Ne govori ništa samo me ljubii

Neky

~1~ Bookhunter

Neky

Danijela

NE GOVORI NIŠTA, SAMO ME LJUBI

~2~ Bookhunter

Neky

1. poglavlje Bio je to beskrajno dug dan: venčanje u maloj kapeli u Donjem Menhetnu i prijem u vili Odone. Nino Odone nije mogao dočekati da ode kući, gde ga u krevetu čeka... žena. Bar je jutros bila tamo kad je izašao iz stana. - Moraš li da ideš, Nino? - bunila se napućenim usnama, savršenim kao i njeno telo. Nino je popravio kravatu i bacio pogled na uglancane cipele. Onda se vratio do kreveta, poljubio ju je u kosu i rekao da zaista mora. Uostalom, nije se svakoga dana ženio njegov brat. Nije joj rekao o čijem je venčanju reč, jer da joj je priznao... Nije mu se dopala misao da prezime Odone izgovori u vezi s bilo kakvim venčanjem. - Zvaću te. Nino joj je usput dobacio da može ostati u stanu do njegovog povratka. Otpio je gutljaj šampanjca. Nadao se da ga ona nije poslušala, jer nije želeo da ovaj dan okonča scenom kakve uglavnom slede na kraju afere. Vreme je bilo da pođe. Pogledao je kroz prozor u baštu. Grmlje koje je njegova sestra pre nekoliko godina zasadila bilo je i dalje zeleno, mada je već pozna jesen, a zid oko bašte dovoljno visok da blokira buku sa ulice. Moderne prodavnice, skupi restorani, umetničke galerije... Napredak se video na svakom koraku. Nino je mrzeo što mora sve to da gleda. Tu je odrastao. Kad je nekome otac na čelu kriminalne organizacije, on mnogo toga brzo nauči. Mrzeo je oca što se upustio u mutne poslove. Nasuprot tome, njegova veza s majkom i sestrama oduvek je bila snažna. Što se tiče odnosa prema braći... Nasmešio se. Svađali su se dok su bili klinci, ali su bili složni protiv ostale dece. U tinejdžerskom uzrastu putevi su im se razišli. Kad su se ponovo našli na okupu, osnovali su svoju firmu kao pandan očevoj.

~3~ Bookhunter

Neky Njih četvorica bili su dobar tim: Rozario, Dino, Franko i on. Fizički su ličili jedan na drugog, ali i po karakteru i temperamentu. Hoće li se to promeniti? Moraće, sada kad su se trojica oženila. Nino je otišao do bara da uzme još jednu čašu šampanjca. Apsolutno je neverovatno da su se njegova braća skrasila. Zaljubili su se... - I tebi će se to jednoga dana desiti - rekao je prethodne večeri Rosario kad su našli na piću. - Neće, sigurno - odgovorio je odlučno. Jednom je to doživeo i nema šanse da dozvoli da se bilo šta slično ponovi. - O, hoće - tvrdio je i Dino - jednom će te uhvatiti. - I to kad to najmanje budeš očekivao - dodao je Franko. - Naići će neka žena i već u sledećem trenutku zarobiće tvoje srce. Svi su se nasmejali, ali Nino je znao da neće dopustiti da još jednom prođe kroz sve to. Naravno, moguće je da njegova braća izmišljaju govoreći o statistici, koja potvrđuje da se tri od četiri braka razvedu. A njihove žene su sve prijatne i pune ljubav. Ali to se nekako podrazumeva... Zašto se onda ženiti? Nino je znao odgovor: čovek želi da ostavi nešto trajno za sobom, želi da njegova deca nose njegovi prezime. I on će se jednoga dana oženiti, ali neće dozvoliti da ga neka žena pogrešno shvati i pomisli da je on voli. Padala je noć. Najavili su kišu i činilo se da su jednom, za promenu, bili u pravu. Nino je izašao na terasu. Kad bude spreman za ženidbu, pristupiće tome logično. Potrebna mu je žena koja će se bez pogovora prilagoditi njegovom načinu života, koja nema nikakve prohteve, koja ne očekuje ništa osim da joj on pruži lep život i da je poštuje. I od nje će zauzvrat zahtevati samo poštovanje. Logika je važna, bez obzira da li je reč o poslu ili o venčanju. Pa ne vodi se emocijama kad kupuje banku ili akcije! Zašto bi prilikom izbora supruge bilo drugačije? Greška je prepustiti se emocijama. Jednom je zamalo pogrešio, ali o tome nikome nije pričao, čak ni svojoj braći. To mu se tada činilo baš posebnim.

~4~ Bookhunter

Neky Ali postojale su stvari koje muškarac treba da zadrži za sebe. Na primer, da je bio iskorišćen. Prošle su četiri godine od tada. Na službenom putu u Sijetl upoznao je zabavnu, inteligentnu i lepu ženu. Poticala je iz porodice bliske plemstvu, ali je sopstvenim trudom postala finansijska direktorka privatne banke, radi čije je kupovine Nino tamo otišao. Prve večeri završili su u krevetu, a on je poželeo da je zadrži. Ubrzo je sve prešlo u naviku: za vikend je on putovao u Sijetl ili je ona dolazila u Njujork. Tvrdila je da joj užasno nedostaje kad nisu zajedno, a on joj je priznao da oseća isto. Bio je na dobrom putu da se zaljubi. Posle mesec dana odlučio je da joj ispriča o svom ocu. Ranije mu se to nije činilo važnim, žene bi ili saznale da je njegov otac mafijaš ili ne bi. Uostalom, koga briga za to? Međutim, ovoga puta bilo je drugačije, jer je ovo bila prava veza. Saopštio joj je to dok su ležali u krevetu. - Moj otac je Kristofer Odone - pošto nije reagovala, ispričao joj je i ostatak: da je on šef njujorške mafije, kriminalac velikog kalobra. - O - rekla je zavodljivo se smešeći - znala sam to. Da budem iskrena... mislim da je to uzbudljivo. Ovakvo priznanje bilo je znak za uzbunu, ali tada nije razmišljao glavom i nije dobro shvatio. Pred njima je bio dug vikend. Pitao ju je da li je raspoložena da budu zajedno. Bilo joj je žao, ali morala je da odbije, jer joj se baka razbolela, pa je htela da bude uz nju. Ninu je bilo drago što je ona tako brižna. A onda mu je u petak palo na pamet da pođe za njom, da upozna njenu baku i da joj kaže koliko mu njena unuka znači. Odlučio je da je iznenadi. Otputovao je privatnim avionom u Sijetl, iznajmio je automobil i upotrebio ključ, koji mu je dala, da uđe. Dočekao ga je hladan tuš. Njegova draga bila je u krevetu s direktorom banke i smejala se Ninu Odoneu, koji će sigurno dati dobru ponudu za banku, mnogo bolju od stvarne vrednosti. - Jedan Odone i ti, draga - nasmejao se čovek. - To je klasika. Princeza i seljak...

~5~ Bookhunter

Neky Čaša sa šampanjcem eksplodirala je u Ninovoj ruci, penušava tečnost razlila se po njegovom odelu, a crvena mrlja obojila mu je prst. Izvadio je maramicu i obrisao krv. - Hej - čuo je glas iza sebe. - Ipak taj šampanjac nije loš. Bio je to Rozario, koji je nosio konzerve "hajnekena" u ruci. Nino je prihvatio ponuđeno pivo. - Spasao si me. Otkud ti ovo? - Ne pitaj, jer ću morati da slažem - Rozario se namrštio. - Šta se dešava? Nino je slegnuo ramenima. - Izgleda da nisam svestan svoje snage. Ne brini, pokupiću staklo. - Ne brini, pre nego što se okreneš, neko će se pojaviti... - mlada žena s metlom i lopaticom u rukama prišla je da pokupi krhotine. - Vidiš? Nino se zahvalno osmehnuo ženi i sačekao je da ona ode, pa je nazdravio bratu konzervom piva. Zvončica & neky. - Za mala čuda i braću koja se uvek pojave u pravom trenutku nazdravio je. - Mislio sam da ti je potrebno kad sam video izraz tvog lica. - Kakav? Ja... mora da sam mislio na ugovor sa Švajcarcima. - Zaboravi bar danas posao - Dino im se pridružio. - Danas slavimo. Glorija kaže da te mala iz ketering-servisa posmatra sve vreme. - Naravno - odgovorio je, jer je znao da se to od njega očekuje. Pričali su još neko vreme, a onda su se mladenci oprostili s gostima. Najzad je mogao da nestane. Usledili su uobičajeni poljupci, zagrljaji, obećanje majci da će doći na ručak. Oca nije bilo na vidiku. Tim bolje, pomislio je i krenuo prema izlazu. Osim „doviđenja" nije imao šta drugo da kaže ocu. - Nino... Već je bio pred vratima i samo je uzdahnuo. - Oče. - Moramo da razgovaramo. - Imam sastanak. Ti i ja nemamo o čemu da razgovaramo. - Naprotiv. Osim toga, mislim da možeš da mi posvetiš nekoliko minuta. I tvoja braća su mi učinila tu uslugu.

~6~ Bookhunter

Neky Otac je bio u pravu. Sa ostalim sinovima već je obavio taj famozni razgovor. Nino je znao šta ga očekuje: kombinacija sefa, pretinci, imena advokata i knjigovođa i drugi detalji, koje bi sinovi, po očevom mišljenju, posle njegove smrti morali da znaju. Pritom nijedan od njih nije nameravao da uzme ni cent od očevog novca. - Pa dobro, pet minuta, ne vise - Nino je pošao u radnu sobu. - Bolje da imaš nešto pametno da mi kažeš. Otac se nasmešio. - Verujem da je tako. Deset minuta kasnije Nino je zabezeknuto zurio u svog oca. - Da vidim da li sam dobro razumeo... Hoćeš da uložiš novac u nekakav vinograd? - Tačno - otac je klimnuo glavom. - U vinograd Agostini u Firenci... u Italiji. - U Toskani, Nino. Toskana je provincija, a Firenca je grad u njoj. - Poštedi me lekcija iz geografije. Znači, uložićeš u vinograd. - Još im nisam konačno odgovorio, ali se nadam da ću investirati u vojvodino imanje. - Vojvoda? Zvuči kao naslov lošeg pozorišnog komada: Vojvoda i don, farsa u dva čina. - Drago mi je što te ovo zabavlja - prokomentarisao je otac. - Da li si mu dao ponudu, koju ne može odbiti? Donovo lice se uozbiljilo. - Pripazi na ton kojim mi se obraćaš! - Inače? - Nino se naslonio na sto i nagnuo prema ocu. - Odavno te se ne plašim... zapravo, od trenutka kad sam otkrio ko si. - Ne ukazuješ mi poštovanje. - Ništa ti ne dugujem. Ako očekuješ poštovanje od mene... - Gubimo vreme. Hoću tvoj stručni savet. Nino je prekrstio ruke na grudima. - A to znači? - Hoću da znam pravu vrednost tog vinograda pre nego što dam konačnu ponudu. Ti treba da uradiš procenu. Nino je odmahnuo glavom.

~7~ Bookhunter

Neky - Ja procenjujem banke, ne vinograde. - Ti procenjuješ imovinu u firmi, koju ste ti i braća osnovali. - Nadam se da shvataš razliku između tvojih i naše firme. - Ja sam biznismen, a ti si ekspert za finansije. Vojvoda nudi desetoprocentni udeo za pet miliona evra. Hoću da znam treba li da za tu svotu dobijem više. Ili ću izgubiti sve, jer je ta firma možda u problemima? Poslao mi je cifre i želim da čujem tvoje mišljenje. - Pošalji tamo svog knjigovođu - odgovorio je Nino. - Nekoga od onih koji ti vodi duple knjige. - Moram da saznam za šta mu treba moj novac. Tvrdi da želi da gradi, ali da li je to tačno? Imanje je već petsto godina u porodici i sad odjednom traži investitore u inostranstvu? Trebaju mi odgovori i najbolje da ih pribavi neko ko je moja krv i meso. - Malo je kasno sa uradim to za svog tatu, zar ne? - To ćeš učiniti za svoju majku, ne za mene. Nino je prasnuo u smeh. - Svaka čast! Baš bi mama investirala u vinograd! - onda se uozbiljio. - Ako je to sve... - Postoji ponešto o tvojoj mami i meni što ne znaš. - Tačno. Ne znam zašto se uopšte udala za tebe? - Iz istog razloga iz koga sam se ja njome oženio: iz ljubavi. Ona i ja... mi smo pobegli. Bila je verena s najbogatijim čovekom u selu. Nino je razrogačio oči. - Taj čovek je otac Rozariove žene. Tvoj brat je to saznao i zadržao je tu informaciju za sebe kako i priliči. Tvoja majka i ja pobegli smo u Toskanu. - Zašto u Toskanu? Ako ste oboje sa Sicilije... - Toskana je predivna, nije krševita kao Sicilija. Ljudi kažu da je Toskana srce naše kulture... a to je zapravo bio san tvoje majke. - Zašto ste se onda iselili u Ameriku? - u Ninu se probudila radoznalost. Na očevom licu zaigrao je mišić. - Želeo sam samo jedno, a to sam kao dečak naučio na Siciliji: da tvojoj majci pružim više od života u siromaštvu. - Kako se usuđuješ da moju majku okriviš za ono što si ti učinio?

~8~ Bookhunter

Neky - Uradio sam šta sam uradio - odgovorio je otac. - To je bila moja odluka i ne nameravam da se zbog nje izvinjavam. Ali kad bih tvojoj majci poklonio delić Toskane... To je jedino za šta me je u životu molila. - Dirljiva priča. Ali da li je istinita? Otac ga koristi... pa šta? Dva dana biće dovoljna da to obavi, a toliko će moći da odvoji. - Dobro, dva dana u Toskani - uzdahnuo je. - Onda se vraćam. Otac mu je pružio koverat. - Ovde je sve što ti treba. Hvala. - Ne zahvaljuj meni nego svojoj ženi. - Dva dana, Antonela - obratio se vojvoda Agostini svojoj kćerki. Ne tražim više. Antonela Agostini prešla je pogledom preko vinograda obasjanih mesečinom. Posle berbe izgledali su beživotno. - Rekla sam ti već, tata, imam posla u Rimu. - Posao - podrugljivo je ponovio vojvoda. - Tako nazivaš izlaske među džet-set? Antonela je pogledala oca u oči. Stajali su na verandi porodične vile stare nekoliko vekova. - Radim za PR firmu - odgovorila je. - Retko izlazim i brinem o klijentima. - Zato ti ne bi bio problem da u ovom slučaju zastupaš interese svog oca. - Nemam vremena. - Možda ne želiš da budeš dobra kćerka. Mogla je nabrojati mnogo argumenata, ali bilo je prekasno. Odlučila je da se ne upušta u to. - Nisi smeo da pristaneš na posetu tog Amerikanca ako si znao da tada nećeš biti tu. - Objasnio sam ti. Nešto mi je iskrsnulo i bilo bi neučtivo da gospodinu Odoneu otkažem posetu. - Hoćeš da kažeš da bi bilo opasno razočarati tog gangstera? - On je biznismen. Zar veruješ tračevima?

~9~ Bookhunter

Neky - Tvoji saradnici mogu se za sve pobrinuti. Knjigovođe, sekretarica... - A parti? Zar da neko od osoblja bude domaćin? - Godinama to nisam radila. Neka tvoja ljubavnica to obavi, uostalom radila je to u više navrata. - Gospodin Odone poreklom je odavde. - On je sa Sicilije! - A Sicilijancima je tradicija važna. Kad bi ga moja ljubavnica primila, možda bi se uvredio. A znaš u kakvom je stanju tvoja majka. Antonela ga je gledala ne shvatajući o čemu govori. - Moja je majka u sanatorijumu. - Tačno. U vrlo skupom sanatorijumu. Osetila je jezu. - Šta time hoćeš da kažeš? Vojvoda je uzdah nuo. - Bez dodatnog kapitala, plašim se da ću morati da donesem tešku odluku... u vezi s tvojom majkom i sanatorij umom. Antonelino srce poskočilo je otkucaj. - Nema mnogo izbora: ili će biti u sanatorijumu ili u opštoj bolnici. - Kao što i sama kažeš: ili - ili. Znala je da je ozbiljan, uostalom, njen otac nema srca. - Vidim da me osuđuješ, ali neću lako odustati od onoga što je vekovima u našoj porodici. - Trebalo je o tome da misliš pre nego što si firmu doveo na ivicu bankrota. Vojvoda je odmahnuo rukom. - Hoćeš li učiniti ono što te molim? - Dva dana. Više ne mogu da odvojim. - Hvala, draga moja. - Ucenjivači se ne zahvaljuju, tata.

~ 10 ~ Bookhunter

Neky

2. poglavlje Umesto žene, Nina je dočekala poruka: Pozovi me. Uzdahnuo je. Pozvaće je, ali tek kad se vrati s putovanja. Poziv, buket cveća, doviđenja. Vreme je da se ovo okonča. Skinuo je smoking, obukao trenerku i ušao u kuhinju koju je jedva koristio. Dok je pripremao kafu, razmišljao je o razgovoru sa ocem, koji ga je uhvatio na prepad. Ta priča o mami... Čak i ako je istinita, zašto je otac čekao četrdeset godina da joj pokloni "delić" toskanske zemlje? Ipak, dao je reč. Nasuo je punu šolju kafe i posegnuo za dokumentima iz koverte. Sutra treba da se sastane s vojvodom. - Bilo bi bolje da si me ranije obavestio, oče - mrmljao je. A opet... što pre to obavi, to bolje. Uzeo je telefon u ruke. Njihovim privatnim avionom otputovali su mladenci, ali to nije bio problem, jer je firma sarađivala s jednom putničkom agencijom, a Nino je poznavao vlasnika. Iznenadio se kad je saznao da nema direktnih letova za Firencu. Moraće da presedne u Rimu, a to znači da će mu trebati više vremena. Ipak, dva dana moraju biti dovoljna. Rezervisao je kartu i apartman u hotelu. Udubio se u papire o vinogradu. Nije saznao mnogo više od onog što je već znao. Vekovima zemlja i vinograd pripadaju porodici Agostini. Vojvoda je preuzeo imanje od svog oca, a potom će pripasti njegovoj kćerki iako ona ne deluje baš zainteresovano. Antonela je parti-devojka. Doduše, sebe naziva PR agentom, ali najviše vremena provodi u Rimu, s ljudima koji su previše bogati da bi brinuli o svom duhovnom životu. Poznavao je takve ljude, razmažene egoiste. Njujork ih je pun. Vrlo važno, razgovaraće s njenim ocem. Tu je bilo i pismo s plemićkim grbom. Treba da javi vojvodinoj sekretarici vreme svog dolaska. Dočekaće ga na aerodromu i biće gost u vili Agostini, u okolini Firence.

~ 11 ~ Bookhunter

Neky Nino je obavio razgovor. Pošto je u Italiji odavno noć, ostavio je poruku potvrdivši svoj dolazak, ali je odbio da se smesti u vili. U ponoć je imao mnogo pitanja, a malo odgovora. Mogao je samo da se nada da će vojvoda odgovoriti na njih. Vojvoda... Sve mu je to zvučalo kao loša šala. Antonela je nervozno šetala po aerodromskom holu. Mora da je ovo šala, pomislila je. Gangster Odone ostavio je poruku usred noći. Zar nije čuo za vremensku razliku? Koeficijent inteligencije sigurno mu nije visok. Poruka je bila na lošem italijanskom, zapravo, na lošem sicilijanskom. Akcenat niže klase. Ipak, glas mu je zanimljiv, morala je to da prizna: dubok, taman, pomalo hrapav. I previše mladalački za jednog starca. Moglo se desiti da ne čuje poruku. Nije naveo ni vreme ni aviokompaniju, samo je potvrdio dolazak. I pomenuo je rezervaciju hotela. Proverila je letove iz Pariza i Londona, ostao je samo još jedan iz Rima. Satima već bila je na aerodromu. Izgubila je čitav dan! Opsovala je, a jedna časna sestra šokirano ju je pogledala u prolazu. - Da ste na mom mestu, i vi biste psovali - promrmljala je pomislivši da gubi razum. Konačno je sleteo avion iz Rima, mora da je on na ovom letu. Pet minuta za iskrcavanje, deset za prtljag, još deset za carinsku kontrolu... Noge su je bolele. Obula je Diorove čizme s visokim potpeticama, na sebi je imala Armanijev kostim boje slonovače. Pažljivo je birala odeću, ali ne zato da bi na gosta ostavila utisak, nego da podseti gosta na to ko je ona, a ko je on. Zar će taj gangster kupiti Agostinijeve vinograde? Ona će odrediti pravila, jer joj je ovo otac nametnuo. Da ju je išta pitao, taj američki bandit ne bi se iskrcao na toskansko tlo. Konačno je ugledala prve putnike iz aviona: trojicu sveštenika, ženu srednjih godina, tinejdžere s ruksacima na leđima, majku s bebom u naručju, starijeg gospodina sa štapom, mladi par koji se držao za ruke... i jednog privlačnog muškarca, visokog, tamnokosog, u savršeno skrojenom odelu. Bio je smrknut i Antonela se instinktivno povukla za korak ulevo.

