Nelagodnost_u_kulturi - Sigmund Frojd

I Nemogucno je osIoboti se utiska da Ijudi najece mere laim merilima. Prizeljkuju moc, uspeh i boatstvo, i tome e dive  dih Potenjuju, meutim, istnske ivone vrednosti Pa ipak, prili om onoenja to opti sudova reti na opanst da aboravimo arolikost ovekovo vea i njeo vo uevno zivota. Pstoje pojedi kojima savre menii ne skracuju obozavaje iako njhova veli na poiva na vrlinama i delima sasvim stri i ljevima i idealima mase Lako cemo oci d pretpo stavke da ipak sao anjia inaje te velikae, dok velika vecia ne ze bilo ta da na  jima. Ali veovatno sve nje tako jednostavo, jer se miljeje   Ijudi e slaze s njiovi ostupajem, buduci da su njihove zelje mnoostruke Jedan o tih etnh ljudi aiva sebe u pi smima mojim rijatelje. Poslao s mu voj mal op u kome reliij smatram lujom On mi je dovoio da b se potpuno slozio sa ojim sudm  eliiji, ali zali t� isam poklono paznju pravom ivoru reliionih osecanja To je naroito osecanje   koje a nije ikada napustlo, Cje su u postojaje otvrili mnoi, a o mora pretpostaviti a sto i

J

264

 kt  tt

Ngt  tT

i u miliona ljudi To oseanje n bi navao oseje vensti, to je oseanje  nece begracno, be ograda, tak rei keo o je cst sbjektia cijenia, nije vrska oga, na njega se ne na oveuje nikakvo oseaje aljeg ostojanja licnosti, ali je ivor ivor ligie energije, energije, koj rane rkve i rligioni sistei kptira, provode u odreene ka na e, a svakk i rpe Ljudi se og nvati reli gioni sa na osnovu ovog oeakog oseanja" ca i o se odric svk vere i svake iluje. kv ijava oga jenog prijaelj, koji je i sa jdno poeki velicao cari iluije, prcnla i je e ale teSkoe. Nije lko nano obraivat s anja Mo pkuati a pie njihve fiio loke nake nake Gde o e poe  uko - a plai se a se ni o okeasko osee ee oi krakte risati na taj nacin -, ne raje drgo eg se drati sadraa predstave i se oijaivno na lae pridruue osenj A sa obr raeo svoga prijatelja o li n  t t� e jedn ori ginaln i priicno uan enik ao ao teh svoe juku pre nego t� je dbrvolo otiao  srt Ne oeo ipasti i ovoga sveta" " Dle, to e eaje erasdljive oveansti ppadanja elini spoljnog svea Rekao bih da  to vie lii  neku vrs inelekuanog vida, naravo ne  b   b  prpratnog osanog a, ki e priutan i  gh isanih aka slig oea Na svojo lioi i se og uver  e akv see priao. Zbog og, pk, ne prva da porice

njegovo stvao postojnje u drugih. Pitanje je samo a li se ono tacno tacno taci i da li se oze prinati  kao fon et rigo" svih otreba a religijo " Nea nita a a da � bi bitno doprnelo reenj ovoga problea Ideja a covek pute n prdnog, od pocetka na to uerenog oenja s naje  svjj venosti s oli eto vi toliko strano, t se loe ukpa u potku ae psiho logije, da je opravdan pokuaj sioanalitickog tj. geneskog tuacenja jeg takvog oseanja Ond na se naee sleei tok isli: norao, ni u ta nis siguiji o u oseje saoga sebe, sotve nog Ja Ovo Ja na iglda sostalno jdnstveno, dbro ogrniceno d svega dgoga Tk nas je psi hoanalitick iucavanje iucavanje aio da e kav igled sa vara, d J naroi rea ra be nih grani pelai u esveno Sevn bive kje i onacava ao Ono, oe e isovreno fasada Psihoanalia na dguje jo noga bavetenja  odnia aeg Ja prea  Igleda da je bar pra ola Ja j i oS oranicen Drgacije   biva sao  jno stanj, ke je, isn, eobino ali koje se ato ne oe oglaiti bolesni. Na vrhun  aljbljeno aljbljenosti sti cini se da gria gria ieu Ja i ob jekta icava Ne obairuCi se a ulne dkae a ljubljni satra da su Ja i T jeo i sprean j da se onaa kao da je tak n t� oe privre en da kloni fiioloka nkija, oe, naravno, da bude poreeno i usled og olesnog ros Patolgija na je pokaala ie stnja u kojia ga nia ie Ja i soljnog sveta postaje edreen  s rie svano pogreno utvruju U akvi lucajevia na delovi sopstvenog tel igledaju



 Detch hstan ae, H: "D  veta ee spas en  avek o  nje"

