Nenormalne normalnosti - Zdenko Kremer

NENORMALNE NORMALNOSTI ZBIRKA ESEJA

ZAGREB 2011. 1

SADRŽAJ

   

  

       Povodom jedne filmske projekcije                           3        O ništavilu i sličnim izmišljotinama                           7        Clarkeova Odiseja a posteriori                         14        Istraživanje skrivene stvarnosti                         22        Iz dnevnika ili Prokletstvo zapitanosti                         31        Iz dnevnika ili Čuđenje u svijetu                         42        Zapažanja o ideologiji "Novog doba"                         51        Pogled na svijet                         53        Stara kruška                         55                              O sadržaju i smislu ekonomsko­propagandnih poruka                       57        Kompjuteri ili računala ­ Iskustva jednog baksuza                         61        GNU/Linux, otvoreni kod, slobodni softver ­ Pojmovi        o kojima se malo zna i još manje govori                         69        Kako se rješavaju matematički zadaci                         74        O nekim povijesnim temama                         78        Kako sam prestao gledati televiziju                         81        Sapunica naša svagdašnja                         83        Novinarske fantazmagorije                         85        Medijski rat protiv društvene normalnosti                         87        O novoj političkoj javnosti                         91        Prilog rješenju problema korupcije u društvu                         94        O robotima na našoj političkoj sceni                         96        Seljačka pšenica i ljudska bahatost                         99        Naše internetske prilike i neprilike                       101        Tehnologija, književnost i još ponešto                       103        Napomena                       106        Do sada objavljeni eseji                       107

2

POVODOM JEDNE FILMSKE PROJEKCIJE Mel Gibson ­ Vraćanje duga

"...Pet stotina milijuna gledalaca obmanjuje se bioskopskom iluzijom tempa, luksusa, bogatstva i sretnog   svršetka  sviju  ljubavnih  pustolovina,   što  se  svakodnevno  odvijaju  na   platnu   evropskih  i  prekookeanskih   kinematografa, uspavljujući ljudske brige, da će se sve ipak dobro svršiti. Te lelujave crnobijele sjene u   mračnim dvoranama bezbrojnih kazališta, to titranje svijetla na bijelim platnima, to je danas ogromna nova   laž, jača od sedme velevlasti koja se zove štampa, to je novi opijum masa i naroda, opasniji od religije, čija   je  snaga   u  nargilama   crkvene  nauke  već  prilično   ishalapila.   Trovanje   svakog   pa   i   najnevinijeg   ličnog   ukusa, krivotvorenje čovjeku više­manje prirođenog smisla za "lijepo", proračunato ubijanje i rafinirano   prljanje   najintimnijih   ljudskih   uzbuđenja   i   svake   iskrene   emocionalnosti,   svijesno   skretanje   u   smjeru   precjenjivanja laži, smicalica i obmana, veličanje najispraznijeg poslovnog i trgovačkog uspjeha, u jednu   riječ: ta odvratna, crnobijela, od celuloidnih sjena i električne svjetlosti satkana taylorizacija društvene  laži, ta čarobna svjetiljka najnovije ljudske samoobmane, ta laterna magica gospode Goldweina­Mayera i   Fuchsa, danas, u ovoj tmini oko nas svijetli kao jedini svjetionik od malajskih ostrva do Transwaala i od  Koprivnice do Groenlanda. Ukus loše književnosti, sramotna, slaba, i nakazna krivotvorina ljepote, kakva  se   je   u   drugoj   polovini   devetnaestog   stoljeća   širila   po   svijetu   kao   slaba   smjesa   pseudoromantike   i   kriminala, bila je prava Danteovska kontemplacija spram ove gluposti što danas samodopadno urla i laje   na sve megafone svijeta, kao nosorog..." (Miroslav Krleža ­ Amsterdamske varijacije) Nakon što pogleda film Vraćanje duga (s Melom Gibsonom u glavnoj ulozi) ili gotovo bilo koji drugi krimić,  odnosno akcioni film američke produkcije s repertoara ovdašnjih kinematografa, slabo obaviješten i upućen  čovjek poput moje malenkosti mora se zapitati ­ Koga vraga više snimaju takve filmove? Pa nije li već toga  dosta?   Stalno   jedno  te   isto,   već   dvadeset­trideset   godina.   Kao   da   su   te   razlike   u   naslovima,   likovima  (glumcima), gradskim četvrtima i nekakvim okolnostima nešto bitno u odnosu na sličnosti. Zašto oni zapravo  to toliko štancaju? Takvo   pitanje,   izrečeno  glasno,   vjerojatno   na   licima   prisutnih   izmamilo  izraz   kakvoga   srećemo  na   licu  normalnog čovjeka koji mora imati posla s idiotom. Pa  svima je valjda jasno da se sve radi radi para,  u  Americi pogotovo. Ako nešto ide, onda će se štancati cijelo vrijeme dok ide. Takav, samo naizgled razuman,  odgovor zapravo ne objašnjava baš ništa, već samo nameće gomilu drugih pitanja i tjera nas u još veće dvojbe  (što ćemo kad smo, eto, dogurali dotle da su svi odgovori na sva moguća pitanja upravo takve vrste). Eto  primjerice, teško mi je vjerovati da bi netko tko je odgledao par američkih akcionih filmova išao trošiti 25  kuna ili 6.5 DEM ili 3.5 $ i gotovo dva sata vlastitog vremena, ne bi li vidio nešto već viđeno1. Isto mi je tako  teško vjerovati da je upornom vježbom moguće izoštriti ukus do te mjere da bi tako sitni detalji postali nešto  bitno, pogotovo stoga što je vrlo neobično izoštravati svoj ukus na nečemu tako neukusnom. Ove glupe nedoumice brzo će demantirati statistika ­ ovaj film je vidjelo ... ljudi, a svojim je producentima  donio ... dolara čiste zarade. Ovdje bi dakako trebalo staviti natpis "THE END" i izaći iz editora ili tekst procesora bez spremanja, no  nižepotpisani će skriboman i zanovijetalo ipak nastaviti svoju besmislenu istragu. Eto, sljedeća njegova pitanja  bi bila ­ Što se to ljudima u tom filmu sviđa i što su autori svojim ostvarenjem htjeli reći? Mora se priznati da je, kao i obično, mnogo toga rečeno, vidjeli smo i čuli puno ružnih stvari i film je doista  nemoguće prespavati, u prvom redu zbog nedovoljno udobnih stolica i pretjeranog ozvučenja kino­dvorane. I  što zaključiti na osnovi toga tako bogatog audiovizualnog sadržaja koji se odvrtio pred našim očima? Radi li  se tu o nekakvoj propagandi?  1 Ovdje je riječ o dijelu nešto šireg fenomena ­ Radi se o tome da su američki filmaši očito otkrili "recept za  savršenu filmsku priču" koji uredno primjenjuju na sve filmove svoje "A klase", zbog čega su ti filmovi  tako   nepodnošnljivo   stereotipni   i   predvidljivi,   da   bez   obzira   jesmo   li   odgledali   film   katastrofe   ili  sentimentalnu  dramu,  ostaje  dojam  kako  smo  zapravo  vidjeli  jedno  te  isto  ­  uvod  koji  nas  upoznaje  s  likovima i okolnostima filmskog događanja, zaplet ove ili one vrste uz neizostavnu ljubavnu romansu, te  dirljivi happy end ("sretni svršetak pustolovine"). (nakn. op.) 3

S   obzirom  na   obim  i  udio  njihovog  kriminalno­akcionog  žanra,   u   worldwide  distribuciji  netko  bi  mogao  zaključiti da Ameri iz nekih neobičnih razloga po svijetu žele proširiti sliku svoje zemlje koja je vrlo blizu  nekim vizijama pakla. Čini se, naime, da ostatak svijeta na sve moguće načine žele uvjeriti da je život u SAD­ u milijun puta gori nego bilo gdje drugdje u svijetu ­ Gledajte samo kako žive naši ljudi, gore od pasa, ubijamo  jedni druge ko' zeceve, mlatimo se i iživljavamo jedni na drugima na najizopačenije načine, isto se tako i  seksamo, drogiramo se i krepavamo od pretjeranih doza, zapravo svaki je od nas teški psihopat kojega može  izlječiti jedino pretjerana doza ili metak u glavi. Ma sve je tu kod nas otišlo k vragu. Krađe, ucjene, pljačke, obračuni odavno su već svakodnevnica na našim  ulicama,   osobna   sigurnost   je  na   nuli,   mafija   zgrće   ogromne  pare   i   nitko   im  ništa   ne  može,   policija   je  korumpirana, pa uopće ne reagira, uglavnom, cijelo se vrijeme puca. Moramo priznati da zavidimo našim  momcima koji tu kod vas po Bosni, Kosovu uživaju u balkanskom miru i tišini. Ne   vjerujem  da   je  tamo  kod  njih  došlo  baš   dotle  i   da   sad   njihovi  filmaši   furaju   nekakav   postmoderni  hiperrealizam ­ kao upozorenje ostatku svijeta ­ Nemojte ljudi ni slučajno... ili čak kao SOS signal za nekakve  Ruse ili Kineze. Uostalom, pomenuta filmska priča mora izgledati nerealističnom i nekom totalno neobaviještenom čovjeku ­  zasigurno je čak i u New Yorku ili Chicagu nemoguće da jedan čovjek, sam samcat, u dan­dva, likvidira  dvadesetak  ljudi  (mafijaša­profesionalaca),   zapravo   praktički  uništi  jednu  mafijašku   organizaciju  i   sretno  zbriše  u  inozemstvo  s  kovčegom  punim  dolara   i  djevojkom  u  koju  je  zaljubljen.  Mislim  da  usprkos  svim  tehničkim detaljima i dotjerivanju, ova priča stoji gotovo na razini pertparačkih stripova koje smo kao djeca  kupovali na kioscima (Mirko i Slavko, Blek Stena, Flash Gordon i sl.). Fikcija dakle. Ali što su onda ti Ameri htjeli reći tom svojom fikcijom? Zar propagirati neke svoje vrijednosti i  uopće "The American Way of Life", iznijeti neka od svojih moralnih načela (poštenije je svoj prvi automobil  ukrasti nego ga dobiti na poklon) i neke praktične upute za život (želiš li nekoga likvidirati pucaj mu u glavu,  inače nikad ne možeš biti sto posto siguran), te predstaviti nekoga od svojih idola (sve što ima, taj je čovjek  ukrao vlastitim rukama)? Nešto s tim načelima dakako nije u redu. Pa opće je poznato da je i tamo kod njih krađa ili ubojstvo krivično  djelo, i da se, čak što više, takva djela kažnjavaju puno oštrije nego s ove strane Atlantika. Koji bi onda bio  razlog takve propagande?  Možda bi onda netko rekao ­ Pa nisu oni tim filmom htjeli reći ništa pametno. Htjeli su jednostavno zabaviti  raju. I tako dolazimo do onog drugog pitanja ­ Što se to ljudima u tom filmu sviđa? Što im je to zabavno i  zašto im je zabavno to što im je zabavno? No, nije teško uočiti da se ovdje ne radi o nekoj uobičajenoj, normalnoj zabavi. Ne bi li, uostalom, petnaest ili  dvadeset godina kasnije, nakon tolike poplave gotovo identičnih sadržaja, sve takve stvari trebale izgledati  upravo nepodnošljivo dosadnima. Na kraju krajeva, kako bi moglo biti zabavno nešto što liči na noćnu moru? Nema sumnje da se ovdje prvenstveno radi o (nimalo zabavnim) fenomenima identifikacije i uživljavanja u  virtualne svjetove stvorene na filmskom platnu. Očito je naime da u ovoj priči glavnu ulogu igraju psihološki  efekti (povezani valjda s osjećajem ugode) koje takvo uživljavanje stvara i zbog kojih neočekivano velik broj  ljudi provodi neočekivano mnogo vremena u stanju savršene koncentracije na filmsko platno ili televizijski  ekran čijom svjetlošću bivaju privučeni poput noćnih leptira. I pritom se čini da je njihova privlačna snaga tim  veća što je prikazana slika svijeta ili bolje rečeno ljudskog društva više iskrivljena, što je više toga postavljeno  naglavce   i   ukoliko  sve   funkcionira   točno   suprotno   no   što   bi   trebalo   funkcionirati   u   nekim  normalnim,  razumnim okolnostima. Neki objašnjavaju kako je ovo uživljavanje izvrstan način za kompenzaciju mnogih  potisnutih želja i kanaliziranje svakojakih frustracija do kojih nužno dovodi suvremeni način života, pogotovo  onaj u velikim gradovima, pa jedan takav film, prema teorijama ovoga tipa, funkcionira gotovo kao neka vrsta  psihoterapije. A čudna je to neka psihoterapija, u kojoj barem na dva sata prestajemo biti ono što jesmo u  svakodnevnom životu i postajemo, kako bi oni rekli, sve ono što smo oduvijek željeli biti ­ gangsteri, ubojice,  bludnici, perverznjaci, okrutni snagatori, mafijaški bossovi ili neki slični moćnici, pri čemu stječemo iskustva  kakva je u običnom životu teško ili nemoguće steći (ubijanje, tučnjava, bludničenje i sl.). Jer takva je ljudska  priroda, svi smo mi u biti nekakve životinje, rođeni ubojice, no naša vrla kultura ili civilizacija uglavnom  uspijeva potisnuti te destruktivne impulse u čovjekovoj duši i držati ih pod kontrolom  I čini se da se gotovo sve društvene snage, vlastodršci, inteligencija, financijaši, uglavnom slažu oko ove stvari  i   blagoslivljaju  ovo  stvaranje  jedne  virtualne  realnosti,   negativa   one  realnosti  kakva   bi   trebala   biti,   koja  uključuje paralelni vrijednosni sustav, izvrnut na glavu. Misle valjda da je bolje na umjetan način stvoriti  rascjep  u  kolektivnoj svijesti, nego pustiti  da  dođe do nekontroliranog rascjepa u svijesti velikog mnoštva  pojedinaca; u ovom drugom slučaju bila bi to bolest koja se zbog ogromnih razmjera ne bi mogla adekvatno  tretirati   ­   nedostatni   bolnički  kapaciteti,   nedostatne  količine  čudotvornih  lijekova   protiv  depresije  čije  se  djelovanje  zasniva  na   inhibiciji  ulaska   serotonina  u   neurone  središnjeg  živčanog  sustava   i  činjenica  da  ti  čudotvorni lijekovi na žalost nekih, a na sreću mnogih, ne funkcioniraju na mentalnogeografskim duljinama  istočno od Greenwicha. 4

U tome bi se slučaju, dakako, otvorila neka neugodna pitanja o bolesti i zdravlju, došle bi u pitanje neke  etikete i neki odnosi, a svjetina bi možda shvatila da život u skladu sa svojom savješću bolje liječi sve te  rascjepe i ostale duhovne poremećaje od bilo kakve psihoterapije. Što bi to značilo za moćnike, bolje je i ne  pomišljati.  No, u  suprotnom su  nam  slučaju,  ako  se  ovakva  praksa   nastavi,  perspektive  kud  i  kamo  gore. Virtualna  stvarnost ima neku svoju unutrašnju dinamiku i vrlo se lako upliće u onu stvarnost koja nije virtualna (a koju  možemo nazvati "materijaliziranom stvarnošću"). Čini se da je na ovom primjeru moguće čak vrlo suptilno  pratiti   i   analizirati   onaj   čuveni   odnos   između   društvenog   bitka   i   društvene   svijesti   koji   nipošto   nije  jednosmjeran i uočiti razne njegove povratne veze. Napomenimo na ovom mjestu da poznata Marxova teza, o  društvenom bitku i društvenoj svijesti originalno i nije bila formulirana toliko apodiktično koliko su to kasnije  naglašavali njegovi epigoni i da bi možda primjerenija originalnoj zamisli od one stare formulacije bila ova  nova ­ Društveni bitak određuje društvenu svijest, a društvena svijest proizvodi društveni bitak. I  tako  naša   civilizacija  nastavlja  svoj  rizični  eksperiment  proizvodnje  društvenog  bitka   po  hollywoodskim  studijima, ne mareći za posljedice; u nekim krajnje ekstremnim situacijama stave natpis ­ For adults only, no  to dakako ništa ne mijenja. Mala i velika djeca gledaju, uče, kopiraju. Gledajući kako se njihovi idoli drogiraju  i sama se uče drogirati, gledajući kako njihovi idoli kradu i sama se uče krasti, gledajući kako njihovi idoli  ubijaju i sama se uče ubijati, gledajući kako njihovi idoli bludniče i sama se uče bludničiti, itd, itd. Nije mi baš jasno što pedagozi misle o ovoj vrsti obrazovanja, ne čujem baš da se nešto previše priča. Ako su i  oni uvjerenja da nekakva reakcija tu nije potrebna, da je sve to jedna fer i korektna igra, onda smo zaista  daleko  odmakli  na  putu  u  pakao.   Možda  je  to  razlog  što  se  danas   veliki  novac  vrti  jedino  oko  potpuno  bezvrijednih i društveno štetnih stvari. Onda me valjda ne bi trebalo čuditi što u opticaju gotovo da i nema sadržaja koji bi propagirali pozitivne  vrijednosti, konstruktivne ideje, projekte koji društvo vuku naprijed. Ne pratim baš previše TV program, ali mi  se čini da se pozitivne ideje i tu prezentiraju vrlo slabo, ili da se prezentiraju u nekim krajnje nezgodnim  terminima.  A  ovakve  kriminalno­akcione  destrukcije  ima  koliko  hoćeš.  Kao   da   ne  bi  mogli  svoje  udarne  termine  posvetiti   širenju   istina   o   ipak   postojećim  pozitivnim  pomacima   s   kojima   je   društvo   nedovoljno  upoznato.  Recimo,  jeste  li  znali  da  se  u Zagrebu uređuje  druga  zvjezdarnica,  znadete  li  uopće  da  postoji  ona  prva,  znadete li da će 11. kolovoza (1999) iz naših krajeva biti vidljiva gotovo potpuna pomrčina Sunca?  Znadete li da je nedavno proizveden kemijski element atomskog broja 118, znadete li uopće što je atomski broj  kemijskog elementa? Znadete li da je otkriven materijal koji pokazuje svojstvo supravodljivosti na temperaturi od 94K (­179oC)?  Znadete   li   kakve   bi   prednosti   donijela   primjena   supravodljivih   materijala   u   elektrotehnici   i   elektronici,  posebice onih koji imaju svojstvo visokotemperaturne supravodljivost? Znadete li da postoje besplatni operativni sustav i gomila besplatnih programa za osobna računala i da su bilo  kakvi novčani izdaci za bilo koju vrstu standardnog softvera potpuno izlišni? Znadete li da čovjek u svojoj duši uopće nije rođeni ubojica, jer je stvoren na sliku i priliku Božju, i da je cijela  ta   priča   o  čovjeku­životinji  ne  samo  uvreda  za   životinje,  već  i  zločinačka  doktrina  kojoj  je  cilj  uništenje  ljudskog dostojanstva, čovjekove slobode i instrumentalizacija pojedinca za ciljeve koje je smislio sam sotona. Znadete li da su ovakvi fimovi odraz težnje moćnika da svom dragom puku priušte zadovoljstvo da se barem  na dva sata s njima identificira, da barem na dva sata budemo upravo onakvi kakvi su oni ­ gangsteri, ubojice,  bludnici, perverznjaci, okrutni snagatori, mafijaški bossovi. I tako nas sad peče savjest i nemamo snage i hrabrosti da im pogledamo u oči i viknemo ­ Odlazi sotono! Jer  svi smo mi, u srcu, isti kao i oni. Pred svim tim teškim moralnim dilemama rezignirano ćemo odmahnuti  rukom i pokušati se prepustiti malom ali slatkom zadovoljstvu života u uvjerenju da kruha i igara ipak ima  dovoljno. Razmotrimo sada ono pitanje o interesu ljudi za ovakve filmove nešto konkretnije. Zašto bi takav film mogao  zanimati nas ovdje u Hrvatskoj? Pa i mi se već odavno gušimo u takvom smeću. I naše društvo pokazuje  ozbiljne simptome rasapa kakvoga propagira američka filmska produkcija. Srednja je škola recimo jedan vrlo  indikativan ambijent za verifikaciju ove tvrdnje i mislim da bi gotovo svaki srednjoškolski profesor s ovom  tvrdnjom složio.  Možda naši ljudi žele nešto sofisticirano, nekakav umjetnički dojam, možda im je proizvodnja stvarnosti u  režiji HTV­a, odnosno naših tiskanih ili internetskih medija nešto previše primitivno? Ne znam, no meni se čini  da je ipak bolje uživati  u  blagodatima koje nam se nude na stranicama hrvatskog državotvornog tiska ili u  emisijama proizvedenim u informativno­političkim redakcijama katedrale hrvatskog duha, nego se  pirjati u  američkom paklu Nikome ne pada na pamet da u Hrvatsku uvozi radioaktivni otpad iz američkih nuklearnih elektrana i da za to  još nešto i plati. No biznis s otpadom iz američkih filmskih studija cvjeta poput japanske trešnje, a izdaci u  5

dolarima dodatno opterećuju naš kronični deficit u razmjeni. Premda je, izgleda, otpad ove vrste puno opasniji,  i puno više truje duhovnu atmosferu ovih prostora od sveukupnog radioaktivnog otpada nastalog u stotinu  godina proučavanja i iskorištavanja fenomena atomske jezgre. Uostalom da društvena atmosfera nije otrovana,  problema sa radioaktivnim otpadom uopće ne bi bilo. Ne znam dokle  će trajati ovakvo  stanje.  Da  sam kojim slučajem optimist, možda bih ovaj tekst zaključio  konstatacijom   da   se   s   obzirom   na   vrtoglavo­progresivnu   prirodu   konzumnog,   monetarnog,   znanstveno­ tehnološkog,   medijsko­informativnog,   informatičkog,   komunikacijskog   i   svakog   drugog   ludila   virtualne  stvarnosti u kojoj živimo, može očekivati da će se ne samo ovaj film (on se uostalom i tako vrti puno, puno  kraće  od  jednog  ljeta),  već  cijeli  taj  kalup,   odnosno  žanr,   odnosno  sistem,  već  na  samom  početku  trećeg  tisućljeća naći tamo gdje mu je i mjesto ­ na smetlištu svjetske kulture i povijesti.

Zagreb, lipanj 1999.

6

O NIŠTAVILU I SLIČNIM IZMIŠLJOTINAMA  Stanko Andrić ­ Enciklopedija ništavila

Možda će se nekome učiniti čudnim da jedan neupućen čovjek, laik u svakom pogledu, piše nešto o jednoj  nadahnutoj, duboko refleksivnoj prozi kakva je Stankova Enciklopedija, prozi koja, premda opsegom nevelika,  sadržajem obuhvaća tolike širine i dubine pojmova, tema, izražajnih sredstava i tehnologija, da pred njenim  mnogodimenzionalnim volumenom ostajemo osupnuti.  Razlozi ovoga pisanja duboko su osobni, pa je i ovaj tekst osoban, namijenjen "internoj upotrebi". A to što ga  sada čitate posljedica je stjecaja stanovitih okolnosti i slučajnosti koje se uvijek poklope na najgori mogući  način. Dovoljno je pogledati samo sadržaj ove knjige (moram usput priznati da mi značenje nekih natuknica uopće  nije poznato) i letimice je prelistati, da bismo u njoj prepoznali djelo genija. Takvo vladanje jezikom, takav  stil,   takvu   kombinatoriku   izričaja   u   svim  mogućim  formama   ­   reminiscencija,   lirska   refleksija,   koncizni  znanstveni izvod, komentar, citat,... konačno i takvu učenost, nije lako sresti, u životu pogotovo. Uz sve to,  knjiga obilato ispunjava moj osobni zahtjev na književnost ­ da bude poučna, da nakon njezinog čitanja budeš  barem malo "pametniji" nego prije.  Tako dobra i učena knjiga za mene nije neko iznenađenje, Stanka poznajem još iz srednje škole i tako smo  nešto od njega i očekivali. No u knjizi ima i nečega što me čudi ili, da budem direktan nečega što mi se nimalo  ne sviđa i to je još jedan razlog ovoga pisanja, a bit će i njegova tema.  Već sam naslov  izaziva čuđenje  ­ Enciklopedija ništavila. Prva  mi se riječ jako sviđa, budi u  meni  lijepe  uspomene, sve  što  se  zove enciklopedija  ja sam  požudno  gutao,  a   na koncu sam  i  sam pokušao  pod  tim  imenom nešto napisati. No druga riječ je ništavilo. Što bi to moglo biti? Da to nije ono buržujsko smeće kojim  truju cijeli svijet? U razgovoru sa Stankom to se i potvrdilo, odnosno stekao sam takav dojam. "Kad malo  razmisliš, sve što je tu nabrojeno je ništa" (tako se barem sada sjećam njegovih riječi). Onda idu nekakve priče  od kojih se meni vrti u glavi. Pa da vidimo malo detaljnije što je to to ništa. Krećem po svom običaju od kraja prema početku, što je i ovdje vrlo prikladno.  Prva   je   natuknica   VRIJEME.   Koliko  sam   samo   vremena   potrošio   oko   tog   vremena.   Izračunaj   vrijeme  potrebno   da   kamion  proklizavajući   niz   strmu   padinu   brijega   stigne   do   njegovog  podnožja   uz   određene  koeficijente trenja guma sa tlom pri klizanju i kotrljanju... Kako dosegnuti onaj trenutak kad smo se svi skupa,  naši pajdaši, Ona i ja nasmijali nekoj (mojoj) upadici... To su ta teška pitanja s vremenom. Vrijeme ­ to je naravno duboka tajna, svako o vremenu nešto mudruje, književnici, filozofi, fizičari, ali na  nesreću među svim tim silnim teorijama stoje goleme provalije, pa svako od njih misli na nešto drugo. Fizičari,  koliko   sam   shvatio,   misle   na   jednu   dimenziju   četverodimenzionalne   (odnosno   jedanaestdimenzionalne)  Einsteinove mnogostrukosti koja je, premda ravnopravna onim "prostornim", ipak nešto specifično, jer se iz  razumljivih razloga (ponajprije psiholoških) obično gledaju nekakve vremenske evolucije dinamičkih sistema.  Bog zna što misle književnici. Pa ne misle valjda da je vrijeme tvar? I što je za njih tvar? Što bi netko tko se  bavi nekim konkretnim poslom (recimo djelatnik gradske čistioće) rekao kad bi mu netko počeo tvrditi da je ta  tvar   s   kojom  se  bakće  cijelo  vrijeme  zapravo  vrijeme?  I  kakve  bi  koristi  imao  od  takve  tvrdnje?  Kad  bi  fizičarima rekli da je i vrijeme tvar mislim da bi izludili, jer bi im se tada i ovako komplicirane teorije dodatno  zakomplicirale. Čini mi se da ljudi koji imaju malo više veze sa stvarnošću ako ništa drugo barem uspijevaju  bolje definirati neke pojmove. Evo još jedne rečenice iz teksta ­ "Golemo se vrijeme dosađuje i pokadšto mjestimice mjeri sama sebe." Ja bih  rekao da se strašno u životu dosađuje onaj tko je smislio ovu rečenicu. Moram   priznati   da   sam   i   sam   strahovito  mnogo  vremena  izgubio  u   sličnom  dosađivanju,   mudrovanju   i  razbijanju glave nad neuhvatljivim misterijem vremena, ali mi nikad nije pala na pamet ideja da je vrijeme  tvar, ili da je recimo vrijeme ništa (ono ništavilo iz naslova). U takvim filozofiranjima ja bih rekao sljedeće ­  Ne, vrijeme nije ništa, ono je ništa tek potencijalno, a bit će ništa kad ga se u­ništi. A to ne ide samo tako. I još nešto sa vremenom što mi zvuči bezvezno ­ "Čovjek je svijeća od vremena, kad dogori, kad ponestane  vremena, nema više čovjeka." Pa što će nam te besmislene igre riječima? Evo jedne druge (igre) ­ Psi, pa zar biste htjeli vječno živjeti? Pa crknite lijepo, fino u zapećku dogorite kao  7

kakva svijeća i mi smo onda fino s vrata skinuli jednog čovjeka viška, najvjerojatnije umirovljenika. Znadete  valjda tu priču s mirovinskim fondovima...  VENECIJA. Ovdje bih Stankovom lirskom opisu dodao jednu kratku primjedbu (fusnotu) ­ To je sjedište  bivše latinske republike čiji je glavni posao bio da maltretira i iskorištava naše jadne Dalmatince, Primorce,  Istrijance, a i druge narode po cijelom Sredozemlju (sjećate li se Velog Jože i drugih galijota?). I što bi Rusi  trebali filozofirati o tome da li postoji ili ne? Trebali su još u srednjem vijeku doći i pomoći svojoj slavenskoj  braći da taj mrski pojam zauvijek bude izbrisan sa zemljovida. Ne, ne, šalim se, nisam ipak tolika svinja, pa i oni imaju pravo na život. Rusi su trebali biti samo jamstvo  trajnog mira na istočnim obalama Jadrana (kakvo su uostalom i bili u drugoj polovici 20. stoljeća) i trebali su  imati ulogu nezavisnog promatrača pri plaćanju odštete za drvenu građu koju su ti lukavi Latini pokrali po  Velebitu, Mosoru ili Biokovu, kao i pri uzgoju mlade šume na njihovim goletima sve dok ne postane upravo  onakva kakva je bila prije negoli su ovi izvršili svoj ekološki zločin. UTROBA. Taj mi se pojam nekako gadi i najrađe bih ga preskočio. Tu mi je prva asocijacija svinjikolja, kad  jadnu zaklanu svinju objese gore na čiviluk, pa joj izvade crijeva, pa ih onda žene čiste i peru.  No tu se zaustavljam zbog pojma abortus. Zato što se nekako osjećam pozvanim da širim propagandu za  zaustavljanje toga besmislenog pokolja. Abortus kao nijekanje životvornosti utrobe...? Što je to? Za mene je to  formulacija   iz   domene   nekih   uzvišenih   filozofijskih   nadmudrivanja   koja   usput   uključuje   i   prešutno  opravdavnje  zločina  protiv  čovječanstva   koji  se  svakodnevno  odvija  na  Zemlji,  ako  se  ostavi  bez  nužnog  dodatka ­ Abortus je sotonska izmišljotina kojoj je cilj sprječavanje ekspanzije ljudske rase i uzdignuća ljudske  misli prema zvijezdama. Kad   sam   se   već   ovdje   zaustavio,   osvrnut   ću   se   na   još   jednu   stvar,   koja   ujedno   pokriva   i   natuknicu  TANATOLOGIJA. Malo niže tako piše ­ "Strašnog li kovčega..." Pa ako već nemamo snage da ugledamo  blago, prepustimo sadržaj kovčega grobarima, ili eventualno onima sa sudske medicine, koji uostalom za svoj  odvratni posao dobiju nekakve dodatke.  Čemu obraćati pažnju kad unutra ničega nema. Ako biste baš htjeli gledati evo jedne slike. Moj se Dida tetak  podiže u sanduku (kovčegu) i gleda, pipka oko sebe ­ Uh, ta mi gadura nije stavila ni jednu flašu. Onda ustaje,  izlazi na površinu i kreće nekamo, prema nebu valjda, i misli ­ Valjda ću usput naići na kakvu birtiju.  UMJETNOST. Ovu natuknicu zaobilazim. Kad bih rekao ono što uistinu mislim, svi bi graknuli ­ Gledajte tu  seljačinu, sirovinu, magarca, barbara,  budalu, kretena, luđaka...  Pa  zar bismo trebali pustiti svjetinu da u  blatnjavim cipelama šeće raskošnim hodnicima Louvrea?  Mislim da je o ovoj temi dovoljno toga rekao Trocki osvrćući se na djelo Marcela Prousta. TEOLOGIJU naravno ne zaobilazim, posebice kad se tu spominje Dostojevski. Kako bi o njemu mogli nešto  loše govoriti oni koji prije toga nisu nekoliko puta bili izvedeni na stratište? Mogu li oni shvatiti taj pakao  sumnje kroz koji je prošla naša Hosana? Pa što to tu uopće piše, moram čitati par puta ne bih li nešto malo  naslutio. Meni se čini da tome tekstu vlada logički kaos, pa ću u obranu Dostojevskog ću napisati sljedeće. Najprije ­ Bog je ljubav (a ne autoritet). Ako Boga nema, onda će nam dopuštati ili ne dopuštati, i mi ćemo ih  u sebi psovati i raditi po njihovom ako baš moramo, no vremenom će svatko shvatiti da uz određenu cijenu  zapravo ne moramo, i sve će biti dopušteno, nezavisno od toga jesu li nam dopustili ili nisu. Ali ako Boga ima,  onda po mome sudu nije potrebno dopuštati. Zar zaljubljena djevojka dopušta da je njezin dragi poljubi? Ako  dopušta znači da nije zaljubljena, da nema ljubavi. Tu je taj nejasni, magloviti Duh Sveti (nejasan kad ih je  tako malo iskusilo njegovu prisutnost) ­ kako bi se u iskrenoj ljubavi moglo uskraćivati, prigovarati, dopuštati,  uostalom kome, zar sebi samome, kad se radi o biću koje ne odvaja sebe od svijeta, ili barem od tebe, njega,  nas, vas njih, biću koje ne brine o sitnim udobnostima svoga ograničenog ja, (jer toga ja više niti nema) već  jednostavno voli. (Tako je nekako govorio Berdjajev, a vjerojatno i neki drugi.) Na koncu, Dostojevskijeva logička implikacija ekvivalentna je sljedećoj ­ Ako ništa nije dopušteno tada Bog  postoji. I tada se valjda ona Barthesova djeca odgajaju u ljubavi. Toliko o tim iskompliciranim očevidnostima. Problem ovdje očito nastaje zato što se u tekstu Bog shvaća kao autoritet, vanjska prisila, a on za mene, a  vjerujem ni za Dostojevskog to nije ­ da jest onda ga ne bih (bismo) smatrao (smatrali) dostojnim ovakve  pažnje. Ono što prisila uistinu jest, jest onaj drugi, sotona koji je i prisilna misao i prisilna radnja i bilo kakva  "vanjska" prisila koja (nužno) uništava čovjeka. Ima ovdje još nekih neobičnih formulacija. Prijestolje Božje koje baca tamnu sjenku u kojoj se ne vide paževi?  To je neko drugo kršćanstvo. Na koncu, ako ćemo, tako onda bismo mogli obratiti pažnju i na filozofiju koja  proizvodi maglu u kojoj se nikako ne može raspoznati Bog. Ja bih na kraju kao svaka stara komunjara koja iščekuje dolazak Kraljevstva Božjeg dodao: Ako Boga jako  8

ima onda će nam se desiti situacija u kojoj više nitko nikada nikome ništa neće dopuštati jer ćemo svi skupa  biti svjesni da je dobro ne zabraniti Bogu da ga bude. TANATOLOGIJA ­ vidi natuknicu UTROBA. STVARNOST ­ vidi NIŠTAVILO na kraju. U vezi sa negiranjem stvarnosti u slučaju Basara mislim da treba  naglasiti troje: (a) Basara je Srbin koji živi u Beogradu, (b) Basara je kršćanin pravoslavne vjeroispovjesti, (c)  Basara je vrlo duhovit čovjek. SEKS ­ o tome ću moći nešto više reći kad završim svoj Traktat o ljubavi. Zasad ukazujem na natuknicu  TEOLOGIJA i čudim se ­ zašto bi toliko toga bilo seks. Da je pornografija, to da. OKTOBARSKA  REVOLUCIJA  zaista   je  po  mom  mišljenju  najvažniji  događaj  XX  stoljeća.  No  da  li  je  uistinu trajala sedamdeset godina? To nikako ne bih htio potvrditi. Nekakvi mitovi ­ da, ali sama revolucija ­  ne. Moje je mišljenje da bismo mogli reći da je trajala do onog tragične večeri 21. I 1924. dakle nešto više od  šest godina. Jasno je da je nemoguće odrediti nekakav datum, točan trenutak kad se revolucionarna lokomotiva  nakon dugotrajnog kočenja konačno zaustavila, ovaj sam datum uzeo simbolički. Njezina deceleracija nije bila  jednolika da bi se tu štogod dalo izračunati.  Evo kako je to bilo. U jednom je vlaku koji je putovao u smjeru fronta (bijesnio je tada svjetski rat) izbila je  sveopća tučnjava. Za sve su bili krivi neki bundžije koji su glasno počeli postavljati smiješna pitanja ­ Zašto  bismo morali poginuti na frontu? Zašto bismo morali umrijeti od gladi? Okrenimo vlak u suprotnom smijeru.  Jedni su se poveli za njima, drugi su htjeli na front i tako su se drž­nedaj počeli mlatiti, izbacivati jedan  drugoga   kroz   prozore,   preko  ograda   na   platformi,  hrvali  su   se  gore  na   krovu.   Bundžije  su   nagrnuli  na  lokomotivu, promijenili mašinovođe, no ovi su opet nastavili u istom smjeru, a tučnjava nije prestala. Bundžije  su  nešto  kasnije  ponovno  nagrnuli  na  lokomotivu,  pobacali  one  mašinovođe  dolje,  a   za  nove  mašinovođe  stavili  one  među  sobom  koji  su   bili  najgrlatiji,   koji  su   najžešče  zagovarali   promjenu  smjera.   Oni  su   na  lokomotivi istaknuli crvenu zastavu i jednim neobičnim manevrom na nekoj bjeloruskoj stanici zaista okrenuli  vlak u suprotnom smjeru. Vlak se počeo udaljavati od fronta, no tučnjava opet nije prestala jer su neki taj čin  protumačili kao izdaju. Tako su nastali neki novi bundžije koji su silom htjeli na lokomotivu, promijeniti one  nove mašinovođe, no to im nije pošlo za rukom. I tako su se putnici po vagonima mlatili, izbacivali jedan  drugoga kroz prozore, preko ograda na platformi, hrvali su se gore na krovu. Onda je (neočekivano?) tučnjava izbila i na lokomotivi. Mašinovođe su se počeli mlatiti i bacati jedan drugog  pod točkove. Nisu se mogli dogovoriti u kojem bi smjeru i kojom brzinom trebalo voziti, kako nabaviti ugljen  kojega na tenderu gotovo više da i nije bilo, te općenito kako uvesti red po vagonima. Veliki se vođa teško se  razbolio, a doskora je i umro. Drugog čovjeka baš nekako i nisu voljeli, znali su za njegove svađe s Velikim  vođom, a i u Testamentu je bilo nekakvih primjedbi, pa su ga uspjeli onemogućiti. U toj je gunguli, gore na  lokomotivi,  poluga   je  kočnice  dolazila   čas   u   jednu,   čas   u   drugu   ruku   koja   ju   je  gurala   vamo  ili  tamo,  lokomotiva je čas kočila čas ubrzavala, ljudi u vagonima su se krompirali sad ovamo sad onamo, i dalje se  tukli, izlijetali van, padali pod točkove. Vlak se konačno zaustavio kad je ponestalo pare u kotlu. Sve se tako  zaustavilo, čak i tuča po vagonima. Neki od onih na lokomotivi su konstatirali ­ Naša je revolucija pobijedila i  mi smo propali.  Onda su oni koji su ostali gore na lokomotivi otišli negdje kupiti ugljen (pa nećemo valjda stajati?) (za zlato  koje  su  prethodno opljačkali  od putnika  u  vagonima),  zatim su   naložili  kotao i  krenuli  nekamo  Usput su  nastavili bacati pod točkove i one s lokomotive, i one iz vagona. Kud su krenuli ­ naprijed ili nazad? Oni sami tvrdili su da je ovaj smjer zapravo naprijed kao što je onaj smjer malo prije bio naprijed, dok je onaj  još prije bio nazad. Buržoazija je tvrdila da je onaj smjer najprije bio naprijed, dok je onaj malo prije isto kao i ovaj sad uistinu  nazad. Drugi čovjek je tvrdio da je onaj smjer malo prije bio uistinu naprijed, da je ovo sada uistinu nazad, a da je  ono najprije bilo pogotovo nazad. Tu postoji točno 23 = 8 mogućnosti, no onih preostalih pet nitko dosada još nije previše ozbiljno razmatrao pa  neću ni ja. Vi sad sami izaberite jedno od tih osam. Evo moga komentara. Ono što se događalo na početku, već od februara bio je nervni slom jednog društva  iscrpljenog glađu, bolešću i neimaštinom, eksplozija gnijeva, ruski neumjerena reakcija na kontradikcije koje je  stvarao  tadašnji  evropski  imperijalizam,  kao  i  na  apsurd  svjetskog  pokolja  koji  je  proizašao  kao  njegova  neposredna   posljedica   ("Nećemo   u   rat   protiv   njemačkog   proletarijata,   već   protiv   naših   kapitalističkih  ministara". "Sva vlast ­ sovjetima"). Taj stampedo očajnika boljševici su uspjeli kanalizirati u smjeru koji je  njima odgovarao, zato što su zaista obećali nešto što je narodima na onom prostoru bilo nužno ­ mir, zemlja i  drukčija   vlast.   Mislim   da   tada   (1917.)   neumjereni   nisu   toliko   bili   planovi   vođa   RSDRP(b)   koliko   je  9

neumjerena   bila   društvena   stihija,   nevrijeme   koje   je   zahvatilo   Rusko   društvo;   ta   je   neumjerenost,  megalomanija i inače posljedica teških nervnih lomova. Mogu reći da se slažem s mišljenjem Trockoga da je revolucija prestala onda kad je ponestalo energije kaosa  koja je bila pogonska snaga crvene lokomotive, kad je nestalo hitrine u kaotičnom gibanju materijalnih čestica,  zbog čega je oslabio pritisak u kotlu; kad je sva ona ljudska stihija nabijena isprva i nečim božanskim i nečim  demonskim  jednostavno  protutnjala   ruskom  zemljom  i  nestala  u   nekakvim  daljinama  ostavljajući  iza  sebe  pustoš i mrtvilo. Slikovito, riječnikom fizičara mogli bismo reći da je Oktobarska revolucija bila jedan fazni prijelaz u jednom i  inače kaotičnom dinamičkom sistemu zvanom čovječanstvo, koji se ipak dogodio lokalno, koji je zbog većeg  broja okolnosti zbio neočekivanom žestinom, i koji je, kako to obično i biva, trajao vrlo kratko. Trocki je  teorijski razmatrao metode kako da se vrijeme samog prijelaza produži ne bi li se tako dospjelo u tzv. "fazu  višeg reda", no zasad se mora priznati da su svi pokušaji čak i na teorijskom nivou ostali bez rezultata. Ono što se događalo kasnije sa revolucijom nema nikakve veze, to je termidorijanska reakcija, najtrivijalnija  kontrarevolucija, izdaja revolucionarnih principa, idejni i moralni rasap koji je iznjedrio najgoru sotonokraciju  koja je ikada zaživjela na zemaljskoj kugli.  Zar  smo nakon svega zbilja vraćeni na polazišnu točku?  A što je s tim bibliotekama namijenjem širokim  narodnim  masama   koje  na   nesreću   ne  služe   ničemu  jer   su   se   buržuji,   odnosno  "socijalistički"  birokrati  pobrinuli da te mase ostave nepismenima i nesposobnima da misle svojom glavom? Evo još nekih rečenica iz teksta.  Zar nam preostaje išta osim tupe rezignacija? A što bi drugo članovi vlade preporučili bijesnim metalcima koji  im se deru pod prozorom? Kako izreći prazninu? Mislim da sam tu prazninu ili ništavilo (ta praznina ovdje upravo je ono ništavilo tamo)  izrekao na kraju ovog teksta.  Neumjeren projekt osuđen na neuspjeh? Da, pa prestanite već jednom. Moram priznati da sam se razbjesnio kad sam pročitao ovu priču, pa sam možda i sam ispao neumjeren.  Ali što bi tek rekao Lav Davidovič? NIŠTAVILO, NOVAC ­ vidi NIŠTAVILO na kraju. MESIJA ­ sjajna natuknica, to je ono što nam treba. Uvijek sam iščekivao propast svijeta, pisao sam dosta o tome i pitao se ­ ime li ikoga čijom bi se zaslugom  svijet ipak mogao spasiti. Hoće li preživjeli ipak na kraju, na mjestu svoje bijedne selendre ugledati Novi  Jeruzalem smješten na sastavu dvaju sibirskih rijeka (Birobidžan?), obasjan svjetlošću božanskom, napučen  dušama  palih  pravednika?  Već  sam  pomalo  počeo  gubiti  nadu.   No,  onda  sam  upoznao  Stanka   i  duboko  odahnuo ­ Ecce Homo. No odmah mi je bilo čudno što njega toliko zanimaju te književne tričarije ­ Kako to da  se u slobodno vrijeme ne bavi konstruiranjem svemirskih brodova koji bi letjeli brzinama bliskim svjetlosnoj ili  barem astronomijom ili višom matematikom? Kad je u srednjoj školi izabrao nekakav humanistički smjer (usmjereno obrazovanje) posve sam se razočarao.  Pa što mu je? Što se to događa? Kako to da čovjek u kojeg su uprte oči cijelog svijeta jednostavno odbacuje  oružje i odlazi s fronta na kojem se bije odlučna bitka za sreću i prosperitet čovječanstva? Ta mi je njegova  odluka ostala neshvatljivom  sve  do  trenutka  kad  su  me samog zaskočili na  mom  položaju na  prvoj  crti  i  odvezli u ludnicu. Ništa mi tada nije bilo jasno ­ pa što se to dogodilo, neprijatelja nije bilo ni od korova, bit će  da se radi o kakvoj izdaji. Onda sam se sjetio Stanka i ostao (još jednom) osupnut njegovom genijalnošću ­ Pa  on je sve to znao još u srednjoj školi! Tako je Stanko u mojim očima ponovno postao Mesija. Kasnije sam  čitao neke njegove tekstove, a sad eto čitam i Enciklopediju i opet sam počeo vrtiti glavom. Da li je Stanko Andrić Mesija? Da je pozvan, nesumljivo, svi su pozvani. Da se odazvao, nesumljivo, ima ih  koji se odazovu. Odazvao se, krenuo, no bilo je tu značajnih desnih kolebanja koja su ga povela u krivom  smjeru. Zapravo, što se Enciklopedije tiče tu više ne može biti govora samo o kolebanju. To vam ispadne kao  da je Isus Krist nakon dugotrajnog obrazovanja postao pismoznanac. A dovoljno bi mu bilo samo malo, sve su  predispozicije, (kako uostalom i on sam tvrdi) tu. Ne znam kakve vi imate informacije, ali ja sam čuo da je po  standardnoj proceduri za dobivanje diplome Nebeske Akademije potrebno učiniti tri koraka: 1)   Očistiti   svoj   kompjuter   od   zloduha   komercijalnog   softvera   ­   (makni   tu   '95­icu,   imaš   lijepi   LINUX,  XFREE86, Star office, itd...) 2) Očistiti svoj um od zloduha lažnog i ispraznog znanja.  3) Očistiti svoje srce od zloduha sveopćeg ravnodušja, raskalašenosti i nemorala. Meni se čini da bi u njegovom slučaju sve to išlo vrlo brzo i lako i da bi se sve to stiglo do nove 2000. Nakon  toga mogao bi stati na čelo Crvene Garde i svi bismo skupa mogli krenuti u osvajanje Globusa. Druga je  varijanta da ga posadimo na magarca i provedemo kroz Jeruzalem uz radosno klicanje i uzvike Hosana. On bi  on bi usput  liječio  bolesne,  vraćao dar  govora, vid, sluh, njuh, dijelio najsavršenije  proteze ­ zamijene za  10

izgubljene ruke, noge, glave, koje se, ugrađene, ponašaju baš kao  i  originali. Dakako,  liječio  bi sve vrste  strahova, manija depresija, poremećaja ličnosti, kao i sve varijante posttraumatskog stresnog sindroma (doveli  bismo  cijelu  ekipu  iz  Vrapča).   I  onda bismo  nakon  nekoliko  dana sveopćeg  veselja  proglasili Kraljevstvo  Božje ovdje na Zemlji, jasno u slučaju da se ljudi u međuvremenu ne predomisle i odluče da ga razapnu na  križ. Ne, nije ovo zafrkancija, pa ja cijelo vrijeme nastojim pripraviti put Gospodinu, poravniti mu staze (uvjeren  sam da su svi pozvani da budu glas koji viče u pustinji, pa da sam dakle čak i ja pozvan). Mislim da svi koji  me poznaju mogu posvjedočiti da sam se uvijek borio i radio na tome da se svaka dolina ispuni, a brdo slegne,  (dođite u naše Brdo pa ćemo vam sve pokazati), da sam uvijek uistinu vatreno zagovarao uravnilovku (u školi  sam uvijek bio uvjeren da ljudi dobivaju loše ocjene ne zbog neznanja nego zbog nepravde) i da sam se uvijek  čvrsto nadao da će svaka duša jednom doživjeti svoje spasenje u Bogu. To što sve ovo doista zvuči kao zafrkancija posljedica je tužne i teške svjetske situacije, našeg pada, ostruge  koja buja u našim dušama. (Što uostalom danas ne izgleda kao zafrkancija, odnosno, takvim se ne shvaća?  Ima li danas ičega ozbiljnog? Trebam li riječ ozbiljan ipak staviti u navodne znake?) Pošto sam dosad već po svom običaju pretjerao sa zanovjetanjem i kritiziranjem, a i u strahu da se ovo gore  ipak ne shvati pogrešno, na ovome ću mjestu posve eksplicitno pohvaliti Stankovu samosvijest dok promatra  sebe kako sjedi “na prijestolju visoku, uzvišenu”. Meni se čini da takva misao uopće nije izraz nekakvog  egoizma, megalomanije, častohleplja, samoljublja, bolesne maštovitosti,... i da uopće nije bogohulna; dapače  mislim da je misao “Ja sam Bog” nešto najgenijalnije što bi čovjeku moglo pasti na pamet, dakako uz uvjet da  je taj čovjek svjestan što pojam Bog uistinu znači (a takvih ljudi ima; uvjeren sam recima da je Hallag bio  nepravedno osuđen i smaknut). Kod Stanka doduše stoji onaj detalj “bijah mračan” koji pomalo zamračuje sjaj  i uzvišenost ove slike, no već i ovakva, taj je slika jasan dokaz Stankovog mesijanstva. Šteta što taj moment u  ovoj knjizi nije jače istaknut (zapravo se čini da ga drugdje uopće nema). Mislim da sam u životu upoznao dva potencijalna Mesije, no nekako mi se čini da su i jedan i drugi na neki  način skrenuli s puta (jednim drugim riječnikom ­ skrenuli sa linije). Ne znam hoće li se ipak vratiti (na liniju),  vrijeme im ističe. Zasigurno tih potencijalnih Mesija ima još, ja uostalom slabo poznajem ljude, no koliko  vidim, stvar sa Mesijom zasad stoji jako slabo. LUDILO. Ovo što ovdje piše uistinu je neobično. Zašto bismo o ludilu razmišljali sa simpatijama? Što se pod  tim pojmom uopće podrazumijeva? Opet valjda filozofi misle jedno, književnici drugo, doktori treće, a luđaci  četvrto. Što se tiče ovog četvrtog, nimalo nije simpatično ne spavati mjesec dana, cijelo se vrijeme tresti i na  kraju dospjeti u ludnicu. A što se tiče užitaka liječenja ­ iskusite ih, otiđite na kraj grada. A zar se može uživati  u petom ili šestom krugu pakla? Netko zaista potpuno lud mogao bi doista slavodobitno uživati zbog činjenice  da   postoje  još   sedmi,  osmi  i  deveti.  Netko  bi   pak   mogao  uživati   u   uzgoju   šampinjona  u   svom  noćnom  ormariću.   Ljudi  koje  poznajem  nisu  uživali  oni  su   jednostavno  gutali  žilete  (trenutak  neopreza  nekog  od  nadležnih) ili štogod drugo zgodno, pri ruci, lupali glavom o pod, derali se, plakali cijelo vrijeme u nekom od  tamnih kutaka, očajnički molili svoje roditelje ili rodbinu da ih odande izvuku, ili su jednostavno hodali od  jednog kraja hodnika do drugog, pogleda uperenog u nebeske visine, dok im je misao valjda bludjela negdje  jako, jako daleko od cijelog ovog cirkusa od današnje svjetske situacije. Možda postoji i neko bolje ludilo i  neka bolja ludnica, ali to nije za nas. I zašto bi oni koji to nisu preživjeli silom htjeli da budu pacijenti? Zar se samo u ludnici smije biti iskren? Evo  u vezi s tim jedne moje lude vizije ­ Crni Čovjek dolazi i uvjerava čovjeka ­ ti si bolestan, ti si bolestan. A ja  sam doktor. Prepusti se fino meni i sve će biti OK.  Treba primjetiti da je ludilo u jakoj vezi sa NIŠTAVILOM ­ vidi na kraju.  HEGEL ­ Ne znam što se ovom pričom hoće reći. Možda se hoće reći da je parcijalno znanje lažno i da takav  lažljivac (neki kažu da je to bio Tales) mora izazvati podsmjeh svjetine. No mislim da s tim Hegelovim Umom  ili Laplaceovim demonom stvar stoji prilično loše, današnja je fizika tako jako potkopala njegovu poziciju da  se općenito uzima da on ni ne postoji (ako i postoji onda je on nešto puno, puno kompleksnije pa vjerojatno niti  nije demon). ESHATOLOGIJA ­ Zašto bi bilo tragično postići cilj? Meni je puno tragičnije kad ne postignem cilj. Ono što  slijedi moglo bi se, mislim, izraziti i puno jednostavnije. BROJ ­ Tvrdnja da je matematika tautologija za mene zvuči previše ozbiljno. Da sam takvo što čuo kad sam  bio osmoškolac ili srednjoškolac vjerojatno bih se uplašio (toga tajanstvenog, nekako zloslutnog pojma, samog  zvuka  koji on stvara  u ušima i pameti), pa  se ne  bih  previše  s njome baktao. Ja  bih rekao ­  matematika  zabavna. No svakako treba imati u vidu da postoji i smeće od matematike koje prodaju po raznim školama; a  11

da li je to tautologija ili ne ja ne znam niti imam vremena o tome razbijati glavu (premda bi nekome zbog toga  možda zaista trebalo razbiti glavu). NIŠTAVILO ostavljam za kraj, kao zaključak. Što je to ništavilo, što je to ništa? Stanko je o tom pojmu  mogao napisati i nešto više. U razgovoru kaže ponovimo to ­ Sve što tu piše je ništavilo.  A   evo   što   bih   ja   rekao   ­   To   ništavilo   jednostavno   je   iznos   kojega   suvremena   buržoazija   i   preostala  "socijalistička" birokracija isplaćuje radnim masama kao plaću, odnosno nagradu za njihov rad. I to je sve. Pa  da bi nekako argumentirali taj svoj čin (jednostavno da bi se opravdali) oni su lijepo od toga ništavila napravili  velike teorije, uzdignuli su ništa, tu prazninu u našim novčanicima, našim srcima i našim dušama skroz gore,  čak do dubokog metafizičkog principa oko kojega se već gotovo cijelo ovo stoljeće lome koplja i britke misli  najumnijih  glava.   Oni   pak   malo  profinjeniji  o   ništavilu   su   počeli  pisati   umjetnička   djela.   Kao   da   nema  pametnijeg posla. Ima, ima, ali kad bi se prihvatili tih poslova cijeli bi se sistem srušio kao kula od karata.  A ovako lijepo oni, buržuji, zapravo ne buržuji, krivo koristim taj termin cijelo vrijeme, zapravo ti Crni Ljudi,  iza ograda svojih raskošnih dvoraca zadovoljno trljaju ruke zbog jako niskih, zapravo nikakvih cijena radne  snage na tržištu, a  prema tome i izuzetno visokih dividendi odnosno profita koje izvlače na osnovi svojih  transakcija na fiktivnom tržištu fiktivnog kapitala. A usput se i smiju grohotom, jer zaista je smiješno da se  tim  budalama  ništavilo  može  čak  i  prodavati.  A  takav  je  biznis  najisplativija,  isplativiji  i  od  proizvodnje  apsolutno čistog zraka koji se skuplja negdje u netaknutim divljinama Himalaja ili Anda i pakira u limenke ili  kakvu drugu ambalažu pod atmosferskim ili povišenim tlakom. Ovdje izostaju ne samo troškovi pakiranja već  i troškovi otpreme kao i uobičajena trgovačka marža. Tako ispada da je ništavilo najsavršeniji proizvod kapitalističke privrede, zapravo ne samo proizvod, već i  sredstvo  plaćanja,   stanje  duha,   ideologija,   filozofija,   način  života,   common  sense...   ukratko   nešto  što   tu  privredu i to društvo prožima u potpunosti. To dakako vrijedi i za ono "socijalističko", još i više vrijedi. Ništavilo je odraz jedne bezbožne civilizacije, palog svijeta koji uporno ubija Boga u nama, a civilizacija,  država, narod, duša, srce, filozofija, književnost, fizika, metafizika, vjera i sve ostalo u kojima je Bog mrtav, u  kojima Boga nema, je prazna, sablasno prazna ili da ovu sintagmu malo okrenem, puna je sablasti, Crnih  Ljudi koji ne daju živjeti onima koji s njima ne žele sklopiti pakt i biti kao i oni. I zbilja, gdje nema Boga, a to  znači gdje nema ljubavi, istine, pravde, poštenja, smjernosti, solidarnost, hrabrosti, viteštva, časti,... postoje  samo propadljiva phaenomena u neprekidnim metamorfozama. Pa ako vam se to sviđa, OK, ali onda mene  pustite na miru, nemojte mi trubiti na ulici i psovati me dok prelazim cestu. Kako sam već rekao na početku, ja o filozofiji nemam pojma, no ako je predmet dosljednog strukturalizma  samo "opreka svoje opreke", i ako može postojati samo ono što može ne postojati,... onda se moram zapitati ­  Šta ti ljudi rade? Valjda zatvoreni u svoje laboratorije pod povećalom promatraju mikrobe koji se međusobno  tamane, i usput listaju Crnu kroniku u Večernjaku, pa onda i iz svega toga skupa izvlače duboke zaključke o  propadljivosti svega što može postojati. Za mene se to zove izdaja naših ideala. Pa dokle ćemo razbijati glavu s tim postoji li ono što stoji predamnom, ili ono što sam vidio prije godinu dana?  Postoji li ova Goranka koja sada stoji predamnom? Budu li ljudi oko nje previše zaokupljeni tom velemudrom  dilemom, za godinu je dana uistinu više neće biti. (Pa što onda?) Mislim da jedan Mesija nikada ne bi napisao neke rečenice koje su u ovoj knjizi napisane. Mesija je poslan da  "radosnu vijest donese ubogima, da iscijeli srca slomljena, da zarobljenima navijesti slobodu i oslobođenje  sužnjevima, da najavi godinu milosti Jahvine i dan odmazde Boga našega, da utješi ožalošćene na Sionu, da im  da   vijenac   umjesto   pepela,   ulje   radosti   umjesto   ruha   žalosti,   pjesmu   zahvalnicu   umjesto   Enciklopedije  ništavila". Jasno je da posao Mesije nije nimalo lagan i da će te zasigurno stajati glave, ali zato si Mesija. Nekako mi se čini da je Stankov svjetonazor pomalo difuzan, zamagljen šarenim lažama suvremenog svijeta.  Dobro,   vi  ćete  se  smijati  "jasnim  pogledima"  Lava   Davidoviča,   ali   čemu  negirati   stvarnost,   odnosno  na  stvarnost odmahivati rukom. Stanko se ponekad znade staviti u poziciju duha koji lebdi nad vodama i pritom  se prilično, bar mi se tako čini, dosađuje, jer sve je tautologija sve je tu pred nama u toj vodi (blatu po nekim  drugim mitovima) i nema ničega novog pod Suncem. Iz takve se perspektive niti ne može pisati o nečemu  drugom osim o ništavilu i sličnim izmišljotinama. Za mene je to vrlo čudna pozicija. Ako su se i suvremena  filozofija i/ili književnost stavile u takvu poziciju onda hvala lijepo, onda zbilja ne trebaju postojati. Dobro, možda je sve to zbog nekakvog umjetničkog doživljaja, možda je zaista na koncu čak i gušenje svinje u  hermetički zatvorenom kovčegu umjetnički čin. Ako je tako, onda se ispričavam svima koji ovaj tekst čitaju; ja  sam naime umjetnički apsolutno netalentiran i nesposoban i da zapazim, a kamoli da uživam u lijepom (tu bih  riječ rado stavio pod navodnike, ali neka bude ovako) možda zato što u životu nisam navikao na lijepe stvari  niti sam za njih imao nekog interesa. Uvijek su me naime puno više zaokupljali nekakvi podzemni svjetovi,  tuga, bijeda, bolest, smrt, i iz nekih neobičnih razloga radije sam plakao s onima koji plaču, nego se smijao s  onima koji se smiju ili se zabavljao s onima koji se zabavljaju ili se dosađivao s onima koji se dosađuju. To je,  12

čini se, najvažniji razlog zbog kojeg je ovaj tekst promašen. Stanko kaže da  je njegova  knjiga besmislena  (?!). Ja ću još jednom  ponoviti da  se  radi o  jednoj izuzetno  interesantnoj, nadahnutoj i poučnoj knjizi koja zaslužuje puno suptilniju i konstruktivniju kritiku od ove moje  pseudomarksističke besmislice. I dakako ne samo kritiku, već i svekoliku pažnju i pohvalu. Kad bih pisao o  svim  onim  stvarima   s   kojima   se   slažem,   koje  odobravam   i   podržavam   ili   pak   onima   koje  mi   se   čine  zanimljivim i/ili intrigantnim, o stilskim i izražajnim kvalitetama da se i ne govori, tada bi ovaj tekst bio puno  dulji.

Zagreb, siječanj 1999.

13

CLARKEOVA ODISEJA A POSTERIORI Arthur C. Clarke ­ Odiseja u svemiru 2001.

U  svojoj  91.   godini  života,   19.   ožujka  2008.   životnu  je  pozornicu  napustio  slavni  britanski  književnik  i  istraživač, bard znanstvene fantastike 20. stoljeća, Arthur C. Clarke. Čini mi se da je barem tim povodom  potrebno reći nešto više o njegovom djelu, osobito o njegovom najboljem romanu, Odiseji u svemiru 2001. koji  ove godine navršava svoju 40. obljetnicu, tim prije što mu se u nekakvoj "književnoj javnosti", osobito ovoj  našoj, po mome mišljenju ne poklanja dovoljno pažnje, te što je i inače unutar korpusa "oficijelne književnosti"  žanr   znanstvene  fantastike  poprilično  marginaliziran.   Možda   ovakvu  situaciju  uvjetuje  činjenica  da   je  za  pisanje i prosuđivanje djela ove vrste potrebno određeno "tehničko znanje" koje književnim profesionalcima  obično nedostaje, dok se s druge strane kod prirodoslovne ili tehničke inteligencije, po prirodi stvari, zamjećuje  manjak  književnih  (spisateljskih)  vještina  i  ambicija.   Ova   je  okolnost  zacijelo  i  razlog  što  zaista   uspjelih  znanstveno­fantastičnih djela ima relativno malo (premda neke "podvrste" ovoga žanra ne pretpostavljaju neku  veću tehničku upućenost). No u slučaju ličnosti i djela Arthura Clarkea ovako nešto sigurno ne vrijedi. Jer  Clarke je  književnik par  exellance,  majstor i jezika  i stila i atmosfere,  što zajedno s njegovom tehničkom  upućenošću ­ studirao  je matematiku i fiziku na Londonskom King's  Collegeu, dugo  je vremena radio na  području telekomunikacija, gdje se istakao nekim svojim idejama, a godinama je bio i predsjednik Britanskog  interplanetarnog   društva   ­   čini   izvrsnu   kvalifikaciju   za   pisanje   uvjerljive   znanstvene   fantastike   visoke  književne  vrijednosti.  Clarke  je  autor   brojnih  znanstveno­fantastičnih  romana  i  pripovijedaka,   od  kojih  su  najpoznatiji Kraj djetinjstva, Grad i zvijezde, Sastanak s Ramom, Kolijevka, Zvijezda, Božji čekić, Svjetlost  drugih dana, te romani iz ciklusa "Odiseja" ­ Odiseja u svemiru 2001, Druga odiseja 2010, Treća odiseja  2061, Konačna odiseja 3001. Omiljena tema mu je čovjekov susret s vanzemaljskim civilizacijama. Roman  Odiseja u svemiru 2001. nastao je usporedo sa snimanjem istoimenog filma, od čije nas premijere također  dijeli 40 godina, a Clarke je, kao jedan od scenarista filma, u njega uključio i neke od pripovijedaka (odnosno  dijelove pripovijedaka) koje je napisao ranije. Recimo još da je Clarke napisao i brojna znanstveno­popularna  djela, kao i nekoliko knjiga koje se odnose na tzv. "rubna područja znanosti" čijim se proučavanjem također  bavio  vrlo  intenzivno,  od  kojih  su   najpoznatije  "Misterije  svijeta"   i  "Svijet  zagonetnih  sila"   (napisane  u  koautorstvu) po kojima je BBC snimio televizijske serije. Moj prvi susret  s  Clarkeovom Odisejom zbio se  vrlo davno, vjerojatno  krajem sedamdesetih ili  početkom  osamdesetih godina prošlog stoljeća, kad je jednom prilikom filmska verzija Odiseje u režiji Stanleya Kubricka  bila prikazana na našoj televiziji. Dojam koji je film na mene ostavio bio je prilično blijed, jer gotovo i nisam  shvatio njegovu radnju (možda sam tada još bio premalen za to), a sigurno me prilično iživcirala ona ozbiljna  glazba (ističu se kompozicije Johanna ml. i Richarda Straussa) koja dominira tijekom čitavog trajanja filma,  kao i činjenica da se prvi dijalog vodi tek u njegovoj 25­toj minuti. No već sam onda osjetio da tu "nečega  ima", premda to "nešto" nisam uspio identificirati. Onda mi je malo kasnije, negdje na početku srednje škole pod ruku došla istoimena knjiga. Dojam nakon  njezinog čitanja bio je posve suprotan, odmah mi je bilo jasno da se radi o najboljem znanstveno­fantastičnom  romanu  s  kojim sam  se  dotad  susreo,  premda  moram  priznati  da  od znanstvene  fantastike  do  tada   nisam  pročitao bogzna što ­ svega nekoliko brojeva Vjesnikovog časopisa za znanstvenu fantastiku Sirijus, nekoliko  "SF­almanaha" koje je izdavao beogradski znanstveno­popularni mjesečnik "Galaksija" (odnosno BIGZ), te  znanstveno­fantastične priče koje su bile objavljivane u samoj "Galaksiji", koju sam tada već pratio prilično  redovito. No od svega pročitanog svidio mi se jedino roman Michaela Crichtona Andromedin soj, po kojemu je  bio snimljen vrlo uspjeli film koji sam također imao prilike vidjeti u to vrijeme2. Sve drugo bilo je po mome  mišljenju literarno smeće.  Kasnije sam još nekoliko puta vidio film i pročitao knjigu. Moje se mišljenje o filmu prilično promijenilo i  mogu reći da ga danas smatram vrlo uspjelim filmskih ostvarenjem, premda mu pronalazim i neke zamjerke  koje donekle kvare ukupni dojam. No, ukoričena verzija romana po mome je osobnom sudu znatno bolja, i  premda sam u međuvremenu ipak pročitao i neke vrlo hvaljene znanstveno­fantastične naslove, moja je ocjena  (a s tim se slažu i mnogi znalci) da je uz dužno poštovanje djela i Stanislava Lema i Philipa K. Dicka i Isaaca  Asimova,   Clarkeova   Odiseja   ipak   najbolji   znanstveno­fantastični   roman   koji   je   ikada   napisan,   a   da  istovremeno  spada   i  u   sam  vrh  svjetske  književnosti  uopće.   Ovdje  treba   reći  da   zahvaljujući  Clarkeovoj  2 Ovaj je autor planetarnu popularnost stekao svojim romanom Jurski park iz 1990. godine, po kojemu je tri  godine kasnije snimljen film u režiji Stievena Spielberga. 14

intelektualnoj "širini" Odiseja ne ostaje potpuno na području znanstvene fantastike, tu se javljaju i elementi  "filozofskog" romana s mnoštvom ideja koje se tiču našeg svjetonazora i temeljnih pitanja našeg postojanja, u  igru  ulaze  i  neke  etičke  dileme  (koje  do  sloma  mogu  dovesti  ne  samo  umjetnu  inteligenciju),  a   u  jednom  trenutku radnja nas dovodi do gotovo čisto "kriminalističkog" zapleta. Inače, ono što je mene osobno oduvijek  fasciniralo u Clarkeovom pisanju izobilje je "tehničkih detalja" kojima nas zasipava gotovo neprekidno, pri  čemu  se  stječe  dojam da  je  pisac  jedan  univerzalni  genij  čiji  interes  obuhvaća  najširi  spektar   znanstvenih  disciplina  ­ od sociologije  i  psihologije  s  jedne,  od  astrofizike  i  kozmologije  s  druge  strane. Primjerice,  u  ukoričenoj verziji Odiseje može se naći opis konstrukcije i pogona svemirskog broda (nazvanog "Otkriće", eng.  "Discovery")   koji   peteročlanu   posadu   može   odvesti   u   Saturnovu   orbitu,   zatim   priča   o   brodskom  kompjuterskom   sustavu   (nazvanom   HAL   9000)   zajedno   sa   svojevrsnom   kronologijom   razvoja   umjetne  inteligencije (dakako ekstrapoliranom u budućnost), zatim "tehnički detalji" manevriranja brodom pri prolasku  pokraj Jupitera i ulasku u orbite oko Saturna i njegovog satelita Japeta, a tu su i opisi "krajolika" Mjeseca,  Jupitera i nekih njegovih satelita, te Saturna i Japeta; zatim pojedinosti svakodnevice života na svemirskom  brodu, u uvjetima slabog gravitacijskog polja (koje proizvodi "rotirajući bubanj" u jednom dijelu prostora za  posadu), skučenog životnog prostora i posvemašnje izolacije, kao i detaljni opisi eksperimenata sa probnim  sondama (od kojih jedna pogađa asteroid, a druga se spušta u atmosferu Jupitera; oba ovakva eksperimenta  izvršili su nedavno Amerikanci) koje je posada "Otkrića" provela na svom putovanju, dok se kraći prikazi ili  natuknice koje se tiču raznovrsnih znanstvenih tema susreću na svakom koraku. Sve ovo, dakako, u filmu  izostaje. No, ono što po mome mišljenju dodatno kvari dojam ekranizirane verzije je i odmak od literarnog  predloška. Tako se recimo vrhunac radnje (prolaz kroz "Zvjezdane Dveri") u filmu odigrava negdje u orbiti  oko Jupitera, dok se u knjizi dešava na Saturnovom satelitu Japetu. Također, ona epska borba na život i smrt  između  čovjeka  i   stroja   ­   astronauta   Davida   Bowmana   i  neurokompjutera   HAL   9000   odvija   se  u   nešto  različitim  okolnostima.  Razlog  za   ovaj  odmak  je,  kako  se  to  obično  navodi,  "tehničke  prirode"  ­   bilo  je  nemoguće na uvjerljiv način vizualno predočiti Saturnove prstenove, a vjerojatno i situaciju istjecanja brodske  atmosfere u vakuum svemira. Nekako   u   isto   vrijeme  kad   sam   prvi   puta   pročitao   Clarkeovu   Odiseju,   na   televiziji   je   bila   prikazana  znanstveno­popularna serija "Kozmos" Carla Sagana, raskošna saga o suvremenim svemirskim istraživanjima  (čiji je Sagan bio neposredni sudionik), koja teče usporedo s pričama o znanstvenim dostignućima iz ljudske  povijesti, od rane Antike pa sve do modernog doba, s naglaskom na i astronomiji i fizici. Praćenje ove serije i  susret  s   nizom  slavnih  imena  kao  što  su  Pitagora,   Anaksimandar,   Aristarh,   Demokrit,  Eratosten,  Galilej,  Kepler,  Newton,  Huygens,  Einstein,  Hubble,  Humason  za   mene  je  u   to  vrijeme  predstavljalo  fascinantan  doživljaj, koji se još produbio nakon čitanja istomene knjige, koja se pojavila uskoro. Čini mi se da su ova dva  djela, Saganov Kozmos i Clarkeova Odiseja presudno utjecala na moje životne interese i usmjerenja. Radnja Sadržaj Clarkeovog romana poznat je vjerojatno svakome tko čita ovaj tekst, no osvrnut ćemo se na njega u  kratkim crtama, pogotovo stoga što radnje romana i filma, kako smo već rekli, ne korespondiraju u potpunosti,  zbog čega možda nastaju neke nejasnoće. Taj se sadržaj može u grubo podijeliti na tri dijela ­ na dio koji  opisuje zbivanja u Africi prije tri milijuna godina, dio koji prikazuje zbivanja na Zemlji i Mjesecu godine  1999, i onaj najduži, koji prati putovanje "Otkrića" do Saturnovog satelita Japeta i kasnije Davida Bowmana u  susret   svojoj  sudbini.  Prvi  dio,  koji  je  Clarke  naslovio  sa   "Iskonska  noć",  prikazuje  nagli  "uspon"  jedne  skupine čovjekolikih majmuna koji posredovanjem prozirne pravokutne ploče visine oko tri metra, koja se  odnekud stvorila u blizini njihovog staništa (koju pisac naziva i "kristalnim monolitom"), postepeno usvajaju  znanja i vještine potrebne za preživljavanje i dalji napredak, pri čemu se u njihovim umovima polako pali iskra  razuma. Nakon što su naučili služiti se primitivnim oruđem i oružjem da bi si dobavili hranu i zaštitili se od  neprijatelja, monolit nestaje. Drugi dio romana, naslovljen s "MNT­1", zbiva se tri milijuna godina kasnije, u  budućnosti koja to više nije, godine 1999. kada grupa američkih istraživača Mjeseca slučajno pronalazi isti taj  monolit  (ili  njegovu  kopiju)  zakopan  desetak  metara   ispod  mjesečeve  površine.  Stvar   je  nazvana   MNT­1  (Magnetska   nepravilnost   Tycho),   a   po  izlaganju   sunčevoj  svjetlosti  ona   emitira   signal  nepoznate  prirode  usmjeren  točno  prema  Saturnu.   To  navodi  Amerikance  da,   pošto  su  se uvjerili da monolit  nije  prirodnog  porijekla   i   da   predstavlja   dokaz   postojanja   inteligentnog   vanzemaljskog   života,   organiziraju   kozmičku  ekspediciju koja će se uputiti prema Saturnu, odnosno sustavu njegovih satelita. No cijela priča o monolitu  biva prekrivena velom tajnosti (stavljena pod embargo). Roman  se  nastavlja   dvije  godine  kasnije  na   svemirskom  brodu   "Otkriće"  koji  upravo   prolazi  kroz   pojas  asteroida između Marsove i Jupiterove putanje na putu prema Saturnu. Posadu čine dva "budna" astronauta  (David Bowman i Frank Pool), trojica astronauta "u hibernaciji", te već spomenuti neurokompjuter HAL 9000  koji upravlja brodom i kontrolira sve njegove sustave. Clarke na tridesetak stranica (poglavlje Između planeta)  opisuje   rutinu   života   na   jednom  takvom  brodu   i   posebna   događanja   kao   što   su   bliski   susret   s   jednim  15

