Nathaniel Hawthorne - Skerletno Slovo

Skerletno Slovo

NATANIJEL HOTORN

CARINARNICA

Uvod u skerletno slovo Iako ne volim da govorim mnogo o sebi i svojoj privatnosti pored kamina i s bliskim prijateljima, ipak, dva puta u životu ovladao je mnome neki autobiografski nagon da se obratim javnosti. Prvi put je to bilo pre tri-četiri godine. Tada sam podario čitaocu - bez ikakvog razumnog povoda koji bi mogao zamisliti dobrodušni čitalac ili nametljivi pisac - opis svoga života provedenog u dubokoj tišini stare svešteničke kuće. A sada - pošto sam, bez svoje zasluge, imao dovoljno sreće da nađem jednog ili dva slušaoca - opet primoravam javnost da me sluša, i govorim o svom trogodišnjem iskustvu u jednoj carinarnici. Nikada niko nije vernije sledio primer čuvenoga ,,P. P., parohijskog zapisničara“. Međutim, istina se sastoji u tome što se i pisac, kad baca svoje listove u vetar, ne obraća množini, koja će odbaciti njegovu knjigu, ili je neće nikad ni uzeti u ruke, već malom broju onih koji će ga razumeti bolje nego većina njegovih školskih drugova ili životnih saputnika. Neki pisci, zaista, čine mnogo više od ovoga, upuštajući se u veoma poverljive dubine razotkrivanja, koje se mogu umesno kazati samo i jedino srcu i duši potpuno prijateljskim. Pisci veruju da će štampana knjiga bačena u veliki svet pouzdano pronaći odvojeni deo njihove sopstvene prirode i upotpuniti celost njihovog bića time što će ga spojiti s onim odvojenim delom. Jedva da je pristojno kazati sve, čak i onda kad govorimo bezlično. Ali kako su misli hladne a reč nema, osim ako govornik ne ostvari neki istinski odnos sa svojim slušaocima, tako nam se može oprostiti što ćemo zamisliti nekog prijatelja, ljubaznog i osetljivog, iako ne baš najprisnijeg, kako sluša našu priču. I tada, pošto je naše urođeno snebivanje uklonjeno prijateljstvom, možemo se podičiti okolnostima koje su oko nas, pa i u nama samima, i ponovo zadržati naše najintimnije ja pod koprenom. Do ove mere i u ovim granicama, čini mi se, pisac može biti autobiografičan a da ne povredi prava čitaoca, kao ni svoja sopstvena. Dalje, videće se da ovaj opis Carinarnice ima izvesnu osobinu koja se uvek dopušta u književnosti, koja će objasniti na koji je način veliki deo narednih stranica dospeo u moje ruke, i pružiti dokaze za to da je priča koju sadrže istinita. Eto to želja da zauzmem svoj pravi položaj kao urednik, ili nešto malo više nego to, za ovu

najdužu pripovetku u mojoj zbirci - jeste jedini stvarni razlog što tražim lični kontakt s publikom. Pri izvršenju glavnog zadatka bilo je potrebno, s nekoliko spoljašnjih crta, dati bledu sliku načina života koji niko ranije nije opisao, kao i opis nekoliko lica koja se u njoj kreću, a među kojima je slučajno i sam pisac. U mom rodnom gradu Sejlemu stoji jedna zgrada na ulazu u ono što je, pola veka ranije, u doba starog Kralja Derbija, bilo prometno pristanište, a koje je sada zakrčeno trošnim drvenim kućama, i pokazuje malo ili nimalo znakova trgovačke živosti; sem kada kakva barka ili brig nasred usnulog keja iskrcava kože; ili kakav škuner iz Nove Škotske izbacuje tovar drva za ogrev. Uvrh pomenutog već oronulog keja, koji plima često plavi, i gde se podno niza zgrada i iza njih vidi trag mnogih prospavanih godina u vidu nabujalog korova - ovde, odakle se sa glavnih prozora otvara ovaj nimalo veseli pogled, i dalje duž zaliva, diže se jedna prostrana građevina od opeke. Sa najviše tačke krova, svakog popodneva tačno u pola četiri, na vetru ili tihom vremenu, leprša se ili visi nepokretna zastava republike, ali s njenih trinaest pruga okrenutih vertikalno, umesto horizontalno, što pokazuje da je ovde građansko a ne vojno nadleštvo vlade Ujka Sema. Prednja strana zgrade ukrašena je portalom od šest drvenih stubova, koji nose balkon, ispod koga široke granitne stepenice silaze prema ulici. Iznad ulaza lebdi ogroman primerak američkog orla s raširenim krilima, sa štitom na prsima, i ako se dobro sećam, sa svežnjem međusobno izmešanih munja i oštrih strela u svakoj kandži. S poznatim srditim temperamentom, kojim se odlikuje ova nesrećna ptica, ona izgleda kao da, oštrinom svoga kljuna i oka i opštim prkosnim stavom, preti nevinoj zajednici; i kao da naročito opominje građane koji paze na svoju bezbednost đa se ne usude da uđu u zgradu koju ona osenčava krilima. Ali ipak, ma koliko da je nalik na vešticu, mnoga lica u ovom istom času traže zaštitu pod krilima ovog državnog orla, jer uobražavaju, valjda, da su njegove grudi meke i tople kao perjani jastuk. No, on nije osobito nežan, čak ni kad je najbolje volje, i pre ili posle - češće pre nego posle spreman je da istera svoje štićenike iz gnezda oštrim kandžama, kljucanjem ili zlom ranom od oštrih strela. Kaldrma oko gore opisane zgrade - koju možemo i odmah da nazovemo pristanišnom carinarnicom - veoma je obrasla travom, što pokazuje da je u poslednje vreme nisu mnogo uznemiravale noge zaposlenih ljudi. Ipak, ponekad u godini, desi se kakvo prepodne kada poslovi poteku življim tokom. Takvi slučajevi mogu podsetiti građane na onaj period uoči rata s Engleskom, kad je Sejlem bio samostalno pristanište, a ne mesto, kao sada, prezreno od vlastitih trgovaca i brodovlasnika, koji puštaju kejeve da se ruše dok njihova preduzimljivost diže, sasvim bez potrebe i zahvalnosti, snažnu trgovačku maticu Njujorka i Bostona.

U takvim jutrima, kad se desi da tri-četiri broda dođu u isti mah - obično iz Afrike ili Južne Amerike, ili se spremaju da otplove tamo - čuje se bat čestih koraka, koji živo silaze niz granitne stepenike ili se penju uz njih. Ovde možete pozdraviti preplanulog brodovlasnika i pre njegove rođene žene, u času kad dolazi u luku, s čađavom kutijom pod miškom, u kojoj su dokumenti lađe. Ovamo u Carinarnicu svraća i lično brodovlasnik, veseo ili zabrinut, ljubazan ili natmuren, u zavisnosti od toga kako je ostvaren njegov plan putovanja, da li u robi koja će se brzo pretvoriti u zlato, ili je zatrpan nepotrebnim tovarom od koga ga niko neće brzo osloboditi. Ovde, takođe, vidimo i budućeg trgovca izborana čela, prosede brade, iznurenog brigama ali sada je početnik lepog izgleda i kuša sreću u trgovini. Tako mladi vuk oblizuje krv, i već daje smele poruke lađi svoga kapetana, a bolje bi bilo da se igra brodićima pored neke vodenice. Druga figura ove slike je mornar, koji se obavezao da plovi, a sad moli za zaštitu; ili koji je skoro prispeo pa bled i iznemogao traži uput za bolnicu. Ne smemo zaboraviti ni kapetane zarđalih malih škunera što donose drva za ogrev iz britanskih provincija; ti ljudi grubog izgleda odeveni su u voštano platno i nisu tako živahni kao Amerikanci. Ali oni predstavljaju prilično važan elemenat u slici naše trgovine, koja stalno opada. Skupite sva ova lica zajedno, kao što se to i dešavalo ponekad, i dodajte razna druga, koliko da bi skupina bila raznolika, i Carinarnica će oživeti kao pozornica. No, penjući se uz stepenice, češće ćete ipak videti - leti u predsoblju, a u određenim sobama po ružnom ili zimskom vremenu - red poštovanja dostojnih lica, kako sede na staromodnim stolicama, koje su vrhovima zadnjih nogu oslonjene na zid. Ova lica često spavaju, a s vremena na vreme može se čuti kako razgovaraju, glasovima koji nisu ni govor ni hrkanje, s onim odsustvom snage kojim se odlikuju žitelji u sirotinjskim domovima, kao i sva ostala ljudska bića koja žive od milostinje, nekog monopola, ili od čega god, samo ne od svog sopstvenog rada. Ova stara gospoda koja su sedela kao Mateja kad je primao carinske dažbine, samo što nisu bila zgodna da kao Mateja budu pozvana u apostolsku misiju - bili su carinski činovnici. Sem toga, s leve strane kapije nalazi se jedna soba, ili kancelarija, oko četiri i po metra kvadratnih, prilično visoka; dva njena prozora na luk gledaju nagore spomenuti oronuli kej, a treći na jednu uzanu ulicu, i jedan deo Derbi strita. Sa sva tri prozora mogu se videti bakalnice, radionice tesača kamena, prodavnice jeftinog lađarskog odela i radnje koje snabdevaju brodove sitnicama, oko čijih su se vrata obično videle grupe starih besposličara i drugih lučkih pacova što se skupljaju na ulicama svih morskih pristaništa. Samo je ova soba puna paučine i prljave stare boje; njen je pod posut sivim peskom, što je na drugim mestima davno napušteno, i lako se da zaključiti, po opštoj zapuštenosti, da je ovo neko svetilište u koje vrlo retko zalaze žene sa

svojim magijskim oruđima - metlom i krpom. Što se tiče nameštaja, tu su peć s ogromnim sulundarom, stari hrastov pisaći sto s tronošcem, dve-tri stolice s drvenim sedalima, veoma rasklimane i slabe; a ne treba zaboraviti ni biblioteku - nekoliko polica, više desetina svezaka kongresnih odluka i jedan debeli zbornikom carinskih zakonskih propisa. Jedna limena cev probija se kroz tavanicu i služi za razgovore s drugim delovima zgrade. I ovde biste, poštovani čitaoče, pre nekih šest meseci, mogli zateći - gde korača od ugla do ugla, ili sedi na visećoj stolici, nalakćeno na sto, s pogledom koji luta po stupcima jutarnjih novina - ono isto lice koje vas je srdačno pozvalo u svoju vedru malu radnu sobu, gde sunčev zrak tako prijatno igra kroz vrbove grane sa zapadne strane stare svešteničke kuće. No ako biste sada pošli tamo da ga potražite, uzalud biste pitali za carinskog kontrolora. Reorganizaciona metla počistila ga je iz ureda i sad dostojniji poslenik ima njegov čin i prima njegovu platu. Ovaj stari Sejlem - moj rodni grad, iako sam živeo dugo van njega, kao dečko i posle u zrelim godinama - ima, ili je imao, svu moju ljubav, čiju silu nisam nikad osećao dok sam stvarno živeo u njemu. I doista, ako se imaju u vidu njegove glavne crte: fizički izgled, s ravnom i jednolikom površinom, pokrivenom uglavnom drvenim kućama, bez pretenzija ka arhitektonskoj lepoti; neuređenost, koja nije bila ni slikovita ni neobična, već samo dosadna; ulice koje se zamorno pružaju ćelom dužinom poluostrva, s bregom gde su vešala i tamnica na jednom kraju, a sirotinjski dom na drugom - bilo bi sasvim opravdano zavoleti ga koliko i kakvu razbijenu šahovsku tablu. Ipak, iako sam uvek bio srećniji u drugim mestima, postoji u meni izvesno osećanje za stari Sejlem, koje u nedostatku boljeg imena moram nazvati ljubavlju. Osećanje se verovatno može objasniti dubokim i starim korenima koje je moja porodica pustila u to zemljište. Ima skoro dva stoleća i četvrt otkako se rođeni Britanac, najraniji useljenik moga imena, nastanio u divljoj, šumom obrasloj naseobini, koja je kasnije postala grad. I ovde su se njegovi potomci rađali i umirali i mešali svoje zemne ostatke s ovim tlom, dok naposletku njegov znatan deo nije postao srodan ovom smrtnom okviru u kojem i ja za nešto malo svoga vremena hodam ulicama. Zato, delimično, osećanje koje me vezuje jeste simpatija praha prema prahu. Malo mojih zemljaka zna šta je to; niti smatraju da je potrebno poznavati ga, jer je često seljenje možda bolje za rasu. Ali osećanje ima i svoju moralnu vrednost. Lik onoga prvog pretka, zaogrnut porodičnim predanjem maglovitom i tamnom veličinom, stajao je pred mojom dečačkom maštom od mog najranijeg sećanja. On mi se još javlja i uliva mi neku vrstu porodične simpatije za prošlost, koju ne osećam prema sadašnjici svoga grada. Čini mi se da imam još veće pravo da živim u njemu zbog tog pretka, bradatog, ozbiljnog, u crno odevenog, sa šiljatim šeširom - pretka koji je među prvima došao s

Biblijom i mačem i pošao novim putem s tako gospodskim držanjem i ostavljao snažan utisak čoveka rata i mira - jače pravo nego moje lično, jer se moje ime retko čuje, a moje lice malo ko poznaje. On je bio vojnik, zakonodavac, sudija, crkveni poglavar; imao je sve puritanske osobine, i dobre i rđave. Strogo je progonio druge, čemu su svedoci kvekeri, koji su ga spo-menuli u svojoj istoriji - govore o jednom slučaju njegove nečovečne strogosti prema nekoj ženi iz njihove sekte, čija će priča, bojim se, živeti duže nego ikakvi primeri njegovih boljih postupaka, mada je i njih bilo nekoliko. Njegov sin je, takođe, nasledio duh svireposti i veoma se istakao u mučenju veštica, tako da je njihova krv, može se reći, ostavila mrlju na njemu. Tako duboku mrlju, doista, da se njen trag morao zadržati i na njegovim starim suvim kostima, na groblju u Čarter stritu, sem ako se nisu sasvim raspale u prah! Ne znam da li je ikome od ovih mojih predaka palo na pamet da se pokaje i traži oproštaj od neba za svirepa nedela, ili i sad stenju pod njihovim mučnim posledicama u nekom drugom stanju života. U svakom slučaju, ja, današnji pisac, kao njihov predstavnik, primam na sebe njihov greh radi njih, i molim se da ma kakvo prokletstvo koje ih je stiglo - kao što sam čuo, a što dokazuje i žalosna i nezavidna sudba njihovih potomaka mnogo godina unazad - bude s njih skinuto. Ipak, nema sumnje da bi svaki od ovih strogih crnih vođa puritanaca smatrao da je sasvim dovoljno ispaštanje za njihove grehe to što je, posle tako dugog niza godina, staro stablo porodičnog drveta, obraslo jakom mahovinom, ponelo kao svoju najvišu granu jednog besposličara kakav sam ja. Nema cilja koji sam ja cenio a koji bi oni smatrali pohvalnim; nema moga uspeha - ako bi uopšte moj život van domaćeg kruga bio ozaren kakvim uspehom - koji oni ne bi smatrali ništavnim, ako ne baš i sramotnim. Šta je on, mrmlja jedna siva sen mojih predaka drugoj. Pisac pripovedaka! Kakvog se posla latio - zar se tako slavi Bog - zar se time služi ljudskom rodu u njegovo vreme? Zar se danas tako što radi? Onda bi taj izrod mogao biti i muzičar! Takvi su se pozdravi izmenjivali između mojih predaka i mene preko provalije vremena! Pa ipak, neka me preziru koliko hoće, jake nasleđene crte njihove prirode vezuju me s njima. Ukorenjena duboko s ovom dvojicom ozbiljnih i energičnih ljudi, u prvu mladost i detinjstvo ovog grada, naša loza otaduvek živi ovde; i uvek je bilo uvažavana; nikada je, koliko mi je poznato, nije osramotio nijedan njen član. Ali je i retko, to jest nikada posle prva dva pokolenja, učinila ikakvo značajno delo, ili stekla prava da je javnost prepozna. Postepeno, ona se gotovo izgubila iz vida, kao što stare kuće u ulici dopola utonu u naslage novoga zemljišta. S oca na sina, više od sto godina, oni su plovili morem; i kad se takav osedeo brodovlasnik u svakom pokolenju povlačio s broda u svoj dom, jedan dečak od četrnaest godina zauzimao bi nasleđeno mesto na

pramcu ispred katarke, izlagao se slanoj peni i vetru, koji su gonili njegovoga oca i dedu. Dečko bi takođe prešao sa pramca u kabinu, proveo burno zrelo doba i vraćao se sa svojih lutanja po svetu da ostari, umre i pomeša svoj prah s rodnom zemljom. Ovo dugo porodično poznanstvo s jednim mestom kao svojom kolevkom i otpočinkom stvara srodnost između ljudskog bića i mesta, sasvim nezavisno od ma kakve draži prizora ili moralnih prilika koje ga okružuju. Ovo nije ljubav, već instinkt. Novi stanovnik, koji je sam došao iz tuđe zemlje, ili su tu došli njegov otac ili deda, nema mnogo prava da se naziva Sejlemcem; on i nema pojma o privrženosti kao u školjke, kojom se kakav stari doseljenik, preko koga klizi treći vek, hvata za mesto gde su se i njegovi preci bili uvrežili. Ništa ne znači što je to mesto za njega bez radosti; što je umoran od starih drvenih kuća, od blata i prašine, ubistveno dosadnog izgleda; hladnog istočnog vetra i najhladnije društvene atmosfere - sve ovo, i ma kakve druge nedostatke da vidi ili da uobrazi, ne menja ništa. Čar se produžava i toliko je snažna kao da je rodno mesto raj na zemlji. To je bio i moj slučaj, osećao sam skoro kao sudbu da je Sejlem moj zavičaj; tako da iste crte lica i karaktera, koje su ovde odavno poznate, mogu biti i za moga kratkoga života viđene i upoznate u starom gradu; jer uvek kad bi jedan predstavnik loze legao u grob, drugi bi, takoreći, preuzeo njegovo mesto stražara u glavnoj ulici. Najzad, ovo isto osećanje dokazuje da ta veza, koja je postala nezdrava, treba da bude raskinuta. Ljudska priroda neće napredovati, kao ni krompir ako se sadi i presađuje dugi niz pokolenja na istom iznurenom zemljištu. Moja su se deca rodila u drugim mestima, i ako ja mogu uticati na njihovo dalje usavršavanje, trebalo bi da puste korenje u novo tle. Kad sam napustio staru sveštenićku kuću, ova čudna neobjašnjiva, nevesela i neradosna privezanost za moj rodni grad bila je glavni povod koji me je doveo da popunim jedno mesto u Ujka Semovoj zgradi od opeke, iako sam mogao otići, i bilo bi bolje da sam otišao, nekuda na drugu stranu. Ali takva mi beše sudba. Ovo nije bio ni prvi ni drugi put da ja odem daleko - kako se činilo, zauvek - ali sam se ipak vraćao, kao izlizani marjaš. Kao daje Sejlem za mene bio neizbežno središte vasione. Tako sam se, jednog lepog jutra, popeo uz granitne stepenice, s predsednikovom odlukom u džepu, i predstavio se zboru gospode koja je trebalo da mi pomažu u mojoj teškoj dužnosti kontrolora u Carinarnici. Veoma sumnjam - ili možda ne sumnjam nimalo - da je ijedan činovnik u Sjedinjenim Državama, bilo u građanskoj ili vojnoj službi, imao takvu zbirku staraca pod svojom komandom kao ja. Šta se dešava s najstarijim stanovnicima, bilo mi je odmah jasno čim sam ih pogledao. Jer za više od dvadeset godina pre ovog doba, nezavisan u svom položaju, upravnik je zaštitio sejlemsku Carinarnicu od promenljivog političkog vrtloga koji čini činovnički položaj tako labavim. Vojnik -

