Crnog bora? Jest vraga crnog? posprdno uzvikne Baridž. Potom, kao po kakvoj primisli, nastavi: džime, ja ne mogu tvrditi da znam da on to nije. Ali, imam dovoljno razuma da shvatim da on to ne može biti. Tu družinu drži na uzdi čovek koji zna svoj posao. I sigurno ne znaš ko je to? Jesi li sad iskren? Dabogda visio ako nisam! svečano će Baridž, dižući orukavičenu ruku. Kad bih znao, rekao bih ti, pa makar se radilo o mom najboljem prijatelju. Zbilja ne znam. Niti sam naišao na čoveka koji bi to znao. Naravno, niko neće o tome lajati na sva usta. Družina Crnog bora stara je tek tri godine. Ima i svoj žig, ali ga još niko nije vidio na teletu ili junetu. Ja ga nigde nisam vidio. Čuo sam da se može naći usječen na stablima. To će ti ispričati ovčari. Kedar Hat pripada toj družini? upita Lejzi. Dakako. Ali je to tip u koga ne možeš imati poverenja, osim ako ga nečim ne držiš u šahu. Evo šta ja mislim o družini Crnog bora: ovde je dojahao, ko zna otkuda, neki iskusan i prepreden stokokradica; ili je sobom doveo nekoliko probranih ljudi, ili ih je pomno odabrao ovde, a imao je i novaca i mozga da bude neosporan vođa družine. Čuo sam da je neki kauboj negde našao zalutalo june na kojem je žig bio oličen. Oličen! To je nešto novo. Pitam se kako se može žig oličiti na velikom krdu divljih junaca? Nije baš lako izvedivo zamislio se džim.

Krasti stoku u ovom kraju nije neka naročita veština, a još lakše je prodati je. Ali izvoditi to naveliko i ostati neotkriven, da niko za tebe ne zna, to ja zovem mozgom. Koliko ima do ranca Hatovih? Iza sledeće okuke. Divno mesto da se čovek sakrije, zar ne? I te kako. Jesu li sve ove gudure ovakve? Ovakve? još gore! U nekima je takva šikara da konj uopšte ne može proći. Skrenuše za sledeću okuku, obraslu gustim zelenilom, i džim glasno uzvikne od ushićenja. Iz guštare su izbili u ovalnu kotlinu okruženu visokim, sivim stenama po kojima se gusto zelenjelo žbunje. Iza ravne livade, po kojoj su konji i krave pasli visoku travu, dizala se žara van na kojoj su rasli retki, raštrkani, ogromni borovi i jele. Na rubu zaravni slikovito su se isticale dve brvnare. U pozadini, upola skriveni u zlatastu blijesku jasika, ležali su korali i staja nakrivljenih brvana i urušena krova. Tu Hatovi žive reče Baridž. Kao lisičja jazbina, sa dva ulaza. Jedan je ovaj kojim mi dolazimo, a drugi je tesnac na onoj strani gde par dobrih strijelaca može držati u šahu sve kauboje Arizone. Divno je! uskliknu džim s ushićenjem koje je rušilo ograde njegove uobičajene suzdržljivost.

Bio sam ovde već više puta. Jednom sam pokušao da od Hatovih kupim ovo mesto, ali nisu hteli ni čuti. Od čega ti Hatovi žive? upita džim, ogledajući se na sve strane. Od mesa, graha i kukuruza. Sami peku viski. Kao grom, samo ga malo trgneš i obori te koliko si dug i širok. Koliko ima žena? Samo ona mala, Rose. Bila je tu i neka žena, čuo sam da je to žena jednoga od sinova, ali ja je nisam vidio Stari Elam nas je svojim sokolovim očima već opazio. Eno gde ide, s puškom u ruci.

Jahači na čelu poteraše tovarne konje na zaravan gde se i sami popeše, pa sjahaše. džim stiže malo iza Baridža. Pred njima je stajao stari brđanin, Elam Hat, raščerupane kose, s osmehom dobrodošlice na izbrazdanu licu. Zdravo, Elam! Jesi li obaviješten da dolazim? Jesam, ali te nisam očekivao tako rano. Upoznaj se sa džimom lesliem kratko će Baridž. Zdravoga si! Nisi mi nepoznat, bar po imenu reče Hat pružajući ruku. Lejzi se prigne s konja da prihvati Hatovu ruku. •Drago mi je što smo se upoznali, Elam on razvuče. Mislim da ću se zaljubiti u ovaj tvoj ranč i neću otići sve dok me ne izbacite. Samo izvoli srdačno će Hat. Naša je kuća otvorena svim prijateljima. Sjašite i uđite. Baridž nije mario da džima predstavi ostaloj dvojici prisutnih Hatovih, premda ih pozdravi, jednostavno ih dozivajući po imenu Tobe i Henny. Kedara Hata nije bilo, niti je džimovo brzo oko spazilo devojku Rose. Bacite svoje stvari u šumarak reče stari Hat. Konje samo pustite. Još mi se nije desilo da mi je konj odlutao odavde. Dok su ostali poveli jahače i tovarne konje u jasik, Elam Hat je išao kraj Baridža, a za njima kročila su Hatova dva sina. Lacrju je bio dovoljan površan pogled na Elama, da oceni s kakvim čovekom ima posla. Bio je to tvrd, snažan šumski čovek, koji je, bez sumnje, živio od lova sve dok se s uzgojem stoke u podnožju Mogollona nije ukazala prilika za lakši način življenja. Nasuprot njemu, njegova dva sina nisu pružala nikakav povoljan dojam. Bili su to neotesani klipani, neobrijani, kvarnih zuba i bledih očiju, na licu im se videlo da su veoma ograničena uma. Dolazak leslia očito nije u njima probudio niti zanimanje niti ikakvu određenu pomisao. Tobe je bio bosonog a Henny se poštapao karabinkom izlizana kundaka od duge upotrebe. Gde je Kedar? nehajno upita Baridž. Tu negde odvrati Elam. On vas je prvi opazio. Nadam se da nam neće zameriti što smo došli. ko će ga znati šta će Kedar zameriti a šta neće isceri se Hat. To nije važno, glavno da je meni drago što ste došli. Željan sam novosti. Raskomotite se kao kod svoje kuće. Idem da vidim šta je s jelom... Tobe, gde ti je sestra? Šta ja znam odvrati sin. l r Nađi je, medvede jedan reče Hat i pođe put brvnara. Činilo se kao da Tobe nije ni čuo očeve reči, toliko je pažnju poklonio njegovu nalogu. Okrenuo se k lesliu. Imaš duhana? upitao je. Imam. Uzmi sam, eno, iz moje bisage tamo odvrati Lejzi. Pokrenuo se i drugi mlađi Hat, Hennv, i vukući za sobom pušku koju je držao za grlić pođe s bratom da prekopa leslieve bisage. Našli su duhan i iskoristili džimovu ponudu. Uzeli s\i ga svega. Keš, gde ćeš ti spavati upita Lejzi. Ovde, u jasiku. Ništa gore nego ma gde bilo. Elam će ponuditi potkrovlje u velikoj brvnari, ali je meni milije biti na otvorenom. A meni još milije razvuče • džim. U potkrovljima je prljavština i dim, ima stonoga i pauka. Ja ću svoje stvari baciti tu negde. Budi mi blizu, džime značajno će Baridž. Tobože zato da popravi mamuzu džim sede na tlo. U stvari, nije hteo sebi odabrati mesto za spavanje pred onim vodnjikavim očima mladih degeneriranih Hatova. Navikao da ljudima čita misli u njihovim očima, odmah je shvatio da su Tobe i Hennv kadri počiniti umorstvo radi kese duhana. Odlučio je da sebi prostre ležaj negde u žbunju i da svake noći promeni mesto. Ispod oka je motrio mlađe Hatove, a pazio je hoće li videti Rose. No, momci, kako bi bilo da nastavimo partiju? upita Hubrigg. __ Svakako prihvati Brann. __još pitaš veselo dobaci Stagg.

Keš Baridž nezadovoljno zavrti glavom, ali svoje mišljenje izrazi rečima tek kad su se mladi Hatovi udaljili. __ Čujte ljudi, nije mi želja da vam kvarim veselje, ali pošteno vam kažem da ne znam ima li smisla na ovom mestu pokazivati onoliki novac. __ Zašto ne bi bilo? upita Hubrigg. __ jer bi bilo opasno. Mi ne pripadamo družini ovih Hatovih. Oni su u stanju da ti za čas posla dovedu masu ljudi u ovu guduru. A nas je samo šest. Pazi ti njega? uzviknu Brann. Pogrešio si, Keš! Nas je pet, plus džim Lejzi! Ja naprosto ne smatram to pametnim uporno će Baridž, ne osvrćući v se na porugu. Može se desiti da provedemo ovde tedan ili više dana progovori Stagg. Šta ćemo raditi! Ako se ne možemo kockati, onda bi bolje bilo da nemamo para. Jime, šta ti kažeš? u nedoumici upita Baridž. Pa, s obzirom da novac ionako ide iz ruke u ruku, mislim da nikoga neće boleti glava ako ga se Hatovi dočepaju naceri se džim. Keš se stane grohotom smejati i pljeskati po koljenu. Nikoga neće boleti glava! Hej, pare su moje... vraga me ne bi bolela glava! dovikne Brann, očito uočavajući opasnost kojoj se izlaže. Jime, ti si dobar momak, uvek spreman na šalu, ali ja svejedno ne znam šta da mislim o tebi sumnjičavo će Hubrigg.

Kako to? prijazno upita džim. Ne bih ti znao objasniti. Ali, kad te gledam kako onako nemarno i lijeno razvlačiš reči, kao svi vi vražji Teksašani, a oči ti šibaju nekamo u stranu, onda me uvek nešto čudno spopada.

Imaš pravo. Naš novi drugar tera me da se osećam kao čovek koji juri kao da ga svi đavoli gone, a zna da će sigurno dobiti pun pogodak iz sačmarice u tur. Ove Brannove reči pokazaše da se razbojnici polako sprijateljuju s džimom. Svi se gromoglasno nasmejaše. Mora biti da me smatrate nekakvim zadrtim tikvanom izjavi džim. Sve me nešto vuče da se naljutim. Pobogu, nemoj! drekne Brann. •Budi fin i miran i sedi da igraš s nama. Pa, volio bih, ako ni za što drugo, a ono zato da mi vreme prođe. Ali, šta će biti ako vas uhvatim kako nešto manipulirate s kartama? Uh! manipulirate? A šta mu je to? Brann, naš prijatelj džim misli na dekovanje kečeva, pakiranje špila, skrivanje karata u rukav i slične trikove što ih kockari izvode. Ah, jasno mi je. U redu, neka džim drekne čim nas uhvati da to izvodimo, a i mi ćemo, ako njega uhvatimo. Na ovu dosetku svi veselo vrisnuše. Hej, ali neka drekne samo iz grla razdera se Stagg. U redu, sešću s vama da odigram koju rundu dobroćudno će džim. U svakom slučaju, dok budem imao para. __ džime, u ovoj družini imaš kredita ubaci Casb Baridž. Uostalom, neće dugo proći, pa ćeš imati punu vreću para. I na to razbojnici, u dobrom raspoloženju izazvanom obilnom hranom i punim džepom, smestiše se u hladovinu ispod jednog bora ispred Elamove brvnare, čučnuše oko jednog ćebeta i na krpice istresoše svoje zlatnike i novčanice. džim im se pridruži i izabra mesto s kojeg je mogao motriti na obje brvnare i paziti hoće li ko naići s koje bilo strane. Iznenada, u trenu kad je igra počela, prestala je svaka šala. I brige tih ljudi, ukoliko su ih imali, nestadoše kao po kakvoj čaroliji. Zaigrali su poker s ulozima prema slobodnoj volji igrača, u gotovini. džim je znao da je dovoljno vešt da igra s tim kockarima, ali je više volio da izgubi lopovski stečene pare, koje mu je Baridž silom tutnuo u šake, kao njegov dio iz prvog zajedničkog pljačkaškog posla. Stoga je igrao ludo, tako da su mu gubici daleko prelazili svote koje bi dobio kad bi ga tu i tamo poslužila smešno sretna karta. U igri nije zaboravljao da kao slučajno, a neretko, baca poglede prema brvnari. Mladi Hatovi pređoše da kibiciraju i ubrzo su bili obuzeti igrom koliko i sami kartaši. džim je, međutim, primijetio kako se oni pomiču oko kruga igrača prema tome kojem igraču zlatnici prelaze. Nešto kasnije dođe i stari Elam, pa i njega obuze igra, ali ga je sama karta više zanimala nego izgubljen ili dobijen novac. Igra ga je sama po sebi privlačila. Kuća starog Elama sastojala se od dviju brvnara spojenih zajedničkim krovom, među kojima se iste Nevada

gao širok trijem. Veoma je živopisno delovala Debla su bila oguljena, stara i sura, na mestima natrula; kosi krov od šindre bio je prevučen slojem zelene mahovine i borovih iglica; grubi kameni dimnjak, što se dizao uz desnu brvnaru, bio je više puta popravljan i krpan žutom ilovačom i crvenom glinom. Uzduž obiju brvnara ležao je čeoni trijem na jednom kraju pretrpan nabacanim sedlima i zavežljajima. Na stenama bilo je pribijeno jelenovo i sobovo rogovlje o kojem su visile okačene puške i uzde. Na steni lijeve brvnare bila je pribijena još ne posve suva medveđa koža. Lijeva brvnara bila je veća, očito je imala samo jednu prostoriju. Prozor joj je bio džimu ravno preko puta, na njemu nije bilo ni stakla ni kapaka. džim je spazio gde iza njega, iz tame, virka nečije lice koje se odmah povuklo. Kad je nešto kasnije opet opazio ono lice, odmah mu je bilo jasno da to mora biti Rose Hat i da ona njega gleda. Bila je podalje od prozora, u tami brvnare, oval njena lica tek se nazirao, ali su joj oči bile nalik dvema crnim žeravicama. Elam, igraš li poker? upita džim. Prilično. Na žalost, nemam para da sudelujem u igri, inače bih nekome ispraznio džepove odvrati stari Hat na što se igrači nasmejaše. Odigraj nekoliko rundi umesto mene reče džim ustajući. Možda mi doneseš sreću. Žedan sam. Hoćeš viskija? Ne, vode. Gde je imaš? Pođi u kuhinju, tamo, na kraju trijema odvrati Hat živo ustajući da zauzme džimovo me sto. Moja mala upravo je donela svežu vodu sa izvora. Bolje vode nigde nema. Kad se džim primakao trijemu, Rose izađe iz brvnare u kojoj je on nju vidio, i pređe u drugu. Bila je odevena u jelenju kožu. Spazio je njene preplanule, gole noge i bosa stopala. On pođe niz trijem i uđe na vrata koja mu je Hat pokazao. Kako je i očekivao, tamo je bila Rose. Unatoč njenu

uzbuđenjem izmenjenom izgledu, džim zapazi kako su joj put i oči svetlije nego što je mislio, učinila mu se nekako lepšom. Zdravo, Rose. Kako vidite, došao sam. Vas sam prvog spazila. Molim vas, najpre mi dajte malo vode. Uzela je kutlaču i njom zahvatila vodu iz vedra, pa mu je pružila. Stojeći još uvek u dovratku, ispred devojke, džim se žudno napije. Voda je bila dobra. Smijete li se malo porazgovarati sa mnom? upita džim. Svakako. Samo ne, ako je Kedar u blizini. Gde je on? Mislim da se sakrio i ođnekamo motri sve vas. Prema tome, bolje da sada ne pričamo... Ah, koliko toga bih imala da vam kažem! Da? Recite mi bar nešto, na brzinu. Marvie dovodi Heti Ide... da nas upozna šapne devojka prestrašeno ali ipak očiju ozarenih radosnim svetlom. Oh, ona mora da je pravi anđeo! Marvie govori da će mi ona dati dom, ukoliko ikad pobegnem odavde! To je fino! suosećajno će džim, koji je sav uzdrhtao na spomen Hetina imena. Sad i«« r~ imate tri prijatelja, Marvieja, Heti Ide i mene. Vi ste sretna devojka! Oh, prosto ne mogu verovati... ona uzdahnu iz punih grudi. Samo se hrabro držite reče džim sigurnim glasom i značajnim tonom. Potom položi kutlaču na klupu i natraške izađe na vrata, očiju uprtih u Rose. Sad je bila zajapurena, izgled joj bio živ, pun nade, ali je na njoj bilo i bojazni. Hoću. Više me ne mogu zadržati, jedino da me ubiju odvratila je odlučno, uz krasan bljesak u očima. ko, Rose? Kedar, u prvom redu. Već sam vam rekla krzmajući je odvratila. Činilo se da u njoj deluje neka strašna snaga, jača od one koja je zračila iz njega, to je džim osetio. Recite mi, ko još. Oh, ne smijem... ne smijem ona izmuca, sad obeshrabrena. Ako volite Marvieja, i ako ona bude uz vas, nema toga što ne smijete skočio je džim nepopustljivo. Videlo se da se očajnički bori sa strahom. Rose, drugi je Dillon? Jest... jest šapnula je u neizrecivom olakšanju, kao da joj je prišteđeno da oda čoveka. Hoćete li... hoćete li se dugo zadržati ovde? Nekoliko dana, a možda i nedelja. Dobro pazite zamoli devojka. Kedar hoće da me odvuče u šumu... da me odvede Dillonu. Ako to učini, pođite za nama, zaboga! Bez brige, Rose. Ne gubite hrabrost. __Ali budite oprezni. Kedar je u Sumi pravi Indijanac. Lejzi se nehajno okrene, te gledajući preda se, naoko miran i bezbrižan, odšeta natrag put igrača. Kako ide, Elani? upita. __Bogamu! Tri runde sam uzastopno dobio uzvikne stari Hat. I to jednu s masnim potom! _ Sta sam ja rekao, da ćeš ti biti bolje sreće od mene? Igraj dalje, Elam, i ako udesiš ovu družinu, delimo. Hehe, pazi da ne bi naruga se Keš. džime, bolje ti uzmi karte u ruke, ako hoćeš da mi vas obojicu udesimo. Međutim, na svoje očito zadovoljstvo, stari Elam ostade u igri. džim je neko vreme kibicirao, s velikim zanimanjem, dok se njegov večno nemiran pogled nije zaustavio na jednom pridošlici. Iz jasika je jedan muškarac izašao. Pušku je držao za cev prebačenu preko ramena. Po njegovu koraku, te telesnoj građi, džim je odmah pogodio ko je, Kedar Hat.

Kako je klečao na jednom koljenu, iza Elama, džim sad nemarno ustane. Stajao je neusiljeno. Kad je bolje zagledao Kedara uočio je da ovaj ima samo hod i priliku Hatovih. Inače, bio je tamnije puti od ostalih, lice mu bilo svetlosmeđe, ćosavo, sitne očice nablizu posađene, a crne kao ugljen i naročite snage, nos usiljen, brada uska, isturena, usta puki prorez. Kosu je pustio dugačku, bila mu tamna i kovrčava. Na glavi je imao star, mekan šešir pun rupa od tanadi. Od glave do pete bio je obučen u masnu, prljavu jelenju kožu. Za pojasom je nosio nož, ali nije imao puščanih metaka.