265

Iz ltre  metnost

Neagodnost  ltr

stran, a delov sopstvenog duevnog zvota, opaza   ja, msl, osecanja, kao da e prpadaju naem Ja U drgm sluajevma se poljnom svet prpje  ono t� je ogledno   astalo u naem Ja i t� b to Ja trebalo da prna ao svoje I osecanje svoga Ja je, dakle, toe podlozno ormecajma, grane tog Ja nsu talne Daljm ramljajem olmo do akljuka da to osecnje svoga Ja r odraslog oveka nje moglo da bude takvo o poeka Moralo je roc ravojn put   koj e, aravno, ne moze dokaat, mada se moze rekotrusat sa dosta velom verovatnocom. 2  Odoj e jo ne ralkuje svoje Ja od spoljnog sveta kao vora osecanja koj na jega adru To nau o stepeno, odgovarajuc a rane nadrazaje Na njega, svakako, ostavlja najja uts to n ivor u   bueja, koje kaj okrva kao voje orge, mogu neprekdno' da tvarau osecaje, a dug mu povre men eavaj. Meu takvma se nala  ajvSe zeljen, majna dojka, koju vraca tek pla ojm je trazL Tao se Ja prv put uo s jedm "objek tm", nem t� se ala "va"  t tek arota akja rmorava da se ojav Drug odstaj dva nju tog Ja  me osecaja, tj prnaju jedog  van , jog spoljog sveta, daju mu est, rano vsn  nebezn osecaj bola  eprijatnost Prnp adovoljstva koj neograneno vlada ahteva njho vo uklanjanje  begavanje Nstaje teznja da se od

Ja odvoj sve t� moze otat vorom neprjatnog, da se to ba   apolje  stvor Ja epomucenog a dooljstva, kome nasuprot stoj stano pretece "spo  Ija" Gre toga pmtvnog adovoljnog Ja J a e ogu bec spravkama u toku staja iskustava Pneto meu onm t� ne ·bsmo zelel napustt, jer  prua adooljstvo, p nje Ja, vec objekt, a mnoga patnja   koju bmo hteli da odstramo poaze se ne odvojva od Ja, jer pote utra Tako numo ko da namem upravljjem ulne delatnost  odgo varajucom mom tvnost ralkujmo unutra nje - ono t� prpada prpada svome Ja, od soljanjeg soljanjeg  onog t� pote  oljog sveta Tme je najen prv korak a uspostavljnju rnpa realnost, koj ce preovldavat tokom kasnjeg ravoja Oo ral   kovnje, naravno, sluZ praktnoj svrs svrs  odbran od dozvljenh  pretec prjah osecaja. To � se Ja a odbrnu od vesn uutranjh eprjatnh ndraaja sluz stm metodama koje prmenjuje i potv prijatn prijatnost ost spolja  predstavl predstavla a polau polau taku aajn bolh poremecaja Na taj an, Ja se, dakle, odvaja od spoljnog sveta Tanje reeno: u poeu Ja sadrz sve, a a sne odvaja od sebe jedan splj svet. ae dana nje osecanje svog Ja samo je akrljao ostatak j nog ogo reg, tave sveouhvatnog oscanja, koe odgovara prsnjoj oveanost voga Ja a okolnm svetom Ako prhvatmo da se ovo prmarno osecanje svoga Ja odrzalo u vecoj H manjoj mer  devno zvotu nogh jd, onda b ono stajalo kao ndan u   bo onom e  otrje ograienom osecju svo ga Ja u relo doba Onom rvom ouno odgova raju sadraj redstava 0  begrnnost i poveano

266

 2  Vidi mnogobrojne aove 0 azvoju i oseanju soga Ja poev od Ferenczija: Razvojn st pnjev oseanja stvar1913 1913 ost (Entwclngsst!en e Wrlchetssnnes) - pa do priloga P. Fedea, 1926, 1927 . i kasnije -

267

268

Iz

kZtuTe i umtnost

sti s vasejenom, sti sdaji pomou kojih moj prjatej tumaci ono "oeasko oseaje. Ipak, a i smo u pravu a tvrimo a ono prvobtno i aje zivi pore �nijih obka koji su ptai o njega? Be sumje, takav sucaj nije uan niti na o rucj uevnog zivota niti ue Uvereni smo a su najravijenije zivotinje vrste proistee o naj nizih Pa ip, i anas naiaimo na sve jnostave zivotne bie bie meu ivima Ro veikih utera utera je iumro i ustpio esto sisaima, ai prav prestav nik toa roa, krokoi, jo zivi s nama aogija je moze bii mao aeka, a aba trana joj je i to t rezivee nie vrste veiom iu pravi prei a nanjih, ravijenijih Meucaovi su po raviu iu mr i oati su samo ao rekonstije U obasti uevog zivota, suproo tome, odavanje imi tivo  nove obe koji su nasai  njega io je esta pojava a je suvio poupiati je prime rima Ona je najcee poseia rasepa u ravoju Jea kvantitativi eo nekog stava, kg ag ostao je epromjen, ok se ru eo aje ravio vm iremo u pji probem oavanja u psihi, koji, o rei, jo nje obraen, a je toiko rivaan i nacajan a emo se ui, ako je po vo novoja, a mu okonimo neoiko tre ta palje. je. tkaa smo se soboii abue a naa obro ponato aboravjaje aci raaanje tragova, onono, unitenje upamenog, naginjemo suron geitu: a u uenom zivou ne moze a propae ita t je jeom nastao Na neki na cin, sve staje sacuvno, i po ovojni usovima na pmer, u toku ovojno boke regrsije, moze ponovo iii a vieo Pokuaemo, poreenjem i