najuvaženiji vojnik Nove Engleske - stajao je čvrsto na svom položaju, i pošto je sam bio obezbeđen mudrom liberalnošću narodnih vlada pod kojima je služio, bio je zaštita svojim potčinjenim u mnogim časovima opasnosti i strahovanja. General Miler bio je odsečno konzervativan čovek, na čiju je dobrodušnu prirodu navika imala priličan uticaj; ona gaje privezivala jako za poznata lica pa ih je s mukom menjao čak i kad je promena donosila očigledno poboljšanje. Stoga, kad sam stupio na svoju dužnost, našao sam skoro sve same starce. Oni su bili, većinom, pomorski kapetani u ostavci, koji su, pošto su se naljuljali na svakom moru i hrabro se odupirali burama života, najzad uplovili u mirnu luku, gde ih je malo šta uznemirivalo, osim periodičnog straha od predsedničkih izbora, i svi su do jednoga produžili ovde svoj životni rok. Mada su kao i ostali ljudi bili podložni starosti i bolesti, imali su neku amajliju, ili nešto tako, što nije davalo smrti da im se približi. Dvojica ili trojica, kako su me uveravali, patila su od kostobolje i reumatizma, često su ležali i nisu nikad ni pomišljali da dođu u Carinarnicu dobar deo godine. Ali po-sle kakve mlitave zime izmileli bi na toplo sunce, u maju ili junu, išli bi lenjo na svoju dužnost, i kad im je bilo udobno i prijatno, vraćali bi se ponovo u krevet. Moram priznati da sam kriv što je bila skraćena činovnička služba nekolicini ovih uvaženih republikanskih službenika. Njima je bilo dopušteno, po mojoj predstavci, da se odmore od svog napornog rada, no oni su se odmah zatim - možda što im je jedini princip života bila revnost u službi otadžbine, u šta i ja verujem - povukli na bolji svet. Za mene je pobožna uteha što im je, mojim uplitanjem, dato dovoljno vremena da se pokaju zbog grešnih i korumpiranih postupaka za koje se misli da ih svaki carinik mora počiniti. U raj ne vode ni prednja ni zadnja vrata Carinarnice. Većina mojih činovnika bili su vigovci. Bila je sreća za njihovo bratstvo što novi kontrolor nije bio političar - jer, iako je bio veran demokratskim načelima, niti je bio postavljen niti je ostao u službi iz političkih obzira. Da je bilo drugačije - da je aktivan političar bio postavljen na ovaj uticajni položaj, i da je preuzeo laki zadatak starešine umesto upravnika vigovca kome bolest nije dopuštala da lično upravlja jedva da bi ijedan od staraca disao još mesec dana zvanični vazduh, pošto bi se anđeo smrti uspeo uz stepenice Carinarnice. Prema utvrđenom pravilu koje je važilo u tim poslovima, prva bi dužnost političara bila da stavi pod sekiru giljotine sve ove sede glave. Jasno se moglo zapaziti da su ovi starci strahovali od neprijatnosti s moje strane. Bilo mi je bolno, a u isti mah zabavno, da posmatram strah koji je pratio moj dolazak; da vidim poneko čelo izborano poluvekovnim burama kako postaje smrtno bledo od pogleda tako bezopasnog čoveka kao što sam ja; da otkrivam, kad mi se obraća jedan ili drugi, podrhtavanje glasa, koji je u prošlosti bio naviknut da huči kroz govornu trubu, dovoljno promuklo da od straha nagna i samog Boreja na ćutanje.

Oni su znali, ti izvanredni starci - odnosno neki od njih, opterećeni nesposobnošću za obavljanje posla - da je prema svim utvrđenim pravilima trebalo da ustupe mesto mlađima, politički ispravnijima i uopšte spremnijima da bolje od njih služe našeg Ujka Sema. I ja sam to znao, ali mi srce nikad nije dopuštalo da postupim prema svom uverenju. Stoga, jako i opravdano, na pokudu samoga sebe i prilično nauštrb svoje činovničke savesti, oni su za vreme moga starešinstva produžili da puze po kejevima, i da u besposlici gmižu gore-dole po stepenicama Carinarnice. Takođe su mnogo vremena provodili spavajući po uglovima u kojima su se ustalili, na stolicama naslonjenim na zid; svakako, budili bi se dva-tri puta u toku jutra, da dosađuju jedan drugome nekoliko hiljada puta ponovljenim starim anegdotama s mora i plesnivim šalama, koje su postale njihove lozinke i odzivi. Čini mi se da se ubrzo otkrilo da novi kontrolor nije mnogo opasan. Stoga, vesela srca i sa srećnim ubeđenjem da služe korisno - bar samima sebi ako ne i našoj ljubljenoj otadžbini - ovi dobri starci vršili su razne službene formalnosti. S razumevanjem su ispod svojih naočara zavirivali u magacine brodova! Veoma su se uzrujavali zbog sitnica, ali su najčešće bili neosetljivi za veće nepravilnosti, na koje su gledali kroz prste. Kad god bi se desila takva prestupna pogreška - kad bi kakav tovar skupocene robe bio prokrijumčaren na obalu oko podneva, na primer, upravo pod njihovim neopreznim nosom, ništa nije moglo prevazići njihovu budnost i revnost s kojom su pristupali da stave pod katanac, i pod dvostruki katanac, i pečatom obezbede sve pristupe okrivljenoj lađi. Umesto ukora za raniju nebrigu, pošto se prestup već dogodio, slučaj bi zahtevao pohvalu njihovoj obazrivosti; zahvalno priznanje njihovoj revnosti, posle, kad se više ništa nije moglo popraviti. Imao sam luckastu naviku da se prema ljudima ophodim vrlo ljubazno kad ne bi bili više nego obično neprijatni. Bolja strana karaktera moga drugara, ako on ima neku bolju stranu, odmah mi izlazi pred oči i stvara sliku po kojoj ga prepoznajem. Pošto je većina ovih starih carinskih službenika imala dobrodušne crte i kako je moj stav prema njima bio rođački i zaštitnički, što je pomoglo razvoju prijateljskih osećaja, ja sam ih uskoro sve zavoleo. Bilo je pravo zadovoljstvo u letnjim jutrima - kada je jaka žega, koja je skoro rastapala ostale pripadnike ljudskog roda, davala tako prijatnu toplotu njihovim poluukočenim telima - bilo je, dakle, prijatno čuti kako ćeretaju u zadnjem predsoblju, poredani pored zida, kao i obično, dok se zaleđena duhovitost prošlih pokolenja kravila i dolazila žuboreći smehom s njihovih usana. Spolja veselost starih ljudi veoma liči na dečju radost; razum, kao i dublji smisao humora, igraju u njoj neznatnu ulogu. Kod njih, kao i kod dece, plam je na površini i daje obasjan i veseo izgled i grani i sivom trulom stablu. U jednom slučaju, ipak, to je stvarni sunčev sjaj; u drugom, više je nalik na fosforescentno svetlucanje trulog

drveta. Bilo bi žalosno nepravedno, reći će čitalac, predstaviti sve moje divne stare prijatelje kao izlapele starce. Prvo, nisu svi moji pomoćnici bili starci, bilo je među njima i ljudi u punoj snazi i zdravlju, ljudi vidne sposobnosti i energije, i uopšte viših darova nego što se to videlo po lenjivom i zavisnom načinu života, na šta ih je bila osudila kobna zvezda pod kojom su se rodili. Osim toga, beli pramenovi kose često su bili slamni krov nekog intelektualnog stana u dobrom stanju. Ali što se tiče većine moga zbora veterana, neće biti nikakvo zlo ako ih ja predstavim kao skup dosadnih starih duša, koje nisu sabrale ništa što bi bilo vredno sačuvati od raznolikog životnog iskustva. Izgleda da su oni odbacili zlatno jezgro praktične mudrosti, koje su često imali prilike da uberu, pa su vrlo brižljivo sačuvali samo prazne ljuske. Govorili su sa mnogo više zanimanja i zanosa o svome doručku i jučerašnjem, današnjem ili sutrašnjem ručku nego o brodolomu pre četrdeset-pedeset godina, ili o svim svetskim čudima koja su videli svojim mladićkim očima. Otac Carinarnice - patrijarh ne samo ovog malog odreda činovnika već, usuđujem se da kažem, uvaženog zbora dugogodišnjaka i širom Sjedinjenih Država bio je stalni inspektor. On bi se s pravom mogao nazvati zakonitim sinom carinskog sistema, obojen vunom, ili možda pre rođen u purpuru; jer je njegov otac, neki pukovnik iz vremena Revolucije i negdašnji blagajnik pristaništa, stvorio taj položaj za njega i naznačio svoga sina da ga preuzme u onim davnim godinama kojih se seća još vrlo malo živih ljudi. Ovaj inspektor, kad sam ga prvi put upoznao, imao je oko osamdeset godina, ili blizu, ali začelo je bio jedan od najdivnijih primeraka zimzelena koji biste bili radi da pronađete, makar ga tražili čitavog života. Sa svojim rumenim obrazima, čvrstim telom elegantno odevenim u plavi kaput sa svetlim dugmetima, sa svojim živim i krepkim hodom, sa zdravim i srdačnim izgledom, po svemu je izgledao - ne zaista mlado - već kao neka vrsta novog proizvoda majke prirode u čovečjem obliku, kome se starost i slabost ne smeju približiti. Njegov glas i smeh, koji su stalno odjekivali Carinarnicom, nisu imali ništa od onog podrhtavanja i gušenja u glasu starih ljudi. Glas i smeh dolazili su iz njegovih grudi kao kukurikanje petla ili zvuk trube. Gledajući ga prosto kao životinju - a malo se što drugo moglo videti na njemu on je bio najuspeliji predmet, po savršenoj celosti i zdravlju njegovog organizma, i njegovoj sposobnosti da u to pozno doba starosti uživa u svim ili skoro svim radostima za kojima je ikad žudeo ili ih zamišljao. Bezbrižna sigurnost njegovog života u Carinarnici, s redovnom platom i malim i retkim strahom od premeštaja, nema sumnje, doprinosila je da vreme neopaženo klizi pored njega. Izvorni i jači uzroci, međutim, ležali su u retkoj savršenosti njegove animalne prirode, skromnim umnim

darovima i vrlo neznatnoj primesi moralnih i duhovnih sastojaka. Ove posleđnje osobine, doista, jedva da su bile dovoljne da starog gospodina spreče da ne ide ćetvoronoške. Nije imao nikakve misaone moći, nikakve dubine osećanja, nikakve bolne osetljivosti; ukratko, ničega drugog izvan običnih nagona, koji su, potpomognuti veselom naravi koja je neizbežno izrasla iz tog fizičkog blagostanja, radili vrlo dobro, na opšte odobravanje i u skladu sa srcem. Bio je muž trima ženama, sve davno pomrle; otac dvadesetoro dece, od kojih je većina, u raznim dobima detinjstva ili zrelosti, takođe pomrla. Ovo bi, čovek bi rekao, mogao biti izvor žalosti, dovoljan da zamrači i najvedriju narav i da je potpuno uvije u crnu tugu. Ali to nije bio slučaj s našim starim inspektorom. Jedan kratak uzdah bio je dovoljan da odnese ceo teret ovih tužnih uspomena. Odmah za ovim bio je gotov za zabavu, kao kakvo dete u pelenama; daleko spremniji nego upravnikov najmlađi pisar, koji je sa svojih devetnaest godina bio mnogo stariji i ozbiljniji čovek nego on. Imao sam običaj da izučavam ovu starinu sa, čini mi se, življom radoznalošću nego ikoje ljudsko biće stavljeno pred moju pažnju. On je, začelo, bio retka pojava; tako savršena s izvesne tačke gledišta, a tako plitka, tako varljiva, tako neopipljiva, i tako potpuno ništavna u svakom drugom pogledu. Došao sam do zaključka da nije imao ni dušu, ni srce, ni razum, ništa, kao što sam već rekao, sem nagona. Pa ipak, tako su vešto bili sastavljeni beznačajni sastojci njegovog karaktera da se nije video nikakav žalostan nedostatak, već, rekao bih, potpuno zadovoljstvo onim što sam našao u njemu. Moglo bi biti teško - i bilo je tako - zamisliti kako bi on mogao postojati posle smrti, jer je izgledao tako zemno i čulno; ali začelo, njegovo postojanje ovde, uzevši u obzir da će se završiti s njegovim poslednjim dahom na zemlji, nije mu bilo magično dato. Bio je bez ikakvih viših moralnih odgovornosti od životinja u šumi, samo s većom skalom zadovoljstva nego što ga one imaju, ali sa svom njihovom blagoslovenom nepodložnošću sumornosti i žalosti zbog starosti. Ono u čemu je on imao preimućstvo nad svojom četvoronožnom braćom bila je njegova sposobnost da se seća dobrih ručkova, koji su činili nemali deo njegove sreće u životu. Njegova oblapornost bila je vrlo prijatna crta; i slušati ga kako priča o pečenju, golicalo je apetit kao kakav usoljeni krastavac ili kamenica. Kako nije imao nikakvih viših svojstava, niti je žrtvovao ili kvario svoj duhovni dar time što bi svoju energiju i dosetljivost posvećivao službi, umesto zadovoljstvu svojih vilica, uvek mi je bilo prijatno da ga slušam kako razlaže o ribi, piletini i govedini i o najboljim načinima kako da se pripreme za jelo. Njegove uspomene na dobre obede, ma kako da su bili davnašnji datumi tih gozbi, otelotvoravale su miris prasetine ili ćurećeg pečenja u nosu slušaoca. Njegova usta zadržavala su ukus izvrsnih zalogaja, i za

čitavih šezdeset-sedamdeset godina, taj ukus ostajao je svež koliko i jagnjeći kotlet koji je smazao tog jutra za doručak. Čuo sam ga kako cokće jezikom povodom ručkova na kojima su svi gosti izuzev njega već davno postali hrana crvima. Prosto je bilo divno posmatrati kako se utvare prošlih obeda stalno dižu pred njegovim očima; ne da se srde ili da kazne, već da zahvale za pređašnje ugodnosti, i kao da traže da ponove beskrajni niz uživanja, u isti mah i čulnih i avetinjskih. Goveđi file, teleći but, tanko praseće rebro, naročito pile, ili divna, svake hvale dostojna ćurka, koji su možda krasili njegov sto u danima starijih Adamsa 1 - sad su opet bili spominjani; dok su sva naredna dostignuća naše rase, i svi događaji koji su obasjavali i mračili njegovu ličnu karijeru, prešli preko njega s toliko trajnog utiska koliko i povetarac. Glavni tragični događaj u životu ovog starca, koliko je meni poznato, bio je neuspeh sa izvesnom guskom, koja je živela i bila zaklana nekih dvadeset ili četrdeset godina ranije, s guskom koja je mnogo obećavala, ali koja se na stolu pokazala tako žilavom da kuhinjski nož nije mogao ostaviti traga na njenom trupu, koji se mogao raščerečiti samo sekirom ili ručnom testerom. Ali vreme je da ostavimo ovu skicu, mada bih se ja rado zadržao i mnogo duže na njoj, jer od svih ljudi koje sam ikada poznavao, ovaj je čovek bio najpogodniji da bude carinski činovnik. Većina ljudi, iz razloga za koje nemam prostora da ih ovde navodim, pate moralno od ovog izuzetnog načina života. Stari je inspektor bio za to nesposoban, i ako bi on produžio svoju službu do kraja vremena, bio bi upravo toliko dobar kao što je bio i onda, i sedao bi za sto sa isto tako dobrim apetitom. Tu je i jedan lik bez kog bi moja galerija portreta iz Carinarnice bila čudno nepotpuna; no, moje retke prilike da ga posmatram daju mi mogućnost da ga samo skiciram. To je lik upravnika, našeg starog hrabrog generala, koji je, posle sjajne vojne službe, u kojoj je vladao divljom zapadnom teritorijom, došao ovamo pre dvadeset godina da završi svoj časni život. Hrabri vojnik je već navršio ili bio blizu da na-vrši sedamdeset godina i produžio je ostatak svog zemaljskog puta opterećen slabostima koje je čak i ratna muzika njegovih vlastitih uzbudljivih uspomena slabo mogla da olakša. Korak mu je bio paralizovan, mada je nekad bio prvi u marširanju. Jedino pomoću posluge i oslanjajući se jako rukom na gvozdenu ogradu, mogao se peti lagano i s mukom uz stepenike Carinarnice, i s velikim trudom prelazeći pod, stići do svoje stolice pored kamina. Tu bi on sedeo, gledajući s pomalo zamagljenim i blaženim izgledom ljude koji su dolazili i odlazili; usred šuštanja hartije, polaganja zakletvi, rasprava o poslu i slučajnog razgovora činovnika. Svi ovi zvuci i okolnosti izgleda da su činili slab utisak na njegova čula i mučno dopirali do unutrašnje sfere njegovih razmišljanja. Njegovo lice, u ovom odmoru, bilo je pitomo i ljubazno. Ako bi nešto tražilo njegovu pažnju, izraz ljubaznosti i interesovanja zasijao bi na

njegovom licu; a to je dokazivalo da ima svetlosti u njegovoj duši i daje samo spoljašnji omot intelektualne svetiljke sprečavao zrake da prolaze kroz njega. Što ste dublje prodirali u suštinu njegova duha, izgledao bi sve zdravije. Kad nije više ništa zahtevalo da govori, ili sluša, a oboje gaje stajalo vidnoga napora, njegove bi se crte opet povratile u svoj raniji veseliji mir. Nije bilo žalosno posmatrati ovaj lik, jer iako je bio mutan, na njemu nije bilo pečata oronule starosti. Struktura njegove prirode, izvorno jaka i čvrsta, nije još prešla u ruševinu. Posmatrati i crtati njegov karakter pod tako nepovoljnim okolnostima bio je zadatak jednako težak kao da se pronađe i iznova sagradi u mašti kakva stara tvrđava, nalik na Tajkonderogu, na osnovu njenih sivih i izlomljenih ruševina. Tu i tamo zidovi su možda mogli ostati potpuni, a na drugom mestu samo bezoblična gomila, nezgrapna u svojoj jačini i zarasla, usled dugih godina mira i zaborava, u korov i šiprag. Ipak, gledajući ovoga ratnika sa simpatijom - jer ma kako da smo se retko viđali, moje osećanje prema njemu, kao i svih dvonožaca ili četvoronožaca koji su ga poznavali, može se s razlogom nazvati simpatijom - mogao sam uhvatiti glavne crte njegovog lika. Odlikovale su se plemenitim i hrabrim osobinama, što je pokazivalo da nije prostim slučajem, već sa zasluženim pravom, zadobio uvaženo ime. Njegov duh, čini mi se, ne bi se nikako mogao zamisliti zauzet kakvom praznom delatnošću; morao je u svakom periodu svog života imati neki podstrek da ga stavi u pokret; ali jednom pokrenut, s preprekama koje treba savladati, i s određenim ciljem, on nije bio čovek koji ne bi uspeo u takvom poduhvatu, ili od njega odustao. Žar koji je ranije zagrevao njegovu prirodu, i koji još nije bio ugašen, nije bio od one vrste koja plane i plamsa na vatri; već pre dubok i crven sjaj, kao od gvožđa u peći. Ozbiljnost, jačina i postojanost bili su njegovi izrazi dok se odmarao, iako je bio iznenada oronuo u vremenu o kojem govorim. Ali čini mi se da je i onda - u uzbuđenju koje bi duboko zahvatilo njegovu svest, podignut trubom dovoljno gromkom da probudi svu energiju koja još nije umrla u njemu, već je samo dremala - bio kadar da ostavi svu svoju nemoć kao bolesnički ogrtač, da odbaci starački štap, da stegne bojni mač i da se još jednom pojavi kao borac. I u tako izvanrednom trenutku njegovo bi držanje uvek bilo mirno. Međutim, o takvom prizoru može se samo maštati; ne treba ga ni očekivati ni želeti. Ono što sam ja video u njemu - tako vidno kao nesalomivi bedemi stare Tajkonderoge, već navedeni kao najzgodnije upoređenje - bile su crte upornosti i nepokolebljive izdržljivosti, koje su u njegovoj mladosti mogle biti ravne tvrdoglavosti; i crta čestitosti, koja je, kao i većina njegovih odlika, ležala u nekoj teškoj masi i bila isto tako nesavitljiva i nesavladiva kao tona gvozdene rude; i crta blagonaklonosti, uprkos vatrenosti s kojom je na bajonet vodio ljude na Čipavu ili tvrđavu Iri, koja je, po mome mišljenju, bila sasvim od onog pravog kova što pokreće ponekog, a možda i sve polemične filantrope našeg vremena. On je svojeručno ubijao

