Ne-u-moje-ime

Ova knjiga je objavljena uz finansijsku podršku IKV Pax Christi Holandija. Stavovi izraženi u njoj su stavovi autora i Odbora za građansku inicijativu i ni na koji način ne mogu biti tumačeni kao da odražavaju zvanične stavove IKV Pax Christi. Ne u moje ime je projekat Odbora za građansku inicijativu koji je u 2007. godini realizovan u Nišu i Osijeku u saradnji sa Centrom za mir, nenasilje i ljudska prava Osijek. On je nastavak projekata koje je od 2001. godine Odbor za građansku inicijativu realizovao u jedanaest gradova južne i istočne Srbije i Republike Makedonije.

Priredila: Mirjana Vojvodić

Odbor za građansku inicijativu Niš, 2008.

Ne u moje ime Izdavač: Odbor za građansku inicijativu Za izdavača: Mirjana Vojvodić Recenzenti: Drinka Gojković Lino Veljak Lektura: Kristina Tarailo Grafička obrada: Ivan Stojić Likovna oprema: Ivan Stojić Tiraž: 500 Štampa: Sven, Niš Niš, 2008.

Sadržaj Predgovor. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

Nebojša Popov

Uništavanje i odbrana života – u čije ime?. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23

Đuro Šušnjić

Prepreke na putu razumevanja, poverenja i pomirenja . . . . . . . . . . . 36

Vesna Pešić

Suočavanje s prošlošću – uslov stvaranja moderne srpske države. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45

Vesna Rakić-Vodinelić

Neuspešni pokušaj lustracije u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54

Biljana Kovačević-Vučo

Krivično-pravna i politička odgovornost. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68

Latinka Perović

Srebrenica u novom značenju. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75

Đorđe Pavićević

Političko bavljenje prošlošću. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79

Jovan Nicić

Suđenja za ratne zločine pred sudovima u regionu. . . . . . . . . . . . . . . . 89

Vesna Teršelič

Izazovi suočavanja s prošlošću . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97

Drago Hedl

Medijske manipulacije ostale nekažnjene . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102

Svetlana Lukić

Odgovornost medija u kreiranju rata i mira, slučaj Srbija . . . . . . . . 111

Milan Ivanović

JA i MI – pojedinac i institucije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120

Katarina Kruhonja

Vrijeme za mir. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137

Novica Kostić

Kroz patnju do pomirenja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145

II deo – Kratki teorijski okviri radionica članova i saradnika Odbora za građansku inicijativu Mirjana Vojvodić

Četiri pojma krivice. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153

Draško Bjelica

Princip odgovornosti. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 158

Danijela Gavrilović

Balkan i Evropa – sukob ili zajedničke vrednosti. . . . . . . . . . . . . . . 165

Velibor Petković

Manipulacija, masovni mediji i govor mržnje. . . . . . . . . . . . . . . . . . 169

Tatjana Stefanović-Stanojević

Ja u vreme ratova – lična iskustva u vremenu 1991–99.. . . . . . . . . . 173

Dragan Žunić

Nacije i nacionalizmi. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 177

Jasmina Gejo

Upravljanje konfliktima. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 180

Tanja Živanović

Ja i moje komšije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 184

Bogdan Đurović

JA – MI – Institucije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 187

Ninoslav Krstić

Psihologija mase. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191

Nenad Popović

Pravno prevladavanje prošlosti. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 194

Mirjana Vojvodić

Put u budućnost. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 198 Za nova čitanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 203 Elektronske adrese. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205 O autorima. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 206

Predgovor

D

uhovna situacija vremena u kome živimo iznela je u prvi plan pitanja odgovornosti i krivice. Život svakoga od nas je nesumnjivo određen i razrešavanjem tog pitanja na nivou društva kao političke zajednice i u međusobnoj komunkaciji pojedinaca. Putevi i načini razrešavanja tog kompleksnog pitanja, u velikoj meri, određuju živote sadašnjih i budućih generacija i trajanje političkih zajednica. Nakon pobede demokratskih snaga na izborima i pada vlasti koja je uzrokovala ratove i učestvovala u njima, moguće je i politički izuzetno zrelo i značajno da se politička odgovornost iskaže i time što će se ratni zločini kažnjavati, počinioci imenovati i izvesti pred lice pravde, a patnja žrtava uvažiti. Jasnim određenjem prema zločinima koje je počinila prethodna vlast u ime države i naroda, upotrebom državnih tela, vojske i policije, nužno je da sadašnji zvaničnici javno osude zločine. Zbornik sadrži radove saradnika Odbora za građansku inicijativu nastale u projektima „Pitanje krivice i odgovor odgovornosti“, „Pitanje krivice i odgovor odgovornosti - put u budućnost“ i „Ne u moje ime“. U ovim projektima smo zajedno sa našim polaznicima rasvetljavali teme neposredne ratne prošlosti, tražili i, nadamo se, nalazili moguće izlaze za probleme postkonfliktnog društva u kome živimo. Ono u šta smo uvereni, to je da je razgovor neophodan, ma kako bio težak, da je komunikacija jedini 

2 Ne u moje ime način koji omogućava da se potraže odgovori koji neće poricati činjenice i ljudsku patnju, koji će omogućiti osmišljavanje budućnosti. Ovu vrstu razgovora, radionica, predavanja i tribina vodili smo u deset gradova u Srbiji, dva u Makedoniji i jedan u Hrvatskoj od 2001. do 2008. godine. Naši sagovornici su bili mladi političari, novinari, studenti, aktivisti nevladinih organizacija. Razgovore sa učesnicima pratile su i video projekcije i relevantna literatura. Biblioteka projekta je sastavljena od literature iz humanaističkih nauka, posebno iz oblasti tranzicione pravde. Literatura je bila dostupna učesnicima projekta, koji su i na taj način rasvetljavali probleme koji su im bili posebno značajni. Nadamo se da smo tako doprineli razvijanju kritičkog stava prema dnevnopoliti­ čkim tumačenjima i razumevanju ozbiljnosti i težine društvene i duhovne situacije vremena u kome živimo. Kratki sadržaji teorijskih okvira radionica i predavanja, koje su članovi Odbora za građansku inicijativu realizovali na ovim projektima, nalaze se u drugom delu zbornika. Nastojali smo da, pridržavajući se osnovnih humanističkih načela i oslnjajući se na ideje i teorije prava, sociologije, psihologije, filozofije, političkih nauka i žurnalistike, rasvetlimo i otvorimo za razgovor teme neposredne ratne prošlosti. U Zborniku su posebno mesto našli i komentari učesnika. Oni svedoče o spontanim reakcijama mladih ljudi - potresenih, politički ostrašćenih, zbunjenih u susretu sa „prekrivenom prošlošću i sadašnjošću“ (Leskovac, 2001). Neki od saradnika i saradnica osnovnih i završnih seminara, koje smo organizovali, ljubazno su se odazvali pozivu da svoje učešće prošire i pripremom radova za ovaj zbornik. Na tome im posebno zahvaljujemo. Nadamo se da će izbor tema pomoći u rasvetljavanju problema i osnažiti formulisanje ličnog stava i dostizanje opredeljenja, da će, takođe, doprineti razumevanju i formulisanju jasnog političkog stava u osudi zločina. U tri dela teksta Nebojša Popov daje kritičku analizu i pregled delovanja koja nisu mogla zaustaviti razornu stihiju uništavanja života, razaranja   Nebojša Popov: Uništavanje i odbrana života – u čije ime? (str. 23)



Predgovor 2 institucija i ukazuje na pitanje koje je sada na dnevnom redu: preoblikovanje vlastitiog i zajedničkog života. U prvom delu „Za i protiv razorne stihije“ upoznajemo se ili podsećamo na pokušaj da se racionalno i naučno, kroz društvene akcije i politički angažman, odgovori na promene u državi i društvu, koje su pretile destrukcijom. Arogantnost vlasti je jasno ilustrovana, ne samo odnosom prema problemima već i prema rešenjima koja artikulišu građani kroz peticije, okrugle stolove, nevladine organizacije, antiratne kampanje i antiratne stranke. U drugom delu „Vlast i država“ autor navodi delovanje pokreta građana koji su, pored uticaja međunarodnih organizacija, doprineli uklanjanju već urušenih i postavljanju novih okvira vlasti. Ali ujedno navodi i slabosti „priznanja poraza vlasti i zadržavanja poluga vlasti“ kao posledice. Odsustvom javne rasprave i debate u javnom i političkom životu, autor tumači izostanak napora da se uspostavi ograničena i javno kontrolisna vlast. „Ličnost i društvo“ kao treći deo teksta ukazuje na zadatak koji je pred nama. Staranje o sebi kao stalni napor da se sopstvene intelektualne i emocionalne mogućnosti razvijaju u autonomnoj ličnosti. Oblikovanje civilnog društva i autonomnog građanina, kao povezani procesi, podrazumevaju i ozbiljan napor u kritičkom odnosu prema neposrednoj ratnoj prošlosti i zahtevaju jasno određenje kroz suđenja i sankcionisanje zločina. Polemišući u tekstu sa negacijom u nazivu Zbornika, autor upozorava na nedovoljnost odbijanja i odbacivanja, kao stava, u izgradnji normalnog društva i neophodnost delovanja i proizvodnje dobra, iako je ono manje vidljivo i čini se prirodnijim, normalnijim. To svakako ne uskraćuje mogućnost nikome, a posebno ne mladima i onima koji dolaze, da svoje opredeljenje prema ratovima u Jugoslaviji 1991 - 1999. godine iskažu negacijom i na taj način se upuste u izgradnju normalnog i zdravog društva. Navodeći šest pojmova dugog trajanja, koji su čvrsti obrasci mišljenja, verovanja i ponašanja (Brodel), Đuro Šušnjić nam prezentuje analizu koja doprinosi rasvetljavanju prepreka razumevanju, poverenju i pomirenju. Analizirajući najpre pojmove prošlosti, tradicije i tradicionalizma, sa namerom da napravi   Đuro Šušnjić: Prepreke na putu razumevanja, poverenja i pomirenja (str. 36)



2 Ne u moje ime oštru razliku među njima, autor prelazi na prikazivanje i ilustrovanje pojmova dugog trajanja, kao što su jezički obrasci i politička nekultura. Ono što jeste značajno za neku zajednicu preovlađuje i u njenom jeziku, konstatuje autor. Navodeći sintagmu: „borba za mir“, autor ilustruje odliku jezika političara ovog vremena i prostora. Naš jezik se može odrediti i kao naoružani, borbeni jezik, „kada naši političari govore o miru, oni kažu - borimo se za mir“. Jezički obrasci i razlikuju zajednice, oni se menjaju stihijski, ali mogu biti i predmet osmišljene i planirane aktivnosti. Autor jasno ističe zadatak koji se nalazi pred nama: „Na nama je da zajednički poradimo na stvaranju jezika mira, dijaloga i tolerancije, pri čemu ćemo biti stručno jaki i ljudski blagi“. Drugi pojam dugog trajanja, koji izdavajamo, jeste politička nekultura. Analizirajući opasnu duševnu naviku, prisutnu kod nas, da se misli kao da postoje samo za i protiv, autor kaže da je to treći zid o koji se razbijaju pokušaji razumevanja, poverenja i pomirenja. Nakon oštre, aforistične i sarkastične kritike političara, autor nam ukazuje na dve bitne stvari: na ono moguće koje je između za i protiv, i na neizbežnost uspostavljanja i poštovanja normi u društvenom životu. Budući da je politika u polju mogućeg, da je ona polje slobode, da granice u određivanju slobode moraju postojati, te zaključuje da svaki politički sistem mora da se pridržava „osnovnih moralnih načela i pravnih normi, pri čemu moral ima apsolutnu prednost nad pravom“. Analizirajući ostale pojmove dugog trajanja, autor nas podseća da u sociologiji i njenim studijma možemo pronaći uporište i pomoć pri rešavanju problema. U tekstu Suočavanje s prošlošću – uslov stvaranja moderne srpske države, Vesna Pešić konstatuje da je stvaranje moderne srpske države na početku 21. veka uslovljeno mnogobrojnim strukturnim promenama u načinu organizacije i funkcionisanju državnih institucija. Kao preduslov da sve te promene budu moguće i ostvarive postavlja se neophodnost promene vrednosnog sistema u Srbiji i nužnost učešća najviših državnih instiucija u toj promeni. Nijedna, ma kako temeljna i uspešna reforma bilo kog segmenta državnog aparata bila, ne može dovesti do promene vrednosnog   Vesna Pešić: Suočavanje s prošlošću - uslov stvaranja moderne srpske države (str. 45)

10

Predgovor 2 sistema ukoliko najviša institucija države - Skupština Srbije ne osudi zločine koji su počinjeni pozivanjem na interese srpske države i srpske nacije. Ispitujući shvatanje sintagme suočavanje s prošlošću i tip zajednice, koji sada dominira u Srbiji, autorka ilustruje razliku između političke zajednice i organske zajednice. Naglašavajući razliku između pojedinca koji prirodno pripada zajednici i pojedinca koji jasno artikuliše svoje interse i potrebe kroz ustanovljene i dogovorene procedure, ona pokazuje pred koliko velikim zadatkom se nalazi ne samo aktuelna vlast u Srbiji nego i njeni građani. Jasno razgraničenje i određenje državnih institucija u odnosu na ratove 1991 – 1999. uslov je koji se mora ispuniti da bi Srbija mogla da se uredi kao moderna država. Autorka razmatra i nespremnost Skupštine Srbije da donese Rezoluciju o Srebrenici, a ćutanje te iste Skupštine povodom presude MSP razumeva kao nezrelost državnih institucija da se distanciraju od politike ratova i priznaju dostojanstvo svojih građana, priznajući dostojanstvo žrtvama ratova. Jedna od vrlo čestih argumentacija koje se navode u debati o odgovornosti za ratne zločine, koja želi nekakvu pravednost, a izbegava samorefleksiju i zatvara dalji razgovor o odgovornosti jeste u „prebijanju zločina“. „No, kada se u istom momentu izgovori „naši i njihovi zločini“, kao jedna te ista stvar, stiče se utisak da takav govor smera „prebijanje zločina“: „mi smo ubijali njih, a oni su ubijali nas. I tu treba staviti tačku.“ Takvom argumentacijom, tvrdi autorka, udaljavamo se od problema i ne postižemo suočavanje s prošlošću. Takva vrsta argumentacije nastavlja sukob, ne pokazuje staranje o sebi, sopstvenoj državi i naciji i, što je opasnije, ona ostavlja mogućnost olakog procenjivanja i odustajanja od formulisanja i zastupanja stava o odgovornosti za ratne zločine. Odnos stručne, političke i najšire javnosti prema ideji lustracije u Srbiji i još nekim državama u tranziciji Vesna Rakić-Vodinelić  ispituje uz konciznu analizu predrasuda koje su vidljive u debatama o odnosu prema prošlosti. Među analiziranim predrasudama izdvajamo onu koja se zasniva na shvatanju lustracije kao kolektivne, a ne individualne odgovornosti. Posledica takve primene lustracije bi isto bila povreda ljudskih prava.   Vesna Rakić-Vodinelić: Neuspešan pokušaj lustracije u Srbij (str. 54)

11

2 Ne u moje ime Odgovornost se mora individualno ispitivati, ona se ne može vezivati za pripadnost nekom kolektivitetu, npr. političkoj partiji. Kratka istorija političkih promena u Srbiji nakon 2000. godine zapisaće svakako i političke i zakonodavne promene, kojima je trebalo iskazati odnos prema nedemokratskom režimu i posledicama ratova za koje je taj režim odgovoran. Te promene, konstatuje autorka, nažalost, nisu praktikovane, tako da nema posledica njihove primene. A to znači da nema promene društvene klime i stvaranja povoljne osnove za izgradnju demokratskog sistema vrednosti. Komisija za istinu i pomirenje, kojoj nije jasno određen mandat, a neki od članova su se povukli već na početku njenog rada, ostala je samo nedefinisani projekat, koji je pokazao neartikulisanu političku volju i neodgovoran odnos vlasti prema neposrednoj ratnoj prošlosti. Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prva i Komisija za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava su dva nedovršena posla, koji ilustruju duhovnu situaciju, a samim tim i političku i društvenu klimu u Srbiji 2007. Pred Ustavnim sudom Srbije je započet spor o valjanosti ovog zakona, koji još nije okončan, a Komisija za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava nije formirana jer članovi Parlamenta u Srbiji nisu naučili osnovnu lekciju parlamentarizma. U odeljku Budućnost lustracije u Srbiji autorka navodi da je autoritarizam društveno zlo, koje proizvodi nepravo i zbog toga društvo koje hoće da bude demokratsko mora da se oslobodi autoritarizma. Uz to, država treba da izgradi demokratske procedure, koje to omogućavaju. Jednostavno rečeno, crta se mora povući, razgraničenje se mora napraviti i za takvu odluku je neophodno organizovati javnu debatu i postići društveni konsenzus. Da nije kasno pokazuje primer Španije koja je 1977. donela pravni akt kao odgovor na autoritarnu prošlost. Država Srbija, kao pravna naslednica prethodnih država, mora da se odredi prema onome što je činjeno u ime države i za državu. U odeljku „Lustracija u okolini Srbije“ saznajemo kako su se, u dvadesetom veku države u tranziciji odnosile prema autoritarnoj prošlosti. Odnos prema autoritarnoj prošlosti se prepoznaje više kao politički nego pravni proces, zavisi od promena vlasti, može se odrediti kao meka i 12

Predgovor 2 tvrda lustracija, s obzirom na stepen javnosti i stepen ograničenja učešća u javnom životu, koji se propisuje. Upoređujući odnos prema nedemokratskoj prošlosti u Srbiji i drugim pravnim naslednicama nekadašnje zajedničke države, autorka konstatuje da je samo u Sloveniji 1977. većina u Parlamentu odbacila predlog zakona o lustraciji, a nakon osamostaljivanja lustracione odredbe su unete u neke zakone. Bugarska je donošenjem Deklaracije (o) političkim prioritetima 1977. obuhvatila i lustraciju nosilaca javnih funkcija. Stav prema lustraciji je postao pozitivan nakon objavljivanja podataka o nekim poslanicima, a lustracione odredbe su unete i u druge zakone. Navedeni primeri iz drugih zemalja pokazuju da je pozitivan odnos javnosti postignut nakon dostupnosti tajnih dosijea i objavljivanja podataka o javnim ličnostima. Naglašavajući odvajanje krivično-pravne od političke odgovornosti u „slučaju Srbija“, Biljana Kovačević-Vučo navodi primer reagovanja zvaničnika vlasti povodom tribine Istina o Srebernici održane 2005. na Pravnom fakultetu u Beogradu. Ta ilustracija nas uverava da je na političkoj sceni još uvek prisutna „nesposobnost distanciranja od zločina koji su učinjeni u naše ime, nesposobnost empatije sa žrtvama i njihovim porodicama“. Analizirajući iz tog ugla političku i javnu scenu Srbije, autorka zaključuje da u takvom ambijentu suđenja i presude za ratne zločine ne postižu učinak kojim bi se postigao prekid sa politikom koja je do zločina dovela. Da su odgovorni političari dužni da postupaju suprotno od navedneih primera u interesu države i njenih građana, uverava nas i sadržaj drugog dela teksta. U drugom delu teksta autorka navodi kratak i pregledan istorijat osnivanja Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. Njegova misija je jasno navedena, ali i njegov politički cilj. Osnovni postulati tranzicione pravde su deo njegove misije, a politički cilj je veoma jasno određen: „doprinos ponovnom uspostavljanju mira i podsticaj pomirenja na prostoru bivše Jugoslavije“. Pokazujući da instiucije poput Haškog tribunala imaju jasan proces nastajanja i jasno definisan proces prestajanja, autorka navodi primere podrške međunarodne zajednice za jačanje pravnog sistema Srbije, kako   Biljana Kovačević-Vučo: Krivično – pravna i politička odgovornost (str. 68)

13

2 Ne u moje ime bi on bio spreman da preuzme i nastavi suđenja za ratne zločine, nakon prestanka rada Tribunala. Osnivanje i funkcionisanje Specijalnog suda za ratne zločine, procesi koji se pred njim vode i presude koje se donose pokazuju da je država Srbija institucionalno krenula putem ostvarenja tranzicione pravde. I to ohrabruje. Ono što i dalje nedostaje je politički ambijent i politička odgovornost za odnos prema ratnoj prošlosti i zločinima činjenim u ime građana Srbije. Duhovna klima u kojoj je zločin kažnjiv i politička svest da se država ne može utemeljiti na ratnim zločinima, moraju biti predmet ozbiljne i odgovorne politike. Tek takva politika može biti državotvorna politika. O tome koliko su duboke promene nastale kao posledica ratnih zločina svedoči i promena značenja toponima Srebrenica, navodi Latinka Perović. Srebrenica je danas sinonim za zločin. Reakcije protiv te promene realnosti se štamapaju u istorijskim časopisima i to vrlo jasno oslikava duhovnu sitaciju vremena u Srbiji. Tim povodom, moramo da primetimo da su i struka i politika još uvek pred vratima stvarnosti. Jednostavno i jasno Latinka Perović navodi da se za masakar u Srebrenici odmah znalo i u Srbiji i u svetu. Reakcije su bile različite, od ostavki do formiranja komisija koje će ipitivati šta se zapravo desilo. Učinci, nažalost, s obzirom na razmere zločina, nisu ni simbolični. „Srebrenica je postavila novu paradigmu“, kaže autorka. A činjenice da većina ubijenih nisu stradali u borbama, nego su hladnokrvno i planski ubijani, dovoljne su da se zločin u Srebrenici odredi kao zločin genocida. Konstatacija koja povezuje detalje je stravična: „Da bi se za nedelju dana ubilo 7500 – 8000 ljudi, bila je potrebna značajna organizacija i logistika: kopanje jama, vozila, šoferi, egzekutori“, takođe i procena da se na spiskovima onih koji se sumnjiče za učešće u masakru nalazi čak 17 000 imena. S obzirom na ove činjenice i presudu Međunarodnog suda pravde da je Srbija odgovorna zato što je prekršila Konvenciju o genocidu, najglasnije je ćutanje državnih institucija. Prema rečima autorke nije problem u tome što se ne zna istina, već u tome što „nema dubinske kritike velikodržavnog nacionalizma“. To da Srbija ostaje nedirnuta onim što je znala o Srebrenici   Latinka Perović: Srebrenica u novom značenju (str. 75)

14

Predgovor 2 i što saznaje o sebi u sudskim procesima, jeste istina koja nužno zahteva i kritički odnos i jasno političko određenje. „Genocid je stigma koja će ići uz svaku odrednicu Srebrenica u svakoj enciklopediji“, kaže Latinka Perović. Možemo li pred večnošću koja je na taj način osvojena u naše ime ćutati? Duhovna situacija vremena odlučujuće opredeljuje odnos prema neposrednoj prošlosti, posebno kada je ta neposredna prošlost traumatična i kada društvo i novoformirana država moraju da odgovore na teška pitanja. Đorđe Pavićević navodi bar dva takva pitanja na koja se mora tražiti odgovor. To su pitanje sopstvene odgovornosti za moralnu hipoteku koju nam drugi pripisuju i pitanje odgovornosti za ono što su građani Srbije činili jedni drugima. Ističući da je „političko pamćenje posebna vrsta konceptualizacije ljudskog iskustva“, da je ono „moćno legitimacijsko sredstvo“, autor naglašava da se njime obezbeđuje kontinuitet ili diskontinuitet vlasti, u zavisnosti od toga šta društvo bira da pamti. Kojim sadržajima će biti ispunjeno institucionalno pamćenje, koji spomenici, koje svečanosti, koje komemoracije će biti izabrane, sve je to predmet političke borbe kojom se uspostavlja zvanična verzija istorije. Načini i procedure kojima društvo odgovara na ova pitanja nisu nepoznati u istoriji, ali se nakon holokausta uspostavljaju institucije koje sankcionišu ponašanja protivna međunarodnom pravu. Navodeći da je proces „savladavanja loše prošlosti deo procesa kolektivne kritičke samorefleksije“, on naglašava ulogu države koja stvaranjem potrebnog ambijenta može ublažiti tegobe koje prate ovakve procese. U detaljnijoj analizi savladavanja loše prošlosti autor navodi prepreke koje prate ovaj proces. Izdvajamo poslednju i čini se najozbiljniju, a to je pitanje aktera toga procesa: „Neka istraživanja pokazuju da ne postoji dovoljno verodostojan akter, kome bi građani poverovali i čije bi tumačenje prošlosti smatrali autoritativnim“. I pored analiziranih prepreka, prvi koraci se, ipak, mogu načiniti. Otvaranje dosijea tajnih službi, po mišljenju autora, jedna je od mera koja bi prevazišla navedene prepreke. Navedene su i prednosti otvaranja dosijea kao mere, a jedna od njih je relativno laka - depolitizacija procesa. Atmosfera u Srbiji je takva da se u procesu suočavanja s prošloću vrtimo   Đorđe Pavićević: Političko bavljenje prošlošću (str. 79)

15

2 Ne u moje ime u krug, a da politička mudrost nalaže da se taj krug otvori kritičkom refleksijom i racionalnom odlukom pre nego što ga probije sama stvarnost, kao što navodi Pavićević. Navodeći definiciju tranzicione pravde na početku teksta, Jovan Nicić navodi neke od mehanizama kojima se postiglo „preuzimanje odgovornosti, zadovoljenje pravde i postizanje pomirenja“. Navođenjem razlika u pravnim sistemima novonastalih država, predstavljena je kompleksnost pitanja: Da li su države u regionu spremne da nastave sa sudskim procesima nakon prestanka rada Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju? Kolike su razlike u njihovim krivičnim zakonodavstvima, a kolike sličnosti, budući da su sve one pravne naslednice Jugoslavije? Autor posebno analizira najsporniji institut komandne odgovornosti i utvrđuje „da se radi o obliku individualne krivične odgovornosti“, čiji elementi postoje u krivičnim zakonodavstvima država u regionu. Ujedno, ukoliko se prate promene zakonodavstava novonastalih država, može se utvrditi da svako od njih poznaje i krivično delo izvršeno nečinjenjem. Pored ostalog, i u tom pravnom institutu postoji mogućnost da se pred domaćim sudovima počinioci ratnih zločina sankcionišu. Činjenica da su „zločini počinjeni u jednoj državi, a počinioci i/ili svedoci se nalaze u drugoj državi“, nužno upućuje na saradnju u procesu tranzicione pravde. Od problema koje autor navodi izdvajamo: ekstradikciju, zaštitu svedoka i žrtava. I pored potpisanih memoranduma i sporazuma između tužilaštava, kao prepreka stoji ustavna zabrana izručenja građana. Ponuđeno rešenje multilateralnog međudržavnog ugovora je mogući način razrešavanja problema. Zaštita svedoka je, po rečima autora, procedura koja je najviše unapređena izmenama zakonskih propisa i primenama međunarodnih standarada. Autor ilustruje važnost zaštite svedoka i prisustva javnosti, navodeći suđenja za zločine na Ovčari i za zločine u Lori. Jovan Nicić posebno ističe važnost medija u izveštavanju o suđenjima za ratne zločine. Važnost objektivnog medijskog izveštavanja sa suđenja za ratne zločine omogućuje da mediji „doprinesu stvaranju jasne slike o ovim postupcima i približe   Jovan Nicić: Suđenja za ratne zločine pred sudovima u regionu (str. 89)

16

Predgovor 2 građanima sudski utvrđenu istinu o zločinima iz prošlosti, koji se ne mogu opravdati, niti prikrivati lažnim patriotizmom“. Vesna Teršelič u svom tekstu uočava da je osnovna svrha suočavanja s prošlošću uvažavanje patnji žrtava i nastojanje da se ostvari pravda. Promene koje nastaju u društvu individualizacijom krivice u sudskim procesima imaju za posledicu ne samo kažnjavanje počinilaca zlodela već i vidljivost žrtava, onih kojih više nema, onih koji pate, i time treba da omoguće ozdravljenje društva. Jedan od načina se oblikuje u regionalnoj inicijativi nevladinih organizacija Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije sa idejom da se uključe sve države nastale raspadom Jugoslavije. Autorka nas obaveštava o dosadašnjim i planiranim aktivnostima regionalnog kosultacijskog procesa, koji se temelji na „pravu na istinu, pravdu, obeštećenje, sećanje, te garanciju da se zločini neće ponoviti“. Konstatujući da su suđenja za ratne zločine, do sada, javnosti najvidljiviji deo suočavanja s prošlošću, ona naglašava da je neophodna institucionalna briga o žrtvama, a ne samo o počiniocima. To omogućuje stvaranje atmosfere u društvu koja podržava da se čuje glas žrtve, da se zabeleže stradanja, da se obeležavaju važni datumi i mesta stradanja i da se na druge načine stvaraju uslovi za održivi mir u regionu i neguje kultura mira. Ono što će biti sastavni deo održivog mira u regionu je i mogućnost manjinskih zajednica da izgrade svoje institucionalno sećanje. Činjenica koja svakako ohrabruje je da se regionalne konsultacije nastavljaju do 2009. kada će javnost biti upoznata sa zajedničkim predlogom. Navodeći slučajeve medijskih manipulacija s početka devedesetih, Drago Hedl10 nas podseća na ulogu medija u stvaranju atmosfere koja je za posledice imala ratna razaranja i ljudsku patnju. Autor navodi da „još uvek ne postoji cjelovita analiza doprinosa medija rasplamsavanju rata.“ On konstatuje da su manipulacije išle do takve besprizornosti, da su „jedne te iste žrtve, mrtva tela nedužnih ljudi, na jednoj televiziji prikazivani kao žrtve druge strane, a na drugoj žrtve one suprotne. Ništa nije bilo sveto“.   Vesna Teršelič: Izazovi suošavanja s prošlošću (str. 97) 10  Drago Hedl: Medijske manipulacije ostale nekažnjene (str. 102)

17

2 Ne u moje ime Da društvo, nakon sukoba, ne pokazuje želju, nema dovoljno snage da sprovede lustraciju i da razgovori završavaju na tribinama, a ne vode se u političkim telima, pokazuje stanje duha i izaziva žaljenje. „Zločini počinjeni medijskim manipulacijama zbog toga će zauvijek ostati i bez simbolične kazne“. U takvoj atmosferi ni struka ne reaguje već su, po rečima autora, nažalost, mnogi od nekadašnjih ratnih huškača danas na uredničkim funkcijama vodećih medija. I danas treba dosta profesionalne hrabrosti i časti da bi se delovalo u skladu sa kodeksima koje propisuje struka, ne samo novinarska. Taj zahtev za poštovanjem temeljnih načela profesije, svakako, važi uopšte, ali njegovo nepoštovanje postaje jasno vidljivo u vremenu nakon ratnih sukoba država u regionu. Svetlana Lukić11 ispituje odgovornost medija u proizvodnji rata i mira od pada Berlinskog zida do stanja u Srbiji 2007. Konstatujući da je uloga medija u istočno-evropskim postkomunističkim zemljama bila drugačija, da su mediji pratili promenu sistema, manje ili više uspešno, i time doprinosili oblikovanju javnog mnjenja koje se pripremalo za kontrolu vlasti. Konteksti u kojima su mediji delovali, a i sami ih jasno artikulisali, jesu: evropeizacija društva i države i populizam, odnosno demagogija. Autorka navodi aktere nacionalističkog, demagoškog i populističkog izbora koji dominiraju javnom scenom Srbije u to vreme. „Političari, ali i mnogi pesnici, pisci, novinari i sveštenici su kraj 80 – tih godina proveli u stvaranju slike o Srbima kao večitim žrtvama.“ Posledice demagoškog i populističkog izbora, koji je napravila većina medija u Srbiji, su razaranja, ratovi, genocid, etnička čišćenja, izbeglice, raseljavanja, nemerljiva patnja ljudi na prostorima nekadašnje države. Razaranje ne samo države nego i društva i sistema vrednosti, ima posledice koje se dugotrajno reflektuju u životu i pojedinaca i zajednice. Jedna od posledica, po mišljenju autorke, sa kojom će društvo i država morati da se suoče i da se sistematski bave, jesu generacije mladih ljudi koji „su istinski nacionalisti, šovinisti i ksenofobi“. Ovo je, nažalost, do sada stalno odlagano. 11  Svetlana Lukić: Odgovornost medija u kreiranju rata i mira, slučaj Srbija (str. 111)

18

Predgovor 2 Većina medija i danas u Srbiji ostaje na populističkim i demagoškim pozicijama i trpi jak uticaj vladajuće političke elite. Njihova nacionalisti­ čka orjentisanost je jasnija od deklarativnosti kojom se zastupaju evropske integracije i, nažalost, vidljivija i uticajnija na javnoj sceni Srbije. Milan Ivanović12 prezentuje odnos pojedinca i institucije kroz analizu rezultata istraživanja socijalnog kapitala/kohezije na području istočne Hrvatske. U uvodnom delu autor identifikuje izvor sukoba interesa pojedinca i institucija – JA i MI. Izvor je u činjenici da na odnos pojedinca i insitucija utiču ljudska znanja, emocije i interesi. U analizi se izdvajaju tri odeljka. U prvom autor daje teorijski okvir istraživanja kroz diskusiju o osnovnim pojmovima, posebno pojmu socijalne kohezije. U drugom delu je data analiza poverenja u institucije društva, a u trećem poverenja u institucije države. Iz detaljne analize izdvajamo samo neke, za našu temu karakteristične delove. Prema kojim institucijama društva građani iskazuju najveći stepen poverenja u periodu tranzicije? Prema crkvi i nevladinim organizacijama, kazuju rezultati analize. Možda baš taj raspon, da se poverenje deli između jedne od najstarijih institucija i onih najmlađih, pokazuje razapetost jedinke u procesuu tranzicije? Da tranzicija obuhvata pozitivne procese i da oni zahtevaju promenu i pojedinaca i institucija vidi se u odeljku „Strategija građanskog identiteta kao izlaz“. Osim toga što prete i na delu su „(ne)osmišljeni pokušaji izgradnje (jedno)nacionalnog identiteta“ konstatacija je koju ozbiljna državna politika mora uzeti u obzir na svom putu evropskih integracija. Navodeći razloge zbog kojih je Hrvatska „među zemljama gubitnicama u procesima tranzicije“ autor analizira i moguća povoljna rešenja kao odgovor na nepovoljne scenarije. Ta povoljna rešenja uključuju razvitak građanskog identiteta, povratak poverenja u institucije, nižu etničku distancu i veći građanski aktivizam. Upozorenja upućena vodećim političarima i državnim telima ukazuju na potrebu izrade strategije razvoja društva u Hrvatskoj. Čini se da svakom društvu u tranziciji, a posebno onima koja dele zajedničku prošlost 12  Milan Ivanović: JA i MI – pojedinac i institucije (str. 120)

19

2 Ne u moje ime iste države, istog političkog sistema i neposrednu ratnu prošlost, takav dokument može biti od pomoći. Katarina Kruhonja 13 konstatuje da onako kako je zalaganje za mir u vreme ratnih sukoba početkom devedesetih godina prošloga veka izazivalo čuđenje i upitnost, tako i angažovanje na ratnim temama, bezmalo dvadeset godina nakon toga, izaziva slične reakcije. O čemu se zapravo radi? O konstantama ljudskog postojanja, rekli bismo. O solidarnosti prema onima koji stradaju, o zapitanosti pred sobom: koliko sam doprinela da se zlo ne ispolji na ovako drastičan način, mogu li doprineti da se ono smanji, kako pomoći onima koji pate, kako „da pomognem da žrtve ostvare kakvu takvu pravdu“, da doprinesem „prestanku javnog negiranja odgovornosti za zločine“. „Meni je rat bio poticaj da si postavim pitanje u kojoj sam mjeri, zbog vlastite pasivnosti, suodgovrona za situaciju u kojoj se rat više nije mogao izbjeći“, navodi Katarina Kruhonja deo razgovora sa samom sobom. I još jedan segment iz teksta koji je deo te neprestane komunikacije sa samom sobom: „Ako se zlo javno legitimiralo kao stvar nacije, a režim koji je činio, omogućavao ili bar prešutno odobravao zlo bio ujedno i poredak koji obuhvaća cjelokupni društveni život, koji su sačinjavali, te svojim radom i djelovanjem reproducirali i/ili porezima financirali svi njegovi pripadnici i pripadnice – tada je moralna dužnost javno reći: ne u moje ime! Ne u moje ime činiti zločine, opravdavati ih ili graditi budućnost na njihovu opravdanju“. U naslovima koji su kao sekvence scenarija, pred nama teče lično svedočanstvo i svedočanstvo nastanka i delovanja Centra za mir, nenasilje i ljudska prava iz Osijeka. Izdvajamo neke od njih: Zalaganje za mir u ratu; Posleratna izgradnja mira; Trajno građenje mira; Civilne inicijative; Mirna reintegracija; Oporavak zajednice; Od „slušanja“ prema uključivanju; Dijalogom prema budućnosti; Suočavanje s negativnim nasleđem rata. U svakom od njih je lični angažman ono što je presudno i što deluje tako da prepoznaje, budi, razvija i oblikuje građanski angažman u zajednici.

13  Katarina Kruhonja: Vrijeme za mir (str. 137)

20

Predgovor 2 Iz intervjua sa Novicom Kostićem, mirovnim aktivistom, upoznajemo se sa iskustvima učesnika rata.14 Opisujući svoje učešće u ratu, Novica Kostić kaže da je „posle trebalo dve do tri godine da počnem normalno da živim“. Ali u društvu nakon ratnih sukoba veliki broj ljudi, kao i on, imaju potrebu za stručnom lekarskom negom i praćenjem. Proces suočavanja s prošlošću treba da ima za posledicu institucionalnu brigu i da uvaži takvu realnost i ljude koji su neposredni učesnici rata i posredno njegovi gubitnici. Duhovna situacija vremena u kome živimo karakteriše se i time da se država, baveći se neposrednom ratnom prošlošću, bavi sudskim procesima osumnjičenih za najteže ratne zločine, do sada u atmosferi otpora i prema njima, a zapostavlja ili još uvek ne vidi hiljade učesnika ratova. U skoro svim ratovima vlast ih je proglašavala pobednicima. Oni sami se osećaju sasvim drugačije. Prinuđeni su da se brane od paušalnih optužbi da su svi učesnici ratova i ratni zločinci. Prepušteni su političkim manipulacijama i ćutanju države. Pomoć i podršku koja im je neophodna, uključujući i psihoterapiju, dobijaju (uglavnom) kroz projekte nevladinih organizacija, ali bez sigurnog oslonca u državnim instiucijama. Moralna snaga društva pokazuje se i odnosom prema učesnicima ratova koji su spremni da o svom iskustvu rata govore javno i razgovaraju sa nekadašnjim protivnicima. Osnivanje udruženja „Ratni veterani Srbije za mir“ i okupljanje učesnika ratova je jedna od aktivnositi kojom Novica Kostić, kao mirovni aktivista, doprinosi uklanjaju stigmatizacije kojoj su često izloženi. A time i svako od njih doprinosi moralnom ozdravljenju društva u celini. Podrška državnih institucija takvim aktivnostima bi značila početak izgradnje novog sistema vrednosti.

14  Kroz patnju do pomirenja, intervju novinara i člana Odbora za građansku inicijativu Velibora Petkovića sa Novicom Kostićem, ratnim veteranom – borcem za mir (str. 145)

21

Nebojša Popov

Uništavanje i odbrana života – u čije ime?

P

redlog profesorke Mirjane Vojvodić da napišem prilog za zbornik Ne u moje ime obradovao me je, shvatio sam ga kao znak pažnje za ono što pišem, a i uznemirio. Naime, prva reč u pomenutom naslovu podsetila me na povremeno kolektivno klicanje, od kojih je najpoznatije ono čuveno NE Staljinu. Zaista, ima mnogo razloga da podviknemo NE mnogim ružnim stvarima koje su nas proteklih godina zadesile. Nije reč samo o nasilnom razaranju jedne države, Jugoslavije, i o takođe nasilnom rastakanju jednog oblika strukture društva, nego i o masovnom uništavanju života, ponajviše samih ljudi. Pomenimo samo ratove od 1991. do 1999, retko viđeno nasilje, ubijanje i sakaćenje svim mogućim sredstvima, satanizaciju i progone drugih, etnička čišćenja, krađe i pljačke, politička ubistva... Reći NE svemu tome, pa i iz sveg glasa, izgleda umesno, časno i hrabro, zar ne? Ali, šta bilo ko od nas o svemu tome pouzdano zna? Čak i pojedinačno izvikivanje nekakvog NE izgleda nadmeno, podrazumeva da mi, kao pojedinci, nemamo baš nikakve stvarne veze s onim što preziremo i odbacujemo, a da čak i ne znamo dovoljno šta je to – konkretno – što odbacujemo, a sve kočoperni i samouvereni u superiornost naše opcije (recimo, građanske). Umesno je, stoga, da se zapitamo ko to kazuje NE, čemu, s kakvim znanjem, u čije ime i s kakvim rezultatima.

23

2 Ne u moje ime Pokušaću da odgovorim na to pitanje. Posao je donekle olakšan time što ponuđeni naslov zaobilazi kolektivistički pristup (mi, nas), i sugeriše lično stanovište (ja, moje). I profesorka mi je sugerisala da se držim onoga što sam govorio na njenim seminarima, kao istraživač i urednik Republike. A govorio sam, u izvesnim vremenskim razmacima, najpre, o odnosu prema ratovima, zatim o težnjama ka promenama i, napokon, o profilisanju građanina. Pokušaću da sažeto prikažem glavna mesta iz pomenutih izlaganja, uz izvesne pojedinosti, do kojih su me dovela dalja istraživanja.

Za i protiv razorne stihije Kada je reč o suprotstavljanju razornoj stihiji, u središtu pažnje bili su analitički ogledi, nastali usred trajanja ratova, koji su objavljivani u Republici, a potom u zborniku Srpska strana rata (dva domaća i tri strana izdanja – na nemačkom, engleskom i francuskom jeziku). Tu je dvadeset i sedam autora raznih poziva (sociolozi, istoričari, pravnici, ekonomisti, etnolozi, teolozi, filolozi i novinari) u trideset analitičkih ogleda izložilo rezultate svojih istraživanja o delovanju raznih aktera (institucija, organizacija, udruženja, društvenih grupa i medija) u podsticanju i širenju straha i mržnje spram drugih etničkih grupa, propagirajući rat i nasilje. Pojednostavljeno rečeno, pripovedano je kako su Srbi stvarne i potencijalne žrtve drugih (naroda, država, institucija i organizacija) te imaju pravo ne samo na otpor već i na obračun sa svim stvarnim i mogućim zlotvorima, i to svim sredstvima. Glavni rezultat ovih istraživanja jeste to što je jasno pokazano da pomenuta stihija nije nastala ni spontano ni fatalno, po nekoj slepoj nužnosti, poput prirodne katastrofe, već je na vrlo konkretan način proizvedena, u prvom redu ideologijom etnonacionalizma i propagandom mržnje i nasilja oslanjajući se mahom na emocije i instinkte. Protagonisti te ideologije bile su moćne i ugledne institucije i organizacije: SANU, SPC, BU, JNA, Crvena zvezda, vladajuća partija i znatan deo opozicije, te najmoćniji mediji – ponajviše Politika i Televizija. Istovremeno, predočena su i izvesna iskustva u obuzdavanju i prevladava24

Uništavanje i odbrana života – u čije ime? 2 nju velikih sukoba, naročito tokom i nakon Drugog svetskog rata, iz kojih su nastale međunarodne organizacije i institucije kao što su UN i EU. Istraživanjima je obuhvaćena i alternativa razornoj stihiji, pre no što je ona uzela maha. U tom pogledu, najviše pažnje usmereno je na delovanje Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), osnovanog početkom 1989. godine (ono je i pokrenulo izdavanje Republike koja kontinuirano izlazi već skoro dvadeset godina). Nekoliko hiljada građana, mahom intelektualaca, u mnogim gradovima SFR Jugoslavije, zalagalo se za ukidanje partijske države kroz legalizaciju slobode političkog izražavanja, političkog organizovanja i slobodne izbore. Radi toga je organizovana i jedna peticija, s potpisom oko 20000 građana, kojom se od Skupštine SFRJ zahtevalo donošenje samo jednog amandmana na Ustav SFRJ koji bi omogućio slobodne izbore u čitavoj zemlji, federaciji i republikama, posle kojih bi se konstituisali parlamenti, gde bi se raspravljalo i odlučivalo o sporovima i sukobima, umesto da se oni rešavaju na ratištima. Ovakav pristup nije naišao ni na minimalno razumevanje vlasti i javnosti. (Kada sam odneo peticiju i s portirnice Skupštine nazvao njenog predsednika Gligorijevića, on nije hteo ni da je službeno primi, naložio je da je ostavim na portirnici). Nipodaštavanje i ignorisanje, međutim, nije nas obeshrabrilo, nastavljene su inicijative i pružana je podrška za osnivanje političkih stranaka, slobodne izbore i za elementarne oblike demokratije. O glavnom žarištu sukoba na Kosovu organizovana su tri okrugla stola 1990. godine (u Mostaru, Prištini i Beogradu), na kojima su sudelovali mnogi akteri s Kosova i iz čitave zemlje, identifikovani su glavni uzroci i oblici sukoba, kao i platforma za njihovo razmatranje i rešavanje. Sve je to objavljeno u knjizi Kosovski čvor – drešiti ili seći. I, opet, sledilo je nipodaštavanje i ignorancija, čak i otvoreni napadi od strane sve agresivnijih protagonista srpskog nacionalizma koji se ubrzano militarizuje, ne samo u sferi vlasti već i u znatnom delu opozicije. Reagujući na prve oružane sukobe, u proleće 1991, osnovali smo Predparlament Jugoslavije, koji je okupio nastajuće antiratne stranke i grupe, ali ni on nije mogao da zaustavi zahuktalu stihiju. A kada je započeo rat u Sloveniji i Hrvatskoj, s pretnjom da se dalje širi, u Sarajevu smo osnovali Okrugli sto vlasti i opozicije, u kojem su antiratne stranke i grupe, na sastancima od jula 1991. do februara 1992, 25

2 Ne u moje ime tragale za mogućnostima prekida rata u Hrvatskoj i o tome Kako sprečiti totalni rat u Bosni i Hercegovini (ovo je i naslov dokumentarnog dodatka Republike). I ovo je ostalo bez primetnijeg odjeka, ne samo u domaćoj, sve zapaljivijoj javnosti, nego i u međunarodnim krugovima koji su za partnere radije prihvatali samo snažnije aktere koji su se već osvedočili u oružanim sukobima. Kako se rat zahuktavao prekidane su jugoslovenske komunikacije i zamašnije antiratne inicijative. Uprkos svemu, nizali su se javni protesti protiv rata i osnivale antiratne grupe. U Beogradu su organizovani protestni mitinzi protiv stradanja Vukovara, Dubrovnika, Sarajeva... Osnovan je i Centar za antiratnu akciju (juna 1991). Potom su formirane i druge antiratne grupe i udruženja, od Beogradskog kruga pa nadalje. Svih godina rata bila je aktivna i grupa Živeti u Sarajevu, sastavljena od predstavnika antiratnih stranaka i grupa, koja je podržavala i pomagala sve one koji su se u tom gradu našli kao u masovnom koncentracionom logoru (predstavnici te grupe uspeli su da uđu i u samo Sarajevo, dok je rat još trajao, jula 1995. godine). No, kako su nove grupe nastajale, tako su tekli paralelni tokovi suprotstavljanja ratu, bez odgovarajuće međusobne saradnje i kumulacije iskustva. Deo antiratne alternative bio je neposredan politički angažman, naročito nakon osnivanja Saveza reformskih snaga, koje je predvodio tada vrlo popularni savezni premijer Ante Marković. Međutim, saveznih izbora nije bilo, a na republičkim izborima postignuti su veoma skromni rezultati. S antiratnim strankama i grupama nisu htele da sarađuju ne samo vladajuće nego ni opozicione stranke, ni nakon prvih izbora 1990. godine, ni prilikom osnivanja i nastupanja DEPOS-a, 1992. godine (doduše, prihvatale su pojedinačne usluge, recimo u delegaciji koju je te godine Vidovdanski sabor uputio Miloševiću da razgovara o njegovom povlačenju s vlasti). Nizanjem ratova, od 1991. do 1999. godine, nizali su se i prizori retko viđenih zločina. Oni su bili u središtu pažnje javnosti, i domaće i međunarodne. Alternativa i otpori ratu potisnuti su na sporedan kolosek, do nevidljivosti. I sami akteri antiratne scene, obično, držali su samo do sebe, kao da drugi ne postoje. Uobičajilo se, čak, da se govori kako stvarnih protivnika ratu i nema, kao da je malo isto što i – ništa. Sve to pridono26

Uništavanje i odbrana života – u čije ime? 2 silo je da izgleda kao da je razorna stihija toliko uzela maha da je postalo gotovo nemoguće da se zaustavi i prevlada, barem u dogledno vreme.

Vlast i država Razaranje institucija jugoslovenske države, pokrenuto i vođeno prvenstveno iz središta vlasti iste te države, uklonilo je njene okvire i ograničenja, a oko ogoljene vlasti nastaje novo strukturisanje društva. Kada je reč o uspostavljanju novog političkog poretka, u kojem bi vlasti bili postavljeni novi okviri, najviše pažnje privlače dva snažnija pokreta za demokratske promene, 1996. i 2000. godine. Oba puta su glavni akteri bili sami građani, i to više stotina hiljada, kroz raznoliko višemesečno delovanje. U prvom slučaju njihove aktivnosti predvodila je koalicija Zajedno (DS, SPO i GSS), a u drugom Demokratska opozicija Srbije (DOS), koju je činilo 18 stranaka i grupa. Paralelno s njima bio je veoma delatan i studentski pokret, prvenstveno na Beogradskom univerzitetu, a potom i pokret Otpor u bezmalo svim mestima Srbije. Svi oni imali su međunarodnu podršku. Prvi talas je suzbio pokušaj režima da falsifikuje (i pokrade) rezultate lokalnih izbora, novembra 1996. godine, na kojima je opozicija pobedila u najvećim gradovima Srbije (Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac itd.), odnosno u oko 40 najrazvijenijih opština. Pod pritiskom domaćeg pokreta i međunarodnih organizacija režim je, ipak priznao poraz, ali je zadržao glavne poluge vlasti. A pobednička opozicija je, preuzimajući osvojenu lokalnu vlast nagovestila širenje talasa promena po čitavoj zemlji. Radi toga je stvoren Savez slobodnih gradova i opština koji je koordinirao izvesne aktivnosti lokalne vlasti i uspostavljao međunarodnu saradnju i preko Socijalističke internacionale, na dva sastanka, u Aradu i u Subotici, sredinom 1997. godine. Preko uspostavljene mreže saradnje priticala je znatna pomoć slobodnim gradovima – nafta, izgradnja puteva, opremanje škola i sl. Međutim, sudar vrhova najjačih stranaka, SPO i DS, Vuka Draškovića i Zorana Đinđića, uz ignoranciju načelnog stanovišta GSS i predsednice Vesne Pešić, a naročito porast apetita da se stranačke kase pune makar i oskudnim lokalnim izvorima, rastakao je koaliciju i vodio ka njenom 27

2 Ne u moje ime raspadu. Raspad koalicije Zajedno i gašenje studentskog pokreta rasuli su i gotovo poništili prvobitnu snagu pokreta, što su pratila nagađanja o iznenadnom porastu i naglom nestajanju pozitivne energije, kao da je reč o nekoj prirodnoj, a ne složenijoj društvenoj pojavi. Istovremeno, niču i novi akteri, kao što je ekspertska Grupa 17, koja projektom Energija za demokratiju preuzima kontakte s međunarodnim centrima i na tome gradi infrastrukturu buduće stranke i trasira njen put ka vrhovima vlasti. Spram haotične opozicije režim se ubrzano konsolidovao. Drugi talas je bio snažniji i uspešniji. Na izborima za predsednika SRJ, 24. septembra 2000. godine, kandidat opozicije Vojislav Koštunica pobedio je Slobodana Miloševića. A pošto ovaj potonji nije bio sklon da prizna poraz, na to su ga prinudile masovne demonstracije 5. oktobra. DOS je pobedio i na parlamentarnim izborima, 23. decembra iste godine. Potom je formirana nova Vlada, a za premijera je izabran Zoran Đinđić. Ove promene su podržane u svetu i širom su otvorena vrata za izlazak zemlje iz izolacije. Započele su i korenite promene u društvu i državi. Međutim, u samoj pobedničkoj koaliciji dolazi do sukoba i razlaza, najvidljivije oko hapšenja i izvođenja pred sud Slobodana Miloševića i drugih optuženika za ratne zločine. Vrhunac tih razlaza i sukoba bilo je ubistvo premijera Đinđića, 12. marta 2003. godine. Suđenje atentatorima trajalo je četiri godine, a ostala je nerasvetljena njegova politička pozadina, o čemu se u delu javnosti tek otvaraju ozbiljne debate. Sve rečeno je uglavnom poznato. Manje je poznato koji su sve bili motivi i razlozi za uklanjanje Miloševića s vlasti. Najviše se govorilo protiv Miloševićevog režima. Kao da je opet bilo na delu ono famozno NE, a da je manje važno čime će biti zamenjene ne samo ključne osobe nego i glavne osnove toga režima. Jednostavno rečeno, nije bilo javne debate, ni u strankama niti u koalicijama, i to ne samo o razlozima za rušenje pomenutog režima, nego ni o konkretnim ciljevima, sredstvima, akterima i putevima promena. (Čak i u GSS, gde se držalo do načela slobode i demokratije, i u stranci i u državi, u vreme predsednikovanja Gorana Svilanovića a potom Nataše Mićić, čim su glavni funkcioneri ušli u vlast, većina delegata dve skupštine ove stranke glasala je protiv javne debate o problemima GSS, društva i države.) Javne rasprave o bitnim temama, 28

Uništavanje i odbrana života – u čije ime? 2 pre svega o novim okvirima vlasti i njenoj javnoj kontroli, izostale su i u nastajućem civilnom društvu i u široj javnosti. Bitne teme su zatrpavane raznim aferama i skandalima, ličnim sukobima i obračunima, uz sve snažnija nastojanja da se katastrofičnim vizijama parira uterivanjem sreće kroz razne oblike masovne razonode. Ponekad se činilo da izvesni oblici masovnog ponašanja sadrže u sebi rečite poruke i bez odgovarajuće artikulacije. U tom pogledu je bila naročito impresivna scena sa sahrane premijera Đinđića, kada su ga do groba ispratile stotine hiljada građana, daleko više nego što se oko njega ikada okupilo dok je bio živ. Ta masovna scena tumačena je kao podrška njegovim idejama i politici, ali je ona ipak ostala nemušta. Ona je, doduše, mogla biti artikulisana na izborima koji su se očekivali nakon puzećeg državnog udara protiv prve demokratske vlade, ali takvih izbora nije bilo, kao ni primetnijeg truda da se jasnije odgovori na već pomenuto pitanje o ciljevima, sredstvima, akterima i putevima promena. A kako je vreme proticalo postajalo je sve izvesnije da uzroci i posledice razorne stihije nisu uklonjeni, da inače razvikana tranzicija nema jasna polazišta i ciljeve, da bezmalo svi govore o ljudskim pravima, a malo mare za njihov temelj – pravo na život, svojinu, rad, ličnu i zajedničku viziju. Uz uzdizanje oktobarske revolucije, nedovršene, sve snažnije se insistira na legalitetu, kao da je sve što vlast čini u skladu sa nekim propisima, ma kakvi oni bili. Buja prepisivanje evropskih propisa, bez obzira na to da li se primenjuju. Odlaže se inače obećano donošenje novog ustava kojim bi se raskinulo s prošlošću i utemeljila budućnost zemlje. Ustav je donet tek krajem 2006, bez odgovarajuće javne debate, ne samo u javnosti nego i u samoj Skupštini, a potvrđen je i na referendumu. Ponavlja se ritual kojim je instaliran režim s kojim smo, navodno, raskinuli 2000. godine. Pod firmom kohabitacije uspostavlja se saradnja, i koaliciona, sa strankama koje su vladale u starom režimu. Ideologija etnonacionalizma, uz izvesne prepravke, ostaje dominantna. I dominirajući kadrovi iz doba, za koje se poverovalo da je minulo vode glavnu reč u javnosti koja izgleda sve manje pluralistično. Opet je počeo da dominira kosovski zavet, nameće se sabornost svih patriotskih snaga i vreba na izdajnike. Meša se legalitet s legitimnošću vlasti. Povremenim izborima taj, jedva izboreni atribut de29

2 Ne u moje ime mokratije, koristi se za instaliranje ideoloških i ekonomskih monopola pobedničkih stranaka, koje dele vlast i sve što uz nju ide po načelima koja više liče na razdoblje feudalizma nego kapitalizma, pogotovo modernog. A manjak legitimiteta poretka daje širok prostor ne samo za samovolju vlasti već i za širenje neverice u realnu mogućnost demokratskih promena, pa je rasprostranjeno verovanje da se nasilje i pljačka produžavaju. Uz izvesne otpore ovom trendu sve primetnija je apstinencija na izborima, i uopšte u javnom životu. Mnogi, mahom mlađi i obrazovaniji, vrebaju priliku da nekako uteknu iz zemlje (glasaju nogama). Odsustvo javne debate o važnim temama pojedinačnog i zajedničkog života ima dve rđave posledice. Pre svega, izostaju suvisli i istrajni napori da se vlast normativno, institucionalno i proceduralno ograniči i javno kontroliše. Bez toga glavne poluge vlasti – vojni i policijski aparat prinude – zadržavaju veliku moć (otuda se stranke najupornije bore za ministarstva sile). I inače podložna korupciji, čak i u razvijenim demokratskim sistemima, kada vlast ostaje bez jasnih i pouzdanih ograničenja, podložna je i neograničenoj korupciji. Da bismo pronikli u način funkcionisanja vlasti, stoga, valja pratiti ne samo tragove bujice krvi i tokove novca nego i tokove oblikovanja moći koja se libi bilo kakvih ograničenja i moralnih, a ne samo pravnih. Ostaju sila i nasilje kao glavni arbitri.