asteroidom, promatranje Jupitera i njegovih satelita iz neposredne blizine, te prolaz broda tik iznad Jupiterove  atmosfere pri čemu se koristi Jupiterov moment impulsa da bi brod dostigao brzinu od blizu stotinu kilometara  u sekundi, što mu omogućava da do Saturna dođe za pet­šest mjeseci. Sljedeće poglavlje (Bezdan) donosi zaplet radnje ­ iz nepoznatih razloga HAL počinje ometati komunikaciju  broda   s   kontrolom  misije  za   Zemlji,  krivo  informirajući  posadu   da   se   radi   o   problemu  s   elektroničkom  jedinicom za usmjeravanje tanjuraste antene posredstvom koje se ta komunikacija odvija. Pri drugom pokušaju  otklanjanja   toga   navodnog  kvara,   Pool   pogiba   od   udarca   "servisnog   modula"   ­   minijaturne   sonde   koja  omogućava  "svemirsku  šetnju",  koju  je  ovaj  morao  poduzeti  da  bi  obavio  zadatak.  Bowman  tada   postaje  svjestan da se HAL "pobunio" (jer je jedino on mogao pokrenuti servisni modul prema Poolu), no prije nego se  uspio   snaći   u   novonastaloj   situaciji,   HAL   "otvara   brod"   (tj.   vrata   "zračne   komore")   pri   čemu   njegova  atmosfera počinje šikljati van, u okolni svemirski prostor. Bowman ipak, za razliku od hiberniranih članova  posade, uspijeva preživjeti, da bi potom u prostoriji gdje je smještena HAL­ova "elektronika" uništio "više  centre njegovog uma". Antologijska je scena (i u knjizi, a još dojmljivija u filmu) kada HAL, koji je očito  razvio  nekakav  ekvivalent  ljudskih emocija, svjestan da je  izgubio  bitku, pokušava odvratiti Bowmana  od  namjere da ga "ubije" ­ najprije se pravi naivnim, zatim prosvjeduje, da bi na koncu počeo moliti za milost.  Ubrzo se razjašnjavaju okolnosti HAL­ove "pobune" (osnovni razlog bila je tajnost projekta koja je dovela do  proturječja   u   HAL­ovom  softveru),   a   Bowman   nakon   još   nekoliko  mjeseci  putovanja   uspijeva,   usprkos  oštećenjima koja su nastala pri HAL­ovoj diverziji, stići do cilja ­ Saturnovog satelita Japeta na kojemu zatiče  kopiju objekta pronađenog na Mjesecu samo puno većih dimenzija, koja izgleda kao ogromna crna zgrada.  Bowman izlazi iz Otkrića u servisnom modulu i pokušavajući se spustiti na "krov" te "zgrade", (koju Clarke  naziva "Zvjezdane Dveri") upada u neku vrstu "kozmičke crvotočine" ("Einstein­Rozenov most", objekt čiju  mogućnost   postojanja   predviđa   opća   teorija   relativnosti,   a   u   kojemu   je   geometrija   prostor­vremena  "izobličena" na taj način da dva inače "daleka" područja svemira njegovim posredstvom postaju vrlo bliska ­  ovu stvar možemo si predočiti po analogiji ako dvije, recimo "antipodne", točke na balonu koji nije previše  napuhan pritiskom prstiju spojimo i identificiramo, odnosno "proglasimo" jednom te istom točkom ­ sad se iz  područja u blizini jedne od tih točaka u područje u blizini druge može, osim onim "dužim" putem, recimo duž  "meridijana" balona, doći i "kraćim" putem, kroz točku nastalu identifikacijom (koja je na neki način osobita) ­  tu točku u priči predstavljaju upravo Zvjezdane Dveri).  Nakon  ulaska  u  Zvjezdane Dveri  Bowman  se suočava sa  prizorom  mnoštva  zvijezda  koje  su  skupljene  u  centru  vidnog  polja  od  kojih  se  neke  povremeno  odvajaju  iz  mnoštva  i  promiču  pored  njega  ubrzavajući  vrtoglavo   (prizor   putovanja   kroz   galaksiju   brzinom  bliskom  svjetlosnoj),   da   bi   se   na   poslijetku,   nakon  kratkotrajnog zaustavljanja u više neobičnih svemirskih "predjela", njegov servisni modul spustio "na glatki  pod nekog elegantnog, neznanog hotelskog apartmana koji se mogao nalaziti u bilo kojem gradu na Zemlji".  Bowman izlazi iz modula, te nakon što je pregledao to neobično mjesto, najeo se i napio, oprao i pogledao TV  program (zemaljski, iz vremena kad je ploča na Mjesecu emitirala signal prema Saturnu), savladan umorom  tone  u  san.   U  snu  se  događa   njegova  preobrazba   u   novo  nematerijalno  biće  koje  Clarke  naziva  "Dijete­ zvijezda". Ovo biće suočava se s još jednim kristalnim monolitom i njegovim posredstvom prolazi "edukaciju"  analognu onoj koju su prošli čovjekoliki majmuni s početka priče, no dakako, daleko složeniju. Nakon toga  Dijete­zvijezda se vraća na Zemlju gdje sprečava nuklearni sukob koji je upravo počeo, tako što je snagom  volje uništilo nuklearne projektile koje su sukobljene strane ispalile jedna na drugu. I tu priča završava. Kao  što je već spomenuto ona ima i nastavak (točnije tri nastavka), no njima se ovdje nećemo baviti. Napomenimo  da   uz   glavni  tok  priče  (njezinog  trećeg  dijela  posebice)  možemo  pratiti   i   veći  broj   kraćih  sporednih tokova, često deskriptivnog karaktera koji se uvode promjenom pripovjedne perspektive. Clarke se  tako  iz  pozicije  promatrača   zbivanja  na  "Otkriću"  prebacuje  u   poziciju  "sveznajućeg  naratora",   što  često  pridonosi   efektu   pripovijedanja.   Jedan   od   najzanimljivijih  primjera   za   to   je   onaj   onaj   kad   nam   Clarke  predočava   "razmišljanja"   "poremećenog"  HAL­a   koji,   nakon   što   je  bila   spomenuta   mogućnost   njegovog  isključenja (što je za njega značilo smrt) odlučuje "zaštititi se koristeći sva oružja koja su mu na raspolaganju"  i "ukloniti uzroke svojih tegoba" da bi onda "držeći se uputstava koja su mu dana za slučaj prijeke potrebe,  nastavio misiju ­ neometan i sam". Drugi zgodan primjer je "pogled iz perspektive Zvjezdanih Dveri" koje  prate približavanje "Otkrića" ­ i pripremajući se se za susret s ljudskom vrstom "bude svoje pritajene moći".  Također,   u  Odiseji  možemo,  pomalo  neočekivano,  pronaći  i  opis  evolucije  vanzemaljaca   koji  su   pomogli  čovjekolikim  majmunima   da   razviju   inteligenciju   ­   bića   "od   krvi   i   mesa"   koja   su   se   "otisnula   prema  zvijezdama"  čim  su   ovladala   mogućnostima  za   takva   putovanja,   da   bi   kasnije  počela   "prenositi  najprije  mozgove, a zatim i same misli u blistave domove od metala i plastike", a na poslijetku naučila "pohranjivati  znanje u ustrojstvo samog svemira i tako očuvati svoje misli za vječnost u smrznutim rešetkama svjetlosti",  čime su postala "stvorenja zračenja, konačno oslobođena tutorstva materije" koja mogu "do mile volje lutati  među zvijezdama i ponirati poput nekog magličastog paperja u samu tvar prostora". Inače,  svoj  je  pripovjedački talent  Clarke efektno  demonstrirao  i  svojim  upečatljivim  opisima  "Otkrića"  u  raznim fazama leta, iz perspektive promatrača  koji "izvana" prati putovanje broda ­ kao što je primjerice  16

njegov prikaz nakon "havarije" (nakon što je HAL otvorio vrata zračne komore), kada brod "okružen oblakom  krhotina" ... "rasutih po prostoru, mnogo kilometara uokolo" ... "poput nekakve malene, složene igračke pluta  postojan i naizgled nepomičan u praznini", ili u sceni kada brod konačno ulazi u orbitu oko Japeta i postaje  njegov  satelit,  "nemoćni  zarobljenik  gravitacije"  (jer  je  prethodno  potrošio  svo  gorivo  koje  mu  je  bilo  na  raspolaganju). Recimo na kraju da smo se za navedene citate i uopće za pisanju ovoga teksta služili izdanjem nakladničke  kuće "Izvori" iz Zagreba koje se pojavilo upravo 2001. godine. Autor toga, inače izvrsnog, prijevoda je Damir  Mikuličić. Ideje Znanstvena je fantastika književni žanr u kojem dominiraju ideje i vizije. Tu ne možemo očekivati neke velike  suptilnosti u opisu međuljudskih odnosa, duboke zahvate u psihološkom profiliranju, a pogotovo ne poniranje  u tanahne osjećaje koji se razvijaju u nježnim ljudskim dušama. Jasno je da tu ne treba zahtijevati niti neku  veliku brigu o "formi" koja mnogim piscima omogućava da pišu puno, a možda i dobro, a da ne napišu ništa  (bitno). Ovaj žanr često stoji na granici futuristički usmjerene esejistike ili filozofskog teksta (ovakva granična  situacija često karakterizira najbolja znanstveno ­ fantastična djela). Arthur Clarke je tipičan primjer autora sa mnoštvom ideja i vizija, čovjeka izuzetne širine interesa i uvida koji  je u Odiseji na zanimljiv način obuhvatio mnoge važne teme kojima se znanstveno­fantastična literatura bavi ­  kontakt   Zemljana   s   vanzemaljcima,   odnos   čovjeka   prema   umjetnoj   inteligenciji  i   njihov   mogući   sukob,  evolucija ljudske vrste, tj. ljudskog (i ne samo ljudskog) razuma (u prošlosti i budućnosti), a u priču pomalo  ulaze i najdublja pitanja o ustrojstvu Univerzuma.. Ovdje ćemo se posebno osvrnuti na jednu od tih ideja koja zauzima centralno mjesto u Clarkeovoj Odiseji  2001, a pojavljuje se i u nekim drugim Clarkeovim djelima. To je ideja je o mogućnosti (i potrebi) preobrazbe  čovjeka u neko "više biće", odnosno biće na nekom "višem razvojnom stupnju". Kao što se na početku romana  jedna "životinja" (čovjekoliki majmun kojega autor naziva Gleda Mjesec, eng. Moonwatcher) preobražava u  "homo sapiensa", tako se na kraju jedan čovjek (David Bowman) preobražava u neki "viši entitet" ­ Dijete­ zvijezdu. Ova ideja nije naravno nešto originalno i ima svoje bezbrojne varijante (tako da se recimo može  smatrati i teističkom i ateističkom"), no u ekraniziranoj se verziju Odiseje kroz filmsku glazbu, a radi se o  simfonijskoj skladbi "Tako je govorio Zaratustra" Richarda Straussa koja prati scene kada se u svijesti Gleda  Mjeseca pali iskra razuma, odnosno kada David Bowman/Dijete­zvijezda postaje svjestan svoje preobrazbe,  pokušava ukazati na jednog njezinog značajnog predstavnika ­ njemačkog filozofa Friedrich Nietzchea i na  njegov  mit   o  nadčovjeku.   Clarkeov  je  nadčovjek,  međutim,  (baš   kao   i   sam   čovjek)  rezultat   intervencije  vanzemaljaca, kojih istina "nigdje nema", no čitalac o njima, posredstvom sveznajućeg naratora saznaje doista  mnogo.   Rekao   bih,   i   previše,   te   mi   se   čini   da   bi   bez   te   Clarkeove   pripovjedačke   intervencije   (vidi   i  odgovarajuće citate gore) kristalni "monolit" mogao funkcionirati gotovo posve apstraktno, možda i samo kao  simbol tajne našeg postojanja, čak i ne nužno "materijalan" (savršenstvo njegovih proporcija i nemogućnost da  se ustanovi od kakve je tvari sačinjen kao da ukazuju na tu mogućnost), pri čemu upravo suočavanje s tom  tajnom čini od ljudskog, ili bilo kakvog drugog bića "nešto više" od onoga što ono jest, odnosno onoga što je  bilo prije. Ovako, eksplicitno prisustvo tih svemoćnih vanzemaljaca koji, iako su "stvorena bića" ("stvorena u  toplom mulju jednog davno nestalog mora") ipak imaju božanske atribute ­ stvaraju posredstvom vlastitih  misli (tako je recimo u priči stvoren onaj "hotelski apartman" u kojemu se David Bowman našao na kraju  svoje "odiseje"), nematerijalni su "entiteti" i sl, samo stvara nove poteškoće i narušava uvjerljivost priče. Tako  se primjerice još više aktualizira problem "loše beskonačnosti" (koji postoji od početka) ­ Tko je pobudio iskru  razuma u umovima predaka tih vanzemaljaca? ­ a ako se ona pobudila "sama od sebe" onda ispada da se  svemirske  civilizacije  mogu  podijeliti  na   one,  recimo  to  tako  "prvorazredne",  koje  se  stvaraju   i  razvijaju  autonomno  i  one  "drugorazredne"  za   čiji  je  razvoj,  odnosno  preobrazbe  (tipa   one  životinja  ­>   čovjek  ­>  nadčovjek) potrebna nečija intervencija (mi bismo prema toj pretpostavci bili "drugorazredna civilizacija").  Također, iako priča sa "kozmičkom klopkom" (koja uključuje signalni uređaj na Mjesecu i monolit na Japetu  (Zvjezdane  Dveri))  zvuči  prilično  uvjerljivo,  ipak  se  nameće  pitanje  nisu  li  ti  "gospodari  Galaksije  izvan  dosega vremena" koji tako lako prevaljuju galaktičke udaljenosti, mogli uspostaviti "kontakt" i na neki zgodniji  način, a ne posredstvom toga složenog uređaja koji je ipak star tri milijuna godina, pri čemu bi ono pogibeljno  putovanje do Saturna bilo posve izlišno. Da ne spominjemo sada nastavak Odiseje 2001 ­ Drugu odiseju 2010  u kojoj je Clarkeova priča izgubila svaku uvjerljivost (i sigurno bi bilo bolje da nije bila ni napisana3). 3 Roman je napisan 1982, a istoimeni film snimljen je 1984. godine. Film je po mišljenju autora ovog teksta  nešto uvjerljiviji od romana, ali ni jedno ni drugo djelo ne ostavljaju neki dublji dojam. Čak što više, neka  nepotrebna i prilično banalna "razjašnjenja" narušavaju konzistentnost i smisao Odiseje 2001. No, ovaj  prizor bezdana koji dijeli autentično umjetničko djelo od komercijalnog kiča može biti vrlo poučan. 17

Negdje sam pročitao tvrdnju da je Clarkeova Odiseja apoteoza ateističke religije. Moje je mišljenje da takva  ocjena nije baš precizna u slučaju Odiseje 2001. jer je ovdje ipak ostavljen dovoljno velik prostor za vlastite  interpretacije (u filmu je taj prostor još i veći), tako da Clarkeov nesumnjivo ateistički svjetonazor nije previše  eksplicitno istaknut. Ova ateistička religija, koju bismo mogli označiti terminom "scijentistički gnosticizam",  više je istaknuta u drugim Clarkeovim djelima, posebno ostalim romanima iz ciklusa Odiseja, a do apsurda ju  je razradio upravo onaj moj negdašnji uzor, Carl Sagan u svom znanstveno­fantastičnom romanu Kontakt,  koji  je  inače  po  mome  mišljenju  razvodnjena  verzija  Odiseje  2001.   (doduše  s   originalnim  i  obećavajućim  početkom),  potpuno  lišena  one  mistične  aure  koja  Clarkeovo  djelo  i  čini  tako  posebnim.  Tako  su   recimo  Saganovi vanzemaljci (odnosno neki od njih) čak tvorci Univerzuma i prirodnih zakona koji tu vladaju, a  moguće je naslutiti i nekakve hijerarhije Univerzuma i civilizacija koje ih nastanjuju (možda bi se tu trebalo  govoriti o "božanskim hijerarhijama"). Ove neobične ideje spominjem zato što su one danas izgleda prilično  popularne u raznim intelektualnim tj. pseudointelektualnim krugovima. Jasno je da svaki čovjek ima pravo  misliti što god hoće i vjerovati u što god mu se sviđa, no čini se da ima podosta onih koji svoj znanstveni  autoritet, ili svoj društveni položaj i utjecaj nastoje iskoristiti za propagandu i promociju ove "nove religije"  koja je tobože nešto racionalnije, logičnije i prihvatljivije od onih tradicionalnih. Tako se često u njihovim  djelima lakovjernim laicima nastoji servirati mišljenje da su recimo suvremena fizika ili kemija ili biologija  uistinu  pronašle  odgovore  na   najdublja   pitanja   čovjekove  egzistencije  kao   i  pitanja   egzistencije  svijeta   u  kojemu živimo ili da su uspjele pobiti barem neke od "primitivnih predstava" tradicionalnih religija. Dobro,  neke  od  tih  ljudi  možda  i  možemo  shvatiti  i  ne  pripisivati  im  loše  namjere,  jer  su,   eto,  zaneseni  svojim  formalnim igricama, povjerovali da vide i nešto čega nema, no čini se da većina njih nema nikakvih iluzija i da  su im namjere vrlo prizemne. Jer tko bi, zaboga, financirao sve te znanstvene projekte, kad oni ne bi bili toliko  pametni  da   uspijevaju   riješiti  i   tako  važne  i   zamršene  probleme.  Nema  sumnje  da   je  u   najvećem  broju  slučajeva stvar jednostavno u tome što neki vješti manipulatori iskorištavaju neupućenost "običnih ljudi" u  pitanja   suvremene  znanosti,   a   pogotovo   njihovo   nerazumijevanje   njezinog   jezika   (formalizma)   i   cijelog  "konteksta" u kojemu se ona "zbiva" (a upravo u tom jeziku i kontekstu leži bit spoznajnog fenomena), pa se  onda služe zvučnim riječima i "mudrim teorijama" (koje uglavnom niti sami ne razumiju), ne bi li ih uvjerili u  nešto  što  se  njima sviđa,  prešućujući  dakako,  da se  radi  o njihovim  vlastitim  interpretacijama,  za koje  je  prostor iz ovog istog razloga (sveopće neupućenosti), praktički neograničen, kao i to da su mnoge od ovih  teorija,   odnosno   njihovih   pretpostavki,   jednostavno   formalne   (matematičke)   konstrukcije,   čija   veza   sa  "stvarnošću" nije ni provjerena, ni dokazana, barem za sada (ako je tako što uopće moguće). Neki autori povezuju postavke scijentističkog gnosticizma s doktrinom kozmizma, idejnog projekta ili pokreta  nastalog  u   Rusiji   krajem  19.   stoljeća,   čije  su   glavne  teme  (mistička)   povezanost   čovjeka  i   kozmosa,   te  "kozmička budućnost čovječanstva", a Clarkea smatraju njegovim istaknutim predstavnikom. Meni se čini da  se u Clarkeovom djelu, osim oko nekih okvirnih postavki, ne mogu uočiti značajnije poveznice sa naučavanjem  njegovog  začetnika  Nikolaja  Fjodorova4,   pa   ni  njegovih  neposrednih  (onih  ruskih)  sljedbenika.  Premda  su  Fjodorov   i   fjodorovci   na   neki   način   zaista   bili   gnostici,   njihovu   je   primarnu   motivaciju   činila   etička  problematika   koju   je   u   svom   djelu   prvi   razmatrao   Dostojevski   (poput   pitanja   može   li   buduća   sreća  čovječanstva opravdati žrtve koje su očito neminovne da bi se ona mogla ostvariti), za koju se kod Clarkea ne  primjećuje   apsolutno   nikakakva   senzibilnost.   Stvar   je   u   tome   što   se   današnji   "kozmizam",   odnosno  "biokozmizam"5 veoma udaljio od svojih izvornih ideja i postavki, koje su u svojoj suštini bile religozne. Inače treba primijetiti da takav kozmizam ili pak scijentistički gnosticizam i njegova sofistika (koja je i inače  simptom  intelektualne  dekadencije)  čine  sasvim  prikladnu   instant­religiju   koja   na   vrlo   jednostavan   način  ispunjava posvemašnju prazninu duha našeg vremena, odnosno da se tu radi o vrlo praktičnoj ideološkoj robi  izvrsno   prilagođenoj   svakom   pasiviziranom   članu   potrošačkog   društva   čije   su   jedine   referentne   točke  raznovrsni spektakli i  afere. Ta  se  religija može  usvojiti u udobnosti  vlastitog naslonjača, oko  nje  se nije  potrebno nešto truditi, a u ljudima stvara osjećaj da su proniknuli u neke vrlo duboke "tajne", koje, čak što  više, imaju nekakve veze sa "znanošću". Kome bi onda još trebala ona zastarjela "tradicionalna" religija koja  pred čovjeka ipak postavlja i određene zahtjeve. A ova nova religija ne zahtijeva ništa, nisu joj čak potrebni ni  bogovi (pa makar i ne bili vanzemaljci već nekakvi "pravi" bogovi), jer oni su svoje napravili, stvorili su  4 U vezi ruskog filozofa i vizionara Nikolaja Fjodorova (1829­1903) treba spomenuti (jer jo to vrlo slabo  poznato)   da   su   njegove  ideje  imale  značajan   utjecaj   na   znanstveno­tehnološki  razvoj   Rusije  i   kasnije  Sovjetskog   Saveza.   Fjodorov   je   i   materijalno   pomagao   školovanje   pionira   ruske   raketne   tehnike  Konstantina Ciolkovskog (1857­1935), kojega su ideje kozmizma potakle na rad u astronautici, dok je otac  ruskog  svemirskog  programa  Sergej  Koroljov (1900­1966) u  svojoj mladosti  bio učenik  Ciolkovskoga.  Premda je Fjodorov bio pravoslavni mistik, njegovo je naučavanje u krugovima sovjetskih komunističkih  vlastodržaca bilo vrlo cijenjeno.  5 Danas se češće govori o biokozmizmu, jer se ove ideje obično primjenjuju na ubrzanu evoluciju čovjeka,  odnosno njegovih duševnih i tjelesnih sposobnosti. 18

svemir, nas i naš razum i sad se više ne moraju petljati u naše poslove, niti je to poželjno. Uostalom oni to i ne  čine,  niti  se  pojavljuju  u  blizini  naše  planete.  Njih  mogu  susresti  jedino  astronauti  (odnosno  putnici  kroz  kozmičke crvotočine), koji su se uspjeli naći barem nekoliko stotina svjetlosnih godina daleko od Zemlje. A to što ta nova religija ne daje odgovore na najvažnija pitanja ­ Koji je smisao stvaranja svijeta i ima li ga  uopće? Zašto su ti svemoćni, besmrtni bogovi (vanzemaljci?) stvorili nas, nemoćne i smrtne ljude? I na koncu,  koji su to principi kojima bih se trebao rukovoditi u vlastitim životu? ­ to nikoga nije briga, niti ikoga te stvari  zanimaju. Za ovakvu situaciju ne možemo dakako optužiti Arthura Clarkea, njegova Odiseja 2001 sa ovom pričom, kako  smo već rekli, nema neke velike veze, no neosporan je njegov ogroman utjecaj na svakojake svoje epigone i  sljedbenike koji su marljivo razradili (njegove) maštarije ovoga tipa. Jasno je da Clarkeov "ideološki" utjecaj  nije  samo  negativan,   njegova  vizija   osvajanja   svemira   i  "uzdignuća   ljudske  misli"  (a   tu   se   radi   o  onom  izvornom  kozmizmu),  zasigurno  su  predstavljali  i  još  uvijek  predstavljaju  nepresušan   izvor  inspiracije  za  bezbrojne   mlade   ljude   koji   su   sve   svoje   snage   odlučili   posvetiti   znanstvenom   i   kulturnom   napretku  čovječanstva, no on se ipak može smatrati i rodonačelnikom nekih ideja koje suvremeno društvo neizbježno  odvode na stranputicu. Futuristika Već smo godinama u prilici Clarkeovu Odiseju čitati i komentirati "a posteriori", iz perspektive poslije te  famozne godine 2001. Ono što ovdje odmah upada u oči jest ogroman nesrazmjer između onoga što je Clarke  predvidio u svome djelu i onoga što imamo danas. Tako, nažalost, početak ovog stoljeća, odnosno tisućljeća,  nije obilježen slanjem svemirskog broda s ljudskom posadom u smjeru Saturna koji bi (nakon prolaska kraj  Jupitera koji bi ga dodatno ubrzao) jurio međuplanetarnim prostorom brzinom od blizu stotinu kilometara u  sekundi i bez problema ušao u orbitu jednog malenog saturnovog satelita, već rušenjem tornjeva newyorškog  World Trade Centera u terorističkom napadu. Istina, ni svijet koji opisuje Clarke nije neka idila, to je još  uvijek bipolaran svijet (s tim da su Sovjeti i Amerikanci postali saveznici, dok globalnu velesilu koja im je  suprotstavljena predstavlja (komunistička) Kina), koji živi pod stalnom prijetnjom nuklearnog rata  (koji na  koncu romana, kako smo vidjeli uistinu i započinje, ali je intervencijom bića u koje se Bowman preobrazio  sretno okončan), no ovdje ipak imamo rutinske letove na Mjesec, letove na Mars, golemu svemirsku stanicu u  orbiti oko Zemlje u kojoj  žive  i rade stotine  ili hiljade  ljudi,  stalne naseobine i opservatorije na Mjesecu,  neurokompjutere koji gotovo da imaju (ili uistinu imaju) svijest usporedivu onoj ljudskoj, itd, itd. Kako to da  smo toliko zaostali za predviđanjima negdašnjih futurista? Da bismo razjasnili ovaj problem, treba reći da je vrijeme nastanka Odiseje (šezdesete godine XX stoljeća)  bilo   vrijeme   velikih   tehnoloških   uspjeha   i   naglog   civilizacijskog   napretka   čovječanstva   kakav   nije   bio  zabilježen valjda nikada u povijesti. Svemirski letovi, iskorištavanje nuklearne energije, te povezivanje svijeta  posredstvom  elektronskih  medija  bile  su   najvidljivije  manifestacije  ovog  napretka   koje  su   stvarale   dojam  ostvarivanja ciljeva o kojima prethodne generacije nisu mogle ni sanjati, odnosno o kojima su sanjali samo  rijetki  vizionari.   Primjetimo  da   sva   ova,   kao   i   mnoga   druga   dostignuća,   zapravo   predstavljaju   rezultate  znanstvenih  projekata   započetih  tokom  Drugog  svjetskog  rata,   dakako  u   vojne  svrhe,  koji  su   našli  svoju  primjenu i u "mirnodopskoj sferi". To su također bila i vremena velikih promjena na društveno­političkom  polju ­  vremena dekolonizacije i afirmiranja drugih  svjetskih kultura na globalnom planu,  kao i slabljenja  raznih ideoloških stega, osobito na "Istoku".  No već se početkom  sedamdesetih osjetilo da onaj polet gubi  dah. Energetska kriza kao i  razna politička  previranja,   dakako  u   onodobnom  kontekstu  "hladnog  rata"   između  "Zapada"   i  "Istoka",   koja  su   donosila  političku i ekonomsku nestabilnost, polako su počeli rastapati onaj silni optimizam. Godine su prolazile, a  mnogobrojna očekivanja ne samo da nisu realizirana, već su jednostavno iščeznula iz društvenog vidokruga.  Svemirska istraživanja više nisu bila onako spektakularna, nuklearke su počele praviti probleme, medicina nije  uspjevala riješiti problem teških bolesti, čak što više pojavile su se i neke nove, prosječni ljudski vijek nije se  znatnije  produžavao,   niti  je  život  "običnog"  čovjeka  postajao   "lakši".   Da   ne  spominjemo  sada   probleme  siromaštva i gladi u zemljama "trećeg svijeta" koji jedva da su i dotaknuti. Dvije katastrofe iz 1986. godine,  ona američkog raketoplana Challenger u siječnju, te ona koja se zbila u sovjetskoj nuklearki u Černobilu tri  mjeseca kasnije, kao da su predstavljale konačan udarac našem znanstveno­tehnološkom optimizmu. Istina je  da je u to vrijeme upravo svitala tzv. informatička era i da su elektronička računala počela na velika vrata  ulaziti u sve segmente društvenog života, najprije u onaj gospodarski, a kasnije sve više i u naš privatni, dok je  globalno umrežavanje, tj. Internet, koji se pojavio nešto kasnije donijelo revolucionarne promjene u načinu  našeg komuniciranja i pristupu informacijama. No postajalo je sve jasnije da su koristi od svih ovih dostignuća  nadasve upitne i da gomilanje "znanja", "znanstvenih metoda" i "tehničkih sredstava" ne povlači nužno za  sobom   stvaranje   novih   "pogodnosti"   za   pojedinca   i   društvo   u   cjelini,   odnosno   otvaranje   nekih   novih  perspektiva  za  njihov  razvoj.  Naime,  već  je sedamdesetih  godina  čovječanstvo  postalo  svjesno  "bumerang  19

efekta" našeg znanstveno­tehnološkog razvoja, fenomena koji izgleda još nije zabilježen u povijesti ljudske  kulture ­ da jedna ostvarena "pogodnost" za sobom povlači niz "nepogoda", kao što recimo upotreba raznih  herbicida, pesticida, umjetnih gnojiva u suvremenoj poljoprivredi višestruko povećava prinose poljoprivrednih  kultura istovremeno smanjujući troškove proizvodnje u istim razmjerima, no s druge strane uvjetuje zagađenje  tla,   podzemnih  voda   i   same   proizvedene  hrane,   što   osim  degradacije  našeg   životnog  okoliša   rezultira   i  katastrofalnim  posljedicama   po   ljudsko  zdravlje  (nagli  porast   učestalosti   malignih  oboljenja   s   kojima  se  današnja medicina još uvijek ne uspijeva nositi). Možda bismo sada mogli postaviti hipotezu da cijeli problem  leži  u   našoj  motivaciji,   ciljevima  i   vrijednostima  koje  su   pretpostavka   svih  naših  znanstveno­tehnoloških  napora, no to je već neka druga tema.  Mislim da je zasad dovoljno konstatirati da je sasvim evidentno da  tehnološki napredak koji je čovječanstvo ostvarilo zadnje dvije ili tri decenije nije ostvario očekivanja koja su  se  krajem  šezdesetih  doimala  prilično  realnim  ­  niti  je  značajno  utjecao  na  kvalitetu  ljudskog  života,   niti  proširio prostore čovjekove slobode i omogućio ukidanje barem nekih "društvenih prisila" čije je ukidanje u  ovakvim okolnostima gotovo nužnost. Dapače, stvorio je, kako smo rekli, probleme kojih prije nije bilo, poput  onih ekoloških, a koji već ozbiljno ugrožavaju opstanak živih bića na našoj planeti, pa i opstanak nas samih.  Čini se zapravo da se taj naš progres počeo kretati nekim neočekivanim smjerovima, prema ciljevima koji su,  ako  uopće  postoje,  teško  raspoznatljivi  i  shvatljivi,  ali  koji  u   svakom  slučaju  ne  odgovaraju  bilo  kakvim  općeljudskim, humanističkim težnjama i idealima. I čak što više, izgleda kao da taj proces nastoji ljudske  težnje, želje i potrebe prilagoditi svojim vlastitim pretpostavkama i zakonitostima umjesto da bude upravo  suprotno. I tako, umjesto da se ostvaruje kao subjekt tehnološkog napretka, čovjek u ovo naše vrijeme opstaje  kao njegov objekt u daleko većoj mjeri nego ikada ranije. Čini mi se da upravo ovdje leži uzrok našeg zaostajanja za tajminzima futurista sa sredine XX stoljeća, a ne,  kako to neki naglašavaju, u težini problema koji se postavljaju pred suvremenu znanost odnosno tehnologiju,  koja  tobože  "eksponencijalno  raste".  Jer  očito  je  valjda  da  su   dostignuća  šezdesetih  godina  u  svemirskim  istraživanjima, čija je kruna bilo osvajanje Mjeseca, rezultat jasno utvrđenih ciljeva, društvenog interesa i  pozornosti koja je bila posvećena ovim projektima, što se dakako najjasnije očitovalo u ogromnim ulaganjima  iz državnog budžeta. To što je ovaj napor bio samo dio utrke u naoružavanju dviju supersila druga je stvar.  Danas   kad  više  nema  ovako  "dobrih"  motiva  niti  interesa,  i  kad  je  društvena  pažnja  usmjerena  u  sasvim  drugom smjeru, rezultati izostaju, usprkos tome što su nam sada raspolaganju daleko savršeniji znanstveni  instrumentarij, a zacijelo i veća materijalna sredstva (koja se, na žalost, troše za neke druge svrhe). Ovdje se,  jasno, radi i o problemu prioriteta gdje se recimo možemo zapitati kako to da su u fokusu znanstvene javnosti  danas uglavnom biotehnološka i genetička istraživanja (a to potvrđuju i pokazatelji o ulaganjima ­ preko 40%  sredstava našeg  Ministarstva  znanosti troši se  na  projekte s ovoga područja), premda aktualna situacija  ­  recimo energetska kriza s divljanjem cijena nafte ­ nameće prioritete sasvim druge vrste. Možda s ovim u vezi  stoji i pitanje ­ kako to da su u fokusu medijske javnosti uglavnom kojekakve medijske zvijezde i komete koje  odreda pripadaju duhovnom i moralnom podzemlju, a ne ljudi čiji je intelektualni profil i ljudski inregritet iole  vrijedni poštovanja. Dakako da korijen svih ovih problema leži u ekonomskom sustavu posve neprimjerenom  današnjem stanju proizvodnih snaga i sredstava i uopće "infrastrukture" koja podržava gospodarski razvoj  ljudske civilizacije, no taj problem izlazi iz okvira ovoga teksta. Svijest  o  bespućima  današnjeg  znanstveno­tehnološkog  razvoja   možda  je  najbolje  izražena   u   znanstvenoj  fantastici koja nastaje u ovo naše vrijeme. Najkvalitetnija i najupečatljivija djela, a ovdje možemo ukazati na  niz antiutopijskih filmskih hitova od Blade Runnera do trilogije pod nazivom Matrix, prikazuju jedan mračan,  gotovo pakleni svijet budućnosti u kojemu su se granice između stvarnosti i privida gotovo posve izgubile, a  bića koja ga nastanjuju, ljudi, androidi, kibernetički agenti (kompjuterski programi koji u virtualnom svijetu  poprimaju ljudska obličja), vrijeme provode uglavnom u borbi za vlastiti opstanak. Ako je nekada znanstvena  fantastika bila intonirana vrlo optimistički, zaokupljena idejom "napretka" i tehnologijama koje taj napredak  omogućavaju, danas njezin pesimizam kao da nema granica, atmosferom se očito približava hororu, a njezin je  stav prema tehnologiji posvemašnje razočaranje i nepovjerenje. Što nam drugo preostaje nego nadati se da će  današnji futuristi biti puno manje u pravu od onih koji pripadaju Clarkeovoj generaciji. Jasno je da nitko danas ne može (a to nikada nije ni bilo moguće) sa potpunom sigurnoću odrediti kamo će nas  odvesti  naš civilizacijski  razvoj.  Također,  nije  potrebno niti  minorizirati znanstveno­tehnološka  dostignuća  ovog   našeg   vremena.   Tako   recimo,   samo   na   području   astronautike,   možemo  nabrojiti   mnoge   uspješne  poduhvate koji su proširili ljudske horizonte ­ ovdje je prikladno spomenuti projekt Cassini ­ sondu upućenu  prema  Saturnu,   čiji  se  jedan  modul  2005.   godine  meko  spustio  na  površinu  najvećeg  Saturnovog  satelita  Titana,   značajna   su   i  višekratna   spuštanja   na   površinu   Marsa   i   njegovo  istraživanje  pomoću  "pokretnih  laboratorija",   istraživanja   Jupiterove  atmosfere   poput   onoga   opisanog   u   Clarkeovoj  Odiseji,   istraživanja  asteroida  i  kometa,  a   tu   su  i  Međunarodna  svemirska  postaja   u   orbiti  oko  Zemlje,  te  svemirski  teleskop  (Hubble)  koji  je  ostvario  takoreći  spektakularne  rezultate.  No  čovjek  se  ne  može  oteti  dojmu  da  bi  naše  ambicije trebale i morale biti veće. 20

Pred kojih godinu ili dvije pročitao sam članak koji govori o teškoćama u koje je zapala američka Nacionalna  agencija za svemirska istraživanje (NASA). Spominjala se tamo slijepa ulica u kojoj se nalazi program letova  svemirskih raketoplana (space shuttleova) ­ u četvrt stoljeća njegovog postojanja izgubljene su dvije letjelice,  pri čemu je poginulo 14 astronauta, a dešavali su se i neki drugi incidenti koji su umalo završili katastrofom.  Također su bili nabrojani i neki NASA­ini projekti sa svemirskim sondama koji su doživjeli fijasko, te se  podsjećalo i na pomalo frustrirajuću činjenicu da je od zadnje čovjekove šetnje po Mjesecu prošlo već 35  godina. U tekstu se, uz ostale probleme, ukazivalo i na problem nedostatka vizije kod ljudi koji vode ovu  značajnu ustanovu. Čini mi se da ovaj problem nije karakterističan samo za NASU već da se radi o boljki  suvremenog društva u cjelini, u kojemu je nedostatak ljudi čije bi ideje uspjele nadahnuti čovječanstvo na  ostvarenje velikih poduhvata kojima bismo dosegnuli neke svoje "nove granice", postao gorućim problemom  našega vremena. Jedan od tih malobrojnih nedavno nas je napustio i mi bismo se sada mogli postaviti pitanje ­ Ima li danas  ikoga tko bi se mogao smatrati dostojnim nasljednikom velikog vizionara, istraživača i književnika Arthura C.  Clarkea? Ili za takve vizionare i znanstveno­tehnološke optimiste na ovome svijetu više nema mjesta?

Zagreb, 2007/2009.

21

ISTRAŽIVANJE SKRIVENE STVARNOSTI Miro Glavurtić ­ Satana

S   imenom  Miro  Glavurtić  prvi  puta   sam  se  susreo  negdje  potkraj   devedesetih,  u   tekstovima  posvećenim  Danilu Kišu. Odatle se moglo saznati da se radi o beogradskom slikaru i piscu koji je u mladosti pripadao  krugu   Kišovih   prijatelja   (skupa   sa   drugim  književnim  legendama   poput   Mirka   Kovača,   Filipa   Davida,  Borislava Pekića), da je kao slikar bio vrlo cijenjen, da je s uspjehom izlagao po evropskim metropolama,  utemeljio jedan novi slikarski pravac... Sve u svemu, s obzirom da se ne smatram nekim velikim poklonikom  umjetnosti, pogotovo ne one likovne, čovjek mi se učinio nezanimljivim. Nisam tada ni sanjao da ću nekoliko  godina kasnije otkriti neke druge, meni vrlo interesantne dimenzije ove ličnosti i da ću g. Glavurtića ubrzo  potom (potkraj 2005.) upoznati i osobno. To je upoznavanje išlo je putem nekih neočekivanih veza i poznanstava koje su se (kao što je to i inače slučaj  kod  veza  i  poznanstava)   pokazale  vrlo  korisnima.  Tako  sam  saznao  da   je  Glavurtić  svojevrsni  kršćanski  (katolički)  mistik,  što  me  prilično  zaintrigiralo,   a   putem  tih  veza   nabavio  sam   primjerak  njegove  studije  "Satana", nešto prije nego sam ga prvi puta posjetio u njegovom stanu na Tomislavovom trgu u Zagrebu.  Krećući  u   tu   posjetu,   pokušao  sam   se   pripremiti  za   neki  ozbiljniji  razgovor,   razmislio  sam   o  njegovim  mogućim temama i formulirao neka pitanja koja su mi se učinila umjesnima. Planirao sam razgovor usmjeriti  prema problematici kršćanske mistike posebice demonologije, te magije i ezoterije, o čemu sam htio saznati  nešto više (i to ne samo iz čiste znatiželje), a u što je, znao sam to već tada, g. Glavurtić veoma dobro upućen. No najviše je tokom toga posjeta bilo riječi o njegovom privatnom životu i poslovima kojima se u to vrijeme  bavio, a kojima se, kako se može čuti, bavi i danas. Tako sam doznao da je najviše zaokupljen izdavaštvom ­  posjeduje malu izdavačku kuću po imenu "Sion" ­ i trgovinom umjetninama. Mogu reći da me to začudilo ­  očekivao  sam  susresti  nekog  tajnovitog maga ili  kakvu suptilnu  umjetničku dušu,  a   on  se  predstavio  kao  poslovni čovjek, odnosno trgovac. Da su moji free­software projekti tada bili u malo zrelijoj fazi, možda bismo  sklopili i kakav posao. Kasnije sam, spominjući se ovog kuriozuma, shvatio da je on samo prividan. To što je Glavurtić uza sve svoje  afinitete jedna dinamična i praktična osobnost, zapravo je samo dokaz da se radi o vjerodostojnom mistiku i  "čovjeku duha". Jer su svi pravi mistici i vizionari ­ istraživači onostranoga ­ vrlo praktični i racionalni ljudi (u  nekom univerzalnom smislu pojma racionalnosti). Po tim osobinama zasigurno i možemo razlikovati istinske  mistike od onih lažnih, pošto njihov karakter mora biti takav da im omogući nositi se sa (obično neugodnim i  teškim)  stvarima  koje  susreću  u  svojim  mističkim  iskustvima.  Što  bi  se  moglo  dogoditi,  recimo,  s  nekim  naivnim zanesenjakom koji živi u oblacima, u trenutku kad se suoči sa dubokim tajnama zla? Uostalom, jedno  su   osobne  iluzije  ili  zanosi  bez  veze  sa   stvarnošću,   a   drugo  je  ona   skrivena,   nadnaravna   stvarnost   koju  otkrivaju i tumače oni kojima je to dano. U naše se vrijeme ova stvarnost (kojoj se uglavnom i ne priznaje "status stvarnosti") našla potpuno izvan  područja interesa, ne samo šire, već i one stručne, znanstvene javnosti i očita je tendencija da se oko nje stvara  "zavjera  šutnje".  Primjetimo  kako  je dakle  razlog  da  ovu  stvarnost nazvamo  skrivenom  dvostruk  ­ ona  je  skrivena  i sama  po  sebi,  ali  se skriva  i  namjerno  (svesno ili  nesvjesno).  Čak  se  i pojavnosti  s  kojima  se  svakodnevno susrećemo, a koje su vezane uz tu stvarnost, nastoje "gurnuti pod tepih". Tako recimo, premda  su zlo i smrt svuda oko nas ­ a percipiramo ih češće posredno nego neposredno, kroz vijesti na televiziji ili u  novinama ­ ovi pojmovi predstavljaju, u svom najopćenitijem značenju, gotovo tabu teme, o kojima se nerado i  govori, a kamoli da bi bili predmet nekog ozbiljnijeg istraživanja, odnosno tumačenja. I čini se kao da (u  javnosti) nema nikoga tko bi o njima znao "nešto više", premda svi nekako naslućuju da bi se moglo i trebalo  znati. Ako se u kakvoj raspravi ili polemici ovih tema ipak dohvatimo, onda se redovito radi o "specijalnim  slučajevima", tj. razmatranjima vezanim uz neki konkretan problem, lišenim bilo kakvih generalizacija. No i  ovdje  se  vrlo  brzo  uviđa   kako  je  teško  uspostaviti  neki  ozbiljan  dijalog  ili  postići  konsenzus  zastupnika  različitih stavova, jer ova pitanja zadiru u tolike dubine čovjekove osobnosti i njegovog svjetonazora, da načini  na koje im razni ljudi pristupaju mogu biti potpuno inkompatibilni. I onda nam se čini da je tu sve relativno,  odnosno da može biti i ovako i onako, kako se već kome sviđa. No istina nije relativna, ne mijenja se usljed toga što o njoj mislimo ovo ili ono. K tomu, čak ni u svom  najopćenitijem smislu ovo nisu neka apstraktna, teorijska pitanja, već su posve konkretna i praktična, zapravo  sveodređujuća. Zlo je, primjerice, stalno tu oko nas i s njim treba izaći na kraj. Kako? Ovo je pitanje oduvijek  predstavljalo  gorući  problem  ljudskog  roda.   Mitovi  i  legende  najrazličitijih  kultura   sa   svih  strana   svijeta,  22

religiozna  objava   i  predaja   svih  mogućih  vjerskih  sljedbi,  koje  se  javljaju  u   najrazličitijim  civilizacijama,  govore o ovim problemima, koji zasigurno spadaju među najdublja pitanja čovjekovog postojanja. U svjetskim se religijama uz fenomen zla u svijetu redovito pojavljuju bića koja su na neki su način ne samo  njegovi nosioci nego i njegovi tvorci ­ zlodusi, demoni, đavoli. Velike monoteističke religije među tim bićima  izdvajaju jedno čije je ime Satana ­ ovo se ime spominje u Bibliji, pa ga poznaju i židovstvo i kršćanstvo i  islam. Predaja govori palim anđelima, duhovnim bićima stvorenim prije stvaranja ljudi, od kojih su se neki  odmetnuli od Boga i tim činom u svijet uveli pojam zla. Satana je njihov vođa i inspirator njihovog pada,  odnosno pobune protiv Božanske promisli. U kršćanstvu se kao razlog ove pobune navodi njihova oholost. Ova priča o demonima, koja sliči na drevne mitove mnogih drugih kultura, ima bezbroj osporavatelja. Već se i  u Crkvi, kako napominje i sam Glavurtić, o tome nerado govori ­ "Postoje dvije greške koje možemo učiniti u  odnosu na demone ­ možemo posvuda vidjeti njihovo djelovanje i nadmoć ili ne vidjeti nigdje. Danas vjernici i  teolozi  upadaju   u   drugu   grešku;   za   njih  više  ne  postoje  đavoli.   Razborito   je  kloniti  se   i   jedne  i   druge  pretjeranosti; osobito one vladajuće. Dojam da đavoli ne postoje samo je njihova najveća prijevara. Đavoli kao  da su obmanuli same teologe i vjernike." S druge strane, ateisti ne samo da se rugaju po njima neozbiljnim predodžbama o Satani i demonima, nego čak  štoviše, optužuju vjernike da im ove predodžbe služe zato da čovjeka amnestiraju od odgovornosti i krivnju za  svoj grijeh prenesu na nekog drugog, na Zloga, Satanu ili nekoga iz njegove družbe. Takav stav demonstrira  njihovo nepoznavanje religioznih učenja. Kao prvo, teško da postoji koja religija ili vjerski pokret (osim možda  nekih  marginalnih)  koji  uči  da   postojanje  demona  na  bilo  koji  način  opravdava  čovjeka  koji  čini  grijeh  i  oslobađa ga odgovornosti za taj svoj čin. U kršćanstvu posebice o tome nema govora ­ zlo je rezultat pristanka  na sotonino zavođenje koji sam predstavlja moralni pad. A kao drugo, (kršćanska) religija pruža puno tamniju  sliku čovjekove naravi od one koju zastupaju protivnici "religioznih predodžbi", čije je mišljenje da je čovjek  iskonski "dobar". Također, ovdje treba uzeti u obzir da pojam zla ne svodi se samo na ono zlo koje čini čovjek  (pojedinac), odnosno neka ljudska zajednica, kao i to da zlo možemo promatrati iz različitih perspektiva. Tako  pod pojam zla spadaju i razne bolesti, nepogode, nesreće, koje dolaze "same po sebi" bez neke neposredne  čovjekove  aktivnosti  koja  bi  se  mogla  nazvati  "zlom".  Objašnjenje  takvih  pojava   i  pronalaženje  njihovog  smisla, obično predstavlja zadatak s kojim se danas dominantni, "racionalni" um ne može nositi. Što se tiče različitih perspektiva, zanimljivo je primijetiti da se iz perspektive onoga koji zlo trpi (koja se može  označiti kao "subjektivna", pa onda neki smatraju da je samim tim nevjerodostojna) obično vrlo jasno uviđa da  se to  zlo ne događa slučajno, te  da  ono nije  nešto prirodno,  odnosno normalno  (jer čovjek,  prema  svemu  sudeći,  ima  "ugrađeno"  znanje  da  bi se  stvari  trebale  odvijati  na dobro). Čak štoviše,  često  se  zapaža   se  stanovita   "unutrašnja   logika"  u  odvijanju  zla,   u   nekim  slučajevima  i  takve  naravi  da   se  može  govoriti  o  njegovoj "inteligenciji". I često se puta, na nekom koncu, dublji uzroci zla za koje se isprva čini da je došlo iz  "vedra neba", pronalaze u nekim vlastitim, naizgled možda i nevažnim, postupcima u bližoj ili daljoj prošlosti,  koji  sa   konkretnim  zlom  koje  se  dogodilo,  nemaju  nikakve  logičke  veze  (ovdje  se  misli  na  logiku  "ovoga  svijeta"), a nekada i u postupcima predaka, tako da se govori se o problemima u "obiteljskom stablu" (ovom se  problematikom posebno bavi metoda "hagioterapije" prof. dr. Tomislava Ivančića). Nerijetko se tada pronalazi  i smisao pretrpljenog zla, njegovo značenje za čovjekov život. No, ovakve se spoznaje uglavnom, kao što smo  rekli, smatraju subjektivnima i pripisuju čovjekovim frustracijama uzrokovanim tegobama koje su ga snašle. Međutim,   pažljivijem  promatraču   ovih  fenomena   ovakvo  je  objašnjenje  prejednostavno.   Postoji   mnoštvo  indikacija da zlo u svijetu ima neku svoju duboku pozadinu i neku sasvim određenu, premda istovremeno vrlo  misterioznu logiku. Zanimljivo je prisjetiti se ovdje narodne mudrosti koja kaže da "nesreća nikad ne dolazi  sama". Ne bi li statistički trebalo biti vjerojatnije da dođe sama nego da je onda slijede još mnoge druge? Nije  ovdje jedino objašnjenje u tome da nesreća upravo i jest gomilanje različitih zala koja su se slučajno "susrela".  Legitimno je postaviti tezu da je stvar upravo u tome da se ne radi o slučajnosti, nego o "privlačenju događaja"  kao što je to slučaj kod fenomena sinhroniciteta, samo što se ovdje radi o nekoj vrsti negativa ­ dok kod  sinhroniciteta, koji su manifestacije jedinstvenosti svijeta u kojemu živimo, dolazi do susretanja događaja koji  zajedno stvaraju "pozitivan učinak" (pojam sinhroniciteta ima također i značenje temeljnog principa svijeta  (Svemira) stvorenog Božjom kreacijom, unutar kojega uzročno­posljedični privid (po nekim teorijama) nastaje  tek kao rezultat pada u materijalni, vremeniti svijet kakav poznajemo iz iskustva ­ o ovome će više riječi biti u  tekstu koji slijedi), ovdje se učinak može smatrati vrijednosno negativnim. Zanimljivo je da neka statistička istraživanja "pozitivnih sinhroniciteta" pobijaju tezu o njihovoj slučajnosti  (neki podaci mogu se naći u knjizi W. Paulija i K. G. Junga "Istraživanje prirode i psihe"), dok statističko  istraživanje fenomena sinhroniciteta s negativnim predznakom (neka takva istraživanja proveo je i autor ovoga  teksta) dovodi do neuspjeha ­ čini se kao da logika koja se krije iza odvijanja zla to ne dopušta. Je li to uistinu  tako i mogu li se "sinhroniciteti negativnoga" po nekoj analogiji smatrati manifestacijama našega "pada"? Odgovor  na  ovo pitanje ne  znamo, a  pokušaji njegovog pronalaženja skopčani su sa   golemim teškoćama.  Možda ovdje i nije toliki problem primjena znanstvene metode na "subjektivnom području", gdje je dakako  diskutabilno leži li bit naših nedoumica u "neuhvatljivosti" subjektivnih fenomena ili u samoj ovoj metodi.  23

Najveći je problem u tome što pojam "slučajnosti" nekog događanja nije razumljiv a priori i što zahtijeva  dublja   razjašnjenja.   A   slučajnost   je  dvojben,   neizvjestan   pojam  i   inače.   Zanimljivo  je  recimo  promotriti  značenje koje pojmu slučajnosti pridaje suvremena znanost. Prema tzv. "znanstvenoj slici svijeta" gotovo sve  fundamentalne stvari tumače se fenomenom slučajnosti ­ svemir je po toj slici nastao slučajno, život je slučaj,  razum je slučaj. No isti taj razum nekako intuitivno naslućuje da takve stvari ne mogu biti slučajne (već i  samim tim što su krajnje nevjerojatne, pa i uz čudotvorno djelovanje tzv. "antropskog principa" koji je i sam  posve neuvjerljiv (Može li se, primjerice, uistinu, teorijski ili eksperimentalno dokazati postojanje mnoštva  Svemira?)), zapravo da ništa što se dešava oko nas i s nama nije slučajno, te da ispod površine tog prividnog  kaosa života i svijeta stoji jedan duboko smislen plan. Čak i neki sasvim racionalan razum, lišen bilo kakve  intuicije ili osjećaja za svijet oko sebe, mora nužno, po svojoj vlastitoj logici, dovesti hipotezu o slučajnostima  u   ozbiljnu  sumnju,   s   obzirom  na   svoju  uzročno­posljedičnu  paradigmu,   pa   makar   se   taj   odnos  smatrao  "statističkim" (prema danas vladajućoj statističkoj interpretaciji temeljnih zakona fizike). Teološka literatura  daje mnoštvo uvjerljivih argumenata za tezu da se zlo ne događa slučajno i "samo od  sebe", da se ne događa kaotično, već da ima neku svoju unutrašnju logiku koja ne pripada logici "materijalnog  svijeta". Može li se ta unutrašnja logika odnosno inteligencija zla tumačiti kao upliv nekog bića? Je li zlo  utjelovljeno, personalizirano u nekom biću (bićima) koje mrsi konce naših životnih sudbina? Što možemo reći  o tom biću? Može li se to biće imenovati i to baš onako kako to čini religijska tradicija? Pogledajmo što o  ovim problemima kaže Glavurtićeva knjiga navedena u naslovu. O djelu Studija "Satana" Mire Glavurtića, kako piše u njezinom podnaslovu, uvod je u demonologiju. Neki je smatraju  jednom od početnica za školu duhovnog života. To je zapravo je zbirka izvještaja o demonima s kojima su  povezana   autorova   zapažanja   i  objašnjenja  i  ona   prati   povijest  demonologije  u   njezinim  karakterističnim  manifestacijama od biblijskih vremena (početaka kršćanstva) do danas. Zanimljivost ove knjige je u tome što  se djelovanje demona, odnosno Satane u povijesti povezuje sa najvažnijim evropskim "tajnim društvima" i  njihovim okultnim praksama, tako da se ovdje može naći i sažeti pregled nastanka i razvoja ovih društava u  Evropi od konca srednjeg vijeka do danas. Knjiga je prvi puta izdana 1978. godine, a drugo izdanje (koje smo  koristili u pisanju ovoga teksta) izašlo je u nakladi Sion 2002. Knjiga sastoji se od sedam poglavlja. Reći ćemo  nešto ukratko o sadržaju svakog od tih poglavlja da bi neobaviješteni čitalac stekao dojam o čemu se tu radi. Prvo poglavlje pod naslovom "Pali anđeli" donosi pregled teološke doktrine o demonima s posebnim osvrtom  na primjere demonskog djelovanja u Bibliji. Zaključak da su se iza antičkih bogova i njihovih misterija krili  demoni koje je pojava kršćanstva potpuno "izbezumila i uništila" (pad antičkih bogova tj. religija objašnjava se  upravo ovim fenomenom), argumentiran je većim brojem izvještaja koji datiraju u prva stoljeća kršćanstva.  Među ostalima, navodi se kršćanski kroničar Euzebije koji tvrdi da su "kršćani (bili) sposobni jednom riječju i  jednim dahom unijeti pometnju u demonske makinacije, u njihove svetogrdne inicijacije i u njihova gnjusna  čaranja i ceremonije". Spominju se također prakse nekromantije, proricanja posredstvom stolova, koza i djece  u neurotričnim krizama, zatim lažna izlječenja, odašiljanje snova, stvaranje "fantoma" i drugi pojave koje su  kršćani uspješno suzbijali svojim molitvama. U drugom poglavlju pod naslovom "Iskušavanja" navode se primjeri iskušavanja svetih ljudi od strane đavola,  počevši od iskušavanja Isusa u pustinji, pa sve do iskušavanja Padre Pia iz Pietrelcine, sveca modernog doba.  Ističu se primjeri iskušavanja pustinjaka, posebno onog najznamenitijeg, sv. Antuna Opata, te primjer arškog  župnika sv. Ivana Vianneya (zaštitnika svećenika). Iz tih primjera vidimo kakvim se sredstvima demoni služe  da   bi  podložili  ljude  svojoj  volji  ­   to  su   uznemiravanje,  nasilje,  rjeđe  fizičko,  a   češće  duhovno,  posebno  navođenje na bludnost, zatim prijetnje i optuživanje kojima se svete ljude želi baciti u očaj (uvjeravanje kako  im nema spasa u vječnosti). Opisi "demonskih upada" odgovaraju scenama iz filmova strave ­ "U noći, strašna  sila potresa kuću; vrata su kloparala, tresli su se podovi; u zidovima su odjekivali zlokobni šumovi. Kao da su  neka teška kola prošla prezbiterijem." ... "Udarcima po dvorišnim vratima, koracima, tutnjavom po stepeništu,  kucanjem na vrata župnikove sobe demon je imitirao onoga koji neumitno i nevidljivo prilazi." ... "Trenutak  kasnije, pošto su vrata otvorena, on je bio u sobi, pomičući stolice, rasturajući namještaj, preturajući sve i  rugajući se ..." (Svjedočanstva iz života sv. Ivana Vianneya). Treći dio knjige nosi naziv "Posjednuća". Ovo poglavlje donosi veći broj detaljnih izvještaja o osobama koje su  posjeli demoni, te o načinu na koji su one bile oslobođene ove nevolje. Tu se također navode neke pojave,  odnosno čini, karakteristične za posjednuća i egzorcime, kao što su potpisivanje ugovora s đavolom, neobične  sposobnosti opsjednutih i demonski instrumenti kojima se služe, njihove svetogrdne radnje; opisuju se postupci  pri egzorcizmima, reakcije demona, navode se njihova imena. Najprije su prikazani slučajevi posjednuća s  kraja 16. i početka 17. stoljeća ­ onaj redovnice Ivane Fery iz Sobre­sur­Sambre kod Monsa u današnjoj  Belgiji, iz 1584, zatim onaj uršulinke Magdalene de la Palud iz Aix­en­Provence iz 1609, te slučaj posjednuća  većeg broja sestara iz uršulinskog samostana u Loudonu iz 1632. Za sva je ta posjednuća utvrđeno da su se  24

zbila posredstvom ljudi predanih Satani ­ u slučaju Ivane Fery preko njezinog oca, a u druga dva preko "palih"  klerika koji su vršili neku službu u dotičnim samostanima. Egzorcizmi kojima su redovnice spašene trajali su u  prvom slučaju nešto više od godinu dana, u drugom godinu i pol, a u trećem čak pet godina (tu se radilo  posjednuću ukupno devet redovnica i sedam svjetovnih žena). Zanimljivo je da su se u ovom posljednjem  slučaju   pojavili  i   đavoli  koji  u   paklenoj  hijerarhiji  zauzimaju   najviša   mjesta   i   da   je  nekoliko  svećenika  uključenih u egzorcizam završilo pomračena uma. Glavurtić napominje kako su se ovi egzorcizmi odvijali u  atmosferi sumnjičenja i sukoba sa "progresivnim" klerom i građanstvom koje je već u to doba odbacivalo ideje  o demonskim posjednućima kao anakronizam. Tako za slučaj iz Aix­en­Provence navodi ­ "Upravo sve djeluje  kao duga kornelijanska tragedija, s nadnaravnim duhovnim silama, sa zlodusima koji savijaju tijela Magdalene  de la Palud i Lujze Capeau, s velikim inkvizitorom kojem se smiju katolici Marseillea i smatraju ga oličenjem  mračnjaštva.   To   je  suton  vjere  i  velika  zora   magije.  To   je  tama   duha  u   kojoj  plamti  jedan  plamen  boje  sumpora.   ...   Pa   ipak,   egzorcizmi  su   polako  oslobađali   redovnice  zloduha."   Sljedeća   posjednuća   koja   se  obrađuju su ona u misijama ­ u Phat­Diemu u Vijetnamu, u Angoli, Natalu (Južna Afrika), Japanu. Za razliku  od ostalih, posjednuće Marije Dien, novakinje u samostanu u Phat Diemu dogodilo se u modernom dobu,  godine 1924. Ono se povezuje sa obredom u budističkom hramu kojim je jedan mladić od duhova izmolio  njezinu ruku. Karakteristične pojave vezane uz ovo posjednuće bile su misteriozno pojavljivanje čudnovatih  predmeta, neobični zvuci i svirka demonskih orkestara ("Jedan pakleni svirač obraćao se sestrama pitajući ih  koju muziku najviše vole."), te nevjerojatne akrobacije sestara koje su "čudovišnom lakoćom, u jednom skoku  mogle naći na tankim granama pri vrhu (visokih) stabala". Egzorcizam je (nad više sestara) u ovom slučaju  trajao oko godinu dana. Posebno je karakterističan slučaj Antuna Gaya iz Aina u Francuskoj. Demon koji je  opsjeo ovoga čovjeka držao je mudre propovijedi u slavu Svevišnjega, a za spas duša (!), dok brojni pokušaji  egzorcizma nisu uspjeli. Navedeni su još slučajevi dvojice braće iz Illfurtha, slučaj Helene Portier (pralje koja  je na latinskom i grčkom odgovarala na najzamršenija pitanja teologije i filozofije), te slučaj začarane žene iz  Piacenze. Na kraju poglavlja Glavurtić daje svoj komentar koji se odnosi na osporavanja istinitosti ovakvih  izvještaja, kao i pokušaje da se natprirodne pojave ispoljene pri opsjednućima objasne "racionalno". Prema  njegovim tvrdnjama takvi pokušaji nisu bili uspješni i lako se mogu opovrgnuti. Četvrto poglavlje nosi naslov "Susreti sa satanom" i u njemu se navodi niz značajnih povijesnih ličnosti koji su  prema svjedočanstvima svojih suvremenika bili u vezi sa zlodusima. To su ­ Sokrat, Martin Luther, doktor  Faust, Paracelsus, opat Trithem, Cornelius Agrippa, Vladimir Solovjov, Marcel Proust, August Strindberg,  Karl Gustav Jung, Austin Osman Spare, Antonin Artaud. Neki su od njih demone slučajno susretali i njih se  užasavali (Solovjov, pa i K. G. Jung), neki se mogu smatrati njihovim žrtvama, premda ne posve nevinim  (Artaud, Strindberg, Proust), dok se neki bili otvoreni satanisti, majstori magije kojima su demoni darovali  natprirodne moći i spoznanja (doktor Faust, Paracelsus, opat Trithem, Agrippa, Spare). Zanimljiv je slučaj  Marina   Luthera   kojemu  se  pripisuju  mnogobrojni  susreti  sa   đavolom.  Katolički  teolozi  često  tvrde  da   je  reformacija upravo i bila potaknuta od đavola, dok Luther sam često govori o tim susretima i iskušavanjima ­  "Satana mi se često javlja maskiran; vidio sam ga u obliku svinje i kao hrpu slame u plamenu", "Satana je sa  mnom šetao spavaonicom. On naređuje demonima da me prate.", "Često me u diskusijama tako pritisnu da se  dobro oznojim. Đavo je vječiti ljut; ja to dobro osjećam i shvaćam ga. On spava uz mene bliže nego moja  Katarina."   Tvrdi  se  da   je  Luther   stvorio  jednu  novu  demonologiju  koja  je  po  sudu   pravovjernih  teologa  fantastična. Iz ovoga poglavlja možemo izvući neke osnovne ideje koje zastupaju majstori magije, a govori se i  o njihovom nastanku i razvoju. Peto poglavlje nosi naslov "Opera diaboli" i ono predstavlja razradu onog prethodnog. Poglavlje započinje  razmatranjem   hereza   koje   su   se   oko   1000.   godine   naglo   proširile   Evropom,   posebice   one   gnostičke   i  manihejističke (govori se o "crnom valu satanizma"). Kršćanstvo je uzvratilo udarac ­ stvaraju se najznačajnije  redovničke zasjednice, dominikanska i franjevačka, gradi se veliki skolastički sistem, stvaraju se nova žarišta  duha. Glavurtić navodi mišljenje jednog teologa o tom otporu ­ "Užasavamo se na pomisao što bi bilo da  Crkva nije nastavila borbu i da nije ustanovljena Inkvizicija, dok su posvuda izbijale nove religije, neobične,  fantastično i često strašne... Štovanje demona, vještičarstvo, magija, orgije, blud, svi poroci i besramnosti  iskvarili bi ondašnji civilizirani svijet i Evropa bi postala ognjište obreda gorih nego što je vodu na Haitiju."  Nešto kasnije, početkom četrnaestog  stoljeća, izbija vjerojatno najznačajnija "afera" u povijesti kršćanstva  koja se odnosi na herezu unutar  same Crkve ­ slučaj templarskog reda, koji se u knjizi opširno obrađuje.  Pisani dokumenti sudskog procesa koji su 1305. pokrenuli papa Klement V i francuski kralj Filip II Lijepi  svjedoče o "luciferijanskoj praksi, idolatriji i sodomiji". Veliki meštar templarskog reda Jacques de Mollay,  koji je priznao kako su se "već dugo vremena, oni koji su primani u Red odricali Krista na propast svoje duše i  pljuvali na križ" bio je pogubljen 1314. U vezi s njihovom idolatrijom govori se o "mračnoj mistici mačke"  koja potječe iz drevnog Egipta. Zanimljiv je podatak da su templari "radili na sinkretizmu kršćanstva i islama,  te imali istu ezoteriju kao i muslimanski red asasina". Satanizam i vještičarstvo uzimali su, kako veli Glavurtić, tokom srednjeg vijeka sve više maha, a poseban su  "bum" doživjeli u periodu "humanističkog buđenja" u 15. i 16. stoljeću. On nas nadalje upoznaje s najvažnijim  25

akterima srednjovjekovne magije, počevši od njihovih preteča ­ Mihaela Scota, odgojitelja njemačkog cara  Fridrika II Hohenstaufovca sa prijelaza iz 12. u 13. stoljeće i Arnaldusa de Villanove koji je živio neposredno  iza  njega,  a   smatrao  se  "učiteljem  svijeta",  te  boravio  na  kraljevskim  dvorovima  i  liječio  pape.  Značajne  ličnosti  u  svijetu  čarobnjaštva  u  15.   stoljeću  su   Guillaume  Edelin  i  Johann  Weir,  ugledni  teolozi  koji  su  osporavali magijska djelovanja i vještičarstvo, premda su i sami (navodno) bili okultisti, tj. poklonici Satane.  Posebno   važna   ličnost   u   ovoj   družbi   je   John   Dee   (1527­1608),   engleski   učenjak   "oličenje  renesansnog  humanista i znanstvenika", kojega su njegovi interesi odveli u čarobnjaštvo. Ovaj "znanstvenik, čarobnjak,  rozenkrojcer i kabalista", prokrstario je Evropom posjećujući kraljevske dvorove, pletući antirimsku zavjeru i  "vezujući okrunjene glave demonskim lancima". Bavio se tajnom vječnog života i po Glavurtiću "stoji u centru  rozenkrojcerskih napora u širenju zlih doktrina i pokreta" koji su težili reformi tadašnjeg poretka u Evropi.  Inače rozenkrojceri su sljedba nastala u Njemačkoj po nekim izvorima u 15. stoljeću, koja je za cilj imala  "univerzalnu reformaciju čovječanstva", a njezini su se članovi obavezivali pomagati ljudima. No Glavurtić  navodi  tvrdnje  da  su  se  oni  vremenom  poklonili  Satani  i  odrekli  se  kršćanstva   i  sakramenata,   dobivajući  zauzvrat nadnaravne moći ­ "svojim pjesmama mogu privući bisere i daleko drago kamenje; Bog ih jednim  oblakom skriva od neprijatelja, besmrtni su i liječe sve bolesti." Uz to su navodno bili i nevidljivi. Početkom  17. stoljeća to dotada tajno društvo objavilo je svoje postojanje i u javnosti se pojavljuje mnoštvo njihovih  knjiga okultističkog sadržaja.  Val posjednuća koja u to doba  zahvaćaju Francusku  (spomenut ranije)  neki  povezuju  s   djelovanjem  rozenkrojcera.   Oni  su   navodno  preteče  masonerije.  Naročiti   zamah   čarobnjaštvo  dobiva u doba vladavine Luja XIV kad se odigrala još jedna prekretnica u povijesti ezoterije ­ čarobnjaci i  alkemičari počinju djelovati javno, posebice na francuskom dvoru ­ dvorska se svita odaje mračnim ritualima  (crne mise), a u magične čini upleten je i sam kralj ("Umjesto da nosi znak Presvetog Srca, Luj XIV je nosio  magijski talisman oko vrata.")  U   vezi   s   ovom   temom   Glavurtić   se   pozabavio   magijskim   instrumentima,   ritualima   i   knjigama.   Od  instrumenata ove vrste spominju se "terafimi" ­ balzamirane glave koje govore (navodno posebno "popularne"  među templarima), zatim paklena ogledala u kojima se ogleda onostranost ili budući događaji, voštani kipovi  koji nalikuju onome kome se želi nauditi, pa se probadaju iglama, te i razni drugi demonski "kumiri". Što se  tiče magijske literature, daje se svojevrsni kratki presjek produkcije na ovom području kroz povijest srednjeg  vijeka.   Inače,   tu   literaturu   sačinjavaju   zbirke   vještičarskih   zaziva   (grimarijumi),   magijski   priručnici   i  vračarske knjige, često puta pripisane kršćanskim svecima ("Čudesne tajne sv. Alberta Velikog" spominje se  kao po zlu najslavnija i najsvetogrdnija vračarska knjiga). Upozorava se na rast ove produkcije i citira jedna  redovnica koja je imala proročke vizije ­ "Božja će kazna biti blizu kad se po svijetu proširi veliki broj rđavih  knjiga".   U   vezi  magijskih  rituala   posebna   se   pažnja   posvećuje  sklapanju   ugovora   s   đavlom  i   sabatima.  Glavurtić navodi da su neki od ovih ugovora, pisani krvlju, sačuvani do danas (pretisak jednoga, kojega je  potpisao demon Asmodej, poznat iz Biblije, nalazi se u knjizi). Tvrdi se također da se u slučaju uspješnog  egzorcizma, ugovori "čudesno pojavljuju, vraćeni iz pakla", kao i u slučaju maga koji su se pokajali. Za sabate  se kaže kako se radi o skupovima satanista na kojima se vrše mnogobrojna svetogrđa, a kojima prisustvuju, po  nekim svjedočenjima, i đavoli. Porijeklo im se izvodi iz drevnih obreda i bakanalija. Na sabate prisutni često  dolaze čarobnjačkim letom (let na sabat) kojega omogućavaju magijski pripravci za čiju je pripremu potrebno  žrtvovati djecu. Taj let povezan je s bilokacijom ­ tijelo obično ostaje u stanju sna, dok njegov dvojnik ­  fantastikum ­ putuje. Glavurtić primjećuje se da su ove pojave "negativi" mističkih bilokacija i levitacija, što  su pojave karakteristične za neke od svetaca. Inače, tvrdi se da su magijske levitacije utvrđene kod većeg broja  ljudi, uglavnom spiritističkih medija, od kojih je vjerojatno najpoznatiji škotski medij Daniel Dunglas Home.  Njegove  demonske  vještine  osim  levitacije  uključivale  su   uzdizanje  namještaja,   pojave  fantomskih  ruku,  prenošenje stvari kroz prostor i zidove. Za Homea se tvrdi da je "obnavljao vještičarstvo i stravu crne magije"  u XIX stoljeću. Šesto   poglavlje   Glavurtićeve   knjige  Satana   nosi   naslov   "Magija   novog   doba".   Ovdje   s   obrađuju   dvije  karakteristične  pojave  iz  doba   prosvjetiteljstva   (osobito  u   predrevolucionarnoj  Francuskoj)  ­   mesmerizam  (liječenje pomoću magneta ­ danas bismo rekli pomoću bioenergije ­ koje je uveo Austrijanac Franz Anton  Mesmer) i spiritizam ­ zazivanje duhova. Naglašava se kontekst u kojemu su se pojavile ove magijske prakse ­  "Mesmera je dočekala francuska masonerija svjesna njegovog poslanja." ... "Mesmerova misija je da 'izliječi  bolesno društvo' i on širom Francuske osniva masonske lože 'Društvo harmonije', za koje o. Barruel kaže da su  bile prikrivene revolucionarne ćelije." ...  "Mesmer i 'Društvo harmonije' igrali su značajnu ulogu u zavjeri  protiv religije i prijestolja." Slično je vrijedilo za spiritizam, inače povezan sa Mesmerovim učenjem. Glavurtić  navodi kako su se mnogi ljudi iz doba neposredno prije Francuske Revolucije, uključujući Dantona, čudili "što  se   revolucionarne   ideje  udružuju   s   magijom,   što   se   duh   encikolpedista   spaja   sa   zazivanjem  duhova,   a  pozitivizam s  okultizmom."  U vezi sa   spiritizmom  koji  je  nastao  na  osnovi  učenja šveđanina  Emmanuela  Swedenborga o dušama umrlih, spominje se lionska masonerija čiji su predstavnici Jean­Bapttiste Willermoz,  Martinez de Pasqually i Louis Claude de Saint­Martin. Poznati spiritisti su još Leon Rivail, poznatiji pod  imenom Allan Kardec, engleski fizičar Wiliam Crookes koji je eksperimentirao s okultnim fenomenima, poljski  26