ljude nizašta. Koliko je meni poznato, oni su padali kao vlati trave od zamaha srpa pred jurišem kojem je njegova hrabrost davala pobedničku snagu; ali pri svemu tome, u njegovom srcu nije nikad bilo ni toliko svireposti koliko bi bilo dovoljno da zbriše prah s leptirovih krila. Nisam poznavao drugog čoveka na čiju bih pitomost mogao s više poverenja računati. Mnoge karakteristične crte - i one, takođe, koje najviše doprinose da skica bude verna - bile su već iščezle ili zamračene pre nego što sam upoznao Generala. Sva dražesna svojstva obično se prva izgube, a priroda ne ukrašava ljudsku ruševinu cvećem nove lepote, koja ima svoje korene i hrani se samo u pukotinama i šupljinama razvalina, kao što seje cvetne puzavice preko porušene tvrđave Tajkonderoge. Ipak, u pogledu dražesnosti i lepote bilo je tačaka koje su zasluživale pažnju. Kakav tračak humora, tu i tamo, probijao bi se kroz koprenu stalnih prepreka, i igrao bi prijatno na našim licima. Neka crta urođene elegancije, retko viđena kod muškaraca posle detinjskog ili ranog mladićkog doba, bila je vidna u generalovoj ljubavi za lepotu i miris cveća. Moglo bi se očekivati da kakav stari ratnik ceni samo krvavi lovor na svojoj glavi, ali on je bio jedan od onih, izgleda, koji imaju devojačko osećanje za svu cvetnu porodicu. Stari general obično bi sedeo tamo pored kamina, dok bi kontrolor - osim kad nije mogao izbeći, a to je bilo retko, da se upusti s njim u razgovor - radije stajao podalje i posmatrao njegovo mirno i dremljivo lice. General je, izgleda, bio daleko od nas, iako je sedeo na svega metar-dva rastojanja; udaljen, mada smo mi prolazili odmah tu pored njegove stolice; nepristupačan, iako smo mu uvek mogli dotaći ruke. Možda je on u svojim mislima živeo stvarnijim životom nego u nepodobnoj sredini upravnikove kancelarije. Razvijanje parade, komešanje u bitkama, zvuci stare junačke muzike, slušane pre trideset godina - možda su takvi prizori i zvuci bili potpuno živi u njegovim umnim očima. Međutim, trgovci i brodski gospodari, živahni pisari i neočešljani mornari, ulazili su i izlazili; huk ovog trgovačkog i carinarničkog života održavao je svoj šum oko njega, ali izgledalo je da ni s ljudima ni s njihovim poslovima general nema nikakvog odnosa. Nije tu uopšte pripadao, kao stari mač, sad zarđao, ali koji je nekad blistao u prvom borbenom lancu, i još sačuvao slabi sjaj duž svoje oštrice. Da, kao takav mač izgledao je on među mastio-nicama, savijačama hartija, lenjirima od mahagonija na stolu upravnikovog pomoćnika. Bilo je nečega što mi je mnogo pomoglo da obnovim i ponovo stvorim snažnog vojnika s granice na Nijagari - čoveka prave i proste energije. To je bilo sećanje na one značajne reči njegove - „Staraću se, gospodine!“ - izgovorene na samom početku jednog očajnog junačkog pothvata, reči koje su disale duhom i hrabrošću Nove Engleske, njenom čvrstinom, shvatanjem i gledanjem opasnosti u oči. Ako bi u našoj

zemlji vrednost bila nagrađena viteškom počašću, ova fraza - koja se naizgled može lako izgovoriti, ali koju je samo on, s tako opasnim zadatkom i slavom pred sobom, izgovorio - bila bi najpodesnija deviza na generalovom viteškom grobu. Čovekovom moralnom i intelektualnom zdravlju veoma doprinosi navika da se druži malo s ljudima od njega drugačijim, koji ne mare mnogo za njegove ciljeve, i čiju sferu i sposobnosti on može ceniti samo kad izađe iz sebe sama. Okolnosti moga života često su mi pružile takvu priliku, ali nikada potpuniju i raznovrsniju nego dok sam bio u službi. Bio je tamo jedan naročit čovek i posmatranje njegovog karaktera dalo mije novu ideju o darovitosti. Njegovi su darovi očevidno bili darovi poslovnog čoveka; brz, oštrouman, bistar; s okom koje je videlo kroz sve zamršenosti, i sa sposobnošću za rasplet, koja ih je sve uklanjala kao pokretom čarobnjakovog štapića. Od dečačkog uzrasta bio je odgajan u Carinarnici. Ona je bila njegovo pravo polje rada. I mnogi poslovni zapleti, tako mučni za neveštoga, njemu su izgledali kao sistem savr-šeno pravilan i razumljiv. Za mene, on je predstavljao ideal svoje vrste. On je doista bio sama Carinarnica, u krajnjem slučaju, njena glavna opruga, koja je držala u hodu razne obrtne točkove. Jer činovnici u ustanovi ove vrste - gde su ljudi bili imenovani da služe svome vlastitom dobitku i ugodnosti, a retko u skladu sa sposobnošću za posao koji treba da obavljaju - moraju tražiti kod drugoga spremu koju sami nemaju. Stoga, po neizbežnoj dužnosti, kao što magnet privlači igle, tako je ovaj naš čovek privlačio sebi teškoće na koje su svi ostali nailazili. S neusiljenom snishodljivošću i ljubaznim strpljenjem prema našoj gluposti - koja je njegovoj vrsti uma morala izgledati skoro kao prestup - odmah bi, prostim dodirom prstiju, načinio sve jasno kao dan. Trgovci su ga cenili ništa manje od nas, njegovih neupućenih kolega. Njegovo poštenje bilo je savršeno; za njega je to više bio zakon prirode nego odgoj, ili princip. Za jedan um, tako bistar i tačan kao njegov, glavni je uslov morao biti da bude pošten i iskren u vršenju dužnosti. Kakva mrlja na njegovoj savesti, odnosno na bilo čemu što je bilo u njegovoj nadležnosti, mučila bi takvog čoveka na isti način, samo u mnogo većoj meri, nego pogreške u bilansnom računu ili mrlja mastila na čistom listu brodskog dnevnika. Ovde, jednom rečju - a to je bio vrlo redak slučaj u mome životu - naišao sam na ličnost savršeno prilagođenu položaju koji je zauzimala. Takvi su bili neki od ljudi s kojima sam bio u vezi. Primio sam dobre volje iz ruku proviđenja udes koji me je stavio u položaj tako malo sličan mojim starim navikama, i ozbiljno sebi postavio zadatak da iz njega izvučem svaku moguću korist. Posle mog drugovanja, punog truda i nepraktičnih planova, sa sanjalačkom braćom na farmi Bruk; pošto sam tri godine proživeo pod uticajem jednog duha kakav je bio Emersonov; posle onih divnih slobodnih dana na obalama reke Asabet, upuštajući se u

fantastična razmišljanja pored naše vatre od suvih grana s Elerijem Čeningom2 ; posle razgovora sa Toroom3 o borovima i indijanskim relikvijama, u njegovom ermitažu u Voldenu; pošto sam postao razmažen simpatijom za klasičnu prefinjenost Hilardove kulture; nakon što sam se napojio poetskim raspoloženjem na Longfelouovom ognjištu - bilo je najzad vreme da i ja oprobam druge sposobnosti svoje prirode, i da se hranim jelom za koje sam dotle imao malo prohteva. Čak je i stari inspektor bio dobrodošao, kao promena u j elovniku, čoveku koji je poznavao Alkota. 4 Na sve ovo gledao sam kao na dokaz, u nekoj meri, jednog prirodno dobro uravnoteženog sistema, koji ima sve vidne delove savršene organizacije, i sa sećanjem na takve drugove, mogao sam se odmah pomešati s ljudima potpuno drugih osobina a da nikad ne gunđam zbog te promene. Književnost, njeni zadaci i ciljevi, malo su mi tada značili. U tom periodu nisam mario za knjige, one su bile daleko. Priroda - izuzev ljudske prirode - priroda koja se otkriva na zemlji i nebu, bila je u nekom smislu skrivena od mene; i sve čari mašte koja ih duhovno preobražava behu iščezle iz mog duha. Dar, iako me sposobnost nije napustila, beše zanemaren i mrtav u meni. Bilo bi u svemu ovome nečega tužnog, neiskazano žalosnog, da nisam bio svestan daje zavisilo samo od moje vlastite volje hoću li potražiti sve ono što je imalo vrednosti u prošlosti. Začelo, moglo bi biti istina da se bez gubitka ne može živeti suviše dugo ovakvim životom, jer bi me on mogao načiniti sasvim drugačijim nego što sam bio, i preobraziti me u bilo kakav oblik koji bi za trenutak izgledao koristan. Ali ja sam na njega uvek gledao kao na prelazni način života. U meni je uvek postojao proročanski instinkt, tih šapat na mom uvu, da će u kratkom roku, i kad god to bude potrebno mojoj sreći, promena doći. Međutim, postojao je i jedan kontrolor u Carinarnici, koliko sam mogao razumeti, dobar koliko je to bilo potrebno. Čovek od misli, mašte i osećanja, u svakom času, činilo mi se, mogao bi postati poslovni čovek, samo ako se potrudi. Moji saradnici, kao i trgovci i pomorski kapetani s kojima me je dovodila u vezu moja zvanična dužnost, gledali su me u takvoj svetlosti i verovatno nisu poznavali druge strane moga karaktera. Nijedan od njih, verujem, nije nikada pročitao nijednu stranicu mojih spisa, niti bi za dram mario više za mene da ih je sve pročitao; niti bi se i najmanje pojedinosti promenile da je te iste beskorisne stranice napisao Berns ili Čoser, koji su u svoje vreme takođe bili carinski činovnici, baš kao i ja. Dobra je pouka - mada i vrlo bolna lekcija za čoveka koji je sanjario oknjiževnoj slavi, koji je sanjario da će se probiti među svetske dostojanstvenike u književnosti - kad izađe izvan uskog kruga gde se priznaju njegova prava kao pisca, da vidi kako su izvan toga kruga sasvim beznačajna

sva njegova postignuća i svi njegovi ciljevi. Ne znam da li mi je lekcija bila potrebna u vidu opomene ili prekora, no, za svaki slučaj, ja sam je dobro naučio. Ali ne pričinjava mi nikakvo zadovoljstvo kad razmišljam da li je tu mučnu istinu, kako sam je ja razumeo, trebalo prigrliti, ili je pak bilo dovoljno odbaciti je sleganjem ramena. Radi književnog razgovora, doista, pomorski oficir - jedan izvanredan čovek, koji je stupio u službu kad i ja i napustio je malo kasnije - često bi me naveo na razgovor o jednoj ili drugoj njemu omiljenoj temi: o Napoleonu ili Šekspiru. Upravnikov mlađi pisar - takođe jedan mladi gospodin koji je, kako se šaputalo, ponekad prekrivao kakav list Ujka Semove hartije za pisma nečim što je (na rastojanju od nekoliko metara) veoma ličilo na poeziju - imao je običaj da mi tu i tamo govori o knjigama kao o nečemu što ja moram poznavati. To je bilo sve što me je povezivalo s književnošću; i to je bilo upravo dovoljno da zadovolji moje potrebe. Ne žudeći niti starajući se više da moje ime zablista na koricama knjiga, osmehivao sam se pri pomisli da sada ima drugu vrstu važnosti. Marker u Carinarnici iscrtao ga je olovkom i crnom bojom na papirnim džakovima i korpama od anato drveta, na kutijama za cigare i na sve vrste bala sa sumnjivom robom, kao dokaz da su za robu plaćene takse i daje ispravno prošla kroz ured. Nošen na tako čudnim kolima slave, glas da ja postojim, ukoliko neko ime to dokazuje, proširio se i tamo gde pre nikad nije dospevao i kuda, nadam se, nikad više neće stići. Ali prošlost nije umrla. Pokoji put, misli koje su izgledale tako žive i aktivne, ali ipak ostavljene da se mirno odmaraju, ponovo bi oživele. U jedna od najznačajnijih takvih prilika, navika iz davnih dana probudila se u meni i podstakla me da iznesem pred čitaoce skicu koju upravo sad pišem. Na drugom spratu Carinarnice bila je jedna velika soba, gde opeke, gole grede i rogovi nikad nisu bili pokriveni daskama i malterom. Zgrada - planirana da služi starom trgovačkom poslovanju u pristaništu, čak i s očekivanjem kasnijeg napretka, koji se nikad nije ostvario - ima mnogo više prostora nego što činovnici znaju kako da iskoriste. Zato je ova dvorana pod krovom iznad upravnikovog odeljenja ostala do danas nedovršena, i uprkos staroj paučini koja visi s tamnih greda, čini mi se da još uvek čeka drvodelju i zidara. Na jednom kraju ove sobe, u uglu, bilo je nekoliko buradi naslaganih jedno na drugo, punih zvaničnih dokumenata. Velike gomile sličnih otpadaka ležale su na podu. Bilo je tužno misliti koliko je dana, nedelja, meseci i godina vrednog rada bilo utrošeno na ove plesnive hartije, koje su sada bile samo na smetnji i sakrivene u ovom zaboravljenom kutu, da na njih više ne padne čovečji pogled. A s njima, koliko je još bogatstvo drugih rukopisa - koji nisu ispunjeni dosadnim zvaničnim formalnostima, već mišlju stvaralačkih umova i obilnim izlivima

duboko osećajnih srca - otišlo u zaborav. U svoje vreme, te nagomilane hartije nisu ničemu poslužile - a što je najžalosnije od svega - nisu pribavile svojim piscima ni ugodne dohotke koje su dobili činovnici Carinarnice za svoja beskorisna škrabanja perom! Ali izgleda da nisu sasvim beskorisne, možda će poslužiti kao materijal za istoriju mesta. Ovde bi se, začelo, mogle naći statistike ranijeg prometa u Sejlemu i sećanja na trgovce kneževe - na starog Kralja Derbija, starog Bilija Greja, starog Sajmona Forestera i mnoge druge magnate iz tih dana, čija napuderisana glava tek što je sišla u grob, a njihovo bogatstvo, nagomilano kao planina, počelo da se gubi. Ovde se može ući u trag osnivačima većine porodica koje sad čine sejlemsku aristokratiju, prateći ih od malih i skromnih početaka u trgovanju, u periodima obično mnogo kasnijim od Revolucije, pa sve do onoga na šta njihova deca gledaju kao na davno utvrđeni visoki položaj. Do Revolucije, materijali su vrlo oskudni; raniji dokumenti i arhiva Carinarnice bili su, verovatno, preneti u Halifaks, kad su svi kraljevski činovnici pratili britansku vojsku u bekstvu iz Bostona. Često sam zbog ovog žalio, jer idući unazad do dana protektorata, ove su hartije morale sadržati mnoge podatke o ljudima zaboravljenim, ili još spominjanim, kao i o starim običajima, koji bi mi dali isto zadovoljstvo kao kad sam skupljao vrhove indijanskih strela u poljima blizu stare svešteničke kuće. Ali jednog besposlenog i kišovitog dana bio sam srećan da otkrijem nešto veoma zanimljivo. Prevrćući i gnjurajući po gomili otpadaka u uglu, razvijajući čas jedan čas drugi dokument, i čitajući imena brodova koji su davno potonuli ili istruleli na kejevima, i trgovaca, čija se imena sad nikad ne čuju na Berzi, niti se mogu lako pročitati na njihovim, mahovinom obraslim, grobnim pločama; gledajući to s ožalošćenim, umornim, polunevoljnim interesovanjem s kojim posmatramo leš nekog živog bića, i puštajući na volju svojoj mašti, koja se ulenjila od neupotrebe, da iz suvih kostiju vaskrsne sliku vedrijeg izgleda staroga grada, kad je Indija bila nova zemlja, a samo Sejlem poznavao put do nje - dobra me je sreća poslala da stavim ruku na jedan mali paket brižljivo uvijen u komad starog požutelog pergamenta. Ovaj je zavoj izgledao kao neki zvanični zapisnik iz davno prošlog vremena, kad su pisari vežbali svoju ukočenu i propisnu kaligrafiju na mnogo važnijim predmetima nego danas. Bilo je nečega na njemu što je budilo nagonsku radoznalost i nagnalo me da uklonim izbledeli crveni kanap koji je vezivao ovaj paket sa osećanjem da će neko blago biti otkriveno u njemu. Odvivši krute zavoje pergamentskog omota, otkrio sam daje to jedno naimenovanje, pisano rukom i potvrđeno pečatom guvernera Širlija, u korist nekog Džonatana Pjua, kao kontrolora carinskih prihoda Njegovog veličanstva kralja u Sejlemskom pristaništu, u Provinciji Masačusets.5 Setio sam se da sam

pročitao (verovatno u Feltovim godišnjacima) jednu belešku o smrti kontrolora Pjua, pre otprilike osamdeset godina; a tako isto, u nekim sadašnjim novinama, o iskopavanju njegovih kostiju na malom groblju Crkve Svetog Petra, za vreme opravke ove građevine. Koliko se sećam, ništa nije ostalo od mog uvaženog prethodnika, izuzev trulog kostura, nekoliko delova odela i jedne perike s veličanstvenim kovrdžama. Ona je bila daleko bolje očuvana nego glava koju je nekada ukrašavala, jer je bila u vrlo zadovoljavajućem stanju. Ali ispitujući hartije koje su bile uvijene u zvanični dokument naimenovanja, našao sam više tragova intelektualnog đela gospodina Pjua i unutrašnjih radnji njegove glave nego što je od same poštovane lobanje sačuvala kovrdžava perika. To nisu bila zvanična dokumenta, već privatna, u najmanju ruku, pisana za privatnu upotrebu, i verovatno napisana njegovom sopstvenom rukom. Mogao sam sebi objasniti to što su ležala u gomili otpadaka u Carinarnici samo tako što se smrt gospodina Pjua dogodila iznenadno, pa ove hartije, koje je on verovatno držao u svom stolu, nikad nisu došle do njegovih naslednika, ili se verovalo da se one odnose na poslove. Pri prenosu arhiva u Halifaks, ovaj je paket, pošto se videlo da nije zvaničan, ostavljen tu, gde je otad ležao neotvoren. Stari kontrolor, pošto u onim ranim godinama nije bio mnogo uznemiravan - tako bar ja mislim - zvaničnim poslovima, izgleda da je posvetio jedan broj svojih slobodnih časova istraživanju u svojstvu mesnog antikvara, ili drugim ispitivanjima slične prirode. Ovo je zaposlilo sitnom aktivnošću jedan um koji bi inače pojela rđa. Jedan deo njegovih činjenica, uzgred rečeno, dobro mije poslužio pri pisanju sastava pod naslovom Glavna ulica, uključenog u treću svesku ovog izdanja. Ostatak činjenica bi se možda mogao iskoristiti kasnije, u isto tako dostojne svrhe, ili bi se mogao uneti i razraditi, ukoliko odgovaraju, u pravu istoriju Sejlema, ako me moje poštovanje za rodni kraj ikada podstakne na tako pobožan zadatak. Međutim, oni će stajati na raspolaganju svakom licu, sklonom i spremnom da uzme iz moje ruke ovaj neunosni posao. Kao konačnu odluku, narneravam da ih predam na čuvanje Esekskom istorijskom društvu. Ali predmet koji je najjače privukao moju pažnju u tajanstvenom paketu bila je neka stvar od fine crvene čohe, veoma pohabane i izbledele. Na njoj su se videli tragovi zlatnoga veza, koji je, razume se, bio uveliko iscepan i pokvaren, tako da nije ostalo nimalo, ili je ostalo vrlo malo, od sjaja. On je rađen, lako se moglo videti, s divnom veštinom vezilje i iglom; i bod je veza (kako su me uveravale gospođe koje poznaju te tajne) svedočio o jednoj sada zaboravljenoj umetnosti, koja se ne bi mogla obnoviti čak i kad bi se izvukli svi konci. Ova krpa skerletne čohe - jer su je vreme, habanje i jedan bezbožni moljac sveli na nešto malo bolje od kakve krpe - posle