Ličnost i društvo O novim osnovama strukturisanja društva i tokovima u kulturi, takođe, nema dovoljno temeljitih istraživanja. Najspornije su svojinske osnove na kojima počiva strukturisanje privrede i društva. Dok je ranije apsolutizovana društvena svojina, definisana kao svačija i ničija, sada se, opet ideološki, apsolutizuje privatna svojina. U oba slučaja, bez valjane ustavne i zakonske regulacije, provizorna normativna regulacija je samo fasada iza koje procesima strukturacije glavni pečat daje odnos snaga u kojem arbitrira vlast, nekada monolitna partijska država a potom skupina monolitnih partija. Iza normativne fasade veliku moć imaju i faktički vlasnici društveno-državnih firmi i novi kontroverzni biznismeni (nazivaju ih i oligarsima, tajkunima i sl.). Organska veza faktičke vlasti i faktičke svojine, uz sva pozivanja na 30

Uništavanje i odbrana života – u čije ime? 2 ideologiju liberalizma, u prvom redu na tržišnu privredu, podriva same osnove liberalnog kapitalizma. Glavno opravdanje traži se u navodnoj nužnosti surove faze prvobitne akumulacije kapitala nakon koje će se, tokom tranzicije, dospeti i do nivoa savremenog kapitalizma. Merila za procenu realnih tokova, pak, izostaju. A bez jasnih merila legitimnost poretka je u stalnoj krizi. Dominaciju bogatih i moćnih i marginalizaciju siromašnih i nemoćnih jedva održavaju sila i korupcija. Uzaludna su i davnašnja upozorenja umnih liberala poput Polanjija ili novije opomene nobelovca Stiglica da apsolutizacija profita proizvodi rigidna i potencijalno eksplozivna stanja. Opsednutost profitom nailazila je i na kritike raznih škola mišljenja levice i savremenih alterglobalista, ali se kritička misao jedva čuje. U razmatranjima o kulturi nameće se utisak da više nema nikakvih vrednosnih sistema. U stvari, dominira insistiranje na kontinuitetu nacionalne kulture, od dalekih predaka do budućih naraštaja. A u senci te dominacije javnu scenu pretrpavaju militantne ideologije i strasti, razni stereotipi, opšta mesta o ljudskoj prirodi, sudbini, mentalitetu, Balkanu, Zlu i Dobru, o raznim zaverama (obično antisrpskim), verovanja u spasioce, domaće i strane (dešavaju se i neverovatni obrti, recimo, od onih kojima se ne tako davno gromko vikalo NE traži se pokroviteljstvo i izbavljenje). Kao alternativa takvom stanju često se pominje civilno društvo i prihvatanje evropskih vrednosti. S tim u vezi prvenstveno me zanima šta se podrazumeva pod građaninom, omiljenom figurom naročito u krugovima građanske opcije. Okosnicu mog pristupa ovoj temi čine razmatranja Mišela Fukoa, objavljena u knjizi Hermeneutika subjekta. Poznato geslo antičke Grčke spoznaj sebe samoga ovde je posmatrano u širem značenju staranja o sebi, koje je, kao stalni napor, na različite načine primetno u raznim školama mišljenja i različitim praksama, od antičke grčke i rimske tradicije, preko hrišćanstva, do prosvećenosti i liberalizma. Reč je o nastojanjima da se spozna, razvija i ostvaruje što bogatija osećajnost i intelektualnost autonomne ličnosti u konkretnim društvenim i istorijskim okolnostima. Staranje o sebi zaokupljalo je i pristalice personalizma, hrišćanskog (Munije, Berđajev i dr.) i svetovnog, ponajviše kroz kritike čovekovog otuđenja i vizije razotuđenja i samorealizacije (u kritičkoj teoriji društva, stvaralačkom marksizmu, kontrakulturi i novoj levici). Jedan 31

2 Ne u moje ime od najmarkantnijih protagonista toga pravca u čitavoj drugoj polovini minulog veka je grčki mislilac koji je najduže živeo u Parizu, Kornelijus Kastorijadis, koji privlači sve veću pažnju savremenih mislilaca. U jezgru njegovih misli jeste teza da je samo razvijena autonomna ličnost sposobna da oblikuje i preoblikuje vlastiti i zajednički život. O svemu tome u Republici je objavljeno više tekstova kako bi se ukazalo na važnost i aktuelnost teme. A njena važnost i aktuelnost, rekao bih, ogleda se u tome što je za razumevanje svega što nas je proteklih godina zadesilo i te kako potrebno pokrenuti sve emotivne i racionalne lične moći. I nije reč samo o nagomilanom sirovom iskustvu već i o pronicanju u motive i razloge raznih aktera da proizvode dobro ili zlo, o spoznaji svih nastalih posledica, kao i o realnoj mogućnosti izlaska iz vrtloga populističkih revolucija, ratova, zločina i pljačke, kako bi se zakoračilo u normalan život, što su prizivale stotine hiljada građana. Jednostavno rečeno, bez ambicije da se razmahnu sve emotivne i intelektualne potencije konkretnih ličnosti nije mogućno ni spoznati ni prevladati ono što se naziva neprevladana prošlost. Formiranje građanina i oblikovanje civilnog društva tesno su povezani procesi. Suđenje i sankcionisanje zločina svakako je nezaobilazan korak u tom pravcu, ali ne i jedini. Dabome, ni taj korak, znamo, nije lagan, kako zbog grčevitog otpora vinovnika da priznaju i samo postojanje zločina, preko stalnog vaganja ko ih je sve činio, do njihovog banalizovanja (recimo, pod geslom toga je oduvek bilo u svim ratovima). Da i ne pominjemo lakoću s kojom se prekrivaju razna zlodela falsifikovanjem istorije i prekrajanjem mitova i legendi, čime je krcata ne samo politička već i kulturna sfera. Zbog svega toga nije dovoljno samo doviknuti ne već je neophodno analitički i kritički razložiti jedno složeno i traumatično iskustvo. Teško i mučno rasplitanje krvavog klupka lako može da obeshrabri i one koji su u načelu skloni takvom poduhvatu, pogotovo kada izostaje institucionalna podrška ne samo vlasti nego i naučnih, obrazovnih i kulturnih ustanova. Izvesno ohrabrenje takvim poduhvatima daje množenje nevladinih organizacije (procenjuje se da ih ima oko 30000), ali, kako smo već pomenuli, nedostaje odgovarajuća saradnja među njima. I inače zamašna pomoć međunarodnih fondacija može biti necelishodna ako 32

Uništavanje i odbrana života – u čije ime? 2 izostaju intelektualne i socijalne investicije u delovanje ovdašnjih aktera i u razoreno društvo i njegovu kulturu. Svođenje saradnje samo na inače popularno preuzimanje evropskih standarda u raznim oblastima života, i te kako potrebno i korisno, bez njihovog užljebljenja u vlastito iskustvo borbe za normalan život teško da može dati veće i trajnije rezultate. Međunarodni pedagoško-administrativni inženjering, kojim svetski centri moći drže na vezi ovdašnje aktere, može, doduše, da ih odvrati od produžetka loše prakse, ali to nije i najpouzdaniji put ka normalnom životu. Pukim dovikivanjem NE svemu što smatramo rđavim možemo dospeti i u jednu opaku zamku. Naime, ako tumačenje čitave srpske tradicije prepustimo nacionalistima lišavamo se onih tokova u tradiciji koji su dovodili u pitanje razorne i opasne istorijske tokove, a time se lišavamo i intelektualnog i moralnog užljebljenja u izvesne, ma koliko tanušne trendove u srpskoj kulturi ostajući tikve bez korena. Time olakšavamo posao patriotama koji monopolišu čitavu tradiciju isključujući iz nje kao anacionalne i antinacionalne, pa i kao izdajnike i strane plaćenike, sve one koji nisu pod njihovom kapom. Oni sebi olakšavaju posao redukcijom tradicije i kulture na ono što im odgovara, a isključuju, do zaborava, sve ono što je različito pa i suprotno trendovima u kojima plivaju. Pokažimo to na samo jednom primeru, Crna ruka, kao paralelna vlast u Srbiji s početka XX veka, koja je ubijala i same vladare i podstrekivala na rat za oslobođenje i ujedinjenje Srba i srpskih zemalja, nije nailazila samo na podršku i divljenje, o čemu postoje mnogi tragovi, nego i na otpor i suprotstavljanje, o čemu se bezmalo ništa ne zna. Bilo je otpora i u vojnim krugovima, naročito u niškom garnizonu, a i građanskih demonstracija, npr. u Kragujevcu. Jedna grupa građana je osnovala nešto nalik na savremene nevladine organizacije. Na inicijativu kapetana Milana Novakovića 1905. godine osnovano je Društvo za zakonsko rešenje zavereničkog pitanja, u kojem je bilo oko 700 članova, među njima i uglednih javnih ličnosti, koji su izdavali list Za otadžbinu. I u samom parlamentu, usred zamaha patriotizma, poslanici iz raznih stranaka grmeli su protiv soldateske. Mada je pomenuto Društvo raspušteno 1906, kada je silom onemogućeno i izlaženje pomenutog lista, a naredne godine Novaković ubijen u zatvoru, nema osnova da se poriče, 33

2 Ne u moje ime pa i zaborave ova zbivanja kao legitimni deo srpske tradicije. Međutim, osim u retkim delima, kao što je opsežna monografija Crna ruka istoričara Vase Kazimirovića, o tome nema ni pomena u javnom diskursu, ni u inače obimnoj produkciji NVO. Sličnih primera ima i u daljoj i u bližoj prošlosti, ali kao da ih i nema ako nisu deo istorijskog pamćenja, a stoga ne mogu biti ni oslonac za savremeno formiranje i građanina i civilnog društva.

* Ako se samo gordimo time što ćemo reći ne nečemu što nas guši i ugrožava, bez truda da proniknemo u uzroke, posledice i mogućnosti realnog izbavljenja, olako se možemo predati iluziji da je dovoljno da se samo deklarativno prihvataju evropski standardi, kao pojas za spasavanje. A poznata je i iluzija slavnog barona Minhauzena da se od potapanja u baruštini može spasiti povlačenjem za vlastiti perčin. Još poznatija su verovanja u spasilačku ulogu neke velike sile. Vraćajući se na početak ovoga teksta, ako već nisam dao celovit odgovor na postavljeno pitanje, nadam se da sam ga učinio uverljivijim, naročito onima koji su i sami zabrinuti skromnim rezultatima borbe protiv konkretnih vidova uništavanja života, ne samo ljudskog. Predočena iskustva su, verujem, podsticajna, ali ne i dovoljna da bi bila uspešna, za šta su neophodne snažnije ambicije da se bude autonomna ličnost, sposobna da neprestano oblikuje i sebe i svoju životnu okolinu. Mada sada više znamo o uništavanju nego o odbrani života, ona nisu dovoljna niti uticajna. Bez iluzija da se zlo može iskoreniti, mnoga iskustva pokazuju kako se ono može ograničavati i suzbijati. To se ponajbolje postiže konkretnom proizvodnjom dobra, koja se manje poznaje i sporije deluje. Ni u tom pogledu ne treba imati iluzija, pogotovo u konačnu pobedu ljudske dobrote. Da bi konkretna borba u odbrani života bila uspešnija valja je učiniti vidljivom. Ta borba je, kao i samo pulsiranje života, kao reka ponornica, čas vidljiva čas skrivena, s brojnim i različitim meandrima, koja nikada ne prerasta u prirodnu stihiju. Tu nije potrebno, a izgleda ni mogućno, nekakvo ujedinjenje ili borbena militantnost, koja odlikuje protagoniste usmrćivanja, ali je potrebna, a i moguća bolja i uspešnija komunikacija 34

Uništavanje i odbrana života – u čije ime? 2 među raznolikim autonomnim akterima života. U tom smeru, nadam se, može se više postići ako nas ne obuzme gordost zbog toga što nismo na strani lošeg i rđavog, jer se time sputava i mišljenje i delanje. Konkretna kritička spoznaja i sebe i drugih, daleko bogatija od ovog sažetog prikaza tri predavanja, mogla bi, neka mi bude dopušteno da verujem, da nas približi potpunijem odgovoru na pitanje s početka ovog teksta, i time bi i sam njegov naslov zvučao manje patetično.

35

Đuro Šušnjić

Prepreke na putu razumevanja, poverenja i pomirenja Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da, možda, nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini. Ivo Andrić

U

životu postoje izvesne „konstante našeg mentaliteta“, koje se pokazuju kao smetnja razumevanju, poverenju i pomirenju između naroda, vera i kultura. Ti čvrsti obrasci mišljenja, verovanja i ponašanja (nacionalni, politički, kulturni), o kojima će ovde biti reči, jesu: tradicionalizam, autoritarni mentalitet, politička ne/kultura, antiintelektualizam, predrasude i nepostojanje kritičke javnosti. Čuveni francuski istoričar Fernan Brodel bi rekao da su ovo pojmovi dugog trajanja. Evo samo par naznaka o svakom od ovih šest pojmova. Prvo je potrebna reč upozorenja. Naime, neophodno je praviti oštru razliku između tri pojma: prošlosti, tradicije i tradicionalizma. Prošlost obuhvata sve ono što se desilo, ali sve što se desilo nije bilo razumno i umno, nego i bezumno i krvavo. Zato bi bilo opasno ako bi se poistovetili sa celom našom prošlošću. Ona je, naime, pregled svih naših pobeda i poraza, stradanja i nadanja. Ipak, naše iskustvo gubika je pretežno i tera nas da našu prošlost kritički preispitamo: prošlost treba uvažavati, ali ne i obožavati! I gubitak je već upisan u gen prošlosti. Ona je postala uglavnom sporan pojam. Čuveni sociolog religije R. N. Belah ističe: „Samo kroz osećanje tragedije mogućno je naučiti nešto iz prošlo-

  Dragan K. Vukčević, Iza normi, Sociološki i pravni eseji, CID, Podgorica, 2003, str. 193.

36

Prepreke na putu razumevanja, poverenja i pomirenja 2 sti“. Bolesni duh našeg vremena nema ni pravog odnosa prema prošlosti ni ispravnog stava prema budućnosti. Mi hoćemo da upoznamo našu prošlost da bismo bolje upoznali sebe. Tradicija je sve ono što smo, na osnovu savremenih merila racionalnosti i humanosti izabrali iz prošlosti kao vredno učenja i pamćenja. Ona je sve što je dobro rečeno i urađeno, što je izdržalo proveru na vekovnim iskustvima ljudi i obezbedilo sebi mesto u svesti sadašnjih naraštaja. Veljko Radović dobro reče: „Tradicija, sigurna tačka oslonca, stajna tačka u nesigurnom kretanju“. Sva naša nauka, filozofija i umetnost, pa i istorija, jesu pokušaji sa se u prolaznosti ustanovi nešo trajno, da se nešto otme od vremena koje sve guta, da se izgradi poredak koji se čvrsto drži nasuprot dnevnoj prolaznosti. Tradicija – to je protezanje jedne misli, simbola, vrednosti, verovanja, ustanove itd. kroz vekove. Tradicija najduže živi u govoru i jeziku: od svih građevina na svetu najduži vek imaju kule sagrađene u jeziku. Tradicija je izbirljivo sećanje, pokušaj da oživimo istinske vrednosi iz naše prošlosti! Martin Hajdeger divno reče: „Tradicija je ono što je dovoljno staro da bi večito bilo mlado“. Tradicija je najbolji izbor iz prošlosti: čišćenje sećanja! Prema tome, mi ne idemo u krstaški rat protiv cele prošlosti, mi samo uvodimo merila za razlikovanje: šta od onoga što se desilo preuzeti kao razumno i umno, to jest što je istinski doprinos kulturi, a šta odbaciti kao nerazumno i bezvredno, to jest što nije kultura. Čovek može da misli unazad, kad se seća, i unapred, kad se nada. Kada se mi, današnji, osvrćemo unazad, tražeći iza sebe putokaze za svoj život, onda to nije puko okretanje prošlosti, već onom što je u njoj bilo istinito, dobro, lepo i sveto, to jest što je i za nas današnje dragoceno. Kostas Akselos dobro je primetio: „Tradicija izumire ako je neprekidno ne stavljamo na probu“. Tradicija je upravo ono što čovek ne sme da zanemari i zaboravi. Mrtvi su oni kojih se niko ne seća i oni koji se ničeg ne sećaju. Modernizacija nas je u izvesnoj meri odvukla od sećanja na našu tradiciju. Tradicionalizam je ideologija koja potomcima nameće ideje, verovanja, vrednosti i norme njihovih predaka – da ih slede bez pogovora ili prigovora ne obazirući se na promene u spoljašnjoj sredini ili unutrašnjem iskustvu. Tradicionalizam kao zatvorena svest stoji u obliku teške prepreke uspešnoj komunikaciji ne samo sa vlastitom prošlošću, nego i kao 37

2 Ne u moje ime nepremostiva teškoća u pokušaju komunikacije između drugih naroda i njihovih kultura. A komunikacija između dve kulture moguća je samo pod uslovom da se oba kulturna sistema shvate kao otvorena, nedovršena i nesavršena – samo tako mogu jedan drugog da upotpune, oplode i usavrše. A. Gurevič upozorava: „Mi ljudima drugih vremena, društava i civilizacija postavljamo naša pitanja, ali očekujemo da dobijemo njihove odgovore, jer je jedino u tom slučaju moguć dijalog“. Čvrsti ili okamenjeni obrasci mišljenja, verovanja i vrednovanja, kao što su predrasude, autoritarni mentalitet i nacionalistička ideologija, onemogućuju dodir različitih kultura i vremena, ili taj susret sa drugim i drukčijim razumeju kao svađu. „Tako svaki nacionalista liči na čovjeka koji kroz vrijeme ide natraške, svađajući se sa prolaznicima“. Kada ideja o isključivoj vrednosti svoje tradicije pređe u normu, tada se može govoriti o tradicionalizmu kao ideologiji. Autoritarni mentalitet je druga konstanta našeg društvenog i političkog iskustva. On se lako prepoznaje u svim oblastima našeg života: u porodici, školi, parlamentu, verskoj i etničkoj zajednici. Kad otac kaže sinu „ćuti dok sa mnom razgovaraš“ ili kada učitelj kaže učeniku „ja sam za dijalog i tačka“ ili kada političar izjavi „ovaj program nema alternative“ ili kada crkveni velikodostojnik istakne „samo je moja vera prava, a sve druge krive“, onda svi oni prosto podrazumevaju da postoje samo dva mišljenja – njihovo i pogrešno. Ili se prikloni, ili se ukloni. U nas je niz generacija odrastao i dozreo u autoritarnoj atmosferi (bilo u porodici kao elementarnoj društvenoj zajednici, bilo u državi kao političkoj organizaciji društva), pa je teško očekivati da se one, takoreći preko noći, preusmere na dijaloški, to jest demokratski način mišljenja, verovanja i ponašanja: težak je i dug put od vladavine vođe do vladavine zakona! Ako većina naših ljudi više veruje u vođe nego u zakone, onda se ne bi trebalo čuditi ako oni opet krenu za svojim suludim vođama u neki novi sukob sa drugim i drukčijim, čim se nađu u nekoj krizi. U nas su i oni na vlasti i oni koji se bore za vlast iste, sužene, autoritarne svesti. Možda je aforističar A. Baljak najbolje opisao stanje demokratije u našoj državi: „Demokratija je uvedena, narod je ostao napolju“. Ako je većina naših ljudi autoritarnog   A. Gurevič, Kategorije srednjevekovne kulture, Matica srpska, Novi Sad, 1994, str. 8.   Dragan K. Vukčević, op. cit., str. 223.

38

Prepreke na putu razumevanja, poverenja i pomirenja 2 duha (a sva istraživanja u to uveravaju), onda je logično da oni nisu kadri da vode uljudan, otvoren i iskren razgovor: drugi se ne doživljava kao dopuna već kao neprijatelj! Najmanje dva uslova nužna su da bi se država postavila na zdrave temelje: jedan je doneti demokratski ustav, a drugi je imati narod dozreo za dijaloški način mišljenja, verovanja i ponašanja! Prvi uslov se nekako i može ispuniti, drugi je skoro neostvarljiv. Mi još uvek imamo višak podanika i manjak građana. Politička nekultura je treći zid o koji se razbija svaki pokušaj razumevanja, poverenja i pomirenja. U nas postoji veoma raširena i opasna duhovna navika, koja se uporno održava u načinu na koji mislimo: postoji samo za i protiv! Pojmovi za i protiv svojstveni su ljudima koji nemaju drugih pojmova – njima nedostaje ono između. Zato je Hulio Kortasar u pravu kada ističe: „Između za i protiv koliko je možda“. Možda je „teza-antiteza“ oblik mišljenja koji proizvodi stalan sukob sa drugim. Svet je mnogo složeniji od ove proste opreke, i dok to ne shvati, uvek će biti otvoren za prostačke sporove i sukobe. Te binarne podele, svođenje brojnih mogućnosti izbora samo na dva, nešto je vrlo opasno, iako se čini logično i praktično. Ako sam prinuđen da biram između za i protiv, onda to i nije pravi izbor. Maks Veber ističe tri ključne osobine koje bi trebalo da imaju političari: strast, odgovornost i mera. Naši imaju samo strast. U lovu na moć i vlast i prednosti koje iz toga slede („podela plena“), naši liberalni oligarsi nemaju ni mere ni osećanja odgovornosti. Nesposobni da sastave mudru i lepu rečenicu, oni ne prestaju da brbljaju: svi žele da se čuju i vide, a niko nema šta da kaže i pokaže! Manjak mislilaca nadomešta se viškom brbljivaca. Najviše lažu posle lova i pred izbore. Niske interese pravdaju višim razlozima. Koliko uspeju da ponize druge, toliko misle da su uzdigli sebe. Ivo Andrić, u Znakovima pored puta, ističe da svi patimo „od osećajnog i misaonog nereda sirovih i surovih ljudi“: Svakog dana se uveravamo kako poneka laž i glupost postaju naša stvarnost, i kako se na nju navikavamo. Našim političarima dešava se povremena ili stalna obustava mišljenja. Njima bih dozvolio da otvaraju usta samo prilikom jela. Dobro je da postoji sloboda govora, ali je još bolje ako ono što se   „Suviše sumnjičav da bi bio srećan, suviše okrutan da bi bio voljen, suviše tašt da bi bio velik“ (Vil Durant, Doba vere 4/I, Narodna knjiga-Alfa, Beograd, 1998, str. 15).

39

2 Ne u moje ime govori zavređuje da bude javno izgovoreno. Nema slobode bez granica slobode: valjana ograničenja čine ljude slobodnim! Nema toga političkog sistema, makar on bio i demokratski, koji može da opstane bez ikakvih ograničenja, to jest bez pridržavanja osnovnih moralnih načela i pravnih normi, pri čemu moral ima apsolutnu prednost pred pravom. Norma nešto zabranjuje, ali i nešto omogućava: zamislite igru bez pridržavanja pravila igre! Margaret Jursenar tačno veli: „Činjenica je da su prinude deo slobode“. U vezi sa antiintelektualizmom dovoljno je reći ovo: retko je koje društvo bilo sklono ljudima od ideja, iako su njihove ideje postale pokretačka snaga društva. Uglavnom su bili osuđeni da čame u zapećku dok prosečni veličaju sami sebe. Istinski intelektualci pitaju, uznemiruju i osporavaju vekovne navike ljudi, a to ne ide bez otpora i kazne. Niče viče: Nema toga razloga koji može da razuveri narod u ono u šta on veruje bez razloga! S. Hantington navodi podatak da izvan zapadnog sveta svega 1% stanovništva usvaja univerzalne ideje, verovanja i vrednosti (što čini elitnu kulturu), a 99% ljudske porodice veže uz svoje plemenske, rasne, klasne i nacionalne ideje, verovanja i vrednosti. Istinski motivi postupaka i izbora masa ne leže u ravni svesnog nego nesvesnog, pa je svesno propitivanje tih nesvesnih naslaga osuđeno na neuspeh. Poznato je da pojedinac u masi menja svoje ponašanje, i to na gore: on postaje duhovno i moralno lošiji! Nemački pesnik F. Šiler kaže za svoje zemljake: „Svaki je za sebe razuman, ali kad se nađu u masi, čine samo jednu budalu“. A filozof volje za moć, F. Niče, dodaje o masi ove reči: „Neka je nosi đavo i statistika“. Neko, ne znam više ko, izrazio se o masi ovako: „I kada bi svaki atinski građanin bio Sokrat, opet bi skup atinskih građana bila jedna rulja“. Ovde su moćniji nagoni mase, a ne individualne razlike, to jest kolektivni identitet nadmoćan je nad ličnim. Cilj masovne idologije nije otkrivanje istine, nego ostvarivanje koristi. Zato Niče i kaže da je idologija koristan način pogrešnog razumevanja stvarnosti. Intelektualci se svojski trude oko objektivne istine, ali sa istinom stoji sve gore. To je jasno uvideo J. Dučić kada je zapisao ove reči: „Srbin ima prirodnu tendenciju da sve svoje velike ljude ili poubija ili unizi, i da ih zatim opeva u svom desetercu   S. Hantington, Sukob civilizacija, CID, Podgorica, 2000, str. 62-63.

40

Prepreke na putu razumevanja, poverenja i pomirenja 2 kao heroje svoje nacije i, najzad, proglasi svetiteljima svoje crkve“. Kad treba reći istinu – na to upućuje verska i moralna norma. Kad ne treba reći istinu – na to ukazuje iskustvo i život. Treba reći da je već Sokratova sudbina učinila opreznim potonje mislioce: posle njegove smrti, mudri ljudi nerado ulaze u sporove sa državnim ustanovama i vlastodršcima, i povlače se u svoj unutrašnji svet. Istina je moćna po nameri, ali nemoćna po učinku: njeno prisustvo u današnjem svetu izgleda slučajno! „Najteže je za istinu u vreme kad sve može da bude istina“ – istakao je S. J. Lec. Kad treba reći istinu – na to upućuje verska i moralna norma. Kad ne treba reći istinu – na to ukazuje iskustvo i život. Laž svakako doprinosi da život bude sagledan i sa druge strane: ona nam govori o složenosti ljudske prirode! U nekim životnim neprilikama laž je prosto prirodna potreba, u službi održanja života, spasava glavu. Predrasude su opšta pojava u svim društvima i kulturama. Na primer, stranac se po pravilu doživljava kao sumnjiv i opasan, što je samo poseban oblik bojazni od nepoznatog i nepredvidivog. Stranac se oseća kao pretnja vlastitom identitetu. On je simbol kretanja, njegovo mesto u svetu nije trajno određeno, on je oslobođen svih granica. Oni koji drže do svoje granice ne trpe onoga ko prekorači njihovu granicu. Koren reči stranac upućuje da nije poželjan, jer je čovek bez korena. Ono što je stranac u sklopu zajednice, to je kao izuzetak u okviru teorije: prvi narušava jedinstvo zajednice, drugi dovodi u pitanje celovitost teorije! Stranac nije, kao nekada, odvojen u prostornom, obrednom i pravnom smislu, ali jeste u psihološkom: zato se prema njemu gaji sistematsko nepoverenje! Što nije dozvoljeno da se učini prema svome, dozvoljeno je prema strancu. Dvostruki moral začet je odavno! Voleti svoje, u većini slučajeva, značilo je mrzeti strance. Korene netrpeljivosti prema današnjim etničkim, verskim i jezičkim manjinama valja tražiti u duboko ukorenjenoj tradicionalnoj neverici prema strancima. Nama su poznati i stranci među svojima: grad privlači ljude sa sela istom snagom kojom ih odbija kao strane uljeze! Predrasuda je (pozitivan ili negativan) stav pojedinca ili grupe prema drugom pojedincu ili grupi, koji se ne temelji na poznavanju činjenica i racionalnih razloga: činjenice i razlozi mogu biti pri ruci, ali predrasude

41

2 Ne u moje ime ostaju nedirnute! Tako, na primer, postoje predrasude prema određenoj rasi, naciji, veri, polu, manjini: na svaku manjinu većinski narod gleda kao na strano telo ili remetilački činilac! Razgovori o potrebi i nužnosti tolerancije u etnički i verski mešovitim zajednicima veoma su korisni i delotvorni kada je reč o uklanjanju zabluda koje pojedinci (ili grupe) imaju jedni o drugima, jer se zabluda može odstraniti racionalnim razlozima. Razgovori o potrebi i nužnosti tolerancije u nacionalno i religijski mešovitim zajednicama nisu efikasni kada je reč o iskorenjivanju predrasuda koje pojedinci (ili grupe) imaju jedni o drugima, jer predrasuda se ne može iskoreniti racionalnim razlozima: razlozi mogu biti ubedljivi, ali predrasuda ostaje neokrnjena, jer je ona emocionalni stav, usvojen na veru pre proveravanja. Prema tome, kognitivni stav računa sa greškom, emocionalni je ne priznaje. Predrasuda se, po pravilu, ne dovodi u pitanje, baš zato što je predrasuda – ona prethodi svakom rasuđivanju. Kod pojedinaca (ili grupa) postoji sklonost premeštanja težišta sa kognitivnog na emocionalni plan ili ravan ponašanja. Predrasuda prema drugom i drukčijem od nas jeste onaj čvrsti, stalni i stabilni element u međuljudskim odnosima, element otporan na promenu, koji te odnose drži napetim i zapetim kao puška, tako da su potrebni mali i nevidljivi povodi, da bi iskrsli veliki i opasni nacionalni, verski i kulturni sporovi i sukobi. Istraživanja javnog mnjenja u svetu i u nas pokazuju da postoji svega 1015% procenata tzv. kritičke javnosti, to jest ljudi koji misle svojom glavom, a svi ostali čine masovno društvo bez glave. Vladajuća klika stvara javno mnjenje kakvo joj treba, pa govor o objektivnoj ili kritičkoj ulozi javnog mnjenja postaje prazan i jalov. Ovde politika ne vodi, već zavodi, ili još gore, voda, ni sama ne zna kuda. Ovakva, kakva je danas, ona je mesto gde su sve duševne bolesti zakazale sastanak – viče Niče. Imati povlašten položaj u medijima znači imati uza se političku javnost. Javno mnjenje se više ne sluša, ono se pravi. Misli vladajuće klike su vladajuće misli. Stvarnost više ne definišu oni koji je najbolje poznaju već oni koji njome vladaju. Ove definicije su psihološki nadmoćne, iako su gnoseološki bezvredne. Razumevanje stvarnosti potiskuje se u korist vladanja stvarnošću: ljubav prema istini ustupa mesto volji za moć! Više nije važno kakva je stvarnost,   Videti šire: G. Allport, The Nature of Prejudice, A Doubleday, New York, 1958.

42

Prepreke na putu razumevanja, poverenja i pomirenja 2 ni da li ona postoji u obliku sna ili jave, jedino je važno da se njome može vladati po svojoj volji i bez pomoći istine. Orvelov veliki brat bi rekao: „Ja sam se prihvatio da vam namestim glavu kako treba“. Ako sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da mali broj ljudi misli svojom glavom, onda je jasno da je na delu nemoć pojedinca pred svemoći organizacije. Identitet se potiskuje u korist identifikacije. Identifikacija je pojava poistovećivanja pojedinca sa nekom društvenom grupom u kojoj živi ili u kojoj namerava da živi, pri čemu nekritički usvaja njenu ideologiju, vrednosti i norme ponašanja. Slepo koračanje za tuđim imenom ili tuđom slikom, mišljenje tuđom glavom i gledanje tuđim očima, ne može biti znak zdravlja pojedinca, već pre njegovo otuđenje od sebe i svojih mogućnosti. Time što preuzima tuđi lik, on vrši izdaju svoje ličnosti. Ukratko: javno mnjenje ne samo što je izmanipulisano ono je i neodgovorno jer je anonimno – što je davno uočio K. Poper pišući o otvorenom društvu i njegovim protivnicima. Jezički obrasci su poslednja smetnja o kojoj ću reći samo ono najnužnije. Dobro se zna da u našem jeziku postoji mnogo reči za udariti: mlatnuti, tresnuti, zviznuti, opaliti, odalamiti, ošamariti… U jeziku svake zajednice ističe se ono što je za tu zajednicu značajno i po čemu se ona prepoznaje među drugim zajednicama. Ono što preovlađuje u govoru i jeziku neke zajednice, izgleda da je važno za život te zajednice. Naš jezik je naoružani jezik, borbeni jezik: kad naši političari govore o miru, oni kažu borimo se za mir! Zato ovde čovek mora da doživi bar dva rata pre no što ode da počiva u miru. Balkan je bojno polje: ovde su se vodila dva balkanska rata, dva svetska rata i više građanskih ratova. Ovo je polje tragičnih deoba i seoba: ovde istorija broji grobove! U tome je najviše stradao jezik, što se vidi po tome da izumiru zajednička značenja, ti čuvari istine i smisla. – Nama predstoji veliko čišćenje jezika, jer su naše reči ispunjene ideološko-političkim punjenjem i mržnjom. Jezik je postao politički jezik i tako prekinuo vezu sa istinom i smislom. To su reči iza kojih ostaju vidljive posledice: ima otrovnih reči, kojima se postiže strašni učinak na ljudsku dušu i sećanje. Kineska mudrost opominje: „Kad se kvari jezik, kvari se i narod“. Ako vratimo dostojanstvo našim rečima, vratićemo dostojanstvo nama

43

2 Ne u moje ime samima. Na nama je da zajednički poradimo na stvaranju jezika mira, dijaloga i tolerancije, pri čemu ćemo biti stručno jaki i ljudski blagi. Ovo što sam rekao ne znači da bi trebalo odustati od pokušaja da se isprave neke duboko ukorenjene ideje, verovanja, vrednosti, navike, sklonosti i uspomene koje je narod stvorio o sebi i drugim narodima tokom dugih vekova: kolektivno svesno i nesvesno jednog naroda su dubinske strukture „kao svojevrsne mreže u koje su ulovljeni pojedinci, grupe, pa i čitava društva“. Svaki pokušaj ne uspeva, ali bez pokušaja nema uspeha. Pravnici veruju da se pravnim normama mogu iskoreniti ove dubinske strukture. Norma je racionalno pravilo i ne može da deluje na iracionalne slojeve ljuskog bića. Norma je opšta, odluka je lična. Norma govori šta treba da se čini, iskustvo šta se stvarno čini. Svaka norma štiti čoveka od drugog čoveka. Ali u ličnoj odluci ne sudeluju samo racionalni činioci, pre će biti da su moćniji iracionalni. Otuda se uvek javljaju iskustva pred kojima norma ostaje nema i nemoćna. Ivo Andrić reče: „Niko ne može da ispravi krivu Drinu, ali nikad ne bi trebalo prestati sa ispravljanjem“.

  Dragan K. Vukčević, op. cit. str. 243. „���������������������������������������������������������������������������������������� Da li mi znamo da smo zarobljenici tih struktura, što ne ugrožava njihovu starost, niti umanjuje njihov značaj“ (op. cit. str. 219).   Potrebne su duge, strpljive i mukotrpne reforme, ali njihovo izvođenje povezano je sa nekim preduslovima o kojima Dragan K. Vukčević govori ovako: ���������������� „��������������� To je zato što reforma podrazumijeva otvorenost kao polazište, razvijenu individuu kao svog nosioca, svijet kao partnera, ljudska prava i slobode kao svoje standarde, demokratiju kao svoj politički milje“ (op. cit. str. 224).

44

Vesna Pešić

Suočavanje s prošlošću – uslov stvaranja moderne srpske države

O

vaj rad analizira odnos između karaktera zajednice i mogućnosti da dođe do suočavanja sa prošlošću i zločinima počinjenim sa srpske strane u ratovima tokom devedestih godina. Zadatu temu sam podelila u tri dela: prvi se odnosi na teorijsko shvatanje o karakteru zajednice kao uslovu za suočavanje sa prošlošću i odgovornošću za ratne zločine, drugi deo se odnosi na shvatanje „suočavanja sa prošlošću“ i treći na pitanje o tipu zajednice koji dominira u Srbiji i kako se on može preobratiti u modernu državu kroz proces suočavanja sa istinom o ratovima i ratnim zločinima u nedavnoj prošlosti.

I

Okvir iz koga ću posmatrati problem suočavanja sa prošlošću odnosi se na teorijske pretpostvke o uslovima konstitucije moderne države i političke zajednice. Prva moja teza glasi: osnovni problem Srbije se sastoji u tome što ona ne može da se konstituiše kao moderna država, odnosno kao politička zajednica. Postojanje političke zajednice omogućava „distanciranje“ pojedinca od kolektiva; bez te distance suočavanje sa prošlošću nije izvesno. Zato smo se oslonili na koncept političke zajednice i označili ga

45

2 Ne u moje ime uslovom samo-refleksije o karakteru prošlosti i saglasnosti oko osnovnih vrednosti i zajedničke vizije budućnosti. Politička teorija kaže da politička zajednica postoji samo ukoliko je sfera političkog oslobođena supstancijalnih pretpostavki o dobru kao unapred zadatom smislu. Mi smo gotovo uvek živeli u društvu u kome nije bilo političke zajednice jer je autoritarna vlast propisivala smisao zajedništva. To je nekada bila komunistička ideologija o nužnoj izgradnji pravednog društva; ona se nije mogla dovoditi u pitanje, a da svaka sumnja u „istorijske zakone“, koji vode ka takvom društvu, ne bude kažnjena. Zatim smo uplivali u drugi tip zatvorenog društva, čiji je horizont ograničen partikularnom, tj. prirodnom teleologijom, koju reprezentuje etnička zajednica. To je zajednica kojoj se pripisuje krvno i sudbinsko poreklo i koja po automatizmu integriše svoje članove. Savremene nacije izgrađene na ekskluzivnosti etničkog podložne su snažnim mobilizacijama „narodih masa“. One su najčešće ratoborne jer ih pokreću mehanazmi spoljašnje opasnosti (druge zajednice se opažaju kao „neprijatelji“), koji, po pravilu, vode do autoritarnog režima i ustoličenja „neprikosnovenog vođe“, od koga se očekuje bezuslovna odbrana zajednice od stvarnog ili izmišljenog neprijatelja. Takve mobilizacije, kakve je Srbija iskusila krajem osamdesetih godina prošlog veka, podsticane su radikalnim tj. ekstremnim nacionalizmom kao dominatnom ideologijom. Gotovo da ne treba dokazivati da mobilizacija masa na ideologiji ekstremnog nacionalizma onemogućava individualizaciju pojedinca naspram kolektiva i njegovo slobodno rasuđivanje o zajednici kojoj pripada. U takvim okolnostima, ideologija nacionalnog interesa je iracionalna; ona u bukvalnom smislu reči predstavlja „iskrivljenu svest“, koju stvara propagandna mašinerija autoritarnog vodje. Mišljenja koja odstupaju su prokazana, a njihovi nosioci se nazivaju „izdajnicima“. Kada se nacija ovako „etnifikuje“, to znači da ona odbacuje moderne univerzalističke principe, odnosno vladavinu zakona. Srbija je komunističku ideologiju zamenila etničkim nacionalizmom u radikalnoj formi. Oba tipa integracije stvaraju zatvorena i autoritana društva, čije ideologije su ekskluzivne i masovno prihvaćene, a tek na margini se dovode u pitanje. Iskustvo Srbije paradigmatično pokazuje takav tip integracije. On se odrazio na njene spoljne odnose. Naša država je u neprekidnom 46

Suočavanje s prošlošću – uslov stvaranja moderne srpske države 2 sporu sa međunarodnom zajednicom; tokom devedestih, sve do prevrata oktobra 2000. godine, Srbija je bila isključena iz svih međunarodnih organizacija, uključujući i Ujedinjene nacije, koje su joj izrekle ekonomske sankcije (1992-1995). Glavni problem Srbije sastoji se u tome što ne uspeva da integriše svoje građane. Njoj nedostaju integrativni mehanizmi, koje moderno društvo funkcionalno zahteva. Videli smo da se u društvima sa takvim teškoćama poteže za eshatološkim ili nacionalističkim ideologijama koje će obezbediti preko potrebno „jedinstvo“ (u nacionalističkom žargonu se govori o „sabornosti“), pa se ono i nasilno nameće. Ključno pitanje: „na čemu se zasniva integracija društva“ ne uspeva se tematizovati, iako je ono od presudne važnosti. Prema tome naše društvo još uvek ima pre-političke, tj. pre-moderne karakteristike. Ono je rastrgnuto između odbrane patrijarhalnog, u sebe zatvorenog društva, i modernizacijskih procesa, koji su uhvatili korena i ne daju se više odstraniti. Da bi se rascepljenost srpskog društva između tradicionalnog i modernog razumela, potrebno je u najkraćim crtama pokazati u čemu se ogleda modernizacija i njeni integrativni kapaciteti. Zahvaljujući procesima diferencijacije funkcija i struktura, moderno društvo se karakteriše neprekidnim rastom socijalne kompleksnosti i nicanjem velikog broja novih društvenih grupa, koje treba integrisati da se društvo ne bi raspalo, ili vraćalo unazad - na prethodne oblike tradicionalne integracije. U modernim društvima, kojima je promena inherentna i u koje neprekidno „pristižu“ novi društveni akteri, dolazi do pluralizacije interesa i „neizlečivih“ unutrašnjih konflikata, koji se mogu održati u stanju socijalnog mira, samo tako što će se neprekidno širiti (univerzalizovati) vrednosni okvir i tako podizati integrativne moći društva. Iskustvo modernih društava ovakav proces ubedljivo dokazuje. Isključivost religijskih verovanja, vodila je u verske ratove, tj. do neprekidnog građanskog rata o čemu je govorio Hobbes. Da bi se haos unutrašnjih verskih ratova prevazišao, prihvaćeno je prvo individualno pravo – pravo na slobodu savesti i veroispovesti. Novi poredak, koji bi odgovarao integraciji pluralističkog (modernog) društva, morao je religiju preseliti u sferu privatnog, a sfera javnog je regulisana univerzalnim vrednostima 47

2 Ne u moje ime o ljudskim pravima i zakonima, koji važe za sve, bez obzira na razlike u veri, etničkom poreklu, socijalnom statusu itd. Na individualnim pravima i jednakosti građana pred zakonm, formiran je integrativni okvir dovoljno komotan za slobodno delovanje različitih individua i grupa; isto ovo, rečeno drugim rečima, jeste racionalno-formalna integracija, koja se konstituiše u ustavno-pravnoj državi. Tek ustavno-pravna država je onaj integrativni okvir koji onemogućuje dominaciju „jedne ideologije“, bilo nacionalističke, religijske ili komunističke. Ovakva, dosledna univerzalizacija postaje okvir, u kome se formira politička zajednica koja lojalnost zajednici bazira na građanskim, političkim i socijalnim pravima pojedinca. Nju omogućuje opšti konsenzus građana o tome da javnom sferom vlada pravo, a ne apsolutizovana verovanja ili organska svrhovitost u liku etničkog porekla. Ustavno-pravni okvir integracije bazira se na pravima i slobodama pojedinca koje prethode državi. Sam ustav je moguć kao samo-normiranje pojedinca i zato je za pravi ustav od suštinske važnosti procedura kojom se donosi. Kroz proces samo-normiranja izrasta ustav, a taj proces nije ništa drugo do neprekidna samo-refleksija o nama samima i društvu u kome živimo. Politička zajednica se, dakle, konstituiše kao samorefleksivnost slobodnih gradjana, nasuprot prirodnoj ili transcendentalnoj, unapred zadatoj i sudbinskoj zajednici, od koje nema uzmaka. Iz dosadašnjeg izlaganja proizlazi da partikularistički, tj. etnički način integrisanja društva hronično pati od ekskluzije svojih članova; takođe smo pokazali da se moderno društvo integriše na sistemu vrednosti, koji omogućava neprekidnu inkluziju različitih društvenih grupa. Pri tom ne mislimo samo na različite etničke, verske i rasne grupe, nego i na integraciju žena, homoseksualaca, invalida i drugih marginalizovanih grupa. Naša država još uvek ima osnovne probleme integracije na nivou različitih političkih mišljenja, o čemu svedoči podela na „patriote i izdajnike“. Ovaj hronični deficijent integrativnih kapaciteta ne dozvoljava Srbiji da se formira kao politička zajednica, u kojoj bi građani slobodno reflektovali svoje ideje i potrebe, svoja iskustva o prošlost, i svoje vizije o budućnosti zajednice u kojoj žive. Glavna prepreka da se Srbija konstituiše kao moderna država ima ključno objašnjenje i zato što nije došlo do „suočavanja sa prošlošću“. 48

Suočavanje s prošlošću – uslov stvaranja moderne srpske države 2 Ta veza je evidentna nakon poraza srpskog Parlamenta da se saglasi sa time da je zločin u Srebrenici događaj koji je morao biti središte Deklaracije koju je trebalo doneti 2005. godine povodom desetogodišnjice srebreničke tragedije. Teško je reći da je to bila propuštena šansa. Ona se mogla nadoknaditi, ali se tako nešto nije dogodilo ni povodom presude Medjunarodnog suda pravde (2007) da jeste u Srebrenici izvršen genocid. Stranke u Skupštini se nisu oko toga složile. Još jednom nije mogla biti doneta deklaracija o osudi genocida u Srebrenici. Takav stav nije mogao dobiti parlamentarnu većinu.

II

Drugi problem o kome ću raspravljati odnosi se na shvatanje sintagme „suočavanje sa prošlošću“. Postavlja se pitanje da li je suočavanje sa prošlošću samo pitanje individualne krivice za počinjene ratne zločine i da li se tu cela priča završava. Pri tom treba naglasiti da suđenje i kažnjavanje za ratne zločine predstavlja ključni element suočavanja sa lošom prošlošću; bez individualne odgovornosti za počinjene zločine izostaje elementarna pravda, zadovoljenje žrtava i uspostavljanje normalne (pravne) države, u kojoj je zločin kažnjiv. Izbegavanje ekstradicije i sakrivanje pojedinaca optuženih za ratne zločine od strane države, a takvo stanje još uvek traje u Srbiji, individualnu krivicu paradokasalno pretvaraju u kolektivnu. Time što se pojedinci optuženi za zločine štite kao pripadnici nacije, pa čak i kao njeni heroji, njihova zločinačka dela se pripisuju čitavoj naciji. No, individualna, krivična odgovornost ne sadrži sve dimenzije suočavanja sa prošlošću. Kao prvo, ona ne objašnjava kako je došlo do takvih dehumanizujućih situacija kakva je Srebrenica. Ako se situacija u kojoj je ubijeno preko osam hiljada ljudi drugog naroda prihvati kao „neshvatljiva“ i pripiše patološkim individuama, onda nema šanse da se otvori horizont drugačije budućnosti, koja isključuje ponavljanje zločina. Srebrenica je nezaobilazna za proces suočavanja sa prošlošću, jer je reč o zločinu koji je kvalifikovan pravosnažnim presudama kao zločin genocida. Sem što moraju biti kažnjeni najodgovorniji pojedinci za taj zločin, mora se pretpostaviti da je iza njega stajala „armija individualnih krivaca“; da 49

2 Ne u moje ime bi se ubilo preko 8000 ljudi, ta „armija“ morala je biti rukovođena nekim višim interesima, poznatim svima njima, a ne samo naredbodavcima. Kad god je reč o masovnom ubijanju razmera Srebrenice, iza takvog čina stoji neki kolektivni cilj, koji se smatrao poželjnim za svoju naciju. Ako je tako, onda je neizbežna politička i moralna odgovornost pripadnika te nacije, čiji su ciljevi zločinom genocida ostvarivani i čije je vođstvo formulisalo takve nacionalne ciljeve, za koje je dobilo podršku. Samo ukoliko odbacimo takvu politiku kao pogrešnu, osetimo moralno gađenje prema počiniocima zločina i ako iz toga izvučemo zaključak za buducnost da naša zajednica nikada više neće zapasti u takvu nacionalističku pomamu, kakva joj se desila devedestih godina prošloga veka i dovela do najstrašnijih zločina, Srbija će otvoriti svoje šanse za priključenje porodici evropskih naroda i obezbediti bolji i slobodniji život za svoje građane. Kao drugo, za zločine takvih razmera, sem pojedinačnih kazni, porebno je iskreno izvinjenje najvišeg političkog tela u Srbiji, pre svega Skupštine kao reprezenta građana, čime bi se raskinulo sa politikom nacionalne mržnje, koja je do zločina dovela. Ovaj kolektivni čin preuzimanja odgovornosti - izvinjenje i kajanje zbog počinjenog zločina, najbolje je izrazio naš teoretičar suočavanja sa prošlošću Nenad Dimitrijević. On s pravom objašnjava da u onome „izvini“ - izgovorenom drugom narodu – šaljemo poruku da znamo šta se dogodilo i da u patnji žrtava saučestvujemo. Šta su bili viši ciljevi koji stoje iza masovnog zločina? Ti ciljevi su se odnosili na stvaranje srpske države u kojoj bi svi Srbi živeli pod istim državnim krovom, u kome bi oni činili etnički dominantu većinu. Pošto je ta vizija obuzela veliki broj ljudi, može se reći čak i većinu Srba, onda Srbi kao nacija, treba da preispitaju takve planove i raskinu sa politikom koja je vođena u njihovo ime. Pri tom treba naglasiti da politička odgovornost, te potreba višestrukog raskida sa politikom Slobodana Miloševića, ne znači kriminalizovanje sprskog naroda, jer je tako nešto besmisleno. Nema nikakvog osnova da jedan narod smatramo boljim ili gorim od drugih, niti da je neki narod sam po sebi genocidan. Takve rasističke teze su neprihvatljive. Govorim o moralnoj i političkoj odgovornosti i potrebi da preispitujemo jedno vreme i njegove istorijske ciljeve, pogotovu što mnogi i danas propagiraju te iste ciljeve, po ključu radikalne nacionalističke 50

Suočavanje s prošlošću – uslov stvaranja moderne srpske države 2 politike. Oni još uvek nisu smešteni u prošlost. Dovoljno je pomenuti da je u Srbiji još uvek najjača stranka koja zagovara granice „velike Srbije“ i smatra da optužene za ratne zločine ne treba isporučiti Tribunalu i Hagu, slaveći ih i dan-danas kao „srpske heroje“. Radikalnu nacionalnu politiku nastavlja i Miloševićev SPS, ali i stranka Vojislava Koštunice, koja je i za vreme Miloševića propagirala ekstremne nacionalne ideje. Ako se ovim strankama dodaju još neke manje, slične provinijencije, i koje se nalaze u Paralemntu, jasno je zašto Skupština Srbije ne može da donese Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici.