Zastao je ispred samog kruga kartala, spustio pušku, grlić joj upro na mokasinku, a na kundak se naslonio, te je nemirnim, sitnim, crnim, prodornim očima obuhvatio sve prisutne. Ukoliko su ga igrači opazili, nisu to ničim pokazali. Najzad on vrhom mokasinke dotače oca. Elam se prene i uzgleda. Zdravo. Već si se vratio, Kedar? Sin gotovo neprimetnim pokretom desne ruke pokaže na leslia. Kedar, upoznaj se sa džimom lesliem nastavi stari Hat, nešto užurbano. No ipak, nije bio mnogo uznemiren. Lejzi, ovo je moj sin Kedar. Bez reči, džim pristojno kimne glavom, ali je dobio još škrtiji odgovor. Preko njega je, od glave do pete, šibnuo pogled nalik blijesku crne munje i Kedar Hat ga više nije udostojio pažnje. Jimu je susret s ljudima uvek značio nešto posebno, a u ovakvom slučaju, gde je on, još pre nego je vidio Kedara Hata, znao da ga mora ubiti, u tom je trenutku bilo nečeg naročito čudnog i silnog. Ukoliko je pri takvim susretima u džimu gotovo nesvesno delovao nekakav poriv, onda je za njim sledilo pronicljivo proučavanje. lesliu je bilo dovoljno da se samo na tren zagleda Kedaru u oči pa da vidi kako ovaj još pojma nema o pogibelji Burta Stillwella. Nakon toga, za leslia je ovaj susret izgubio značenje, jer za njega Hat više nije predstavljao opasnu nepoznanicu. Sad ga je džim znao. Ljudi džimova kova morali su se uvek i samo paziti nepoznatog. Igra se nastavila, sreća je prelazila od jednog k drugom, i ono što se džimu činilo dugim, zamor nim, mučnim gubitkom vremena, igračima su bih trenuci naslade i radosti što prolaze kao na krilima. Najzad, pošto nije izgovorio ni bele ni crne, Kedar Hat baci pušku na rame i udalji se gipkim korakom lovca na jelene. Pošao je uz guduru i nestao u zelenilu na zavoju. Nato se i Lejzi zaputi u zlatastu senu ispod jasika, pa prođe dalje, u tamniju senu u podnožju klisure. Bacio se na mahovinom pokriveno tlo i naslonio se na kamen. Nad glavom mu jasikovo lišće drhturilo bešumno svojini svojstvenim, čudesnim treperenjem. Naokolo su gušteri šuškali. Priroda je živela, prepuna blaga za oko promatrača, radoznalca. Ali su džimu oči bile usmerene unutra, u duh, sluhom je hvatao ritam svoga bića. U tamu i samoću šumarka povukao se zato da razmišlja, planira, kuje zaveru, da smisli delo koje mu valja neumitno izvršiti. Ali, uzaludna li posla! Njegove najbolje planove može poremetiti puka slučajnost! Reši li se na nešto određeno, duh će mu biti samo na to usmeren. Međutim, njegov zadatak zahteva više od toga; a za njegovo ostvarenje potrebni su neizmerno strpljenje i požrtvovanje, neverovatno dobro glumljenje dobrodušnih drugarskih odnosa s razbojnicima, dobro oko i šesto čulo kojim će pravovremeno osetiti svaku sitnicu koja ga može dovesti konačnom uspehu, a na suprot tome, duh mu se buni i cela priroda njegova neodložno zahteva brzu, surovu, silovitu akciju! Posle večere koju su u suton pojeli na trijemu između dviju brvnara, Elam Hat odgurne grubu sedalicu i ustane. Oni koji se žele kartati neka izvole, ali mislim da će nekoji od vas hteti da malo popričaju sa mnom. Ušao je u brvnaru, praćen Baridžom i Lejzijem. Prostrana soba bila je u mraku, samo je koji zračak svetla ulazio kroz šire pukotine među deblima. Hat potače žeravicu koja je tinjala u veliku kamenu kaminu i položi na nju nekoliko cepanica. Sveće će trebati njima, a mi možemo i bez njih reče Elam. Vrata se otvoriše i Kedar Hat uđe, priđe onim svojim tihim, glatkim korakom, i sedne na klupu u seni pokraj kamena dimnjaka. Baridž, de, govori šta te do nas doteralo reče Elam Hat prigibajući se da dohvati komadić žeravice kojim će zapaliti lulu. Zanima li te jedan krupan posao? neuvijeno će stokokradica.

Za sve sam i u svako doba zainteresiran, ali se pazim da rančeri ne promene mišljenje o Elamu Hatu lukavo odvrati stari Hat. Što znači, mišljenje da si ti čovek koji će tu i tamo žigosati koje tuđe, nežigosano tele, ali se nikad neće upustiti u pravu krađu stoke? Mislim da si pogodio, Keš. Upravo zato ja tebi predlažem ovaj posao. Niko neće posumnjati u tebe, već će za nj kriviti družinu Crnog bora. Razumeš? A trenutak je pogodan. Zamka je postavljena. Bez tebe i tvoga sina, ne bi nam tako dobro upalilo. Ne poznajemo ovaj kraj. Inače, možeš biti siguran da ne bismo utekli za pomoć ni tebi niti bilo kome. Zasada se slažem. Govori dalje, ja te slušam. __Tom Day i Franklidž sastavili su jedno veliko zajedničko krdo. Dio toga krda nalazi se s ostacima Ideove stoke na mestu koje ovčari zovu Srebrne livade. Daleko su, neće sići pre jesenjeg okupljanja stoke. To će biti negde početkom listopada. Sad dok je ona stoka tamo, hoćemo da je poteramo, i to preko gore, i odagnamo tamo gde ćemo i sto puta veće krdo prodati, a da nas niko ne upita otkuda nam. Kupca sam već našao. Da bi posao izveli vešto i brzo, treba nam još jahača, a naročito takvih koji znaju naći najkraće puteve preko onih prokletih gudura. To je sve. Prepuštam ti reč da kažeš šta misliš o ovom poslu. Otkud znaš da Ideova stoka pase na Srebrnim livadama? To je Dayov teren. Znam otud što sam je vidio i što je pre bila moja stoka. Računaš s tim da će Ide kriviti družinu Crnog bora? Upravo tako. I tako nam je stvar kao servirana na tanjuru. Koliko stoke ima tamo? Za pola dana pokupićemo tri do četiri hiljade grla, a za manje od dva dana oteraćemo ih preko gore. I kažeš da imaš kupca? Samo sedi i čeka. Treba da otera deset hiljada grla u Maricopu. Nema teškoća da pridometne još koju hiljadu! Meni se čini i prelako! odvrati Hat kao da popušta pred kakvim prevelikim pritiskom. Lako i sigurno. Čuj, Elam... dvadeset dolara grlo! U zlatu! Po jedna dobra, zlatna dvadesetica za svako grlo!

Elam je stao koračati po grubo istesanim brvnima od kojih je bio načinjen pod brvnare. Činilo se kao da iz njihove čvrstoće crpi snagu. Najzad, kao da se odjednom riježio, s treskom se posadi na klupu ispred kamina. Kedar, šta ti kažeš muklo je i tiho upitao. Stopala u mokasinkama tupim se udarom spustiše na pod. Kedar skoči na noge i prigne se iz sene. Baridž, zakuni se da se ta stoka zaista nalazi na Srebrnim livadama! reče. Kunem se. Pre tri dana, bila je tamo. Trave i vode ima u izobilju. Za nekoliko dana, pokrenuće se još dalje, naviše... Pitaj džima leslia. Valjda ne sumnjaš u mene! Govori, džim Lejzi, ako si naš čovek reče mladi Hat. Ja sam bio s Baridžom i vidio sam stoku odvrati džim. Kedar Hat istupi na svetlo vatre, nagne se k ocu i opruzi crnu, suvu šaku zgrčenih prstiju, nalik orlovim kandžama. Tata, sa deset jahača ja ću za cigli dan prebaciti stoku preko gore on izjavi. Zapanjujući smešno, iz njegovih usta čuti onu reč „tata"! On, koji je bio slika i prilika surova razbojnika, čoveka izvan zakona, ipak je priznavao autoritet krvnog starješinstva. Onda je stvar rešena nato će Elam Hat dižući ruke kao trgovac koji pristaje na ponuđenu cenu. čekaj! U ovim šikarama nema Meksikanaca ovčara koji bi se prihvatio da povede krdo, a od belaca samo ja to mogu. Dobro, šta bi sad hteo? Ćuli smo kakav je to posao i pristali pa šta sad? __ Postavljam jedan uvet: hoću da sudeluje i moj drugar, Burt Stillwell. __ Nemam ništa protiv, ali treba pitati ove ljude čija je ideja. Kedar Hat se okrene, svojstvenim, hitrim, pretećim pokretom. Imate li što protiv Stillwella? upita. __Ne, ja više ništa nemam, Hat otegne . Priznajem da mi se bio zamerio, ali sam to zaboravio. Kad sam ga poslednji put vidio, sasvim sam se prijateljski osećao prema njemu. Baridž, ti nisi volio Stilhvellove. Šta ti misliš o ovom mom zahtevu? Ništa, nego da se slažem, samo ti dovedi svog drugara Burta, naravno, ako ga na vreme nađeš odvrati Baridž pomalo neprirodnim tonom. Primetno je ustuknuo dublje u senu. Tata sikne Ceder Hat i ta je reč iz njegovih usta izazivala koliko smeha toliko i straha tata, znaj da izdaj em družinu Crnog bora samo zato da se ovim krupnim poslom obogatimo! Jesi li pijan, sine? upita stari Hat, polako se pridižući. Kako ih možeš izdati, osim ako ne misliš da su i oni isto kanili, a ti ćeš ih preteći? Ne, već zato što ja i Burt pripadamo toj družini!

.

Sedam dana kasnije, nekako sredinom popodneva, džim Lejzi je stajao uz Keša Baridža na samom vrhu Mogollona, i gledao prema jugu, u prekrasnu divljinu južne Arizone. Na crnogoričnu šumu nastavljali su se travnati parkovi i ravnice, sve nejasnije u daljini i čitav se taj pust kraj gubio u sumorno obojenu pustaru. Gospode! vikao je Baridž, crvena, znojna lica zbrčkana zanosom poslušaj ovu muziku! Najlepša muzika na svetu! Keš, tebe će jednog dana s tom muzikom dočekati u paklu odvrati džim svojim sporim glasom. Goveda muču, a kauboji vrište! Biće mi drago da je i tamo čujem, samo neka ne bude prebrzo otpovrne Baridž. Oblaci žute prašine lebdeli su nad strmom stazom za Maricopu, na mestu gde se u cikcaku spuštala s vrha gore da bi dalje vijugala niza zelenu dubinu. S te jarom uzavrele padine dizao se moćan tresak velikog krda u hodu, rika goveda, lomljava granja i žbunja i vriska kauboja. Činilo se kao da, čas jače čas slabije, odjekuje lavina zvukova što su se oslobodili i razuzđali, ali u skladu s krajem koji im je uvetovao glas. Prema izgledu staze, ugažene, izdubljene i proširene hiljadama papaka i kopita, reklo bi se da se živa reka stoke slivala preko vrha planine. __Lejzi, preostalo nam je još samo slavlje oduševljavao se Keš. __Tko zna? Od tog slavlja može ispasti vatromet na koji ne računaš upozori ga Lejzi, napuštajući svog zadihanog i zapenjenog konja da bi se sklonio u hladovinu jednog bora. __ Ne bih rekao. Sa šikarama se opraštamo. Uh, što će se Ben Ide i Tom Day izjesti živi! Ovoliku stoku još nisam terao. A što je bilo lako! Sve je radilo kao sat! Za par dana, sve gotovo, usprkos onom kukavičkom izdajniku, Kedaru Hatu! Uopšte nam nije bio potreban zamišljeno će džim. Vidio sam dosta crnih tipova dosada, ali sve su to jaganjci prema onom Kedaru reče Baridž zgranjavajući se pri samom sećanju. Što je bio besan! Zar te nisam upozorio da paziš neka niko ne progovori šta se zbilo sa Stilhvellom? Jesi, i ja sam promukao ponavljajući im to. Kedar je svima bio mrzak i čim je neko usuo u se dve čaše odmah je skočio i podnio mu pod nos da je njegov Burt Stillwell otegao papke. I to je od Kedara napravilo besnog kojota. Ali on nije znao ko je ubio Burta. Kad je po tebi raspalio pitanjima, i onako siktao kao zmija u procijepu, zašto mu nisi slagao? E, moj Keš, vidi se da me još ne poznaš. Pa onda zašto ga nisi ubio? nastavi Baridž oštrijim tonom. Malo mi je falilo zamisli se Lejzi. Ali sam vidio da nema hrabrosti da trgne, pa sam pričekao.

r*

Pričekao, a? Kopčam ja šta ti hoćeš! Kedar zna nešto što bi ti hteo poštopoto doznati. Kladim se da se radi o družini Crnog bora. Keš, pogodio si. Ali, da sad budemo skroz pošteni jedan prema drugom, s obzirom na pomoć koju sam ti pružio, možeš li mi ti štogod reći o toj družini? Samo ono što svi znamo, džime. Valjda imaš neku svoju pretpostavku ko bi joj mogao biti vođa? Na poštenu reč, Lejzi, ni u snu odvrati Baridž, iskrenim tonom i pogledom. Možda je i sam sudac Franklidž. Keš, baš možeš da lupetaš uzviknu Lejzi. Da, možda lupetam, ah' u jedno se možeš kladiti, i to za sve pare koje ćeš dobiti; da se vođa družine Crnog bora ne krije u guštari, poput ostalih stokokradica. On je častan član društva. Hehe! Da, tako je...! džime, a zar ne bi to mogla biti skupina rančera i farmera u dogovoru s veštim jahačima kakvi su Kedar Hat i Burt Stillwell? I na to sam pomišljao. Bilo kako bilo, zašto te to zanima? upita Baridž radoznalo. Zato što hoću svojim žigom ožigosati vođu družine Crnog bora, Ah, o tome se radi? Pakla mi! I mislio sam da te mora posebno zanimati podsmešljivo će Baridž. džime, pravo rečeno, da mi nisi toliko pomogao da se ponovo izvučem iz bede, ja bih sumnjao u tebe. Sumnjaj koliko hoćeš, samo to drži za sebe. Baridž se nasmeje, dohvati uzde i baci se u sedlo. __Hajdemo. Neću da previše zaostanem za momcima. Još pre mraka čućeš zveket zlata. __ja ga neću čuti, Keš. Šta? __Ne idem dalje s tobom. Stokokradica se zaprepasti. Činilo se kao da je gromom ošinut. Ne ideš dalje... kako? __ čuj, Keš, jesi li ti pri sebi? nastavi džim. __ Ako si ti pri sebi, onda ja nisam. Ja sam posve zdrav, stari moj. Dug časak je Baridž promatrao svog sudruga, pa mu se s nemirna lica stala gubiti neverica i ustupati mesto žaljenju. šta si sad, kog pakla, naumio? To je moja stvar. Istupam iz društva. Istupaš!... Ali, džime... Jesam li ti pomogao u zlu, u najgorem zlu što si ga pamtio? Jesi, džime i ja... Jesam li ukrao stoku zajedno s tobom? Jesi. Jesam li se pokazao, tako da će svako u ovom kraju znati da sam ja sudelovao u krađi Ideove stoke? Nebesa mu, jesi! uzvikne Baridž, sve crveniji u licu. I to ti zameram, džime. Naprosto mi ne ide u glavu zašto si to učinio. To smo svakako mogli naprtiti na leđa družini Crnog bora. Dobro. Ni Ben Ide ni ma koji drugi pošteni rančer neće pomisliti da si ti vodio glavnu reč u toj krađi stoke u velikom stilu. Ali, da su tu umešam moje ime i moja ruka, svi će znati. Ja sam se za to postarao. I oni će pomisliti da sam ja vođa družine Crnog bora. Nek me obese! džim Lejzi, za mene si predubok. Ali, ipak nešto njušim... Sta ću s tvojim delom od prodaje stoke? Uzmi ga ti i nek ti je sa srećom. Idi iz ovog kraja. Pokušaj još jednom pošteno živeti. Mogao bi ovaj put uspeti. Ali se više nikad ne vraćaj ovamo! A zašto ne, džime? tvrdo i oštro upita Baridž. Jer ako dođeš, ubiću te odsiječe džim glasom što je pukao poput biča. Tamno rumenilo oblije Baridžovo lice i on stane, isprva polako pa sve brže, kimati glavom, a oči mu se ukočiše u zapanjujućoj spoznaji. Jim Lejzi izbaci on hrapavo. Tako je odvrati Lejzi i okrene se k svom konju.

Bez obzira iz kojih prazloga, prema meni si postupio kao drug nadostavi Baridž toplo. I ništa me nije briga za tvoje razloge... Idem iz ovog kraja. Evo ruke, dajem ti reč... Zbogom i sretno bilo! I tebi, Keš odvrati džim stišćući mu ruku. Takvom je silinom Baridž pognao konja, da je životinja odskočila, pa sunula naglo napred, potom na sapima stane kliziti mekanim terenom preko kojeg se staza spuštala s brijega. Baridž potegne uzde i obode konja. Konj zanjiska i skoči, pa brzim korakom pođe napred. Na prvoj okuci, gde je staza skretala u šumu, stokokradica se osvrne i pogleda put vrha staze. __ poslaću čestitku Kedaru Hatu i njegovom gazdi... u paklu. i Vodeći konja, Lejzi se polako zaputi u ravnu, senovitu šumu. Još pre se pripremio za rastanak s Baridžom, pa je iza svoga sedla prikačio omanji zavežljaj. U njegovu je koraku bilo živosti a lice mu je bilo ozareno. Duboka šuma, koja se 'malo kasnije počela spuštati prema severu, kao da je u sebe primala i upijala novog Lejzija, preobražena čoveka. Divne li i slatke tišine i samoće! Sluša kako se gasi i poslednji odjek onog treska što se spušta nizdol, na ravan. Gotovo! U zraku više nema prašine, isparavanja, buke i vonja što prate odgon stoke. Još ima celi sat do zalaza sunca i sad je najlepše doba na Mogollonima. Ptice i zverinje oživeli su nakon popodnevne vrućine ranojesenjeg dana; crne sene stabala odužile se preko jaružica i udolica, gde izbeljena trava odudara od jesenjeg crvenog, purpurnog i jarkožutog lišća. Tamnim obrisom utiskuju se tragovi čoveka i konja na debeloj žutoj i zelenoj naslazi lišća kojim je tlo prostrto. Čovek se spuštao krivudavim jarugama i udolinama s jasicima, dok se nije našao na ulazu u jednu guduru iz koje ga je žubor vode mamio da se ulogori. Mislim da si mrtav umoran reče džim Lejzi konju raspremajući ga hitrom rukom. Ovo se zove dan! Ali sad je gotovo, više ništa nemamo s takvim poslovima... Moram ti noge sapeti, a mrsko mi je, mladiću moj. Nevada