pažljivog ispitivanja, uzela je oblik jednog slova. To je bilo slovo, veliko A. Po tačnoj meri, svaki je krak bio dug ravno tri palca i četvrtinu. Njegova je namena bila, o tome nema sumnje, da služi kao ukras na haljini; ali kako se nosio, ili kakav je položaj, čast i dostojanstvo u prošlosti označavao, bila je velika zagonetka (tako su prolazne bile svetske mode) te sam imao malo nade daje rešim. A ipak, ono me čudno zainteresovalo. Moje su oči bile prikovane za staro skerletno slovo i nisam ih mogao od njega odvojiti. Začelo, ono je imalo neko duboko značenje, vrlo vredno da se protumači, i koje je, izgledalo je, zračilo unaokolo s tajanstvenoga simbola, fino opšteći s mojom osetljivošću, ali nedostupno analizi moga duha. Dok sam tako bio u zabuni i razmišljanju, između ostalih hipoteza, da ovo slovo nije jedan od onih ukrasa koji su beli ljudi izmislili da zasene oči Indijancima, desilo mi se da ga slučajno stavim na prsa. Učinilo mi se - čitalac se može smejati, ali ne sme sumnjati u moje reči - učinilo mi se, onda, da sam osetio nešto ne sasvim fizičko, ali skoro tako, kao od živog ognja, i kao da slovo nije bilo od crvene čohe već od crveno usijanog gvožđa. Zadrhtao sam i nevoljno ga pustio da padne na pod. Potpuno zanet posmatranjem skerletnog slova, zanemario sam ispitivanje malog omota prljave hartije u koju je ono bilo uvijeno. Sada sam ga otvorio, imao sam zadovoljstvo da nađem, pisano rukom starog kontrolora, potpuno razumno objašnjenje. Bilo je tu nekoliko punih tabaka koji su sadržavali mnoge podrobnosti o životu i kazivanjima neke Jestire Prin, koja je, izgleda, uživala prilično velik ugled u očima naših predaka. Ona je živela u doba između prvih dana Masačusetsa i kraja sedamnaestog stoleća. Stariji ljudi, za života kontrolora Pjua, i po čijem je usmenom predanju on sastavio svoju priču, sećali su se nje u svojoj mladosti, kao vrlo stare, ali ne propale žene, gospodskog i dostojanstvenog držanja. Ona je imala naviku, od gotovo zaboravljenog vremena, da ide po susedstvu kao neka vrsta dobrovoljne bolničarke i činila je razna dobra dela koja su bila u njenoj moći; takođe, uzimala je na sebe zadatak da pomogne savetom u svemu, osobito u pitanjima srca. Na taj način, kao što se mora desiti licima njenih sklonosti, ona je od mnogih dobila poštovanje koje se daje anđelu. Ali čini mi se, drugi su je gledali kao da se meša u tuđe stvari i da je dosadna. Zadubivši se dalje u rukopis, našao sam zapise o drugim događajima i patnjama ove neobične žene, o kojima će čitalac naći dosta u pripoveci pod naslovom Skerletno slovo. A treba imati na umu da su glavne činjenice u njoj overene i posvedočene dokumentima kontrolora Pjua. Originalne hartije, zajedno sa samim skerletnim slovom - vrlo čudnom relikvijom - još su u mojoj svojini, i ja ću ih slobodno pokazati svakome ko bi, podstaknut velikim interesovanjem za pripovetku, poželeo da ih vidi. Čitalac ne sme pomisliti da ja tvrdim da sam se u sastavljanju ove pripovetke i pri zamišljanju pobuda i strasti koje

su vladale licima u njoj sasvim ograničio na beleške sadržane u pola tuceta punih tabaka staroga kontrolora. Naprotiv, što se toga tiče, dopustio sam sebi skoro sasvim punu slobodu, kao da sam sve činjenice sam izmaštao i zadovoljio se vernošću samo spoljnih crta. Ovaj slučaj je u izvesnom stepenu bacio moj duh na njegovu staru stazu. Činilo mi se da sam ovde našao osnovu za pripovetku. Dobio sam utisak kao da me je stari kontrolor, u svome odelu od pre sto godina i s perikom koja je bila s njim sahranjena, posetio u napuštenoj sobi Carinarnice. U njegovom držanju bilo je dostojanstvenosti nekoga ko je bio u službi Njegovog veličanstva kralja i zato ozaren zrakom sjaja koji se tako blistavo prostirao s prestola. Kako je bedan i žalostan izgled tučenog kučeta, republičkog činovnika, koji se u svojstvu sluge naroda oseća manjim i od najmanjega i najnižega od svojih gospodara. Svojom avetinjskom rukom, maglovito viđena ali veličanstvena pojava predala mi je skerletni simbol i mali svitak pisanih objašnjenja. Svojim vlastitim avetinjskim glasom, on mije naredio, na osnovu svetih obzira koje mi nalažu moje sinovlje dužnosti i poštovanje prema njemu - jer bi on sebe mogao smatrati za moga službenog pretka - da iznesem na svetlost dana i predam javnosti njegova ubuđala i moljcem izgrizena opažanja. „Učini to“, rekla je utvara kontrolora Pjua, odlučno klimajući glavom, koja je delovala tako zapovednički u svojoj slavnoj perici, „učini to i sva će zasluga biti tvoja! Brzo će vam ona trebati; jer u vašem vremenu činovnička služba nije, kao što je bilo u mojem, doživotna, a često i nasledna. Alija ti nalažem da u priči o staroj gospođi Prin daš uspomeni svoga prethodnika priznanje koje s pravom zaslužuje!“ „Učiniću!“, rekao sam ja utvari kontrolora Pjua. Stoga sam mnogo razmišljao o istoriji Jestire Prin. Ona je bila predmet mojih misli u mnogim časovima, dok sam koračao tamo-amo po svojoj sobi, ili prelazio po stoti put dugi hodnik od ulaznih vrata na Carinarnici do sporednog ulaza, i opet natrag. Veliki moj trud bio je dosadan starom inspektoru, i meračima, i ocenjivačima, čija su dremanja bila uznemirena nemilosrdnim i neprekidnim udarima mojih koraka dok sam prolazio. Sećajući se svojih pređašnjih navika, imali su običaj reći da se kontrolor šeta po krovu. Oni su verovatno zamišljali da je jedina svrha - i doista jedina svrha zbog koje se zdrav čovek može dobrovoljno šetati - da dobijem bolji apetit za ručak. Iskreno, apetit, pojačan istočnim vetrom koji je obično duvao kroz hodnik, bio je jedini koristan plod tako neumornog vežbanja. Atmosfera Carinarnice tako je malo pogodna za nežnu vežbu mašte i osetljivosti, i da sam ostao u njoj još deset narednih predsedničkih izbora, sumnjam da bi se pripovetka Skerletno slovo ikada pojavila pred očima čitalačke publike. Moja je uobrazilja bila mutno ogledalo. Ono nije odražavalo, ili je to činilo samo veoma nejasno, likove kojima sam se trudio da ga

naselim. Lica u pripoveci nisu se mogla zagrejati i iskovati nikakvom toplotom koju sam mogao proizvesti u svojoj intelektualnoj kovačnici. Ona nisu imala ni čar strasti ni nežnost osećanja, već su zadržavala svu ukočenost leđa, i gledala su me zablenuto u lice nepokretnom avetinjskom grimasom prezrivog prkosa. „Šta imaš ti zajedničkog s nama?“, činilo mi se da govori onaj izraz. „Ono malo moći koju si imao nad rojem tvorevinama mašte - izgubio si! Ti si je trampio za nekoliko zlatnih mrvica svoje činovničke plate. Odlazi, dakle, i primaj svoju platu!“ Ukratko, prilično otupela stvorenja moje sopstvene uobrazilje prekoravaše me za blesavost, i to ne bez opravdanih razloga. Nije da sam bio samo za vreme od tri i po časa, koje je Ujka Sem zahtevao kao svoj deo moga dnevnog života, u vlasti ove žalosne tuposti. Ne, ona me je pratila i u šetnjama po morskoj obali i lutanjima po poljima. Ponekad sam se - a to je bilo retko, s opiranjem nakanjivao da tražim okrepljujući napitak od prirode, koja je imala običaj da da takvu svežinu i radnu sposobnost mojim mislima čim bih stupio preko praga stare svešteničke kuće. Ista mlitavost, u pogledu moći intelektualnog napora, pratila me je kući i pritiskala me u sobi koju sam savršeno besmisleno nazivao svojom sobom za umni rad. Ona me nije ostavljala ni kad sam kasno u noć sedeo u pustoj prijemnoj sobi, osvetljenoj jedino svetlucanjem vatre u kaminu ili mesečinom, naprežući se da izazovem prizore u mašti, koje bih sutradan mogao tačno proizvesti na svetloj stranici u šarolikom opisu. Ako bi moć uobrazilje otkazala svoju radinost, to bi moglo izgledati kao neizlečiv slučaj. Mesečeva svetlost u porodičnoj sobi, koja pada tako bela na ćilim i pokazuje sve predmete u njoj tako jasno - praveći svaki predmet tako podrobno vidljivim, pa ipak, ni nalik na vidljivost jutra ili podneva - jeste najpodesnija sredina za pisca romana da se upozna sa svojim varljivim gostima. Na maloj domaćoj pozornici dobro poznatog stana: stolice sa svojom odvojenom individualnošću; sto u sredini, na kome su korpa za ručni rad, jedna-dve knjige i ugašena lampa; sofa, orman s knjigama; slike na zidu - sve ove podrobnosti, toliko jasno viđene, tako su oduhovljene neobičnom svetlošću da izgledaju kao da su izgubile svoje stvarno biće i postale stvari uma. Ništa nije suviše malo i suviše beznačajno da ne bi podleglo ovoj promeni i time steklo veću vrednost. Dečja cipela; lutka koja sedi u svojim malim kolima od pruća; drveni konj - jednom rečju - sve što je danju služilo za igru ili potrebu, sada je ogrnuto plaštom čudnovatosti i udaljenosti, mada je ostajalo isto tako živo prisutno kao na dnevnoj svetlosti. Stoga je pod naše porodične sobe postao neutralna teritorija, nešto između stvarnog i vilinskog sveta, gde se stvarnost i mašta mogu susresti i svaka od njih pozajmiti prirodu ove druge. Utvare mogu ovde ući a da nas ne uplaše. Bilo bi potpuno u skladu s prizorom i

ne bi izazvalo iznenađenje kad bismo se osvrnuli oko sebe i ugledali voljeni oblik, davno preminuli, kako sad sedi mirno u snopu magične mesečine, s izgledom koji bi nas doveo u sumnju da li se on vratio izdaleka, ili nije nikad ni ostavljao naše ognjište. Prilično potmula vatra ima bitan upliv u stvaranje utisaka koje bih hteo da opišem. Ona širi svoju nenametljivu boju kroz celu sobu, sa slabim rumenilom po zidovima i tavanici i odsjajem s poliranog nameštaja. Ova toplija svetlost meša se s hladnom duhovnošću mesečevih zraka i kao da daje srce i ljudsku nežnost oblicima koje je mašta ovamo prizvala. Iz kipova od snega preobražava ih u ljude. Kad pogledamo u ogledalo, vidimo - duboko u njegovom avetinjama ispunjenom okviru umirući sjaj poluugašenog antracita, mesečeve zrake na podu i ponovo ceo sjaj i senku slike, više udaljenu od stvarnosti i bližu svetu uobrazilje. Tada, u takvom času i s takvim prizorom pred sobom, ako kakav čovek, sedeći sam samcat, ne bi mogao sanjati čudne stvari i načiniti da one liče na istinu, on nikada ne bi smeo ni pokušati da piše romane. Ali što se mene tiče, za sve vreme službe u Carinarnici, bio sam ravnodušan na mesečinu, sunčevu svetlost i sjaj sa ognjišta, i nijedno od njih nije mi bilo ni trunku korisnije od žmirkanja lojane sveće. Čitav niz osećajnosti, i dar u vezi s njima - ne od velike vrednosti, ali najbolji što sam imao - bili su za mene izgubljeni. Međutim, ja verujem da moje moći, ako bih pokušao neku drugu vrstu književnog sastava, ne bi bile tako slabe i neuspešne. Ja bih se mogao, na primer, zadovoljiti pisanjem priča o nekom veteranu, brodovlasniku ili inspektoru, naspram koga bih bio vrlo nezahvalan ako ga ne bih spomenuo, jer nije prošao skoro nijedan dan a da me on ne nasmeje i zadivi svojim čudnim darovima pripovedača. Da sam mogao sačuvati slikovitu snagu njegovog stila i šaljivi kolorit, koji je od prirode naučio kako da ga rasprostire preko svojih opisa, iskreno verujem da bih postigao nešto novo u književnosti. Ili bih lako našao kakav ozbiljniji zadatak. Bilo je ludo, uz materijalnost tog svakodnevnog života, koja me je tako neodoljivo pritiskala, pokušavati da odbegnem natrag u drugo doba, ili da uporno produžim stvarati sliku sveta iz vazdušastog materijala, kada je u svakom času bestelesna lepota moga sapunjavog mehurića bila razbijena grubim dodirom neke stvarne činjenice. Mudriji bi posao bio rasprostrti misao i uobrazilju preko mutne današnjice i tako je načiniti svetlom i providnom; oduhoviti teret koji je počeo da me pritiska tako silno; odlučno potražiti pravu i nerazrušivu vrednost koja leži sakrivena u sićušnim i dosadnim događajima i običnim karakterima kojima sam sada bio okružen. Ja sam bio kriv. Stranica života otvorena preda mnom izgledala je dosadna i nezanimljiva, jer se nisam spustio do njenog dubljeg značenja. Bolja knjiga nego što ću je ikad ja napisati ležala je tu; list

po list otvarao se preda mnom, baš onakav kako ga je napisala stvarnost trenutka, koja iščezava ubrzo pošto je zabeležena, samo zato što je mome umu nedostajalo razumevanje i mojoj ruci veština da ga prepiše. Može biti, jednog budućeg dana, setiću se nekoliko rasturenih odlomaka i izlomljenih paragrafa, napisati ih i videti kako se slova na stranicama pretvaraju u zlato. Ove su misli došle prekasno. Odmah sam bio svestan samo toga da je ono što bi nekad bilo zadovoljstvo sad postalo uzaludan posao. Nisam imao prilike da se mnogo jadam zbog ovakvog stanja stvari. Prestao sam biti pisac prilično loših pripovedaka i ogleda, a postao dosta dobar carinski kontrolor. To je bilo sve. Ali ipak, nije nimalo prijatno mučiti se podozrenjem da čovekov mozak slabi, ili da isparava, a da toga niste svesni, kao etar iz kakvog staklenca; tako da, kad ga pogledate, uvek nađete da ga je sve manje i da slabije miriše. O tome nije moglo biti sumnje, i ispitujući sebe sama ili druge, došao sam do zaključka o tome kakav uticaj činovnička služba ima na karakter koji nije bio povoljan za takav način života. Nekom drugom prilikom mogao bih jasnije pokazati ovaj uticaj. Zasad neka bude dovoljno reći da je carinski činovnik, posle mnogo godina službe, hvale dostojna i poštovana ličnost - iz mnogo razloga. Jedan od njih je i način kojim se održava na svom položaju, a drugi sama priroda njegovog posla, koja je - mada verujem da je časna - ipak takva da on ne učestvuje u zajedničkom trudu čovečanstva. Uticaj - za koji verujem da se može opaziti, manje-više, na svakom ljudskom biću koje je zauzimalo taj položaj - jeste taj da ga napušta njegova vlastita snaga dok se ono oslanja na snažnu ruku države. Gubi, srazmerno slabosti ili jačini njegove urođene prirode, sposobnosti da se oslanja na sebe. Ako bi ono imalo neobičan udeo urođene energije, ili ako magija mesta ne dejstvuje suviše dugo na njega da mu upropasti nerve, njegove zapuštene sile mogle bi se obnoviti. Otpušteni činovnik srećan zbog nemilosrdnog čišćenja koje ga je izbacilo na ulicu, prihvata se da se bori u svetu borbe - može opet naći samog sebe i postati sve ono što je nekad bio. Ali ovo se retko dešava. On obično ostaje na svom mestu dovoljno dugo za svoju propast, i tada ga izbace napolje, sa iskidanim živcima, da posrče duž mučne životne staze kako najbolje zna i može. Svestan svoje nemoći - jer je izgubio prekaljenost i elastičnost on se neprestano osvrće sa žudnjom da nađe kakav oslonac izvan sebe. Njegova je osnovna i neprestana nada da će najzad, i to uskoro, nekim srećnim sticajem okolnosti biti vraćen u službu. Ova halucinacija, uprkos svim razočaranjima, prelazeći lako preko nemogućnosti, goni ga kroz ceo život, i čini mi se, nalik na grčevite trzaje kolere, muči ga za još neko kratko vreme i posle smrti. Zašto da se napreže i trudi, i muči da se izvuče iz blata, kada će ga veoma brzo jaka Ujka Semova ruka podići i dati mu oslonac? Zašto da radi za svoj hleb ili da ide u Kaliforniju da kopa zlato, kada će

uskoro biti usrećen, krajem svakog meseca, gomilicom sjajnih moneta iz Ujakovog džepa? Žalosno je gledati kako je mali zalogaj činovničke službe dovoljan da zarazi bednog čoveka ovom naročitom bolešću. Ujka Semovo zlato - koje ne izgleda ništa nečasno dostojanstvenom starom gospodinu - ima u ovom slučaju čaroliju nalik na đavolju nagradu. Ko god se njega dotakne, trebalo bi dobro da promisli, ili prekasno može otkriti da je pogodba veoma na njegovu štetu, i da vodi u opasnost, ako ne po njegovu dušu, a ono po mnoge od njegovih najboljih osobina: njegovu izdržljivost, hrabrost i postojanost, njegovu istinoljubivost, samouverenost i sve ono što daje vrednost muškom karakteru. S ove tačke gledišta otvarao se divan pogled u daljinu! Zato što je kontrolor sam naučio lekciju, ili što je uviđao da je mogao potpuno propasti, pa bilo da ostane i dalje u službi, bilo da bude izbačen. Svakako, moje misli nisu bile baš najprijatnije. Postajao sam melanholičan i nespokojan, stalno ispitujući svoj duh da bih. otkrio koja je od njegovih bednih osobina izgubljena, i u kojem su stepenu ostale povređene. Pokušao sam da izračunam koliko bih još vremena mogao ostati u Carinarnici a da ostanem čovek. Moram da priznam istinu da mi to nije bila najveća briga, pošto se nikad nije dešavalo da se kakav činovnik sam reši na ostavku, ili da otpuste činovnika tako mirnog kao ja; zato je moje glavno strahovanje bilo da ne ostarim i ne oronem kao kontrolor i ne postanem isto onakva životinja kao stari inspektor. Zar se ne bi moglo slučiti meni, u toku dosadnih godina zvaničnog života koje su ležale preda mnom, ono što se najzad dogodilo tom poštovanom poznaniku - da od časa za obed načinim jezgro dana, a da ostatak provedem, kao što to čini stari pas, u spavanju na suncu ili u hladu? Doista žalosno stanje za čoveka koji je osećao da je najbolja definicija sreće provesti ceo svoj vek u iskorišćavanju svih svojih sposobnosti i sila osećajnosti. Ali sve je ovo bila nepotrebna uzbuna. Proviđenje je za mene zamislilo nešto bolje nego što bih sam mogao smisliti. Značajan događaj u trećoj godini moje službe kontrolora bio je izbor generala Tejlora za predsednika Sjedinjenih Država. Da bi se potpuno pravilno ocenila preimućstva činovničkog života, neophodno je videti činovnika kad na upravu dolazi druga neprijateljska vlada. Njegov je položaj tada čudnovato očajan, i u svakom slučaju neprijatniji od svih mogućih koje bedni smrtni čovek može zauzimati. Retko se ukazuje kakva alternativa nabolje, mada bi ono što njemu izgleda nagore moglo, verovatno, biti to najbolje. Ali čovek s ponosom i osetljivošću izvlači čudno iskustvo uviđanjem da se njegova sudba nalazi u rukama lica koja ga ne vole i ne razumeju, i koja će ga pre oštetiti nego unaprediti, pošto se ili jedno ili drugo mora dogoditi. Čudnovato je takođe nekome ko je sačuvao svoje spokojstvo za vreme borbe da vidi kako se razvija krvožednost u času pobede, i biti svestan da je on jedan od njenih