Nlagodnost u utur

269

ruge obasti, a obasnimo ta i ova tvra eemo a pmer ravoj Veno Graa3 Istoicai nam govore a je najstariji Rim iinama orano naseje a aatinu bia Rma Quarata Za sei faa Sptimontiuma, ujenjje asea na poei im rezujima, i pot gra an Servijevm i om o kasnije, pe svih reobraaja u oba re pubike i ranog krajestva, nastaje varo oju je ar Aureije opasao iinama eemo aje iucavati preobrazaje graa, ve se apitati t bi posetia jo mogao a nae i rijh staija u ananjem Rmu o pretpostavkom a raoae najsavrenijim isto rijskim i toraskm nanjem reijev i, sa iuetkom neih proa, vee skoro epromnjen Poege moze nii na eove Servijevo beema, koji su iskpavanjem ei na svett aa. Ako  bi mnogo nao, vie neo anaja arheoija, moza  bi eo a orta eo ozaj ovh iia i obrise one Roma Quarata. o e tice raevina koje  ne kaa bie smete smete u tome kvu kvu - nee ih nai, ii samo nntne ostatke, jer one vie ne osje Naboje onavanje Rima i oba repubike moza   b mu omouio a onai mesta e su stjai hra movi i javne grae toa oba. To esto saa au imaju ruevine, ai ne prvobinih graa ego i nji hovih restauraija i asnijih vremena, pse pozara i raarnja ije potrebno narocio nagasiti a po njih stoea, o rnesanse naovamo, 'vi ovi ostai starog Rima igaju kao strno o u metezu je og veiko graa oneka starina je svakko jo po 3 Prema  Cambrdg Ancnt HstTY T. VII 192. ' he foundng foundng of Rom (Osnvanj Rma) by Hugh Last

270

z te  metnot

kopana u lu ili ispod odernih graevina sorijski gradovi kao Rim pokazuju nam a aj ncin odZavaje prolog Naciimo sada fatasi repostavu a Rm nije Ijdso naseIje ve duevno bie sa slino dugom i bogatom prolou U jemu dIe ije propalo nia od onoga t� je jednom nasalo U jemu pored poslednje faze razvoja jo i dalje postoje i sve prehdne a Rim bi o znacilo da se na Palainu uzdie u voj svojoj ranijoj vsini arski dy�r i Sepizonijum Septimija Severa da se jo uvek na rovnim zupima zamka San Angelo alaze lepe satue kojima je bio raen sve o ote opsade J i vie: na mestu paate Kafareli (affarell) sajao bi takoe cak i bez porebe a se ova zgrada ukloni hram kapitoIskog Jupiera i to e samo  svom osIednjem obliku koji su videli Rimljni iz doba republike ve i u svom najranij kad su mu blii   bili erurski ukraeni antifiksima o peene glie Na mestu danajeg Kolizea mogli bismo se divii icezlom Nernovom Domus Aurea. N a trgu Pna videli bismo e samo danji Panteon kvog am je ostavio Adrij ve na istom emlju i prvo  binu graevinu M Agripe. tavie a isto temelju sajali bi rkva Santa Maria spra Minerva i sari hram nd kojim je sazidana Posmatrau bi oda   bilo potrebno samo da skrene pogled ili premesi svoje stajalite pa da obije ovaj  onaj izgled OgIeo nema smisla alje raspredanje v fantazije koja odi ecem nezamislio cak apsurnom Ako elimo prosrno da prikaemo eki is rijski redosled moemo to postii jedino reaju i u prostoru jedno do drugog. si prosor ne mo 

Nelagodnot



t

271

dva pua popunii Na kuaj izgIeda ao przna igrarija On ima samo eno oradanje pokazuje koliko smo dleko od ogunosti da putem ociglednog prikaza objaimo osobosti duevog ivoa reba da zauzmemo sta prema jo jednom pigovoru Posavlja se pianje zao smo izabrali upra  prolost jedoga grda za uporeivnje sa prolou duevnog ivoa. vrdja da je ocuvano sve iz prolosti vai i za duevi ivot jedino pod uslovom da je organ psihe intakan i da njeovo tkivo nije sradalo od zapaIjenja  traume Ali razranja koja   bi se mogla uporediti sa uzroima bolesti belei iso rija svakog grada ak i ko je imao manje buu prolost nego Rim pa cak i ako je jedva ad do njega dpro neprijatelj kao o ondona  najmir niji razvoj jednog grada ukljucuje ruenje i zamenjivanje zgrada i zao je grad upte nepogodan za poreenje sa duevnim organizmom. Uzmicui pred ovim prigovorom odusajemo od raenja upecatljivih kontrasa pa eo se posluZii radi poreenja jednim u vakom slucaju srodnijim objekom ivotnjskim ili covecjim eom  u nalazimo isto. Ranije faze razvoja ni u kom mislu vie niu ocuvane preopile su se u kasnije ojima su predale svoju maeriju Embri se e moe vie dokazai u odraslom imus grudna Iezda posoji kod deea posle pubereta je zamenjuje vezivo ali ona vie ne posoji U evase kosti odraslog oveka mogu odue da utam obrise decje kosi ali je ona sama icezla dok se duila i debIjaIa do svoga konanog oblika Ostaje cinjenia da je jedino u du enoj sferi mogue ouvaje svih prethodnih stup