Naložio je tihu vatru i dok mu se voda u jedinom loncu grejala, skupljao je paprat za ležaj Mraz je oprljio dugo lišće, učinio ga krtim i lako lomljivim. Nakupio ga je veliku gomilu na ćebe te ga odnio do ruba jednog jasika, gde je, po svom običaju, sebi prostro ležaj pod lisnatim granjem. Pred oru živ ću se smrznuti, ali ne mogu održavati vatru... ne smijem, kad onaj Indijanac Kedar Hat švrlja šumom! Otarasio se one pogane atmosfere koja prati jednu razbojničku družinu. To mu je palo na pamet tek kad je uočio kakvom živošću, kakvim elanom prianja uz logorske poslove, kako zastajkuje da gleda,

oseća, osluškuje i u se udiše miris šume koja se sad činila samo njegovom, i kako se ponovo vraća svojoj navadi da glasno priča sam sa sobom. No, što će biti gužve na Ideovu rancu kad jednog od ovih dana osvanu jahači s najnovijim vestima! Poslednja Ideova stoka!... džim Lejzi otišao u stokokradice... Što bi bilo smeha, da se mogu negde sakriti i slušati Bena kako kreše sve po spisku. To će mu biti poslednja gorka kap. Pokupiće koliko god bude mogao više ljudi, naoružanih do zuba, pa će prevrnuti i zemlju i nebo da me uhvati i strpa u buvaru. Ta pomisao kao da ga je neizrecivo raspoložila. Teška i mračna napetost proteklih nedelja nije okrnjila njegovu prirodnu veselu ćud. Bena će jednog dana kap pogoditi nastavio je on. Vražji stari lovac na divlje konje!... I šta će mi najpre reći? Sta će mi posle reći? Gospode! A Heti!... Ona će reći da sam podao, kukavica, neveran... Eh, ali susret s njom biće smešan koliko i sama smrt. Kad na to samo pomislim, osećam želju da me istog trena zemlja proguta! S dobro smišljenim planom u glavi, još ranije, na celom putu od ranca Elama Hata do početka staze za Maricopu, džim Lejzi je brižljivo pamtio izgled terena kojim se kretao. Sad mu je to dobro došlo. Namera mu bila da se vrati na Hatov ranč, a. da pri tom, po mogućnosti, izbegne susret makar i s običnim ovčarom. Hat je ostavio svoju kćer Rose samu, osim ukoliko bi se ona tajanstvena žena, da li je Hennyjeva ili Tobeova, o kojoj je džim samo čuo, uopšte mogla smatrati nekim društvom. Elam i njegova dva sina vratiće se s odgona stoke natrag kući za dva dana od časa kad ih je džim napustio, a možda i za nešto manje. A Kedar Hat, koji je, pošto je doznao za Stillwellovu smrt, dezertirao i ostavio Baridža i Elama, bez sumnje je požurio na tajni sastanak družine Crnog bora, da bi ih obavestio o krađi i odgonu Ideove stoke. U sadašnjoj fazi igre, džima je najviše zanimao Kedar, a Kedara će najverovatnije naći blizu kuće ili u njoj. Imao je on razloga i da porazgovara s devojkom Rose, očekivao je da će iz nje istisnuti još koju o čoveku koji gospodari njenim bratom a nju u strahu drži. Smatrajući da bi bilo neumno proći blizu Srebrnih livada, gde je onolika stoka okupljena za veliki odgon, u široku je luku zaobišao taj teren, ufajući se da nađe stazu kojom je prošao zajedno s bandom na putu s Hatova ranca. Ali, i druge večeri se morao ulogoriti, a da stazu nije našao. «

Suma je bila teško prohodna, on je znao samo opšti pravac svoga puta, od vetra poobaljeno stabIje i neprolazne šikare usporavale su mu napredovanje. Međutim, trećeg jutra nabasa na stazu koju je tražio te je celog dana njom išao. Sutradan se našao na tvrdu tlu, na ravnu kamenjaru i naslagama borovih iglica, preko kojih je Elam Hat bio poveo stokokradice s određenom svrhom da zabašuri tragove. Iako je bio uveren da bi mogao pronaći tragove bande koja je tuda prošla, džim nije gubio vreme na tome. Sad je bio siguran u pravac puta, pa je produžio ubrzanim tempom i sledećeg popodneva nađe se iznad duboke gudure istočno od one u kojoj su Hatovi živeli. Za vreme provedeno kod Hatovih, lovio je po šikarama purane i jelene, a pri tom mu lovačka strast nije bila najvažniji razlog. Pomno je vodio računa da jaše što dalje od ruba gudure, ali je, krijući se iza lišća ili stene, virkao nizdol kad god je to držao potrebnim. Nije zapravo očekivao da na nekog naiđe, ali ga to nije sprečilo da bude oprezan. Lejzi je uvek bio smotren, budan, a u ovom slučaju bio je nalik lovačkom psu na tragu, tako se, sav na oprezu, kretao gudurom. Malo kasnije, na tren je spazio nekog jahača na čistini oko neke okuke u dubokoj, vijugavoj guduri. Jahač je polako išao uza stazu, prigibao se sa sedla, očiju uprtih u tlo. Nešto traga promrsi džim. Hteo bih znati ko je i za čim traga. Udaljio se od ruba gudure pa je poterao konja kasom, dobro pazeći da ne udari preko kamenja ili kroz žbunje. Bilo je mesta gde je morao usporiti, ali je ipak za kratko vreme prešao milju ili nešto više, pa se opet primakao rubu gudure. Ovaj put je sjahao i tiho se prikrao pogodnom mestu s kojeg je mogao neviđen viriti. Sreća je htela da se upravo ispod njega našla čistina, duga i uska travnata livada. Na toj točki gudura je bila pet stotina stopa duboka, stena joj bila strma, nesavladljiva.

Dugo je Lejzi osmatrao, ali ne opazi jahača, i već stade pomišljati kako je zakasnio da ga zatekne na prelazu preko one čistine. Taman se odlučio da opet žurno pođe još dalje napred, kadli čovek izbije na donjem kraju čistine. Sto su se više primicali, i konj i jahač, činili su se Lejziju sve više poznatim. Unatoč svojim željeznim živcima, protrnuo je nekom sitnom jezom. Jesam li ja pijan ili lud? izgunđao je. Jahač se i dalje približavao, terajući konja laganim kasom, jednako se prigibao na ovu i na onu stranu, tražio ili pratio tragove na stazi. Svako bi iskusno oko zamijetilo njegov zloslutan izgled. Taj jahač ne prati trag zalutala konja, jelena ili jata purana. Ono je lovac na čoveka. Kedar Hat! šapne Lejzi i spusti glavu pokretom orla pri napadu. Pazi sreće! Posrećilo ti se kao nikad... džime Lejzi... Ali se tebi, Kedar Hatf prodana dušo, smrklo! Napetim, prodornim pogledom Lejzi je motrio čoveka, kao da će mu pogoditi nakane. Ono bi mogao biti put kojim Marvie Blaine prolazi kad se sastaje sa Rose uzeo je džim glasno razmišljati. Da, jest. Ona je rekla da je to u šikari istočno od ranca.

Kedar Hat je prolazio tačno ispod džimove osmatračnice, a jednom zaustavi konja i prigne se duboko k tlu. Pravi Indijanac! Uspravio se i zagledao preda se, kao da o nečem razmišlja. Prilika mu bila crna i divlja, u skladu s čupavim konjem i okolišem gusta, isprepletena žbunja i krševitih stena gudure. Krenuo je, samo polaganije. Gospode! provali iz džima. Taj tip je jamačno na tragu Marvieju Blaineu! Otpuzao je dalje od ruba, pa je pritrčao konju. Predusrešće bandita. Na svu sreću, trebalo je još više milja do mesta gde se Rose obično sastajala s mladim Blaineom. Imao je vremena da pretekne Kedara i nađe zgodno mesto gde će se spustiti do dna gudure. Udaljivši se još više od ruba, pognao je konja galopom i nekoliko je milja brzo i zamorno jahao. Potom je usporio i konja opet usmerio put ruba. Nigde nije bilo videti mesta kuda bi se mogao spuštati! Zid je bio još strmiji i viši. Nastavio je put, sad blizu ruba, izlažući se opasnosti da ga neko odozdo ne opazi u času dok traga za pogodnim putem koji vodi u provaliju. Ali je bio siguran da ga Kedar Hat ne može opaziti, jer je bio još daleko. Najzad je naišao na poprečnu guduru, usku raspuklinu što se gubila negde u šumi. Odjahao je do njena početka, neke gusto obrasle jaruge kakvih je bilo na svakom koraku. Sišao je njom koliko god je mogao, pa je sjahao, privezao konja i peške požurio dalje. Jaruga se produbila i pretvorila u uski klanac između dva okomita zida, toliko teško prohodan, da nije bilo čak ni jelenje staze. Ali, ne štedeći snage, Lejzi ga pređe i naj

H se uznojen, zasopšten, sav izgreban, probije do one prve, uzdužne gudure. Krijući se u hrastovu šumarku u podnožju zida, od kojeg je počinjala padina k dnu, odmarao se nekoliko trenutaka, ušiju naćuljenih kao u progonjena jelena. Čuo je samo dalek žubor potoka, dremljiv zuj, i šum vetra s ovršja stabala na vrhu kamenitih razvalina. __ Najbolje da se spustim na stazu i dočekam Kedara zaključio je. Ali bih volio znati kakve su mu nakane. Istočna strana gudure bila je blaga kosina obrasla belom travom, smeđom paprati, niskim borovima i hrastovima, pružala je savršeno skrovište čoveku koji se krije. Lejzi se polako spuštao ka dnu gudure. Nigde nije slomio grančicu, nije se o žbun očešao, nije zvuka od sebe pustio. Pred svakom i najmanjom čistinom, najpre je dobro osmatrao pa je onda kretao dalje. Cesto je zastajkivao da oslušne. Jednom je sob riknuo izvanredno lepom, prodornom rikom divljine. I zahvaljujući upravo toj svojoj krajnjoj opreznosti i očima kao u šumskog čoveka, spazio je Marvieja Blainea i Rose Hat. Stisli se u zagrljaj, utonuli u zaborav, opčinjeni svojim snovima. Odabrali su zabitno mesto na polovini travnate, borovima obrasle padine, s koje su, skriveni pod niskim granjem, mogli paziti i na gornju i donju stranu staze. Samo, u tom se času ne bi prenuli ni da je cela vojska u stroju gazila put njih. Prizor dvoje mladih u zanosu žigne leslia u samo srce i tome se pridružio onaj čemeran jad što ga je tištio i u grudima harao. On ih shvata.

I sam je to proživio. Upoznao je slast i divotu ljubavi. Sklonio se, osećajući da nema pravo da poremeti ovaj sveti trenutak. Marvie se prigibao nad Rose čija je glava počivala na njegovim grudima, ona je lice podigla k njemu, oči je zaklopila, kapci su joj otežali, sva je bila kao u snu, u caru zanosa. Možda su i šaputali, ali ih Lejzi nije mogao čuti, iako im je bio blizu. Ali, sumnjao je da su šaptali. Reklo bi se da i blaženstvo i crna nesreća zajedno lebde nad mladim ljubavnicima. Najednom Lejzi ocu nekakav zvuk koji grubo presiječe i radost i bol u njemu. U trenu se otreznio. Sta je ono bilo? Zvuk je bio slab, stoga je džimu bilo teško da mu odredi pravac. Mogao je biti blizu, ali i daleko. Oslušnuo je, a oči su mu tragale svukud unaokolo. Marvie je bio gluh, za njega nije bilo zvuka. Nesumnjivo mu je u duši predivno zvono zvonilo. Rose je ležala kao magijom oduzeta. Opet je džim čuo zvuk, ovaj put mu se učini da je to fisnuo konjski rep. Pa, naravno, Marvie i Rose su negde u blizini privezali svoje konje. Ali, onaj prvi zvuk bio je nekako drukčiji. Niti je bio nalik topotu kopita, niti koraku ljudskog stopala. Reklo bi se kao da je nešto po nečem kliznulo, očešalo se. Odjednom džimu sine pomisao jelenja koža o kamen! Kedar Hat je obučen u jelenju kožu. U neposrednoj blizini bilo je u steni izbočina, isturenih ivica i velikih kamenih ploča. Onog trena čim se ta pomisao razbistrila u leslievu duhu, on se sav napeo, usredotočio na osećaj kojem nikad nije našao prikladno ime. Bilo je to nešto što je rerastalo gotovo do moći predskazivanja. Taj je osećaj redovito unosio leden mir u njegove živce. Iz mračne sene pod borovima iza Marvieja, iedna je laka prilika skliznula. Bešumno Lejzi izvuče revolver. Situacija se raščistila i strah da nešto neće pravovremeno opaziti ili neće sprečiti izgubio se.

Tek kad je Kedar stao, Marvie je podigao pogled s ljubljena devojčina lica. džim je shvatio da je Kedar onako naglo poskočio i mahom stao, od silna iznenađenja što je našao Rose u Marviejevu naručju. I Marvie se slično trgnuo, toliko naglo i grubo da se Rose skotrljala s njegovih grudi na tlo. Vrisnula je. Klateći se kao pijana, jedva se uspravila na noge, ruke je opružila preda se, stala je uzmicati sve dok nije leđima naišla na bor. Tako, dakle! Zbog ovoga si danas pobegla od mene, je li tako? Kedar se zverski razdere. Žile mu na vratu nabreknuše, mršava brada mu se isturi. Ne, nemoj me!... nemoj me, Kedar! krikne dievojka, do užasa prestravljena. Prebiću te na mrtvo ime. Jesi li radi ovoga danas izigravala bolesnicu, a zatim pobegla? Kučko lažljiva! Odgovori! Jest... jesam Kedar... radi toga odvrati Rose i nemoćno se nasloni na stablo. Otvorene, preklinjuće šake padoše joj niz telo. U prvom iznenađenju moći su joj se oduzele, ali je sad počinjala dolaziti k sebi. Ovo ovde nije slučajno? upita Kedar, jarosnim pokretom pokazujući na zaprepaštenog Marvieja. f

Nije... namerno sam došla. Koliko dugo već traje? Nedeljama. Do... došla sam osam puta. ko ti je ovaj žutokljunac? Neću ti reći! prkosno će Rose. Marvie se najzad nespretno uspravi na noge i iskoči napred, lica mrtvački bleda ali odlučna. Ja ću vam reći on prozbori. Ne... nemoj! vikne Rose. Ne reci mu! ko si ti, kog pakla! zapanjeno će Kedar, kao da mu je tek sada sinulo da je Marvie sudionik u devojčinu verolomstvu. Ja sam Marvie Blaine. Blaine! A! Nisi mi mnogo rekao. Živim s Benom Ideom, sestra mi je udata za njega. Ben Ide!... Oho! Znači, ti si od onih bogataša, Ideovih! Od onih što se ne bi hteli ni očešati o nas Hatove! Prokleta ti duša bila, šta ovde radiš s mojom sestrom? Ja je... volim muški odvrati Marvie. Kedar ga jednim udarcem obori. Crijeva ću ti nožem isukati zareza razbojnik. Marvie se otkotrlja van Ceđarova dohvata, skoči na noge pa opet krene put razbojnika. Borio se da savlada svoje zaprepaštenje i zebnju zbog Rose. Gledao sam te kako grliš i ljubiš Rose. I imaš još obraza da mi kažeš kako je voliš! Igraš se s mojom sestrom, je li? A spadaš u soj onih Ideovih!

Kedar, nije onako kako ti misliš provali iz devojke kojoj je rumenilo navalilo u obraze. __ Gubi se, kučkice lažljiva! Slagala si jednog, pa ćeš slagati'i drugog Celo vreme se sastaješ s ovim fićfirićem. Ovde mu na rukama ležiš, a? __ Gnjido! usplamti Rose. On me časno oli Ti si previše podao da bi shvatio šta to znači. Jesam li te uhvatio u njegovu zagrljaju? oporo će Kedar, ali ipak s mrvicom nesigurnosti u glasu. __ jesi, uhvatio si me. Tako si me mogao još ranije i često uhvatiti dobaci mu devojka. __ Ed Richardson će te za ovo ubiti! zasikta Kedar. Nek me ubije i nek mu je duša prokleta! otpovrne Rose jednakim žarom. Ne pripadam njemu. Mrzim ga. Da li mi je ikad predlagao časnu, pravu ljubav. A Marvie Blaine je to učinio. On je u meni probudio ženu. Hat... ja sam... pitao Rose da se uda za mene ubaci Marvie van sebe od uzbuđenja. Tako je, a gospođica Ide mi je ponudila zaštitu svoga doma dok ne budem punoletna dometne Rose. Oho! Iza leđa Edu i svima nama, je l'? Crna kučko! Hvataj konja, a čim ja svučem kožu ovom tvom balavom ljubavniku, mi ćemo... Kedar Hat, samo me mrtvu možeš pokrenuti, makar samo za korak... Živu me nikad nećeš odvesti svojoj družini Crnog bora.;. Umukni! izdera se Kedar te udari u nju. Devojka se sruši. Uz besnu kletvu, Marvie nasrne na Hata, pomamno izmahujući šakama, ali ga ovaj odbaci !na stablo.

Izrešetaću te svega! drekne Kedar i po tegne za revolverom. Istog časa Marvie skoči na njega, a kako je Kedar Hat već izvukao revolver, oni se stadoše ogorčeno gušati oko oružja. Sad džim iskoči iz svog skrovišta i sjuri se niz padinu, s napola podignutim revolverom u ruci. Dva protivnika ga ne opaziše, ali ga Rose ugleda i vrisne. Jim se trudio da nanišani u Kedara. Mora biti siguran u pogodak. Ne može riskirati da pogodi Marvieja. Rvali su se i iskretali. Kedar je visoko iznad glave digao šaku u kojoj je čvrsto stezao revolver, a Marvie mu se očajnički obesio za tu ruku. Nasumce gledajući u Kedarovu šaku, džim opali. Promašio je! Ponovo je povukao obarač i tane gotovo otkine Kedaru ruku. Revolver odleti, a Kedar se odbi od Marvieja, ružno opsova i najednom se ukoči opazivši džima. \ Svog spasioca Marvie nije vidio. Nedvojbeno je pomislio da je ono opalio Kedarov revolver, dok su se oni rvali, i ranio Kedara. Brzinom munje, zgrabio je sa tla revolver, stisnuo ga objema šakama i potegao obarač. Pras! Pras! Kedar Hat uhvati se za prsa. Strahovito i tupo iznenađenje dade njegovu izgledu nečeg ljudskog. Zakrkljao je, iz usta mu krv šibnu mlazom. Povede se i pade Marvieju pred noge. Dosad zguren, Marvie se opustio. Zadimljeni revolver ispadne mu iz beživotnih šaka. Klečeći, usana umrljanih krvlju, Rose se povodila kao pijana, užasom obnijemela. __ Ni Marvie, za mladića nije loše reče Jim iskočivši napred. Upravo sam ga hteo dovršiti. Mladić se okrene kao da ]e njime trgnula nekakva divovska šaka. __ ko ste vit šapnuo je unezvereno, gotovo plačljivo. _ Rekao bih da sam tvoj stari drugar Nevada, s Izgubljene reke odvrati džim i zgrabi Marvieja koji se rušio. Uhvatio ga jednom rukom i napola ga odnio prema drveću, gde se Rose hvatala za stablo uzalud se trudeći da stane na noge. Priberi se, mladiću. Sve je prošlo. Tako. A i vi Rose, dođite k sebi. Kakav vas to strah spopao sada, posle onakve neviđene hrabrosti malopre!... Tako treba. Neka se nasloni na vas. No, no.