mediji Guzik i Franek Klusky, te talijanka Eusapija Paladino. Na kraju poglavlja upozorava se na demonski  karakter spiritizma i shvaćanje ove prakse kao "nastavka nekromantije" koja je poznata od davnina. Posljednje i najduže, sedmo poglavlje nosi naslov "Mysterium Iniquitatis". Ono počinje prikazom povijesti  slobodnog  zidarstva i njegove geneze (datumom osnivanja smatra   se  dan osnutka  Velike Lože u Londonu  24.06.1717.),   pri   čemu   se   ukazuje   se   na   nesumnjivi   kontinuitet   različitih   tajnih   društava   i   ezoterija  (rozenkrojceri su se sasvim "pretopili" u lože, a prema nekim tvrdnjama, masonerija je nastala oživljavanjem  templarske teorije i prakse).  Vezu  masonerije sa  Satanom  Glavurtić  je objasnio  jednostavnom formulom ­  "Kao   što   Krist   nevidljivo  upravlja   Crkvom,   tako   Satana   nevidljivo  upravlja   masonerijom".   Ovu   tvrdnju  pokušao je argumentirati iznošenjem mnoštva činjenica i primjera iz povijesti novijeg doba. Tako napominje  da je masoneriju, još od njezinog osnutka, osudilo više papa (Klement XII, Benedikt XIV, Leon XIII) ­ koji su  kako  se   navodi  "shvatili  dijaboličku  dijalektiku  masonske  doktrine".  Dalje,   primjećuje  da   se   djelovanjem  masonskih loža širi nemoral i razvrat u društvu ­ spominju se "Hell Fire klubovi" u engleskoj i razna druga  "društva" širom Evrope, gdje se "satanizam miješa s politikom ili erotizmom", a "mladež se sustavno kvari" ­ s  tim da se istovremeno vrše svetogrđa i širi propaganda protiv katoličanstva. Još jedan argument predstavljaju  svjedočanstva o viđenjima demona u masonskim ložama. ("Časni otac Jandel generalni superior dominikanaca  posjetio je jednu lionsku ložu obučen u građansko odijelo. Ugledao je demona. Našao se licem u lice s duhom  loža. Izvadio je križ i demon je pobjegao, dižući veliku buku, dok su se zidovi tresli.") Uz   početke   masonerije   i   njezin  rani   razvoj   (koji   ima   više   pravaca)   Glavurtić   navodi   veći   broj   imena.  Najvažnija među njima su već spomenuti Emmanuel Swedenborg (koji je razvijao neku novu angelologiju,  učeći da su anđeli duše umrlih) i Martinez de Pasqually, te Joseph de Maistre (koji se kasnije obratio i iznio na  vidjelo masonske tajne), Adam Weishaupt i grof Cagliostro. Većina ih je bila uključena u političke borbe  svoga  vremena,  a   njihove  su   demonske  moći  bile  očigledne  (Cagliostro  i  Weishaupt   koristili  su   "tehniku  magnetičkih liječenja i postizali čudesne rezultate", Cagliostro je pogađao brojeve premija na londonskoj lutriji  i uspijevao pronaći zakopano blago). Masonstvo  je  poseban   procvat   zabilježilo  u   XIX   vijeku,   koji  je  bio   vrijeme  tehničkog  napretka,   širenja  neprijateljstva prema Crkvi i propovijedanja novoga božanstva ­ čovjeka. Posebno je privlačan bio masonski  "ekumenizam", koji pokušava stvoriti neku novu sinkretičku religiju. Iz toga, nešto kasnijeg vremena, kao  značajni akteri masonstva spominju se otpali svećenik sa pseudonimom Eliphas Levi, još jedan pokajnik koji  se   na   kraju   vratio   u   krilo  Crkve,   Stanislaus   de  Guaita,   "jedan  od  najznačajnijih  predstavnika   masonske  'spiritualnosti'" i njegov sekretar Oswald Wirth, "masonski patrijarh" Albert Pike i njegov nasljednik, veliki  meštar   Adriano  Lemmi,  šef   talijanske  masonerije  kojoj  su   pripadali   i   talijanski  karbonari.   Zanimljiva  je  Glavurtićeva primjedba da se "masonski duh posvuda osjeća kao kvasac modernog doba", a da "ideologija  kapitala i nova religija zlatnog teleta postaju jasniji u ozračju demonskih sekta čiji je veliki mit alkemija".  Napominje  se   da   je  kult   Satane   (Lucifera)   prisutan   posebno  u   tzv.   višoj  masoneriji  (nadmasonske  lože,  paladizam, Golden Dawn) i da ga nije teško uočiti, premda ga masoni brižljivo skrivaju. Mason 330 Carducci  spjevao je tako "Himnu Satani". Trag okultnih doktrina primjećuje se u književnosti XIX. st, pogotovo onoj  francuskoj. Tu se posebno ističu Victor Hugo i Alexandre Dumas otac.  Vezu politike i masonerije, Glavurtić ilustrira na dva najznačajnija primjera ­ na primjeru stanja na ruskom  carskom dvoru u vrijeme posljednjeg cara,  Nikolaja II i na fenomenu nacizma u Njemačkoj i Hitlera kao  njegovog vođe. Za cara Nikolaja II se kaže da je bio potpuno uronjen u mističke magluštine i odan magiji,  točnije   čarobnjacima   kojima   je   bio   okružen.   Među   njima   se   ističe   Meštar   Filip,   vrhovni   autoritet  martinističkog reda, mag iz Liona poznat po čudotvornim izlječenjima (umro je 1905, a zamjenio ga je fatalni  Rasputin). Tvrdi se da je Sveta alijansa i konzervativna evropska politika bila utemeljena na martinističkom  "transcedentalnom kršćanstvu" (radi se o učenju spomenutog lionskog ezoterika L. C. de Saint­Martina) iza  kojega zapravo stoji luciferijanstvo. Za Hitlera se pak tvrdi da je bio satanin medij oko kojega se okupila  "falanga   Antikrista"   ­   sinarsi,   ezoterici,   teozofi   društva   Thula,   patrijarsi   gnostičkih   crkava   i   pripadnici  nadmasonskog društva Golden Dawn ­ ovom društvu pripadali su Karl Haushofer i Rudolf Hess, najbliži  Hitlerovi suradnici. U vezi sa manifestacijama masonerije u svjetskoj politici potkraj XIX. i početkom XX.  stoljeća spominju se imena Helene Blavatske, Saint­Yvesa d'Alveydre, Samuela Liddela Mathersa (šef društva  Golden Dawn) i njegovog nasljednika Alistera Crowleya koji je ovdje zasigurno najznačajnija ličnost ("Veliki  hijerofant"   memfiskog   rituala,   veliki   dostojanstvenik   Martinističkog   reda   i   patrijarh   Gnostičke   crkve).  Zanimljivo je da su Crowleya poslije rata optuživali za izdaju domovine (navodno je odavao špijunske podatke  njemačkoj tajnoj službi, ali je istodobno, izmislio magijski znak "viktoriju", "kada je utvrdio da su nacisti  usvajanjem svastike pokrenuti neodoljivu plimu demonijačkih sila"). Crowleyev učenik Aldous Huxley bio je  prvi propagandist narkomanije i utjecao je na "hipi pokret", odnosno "New age". Na više mjesta u knjizi, a posebno u ovom (zadnjem) poglavlju Glavurtić govori o neprijateljstvu Crkve i  ezoterije,   posebice   one   utjelovljene  u   masonstvu.   U   tim   se   krugovima   kršćanstvo   proglašava   mračnim,  opskurnim,  lažnim,  dok  se Crkva  prikazuje  kao  tvrđava   opskurantizma.  Masonerija  poduzima  i  praktične  korake prema uspostavi nekakve univerzalne crkve koja će ujediniti sve religije ­ islam, kršćanstvo, jevrejstvo,  27

budizam, hinduizam, odnosno koja će povezati Evropu i Aziju, a u kojoj će "vjernici biti oslobođeni svih  dogma".  Također,   odatle  dolaze  i  pokušaji  promjene  katoličke  doktrine  ­  Krist   se  pokušava   predstaviti  u  nekom  novom  svjetlu,   a   za   hereze  se   tvrdi   da   su   pravovjerne.   Glavurtić   kaže  da   su   aktualni   sukobi   u  Katoličkoj  Crkvi  između tradicionalista i progresista  "izazvani i kontrolirani", a  da se preko mreža tajnih  društava   u  koje  upadaju  i  predstavnici  klera,   nastoji  rastočiti  Crkva.   "Moderne  istine",  ukidanje  celibata,  naglašavanje socijalnog, a zapostavljanje duhovnog poslanja predstavljaju, kako Maritain kaže, a Glavurtić  navodi, "padanje današnje Crkve na koljena pred svijetom". "Dok dio crkvenog personala nastoji ukinuti 'mit  Satane',   satanizam  raste  do  nevjerojatnih  razmjera",  tvrdi  nadalje  Glavurtić  i  navodi  podatke  o  nekim  od  suvremenih  satanističkih  kultova   i   njihovim  najznačajnijim  akterima.   Tu   su   "Mag   iz   Marsale",   Maurice  Gerard koji otvara magijski hram, u kojemu se proriče pomoću kipova, Anton Szandor Le Vey koji je u San  Franciscu osnovao satanističku crkvu i napisao satanističku bibliju, zatim poznati ubojica Charles Manson  koji je vodio jednu satanističku skupinu i bio u vezi sa Le Veyom, a spominju se i neki pojedinci i organizacije  koji  obnavljaju   vještičarstvo  (Justine  Glass   i   "Vještičarsko  istraživačko  društvo").   Tu   su   i   brojna   druga  satanistička društva širom (zapadnog) svijeta čiji sljedbenici vrše gnjusne i zločinačke obrede (ova se društva  u javnosti obično predstavljaju kao religijska). Također, negativno je ocijenjen i Svjetski savez religija čiji  vođe (Choisy, Guillemaine) navodno propovijedaju krivovjerje, pa i satanizam. Na   koncu  svoje  knjige Glavurtić  govori  o  borbi  Crkve  protiv  sotonizma  tajnih  društava   i  paklenih  sekta.  Napominje da se ovaj oblik djelovanja Sotone često objavljuje misticima, te navodi primjere Anne Katerine  Emmerick, stigmatizirane mističarke i Jeanne Baillet iz franjevačkog Trećeg reda. Brojna ukazanja Presvete  Djevice također se nalaze u kontekstu satanskih napada na Crkvu. Glavurtić napominje da je Blažena Djevica  Marija jamac naše pobjede protiv sila tame jer je od Boga određena za veliku neprijateljicu demona i zaštitnicu  onih koje demoni muče. Da bi se suzbili njihovi napadi, Marija je sama izdiktirala molitvu protiv demona, koju  su  preporučili veliki pape  sa   prijelaza  XIX.  u  XX.  stoljeće.  Ovom  molitvom  "Kraljici neba  i  gospodarici  anđela koja je od Boga primila moć i misiju da smrvi glavu Satani" Glavurtićeva knjiga "Satana" završava. Dojmovi i zaključci Prvi  je  dojam  nakon  čitanja   "Satane"  da   knjiga  nije  napisana   dovoljno  sistematično.  Kronološki  poredak  mjestimice se gubi, posebno u onim dužim poglavljima. Također, nedovoljno su razrađene neke njezine teme.  Primjerice, slabo su naznačeni smjerovi razvoja i grananja masonstva, odnosno okultizma uopće, razne sljedbe  (martinizam, paladizam, sinarhija, gnostici, luciferijanci) nisu precizno locirane u vremenu i sustavu duhovnih  strujanja. O autentičnosti Glavurtićevih tvrdnji i navoda teško je raspravljati; ponekad se čini da neki citati, pa  i komentari zvuče prilično naivno ili da nisu utemeljeni. Što se tiče problema potvrde odnosno opovrgavanja  nekih racionalnih objašnjenja pojava koje Glavurtić smatra nadnaravnim, tu se također stječe utisak da stvari  nisu u potpunosti istjerane na čistac. Svi se ovi prigovori ipak mogu opravdati namjerom autora da napiše tek  uvod u demonologiju, neku vrstu početnice, kako je to spomenuto već ranije, u kojoj će se dati samo osnovne  crte ove nadasve obuhvatne i kompleksne problematike. Dakako da bi za jedan sistematičan prikaz trebalo  napisati daleko obimnije i dublje djelo, odnosno uložiti mnogo veći istraživački napor. Čini se da je autorova  namjera da djelo učini popularnim i lakim za čitanje i dovela do toga da stil mjestimice prelazi u onaj literarni,  što se u ovom kontekstu prije može smatrati plusom nego minusom. Na isti se način može tumačiti izostanak  popisa referenci i veoma ograničeno referenciranje u samom tekstu. Sve u svemu, možemo se samo nadati da  će g. Glavurtić izdati knjigu koja će se temom sotonskog djelovanja, okultizma i tajnih društava pozabaviti  znatno sistematičnije i na puno dubljem nivou. Takva bi knjiga (koju je Glavurtić indirektno i najavio u nekim  svojim istupima) u ovom našem vremenu smutnje i kaosa, očito dirigiranog iz stanovitih "centrala moći", jako  dobro došla. A danas je u vezi ovih tema potrebno "raščistiti" mnogo toga, i to ne samo stvari koje se tiču  protivnika  i  mrzitelja  kršćanstva,   odnosno  katoličanstva,   već  i  one  koje se  odnose  na  određene ekstremne  krugove u samoj Crkvi, nekad vezane čak i uz službene crkvene institucije, koji u svakom padu vrapca s krova  vide veliku urotu mračnih sila i masona. Čitajući napise koji dolaze iz ovih krugova čovjek stječe dojam da je i  njihovo djelovanje potaknuto masonskom zavjerom koja ide za tim da se svjedočanstva o njihovoj uroti u  javnosti dožive kao fantazije kojekakvih sumanutih vjerskih fanatika. U svakom slučaju bilo bi dobro znati  mnogo više o tajnim društvima nego što javnost danas o njima zna ­ kakva im je "baza", koliki su im stvarni  dosezi i društvena moć, koji su im ciljevi i kakve sve reperkusije na društvo može izazvati, odnosno izaziva,  njihovo djelovanje. Dakako, potrebno je još mnogo dublje, s metafizičkog aspekta, rasvijetliti i sam fenomen  zla u svijetu i Satane kao njegovog reprezentanta, te sustavno proučiti odnos suvremenog društva prema ovom  prevažnom fenomenu. Zanimljivo se, u vezi s njegovom knjigom "Satana", osvrnuti na životni habitus g. Glavurtića. Može se reći  kako Satana u javnom mnijenju našeg doba uživa status sličan onome koji Miro Glavurtić uživa u hrvatskoj  kulturi ­ nitko ga ne primjećuje. Iz Glavurtićevih rijetkih intervjua indikativnih naslova poput "Jedan dan u  Beogradu više vrijedi nego deset godina u Zagrebu" ili "Tražio sam domovinu, ali je nisam našao" (Glavurtić  28

je  skupa   s   porodicom  bio  1992.   godine  protjeran  iz  Beograda   gdje  je  dotada  živio),  lijepo  se  vidi  odnos  hrvatskog društva prema toj značajnoj ličnosti naše kulture. Ne radi se tu samo o uobičajenom odnosu ove  sredine prema svojim velikanima, prije bi se moglo reći da je uzrok ove zapostavljenosti upravo problematika  kojom se Glavurtić bavi. Ovu tezu nije teško dokazati. Nije li uostalom, u ovoj našoj, po statističkim podacima  posve katoličkoj zemlji, neobično to što se po gotovo svim medijima, pa čak i onim službenim, državnim,  neprekidno napada i blati Katolička Crkva, što se istupi njezinih službenika komentiraju krajnje zlonamjerno i  tendenciozno, a oni se sami neprekidno izvrgavaju ruglu, što se katolička kultura gura na margine, što se  uporno nameće mišljenje o "reakcionarnosti" kršćanske misli i o njezinom pogubnom utjecaju na društvo. Pri  čemu se nikada ne govori zašto je to kršćanska misao pogubnija od nekih drugih ideoloških matrica, već se  njezina reakcionarnost uzima kao "Bogom dana", isto kao što su njezini službenici smatraju negativcima "po  defaultu". Da ne govorimo sad o općoj razini kulture dijaloga u ovoj našoj sredini koja je takva da bi ovdje  primjerenije bilo upotrijebiti sintagmu o "kulturi intelektulnog terora", kako se to može vidjeti već samo iz  ovdašnjih književih polemika i sukoba (koji odmah gube "književne" atribute). U takvoj kulturi, u kojoj caruje  površnost, a glavni su kriteriji "uspješnosti" veze, poznanstva i ideološko "pravovjerje", zacijelo je za očekivati  da   se   studija   "Satana"   smatra   bezvrijednom  i   tendencioznom  krparijom  i   da   se   njezin  autor   proglašava  "beznačajnim kompilatorom". Isto kao što je za očekivati da za Glavurtićevo slikarstvo, a radi se o ličnosti,  kako smo rekli na početku, uvažavanoj u evropskim i svjetskim razmjerima, nema praktički nikakvog interesa.  Da ne govorimo o drugim djelatnostima kojima se Glavurtić bavi (a bavi se primjerice i geometrijom).  No pojava Mire Glavurtića u hrvatskoj kulturi, usprkos marginaliziranju njega i njegovog djela (ili upravo  zbog toga) veoma je značajna. To recimo uočava i Mirko Kovač, koji ga u jednom svom eseju naziva "rijetkim  cvijetkom" na našoj kulturnoj sceni i čini se da je ta oznaka vrlo dobro pogođena. Glavurtić je uostalom autor i  značajnog beletrističkog opusa (roman "Psine", zbirka pripovijedaka "Glad", pjesnička zbirka "Zvekir"), no  njegova su djela u kojima se bavi onostranim fenomenima ("Satana" i "Pakao") daleko važnija. Oba ova djela,  premda napisana prije nešto više, odnosno nešto manje od tri desetljeća i dalje su izvanredno aktualna. Recimo  još nešto o tome u čemu je važnost Glavurtićeve studije "Satana" za ovo naše vrijeme. Možda bi u nekim "boljim vremenima" bili zanimljiviji neki drugi aspekti ovoga djela, a njegovi nedostaci više  došli do  izražaja,   ali danas,   kad je  čovječanstvo  suočeno  s  tolikim izazovima  vlastitom opstanku  u  čijem  podtekstu stoji zlo samo, odnosno Satana, glavom i bradom, ova nam knjiga može poslužiti kao referenca i  pomoći nam da povežemo bar neke konce kaotičnog pletiva naše stvarnosti, kad je to već nemoguće koristeći  se tzv. "znanstvenom metodologijom", čijeg  fijaska do sada nije  postala svjesna valjda još  jedino svjetska  znanstvena   elita.   Jasno   je   da   tzv.   "znanstveni   pogled  na   svijet",   koji   se   danas   prodaje   po   obrazovnim  institucijama i medijima kao jedini ispravan i relavantan, ne može ni posvijestiti niti razumjeti čak ni zlo kao  društveni fenomen, (takve ga stvari zapravo vrlo malo zanimaju), pa ne može biti od koristi u razmatranju  gorućih problema našeg vremena. Ostaje nam dakle teološki nauk koji se kroz stoljeća manje­više uspješno  nosio sa satanskim djelovanjima, odnosno zlom u svim mogućim njegovim značenjima. Glavurtićeva knjiga  izdvaja neke bitne manifestacije toga zla koje su i danas vrlo prisutne. U mnogim je primjerima iz prošlosti  koji su ovdje navedeni, lako prepoznajemo našu vlastitu realnost. Spomenimo samo okultne prakse, odnosno  knjige ili demonske instrumente preko kojih se širi zlo u svijetu. Zanimljivo je primijetiti kako su u srednjem  vijeku ti demonski instrumenti bili relativno rijetka pojava, dok se danas oni nalaze praktički u svakom domu.  Tu se u prvom redu misli na internet i televiziju, pri čemu, dakako treba naglasiti da demonski karakter ovih  medija nije zadan a priori, već ovisi ne samo o namjerama onih koji ih kontroliraju, već i o namjerama onih  koji  se   njima   koriste.   Međutim,   te   su   namjere,   kako   je   posve   bjelodano,   u   ogromnom  broju   slučajeva  vrijednosno negativne. Sjetimo se samo trovanja društva nasiljem i pornografijom koje dosiže takve razmjere  da se može reći kako onaj "duh bludnosti", koji je već u starom vijeku imao "mnoga oružja protiv mladeži koja  želi živjeti čedno", došao na svoje i da zaista uspijeva "većinu onih koji odlučiše da uredno žive, okrenuti  njihovim  ranijim  prljavštinama".   Vrijednost   biznisa   koji  je  ovaj   razvio,   mjeri  se   u   milijardama   dolara   i  zauzima značajan postotak u ukupnom prometu svjetskog gospodarstva. Mediji su dakako i sredstva za zaluđivanje masa i stvaranje pogodne klime koja će ljudima omogućiti "potpun  užitak" u kaljuži grijeha. U tom kontekstu čovjeka ne može začuditi niti vijest koja se nedavno pojavila u  medijima, o tome kako je nekakva evropska institucija procijenila da riječi "mama" i "tata" nisu "politički  korektne" (njihovim jezikom rečeno, te su riječi "seksističke"). Kad se tome dodaju priče o udžbenicima iz  vjeronauka, koje se zbog razložnih stavova prema devijacijama u ljudskom ponašanju pokušava izbaciti iz  upotrebe, vijesti o sudskim procesima protiv "homofobičnih" vjeroučiteljica i sličnim cirkusima vezanim uz  tzv. "antidiskriminacijski zakon", zatim prijedlozi nekih "feministica" u Evropskom parlamentu prema kojima  se žene "ne smiju više predstavljati kao pasivna i manje vrijedna bića, majke ili seksualni objekti" (primijetiti  kako su pojmovi "majka" i "seksualni objekt" stavljeni u istu razinu ­ kad bi se riječ "majka" izbacila ovaj bi  zahtjev bio apsolutno prihvatljiv, dapače i nužan), inicijative za legalizaciju narkomanije i prostitucije koje  dolaze   iz   istih  (?!)   krugova,   informacija   kako   je  "nevjerovatno  koliku   važnost   homoseksualnom  pokretu  posvećuju evropski parlamentarci", ocjena da je "Hrvatska među najkonzervativnijim zemljama Evrope" ­ jer  29

se ovdje izvan braka rađa samo 12% djece, dok se druge "napredne" zemlje hvale podatkom o čak 50% djece  rođene izvan braka, onda je jasno kako je proročanska bila Glavurtićeva konstatacija napisana prije više od  trideset godina da "abortusi, ispiranje mozga putem medija i ukidanje slobode predstavljaju realizaciju 'novog  poretka'", a da "novi kultovi i mitologije, prijetnje ratom i uništenjem, mjesečarstvo svijeta, idolatrija 'zvijezda'  i kriminalaca ispoljavaju prisustvo demona". A također je jasno sa kakvom se efikasnošću realizira one strašna  parola ­ "Kvarite i budite pokvareni", koja se, kako veli Glavurtić, ističe po satanističkim hramovima. Na početku ovoga teksta rekli smo nešto o tzv. "logici zla" i "sinhronicitetima negativnog" i zapitali se jesu li  takvi sinroniciteti manifestacije satanskog djelovanja među ljudima. Mislim da promatranje svjetskih zbivanja,  tj. svih tih "sinhroniciteta negativnoga" u našem okruženju, od kojih smo neke gore spomenuli, čovjeka samo  učvršćuje  u  uvjerenju  da  je tome tako.  Pritom  se  zapaža,   možda  i  kao  nešto  karakteristično za   ovo  naše  vrijeme,  kako  je  tendencija  ove  logike  da  postaje  sve  manje  nadnaravnom,  odnosno  da  se  sve  više  i  više  postvaruje kao "ovozemaljska" logika, logika razmišljanja i djelovanja današnjih ljudi. No to kao da nitko ne  primjećuje. Tako "skrivena stvarnost" sotonskih misterija "realiziranih u materiji", cijelo vrijeme ostaje izvan  našeg vidokruga. Nije ovdje stvar u tome da nam ovakve uvide ne dopuštaju ograničenja našeg razuma ili  percepcije. Problem je u tome što ta ograničenja nisu "Bogom dana", već su stvorena okultnim, demonskim  djelovanjem na ljude posredstvom odgoja, obrazovanja, medija, odnosno agresivnog "common sensea" koji nas  kvari i zatupljuje, umjesto da nas čini boljima. Zabljesnuti sjajem glamuroznih predstava o svijetu koji sa  stvarnošću nema nikakve veze, ne uspijevamo uočiti ono što se u toj stvarnosti događa uistinu. I onda se  čudimo paradoksima našega vremena, financijskim krizama, ekološkim problemima, terorističkim prijetnjama,  klimatskim promjenama, nasilju i ratovima koji izbijaju širom Globusa, ne shvaćajući da je problem zapravo u  raskoraku naše zbilje, koja nam na ovaj način ostaje skrivenom, i privida zbilje koji mašinerija vladanja stvara  ne bi li, kao i u svakoj reklami, svoj proizvod prikazala u najboljem svjetlu. U ovakvoj je situaciji naprosto  imperativ otvoriti oči i suočiti se sa istinom o nama samima ili, drugim riječima, s tajnom zla u svijetu koje  kao smrtonosna opasnost visi nad našim glavama. Da li bismo pri tom suočavanju ugledali demone ili ljude? Dakako   da   sve   ovo   nije   stvar   nekog   individualnog   izbora,   odnosno   opredjeljenja,   jer   se   ovdje   radi   o  društvenom kontekstu, pa institucija Katoličke Crkve kao moralnog autoriteta i čuvara iskonskih vrijednosti  ima,   barem   na   ovim   našim   evropskim   prostorima,   svoju   nezamjenjivu   ulogu.   No   ona   je   još   od   doba  prosvjetiteljstva, u raznim ideološkim borbama, bila potiskivana sve više prema margini društvenih zbivanja,  da bi se danas našla daleko u "autu", posve izvan političke pozornice suvremenog svijeta. Svjetski moćnici  poručuju da joj tu i nije mjesto, jer se u prošlosti već dovoljno "kompromitirala", pri čemu se obično spominju  vjerski  ratovi  u  Evropi  tokom  XVI  i  XVII  stoljeća,  te  djelovanje  crkvene  inkvizicije.  Što  se  tiče  vjerskih  ratova, možemo reći da njih nije skrivila isključivo Katolička Crkva (premda snosi dio krivnje), nego u prvom  redu  otpadništvo  i  krivovjerje  dijela  klera  koji  je  za   sobom  povukao  neke  evropske  vladare  i  njihov  puk  (plodove toga otpadništva ­ nedjela (neo)liberalnog kapitalizma ­ ubiremo danas). A u vezi s inkvizicijom  možemo konstatirati kako je istina da ona nije bila neporočna institucija i da joj se sigurno na teret mogu  staviti brojni zločini protiv humanosti, no ona je ipak tokom srednjeg vijeka barem donekle uspjela sačuvati  evropsku kulturu od zamke sotonizma i raznih hereza. Što će spasiti kršćanstvo i Evropu od propasti u ovom  našem dobu, kad su zamke Satane daleko opasnije? Djelovanje Satane unutar samog katoličkog klera, koje je  rezultiralo aktualnim seksualnim skandalima, pogodilo je Crkvu toliko da se ona doima poput torpediranog  ratnog broda, lišenog borbenih i manevarskih sposobnosti, na kojega na svih strana navaljuje demonska flotila. Možda se zaista nikada u svojoj povijesti Crkva nije našla u ovako teškoj situaciji. No, mnogi su od njezinih  problema, kako se to može saznati iz Glavurtićeve knjige, u povijesti već viđeni. Masovnog je otpadništva  svećenika  i  njihovog  predanja   satanizmu  bilo  i  u   doba   reformacije,  i  u   doba   Luja   XIV,   i  za   Francuske  revolucije. O raznim pritiscima i progonima vjere i vjernika da i ne govorimo. Možda ove teškoće Bog i šalje  upravo zato da bi raščistio prilike u svojoj Crkvi, u kojoj se kroz tolika stoljeća nakupilo mnogo toga što  Kristove zaručnice nije dostojno. Možda se upravo sada, na nama koji se smatramo Kristovim prijateljima,  ostvaruju riječi proroka Malahije "pročistit će ih kao zlato i srebro, da prinose Jahvi žrtvu u pravednosti"  (Mal.3.3), možda nam se upravo sada pruža prilika da svi skupa okajemo svoje grijehe pred Bogom i svijetom  kojega nismo uspjeli učiniti dovoljno dobrim. Teško je suditi o tome jesu li sredstva kojima se Crkva nekoć služila da bi ljude privela Bogu i zaštitila ih od  satanskih  napadaja,   bila   primjerena  njezinom  poslanju.   Danas,   srećom,  dilema  ove  vrste  više  nema.  Naš  "Malleus maleficarum" ili "Flagelum haereticorum fascinariorum" mogu biti jedino otvoren um i čisto srce,  najefikasnija oružja ove naše Ecclesiae Militans. I dakako, naša vjera, neizmjerno pouzdanje u Kristove riječi  da je Crkva izgrađena na čvrstoj stijeni Petru ­ njegovom namjesniku na Zemlji ­ i "da je 'Vrata Paklena' neće  nadvladati".

Zagreb, 2010. 30

IZ DNEVNIKA ILI PROKLETSTVO ZAPITANOSTI

Bela Hamvas ­ Kap prokletstva Sigurno je da bi književnost bila puno manje zanimljiva, nekima možda i posve nezanimljiva, kad ne bi bilo  knjiga koje stoje u nekom neobičnom i neočekivanom dosluhu sa  svojim čitateljima ­ s njihovim životnim  situacijama, raspoloženjima, uvjerenjima, svjetonazorom; prošlim, sadašnjim, budućim, u dosluhu koji nekad  ushićuje, nekad uznemirava, a nekad čovjeka ostavlja u nevjerici. Možda svaka dobra knjiga mora stajati u  nekoj tajanstvenoj vezi sa svojim čitateljem, odnosno možda je samo ona knjiga kod koje postoji takva veza  dobra;   dakako  ne  generalno.  Tu   su   u   igri  zasigurno  još  i  "intenzitet"  i  "raspon"  toga   dosluha   ili  recimo  djelovanja   na   čitatelja,   koji   bi   mogli  biti   neka   još   manje   apsolutna   mjerila   ovdje  sasvim   relativizirane  "kvalitete" teksta.  Nekada   je  dosluh  o  kojemu  je  ovdje  riječ  takve  naravi   da   se   može  govoriti  o   "sinhronicističkoj",  dakle  bezuzročnoj i logički neobjašnjivoj korespondenciji "duhovnih svjetova" knjige i njezinog čitatelja, odnosno  čitatelja  i njegove knjige, pri  čemu se  često  javlja udivljujući osjećaj dodira  s "onostranim"  i  slutnje  neke  sveopće, vrhunaravne harmonije Univerzuma oko nas i u nama.  Čovjeka koji je temeljito proučio i usvojio učenje Bele Hamvasa možda uopće ne bi trebala iznenaditi pojava  sinhronicističkih efekata pri čitanju njegovih knjiga. Kao prvo, za očekivati je da će se misao jednog takvog  duhovnog učitelja i  mistika  na ovaj ili onaj način "realizirati u  materiji".  A  sinhronicističke je  efekte  vrlo  jednostavno objasniti kao manifestacije ideje sveopćeg Jedinstva, ideje koju je drevni mudrac Heraklit izrazio  jednostavnom   formulom   ­   "Hen   panta   einai"   odnosno   "Sve   je   jedno",   što   je   upravo   temeljna   misao  Hamvasevog naučavanja. Ono bivstvujuće (Jedno) ne može se dijeliti, a ako već i govorimo o pojedinačnim  stvarima treba imati na umu da se svaka od njih nalazi u svakoj drugoj i da svaka upućuje na sve ostale.  Zapravo,   to   što   se   uopće   može  govoriti   o  "stvarima",   odnosno  to   što   te   pojedinačne  stvari   vidimo  kao  fragmente  nekakve  stvarnosti  posljedica  je  prividnog  raspada   ovog  Jedinstva  usljed čovjekovog  iskonskog  pada. No fragmenti su još uvijek u vezi (sa Cjelinom, Jednim), pitanje je samo kako te veze pronaći. A onaj  tko ih pronalazi, nailazi na sinhronicitete, jer se upravo u dodirnim točkama fragmenata sa Cjelinom događa  "proboj nadnaravnog u (palu) prirodu", što je otprilike definicija sinhroniciteta po K. G. Jungu. Kao drugo objašnjenje spomenutih sinhroniciteta (a u vezi s prvim), moglo bi nam poslužiti učenje o magiji  knjige kojim se Hamvas također dosta  bavi. Prema  tom  učenju, koje  svoj korijen  ima u židovskoj mistici  (kabala), knjiga je nešto daleko više od pukog komunikacijskog medija i svom je predmetu ontološki puno  bliža nego što bi to čovjek mogao i zamisliti. Originalno se to doduše odnosi na one "iskonske" knjige, knjige  koje su pisane "vatrom po vatri", no mislim da je Hamvas, kao vrstan poznavalac te literature (kao i jezika na  kojima je ona pisana), u svoje djelo uspio ugraditi veliki dio njihove drevne mudrosti i približiti ga, možda više  od bilo koga drugog suvremenika tom, za nas nedostižnom idealu. (Uz to, možda je korisno primijetiti da je i  Hamvasevo djelo na neki način obilježeno simbolom vatre, s obzirom da je pred kraj Drugog svjetskog rata, u  bombardiranju koje mu je uništilo kuću zajedno s većinom rukopisa, prošlo njezin sud.) Možda bismo tako,  pozivajući se na kabalističke propozicije mogli reći da Hamvaseva knjiga ne samo da se bavi uspostavljanjem  veza fragmenata (predmeta) i Cjeline, već da je ona sama jedna takva veza preko koje se manifestira sveopće  jedinstvo i harmonija Univerzuma. Da bih barem djelomice opravdao ove svoje postavke navest ću par  vlastitih iskustava sa sinhronicitetima  vezanim uz ovu zbirku eseja. Dan prije nego ću je nabaviti posjetio sam svog prijatelja D­a, još jednog čovjeka  kojeg smatram duhovnim učiteljem. On ima običaj da odmah po mome dolasku stane razglabati o nekoj temi  Duhovne nauke i taj se put prihvatio pojma Antikrista. Napomenuo je kako Antikrist nije osoba (biće) već  pojava koji se realizira kroz različite "infernalne" fenomene "vanjskog" svijeta, te je počeo analizirati jednu  novu  formu  koju  ta   pojava   danas   zadobiva   (konkretan   termin  bio  je  "energija  hladnog  rata").   Sutradan,  otvaram nasumce(!) po prvi put Hamvasevu knjigu i čitam ­ Antikrist nije osoba. Nije čovjek ... nije biće, nije  jedinstvo  tijela,  duše  i  duha  poput  nas...   Antikrist  je  upravo  bezličan.  Ne­čovjek,  ne­postojeće, ništa,  ono  zaludno, praznina, tama, grijeh, poricanje, ne nešto, ne netko, nego ništa, ono što ljudsko iskustvo doživi kad  se suoči s prokletom i glupom prisilom, s bezočnim nasiljem, s onim iza čega ne stoji čovjek već upravo  Bezlično   (sjajna   karakterizacija   birokratiziranih   institucija   u   kojima   se   tako   jasno   osjeća   dodir   nečega  neljudskog).  31

Par trenutaka prije ili kasnije, čitajući bilješku na poleđini knjige prepoznao sam raspoloženje koje me obuzelo  dok sam nekoliko dana ranije dokono šetao Trešnjevkom obilazeći neke svoje referentne točke i razmišljajući o  svom životu na tome mjestu, o tih sedamnaest godina provedenih u tuđini, beskrajno dalekoj od nekog mog  zavičaja   (koji  zapravo   i   ne  postoji),   za   koje  sam   uvijek  imao   osjećaj   da   su,   unatoč   nepreglednoj  masi  informacija, iskustava, dojmova, uspomena koje odatle nosim, trajale vrlo kratko, svega par mjeseci (tako da  mi se Trešnjevka uvijek činila mjestom na koje sam upravo dospio), te doživljaju tog svog "vlastitog" vremena,  osobne  povijesti  proživljene  na  tome  mjestu  kao  nekakve  kronologije,  istovremeno  i  tragične  i  komične,  i  strahotne i vesele, prepune svakojakih čudesa, s kojom sam dosta dobro upoznat, ali koja sa mnom i mojim  životom nema nikakve veze. A spomenuta bilješka (citat iz eseja Apokaliptični monolog) glasi ­ "Smrt nije  pružila ruku prema meni i zato sam ovdje. Otkako sam postao svjestan stranosti života koji se opire navici,  postao sam još bezbrižniji jer sam dospio u vrijeme koje uopće ne osjećam svojim. Ono mi izvorno već ne  pripada... Živjeti znači biti potresen, biti izvan sebe, biti uzdrman, biti otrgnut od svojih korijena, mučiti se i  bjesnjeti od iznenađenja i čuđenja, od bola i pomutnje, od užasa i radosti, od pouzdanosti i straha, od patnje i  divote. " Sličnu paralelu pronašao sam i u eseju o harlekinu (prosjaku) kao čovjeku koji je dosegao najviši (22.) stupanj  inicijacije i "stigao do kraja, do ništice, do točke izvan igre, do onoga koji sa svima ima samo toliko veze da se  svemu smije", o čemu sam na sličan način koji mjesec ranije raspravljao s prijateljem N­om, a pogotovo u  izvanrednoj interpretaciji duševnog potresa odnosno preobrazbe koju je autor proživio nakon što je u ratnom  kaosu   izgubio  sve  što  je  posjedovao  (esej  Kap   prokletstva).   Sličnu   interpretaciju   primjenjenu  na   vlastiti  (sličan)  slučaj   i  sam   sam  pokušao  izložiti  u   jednom  pismu  prije  dvije­tri   godine,  u   vrijeme  kad   sam  za  Hamvasa jedva i čuo. Zaista sam bio zapanjen kad sam ustvrdio da su neke misli u ta dva teksta izražene  gotovo doslovno (primjerice misao "da je to čime se bavi (psihologija) i što je za nju važno nije zbilja, nego  njezina  vlastita   teorija."  ili  misao  o  duhovnim  učiteljima  i  misticima  kao  mudracima  "koji  nikada  nisu  ni  pokušali uspostaviti bilo kakvu teoriju, niti su to što su doživjeli motrili izvana, nisu to rastvorili ni obezbojili;  krajolik kamo su dospjeli zamijetili su, obišli, opisali, doživjeli, a ponekad i imenovali.", i u nastavku ­ "Tako  sam došao do imena: tamna noć duše".) Uglavnom, premda već imam dosta iskustva sa sinhronicističkim događajima vezanim uz sadržaj književnih  djela moram reći da ovakvo što još nisam doživio. A i inače je rezonancija koja se javila između mene i  Hamvaseve knjige bila takva da mi se na trenutke činilo kako se ovdje ne radi samo o književnom tekstu  odnosno "knjizi" već i o nekoj vrsti otvorenog komunikacijskog kanala prema onostranom. Ne znam treba li nakon ovoga reći još nešto. Možda samo još jednom ukazati na izuzetno duhovno bogatstvo  koje se i ovdje, kao i u svim drugim djelima istog autora naokolo dijeli "šakom i kapom". Takoreći aforističan  stil eseja u kojima je gotovo svaka rečenica mala mudrost za sebe, čini ih uistinu, kako je to lucidno formulirao  jedan Hamvasev komentator (Stanko Andrić u predgovoru Hamvasevoj Filozofiji vina) "djelima mudrosti"  gdje se pod ovim pojmom podrazumijeva "oznaka žanra". Činjenica da se manje­više suvremeni pisci koji se  ovim žanrom bave, koliko ja znam, mogu nabrojati na prste jedne ruke i da je iskonska (istinska) mudrost  danas gotovo zaboravljena, odnosno protjerana u ilegalu, može se smatrati tragičnom. Premda bi se neki fenomeni "zapadnjačke civilizacije" na koje Hamvas ukazuje u svojim raspravama mogli  smatrati općim mjestima kojima se već postalo dosadno baviti, sadržaji su njegovih eseja sve više nego opća  mjesta. Naprotiv, novum je Hamvasevog pristupa naglašeno dramatiziranje situacije (aktualnog trenutka naše  civilizacije) koja uistinu i jest toliko dramatična, samo što to malo tko ili nitko ne primjećuje ili se ne usuđuje  da primijeti, kao i čvrsta distanca lišena ikakvih uobičajenih kompromisa (tipa jest da je loše ali živi se (jer se  uopće i ne živi)). Mogu reći da još nigdje nisam susreo toliko razvijenu svijest o dubini čovjekovog pada ili  drugim riječima blizini Sudnjeg dana, ne u nekom prozaičnom, temporalnom, već u jednom duboko osobnom,  egzistencijalnom smislu. No iako svjestan sveopće propasti ("ovo je krajnji stadij Apokalipse i Antikristu je  dana najviša vlast"), Hamvas ne pokazuje ni trunke zabrinutosti, zbunjenosti, straha. Taj miran, staložen ton  kojim govori o najdramatičnijem zbivanju ljudske historije i najvećim strahotama koje su čovječanstvo ikad  zadesile, nešto je što čitaoca fascinira uvijek iznova. Jasno je da je ovdje na djelu vjera, ali neka posebna, koja  se rijetko susreće ­ proročka vjera utemeljena na bezgraničnom predanju i pouzdanju u Boga koji spašava. A  formula   je  te   vjere  jednostavna   ­   "Jedini  način  života   među  prokletima"  je  "ne  mrziti  i   biti   u   savezu   s  Gospodinom". Ako je Kafka, kako kažu, "toliko duboko spoznao svijet da ga nije mogao podnijeti", Hamvas  ga je očito spoznao još dublje. No istovremeno i usavršio svoj život toliko da je mogao podnijeti baš sve i da  ga nije moglo uznemiriti baš ništa, čak niti tako strašna stvar kakva je svakodnevnica suvremenog čovjeka.  Kome je to još ikada, osim samome Bogu, pošlo za rukom? Hamvas veli ­ Henoku, Metatronu. Koji bismo  zaključak iz tog odgovora mogli izvući?  Možda zaključak da je onaj koji je napisao esej o Metatronu Henoku i sam dosegao tako visoki (za stvoreno  biće najviši) duhovni stupanj.

32

Još o uzročnosti, slučajnosti, Hamvasu Potreba za jednim novim shvaćanjem uzročnosti, što je koncept klimavo postavljen već na početku. Bomba  pogađa Hamvasevu kuću ne zato što je takav bio stjecaj okolnosti ­ trenutak kad pilot ispušta bombu, brzina i  smjer leta bombardera, vremenski uvjeti npr. brzina i smjer vjetra i sl, jer to ništa ne objašnjava ­ odakle se  uopće slažu te "vanjske" okolnosti i što bi nas se one trebale ticati, čak i kao nekakvi "drugotni" uzroci, već  zato što je bilo došlo vrijeme da taj čovjek bude "izuzet iz redova početnika" i prijeđe prag Tamne noći duše.  Hamvas je bio dovoljno razuman da to i shvati, i zato je postao mudrac, duhovni učitelj. Kako li je velika  tragedija  onih  koji  u  presudnim  trenucima  zbog  raznoraznih  zabluda   ne  uspijevaju  shvatiti  svoju  životnu  situaciju  pa   onda,   upetljani  u   mrežu  svog  "zdravorazumskog  osjećaja   za   realnost",   glupo  propadaju   bez  ikakvog razloga i smisla. Možda ništa veća od tragedije onih koji se cijeli život lagodno brćkaju u plićacima  vladajućih pseudoznanstvenih mitova i ne sluteći da na taj način nikada ništa bitnoga o sebi i svijetu neće i ne  mogu shvatiti i da je sve njihovo znanje gledano sub speciae aeternitatis potpuno bezvrijedno. Tako se doduše  može doseći određeni akademski stupanj, ali se ne može dostići ono na što je čovjek pozvan od trenutka svoga  stvaranja. Heiddeger  ­  "Filozofija  ne  može  izvršiti  nikakav  preobražaj   sadašnjeg  svijeta.   I  ne  samo  filozofija,   nego  nikakvo  mišljenje koje je samo ljudsko. Može nas  spasiti  samo Bog,  a nama ostaje samo  da se poetskim  mišljenjem pripremimo za njegovu pojavu. Ili, ako ipak propadnemo, da bar budemo u toj propasti svjesni da  propadamo zato što Bog nije sa nama, što je odsutan". U Jurandvoru kod Baške na Krku pred crkvicom sv. Lucije, nakon planinarske rute od prijevoja Treskavca. Dva autobusa školske djece koja su došla pokloniti se jednom kamenu koji je, usput rečeno, samo kopija  slavnog originala, i nimalo ugodno prisjećanje na slična hodoćašća iz djetinjstva i mladosti (razni muzeji i  spomen­područja,   uglavnom  posvećeni  Revoluciji  u   Zagrebu,   Beogradu,   u   Zagorju,   na   Kozari,   Sutjesci,  Neretvi...). Upali smo u crkvicu baš u trenutku kad su oni pažljivo slušali "sat povijesti". Iznenadila me ta  pažnja, taj nepomućeni mir crkvice pune školske djece. Što li ih je to tako opčinilo? Da li možda svijest o tome  da se nalaze u posvećenom prostoru? Ne vjerujem, slične takve ekskurzije u Zagrebačkoj katedrali znaju biti  vrlo razigrane. Ili možda (za)dah povijesti, te uglavnom nevoljne hrvatske povijesti, kojim ovo mjesto odiše  tako intenzivno. Odnosno taj medijski prilično eksponiran kamen kojeg su na slici vidjeli sigurno već dosta  puta. Osjećaju li se i oni onako kao ja nekoć, u sličnim prigodama? Jesu li i oni zgroženi užasom "povijesti", ne  samo "onim što se nekad događalo", već prije tim užasno ozbiljnim aktualnim pripovijestima koje nisu ništa  manja strahota od strahota kojima se bave potencirajući ih i prenoseći kroz vrijeme poput kakve zaraze. Što su  uostalom te povijesne priče doli jednostavan odraz užasa života prošlog i sadašnjeg. Djecu, koja još nisu posve  izgubila nekakvu instinktivnu slutnju raja, slutnju života kakav bi trebao biti i kakav je bio u Iskonu, takve  priče moraju zaprepastiti, ostaviti bez riječi i daha. No eto, treba ih naviknuti na "životne realnosti", trebaju postati svjesni krutih životnih činjenica, a povijest je  kažu   jako   dobra   učiteljica,   premda   od   nje   nitko   nikada   ništa   nije   naučio.   I   treba   im   dakako   usaditi  strahopoštovanje, upravo idolatrijski odnos prema povijesnoj baštini. Da u nastupu bijesa ne bi porazbijali  neke jako vrijedne stvari. Što bismo trebali misliti o Mojsiju koji je u nastupu bijesa zbog ludosti svoga naroda razbio Ploče saveza, koje  je  načinio  Bog  sam  ispisavši  ih  vlastitim  prstom,  i  tako  pokazao  da   je  On  (Bog)  jedina  istina  i  najveća  vrijednost kojoj se jedinoj treba klanjati i kojoj jedinoj treba služiti, a da stvari dobivaju vrijednost samo po  njemu i preko njega. I što bi se moglo učiniti sa svetom kravom povijesne znanosti koja kao i ostale slične krave, nit' daje mlijeka,  nit' ičemu koristi, već samo straši malu djecu. Povodom vijesti o velikim prosvjedima radništva u Francuskoj i drugim zemljama EU zbog povišenja dobne  granice za odlazak u mirovinu (na 65 godina) i kresanja mirovinskih fondova ­ Tko bi se nadao da će jedna od  tekovina   neslućenog   razvoja   novovjekovne   znanosti,   tehnike   i   tehnologije   biti   i   povećana   potreba   za  eksploatacijom radne snage.  Što da na to  kažu oni naivni i kratkovidni znanstveno­tehnološki optimisti iz  šezdesetih i sedamdesetih kojima sam se, s određenim zakašnjenjem i sam pridružio? Zar te automatizacije,  robotizacije,   informatizacije   neće   dovesti   do   "ukidanja   eksploatacije   čovjeka   po   čovjeku",   "oslobođenja  ljudskog rada", "slobodnog razvoja svakog pojedinca bez prisila i uvjetovanosti", već samo do produbljivanja  klasnih razlika i još težeg života proletarijata (sve veći psihički pritisci i stres na poslu, sve teži uvjeti života u  sve napučenijim gradovima, sve veće zagađenje prirodne okoline i promjena klime (na gore), nove bolesti,  33

opća egzistencijalna nesigurnost). Na koncu ispada da su se Marxova predviđanja o razvoju kapitalizma i  njegovim posljedicama pokazala ispravnim. Oni koji su govorili o stalnom poboljšavanju uvjeta života i rada  radničke  klase,   stalnom  rastu   standarda   i   sve   većim  socijalnim  povlasticama   najširih   slojeva   pučanstva  smetnuli  su   s   uma   da   su   evropski  sindikati  i   radničke  partije  te  rezultate  ostvarili  ne  zbog  humanosti  i  velikodušnosti eksponenata državne vlasti (u prijevodu krupnog kapitala) niti zbog svoje vlastite moći, već  zahvaljujući konstelaciji globalnih političkih i ekonomskih odnosa ­ u prvom redu zbog pritisaka i prijetnji  Istočnog bloka, te kolonijalne i neokolonijalne politike u odnosu na zemlje trećeg svijeta (što je s položajem  tamošnjeg proletarijata?). "Tehnički"  problemi proizvodnje materijalnih  dobara  pokazali su  se u cijeloj  toj  priči nekako najmanje važnim. U svakom slučaju evropska socijalna država općeg blagostanja ruši pred našim očima kao kula od karata.  Blagostanje koje će eventualno preostati može biti samo ono američkog tipa, dakle bjesomučno i bolesno. Novci kojih "ne bijaše a jesu" ­ Rasprava o zadacima ekonomske teorije i prakse 21. stoljeća. A glavni zadaci  trebali bi biti ­ omogućavanje pravedne raspodjele raspoloživih materijalnih dobara i osiguranje materijalnih  uvjeta za optimalan razvoj ljudskog društva. Suvremena se ekonomija odnosno "ekonomska znanost", prema svemu sudeći uopće ne bavi ovim pitanjima.  Ona je danas najrašireniji i najviše prakticirani oblik crne magije zahvaljujući kojoj za stjecanje društvenog  bogatstva, pa možda čak i za proizvodnju materijalnih dobara više uopće nije potreban ljudski rad, već (samo)  ljudska   patnja   i  nesreća.   Zapravo  se  može  reći  da   su   krv  i  suze  najvažniji  sastojci  alkemijskog  procesa  stvaranja novaca. Očiti primjer je sljedeća jednakost vezana je uz rušenje tornjeva World Trade Centera u New Yorku:  Oko 3000 poginulih + bol i žalost njihovih najbližih + posljedice koje će taj događaj ostaviti u prvom redu na  psihi djece koja su ostala bez roditelja = 60 milijardi dolara kojih prije nigdje nije bilo, namijenjenih "borbi  protiv terorizma". Događa li se na Sudnjem danu uništenje cjelokupne "pale povijesti" odnosno povijesti uopće i je li to uništenje  apsolutno, dakle ne onakvo kakvo se obično događa, da je nešto postojalo, pa je uništeno, pa ga sada nema  premda je prije bilo, već uništenje nakon kojega se ne može reći da je prije nečega bilo (već možda samo da  nečega nije bilo, ako se to što je uništeno, kao i ono "prije" uopće i može spominjati). Je li to moguće zato što  ovaj naš "pali" svijet zapravo ni ne postoji, već je samo iluzija koju je stvorio njegov gospodar? Što je s  dobrim ljudima i dobrim djelima (u tom "palom" svijetu)? Ima li ih (tu) uopće? Odnosno postoji li osim palog  svijeta, pale povijesti nešto što nije palo? Hamvas često citira misao da je ono Božansko jedina realnost. Gdje  je uopće to Božansko, ono što nije pokvareno primordijalnim padom? Stvara li čovjek tek u tom Božanskom  svoj istinski bitak? Hoće li ljudi propasti zato što nisu "prebivali u Božanskom" pa prema tome istinski i nisu  postojali? D. tvrdi obrnuto: Onima koji na Sudnjem danu budu spašeni ovozemaljski će život će izgledati poput sna, dok  će za one izgubljene to biti (jedina) stvarnost. D­ovo neusporedivo duhovno iskustvo U gluho doba noći čovjek sjedi na krevetu pogleda prikovana uz nevidljivi pod, odsutan, izgubljen, mučen  brigama, onim valjda najtežim, egzistencijalnim, iscrpljen beznadnim traganjem za izlazom iz svoje nemoguće  situacije; mračne misli roje se oko njega poput mnoštva demona. Drhtavim rukama gotovo nesvjesno pali  cigaretu za cigaretom, pepeo i opušci padaju oko njega po podu, krevetu, no on ništa od toga ne primjećuje. U  jednom trenutku osjeti da pokraj njega netko sjedi. Još uvijek odsutan, ne skrećući pogleda, instinktivno pruža  cigaretu iznenadnom posjetiocu. Onaj je prihvati, povuče dim i vrati mu je natrag. Čovjek u tom trenutku  dolazi k svijesti, okreće se prema neznancu i u nekoj prigušenoj, nadnaravnoj svjetlosti prepoznaje Isusov lik.  Isus nestaje istog trena. Čovjek  se   naglo  sabere,   na   licu  mu  zablista   smiješak,   a   duh  mu  ozari   spoznaja   je  tog  trenutka   postao  najsretnije biće na svijetu. Knjiga "Hawking za početnike" u izlogu jedne knjižnice. Smiješno ili žalosno? Hawking kao slika i prilika suvremene fizike, bolesne, zakočene, nesposobne da se kreće, piše, govori, a kojoj  se i u koju se još uvijek "vjeruje".

34

Znanstvenjačke natuknice Poznata je matematičarska mudrost da se zadatak puno lakše rješava ako mu je rješenje poznato. Po analogiji  može se reći da se program puno lakše debugira ako radi dobro.  Matematika se mnogima čini "teškom" zbog ljudske gluposti. Ali ne gluposti onih koji je pokušavaju naučiti,  nego onih koji je naučavaju. Znanost više nije tako siguran put prema istini. Razlog je gustoća prometa koji se odvija u suprotnom smjeru. Čini se da se vremenom otvara sve veći jaz između onoga što se smatra znanošću i onoga što bi znanost  trebala biti. Pogotovo ako se podrazumijeva da znanost ima neke veze sa stvarnošću. Prema  svemu  sudeći  krivim  će  se  pokazati  mišljenje  kako  nam  fizika  može  pomoći  da   shvatimo  svijet  u  kojemu živimo. Čini se da je stvar u tome što bavljenjem fizikom tj. matematikom zapravo razvijamo duhovne/ duševne sposobnosti zahvaljujući kojima možemo doprijeti do dubljih, metafizičkih znanja o svijetu i životu, te  na taj način dobit uvid u onu "iskonsku stvarnost". Molitva Bože, ti najbolje znaš što nama treba.  I uvijek nam daješ ono najbolje.  A mi molimo zato da bismo toga postali svjesni. ... Zašto smo onda tako nezadovoljni i nesretni? Zato što nismo čista srca? Upitali su jednom sv. Isaka Sirina: Ako je tko postigao čistoću srca, po čemu mi to znamo? I saznaje li ikad  čovjek da je srce njegovo čisto? Svetac odgovara: "Kada se kome svaki čovjek čini čist, i nitko mu se ne predstavlja nečistim i oskrvnjenim,  tada je uistinu takav čist u srcu". Slušam priče o čovjekovom samopouzdanju, svijesti o vlastitoj vrijednosti, vjeri u sebe i svoje sposobnosti.  Imao sam sreću da sam jednom (zauvijek) sve to izgubio i shvatio kako su lažne i besmislene sve te priče,  uvjeravanja, objašnjenja, "teorije". Pa stvar i jest u tome da se otarasimo tih iluzija o nama samima i našem  položaju "u svijetu koji nas okružuje", jer to je preduvjet za oslobođenje od svih onih hijerarhiziranih shema i  okvira u koje su nas utrpali protiv naše volje kako bi nama i našim životima mogli maniputirati u skladu sa  svojim interesima i hirovima. A kad prestanemo služiti neprijatelju (svijetu, tijelu, sotoni) otvara se mogućnost  da svoj život potpuno predamo u Božje ruke. Koliko je ljudi danas spremno za takav korak? I kakvi su to ljudi koji ne mogu podnijeti da budu posve maleni i u očima okoline i u svojim vlastitim očima?  Jadnici koji su usprkos svemu veliki u očima Božjim. Osjećaj da si nitko i ništa i da je tvoj život uzaludan sigurna je indikacija da se nalaziš na pravom putu (prema  Bogu). Nije li to zapravo početna postaja na putovanju kroz "Tamnu noć duše"? Bog  ne  želi  prebivati  u  čovjeku  iz  nekog  "optimističkog"  razloga  ­  da   bi  ga   učinio  boljim,  plemenitijim,  duhovnijim bićem, već iz nekog razloga koji ima veze s otkupljenjem svijeta i u čijoj suštini leži patnja čovjeka  i čovječanstva, i to sasvim konkretna patnja svih onih milijardi koje danas žive i umiru kao životinje. Nije li ova vladajuća, "optimistička" teologija, tj. ona što se propovijeda s oltara nekako previše egocentrična i  eurocentrična? Besmisleni prosvjed protiv sve izvjesnije američke vojne intervencije u Iraku. Čudaci, očajnici i besposličari,  par stotina ljudi ovdje u Zagrebu, nasuprot stotinama hiljada vojnika i časnika drogiranih drilom i psihološko­ propagandnim djelovanjem koji su poslani na službeni put. Lenjin bi se pitao ­ Što da se radi? Ove zombije ne  bi tako lako uspio izvesti iz kasarne.  35

Koji su to argumenti kojima se pred tim ljudima opravdava besmisao i apsurd ratnog pokolja koji se sprema,  kao   i   njihovo  vlastito   zločinstvo  zbog  sudjelovanja   u   toj   krvavoj   i   prljavoj   raboti.   Briga   za   budućnost  čovječanstva? Ona ista briga koju su iskazali nepotpisivanjem protokola o ograničenju emisije stakleničkih  plinova, forsiranjem uzgoja genetski modificiranih organizama i progonom onih koji se tome (s razlogom)  protive, nametanjem globalne ekonomske i razvojne politike koja se bazira na uništavanju i pljački prirodnih i  društvenih resursa, razvojem najsofisticiranijeg oružja za masovno uništavanje, itd, itd. "Bili smo za rat  i još uvijek smo za rat.  Stvari se moraju sudarati. To što se događa nije još ni izdaleka  dovoljno okrutno". Početak   rata   u   Iraku   20.03.2003.   Zanimljiv   datum,   za   mene   znakovita   podudarnost   (premda   takvih  sinhroniciteta ima toliko da me uopće ne iznenađuju) ­ Istog tog datuma, prije deset godina jedan je susret  usmjerio moj život u jednom sasvim novom pravcu. Hoće li ovaj današnji događaj usmjeriti svjetsku povijest  prema novim i sve većim katastrofama ili pak prema njezinom kobnom završetku? Prisjećanje na američki dokumentarac o azijskoj duhovnosti na čijem se kraju suprotstavljaju slike klanjanja u  nekoj  džamiji  s  prizorima  krcate  ljetne  plaže.  I  pitaju  se  oni  ­  Hoće  li  azijska  kultura   odoljeti  izazovima  slobodoumlja?  Ne  bi   li  bilo  bolje  govoriti  o  izazovima  bezumlja?  Ne  radi   li  se  ovdje  o  obračunu   jedne  bezbožne (sotonističke) civilizacije s Arapima koji kao nacija valjda još jedini (na ovakav ili onakav način)  nešto drže do Boga, vjere, morala i ljudske časti. Godinu dana poslije, nakon je postalo jasno da je Irak napadnut na osnovi lažnih optužbi, a u stvari zbog  ekonomskih i geostrateških interesa jedine svjetske velesile; nakon strahovitih civilnih žrtava, nakon tolikih  slika kaosa koji zavladao odmah nakon rušenja diktatorskog režima i koji traje cijelo vrijeme, te skandala sa  zlostavljanjem  i  ponižavanjem zarobljenih  Iračana,  ukratko, nakon  što su licemjerje i banditizam  svjetskih  moćnika postali i više nego očevidni, pitanje slanja hrvatskih vojnih postrojbi u Irak nekako je stavljeno ad  acta. No, ne bi li se ipak, na neki način trebalo uključiti u ovu borbu, ali ne na strani Amerikanaca odnosno  tzv. "Međunarodnih koalicijskih snaga" već na onoj suprotnoj? Protiv nepravde može se boriti sam onaj koji je potpuno ravnodušan prema nepravdama nanesenim njemu  samome. Jesu li to ti harlekini, bosjaci, jurodivi? Rad na DeOS­u kojem ne vidim kraja. Što bi trebalo pisati u uvodnom tekstu? ...Takva situacija, odosno takav naš dojam potakli su nas na ovu akciju čija je namjera široj javnosti približiti  fenomen slobodnog softvera ­ u prvom redu GNU projekt, prikazati njegovo današnje stanje i perspektive, te  ukazati i na neke idejne  aspekte ovog  fenomena. Uvjereni smo naime  da su  ovi aspekti daleko važniji od  tehničkih   detalja   instalacije,   konfiguriranja   i   korištenja   određene   vrste   softvera   i   da   GNU/Linux   treba  promatrati u jednom puno širem kontekstu ­ u kontekstu "borbe za slobodu govora, slobodno širenje znanja i  slobodni razvoj tehnologije" (E. Moglen ­ The dotCommunist Manifesto), i to kao jedan od možda najvažnijih  segmenata   te   borbe   jer   zbog   svoje   tehničke  važnosti,   tehnološke  superiornosti   i   izvanredne  sposobnosti  adaptacije  unutar   sustava   kojemu  je  direktno  suprotstavljen,  posebice  s   obzirom  na   pravne  i   ekonomske  aspekte svoga postojanja, već sada predstavlja osnovu na kojoj se mogu ostvariti neke od ovih sloboda kao i  neovisnost o činiocima koji te slobode onemogućavaju. S obzirom da se danas već i naše društvo nalazi u  procesu   preobrazbe   u   svoju   postindustrijsku   odnosno   informacijsku   fazu,   što   znači   da   su   informatičke  tehnologije postale svakodnevnica vrlo velikog broja ljudi, najrazličitije dobi i životnog interesa, te da one  postaju nužno sredstvo mnogih privrednih i društvenih aktivnosti, problem odnosa prema fenomenu slobodnog  softvera i slobodnih informacija sve više postaje jedan bitan i aktualan općedruštveni problem, dakle problem  koji  se  tiče  svakoga  od  nas.  Jasno je  da  se  tako  složen  problem  ne  može  elaborirati  u  jednom  kratkom  i  ograničenom  tekstu,   tim  više  što  se  na   njega  nadovezuju  brojna   druga   pitanja   ­   od  pitanja   informatičke  obrazovanosti   i   obrazovanja,   preko   pitanja   vezanih   uz   mehanizme   donošenja   odluka   u   privrednim  organizacijama   i   državnim   ustanovama   i   participaciju   zaposlenika   u   odlučivanju,   pa   sve   do   problema  funkcioniranja  ekonomskog  sustava   kao  takvog  i  našeg položaja u  tom  sustavu.   Ovdje  bismo  samo  htjeli  ukazati   na   nužnost   stvaranja   društvene   svijesti   i   društvenog   promišljanja   ovog   problema,   te   njegovog  stavljanja u najširi kontekst našeg svjetonazora i odnosa prema ljudima s kojima živimo. Također bismo htjeli  dati   uvodni  prikaz   ideja   i   filozofije  Open   Source   pokreta   izloženih  u   programskim  dokumentima   GNU  projekta,   Free   Software   fundacije   i   sličnih   organizacija.   Radi   stvaranja   potpunije   slike   korisnicima  preporučamo   da   prouče   dokumentaciju   u   /cdrom/deos/documents/GNUdeclarations,   osobito   The  36

dotCommunist Manifesto, The GNU Manifesto, GNU/Linux Social Contract, GNU General Public License,  The GNU Project.  Premda je ta filozofija zasigurno nešto "prirodno" i samo po sebi razumljivo, okolnosti u kojima živimo i  ukorijenjenost jednog dehumanizirajućeg sustava vrijednosti u osobnoj i društvenoj svijesti kao i ukorijenjenost  nekih njegovih materijanih realizacija našoj socijalnoj okolini čine tu filozofiju ponekad prilično zahtjevnom.  No, mišljenja smo da ovaj napor (kao i svi drugi napori koji se čine u dobroj vjeri) ne može biti uzaludan i da  će   njegovi   rezultati   donijeti   ne   samo   "materijalnu"   korist   (u   obliku   uštede   novčanih   sredstava)   i   nova  informatička znanja, već i veliko zadovoljstvo i duhovni napredak svima onima koji su se odvažili upustiti u  ovu informatičku avanturu... Može li slobodni softver uistinu postati efikasno oružje u nekom (križarskom) pohodu protiv kapitalizma?  Maritain   bi   se   nesumnjivo   zainteresirao   za   tu   stvar   (javno   vlasništvo   nad   intelektualnim   tvorevinama,  komunitarna organizacija rada, težnja da se što više dobara distribuira besplatno) ­ iskoristiti u tekstu malo  više njegove ideje. Iz dotCommunist Manifesta (Eben Moglen, siječanj 2003) Mi, borci za slobodno informacijsko društvo želimo postupno, korak po korak iz ruku buržoazije preuzeti  intelektualnu baštinu čovječanstva koja pripada svakome od nas. Mi želimo povrat kulturnog nasljeđa koje  nam je ukradeno pod krinkom tzv. "intelektualnog vlasništva", kao i povrat medija elektroničke komunikacije  (elektromagnetskog spektra). Mi se zalažemo za slobodu govora, slobodno širenje znanja i slobodni razvoj  tehnologije. Načini naše borbe bit će dakako različiti u različitim zemljama, no oni trebaju biti u skladu sa  sljedećim općim ciljevima: 1. Ukidanje bilo kakvog oblika privatnog vlasništva nad idejama. 2. Povlačenje svih isključivih dozvola, privilegija i prava na korištenje spektra elektromagnetskog zračenja.  Poništenje svih ugovora o trajnom vlasništvu nad elektromagnetskim frekvencijama. 3. Razvoj elektroničke infrastrukture koja će svim ljudima omogućiti jednaka prava u procesu komunikacije. 4. Otvoreni razvoj kompjuterskih programa i bilo koje druge vrste softvera shvaćenog u najširem smislu te  riječi (što uključuje npr. i genetski kod) te njegovo tretiranje kao javnog dobra. 5. Potpuno poštivanje slobode govora, uključujući sve vrste "tehničkog" govora. 6. Zaštita integriteta kreativnog rada. 7. Slobodan  i  ravnopravan  pristup   svim  raspoloživim  informacijama  i  znanjima,  kao  i  svim  obrazovnim  materijalima koji se koriste u bilo kojoj grani javnog obrazovnog sustava. Na ovaj način mi podižemo revoluciju koja će osloboditi ljudsku misao. Odbacivanjem privatnog vlasništva  nad idejama stvara se osnova za istinsku ljudsku zajednicu u kojoj će slobodan razvoj svakog pojedinca biti  uvjet slobodnog razvoja svih. Je  li  ovo  marksizam  kao  krajnje  konzekvenca  dosljednog  zapadnjačkog  neoliberalizam  (što  zvuči  pomalo  apsurdno) ili neoliberalizam umotan u marksističke fraze. Ako je slučaj ovo prvo onda možda još imamo neke  šanse... Strahovi   i   brige   suvremenog  čovječanstva   (besmisleni,   kakvi   već   i   moraju   biti)   samo   su   odraz   našeg  bezboštva, nepovjerenja u Boga, njegovu dobrotu, milost, svemoć. Tu leži sva nesreća naše civilizacije, to je  bit te famozne "krize" koja je prati već gotovo cijelo stoljeće. Problem je tim veći što se radi o sistemskom,  instutucionaliziranom bezboštvu i sekulariziranoj društvenoj svijesti koja svoj strah od pakla, odnosno onaj  duboki  individualni  osjećaj  ili  barem  slutnju  svoga  pada,   svog  nedostojnog  položaja   u   hijerarhiji  Svijeta,  pokušava racionalizirati na nivou  masovne psihologije,  što je u biti  jednostavno projiciranje našeg odnosa  prema Apsolutu na "fizičku" razinu. A s obzirom da se pri svakoj projekciji gube neke dimenzije i razbija  cjelovitost predmeta, na taj je način ovaj iskonski, egzistencijalni strah, "Strah Gospodnji", generirao mnoštvo  vrlo specifičnih, "dobro profiliranih" strahova koji su danas gotovo preplavili društvenu svijest. Strah od smrti,  strah od bolesti, strah od starosti, strah od nezaposlenosti, strah od siromaštva, strah od neuspjeha, strah od  terorista, strah od nuklearne katastrofe bilo koje vrste, strah od udara meteora, strah od kompjutorskih virusa,  strah od ekonomske krize, strah od ekološke katastrofe, strah za budućnost nas i naše djece... Trebalo bi imenovati sve strahove kojima je opsjednut čovjek današnjice. Možda bi se netko zamislio nad tom  litanijom. Danas u tramvaju Pogureni mladić sa štakom, nijem(?), ide od jednog do drugog putnika i gura im pod nos komad kartona sa  37

velikim izbljedjelim slovima (Poštovana gospodo..., dalje nisam vidio jer je mene iz nekog nepoznatog razloga  bio preskočio), valjda kratkom poviješću svoje životne tragedije. Ljudi okreću glave, mršte se, brane rukama ­  Ne, hvala ­ kao da se radi o suviše nametljivom prodavaču koji im pokušava nešto utrapiti. Svi su ga odbili i  to nekako neuobičajeno grubo. Izgleda da se ovdje nije radilo o pomanjkanju sažaljenja ili milosrđa, čega se  uvijek može naći u stanovitoj mjeri, već o pomanjkanju spremnosti da se uopće prizna mogućnost egzistencije  jedne takve rugobe, a kamoli da se ista primijeti ili da joj se pogleda u lice. Kao da se nitko nije usudio suočiti  s takvim prizorom. Možda jedan takav pogrbljeni, hromi, nijemi, zubati mladić u ovom našem svijetu, svijetu  nenormalno  normalnih  ljudi,   svijetu  lijepih,  vedrih  i  nasmijanih  lica   s   TV   reklama  ili  reklamnih  plakata  jednostavno ne može i ne smije postojati. I to zato što je previše opasan za takav svijet i za takve ljude. Tko  zna, možda je on zaista fikcija, fikcija koju vidimo gledajući se u ogledalo. Nekidan na jednom stubištu naišao sam na oglas/plakat na kojem jedna bolesna djevojčica (6 godina) moli za  materijalnu pomoć kako bi se mogla liječiti od leukemije ­ priložene su bile opće uplatnice sa ispisanim brojem  žiro računa. Ispada dakle da bolesna djeca trebaju moljakati uokolo kako bi ostala živa. Što bismo mi trebali dati? Sve ili ništa. (Nikako nešto). Prizor u kupeu vlaka Čovjeka  smeta  što  jedna  vrlo  mlada  djevojka  puši.  Mene  smeta  što  tog  čovjeka  smeta  što  ta   vrlo  mlada  djevojka  puši.  Jer  čovjeku  koji  je  dosegao  savršenstvo  ništa   ne  može  pomutiti  mir,  povjerenje,  onu  svetu  bezbrižnost koja sve predaje u Božje ruke. Kao da Bog ne bi u trenu mogao učiniti to da ta mlada djevojka ili  svi pušači ovoga svijeta prestanu pušiti i nikada to više ne požele, kao i to da tog čovjeka ne smeta pušenje,  kao i to da mene ne smeta to što druge ljude neke stvari smetaju. Ovo je očito bilo višestruko iskušavanje. Usput sam čitao sjajne tekstove Simone Weil. Jedina je zamjerka pomalo pretjerana subjektivnost u izrazu.  Tekstovi takve vrste zahtijevaju potpuno odricanje od sebe i svoga ja, govor u prvom licu neke druge vrste, što  se (valjda) postiže uranjanjem u zajedništvo svega bića. U   dobrim   tekstovima   puno   je   lakše   osjetiti   tu   suptilnu   nesavršenost   i   nedovršenost,   "nesavršenost   i  nedovršenost svega ljudskog", jer se u njima naslućuje trag savršenstva. Nesavršenost loših tekstova obično  zbunjuje. Dalje uz Simonine tekstove Treba biti vjernik, ali ne treba ostati vjernik, jer vjera nije dovoljna i nekako je neprimjerena našem odnosu  prema   Bogu.   Sama   riječ   "vjera",   "vjerovanje",   premda   u   sebi   ima   neke   čvrstine   i   odlučnosti   ipak  podrazumijeva   i   svoju   negaciju,   nevjeru,   ne­vjerovanje,   kolebanje,   nezainteresiranost,   nema   prizvuk  apsolutnog, a to je ono što, kako mi se čini, nedostaje u većini slučajeva, pa je zato ta riječ tu i primjerena. A  naš odnos prema Bogu treba se zasnivati na potpunom povjerenju i predanju, treba biti apsolutan; za taj odnos  trebalo bi pronaći riječ koja se ne može negirati, čija bi negacija bila apsurd. Dakle, nije dovoljno biti vjernik,  treba postati Čovjek Božji, Svetac. Prava je rijetkost negdje naći takav osjećaj za zahtjevnost kršćanske vjere za kao kod Simone (toga izgleda  ima samo kod srednjovjekovnih mistika). Možda je u tome razlog zbog kojega nikada nije odlučila primiti  krštenje. Čini mi se da je to neki znak za kršćane, to što je jedna takva mističarka, a neki tvrde da je upravo  ona bila najveći mistik 20. stoljeća (živjela je isposnički i umrla od tuberkuloze, zapravo gladi i iscrpljenosti u  svojoj  34.   godini)  osjećala  svoju  posvemašnju  nedostojnost  pred  Kristom,  odnosno  kršćanskim  Trojstvom  božanskih osoba. Gdje bismo mi kršćani bili kad bi svatko od nas u sebi nosio barem trunku toga Simonninog osjećaja. Naše je  kršćanstvo  nešto  suviše  jednostavno,  samo  po  sebi razumljivo,  neobvezujuće  i  nekako  usputno,  kršćanske  sakramente   primamo   gotovo   automatski,   bez   dublje   svijesti   o   njihovom   značenju,   kao   nešto   obično,  svakodnevno, banalno... I tako od kršćanstva ostaje prazna forma koja sablažnjava malene. A jao onima koji sablažnjavaju malene... Zašto je svetost tako rijetka pojava? Zato što to previše košta jer znači neprekidno biti svjestan čovjekovog  pada i svih (sljedstvenih) strahota ovoga svijeta koje se samim tim osjećaju na vlastitoj koži (u dvostrukom  smislu ­ istovremeno u ulozi zločinca i njegove žrtve).