~ 12 ~ Bookhunter

Neky Greška, jer je i on zakoračio u istom smeru. Sudarili su se, osetila je nešto poput udara struje. Pogledao ju je, mora da je osetio isto. Lice mu je bilo muževno i lepo. - Izvinite. Antonela je zatreptala. Zapravo, uopšte nije nameravao da se izvini, naprotiv, njegov je pogled govorio: zašto mi se ne sklonite s puta? Hladno mu je odgovorila: - Oprošteno vam je. - Šarmantno - promrmljao je i požurio dalje. Bezobranik! Govorio je engleski i ona mu je refleksno tako odgovorila. Očigledno je Amerikanac. Trenutak! Zar nije taj glas već čula? Dubok, taman, pomalo hrapav... Putnici su žurili pokraj nje i nije ugledala nijednog korpulentnog, niskog čoveka u tamnom kaputu i sa šeširom na glavi, kako je zamislila pridošlicu. Antonela se okrenula prema izlazu. Neka se njen otac brine o svom gostu, njoj je svega bilo preko glave. Kad je prišla svom crnom "mercedesu", ugledala je iza brisača dve kazne. Bacila ih je na suvozačevo sedište i startovala motor. U Italiji se saobraćajna pravila ne poštuju preterano. Vozila je polako, onda je dala gas... ... začula je zvuk stakla koje se lomi... ... i prepoznala zadnji far "ferarija" ispred sebe. Vrata su se otvorila, čovek je izašao, pogledao u far, pa u nju... Bože! Baš on! Amerikanac. I nije više bio samo smrknut, oči su mu iskrile od besa. Duboko je udahnula, nasmešila se, pa je i ona izašla iz automobila. - Žao mi je - rekla je. - Nisam vas videla. - Niste me videli? Zar vozim automobil-igračku? - besneo je. Nemate šta da kažete? Ponašao se kao da je ona kriva, a to nije tačno! Parkirao je tamo gde je to zabranjeno. - Prvo pokušavate da me srušite u gužvi - nastavio je - a sad hoćete i da me pregazite?

~ 13 ~ Bookhunter

Neky Toliko o ljubaznosti. Antonela je ratoborno podigla bradu. - Ne sviđa mi se vaše ponašanje. - Vama se na sviđa moje ponašanje? - nasmejao se. - Ovaj razgovor nema smisla. Predlažem da razmenimo polise osiguranja. Oboje smo nepovređeni, a vaš je automobil ogreban. I bezobrazni ste. - Znači, ja sam bezobrazan, ali vi mi velikodušno opraštate? – besno ju je odmeravao. - Kakva je ovo zemlja? Nema direktnih letova iz Njujorka, četrdeset minuta zadržavanja u Rimu pretvorilo se u tri sata, jer je neki mehaničar - idiot nežto zabrljao, a kad sam pokušao da iznajmim privatni avion, morao sam... Pričao je i dalje, ali ona ga više nije čula, jer je sklapala kockice u glavi: Njujork, Rim, kašnjenje... - Govorite li italijanski? - upitala je. Ućutao je pogledavši je kao da je poludela. - Molim? Ne, ne govorim italijanski, tek poneku reč. - Recite nešto. Na italijanskom. I dalje ju je gledao, onda je pomislio da ne treba izazivati ludake, pa je izgovorio dve-tri reči. Antoneli je zastao dah jer je čula sicilijanski dijalekat. - Da li ste vi Kristofer Odone? -prošaputala je. - Ne - odgovorio je. - Jeste li sigurni? - nasmejao se i ona je pocrvenela. - Ja mislim da jeste. Ako je to tačno, zbog vas sam izgubila celi dan. - A to znači? - To znači da vas satima ovde čekam. - Neću vam poverovati ako budete tvrdili da ste vojvoda Agostini. - Ja sam njegova kćerka Antonela. A vi ste očigledno taj, za koga tvrdite da niste. - Pitali ste da li sam Kristofer Odone. Nisam, ja sam Nino Odone. Kristofer je moj otac. - Vaš otac? Nemoguće. Nisam znala za promenu plana. - Onda smo kvit - odgovorio je hladno - jer ni ja to nisam znao. Po planu, trebalo je da vaš otac dođe po mene... da sam pristao, a nisam.

~ 14 ~ Bookhunter

Neky - Pojma nemam o čemu pričate. - Onda nas je dvoje. Ni ja vas ništa ne razumem. - Gde ste bili sve vreme dok sam vas ovde čekala? - U VIP prostoriji Alitalije u Rimu - odgovorio je. Nino je odmeravao Antonelu počev od frizure preko kostima do čizama s visokim potpeticama. Pocrvenela je. - Ja sam... - Čekali ste mog oca, toliko sam shvatio. Ono što ne razumem jeste... gde su vaš otac i vozač? - Znači, priznajete da ste znali da će vas neko dočekati. Zašto niste javili kad stižete? - Izvinite što sve ne teče po protokolu, princezo. Ali nisam želeo da me neko pokupi i odvede u vilu govoreći mi koliki sam srećnik zato što smem da investiram u vinograd, koji je verovatno prava katastrofa. - Mislila sam da je vaš otac gangster, taj koji namerava da investira. To što se usuđujete da imanje nazovete katastrofalnim... Ostala je bez daha kad joj je prišao na korak. Morala je da zabaci glavu da bi ga gledala u oči. - Tu sam po nalogu svog oca - rekao je opasno tiho. - A vama, princezo, savetujem da birate reči. Ako uvredite jednog Odonea, uvredili ste ih sve. - Vaš otac je ono što jeste. Ne očekujte od mene da ulepšavam stvari. U njenim očima video je prkos, obrazi su joj goreli. Sva je bila sluđena, a ipak ga je očarala. Tek je sad to shvatio. Pogled njenih očiju govorio je da nije vredan čak ni njenog prezira. Ubacila ga je u isti koš s njegovim ocem. On nije takav, ali nešto ga je sprečilo da joj to kaže. Ona je aristokratkinja dok njegov otac potiče iz zemljoradničke porodice. Nino je jednom davno pročešljao porodičnu istoriju. - Vaš je otac takođe ono što jeste - rekao je. - Ili ćete radije zaboraviti da je bogatstvo stekao na tuđem znoju? - Poštedite me lekcija iz socijalne ekonomije. Uostalom, vremena su se promenila. - Svakako. Vaš otac i vi sad morate da prosite od mene, jednog Odonea.

~ 15 ~ Bookhunter

Neky Antonela se ukočila. - Agostinijevi ne prose. Zaboravljate da smo se obratili vašem ocu, ne vama. Bila je u pravu. On treba samo da podnese izveštaj ocu. - Ućutkala sam vas, gospodine? Vekovna arogancija krila se u njenom osmehu, govorila je o razlici između običnih građana i plemstva. Ninu se zgrčio želudac, ali je i on uspeo da se nasmeši. Htela je da se odmakne za korak od njega, ali uhvatio ju je za zglob šake privukavši je sebi. - Još jedna promena plana, princezo. - Pustite me. Učinio je to, ali samo zato da bi ruku spustio na njen vrat. - Ja sam potencijalni investitor, a ne moj otac - iznenađeno ga je pogledala tim lepim ljubičastim očima. - Verujte mi, princezo, ja sam jedini Odone s kojim ćete imati posla. Antonela je odmahnula glavom. - Ne - rekla je i on ju je ućutkao na jedini mogući način na koji muškarac može da ućutka ženu: poljubio ju je.

~ 16 ~ Bookhunter

Neky

3. poglavlje Antonela je bila previše iznenađena da bi mogla da reaguje. Tek kad je postala svesna onog što se događa, počela je rukama da ga gura od sebe pokušavajući da okrene glavu. To je bila greška. Rukama ju je obuhvatio preko leđa i pritisnuo još jače uza se. Zar je poludeo? Ljubio ju je kao pomaman, a prvi put su se sreli pre nekoliko minuta osetivši prezir jedno prema drugom. Antonela je ponovo pokušala da se oslobodi iz njegovog naručja. Još jedna greška, čak gora od prethodne. Osetila je koliko je uzbuđen. Srce joj je snažno tuklo u grudima, počela je da drhti. Odjednom joj se zavrtelo u glavi i učinilo joj se da gubi tlo pod nogama. Ruke je nisu slušale. Milovala je njegova ramena, prste je zavukla u njegovu kosu, a njene usne sasvim su mu se prepustile... Nino se u trenu osvestio i odgurnuo ju je od sebe. Zurila je u njega. Crte lica postale su mu grube, a oči su se suzile. Na licu mu je poigravao mišić. Antonela je poželela da ga ošamari i da pobegne odatle. Međutim, nije učinila ni jedno ni drugo. Kao tinejdžerka naučila je da ne sme pokazati strah pred napadačem. Bilo joj je dvanaest godina kad je, šetajući toskanskim šumama, naletela na divljeg vepra. Mogao je da je usmrti. Uprkos strahu, ostala je nepomična gledajući ogromnu životinju pravo u oči. U jednom trenutku stvorenje se okrenulo i povuklo u šumu. I sad je prisilila sebe da se ne pomeri. Ne samo životinje, i ljudi su računali na strah u želji da pobede. Zato ju je Nino Odone poljubio i zato ona neće pobeći. Nadlanicom je obrisala usne. - Ako je ovo trebalo da ostavi utisak, bojim se da je izazvalo suprotan efekat. Na njegovim usnama pojavio se nagoveštaj osmeha. - Zaista? Antonela je odlučila da ignoriše sagovornikovu ironiju.

~ 17 ~ Bookhunter

Neky - Upozoravam vas, gospodine. Ako vam ovako nešto još jednom padne na pamet... - Poštedite me pretnji, jer niste u situcaiji da pretite. Bože, ovaj čovek je grozan! - Pravi ste varvarin - rekla je. - Mislite? Hajde, mala, slobodno iznesite svoje mišljene. Ali ne zaboravite da je novac u mojim rukama, što znači da bi trebalo da pronađemo zajednički jezik. Antonela ga je gledala u oči. - Ne treba nam zajednički jezik. Evo još jedne promene plana: vinogradima Agostini nisu potrebne investicije. Uzalud ste prevalili toliki put. Vojvotkinja je stajala uspravno pred Ninom. On joj se ne sviđa i to je u redu. Ni njegovo mišljenje o njoj nije bolje. Dakle, to je jasno. Samo se postavlja pitanje zašto ju je poljubio? Da bi joj pokazao gde joj je mesto? Ne. Nikad se nije tako ponašao prema ženama. Seks nikada nije koristio kao oružje, od žena je uzimao samo ono što su mu dobrovoljno davale. Osim toga... ako je zaista nameravao nešto da joj dokaže, izabrao je pogrešan način, jer ona nije bila ni zbunjena ni potresena, nego hladna i gorda. Mora da je umislio da mu je uzvratila poljubac. - Vratite se kući, gospodine Odone. Nema ovde ničega za vas poruka je bila jasna. - Naravno, mi ćemo pokriti vaše troškove. Mi - kraljevski upotrebljena množina. Princeza, koja se obraća podanicima. Prekrštenih ruku, naslonio se na ferari i prasnuo je u smeh. Takvog smeha plašili su se njegovi protivnici. - Velikodušna ponuda - rekao je. - I ja mislim. Pokrićemo i troškove popravke automobila. - Zajedno s listom mojih troškova? - Kako hoćete. A sad, gospodine... Nino ju je odmeravao od glave do pete. Bila je raščupana, kao da je upravo ustala iz kreveta. Iz mog kreveta, pomislio je, besan na sebe zbog reakcije sopstvenog tela. Kako bi bilo da ovu arogantnu vojvotkinju pretvori u vatrenu ljubavnicu?

~ 18 ~ Bookhunter

Neky Sabrao se. Antonela Agostini jeste lepa, kao što su lepe statue, ali na njoj nije bilo ničeg toplog niti nežnog. Nije čak ni izazovna. To što ju je poljubio sve više ga je ljutilo i bes je sad usmerio na nju. - U pravu ste, bilo je ovo dugo putovanje. Osam sati leta iz Njujorka, tri beskorisna sata u Rimu... - Želite da vam se to odmah nadoknadi - video je da pretura po svojoj tašni i konačno je izvukla čekovnu knjižicu. - Recite cifru. Gotovo je prestala da diše kad ju je uhvatio za zglob šake. - Uvek ste tako samouvereni, princezo? Sevnula je očima. - Pustite me, gospodine Odone! Nasmešio se. - Prozreo sam vas. - O čemu pričate? - Slušajte! Kao što sam rekao, imao sam mnogo vremena na putu ovamo i iskoristio sam ga da detaljno iščitam dokumenta o vašem dragocenom vinogradu. Ipak, nedostaju neke informacije. - Ne znam koja ste dokumenta dobili niti me to zanima. Vi ste... - Otpušten? Vaš vinograd samo što nije propao. - To nije vaš problem. - Četiri godine zaredom lošeg vremena uništile su čokote. Vaš otac je zasadio novu vinovu lozu, koja ne rađa. Osim toga, loši marketinški potezi doprineli su propadanju. Ne znam mnogo o vinogradima... - Lepo je što to priznajete. - ...ali jedan sam od najboljih kad je o investicijama reč. Informacije koje sam dobio od vašeg oca isto su toliko važne kao i one koje nije naveo. - Još uvek ne znam o čemu govorite. Nino je osetio da ona laže. - Mislim da znate. Vaš otac je iz firme uzeo mnogo više gotovine nego što je uložio. Za šta mu je to trebalo? Za konjičke trke? Kockanje? Žene? Antonela je pokušala da se oslobodi njegovog stiska. - Ovaj razgovor je završen! - Bez finansijske pomoći, a oboje znamo da je potrebno više od pet miliona, vaša porodična firma otići će na doboš.

~ 19 ~ Bookhunter

Neky - Našao se neko ko će pričati o porodičnoj firmi. Tuše! Mada je pogrešila, Nino nije hteo da se pravda. Mislila je da je on na visokom položaju u mafiji? Neka tako i ostane. - Činjenica je da vam treba moj novac inače će vekovna tradicija otići u istoriju. - Mislite da me je briga? - Dovoljno, jer ste danas došli na aerodrom po pripadnika građanskog staleža. - Grešite, gospodine Odone. Ovde sam zato... Zato što ju je neko poslao da bude odbor za doček, Ona je Agostini, neiskusna u ophođenju sa seljacima, ali nema ovlašćenje da otpusti seljaka. Ona je samo vozač gostu iz Amerike. - Šta je bilo? - upitao je. - Da li vam je nešto palo na pamet? izvukao je mobilni. - Pitajte oca treba li odmah da se vratim kući. Antonela je pogledala u aparat u njegovoj ruci, pa je podigla pogled do njegovog lica. Pokvarenjak! Tačno je znao da neću pozvati oca iako pojma nema zašto. Mama, kako da ne mislim na tebe? Dakle, zaključila je pakt s đavolom. Ako je želela da obezbedi majci smeštaj u elitnom sanatorijumu, ne sme oterati Nina Odonea. Mora s njim da izađe na kraj... iako je grozan. Njegov mačo nastup, odvratno zanimanje - ako se to uopšte naziva zanimanjem - a onda i onaj poljubac... On je njen problem, a ona zna kako da se izbori s tim. Njen otac je, doduše, verovao da je posao PR-a ispijanje šampanjca s ljudima punim sebe, koji imaju previše novca, ali Antonela je uložila mnogo truda da nauči kako da se ponaša s ljudima koje njena firma zastupa. Titula vojvotkinje donekle joj je pomogla. Ostalo je bio težački rad. U njen posao spadalo je i to da spreči visokopozicionirane ljude da u javnosti naprave budalu od sebe, kao i da počisti za njima. Neki klijenti bili su zaista fini i talentovani, drugi nisu. Bilo je i nekolicina njih koji su umišljali da ih novac, slava i izgled čine bogovima. Nije bilo sumnje u koju kategoriju Nino Odone spada, a ipak je izuzetan primer muževnosti. U svom poslu Antonela je upoznala mnoge atraktivne muškarce, ali ovaj nije bio neodovljiv samo zbog odela skrojenog po meri i savršene frizure, već zbog sebe. Sve je na njemu seksi: mišićavo telo, markantno lice, savršen oblik usana.

~ 20 ~ Bookhunter

Neky - Samo me vi odmeravajte, princezo. Kasnije mi javite da li vam se dopada ono što vidite. Antonela ga je pogledala u oči. Njegov ton bio je ponižavajući, kao i vatra u tim tamnim očima. Osetila je da joj obrazi gore. Šokiralo ju je to što joj je on toliko privlačan, jer na izgled nikada nije polagala. - Upravo sam razmišljala o tome - brzo se sabrala, čemu ju je naučio odnos sa ocem - da ne izgledate kao necivilizovani varvarin, gospodine Odone. Ali to je samo dokaz da izgled može da prevari. Slegnuo je ramenima. - Ono sam što vidite, princezo. Zbunjujući odgovor, ali onda joj je postalo jasno: on je sin velikog mafijaša, kakve cene na Siciliji, ali ih u ostatku Italije preziru. A ona će morati da brine o njemu. Dakle... Ujutro će obići vinograde i firmu, uveče će biti poslužena oficijelna večera, a sledećeg dana on će nestati zauvek. Izdržaće toliko. A plan njenog oca da Odonea smesti u vilu... nema šanse! On joj je to olakšao. Iznajmio je automobil i rezervisao je sobu. Dakle... Za to vreme Nino je obavio kratak razgovor mobilnim telefonom s renta-a-kar firmom. Trebalo je da dođu po automobil. Što se tiče oštećenja fara, nek se povežu sa osiguravačem. - Naravno da će vam trebati automobil - rekla je Antonela. - Kako ćete otići u hotel? Nasmešio se tipkajući sledeći broj, pa je otkazao rezervaciju u hotelu. - Vaš otac je želeo da odsednem u vili i da mi pokažete imanje, zar ne, princezo? - Ne zovite me tako! - Ali vi to jeste: princeza koja naređuje seljanima. Htela je da mu odgovori, ali se predomislila pokazavši glavom svoj "mercedes". - Uđite. - Kakav srdačan poziv! Sela je za volan. - Dva dana - procedila je kroz zube. - Izvinite?

~ 21 ~ Bookhunter

Neky Mrzela je njegov ljubazan ton. - Rekla sam da mogu odvojiti dva dana. To mora biti dovoljno da pogledate vinograd i podrume i da se sastanete sa zaposlenima. I on je planirao dva dana, ali sve se promenilo... - Dve nedelje - rekao je. - Toliko mi vremena treba da donesem odluku. Očekujem da ćete mi sve to vreme biti na raspolaganju. Zurila je u njegovo lice i on se gotovo nasmejao. Ovoj ženi treba lekcija. - Jeste li poludeli? Nema šanse da dve nedelje s vama... Nagnuo se i poljubio ju je. Kad je pokušala da se povuče, jače ju je stegnuo... Iza njih trubili su vozači. Nino je pustio Antonelu, naslonio se na sedište, prekrstio ruke i zagledao se pravo preda se. - Dve nedelje. Ako vam treba novac, toliko će potrajati pre nego Što ga dobijete. Antonela je ćutala.

~ 22 ~ Bookhunter

Neky

4. poglavlje Nino nije voleo da bilo kome prepusti kontrolu. Ili volan. U životu je najvažnija kontrola. Tu lekciju naučili su svi Odoneovi. Vozili su se dvadesetak minuta, a on je gotovo probio patos stalno kočeći. Gledao je njen profil. Koliko joj je godina? Dvadeset pet ili šest? Njegova osamdesetpetogodišnja baba-tetka bolje vozi od Antonele. Setio se glupih viceva o ženama za volanom, ali nije mu bilo do smeha, naprotiv. Uspaničio se. To nije bio dobar znak za čoveka koji praktično ne zna šta je to strah. Antonela je ubrzala na auto-putu na stotinak kilometara na čas. Ostali automobili jurili su mimo njih. Vozila je srednjom trakom pa su je vozila lako obilazila s obeju strana, a vozači su joj dobacivali kroz otvorene prozore. Ipak, ne trepnuvši, vozila je dalje. Morao je nešto da preduzme. Nakašljao se, pažljivo birajući reči. - Nešto nije u redu s "mercedesom"? - sačekao je koji trenutak. - Mislim, postoji li razlog što vozite tako sporo? - Držim se ograničenja brzine. - Mislim da na auto-putu možete brže voziti. - Svejednom mi je šta vi mislite - hladno je odbrusila. - Zapravo, želim da kažem da treba da se prilagodite saobraćaju. - Onda je greška u saobraćaju. Ovo je brzina prilagođena uslovima vožnje. - Kakvim uslovima? Suvo je vreme, put ravan, u saobraćaju nema zastoja osim... - Ja vozim, gospodine Odone, ne vi. - Tačno, ali... Jedan ogroman kamion, uz snažan zvuk sirene, protutnjao je desno od njih. Nino je gotovo ogluveo. - Slušajte, princezo...