Izbezumljenih očiju, Marvie krikne: Oh, Gospode!... pa to si ti, Nevadal Jesam, mali, i baš mi je drago što smo se opet našli. Gospodine Lejzi... je li vi... znate Marvieja? izmuca Rase. Da li ga znam? Ta Marvie i ja smo stari drugari. Odjednom se Marvie pribere i u njegovoj svesti iskrsne prilika Kedara Hata. S užasom se zabuljio u opruženog razbojnika. Nevada ubio si ga izgunđao je muklim glasom. Ja? Varaš se. Ja sam mu samo ruku slomio. Znaš, ti si skakao oko njega, pa ga nisam mogao ustrijeliti. Je... je li mrtav?Tako mi se čini. Dok se onako opružio. Ali ću se uveriti reče džim koji je klečao pred Marviejem, pa ustane i priđe razbojniku. Mrtav brate, kao daska! Netom je grmio kako će te svega izrešetati, Marvie. A pazi ga gde leži i sam izrešetan sa par lepih rupa! Smešne stvari se čoveku događaju... Sta ti se toliko zgrstilo? Zar on nije pokušao tebe ubiti? Zar ne bi on i Rose ubio ili je osudio na nešto gore od smrti? Bled, mokar od znoja, Marvie sede. Donja mu je usna drhtala, ali mu se iz očiju gubila ukočenost i strava. Nevada, ti si se nalazio ovde, u blizini? Dakako! Gledao sam tebe i Rose kako se grlite, kad se Kedar došuljao. Trebalo je da ga smesta ustrijelim, ali sam hteo čuti šta će reći. Marvie, ovo je strašno reče Rose. Moj rođeni brat. Ali, nije me briga. Čak mi je drago. Bio je pravi demon... Je li te ranio? Ruke su ti krvave! Ništa mi nije. Krv je od revolvera. Kad sam ga zgrabio, osetio sam da je vlažan i lepljiv. Ustreptala srca, džim je promatrao dvoje mladih čijoj se hrabrosti divio. Kakva je sila njemu usmerila korake ovog sudbonosnog dana? Rose, više nema straha od Kedara dobaci on devojci. Više nema, gospodine Lejzi, i ja sam slobodna uzbuđeno potvrdi ona. Lac/ vikne Marvie i trgne se, unezvereno buleći. Lejzi! Ali... pa ti si Nevada! Sine, tvoj Nevada je, u stvari, džim Lejzi. Nebesa! Sta će Ben reći?... A Heti? uzvikne Marvie skršeno. _ Koješta će reći, kad doznaju ali mi ti obećaj da me dotle nećeš odati. _ Ah, Nevada, kad bi ti samo znao koliko .• _ Marvie, ne tražim od tebe da ovu tajnu čuvaš doveka žurno ga prekine džim. Samo neko vreme. Obećaj mi, kao stari drugar. _ Ho hoću zagrcne se Marvie. A i vi, Rose? _ Ja znam čuvati tajne. Ne smijem odati da ste vi Marviejev stari prijatelj Nevada? Tako je. A sad, Rose, da zaključimo naš razgovor. Mislim da su moje slutnje tačne, ali ipak moram još nešto znati. Sad ću vam reći šta god hoćete odvrati ona uzdržana daha. Rekli ste mi da je Dillon vođa družine Crnog bora? upita Nevada prigibajući se bliže devojčinom uznemirenom licu. Tačno tako. Neki njegovi ljudi zvali su ga Campbell. No, on je Kedaru rekao da mu je pravo ime Ed Richardson. Iz Novog Meksika je. Bio je u ratu u Okrugu Lincoln, kompanjon Billyja Kida. Sobom je doveo svoju bandu. Nekako je pridobio Kedara, Burta Stilhvella, Stewarta i neke Arizonce čija imena nikad nisam čula. Rose, otkud sve ovo znaš? Kedar je doveo Člana Dillona na naš ranč, a ovaj je pokušao da mi udvara. Ispočetka mi se dopao. Ubrzo sam uvidela šta hoće i odmah mi je postao odbojan. Jednog dana Kedar me bacio na konja i odveo me u jednu brvnaru u guštari jela. Tamo nas je Dillon čekao. Kidisao je na mene, ali sam ga ja izgrebla i izujedala. Onda me izde

vetao, a Kedar je samo gledao i cerekao se. I tu bi me najzad Dillon osramotio da nisu došli ljudi koje su oni čekali. I tako mene baciše u potkrovlje. Od onih pridošlih neki su bili pijani. Svi su imali novaca. Kockali su se i probdeli celu noć. Ujutro su imali dogovor. Potom me Kedar vratio kući i zapretio mi da će mi šiju zavrnuti budem li pisnula o svemu tome. Znači, Član Dillon je, u stvari, Ed Richarđson, glava družine Crnog bora... i nadzornik kod Bena ajda reče Nevada. Upravo tako odvažno potvrdi Rose uzdrhtalim usnama. Pobogu! uzvikne Marvie a Ben ima slepo poverenje u Dillona. Ni Raidvu, koji je najduže kod njega, ne veruje više... Ajme! Ne bih volio biti Dillonu u koži kad to Ben dozna! Moj Marvie, sva je prilika da će Dillonu koža već biti na pazaru kad Ben bude doznao istinu... Rose, imate li kakvih posebnih razloga da svratite kući? Biste li hteli uzeti svoju robu ili štogod što vam je drago? Sve su moje krpe na meni tužnim će glasom Rose. Kedar mi je bacio u vatru moju lepu haljinu za ples, koju sam kupila da budem Marvieju zgodna. Sav moj imetak je konjić, a on je ovde. Marvie, dovedi konje, pa ti i Rose odmah krenite na ranč Bena Idea. Dobro pazi, izbegavaj susret e bilo kim. Kad dođeš kući, predaj Rose na brigu Heti, a vi oboje nikom ni reči. Snaga koja je iz njega zračila terala je i Marvieja i Rose da prešutno obećaju sve što on od njih traži. Moj konj je gore nastavi džim ne mogu „fl ovesti ovamo. Vi sad požurite. Kad se pokrenuo da pođe i sobom povede Rose, Marvie opazi Kedarov revolver gde leži na smeđoj naslazi borovih iglica. _ Nevada mogu li ga uzeti? upitao je oklijevajući. Ah, Kedarov revolver? Svakako, uzmi ga. Devojka se okrene. _ Gospodine džim Nevada hoćemo li se ponovo videti? _ Mislim da hoćemo. Upamtite, računam na vas, da budete nijemi kao ribe. Sad otvorite četvore oči i ne gubite vreme. Nije se zadržao da ih promatra kako idu po konje i uzjahuju; međutim, kad se stao penjati kosinom, čuo im je glasove i osetio da što se njih tiče sad više ne treba biti u brizi. Penjao se kao da su mu noge dobile krila. Čudno, onaj neprohodni tesnac sad mu nije predstavljao nikakvu prepreku! Našao je konja, pritegao mu kolan, skočio u sedlo i odjahao do ravni gde je s mrkim osmehom na usnama krenuo put severa. Popodne još nije bilo odmaklo. Jednakim kasom prevaljivao je milje gorskog kraja, lakom nizbrdicom, sve dok nije stigao u šikare. Tamo mu se konj celi sat namučio, da bi se probio do staze. Jednim pogledom u golo tlo uverio se da Marvie i Rose još nisu tuda prošli. Želio je da na Ideov ranč stigne pre njih. Duh mu se usredotočio na jedno i toga se hladno i pouzdano držao. Pet milja puta, čas bržeg čas sporijeg, težak uspon nakon toga, i Nevada izbije iz šikara u Nevada prekrasnu šumu pravih, dostojanstvenih borova koji su bivali sve raštrkaniji da bi se pretvorili u retko stablje na pustom prostranstvu pod žalfijom. Sladak miris! Jednom, mnogo ranije, izdaleka je gledao Benov ranč što je ležao na padini pod žalfijom i kedrovima iza koje su se dizale crne zaravni.

Staza se uširi, tlo je postalo peskovitije, te je brzi konj grabio gotovo nečujno. Okuke su bile skrivene grupama jela i nižim granama borova. Iza jedne oštre okuke doslovce pokrivene bujnim zelenilom, naletio je pravo na jednog konja koji mu je dolazio u susret. Naglo je trgnuo uzde, konj mu se kopitima odupro o tlo i malo skliznuo dalje. džim začu nečiji krik. Na onom konju bila je jedna žena. Heti Ide! . Stojeći na kućnom trijemu, raširenih ruku, Ben Ide se divio krasnim bojama i lepoti arizonskog kraja. __ Heti govorio je nekad sam mislio da u raju ne može biti mnogo lepše nego na Izgubljenoj reci s jeseni. Ali ranč Kedar Spring nadmašuje sve, i to za koliko! __Ben Ide! zgrane se Heti. Zar tako ti izdaješ Izgubljenu reku? __ A zar sam preterao? Osvrni se oko sebe. De, sama reci šta misliš. Ah, ja sam već odavno izneverila Kaliforniju, još pre nego što je došla ova divna jesen skrušeno šapne Heti. Heti, nema tu neverstva. Nije rečeno da rodni kraj volim manje samo zato što sam silno zavolio ovaj ovde. I sama znaš koliko bih razloga imao da mrzim Arizonu. Ali, ne mogu. Usadila mi se u dušu. Pazi je, kakva je u rujnu: ujutro, redovito mraz i led, a preko dana kao da je leto. Pogledaj žalfiju. Ljubičasta. Gledaj brda. čovek bi rekao da su naslikana. Gledaj one skrletne i žute krpe daleko, u šumi. Zaista je jako lepo pomalo sa zanosom pritvrdi Heti. Sestro, ne zaboravimo da moramo odvesti majku na zimovanje u San Diego. * Nisam zaboravila, Ben. Ali, nema žurbe. Vreme je savršeno. Gospodin Day tvrdi da će ovako trajati do Božića. Ako tako bude, više ne tražim. A onda ću poslati mamu s tobom, Inom i malim u San Diego, do proleća. Ja ću ostati ovde, bojim se napustiti ranč. Ne bi bilo pametno, Ben. Svaki dan je sve gore. Strah me da te očekuju još gore neprijatnosti. Tom Day me teši, kaže kako i posle najgore oluje mora sinuti sunce... bilo kako bilo, neću dozvoliti da me razočarenje skrši. Razočarenje? Zbog neuspeha na ovom rancu? Hajde, Heti, valjda znaš da uopšte nišani mislio na stoku tužno će Ben. Devojci se srce stegnu. A kad bi Ben znao šta ona zna! Ufala se da nikad ne dozna. I ona ničim ne pokaza da je shvatila na što je Ben ciljao. Na stepenici trijema sedio je Marvie Blaine natmurena lica, i čistio pušku iz koje je očito tog dana pucao. Za poslednjih nekoliko nedelja mladić je nekako narastao i stanjio se. Marv, ne udaljuješ se previše kad ideš u lov, je li tako? upita Ben. Ne, ta purani i jeleni samo što nam u kuću nisu došli neodređeno odgovori Marvie. Hm, ali od toga ja ne vidim dbbra. Još uvek moram jesti onog soba što si ga onomad ubio. __Ben> zaboravljaš da sam ulovio i nekoliko purana branio se Marvie. A danas sam ustrijelio jelena. Meni se čini da ti previše vremena gubiš zaludo nato će Ben a plaćam te za rad kao kauboja. __ gta mi se naloži, to uradim. A Dillon mi tovari na vrat sve što god može. __ Zar se ti nisi izvlačio i zabušavao? Nisam, dok on nije postao opak. __ A kad je to postao opak? Jesi li siguran da ti se to ne čini? Među nadzornicima, retko ćeš naći takva dobra čoveka kakav je naš Dillon. Marvie polako i navlas podiže oči, te se ne trepćući zagleda nedokučivim pogledom u svog prijatelja izdetinjstva.

Dillonu sam bio simpatičan. Ali se odmah promenio čim je čuo kako sam igrao s malom Rose Hat na plesu u Winthropu. Rose Hat? Kći Elama Hata? Vidio sam je jednom. Šta se Dillona tiče ako si flertovao sa Rose? Ali, vidiš, on se zabrinuo za tebe. Rose nije devojka s kojom bi se ti mogao sprijateljiti. Da li je to tebi Dillon rekao? zajapuri se Marvie. Jest. I savetovao mi je da ja to prekinem. Rekao mi je da bi se ti mogao naći u neprilici. Kao nožem uboden, Marvie skoči. Haha! provali iz njega dok je grabio sve zabacujući glavu od pusta smeha haha!... haha! Smeh mu se izgubi iza kuće. Sto mu bogova! izmuca Ben gledajući u Heti kao da od nje traži potvrdu svojih sumnji. I on se meni onako drsko smejao? Zacelo je tako, valjda ima razloga__ odvrati Heti, boreći se da i sama ne prsne u smeh. Heti, da li ja starim, da li postajem tupoglav, tvrdoglav? on zamišljeno upita. Ne, Ben odgovori sestra obarajući glavu. Tebi su samo brige zbog ranca u glavi. I te kakve brige, pobogu! on uzdahne. Mila moja, više nisi zadovoljna i radosna kao što si pre bila. Ni Ina nije. Bojim se da se nisam ponio kako treba prema vama dvema. Ben, sve će biti dobro reče Heti, sileći se na osmeh. Moramo progutati svoju gorku pilulu. To je arizonska pilula, a tvoj prijatelj Tom Day kaže da je silno jaka. Heti, još uvek miliš na... na njega? upita Ben smiženim glasom. Uvek ona otpovrne dršćući u sebi. Mora imati hrabrosti i razuma da onu tajnu drži za sebe. Ja sam napustio svaku nadu natmureno reče Ben. I to me iscedilo kao limun. Nemoj reći Ini, ali ti kažem da tugujem istu tugu od koje sam bolovao proletos, kod kuće na jezeru Tule. Kakvu si to nadu napustio? šapne Heti. Da ćemo više ikada videti Nevadu otpovrne on neposredno. A zašto sam došao u Arizonu? Jednom, na Izgubljenoj reci, upitao sam Nevadu šta bi on uradio ako bismo se morali rastati, a on mi reče da bi onda pošao u Arizonu i zasukao rukave. To nisam zaboravio... Mislim da ma kauboja u ovom kraju koji nije navratio k meni i pitao za posao. Ali, među njima niti je bilo Nevade niti je iko za njega znao. Sigurno nije više živ. Pada li to i tebi na pamet, Heti? __ jest... za nas je svakako mrtav otkide se s njenih suvih usana. __ Otkud bi Nevada mogao za nas biti mrtav ako bi kakvom srećom bio živ? oštro upita Ben. Potom podiže glavu, nešto mu poremetilo tok misli. čujem konja!... Juri kao da ga svi demoni gone! Hej, pa to je Dillon!... Grom i pakao, opet se nešto desilo! Krv je Heti odjednom zastrujala jače. Na zaravan izbi konj s jahačem. Uto Ina izađe na vrata, u nameri da nešto kaže Benu, ali ne stiže ni progovoriti. Ben je sišao s trijema i pošao u susret Dillonu koji je dojahao kao vetar, a kad je stao, ispod kopita konja vrcnulo je kamenje sve do trijema. Nadzornik skoči sa sedla lakim pokretom čoveka kome je to svakodnevna navika. Dobro jutro, gazda reče i rukom dotače obod stetsona u znak pozdrava Heti i Ini. Dolje te nije bilo, pa sam došao k tebi. Kakve su novosti? upita Ben. Slabe, uznemiravajuće. S Davova terena je upravo dojahao jedan kauboj. Konj je gotovo lipsao pod njim. Dao sam mu drugog, čovek je samo nešto pojeo i odmah odjurio dalje na Franklidžov ranč. Da? A zbog čega mu se toliko žurilo? upita Ben, ali se po njemu videlo da već sluti odgovor. Jučer je logorovao blizu Srebrnih livada nastavio je Dillon. S njim je bio još jedan ja hač čijeg se imena ne sećam. Odjednom se pred njima stvoriše nekakvi ljudi. Osioni, ali ne od pića već od zlikovačke nakane. Nisu se ustručavali da kažu šta kane, odnosno, njihov vođa bio je posve otvoren. I taj. vođa nije bio niko drugi doli džim Lejzi glavom. Jim Lejzi opet iskače odnekud! Ijutito uzvikne Ben. Nastavi, Dillon. Lejzi reče da će pokupiti stoku sa Srebrnih livada i uz put ti šalje najlepše pozdrave. Sto mu muka! izbije iz Bena i on potom stane, glas ga izdao. Lep bezobrazluk, zar ne? dobaci Dillon. Bio je uzbuđen, što je bilo neobično za njega, poznata po svom mirnom i hladnokrvnom držanju. Kao začarana, Heti nije mogla skinuti očiju s njega.

Bezobrazluk? Jest, ukoliko je tačno odvrati Ben. Ali ja u to ne verujem. To je sve živa istina, gazda reče Dillon. Slučajno osobno poznajem jahača koji nam je to dojavio. Ali, bilo džim Lejzi bilo ma ko drugi bio bi lud da najavi takav plan unapred! s nevericom će Ben. To se samo tako čini spremno dočeka nadzornik. Banditi kao što je Lejzi ponekad izvode upravo takve bravure. To kod njih nije hvalisanje, takvi se ljudi ne hvališu. To je njihov izazov zakonu i redu i poštenu radu... Lejzi ima prednost od dvadeset i četiri sata. Na Srebrnim livadama bio je velik broj stoke, tako mi Laskin reče. Tvoja sva preostala stoka, pa nešto Dayove • Franklidžove. Spremili smo ubrzo veliko okupljanje, ali sad smo zakasnili. __Zakasnili?! Čoveče, ako to jest tačno, možemo ih sprečiti pre nego siđu na put reče Ben. __Ništa mi ne možemo. Lejzijeva družina neće poterati ovim putem. Oni će preko gore, i ja se kladim da pet hiljada grla već sada kreće onamo. Kao najednom nečim pritisnut, Ben sedne. __ Gazda, ja sebe lupam po glavi jer se nisam setio takve mogućnosti nastavi Dillon s osmehom u kojem je bilo nečeg nedorečenog. Heti je taj osmeh opazila, ali Ben je bio slep. Vidiš, stoka je pasla uz brdo. Na livadama ima toliko dobre trave i vode, da se stoka malo pomalo okupila sva tamo. Laskin je govorio da do Srebrnih livada ima samo pola dana jahanja uz guduru Sad znaš kako stoji stvar. U Dillonovu glasu muklim je tonovima odzvanjao nekakav jal. Ben Ide je u njemu sigurno gledao stručnog i iskusnog nadzornika, razbešnjenog ovim uspešnim potezom arizonskih razbojnika. Ako je to tačno, ja ću... ja ću uhvatiti toga džima Lejzija i strpati ga u zatvor. Nije me briga koliko će me to stajati reče Ben. Samo ako nismo udarili u dreku naprazno, zbog puke izmišljotine jednog kauboja. Gazda, daj mi par dana dopusta nato će Dillon, nekako neobično, čudnovato spremno. Ja ću utvrditi šta je na stvari. Hoćeš da odjašeš sam? upita Ben. Sigurno, pa tako je najbolje.

r*

Ni govora. Ako te koji od tih razbojnika udesi, onda sam ja sfcroz propao odlučno se usprotivi Ben. Ali ja hoću da idem uzjoguni se Dillon i krv mu navali u lepo lice. Cenim tvoju želju da se izvrgneš opasnosti za mene, Dillon, ali, ne odobravam. Naređujem ti da uzmeš Raidva i šest kauboja i s njima pođeš do Srebrnih livada. Požuri natrag s izveštajem, a onda ćemo videti. S teškoćom je Dillon suzbio nekakvo uzbuđenje koje nije bilo izraz poštovanja i obzira prema Benu Ideu. Kakav je napregnut a pogotovo posprdan pogled uputio Benu! Bez reči više, pojahao je konja i kao besan poterao ga put korala. čuli ste što mi je rekao obrati se Ben dvema ženama, kao da od njih traži razumevanje i sućut. I da nismo htele, morale smo čuti odgovori Ina i položi ruku na Benovo rame. Dragi, ja nemam poverenja u tog Dillona. Ah, prema tome, ni u mene ga nemaš odbrusi Ben stresajući njenu ruku sa sebe. Ovaj pokret pogodi osetljivu Inu koja uvređeno i ukočeno ustukne. Neka ti bude, Ben Ide ona reče. Ali, kad se kola budu lomila, nemoj kod mene tražiti utehu. I s tim pođe natrag u kuću. Ben je bespomoćno pogledao sestru.