38

Neki prilozi tekstu o fenomenu reklame koji pišem već jako dugo. (1)   Reklama   koja   prikazuje   danas   već   aktualan   nastavak   evolucijskog  razvoja   ljudske   vrste   ­   čovjek  s  mobitelom u dva se ili tri brza evolucijska skoka pretvara u majmuna. Je li pritom bitno da koristi upravo  VIP­ovu GSM mrežu nije baš jasno. (2) Reklama koja prikazuje razorno djelovanje Coca­Cole na psihu jedne mlade djevojke. Histerija ili psihoza? (3)   Reklama   koja   na   simboličan   način   prikazuje   očajničku   borbu   (prosječnog)   građanima   sa   kreditnim  opterećenjima, ovdje konkretno onima Reiffeisen banke. Slika sugerira da građanin zapravo nema nikakve  šanse i da će, prije ili poslije biti doslovno zgnječen pod teretom svojih financijskih obaveza.  (4) I šećer  na  kraju ­ jumbo plakati  koji  pozivaju na duhovno predavanje nekog mladog indijskog gurua,  prošarani, (i to višekratno) neumjesnim primjedbama na račun dotičnog Indijca, te oznakama mjesta u Bibliji  gdje se upozorava na krive učitelje. Plakatom uz tamnoputo lice dominira poruka "Ljubav pokreće svijet".  Otkako živim u ovom gradu nikada nisam  vidio da je  ikoji reklamni plakat ili oglas bio  tako  sistematski  devastiran kao ovaj ovdje, premda ih ima jako puno čiji je sadržaj blago rečeno sramotan. A razlog je u ovom  slučaju jasan ­ to je upravo ta užasna ljubav koja pokreće svijet, bili toga ti "napadači" svjesni ili ne. Drugi  plakati ne šire tako strašne i opasne poruke pa ih se zato i ne dira. Što na to reći doli konstatirati da je rukopis  sotone na tome plakatu jasniji nego igdje. Što će biti s njima, čijim se umom i rukama poslužio u ovoj raboti,  to ćemo jednom vidjeti. Strahovita je lakoća kojom ljudi upropaštavaju svoju slobodu, slobodu da žive životom dostojnim čovjeka, a to  je najveći od svih darova koje čovjek prima iz ruku Božjih. Još je strašnija činjenica da je društvena svijest o  tom  gubitku   posve  iskrivljena.   Tako   se   govori   o   "društvenim  okvirima",   "prisilama",   "uvjetovanostima",  "dužnostima"; građanskim, poslovnim, porodičnim, patriotskim, moralnim, vjerskim koje su u globalu nešto  poželjno  i  potrebno,  no  istovremeno,  gledano  s   nekog  individualnog  ili  intimnog  stajališta   ipak  sputavaju  pojedinca i ne daju mu da živi slobodno tj. onako kako bi on to htio. Kao da su ti "društveni okviri", "prisile",  "uvjetovanosti", "obaveze" prvotne i da iz njih proizlazi naše ropstvo. Pa nije li prvotna činjenica čovjekovog  pada, pada u ropstvo i to ne onog iskonskog, jer smo otkupljeni, već pada kao individualnog izbora kojega  najčešće nismo ni svjesni, odnosno bolje rečeno, kojega obično ne želimo posvijestiti. Tako čovjek ulazi u  začarani krug ­ njegov ga pad lišava njegove imanentne slobode, a ropstvo je pad već samo po sebi. Ljudi  zarobljeni u tom krugu ne vide da je njihov problem pad i ustrajavanje u palom bivstvovanju, već misle da je  ono što je u cijeloj toj priči problematično upravo sloboda (sloboda tada zapravo i postaje jedna prilično teška  i nezgodna stvar), jer to nije nešto uobičajeno i jer zapravo i nema nikoga tko je uistinu slobodan i od koga bi  se moglo naučiti kako živjeti punim životom. I tako se, sljedstveno, upada u zamku tih "društvenih okvira",  "prisila", "uvjetovanosti", "obaveza" koje su samo manifestacije čovjekove suštinske neslobode, ropstva silama  tame. Kako je moguće gledati na ljudsku bijedu i nevolju iz nekih svojih visina, sa prezirom i bez spremnosti da se  pomogne? Nije li posve jasno da je ta bijeda i nevolja zapravo naša vlastita, jer da smo usavršili vlastiti život i  dostigli prosvjetljenje nikakve bijede i nevolje na svijetu uopće ne bi bilo. A da bi se to postiglo potrebna je  djelotvorna   Božja   milost  koja   se   potvrđuje/postvaruje  u   dobrim  djelima,   tj.   u   čovjekovom  djelovanju  na  dobrobit svega stvorenja. Filozofija (umjetnost) ne postoji zato da bismo imali kamo pobjeći se od životnih banalnosti, već da bismo  uvidjeli da banalnosti u životu nema uopće. Filozof (književnik) treba istovremeno biti i blizu i daleko od života ­ dovoljno daleko da ga ne motiviraju  osobni interesi, a dovoljno blizu da uspije prepoznati njegove prave probleme.  Malcolm Lowry ­ Pod vulkanom Ponovni susret s Malcolmom Lowryjem, ovaj puta s njegovim romanom Pod vulkanom u pisanoj formi ­ prvi  moj susret bio je s ekraniziranom verzijom. Još jedna knjiga koja je obilježena simbolom vatre i koja je prošla  njezin sud ­ kažu da je rukopis jedva bio spašen iz goruće kolibe u kojoj je Lowry živio sa suprugom, dok su  ostala djela na kojima je tada radio bila uništena. Ne sjećam se knjige koju sam čitao na sličan način ­ pet­šest  puta uzastopce, od korica do korica duboko omamljen njezinim narkotičkim djelovanjem. Zaista mi nije lako  39

bilo doći k sebi, sjetiti se da u životu imam i nekog drugog posla i gurnuti knjigu na stranu. Netko bi mogao  primjetiti da za jedan toliko alkoholizirani tekst takav efekt i nije nešto čudno. No usprkos tolikom mescalu,  teqili, anisu, ochasu, habaneru, parrasu,  viskiju, na koncu i pivu, koji tu teku potocima, tekst je savršeno  trijezan, odmjeren, oštrouman, duhovit na jedan suzdržan, decentan način i u potpunosti lišen svega što bi  narušilo dojam uzvišenosti perspektive iz koje je napisan. Možda zato što je i pisac, poput svog alter ega,  glavnog lika u romanu kojega naziva Konzulom, dosegao, kako sam kaže onaj "nesigurni, dragocjeni, teško  održivi stupanj pijanstva na kojemu je jedino bio trijezan". Možda čak stupanj na kojemu je jedino moguće biti  trijezan, ako se složimo s jednim komentatorom koji nagađa da je Lowry bio jedan od rijetkih ako ne i jedini  čovjek svoga vremena koji je uistinu bio trijezan (premda je bio kronični alkoholičar). Čemu uspoređivati ovaj roman s Joyceovim Uliksom kako to čine neki drugi komentatori kad je paralela samo  "izvanjska", površinska ­ u pojedinim značajkama izraza i stila, možda djelomice i u kompoziciji teksta kao i u  činjenici da su oba romana autobiografska i da štoviše ukazuju na nastojanje autora da (svoj) život i (svoju)  književnost na neki način identificiraju. Premda je ingenioznost Joyceovog pisanja neosporna, ono je još uvijek  oslobađajuće u smislu o kojem govori Hamvas u Tajnom zapisniku ("Današnja umjetnost ne obuzdava i ne  uređuje svjetske sile nego ih čarobnim formulama budi i oslobađa" i sl.), Joyceov književni stav je opušten,  neobvezujući,   a   on   sam   u   potpunosti   je   čovjek   materijalne   razine   koji   raznovrsne   aspekte   čovjekove  egzistencije kojima se u svom djelu uglavnom bavi promatra samo u smislu njihovih realizacija u svijetu u  kojemu   je   zarobljen.   Nasuprot   tome,   Lowryjev   se   roman   Pod   vulkanom,   premda   na   prvi   pogled  nepretenciozna,   lako   čitljiva   priča,   u   dubini   svoje  višesmjerne  i   mnogoznačne  strukture   bavi   presudnim  pitanjima sudbine čovjeka i svijeta koja je u vrijeme kad je roman nastajao (konac 30­tih i početak 40­tih  godina prošlog stoljeća) ozbiljno bila dovedena u pitanje. Radi se o djelu pisanom iz perspektive Sudnjeg dana  (kojega pisac naziva Danom mrtvih) čija se radnja većim dijelom odvija u tajanstvenim predjelima astralnog  svemira (neki to zovu čistilištem) za koji egzotične vedute Meksika s kraja 30­tih predstavljaju tek efektnu  kulisu. Ako bi se već trebalo baviti usporedbama, onda bismo Lowryjev roman mogli uspoređivati s Kafkinim  Procesom kojemu je veoma blizak i tematski i atmosferom. Možda bismo ta dva romana čak mogli smatrati na  određeni način komplementarnim (Josef K. kao Konzulov san i obratno). Njihova je razlika u tome što Kafka  gotovo da i ne poznaje neki drugi svijet osim astrala ­ to je njegov prirodni ambijent u kojemu se sasvim dobro  snalazi. On je na određeni način svjestan smisla nevolje koja ga je snašla, te gotovo mirno očekuje rasplet  svoga  "slučaja".  Nasuprot  tome,  Konzul  tj.  Lowry  naliči na  izgubljenog  putnika  koji  je  progonjen  svojim  vizijama i pogonjen alkoholom (proširenje svijesti opojnim sredstvima) nehotice dolutao do granice koja "ovaj  svijet" dijeli od onog "drugog". ("A evo kako ja katkad mislim o sebi kao o velikom istraživaču koji je otkrio  neku neobičnu zemlju iz koje se nikad ne može vratiti da svoje znanje pokloni svijetu, ali je ime te zemlje  pakao".) No izgleda da se ovdje ipak ne radi o Paklu već o nekoj "graničnoj" postaji koja bi se mogla odrediti  terminom "Sudnji dan" ili "Posljednji sud". U prvi se mah čini da se ovdje radi o sudištu Konzulove savjesti.  Optužba je u njegovom slučaju samo naizgled konkretna ­ radi se o zločinu nad njemačkim zarobljenicima  počinjenom tokom Prvog svjetskog rata na britanskom ratnom brodu kojemu je tada bio zapovjednikom. No  sve govori da je "Slučaj Samaritanac" (Konzul imenom "Samaritanac" naziva brod na kojemu se dogodio  zločin) samo pointer na neko općenitije i puno strašnije mjesto gdje se "psihološko" motrište preobražava u  ono "eshatološko"; mjesto gdje čovjek postaje svjestan ne samo užasa svoje vlastite promašene egzistencije,  već i užasa svijeta u kojemu živi; strašne istine o palom svijetu koji se nalazi u vlasti demona. I tu se ne radi o  pukom  etičkom  sudu   ili  teološkom  mudrovanju,   već  o  stvarnosti   Konzulovog  tj.   Lowryjevog  košmarnog  života,   istinskoj   zbilji   njegovih  snova   i   jave.   Lowryjeva   svijest   o   dubini   čovjekovog   pada   slična   onoj  Hamvasevoj, no ta ga svijest uništava jer to je ujedno i njegov vlastiti pad.  Dubina pak kojom je Lowry zahvatio temu čovjekove krivnje i otkupljenja teško da se može pronaći u nekom  književnom djelu slične vrste. Toga ima u esejima Bele Hamvasa, u katoličkoj literaturi koja obrađuje temu  čistilišta   ili  knjigama   slične  tematike  drugih  religija,   recimo  u   egipatskoj   ili  tibetanskoj  knjizi  mrtvih,   u  svjedočenjima šamana ili duhovnih učitelja. Fascinira lakoća kojom Lowry eksplicira tu zahtjevnu i tajnovitu  materiju, jezik simbola kojim se služi manirom majstora najvišeg stupnja, tako da se čini da je njegova dubina  jednostavno stvar tehnike, odnosno izvanredne vještine simboličkog izražavanja, a ne vizije, lucidnog uvida ili  poznavanja Duhovne nauke. No to ne treba čuditi s obzirom da je na razini simbola jezik i ideju moguće na  neki način identificirati. Ovdje treba napomenuti da je u hrvatskom izdanju romana (Biblioteka jutarnjeg lista,  2004.) ovom dojmu u velikoj mjeri pridonio izvrstan prijevod Luke Paljetka koji je po svom običaju i ovdje bio  na visini svog nimalo lakog zadatka. Posebno je zanimljivo promatrati dinamiku perspektive pripovijedanja kroz koju se događanja tokom jednog  dana (Dana mrtvih 1. studenog 1938.) u životu troje ljudi koji su se stjecajem okolnosti našli u meksičkom  gradu Quauhnahuac (Cuernavaca), na koncu preobražavaju u "background" unutrašnjeg života glavnog lika  (Konzula) koji je zapravo, prema svemu sudeći, unutrašnji život samog pisca koji upravo piše, rekapitulirajući  pritom svoj vlastiti životni pad. ("... I vidio je, mutno također, kako su Yvonin dolazak, zmija u vrtu, njegova  svađa   s  Laruelleom  i  kasnije  s  Hughom  i  Yvonnom, pakleni  stroj,  susret  sa   senorom  Gregorio,  nalaženje  40

pisama, i mnogo toga još, sva zbivanja ovog dana, zaista bila nalik na ravnodušno busenje trave kojeg se  preko volje hvatao ili kamenje odronjeno pri njegovu padu koje ga još obasiplje odozgor. ..."). Majstorija  Lowryjeva pisanja ogleda se i u čudnovatoj književnoj alkemiji kojom njegovi jednostavni, lakonski izričaji i  opisi stvaraju nove svjetove, nakon svakog novog čitanja sve bogatije i životnije, tako da se čini da je samo  naše čitanje zapravo proces uspinjanja stazama Kabalističkog drva života ili postajama Tamne noći osjetila  odnosno duše sv. Ivana od Križa, čiji svaki osvojeni stupanj dodaje nešto novo našoj percepciji svijeta u kome  živimo kao i doživljaju svoga vlastitog jastva.  Sve u svemu, mogu reći je da svojim briljantnim pripovijedanjem koje nigdje ne gubi dah, Lowry stvorio jedno  izuzetno slojevito djelo, djelo duboke, teško odgonetljive simbolike, prebogate značenjima i porukama, koje je  kao i u slučaju Hamvaseve knjige eseja na zapanjujući način počelo rezonirati s mojim "stvarnim životom"  (primjerice, u Konzulovim sam sanjarenjima i planovima za budućnost prepoznao svoja vlastita sanjarenja i  planove). Uza sve to, roman posjeduje još jedan bitan aspekt ­ može ga se naime smatrati i lekcijom o pisanju  koju bi svakako trebao usvojiti svatko tko se danas misli baviti književnim poslom; knjigom koja je jednako  tako namijenjena piscima kao i čitaocima. Roman  Pod  vulkanom  odnosno  njegov  autor   Malcolm  Lowry  zaslužuju  jedno  od  naistaknutijuh  mjesta  u  engleskoj i svjetskoj književnosti. Slično je i s istoimenim filmom snimljenim 1984. u režiji Johna Hustona koji  po   mome  mišljenju  spada   u   vrhunska   ostvarenja   filmske  umjetnosti.   To   su   djela   koja,   u   vremenu  kad  umjetnost sve više postaje umjeće zazivanja zloduha, ipak vraćaju povjerenje u smisao i poslanje istinskog  umjetničkog  čina.   Odnosno  pokazuju   da   je  suvremena   književnost,   odnosno  umjetnost   uopće,   još   uvijek  sposobna smisleno progovoriti o bilo kojoj temi, pa čak i o najvažnijim pitanjima čovjekove egzistencije.

Zagreb, 2000/2004.

41

IZ DNEVNIKA ILI ČUĐENJE U SVIJETU

Borba protiv bora Slučajno sam čitajući internetsko izdanje jednog našeg dnevnog lista, u "oglasnom prostoru" naletio na naslov  ­ Savjeti u borbi protiv bora. (napomena za uredništvo ­ odavde treba stavljati akcente na riječi bor odnosno   bora) U prvi tren, taj mi se naslov učinio smiješnim ­ Zašto bi se trebalo boriti protiv bora i kojeg to uopće  bora? Onda mi je palo na pamet da se tu ne radi o boru ­ crnogoričnom stablu nego o boru ­ kemijskom  elementu, koji je valjda iz nekog razloga štetan za ljudsko zdravlje. Ili možda za prirodni okoliš, tko bi to znao.  Nasmijao sam se svojoj gluposti. No, kad sam pročitao kratak tekst ispod navedenog naslova, shvatio sam da  sam pogriješio i po drugi put ­ naime, da se tu ne radi ni o boru ­ kemijskom elementu, već o borama na licu. Našao sam se tada u čudu ­ Zašto bi se trebalo boriti protiv bora na licu? No opet samo za trenutak, pošto  sam   brzo   skontao  kako  borbene  parole  ove  vrste  predstavljaju   standardni  sadržaj   televizijskih  reklama  i  reklamnih plakata. Stvar je bila samo u tome što ovaj naslov nekako posebno bode u oči. Okolnost naime da  riječ bora ima isti korijen kao i riječ borba, uz pojavu homonimnosti, čini da ova formulacija s borbom protiv  bora zvuči nekako nespretno i blesavo. Spomenuta veza vjerojatno nije slučajna, možda su bore na licima odraslih ljudi nekakav odraz životnih borbi  kroz koje su prošli, znamen svakojakih nevolja, egzistencijalnih strahova, briga i problema s kojima su se  suočavali; možda upravo bore na neki najneposredniji, najvidljiviji način odražavaju sadržaje njihovih života.  Uostalom na što liči lice starije osobe bez bora? Nije li to nešto neprirodno, bezlično, nije li takvo lice zapravo  lice idiota koji uistinu i nije živio?  Sigurno je da ima ljudi koji žele mnogo toga sakriti, možda čak i izbrisati kompletnu istinu o sebi i svom  životu. Nekom je od njih izgleda palo na pamet da je to moguće nekakvom uzaludnom borbom protiv istine  svojih bora. Jadna je ta zabluda, a još je jadnije to što ljudi ne uviđaju kako se svaka borba protiv istine prije  ili poslije pokazuje uzaludnom. A borba protiv istine koju možeš vidjeti u ogledalu, pogotovo. I tako ovaj naslov, kako god ga shvatili, uvijek ispadne smiješan. Jer borba protiv bora na licu jednako kao  borba   protiv  bora   ­ crnogoričnog  stabla  ili  bora  ­  kemijskog  elementa,  koliko  god  nas  razni  manipulatori  pokušavali uvjeriti u suprotno, uvijek ostaje najobičnija budalaština, još jedan "biser" u riznici neuništive (?)  ljudske gluposti. Mirisi sela i grada Neki se ljudi iz grada, pri posjeti mojim roditeljima koji žive na selu, potuže kako tu sve smrdi. Smrdi đubre,  smrdi štala, smrde svinje. Možda im smrde i ljudi, ali to ne govore. Ove me tužbalice uvijek začude, jer meni  tamo nikada ništa nije smrdilo, ni prije kad sam kao dijete dolazio onamo u posjetu maminom stricu, a ni sada  kad dolazim u posjetu roditeljima. Ali nije to zbog lošeg njuha. Doduše, kad komšije voze đubre na njivu, a  kod njih se toga skupi cijelo brdo, visoko kao štala sa sjenikom na drugoj etaži, onda se nešto i osjeti, no to mi  ne previše smeta.  Zapravo, rekao bih da je stvar u tome što tek na selu, odnosno u prirodi, kod gradskog čovjeka proradi osjet  njuha, pa tek ondje može osjetiti neki miris, autentični, iskonski miris, miris zemlje, miris livada, njiva, šuma,  mirise godišnjih doba, mirise biljaka, cvijeća i plodova koje nam zemlja daje, pri čemu i mirisi životinja, koje  oni nazivaju smradovima (eventualno i onih ljudskih), postaju jednostavno sastavnicom mirisa života koji je  nešto normalno, prirodno i samim tim ništa loše. U gradu se ne osjeti ništa, pa čak ni smrad, to je barem moje iskustvo. Tu valjda osjetila toliko otupe da se  mirisi više niti ne mogu doprijeti do pameti. I taj je bezmirisni miris grada gori od najgoreg seoskog smrada.  Zabrinjavajuće je što toga latentnog zadaha grada ljudi uopće nisu svjesni. Jedino   se   tu   i   tamo,   posebno   po   jutarnjim   tramvajima,   može   osjetiti   miris   raznih   pomada   i   parfema,  dezodoransa i kolonjskih voda, i sve se to obično tako lijepo smiješa, da se čovjeku diže želudac.  Ipak, ima jedan ugodan miris koji se i u gradu može nanjušiti. To je miris finog nedjeljnog ručka. Nažalost,  takav je miris rijetkost (barem ga ja rijetko kada zatičem).

42

Mlijeko s dodatkom kalcija Bila je neka televizijska reklama (a možda je emitiraju još uvijek) za mlijeko s dodatkom kalcija. Čudila me ta  reklama ­ Zar  u mlijeku već nema kalcija? Kako se to taj kalcij uopće dodaje i kakav je to kalcij koji se  dodaje? Tata  mi je objašnjavao (a on se, kao, isto bavi mlijekom, samo kozjim) kako se u mljekarama iz  mlijeka najprije izvadi kalcij i još štošta (možda i sve što se može), a onda se vrati neki drugi (odnosno nešto  drugo). A da mlijeko iz mljekare ne odgovara onome koje pomuzeš u štali, u to se nije teško uvjeriti. Recimo, kad  ugrijem naše mlijeko u lončiću i onda ga popijem, lončič ostaje gotovo čist (ostane zapravo malo masnoće na  crti koja označava početnu razinu mlijeka). A kad isto učinim s mlijekom kupljenim u trgovini, onda na dnu  lončića ostane neki tamni talog, koji se pri pranju suđa ne skida samo tako. Valjda je to taj kalcij, odnosno  kalcij plus još nešto. I tako je sa svakim mlijekom koje se može kupiti u trgovini, a raznih "vrsta" mlijeka tamo  ima toliko da ih ne možeš ni prebrojati. Prije je mlijeko bilo mlijeko i točka. A danas pri kupnji moraš gledati  od koliko je gradi, s kakvim je dodacima, je li trajno (traje li vječno) ili ne itd, itd. No, ono što čudi nije samo mlijeko s dodatkom kalcija ili nekakvo razrijeđeno "light" mlijeko koje je (pazi sad  ovo!) "bolje za zdravlje od onog normalnog", već i to što protiv toga kalcija, taloga i uopće mlijeka koje je  drugačije od onoga koje daju recimo krave, nitko ništa u javnosti nije ni zucnuo. Valjda se ljudi naviknu na taj  talog, na drugačije okuse i mirise, pa im oni onda ne smetaju. Kao što će se pomalo naviknuti (ili se već  navikavaju)  na  paradajz   s   dodatkom  ribe  ili  krompir  s   dodatkom  visibabe.  A  jao  si  ga  nama  s   ovakvim  dodacima. Za one koji ne znaju, evo citata iz članka našeg poznatog genetičara i borca za ekološku poljoprivredu dr.  Marijana  Jošta   objavljenog  u  Vjesniku  još  prije  desetak  godina  (03.   11.   2000.).   A  ako  se  nešto  od  tada  promijenilo, onda se promijenilo na gore: Sigurnost i bezopasnost prehrambenih proizvoda od GMO­a nije dovoljno ispitana jer se multinacionalne   biotech­kompanije žure što prije vratiti velika financijska sredstva uložena u istraživanja. Tako se događa  da nedovoljno ispitana hrana dolazi na tržižte, a kupci, ne svojom voljom, postaju pokusne  životinje za   njezino  testiranje.   Tu   tvrdnju   najbolje   potvrđuje   pokušaj   prikrivanja   alarmantnih   rezultata   hranidbenih   pokusa na štakorima koje je u Škotskoj proveo dr. A. Pusztai (Gillard i sur. 1999.). Sporni hranidbeni pokus   proveden je sa GM­krumpirom u koji je unesen gen iz visibabe. Taj gen transgenoj biljci daje sposobnost   proizvodnje tvari nazvane GNA­lektin, koji ima insekticidni učinak. Dosadašnje spoznaje o lektinu visibabe   nisu uputile da je toksičan za sisavce, pa je zato i uključen u krumpir, rižu, uljenu repicu, kupus i druge   biljne   vrste.   Pokusi  su  pokazali   da  je  GM­krumpir   s  vlastitim  lektinom  u  mladih   štakora   usporio   rast,   oštetio imunološki sustav te izazvao značajne promjene na vitalnim organima (mozgu, štitnjači, bubrezima,   slezeni,   želučanoj   stijenci).   Nasuprot   tome   lektin   visibabe   pomiješan   s   običnim   krumpirom   u   istoj   koncentraciji nije štetno djelovao. Kad su objavljeni rezultati tih istraživanja (kolovoz, 1998.), dr. Pusztai je   prisilno   umirovljen,   a   vjerodostojnost   rezultata   je   zanijekana.   Tek   na   zahtjev   međunarodne   znanstvene   javnosti   rezultati   su   ponovno   razmotreni,   prihvaćeni   kao   točni,   a   dr.   Pusztai   je   rehabilitiran   (veljača,   1999.). Susret s Ivanom Merzom ­ Zanimljiv stjecaj okolnosti koji vrijedi zabilježiti (siječanj 2005.) Lijepio sam na zid pokraj svog radnog stola nekakve papire. Kad sam ih kasnije pokušao odlijepiti, na jednom  se mjestu zajedno sa selotejpom skinuo i sloj boje. Prošle sam godine zabio ekser i preko toga mjesta objesio  zidni kalendar, tako da se ta "fleka" ne vidi. Početkom ove godine, kad sam bacio stari, javila se potreba za  novim kalendarom, no nisam ga odmah htio kupiti, jer moji roditelji krajem godine obično dobiju i po nekoliko  zidnih kalendara od svojih poslovnih partnera i prijatelja. Tako sam, kad sam prvi put iza Nove godine došao  kod njih, pitao imaju li kakvih zidnih kalendara viška. Mama mi je, začudo, odgovorila da nemaju. No samo  par trenutaka nakon tog mog pitanja i maminog odgovora, eto ti Tome i Blaženke sa zidnim kalendarom, i to  baš onim "Merzovim" ­ listovi kalendara prate Merzov život od rođenja do smrti. Već sam ranije bio čuo za Merza, nešto sam malo o njemu i pročitao, no njegov život i djelo nisu me previše  zainteresirali (usprkos medijskim događanjima koja su se vrtila oko njegove ličnosti, pa i usprkos Papinom  posjetu   Banja   Luci   i   proglašenju   blaženikom).   Zapravo   sam   stekao   dojam   da   se   tu   radi   o   nekom  nezanimljivom "katoličkom konzervativcu" izgubljenom u mističkim maglama, a da u onome što se dešavalo s  njim i oko njega ima puno pretjerivanja. No, priča ispričana na stranicama kalendara privukla je moju pažnju,  tako da sam sa "službenog" Merzovog Internet sitea (www.ivanmerz.hr) skinuo i pročitao gotovo sve tamo  dostupne stvari (tekstove i knjige samog Merza, te razne kompilacije i svjedočanstva njegovih suvremenika,  odnosno ljudi koji su proučavali njegov život i djelo). Moram priznati da nisam očekivao da ću u Merzu otkriti  jednog  vrlo  razboritog  i   praktičnog  čovjeka,   a   istovremeno  i   jednu   suptilnu   dušu   (na   čije  je  formiranje  43

presudno  utjecalo  samoubojstvo  djevojke  (!)  u   koju   je  bio   zaljubljen,   kao   i   sudjelovanje  u   borbama   na  talijanskom frontu tokom Prvog svjetskog rata). Također nisam očekivao da ću u njegovom djelu otkriti ono  što sam dugo vremena tražio, a što po mome mišljenju nedostaje i u nekoj široj kršćanskoj (vjerničkoj) javnosti  ­ cjeloviti program kršćanskog života i djelovanja kojemu, usprkos svojoj sitničavosti i sumnjičavosti, nisam  uspio pronaći neku veću zamjerku. Mogu jedino zamjeriti sebi što uglavnom ne živim i ne radim tako, kako bi  trebalo. Evo jedne poučne anegdote koja se tamo može naći: U prilici 'kada je u jednom društvu bio napadnut i kada se  mogao braniti, jer je radio po svom najboljem uvjerenju, (Blaženik je) šutio. Osobi koja mu zbog takvog stava  nije prikrila svoje divljenje, odgovorio je: "Tko hoće biti pravi radnik za Božju stvar ne smije poznavati sebe;  osobni je kult najveća zapreka mnogim uspjesima našega rada"'. Kako bi bilo dobro kad bi ljudi znali tako  zauzdati svoj jezik i kad bi na taj način razmišljali A evo i nekih Merzovih savjeta vezanih uz pitanja s kojima se suočava svatko tko je krenuo putem kršćanske  duhovnosti ili ima takvu namjeru. Što molim ujutro i uvečer? ­   Ujutro:  razmatranje  3/4   sata.   Navečer:  krunica,   ispitivanje  savjesti,  pripravim  materijal  za   razmatranje  sljedećeg dana. Koja mi korist od sv. ispovijedi? ­ Da lakše svladavam pogreške. Koliko puta na godinu primam svetu pričest? ­ Dnevno. Što je duhovni život? ­ Razmatranje o božanskim stvarima; sudjelovanje u unutrašnjem Božjem životu; postati u neku ruku Bog. Je li duhovni život meni potreban i zašto? ­ Jest. Jer bih bez njega prestao bivstvovati. Bez toga je pakao. Imam li vjerskih sumnji? ­ Ne. Koje je po mojem mnijenju ili iskustvu najsigurnije sredstvo za očuvanje čistog života? ­ Oduševljenje za sv. Crkvu, koje se temelji na poznavanju vjere. Dnevna sv. Pričest, sistematsko dnevno  svladavanje tijela (u jelu, naglom ustajanju iz kreveta, redovita tjelovježba barem 10 minuta dnevno), te ne  tražiti žensko društvo. Možda na suvremenom jeziku ovi savjeti zvuče neuvjerljivo, ali je stvar u tome da je suvremenost neuvjerljiva  kad  se  gleda   iz   perspektive  kršćanske  duhovnosti  i   kad   opisuje  u   terminima  jezika   blaženstva,   odnosno  svetosti. "Kako je slatko, Isuse, boraviti (boriti se) u Tvojoj vojsci, služiti pod Tvojom zastavom." (Bl. Ivan Merz) "O, kad bi ti znao, ljubazni brate, kakva radost, kakva sladost i milina očekuje dušu pravednika na nebu, ti bi  se riješio da podnosiš sve bijede ovog privremenog života sa zahvalnoću." (Sv. Serafim Sarovski) Ananija i Safira iz Djela apostolskih i Hamvašev komentar (Scientia Sacra II) ­ Kakvo je to kršćanstvo koje ne  oprašta?  Nisam se mogao načuditi tom komentaru. Pa  to je autentično (ratničko) kršćanstvo. Ta  priča ne  govori  o  uskogrudnosti  i  sebičnosti  tog  bračnog  para,   već  o  vrtoglavoj  visini  duhovnog  života   tadašnjih  kršćana. Tada se valjda moglo sagriješiti i otići u Raj. O jednoj "humanitarnoj akciji" u vlastitoj režiji koja je unatoč izostanku bilo kakvog odjeka prošla uspješno Prošlog petka poslao sam jedan mail na adrese nekih svojih prijatelja. Taj mail ipak nije bio tipa onih koji se  pošalju na sve moguće adrese koje negdje imaš zapisane, pa zapravo i ne očekujes odgovor; ovdje se na koncu  radi o ljudima s kojima komuniciram gotovo svakodnevno. A većina njih su informatičari  za koje  je vrlo  vjerojatno da bi mi mogli pomoći na ovaj ili onaj način, što bi mi svakako dobro došlo. Na taj mail nitko nije odgovorio. Nije to meni bio neki problem, snašao sam se već nekako u međuvremenu.  Ovdje je problem u tome što je ovakav ishod zapravo jedna od mnogobrojnih indikacija da su ljudi ovog našeg  vremena, (odnosno da smo), uglavnom izgubili sposobnost da u nepreglednoj masi informacija koje do nas  dolaze   sa   svih  strana,   razlučimo  bitno   od   nebitnog,   smisleno  od   besmislenog,   istinu   od   laži.   A   ta   nas  nesposobnost  vodi  u   ravnodušnost,   rezignaciju,   ignoranciju  za   zbivanja  oko  sebe,  koja  onda  promatramo  otprilike na način na koji se gleda nogometna utakmica. I ne samo što su nas izdresirali da budemo ignoranti,  44

nego smo i oguglali na ignoriranje sebe samih. Čini se da ta, za ovo (post)moderno vrijeme karakteristična ignorancija koja ne kaže ni "Žao mi je" ni "Idi  dovraga", zapravo nije neka naša "karakterna crta", a još manje neko "uobičajeno stanje duha", već jedna  duboka i moćna namjera, koja se u našoj "stvarnosti" realizira u obliku efikasne metode održavanja na životu  ovog današnjeg "sistema vladanja". Vlastima u totalitarnim državama trebala je tajna policija kao sredstvo  represije nad onima koji su imali nešto protiv i nešto se bunili (jer su stvarno i bili "opasni"). Sredstva represije  danas su ugrađena u našu vlastitu narav. Evo sadržaja spomenutog maila: Pred nešto više od tjedan dana razgovarao sam s roditeljima jednog bolesnog dječaka (5 godina) koji bi mu   željeli   nabaviti   nekakav   kompjuter   (za   igru,   on   inače   mora   boraviti   u   zatvorenom   i   ne   smije   puno   kontaktirati s ljudima dok mu traje terapija). Oni nemaju novaca da mu kupe novi stroj, pa bi mu trebalo   nabaviti ili složiti nešto "polovno", barem nekakav PII/K6. S obzirom na okolnosti, bilo bi dobro kad bi se   nešto  moglo  naći  povoljno  ili   besplatno.   Dakle,  ako  imate  neke  stare  komponente,   ili   imate  neki  stroj,   kompletan ili u dijelovima, koji biste prodali po relativno povoljnoj cijeni, ili znate nekoga koji ima nešto   takvo molim da mi javite. Čovjek je čovjeku vuk, ali najčešće tako da on (ovaj prvi) o tome pojma nema, niti bi to želio biti.  Valjda   svakog  odraslog  čovjeka  ponekad  obuzme  nostalgija   za   prošlim  vremenima,  osobito  mladošću   ili  djetinjstvom. A pošto je čovjekov život uopće, a time i ono što od njega ostaje u sjećanju nemoguće odvojiti od  najšireg konteksta u kojemu se on događa, nekada se čini da nostalgija naše generacije poprima oblik žala za  "potonulom SFRJ" kojega obično nazivaju jugonostalgijom. To je valjda nešto slično čeznutljivim sjećanjima  naših djedova i baka na onu daleku crno­žutu monarhiju ili čak na onu "predratnu" državu, kada se ipak,  usprkos   svemu,   živjelo  ljepše  i   veselije  nego  danas.   Ili   sjećanjima  naših   roditelja   na   prohujala   vremena  posljeratne "socijalističke izgradnje" kad se "zbilja radilo onako kako treba" i kad još nije bilo svog onog  "nerada,  javašluka  i  lopovluka"  koji  je karakterizirao  jugoslavensko  društvo  u njegovom  poznom  periodu.  Kakve sve to ima veze sa Austro­Ugarskom ili sa onom kasnijom Kraljevinom, ili sa FNRJ tj. SFRJ nije mi  baš jasno (najvjerojatnije je da nema nikakve i da se zapravo radi o fenomenu da u lako dostupnom sjećanju  ostaju samo one lijepe stvari, dok one ružne odu negdje dublje, gdje im se obično zametne svaki trag), no to su  nostalgije na koje svatko od nas ima pravo. Još malo o stereotipima  Izgleda da se pretpostavlja da oni koji pripadaju nekim kršćanskim (katoličkim) krugovima i kružocima imaju  velike simpatije prema Tuđmanu i njegovom načinu vladanja, glasaju za HDZ na izborima, suosjećaju sa  hrvatskim generalima zatočenima u Haagu, oduševljavaju se Thompsonom i njegovom poezijom, a dobro je i  ako   im  je  netko  od   rodbine  poginuo  na   Bleiburgu.   U   tom   društvu   nije  baš   preporučljivo  reći   kako   je  Tuđmanova  pretvorba   i  privatizacija  nanijela  ogromne  štete  hrvatskoj  privredi  i  društvu  uopće,  a   kamoli  spominjati   kako   ti   je   djed  bio   u   partizanima.   U   nekim  drugim   krugovima   opet   moraš   Crkvu   smatrati  zastarjelom i reakcionarnom organizacijom, slagati se s pravom na pobačaj, slušati neku drugu vrstu glazbe,  oduševljavati se novim tehnologijama, osobito onim komunikacijskim, smijati se prostačkim vicevima, a proste  riječi upotrebljavati kao poštapalicu. Tu valjda nije preporučljivo reći kako se tvoj djed uglavnom stidio svoje  partizanije. Sedam smrtnih grijeha ­ usporedbe zavist   ­   oholost škrtost   ­   neumjerenost (u jelu i piću) srditost       ­       lijenost            \      /             bludnost

­ samovažnost, volja za moć ­ vezanost za materijalne stvari ­ duhovna slabost, izostanak samokontrole

Povratak   na   "problem  skladišta"   i  meditacija  o  tome  koji  se  sve  problemi  mogu  smatrati   matematičkim,  odnosno zašto se neki problem smatra matematičkim, a drugi ne, te možemo li za neke od njih reći da su  informatički,   a   ne  matematički.   Ili   je  informatika   ipak   samo   "nastavak   matematike  drugim  sredstvima".  45

Trebalo bi se malo više pozabaviti teorijom algoritama i uopće problema čija se rješenja ne mogu izraziti sa  "relativno malo riječi" (na jeziku našeg razuma). Možda je u ovome razlika: U matematici, kao i u fizici dobre ideje mogu dovesti do rješenja problema. U informatici dobre ideje mogu tek  učiniti problem rješivim. Dobra vijest s jednog linuxaškog sitea ­ Da bi se čovjek bavio Linuxom više nije potrebno nositi bradu. Hacker's wisdom by Ken Thompson: If you want to go somewhere, goto is the best way to get there. When in doubt, use brute force.  You can't trust code that you did not totally create yourself. The X server has to be the biggest program I've ever seen that doesn't do anything for you. One of my most productive days was throwing away 1000 lines of code. Iz jednog pisma o književnim temama ... Moram priznati da mi je teško raspravljati s nekim tko ne vjeruje ni u Boga ni u Revoluciju, a čini se (kao  Krleža i oni "njegovi") ni u ljude. A kad je već o Krleži i "krležijancima" riječ, mislim da koliko god dobro oni  pisali, nikakva vještina i talent ne mogu prikriti jad i bijedu njihovog svjetonazora, odnosno "ideologije" koja je  davno, već prije gotovo sto godina završila u konformističkom blatu (socijaldemokracije). Uzmimo recimo tog našeg zemljaka Ercega koji piše za neka radikalno lijeva glasila (jedan je od pokretača i  "ideologa" 11. teze i Novog plamena). Nije li malo neobično da jedan takav "ljevičar", angažirani intelektualac  (koji se prema zbilji oko sebe odnosi "kritički"), svinjokolju smatra barbarskim ritualom koji se upražnjava iz  čistog hira, odnosno kao dio narodnog folklora, a ne načinom da ona raja koju su opelješili na sve moguće  načine preživi do sljedeće jeseni. Meni zapravo uopće nije jasno što on želi reći onim svojim osebujnim i  ekstenzivnim  reminiscencijama  na   djetinjstvo  i  mladost  u   "Mostu   na  Savi".  Čovjek  bi  možda  mogao  čak  zaključiti da sve to ima veze s aktualnim zakonskim prijedlozima o "humanim" načinima ubijanja životinja (o  načinima ubijanja ljudi naravno da se ne raspravlja). Ili da spomenem jedan još veći promašaj, iz one njegove zagrebačke priče ­ scenu u kojoj pisac gleda ljude na  ulici i razmišlja o njihovim karakterima ­ kakvi su oni licemjeri, prevaranti, gadovi, kakve su sve nepodopštine  učinili u svojim životima. Meni se čini nevjerojatnim da jedan takav inteligentan i obrazovan čovjek ne zna ili  neće da zna da se tu radi o nečemu što poznaje čak i suvremena psihologija i to pod nazivom "projekcija" i da  je takvo pisanje u najmanju ruku neumjesno i  neukusno.  Vjerojatno si  (nekada) pročitao  onu anegdotu  iz  života sv. Izaka Sirina ­ Kad su ga pitali po čemu se može zaključiti da je neki čovjek čista srca, odnosno  može li se takvo što spoznati uopće, on je odgovorio otprilike ovako ­ Kad se nekome svaki čovjek čini čist i  nitko mu se ne predstavlja nečistim ili oskvrnutim tada je takav uistinu čist u srcu. Sigurno je da je takav stav  puno  mudriji  i  produktivniji  od  Ercegovih  (odnosno  krležijanskih)  kontemplacija  nad  ljudskom  glupošću  i  zloćom.  Zašto  nitko  ljude  ne  uči  da   misle  na   način  sv.   Isaka   Sirina,   dok  se  istovremeno  naučavanje  sv.  Miroslava Krleže smatra najznačajnijom komponentom hrvatskog književnog i ne samo književnog kanona? I  zašto se suvremena književnost (ne samo hrvatska, koliko mi se čini) zabavlja tuđim savjestima na isti način  kao što se žuta štampa zabavlja tuđim ljubavnicama ili automobilima ... Čudi me što razgovor s tim našim uvaženim humanistima i znanstvenicima tako se lako dospijeva u ćorsokak.  Odakle nekome apsolutno uvjerenje da Boga nema i da ga ne može biti. Ili recimo tvrdnja da su "humanističke  i antihumanističke ideje jednako neškodljive", što je valjda krajnja konzekvenca poznatih stavova o "što i kako  u   književnosti"  (odnosno  kulturi  uopće).  A  na  koncu  i  sugestija  da  je  Marxu   za   pisanje,  kao  i  njegovim  fanovima za razumijevanje Komunistickog manifesta (bilo) potrebno poznavanje principa rada parnog stroja.  Ili  su   sve  to  ipak  samo  nekakve  uvrnute   šale?  Što   još   sve  možemo  očekivati  od  te   naše   "humanističke  46

inteligencije"? ... A tu je i prijedlog da neke svoje tekstove pošaljem u novopokrenuti časopis Novi Plamen!? Dobro, možda su  moji "ideološki" stavovi zaista jako konfuzni, no nisam se nadao da me netko može vidjeti u društvu onih  mladih Šuvarovih baštinika (Jakopović, Erceg) koji su pokrenuli ovo glasilo, a kojima se, eto, pridružiše i  tipovi poput Dorina Mazina i umirovljenog generala Stevana Mirkovića (podrška iz Beograda) koji je, ako me  sjećanje ne vara, u "ono vrijeme" pokazivao puno više simpatija za Slobu Miloševića nego za "našega" Stipu.  O samom časopisu izgleda da je sve rečeno u Jerkićevom članku na web siteu 11. teze. Cijela  stvar   sukoba   neoliberalizma  i  "pokreta   za   oslobođenje"  je  u   tome  što  se  neoliberalizam  trudi  oko  formalnih sloboda, odnosno "sloboda" koji se uklapaju u okvire koje on sam postavlja i koje se pokazuju  "korisnima", dok stvarne slobode priječi, kao i svaki drugi "sistem vladanja", samo što se njegove metode tako  suptilne da se doimaju prirodnim ili se uopće ne primjećuju (radi se o dobro isplaniranim procesima koji se  provode   tokom   dužeg   vremenskog   razdoblja   koje   je   potrebno   da   bi   se   ljudi   prilagodili   tzv.   "novim  realnostima"). Čovjek ostaje zatečen kada nasluti prave razmjere sotonskog djelovanja u ovom "materijalnom" svijetu. A sam  sotonizam danas se toliko ukorijenio da je postao nešto normalno i da ga više nitko ne primjećuje, pa ni oni  koji bi to trebali. Vešto iskoristivši tzv. "duhovnu krizu 20. stoljeća" (koju je sam stvorio) uvukao se posvuda,  gotovo  posve  uništio  čovjekovu  senzibilnost  prema  onostranom,  korumpirao  ljude,  kupio  ih  (njihove  duše  zapravo) za sitne novce i nekakve male sebične ugodnosti i užitke, stvorio svoje vlastito gospodarstvo, kulturu,  znanost, pa čak i teologiju, izgradio svoje hramove u koje ljudi hrle s oduševljenjem... No sve je to kuća izgrađena na pijesku. "Udare kiše, navale potoci, dunu vjetrovi i nasrnu na tu kuću. I ona se  sruši." Što ćemo s tim silnim ruševinama? "One koji žude za užicima, pogotovo onim "tjelesnim" (bludnost, neumjerenost, lijenost) trebalo bi podučiti da  se nikakva ugoda (pa i tjelesna) ne može usporediti s onom koja se javlja pri spoznaji da si svoje griješne  sklonosti pobijedio u potpunosti i da te nikakva prisilna misao ili đavolsko nadahnuće ne može navesti da  ponovno padneš u ponor nekoga od smrtnih grijeha." "Bog sam hita da te spasi" (Iz 35.4)  Prva rečenica današnjeg misnog čitanja koja budi sjećanje na događanja od prije gotovo dva desetljeća, kad  sam se iz nekih svojih "intelektualnih visina" (bio sam tada još student), nenadno strmoglavio u tešku, na prvi  pogled ničim izazvanu depresiju i našao se na rubu samoubojstva. Premda mi tada nije bilo ni do čega, ipak  sam, na mamin nagovor, otišao kod franjevaca na Kaptol, na jedan od onih redovnih tjednih susreta studentske  omladine, vidjeti hoće li se tamo desiti kakvo čudo (koje me jedino, bio sam tada u to uvjeren, može spasiti).  No nije se desilo ništa; prisustvovao sam tim sastancima još nekoliko puta, sjedio kao klada u klupi totalno  odsutan, skoro uopće ne komunicirajući ni sa kime, da bih na kraju odustao i od toga angažmana.  Mislim da je to bio baš onaj prvi susret, kad smo iz nekakve košare izvlačili ceduljice s "Božjim porukama".  Ja sam izvukao ceduljicu upravo s ovom porukom "iz Izaije". Kad sam je pročitao, pomislio sam ­ Kakav  cinizam. Tom Bogu izgleda nije dosta to što me cijelo vrijeme ubija nego me sad još i zafrkava. Pa ako on to  zbilja tako hita, što mi onda ne pomogne. Ili mu treba vremena da stigne? Razočarao sam se tada u Bogu  valjda i puno više nego u ljudima. No, čudo se dešavalo, premda neprimjetno. A meni su trebale godine i godine da to shvatim. I tek sam nekih  dvanaestak godina kasnije pronašao objašnjenje za ono što se tada događalo u knjigama sv. Ivana od Križa.  Dobro, neki vele da ja sad tu svoje bolest ili što je to već bilo, odnosno sve ono što se u vezi s njom događalo,  želim prikazati kao nekakav nadnaravan događaj, Miraculum Dei, premda za to nema nikakvog opravdanja.  No svatko ima slobodu da stvari interpretira na svoj način i da bude uvjeren u ovo ili ono. A ja sam uvjeren da  je to što se tada događalo suštinski promijenilo moj život, usmjerilo me na pravi put, pa možda i spasilo od  sigurne propasti. Neki kažu da su nevjera i vjera stvar izbora između racionalnosti i iracionalnosti. Meni se čini da su nevjera i  vjera  stvar   osobnog  iskustva.  Tek  se  na  sljedećem duhovnom stupnju  pojavljuje  alternativa  između  danas  uobičajenog "svjetovnog bezboštva" i "potpunog predanja Bogu" i ona pretpostavlja osobni izbor ­ ali se tu ne  47

radi o "racionalnom", nego o moralnom izboru. Zašto bi stav bezbožnika o Božjoj egzistenciji i mističkom sjedinjenju ljudskih duša u Božanskom bio manje  vrijedan od stava vjernika po tom pitanju?  Čini   se   da   bi   mogao  biti   ne  samo  manje  vrijedan,   nego  i   bezvrijedan,   kad   bi   naša   vjera   bila   istinska,  nepokolebljiva, kad bi se temeljila na apsolutnom povjerenju i predanju Božjoj volji, kad bi za nas same zaista  predstavljala i naše vlastito egzistencijalno pitanje, za razliku od njih, kojima je to pitanje nešto sporedno,  stvar puke znatiželje i "intelektualnog luksuza". Možda bi tek u tom slučaju (tobožnji) argumenti onih koji ne  vjeruju, odnosno onih koji se bore protiv vjere, zvučali kao plitka i prazna demagogija, nonšalantna i dosadna  priča o njihovoj vlastitom sljepilu, samouvrerenosti, samosažaljenju, nedostatnoj senzibilnosti ili pak nekim  žalosnim okolnostima, koja nema nikakve veze sa životom, ni onim njihovim, niti onim uopće. Studentski prosvjedi i reakcije iz akademskih krugova. S obzirom na vlastito iskustvo, ne čudi sljepilo sveučilišne nomenklature koja ne shvaća, niti želi shvatiti, da  se ovdje radi ne o nekakvim studentskim "zahtjevima" ili "pravima", nego o sudbini čovječanstva koje se našlo  u slijepoj ulici. Ne smeta njima što je znanje "roba" bačena na "tržište", pa ni to što su oni i sami takva roba,  valjda zato što se prodaju po relativno povoljnim cijenama. Dakle roba, a ne intelektualci. Može li se što učiniti da barem nešto na ovom svijetu prestane biti roba? Može li se što u tom smislu učiniti sa  znanjem? I da li bi ukidanje znanja kao robe moglo pridonijeti ukidanju ovoga značenja i za druge stvari,  odnosno bića, pogotovo ona ljudska? Čini mi se da bi aktivisti Pokreta za slobodni softver imali bi što reći o  ovoj temi jer je priča o slobodnom softveru zapravo priča o znanju koje je postalo, a onda prestalo, odnosno  prestaje biti roba. A ta bi priča mogla biti poučna i u nekom vrlo općenitom smislu. "U digitalnom društvu klasa radnika na znanju ­ umjetnika, književnika, studenata, tehnoloških stručnjaka i   znanstvenika koji nastoje unaprijediti uvjete svog života na osnovi prikupljanja znanja i analize dostupnih   informacija   ­   biva   radikalizirana   sukobom   između   onoga   za   što   znaju   da   je   moguće   i   onoga   što   ih  ideologija buržuja prisiljava da prihvate. Iz tog nesklada stasa svijest ove nove klase, a s njenim uzdizanje   do samosvijesti započinje pad vlasništva.  Napredak digitalnog društva, čiji je nedobrovoljni promicatelj upravo buržoazija, nadomješta izoliranost   stvaratelja   proizašlu   iz   nametnutog   principa   "konkurencije",   njihovim   revolucionarnim   udruživanjem   i  suradnjom. Stvaratelji znanja, tehnologije i kulture otkrivaju da im više nije potrebna struktura proizvodnje   zasnovana na vlasništvu i struktura distribucije zasnovana na prinudi plaćanje. Udruživanje i anarhistički   model proizvodnje bez vlasništva, omogućuje stvaranje slobodnog softvera (odnosno slobodnih informacija)   posredstvom   kojeg   stvaratelji   stječu   kontrolu   nad   tehnologijom   daljnje   proizvodnje.   Sama   mreža,   oslobođena kontrole difuzijskih tvrtki i drugih vlasnika nad kanalima protoka informacija, postaje mjestom  novog sistema distribucije bez hijerarhijske kontrole, zasnovanog na udruživanju ravnopravnih stvaratelja,   koji nadomješta prinudne sustave distribucije za sva dobra se "nultom graničnom cijenom". Sveučilišta,   knjižnice   i   znanstvene   institucije   postaju   centri   moći   ove   nove   klase   koja   preuzima   povijesnu   ulogu   distributera znanja, ne bi li osigurala uvjete za neophodan preobražaj današnjeg društva." (Eben Moglen ­ The dotCommunist Manifesto) Opći je dojam da danas mnoge ljude privlači znanost i da velik broj njih cijeli svoj život posvećuju "traganju  za znanjem". No, čini se da  u velikoj većini slučajeva predmet njihovih želja  uopće nije znanje,  a kamoli  nekakva mudrost (koja bi trebala biti konačni rezultat ove potrage) nego je, u najboljem slučaju, ono za čime  žude  nekakva   "radost   otkrića",   egzaltacija   pred   nečim  novim  dosad   neviđenim  (čemu  se   onda   pridodaje  društveni ugled i nagrada zbog njihove pameti i sposobnosti). Možda se upravo zbog toga današnja znanost  toliko jalova, ne možda toliko sama po sebi, koliko kao čimbenik progresivne društvene dinamike. Izgleda da je, u ovom našem vremenu, puno sigurniji put prema znanju i mudrosti onaj negativni (apofatički),  na kojemu je u prvom redu potrebna hrabrost, jer znati danas ono što se treba znati nije nešto lijepo i dobro,  već upravo suprotno, nešto jako gadno. Strahota suočavanja sa strahotama ovoga svijeta ­ a te strahote sve  više "inficiraju" i samu znanost, pa onda postaju i njezina (prikrivena) bit ­ koje ljudi obično ne primjećuju (jer  ih nema na televiziji, odnosno "u javnosti"). Kriza znanosti kao rezultat proturječja znanstvene metodologije i njezine suvremene "prakse" ­ s jedne strane  znanstvenici se moraju predstavljati kao superiorni umovi, kojima je, barem što se tiče njihovog "područja",  sve  jasno, jer kao  takvi i zarađuju svoj kruh,  dok je s druge  strane takav stav u suprotnosti s temeljnim  48

skepticizmom  znanstvene   metode.   Izgleda   da   iz   tog   proturječja   izviru   mnogobrojne   "pametne   gluposti"  današnje znanosti. Ljudi različito reagiraju kad im nepoznat čovjek dođe s nekom novom idejom koju u prvi mah ne razumiju.  Većina će samo ravnodušno slegnuti ramenima gledajući svoja posla. Ove možemo nazvati običnim ljudima.  Drugi   će  se   oneraspoložiti  i   odbaciti   ideju  navodeći  hrpu   bezvrijednih  argumenata.   Ove  ljude  nazivamo  znanstvenicima. Treći će pokušati shvatiti to što im je rečeno. To su mudraci, no njih više gotovo da i nema. Neupućeni misle da su svekolika civilizacijska dostignuća ljudskog roda stvorena zato što smo mi ljudi jako  pametni. Upućeni znaju da je posve suprotno, da je sve to stvoreno zato što smo glupi i što nismo znali stvoriti  nešto puno bolje. Znanost kao otkrivanje istina lažnog Univerzuma (palog svijeta, tj. svijeta privida koji je stvorilo čovjekovo  negiranje istine). Znanost kao skolastika postindustrijske ere. Bit znanstvenog rada danas u daleko većoj mjeri čini pristajanje nego kreativnost. O punim čašama u koje ništa ne može stati i onima, također punim, u koje uvijek stane sve što treba. Civilizacija nam pruža   pruža  obilje  materijalnih dobara   i  životnih  pogodnosti, gotovo  sve  što se zamisliti  može, sve osim onoga što je u danom trenutku potrebno. Naša  civilizacija proizvodi previše smeća da bi bila održiva, pa će je to smeće sasvim sigurno uništiti. U  prvom redu ono ljudsko. Govori se kako su društvu potrebni pametni ljudi. To uopće nije točno ­ daleko su potrebnije budale, jer bez  takvih ništa ne bi funkcioniralo normalno, odnosno ovako kako funkcionira danas. Bez pametnih bi došlo  samo do zanemarivih poremećaja u radu "sustava". Stvar je dakako u tome što je cijeli sustav prilagodjen  upravo budalama, a ne pametnima, i to je suština pojma "sustav". O različitim vrstama pameti ­ Neki su ljudi koji su pametni samo zato što razmišljaju na uobičajen, dok su  drugi pametni jer razmišljaju na neuobičajen način (takve obično smatraju budalama). Neki su pametni zato  što imaju puno istomišljenika, dok su drugi pametni zato što ima malo takvih kao što su oni. Neki su ljudi  pametni na svoju korist, a neki na svoju štetu. Nekima pamet donosi društveni uspjeh i ugled, a drugima samo  nevolje. Neki su pametni zato što su obrazovani, dok su drugi pametni zato što su imali (ne)sreću da im je  obrazovanje ostalo nedostupno. Neki su postali pametni zahvaljujući svojoj iskvarenosti, dok su neki u svojoj  neporočnosti ispali glupi u očima svijeta. Još neki aforizmi: Zašto se toliko koriste razne kreme, pomade, parfemi, puderi, šminke i ostala kozmetika? Zato što je jako  važno biti premazan svim mastima. Zašto ljudi tragaju za vanzemaljskom inteligencijom? Zato što je nisu uspjeli pronaći onu zemaljsku. Znanstveno­tehnoloski napredak je poput centralnog grijanja ­ stvara ugodu, ali puno košta. Pamet je poput rezervne gume u automobilu ­ nekad dobro dođe, ali uglavnom samo smeta. Ljudi su danas realni. Traže samo ono suvišno. Danas se ozbiljno shvaća još jedino humor. Rasprava s jednim euforičnim misliocem oko pojma euforije. Evo dvaju tumačenja ovoga fenomena: Euforija ­ pretjerano oduševljenje za Evropsku Uniju. U Hrvata danas su euforični su samo političari na vlasti,  49

a nešto slično vrijedi i za ostale evropske narode (udružene i neudružene). Euforija ­ psihički poremećaj na određeni način komplementaran depresiji ­ dok euforiju karakterizira manjak,  depresiju karakterizira višak osjećaja za realnost. Povodom nekih internetskih zamajavanja ­ U ovom našem modernom desakraliziranom društvu u kojemu smo  zaprljani poput svinja i ograničeni poput zaprežnih konja, naša se izgubljena čistoća srca i otvorenost uma  pokušava   zamijeniti  pojmom  "tolerancije".   Međutim,   pošto   je   ovaj   pojam   vrlo   slabo   definiran   i   krajnje  proturječan, takva ista ispadne i svaka etika, odnosno filozofija koja se na njemu pokušava utemeljiti. Čak  štoviše,   s   obzirom   da   njegovo   značenje   upućuje   puno   više   na   ignoranciju   nego   na   komunikaciju   u  međuljudskim odnosima, onda je takva i ta etika ­ ignorantska. Zapravo sve se ovo svodi na trivijalnu sofistiku i mlaćenje prazne slame. Cipele Margite Stefanović S obzirom da ne volim glazbu, posebno ne onu modernu, nisam se nadao da će me ikada zainteresirati priče o  jugoslavenskim rockerima iz osamdesetih godina. No ova koju mi je ispričao Dražen zbilja je zanimljiva. On  sam bio je jedan od aktera na toj sceni ­ basist rock sastava Korova Bar, kasnije Karlovy Vari koji je 1985.  godine uspio snimiti jednu ploču. Kaže da je s Margitom često svirao i dosta se s njom družio. Evo nekih  natuknica iz njegovog pripovijedanja: Jedina   prava   žena   koju  je  u   životu   upoznao.   (Odrednica   "prava   žena"   odnosi  se   na   "stupanj   duhovnog  razvoja".) Izvlačio ju je iz psihičkih kriza. (Zašto nije i Goranku (svoju sestru)?) Nakon gubitka djeteta posve potonula. (U depresiju, drogu, itd.) Umrla u rujnu 2002. u prihvatilištu za beskućnike u Beogradu. Njenom smrću na drugom se svijetu našla kompletna prva postava rock sastava Ekaterina Velika (sudbina  sastava Karlovy Vari u kojemu je također svirala, nešto je slično). Završila arhitekturu i muzičku akademiju. Imala  apsolutni  sluh.  (Nikad  prije  nisam  čuo  da   tako  nešto  postoji.  Mora   da   je  imati  takav   sluh  u   ovoj  današnjoj kakofoniji gradskog života nešto strašno. Možda je poludjela zbog toga.) Virtualna Crkva??? Potkraj života, par je mjeseci živjela u Zagrebu, kod Jasne. Jasna sad prodaje njezine cipele kao raritet. Kako se zna da su baš Margitine? Kako je lijepo bilo živjeti u susjedstvu onih finih, prijaznih bakica za koje se skoro nije ni znalo da postoje.  Danas iz susjednih stanova po cijele dane slušam dernjavu, svađe, psovke, preglasnu glazbu. Ozbiljna sumnja  da se radi o demonima ili opsjednuću. Što će biti s tim djetetom koje svako malo plače u susjednom stanu (kad  odraste)? Basara (parafraza) ­ Njihova djeca neće biti ljudi nego zli dusi. Obitelji u kojima su roditelji manje zreli od svoje djece. Kad su i jedni i drugi toga svjesni, onda to ispadne i  dobro. Ali što kada nisu? Više posjeta ambulantama i bolnicama. Kakvog li užasnog straha (koji tamo vlada). I ne znaš tko se više boji ­  pacijenti ili doktori. Emotivna konfuzija na jednoj sahrani (kao da je moja vlastita), rezultira totalnom tupošću. Jesu li mi se to  emocije potrošile? Ili je cijela ta stvar s našim emocijama obično samozavaravanje?

Zagreb, 2005/2009.

50

ZAPAŽANJA O IDEOLOGIJI "NOVOG DOBA"

Došla su  eto i  vremena  kad je  postalo normalno biti drogiran.  Ne samo u,  recimo to  tako, "prenesenom"  značenju, biti drogran propagandom, medijskim porukama i vijestima, napornim uredskim ili nekim drugim  radom i uopće monotonijom životne svakodnevice, već biti drogiran onim "pravim" drogama marihuanom ili  nekom od onih težih, o alkoholu da se i ne govori. Danas je izgleda i među onim starijim, tobože ozbiljnijim  generacijama  postalo  normalno  popušiti  joint,  cugnuti  malo  vodke  ili  viskija  i  tako  srediti  svoju  životnu  situaciju. Barem na neko vrijeme.  To je izgleda taj moderni, "newageovski" životni stil. Takav stil ne samo da je "u normalnom životu" posve  prihvatljiv i poželjan, nego ga se, često na sav glas i vrlo agresivno, propagira i u medijima. Reklamira se on  po mnogim knjigama, časopisima, nekad, više ili  manje  prikriveno i na televiziji. Čak  što  više,  mnoge se  poznate  ličnosti,  ne  samo  sa   estrade  već  i  iz  kulture  i  politike  njime  javno  hvale.  Navedimo  ovdje  samo  slučajeve bivšeg američkog predsjednika Billa Clintona i bivšeg hrvatskog premijera Ivice Račana koji su se u  svojim intervjuima tobože priznali, a zapravo se hvalisali (tako je to u javnosti i bilo shvaćeno), kako su u  mladosti pušili marihuanu. "Vladajući" trendovi u glazbi, književnosti, filmu, pa možda čak i u većem dijelu  umjetnosti   uopće,   nisu   samo   odraz   toga   stila,   već   puno   više   predstavljaju   sredstva   i   metode   njegove  promidžbe.  Jasno je da nema smisla tim temama prljati ruke i pamet kad te se one ne tiču uopće, no suočen s intenzitetom  ludosti i mržnje koji se šire iz te kaljuže čovjek se ponekad osjeti pozvanim da nekako reagira. Ono što najviše  upada   u   oči  jest   nesnošljivost   koju  perjanice  te   "(sub)kulture"  iskazuju   prema   vjeri,   Crkvi  i   svim  onim  vrijednostima koje su na bilo koji način vezane uz religijske osjećaje i uvjerenja. Tim više što su vrijednosti  kojima se oni sami najviše razmeću upravo otvorenost i tolerancija. No neobična je ta tolerancija; tolerancija  koja ne može shvatiti i prihvatiti (tolerirati) toleranciju "onog drugog", niti uopće može i zamisliti toleranciju  koja nije njihova vlastita. A to da se tolerancija može shvatiti i na neki drugi način, bolje im je i ne govoriti.  Uostalom po njima je neupitno da su ti razni kršćani, katolici, klerikalci i slični vjerski fanatici netolerantni po  definiciji, ili kako se to danas kaže "po defaultu". I da neprekidno pokušavaju oduzeti im njihovu "slobodu" da  sami određuju kako će živjeti i kako će se ponašati u društvenom okruženju, slobodu koju su, eto, s mukom  izborili kroz puna dva stoljeća teških borbi sa silama mraka, još tamo od one slavne Francuske revolucije. Sad  im eto, ti fanatici prijete nešto i u vezi s jointom, a da mogu, sigurno bi zabranili i sve ostale životne radosti.  Možda   su   na   njih  ljuti  i  zbog  toga   što  su   im  zabranili  da   pretječu  preko  pune  linije  ili  parkiraju   svoje  automobile na zelenim površinama. I sve bi to, gledano iz neke druge perspektive bilo strahovito smiješno da  nije žalosno (iz njihove je, naravno, još strahovitije ozbiljno). A evo i zašto je žalosno.  Ideologija "Novog doba" (tj. "newageovska" ideologija, premda pojam ideologije "Novog doba" možemo uzeti  u nešto širem smislu i premda se taj metež zapravo teško može nazvati ideologijom) često se opisuje kao izraz  "bunta" mlade generacije protiv konzervativnih vrijednosti i današnjeg svijeta kao takvog. No, kad čovjek malo  bolje pogleda ovu našu "društvenu realnost", odmah mu se nameće pitanje ­ Što je uistinu s tim buntom?  Nekad je nezadovoljna mladost demonstrirala, štrajkala, dizala revolucije, ta je "energija generacije" uvijek i  bila   ono  što   je  pokretalo  ljudsko  društvo  naprijed.   Danas   je  najviše  što   od  toga   bunta   možemo  vidjeti,  reportaža u kojoj skupine mladih divljaju na nekom koncertu ili utakmici. Uostalom, kako je uopće moguće  buniti se protiv vlastite ideologije i svjetonazora jer današnji je svijet uistinu (i) "newageovski" ­ neoliberalni,  hedonistički,   "otkočeni"   svijet   u   kojem   se   ona   slavna   parola   sex&drugs&   rockn'roll   vrlo   jednostavno  "postvaruje". Premda to ne znači da je bolji od onog koji je postojao ranije, dapače. (Ako se netko sjetio onih  demonstracija u Francuskoj potkraj 2005, treba reći da njih nisu pokrenuli nezadovoljni "rockeri" ili "punkeri"  već  mladići  malo  tamnije  boje  kože  koji  su  prilično  privrženi  tradicionalnim  vrijednostima.  A  neke  druge  demonstracije uglavnom su usmjerene ne za promjene nego protiv promjena.) Čini se zapravo da, kad je već o  buntu   mlade  generacije  riječ,   "newageovska"  ideologija  nije  njegov  izraz,   nego  naprotiv,   način  da   se  on  kanalizira  u  smjeru  koji  današnjim  vlastodršcima  najviše  odgovara   i  tako  se  otupi  oštrica  ne  samo  borbe  nezadovoljnih i obespravljenih, već i oštrica zdravog razuma kojem je jasno da puno toga na ovome svijetu  treba mijenjati. Jer vlastodršcima je uvijek bilo i uvijek će biti u interesu za vijeke vjekova zacementirati status  quo i to im (mora se priznati) zasad polazi za rukom. Možda bi i u toj činjenici trebalo tražiti razloge tolike  raširenosti i popularnosti svih tih pjesmica i bajki za veliku djecu koje se vrte svuda oko nas, a koje ljudi  smatraju kultnim ili pak za njih kažu kako su cool (?) ­ izgleda da joint, votka i slične stvari ipak nisu dovoljne  da ispune nečiju životnu prazninu i uljuljkaju čovjeka u uvjerenju da je sve ovo skupa ipak OK. A da to dođe  do očiju ili ušiju, zaokupi pažnju i na neki način opsjedne um ­ nije problem ­ danas postoje sva potrebna  sredstva.  51

Žalosno je to kad čovjek razmatrajući "poetiku mlade generacije", recimo onaj famozni rock'n roll i njegove  hvalospjeve u čast "(neo)liberalnih vrijednosti" ­ individualizma, hedonizma, tobožnjeg nenasilja, verbalnog  humanizma, solidarnosti  bez  ikakvog  stvarnog  sadržaja   (o  kakvom  se sadržaju pojma  solidarnosti  i može  govoriti u jednoj ekstremno individualističkoj kulturi), zapravo u čast ljudske gluposti uopće, shvati da se tu  radi o plitkim i ispraznim frazama od kojih su neke vjerojatno sročene i u svrhu psihološko­propagandnog  djelovanja. Stvar ne stoji ništa bolje ni s "mladom" literaturom ili kako kažu "književnošću u trapericama",  gdje se uglavnom radi o "stripovskom", plošnom pristupu, nekad možda "nabrijanom" s puno tempa, no sve je  to nekako na brzinu, isprazno, isprano, bezukusno ili standardizirano poput fast fooda, lišeno nekih dubljih  uvida i ičega što bi čovjeka moglo navesti na razmišljanje. Listajući tekstove ove vrste nekako se nameće  zaključak  da   su   osnovni  sastojci  i  načini  priprave  književnih  "uspješnica"  ovdje  vrlo  precizno  propisani.  Spomenuti sex&drugs&rockn'roll uglavnom su neizostavni.  Posve je jasno da književnost, gledana u cjelini, nikada u povijesti nije bila u tolikoj mjeri profanirana kao  danas. Ako je do sada i uspjevala sačuvati određen dignitet i status vertikale nad morem iracionalnosti koje  oduvijek  zapljuskuje ljudski  duh,  danas  kao  da  polako  gubi  bitku  sa   silama  koje nastoje gurnuti  u  ponor  barbarstva. Loš ukus, jeftina, gotovo imbecilna zabava i reklama, jezik pun vulgarizama, trivijalna filozofija  tipa   "Don't   worry,   be   happy",   kao   prepisana   (ili   uistinu   prepisana)   iz   danas   toliko   popularnih  kvazipsihologijskih priručnika s naslovima "Kako uspjeti u životu" ili "Kako biti zabavan u društvu" ono je  što karakterizira književnost kojoj na tržištu "ide dobro". Takav strmoglavi pad zadesio je zapravo duhovnost  uopće; sve što nam preostaje jest s rezignacijom konstatirati kako su nekada svjetonazor generacija određivali  veliki teološki ili filozofski sistemi, dok ga danas u najvećoj mjeri određuju jednostavne poruke, uglavnom  reklamne, doskočice i uglazbljeni pjesmuljci koji toliko namnožili u eteru da često znaju zaraziti i ljude na  mjestu.  Mislim da treba već jednom jasno reći da je ideologija "Novog doba" izraz nemoći i duhovne inferiornosti niza  mladih generacija koje su propustile učiniti ono što je u danom povijesnom trenutku bilo potrebno. Dobro,  vjerojatno je malo generacija u povijesti čovječanstva uspjelo učiniti ono što je zaista bilo potrebno u njihovom  vremenu, no  stvar   je  u  tome  da  je ovaj  aktualni  poraz rezultirao  krajnje  opasnom  situacijom ­  sveopćom  duhovnom bijedom i potpunom paralizom ljudskog društva na svim nivoima, sve do onog globalnog, koje  svojim "grijehom nečinjenja" podržava i konzervira degenerirani svjetski društveno­ekonomski poredak koji  već ozbiljno ugrožava opstanak naše vrste, kao i svih drugih vrsta na Zemaljskoj kugli. Sad, hoće li se netko trgnuti iz svog sna, ili će popušiti joint, cugnuti nešto votke ili viskija i reći da je sve OK,  njegova je stvar. No ovima drugima također treba reći da u našoj kulturi (ili barem kulturi kakva se tokom 20.  stoljeća   izgrađivala   i   održavala   u   civiliziranim  zemljama  svijeta)   joint  ili  bilo  koja   druga   droga   nemaju  nikakvu drugu funkciju osim one da kod budala stvore iluziju o "proširenju svijest". Pametnim ljudima za  stvarno širenje svijesti na raspolaganju stoje mnogi drugi načini koji, usput budi rečeno, imaju blagotvoran  utjecaj na čovjekovo duševno i fizičko zdravlje, za razliku od upotrebe droga čije djelovanje na čovjeka našeg  doba ostavlja trajne posljedice, a u nekim je slučajevima i fatalno. A to što su među one druge same sebe  ubrojile   i   mnoge   "ugledne"   ličnosti   samo   potvrđuje   tezu   o   (jednakoj)   infantilnosti   tih   tobože   "viših"   i  "uglednijih" društvenih slojeva.  No, nećemo više o tome, ovo su priče koje i tako nitko ne shvaća ozbiljno. Puno se ozbiljnije shvaćaju priče  njihovih duhovnih vođa koji se i dalje bore za pravo da parkiraju svoje automobile na zelenim površinama, a i  za neka druga "prava" koja može smisliti samo ozbiljno bolestan ili vješto izmanipuliran um, bijesne na Crkvu  i sve one koji se smatraju njenim pripadnicima (jer im uporno priječe da ostvare ta prava, a dovode u pitanje i  ona već stečena), rugaju se vjerskom fanatizmu i ismijavaju ga. Premda ne svakom, jer je, gle čuda, jedna  verzija tog fanatizma danas puno više opasna nego što bi bila smiješna. I onda će fanatike tog drugog tipa  proglašavati opasnim teroristima koje valjda treba iskorijeniti u tom njihovom takozvanom sukobu civilizacija.  Premda   se   ovdje   u   suštini   ne   radi   o   sukobu   civilizacija,   već   o   sukobu   neoliberalnog   i   teocentričkog  svjetonazora; sukobu bezboštva i vjere, sukobu onih kojima ništa na ovome svijetu nije sveto i onih kojima je  na ovom svijetu sveto sve, sukobu fanatika koji su svoj život uredili u skladu s liberalističkim postulatima ­  "Boga nema", "Čovjek je životinja", "Smrt je kraj" u koje slijepo vjeruju jer misle (a misle krivo) da su ih  dokučili vlastitim umom, s ljudima koji nastoje živjeti prema pravilima za koja vjeruju (da li krivo ili pravo,  uopće nije važno) da ih je utvrdio njihov Otac Nebeski.  I sada je napokon jasno zašto je dobro da čovjek bude drogiran. Pa zar bi netko tko nije drogiran mogao biti na  njihovoj strani?

Zagreb, 2006.