predmeta! Malo je ružnijih crta u čovečjoj prirodi nego što je ova sklonost - koju sam sad posmatrao kod ljudi ništa gorih od njihovih suseda - da postanu svirepi samo zato što su imali moć da drugoga vređaju. Ako bi giljotina, kako se primenjivala na činovnike, bila stvarna činjenica, a ne samo zgodna metafora, moje je iskreno ubeđenje da bi aktivni članovi pobedničke partije bili dovoljno razdraženi da bi odrubili sve naše glave i bili zahvalni nebu što im je pružilo tu priliku! Čini mi se - jer sam bio miran i radoznao posmatrač, kako u pobedi, tako i u porazu - da ovaj jarosni i ogorčeni duh zlobe i osvete nikada nije zamračio mnoge pobede moje partije, kao što je sada okarakterisao pobedu vigovaca. Demokrate, po opštem pravilu, uzimaju činovničke položaje, jer su im potrebni, i zbog toga što je dugogodišnja praksa to priznala za zakon političke borbe, protivu koga bi, ako se ne bi usvojio drugačiji sistem, bilo slabost i kukavičluk gunđati. Ali duga navika na pobedu načinila ih je velikodušnim. Oni znaju kako da poštede kad im se pruži prilika; a kad udaraju, sekira može biti oštra, svakako, ali je njeno sečivo retko otrovano zlobom i nije njihov običaj da se šoraju glavom koju su tek odsekli. Ukratko, ma kako da je bio neprijatan moj položaj, imao sam mnogo razloga da sebi čestitam što sam bio na strani pobeđenih,.a ne na pobedničkoj. Ako do sada nisam bio najzagrejaniji pristalica, sad sam počeo, u ovom času opasnosti i nevolje, da budem prilično svestan kojoj partiji pripadaju moje simpatije. Bilo je nešto nalik na žaljenje i stid što su moji izgledi, prema razumnom računanju, da ostanem u službi bili bolji nego izgledi moje demokratske sabraće. Ali ko može prodreti pogledom u budućnost za palac dalje od svog nosa? Moja je glava prva pala! Sklon sam da verujem da je čas u kome se čoveku skine glava s ramena retko kad baš najprijatniji čas njegova života. Ipak, kao i veći deo naših nesreća, čak i tako ozbiljan slučaj donosi lek i utehu ako je paćenik voljan da ono što mu se desilo posmatra s najbolje, a ne s najgore strane. U mom ličnom slučaju uteha je bila pri ruci, i čak se otkrivala mome duhu veoma dugo pre nego što je trebalo da se upotrebi. S pogledom na moju raniju zamorenost u službi i kolebljive misli o ostavci, moj je slučaj donekle ličio na čoveka koji bi se nosio mislima o samoubistvu, pa kad više nije bilo nikakve nade, desilo mu se da bude ubijen. U Carinarnici, kao ranije u staroj svešteničkoj kući, proveo sam tri godine, rok dovoljno dug za odmor umornog mozga, dovoljno dug da se izgube stare intelektualne navike i napravi mesta za nove; dovoljno dug i suviše dug da se živi u jednom neprirodnom stanju, čineći ono što nije od stvarne koristi niti na zadovoljstvo ikakvom ljudskom biću, i sklanjajući se od truda koji bi bar umirio neki nespokojni nagon u meni. Tada, štaviše, što se tiče njegovog

neceremonijalnog izbacivanja, bivšem kontroloru nije bilo posve neprijatno da vigovci vide u njemu svog neprijatelja; jer njegova neaktivnost u politici - njegova sklonost ka slobodnom lutanju po širokom mirnom polju, gde se može naći ceo ljudski rod, radije nego da se ograniči na one uzane staze gde se članovi iste porodice moraju rastaviti jedni od drugih - ponekad je dovodila u sumnju njegovu demokratsku sabraću da li im je on prijatelj. Ali pošto je bio ovenčan krunom mučeništva (mada mu glava nije više spremna daje nosi), to se moglo smatrati okončanim. Najzad, ma kako da je bio malo junačan, izgledalo je lepše pasti zajedno s porazom svoje partije. Jer ako bi preživeo poraz posle pada mnogih istaknutijih članova partije, i najzad, pošto bi preživeo četiri godine od milosti jedne neprijateljske vlade vigovaca, bio bi nagnan, u slučaju nove pobede svoje partije na predsedničkim izborima, da ponovo opredeli svoje držanje i da traži mnogo više ponižavajuće pomilovanje od vlade svoje partije. Međutim, štampa je pretresala moj slučaj i kroz novinske stupce održavala me nedelju-dve u trci u tom bezglavom stanju nalik na Irvingovog bezglavog konjanika, avetinjskog i strašnog, žureći da me sahrane, kao što i pristoji jednom političkom mrtvacu. Toliko o mome ja u figurativnom značenju reči. Stvarni čovek je, međutim, za sve ovo vreme nosio svoju zdravu glavu na ramenima bez opasnosti i došao do prijatnog zaključka da se sve zbilo najbolje, pa uloživši svoj kapital u mastilo, hartiju i čelična pera, otvorio je svoj davno zanemareni pisaći sto - i opet postao pisac. Sad su razlaganja moga starog prethodnika kontrolora Pjua došla na dnevni red. Zarđalom od dugog lenstvovanja, mom moždanom aparatu trebalo je nešto malo vremena da bi se osposobio za rad na pripoveci, tek toliko da bude plodan i da koliko-toliko zadovoljava. Čak i sada, mada sam se dugo u mislima bavio svojim zadatkom, on mi pred očima stoji kao ozbiljan i taman poduhvat, veoma lišen veselog sunčevog sjaja, vrlo malo oživljen nežnim i uobičajenim uticajima, koji gotovo uvek ublažavaju i prave mekim svaki prizor u prirodi ili stvarnom životu, i sumnje nema da bi trebalo da ublaže svaku predstavu u njima. Ovaj neprijatni utisak može se, možda, pripisati periodu kad je revolucija tek završena i svuda vlada poremećaj, a u kome je priča dobila svoj oblik. Ovo ne znači da je piščev duh bio lišen vedrog raspoloženja, jer je bio srećniji dok je u mašti lutao kroz tminu tih sumornih likova uobrazilje nego posle, kad je ostavio staru svešteničku kuću. Nekoliko kraćih sastava, koji su takođe ušli u ovu zbirku, napisani su posle moga nevoljnoga povlačenja iz poslova i časti javnoga života, a ostatak je sabran iz godišnjaka i časopisa, tako starog datuma da su završili ceo krug svog putovanja i opet se pojavili kao novina. Držeći se metafore političke giljotine, sve bi se moglo

smatrati kao Posmrtne zabeleške jednog pogubljenog kontrolora 6, a skica koju, evo, završavam, ako je isuviše autobiografska za jednog skromnog čoveka da bude objavljena za vreme njegovog života, rado će se oprostiti jednom gospodinu koji piše s one strane groba. Mir celome svetu! Neka su blagosloveni svi moji prijatelji! Neka je oprošteno svim mojim neprijateljima jer sam sam ušao u carstvo pokoja! Život u Carinarnici kao kakav san leži iza mene. Stari inspektor - koga je, uzgred rečeno, žao mi je što to moram reći, oborio i ubio konj pre izvesnog vremena, inače bi živeo zauvek - on i sva ona poštovana gospoda koja su sedela s njim pri ubiranju carinskih dažbina, sada su samo senke u mojim očima; skup sedih glava i naboranih lica, s kojima se često zabavljala moja mašta, i kojih se zauvek oslobodila. Trgovci: Pingri, Filips, Šepard, Apton, Kimbal, Bertram, Hant i mnoga druga imena koja su pre šest meseci tako klasično bila poznata mome uvu - ti ljudi prometa, koji su, izgleda, zauzimali tako važan položaj u svetu - trebalo je malo vremena da se s njima svima rastanem, ne samo u poslovima već i u mislima! S naporom se sad sećam likova i imena ponekih od njih. A uskoro ću ina moj rodni grad gledati kroz maglu uspomena, kroz oblak koji visi nad njim i širi se oko njega, kao da nije deo stvarne zemlje, već u šiprag zaraslo selo u zemlji snova, naseljeno jedino stanovnicima uobrazilje koji žive u njegovim drvenim kućama, šetaju po skromnim uličicama i njegovoj neslikovitoj, ljudima zagušenoj glavnoj ulici. Od danas sve ovo prestaje biti stvarnost moga života. Ja sam građanin nekog drugog sveta. Dobri moji sugrađani neće mnogo žaliti za mnom, jer, iako je meni bio vrlo dragocen cilj da se u književnim radovima jače istaknem u njihovim očima, i da zaslužim da me se po dobru sećaju i u gradu i na groblju gde je sahranjeno toliko mojih predaka - moj grad nikada nije bio pogodna atmosfera koja je književniku potrebna da bi sazreli najbolji plodovi njegovog duha. Ja ću se bolje osećati među novim licima; a stara, sva meni dobro poznata, nije potrebno ni reći, odlično će se snalaziti bez mene. Ipak, možda će se - oh, kako je zanosna i kako slavna ova misao! - praunuci sadašnjeg pokolenja pokoji put s ljubavlju setiti škrabala iz prošlih dana, kada će budući istraživači starina, između mesta značajnih za istoriju grada, pokazivati prstom i na ulicu gde je gradska pumpa!7

I

Pred tamnicom Gomila bradatih ljudi u mrkoj odeći i sa sivim visokim šeširima, pomešana sa ženama, od kojih su neke nosile kapice, a druge išle gologlave, stajala je pred drvenom građevinom s vratima od masivne hrastovine okovane gvozdenim klincima. Osnivači nove kolonije, ma kakvim da su se utopijama o ljudskoj sreći i vrlini u početku zanosili, odmah su prepoznali kao prvu praktičnu potrebu da jedan đeo novog, još netaknutog zemljišta namene za groblje, a drugi za tamnicu. Po tom pravilu može se zaključiti da su praoci Bostona sagradili prvu tamnicu negde u blizini Kornhila, otprilike u isto doba kad su označili prvo groblje na imanju Isaka Džonstona i oko njegovog groba, koji je postao središnja tačka svih grobova u staroj porti Kraljeve kapele. Nesumnjivo je drvena tamnica, petnaest ili dvadeset godina posle osnivanja grada, bila već nagrizena zubom vremena, što je davalo još tužniji izgled njenom namrštenom i mračnom licu. A rđa na glomaznoj gvožđuriji hrastovih vrata izgledala je starije od svega u Novome svetu. Kao sve ono što pripada zločinu, izgledaće da nikad nije ni bila mlada. Pred ovom ružnom građevinom, a između nje i kolskoga puta, pružala se ledina sasvim obrasla korovom i travuljinom, koja je očevidno najbolje odgovarala zemljištu što tako rano zanese crni cvet ljudske civilizacije - tamnicu. Samo se pored vrata, s korenom gotovo pod samim pragom, dizao žbun divlje ruže, pokriven u ovo junsko doba nežnim cvetovima, koji kao da su nudili svoj miris i brzoprolaznu lepotu: sužnju pri ulazu u tamnicu, a osuđenome zločincu kad bi izlazio iz nje da bude predat sudbini, kao da je time hteo reći da veliko srce prirode ima i ljubavi i sažaljenja i za njih. Čudnim sticajem okolnosti, ovaj ružin žbun održao se kroz celu istoriju; ali da li je on bio samo poslednji izdanak stare ponosne divljine, koji je nadživeo gigantske borove i hrastove što ga negda svojom senkom pokrivahu, ili je, kao što ima mnogo razloga za verovanje, izbio za stopama svete Ane Hačinson kad je ona ušla u tamnicu, mi nećemo uzeti na sebe da to određujemo. Našavši ga na samome pragu naše priče, koja misli da sad ostavi ova kobna vrata, šta možemo drugo učiniti do uzbrati jedan njegov cvetak i ponuditi ga čitaocu. On će, možebiti, poslužiti kao simbol nekog blagog moralnog cveta što će se naći u razvoju pripovetke ili će ublažiti tužni završetak ove priče o ljudskoj bedi i slabosti.

II

Na trgu Jednog letnjeg jutra, pre dvesta i više godina, veliki broj bostonskih stanovnika okupio se na ledini ispred tamnice, očiju uprtih u gvožđem okovana hrastova vrata. Kod svakog drugog naroda, kao i u kasnijoj istoriji Nove Engleske, jeziva strogost, koja je skamenila bradata lica ovog dobroćudnog sveta, mogla je jedino predskazivati kakav težak i strašan zadatak. Ona je mogla, u najmanju ruku, značiti da se očekuje smrtna kazna strašnom zlikovcu, kome je zakonska osuda samo potvrdila osudu javnoga osećanja. Ali po ovoj prvobitnoj oštrini puri-tanskoga karaktera, sličan zaključak nije se morao izvoditi. Moglo se desiti da je i neki lenji rob, sluga ili neposlušno dete koje su roditelji predali građanskoj vlasti treba da budu kažnjeni na šibalištu. Moglo bi biti da neki kveker, ili drugi koji inoverac, bičem treba da bude izgnan iz grada, ili neki besposleni i zalutali Indijanac, koga je vatreno piće beloga čoveka navelo da postane buntovan na ulici, kamdžijom bude oteran u senku šuma. Moglo je biti i to da kakva veštica kao gospođa Hibins, sudijina džandrljiva udovica, treba da umre na vešalima. U svakom ovakvom slučaju ispoljavala se ista svečanost u vladanju gledalaca, kao što je i priličilo narodu kod koga su se vera i zakon behu slili u jedno, i u čijem su karakteru oboje bili duboko utisnuti, tako da je i najblaži i najstroži čin javne discipline bio podjednako dostojanstven i strašan. I odista, jadna i hladna bila je simpatija koju je od takvih gledalaca mogao očekivati krivac na gubilištu. A takođe, kazna koja bi u našim danima bila glupa i smešna mogla je onomad biti dosuđena s gotovo istom dostojanstvenošću kao i smrtna. Tog letnjeg jutra, kada počinje naša istorija, vredno je pomenuti okolnost da se činilo da žene, kojih je bilo nekoliko u gomili, s naročitom pažnjom očekuju izvršenje kazne. Doba nije bilo toliko uglađeno da bi osećaj nepristojnosti uzdržao ženski pol da ne izađe na ulicu i da se u datoj prilici ne tiska kroz gomilu do najbližeg mesta oko gubilišta. Moralno i materijalno grublji bili su živci u tih žena i devojaka staroga engleskoga kova nego u njihovom lepom potomstvu, udaljenom od njih za šest-sedam naraštaja; jer, kroz taj red nasleđa, svaka je majka predavala svome detetu blažu krv, nežniju i prolazniju lepotu i slabiju fizičku građu, ako ne i karakter slabiji i nestalniji nego što je bio njen. Žene koje su stajale oko tamničkih vrata bile su iz onoga doba kada muškobanjasta Elizabeta, kraljica engleska, nije bila tako neprikladan

predstavnik pola. One su bile njene zemljakinje; goveđa pečenica s pivom bila je njihova telesna hrana, a duševna ni za dlaku nežnija. Veselo jutarnje sunce osvetlilo je široka pleća i razvijene grudi, okrugla i rumena lica, koja su odrasla na dalekom ostrvu i još nisu pobledela i omršavela na vazduhu Nove Engleske. A povrh svega, ove matrone su govorile s takvom smelošću i otvorenošću kakva bi nas danas zadivila, kako po tonu, tako i po sadržini govora. - Druge moje - poče jedna pedesetogodišnja žena grubih crta - čujte da vam kažem i ja nešto. Zar ne bi bilo bolje da mi, starije žene, i neporočna crkvena pastva sudimo takvoj jednoj nevaljalici kao što je ta Jestira Prin. Šta velite na to, drage moje? Da je ta nesrećnica došla pred nas pet, što sad stojimo ovako zajedno, da joj sudimo, da li bi se izvukla s takvom osudom kakvu su izrekle pobožne sudije? Ja ne mislim, doista! - Kažu - reče druga - da je prečasni otac Dimsdejl, njen pred Bogom pastir, prosto ubijen što se takva bruka dogodila u njegovoj pastvi. - Sudije su bogobojažljiva gospoda, ali odviše milostiva - to je istina - dodade jedna treća postarija gospođa. - U najmanju ruku, trebalo je da udare žig usijanim gvožđem na Jestirino telo. Gospođa Jestira mrštila bi se na to, znam začelo. A ovako, mnogo će se potresti ta obesna nevaljalica šta će oni staviti na grudi njene odeće! Ama pomislite samo, zar ona ne može to pokriti brošem ili drugim kakvim bezbožnim nakitom, i ići ulicom isto tako oholo kao i pre! - Ah - umetnu blaže jedna mlada žena s detetom na rukama - neka je, neka pokrije znak čim hoće, ali bol od njega biće uvek u njenom srcu. - Šta mi tu pričamo o znacima i žigovima na grudima njene odeće ili čelu? razvika se jedna žena, najružnija i najsvirepija od svih ovih samozvanih sudija. – Ta je žena obrukala nas sve, i treba da umre. Zar nema zakona za to? Ima ga doista, i u Svetom pismu, i u zakoniku! Neka sudije pripišu same sebi ako im se nevršenje zakona plati time što će njihove žene i kćeri poći putem poroka! - Bog s nama, žene - povika jedan čovek iz gomile - zar nema druge vrline u žena osim one koju uliva strah od vešala? Ta to je strašna reč! Mir, žene, mir! Jer ključ se okreće u bravi, a sama gospođa Prin, eno, izlazi. Vrata su se iznutra širom otvorila i na njima se ukazala, kao crna senka usred sunčeva sjaja, tužna i koščata pojava gradskoga policajca s mačem o bedrima i s palicom svoga dostojanstva u ruci. On je oličavao u sebi celu nemilu oštrinu puritanskoga zakona i dužnost mu je bila da ga do najmanjih sitnica primeni na prestupnicima. Pruživši napred levom rukom svoj zvanični štap, desnu ruku stavio je

na rame jedne mlade žene, koju je tako vukao napred, dok ga ona, na pragu tamničkih vrata, nije odbila pokretom punim prirodnog dostojanstva i jačine karaktera, i kročila na slobodan vazduh kao svojom vlastitom voljom. U rukama je držala dete, čedo od tri meseca, koje se namrštilo i okrenulo na stranu svoje malo lice od suviše žive svetlosti dana; jer njegov život, dosad, beše jedino poznao sivu polusvetlost ćelije ili nekog drugog mračnog odeljenja tamničkog. Kad se mlada žena - majka ovoga deteta - sasvim pojavila pred gomilom, prvi joj je pokret bio da dete prigrli jače na grudi, ne toliko nagonom materinske ljubavi koliko da bi time sakrila znak koji je bio ili utkan ili prikačen na njeno odelo. Ali ipak, sudeći mudro da jedan znak njenog stida slabo može služiti da sakrije drugi, ona odjednom uze dete na ruku, i s vatrom na obrazima, ali sa osmehom punim ponosa i pogledom koji ne skreće - pogleda sve svoje sugrađane i susede. Na poprsju njene odeće, na finoj crvenoj čohi, okruženo lepim vezom.i fantastičnim cvetovima od zlata, sijalo se slovo A. 8 Ono je bilo tako umetnički izrađeno i s tako vanrednim izobiljem mašte daje izgledalo samo kao poslednji i najpriličniji ukras njenog odela, a raskoš je pritom mogla odgovarati ukusu toga doba, mada je veoma premašila granice koje su određivali propisi štedljivosti u koloniji. Mlada žena bila je visoka i vrlo elegantna pojava. Kosa joj je bila crna i gusta i tako glatka daje sunce bleštalo na njoj; njeno lice, pored toga što je bilo lepo po pravilnosti crta i bogatstvu izraza, ostavljalo je onaj utisak što su ga davali visoko čelo i duboke crne oči. Ona je bila gospodstvena, po ukusu ženske lepote ondašnjega doba, čija se karakteristika više ogledala u stasu i dostojanstvenosti nego u njenoj prolaznoj i neopisivoj graciji, koja je danas njena odlika. I nikada nije Jestira izgledala gospodstvenije, u klasičnom značenju te reči, nego kad je izašla iz tamnice. Oni koji su je ranije poznavali i nadali se da će je videti skrušenu i pomračenu strahovitim oblakom zadivili su se i začudili kad su je ugledali u svem sjaju njene lepote, koja je blistala u oreolu bede i srama u koje je bačena. Možda je kakav osetljivi posmatrač nalazio nečeg osobito bolnoga u tome. Njeno odelo, koje je sama za tu priliku u tamnici spremila i po svome ukusu doterala, činilo se da po svojoj smeloj i živopisnoj osobenosti izražava stanje njenog duha i očajnu nepopustljivost njene čudi. Ali tačka koja je privlačila sve poglede, i koja kao da je preobražavala onu na kojoj je bila - tako da su ljudi, koji su izbliza poznavali Jestiru, dobili utisak kao da je sad prvi put vide - tako bilo je čudno skerletno slovo uvezeno i osvetljeno na njenim grudima. Ono je imalo moć magije, izdvajalo ju je iz običnih odnosa s čovečanstvom i prenosilo u neku naročitu sferu. - Ona je vesta vezu, to se vidi doista - primeti jedna od žena - ali da li je ikada