Da li ti ovo shvataš? Moja vlastita žena okrenula se protiv mene!

Ha*' »i rekao, U i« °«ivac to rekao i još ga zto si to učinio? Marv, gubim strpljenje tobom. ci,iai tog kauboja Laskin, već Kedar Hat! Hat, kažem ti. Ja ga znam. šta radiS.

Da pazim, vraga! razdere se Marvie iz bezumljen gnjevom. Ti si pobenavio, a ne ia~ Marvie Blaine, otpušten si kratko i hladno će Ben. Više ne možeš jahati za mene. Marviejevo se držanje najednom stubokom izmeni. Otpušten? upitao je čemerno. Jest, otpušten. Odlazi iz moje kuće, preseli se kod Heti dok ne odlučim šta ću s tobom. Ben, nemoj! ote se Marvieju bolno. Nema tu „Ben, nemoj"! razbesni se Ben. Idi odavde, odlazi... šta si se tu izbuljio, kao kakva karikatura od kauboja! Marvie poskoči kao korbačem ošinut. Ben Ide, ovo ćeš požaliti dostojanstveno dobaci i udalji se. Ben je zurio u mladićevu uspravnu, ukočenu priliku. Eto, i Marvie zamumlao je. Kad se vratila kući i povukla u samoću svoje sobe, Heti se osećala kao kakva podla udvorica. A možda ona Benu čini medveđu uslugu time što od njega krije i neke samo njoj poznate činjenice? Ne, nemoguće je, nema smisla da ga do kraja dotuče! Da je džim Lejzi zapravo Nevada, ne, ona nikad neće imati hrabrosti da to Benu kaže. A onda? Eh, ona... njoj je i poslednja nada iščezla, sad više dvojbe nema, i nema one njene tvrdokorne vere. Nevada je razbojnik, stokokradica, to je jasno. Pao je toliko nisko da potkrada prijatelja koji mu je jednoć pomogao. Pri pomisli na toliku podlost, Heti je osećala kako se sva bolno grči od stida zbog svoje na izgled neuništive liubavi prema onom varalici Nevadi jahaču u hiiegu koji je nju pridobio prikazujući se u drugom viietlu prema onom džimu lesliu, ubojici i tatu Ali, iako je osećala da je u njoj sve umrlo i nađa, i vera, i želja za životom, i odlučnost za borbu bila je uza sve to svesna da je njena ljubav još živa. Dug sat ležala je na krevetu, dok je napokon iznemoglost i suze ne donesoše žuđeno olakšanje. Kad je na kraju ustala i pogledala se u zrcalo, prestravljeno je ustuknula. Ali ne, mora misliti na majku, za koju treba živeti, i na jadnog, slepog Bena, koji je takođe volio onog izdajicu Nevadu. Dva dana minuse, dok je u kući Ideovih vladala napregnutost iščekivanja.

Oko podneva trećeg dana vratiše se i Raidv i Dillon, svaki sa svojom grupom. Heti je bila u kuhinji, ali, iako zasukanih rukava i ruku do lakata ubeljenih brašnom, čim je čula novost, pohitala je k Benu. Ne obazirući se na nametljivog sinčića, koji se vrtio amotamo, igrajući se neke svoje igre, Ben se nervozan, šutljiv, smrknut ushodao po dnevnoj sobi. Na otvorena vrata uđe Raidv, sa stetsonm u ruci, neobrijan i od glave do pete zaprašen. Zdravo, gazda! Heti i Ini se naklonio po starinski. Dugo ste se zadržali. Gde je Dillon? neljubazno će Ben. Pa, znate kako je, Dillon uvek prepušta meni da javim loše vesti. Je li se on vratio zajedno s tobom? I jest i nije. Ostavio nas je jutros u svanuće, pa je časak pre nas stigao ovde. Svakako. Rekao sam mu da bi trebalo da pođe sa mnom do tebe. Odgovorio mi je da će on k tebi kasnije... Gazda, Dillon je toliko besan i jadan, da bi se od njega i zmija otrovala. Još ga nikad nisam vidio takva. Izgleda drugi čovek. Da nije pio? oštro će Ben. Nije. Samo što je crn kao oblak, a reži kao pas. To je i prirodno za čoveka kome je moj imetak na srcu kao što je Dillonu. Samo me čudi što nije odmah došao k meni... Dobro, istresi te loše vesti. Ben je odavao dojam čoveka koji se spremio da dočeka težak udarac. Namršteno je gledao svog starog nadzornika. Žao mi je, Ben, ali gore ne može biti. Oh, Ben! ote se Ini koja je očito bila više zabrinuta zbog muža nego zbog pretećeg gubitka. Ti i Heti bolje nas pustite nasamo reče Ben. Dve žene ne pomakoše se ni za korak, samo se Ina spusti u fotelju. Raidva kao da je izdala uobičajena mučaljivost. Gazda, pokrali su ti i poslednje grlo. Sva stoka je odvedena, ostalo je možda jedino kakvo zalutalo živinče, a s njom je pognato i hiljadu Davovih grla. Ben Ide je silovito izmahao rukom, kao na udarac. Probledio je. Iz očiju mu iskočiše varnice. Počistili su me? upitao je plaho vito, kao da sveudilj dvoji. __jesu, gazda. Ja sam to osobno proverio, jer se nisam uzdao u Dillona da će podneti temeljiti izveštaj. U strahu je Heti, koja je stajala iza Inine fotelje i samo osećala čas vrelinu čas studen, gledala u brata sve iščekujući kad će se razgoropaditi neobuzdanim i slepim gnjevom. Nedeljama je Ben bio sve samo ne sebi nalik, a poslednjih dana bilo je teško živeti s njim. Ali se prevarila u računu. Premda su mu i same usne pobelile, Ben se odjednom smiri i otrezni. Neizvesnosti sad nema i on se iz osnove promenio. I tako se tvoja slutnja obistinila gotovo ironično dobaci Ben. Prosto ćeš uživati da meni i Dillonu to tutneš pod nos. Ne, gazda, neću ti čak ni spomenuti da sam te u svoje vreme upozorio odvrati Raidv. Iznesi mi činjenice, kratko i jasno reče Ben. Pa, kad smo stigli na Srebrne livade, tamo smo zatekli Toma Daya i njegove jahače. Jedan ovčar im je ispričao da je stoka pognata. Tu smo se podelili i pretražili celi kraj oko Srebrnih livada. Ostalo je samo nekoliko grla. Oni razbojnici su sve smišljeno izveli. Day i Franklidž izgubiše svaki preko hiljadu grla, a ti sve što ti je ostalo... biće kojih tri hiljade grla. Pošli smo stazom uz guduru... Ja sam bio za to da gonimo lopove i da se s njima obračunamo. Ali Day nije hteo ni da čuje. Pašćemo u zasedu, govorio je, pobiće nas. Osim toga, dodao je, stoku nećemo spasiti. Kad se ona jednom razjuri po onoj džungli patuljastih hrastova, manzanite i kaktusa, više je ni svemogući ne vrati. I tako smo okrenuli natrag. Ti si svakako Tomu Dayju rekao da je ovu pljačku izveo džim Lejzi? upita Ben. On je to već doznao od onog ovčara. Izgleda da je džim i Tomu poručio da će odvesti stoku. Poslao je srdačne pozdrave Tomu i sucu Franklidžu i javio da će jednog dana svratiti u Winthrop. Ajme, što je taj Lejzi hladnokrvan čovek! uzvikne Ben tonom kao da je iz njega upravo iščupan izraz divljenja. Hladnokrvan? Gazda, možda je za tebe samo to, ali ja bih rekao da je on mešavina munje i paklenih vatara! Njega ću ja obesiti! reče Ben smrtonosno miran.

Oprosti, Ben, ali ću ti reći da džimu lesliu nikad nećeš nabaciti omču na vrat. Niti će se on ikada naći u zatvoru. Taj će čovek umreti u čizmama, s revolverom u ruci, a jao onome ko se onda nađe pred njim! Ah, ti lupaš kao Marvie Blaine odbrusi Ben osorno. Sramota, zar si ti Raidy, star i iskusan kauboj! Meni je samo žao što sam doživio da se ti i ja razilazimo u mišljenju dostojanstveno odgovori Raidy. Jim Lejzi je vođa družine Crnog bora pouzdano izjavi Ben. Pa, Tom i ja smo tako nešto i zaključili. I, za čudo božje, taj put se Dillon složio s nama. Tom reče da je Lejziju sigurno naprosto dosadilo da se krije i da se igra tajanstvenosti. I tako je . uo masku. Kladim se da će doista dojahati u Winthrop. __Raidy, veruj mi, drago mi je što mi je Lejzi dnio sve što mi je ostalo. Time je stavljena točka °a moje večito iščekivanje da vidim šta će se opet dogoditi. Poslao sam po šerifa Macklina, da dođe s poternom grupom. Danas mi se javio i Struthers, šerif iz Phoenixa, koji je toliko zagorčao život razbojnicima u južnoj Arizoni. Na moj zahtev, on je došao u Winthrop. Svi će najkasnije sutra biti ovde. Dillon će skupiti dvadeset i pet probranih momaka. Daću deset hiljada dolara nagrade za džima Lejzija, mrtvog ili živog. Potrošiću i do poslednje pare, samo da svučem kožu džimu Lejziju i njegovoj družini Crnog bora. Gazda, reči su ti krupne odvrati Raidy ali nije na meni da dajem mišljenja. Ovaj ranč, i a što se toga tiče ne samo on već celi ovaj kraj, nije dovoljno širok za mene i tvog Dillona. Meni drugo ne preostaje nego da idem. U redu, Raidy, žao mi je što imaš takvo mišljenje. Heti pobeže. Istrčavajući iz kuće, još je čula kako Ina oštrom reči kori muža. Potom jedna vrata zalupiše. Zureći putem k svom domu, Heti se osećala na rubu sloma. Mehanički je završila svoj posao, dok joj je lagana muka kidala dušu na komadiće. Oko čega je onolika gužva kod Bena? upita majka mirno, sedeći u svojoj udobnoj naslonjači. Oko kradljivaca stoke, goveda, nadzornika, šerifa i ko će ga znati šta sve još odsutno odvrati Heti. Nevađa

Hajde, kćeri, ostavi se zlovolje. Znaš Bena Mislila sam da ga znam, majko. Ali sad u to sumnjam. Otpustio je Raidva. Šta mi govoriš! Oh, strašno! Raidyja, koji ga je naučio jahati! Oh, zaista je užasna ova Arizona... Ne, nije tako, ne znam šta govorim, Heti. Dopala mi se ova tiha, divlja zemlja. Samo što su ljudi u njoj šašavi, kako Marvie kaže. Od toga se i Ben razbolio. Majko, da li si danas videla Marvieja? __ upita Heti koja se odjednom prisetila da mladića nije nigde bilo celi dan. Otkako je jučer otišao, još se nije vratio. U svom krevetu nije spavao. Oh, jadna ja! Taj mladić mi je nova briga... Majko, nisam ti rekla razlog zbog kojeg je Marvie prešao k nama... Ben ga je otpustio i izbacio iz kuće. Znači, sad trebamo očekivati Inu. Ništa me više ne može iznenaditi odvrati Heti očiju punih suza. Povukla se u svoju sobu, u nameri da se prepusti bolu. Pogled joj pade na jahaće čizme koje ju neodoljivo privukoše i ona se odluči da odjaše nekamo, kamo bilo. Već danima nije bila na svom konju. Možda će joj dug, naporan galop doneti olakšanje; a mogla bi negde na stazi susresti Marvieja. Da mu se nije šta dogodilo? Ništa nije isključeno, pomisli Heti dršćući. Možda je njega i Rose otkrio onaj Kedar Hat, koga se Rose toliko boji. Sam zrak na Ideovu rancu činio se Heti zasićenim, teškim, sparnim, punim zlosutne pretnje. prošla je na stanovitoj udaljenosti od spavaonica kauboja, nije htela da se sreće ni s Dillonom ni s Raidyjem. Spazila je nekoliko umornih, zaprašenih, osedlanih konja, očito tek pristiglih. Grupa ljudi

stajala je u krugu i nešto živo pretresala, te niko ne primijeti Heti. Došla je do štale, našla Pedra i on joj osedla njena konja. Koji čas kasnije, jurila je na konju, vetar joj je puhao u lice. Ni galop ni trk ne pomogoše joj da razagna svoje očajanje. Ujahala je u šumu i pustila konja neka je hodom vodi niza senovitu stazu u pravcu iz kojeg se Marvie redovito vraćao. I tako sama, pod svemoćnim uticajem šume, Heti shvati da je ona, zapravo, neizrecivo jadna devojka žalosna srca, kojoj se nad glavom grozi užasan mač! Ima li smisla mučiti se mislima? U takvoj nevolji nema ni misli ni dela kojim bi mogla sebi pomoći. Zajedno s gubitkom i poslednjeg tračka nade, iščezli su i hrabrost i sposobnost rasuđivanja. U šumi je lebdela nekakva setna, dimu nalik ljubičasta izmaglica; jedini zvuk bio je šum povetarca u borovima; stablja su sva usplamtela žutilom i skerletm jesenjeg lišća: zraci sunca koje se priklanjalo zapadu kratko bi bljesnuli na iglicama i lišću što je padalo. Priroda se danas Heti čini neobično nemilosrdnom. Lepa, mirna, divna, neshvatljiva, živi ona svojim životom ne hajući za bedne, sitne ljudske stvorove. Iz šume, iz pustare, iz celog kraja Heti ne može crpsti nikakvo olakšanje, nikakvu snagu. « Arizona je ubila njene snove upropastila brata. U ovoj njJnoj je najtužnije to, što oseća da će tek vrhunac ' rasplet • i°jje etle skrivene okuke na stazi, mora da je Njom zapljusne val olakšanja Kruoan našao se pred njom još pre' nego £ pritegnuti uzde. Kriknula je. Jahač konja koji silovito izora tlo stražnjim Jahač je bio Nevada. . Heti se grčevito uhvati za unkaš. Na tren joj je strašan, zaslepljujući šok oduzeo sve moći i svaki osećaj, sve osim nagonskog, animalnog poriva da zadrži ravnotežu. A potom čuvstva provališe sve brane. Kako je onaj vranac stao, njegov jahač, Nevada, našao se kraj glave Hetina konja. __Ti! Heti je osetila da joj se ta reč otkinula sa suvih usana, ali ju je čula samo kao puki šapat. Skinuvši stetson, Nevada se duboko nakloni, do grive svog konja. Uspravio se, ali je šešir zadržao u ruci. Gle, pa to je, zaista, Heti Ide razvukao je svojim mirnim, nehajnim južnjačkim naglaskom koji je njoj kao nož zaparao po srcu. Zagledali su se jedno u drugo, kao da onim pogledom žele dovesti u sklad lice iz snova s ovim što ga gledaju stvarnim, opipljivim. Lice što ga je Heti gledala imalo je iste negdašnje suve crte, crne dlake na čistoj preplanuloj puti, pažljiv i vedar pogled iz očiju išaranih bademastim pegama što su bile nalik usporednim prodornim šiljcima. Ali, na tom licu nije bilo one duše koju mu je pridavala Hetina mašta hranjena slikama iz prošlosti. Ja sam te videla... u Winthropu započne Heti, kao u želji da se oslobodi nekakvog teškog pritiska. Šutnja je nepodnošljiva. L Verujem... računao sam na to on oh vrati. Govoreći, uzeo je mirnim prstima mota« cigaretu. Ni u njegovu izgledu ni u držanju Heti nije mogla naći ni najmanji trag iznenađeni« ili uzbuđenja. Ne valja što si morala naleteti na mene baš ovde. Ne valja?... Užasno je! Ali, svejedno mi je drago uzvikne Heti dršćući, tresući se celim telom. Hvala lepo. Zao mi je što ne mogu uzvratiti kompliment. Sagnuo je glavu da zapali cigaretu. Njegovo hladnokrvno i bezbrižno držanje, kojeg se tako živo i s bolom sećala, sad je u njoj uspalilo vatru. Jim Lejzi! kriknula je prezrivim i tužnim tonom, užurbano, da mu da do znanja kako je njoj poznato njegovo nečasno ime. Natukao je stetson na glavu, malo više k potiljku, ispustio tanak mlaz dima te se prodornim očima i nedokučivim pogledom zagledao u nju. Zašto mi se nisi poverio? Oh, zašto? nastavi ona, osećajući kako joj se bliži slom. Heti, nekad, tome je davno, rade bih život dao nego da doznaš da sam ja džim Lejzi.

Stidio si se? I te koliko. Nekad, kažeš... Onda, sad se ne stidiš? Sad više nije važno on dočeka uz sitan osmeh. Zašto nije više važno? Odgovorio je jednim izrazitim pokretom, pa se zagledao kroz retku šumu u živobojnu pustaru. Nlegv konj je trljao gubicu o gubicu Hetina konja i polako ga gurao dalje od staze. __ Ben niti ne sanja... da si ti zloglasni džim Lejzi... njegov stari drugar Nevada. __Verujem... ne valja što će prebrzo doznati. _ Da li • • • mora doznati? muklo će Heti. Setivši se Bena, oseti se još slabijom. Nevada obori glavu. Konj njegov, koji se stalno gurao u Hetina konja, dovede ga bliže devojci mogao bi je dotaći. Osetila je koliko takva blizina deluje na nju nepredvidljivim uticajem. Nagnala je konja da se odmakne, ali bez koristi, jer se krupni Nevadin vranac odmah opet primakao uza živo rzanje. Činilo se da njegov jahač ne primećuje ovu međuigru niti je svestan ponovne devojčine neposredne blizine. Kako možeš biti tako hladnokrvan... tako ogavno hladnokrvan? plane Heti. Ben te volio. A ja... ja... Zar mu nije bilo svejedno ko si i šta si? Nisi mogao ostati Nevada? Ben je sve prevrnuo da te nađe. Kad mu to nije uspelo došao je u Arizonu jer se nadao da ćeš se, možda, ovde pojaviti... I pojavio si se. Ali, kao džim Lejzi, kao lopov koji je i samog Bena orobio. Orobio si prijatelja koji te jednom spasio, pomogao i volio! Jesi li znao da je stoka koju si opljačkao Benova? Dakako, znao sam otpovrne Nevada s lakim bledilom na licu. Strašno si nedelo počinio! krikne devojka i objema šakama pokrije lice. Prema svom drugaru! To će ga uništiti, ogorčiti za večita vremena... A mene će ubiti!