52

POGLED NA SVIJET

Premda se "prosječnom hrvatskom građaninu" zaokupljenom svakodnevnim brigama i problemima, u prvom  redu sveprisutnom besparicom to vjerojatno tako baš i ne čini, nema sumnje da u vijestima o ekonomskom  napretku Hrvatske, znatnim (premda kako kažu još uvijek nedovoljnim) stopama privrednog rasta,  porastu  investicijskih  ulaganja  i  velikim  infrastrukturnim  projektima  koji  se  realiziraju  više­manje  uspješno,  ima  i  dosta   istine.  Stambena  je  izgradnja  uz   nezaobilaznu   cestogradnju  jedan  od  ključnih  argumenata   u   prilog  takvim tvrdnjama  s obzirom da  je barem  u gradu Zagrebu u  zadnjih nekoliko godina, poprimila  razmjere  kakvih nije bilo valjda još od poslijeratne (tu se misli na Drugi svjetski rat) izgradnje i obnove. Koliko je samo  novih zgrada, stambenih i poslovnih izniknulo već i u užem gradskom području, o predgrađima da se i ne  govori, tako da nije rijetkost čuti ljude sa strane koji vidjevši tolike građevinske dizalice skladno uklopljene u  gradsku vizuru obično zaključe da nam dobro ide i da je Hrvatska na dobrom putu. Primjerice,  u   neposrednoj  blizini  naselja   u   kojemu  stanujem,  na   području   bivše  vojarne  (zapravo   vojnog  skladišta) niče naselje golemih šesterokatnica sa stotinama stanova koji se grade u okviru programa poticane  stanogradnje koji je osmislila bivša hrvatska vlada, a ova ga aktualna očito nastavlja. Slično je i nešto južnije,  gdje na nekad zapuštenoj ledini između nove tramvajske pruge i Jarunskog jezera zarasloj u korov i grmlje,  nastaju blokovi četverokatnica. I što bi se s tim u vezi moglo reći osim konstatirati da jedni rade, zarađuju, dok  se drugi nadaju skorom ispunjenju jednog velikog životnog sna, i da je to jedna od rijetkih stvari u životu koje  uistinu vesele i ulijevaju kakav­takav optimizam. Ipak, taj je sveopći građevinarski polet stvorio i jedan problem. Doduše, problem je, s obzirom da ga, barem  koliko ja znam nitko drugi ne spominje, ipak samo moj vlastiti i sasvim sićušan u usporedbi s blagodatima  urednog,   sređenog  života   u   vlastitom   domu   tj.   stanu   koji   će   ovaj   građevinarski   "New   Deal"   priskrbiti  hiljadama, odnosno desetinama hiljada naših sugrađana, no mislim da ga je zgodno spomenuti, posebice u  kontekstu teme koju naznačava naslov ovog teksta.  Sve  je  počelo  kad  su   neveliku  livadu  na   ulazu   u   susjedno  naselje  ogradili  metalnom  ogradom,  odnosno  panelima  s  natpisom  poznate  hrvatske  građevinske  firme.  Ništa   tu  nije  bilo  neobično  ­  kad  se  već  svuda  naokolo toliko gradi, nije čudo da je nekome za oko zapela i ta sirota livada, jedna od sve rjeđih oaza u  betonskoj pustinji u kojoj smo se odlučili živjeti. No, prve naznake problema pojavile su se kad su dogurali do  drugog ili trećeg kata, u trenutku kad je građevina izronila iznad krošnji okolnih stabala. Ispalo je naime da  gledano  s  moga  prozora   ta   novogradnja  niče  upravo  u  nevelikom  prostoru   omeđenom  s   dvije­tri  obližnje  zgrade  kroz  koji  se otvara   pogled  na  zapadne  obronke  Medvednice  i  raštrkano  naselje  koje  se tamo  gore  smjestilo, jedini prizor zelenila gradske okolice koji se s toga prozora vidi. Još uvijek je neizvjesno što će od  tog mog malog zelenog prozorčića na kraju ostati, no kako su krenuli, vrlo bi se lako moglo dogoditi da ne  ostane ništa. Možda je  nekima svejedno  što  se vidi s njihovog prozora  ili balkona, možda  na  to i ne obraćaju pažnju,  odnosno za to nemaju vremena, pa bi ih jedna ovakva stvar ostavila posve ravnodušnim. U mom vlastitom  slučaju to tako baš i nije. U prvi mi se mah učinilo da je razlog uglavnom sentimentalne prirode, odnosno da se  radi o nostalgiji. Naime, premda u Zagrebu živim već gotovo dva desetljeća taj je grad za mene oduvijek bio (a  izgleda da će takvim uvijek i ostati) jedno prilično strano i vrlo daleko mjesto. No u mom su odnosu prema  tom gradu, ipak zanimljiva činjenica ili sretna okolnost upravo ti bregovi, jer je Zagreb svojim položajem i  okolicom poprilično sličan mom rodnom gradu,  tako da  mi, posebice oni  nešto niži, naseljeni, bregovi  na  zapadnoj strani, na neki način simuliraju okružje u kojemu sam odrastao i stvaraju dojam da sam ipak tamo  gdje bih volio i trebao biti. Zapravo, pogled s moga prozora u tom (jedino mogućem) smjeru, za mene je čak  nešto i više od pukog podsjetnika ili pointera (pokazivača) na jedno drugo, meni ljepše i draže mjesto, jer je taj  (sada polako nestajući) prizor, ne znam da li samo u mojoj svijesti odnosno fantaziji ili se tu radi o nekoj  čudnoj  koincidenciji,   vrlo   sličan,   gotovo  identičan   jednom  kratkotrajnom  prizoru   iz   vagona   vlaka   kojim  putujem  na   relaciji  između  Zagreba   i  svog  rodnog  grada,   kad  iza  brijega  kojim  je  inače  iz  samog  grada  gledano zaklonjen, izroni jedan drugi brijeg, onaj "naš", koji smo oduvijek, kako je to kod nas običaj zvali  Brdom; mjesto gdje sam proveo najljepše dane svoje mladosti i koje sam oduvijek smatrao najljepšim mjestom  za život na svijetu. I sve me te kuće nekako podsjećaju na one na mome Brdu, jedna me čak podsjeća na onu  našu   "obiteljsku"   kuću,   prizemnicu   s   visokim   potkrovljem   koja   zbog   konfiguracije   terena   izgleda   kao  dvokatnica   ili  barem  katnica,   okrenutu   čelom  prema   dolini  odnosno  promatraču;   kuću   koju  smo  podigli  vlastitim rukama (udarničkim radom) i za koju sam se nekad nadao da će jednom biti moj dom. A kad se uživiš u taj prizor vrlo se lako (što se kaže u duhu) nađeš tamo gore, na balkonu svoje sobe u  potkrovlju odakle pogled dohvaća daljine: zapadni dio tvog rodnog grada s mostom preko Rijeke i tvrđavom  53

čiji se bastioni doduše razaznaju vrlo slabo, livade i "Jasinjska" polja gdje si nekad okopavao soju, veliku  šumu, još dalje, čiji si jedan sasvim sitan djelić i sam posadio, postrojenja rafinerije nafte u susjednom gradu  koji si nekad smatrao svojim na gotovo na isti način kao i ovaj s ovu stranu Rijeke, a kojemu više ne znaš ni  imena, nedaleka brda u susjednoj državi, a po vedrom vremenu i ona nešto dalja i nešto višlja koja bi se možda  mogla nazvati i planinama. A s tog se mjesta (balkona tvoje sobe u potkrovlju) također vrlo lako stiže na jedno drugo Brdo, nedaleko, na  vrata   kolebe  u   vinogradu   tvoga  dide  odakle  je  pogled  još  ljepši  ­   zdesna  grad,   samo  maljušnim  dijelom  zaklonjen susjednim brijegom, tako da se (posebno dalekozorom) može razaznati gotovo sve ­ Tvornica s  nizovima ogromnih hala (koje su danas, usput budi rečeno, uglavnom prazne), poslovni toranj (isto uglavnom  prazan), stara  gradska jezgra, nova naselja s pravilno poslaganim stambenim zgradama i neboderima, njih  ukupno sedam, naftni terminal uz Rijeku, silos i okolna skladišta, sela istočno od Grada, polja koja se protežu  cijelom  širinom  vidika   sve  do  velike  šume  skroz   slijeva,   koju   dijelom  zaklanjaju   okolni  brežuljci,   teško  zamjetljiva uska siva traka željezničke pruge koja ta polja presjeca. A dalje preko Rijeke ­ opet ona brda, prvi  niz za koji su ti nekad davno rekli da se zove Vučjak, a i onaj drugi za koji nisu znali kako se zove jer to je  valjda tamo negdje iza Dervente kamo nitko nikada nije išao niti je tamo imao šta tražiti. Krajnje lijevo, u  daljini, kako  su ti  isto rekli  obrisi  Majevice,  a  krajnje desno tamna gromada ­ Motajica,  gora koja mi  je  oduvijek izgledala nekako zagonetnom, zloslutnom; čiji masiv sa stožastim vrhovima, gledan s nekog malo  bližeg mjesta, onako šumovit, osamljen, neobično nadvijen nad ravnicu predstavlja pravi kontrapunkt ovim  pitomim bregovima na našoj strani, s voćnjacima i vinogradima, kolebama i vikendicama za koje se čini da  vrve životom. I zbilja me, obzirom na Motajicu, osjećaj nije prevario, jer se pokazalo da se tu radi o vojnoj  bazi u čije su padine ukopane baterije dalekometne artiljerije, koja je doduše u sklopu druge linije obrane  trebala štititi bivšu državu od ruske invazije iz Madžarske, no koja se pokazala prilično efikasnom u borbi  protiv puno gorih neprijatelja s "onu stranu Save (a u nastavku i Dunava)". A i druge neke stvari kvare idilu toga prizora, (koji sve rjeđe imam priliku obnoviti) jer on prije ili poslije mora  uključiti  i  neposrednu okolicu ­  zakržljala  stabla   u  voćnjaku  zaraslom  u  korov,  dijelom  iskrčen,  zapušten  vinograd, dvije prestarjele, gotovo suhe trešnje koje tu još uvijek stoje valjda samo kao podsjetnik na činjenicu  da je sve na ovome svijetu prolazno. A ništa manje užasavajuća od ove nije ni činjenica, ovdje također tako  strahotno bjelodana, da su se ljudi promijenili, pa ne znaju (odnosno neće) ni s voćkama ni s vinogradom, o  vinu da se i ne priča, a što je najgore da si i ti sam jedan od takvih koji ne zna toliko toga što su tvoji djedovi  jako dobro znali... I tako se čovjek vraća u ovu turobnu stvarnost, gleda onu novogradnju, ljuti se neko vrijeme, i na sebe i na one  građevince, investitore, projektante, urbaniste, te na kraju zaključi da to možda i nije tako strašno. Jer ima u  životu i gorih stvari. A onda misli na sve nas skupa, ovdje, koji smo valjda po cijeli život osuđeni buljiti u te  betonske zgradurine uokolo, a posebice na ovu jadnu djecu; kakav je to taj naš pogled na svijet? Pogled na svijet... Pa kakve sad to ima veze? I uopće, kakve veze ima naslov teksta, dakle pogled na svijet s  onim što sam upravo ispričao; s prizorima koje sam upravo pokušao opisati. Jer, kako bi se to moglo zaključiti  iz   raznih   debelih  knjiga,   pojam   "pogleda   na   svijet",   svjetonazora,   Weltanschauunga   zapravo   uopće   ne  podrazumijeva i u sebe ne uključuje ono što se može vidjeti s prozora tvoje sobe ili sa tvoga balkona ili sa  vrata kolebe tvoga dide. To je valjda neka jako pametna stvar, strahovito daleka od svih ovih gore spomenutih  banalnosti.  Ne znam, možda je tako, a možda i nije. No čini mi se da je taj pogled s mog prozora u kojem polako nestaju  posljednji prizori nekog ljepšeg i boljeg svijeta, ako ništa drugo onda barem metafora pogleda na svijet sviju  nas, ljudi modernoga doba koji od zgrada više ne vidimo grada, od buke ne čujemo riječi naših bližnjih, a u  kroničnom "nedostatku vremena" ne stižemo učiniti ono što je u životu najvažnije. Gadno to zvuči, ali izgleda  da je tako. No, ako je istina, a meni se čini da je, ono što kaže narodna mudrost, a i duhovna nauka, da svako  zlo može poslužiti za neko dobro, onda se barem možemo nadati da se sve to skupa, a u prvom redu mi sami,  naš svjetonazor, vrijednosti, vjerovanja, ubjeđenja, prosudbe, težnje... nekako može i promijeniti. I to ­ totalno.

Zagreb 2005.

54

STARA KRUŠKA

Današnje   vrijeme,   vrijeme   je   brzih   promjena,   tempa,   akcije,   mobilnosti,   neograničenih   mogućnosti  komunikacije i "medijske" dominacije; vrijeme je to jednog novog životnog ritma, odnosno stila uopće, koji je  uz ostalo i prava apoteoza mladosti, elegancije, ljepote, životne snage. Starost se nekako slabo uklapa u okvire  koje postavlja današnji način života i zapravo se čini da je taj pojam i sve što on predstavlja nekako gurnuto u  stranu i skriveno od očiju  javnosti, pogotovo one koju kreiraju  i formiraju "mediji". Pa  i sama ova riječ,  pridjev "star", "stari" izgovara se i sluša s prizvukom podcjenjivanja, prezira, podsmijeha; stječe se dojam  kako   ono  što   okarakteriziramo  ovim  terminom  odmah   gubi   svoju   privlačnost   i   prestaje   biti   predmetom  zanimanja. No kao što je to oduvijek bilo, pažljiviji pogled i danas u tim starim stvarima, bićima, ljudima  uočava nešto interesantno, možda i intrigantno, tajanstveno, nešto što izaziva znatiželju i privlači pozornost.  Uostalom ponekad nas ti "starci" zaista znaju iznenaditi. Ponekad nam se njihovim posredstvom razbistre neke  stvari, nešto pametno naučimo ili pak dokučimo nešto od životne mudrosti koja se ne može ni prenijeti ni  usvojiti "samo tako" (recimo rječju, savjetom ili primjerom). I onda se promijenimo barem malo u nekom  pozitivnom smjeru. Nitko ne zna koliko je točno staro stablo kruške o kojemu će u ovom tekstu biti riječi, no pouzdano se zna da  je stajalo tu gdje je i u pretprošlom (XIX) stoljeću. Mamina tetka, moja danas pokojna baka Lela, pričala je  svojevremeno  kako   se   od   vremena   njezinog  djetinjstva   (a   rođena   je   godine  1909.)   to   stablo   nije   puno  promijenilo. To i nije nešto čudno kad se zna da stabla kruške dožive i do 150 godina, a možda i više.  Ono što kod te stare kruške odmah upada u oči njezin je izgled. Onako kriva, naherena skoro pod 45 o u odnosu  na tlo, grube kore obrasle mahovinom i lišajevima, izvitoperenih, kvrgavih grana; neugledna, slabo razgranata  i ne nešto posebno visoka, pogotovo ako se usporedi s vitkim jasenovima koji rastu u blizini, liči na nekog  izobličenog, grbavog starca što stoji nasred dvorišta. Spomenuto dvorište zapravo je ono "drugo" dvorište, dvorište za perad i stoku, drvenom ogradom odijeljeno  od  onog  "prvog",  "dvorišta   za   ljude"  uz   kuću,   u   koje  se  nekad  ulazilo  kroz   "ajnfort"   s   druma.   Kuća   s  "ajnfortom" stajala je na tom "numeru" sve do pred par godina. U toj je kući živjelo nekoliko generacija mojih  predaka s mamine strane, a mama je u njoj odrasla. Tko zna, možda je ta kruška stajala tamo, "u ogradi" kako  to obično kažu, i u vrijeme prije nego je kuća bila sagrađena. U toj staroj kući dugo vremena nitko nije živio (zato je valjda toliko i propala da se na koncu, kad smo se za  nju zainteresirali, morala srušiti). Početkom osamdesetih godina prošlog stoljeća kuću je napustio posljednji  živi mamin stric i od onda se više u nju nije ulazilo. Imanje su od tada koristili komšije, a mi smo dolazili tek s  vremena na vrijeme, uglavnom pokupiti šljive, jabuke ili orahe. Odlazeći dolje u šljivik prolazili smo pokraj te  kruške ne obraćajući na nju pažnju. Na njoj nikada nije bilo nikakvog roda, ni ploda, a i krošnja joj je bila  prilično "prorijeđena", tako da bih se ponekad znao priupitati hoće li prolistati i na godinu. Prošlo je tako dvadesetak godina, dok moji roditelji nisu odlučili preseliti "na selo", vratiti se na to "numero"  gdje su zapravo i započeli svoj bračni život. Ta mi se ideja svidjela, pa smo "zajedničkim snagama" krenuli u  "investiciju". Srušili smo staru kuću i počeli graditi novu. I tada se s onom starom kruškom počelo dešavati  nešto neobično. Možda baš one godine kad smo (nakon rušenje kuće i nekih pripremnih radova) ozbiljnije  započeli   s   raščišćavanjem   i   uređivanjem   "terena",   primijetili   smo   promjenu.   Ako   je   prije   krošnja   bila  prorijeđena, blijedozelenkasta, tada nam se učinila prilično bujnom. Čudili smo se što se stara kruška, koju  smo već odavno bili otpisali sada sasvim lijepo zeleni. Sljedeće nas je godine iznenadila još i više ­ urodila je  poprilično. Kako sam već rekao, ne sjećam se, a sjećanje mi seže do ranih sedamdesetih, da je na tom stablu  ikada ičega bilo. Mama je također rekla da se slabo sjeća njezinih plodova, no da misli da oni uopće i nisu  dobri za jelo već samo za turšiju ili nešto slično. I zaista, kad sam otkinuo i probao jednu krušku, to se i  potvrdilo. Kruška je bila je opora, kisela, posve nejestiva. Bacio sam je u korov i više na te plodove nisam  obraćao pažnju. A trebao sam, jer nas u tom slučaju stara kruška možda ne bi iznenadila i po treći put. No tko  zna, možda i bi. Uglavnom, na godinu se opet lijepo zelenila, ponovno je rodila, no kad sam tada probao njezin  plod, bila je to sušta suprotnost onome što sam kušao godinu dana ranije. Kruška je bila sasvim dobra, sočna i  ukusna, baš onako kako i treba. I tako smo se ponovno morali čuditi i komentirati neobična događanja sa  starim stablom. Ne znam, možda i postoji neko "znanstveno" objašnjenje za ovakav slijed događanja, no to u  suštini i nije nešto previše važno. I tako to staro stablo rodi već par  godina. U ljeto, krajem srpnja i u kolovozu kad sam tamo na odmoru,  svakog jutra uberem i pojedem jednu ili dvije zelene bangave kruške s njezinih grana. Kasnije kad izvedemo  55

koze na pašu, one se najprije skupe ispod njene krošnje i biraju plodove koji su pali dolje prethodne noći. Onda  im još malo protresem grane, ili uberem koji plod, pa ih hranim "iz ruke". I tako se neko vrijeme muvamo  tamo pod kruškom, sve dok kozama ne dosadi, pa  odu dalje, pod jabuku. Koze su, istina, jako nezgodne  životinje ­ nekad se propnu na zadnje noge i počnu brstiti lišće, no mislim da to (zasad) toliko i ne smeta. Puno  više smeta ono što rade s mladim stablima, no nećemo sada o tome. Mogu reći da stablo zaista dobro rodi ­ ima eto dosta i za koze i za nas, a često ponesem par kila krušaka i u  Zagreb, za sebe i prijatelje. Netko bi možda rekao da to nije ništa i da nove, hibridne sorte donose daleko veći  rod, ili možda da ti plodovi uopće i nisu ukusni. No meni su dobri, a o ukusima se ne raspravlja. A ako netko  već hoće raspravljati, onda mogu reći da mi se ti novi, slatkasti i isprani okusi hibridnog voća ne sviđaju ni  najmanje, kao što mi se ne sviđa ni ova nova "fast" hrana koja se prodaje po gradu, a kojom ne bih hranio ni  svog   čuku   (psa).   Dobro   je   rekao   Hamvas   ­   "Hibrid   zaista   daje   dvadeset   puta   veći   urod...   Ali   kome?  Gramzivcu i škrcu, onima kojima je važno da imaju mnogomnogomnogo." A gramzivost i škrtost također su  osobitosti svijeta u kojemu živimo; sva ona njegova elegancija, ljepota, životnost s kojima smo započeli, imaju  na žalost i svoje naličje. No, dobro, ovo je već neka druga tema. Ili možda nije? Ponekad se sjetim ove zgode sa starom kruškom, pa razmišljam o tome kako to neugledno, krivo drvo koje je  vjerojatno nadživjelo sva živa bića u okolini osim možda pokoje hrastovo stablo u nedalekim šumarcima i  šumama, osjeti da tu oko njega nekoga ima i da netko na njega misli. A još je valjda i zanimljivije to da i ono  na neki način misli na tog drugog. I onda dalje razmišljam o nekim drugim stvarima s kojima situacija stoji slično kao s tom kruškom prije negoli  su   se  moji  roditelji  vratili  na   selo.  Recimo  o  prirodnim  resursima  koje  ne  smatramo  važnim,  kulturnom  nasljeđu koje ne znamo cijeniti, ljudskim potencijalima koji se ne vrednuju i ne koriste na pravi način. A kad  smo već kod ljudi, možda je ovdje zgodno spomenuti mnogobrojne starce, osobito one po velikim gradovima,  koje nitko ne treba i za koje nitko ne mari, koji su gurnuti u zapećak, odnosno dom umirovljenika da tamo  broje dane i bulje u televizor, dok istovremeno malu djecu trpaju u jaslice i vrtiće, a one malo veće u svekolike  "odgojno­obrazovne" aktivnosti. I onda je svatko negdje nekako utrpan i svi misle da je to OK, a zapravo ne  valja ništa i svi su negdje na nekom krivom mjestu i svi rade nešto krivo i čudno je što zbog svega toga skupa  nismo i puno luđi nego što zbilja jesmo. Pa nam onda, normalno, treba sav onaj tempo, akcija, promjene,  mobilnost, "komunikacija", "mediji", da ne bismo kojim slučajem stali, zamislili se i shvatili kako stvari stoje. A kad bismo uistinu mislili jedni na druge, svatko bi se, po logici stvari našao tamo gdje spada i obdario  okolinu plodovima svojih ruku, uma i srca  kojih nigdje nema i za kojima ljudi današnjice upravo vape. I  zasigurno nas iznenadio nečim što od njega ne očekujemo.

Zagreb, 2006/2007.

56

O SADRŽAJU I SMISLU EKONOMSKO­PROPAGANDNIH PORUKA (POVODOM JEDNE REKLAMNE KAMPANJE)

Da bismo naslutili značaj i razmjere fenomena ekonomske propagande u životu suvremenog društva, uopće  nije potrebno imati uvid u "egzaktne" ekonomske pokazatelje koji se odnose na ovaj segment privređivanja  (ukupni  iznosi  na   nivou  zemlje  i  svijeta,   udjeli  u   ukupnom  društvenom  proizvodu,   postoci  u   troškovima  kompanije, budžeti pojedinog projekta i sl.). Nije čak potrebno pratiti ni medije; dovoljno je prošetati gradom  ili se provozati gradskim prometnicama gledajući uokolo da bismo bili zasuti mnoštvom kričavih reklamnih  poruka s raznovrsnih plakata,   postera,  panoa, displaya...  (Na  potezu Ljubljanica­Prečko duljine oko 3km,  kojim svakodnevno putujem samo  sa  sjeverne  strane  Ljubljanske  avenije  možete nabrojiti čak 98  "jumbo"  plakata6). I gotovo je sigurno da bi nas na povratku iz te šetnje, u poštanskom sandučiću dočekao barem jedan  šareni letak ili brošura reklamnog sadržaja. Cijele te reklamne skalamerije u vrijeme moga djetinjstva i mladosti gotovo da i nije bilo. Stvar ekonomske  propagande stajala je posve drukčije nego danas (kao što danas posve drukčije stoje i mnoge druge stvari) i  svodila   se   uglavnom  na   benevolentne  simbole,   Franckov   mlin  za   kavu,   Podravkino   srce,   Gavrilovićevu  djevojčicu u narodnoj nošnji, na heraldiku Kraša ili Zvečeva koji su na neki neobjašnjiv način oko sebe širili  zanosan ugođaj dobro opskrbljenog špajza. Televizijska reklama bila je doduše i tada "nešto drugo" i upravo  sam zbog jedne takve reklame vrlo rano prestao vjerovati u iskrenost i dobronamjernost onih koji se bave  ekonomskom propagandom. Točnije, vrlo sam ih rano počeo smatrati muljatorima (manipulatorima). Ovdje se  radi o jednoj davnoj epizodi kad me mama, jednog jutra, dok sam se spremao oprati zube, upitala zašto sam  istisnuo toliko kalodonta, po cijeloj duljini četkice. Odgovorio sam joj kako sam na televiziji vidio da se to tako  radi. Ona se onda nasmijala i objasnila da to tako prikazuju na reklamama, zato da bi naivni ljudi što prije  potrošili tubu kalodonta i onda morali kupiti drugu, a da je zapravo, za pranje zubi, dovoljno puno manje ove  zubne paste. Kasnije sam se, valjda i pod dojmom toga životnog iskustva, često znao snebivati nad EPP­ spotovima, bilo zato što mi se sve to skupa činilo sumnjivim, neuvjerljivim, neukusnim, banalnim ili na koncu  čak i bezobraznim, bilo zbog toga jer mi nije bilo jasno što je autor svojim prilogom htio reći ili zašto je rekao  to što je rekao, te sam ponekad uistinu razbijao glavu na bizarnom i uzaludnom pitanju ­ Kako netko može  misliti da nekakva ludorija na televiziji ili u nekom časopisu pri kojoj se ukazuje na određenu stvar, može tu  stvar učiniti poželjnom? I želi li se zaista tu nešto učiniti poželjnim? No, naslućena besmislenost pitanja i  beznadežnost pronalaženja pravog odgovora pomogli su mi, valjda, da se vrlo brzo okanim takvih mudrovanja  i da vremenom razvijem nekakav obrambeni refleks, odnosno sposobnost ignoriranja neumjesnih reklamnih  poruka u  svojoj okolini; refleks  sličan onome zbog kojega  čovjek  prestaje  biti  svjestan permanentne  buke  automobila i tramvaja pod svojim prozorom. Ako se tome doda okolnost vrlo slabog praćenja medija kao i  teškoće pri koncentraciji na "izvanjske" stvari, učinak je bio gotovo stopostotan ­ reklame me više nisu smetale  niti sablažnjavale jer ih jednostavno nisam primjećivao. I onda su se, nekako od sredine devedesetih, oko nas nenadano počeli gomilati oni plakati, posteri, panoi,  displayi, propagandni letci za koje je teško bilo ne primijetiti ih. TV reklame su opet postale drugačije od onih  prije. Utvara neumjesne ekonomske propagande ponovno je se pojavila u mome vidokrugu. I ponovno mi se  nametnulo pitanje ­ Kako netko može misliti nekakva ludorija na nekom plakatu ili na televiziji, pri kojoj se  ukazuje na određenu stvar,  može tu stvar  učiniti poželjnom? I želi li se zaista tu nešto učiniti poželjnim?  Premda i danas slutim besmislenost ovog pitanja i beznadežnost pronalaženja pravog odgovora i premda ne  vjerujem da sam sada pametniji nego sam bio u vrijeme kad sam si prvi put postavio to pitanje, osjećaj da se  sada radi o daleko moćnijem djelovanju, kao i činjenica neograničene mogućnosti širenja i  ponavljanja  (jer  zasada   nitko  ne  postavlja   ikakve  granice)  raznovrsnih  manifestacija   ovog  fenomena  u   našem  "duhovnom  prostoru", učinili su ovaj problem bitnim, dostojnim uvrštenja u moju malu privatnu egzegezu suvremenih  društvenih pojava. Na početku treba konstatirati da stručnjaci za marketing posljednjih godina sve uspješnije rješavaju problem  naše prilagodbe na njihovu halabuku i da ključ njihovog uspjeha leži u neprestanom pojačavanju intenziteta  svojih medijskih provokacija (automobil dvostruko ili trostruko glasniji nego je to uobičajeno koji vam brunda  pod prozorom jednostavno morate zapaziti). Nadalje treba primijetiti da legislativa, kako sam već rekao ne  postavlja gotovo nikakva ograničenja na taj intenzitet, a ako neka ograničenja i postoje, državni aparat očito  nema nikakvu namjeru da sankcionira njihovo kršenje. Uz to, prava je rijetkost da netko negdje u javnosti  6 Podatak s početka 2002. godine. 57

"pobuni" tj. upozori neukus ili sablazan nekog reklamnog uratka, a ako se ponekad i dogode, takve reakcije  uglavnom ne pogađaju bit stvari. Čini se zapravo da bi i inače, bilo koji vid "društvene aktivnosti" kojom bi se  pokušalo   suprotstaviti   ovom  fenomenu  bio   posve   promašen   i   bespredmetan.   Žalosno   je   naime  čitati   te  malobrojne članke po novinama u kojima se ili meditira nad bizarnošću reklamnih poruka ili kuka zbog toga  što  se,   eto  "i  EPP   tako   srozao".   Još   je  žalosnije  slušati   vijesti  o   "fizičkim  obračunima"  sa   nepoćudnim  reklamama (čitali smo pred par godina o obračunima s "nemoralnim" jumbo plakatima po Bosni, pri čemu se  implicitno  ukazivalo   na   islamski   radikalizam)   pogotovo  ako   takvo   što   potaknuto   "vjerskim"  osjećajima.  Nadalje, zatvarati oči ili skretati pogled pred tom retrospektivom kiča i gluposti nekako nema smisla. Nekakve  prilagodbe po mome sudu, danas više nisu moguće. Što bi onda trebalo učiniti s tim nevoljnim reklamama? Danas   možemo  zapaziti  razne  "tipove"  reklama.  Postoje  dakako  one  korektne,  koje  nas  uistinu  o  nečemu  obavještavaju ­ nudimo to i to, takvo i takvo, tu i tu. No takvih je reklama relativno malo i čini se da ih ima  sve manje i manje. Čak su češće reklame u kojima je posve nejasno što se to reklamira (tipa reklama za  cigarete). Ima reklama koje pokušavaju biti ili uistinu jesu humoristične. To obično ispadne zgodno. No puno  je  više  reklama  kod  kojih  se  igra   na   kartu   ženske  ljepote.  Pojavljuju  se  tu   razne  "missice",  manekenke,  smješkaju se, nekad nešto i kažu. I to je obično bez veze. Dobro, nemam ništa protiv toga da zgodne djevojke  reklamiraju neki proizvod. No da razne stvari reklamira ženska golotinja, a čega ima sve više i više, to je već  sramotno. Dogurali smo, eto, i do toga da golotinja reklamira automobilske gume ili antifriz. O tempora, o  mores! No,   da   ovdje  više  ne  nabrajam   sva   ta   iznenađenja  koja   nam  svakodnevno  serviraju   reklamni  stručnjaci,  koncentrirat ću se na jednu reklamnu kampanju zbog koje je ovaj tekst i nastao, kampanju koja je doduše  prilično specifična, no ipak lijepo ilustrira mnoge kontroverze fenomena o kojemu je ovdje riječ. Radi se o  reklamnoj  kampanji  koju  "najveća  svjetska  kompanija  za   proizvodnju  softvera"  odnosno  njihovo  hrvatsko  predstavništvo vodi u "vodećem hrvatskom informatičkom časopisu". Ta se kampanja sustavno i kontinuirano  provodi već više  od jednog desetljeća, a  na  nju  sam počeo obraćati pažnju koncem 1999.  Tada  se  naime  pojavio neobičan oglas uz koji ide slika kažiprsta uperenog u čitatelja (na prvi pogled to izgleda kao stisnuta  šaka). Iznad slike stoji istaknuto upozorenje "Čuvajte se" i veliki uskličnik. Dakle, na mjestu gdje se očekuje  reklama, pojavila se prijetnja. Na dnu stranice jasno je otisnut logotip Microsofta. Dakle Microsoft me na  nešto upozorava ili prijeti. Kad se pročita priloženi tekst, ponovno ispada da se radi o prijetnji. Jer tu doslovce  piše: "Čuvajte se računala čije su cijene nevjerojatno niske! Neki prodavači računala želeći sniziti njihovu  cijenu instaliraju na tvrdi disk nelegalan softver. Kupnja takvog računala prouzročit će vam mnogo nevolja ­  nećete moći ponovno instalirati softver, u slučaju problema u radu računala nećete moći otkriti pogrešku, a  kad nadležne službe izvrše provjeru, zbog neposjedovanja licence možete doći pod udar Kaznenog zakona RH,  članak 230, koji predviđa čak i kaznu zatvora do 3 godine! Pri kupnji računala zatražite od prodavača sljedeće  ­   1.   originalni   instalacijski   CD;   2.   originalni   priručnik   za   softver   kupljen   uz   računalo;   3.   potvrdu   o  autentičnosti svake kopije softvera (mora biti otisnuta na koricama priručnika ili na omotnii instalacijskog  CD­a)." Tako dakle od Microsofta. Mogli bismo sad ići analizirati taj tekst i reći npr. da, ruku na srce, nikad  nisam vidio računalo čija je cijena "nevjerojatno niska", ta cijene su obično, zapravo uvijek, vrlo visoke za  svakog "normalnog" čovjeka i to bilo koje cijene. Također bismo se mogli čuditi nad spomenutim problemima  s   "nelegalno"   instalranim   softverom   (kakva   je   razlika   pri   traženju   pogreške   u   "legalno"   i   "nelegalno"  instaliranom softveru kad se radi o istom softveru), a još više nad preporukom da od prodavača zatražimo  originalni instalacijski CD (kakav to i čiji CD, te što znači ono "originalni"). No to nije toliko bitno. Bit je  jednostavno u načinu na koji tipovi koji su taj oglas(?) smislili tretiraju čitaoce jednog informatičkog časopisa.  Kao i u njihovoj nečuvenoj prijetnji (3 godine zatvora ­ toliko izgleda ne dobivaju ni ubojice). Istina, u potpisu  teksta stoji i BSA (Agencija za zaštitu autorskih prava proizvođača softvera) no njihov je logotip vrlo slabo  istaknut i gurnut u stranu, gotovo neprimjetan. Posve je nejasno zašto nisu isturili tu (svoju) "BSA" i napisali  suvisao tekst u kojem bi upozorili na problem nelegalnog korištenja (krađe) proprietary ili commercial softvera  (zapravo  njihovog  softvera)?  Jer ipak,  taj časopis čitaju  ljudi  koji  imaju neke veze  s  informatikom, a   oni  zasigurno nisu slaboumnici ili budale koje o osnovnim stvarima u informatici pojma nemaju. I zašto stavljaju  ime svoje firme u jedan negativan i neugodan kontekst i to još na mjestu gdje čitatelj očekuje reklamu. Takav  način predstavljanja jedne kompanije tada sam vidio prvi put u životu. No ne i posljednji put jer se ubrzo zatim pojavila reklama koja izgleda prikazuje kupača na nekoj jadranskoj  plaži jednog tipičnog prosinačkog popodneva (bura, valovi, sivilo, ...). Čovjeku je, jasno, hladno. No, preko  njegove slike je napisano: GOLI PC ­ NE SRAMOTITE SE. U popratnom tekstu nam savjetuju da se ne  izlažemo nepogodama i tumače nam što je to "goli PC" (?!). Tekst je još besmisleniji od onog prethodnog ­  kako se to kopira operacijski sustav s drugog "stroja", o kakvim se to "tehničkim problemima" i "problemima  sa   softverskim  virusima"   kod  nelegalnog  softvera   radi,   zašto   bih   trebao   tražiti   "da   moj  novi  PC   bude  opremljen legalno licenciranim OS­om kojega je instalirao prodavač" ­ i čini se da ga je pisao netko tko je o  kompjuterima samo nešto načuo ili ih je možda par puta u životu vidio, ali na njima nikad ništa nije radio. No  58

pravo pitanje ovdje je ­ Zašto Microsoft obmanjuje javnost? I zašto ponovno ide u negativnu propagandu, čak  je i zaoštrava. Jer BSA se ovdje uopće ne pojavljuje. Možda   nekome  nije  očevidno  što  je  zapravo   problem  s   ovim  reklamama  i  u   čemu  se  sastoji  spomenuta  Microsoftova obmana, pa ću temu malo "raspisati". Kao prvo, priče o "nepogodama", "nevoljama" "tehničkim  problemima"  sa   piratskim  softverom  ne  samo  da  ne  stoje  nego  su   potpuna  besmislica.   No,  da  i  stoje,  iz  navedenih bi poruka ispalo da piratski softver ne treba koristiti prije zbog tehničkih problema, nego zbog  zakonskih ograničenja. Čemu sve to zamagljivanje i jeftini trikovi kad se jasno može reći ­ to je zakonski  zabranjeno  ­   i   točka.   Možda   stvar   postane   malo   jasnija   ako   na   ovom  mjestu   podsjetimo  da   je  upravo  nedostatak   efikasne   zaštite   i   blagonaklonost   microsoftove   vrhuške   prema   piratiziranju   svojih   proizvoda  (dobro,   ovdje   se   vjerojatno   radi   o   nekim   drugim   vremenima)   učinio   MS­Windowse   najpopularnijim   i  najraširenijim  operativnim  sustavom  na   svijetu.   Kao   drugo,   vjerojatno  je  moguće  shvatiti   da   neki  drugi  slobodni (ili otvoreni ili besplatni) operativni sustavi za PC­je poput Linuxa, BSD­a ili Solarisa za ljude iz  Microsofta uopće ne postoje (točnije da postoje samo u njihovim noćnim morama). No to im ne može biti alibij  da u javnosti govore gluposti. Zar bih recimo, nakon što nabavim sve komponente i složim kompjuter trebao  ići kod nekog "prodavača" da mi "instalira legalno licencirani" Debian GNU/Linux 2.2? Što, ne baš ... ? Ali,  kako   to   onda   da   je   termin   operativni   sustav   sinonim   za   MS­Windowse,   instalacijski   CD   sinonim   za  "instalacijski  CD   za   MS­Windowse",  a   PC   sinonim  za   "PC   sa   instaliranim  MS­Windowsima"?  Ili  da   je  "Office  Paket"   sinonim  za   "MS­Office  Paket".   To   su   detalji,   reći  će   netko,   no   "vrag   leži  u   detaljima".  Uostalom ti detalji koštaju, dvije­tri hiljade kuna (ili u nekim slučajevima i puno više) naspram nula kuna. No  dobro,   nećemo  sada   o   GNU/Linuxu,   slobodnom   softveru   ili   o   javnom   vlasništvu   nad   svim   duhovnim  tvorevinama čovječanstva. Ove sam reklame uzeo, uz ostalo i kao primjer kakvu je komediju moguće složiti na  samo jednoj stranici informatičkog časopisa. Microsoft  je  dalje  nastavio  s  puno  racionalnijom  reklamnom  kampanjom koja mi  idućih  godinu dana  nije  previše  upadala   u   oči.   Čovjek  bi  rekao  ­   shvatili  su   svoj  gaf   i  sad   su   oprezni.  I   naknadnim  pregledom  ustanovio sam da su im reklame bile OK. No onda se početkom 2001. godine pojavila još jedna vrlo neobična  Microsoftova   reklama.   Na   slici  je  prikazan   poznati   plavi  ekran   (Blue  Screen  Of   Death,   BSOD)   koji  se  pojavljuje  prilikom  rušenja   WINDOWSA   ili  neke  od  pokrenutih  aplikacija.   Ekran   je  uokviren  crtkanom  linijom a ispod je napisano: NEDOSTAJE LI VAM RUŠENJE SUSTAVA IZREŽITE OVO I ZALIJEPITE  SI NA MONITIOR. U tekstu ispod slike proizvođač hvali svoj novi operativni sustav (WINDOWS 2000),  ponajprije njegovu stabilnost ­ 13 puta stabilniji od WINDOWSA 98 (zašto ga ne uspoređuje LINUXOM ili  BSD­om  sasvim  je  jasno),  sigurnost,  mogućnosti  administriranja.   Moram  priznati  da  me  reklama prilično  naljutila  i  da   sam  odmah  počeo  pisati  svoj  komentar.   No  brzo  sam  shvatio  vlastitu  grešku  u   koracima  i  proanalizirao situaciju. Što tu nije u redu? Zašto me smeta ta reklama? Što me to vezano za tu reklamu toliko  pogađa? Odgovor nije bilo teško pronaći, nametao se zapravo sam od sebe. Ta me stvar pogađa jer sam i sam jedna od  budala koja je (obično u očaju) buljila u taj njihov BSOD. I sad mi se ti tipovi iz Microsofta još i rugaju. To je  bilo nešto što je prelilo čašu; ako sam do tada i trpio MS­Windowse (instalirane na nekim mojim strojevima u  dual   bootu   skupa   s   nekom  od   distribucija   Linuxa),   sada   je   ta   činjenica   postala   previše   ponižavajuća.  Uostalom, kad sam malo razmislio, zaključio sam da mi (meni samom) Windowsi apsloutno nisu potrebni i da  bih bez njih živio isto, a možda i još bolje nego s njima. Jer sve što sam radio na Windowsima, jednako sam  "komforno" mogao raditi i pod Linuxom (zapravo, većinu sam stvari tada već i radio pod Linuxom). Ne  mogu  reći  da  sam  brzo  realizirao  ono  što  sam  bio  naumio,  trebalo  mi  je  čak  dvije­tri  godine  da  sve  Microsoftove produkte protjeram iz svog života (jer su Windowsi bili potrebni nekim drugim ljudima s kojima  sam radio i surađivao). Zapravo, još mi se uvijek na jednom stroju vrti nekakav DOS zbog nekih "posebnih  razloga",   no   to   valjda   i   nije   nešto   tako   strašno.   Da   umirim   Microsoftovce   radi   se   o   posve   legalnom,  "licenciranom" DOS­u 6.22 (za koji imam originalne instalacijske diskete, originalni priručnik i potvrdu o  autentičnosti kopije softvera (koja je otisnuta na koricama priručnika), što isto imam i za Windowse koje sam  ranije koristio) koji doduše nije "instalirao prodavač", no instalacija operativnog sustava, koliko ja znam, nije  kriminalno djelo već rutinski (u ranije vrijeme gotovo dnevni) posao po našim firmama (a zašto je (bio) takav  posao, to bi trebalo pitati upravo Microsoft). Ono što je  zanimljivo u cijeloj ovoj priči jest činjenica da  od  trenutka  kad sam s Microsoftom uglavnom  raščistio, njihove reklame po informatičkim časopisima ne samo da u meni ne izazivaju nikakav protest ili  ljutnju već ih više uopće ni ne primjećujem. Dobro, one su prema svemu sudeći uglavnom "korektne", no čini  mi se da me ni one u rangu "BSOD­reklame" ili "Goli­PC­reklame" ne bi uznemirile uopće, već samo možda  izazvale podsmjeh, ili pak hihot, zavisno o raspoloženju. Tako čovjek shvati da reklame mogu biti i zabavne.  Ako te stvar ne tangira, ako te se uopće ne tiče, onda te može nasmijati, zabaviti, ili je nećeš primijetiti uopće.  U svakom slučaju neće ti ići na živce. I tako je ispalo da je jedna Microsoftova glupost poslužila sasvim dobro. No naravoučenije ove priče ne sastoji  59

se samo u toj sretnoj okolnosti, zapravo okolnosti da se i u najgoroj stvari može, ako si dovoljno spretan i  dobrohotan pronaći nešto dobro. Priču s Microsoftovim reklamama, ispričao sam zbog toga jer se ono što se  desilo s mojim Windowsima može desiti sa svakim proizvodom koji se agresivno reklamira i čije nas reklame  nerviraju. Zapravo gotovo sa svim proizvodima koji se reklamiraju uopće. Jer se stvari i reklamiraju zato što  nisu potrebne. Reklame ne nerviraju ljude prvenstveno zato su neuvjerljive ili neukusne, banalne ili vulgarne, pa ni zato što  naslućujemo kako nas to vuku za nos, varaju i ismijavaju, prave slaboumnicima i budalama, već zato što nam  se čini da si u takvoj situaciji (u koju sami rado upadamo) ne možemo pomoći. A ne možemo si pomoći zbog  toga što mislimo da sve to što nam je servirano u ekonomsko­propagandnim akcijama uistinu potrebno za neki  normalan život ­ a ne radi se ovdje samo o stvarima, već i o njihovim slikama, vizijama, iluzijama o nekoj  našoj  "duhovnoj  punini"  koja  je  ostvarena  zatrpavanjem  naše  duše  ogromnim  količinama  robe  kupljene  u  shopping centru. A zapravo je stvar u tome da se bez tog silnog tereta (i na duši i u kolicima za robu) živi  puno lakše, jer sve to skupa, uistinu, uopće nije potrebno. Bit problema uvijek je u nama samima, u tome što  čovjek dopušta drugima da ga uvjeravaju u nešto što ne stoji i tako manipuliraju njegovim željama, potrebama,  navikama, zapravo cijelim njegovim bićem i upravo je slutnja ove grube istine (koju većina ne želi posvijestiti)  uzrok naših problema s reklamnim sadržajima. A dovoljno  je početi razmišljati svojom vlastitom glavom,  shvatiti neke stvari, donijeti čvrstu odluku i krenuti nekim drugim putem... Dakle, kad kraj ceste ugledate svu tu skalameriju od reklamnih plakata, postera, panoa, displaya, pogledajte u  nebo i zahvalite Bogu što vam ništa od tih silnih stvari ne treba. To će vam ujedno biti i način da se sjetite  onoga što vam je u životu uistinu potrebno. A što se tiče reklama na televiziji, ni tu problema nema ­ bacite  svoj televizor kroz prozor. Ili ga prodajte nekom nesretniku za male pare, što je svakako lošija solucija. Jer to  je također jedna posve suvišna stvar.

Zagreb, 2001/2006.

60

KOMPJUTERI ILI RAČUNALA ISKUSTVA JEDNOG BAKSUZA

/*Izvori ­ Internet, Encyclopaedia Britannica 2.0, Opća enciklopedija JLZ, BUG­časopis za informatiku*/

“Ako je neka tehnologija dovoljno napredna, ne može se razaznati je li riječ o tehnologiji ili magiji.” (Arthur Clarke) Ne znam radi li se o poznatom efektu da u lako dostupnom sjećanju ostanu samo ona lijepa iskustva, dok  ružna odu negdje dalje gdje im se zameće gotovo svaki trag, ili je zaista istina ono što mnogi kažu i sa mnom  se slažu da se prije živjelo smirenije, opuštenije, sporije, s manje trke, živciranja, gnjavaže, da su ljudi bili  nekako zadovoljniji i radosniji. Teško je prosuđivati u takvim dilemama, pogotovo meni koji sam još relativno  mlad da bih mogao davati ocjene za nekakva stara vremena.  No ipak, reći ću svoje mišljenje. A moje je mišljenje da danas uistinu ima više posla nego prije, točnije da ima  više onog ozbiljnog, teškog, kompliciranog i istovremeno dosadnog posla koji je suprotnost poslu koji je toliko  zanimljiv da se radi sam od sebe, poslu koji je nešto normalno, od kojega se čovjek previše ne umara i koji je  na neki način prirodan dio našeg života. Ovdje ću se, jasno, ograničiti na one aspekte ljudskih djelatnosti koje  obično nazivaju "umnim radom".  Ako se ne slažete sa ovim mišljenjem onda odmah odustanite od čitanja ovoga teksta. Rekao bih da je takav razvoj nešto neočekivano... Jest da sam ja malo pretjerani sanjar, ali znam dosta ljudi  koji su tijekom sedamdesetih godina, promatrali informatičku revoluciju i također zadovoljno trljali ruke ­  Sjajno. Sve će oni raditi umjesto nas. Kompjuteri i roboti. Neki su čak bili zabrinuti. Pa što će tada biti s nama  ljudima, ulijenit ćemo se i zakržljati...  I šta?... Ništa. Danas je posve jasno da tako strašnih opasnosti uopće nema. Čak što više, u ovom informatiziranom društvu,  velim, ima puno više posla nego prije. Nisu nas kompjuteri oslobodili posla, već su oni sami postali ogroman  posao. Sjajan biznis. A roboti? Pa nema ih baš tu negdje oko nas. Da nam pomognu. Biznismenima pomažu  onoliko koliko se isplati, a ne isplati se baš previše. Zašto nema više robota, objasnio sam u nekim drugim  spisima. U ovom tekstu htio bih iznijeti neka svoja iskustva sa kompjuterima, koja su u vezi sa spomenutom temom ­  ima li danas više posla nego prije i kakvog posla, i što je uopće s tim kompjuterskim poslom. I što je sa  kompjuterima samima, ili računalima na hrvatskom. Premda riječ "računalo" baš ne zvuči previše precizno,  iako  je  doslovni  prijevod.  Ta   tko  još  od  nas  na  tim  prokletim  kantama  nešto  računa,   zapravo  radi  prave  dugotrajne i složene račune koji stvarno za nešto trebaju. Čak se matematičari i fizičari radije bave nekim  drugim stvarima. Mislim da bi trebalo koristiti riječ kompjuter, koja bi, barem na hrvatskom, imala značenje te  kante pomoću koje radimo neke druge ozbiljne poslove ­ upoznajemo suvremenu tehniku i kulturu, čitamo  novine,  knjige,  enciklopedije,  pišemo  ljubavna   pisma  i  filozofantske  rasprave,   gledamo  ili  crtamo  sličice,  slušamo  muziku  i   gledamo  clipove,  igramo  igrice  za   male  i   velike,  vodimo  knjigovodstvo,   ono  osobno,  poslovno, bijelo, crno, šareno,... šaljemo pisma i komuniciramo sa prijateljima koji su se rasuli po svijetu,  šećemo po Internetu i živimo tamo. Pa na koncu i programiramo i nešto malo računamo A riječ računalo označava kantu za računanje. I ona je dobro služila sve do pred 10­15 godina. Sada više ne...  Eto, Amerikanci imaju problema, a mi nemamo. Računalo... To su oni abakusi koji su se koristili prije 4000 godina i koje još uviijek koristi sirotinja po Indiji i  drugim zaostalim zemljama. Bile su to igračke naše pred­informatičke generacije; još uvijek negdje čuvam  jedan primjerak. Okvir sa žicama na koje su nanizane kuglice. Svakoj žici odgovara jedno decimalno mjesto. Prvo računalo koje bi sličilo ovima danas, konstruirao je Blaise Pascal 7 godine 1642. Mehanička računaljka,  7 Francuski matematičar, fizičar i filozof, "jedan od najumnijih ljudi u povijesti". Uz sve ostalo poznat i po  tome što je prvi pisao o "logici srca". 61

drvena  kutija  puna   zupčanika,  koja  je  po  svome  konstruktoru  prozvana   "pascalina"  i  koja  može  zbrajati,  odnosno oduzimati iznose do najviše šest znamenki. Evo je na slici.

Ne  izgleda  baš   kao  Spectrum  ili  Komodorac   (kako  bi  možda  netko  očekivao)?  Pa   dobro,   tada   nije  bilo  plastike, a drvo je prirodniji i bolji materijal. Leibnitz je 1671. takvoj mašini dodao mogućnost množenja.  Početkom prošlog stoljeća Babbage je konstruirao mehanički uređaj za rješavanje diferencijalnih jedandžbi.  Osamdesetih godina prošlog stoljeća Hollerith uvodi sistem perforiranih kartica ili traka. Električni kontakti  kroz rupe na papiru. Onda tridesetih godina našeg stoljeća relejni krugovi i relejna elektromehanička računala.  Aitken  i  njegov  Mark  1  iz  1944.   Prvo  pravo  elektroničko  računalo,  ENIAC,   napravljeno  je  1945.   Cijela  zgrada puna lampi. Težina 30t. Utrošak električne energije 174kWh. Kasnije prva, druga, treća, četvrta, peta... generacija. UNIVAC 1; IBM 1400 i 7070, Honeywell H400, NCR  315   i   500;   IBM   360,   UNIVAC   9000,   NCR   Century;   IBM   370,   UNIVAC   100   itd.   sve   do   Cray­ovih  superkompjutera.   Cray­1,   2,   3,   4  prozvani  su  po  svom  konstruktoru  Seymouru  Crayu.   Evo  kako  izgleda  Cray­1.

Ovaj na slici može izvršiti 240.000.000 računskih operacija u sekundi. Njegov nasljednik, Cray­2 može ih u  sekundi izvršiti 1.200.000.000. To su (bila) računala. A danas ­ kompjuteri. Računala su služila za računanje. Kompjuteri se danas, kako sam već rekao, za računanje koriste vrlo malo,  mislim  procentualno.  Može  biti  da   se  danas   strojevi  te  vrste  najviše  koriste  za   proračunato  zaluđivanje  i  izluđivanje. S njima stalno neki problemi, uvijek nešto (ili nikad ništa) ne radi, što god hoćeš napraviti ­ ne ide,  ili ide teškom mukom, sve uvijek izgleda prekomplicirano, silna neka mudrost. I naravno, sve je to skupa  preskupo... Kompjuter... Kako to samo gordo zvuči za nas, obične, male ljude. Kompjuteri   su   uostalom  namijenjeni  prvenstveno  velikim  stvarima,   bez   njih  ne  bi   bile  moguća   sveopća  centralizacija, globalizacija, generalizacija, evidencija i kontrola svega i svačega, ne bi bila moguća globalna  tržnica, multinacionalne korporacije, svjetski monopoli i burze kapitala, zapravo ništa od takvih velikih stvari  ne bi bilo moguće, sve bi to bilo puno, puno manje nego li je to ovako (tj. nego li nam se čini ovako). Ne bi na  62

koncu  bilo  niti  mladih  junaka   kapitalističkog  rada   i   njihovih  udarničkih  pothvata   u   biznisima  stoljeća   s  kojekakvim elektronskim drangulijama. No, neću se baviti tim velikim pitanjima, momentalno me zaokupljaju neka puno manja i jednostavnija. Jedno  od njih je ­ kako natjerati moj novi kompjuter da proradi. Kupio sam komponente i ostalo što treba, sastavio  ga ­ i ništa. Pokušavam ga natjerati da proradi već tjedan dana. Taj se moj NEPTUN57 (tako bi se nekako  trebao zvati) nikako ne uspijeva proraditi kako treba. Živi užas. Možda bi bilo dobro da dignem ruke i od njega i od kompjutera uopće i od svega ostalog. Netko bi na to rekao ­ Pa što se buniš? Kako bi napravio toliki posao, recimo pogodio one matrice prijelaza da  ti Četvorka nije sve lijepo u Mathematici 2.0 izračunala? Pa radila je kao računalo. Ali i ono drugo treba. Koliko samo treba. Recimo samo ti tekst procesori. I koliko vremena čovjeku uštede ti  kompjuteri. Da, da, uštede.  Više nego što ga potrošimo na njih same? Ne znam, to je teško procijeniti. Možda. Ali pogledaj samo što se  događa s ovim novim kompjuterom. Punih tjedan dana mrdam tu ­ i ništa. Pa strpi se malo. Što odmah šiziš? Kad se sve sredi i proradi kako treba, odmah ćeš promijeniti mišljenje...  Dobro, to je istina da kompjuteri pružaju široke mogućnosti i perspektive. Ranije sam totalno negirao njihovu  korisnost  i  u  jednoj  "polemici"  sa   N­om  ustvrdio  da će  kompjuteri  uništiti  matematiku, ili, nekim  drugim  riječnikom,  njenu  estetsku  stranu,   jer  će  se  sve  svesti  na  mehaniku,  odnosno  grubu   silu,  u  numerici.  No,  priznajem, nije to tako jednostavno kako sam tada mislio. Tu su odbojnost dijelom proizvela i moja prethodna loša iskustva sa kompjuterima. Moj prvi susret s njima se  zbio u Računskom centru jednog našeg privrednog giganta, gdje sam tri tjedna, na nekakvoj praksi, besposlen  sjedio u kancelariji sa terminalima, a da mi nitko ništa nije htio pokazati, dok sam sam bio valjda previše  impresioniran pričama o tim svemogućim spravama, pa se ništa nisam usudio ni pitati.  Kasnije sam imao dosta problema sa Commodoreom 64, kojega su mi kupili roditelji sredinom 80­tih, točnije s  njegovim kazetofonom koji se neprestano kvario, a poslije popravaka se događalo da ne mogu učitavati ranije  snimljene programe. Tako je, preko noći, moj višemjesečni trud postajao neupotrebljiv. Uz to, premda sam  kupovao časopise o kompjuterima, rijetko sam nalazio nešto što bi me zanimalo, pa sam o kompjuterima znao  jako malo. Zapravo, falio mi je netko da mi objasni barem neke osnovne stvari. Pošto nisam imao štampač,  nisam mogao ništa ni pisati (tada nisam znao niti što je to editor). I tako je moj početni ogromni entuzijazam  za kompjutere brzo splasnuo, nisam imao volje da završim neke, dosta ambiciozno zamišljene informatičke  poduhvate, a kompjuter je za mene postajao sprava koja služi prvenstveno za uništavanje živaca. Još i danas  na kazeti stoji nedovršen program iz analitičke geometrije koji je trebao uključiti uglavnom sve gradivo koje se  učilo u srednjoj školi (na matematičko­informatičkom smjeru), a možda i nešto više, i u kojem su se zadaci  trebali rješavati numerički i grafički za dvije dimenzije, a samo numerički za tri i više, sve pisano u Simon’s  BASICU.  Također  i igra  "Gusari  sa   Tortuge"  sa   desetak  ekrana  (cijelo Karipsko  more)  koja  je  zapela  u  trenutku kad je trebalo uvesti neprijateljske (španjolske) galije, ratne i trgovačke. Nešto sam i završio, Trku, koju smo u osnovnoj školi vozili po klupama ili bilježnicama, svaštarama, igru  Ploveća slova "pokupljenu" iz jednog televizijskog kviza, egzaktni račun putanje zraka svjetlosti kroz moj  teleskop, velik dio nezavisnih modula onoga programa iz analitičke geometrije i gomilu drugih sitnica. Na  koncu i račun frekvencije titranja atomskog sata  u jednostavnom pravokutnom modelu. To je bila granica  Komodoreovih mogućnosti.  On je sada (valjda) kod dječaka Gorana iz Kutine koji se bio školovao u Centru za invalidnu djecu na Goljaku.  Poklonio sam ga skupa sa onim nesretnim kazetofonom uz napomenu ­ ako se opet pokvari kupi drugi, a  ovoga baci u smeće. Tako je taj nesretni Komodorac otputovao. Možda taj dečko ipak ima više sreće, bar što  se tiče odnosa sa kompjuterima. Još više kompjuterskih problema imao sam na fakultetu i to znatnim dijelom zbog toga što je kompjuterski  sistem PMF­a (PDP­11, ali ne originalni, Digitalov, već proizveden u Bugarskoj, zbog čega smo ga zvali  Bugar)   bio  konstantno  u   kvaru.   Tako  su   moji  programi  (pisani  u   FORTRANU)   dospjeli  na   kompjutere  Končarovog  Instituta,   Strojarskog  Fakulteta   u   Slavonskom  Brodu,   te  više  privatnih  informatičkih  firmi  u  Slavonskom   Brodu   i   Zagrebu.   Moje   obijanje   pragova   tih   institucija   u   očajničkim   pokušajima   da   u  postavljenom   roku   riješim   postavljeni   zadatak   još   je   jedna   mučna   epizoda   moga   života,   premda   sam,  zahvaljujući nekim iznenađujuće sretnim sticajima okolnosti, sve uspijevao napraviti u zadnji trenutak i izvući  se sa nepotpunim i manjkavim rezultatima. Takve sreće nisam bio pri rješavanju svog zadnjeg informatičkog  zadatka na fakultetu, onoga sa atomskim satom. Radio ga je moj Komodorac po cijeli dan; rješavao nekakve  transcedentne jednadžbe. Ujutro mu ubacim početne vrijednosti, a navečer gledam da li je rješenja zapisao na  kazetu. Tako je to kad pišete malo veće programe u interpreteru kakav je BASIC, nekakav V2. I koji se vrte  na slavnoj 6502­ojci, 8­bitnoj na 1MHz. I onda obično ispadne da nije zapisao ništa. Kad kazetofon ne valja,  zapravo malo valja malo ne valja, ali kad je nešto važno onda uopće ne valja. Taj isti program, koji se zove SAT2 jer razmatra princip rada atomskog sata na primjeru molekule NH3 kod  63

koje čestica ­ atom dušika ­ titra u sustavu dviju identičnih potencijalnih jama tunelirajući kroz ravninu koju  određuju tri atoma vodika fiksnom frekvencijom, preveden na BORLANDOV TURBO BASIC odvrtio se na  Dvojci (objašnjenje tko je to Dvojka vidi niže), 16­bitnoj na 16MHz, za petnaestak minuta. Ali, kasnije je sve  drugo na Dvojci išlo jako sporo. A u početku nisam niti znao raditi na tome prokletom PC­u, niti sam imao  kakve programe koji bi mi korisno poslužili, osim onoga TB. Stajao je tamo i TC, ali što onda kad pojma  nisam imao što ono C znači. Kolika je to razlika od Komodorca, ta 286­ica. Sa Intelovim procesorom 80286,  floppy diskom (5,25''), hard diskom... Nekakva grafička kartica, kontroler, kablovi za ovo i ono, tastatura,  naravno posebno. Nema toga na Komodorcu. A gore nekakav DOS i neki čudni programi za koje nisam znao  što s njima. Programi za komprimiranje, za YU ili CRO­slova, antivirusi, Norton Utility, Norton Commander,  jedina korisna stvar, nekakvi čudni fajlovi, .bat, .sys, .exe, .ini, .bin, .bgi... Pa editori, tekst procesori u kojima  sve uvijek ispadne kako ne treba. I onda još rad sa printerom. Pravi užas, sve uvijek odštampa naopako, ili  uopće neće da štampa. A disk je malen i na njemu vlada kaos. S obzirom da je tu radilo cijelo jedno poduzeće  za poslovne usluge. Koliko je samo trebalo muke i vremena dok sam počeo raditi programčiće koji bi bilo korisni ili meni ili tome  poduzeću, uglavnom u SYMPHONY­ji, a neke čak i u C­u, BORLANDOVOM TC­u 1.0 odnosno C++­u  2.0. Dvojka je sada u mirovini, otpisana, premda je još uvijek u službi, odrađuje svoju zadnju sezonu. Onda ću ju  iznajmiti na neko vrijeme, korisno je da bude u pogonu. A na koncu ­ u muzej, naš privatni. Valjda će još  poživjeti. Za ovih sedam godina radila je dobro, bez problema. Onda   je  došla   Četvorka.   Gotova,   kompletna,   ne  u   dijelovima  kao   Dvojka,   nisam  se  morao   preznojavati  gledajući kako je znalci sastavljaju, stalno nešto zapitkivati i u nelagodi zaključivati da je sve to što zapitkujem  glupost. Tu je već bilo lakše zbog onih iskustava i pomoći prijatelja. Ali nimalo jednostavno. Windowsi 3.1,  3.11, a kasnije i oni 95 koje sam uninstalirao nakon tjedan ­ dva. Koje je to smeće.  Prvih  mjesec  ­   dva   gotovo  da   sam   se   samo   igrao.   Najprije  nekakva   Civilizacija,   gdje  u   liku   nekog  od  povijesnih  imperatora   (Aleksandar   Veliki,  Cezar,   Džingis  Kan,   Napoleon,  Staljin,   Mao,...)   gradite  svoju  državu,   pokušavate   pokoriti  susjedne  i   osvojiti  cijeli  svijet...   Kasnije  šah.   Pobijediti  tu   prokletu   kantu   u  CHESSMASTERU 3000 postalo mi je prava opsesija. No, ništa osim par remija. Kako taj ludo igra; već sam  počeo učiti šahovsku teoriju i studirati životne partije slavnih velemajstora. Onda ozbiljan posao. Diplomski. Dva programa, MATHEMATICA 2.0 odnosno kasnije 2.1 i MS WORD  6.0. Onaj prvi, sjajan, u njemu se uostalom nešto računa. A drugi, Microsoftov... Što sam samo doživio s tim MS­WORDOM 6.0. Koja je to priča. Duga priča, previše duga... Čovjek bi rekao  ­ pa nešto su za sve ove godine napravili. Daleko su danas ona vremena kad sistem padne, a ljudi skaču kroz  prozore nebodera ili se vješaju u zahodima. Ali ne. Ista balada. Evo što sam tada zapisao: "Kad se sistem sruši, uništavajući sve što je urađeno toga dana, čovjeka nešto presječe preko srca, pa se pita  hoće li ono i ovaj put izdržati. Premda bi možda u tim trenucima zapravo i htio biti mrtav, kad je ovaj svijet  toliko okrutan prema malim nezaštićenim bićima kakva su korisnici MS­WORDA, verzije 6.0..." I nije uopće bitno jeste li "legalan" ili "ilegalan" korisnik ­ to se jednako ruši i jednima i drugima. Ma budalo, šta nisi spremao češće! I šta si isključio onu opciju za spremanje svakih pet minuta? Pa kad mi totalno blokira kompjuter. Ma nije kriv Microsoft! Kriv si ti što si kupio kompjuter tako slabih performansi. Za ovako sofisticiran softver  treba imati nešto bolje. Rusi   su   pomoću   Komodoraca,   zapravo   kompjutera   sa   performansama   sličnim   onima   kakve   ima   moj  Komodorac, ili još slabijih, slali ljude u orbitu oko Zemlje i sonde bez posade na Mjesec, Mars ili Veneru. A ja  ne mogu na ovom čudovištu napisati tekst s formulama, na desetak strana! Treba mu, vele, više RAM­a,  morao sam kupiti još 4MB, onoliko koliko ih je imao do tada. Sa 8MB WORD 6.0 je radio malo bolje, ali se  opet rušio. Sjećam se scene kad mi je progutao jedan mukotrpan dokaz i kad sam gotovo razbio šaku lupajući  u zid, odnosno razbio zid lupajući šakom. A što su tek susjedi pomislili kad su čuli moje psovke... Što bi rekli oni Rusi, pokojni Koroljov i drugovi? 8MB je točno 125 puta više od veličine RAM­a kojega ima  Komodorac. A samo mu clock radi 66 puta brže, 66MHz : 1MHz. I još se radi o 32­bitnom računalu, dakle  dužina riječi koju procesor prima u jednom taktu je 4 puta veća, 32bita : 8bitova. Dobro je, te nesretne četvorke sam se nekako riješio, dao je, zapravo vratio mojima. Da pravi društvo Dvojki.  Povezali su ih u mrežu koja radi slabo. Onda   sam  kupio  Neptuna,   Pentiuma  na   100MHz.   Manje  i  skuplje  dijelove  u   Austriji,  veće  i  jeftinije  (i  monitor) kod nas. Slično kao i kod Dvojke, pet godina prije. Onda opet sastavljaj, gnjavi se dvije­tri noći.  Sreća je imati prijatelja koji se u to dosta dobro razumije. S Neptunom nisam imao previše problema, uz  ostalo možda i zato što sam uglavnom pisao jednostavne tekstove sa malo ili nimalo formula (OLE je izgleda  velik  zalogaj,   posebno  za   486­ice).  Sve  u   svemu,  na   njega  se   ne  mogu  požaliti,   dobro   me  je  služio.   U  međuvremenu je dobio znatno veći disk i novo kućište ­ i ne buni se. OK. On mi je omogućio da izlazim na  64

Internet. Pomoću njega sam otipkao i više opsežnijih tekstova. I u ove dane ovaj novi, neslužbeno NEPTUN57. Ali nikako da proradi kompletan, onako kako treba. Već  tjedan dana; ne radi najprije ovo, pa onda ono. Kriva tastatura, ne radi RAM, slika na monitoru je iskrivljena,  ne radi modem, ne radi zvučna kartica... Što sve još na kraju neće raditi? No, ipak se može probuditi. Ono  glavno radi. I ovaj tekst tipkam uz njegovu pomoć. Evo sada popisa kompjutera s kojima sam imao nesreću ili čast družiti se kroz duže vrijeme. Možda to jesu  malo preveliki skokovi, ali mislim da se tu ipak može pratiti evolucija mikrokompjutera, odnosno PC­jeva u  razdoblju 1984 ­ 1998. Commodore 64 (Komodorac) ­ 6502, 1MHz, RAM 64kB, kazetofon EXACT2 (Dvojka) ­ (80)286 16MHz, RAM 1MB, Hercules mono, HDD 40MB, FDD 5.25'', Philips mono EXACT4 (Četvorka) ­ 486DX2 66MHz, cache 256kB, RAM 8MB, VESA VLB S3 1MB, HDD Seagate  340MB, FDD 3.5'', Philips 14''   NEPTUN5 (Neptun) ­ P54C 100MHz, cache 256kB, ext.33MHz, RAM 32MB, PCI MIRO22SD S3 2MB,  HDD QF 1.3GB, FDD 3.5'', CD 4x, SB16, FAX/MODEM 14400b/s, ADI 4V 15'' NEPTUN57 (Novi) ­ P55C 200MHz MMX, cache 512kB, ext.66MHz, ATX, SDRAM 64MB, AGP V3000  Riva 128 4MB, HDD QF 4.3GB, FDD 3.5'', CD 24x, SB16+FM  tuner, Voice FAX/MODEM 33600b/s,  MACOM F70 15'' Evo male usporedbe Komodorca i ovog Novog, NEPTUNA57: Dužina riječi ­ 8bita : 32bita = 4 puta Takt procesora ­ 1MHz : 200MHz = 200 puta Veličina RAM­a ­ 64kB : 64MB = 1000 puta Faktor razlike u brzini je reda veličine hiljadu (par hiljada puta). Sve to za petnaestak godina. A evo i slike originalnog IBM­ovog PC­ja iz 1981. Ovaj napokon izgleda slično kompjuterima, odnosno PC­ jevima koji su danas postali gotovo uobičajena stvar, zapravo nužno sredstvo velikog broja ljudskih aktivnosti.

IBM­PC, 1981.

Već sam spomenuo riječ Internet. Ta je riječ neposredno vezana uz riječ kompjuter. Vezana preko telefonskog  kabla i velikog, bogatog monopolista, HPT­a8, koji svoj status dobro naplaćuje. Pa danas svi imaju modeme i  svi bi htjeli ići tamo. Jer   Internet   je   jedan   novi   svijet   na   kojega   se   priključe   naši   mozgovi   i   povedu   tamo   cijeli   dan.   Rade,  komuniciraju, obrazuju se, kupuju i plaćaju namete, putuju, upoznaju nove zemlje i nove ljude, opuštaju se,  zabavljaju, a valjda i drogiraju. Prava je šteta što se tamo ne možemo napiti, najesti i naspavati. Moja iskustva sa Internetom? Prilično loša. Najprije problemi sa spajanjem. Premda što se tiče HPT­ovog  Interneta, koliko sam čuo i vidio, stvar stoji daleko, daleko bolje nego s onim CARNETOVIM, i tu postoje  8 Radi se o Hrvatskoj pošti i telekomunikacijama, državnom poduzeću iz kojega je kasnije nastao Hrvatski  telekom (HT), koji je nakon prodaje stranom vlasniku promijenio ime u T­Com. (nakn. op.) 65

periodi kada je jako teško ili posve nemoguće spojiti se. Spajanje tako može biti samo prvi, a nikako i jedini ili  najveći problem. Jer, premda Internet čini dostupnom ogromnu količinu materijala, čini se da onog pravog,  onog koji ti baš sad treba, uopće nema. Sve same šarene laže, besmislice, gluposti, toliko gluposti da se sve to  čovjeku gadi... A da su samo gluposti problem bilo bi to dobro, sjajno. Recimo nešto o svemu tome. Eto npr. kompjuterski programi i driveri za razne kartice i uređaje. Toga ima dosta, može se nešto naći. Ali  ono što doista treba, što bi bilo jako korisno ­ ne. Eto, nema drivera i nekih utility­a za ovaj moj laserski  štampač. Kad sam ga kupio (prije gotovo dvije godine), nisam ih dobio, zapravo sam dobio za drugi printer,  EPL5200, lošiji. A tamo isto nema. Čak na Epsonovom službenom siteu! Nigdje ni traga njihovom štampaču  EPL5500. Kao da ga uopće niti nisu proizvodili i prodavali... A programi? Oni besplatni koji se slobodno mogu skinuti? Pa tko bi toliko čekao, i ovako ti računi za telefon  iznose čak desetak posto naših malih plaća. Kad su svi programi tako neprirodno veliki. Čudno, pa programi u  C­u su obično mali, elegantno maleni. Da, ali ovo je pod WINDOWSIMA, sličice, šarenilo, gomile dodataka  koje nikome ne trebaju... Razne informacije o softveru, hardveru. Ima toga dosta... Ali i previše, tko bi to sve čitao i sve shvatio. Pa čak  niti jako dobri znalci, i njima treba dosta dok nešto shvate. A oni trgovci neće puno da objašnjavaju, lijeno im  je ili ne znaju. Jednostavno kažu ­ otiđi na tu i tu stranicu, tamo sve lijepo piše, što da gubimo vrijeme tu preko  telefona... I kad bi se barem moglo doći na te stranice... Your browser doesn’t support frames. Čak niti Papine stranice  (http://www.vatican.va) ne omogućavaju da sirotinja koja se nije stigla snaći ili posjeduje kakve starudije,  pristupi i čita novosti ili poslanice. Kako je to sve krenulo, čini se da ćemo ubrzo morati svaki mjesec, ili svaki  tjedan instalirati novi browser da bismo mogli vidjeti ono što nas zanima. Ali dobro, kad se nekako snađeš, onda možeš doći na taj opsežni Papin site. Jako je dobar, stavili su sve što bi  te moglo zanimati u vezi s njima. OK. No nešto drugo baš i nije OK. Članaka iz matematike, fizike, astronomije ima slabo, i još u .ps formatu, koji  se ne može čitati samo tako. Knjiga isto slabo. Postoji onaj Project Guttenberg ali dugo traje dok se skine. I  onda još ne dobiješ ono što hoćeš. Skidao sam "Notes from Underground" Dostojevskog nekoliko puta u .txt  formatu i nikako ih nisam uspio skinuti do kraja. Jednostavno može se skinuti samo polovica teksta. Berdjaeva nema na Internetu, nisam ga barem dosad uspio naći. Šestova isto nema. Bulgakova također. Kiša  ima, ali to je samo jedan tekst na madžarskom. Ima zapravo nešto i na njemačkom. O marksizmu i lenjinizmu ima dosta. I ozbiljnih stvari i neozbiljnih. Neozbiljnih dakako puno više. Tolike  gluposti da im se čovjek zaista mora narugati. Zamisli kako je lijepo bilo u Rusiji iza ’17­ste, pa sve tamo  negdje do sredine dvadesetih. Dok onaj zločesti Staljin nije sve pokvario... Dižu oni Oktobarsku revoluciju,  skupljaju ljude! Hoće srušiti buržoasku vladu koja ubija njihove idole. Sluđena zapadnoevropska mladost. No,   mislim  da   je  uvjerljivo  najgora   stvar   na   Internetu  ­  nemoral.  A  toga  nemorala   ima...   ohoho!  Kolike  odvratnosti; ne zna čovjek što je na svijetu odvratno dok to ne vidi. Moram priznati da sam odlutao i na tamnu  stranu Interneta i da sam istovremeno bio zaprepašten i zaražen bestidnostima. Sramotno je da... Dobro, možda sam ja nekakav srednjovjekovni skolastik koji priviri, gleda, naslađuje se, pa se onda poslije  zgraža nad moralnim padom suvremene civilizacije ­ Jao, što je ovo! Užas! Babilon! No, htio bih reći da se tu  najbolje vidi kako se čovjekovo dostojanstvo srozalo u blato i kako se može kupiti za vrlo male pare. Svi su  takvi "sadržaji" samo odraz odnosa među ljudima koji su roba, kao i svaka druga, i koji u sebi nemaju ničega  ljudskog, već se svode na nekakve izopačene strasti u koje je svoje prste umiješao sam sotona. I to je sada  postalo surogat za istinsku, iskrenu ljubav. Koje na Internetu nema. Čini se da je riječ ljubav i općenito, u  "realnosti", s ove strane zida koji nas dijeli od virtualne stvarnosti, izgubila ono svoje pravo značenje; zapravo  dobila značenje koje je suprotno onom pravom. Umjesto da znači i bude nešto božansko, postala je nešto  sotonsko. Internet je dobar utoliko ukoliko ga shvatimo kao ogledalo cijele naše civilizacije i svakoga od nas  ponaosob. Gledaš sam sebe kako se daviš u blatu... Ili se u njemu brćkaš kao kakva svinja. Zaista, koje smo mi svinje Isuse Bože!... Eto, na Internetu se to najbolje vidi. Pa što je to Bog radio kad nas je  stvarao? Pisao sam već o tome. Stvarao svijet ­ pa ispao ubi Bože. Stvarao čovjeka, pa opet ubi Bože. Ništa  ne valja. I još na svoju sliku i priliku. Nespretnjaković? Ma kakvi, on je isti ovakav nekakav sadist, gleda dolje  kako se mučimo i neće da mrdne niti malim prstom... A da mrdne?... Pa zar ne mrda cijelo vrijeme? Kad je  došao dolje prije 2000 godina, oni su ga razapeli. Poslije su ga spaljivali na lomači. Sada ga ismijavaju i  proglašavaju ludim. I šta da on jadan radi? Kad bi nešto htio učiniti silom proglasili bi ga zločincem. Tako je to. Sotona uvijek nađe nekakav razlog, izgovor, objašnjenje. Zasvirasmo frule, vi ne zaigraste. Zapjevasmo tužaljke, vi ne zaplakaste... Ma  šta  ova budala priča? Pa  to nisu  činjenice. A suditi nema smisla.  Osim ono ­ da advokati imaju  što  klepetati i lupati lovu. Uostalom, dobro i zlo je s druge strane. Internet je općenito dobar indikator stanja naše svijesti i savjesti. Gluposti i odvratnosti. Još fale laži. A kako  da znamo što je laž, a što istina kad istine nigdje niti nema? Eto što sve Internet, kao uostalom i CNN, NBC, CBS, SKY, SAT i ostali otkrivaju. Samo što na Internetu na  66

raspolaganju stoji puno više materijala. A što reći o Internetu samom? Internetu kao fenomenu modernog doba. Biću koje naglo raste, buja upravo  nezamislivim tempom. Valjda ništa što je dosad postojalo u Svemiru nije raslo tolikom brzinom. Pa valjda niti  Svemir sam na svome početku. No usprkos tom brzom rastu, njegova je evolucija vrlo spora. Izuzetno spora, ili nikakva. Možda se može  govoriti  o  procesu  retardacije.  Internet  je  još   uvijek  zametak  nekakve  "materijalizirane",  hardverizirane  i  softverizirane masovne svijesti, common sensea koja ne može postati svijest u pravom smislu te riječi jer tu  vlada sveopći košmar. Čini mi se mogućim browsajući po Internetu postaviti dijagnozu za tu svijest u svome  začeću, svijest još nerođene bebe. Nisam stručnjak, daleko sam od toga, ali valjda svatko ima pravo reći svoje  mišljenje. A moje je mišljenje da se ta "globalna svijest" nalazi u stanju totalnog šizofrenog raspada. Pa nije li  stanje Planeta Zemlje tu negdje? Slika i prilika nas samih. Dječice koja su svoju majku otjerala u propast. A  otac je nestao. Zbrisao negdje i nikako ga nema premda dosta od njih zaziva "Oče naš...". Tako barem oni  misle. Tamna strana,   Poslovna  strana,   Znanstvena  strana,   Kompjuteraška  strana,   Umjetnička strana,   Edukativna  strana,   Zdravstvena   strana,   Strana   o   društvu   i   kulturi,   Strana   državne  uprave,   Strana   vojnih  struktura,  Informativna  strana,   Zabavna   strana,   Sportska   strana,   i  opet  Tamna   strana,   Crna   strana,   Crvena  strana,  Zelena strana, Plava strana, Žuta strana... Postoji li i Šarena strana? Ili samo šarene laže? Milijun strana. I svaka nam je strana. Microsoftova   strana.   Najbogatiji   čovjek  na   svijetu   i   ogromna   multinacionalna   korporacija.   Koja   pravi   i  prodaje zakrpe. A svi živi navalili na te MS­stvari kao da se dijele zadžaba. Dozlaboga mutni tržišni zakoni. Što je stvar  trivijalnija,  šarenija,   nestabilnija,   to  se  bolje  prodaje.  Najvažnije  je  valjda  da   sve  na   prvi  pogled  izgleda  jednostavno. Uostalom, što će nam nešto drugo, kada sve može biti od Microsofta? Neki   kažu   da   alternative   zapravo   nema,   a   to   uopće   nije   tako,   cijeli   je   problem   u   reklami,   medijima,  komunikaciji, bar mi se tako čini. A rekao sam već kako je to s Microsoftom. Upravo pokušavam spojiti sva poglavlja jednog svog spisa (sve  fileove, a ima ih 17) u jedan tekst (u jedan .doc file) i ne ide. Potpuno sam izludio. To je jedan užas, što taj  prokleti MS­WORD 97 radi od moga teksta. To su ti kao pametni programi iz pametnog Microsofta, on zna  bolje od mene što treba napraviti s tekstom. Treba ga, naravno, uništiti. Ma šta se buniš? Pa i ovaj tekst pišeš u tome, kako ti veliš prokletom MS­WORDU 97? Proklet bio dan kad sam čuo za taj MS... Ali bez njega ne bi mogao pisati, tako jednostavno, brzo i lako! Pa pisao bih u LATEXU. To je milijun puta bolji tekst procesor. Ti... A drugi? Kao da bi ljudi to stigli i htjeli učiti. Nije to ovako kao kod nas. Instalira se začas, s lakoćom, i  onda odmah možeš tipkati te svoje kao velemudre rasprave. Dobro, za takve postoji recimo onaj naš (hrvatski) tekst procesor i tablični kalkulator. Sasvim OK, bar koliko  sam uspio vidjeti. Ti su Splićani izgleda napravili dobar posao... Opet pod WINDOWSIMA! Pa bit će valjda i pod X­WINDOWSIMA. Već ih uostalom ima. Ma ne valja to ništa! A to vaše valja? Pa ako već moram nekoga psovati bolje da psujem te Dalmoše. Njih uostalom mi Panonci  mrzimo više od vas Amerikanaca ili bilo kojih drugih stranaca, isključujući možda samo našu pravoslavnu  braću. ...Uostalom, dosta mi vas je. Prelazim na LINUX. Zbogom, i nadam se da vas nikada više neću sresti.  ...Želim vam sve najbolje. Da propadnete prije negoli osvane Treće tisućljeće. Onaj se smije. A kako bi propali? Prodaju DOS, koji je nastao 1981. iz neke promašene verzije UNIXA za 68 DEM, sa  PDV­om 84 DEM. A LINUX je besplatan, premda puno bolji od DOS­a, a kažu i od WINDOWSA i radi  dobro na ovim današnjim mašinama. Evo još nekih cijena (FERAX, 19. ožujak 1998.) MS WINDOWS 3.1 iz 1986. OEM        134 MS WINDOWS 95 SR2 & Internet Explorer OEM       167 MS WINDOWS NT 4.0 Workstation OEM    395 MS WINDOWS NT 4.0 Server 5 Client  2040 MS OFFICE 97 standard      603 MS OFFICE 97 profesional  1516 OEM znači bez ikakve literature i detaljnijih uputstava. "For distribution with a new PC only". Cijene su u  DEM i bez PDV­a. I još onaj propis "o intelektualnom vlasništvu". Kao, od 1. siječnja 1998. striktno će se provoditi od strane  67

države. Hrvatska država koja štiti Microsoft. A nas neće. Štite te lažljivce koji su do pred Novu godinu vikali ­ Evo pokrenuli smo kampanju legalizacije našeg softvera  i spustili njegove cijene za 50%. Pa onda smo trebali platiti onu OEM 95­ticu 300 kuna, a ne 600, 85 DEM, a  ne 170. A jedna od "upakirana" distribucija, LINUXA, recimo Linux Caldera (ver.1.2) sa Star Officeom 4.0,  koja se valjda može usporediti s MS WINDOWS NT 4.0 Server, zajedno sa MS OFFICE 97 Profesional  (2040+1516=3556 DEM=1943 $), s instalacijskim utilitijem ­ 2 CD­a i knjiga uputstava, dođe 100 $. Eto, za  180 DEM možete dobiti sve što vam treba. A ako nećete, ne morate dati ni to, možete slobodno uzeti tj.  iskopirati   sve  ono  što  spada   pod  GPL   (General  Public   Licence).  I   onda   se  nekako  dovinuti  i   instalirati  LINUX9. Ako nam već kompjuteri trebaju. Ako nam trebaju, onda bismo svi trebali prijeći na LINUX. Premda nije baš lako prijeći i raditi na UNIX­ima.  Strogi  zahtjevi  na  hardware,  a   i  na  naše  informatičko  znanje.  Mnoštvo  problema,  od  CRO/HR   slova,  do  instalacija raznih kartica i uređaja. Također i premalo softvera. Svi instalacijski CD­ovi samo za W ili M...  No ipak, mislim da bi si svatko trebao dati malo truda i da bismo trebali pomoći jedan drugome, ne bi li  LINUX   i   cijeli  GNU   projekt   zaživjeli  što   prije  i   u   što   većoj  mjeri  i   na   području   osobnih  računala   tj.  kompjutera.   Ako  ni  zbog  čega  drugoga  onda  zbog  ideje  o  besplatnom  operativnom  sustavu   i  besplatnim  programima. Meni se ta ideja čini genijalnom ­ pa neka barem nešto u ovom današnjem svijetu bude besplatno.  Možda će, u slučaju da takva ideja prođe, sutra biti besplatno puno više toga. Mislim da to nikom normalnom  ne bi škodilo. Ništa manje značajna nije ni ideja javno dostupnog izvornog koda (open source), a ima tu i nekih  drugih, još dalekosežnijih ideja. A na koncu treba primjetiti kako se neki upućeni zaklinju da se ovdje radi o  pravom (najbolje "tehnički" izvedenom) rješenju barem u toj klasi. Dobro, možemo pričati lijepe priče o ovome ili onome, realnost, kako sam već rekao, nije nimalo idilična i  moram priznati da sam se dosta puta našao u situaciji da bijesan, izbezumljen, iscrpljen, teško razočaran ili  potpuno slomljen resetiram stroj i onda dižem stare dobre WINDOWSE ili čak DOS. UNIX/LINUX filozofija  vrlo će vjerojatno zbuniti svakog početnika koji je "odrastao" na DOS­u i/ili WINDOWSIMA. Taj je prijelaz s  jedne platforme na drugu nešto vrlo mučno i možda bismo si mogli dopustiti da još neko vrijeme, dok LINUX  ne postane demokratičniji i dok ga ne naučimo u dovoljnoj mjeri, neke poslove obavljamo koristeći te njihove  komercijalne programe, ako nemamo novaca za originale (a obično nemamo), onda na piratskim kopijama. Ne, ne. Stop! To je strašan kriminal... Oni koji Microsoftu stanu na žulj završavaju u zatvorima. To ti je kao  da nekome ukradeš automobil. Strahota... Automobil iz 1981? Olupinu u raspadu koja stalno crkava i koju  trebamo samo zato jer nema ničega boljeg ili jer ne možemo ili ne znamo voziti bolji ili jer nemamo vremena  da sami napravimo bolji? Ma kakvi, sjajan oldtimer. Vrijedi više nego ovi novi. I što još više treba reći? Nije li i ovo previše? Priče slične ovima sigurno bi ispričao svaki normalan korisnik  PC­ja. I zar već iz ovih par crtica nije posve jasno zašto su svi kompjuteraši, odnosno svi oni koje kompjuteri  zanimaju,  ili  ih  trebaju,   ili  moraju  raditi  s  njima,  a   nisu  djeca  Billa  Gatesa   ili  Clintona  ili  sličnih  tipova  baksuzi? Da, da, svaki je takav baksuz, nema onoga koji nije. Međutim, nisu sami kompjuteri ono ključno, to bi valjda trebalo biti jasno. Baksuz je zapravo svatko tko se  rodio na Planetu Zemlji u ovom ludom 20. stoljeću. A onaj tko se rodio u drugoj njegovoj polovici, tu na  Balkanu, na području bivše Jugoslavije, ili ako baš hoćete na jugoistočnom kraju Srednje Evrope, pogotovo.