III

Na kraju ću analizirati pitanje u kom svojstvu treba da osećamo odgovornost za lošu prošlost koja se dogodila? Da li kao Srbi ili kao građani države Srbije? Tu spada i pitanje zašto nije dobro da kad god govorimo o zločinima koji su činjeni sa srpske strane, istovremeno, i od istog subjekta, mora da se izgovori da su „i nad Srbima činjeni zločini“. Da bih odgovorila na ova pitanja moram da se vratim na problem (ne)mogućnosti konstitucije političke zajednice u Srbiji, jer tu, po našoj pretpostavci, leže glavni problemi. Prvi se odnosi na sliku zajednice, koja dominira u Srbiji, koja je rukovodi i zaglavljuje u ekstremizam, autoritarizam i sukobe. Slika zajednice je dominatno organska, slično srodničkim/premenskim zajednicama u kojoj „drugi“ („tuđa krv“) po definiciji predstavlja pretnju i prema kome se ne oseća moralna odgovornost zato što ne pripada „nama“, našem plemenu. Taj drugi nije jednako ljudsko biće kao naš saplemenik; te druge po definiciji „mrzimo“ i tretiramo kao neprijatelje, a ljubav za svoje se glasno i bez granica iskazuje. Ova propaganda ljubavi za svoje i mržnje za druge se neprekidno može čuti sa govornice srpske Skupštine. Ovaj dominantni obrazac po kome se srpsko društvo integriše preko plemenske i organske slike sveta, odnosno ujedinjenim srpstvom, neprekidno izaziva nove krize i nove raspade (usled preuske i konfliktne integracije), a s druge strane, onemogućava pluralizaciju društva i distanciranje pojedinca od zajednice (distanciranje i kritika se naziva „antisrpstvom“). Sloboda individue i prava u takvoj 51

2 Ne u moje ime slici sveta su marginalni i nužni ustupci „belom svetu“ koji protiv nas kuje zavere, mrzi nas i zavidi nam. Setimo se samo koliko smo puta čuli u vezi sa isporukama optuženih u Hag, „kako je to nužno zlo zbog spoljašnjeg pritiska, ali je za nas to veoma bolno“. Pri tom se ne eksplicira u čemu se sastoji ta „bol“ i šta je njen uzrok. Pa ipak, istražujući takve izjave, našla sam objašnjenje za „boli“ prilikom predaje optuženih Srba za ratne zločine. U intervjuu jednog vodećeg političara otkrila sam da se bol ne iskazuje pred užasom zločina, nego toga što se Srbi isporučuju sudu. A to boli, kao kada se iščupa zub, vlas, organ; prema tome i nema individua, nego postoje samo organi nacionalnog organizma. Ne treba ni dokazivati da organske zajednice ne raspolažu samo-refleksijom, bez koje nema suočavanja s prošlošću. Kada tvrdim da je osnovni problem Srbije u tome što u njoj dominira pre-moderna, organska slika zajednice, da li to znači uterivanje u kolektivnu odgovornost i baš u tu identifikaciju, koja je suprotna onoj koju zastupam i koju sam nazvala političkom zajednicom? Jer, ako ćemo priznati da smo kao Srbi odgovorni, dakle, kao pripadnici jedne etničke nacije, onda nismo stigli nigde, onda smo samo još jednom obnovili taj isti okvir. Moja teza se zasniva na negaciji organskog i etničkog kroz njegovo prepoznavanje kao takvo. U samom prepoznavanju tog čina da smo u prošlosti, pa i sadašnjosti te prošlosti, zaista delovali kao Srbi, koji su težili da se spoje u jednu zajednicu „svih Srba“ i da smo pri tom izvršili teške zločine, učinili smo prelomni korak ka razbijanju te slike sveta. Jer to udvostručenje (bila sam nekada to i radila sam tako) i refleksija o tome kakvi smo bili, podrazumeva da se osposobljavamo za samo-refleksiju i to se može dogoditi baš i samo kroz suočavanje sa prošlošću. U ovom kontekstu, treba odgovoriti i na pitanje zašto nije dobro da se prilikom govora o zločinima koje je učinila srpska strana u minulim ratovima, odmah spomenu zločini koje su učinli drugi prema Srbima. Pri tom nema nikakve sumnje da su zločine činile sve strane u ratnim sukobima, da su nad Srbima činjeni teški zločini i da su stotine hiljada Srba proterane u izbeglištvo. Nema nikakve sumnje da krivci za te zločine moraju da odgovaraju i pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu i pred domaćim sudovima odgovarajućih država gde su zločini počinjeni. No, 52

Suočavanje s prošlošću – uslov stvaranja moderne srpske države 2 kada se u istom momentu izgovori „naši i njihovi zločini“, kao jedna te ista stvar, stiče se utisak da takav govor smera „prebijanje zločina“: „mi smo ubijali njih, a oni su ubijali nas“. I tu treba staviti tačku. Time se praktično zatvara suočavanje sa sopstvenom prošlošću, jer je za nas navažnije da shvatimo „kako se to nama dogodilo“, bez obzira šta će činiti „ti drugi“. U perspektivi pomirenja je nesumnjivo poželjno da svi narodi koji su ratovali kritički preispitaju svoje politike, ratove i zločine, ali to nije uslov preispitivanje sopstvene loše prošlosti. Ako na kraju potražimo vezu između prikrivanja odgovornosti za lošu prošlost i nemogućnosti da se Srbija konstituiše kao politička zajednica, odnosno ustvano-pravna država, ona postaje gotovo kristalno jasna. Odustajanje od prikrivanja prošlosti jeste uslov konstituisanja modene Srbije kao države. To je uslov jer znači da smo se promenili. Za sada smo taj put tek pominjali i povremeno pokretali, ali je moj utisak da prikrivanje prošlosti i prikrivanje stvarnih mogućnosti Srbije još uvek dominaraju. Nije došlo do eksplicitnog i glasnog odbacivanja politike koja nas je vodila od sredine osamdesetih godina. Nije odbačena Miloševićeva politika i nije napravljen diskontinutet između dve slike sveta koje se ne mogu ni u čemu poklopiti. To su dva horizonta između kojih nema veze, sem istorijata kako se iz jednog prešlo u drugi. Doduše, možemo zamisliti proces odmicanja od organske (zatvorene) slike sveta ka otvorenom horizontu političke zajednice. Naša perspektiva će se otvarati u onoj meri, u kojoj se sa prošlošću suočavamo i znamo o njoj i na osnovu tog saznanja stvaramo normalnu državu, u kojoj je svaki zločin kažnjiv, u kojoj zakon važi za sve i jasno artikulisanje odnosa prema lošoj prošlosti postaje trajni državni zadatak Srbije kao moderne političke zajednice.

53

Vesna Rakić-Vodinelić

Neuspešni pokušaj lustracije u Srbiji

Reakcija na samu ideju lustracije (kratak uvod)

T

ek posle 5. oktobra 2000. godine o lustraciji u Srbiji se počelo govoriti van uskih stručnih krugova. U stručnoj javnosti Srbije, mišljenja o pojmu, potrebi i dometima lustracije - od momenta kada se pojavila politička mogućnost za njeno zakonsko uređenje i institucionalizaciju – bila su podeljena. Štaviše, razvoj ove ideje, upoznavanje javnosti sa njom i stručne i para-stručne obrade plasirane u javnosti, pokazale su da doktrinarna pitanja lustracije, koja su ozbiljna i teška, zapravo nisu pravi problem. Problem je, za političku elitu Srbije i njenu prateću naučnu i stručnu podršku, prvenstveno bio politički, zasnovan na strahu od obelodanjivanja podataka o kršenju ljudskih prava i pravnoj i moralnoj

  Ovo zakašnjenje ima verovatno iste uzroke kao ukupno kašnjenje Srbije i Crne Gore u tranzicionom procesu u centralnoj i istočnoj Evropi. U međuvremenu, a naročito devedesetih godina XX veka, pojavio se veliki broj pravnih dela o ovoj temi. Jedno od naj­obimnijih i najuticajnijih je Kritz, Neil J. (ed) Transitional Justice: How emerging Democracies Reckon with Former Regimes, Vol. 1-3, Washington D.C., 1995. Potom su pitanja suočavanja sa autoritarnom prošlošću analizirana naročito u delima: Neumann, Franz, Demokratska i autoritarna država: studije o političkoj i pravnoj teoriji, Zagreb, 1992; Rus, Veljko, Med antikomunizmom in postsocijalizmom, Ljubljana, 1992; u nizu izveštaja Mary Albon – Democracy and Decommunization, Venecija 14-15 XI 1993, Project on Justice in Times of Transition, Salzburg 7-10. III 1992, Reconciliation in Times of Transition, San Salvador, 11-12 I 1993, Truth and Justice, Budimpešta 30. X – 1. XI 1992; Cepl, Vojtech, Retribution and Restitution in Czechoslovakia, Archives Europeennes de Sociologie, Vol. 33, No. 1, 1992, Nino, Carlos, The Duty to Punish Past Abuses

54

Neuspešni pokušaj lustracije u Srbiji 2 odgovornosti koja bi mogla uslediti. Pored toga, može se tvrditi i da su mišljenja nekih pripadnika nove političke elite Srbije protiv lustracije, bila više zasnovana na predrasudama i pogrešnim predstavama o pojmu ove moralno-pravne mere, nego na dobrim informacijama o njoj. Začuđuje i to što same sudije (projektujući se sa osnovom ili bez nje u moguće žrtve lustracionih mera) ne znaju mnogo o pojmu i praksi lustracije. Predrasuda br. 1: Lustracija je odmazda i primenjuje se na političke neistomišljenike. Ova ocena se donosi najčešće na osnovu nestručnih i olakih izjava i iskaza političara, često onih na važnim mestima u državnoj administraciji. Ipak, mora se priznati da uporednopravni pregled rezultata primene lustracijskih zakona, naročito u pravosuđu, donesenih u Češkoj, Poljskoj, Litvaniji i Mađarskoj donekle opravdava ovu predrasudu. Naime, ovi zakoni, umesto da se izričito pozovu na masovna kršenja ljudskih prava, kao na ratio legis lustracijskih zahvata, pozivaju se na autoritarni i ideološki pravni sistem. Suština pravne diskvalifikacije kao posledice lustracijskog procesa sastoji se u tome što onom javnom funkcioneru koji je masovno kršio ljudska prava ne treba poveriti odlučivanje o tim pravima zato što je izgubio javno poverenje, pa se od njega ne može očekivati da ljudska prava profesionalno štiti. Samo to i toliko je trebalo učiniti.

of Human Rights Put Into Context: The Case of Argentina, The Yale Law Journal, Vol. 100, No. 8, 1991; Offe, Claus, Disqualification, Retribution, Restitution: Dilemmas of Justice in Post-Communist Transitions, Blackwell Publishers, Cambridge, Mass., 1993., Osiatynski, Wiktor, Decommunization and Recommunization in Poland, East European Constitutional Review, Vol. 3, Nos 3-4, 1994., Uzelac, Alan, Lustracija, diskvalifikacija, čistka: o procesima i ustavnopravnim problemima izbora sudaca u „prijelaznom razdoblju“, Iudex br. 1 Vol. 3, 1995, itd. U Srbiji su objavljene dve knjige: Zidar, Andraš, Lustracija – uklanjanje protivnika demokratije s javnih funkcija, Beograd, 2001. i Vodinelić, Vladimir V., Pravno prevladavanje autoritarne prošlosti, Beograd, 2002. i određeni broj stručnih i publicističkih članaka.   U tom smislu, paradigmatičan je niz tekstova koje je Ratko Marković, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, objavio u listu Danas 12. II 2004, 26. II 2004. i 11. III 2004.

55

2 Ne u moje ime Predrasuda br. 2: Lustracija je mera kolektivne, a ne individualne odgovornosti. I ova ocena se najčešće donosi na osnovu istih činilaca kao i prethodna. Međutim, uporednopravni pregled pokazuje da za nju ima daleko manje osnova u zakonodavstvu nego za prvu. U postupku ispitivanja odgovornosti sudije ili drugog funkcionera za kršenje ljudskih prava, ispituje se, tj. mora se ispitivati individualna odgovornost, a ne odgovornost koja bi proisticala iz pripadnosti nekoj političkoj partiji ili određenoj grupi ili čak profesiji. Ako se odgovornost ne bi ispitivala individualno, vršila bi se ista povreda ljudskih prava (pravo na nezavisno suđenje), kakvu su činili lustraciji izloženi poslenici autoritarnih režima. Predrasuda br. 3: Postupak lustracije ne ispunjava uslove fer i pravičnog odlučivanja od strane nepristrasnog organa. I ovo mišljenje nema dovoljno uporišta u dosadašnjim rezultatima primene lustracionih zakona u praksi. Svi ti zakoni garantuju licima čija se odgovornost ispituje pravo na delotvoran pravni lek, pravo na sudelovanje u postupku, predlaganje dokaza i pravo na odbranu. Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava (Službeni glasnik Republike Srbije br. 58/2003. od 3. juna 2003. godine), uprkos nekim nedostacima koji se uglavnom sastoje u postojanju određenih pravnih praznina, zasnovan je na sledećim čvrstim postulatima: (1) predmet postupka jeste ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava izvršenih u svojstvu javnog funkcionera; (2) isključeno je ispitivanje odgovornosti na osnovu same činjenice pripadnosti određenoj političkoj stranci ili grupi, izuzev zločinačkog udruženja; (3) ispituje se samo pojedinačna odgovornost fizičkog lica; (4) licu čija se odgovornost ispituje garantovano je pravo na odbranu, pravo na saslušanje i ima pravo na izjavljivanje dva pravna leka: prigovor i žalbu; prigovor se može izjaviti iz svakog razloga, a žalba iz svih uobičajenih razloga, izuzev što je u pogledu činjeničnog stanja dopušteno izneti samo one činjenice i dokaze koji nisu bili izneseni u postupku pred lustracionom komisijom ili njenim većem.

56

Neuspešni pokušaj lustracije u Srbiji 2 Iako u pravnom poretku Srbije Zakon postoji već duže od četiri godine on nije bio primenjen ni u jednom jedinom slučaju. Ova činjenica traži da se objasne uzroci.

Zašto Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava nije primenjivan? a) Nepostojanje društvenog konsenzusa o nužnosti suočavanja sa prošlošću. Najpre, može se tvrditi da ne postoji društveni konsenzus o nužnosti suočavanja sa prošlošću, čiji bi jedan segment bila lustracija nosilaca javnih funkcija. Takođe, očigledno je da nema konsenzusa političkih stranaka o tome. Štaviše, iako se republička državna administracija uspostavljena posle 5. oktobra 2000. godine, neretko doživljavala kao reformistička, ne može se govoriti o njenoj ozbiljnoj nameri suočavanja sa prošloću, čak ni onom nedavnom. Zašto taj konsenzus nije uspostavljen ni onda kada se pokazalo da će mračni delovi prošlosti prevladati društvo, ako društvo ne prevlada njih, a vrh vladavine prošlosti otelotvorio se u ubistvu premijera Đinđića i, nakon toga, traljavo, nepouzdano, ali i bezobzirno sprovedenoj akciji pod nazivom Sablja – pitanje je za ozbiljnu debatu do koje još nije došlo. b) Kompromitovanje ideje lustracije. „Lustracija na srbijanski način“ bila je otpočela naopako i dovela je njenog ozbiljnog kompromitovanja u javnosti. Prvi slučaj političkog zahvata koji je bio predstavljen kao lustracija bilo je razrešenje velikog broja predsednika sudova u toku 2001. godine. Po Ustavu Srbije predsednike sudova bira neposredno parlament. Prema dugogodišnjem političkom iskustvu na balkanskim prostorima (ne samo u Srbiji!), osnovna poluga kontrole sudova od strane političke izvršne vlasti jesu predsednici sudova. Upravo zato se žilavo održava tradicija da predsednika suda bira parlament. Naš zakonodavac se ni posle donošenja novih pravosudnih zakona nije odvažio na to da izbor predsednika suda prepusti kolegama – sudijama toga suda. Umesto promena relevantnih ustavnih odredaba i umesto nove odlučne zakonodavne prakse, Ministarstvo pravde je kao najpreči zadatak postavilo upravo smenu predsednika 57

2 Ne u moje ime sudova, jer je želelo da očuva taj kanal uticaja ministarske izvršne vlasti na sudsku vlast. Čak i ako se ima razumevanja za takav gest (jer, u svim tranzicijskim državama, osnovni nosioci reforme pravosuđa jesu izvršne vlasti, jeste upravo ministarstvo pravde), ne može se razumeti to što Ministarstvo, paralelno sa postupkom smene ranijih predsednika sudova, nije zahtevalo promenu ustava i zatražilo da predsednike sudova više ne bira parlament, nego da ga biraju sudije. Time bi ostavilo za sobom jednu značajnu novu instituciju koja dosta doprinosi nezavisnosti sudstva. Ovako, jedine nove institucije su novi predsednici sudova, sa istim ovlašćenjima kao raniji, sa istom hipotekom produžene ruke izvršne vlasti, kao i raniji. Takođe, predsednici sudova su bili razrešeni, a da se o tome nije izjasnila Opšta sednica Vrhovnog suda Srbije, na osnovu jednog tumačenja, koje nije sasvim nesporno. Drugi slučaj masovnog razrešenja, predstavljen kao lustracija, bilo je razrešenje sudija za prekršaje. Postupak je pokrenuo ministar pravde, koji je za to nadležan. Ali, pokretanju postupka prethodilo je objavljivanje liste sudija čije se razrešenje namerava tražiti. To je bilo ozbiljno kršenje ljudskih prava – stavljanje ljudi na crne liste. Odbrana sudija za prekršaje, objavljivana takođe u štampi, pokazala je, međutim, da oni nemaju elementarnih pravnih znanja koja se odnose na lustraciju. Tvrdili su da su samo primenjivali Zakon o javnom informisanju (iz 1998. godine). Lustracija nije mera koja se sprovodi i izriče zbog primene zakona, nego zbog kršenja ljudskih prava. Paradoksalno, nijedan od sudija, čije je razrešenje traženo, nije pomenuo ljudska prava, čak ni sopstvena. Ako zakon nalaže sudiji da krši ljudska prava ( u ovom slučaju: pravo na blagovremeno, istinito i nepristrasno informisanje), sudija se mora pozvati na ustav. Čak i pravni poredak Miloševićevog vremena omogućavao je sudijama da postave pitanje ustavnosti određenih zakonskih pravila. Koliko je sudija za prekršaje postavilo ovo pitanje? Nijedan. Sudije su se okupile da protestuju protiv stavljanja na crne liste (s pravom!). Ali, zašto se te iste sudije nisu okupile 1998. godine kada je donesen Zakon o javnom informisanju. Zašto sudije za prekršaje nisu protestovale i tada kada su, u samo vreme njihovog razrešenja, brojni ministri u vladi tražili vođenje krivičnog postupka protiv pojedinih novinara. Naredni pogrešan korak Ministarstva 58

Neuspešni pokušaj lustracije u Srbiji 2 pravde sastojao se u tome što je sudijama za prekršaje stavljena na teret primena ranijeg Zakona o javnom informisanju iz 1998. godine (iako je taj Zakon bio jedan od primera zakonodavnog kršenja Ustava), a ne neposredno kršenje ljudskih prava, koja su Ustavom garantovana i za koja sudije znaju da se ne smeju zakonom derogirati. Nadalje, postupak prema svakom od sudija, čije je razrešenje traženo, morao je biti individualan i u njemu se moralo utvrditi o kršenju kog ljudskog prava se radi, u čemu se sastoji radnja povrede tih prava i, najzad, da li se ta povreda može kvalifikovati kao nesavesno i nestručno postupanje sudije, koje vodi razrešenju. Prema onome što se moglo saznati iz sredstava informisanja, postupak koji je vođen prema razrešenim sudijama, nije imao ovakva obeležja. c) Novo poimanje legalizma, kao politički argument. Licemerstvo pozivanja na novi legalizam, kao izgovor da se ništa ne čini, već je dobro uočeno i objašnjeno u nas : „Legalizam u postmiloševićevskoj Srbiji predstavlja praktično-političku poziciju, koja insistira na neophodnosti poštovanja pravnih normi i procedura. Legalisti su oni koji sebe identifikuju kao branioce prava u jednom političkom kontekstu u kome je pravo ugroženo praksama protivpravnog ponašanja, odnosno kršenjem važećih propisa. Posle ovog sledi važan autolegitimacijski korak: pozicija legalizma samoprepoznaje se u napetosti prema drugoj strani, odnosno prema onim političkim snagama koje ne poštuju pravo... Prepoznavanje druge strane delo je samih legalista. Legalizam nije sadržajno prazna politička pozicija. Ali, ponavljam, njegov identitet nije određen insistiranjem na poštovanju prava. Ovu poziciju ne identifikuje pozitivan odnos prema pravu u obliku pravnog kontinuiteta i kritike bezakonja, već pre svega odnos prema ideologiji. Okrenuti prošlosti na način devetnaestovekovnog romantičarskog nacionalizma, legalisti su – verovatno protivno sopstvenim iskrenim intencijama – završili na pozicijama odbrane institucionalnog, pravnog i ideološkog nasleđa Miloševićevog resantimanskog nacionalizma.“ Ovoj oceni valja dodati još i opasku da se ideološki i politički kontinuitet, o kojem je reč, opaža i u delovima personalne strukture aktuelne vlasti (strane suprotne „legalistima“), što se   Dimitrijević, Nenad, Srbija kao nedovršena država, Reč br. 69, 15. III 2003, prema izvodu, pod naslovom Kako iz bezdržavlja , objavljenom u Republici, br. 314-315, 1-31. avgust 2003, str. 59.

59

2 Ne u moje ime pripisuje pogodbama koje su neposredno prethodile 5. oktobru ili usledile u vreme posle njega. Sa druge strane, isprazno pozivanje na legalizam kao izgovor da se ne čini ništa u suočavanju sa prošlošću, dovešće u pitanje osnovne principe pravne države, čak i sa gledišta legalizma, jer država mora da obezbedi sankciju za kršenje ljudskih prava, koja je sama garantovala svojim građanima. Ako se ne poštuju ljudska prava žrtava tako što će se izricati sankcije onima koji su ih žrtvama učinili, nema ni legalizma ni legitimizma. Ima samo mrzovoljne lakoće politički pristrasnog tumačenja prava. Posle najnovijih parlamentarnih izbora 2003. godine, novi legalizam najavljuje odlučan raskid – ne sa prošlošću, već sa lustracijom, kao jednom od metoda prevladavanja autoritarne prošlosti, najavljuje, dakle, kontinuitet sa autoritarnom vlašću, koji više neće biti prikriven, nego otvoren. Sudeći po pisanju štampe, Tomislav Nikolić, zamenik predsednika Srpske radikalne stranke, koja je zajedno sa Miloševićevim socijalistima dizajnirala autoritarni režim pred njegov pad, krajem devedesetih godina, saopštio je da se sa Vojislavom Koštunicom, predsednikom Demokratske stranke Srbije i utemeljiteljem novog legalizma sporazumeo o tome da će se Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, odmah po konstituisanju novog parlamenta, staviti van snage. To je, dakle, prvi korak u dostizanju vladavine prava nove legalističke većine u novom Parlamentu Srbije. d) Šegačenje sa istinom i pomirenjem. Iskustva Komisije za istinu i pomirenje u Južnoafričkoj Republici, primerena tamošnjem političkom i pravnom stanju, prema nepodeljenim mišljenjima, pokazala su dobre rezultate. Onom ko je priznao da je kršio ljudska prava, izricala se amnestija; ako Komisija zaključi da nije govorio istinu, protiv njega bi se poveo krivični postupak zbog krivičnih dela kršenja ljudskih prava, među kojima je bilo i najtežih (ubistva). Rad te Komisije je bio zasnovan na visokom moralnom autoritetu njenog predsednika i članova, na značajnom uticaju religije i religijskog osećanja učesnika u postupku i na odlučnoj podršci države. Jedna tužna i nepodobna imitacija ovog vida suočavanja sa prošlošću pokušana je u nas osnivanjem Komisije za istinu i pomirenje. Pored toga što Komisija nije učinila baš ništa, pored toga što nije imala visoki moralni   Glas javnosti od 10. januara 2004. godine.

60

Neuspešni pokušaj lustracije u Srbiji 2 autoritet, pored toga što je ni oni koji su je osnovali nisu podržavali, ona je dodatno iskompromitovala ozbiljnost namere da se ovo društvo suoči sa sopstvenom prošlošću. e) Opstrukcija rada Komisije za lustraciju. Komisija za ispitivanje odgovornosti zbog kršenja ljudskih prava još nije u celosti obrazovana (izabrano je osam, umesto devet članova). Protiv ovog Zakona Srpska radikalna stranka je pokrenula je postupak pred Ustavnim sudom Srbije sa osnovnom argumentacijom da deluje retroaktivno. Postupak još nije okončan. Zašto Komisija nije izabrana u punom sastavu? Po Zakonu o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, članove komisije čine: tri sudije Vrhovnog suda Srbije, tri pravna stručnjaka, jedan zamenik Republičkog javnog tužioca i dva poslanika koji su diplomirani pravnici, a koji nisu izabrani sa istih izbornih lista. Jedan od dva predviđena poslanika nije izabran, zato što nijedan poslanik, osim onih koji su birani sa liste ranijeg DOS-a, nije hteo da se prihvati članstva u Komisiji. Oni koji nisu birani sa liste DOS u prethodnom sazivu Parlamenta Srbije bili su poslanici SRS, SPS i stranaka nastalih njenim cepanjem, kao i poslanici SSJ – svi koji su podržavali režim Slobodana Miloševića ili neposredno učestvovali u njegovoj vlasti. Sa tog političkog stanovišta može se razumeti njihova uzdržanost da se prihvate članstva u Komisiji. Može se razumeti i to što su nastojali da se zakon ne donese, što su glasali protiv njegovog donošenja. Ali, u ozbiljnoj državi ne može se ni razumeti ni braniti stav narodnog poslanika koji, posle donošenja zakona odbija da taj zakon primeni. Tu prvu lekciju parlamentarizma - možeš činiti sve što ti ustav i zakon dopušta da u Parlamentu sprečiš donošenje zakona, možeš ga napadati pred ustavnim sudom, ali kad jednom zakon stupi na snagu, moraš ga primenjivati, jer ako ga ti kao poslanik ne primenjuješ, kako to možeš tražiti od običnog građanina – naši parlamentarci to još nisu naučili. Pored ove početne opstrukcije, Komisija nije dobila odlučnu podršku od strane izvršnih organa, radi obezbeđivanja osnovnih uslova za rad. Pored ostalog, ona nikad nije imala, a i danas nema, svoju adresu. f) Slabosti same Komisije. Kao član Komisije za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava, potpisnica ovog teksta imala je i ima neposredan uvid u njen rad. Do danas se Komisija bavila uglavnom sama sobom. 61

2 Ne u moje ime Pošto je pravno analizirala posledice svoje nepotpunosti (osam, umesto devet članova), Komisija je ipak odlučila da se konstituiše i izabrala je predsednika i zamenika predsednika, formirala je tri veća i donela Poslovnik o svome radu koji je objavljen u Službenom glasniku Republike Srbije. Poslovnik je, u pogledu tehnike rada, prikupljanja i izvođenja dokaza, popunio neke od praznina koje postoje u Zakonu. O sadržini, nedostacima, dobrim svojstvima Poslovnika, u ovom tekstu neće biti reči, izuzev napomene da će taj akt, kao i sam Zakon, po svemu sudeći, imati samo istorijski, a ne pozitivnopravni karakter. Neposredno pred parlamentarne izbore od 28. decembra 2003. godine, Komisija je zaključila da ne može sprovesti tzv. prethodnu lustraciju, ne samo zato što nema potrebne uslove za rad, već i zato što ne bi mogla da poštuje rokove određene Zakonom o ispitivanju odgovornosti za kršenje ljudskih prava, kojima bi se poštovala prava kandidata za narodne poslanike na odbranu i na pravne lekove. Istovremeno, Komisija je naglasila da će, posle izbora, obaviti naknadni postupak lustracije. Izbori su okončani, parlament još nije konstituisan, predsednik Komisije više nije poslanik u Parlamentu, pa mu je svojstvo člana Komisije prestalo ex lege. Kao član Komisije ostala sam u manjini, jer sam smatrala da se i prethodna lustracija, uprkos krajnje tesnim rokovima, ipak, mogla (i morala) izvršiti. A ostavku nisam podnela i neću je podneti, jer naslućujem da će sama Komisija biti izložena quasi-lustraciji kada Zakon bude stavljen van snage. To bih doživela kao naročitu počast, koja bi bila i zaslužena da je Komisija ispitala makar jedan slučaj.

Budućnost lustracije u Srbiji Da li se u doglednoj budućnosti može očekivati raskid sa političkim i pravnim mehanizmima autoritarne prošlosti u Srbiji, a time i lustracija? Kada se uzmu u obzir napred navedene okolnosti, koje su pratile ideju lustracije i pokušaj njene implamentacije u nas, izgleda da je odgovor jasno negativan. To, međutim ne znači da na stručnom planu treba odustati od izučavanja metoda i rezultata pravnog prevladavanja prošlosti. Takođe, to ne znači da su u daljoj budućnosti Srbije lustracija, kao i ostali oblici 62

Neuspešni pokušaj lustracije u Srbiji 2 pravnog suočavanja sa prošlošću, osuđeni na istorijski neuspeh. Važno je objasniti i zašto. a) Autoritarizam kao društveno zlo. Autoritarna prošlost se u većini društava smatra politički, pravno i moralno kompromitujućom, zbog zla koje autoritarizam proizvodi, a naročito zbog neprava, kao njegovog oblika. Legitimno je, sa socijalnog i pravnog stanovišta, odlučiti se za politiku savlađivanja, ali i za politiku nesavlađivanja prošlosti. Sve političke stranke nekadašnjeg DOS-a, pre pobede na izborima 24. seprembra 2000. godine, obećale su biračima da će savladati (prevladati) prošlost autoritarnog Miloševićevog režima. Da je bilo ozbiljnih mera za prevladanje prošlosti, one bi bile legitimne. (Ovo predizborno obećanje je jedno od onih, koja suštinski nisu održana. Formirana je Komisija za istinu i pomirenje koja nije donela nikakve rezultate. Donesen je Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava tj. o lustraciji, koji, takođe, nije doneo nikakve rezultate. Za sada su ostala bezuspešna nastojanja da se donese ozbiljan pravni akt o otvaranju dosijea službe državne bezbednosti.) Politički i drugi uzroci izostanka rezultata pripadaju jednoj drugoj, a ne ovoj analizi. Razlog za prihvatanje i realizaciju ideje savladavanja prošlosti leži u potrebi da se autoritarna prošlost ne ponovi. U Srbiji, ta prošlost nije savladana, ona se na mnogo načina ponavlja. U tom tekstu zapanjujuća je najviše lakoća sa kojom protivnici suočavanja sa prošlošću proglašavaju lustraciju političkom rekonstrukcijom prošlosti radi obračuna sa političkim neistomišljenicima, pozivajući se na pravnu državu i načela krivičnog prava. Pritom, kao da govore iz vizure devetnaestog veka, u kojem nije bilo međunarodne krivične odgovornosti, suđenja u Nirnbergu, Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, niti ozbiljne i obimne pravne literature o pravnom savladavanju autoritarne prošlosti. b) Uporedna i istorijska iskustva. Sa problemom pravnog savladavanja autoritarne prošlosti suočile su se brojne države nakon sloma autoritarnih režima: posle poraza nacizma i fašizma - Nemačka, Italija i Japan; po obaranju diktatura sedamdesetih godina prošlog veka 63

2 Ne u moje ime - Grčka, Portugalija i Španija; posle obaranja vojnih diktatorskih režima osamdesetih godina u Južnoj Americi – Čile, Argentina, Bolivija i druge; po obaranju Berlinskog zida – brojne evropske socijalističke države; posle ukidanja aparthejda – Južnoafrička Republika. Čak i u onim državama koje su se odlučile za politiku nesavladavanja autoritarne prošlosti, čemu je prethodio ozbiljan društveni konsenzus o zaboravu i oproštaju, na primer u Španiji, ipak je bilo neophodno o tome doneti zakon. Taj zakon je u Španiji i donesen 14. 10. 1977. godine i sadržavao je opštu odredbu o amnestiji svih dela sa političkom namerom, bez obzira kakav im je bio rezultat. Bez obzira na to što se ova dražava odlučila na nesuočavanje sa prošlošću, o tome je morala doneti pravni akt – ponavljam – zasnovan na širokom društvenom konsenzusu. c) Raširenost ideje. Najzad, valja znati da danas u četrdesetak država teku različiti procesi pravnog savladavanja prošlosti (tu računam i Srbiju: Komisija za istinu i pomirenje nije ukinuta, zakon o lustraciji još nije ukinut). S obzirom da se po kriterijumima H. Rogemana samo za jednu trećinu od oko 200 država članica Ujedinjenih nacija, može tvrditi da su pravne države, pravno savladavanje prošlosti ima budućnost, uprkos najavljenom ukidanju zakona. Samo što će Srbija kasniti i više nego što danas kasni. Uostalom, zalaganje za suočavanje sa autoritarnom prošlošću, pa odustajanje nije samo specifičnost Srbije. U daljem tekstu će biti navedeni primeri pravnog pristupa autoritarnoj prošlosti nekih država u našem geografskom i političkom okruženju.

Lustracija u okolini Srbije Bugarska. Prvi dokument koji u sebi sadrži ideju lustracije bila je parlamentarna Deklaracija o političkim prioritetima iz 1997. godine, kojom se, uz druga pitanja (pridruživanje EU, članstvo u NATO), pominje i lustracija nosilaca javnih funkcija. Zakon o pristupu spisima nekadašnje službe državne bezbednosti donesen je 1997. godine (izmenjen i dopunjen 2000. 64

Neuspešni pokušaj lustracije u Srbiji 2 godine) i predvideo je obavezu objavljivanja dosijea svih nosilaca javnih funkcija. Obrazovana je i parlamentarna komisija za ispitivanje prošlosti članova parlamenta, članova Vlade i sudija najviših sudova. Ustavni sud Bugarske je proglasio neustavnim delove zakona, među njima i odredbu o stavljanju na uvid javnosti dosijea nosilaca javnih funkcija. Međutim, tadašnji predsednik Republike, kao i sudije Ustavnog suda, koje su izdvojile mišljenje povodom navedene odluke toga suda, zatražili su da se nalazi o njima objave. Podaci o nekoliko poslanika govorili su o njihovoj povezanosti sa tajnom službom. Posle toga, stav većine poslanika u Parlamentu o ideji lustracije postao je pozitivan, pa je 2000. godine navedeni Zakon izmenjen i predviđeno objavljivanje dosijea javnih funkcionera, čak i putem interneta. Pored ovog zakona, lustracione odredbe su počele da se pojavljuju i u drugim zakonima. Mađarska. Zakon o proveri nosilaca određenih funkcija (Zakon br. XXIII) donesen je 1994. godine. Njegovim izmenama, vreme važenja Zakona produženo je do 2004. godine, a proširen je krug nosilaca javnih funkcija na koje se primenjuje. Zakonom je predviđena indirektna (meka) lustracija nosilaca javnih funkcija, tako što se kandidatu ili nosiocu funkcije saopštava da će podaci o tome da je kršio ljudska prava i sarađivao sa tajnom policijom, javno objaviti, ako se ne povuče sa funkcije ili ne odustane od kandidature. Hrvatska. Propisi o lustraciji ili drugim oblicima pravnog suočavanja sa prošlošću, u Hrvatskoj nikad nisu bili doneseni. Pitanje je aktuelizovano posle poraza HDZ na izborima 2000. godine i pojedine političke stranke su predlagale donošenje zakona o lustraciji i o otvaranju dosijea tajne službe. Drugi su smatrali da je lustracija sprovodiva na osnovu postojećih propisa, te da specifična pravila ne treba donositi. U stručnim krugovima ideja lustracije vezuje se uglavnom za tzv. obaveštajnu zajednicu.   Up. detaljnije, Mićanović, Marko, Zbivanja posle 1997. godine u knjizi: Zidar, Andraš, Lustracija - uklanjanje protivnika demokratije s javnih funkcija, Beograd, 2001, str. 222-223.   Ibid, str. 234-235.   Ibid, str. 236.

65

2 Ne u moje ime Slovenija. U Sloveniji je bio predložen zakon o lustraciji 1997. godine, zasnovan na indirektnoj lustraciji, poput mađarskog, ali je većina u Parlamentu odbila da se zakon donese. Ipak, mogućnost lustracije postojala je neposredno posle osamostaljenja Slovenije, kad su u pitanju sudije, na osnovu ranijeg Zakona o sudovima, kojim se propisuje da sudija ne može biti reizabran ako je sudelovao u sudskom postupku u kome su kršena ljudska prava. Upoređivanje pravnih akata koji za predmet imaju prevladavanje autoritarne prošlosti, a naročito prakse nastale u njihovoj primeni u državama centralne i istočne Evrope, pokazuje određene tendencije: 1) U državama u kojima je lustracija bila ozbiljno shvaćena i politički podržana (Poljska, Češka, Litvanija), proces je bio shvatan više kao politički nego kao pravni i neposredno je zavisio od promena političke vlasti na izborima. 2) Što je više vremena prolazilo od prestanka autoritarnog režima do pravnog uvođenja lustracije, politički uticaji na lustraciju su bili veći, a ona sama podložnija stranputicama (Poljska). 3) Države koje su prihvatile indirektnu lustraciju, obavile su je bez većih političkih potresa (Mađarska). 4) U državama u kojima je lustracija bila praćena ne samo prestankom javne funkcije, nego i gubitkom nekih imovinskih prava, kao npr. prava na penziju (Litvanija) nije bila prihvaćena od javnosti. 5) U državama u kojima je proces lustracije bio povezan sa događajima iz prošlosti koji su bili opštepoznati (politička suđenja i sl.), lustracija je bila prihvaćena među građanima (Bugarska). 6) Izuzev Srbije, ni u jednoj od republika, a danas novonastalih država bivše Jugoslavije, nisu bili donošeni specifični zakoni o lustraciji, a samo donekle je uređeno pitanje dostupnosti spisa tajnih službi. Razlog za to se pronalazi u činjenici da jugoslovenski tip komunizma nije imao sva ona obeležja autoritarnosti i isključivosti karakteri  Ibid, str. 235.

66

Neuspešni pokušaj lustracije u Srbiji 2 stična za sovjetski tip, koji je bio proširen na ostale države – članice ranijeg Varšavskog pakta, kome Jugoslavija nikad nije pripadala. Ono što, međutim, u Srbiji posebno potencira pitanje suočavanja sa autoritarnom prošlošću jeste režim Slobodana Miloševića i kršenja ljudskih prava, koja je on proizveo, kao i rat nastao usred raspada bivše Jugoslavije i u njemu počinjeni ratni zločini.

67

Biljana Kovačević-Vučo

Krivično-pravna i politička odgovornost

Umesto uvoda

U

I

„slučaju Srbija“ krivično-pravna odgovornost za zločine učinjene u ratu na prostoru bivše Jugoslavije, svesno je i namerno, do te mere odvojena od političke odgovornosti za rat koji je Srbija vodila, da to ponekad poprima karikaturalne oblike. Tako se, povodom tribine koja je maja 2005. godine održana na Pravnom fakultetu u Beogradu pod nazivom Istina o Srebrenici, a čiji je povod prvobitno najavljivan kao „oslobođenje Srebrenice“, izjasnio i tadašanji ministar prosvete i sporta Slobodan Vuksanović, koji je, između ostalog, o eventualnoj političkoj odgovornosti za organizovanje ove tribine, u intervjuu datom Radiju B92 rekao:  da je to deo demokratije u kojoj svako može da organizuje skup kakav hoće, jer je  demokratija i nešto što nije prijatno, kao i nešto što je možda i potpuna greška. Nakon ove kvazipravne racionalizacije, isti ministar je izneo i lični stav:  da je red da se zakopaju, već jednom, mrtvi;  da ih ne otkopavamo stalno;  da treba da se okrenemo nekim životnim temama, optimističnim, vedrim, projektima koje radimo u oblasti i sporta i školstva; 68

Krivično-pravna i politička odgovornost 2  da fakulteti budu poligoni za takve vrste tribina (misli na „vesele i optimistične“-p.a.), a ne za stalno iznova otkopavanje, zakopavanje jadnih nesrećnih ljudi, koji su stradali u jednom ratu i, naravno,  da je nevažno kojoj nacionalnosti su pripadali ti zakopani, koje ne treba da otkopavamo, niti od čije ruke su pali. Ministar prosvete Vukasanović je bio i prilično razočaran što te stvari iz rata već jednom ne potisnemo, kako bi se „ta priča“ već jednom završila, a u ime toga što smo već stali na zdrave noge ministar prosvete i sporta, kao borac za potiskivanje neprijatnog, jednostavno misli:  da smo se dovoljno suočili i da je isteklo vreme za suočavanje;  da je u toj oblasti sve već dovoljno poznato, ali  pošto je već toliko bolno i izaziva lančanu reakciju, da se već jednom obustavi i, naravno, opet  da radimo neke lepše i pozitivnije stvari. Ministar prosvete i sporta Slobodan Vuksanović zaključio je da deli mišljenje većine ljudi kojima je već muka od toga i da on nema sklonosti ka tome, ali je ipak pun razumevanja za one kojima je potrebno više vremena da se oslobode tih uspomena. Ovo kratko podsećanje na izjavu ministra Vuksanovića povodom tribine o Srebrenici održane na Pravnom fakultetu u Beogradu, koja je, uzgred, predstavljala ogoljenu glorifikaciju zločina u Srebrenici, ima za cilj da pokaže kako u političkoj eliti ne samo da nije shvaćen značaj tranzicione pravde kao puta ozdravljenja države i društva i jedinog načina za uvažavanje žrtava nego da je „u ime demokratije i svetlije budućnosti“ pitanje suočavanja s prošlošću i utvrđivanje političke odgovornosti onih koji su zločine činili u naše ime proglašeno za pitanje kojim se bave frustrirani i nezadovoljni ljudi, koji nisu u stanju da gledaju u budućnost, ali da im to ipak ne treba onemogućiti, jer je to deo demokratskog procesa. Tako je tranziciona pravda i suočavanje sa prošlošću u javnom diskursu pretvoreno u neku vrstu milosti države da dozvoli onima koji su iz nekog razloga 69

2 Ne u moje ime opsednuti prošlošću da se mogu time i baviti, ali da to nije posao države koja je sve to prevazišla, zagledana u svetlu budućnost. Da ova izjava ministra prosvete i sporta Slobodana Vuksanovića nije pojedinačan i izolovan stav potvrđuje činjenica da je predsednik Republike Boris Tadić nešto ranije sličnu tribinu na Pravnom faklultetu u Beogradu, koju je organizovao Nomokanon povodom desetogodišnjice Srebrenice, na kojoj je osim glorifikacije i pravdanja zločina došlo i do fizičkog incidenta, u kome je pljunuta Nataša Kandić, okarakterisao kao „legitimni politički i demokratski dijalog“. Nesposobnost shvatanja potrebe distanciranja od zločina koji su učinjeni u naše ime, nesposobnost empatije sa žrtvama i njihovim porodicama, odbrana sopstvene nacije i kolektiva po cenu odobravanja zločina, odbrana neodbranjivog, dovodi neminovno i do nemogućnosti prepoznavanja političke odgovornosti. Kada se u takvom političkom ambijentu odigravaju suđenja za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, efekti suđenja, bilo da se oni odvijaju pred Haškim tribunalom ili da se odvijaju pred domaćim sudovima - nisu onakvi kakvi bi trebalo da budu u državi kojoj je potrebno da napravi jasan diskontinuitet sa politikom zločina.

II

Poseban problem u sagledavanju sopstvene odgovornosti i distanciranju od zločina koji su učinjeni u naše ime, predstavlja veoma agresivna kampanja, koja se vodila i još uvek vodi protiv Haškog tribunala i u kojoj prednjači jedan broj profesora sa Pravnog fakulteta u Beogradu, kao i rukovodstva Srpske radikalne stranke i Demokratske stranke Srbije. Zloupotrebljavajući svoj stručni i profesionalni autoritet, javne i političke tribine i nezadovoljstvo običnih ljudi, koji teško doživljavaju i preživljavaju tranziciju, a naročito prognanika i izbeglica, oni svoju demagogiju, „začinjenu“ kampanjom protiv Haškog tribunala, zasnivaju uglavnom na tvrdnjama da je Tribunal američka tvorevina, nelegalno osnovana odlukom Saveta bezbednosti UN s namerom da se pred njim sudi Srbima zbog njihove odbrambene politike u ratu u bivšoj Jugoslaviji.

70

Krivično-pravna i politička odgovornost 2 Međutim, samo letimičan pogled na istorijat osnivanja Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju - Haškog tribunala, pokazuje da su ove tvrdnje protivnika Tribunala potpuno neutemeljene i da su deo jedne dobro organizovane i sinhronizovane kampanje, koja, preko uterivanja straha Srbima da će biti kolektivno odgovorni samo jer su Srbi, zapravo ima za cilj da prikrije krivičnu odgovornost izvršilaca najtežih ratnih zločina i političku odgovornost države Srbije. Proces osnivanja Haškog tribunala trajao je prilično dugo da bi odluka konačno bila doneta u Rezoluciji 808 od 22.02.1993. Važno je istaći da je odluka zasnovana na dokumentima koji su odraz brižljivog praćenja situacije u oružanim sukobima u bivšoj Jugoslaviji. Ti dokumenti su sledeći:  Preporuka kopredsedavajućeg Upravnog komiteta Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji za osnivanje takvog međunarodnog suda (S/25221),  Izvještaj Istražne komisije Evropske zajednice o postupanju prema muslimanskim ženama u bivšoj Jugoslaviji (S/25240),  Izvještaj komisije pravnika, koji je podnela Francuska (S/25266), Izvještaj komisije pravnika, koji je podnela Italija (S/25300), te Izvještaj koji su dostavili stalni predstavnici Švedske u ime aktuelnog predsjedavajućeg Konferencije o evropskoj bezbjednosti i saradnji (KEBS) (S/25307). Navedeni dokumenti dovoljno jasno demantuju argumentaciju protivnika Haškog tribunala, prema kojoj je Tribunal politička tvorevina, čiji je jedini cilj pravdanje sopstvenih greha od strane velikih sila i osuda Srba, odnosno jasno pokazuju da je osnivanje Haškog tribunala rezultat jednog sveobuhvatnog praćenja i analize situacije u bivšoj Jugoslaviji i da je iznuđeno užasnim zločinima, koji su se dešavali u ratu, ali i nepoverenjem da nacionalna pravosuđa (odnosno nacionalne države) imaju kapacitete da organizuju suđenja za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Ipak, Haški tribunal (Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju) formalno je osnovan tek Rezolucijom 827 od 25.05.1993. godine, nakon sveobuhvatnog Izveštaja generalnog sekretara UN o teškim kršenjima 71

2 Ne u moje ime međunarodnog humanitarnog prava počinjenim na području bivše Jugoslavije i to od 1991. godine. Misija Tribunala je prema Rezoluciji četvorostruka:  da se dovedu pred lice pravde osobe odgovorne za kršenja međunarodnog humanitarnog prava,  da se obezbedi pravda žrtvama,  da se obeshrabri dalje činjenje zločina,  da se spreči revizionizam, da se doprinese ponovnom uspostavljanju mira i da se podstakne pomirenje na području bivše Jugoslavije. Misija Tribunala predstavlja ostvarenje principa vladavine prava, odnosno, ona sadrži osnovne postulate tranzicione pravde, ali ima i veoma važan cilj političke prirode: doprinos ponovnom uspostavljanju mira i podsticaj pomirenju na prostoru bivše Jugoslavije. Očigledno je da se ova misija ne može ostvariti, kako bez jačanja političke svesti o potrebi suočavanja sa prošlošću, tako i bez jačanja nacionalnog pravosuđa, koje će sa svoje strane voditi postupke protiv optuženih za najteže zločine protiv čovečnosti. Zato presude Haškog tribunala, ma kako značajne bile, ne mogu same bez podrške iz zemlje, odnosno definisane nacionalne politike u ovoj oblasti, da proizvedu željeni efekat. Sudeći po paradigmatičnom iskazu ministra prosvete i sporta Slobodana Vuksanovića, ali i predsednika države Tadića, izgleda da u Srbiji misija Haškog tribunala nije najbolje shvaćena čak ni od onog najbenevolentnijeg dela srpske političke elite. Uprkos takvom političkom okruženju u Srbiji, Savet bezbednosti je Rezolucijom 1503 formulisao izlaznu strategiju, odnosno strategiju okončanja rada Tribunala, koja, između ostalog, predviđa da sve istrage budu završene do kraja 2004. godine, svi prvostepeni postupci do kraja 2008. godine, a kompletan rad Suda do 2010. godine. Strategija okončanja rada Tribunala predviđa i da će se on koncentrisati na suđenje najvišim vođama, koji se sumnjiče da su najviše odgovorni, dok će se suđenja onima koji su manje odgovorni prebaciti na nacionalne sudove uz jačanje kapaciteta nacionalnih sudova da mogu da sude za ove najteže zločine.

72

Krivično-pravna i politička odgovornost 2 Savet bezbednosti je tako kroz strategiju okončanja rada Haškog tribunala podvukao da je jačanje nacionalnih sudova od ključne važnosti za funkcionisanje pravne države, pa je pozvao međunarodnu zajednicu da pomogne nacionalnim pravosuđima da povećaju sposobnost krivičnog gonjenja u predmetima koji će sa Haškog tribunala biti prebačeni na nacionalne sudove. Očigledno je da strategija okončanja rada Haškog tribunala ne može biti realizovana bez jačanja nacionalnog pravosuđa, a time i vladavine prava i obrnuto. Jer, da je u nacionalnim državama postojao princip vladavine prava, da su nacionalna pravosuđa bila nezavisna i da su imala kapacitete da sude za najteže zločine, Haški tribunal ne bi bio ni osnovan, jer je taj ad hoc tribunal posledica, a ne uzrok zločina koji su počinjeni na teritoriji bivše Jugoslavije, posledica nepostojanja nezavisnog pravosuđa i nepoštovanja principa vladavine prava. Otud prebacivanje predmeta Haškog tribunala na nacionalne sudove ne predstavlja samo određenu vrstu političkog priznanja i znak stabilnosti u regionu, nego i prebacivanje odgovornosti nacionalnom pravosuđu, ali i obavezu da se u nacionalno zakonodavstvo uvede čitav niz pravnih mera i instituta. Jedan od preduzetih koraka je, svakako, uvođenje specijalnog tužioca i specijalnog suda za ratne zločine, kojima su prepušteni određeni slučajevi iz Haškog tribunala. Pred Specijalnim sudom se već vodi nekoliko potupaka. Iako ustupanje slučajeva nacionalnom pravosuđu predstavlja i pitanje koje je u priličnoj meri politizovano, ovo pitanje je veoma precizno regulisano i strategijom okončanja rada Haškog tribunala, ali i pravilom 11bis. Osim proceduralnih uslova koji su definisani i odgovarajućim rezolucijama i pravilom 11bis, koji se odnose na ustupanje predmeta nižeg i srednjeg nivoa domaćim sudovima, veliku pažnju ne samo stručne nego i političke javnosti, izaziva i institut komandne odgovornosti. Komandna odgovornost je još jedan pravni institut koji je agresivnom kampanjom pretvoren u političko pitanje, pa ista grupa pravnika i profesora beogradskog Pravnog fakulteta, koji osposravaju legalnost i nezavisnost Haškog tribunala, jednodušna je u oceni da je komandna odgovornost - onako kako je definisana u Statutu Haškog tribunala - jednaka objektivnoj odgovornosti i samim tim protivna osnovnim principima krivičnog prava. 73

2 Ne u moje ime Prema Statutu Haškog tribunala u članu 7 definisano je da će se goniti samo osobe koje su individualno krivično odgovorne (za razliku od Nirnberškog i Tokijskog suda - p.a.) i da su u tom smislu odgovorni svi oni koji su planirali, podsticali, naređivali ili na drugi način pomagali i podržali planiranje, pripremu i izvršenje krivičnih dela navedenih u Statutu MKSJ. Službeni položaj lica ne oslobađa od odgovornosti, niti je osnov za ublažavanje kazne, a „činjenica da je neko od dela navedenih u članovima 2 do 5 ovog Statuta počinio podređeni, ne oslobađa njegovog nadređenog krivične odgovornosti ako je nadređeni znao ili je bilo razloga da zna da se podređeni sprema počiniti takva dela ili da ih je već počinio, a nadređeni nije preduzeo nužne i razumne mere da spreči takva dela ili kazni počinioce“. Na osnovu ovako definisane komandne odgovornosti u Statutu Tribunala, domaći pravnici, koji osporavaju njegovu legalnost izveli su zaključak da se radi o objektivnoj krivičnoj odgovornosti, što se u krajnjem ishodu, a prema tumačenju ovih eksperata, svodi na krivični progon bez utvrđivanja subjektivne odgovornosti ljudi koji su bili i samo zato što su bili na srpskoj strani. Ovakva manipulacija je opet u funkciji izbegavanja krivično-pravne odgovornosti - i to individualne – koja, onako kako je definisana, u potpunosti odgovara zahtevima pravde da su kreatori zločina i oni koji su morali da zločine spreče i osude. Neposredni izvršioci, u velikom broju slučajeva, bili su samo njihovo slepo oruđe, pa se tako i oni po istom članu Statuta, mogu i blaže kazniti. Poslednjim izmenama Krivičnog zakonika Srbije, komandna odgovornost uvedena je i u naše krivično zakonodavstvo. Tako je preko Zločinačkog udruživanja iz člana 346 KZ RS, Organizovanja i podsticanja na izvršenje genocida i ratnih zločina iz člana 375 i Nesprečavanja vršenja krivičnih dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom iz člana 384, naše krivično zakonodavstvo u velikoj meri harmonizovano sa Statutom Tribunala. Prihvatanjem nužnih promena u procesnom i materijalnom krivičnom zakonodavstvu Srbija će dobiti šansu da pokaže da li je spremna da sudi za najteže zločine pred svojim sudovima, a promenom političkog ambijenta u odnosu na zločin, Srbija će pokazati da li je spremna da živi u sistemu vladavine prava. 74

Latinka Perović

Srebrenica u novom značenju

N

edavno je u jednom istorijskom časopisu u Beogradu objavljen članak u kome je autor protestovao što je došlo do redukcije, odnosno do promene značenja Srebrenica. Ime mesta u istočnoj Bosni i Hercegovini Srebrenica se, podseća autor, spominje još 1376. godine. Već od XV veka poznato je po rudnicima srebra (otuda ime) i olova, kao i po mnogim borbama koje su oko njega vođene. Na kraju XX veka Srebrenica je, međutim, kaže autor pomenutog članka, postala sinonim za zločin koji je, po njemu, upitan. Poseban autoritet stanovištu autora trebalo je da dâ činjenica da je on bio član komisije Vlade Republike Srpske, koja je imala zadatak da ispita događaje u Srebrenici posle ulaska Vojske Republike Srpske, u julu 1995. godine. Ne prihvatajući nalaze komisije, autor je podneo ostavku na članstvo u njoj i svoju istinu nastavio da dokazuje na stranicama istorijskog časopisa. Stanovište autora proizlazi iz jednog šireg konteksta i zapravo je paradigmatično. Šta se dogodilo u Srebrenici, kada se za događaje saznalo, kakva je recepcija onoga što se saznalo? U odgovorima na ova pitanja ogledaju se: različito razumevanje ratova u Jugoslaviji u poslednjoj deceniji XX veka, različit odnos prema ideološkom i političkom projektu, koji je do ratova doveo. U tim odgovorima ogleda se i za šta, nakon svega, postoji veća spremnost: za napuštanje tog projekta ili za njegovo održavanje na 75

2 Ne u moje ime snazi drugim sredstvima. Srebrenica je žižna tačka rata: ona je njegova metafora. Pođimo redom. U ratu, Srebrenica je bila jedna od zona pod zaštitom Ujednjenih nacija. U enklavi je bio stacioniran holandski bataljon. Vojska Republike Srpske započela je napad na Srebrenicu 6. jula 1995. godine i posle šest dana ušla u grad. Od 12. do 19. jula ubijeno je 7500-8000 bošnjačkih muškaraca različitih uzrasta, a oko 30.000 žena i dece je deportovano. Glavnokomandujući Vojske Republike Srpske general Ratko Mladić izjavio je na televiziji da se nalazi u „srpskoj Srebrenici“, da grad „predaje srpskom narodu“ i da je, najzad, „došlo vreme za osvetu Turcima“. U tim rečima sadržan je čitav projekat: svesrpska država, kojoj sa puta, etničkim čišćenjem, treba ukloniti sve smetnje. Za masakr se odmah znalo. U diplomatskim izveštajima iz tog perioda osećaju se neverica i zaprepašćenost. Tišinu je probio Tadeuš Mazovjecki, specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija za ljudska prava, koji je zbog masakra podneo ostavku. Zločin, kakav u Evropi nije bio poznat od holokausta, doveo je do zaokreta u politici međunarodne zajednice prema ratu u Bosni i Hercegovini. I u Srbiji se odmah znalo za zločin u Srebrenici. Reagovali su i nacionalisti koji su bili pobornici rata i njegovi protivnici. Te se reakcije mogu naći u važnoj knjizi, jedinoj te vrste u Srbiji – Srebrenica od poricanja do priznanja, koju je povodom desetogodišnjice masakra objavio Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. Kvalifikacija masakra u Srebrenici kao zločna genocida temelji se na dve činjenice. Prvo, većina od ubijenih nisu stradali u borbama, već su hladnokrvno ubijeni. Drugo, ubijanje je vršeno sistematski. Bilo je planirano. Da bi se za nedelju dana ubilo 7500-8000 ljudi, bila je potrebna značajna organizacija i logistika: kopanje jama, vozila, šoferi, egzekutori. Odmah se mislilo i na zatiranje tragova: iz primarnih grobnica leševi su prebacivani u sekundarne i tercijarne grobnice, koje su, potom, pretvarane u deponije. Nije čudo da se na spiskovima onih koji se sumnjiče za učešće u masakru nalazi čak 17000 imena. Kako su na spoznatu istinu reagovali: međunarodna zajednica, holandska vlada, Republika Srpska, Republika Srbija? 76

Srebrenica u novom značenju 2 Međunarodna zajednica je ustanovila dva suda: Međunarodni krivični sud u Hagu i Međunarodni sud pravde. Prvi je vođe bosanskih Srba Radovana Karadžića i Ratka Mladića, kao i više visokih oficira Vojske Republike Srpske, optužio za genocid. Neke presude za genocid je već doneo. Ne prestaje da vrši pritisak da bi se domogao onih optuženih za genocid, koji se još uvek nalaze na slobodi. Međunarodni sud pravde ustanovio je genocid u Srebrenici, koji su vlasti u Srbiji mogle da spreče, a nisu to učinile. Sve su ove presude izazvale različite reakcije, ali sve su ustanovile genocid, koji prikiva i kao lakmus ukazuje na karakter rata. Holandska vlada i načelnik generalštaba holandske vojske, posle izveštaja holandskih stručnjaka od 10. aprila 2002. godine, podneli su ostavke. Krajem 2006. godine, odgovornost holandskog bataljona je relativizovana. Ministarstvo odbrane odlikovalo je 850 pripadnika holandskog bataljona, a u Asenu je, njima u čast, postavljena spomen ploča. Vlada Republike Srpske osnovala je komisiju sa zadatkom da ispita događaje u Srebrenici. Ona je došla do zaključka da je učinjen „zločin velikog obima“, označila ga kao jednu od najtamnijih stranica u istoriji srpskog naroda u Bosni i Hercegovini i izvinila se porodicama žrtava. Taj važan dokument bio je kao „kamen u vodu“: aktuelne vlasti u Republici Srpskoj pokazale su da ih se saznato nije dublje dotaklo. Društvo u Srbiji je podeljeno, ali je izostala odlučna politička volja da se istina prizna i da se izvuku konsekvence. Zašto? Zato što je, umesto raskida sa politikom stvaranja svesrpske države, ta politika nastavljena drugim sredstvima. Ona se manifestovala na razne načine: odbijanje saradnje sa Haškim tribunalom, isporučivanje optuženih za najteže zločine kao patriota, oklevanje da se uhapse glavni optuženi za genocid u Srebrenici, koje se pretvorilo u ciničnu farsu. Izvinjenja za zločne, bez jasnog svođenja računa sa projektom koji je zločine podrazumevao, imaju politički karakter: u njima nema kajanja pa se i ne primaju kao izraz saosećanja. U Narodnoj skupštini nije mogao biti postignut konsenzus za donošenje rezolucije o Srebrenici ni posle sudske istine da je u njoj počinjen genocid. U svoju istinu Srbija se zatvara na svoju štetu. Genocid je stigma, koja će ići uz odrednicu Srebrenica u svakoj enciklopediji. Istorija je promenila njeno značenje, a ne istoričari. Srebrenica je dokaz da planirani zločin 77

2 Ne u moje ime vodi u vojnu, političku i moralnu katastrofu: drugi se mogu uništiti, ali se ne mogu pokoriti. Srebrenica je postavila novu paradigmu. Zato je u svetu sve više knjiga o njoj. U Srbji još nema knjiga o Srebrenici. Ali ne zato što se još ne zna istina, već zato što još nema dubinske kritike velikodržavnog nacionalizma koji, bez obzira na retoriku, u zločinu, sad ovde sad onde, neizbežno završava. Naprotiv, nastoji se da se utemelji stanovište o ratu kao načinu obnavljanja naroda. U ratu se vodi borba na život i smrt pa se ubijanja i ne tretiraju kao zločin. Sa tog stanovišta i Radovan Karadžić i Ratko Mladić su patriote, a Srebrenica epizoda zbog koje se treba izviniti. Ali, o kojoj ne treba raspravljati, barem ne u Srbiji, koja u odbrani svojih „nacionalnih interesa“ mora ostati jedinstvena, to jest nedodirnuta onim što je saznala.