koja žena, pre ove okorele nevaljalice, izmislila taj način da to pokaže? Eto vam, drage moje, šta znači smejati se u lice našim pobožnim sudijama i ponositi se onim što su oni, poštovana gospoda, mislili da je kazna. - Trebalo bi - mrmljala je najokorelija od starih žena - da mi same svučemo bogato odelo s otmenih pleća gospođe Jestire; a što se tiče crvenoga slova, koje je ona tako osobito uvezla, ja ću joj dati pocepanu flanelsku krpu da napravi drugo, koje više priliči! - Oh, umirite se, druge moje, umirite se! - šaptala je najmlađa druga. - Nemojte da vas ona čuje! Nema nijednog uboda igle u tom vezu koji ona nije osetila u svome srcu. Namršteni policajac mahnu svojim štapom. - Skloni se, narode, u ime kralja, skloni se! - povika. - Načinite prolaz; a ja vam velim da će gospođa Jestira biti nameštena tamo gde i muževi i žene i deca mogu lepo da gledaju njen krasni nakit odsad pa do jedan čas po podne. Neka je blagoslovena masačusetska naseobina, gde je krivica javno kažnjena! Hajdete, gospođo Jestira, i pokažite svoje skerletno slovo na trgu! Putanja je bila odmah načinjena kroz gomilu gledalaca. S policajcem napred, a praćena povorkom namrštenih ljudi i žena neprijateljskih lica, Jestira se uputila ka mestu označenom za njenu kaznu. Gomila radoznalih i nemirnih đaka, koja je razumela veoma malo od svega toga, osim što je imala pola dana raspusta, trčala je ispred nje, osvrćući se neprestano da bi zagledala u njeno lice, plačljivo dete i sramno slovo na grudima. Od tamnice do trga, u ono doba, nije bilo mnogo. Kad bi to rastojanje bilo mereno Jestirinim osećanjima, možda bi to i bio dug put; jer ma kako da je bilo oholo njeno ponašanje, ona je patila od silnog bola sa svakim korakom onih koji su se tiskali da je vide, kao da joj je srce bilo iščupano i bačeno na ulicu da ga svi gaze i da mu se rugaju. U prirodi je našoj svojstvo, čudno i blagodatno, da patnik, u trenutku kad ga podnosi, nikad ne zna koliko je silan bol, već to saznaje jedino po jadu koji posle dolazi. Gotovo spokojnog koraka prošla je Jestira ovaj deo svoga iskušenja, i prispela do neke vrste gubilišta na zapadnom kraju trga. Ono je stajalo baš ispod krova bostonske crkve i činilo se da je stalno tu namešteno. I doista, ovo gubilište sačinjavalo je deo kaznene mašine koja evo već dva-tri naraštaja budi među nama samo istorijske uspomene i živi kao predanje, ali u staro se doba smatralo odličnim sredstvom za širenje građanskih vrlina, kao što je nekada bila giljotina za vreme terora u Francuskoj. Ukratko, to je bila uzvišica od dasaka iznad

koje se dizao okvir kaznene naprave, tako udešen da u svome tesnom stisku obuhvati čovečju glavu i izloži je poruzi svetine. Sam ideal srama bio je oličen u ovoj napravi od gvožđa i drveta. Nema većeg poniženja, čini mi se, za našu prirodu - pa ma kakva da je krivica prestupnikova - nego zabraniti krivcu da sakrije lice od stida; to je bila je suština ove kazne. U Jestirinom slučaju, kao i u mnogim drugim, osuda je bila da ostane na toj uzvišici, ali bez ogrlice i okvira oko glave. Znajući dobro šta je čeka, ona se popela uz drvene stepenice, visoke koliko čovek, i tako se izložila svetini koja ju je okružila. Da se kakav rimokatolik našao među gomilom puritanaca, možda bi video u ovoj divnoj ženi, tako živopisnoj po odelu i izrazu i s detetom na grudima, nešto što bi ga podsetilo na sliku Bogomatere, za koju se toliko slavnih slikara nadmetalo daje predstave; nešto, u stvari, što bi ga podsetilo samo po suprotnosti s tom svetom slikom bezgrešnoga materinstva, čije dete beše došlo da iskupi svet. A ovde, mrlja najtežeg greha u najsvetijoj osobini čovečjeg života davala je utisak da je svet samo crnji zbog lepote te žene, i još grešniji zbog deteta koje ona beše rodila. Prizor je imao u sebi nečeg strašnog, nečega od onoga užasa što uvek ovlada pri pogledu na sram i porok kod bližnjega, pre no što je društvo postalo toliko pokvareno da se smeje, umesto da se zgrozi na to. Svedoci Jestirinog ispaštanja još nisu izgubili ovu prostotu. Oni su bili dovoljno jakih živaca da bi, bez i najmanjeg gunđanja o njenoj oštrini, posmatrali i izvršenje smrtne kazne, kad bi tako glasila presuda; ali nisu bili toliko bez srca kao drugi društveni redovi, koji nalaze samo predmet podsmeha u ovakvom prizoru. Baš i da je bilo volje da se sve okrene na smešno, ona bi bila ugušena i nadjačana svečanim prisustvom ljudi ništa manjih nego što je guverner i nekoliko njegovih savetnika, jedan sudija, jedan general i gradski upravljači, koji su svi stajali ili sedeli na balkonu obližnje kuće i gledali s visine na trg. Kad su takva lica, bez uštrba svoga dostojanstva ili poštovanja koje pripada njihovom činu i položaju, bila deo gledalaca, moglo se zaključiti da izvršenje zakonske kazne treba da ima ozbiljno i delotvorno značenje. Stoga je i gomila bila ozbiljna i natmurena. Nesrećna prestupnica držala se kako je najbolje znala pod strelama hiljade neumoljivih očiju, koje su sve bile uprte u nju i usredsređene na njene grudi. Bilo je skoro nemoguće to izdržati. Po prirodi strasna i naprasita, ona se spremila da strpljivo podnese poruge i otrovne ubode svetine, grčeći se pod svakom novom uvredom; ali bilo je nečeg još užasnijeg u svečanom ponašanju gomile, zbog čega je poželela da vidi sva ta stroga lica kako se krive od prezrivog smeha a sebe kao predmet toga. Daje svetina prsnula u glasan smeh - svaki čovek, svaka žena i svako dete daje dalo svoj deo - Jestira bi im možda odgovorila gorkim i prezrivim osmehom. Ali pod olovnim teretom koji joj sudbina udeli, ona je osećala, iz časa u čas, kako mora da na

sav glas jaukne i da se sruči dole na zemlju s uzvišice ili da smesta poludi. Ipak, u ponekim trenucima, ceo prizor, u kome je ona bila najdivniji predmet, iščezavao je ispred njezinih očiju ili bar svetlucao nejasno pred njima kao kolo nesavršeno određenih avetinjskih prilika. Njen duh, a naročito njeno pamćenje, bilo je natprirodno aktivno i donelo je pred nju drugačije slike nego što su bila gruba ulica maloga grada s granice zapadne divljine: druga su lica bacala na nju prekorne poglede ispod oboda onih visokih šešira. Uspomene tako beznačajne i daleke, slike detinjstva i školskih dana, dečje igre i svađe i male kućne scene iz njenih đevojačkih dana javiše se u rojevima ispred nje, izmešane sa uspomenama koje su bile najvažnije kasnije u životu; svaka slika bila je podjednako živa, kao da je sve imalo istu vrednost ili kao da je sve bilo samo privid. Verovatno je to bila instinktivna odbrana njenoga duha, da se od svirepih muka i nevolja stvarnosti oporavi prizorom ovih fantastičnih slika. Kako mu drago, uzvišica od dasaka bila je tačka s koje je Jestira pregledala ceo put kojim je prošla od srećnih dana detinjstva. Stojeći na toj bednoj visini, ona ponovo ugleda svoje rodno selo u Staroj Engleskoj i svoj roditeljski dom; oronulu kuću od sivog kamenja sirotinjskog izgleda, ali s upola istrvenim grbom nad vratima kao znakom starinskog gospodstva. Ona vide lice svoga oca, s njegovim punim obrvama i poštovanja dostojnom sedom bradom, koja se talasala preko staromodne ogrlice Elizabetinog doba; svoju majku, takođe, s pogledom brižne ljubavi, s kojim je ostala urezana u njezinom pamćenju, i koja je, od kada je umrla, toliko puta blagim prekorom izvodila ćerku s pogrešnoga puta. Ona vide svoje lice, u sjaju devičanske lepote, koje je osvetljavalo celu unutrašnjost prašnjavog ogledala u kojem se obično ogledala. Tada ugleda i drugu jednu priliku, jednog čoveka već u godinama, bleda, mršava lica, kao u kakvog naučnika, sa mutnim i kratkovidim očima koje su izgubile vid pri svetlosti lampe što mu je služila da bdi nad mnogim debelim knjižurinama. Pa ipak, te mutne oči imale su čudnu moć da proniknu, kao daje njihov vlasnik hteo čitati dušu čovečju. Ova slika učenosti i usamljenosti, koju zazva Jestirina ženska mašta, bila je malo nagrđena time što se levo fame nešto malo uzdizalo nad desnim. Zatim su se redale pred njom, u galeriji uspomena, slike jednog kontinentalnog grada: zapletene i uzane ulice, visoke, sive kuće, ogromne katedrale i javne građevine, stare po vremenu, a osobene po arhitekturi. Tu ju je čekao novi život, sve u vezi s ružnim naučnikom: novi život, ali koji se hrani starim materijalom, kao busen zelene mahovine na oronulom zidu. Najzad, namesto ovih prolaznih slika, povrati se grubo tržište puritanske naseobine, sa svim stanovništvom koje je bacalo gnevne poglede na Jestiru Prin da, na nju, samu, koja je stajala na gubilištu od dasaka, s detetom u rukama i slovom A u skerletnom, fantastičnom vezu, zlatom optočenim, na grudima! Je li to java? Pritisnula je dete tako vatreno na grudi da je ono zaplakalo; ona je

oborila pogled na crveno slovo, i štaviše, opipala ga rukom da bi se uverila da li su dete i poruga bili stvarnost. I doista! - to su bile njene stvarnosti; sve ostalo je iščezlo!

III

Viđenje U Jestirinoj svesti bilo je samo jedno: da je ona predmet opšteg prekornog posmatranja. Iz toga se trže kad ugleda na ivici gomile jednu priliku koja ovlada svim njenim mislima. Nekakav Indijanac, u plemenskoj nošnji, stajao je tamo; ali crvenokošci ne behu tako retki posetioci engleskih naseobina da bi koji od njih mogao privući Jestirinu pažnju u tome trenutku; a još manje da bi ispred nje iščezli svi ostali predmeti i sve druge misli iz njena duha. Pored Indijanca, a očevidno u njegovom društvu, stajao je i jedan beo čovek, obučen u čudnu mešavinu odela divljaka i civilizovanih ljudi. On je bio niskog rasta, s borama na licu, koje još i sad jedva da bi se moglo nazvati starim. Izvanredan um ogledao se u njegovim crtama, kao u čoveka koji je toliko negovao svoj duh da se najzad i u spoljašnjosti jasno izražavao u nevarljivim znacima. Mada je hteo da prividnom nemarnošću svoga šarenoga odela prikrije ili umanji jednu osobinu, Jestiri ipak beše jasno da je jedno rame toga čoveka više od drugoga. I ponovo, kad prvi put primeti to mršavo lice i malo nagrđenu pojavu, ona prigrli dete na svoje grudi tako grčevito i silno da siroto dete opet zaplaka od bola. Ali činilo se da majka ništa nije čula. Kad je došao na trg, i pre nego što gaje ona ugledala, stranac je upro oči u Jestiru, isprva nemarno, kao čovek koji se zanima slikama svoga duha i za koga spoljne stvari imaju malo vrednosti, samo ako se ne odnose na predstave njegove svesti. Uskoro, međutim, njegov pogled postao je oštar i prodoran. Lice mu se počelo grčiti i kriviti od užasa, kao da zmija lagano klizi po njemu, i zastavši za tren, odvija sve svoje kolute, pokazujući se u svoj dužini. Silno uzbuđenje pomračilo je njegov vid, ali se on namah savladao naporom volje tako da je, izuzevši jedan trenutak samo, njegov izraz oličavao mirnoću. Malo zatim, grčenje je postalo nevidljivo i najzad se povuče u dubinu njegovog bića. Kad su se Jestirine oči sukobile s njegovim, i kad mu se učinilo da ga je ona poznala, lagano i mirno podigao je prst, napravio njime pokret u vazduhu i stavio ga na svoja usta. Zatim, spustivši ruku na rame građanina što mu beše najbliži, upita učtivo i pristojno:

- Molim vas, poštovani gospodine - reče - ko je ta žena? I zašto je izložena tamo javnoj poruzi? - Mora da ste izdaleka, prijatelju - odgovori ovaj, pogledom ispitujući čoveka koji ga je pitao i njegovog druga divljaka - inače biste morali čuti o Jestiri Prin i njenom zlom delovanju. Ona je, doista, napravila strašan pokor u pastvi prečasnog oca Dimsdejla. - Pravo velite! - odvrati prvi. - Ja sam stranac i dugo sam, nažalost, lutao, protiv svoje volje. Prepatio sam mnogo zbog nevolja na moru i kopnu, i dugo sam robovao među neznabošcima na jugu; i sad me je doveo ovaj Indijanac da se otkupim iz ropstva. Recite mi, molim vas, štogod o toj Jestiri Prin - jesam li dobro čuo njeno ime? - o njenom prestupu, i zbog čega je dovedena tamo na gubilište? - Vrlo rado, prijatelju; i čini mi se da će vas razgaliti, posle tolikih muka i boravka u divljini, što se najzad nađoste u zemlji gde se krivica goni i kažnjava pred licem vlasti i naroda, kao što je to ovde u našoj pobožnoj Novoj Engleskoj. Ona žena, gospodine, treba da znate, bila je žena nekog učenog čoveka, Engleza po rođenju, koji je dugo živeo u Amsterdamu, odakle je pre nekog vremena namislio da pređe preko mora i okuša svoju sreću s nama u Masačusetsu. Stoga je poslao ženu pre sebe, a on je ostao da posvršava neke važne poslove. Ali kako se, dragi gospodine, za neke dve godine, otkako je ta žena ovde u Bo-stonu, nije čulo ni glasa o tome naučniku, gospodinu Prinu, njegova mlada žena, šta ćete, ostavljena sama sebi... - Ah, da, razumem vas! - reče stranac s gorkim osmehom. - Tako učen čovek, kao što vi velite, trebalo je da i to nauči iz svojih knjiga. A ko, molim vas, može biti otac onoga deteta - ono ima tri do četiri meseca ako se ne varam - što ga gospođa Jestira drži u rukama? - Uistinu, prijatelju, to je zagonetka; i još se čeka na Danila, koji će je protumačiti - odgovori građanin. - Gospođa Jestira neće ništa da kaže, a sudije su uzalud lupale glavu. Može biti da krivac stoji tu i gleda ovaj tužni prizor, ljudi ga ne znaju, a on zaboravlja da ga Bog gleda. - Trebalo bi - primeti stranac s novim osmehom - da sam taj učeni čovek dođe i da zaviri u tu tajnu. - I treba, ako je još u životu - odgovori građanin. - Sada, dragi gospodine, naša masačusetska gospoda, setivši se da je žena mlada i lepa, i da je bez sumnje bila u velikom iskušenju, štaviše, da njen muž možda leži u dubini morskoj, nije mogla đa se odluči da na njoj primeni zakon u svoj njegovoj pravednoj oštrini. Kazna za to je smrt. Ali u svome milosrđu i blagosti, osudili su gospođu Prin da tri časa ostane na uzvišici

od dasaka, i da otad pa zanavek, do kraja svoga života, nosi znak srama na svojim grudima. - Mudra osuda! - primeti stranac, ozbiljno mahnuvši glavom. - Tako će ona biti živa predika protivu greha, sve dokle sramno slovo ne bude urezano na njezinoj grobnoj ploči. Samo me buni što saučesnik nije zajedno s njom na gubilištu. Ali biće pronađen! Biće pronađen! Biće pronađen! Poklonivši se ljubazno pričljivom građaninu, on prošapta nekoliko reči svome indijanskom pratiocu i obojica se udaljiše kroz gomilu. Dok se ovo događalo, Jestira je i dalje stajala na uzvišici, očiju uprtih u stranca očiju tako uprtih da je u trenucima potpune zadubljenosti izgledalo da svi ostali predmeti vidljivog sveta iščezavaju, ostavljajući jedino njega i nju. Takav susret, možebiti, bio bi još užasniji nego što ga ugleda sad ovako usred bela dana sa suncem što pali lice, s kojega se odbijala njena sramota; sa skerletnim znakom beščašća na grudima, s detetom u grehu rođenom, s narodom skupljenim kao na saboru, koji gleda lice što bi trebalo da bude viđeno u blagoj svetlosti kućnog ognjišta, u srećnoj senci porodičnog krova, ili pod velom poštovane gospođe u crkvi. Mada je susret bio strašan, ona je bila svesna daje zaštićena ovom hiljadom prisutnih. Bolje je bilo stajati tako, s toliko njih između njega i nje, negoli se naći s njime licem u lice - sami njih dvoje. Ona je odbegla, kao u zaštitu, pod okrilje javnosti i užasavala se od trenutka kad je trebalo da ona prestane. Utonuvši u te misli, jedva bi čula glas iza sebe da njeno ime nije bilo ponavljano glasno i svečano, da ga čuje cela gomila. - Čuj, Jestira Prin! - govorio je glas. Bilo je pomenuto daje baš nad uzvišicom gde je stajala Jestira Prin bila neka vrsta balkona ili otvorenog čardaka na opštinskoj kući. S toga mesta obično su se čitale proklamacije u prisustvu predstavnika vlasti, sa svom ceremonijom koja je pratila javne proglase u to doba. Tamo, da bi prisustvovao prizoru, sedeo je guverner Belingam, s četiri vojnika oko njegove stolice, s halebardama u ruci, kao počasna straža. Na šeširu je imao crno pero, vezen širit na gornjoj odeći i crnu somotsku tuniku ispod nje; to beše čovek u godinama, a duboke bore izražavale su iskustvo života. On je bio dostojni vođa i predstavnik zajednice koja je za svoj postanak i napredak imala da zahvali ne čaru mladosti, već upornoj i stalnoj snazi zreloga doba i ozbiljnoj mudrosti staraca, koje su učinile tako mnogo baš zato što su zamišljale i očekivale vrlo malo. Ostali važni članovi oko starešine odlikovali su se dostojanstvom izraza iz doba kada se osećalo da oblici vlasti imaju u sebi svetinju božanskih ustanova. To su bili, sumnje nema, ljudi dobri, mudri i pravedni. Ali iz celoga ljudskoga roda ne bi

bilo lako izabrati toliko mudrih i časnih lica, koja ne bi bila spremna da sude pogreškama ženskoga srca i da raspoznaju deo zla i dobra u njemu, nego što su bili mudraci sumorna lica, prema kojima se sada okrenula Jestira Prin. Izgledalo je da je potpuno svesna da je sva simpatija koju je mogla još da dobije bila u većem i toplijem srcu gomile; jer čim je podigla oči ka balkonu, sirota žena je prebledela i zadrhtala. Glas koji ju je pozvao bio je glas prečasnog i slavnog Džona Vilsona, najstarijeg bostonskog sveštenika, velikog znalca, kao što je to bila većina sveštenika iz toga vremena, i uz to čoveka blaga i ljubazna. Svakako, ova poslednja osobina bila je s manje brige razvijena nego njegovi duhovni darovi, a nje se on više stideo nego što se njome ponosio. Tamo je on stajao, uokviren sedim pramenovima kose koji su padali ispod ćelepuša; dok su njegove sive oči, kao u Jestirinog deteta, naviknute na polutamu radne sobe, žmirkale na jasnoj sunčevoj svetlosti. Ličio je na neki tamno utisnuti lik koji viđamo na koricama starih molitvenika, i kao ma koji od tih likova, imao je isto toliko prava da stupi napred, kao sad, i da se upušta u pitanja o ljudskom grehu, strasti i bolu. - Jestira Prin! - ponovi sveštenik. - Ja sam se borio sa svojim mlađim bratom, od kojega si srećna slušala propoved božjega slova. - Ovde gospodin Vilson stavi ruku na rame nekog mladog bledog čoveka pored sebe. - Trudio sam se, velim, da uverim ovog pobožnog mladog čoveka da je trebalo da ti on govori ovde, pred Bogom i pred ovim mudrim i časnim starešinama, u prisustvu celoga naroda, o niskosti i crnilu tvojega greha. Poznajući tvoju prirodu bolje od mene, on bi mogao izabrati pogodnije reći, bilo nežne ili užasne, moćne da savladaju tvoju upornost i jogunstvo, te da više ne kriješ onoga koji te navede na taj strašni greh. Ali on se protivi meni blagošću mladoga ćoveka (iako je isuviše mudar za svoje godine), govoreći da je nepravda za žensku prirodu prisiliti je da otkrije tajne svoga srca usred bela dana, pred tako velikim skupom. Ali začelo, kao što sam pokušavao njemu da dokažem, sram leži u činjenju greha a ne u njegovom priznanju. Šta veliš na to još jednom, brate Dimsdejle? Ko će se od nas dvojice, ti ili ja, baviti ovom jadnom grešnom dušom? Romor se podigao među dostojanstvenim i časnim licima na balkonu; i guverner Belingam dao mu je izraza, govoreći glasom punim autoriteta, iako ublaženim poštovanjem prema mladome svešteniku kome se obrati: - Dobri gospodine Dimsdejle - reče - na vama je odgovornost za ovu žensku dušu. Vama, dakle, i priliči da je savetujete na pokajanje i ispovest, kao dokaz i posledicu pokajanja. Ovaj otvoreni poziv privukao je oči cele gomile na prečasnoga gospodina