Zagreb, 1997/1998.

9 Mislim  da je i u vrijeme pisanja ovoga teksta, kao i danas, najbolja od svih distribucija LINUXA bila  DEBIAN  GNU/LINUX (vidi www.debian.org  i www.gnu.org). Među ostalim današnjim distribucijama  posebno je zanimljiva ona nazvana Ubuntu (vidi www.ubuntu.com). (nakn. op.) 68

GNU/LINUX, OTVORENI KOD, SLOBODNI SOFTVER POJMOVI O KOJIMA SE MALO ZNA I JOŠ MANJE GOVORI

/*Izvori ­ Wikipedia, web stranice projekata GNU i Debian (www.gnu.org i www.debian.org) */

"Nakon raspada software­sharing zajednice kojoj sam pripadao, ništa više nije bilo isto kao prije. I tada  sam se suočio s dubokom moralnom dvojbom. S jedne strane, mogao sam se bez problema pridružiti svijetu  vlasničkog  softvera  i   potpisati   ugovor  kojim  se  obavezujem  da  ću  držati   u   tajnosti   detalje  svoga   rada,   odnosno   obećati   da   neću   pomagati   svojim   kolegama   hakerima.   Tako   bih   se   posvetio   radu   na   razvoju  softvera   predviđenog   za   izdavanje   pod   nekom   od   restriktivnih   softverskih   licenci,   čime   bih   pridonio   povećanju pritiska na ostale hakere da i oni iznevjere svoje drugove i izdaju svoje ideale. Na taj sam način mogao zarađivati novac, možda i uživati u pisanju koda. Ali, bio sam svjestan kako bi me,   da sam krenuo tim putem, na kraju karijere, dok bih gledao iza sebe na godine koje sam proveo podižući   zidove što razdvajaju ljude, pekla savjest jer sam svijet učinio gorim mjestom za život nego što je on to bio   ranije." (Richard Stallman ­ The GNU Project) S obzirom da se informatičkim tehnologijama danas služi velik dio populacije, i u našoj zemlji, a i inače, o  nekim osnovnim pojmovima vezanim uz informatičku djelatnost nije potrebno mnogo govoriti. Primjerice, za  nešto što se zove Windows ili Microsoft Windows, ljudi su uglavnom čuli (osim možda onih starijih koje takve  stvari ne zanimaju), većina ih zna o čemu se tu radi (a radi se o operativnom sustavu za osobna računala (PC­ jeve) tj. skupu programa od kojih se neki automatski pokreću neposredno nakon uključenja računala i koji  omogućavaju njegov rad, odnosno izvršavanje drugih programa koji su nam potrebni u nekom konkretnom  poslu), mnogi imaju prilike s njima "raditi", pa  ih manje­više "poznaju". No, nasuprot tome, o Linuxu ili  GNU/Linuxu, zna se puno manje ­ istina, za taj je pojam, tj. operativni sustav, dosta je ljudi čulo, ali ipak  nema mnogo onih koji ga svakodnevno koriste i koji se mogu smatrati "pravim linuxašima". Također, mnogi  su   ljudi  čuli  za   pojmove  sharewarea   i  freewarea.   No  pojmovi  open  source  software  i  free  software   ­   u  prijevodu softver otvorenog koda i slobodni softver ­ puno su slabije poznati. Ili, recimo, mnogo ih je više čulo  za ime Bill Gates, nego za ime Richard Stallman, a korporacija po imenu Microsoft daleko je poznatija od  organizacije koja se zove Zaklada za slobodni softver (Free Softvare Foundation). Namjera je ovoga teksta  razjasniti ove slabije poznate pojmove koje smo upravo spomenuli, te objasniti taj nesrazmjer ­ zašto su neki  pojmovi, odnosno imena,  u javnosti puno  prisutniji od nekih drugih, premda ti  pojmovi  predstavljaju  vrlo  slične stvari, neke vrste analogona i premda se ljudi o kojima je ovdje riječ s približno jednakim uspjehom bave  gotovo istim poslom.  Da bismo u tome uspjeli, vratimo se u prošlost, u vrijeme koje neki zovu "zlatnim dobom informatike". Naime,  vrijeme od njezinih početaka, a njezinim "rođenjem" simbolički možemo smatrati trenutak kad je proradilo  prvo elektroničko računalo (ENIAC, 1945.), pa sve do početka osamdesetih godina prošlog stoljeća, bilo je  vrijeme  kad  se  informatika  smatrala   (primijenjenom)  znanošću,  a   ne  "biznisom"  i  kad  su   se  njome  bavili  uglavnom  ljudi  sa   sveučilišta   ili  iz   znanstvenih  laboratorija,   odnosno  instituta   pridruženih  sveučilištima,  državnim ustanovama ili većim kompanijama. Kako je to i inače običaj u znanosti, oni su rezultate svoga rada  slobodno iznosili u javnost i njima raspolagali u skladu sa vlastitim željama i potrebama. Neki autori tako  spominju  pojam   "software­sharing  community",   zajednice  hakera10  koji  su   svoje  kompjuterske  programe  (točnije  njihov  "izvorni  kod"11)   međusobno  razmjenjivali,   proučavali,   mijenjali,   dorađivali   i   prilagođavali  vlastitim potrebama. Kao što u svom tekstu "The GNU Project" o tom vremenu kaže Richard Stallman, guru  GNU/Linux zajednice, utemeljitelj Zaklade za slobodni softver (Free Software Foundation) i začetnik projekta  10 Ovaj termin,  koji danas ima negativne konotacije, prvobitno se odnosio na sve kompjuterske stručnjake,  odnosno na sve one koji su se mogli nazvati informatičkim entuzijastima. 11 Radi se o nizu ljudima razumljivih programskih  instrukcija (naredbi) koje računalo, na određeni način,  također može "razumjeti", i onda "izvršiti". 69

GNU, koji se početkom sedamdesetih počeo raditi u MIT­ovom (Massachusetts Institute of Technology) AI­ Lab­u   (Artificial   Intelligence   Laboratory)   ­  "Razmjena   softvera   nije   bila   ograničena   na   pojedinačne  institucije.   Kad   god   bi   ljudi   s   nekog   drugog   univerziteta   ili   iz   neke   druge   kompanije   željeli   prenijeti  program na svoje računalo da bi ga i sami mogli koristiti, to bi im rado bilo omogućeno. Ako si vidio   nekoga da koristi neki neobičan i zanimljiv program, uvijek si mogao zatražiti njegov izvorni kod, tako da  ga možeš proučiti, modificirati, iskoristiti neke njegove dijelove za neki svoj vlastiti program." Nažalost, ovo  je stanje trajalo, kako rekosmo, do početka osamdesetih godina. Pojavom  novih  tehnologija   koje  su   omogućile  proširenje  područja   upotrebe   računala,   posebice  razvojem  miniračunala   i   mikroračunala   (PC­jeva),   sazrelo   je  vrijeme  za   komercijalizaciju   informatičke  djelatnosti.  Pretpostavka  za   taj   proces  bilo  je  uvođenje  koncepta  "vlasničkog"  (proprietary)  softvera,   odnosno  odluka  države da zakonski regulira pojam "vlasništva" nad softverskim rješenjima, pri čemu vlasnik obično postaje  kompanija koja je omogućila njihovu izradu. Tako se informatika brzo pretvorila u unosan biznis. Softverske  kompanije  poput   Microsofta   ili  Oraclea   doživjele  su   nagli  uzlet,   a   njihovi  osnivači  poput   Billa   Gatesa,  odnosno Larryja Ellisona, počeli su gomilati svoje milijune. Danas su spomenuta dvojica po bogatstvu prvi  odnosno četvrti čovjek na svijetu, pri čemu se imovina prvoga procjenjuje na oko četrdeset, a imovina drugoga  na preko dvadeset milijardi dolara. Istovremeno je ono što se zvalo software­sharing community jednostavno  nestalo. U već navedenom tekstu Stallman je opisao sudbinu jedne takve zajednice ­ one kojoj je sam pripadao  ­ "Zajednica hakera u AI Labu se raspala... Godine 1981. spin­off kompanija Symbolics preuzela je gotovo   sve hakere iz AI Laba, i zajednica više nije mogla održavati samu sebe. Kad je AI Lab 1982. kupio novi  PDP­10, njegovi su administratori odlučili koristiti Digitalov vlasnički operativni sustav umjesto ITS­a."  (ITS je naziv operativnog sustava razvijenog ranije u AI­Lab­u). Dakako da uzlet cijelog jednog privrednog sektora i bogaćenje pojedinaca nije samo po sebi nešto loše, ali  cijela ta lijepa priča ima i svoje naličje. Naime, pretpostavka je cijele koncepcije "vlasničkog softvera" koji je  zavladao   u   informatici   od   početka   osamdesetih  godina   prošlog   stoljeća,   a   održava   se   i   danas,   obaveza  programera, odnosno razvijatelja softvera, da izvorni kod i tehničke detalje svoga rada ne objelodanjuju u  javnosti (to  se  obično realizira putem ugovora između  programera i njegovog  poslodavca), kao i obaveza  kupaca softvera da ga dalje ne distribuiraju, niti ga samostalno mijenjaju u skladu sa vlastitim potrebama, (a  takve su intervencije, s obzirom da su proizvođači softvera ubrzo prestali isporučivati izvorni kod programa,  ionako postale neizvedive), što se realizira putem softverskih licenci. Međutim, na ovaj se način krši pravo  korisnika softerskog produkta da bude upoznat sa njegovim pojedinostima kako bi ga (softverski produkt)  mogao primjenjivati što efikasnije, odnosno da ga mijenja i prilagođava vlastitim potrebama, a također se  nekim "prirodnim pravom" može smatrati i pravo programera da javno obznane sve pojedinosti svoga rada na  nekom softverskom produktu. Stallman tako smatra da je ovaj koncept u potpunosti pogrešan i promašen jer ­  "Osnovni kriterij za odlučivanje o načinu korištenja programa treba biti sloboda i prosperitet društva u   cjelini (a ne samo prosperitet softverskih korporacija i njihovih dioničara)". On nadalje tvrdi kako ­ "Treba  utvrditi  tko  priznavanjem  prava  vlasništva  nad  softverom,  gubi  a  tko  dobiva,   te  zašto   i  koliko.  Drugim   riječima  treba   provesti   analizu   isplativosti   (jedne  i   druge   strategije)   u   odnosu   na   društvo   kao   cjelinu,   uzimajući u obzir zahtjev za slobodom pojedinca kao i (koristi za društvo u jednom i drugom slučaju)". A  takva analiza, koju provodi u svom tekstu "Why Software Should Be Free", jasno pokazuje brojne prednosti  "koncepta slobode" nad "konceptom vlasništva". Uz to, Stallman naglašava da je takav sustav u suprotnosti sa  društvenim  konvencijama  i  etičkim  normama,  jer  je  nedopustivo zahtijevati  od bilo koga (u  ovom  slučaju  programera) da uskrati pomoć svom bližnjemu (korisniku programa) i na osnovi toga zahtjeva, suprotnog  ljudskoj solidarnosti i ljudskosti uopće, izvlačiti zaradu (i to ne bilo kakvu, nego kako smo vidjeli, ekstra­ visoku zaradu). U skladu s ovim svojim zaključcima, Stallman je odlučio je pokrenuti projekt izrade operativnog sustava za  računala koji bi sadržavao sve komponente potrebne korisnicima u standardnoj osobnoj ili poslovnoj primjeni,  upotrebljiv  na   što   većem  broju   hardverskih  platformi,   koji  bi   bio   svima   dostupan   i   mogao   se   slobodno  razmjenjivati i prilagođavati vlastitim potrebama, baš onako kako je to bilo sa softverom prije pojave ideje o  "vlasništvu" nad produktima ove vrste. Taj se projekt pod nazivom GNU (GNU je inače (rekurzivna) kratica  za 'GNU's not UNIX12'), počeo ostvarivati početkom 1984. Stallman je također odlučio poduzeti sve ne bi li  spriječio da tako nastali softver jednostavno bude "preuzet" od strane softverskih korporacija i iskorišten u  "komercijalne" svrhe, pa je tako uveo pojam "slobodnog softvera" ("free software") čije je značenje, precizno  definirao  u  dokumentu  pod  nazivom  GNU  General  Public  License  (GNU  GPL).   Osnovni  principi  GPL­a  mogu  se  svesti  na  tri točke  ­ (1)  programi  se  mogu slobodno  koristiti  u  bilo  koju svrhu,  (2) izvorni  kod  programa svima je dostupan i može se slobodno mijenjati i prilagođavati vlastitim potrebama, (3) originalne ili  modificirane verzije programa mogu se slobodno distribuirati, besplatno ili uz naknadu, ali opet pod GPL­om.  12 UNIX je operativni sustav za računala razvijen krajem šezdesetih godina prošlog stoljeća, koji je i danas  vrlo rasprostranjen ­ GNU projekt je utemeljen na UNIXU i s njim je "kompatibilan". 70

Tokom  vremena  u   GNU­projekt  se   uključivalo  sve  više  programera­volontera   iz   cijelog  svijeta,   a   brojni  pojedinci i grupe započele su vlastite projekte razvoja slobodnog softvera koji su se mogli inkorporirati u GNU  projekt.   Premda   je   Stallman   započeo   i   s   razvojem   vlastitog   slobodnog   kernela   (jezgra,   centralni   dio  operativnog sustava), pod nazivom GNU Hurd, u tom ga je poslu pretekao finski programer Linus Torvalds sa  svojim kernelom nazvanim Linux, koji se pokazao vrlo pogodnim za primjenu u GNU sustavu. Tako je do  polovice devedesetih nastao operativni sustav GNU/Linux, prikladan za korištenje u većini poslovnih i osobnih  primjena. Pošto je taj sustav slobodan, odnosno svima dostupan i "otvoren" (otvorenog tj. dostupnog koda),  mnogi   su   pojedinci   i   skupine   krenuli   u   razvoj   vlastitih   verzija   ("distribucija"),   pa   tako   imamo  Debian  GNU/Linux, Red Hat Linux, SuSe Linux, Fedoru, Mandrivu, Slackware, Knoppix, Ubuntu, a tu je i prva  hrvatska   distribucija   (HRID).   Neke   od   njih   postale   su   vremenom   "komercijalne"   ili   "djelomično  komercijalizirane"   kao   što   je   to   primjerice   Ubuntu,   dok   su   neke,   poput   Debiana,   ostale   u   potpunosti  "nekomercijalne". Spomenute dvije distribucije mnogočemu se izdvajaju od ostalih. Debian je tako distribucija  značajna zbog svoje stabilnosti, podržanih hardverskih platformi kao i zbog svoje veličine tj. broja softverskih  paketa   koje   uključuje,   te   kao   takva   predstavlja   osnovu   za   razvoj   mnogobrojnih   drugih   više   ili   manje  specijaliziranih distribucija (kojih danas ima na hiljade). Ubuntu je opet projekt koji je napokon uspio približiti  GNU/Linux najširim masama softverskih korisnika, stvorivši istoimenu GNU/Linux distribuciju baziranu na  Debianu koja je jednostavna korištenje. Ovdje treba primjetiti da se Linux ranije najviše koristio na serverskim  računalima,   zato  što  je  znatno  stabilniji  od  komercijalnih  (Microsoftovih)  serverskih  sustava,   a   da   je  na  području  desktopa13  bio  znatno  manje  zastupljen  ­  zbog  kompliciranijeg  postupka   instalacije,  problema  s  podržanim   hardverom,   nedostatka   softvera   za   neke   specifične   primjene,   kao   i   zbog   na   prvi   pogled  kompliciranijeg održavanja, a i samog načina rada. Ovi su se nedostaci tokom vremena postupno otklanjali i  može se reći da su do danas uglavnom prevladani, premda se još uvijek mogu pojaviti problemi, posebno s  nekim novijim i specifičnim hardverom (driveri), no oni su daleko manji nego što su bili ranije. Tako u zadnjih  nekoliko godina GNU/Linux polako osvaja i desktope, dakle računala "običnih" korisnika, na poslu, a i kod  kuće, ali ne možda onim tempom koji bismo očekivali. Napomenimo  da   "nekomercijalne"  distribucije  kao  i  paketi  koje  one  uključuju  uglavnom  podrazumijevaju  GNU General Public License, no osim ove postoje i druge licence tj. propisani uvjeti korištenja (a oni se  propisuju  kako smo  rekli  radi  zaštite,  da  se  slobodni  softver  ne  bi  jednostavno bio  preuzet  i  iskorišten  u  komercijalne svrhe)  koje  se odnose  na  slobodni  softver  (Free  Software  Licences).  Postoje  također  i Open  Source Licences, tako da se pojavljuju pojmovi slobodnog softvera (free software) i softvera otvorenog koda  (open source software) koji nisu identični, premda se puno ne razlikuju. Razliku uglavnom čini zahtjev da za  modifikacije programa mora odnosno ne mora vrijediti ista licenca kao i za original.

GNU Head i Pingvin Tux ­ maskote projekata GNU i Linux (preuzeto iz Wikipedije) Tipična   distribucija   GNU/Linuxa,   osim  Linux   kernela,   uključuje  osnovu   grafičkog   sučelja   (X   Windows  System), razne vrste radnih okruženje (desktop environment ­ WMaker, Gnome, KDE), standardne pomoćne  programe  (utilityje),  programske  alate  i  biblioteke,  te  mnoštvo  aplikativnih  softverskih  paketa   za  različite  svrhe.  Može  se  reći  da   je  količina  slobodnog  softvera   koji  nam  stoji  na   raspolaganju,   zaista   impresivna.  Primjerice, aktualna verzija Debian distribucije (Debian 5.0 ili Lenny) sadrži oko 25.000 softverskih paketa.  Tu spadaju uredski paketi, web browseri, e­mail klijenti, baze podataka tj. DBMS­ovi (database management  system) i drugi serverski paketi, kao što su web server, mail server, application server, terminal server, domain  13 "Stolno računalo" ili računalo za osobnu upotrebu (pojam se odnosi na namjenu računala), obično je to PC. 71

name   server;   zatim   razni   razvojni   alati,   preglednici   (vieweri)   za   različite   formate   datoteka,   grafičke   i  multimedijske aplikacije  i sl. Neki  od  najvažnijih  softverskih paketa koji  su  danas u  standardnoj  upotrebi  nastali su tako što je programski kod koji su razvile softverske kompanije proglašen slobodnim i stavljen pod  GPL ­ primjeri za to su uredski paket StarOffice, danas OpenOffice, te popularna kombinacija web browsera i  e­mail  klijenta  pod  nazivom  Mozilla  Firefox   odnosno  Thunderbird   (čiji  je  razvoj  započeo  nekada  čuveni  Netscape), dok su neki nastali kao rezultat inicijative raznih neprofitnih organizacija, neformalnih skupina ili  pojedinaca.  Tako  je  recimo  X  Consortium,  odnosno  X.org Foundation  razvio  spomenuto  grafičko  sučelje,  Apache Group odnosno Apache Softvare Foundation razvila sveprisutni slobodni web server Apache, koji  daleko nadmašuje one komercijalne, dok je Michael Stonebraker, softverski stručnjak poznat po tome što je još  početkom   sedamdesetih   stvorio   tada   revolucionarnu   relacijsku   bazu   podataka   (točnije   relacijski   sustav  upravljanja bazom podataka, RDBMS) pod nazivom INGRES, sredinom osamdesetih pokrenuo razvoj novog  relacijskog sustava nazvanog Postgres, koji danas poznajemo kao PostgreSQL, najbolji slobodni RDBMS koji  ne zaostaje za razvikanim i sveprisutnim Oracleom, a taj je vrlo skupo komercijalno rješenje.14 No usprkos kvantiteti, ali i kvaliteti slobodnog softvera, kao i onoga što se smatra softverom otvorenog koda,  koji je po svim svojim karakteristikama i prefomansama uglavnom ravnopravan, a  u nekima i superioran  komercijalnim   rješenjima   (premda,   kao   što   smo   već   napomenuli,   u   nekim   situacijama   mogu   iskrsnuti  uglavnom manji problemi, no toga ima i u radu sa vlasničkim softverom), a svima je dostupan tj. besplatan, te  se može bez problema skinuti s interneta i koristiti bez ikakvih ograničenja, udio slobodnog softvera na tržištu  još uvijek  je razmjerno malen.  Tako  recimo  GNU/Linux  zauzima  između 10% i 15% udjela  na  području  instaliranih operativnih sustava za desktop računala, dok microsoftovi proizvodi pokrivaju preko 80%. Što se  tiče serverskih instalacija, tu je prednost na strani GNU/Linuxa, čiji je udio veći od 50%, no to sve zajedno  ipak čini znatno manji dio tržišnog "kolača". Treba također napomenuti da je kod nas u Hrvatskoj situacija sa  slobodnim i otvorenim softverskim rješenjim još nepovoljnija nego u nekim drugim zemljama Evrope i svijeta,  gdje se  zapažaju značajni  pothvati  uvođenja informacijskih sustava  baziranih na slobodnom (GNU/Linux)  softveru u javne i državne službe, kao i u gospodarski sektor ­ od zemalja Evropske Unije tu se naročito ističu  Njemačka, Španjolska i Francuska, dok od ostalih zemalja treba spomenuti Kinu i Brazil15. Kod nas je recimo  elektroničko poslovanje s tijelima državne uprave omogućeno samo građanima i poslovnim subjektima koji se  koriste microsoftovim softverskim produktima, a u javnoj se komunikaciji s tim ustanovama mogu koristiti  samo zatvoreni tj. vlasnički formati dokumenata (radi se opet o microsoftovim formatima kao što su .xls i  .doc). Već i sama činjenica da na ovakve stvari javnost uopće ne reagira, ukazuje na zastupljenost slobodnih  odnosno otvorenih softverskih rješenja u našoj zemlji, i uopće interes (medija) za ovu problematiku.  Zašto je to tako, nije teško pogoditi. Jasno je da se iz prodaje vlasničkog softvera izvlače ekstraprofiti (inače  zasigurno najbogatiji čovjek na svijetu ne bi bio vlasnik jedne softverske korporacije), pa su zbog interesa  "svijeta   biznisa"   otpori   prema   uvođenju  slobodnih  softverskih  rješenja   često   nesavladivi,   premda  njihova  cijena, ako je uopće ima, obično uključuje samo troškove njihove implementacije i eventualno održavanja, što  je redovito za koji red veličine manje od cijene vlasničkih rješenja. Propagandna podrška vlasničkim rješenjima  je golema, dok je za slobodna nema uopće (treba samo vidjeti koliko se po informatičkim časopisima piše o  temama koje se tiču vlasničkog, a koliko o temama koje se tiču slobodnog softvera), pa uopće nije čudno da se  o slobodnom softveru u široj javnosti zna relativno malo. Uz   navedene  prednosti   slobodnog  softvera   treba   istaći   da   zatvorenost   (koda)   vlasničkih   rješenja   otvara  mogućnost   raznovrsnih   manipulacija   (financijske   ucjene,   ugrožavanje   tajnosti   podataka   i   dr.)   od   strane  kompanije koja je softver proizvela, dok s druge strane, slobodni softver zbog svoje otvorenosti i činjenice da  je   uglavnom  besplatan,   isključuje   mogućnost   manipulacije   bilo   kakve   vrste,   a   k   tomu,   stručnjacima   je  omogućeno da ga unaprijede i prilagode specifičnostima konkretne implementacije. Slične probleme stvaraju  zatvoreni formati dokumenata, odnosno datoteka drugih vrsta, koje (vlasnički) softver jednom može prestati  podržavati.   Još  jedna  važna   prednost  je  i  u   tome  što  slobodni  softver  u   daleko  manjoj  mjeri  ugrožavaju  kompjutorski virusi i ostali izvori kibernetičke opasnosti (spyware, addware, troyans i sl.), nego što je to slučaj  sa vlasničkim softverom, a razlog tomu je veća kvaliteta ovoga softvera, kao i veća briga koja se posvećuje  pitanjima sigurnosti. Također, često je puta tehnička podrška za slobodni softver znatno kvalitetnija od one  koju softverske kompanije pružaju za svoje produkte. Sve u svemu, treba naglasiti da principi na kojima se  zasniva ideja slobodnog softvera omogućavaju stvaranje znatno povoljnijeg radnog i životnog okruženja, ne  14 Popis  svih softverskih  paketa  koje  sadrži distribucija  Debian  može se  naći  na  web  stranicama  Debian  projekta (www.debian.org). Nova verzija ­ Debian 6.0 (Squeeze) izdana je početkom 2011. (nakn. op.). 15 Vlada   španjolske  pokrajine  Extremadura   za   potrebe  svoje  administracije  omogućila  je  razvoj  posebne  GNU/Linux distribucije  nazvane LinEx, dok je  kineska  Akademija  znanosti, odnosno njezin  Institut za  softverska   istraživanja,   razvila   distribuciju   pod   nazivom   Red   Flag   Linux   koja   je   prilagođena  specifičnostima   njihove  zemlje  i   koja   je  tamo  široko  rasprostranjena.   Nedavno  je  i   ruski   predsjednik  Vladimir Putin potpisao ukaz o "prijelazu Rusije na Linux" (tu se misli na njihove državne institucije). 72

samo  za   informatičke  profesionalce,  već  i  za   sve  one  koji  se  na   ovaj  ili  onaj  način  služe  informatičkim  tehnologijama (a oni danas, u ovom postindustrijskom ili informacijskom društvu čine možda i većinu), od  onog koji je stvorila koncepcija "vlasništva nad softverom", gdje je sve podređeno interesima zarade. No, ono što se  u  priči  o slobodnom i otvorenom softveru čini najvažnijim odnosi se  na  ideju  slobode, tj.  društvenu   ulogu   ovih  ideja   kao   i   pokreta   koji  te   ideje  pokušava   propagirati.   Treba   uočiti   da   strategija  "zatvaranja   koda",   odnosno   ograničavanja   pristupa   izvorima   informacija,   kao   i   uopće   nedostupnosti   i  netransparentnosti podataka  od vitalnog društvenog  interesa, protivna demokratskim standardima,  odnosno  principu "demokratizacije znanja", ali također, kako je to Stallman primijetio, i društvenim i etičkim normama,  te   da   njezine  posljedice  za   našu   budućnost   mogu   biti   dalekosežne.  Također   treba   naglasiti   da   se   ideja  slobodnog softvera zasniva na koncepciji pojma vlasništva koju je razradio veći broj društvenih reformatora  raznovrsnih  usmjerenja i  ideoloških  opredjeljenja  s  raznih  strana  svijeta,  a   koju zagovara   i  socijalni  nauk  Katoličke   crkve,   utemeljenoj  na   principima   supsidijarnosti   i   solidarnosti,   prema   kojoj  "stvari   ne   treba  smatrati samo svojim, već i zajedničkim, u smislu da se njima po mogućnosti može poslužiti svatko kome je   to potrebno". A očito je jako moguće da se jednom izrađenim softverom posluži svatko tko to želi, u bilo kojoj  prilici, posebno danas u doba sveprisutnog interneta. Recimo na kraju da u ovom današnjem vremenu koje karakterizira potraga za novim modelima ekonomskih i  društvenih odnosa (jer su stari očito potrošeni), ideje pokreta za slobodni softver ­ koji možemo shvatiti i u  širem smislu, pa govoriti o pokretu za slobodne informacije i intelektualne slobode uopće ­ mogu predstavljati  bitan  doprinos  i  dati  značajan  impuls  promjenama  na  bolje.  Pritom,  dakako,  treba   biti  svjestan  i  vlastite  odgovornosti za njihovu realizaciju, jer se promjene o kojima je ovdje riječ mogu dešavati i u našem vlastitom  radnom i životnom okruženju, a mogu započeti i od softvera koji koristimo na svom vlastitom računalu.

Zagreb, 2009/2010.

73

KAKO SE RJEŠAVAJU MATEMATIČKI ZADACI

"Matematička  ljepota   može   se  definirati   na   isti   način   kao   i   ljepota   u   umjetnosti,   samo   što   je   oni   koji   proučavaju matematiku obično bez teškoća uočavaju." (Paul Dirac) S vremena na vrijeme u našim se medijima nešto više pozornosti posveti inače neopravdano zapostavljenoj  temi  prirodnih  znanosti,  matematike i  fizike  posebice, pa   se onda priča  o  njihovoj važnosti  i  značenju  za  funkcioniranje  i  napredak  našega  društva.   Nekada  se  možda  čak  može  govoriti  i  o  malim  propagandnim  kampanjama koje ti mediji pokreću. Doduše, obično se ova tema spominje u vezi "stanja na tržištu rada"  odnosno problema nezaposlenosti koji se ovdje kod nas poteže otkad je svijeta i vijeka i nikako se, usprkos  tolikim naporima onih odgovornih i neodgovornih ne uspijeva riješiti, premda ova problematika ima veze i s  nekim drugim, zasigurno još i gorim stvarima. Uglavnom, kažu neki novinari, djecu bi trebalo potaknuti da se  matematikom i fizikom bave što više, jer je s takvim je znanjima, navodno, lakše naći posao, a neki su od tih  poslova dobro i plaćeni. Pošto i sam smatram potrebnim propagirati i popularizirati prirodne znanosti, napose  matematiku i fiziku (premda ne na takav način), prihvatio sam se pisanja ovoga teksta kako bih njime dao i  neki svoj doprinos, ne samo jednoj od "propagandnih kampanja" nego i stanovitoj demistifikaciji (recimo to  tako) ove teme. Napominjem da ću se u ovom tekstu zadržati samo na matematičkom području. Vjerojatno   nije   potrebno   naglašavati   da   su   matematički   problemi   dio   čovjekove   svakodnevice   i   da   ih  susrećemo takoreći na svakom koraku. Primjerice, dovoljno je otići u trgovinu, odnosno trgovački centar da bi  ti se, odmah na ulazu, postavio problem "minimalne putanje" kojom ćeš obići sve police s (potrebnom) robom  u najkraćem mogućem vremenu ili, dok guraš kolica duž te minimalne putanje, problem "trodimenzionalnog  skladišta" tj. preslagivanja robe koja se stalno trpa u kolica, tako da zauzme najmanji mogući volumen ili, kad  konačno stigneš na blagajnu, onaj klasični problem  "razmjene novčanica",  koji u  jednoj svojoj formulaciji  može glasiti i ovako ­ Na koje se sve načine može platiti cijena c kupljene robe ako u novčaniku imaš nl5  kovanica od 5 lipa, nl10 kovanica od 10 lipa, nl20 kovanica od 20 lipa, nl50 kovanica od 50 lipa, nk1 kovanica od  1 kune, nk2 kovanica od 2 kune, nk5 kovanica od 5 kuna, nn5 (papirnatih) novčanica 5 kuna, nn10 novčanica 10  kuna, nn20 novčanica 20 kuna, nn50 novčanica 50 kuna, nn100 novčanica 100 kuna, nn200 novčanica 200 kuna, nn500  novčanica 500 kuna, i nn1000 novčanica 1000 kuna, te je li to u danom slučaju moguće ili nije. Zamislite samo  kako je kompliciran život čovjeka koji ne podnosi "kartice". U nekom drugom okruženju čovjeku se postavljaju  problemi neke druge vrste kao recimo oni (možda nešto manje poznati) s guskama na imanju mojih roditelja16,  odnosno drugi matematički problemi o kojima sam pisao u priči o seoskoj matematici. Maloj i velikoj djeci  koja   se  vole  igrati   prirodno  se   postavljaju  problemi  poput   onoga   sa   slagalicom  ili  šahovskom  igrom  na  möbiusovoj vrpci o kojima sam pisao u drugim svojim pričama. S matematičkim problemima čovjek se može  susresti i na raznim testovima ili ispitima u školi odnosno na faksu i to je svakako najgori način susreta kojega  svakako treba izbjegavati. U takvim bi slučajevima možda najbolje bilo reći da ti ne pada na pamet da sjediš  tu sat ili dva ili možda čak i više i baviš se nekim tuđim problemima (jer su ti tvoji vlastiti sasvim dovoljni) ili  jednostavno da zadatak nije dobro formuliran što je u dosta slučajeva i točno, premda to rijetko pomaže, s  obzirom da većina nastavnika, profesora, asistenata slabo uvažava ovakve argumente. Ne treba prema njima  biti previše strog ­ oni svoj nezahvalni posao rade zato da bi prehranili obitelj. Mnogi se matematički zadaci mogu dakle riješiti po obrascu ­ Šta me briga, imam pametnijeg posla. Neki će  doduše reći da to uopće nije neko rješenje, no ako me ta stvar ni malo ne brine niti tangira onda za mene to je.  No, postoje zadaci preko kojih ne možeš prijeći samo tako. Recimo, na zadatak koji ću u ovom tekstu iznijeti  kao  primjer,  naišao  sam  pri   programiranju  jedne  aplikacije  koja  je  nekim  ljudima  vrlo  potrebna,   a   koju  smatram bitnom i zbog toga što bi trebala poslužiti za neke "više ciljeve". Mogao se taj zadatak doduše i  izbjeći, no meni se nije dalo puno petljati; uostalom više mi se sviđaju takvi matematički nego čisto tehnički ili  recimo to tako programerski poslovi. I što sad, kad se nađeš pred matematičkim zadatkom koji treba riješiti pod svaku cijenu? Marljiv i pametan  čovjek zašiljit će olovku, skupiti dostupnu literaturu, prirediti veću količinu papira za pisanje, isprazniti svoj  koš za smeće, upaliti digitron i hrabro se upustiti u borbu s elementima. Za takve je vjerojatno da će na kraju  stvar i riješiti, uredno uokviriti rezultat zaokružen na dvije ili tri decimale, odahnuti i pomisliti, barem na  trenutak ­ The rest is history. 16 Zainteresirane upućujemo na web stranicu http://free­zg.t­com.hr/little_lion/zanimljivosti.htm 74

No, što ako je čovjek lijen ili glup ili i jedno i drugo? Tada se stvari prilično kompliciraju. Kako sam već  objasnio u Priči o slagalici, takvi jednostavno mogu pričekati da im sine kakva zgodna ideja. Ta je metoda  nekad prilično efikasna ­ bez ikakvog rada i truda problem se riješi sam od sebe. Treba reći da je barem u ovoj  stvari zaista  moguće ostvariti san svih lijenčina ­ da ti pečena kokoš padne s grane. (Inače, kad je već o  lijenosti riječ, ne treba zaboraviti da je lijenost najbolja od svih mana, kao što je štedljivost najgora od svih  vrlina.) No, treba reći i to da je ova metoda vrlo nepouzdana, i da je nekad potrebno čekati i mjesecima, ili  godinama, u nekim slučajevima čak i desetljećima da bi se nešto riješilo. A moguće je da se zadatak nikada ni  ne riješi. Ako čovjek ima vremena, i ako sve to skupa uopće nije bitno ­ onda OK, no, ako, kao u mom  konkretnom slučaju to baš tako i nije, onda treba posegnuti za drugim metodama. Možeš se recimo potruditi da zadatak umjesto tebe riješi netko netko drugi. U ovom je slučaju jako zgodno biti  profesor  ili  asistent  na   nekom  prirodoslovnom  ili  tehničkom  fakultetu  ili  barem  profesor   u   nekoj  (boljoj)  srednjoj školi. Takvi uvijek mogu svoj zadatak postaviti učenicima ili studentima, na nekom testu, kolokviju ili  ispitu i nadati se pozitivnom ishodu, jer se uvijek u većoj grupi ljudi nađu i oni pametni i marljivi. To što će  vas učenici ili studenti suditi strogo ­ nema veze ­ u pitanju su ipak viši ciljevi. Uostalom, oni koji zadatak  riješe sigurno će biti nagrađeni nekom malo boljom ocjenom. No, ako (više) nisi ni srednjoškolski profesor, onda stvar već postaje neugodna. Imaš doduše u vidu neke  prijatelje za koje znaš da bi  mogli  pomoći, ali ne možeš  ih gnjaviti samo tako.  Zadatak je tada potrebno  formulirati na neki zgodan način da bi se ljude zainteresiralo. I tako sam se ipak morao potruditi barem oko  formulacije. Na kraju je ispalo ovo: Već u prvom razredu osnovne škole đaci nauče "standardni" algoritam za oduzimanje dvaju prirodnih brojeva - brojevi se napišu jedan ispod drugog, tako da odgovarajuće znamenke stoje jedna ispod druge, podvuče se crta i onda se oduzima - od zadnje znamenke prvog broja (minuenda) oduzme se zadnja znamenka drugog (suptrahenda), zatim od predzadnje znamenke prvog predzadnja znamenka drugog itd. dok ne dođemo do prve znamenke. Rezultate tog oduzimanja pišemo ispod podvučene crte i sve tako ispisane znamenke zajedno, gledane slijeva nadesno, čine razliku gornja dva broja. Primijetimo da ovaj postupak funkcionira samo ako je minuend (broj koji smo zapisali gore, od kojeg se oduzima) veći od suptrahenda (broja koji smo zapisali ispod njega, koji se oduzima). No, što ćemo dobiti ako spomenuti algoritam primijenimo u slučaju kada je minuend manji od suptrahenda, tj. kad je broj koji je zapisan gore manji od onoga koji je zapisan ispod njega? Razmotrimo sada taj slučaj (zgodno je da na papiru konkretno pokušate izračunati jedan takav primjer) i pritom označimo minuend u tom računu sa m, a suptrahend sa n, gdje je kako smo rekli n > m. Ako pokušamo oduzeti n od m koristeći spomenuti algoritam primjećujemo da ćemo (ispod podvučene crte) dobiti "broj" s beskonačno mnogo znamenki oblika ...9...9r k rk - 1 ... r1 r0 - devetke i rl -ovi su znamenke tog broja gdje indeks l znamenke rl označava njezino decimalno mjesto. Pretpostavimo da je rk prva znamenka ovako definiranog "broja" gledano slijeva koja je različita od 9. Prirodni broj koji definiraju rk i znamenke koje joj stoje zdesna (zadnjih k + 1 znamenki onog "broja") označimo s R (R je dakle broj koji nastaje brisanjem beskonačnog niza devetki ispred rk ). Dokažite da je n - m = 10k + 1 - R. Poslao sam taj tekst na par e­mail adresa i čekao neko vrijeme. Dani su prolazili, no odgovora nije bilo. To me  čudilo ­ Pa ti su ljudi nekad bili matematičarski fanatici. Kako to da ih zadatak ne zanima? Možda sam ih  trebao malo potaći ­ Hajde da vidimo jeste li još uvijek tako dobri kao što ste nekad bili. Neke sam kasnije i  pitao što je s tim. No njihovog odgovora nije bilo ni tada, a nema ga ni do dan danas, a prošlo je više od  godinu dana. Nije li to malo čudno? Zaista, gdje su ti marljivi i pametni? Tko zna, možda se ljudi vremenom  pokvare. Pa i sam sam se uostalom pokvario. Ili zadatak ipak nisam dobro formulirao? Zvuči li to uistinu  previše glupo? Ili je zadatak previše trivijalan? No što je, tu je idemo dalje. Sljedeća je metoda pogledati ima li kakvih rješenja na Internetu. Moram priznati  da mi je muka tražiti takve stvari, odnosno na Internetu tražiti bilo što. Kakav je to kaos. Ima doduše siteova  na kojima su sadržaji prilično lijepo uređeni, no sve je to daleko od (onog globalnog) uređenja koje bi čovjek  očekivao. I tako, ako nisi baš jako uporan i ako ti veza prema Internetu baš i nije neka naročita, i ako baš  nemaš neke sreće, brzo odustaneš.  Čovjek bi zatim mogao pokušati prelistati neke knjige ili stare brojeve Matematičkog lista, no već te i sam  pogled na sve te papiruse posve obeshrabri. Tko bi sve to listao i gledao, pa to bi trajalo danima. A usput bi se  i ugušio u prašini. Uostalom, možda neki tuđi dokaz uopće ne bi ni uspio shvatiti. Na koncu ti ne preostaje ništa drugo nego pokušati učiniti nešto sa samim zadatkom. Često je puta zgodno  najprije pogoditi rješenje, pa ga onda izvesti, odnosno dokazati nekakvim koracima unazad. To je ono staro i  dobro matematičarsko pravilo da se zadatak puno lakše rješava kad mu je rješenje poznato, čiji analogon u  informatici kaže kako se program puno lakše debugira ako radi dobro. Navedeni zadatak zapravo i jest primjer  jednog pogođenog rješenja, no ovdje mi u prvi mah nije pošlo za rukom pronaći neki relativno strog dokaz  75

onoga što se tu tvrdi (jer nije baš očigledno da 10k + 1 + n ­ m odgovara definiciji broja R, osim za slučaj 10k + 1  >   m,  što  ne  mora   biti  ispunjeno).  U  zadacima  u   kojima  figuriraju   prirodni  brojevi  često  puta   pomogne  matematička indukcija, no ta stvar ovdje, koliko mi se čini baš i ne pali, odnosno nije ju baš trivijalno provesti.  I neke druge matematičke metode ovdje su se pokazale beskorisnima.  Konačno sam odlučio provjeriti svoju tvrdnju na konkretnim primjerima. U nekim je problemima konačne  matematike moguće čak "pješice" provjeriti sve slučajeve koji se mogu pojaviti. U ovom zadatku to dakako  nije  moguće,  no,  već  i  provjera   na   par   primjera  daje  čovjeku  neku  sigurnost.   Recimo  za   n  =   7,   m  =   4  oduzimanjem prema onom algoritmu dobivamo k = 0 i R = 7 i zaista je 7 ­ 4 = 10 ­ 7. Ne možeš, jasno biti  siguran potpuno, no sad si barem sigurniji nego prije. I tako sam se, nakon par provjera koje su potvrđivale moju hipotezu, odlučio na krajnji korak ­ iskoristiti tu  formulu u programu gdje mi je zapravo i trebala i onda čekati što će reći korisnici. Ako budu šutjeli znači da  je to OK, a ako se budu bunili znači da nije. Premda sve to nije baš tako jednostavno, jer u programu može biti  i grešaka neke druge vrste zbog kojih neće raditi kako treba.  Uglavnom, program sam pustio u opticaj, i korisnik (zasad nažalost samo jedan jedini) se zbilja bunio, ali  zbog nekih drugih stvari. Bilo je doduše i nekih pogrešnih izračuna, no problem nije bio u onoj formuli. A  najveće  su   zamjerke  dakako  bile  ­   zašto   nema   ikonice  na   desktopu,   zašto   je  pokretanje  programa   tako  komplicirano, zašto se ne radi o GUI aplikaciji nego o character modu (pa nećemo valjda danas, na početku  21. stoljeća raditi u tim ružnim crnim prozorima ili čak na konzoli), itd. Tako je to u svijetu gdje ipak vlada  Microsoft i njegove ikonice. Trebat će još puno vremena da stvari napokon dođu na svoje mjesto. Vjerojatno je i slaba rasprostranjenost Linuxa uzrok tome što se dotični program previše ne koristi. Zbog toga  se   baš   ne  može  reći   da   je  zaista   testiran   kako   treba,   no   u   svakom  slučaju   moja   hipoteza,   premda   još  nedokazana,   nije  bila   niti  oborena.   Nije  baš   lijepo  živjeti  u   neizvjesnosti,   no  čovjek  se  i   na   to   navikne.  Uostalom nije li nam neizvjesnost jedino izvjesna? Na kraju sam ipak odlučio dokazati onu formulu, da barem u ovoj priči ne bi ispalo da sam lijen i glup.  Zašiljio sam olovku, skupio dostupnu literaturu, priredio veću količinu papira za pisanje, ispraznio svoj koš za  smeće (digitron mi ovdje ne treba) i hrabro se suočio s problemom.  Napomena za urednika ­ Sada imamo dvije alternative za dovršetak teksta navedene pod (a) i (b): a)   Rezultat   ovoga   rada,   odnosno   dokaz   izraza   navedenog   u   našem   zadatku,   može   se   pronaći   na   već  spomenutoj web stranici http://free­zg.t­com.hr/little_lion/zanimljivosti.htm b) Evo rezultata: Napišimo brojeve n, m u obliku m = mi*10i + mi - 1*10i - 1 + ... + m1*101 + m0*100 n = nj*10j + nj - 1*10j - 1 + ... + n1*101 + n0*100 gdje je nj > 0, mi > 0 i, kako smo rekli, n > m, pa je dakle j ≥ i. "Broj" sa beskonačno mnogo znamenki koji smo dobili primjenom opisanog algoritma na m i n označimo sa R∞ i formalno ga zapišimo u obliku beskonačne sume R∞ = ... + rl + 1*10l + 1 + rl *10l + rl - 1*10l - 1 + ... + r1*101 + r0*100 gdje je rl = 9 za l>k. Označimo s R 0 broj koji definira zadnjih i + 1 znamenki u R∞ , tj. R0 = ri*10i + ri - 1*10i - 1 + ... + r1*101 + r0*100 . Neka je također n a = nj*10j + nj - 1*10j - 1 + ... + n i + 1*10i + 1 i n b = ni*10i + ni - 1*10i - 1 + ... + n0*100. Jasno je da je n = n a+ n b . Pretpostavimo da je m > n b . U tom je slučaju j > i i vrijedi R0 = m - n b . Sada se R∞ po definiciji može napisati u obliku R∞ = ... + 9*10j + 2 + 9*10j + 1 + (9 - nj )*10j + (9 - nj - 1 )*10j - 1 + ... (9 - ni + 2 )*10i + 2 + (10 - ni + 1 )*10i + 1 + m - n b Ako je j > i + 1 član uz 10j ne može biti jednak 9 jer je nj > 0, pa je k = j, a R je oblika R = (9 - nj )*10j + (9 - n j - 1 )*10j - 1 + ... (9 - ni + 2 )*10i + 2 + (10 - ni + 1 )*10i + 1 + m - n b odnosno prema definiciji n a oblika R = 9*10k + 9*10k - 1 + ... + 9*10i + 2 + 10i + 2 - n a + m - n b Sada je 9*10i + 2 + 10i + 2 = 10i + 3 , pa onda možemo nastaviti sa zbrajanjem - 9*10i + 2 + 10i + 2 = 10i + 3 , sve dok ne dođemo do sume u kojoj figurira prvi član gornjeg izraza tj. do 9*10k + 10k = 10k + 1 . Prema tome na kraju dobivamo R = 10k + 1 + m - n a - n b = 10k + 1 + m - n što je i trebalo dokazati. Ako je j = i + 1, tada se u slučaju ni + 1 = 1 u izrazu za R∞ pojavljuje devetka uz 10i + 1 pa je k = i. Prema tome je R = m - n b = m - (n - n a) = 10i + 1 + m - n, jer je n a = 10i +1 , pa zbog i = k ponovno vrijedi 76

R = 10k + 1 + m - n Ako je ni + 1 > 1 tada je k = i + 1, pa iz izraza za R∞ slijedi R = 10i + 2 + m - n a - n b = 10k + 1 + m - n Što dokazuje našu tvrdnju za slučaj m > n b . Ako je m < n b , vrijedi j ≥ i, a R0 se može napisati u obliku R0 = 10i + 1 + m - n b . Ostale znamenke u R∞ lako nalazimo iz definicije tog broja, pa vrijedi R∞ = ... + 9*10j + 2 + 9*10j + 1 + (9 - nj )*10j + (9 - nj - 1 )*10j - 1 + ... + (9 - ni + 2 )*10i + 2 + (9 - ni + 1 )*10i + 1 + 10i + 1 + m-nb što odgovara formuli R∞ u slučaju m > n b , pa vrijedi isto razmatranje kao i gore. Ostaje nam dakle samo da razmotrimo slučaj j = i. Pošto je ni > 0, mi > 0, nemoguće je da bude mi - ni = 9, pa je k = i. Sada je, jasno R = R0 , pa pošto je po definiciji n = n b vrijedi R = 10i + 1 + m - n b = 10k + 1 + m - n što sve zajedno dokazuje traženu formulu. Primijetimo da ta formula vrijedi i za slučaj kad primjenom spomenutog algoritma dobijemo broj koji se sastoji od beskonačno mnogo devetki - npr. pri oduzimanju 0 - 1 - u tom slučaju možemo uzeti da je k = -1, a R da je ništa, pa zaista vrijedi 1 - 0 = 10-1 + 1 - ništa = 1 Primjetimo također skup "brojeva" s beskonačno mnogo znamenki oblika ...9...9r k rk - 1 ... r0 - označimo taj skup sa B - na neki način odgovara skupu negativnih cijelih brojeva, točnije da se na skup N U {0} U B zajedno s operacijom zbrajanja (+) definiranom "standardnim" algoritmom za zbrajnje (onim kad sumande napišemo jedan ispod drugog pa onda podvučemo crtu i zbrajamo znamenku po znamenku) čini komutativnu grupu izomorfnu grupi (Z, +). Čitatelj za zadaću može definirati operaciju množenja na N U {0} U B tako da skup (N U {0} U B, +, *) čini komutativni prsten s jedinicom koji odgovara (Z, +, *). Čitatelj također može formulirati pravilo prema kojem se transformiraju znamenke broja iz B pri djelovanju izomorfizma grupa (N U {0} U B, +) -> (Z, +).

Zagreb, svibanj 2006.

77

O NEKIM POVIJESNIM TEMAMA

Konac  proteklog  ljeta  na  hrvatskoj  je  medijskoj  pozornici  aktualizirao  naša   već  poslovična  natezanja  oko  vlastite novije povijesti, odnosno oko podizanja i rušenja spomenika zločincima svih vrsta i boja koji su tokom  prošlog   stoljeća   harali   ovim   našim   prostorima   (neposredan   povod   bilo   je   postavljanje   spomen­ploče  Pavelićevom ministru i jednom od ideologa ustaškog pokreta dr. Mili Budaku u njegovom rodnom Svetom  Roku). A s obzirom da je tema vrlo opsežna i ozbiljna i da je treba zahvatiti analitički, s raznih aspekata,  uzimajući u obzir mirijade povijesnih okolnosti, na nju su potrošene bezbrojne informativne minute odnosno  tone tiskarskog crnila. Uostalom, kojim bi se drugim temama, uz pitanja aktualne turističke sezone, u ljetnoj  političkoj bonaci bavili naši mediji? Zar stvarnim životnim problemima hrvatskih građana i društva u cjelini?  Pa takvim se stvarima, naravno, ne bavi nitko na svijetu. Svoj prilog ovom sveobuhvatnom, dubokoumnom promišljanju svojim je člankom objavljenim u vjesnikovoj  rubrici Stajališta 13.09.2004. dao i g. Tihomir Rajčić, profesor povijesti iz Splita, i to na nešto suptilniji način  i s ozbiljnijim pretenzijama nego je to uobičajeno, tako da mi se taj članak učinio vrlo indikativnim i vrijednim  komentara. Premda me i sama priča oko spomenika donekle osobno tangira, s obzirom ipak nisam apsolutno  ravnodušan prema činjenici da je spomenik "žrtvama fašističkog terora" među kojima je bio i moj pradjed, u  mom rodnom Slavonskom Brodu već početkom devedesetih odletio u zrak, ipak bih se radije pozabavio nekim  spornim tvrdnjama iznesenim u članku, kao i paušalnim ocjenama jednog burnog razdoblja evropske i svjetske  povijesti koje bi autor, kao profesor povijesti, dakle čovjek koji mladim generacijama pokušava prikazati i  rastumačiti  povijesna   događanja   trebao   izbjegavati.   Uostalom,  "aktualni  trenutak"   hrvatskog  društva   nije  takav da bi za normalnog čovjeka bilo oportuno baviti se političkim pitanjima; posve je izvjesno da je uvijek  tako bilo, a vrlo vjerojatno da će uvijek tako i biti. No ukazivati i upozoravati na povijesnu istinu odnosno  istinu uopće, nešto je sasvim drugo. Nejasno je jesu li tvrdnje iznesene u članku sukladne stavu oficijelne hrvatske historiografije prema ključnim  događajima 20. stoljeća koji su presudno odredili suvremenu povijest našeg naroda. Ako jesu, onda to znači da  ta   historiografija   ne   poznaje   svoj   vlastiti   predmet.   Ako   nisu   onda   one   svjedoče   o   stanju   u   hrvatskom  obrazovnom sustavu čiji su akteri slobodni da, ne samo svojim učenicima i studentima, već i hrvatskoj javnosti  uopće,  serviraju  svakojake  voluntarističke  i  relativizirane  povijesne  vizije,  prilagođene  njihovom  osobnom  sustavu vrijednosti ili svjetonazoru. Stvari dakle i u jednom i u drugom slučaju ne stoje dobro. No čini mi se  da je od svega gora činjenica da demonstrirano nerazumijevanje povijesti od strane naše intelektualne odnosno  pseudointelektualne  "elite"  proizlazi   iz   njihovog  esencijalnog  nerazumijevanja   života   (prošlog,   sadašnjeg,  budućeg) i njihove sljedstvene nesposobnosti da žive u istini. A još je gora žalosna praksa da oni tu svoju  nesposobnost prenose na mlade generacije. No,   pogledajmo  Rajčićev  članak  pod  naslovom  "Kako  europski  bezbolno  "demontirati"  Josipa   Broza".   U  sporu o kojemu je ovdje riječ, autor nastoji ostati prividno neutralan i jednostavno se poziva na "viši autoritet".  On tako tvrdi da "... europska iskustva nude rješenja za bezbolno "demontiranje" kulta svih onih koji su na  tragu radikalnog filozofa Karla Marxa odbacivali vrijednosti demokracije zapadnoeuropskog tipa, zauzimajući  se za nasilno ostvarenje "diktature proletarijata"". Tu je "riječ o spoznajama klasika sociologije Maxa Webera,  koji je, kao suvremenik, analizirao marksiste­komuniste i revolucionarne pokrete koje su oni diljem Europe  pokušali organizirati iza 1918". Zatim se iznosi nekoliko Weberovih opaski na zadanu temu, da bi se pri kraju  zaključilo da je "... odbjegli austro­ugarski vojnik Josip Broz svoj mentalni sklop izgradio upravo u takvu  okružju", dakle okružju revolucionarnih pokreta pri kraju i nakon Prvog svjetskog rata, pa da se "i na njega se  može  primijeniti  Weberova   "dijagnoza"".   A  evo  kako   glasi   ova   "dijagnoza"   (citiram):  "Slijedeći  općeniti  komunistički   obrazac,   on   je   apsolutnu   pravdu   htio   postići   sredstvima   sile.   Zbog   toga   se,   kao   i   ostali  komunistički lideri, ubrzo prestao razlikovati od bilo kojeg moćnika u starom režimu, koji je nastojao srušiti.  Na vlasti se održavao zahvaljujući "crvenoj gardi, doušnicima, agitatorima" tj. zahvaljujući uhodanom aparatu  prisile i propagande koji je cijele naraštaje hrvatskih građana pokušao pretvoriti u sljedbenike Karla Marxa."  Ovakva (u principu ispravna) dijagnoza navodi Rajčića da na koncu svoga teksta postavi sljedeće "retoričko  pitanje" ­ "... jesu li Hrvatskoj u dvadeset i prvom stoljeću potrebni spomenici koji bi slavili nasilje, diktaturu i  odbacivanje vrijednosti demokracije zapadnoeuropskog tipa? I je li možda pametnije, prema uzoru na Mađare,  Broza, Pavelića i sve slične smjestiti u muzej "crveno­crnih" totalitarizama?" Autor   se   dakle   bavi   onima   "koji   su   na   tragu   radikalnog   filozofa   Karla   Marxa   odbacivali   vrijednosti  demokracije zapadnoeuropskog tipa, zauzimajući se za nasilno ostvarenje "diktature proletarijata"", i na njih  primjenjuje  Weberove  ocjene  o  ruskim  revolucionarima   koji  su   izveli  Oktobarski   prevrat.   Prvi   Weberov  78

zaključak  koji  se  citira   jest  da   je  tu  bila  riječ  "o  vojnoj  diktaturi  koju  nisu,  kako  je  to  običaj  u   ljudskoj  povijesti, organizirali generali nego kaplari odbjegli s bojišta Prvog svjetskog rata".  Jesu li u Oktobarskoj revoluciji dominantnu ulogu uistinu odigrali odbjegli kaplari nije mi poznato, no to i nije  bitno.  Mislim  da  je  bitno  naglasiti  da  su  po  logici  stvari  vlast preuzeli  oni  koji  su  pobunjenim  narodnim  masama obećali ono što im je u onom trenutku bilo najpotrebnije ­ mir, zemlja i drugačija vlast. A nezgodu s  kaplarima koji su učinili ono što obično čine generali nije teško objasniti ­ generali su previše bili zaokupljeni  organiziranjem pokolja (tri)desetak milijuna ljudi širom Evrope.  Koliko je meni poznato spomenuti su se "kaplari" uistinu i trudili da taj pokolj prestane. Iz teksta je nejasno da  li  tvrdnju da su  vođe Oktobarske revolucije "umjesto nesavršena mira uvijek radije  odabirali još nekoliko  godina rata" izriče Rajčić ili Weber, no činjenice govore da ta tvrdnja ne stoji. Kao prvo, vođe revolucije,  Lenjin   i   Trocki   autori   su   i   potpisnici   Zimmerwaldskog   manifesta   iz   1915.   godine,   jedne   od   rijetkih  proklamacija toga vremena koja je "pozvala evropske narode da se probude iz svoje opijenosti šovinizmom i  okončaju pokolj". Nadalje, sovjetska je vlada odmah po preuzimanju vlasti objavila Dekret o miru kojim se  "vlade zaraćenih zemalja pozivaju da najhitnije sklope pravedan mir bez anksija i kontribucija", te iznijela u  javnost sve tajne sporazume sklopljene među svojim bivšim saveznicima. U tom je smislu inicirala pregovore o  prekidu   neprijateljstava   između   Sovjetske   Rusije   i   Centralnih   sila   koji   su   završili   potpisivanjem  Brest­ Litovskog mirovnog sporazuma. Istina je da su snage Crvene armije u nekoliko navrata tokom Građanskog  rata   pokušale  "izvesti"  revoluciju  u   susjedne  zemlje.  Primjeri  za   to  su   pohod  na   Poljsku   koji  je  završio  porazom  armija  Tuhačevskog  kod  Varšave  i  intervencija  protiv  menjševičke  vlade  u   Gruziji,  no  tu  treba  naglasiti da je "neodgovorni avanturist Lav Trocki" bio protiv tih avantura (premda u slučaju Poljske više iz  vojnih nego političkih razloga). To što se rat u Rusiji produžio do 1921. rezultat je vojne intervencije snaga  Antante  i  unutrašnje  reakcije  koji  su  pokušali  srušiti  novouspostavljenu  sovjetsku  vlast.   Uostalom,  nije  li  logično zaključiti da će rat radije izabrati dvorska kamarila koja ga na svojoj koži uopće i ne osjeti nego  kaplari koji na frontu ginu gotovo jednako kao i vojnici kojima zapovijedaju. Autor   nadalje   navodi   kako   je   rezultat   djelatnosti   aktera   Oktobarske   revolucije   Weber   opisao   kao  "zadovoljavanje  mržnje,   osvetoljubivosti,   a   prije  svega   srdžbe   i   potrebe  za   pseudoetičkim  potvrđivanjem  vlastitog  prava,   dakle  potrebu  za   klevetanjem  i  optuživanjem  protivnika  za   krivovjerje"  što  je  dovelo  do  "beskrajnog perpetuiranja nasilja i diktature". Na ovu tvrdnju kao prvo treba reći da ona donekle stoji u smislu  općenitih prilika u revolucionarnoj Rusiji, ali da takav rezultat nije bio stvar namjere. Mržnja, srdžba, osveta  opća   su   mjesta   ljudske  psihologije,   pa   prema   tome  i   ljudske  povijesti   uopće,   posebice  povijesti   velikih  društvenih preokreta. Dobro, možda se ta mržnja rijetko kad ispoljavala tako drastično, no nisu li prilike u  Rusiji 1917. također bile rijetko drastične? A što se tiče "beskrajnog perpetuiranja nasilja i diktature", ono se,  u skladu s povijesnim činjenicama, ne može pripisati ni Lenjinu koji je umro 1924, ni Trockom koji je politički  onemogućen   1925,   a   ni   boljševičkom   Centralnom   komitetu   iz   1917.   (izuzimajući   Staljina),   ako   je   o  organizatorima Oktobarske revolucije riječ, s obzirom da je već do 1936. taj Centralni komitet bio u cijelosti  likvidiran (i to fizički uz izuzetak Trockog koji se na onom svijetu našao četiri godine kasnije). Autor također navodi Weberovo zapažanje da su se "oni (boljševici) udružili sa seljacima gladnima zemlje i  naviklima na agrarni komunizam ili su vojnici zahvaljujući  svom oružju nasilno zauzeli sela i tamo uveli  namete, a tko im se suprotstavljao, toga bi ustrijelili". Ova nespretno formulirana rečenica očito aludira na  dvije stvari ­ na agrarnu reformu s jedne i rekvizicije koje su po selima provodili pripadnici "boljševičkih  odreda" s druge strane. Što se agrarne reforme tiče ona je bila jedan posve logičan korak u zemlji koja je sve  do tada bila de facto feudalna, s obzirom da je od formalnog ukidanja feudalnih odnosa u Rusiji 1861. bilo  kakav ozbiljniji oblik takve reforme izostao. Uostalom, agrarna je reforma u to je vrijeme bila provođena i u  mnogim drugim evropskim zemljama. Što se pak tiče rekvizicija treba reći da se radi o žalosnoj praksi jednog  vremena koja je možda neke spasila od gladi, a neke sigurno otjerala u smrt. No nejasno je na koji bi to način  ta stvar bila vezana uz ličnost J. B. Tita i na koji bi način uopće citirane "spoznaje" Maxa Webera mogle  pomoći  u  demontiranju  kulta  njegove  ličnosti.  To   da  su   komunisti  "proklamirajući  borbu   protiv  socijalne  nepravde,   zajahali   neman  društvenog  nasilja   i   diktature   te   uz   pomoć  nje  vladali"   znamo  i   prije  čitanja  Weberovih  djela.   Uostalom  Weber  je  živio  u   Njemačkoj,  umro  je  1920   pa   mi  se  čini  da   ma  koliko  bio  genijalan i vidovit o komunizmu nije mogao znati toliko koliko znaju oni koji su se u tom "sistemu" rodili i  živjeli. Mišljenja sam da se kult Titove ličnosti može demontirati jedino iznošenjem na vidjelo istine o njemu samom  kao i o povijesnom razdoblju u kojemu je živio i vladao (što je uostalom i posao povjesničara), a ne kao što to  čini g. Rajčić na osnovi nebuloznih citata, koji ne samo da ne nude nikakve recepte, nego izvučeni iz svog  konteksta gube svaki smisao. Na kraju bih još želio upozoriti na dvije stvari. Kao prvo, iz teksta se stječe dojam da autor ima nešto protiv  Titovog "mentalnog sklopa odbjeglog austro­ugarskog vojnika". Pa što fali tom mentalnom sklopu? Nije li to  jedini   normalni   mentalni   sklop   u   vremenu   sveopćeg   pokolja   inspiriranog   interesima   šačice   ništarija   po  evropskim prijestolnicama, nešto što se jedino, na sasvim konkretan način, protivi mentalitetu zločinca koji  79

puca na čovjeka samo zato što nosi drugačiju uniformu (da se razumijemo, Titov mentalni sklop iz nekih  kasnijih vremena sasvim je deseta priča). Druga su stvar "vrijednosti demokracije zapadnoevropskog tipa".  Meni se čini da te vrijednosti nisu tako apsolutne i neupitne kao što to autor podrazumijeva. Mnoge se od njih  uostalom mogu smatrati vrijednostima jedino onda kad stoje pod znakom pitanja, a autor te upitnike očito  briše. I ne bi to bilo nešto strašno da se sličnom rabotom nisu bavili i ne bave mnogi od aktera svjetske, a i  domaće političke scene koji su sebe u javnosti reklamirali i reklamiraju kao njihove najveće zaštitnike. Stoga,  uzimajući u obzir neizbježne integracijske i globalizacijske tokove želim upozoriti da pri projektiranju Muzeja  totalitarizama treba predvidjeti dovoljno velik prostor, da bi svi oni jednom u budućnosti tamo mogli naći  svoje zasluženo mjesto. Ako te budućnosti uopće bude.

Zagreb, rujan 2004.