 /te  etno

Ne!aodnost  t

njeva pored krajnjfg. Nimo u mogucnsti a ovo zbivje predstavimo oigledo Moda smo sa ovom tvrjom tili redaleko Moda bi trebal da se zaljm tvrnjm a u uevom ivtu rolst moze   a bude ouvana, da ne mora biti euslovo utena Mogu je, sva kak - po pravilu  zto  a neto staro u psihi bue tolo izbr  streo da se vie nikakvim postpkm e me ustvit j  iveti,  da ouvanje upte zavsi   povljih ool nosti Moguo j, ali 0 m  znamo ita Mi sa m omo rei a je uvost prlog u uevnom ivotu pre ravilo nego izuzeta Vlji sm, dakle, a prihvatim postojaje u mnogih ljudi "keanskog osecaja i loi a ga do vedemo u vezu sa ranom azm osecanja svoga Ja Ali, nda se ojavljuje nvo itaje: s ojm pravom se osecanje smatra izvorm otrebe za religij? Cini mi 'se da to pravo nije mnogo osnovo Osecanje moe postati izvorom energije samo ao je i samo izraz ne jae otrebe Za potrebu za reli gijom, n  se, ne moe se poreci da otie o detije bespomocnos kja je obudila nju za oem, naroito zato t� se o osecaje e produava jednostavo iz detinjstva, vec ga staln odrava tra   d nadmoci sube Ne bih na drugu otrebu u detinjstu line snage aku im potreba za  vom zatitom Tak je uloga easkog secanja, koje  bi moglo da rieljkuje usposavlanje neogranienog  arizma, potisnuta iz prvg plana Nastajanje reli oznosti memo jasn pratiti sve do osecanja de tije bespomonosti Mda se iza nje jo eto skri va ali to je, zasd, jo obavijeno maglom

Cini mi se moucnim da je oknsko oscanje naknadno spelo u vezu sa rlgijom Ta sjedinje ost sa vasljenom, t m osecju pripada kao misaoni sdraj, izgleda kao prvi pokuaj jedn ver ske utehe, kao ki dugi ut a oriane opasnosi koju Ja doivljava kao prenju spoljnog sveta Jo jednom priznajem da se veoma teko snazim meu ovim jedva uhvatljivm velinama Drugi moj prija telj, oa je neuoljiva e za nukom nagonila na najneobinij eksperimente i oji je ajzad postao sveznaia, veravao me je da se u Jogavetnama odvracanjem  spoljnog sveta, smeravajem paje na telesne unkije naroitin nainom snja, za ista mogu probuditi u sbi ova osecanja i opta ra ooenja, t�  objanjava ka regresie a ra stara, odavno revaziena stanja duevnog ivota On u tme, tako reci, vi izioloku osnovu nogih mu drosti mistike Blisi tme bi bili nosi prema nekim jo neobjanjeim mdiikaijama Uevng ivota ka t� su trans i ekstaza Ali neto me agoni a i ja jenom uzvikem reima Silerovog gnjura "Ne ka e duje ko die u uiastom svetlu

72

8

Frojd, Odabana dea



273

Iz kUre i etosti

Nelaodost  kUri

ca Paja preti sa tri strane: i opstveog tela, prodreenog  za radanje i estajanje, pa ne moe ak  da izee sinale opomene stih i bol; od spolnog  sveta, koji remoCni, nemilosn, razoim nagama moe da eni rotiv  as, i najzad, iz odnosa a drugim ljdima Pau iz toga izvora oivlavamo oda olije od bilo oe druge klo mo a e  izveoj mer smatramo epotrem dodakom, iako sbinski nije nimalo manje neizea nego t� u  o paje gog rekla Nije udo, soga, t� s lj d prtiskom tih moguCnsti ae postal erenii  voim zahtevima za sreom, kao Sto se i sam prini zadovolstva pod iaje polog svea reobratio  skromfji, rii realnosti, p em se ldi smatraj vec  srecnim ko s izegli nesrecu, rerdili evolj data izegavaa aje uote e oto u pozadinu postizj zadovoljsva Razmilanem zaklujemo da se aj zatak moe stici na razne  ane ve te puteve s reporile rae kole i otne udrosti, a lji s ih sledili. eograieno zadovoljje svih otrea izglda a je apramlivii na ivota To, a, nai preotavi zaovolstvo opreznt, t se sle kraog vremea  veti. Druge metde, ii je   ajvaii il izegava ne nezadovolstva, razlikuj se meu o prema tome kome izoru ezaovolstva poklanjau vecu   anju Ptoje otui ko  stremi i oji s mereni, jedostrni i oni oji prisaju sa vie str ana. Najneposrenia atia od ae koja moe da proistee iz ljuski odnosa je orovolno amlje, udaljavane od rugih Naravno, jano je

  reca koja se ostie tim utem jeste sreca sokojstva Neki od aia otuivana ruZaju jedi dranu od spoljnog sveta onome oji eli da taj zadatak obavi sam Narao, postoji drugi i boli put, a taj je da uz pomoc tehne predvoe o, kao lan ljuske zajednie, kre u naad a rirod i potini je ljudsko vlji Tada arauje a svima na postizanu srece svh Ipak, ajinterannije s one metde zatte od panje oje puavaju  da uti na sopstveni orgniz U   rajo liniji, svaka patnja e osecnje i ostoj samo ako je osecamo Osecao je samo zahvaljjci odreenm ustrostvu  svoga organizma Hemika meta, intoksikaia, agrublja e, ali i nauee delje u om mislu Ne vejem a bilo ko razume nj meaniza, ali nenia je da postoje materie oe elo e sad, a svoji rustv u rvi i kivima eposrdo stvaraj osecanje zadovoljstva e, takoe, menja zaonitsti rda naSeg ecajog Zivota, te postajemo neoni da pramo drai oje rouzrokuje nezadovoljstvo Oba destva odigravaju se ne smo istovremeno, vec su, izgleda, meusobno prsno po vezana U naem hemizmu, takoe, mora da stoe materije slinog elovana, jer znaemo bar eno   boleno stane, ani, de je pnaaje slino pijanst io nije da niakvo oojno sredvo. Na    ormaln dueVi ivot, im ga, okazue koleba nja u smilu olakanog  H oteanog rana zadovol stva, a s time poredo de smanjenje, ono pojaane priemivo za neriatno a alost dosad je ta toksia strana uevih zbivanja promakla na nom istraivanju. Pojedni, pa i narodi, toli ene usluge ojnih sredtava u borbi za srecu i od