Njegova upravo svirepa šutnja i staloženost izazvaše Hetin nagao izljev strasnog besa od kojeg joj suze presahnuše, a u Uče joj navali vrelo crvenilo. Pa, nakon toliko godina umiranja, posve dobro i zdravo izgledaš on razvuče i baci upola dopušenu cigaretu. Retke, uvek si bila zgodna, ali sad si postala prava lepotica... Biće da ka' uboji luduju za tobom više nego ikad. Mnogo se ti zbog toga uzrujavaš odbrusi ona, teško dišući. Dillon, na primer, taj luduje. Jest, i udvarao mi. Molio me da se udam za njega ona će razuzdano, u nadi da podvalama i ženskom koketerijom probudi ljubomoru u njemu. Ma šta mi govoriš! A, lep je to muškarac. I pravi vrag sa ženama. Tako sam čuo... Zašto se ne udaš za njega? Još uvek... mogu tmurno će Heti. On ju je zbunio. Pred onim njegovim nedokučivim mirom osećala se kao detešce. U njoj je nekakvo duboko, neispitano čuvstvo nabujalo i pritislo branu njena samosavlađivanja. Ako to učiniš, znači da si se mnogo promenila od one noći na plesu u Winthropu. Šta ti o tome znaš? Slučajno sam čuo one dvetri slatke reči koje si rekla Dillonu, i gledao sam kad te silom hteo grliti. Gledao si! Ti si bio tamo? Zna se. Pošto si pobegla, predstavio sam se Dillonu i najuljudnije ga pozvao da trgne revol Ali on nije imao hrabrosti za to, pa sam ga !faio pomilovao po lepom licu. _Ti si zbog mene udario Dillona! šapne raznežena Heti. __ Da, zbog tebe, delom. Ali, imao sam i drugih razloga... Kad govorimo o njemu, da li je sad na rancu? Jest. Videla sam ga kod korala kad sam krenula. __Fino! Baš sam pravi srećković, otkad sam se opet pretvorio u džima leslia.

__Ti bi hteo ići na naš ranč? u strahu će Heti. Ja idem, gospođice Heti Ide. Radi čega? Glavni mi je razlog da Dillonu metkom izbijem jedno Ijepotansko oko. Ali imam i drugi razlog... Oh! Imaš nešto protiv Dillona? Nemoj me ni pitati, Heti! Hoćeš... hoćeš da ga ubiješl Blijesak u oku i žestok pokret rukom bili su na Nevadi prvi znaci postojanja čuvstva. Da me nisi zadržala, sad bi već bio mrtav. A možda i ja s njim. Ah! Znači... Dillon je opasan čovek... kad ti... Heti, to je zlikovac. On je iz Novog Meksika, pravo mu je ime Eđ Richardson, ranije u bandi Billva Kida... Ubiću ga, to je sigurno, ali bi me on mogao odvući sa sobom. Ti... krvavi revolverašu! izusti Heti, kao da s onim dvema rečima izražava svoje neizmerno čuđenje i prezir prema ljudima koji žive po onakvom „veruju". Heti, ako me on ubije, onda reci Benu istinu, pa dođi da mi poravnaš kosu i obrišeš krv s lica dobaci on gorko podrugljivo. Šuti! Heti primače konja bliže, stremenje joj je dodirivalo Nevadino. Nemoj da počiniš takvo užasno delo. Ako ne zbog mene, a ono zbog Bena. Budi plemenit, uzdigni se iznad krvava razračunavanja. Odreci se tog odmetničkog, pljačkaškog, revolveraškog života... Odvedi me u kakvu daleku zemlju. Ja imam novaca. Možeš početi sve iznova. Ja ću biti uz tebe, živeću za tebe. Pobogu, Heti, jesi li luda? zastrugao je njegov glas. Još nisam, ali ću ubrzo biti, ako se ovo... nastavi ona će zadihano i položi orukavičenu ruku na njegovo rame. Nevada, ja... te jednako volim. Uvek sam te volela... Sve ti opraštam. Sva ti se predajem. Ne tiče me se ko si... šta si bio. Od tebe tražim samo da Benu prištediš ono što mu preti... da me odvedeš sobom... i da napustiš ovakav život... Možemo odmah odlučiti što ćemo i kako ćemo. Naći ću se s tobom na nekoj željezničkoj stanici... Reci da hoćeš. Neću! muklo je izustio. Nevada! Zar me ne voliš... više? Savladana, u svom bolu, nagnula se k njemu, odajući mu ljubav iz svoje ženske duše, svu nadu koju gaji za njega, za Bena, za sebe. Zar te ne volim? Haha! Šta zuriš? šta se smiješ? Ovo meni znači život ili smrt. Reci da me voliš. Reci da ćeš me odvesti odavde. __ gs luda ženo, volim te. Ali tvoju žrtvu ne mogu prihvatiti. Ne mogu te upropastiti. Heti, pobogu, zaboravljaš da sam ja džim Lejzi! '__gas zato što si ti džim Lejzi. __ Užasno! >.. Heti, ne mogu... neću. __ Onda mi lažeš. Ne voliš me. Ja ti dokazujem da te volim, ali mi ti ne uzvraćaš ljubav. Našao si neku drugu... Ne, ne voliš me! Zamagljenih očiju, videla je kako se nagnuo nad njom. Osetila je kako je željezne ruke grabe i skidaju s konja. Pritisnuta na njegove grudi, zabačene glave, obnevidela i bez daha, postala je plijen njegovih strasnih žudnih usana. Ljubio joj je usne, obraze, oči, čelo, kosu. Vrtoglavica je obuze, svest je gotovo izdade. Kad se njegova silovitost primirila, ostala je dug tren čvrsto stisnuta uz njega, potom ju je spustio s konja. Osetila je kako joj noge dodiruju tlo. Padala je, ali on skoči sa sedla, uhvati je i posede na travu leđima naslonjenu na jedno stablo i koji čas kasnije ona otvori oči. Pred sobom je spazila zgrčeno lice Nevade koji je klečao. Polako mu se grč izgladi a iz očiju mu nesta mrke usplahirenosti, Eto, došla si k sebi. Oprosti mi što sam bio tako grub, ali nisam mogao podneti da mi predbacuješ kako te ne volim. Neću ti verovati... dokle god mi ne dokažeŠ nesigurno odvrati Heti sežući rukom da dohvati svoj stetson. Nevada ustane. Onako kao ti hoćeš, ne mogu ti dokazati. Lice mu je posivelo, crte mu se kamenohladno stvrdnuše.

Oh, šta si učinio od mene? pomamno krikne Heti u kojoj su se čuvstva ponovo razmahala i lomila ograde kontrole. Baš ništa u odnosu na ono što si ti sad učinila od mene odvratio je gledajući je setno. Sad će me Dillon preteći na trzaju. Pridržavajući se za deblo, Heti ustane. Ništa, kažeš... Zavolela sam te čim sam te upoznala. Bila sam iskrena. Verovala sam ti. Nisam marila za tvoju prošlost. Gajila sam nade u tvoju budućnost. Molila sam za tebe. Moja vera u tebe bila je beskrajna. Bila sam uverena da me voliš. Kad si odjahao s Izgubljene reke, da izbegneš posledice, pošto si radi Benova spasa ubio Lessa Setera, verovala sam da ćeš biti dosledan meni i svemu onom plemenitom što si u sebi našao zahvaljujući Benovoj i mojoj ljubavi... Ali, tome nisi dorastao. Vratio si se svom starom životu, starim prijateljima. Banditima, kockarima, revolverašima! Ubijao si samo iz želje da održiš mržnju i strah pred svojim imenom. Ti si okrvavljeno čudovište... Nema sumnje da si se prepustio zagrljajima prljavih žena, lopovskih družbenica! Oh, umrijeću ako ne budem mogla ubiti svoju ljubav. Ali, ubiću je. Ona mora umreti, kao što je umrla vera u tebe... Ti si lažljivac, promašen čovek, slabić. A najpodlije od svega je tvoja nezahvalnost. Orobio si mog brata, čoveka koji te toliko volio! U Nevadinlm očima bljeskale su crne munje, Rekla si mi otprilike sve što sam želio čuti kazao je glasom kakvim ona još nije od njega čula. To Je sve dometnuo je. Dohvatio je uzde i vinuo se u sedlo, pa ze zagledao niza stazu. __ jahači kratko će. Marvie sa svojom devojkom, Rse Hat. Heti se trgne. Jesu, vidim ih. Oh, drago mi je... __pa> Heti Ide, ono dvoje imaće šta da ti ispričaju. U svakom slučaju, nemoj se prebrzo vratiti kući. Na usnama joj je ležalo pitanje, ali nije imala snage da ga izgovori. __ Brzo će suton on produži, čudnovato zu reći u zapad. Suton Dillonu! A sigurno suton i meni! Mamuzne krupnog vranca i ubrzo se topotom izgubi iz vida, stazom put ranca. Bili •• ... . Primakao se Ideovu rancu sa strane najbliže šumi, gde su se borovi i kedrovi spuštali niz blagu, stepenastu padinu sve do prvih staja. Olovna srca i uzavrela mozga, osećajući se kao da mu je celo biće zdrobljeno pod gorućom težinom Hetina izljeva ljubavi i stravična prezira, zaustavio je konja u zaklonu poslednje grupe kedrova i sjahao, pokoravajući se nagonu koji mu nije otkazao ni u tom času potpune katastrofe, nagonu koji je dosad uspešno sačuvao život jednom džimu Lejziju. No, sad, taj nagon nije delovao u cilju samoodržanja, već samo u cilju da se likvidira Ed Richardson, zvani Campbell, zvani Član Dillon, jedan od malobrojnih preživelih desperadosa iz rata u Okrugu Lincoln. U svoj ošamućeni duh stao je uterivati misao o tom jedinom cilju, i sve je više učvršćivati i pribijati, dok je s konja skidao sedlo i uzde. Pustio je vranca slobodnog. Konj mu više neće trebati. Zgurio se među kedrove, u strahovitom naporu da iz sebe istera sve misli, sva čuvstva, sve osećaje, osim onih najvažnijih za rasplet koji se bližio. Kad je izronio iz zaklona kedrova, bio je nalik automatu vođenom rukom nekakva mrka i zloslutna duha. Krijući se iza žbunja išuljao se do žalfije, pa se preko nje prebacio do ograde od kolja. Ograda je tekla do iza nekih brvnara za koje je Nevada dao da su spavaonice kauboja. Suton se bližio. Tad blagih, oblih brežuljaka lebdeli su pur rni oblaci srebrnkasta ruha. Sunce će se uskoro PU štiti iza rahle mase oblaka i utonuti u onaj žuti prostor iza brda. Čuvari goveda, jahači, sva posluga, zajedno s nadzornikom, biće na okupu iščekujući poziv za večeru. Za dana je bilo vruće, pa će sad, kad se prvi svež povetarac spušta s brežuljka, svi ljudi biti vani. Mnogi trenutak u životu nosi u sebi pečat nečeg sudbinskog, a život džima leslia bio je pun takvih trenutaka.

Izoštrenim pogledom prešao je preko polja i pašnjaka slijeva, gde mu ništa nije smetalo vidiku. Nekoliko konja i ždrebadi, krava i teladi, jedan magarac i nekoliko crnih svinja raštrkalo se po sivozelenom pašnjaku i smeđim poljima. Nema jahača na vidiku! Hitro se duž ograde prikrao do prvog korala. U njemu je bio veći broj konja, u jednom uglu Jsžali su nagomilani zavežljaji i sedla. Treba da prođe kroz ovaj i susedne korale, da bi došao do spavaonica. Popeo se na vrh ograde i izvirio s one strane. Nigde žive duše! Prebacio se preko, potrčao, prebacio se preko druge ograde, potrčao. Brzo je stigao do otvorenih vratnica poslednjeg korala. S one strane čistine dizale su se dve male i jedna veća brvnara, slijeva su bile staje, a zdesna staza što je vodila uza stranu, domu Ideovih na rubu šume. Pojavio se dečak Meksikanac koji je vodio konje na pojilo; niz dugu stazu između polja kas Dm je prošao jahač; neko je vraćao krave s paše; s one strane brvnare dopirao je bučan, razdragan kauboja. Ni časka nije oklijevao. Nehajnim korakom prošao je od korala do veće brvnare, do njene bliže strane gde su se visoko dizale gomile posloženih drva za ogrijev. Na ovom kraju brvnare, iz kamenog dimnjaka diže se plavetan dim; to' će biti kuhinja. Na drugoj strani biće trijem. Našao se za drvima. Kao da su tu posložena baš zato da mu pruže prolaz u savršenu zaklonu, a radi izvršenja poodavno smišljenog čina. Uopšte mu nije padalo na pamet da Dillon možda nije tu. Dillon će biti tu. Jer, ljude koji su džimu lesliu počinili zlo ili su nečim drugim zaslužili njegovu osvetu, prati sudbina čija je ruka nepogrešiva. Ili je možda Lejzi dosad bio nepogrešiv. Stvar je u nečem što on naprosto oseća. Prikradao se između visokih naslaga drva. Ugledao je neke jahače što su dolazili prašnom cestom koja je vodila put severa, k Winthropu. Potom je izvirio, bacio je pogled između dviju cepanica od kedrovine koje su stršile iz naslage. Dvanaestak ljudi, ko sedeći ko stojeći, odmaralo se na čistini. Na tlu, leđima naslonjeni na stenu brvnare, sedili su kauboji, u košulji, zajapurena lica, sjajne mokre kose. U čoveku naslonjenom na prečagu za vezivanje konja Nevada prepozna Macklina, šerifa iz Winthropa. Razgovarao je s drugom dvojicom koja nisu bila odevena kao jahači. Jedan od njih, okrenut Nevadi, bio je visok muškarac u crnom, na prsluku je imao blistavu značku. Još jedan šerif, nepoznat Nevadi. Moramo krenuti čim sunce izađe govorio je poznati šerif čoveku pored sebe. treći čovek bio je Nevadi okrenut leđima. va su se gipka, snažna pleća isticala u čistoj ef°košulji. Nevada prepozna tu elastičnu, b tu priliku, lavovski snažan vrat, lepo izvajanu Su i kovrčavu plavu kosu. Dillon! Hladna jeza ovlaš plazne Nevadom. Sli•edio joj je nagon nalik onom u tigra sremna na Sk°Brzim pogledom pređe preko ostalih ljudi, onih bližih i onih u pozadini. Bena ajda nema! Nevada se povuče iza naslage drva, olabavi revolver u koricama i na tren nepomično zasta dok su se njegove napete, ustreptale snage duha i tela spojile u jednu smrtonosnu opasnu celinu. _ Navali, narode otpevao je veso glas kuvara iz kuhinje. __Hura! Jipiii! vrisnuše kauboji skačući na noge. U tom trenu Nevada iskoči iz zaklona, potrkom pređe nekoliko koraka i stane kao ukopan. STANI! razdere se iz sveg glasa. Od njegova prodorna glasa svi se ukočiše, neki kauboji čak ostadoše u poluuspravnom položaju. U času muka koji je usledio, jedino se Dillon pokrenuo. Brzinom munje, obrnuo se tako silovito da se trag njegova maloprijašnjeg smeha još tren zadržao na lepom mu licu. Zdravo, Dillon! polako razvuče Nevada. Sav alarmiran, Macklin se uspravi. To je džim Lejzi muklo uzvikne. Pogodio si. čuvajte se, vi ostali! opomene Nevada, ali ne skidajući oči s Dillona. Svi koji su se nalazili iza Dillona strugnuše s trijema i zaždiše u brvnaru. Nevada Dillon je stajao na trijemu, sučelice Nevadi nepunih trideset stopa od njega. Kad je spazio svog protivnika, na njegovu se licu na mestu bezbrižna smeha pojavi spoznaja opasnosti, a namah zatim usledio je onaj trenutak kad su mu oseti morali dokučiti u kakvoj se opasnosti nalazi i kako da joj se suprotstavi. I baš na kartu toga trenutka je Nevada igrao. U tome se sastojala njegova prednost. Dillona nije potcenio. Čitao mu je misli u onim njegovim izbuljenim očima.

No, ti mene znaš ledeno je sekao Nevadin glas a i ja znam tebe, Dillon, CompbeH! ED RICHARDSON! To je bio njegov izazov koji paralizira. Bandit jezivo probledi. Krvavi kredo granice, po kojem je živio, sad ga pozva u smrt. Zelene oči njegove zlokobno bljesnuše. Znao je. Videlo se kakvu je školu prošao. Smrti se bojao upravo toliko koliko i lastavica što su oblijetale ispod strehe nad njim. A bio je očajnički odlučan da svog neprijatelja povede sa sobom. Richardson ni reči ne izusti. Gotovo neprimetno mu se telo skupi, kao pognat kakvim porivom da se zguri. Ukočena mu i savijena desna ruka poče podrhtavati. Nevada pročita misao u Richardsonovu oku rađanje poruke upućene živcima i mišićima. U času kad se ona ruka okomila na revolver, Nevada trgnu. Tras! Nevadin metak ne preduhitri Richarđsonov trzaj ali mu oduže završnu snagu. Banditov revolver opali, ali tek napola podignut. Richardsonovo telo užasno se strese, revolver mu još nlanu. Metak se odbije od šljunka pred nim nogama i otfijukne u zrak. ' Kao po kakvoj čaroliji, nasred Richardsonove hiiele košulje izbije široka crvena mrlja. Užasnog li prizora gledati njegov napor da podigne ruku s revolverom! Drugi Nevadin metak zabije se Richardsonu u strahovito izobličeno oko. Revolver mu štropotom pade na pod. Zanjihao se. Ruka mu se obavije oko stupa na trijemu. Potoni se on beživotno složi, pade muklim udarom. Prvi je Nevada svrnuo oči s onog zgrčenog tela. Otfrljio je revolver u zrak i uhvatio ga za cev. Izvolite, gospodine reče šerifu sa zvezdom na prsluku i pruži mu revolver. džim Lejzi nema više šta da traži. Na promatračima napetost popusti. Zastrujao je šapat čuđenja koji je bivao sve glasniji. Šerif se najzad uspije pokrenuti i progovoriti. Šta? Lejzi... da li vi... predajete revolver? muklo upita. Zar ne vidite da ga držim za krivi kraj? odvrati Nevada i baci revolver šerifu pred noge. Nato se Macklin zaleti među njih dvojicu. Jim Lejzi, ti si moj uhapšenik vrisne, izvan sebe zbog čudnovate prilike što mu se ukazala i strave od pomisli na ogroman rizik pri tome. Trgnuo je revolver. Ruke u vis. Pucaj i nek te vrag nosi, lopovski službenice zakona umorno otpovrne Nevada, okrene Macklinu leđa i pođe da sedne na stepenište trijema.

st rv s njim i suca Franklidža Nevada oseti težak umor i u telu i n Gotovo je. Nije ga briga što će S f biti Hej, kravari, nek mi neko od vas da ci čelo" "** * S°mbrero da obrise L . Niza stazu je galopom dolazio Marvie Blaine, u stopu ga je sledila Rose Hat. ivo uzbuđenje dalo je Heti snagu da se popne na konja. Nevadin čudnovat pogled i tajanstvene reči! Šta će Marvie i Rose imati da joj ispričaju? _ Hej, Heti dovikne Marvie još izđaljega __ vidi koga vodim! U Heti su rasla nova čuvstva, plavila je, plašila je svojim crnim, pretećim obrisima. Marvie zaustavi konja kad se našao posve kraj nje. Pa ti izgledaš jezivo! uzvikne mladić, uplašen i zabrinut. Marv, upravo tako se osećam odvrati Heti. Pridruži im se Rose, žustra ali još stidljiva, ozarenih očiju, rastvorenih usana.