~ 23 ~ Bookhunter

Neky - Ovo je moj automobil i moja zemlja, voziću kako hoću. I zaista bih cenila kada me ne biste stalno nazivali princezom. Titula je prošlost.. - Bože! - trgnuo se Nino. - Onaj automobil zamalo da nas udari! - Vozi isuviše brzo. - Ne, vi vozite sporo! Voleo bih da upoznam onoga ko vam je dao dozvolu - promrmljao je. Antonela ga je pogledala krajičkom oka. Možda je u tome problem, jer joj niko nije držao časove vožnje, bar ne onako kako je on to zamišljao. Ali neće mu to reći. Ona oprezno vozi. I nije njen problem što je jurnjava automobilima italijanski nacionalni sport. Zapravo, nije želela da Nino sazna da je ona tek pre dve godine dpbila dozvolu. Dotad je poštovala želje svog oca. Ovaj američki gangster ne bi razumeo kako je to odrastati uz oca, koji je više mislio na sopstvena zadovoljstva nego na porodicu. Kad je u šesnaestoj godini htela da ide u na obuku, otac joj je rekao da njoj ne priliči da vozi. Sa osamnaest je pohađala elitni koledž u Rimu i nije joj trebala dozvola, jer je gradski prevoz bio bolje rešenje. I lakše joj je bilo da se povinuje očevim željama. U dvadesetoj je dobila beskorisnu diplomu. Ponela ju je kad je pošla majci u posetu. - Učini nešto od svog života, dete - rekla joj je majka tom prilikom. - Nemoj dopustiti da ti on uništi životnu radost. Antonela nije morala da pita na koga njena majka misli. To je bilo prosvećenje. Vratila se kući, spakovala je najnužnije i iselila se. Zajedno s još trima mladim ženama delila je stan u Rimu. Njen otac je poludeo od besa. Kako se usudila da mu se usprotivi? Ukinuo joj je izdržavanje i neko vreme radila je kao konobarica, jer joj školovanje nije bilo ni od kakve koristi, poslužilo bi samo prilikom udaje za bogatog čoveka, čemu se njen otac nadao. Tako se jednoga dana probudila s mišlju da mora naučiti da vozi. Zamolila je jednu cimerku da je poduči na napuštenom zemljištu. Vežbala je svakodnevno, potom je položila vožnju, ali još uvek joj to nije pričinjavalo zadovoljstvo i u gužvi se osećala nesigurno. To što je stranac sedeo pored nje činilo je sve još gorim, pogotovo što je to Nino Odone. Da je bar uzela očevog vozača! Ovako je sama kriva za sve.

~ 24 ~ Bookhunter

Neky - Gospode Bože! - vrisnuo je Nino dok je kamiondžija pritiskao sirenu. - E, sad je dosta! Pređite u zaustavnu traku i stanite. Nino je zgrabio volan i automobil je skrenuo udesno. - Kočite! - povikao je i, na sreću, ona je reagovala. Automobil se zaustavio, Nino je isključio motor. Nekoliko trenutaka nisu se pomerili. Sačekao je da se ona donekle sabere, ali glas mu je ipak bio hrapav kad je rekao: - Izađite. - Molim?! - Učinite to što vam kažem! Izađite iz prokletih kola! - Ne primam naređenja. Nino je počeo da psuje na sicilijanskom dijalektu. Onda je otvorio vrata i izašao, obišao je vozilo i izvukao Antonelu. - Šta to radite? Prokletniče, nemate pravo... - Zamalo ste nas ubili! - Koješta, vozač kamiona... - Verovatno će stati na sledećem odmorištu da dođe sebi. - Grubi ste! - Ali ne predstavljam opasnost za ljude oko sebe! Antonela je pokušala da zadrži suze. Uzalud. On je u pravu. Ali kako da to njemu prizna? - Pustite me - otimala se. - Poštedite takvog tona onoga koga pokušavate da ubijete. Sedite na mesto suvozača i budite mirni. - Neću! Nisam ja... Gospodine Odone! - Nino ju je podigao na rame. Pesnicama ga je udarala po leđima. - Ne možete to da radite! - Ne? Gledajte me! - Pokvarenjače! - vikala je. - Isti ste kao i svi muškarci. Smatrate da su žene nesposobne da se snalaze. Smatrate da muškarac mora da misli umesto žene, jer inače... E, sad je dosta, pomislio je, pa ju je spustio na zemlju i poljubio. Jedva je disala. Dok ju je ljubio, pitao se zašto to čini.

~ 25 ~ Bookhunter

Neky Sve to nije imalo nikakvog smisla. Čovek ljubi ženu koju voli ili koju želi. Ova mlada žena nije mu simpatična niti je želi. Ljubio ju je zato što je besan? Dođavola, ne! Reč je o toplini... Antonela je prestala da se brani, a on da razmišlja. Poljubac je postao... iskonski. Pridigla se na vrhove prstiju zavukavši prste u njegovu kosu. On ju je dlanovima milovao po leđima osećajući toplinu njene svilenkaste kože. Mrmljala je nešto... Začula se sirena, vozač im je nešto dobacio. Nino ga nije razumeo, ali nije morao biti lingvista da bi shvatio smisao. Podigao je glavu. Stajao je na auto-putu ljubeći ženu koju nije ni poznavao ni voleo, a zamalo... Antonela je otvorila oči, nije razumeo šta mrmlja. - Izvinite - rekao je. - Ne znam šta mi bi... Ošamarila ga je tako snažno da mu je obraz brideo. - Nadam se da se sad osećate bolje... Htela je još jednom da ga udari, ali on ju je uhvatio za ruku. - Sad je dosta! - upozorio ju je. - Vi... bedniče! Znala je i gore psovke, ali... On nju jeste poljubio, ali ona mu je uzvratila. - Samo sam nas zaštitio da ne poginemo na ovom putu. - Ovo je bila mačo-predstava. Šta mislite, ko ste vi? - Ja sam čovek koji će spasti aristokratsku guzicu vašeg oca, dušo. Pod uslovom da se prema meni ponašate pristojno. Da li ga je ikad neka žena toliko iznervirala? Hteo je da je zgrabi za ramena i prodrma. Ili da je ljubi dok ne zaboravi na sve... Sabrao se i nakašljao. - Uđite - primetio je da se ona predomišlja. - Jeste li čuli? U očima su joj se nakupile suze besa. Kad ju je prebacio preko ramena, kostim joj se malo izgužvao. Ipak je prelepa i ranjiva. Pitao se zašto je to tek sad primetio? Konačno se udobno smestila na kožno sedište i Nino je za njom zatvorio vrata. Narednih sat vremena vozili su se u tišini. Onda je ona rekla: - Uskoro ćete videti tablu s nazivom vinograda, pa skrenite desno.

~ 26 ~ Bookhunter

Neky Ugledao je natpis, pa je skrenuo i ugledao se zgradu na brdu. Bila je to ogromna, raskošna vila. - Možete parkirati pred kućom. - Baš ste velikodušni. Zašto je tako reagovao? Samo mu je rekla nešto što treba da zna. Dok je izlazio iz automobila, ona je požurila uza stepenice hodajući što je brže mogla. Vrata su se otvorila i u njima se pojavio lakej, kao iz nekog istorijskog filma. - To je Džordž - dobacila je preko ramena. - On će vas odvesti u gostinsku sobu. Aha, princeza se obratila jednom podaniku, pomislio je. - Princezo? Okrenula se. Smešeći se, dobacio joj je čizme koje je u međuvremenu skinula. - Nećete valjda tako polunagi hodati po kući? U redu je dok smo vi i ja bili sami, ali sad... Pocrvenela je. Htela je nešto da kaže, ali se predomislila. - Ovuda, gospodine - rekao je Džordž. Popeli su se širokim stepenicama. Ova kuća podsećala je na muzej: visoki plafoni, na zidovima portreti predaka. Nije muzej, zaključio je Nino. U muzejima ima više topline. Ninova soba sastojala se iz dnevne, spavaće sobe i kupatila. Lakej se ponudio da raspakuje Ninovu torbu. Zatim je upitao želi li nešto da pojede i povukao se. Nino se bacio na krevet, s rukama pod glavom zagledao se u oslikani plafon. Vila je očigledno veoma stara. Da li je trebalo da ostavi utisak na njega? Njegov stan u Njujorku prepun je antikviteta, ali vredeo je isto koliko i ova vila, s obzirom na cene nekretnina u Njujorku. Šta se to dešava s njim? Otkad ga to zanima? Treba mu tuš, nešto da pojede i da odspava. Tuširanje mu je prijalo. Batler je doneo poslužavnik sa sendvičima i kafom, salatom, sirom, krekerima i voćem. Krevet je bio udoban... a u dva noću on je ipak još uvek bio budan. Izašao je na balkon i zagledao se u baštu obasjanu mesečinom.

~ 27 ~ Bookhunter

Neky Ugledao je vitku priliku. Bila je to žena u dugoj spavaćici, duge kose i laganog hoda. Antonela. Brzo navukavši farmerke, izašao je bos i nag do pojasa u baštu. U trenu je bio pored nje, spustio je ruke na njena ramena i okrenuo ju je sebi. Bila je iznenađena, ali ne i uplašena. - Gospodine... - Ime mi je Nino - rekao je. Bože, baš je lepa. Kao princeza iz bajke. Oklevala je. Izgovori moje ime, pokušao je telepatski da je nagovori. - Nino, šta radite napolju u ovo doba? - Nisam mogao da zaspim. Kao ni vi. - Da. Morala sam da razmislim o onome što se desilo na auto-putu. - I ja. - Ja sam kriva - prošaputala je. - Nisam najbolji vozač. U drugoj situaciji bi se nasmejao. Sad je sklonio uvojak s njenog čela i obema šakama obuhvatio njeno lice. - Nisam mislio na vožnju, nego na poljubac. Primetio je da je pocrvenela, jer joj je mesečina obasjavala lice. - Ne želim o tome da razgovaram. Naravno. Ali ona je u pravu, ni on nije želeo o tome da razgovara. Uzeo ju je u naručje i počeo je da je ljubi. Ljubio ju je sve jače dok ga nije zagrlila. Onda ju je pustio, okrenuo se i ušao u kuću.

~ 28 ~ Bookhunter

Neky

5. poglavlje Nino je bio ranoranilac. U vojsci se to podrazumevalo, a kad se vratio civilnom životu, ostala mu je ta navika. Rano jutro bilo je nekako umirujuće, pogotovo na Menhetnu. Čovek je mogao da trči po Central parku pre nego što u njega dođu turisti i izletnici. Drugačije je bilo kad se budio sa ženom u krevetu. Jutarnji seks bio mu je majmiliji. Jutros pored njega nije bilo žene niti je Central park bio u komšiluku. Zato su se njegove misli rojile oko Antonele Agostini. Ko je ona? Možda je bolje formulisati to ovako: šta je ona? Vojvotkinja, plemkinja. Nije mu se dopadala ni ona ni klasa koju predstavlja. Nije bilo sumnje da ona isto misli o njemu. Ne mora da voli neku ženu da bi je poželeo, ali mora bar da mu se dopadne. Sve to nije imalo nikakvog smisla. Sunce je počelo da se podiže. Nino je ustao, obukao je majicu i kratke pantalone, obuo je patike i izašao. Pet kilometara, sedam, osam. Pojma nije imao koliko je daleko otrčao. A ipak nije uspeo da izbaci iz glave pitanje u vezi s vojvotkinjom. Sunce je bilo visoko na nebu kad se vratio u vilu. Istuširao se i obukao, a kako je bio užasno žedan, pošao je u kuhinju. Pretpostavio je da je kuhinja u drugom delu kuće i bio je u pravu. Lepo, nikog na vidiku. Prostorija je bila... ... nije bila prazna. Antonela je stajala kraj frižidera i pila vodu. Zaustavio se i patike su zaškripale po podu. Antonela se okrenula. Boca s vodom iskliznula joj je iz ruke. Brzo je reagovala uhvativši je, ali malo vode ipak se prosulo po njenoj majici. Nino je bio oduševljen, jer su joj se jasno ocrtale grudi ispod majice. - Šta radite ovde? Napala ga je kao da ga je zatekla u nedozvoljenoj radnji. Očigledno nije računala s tim da će zateći hladnu poslovnu ženu, koju je juče sreo, u majici, šortsu i patikama. Kosu je vezala u rep, koža joj je bila znojava. Setio se slika iz prethodne noći. Puštena kosa, providna spavaćica. Kako ju je ljubio i kako mu je uzvraćala...

~ 29 ~ Bookhunter

Neky Mogao je da vidi puls na njenom vratu. Da li je i ona pomislila na taj poljubac? - Gospodine, šta radite ovde? - Kradem porodično srebro, - Nisam tako mislila... - pocrvenela je. - Uplašili ste me. - Izvinite, nisam namerno - slegnuo je ramenima. - Trčao sam i ožedneo. Vidim da ste i vi trčali... Progutala je knedlu. Zašto joj smeta što on to zna? Trčala je svakog jutra ma gde bila. Pre mnogo godina otkrila je da joj trčanje da je osećaj slobode. Njen otac smatrao je da to nije u skladu s njihovim staležom i možda je baš zato to volela. - Ovo je moj dom - odgovorila je. - Ako želim da trčim, onda to radim - bože, baš je šašavo zvučala. Zašto priča takve gluposti? Zašto su njene misli uvek zbrkane kad je on u blizini? Mišićav i preplanuo, prekrstio je ruke na grudima. - Sigurno - prokomentarisao je. - Trebalo je da pitam za dozvolu. - Ne, samo sam htela da kažem... - pojma nije imala šta je htela da kaže. Pričala je bez veze. Izvukavši iz frižidera bočicu vode, pružila mu je. - Mora da ste žedni. - Hvala - nasmešio se. Prsti su im se jedva dotaknuli. Osetila je nešto kao udar munje i nervozno se osmehnula. - Statički elektricitet - rekla je. - Elektricitet u svakom slučaju - otpio je malo vode sve vreme je gledajući. Nekoliko kapi slilo mu se niz bradu, pa niz vrat... Nakašljala se. Nino ju je posmatrao. Reci nešto, bilo šta! Ali ništa joj nije palo na pamet. I to njoj, koja ja zarađivala ćaskajući s nepoznatima, a sad nije znala šta da kaže! Ovaj čovek je baš lep i zgodan. Nije joj se dopao, ali morala je priznati da mu je telo savršeno, a lice kao u anđela... ili đavola. Markantno, muževno. Usne, koje su nežno i strasno ljubile njene... - ...vi i ja zajedno. Zatreptala je osetivši da je pocrvenela. - Vi i ja... šta?

~ 30 ~ Bookhunter

Neky - Da trčimo, naravno. Šta drugo? - Ne, ne bih. Hoću da kažem... - šta je htela da kaže? Nije znala. - Treba da se obučemo. Za sat vremena srešćemo se s ljudima mog oca. Vojvotkinja je prošla kraj njega izlazeći iz kuhinje, a njegovo telo odmah je reagovalo. Zato je izrekao onu glupost. U suprotnom, učinio bi ono što su oboje želeli. Zgrabio bi je i pritisnuo bi usne na njene. Udisao bi njen miris, podigao je na radni deo i ljubio po vratu. Onda bi joj pocepao mokru majicu, vrhovima prstiju dotičući njeno telo. Jer ona je bila voljna da mu se preda... Stresao se. Pogledao je za njom. Onda je popio vodu do poslednje kapi, pa je otišao da se opet istušira, ovoga puta ledenom vodom. Nije pomoglo. Posle deset minuta zavrnuo je vodu, a misli su mu se i dalje vrzmale oko onoga što se desilo u kuhinji ili, bolje rečeno, onoga što se nije desilo. Odlučio je da više ne misli na nju. Obrisao se i obukao je odelo - trodelno, Armanijevo, boje antracita, belu svilenu košulju, tamnocrvenu kravatu i stavio je zlatne manžetne. Iz ogledala ga je posmatrao muškarac, koji je delovao veoma poslovno. I dalje je mislio na nju iako nije njegov tip. Da, atraktivna je, ali nije mogao da zamisli da bi ona nekom muškarcu udovoljila. A on je voleo popustljive žene, koje su se prepuštale. Duboko je uzdahnuo, pa se vratio na plan: uložiće u vinograd, ako ne u očevo, onda u svoje ime. Dva dana će biti dovoljna da pregleda knjige, sastane se sa zaposlenima i stekne nekakav utisak o imanju. A onda će šesti na prvi avion za Njujork. Ovde je ipak reč o poslu. Čekala ga je u dnu stepeništa. Vratila se poslovna žena, koju je juče upoznao.

~ 31 ~ Bookhunter

Neky Elegantni kostim, bela svilena bluza, crne čizme. Bilo mu je smešno što su se slično obukli. Iz njenog pogleda bilo je jasno da joj se sviđa ono što vidi. - Najnoviji krik gangsterske mode u Njujorku - rekao je osmehujući se. Ako je pomislio da će joj biti neprijatno, prevario se. - Atraktivnije je od tetoviranih srca, zar ne? - Princezo, videli ste me gotovo nagog i znate da nisam tetoviran. Pocrvenela je, ali glas joj je bio odlučan. - Nisam vas videla nagog. - Do pojasa bar - rekao je sležući ramenima. - I to je sve. Načinio je korak napred, a ona korak unazad. - Da li me izazivate, princezo? Nasmešio se. Kad je izbačena iz koloseka, baš je privlačna. - Izazov - ponovio je i pošto mu se činilo da je to jedino ispravno, nagnuo se poljubivši je. Njene usne bile su meke i nežne. Zar nisu malo podrhtavale? Mogao je to da otkrije na samo jedan način. Uhvatio je rukama njenu bradu utisnuvši jači poljubac. Da, njene usne ipak su podrhtavale. Isprekidano je disala, propela se na vrhove prstiju i naslonila na njega... U njenim plavim očima mogao je da pročita hiljade pitanja. Za trenutak se poigravao mišlju da odgovori i njoj i sebi tako što će je ljubiti do trenutka kada će ga ona zamoliti da ovu ludost privede kraju. Ali možda je samo on lud. - Antonela - glas mu je bio promukao. Uhvatio ju je za obe ruke, ali ništa mu pametno nije padalo na pamet. - Nino - prošaputala je. Opet je izgovorila njegovo ime. Zvučalo je tako seksi... Pustio ju je i odmaknuo se od nje. Zateturala se, on ju je uhvatio za podlakticu da ne padne. Ugrizla se za usnu, a on je osetio da su mu kolena nesigurna. - Ovo mora prestati - prošaputala je. - Ova napetost među nama.

~ 32 ~ Bookhunter

Neky Mišić je zaigrao na njegovom licu. Svaka druga žena svalila bi krivicu na muškarca. Želeo je opet da je poljubi, ali se uzdržao. Ne, neće je dodirnuti, a sutra će u cik zore otići! - U pravu ste, mora - potvrdio je. - I prestalo je ovog trenutka. Hajdemo na sastanak. Onda ćete mi pokazati firmu i imanje, a ujutro ću otići. - Ali rekli ste... - Znam šta sam rekao - bože, koliko je želeo da je dodirne! Predomislio sam se. Tražiću da pošalju naš privatni avion po mene. Tako ću brže otići. - Za trenutak sam zaboravila ko ste. Hvala vam što ste me podsetili. Bilo je jasno šta je želela da kaže. Vreme je da joj objasni da on i njegov otac nemaju ništa zajedničko... Ali onda je pomislio: dođavola, nikome ne treba da se pravda, pa ni Antoneli Agostini. - Razumem, princezo. Strast ne bira - pocrvenela je, a on joj je pokazao rukom prema vratima: - Posle vas, draga.

~ 33 ~ Bookhunter

Neky

6. poglavlje Vozač ih je dovezao crnim "bentlijem" pred palatu iz petnaestog veka. Zanimljiva je priča o ovoj toskanskoj porodici jer je, prema legendi, jedan daleki predak vinogradom platio ćutanje svoje ljubavnice. Antonija je mislila da je ta priča smešna. Koga danas interesuju takve bajke? Otac je pozdravio njenu ideju da gosta dovede u ove prostorije, jer je bio ubeđen da će one ostaviti utisak na pridošlicu. Njeni motivi bili su drugačiji: želela je da on vidi njeno mesto na društvenoj lestvici, jer sam tu ne pripada. Drugim rečima, trebalo je da se oseća grozno. Nino Odone možda ima manire i elegantnu fasadu, ali... on nije džentlemen. Nije čak ni pošten biznismen. On je bandit, koji uzima ono što hoće. Uostalom, iskusila je to na sopstvenoj koži, jer mu nije palo na pamet da ostavi na miru ženu, koja ga ne želi. Poljubio ju je. Zašto mu je to dozvolila? Zašto je noć provela zamišljajući kako bi bilo kada bi te tople usne ljubile njene grudi...? - Princezo? Trgnula se. Vozač je izašao otvorivši joj vrata "bentlija". - Hvala. Za dva sata vraćamo se u vilu - rekla mu je. Čovek se naklonio, a Nino se nasmejao. - Nešto vam je smešno? - Ne, zabavno je... začuđujuće - odgovorio je. - Čovek se ponaša onako kako se to od njega očekuje. - Nisam tražila da mi se nakloni. - To nije potrebno. Jasno mu dajete na znanje gde mu je mesto. Osetila je da joj je krv jurnula u lice. - Ne poznajete me, gospodine, a ipak mi sudite? Osmeh mu je nestao s lica. - Samoj sebi skačete u stomak. Objasniću vam ako ne razumete ovu uzrečicu. Kako je bezobrazan! Krenula je u palatu. - Vau! Ovo je divno! Koji je Medici ovo izgradio? Dovani? Lorenco?