Dimsdejla - mladog sveštenika koji je došao s engleskog univerziteta, donoseći sa sobom sve znanje onoga doba u naše divlje šume. Njegova rečitost i verski žar već su dokazali svu njegovu visoku vrednost među drugovima. Njegova pojava padala je u oči na prvi pogled; s belim, glatkim i ispupčenim čelom, velikim, crnim, melanholičnim očima i usnama koje su, ako ih nije silom zatvarao, lagano drhtale, izražavajući i nervoznu osetljivost i veliku moć vladanja sobom. Pored svih njegovih prirodnih darova i naučničke savršenosti, bilo je nečeg čudnog u ovome mladome svešteniku; nekakav bojažljiv, začuđen, poluzaprepašćen pogled, kao u čoveka koji oseća da je sasvim zalutao i da je zbunjen na stazi ljudskoga života; jer se mogao osećati dobro jedino u samoći. Stoga, ukoliko mu je poziv dopuštao, on se kretao senovitim stranputicama, ostavši tako naivan i detetu ravan, izlazeći, u datoj prilici, sa svežinom i mirisom i rosnom čistotom misli, koja je, po svedočanstvu mnogih, delovala kao anđeoska reč. Takav je bio mladi čovek koga je tako javno izveo pred publiku prečasni gospodin Vilson i guverner, pozivajući ga da govori, da ga čuje ceo svet, o toj tajni ženske duše koja je ostajala svetinja i u svome padu. On je pobledeo zbog iskušenja u koje ga njegov položaj dovede, i njegove usne su zadrhtale. - Govori joj, brate - reče gospodin Vilson - od toga zavisi spas njene duše i, kao što guverner reče, od toga zavisi i spas tvoje vlastite, koja ima da se o njenoj duši brine. Reci joj da ispovedi istinu! Prečasni gospodin Dimsdejl pognuo je glavu, kao da se u sebi molio Bogu, i zatim stupi napred. - Jestira Prin - reče naslonivši se na balkon i pogledavši je uporno u oči - čula si šta kaže ovaj čestiti čovek i vidiš odgovornost koja je na meni. Ako osećaš da će to dati mira tvojoj duši, i da će zemaljska kazna biti delotvornija za spas duše, ja te pozivam da kažeš ime svog saučesnika i svoga sapatnika! Nemoj biti nema zbog rđavo shvaćene ljubavi i sažaljenja prema njemu; jer veruj meni, Jestira, i kad bi bio svučen s visokog položaja i stao tu kraj tebe, na toj uzvišici srama, bilo bi mu kudikamo bolje nego da ceo život krije greh u srcu. Kako će mu pomoći tvoje ćutanje, osim što će ga navesti na iskušenje i, štaviše, primorati ga da grehu doda licemerstvo? Nebo je podarilo tebi javnu sramotu da bi time mogla izvojevati javnu pobedu nad zlom u sebi i jadom oko tebe. Pazi da ne oduzmeš njemu, koji možda nema snage da se sam za nju maši, tu grku ali lekovitu čašu, koja je sada prinesena tvojim usnama! Glas mladog pastora bio je drhtav i blag, uverljiv, dubok i ispre-kidan. Osećanje koje se ogledalo u njemu, više nego samo značenje reči, pokrenu sva srca i sva ih zajedno stopi u jedan akord ljubavi. Pa i samo dete na Jestirinim grudima bilo je

dirnuto tom silom, te je i ono okrenulo svoje oči ka gospodinu Dimsdejlu, i podiglo svoje ručice s poluzadovoljnim, polubolnim gukanjem. Tako je silan bio sveštenikov poziv da je gomila morala verovati da će Jestira reći grešnikovo ime ili da će sam grešnik, na kome god mestu daje, stupiti napred gonjen neizbežnom unutrašnjom nužnošću i biti prinuđen da se popne na gubilište. Jestira je odmahnula glavom. - Ženo, ne prelazi granice nebeske milosti! - povika prečasni gospodin Vilson, oštrije nego pre. - To malo dete dobilo je glas da pomogne i potvrdi savet koji si čula. Reci ime! Ono i tvoje kajanje poslužiće da ti se skine skerletno slovo sa grudi! - Nikad! - odgovori, ne gledajući u gospodina Vilsona, već u duboke uznemirene oči mladog sveštenika. - Ono je duboko urezano. Vi ga ne možete skinuti. A ja bih htela da izdržim i svoje i njegove muke! - Govori, ženo! - reče hladno i oštro drugi glas, koji je došao iz gomile oko gubilišta. - Govori i daj detetu oca! - Neću reći! - odgovori Jestira prebledevši kao smrt, odgovarajući tome glasu, koji kao da je takođe poznala. - A moje dete mora tražiti nebeskog oca jer nikada neće upoznati zemaljskog! - Neće da kaže - prošapta gospodin Dimsdejl, koji se povukao natrag s dugim dubokim uzdahom, očekujući dotle s rukom na srcu rezultat svoga poziva. - Čudna snaga i velikodušnost ženskoga srca! Ona neće da kaže! Videvši čvrstinu stanja duha grešnice, stariji sveštenik, koji se brižljivo spremio za tu priliku, održao je gomili propoved ogrehu u svima oblicima, ali stalno pominjući sramno slovo. Čitav čas je tako silno govorio o tome znaku, a njegove reći snažno su odjekivale iznad glava okupljenih, tako da im se to slovo učinilo još strašnijim u njihovom uobraženju, te im se činilo da je njegova crvena boja od plamenova paklenoga ognja. Jestira Prin, međutim, stajala je na uzvišici srama, s ukočenim očima i izrazom umorne ravnodušnosti. Toga jutra, ona je podnela sve što može podneti ljudska priroda; i kako njen temperament nije bio takav da gubitkom svesti umakne suviše jakim mukama, njen duh mogao se jedino zaštititi oklopom neosetljivosti. U tom stanju, glas propovednikov grmeo je u njenim ušima nemilosrdno ali beskorisno. Dete je, za vreme druge polovine iskušenja, paralo vazduh plačem. Ona se mehanički starala da ga utiša, ali izgledalo je da je jedva dira njegov bol. Zatim je odvedena u tamnicu, gde je iščezla iza gvožđem okovanih vrata. Oni koji su gledali za njom šapulali su da skerletno slovo baca oko sebe čudnu bledu svetlost u tamnom tamničkom hodniku.

IV

Sastanak Kad se vratila u tamnicu, Jestira Prin bila je toliko razdražena da su morali da paze na nju da ne bi sama sebi došla glave, ili da ne bi osakatila dete u bunilu. Predveče, pošto nisu pomogle ni sve zabrane ni sve pretnje, tamničar Braket pomislio je da bi bilo dobro pozvati lekara. On ga je opisao kao čoveka koji zna svu hrišćansku lekarsku veštinu, a koji je isto tako vešt u svemu onome što divljaci znaju o lekovitim travama i korenju što raste u šumama. I doista je bilo potrebno pozvati lekara, koliko same Jestire radi, toliko više radi deteta, koje je, činilo se, primajući hranu iz majčinih grudi, primilo u sebe sav nemir, sav strah i očajanje majčinog duha. Ono se uvijalo u grčevitim mukama i beše slika, u svom malom obliku, one moralne agonije koju je Jestira Prin podnela toga dana. Za tamničarevim stopama, u tamnom odeljenju, pojavila se ličnost čudna izgleda, čije je prisustvo u gomili tako silno privuklo Jestirinu pažnju. Njemu su dali stan u tamnici, ne zbog sumnje da je učinio kakvo zlo delo, već zato što je to bio najlakši način raspolaganja njime, dok se starešine ne budu saglasile s indijanskim izaslanikom o njegovom otkupu. Rekoše da se zove Rodžer Čilingvort. Pošto ga je uveo u sobu, tamničar zastade za časak, začudivši se mirnoći koju je proizveo njegov dolazak; Jestira Prin postala je nema i mirna kao smrt, dok je dete i dalje ječalo. - Molim te, prijatelju, ostavi me nasamo s mojom bolesnicom - reče lekar. Oslonite se na mene, dobri tamničaru, kuća će vam se brzo umiriti. Kažem vam da će Jestira Prin biti poslušnija nego do sada. - Ako vaša preuzvišenost to učini, bićete veštak u mojim očima, doista! Ova žena bila je kao besna; i umalo što nisam uzeo da isterujem Satanu iz nje. Stranac je ušao mirno kao što je to osobina poziva kome je po sopstvenim recima pripadao. Njegovo ponašanje nije se izmenilo ni onda kad se tamničar povukao i ostavio ga nasamo sa ženom čiju je pažnju tako silno privukao još dok je bio u gomili, što je bio znak njihovih tešnjih odnosa. Prvo se pobrinuo za dete, čiji je plač, dok se previjalo u bolovima na slamnoj postelji, dokazivao preku potrebu da mu se odmah pomogne. On ga je pregledao pažljivo i otvorio neku kožnu kesu koju je izvukao ispod odeće. Činilo se da su u njoj lekovi, od kojih je uzeo jedan i pomešao ga u čaši vode.

- Moje staro znanje alhemije - reče - i boravak više od godine među ljudima koji odlično poznaju lekovitost biljaka, načinili su me boljim lekarom nego što su mnogi koji imaju lekarsku diplomu. Priđi, ženo, dete je tvoje, a ne moje, u meni neće raspoznati ni lice ni glas oca svog. Podaj mu, dakle, sama ovaj napitak. Jestira je odbila ponuđeni lek, gledajući u njegovo lice pogledom punim zebnje. - Misliš li da se svetiš na nevinom detetu? - prošapta. - Luda ženo!odgovori lekar napola hladno, napola blago. - Kako bi mi pomoglo da naudim tom jadnom grešnom detetu? Lek je namenjen dobru, i kad bi ono bilo i moje dete - da, moje vlastito, naše dete! - ne bih mu mogao dati ništa bolje. Kako je ona i dalje oklevala, ne mogavši sebi dati računa ni o čemu, on uze dete u ruke i sam mu dade napitak. Dejstvo se ubrzo pokazalo i iskupilo lekarevo obećanje. Plač se polagano gubio, grčevito bacakanje postepeno prestajalo; i za nekoliko trenutaka, kao što to biva kod dece kad se oslobode bolova, dete je zaspalo mirnim i dubokim snom. Lekar, koji je i te kako imao prava na to ime, okrenuo se sada materi. Mirno i s napregnutom pažnjom, opipao joj je puls, zagledao joj se u oči - pogledom od koga joj se srce steglo, jer nekad tako prijateljski, taj pogled je sad bio hladan i stran; i najzad zadovoljan svojim ispitivanjem, počeo je da sprema drugi napitak. - Letin izvor nije mi poznat - primetio je - ali naučio sam mnoge tajne u divljini i ovo je jedna od njih: lek koji mije pokazao jedan Indijanac kao nagradu za neke pouke od mene, koje su još od Paracelzusa poznate. Pij to! On ti ne može povratiti mirnu savest, ja ti je ne mogu dati; ali će umiriti buru tvoje strasti, kao ulje bačeno na vale burnoga mora. On prinese čašu Jestiri, koja ju je primila, gledajući ga mirno i ozbiljno u lice, ne baš sa strahom, ali s puno zebnje i sumnje o njegovim namerama. Ona pogleda takođe svoje zaspalo dete. - Nadala sam se smrti - reče - želela sam da dođe, molila bih se Bogu da mi je pošalje, kad bi molitva priličila ženi kao što sam ja. Pa ipak, ako je smrt u ovoj čaši, kažem ti da razmisliš pre nego što je ispijem. Gle, ona je na mojim usnama! - Pij samo - odgovori on istim hladnim načinom. - Zar me tako malo poznaješ, Jestira Prin? Jesu li moji naumi obično tako niski? Baš i da žudim za osvetom, zar ne bi trebalo pre da te ostavim u životu, da te lečim i branim od svih zala i opasnosti života da bi ta vatrena sramota i dalje sijala na tvojim grudima? - Pritom stavi kažiprst na skerletno slovo koje je, kao da je od usijanog železa, palilo Jestirina

nedra. On primeti njen nesvestan pokret i nasmeja se: - Živi, dakle, i podnosi svoju sudbu, na oči celoga sveta, na oči onoga koga si mužem zvala, na oči ovoga deteta! A da bi mogla živeti, uzmi ovaj napitak! Bez svakog daljeg opiranja ili odlaganja, Jestira iskapi čašu, i na jedan pokret ovoga čoveka, sede na postelju pored zaspalog deteta, a on privuče jedinu stolicu koja je bila u ćeliji i sede pored nje. Ona je drhtala jer je osećala - pošto je učinio sve što su mu čovečanski obziri ili uverenje ili, ako hoćete, prefinjena svirepost nalagali da čini radi ublažavanja telesnih muka - da će se sad obratiti njoj kao čovek koga je najsilnije i neizlečivo uvredila. - Ja te ne pitam, Jestira, ni kako ni zašto si pala u kaljugu, ili bolje reći: kako si se popela na onu uzvišicu srama gđe sam te zatekao. Uzrok ne treba tražiti daleko. Moja ludost, tvoja slabost. Ja, čovek sav zanet mislima, moljac velikih biblioteka, čovek već oronuo, koji je svoje najbolje godine dao da utoli glad pustoga sna za znanjem, šta sam hteo ja sa mladošću i lepotom kao što je tvoja? Ružan od rođenja, kako sam mogao varati sebe da duhovni darovi mogu nadoknaditi telesnu rugobu u očima mlađe devojke? Ljudi me zovu mudrim. Kad bi mudraci ikada bili mudri za sebe kao za druge, ja bih sve ovo mogao predvideti. Mogao bih znati da ćeš ti, kada dođem iz divlje i mračne šume među hrišćanske naseobine, biti prvi prizor koji ću ugledati, ti, Jestira Prin, uzvišena, kao statua srama pred narodom. Da, od onoga trenutka kada smo zajedno sišli niz crkvene stepenike kao muž i žena, trebalo je da vidim pakleni sjaj tog skerletnog slova kako sija na kraju našega puta! - Znaš - reče Jestira (jer ma koliko da je bila utučena, nije mogla mirno podneti ovaj poslednji ubod kroz znak svojega srama) - znaš da sam bila iskrena prema tebi. Nisam te volela niti sam se pretvarala. - Tako je - odgovori on - kriva je moja ludost, rekao sam već. Ali dotle mi je život bio prazan. Svet je bio tako sumoran! U mome srcu bilo je mesta za mnoge, ali opet oko mene beše sve pusto i studeno, na mome ognjištu nije pucketala vesela vatra. Žudeo sam da vidim oganj na njemu, mislio sam da to nije isuviše smeo san, iako sam bio ružan, iako sam bio star i mračan, da će i meni pasti deo one sreće posejane širom celoga sveta. I tako, Jestira, ja sam te prigrlio na svoje srce, na najdubljem mestu savio ti gnezdo, pokušao sam da te zagrejem ognjem koji si sama u mome srcu zapalila! - Ja sam te silno uvredila - prošapta Jestira. - Oboje smo uvredili jedno drugo - odgovori on. - Ja sam prvi skrivio kad sam

postavio tvoju bujnu mladost u lažni i neprirodni odnos sa svojom ruševinom. Zato, kao čovek koji nije naprazno razmišljao i filozofirao, ne žudim za osvetom, ne mislim o tvome zlu. Ti si mi zajam dostojno vratila. Ali, Jestira, još živi čovek koji nam je oboma zla naneo! Ko je taj? - Ne pitaj me! - odgovori Jestira gledajući odlučno u njegovo lice. - To nećeš nikad doznati! - Nikad, kažeš? - dodade s mračnim osmehom, kao čovek koji se uzda u moć svoga razuma. - Nikad neću doznati! Veruj mi, Jestira, malo je toga, bilo u spoljašnjem svetu, bilo u dubini nevidljivih misli; malo je toga što može ostati tajna čoveku koji se svom dušom oda da razreši tu zagonetku. Možeš sakriti svoju tajnu od gomile koja se dere; možeš je sakriti takođe od sveštenika i starešina, kao danas, kada su pokušali da iščupaju ime iz tvoga srca i da ti daju drugara na gubilištu; ali što se mene tiče, mene tera na istraživanje drugačiji osećaj. Tražiću toga čoveka, kao što sam tražio istinu u knjigama, kao što sam tražio zlato u alhemiji. Postoji jedan osećaj koji će mi ga izdati. Videću ga kako drhće. I sam ću se stresti iznenadno i neočekivano. Pre ili posle, on mora biti moj. Njegove oči bile su pritom tako silno uprte u nju da Jestira sklopi ruke na srcu, kao u strahu da on odjedanput ne pročita tajnu u njemu. - Nećeš da mu kažeš imena? Pa ipak, saznaću ga! - nastavi s pogledom uverenja, kao daje sudba na njegovoj strani. - On nema sramno slovo na svom odelu kao ti, ali ću gaja pročitati u njegovom srcu. Ne boj se za njega! Nemoj misliti da ću se ja pačati u pitanja nebeske pravde, ili da ću ga na svoju sopstvenu štetu predati ljudskim zakonima. Nemoj uobražavati da ću ma šta pokušati protiv njegova života; ne, ni protiv njegove slave, ako je, kao što mislim, čovek koji uživa dobar glas. Neka živi! Neka se sakrije u spoljašnji sjaj, ako može! Pa opet će biti moj! - Tvoja su dela kao dela milosrđa - reče Jestira, uplašena i zabezeknuta - ali im ti sam daješ prizvuk užasa! - Još ću ti reći nešto, tebi koja si mi bila žena - nastavi naučnik. - Ti si sačuvala tajnu svoga ljubavnika. Tako isto čuvaj i moju! U ovoj me zemlji niko ne poznaje. Nemoj se usuditi da kažeš nijednoj ljudskoj duši da sam ti bio muž! Ovde, na ovoj divljoj granici sveta, podići ću svoj šator: jer, svugde sam tuđin i nemam ničeg zajedničkog s ljudima, samo ovde ima jedna žena, čovek i dete s kojima me spajaju čvrste veze. Svejedno je da li su to veze ljubavi ili mržnje; da li su dobre ili zle! Ti i on, Jestira Prin, moji ste. Kuća mi je tamo gde ste ti i on. Ali nemoj me izdati! - Zašto želiš to? - upita Jestira, strepeći, ni sama ne znajući zašto, od te tajne

obaveze. - Zašto se sam ne pokažeš i javno me izobličiš? - Može biti - odgovori on - što ne želim da podnosim sramotu koja pada na muža neverne žene. A možda ima i drugih razloga. Želim živeti i umreti nepoznat. Neka, dakle, tvoj muž bude mrtav za svet, koji neće ništa čuti o njemu. Nemoj me izdati ni rečju, ni znakom, ni pogledom! Naročito ne izdaj tajnu čoveku, ti već znaš kome. Prevariš li me, čuvaj se! Njegova slava, njegov položaj, i njegov život biće u mojim rukama. Pazi, dakle! - Čuvaću tvoju tajnu, kao što sam njegovu - odgovori Jestira. - Zakuni se! - dodade on. I ona se zakle. - A sad, gospođo Prin - reče stari Rodžer Čilingvort, kako ćemo ga dalje zvati ostavljam te samu: samu sa detetom i skerletnim slovom! Kako ti izgleda to slovo, Jestira? Da li ti kazna nalaže da ga i u snu imaš na sebi? Zar se ne bojiš mora i strašnih snova? - Zašto mi se tako osmehuješ? - upita Jestira uznemirena izrazom njegovih očiju. - Jesi li ti kao onaj Crni čovek što stanuje u šumi oko nas? Jesi li me ulovio u mrežu u kojoj duše propadaju? - Ne, tvoja duša ne! - odgovori s novim osmehom. - Ne, nije tvoja!