Oh, gospođice Heti! kriknula je u zanosu. Marvie me poveo k vama. Nikad više neću se vratiti u šikare. Mila, dobrodošla u mom domu toplo odvrati Heti, prigne se i poljubi devojku u zajapureno lice. Heti, videla si prikazu onu istu koju sam ja vidio dobaci pronicljivi Marvie. °h> Marvie, zaista je prikaza! zajeca Heti. Nevada! upravo se sa mnom rastao, pošao je da ubije Dillona! L Ništa novo mi nisi rekla strastveno vikne Marvie. To moram videti... Ti vodi Rose, ali idi naokolo, zaobiđi korale. Poslednje reči dobacio je preko ramena, terajući konja na stazu i udarajući ga da pojuri. U trenu se izgubio iz vida među borove. Brz topot utihne i ugasi se. Hajde, Rose, teraj! odjednom krikne Heti, kao da se prenula, i udari konja. Vatreno živinče, nenaviklo takvu postupku, zaždije galopom, pa pređe u trk. Heti se osvrne. Devojka ju je pratila, kosa joj vijorila na vetru, lice joj se užarilo. Konjić njen bio je brz, a i ona je bila vešta u sedlu. Heti obrati pažnju stazi, niskom borovom granju i žbunju na putu. Ubrzo je strašnom brzinom letela kroz šumu. Žestina i brzina tog trka pojačaše njeno uzbuđenje. Na mestu gde je staza izbijala iz borove šume i spuštala preko žalfije i kosina s kedrovima u neposrednoj blizini ranca, Heti skrene konja i nastavi rubom padine. Prošla je kraj Nevadina krupna vranca koji je mirno pasao travu. Goruće joj srce poskoči „A sigurno suton i meni!" Nevadine reči tuge i rezignacije brujale su joj u ušima kao zvona strašnog suda. Najednom joj se učini da čuje pucanj. Iskrenula je glavu ulijevo. Drugi! Za njim dva oštra praska, na povetarcu jasno čujna. Zaklatila se u sedlu. Umalo ne skrenu konja put ograde ranca. Ipak je nastavila divlji trk, zaboravivši Rose, lijevom rukom pritišćući grudi u kojima je neizvesnost prerastala u krajnje očajanje. Konj joj, uživajući u slobodi koja mu je data, brisao je kao na kakvoj trci, projurio je kraj ko • vrtova, uspeo se na zaravan i između stabala izbio pred Hetinu brvnaru gde je na trii~mu stajala majka i pomamno mahala rukama. Heti, međutim, produži, zatutnja preko mosta koji se sav strese i dojuri na senovit, zelen proplanak pred Benovom kućom. Tu potegne uzde i konj se frkćući zaustavi. Videla je neke ljude kako trče. Začula je topot Roseina konja preko mosta. Preko ruba padine što je vodila ka koralima izbije Marvie na konju. Kakva vratolomna brzina! Kako mu je konj grmio stazom. Samo pogled na Marviejevo zajapureno lice bio je Heti dovoljan da dobije odgovor. U svojoj očajničkoj pomami, mogla bi vrisnuti. Marvie stiže do nje i istom trenu kad se i Rose primakla. Niegov se konj prope i stane poigravati. Snažnom mišicom mladić ga smiri i primakne sasvim do Heti. Nevada je tamo dolje... u okovima! rekao je šapćući. Dillon je mrtav! Oh, sad će biti svakoga vraga!... Ali, ti i Rose, ni reči nemojte reći! Mladićevo lice kao ognjem upaljeno, konji, Rose sva bleda i ošamućena, jahači u trku, kuće i borovi sve se to zavrti pred Hetinim očima. Morala se žestoko boriti da bi došla k sebi osećala je na sebi devojčinu snažnu šaku, Rose ju je pridržavala u sedlu. Smrtna slabost prođe. Vid joj se razbistri a u grudima joj se podiže bura. Ben i sudac Franklidž grabili su u susret kaubojima što su trkom nailazili. Suce, rekao sam ti ja da sam čuo pucnjavu govorio je Ben. Nešto se dogodilo! L

Izgleda. Samo, bez uzrujavanje dočeka sudac. Eno Marvieja... šta mu je, je li poludio? zapanjeno uzvikne Ben gledajući dečaka kako pomamno tera konja pred kojim se rasprši sva grupa što je dolazila uzbrdo. Sto mu gromova, Ben! uzvikne Franklidž odjednom spazivši Heti i Rose koje su ulazile na čistinu. U tom času prvi kauboji stigoše do Bena i odmah povikaše: Gazda, džim Lejzi je tu! Upravo je ubio Dillona. Štaa? zaprepašteno se razdere Ben. Dok su mu kauboji ponovili vest, stigao je i Raidy s još trojicom Benovih ljudi i svi oni stadoše usopšteno i u isti mah govoriti: Jedan po jedan! besno im podvikne Ben. Šta se, kog pakla, desilo? Raidy! Stari nadzornik priđe staloženo, iako teško dišući. Gazda, izveštavam te... Dillon je ubijen... džim Lejzi! U nesavladljivu besu, Ben skoči kao ofuren. Lice mu gnjevom pocrni. Stisnutim prstima visoko je izmahnuo nad glavom i razderao se: Zar u mojoj vlastitoj kući?! Jest, gospodine. Upravo na trijemu kuhinje. I Dillon je mrtav? Na žalost, tako je, gospodine. Lejzi ga ustrijelio u želudac a potom u desno oko. Ubojstvo! hukne Ben. _ jge bih rekao! Bila je tamo stvorio kao da se s lon ie prihvatio izazov i bio je __ ubijen! Najbolji čovek zastruga Benov glas škripavo. Lejzi? _ Eno ga sedi na trijemu pai(jy _ Okovan je šerifi čine. to ier borba. Lejzi oblaka spustio. Dilbrz, ali ne dovoljno! koga sam imao? Gde je taj džim kuhinje odvrati su mu natakli lisi e. Tvrdom šakom Ben udari u otvoren dlan druge šake. _ Znači, uhvatili su ga! suce Franklidž, šta sam rekao, da ćemo uhvatiti tog bandita re volveraša? Ide, sva je nezgoda što ne znam šta da uradimo s tim tim Lejzijem sad kad ga imamo u rukama suvo će sudac. Ne znaš? Ja ću ti pokazati.

Gazda upade Raidy. Tom Day je stigao sa svojom družinom. Hteli su linčovati Lejzija, ali je Tom riknuo kao besan bik. Najbolje bi bilo da požuriš dolje. Ina trkom dođe od kuće. Ben, zaboga, šta se događa? upitala je uplašeno. Ina sve je gotovo, nemaš čega da se plašiš odvrati Ben. Onajđavolski krvolok, džim Lejzi, ubio je Dillona. Mora da je poludio! Zamisli, doći ovamo da bi ostvario svoje zlodelo! Meni pred vratima! Dillon? Je li mrtav? prestrašeno će Ina. Jest, gospođo odgovori Raidy, dotičući stetson. Oh, užas! Uto Ina spazi Heti i ROSe Potrča k njima. Heti, kakav užas! Dillon! Pitam se... Kako ti izgledaš, Heti, kao podivljala! ko je ova devojka s tobom? Rose Hat, Marviejeva prijateljica __ odvrati Heti pa se prigne k Ini. Oh, da ti... Odlazeći sa svojim ljudima, Ben se okrene i dovikne: Ina, stoj tu i neka te devojke ostanu s tobom! A zašto ne bih i ja išla? plane Ina. Jer to nije za žene kratko joj Ben odvrati. Tamo je jedan mrtvac, a ubrzo će biti još jedan. Ina stade, osećajući kako joj odvratnost guši svaku radoznalost. Heti, mi ne možemo ići ona reče. Čuj, draga moja, neka Ben Ide priča, nema tog muškarca u Arizoni koji će me sprečiti Heti će usplahireno. Potom se prigne, pa će šapatom: džim Lejzi je Nevada! Ina pritisne dlanom usta da zaguši vrisak. Nemoguće! Jest. To već odavno znam. A danas sam ga srela... Ali, sad ne mogu govoriti. Hodi. Zajedno sa Rose, Heti potera konja za muškarcima koji su brzo silazili. Ina je trčala pored Heti, držala se za stremen i s vremena na vreme uzgledala svojim tamnim sjajnim očima. Prošli su kratku stazu i našli se na čistini na čijem su se suprotnom kraju nalazile spavaonice kauboja. Tamo je stajalo desetak osedlanih konja. Heti se trgne spazivši grupu mrkih ljudi okupljunih ispred kuhinje. Tamo je! Nevada mora da __ uskoro će se naći oči u oči s Benom. Užasno za Bena, za njih obojicu! Sva uzdrhtala od neizvesnosti, osećala je kako joj se živci kidaju u muci. Ipak ju je gonila presilna, neshvat liiva znatiželja. Došli su do grupe kauboja, Heti nepoznatih, neki se od njih okrenuše. __Daj mesta, tamo tvrdim glasom podvikne Ben. Razmaknite se... Da vidim tog čoveka. Gomila se žurno razmače i stvori širok prolaz nalik obrnutom slovu V na čijem se temenu našao uhapšenik koji je sedio na stepenici trijema. Mrtvac je ležao na tlu, pokriven ćebetom. Premda mu je glava bila pognuta i stetson mu skrivao lice, Heti prepozna Nevadu. Okovane ruke visile su mu preko koljena. Neobična, dirljiva slika! Hetino srce od bola klone. Kakva tajna se ovde krije? Trenutak se činilo nabijenim dubokim i nedokučivim značenjem. Kočoperno, blistajući od zadovoljstva i važnosti, šerif iz Winthropa, Macklin, iskoči i uz teatralan gest bučno progovori: Gospodine Ide, evo čoveka koga tražite. Ja sam ga okovao. Ben priđe, svrne pogled s mrtvaca na skutrenog uhićenika. Jim Lejzi mrko je đozvao. Osim jedva primetnog trzaja, Nevada se uopšte ne pomače. Niko se nije micao. Zrak se činio zasićen nagoveštajem nečeg tragičnog, nečeg ne* izrecivog što je promatrače držalo kao prikovane u mestu. L Lejzi, sad ću te obesiti! snažno je odjeknuo Benov glas. Zloglasni revolveraš, čija su hlađnokrvnost i smelost bile predmetom priča uz mnoge logorske vatre, ničim nije odgovorio. Ustani. Da te vidim Ben će naglo. Jednim snažnim trzajem uhićenik skoči sa stepenice i uspravi se. Glavu zabaci, stetson mu pade na tlo. Staložen i bled, pogledao je svom sucu u oči. Ben Ide se činio kao gromom pogođen. Gospode!... ko je... ovaj čovek? izmucao je gotovo nečujno.

Odgovora nije bilo. Gomila je zurila kao začarana. ko si ti? Pa, Ben, meni je zaista žao što se nalazimo pod ovakvim okolnostima začuo se Benu dobroznani stari, mirni, razvučeni glas. Ali mislim da drukčije nije moglo. NEVADA! Uz mukao krik zaprepaštenja Ben poleti i zgrabi svog starog prijatelja čvrstim zagrljajem i dug časak ga tako zadrža. Heti spazi kako se Benu lice grči, kako je oči čvrsto stisnuo i sav se promenio, izobličio se pred očima zaprepaštene gomile. Njoj je taj njegov izgled bio divan, bio joj je melem za dušu. Oči joj se zastru suzama, srce joj ludo poskoči. Stari drugaru moj! Najzad sam te našao!... Bojao sam se da si mrtav... Duge su bile ove godine! Ali, nada me podržala... Tu si, živ si. Prelepo je, sliči mi na san. Da, kao da sanjam. _ Ae nešto, meni, svom drugaru lovcu na divlje Reci tic krnržeći ga za ramena, Ben se odmače od drueledajući samo ono suvo, kamenosivo lice, .T& & * « nesvestan svega ostalog. __pa Ben... Nevada, za tebe... ali za celi svet.. • 'samo džim Lejzi tužno odgovori Nevada. __ gta vikne Ben i sav se strese. Drhtavim, brzim šakama pređe po lisičinama na Nevadinim rukama. Bože svemogući!... Ti si džim Lejzi? __Jesam, na moju sramotu, drugaru. Brz i strastveni bio je Benov prelaz u stvarnost. Najednom bled, očiju iz kojih su sijevale munje, stao je divlje tražiti Nevadine lisičine. Baš mi se fućka ko si. Za mene si Nevada, moj prijatelj, moj drugar. I to ćeš ostati zauvek. Ben, to je doista lepo čuti od tebe odvrati Nevada. Kod poslednjih reči glas mu je zgasnuo. Macklin, otključajte ove lisičine zapovednički će Ben. Sta! ?... Ne, gospodine Ide, ja sam ga uhapsio zaprepašteno odvrati šerif. On je optužen za pljačku stoke. Ubio je vašeg nadzornika. Zakon... Do vraga s vašim zakonom! besno plane Ben. Otključajte lisičine! Vi ste nas pozvali da ulovima ovog čoveka! Brzo, inače vadim revolver! I Ben prinese ruku boku. Začu se šuškanje uznemirenih nogu i šapat začuđenih glasova. Tom Day istupi i postavi se između Macklina i Bena. L. Polako, Ben. Pusti starog Toma da i on kaže koju reče svojim krupnim glasom, sada punim i zvučnim. Dosta je trzanja revolvera za danas... Macklin, dajte mi ključeve ovih lisičina. Zajapuren, zbunjen i uplašen, šerif nespretnim i smešnim pokretima izvrši nalog. Day otključa lisice, skine ih s Nevadinih ruku i nekako prezrivo baci ih Macklinu pred noge. Nevada protrlja zglavke, pa uzgleda u Daya i osmehne se. Daj je ovamo, Texas džek zagrmi stari rančer s krasnim osmehom koji mu zbrčka celo izborano lice. Jesmo li sinovi dobre, stare Osamljene zvezde, ili nismo? Hoću prvi da stegnem tu dobru, valjanu desnicu koja je udesila Dillona. No, Torn, nema smisla da mi je iščupate razvuče Nevada dok mu je starac silovito stiskao ruku. Hodi, Franklidž vikne Day i mahne sucu. Mislim da je vreme. Nepomičan, opuštene vilice, s očima punim neverice i čuđenja, Ben je stajao, nemoćan da ispusti glasa. Nije bio sam i drugi su se slično osećali. Heti se činilo da su joj krv i mozak luđački uskipeli. Texas džek! Topao, blistav osmeh na licu starog rančera! I sudac Franklidž pristupa Nevadi, dostojanstven, ozbiljan, s ljubaznim pogledom! Ali onaj drugi šerif, u crnu odelu, ispreči se pred suca. Gospodine Ide, ovo je, zaista, veoma čudnovat postupak reče autoritativnim tonom. _ Do vraga, jest! osovi se Ben. Ali je i slučaj izvanredan. __ po Zakonu se mora postupiti. Neka je ovaj Lejzi nekad bio vaš prijatelj, sada je onzloJ. gto se tiče njegovih obračuna, mislim da je uviiek bio fer. Ali je on uz to kradljivac konja i goveda. Mi smo se

okupili da ulovimo i obesimo vođu razbojničke družine Crnog bora. A to je Lejzi, nema dvojbe. To dokazuje i Dillonovo ubojstvo.'Ukoliko ovo nije slučaj za vešala, onda za robiju sigurno jest. __Struthers, ja sam vas pozvao da dođete ovde promišljeno hladno odvrati Ben. Priznajem, hteo sam da džima Lejzija ili ustrijelimo ili obesimo. Ali sam promenio mišljenje. On mi je prijatelj. Tu se krije neka tajna, neka greška mora postojati. A to ja moram doznati, a ne vi. U redu. Ali ja vodim džima Lejzija u Phoenix na sud reče Struthers. Samo preko moga lesa. Pazite se, Struthers. Ovo nije Phoenix. Vi ste u šikarama. Tako je na Bena ajda delovalo nekoliko meseci života u Arizoni. Situacija je opet bila napeta. Ali se sudac Franklidž umeša i odgura Struthersa natrag. _ Vi ovde niste nadležni, osim ukoliko vam ja dam to pravo reče sudac, pa se ljubazno obrati Benu. Sine, nemoj se uzrujavati. Budi samo malo strpljiv. Strpljiv! prasne Ben kao da nije dobro Čuo. Sudac priđe Nevadi, lijevu ruku položi na njegovo rame, a pruži desnu koju Nevada odmah prihvati. Jack, možda jesi iz Teksasa, kao što se stari Tom prsi, ali svakako pripadaš Arizani on će dobrodušno. Pa to se zna srdačno dobaci Day. Sudac Franklidž se okrene i ovlaš pokaže na mrtvaca na tlu. Naravno, Dillon je bio vođa razbojničke družine Crnog bora on izjavi. Inače se ti ne bi na ovakav način otkrio, zar ne? Zna se, suce odvrati Nevada s osmehom u kojem nije bilo veselja. Dillon zagrmi Tom Day izbuljivši oči u mrtvaca. A ko je on, zapravo, bio? Eđ Richardson, iz Novog Meksika. Richardson? Čuo sam za njega. Iz rata u Okrugu Lincoln? Družina Billyja Kida? Upravo taj, Tome. No, do sto vragova! uzvikne stari rančer. Sad mi je pomalo jasno. Dillon i Stewart bili su jedan s drugim kuvani i pečeni. A Stewart mi više nikad nije radio kao pre, čim je Dillon postao nadzornik kod Bena. Jutros ga nije bilo. A znao je kamo smo se uputili... džek, šta ti o njemu znaš? Stewart je jedan od trojice Arizonaca koje je Richardson uzeo u svoju družinu iz Novog Meksika. Tako! A ostala dvojica? Burt Stilhvell i Kedar Hat. Stillwell!... džek, zar nisi nedavno obračunao s tim tipom? upita Day, a oči mu zasvetlucaše. Jesam. Stillwell je ukrao Benova Riđana. Naredio sam mu da Riđana pošalje natrag. To ga • aspa... A Kedara Hata je danas ustrijelio Marvie I tako je družina Crnog bora razbijena. Zbunjen, zgranut, Ben priđe bliže. __ Zar je Marvie Blaine ubio Kedara Hata? __ uzvikne sudac Franklidž. __ Gospode! opet zagrmi Dayov glas. Sta ćeš nam još pričati? Ben, slušaš li ovo? __Tome, ja više ne znam ni gde mi je glava __ muklo će Ben. __Istresi sve, džek. Pričaj nam za Marvie ja nastavi Day. __Danas sam slučajno opazio Kedara Hata započne Nevada. Jahao je u dnu jedne šikare, a ja sam bio gore, na rubu gudure. Odmah sam uočio da nekoga sledi. Odjurio sam napred i sišao u guduru. Tu naletim na Marvieja i njegovu devojku, Rose Hat. Bili su pod jednim drvetom, zabavljeni sami sobom, nisu me opazili. Ja sam gledao gde je Kedar, jer mi je bilo jasno da on njih traži. Pritajio sam se. Ubrzo se Kedar došuljao, pravo pred njih. Stao je besniti. Rose mu nije šutela, a ni Marvie se nije uplašio. Kedar ga obori, a potom i Rose. To naljuti Marvieja i on navali na Kedara. Činilo se da će se slabo završiti, jer je Kedar izvadio revolver... Marvie je skočio, stali su se boriti oko revolvera. U borbi Kedar ispusti revolver. Marvie skoči, hitro kao mačka, objema rukama podigne revolver, uperi ga i zabije u Kedara dva krasna metka. Bravo! izdere se jedan kauboj iza leđa gomile. Grom i pakao! I ja bih se derao da mi je ostalo glasa reče Tom Day. Gde je Marvie? Hodi ovamo mali revolverašul NevadaL