80

KAKO SAM PRESTAO GLEDATI TELEVIZIJU

Premda će možda mnogi od onih koji ovo čitaju reći da je to što činim glupost, ipak sam odlučio izvesti jedan  mali eksperiment ­ svoj sam televizijski prijemnik poklonio roditeljima i odjavio ga kod nadležne službe. Živim  tako već gotovo pola godine i mogu reći da da mi ta kutija uopće ne nedostaje. Imam više vremena za neke  korisnije   stvari   od   onog   najčešće   bespredmetnog   buljenja   u   fluorescentni   zaslon   i   ranije   idem   spavati.  Uostalom, ni prije nisam puno gledao televizijski program. A čovjek se, barem po mome mišljenju, sasvim  dobro može informirati i iz novina ili preko Interneta, neki dobar film (ako toga više uopće ima) može se  vidjeti i u kinu ili kod prijatelja, sport me ne zanima, a zabave i tako ima napretek. Nisam to učinio samo u svrhu psihološkog eksperimenta, da bih proučio kako ta vrsta apstinencije utječe na  ljudsko ponašanje ili zbog nekakve duhovne vježbe. Moram priznati da me puno toga što sam vidio na malom  ekranu (a pratio sam isključivo HTV) iritiralo ili deprimiralo, od onih monotonih političkih ili politikantskih  sijela   i   divana   koji   uglavnom   pokazuju   nemoć,   nesposobnost   ili   nedostatak   interesa   naše   političke   ili  gospodarske elite da riješe goruća društvena pitanja, preko nedopustivo velike minutaže uglavnom neukusne i  zatupljujuće, a ponekad i vulgarne ekonomske propagande koja u pravilu ne ispunjava svoju svrhu, zabavno­ glazbenog   šunda   i   neukusa,   bezvrijednog   (uglavnom   američkog)   filmskog   smeća   često   povezanog   s  neizbježnom  pornografijom,  s   kojom  su   povezani  i   razni   izbori   za   miss   ovoga   ili  onoga,   modne  revije,  reportaže   iz   života   društvenog   taloga   kojega   mediji   pokušavaju   uzdići   u   nekakva   virtualna   "estradna  sazviježđa", pa sve do pretjeranog publiciteta i stvaranja neke bolesne, mentalno retardirajuće atmosfere oko  "važnijih" sportskih priredbi (zar nitko više na osjeća zebnju slušajući pucnjavu i životinjske urlike povodom  zabijenog gola naših "vatrenih" ili dobivenog seta nekog od naših tenisača). Ne kažem, jasno da je na HTV­u  sve   crno,   ima   tu   i   izvrsnog   programa,   dokumentarnog,   dramskog,   obrazovnog,   znanstveno­popularnog,  dijelom i informativnog, no moje je osobno mišljenje da su programska strategija i uređivačka politika ove  televizijske  kuće   u   velikoj  mjeri  promašeni  i   da   su   kreatori   te   politike  već   odavno   prešli   neke  granice  tolerancije. U  ovom  bih  tekstu  zapravo  želio  komentirati  neposredan  povod  moje  odluke  da   našoj  televiziji,  odnosno  televiziji uopće konačno kažem zbogom. Ova odluka, doduše, nije pala odjednom, "s neba", jer sam se već i  ranije dosta puta nalazio na rubu njezine realizacije. Dovoljan razlog za takav korak komotno je, po meni,  mogao biti recimo već i neki od filmskih ciklusa koji su se u kasnijim večernjim satima početkom godine  prikazivali  na   tadašnjem  trećem  programu,   posebice  oni  Silvestera   Stallonea  (nesputani   idiotizam),  Mela  Gibsona (suptilno razrađene budalaštine) ili Sharon Stone (pornografija s ozbiljnim pretenzijama), o ostalim  "bitnijim"  sadržajima   da   i   ne  govorim.   No,   uvijek  sam   pronalazio   nekakva   "opravdanja",   "izgovore"  (u  navedenim  sam se slučajevima poslužio idejom prijatelja  D­a  da je filmove  o  Rambu  moguće gledati  kao  sjajnu parodiju ili grotesku montipytonovskog tipa, da se pornići gđice. Stone mogu iskoristiti za testiranje  vlastitih duhovnih postignuća u sferi "intime", a da krimići Mela Gibsona čine sjajan "materijal" za vježbe  strpljivosti).  No, nakon što sam vidio i malo proanalizirao jedan od priloga glavne informativne emisije HTV­a prikazan  tokom proteklog srpnja, opravdanje se više nije moglo naći. Prilog već sam po sebi, a posebno u svjetlu onoga  što se u medijima kasnije pisalo s njim u vezi, nedvojbeno zavrijeđuje znatnu pozornost. Taj je novinarski  uradak bio snimljen u Novalji, a govorio je o novom trendu u hrvatskoj turističkoj ponudi, sjajnoj zabavi, no i  o nečemu drugom, o čemu takvi prilozi obično ne govore. Sve u svemu poruka je glasila ­ Mladi, dođite u  Novalju, tamo ima svega, zabave, pića, seksa; droga nije bila spomenuta, no ona se valjda u tom kontekstu  podrazumijeva. Možda su čak poručili, eksplicitno ili implicitno, i to da s policijom nema problema (ovo ne  mogu tvrditi i ispričavam se prozvanima ako to uistinu nije bilo rečeno).  Kakve li reklame za jedan "party". Je li ju barem vodstvo HTV­a pokušalo unovčiti? Očigledno ne, ako je  vjerovati nekim napisima u kojima se tvrdi da se tu zapravo radilo o medijskoj kampanji i promidžbi koje je  HTV sama organizirala (osim ako od tamo spomenutog "sponzoriranja vječite Coca­Cole" nešto nije preteklo i  u HTV­ovu blagajnu). Moram priznati da me taj prilog baš i nije previše iznenadio premda je njegov ton, a i  riječnik, bio novum, barem što se centralne informativne emisije HTV­a tiče. Nakon što sam shvatio o čemu je  riječ, mogao sam samo još jednom rezignirano konstatirati ­ Evo, granica je danas ponovno pomaknuta. Veoma je zabrinjavajuća činjenica (na koju se premalo u javnosti upozorava) da se u ovo naše vrijeme granica  koja   dijeli   ukus   od   neukusa,   pristojnost   od   nepristojnosti,   moralnost   od   nemoralnosti,   normalnost   od  nenormalnosti, ono što je dopušteno od onog nedopuštenog, književni jezik od šatrovačkog, pa čak možda i laž  od istine, u javnoj percepciji neprestano pomiče, dakako, u skladu s prirodnim zakonima, prema stanju sve  većeg nereda i nesreće. No ono što također zabrinjava, a čudi još i više, jest činjenica da HTV vrlo uspješno  81

slijedi taj žalosni trend. Nešto što je prije 15 ili 20 godina na TV ekranima bilo nezamislivo, sad je normalno,  prilog zbog kojega bi urednik dnevnika tada završio na ulici danas nitko ne smatra problematičnim. Državna  televizija koja se financira nekom vrstom poreza koji plaća većina građana (porez na TV prijemnik) ne samo  da se kao kulturna institucija par exellence ne suprotstavlja trendovima pogubnim za budućnost onih kojima se  obraća  već ih i aktivno medijski podupire.  I tako odnos  medija, i to  čak  i onih "službenih" prema nekim  alarmantnim fenomenima društvenog života i sam postaje fenomen iste takve vrste. A osnovna je ideja na kojoj  se taj odnos  bazira  zapravo  je krajnja točka onog trenda na koji sam malo prije ukazao.  Granice između  pozitivnih vrijednosti i njihovih suprotnosti u toj točki više uopće nisu ni važne jer sve što se oko nas događa  postaje  nešto  "sporedno"; sve je  to samo zabava,  igra ili reklama. Nema više ni ozbiljnih tema, a  kamoli  ozbiljnog  razgovora   o  onome  što  bi  te  teme  trebale  obuhvaćati.  Zašto?  Valjda  zato  što  su   stvari  postale  preozbiljne. Tko bi još mogao imati snage, hrabrosti, odlučnosti uhvatiti se s njima u koštac. A tamo gdje nema snage, hrabrosti, odlučnosti, intelektualnog poštenja, o mudrosti, pa čak i pameti da se i ne  priča, preostaju samo licemjerje i laž. Kako li je to samo očito u odnosu tih istih medija prema (tim istim)  mladima. Pa ne pričaju li svako malo o nekakvoj njihovoj odgovornosti za ovo ili ono, a takve odgovornosti  nema tamo gdje bi je najviše trebalo biti. Ne pričaju li svako malo o nekakvim civilizacijskim normama i  društveno prihvatljivim  obrascima  ponašanja,  a   tamo  negdje  u  Novalji  takve  stvari  uopće  nisu  važne.  Ne  kritiziraju li svako malo nekakav njihov "bijeg od stvarnosti" i ne pozivaju li mlade da se "izvuku iz iluzija  svojih virtualnih svjetova", a iz sličnih se iluzija (čiji jedan dio stvara i Državna televizija) ne uspijeva izvući  gotovo nitko živ? Uistinu, kako bismo od mladih mogli očekivati da poštuju civilizacijske norme i ponašaju se prema određenim  društveno prihvatljivim obrascima kad se u općoj zbrci koja vlada našim duhovnim prostorom uopće ne zna  kako te norme glase i kako ti obrasci izgledaju, s obzirom da televizija propagira jedne, škola druge, Crkva  treće, roditelji četvrte, ulica pete. A takav duhovni košmar izluđuje i čovjeka sa čvrsto izgrađenim karakterom,  kamoli nekoga tko svoj karakter tek pokušava izgraditi. Zgražati se danas nad nepodopštinama koje čine naši  mladi,   i   uopće   nad   njihovim  načinom  života   i   razmišljanja,   vrhunac   je   licemjerja.   Oni   jednostavno   na  najvjerniji način odražavaju sve ono što se u našoj javnosti promovira i propagira, te predstavljaju najiskrenije  i najvjerodostojnije svjedoke naše društvene stvarnosti. To što naši "pismoznanci" toga nisu svjesni razumljivo  je ­ mnogo je naime ugodnije ovakvo ponašanje mladih interpretirati kao simptom dekadencije nekog budućeg  društa, nego ovog sadašnjeg.  U svom članku objavljenim u vjesnikovoj rubrici Stajališta 20.09.2004. koji se bavi "fenomenom Novalje A.D.  2004." i odnosom medija prema tom fenomenu g. Zlatko Miliša spominje plakat "Budi faca i voli život svoj",  don Marija Matkovića, župnika iz Okruga Gornjega, koji "sadrži svu simboliku i/ili vapaj svećenika, upućen  mladima da se izvuku iz iluzija virtualne stvarnosti". U tom, gotovo bi se moglo reći očajničkom potezu ne  vidim ništa sporno, dapače, no malo me čudi što se taj svećenik, ili netko drugi, nije sjetio oštricu svoje akcije  usmjeriti u jednom sasvim drugom pravcu. Jasno je naime da pozitivne vrijednosti treba propagirati na sve  moguće načine pa i putem više ili manje zvučnih parola, no ta bi propaganda zasigurno bila daleko, daleko  efikasnija kad bi  se u nju uključila  i  Državna televizija i to ne putem debilnih propagandnih  spotova već  cjelokupnom svojom programskom shemom i orijentacijom. A da bi to bilo moguće očito je nužno srediti  stanje na HTV­u i preobraziti je u ozbiljnu medijsku kuću koja ne ovisi o trendovima i sponzorima, koja ne  odstupa od svojih načela i koja radi na korist građana koji je financiraju.  A sve dok moćnici ne pokažu volju da tako nešto učine, odnosno preciznije, dok ih mi na to ne natjeramo,  preporučam čitateljima da odjave svoje TV prijemnike i tako se uključe u akciju bojkota Hrvatske televizije,  ovakve kakva je ona sada. Mislim da bi vrlo brzo postali svjesni da se i bez televizije može (pre)živjeti. I to  puno bolje nego s njom.

Zagreb, rujan 2004.

82

SAPUNICA NAŠA SVAGDAŠNJA

Ima jedna anegdota koja datira valjda negdje sa sredine devedesetih godina, o jednom krečaru koji je svoj  proizvod ­ živi kreč, odnosno vapno ­ prodavao u našem kraju (radi se o istočnom dijelu Brodsko­posavske  županije).  Inače,  tim  se  zanatom,  koji  se  barem  ovdje  kod  nas   još  uvijek  održava   ­  što  je  s   obzirom  na  industrijsku proizvodnju ovoga materijala kao i na smanjeni obim njegove upotrebe u domaćinstvu pomalo  neočekivano ­ od davnina bave ljudi iz brdskih sela na Dilj­gori, koja je poznata po ležištima odgovarajućeg  kamena ­ vapnenca. Oni skupljaju taj kamen i onda ga "peku" u improviziranim pećima ­ oko njega se stave  drva, sve se to prekrije zemljom i onda potpali. Tako nastaje spomenuto živo vapno, koje se prije upotrebe  "gasi" vodom ­ obično u jami iskopanoj u zemlji. Uglavnom, kaže ona anegdota, taj je krečar prolazeći selima primijetio kako negdje oko podneva svako selo  naglo opusti, ljudi odjednom negdje iščeznu, zavlada neki neobičan mir i tišina, i (što je najgore) nitko se ne  odaziva na njegovo uzvikivanje ­ "Kreča! Kreča!" On je odlučio tu pojavu istražiti i ubrzo je otkrio o čemu se  radi ­ Ljudi se zavuku u svoje kuće, sjednu pred televizor i gledaju meksikansku sapunicu koja se u to doba  prikazivala na HTV­u. U nastavku ova priča kazuje da je krečar doskočio ovoj nevolji tako da bi parkirao  traktor negdje u hladu i onda odspavao koju rundu dok sapunica ne prođe. Krečar i sapunica. Zanimljivog li kontrasta, odnosno sukoba. Malo bi bilo konstatirati kako se radi o sukobu  tradicije i modernosti, jer je ovdje suprotstavljeno mnogo više različitih "fabularnih elemenata". Možemo tako  govoriti  i  o  sukobu  pojedinačnog  egzistencijalnog  problema  i  interesa   industrije  masovne  zabave,  sukobu  "malog čovjeka" i svemoćne medijske mašinerije, sukobu između stvarnosti i iluzija. A scena toga krečara u  "praznom" selu izgleda kao neka kafkijanska groteska ­ Svi su otišli u Meksiko, a on viče "Kreča! Kreča!" Ne bih ovdje htio raspredati o sapunicama kao kulturološkom fenomenu ili o problemima socijalnog okruženja  u kojemu ova vrsta audiovizualnog korova uspijeva poput ambrozije na dobro nađubrenoj zemlji, tim prije što  sapunice nikad nisam ozbiljnije pratio, niti me je njihov sadržaj ikada uspio zainteresirati. U ovoj je priči  možda zanimljivija simbolika prizora koji sam maločas pokušao dočarati. Jesu li ovdje zaista na neki način  suprotstavljeni stvarnost i iluzija? I ako jesu, što je u tom prizoru stvarnost, a što iluzija?  Premda sapunica na lijep način simbolizira iluziju, odnosno odmak od stvarnosti na koji ljudi dobrovoljno  pristaju, valjda zato da bi se barem na kratko oslobodili životne monotonije ili zaboravili na brige i probleme s  kojima se ne uspijevaju nositi, u opisanom se prizoru od televizijske sapunice daleko nestvarnijim čini onaj  krečar sa svojim zanatom i proizvodom "u rinfuzi" koji vozi u traktorskoj prikolici. Mogu reći da ni sam nisam  vjerovao da tih ljudi još uvijek ima, odnosno da se još uvijek bave proizvodnjom živog vapna, i još valjda na  način kako su to radili stari Egipćani prije 5 ili 6 hiljada godina, sve dok nedavno, u selu mojih predaka, kamo  dolazim povremeno, nisam jednog dana čuo kako vani, na drumu, netko viče "Kreča! Kreča!" Većina ljudi  vjerojatno misli da je taj zanat već davno iščezao, a mnogi možda ni ne znaju da je ikada i postojao.  No problematika ove priče nije ograničena na onog nevoljnog krečara, zalutalog u vremenu, on je zapravo  samo   dobar   povod,   ovdje  se   radi   o   mnogim  drugim,   njemu   vrlo   sličnim  ljudima,   recimo   radnicima   u  industrijskim pogonima ili onima bez posla, seljacima, našim komšijama, prijateljima, poznanicima i uopće  "malim ljudima" sa svojim poslovima, brigama, problemima, nevoljama, zgodama i nezgodama koji sve manje  i manje predstavljaju našu realnost, odnosno sve se manje i manje u našoj svijesti, kako "osobnoj" tako i onoj  "društvenoj" doimaju stvarnima. Umjesto njih, naša realnost sve više postaje neki čudan svijet koji je nahrupio  u naše živote kroz televizijske ekrane, a u novije vrijeme i kroz ekrane kompjuterskih monitora, svijet kojim  smo sve više i više zaokupljeni, kojemu posvećujemo sve više i više vremena i koji nam je sve više i više  važan. Ne razlikuje se taj svijet puno od onog prvog, svijeta koji susrećemo na nekom seoskom drumu, to nam se  samo tako čini jer ga nikada nismo vidjeli uživo, no neki malo pažljiviji promatrač lako uočava da oni nisu  ništa bolji od svih nas ostalih, da su tek možda malo rječitiji, vještiji, lukaviji, dovitljiviji, a da ih uistinu  različitima od drugih zapravo čini njihova uklopljenost u kojekakve, formalnije ili manje formalne društvene  mreže  unutar   kojih  zadobijaju  određeni  medijski  status,   skupa   sa   pripadajućim  privilegijama  (često  je  to  određena  društvena moć), kao  i (u većini slučajeva) mjera njihove  samodopadnosti, nemorala, nepoštenja,  neiskrenosti,   bezobzirnosti,   nedostatka   osjećaja   za   druge  ljude.  A  kad   se  još   malo  dublje  zagrebe  ispod  površine, onda nam  postaje  jasno da su  ovi "celebritiji" ili kako se to već kaže, uglavnom samo  priučeni  glumci u jednoj velikoj, sveobuhvatnoj medijskoj sapunici, sapunici našoj svagdašnjoj, koja se vrti na našim  malim ekranima 24 sata na dan i 365 dana u godini. Jer naziv sapunica ne pristaje samo meksikanskim ili  brazilskim, američkim ili domaćim televizijskim serijama koje se svakodnevno prikazuju nešto iza podneva ili  pak u nekom večernjem terminu,  već dobro  pristaje i  većini  ostalih programskih sadržaja ­ informativnih,  83

političkih, zabavnih, sportskih, propagandnih, pa i kulturnih koji su također mjehuri od sapunice, napuhane ili  posve izmišljene televizijske priče, koje kao i u slučaju "sapunskih serija" pripremaju infantilni scenaristi i  režiseri   (infantilnost   je   ovdje   prije   prednost   nego   nedostatak),   tako   da   usprkos   očiglednom   trudu  gorespomenutih glumaca, rijetko kada ispadnu barem koliko­toliko uvjerljivima i suvislima. Stvar je samo u  tome što neke sapunice izgledaju ozbiljnije od drugih i što nekim glumcima pridajemo veću važnost, jer se  njihovo glumatanje više tiče naše vlastite kože. Mislim da ovo nije pretjerivanje, dokaza za ovu ocjenu ima bezbroj ­ sjetimo se samo cirkusa oko iznenadnog  povlačenja bivšeg hrvatskog premijera s kormila naše Vlade. A već i puno manji "cirkusi" na javnoj pozornici  ukazuju na narav naše medijske i ne samo medijske stvarnosti, ukazuju zapravo na stvarnost naše iluzije da  smo dobro informirani i da se lijepo zabavljamo, da shvaćamo što se to zbiva na ovome svijetu i da se stvari,  usprkos svemu, ipak odvijaju "svojim normalnim tokom". No tako je valjda, rekli bi ljudi, jednostavnije i  udobnije;  kakva  nam korist  uostalom  od  neugodne  spoznaje  da je  "ona  prava"  stvarnost  odnosno  istina o  svijetu u kojemu živimo nešto sasvim drugo? Ovakvo je rezoniranje dakako posve pogrešno i ljudima se, prije  ili kasnije, u pravilu "obije o glavu" ­ no koga za to briga. I tako možemo reći da je cijela hrvatska medijska stvarnost postala sapunica, svagdašnja zabava velikog dijela  našega pučanstva, a malo po malo (valjda sljedstveno) sapunicom postaje naša stvarnost uopće. A problem s  tom sapunicom je u tome što nama (ostalima) nije dano da se kao onaj krečar s početka priče možemo zavući  u neki hlad i odspavati koju rundu dok nevolja ne prođe.  Jer se kraj ove tragikomedije ne nadzire i teško će ga biti u nekom doglednom vremenu.

Zagreb, kolovoz 2010.

84

NOVINARSKE FANTAZMAGORIJE

U današnjim je medijima, pa i onim "najozbiljnijim", tiskanim, moguće pročitati uistinu svašta. Bezobraštine,  prostote, psovke nešto su s čime smo se već pomirili, toliko na njih oguglali da ih uzimamo pod normalno, što  bi  ljudi  rekli  "kao  dobar   dan".  Svakojaka  podmetanja,  izvrtanja,   proizvoljne  interpretacije,  netolerancija  i  tendencioznost nešto su još normalnije i na takve stvari više ne treba puno upozoravati. Vjerojatno je važnije  upozoriti na primjetan porast "kvalitete" ovakvih novinskih tj. medijskih manipulacija, na njihovu neprestanu  evoluciju  koja  rezultira   sve  profinjenijim  i  sofisticiranijim  novinarskim  uradcima  koji  s   obzirom  na  svoju  utemeljenost   na   činjenicama,   kao   i   upućenost   u   vlastitu   problematiku   ne   udovoljavaju   ni   elementarnim  normama ozbiljnog i odgovornog novinarstva. Treba konstatirati da se novinari uistinu veoma trude upakirati ovakvu svoju robu u dopadljivu ambalažu  zbog koje nitko od konzumenata neće primijetiti da nešto s njom nije u redu. Valjda je najveći domet ovoga  nastojanja kad se od novinskog članka, komentara ili kolumne uspije stvoriti duhovita i zabavna priča što stoji  na žanrovskoj granici koja novinarsko ostvarenje dijeli od onoga beletrističkog. A u beletristici vlada, dakako,  princip   pjesničke  slobode,   tu   možeš   pisati   što   god   te   volja,   jer,   kako   nas   uvjeravaju   uvažena   gospoda  književnici, forma je važnija, štoviše presudna, a sadržaj je drugorazredan ili sasvim sporedan. Prava slika i  prilika života ljudi našeg vremena u kojima je forma sve, a sadržaj ništa. Uostalom, tko u ovom virtualnom  svijetu, u kojemu uglavnom živimo, uopće mari za istinu, činjenice, stvarnost? (Što je stvarnost uopće?) Ono   što   je   bitno   su   "pirotehnički"   efekti,   neobuzdani   humor   koji   se   obično   svodi   na   ismijavanje,  nedobronamjerna  kritika  koja  obično  prelazi  u  isprazno  kritizerstvo,  vješto  sročena  poanta,   lucidna  točno  onoliko koliko se to "prosječnom" čitaocu dotične novine sviđa. U našem dnevnom i tjednom tisku redovno  pronalazimo mnoštvo primjera za sve ovo ovdje navedeno. Pritom je naročito upada u oči to što predmet  ovakvog   kritizerstva,   ruganja,   ismijavanja   i   svakovrsnih   manipulacija   činjenicama   najčešće   predstavlja  Katolička Crkva, odnosno naša vjera, vjerski službenici i vjernički puk u Hrvatskoj. Da bismo potkrijepili ove tvrdnje citirat ćemo nekoliko rečenica iz jednog nedavno objavljenog teksta koji se  autoru ovih redaka, u ovom smislu, učinio posebno indikativnim ­ (cit.) "Uzoriti (kardinal Bozanić) upozorava  da bi, nastavi li se ovim trendom, uskoro moglo doći vrijeme kada će hrvatski katolici ­ devedeset i ohoho  posto žitelja ove zemlje ­ poslije nedjeljnih misa biti organizirano odvođeni u plinske komore. Čeka ih neki  suvremeni Jasenovac kakvome se Katolička crkva i u prošlosti najoštrije suprotstavljala. Hrvatsku će, nakon  konačnog rješenja, nastanjivati samo Židovi, masoni i prokleti ateisti, a plinske će komore pasti u ruke stranih  naftnih  kompanija."  I  u  nastavku  ­  (cit.)  "Govoreći  o  tome  da  se  hrvatskim  katolicima  "negira  dimenzija  prisutnosti u društvu", uzoriti nije mislio na devedeset i ohoho, nego na sto posto nacionalnog bića, s tim da bi  razliku hitnim društvenim mjerama trebalo "fotošopirati". Uzoriti s pravom upozorava da ima građana koji,  samo zbog toga što su prokleti ateisti, muslimani ili nešto treće, na najsuroviji način uskraćuju sebi pravo da  slobodno ispovijedaju katoličku vjeru." Zvuče li kome ove rečenice lucidno i efektno, autoru ovih redaka nije  poznato, no ovdje treba naglasiti da tako nešto kardinal Bozanić, naravno, niti je rekao, niti je svojim riječima  dao naslutiti. "Uzoriti" ipak nije idiot (o čemu pri kraju teksta iz kojega je uzet gore navedeni citat, njegov  autor dvoji), da bi tako nešto i pomislio; govorio je o nečemu drugom, što ovaj autor, a radi se o novinaru  Viktoru Ivančiću i tekstu "Otac, sin i duhovnik" objavljenom u tjedniku "Novosti" od 30. srpnja 2010. nije  shvatio ili neće da shvati. Kao što ne shvaća da onih koji redovno prisustvuju nedjeljnoj misi (pa bi ih se po  njezinom završetku moglo organizirano odvesti u plinsku komoru) nema "devedeset i ohoho posto" po udjelu u  ukupnoj populaciji RH, nego ih je desetak puta manje, kao što ne shvaća narav katoličanstva onih ostalih, koji  redovno odnosno uopće ne prisustvuju nedjeljnoj misi, kao što ne shvaća niti vjeru onih kojima taj pojam u  životu nešto znači. Shvatio je očito samo to da se na osnovi jedne ili dviju Bozanićevih rečenica (izrečenih na  proslavi desete godišnjice osnutka Gospićko­senjske biskupije) može složiti zabavna "novinarska priča". I tako  je od muhe nastao slon. Točnije mjehur od sapunice napuhan do razmjera groteske. Nejasno je zašto se u vezi spomenutog Bozanićevog govora autor nije odlučio za jedan koliko­toliko utemeljen  kritički osvrt ili analizu (što se s obzirom na njegovu reputaciju i očekuje). Zašto nije iznio argumente iz kojih  se vidi kako nije istina da se zastupnike katoličkih stavova u javnosti omalovažava, podcjenjuje, diskriminira,  kako to tvrdi Bozanić, i to malo ozbiljnije od raspela i slike dr. Franje Tuđmana (?) na zidu matičnog ureda u  Trogiru.   A  mogao  je  nešto  reći  i  o  vlastitom  shvaćanju  suvremene  (liberalne)  demokracije  i  vrijednosnog  relativizma (o kojima je Bozanić, kako sam veli, također govorio), na koju je temu napisao mnogo dobrih  tekstova. Je li tu temu prešutio zato što ovom vrstom civilizacijskih tekovina ni sam nije pretjerano oduševljen,  a nezgodno bi bilo slagati se s Nadbiskupom zagrebačkim, odnosno Katoličkom crkvom u Hrvata u bilo kojoj  stvari pod kapom nebeskom? Pa mogao se onda potruditi da rastumači u čemu se njegov stav po tom pitanju  85

razlikuje od njihovog. Takav bi tekst mogao biti od koristi i za širu i za katoličku javnost, uključujući i njezin  klerički dio. A korist od ovakve groteske, lišene proznog zapleta, čiji je humor namijenjen samo jednom dijelu  populacije (ili ga drugi dio ne shvaća zbog svog idiotizma?) upitna je ­ nekoga doduše može zabaviti, no kod  nekoga može stvoriti gorak okus medijskog (novinarskog) šunda. Ovaj   je   Ivančićev   članak   samo   jedan,   možda   čak   ne   i   previše   karakterističan   primjer   "karnevalizacije  novinarskog diskursa" što je izgleda pogodan naziv za tendenciju o kojoj smo nešto rekli na početku. Kao što  je na karnevalu sve dopušteno i moguće, tako je sve dopušteno, odnosno moguće i u novinskim tekstovima koji  se svrstavaju u ovu kategoriju. To zapravo nisu "klasični" novinski tekstovi, ni po sadržaju, a ni po formi, to  su, kao što smo već istaknuli, tekstovi na granici novinarstva i beletristike ili već potpuno na ovom drugom  terenu,   redovito   humoreske,   koje   se   doduše   bave   našom   stvarnošću,   ali   u   kojima   sloboda,   ne   samo  interpretacije,   već   i   manipulacije   činjenicama   ničim  nije   ograničena   (jer   to   valjda   beletristika   dopušta).  Nejasno  je  radi   li  se  ovdje  o  namjernim  ili  slučajnim  manipulacijama,   nastoje  li  novinari   na   ovaj  način  zabašuriti svoju neupućenost u tematiku koje su se dohvatili ili po nekom automatizmu, bez puno razmišljanja,  odrađuju posao od kojega žive i prehranjuju obitelj, onako kako to najbolje znaju i umiju. U svakom slučaju,  kad ne bi bilo tog raskoraka sa činjenicama, a često puta i vulgarnog izraza, ti bi se tekstovi mogli smatrati  korektnim novinskim prilozima i nitko razuman ne bi imao ništa protiv njihovog fenomena (koji se u tom  slučaju ne bi ni mogao označiti terminom "karnevalizacije"), dapače za novinarstvo bi on predstavljao dobitak. Dakako, ne kažemo da nema i korektnih novinskih tekstova koji zalaze u beletrističko područje, ima ih, no čini  se da oni, ako i nisu u manjini, nisu ni približno "popularni" kao oni drugi. A u tom drugom slučaju radi se o  literaturi   u   kojoj  su   se  pomiješale  činjenice  i  izmišljotine  i  u   kojoj  se  teško  razlučuje  ozbiljan  govor  od  lakrdijanja,   faktografija   od   fantazije.   Umjesto   koliko­toliko   objektivne   slike   stvarnosti,   odnosno   jednog  njezinog  dijela,  ovi  uradci  obično  predstavljaju  vlastite  fantazmagorije  njihovih  autora   u   kojima  su   često  prisutne i njihove lične frustracije i sujete, a što se tiče njihovog humora, on često puta umjesto smijeha izaziva  nelagodu. Zdrav humor, onaj koji izlazi "iz srca", zasigurno ne može stvoriti ovakav osjećaj, bez obzira na  metu koju pogađa, no humor može biti i bolestan, cinički, razarajući, može se svesti na neku otrovnu ironiju  (valjda zato što je krivo motiviran i što je odraz ljudske pokvarenosti) i u tome je izgleda ovdje problem. To što je za primjer opisane tendencije uzet tekst jednog "feralovca", glavnog urednika i jednog od osnivača  nedavno ugašenog Feral Tribunea  Viktora  Ivančića, nije slučajno. U Feralu se  izgleda  i začeo ovaj "novi  smjer" u novinarstvu, a Feralovi su osnivači ­ uz Ivančića, znameniti trojac sačinjavaju Boris Dežulović i  Predrag Lucić ­ njegovi najznamenitiji predstavnici (Dežulovićevi su tekstovi ovdje najtipičniji primjer). S  jedne strane nije čudo što se neka vrsta "karnevalizacije novinarstva" pojavila upravo u ovom tjedniku. Feral je  prvotno bio humoristički podlistak, odnosno list, a onda se u jednom trenutku počeo baviti i ozbiljnim temama,  tako da je bilo za očekivati da će se i na njegove ozbiljne stranice proširiti nešto od satiričkog duha s onih  "neozbiljnih". No, s druge strane, teme o kojima je Feral pisao nisu predstavljale pogodan teren za odvijanje  "karnevala". Feral se u svom ozbiljnom dijelu (ali i u onom neozbiljnom) bavio vrlo mučnim stvarima (jer je  takva bila i naša stvarnost, posebice ona u devedesetima) i pritom je pokrenuo mnoga važna pitanja vezana uz  ratna i poratna zbivanja ovdje u Hrvatskoj. Njegova uloga u otkrivanju i rasplitanju mnogih afera na hrvatskoj  političkoj i gospodarskoj sceni (ratni zločini, nepravilnosti i kriminal u pretvorbi i privatizaciji, razni politički  skandali) bila je od izuzetnog značaja i feralovcima se to ne može osporiti. No zbog tih su se interesa, i njihov  list i oni sami, našli u procjepu između komike kao svoje životne vokacije i tragike našeg vremena. Može li se  ovo protuslovlje razriješiti ironijom, kako su to oni pokušavali i još uvijek pokušavaju, može li se zaista, kako  to veli Kiš, ironija suprotstaviti užasu egzistencije, veliko je pitanje. Čini se da ironija (pogotovo ako nije baš  najzdravija) tu ipak ne može biti dovoljno produktivna. Možda o toj produktivnosti nešto govori i sudbina  Ferala   kojega  nisu  uništili  mnogobrojni  pritisci  i  intervencije  iz  političkih  sfera,   već  u   prvom  redu  slaba  čitanost. A možda je najveća ironija u cijeloj ovoj priči u tome što su feralovci, inače deklarani ljevičari, borci za pravo  i   pravdu,   protivnici  svih  moćnika   i   manipulatora   ovoga   svijeta,   postali   ne  samo  rodonačelnicima,   već  i  zdušnim širiteljima trenda koji medijska mašinerija uvelike koristi da bi uvećala svoju moć i podložila sebi sve  veći broj ljudskih duša. Jer ljudi očito "padaju" na zabavu o kojoj je ovdje riječ, koja onda ostvaruje značajan  učinak  na   čitanost,   odnosno  konzumaciju  novinskih  sadržaja,   a   ova  u   povratnoj  vezi  opet  dalje  profilira  potrebe i ukus čitalačke publike. Danas možemo samo nagađati kuda bi nas takvi trendovi mogli odvesti. Hoćemo li jednom i novine čitati kao  zbirke fantastičnih priča u kojima se po Hrvatskoj otvaraju virtualni Jasenovci i u kojima danonoćno stradava  devedeset i ohoho posto virtualnih Hrvata? Hoće li itko shvaćati išta od onoga o čemu govori neko drugo  ljudsko biće? I hoće li to uopće još biti važno?

Zagreb, kolovoz 2010. 86

MEDIJSKI RAT PROTIV DRUŠTVENE NORMALNOSTI

Procesi demokratizacije i "tranzicije" hrvatskog društva i države, tokom posljednja dva desetljeća otvorili su  prostor za značajne promjene, odnosno pomake i u našim medijima. Uz one nesumnjivo pozitivne, putem kojih  su ostvarene značajne demokratske slobode i prava u procesu informiranja javnosti, uočljivije su promjene na  gore,   koje  su   po   općem  mišljenju   dovele  do   zabrinjavajuće   degradacije   kvalitete   medijske  produkcije   i  narušavanja ugleda medijskih djelatnika. Među te negativnosti možemo ubrojiti i trend objavljivanja podataka  i "novinarskih priča" neprimjerenih iznošenju na javnu scenu, čak i u sasvim ozbiljnim novinama odnosno  časopisima   informativnog   karaktera.   Danas   je   ova   pojava,   koju   obično   nazivaju   i   "tabloidizacijom  novinarstva",   dosegla  tolike  razmjere  da   se  malo  koja   tiskovina  spomenutog  tipa   u   Hrvatskoj  više  može  smatrati "ozbiljnom" (izuzeci su rijetki i većim se dijelom odnose na vjerski tisak). Ista pošast zahvatila je i  elektronske  medije,  pri   čemu  se   internet,   zbog  svoje  "otvorenosti"  i   "demokratičnosti",   pokazao   posebno  pogodnim za širenje medijskog tj. novinarskog žutila. Primjera koji ilustriraju ovaj trend ima bezbroj, a uz njih se vežu brojna, vrlo zanimljiva pitanja. Jedno od tih  pitanja, primjerice, može biti ­ Zašto bi bilo kojeg normalnog čovjeka koji s ovima nema nikakve veze, mogla  zanimati  ženidba nekog  američkog filmskog glumca ili rastava  braka  nekog  "poznatog" para  s  domaće ili  inozemne estrade. Ne bi li interes za takve stvari trebao biti ograničen na ljude iz našeg neposrednog životnog  okruženja   (i   to   iz   posve  praktičnih  razloga),   i   ne  bi   li   one  po   svim  kriterijima   trebale   spadati   u   sferu  "privatnosti"? Zašto to tako nije i zašto nekoga zanimaju privatni životi nepoznatih ljudi, koje su vidjeli samo  "na ekranu", pitanje je koje izgleda spada više u domenu psihopatologije, nego što bi se moglo protumačiti  jednostavnom ljudskom znatiželjom. No ono ima i jednu svoju puno bitniju i opasniju dimenziju o kojoj će biti  riječi u ovom tekstu. Inače, treba primijetiti da informacije koje se u okviru "žutih rubrika" objavljuju u tisku,  odnosno elektronskim medijima, postaju sve bizarnije i besmislenije, pa smo tako dogurali dotle da možemo  čitati i vijesti o tome "gdje je sve danas bila i s kim se sastajala neka poznata pjevačica". Nedavna najava  posjeta Hrvatskoj jedne "proslavljene" filmske dive koja je stvorila pravu medijsku uzbunu (koja se, srećom,  pokazala lažnom), vrlo lijepo ilustrira svu apsurdnost ovakvog stanja stvari. Zanimljivo je istodobno primijetiti da se neke druge informacije u medijima pronalaze puno teže i da u javnosti  ne predstavljaju "opće poznate stvari", premda bi po nekoj normalnoj logici to trebale biti. Tu bi, recimo,  mogla spadati informacija o tome kako je prošao ovogodišnji meč za titulu svjetskog šahovskog prvaka. Ili  recimo o tome tko su dobitnici Fieldsove medalje za prethodno četverogodišnje razdoblje, te za koja je sve  dostignuća   ona   bila   dodijeljena.   Ili   recimo   o   tome   što   se   trenutačno   događa   na   području   razvoja   i  implementacije   slobodnog  softvera.   I   čini   se   da   ove   informacije   zanimaju   rijetko   koga,   barem   ovdje  u  Hrvatskoj. Zašto? Pa jasno, zato što se što se ovdje radi o značajnim temama, odnosno normalnim (pače i vrlo  inteligentnim) ljudima koji se bave korisnim i zanimljivim stvarima.  A zašto tolike ljude zanimaju kojekakve estradne zvijezde i komete (zanimaju ih, dakako, više one same, nego  njihov estradni "opus" koji je i tako bezvrijedan)? Pa jasno, zato što se ovdje radi o osobama bez znatnijeg  ljudskog integriteta i moralnih kvaliteta, koje znaju vješto iskoristiti niske estetske prohtjeve najvećeg dijela  naše populacije i uopće bijedu ljudskog duha ne samo na hrvatskim, već i na širim ("ex­jugoslavenskim" tj.  "balkanskim") prostorima, da bi si osigurale lagodan život i materijalno bogatstvo. A kako to da jedna od njih,  vjerojatno "najveća" hrvatska estradna diva, nakon snimanja pornografskog uratka u kojem je odigrala glavnu  ulogu, ne samo da nije bila javno ukorena i udaljena sa hrvatske medijske scene (putem masovnog bojkota),  već je postala još puno popularnija i "slavnija"? Pa jasno, zato što takve stvari narod "voli". Premda ovi odgovori zvuče groteskno i premda je njihova logika nakaradna, oni u principu ipak pogađaju bit  stvari. To je tako, premda ne bi trebalo biti. Ali, zašto je sve to moguće? Autor ovoga teksta smatra da se ova  izvrnuta logika treba pripisati fenomenu koji možemo nazvati "(nametnutim) medijskim ratom protiv društvene  normalnosti". O čemu se ovdje radi? Da bismo to shvatili, reći ćemo najprije nešto o danas veoma raširenoj i izvanredno  dobro razrađenoj pojavi medijskih manipulacija i osvrnuti se na neke najočitije primjere funkcioniranja ovog  sociopsihološkog mehanizma. Jasno je  da  interes javnosti  za neku "duhovnu tvorevinu" neovisno radi li se ovdje o  novinarskom  tekstu,  literaturi,   glazbi,   likovnom  djelu   ili   nečemu   desetom  ne   ovisi   samo   o   njezinoj   "relevantnosti"   odnosno  "kvaliteti"  (što  su  prilično rastezljive  kategorije  koje  je  teško  precizno  definirati),  već  puno  više  o  ukusu,  sklonostima, potrebama, ukratko "stanju svijesti" njezine publike. Također nije teško ustvrditi da je interakcija  takvih tvorevina i njihove publike dvosmjerna ­ ne samo da publika određuje "sudbinu" izloženog djela ­ hoće  li se ono smatrati interesantnim i tako steći određeni značaj u društvenoj svijesti ili će pak ostati neprimjećeno,  87

već i to djelo, u slučaju da je bilo od nje percipirano, na određeni način utiče na formiranje stavova i ukusa  svoje   publike.   Ovo   drugo   u   kombinaciji   s   prvim   otvara   mogućnost   za   medijske   manipulacije   javnim  mnijenjem. Najočitiji primjer da se javnim mnijenjem može manipulirati relativno lako, predstavljaju "medijska zbivanja"  prije i tokom ratova na prostorima bivše Jugoslavije. Ne treba posebno naglašavati da su ta zbivanja, koja su s  pravom označena terminom "medijskog rata", bila vrlo bitan dio ratnog sukoba između svih zaraćenih strana,  čak  što više da je "medijska  priprema  terena" tijekom druge polovice osamdesetih godina prošlog stoljeća  zapravo i stvorila sve pretpostavke za izbijanja ratnog sukoba. Zanimljivo je ovdje spomenuti inicijative (koje  stižu uglavnom iz "bolje Srbije", ali ostaju bez nekog većeg odjeka) kojima se urednike njihovih tadašnjih  ratnohuškačkih medija kao i neke od "izvještavača s terena" nastoji uvrstiti na listu ratnih zločinaca, što bi bio  vrlo   logičan   korak.   Sljedeći,   možda   nešto   manje   očit,   no   također   izuzetno   značajan   primjer   ovakvih  manipulacija,   predstavlja   uređivačka   politika  većine  hrvatskih  medijskih  kuća   čiji  vlasnici  stoje  u   čvrstoj  interesnoj sprezi s različitim političkim, gospodarskim, pa i kriminalnim strukturama u hrvatskom društvu.  Ovdje  se   također   može  govoriti   o   medijskom  ratu   (doduše   znatno   nižeg  intenziteta   od   onog   prethodno  spomenutog) koji je dio šireg "sukoba" ovih interesnih grupacija (radi se o borbi za vlast, moć, društveni  utjecaj i ugled, odnosno za novac). Da i ovakvi sukobi mogu prouzročiti ljudske žrtve, svjedoči slučaj atentata  na   poznatog   hrvatskog   medijskog   "velmožu"   Ivu   Pukanića   (slični   primjeri   još   su   češći   u   hrvatskom  neposrednom okruženju), premda je najveća njihova žrtva narod koji trpi posljedice kaotičnog stanja na našoj  političkoj i gospodarskoj sceni. Ono o čemu želimo govoriti u ovom tekstu, a to je "medijski rat" okarakteriziran njegovim naslovom, odnosi se  na nešto suptilniju razinu medijskih manipulacija, koja je očito dostignuta u novije vrijeme, a vjerojatno je  razrađena   u   okviru   strategije  propagandnog   rata   zapadnog   svijeta   protiv   komunističkog  istoka   (za   pad  Berlinskog zida i trijumf neoliberalnog kapitalizma u velikoj je mjeri zaslužna upravo takva propaganda). Ova  se   vrsta   medijskih   manipulacija,   posebno   nakon   spomenutog   trijumfa   neoliberalizma,   brzo   proširila  Zemaljskom   kuglom,   a   njezin   se   uspjeh   može   pripisati   činjenici   što   su   takve   manipulacije   vrlo   dobro  "zamaskirane", pomno isplanirane i što se provode se tokom duljeg vremenskog razdoblja, potrebnog da bi im  se ljudi postupno prilagodili. Tako je postignuto da se njihovo djelovanje u svijesti ljudi doima "prirodnim", a  da se one same uopće ne opažaju.  Ono što je u najvećoj mjeri omogućilo ove manipulacije, a što se na osnovi tih manipulacija, u povratnoj vezi,  razvilo do mamutskih razmjera, jest moćna medijska industrija čiji značajan dio predstavlja industrija zabave  (u koju spada i sport). Za ovu industriju (industriju zabave posebice), može se reći da proizvodi "medijska  događanja" na isti način kako se proizvodi bilo koja druga roba. Ako je nekoć ljudska zabava, bez obzira što  se pod tim pojmom podrazumijevalo, predstavljala socijalno iskustvo pojednica koje je pretpostavljalo potpunu  slobodu izbora i odnosa prema sebi kao društvenoj pojavi, danas je ona artikal u katalogu medijske ponude čiji  je izbor čista formalnost. Naime, moć je medijske mašinerije danas tolika, da je ona dvosmjernost u interakciji  publike  i  djela  koje  joj  se  prezentira  gotovo  posve  ukinuta  ­  dok  je  u  "stara   vremena"  utjecaj  publike  na  sudbinu  djela  imao  presudan  značaj,   danas   je  situacija  posve  suprotna.   Propaganda,   reklama  i  "medijska  protekcija",   mogu   učiniti   (i   čine)   popularnim   i   sveprisutnim   čak   i   djela,   odnosno   medijske   događaje  (kolokvijalno "eventi"), bez ikakve vrijednosti i smisla, a takvi su u ovo naše doba, kad su tehnička dostignuća  i dosezi suvremene umjetnosti (osobito one glazbene) omogućili gotovo "serijsku" proizvodnju tzv. hitova, više  pravilo  nego  iznimka.   Činjenica   da   je  neko  "djelo"  tj.   "događaj"   proizvod  medijske  industrije  postala   je  presudna, daleko bitnija od njegove "realne kvalitete", jer ono i tako egzistira u prostoru u koji je pristup  njegovoj publici praktički zabranjen.17 Ovdje  nije  nimalo  pretjerano  ustvrditi  da  su   i  takozvane  "estradne  zvijezde",  poput   medijskih  događaja  u  kojima  sudjeluju,   također   u   prvom  redu   "proizvodi",   a   tek   onda   ličnosti   koje  bi   se   po   svojim  ljudskim  kvalitetama   mogle  smatrati   značajnima.   Čak   što   više,   čini   se   da   kvalitete  ove   vrste   predstavljaju   prije  nedostatak nego prednost, s obzirom na "prave zadaće" koje pred te ljude postavljaju gospodari medijskih  manipulacija. Tako recimo, iz podatka da je za potrebe nedavnog koncerta jedne svjetske "mega­zvijezde", u  Zagreb dopremljeno 70 tona opreme, a da je njezina prateća svita brojala 130 ljudi, zaključujemo da dotična  osoba predstavlja samo "ime", odnosno fasadu, a da "posao" odrađuju spomenuta tehnika i spomenuti ljudi  (kao što je to slučaj i inače). No   "djelatnost"   ovih   ljudi   ima   puno   dublji   smisao   ­   bit   cijele  te   priče   je   u   instrumentalizaciji   njihove  popularnosti,   odnosno   njihovog   golemog   utjecaja   na   javno   mnijenje,   radi   promocije   novih   društvenih  "vrijednosti" koje gospodari moći nastoje nametnuti globaliziranom čovječanstvu, pri čemu važnu ulogu igra  metoda "narkotiziranja publike" koje se postiže odgovarajućim medijskim djelovanjima (glazba se tu pokazuje  17 Kojekakve  "liste  popularnosti",  ako  i  ne  predstavljaju  direktan  falsifikat,  opet  su  stvar   propagande,  tj.  poklonjenog  "medijskog   prostora".   Cijela   je   stvar   (i   ovdje)   očito   u   postojanju   recepta   za   pripremu  savršenog scenskog "ugođaja" koji će sigurno "zapaliti" (točnije narkotizirati) publiku. 88

kao vrlo pogodno "opojno sredstvo", pogotovo ako je prožeta manje ili više otvorenim erotizmom). Što su te  "nove društvene vrijednosti", nije teško odgonetnuti.18 Ovaj je zaključak logičan s obzirom na činjenicu da sve  te "zvijezde" u medijima nisu prisutne samo preko svojih scenskih nastupa, već još i više preko svojih izjava,  javnih gesta, fotografija i video­uradaka, te preko kojekakvih senzacionalističkih komentara i pripovijesti iz  njihovih privatnih života (neke primjere smo već spomenuli na početku ovoga teksta), gdje na najbolji način do  izražaja   dolaze  njihovi  stavovi,   ponašanje  i   uopće  njihov  "životni  stil",   koji  su,   skupa   s   njima  samima,  "proizvedeni" u laboratorijama gospodara medijskog prostora, a koje njihova publika (koja ne uključuje samo  njihove  tzv.   "obožavatelje")  usvaja   po  automatizmu  i   doslovno,  bez   ikakve  kritičke  distance.   Ovaj   oblik  idolatrije može se pripisati danas sveprisutnoj krizi autoriteta (odnosno prikladnih uzora), no to je tema koja  izlazi iz okvira ovoga teksta.19 Iz svega ovog dosad navedenog, možemo dakle zaključiti kako se ovdje radi o nametanju ideologije pridružene  danas dominantnoj neoliberalnoj paradigmi, na  globalnom planu,  pri čemu se svjesno  manipulira ljudskim  umovima korištenjem vrlo suptilnih tehnika. Čak što više, ideja o manipulacijama ove vrste leži u osnovi ove  ideologije, s obzirom na njezin stav kako zdravi razum, duhovnost,  etičke norme i  druge  temeljne istine  i  vrijednosti humaniteta nisu apriorne metafizičke kategorije, već da se radi o "socijalnim konstrukcijama", koje  je moguće (i potrebno) modelirati u skladu sa "zahtjevima vremena" (direktna je konzekvenca ovoga stajališta  da istina zapravo ne postoji, što predstavlja očitu logičku kontradikciju, odnosno zahtjev za ukidanjem svake  logike). Razmjeri ovoga djelovanja, njegove metode i smjer u kojem se kreću njegova nastojanja, daju nam za  pravo da ga nazovemo "medijskim ratom protiv društvene normalnosti". Radi li se ovdje o fenomenu koji je nastao kao rezultanta sukoba brojnih svjetskih "centara moći" u nastojanju  da stvari urede po svojoj volji ili o koordiniranoj akciji isplaniranoj u jednoj jedinstvenoj "centrali" (kao što to  tvrde ljubitelji "teorije zavjere"), ovdje i nije toliko bitno. Bitno je posvijestiti ovakvo stanje stvari, imati na  umu  sve  opasnosti  koje  ovakva   nastojanja   predstavljaju   za   normalno  funkcioniranje  društva,   te  poduzeti  odgovarajuće akcije u raskrinkavanju svih oblika psihološko­propagandnog djelovanja medijskih manipulatora  i borbi  protiv  stvaranja  paganskih  kultova  odnosno širenja  suvremenog  idolopoklonstva  (primjetimo  da se  ovdje često radi i o sasvim otvorenom satanizmu, na koji nitko ne obraća pažnju, premda je to izvanredno  opasna   pojava).   Rješenje  ovoga   problema  zahtijeva  dakle  aktivan   odgovor,   a   ne  ignoriranje  zbivanja   na  medijskoj sceni, što je gotovo ustaljena praksa ­ na ovakvu "pasivnu varijantu otpora" protivnici upravo i  računaju ­ zahtijeva temeljitu znanstvenu analizu i proročki govor koji će u ljudskim srcima odjeknuti puno  glasnije od svekolikih dostignuća suvremene audiovizualne tehnike. Crkva kao čuvar tradicionalnih vrijednosti i institucija koja "osigurava postojanost razuma" ovdje bi trebala  odigrati veoma važnu, možda i ključnu ulogu. Može se zapravo reći da je ona danas jedina organizirana snaga  (barem ovdje kod nas u Hrvatskoj) koja u ovom nametnutom ratu brani pozicije zdravog razuma tj. društvene  normalnosti. Zbog toga ne čudi ta neizmjerna mržnja koja se prema Crkvi gaji i iskazuje u medijskim odnosno  estradnim krugovima (scenska blasfemija, provokacije svih mogućih vrsta garnirane izrugivanjem crkvenog  "natražnjaštva"  i  "zatucanosti"  svećenstva  i  vjerničkog  naroda),  premda  zasigurno  postoje  i  drugi,  znatno  dublji njezini motivi. Što se tiče aktualne situacije na našem medijskom frontu možemo reći da se na nekim njegovim segmentima  obrana još i drži kako­tako (već se i sama činjenica postojanja relativno bogate ponude vjerskog tiska može  smatrati   uspjehom),  dok  je  na   nekim  drugim  segmentima,   posebno  na   onom  internetskom,  poraz   gotovo  apsolutan.   Možda   je   tome  uzrok   i   nevoljkost   predstavnika   Crkve   u   Hrvata   da   se   suoče   sa   izazovima  suvremene tehnologije i upoznaju se s onim aspektima tih tehnologija koje bi im pružile mnogobrojne prednosti  (neki od tih aspekata nisu čisto informacijsko­komunikacijske naravi, već se tiču tehnologije kao takve). Istina  je da i  kod nas postoji veći  broj vjerskih  internetskih portala,  no oni  se očito  nisu uspjeli nametnuti široj  javnosti   svojom   kvalitetom   i   izborom   tema,   dok   internetski   blogeri   vjerske   provenijencije   djeluju   s  promjenjivom "srećom" i često ispod prihvatljive razine kvalitete. Nedavni slučaj jednog župnika­blogera koji  je svojim komentarima izazvao pravu medijsku buru, vrlo je indikativan u ovom kontekstu i lijepo ilustira  nesnalaženje crkvenih ljudi na ovom, njima očito posve stranom i nepoznatom terenu.  No, treba reći da naše šanse za uspjeh u ovom ratnom sukobu uopće nisu male. One su jednostavno stvar  činjenice da se u svijetu laži i iluzija ne može živjeti dovijeka, ili drugim riječima, da kontradiktorna i debilna  logika medijskih manipulatora, odnosno njihovih intelektualnih lakeja ne može nadvladati neumoljivu logiku  18 O toj je temi više rečeno u tekstovima "Istraživanje skrivene stvarnosti", "Zapažanja o ideologiji 'Novog  doba'" i "O robotima na našoj politikoj sceni". 19 Treba također primijetiti da je idolatrija, odnosno kult ličnosti, u svim vremenima i društvenim sustavima  povezana s degradacijom odnosa društva prema pojedincu ­ što su razmjeri obožavanja idola, u bilo kojem  obličju ­ ljudskom ili nekom drugom ­ veći, to vrijednost i integritet "običnog čovjeka" postaju beznačajniji.  Aktualan   trend   ugrožavanja   dostojanstva   ljudske   osobe   nesumnjivo  ima   veze  s   fenomenom  idolatrije  "medijskih zvijezda". 89

stvarnog života. Nema sumnje da u društvu ipak sazrijeva svijest o razmjerima devijacija koje se zahvatile  globalni   medijski  prostor,   a   koje  su   samo  jedan   aspekt   šireg  kompleksa   problema   nastalih   kao   rezultat  višedesetljetne   dominacije   neoliberalna   paradigme,   koji   danas   predstavljaju   realnu   prijetnju   opstanku  čovječanstva. Pojava brojnih pokreta koji se bore protiv manipulacija raznih vrsta, od onih ekoloških, preko  pokreta   za   slobodne  informacije  i  slobodnu  tehnologiju,  do  pokreta   za   očuvanje  tradicijskih  vrijednosti  i  kulture,   čijim  uspjesima  uvelike  pripomaže  internetsko  povezivanje  ljudi  širom  svijeta  i  njihova  slobodna  razmjena ideja, stavova i spoznaja, predstavlja dodatan razlog za optimizam. Sve u svemu, postoje mnogi  razlozi za nadu da će ovaj "nametnuti medijski rat protiv društvene normalnosti" završiti potpunim porazom  onih koji su ga započeli. No, pritom treba imati na umu kako je angažman pojedinca ključni faktor u ovoj  borbi i da svatko od nas treba svojim vlastitim zalaganjem i predanim radom pripomoći da do takvog ishoda  dođe što prije.

Zagreb, studeni 2010.

90

O NOVOJ POLITIČKOJ JAVNOSTI (POTENCIJALI SUVREMENIH MEDIJA U DEMOKRATIZACIJI DRUŠTVA)

Masovni prosvjedi na ulicama gradova širom arapskog svijeta, ali i u nekim evropskim gradovima, uključujući  i Zagreb, otvorili su osim brojnih pitanja aktualnog političkog života u dotičnim zemljama i neka pitanja koja  se   tiču   temeljnih  problema   demokratskog   ustrojstva   društva   i   funkcioniranja   državne   vlasti.   Vjerojatno  najznačajnije od tih pitanja glasi ­ Je li sustav predstavničke (parlamentarne) demokracije, ovakav kakvog ga  danas poznajemo, primjeren našem vremenu? Pri razmatranju ovoga pitanja zgodno primijetiti kako su se u zadnjih stotinjak godina u civiliziranom svijetu,  na  svim  područjima  života  pojedinaca  i  društva  odigravale  promjene  kakvih  vjerojatno  nije  bilo  nikada  u  povijesti.  No  parlamentarni  sustav   ostao  je  uglavnom  nepromijenjen  ­   u   nekim  je  zemljama  na   određeno  vrijeme bio zamijenjen nekom od svojih "totalitarnih varijanti", koje su nakon kraćeg ili dužeg vremena bile  napuštene.  Jedan  od  osnovnih  problema  totalitarnog  društva   predstavlja   nedostatak   legitimiteta   onih  koji  upravljaju društvenim zbivanjima. No jednak "problem legitimiteta" postavlja se i u društvima koja nazivamo  "demokratskim". Primjerice, ako se protiv Vlade RH prema anketama danas izjašnjava oko 70% građana i ako  pritom u Zagrebu, ali i drugim našim gradovima, gomile prosvjednika na ulicama već tjednima traže njezinu  ostavku, a Vlada u svom ostanku na vlasti ne vidi ništa sporno, onda tu očito nešto nije u redu. Nema   sumnje   da   priče   o   legitimitetu   vlasti   koje   nam   prodaju   apologeti   aktualne   liberalnodemokratske  "paradigme" predstavljaju ne samo ignoriranje mnogih očiglednosti  i elementarnih principa demokracije, u  izvornom smislu ovoga pojma, već svjedoče i o nedostatku njihovog osjećaja za neke veoma značajne trendove  na   svjetskoj   političkoj   sceni,   koji   su   velikim   dijelom   vezani   i   uz   nagli   razvoj   novih   informacijsko­ komunikacijskih tehnologija, a koji i u životu društva već postaju sve značajniji politički čimbenik. Nije ovdje  riječ samo o Facebooku i neformalnim grupama koje nastaju i djeluju zahvaljujući isključivo tehnologijama  ove vrste, već o puno širem kompleksu problema vezanih uz principe i metode funkcioniranja mehanizama  neposredne demokracije u suvremenom društvu. Moć   vladajućih  klasa   kroz   cijelu  se  ljudsku   povijest  u   velikoj  mjeri  temeljila  na   kontroli  nad   protokom  informacija   i   manipulacijama   javnim   mnijenjem.   Odnos   eksploatatora   i   eksploatiranih,   vladajućih   i  obespravljenih klasa nije karakteriziralo, niti karakterizira samo otuđenje materijalnih dobara, "predmeta rada  i sredstava za rad" na štetu ovih drugih, koji čine ogromnu većinu, nego i otuđenje znanja koja su, u nekom  širem smislu, za taj rad potrebna, te uopće informacija, odnosno informacijskih sredstava i komunikacijskih  kanala, potrebnih da bi se realnost u kojoj živimo mogla interpretirati na prikladan način. Primijetimo kako su  u   vezi  s   prikrivanjem  ovih  manipulacija   nastale   prilično  popularne   mistifikacije  prema   kojima   se   narod  (obespravljena većina) grubo rečeno smatra glupim, pa prema tome i nesposobnim da sva ta znanja usvoji ­  ove mistifikacije čine značajan dio paradigme koja i dan danas vlada u obrazovnom sustavu. Suvremene informacijsko­komunikacijske tehnologije pokazuju se s obzirom na ovu problematiku kao mač sa  dvije  oštrice.  S   jedne  strane  predstavljaju  sredstva  za   višestruko  uvećanje  razmjera  ove  vrste  kontrole,  te  proširenje   repertoara   spomenutih   manipulacija   koje   postaju   sve   suptilnije   i   djelotvornije,   dok   s   druge  omogućavaju uklanjanja mnogih informacijskih barijera i stvaranje nezavisnih komunikacijskih kanala putem  kojih se narodne mase mogu u potpunosti osloboditi informativnog tj. medijskog tutorstva onih koji nad njima  vladaju. Događaji kojima smo danas svjedoci bude nadu da prevagu ipak odnosi onaj optimistički scenario.  Ljudi danas, zahvaljujući i tom scenariju, jednostavno više ne pristaju da budu pasivni objekti manipulacija  političkih i medijskih "elita". Oni shvaćaju da uopće nisu "glupi", odnosno nesposobni da shvate bit društvenih  zbivanja, već da problem leži interesima moćnika, zbog kojih im se, ne samo u medijima, serviraju lažne slike  stvarnosti i "iskrivljena znanja", dok im se prave istine i znanja potrebna za vlastitu emancipaciju i istinsku  samorealizaciju   pokušavaju   učiniti   nedostupnima.   Čini   se   da   nije   pretjerano   ustvrditi   kako   "nezavisno  informiranje", putem interneta, odnosno raznih "društvenih mreža" u koje su građani uključeni u dvostrukoj  ulozi kreatora i konzumenata informacija, odnosno znanja, sve više postaje efikasno oružje u borbi protiv  cenzure i manipulacija političkih, medijskih i ostalih moćnika, te pouzdan instrument kontrole onih koji su si  prigrabili  bilo  kakav  oblik  "vlasti",  posebice  u   smislu  otkrivanja  i  sprečavanja  svakovrsnih  zloupotreba   i  korupcije u društvu.20 20 Ovdje treba spomeniti primjer aktivnosti internetske organizacije Wikileaks, koja je promovirala mnoge  nove  ideje  vezane  uz   problem  javne  kontrole  političkog  djelovanja   i  potakla   osnivanje  brojnih  sličnih  organizacija širom svijeta. 91

Međutim, mogućnosti novih informacijsko­komunikacijskih tehnologija time se ne iscrpljuju. Sljedeći korak,  koji se na određeni način već u tijeku, trebao bi dovesti bi do određene vrste njihove "institucionalizacije" u  političkom  životu  društva,   odnosno  stvaranje  (legalnih)  okvira  u  kojima  bi  one  postale  "tehnička"  osnova  političkog organiziranja najširih narodnih masa. Radi se zapravo o stvaranju jedne nove vrste javnosti koja bi  omogućila   oživotvorenje  svih  bitnih  principa   direktne  demokracije,  a   koja   bi   trebala   zamijeniti  današnju  "političku javnost", čiji je krah očito neizbježan. Napomenimo da današnja  politička javnost, konkretno ona  u našoj zemlji, predstavlja "sivu zonu"  i da je  kompromitirana već odavno, a uspješno se nastavlja kompromitirati gotovo svakim javnim nastupom nekoga  od poznatijih političkih dužnosnika. Iz tih istupa redovito možemo zaključiti kako politička kasta živi u nekom  svom vlastitom svijetu koji sa svijetom običnih ljudi gotovo da nema nikakve veze. A također zaključujemo da  su pripadnici ove kaste uglavnom osobe koje ne osjećaju praktički nikakvu odgovornost za ono što rade (oni to  uostalom uopće i ne skrivaju, već javno ističu), a o senzibilnosti prema ljudima čijim se sudbinama poigravaju  da se i ne govori. Zapravo, očito je da bavljenje politikom zahtijeva ljude "posebnog kova", jer se u suprotnom  nikad ne bi radili to što rade na način koji je danas uobičajen. S   obzirom  na   ovakvo  stanje  stvari,   sasvim  je  jasno  da   podjela  društva   koja   postoji  u   domeni  njegovog  političkog  života  ­  na  tzv.  "javne  političke  ličnosti"  koje  odlučuju  o  svemu,  koje  se  za   sve  pita   i  čije  se  mišljenje  smatra   presudnim  i  "obične  ljude"  koje  nitko  ni  za   što  "ne  zarezuje"  (dakako  usprkos  formalno  "demokratskim"  izborima  koji  se  održavaju  svake  četvrte  godine),  predstavlja  apsurd  i  treba  što  prije  biti  ukinuta.   Posredstvom  novih  informacijsko­komunikacijskih   tehnologija   moguće  je   realizirati   jednu   posve  drugačiju "političku javnost", odnosno stvoriti novi sustav organizacije "javnog prostora u politici", koji bi bio  primjeren današnjem vremenu tj. stupnju razvoja društvene svijesti, pa bi prema tome funkcionirao daleko  efikasnije nego onaj koji imamo danas. Dakako, metode direktne demokracije, koje bi trebale zaživjeti na "nižim" razinama društvene organizacije ­ u  lokalnim zajednicama, tvornicama, javnim ustanovama, temeljit će se na neposrednoj verbalnoj komunikaciji  (što je i najprikladniji način socijalne interakcije), no spomenuta nezavisna i slobodna (internetska) javnost,  koja bi obuhvatila kompletan politički prostor, u današnjim je uvjetima zapravo nužan preduvjet da se ovakav  način organizacije ljudskog društva počne realizirati u praksi. Danas kad našu realnost čine i nacionalne zajednice i glomazne političke unije i multinacionalne korporacije i  globalne  prijetnje,  ovakve  se  vizije  direktnog  (plenumskog)  odlučivanja  čine  posve nerealističnim  i  gotovo  neostvarivim. No možda je problem i u tome što se smatra da se ovi ciljevi mogu ostvariti samo "političkim  djelovanjem odozdo", tj. raznim vrstama pritisaka "iz baze" usmjerenim prema tzv. "visokoj politici". Nema  sumnje da bi se akcijama "na protivničkom terenu" u samoj sferi tzv. "visoke politike", koje bi na ovaj način  stvorena "politička javnost" nesumnjivo omogućila, znatno mogli ubrzati politički procesi koji bi vodili u ovom  smjeru. U početnoj fazi ovim  bi se putem  mogla osigurati jednostavna  provedba  raznih  referenduma,  potpisivanje  peticija, organiziranje različitih akcija i aktivnosti u propagiranju i postvarivanju društvenih vrijednosti od  općeg interesa, čime bi se metode direktne demokracije postupno uvodile u javni život i društvenu svijest, i na  taj način postajale uobičajeni dio naše svakodnevice. Pritom bi se kod ljudi stvarao osjećaj odgovornosti za  društvena zbivanja, te se poticao njihov interes da u njima aktivno sudjeluju, što bi zapravo predstavljalo  stvaranje nove političke kulture u čijem bi se ozračju mogli ostvariti značajni pomaci "na bolje". Na taj bi se  način   najveći   dio   populacije   od   pasivnih   primatelja   medijskih   sadržaja   pretvarao   u   aktivne   sudionike  društvenih zbivanja, kroz čije bi se diskusije i sučeljavanja mišljenja zasigurno mogla izroditi najbolja rješenja  za sve aktualne probleme u društvu. Uostalom, ako ljudi danas imaju vremena da sate i sate provode pred  televizorom,  onda   bi   zasigurno  nešto  vremena  mogli  posvetiti   razmatranju   različitih  društvenih  pitanja   i  problema, prvenstveno onih za koje su sami kompetentni, ali i svih ostalih. A društvena volja da se takvi  ciljevi i ostvare, kako vidimo, postoji, bitno je samo da se ona promovira kao istinska "društvena vrijednost"  koja će biti poželjna i prihvatljiva za sve. Pretpostavki za ostvarenje gore navedenih ciljeva ima mnogo. Među njih prvenstveno spada najšira dostupnost  informacijsko­komunikacijskih sredstava, u prvom redu interneta, koji bi bio besplatan i svima zajamčen (u  početku barem neke "osnovne usluge"), što je danas realan i ostvariv zahtjev. Također je potrebno poraditi na  stvaranju informatičkih tehnologija koje bi omogućile da se mišljenje svih sudionika u diskusijama, a takvih  može biti, i teoretski i praktično, ogroman broj, zaista i čuje odnosno bude uzeto u obzir pri kreiranju različitih  zaključaka i rješenja (ovdje se misli prvenstveno na softver za odgovarajuće obrade i analize podataka, te  razna "usaglašavanja"), a potrebno je razviti i implementirati odgovarajuću komunikacijsku infrastrukturu,  posredstvom koje bi jedan ovakav sustav mogao zaživjeti. Dodatne pretpostavke, koje se tiču samih sudionika u procesu direktne demokracije, odnose se na određena  pravila   njihovog   ponašanja   oko   kojih   se   mora   uspostaviti   opći   konsenzus,   a   prije   svega   na   njihovu  odgovornost i zrelost u svom političkom djelovanju koje bi se jednostavno svelo na djelovanje na opće dobro.  Kako to postići nije a proriori jasno, no sigurno je da bi se kroz primjeren obrazovni sustav, koji ne bi bio u  92

funkciji neprestanog reproduciranja klasnih odnosa koji vladaju u današnjim društvima, već bi mu cilj bio  razvoj  slobodnih  i  samosvjesnih ljudi, otvorenih  prema  svemu što donosi boljitak  i  progres,  mogli  postići  daleko povoljniji rezultati od onih koje aktualni obrazovni sustav postiže danas. Napomenimo na kraju da nas na pisanje ovoga teksta  nije potakla procjena  da  je sve ovo ovdje izloženo  moguće ostvariti u nekom doglednom vremenu. Sigurno je da će se raditi o dugotrajnom procesu, no bitno je,  već sada početi razvijati svijest, o "demokratskim potencijalima" našeg kulturnog i znanstveno­tehnološkog  razvoja, koji se obično previđaju, a koji bi mogli imati presudan značaj za dalji razvoj naše civilizacije. S  obzirom na okolnosti, očito će biti potrebno uložiti ogromne napore da bi se ovi potencijali realizirali, no danas  je teško zamisliti  neki drugi način kojim  bi se osigurao  nesmetan i slobodan napredak društva, i u  našim  hrvatskim i u evropskim i u globalnim razmjerima.

Zagreb, ožujak 2011.

93

PRILOG RJEŠENJU PROBLEMA KORUPCIJE U DRUŠTVU

Zamolila me nedavno jedna poznanica, studentica menadžmenta, da joj držim instrukcije. Imala je problema s  polaganjem  ispita  iz  matematike,  pa   je  trebala  pomoć. Odazvao  sam  se  bez  oklijevanja,  svome  bližnjemu  čovjek treba pomoći u svakoj prilici i neprilici, pogotovo ako to može učiniti na prikladan način. Matematiku  sam uostalom studirao, i premda sam u jednom trenutku nekom greškom dobio diplomu fizičara, a nešto se  kasnije, na sličan način, našao u informatici, moram priznati da kroz cijelo ovo vrijeme nisam prekidao svoj  srdačan, takoreći intiman odnos s tom šarmantnom damom. Uglavnom, sve je prošlo kako treba, poznanica je bistra, pa nisam morao puno gnjaviti ni sebe ni nju. A i sam  sam imao neke koristi od ove komunikacije, pošto sam u nevezanom razgovoru saznao i neke zanimljive stvari  koje se tiču visokog obrazovanja u Hrvatskoj. Najzanimljiviji je svakako bio podatak kako cijena polaganja  ispita iz matematike  na njezinom  faksu  iznosi (samo)  2.000  kuna i kako ispitni zadaci u  većini  slučajeva  uključuju računicu s te dvije hiljadarke. Mogu reći da me ta informacija iznenadila. Neupućen čovjek poput moje malenkosti zasigurno smatra da je  nakon   one   akcije   USKOKA,   od   prije   dvije   godine,   kad   su   priveli   grupu   korumpiranih   profesora   i  administrativnih  djelatnika   s   ekonomskog  i  prometnog  fakulteta   Sveučilišta   u   Zagrebu,   te   ih  povješali  o  kandelabre   na   Trgu   bana   Jelačića,   korupcija   u   kompletnom  hrvatskom  obrazovnom  sustavu,   od  njegove  najniže do one najviše razine, potpuno iskorijenjena. Slično kao što vjerojatno smatra da je nakon slučaja s  liječnikom iz Rijeke optuženim za istu vrstu kriminala, koji je pred masom koja ga je namjeravala linčovati  pobjegao u Bosnu, iskorijenjena korupcija u hrvatskom zdravstvu.  Nažalost, to očito tako nije. Korupcije ima i u obrazovanju, i u zdravstvu, a i u drugim djelatnostima, odnosno  segmentima  hrvatskog  društva   ­  upravo  su   aktualne  vijesti  o  korupciji  u   pravosuđu   i  u   sportu,   a   one  o  korupciji  u   privredi  i   politici,   odnosno  u   njihovoj  sprezi,   gotovo  da   su   postale   uobičajeni  prilozi   svake  informativne emisije koju možemo gledati na našoj televiziji. Iz svega što se o njoj govori i nagađa, i ovdje kod  nas, a i inače, može se zaključiti kako je korupcija žilava biljka, nešto kao pirika na jako zapuštenoj zemlji ­  korijenje joj je duboko, čvrsto i zapetljano, pa se iskorjenjuje tek uz izuzetno velike napore ili, što je puno češći  slučaj, nikako. No, na prvi se pogled čovjeku čini da bi se barem korupciji u obrazovanju moglo doskočiti relativno lako ­  recimo snimiš neki razgovor, obilježiš novčanice i eto materijala za USKOK. Međutim, ona mi je poznanica  objasnila   da   se   radi   o  fino  razrađenom  sistemu   koji  se   ne  "probija"   samo   tako   ­   policija   je  slučaj   već  istraživala, bez ikakvog uspjeha ­ a da je u igri i primjereno "zaleđe". Tako ispada da oni nesretnici koji su  nastradali u korupcijskim aferama hrvatskog obrazovanja i zdravstva, nisu nastradali zato što su bili posebno  pohlepni na mito ili se isticali bezobzirnošću prema svojim studentima, odnosno pacijentima, već zato što su  imali slabu "logistiku", nedovoljno dobar sustav naplate svojih usluga ili su jednostavno bili suviše nepažljivi  odnosno nespretni, pa ih se moglo zateći "in flagranti". Čini se da i u tim korupcionaškim stvarima ima, kao i  inače u životu, neke nepravde. Može li se ipak, barem ovaj slučaj korupcije nekako riješiti? I što to, u pokušaju raskrinkavanja korupcije u  našem društvu, predstavlja najveći problem? Premda sam, kao što je to već spomenuto, slabo informiran o  ovoj problematici, čvrsto sam uvjeren da se problemi korupcije rješavaju teško ili nikako zato što oni obično  dopadnu sfere politike. Nešto doduše rade policija i pravosuđe, no oni ključni potezi redovno se prepuštaju  političarim. I onda sve tu zapne, jer političari su ljudi koji se ne bave rješavanjem problema već njihovim  stvaranjem.   A   smisao   politike,   nije   bavljenje   pitanjima   koja   se   tiču   funkcioniranja   društva   i   njegovih  instutucija (a što je, pogodite sami). Smatram da bi se ovakvi problemi brže rješavali kad bi ih se prepustilo  recimo serviserima električnih aparata i uređaja ili enigmatičarima ili informatičarima, dakle ljudima kojima je  rješavanje problema uobičajeni posao. Što bi ispalo kad bi se jedan od takvih pozabavio rješavanjem problema korupcije u našem društvu? Mogu reći  da sam dosta kontao o konkretnom problemu korupcije s kojim se suočila moja poznanica, i onda mi je u  jednom trenutku sinula ideja. Heureka! Pronašao sam rješenje ovog problema. Zapravo ne samo njegovo, već i  nešto općenitije. Evo kako to ide. Najprije se zapitajmo ­ Što će nekome na studiju ekonomije ili managementa "viša" matematika? Svatko tko je  imalo upućen u tu problematiku zna da su takva znanja tu nepotrebna. Primjerice, moji su se roditelji, premda  sa   srednjom  stručnom  spremom,  dakle  raspolažući   samo  elementarnim  matematičkim  znanjima,   uspješno  bavili ekonomskim poslovima kroz cijeli svoj radni vijek, mama mi je, čak štoviše, kroz dugi niz godina, sve  do  umirovljenja,  bila   šefica   računovodstva   jedne  i  dan  danas   vrlo  uspješne  "radne  organizacije"  odnosno  "dioničkog društva". Logično bi sad bilo matematiku jednostavno izbaciti iz programa dotičnog studija, no  94

smatram  da   to  nije  uputno,   i  to  iz  dva  razloga.   Prvi   razlog  je  psihološki  i  tiče  se  samosvijesti  budućih  akademskih građana ­ oni će se sigurno osjećati pametnijima, odnosno više vrijednima ako su u životu uspjeli  položiti tako težak ispit kao što je onaj iz matematike, pa makar to bilo i uz pomoć one dvije hiljade. Drugi  razlog je čisto praktičan ­ kad bi se na ovim studijima ukinulo sve ono što nije potrebno (i što je bez veze)  pitanje je što bi ostalo. Zato je najbolje matematiku kao ispitni kolegij ostaviti. No, pošto su znanja koja se stiču na predavanjima iz matematike u ovom slučaju posve suvišna stvar, onda se  korupcija pri polaganju toga ispita može tolerirati bez ikakve štete. Dakako, sad bi ovu materiju trebalo i  pravno regulirati, odnosno legalizirati, kako kroz fakultetski, odnosno sveučilišni statut, tako i kroz zakonski  sustav.  U pravna pitanja  ne bih ulazio, pošto nisam  stručan, ona ovdje ostaju otvorena za dalju razradu.  Napomenut ću još da bi ova korupcija (koja onda to više ne bi ni bila) mogla ostati "prikrivena", dakle "van  kontrole sustava", no bolje bi bilo kad bi na neki način, manje ili više transparentan, bila uključena u sustav  naplate školarine, odnosno financiranja rada visokoškolskih ustanova. U ovom drugom slučaju bi se na iznose  mita (odnosno cijene prolaska na ispitu) mogao naplaćivati i porez, pa bi država od toga imala dvostruku  korist. Studentima bi se dakako ostavila mogućnost da ispit polažu i bez plaćanja, dakle samo na osnovi svoga  znanja. Ovo  nas  rješenje  opisanog  specijalnog  slučaja  korupcije  u  visokom  obrazovanju  navodi na generalizaciju,  odnosno na ideju o uvođenju sustava legalizirane korupcije ili bolje rečeno sustava plaćanja prolaska na ispitu  neovisno o studentovom poznavanju dotičnog predmeta, na svim fakultetima gdje korupcije ima, a i na onima  na kojima je nema, ako bi se studenti išli buniti zato što je nema. U istom bi se "paketu" studente moglo  osloboditi i od obaveza da prisustvuju predavanjima, izrađuju razne vježbe, programe, kolokvije, praktikume,  kao i od svih drugih aktivnosti vezanih uz studij, dakako uz odgovarajuću novčanu naknadu. Primijetimo da se  ovaj model jako dobro uklapa u suvremene trendove komercijalizacije obrazovnog sustava, pri čemu se na  njegovo funkcioniranje tj. poslovanje sve više primjenjuju tržišni kriteriji. Bi   li   ovaj   sustav   uzrokovao   neku   štetu,   recimo   snizio   i   onako   nisku   razinu   kvalitete   našeg   visokog  obrazovanja? Na ovo pitanje može se odgovoriti protupitanjem ­ Zar  je neka kvaliteta ovoga obrazovanja  uopće potrebna? Pa i tako je najveći dio znanja koja smo usvojili na studiju posve suvišan u kasnijem životu i  radu. Posebice u ovim našim prilikama gdje vozači upravljaju poslovnim carstvima, filozofi peru prozore,  liječnici  se  bave  državnom  i  stranačkom  politikom,  zabavljači  vode  kulturne  instutucije,  defektolozi  voze  kamione,   srednjoškolski   profesori   komandiraju   vojskom   i   policijom,   politolozi   razvijaju   ekološku  poljoprivredu, konobari predaju engleski, eksperti za strojarske konstrukcije rade na građevini, čobani nas  zafrkavaju... U društvu u kojemu je zapravo sasvim svejedno jesi li ekspert ili tudum i gdje je bitno "zaleđe",  "spretnost" i "fino razrađen sistem", legalizirana korupcija u visokom školstvu ne bi učinila nikakvu štetu ili bi  ta šteta bila zanemariva. Uostalom, nekome tko to želi, nitko ne brani da uči i da se usavršava na području  koje ga zanima, bilo na fakultetu, bilo individualno, bilo kroz rad ­ ovo je zadnje, pa i predzadnje, usput budi  rečeno, obično puno efikasniji način sticanja znanja od sjedenja u fakultetskim klupama  (s  obzirom da je  kvaliteta   fakultetske  nastave,   posebno  po  raznim  provincijskim  ustanovama   visokog  školstva,   koje  su   se  namnožile kao gljive poslije kiše, često vrlo upitna). Netko  bi  sad  možda  prigovorio  da  nije  to  baš   tako  kako  govorim  i  da  bi  obrazovni  sustav  koji  izbacuje  nedovoljno stručne i kompetentne akademske građane predstavljao veliku opasnost za društvo u cjelini. Što bi  se  recimo  dogodilo  kad  bi  neki  neuki  liječnik  svojom  nestručnom  intervencijom  nekoga  poslao  u   "vječna  lovišta"? Pa ništa se ne bi dogodilo, liječnik bi fatalni ishod objasnio recimo starom narodnom mudrošću da  "kom' nema vijeka nema ni lijeka", za društvo to ne bi bila neka šteta, jer su, u našim prilikama, ljudi redovito  suvišni ­ ako bi se radilo o umirovljeniku onda bi bila i korist, jer takvi samo nepotrebno opterećuju državni  budžet. Uostalom, oni čiji život nešto vrijedi i tako se ne bi liječili kod nekog tuduma, nego barem kod onih  nadobudnih koji su prolazak na ispitu plaćali iz svojih top stipendija. Mislim da nije teško dokazati da je naš  zdravstveni sustav posve kompatibilan gore izloženoj ideji legalizirane korupcije, a u budućnosti će se stanje  zasigurno i unaprijediti. No,   upitat   će   dalje   netko   ­   Što   bi   bilo   s   drugim   profesijama,   odnosno   djelatnostima   neophodnim   za  funkcioniranje društva? I što bi bilo s našom budućnošću? Ne bismo li na taj način, prije ili kasnije, ostali bez  kadrova   sposobnih   da   vode  i   razvijaju   naše   gospodarstvo,   znanost,   kulturu,   umjetnost,   obrazuju   mlade  generacije, doprinose svjetskom znanstveno­tehnološkom i uopće civilizacijskom napretku, nose se sa svim  izazovima suvremenog globaliziranog svijeta... ? I na kraju, ne bi li takav sustav doveo do moralnog rasapa  našeg društva i sve nas skupa odveo u ponor  barbarstva? Zasigurno bi, no pravo pitanje ovdje glasi ­ Po čemu se taj sustav suštinski razlikuje od onoga koji  funkcionira danas?