278

29

Iz kulture i umetosti

Nelagodnost u kulturi

stranjivanje   bde da su i kao obrinitelju ali stalo mto u vojoj ekoomii libia Zahvaljujuci   jima, ne ostie e sam epsreo zadovoljstvo vec, u izvesnom stpenu, i arko eljena nezavisnot od spoljog sveta. na e da e z pomoc  "razbijaa  briga" 1 vao ba moe izbeci pritisak realnosti i naci toite u eom soptvenom vetu, gde su uslovi osecja povoljniji. Pznato j da ba ta svojstva ine pojna rdstva opam i te1im Oa u krivi � s u zvenim oolnstima beorisno ube velike koliine ergije, koje bi se ogle upotrbiti za poljanje judske sudbine. Kmplikvna raa naeg duevno aparata prtpana je i itavm nizu drugaijih utiaja Zadovoljenje nagona redstavlja recu, ali u itoj meri postae i z tekih !panji, ukoliko bi a spoljni svet prorao a gladujeo otiveci se zaovoljenju  na ih  potreba Me se oekivati da bismo utiajem na te nagone upeli da se slbodimo jednog dela patnji Qvaj an odbre  anji ije vie uperen na aparat osecanja, vec tei a zaspodari uutranjim izvorima potreba Estreo e to dgaa kada se umrtve nagoni. Q tme ui orijentalna filozfija ivota, a sprovdi je praksa joga. Uklik spe, onda se, naravno,  autaju i v ruge aktivnosti (rtvovan je ivot), a,  rue tre, et, eena je samo sreca sokjtva. Isti ut ledimo kda je ilj skromniji, ak teimo a upravljamo naosm ivotom Gosodari s u tm sluaj vi sihike instanij  koje su se pdredile prinu reaosti Pri tome e uopte ne oustaje od nastojaja a se potige zadovoljenje, a postie se i izvesna zatita od paji,

jer se ezadovoljenje zazdanih nagoa ne doivljava sa toliko bola kao nezaovoljenje slobodnih. U zamu za to, esnjivo adaju mogunosti uivanja. secanje srece zadovoljenjem ivljeg agona, koga Ja ije zauzdal, euporediv je intenzivje neg zadovljenjem obudanog agona. Neodoljivost perverznih imulsa, mda, i dra zabrnjenog uopte, obijaju ovim ekonomsko razjanjenje. Jedna druga tehnika odbrne od anje slui se premetanjem ibida Na evni aparat to dozvolja va, a jegove fuije pri ome dobijaju mogo u gip kosti Zdatak oji treba da se rei sastoji se u remetaj agnskih iljeva te vrste tako a ne moe da ih pogodi obijanje z poljnog sveta Sublimaija aona to poomae Najvie tie ko ume dovoljno da povsi udeo zavoljstva z izvra sihik i ntelktualog rda. Sudba mu tda e moe mogo na koditi Zavoljenja u u stvaralke raosti umet nika koji je materijalizovao svja matanja, istraivaa koji je reio probleme i sozna istnu imaju na riti kvatet, koji cemo jedog aa svakako moi okarakterisati i metpsihlokL Zasaa se moe izra ziti samo slikovito, ine n se "finija i via" Njiov ntenzitet je, meutm, priguen u orenju sa intzitetom zadvljenja sirovijih, priarnijih nagona. Qni ne ptresaju nae teleo bice Slabost ve metode je, pak, emoguCost ike primene rstupaa je samo malobrjima. Prduslovi u naroita  odlga 1 odarenst, koji su reto risuni u  delotvornm razerama a i tm malom broju ljudi nije u  stanju da bezbedi opn zatitu od patnji ne aje im neprobojan oklop rtiv trela subine i

280

281

 te  metnost

Neaodnost  t

obio otkaze kda sopstveno telo ostne ivor patnji7 Ako je vec u ovom stuu jana   amera da e prbavljjem adovoljstva i nutranjih, pshkh bvanja postgne neav]ost od oljog veta, ta eja se jo jnije ipoljava u sledecem ostupku. Tu se jo vie labavi vea a realocu Zadovoljenje se postze putem iluija ponto nam je da u one to ali njihovo ostupaje d stvaosti ne ometa uziva je Oblast i oe poti iluije je Bvet fantaija U svoje vreme, d se rvijo rnip realnosti, ta ob last je, u prom smslu re�i, oslobona obavee da poverava realnot i odreena da adovoljava zelje koje je teko ispuiti Na vrhu dooljtva po stiut tem ftaije nalai e uzivje u ume-

nikim delima koja osrdsom umena postaju  prtpana i oom koji sam nije stvarala8 Ko je osetljiv a delovnje menst eni je a ajvii moguci ai kao ivor uzivja i zivoe ueheIpa,   blaga narkoa u oju nas uvdi umenost moze da ude samo privreno priezie od zivoh ne volja, ona nije dovoljo uba da i se aoravila realna bda