~ 34 ~ Bookhunter

Neky - Nino se divio pozlaćenoj fasadi. - Kladim se da je Lorenco. On je bio umetnička duša. - Čuli ste za Medičijeve? - Da, naravno. Iznenađeni ste? - Ne, zašto? Kakva lažljivica! Sigurno je mislila da će on pomisliti da je to palata iz Diznilenda. - U pravu ste, Lorenco je bio mecena. Ali naš predak je, u stvari, Kozimo. Da li je to zaista izgovorila? Liftom su se popeli do trećeg sprata. Izabrala je najraskošniju prostoriju za sastanak. - Posle vas - rekao je. Nije pokazao oduševljenje, ali primetila je da mu je zastao dah dok je razgledao. Sigurno je shvatio da je na pogrešnom mestu. Petorica muškaraca, koji su sedeli za okruglim stolom, ustali su istog trena. Advokat i knjigovođa njenog oca, upravnik vinograda i još dvojica stručnjaka za vinogradarstvo. Nino je svakom stegnuo ruku. Sela je za sto čekajući da vidi kako će se gangster izblamirati. Pa gangster sigurno pojma nema o pravu, finansijama i vinu, zar ne? Pet minuta kasnije shvatila je da ga je sasvim pogrešno procenila. - Čast mi je - rekao je Nino rukujući se sa advokatom - da upoznam čoveka koji je prošle godine dobio sud u slučaju Palermo. A knjigovođa je bio baš ponosan kad je Nino izjavio da mu je drago što je lično upoznao čoveka o kome je prethodnog meseca objavljen tekst u međunarodnom časopisu. - U vino se ne razumem, ali cenim dobru berbu - rekao je i prisutni su se nasmejali. Na kraju se divio starim majstorima koji su oslikali zidove zgrade. - Izuzetno - prokomentarisao je, uz napomenu da je pre nekoliko meseci kupio jednu Donatelovu statuu na licitaciji. Osim toga, zadužio je svog agenta da bude na oprezu, jer se priča da će jedno Rafaelovo delo uskoro biti na tržištu.

~ 35 ~ Bookhunter

Neky Pre nego što su prešli na poslovni deo sastanka, svi su mu jeli iz ruke. Ali to će se uskoro promeniti... čim gangster ponovo postane gangster. Antonela je neprimetno odmahivala glavom. Ne, ovo nije fer. Nasuprot njoj sedeo je moćan čovek, koji je mogao da parira svakome u ovoj prostoriji. Verovatno je inteligentniji od svih njih i razume se u finansije. I razumeo je da ga lažu. Primetio je da su advokat i knjigovođa izbegavali direktne odgovore na njegova pitanja. Posle pola sata podigao je ruku. - Dovoljno je. Ako treba da odlučim da uložim novac, treba mi dobar razlog. - Polazimo od toga - rekao je advokat - da je vaš otac odobrio kredit vojvodi. - Ja sam investitor - rekao je Nino. - Ništa od onoga što sam čuo i video neće me podstaknuti na to da vam prepustim deset miliona evra. - Deset mili... - Tačno, deset miliona - Nino ih je pogledao redom. - Promenili su se uslovi kreditiranja. Očekujem pedeset jedan posto učešća. - Ne - odmah je reagovala Antonela. - Ništa vam nećemo prodati. - Firma pripada vašem ocu i ako on hoće kredit od mene, uradiće kako kažem - Nino se obratio advokatu i knjigovođi: - Moji će ljudi pogledati ova dokumenta. Što se tiče stanja vinograda... loza i zemlja mogu se spasti ili su predugo bili zapušteni? - Naravno da se mogu spasti ukoliko se preduzmu određene mere požurio je da potvrdi knjigovođa. - Dobro - Nino je ustao. - U tom slučaju, gospodo, očekujem sve pravne i finansijske detalje do kraja nedelje u svojoj kancelariji u Njujorku. Advokat je hteo nešto da kaže, ali se predomislio. Antonela se namrštila. - Hteli ste nešto da kažete, princezo? - Samo ono što sam već rekla. Nikada vam otac neće prepustiti kontrolu nad firmom koja je vekovima u našoj porodici. Stisnuo je usne.

~ 36 ~ Bookhunter

Neky - Izvinite nas na trenutak. Antonela? Molim vas da razgovaramo u četiri oka. Čim su zatvorili vrata za sobom, u prostoriji je nastao žagor. - Princezo, bolje je da prihvatite i vi i vaš otac - rekao je. - Neću uložiti u vinograd ako se ne uverim da će se investicija isplatiti. A ja ne investiram ako ne posedujem većinu. - To se neće desiti. Znali ste za očevo finansijsko stanje pre nego što ste došli. Nikada nije spomenuto da ćete tražiti većinu udela. - Došao sam po nalogu svog oca. Njemu je svejedno koliko ste zaglibili, ali meni nije. - Promenili ste pravila. Sad hoćete da uložite svoj novac, a ne očev. Zašto? Dobro pitanje. Nino je već pokušavao da odgovori na njega. Ipak, instinkt mu je govorio da je ovde reč o nečemu zapetljanom i da je sve povezano sa ovom ženom. - Odlučio sam da uložim. Iako vam je možda teško da u to poverujete, spreman sam. - Naravno - odgovorila je sarkastično. - Vi i inače investirate u vinograde. - U različite oblike svojine, koji se isplate. - Ovde se ulaganje sigurno isplati. Glas joj je podrhtavao. U svoj toj zbrci smetnula je s uma da je zapravo reč o njenoj majci. Mama je jedina važna i ko zna šta bi se desilo s njom kad bi se Nino predomislio. - Nino - usiljeno mu se osmehnula. - Zar vama nije dovoljno da investirate u toskansku zemlju? Zar baš morate da je prisvojite? Vi niste poreklom odavde... Prestala je da diše kad su se njegove šake spustile na njena ramena. - Ne, ja sam Amerikanac sicilijanske krvi i, po vašem mišljenju, pripadam nižoj klasi. - Nisam tako mislila... - Ja sam Odone, Antonela, ali to ne znači da sam budala. Ne lažite me, jer laž ne mogu da oprostim. - Ja ne lažem! Samo pokušavam da otkrijem zašto bezuslovno želite kontrolu nad vinogradom mog oca. - Jednostavno želim.

~ 37 ~ Bookhunter

Neky - On to neće dopustiti. A ako se vi povučete i ne date mu novac... - Da? Šta onda? Antonela ga je ćutke gledala. Bio je moćan i činilo se kao da mu je čitav svet na dlanu. On je čovek koji postiže sve što poželi. Od početka je to slutila. A da mu sve ispriča? O očevim pretnjama, o majci, koju on, stranac iz drugog sveta, može da spase? - Recite mi istinu, Antonela. Znam da tu ima još nečeg - tiho je izgovorio. Njegovi prsti nisu bili grubi, umirujuće su je milovali. Pogledala ga je u tamne oči. Mogla je da mu kaže istinu i... I šta onda? On je beskrupulozan čovek kome nije smela da veruje. - Nema ničeg više. Ja sam toskanska devojka, koja je odlučila da učini sve za svog oca. Nino joj nije poverovao. Vratili su se u salu. - Gospodo, recite mi sve što treba da znam. Opisali su mu stanje u vinogradu, svako iz svog ugla, a pričali su mu i o uspešnim godinama, koje su proslavile vinograde Agostini. Zavladala je tišina, Antonela je zadržavala dah. Nino se nasmešio. - Zaista sam prijatno iznenađen - ustao je sa stolice. - Nadam se da će ova investicija biti uspešna i želeo bih da mi budete saradnici. Rukovao se sa svima i muškarci su, jedan po jedan, napustili salu. Nino se naslonio na sto posmatrajući Antonelu, koja je prekrstila ruke ispod grudi. - Čekam. - Šta? - Ostatak. - Ostatak prezentacije? Večeras ćete se naći s gradonačelnikom i uglednim gradskim ličnostima... - Čekam ostatak onoga što se odnosi na prodaju. Palo mi je na pamet da i vi igrate neku ulogu u tome - pogotovo što su advokat i knjigovođa zaobilazno odgovarali na pitanja kad su pokušali da ubede Nina u to da vojvodi, u stvari, nije baš hitno potreban novac. Ninovo istraživanje pokazalo je suprotno. Tada je pomislio da Antonelini poljupci i taktika ne-diraj-me igraju nekakvu ulogu u ovoj priči. Trebalo je da ga izlude da bi pristao na sve.

~ 38 ~ Bookhunter

Neky Mogao je sad još jednom da je poljubi i da reši tu zagonetku... a on se povukao. - U redu. Ako nemate drugih predloga, ponudiću vam nešto. Da li je vaš ormar izložbeni deo ovdašnje Armanijeve prodavnice? - Molim?! - Imate li i drugačiju garderobu osim ovih kostima? - Naravno. Ne razumem vas. - Odrasli ste ovde, zar ne? - Da, ali... - Želim da me provedete po vinogradima... vi, ne upravnik. Obucite farmerke ili ono što nosite kad ste obična žena. - Gospodine! Ja sam obična... - Žena - dopunio je. Onda se nasmejao zbog izraza njenog lica i učinio je baš ono što se zakleo da neće. Privukao ju je sebi i poljubio. Nekoliko sekundi bila je ukočena, a onda mu je uzvratila. To nije bilo dovoljno. Ninova ruka skliznula je pod njenu suknju. Zadrhtala je, promrmljala nešto na italijanskom i jače ga je zagrlila. Snažno ju je privukao sebi da bi osetila koliko je uzbuđen. Uzdahnula je i... ... onda se čulo kucanje na vratima. - Vojvotkinjo? Vozač. Antonela je pokušala da odgurne Nina, ali čvrsto ju je držao. - Oteraj ga. - Vojvotkinjo, rekli ste za dva sata. Karabinjeri će mi napisati kaznu za parkiranje. - Ti si princeza. Kako mogu da te kazne? - šaputao je Nino. Nasmejala se. Dobro je što može da je nasmeje. - Odmah stižemo - doviknula je. - Antonela... Odmahnula je glavom i on ju je pustio. Namestila je frizuru i poravnala odeću. Otišla je do vrata a Nino ju je pratio. Pre nego što su se vrata lifta otvorila, još jednom ju je strasno poljubio. - Nije gotovo - rekao je. - Naprotiv, jeste. Videćemo se večeras u sedam. - Pre toga zahtevam da mi pokažete imanje.

~ 39 ~ Bookhunter

Neky - Slušajte, Nino... - Ne slušam ono što govoriš - prestao je da joj persira - nego ono što mi tvoji poljupci govore - pre nego što je uspela da se pobuni, ponovo ju je zagrlio i poljubio.

~ 40 ~ Bookhunter

Neky

7. poglavlje Kad se vratio u svoju sobu, Nino je pokušao da shvati šta se dogodilo. Ovo nije ni umeo ni mogao da kontroliše, pa se razbesneo na sebe. Bio je ljut na vojvodu, koji je, zajedno sa svojim menadžmentom, ubedio njegovog oca da će se ulaganje isplatiti, bio je ljut na oca, koji je ovaj problem prebacio na njega. I bio je ljut na Antonelu, koja se ponašala kao da je zbunjena njegovim reakcijama, a zapravo je on u svemu tome bio zbunjen. Ali možda nije o tome reč. Možda ona zbilja igra igru, koja je stara kao čovečanstvo i opasnija od svega čemu je on mogao da se suprotstavi. Svukao je odelo proklinjući sve: svog oca, princezu, njenog oca... Glasno je opsovao i požurio u kupatilo, gde se zagledao u svoj odraz u ogledalu. Zašto lagati sebe? Bio je ljut na sebe jer je dopustio da ova žena pravi budalu od njega. I svi akteri ga iskorišćavaju: njegov otac, koji ga je ovamo poslao, vojvoda, koji pojma nema šta je to poštenje i koji je uništio vekovnu imovinu svoje porodice, kao i ova mlada žena koja pokušava da manipuliše njime. A on, budala, sve je to dozvolio. Ona ga sve jače uvlači u vrtlog strasti kakav dosad nije doživeo. Za njeno ponašanje postojala su dva objašnjenja: ili je bila spremna da učini sve da bi obezbedila finansijsku podršku vinogradima ili želi s njim avanturu. Ovako ili onako, njemu je dosta igrica. Čas mu se obraćala kao da je niže biće, čas je gorela od strasti u njegovom naručju. Da li je to bila taktika ili stvarnost... tek, vojvotkinja je igru dovela do savršenstva. A on je reagovao kao dresirana životinja. Vreme je da se to okonča. I tačno je znao kako. Odvešće je u krevet. Ništa nežno, ne. Divlje i strasno će je voleti, iznova i iznova dok ne bude počela da moli... dok ne zaboravi sve osim njega. A onda će ustati iz kreveta, opušteno će ispisati ček na deset miliona evra i ostaviti ga na stočiću za najskuplju prostitutku na svetu. - Bože!

~ 41 ~ Bookhunter

Neky Nino je podigao pesnicu i... raspršilo se staklo ogledala. Krv je potekla s njegovih prstiju. Brzo je umotao šaku u peškir, a onda se nasmejao. Znači, dotle smo došli. Toliko su ga ophrvale seksualne fantazije da je razbio ogledalo. I to sve samo zato što je toj ženi dozvolio da mu se uvuče pod kožu. Pustio je malo vode preko posekotine, pa je otišao pod tuš. - Dovde i nema dalje - rekao je. Popodne će se sresti sa Antonelom, ali možda će zaboraviti na razgledanje vinograda. Kao i na večeru s gradskim čelnicima. Pre večeri okončaće sve ovo i požuriće nazad u Ameriku. A vojvotkinja će shvatiti kakve su posledice poigravanja s porodicom Odone. Ležerno se obukao: crna kožna jakna, crna majica, farmerke i patike. Nešto pre jedan sišao je niza stepenice. Pomislio je da ga ona neće čekati, ali ugledao ju je pred vratima, bila je obučena kao i on, u jaknu i farmerke, a kosu je vezala u rep kao jutros. Bože, zar je to bilo pre nekoliko sati? Učinilo mu se kao da je bilo pre sto godina. - Gospodine... Gledala ga je dok je silazio. Želudac mu se stisnuo, izgledala je fascinantno. Bila je lepša od svih žena koje je upoznao. Prestani!, upozorio je sebe. Ona nije mogla da se igra ako on ne bude učestvovao. Vreme je da to shvati. - Princezo. Prisilila je sebe da se osmehne. - Vidim da ste shvatili da je obilazak udobniji u neformalnoj odeći. - Ništa ovog popodneva ne zahteva odelo. - Ne razumem najbolje... - Zar više nisam Nino? Primetio je da je progutala knedlu. - Ja... ipak je reč o poslu, pa treba... - Zaboravite - ugledao je džip parkiran ispred kuće. - Dajte mi ključeve. Oklevala je, pa je ipak spustila ključeve u njegovu šaku. Dobro, princeza je shvatila poruku. Upravljač je u mojim rukama.

~ 42 ~ Bookhunter

Neky Objasnila mu je kuda da vozi. Bila je nervozna, pričala je o tome da su prošli vekovi pre nego što se shvatilo da su bolji prinosi ukoliko se rezidba vinograda uradi na određeni način. Da je drugačija situacija, to bi mu bilo zanimljivo, jer je znao samo to da postoji belo i crno vino i da je ponekad voleo da popije čašu-dve. U jednom trenutku Antonela je ućutala. Pogledao ju je, sedela je uspravno. - Šta se desilo? - upitao je. - Ne pada vam na pamet ništa više što mislite da bih mogao da razumem? Besno ga je pogledala. - Dobro, zašto mi ne kažete u čemu je problem? - Zašto mislite da ima problema? Odličan ste vodič. Posmatrala ga je. Govorio je tiho i smireno, pa je osećala da u njoj raste nelagoda. Nekako je... drugačiji. Gde je nestao muškarac koji nije mogao da povuče ruke s nje? Mada, ona nije želela da je on dodiruje i ljubi, jer nije razumela osećanja koja je u njoj budio. Da li je on sad muškarac kakvim ga je smatrala? Mozak kriminalne organizacije? Nije želela da bude nasamo s njim. Kad se vozilo zaustavilo, pokušala je da otvori vrata, ali Nino ju je uhvatio za ručni zglob. - Kuda? - Napolje, da vam pokažem lozu. Da vidim kako je orezana za zimsko mirovanje. Nino se nasmejao. - Znači, princeza je zemljoradnik. - Ovde sam odrasla - odgovorila je. - Kao dete pomagala sam odraslima da brinu o čokotima. Osim toga, mislila sam da želite sve izbliza da vidite. Proći ćemo kroz vinograde, a vi postavljajte pitanja. - Znači tako ste to zamislili? Da ćemo pričati o grožđu? - Da - zurila je u njega. - To sam mislila. Hteo je da joj kaže da se prevarila. A onda je bolje pogledao njeno lice. Bila je bleda, oči su joj bile sasvim tamne. Njene usne su podrhtavale, a njegova ruka još uvek je bila na njenoj. Osetio je da je uplašena. Dođavola, on je to i želeo, zar ne? Tiho je opsovao, pa je pustio njenu ruku i izašao iz džipa.

~ 43 ~ Bookhunter

Neky - Vi ste planirali nešto drugo? - Ne. Proći ćemo kroz vinograde, a ja ću postavljati gomilu glupih pitanja. - Nema glupih pitanja - rekla je i on je naslutio da popodne neće proteći onako kako je on to zamislio. Znala je sve o grožđu i vinu. Znala je o vinogradarstvu koliko on o investiranju. Koja bi druga vojvotkinja kleknula da skloni opalo lišće da bi mu pokazala izdanak, koji je on mogao da vidi samo ako se takođe spusti na kolena? Kojoj vojvotkinji, osim njoj, ne smeta prljavština na rukama i licu? Koja bi s takvim oduševljenjem pričala o setvi deteline i sadnji graška radi sprečavanja erozije tla? Dođavola, zaboravi!, pomislio je gledajući je kako nežno dodiruje lozu. Koja bi to druga žena učinila? Njegova sestra, možda. Ali da li bi to uradila bilo koja od onih s kojima je izlazio? Nikada. Pomislio je na izlet s braćom u Crentral park pre godinu dana kad je poveo jednu crvenokosu, jer je ona poželela da gleda kako oni igraju fudbal. Kakva katastrofa! - Jao, Nino, vidi, mravi! Nešto me je ugrizlo! Tamo je neka životinja s dugim tankim nogama! - Ako uskoro ne ućuti, pretvoriću se u životinju i uješću je - rekao je njegov brat Franko. U petak uveče našli su se u svom kafeu, braća su razmenila poglede, a Dino ga je upitao: - Šta je s tvojom devojkom? - Nema je više - odgovorio je Nino hladno. Antoneli se niko ne bi smejao. Ona je kopala, uzimala lišće u ruke i upravo je objašnjavala da je prirodno đubrivo najbolje za prinos. Dođavola s tim, pomislio je zgrabivši je i poljubivši njene usne. Nije se opirala, već ga je zagrlila i povukla za sobom na zemlju. Osetio je ukus sunca i zemlje, grožđa i vekova, taj njen jedinstveni ukus, topao, sladak i neverovatno nevin. Nino joj je obuhvatio lice dlanovima, a svaki poljubac bio je strasniji od prethodnog. Krv mu je žustro kolala, a srce je tuklo kao pomahnitalo.

~ 44 ~ Bookhunter

Neky - Nino - prošaputala je njegovo ime i time je rekla sve. Uzdahnuo je jače je stegnuvši uza se, milujući njenu kosu, struk, noge. Zaboravio je na sve osim na tu ženu koja je u njemu probudila takvu strast. Usnama joj je milovao vrat i dekolte. Uzdisala je, šaputala nešto nerazgovetno, privijala se uz njega uzbuđujući ga do besvesti. Podigao joj je majicu. Nije nosila grudnjak i njegove usne lako su pronašle put do njenih dojki. Poslednjim atomima razuma podigao je glavu, snažno je privukavši sebi. - Ne - pobunila se - nemoj prestati, molim te. Želim... Zaustavio ju je poljupcem. A ipak nije želeo da se to desi ovde. Želeo je da joj lagano svuče odeću, da je odnese u krevet presvučen svilenom posteljinom, da je spusti i posmatra. Želeo je da gleda promene na njenom licu dok je usnama, jezikom i rukama mazi. Rekao joj je to, a njene su oči u trenu potamnele. - Večeras - rekla je drhteći, a on se nasmešio. - Da, večeras. - Ali ne ovde, ne u vili... - Ne - nežno ju je poljubio. - Ne u vili, princezo. Naći ću pravo mesto za nas - ustao je pruživši joj ruku. - Idemo odmah u Firencu... - primetio je da ona odmahuje glavom. - Šta je bilo? - Zaboravio si na večeru. - Baš me briga za to - njen pogled je govorio da je odgovor pogrešan. - Ne možemo je izbeći? - Sve sam isplanirala - pocrvenela je. - To je moj posao. Spajam ljude, upoznajem ih. Znam da to nije neko zanimanje, ali... Opet ju je ućutkao poljupcem. - Ako ti to radiš, onda je važno - poljubio je njene prste. - Možemo sačekati, draga. Zar nije neko rekao da čekanje pojačava radost? Podigla se na vrhove prstiju, zagrlila ga je i poljubila. - Da.