78

Đorđe Pavićević

Političko bavljenje prošlošću

T

eško nasleđe prošlosti uvek je izlagalo velikim rizicima društva, koja su težila da uspostave novi politički poredak. Najdelikatniji problem, koji je trebalo rešiti, jeste kako se ophoditi prema onima koji su u prošlosti, sa stanovišta elementarnih moralnih standarda, u ime svih, donosili pogubne odluke ili vodili kriminalne politike. Institucionalni mehanizmi suočavanja sa lošom političkom prošlošću mogu se prepoznati još od uvođenja starogrčke institucije ostrakizma, koja je bila namenjena saniranju posledica vladavine trideset tirana. Ipak, tek u drugoj polovini dvadesetog veka, u takozvanom postnirnberškom periodu, vođene su sistematske politike i isprobavani različiti institucionalni mehanizmi savladavanja posledica loše prošlosti. U ovom periodu isproban je čitav niz pravnih i političkih mera kako bi se izbegla politička proizvoljnost, ispravile prošle nepravde i sprečio povratak društva u prethodno stanje ili ponavljanje istih grešaka. Ove mere su uključivale redovna suđenja i osnivanje posebnih sudova i komisija, administrativne zabrane obavljanja nekih javnih funkcija (kriminalizacija političkih partija i organizacija, lustracija), javno obznanjivanje činjenica o represiji i kršenju ljudskih prava (komisije za istinu i otvaranje tajnih policijskih dosijea), ispravljanje prošlih nepravdi (rehabilitacija, restitucija, kompenzacija), rekonstrukciju političkog identiteta (denacifikacija, dekomunizacija) itd. 79

2 Ne u moje ime Svaka od ovih mera imala je ograničen uspeh ili je davala rezultate samo u nekim slučajevima. Njihov uspeh je umnogome zavisio od prethodno postavljenih ciljeva, oblikovanja konkretnih politika kako da se taj cilj ostvari i konkretnih političkih okolnosti, u kojima su se ove politike sprovodile, pre svega dubine i širine podela u društvu. Pokazalo se da je proces savladavanja loše prošlosti mnogo zahtevniji i dugotrajniji posao nego što se pretpostavljalo. Potrebno je izbeći mnoge opasnosti kako bi se ovaj osetljivi posao obavio u okviru vladavine zakona ili makar uz široki politički konsenzus, koji primena ovih mera zahteva. Proces suočavanja sa lošom prošlošću u mnogim slučajevima se pretvarao u pravdu pobednika, koja je umesto ispravaljanja starih, nanosila nove nepravde. Otkrivanje istine kojoj se težilo, u mnogim slučajevima, više je delilo ljude i nanosilo nove patnje, nego što je vodilo širokom pomirenju i integraciji. Zbog toga su se mnogi procesi bavljenja lošom prošlošču nazivali otvaranjem Pandorine kutije, a Adam Mihnik ih slikovito opisuje kao bacanje bombe u šaht, nakon čega svi ostaju prljavi, mada oni koji su bili bliže više od drugih. Principijelni problemi i ograničeni rezultati, koji su pratili pokušaje suočavanja sa lošom prošlošću, naveli su neke autore da zaključe da je u ime demokratskih principa bolje odustati i proglasiti opštu amnestiju (Ion Elster) ili ograničiti se samo na najteže slučajeve kršenja prava, koje je moguće procesuirati unutar principa vladavine prava (Klaus Ofe) ili da procesi demokratizacije i suočavanja sa lošom prošlošću nisu nužno povezani (Aleksandra Barahona de Brito). Sve poznate politike suočavanja sa lošom prošlošću izazivale su bolne moralne dileme i rizike i često narušavale neka pravna načela (npr. neretroaktivnost i pravo na fer postupak), što je ugrožavalo legitimitet i otežavalo konsolidaciju novog poretka. Prema ovoj argumentaciji, društva u tranziciji imaju preča posla od bavljenja prošlošću, koje može imati katarzičan učinak, ali može i proizvoditi društvene konflikte i pretvoriti ih u „igru bez kraja“. Bavljenje lošom prošlošću je naprosto rizična igra u kojoj je dobitak neizvestan, a rizici veliki.

80

Političko bavljenje prošlošću 2

Prošlost i politika Na nesreću, prošlosti, posebno one neprijatne, nije se moguće naprosto osloboditi. I pored razrađenih modela zaboravljanja, prećutkivanja, prikrivanja, krivljenja, stilizacije i relativizovanja, prošlost „podmuklo istrajava“ i pokazuje se, posebno u periodima promena, kriza i konflikata. Kako su Gezine Švan i Herman Dubil pokazali u slučaju nemačkog ophođenja sa prošlom krivicom, ona uvek negde izbija, bilo na individualnom psihološkom nivou, u svakodnevnom životu ili na nivou političke svakodnevice. Ne upuštajući se ovde u moralnu dimenziju odbacivanja odgovornosti za prošle nepravde, može se tvrditi da nepreuzimanje odgovornosti i nesposobnost društva da se bavi njima može dovesti do ozbiljnih ličnih, društvenih i političkih problema. U zavisnosti od karaktera, veličine i obima počinjenih nepravdi, nesuočavanje sa prošlošću ostavlja opasne hipoteke, čija naplata može biti bolna. Na to upućuju i reči koje je izgovorio Džo Sermane pred Komisijom za istinu i pomirenje u Južnoj Africi, koji je tražio istinu o sudbini svog brata: „Na pitanja se mora odgovoriti, jer ako ne bude odgovora, vratiće se oni slabiji i ponovo to uraditi“. Kada je reč o masovnim kršenjima ljudskih prava, kriminalnim politikama ili zločinima činjenim uz otvorenu ili prećutnu saglasnost države, odgovori moraju biti javni i javno prihvatljivi. Ovde se otvara ključni problem. To je kako doći do nepristrasnog, neselektivnog, neiskrivljenog tumačenja prošlih događaja, koje može biti osnova za ozbiljno moralno, pravno i političko bavljenje negativnim posledicama prošlosti. Sve dok postoji osnova da se zvanično tumačenje prošlih zbivanja javno osporava, pokušaji ispravljanja posledica prošlih događaja nailaziće na bedeme različitih opravdanja, „alibija i skretnica“, koji akterima služe za odbacivanje odgovornosti. U takvim situacijama se zamagljuje razlika između počinilaca i žrtve, a ponekad i obrće njihova uloga. Ma koliko perverzno ponekad zvučali takvi argumenti, oni nailaze na odobravanje unutar određenog socijalnog i psihološkog sklopa, koji teži da odbaci traumatična iskustva i stabilizuje postojeće društvene i emotivne sklopove, koji omogućavaju pojedincu da se oseća ugodno. Tome ide u prilog i činjenica da ono što se naziva prošlost, nikada nije samo inventar činjenica o prošlim događajima. Ona je posredovana pam81

2 Ne u moje ime ćenjem i sećanjem, koji su značajnim delom društvena i lična konstrukcija podložna različitim uticajima. To posebno važi za političku prošlost. Političko pamćenje je posebna vrsta konceptualizacije ljudskog iskustva, u kome se sažima i javno promoviše ono iskustvo koje je važno za političku zajednicu i poredak, a „zaboravlja“, potiskuje ili ne tumači ono koje je neprijatno i počiva na drugačijim vrednostima. Političko pamćenje je, u ovom smislu, moćno legitimaciono sredstvo, pomoću koga se ne samo opravdavaju određene politike nego uspostavlja i kontinuitet političke zajednice i njenog poretka. Izbor događaja koji se pamte i prenose putem institucionalnih mehanizama, kao što su obrazovanje, mediji, simboli, spomenici, svečanosti, komemoracije, mnogo govori o vrednostima na kojima se politička zajednica konstituiše. Zbog ovoga su zvanično sećanje na određene događaje i njihovo tumačenje predmet političkih borbi oko uspostavljanja zvanične verzije prošlosti. Politička prošlost izložena je naporima mnogih da uspostave zvanično tumačenje, koje odgovara zahtevima njihovih političkih projekata. U ovom smislu, tumačenje prošlosti je uvek ograničeno na dva načina. Najpre, ono je ograničeno razumevanjem političkog trenutka, u kome se tumačanje odvija. Određeno shvatanje interesa sadašnjice i njenih aktera utiče na izbor događaja koje ćemo pamtiti i načina na koji ćemo ih tumačiti. Drugi važan način, koji ograničava ophođenje prema prošlosti, jesu ograničenja koja proizilaze iz proklamovanih ciljeva, koje politički akteri žele da promovišu. Određeno shvatanje budućnosti zajednice značajno utiče na sudbinu sadašnjeg tumačenja prošlosti. Nije teško prisetiti se koliko često su važne društvene promene bile praćene reinterpretacijom i prevrednovanjem prošlosti i koliko je napora uloženo u takve poduhvate: od rušenja spomenika, menjanja udžbenika do brutalne represije. Međutim, ovde ne možemo govoriti o suočavanju sa prošlošću, nego o političkoj upotrebi prošlosti u cilju sticanja „legitimacionog profita“ pobednika ili pristajanja na zaborav radi trenutnih interesa. U oba slučaja radi se o selektivnoj upotrebi prošlosti, čije zvanično tumačenje zavisi od političkog i ideološkog rasporeda snaga i interesa, koji su na stolu u datom trenutku. Teško nasleđe neće biti na ovaj način uklonjeno sa dnevnog reda, samo stavljeno pod hipoteku za neko drugo vreme, kada mogu doći 82

Političko bavljenje prošlošću 2 „oni slabiji i ponovo to uraditi“. Da bi bila bezbedno prepuštena komemoracijama i ritualima javnog sećanja, prošlost mora biti tretirana na fer način. Nemci su za to skovali izraz savladavanje prošlosti. On se odnosi na postupke suočavanja sa neprijatnom prošlošću, koji vode prihvatanju odgovornosti za zločine iz prošlosti i moralnoj rehabilitaciji onih, koji to teško nasleđe moraju da prihvate. Naravno, slučaj Nemačke i Nemaca je u mnogo čemu specifičan, ali pokazuje kako je moguće povratiti moralnu i političku suverenost i u situacijama koje deluju beznadežno. Savladavanje loše prošlosti je deo procesa kolektivne kritičke samorefleksije u kome društvo preispituje sliku o sebi i pokušava da se suoči sa posledicama loših postupaka činjenih u njegovo ime. To podjednako važi i na nivou individualnih postupaka i na nivou kolektivnog predstavljanja. Zbog toga je ono, po pravilu, dugotrajan proces. Nerealno je očekivati da pojedinci i društva (na nivou kolektivnog predstavljanja) u sliku o sebi brzo integrišu teška nasleđa ratova, ratnih zločina, ratnog i političkog profiterstva, represije i da nauče da žive sa njom. Sva svedočanstva govore da je potrebno vreme da se zauzme kritička distanca prema sebi i bližnjima i prihvate neprijatne činjenice, npr. da smo i sami, svesno ili ne, često bili saučesnici ili da su roditelji bili počinioci, komšije i prijatelji doušnici, vojne i političke vođe zločinci itd. Ovo je osetljiv i bolan proces, ali neophodan u slučajevima duboko podeljenih društava sa teškim nasleđem zločina, represije i nepravdi. To nije mazohizam, nego moralna cena, da parafraziram Hanu Arent, toga što ne živimo sami nego zajedno sa drugima ili pored njih i što posledice nekih naših postupaka, na posredan ili neposredan način, pogađaju i druge. Zbog toga moramo biti u stanju da im položimo račun i pružimo odgovore, kako za prošle postupke, tako i za trenutne projekte. Tek to je početak iskrenog prihvatanja odgovornosti koji ne podrazumeva automatsko i jednostrano pripisivanje krivice i prihvatanje tereta za nju. Teret odgovornosti je recipročan i ne može se izbeći u susretu sa drugima sa kojima imamo nerašćišćene račune. To je samo putokaz kako počinioci i žrtve, dobitnici i gubitnici, mogu nakon velikih društvenih i političkih potresa živeti zajedno, a neprijatelji iz prošlosti makar produktivno sarađivati, ako ne postati prijatelji. 83

2 Ne u moje ime Bez sumnje, ovo nije samo političko pitanje. Teško je zamisliti politiku ili niz političkih mera koje bi neposredno vodile ovakvim posledicama. Štaviše, može se pretpostaviti da bi politizacija ovih pitanja, proces odgovornog i kritički promišljenog ophođenja prema prošlosti odvela na krivi put. Država, međutim, može mnogo učiniti na osmišljavanju politika, stvaranju zakonodavnog i institucionalnog okvira i ohrabrivanju procesa kritičke refleksije prošlosti. Ukratko, država može stvoriti odgovarajući ambijent, koji ovaj proces može učiniti delotvornijim i istovremeno ublažiti negativne posledice: moralne rizike i socijalne traume, kojima on može voditi. Sve ove mere moraju biti dobro osmišljene i odgovorno sprovedene. One moraju, koliko je moguće, preduprediti politizaciju, selektivnu primenu, nagodbe, podmetanje „žrtvenih jaraca“, nove nepravde, tajnost itd.

Negativno nasleđe Srbije i nesuočavanje sa prošlošću Hipoteke koje srpsko društvo nosi iz različitih perioda istorije pokazuju koliko je proces suočavanja sa negativnim nasleđem važan. One podjednako ugrožavaju stabilnost srpskog društva, opterećuju odnose Srbije sa susedima i drugim državama i izlažu njene građane raznim neprijatnostima. Srpsko društvo je spolja opterećeno moralnom hipotekom za zločinačke posledice politike vođene devedesetih godina i od njega se očekuje da prema toj politici reaguje na odgovarajući način. Takođe, ono je iznutra podeljeno u pogledu ocene opravdanosti i posledica tako vođene politike. U ovom smislu, moramo se ozbiljno suočiti i sa pitanjima vlastite odgovornosti za moralnu hipoteku, koju nam drugi pripisuju i sa pitanjima koja se tiču odgovornosti u pogledu onoga što su građani Srbije činili jedni drugima koristeći političke prednosti koje su imali. Stvar je utoliko složenija što je ono opterećeno višestrukim naslagama negativnog nasleđa. Nasleđe Drugog svetskog rata još uvek živi u ideološkim podelama komunista, nacionalista i građanskog sloja i sećanju, posledicama građanskog rata i međunacionalnih sukoba. Socijalistički period je opterećen dubokim ideološkim nepravdama, političkom repre84

Političko bavljenje prošlošću 2 sijom i brutalnim sprovođenjem pobedničke pravde od strane Komunističke partije. Najbliže, najdublje i najživlje jeste nasleđe Miloševićeve vladavine, koje je ostavilo posledice raspada države, nepravednih ratova i ratnih zločina, političkih ubistava, pljačke, korupcije i kriminalizacije države. Posledica toga jeste mešanje uloga počinioca i žrtve, dobitnika i gubitnika i različite procene tereta svakog od ovih nasleđa. Postavlja se pitanje da li je onda uopšte moguće u Srbiji pokrenuti proces odgovornog suočavanja sa negativnim nasleđem prošlosti. Nakon pada Miloševića, bilo je u Srbiji nekoliko neuspelih i polovičnih pokušaja suočavanja sa negativnim nasleđem, koji su proizveli više političkih spekulacija i sukoba nego što su otvorili potrebu za moralnom samorefleksijom prošlih grešaka. Svaka od ovih mera bila je loše osmišljena, selektivna u primeni, kratkog daha i bez naročitog efekta. Možemo se samo prisetiti sudbine Zakona o ekstraprofitu, koji je proglašen neustavnim ili Uredbe vlade o otvaranju tajnih policijskih dosijea, koja je ubrzo ukinuta. Komisija za istinu i pomirenje, sa nejasnim nadležnostima, jedva da se konstituisala, a već je bila rasformirana, a Komisija za lustraciju nikada nije ni otpočela sa radom. Izručivanje optuženih za ratne zločine Haškom tribunalu za jedne je rezultat političke prinude i nepravednog pritiska na Srbiju, za druge prilika da se Srbija suoči sa vlastitim delom odgovornosti za ratove u bivšoj Jugoslaviji, a za treće izdaja. Slično važi za svaku političku meru koja je isprobana. Čak su se i za očigledne slučajeve zločina, dokumentovane video zapisima ili na druge ubedljive načine, našli oni koji će ih osporavati ili relativizovati u meri koja prelazi granice dobrog ukusa. Sudbina ovih pokušaja pokazuje da još uvek postoji mnogo prepreka na putu ozbiljnog suočavanja Srbije sa vlastitom prošlošću i da će postojeće hipoteke još dugo opterećivati srpsko društvo. Navešću nekoliko koje smatram posebno važnim. Prvi je što još uvek u Srbiji važne poluge vlasti, položaje, moć i bogatstvo drže promoteri iste politike koja snosi najveću odgovornost za probleme u kojima se našlo srpsko društvo. Teško je i naivno pretpostaviti da će oni biti promoteri vlastite moralne i političke osude. Takav stepen moralne samorefleksije graniči se sa heroizmom i redak je u istoriji, a posebno kod ljudi koji su pokazali toliki stepen moralne neosetljivosti i sticali prednosti 85

2 Ne u moje ime na tuđoj patnji. Verovatno ćemo i dalje biti svedoci sklanjanja istorije pod tepih, pranja biografija, pravljenja smutnje i blokiranja bilo kakvih ozbiljnih pokušaja suočavanja u cilju čuvanja stečenih prednosti. Drugi važan razlog jesu duboke političke podele, koje postoje u društvu i blokiraju političku volju da se Srbija ozbiljnije suoči sa vlastitim greškama iz prošlosti. Većina biračkog tela još uvek ne smatra da takve greške postoje ili da je to toliko važno pitanje da bi na njega bilo vredno trošiti vreme i energiju, osim u slučajevima koji se mogu sudski procesuirati. Zbog toga je teško izvući značajan politički profit iz bavljenja ovim pitanjima, osim kada neočekivani događaji stave na dnevni red ova pitanja. Treći važan razlog jeste to što je pitanje ratova devedesetih još uvek vruće i otvoreno političko pitanje. Nerešen status izbeglih i raseljenih lica, kojih je u Srbiji oko pola miliona, nerešen status Kosova, sukobi na jugu Srbije itd. pitanje o odgovornosti pretvaraju u pitanje zauzimanja strane u sukobu. Pitanje o odgovornosti se na taj način politizuje, te mu se izmiče tlo za bilo kakvo nepristrasno razmatranje. Konačno, navešću još i pitanje percepcije kredibilnosti postojećih aktera. Neka istraživanja pokazuju da ne postoji dovoljno verodostojan akter, kome bi građani poverovali i čije bi tumačenje prošlosti smatrali autoritativnim. Svakome od njih pripisuje se određena hipoteka, koja diskriminiše njegovo tumačenje. U ovom pogledu slično prolaze mnogi, od civilnog društva, preko crkve, političara do međunarodnih institucuja.

Prvi koraci Čini se da srpskom društvu nedostaje čvrsto tlo za otpočinjanje odgovornog suočavanja sa lošom prošlošću. Ovde ne mislim na to da ne postoji dovoljno svedočanstava, koja bi u nekoj relativno neutralnoj moralnoj ili pravnoj analizi dokazala postojanje zločina, utvrdila počinioce itd. Ovde mislim na konfuziju koja se proizvodi u javnosti u pogledu tumačenja prošlih događaja i nedostatak tumačenja koje bi moglo da pokrene moralnu samorefleksiju građana u pogledu toga šta su činili, šta im se zbivalo, u kakvoj državi su živeli i šta su njihovi politički zastupnici činili u njihovo 86

Političko bavljenje prošlošću 2 ime. Pitanje je naravno šta bi se moglo učiniti, a da se učinci te mere ne rastvore u besplodnim političkim optužbama i diskvalifikacijama. Mislim da bi jedna od mera, koja bi mogla biti imuna na neke od navedenih problema i koja bi mogla ohrabriti kritičku samorefleksiju, moglo biti otvaranje dosijea tajnih službi. Naravno, uspeh takvih mera zavisi od niza preduslova, koji moraju biti ispunjeni, ali i bez ulaženja u detalje, možemo navesti neke prednosti koje bi ova mera mogla da ima kao jedan od prvih koraka u suočavanju sa lošom prošlošću:  Postoje razrađeni zakonodavni modeli i dobro osmišljene politike, koje su primenjivale druge zemlje kada su uvodile ovu meru. Korišćenje tuđih iskustava u primeni ove mere može učiniti ovu meru delotvornijom i značajno umanjiti zloupotrebe, moralne rizike i traume. Razni modeli pored toga predviđaju i kombinaciju ove mere sa drugim merama, kao što je provera javnih službenika, diskvalifikacija doušnika itd. Naravno, da li i na koji način ih treba kombinovati jeste stvar postavljenog cilja i procene delotvornosti.  Proces bi se relativno lako mogao depolitizovati, većina modela predviđa da se dosijei u procesu otvaranja stave izvan kontrole onih koji su ih pravili i političkih aktera i da se njima bave posebne komisije formirane u tu svrhu.  Demistikovala bi se uloga tajnih službi i zaustavila zloupotreba moći kojom raspolažu oni koji imaju tajno znanje, što bi umanjilo mogućnosti za pravljenje smutnje i diskvalifikacije ucenama.  Verovatne posledice bile bi i skidanje nekih pitanja sa dnevnog reda javnosti i delimično pročišćavanje javne scene.  Politički akteri bi demonstrirali spremnost da prekinu sa takvim praksama i da nemaju nameru da zloupotrebljavaju svoju moć baveći se životima građana. Postoji još dobrih razloga zašto bi bilo poželjno sprovesti ovu meru, ali mislim da nema potrebe dalje ulaziti u njih. Umesto toga, skrenuću pažnju na problem koji je u vezi sa već pomenutim interesima trenutka, 87

2 Ne u moje ime koji ograničavaju ozbiljno suočavanje sa prošlošću. Naime, ovo je klasičan slučaj, u kome interes za kontrolom nad službama i dokumentacijom koju one poseduju, kratkoročno ostvaruje veći politički profit od dugoročne mere kao što je otvaranje dosijea. Čini se da se ovde vrtimo u krug, ali taj krug se može probiti, a najčešće ga probija sama stvarnost. Možda bi politička mudrost nalagala da se tako nešto učini pre nego što se mora učiniti, ali za to je potrebna politička tradicija, koja neguje kritičku refleksiju kao sredstvo politike.

88

Jovan Nicić

Suđenja za ratne zločine pred sudovima u regionu

Uvod

P

rema definiciji iz Izveštaja o vladavini prava i tranzicionoj pravdi generalnog sekretara Ujedinjenih nacija od 2004. godine: „Pojam tranzicione pravde obuhvata […] čitav niz procesa i mehanizama povezanih sa nastojanjima društva da se suoči sa teretom teških kršenja ljudskih prava u prošlosti, kako bi se preuzela odgovornost, zadovoljila pravda i postiglo pomirenje. Oni mogu da obuhvate sudske i vansudske mehanizme uz različit stepen međunarodnog angažovanja (ili sasvim bez njega) i pojedinačna suđenja, reparacije, utvrđivanje istine, institucionalnu reformu, veting i razrešenje dužnosti ili kombinaciju istih“(Deo III, 8)... Međunarodni ili mešoviti […] tribunali pomogli su da se žrtvama donese pravda i nada, kao i borbi protiv nekažnjivosti i obogaćenju sudske prakse međunarodnog krivičnog prava. Oni su, međutim, bili veoma skupi i malo su doprineli održivim nacionalnim pravosudnim kapacitetima. Imajući u vidu navedenu definiciju, jasno je da suđenja za ratne zločine pred domaćim sudovima imaju veoma veliki značaj i da bi u slučaju biv-

  Veting predstavlja oblik institucionalne reforme, koji ozna�������������������������� čava proveru nosilaca javnih funkcija i kandidata za buduće nosioce javnih funkcija u pogledu kršenja ljudskih prava u prošlosti.  ���������������������������������������������������������������������������������� “��������������������������������������������������������������������������������� Vladavina prava i tranziciona pravda u konfliktnim i post-konfliktnim društvima: Izveštaj generalnog sekretara“, Savet bezbednosti UN S/2004/616, 23. avgust 2004, str. 4.  ��������������� Ibid, str. 1-2.

89

2 Ne u moje ime še Jugoslavije trebalo da predstavljaju jedan od najznačajnijih elemenata procesa tranzicione pravde.

Strategija prestanka rada Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju i suđenja za ratne zločine u regionu Rezolucijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija broj 1503 i broj 1534 iz 2003. godine određena je strategija prestanka rada Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (MKTJ), a jedan od osnovnih elemenata ove strategije jeste prenošenje slučajeva sa MKTJ na sudove država u regiji. Iz tog razloga, stvorilo se uverenje da bi suđenja pred domaćim sudovima trebalo da postanu osnovni nosilac procesuiranja počinilaca ratnih zločina na teritoriji bivše Jugoslavije. Do kraja 2006. godine, MKTJ je ustupio 10 slučajeva pravosuđima država u regionu, u skladu sa Pravilom 11bis Pravilnika o postupku i dokazima : sedam slučajeva je ustupljeno Bosni i Hercegovini, dva Hrvatskoj i jedan Srbiji. Važno je napomenuti da se predmeti u kojima je Tužilaštvo MKTJ podiglo optužnicu, prenose prema pravilu 11bis, dok se predmeti u kojima optužnica nije podignuta mogu direktno prebaciti sa Tužilaštva MKTJ na pravosuđa država u regionu. Prebacivanje predmeta Zvornik Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije predstavlja primer iz ove druge kategorije, gde se zahteva dodatna istraga i podizanje optužnice na lokalnom nivou. Sa druge strane, tokom 2002. i 2003. godine u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji usvojeni su zakoni kojima su formirana posebna odeljenja pravosudnih organa koja će učestvovati u ovoj vrsti postupaka. U Bosni i Hercegovini i Srbiji formirana su tužilaštva i veća za ratne zločine, dok su u Hrvatskoj formirana četiri istražna odeljenja pri županijskim  �������� Pravilo 11bis MKTJ Pravilnika o postupku i dokazima omogućava prosleđivanje optužnice drugom sudu. Tekst �������������� pravila 11 bis se može naći na http://www.un.org/icty/legaldoc-e/index.htm.   Suđenje šestorici optuženih za ratne zločine nad Bošnjacima na području Zvornika tokom 1992. godine.

90

Suđenja za ratne zločine pred sudovima u regionu 2 sudovima u Zagrebu, Rijeci, Osijeku i Splitu, koja su specijalizovana za istraživanje i procesuiranje ratnih zločina. Pored toga, sve tri države pristupile su konvencijama Saveta Evrope koje se odnose na pružanje međunarodne krivično-pravne pomoći i ekstradiciju, a zaključeni su i posebni sporazumi o saradnji u pretkrivičnom postupku na suzbijanju svih oblika teškog kriminaliteta, uključujući i ratne zločine, između tužilaštava država u regiji. Međutim, određeni problemi vezani za suđenja za ratne zločine u regionu postoje i dalje. Među njima, najznačajniji su primena instituta komandne odgovornosti, ekstradicija i zaštita svedoka i žrtava. Takođe, poseban problem predstavlja prisustvo javnosti na suđenjima i odnos medija prema suđenjima za ratne zločine.

Komandna odgovornost Pitanje mogućnosti suđenja na osnovu komandne odgovornosti za zločine počinjene tokom oružanih sukoba na teritoriji bivše SFRJ pred domaćim sudovima se vrlo često postavlja u opštoj i stručnoj javnosti u regiji. Oni koji MKTJ smatraju političkim sudom često ističu kako je komandna odgovornost zapravo objektivna odgovornost, koja kao takva ne može postojati u modernom krivičnom pravu. Međutim, pažljivijom analizom može se doći do zaključka da se radi o obliku individulane krivične odgovornosti, čiji elementi postoje u krivičnim zakonodavstvima država u regiji. Pre svega, treba naglasiti da je SFRJ 1978. godine ratifikovala Dopunski protokol I, koji sadrži odredbe o odgovornosti nadređenog, tj. komandnoj odgovornosti. Imajući u vidu da su prema Ustavu SFRJ, kao i prema kasnijim ustavima država koje su nastale iz SFRJ, ratifikovani međunarodni ugovori sastavni deo domaćeg pravnog sistema, jasno je da bi na osnovu toga moglo doći do primene ovog oblika odgovornosti. Ovaj argument se često osporava time što sva krivična dela (iako se ovde radi o obliku odgovornosti) i kazne moraju biti propisani zakonom. Iz tog razloga, treba se osvrnuti na odredbe opšteg dela krivičnog zakonodavstva. Zakonodavstva država nastalih posle raspada Jugoslavije predviđaju da se krivična dela pored činjenja mogu izvršiti i nečinjenjem, odnosno propuštanjem dužnog činjenja, što se odnosi i na krivična dela protiv 91

2 Ne u moje ime čovečnosti i međunarodnog prava, tj. ratne zločine. Dakle, korišćenje odredbe o izvršenju krivičnog dela nečinjenjem, u vezi s krivičnim delima ratnih zločina, mogao bi da predstavlja način za primenu komandne odgovornosti pred domaćim sudovima. Bez obzira na uverljivost iznetih argumenata, zabrinjava što se pred sudovima u regionu veoma retko primenjuje ovaj institut. Iako su Hrvatska i Srbija unele komandnu odgovornost u svoje krivične zakonike, time nije rešen problem primene ovog instituta na kršenja ljudskih prava i međunarodnog humanitarnog prava tokom oružanih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije, s obzirom na zvanično tumačenje da se ovi propisi ne mogu primenjivati retroaktivno. Shodno tome, usvajanje ovih odredbi neće biti od koristi u borbi protiv nekažnjivosti lica koja su bila na pozicijama nadređene vlasti za krivična dela izvršena u toku oružanih sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije.

Saradnja i ekstradicija U velikom broju slučajeva koji su vezani za teška kršenja ljudskih prava na teritoriji bivše Jugoslavije, zločin je počinjen u jednoj, a počinioci i/ili svedoci nalaze se u drugoj državi. Takođe, u svim državama regiona postoji ustavna zabrana izručenja vlastith državljana. Navedene činjenice pojačavaju potrebu za saradnjom država u regionu na progonu ratnih zločina i to u svim fazama: počev od pretkrivičnog postupka, pa sve do samog suđenja. Upravo iz navedenih razloga su, recimo, 5. februara 2005. godine, hrvatsko i srpsko tužilaštvo potpisali Memorandum o saglasnosti   Određeni međunarodni eksperti bi dokazivali da bi se zakon mogao smatrati specijalnim zakonom koji direktno primenjuje doktrinu koja je već bila indirektno uključena kroz poštovanje od strane SRJ međunarodnih sporazuma, koji sadrže doktrinu o komandnoj odgovornosti. Ovakav je pristup primenjen za zločine protiv čovečnosti u Istočnom Timoru gde je UNTAET usvojilo specijalni zakon, kojim se predviđa krivično gonjenje takvih zločina izvršenih pre donošenja propisa UN. Pošto je Indonezija priznala te zločine kao takve, kada je Istočni Timor bio deo te zemlje, vlasti u UNTAET su zauzele stav da bi se mogao usvojiti specijalni zakon kojim bi se predvidelo efikasno procesuiranje zločina protiv čovečnosti izvršenih kao deo konflikta nastao usled nastojanja Istočnog Timora da ostvari nezavisnost.

92

Suđenja za ratne zločine pred sudovima u regionu 2 u ostvarivanju i unapređenju saradnje u borbi protiv svih oblika teškog kriminala. Ovaj sporazum se već pokazao kao značajan u slučaju Lora, koji je vođen pred Županijskim sudom u Splitu, u Hrvatskoj. Isti memorandum potpisan je 1. aprila 2005. godine između tužilaštava Srbije i Bosne i Hercegovine. Takođe, Tužilaštvo za ratne zločine Srbije zaključilo je sa Državnim odvjetništvom Republike Hrvatske 2006. godine Sporazum o saradnji u progonu učinilaca krivičnih dela ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i genocida. Najveći značaj ovog sporazuma leži u činjenici da će njegova primena doprineti prekidu prakse nekažnjivosti stvorene postojanjem ustavne barijere o neizručivanju državljana Srbije Republici Hrvatskoj, u pogledu postupaka za ratne zločine, koji su počinjeni na teritoriji Hrvatske. Na osnovu ovog sporazuma, Državno odvjetništvo Republike Hrvatske će ustupiti Tužilaštvu za ratne zločine Srbije sve slučajeve u kojima postoji dovoljno dokaza, a osumnjičeni su državljani Srbije i nalaze se na njenoj teritoriji. I pored postojanja ovih bilateralnih sporazuma o saradnji tužilaštava nekih od država bivše Jugoslavije, bilo bi dobro da se ta saradnja ujednači i stabilizuje. Ovo bi moglo da se postigne zaključivanjem multilateralnog međudržavnog ugovora, kojim bi države regiona na celovit i ujednačen način rešile pitanje saradnje prilikom progona ratnih zločina. Ovakav ugovor bi otklonio dileme vezane za pravnu prirodu sporazuma tužilaštava i njihovo mesto u nacionalnim pravnim sistemima. Takođe, s obzirom na zabranu izručenja vlastitih državljana, trebalo bi afirmisati primenu načela aut dedere, aut judicare. Treba napomenuti da veoma važnu ulogu u razvoju regionalne pravosudne saradnje u oblasti suđenja za ratne zločine imaju i stručni skupovi i sastanci, a kao primer možemo navesti tzv. Palićki proces.  ������������������������������������������������������������������������������� Sporazum je zaključen 13. oktobra 2006. godine između tužioca za ratne zločine Republike Srbije i državnog odvjetnika Republike Hrvatske u Zagrebu   Ili izruči, ili sudi   Do sada je u okviru Palićkog procesa održano pet sastanka na nivou eksperata, kojima su domaćini bile misije OEBS-a u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Učesnici sastanaka bili su predstavnici pravosuđa, pripadnici jedinica za zaštitu svedoka i zvaničnici ministarstava pravde, zaduženi za međunarodnu krivično-pravnu pomoć iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Sastanci su doprineli uspostavljanju di-

93

2 Ne u moje ime

Zaštita svedoka Dosadašnja praksa suđenja za ratne zločine u regionu pokazala je da postoji ozbiljna ugroženost svedoka. Tome doprinosi i činjenica da je reč o relativno malim državama u kojima nije moguće lako očuvati anonimnost svedoka. Dodatna težina ovog problema leži i u tome da ukoliko ne postoji odgovarajući program zaštite, ne može se očekivati da će svedoci i žrtve ratnih zločina biti spremni da se pojave pred sudom i slobodno i istinito svedoče. Pre donošenja posebnih zakona o zaštiti svedoka u regionu, veoma važnu poziciju u ovoj oblasti imale su pojedine nevladine organizacije, koje su sarađivale sa policijom i sudom u pogledu zaštite nekih svedoka i obezbeđivanja njihovog dolaska na suđenja.10 Kada je reč o zaštiti svedoka tokom postupka i u vezi s njim, danas uglavnom u svim državama regiona postoje odgovarajući mehanizmi predviđeni međunarodnim instrumentima i domaćim propisima, zakonima o krivičnom postupku, zakonima o policiji, zakonima o zaštiti svedoka i dr. U mere zaštite spadaju: suđenja ili delovi suđenja zatvoreni za javnost; svedočenje putem video-linka; anonimnost svedoka; mere za zaštitu integriteta i digniteta svedoka i dr. Posebnu brigu treba posvetiti zaštiti sigurnosti, dostojanstva i integriteta ranjivih kategorija svedoka, kao što su deca, žrtve seksualnih delikata, žrtve s teškim telesnim i duševnim oštećenjima i sl. U regionu takođe postoje posebni i relativno kvalitetni zakoni o zaštiti svedoka. Međutim, neiskustvo u primeni, nedostatak edukovanih kadrova, kao i određene objektivne okolnosti (male sredine, način života...) daju osnova za tvrdnju da ne postoje dovoljno kvalitetni programi zaštite svedoka. Iz navedenih razloga neophodno je nacionalne zakone i praksu, nakon odgovarajuće analize, harmonizovati sa zakonodavstvima i praksom zemalja koje već imaju uspešne programe zaštite. Isto tako, potrebno je ustanoviti određene programe zaštite na regionalnom nivou. rektnih kontakata i saradnje među sudijama i tužiocima iz regiona u vezi sa konkretnim predmetima ratnih zločina, razmenom informacija i dokazima. 10  Ovo se pre svega odnosi na Fond za humanitarno pravo i njegovu ulogu u zaštiti svedoka u slučajevima Podujevo i Ovčara, koji su vođeni pred Okružnim sudom u Beogradu, odnosno pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu.

94

Suđenja za ratne zločine pred sudovima u regionu 2

Prisustvo javnosti i odnos medija prema suđenjima za ratne zločine Jedan od opštepriznatih i osnovnih principa pravičnog suđenja jeste javnost suđenja. Javnost se sa suđenja može isključiti samo u izuzetnim slučajevima predviđenim zakonom. Ti slučajevi se odnose na zaštitu javnog reda, morala, privatnosti i interesa maloletnika. Treba napomenuti da je javnost suđenja za ratne zločine pogotovo bitna, imajući u vidu da ona omogućava da mediji, objektivnim i temeljnim izveštavanjem, doprinesu stvaranju jasne slike o ovim postupcima i približe građanima sudski utvrđenu istinu o zločinima iz prošlosti, koji se ne mogu opravdati, niti prikrivati lažnim patriotizmom. Na taj način bi se moglo uticati na promenu do skora dominantnog stava o postojanju „naših“ i „njihovih“ zločina i doprineti tome da preovlada mišljenje da se jedino može govoriti o podeli na one koji su izvršili krivična dela ratnih zločina i njihove žrtve, bez obzira na nacionalnost. Na žalost, u regionu još uvek ima novinara i medija koji to ne čine, već i dalje zločine dele na „naše“ i „njihove“. Sa druge strane, evidentno je da suđenja za ratne zločine ne spadaju u medijski privlačne teme, pa se tako šira javnost o njima najčešće informiše preko šturih i nepreciznih novinskih članaka. U praksi, ova suđenja najčešće prate porodice optuženih, novinari, a u poslednjih nekoliko godina i porodice žrtava i stručna javnost. Svi oni, svako iz svoga ugla, važan su faktor pravičnog suđenja. Tako je, recimo, stalno prisustvo porodica ubijenih na Ovčari na prvom suđenju pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu rezultiralo postupkom koji su svi relevantni posmatrači ocenili pravičnim, a potvrdu ovakvoj oceni dale su upravo porodice žrtava, koje su se zahvalile predsedavajućem sudiji Vesku Krstajiću na objektivnom suđenju i poštovanju njihovog dostojanstva. Takođe, u slučaju ponovljenog suđenja za zločine u Lori, pred Županijskim sudom u Splitu, upravo je prisustvo žrtava i odlučni stav predsedavajuće sudije Tonković prema javnosti - da ne dozvoli da saborci optuženih remete red u sudnici i iskazuju svoju naklonost optuženima - doprinelo da ovo suđenje bude pravično. 95

2 Ne u moje ime

Zaključak Poslednjih godina ostvaren je veliki napredak u krivičnom gonjenju osoba odgovornih za ratne zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije pred domaćim sudovima. Ovo se pre svega odnosi na formiranje posebnih odeljenja pravosudnih organa koji učestvuju u ovoj vrsti postupaka i razvoj regionalne saradnje. Međutim, određeni problemi, koji su obrađeni i u ovom tekstu, postoje i dalje. Imajući u vidu činjenicu da će nakon prestanka rada MKTJ, sudovi u regionu biti jedini nosioci procesuiranja počinilaca ratnih zločina na teritoriji bivše Jugoslavije, neophodno je da se države regiona dodatno angažuju na rešavanju ovih problema i time omoguće da ova suđenja doprinesu utvrđivanju istine i odgovornosti za zločine počinjene tokom oružanih sukoba od 1991. do 1999. godine. Na taj način bi države bivše Jugoslavije jasno pokazale da žele da se razračunaju sa teškim nasleđem prošlosti i omogućile razvoj regiona.

96

Vesna Teršelič

Izazovi suočavanja s prošlošću

N

akon ratova u post-jugoslavenskim zemljama, u kojima je ubijeno više od 130.000 ljudi, još uvijek se traga za oko 17.000 nestalih, a izbjeglo je oko milijun ljudi, neophodno je pokazati poštovanje stradalima, priznati težinu zločina i izraziti žaljenje zbog svakog ubijenog, kao i zbog svih onih su preživjeli, ali će posljedice zlostavljanja osjećati cijeli život. Rane nastale nakon zločina iziskuju sustavan rad, kako bi preživjeli i društvo u cjelini moglo početi proces iscjeljenja. Prorada posljedica nasilja pridonosi oporavku povrijeđenih i oslobađa sada zamrznutu kreativnu energiju društva u cjelini. Nepriznata patnja još nas uvijek drži u grču koji uvelike smanjuje mogućnost ostvarivanja punih potencijala za osobni i društveni razvoj. Utvrđivanje činjenica i preuzimanje odgovornosti je preduvjet svekolikog oporavka i izgradnje održivog mira u cijeloj regiji. Suočavanje s prošlošću odnosi se na proradu nasilnog nasljeđa prošlosti na svim razinama:  osobno suočavanje, prorada sjećanja i propitivanje vlastite odgovornosti,  suočavanje s prošlošću u zajednici prijatelja/ica, poznanika/ca, sumještanki/sumještana, 97

2 Ne u moje ime  suočavanje na institucionalnoj razini (uloga političkih stranaka, znanstvenih institucija…),  propitivanje odgovornosti vladinih institucija,  prorada negativnog nasljeđa na razini društva. Mada se vladine institucije i društva kojima pripadaju počinitelji zločina nevoljko sustavno bave proradom posljedica ratova, u svijetu sve više prevladava stav da žrtve, njihove zajednice i društva u cjelini imaju pravo na istinu, pravdu, obeštećenje, sjećanje, te garanciju da se zločini neće ponoviti. Obitelji žrtava na prvom mjestu traže pravdu. Suđenja za ratne zločine pred međunarodnim i pred domaćim sudovima su najvidljiviji i javnosti najbolje poznat način sustavnog suočavanja s prošlošću. Od 1993. godine, kad je osnovan Međunarodni kazneni sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u Hagu, do danas, podignute su optužnice protiv 161 osobe optužene za ratne zločine, što je potaklo i pravosuđa u regiji da intenziviraju istrage i suđenje za ratne zločine pred domaćim sudovima. U Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji u tijeku je više desetaka istraga i suđenja. Organizacije za ljudska prava koje prate suđenja smatraju da su tužiteljstva i sudovi u regiji sve više u stanju korektno voditi postupke za ratne zločine. Uzimajući u obzir da se u pojedinim zemljama u regiji godišnje u prosjeku odvija 20 – 30 suđenja, od kojih je velik broj vraćen u ponovni postupak odlukom Vrhovnog suda, postaje jasno da sudovi neće moći suditi svim počiniteljima zločina i da je važno razmišljati i o drugim mogućnostima približavanja pravdi i istini. Pravo preživjelih na istinu ostvaruje se kroz:  Dokumentiranje činjenica o stradanjima (posebno svih povreda Ženevskih konvencija),  Stvaranje ozračja za istinu utemeljenu na faktografiji, na činjenicama,  Stvaranje prilika za kazivanje iskustava stradanja,  snimanje osobnih sjećanja na rat metodom usmene povijesti, 98

Izazovi suočavanja s prošlošću 2  medijske emisije posvećene glasu žrtve,  komisije za istinu,  konzultacije o primjerenim načinima kazivanja istine i utvrđivanja činjenica na regionalnoj razini (Documenta, Fond za humanitarno pravo, Istraživačko-dokumentacioni centar Sarajevo). Pravo na obeštećenje u cijeloj regiji puno je lakše ostvariti pripadnicima većinskih skupina, a puno teže pripadnicima manjinskih grupa (primjerice Srbima iz Hrvatske). Primjeri obeštećenja su:  Pravična nadoknada za preživjelu patnju.  Invalidska mirovina.  Osiguranje preduvjeta za povratak.  Financijska podrška za obnovu srušenih kuća. U praksama institucionaliziranog sjećanje u post-jugoslavenskim zemljama u pravilu se tematizira stradanja većinske grupe, dok obitelji žrtava iz manjinske grupe ne mogu obilježiti njima važna mjesta. Prakse sjećanja odnose se na:  Podizanje spomenika na grobištima i stratištima.  Obilježavanje važnih datuma.  Otvaranje muzeja, spomen područja, spomen-ploča. Sve je jasnije i da su vladine institucije jedine koje mogu garantirati da se zločini neće ponoviti. Konkretne mjere mogu uključivati:  Iskazivanje žaljenja od strane dužnosnika.  Provjera rada javnih službenika, koji su obnašali važne funkcije u vrijeme počinjenja zločina kad se ponovo natječu za javnu službu.  Utvrđivanje političke odgovornosti dužnosnika/ca koji su obnašali važne funkcije u vrijeme počinjenja zločina. 99

2 Ne u moje ime Kad pogledamo prava i potrebe stradalih, njihovih zajednica i društva u cjelini, vidimo da smo u proradi nasilnog nasljeđa napravili tek prve korake, te da stvaranje prostora za glas žrtve na lokalnoj, nacionalnoj i regionalnoj razini iziskuje više političke volje, veću zainteresiranost medija, te bolje povezivanje aktivnosti u tijeku. Posebno je zahtjevno sagledati zločine u regionalnom kontekstu, jer često žrtve i počinitelji zločina danas žive u različitim zemljama. Zato su tijekom 2006. godine tri organizacije: Documenta iz Zagreba, Fond za humanitarno pravo iz Beograda i Istraživačko dokumentacioni centar iz Sarajeva, koje zagovaraju regionalni pristup u procesu tranzicijske pravde, započele konzultacije o mehanizmima za utvrđivanje i kazivanje isitne na regionalnoj razini. Na ovaj način tri partnerske organizacije nastoje proširiti već uspostavljenu diskusiju civilnoga društva o približavanju pravdi i potaknuti vlade u regiji na uključivanje u proces konzultacija o regionalnim mehanizmima za utvrđivanje isitne. Održana su dva regionalna foruma, u svibnju/maju 2006. u Sarajevu i u veljači/februaru 2007. u Zagrebu, na kojima su sudjelovali predstavnici udruga žrtava, civilnoga društva, ratnih veterana, organizacija mladih, umjetnici, povjesničari, sociolozi, politolozi, predstavnici pravosuđa, parlamentarci itd. U prosincu/decembru 2006. u Beogradu Fond za humanitarno pravo održao je regionalne konzultacije umjetnika. Od srpnja/jula 2007. do listopada/oktobra 2007. održane su nacionalne i regionalna konzultacija s organizacijama mladih. U rujnu/septembru 2007. održana je konzultacija s medijima u Sarajevu. U listopadu/oktobru održana je i konzultacija s organizacijama za zaštitu ljudskih prava. Na tim je skupovima jasno naglašena potreba regionalnog pristupa u procesu suočavanja s prošlošću, potvrđena suradnjom pravosudnih institucija u regiji i zajedničkim radom udruga članova obitelji na utvrđivanju istine o nestalim osobama. Također je istaknuto da postoji potreba za utvrđivanjem broja žrtava radi stvaranja pravednog historijskog sjećanja i sprječavanja kulture poricanja. U skladu s time, naglašena je važnost arhive MKSJ-a i istaknuta je potreba da se haška dokumentacija stavi u službu utvrđivanja isitne o neposrednoj prošlosti.

100

Izazovi suočavanja s prošlošću 2 U cilju proširenja konzultacija Documenta, FHP i IDC nastavit će s organiziranjem regionalnih foruma u Beogradu, Prištini i Podgorici uz uključivanje organizacija za ljudska prava iz Makedonije i Slovenije. Osim foruma, partnerske organizacije pozvat će na konzultacije organizacije koje se bave suočavanjem s prošlošću, novinare i udruge žrtava i ratnih veterana u regiji, a svaka pojedinačno, održat će i niz konzultacija na nacionalnoj razini sa spomenutim grupama i profesionalnim udrugama (povjesničarima, politolozima, znanstvenicima), organizacijama mladih, ženskim grupama itd. Tijekom konzultacijskog procesa, uzimajući u obzir zaključke već provedenih konzultacija, FHP, IDC i Documenta sudionicima će predstaviti zajedničke prijedloge za unaprjeđenje regionalnih mehanizama za utvrđivanje i kazivanje istine, usmjerenih na zadovoljenje pravde za žrtve. Konzultacije se nastavljaju kako bi se zajednički prijedlog predstavio javnosti u tijeku 2009. godine. O novostima možete čitati na web stranicama organizatora.