7 Ukoiko naroCita obdarenost ne odredi iziito prava ivotnom interesovanj, moe obian svakom pristpaan rad  svome poziv da dobije naaj koji  je pridao  ter  svome mdrom savet U jednom kratkom preged nije mogno dovojno istai naaj r da a ekonomik ibida Ni jedna drga ivotna tehnika ne vezuje pojedina oiko vrsto za reanost koiko osanjanje na rad On ga siguo bar ukapa  dei reanosti i  jdsk ajni Mounost da se  veikom obim ibidinozne komponente naristike, agresivne pa ak i erotine) premeste na rad  vome poziv i mejdske odnose, t je sa njim ove ano, daje rad vrednost koja nije  po em manja od vrednosti koj ima ahvajji svojoj neophodnosti za potvrivanjem i obebeenjem egzistenije  drtv Naro ito zadovojstvo prua poziv koji je sobodno izabran t  svari omogava da se ptem sbimaija ine korisnim postojee skonosti i jo vek pristni,  konstitionano pojaani, nagoni I pored svega jdi sabo ene rad kao pt ka srei. Ne otimaj se a rade kao t ine sa drgim mo unostima zadovojenja. eina jd radi  nde Iz te prirodne odvratnosti koj imaj jdi prema rad proisti najtei soijani probemi

str nje ajoljivije stra ne i amjene drugima, u la  a   pstv m zeljama  Ko  obui oajaja oe tim putem a sr eci! pra vilu  nece

282

283

Energije i temelj ije deluje jd  drugi postu pak Po  jmu je rea  nost vor  vih pa tj i jedii eprijatelj U ju ije  oguce ziveti Onaj ko

zeli da  bude u bilo  om m slu  rec n  ora  ato da  pr ekine s  jom sve vee. Pustnj ok rece le a ovom sveu i ece vie da ima  posla  njim M oze e u iti i e od toga Mogucna je zelja  da  e vet rnaCi i da e mesto njega igrdi dru gi u  kome ce iti od-

  ita ptici vat je a jega suie j'aka Po �a ce u a ut i  ajece nece aci pomaga a u  sprovoe ju  Vje su manu tos Tvrdi e da  e svo o na s u  nek m ogld   onaa  slno parnoku  i stvara  jem zelje spr avlja  eku  ebi neodnoljivu  so bnu sveta  i tu sumutost ba u je u r ea lost. Sluaj di pua  ajdnik i da e b obeka da veCi   broj lju 

bdi sr u  i a tiu  od atnj u manu tim iskr ivlje j stva osti je od aroCtog zna a ja Lu dilom masa  ve rste mor amo avat i ljudsk e religije.

8 Uporedi Foma  dv pTnpa pshh bva n 1911. abrana dea, j  i vod  pshoana II (Sabr dea, knj VII

288

 te  etnost

sreci, onakvoj kakva je ljudima dostupna, ali nijedan nije siguan Religija, takoe, e moe da odi voe obecanje. Venik, ajzad or a  govo  "nedokuivoj volji bojoj", riznae time da  mu e, kao   oslednja oguCnst utehe i izvor  zadovoljstva u atnji, preostalo samo  bezslovno  potinjavaje. A  ako je spreman na to, da e veovao ogao sebe otedet zaobilaenja.

U

Naim staivaem  e nis azali mogo vie o te p2at Ako ga i oduimo tanjem zato je ljuma tolk teko a ostanu srecni, nema  mnogo izglda a dozamo et ovo Zravo, dali mo dgovo okazavi  zvoa naih aji: pemoc ide, toost aeg tela i nesavrenstvo stanova koje uravljaju veza meu ljudia u oodii, dra i drutvu.    pogledu dva prva, za  kljicemo ez nogo kolebaja preostaje  da    pzno te izvore paje i da se prepstimo neiz  beom Prrodu necemo kd pouno avldat Na orgzam, oji je i   te ride uvek ce ostat voevina la i graniena   mogucnosti ma i plagoavanju. Ovo saznanje e araiSe; naotv, azuje ava naem elovu U stanj smo da   oslobdimo nekih, mada ne svih paji, a druge da ublaimo to nam dokazuje ljaduodi nje skustvo Drugaje e otavljo rema trece, soijalnom izvoru paji. Njega necemo a pvatimo Ne mo shvatiti zbog ega te ustanove   koje smo mi i stvoli ne bi bile ravo za zatitu i dobrobit svih n  svam sluaju, razmljaju ki mo lo� useh ostig na tom polju 9

  e



290

Neados  UT

 Te  ms

zatite od pje, bdi se unja  ne skriva   se i ovde deo nsavIadiv rirode? , ovog uta u vdu spstvne siike tvorevne. U ku razmatranja ove mogucnosti doIi smo do tvrdnje oja toliko zpjuje da se moramo aati na njoj. na gIsi: aa tkozvana kultura snosi ve deo krvi a nau bedu. seca1 bso se srecjim ako bismo je austili i nali se   priitivnim  usIovima. Nazivam je panjujcom jer, ko god odrdili ojam kulture, ja je da ba ultu  pri pada ve o me pokuavamo da se zaSm od   prtnji oj otiu  zvora panji. Kjim putem je tolko Ijdi doIo do o tovita zauujceg epratIjstva rema kulturi Ja mslim da j dko i odaVo postojece nezdovoIjstvo stanjem lre u datom trenuu stvolo o iz koj j u dreem istris prilma izrasla osuda. Mm da pajem sIednji i pretpsIednji takav ovd Nisam dooljno un, e isam u stanju da pratim lana tih dogaaja dovoljno daleko rz ljudsku oju. Taka ki faktor, nrijateljk nastroje prema kultur, svako je delovo vec u vreme 'pbe hrcastva ad pagatvom B je vrlo srodan bezvreenju zemaljskog vota t� je rovelo hrcstvo spesi saivaih utovanja i do ir a mitvnim nardima i pIemema predstavIjaj rsIenji vod Zahvaljujuci povrom   psmatrj i pgreo shvacenim iajima i avikama, EvIjaima se ilo da oni vode jednstavan, skrm i srecan vot, ndostpan setioima ve ulture nija saznanja su spravila izvesn akIjuke akve rre  mngm sluajevima, iv iz ivtni Ikia a oje reba zavalti veli