~ 45 ~ Bookhunter

Neky

8. poglavlje Antonela je bila na bezbroj večera, u početku kao kćerka bogatog vojvode, posle kao predstavnica renomirane PR kuće. Neke zabave bile su dosadne, druge interesantne. One na kojima je morala da se pobrine za egocentrične goste bile su teške. Uvek je uspevala da se pretvara da se odlično zabavlja, a ipak je na sve pazila. Smešila se, razgovarala s klijentima i nikad nije bila nervozna. Večeras je bilo drugačije. Ne samo da je bila nervozna, bila je na ivici živaca. Obukla se sat ranije i kao začarana pratila je kazaljku koja je pokazivala minute. To nije pomagalo da se opusti. Sišla je sa sprata. Nečim je morala da skrene misli. Ništa. Osoblje njenog oca bilo je odlično uigrano, a tu je bio i koordinator koji je sve nadgledao. Salon je bio raskošno osvetljen, kristalne čaše za šampanjac sa zlatnim rubom, koje su vekovima u vlasništvu porodice, bile su spremne za upotrebu. Cvetnim aranžmanima i srebrnim svećnjacima ukrašen je sto, postavljen za dvanaest osoba. Konačno je sebi priznala da njeni iskidani živci nisu ni u kakvoj vezi s večerom, nego sa Ninom. Satima ga nije videla. Vožnja iz vinograda do vile protekla je u apsolutnoj tišini. Nije znala šta da očekuje. Da li će je uzeti u naručje? Za to još nije bila spremna. Nije joj bilo jasno otkud joj ideja da želi da provede noć s njim. Za to nikada neće biti spremna. Nije se mudro ponašala. Pa koja bi pametna žena i za trenutak pomislila da se upusti u nešto sa čovekom koga ne poznaje? Možda Nino nosi odličnu garderobu i zna mnogo toga, ali to ne menja njegov identitet. Ili činjenicu šta bi ona u njegovom naručju postala. U vinogradu se pretvorila u nepoznatu ženu, izgubila je kontrolu... i moral. Tako strasno ga ljubiti i moliti?! Kad su stigli pred vilu, Nino se ponašao kao savršen džentlemen. Pomogao joj je da izađe iz džipa i poljubio je njenu ruku.

~ 46 ~ Bookhunter

Neky Onda je otišao u svoje prostorije, a ona u svoje. Od tada ga nije videla mada je računala s tim da će se on pojaviti uprkos dogovoru da neće spavati zajedno u vili. Osluškivala je svaki zvuk, jer je mislila ili se nadala da će on doći i nastaviti ono što su u vinogradu započeli. Na tu pomisao zadrhtalo joj je celo telo. I sad je drhtala. Otišla je do bara i nasula čašu vina. Ovo je poslovna večera, pa će Nino biti tačan i ona će mu reći da je ono što se desilo tokom popodneva bila greška. Ruka joj je drhtala. Pažljivo je odložila čašu. Neće ostaviti dobar utisak ako dočeka goste u haljini uflekanoj vinom. Haljina... Još jedna greška. Zašto je dozvolila svojoj prijateljici kreatorki da je nagovori? Bila je ekskluzivna, od svile boje zlata, ukrašena cirkonima, s dubokim izrezom na leđima i šlicem sa strane. Pogrešna haljina za ovu priliku. Antonela se nasmejala kad je njena prijateljica Danijela donela haljinu. - Treba da nagovorim čoveka da mom ocu poveri gomilu novca, ne treba da ga zavedem. - Ovim ćeš ga oboriti! Pristaće na sve. S tvojom titulom i ovom haljinom... Razmisli. Već ti se ne dopada, a nisi ga još srela. Zamisli kakav će osećaj biti kad bude klečao pred tobom. Predivan, pomislila je Antonela uzevši haljinu. Ponašaće se prema njemu kao plemkinja, ljubazno, ali na distanci. Prijateljski, ali ne previše blisko. A kad veče prođe, jasno će mu reći da je pogrešila u vinogradu... - Dobro veče, princezo! Antonela se okrenula, srce joj je snažno udaralo. - Nino - izgovorila je njegovo ime zaboravivši sve o čemu je malopre razmišljala. Nije bila u zabludi. Želela je da spava sa Ninom i dođavola ispravno i pogrešno! Želela je to otkad ju je na autoputu uzeo u naručje. Želela ga je i sad, ništa drugo nije bilo važno. On je otelovljenje svega o čemu je oduvek sanjala. Neće propustiti ovu šansu, koja se jednom u životu pruža. - Oduzimaš mi dah - rekao je tiho.

~ 47 ~ Bookhunter

Neky Nasmešila se. I on je dobro izgledao, onako visok, širokih ramena i markantnog lica. I način na koji ju je gledao... - Hvala - prevukla je jezikom preko suvih usana. - Ti si veoma elegantan... u smokingu. - Dobro je što sam poneo smoking. Kad žena izgleda kao ti večeras, muškarac koji je s njom može nositi samo smoking. - To je zbog haljine - okrenula se graciozno oko svoje ose. - Sviđa ti se? Primetila je da su mu se oči suzile, a mišić je zaigrao na njegovom desnom obrazu. Njeno telo odmah je reagovalo, puls joj se jako ubrzao, koža joj je gorela. Kad joj je prišao, morala je da se obuzdava da mu se ne bi bacila u naručje. Poljubi me, pomislila je, poljubi me odmah! Ne obraćaj pažnju na poslugu i goste koji pristižu. Nije je poljubio, čak ni dodirnuo. Pričao joj je, a njegove reči bile su intimnije od bilo kakvih dodira. - Ubijaš me - prošaputao je. - Zaista? - srce joj je zastalo. - Znaš da je tako - prišao joj je i osetila je toplinu njegovog tela. Prstom je dodirnuo njene usne. - Kako ću se cele večeri držati podalje od tebe? - Nemoj - odgovorila je drhtavim glasom. U tom trenutku batler je najavio prve goste. Veče nikako da prođe i Antoneli se činilo da gubi strpljenje. Gosti njenog oca bili su poseban soj. Otac ih je pozvao da bi ostavio utisak na potencijalnog investitora. Kad joj je pokazao listu, ona se ponadala da će se Amerikanac povući. To je bilo pre nego što je upoznala Nina. U međuvremenu je shvatila da na njega ništa ne ostavlja utisak i da se on ni pred kim ne povlači. On je vodio razgovore o pozorištu, putovanjima i politici. Svi su bili zadivljeni njime, pre svega žene. Fascinirao ih je njegov izgled, inteligencija, svestranost. Bilo je dobro što je on vodio razgovore... jer ona je u pravom smislu reči zablokirala.

~ 48 ~ Bookhunter

Neky Dok su pripadnici visokog društva uzbuđeno međusobno razgovarali služeći se ukusnim specijalitetima i pijući izabrana vina iz vinarije Agostini, on ju je dodirivao pod stolom. Niko to nije primetio, bila je to njihova vrela tajna... i to je bilo nešto najuzbudljivije što je dotad doživela. Počeo je još u salonu kad mu je dodala piće. Blagi dodir ramenom. Njegova ruka, koja ju je nežno uhvatila za nadlakticu. Njegov dlan na njenim leđima dok ju je vodio do stola. Bili su to sitni gestovi muškarca koji se trudio oko izabrane žene. - Princezo - rekao je učtivo se osmehnuvši, i ona je zadržala dah jer je ugledala vatru u njegovim očima. U salonu joj je pridržao stolicu i kad je sela, prstima je kliznuo niz zlatnu svilu na njenim leđima. Dodirnuo ju je još mnogo puta. Rukom dok se okretao da razgovara s nekim, prstom dok je uzimao slanik od nje. Kad je servirano jelo, osetila je njegovu ruku na svojoj butini. Potisnula je uzdah. Terao ju je u ludilo i to joj se dopalo. Činilo joj se da se prostorija okreće, a vino jedva da je dotakla. Bilo joj je vruće iako je znala da je u salonu prijatno. Ninova ruka se pomerila. Bila je to magija... - Zar ne, draga? Čovek koji je sedeo dve stolice dalje od nje, nasmešio joj se. Gledala ga je zbunjeno i nije mogla ni imena da mu se seti. Bio je to... trgovac umetninama. A njegovo pitanje... pojma nije imala šta da mu odgovori. Mozak mi ne radi, pomislila je. Zato se nasmejala, ništa joj drugo nije preostalo. Mora da je to bila očekivana reakcija, jer su se svi nasmejali. - Znači, vi ste zaista kao sedamnaestogodišnjakinja na aukciji licitirali za Renoara? - pomogao joj je Nino i ona mu je uputila zahvalan pogled. - Da, ali to je bila slučajnost. Bila sam tamo sa svojim tutorom i počešala sam nos. Smeh se zaorio u salonu, a Nino se nagnuo prema njoj. - Bravo, draga - rekao je, a najradije bi je poljubio.

~ 49 ~ Bookhunter

Neky Serviran je desert, tiramusu i kolači sa orasima. Čaše za liker sa zlatnim rubom napunjene su pićem. Žamor razgovora i smeh čuli su se odasvud. Nino je saosećao s njom. Njegova ruka mirno je počivala na njenoj nozi, pa je Antonela donekle mogla da razmisli o svemu. Pripremila se na to da ga mrzi, jer je očekivala neotesanog grubijana, koji ne ume da se ponaša među civilizovanim ljudima. Greška. On je divan, svetski čovek, nadasve šarmantan. I dobro se oseća u ovom okruženju. Žene nisu mogle da odvoje pogled od njega. Ko da im zameri? Mnogi su mu diskretno doturili vizitkarte. Bio je šarmantan prema svima, ali ona je znala da misli samo na nju. Kad bi svi otišli, ona i Nino ostali bi konačno sami... Šoljica s kafom počela je da se trese u njenoj ruci. Mislila je na to šta joj je radio, na njegove uzbudljive dodire. Zamišljala je kako bi bilo kad bi ostali nasamo pa da on može... Bože! Puls joj se ubrzao. Šumno je uzdahnula i razgovor je zamro. Svi su je iznenađeno gledali. Pokušala je nešto da kaže, ali mozak joj nije funkcionisao. Pogledala je u Nina tražeći pomoć, i znala je da on zna šta joj se događa. Ugledala je trijumf u njegovim očima. Podigao je ruku da bi, navodno, prikrio zevanje. - Izvinite - rekao je uz šarmantan osmeh. - Žao mi je. Ovo je predivno veče, ali... od juče ujutro praktično sam sve vreme na nogama. Svi su to razumeli, pa su odložili salvete i ustali poželevši Ninu i domaćici laku noć. Nino je pomogao Antoneli da ustane i pridržavao ju je za lakat dok su ispraćali goste. A Antonela je mislila samo o tome da će sad morati da se suoči s realnošću. Ona i Nino bili su konačno sami. Za tim je čeznula, ali se toga i plašila. Igra koju su dosad igrali prešla je u sledeću fazu. Nije se plašila njega, nego sebe. Njeno ponašanje tog popodneva moralo je ostaviti utisak na Nina da ona muškarcima pruža

~ 50 ~ Bookhunter

Neky zadovoljstva i da ih isto tako od muškaraca prihvata. A to nije bilo ni blizu istine. Sve ovo bilo joj je novo. Nije nevina, ipak je ona moderna žena, ali jedva da je znala ponešto o seksu. Svakako ne toliko koliko Nino misli da ona zna. Dok je studirala, spavala je s jednim dečkom, koji je bio neiskusan. Pre tri godine bila je u kratkoj vezi pre nego što je on skupio hrabrost i priznao da više voli muškarce. Nije baš odgovarajuća priprema za ženu, koja je poslednjih sati igrala igru s veoma iskusnim muškarcem. Biće razočaran. Farovi vozila izgubili su se u noći, a Nino se okrenuo prema njoj zagrlivši je. - Princezo - prošaputao joj je na uvo - voleo bih da znam o čemu razmišljaš. Osećala je toplinu njegovog tela. Želela je da se nasloni na njega, da usne pritisne na njegove... Želela je da pobegne pre nego što on sazna da je ona varalica. Nije učinila ni jedno ni drugo. Osmehnula mu se. - Ni o čemu. Ovo je bio dug dan i... - Antonela - spustio je ruke na njena ramena pogledavši je u oči. Nešto nije u redu. Šta? Gledala je njegovo lepo lice, pa je oborila pogled. - Nino, mi... treba da razgovaramo. - Previše smo razgovarali. - Ne, nismo uopšte razgovarali. Mi... radili smo nešto drugo. Obuhvatio je njeno lice dlanovima i nežno ju je poljubio. Osećala je ukus kafe i vina, strasti i... njega. Antonelino srce udaralo je kao čekić. Uzdahnula je i predala se poljupcu. Kad je pomerio ruku na njenu dojku, prošaputala je: - Nino... - Šta je bilo, draga? - Moram nešto da ti kažem - prevukla je jezikom preko suvih usana. - Ono što se danas desilo... to je... - Poslednje što smo oboje očekivali. - Tačno. Moj otac... tvoj otac... - Njih dvojica nemaju nikakve veze s tim.

~ 51 ~ Bookhunter

Neky - Ne, ali moraš da znaš... - bože, kako je zvučala glupo! Zašto je tako teško reći mu da njegova očekivanja nisu realna? - Želim da kažem... možda nešto očekuješ pa... Zavukao je prste u njenu kosu, nežno i predano ljubeći njeno lice. - Jedino želim da dopustiš da te volim i da sve ostalo bude nevažno. - Naravno... ali... ne želim da te razočaram. Da ga razočara? Ono što se danas desilo... njeno šaputanje pre večere, njeni pogledi tokom partija, činjenica da je sve više gubila kontrolu... To je bilo uzbudljivije od bilo čega što je doživeo. A doživeo je mnogo. - Nino, moraš razumeti... nisam... - jedva je disala. - Kad si spustio ruku na moju nogu ispod stola, pomislila sam... da ću... - glas joj se slomio. Bože, zaista će ga ubiti. Naslonio je čelo na njeno. - Znam, draga. I ja. Pogledala ga je crvenih obraza. - Zaista? Nasmešio se. - Da. Divni prijatelji tvog oca bili bi zapanjeni, zar ne? - poljubio ju je i povukao prema crvenom "ferariju". - Moj je - odgovorio je na neizgovoreno pitanje. - Isporučili su mi ga pre sat vremena. Veži se - rekao je kad je seo za volan. Poslušala ga je iako su joj ruke drhtale. - Kuda idemo? - Tamo gde nas duhovi naših očeva ne mogu pratiti. Poljubio ju je još jednom i krenuli su u noć.

~ 52 ~ Bookhunter

Neky

9. poglavlje Vozio je brzo i sigurno. Agent je rekao da je blizu. Krivudavi put vodio je u brda. Nino je ubrzao. Može da sačeka još petnaest minuta. Žudeo je za drugim ženama, ali nijednu nije želeo kao Antonelu. Zato ni na šta drugo nije mogao da misli. Gotovo je čitavo popodne proveo organizujući ovu noć. Prvo je pozvao svog zastupnika za "ferari" u Njujorku, koji mu je preporučio jednoga u Firenci. Onda je pozvao prijatelja bankara iz Londona, koji je poznavao agenta u Firenci... Sve je to zahtevalo vreme, a on je morao brzo da deluje. Izazivao ga je glasić u glavi: Šta čekaš? Potraži je, pritisni uza zid, zadigni joj suknju i uzmi je dok ona uzdiše s tvojim imenom na usnama... Zaboga, kakve misli! U životu je važna samokontrola. To je naučio još kao dete, jer je svaki reporter u Njujorku znao da je on sin Kristofera Odonea. Kontrolu je usavršio u borbi i u misijama gde je to značilo razliku između života i smrti. A samokontrola je bila ključna i u poslovnim pregovorima. Takođe je važna u odnosima sa ženama - u krevetu i van njega. Zašto u ovom trenutku misli na veze kad je sa Antonelom reč isključivo o seksu? Stajao je pod ledenim tušem da mu se misli razbistre. Onda je obukao smoking i pogledao se u ogledalu. Izgledao je kao civilizovan čovek, koji ume civilizovano da se ponaša prema ženi... do trenutka kad je sišao dole i ugledao Antonelu. Lepo lice, savršeno telo, zavodljiva haljina, visoke potpetice... Kako ću cele noći držati ruke podalje od nje?, pitao se. Nekako su preživeli večeru. Pogledao ju je. Sedela je ćutke i uspravno, gledajući pravo preda se. Da li je mislila na to što će se uskoro desiti? Da li je zamišljala kako je on dodiruje? Ili je bila zabrinuta što, kako je rekla, neće moći da ispuni njegova očekivanja? Zar je zaista toliko neiskusna? Ili je samo pametna? Pokušao je da ubedi sebe da to nije važno. Ali važno je, čak veoma! Šta ako je on prvi muškarac koji joj je izmamio onakve uzdahe, kao danas u vinogradu?

~ 53 ~ Bookhunter

Neky Dođavola! Pokušao je da udobnije da se namesti. Ako nastavi tako da razmišlja, neće stići do vile koju je iznajmio. Bogu hvala, ugledao je kuću iza drvoreda maslina. Konačno. Antonela je drhtala izlazeći iz automobila. - Ovuda - Nino ju je ogrnuo svojom jaknom. Klimnula je glavom, ali je u mislima bila odsutna. Nije joj bilo hladno, osećala je paniku. Ne od njega. Njega se ne plaši. Plašilo ju je razočarenje koje će mu prirediti. Zagrlio ju je i poveo stepenicama. Ključ je bio pod otiračem, otključao je vrata. - Nino, slušaj me... Uzeo ju je u naručje i podigao. - Prestani da brineš. Neka sve ide svojim tokom. Laktom je otvorio vrata i uneo Antonelu u kuću. Prigušeno svetio razlilo se po ulaznom holu. Plafon je bio oslikan, drvene stepenice vodile su na sprat, srebrna mesečina pokazivala im je put do sobe u kojoj je gorelo bezbroj sveća, a plamičci vatre poigravali su u kaminu. U vazama su bile orhideje. Krevet je bio ogroman, presvučen svetloroze satenskom posteljinom. Nino je lagano spustio Antonelu na pod, pa joj je nežno ljubio jedan po jedan prst. U tom gestu bilo je nečeg toliko nežnog, nečeg blagog, od čega joj se stegnulo grlo. Zatvorio je vrata. Kad se okrenuo prema njoj, s njegovog lica ništa nije mogla da pročita. Netremice ju je posmatrao. Razumela je. Učinio je ono što se od njega očekuje: vila, cveće, vatra u kaminu... Sve je bilo veoma romantično i sad je ona na redu. Još uvek nije bila spremna. Duboko je uzdahnula i, podigavši ruke, pokušala je da raskopča haljinu. - Ne. Njen pogled počivao je na njegovom licu. Prišao joj je, uhvatio njene zglobove i spustio joj ruke. - Želim da ja svučem odeću s tebe - rekao je. Da li muškarac može nešto lepše da kaže ženi? Nasmešila se. - I ja to želim.

~ 54 ~ Bookhunter

Neky Privukao ju je sebi i počeo da ljubi. Uzvratila mu je i on je prestao da razmišlja. Milovao je njena leđa spustivši joj ruku na zadnjicu. - Nino. Samo jedna reč, a on je mislio da će mu srce iskočiti iz grudi. - Da, draga - promrmljao je, pa je potražio rajsferšlus, koji je bio jedina barijera između njih dvoje. Ali prsti su mu bili nespretni. Konačno je svila skliznula niz njeno telo. Uhvatila je haljinu pritisnuvši je na sebe. Nino je nije sprečio, već se nagnuo da je poljubi u vrat. Počela je da uzdiše. Obasuo je njena leđa poljupcima. Nije više mogao da se uzdržava. Uhvatio ju je za ramena i okrenuo sebi. Podigla je glavu i pogledi su im se sreli. Sve o čemu žena sanja pročitala je u njegovim očima: strast, požudu i još nešto što ga je navelo da izgovori njeno ime između poljubaca. Uzvratila mu je nestrpljivo i gladno, zarivši zube u njegovu donju usnu. Adrenalin je pulsirao njihovim venama. Prelazio je usnama preko njenog vrata, ramena, spuštajući se naniže. Teško je disala milujući njegovu kosu. Haljina je skliznula... - Antonela... moja predivna Antonela... - Nino, molim te... Njena molba zvučala je kao jecaj. Ni novo srce udaralo je kao da će se svakog časa rasprsnuti. Hteo je da pokida čipkani veš s njenog tela, želeo je da se izgubi u njoj... Ipak, uz duboki uzdah odložio je njenu haljinu. Posmatrala ga je dok joj je svlačio donji veš. Srce mu je poskočilo kad je shvatio da njegova vojvotkinja ima lice Botičelijevog anđela i Venerino telo. Čvrste grudi, tanak struk, savršene obline, duge noge... Bila je otelovljenje sna svakog muškarca. Bila je sve za čim muškarci žude. Htela je da se pokrije rukama, ali Nino joj to nije dozvolio. - Prelepa si - rekao je. - Lepša od svega što mogu da zamislim. Stidljivo se smešeći, ponudila mu je usne i on ih je poljubio. Bilo je divno što konačno može da dotakne njene grudi. Vrhovima prstiju crtao je njihove obrise. - Da li ti se ovo dopada, draga? Reci mi šta voliš - šaputao je.