101

Drago Hedl

Medijske manipulacije ostale nekažnjene

K

ad sam u srpnju 1991. bio najuren s mjesta glavnog urednika osječkog Glasa Slavonije, jer se nisam želio uključiti u govor mržnje i ratno huškanje, koje je tada već naveliko haralo medijima u dvije najveće republike tada još zajedničke države, sjećam se, kako sam, prazneći ladice redakcijskog stola, naišao na jednu fotografiju novinske agencije Tanjug, otrgnutu s telefoto-uređaja, kakvim smo tada primali slike. Fotografija je prikazivala grupu srednjoškolaca iz Maribora, koji su tih dana, nezadovoljni nekom odlukom školskih vlasti, stupili u štrajk. Nisam tada ni slutio da ću tu istu fotografiju nekoliko mjeseci kasnije ugledati u novinama koje sam upravo napuštao. No, ono što je pisalo ispod slike, objavljene u vrijeme kad se rat već razbuktao, nije imalo nikakve veze sa štrajkom slovenskih srednjoškolaca. Slika mariborskih mladića i djevojaka pojavila se u osječkom dnevnom listu ispod velikog naslova koji je govorio kako su mladi u tom gradu s oduševljenjem dočekali poziv za opću mobilizaciju u Zbor narodne garde, preteču Hrvatske vojske. Mladi su Mariborčani tako, ni ne znajući, glumili svoje osječke vršnjake i njihovo nepostojeće oduševljenje pozivom u vojsku. Urednik koji je upotrijebio sliku vjerojatno je bio na mukama: nije čime imao ilustrirati vijest, nikakvog oduševljenja među mladim Osječanima nije bilo, a svojom je domoljubnom dužnošću, valjda, smatrao kako bi ona građanima trebala podići moral. 102

Medijske manipulacije ostale nekažnjene 2 Primjer kojeg sam naveo, međutim, bezazlen je u odnosu na ono što će se tih mjeseci događati u medijima s obje strane fronte. U Hrvatskoj, na žalost, još ne postoji cjelovita analiza doprinosa medija rasplamsavanju rata. U Srbiji je na tom planu učinjeno mnogo više, možda i zbog toga što su ondje manipulacije bile žešće i drastičnije. No, i iz onoga što je o medijskim manipulacijama u Hrvatskoj objavljeno i rečeno, razvidno je da takvih manipulacija nije bilo malo, niti su one bile bezopasne. Za ovu priliku upozorit ću na dva slučaja koji pokazuju koliko su medijske manipulacija iz tog vremena bile pogubne, a njihove posljedice tragične. Slobodni tjednik, koji se smatra rodonačelnikom govora mržnje i neviđenih medijskih manipulacija u Hrvatskoj početkom devedesetih, objavio je početkom rata tekst u kojem spominje stanovitog Zdravka Vičevića, u to vrijeme oficira Jugoslavenske narodne armije. Novinar je napisao kako Vičević, zajedno s vojnicima JNA iz Tenja, sela nadomak Osijeka, koje su u to vrijeme već kontrolirali pobunjeni Srbi, ispaljuje granate na Osijek i svoje sugrađane. Slobodni tjednik u to je vrijeme bio vrlo čitana novina, pa se informacija o Vičevićevom pucanju po Osijeku brzo proširila i došla do njegova oca, koji je živio u Belišću, gradiću nadomak Osijeka. Ne mogavši izdržati pritisak sredine kojem je bio izložen, Vičevićev otac oduzima si život. Istražujući tu priču došao sam do Vičevićeve obitelji, koja je živjela u Osijeku. Pod teškom stigmom supruga i oca koji granatira grad, u kojem i oni žive, proživljavali su užasne trenutke. Istina o Zdravku Vičeviću bila je, međutim, posve drugačija – u vrijeme kad je Slobodni tjednik objavio kako on iz Tenje sudjeluje u svakodnevnom bombardiranju Osijeka, Vičević se nalazio u Vojnom istražnom zatvoru u Tuzli. Bio je od strane JNA osumnjičen da surađuje s Hrvatskim oružanim snagama. Njegova obitelj danima nije znala gdje se nalazi i tek nakon očajničkih napora uspjeli su saznati da je u Tuzli. Iz kratkog razgovora s njim supruga je doznala da je pod istragom i da čeka suđenje. Nekoliko tjedana kasnije, uz pomoć Crvenog križa, dobiva njegovo prvo pismo iz zatvora u Nišu. Osuđen je na višegodišnju kaznu zatvora zbog navodne špijunaže u korist Hrvatske vojske. Od koga je i kako novinar Slobodnog tjednika dobio podatke da Vičević iz Tenje puca po Osijeku? Gdje je tu informaciju provjerio? Je li se 103

2 Ne u moje ime potrudio pronaći bar još jedan izvor koji bi to potvrdio? Je li bio svjestan kakve implikacije može imati tako objavljena, a neprovjerena informacija? Je li znao da Vičević ima obitelj koja živi u Osijeku i koja zbog takve informacije može imati ne samo velikih neugodnosti već može postati i predmetom odmazde? Je li razmišljao da bi se mogla dogoditi i tako tragična stvar kakva se zbila s njegovim ocem, koji je postiđen i osramoćen, izlaz potražio u samoubojstvu? U vrijeme kada je Slobodni tjednik objavio tekst o Vičeviću, takva pitanja, koja su abeceda novinarskog etičkog kodeksa, nisu se postavljala. Ne samo da je vladala sveopća šutnja profesije, već su prešutno prihvaćena načela koja su javno počeli promovirati pojedini „državotvorni“ novinari kako za Hrvatsku valja i lagati. A onda je, na žalost, uslijedilo natjecanje tko će u tom laganju biti uspješniji i dati veći doprinos. Vičević naravno nikada nije doživio satisfakciju da novinar koji je nanio ogromne patnje njegovoj obitelji i koji je neizravno kriv za smrt njegovog oca, bude kažnjen za ono što je učinio. Kad se nakon dugo vremena vratio iz niškog zatvora, nije doživio čak ni da ljaga s njegova imena bude oprana, bar jednom kurtoaznom isprikom. Novinar, autor spomenutog teksta, pak, munjevito je napredovao u karijeri – nedugo nakon teksta o Vičeviću, nagrađen je mjestom glavnog urednika jednih dnevnih novina, a danas radi na dobro plaćenom poslu urednika mjesečnog magazina jedne moćne hrvatske tvrtke u djelomičnom vlasništvu države. Supruga mu je dobila posao glasnogovornice u jednoj državnoj instituciji. Drugi primjer zastrašujuće manipulacije također se odnosi na Slobodni tjednik. Početkom rujna 1991. taj je list na naslovnoj stranici donio bombastičnu najavu teksta o spriječenom atentatu na Branimira Glavaša, u to vrijeme sekretara za narodnu obranu u Osijeku, najvažnije osobe u organiziranju obrane grada. Uz tekst o spriječenom atentatu bila je i velika slika ubijenog atentatora, odnosno, kako je to napisao novinar Slobodnog tjednika, „četničkog ekstremiste iz Palače“ Đorđa Petrovića. Tijelo mrtvog čovjeka na fotografiji - da nije bilo teksta koji je to sugerirao - teško da bi itko mogao povezati s nekakvim atentatorom. Mogao je imati šezdeset godina, bio je prilično gojazan, u bijeloj košulji s kratkim rukavima, odjeći kakvu sigurno ne 104

Medijske manipulacije ostale nekažnjene 2 nosi terorist koji je – poslužimo se uzbudljivim opisom novinara - „pod okriljem noći, naoružan ,thompsonom’ i čini se, posve sam, došao u samoubilačku akciju u najbolje čuvanu vojarnu u centru grada i čak uspio zavarati prve linije straže, došavši na posljetku samo tridesetak metara do svoga neprijepornog cilja – Branimira Glavaša“. Jednako živopisno novinar potom opisuje i kako se dogodio atentat: čuo je pucnjeve, strku i jurnjavu gardista, naredbu za gašenje svjetla, da bi potom nastavio: „Znao sam da je opasnost prošla kad se upalilo svjetlo u hodniku. Oprezno sam pošao prema izlazu iz vojarne, izašao preko još zamračenog dvorišta da se raspitam što se dogodilo. Na putu prema stražarskom mjestu vidio sam u mraku trojicu gardista kod nekog stabla. U namjeri da prođem pokraj njih, zapeo sam o nešto i pao. Začuo sam smijeh gardista i komentar: ,Vidi, novinar pao preko četnika!’. Pogledao sam malo bolje i u mraku vidio obrise mrtvog tijela. Opipao sam ruku kojom sam se naslonio pri padu i osjetio nešto ljepljivo. Krv!“ Cijela ta priča mirisala je na veliku manipulaciju, jednu od mnogih kakve su se – i ne samo u Slobodnom tjedniku – u to vrijeme svakodnevno susretale u medijima. U Osijeku se uskoro nakon toga rasplamsao rat i ta je manipulacija ubrzo pala u zaborav. Kad sam, nekoliko godina kasnije, počeo istraživati tamne strane osječke ratne priče, zainteresirao sam se i za navodni pokušaj atentata na Glavaša. Spoznaje do kojih sam došao ne samo što su potvrdile pretpostavku da se u tom slučaju radilo o velikoj medijskoj manipulaciji već su dovele i do otkrića o strašnom ratnom zločinu. To otkriće iz temelja je uzdrmalo političke prilike u Hrvatskoj i dovelo do jednog od najspektakularnijih procesa kad su u pitanju suđenja za ratne zločine, ono Branimiru Glavašu, koje je 15. listopada 2007. započelo na Županijskom sudu u Zagrebu. Ubrzo nakon što je završena mirna reintegracija hrvatskog Podunavlja, posljednjeg ostatka paradržave pobunjenih Srba, uputio sam se u proljeće 2000. godine u Palaču, u koju do tada Hrvatima nije bilo moguće doći, kako bih više saznao o „četničkom ekstremisti“, koji je u predvečerje rata u istočnoj Slavoniji u srcu Osijeka, pokušao atentat na Glavaša. Na istraživanje me ponukao intervju kojeg sam početkom te godine vodio s Petrom Kljajićem, visokopozicioniranim članom Hrvatske demokratske 105

2 Ne u moje ime zajednice (HDZ), koji je nakon razlaza s Branimirom Glavašem zapao u političku nemilost, pa je bio voljan govoriti i o stvarima o kojima je do tada šutio. Kljajić, bliski ratni suradnik Branimira Glavaša i dugogodišnji predsjednik Županijskog suda u Osijeku, u dijelu intervjua dotakao se i onog famoznog atentata. Rekao je da je cijela priča bila izmišljena, no da je Đorđe Petrović, prije nego što je likvidiran, bio teško fizički zlostavljan. Kljajić je dodao kako se taj slučaj ne istražuje i da to koči šef policije, jer zna da bi istraga oko tog ubojstva dovela do njegovog kuma Glavaša. Raspitivao sam se, temeljem onoga što mi je u tom intervjuu rekao Kljajić o atentatu, odnosno ubojstvu tog Petrovića i saznao kako je i istražni sudac, koji je došao na očevid, kasnije pričao da je prilikom obavljanja uviđaja ostao šokiran vidjevši kako izgleda leš navodnog atentatora na Glavaša. Tvrdio je da mu je tijelo, uz brojne masnice, bilo oprženo i nekakvom kiselinom. Istražnom je sucu tada bilo savjetovano da zaboravi što je vidio i slučaj „četničkog ekstremiste iz Palače“ pao je u zaborav. Uputivši se u Palaču, ponio sam primjerak Slobodnog tjednika i sliku atentatora, Đorđa Petrovića, pokazao tamošnjim mještanima. Svi s kojima sam razgovarao, rekli su da na slici nije nikakav Đorđe Petrović, već Čedomir Vučković, čovjek kojeg su poznavali jer je u Palači imao kuću, u koju je, dolazeći iz Osijeka, gdje je živio, povremeno svraćao. Kako se u tekstu o atentatu nije spominjao nikakav Čedomir Vučković, ostao sam potpuno zbunjen – otkud slika ubijenog Vučkovića uz tekst u kojem o njemu nema ni riječi? Nakon poduže potrage uspio sam doći do novinara, autora teksta o atentatu na Glavaša. Slobodni tjednik u međuvremenu se ugasio, njegov je glavni urednik umro, a novinari tog lista razasuli su se po mnogim hrvatskim redakcijama. Neki, poput onog koji me zbog te priče zanimao, više nisu bili u novinarstvu. Ono što mi je rekao, potvrdilo je moje sumnje da je riječ o velikoj medijskoj manipulaciji, čiji je cilj bio stvaranje kulta ličnosti od jednog ratnog zapovjednika. Bivši novinar Slobodnog tjednika priznao je da navodnom atentatu uopće nije bio prisutan, već da je sve napisao na temelju fotografije koju mu je ustupio jedan fotoreporter. Ostavši osupnut takvim priznajem upitao sam bivšeg novinara ST-a otkud onda tako živopisni, naturalistički opisi u tekstu kojeg je potpisao. „Tako 106

Medijske manipulacije ostale nekažnjene 2 smo u to vrijeme radili u Slobodnom tjedniku“, rekao je i dodao kako je tekst na neki način nastao u Zagrebu, na temelju natuknica koje je on iz Osijeka telefonski izdiktirao. Raspitujući se o Čedomiru Vučkoviću, čija je slika objavljena uz tekst o atentatu, saznao sam da je prije umirovljenja - a u mirovinu je otišao potkraj osamdesetih, samo nekoliko godina prije tog događaja - radio u Slavonskim šumama. Njegovi susjedi u Osijeku opisali su ga kao mirnog, pristojnog čovjeka, koji je svima pomagao i uopće se nije zanimao za politiku. Objavio sam tekst o toj velikoj medijskoj manipulaciji, no na najvažnije pitanje nisam znao odgovor. Nisam mogao otkriti otkud ta zbrka s imenima, pa sam, objavljujući tekst u Feral Tribune-u, u svibnju 2000. godine, samo postavio niz pitanja koja su ostala neodgovorena: „Zbog čega se u ST-ovom tekstu uz sliku ubijenog Čedomira Vučkovića govori o Đorđu Petroviću iz Palače, osobi koja pod tim imenom i prezimenom nikada nije živjela u tom selu? Je li netko pokušao zametnuti trag svjesnim objavljivanjem krivog imena? Jesu li možda u to vrijeme bila ubijena dva čovjeka, pa je netko slučajno pobrkao njihove fotografije i imena s podacima odakle su?“ Na ta pitanja tada nisam znao odgovor, ali su me ona mučila i kopkala. Gdje sam god pokušao naći odgovor, nailazio bih na zavjerenički zid šutnje. Onda mi se iznenada, pet godina nakon što sam objavio tekst o velikoj medijskoj manipulaciji s atentatom na Glavaša, javio čovjek koji je znao sve odgovore. Zatražio je da se nađemo i pojavio se s brdom fotografija iz ratnog vremena. Bio je vrlo mlad, a na slikama, snimljenim u ratu, 14 godina prije našeg susreta, bio je golobradi dječak. Imao je tada samo16 godina, bio je pripadnik jedinice koja je čuvala zgradu u kojoj se nalazio štab Branimira Glavaša, istu onu kojoj se – kako je to plastično opisao novinar Slobodnog tjednika - prišuljao „četnički ekstremist iz Palače“ u namjeri da likvidira Glavaša. Priča tog tridesetogodišnjaka, nekadašnjeg malodobnog pripadnika jedinice kojom je zapovijedao Glavaš, jedinice koju su po njenom zapovjedniku zvali Branimirova osječka bojna (skraćeno BOB), otkrila je jezive detalje događaja koji je u novinama bio prikazan kao atentat. 107

2 Ne u moje ime Stvari su međutim, stajale posve drugačije. Na dan „atentata“ 31. kolovoza 1991. taj je mladić čuvao ulaz zgrade u kojoj je bio Glavašev ured. Vidio je kako u obližnje garaže dovode civile, što je bila česta pojava u to vrijeme. Tog dana u garažama su ispitivana dvojica ljudi. Osoba koja ih je ispitivala, svako bi malo iz garaža odlazila u zgradu u kojoj je bio Glavaš, potom se vraćala i nastavila s ispitivanjem. Mladić koji je čuvao stražu, povremeno bi provirio kroz pukotinu na drvenim vratima garaža i vidio unutra dvojicu civila. Vidio je kako ih udaraju drvenom šipkom, nalik palici za bejzbol, ali je vidio i nešto još strašnije: na kraju ispitivanja bili su prisiljeni piti sumpornu kiselinu iz akumulatora, odloženih u garažama. Kad su civili ostali sami u garažama i kad je jedan od njih, izmučen strašnom, nepodnošljivom boli, uspio probiti vrata ne bi li nekako potražio spas, tada stražar – a gotovo 14 godina kasnije moj sugovornik – ispalio je u civila nekoliko metaka. Čovjek je pao i ubrzo izdahnuo. Bio je to Čedomir Vučković, ubijeni „atentator“ s fotografije Slobodnog tjednika. U tom trenutku, pričao je moj sugovornik, iz zgrade je panično istrčao Glavaš i kad je vidio što se dogodilo, odmah upitao gdje se nalazi onaj drugi civil. Kad mu je odgovoreno da je još uvijek u garaži – naredio je, tvrdio je moj sugovornik, da se odmah likvidira. Ta osoba u garaži bio je Đorđe Petković (u Slobodnom tjedniku njegovo je prezime krivo navedeno kao Petrović), jedan od ubijenih osječkih civila, čije tijelo nikada nije pronađeno. Istražujući dalje tu stravičnu priču došao sam i do nalaza patologa koji je utvrdio uzrok smrti „atentatora“ Čedomira Vučkovića. Jasno je stajalo da je Vučković umro od posljedica trovanja sumpornom kiselinom, a da meci koji su ga pogodili, koje je u njega ispalio mladi stražar, nisu bili smrtonosni. Službena istraga oko tog slučaja, kad sam ispovijest mog sugovornika objavio u srpnju 2005, trajala je više od godinu dana, a tokom nje otkriveni su i drugi zločini u Osijeku, pa je sve završilo optužnicama temeljem kojih se sada sudi Glavašu. Novinar, autor teksta o izmišljenom atentatu, pojavit će se na sudu kao svjedok i bit će zanimljivo čuti njegovo objašnjenje.

108

Medijske manipulacije ostale nekažnjene 2 Tri primjera o medijskim manipulacijama, onaj „bezazleni“ sa zloupotrebom slike mariborskih srednjoškolaca i dva mnogo opasnija, u kojima se manipuliralo ljudskim sudbinama, samo su za ovu prigodu izabrani primjeri u nizu sličnih, jednako monstruoznih. Pažljivi gledatelji televizijskih vijesti koje su se tih ratnih godina prikazivale na nacionalnim televizijama zaraćenih strana, sjećaju se kako su jedne te iste žrtve, mrtva tijela nedužnih ljudi, na jednoj televiziji prikazivani kao žrtve druge strane, a na drugoj, žrtve one suprotne. Ništa nije bilo sveto. Iako su se novinari u tom vremenu pokazali ne samo kao ratni huškači i širitelji govora mržnje, potpaljujući ionako uzavrele, pomahnitale strasti, iako su njihovi tekstovi, izravno ili posredno, bili uzrokom nečije smrti, iako su neke novine, poput već spominjanog Slobodnog tjednika, objavljivale popise „četničkih štabova“, u kojima su se našli posve nedužni ljudi, koji bi potom, netragom nestajali, Haški sud nikada se nije bavio tom vrstom zločina. Bilo je puno pojedinaca koji su ukazivali kako je novinarsko pero, fotoaparat ili kamera u tom suludom vremenu znalo biti jednako ubojito kao puška ili pištolj. I dok Haški sud, baveći se krupnijim ribama, nije pokazivao zanimanje za zločine koje su evidentno počinili i neki novinari, posve su zatajile novinarske organizacije, cehovska udruženja, čiji je profesionalni kodeks u to vrijeme bio brutalno pogažen. Ne samo što nisu reagirale kad se to događalo, bojeći se valjda da bi, dok je rat trajao i dok se takva vrsta novinarstva smatrala iskazivanjem patriotizma, mogle biti svrstane na neprijateljsku stranu, već nisu reagirale ni kasnije, kada je rat završio. Tako se dogodilo da su mnogi od tadašnjih ratnih huškača i medijskih manipulatora danas na važnim uredničkim funkcijama utjecajnih medija. Nitko, čak ni struka, nije ih zbog onoga što su činili u prošlosti, pozvala na odgovornost. Pitanje o potrebi lustracije, doduše, postavljalo se na mnogim tribinama, no u društvu nikada nije bilo volje da se lustracija provede. Lustracija samo među novinarima ne bi imala nikakvog smisla, još manje bi ga imala kada bi se odnosila samo na njihovu ulogu tokom ratova na prostorima nekadašnje Jugoslavije. 109

2 Ne u moje ime Doktor informatičkih znanosti i poznati komunikolog profesor Stjepan Malović potvrđuje da hrvatsko novinarstvo s početka devedesetih ima tamnih mrlja zbog kojih bi se moglo osjećati nelagodno: „Novinarska profesija za vrijeme rata nije se baš proslavila. Bilo je dosta primjera koji su ostavili dubok, vrlo loš trag na hrvatsko novinarstvo. Novinari koji su radili takve prljave poslove, prošli su bez ikakvih posljedica. Neki su čak na visokopozicioniranim mjestima, imaju normalne karijere. Postojala je mogućnost i potreba da se napravi diferencijacija ili ono što se naziva lustracija. No, kako se to u cijelom društvu nije dogodilo, nije se dogodilo ni među novinarima.“ A lustracija na prelasku iz jednopartijskog komunističkog sustava u višestranačku demokraciju nije izostala samo zbog krvavog rata koji se na samom početku tog procesa dogodio, već zbog činjenice što su mnoga čelna imena novonastalih „demokratskih“ stranaka imala bogatu komunističku prošlost, često s mnogo mrlja koje bi, da je lustracija provedena, dovele u pitanje njihov kredibilitet, što bi mnoge od njih lišilo mogućnosti sudjelovanja u političkom životu svoje zemlje. Tako lustracija nije provedena ni među novinarima. Zločini počinjeni medijskim manipulacijama zbog toga će zauvijek ostati i bez simbolične kazne

110

Svetlana Lukić

Odgovornost medija u kreiranju rata i mira, slučaj Srbija

Priprema za rat

P

ad Berlinskog zida za većinu bivših komunističkih zemalja značio je otvaranje velike šanse da se, posle pola veka diktature, nasilja, siromaštva i razorenog društva, zakorači putem demokratije. Na tom putu, političke elite zemalja kao što su Češka, Poljska ili Mađarska, pratila je, sa manje ili više uspeha i većina medija, odnosno novinara. Njihov zadatak je bio da, u okviru svojih mogućnosti, doprinesu stvaranju obaveštenog, odgovornog i aktivnog javnog mnenja koje bi bilo motivisano i sposobno da efikasnije kontroliše postupke vlasti. Istorija razvijenih evropskih zemalja je pokazala da je bez takvog novinarstva razvoj demokratije nemoguć. Bez zrelog javnog mnenja aktivnost političkih stranaka odvija se u političkom vakuumu i svodi se na golu borbu za vlast. Cilj većine ozbiljnih medija u zemljama u kojima je, posle završetka „hladnog rata“, komunizam pao, bio je da pomognu građanima da se snađu u zbrci političkih dešavanja, tako što su događaje stavljali u kontekst dve osnovne, istorijske opcije svojih zemalja: a) evropeizacije, odnosno stvaranja moderne, sekularne i demokratske države ili b) tavorenje u populizmu, demagogiji i izolaciji. Srpski političari su krajem 80-tih godina izabrali potpuno drugačiji put. Rešili su, da u sadejstvu sa intelektualnom elitom okupljenom pre svega u SANU „isprave sve istorijske nepravde prema srpskom narodu“, 111

2 Ne u moje ime da „preurede Jugoslaviju jer je ona bila i ostala tamnica srpskog naroda“. Ovakva politika je u višenacionalnoj i federalnoj državi kakva je bila SFRJ, nužno dovela do napetosti i sukoba. Političari, ali i mnogi pesnici, pisci, novinari i sveštenici su kraj 80-tih godina proveli u stvaranju slike o Srbima kao večitim žrtvama. Iskopavali su se grobovi Srba koji su stradali u NDH-a za vreme Drugog svetskog rata, Srbijom su sveštenici pronosili mošti srpskih svetaca, na pozorišne predstave Kolubarske bitke, rađene po romanima Dobrice Ćosića odlazilo se kao na liturgije, guslari i folk pevači su pevali o naciji-žrtvi. Budući da su novinari decenijama pre toga sami sebe doživljavali kao društveno-političke radnike ili dobošare čiji je prevashodni zadatak da narodu prenose reči onih koji vladaju, mediji su bili nespremni za bilo kakav otpor nacionalističkoj i šovinističkoj histeriji koja je građane pripremala za predstojeći konačni obračun sa susednim narodima. Šta više, mediji, pre svega najuticaniji, kao što su državna RTV i list Politika, stavili su se na čelo ove nacionalističke histerije. Problem nije bilo samo nekorektno i opasno tumačenje pojedinih događaja nego, što se rat bližio, sve više bezočno falsifikovanje stvarnosti. Poseban značaj u „proizvodnji mržnje“ prema susedima imali su razni feljtoni po novinama i specijalne TV emisije u kojima su istoričari, pisci i pesnici, iz dana u dan, revidirali istoriju u skladu sa dnevno-političkim interesima srpske vlasti. Srpski političari, intelektualci i novinari su u tim godinama bili paradigma „potpirivača mržnje“. Ovo, naravno nije srpska specijalnost, nacionalizam je, barem u Evropi, oduvek bio nezamisliv bez doprinosa pisaca, pesnika i novinara. Problem je, međutim, što je proces stvaranja nacija, a time i „proizvodja mržnje“ u Evropi bio odavno završen. Jedan od najvećih nemačkih književnika Hajnrih fon Klajst je napisao poemu koja je bila štampana u nebrojenim čitankama i antologijama. Reč je o odi „Germanija govori svojoj deci“. Evo jednog odlomka : „Njihovim lobanjama i kostima zabelite svaku livadu i polje/ Ubijte ga. Na Sudnji dan, Bog vas neće pitati zašto ste to učinili“. Problem je u tome što je ova poema napisana 1809. godine, a ne krajem 20. veka kada su Srbijom odjekivali kreštavi glasovi nacionalnih pisaca, 112

Odgovornost medija u kreiranju rata i mira, slučaj Srbija 2 istoričara, pesnika i novinara koji su veličali mitski duh svog plemena, opevali svaku srpsku tarabu jer je ona starija od Amerike. Naravno, uz to je išlo i dokazivanje koliko je podla i pokvarena rulja s one strane tarabe. Svakodnevni „rad“ medija na stvaranju kulta žrtve i ugroženosti srpskog naroda, kao i demonizacija Hrvata, Slovenaca, Bošnjaka, Albanaca i svih ostalih ne-Srba, učinili su da je većina građana srpske nacionalnosti širom bivše SFRJ, bila spremna na rat. Jedni jer su bili ubeđeni da je kucnuo čas da se isprave sve istorijske nepravde, ali, po mom mišljenju, većina je verovala medijima koji su poručivali da je rat neizbežan i da je, zato, jedina dilema da li čekati da te ubiju ili ubiti prvi. Mnogi su se odlučili za ovo drugo. Srbi u Krajini, Istočnoj i Zapadnoj Slavoniji bili su prvi kojima su beogradski mediji postavili pitanje: Hoćete li da vam se ponovi Jasenovac? Tipičan primer zloupotrebe medija u cilju huškanja ljudi da se naoružaju jeste situacija u Pakracu, u Zapadnoj Slavoniji 90-te godine. Povod za nagli porast međunacionalne tenzije u tom gradu bilo je postavljanje hrvatske zastave na zgradu opštine. Srpsko stanovništvo se pobunilo i tražilo da se šahovnica skine jer ih podseća na Jasenovac, koji je udaljen samo nekoliko kilometara od Pakraca. Hrvatska policija je kao odgovor na ovo nezadovoljstvo sprovodila svakodnevno legitimisanje ljudi na pakračkim ulicama i povremeno pretresala kuće lokalnih srpskih vođa pod izgovorom da skrivajuju oružje. Srpska državna RTV je dramatično izveštavala o situaciji u Pakracu, podsećajući na genocid u Jasenovacu za vreme Drugog svetskog rata, koji su nad Srbima sprovele hrvatske ustaške snage, na činjenicu da je patrijarh srpski Pavle rođen u tom gradu i da je hrvatska policija namerno izabrala Pakrac za maltretiranje Srba, jer je taj kraj za njih od posebne simboličke važnosti. Vrhunac manipulacije državne medijske kuće je serija izveštaja o tome da su u Pakracu ubijeni pravoslavni sveštenik i još nekoliko Srba. Ova laž je postigla željeni efekat, javno mnjenje u Srbiji se još jednom uverilo u „genocidni karakter Hrvata“, a jedan deo stanovnika Pakraca srpske nacionalnosti, koji su se o događajima u sopstvenom gradu obaveštavali preko Radio Beograda su, posle ovih izveštaja, napustili svoje

113

2 Ne u moje ime kuće. Naime, tokom dana su naoružani muškarci čuvali ulaze u sela, a noću su žene i deca odlazili u obližnje šume. Jedan lažni novinarski izveštaj, ponavljan nekoliko dana, za mnoge Srbe u Zapadnoj Slavoniji bio je konačan dokaz da je rat počeo. Jedan od prvih poteza, nacionalističkih vlasti svih novoformiranih država na tlu bivse SFRJ, bio je da se ili otežaju ili potpuno ukinu telefonske i poštanske veze između njihovih građana. Tako je medijima, koje su nacionalističke vlasti držale pod potpunom kontrolom, stanovništvo bilo prepušteno na milost i nemilost. Mogli su beskrajno da ih lažu i plaše, da manipulišu do apsurdih razmera, građani skoro da nisu imali ni jedan medij koji bi im mogao reći istinu. Ova činjenica je posle završetka ratova na tlu bivše Jugoslavije često zloupotrebljavana kada je na red došlo vreme da se građani suoče sa zločinima koji su činjeni u njihovo ime. Većina se branila upravo time da nije bila obaveštena, da nije znala ni za logore, ni za opsadu Sarajeva, ni za Srebrenicu, Vukovar, Keraterm ili Pakračku poljanu. Ako su nešto i čuli to je ono što su im godinama govorili provladini mediji : „da je Vukovar oslobođen“; „da smo se u Sarajevu samo branili“; „da u Dubrovniku nisu gorele kuće i kulturno-istorijski spomenici nego da su Hrvati palili gume i time obmanjivali svetsku javnost“; „da su masakr na sarajevskoj pijaci Markale napravili sami Muslimani kako bi izdejstvovali NATO bombardovanje srpskih snaga u Bosni“; „da su katoličke crkve i džamije rušene do temelja jer su bile neprijateljska snajperska gnezda“...

Direktan prenos i proizvodnja rata Rat je, na žalost, veoma dobar materijal za slikanje. Zanimljivo je, međutim, da uprkos tome što je dugo trajao, što je u njemu bilo toliko različitih dramatičnih događaja, da je posle njega, makar u domaćim medijima, ostalo toliko malo video i audio snimaka. Smatram da je glavni uzrok tome svesna namera urednika vodećih medija da domaća publika ne shvati koja je „cena koštanja rata“, za države ali i za sve njene pojedince. Ne mislim pri tome samo na materijalnu cenu, već pre svega na ljudsku cenu, na mrtve, osakaćene, na razorene porodice, 114

Odgovornost medija u kreiranju rata i mira, slučaj Srbija 2 izbeglice... Srpski mediji su tako, ratove u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, srpskoj javnosti prikazivali pre svega kao borbe za teritoriju, osvajanje kota, uspostavljanje srpske vlasti u Krajini i delovima Bosne. Publika u Srbiji je mogla, iz večeri u veče, na državnoj TV da gleda i sluša „kako naši napreduju“, kako „oslobađaju“ naše vekovne teritorije, ali nisu mogli da vide koliko je pri tome ubijeno Hrvata, Bosanaca, koliko je kuća spaljeno, žena silovano, dece unakaženo. Slike koje je domaća publika mogla da vidi nisu mogle da izazovu nikakvo saosećanje prema „drugima“, prema njihovim izbegličkim kolonama i nepovratno uništenim životima. Zato je, verujem, bilo moguće da toliko puta, na relativno slobodnim izborima, pobeđuje Slobodan Milošević, a time i njegova ratna politika. Rat se većini građana nije činio toliko strašnim, donosio je doduše izbeglice i redove za mleko i hleb, ali se verovalo da to nije previsoka cena za cilj koji se činio da je na dohvat ruke: Srbija kao neprikosnovena sila na ovom delu Balkana, država koja će od žrtve postati sila koja diktira istoriju. Mediji su svojim načinom izveštavanja o ratu doprineli ne samo njegovom dugom trajanju, već su jako mnogo uticali i na način na koji je rat vođen. Naime, mediji su bili puni izveštaja, često frapantno friziranih, o zverstvima koja su činjena nad Srbima. To naravno nikako ne znači da zverstva nad Srbima nisu činjena, ali se veoma često lagalo i preterivalo kako bi javnost, već umorna i osiromašena posle dugogodišnjih sankcija prema Srbiji, nastavila da podržava ratne operacije srpskih vojski i paravojski. Neretko, mediji su danima održavali priče o Hrvaticama koje su opasane dinamitom htele da dignu u vazduh srpske vojnike, sveštenici su pred kamerama pokazivali lobanje tvrdeći da su to lobanje srpske dece koje su Hrvati pobili, izbeglice su redovno svedočile o svojoj nesreći i o onome, što su čuli, da se negde dogodilo. Za to vreme, nije bilo reči o zločinima koje su nad civilnim stanovništvom vršili pripadnici raznih srpskih vojnih i paravojnih jedinica. Javno mnjenje u Srbiji nije bilo obaveštavano, a i nije želelo ništa da zna, o srpskim zločinima. Samim tim nije se mogla očekivati bilo kakva osuda, ako ne ciljeva, ono makar načina na koji se rat vodio. Razne ubice odevene u neku od uniformi srpske vojske mogle su da čine šta hoće, ne samo da je osuda izostajala, nego su slavljeni kao 115

2 Ne u moje ime heroji koji su, mada možda nehumano, uništavali već odavno demonizovanog neprijatelja. Pored RTS, najgledanija TV u Srbiji - TV Pink je tokom ratova odigrala ogromnu ulogu u pravljenju novih srpskih heroja od ljudi koji su pre rata bili kriminalci, a tokom rata postali i zločinci. Tipičan primer je Željko Ražnatović - Arkan koji je sa svojom suprugom, folk pevačicom Svetlanom Ražnatović, dugo vremena bio zaštitni znak ove televizije. Ova komercijalna i veoma gledana TV stanica, čiji je vlasnik bio blizak sa vladajućom porodicom Milošević, veliki deo svog programa ustupao je novokomponovanim srpskim herojima kao što je bio tzv. kapetan Dragan, koga je srpska UDB-a slala u Knin da naoružava i obučava srpske snage, tzv. srpske Knindže. Srpske Knindže i Arkanovu paravojnu jedinicu „Tigrovi“ je u svojim pesmama opevavao novi srpski pesnik Baja Mali Knindža, čije su pesme sa šovinističkim sadržajem bile hitovi na radio i TV stanicama širom Srbije. Nacionalni pesnici i pisci iz Srpske akademije nauka, koji su ideološki pripremili rat, sada kada je pala krv i zločini se nepovratno dogodili, zaćutali su i svoje mesto ustupili folk pevačima i pevačicama. Mediji, naravno, nisu izveštavali samo o ratu, uostalom to bi sa stanovišta vladajuće elite bilo kontraproduktivno, već su velike delove svojih programa ustupili zabavljačima različitog tipa (pesnici, guslari, folk pevači, vidovnjaci), koji su stanovništvo uveravali da će sve biti u redu, da je rat negde drugde i da ne moraju da se plaše da će zakucati i na njihova vrata. Opširno se izveštavalo sa žurki na TV Košava čija je vlasnica bila Marija Milošević, ćerka Slobodana Miloševića, a reportaže sa beogradskih splavova, gde se zabavljao novokomponovani srpski džet-set i modne revije postali su neizostavni deo svih TV programa.

Taoci rata u miru Pad režima Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. godine trebalo je da dovede do temljnog diskontinuiteta sa njegovom politikom, a samim tim i sa čudovišnim medijima koji su nastali tokom 90-tih godina. Međutim, veoma brzo je došlo do sukoba u DOS-u, koaliciji koja je srušila 116

Odgovornost medija u kreiranju rata i mira, slučaj Srbija 2 Miloševićev režim. Podela je maskirana različitim stvarima kao što su legalizam ili voluntarizam, brzina reformi, odnos prema korupciji itd. Međutim, bilo je jasno da je ključni problem različit odnos prema ratu i ratnim zločinima, tj. prema odgovornosti Srbije za katastrofu nastalu na tlu bivše Jugoslavije. Sukob između dve struje DOS-a, jedne koju je oličavao predsednik savezne države Vojislav Koštunica i druge čiji je lider bio premijer Zoran Đinđić, definitivno je obelodanjen prilikom hapšenja i isporučivanja Slobodana Miloševića Haškom sudu. Za predsednika Koštunicu i njegove ideološke istomišljenike to je bio u isti mah i državni udar i čin veleizdaje. Stotine novinara i urednika, koji su 90-tih godina bezrezervno i na sramotan način podržavali politiku Slobodana Miloševića, na prvi nagoveštaj razdora su u DOS-u, krenuli u medijsku ofanzivu čija je glavna meta bio Haški sud. Braneći naše „heroje“ koje je premijer Đinđić „prodao za šaku dolara“ ti novinari i urednici su branili svoju ulogu u Miloševićevoj ratnoj politici i prikrivali svoju odgovornost za krvavi raspad Jugoslavije. Stvaranje demokratske Srbije podrazmevalo je saradnju sa Haškim tribunalom i uspostavljanje koliko-toliko dobrih odnosa sa susednim državama i narodima. To je neminovno vodilo ka potrebi da se javnost u Srbiji upozna i suoči sa ratnim zločinima čija je paradigma genocid počinjen u Srebrenici. Otor u velikom delu političke elite bio je toliko sažan da je, na primer, praktično odmah posle tzv. Petooktobarske revolucije, na zahtev većine poslanika Skupštine Srbije, državna TV prekinula emitovanje serijala posvećenog masakru u Srebrenici. Posle kratkotrajne defanzive i državna TV i list Politika su se vratili na nacionalistički kolosek: Haški sud je zavera protiv srpskog naroda, a Srebrenica je bila samo odgovor, možda malo preteran, na zločine protiv Srba u BiH. Na žalost, u Srbiji nije bilo nikakvog ozbiljnijeg medijskog pritiska na vlast da se ratni zločini procesuiraju. Naprotiv, anatemisanje glavnih tužiteljki Haškog tribunala, permanentnost „dokazivanja“ da je Haški sud antisrpski, tvrđenje da bi kažnjavanje ratnih zločinaca u samoj Srbiji značilo da Srbi prihvataju kolektivnu krivicu, doveli su do toga da je godinama bilo nezamislivo da se povede bilo koji proces pred domaćim sudovima za ratni zločin. Kada su, najzad, pred Specijalnim sudom, pokrenute tužbe za slučajeve kao što 117

2 Ne u moje ime je streljanje hrvatskih ratnih zarobljenika u Ovčari, mediji su ovaj proces ili ignorisali ili izveštavali toliko površno i sporadično da je prosečnom građaninu bilo teško da shavti šta se dogodilo, tačnije da uoči tendenciju da se za zločin u Ovčari optuže isključivo pripadnici Teritorijalne odbrane Vukovara. Glavni cilj je bio da se prikrije svaka veza države Srbije sa zločinom u Ovčari. Predsednica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić, koja je permanentno ukazivala na ovaj pokušaj zataškavanja uloge srpskih državnih institucija u slučaju Ovačare, u većini srpskih medija je do te mere anatemisana da se njena reč veoma retko mogla čuti. Jedna od sinhronizovanih akcija većine medija u Srbiji je dugogodišnje dezavuisanje, ponižavanje, vređanje upravo nekolicine predstavnika nevladinih organizacija koje su kontinuirano podsećale srpsku javnost da su se ratni zločini dogodili i da ljudi koji su za to odgovorni moraju da odgovaraju. Atmosfera netrpeljivosti prema ljudima iz NVO, medija ili javnog života koji insitiraju na procesuiranju ratnih zločina, s vremena na vreme, prelazi u otvoreni poziv na linč koji se može pročitati na naslovnim stranicama mnogih novina. To je rezultiralo povremenim fizičkim napadima na članove NVO, političare građanske orjentacije i na novinare koji već godinama prate teme vezane za rat i ratne zločine. Najdramatičniji je pokušaj atentata na novinara lista Vreme Dejana Anastasijevića. Ima indicija da je jedan od glavnih razloga zašto je on izabran za metu, to što je kontinuirano pisao o jedinici „Škorpioni“, čiji su pripadnici pred kamerama streljali šestoricu Bošnjaka u okolini Srebrenice. Takođe, Dejanu Anastasijeviću „patriote“ nikada nisu zaboravile ni oprostile što je u Hagu svedočio protiv Slobodana Miloševića. U Srbiji 2007. godine zločinci su i dalje heroji, a žrtve i dalje zločinci. Ovakva perverzna slika mogla se održati toliko dugo zahvaljujući, u ogromnoj meri, medijima. Medijska situacija posle 5. oktobra je na neki način i gora nego tokom 90-tih. Naime, pojavio se veliki broj listova, tzv. žute štampe, listovi kao što su Kurir, Press, Pravda i sl. koji permanento imaju otvoreno šovinistički, a često i fašistički sadržaj. S druge strane, mediji koji su tokom ratova pružali otpor Miloševićevoj ratnoj politici, posle 5. oktobra su se veoma temeljno komercijalizovali. Njihovim programima, odnosno na njihovim stranicama, dominiraju tzv. mirnodopske teme 118

Odgovornost medija u kreiranju rata i mira, slučaj Srbija 2 kao što su tenderi, privatizacije, porezi, porodična ubistva, sport... To je dovelo do toga da se sporadično i površno bave temama vezanim za rat. Obrazloženje je da oni (mediji) žive od broja gledalaca ili tiraža a da narod ne voli da se priča o ratu. Paradigmatično je izveštavanje većine medija o odlasku generala i političara u Hag. Ti događaji se prate uglavnom kroz vesti, preuzima se terminologija koju je nametnula vladajuća politička elita, a to je da je „Srbija nastavila da sarađuje sa Haškim sudom, što je jedan od uslova za nastavak pregovora o pridruživanju Evropskoj uniji“. Upadljivo je odsustvo specijalnih emisija, reportaža, intervjua koji bi građanima predočili zbog čega je neki general ili bivši visoki državni funkcioner optužen pred Haškim sudom, za smrt koliko ljudi ga terete... Ovakav odnos medija prema ratnim godinama i posledicama rata ne može dovesti do stvaranja demokratske, tolerantne atmosfere u samoj Srbiji, a pogotovo ne može doprineti poboljšanju odnosa sa susednim državama. Ono što je možda dugoročno i najgora posledica ovakvog stava medija što rastu čitave generacije mladih ljudi odgajanih u uverenju da je rat počeo 1999. godine kada je NATO bez razloga napao Srbiju. Sve pre toga je maglovito i jedino što su o tom vremenu čuli i videli jesu snimci koje im emituju svakog 4. avgusta, na dan pada Krajine, a to su nepregledne kolone srpkih izbeglica. Ovi mladi ljudi, frustrirani siromaštvom svojih roditelja, bez mogućnosti da putuju, ksenofobični, lak su plen desničarskih klerofašističkih organizacija kao što su Obraz, Srpske dveri, Stormfront, postaju glasači ultradesničarskih i populističkih stranaka kao što su SRS i DSS. Mnogi komunisti, antifašisti, ateisti i internacionalisti su početkom 90-ih godina preko noći presvukli uniformu i postali četnici, Srbi, pravoslavci i šovinisti. U velikoj meri zahvaljujući medijima, Srbija je posle tzv. demokratkih promena dobila nekoliko generacija mladih ljudi koji su istinski nacionalisti, šovinisti i ksenofobi.

119

Milan Ivanović

JA i MI – pojedinac i institucije

Lj

udi se kreću, donose odluke i ponašaju se u prostoru svojega znanja, svojih emocija i svojih interesa. I tu je prva linija sukoba interesa ili interesa suradnje na relaciji: pojedinac (JA) i institucije društva ili države (MI). Kada je prostor znanja mali – emocije, pa čak i osobni interesi mogu biti manipulirani od strane drugih (naravno u interesu tih drugih). Zato je važno proširiti prostore znanja većine građana da bi oni svoj vlastiti interes što je moguće bolje zaštitili (naravno, ne na štetu javnog interesa.); a emocije će, onda, biti rezultat ostvarenja tih interesa. Naša znanja o društvenim odnosima u konceptu građanskog društva (što uključuje autonomnost pojedinca, identitet pojedinaca, grupa i zajednica, svjetonazor, demokraciju, toleranciju, tržišnu privredu, privatni i javni interes i na desetine drugih ključnih pojmova, da ne govorimo o međunarodnim, posebno europskim strukturama i dokumentima) više su nego skromna, kako u općem shvaćanju pojma znanje tako i u primijenjenim znanjima, u praksi, u svakodnevnom životu.

  Da bi se plastično opisala ova relacija zgodno je poslužiti se trodimenzionalnom komparacijom: ako je problem koji treba riješiti veliki kao prosječan osobni automobil, a naše znanje o tome veliko kao kutija cigareta – onda je mala vjerojatnost da će se pronaći pravi odgovor na problem s kojim smo suočeni. Ali, ako je naše znanje veličine prosječnoga frižidera - tada je daleko veća vjerojatnost da će se doći do pravog odgovora.

120

ja i mi

– pojedinac i institucije 2

Društvo je kao pojam i kao praksa jedan od novih temeljnih pojmova koji je u procesima tranzicije stanovnicima tranzicijskih država, a posebno (novim) vlastima, predstavljao najveći izazov; osnovna prepreka za razumijevanje i prakticiranje (civilnog) društva je u tome što oni (stanovnici i nove vlasti) nisu dovoljno razlikovali pojam društvo od pojma država. I to je bio - i još uvijek jeste - temeljni problem nezavršenih procesa tranzicije u Hrvatskoj. Za uravnoteženo funkcioniranje države i njen razvoj kao i razvoj društva presudni su dobri društveni odnosi. Društvo se gradi od temelja prema gore, od pojedinaca i grupa prema vrhu društvenih institucija. Sve su društvene pojave međusobno (više-manje) povezane. Među najvažnijim elementima (dobrog) funkcioniranja (uređenog) društva su socijalna kohezija i socijalni kapital.

Socijalna kohezija i socijalni kapital U teorijskom okviru nema suglasnosti o definiciji i obuhvatu pojma socijalna kohezija; odgovori se razilaze na temeljnoj razlici – da li je socijalna kohezija uzrok ili posljedica drugih čimbenika (društvenog, ekonomskog i političkog života) u jednom društvu, odnosno, da li je u jednom ustavno uređenom društvu stanje socijalne kohezije nezavisna varijabla, koja generira efekte, ili je ona (njeno stanje) zavisna varijabla, kao rezultat akcija u jednom ili više područja društvenog života. Također se vodi rasprava o polazištu za definiranje ovog pojma – kojih je, dakako, više, a o čemu ovisi i sama struktura definicije. Za naše potrebe važno je znati da jedna grupa definicija polazi od nezaposlenosti, siromaštva, dohodovne nejednakosti, socijalne isključenosti i isključenja iz informacijskog društva i smatra ove indikatore prijetnjama stabilnoj, visokoj, dobroj socijalnoj koheziji. Općenito, ova vrsta definicija smatra ekonomske i društvene prijetnje važnijima od političkih i kulturnih elemenata. Ovom su gledištu bliske definicije kojima se služe OECD-a, Vijeće Europe i Europska unija. (Beauvais, C. & Jenson, J.;2002).   To znači da država i društvo nastoje smanjiti razliku između ekstremnih veličina u društvenim odnosima , kao npr. razliku između grupa pojedinaca s vrlo velikim primanjima (plaće i sl.) u odnosu na grupe s vrlo malim primanjima.

121

2 Ne u moje ime Drugi pristup polazi od uvjerenja da kohezivno društvo sadržava visok stupanj društvene interakcije unutar zajednica i obitelji. Na primjer, Svjetska banka koristi društveni kapital kao sinonim za socijalnu koheziju. Društveni kapital se odnosi na institucije i norme koje oblikuju kvalitetu i kvantitetu odnosa u društvu s aspekta društvene interakcije. Sve više je dokaza koji pokazuju da su socijalna kohezija/kapital presudni za društva koja napreduju u ekonomskom pogledu i pogledu održivog razvoja. Društveni kapital je suma institucija koje podupiru kvalitetan razvoj društva; ono je ljepilo koje drži zajedno sve elemente društvenog razvoja. Za Svjetsku banku, gusta i isprepletena mreža društvenih institucija i građanskog angažmana će generirati ekonomski i društveni razvoj i smanjiti siromaštvo; bit će učinkovitije nego slabe mreže. To zato što ona (mreža) utjelovljuje aktere u civilno društvo i daje im politički pristup. Tako socijalna kohezija postoji kada su mreže spremne. Treće definicije polaze od koncepta pripadnosti nekoj zajednici, kulturnim vrijednostima, prostornoj mobilnosti i sl. S motivacijskog (mobilizacijskog) gledišta za naše prilike, čini se, najpogodnijim pristup Svjetske banke koji - grubo gledano - izjednačava socijalni kapital i socijalnu koheziju. Prema teoriji socijalnog kapitala i rezultatima istraživanja dobro organiziranih i efikasnih država-društava (zapadne demokracije) - horizontalne društvene interakcije, učvršćuju društveno povjerenje, jačaju društvene veze i proširuju društvene identitete, a to pridonosi integraciji pluralnog društva. Prema nizu autora socijalni kapital se odnosi na broj i kvalitetu interakcija u civilnom području – a to uključuje sudjelovanje građana u radu udruga građana, nevladinih organizacija, članstvo u sindikalnim organizacijama, rad u vjerskim udrugama, druženja u hobističkim klubovima, dobre susjedske odnose i sl. Empirijski je socijalni kapital strukturiran iz tri elementa: (a) Povjerenje u ljude i društvene institucije, a označava spremnost na suradnju (ne samo s članovima obitelji ili znancima), (b)   Nakon gotovo trideset godina davanja financijske pomoći zemljama u razvoju, došlo se do zaključka da mnogi projekti i donacije nisu kvalitetno realizirani upravo zbog odsustva elemenata iz okvira socijalnog kapitala i socijalne kohezije. Zato u novom ciklusu pomoći nerazvijenima prvo ide financiranje razvoja civilnog društva i izgradnja socijalnoga kapitala, pa tek onda investicije u materijalna dobra i opremu.

122

ja i mi

– pojedinac i institucije 2

Udruživanje i kolektivne akcije koje omogućuju neposredno iskustvo suradnje i njezinih prednosti, u ostvarivanju interesa koji su izvan okvira individualne akcije, (c) Poštovanje društvenih i pravnih normi (Štulhofer, 2003). Socijalna kohezija (u bilo kojoj varijanti definicije) kao i socijalni kapital bitni su elementi ekonomskog i društvenog razvoja svake zemlje, jer oni omogućuje efikasan pristup privrednim resursima i omogućuju razvoj individualnih i grupnih ljudskih potencijala i potencijal društva u cjelini. No, specifične norme i običaji mogu, iza fasade formalnih institucija, tržišno i demokratsko natjecanje pretvoriti u ruglo te rezultirati kroničnim (a) gospodarskim, (b) političkim i (c) društvenim zaostajanjem. To se u nastavku manifestira: (a) odsustvom ekonomskog rasta i razvoja, (b) trajnom političkom nestabilnošću i nedemokracijskim postupcima onih na vlasti te (c) općim nepovjerenjem, društvenim cinizmom i oportunizmom građana, te visokom razinom društvene patologije (Štulhofer, 2003). U uvjetima slabe socijalne kohezije/kapitala teško se postižu dogovori i pokreću razvojni projekti, ne mogu se razvijati individualni potencijali niti se društvo kao cjelina može razvijati (bilo u kulturnom, privrednom ili drugom pogledu).

Socijalna kohezija/ kapital u Hrvatskoj U Hrvatskoj ne postoje sistematska ni kontinuirana istraživanja socijalne kohezije/kapitala; ono malo istraživanja, koja se provode, više su rezultat znanstvenog entuzijazma i građanskog aktivizma nego profilirane znanstveno-istraživačke politike u zemlji. Indikativne su ocjene iz nekih istraživanja te postotak odaziva građana na lokalne i parlamentarne izbore. Prema Antunu Šundaliću (2002) - Socijalna kohezija je u Hrvatskoj vidno narušena i to na više razina: (a) političkoj (nepovjerenje prema političkim strankama, općenito, a onda i prema izabranim predstavnicima vlasti (i lokalne samouprave) zbog neispunjavanja predizbornih programa; (b) privrednoj (nepovjerenje radnika prema poslodavcima, nepovjerenje poslodavaca prema državi i obratno); (c) međuljudskoj razini svakodne123

2 Ne u moje ime vice (nepovjerenje u drugu osobu zbog razlika u socijalnoj poziciji, zbog nacionalne i vjerske pripadnosti, zbog stranačke pripadnosti i drugo). Prikazat ćemo i rezultate naših istraživanja provedenih na području pet županija istočne Hrvatske (područje slavonsko-baranjske regije s preko 900000 stanovnika).

Povjerenje u institucije društva Temeljnim institucijama društva u ovom istraživanju smatraju se (abecednim redom) a) crkva, b) lokalna samouprava, c) mediji, d) poduzetnici, e) političke stranke, f) sindikati i g) udruge građana. Grafikoni 1 i 2 prikazuju odgovore anketiranih na pitanje - Koliko vjerujete institucijama društva (ocijenite od 1 do 100 %): Najviše tzv. ponderiranog povjerenja (grafikon br. 1) anketirani su iskazali prema: crkvi (Cr = 53,3%), nevladine organizacije (NVO = 50%), medijima (Med = 39,2%), sindikatima (S = 38,5%), poduzetnicima (Pod = 34,9%), lokalnoj samoupravi (Ls = 33,1%) i tek na kraju političkim strankama (PS = 24,5%). Prosjek ponderiranog povjerenja u institucije društva iznosi 39,1%.

grafikon br. 1

 �������������������������������������������������������������������������� Anketa je provedena u septembnru 2005. godine na slučajnom uzorku od 1000 ispitanika u 17 gradova i naselja na području regije. Više o metodologiji ovog velikog istraživanja vidi u knjizi grupe autora Kamo idemo – društvene vrijednosti u procesima postsocijalističke tranzicije u Hrvatskoj, Albert E, Osijek, 2006.

124

ja i mi

– pojedinac i institucije 2

Kada se povjerenje razmatra u modelu iskaza od 1 do 100% - logički i metodološki ispravno je iskazano povjerenje ispod 50% smatrati nepovjerenjem. Analogno tome – strukturiranjem ovih podataka u tri razreda - (a) povjerenje - preko 50%, (b) relativno povjerenje-nepovjerenje = 50% i (c) nepovjerenje – ispod 50% - dobiva se pokazatelj realnog povjerenja, a koji daje konačnu sliku povjerenja anketiranih u institucije društva (grafikon br. 2).

grafikon br. 2

Realno povjerenje u institucije društva najveće je kod crkve (Cr) i udruga građana (UG), a najmanje kod političkih stranaka (PS) i lokalne samouprave (LS) – svjetlo područje na dnu grafikona br. 2. Naš nalaz vrlo niskog povjerenja u političke stranke i lokalnu samoupravu potvrđuju i podaci Državnog izbornog povjerenstva o izlasku građana na lokalne izbore (2005) – što je prikazano grafikonom br. 3.

grafikon br. 3

125

2 Ne u moje ime Na lokalne izbore 2005. godine u istočnoj Hrvatskoj za vijećnike županijskih skupština u svih pet županija izašlo je ispod 50% upisanih birača: i to brodsko-posavska 40,33%, osječko-baranjska 43,75%, požeško-slavonska 43,65%, virovitičko-podravska 42,33% i vukovarsko-srijemska 39,51%. Od 20 gradova na području regije samo je u Pleternici postotak izašlih na izbore za gradska vijeća preko 50 posto (53,84%), a u ostalih 19 gradova u jednom slučaju je postotak ispod 30%, u 7 gradova je postotak ispod 40% i u 11 gradova je postotak ispod 50%. U manjim jedinicama lokalne samouprave odziv birača je nešto povoljniji nego u gradskim sredinama; na izborima za općinska vijeća u 106 općina samo je u jednoj odziv birača nešto veći od 70 %, u dvije općine je ispod 70%, u 25 općina je ispod 60%, u 59 općina je ispod 50%, u 18 općina je ispod 40% i u jednoj općini je ispod 30%.

Povjerenje u institucije države Temeljnim institucijama države u ovom istraživanju smatraju se (a) predsjednik Republike, (b) Hrvatski državni sabor, (c) Vlada RH, (d) sudovi i (e) Policija, grafikon br. 2 prikazuje rezultate odgovora na pitanje - Koliko vjerujete institucijama države (ocijenite od 1 do 100 %): Najviše ponderiranog povjerenja anketirani su pokazali prema: predsjedniku Republike (50,5%), a slijede Policija na nacionalnoj razini (37,4%), sudovi na nacionalnoj razini (35,5%), te Hrvatski sabor (29,7%) i na kraju Vlada RH (28,2%). Prosjek ponderiranog povjerenja u institucije države iznosi 36,3%  Strukturirani podaci u tri razreda: (a) povjerenje, (b) relativno povjerenje-nepovjerenje i (c) nepovjerenje, daju konačnu sliku - realnog povjerenja anketiranih u institucije države (grafikon br.5). Predsjednik Republike (46,7%), Policija (25,8%), sudovi (23,6%), Hrvatski sabor (15,2%) i Vlada RH (15,1%)

  Policiji na lokalnoj razini iskazano je nešto manje ponderiranog povjerenja (37,1%), kao i sudovima na lokalnoj razini (33,9%).