29

kodunsti rirode i akci zavoIjnja gla trba, zbom je pripan osvu zamrih uItu zahteva PsIednj povod ozajmo naoOt obro Nsa je kda mo upoali mehizam neuroza koje prete da sahrane  onaj de srece kutur og Cvea Utvrli mo da Cv taje nrtn jer e moe da pdnse obim odja koja mu je ametul rutvo rai svojh kultu ideaIa. Na osnovu oga se zaljuuje da bi otljje  znato smnjenje tkvi zahteva znailo vracje moguc osti szanja srece. Pord toga, posj  rugi omeat razoaranja. PosInje geraije Ijui ostvarile  ogrom a  pred dh nauka i njihoe tehik primee i uvIe soj vIt nd prirodom na nai koji se rije ije moga i zasliti ojios 0 npreku  svima oat  nema treb da ih pomjem. Ljudi u osn ovim tekovama  maju ava a to. i  se, pk, da su zpaii da novo steene mogucnosti roIaanja prostor i vremom, ptnjavje snaga rird, pjenje hiljadodijih elja nu pvecali obim zdovoIjtva ekvani od ivta, nti ih rema jiho ecjma uinii sreijm  vih tvrji zadovoljicmo se zaIjukom da vIst nd ridom ije je predusIov Ijude rece i a, koe, nije jedii iIj ure Ai na snovu ta necemo zakljuOi da je tehni napredak bez vrdosti za au ekonoij rece. ogIo bi se prigvoriti zar je ozv dbit u zadovljstvu,   evoss1en rast osecja ree, ak ekad mogu da zaeIm da ujem glas svoga detta koje ivi stotnama Imetara daleko od me, kda e  posren sIe iskravja prijateIja, mogu da sa 19·

292

Iz kuture  umetnost

Neagodnost u kulturi

znam a e dob proao na  ugom  aom pu tnu? Ne zni l ta t e miini uspeo da orn smani smrnst mae dee i opnost od infekie rodia, pa ak    a produi  prsek Zivta kultuih   udi za aa b goda? Mogi bmo   nabrojiti j ve o    iko dobh stvari zahvalujuci to o uem dbu aunog i tehnko   nrea Ai, ue se i gIas estie ritie, koji pminje da se vecina takh zdvenja odgrava   uzru "jevtiog rooa"   oj se velia  ednoj aneti Uive takve vrste postiZemo aa hae imske ci zvumo is privaa gol ou i opet je uvuemo Dete kaa ne bi a rdni rad a e pji eeia koa savaue ajine, telefon   ne bi bio otrban a e uje jegov gIas Mj   rijatel e i reduze putovane morem a ije uspstavena plovba preko okea, a mi ne  bi i  ptreba  teleraf a miri me brige Cemu ksti smajene ee smos kda as ba ona primrava a naveca ograa aaa ee, tako da u krajnjo linij ne dgajamo vie ee neo u vreme  re arstva higijene Sj seuai vot u bru voim, pr tme, pd tem ulvima, a verovao radimo i rotiv koog irdnog odabiraa Najzd, ta ce nam ug it o je te, oskdan u radostma  ko  patnji, d am e smt brdoi sasila. zIda siuo a se e osecam dobro u aj nj kutu, io e vo teko proiti a li su se Ijud u rlsti, i u ikoj eri, oseca recni jim i kakav su ude u tome imai slvi  njhove kulture Uvek cemo ti koni   a evoju sagleam bjektivn tj. a sebe sa svoim zahtevima i svjom

setlivou stam u slve  kojima bismo o spi tali kve cemo ovde za osecane srece i nerece u njima a Ovaav nain psmatraja, ji se i bjektivnim jer ne zima u obr varijaije subjektivne stljisi, aravo, nasubektii je jer  mest� svih ruih, ponatih uevnih staa, stavlj svoe Sreca je, pak, eto u pnsti subjeki. Ma klik se j uvek zgraZavai zbog zvesnih situaia, reo atikih robva na aiama, seljaka u 30godinj ratu, rtava svete kvizije, Jevrejia koi ekje pgm, ipak nam e nemoguo da se uZivimo u te sobe, da odgontnemo romene prijemiosti za osecana zdvoltva i   nezdvjstva o kojih su oveli rvobia tupst, postepeo otuje  n, prstan da, grubi i fi ain arkotiziranja U suau moucnosti ajvece ptnje, stu  paju u etvo odre uevni zatitni reaji. Cini mi se nekorisnim a i alje retresam vu stranu  probema Vreme e da se pzabavio sum kuture, ija e vrednost za sreu doveda u mnu Necem traZi fomu oa a ao rei zrava tu sutinu,   re nego t poneto saznam ispiivanjem Dv e, dakle, da pnovmo 1 da re " uura" oaava elupni bir stignca i ustanova u koima se a ivt razlije od ita naih vonskih predaka i koje sue va vrhama: zati veka od prirode i ureenu oa meu udima Rdi bjeg rzumevja spice psebie obeea kulture, kak se javjaju u udkim zajiama Pri tme cem se,