Zagreb, kolovoz 2010. 95

O ROBOTIMA NA NAŠOJ POLITIČKOJ SCENI

Aktualne rasprave i sukobi oko donošenja tzv. "antidiskriminacijskog zakona" kao i neka druga događanja i  "manifestacije" na hrvatskoj "sceni" tokom proteklog ljeta, podsjetili su me na sličnu situaciju od prije godinu  dana (loša se povijest nužno ponavlja u lošoj sadašnjosti) koja je još bila garnirana preizbornom kampanjom u  koju su bile uključene mnogobrojne hrvatske stranke i partije koje su nastojale izboriti neko svoje mjesto u  parlamentu. Bio sam tada  na određeni način uvučen u taj metež (premda medije inače pratim vrlo slabo,  gotovo nikako) ­ pročitao sam neke propagandne letke koje sam našao u svom poštanskom sandučiću, nešto  sam  pročitao  u  novinama,  a   čak  su  me  zvali  telefonom  iz  izbornog  stožera   jedne  vrlo  značajne  političke  stranke  odnosno  partije  i  pitali  me  o  ovome  i  onome.  Ponesen  valjda  "atmosferom"  pogledao  sam  i  web  stranice većeg broja stranaka odnosno partija što figuriraju na hrvatskoj političkoj sceni. Mislio sam ­ ako  ništa, bar ću vidjeti na kakvim tehnologijama vrte svoje siteove (u informatici je to tako ­ dovoljno je vidjeti  kakvim se tehnologijama služiš da bih znao tko si, šta si i šta ima). Mogu reći da sam otkrio neke zanimljive  stvari.  Naime, došao sam tako jednoga dana na web site partije koja se zove SRP. O samoj ovoj partiji izgleda da se  nema  bogzna  što  za reći. Možda  valja  napomenuti  da  joj u  nazivu  nedostaje  čekić,  koji  su  ovi  socijalisti  izgubili valjda negdje putem. Mada je SRP, dakako, kratica za Socijalističku radničku partiju koju je osnovao  Stipe Šuvar pred desetak godina. Izgleda da se ova partija smatra jedinim legitimnim nasljednikom SKH, a  zalaže   se   za   socijalnu   pravdu,   slobodu,   jednakost,   bratstvo   (i   jedinstvo),   valjda   i   za   socijalističko  samoupravljanje, te druge vrijednosti koje su se promovirale u pokojnoj federaciji. Njezin se predsjednik za  novine slika ispod velikog portreta Maršala (u uniformi) čijim je likom i djelom očito oduševljen. Inače, ove  podatke nisam pokupio s njihovog sitea, koji je bio (i još uvijek je) složen posve nemarno i ne sadrži gotovo  ništa (korisno) ­ možda ljudi misle da je njihov časopis "Novi plamen" koji se prije zvao "Hrvatska ljevica"  sasvim dovoljan. Na siteu se, međutim, može pronaći link na stranice organizacije pod nazivom Socijalistička  omladina, koja djeluje u okviru SRP­a (pa prema tome, valjda, s njim dijeli političke vizije i programska  usmjerenja). Onda sam otišao na stranice Socijalističke omladine. Što da ne, to je valjda zapravo onaj SSOJ čijim sam i  sam  nekoć  bio  članom  (još  se  sjećam  svog  svečanog  primanja  u   tu   dičnu  organizaciju  na   opjevanoj  gori  Kozari, u sjeni onog spomenika; posebno mi se zanimljivom čini činjenica da smo, svi odreda, postojanja ove  organizacije i vlastitog članstva u njoj, prestali biti svjesni već pola sata nakon polaganja zakletve). Ovaj je  site napravljen  vrlo dobro, pregledan je, informativan, jednostavan,  taman kako treba.  Glavni dio  početne  stranice zauzimaju vijesti vezane uz aktivnosti dotične organizacije. No, te su me vijesti začudile poprilično.  Većina njih odnosila se na stanovitu manifestaciju pod nazivom "Zagreb Pride", na tzv. "manjinske skupine" i  nekakve LGBTIQ­ove. Uobičajenih fraza o klasnoj borbi i pravima radničke klase bilo je daleko manje. Kad  sam napokon shvatio o čemu se tu radi (jer ipak treba neko vrijeme da čovjek dokuči kako LGBTIQ nije  tvornička oznaka najnovijeg japanskog robota koji obavlja jednostavnije kućanske poslove, nego kratica za  "lezbijke, gejeve, biseksualne, transrodne, transeksualne, interseksualne i queer osobe", što ipak znači nešto  malo više, premda nas i dalje ostavlja u čudu), rekao sam sam sebi ­ Pa možda je i dobro da su ti socijalisti  promijenili društvo. S radničkom im klasom nikako nije išlo. No kad sam se nad ovim siteom malo zamislio, onda sve to skupa i nije izgledalo tako šaljivo. Skontao sam da  su omladinci neobičnim izborom vijesti i tema na svom web siteu dotakli neka zapravo vrlo važna pitanja  lijevog pokreta ­ njegovih vizija, usmjerenja i smisla uopće. Pitanje koje se ovdje najprije nameće jest ­ Kakve veze imaju te LG­itd. osobe sa ljevičarskim pokretom(ima) i  idejom socijalizma? Imaju li zaista s tim više veze od, recimo, profesionalnih vozača ili sakupljača značaka?  Mislim da se može reći kako je ta veza posredna i da se ovdje radi o jednom širem spektru liberalnih ideja i  naučavanja koje su na određeni način prihvaćali već i oni (pra)stari socijalistički naučavatelji, uključujući tu i  Engelsa.  Uostalom  teme  kao  što  su  "rodna  ravnopravnost",  "seksualne slobode", "pravo  na  pobačaj"  i sl.  zauzimaju značajan udio u literaturi koja se smatra socijalističkom. No drugo je pitanje na koji se način ove  ideje uklapaju u cjelinu socijalističkih učenja i uklapaju li se uopće, odnosno koje se od tih ideja uklapaju, a  koje ne. Socijalističke  ideje  privlačile  su  (a   valjda  i  danas   privlače)  ljude  u   prvom  redu  zato  što  podrazumijevaju  radikalan pristup problemu socijalne pravde, koji bi trebao dovesti do oslobođenja ljudskog roda od prisila i  uvjetovanosti bilo koje vrste. Marksizam je pokušao na tobože znanstveno utemeljen način rastumačiti zakone  razvoja  ljudskog  društva   i  pokazati  da   oni  nužno  dovode  do  realizacije  socijalističkih  ideja  u   određenom  obliku. Pritom je naglasak stavljen na gospodarsku osnovu društvenih fenomena, u kojoj se navodno skrivaju  96

pokretački mehanizmi ljudskog napretka. Dakle, ovdje se ideje čovjekovog oslobođenja odnose na, recimo to  tako,   onaj  "materijalni  plan"  ­  radi  se  o  oslobođenju  od  prisila  koje  se  nameću  zbog  nužnosti  osiguranja  materijalne osnove za egzistenciju društva kao cjeline. Ideja oslobođenja na "duhovnom području" i uopće  problem "čovjekove osobe" kao individue, ostaje izvan glavnog toka razmatranja u marksizmu i očito se u  njegovu koncepciju uklapa teško ili nikako. Pojednostavljeno, možemo reći kako je marksizam možda i uspio  shvatiti neke tajne društvenog razvoja, ali nije uspio shvatiti tajnu ljudskog bića (što mu zapravo nije ni bio  neki  primarni  cilj).  Tako  se  ova  problematika  našla   u   svojevrsnom  "prostoru   proizvoljnosti"  marksističke  teorije. S obzirom da je "naučni socijalizam" postao dominantna škola u socijalističkom pokretu, pri čemu su  druge škole uglavnom marginalizirane ili su nestale, socijalistički pokret ostaje bez jasnih odgovora i efikasnih  rješenja kad se radi o problemima koji zadiru u ovo područje (spomenimo samo problem utemeljenja etike u  marksizmu odnosno socijalizmu). Ovi su se problemi tokom proteklog stoljeća pokušavali riješiti svakako, i to uglavnom "krparenjem" u skladu  sa praktičnim potrebama trenutka. Rezultati tog ad hoc patchiranja teorije uglavnom su bili tragični kao što  znamo   iz   povijesti.   Danas,   gotovo   dva   desetljeća   nakon   rasapa   socijalističkog   eksperimenta   možemo  konstatirati da je situacija bolja samo utoliko što je do tog rasapa došlo. Što se teorije tiče, zainteresirani se  promatrač ne može oteti dojmu kako mnogobrojni pokušaji njezinog nadograđivanja i širenja na spomenuto  područje proizvoljnosti, kao i pokušaji pronalaženja novih formi za realizaciju socijalističkih ideja u političkoj  i  društvenoj  stvarnosti,   kreću  stranputicom  i  gube  se  u   liberalističkim  ispraznostima.   Čini  mi  se  da   ova  "fatalna privlačnost" liberalne odnosno neoliberalne ideologije, dovodi lijevu misao u svojevrsnu pat­poziciju u  kojoj ne samo da joj je onemogućeno na konzistentan način nadograđivati svoje teorijske osnove i osvajati  nove intelektualne i duhovne prostore, već joj se događa da ono osnovno, svoju misao­vodilju ­ ideju socijalne  pravde  i   oslobođenja   čovjeka,   polako  ali   sigurno   gubi   iz   svoga   vidokruga.   I   onda   se   pod   deklaracijom  socijalizma počinje prodavati neka druga roba. Pa čak i roba vlastitih ideoloških protivnika. Na siteu Socijalističke omladine to je i više nego vidljivo. Dobro, možda će omladinci sada prigovoriti da je i  njihova   briga   za   LG­itd­ove  također   dio  borbe   za   socijalnu   pravdu,   jer   ta   su   bića   ugrožena,   izopćena,  šikanirana, jadna. No ako ćemo tako, onda možemo reći da su ugroženi, izopćeni, šikanirani, jadni i duševni  bolesnici i žene koje trpe nasilje u obitelji i mnoga djeca s teškoćama u razvoju, kao i brojni ljudi bez posla i  para. O nerođenoj djeci koju sve te udruge vajnih humanista tretiraju kao uglavnom nepotrebne "akcidencije",  da se i ne priča. Uostalom nije li zapravo najveći dio hrvatske radničke klase, koji bi trebao biti predmet  njihove brige po definiciji, upravo u takvom stanju, ugrožen, izopćen, šikaniran, jadan. No jedino su LG­itd­ ovi pozvani da javno demonstriraju. Jedino je njima moguće dobro se organizirati i izaći u velikom broju na  glavni zagrebački trg. Nije li to malo čudno? I nije li čudno da njih "organi reda" štite, dok sve ostale drznike  koji se usuđuju okupljati u većem broju i demonstrirati na javnim mjestima rasturaju? Uostalom, zbog čega  uopće  oni  demonstriraju,   kad su  uglavnom  svi  njihovi  zahtjevi  usvojeni  u  Saboru?  Bit će  da  jednostavno  demonstriraju svoju snagu. Možda će sada opet neki mladi socijalist reći kako ja to "pod utjecajem kapitalista i političara pokušavam  potaći mržnju i usmjeriti duboko nezadovoljstvo naroda na manjinske skupine". Na to mogu odgovoriti da ne  bih bio protiv one parade, niti bi me podrška toj paradi koju su pružili mladi socijalisti smetala uopće, kad bi  joj   prethodile  demonstracije  obespravljenih  i   opljačkanih   radnika   (i   sadašnjih   i   bivših)   koji   bi   možda   i  porazbijali prozore na zgradama s obje strane Markovog trga, ako je to potrebno da bi se ljudi koji tamo sjede  natjerali   da   napokon   počnu   rješavati   goruće   probleme   hrvatskog   društva   ­   da   pokrenu   proces   revizije  pretvorbe i privatizacije našeg gospodarstva, riješe problem mita i korupcije, pohapse ratne profitere i sve one  koji su se obogatili na ilegalan način, pokrenu program korjenitih promjena u cjelokupnom medijskom sektoru  (jednako u onom "državnom", kao i u onom "privatnom"), a osobito u odgojno­obrazovnom sustavu. Ovako je  ona parada uza sve što ona znači (a tih je značenja više) još i sastavni dio hrvatskog medijskog i političkog  karnevala čiji je smisao zabaviti narod. Nije li podrška mladih socijalista takvim predstavama nešto upravo  groteskno?  I  zar   ne  vide  da   se  taj   karneval  i  organizira   upravo  zato  da  bi  se  skrenula  pažnja  sa   pravih  problema i otupila oštrica društvene i klasne borbe? No, problem je u tome što bi, kad bi se u ovom društvu počela otvarati neka važna pitanja, svi ti manipulatori,  koji  vođeni  vlastitim   interesima   iz   potaje   vuku   konce  i   u   svojim  (uglavnom  uspješnim)  pokušajima   da  upravljaju društvenim gibanjima organiziraju svakojake zabave i parade, jednostavno izgubili tlo pod nogama,  tako da potrebe za LG­itd­ovima i njima sličnima više naprosto ne bi bilo. Svi bi se oni našli tamo gdje im je i  mjesto ­ na društvenoj margini, gdje niti oni smetaju drugima, niti drugi smetaju njima. A ovako, u ovom  kaosu u kojemu živimo, gdje se ne zna tko pije, a tko plaća, tko je pametan a tko lud, tko je lopov, a tko častan  čovjek, posve je moguće da se jedna marginalna skupina nameće kao nekakav bitan društveni čimbenik ili čak  kao "nosilac društvenog progresa" i onda sudjeluje u formiranja javnog mnijenja, u skladu sa svojim vizijama i  interesima, premda to zapravo i nisu njihovi interesi, već interesi spomenutih centara moći.  I onda se priča o nekakvoj toleranciji prema ovome ili onome. Kad bi se zaista radilo o toleranciji, onda bi to  bila jedna plemenita težnja koju bi svakako trebalo podržati, no ovdje se zapravo radi o stvaranju privida  97

tolerancije i poštivanja humanističkih vrijednosti, gdje se stvari i ljudi toleriraju i poštuju vrlo selektivno. A  također se  radi  o  zahtjevu da se  tolerira  izdaja  i  sabotaža   borbe  za  humanije  društvo,  jer  sve  je ono  što  propovijedaju razni LG­itd krugovi dio dobro poznate liberalističke propagande, koja osim stvaranja kaosa  ima i neke konkretnije, premda dugoročne ciljeve. Treba tako upozoriti da u osnovi te propagande leže razne  eugeničke  doktrine,  koje  se  razvijaju  još   od  doba   famoznog  Thomasa   R.   Malthusa,   kad  je  u   krugovima  vlastodržaca   zavladao   strah   od  nezaustavljivog  rasta   mase  pauperiziranog  proletarijata   koja,   sljedstveno,  predstavlja sve veći i veći problem i prijetnju.21 Pritom treba uočiti kako se LG­itd ideologija obično prodaje u  paketu   s   drugim  izdancima   liberalne,   odnosno  neoliberalne  paradigme  kao   što   su   pacifizam,   feminizam,  makrobiotika i slične pomodarije razmažene dječice iz viših društvenih slojeva. Na takve stvari ne treba trošiti  riječi, možda je samo zgodno ponoviti kako je pacifizam najefikasnija ideja za pacifikaciju naroda. Dakako, svatko ima pravo da misli to što misli i živi tako kako živi, sve dok time ne ugrožava druge. Isto tako,  nitko  nema  pravo  da   svoja  mišljenja  i  uvjerenja  na   silu  nameće  drugima,  te  su   razni  ispadi  i  nasilničko  ponašanje   usmjereno   prema   pripadnicima   LG­itd   "zajednice"   za   svaku   osudu.   No,   solidarnost   s   ovom  društvenom skupinom ne može biti razlog za upadanje u zamke onih koji su je očito instrumentalizirali za  svoje  ciljeve.  Uostalom,  smisao  i  zadatak  socijalističkog  pokreta  trebao  bi  biti  (a   kroz  povijest  je,  barem  deklarativno  i  bio)  rješavanje  problema  od  esencijalne  važnosti  za   ljudsko  društvo,   za   njegov  opstanak   i  napredak,   pri   čemu   se,   po   logici   stvari,   pokret   uvijek   pojavljivao   u   ulozi   zastupnika   interesa   najširih  društvenih slojeva. Zašto bi se sad odjednom trebao baviti izvoljevanjima jedne skupine marginalaca s mutnim  političkim aspiracijama? No, da sve ovo skupa ne završi u tako ozbiljnom tonu, reći ću (u šali naravno) da većina tih LG­itd­ova i  njihovih simpatizera pojma ne bi imala što znači LGBTIQ, odnosno da bi mislila kako se tu radi o tvorničkoj  oznaci nekog japanskog robota koji obavlja jednostavnije kućanske poslove, da je ikada u životu podigla išta  teže  od  kašike.  Pa   evo  im  jednog  (polpotovskog)  prijedloga  ­  Neka  odu  na  neko  ekološko  poljoprivredno  gospodarstvo (poznato je da se na takvim gospodarstvima mnogi poslovi moraju obavljati manualno, pa radne  snage obično nedostaje) i ozbiljno zasuču rukave. Mislim da bi im već nakon nekoliko dana cijela ta bezvezna  liberalistička ideologija, skupa s njihovom djetinjastom životnom filozofijom jednostavno ishlapila iz glave.

Zagreb, listopad 2008.

21 Na osnovi njihovih parola, ikonografije, kao i sadržaja konkretnih akcija, jasno je da im cilj nije borba za  prava društvene skupine kojoj pripadaju (jer su ta prava već ostvarena) već širenje razvrata i nemorala u  društvu, što je zacijelo dio šireg plana njihovih "tajnih šefova". (nakn. op.) 98

SELJAČKA PŠENICA I LJUDSKA BAHATOST

To je već je postalo hrvatskom tradicijom da se po završetku žetve pšenice počnu događati seljački prosvjedi  putem kojih se od države traži da zajamči što viši minimalan iznos otkupne cijene ove žitarice. I da onda u  medijima   krene   priča   o   "strukturnim"   problemima   našeg   agrara,   o   nekonkurentnosti,   odnosno   visokim  troškovima naše poljoprivredne proizvodnje, o cijenama goriva, gnojiva i repromaterijala na domaćem tržištu,  o cijenama pšenice i ostalih ratarskih kultura na evropskim i svjetskim burzama žitarica, koje su redovno niže  od onih koje traže naši seljaci itd. itd. I već se godinama vrti slična ili ista priča, neovisno o tome je li urod bio  dobar ili loš, neovisno o stanju ponude i potražnje na svjetskom tržištu, neovisno o ukupnoj gospodarskoj  situaciji. Netko bi sa strane možda, umoran od tih, stalno istih priča, rekao ­ Tko je seljacima kriv što imaju  peh u životu ­ slično kao recimo brodograditelji ili tekstilci koji se isto stalno nešto bune i kukaju i nikad im  nije dobro. S druge pak strane neki se nikada ne bune, o njima se u javnosti malo čuje i stječe se dojam da im je uvijek  dobro. To se u prvom redu odnosi na zaposlenike raznih banaka, telekoma, nekih velikih, uglavnom "javnih"  poduzeća, poput INE, HEP­a, Hrvatskih Cesta, kao i na one što rade u državnoj upravi. Čini se da u ovo  skupinu spadaju i zaposlenici mlinsko­pekarskoj industriji i "mali" pekarski obrtnici, a ni onima koji se bave  trgovinom njihovih proizvoda ne ide izgleda baš loše. Nije li to neka nepravda? Nisu li seljaci, skupa s drugima koje smo uz njih naveli, nekako nepravedno zakinuti,  odnosno u društvenoj hijerarhiji "plasirani" neopravdano nisko? Ništa nova, reći će upućeni, tako je bilo od  pamtivijeka, a bit će i ubuduće, sve dok ih bude bilo (mislim seljaka). No zanimljivo je primijetiti da otkad je  nastupilo ovo nekakvo "vrijeme obilja", njihovu sudbinu sve više dijeli i njihovih ruku djelo ­ hrana. Premda bi  se  slična  priča   mogla  ispričati  i  o  drugim  seljačkim  proizvodima  koji  zadovoljavaju  elementarnu  potrebu  ljudskog  roda   za   primjerenom  ishranom,  ovdje  ćemo  se  usredotočiti  na   prehrambeni  proizvod  za   čiju  se  pripravi najviše koristi pšenica s početka naše priče ­ kruh. Kruh kao "osnovna" čovjekova hrana u svim je kulturama koje ga poznaju bio simbol blagostanja i ljudi su se  oduvijek prema njemu odnosili s posebnim poštovanjem. Autor ovih redaka sjeća se staraca koji bi novu veknu  kruha u ruke uzimali u nekoj gotovo ceremonijalnoj pozi, kao da se radi o nekoj dragocjenosti ili svetinji, i  prije nego li bi je razrezali, redovno nad njom načinili simbolički znak križa. Takvi su zabranjivali da se i  najmanji komadić kruha baci u smeće, a od tvrdog kruha koji bi preostao, pravili su krušne mrvice ili poparu  (koju pravimo i danas). Nasuprot tome, posve je razvidno da je u ovo naše doba kruh je silno degradiran na našoj ljestvici vrijednosti.  Nitko mu ne posvećuje nikakvu pažnju, a baca se na sve strane. No, treba uočiti da takav bahati i rasipnički  odnos  prema   kruhu   ne  karakterizira   samo  njegove  konzumente,  već  i  njegove  neposredne  proizvođače  ­  mlinsko­pekarski sektor, što se najbolje iskazuje u kvaliteti kruha koji dolazi na trgovačke police (to je jedan  od razloga bahatog i rasipničkog odnosa onih prvih). Za usporedbu, kruh iz krušne peći koji su pekle naše  bake (i koji neke "bake" još uvijek peku), bio je, kako se sjećamo posve različitog okusa i mirisa od onoga iz  današnjih pekara i trgovina (taj nekog mirisa ni nema), bio je onako pun, nabijen, a "trajao" je obično po  tjedan dana. Koliko se dugo može jesti ovaj "moderni" kruh nije mi baš jasno. Dobro, ima pekara u kojima se  prodaje  i  relativno  kvalitetan  kruh,  (a  postoje  i  razne  vrste  kruha,   od  kojih  su  one  kvalitetnije  višestruko  skuplje), no većinom se radi o nekakvom laganom, spužvastom kruhu koji se ni rezati ne da kako treba, a  kojega u žargonu nazivaju "napuhancem", što je naziv koji vrlo dobro pristaje. Čini se da je ovdje problem u  neadekvatnoj  receturi   i   nedopustivo  visokom  udjelu  raznih  aditiva   zbog  čega   je  kvaliteta   takvoga   kruha  sumnjiva, a sam kruh brzo otvrdne ili u nekim slučajevim spljesnivi (ovdje bi se svakako trebalo pokrenuti i  pitanje utjecaja takvog kruha na zdravlje njegovih konzumenata). Tako primjerice, nije rijedak slučaj da mojim  roditeljima koji danas žive na selu, neki poznanici i prijatelji donesu vreće pune starog, tvrdog kruha "da ga  pojedu kokoši ili svinje". Poveći komadi kruha često se mogu zateći i u kantama za smeće. Što da čovjek kaže  pri suočavanju s ovim fenomenom? Najprije bi trebalo reći nešto o njegovom uzroku. Taj uzrok zasigurno nije, kako se to obično govori i misli,  isključivo jednostavan način proizvodnje i prema tome laka dostupnost i niska cijena ove vrste hrane ­ to jest  jedan od uzroka, ali prema svemu sudeći, nije onaj temeljni i istinski. Pravi se uzrok nalazi u društvenoj klimi  u kojoj ne samo da se dopušta bahatost i rasipnički odnos prema određenim vrstama materijalnih dobara, već  se ove društvene poroke vrlo glasno promovira na razne načine u javnosti. Pritom nije slučajno što žrtvama  ovakvog  "sustava"   postaju   upravo   neke  tradicionalne  vrijednosti,   odnosno  oni  koji  se  pojavljuju   u   ulozi  njihovih  zagovornika,   s   obzirom  na   posve  vidljivu  tendenciju  neprijateljskog  odnosa   prema   tradiciji  koji  iskazuju  današnji  nositelji  društvene  moći.  A  očito  je  da  se  tradicija  (izuzimajući  tzv.  "folklor  i  narodno  99

blago"),  smatra   nepodobnom  i  to  ne  kao  neka  zastarjela  alternatva,   već  kao  polazište  za   konfrontaciju  s  jednoumljem koje nastoje nametnuti današnji posjednici moći na svjetskoj razini, a za koje se kao argument  koristi umjetno stvoreni privid "izobilja" (u kojemu je bacanje kruha u smeće nešto samorazumljivo). Što se  seljaka   tiče,  sasvim  je  očito  da   njihov  način  života,   svjetonazor,   osjećaj  za   tradiciju  i  odnos  prema  tzv.  "modernosti" mnogima smeta i da upravo zbog toga dolazi do obezvređivanja i njihovog rada i njih samih kao  društvene   skupine,   na   račun   nekih   drugih   profesija   i   slojeva   društva   (koje   se   očito   ponašaju   po   volji  vlastodržaca,   pa   makar   to   bilo   i   štetno   za   društvo   i   njih   same)   koji   na   društvenoj   pozornici   uživaju  nezasluženo visok ugled i čiji je rad daleko precijenjen (što očituje u visini njihovih primanja). U svemu tome  je vjerojatno najznačajnija činjenica da je seljaštvo na neki način najneovisniji i najslobodniji dio društva tako  da za razliku od ostalih slojeva koji su danas u potpunosti "pacificirani", ipak ima dovoljno "manevarskog  prostora" za javno iskazivanje vlastitog stava posebno u pogledu nametanja novih vrijednosti i "životnog stila"  koje  ono,  kao  tobože  konzervativni  sloj  društva   ne  prihvaća.   Inače  treba   reći  kako  seljaštvo  nije  nimalo  konzervativno, već da je, naprotiv, danas postalo najrevolucionarnija društvena snaga ­ treba samo pogledati  odnos   seljačkih  prosvjeda   prema   onim  "radničkim"  odnosno   prema   onima   drugih   društvenih  skupina,   s  obzirom na njhov broj, masovnost, uspješnost u ostvarivanju njihovih zahtjeva i sl. Najbolju ilustraciju neprijateljstva naših vlastodržaca prema seljaštvu predstavljaju kojekakva nova pravila,  propisi, zabrane, ograničenja koja se postavljaju pred njih i njihov rad, a kojima je očiti cilj da ih se demotivira  i odvrati od njihovog posla u poljoprivredi (pa da bi se onda "farmerizacija Hrvatske", odnosno prodaja naših  poljoprivrednih resursa strancima, mogla provesti bez problema). Mučno je slušati mnogobrojne nelogične ili  posve   sulude   zahtjeve   koje   zakoni   i   propisi   pred   njih   postavljaju   i   koji   kod   ljudi   izazivaju   ogromno  nezadovoljstvo i frustracije, umjesto da im se pomognu da rade i zarađuju svoj kruh. I pritom je sasvim jasno  da  ta   nova  pravila  uopće  ne  idu  za tim da  se  poveća  kvaliteta njihove  proizvodnje,  kako  to objašnjavaju  odgovorni ­ dapače, kvaliteta hrane koja dolazi na police trgovina sve je lošija (spomenimo ovdje skandale s  otrovanom hranom u nekim zemljama EU, koja se pojavljuje usprkos tobože rigoroznim kontrolama i "visokim  standardima proizvodnje"). I tako, kao rezultat svega toga imamo lošu, pa i zdravstveno opasnu hranu u našim prodavaonicama (i to  većinom uvoznu, što je rezultat pogubnog utjecaja "uvozničkog lobija" i na našu poljoprivredu, i na ukupno  hrvatsko gospodarstvo), dok je one prave, prirodne i zdrave hrane sve manje. Imamo slike "kruha na smetlištu"  i "smeća u izlozima supermarketa i shopping centara" koje truje i tijelo i dušu (možda je to i jedina njegova  svrha). A sve je to moguće, kako smo već rekli, isključivo zbog duhovne klime u kojoj se našla Hrvatska danas  i predstavlja vjerodostojan odraz stanja naše kolektivne svijesti i savjesti, pravo mjerilo dubine moralnog pada  koji je zadesio naše društvo. Valjda najodvratniji način na koji se sve to iskazuje upravo je spomenuta bahatost  kojom  se  to  društvo  odnosi  samo  prema  sebi,  u   prvom  redu  prema  svojim  seljacima,   brodograditeljima,  tekstilcima, kao i prema dobrima koja oni stvaraju. A kad bi u našem društvu bilo nekog poštenja i osjećaja za druge ljude, onda bi situacija u svim područjima  života bila daleko normalnija. Tako i u  raspravama koje se svake godine potežu oko otkupnih cijena žita i  troškova proizvodnje kruha, ne bi bilo demagogije, prikrivanja činjenica i zamagljivanja pravog stanja stvari,  što je sada redovna medijska praksa, već bi (osim seljaka) i svi ostali sudionici u lancu proizvodnje kruha  (mlinari, pekari, trgovci) izašli pred javnost s preciznim podacima o svom poslovanju, tako da se može vidjeti,  pa onda usporediti, koliki su troškovi ugrađeni u onu kunu i deset lipa (ili koliko već) koje će, odnosno koje bi  trebali,  dobiti  seljaci  (poljoprivredni  proizvođači),  a   koliko u  onih gotovo desetak,  ako se  ne  varam, koje  dobijaju ostali, s obzirom da se od kilograma pšenice odnosno brašna, mogu ispeći možda i dvije "vekne" čija  je cijena 4­5 kuna (ako je ova moja procjena kriva, onda neka "znalci" iznesu precizan podatak).  Onda se u ovoj priči o pšenici rasprava ne bi vrtila oko njezinih cijena na "svjetskim i evropskim burzama" već  oko pravedne raspodjele troškova proizvodnje kruha i ostalih proizvoda mlinsko­pekarske industrije, odnosno  dobiti od iste, koje ovdje zasigurno ima podosta (u protivnom bi vjerojatno bilo znatno manje zainteresiranih  za uključivanje u gorespomenuti lanac), pri čemu ne bi bili zanemareni ni aspekti standarda i kvalitete ove  proizvodnje. I pritom bi se vodilo računa da se ovdje ipak radi o puno dubljim pitanjima od pitanja nečijeg poslovnog  uspjeha, odnosno profita, a to su pitanja budućnosti naše poljoprivrede, odnosno cjelokupnog prehrambenog  sektora, kao i pitanje budućnosti hrvatskog sela i seljaka uopće. A na koncu, u tom bismo slučaju i svoju djecu odgajali tako da se s pažnjom odnose prema djelima ruku svojih  bližnjih. Dok ovako ispada da su svi digli ruke ne samo od hrvatskog sela i seljaka, već i od svoje vlastite i od  naše zajedničke budućnosti.

Zagreb, rujan 2009. 100

NAŠE INTERNETSKE PRILIKE I NEPRILIKE

Prije  nekoliko  mjeseci  iz  elektroničkih  smo  medija  imali  prilike  saznati   da   je  Hrvatska   po   cijeni  "brzog  interneta" među najskupljima na svijetu. Tako se u tekstu "U Hrvatskoj internet među najskupljima" (koji se  može naći na više naših web portala) navodi da je "internet u Hrvatskoj šest i pol puta skuplji od europskog  prosjeka,  ili  od  prosjeka  SAD­a" i  dodaje  da  je  "još  nevjerojatnije  da  Japanci  imaju  čak  80  puta   jeftiniji  internet od nas." Još je jedna stvar ovdje zanimljiva. Ako usporedimo cijenu interneta sa cijenama ostalih "komunalija" jednog  našeg domaćinstva, nesrazmjer je također drastičan. Primjerice, mjesečna rata za struju u vlastitom slučaju  gotovo je dvostruko manja od rate za takozvani "paket telefon + internet" (flat rate, 4 Mbit/s). S obzirom da  sam donekle upućen u elektroenergetiku, pomalo i u telekomunikacije, taj mi nesrazmjer posebno upada u oči.  Zamislite  samo što sve uključuje (hrvatski) elektroenergetski sustav i što je  sve potrebno učiniti da bi on  normalno   funkcionirao.   Očito   je   da   su   i   troškovi   ovdje   daleko   veći   od   troškova   funkcioniranja  telekomunikacijskog sustava bilo kojega od naših telekoma. Već bi na osnovi jedne provizorne komparacije  ovoga tipa postalo jasno zašto telekomunikacijske usluge u našoj zemlji trebaju biti šest ili deset puta jeftinije.  Ono što također upada u oči je i nekakva bolesna raskoš koja prati sve što je uz naše internetske odnosno  telekomunikacijske "providere" vezano ­ treba samo vidjeti njihove zgrade po Zagrebu i ući u njihove poslovne  prostore, pogledati njihove reklame na televiziji, pročitati podatke o plaćama njihovih direktora, odnosno čuti  njihove "životne priče". Posve je očito da se ovdje radi o prelijevanju dohotka iz jednog gospodarskog sektora  u drugi i nejasno je zašto država to dopušta. Meni se, kao "nezavisnom promatraču", čini da se ova stvar teško  može objasniti nekim drugim razlozima, osim korupcijom i nekim oblikom gospodarskog kriminala ­ recimo  štetnim ugovorom koji je potpisala hrvatska Vlada sa Deutsche Telekomom prilikom prodaje naše najveće  telekomunikacijske   kompanije,   Hrvatskog   Telekoma   Nijemcima   (taj   je   ugovor,   napomenimo,   proglašen  "tajnim", pa javnosti nisu poznati bilo kakvi njegovi detalji).22 U cijeloj ovoj priči izgleda da postoji i problem javnog mnijenja (konkretno onog hrvatskog) u kojemu je  izgleda  prilično  rašireno (slučajno  ili namjerno,  ne znam) mišljenje  da  internet  služi  za  zabavu  ­  skidanje  filmova i muzike, igranje igrica, gledanje pornografije, i sl. pa ako si netko želi priuštiti takav luksuz ­ neka  plaća. Istina je da internet može poslužiti i za zabavu, no treba naglasiti kako to nije njegova osnovna svrha,  niti bi trebalo da bude. Možda je ovdje zgodno ponoviti da je umrežavanje računala i stvaranje računalnih  mreža,  koje  su  kasnije  prerasle  u  globalnu  mrežu  koju  nazivamo  internet,  iniciralo  američko  ministarstvo  obrane, a da su dalji razvoj preuzela uglavnom sveučilišta i istraživačke institucije. Tako je najpoznatiji i  najrašireniji   internetski   servis   World   Wide   Web   (WWW)   razvijen   u   Evropskom   centru   za   nuklearna  istraživanja (CERN) za potrebe razmjene informacija među znanstvenicima širom Evrope, a kasnije i svijeta.  Dakle,   primarna   zadaća   interneta   bila   je   komunikacija   među   ljudima,   prvenstveno   ona   koja   se   tiče  informiranja   i   obrazovanja.   Danas   je  teško  zamisliti  bilo  kakvo  akademsko  obrazovanje  bez  mogućnosti  pristupa   internetu.   Taj   se   pristup   na   neki   način   podrazumijeva   i   u   slučaju   srednjeg,   pa   i   osnovnog  obrazovanja. I ne samo da se pretpostavlja mogućnost pristupa internetu iz škole, nego se nekada, koliko sam  imao prilike vidjeti, pretpostavlja da djeca mogu "surfati" i od kuće. Internet prema tome nije luksuz, već  potreba. Zapravo, moglo bi se reći da je najšira dostupnost ovoga medija nasušna potreba svakog društva koje  želi biti uključeno u znanstveno­tehnološki i civilizacijski razvoj čovječanstva. Od obrazovnog potencijala ovoga medija, možda je još značajniji onaj mobilizacijski. Pokazuje se naime da je  internet medij posredstvom kojega je na relativno lak i jednostavan način moguće okupiti ljude i angažirati ih  na promociji, odnosno realizaciji određenih ideja. Već i letimičan pregled interneta otkriva nam postojanje  bezbrojnih (ne)formalnih "organizacija" koji ljude okupljaju oko istih ideja, vizija, ciljeva. Možda se i većina  tih inicijativa može smatrati jalovima ili društveno štetnima, no normalan će čovjek obratiti pažnju na one  društveno korisne, one koje potiču akcije i aktivnosti usmjerene prema boljitku lokalne zajednice i društva u  cjelini,   čak   i   na   globalnom  nivou.   Primjerice,   putem  raznih   internetskih  peticija   i   anketa   omogućeno  je  ostvarenje neposredne demokracije, te formiranje javnog mnijenja u skladu sa stavovima najširih društvenih  slojeva. Nezavisno "internetsko informiranje" u koje su uključeni sami građani u dvostrukoj ulozi kreatora i  konzumenata,   sve  više  postaje  efikasno  oružje  u   borbi   protiv   cenzure   i   manipulacija   medijskih  mogula,  djelotvoran instrument otkrivanja i sprečavanja svakovrsnih zloupotreba i korupcije u institucijama vlasti, te  vjerodostojno svjedočanstvo o našem vremenu. Internet također omogućava i suradnju na sasvim konkretnim  22 Uz to treba napomenuti da su izgradnju velikog dijela telekomunikacijske infrastrukture financirali sami  građani ove zemlje i da bi se ona kao takva trebala smatrati javnim, a ne privatnim vlasništvom našeg  najvećeg telekoma. Način na koji se taj telekom domogao ove infrastrukture također je vrlo sumnjiv. 101

projektima našeg zajedničkog znanstveno­tehnološkog i kulturnog razvoja. Koordinirani rad stotina, a u nekim  slučajevima   i   hiljada   informatičara   na   mnogobrojnim  projektima   razvoja   slobodnog   softvera   predstavlja  primjere  takve  "internetske  suradnje",  kao  što  su   to  i  rad   na   projektu  Wikipedije  i  drugim  projektima  na  području širenja slobodnih informacija, stvaranja slobodne kulture i slobodnog znanja. Sve u svemu, možemo  reći da je mogućnosti povezivanja i suradnje ljudi sa raznih strana svijeta putem interneta, odnosno blagodati  za ljudski rod koje bi se ovim putem mogle dostići, teško sagledati.  Nedavne vijesti o tome kako je u Finskoj dostupnost interneta postala temeljno ljudsko pravo, odnosno da se  njihovo  društvo  obavezalo  svakom  svom  članu   osigurati   slobodan  pristup   internetu,   kao  i  one  o  sličnim  inicijativama koje se razmatraju u Velikoj Britaniji i Francuskoj, pokazuju kako već i politička javnost zemalja  Zapadne Evrope  prepoznaje  sve  ove  potencijale  internetskog  resursa   i  kako  je svjesna  nužnosti  da  se  oni  realiziraju u što potpunijoj mjeri. U Hrvatskoj, nažalost, ne samo da ovakvih inicijativa nema ni u povojima,  već nema čak niti nekih ozbiljnijih komentara situacije s neopravdano visokim cijenama internetskih usluga.  Također, ne čuje se niti da tko zbog toga prosvjeduje. S obzirom na podatak s kraja prošle godine, da oko 50% kućanstava u Hrvatskoj posjeduje priključak na  internet, te da većina njih koristi tzv. "broadband pristup", dok se preko telefonske linije (dial­up)23 na internet  spaja približno petina korisnika, možda bi se moglo zaključiti da ove cijene zapravo i nisu tako visoke za naše  prilike. No treba reći da su visoke s obzirom na današnje tehnološke mogućnosti, a da je u vezi s tim istim,  navedeni podatak o korištenju interneta u Hrvatskoj zapravo nezadovoljavajući.  Ovdje   treba   spomenuti   i   manipulacije   naših   internetskih   monopolista   koji   cijene  pristupa   internetu   već  godinama drže na istoj razini, što opravdavaju nekim novinama kojima s vremena na vrijeme "obogate" svoju  uslugu   ­   kao   što   je  recimo  povećana   brzina   pristupa,   premda   takva   promjena  mnogim  korisnicima   nije  potrebna.   Na   osnovi  svega   ovdje  izloženog,  čovjeku  se   neizbježno  nameće  zaključak   kako   gospodarenje  internetskim resursima nikako ne bi trebalo prepustiti stihiji tobože slobodnog tržišta i kako bi u slučaju da  ovaj biznis preuzme jedna javna institucija (poput CARNeta), čije bi poslovanje bilo motivirano brigom za  dobrobit cijelog društva, a ne interesom za profitom i bogaćenjem pojedinaca, cijena internetskog pristupa  ovdje u Hrvatskoj smanjila ne za šest, nego za šezdeset puta.  Ovakvu bi akciju trebalo srdačno preporučiti  našoj   Vladi   kao   mjeru   štednje,   koja   bi   u   ovom   vremenu   besparice   ipak   malo   olakšala   život   našeg  informatiziranog puka. Međutim, treba uočiti da već sada, bez nekih velikih akcija ili zahvata i sami možemo učiniti nešto da se cijena  pristupa internetu koju plaćamo monopolistima značajno smanji. S obzirom da su standardne brzine pristupa  internetu koje nude naši internet provideri ne samo dovoljne, nego su i veće no što je to potrebno pri nekoj  normalnoj upotrebi interneta, nameće se ideja da se na isti priključak (modem) spoje dva ili tri kućanstva.  Modemi koji se danas koriste (ADSL ili kablovski) mogu biti žični (LAN) ili bežični (WLAN). Ako se radi o  bežičnom modemu onda spajanje iz susjedstva nije neki problem, s obzirom na doseg signala koji iznosi 30 m  unutar zidova (vani do 200 m). Ako se radi o žičnom modemu, onda je potrebno provući mrežni kabel do  susjednog stana (susjednih stanova). Napomenimo da je u ovom slučaju spajanje drugih kompjutera na internet  moguće i ako se radi o modemu koji nema dodatnih mrežnih priključaka ­ u tom slučaju potreban je kompjuter  sa dvije mrežne kartice i eventualno hub ili switch preko kojega ćemo spojiti ostale kompjutere. U svakom  slučaju, na ovaj je način moguće smanjiti cijenu pristupa internetu sa minimalnih stotinjak kuna na pedesetak  ili manje.

Zagreb, lipanj 2010.

23 Treba   reći   da   se   kod  T­Com­ovog  dial­up   pristupa   radi   o   iznimno  lošoj   kvaliteti  usluge  ­  u   nekim  dijelovima Hrvatske takva je veza praktički neupotrebljiva (za učitavanje Googleove stranice treba čekati i  po četiri­pet minuta). Pošto se usluga naplaćuje prema vremenu trajanja veze (15 lipa po minuti između 7 i  19 h odnosno 7,5 između 19 i 7 h), ispada da takvo stanje T­Com­u ide na ruku. Uočite paradoks ­ što je  usluga lošija, to donosi veći prihod. Javnost bi na ovakve stvari trebala obratiti više pozornosti. 102

TEHNOLOGIJA, KNJIŽEVNOST I JOŠ PONEŠTO

Često se danas u našim razgovorima, u medijskim osvrtima, u raznim napisima informativnog ili edukativnog  karaktera, ističu brojne prednosti novih načina i sredstava komunikacije među ljudima, nastalih kao produkt  strelovitog  razvoja  telekomunikacijskih  i  informacijskih  tehnologija.  O  njihovim  lošim  stranama   govori  se  manje, možda zato što ih uistinu i ima manje, odnosno što su manje važne. Premda one (loše strane) u nekim  situacijama mogu biti presudne. Prednosti interneta, kao zasigurno najznačajnijeg od ovih sredstava, koji je preko svojih servisa, u prvom redu  World Wide Weba (web), ali i elektronske pošte (e­mail) postao tehnička osnova ne samo brojnih vidova  našeg komuniciranja i informiranja, nego i raznovrsnih aspekata gospodarskog života u globaliziranom svijetu,  i više su nego očigledne. Sam mogu reći da sam dugo vremena od trenutka kad sam ga počeo koristiti, negdje  sredinom devedesetih godina, internet smatrao upravo savršenim komunikacijskim medijem, pri čemu je web  idealan   za   širenje   znanja,   odnosno   informacija   od   općeg   interesa,   a   elektronička   pošta   za   neposrednu  komunikaciju i razmjenu dokumenata raznih vrsta, u prvom redu onih pisanih. No onda se pokazalo da se, kao  i u slučaju drugih "novih tehnologija", i ovdje pojavljuju problemi. Problemi  weba   nekako  brže  i  lakše  upadaju   u   oči.   Možda   najznačajniji  problem  predstavlja   nesređenost  goleme količine informacija koje web sadržava, što predstavlja znatnu poteškoću u potrazi za informacijama  od interesa, usprkos efikasnosti većeg broja "web pretraživača" koji nam stoje na raspolaganju. S ovim je  problemom usko povezan i problem također goleme količine irelevantnih sadržaja, ali isto tako i sadržaja koji  se mogu smatrati štetnim, pa i opasnim, a što je sve omogućila laka dostupnost i "demokratičnost" ovoga  medija, tako da putem weba čovjek lako može (nekada i nehotice) biti dezinformiran, zaveden, prevaren, dok  razni "mutni" web­sadržaji ponekad  mogu predstavljati značajnu prijetnju za  njegov  duhovni,  a ponekad i  fizički integritet.  Što se pak elektroničke pošte tiče, tu se javlja na neki način analogan problem neželjenih poruka, tzv. spama  koji razni trgovci i oglašivači šalju na milijune elektroničkih adresa širom svijeta. Još jedan problem, koji će  nam ovdje biti zanimljiviji jest problem odziva. Taj mi je problem postao očigledan prije pet­šest godina, kad  sam shvatio kako za sve više svojih elektroničkih pisama, na koja sam očekivao neki odgovor, bilo kakva  reakcija s druge strane izostaje. Normalno se u takvim situacijama čovjeku nameće pitanje ­ jesu li moja pisma  uopće stigla do primatelja ili ne. Ovaj problem izvire, dakako, iz same prirode ovoga načina komuniciranja  koja, kao i komunikacija putem "običnih" pisama, nije "neposredno interaktivna". Međutim, kod elektroničke  pošte,   zbog   veće   količine  poruka   koje   se   nalaze   u   opticaju,   kao   i   zbog   mogućnosti   otvaranja   brojnih  elektroničkih adresa, ovaj problem dobiva novu dimenziju ­ recimo u moru spama primatelj može da i ne  primijeti  poruku  koja  nije  neželjena,  ili  se  može  desiti  da  adresa   na  kojoj  se  očekuje  određeni  sadržaj  ne  poklapa s onom na koju se taj sadržaj šalje, pa se u slučaju elektronske pošte neizvjesnost oko "pravilnog  dospijeća" poruke može smatrati znatno većom nego u slučaju klasične.  Nedavno   sam   tokom  jednog  usputnog   razgovora,   a   u   svjetlu   gore   navedenih  razmišljanja   i   zaključaka,  pretresao   pitanje   uloge   modernih   komunikacijskih   i   informacijskih   tehnologija   u   aktualnoj   književnoj  produkciji. Dakako, ovu formulaciju s tehnologijom i književnošću ne treba shvaćati previše ozbiljno, kao što  ni inače ne treba previše ozbiljno shvaćati ovaj tekst (iz razloga navedenog malo niže), no ovdje ipak treba  imati u vidu da je priča koja slijedi u potpunosti vjerodostojna. Dakle, navratio je nedavno do mene moj dobar prijatelj, i to upravo u vrijeme dok sam priređivao jedan svoj  prilog za slanje putem elektroničke pošte na adresu jednog našeg književnog časopisa. Tako se sama po sebi  kao tema razgovora nametnula ona o komunikaciji literarnih marginalaca i autsajdera, poput moje malenkosti  s   uredništvima   književnih  i   ne  samo  književnih  časopisa   i   listova,   posebno  o   komunikaciji  posredstvom  elektronske pošte, te o ulozi weba u cijeloj toj priči.  Počeo sam mu iznositi svoja iskustva vezana uz ovu vrstu komunikacije ­ kako sam putem elektronske pošte  (na koncu i u svrhu "testiranja") svoje priloge slao u književne časopise Quorum, Republiku, Kolo, Fantom  slobode, SF­časopise Ubiq i Parsek, kulturne glasnike Zarez, Vijenac i Hrvatsko slovo, te u informativno­ politički tjednik Fokus, a da mi je odgovoreno jedino iz Hrvatskog slova i Ubiqa (negativno, s tim da je SF­ ovac  čak  napisao  kraći  kritički  komentar,   što  je  svakako  za   pohvaliti).  Ispričao  sam  mu  nešto  i  o  svom  sudjelovanju na pet­šest književnih natječaja objavljenih putem weba, od kojih je svakako najzanimljiviji onaj  od prije nešto više od godinu dana koji je organizirala jedna medijska kuća iz Splita. Rezultati toga natječaja  za "roman ili zbirku priča" trebali su biti objavljeni u studenom prošle godine, no nisu objavljeni do dana  današnjega, već je baš nekako u to vrijeme (dakle lani u studenom) s web stranica dotične tvrtke iščeznula  103

obavijest o natječaju, da bi nešto kasnije nestale i same te web stranice. Ispričao sam mu i epizodu sa pričom  poslanom  putem  elektroničke  pošte  jednom  "crkvenom"  tjedniku,  u  vezi  koje  se  nitko nije  javljao  više  od  mjesec dana, a kad sam uredništvo nazvao telefonski i upitao zanima li ih moja priča ili ne, čovjek s kojim sam  razgovarao, a koji bi očito trebao biti nadležan, nije o priči imao nikakvog pojma (a jedva se i sjetio da oni u  svakom svom broju objavljuju poziv autorima da svoje literarne uratke šalju na njihovu elektroničku adresu).  K tomu nije mogao reći niti dokle autor treba čekati da sazna hoće li mu prilog biti objavljen ili ne (a što se,  dakako, saznaje redovitim praćenjem sadržaja dotičnog tjednika). Na koncu sam svoga prijatelja upoznao i sa  zbivanjima prethodnog dana, kad sam u pokušaju da rasvijetlim što se događa s još jednom mojom poslanom  pričom, prošetao do uredništva jednog našeg dnevnog lista. Taj list naime svake godine raspisuje natječaj za  kratku   priču;   one   uspjele  objavljuje   tjedno,   a   tri   najuspjelije  nagrađuje   novčano.   Pošto   na   svojim  web  stranicama drže popis svih priča koje su im stigle na natječaj (i koje valjda zadovoljavaju njegove propozicije),  očekivao sam da će na taj popis biti uvrštena i moja priča, koju sam najprije poslao putem elektroničke pošte.  Čekao  sam  dva   tjedna  da   se  to  dogodi,  ali  uzalud.   Onda   mi  je  sinulo  da   je  možda  problem  u   "duljini"  poslanoga teksta. Propozicije natječaja postavljaju gornju granicu od "120 redaka (?) ili 7200 znakova" (4  kartice). Ali što se sve podrazumijeva pod znakom u tekstu? Ulaze li tu možda i praznine od završetka teksta  u retku do njegovog kraja? Na internetu sam pronašao jednu definiciju kartice prema kojoj se i te praznine  računaju kao "znakovi". Pošto mi je priča imala točno 7200 znakova bez tih praznina, po toj bi definiciji  ispalo da je dulja od propisanoga. Onda sam, ne budi lijen, skratio priču tako da zajedno sa spomenutim  prazninama stane na polje (matricu) dimenzija 120 (redaka) x 60 (stupaca), te im tu novu verziju poslao  poštom, isprintanu na papiru i snimljenu u više različitih formata dokumenata na CD. Zatim sam ponovno  čekao da se pojavi na onom popisu, ovaj puta skoro mjesec dana. Pošto se i to čekanje pokazalo uzaludnim,  konačno sam odlučio otići u uredništvo i vidjeti što se događa.  Nadao sam se da  ću na  taj način, barem  djelomično, razriješiti i misterije koje sam spomenuo ranije. No, do "uredništva" nisam uspio doprijeti, možda i  zato što ljudi na porti nisu znali kome bi me trebalo uputiti. Ipak, nakon njihove poduže potrage, došao sam u  priliku telefonski razgovarati s osobom koja ima neke veze s natječajem i književnošću. Razgovor je trajao  prilično dugo i bio je na trenutke i zabavan (sugovornica je recimo tvrdila kako se popis priča o kojemu je  ovdje riječ uopće ne može vidjeti na webu), no na kraju sam nekako uspio dokučiti u čemu je "tajna" ­ da su  dotične  stranice  "u   rekonstrukciji".   S   tim  da   se   prema   datumu   zadnje  izmjene  može  zaključiti   da   su   u  rekonstrukciju krenuli dan nakon što sam im poslao svoju priču, što je zanimljiva podudarnost. Usput sam  saznao i to da se nisam trebao truditi oko kraćenja priče jer oni praznine do kraja retka ne broje.24 Je li sve ove zavrzlame i nesporazume skrivila suvremena komunikacijska tehnologija? Djelomično jest, jer da ne postoji, tada zasigurno ne bi bilo spomenute dezinformacije o pričama pristiglim na  natječaj onoga lista, niti bi se tako lako mogli organizirati kojekakvi fiktivni (danas­ga­ima­sutra­ga­nema)  književni natječaji, a i procedure oko slanja, odnosno predaje tekstova u uredništva bile bi zasigurno jasnije,  pa   bi   poslani   prilozi   lakše   stizali   na   one   "prave"   adrese.   No,   suština   problema   dakako   ne   leži   u  komunikacijskim tehnologijama. Nevolje s tehnologijama ove vrste proistječu možda jedino iz činjenice što kod  onih neiskusnih stvaraju privid da je komunicirati danas krajnje jednostavno i lako, daleko lakše nego što je to  ikada bilo. Poanta ove priče, međutim, nije u ovom zaključku. Tako   smo   razgovarali,   onaj   moj   prijatelj   i   ja   ­   on   se   nije   previše   čudio   ovim   mojim   književnim  dogodovštinama, čak što više, iznio je slična iskustva nekih svojih poznanika. Ipak, pitao se zašto je nekome  teško pregledati pristiglu poštu, pa onda, nakon čitanja i prosudbe, odgovoriti ljudima koji su poslali svoje  priloge,  barem  najkraćom  mogućom  porukom  ­  prilog  prihvaćen  ili  prilog  odbijen,  pa   da sve  bude jasno.  Odgovorio sam mu kako je problem, onaj neposredni, vjerojatno u "krivim adresama" (elektroničke pošte), a  onaj suštinski u "zatvorenosti" tih naših književnih kružoka i krugova koje nekakva "vanjska" suradnja uopće i  ne zanima. Rekao sam također da mi, srećom, takve stvari više ne smetaju, s obzirom da sam već dovoljno  dugo u ovome "biznisu", pa sam na njih navikao. A ponekad je i zanimljivo pratiti reakcije druge strane,  čovjek nauči još nešto o književnosti, umjetnosti, kulturi (kulturnih/medijskih poslenika) itd. Onda mi je na pamet palo jedno pitanje. Nisam ga htio postavljati glasno, nisam htio otvarati novu temu  rasprave ili se nedajbože zamjerati čovjeku. A to pitanje glasi ­ Kako se možeš čuditi što drugi ne odgovaraju  na moje mailove, kad ni ti sam na njih ne odgovaraš? Zaista, na znatan broj mojih mailova s raznim pitanjima, prijedlozima, ponudama uopće nije odgovorio, pa i  24 Ovdje bismo mogli govoriti o primjerima gotovo savršeno jalove komunikacije u kojoj ne čovjek ne uspjeva  saznati ništa od onoga što zanima, a ako nešto i uspije, onda to ide pod cijenu nesrazmjerno mnogo napora,  vlastitog   vremena,   telefonskih   impulsa   itd.   Zanimljivo   je   da   se   ovakva   komunikacija,   inače   vrlo  neuobičajena,   često   puta   javlja   u   kontaktu   sa   uredništvima   listova   i   časopisa   (takva   su   barem  moja  iskustva).   Moglo  bi   biti  da   su   Kafkini  apsurdni  dijalozi,   poput   onih  iz  "Procesa",   inspirirani   upravo  njegovim iskustvima s uredništvima književnih časopisa u kojima je pokušavao objaviti svoje radove. 104

na one u vezi stvari koje su i za njega bile bitne (ili su se barem meni činile njemu bitnima). I tome sam se  obično čudio više nego ostalim slučajevima izostanka odziva na moje elektroničke poruke, tim prije što sam  imao dovoljno argumenata za zaključak da ipak prima i čita svoju elektroničku poštu. Kasnije, kad je otišao, na pamet mi je palo još jedno pitanje ­ A što je sa mnom? Odgovaram li ja na mailove  koje dobijam od drugih? Pogledao sam svoj "Inbox" i zapazio da uistinu ima mailova na koje sam trebao odgovoriti, ali nisam. U prvi  mah, pomislio sam da se ne radi ni o čemu važnom. No što je kome i koliko važno? I eto nam zaključka: Da je sve ono što smatramo lošim stranama komunikacijskih medija u najvećoj mjeri  odraz   (redovito   vrlo   upečatljiv)   kaotične   stvarnosti   u   kojoj   se   kvaliteta,   odnosno   smisao   svakovrsnih  međuljudskih   i   društvenih   interakcija   pokazuje   obrnuto   proporcionalnom   mogućnostima   njihovog  uspostavljanja, u to se nije teško uvjeriti. Ali da u tom odrazu prepoznamo i svoj vlastiti lik ­ to je već malo  teže.

Zagreb, rujan 2009.

105

NAPOMENA

Eseji  u   ovoj  zbirci   napisani   su   u   razdoblju   između  1997.   i   2011.   Neki  od  njih  pisani   su   tokom  dužeg  vremenskog perioda, kao što je naznačeno. Svi oni pokušavaju upozoriti na razne "nenormalnosti" s kojima su  se ljudi suočavali i s kojima su morali živjeti u zadnjem desetljeću 20. i prvom desetljeću 21. stoljeća, i to ne  samo u našoj zemlji. Većina njih, nažalost, nije ograničena naznačenim vremenskim intervalom i očito je da će  i dalje usmjeravati i određivati naše životne sudbine. Autor nema iluzija da će ovo pisanje nešto promijeniti ili  još nekome biti od koristi; dovoljno mu je što su ta razmišljanja, na neki način, promijenila njega samoga. Čini  se da je "snaga pisane riječi" sadržana jedino u ovoj mogućnosti. Zbirka se možda mogla podijeliti na tri dijela ­ na prikaze, zapažanja i komentare, odnosno reakcije, no s  obzirom da se među tim dijelovima ne mogu povući jasne granice, to nije učinjeno. Neki od eseja objavljeni su  u časopisima Marulić i Quorum, te u internetskim publikacijama e­novine (Beograd) i Hrvatski fokus, što je  navedeno u popisu koji slijedi. Većina ih je tokom pripreme zbirke bila popravljena i dorađena, tako da se ovi  ovdje ponešto razlikuju od objavljenih originala. Nulta verzija zbirke eseja "Nenormalne normalnosti" (prvobitno pod naslovom "Neumjesne upadice") složena  je u prosincu 2006, prva u lipnju 2008, dok je aktualna (druga) verzija složena u studenom 2010. Konačna  revizija teksta provedena je u ožujku 2011. i pritom je dodan članak "O novoj političkoj javnosti" ("Potencijali  suvremenih medija u demokratizaciji društva") koji je bio dovršen u to vrijeme.

106

DO SADA OBJAVLJENI ESEJI

O ništavilu i sličnim izmišljotinama ­ Quorum 2/1999 Clarkeova Odiseja a posteriori ­ Marulić 4/2008 Istraživanje skrivene stvarnosti ­ Marulić 6/2010 Iz dnevnika ili Prokletstvo zapitanosti ­ Marulić 2/2005 Iz dnevnika ili Čuđenje u svijetu ­ Marulić 1/2008 i 2/2010 Zapažanja o ideologiji "Novog doba" ­ Marulić 1/2007 Pogled na svijet ­ Marulić 5/2005 Stara kruška ­ Marulić 5/2007 O sadržaju i smislu ekonomsko­propagandnih poruka ­ Marulić 4/2007 GNU/Linux, otvoreni kod, slobodni softver ­ Pojmovi o kojima se malo zna i još manje govori ­  Hrvatski  fokus 49 i 50/2011 (od 11.03. i 18.03.2011.) Sapunica naša svagdašnja ­ e­novine od 09.08.2010. Novinarske fantazmagorije ­ Marulić 4/2010 Medijski rat protiv društvene normalnosti ­ Hrvatski fokus 48/2011 (od 04.03.2011.) Prilog rješenju problema korupcije u društvu ­ e­novine od 01.09.2010. O robotima na našoj političkoj sceni ­ Marulić 6/2008 Tehnologija, književnost i još ponešto ­ Marulić 5/2009

107

.....................................................................................................................................

Autor: Zdenko Kremer, dipl. ing. fizike .....................................................................................................................................

Adresa autora:  Dobronićeva 8, 10110 Zagreb tel: 01/3880­300 ili 035/471­735 e­mail: [email protected]­com.hr .....................................................................................................................................

Autor je  rođen  1968.   u  Slavonskom  Brodu,  živi  u  Zagrebu,  a  bavi se  informatikom  (razvojem  slobodnih  softverskih alata i aplikacija, te novih koncepata programiranja). Radio je u prosvjeti, na jednom institutu za  energetiku i u vlastitom (obiteljskom) poduzeću za poslovne usluge. Objavljuje informativne i znanstveno­ popularne članke s područja informatike i matematike, te eseje i drugu prozu. Jedan je od osnivača Udruge za  slobodne informacije SINBAD (ranije Udruženje za razvoj slobodnog softvera "Little Lion") u okviru koje se,  uz programiranje, angažirao i na promociji slobodnog softvera, kao i ideja na kojima je njegova koncepcija  utemeljena (vidi web stranice Udruge ­ http://sinbad.bplaced.net/). .....................................................................................................................................

.....................................................................................................................................

Uz ovu, autor je priredio sljedeće knjige: .....................................................................................................................................

Slobodni softver i filozofija slobode ­ Dostignuća, problemi, prespektive                (zbirka eseja o problematici slobodnog softvera i slobodnih informacija) Besana noć  (zbirka pripovijedaka) Ponor  (roman) .....................................................................................................................................

Vertex modeli statističke fizike (razrada nekih matematičkih formalizama statističke fizike u dvije dimenzije) EXACTbas ­ Sustavi poslovnih aplikacija  (upute za razvijatelje i korisnike slobodnog softverskog alata EXACTbas ver. 0.2) .....................................................................................................................................

108

DODATAK PISMO UPUĆENO INICIJATIVI "AKADEMSKA SOLIDARNOST"  POVODOM AKTUALNIH DOGAĐANJA NA ZAGREBAČKOM SVEUČILIŠTU

Pošto smo i sami nekoć, kao studenti, bili dijelom zagrebačke sveučilišne zajednice, sa zanimanjem pratimo  događanja na Zagrebačkom sveučilištu. Rastuća  opasnost od dalje degradacije sveučilišnog života i uopće  ozbiljnost trenutačne situacije u našem društvu, ponukala nas je da, zasad barem u formi ovog obraćanja vašoj  Inicijativi,   dademo  i   svoj  vlastiti   prilog  borbi   protiv  komercijalizacije  našeg  obrazovanja   i   podvrgavanja  Sveučilišta interesima dnevne politike. Najnoviji, iz temelja pogrešni, prijedlozi Zakona o visokom školstvu, sveučilištima i znanosti, predstavljaju još  jedan  rezultat   aktivnosti  određenih  posjednika  moći  u   hrvatskom  društvu   na   nastavku  tzv.   reforme  našeg  visokog  obrazovanja,   koja  bi  se  trebala   provesti  sukladno  njihovim  interesima.  Ove  intencije  pretočene  u  prijedlog  zakona uopće ne iznenađuju ­ to  se  isto dešavalo ili  se dešava i na mnogim  drugim  područjima  društvenog života ovdje u Hrvatskoj, pri čemu naše gospodarstvo predstavlja osobito indikativan primjer. A  iskustvo  dugo  gotovo  dva  desetljeća  i  više  je  nego  dovoljno  da   bi  nam  puste  priče  njihovih  apologeta  o  suvremenim svjetskim trendovima i pravilima igre koja su usprkos svemu zapravo vrlo produktivna, zvučale  poput pokvarenog gramofona čija igla stalno grebe po istom mjestu. Ljudi s imalo mašte i pameti barem bi  povremeno promijenili tu izlizanu ploču, odnosno na neki način pokušali uljepšati krinku ispod koje se odvija  devastacija naše društvene zbilje i destrukcija njezinog humaniteta. A što se tiče problema s plaćanjem studija  i njihovog "argumenta" kako je stvar u tome što društvo danas jednostavno nema sredstava da svima osigura  besplatno obrazovanje onda ih pitamo ­ Kako to da je prije bilo tih sredstava, a sada ih nema? I tko je za to  odgovoran? Ako su za materijalni i svaki drugi napredak jednog društva najodgovornije njegova politička i  znanstvena elita, u što nema sumnje, onda bi se upravo oni koji danas predlažu i donose ovakve zakone prvi  trebali naći na "udaru" aktualne besparice, jer ispada da za njihovog "vakta" naše društvo nije napredovalo  nego je nazadovalo. A ne da se događa upravo suprotno ­ da cijenu toga nazatka najviše plaćaju oni koji su za  njega najmanje krivi. Nema sumnje da bi Sveučilište, kao društvena institucija koja raspolaže golemim intelektualnim i ljudskim  resursima,  trebalo  dati  značajan  doprinos  borbi  protiv  negativnih  trendova  kojih  u  našem društvu  ima  na  pretek, posebice onih koje se tiču njega samog. No očito je da bi se svi njegovi potencijali za društveni progres  mogli  primjereno  realizirati  samo  kad  bi  Sveučilište  djelovalo  kao  aktivni  i  samostalni  subjekt  društvene  dinamike. Stoga smatramo da je, s obzirom na situaciju u kojoj se skupa s cijelim našim društvom našlo i  Sveučilište, krajnje vrijeme da njegovi djelatnici izaberu skupinu kompetentnih, odgovornih i moralnih ljudi  (Vijeće),  koje  bi   kao  primarni  i  neodgodiv  zadatak   trebalo  imati  formuliranje  vlastitog  prijedloga  novog  Zakona o visokom školstvu i znanosti. U tom bi poslu, po logici stvari, glavnu ulogu trebali odigrati profesori  s   Pravnog   fakulteta,   koji   su   na   najnovije  događaje   reagirali   na   primjeren   način.   Za   očekivati   je   da   u  spomenutom Vijeću vodeću ulogu s organizacijske strane preuzmu nastavnici i studenti Filozofskog fakulteta,  koji su se najviše istakli u aktualnim događanjima, no, naravno, računamo na inicijativu i angažman svih  ostalih članova akademske zajednice na Sveučilištu. Mislimo  da   u   okviru   novih  Zakona   treba   potpuno  revidirati   Bolonjski  sustav,   ili  bolje  rečeno  pristupiti  njegovom ukidanju. Ovakav zahtjev bio bi eksplicitan dokaz da autonomija Sveučilišta nije samo formalna, i  da  nismo  zaboravili  ono  što  smo  i  sami  donedavno  govorili.  Braniti  određene  stavove  nije  moguće  samo  pasivno, pogotovo kad je stvar već dovedena do kraja. Ovo je trenutak kada je realno moguće ostvariti i više  od ukidanja neprimjerenih zakonskih mjera. Čini se da je većina uglednijih hrvatskih djelatnika u znanosti i  umjetnosti već 2006. godine dijelila mišljenje kako je uvođenje "Bolonje" politički proces, na silu nametnut  visokoškolskim  institucijama   i   da   je   to   jedna   od   metoda   kojom  se   relativno   kvalitetan   sustav   visokog  obrazovanja,   koji  je  jamčio  određenu  slobodu   akademske  djelatnosti,   nastoji  zamijeniti  birokratiziranim  i  dehumaniziranim mehanizmom sklopljenim tako da ga vlast što lakše može kontrolirati, dok se s druge strane  prilično otvoreni i nadasve prikladni fakultetski programi, kakve su studentima nudile naše najbolje institucije  visokog školstva (koji su po kvaliteti bolji ili barem jednaki onima na renomiranim svjetskim univerzitetima),  109

nastoje zamijeniti rigidnim programima po uzoru na one koji su već uvelike zavladali Zapadom. Bolonjska eksperimentalna reforma ne samo da je rezultirala sustavom koji je u krajnjoj liniji za studente sada  mnogo teži (ukoliko se nije napravilo suprotno, jednako loše, reduciranje najvažnijih programa), nego se i  nametanjem nove sheme rasporeda ispita (kratkoročniji zahtjevi, krući zahtjevi o polaganju i sl.), studentima  znatno ograničava sloboda u pripremanju većih cjelina, koja je osobito značajna za širenje duhovnih vidika.  Time  se   studij,   umjesto  da   bude  priprema   mladog  čovjeka   za   razvoj   vlastitih  ideja,   svodi  na   usvajanje  informacija u unaprijed zadanim okvirima. Floskule koje su cirkulirale u vezi uvođenja "Bolonje", à la "veća  mobilnost studenata", "lakši i bolji studij", ne samo da su neistinite, već su i smiješne. "Bolonja" je naišla na  kakvo­takvo prihvaćanje samo kod manjeg broja studenata, a podršku joj je pružio samo onaj dio akademske  zajednice koji je zbog nedostatka vlastitih ideja i suženog svjetonazora sklon da sve novo proglasi dobrim. Čini  se da su to mahom ljudi koji se ne bi niti trebali nalaziti na našim sveučilištima. I samo ECTS bodovanje u  svojoj suštini predstavlja pretakanje složene dinamike intelektualnog života u jednostavne brojčane odnose, a  upravo je taj "broj" nužan birokratskoj mašineriji kako bi ovaj život u potpunosti podvrgla svojoj kontroli.  Takav sustav nesumnjivo dovodi  do ozbiljnog  osiromašenja intelektualnih  i ljudskih odnosa u akademskoj  zajednici, posebice odnosa profesor­student, koji je za budućnost naše znanosti možda i najbitniji. Predlažemo dakle, da u okviru Inicijative za javno obrazovanje i znanost okupite najkvalitetnije ljude sa naših  najboljih   instititucija   i,   koliko   god   se   ovaj   napor   činio   uzaludnim,  sastavite   vlastite,   sasvim   drugačije  prijedloge zakona o visokom školstvu i znanosti, s inzistiranjem na ukidanju Bolonjskog sustava. Slična stvar  će se, moguće, dogoditi u skorijoj budućnosti i u nekim drugim europskim zemljama, a u nekim stvarima  Hrvatska bi mogla poslužiti i kao primjer drugima. Molimo da poruku proslijedite svim članovima Inicijative i svim potpisnicima koji su podržali organiziranje  štrajka   akademskih  radnika  protiv  spomenutih  zakonskih  prijedloga,  te  da   nam  ukratko  pošaljete  vlastito  viđenje situacije i mogućeg djelovanja. Podsjećamo da su studentski nemiri iz 2009. godine najočitiji apel za hitno djelovanje akademske zajednice. Srdačan pozdrav, Grupa negdašnjih studenata Prirodoslovno­matematičkog fakulteta: Božidar Kemić Nino Šaban Zdenko Kremer i dr. Mladen Martinis, znanstvenik (teorijska fizika) Zagreb, 06.02.2011. (Tekst pisma sastavili su Nino Šaban i Zdenko Kremer)

110