126

ja i mi

– pojedinac i institucije 2

grafikon br. 4

grafikon br. 5

Etnička distanca U istraživanju se pošlo od prva dva stupnja Boghardusove skale socijalne distance: 1) usko srodstvo 2) osobni prijatelj - ne koristeći ostale: 3) susjed u ulici 4) kolega na poslu 5) državljanin zemlje, 6) posjetitelj zemlje 7) istjerao bih ga iz zemlje. Na pitanje - Da li biste se složili s brakom svoje kćeri/sina s pripadnikom/com druge nacije? Struktura odgovora je sljedeća: 57,1¸% anketiranih bi se suglasilo, 11,6% ne, 22,9% ne zna i 8,4% ne zanima ih to pitanje/taj problem (grafikon br. 6).

127

2 Ne u moje ime

grafikon br. 6

Na pitanje - Imate li među desetak svojih prijatelja pripadnika druge nacionalnosti? Dobivena je sljedeća struktura odgovora (grafikon br. 7): 73% anketiranih ima prijatelja druge nacionalnosti, njih 10,3% nema, 8% ne zna i 8,7% ne zanima nacionalnost (prijatelja). Ovim rezultatima, na prvi pogled se ne bi moglo mnogo zamjeriti (naročito nakon ratnih događanja i procesa tranzicije).

grafikon br. 7

Međutim, kada se odnosi etničke distance promatraju prema neovisnim varijablama (nacionalna opredijeljenost, spol. dob, obrazovanje, socijalni status, visina osobnih i obiteljskih mjesečnih prihoda), dobivaju se i neka značajna odstupanja. Promatrano prema nacionalnoj opredjeljenosti – pripadnici nacionalnih manjina su otvoreniji i njihova je etnička distanca manja nego kod ve128

ja i mi

– pojedinac i institucije 2

ćinskog naroda (Hrvata); (a) tako suglasnost za brak s pripadnikom/com druge nacionalnosti je kod nacionalnih manjina 85%, a kod većinskog naroda 52,6% (nacionalno neopredijeljeni 57,4%), (b) prijatelje druge nacionalnosti pripadnici nacionalnih manjina imaju u 92,5% slučajeva, a kod većinskog naroda 70,4% (nacionalno neopredjeljeni 63,8%) - grafikon 8. Prema socijalnom statusu etnička distanca je najveća kod nezaposlenih i kod kategorije ostala zanimanja (47% njih nije suglasno s brakom, a prijatelja druge nacionalnosti ima 61,5%). Prema stupnju obrazovanja etnička distanca pada s razinom obrazovanja. Kod pitanja braka najveća je kod anketiranih s osnovnom školom, 43%, a najmanja kod doktora znanosti, 80%. Najmanje prijatelja druge nacionalnosti imaju anketirani s višom školom (54%), a najviše magistri i doktori znanosti (100%) – grafikon br. 8.

grafikon br. 8

Građanski aktivitet, volonterstvo i filantropija Društveno-politički angažman (ili građanski aktivitet) anketiranih prikazuje grafikon br. 9. U ukupnom anketiranom uzorku (za područje svih pet županija) dominira skupina društveno-politički neaktivnih stanovnika (DPN=75,6%). U skupini aktivnih najviše je članova sindikata (S=6,5%), vjerskih udruga (VU=6,1%), političkih stranaka (PS=4,4%), nevladinih organizacija i udruga građana (NVO= 4,9%), stručnih udruga (SU=2,3%) i bez odgovora (BO= 0,2%). 129

2 Ne u moje ime Prema prirodi stvari (i prema našoj definiciji civilnog društva) volonterstvo je neplaćena aktivnost građana u njihovo slobodno vrijeme za opće dobro, za javni interes.

grafikon br. 9

Na pitanje: Jeste li u posljednjih godinu dana sudjelovali u volonterskim akcijama? - 23,9% anketiranih je potvrdno odgovorilo, a njih 76,1 % nije volonterski radilo (grafikon br. 10).

grafikon br. 10   Europska��������������������������������������������������������������������������� �������������������������������������������������������������������������� povelja������������������������������������������������������������������� ������������������������������������������������������������������ o����������������������������������������������������������������� ���������������������������������������������������������������� volonterstvu���������������������������������������������������� ��������������������������������������������������� odre����������������������������������������������� đ���������������������������������������������� uje������������������������������������������� ������������������������������������������ volonterski������������������������������� ������������������������������ rad��������������������������� �������������������������� kao����������������������� ���������������������� dragovoljnu����������� ���������� miroljubivu����������������������������������������������������������������������������������������� djelatnost������������������������������������������������������������������������������ ���������������������������������������������������������������������������������������� u���������������������������������������������������������������������������� ����������������������������������������������������������������������������� interesu������������������������������������������������������������������� ��������������������������������������������������������������������������� ljudi������������������������������������������������������������� ������������������������������������������������������������������ koja�������������������������������������������������������� ������������������������������������������������������������ nije��������������������������������������������������� ������������������������������������������������������� motivirana���������������������������������������� �������������������������������������������������� financijskim��������������������������� ��������������������������������������� interesom����������������� �������������������������� . Ova������������ ��������������� djelatnost� ����������� je��������������������������������������������������������������������������������������� �������������������������������������������������������������������������������������� utemeljena���������������������������������������������������������������������������� ��������������������������������������������������������������������������� na������������������������������������������������������������������������� ������������������������������������������������������������������������ osobnoj����������������������������������������������������������������� ���������������������������������������������������������������� motivaciji������������������������������������������������������ ����������������������������������������������������� i���������������������������������������������������� ��������������������������������������������������� slobodi�������������������������������������������� ������������������������������������������� izbora������������������������������������� ������������������������������������ i����������������������������������� ���������������������������������� poti������������������������������ č����������������������������� e���������������������������� ��������������������������� aktivnu�������������������� ������������������� gra���������������� đ��������������� ansku���������� ��������� ulogu���� ��� na� dobrobit������������������������������������������������������������������������������������� ������������������������������������������������������������������������������������ zajednice,�������������������������������������������������������������������������� ������������������������������������������������������������������������� te����������������������������������������������������������������������� ���������������������������������������������������������������������� razvoj���������������������������������������������������������������� ��������������������������������������������������������������� ljudskih������������������������������������������������������� ������������������������������������������������������ potencijala������������������������������������������� . ����������������������������������������� To��������������������������������������� �������������������������������������� je������������������������������������ ����������������������������������� i���������������������������������� ��������������������������������� djelatnost����������������������� ���������������������� koja������������������ ����������������� pobolj����������� š���������� ava������� ������ kvalitetu���������������������������������������������������������������������������� ž�������������������������������������������������������������������������� ivljenja������������������������������������������������������������������ na��������������������������������������������������������������� ����������������������������������������������������������������� na������������������������������������������������������������ �������������������������������������������������������������� č����������������������������������������������������������� elima������������������������������������������������������ ����������������������������������������������������� solidarnosti����������������������������������������� (��������������������������������������� Europska������������������������������� povelja����������������������� ������������������������������ o��������������������� ���������������������� �������������������� volonterstvu�������� , 1998).

130

ja i mi

– pojedinac i institucije 2

Promatrano prema socijalnom statusu najmanje volontiraju poljoprivrednici, a najviše domaćice. Filantropija označava dobrovoljnu materijalnu ili financijsku pomoć građana društvenim akcijama – akcije od općeg dobra, za javni interes. Filantropsku uključenost anketiranih u društvene akcije prikazuju grafikoni br. 11 i 12.

grafikon br. 11

grafikon br. 12

Oni koji su (u posljednjih godinu dana) materijalno pomogli neku društvenu akciju mogu se podijeliti u slijedeće razrede: s materijalnim prilogom do 100 kn sudjelovalo je 22,1%, do 1000 kn = 11,3%, do 2000 kn 131

2 Ne u moje ime = 1,1% i preko 5000 kn 0,8% anketiranih. Kada se promatra financijska pomoć društvenim akcijama, do 100 kn sudjelovalo je 35,0%, do 1000 kn = 10,0%, do 2000 kn = 2,0% i s prilogom od preko 5000 kn samo 0,2% anketiranih – grafikon br. 13.

grafikon br. 13

Zaključne napomene Prikazani izvodi iz šireg istraživanja socijalnog kapitala/kohezije na području istočne Hrvatske daju zornu ilustraciju relacije JA – MI (relacija pojedinca i institucije); niske su vrijednosti socijalnog kapitala/kohezije u svim segmentima: (a) povjerenje u institucije društva, (b) povjerenje u institucije države, (c) etnička distanca (d) građanski aktivizam, (e) volonterstvo i (f) filantropija. Krug ovdje počinje i ovdje završava; (a) nedovoljno povjerenje u ljude i društvene institucije rezultiraju nespremnošću na suradnju, dalje – stanovnici regije se ne udružuju i nema kolektivne akcije koja omogućuje neposredno iskustvo suradnje i njezinih prednosti u ostvarivanju interesa - koji su izvan okvira individualne akcije, a to onda ne pridonosi poštovanju društvenih i pravnih normi. I tu je, svakako, jedan od bitnih razloga ekonomske i društvene nerazvijenosti regije; Slavonija je kao regija (unatoč svojim prirodnim pogodnostima i resursima te značajnoj tradiciji  ��������������������������������������������������������������� Na ovo pitanje samo je pet anketnih upitnika bilo bez odgovora.

132

ja i mi

– pojedinac i institucije 2

poljoprivredne i industrijske proizvodnje, najslabije razvijena regija u Republici Hrvatskoj - mjereno ostvarenim društvenim proizvodom (BDP) po stanovniku. Prema podacima Državnog zavoda za statistiku godine 2002. Slavonija je imala BDP po stanovniku ispod 1/3 prosjeka za EU, odnosno dvostruko niže od Zagrebačke regije.

Strategija građanskog identiteta kao izlaz Prijelazom iz socijalističkog društvenog okvira jednakosti u koncept pluralnog društva razlika - u zemljama tranzicije odvijaju se vrlo složeni procesi promjene sustava društvenih vrijednosti, te procesi (re)formiranja identiteta. Ovi procesi događaju se kako na razini pojedinca i društvenih grupa, tako i na razini cijelog društva. O ovim pitanjima u Hrvatskoj nema dovoljno stručnih rasprava, nema dovoljno istraživanja, nema potrebne pažnje nacionalnih autoritativnih institucija, ne postoji svijest o potrebi upravljanja ovim procesima, a još manje postoje koncepcije za strategiju koja bi odredila smjer ovih društvenih kretanja i skratila vrijeme ovih promjena; na djelu su (ne)osmišljeni pokušaji izgradnje (jedino) nacionalnog identiteta. U turbulentnim tranzicijskim promjenama u Hrvatskoj proteklih godina odvijao se niz proturječnih procesa, koji su građane - neobrazovane o građanskom društvu - zbunjivali; s jedne strane suvremena civilizacija manifestira i nameće potrebu izgradnje identiteta građanskog koncepta, a s druge strane u javnosti neke grupe i većina političkih stranaka zagovaraju i provode proces retradicionalizacije - kao povratak „starim hrvatskim“ (ili drugih manjinskih zajednica) vrijednostima. Najčešće se to radi nekritično i, što je loše, to dolazi iz političke ravni; „a nacionalnu svijest (i identitet) trebaju razvijati intelektualci, a ne politikantski bukači - najčešće neobrazovani i vrlo niskog stupnja kulture za koju se (kao) bore“.

  Ivanović, M. (2001)

133

2 Ne u moje ime

Većini nedostaju znanja o tranziciji i građanskom društvu U procesima tranzicije niz društvenih promjena je dramatičan za mnoge pojedince, za niz društvenih grupa, čak cijelih naselja i/ili pojedinih etničkih zajednica. Socijalistički sustav društvenih vrijednosti, temeljen na jednakosti, socijalističkoj privredi i jednopartijskom političkom sistemu se raspao, a novi građanski, temeljen na političkom pluralizmu, pluralizmu vlasništva, na pravu na jednake šanse i pravu na različitost, na toleranciji, uravnotežen u odnosu na javni interes, još nije izgrađen. U tom vakuumu sistema društvenih vrijednosti oživljavaju se elementi civilizacijski prevladanih vrijednosti patrijarhalnosti, etnocentrizma i boljševizma te mafijaških metoda. Nameću ih mnogi neobrazovani i/ili frustrirani i/ili beskrupulozni i/ili samoživi i/ili samozaljubljeni pripadnici političkih i različitih društvenih elita u Hrvatskoj. Većina stanovnika Hrvatske je neobrazovana o procesima tranzicije i građanskom društvu i vrlo se teško snalazi. U procesima tranzicije mnogi od njih zavarani su (manipulirani) političkom promidžbom, olako danim obećanjima, neistinama i/ili „zovom plemena“. Sada su mnogi apatični i (više) ne vjeruju u mogućnost društvene promjene, jer su postali gubitnicima (relativno) sigurnog zaposlenja ili zaposlenja uopće, a ne mali broj se, pak, podvrgava (nemoralnim) „pravilima igre“ nastojeći da uhvate bar dio „kolača“. U ratnim događanjima, postratnom razdoblju i procesima tranzicije u mnogim sektorima života i rada na vodeće pozicije nerijetko su se ubacili (ili su ubačeni) nedovoljno moralni ili nemoralni tipovi, koji su svoj netransparentni privatni interes beskrupulozno pretpostavili javnom hrvatskom interesu – koristeći nemoralne, polulegalne ili čak nezakonite metode. To je rezultiralo porastom korupcije, nizom pogrešnih odluka, propadanjem i/ili nestankom niza poduzeća, promjenom privredne strukture, velikom nezaposlenošću, velikim brojem umirovljenika, slabljenjem konkurentne sposobnosti hrvatske privrede, padom ukupne društvene efikasnosti, dugogodišnjim padom izvoza, velikom zaduženošću zemlje i stanovnika, padom životnog i društvenog standarda i, konačno, velikim zakašnjenjem u procesima eurointegracija. Zbog svega toga Hrvatska je 134

ja i mi

– pojedinac i institucije 2

među zemljama gubitnicama u procesima tranzicije. Tu poziciju gubitnika sada osjeća na stotine tisuća stanovnika Hrvatske (više milijuna, čak) za razliku od većine pripadnika profesionalne političke elite, njihovih „namještenika“ u tijelima uprave i javnih poduzeća, te onih koji su bili „vrlo uspješni“ u procesima privatizacije, kojima je ovakva (gubitnička) pozicija Hrvatske sasvim odgovarajuća, ugodna čak. I tu je kruna slabog funkcioniranja pet društvenih arena – koje bi po Linc-Stepanu trebale konsolidirati demokraciju: (a) nedovoljno je autonomno i slabo cijenjeno političko društvo, (b) vladavina prava je (predugo već) u začecima, (c) državni administrativni aparat (predugo već) pod stranačkim utjecajem, (d) institucionalizirano ekonomsko društvo (predugo već) pod stranačkim utjecajem i državnom regulativom, (e) razvoj civilnog društva pogrešno je usmjeravan i naglašeno ekonomski motiviran, tako da u zemlji egzistira svojevrsni referentni sustav profesionalnih udruga koje (bezuspješno) pokušavaju biti zamjena za civilno društvo građanskog tipa.

Nepovoljni scenariji prijete Nepotrebno izgubljene godine u procesima tranzicije i neprovedene društvene reforme umnogome ograničavaju moguće scenarije daljeg razvoja istočne Hrvatske (ali i zemlje u cjelini). Građani, društvene grupe i društvo u cjelini sa svojim institucijama kao i institucije države nisu dovoljno osposobljeni za pravovremene reakcije u suvremenom svijetu i europskom okruženju. Suvremeni društveno-ekonomski, politički i kulturološki procesi u civiliziranim zemljama odvijaju se za nas (u Hrvatskoj i drugim tranzicijskim zemljama gubitnicama) prevelikom brzinom - kako sada stvari stoje - nedostižnim koracima. Prijetnje nepovoljnih scenarija kao i ova (Hrvatska) gubitnička pozicija ne mogu se (i neće) sami od sebe prevladati. Bez korijenitih promjena u hrvatskom društvu nastavit će se negativna kretanja i povećavati zaostajanje Hrvatske za zemljama EU, te padati životni standard i slabiti kvaliteta života... 135

2 Ne u moje ime Kako razviti povoljne scenarije za društveni razvoj ? Postoje li šanse za povoljne scenarije ? Kako razviti i realizirati povoljne scenarije za društveni razvoj i veću kvalitetu života na području istočne Hrvatske ? Rješenja se temelje na:  razvitku građanskog identiteta,  povratu povjerenja stanovnika regije/zemlje u institucije društva i države,  nižoj etničkoj distanci,  većem građanskom aktivizmu, volonterstvu i filantropiji. Ta se pitanja u velikom dijelu moraju rješavati na razini cijelog hrvatskog društva:  nužan je veliki zaokret u djelovanju političkih stranaka,  potrebna je daleko veća objektivnost svih institucija države te veća efikasnost njihovog rada,  nužna je nova strategija djelovanja u civilnom društvu i  potrebna je medijska kampanja koja će promovirati vrijednosti građanskog društva i vrjednote građanskog identiteta. Lokalna samouprava, udruge građana, vjerske i stručne udruge imaju u ovim procesima vrlo odgovoran zadatak mobilizacije građana za društveni aktivitet, volonterski rad i filantropiju, jer se samo putem njih može ojačati socijalna kohezija u društvu i tako omogućiti stvaranje i realizacija povoljnijih scenarija za snažniji razvoj lokalne zajednice i veću kvalitetu života. Potrebna je strategija razvoja društva u Hrvatskoj. Vodeći političari i državna tijela u Hrvatskoj ne bi smjeli zanemariti ova upozorenja.

136

Katarina Kruhonja

Vrijeme za mir

K

ada je Centar za mir, nenasilje i ljudska prava u svibnju 1992. godine, dok je još trajao rat, a Osijek bio ciljem atriljeriskih napada, objavio svoje osnivanje i najavio svoje djelovanje, većina reakcija koju sam imala prilike čuti je bila: „Pa što vi mislite, da mi nismo za mir, no sada je rat – važno je obraniti se i preživjeti“. Danas, pred parlamentarne izbore, u relativno stabilnom trendu jačanja demokracije u Hrvatskoj, komentari našeg rada uglavnom sadrže čuđenje – zašto ne govoriti o miru kad je rat iza nas. S odmakom od petnaestak godina i s iskustvom petnaestogodišnjeg građanskog aktivizma, znam koliko je važno da se odlučujemo za mir i nastojimo prema miru i dok rat traje. I kako je važno, miru prilaziti kao načinu uređivanja odnosa (trajnom procesu), a ne kao pukoj odsutnosti rata.

Zalaganje za mir u ratu Pomaganje potrebitima u ratu je građenje mira kroz ljudsku solidarnost i povezanost. Čak i oni koji su prošli strašna iskustva mučenja i tortura, obično imaju pohranjena dragocjena sjećanja o gestama potpore koju im je neka žena ili muškarac ipak pružio. Osim toga, tijekom rata su nužni oni napori prema miru koji će spriječiti eskalaciju oružanoga sukoba do međusobnog uništenja i samouništenja: 137

2 Ne u moje ime moguće je, makar jednostrano, ne odustati od zalaganja za prestanak rata i dogovorno rješavanje sukoba. U ratu se, naizgled paradoksalno, uvažavanje dostojanstva svakoga ljudskog bića, uključujući neprijatelja, ne smije odgađati za neka druga vremena. Običan čovjek, zapravo, zna da ni u ratu nije dozvoljeno maltretirati i ubijati djecu, žene, civile, zarobljenike i bolesnike. Upravo to je i temelj međunarodnom humanitarnom pravu, odnosno prirodnopravnom shvaćanju da određeni zločini moraju biti kažnjeni. No, rat je pogubno vrijeme snažnog kolektivnog utjecaja na osobnu savjest, što, ujedno, otvara pitanje i kolektivne, moralne, suodgovornosti za počinjene ratne zločine i masovna kršenja ljudskih prava. Ako se je zlo javno legitimiralo kao stvar nacije, a režim koji je činio, omogućavao ili bar prešutno odobravao zlo bio ujedno i poredak koji obuhvaća cjelokupan društveni život, koji su sačinjavali, omogućavali, te svojim radom i djelovanjem reproducirali i/ili porezima financirali svi njegovi pripadnici i pripadnice - tada je moralna dužnost javno reći: ne u moje ime! Ne u moje ime činiti zločine, opravdavati ih ili graditi budućnost na njihovu opravdavanju.

Poslijeratna izgradnja mira Boutros Boutros-Ghali je 1995. godine aktualizirao političku definiciju poslijeratne izgradnje mira. Hitna faza izgradnje mira neposredno nakon rata obuhvaća zadovoljavanje elementarnih ljudskih potreba i uspostavljanje mehanizama za izgradnju mira kao što su: mirovni politički pregovori, demilitarizacija, razminiranje, humanitarna pomoć, rad na traumama, zaštita ljudskih prava, uspostavljanje mehanizama povratka, ekonomska pomoć, uspostava institucija pravne države i prvi demokratski izbori. U dugoročnoj fazi izgradnje mira implementiraju se navedeni mehanizmi s ciljem izgradnje održivog mira. Izgrađuje se i jača civilno društvo i zajednička sigurnost. Gradi se povjerenje. Ulažu se sustavni napori u proradu negativnog naslijeđa sukoba i u ostvarivanje pravde iza rata. Radi se o pravosudnim i nepravosudnim mjerama koje uključuju: suđenja za ratne zločine; simbolične i materijalne reparacije te institucionalne reforme (primjerice lustracije) kojima se iskazuje spremnost države da spriječi nova kršenja ljudskih prava. 138

Vrijeme za mir 2 Izgrađuju kapaciteti za nenasilnu transformaciju sukoba, unapređuju odnosi među spolovima, jača se ekonomski i socijalni razvoj.

Trajno građenje mira Ako mir razumjevamo kao miroljubive odnose – odnose u kojima pojedinci i skupine nalaze prostor za razvoj na temelju vlastitih mogućnosti, a ne na račun drugih, tada je jasno da se mir može i treba graditi uvijek, kao i da je graditi mir vrlo jednostavna računica: popravljati odnose tako da prave više dobra negoli štete, bilo da se radi na emotivnom, psihološkom, ekonomskom ili političkom planu. Odgovori i aktivnosti biti će različiti, ovisno o okolnostima i ulozi, ali jednako su važni. U obitelji, na radnom mjestu, školi, zajednici, među državama.

Osobni doprinos građenju mira - što mogu ja učiniti? Meni je rat bio poticaj da si postavim pitanje u kojoj sam mjeri, zbog vlastite pasivnosti, suodgovorna za situaciju u kojoj se rat više nije mogao izbjeći. I što mogu učiniti da on prestane, a da država i društvo u kome budem živjela bude takvo da se vjerojatnost ratne opcije u rješavanju sukoba i problema svede na minimum? Za mene je važno i pitanje što se može učiniti da se, u konačnici, ukine legitimitet svakom ratu. Tako sam tijekom rata, i ratu uprkos, počela činiti onoliko koliko sam mogla, znala i smjela. Pomoglo mi je što sam u tim svojim prvim iskoracima susrela druge, obične, ljude koji su razmišljali na isti način. I danas srećem ljude koji čine zaokret prema vlastitoj angažiranosti na građenju mira i demokratizaciji. Poticaj su im različiti. Neki puta su to teška osobna iskustva iz rata ili, primjerice, raspada odnosa do kojeg im je stalo. Ili doživljaj zadovoljstva što su, gotovo slučajno, sudjelovali u inicijativi koja je pridonijela promjeni na bolje - koja je utjecala. Ili ljutnja – pa nešto se, konačno, treba poduzeti! Ili radoznalost. Ili spontana potreba za solidarnošću!   Definicija mira kao miroljubivih odnosa koju je izrekao i rado koristio Adam Curle.

139

2 Ne u moje ime

Civilne inicijative u poslijeratnoj izgradnji mira u istočnoj Hrvatskoj Centar za mir, nenasilje i ljudska prava ima višegodišnje iskustvo rada na poslijeratnoj izgradnji mira putem oporavka multietničkih, a ratom razorenih, zajednica u istočnoj Hrvatskoj – u Tenji, Bilju, Belom Manastiru, Dalju, Vukovaru, Berku, Okučanima, Pakracu. Započeli smo programima potpore prognanima, posebice ženama i nastavnicama imajući u vidu da će oni biti nositelji/ce oporavka života u svojim zajednicama. Upravo su prognanici bili ti koji su predložili da se pokuša otvoriti komunikacija s njihovim nekadašnjim susjedima, prijateljima i rođacima koji su bili na području tzv. srpske Krajine. Željeli su vidjeti što oni misle o njihovu povratku, ima li i na toj strani onih koji se žele založiti za mir. Tako se je, još prije mirne reintegracije, a dok su telefonske veze bile potpuno blokirane, uz potporu domaćih i međunarodnih mirovnih organizacija u Mohaču srelo i razgovaralo preko tisuću ljudi.

Mirna reintegracija Mirna reintegracija hrvatskog Podunavlja dala je politički okvir za mirovno djelovanje „od dole“. UN-ov mandat je prvi put uključio civilne inicijative u provedbu mirovnog procesa, koji je, uvjerena sam, i radi toga postao njihovom najuspješnijom mirovnom misijom. Mirovne organizacije iz Hrvatske i Srbije surađivale su na podršci povratku prognanih, integraciji srpskog stanovništva u Republiku Hrvatsku i građenju međusobnog povjerenja u multietničkim zajednicama. U to je vrijeme stotinjak mirovnih aktivista svakodnevno tražilo i dobivalo propusnicu da uđu u Podunavlje kako bi provodili aktivnosti. Bilo nas je puno više nego civilnih dužnosnika UN-a. Na kraju mandata UN-a, 1988. godine, u Podunavlju su uspostavljeni preduvjeti za povratak i obnovu mirnodopskog života - institucije su integrirane u pravno-politički sustav Republike Hrvatske, a Srbi koji su željeli ostati, ostvarili su status hrvatskih građana. Povratak prognanih Hrvata s jedne strane, integracija i ostvarivanje građanskih prava Srba s druge 140

Vrijeme za mir 2 strane, te posebice teški i traumatični procesi suočavanja s razorenim domovima i susreti ljudi koji su bili na sukobljenim stranama rata, tek su bili pred svakim pojedincem/kom i pred cjelokupnom zajednicom.

Oporavak zajednica Mi smo u Centru za mir tada procijenili da je važno dati potporu ljudima i zajednicama pred kojima je taj zadatak. Okupili smo mlade ljude, dali im bazični trening o vrijednostima, pristupima i vještinama korisnim za građenje mira „od dole“ – tj. mobilizacijom i uključivanjem onih o kojima se tu i radi – mještana i mještanki. Oni su kao potpora procesima oporavka i mirnodopskog organiziranja zajednica u tim zajednicama radili kroz tri godine.

Od „slušanja“ prema uključivanju Prvi korak mirovnih timova u zajednicama bio je provođenje „slušanja“ – razgovor s mještanima i mještankama (aktivno slušajući) o tome kako se osjećaju, što misle o situaciji u zajednici, što misle da bi se moglo poboljšati te kako bi on/ona mogli toj promjeni pridonijeti. Time je otvorena komunikacija sa zajednicom i uspostavljeni su temelji za osnaživanje mještana/ki da se uključe u rad za opće dobro zajednice – u one aktivnosti za koje sami misle da bi bile važne i korisne. Te su aktivnosti – ujedno, i uvijek, postupno otvarale komunikaciju između skupina ljudi, koje su donedavno bile u u ratnom sukobu. Bilo da se radilo o uljepšavanju mjesta cvijećem, humanitarnoj akciji ili kampu za mlade.

Od radionice do građanske inicijative – osnaživanje za građenje mira Radionice s različitim temama od interesa za sudionika, koje su vođene na način da potiču osobni razvoj, uvažavanje različitosti, te dijalog i suradnju, bile su male „tvornice“ osnaživanja za djelovanje u zajednici. Osnažena 141

2 Ne u moje ime osoba prepoznaje da posjeduje snagu kojom može mijenjati vlastiti život. Ona poznaje i razumije situaciju, posjeduje vještine i samopouzdanje koje je stekla uporabom tih vještina kao i dostatnu razinu samosvijesti o tome kako je iznutra (što osjeća, misli, zna, želi) – ona poznaje, razumije i artikulira svoje potrebe. Osoba koja ima iskustvo vlastitog razvoja bolje će razumjeti i ljudske poteškoće i pasivnost, te vjerovati u još neotkrivene mogućnosti. Bit će spremnija pružiti potporu procesu osnaživanja ljudi s kojima živi i radi. Osnaživanje je stoga postavljanje temelja za građansko sudjelovanje u nenasilnom zalaganju za mir. U radionicama se stjecalo samopouzdanje (povjerenje u sebe i svoje sposobnosti, svijest o sebi i onome što želim, te hrabrost da to kažem i učinim). Prorađivali su se strahovi, stereotipi, predrasude i sukobi u grupi. Sukobu u grupi se prilazilo kao povlaštenom mjestu učenja, na kome se problem razlučuje od čovjeka i na kome se prema problemu biva oštar, a prema čovjeku blag, jer se na taj način umjesto krivnje i odupiranja krivnji jača spremnost za preuzimanje odgovornosti. Unapređivalo se znanje i vještine korisne za rad u zajednici (i u javnosti): nenasilna komunikacija, upravljanje sukobima, vještine planiranja i organizacijske sposobnosti. Rezultati radionica bili su pokretanje različitih akcija korisnih za cijelu zajednicu. Te su akcije povezivale pojedince/ke u inicijative, a postupno i u organizacije.

Dijalogom prema budućnosti Kada su se u zajednicama već osnažile pojedine volonterske građanske grupe i organizacije, u Centru za mir smo razmišljali što bi mogao biti naš budući doprinos zajednicama, ukoliko bi uopće bio potreban i poželjan. Iz samih smo zajednica dobili odgovore. Neke su građanske inicijative još tražile mentorsku potporu. Svi su očekivali da se povežu sa sličnim organizacijama u Hrvatskoj, regiji i svijetu, kako bi razmjenjivali iskustva i razvijali partnerske odnose. Svi su željeli unaprijediti odnose s lokalnim institucijama (školama, centrima za socijalni rad i sl.) i, naročito, s lokalnom samoupravom - nedostajalo je razumijevanja i suradnje.Stoga smo sljedeće tri godine radili upravo na: 142

Vrijeme za mir 2  pružanju praktične potpore grupama građana u provođenju aktivnosti korisnih za zajednicu,  jačanju kapaciteta organizacija civilnoga društva u zajednicama (organizacija, volonterskih centara),  umrežavanju različitih subjekata u zajednici (lokalne uprave, NVOa, institucija, neformalnih lidera, aktivnih građana i sl.), te povezivanje na lokalnoj, regionalnoj i međunarodnoj razini. Seminarima „Dijalogom prema budućnosti – moć suradnje“ stvarali smo prostor za povezivanje različitih aktera zajednice, uključujući lokalnu samoupravu, oko usaglašavanja zajedničke vizije poželjne budućnosti i definiranju konkretnih aktivnosti na kojim će surađivati. Zajedničkim aktivnostima mještana i lokalne uprave na ostvarenju zajedničke vizije dobilo se iskustvo socijalne akcije – akcije koja uključuje sve koji se žele uključiti (jer svako može pridonijeti na svoj način), a koja je na boljitak cjelokupne zajednice (ne isključujući nikoga nego, dapače, posebno brine za ranjive i marginalizirane grupe i za međuetnički dijalog i suradnju). Rezultati takve suradnje su u različitim zajednicama različite, samostalne, inicijative. One zrcale specifične potrebe zajednica, ali i kreativnost kako na te potrebe odgovoriti – od sportskih klubova, klubova mladih, ekološke proizvodnje hrane, ženskih organizacija – do medijacijskih centara u kojima volonteri medijatori u suradnji s policajcima i sudovima pružaju pomoć za mirno rješavanje sporova.

Suočavanje s negativnim naslijeđem rata Zadnje četiri godine angažirana sam u monitoriranju suđenja za ratne zločine. Koordiniram nacionalni i regionalni tim monitora/ca iz nekoliko organizacija za zaštitu ljudskih prava (osim moje bazične organizacije, Centra za mir, nenasilje i ljudska prava iz Osijeka, tu su Documenta iz Zagreba, Građanski odbor za ljudska prava iz Zagreba, te Hrvatski helsinški odbor). Surađujemo s Fondom za humanitarno pravo iz Beograda, te Istražno-dokumentacionim centrom iz Sarajeva. Povremeno se pitam 143

2 Ne u moje ime zašto sam se odlučila da, i petnaest godina nakon rata, svakodnevno slušam ili čitam optužnice i svjedočenja o stravičnim zločinima. Nekoliko je razloga koji me u tome održavaju. Prvi se odnosi na moju potrebu da pomognem da žrtve ostvare kakvu – takvu pravdu. Nadalje, važno mi je da pravedna i nepristrasna suđenja doprinesu prestanku javnog negiranja odgovornosti za zločine, kolektiviziranja i nekažnjavanja. Vjerujem, to može doprinjeti jačanju svijesti o odgovornosti osoba na svim položajima i stranama, odnosno jačanju opreza spram (eventualne buduće) upotrebe sile pri ostvarenju, inače legitimnih, političkih promjena, te delegitimizaciji rata kao takvog. Zato, iako se bavim teškom prošlošću, to ima itekako veze s time kako mi je danas (jer su meni važni odnosi u kojima živim) i s kakvim me osjećajima ispunjava pogled u budućnost.

144

Novica Kostić,

ratni veteran – borac za mir Kroz patnju do pomirenja

 Kada je za Vas počeo rat, sećate li se tog dana ili određenog događaja? Ja sam, možda, negde podsvesno, i očekivao poziv za mobilizaciju, jer je rat bio glavna tema u svim medijima. Inače sam mobilisan 9. avgusta 1991. godine, kao pripadnik rezervnog sastava tadašnje JNA, u jedinicu Zaječarskog korpusa, koja je imala zadatak „izvlačenja ljudstva i mototehike“ iz blokiranih kasarni na teritoriji Republike Hrvatske. Sećam se samog polaska od kuće prilikom odazivanja na poziv za mobilizaciju, trenutka pozdravljanja sa porodicom, posebno sa decom. To je večiti ožiljak na duši, kao i sam polazak iz Kasarne u Zaječaru, gde su roditelji redovne vojske stajali na kapiji i plakali, dok su njihovi sinovi sakrivali suze jedni od drugih, u autobusima koji su krenuli ka Aerodromu u Nišu. Sam rat, kao oružani sukob, počinje, za mene, kasnije, oktobra meseca, kada sam prebačen na teritoriju Hrvatske. Tu bih naravno, izdvojio prvo ranjavanje i pogibiju nekih mojih saboraca prilikom deblokiranja i ulaska u Kasarnu „Logorište“ u Karlovcu.

 Zbog čega ste krenuli na ratište, da li ste to doživeli kao časnu odbranu zemlje ili bezizlaznu situaciju u kojoj Vas niko nije ni pitao za mišljenje? Moram da priznam više stvari: kao prvo, tada sam nesvesno bio pun predrasuda prema drugima, previše, nekako, verovao medijima koji su imali 145

2 Ne u moje ime svoj cilj po višem nalogu. Nisam prepoznavao nameru bolesnih umova političara i ono što negde ne mogu sada sebi da oprostim, a to je da sam davao sebi za pravo da kažem „ma šta se to mene tiče!“ Ima i elemenata „časne odbrane zemlje“, tada sam smatrao da to što sam dao zakletvu da ću braniti svoju zemlju, moram da ispoštujem. Ipak, nisam bio spreman da nađem izlaz iz takve situacije, pretili su gubitkom posla i zatvorskim kaznama, no kako želim da prihvatim svoju ličnu odgovornost, onda moram napomenuti da sam mogao, i pored svega, da izbegnem i ne prihvatim odlazak u rat, ali, izgleda, da tada nisam imao dovoljno hrabrosti i nisam razmišljao kao danas.

 Opišite Vaše „vatreno krštenje“, ukoliko Vas sećanje na to iskustvo isuviše ne uznemirava. Ja sam iz Niša avionom prebačen u Banja Luku, odatle smo išli autobusima do Dvora na Uni, zatim do Gline i Vojnića, preko Korduna u Karlovac. Moje prvo vatreno krštenje bilo je prilikom ulaska u Kasarnu „Logorište“ u Karlovcu. Ja sam kao komandir tenka imao dejstva iz tenka, tako da nisam direkno mogao da vidim protivnika sa druge strane kao živi cilj, što ne znači da ne snosim odgovornost za nečiju pogibiju. Hoću samo da kažem da mi je negde možda lakše, nego saborcu koji je video kako od njegovog metka neko pada.

 Koliko dugo ste bili na ratištu i da li je posle nekog vremena došlo do navikavanja na ratnu stvarnost? Na samom ratištu u direktnim oružanim sukobima proveo sam nešto manje od mesec dana. Čovek pomisli teško je naviknuti se na nešto što je nenormalno stanje, no posle samo 5-6 dana nekako se valjda adaptira, prihvata realnu stvarnost. Danas me hvata jeza kada pomislim da mi je u tom periodu nekad smetala tišina, kada se ne puca!!! Strašno, užasno je kada se setim da sam ja tada bio siguran samo ako sam u cev puške imao ubačen metak, bio ubeđen da sve što je preko puta mog nišana za mene bio neprijatelj, te stvari danas bole i opterećuju. 146

Kroz patnju do pomirenja 2 Naravno, i tada je bilo teško pucati u čoveka , ali lako je bilo ubiti jednog „ustašu, četnika, baliju“ ili kako smo se sve nazivali tada i u to vreme. Danas čovek razmišlja i shvata da je i to bio deo tog ciljnog ispiranja mozga i pravljenje ubice od običnog čoveka.

 Kako ste doživeli ranjavanja i pogibije Vaših saboraca? Da li ste i sami bili ranjeni ili izloženi situacijama u kojima je Vaš život bio ekstremno ugrožen? Svaki gubitak nekog ko vam je blizak je stres, a u ratu su vam svi, koji su tada na vašoj strani, najbliži i najvažniji. Meni je pogibija mojih saboraca rana duboko urezana. To je poderotina na mojoj duši koju nikada neću ni zalečiti a kamoli izlečiti. Te slike često noću sanjam i kao režiser filma vršim rekonstrukciju tih događaja. Zbog toga sam dobio i dijagnozu PTSP (PSDP) i najčešće tražim pomoć psihijatra, koji to naziva ratna trauma. Prilikom izvlačenja ljudstva i mototehnike iz Kasarne u Karlovcu, kada sam izvlačio mladog vojnika iz zapaljenog tenka, od direktnog pogotka maljutke (navodeće protivtenkovske rakete) u taj isti tenk, teško sam ranjen: ostao bez leve noge, sav spaljen, imao sam teške opekotine po licu i telu. Ne samo da mi je život bio ugrožen već sam samim čudom preživeo! Tu se moje ratovanje završava u oružanim sukobima, ali rat sa samim sobom još traje i trajaće još dugo...

 Možete li da uporedite Vaše tadašnje misli i osećanja o ratu sa današnjim, posle svega što ste doživeli kao borac i zatim kao mirovni aktivista? To je kao da sam odvojeno telo i duša! Tada sam na neke stvari drugačije gledao, drugačije ih vrednovao. Pre rata sam imao svoje snove, kao većina mladih, a za vreme rata bilo je važno preživeti. Čak sam možda mrzeo neke ljude, jer sam smatrao da su oni krivci za rat, ja sam bio tamo da im kažem i pokažem kako da razmišljaju i šta je dobro za njih, nisu me slušali, a ja sam tu na ratištu i oni su mi bili odgovorni za sve. Meni je posle trebalo dve do tri godine da počnem normalno da živim. Danas ja drugačije gledam na te stvari, svestan da nosim beleg ratnog veterana i da ću ga nositi do kraja. Ja želim da pre svega radim na sebi, prihvatim svoju ličnu odgovornost, odgovornost za svoje učešće i odgo147

2 Ne u moje ime vornost za svoje ponašanje želim nositi do kraja, ali mi je negde važno da pozivam ljude da osveste svoju odgovornost za sadašnjost i budućnost, za svet u kojem jedinka, osoba, ličnost ima svoje aktivno mesto i da u tom svetu bude vidljiv lični doprinos svakoga.

 Šta Vas je navelo da se pridružite mirovnom pokretu? Moje lečenje i boravak po bolnicama sa unakaženim, izranavljenim mladim vojnicima i susretanja sa ljudima koji su imali ratno iskustvo, puno razgovora sa njima, nagnalo me je da počnem da razmišljam: šta je sa tim ljudima, šta je sa ljudima kojima su oni naneli bol, šta je uopšte sa ljudima koji su u ratu postradali? Ono što je još važnije jeste osuda ratnih zločina od strane građana i javnosti, svih vrsta zločina činjenih u naše ime! Smatram da sve ovo ne možemo raditi bez potpune istine, a nju najbolje znamo mi koji smo se nalazili direktno na mestima gde je vršeno nasilje i gde su počinjeni ratni zločini.

 Kako su na to reagovali Vaši prijatelji, porodica i saborci? I pored toga što se ja, kao učesnik rata, prilikom uključivanja u različite mirovne aktivnosti, naročito one javne, susrećem sa brojnim poteškoćama i pritiscima, ja sam spreman, znajući da imam kredibilitet u svojoj sredini, u smislu da sam u ratu bio borac za „nacionalne interese“, da mi se kao takvom više veruje, da budem uključen u izgradnju mira, kako bih nešto menjao u svojoj sredini. Ja imam podršku pojedinaca i svoje porodice, koja je stalno uz mene i ima sličnu motivaciju, jer je zajedno sa mnom prošla kroz sve to što nas je pratilo od moje mobilizacije, sve do mog ranjavanja i kasnije. Važan podatak i ono što me ohrabruje jeste da mi se sve veći broj saboraca priključuje i tako smo osnovali Udruženje Ratni veterani Srbije za mir.

 Vaš susret sa ljudima koji su se tokom rata borili na suprotnoj strani, verovatno je bio težak. Da li ste mogli da o svemu razgovarate i kako ste ih doživeli, kao neprijatelje ili obične ljude poput Vas? Moja želja i motivacija da razgovaram sa ljudima, kako ih često nazivamo „sa druge strane“ bila je toliko jaka da je za mene razgovor sa njima bio 148

Kroz patnju do pomirenja 2 privilegija! Nikada ih nisam, niti ih mogu doživeti, kao neprijatelje, jer to su ljudi koji su imali iste, pa možda i veće patnje od mojih. U periodu od 1991. do 1999. godine preko osamsto hiljada ljudi sa područja bivše Jugoslavije pripadalo je desetinama vojnih formacija, koje su učestvovale u ratnim dejstvima u Hrvatskoj i BiH, i još nekoliko stotina hiljada na prostorima SR Jugoslavije, odnosno na Kosovu i Metohiji, na različite načine, sa različitim motivima i idejama. Ti ljudi i dalje žive na ovim prostorima i većina njih je danas prepuštena samoj sebi, izložena pokušajima manipulisanja od strane nacionalnih centara moći da budu zagovornici radikalnih ideja i političkih rešenja. Najčešće, bez obzira na političke stavove, zbog njihove ratne prošlosti, oni su na „drugoj“ strani, osumnjičeni kao nosioci nacionalističkih, pa čak i ratnih opcija. Sve to i mene prati, bez obzira kako ja razmišljam i gde sam sa tim mojim antiratnim stavovima. Sami veterani u razgovorima često ističu da je suočavanje s prošlošću lična odgovornost, a da osuda zločina predstavlja stub izgradnje mira na ovim prostorima.

 Smatrate li da se rat na prostoru bivše Jugoslavije mogao izbeći ili je to, ipak, bila neminovnost? Smatram da ratove, bilo gde i na bilo kom prostoru, planiraju i kreiraju (belo)svetski moćnici i ratni profiteri uz pomoć bolesnih umova pojedinih političara, ali da bi im sve to uspelo, treba im pogodno tlo! Bivša SFRJ je bila pogodno tlo, jer su mnoge stvari prikrivane, zatrpavane i zabranjivane, dok su sa druge strane širene kao virus predrasude, medijski su ispirani umovi i narod zavođen širenjem govora mržnje, kao i zastrašivanjem jer „opasnost preti“ od neke druge strane, od nekog drugog naroda. Možda zbog svega toga i pojedinih političara koji su u ime naroda donosili odluke, ne bi bio izbegnut rat ili sukob, ali da je nešto činjeno pre toga ili još mnogo ranije, možda bismo izbegli ovoliki oblik nasilja i zločina, posebno nad civilima , ženama i decom.

149

2 Ne u moje ime

 Političke vođe su se sastajale i razgovarale uoči, ali i tokom rata, na javnim i tajnim sastancima. Znači li to da se moć razgovora precenjuje ili su u pitanju neki drugi interesi, prema Vašem mišljenju? Mislim da su se ti političari bili previše uživeli u svoje uloge, da su samo ispunjavali svoje planove i zadatke! Njihov cilj pregovora nije bio zaustavljanje krvoprolića, već prekrajanje granica po njihovim željama. Oni su imali svoje interese i, naravno, zapostavljali interese naroda, a pitanje je da li su i oni bili svesni toga? Bili su to bolesni umovi, tvrde usijane glave, koje su imale samo jedan cilj: što više žrtava na svojoj strani, to će više optuživati suprotnu stranu!

 Posle svega, kako gledate na sadašnjost: verujete li da će nove generacije uspeti da prevaziđu podele i žive bez ratova na ovom našem prostoru Balkana? Nadam se i želim da verujem da će buduće generacije živeti normalnije, ali je tu naša velika odgovornost da nešto uradimo za njih. Ako ih naučimo da prihvataju različitost, poštuju svoj i tuđi identitet, ne veličaju zločine i zločince, moramo da radimo i na predrasudama, sprečavanju nasilja, govora mržnje i svemu ostalom što sprečava normalan zajednički život. Moramo da učimo decu da se suočavaju sa prošlošću i da preuzimaju odgovornost za prošlost, sadašnjost i budućnost! Mir nam niko neće ni nuditi ni ostvarivati za nas, ako to sami ne činimo - jadno je društvo gde su Vojska i Policija garancija mira!

Razgovarao: Velibor Petković

150

Kratki teorijski okviri radionica članova i saradnika Odbora za građansku inicijativu

Mirjana Vojvodić

Četiri pojma krivice

R

azlikovanjem pojmova krivice i odgovornosti, razlučivanjem krivične, političke, moralne i metafizičke odgovornosti i razlikovanjem individualne i kolektivne krivice može se rasvetliti duhovna situacija vremena. Time se može pomagati u komunikaciji nakon sukoba, dolaziti do istine o ljudskoj patnji, žrtvama i počinicioma, posledicama sukoba i doprinositi izgradnji društva nakon sukoba. Razlikovanjem suštine krivica, instanci i posledica za svaku od njih postižu se razgraničenja koja olakšavaju opredeljenje u odnosu na neposrednu ratnu prošlost i zločine činjene u ime nacije, države, u ime svakoga od nas. Razgovor o različitim pojmovima krivice i odgovornosti vodili smo oslanjajući se, uglavnom, na razmišljanja Karla Jaspersa u knjizi „Pitanje krivice“.

Krivična odgovornost je utemeljena u zakonima. Određena ljudska dela krše zakon i ta dela se mogu objektivno dokazati. Instanca koja utvrđuje krivičnu odgovornost je sud. Sudija presuđuje na osnovu dokaza i slobodne volje okrivljenog u činjenju. Samo pojedinac može biti kažnjen za zločine, on i jeste individua sa slobodnom voljom. Posledice krivične odgovornosti su da „zločin susreće kazna“ (Jaspers). Objektivno dokaziva dela, koja je čovek počinio iz svoje slobodne volje 153

2 Ne u moje ime su osnova za suđenje. Krivica se individualizuje utvrđivanjem krivične odgovornosti za počinjena dela. Narodu kao celini se ne može suditi jer narod nije ni kriv ni nevin. Narod, budući da je kolektivitet, izmiče pravnoj odgovornosti. Sa državama, državljanima, građanima određene države stvari stoje drugačije. Utvrđivanje krivične odgovornosti pojedinaca je, ujedno, najočigledniji put da se pokaže nemogućnost kolektivne krivične odgovornosti naroda. Osnova političke krivice su postupci zvaničnika države kao i njenih građana. Svaki je građanin podređen vlasti države čiji je građanin i zbog toga trpi posledice odluka te vlasti. Ono što u svom postojanju ne možemo birati jeste država u kojoj se rađamo. U toku svoga života možemo da biramo u kakvoj državi ćemo živeti. U modernim društvima jedan od načina da biramo u kakvoj ćemo državi živeti jeste da učestvujemo na izborima, da sami sebe uvažimo kao odgovorne i slobodne pojedince i time preuzmemo deo odgovornosti za to u kakvoj će se državi odvijati naše realno postojanje. Drugi način je da biramo „gotove“ države i selimo se, a da ne učestvujemo u njihovom oblikovanju. Ono što je teško u takvim okolnostima jeste kada se to događa prisilno, masovno, ilegalno, kada postajemo izbeglice, azilanti, raseljena lica. Tada smo prinuđeni da prihvatamo države kakve jesu, ali često same nove države nisu spremne za nas. Naši domovi postaju kampovi, skloništa, kolektivni centri i sve drugo, samo ne dom. I tada trpimo posledice vlasti kakva ona jeste i posledice političkih odluka koje ta vlast donosi. Prema Jaspersu, instanca koja sudi o političkoj krivici je sila i pobednikova volja. Ta se volja, nakon Drugog svetskog rata, u slamanju fašizma, pokazala različitom i delovala je u različitim pravcima. Pobednik je nastojao da formiranjem ad hoc sudova u Nirnbergu i Tokiju individualizuje krivicu i kazni odgovorne za ratne zločine. Ti sudovi su bili nove institucije u međunarodnom pravu. O osobenosti ad hoc sudova i njihovom značaju svedoče reči sudije Džeksona: „Jedna od osnovnih prepreka u Nir-

Ako smo pobedili, zašto se ne osećamo kao pobednici? (Pirot , 2001)

154

Četiri pojma krivice 2 nberškom procesu bilo je nepostojanje utabane staze. Izrečena presuda, takva kava je, premešta moć presedana na podršku ovim pravnim pravilima. Od sada niko neće moći da porekne ili da ne zna kako načela na osnovu kojih je presuđeno da se nacističkim vođama oduzme život, predstavljaju zakon i to zakon sa sankcijom.“ Osim toga pobednikova volja se manifestovala i raspuštanjem najviših političkih i vojnih tela, oduzimanjem prerogativa države i teritorijalnom podelom Nemačke. Pobednikova volja se pokazala čak i kao samovolja nasumičnim bombardovanjem gradova i kada je bilo potpuno jasno da je fašizam pobeđen. Posledice političke krivice čine svakog pojedinca kao građanina i kao državljanina odgovornim za postupke države u kojoj živi. Načini kojima se to postiže su različiti. Jedan je ograničenje političke moći i politčkih prava za državu i njene građane. Ali to ne znači moralnu i krivičnu odgovornost svakog pojedinca. Individualizacija krivice za zločine počinjene u ime države se postiže sudskim procesima, u kojima se na osnovu dokaza utvrđuje ili odbacuje krivična odgovornost pojedinca. Moralna krivica je u tome da svaki čovek kao pojedinac snosi moralnu odgovornost za to što čini i za ono što ne čini. Instanca je savest i svaki čovek preispituje svoje postupke u komunikaciji sa samim sobom i sa onima koji su mu bliski. U razgovorima sa prijateljima, sa onima sa kojima delimo vrednosti, sa onima o kojima brinemo i koji brinu o nama, koje volimo i koji nas vole preispitujemo svoje odluke i ponašanja. Posledice moralne krivice su okajanje i preporod (Jaspers). Svest o sopstvenoj moralnoj odgovornosti rađa uvid koji je izvor kajanja. Promena ponašanja i ljudskih postupaka u stvarnom životu je posledica koja stvarno menja svet. U tom smislu je moralna krivica uvek individualna i isključuje dobre i loše narode. Određene okolnosti, životne situacije iskušavaju i moralne i političke i metafizičke stavove koje prihvatamo. U tom smislu moralnost zahteva da se odredimo prema zločinima koji su počinjeni u ime države u kojoj živimo i nacije kojoj rođenjem pripadamo. Taj zahtev dolazi iznutra, iz slobode pojedinca i ne može biti nametnut nikakvim spoljašnjim delovanjem. Ali može biti olakšan, podstaknut jasnim odre155

2 Ne u moje ime đenjem politčkih subjekata prema ratnim zločinima. Za stvaranje takve duhovne situacije u društvu, takve atmosfere, takvog društvenog ambijenta odgovorna je vlast koja je uspostavljena nakon razaranja i ratnih sukoba. Takva situacija jeste granična situacija političke volje koju ima nova vlast. Ona, u vremenu u kome deluje, ima jasan zadatak. Političkom odlukom treba da osudi zločine i omogući pravdu za žrtve i pravdu za počinioce. Ona treba da vrati i veru u život sam i poverenje ljudi u instutucije. Na taj način država može, radi dobra građana i sopstvenog dobra radi, da utemelji moralni preporod društva i države. Metafizička krivica je jedan od izraza suštine naše ljudskosti u odnosu na svet u kome jesmo. Ona je trajno ljudsko odnošenje prema prisustvu zla u svetu. Pored ostalog, iz uvida u isti položaj svakoga čoveka u odnosu na zlo u svetu i potrebe za spasenjem od zla, javlja se i misao o Bogu. Solidarnost sa drugim ljudima ima svoj izvor i u toj nemoći pred zlom. Iz solidarnosti proizlazi i saodgovornost za nepravdu u svetu, a posebno onda kada sam njen savremenik, kada se ona događa u mom prisustvu, u još većoj meri kada se nepravda čini u moje ime, pozivanjem na kolektivitet kome pripadam rođenjem ili time što živim u nekoj zajednici. „To što još uvek živim nakon što se tako nešto dogodilo tišti me kao neizbrisiva krivica“ (Jaspers). Instanca je, prema Jaspersu, Bog, ma kako ga zamišljali. Vera u biće koje može razumeti i oprostiti. To sveobuhvatno, Bog omogućuje utočište najugroženijima, povratak vere, snagu da nakon svega žive, okajanje i preporod ljudskosti. Ljudski ponos, koji odbija da prihvati, pred sveobuhvatnim, pred Bogom biva slomljen i moguće je ponovo uspostaviti veru u smisao ljudskog postojanja. (Jaspers) Taj unutrašnji proces, proces ljudske samoće pred Bogom omogućuje kajanje i preporod. I budućnost koja je prihvatila prošlost u sebe pokazuje se mogućom i drugačijom. Za one koji mogu sami svoje postojanje osmisliti i podneti, koji su u otporu prema zlu i kada se ono tek sprema, za one koji vode razgovor sa samim sobom i prijateljima, instanca ostaje njihova savest. Ateisti, agnostici i neverujući nisu lišeni metafizičke krivice, ali instanca ostaje u moralnoj sferi, to je njihova samosvest i njihova savest. Dužnost da se bude čovek se može 156

Četiri pojma krivice 2 razumeti i kao naddužnost. I u tom smislu naddužnost sadrži one odredbe koje nalazimo u Japersovom pojmu metafizičke krivice. Naddužnost je moralna vrednost, kojom se osvaja sloboda, čuva samosvest ljudskosti i autonomija ličnosti u svetu. Posledice metafizičke krivice su suštinska i vidljiva promena svesti i samosvesti. „Preobražaj ljudske samosvesti pred Bogom“, kaže Jaspers, može doprineti da ljudski život iz tog novog izvora poima solidarnost, primajući u sebe stradanja i patnju koje su obesmislile ljudskost kao takvu. Ništa se ne može prihvatiti sa lakoćom, trajnost promene i njena dubina omogućuju preporod koji postavlja nove zahteve u oblikovanju sebe i sveta. Taj preporod obavezuje na opredeljenje u graničnim situacijama, zalaganje da se uvaže patnje žrtava, zalaganje da se krivica individualizuje, da se okrivljenima pravično sudi, odustajanje od činjenja i podnošenja zla i odgovornost za dalji tok stvari u društvu i svetu. Za svaki od ova četiri pojma krivice se može ispitivati da li je to individualna ili kolektivna krivica. U svim razgovorima sa učesnicima pokazalo se da su krivičnu, moralnu i metafizičku krivicu razumevali kao individualnu. Politička krivica je, najveći broj puta „izglasana“ kao kolektivna krivica. „Quidquid delirant reges plectuntur Achivi“ - Horacije („Kad kraljevi prave gluposti uvek Grci ispaštaju“) navodi Jaspers čime ilustruje političku krivicu. Akcenat je na posledicama političkih odluka koje trpe svi građani jedne države. Te političke odluke mogu biti odluke izabrane vlasti te države, ali i odluke međunarodnih organizacija i institucija. Ma koliko one bile blizu ili daleko od pojedinaca, posledice njihovih odluka dopiru do svakog pojedinca. U tom smislu se za svaki izbor snosi odgovornost, a to je, za većinu, nažalost, najočiglednije tek kad račun dođe na naplatu. Da parafraziram Hanu Arent, izgleda da moderna politička zajednica stavlja u zadatak običnom čoveku više nego što on može da podnese. Političari savremenog doba bi to trebalo da znaju, to povećava njihovu odgovornost u odnosu na političko delovanje za koje se takmiče i kandiduju.