~ 55 ~ Bookhunter

Neky Kad je spustio usne na njenu bradavicu, osetila je da joj kolena popuštaju. Podigao ju je u naručje i spustio na krevet. Svilena posteljina bila je meka kao njena koža. Legla je i kosa joj se rasula po jastuku. Antonela je bila predivna. Pružila mu je ruke i on se opružio kraj nje. Mogao je celu večnost da je gleda, da je miluje i istražuje je... Želeo je da pokida odeću sa sebe i da konačno zaroni u nju... Rukom je prevlačio preko njenog ravnog stomaka. Uhvatila ga je za ruku privukavši je svojim usnama. Jezikom je milovala njegov dlan. Uzdahnuo je. Bože, eksplodiraće. Morao je da okonča ove slatke muke... Onda se nečeg setio. Sve je isplanirao do najsitnijih detalja, samo na zaštitu ni pomislio nije. Kako je mogao da bude tako glup? Sad prestati bilo bi... - Nino? - Da - obuhvatio je njeno lice šakama. - Draga... Nešto sam zaboravio - proklinjao je sebe. Zaštita nije baš romantična tema. - Da li uzimaš... - Kontracepciju? - pocrvenela je. - Da. Nema razloga za brigu. Njegov poljubac postao je zahtevniji i ona je reagovala na to. Snažno ju je zagrlio, a Antonela je promrmljala nešto na italijanskom. Nije mu bio potreban prevod. Nino je strgnuo odeću sa sebe. Pokušavao je da se uzdrži, da lagano prodire u nju, ali kad je ona vrisnula u ekstazi, potpuno se izgubio. Spavao je. Ona takođe, privijena uz njega, glave naslonjene na njegovo rame. Noćni vazduh bio je hladan. Povukao je prekrivač na oboje. Pomilovao ju je po leđima ne želeći da je probudi. Uzdahnula je. Nagnuo se nad njom ljubeći je nežno po kapcima, obrazima, čulnim usnama... - Nino? - pospano je otvorila oči. - Nino... - prošaputala je još jednom, a onda ga je zagrlila i privukla sebi. Odjednom su njegove usne bile posvuda: na njenom vratu, grudima, stomaku... - Nino, šta to radiš? Nemoj... Ali on ju je već ljubio tako da je mogla samo da jeca od zadovoljstva. Ovoga puta ljubav su vodili onako kako je on želeo: polako i nežno... Stigli su do granica večnosti, do granica raja. Kad je putovanje završeno, Nino je svoju princezu privio na srce i znao je da je ono što se desilo u poslednjih četrdeset osam sati više nego što je mogao da poželi.

~ 56 ~ Bookhunter

Neky Više nego što su drugi muškarci ikada u životu doživeli.

~ 57 ~ Bookhunter

Neky

10. poglavlje Antonelu je probudio miris sveže skuvane kafe. Nino je upravo izašao iz kupatila, kapljice vode slivale su se niz njegovo telo. Brisao je kosu. Bio je nag. Vrelina je prostrujala njenim telom. Divila se. Bio je neverovatno dobro građen. Dosad nije imala priliku da ga ovako vidi. Vodili su ljubav više puta u toku noći i sve što joj je radio, sve što su zajedno radili, ostaće joj zauvek u sećanju. Gledala ga je ne pomišljajući da skrene pogled, jer on nije znao da je budna. Odrasla je u Firenci, okružena vrednim umetničkim delima. Kao i generacije tinejdžera pre nje, divila se jedinstvenoj Mikelanđelovoj statui nagog muškarca. Ali David nije bio ni blizu Ninu. Ta pomisao bila joj je smešna, pa se zakikotala. Greška. Nino je skinuo peškir s glave pogledavši je. - Svaki muškarac ovo želi: da mu se ujutro njegova žena posle zajedno provedene noći smeje. Njegova žena. Te reči ispunile su je neopisivom srećom, ali njegovo lice... opet se nasmejala. Gledao ju je iznenađeno. Prebacio je peškir oko vrata i pošao je prema njoj. - Zar ovako nag izgledam smešno? - upitao je. - Ne, naravno. Pomislila sam na statuu. - Kakvu statuu? - Na Mikelanđelovog Davida. A onda sam pomislila da ti i David... da vas dvojica... - Da? Nije mogla da izgovori. Seo je na krevet i, uhvativši njene ruke, počeo je da joj ljubi zglobove šaka. - Znači, dama je ljubiteljka umetnosti. - Podsmevaš mi se - rekla je trudeći se da glumi uvređenost. - Neću to raditi ako mi kažeš ko je, po tvom mišljenju, pobedio. Pocrvenela je.

~ 58 ~ Bookhunter

Neky - Ne znam na šta misliš. - Naravno da znaš. Imam dve sestre. Putovale su po Evropi, navodno zbog umetnosti. - Umetnost je jedna od najvažnijih oblasti u obrazovanju svake mlade žene - ustvrdila je. - Tačno - Nino se nasmešio. - Mojoj braći i meni trebalo je pet minuta da iz njihove priče shvatimo da je glavni doživljaj njihovog boravka u Firenci bio upravo David. - Naravno, pa to je čuveno umetničko delo - s mukom se uzdržavala da ne prasne u smeh. - Bar mi reci da li smo dobri stari David i ja u istom rangu? Moramo, naravno, uzeti u obzir činjenicu da je on visok otprilike pet metara? - Skoro četiri, s postoljem pet i po - rekla je, pa je prasnula u smeh. - Dakle, ja sam u životu video neke vrlo lepe statue - ljubio ju je po vratu. Voleo je miris žene posle seksa. - Na primer, ti si prelepa. Sklonila mu je čuperak kose sa čela. - Lažove! - U pravu si, zapravo si predivna - strasno ju je poljubio. - Nino - šaputala je - dragi moj... Nazvala ga je svojim dragim i to ga je ispunilo srećom. Onda je prestao da razmišlja i svet oko njih opet je nestao... Bio je oblačan dan, trčali su nekoliko kilometara, vratili se, istuširali i vodili ljubav. Onda su ručali, smejali se i pričali. S rukom u ruci šetali su po livadama. Imanje je odgovaralo Ninu: mirno, izdvojeno, samotno. Vetar je ćarlijao kroz drvored maslina. Tu je bio i mali vinograd, kao i konji koji su pasli na livadi. Nino je posmatrao Antonelu kako miluje konje. Znam šta sad osećaš, druže, hteo je da kaže pastuvu. Kad se okrenula njemu i nasmešila, nežno ju je poljubio. - Jesi li srećna? - upitao je kad su se popeli na brdašce pod kojim se pružala zelena dolina. - Veoma. S tobom na ovakvom mestu... Kako si ga pronašao? - Otkriću ti ako platiš za to. - Zavisi od cene. - Jedan poljubac - odgovorio je privukavši je sebi.

~ 59 ~ Bookhunter

Neky Antonela je zatreptala. - Težak si pregovarač - propela se na prste, brzo ga poljubivši u obraz. - Ti ovo nazivaš poljupcem? - Nino ju je nagnuo unazad preko svoje ruke. Vrištala je zadovoljno. - Sad ću ti pokazati šta je pravi poljubac. Teatralni poljubac uskoro se pretvorio u pravi, iskren i nežan. Polako ju je spustio na travu, pa se smestio kraj nje. Naslonila je glavu na njegovo rame dok je on razmišljao koliko je pogrešio procenivši je u prvi mah kao hladnu i uobraženu, a ona je topla, srdačna i velikodušna. Divna. Ni sa jednom ženom nije toliko uživao kao sa svojom princezom. Doduše, muškarac uživa u brzoj vožnji ili u uspešno zaključenom poslu. Ono što on oseća prema Antoneli mnogo je jače. Ono što oseća više je kao... Samo polako!, pomislio je. Antonela je inteligentna, zabavna i lepa. Rado je razgovarao s njom, seks je s njom savršen. Ali to je sve. Iako mu je rekla da je relativno neiskusna, ona je najstrasnija žena koju je upoznao. To je odlično, jer je zaboravio na zaštitu. Samo... zašto ona koristi pilule? I zašto mu to smeta? Koješta, dobro je što ona brine o tome, u suprotnom, prošla noć ne bi se dogodila. Osim toga, on nije šovinista. Smatrao je da žene imaju ista prava kao muškarci i u seksu i u svemu drugom. Ali možda uzimala tablete zato što ima drugog ljubavnika? Da li je on deli s drugim muškarcem, koji ima privilegiju da je tako intimno dodiruju kao što je on to činio? Koji takođe poznaje tajne njenog tela? Prošle noći ponavljala je njegovo ime. Da li je prethodne nedelje šaptala tuđe? Da li će ponovo izgovarati to ime kad on bude otputovao? Ne, to nije mogao da zamisli. Antonela nije žena koja brzo menja muškarce. Jer, uprkos njenoj osetljivosti, uprkos odluci da kao žena preuzme odgovornost, njeno ponašanje i reakcije bili su naprosto nevini. Nije to mogao drugačije da opiše. Njeni uzdasi nisu bili uzdasi zadovoljstva, nego prepuštanja i divljenja. Dođavola, ako nastavi o tome da razmišlja, strgnuće joj odeću s tela ovde, nasred livade... - Nino? Nakašljao se. - Da, draga?

~ 60 ~ Bookhunter

Neky - Da li bi ti smetalo ako bih te zamolila da se vratimo u vilu? Srce mu je poskočilo. - Ako to želiš... - Ono što želim - odgovorila je - jesi ti. Otvorenost ju je naterala da pocrveni. To i ono što je pročitao u njenim očima naveli su ga da izgubi kontrolu. Uspravio se, podigao ju je i poljubio. Onda ju je odvezao u vilu, u njihov krevet. Dok je šaputala njegovo ime, sve su sumnje nestale. Ona mu pripada. Samo njemu. Zaspala je u njegovom naručju. Nino je mirovao čvrsto je držeći uza se, zagledan u tavanicu. Sunce je zalazilo i izdužile su se senke u sobi. Dan se bližio kraju i Nino je to mrzeo. Uskoro će morati da se vrate u vilu Agostinijevih. U stvarnost. Antonela se pomerila, uzdahnula je u snu i jače se privila uz njega. Nije je ispuštao iz ruku. Kad se probudi, on će joj reći šta je odlučio. Daće novac njenom ocu da ga uloži u vinograd i imanje. Bez ikakvih uslova. Neće zahtevati većinu, to je izjavio zato što je bio besan, a bes je odavno iščilio iz njega. Nije mogao da ostane dve nedelje, znao je to. U Njujorku ga čeka posao, sastanci, klijenti, obaveze. Ne može sve to da ignoriše. Znači, neće ostati. Ali vratiće se. To će joj obećati. Ne sledećeg vikenda, jer tada mora službeno u Čikago. A vikend posle toga od leteće u Peking. Ali kad se vrati iz Kine... Zaigrao mu je mišić na licu. Postalo mu je jasno da takvo planiranje može samo sve da iskomplikuje. To sve čini ozbiljnim. Koliko god da mu se Antonela sviđa, ovo nije ozbiljno. Intenzivno jeste, ali ozbiljno...? Namrštio se. Zašto sad razmišlja o tome? Topla i meka, ona leži kraj njega, njena kosa miriše na sunce, a koža... Njegovo telo reagovalo je na tu misao. Opet ju je poželeo. Ovlaš je poljubio njene usne i ona se promeškoljila. - Mmm... - Mmm... baš tako – prošaputao je. Kad je otvorila oči i nasmešila mu se, prestao je da razmišlja.

~ 61 ~ Bookhunter

Neky Prošli su sati. Odspavali su, istuširali se, popili su espreso na terasi s pogledom na maslinjak. Bilo je prekasno da se vrate u vilu Agostinijevih. A zašto bi žurili? Nino je planirao da ujutro rano pođe nazad u Njujork, ali mogao je da odloži to za popodne. Čemu provesti sate na aerodromu kad može da rezerviše privatni avion? To je jedna od prednosti privatnih letelica, mogu da polete kad zatreba. Pozvao je agenta za nekretnine i rezervisao vilu u kojoj su bili za još jedan dan. Kuvar im je servirao večeru: supu od paradajza, mešanu salatu, prženu ribu. Za desert čokoladni sladoled. Antonela se oblizivala jedući sladoled, i Nino je stekao utisak da oseća ukus pistaća na svojim usnama. Doneli su i bocu iz vinarije Agostini, očigledno su prepoznali vojvotkinju. Ona je znalački pomirisala plutani čep, zatim je malo otpila iz čaše... Onda je prasnula u smeh kad je videla Ninovo lice. U sekundi se od poznavaoca vina pretvorila u očaravajuću ženu. Nagnuo se preko stola da joj ukrade poljubac sa ukusom vina, ignorišući prisustvo batlera. - Pričaj mi o Njujorku - zamolila je dok su pili espreso. - Nikada nisi bila tamo? - Jesam, više puta - nasmešila se. - Pričaj mi o svom Njujorku, o mestima koja ti nešto znače. Učinio je to. Opisao joj je severni deo Menhetna, omiljeni muzej srednjovekovne umetnosti. Pričao je o uskim ulicama Sohoa, o kafeu koji poseduju on i njegova braća. - Volela bih da vidim tvoj Njujork. Ni trenutka nije razmišljao. Uhvatio ju je za ruku. - I ja želim da ga upoznaš. Opet su došli do tačke, gde su jednom već bili: problem s planiranjem. Dobro, morao je nekako to da organizuje. Dugoročni plan, korake da bi veza potrajala... Dođavola. Da li je ovo veza? Pa, u stvari, nije. Ovo je afera, a velika je razlika između afere i veze. -... velika porodica.

~ 62 ~ Bookhunter

Neky - Izvini? - Jutros si spomenuo dve sestre, sad pominješ braću. Dakle, potičeš iz velike porodice. To je lepo. Začuđujuće. Za nekoliko sati ispričao joj je više nego bilo kojoj ženi bez obzira na to koliko je bio s njom. - Koliko imaš braće? - Trojicu. Pa mi smo Sicilijanci, šta da ti pričam? Osmeh je nestao s njenog lica. - Da, naravno. - Šta to znači? - Ništa - gledala je u čašu kao da je zanima vino. - Samo... gotovo sam zaboravila ko... ko... - Ko sam ja - dopunio je njenu rečenicu hladnim tonom. - Tačno. Ne samo da sam Sicilijanac, prezivam se Odone. Odmahnula je glavom. Primetio je da su joj suze navrle na oči. Pa šta? Ono što se desilo među njima ionako ne znači mnogo. Opet su tu njih dvoje: princeza i seljak. Kao na početku. - Ne - rekla je drhteći. - Nino, ti ne možeš biti jedan... Prevarant. Kriminalac. Član porodice. On to nije. Neko drugi bi iskoristio trenutak i rekao ono što je trebalo da kaže u početku: da je on investitor i finansijski stručnjak, da je čist. Trebalo je da joj kaže da je ocu i svemu što on predstavlja odavno okrenuo leđa... A ipak se ponaša kao Sicilijanac. - Ako ti kažem da sam baš onakav kakvim me smatraš? Šta ćeš učiniti? Antonela ga je dugo gledala. - Rekla bih da nije važno - odgovorila je slabašnim glasom. - Možda ću zbog toga goreti u paklu, ali to bih rekla. Ti si moj voljeni. Želim samo tebe... U sledećem trenutku bila je u njegovom zagrljaju. Dok ju je ljubio, postalo mu je jasno da ujutro neće odleteti u Njujork.

~ 63 ~ Bookhunter

Neky

11. poglavlje Jedne noći Antonela i Nino zaključili su da su zajedno skoro dve nedelje. Antonelu su probudili poljupci po vratu i milovanje. Pre nego što su počeli da vode ljubav, čudna misao prošla joj je kroz glavu: Znači, ovako izgleda kad čovek dosegne sunce. Plamen, vrelina, saznanje da se može izgoreti... ali ti je svejedno, jer znaš da ćeš biti kao nanovo rođen... Da, ja sam ponovo rođena, pomislila je sledećeg prepodneva dok su jahali po livadama. Ona je Ninova, a on je njen. Njen ljubavnik i njena ljubav. Ta spoznaja oduzela joj je dah. Jače je povukla dizgine posmatrajući Nina kako spretno jaše. I očima i dušom gutala je tu sliku, njegovu snagu i auru moći. On je muškarac iz snova svake žene. Ali ljubav? Ne, to je nemoguće. Ljubav se ne budi tako brzo osim u bajkama. A oni ovde nisu u bajci, nego u realnom svetu. Nemoguće je da ga voli. Pobrkala je ljubav i strast. Zapravo, ona ga želi, žudi za njegovim poljupcima i dodirima... - Antonela - glas mu je bio promukao, dok ju je gledao sjajnim očima. - O čemu razmišljaš? Srce joj je poskočilo, činilo joj se da on tačno zna o čemu ona razmišlja. Trebalo je samo da prošapuće odgovor. Na tebe, rekla bi mu kao toliko puta proteklih dana. Onda bi on sišao s konja, pomogao bi joj da i ona to učini, a onda bi... - Vojvotkinjo, izvinite! Vaš otac... došao je! - služavka je dotrčala kao bez duše. Antonela je zastala. Njen otac je tu. On će joj pokvariti sreću, jer će svašta zahtevati. Želudac joj se zgrčio. - Draga? Zatreptala je. Nino je stajao kraj njenog konja pruživši ruke da joj pomogne da siđe, ali ne da bi je odveo u krevet, nego da je otprati u kuću gde je čeka otac. - Hajde, dušo, idemo - zagrlio ju je. U sigurnoj sam luci, pomislila je začuđeno, koja me štiti od ostatka sveta. Bila je to kratka poseta. Nino nije bio preterano iznenađen. Antonela je živela manje-više sa strancem. Naravno da je dovoljno

~ 64 ~ Bookhunter

Neky odrasla da sama donosi odluke, ali zar nije normalno da otac želi licem u lice da upozna čoveka, koji provodi vreme s njegovom kćerkom? Makar ovde, u Italiji, gde se poštuje tradicija? Uz to, Agostini se obratio mafijaškom bosu za kredit. Verovatno je, kao i njegova kćerka Antonela, mislio da je sin deo organizacije. U najgorem slučaju, vojvoda će ga pitati kakve su njegove namere prema Antoneli. Nino nije znao šta će odgovoriti, ali otac je imao pravo da postavi takvo pitanje, zar ne? I da je upozori... Vojvoda ga je pozdravio rukujući se s njim, Antoneli je klimnuo glavom. Onda se zahvalio za deset miliona, koji su legli na račun. Zatim su neobavezno ćaO vremenu. - Nadam se da će vas poslužiti vreme tokom boravka ovde. O crvenom "ferariju". - Odličan izbor. Možda treba da isprobate i "lamborgini". O vili. - Divna kuća, gospodine Odone. Onda su očigledno iscrpli sve teme, pa je vojvoda bacio pogled na sat rekavši da ima sastanak. Pomenuo je i da se nada da će još jednom sresti Nina pre nego što gost ode u Njujork. Rukovali su se i vojvoda je otišao. Nino je sve vreme držao ruku oko Antonelinog struka. Osetio je da se ona okamenila. - Tata, kako je mama? Vojvoda se ni okrenuo nije. - Tvoja mama je dobro - rekao je pre nego što je nestao. Čim su ostali sami, Nino se zagledao u Antoneline oči. Od izraza njenog lica srce mu je gotovo stalo. - Draga, šta je bilo? Odmahnula je glavom. - Reci mi. Zašto si pitala za majku? Da li je bolesna? Antonela je oklevala. Sme li da mu kaže istinu? Da je njena majka već dvadeset godina u sanatorijumu? Ni sa kim dosad nije razgovarala o tome. Stid nije bio razlog tome, ali nije mogla da podnese reakcije ljudi. - Draga? Ali Nino nije bilo ko. Uzdahnula je. - Moja je mama u jednoj klinici... za osobe s psihičkim problemima. - Žao mi je , draga - rekao je tiho. - Mora da ti je teško.