293

1 Vidi: Buducnost jedne uje (De Zukunft ei Iusion) 1927.

294

Iz kulture  umetnosti

Nelagodnost u kulturi

bez preoiljja, ukovditi obicajim govorom , kako se toe ae, jezikim osejem, verujui da e to ti u kldu I a utraji spoznajama koje se jo iru izraavnju pstrtnim recima. Uvod je lk: ui smatro sve ranje i vredoti koje lue covu da koristi zelju, a ga tite od silja rirodh a i I. Najmanje je sumnj u ovaj y kulturalnos. Prva ela kulure ao se vratimo ota daleko unaza, bla s uotreba alta, zaudavaje vatre izgradnja aselja. Meu njima je naocito acajo otijavaje vatre, izvardno ostigue oe nije ilo pretodnog zora1 Ovim je covk uro pteve ojia od tda talno ide sve alje. Lako e ogu odgontnti obude za t. Sv svojim ouia v ci svoje organe (i  more i senzorne) avrenjm, l otklja prpre njihovm elo

vanju. Motor u aju dZnovsku agu, koju moe kao i soje mie, a uuje a eli, a agrai brod i avion, to a n vazuh n va ne mogu a sprece njeovo kretanje. Naocarima origuje au soiva u vom oku, ogledom smtra dalka pro strnstva, ikroskopm savlauje granie viljivosti odree gao rjace. Stvorio je nstrumenat u obku fotogake kere, koj z adava trenue vidne utiske To to ini graofa loca a zuc ni usia koji u ito o rolai Obe su u oovi teijalizaija ate mu sposobnti anja, njegovog amenja PmoCu telefona cuje sa razdaljina koje bi cak i baje riale nedost Pisaje je u pocu bio govor suog Kua je zama za majn trobu koja je prv ali verovatno j08 uvek elji dom u kome se siguo, tolko dob oseao. Dela oja je cov stvoo  ovoj zemlji mou svoje auke i tehke ne samo S uce kao bajka, ve su zravo ispujenje h  a e amo veine  elja iz ba. Na mlj je prvono pio kao la bano otinj bie, a svo bie njegove vte uvek mora  u na ju kao eoo ocje "oh inch of nature. Sva ova obra oe smatrat utuim nasle O aa je zgrdio predta vu ieala svo i sveja i njih ovaploo u svojim bogova Nma je sivao sve 8t je  glealo nedtino eljama d mu je bo zbranjeno. Sme se, dakle, reCi ovi bgo bili su deali lture Sada e sasvi ribliio jenj tih ieala, tako re i sam je tao bog Naravno, so saglao opte ljusko svtnju 0 ostizaju deala Ni u ce savro oegde ba kao a duge sao polocno ov je oglo bi se rei ptao neka

11 Psihoanalitii materijal, nepotp, ne sasvim razgoeta daje ipak fantastian nagovetaj 0 porekl toga ovekovog podviga. Praovek kao da je ima biaj pri s sret sa vatrom da zadovolji inantiln elj time to je gasi mlazom moace Prema sagama kojima raspolaZemo, 0 prvo biom lanom znaenj  plamnih jeziaka koji sukljaj  uvis ne moe biti sumnje. Gaenje vatre mokrenjem, to ine i kasniji dinovi, Gliver  Liliputu i Rabelaisov Garganta, predstavljalo je nek vrst seksualnog akta sa oveom, Zivanje  mukoj poteniji oz homoseksualni dvoboj Onaj koji se pvi odupro tome zadovoljstv i savao vatr, mo gao j je poneti sa sobom i uzeti  svoj slZbu Cinm sz bijanja plamena svog sopstvenog seksualnog zbuenja, urotio je prirodnu snag vate Ova velika klturna pobeda bila je, dakle, nagrada za odrianje od nagona Izgla d je zaim ena postavljena za yara zarobljene vatre na doma cem ognjitu jer joj anatomska graa onemogcava da popusti takvom iskuenju Vredno je spomena da analitiko iskustvo redovno pokazuje vezanost atljublja, plamena i retralne erotike

295

-

29 

 Ze  mes

vrsta boga sa pezama. Stv velicanstven, kada postavi sve svoje pmo6e rge. A, on mu nisu prsli i primoravaju ga u nek prilikama da jo mngo stvara. Ustalom, ima prava da s te me t� taj razvj nee biti zavrn ba a gdinom g-  pdnjom 930. Bdua vremna e dne vi, v vatno ojmljiv velii aprdak u voj blasti kulture i pvea jo vi licnst bogu. Naeg ispi tivanja radi, ne em zaboravi da s dnaji c vk, iako slican g  sea srm. Nekj zemIji, dakle, riznajem da j dostigla vi sku kulturu kada vdm da se u njj neguje i eli h sprvdi sv n  cvku slu za k nj zemlj i njgvu ZQtitu d prrdnh sila, ukrt ko rcn t mu j k. U tavj zmlji j rgu l tk rka kj prt lavama, a vdu   ve knalima nam d u jj skudevaju. m ljite je briljiv bran i zasan rastnjm kj u m da uspva Mnraln blag s majiv izn si iz dubin na vrinu i prerauj u lj alate i oua Sabraaja srdstva  gbrja, brza i puzdna. Divlj i a votinj su nitn. Ga jenje nih kje su ppitljne  otal dmae u punom je zamahu. M