157

Draško Bjelica

Princip odgovornosti - Kriv sam, dakle, čovek sam? - Gasi fenjer, Diogene!

V

erovali ili ne „Nevernom Tomi“ ili „Tamnom iz Efesa“ ili I-Kome, proverite sami: bolje je znati malo o bitnome, nego mnogo o nebitnome; može biti da je ovo odlično objašnjenje i opravdanje za dvostranični ili jednolisni Prokrustov ležaj za ispitivanu temu? No, da li Diogen je Diogen ako ne može da razori bilo koji Prokrustov ležaj; istina, i nekim filosofima ugodni ležaj. Odgovornot je princip, vrhovni princip; odgovornost je mera, mera za mere čovečnosti. Odgovornost je konstanta zrelog doba ili autonomije ličnosti. Svi takvi principi važe nezavisno od toga da li ih iko ikoliko poštuje; u-koliko neko ne poštuje te i takve principe u-toliko gore po prekršioce i, nažalost, utoliko je i teže i gore za žrtve. Ko prekorači granicu dobra i zla, i onu –može biti teško odredljivu, individualnu za svakog čoveka - nakon koje jedva da ima povratka, nema te gluposti, nema tog zla koje neće učiniti. Ali, dok u poslednjem čoveku bude bila poslednja kap ljudskog, dakle, i u zločincima najtežih i najgorih zločina, nema tog zla kojem ne treba suprotstaviti se. Treba da, ego, može da; uvek je vreme za „Ne zlu“, svakom zlu; i pre svega i posle svega: zlu u sebi; zlo zlu nije zlo. Svaki čovek je dužan da poštuje princip odgovornosti, ergo, svaki čovek treba da poštuje svakog čoveka, jednostavno zato što čovek je čovek: odgovorno; moralno; umno i slobodno biće. Bar neke vrednosti i bar neki principi valjda važe nezavisno 158

Princip odgovornosti 2 od svakog vetra i svakog vetropira, od svih mena i svih promena. „Lažem“, „Sve se menja“, to su istiniti ili neistnit iskazi ili ...? Šta je gore, biti neprincipijelan ili biti „slep i gluv“ za činjenice ili neosetljiv, „tup i glup“ za vrednosti? Nije mudro: odlučivati o onome što ne može biti drugačije; rangirati nužne uslove (čega god) i neke birati, a neke ne; birati uslove mogućnosti svakog mogućeg zla za koje je jedino čovek odgovoran. Svi sporovi - od dečje igračke, leka, vode i vazduha, zemlje i vatre, vlasti, do slobode, pravde, istine i lepote, (od sporova sa samima sobom do sporova svakoga sa svakim, od lokalnih do svetskih ratova) svode se na ili izvode iz tri golema skupa (sa konačno mnogo podskupova) sporova: a. spor oko principa; b. spor oko vrednosti, i c. spor oko činjenica. U krajnjoj instanci, svaki spor je spor oko vrednosti jer je to pitanje smisla samog postojanja, smisla života, smisla svega što i kako činimo ili ne činimo. Prevideti ove razlike, ma i neosetno, nesvesno, znači stupiti na bespuće svih mogućih manipulacija, zloupotreba, ideoloških i inih - to je dovoljan uslov haosa u sva tri sveta-domena važenja tri pojma-skupa, na delu je patologija svesti o vrednostima i (sistemima v.). Najteže je lečiti teško izlečivu ili neizlečivu bolest, i u slučaju da lekari nisu bolni, da prosvetitetelji nisu neprosvećeni, da sudije nisu ogrezle u predrasudama ili nepravdi, te da „čuvari svetinja“ nisu „stubovi sramote“. Budimo opaki prema opakoj bolesti, a osetljivi, pažljivi prema svakom čoveku, uprkos svim „kontra“činjenicama, nadmoćnoj većini činjenica istorije, koje „protivureče“ ovom principu, ali ne opovrgavaju važenje i važnost principa, kao ni važenje i važnost (bar ne nekih) zapovesti - večno mladog duha - i starijih i mlađih od svake knjige i svakog pisca i svakog tumača. Ko može biti odgovoran? Ko može biti kriv? Za šta? Zašto je odgovoran? Ispitivanje principa odgovornosti, i bilo koje konkretne odgovornosti za konkretno činjenje ili ne, bilo kojeg čoveka, sastoji se u ispitivanju (odnosa) mnoštva konstitutivnih pojmova - pojma odgovornosti, najjednostavnije je zamisliti jedan konjuktivni skup (nužnih, i uslovno nuž-

Kod nas nije bilo zločina, to je bilo nekoliko malih ubistava. (učesnica iz Tetova Vranjska Banja, 2006)

159

2 Ne u moje ime nih) uslova: čovek, um, sloboda (slobodna volja), raspon sveta mogućnoti (nemoguće, nužno, slučajno, stvarno; dozvoljeno, obavezno, zabranjeno, indiferentno), znanje (o principima, o činjenicama), znanje i svest o vrednostima i normama (moralnim, pravnim, političkim, tehničkim...), o sredstvima i ciljevima, izbor, odluka, delatnost, delo, posledice, ispravno i neispravno, nevinost i krivica, nagrada i kazna ... Konjukcija je istinita samo u slučaju da su svi konjukti istiniti, neistinita je u slučaju da je bar jedan konjukt neistinit. I logički nepismeni, zadivljujuće uspešno praktikuju ovaj konjuktivni princip, ali samo u slučaju raznovrsnih vidova izgovora, izvrdavanja ili bekstva od odgovornosti, a tek neki „advokati“, sa navodnicima ili bez njih, sa logičkim mačem ili bez njega. Veoma je popularna, česta i lokalna i globalna „standardna“ upotreba i zloupotreba ispovesti-iskaza i optuženih za najteža krivična dela i njihovih branilaca, čuvara-jataka i inih apologija zla i zločinaca: „Nisam kriv“ i „Niko nije kriv bez dokaza da je kriv“. No, dokaz ništa ne dodaje i ništa ne oduzima onome što dokazuje, prema tome, ko je kriv, kriv je i u slučaju da veruje da nije kriv ili da svi veruju da nije kriv ili da nikada niko ne dokaže da je kriv; a ko je nevin, nevin je; ovo načelo je ontološki, logički i etički fundamentalnije načelo od načela (presumcije) da niko nije kriv bez dokaza da je kriv (striktno kognitivno vrednovana, to je argumentum ad ignorantiam). Logičke istine ili logički principi (ili „oklevetane“ tautologije) su neutralne ili logički nezavisne (od svih drugih hijerarhija), zato i samo zato - jedine - važe u svim domenima svih sporova, one su ona Arijadnina nit u lavirintu sporova, garant ravnopravnosti svih učesnika u svakom sporu; nezamenjiv intelektualni ključ za nenasilno otključavanje i zaključavanje svake brave. Srbija jeste svet-mimosvet (neprincipijelnih), logički nepismenih, od dece u obdaništima (razumljivo) do štićenika najviših akademskih zvanja: akademika. Zbilja, ko, kako, šta i čime i kome će dokazivati, objašnjavati, argumentisati...? Generacije logički nepismenih: profesora, pravnika, psihologa, sociologa, lekara, ekonomista, istoričara, lingvista, kritičara, novinara i inih stručnjaka i naučnika; bar neki, pitaju me, šta je to logika, vele da nikada nisu imali nastavu iz logike, ni filosofije? I neki filosofi, pisci knjiga iz logike ili teorije zaključka, uz konstitutivne komponente zaključka, često kao da zaborave ili zbog - radi čega li 160

Princip odgovornosti 2 ne pominju principe zaključka; zanimljiv podatak za temu o principima, zar ne? Najčešće populistički motivisana simplifikacija poruka do nivoa banalnosti je vid potcenjivanja sagovornika, čitaoca, slušaoca ili bilo kojeg člana bilo kojeg parcijalnog ili univerzalnog auditorijuma. To je uvredljivo za primaoce poruka, i u slučaju da primaoci aplauzom pozdravljaju takve „svima razumljive“ poruke; takav odnos pošiljaoca poruke je veoma pouzdan znak manipulacije, intelektualnih i/ili moralnih havarija pošiljaoca. Valjda biolog treba da govori i piše jezikom biologije, a ne jezikom žabe, krokodila ili domaćih ptica; a drugi, stručnjaci, naučnici, filosofi? Filosofi i sociolozi politike, politikolozi, jezikom politike? Kome bejaše teže, nepismenom „Knjazu“ sa Vukom ili Vuku sa „Knjazom“? Kako to da danas, ili noćas, u Srbiji, većina govori i piše, sudi i presuđuje, odlučuje i odluke štuje u skladu sa naravoučenijem i „zakonima“ „Knjaza, zakonodavca“? Kako to da „svet ne razume nas“, a nije da nije da se odistinski trudimo da „govorimo tako da nas ceo svet razume“. Um je moć principa (argumentisanja, zaključivanja; odlučivanja; odgovornnosti...); besposlen um - đavolje dvorište. Konačno ili beskonačno mnogo je načina sprečavanja „rađanja“ uma: namernih i nenamernih, sporadičnih i sistematskih, kratkometražnih i dugometražnih predrasuda, stereotipa, navika, modela i matrica. I drevni i savremeni je uvid: moć uma, moć principa „najsporije i najkasnije se rađa kod većine“, „većina umire pre no što se rodi“. To su istorijske činjenice, ali ne nužne, a da to nije nužno, da su mogući i drugačiji načini, i ranog i bržeg i radosnijeg rađanja uma ili izlaska iz stanja „samoskrivljene nezrelosti“, da su mogući drugačiji sistemi i podsistemi, da je moguće i drugačije živeti, to je jedan od fundamentalnih uvida uma ili „nauke“ o principima na kojima je utemeljen Novi vek ili - rečeno jezikom kampanje ideoloških evropocentrista - „Evropa“. Status - i stanje, i ovde i sada – uma ili te „nauke“ (marginalizovane i/ili ekskomunicirane iz sistema i podsistema, ergo, i iz obrazovanja) takav je kakav je status, kakvo je stanje odnosa prema principima; reč „princip“ je jedna u mnoštvu kompromitovanih, zloupotrebljenih reči. O kraju - o granicama - raz-uma, logike, nauke, filosofije, najčešće i najlakše sude i presuđuju oni koji nisu iskušali ni minimum mogućnosti raz-uma, niko tako kao nerazumni i neumni, „razumni“ i 161

2 Ne u moje ime „umni“. Bez ključa za bravu: ili ćemo ostati zauvek zaključani u „pećini“ ili „pred vratima“ sveta čoveka i čovečnosti, budućnosti; ili ćemo svim sredstvima, a to znači, najčešće, silom, i verbalnim i neverbalnim nasiljem „rešavati“ sve sporove, rušiti, razarati (Se), varati (Se), lagati, ubijati (Se)... Čovek bez principa je čovek „bez kičme“; sami sebi smo odgovorni za stanje sopstvene kičme, i sami sebi smo krivi akko smo krivi. I u slučaju da samo pokušamo „lomiti kičmu“ drugima; i u slučaju da se klanjamo, sklanjamo ili da na bilo koji način pokorimo se drugima, povredićemo bar jedan „pršljen“ sopstvene „kičme“. Bogati etičkim i dijanoetičkim vrlinama, naoružani intelektualnim instrumentima, niko nikome ne treba da popušta, ni pametniji manje pametnome, ni obrnuto. Čovek ne može ne biti slobodan, čovek je nužnim načinom slobodan, čovek je „osuđen“ na slobodu; bekstvo od odgovornosti je moralni suicid, ergo, čovek ne može pobeći od sebe samoga, od slobode, od odgovornosti - srećom! Vreme je nevremena - i ovde i sada - kada čovek čoveka mora podsećati da je čovek, podsećati (Se) na pravo svakog čoveka na život i na pravo izbora načina kako će živeti; da svaka žrtva ima svog zločinca i da svakog zločinca treba pravedno kazniti. Zločin iz osvete je i gori i teži od zločina zbog kojeg je učinjen zločin iz osvete. To je jedan od principa koji ima čvsto etičko utemeljenje, dakako, logički nezavisno od potvrde u golemom skupu činjenica povesti činjenja i podnošenja zla svake vrste, nezavisno od činjenice da je to princip koji – može biti da svaki čovek bar jednom prekrši, a ogromna većina najčešće krši taj prncip i to kršenje doživljava, shvata i prihvata kao vrhovno načelo pravde i pravičnosti. Individualna odgovornost je jedina moguća-smilena odgovornost. Svaki čovek, ako ispunjava uslove mogućnosti „biti odgovoran“, može biti odgovoran za svoje i samo svoje postupke, dakle, odgovoran je i za svoj odnos prema drugima, prema kolektivu, prema prirodi, svetu (i anorganskom i organskom, nužnim uslovima opstanka čoveka). Ako jedan čovek (A) podigne štap na drugog čoveka (B), jedino je A odgovoran za taj postupak, ali A vređa dostojanstvo svakog čoveka (to je čin povređivanja i samopovređivanj) i svaki čovek je odgovoran za svoj odnos prema činu osobe A. Kolektiv (porodica, zajednica, država, institucije i organizacije, čovečanstvo) može biti objekt odgovornosti, ali ne može biti subjekt 162

Princip odgovornosti 2 odgovornosti; reč „kolektivna“ krivica, „kolektivna“ odgovornost je u nekim kontekstima bezopasna metafora, ali u striktnom smislu, to je besmislica, opasna besmislica. Odgovornost je individualna i u slučaju da su svi članovi neke grupe, neke organizacije ... krivi za učešće i saučešće u nekom zločinu. Zabrana nekih organizacija je analogna zabrani upotrebe nekih oruđa i oružja jer je i organizacija samo instrument, a ne subjekt odgovornosti. I inače je evidentna skoro potpuna zbrka u razumevanju i praktikovanju odnosa sredstava i ciljeva. Više i najviše vrednosti, kognitivne, etičke i estetske vrednosti su instrumentalizovane zbog-radi nižih i najnižih - kao da nije bitna istina, nije bitna pravda; ni sloboda, ni život, ni zdravlje; ni etičke ni dijanoetičke vrline; ...; nije bitno upoznati se sa uzrocima i posledicama užasnih zločina i zločince kazniti; kao da je glavno pitanje da li je to nacionalni i/ili državni ili koji već i čiji interes, svi konflikti među vrednostima redukuju se na konflikte interesa. Kakvi su to istinoljupci, pravdoljupci, intelektualci ... ako ništa ne vide dalje od sopstevenog nosa-ponosa, ništa ne vide „preko brda“ ličnih, porodičnih, profesionaknih, partijskih, klasnih, nacionalnih, državnih, lokalnih ili „epohalnih“ interesa? Nikoga neće ni sam Bog sačuvati ako se sam ne čuva od svake vrste idiotizma, i od idiotizma patriotizma. Nijedan cilj ne opravdava sva sredstva, a ako je cilj nepravedan, onda su nepravedna sva sredstva i svi putevi koji vode ka nepravednom cilju. Težište odgovornosti je u izboru načina, sredstava i puteva do cilja. Moralne vrednosti (pravda...) ne mere se ni neuspehom ni uspešnom realizacijom intendiranih vrednosti, i nezavisne su od intendiranih vrednosti. Da li će neko (A) „spasiti dušu“, to je nezavisno od toga da li će (A) „dobiti“ ili „izgubiti“ ceo svet. Kako, kako „nenormalno postaje normalno“, a primopredajom postaje čvrsta navika, „opšterazumljiva“ i „opšteprihvaćena“ tradicija? I ovde i sada, nepodnošljiva je lakoća „razumevanja“ – i „objašnjenja“ i „opravdanja“ - Trazimaha; lažova, lopova, ubice; zločinaca najtežih krivičnih dela, masovnih grobnica, genocida, konc-logora, nasilja svake vrste? Nepodnošljivo je odsustvo saosećanja sa žrtvama, od neskrivenog poricanja da je (B) žrtva, do stava da je žrtva „zaslužila“ da tako bude „kažnjena“, „pravedno“, dakle, žrtva nije žrtva. Šta drugo ili kako drugačije je pisao Nikolaj Velimirović o stradanju Jevreja u konc163

2 Ne u moje ime logorima? Šta i kako danas-noćas pišu i govore apologete najmračnije tradicije u istoriji-povesti čovečanstva? Jesu li to kćeri i sinovi „Majke“ koja je sinu savetovala da „ne sudi ni po babu ni po stričevima“? Uzalud vam sve škole, sva nauka, sva zvanja i sva imanja, uzalud vam sve. Niko tako i toliko ne skrnavi bilo koju „svetinju“, kao oni koji sve što čine čine u ime „svetinja“. Nečasno je samoopravdavanje sopstvenih dela delima ili imenima onih koji više nisu živi, a najnečasnije je to činiti „u ime dece“, u ime još nerođenih. Zbilja; deca, osnovci, srednjoškolci, studenti u Srbiji - kojim to usrećiteljima, kome treba da zahvale za ovu neopisivu sreću i neizmerno blagostanje stvoreno razaranjem svega razorivog, sve u ime ... dece? Dogodi li se da najbolji student upiše poslediplomske studije i da bude izabran za saradnika na fakultetu; studiraće, raditi i zaraditi platu manju od deset hiljada dinara. Sudeći prema - čijem li to - odnosu prema „naučnom podmlatku“, svetla je budućnost Srbije, i sadašnjih i budućih generacija. A vernici koji na sva pitanja odgovaraju jednim jedinim odgovorom - „sve je volja božja“ - da li veruju da će kad-tad suočiti sa „svojim bogom“, da li veruju da će „odgovarati bogu“ zbog te i takve vere, zbog bestidnog samoobožavanja kojim sopstvenu volju-samovolju, svaki hir uzdižu do nivoa volje dragog im boga? Nema te vrednosti – nezavisno od svih tablica vrednosti - u ime koje nisu počinjeni najteži zločini, od vode do slobode, od hleba i soli do lepote lepe Jelene, od roga jednoroga i „zlatnog teleta“ do svakog boga i svake boginje. Uzalud je ispravljati kognitivne i vrednosne „Krive Drine“ akademika, profesora, episkopa, vladika, sudija, novinara..., političara, vlastodržaca, generala vojske i policije, nadređenih i podređenih, sve do klimoglih „sunarodnika“ i „sugrađana“ koji „samo izvršavaju naređenja“, čija je prva želja-znatiželja, vrhovni princip, da znaju „ko im je gazda i koga da slušaju“. Čas Filo-Sofije, da li To je To Ostrvo Elpis? Eos? Jedina Oaza? Za Koga? Umna i slobodna bića mogu svaki spor rešiti iskušavanjem moći uma i slobode, razumevanja i sporazumevanja, dijaloga, ergo, i bez verbalnog i bez neverbalnog nasilja. Najgore su Trazimahova „logika“ i „retorika“, Trazimahova „etika“ i Trazimahova politika sile i nasilja. Bezuslovno poštovanje principa odgovornosti postaje nužan uslov i opstanka i načina opstanka čoveka. 164

Danijela Gavrilović

Balkan i Evropa – sukob ili zajedničke vrednosti

V

eoma često pitanje, sa kojim se susrećemo u javnim debatama, pa i onim sociološkim, jeste pitanje važenja društvenih vrednosti. Mnoga su istraživanja vršena na tlu Evrope, a i u drugum delovima sveta, sa ciljem da se utvrde vrednosni sistemi Evropljana, kao i njihove razlike u zavisnosti od zemlje gde se istraživalo. Pitanje evropskog kulturnog identiteta i evropskih vrednosti nije dovršena priča. Još uvek, na primer, postoje ozbiljna mimoilaženja i debate o uticaju hrišćanskih vrednosti na formiranje evropskih institucija i vrednosti. Danas se, pak, u laičkim i sociološkim krugovima čuju vajkanja o krizi vrednosti i sve te priče liče na mit o izgubljenom zlatnom dobu i dostignutom vrhuncu, nakon koga sledi sunovrat. Rejmon Budon, dajući odgovore na pitanja „Da li je moral u krizi, da li možemo govoriti o sumraku vrednosti?“, nasuprot pesimističkim tonovima, daje odgovor da ne postoji kriza vrednosti, da „ne postoji diskontinuitet između modernizma i postmodernosti, već da se radi o produbljivanju individualizma i da razvoj vrednosti ide ka većem poštovanju individue.“ S druge strane čuju se glasovi koji razmatraju pitanje izgradnje pravednijeg društva i morala koji bi mogao da da odgovor na probleme sveta koji se globalizuje. Takav moral bi morao biti zasnovan na vrednostima koje su u toj meri opšte i univerzalne, da bi mogle pomiriti sve razlike unutar svetske 165

2 Ne u moje ime društvene zajednice, koja se konstruiše, a pre svega u okviru evropskog kulturnog prostora. U isto vreme se pred našim očima prevrednuju mnogi tradicionalni sistemi vrednosti, mnogo brže, nego li u ranijim periodima društvenog razvoja, kada su vrednosti veoma dugo važile i bile osnov konstituisanja društvenih sistema. Procesi promene u savremenom svetu tako su brzi i snažni da uzrokuju i glavne poteškoće u društvu, a teoretičari govore, poput Burdijea, o zamagljenoj budućnosti punoj opasnosti. Brze promene mogu imati razoran uticaj na tradicionalne stilove života, moral, religijska verovanja i svakodnevne obrasce, a da pritom ne obezbede nove jasne vrednosti. Ovakva brza smena vrednosti izaziva osećaj nesigurnosti kod naših savremenika - pojedinaca i društvenih grupa. Tradicionalna moralna kontrola i standardi, koje je nekada u velikoj meri obezbeđivala religija, u procesu su nestajanja sa savremenim društvenim razvojem, pa su mnogi pojedinci u savremenom društvu obuzeti osećanjem da njihov svakodnevni život nema jasne smernice, pa ni smisla. Ovakvo stanje ne stvara probleme samo pojedincima nego i čitavim grupama, koje imaju teškoće sa nivoom integracije i regulacije, kako bi to Dirkem rekao. S jedne strane nam preti anomija sa svim posledicama koje ona može da izazove, dok se sa druge strane srećemo sa autoritarnim sistemima i fundamentalizmom. Na Balkanu i u savremenom srpskom društvu, koje se odlikuje „narcizmom malih razlika“, prisutno je uspostavljanje granica i distance u odnosu na druge i drugačije. Da bi se jedno društvo demokratski organizovalo potrebno je da postoji kulturno-vrednosni kapacitet aktera, koji često nedostaje na ovim prostorima i izaziva različite društvene posledice, čiji smo svedoci. Takođe, ovaj nedostatak predstavlja prepreku za razvoj društva sa idejom jednakih prava i mogućnosti. Kako društvene vrednosti i njihovo važenje omeđavaju društvene grupe, možemo se smatrati pripadnicima iste društvene zajednice tek ako zagovaramo i praktikujemo iste vrednosti i na nivou svakodnevne društvene realnosti uviđamo niz društvenih grupa, koje proživljavaju jedne pored drugih, a ne jedne sa drugima svoju tranzicionu realnost. Nacionalizam, „kolektivni narcizam“, koji vraća samopouzdanje u identifikaciju sa grupom, nije samo naša balkanska specijalnost. Buđenje nacionalizma se ne može smatrati 166

Balkan i Evropa – sukob ili zajedničke vrednosti 2 specijalnošću samo „zakasnelih nacija“, ali ipak „moramo analizirati pretpostavke koje je stvorio savremeni svet da bismo se uverili da naši napori da ga učinimo pihvatljivim nisu uzaludni“, govori Zagorka Golubović, razmatrajući pouke i dileme minulog veka. Demokratija je danas univerzalno prihvaćena kao model „dobrog društva“ i „globalna perspektiva“, pa, iako se uveliko debatuje o mnogim njenim nedostacima, ipak, „ona može poslužiti da se organizuju aktivnosti za prevazilaženje prepreka na putu dalje emancipacije.“

Ratni zločini, činjeni su i treba da odgovaraju počinioci, ali taj genocid? Mnogo je teško, ne znam, ja ne mogu da prihvatim. Ne znam. (Niš , 2007)

Balkan i Evropa nemaju prepoznatljive geografske i kulturne obrise. Svedoci smo menjanja njihovih granica u zavisnosti od političkih kretanja (jugoistočna Evropa, zapadni Balkan). Jedan od aspekata različitosti Balkana u odnosu na Evropu jesu i kulturne i društvene vrednosti. „Balkanske vrednosti“ su jedan od uzroka njegovog jasnog omeđavanja, sukoba između balkanskih zemalja, kao i prepreka njegove integracije u Evropu. Potrebno je prepoznati skup „balkanskih“ u odnosu na „evropske“ vrednosti, differentiu specifiku balkanskog vrednosnog obrasca, koji se može skicirati kroz „prokletstvo malih razlika“, problem sa prihvatanjem različitosti, prejak legitimitet verske i nacionalne identifikacije. Cilj je, naravno, ukazati na mogućnost pomirenja ova dva vrednosna koncepta (ako su oni u toj meri različiti), kao i napraviti pomak u otkrivanju karike koja nedostaje u odnosu Balkan – Evropa. Balkan nikada nije bio dalje od Evrope, negoli u vreme ratnih sukoba na ovim prostorima. Danas, nakon izvesnog protoka vremena, i izvesnih promena u faktičkom stanju i kolektivnoj svesti, treba stalno podsećati stanovnike ovog regiona da je nacija „zamišljena zajednica“ i da u vreme modernog i postmodernog društva, regioni i društvene zajednice moraju biti ujedinjeni na osnovu opštijih društvenih vrednosti, koje mogu priznati moralni subjektivitet i onima koji se od NAS razlikuju na osnovu 167

2 Ne u moje ime nekih urođenih ili stečenih specifičnosti. Prihvatanje ovakvih vrednosnih koncepata je preduslov procesa pomirenja i izgradnje civilnog društva na Balkanu. Istraživanja obavljana poslednjih godina pokazuju da nivo socijalne distance pada, kao i da je veliki broj građana opredeljen za evropske integracije sto može biti ohrabrujući znak, ali se ipak ne možemo prerano radovati, jer nismo dobili odgovore na sva pitanja koja su na Balkanu otvorena.

168

Velibor Petković

Manipulacija, masovni mediji i govor mržnje

T

o da su mediji krivi za rat jedna je od najčešćih zabluda postjugoslovenskog društva. Razlog za to je što su sve do početka devedesetih godina teorija i metodologija proučavanja medija, višestranačkog sistema i slobodnih izbora na prostoru bivše Jugoslavije bile nerazvijene. Zbog toga je govor mržnje, praćen razbuktavanjem sukoba i izbijanjem rata, delovao šokantno, kako na malog čoveka – običnog građanina, tako i na istraživače. Najsnažnija slika koja govori o moći medija jeste starozavetna priča o jerihonskim trubama. Biblijska knjiga Isusa Navina opisuje opsadu Jerihona. Na čelu osvajača su ratnici, za njima sveštenici sa svetim kovčegom i trubama, a sledi ih narod. Šest dana oni kruže oko utvrđenog grada, viču, trube i prete oružjem. Zidovi jerihonske tvrđave padaju tek sedmog dana, grad je osvojen i razoren. Po analogiji sa savremenošću za ratove na prostoru bivše Jugoslavije krivi su mediji, pre svega oni iz republičkih prestonica. Oni koji veruju da je Božja volja uništenje drugih naroda koji su im se našli na putu, bez zazora ostavljaju pisane tragove o „totalnom ratu“, kome su pribegli. Isto to, nekoliko hiljada godina kasnije, čine moderni ratnici, koji kamerama snimaju svoje ratničke „podvige“. Oni intuitivno naslućuju da se stiglo do „kraja istorije“ i da im je sve dopušteno, jer sa njima počinje novo doba! 169

2 Ne u moje ime

- A hladnjače? Gospodine ministre, šta kažete na hladnjače! -Službe rade svoj posao, to tek treba proveriti. (Zgrada SO, nama je iz bezbednosnih razloga bilo zabranjeno napuštanje, te smo zamolili tadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića da nas poseti. Zaječar, 2002)

Kasnija istraživanja rata za Jerihon, o kojima piše Zenon Kosidovski u „Biblijskim legendama“, odgonetaju nam svrhu šestodnevnog kruženja oko grada i pravljenja larme. Danas bismo to nazvali psihološko-propagandnom pripremom za rat, uz koju se paralelno obavljaju osvajačke radnje. Zidine tvrđave se potkopavaju, pali se drveno kolje, koje ih urušava, što je varvarski način miniranja. Istovremeno, u samom gradu, bludnica Rava krije uhode. Dakle, jeka truba i povici osvajača nisu srušili grad, ali su imali važnu ulogu u osvajanju Jerihona, jer su odvraćali pažnju od onoga što je osvajač činio, a istovremeno plašili napadnute. Jerihonske trube vremenom su zamenjene novinama, radiom i televizijom, a novinari su preuzeli ulogu trubača. Ipak, da ne zaboravimo, rat se, prvenstveno, vodi oružjem. Zbog toga je velika zabluda mišljenje da se Jugoslavija ne bi raspala da smo imali objektivnije medije. Istina je da su mediji koji su profesionalno radili uoči i tokom ratova devedesetih smišljeno marginalizovani. Za sukob, kao i za prijateljstvo i ljubav, potrebne su dve strane. Zbog toga je i za razumevanje uloge medija u jugoslovenskim ratovima neophodno analizirati govor mržnje u novinama, na radiju i televiziji svih sukobljenih strana. Istraživački projekat „Mediji i rat“ tokom sukoba u Hrvatskoj, pokazao je da su obe strane ponavljale stari obrazac propagande: „mi“ i „oni“, pri čemu smo „mi“ žrtve, a „oni“ su zlotvori, potpuno u skladu sa zapažanjem francuskog egzistencijaliste Žan Pol Sartra „Pakao, to su drugi!“ Prema tome, „oni“ su zlotvori, a nama nema spasa dok te druge ne uklonimo ili pokorimo, pri čemu je „mi“ sakralizovano, a „oni“ su satanizovani, kako primećuje Nebojša Popov sumirajući rezultate pomenutog istraživanja. Ukoliko nas ostatak sveta ne podržava, onda i on biva svrstan 170

Manipulacija, masovni mediji i govor mržnje 2 u neprijatelje, a ne samo drugi etnos, pa je tako „Evropa kurva“, a svetom vlada mrski „novi svetski poredak“ sa avetinjskim „mondijalizmom“, koji će uništiti sve ono „naše“ što nas čini posebnim. Pošto propaganda igra na kartu emocija, a ne razuma, tu mediji preuzimaju lavovski deo posla. Oni povlađuju afektima u pojedincima i masama, raspiruju ih i opravdavaju. Usađivanje osećanja žrtve nije čin hrišćanskog milosrđa, već priprema za žestoku osvetu. Nije uzalud Hana Arent primetila da „ono što je megalomanija za pojedinca, to je spoljna politika za državu“. Za državu u ratu, ludilo je još veće i opasnije! Predrasude su „cement“ koji individue pretvara u masu, primećuje Žarko Puhovski iz Zagreba, jedan od istraživača u projektu „Mediji i rat“. Nacionalističkoj ideologiji i njenom razmahu pogodovala je prethodna komunistička ideologija, jer je jedna nedemokratska, kolektivistička ideologija o klasnoj borbi, lako zamenjena drugom, takođe antagonističkom – nacionalnom. Politika je svedena na vlast, a ona na ogoljenu silu, jer institucije civilnog, građanskog društva nisu ni imale šansu da budu uspostavljene. Mediji su pretvoreni u sredstva ratne propagande, komunikacija je prekinuta čak i bukvalno – telefoniranje između sukobljenih republika je ukinuto, pošta nije stizala, a jedino je putem radio-amatera mogla biti upućena pokoja „poruka u boci“ ili poneki paket spremljen zahvaljujući humanitarnim organizacijama. Medijski šok najpre je izazivala ratna propaganda, a zatim, sa početkom sukoba - prizori okrutnosti. Ostaće zapamćena izjava jednog televizijskog poslenika, koji se hvalio snimkom sa ratišta: „Imam leševe kao bombonice!“ Ontološka i moralna dimenzija potpuno su se izgubile pred željom da se „doprinese našoj stvari“! Banalnost zla još jednom se potvrdila, iako ne možemo isključiti ni mogućnost da je zlo, ipak, metafizičko! Centar moći, mada ne treba zanemariti ni političke ni policijske profesionalce obučene da nam ogade i unište život, bila je IDEOLOGIJA. Ona je usmeravala propagandu, kao poseban i tokom rata gotovo jedini važeći oblik društvene svesti. Režim je imao svoje „jerihonske trube“, ali i polugu sile u vojsci i policiji, koja je pretvorena u paralelnu vojsku, za svaki slučaj. Paranoja lidera morala se materijalizovati.

171

2 Ne u moje ime Psihijatri koji se nisu uključili u državničke poslove, kao Radovan Karadžić, primetili su da se iza nacionalizma kao nove kolektivističke ideologije u jugoslovenskim republikama ne krije samo masovno ludilo već i „pljačka i otimačina“, kako je primetio jedan drugi sarajevski psihijatar Dušan Kecmanović. Ideologija uvek ima interesno zaleđe. Novinar BBC-a Miša Gleni u knjizi „Istorija Balkana od 1804. do 1999. godine“ primećuje da je „politika na Balkanu privredna grana“. Mediji su pogodovali i razmahu kriminalnog podzemlja, a „žestoki momci s asfalta“, eufemizam za razbojnike i ubice, odomaćio se u štampi. Oni postaju nacionalni junaci, a novinari koji se usude da pišu o sprezi vlasti i podzemlja bivaju likvidirani. Nacionalni interes povezuje „rogove u vreći“ u mističnom projektu zakasnele nacionalne revolucije. Umesto komunističke bajke, pojavljuje se priča o tranziciji u novo doba, kada će biti svega u izobilju, od materijalnih dobara do ljudskih prava, tržišne ekonomije i parlamentarizma, ali i vaskolike duhovnosti. Ukleti Balkan biće deo Evropske unije! Manipulacija „malim čovekom“ se nastavlja, ovaj put mešanjem stare ideologije nacionalizma i utopističke ideologije tranzicije za bolju budućnost. Prilikom toga „mali ljudi“ pristaju da budu izmanipulisani, jer je jednostavnije usvojiti nacionalnu svest, umesto razvijanja sopstvene koja podrazumeva i savest. Bez obzira na sve, ne smemo zaboraviti da u opštoj medijskoj slici prepoznamo i one novinare koji su, uprkos svemu, uspevali da pišu i govore istinu i činjenice, umesto propagande. Nije sve bilo med i mleko, ali ni mediji i otrov. Govor razumevanja jedini je lek protiv ćutanja i govora mržnje. Uloga medija u tom procesu je od nemerljivog značaja, što pokazuje i dokazuje rad osporavanih, a sada jako hvaljenih slobodnih medija na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Nema efikasnije zaštite javnosti od imunizacije ISTINOM!

172

Tatjana Stefanović-Stanojević

Ja u vreme ratova – lična iskustva u vremenu 1991 –99

Adolescencija kao razvojna kriza

R

azvoj se definiše kao niz prelaza iz jednog u drugo stanje (I.Ivić, 1978). Otuda je osnovna kategorija razvoja PROMENA. U psihološkoj literaturi postoje brojne podele promena, najčešće se razlikuju kvantitativne i kvalitativne. Kvantitativne promene označavaju rast, pre svega, dok kvalitativne promene označavaju preobražaj ili nastanak nekih novih psihičkih struktura ili oblika ponašanja. Promene kvaliteta su najčešće neodvojive od promena u kvantitetu, te su tek zajedno pokazatelji pomaka u psihičkom razvoju jedinke. Za razliku od kvantitativnih promena, koje su, uglavnom, očigledne, promene u kvalitetu su teže uočljive (latentne). Promena se praktično i ne događa bez pratećeg fenomena KRIZE. Posebno se insistira na razumevanju krize kao razvojnog fenomena, u kome, neminovno, da bi nastalo nešto novo, nestaje nešto staro. Modalitet koji zaslužuje posebnu pažnju je ADOLESCENTNA KRIZA, kao odlučujući korak u procesu odrastanja. Dakle, da bi npr. dečak postao mladić, mora proći kroz period u kome nema ni traga poslušnom detetu iz prethodnih godina, a u kome izgleda i fizički nezgrapno i psihički nedorečeno, konfuzno, u otporu... Ovo je jedna od razvojnih kriza, bez koje nema odrastanja, u kojoj mudri roditelji strpljivo pomeraju granice dozvoljavajući da dečak postane čovek. Jer jedino ukoliko prepoznaju u dečakovom, naizgled haotičnom, ponašanju rast i promenu, moći će 173

2 Ne u moje ime da mu pomognu. Suštinski, način prevazilaženja krize je prepoznavanje sistema u haosu i nastojanje da se polako i tegobno iscrtaju konture novog razvojnog doba. Uloga roditelja kao tzv. potpornog sistema je odlučujuća. Kako izgleda prevazilaženje adolescentne krize u uslovima koji su neadekvatni iz ovih ili onih razloga: odsustvo roditelja, društvena previranja i sl.? Na žalost, čitave generacije mladih u Srbiji imale su priliku da iskuse ovakav eksperiment tokom devedesetih godina prošlog veka. Pojam kojim se tada najčešće objašnjavalo društveno stanje bio je: tranzicija.

Tranzicija kao društvena kriza Pojam tranzicije (prelaska), najčešće, ima ekonomsku konotaciju i odnosi se na prelazak na tržišnu privredu. Dakle, tranzicija u kojoj se zemlja nalazi, takođe je prelaz iz jednog u drugo stanje. U toku tranzicije nestaju neke tradicionalne vrednosti, a još uvek nisu izgrađene nove, demokratske vrednosti. U međuvremenu nastaju vrednosti tipične za zemlje u tranziciji, tzv. novokomponovane vrednosti. Vreme tranzicije, iz psihološkog ugla, znači: roditelje koji u potrazi za ekonomskom zaradom nemaju vremena za porodicu, škole u kojima nastavnici štrajkuju zbog malih plata, decu prepuštenu neadekvatnoj ili nedovoljnoj brizi i staranju...

Šta se dešava kada se u adolescenciju „uplete“ tranzicija? Možemo li, uopšte, zamisliti kako se ove dve vrste promena, društvena i adolescentna, prelamaju kroz pojedinačne ličnosti mladih ljudi koji su imali „sreću“ da, istovremeno sa društvenom tranzicijom, prolaze i kroz ličnu, adolescentnu tranziciju? Istraživanja upozoravaju da su ovi mladi ljudi opremljeni novim i drugačijim strategijama preživljavanja, strategijama koje su bile „po meri“ devedesetih. One upozoravaju na probleme u njihovom formiranju, počev od sistema vrednosti i kvaliteta obrazovanja, do značajnih socio-emocionalnih poteškoća, koje se npr. odražavaju kroz problematične partnerske veze i pojačanu sklonost narkoticima. Ovi 174

Ja u vreme ratova – lična iskustva u vremenu 1991 –99 2 mladi ljudi daleko ređe i neuspešnije ostvaruju kvalitetne ljubavne veze, HIV/AIDS rizik je izraženiji, emocionalni problemi se teško artikulišu i još teže rešavaju. Prema podacima najnovijih istraživanja (J.Opsenica-Kostić, 2007) procenat mladih, koji u ljubavne veze ulaze retko ili pod uticajem opijata, drastično je povećan, sa 21%, 2005. godine, na skoro 90%, 2007. godine! Pri tom, uzorak ovog istraživanja činili su studenti Filozofskog fakulteta u Nišu, što može značiti da bi podaci dobijeni na nekom drugom uzorku mogli biti i drastičniji! U pomenutim istraživanjima, još jedan podatak vredan je pomena: značajno se povećao i broj devojaka sklonih ovakvim partnerskim odnosima. Mladići i devojke su skoro izjednačeni u praktikovanju rizičnih aktivnosti, što je značajan podatak ukoliko ga povežemo sa podacima Svetske zdravstvene organizacije, prema kojima se u Srbiji prednost muškaraca u prenošenju HIV-a smanjivala tokom epidemije sa 5:1 na 2,6:1. Podaci dobijeni u domaćim istraživanjima (T.S.Stanojević, 2004) potvrđuju tendenciju povećanja rizika za devojke, a time i povećanja rizika za čitavu naciju, budući da se povećava i mogućnost prenosa HIV virusa sa majke na dete. Dakle, značajan broj studenata sklon je nekom od HIV/AIDS rizika, počev od nezaštićenih seksualnih odnosa, preko razmene partnera, do odnosa sa narkomanima. Dodamo li tome i podatak da je i broj, uslovno rečeno, kriminalnih ponašanja povećan (mereno preko parametara kao što su: učešće u tuči, kažnjavanje i sl.), još je jasnije u kakvoj su nevolji ti mladi ljudi. U osmišljavanju mentalno higijenskih aktivnosti, koje bi im pomogle, učinio nam se važnim još jedan istraživački podatak. Naime, u istraživanju sprovedenom 2006. godine, takođe na uzorku studentkinja Filozofskog fakulteta u Nišu (J.Opsenica-Kostić), uz poražavajuće visok procenat rizičnih partnerskih veza, dobijen je i ohrabrujuće visok procenat studentkinja koje imaju tzv. siguran odnos prema studiranju, zasnovan na poverenju u sopstvene sposobnosti i otvorenosti za nova iskustva (77,4%).

Moj otac je bio na Kosovu, on o tome samo ćuti. Uopšte, svi u kući ćutimo o tome. (Niš, 2004)

175

2 Ne u moje ime Dakle, one koje sklapaju haotične i visokorizične partnerske veze, uspevaju da budu efikasni studenti, dobro prilagođeni radnim obavezama. Da li je povoljan odnos prema studiranju tek dokaz da u svakoj nesreći ima i malo sreće ili je to jedan od mogućih nagoveštaja sistema koji se iz haosa može izvući? Učinilo nam se da u preveniranju mogućih posledica devedesetih, ovo sačuvano jezgro intelektualne efikasnosti može biti okosnica rada sa mladima.

176

Dragan Žunić

Nacije i nacionalizmi

Č

itav savremeni svet se, uprkos protivrečnim procesima globalizacije, još uvek diferencira i na etnonacionalnim osnovama, a Evropa i, pogotovu, Balkan ne zaostaju u tim procesima. Danas paralelno postoje građansko i etničko određenje nacije. Prema prvom (angloskonski svet, Francuska, Holandija, Kanada) nacije su određene teritorijalno-politički, dakle, postojanjem nacionalne države, a nacionalnost je skoro identična sa statusom državljanstva (citizenship). Prema drugom shvatanju, izvorno nemačkome, a prihvaćenom u istočnoj Evropi i šire, nacije se konstituišu na etničkoj, pa i rasnoj osnovi, dakle, na pretpostavljenom, premda delekom srodstvu, na zajedničkoj istoriji, kulturi, zajedničkom jeziku, katkad na zajedničkoj religiji itd., a nacionalna država čak i nije neophodna, premda se za nju često vode žestoke borbe. Nacionalne manjine sačinjene su od pripadnika jedne nacije, koji ne žive u sopstvenoj nacionalnoj državi, a problem ne predstavlja sama činjenica malobrojnosti u odnosu na većinsku naciju, već moguća politička, ekonomska, kulturna marginalizacija pripadnika manjine. Moderne nacije konstituišu se pretežno u 19. veku, u vreme nacionalnog romantizma, premda se taj proces još uvek odvija, pa se pred našim očima rađaju, nažalost često i u ratnim sukobima, neke nove nacije. Stoga je pitanje nacionalnog identiteta nužno i pitanje prožimanja i uzajamnog konsti177

2 Ne u moje ime tuisanja i uvažavanja različitih nivoa identiteta: etničkog, nacionalnog, regionalnog (npr. balkanskog) i, dakako, evropskog, pitanje prihvatanja tehnološke globalizacije, pravne i ekonomske integracije, i istovremenog očuvanja nacionalnih kulturnih osobenosti, kulturnog diversiteta, radi kreativne interkulturalne komunikacije. Neki definišu nacionalizam kao skup identifikacijskih verovanja i simbola u procesu konstituisanja nacija, ali ta definicija nije dovoljna za objašnjavanje i razumevanje stvarnih zbivanja u 19. i 20, pa i 21. veku, koja se smatraju nacionalističkim. Nacionalizam je, pre svega, ideologija koja artikuliše interese jedne nacije relaciono, tj. u odnosu prema drugim nacijama u užem ili širem socijalno-istorijskom kontekstu, tako da, sa prerastanjem ove ideologije u određenu politiku ili politički pokret, po pravilu dolazi do sukoba interesa nacija koje su u pitanju (ekonomskih, teritorijalnih, simboličko-ideacionih...). Uprkos razlikama u istorijskom konstituisanju zapadnih i istočnih nacija, i u odgovarajućim određenjima nacija, teško da bi se mogla prihvatiti ocena o „dobrom“, individualističkom, liberalno-ujedinjujućem anglosaksonskom nacionalizmu, i „lošem“, kolektivističkom, kontinentalnom, pretećem istočnom i, posebno, balkanskom nacionalizmu. Jer, nacionalistički pokreti jesu vodili konstituisanju nacija i nacionalnih država, dekolonizaciji, ali su uvek nekome donosili i nesreću. Nema „dobrog“ nacionalizma. To važi i za najčešće amnestirani tzv. „kulturni nacionalizam“, jer je i on, redovno, samo uvod u političku instrumentalizaciju nacionalnih osećanja. Stoga je još uvek potrebno ukazivati na i dalje postojeće i preteće (1) fenomene razdvajanja i ugrožavanja drugih na osnovu apsolutizovanja razlika (stereotipi, predrasude, etnocentrizam, etnofiletizam, nacionalizam, rasizam, fašizam, nacizam, segregacija, diskriminacija, genocid...), (2) na fenomene razdvajanja na osnovu ukidanja razlika (internacionalizam, globalizam, unifikacija, asimilacija...), ali i na ohrabrujuće i plauzibilne (3) fenomene podržavanja građanske ravnopravnosti različitih (pluralizam,

Ovo je tema više za političare, mislim odrasle. Ja nisam spremna. (Prokuplje, 2002)

178

Nacije i nacionalizmi 2 kulturni i jezički diversitet, koegzistencija, kooperacija, multikulturalnost, interkulturalnost, dijalog, tolerancija...). S obzirom na činjenicu da ni nacije ni nacionalizmi ne pripadaju prošlosti, trebalo bi da svako od nas, u svakodnevnim razgovorima preispituje problem sopstvene nacionalne identifikacije, stavove prema nacionalizmu u sopstvenoj zemlji, posledice toga nacionalizma, stavove pojedinaca prema odlukama međunarodnih sudova, koji procesuiraju ratne zločine itd., radi uzajamnoga razumevanja i izgradnje tolerancije, bez kojih nije moguće zamisliti opstanak čovečanstva.

179

Jasmina Gejo

Upravljanje konfliktima

K

ritičko mišljenje se razvija od najranijeg uzrasta. Neka društva i zajednice veoma neguju kritičko mišljenje, jer veruju da doprinosi razvoju i napretku zajednice i pojedinca polazeći od pretpostavke da je svako odgovoran za svoj život, ali i za život zajednice. Zato je promišljanje o svemu što utiče na život, bilo pojedinca, bilo zajednice naročito važno.U takvim, idealnim društvima, kritičko mišljenje ima za cilj da pomaže boljem razumevanju odnosa, procesa, pojava i donošenju odluka koje su jednako dobre za pojedince kao i za zajednicu. U njima većina predstavnika zajednice odgovornost odlučivanja delegira manjem broju predstavnika, koje sama bira. Oni upravljaju zajednicom sa namerom da svi žive dobro i sve bolje i bolje. Neke zajednice i društva, pak, ne neguju kritičko mišljenje, jer smatraju da ono otežava društvene odnose i funkcionisanje. Smatraju da kritičko mišljenje unosi previše samostalnosti, slobode i autonomije u život pojedinca, a takvim pojedincima je teško upravljati. Ove zajednice i društva održavaju odnose bazirane na autoritetima onih kojima su ostali odani i poslušni. U ovakvim zajednicama većina nema potrebu da promišlja i odlučuje, već tu odgovornost prepušta jednom vođi koji odlučuje i upravlja prema sopstvenim interesima i željama, koje deklariše kao opšteprihvaćene. Tu je odgovornost pojedinih predstavnika, vođa, 180

Upravljanje konfliktima 2 veoma velika, dok je odgovornost pojedinaca veoma mala. U ovakvim zajednicama pojedinci teško mogu da utiču na promenu odluka i rešenja koje drugi donose, a drugi lako postaju samovoljni i sve manje se obaziru na potrebe, zahteve i očekivanja onih koji su im delegirali odgovornost da ih predstavljaju i da u njihovo ime odlučuju. Konflikt nastaje onog trenutka kada se suprotstavljene strane suoče sa sopstvenim potrebama, zahtevima i očekivanjima vezanim za zajedničke stvari. To može biti prilika u kojoj kulminira destrukcija, a može biti i prilika za razvoj. Svaki konflikt ima potencijal da bude svrsishodan ili nesvrsishodan, što ne zavisi od same konfliktne situacije, već, pre svega, od ponašanja pojedinaca u njoj. Kao neodvojiv deo života, konflikt nas prati od rođenja: najpre se sukobljavamo oko igračke, zatim oko mesta u igri, uspeha u školi, prvih večernjih izlazaka u grad, oko posla, devojke ili mladića, plate, nerešenog stambenog pitanja... Iza naizgled nespojivih interesa strana u sukobu, koji predstavljaju zamišljena jedina rešenja konflikta, obično se kriju strahovi i potrebe koje nisu jasne i vidljive drugoj strani. Ponekad, ono što je naizgled sukob interesa može biti samo varka. Ovo se dešava ukoliko postoji nesporazum u vezi sa okolnostima ili ako jedna ili obe strane pogrešno shvate predloge ili interese druge strane. Prema tome, prvi logičan korak bio bi pitanje: da li zaista postoji sukob interesa? Jedna strana može imati lažni utisak o namerama i htenjima one druge. Pitanje Jesam li, ili nisam, kao pripadnik ovog naroda odgovoran za to što moja zemlja nije učinila ništa da spreči nasilje dovoljno je da otvori konflikt. Ako ogolimo stavove jedne i druge strane neistomišljenika, nalazimo iste interese u osnovi i jednih i drugih, iste strahove, strepnje i bazične ljudske potrebe - potrebu za sigurnošću, opstankom, identitetom, slobodom... Slepi pred ovom činjenicom, skloni smo da stvaramo predrasude o drugoj strani, što najčešće ima funkciju da pomoću negativne slike o drugima, onim različitim, formiramo pozitivnu sliku o sebi. Obeležja pojedinca ili

Samo mi radimo ovakve stvari, vodimo ovakve razgovore. Da li to rade oni? (čest komentar)

181

2 Ne u moje ime grupe (kao što su verovanja, stavovi, ciljevi, interesi, vrednosti, ideologija) nespojiva su sa obeležjima drugog pojedinca ili grupe, ukoliko rađaju postupke koji sprečavaju, opstruiraju, skreću, povređuju, umanjuju ili čine manje uspešnim ili manje verovatnim bilo koje od obeležja onog drugog, koje on pozitivno vrednuje. Nespojive aktivnosti mogu nastati zato što jedna ili obe strane opažaju da samo postojanje obeležja druge strane preti ili slabi oslonac sopstvenim visokovrednovanim aktivnostima. Zapravo, nije objektivna nespojivost ključna, već opažena nespojivost. Može se desiti da pogrešno opažanje dovede do opažanja nespojivosti tamo gde prava nespojivost ne postoji i dovede do lažnog konflikta. Da bi se podstakle društvene promene, neophodno je angažovati se na podizanju svesti ili ispravljanju pogrešne percepcije o predmetu sukoba ili o stranama koje su uključene u konflikt. Put do modelovanja društva aktivnih građana, koji su spremni, vični i svesni svoje odgovornosti, moći i snage, da utiču na društvo u kojem žive je onaj koji promoviše konstruktivni pristup konfliktu, izgradnju komunikacije, poverenja i razumevanja svega, pa i onog što jeste različito i drugačije. Često je u osnovi konflikta različitost, ali nas u konflikt najčešće ne uvede sama različitost, već to kako je vidimo i uverenje da različitost treba pretvoriti u sličnost da bismo opstali u zajednici i postigli uzajamnost, jednakost, ravnopravnost. Kakvu odgovornost pritom imaju sugrađani onih ljudi nad kojima se vrši nasilje, a koji ništa ne čine da se ono spreči? I kakve to veze ima sa ličnom odgovornošću za društvena zbivanja? Aktivno delovanje ka izgradnji mira podrazumeva, pre svega, veštinu upravljanja konfliktima, s jednakom ozbiljnošću, kad je u pitanju svađa dvoje dece oko igračke, ali i rat između dve države. Društveni sistemi koji razvijaju kritičko mišljenje, istovremeno grade i neguju veštine upravljanja konfliktom. U paraleli koja proističe iz poistovećivanja: moja zemlja - moja kuća, društveno ponašanje -vaspitanje (koje potencira razliku između straha od kazne i odgovornosti za sopstvene postupke i učenja i delanja iz pozitivne motivacije: radim to jer to želim a ne zato što ću biti kažnjen) vodi do poslednje paralele: upravljanje konfliktom - upravljanje zemljom.