~ 65 ~ Bookhunter

Neky Antonela ga je pogledala. Osetila je saosećanje u njegovom glasu i očima. Saosećanje, ne žaljenje niti iščuđavanje. Radost se uselila u njeno srce. - Mora da ti nedostaje. Klimnula je glavom. Nino ju je privukao sebi. - Šta da učinim da ti olakšam? Želiš li da je posetiš? Odvešću te i, ako mi dozvoliš, voleo bih da je upoznam. U tom trenutku Antonela je znala da se bezuslovno zaljubila u ovog čoveka. Vožnja do sanatorijuma potrajala je dva sata. Antonela još uvek nije mogla da shvati da su pošli zajedno. Znala je samo to da je prvi put ušla u kliniku ne osećajući strah. Kad je dolazila u posete, nije znala šta da očekuje. Mama je nekad delovala zdravo, ali zaticala ju je i beznadežno depresivnu. Ponekad se Antoneli činilo da je majka ne primećuje. Ali danas... Antonela je mogla sa svime da se suoči, jer je Nino bio uz nju. Ispostavilo se da je njenoj majci bilo dobro. Prepoznala je Antonelu i pružila je ruku Ninu da se upoznaju. - Sad znam od koga je vaša kćerka nasledila lepotu - osmehnuo se ljubeći joj ruku. Nisu dugo ostali. Negovateljica ih je zamolila da odu, jer je bilo vreme za popodnevni odmor. - Antonela, dođi opet sa svojim zgodnim verenikom - rekla joj je majka. - O, mama, Nino nije moj... Nino je stegnuo njenu ruku. - Naravno, ubrzo ću je ponovo dovesti - obećao je. Pa šta ako Antonelina majka misli da sam veren s njenom kćerkom, pomislio je dok su se vozili nazad. Verovatno se kasnije ničeg neće sećati. Neka bar danas bude srećna. Osim toga... jednoga dana neki srećković će zaprositi Antonelu. Čudno, ali odjednom mu se grlo stegnulo. Pogledao je u Antonelu posegnuvši rukom za njenim toplim dlanom. Vreme je letelo. Nino je pozvao sekretaricu da s njom uskladi termine. Na sreću, klijenti se nisu ljutili zbog promene. Antonela i on pošli su jednog

~ 66 ~ Bookhunter

Neky sunčanog jutra u Firencu, jer čovek mora da obuče i nešto drugo, ne samo farmerke i smoking. Antonela je bila oduševljena. Kao i svaka žena, vukla ga je od prodavnice do prodavnice u potrazi za garderobom. Posle ručka ju je, uprkos protivljenju, odveo u poznatu modnu kuću, gde je prodavačici naložio da od glave do pete obuče njegovu damu. Antonela je isprobavala modele po svom izboru i kad je izašla iz kabine, održala mu predavanje, jer joj je prodavačica rekla da će gospodin platiti sve što je ona probala. Nazvala ga je ludim, a on ju je uzeo u naručje. - Da - rekao je - lud sam, ali za tobom. Bila je srećna. Ne, reč srećna nije dovoljno jaka da opiše ono što je osećala. Njeno srce rasplinulo se od radosti... i od ljubavi. Njen voljeni je divan čovek: dobar i velikodušan, saosećajan... jednom rečju, savršen. Nikakvo čudo što se zaljubila u njega. Kojoj se ženi to ne bi dogodilo? I da, znala je da sve ide prebrzo, ali... zar ne sme da želi da se i on u nju zaljubi? Da je pita hoće li se udati za njega, rađati mu decu... Bože! Spotakla se. Srce joj je divlje tuklo i bila je ubeđena da ga i on čuje. Njen ciklus kasnio je pet dana, a inače je po njemu sat mogla da navija! - Princezo? Pogledala gaje. - Ja... sad sam se setila... - saberi se i ostani mirna, upozorila je sebe. Nekako je uspela da se nasmeši. - Moram u apoteku. Bila je jedna tu, u blizini. Kad je pokušao da uđe s njom, sprečila ga je. - Treba mi nešto... lično. Nasmešio se. Znala je da on misli na nešto drugo. Da je bar tako! - U Italiji smo. Možda tebe ovakve stvari ne šokiraju, ali ostale... Prevrnuo je očima i rekao da će sačekati napolju. Onda ju je poljubio. Nije želela ništa drugo nego da ostane u njegovom naručju i da mu prizna da je obuzima panika. Ušla je u apoteku i uzela više testova za trudnoću. Kad su stigli u vilu, izvukla se uz izgovor da želi još jednom da proba sve ono što je kupila da bi izabrala odgovarajuću haljinu za

~ 67 ~ Bookhunter

Neky večeru. Iako joj je rekao da bi uživao u tome da je gleda, ona ga je nežno oterala. Konačno je ostala sama. Zatvorila se u kupatilo i potrošila sve testove - i svi su pokazali isti rezultat. Trudna je! Kako se to desilo? Od pre godinu dana uzimala je tablete za kontracepciju, jer joj je to ginekolog propisao zbog bolnih menstruacija. Posmatrala se u ogledalu. Redovno je uzimala tabletu pred spavanje, ali je kutija s lekom ostala u njenoj sobi, u očevoj vili. A tada je na sve drugo zaboravila misleći samo na to da želi da bude s Ninom. Dakle, tri dana i tri noći nije uzimala pilule. Tek kad su se vratili u vilu Agostinijevih da uzmu stvari, ponela ih je. Bože, kako je mogla da bude toliko glupa! Sad je trudna. Ninova beba raste u njoj, sićušna, bespomoćna i neplanirana! I neželjena... bar što se oca tiče. - Antonela? Da li je sve u redu? Uplašeno se trgnula, pa je sve iskorišćene testove za trudnoću ugurala u kutiju i bacila u korpu za otpatke. - Antonela?! - Sve je u redu - glas nije ličio na njen. - Ja... dobila sam i... - Dušo, otvori vrata. - Ne! Nino, molim te, rekla sam ti da je lično. Nino se zamislio. Odrastao je s dvema sestrama i znao je sve o ženskim ličnim stvarima. Ali čuo je Antonelu kako plače i poželeo je da pomogne svojoj princezi... - Ulazim - rekao je tonom koji ne trpi protivljenje. - Ne, Nino, nemoj... Otvorio je vrata zatekavši je kako uplakana sedi na ivici kade. Srce mu se raznežilo. - O, draga! - Nino - uzdahnula je i poletela mu u zagrljaj. Podigao ju je i odneo u spavaću sobu, pa je seo povukavši je u krilo. Nežno ju je ljuljao. U jednom trenutku prestala je da uzdiše. Instinkt mu je govorio da nije reč o menstrualnom bolu. - Princezo, šta se dešava? - pomilovao joj je kosu. Antonela je videla zabrinutost u njegovim očima. Njegove ruke mogle su je zaštiti od svakog zla. On je dobar čovek, ali ovo sigurno nije želeo.

~ 68 ~ Bookhunter

Neky - Antonela, pričaj sa mnom - ljubio je njene prste. - Reci mi zašto plačeš. Bilo je upravo onako kako pesnici to opisuju. Vreme je stalo, uzdahnula je. - Nino - prošaputala je - trudna sam.

~ 69 ~ Bookhunter

Neky

12. poglavlje Trudna! Ta reč odjekivala je u Ninovoj glavi. Antonela je trudna. Osetio je hladne graške znoja na čelu. Ako postoji reč koju muškarac ne želi da čuje kad se s nekom ženom upusti u aferu, onda je to ova. Žene su često govorile ponešto zbog čega mu nije bilo prijatno. Na primer: "volim te" ili "znam da ne želiš ozbiljnu vezu, ali..." Jednom je čuo nešto veoma neobično: "Šta će reći moji prijatelji ako se raziđemo?" Ali nijedna mu još nije rekla da je... - Trudna? - njegov glas bio je promukao. Nakašljao se. - Jesi li sigurna? - Jesam. Uradila sam test, zapravo više testova - ruke su joj drhtale. - Zato sam se zavukla u kupatilo. - Nisi dobila menstruaciju? Pocrvenela je. Baš glupo, pomislio je osećajući hladnoću u krvotoku. Poznavao je svaki milimetar njenog tela i ona mu je upravo rekla da je trudna. A kad ju je upitao za menstruaciju, pocrvenela je. - Da, trebalo je da dobijem prošle nedelje, ali... Zaboravila sam. Zamišljeno ju je uhvatio za obe ruke. - Zar nisi rekla da uzimaš pilule? - Uzimam ih - pogledala ga je u oči. - Ali nisam ih imala uza se prve večeri. Više puta vodili smo ljubav pre nego što smo se vratili u vilu mog oca po stvari... - Znači, nisi redovno uzimala pilule, a rekla si da to radiš. Skupila se. Pa lepo, znao je da zvuči bezosećajno i da nije fer, ali dođavola, rekla je... Nino je ustao. - Kako se to moglo desiti? Sve se u njoj slomilo. Znala je da će on ovako reagovati. U svetu u kojem se stalno priča o ravnopravnosti žena, muškarci su ipak "ravnopravniji" pre svega u seksu. Na fakultetu su momci, koji su imali mnogo devojaka, bili face, dok su devojke koje su menjale mladiće nazivane droljama. A neželjene trudnoće što se tiče... uvek je žena bila kriva i morala je da živi s posledicama.

~ 70 ~ Bookhunter

Neky Nino ništa slično nije rekao. Nije ni morao. Čulo se iz njegovog tona, videlo se na njegovom licu, osetilp se po napetosti koja je iz njega zračila. - Sigurna si da je moje? Antonela je računala i s tim pitanjem, ali mrzela je Nina što ga je postavio. Poželela je da viče na njega, da pobesni. Kako je mogao da pomisli da bi neko drugi mogao biti otac? A opet... Nekoliko sati nakon što su se upoznali pala mu je u naručje. Već naredne noći spavala je s njim. A on je živeo u svetu u kojem ljudi relativno lako i bez kajanja uskaču u krevet. Nije mogao da zna da za nju to ne važi. Kako je mogao da nasluti da su joj se prijatelji podsmevali zbog nikakvog seksualnog života? Nije mu rekla da već četiri godine nije bila s muškarcem. Ali je bila besna na sebe što je naivno seks smatrala ljubavlju. - Nešto sam te pitao. Jesi li sigurna da... Planula je. Kako se usuđuje da je optužuje da laže? Kako se usudio da nagovesti da je ona išla iz ruke u ruku? - Ne - odgovorila je - nisam. Možda je to mesarevo ili poštarevo dete. Moglo bi da bude i portirovo. Ko zna... i konobar iz restorana bio je zgodan. Možda je ipak bubnjar neke pank grupe? Ili... Nino ju je zgrabio za ramena. - Misliš da je ovo smešno? - Mislim da je glupo što sam ti priznala - oči su joj sevale. Zaboravi, to je moj problem. - Hej, nisam rekao da... - Navikla sam da sama brinem o sebi. Ne treba mi tvoja pomoć odgurnula je njegove ruke. - Ne bih ti rekla da nisi toliko insistirao. - Molim? - Vrata kupatila bila su zatvorena, molila sam te da ne ulaziš. A ti si ipak narušio moju privatnost iznenadivši me u lošem trenutku. Da nisi upao... Nino je opsovao. - To su koještarije i ti to znaš! -uzviknuo je. - Trudna si i ja sam za to odgovoran. Zato je to moj problem koliko i tvoj. Njegove reči trebalo je da je uteše, ali nisu. Trudnoća jeste problem, ali nije joj se dopalo da to čuje iz njegovih usta. Njena majka

~ 71 ~ Bookhunter

Neky bila je celog života očev problem. Ni za šta na svetu ona ne bi dopustila da postane Ni nov ili problem bilo kod drugog muškarca. - Pusti me - rekla je mirno. - Nemoj pričati da sam narušio tvoju privatnost, jer to zauvek menja naše živote. - Ne primam naređenja, gospodine Odone. Čemu sad ovo?, pitao se Nino. Prvo ga je iznenadila tom vešću, a onda odbija njegovu pomoć. Dobro, možda nije trebalo da pita da li je dete njegovo... ali, dođavola, koji muškarac to ne bi izgovorio? Antonela je komplikovanija od svih žena koje je poznavao. Hteo je da je prodrma da bi je dozvao pameti... ili da je poljubi dok se ne sabere. Zar je pomislila da bi on okrenuo leđa odgovornosti? Da, rekla je da uzima pilule, ali on je odgovoran ljubavnik. Trebalo je da koristi kondome. Samo s njom nije. Pustio ju je, okrenuo se i duboko je uzdahnuo. Koga on zavarava? Morao je one večeri da vodi ljubav s njom. Trebalo je da se kontroliše, da je ne ljubi, da je ne svuče, da se u njoj ne izgubi... Bože! Seks je poslednje na šta je sad trebalo da misli. Pronaći će neko rešenje za oboje. Konačno, potrebno je dvoje ljudi da se stvori novi život. Potrebno je dvoje i da se učini sledeći korak. Možda se Antoneli neće dopasti, verovatno će to opet smatrati ometanjem njene privatne sfere, ali moraće to da prihvati. Ništa drugo ne dolazi u obzir. - Dobro - silno se trudio da zvuči mirno. - Moramo da razgovaramo. I to mirno, jer... - okrenuo se i srce mu je stalo. Uprkos oholosti koju je u početku pokazivala prema njemu, sad je stajao pred ženom do koje mu je mnogo stalo. Ne, osećao je mnogo više. Čak i u ovom trenutku kad su mu misli bile pobrkane, a svaki mišić u telu napet, želeo ju je više nego što je ikada želeo bilo koju ženu. Gledala ga je sa strahom u očima. Drhtala je mada je bilo toplo u prostoriji. Znao je kako da umiri njeno drhtanje i kako da zaustavi suze u njenim očima. Treba samo da je poljubi. Uzdahnuo je. Prošao je kraj nje i izašao iz vile. S rukama u džepovima Nino se popeo na brdašce iza kuće. Sunce je zalazilo, senke su se poigravale. Nije mogao da krivi samo nju. Nosio je

~ 72 ~ Bookhunter

Neky istu odgovornost, možda i veću. On se pobrinuo za to da ona sve zaboravi osim njega. On je sve isplanirao. Isplanirao? Nasmejao se. On, veliki organizator! Vila, krevet, ništa drugo. Neke detalje sasvim je izgubio iz vida... na primer, kondome. Bacio je kamen niz brdo. Zapravo je mislio samo na seks. U glavi mu je bila samo želja da spava s njom, da je učini svojom. Kao da muškarac može to da uradi tako što će spavati sa ženom! On to čini samo kad se njome oženi. A to mu još uvek nije bilo blisko. Deca su bila još udaljenija tema. Nije ih bilo u njegovim velikim planovima. Možda jednoga dana, ali sad... Ni u kom slučaju! Ali dece nije bilo ni u Antonelinom planu. Video ju je kad je ušao u kupatilo. Suze, šok, zbunjenost. Ne, nije se nadala tome da postane majka. Mlada je i lepa, svet je čeka. Ali svet više neće biti isti za nju, svejedeno da li će izabrati da zadrži bebu ili da je da na usvajanje. A on je kriv. Gledao je u nebo i prve zvezde. Noć se brzo spuštala, na horizontu se nazirao pun mesec. Začuđujuće. Svet se nije promenio, život ide dalje. Samo se njegov svet promenio. Kakvu god da odluku Antonela donese, on će uvek biti svestan činjenice da ju je doveo u položaj da mora da bira. Stvorio je život koji možda nikada neće ugledati svetlost dana... Ili će stranci podizati dete s njegovim genima. Ako Antonela ipak zadrži dete, ono će odrastati bez oca. Naravno da će Nino priznati svoje dete i da će ga izdržavati, možda čak i posećivati. A možda i neće. Možda Antonela neće dozvoliti da njihov sin ili kćerka ponekad viđa biološkog oca. Njegova kćerka... bilo mu je lakše da zamisli devojčicu s plavim očima i zlatnom majčinom kosom... Šta se to čulo? Ugledao je farove automobila pred kućom. Ko u ovo vreme dolazi u vilu? Onda je čuo sirenu. Bio je to jezik svih taksista ovog sveta. Nino je opsovao i požurio dole. - Dođavola, Antonela. Neka sam proklet... Vrata su se otvorila baš kad im je prišao. Pred njim je stajala Antonela s koferom u ruci.

~ 73 ~ Bookhunter

Neky Ona ga napušta! Kako se usuđuje? Zar je umislila da može to da učini i da je on neće sprečiti? Stajao je pred njom besno je gledajući. - Kuda si, dođavola, pošla? Prezrivo ga je odmerila. - Skloni mi se, molim te, s puta. - Molim?! - Nino je naglasio tu reč. Taksista je ponovo pritisnuo sirenu. - Da se nisi pomerila s mesta! - Kako se usuđuješ?! Ja sam vojvotkinja a ti si... Nino ju je poljubio. Besno. Snažno. Zabacio joj je glavu držeći obe njene ruke na leđima. Ljubio ju je dok nije počela da mu uzvraća. Tek tada ju je pustio. Ostala je na stepeništu, a on je prišao taksisti i, pruživši mu svežanj novčanica, rekao mu je da ode. Nino je nekoliko sekundi gledao za automobilom čija su stop-svetla nestajala u daljini, a onda se okrenuo Antoneli. - Kuda si htela da odeš? – upitao je. - Ne tiče te se... - Prvo mi kažeš da očekuješ moju bebu, a onda podviješ rep. - Ne razumem šta to znači. - To znači da se plašiš da razgovaraš sa mnom o tome. Ponovo te pitam: kuda si htela da odeš? - Nemaš pravo... - Imam sva prava ovog sveta. Moje dete raste u tebi. Besno ga je pogledala. - Jesi li siguran? Dobro, zaslužio je to. - Reci otvoreno šta planiraš - pogledi su im se sreli i osetila je da bes u njoj raste. - Slušaj, ovo mi nije jednostavno. Pričaj sa mnom. Reci šta misliš. I šta želiš da uradiš. Besno ga je posmatrala, a onda kao da je odjednom ostala bez snage. - Ne znam. Život mi se u sekundi promenio i nikada više neće biti kao pre. Misliš da sam u stanju da donosem odluku? To je i on pomislio dok je bio u maslinjaku. - Dođi - rekao je, nežno je privukavši sebi. Oklevala je, ali samo trenutak. Onda je uzdahnula i naslonila čelo na njegove grudi.

~ 74 ~ Bookhunter

Neky - U pravu si - milovao ju je po leđima. - Ništa više neće biti kao nekad. Moramo da odlučimo, princezo, i to će biti možda najvažnija odluka u našim životima. Antonela je zažmurila. Poželela je da ga zagrli, ali to nije učinila. Mora da se suoči sa stvarnošću, a ne da utone u snove. On joj ne pripada i nikada neće. Ali bilo je umirujuće saznanje da se nije prevarila u njemu. Pristojan je i dobar čovek. I tako je nežan prema njoj... To ne menja činjenicu da je njihova veza okončana. Ne može biti drugačije. - Antonela, uđi u kuću. Sešćemo i popričati uz kafu. Pronaći ćemo neko rešenje. Seli su na terasu. Pre nekoliko nedelja na ovoj terasi prvi put je čula prezime Odone. Kako je mogla naslutiti da će Nino Odone postati njen ljubavnik, da će zatrudneti s njim? Sklonio joj je pramen kose s čela. - Reci mi šta želiš da učinimo. - U mojoj zemlji abortus je legalan, ali to ne smatram dobrim izborom. - Znači, želiš da zadržiš bebu? Klimnula je glavom. - A onda? Pojma nije imala šta onda. Može li da odgaja dete bez oca? Ili je bolje da ga da na usvajanje? Malog dečaka s Ninovim crtama lica, tamnom kosom i predivnim očima... - Kad rodiš bebu, šta ćeš s njom učiniti? - upitao je Nino. - S njim - ispravila ga je spontano. Nasmešio se. - Dobro, s njim. Šta će biti onda, princezo? - Zadržaću ga. - Dobro - Nino ju je zagrlio. - Nadao sam se da ćeš to reći, jer i ja želim da ga zadržiš - zagledao se u njene oči. - Antonela, hoćeš li se udati za mene? Progutala je knedlu, onda je procrvenela, pa prebledela. Ali Nino nije znao da li da se nasmeje ili da je poljubi. Poljubac je bio bolji izbor. - Udaj se za mene, princezo - promrmljao je.

~ 75 ~ Bookhunter

Neky - Zajedno ćemo odgajati naše dete. Antonela ga je zbunjeno gledala. - Prosiš me? To je divan gest, ali... - Našem detetu dugujemo više od gestova. - Znam... ali udaja? - Zar je najgore što možeš da zamisliš to da budeš žena Nina Odonea? Najgore? Da celi život provede s njim u ljubavi nikad se nije usudila da poželi. - Princezo? Čekao je njen odgovor. Želela je da kaže da. Ali kako da se uda za čoveka koji je ne voli, bez obzira na razloge za brak? Prevukla je jezikom preko suvih usana. - A... ljubav? Ljubio ju je dok usne nisu otekle. - Šta s njom? Da, šta?, pomislila je. Počeo je lagano da je svlači i zaboravila je sve...