I Rose Hat je ovde reče Nevada _ Tome, valjalo bi da vi i sudac Franklidž poraz govarate s njom. Rose je dobra, poštena devojka" Dillon ju je proganjao. Kedar Hat je odvukao Rose od kuće da bi je predao Dillonu. Tako je Rose doznala za družinu Crnog bora. I ona je to meni ispričala. Svašta ima na ovom svetu uzbuđeno će Day. Suce, devojka je bleda, izgleda preplašena. Bolje da je ne saslušavamo sada, pred ovolikim ljudima. Ali ovaj mali Marvie, on sigurno nije uplašen. Priđi momče sudac Franklidž mahne Marvieju. Mladić se spusti sa sedla i priđe trojici starijih muškaraca. Gledajući ga, Heti oseti kako je prolaze žmarci od uzbuđenja, iako bi se istodobno mogla smejati i u smehu vriskati do suza. Ukoliko je nekom bio nalik, onda je Marvie bio slika i prilika Nevade. Pogled, hod, držanje! Iz džepa na dokoljenicama visio mu velik, crn revolver, a za pojasom je zatakao drugi, manji. Kakav trenutak Marvieju Blaineu! Sinko, šta to čujemo? upita ga Day. Jesi li ti ubio Kedara Hata? Pa, rekao bih da jesam odvrati Marvie. rEvo njegovog revolvera. Otprilike je sve bilo onako kako vam je Nevada rekao. Nevada? ko je to Nevada? Mladić položi ruku na svog prijatelja. Oho! Misliš reći, džim Lejzi? Ne, već Nevada uporno će Marvie. To ime džim Lejzi ne pristoji mu. Marvie, iz usta si mi to oteo nato će su ~»rtSee On može biti Nevada i Jun daC FrH za mene će uvek biti Texas džek. LaC?' Sne je radio kod mene. A pre toga kod Dvl]e godine je mišljenju on je najbol] T° e ikada mahnuo lasom na našim ran Je, to je divan, P« čovek čijim vom se ja ponosim, i koga bih sa hvnošću prihvatio za poslovnog partnera. Hei vi vajni šerifi zagrmi Tom Day, ne krijući ogromno zadovoljstvo jeste li čuli ovo? Dobro čujte još! Texas džek se dobrovoljno prihvat'o zadatka da uništi družinu Crnog bora Ja sam ga podržavao, a sudac Franklidž je stajao za njim sa svojim službenim autoritetom. Date su mu slobodne ruke, da postane bandit i lopov, da pije kocka i puca, samo da otkrije tajnu družinu Crnog bora. Shvatate li? Ili vam je duga kosa a kratka pamet? Nema hapšenja. Nema vešanja. Ako vam je krivo, a vi plačite. * . Svež, mirisom žalfije zasićen vetar puhao je u lice Heti koja je ležala na svom krevetu, okrenuta prozoru. Sumrak je pao. Na zapadu se još zadržavao poslednji rumeni i žuti odsjaj sunčeva zalaza. Sama nije znala kako se dovukla do svoje sobe. Mutno se prisećala lica i šapata glasova njoj sve nejasno i nerazumljivo. Vrata se otvoriše, pa zatvoriše. Kraj uzglavlja njena kleknu Ben, uze joj ruke, poljubi je u lice. Heti, došao sam čim sam uspio da se izvučem reče joj u dubokom uzbuđenju. Bilo mi je kao da sam s Marsa pao. Ali, što sam sretan, devojko moja, još nikad nisam bio ovoliko sretan, osim onog dana kad sam se oženio... Čim sam došao k sebi, setio sam se tebe. I tako, evo me. Kad bi se radilo samo o sreći zavapila je jadno. Dijete, ovde se samo o sreći radi. To je bio užasan šok, otkriće da je naš stari Nevada, u stvari, džim Lejzi. Ali, ne zaboravi da smo mi još onda znali da mu je prošlost mutna. Zapravo, ne mutna, već burna i divlja. Ti si to znala, Heti... Sad smo se konačno našli. Najlepše u tome jest, što je on uništio svoju staru ličnost, što se više nije vratio negdašnjem razuzdanu, surovom životu, što je radio pošteno i živio čestito. Bio je onakav ka kvog smo ga znali na Izgubljenoj reci. Prema tome, vidiš, sva tvoja ljubav, vera i nada bile su opravdane. On ih je zavredio. Milo mi je da ja nisam nikad izgubio __ guti! Mrcvariš me... sad! zadihano će Heti, otržući mu se iz zagrljaja. __ Heti, sestrice, šta je tebi! zapanji se i zabrine Ben. Tebe su osećaji savladali... za tebe je to bilo previše. __Ne radi se o sreći... ne radi se o uzbuđenju ona odvrati. Oh, bila sam bedna i niska!... Kukavica! Sebična slepa žena!... Sitna, ljubomorna! Skroz ograničena u ljubavi i u veri!

I tako je postepeno, na pretrge, tu i tamo nesuvislo mucajući, Heti ispričala kako se srela s Nevadom; u svom samoosuđivanju, uvećala je težinu svih pogrda, svih gorkih reči i prezira koje je tom prilikom dobacila Nevadi u lice. Ben joj ponovo privuče glavu k sebi, na grudi, i uze joj gladiti kosu. Sad shvatam! • • • Ne valja... Ali, može te se opravdati. Zar nisi tolike godine u njega verovala, volela ga, zbog njega se čuvala? A ima stvari koje će ma koga izbaciti iz ravnoteže. Neće mi... nikad... oprostiti zajecala je, ali s osećajem olakšanja izazvanim bratovom sućuti i razumevanjem. Nevada? Pa taj će sve oprostiti! Onda ja sebi... ne mogu nikad oprostiti. Heti, sve će bitf dobro. Zar si zaboravila kako si mi ti upravo to neumorno pokušavala dokazivati? Da urazumiš ovu moju tvrdu tikvu? I pravo si imala!... Nevada ti ne bi želio učiniti nažao. L Već sam to sama sebi učinila. Nešto sam izgubila. Moje osećanje poverenja me izdalo. Nije... nije. Ti si naprosto savladana iznenadnim raspletom. Molim te, Heti, nije mi namera da te tešim, ali ohrabri se i gledaj stvari onakve kakve jesu. Gde ti je tvoj ideovski duh? Nema ga... napustio me. Onda ga vrati. Kunem ti se da će Nevada rezonirati u dlaku kao ja sada. Kraj tebe će klečati! Gde je? Ostavio sam ga u dnevnoj sobi, igra se s malim Blaineom. Mali se smesta zaljubio u njega. A Nevada! Sto mu! ko bi po njemu rekao da je to taj džim Lejzi o kojem smo toliko čuli... Heti, u njemu ima nečeg veoma jednostavnog i velikog. Sad je upravo onakav kakvog smo se mi sećali. To je Nevada, i gotovo. Mnogo je sati Heti proležala budna; njen je jad polako bledio, dok ju je plavio osećaj isto toliko pun muka. Vetar je u borovima čas vitlao i grmio, čas jenjavao. Kojoti su se javljali svojim žalobnim korom. S tamnoplava neba žmirkale su bele zvezde. Kad je zaspala, sanjala je nekakve mutne, fantastične, izopačene snove u kojima su se kretale senke Nevade, Marvieja, Rose, Bena i podrugljivog, lepog Dillona, a ona je bila u središtu svega. Ali, kad se probudila, bio je nov dan, novo, kao kristal čisto jutro, i u njoj se rađala nova nada, nalik žutilu i plavetnilu neba Arizone. No, sad nije imala vremena da razmišlja. U kuhinju je kao vetar upao Marvie, a za njim se po javila Rose, stidljiva, ljupka, skromna kao divlji cvijet po kojem je dobila ime. Njih dvoje su već bili vani, u šumi, sad su bili gladni kao vuci, kako rekoše. Gospođa Ide poslužila ih je gledajući ih blagonaklono i s divljenjem. Izjavili su da idu u Winthrop. Hoće li Heti poći s njima? Rose mora kupiti haljine, knjige i razne sitnice. Kako se Marviejevo pegavo lice sjalo! A Rose kao da je bila u transu. Da li je već zaboravila onaj svoj mračan dom u šikarama? __Ne danas odgovorila je Heti. Možda sutra, ako se Ben složi. __ gta ima Ben da se meša u moje poslove? __s visine će Marvie. Znaj da ja mogu jahati za Franklidža, Toma Daya ili ma kojeg krupnog rančera u Arizoni. " Heti nasluti da će Ben biti u nevolji kad se bude hteo miriti s Marviejem. I sigurno će njoj priteći radi pomoći. Pa to znam. Marvie, mladiću moj reče. Ali, moraš biti razuman. Tvoja će Rose biti pod mojim krovom. Preko zime odvešću je u San Diego. Prema tome, računam da ćeš rado celu jesen provesti kraj nje, a i u San Diego ćeš navratiti, makar načas. Pred takvim razlozima, Marvie se pokori. Sto sam ovo majstorski izvela, čestitala je sebi Heti. Pa, ako me Ben lepo, na koljenima zamoli, promisliću da li da se vratim njemu popustljivo prihvati Marvie. Psliie doručka, Tom Day dođe da pozdravi Heti i njenu majku. Bio je neobično prostoduian, prirodan i neposredan. Devojko reče on pri odlasku rekao bih da se Ideovi i Dayovi mogu opet slobodno posvetiti poslu, hvala našem Texas džeku. Naravno, opeće nas tu i tamo ubosti kakva kradljiva osa, i to će zacelo još godinama trajati. Ali, sad će jedno vreme biti predah. Ljudi mogu mirno spavati, a vi mladi možete misliti na ljubav. Hoho!... Da, baš sam razmišljao o tebi, draga Heti. Ja sam ti radoznala i mudra lija. Pa, zdravo da ste mi i nek vam je sa srećom.

Istog jutra, samo kasnije, Ben je došao sestri. Bio je toliko utučen da ga je bilo smešno gledati. Šta je sad? upita ga Heti. Ne dolaziš valjda meni radi utehe? Ah, Heti, Ina mi je isto ponovila i odbila me. Ali, nekome se moram iz jadati. Na Nevadu ne mogu računati. On je kao omamljen, niti ne čuje šta mu govorim. Dobro, Bennie, govori popusti Heti. Kao što znaš, otpustio sam Raidva. Zna se, morao sam poći k njemu i zamoliti ga da ostane. Starac je bio uvređen. Doduše, nije se uzjogunio, ali je bio hladan kao led. Dugo sam mu se ispričavao, pravdao se, preklinjao ga, ukratko, tek pošto me dobro ispreznojio pristao je da se vrati na posao. Ali, u odnosu na Marvieja Blainea, starac je bio mila majka. Zar?! Ah, da, pa ti si i Marvieja otpustio reče Heti. Ti bi umrla od smeha da si gledala malog nastavi Ben žalostivo. Najpre sam poslao po njega. Misliš da je došao? Vraga? Po moro slasniku poručio mi je neka ga izvolim potražiti ko mi je potreban. Šta sam drugo mogao? Venij mi, siguran sam da se nekamo sakrio i da me promatrao. Na kraju našao sam ga i rekao mu neka zaboravi naše neslaganje. Uh!... Sav se naduo ovim arizonskim zrakom. Raspolagao je argumentom pred kojim mu ništa nisam mogao, a to je čisto logika, premda mu to nisam hteo priznati. Naterao me na koljena. Sto mu! Znaš da volim Marvieja i da mu ne bih dopustio da se odvoji od mene i Ine pre nego bude punoletan. Bio je dostojanstveniji od suca Franklidža, a uobraženiji od ma kojeg kauboja. Uobrazio se kao onaj šerif Macklin. Dobro. Pristao je da se vrati na posao, uz veću plaću, pa me onda opet prišarafio. Zatražio je od mene nagradu koju sam u svoje vreme obećao onome ko mi pruži obaveštenja koja bi dovelado hvatanja družine Crnog bora. Hiljadu dolara! Marvie reče da je on njih zaslužio, i to preko Rose. Zamisli malog prepreden jaka! A Nevada ga je podržao. Pravo rečeno, gotovo sve se doznalo preko Rose. I tako, morao sam pristati i na nagradu Šta kažeš? Radosno je Heti poskočila. Dobro za Marvieja! A sad, Ben, idi i ispričaj se Ini. A onda svi mi... vi možete opet biti sretni! Ah, da, kao da u to ti nisi uključena! A sve mi se čini da ćeš još pre mraka biti šašava kao Marv i ćudljiva kao ona njegova mačkica Rose. Koliko god je žudela za samoćom, tog dana joj nije bila suđena. Tek što je Ben otišao, Heti poseti sudac Franklidž. Došao sam da se oprostim od tebe i od gospođe Ide reče na svoj ljubazan način. __ Doživeli smo i podneli svašta, ali sad smo opet na nogama, ne, u sedlu i „ponosno jašemo" kal™ t ' • v J **.«JVU kauboji kažu. Prignuo se bliže Heti i utišanim glasom nastavio: Sećaš li se kad si mi jednom, u mojoj kući rekla nešto što mi je onda bilo posve mutno, ali mi je sada i te kako jasno? O... Nevadil Sećam se... suce Franklidž zadrhtavši šapne Heti. Pa, hoću li biti nepristojan ako sastavim dva i dva, bolje reći jedan i jedan... Nevadu i Heti, na primer? Njegov siguran ton, glas pun razumevanja i ono povezivanje dvaju imena, potpunoma skršiše njen slabašan otpor i upokoriše je. Oborila je glavu i izmrmljala priznanje. Drago mi je što sam pogodio istinu živo će sudac. Juče sam te promatrao i mislim da sam pogodio na kakvim si mukama. Sad ti na licu vidim kakve te patnje razdiru. Moja je iskrena želja da ti viđam rane, Heti Ide, i znam da to mogu. Poslušaj me. Tebi je bio užasan šok doznati da je tvoj Texas džek, ili Nevada, kako ga ti zoveš, u stvari neslavni ili slavni džim Lejzi. Prirodno je, ali ne valja. S tom se činjenicom možeš miriti bez stida, bez straha, bez rezerve. Još nikad nisam ukazao poverenje boljem čoveku no što je taj džim Lejzi. Ali, nisam došao zato da ti o njemu pevam hvalospeve... Samo hoću da ti bude jasno kakvo mišljenje imam o takvim ljudima kakav je Najveći dio života proživio sam na granici i znam kakva je njena divljina bila i kakva i sada jest Kažimo: zao čovek, ali nisu ni svi „zli ljudi" iednaki. Tu postoji ogromna razlika između jednog i drugog. Upoznao sam ili sam bar vidio mnoge famozne ubojice: Divljeg Billa Hickocka, Wessa Hardina, Kingfishera, Billy Kida, Pata Garreta i celu četu drugih. Ti ljudi nisu proste, krvave ubojice. Oni su proizvod vremena. Bez njih, Zapad se nikad ne bi

nastanio. Oni su protuteža čoporima bandita, odmetnika, duboko opakih tipova kakav je bio Dillon, proizvod divljeg života u eri divljine. To ti je Zapad, onakav kakva ga svaki Zapadnjak sad poznaje. I pošto je Zapad takav, bez nasilja mi ne možemo vršiti svoje pionirsko delo, nama nema napretka. Ne možemo bez likvidiranja bespoštednih i nasmrt odlučnih bandita kao što su bili Dillon, Kedar Hat, Stillwell i drugi njima slični. Stvar je u tome da se samo mladići željeznih živaca, kao Billy Kid ili džim Lejzi, smiju suprotstaviti onakvim ljudima, i to njihovim vlastitim oružjem. Eto, rekao sam ti sve ono što sam ti mislio reći. Još ovo: kad bi se moja vlastita kći zagledala u džima Lejzija, ja bih se ponosio što mu je mogu dati. Hvala vam, suce Franklidž odgovori Heti, podiže glavu i zagleda mu se pravo u oči. Ali... vi niste razumeli o čemu se kod mene radi. Mene nije briga... što je Nevada zapravo džim Lejzi. Za ime božje! Pa onda, čemu sve to... sve to ne znam ni ja šta? prasne sudac zapanjeno i nasmejano. L__ Heti svrne pogled na zelenu, crno ispruganu šumu. Uvredila sam ga. Verovala sam da se prepustio zlu... Izneverila sam ga, moja je vera u njega popustila... U lice sam mu dobacila sav svoj prezir. Bojim se da mi to nikad neće oprostiti. Heti Ide prihvati sudac odlučnim i svečanim tonom taj Texas džek, takav kakvog ga ja znam, sigurno uopšte nema pojma šta je to, što ti ne bi smeo oprostiti. Pre nego je došla k sebi od sučevih reči, Marvie odnekud iskoči pred nju. Pun važnosti i merodavnosti, i još nečeg tajanstvenog, odvukao je Heti s trijema i odveo je među stablje. Heti šapnuo je sve sam ti udesio. Marvie! jesi li... Oh, ako si... Pamet u glavu! on je prekine i uze je tresti. Nevada mi je malopre rekao da umire od ljubavi za tobom... De, šta me tako gledaš! Ozbiljno ti kažem! Kunem ti se! Časna moja reč! Zar mi nisi ti usrećila Rose? Pa ja bih za tebe u sam pakao otišao! Nevada to zna. On pati. Misli da bi ti sigurno poslala po njega, da si mu oprostila što je on džim Lejzi. Bila je kadra samo da se nijemo pridrži za tog uzradošćenog dečaka koji joj je svojim rečima mučio i razdirao dušu. I tako sam ja uredio stvar. Potrči odmah tamo, preko zaravni nastavio je Marvie živo, upirući drhtavim prstom. Znaš, tamo, među bo rove, gde sam te Ja uvek nalazio. Idi, smesta! čeka. poljubila mu je preplanuo, mršav obraz i sumanuto pojurila k borovima. Sprve je samo mislila kako bi pobegla i od Marvieja i od cela sveta. Ali ju je neodoljiv magnet privlačio k skrivenom kutku kamo je često sama odlazila da pod zaštitom niskog zelenog granja zuri u rumenu žalfiju i promenljiv bes pustoši. I tamo je bio Nevada nekako, onaj isti, negdašnji Nevada. Heti mu utrča u naručje. Volim te! Volim te! zavapila je krikom. Oprosti mi. Moja je krivica. Ja sam bila slabić, a ne ti. Leđima naslonjeni na bor, Heti i Nevada su sedili, priljubljenih obraza, spletenih ruku. Ben mi je nešto rekao govorio je Nevada. Kaže, kako bi bilo da svi zajedno skoknemo u San Diego! Ja sam ovako ostao! Ali, volio bih te samo malko, na kratko vreme, odvesti nekamo čuj, draga Heti, da li bih pitao previše ako Samo ti pitaj, šta god hoćeš šapne Heti. Da li bih pitao previše, ako bih te molio da se udaš za mene? „Ako"! Da li ti mene pitaš ili ne? Da, eto, pitam Ne. Prihvatio je odgovor šutke, do reči nije mogao doći, bio je preneražen. BIBLIOTEKA DIVLJI ZAPAD"

w J, ne> ne pitaš Poviše.. Qh Nevađa, da! da! n> Nad krajem što se polako ogrtao sumrakom besnu poslednji odsjaj umirućeg sunca. Arizona nam se smeška reče Nevađa gledajući u Hetino zaneseno lice ozareno sunčevim odsjajem. Nevađa se meni smeška odvratila je očarano.