182

Upravljanje konfliktima 2 Kroz proces upravljanja konfliktima neophodno je izvršiti neku vrstu rekonstrukcije. Rekonstrukcija počiva na paradoksu: ono što nas najviše udaljava, istovremeno nas i ujedinjuje. Sugeriše nam da bazične vrednosti, koje postaju jednom univerzalno dobro, treba da se koriste za premošćavanje razlika među kulturama omogućavajući svakoj da bude prepoznata i poštovana kao specifična i posebna. Konflikt među ljudima je u osnovi iznutra pokrenut fenomen, čiji su koreni u emocionalnim stanjima straha, neprijateljstva, ljutnje ili agresije koje deli manja ili veća grupa ljudi. Ratovi počinju u svesti ljudi... Ovo je samo jedan od mogućih pogleda na pojedinca u masi, jedinku u zemlji u kojoj se odluke, makar i one političke donose u ime pojedinaca koji drugačije misle i osećaju. Taj glas različitih koji kaže ne u moje ime može biti početna tačka za preispitivanje političkih, ratnih, važnih odluka i otvaranje nove dileme: Kako može biti drugačije, kako može svima ova zemlja biti lepše mesto za život. Mogući ulaz u negovanje te veštine može biti u vrtiću kroz preispitivanje dečje odluke ja neću sada da spavam ! Kako se obično završava ova priča? ... Ili smo tako zaratili... Ili ćemo tako menjati sebe...

183

Tanja Živanović Ja i moje komšije

Jedini kutak univerzuma koji možete poboljšati jeste Vi sami, vaša sopstvena ličnost. Oldos Haksli

Nešto lično

U

doba kada sam radila kao školski psiholog, jedan od najvećih profesionalnih izazova predstavljala mi je scena u kojoj mi se na hodniku obratio dečak rečima: „Došao je kao izbeglica u naše odeljenje, sve su se devojčice zaljubile u njega zato što neobično priča... naravno da nam nije simpatičan...“ Ta vrsta različitosti, koja je bila vidljiva između ova dva dečaka, ta netrpeljivost, koja je mogla da se rasplamsa, pokrenula je u meni vatru preispitivanja: šta obrazovni sistem može da učini da pomogne deci izbeglicama da se adaptiraju na novu sredinu i ojača sredinu da „pridošlice“ primi. Šta ja mogu da učinim u vezi sa tim... Proces je bio dug i naporan. Pitanja bezbroj. Ono na koje još uvek tražim odgovor jeste: Da li je moguće podučavanje zajedničkom životu, prevazilaženju konflikata, povećanju samopoštovanja i poštovanja drugih, kao prevencije eskalacije sukoba i doprinosa kvalitetu života. Šta je esencija tog znanja, veština i kako je učiniti, kroz obrazovni sistem, dostupnom što većem broju (tada) učenika (a kasnije „učenika“ u najširem smislu te reči). Teorijsko polazište programa koji su, po mom mišljenju, najefikasniji u takvom podučavanju jeste:  Vigotskijansko interakcionističko gledište o prirodi ljudskog razvoja. „Samo u opštenju, u uzajamnom delovanju čoveka prema 184

Ja i moje komšije 2 čoveku otkriva se „čovek u čoveku“, kako za druge, tako i za sebe...“ (Bahtin, 1967).  „Istraživanja pokazuju da se u toku tog procesa (razvoja) menja ne toliko unutrašnji sastav i struktura samih psihičkih funkcija, koliko veze i odnosi između pojedinih funkcija. U procesu istorijskog razvoja raspadaju se i nestaju stare prirodne veze između funkcija, a na njihovo mesto dolaze nove psihološke tvorevine, koje mi uslovno nazivamo psihološkim sistemima ili sistemnim funkcijama, kako bismo time ukazali da je u ovom slučaju reč o jedinstvu višeg reda, da su to složene strukture, koje nastaju udruživanjem delatnosti niza elementarnih funkcija.“ (Vigotski, 1978).  Metakognicija koja se određuje preko dva ključna pojma: kao osvešćivanje i voljna kontrola ima najvažniju ulogu u potencijalno različitim integracijama psihičkih funkcija, a njeno poreklo je u socijalnoj interakciji. Radeći po tim programima, ja sam postala ono što jesam, a dijalog sa decom - „učenicima“ - način moga bitisanja. Saznanje o njima bilo je svetlost sa kojom saznajem o sebi... Zaključujem. Važno je:  Osvestiti značaj i smisao ličnog razvoja, samopoštovanja i poštovanja drugih.  Osvestiti mehanizme stvaranja predrasuda i diskriminacije.  Osvestiti značaj i udeo lične odgovornosti za odluke grupe (naroda) kojoj pripadam.  Osvestiti značaj odgovornosti za činjenje i nečinjenje (odgovornost za pripadnost grupi „ćutljive većine“).  Kreirati moguće načine ličnog i grupnog uticaja na postojeću stvarnost i odluke različitih grupa.

185

2 Ne u moje ime

Nešto međunarodno Jedna „pozajmljena“ scena: „Sekirala sam se za vojsku. Mnogo sam se sekirala zbog sirotih vojnika, pa oni su nečija deca, neke majke su ih poslale da odsluže vojni rok, a onda su se našli kao legitimni ciljevi NATO-a. Svi su svuda i stalno govorili o tome da civili ne smeju da stradaju i sl., a vojska može da strada i baš zato sam se najviše i brinula zbog njih. Iz mog neposrednog komšiluka bila su dvojica momaka, ma dečaka, mobilisana, a ja ih se sećam kao malih, kako se igraju u parkiću ispred kuće i sad su oni postali neki legitimni ciljevi. Strepela sam za njih sa njihovim majkama.“ (53 godine, zaposlena, Mladenovac, udovica, majka jedne odrasle ćerke). I, naravno, po sličnom mehanizmu, suočenima sa užasom rata, užasom umiranja i ponižavanja - nameće se pitanje: Zar je moralo ovako da bude, zar nije moglo drugačije? Mir postaje vidljiv tek onda kada ga nema, kao i život sam... Začaran je krug nasilja, nasiljem se odgovara na nasilje, nasilje rađa nasilje... i tako u nedogled. Može li se drugačije reagovati na nasilje? Otvorenost za preispitivanje istorijske scene, istorije kao predmeta, podučavanja „o prošlosti da bismo bolje razumeli sadašnjost i budućnost...“, istorijskih činjenica u svetlu novih otkrića, mogućnost manipulacije medijima, politički i ideološki uticaj na iste događaje... vodi nas do neslućenih varijacija „mogućih istina“. Iz takvog pogleda, iz te perspektive suočavanja sa vlastitom odgovornošću za prošlost i budućnost razvili su se mirovni pokreti. Prosta je činjenica da su troškovi rata uvek viši od njegove koristi, pa ipak se u ime prava na život, koje je jedno od osnovnih ljudskih prava, kao apsurdan odbacuje pojam odbrane ljudskih prava ubijanjima i ratnim razaranjima. Zato kažem, ako se i donose odluke koje ne slave život i postojanje kao vrhovnu vrednost, onda „Ne u moje ime...“

Pomirenjem će baviti generacije, bolje da počnemo sada. (Niš, 2003)

186

Bogdan Đurović JA – MI – Institucije

(Beleške za radionicu)

K

o sam, ili – šta sam Ja? Ovo pitanje većina nas veoma retko postavlja. Živimo i radimo kao da je to Ja oduvek tu i da ništa na njega spolja – u smislu reformisanja, ne može uticati. No, zapravo, mnogo toga može i mora uticati na njegovu transformaciju, i to tokom celog života. Čovek se rađa kao tabula rasa, ali sa velikim mogućnostima da na toj „tabli“ nešto „napiše“. Procesom socijalizacije, od elementarno fiziološkog do grupnog i društvenog, mi gradimo to „jezgro ličnosti“ – svest o samome sebi - Ja. Naravno, ta svest nikada nije u potpunosti adekvatna i preslikana struktura naše ličnosti, ali, ipak, ukazuje na moguće načine reagovanja prema drugima i sebi samom.

Konflikt uloga Kada u dijalogu ili debati istaknemo „Ja vam to tvrdim“, mi, zapravo, apelujemo i prelazimo u sferu MI. Ja kao roditelj, ekspert, intelektualac, političar, pravoslavac... Ja bez MI je, zapravo, nemoćno da se sukobi i izbori za nezavisno i (eventualno) nadmoćno Ja. Kada progovaramo kroz uloge i statuse, tek tada postoji mogućnost komunikacije izvan našeg Ja. No, da bi komunikacija bila moguća i uspešna, neophodno je postići konsenzus oko vrednosti i važenja određenih uloga i statusa. Ukoliko izgovorimo 187

2 Ne u moje ime „Ja vam to tvrdim... kao neonacista ili terorista“, mogućnost komunikacije u većini grupa ili zajednica će biti prekinuta. Zbog toga se, najčešće, pribegava ublažavanju ili kvazitransformaciji uloga i statusa, tako da će rečeno biti eufemizirano kao: „Ja vam to tvrdim... kao iskreni borac za prava svog naroda i nastojaću svim sredstvima da ta prava odbranim i unapredim“. I tu dolazimo do istorijski najuspešnijih metoda demagogije, (za)vođenja naroda i nacija koje su, najčešće, dovele do tragičnih posledica. Ekstremni nacionalizam je, u savremeno doba, doveo do tragičnih posledica miliona ljudskih žrtava i nemerljivih materijalnih razaranja. Još je pre tridesetak godina univerzitetski profesor Mladen Zvonarević (Zagreb), imajući u vidu nacionalistički „maspok“ u Hrvatskoj i „liberalizam“ u Srbiji, a što mi možemo pratiti kroz sukobe i ratove devedesetih na prostorima bivše SFRJ, predložio idealnotipsko definisanje jedne od psihosocijalnih epidemija, u ovom slučaju, psihosocijalne patologije. On uvodi pojam (sintagmu) nacionalističkog sindroma, pod čime je podrazumeva skup simptoma psihosocijalne poremećenosti, koji karakterišu nosioce nacionalizma u savremenom svetu. Zapravo, on je nastanak i razvoj nacionalističkog sindroma uporedio sa individualnom paranoidnom psihozom, tvrdeći da su osnovne karakteristike veoma slične i uporedive. On je paranoidni ciklus prikazao kroz četiri faze, koje karakterišu i individualnu i kolektivnu psihozu. Prva faza se ispoljava kroz ideje inferiornosti. Osamdesetih godina prošlog veka dolazi do urušavanja socijalizma u bivšoj SFRJ (i ostalim socijalističkim državama), što dovodi do velikih deficita na nivou države, ali i velikih lomova u životu običnih ljudi. Nezaposlenost, inflacija, nemogućnost ostvarivanja čak i elementarnih potreba, dovodi mnoge ljude u gotovo bezizlaznu situaciju. U takvim okolnostima mnogi od njih ulaze u proces otuđenja, koji se najčešće ispoljava kroz osećaj bespomoćnosti, besmislenosti i besperspektivnosti. „Kakav sam ja to čovek koji svojoj deci i porodici ne može da

Proširivane znanja o nekim stvarima koje sam samo čula, te nova znanja o stvarima o kojima zapravo nikad nisam razmišljala. (Osijek, 2007)

188

JA – MI – Institucije 2 obezbedi normalan život?“. Ali kada pojedinac primeti da nije izolovan slučaj, da mnogi ljudi oko njega dele gotovo istovetnu sudbinu, on bespomoćnost prenosi na naciju i državu. „Mi smo kao nacija i država nezreli i nesposobni da se izborimo za normalan život. Ni ja, ni nacija kojoj pripadam, očigledno ne vredimo dovoljno ako ne možemo rešiti ovakve probleme.“ Tako nacionalnom inferiornošću stupamo na prvi stepenik paranoidnog ciklusa. I dok se kod slučajeva individualne paranoje, relativno mali broj pojedinaca otiskuje u polje i ideje grandomanije, to je kod nacionalističkog sindroma gotovo pravilo. „Ja kao pojedinac, verovatno, i ne vredim mnogo, ali je nacija kojoj pripadam veoma vredna i velika.“ Imajući u vidu erodiranje kolektivističke ideologije komunizma, gotovo sve nacije bivše SFRJ, uz veliku duhovnu podršku „novih vračeva“, prihvataju kolektivističku ideologiju nacionalizma, koja kroz mitove o zajedničkom poreklu, zajedničkom neprijatelju, hiljadugodišnjem postojanju nacije i države, veoma efikasno podržava grandomanske paranoidne ideje. Frustriranim i otuđenim ljudima, koji u realnom životu nemaju čemu da se nadaju, veoma prijaju ovakve fraze i, s druge strane – pružaju im psihološku kompenzaciju za sopstvenu inferiornost. No, od ideja grandomanije do ideja proganjanja, deli nas samo mali korak. I, zapravo, te ideje će naći najplodotvornije tle kod nacija koje su nam najbliže. Mi jesmo veliki, ali nas drugi (koji su ispod nas) – Slovenci, Hrvati, Bošnjaci, Albanci žele oslabiti i ekonomski, kulturno i identitetski uništiti. Naravno, ova važi i u obrnutom smeru – usmereno prema Srbima. Psihološka struktura ličnosti, koja se formira kroz nacionalističku ideologiju je, kako je već pomenuto, identifikovala i zajedničkog neprijatelja naše nacije. Stoga se, na žalost, iz faze proganjanja, mnoge nacije usmeravaju ka idejama agresije i ratobornosti. Time nacionalistički sindrom zatvara tragični krug destruktivnosti, koji mnoge nacije i države košta velikih žrtava i materijalnih razaranja. No, da bi do ovoga došlo, bilo je „neophodno“ nacionalistički program institucionalizovati. U slučaju bivše Jugoslavije bilo je potrebno najpre, postojeće institucije omalovažiti i oslabiti i, potom, na njihovo mesto postaviti nove „pravednije i efikasnije“. Institucija je, najuopštenije, regulatorni obrazac ponašanja pojedinaca (I. Kuvačić) - od institucije porodice, preko škole, zatvora, države pa sve do „metafizičkih“ institucija, kao što su npr. religija 189

2 Ne u moje ime ili jezik. Institucije, kao regulatorni obrazac ponašanja – kroz legitimitet ili prinudu, vrše stalni latentni i manifestni pritisak na sve članove društva. U normalnim okolnostima one štite postojeće vrednosti i služe očuvanju proklamovanog društvenog poretka. Ukoliko (privremeno) izmenjene institucije kao osnovnu vrednost uspostave bezrezervno žrtvovanje za naciju ili državu, zapostavljajući pritom pojedinačne interese, na delu je ekstremni nacionalizam ili fašizam. Kada se MI institucionalizuje, iz prividno racionalne sfere kolektivnog identiteta prelazimo u iracionalnu, varvarsku, gotovo animalnu, kroz stvaranje aktivnih gomila, koje ruše sve pred sobom (G. Le Bon). Demagoški mehanizmi „velikih patriota“ ne obraćaju se razumu ili intelektu, već nagonima i osećajima. Nažalost, u opisanim okolnostima, ovi mehanizmi najčešće imaju veliki uspeh, koji se na kraju pretvara u veliku tragediju. I, upravo smo u poslednjih nekoliko stotina godina imali česta iskliznuća iz normalnih u „instutucionalno izmenjene“ procese, koji su doveli do višemilionskih ljudskih žrtava i nazadovanje u razvoju gotovo svih evropskih društava.

190

Ninoslav Krstić Psihologija mase

P

sihologija je relativno mlada nauka, postoji tek nešto duže od jednog veka, i „mladost“ joj je obeležilo možda prenaglašeno potenciranje vrednosti čovekove osobenosti (individualiteta). Ipak, i tada, a danas posebno intenzivno i angažovano, psiholozi istražuju čovekovu poziciju i odnos prema društvu, svesni da čovekovu individualnost, paradoksalno, u najvećoj meri određuju njemu najznačajnije društvene grupe - na prvom mestu porodica, vršnjaci, prijatelji, istomišljenici...Čovek je u značajnoj meri određen onim što voli i ne voli, što radi ili izbegava da radi, oblikuju ga oni s kojima se druži, ali i oni koje odbacuje, osnažuju ga pristajanja, ali i odbijanja da se povinuje većinski usvojenim kolektivnim normama. Individuacija je složen proces „izrastanja“, izdvajanja individue iz kolektiviteta čiji su uticaji trajni i prepoznatljivi. Individuacija u izolaciji jednostavno nije moguća, jer se radi o procesu stalnog „ogledanja“ u drugima, procesu poređenja, identifikacije, selekcije, pozajmljivanja i odbacivanja, igranja uloga, odmeravanja snaga (najpre fizičkih, pa potom argumenata). Da bi iz procesa izrasla nova i jedinstvena individua, potrebno je posedovati neophodne lične sposobnosti ali i podsticajnu i podržavajuću socijalnu klimu. I opet, krajnji rezultat ne mora da bude ni društveno ni lično zadovoljavajući - individuacija nije zagarantovana posledica povoljnih okolnosti i često se ne završava uspešno. 191

2 Ne u moje ime Ako kažemo da je gregarnost, kolektivizam, sabornost... (nazovimo to kako nam god prija) čovekova sudbina - da li je to nešto loše ili je naša prednost? Čovek ne bi mogao da opstane sam, stoga je strah primarni motiv udruživanja. U grupi smo jači, zaštićeniji i imamo šansu da u sigurnosti lakše rastemo i razvijamo se, ali to ima svoju cenu. Svaka grupa ima unutrašnja pravila i sistem vrednosti, koji ili prihvatite ili budete izopšteni. Sistem je snažan, ali i relativno fleksibilan i dopušta (možda je tačnije reći podnosi) da se njegova pravila preispituju do određene granice. To nam omogućava izvestan stepen slobode izbora (neki bi zlobno rekli „privid slobode“), ali je najveći problem ustanoviti gde je tačno granica! Koliko daleko smemo ići, koliko snažno pritiskati, a da se sistem ne uruši? Nekritičko pristajanje ugušiće nam individualnost, neselektivno odbacivanje odvešće nas u izolaciju. Dilema nije ni jednostavna ni naivna i odgovore na ova pitanja otkrivaćemo jako dugo i bolno. Ipak, ona su neizbežan začin svake individuacije. Strah je stvorio grupu, strah je i održava. Strah za sebe (sopstveno dobro), primarniji je i stariji i ogleda se kroz bojazan od odbacivanja i gubitka zaštite. Svi iz moje grupe su „naši“ - što ne umanjuje njihovu povremenu nepodnošljivost, a svi drugi su „neprijatelji“ mada među njima ima divnih ljudi, koji me privlače. Ovakve dihotomije veoma zbunjuju i nagone nas da preispitiujemo sopstvene izbore i odluke, što u širem smislu nije loše. Loše je što je strah od pogrešnog izbora životni pratilac svake nedoumice. Obilato zalivan grupnim pritiskom da se konformiramo i pristanemo, da se ne izdvajamo i budemo lojalni, ovaj strah iz dana u dan buja i raste. Grupa ima svoj ugao gledanja na stvarnost, a danas pouzdano znamo da promena ugla znatno menja i samu stvarnost. Drugi, mlađi, ali ništa manje razoran, jeste strah za grupu, odnosno strah od samog sebe. Iako im je potrebna, mnogi članovi grupe osećaju da ih grupa guši. Tada se isprobavaju varijante tipa „...ostaću član grupe,

Radionice su mi donijele pozitivno iskustvo, izgradnju vlastitog ja; teme koje rijetko imaju doticaj u društvu, ovdje su se obradile. (Osijek, 2007)

192

Psihologija mase 2 ali sa većim individualnim slobodama“ (Sve su životinje jednake samo su neke jednakije od drugih). Unutargrupni pritisak raste i u jednom trenutku dovodi do nužnog izbora OSTATI ili OTIĆI. Izolacija je užas i većina bira ostanak uz doživljaj da je njihova potreba (želja) za slobodom ugrozila opstanak grupe. Doživljaj je intenzivan i funkcioniše po modelu: ja sam grupa tj. grupa sam ja, i svaka pretnja grupi, ma od koga ona došla, pretnja je meni samom. Moja želja da napustim (rasturim, uništim) grupu, za nju je pretnja, ali po jednačini je i čin dizanja ruke na samog sebe, čista samodestrukcija. I strah je veći. Grupa nam je potrebna, ona nas štiti, voli, u njoj se uče korisne veštine i stiču nova znanja, ona prva primeti našu izuzetnost i prva je prizna, u grupi i uz njenu pomoć, učimo da volimo druge i sebe, u grupi nalazimo dobronamerne partnere za dijalog i sučeljavanje kroz koje se najbolje raste. Grupa je dobra i korisna stvar. Problem nastaje kada grupa dobije malignu funkciju, koju joj nametnu maligne društvene okolnosti. Tada od konstruktivnog razvojnog okvira prerasta u odbrambeni organizam, čiji je osnovni cilj opstanak, a neposredna posledica razaranje. U okolnostima u kojima smo živeli i delimično još uvek živimo, vrlo je važno razumeti funkciju i ograničenja sopstvenog grupnog identita. On nam je potreban i generalno je od velike koristi, ali to nije opravdanje za njegovo neodgovorno korišćenje. Problem nije u alatu, već u njegovoj upotrebi.

193

Nenad Popović

Pravno prevladavanje prošlosti

Z

ašto bismo se uopšte bavili prošlošću? Zašto prevladavati prošlost? Zašto jednostavno ne pokopamo svoje mrtve i ne nastavimo da živimo kao da se prošlost nikada nije desila, kao da smo ovoga trenutka, novi novcati, došli na svet? Stvar je u tome što mi naše sadašnje probleme projektujemo i u prošlost i u budućnost, pa u prošlosti tražimo uzroke, korene, izvore sadašnjih problema, ali i uzore, obrasce za njihovo rešavanje. Iz sadašnjosti, isprepletane sa prošlošću, snujemo i gradimo budućnost u kojoj ćemo živeti. Interpretacija i ocena događaja iz prošlosti govori o našim snovima, o našim namerama i planovima za budućnost. Osnovna nevolja sa prošlošću je u tome što je prošlost dovršena. Što je bilo bilo je i ne može se poništiti. Ma kakva bila naša naknadna iskustva i naša naknadna saznanja, prošlost se ne može promeniti. Posledice prošlih dela (i naših i tuđih) žive sa nama, hteli mi to ili ne, pamtili ili potiskivali u zaborav. I kada naknadno pokušamo da te posledice uklonimo ili ublažimo, to ipak ne negira da je ono što je posledice izazvalo učinjeno. U istoriji nema undo. U tom smislu, prošlost se ne može prevladati. Od događaja iz prošlosti, stvarnih ili imaginarnih, stvaraju se istorije. Prošlost se pamti selektivno. Neki likovi i neki događaji pamte se kao „slavna prošlost“ i nude kao uzor budućim generacijama. Neki drugi događaji 194

Pravno prevladavanje prošlosti 2 opisuju se kao „tragedije“ u kojima ljudi, ni krivi ni dužni, stradaju i trpe „ničim izazvane“ udare sudbine. Iz prošlosti se ponešto svrsta i u „sramne događaje“, tek da se budućim pokolenjima stavi do znanja da nije sve što je u jednom trenutku korisno, istovremeno i dopušteno, a kamoli za pohvalu. Većina događaja, ipak, jednostavno ode u zaborav ili se njima bave istoričari daleko od pažnje javnosti zaokupljene dnevnim aktuelnostima. Malo je događaja iz prošlosti koji čine samo jednu istoriju. Kad se dve zajednice sukobe, sećanje na sukob postaje deo istorije i jedne i druge zajednice. Za jednu zajednicu jedan događaj može biti deo „herojske istorije“, koja se pamti i ugrađuje u svetle tradicije. Isti događaj za drugu zajednicu može predstavljati „tragediju“ ili „bruku“ koja se pamti kao svedočanstvo o nepravdi ili sramoti koja joj je naneta i koja mora biti iskupljena ili osvećena, ili će ono što za jednu zajednicu predstavlja izvor ponosa u drugoj biti potpuno ignorisano i tretirano kao da se nije ni dogodilo. Ako se nakon sukoba raziđu, svaka zajednica može negovati sopstvenu predaju i sopstvene mitove i na njima graditi vlastiti vrednosni sistem. Ako su, međutim, osuđene da žive zajedno, elementarna saglasnost o značenju prošlih događaja postaje uslov bazičnog konsenzusa o uslovima zajedničkog života. Različite „herojske“ istorije mogu podržavati stanje „permanentnog sukoba“ između nepomirljivih neprijatelja. Prevladavanje istorije u tom kontekstu može značiti zamenu partikularnih „herojskih“ istorija zajedničkom istorijom koja postaje pretpostavka zajedničkog života. U tom smislu, prevladavanje prošlosti postaje reinterpretacija istorije. Malo manje herojstva i bezgrešnosti na jednoj strani, uz malo priznavanja sopstvenih grehova i davanja za pravo protivničkoj strani, vodi jednoj uravnoteženijoj slici prošlosti u kojoj obe strane mogu očuvati i samopoštovanje i ponos, na jednoj strani i poštovanje i uvažavanje drugog, na drugoj. Prevladavanje prošlosti podrazumeva nekoliko stvari. Prvo, ustanovljavanje činjenica o onome što se desilo i što je u oficijelnim, herojskim istorijama ostalo prećutano. Drugo, izvršenje (istorijske) pravde. To podrazumeva utvrđivanje odgovornosti onih koji su nanosili zlo masama ljudi, a koji su ostali van dohvata pravde, bilo zbog toga što su oni sami bili izvršioci pravde, bilo zato što, u okolnostima u kojima su vršena, takva dela nisu bila inkriminisana. Na drugoj strani to znači i davanje 195

2 Ne u moje ime zadovoljštine žrtvama, bilo naknadom štete koja im je pričinjena, bilo moralnom naknadom za pretrpljene gubitke i patnju. I, najzad, prevladavanje prošlosti je pretpostavka pomirenja i zajedničkog života nekada sukobljenih zajednica. Sudski postupak u kome se pravda traži i pronalazi kroz racionalno uređenu proceduru, idealno je sredstvo za postizanje sva tri cilja. Kontradiktornost postupka (u kome obe strane imaju mogućnosti da ispričaju i dokazuju svoju verziju događaja) u načelu garantuje put dolaženja do istine; nepristrasnost sudija je garancija pravedne odluke, a pravedno i racionalno rešenje spora predstavlja dobru osnovu za pomirenje i nastavak življenja u slozi ili barem u podnošljivom trpljenju. Zbog toga je presuđivanje u skladu sa zakonima najčešće preporučivano sredstvo za rešavanje sukoba i, po mišljenju mnogih, najefikasniji način za (pravno) prevladavanje prošlosti. Kada nema mogućnosti da se do istine i pravde dođe zakonitim i sudskim putem, onda treba pokušati vanpravnim sredstvima, kakva su npr. komisije za istinu i pomirenje. One mogu ispuniti svrhu kada je glavni cilj prevladavanja da se čuje verzija poražene i oštećene strane i da se proživljene patnje i nesreće otrgnu od zaborava. Oni koji zahtevaju tu vrstu prevladavanja insistiraju na istini, priznavanju, i prestanku poricanja događaja koji su neizbrisivo obeležili živote jedne generacije i jedne zajednice. Međutim, potpuno rešenje, koje osim utvrđivanja istine podrazumeva još i izvršenje pravde, gotovo da je neodvojivo od neke vrste sudskog postupka. Problem se uopšte ne bi postavljao kad bi se postupci mogli voditi pred redovnim sudovima i u redovnom postupku. Najčešće je reč o problemima koji nastaju u uslovima tzv. tranzicione pravde. Postojeći zakoni najčešće ne inkriminišu dela koja se po opštoj saglasnosti smatraju nedopustivim, postojeći sudovi nisu u stanju da sprovedu postupke koji su pred njima pokrenuti. Kao sredstva tranzicione pravde ili kao

Moraju uhapsiti ratne zloč ince, šta mi posle da radimo sa njima. (Vranje, 2002)

196

Pravno prevladavanje prošlosti 2 sredstva pravnoga prevladavanja prošlosti onda se primenjuju ili ad hoc tribunali, za koje mnogi smatraju da nisu ništa drugo do instrument tzv. pobedničke pravde, ili lustracija, jedno generalno preventivno sredstvo prevencije da poražene političke snage uzmu učešća u političkom životu dok je proces tranzicije još na početku. Uz nesumnjive efekte, koje su sredstva za pravno prevladavanje prošlosti odigrala u zemljama koje su prolazile kroz tranziciju, kritičari ovih instrumenata podsećaju na probleme koje njihova primena donosi. To su pre svega problem legitimnosti ad hoc tribunala, ako njihovu nadležnost ne priznaju strane kojima se pred njima sudi, retroaktivnost kaznenih odredbi u lustracionim postupcima i problem „kolektivne odgovornosti“, koju lustracioni postupci često pretpostavljaju. Prevladavanje prošlosti je kontinuiran proces, koji se ne može rešiti jednim potezom. Sudski postupci i pravna sredstva mogu mnogo doprineti tom procesu, ali ne treba očekivati da se čitav problem razreši u sudnicama. Pogotovu kad za to nedostaju elementarne pretpostavke.

197

Mirjana Vojvodić

Put u budućnost

U

poznavanje iskustava drugih zemalja može pomoći u razumevanju situacije u kojoj se nalazimo nakon ratnih sukoba i promene režima. Poređenja pokazuju da su nakon promene autokratskih režima, na izborima ili prisilnim putem, društva u velikoj meri opterećena prošlošću. Ta opterećenost je bila toliko jaka da je blokirala razvoj društva. Ona je proizlazila iz masovne poniženosti, dugogodišnjeg, u nekim slučajevima višedecenijskog, podnošenja progona i nepravdi, poniženja od strane vlasti i bestijalnosti iste. Ono što je zajedničko većini autoritarnih država jeste dugogodišnja zloupotreba državnih institucija. U nekim slučajevima su institucije u potpunosti izgubile poverenje građana i izvrgle se u svoju suprotnost. Društva su svoj odnos prema prošlosti uobličila u narodne tribunale, pravne komisije, komisije za istinu, istinu i pomirenje. A kako su se odnosile novonastale države prema toj masovnoj potrebi za pravdom? Taj odnos je zavisio od stepena narodnog poniženja, motiva dolaska na vlast, razgradnje poluga moći prethodne državne vlasti, tempa izgradnje procedura i zakona kojima se taj odnos artikuliše, a svakako i od podrške međunarodnih institucija. Taj proces je dugogodišnji i on se, uz manje ili više otpora, uglavnom, završava ostvarenjem pravde, a to ostvarenje, nažalost, nije potpuno, niti zadovoljavajuće za povređene ljude. Ipak, ne198

Put u budućnost 2 ophodno je da proces bude započet i da se oko njega okupljaju i oni koji su pogođeni nepravdom i oni koji to neposredno nisu, ali su uvereni da naneta nepravda mora biti moralno, pravno i politički kažnjena, da žrtve i njihova patnja treba da budu uvaženi moralno i materijalno. Komisije za istinu i pomirenje su najčešća institucija, koja je u XX veku formirana u zemljama koje su prelazile iz autoritarnog u demokratski režim. Kao potreba povređenih da zahtevaju pravdu, komisije su, uz manju ili veću podršku, uspevale da omoguće javni govor o masovnim stradanjima. Budući da su u istom društvu i istoj državi podeljenosti i sukobljavanja išla do potiranja ljudskosti same, do masovnih stradanja ljudi, do genocida, zločina protiv čovečnosti, zločina protiv mira, javni govor o tome se postavlja kao imperativ. Poništavanja i nepoštovanja normi međunarodnog prava u zakonodavstvima većine država u svetu dovodila su do osnivanja tribunala. Tu vrstu sudova su osnivale i međunarodna zajednica i narodne zajednice poniženih ljudi. Tamo gde je promena režima bila nepotpuna i gde je prelaz iz autoritarnog u demokratski režim ostavio još uvek jake snage autoritarne vlasti, komisije za istinu i pomirenje su omogućavale da se ne zaborave kršenja ljudskih prava. „Komisije za istinu i pomirenje su formirane tamo gde nema jasnog pobednika“ (Zalaket, Pravna komisija u Čileu). Cilj komisija je dokumentovanje stradanja, borba protiv zaborava; one su psihološke, moralne i kulturne reakcije povređenog društva i briga o budućnosti u cilju uspostavljanja sistema vrednosti, koji poštuje ljudska prava. Da bi postigla svoje ciljeve, komisija za istinu treba da dobije mandat od najviših političkih tela u zemlji ili od međunarodnih institucija (najčešće UN); njen zadatak mora da bude vremenski ograničen i jasno definisan, ona mora da bude nezavisna od državne vlasti, a članovi moraju biti pojedinci koji uživaju izuzetno poštovanje zajednice. Borba protiv zaboravljanja ljudskih stradanja je, u moralnom smislu, uslov opstanka zajednice nakon masovnih uništenja ljudi i dobara. U tom smislu, tvrdnja jednog od članova Komisije za istinu: „Onde gde nema kolektivnog sećanja, gde ljudi ne dele zajedničku prošlost, tu ne može biti istinske budućnosti“(Ričard Nibur), važi za svako društvo koje se gradi posle masovnih ratnih razaranja. Komisija za istinu nije pravna instanca, ona treba 199

2 Ne u moje ime da omogući da se dokumentuju stradanja, da se čuje glas žrtava i da se omogući satisfakcija za žrtve. Ali rad komisije treba i da doprinese promeni pravne procedure i da time onemogući ponavljanje nasilja. Komisije za istinu svojim delovanjem otvaraju društveni prostor za proces pomirenja. U taj proces se uklučuju različiti društveni akteri i on se ostvaruje kroz društvene arene, „pravne, političke, socijalne, religiozne, terapijske“ (Inge Eidsvag). Ono što vezuje te raznovrsne učesnike različitih polja društva jeste ljudska potreba za pravdom i želja da se živi. Društva i države koje su izašle iz ratnih sukoba 1991 - 1999. nalaze se pred teškim procesom pomirenja, koji, uglavnom, započinju inicijative civilnog društva i kojima bi od velike pomoći bile jasne državne strategije odnosa prema prošlosti. U osmišljavanje budućnosti nakon prestanka ratnih sukoba i promene vlasti na izborima međunarodna zajednica se uključivala na različite načine. Nekoliko značajnih i obimnih međunarodnih inicijativa može se posmatrati kao ukrštanje potreba i interesa novonastalih država i međunarodne zajednice. Osim formiranja ad hoc tribunala, međunarodna zajednica je formirala i nekoliko konkretnih međunarodnih institucija i organizacija sa ciljem artikulisnja podrške i pomoći u periodu tranzicije. Tim inicijativama su podsticane zemlje u postkomunističkom periodu da promene u svom državnom uređenju usklade sa promenama koje su nastale u njihovoj strukturi, da te promene oblikuju u skladu sa savremenim evropskim tokovima. Tranzicija u političkoj i ekonomskoj sferi društva, koja obuhvata procese u jugoistočnoj Evropi nakon prestanka ratnih sukoba i promene režima, artikuliše se tim inicijativama uz uvažavanje osobenosti svake od zemalja.

Evropska Unija i usvajanje načela komunitarnog prava Za neke od tih procesa zemlje zapadnog Balkana su nesumnjivo zakasnile svodeći svoje nacionalističke račune, zato oporavak zajednice, izgradnja mira i uspostavljanje novih državnih institucija podrazumeva i dodatnu podršku. Jedan od vidova takve podrške je Pakt za stabilnost jugoistočne 200

Put u budućnost 2 Evrope, dokument koji je u Kelnu juna 1999. godine potpisalo 40 zemalja. Osnovne forme rada su Specijalni koordinator, Radni stolovi i Regionalni sto, a osnovne oblasti kojima su oni posvećeni su demokratizacija i ljudska prava, ekonomska rekonstrukcija, saradnja i razvoj i bezbednosna pitanja. Simboličnim uništavanjem oružja je započeo proces povezivanja međunarodnih i domaćih institucija i stručnjaka u osmišljavanju koncepta stabilnosti i razvoja društava i novih država. Od februara 2008. Pakt za stabilnost prestaje sa radom, a njegove nadležnosti se prenose na Veće za regionalnu saradnju. Svaka od država zapadnog Balkana i dalje ima mogućnosti da svoje napore u uređenju društva ostvaruje uz podršku i stručnu saradnju sa međunarodnim institucijama i kroz saradnju sa državama u regionu. Kojim tempom će se razvoj ostvarivati zavisi od zrelosti političkih odluka, koje donose izabrani zvaničnici država i državna tela, ali i od aktivnosti i angažovanja građana u različitim inicijativama. Najvidljivija prepreka, koja i dalje stoji na tom putu, jeste odnos prema neposrednoj ratnoj prošlosti. Činjenica je da nijedna od država nastalih nakon prestanka sukoba nije donela strategiju odnosa prema ratnoj prošlosti, već se svaka, do sada, zadovoljavala pojedinačnim zakonskim aktima ili promenama postojećih zakona. Jedna od inicijativa koja otvara prostore za povezivanje građana u regionu je (SEE) Građanski pakt za jugoistočnu Evropu, osnovan 2000. godine u Sarajevu. Aktivnosti Pakta su usmerene na procese demokratizacije, izgradnje zajednice, jačanje kapaciteta organizacija i institucija, pomirenje, harmonizaciju međuetničkih odnosa i jačanje aktivizma građana. Inicijativa omogućuje povezivanje nevladinih organizacija i opštinskih vlada u promociji ideja mira, tolerancije i demokratije, kao i osmišljavanje alternativa nacionalizmu i ksenofobiji i povećano angažovanje građana na pomirenju, prevenciji sukoba i izgradnji mira. Aktivnosti utemeljene na ovim vrednostima treba da pomognu integraciji građana i lokalnih vlasti južne i istočne Evrope u evropske regionalne institucije i time olakšaju i podrže aktivnosti državnih institucija u priključenju Evropskoj uniji.

Odgovornost političara je problem, oni će se izvući, a mi obični ljudi? (Kraljevo, 2003)

201

2 Ne u moje ime Države regiona se uključuju i u SECI inicijativu - „Tačka razumevanja između SAD i EU, pokrenuta 1996. godine u regionu jugoistočne Evrope na razvijanju održive privredne saradnje“. Ova Inicijativa je usmerena na prekograničnu saradnju država u oblasti trgovine, saobraćaja, bezbednosti, energetike i ekologije. Međunarodna podrška u razvoju građanskog društva i državnih institucija u uređenju odnosa sa državama u regionu doprinosi izgradnji osnova održivog mira. Aktivnosti građana, nevladinih organizacija i građanske inicijative su na tom putu značajne i kada se radi o odnosu prema prošlosti i odnosu prema budućnosti.

202

Za nova čitanja 1. Arent, H., Eichmann u Jerusalimu: izveštaj o banalnosti zla, KVS, Beograd, 2000. 2. Beara, V., Miljanović, P., Gde si to bio, sine moj?, Društvo za zaštitu ratnih veterana i žrtava ratova, Novi Sad, 2006. 3. Borejn, A., Zemlja zderane maske, B92, Beograd, 2001. 4. Buruma, J., Plata za krivicu, Samizdat, B92, Beograd, 2002. 5. Despot, M., Haški tribunal – naš nesporazum sa svetom, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2001. 6. Dubil, H., Niko nije oslobođen istorije: nacionalsocijalistička vlast u debatama Bundestaga, Samizdat, B92, Beograd, 2002. 7. Duhaček, D., Savić, O.(uredili), Zatočenici zla: Zaveštanje Hane Arent, Beogradski krug, Ženske studije, Beograd, 2002. 8. 20 poticaja za buđenje i promenu – o izgradnji mira na prostoru bivše Jugoslavije, Centar za nenasilnu akciju, Beograd – Sarajevo, 2007. 9. Đuliman, E.(uredio), Teško pomirenje, Helsinški komitet Norveške i Norveška crkvena pomoć, Oslo – Sarajevo, 2000. 10. Elster, J., Svođenje računa, Beogradski krug, Beograd, 2005. 11. Franović, I., Ril, H.(uredile), Ne može meni biti dobro ako je mom susjedu loše, Centar za nenasilnu akciju, Beograd, 2005. 12. Gajicki, M.(uredila), Moji neprijatelji: nacionalizam i ksenofobija, Festival o ljudskim pravima VIVISECTfest, Vojvođanka – Regionalna ženska inicijativa, Novi Sad, 2007. 13. Gleni, M., Balkan : 1804 – 1999. nacionalizam, rat i velike sile, B92 Beograd, 2001. 14. Gojković, D., Bašić, N.(autorski projekat), Ratovanja I, Dokumentacioni centar Ratovi 1991 – 1999, Beograd, 2004. 203

15. Gojković, D., Bašić, N., Delić, V.(autorski projekat), Ratovanja II, Dokumentacioni centar Ratovi 1991 – 1999, Beograd, 2004. 16. Gojković, D., Bašić, N.(autorski projekat), Ratovanja III, Dokumentacioni centar Ratovi 1991 – 1999, Beograd, 2004. 17. Gojković, D., Bašić, N., Delić, V.(autorski projekat), Sudbine civila I, Dokumentacioni centar Ratovi 1991 – 1999, Beograd, 2003. 18. Hejner, P.B., Neizrecive istine, Samizdat, B92, Beograd, 2003. 19. Hildberg, R., Zločinci, žrtve, posmatrači: jevrejska katastrofa 1933 – 1945, Samizdat, B92, Beograd, 2001. 20. Ingrao, Č., Nenaučena lekcija: srednjoevropska ideja i srpski nacionalni program, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2001. 21. Jaspers, K., Pitanje krivice, KVS, Beograd, 1999. 22. Jegen, M.E., Znak nade, Centar za mir, nenasilje i ljudska prava, Osijek, 1997. 23. Josipović, I., Ratni zločini, priručnik za praćenje suđenja, Centar za mir, nenasilje i ljudska prava, Osijek, 2007. 24. Koprivica, V., Sve je bilo meta: operacija Dubrovnik, Monitor, Podgorica, 2004. 25. Kostić, S.(uredio), Hag među nama: zbornik tekstova, Fond za humanitarno pravo, Beograd, 2005. 26. Krog, A., Zavičaj moje lobanje, KVS, Beograd, 2000. 27. Kuljić, T., Balkanski rašomon: istorijko i literarno viđenje raspada SFRJ, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2001. 28. Milosavljević, B., Pavićević, Đ., Tajni dosijei: otvaranje dosijea tajnih službi državne bezbednosti, Centar za antiratnu akciju, Beograd, 2001. 204

29. Nejer, A., Ratni zločini: brutalnost, genocid, teror i borba za pravdu, Samizdat, B92, Beograd, 2002. 30. Petrović, N., Psihološke osnove pomirenja između Srba, Hrvata i Bošnjaka, Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta, Dokumentacioni centar Ratovi 1991- 1999, Beograd, 2005. 31. Popov, N.(priredio), Srpska strana rata: trauma i katarza u istorijskom pamćenju, Samizdat, B92, Beograd, 2002. 32. Rašeta, B.(priredio), Oluja nad Hrvatskom, Samizdat, B92 – Factum, Zagreb, 2003. 33. Radončić, Š., Kobna sloboda, FHP, Beograd, 2005. 34. Skopljanac, B.N., Hodžić, A., Krištofić, B.(uredili), Mediji i rat, Argument, Beograd, 1999. 35. Sreberenica, od poricanja do priznanja, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2005. 36. Vodinelić, V., Prošlost kao izazov pravu, srpska strana pravnog sagledavanja prošlosti, Centar za unapređenje ptravnih studija i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2002. 37. Zidar, A., Lustracija: uklanjanje protivnika demokratije s javnih funkcija, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2001.

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

www.dcr.org.yu www.hcl.org.yu www.centar-za-mir.hr www.documenta.hr www.idc.org.ba www.helsinki.org.yu www.un.org/icty/index-b.html

Elektronske adrese

205

O autorima* Hedl, Drago, novinar; po završetku studija radio je kao urednik osječkog književnog časopisa Revija; u Glas Slavonije prelazi 1981. i radi kao urednik kulturne rubrike, nekoliko godina kasnije postaje glavni urednik, povukao se u julu 1991; tokom rata radi kao reporter Slobodne Dalmacije i izveštaje iz tog perioda objavljuje pod naslovom Ratne reportaže; dobitnik je nagrade Hrvatskog novinarskog društva za najbolji radijski intervju; iz Slobodne Dalmacije 1993. prelazi u splitski nedeljnik Feral Tribune, u kome radi i danas, a koji u dva navrata napušta: 1995/1996, kada u Londonu radi za tamošnji Institut za ratna i mirnodopska izveštavanja, te 1998/1999, kada radi kao šef deska u riječkom Novom listu. Objavio je na hiljade novinskih priloga u svim važnijim hrvatskim listovima, kao i u listovima bivše države, te na stotine novinskih priloga u različitim evropskim medijima - od uglednog londonskog Guradiana do specijalizovanih časopisa, poput američkog Current History; uz sedam objavljenih knjiga napisao je i tri dramska teksta. Ivanović, Milan, doktor ekonomskih nauka; radio u privredi i telima regionalne uprave, kao i na Elektrotehničkom fakultetu u Osijeku; od 1987. do 2007. bio je koordinator naučno-istraživačkih projekata, koje je finansiralo Ministarstvo znanosti i tehnologije RH; pokretač je i urednik više listova i časopisa (1968-2007); učesnik dvadesetak međunarodnih nevladinih mirovnih i ekspertskih konferencija (1995-2007); član Centra za mir, nenasilje i ljudska prava (od 1994); osnivač i predsednik Udruge građana za tranziciju Albert E (od 2000); član Savjeta za razvoj civilnog društva Vlade RH (2002). Objavio je preko dve stotine radova iz oblasti ekonomike energetike i tridesetak iz oblasti sociologije; autor je i koautor dvadesetak knjiga Kostić, Novica, učesnik oružanih sukoba 1991. na teritoriji Republike Hrvatske, kao rezervista bivše JNA; teško ranjen iste godine sa statusom RVI 100% 2. grupe, a od 1999. penzionisan; 2001. uključen u Program izgradnje mira i rada na ratnoj traumi. *  Beleške su pripremili sami autori tekstova, osim beleške o Dragu Hedlu koja je preuzeta sa interneta.

206

O autorima 2 Kovačević-Vučo, Biljana, diplomirana pravnica; osnivačica Saveta za ljudska prava Centra za antiratnu akciju u Beogradu; šef SOS linije za pravnu pomoć žrtvama političke, etničke i dikriminacije na radu (1992-1995); osnivačica, generalna sekretarka i šefica kancelarije za pravnu pomoć Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji (1994-1997); predsednica izvršnog odbora Centra za tranziciju ka demokratiji (1997); osnivačica i predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava – YUCOM (od 1997); jedna od osnivačica Jugoslovenske akcije NVO i Sindikata „Nezavisnost” (1999); članica Radne grupe za budućnost bivše Republike Jugoslavije (1999); pravna savetnica u Privrednom sudu u Beogradu (1978–1988); viša saradnica u krivičnom i građanskom odeljenju Vrhovnog suda Srbije (1988-1996); od 1996. bavi se advokaturom u Beogradu u kancelariji specijalizovanoj za krivično pravo i slučajeve kršenja ljudskih prava; zastupa žrtve kršenja ljudskih prava pred nacionalnim i međunarodnim telima (Komitet UN za ljudska prava i Evropski sud za ljudska prava). Kruhonja, Katarina jedna je od suosnivačica Centra za mir, nenasilje i ljudska prava koji započinje djelovati u Osijeku u rano proljeće ratne 1991. godine. Iskustvo rata i mirovni aktivizam razlozi su što napušta rad u liječničkom zvanju da bi se posvetila projektima koji podupiru ublažavanje ratnih trauma, povratak i integraciju stanovništva, te poslijeratnu izgradnju mira u ratom zahvaćenim dijelovima istočne Hrvatske. Suočavanje s negativnim naslijeđem prošlog rata, iako neugodno i uznemiravajuće jer se suprotstavlja prevladavajućoj kulturi negiranja, prešućivanja, kolektiviziranja, a kažnjavanja ratnih zločina smatra nužnim kako bi se, bar djelomice, ostvarila pravda za žrtve tih zločina, spriječilo cikličko ponavljanje nasilja, te doprinjelo trajnom miru i delegitimizaciji rata kao takvog. Aktivna je članica Međunarodnog katoličkog mirovnog pokreta Pax Christi, te dobitnica alternativne Nobelove nagrade za mir 1998. godine. Lukić, Svetlana, novinarka, rođena u Beogradu 1958. godine. Od 1987. godine radila kao novinar Radio Beograda. Urednik i voditelj emisije „Niko kao ja“ (najbolja emisija na Radio Beogradu 1990. godine). Izveštavala je iz Vukovara i Sarajeva tokom 1991. i 1992. godine. Otpuštena 207

2 Ne u moje ime iz Radio Beograda 1993. godine. Od 1994. godine radi kao novinar Radija B92. Izveštavala je tokom operacije „Bljesak“. Autorka je i voditeljka programa „Fantom slobode“ i „Peščanik“. Dobitnica je nagrade NUNS-a (1990), „Jug Grizelj“ (1995) i „Dušan Bogavac“ (1995), nagrade „Konstantin Obradović“ za promociju ljudskih prava (2001), nagrade grada Beograda za novinarstvo (2006), kao i prestižne „Press Freedom Award – Signal for Europe“ (2007). Od 2000 godine radi kao vodič novinarskih kurseva („ANEM“, „IREX“, „��������������������������������������������������� The International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia in The Hague”). Nicić, Jovan, diplomirani pravnik; od 2003. do 2006. radio je u Fondu za humanitarno pravo u Beogradu kao koordinator projekta Praćenje suđenja za ratne zločine u regionu; od 2006. do sredine 2007. radio je u Ujedinjenim nacijama - Program za razvoj (UNDP) kao koordinator Regionalnog programa tranzicione pravde; učestvovao je u raznim istraživanjima i treninzima iz oblasti međunarodnog prava, ljudskih prava, međunarodnog humanitarnog prava, međunarodnog krivičnog prava i tranzicione pravde. Objavio je više tekstova o suđenjima za ratne zločine pred domaćim sudovima i Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju. Pavićević, Đorđe, doktor političkih nauka; docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, naučna oblast politička teorija i metodologija; od 1993. do 2002. bio je zaposlen u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. Do sada je objavio veliki broj naučnih radova iz oblasti etike, političke teorije, filozofije i političkih nauka; objavio je i dve koautorske knjige: Tajni dosijei (zajedno sa Bogoljubom Milosavljevićem) i Politika i svakodnevni život (sa Zagorkom Golubović i Ivanom Spasić)  Perović, Latinka, istoričarka, autorka više studija o istoriji Srbije u 19.veku i o rusko-srpskim vezama; radovi su prevođeni na nemački, engleski, francuski, slovenački i druge jezike. Pešić, Vesna, doktor socioloških nauka; bivši profesor sociologije na Višoj školi za socijalne radnike i od 1990. viši naučni saradnik u Institutu za fi208

O autorima 2 lozofiju i društvenu teoriju; zajedno sa drugim demokratskim aktivistima osnovala je prvu mirovnu organizaciju u Srbiji – Centar za antiratnu akciju, koji je lansirao brojne proteste i javne aktivnosti s ciljem da se spreče etnički sukobi, kršenje ljudsih prava i rat u regionu; dobitnik je brojnih međunarodnih priznanja za promociju kulture mira i poštovanje ljudskih prava; od 1992. do 1999. bila je predsednik Građanskog sveza Srbije, potom jedan od tri lidera u čuvenoj koaliciji Zajedno (1997) i prvi koordinator Saveza za promene (koalicije demokratskih opozicionih stranaka, 1998); nakon promene režima, u oktobru 2000, postavljena je za ambasadora Srbije i Crne Gore u Meksiku; po povratku u zemlju 2005. izabrana je za predsednika Centra za mir i demokratski razvoj; sa liste Liberalno demokratske partije 2007. izabrana je za poslanika u Skupštini Republike Srbije. Autor je brojnih naučnih radova i članaka o aktuelnim problemima u dnevnim listovima. Popov, Nebojša, diplomirani pravnik, doktor socioloških nauka; bavi se istraživanjima društvenih sukoba i društvenih promena; radio u ustanovama za obrazovanje radnika, studenata i građana; penzionisan kao naučni savetnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, Univerziteta u Beogradu; učestvovao u uređivanju hrestomatija, različitih časopisa (Kultura, Praxis, Sociologija) i lista Republika; bio član upravnog odbora Korčulanske letnje škole i Saveta Beogradskog univerziteta. Rakić-Vodinelić, Vesna, profesorica i dekanica Pravnog fakulteta, Univerziteta Union. Bavi se građanskim procesnim pravom, ljudskim pravima i arbitražnim pravom. Autorka dvanaest knjiga iz oblasti prava i oko stotinu članaka u stručnim i naučnim časopisima. Dopisna članica Međunarodne akademije za uporedno pravo i članica Svetskog udruženja za procesno pravo. Sarađuje sa nekoliko nevladinih organizacija u Srbiji. Šušnjić, Đuro, doktor socioloških nauka; Značajniji radovi ovog autora, koji su doživeli i po nekoliko izdanja, jesu: Pojam zakona u sociologiji (doktorska disertacija), 1967; Otpori kritičkom mišljenju (Ideje za sociologiju ideja), 1971; Ribari ljudskih duša (Ideja manipilacije i manipulacija idejama), 1976; Cvetovi i tla (Ogledi o ulogama ideja u životu), 1982; Znati 209

2 Ne u moje ime i verovati, (Stvarnost - kršćanska sadašnjost), 1988; Dijalog i tolerancija (Iskustvo razlike), 1994; Religija 1-2, 1998; Metodologija (Kritika nauke), 1999; Sokrat (Život za istinu), 2003; Drama razumevanja, 2004; Žetva značenja, 2005; objavio je i preko 150 radova u domaćim i stranim časopisima, od kojih je veliki broj preveden na strane jezike. Teršelič, Vesna, aktivistica, ���������������������������������������������������������� rođena je u Ljubljani 1962. godine. Od 1976. živi u Zagrebu, gdje je završila srednju školu i studirala na Prirodoslovno matematičkom i Filozofskom fakultetu. Od 1985. godine aktivna je u zelenim, ženskim i mirovnim civilnim inicijativama. Suosnivačica je SVARUNa - Radne grupe za ekološke, mirovne, ženske i duhovne inicijative (1986),  Zelene akcije (1990), Antiratne kampanje Hrvatske (1991), Centra za ženske studije (1995), Centra za mirovne studije (1996), Documente – Centra za suočavanje s prošlošću (2004) i drugih organizacija.Od 1992 do 1998. bila je koordinatorica Antiratne kampanje Hrvatske. Od 2000. – 2002. bila  je Izvršna direktorica Centra za mirovne studije. Od 2001. godine u Centru za mirovne studije vodi projekt Suočavanje s prošlošću. Trenutno je voditeljica Documente – Centra za suočavanje s prošlošću. Godine 1997. bila je nominirana za Nobelovu nagradu za mir, zajedno sa Vesnom Pešić iz Beograda i Selimom Bešlagićem iz Tuzle.

210