~ 76 ~ Bookhunter

Neky

13. poglavlje Venčaće se u matičnom uredu, to je najbrži način. Narednog popodneva kurir je doneo debelu kovertu. Nino ju je otvorio sa osmehom na licu. - Šta je bilo? - upitala je Antonela. - Vreme je da kupiš haljinu za venčanje. Pribavio sam sva potrebna dokumenta. - Hoćeš da kažeš... Klimnuo je glavom. Otputovali su u Firencu i navratili u ekskluzivni butik. - Treba nam haljina - rekao je prodavačici. - Posebna prilika? - Specijalna - Nino je zagrlio Antonelu. - Sutra ćemo se venčati. Sat kasnije napustili su prodavnicu. Pala je noć, zahladnelo je. Antonela se stresla od hladnoće. - Hladno ti je, draga? Klimnula je glavom. Na putu do "ferarija" Nino ju je zagrlio. Ali Antonela je slagala, nije joj bilo hladno. Stresla se, jer joj je kroz glavu proletela jedna misao. Možda je Nino insistirao na tome da se brzo venčaju da ona ne bi imala vremena da još jednom razmisli? Ili nije hteo da joj dopusti da se predomisli? Još jednom se stresla. Nije želela o tome da razmišlja. Ninu je bilo jasno da ju je požurivao, ali imao je dobar razlog za to. Ukoliko budu odlagali, njegova će porodica otkriti šta se dešava. Odoneovi, pogotovo njegova braća, bili su talentovani za to. Ako naslute da on priprema venčanje, sve bi to preraslo u cirkus. A braća bi ga urnisala. Poznaješ je samo dve nedelje? Da li je trudna s tobom? Pa jeste. Koliko god to pitanje bilo dobronamerno, morao bi pesnicama da odgovori, jer je reč o Antoneli. Ona će postati njegova žena. Što je o tome više razmišljao, bio je sve uvereniji da je ispravno postupio. Beba, Antonelina i njegova, zaslužila je da ima oca. A Antonela je pravi dar Božji, lepa, inteligentna, zabavna. Budila je nežnost u njemu. Naravno, venčanje je ishitreno, ali sve će biti u redu.

~ 77 ~ Bookhunter

Neky Njihov brak biće srećan. Lepa je pomisao na to da će se svakoga jutra buditi s njim kraj sebe. Prvo venčanje, pa medeni mesec. Potom će obavestiti svoju braću i zamoliće ih da to saopšte majci i sestrama. Tek onda će otputovati sa Antonelom u Njujork i predstaviće je svojoj porodici. Trenutno treba da se javi njenom ocu. Nije pristojno da on sazna za venčanje svoje kćerke od treće osobe. Ninu se Antonelin otac nije dopao, ali ipak je njen otac. Uveče, dok se nevesta pripremala za sutrašnje venčanje, Nino je vojvodi ostavio govornu poruku: "Vaša kćerka mi je ukazala Čast i postaće moja supruga. Venčanje je sutra u deset u opštini. Pozivamo vas da dođete. Pozdrav, Nino Odone." Nije to bio preterano srdačan poziv, ali je ipak poziv. Dan je bio sunčan. Nešto pre deset Antonela i Nino ušli su u opštinu. Protekle noći, dok mu je ležala u naručju, obećao joj je da će to biti dobar brak. Želela je da mu veruje, jer ga voli. A on se njome ženi zato što je pristojan i odgovoran čovek, sušta suprotnost njenom ocu. Antoneli je palo na pamet da ne zna da li je njen otac održao obećanje dato u vezi s njenom majkom. Da li je njen boravak u sanatorijumu obezbeđen? Gradonačelnik im je prišao zajedno s vojvodom. Antonela je uhvatila Nina za ruku. - Gradonačelnik verovatno hoće da popriča s tobom - rekla je. - A ja moram nakratko da razgovaram sa ocem. - Zar to ne može da sačeka posle venčanja, draga? Od nežnosti u njegovom glasu srce joj je zatreperilo. - Važno je, treba mi samo minut. - Poslednje reči između oca i kćerke pre nego što se udaš? Naravno - nasmešio se. - Brzo se vrati. Poljubila je mladoženju u obraz i prišla je ocu, pa ga je povela u stranu. Vojvoda se zadovoljno osmehivao. - Svaka čast, kćeri. Žena jednog Odonea! Odlično. Antonela je ignorisala njegov komentar.

~ 78 ~ Bookhunter

Neky - Šta je s mamom? - Šta bi bilo? Dobro je. - Da li si joj obezbedio mesto u sanatorijumu kao što si obećao? Dogovorili smo se: ja ću preuzeti ulogu domaćice, a ti... - A ja ću ti se odužiti. Odlično si odigrala ulogu domaćice. Znao sam da ćeš se mnogo bolje snaći s gostom nego ja, čim mi je Odone javio da šalje sina. Ne samo da si mi obezbedila kredit, nego si ga udvostručila. - To je bila Ninova odluka. - Deset miliona i, kao bonus, jedan od najbogatijih i najmoćnijih ljudi iz Njujorka postaće moj zet! Jesi li trudna? Da li je to razlog ovog venčanja? - To te se ne tiče - odgovorila je oštro. - Naš dogovor tiče se mame. Hoću da znam... Vojvoda je dramatično uzdahnuo. - Održaću reč. Da li će? Antonela je sumnjala u to. Neko vreme verovatno će pokrivati troškove, ali onda će prestati da uplaćuje. U glavi je izračunala koliko košta sanatorij um za sledećih nekoliko godina. - Prebacićeš tri miliona na moj račun. - Šališ se! Tri miliona je previše iako si mi obezbedila deset. Udaješ se za Odonea i rodićeš njegovo dete... - Samo nastavite - umešao se Nino. - Voleo bih da čujem i ostatak. Antonela i njen otac su se trgnuli. Vojvoda je prebledeo. - Gospodine Odone, nisam vas čuo... - Očigledno niste. I Antonela je prebledela. Nino je sve čuo... I bila je srećna zbog toga. Zašto nije podelila svoje brige s njim? Nije bilo ničeg što ne bi mogla da mu kaže, ništa zbog čega bi joj bilo neprijatno pred njim. Mogla je da mu veruje do kraja života. - Nino - nasmešila se - srećna sam što si čuo razgovor. Trebalo je da ti ispričam za dogovor između oca i mene... - Da, čuo sam - upao joj je u reč, a oči su mu bile hladne kao led. Nije razumela zašto je tako ozbiljan... A onda je shvatila: pogrešno je razumeo. - Ne, nisi razumeo... Uhvatio ju je za zglob ruke.

~ 79 ~ Bookhunter

Neky - O, jesam, princezo, i previše sam dobro razumeo - pogled mu je skliznuo na njen ravan stomak. - Pogotovo dirljivu priču o tabletama. - Ne, varaš se. Kunem se... - Oprosti se sa ocem, mala. Dugo ga nećeš videti. - Nino, molim te... - Ne gledaj me tako začuđeno - na njegovim usnama zaigrao je ironičan osmeh. - Dobila si glavnu nagradu. Ipak ću se oženiti tobom, jer nosiš moje dete. Ako misliš da ću bebu prepustiti tebi i tvom ocu, prevarila si se. Nestanite - obratio se vojvodi. - Ako nam se ikad ponovo putevi ukrste, u radiću ono čega se vaš soj vekovima plaši: poniziću vas. Agostini je brzo otišao. Antonela je uhvatila Nina za ruku. Nikada ga nije videla tako besnog. - Nino, molim te, saslušaj me... - Dovoljno sam čuo, princezo. Dogovorila si se sa ocem da postaneš moja žena i taj dogovor sprovešćemo u delo. Onda ću povući novac i iskoristiti sav uticaj Odoneovih da ti oduzmem dete. Šta misliš, šta će biti s tobom, princezo? - Ne - prošaputala je kad je pružio ruku prema njoj. - Ne, ne tako! - Baš tako - procedio je kroz zube. Oklevajući, dala mu je ruku da bi je odveo pred matičara, koji ih je pet minuta kasnije proglasio mužem i ženom. Planirao je da iznenadi svoju suprugu: medeni mesec u Veneciji, zatim dva dana u Milanu i, konačno, putovanje privatnim avionom do Njujorka. U sekundi je promenio plan. Kratko zaustavljanje u vili da pokupe stvari, poziv avio-kompaniji da ih čeka avion. Postoji kabina za spavanje, pomislio je dok su ulazili u avion. Jednog se neće odreći, bar dok se ne rodi njegovo dete, a onda će odlučiti šta dalje. - Nino - rekla je kad su ušli - saslušaj me, molim te... I opet je ignorisao njenu molbu. Zašto bi slušao laži? Čuo je dovoljno njenih laži za čitav život: da je neiskusna u seksu, da je zaboravila tabletu, da je on njen voljeni... Ali ma kako ga zvala, ona u njemu vidi samo pozamašan račun. Dozvolio je da ispadne budala. Mrzeo je sebe zbog toga Što je njena nežnost dotakla njegovo srce.

~ 80 ~ Bookhunter

Neky Seks, pomislio je, ničeg drugog među nama nije bilo. Ni za njega, ni za nju. Razmišljao je kako da da se sa što manje rana izvuče iz ovakve situacije. Ustao je kad je avion poleteo i povukao ju je u kabinu za spavanje. Zaključao je vrata. - Svuci se - promrmljao je. Zurila je u njega bledog lica. - Nemoj, Nino... - Uradi to ili ću ja. Suze su joj potekle niz obraze. - Nisi ti takav čovek - prošaputala je. - Pristojan si i dobar. Ti si... . - Ja sam Nino Odone - rekao je otkopčavajući košulju. - Muškarac sam kog vidiš u meni. Kad nešto hoću, ja to uzmem - na usnama mu se pojavio zastrašujući osmeh. - Dobro pristajemo jedno drugom. Čovek koji uzima sve što želi i žena koja to isto radi. Strgnuo joj je haljinu. - Nino, nemoj... - molila je plačući. Podigao ju je i odneo na krevet. Želeo je grubo da je uzme. Ali... ona se nije branila. Ležala je nepomično, okrenuvši lice u stranu, dok je suzama natapala jastuk. Odjednom je sav bes nesato iz njega, obuzeo ga je očaj koji mu nije dao da diše. Ustao je i obukao košulju, pa je izašao iz kabine i seo na jedno sedište. Znao je da je svoju predivnu, ali lažljivu suprugu poslednji put dodirnuo.

~ 81 ~ Bookhunter

Neky

14. poglavlje Venčanje je bilo greška. Nino je sedeo u kožnoj fotelji za radnim stolom u kancelariji gledajući osvetljene ulice Sohoa. Iza njega je bio dan pun sastanaka i obaveza. Sada, u poslednjim satima ovog dugog dana, imao je ono što je izbegavao već dve nedelje: vreme za razmišljanje. Svaki dan bio mu je isti, radio je više nego inače. Preuzeo je čak i poslove svoje braće. Oni se nisu bunili, jer je svaki od njih imao ispunjen privatni život: žena, deca, kupovina kuće... - Jesi li siguran? - pitali su ga kad je nudio da preuzme deo posla. - Čemu braća služe? - odgovarao je. Ili je pretio da će im to naplatiti. Nikome nije spomenuo da se oženio. Njegova žena, brak, njihovo dete... to je ostala tajna, koju ni sa kim nije podelio. Bilo mu je jasno da takvu tajnu neće moći zauvek da čuva. Ali on nije oženjen poput ostale braće. Nijedan od braće nije dolazio kući, jeo i spavao sam, dok su njihove žene u odvojenim spavaćim sobama ležale na drugom kraju hodnika. On je jedini, koji je sebe proklinjao što je bio idiot i upustio se u brak. Duboko je uzdahnuo. Takođe je sigurno jedini, koji je noću ležao budan boreći se sa željom da ode u sobu svoje supruge, da je otkrije i uzme, jer bi je samo tako odagnao iz misli. Da je uzima dok ne počne da šapuće njegovo ime i dok mu ne kaže da je on njena ljubav. Bože! Ustao je, zavukao ruke u džepove i počeo nervozno da seta po prostoriji. Treba mu seks s nekom iskrenom ženom, ne sa proračunatom, kakva je njegova. Što se nerođenog deteta tiče... Već je voleo to sićušno biće, voleo ga je otkad je na ultrazvuku video obrise novog života, koji je rastao u stomaku njegove žene. Nedelju dana po dolasku u Njujork prekinuo je ćutanje obavestivši Antonelu o terminu koji joj je zakazao kod ginekologa. U normalnim

~ 82 ~ Bookhunter

Neky okolnostima pitao bi žene svoje braće za savet, ali u porodici niko nije znao da se oženio i da mu je žena trudna... Mislio je da će se Antonela pobuniti, ali ona nije prigovorila. Naprotiv. Materinski instinkt je, izgleda, proradio u njoj, nije više pila vino, pazila je šta jede i primetio je da je povremeno, s blaženim osmehom na licu, mazila svoj stomak. Nino je otišao s njom lekaru i tada je ugledao malu tamnu fleku na monitoru. - Lepa slika - rekla je doktorka, a Nino je impulsivno uhvatio Antonelinu ruku. Uzvratila mu je stisak. Dok... dok im se pogledi nisu sreli. Onda se setio kako ga je obmanula tim rukama, usnama, telom... Bilo je vreme da vrati svoj nekadašnji život. Termin kod advokata zakazao je da bi razjasnio opcije: razvod, starateljstvo... On neće dozvoliti da dete odrasta daleko od njega i da ga odgaja prefrigana žena. Morao je da pronađe advokata koji nije čuo za braću Odone da bi... Uključila se lampica na telefonu. Šta god da je sekretarica htela... može da sačeka. Nije raspoložen da... Otvorila su se vrata kancelarije i nahrupile su njegove sestre. Nino se na silu osmehnuo. - Zdravo, devojke. Lepo je što ste došle, ali bilo bi pristojno da ste sačele da mi sekretarica... - Nismo mi devojke - prekinula ga je Ivon. - Mi smo žene. - Naravno, samo sam hteo... - Ali šta ti znaš o ženama? - dodala je Alina. - Šta god da je problem... - Jesi li poludeo?! Oženio si se, a nikome reč nisi rekao i kriješ ženu? Nino je prebledeo. Video je da je sekretarica u susednoj prostoriji zinula od čuda. - Ne želim da nas bilo ko ometa - rekao joj je zatvarajući vrata. - Nino, zahtevamo odgovor! Činilo mu se da će ga nežna i krhka Ivon ošamariti. Alina je bljuvala vatru. - Jesi li gluv? - upitala je. - Upravo smo bile u tvom stanu i videle smo je. Htele smo da znamo šta ti... - Slušajte vas dve...

~ 83 ~ Bookhunter

Neky - Ne, ti slušaj! - Alina mu je zapretila prstom. - Oženjen si i postaćeš otac. Uzdahnuo je pa je seo na stolicu. - Da. Sestre su razmenile poglede. - Kad si mislio da nam to saopštiš? Nino se gorko nasmejao. - Ne znam. Možda posle rođenja deteta. Ili posle razvoda. Zašto ste bile u mom stanu? - Našle smo se na ručku - odgovorila je Ivon. - Alina se setila da si joj obećao materijal za seminar iz finansija, a pošto smo bile u blizini, pozvala je da proveri da li je tvoja kućepaziteljka tamo. - Umesto nje, javila se mlada žena - rekla je Alina. - Rekla sam joj ko sam, a ona je briznula u plač i rekla: Ovde Ninova žena... - Bože! - uzdahnuo je. - Nino, ispričaj nam šta se desilo - zamolila je Ivon. I ispričao im je sve. Gotovo sve. Izostavio je da spomene koliko ga sve to boli. Zašto bi muškarac žalio za prevarantkinjom? Ispričao je da ju je smatrao iskrenom i časnom ženom, ali da je kasnije zaključio da nije tako. Da ga je prevarila da bi ocu ispunila želju. Da ga je osvojila i navela na brak. Sestre su ga saslušale, pa su istovremeno uzdah nule. - Želiš li da čuješ mišljenje studentkinje prava? - upitala je Alina. Nino je klimnuo glavom. - Nemaš nikakvu šansu. Nino ju je zbunjeno gledao. Onda se posle mnogo vremena prvi put iskreno nasmejao. - Nemaš šanse - ponovila je - jer si beznadežno zaljubljen u nju. - Budalaština! - uzviknuo je podigavši ruke. - Voliš je - čuo je drugu sestru. - I ona voli tebe. Ako se ne sabereš, izgubićeš nešto zaista vredno. - Vi ne razumete - rekao je. - Antonela je sjajna glumica. Ubedila vas je... Alina se uspravila. - Da li si joj ikad dopustio da ti prepriča svoj razgovor sa ocem? - Da bih čuo još laži? Da li je vama objasnila?

~ 84 ~ Bookhunter

Neky - Ništa nam nije objašnjavala, samo je ponavljala da te mrzi. Veruj mi, kad žena na taj način kaže da mrzi muškarca, to znači da je luda za njim. - Smešno - ipak se u njemu probudio osećaj koji mu je dao krila. Niti ona mene voli niti ja volim nju. Čim se beba rodi... - Idi kući, Nino - upala mu je Alina u reč. - Idi i razgovaraj s njom. Potom su obe izašle iz kancelarije ostavivši brata da se peče na tihoj vatri. Sutra će se konsultovati sa advokatom. Antonela će posle rođenja deteta moći da ostane u Americi ili da se vrati svom ocu. Ali on će tražiti potpuno starateljstvo nad detetom... Izašao je iz taksija. - Dobro veče, gospodine Odone. Nije bio raspoložen za razgovor s portirom, pa mu je klimnuo glavom. - Nadam se da vam ne smeta, ali... smem li pitati da li je s gospođom Odone sve u redu? Nino je zastao kao ukopan. - Zašto ne bi bilo sve u redu? - Ne želim da budem radoznao, ali... pitala je gde je najbliža bolnica kad sam joj pozvao taksi. Nino je potrčao... U hitnoj službi vladala je gužva, a među pijanicama, narkomanima i bolesnicima bila je Antonela. Ninu je trebalo deset minuta da od medicinske sestre sazna informaciju koja ga je zanimala. Antonela je pre pola sata došla u bolnicu, jer je prokrvarila. Dala je ime svog ginekologa, koji je obavešten i sad o njoj brine u jednoj privatnoj sobi. Neka gospodin Odone pričeka... Nino je potrčao stepenicama osećajući užasan strah. Njegova žena leži bespomoćna... žena koju svim srcem voli... Duboko je uzdahnuo i pritisnuo kvaku. Vojvotkinja je bila bleda i izgubljena. - Antonela... - prošaputao je. Okrenula je glavu prema njemu. Oči su zasijale, a onda su zgasnule. - Nino, kako si...? Požurio je do kreveta uhvativši je za ruku.

~ 85 ~ Bookhunter

Neky - Šta je bilo? Jesi li dobro? Gde je lekar? Zašto me nisi zvala? - Dobro sam, Nino - bolno se nasmešila. - Lekar je otišao po nešto... Nisam te zvala zato što... - glas ju je izdao, pa se nakašljala. - Upoznala sam tvoje sestre. Nikome me nisi spomenuo i postalo mi je jasno da je moja nada da ćeš me možda jednoga dana zavoleti bila uzaludna... Učinio je jedino što je mogao da je ućutka. Poljubio ju je. - Antonela, draga, volim te od sveg srca. Uvek ću te voleti. Suze su joj potekle niz lice. - To kažeš samo zato... - Kažem zato što je istina. Antonela je odmahnula glavom. - Ne, samo si se uplašio... - Volim te, princezo, obožavam te, ali to nisam shvatao. Možda sam se plašio da ti prepustim svoje srce. - O, Nino! - prošaputala je. - Toliko te volim. Kad bi znao otkad čekam da to čujem... - Govoriću ti to svakoga dana, do kraja života... ako mi oprostiš što sam bio budala. - Ja sam bila budala. Trebalo je odmah da ti kažem... - Znam, pričaćemo - poljubio joj je ruku. - Ali prvo mi reci šta se desilo. Šta kaže lekar? - Beba je u redu. - Divno! Ali kako si ti? Ne bih mogao da podnesem... - ućutao je. - Ti si moj svet, moje srce, moj život. Srećno mu se osmehnula. - Dobro sam. Treba mi samo nekoliko dana odmora. Nino je počeo da diše normalno. - Možeš li mi oprostiti? - Ja sam kriva. Trebalo je da ti kažem da... Moj otac je pretio da će majku iz sanatorijuma prebaciti u običnu bolnicu ako te ne dočekam. Ali beznadežno sam se zaljubila u tebe. Razgovor koji si čuo ticao se budućnosti moje majke. Tražila sam način da je on više ne može povrediti.

~ 86 ~ Bookhunter

Neky - Neće - rekao je to odlučno i Antonela je znala da je to obećanje. Pobirnuću se za to da dobije najbolju negu. - Ti si dobar i pristojan čovek - rekla je. - Ne možeš biti ono što... sam mislila da jesi. - Šta? Kriminalac? - Nino ju je zagrlio. - Još je gore, draga, ja sam bankar - potom se uozbiljio. - Princezo, hoćeš li mi učiniti čast i udati se za mene? Antoneline oči su zasvetlucale. - Ali mi smo venčani. - Želim pravo sicilijansko venčanje: crkva, svadba, moja porodica, sestre koje će te opsedati, majka koja će plakati od sreće... Ti u venčanici, ja u fraku. Nasmejala se naslonivši čelo na njegovo. Poljubila ga je. - Da, voljeni, da od srca.

KRAJ

~ 87 ~ Bookhunter