V

Jestira u radu Dani Jestirinog zatvora bili su na kraju. Vrata tamnice su se otvorila i ona je izašla na beli dan. Njenom bolesnom i tugom ubijenom srcu učinilo se da je sunce, koje sve podjednako obasjava, tu samo zato da obasja skerletno slovo na njenim grudima. Možda je bilo više pravog bola u njenim prvim nepouzdanim koracima, kad je ostavila tamnička vrata, nego u litiji i prizoru koji smo opisali, kad je bila izložena opštoj poruzi i kad je svako u nju prstom pokazivao. Tada ju je održao naročiti napon živaca i ratoborna priroda njenog karaktera, koji su učinili da se taj prizor za nju pretvori u neku vrstu paklene pobede. Ali to je bio usamljen i izdvojen događaj, koji se dešava jednom u životu, pa da bi ga mogla izdržati, ona je, ne štedeći, prikupila svu životnu snagu koja bi joj služila za mnoge godine mirnog života. Onaj isti duh zakona koji ju je osudio dao joj je snage da do kraja podnese muke svoje sramote. Taj zakon bio je div stroga lica, snažan da drži ali i da uguši svojim gvozdenim rukama. Ali sada, od izlaska iz tamnice, ona je morala da podnosi svakodnevno poniženje; i ona ga je morala podnositi običnim silama svoje prirode, ili pasti pod njime. Nije imala više ništa da pozajmi od budućnosti čime bi se probila kroz trajni svakodnevni jad. Svako jutro donosilo je svoj deo bede, a svaki novi dan svoju skučenost, sve je ostajalo isto i jednoliko, a to je bilo isuviše mučno izdržati. Dani daleke budućnosti redali su se nudeći joj isti teret - nijedan joj neće doneti slobodu; a nagomilani dani i sabrane godine podići će stub jada na humci njene sramote. Kroz sve te dane i godine, izgubivši svoju ličnost, ona će biti opšti simbol na koji će ukazivati propovednik i učitelj, u kojem će oni oličiti i oživotvoriti svoje predstave i misli o ženskoj slabosti i grešnoj strasti. Mladosti i nevinosti biće govoreno da gledaju nju i skerletno slovo koje gori na njezinim grudima; nju - dete poštenih roditelja; nju - majku deteta koje će i samo kasnije biti žena; nju koja je nekad takođe bila nevina - kao na oličenje, ovaploćenje, na samu stvarnost greha. A nad njenim grobom jedini spomenik biće sramota koju će dotle nositi. Može izgledati čudnovato: zašto se ona, pošto joj je svet bio otvoren i pošto osudom nije bila zadržavana u puritanskim naseobinama, tako neznatnim i udaljenim od sveta, nije vratila u rodno mesto, ili bilo koju evropsku zemlju, i tu lako sakrila svoje ime i ličnost pod novom spoljašnjošću kao kad bi se ponovo rodila; pošto su joj

bile otvorene staze mračne, nepoznate šume, zašto se nije pomešala s narodom čiji običaji nisu imali ničega zajedničkog sa zakonom koji ju je osudio, a to bi godilo i njenoj divljoj prirodi. Čudno je, doista, da je ona i dalje mogla nazivati svojim ono mesto gde je bila samo oličenje srama. Ali kao zla kob, jedno osećanje, neodoljivo i neizbežno kao sila sudbe, gotovo uvek primorava ljude da kruže okolo i kao aveti prolaze mesta gde se odigrao kakav velik i značajan događaj koji je odredio boju njihova života, i koji je utoliko silniji ukoliko je crnji ton koji ga pomračuje. Njen prestup i njena sramota bili su koreni koji su je vezivali za tu zemlju. Kao da se ponovo rodila tu, s jačom moći prilagođavanja, ova šumovita zemlja, i dalje nemila svakome naseljeniku, postala je za Jestiru Prin divlja i tužna, ali i doživotna domovina. Svi ostali prizori zemaljski bili su joj tuđi, pa i samo seoce u Engleskoj, gde je pod majčinim okriljem provela srećno detinjstvo i nevino devojaštvo, izgledalo je kao davno pohabana odeća. Lanac koji ju je vezivao za ovo mesto bio je gvozden i okivao je celu njenu dušu, ali nije se mogao raskinuti. Možda ju je - a nema sumnje da je tako, iako je ona krila tajnu i od sebe same i grozila se uvek od užasa kad se tajna otimala iz njena srca kao zmija iz rupe - jedno drugačije osećanje zadržavalo na pozornici i stazi koja je bila tako kobna za nju. Tu je bio on, po toj stazi se kretao onaj za koga je osećala da je vezana vezama nepriznatim na zemlji, ali koje će ih zajedno dovesti pred poslednji sud, koji će za njih biti bračni oltar za zajedničku budućnost večne nagrade. S vremena na vreme, Lukavi ju je kušao ovom mišlju i smejao se strasnoj i očajničkoj radosti s kojom ju je ona primala, a zatim se borila da je odbaci od sebe. Toj misli jedva je smela pogledati u lice i hitala je daje zatvori u njenu tamnicu. Ono što najzad postade njena vera i što je ona smatrala razlogom da ostane i dalje u Novoj Engleskoj, bilo je delom istina, delom samoobmana. Ovde, govorila je sebi, ovde sam zgrešila, neka se ovde izvrši zemaljska kazna, i tako će možda svakidašnje muke srama najzad očistiti dušu i povratiti joj čistotu koju je izgubila, a koja će biti svetija, jer je plaćena inučeništvom. Stoga Jestira Prin nije htela da beži. Na kraju grada, podaleko od svakog drugog stana, bila je jedna slamom pokrivena kućica. Nekakav raniji došljak podigao ju je tu, pa napustio, jer je zemljište naokolo bilo nepodesno za obrađivanje, dok ju je njena relativna udaljenost izdvajala iz kruga društvene aktivnosti kojom su se već odlikovali običaji doseljenika. Ona je bila na obali i gledala preko morskog rukavca šumom obrasle bregove na zapadu. Nekoliko žbunastih stabala, što rastu usamljeno na poluostrvu, manje su zaklanjali kućicu nego što su hteli reći da tu stanuje neko ko bi se rado sakrio, ili bi bar trebalo da je sakriven. U ovoj maloj usamljenoj kućici, s ono malo pokućstva što je imala, a s dopuštenjem vlasti, koja je i dalje nadzirala Jestiru, nastanila se sa svojim detetom. Nekakva tajanstvena senka sumnje pokrila je odmah

celo to mesto. Deca, suviše mlada da bi mogla razumeti zašto je ta žena stavljena van obima ljudske ljubavi, dovlačila bi se veoma blizu da je vide na prozoru s iglom u ruci, ili kako stoji na vratima, ili radi u malome vrtu, ili kako se kreće stazom ka gradu, i kad bi videla skerletno slovo na njenim grudima, prhnula bi daleko u čudnom zaraznom strahu. Mada je bila usamljena i bez ijednog prijatelja na zemlji, ipak nije oskudevala ni u čemu. Znala je lepo da veze i šije, i to je bilo dovoljno, u zemlji gde je bilo malo prilika za fini posao, da ishrani sebe i svoje napredno dete. To je bila umetnost vezilje - onda, kao i danas, skoro jedina pristupačna ženi. Na svojim grudima nosila je čudno izvezeno slovo kao primer svoje veštine pune nežna i dosetljiva ukusa. Mnoge dame na dvorovima rado bi ponele sličan rad i dodala svojoj svili i zlatu taj bogati umetnički ukras ljudske umešnosti i ukusa. Ovde, pri strogoj prostoti kojom se odlikovao puritanski način odevanja, malo je bilo mesta za Jestirinu veštinu. Pa ipak, ukus doba, koji je naročito cenio radove te vrste, uticao je, eto, i na naše ozbiljne dedove, koji se behu odrekli mnogih udobnosti što su u prvi mah mogle izgledati neodložno potrebne. Javne ceremonije: proklamovanje zakona, uvođenje u dužnost starešina i sve ono što je moglo zgodno poslužiti vladi da se što veličanstvenije predstavi narodu, odlikovale su se dostojanstvenim, urednim, ozbiljnim, ali ipak traženim sjajem. Duboki okovratnici, pažljivo izrađene trake i raskošno izvezene rukavice bile su smatrane neophodnim kod ljudi koji su držali uzde vlasti, i bile su rado dopuštane dostojanstvenicima koji su se odlikovali činom i bogatstvom. Pri pogrebima takođe - bilo za samog mrtvaca, ili da bi se raznim znacima na crnom odelu ili belom rublju jasno ispoljila žalost rodbine - prizivana je u pomoć Jestirina veština. Dečje rublje - jer su i bebe tada nosile svečane haljine - pružalo je novu mogućnost posla i zarade. Postepeno, njen ručni rad ušao je, takoreći, u modu. Bilo iz sažaljenja prema ženi čija je sudba tako jadna; bilo iz bolesne radoznalosti koja daje vrednost i najneznatnijim sitnicama, ili iz kakvih god drugih pobuda, ili što je Jestira odista popunjavala jednu prazninu koju druga nije mogla ispuniti, ona je imala posla koliko je htela i koliko je mogla provesti časova s iglom u ruci. Sujeta je, možda, htela samu sebe uniziti time što se u svečanim prilikama pokazivala urešena vezom koji su izradile njene grešne ruke. Njen vez ukrašavao je guvernerovu ogrlicu; oficiri su ga nosili na rukavima, a sveštenici na pojasima; njen je rad bila kapica novorođenčeta; i bio je zakivan da trune u mrtvačkim sanducima. Ali ne zna se da je ikada bila prizvana njena umešnost da izveze i uresi belu koprenu koja je pokrivala čista nevestinska lica. Taj jedini izuzetak pokazivao je da se društvo i dalje sećalo i mrštilo na njen greh. Jestira se trudila da ima samo ono što je njoj najpotrebnije i što je dovoljno za

njeno dete. Odelo joj je bilo od najprostije čohe najtamnije boje, s jednim jedinim ukrasom - skerletnim slovom, koje je po osudi nosila. Detetova odeća, naprotiv, odlikovala se bogatom, maltene fantastičnom maštom ukusa, koja je služila da uveća čudnu draž koja je rano počela da se razvija u devojčici, ali koja je ubrzo pokazala da ima dublje značenje. Ali o tome kasnije. Izuzev malog izdatka na ukras svoga deteta, sav ostatak svojih dohodaka davala je kao milostinju onima koji su bili u boljem položaju nego ona, i koji su često dobročinstvo plaćali uvredom. Dobar deo svoga vremena upotrebljavala je za izradu grubog odela za sirotinju. Možda ju je na to navodila kakva pokajnička misao da na taj način žrtvuje svoja zadovoljstva u grubom radu za druge. U svojoj prirodi imala je istočnjačku osobinu - ukus za bogatu, raskošnu i sladostrasnu lepotu, koja u njenom životu nije imala načina drugačije da se pokaže izuzev u vezu i ručnom radu. Za žene fini i nežni ručni rad ima osobitu draž, koju drugi pol ne razume. Za Jestiru je to bila prilika da pusti na volju svojoj strasti i tako je umiri. Ali kao i sve druge radosti, ona ju je odbacila kao greh. Ovo bolešljivo mešanje savesti gde joj nije mesto pokazivalo je, bojim se, ne iskreno i stalno kajanje, već nešto sumnjivo, nešto što je moglo biti duboko rđavo u svojoj suštini. lako je Jestira Prin imala svoju ulogu u svetu. Pošto je bila snažnog karaktera i vrlo sposobna, svet je nije mogao sasvim odbaciti, iako je na njeno čelo stavio znak nesnosniji ženskome srcu nego onaj što ga je Kain nosio. U svim njenim odnosima s društvom nije bilo ničega što bi joj ulivalo osećaj zajedništva s njima. Svaki pokret, svaka reč, pa i samo ćutanje onih s kojima je dolazila u dodir, značilo je i često kazivalo da je ona prognana i kao da je za opštu prirodu vezuju dru-gačije veze nego ostalo čovečanstvo. Ona je stajala blizu njih, pa ipak, izdvojena od onoga što je sve interesovalo, kao kakva utvara koja pohodi kućno ognjište, a niko je ne vidi i ne oseća, koja se ne smeje na porodičnim veseljima niti tuguje u žalosti rodbine, ali ako joj pođe za rukom da pokaže svoju skrivenu simpatiju - izaziva samo užas i jezovitu grozu. I doista, ovakva osećanja, udružena s gorkim prezrenjem, činilo se, behu jedini utisci što ih je unosila u opšte srce. Doba nije bilo ni najmanje nežno; i njen položaj, mada gaje ona dobro razumela i mada ga nije nikad mogla zaboraviti, iznošen je pred njene duhovne oči u obliku novoga bola, grubom povredom najosetljivijih mesta. Siromašak, kao što smo to ranije rekli, kome je ona pomagala, često je ponižavao ruku koja mu je pomoć prijateljski pružala. Gospođe visokog položaja, u čije je domove poslom ulazila, navikle su se da cede kaplje čemera u njezino srce: često alhemijom mirne zlobe, kojom žene znaju zgotoviti silan otrov iz najobičnijih sitnica, a katkad i grubim izrazom, koji je padao na nezaštićene žrtvine grudi kao svirepi udar na zagnojenu ranu. Jestira se dugo i hrabro na to navikavala; i nikad nije odgovarala na te napade, izuzev nenadnim rumenilom, koje se neodoljivo ukazivalo na bledim obrazima i ponovo povlačilo u dubinu grudi. Podnosila je sve strpljivo kao prava

mučenica, ali nije se molila Bogu za svoje neprijatelje, jer uprkos njenim težnjama za opraštanjem, reči blagoslova i molitve uporno bi se izmetnule u kletvu. Uvek, i na hiljadu načina, osećala je bezbrojno štrecanje bola, koji joj beše tako pakosno deljen večno živom i neumornom presudom puritanskog suda. Sveštenici su se zaustavljali na ulici da svetuju narod namrštena čela i mračna pogleda kada se skupljao u gomili oko grešne žene. Kad bi ušla u hram, želeći da se okrepi osmehom milosrđa iz oka večnoga oca, često bi sama postala predmet predike. Bojala se i same dece; jer su ova od očeva dobila mračnu ideju nečeg jezivog u ovoj tužnoj ženi, koja se nemo prikradala ulicama bez ikakvog druga izuzev jednog deteta. Stoga, pošto bi je prvo pustili da prođe, oni su je gonili nadaleko kricima što vazduh paraju i koji nisu ništa osobito značili njihovom duhu, ali koji su utoliko strašniji bili za nju, jer su dolazili iz usta koja ih nesvesno brbljahu. Činilo joj se da je njen sram svuda poznat, da je otkriven celoj prirodi; i za nju ne bi bilo više jada kada bi i lišće na drveću šumorilo među sobom njenu crnu istoriju - kad bi letnji povetarac o njoj šaputao - kad bi je zimski orkan jekom raznosio! Svaki pogled nepoznatog lica pričinjavao je novi bol. Kad bi koji stranac radoznalo pogledao skerletno slovo, a svaki je to činio - bilo joj je kao da ga usijanim gvožđem ponovo u srce utiskuje, tako da se jedva mogla uzdržati, ali uvek se uzdržavala da ga rukom ne zakloni. A opet, svako poznato oko imalo je nov ubod da joj podari. Hladni pogled navike nije se mogao izdržati. Ukratko, Jestira Prin patila je samrtne muke pri svakom pogledu ljudi na sramni znak: činilo se da rana ne može da zaraste, naprotiv, činilo se da svakim danom postaje sve osetljivija od novih muka. Samo katkada, u retkim danima, ili mesecima, ona je osećala jedan pogled jedno ljudsko oko - na sramnom žigu, koji kao da ju je tešio, uzimajući na sebe polovinu njenih muka. Ali za trenutak, uteha je bežala od nje, ostavljajući još dublji bol; jer u tom kratkom času, ona je grešila ponovo. Je li Jestira grešila sama? Duh joj se katkad mutio, i da je bila slabije građe i nežnijih živaca, to bi bilo mnogo žešće pod jedinstvenim teretom čudnih muka njezina života. Dok je usamljena išla tamo-amo kroz mali svet s kojim je stajala u spoljnim odnosima, Jestiri se ovdeonđe činilo - osećala je, ili je samo maštala; pa neka je bila i samo mašta, bilo je to suviše snažno da bi mu se mogla odupreti - da joj je skerletno slovo podarilo neku novu moć. Stresla se od pomisli, ali nije se mogla otresti verovanja da joj je ono davalo saznanje skrivenog greha u drugim srcima. Ona se užasnula od otkrića do kojih je na taj način došla. Šta su bila ta otkrića? Da to nisu bila lukava šaputanja zlih anđela, koji su hteli da navedu ženu što se batrgala u mukama, i koja je samo upola bila njihova žrtva, da veruje da je spoljašnja čistoća samo laž i da bi skerletno slovo

zasijalo i na mnogim drugim grudima kad bi se istina svugde pokazala? Ili će ona morati da primi te nagoveštaje - tako tamne, a opet tako jasna - kao suštu istinu? U ćelom njenom jadu ništa nije bilo tako strašno i mrsko kao to osećanje. Ono ju je plašilo i bilo joj gadno zbog načina na koji je stupalo u živo delanje. Katkad, prolazeći pored kakvog poštovanja dostojnog sveštenika ili starešine, uzora čestitosti i vrline, koga je javno mišljenje gledalo kao čoveka koji se druži s anđelima, crvena poruga na njenim grudima zatreptala bi čudnom simpatijom. „Kakvo se zlo tu krije?“, rekla bi Jestira u sebi. A podižući plačljive poglede, njene oči nisu nalazile ničeg ljudskog pred sobom, izuzev oblika ovozemaljskog sveštenika! Drugi put, tajanstveno srodstvo magijski se osećalo kad bi susrela osvešteno čelo kakve matrone koja je, po svedočanstvu svih, održala hladnu, snežnu čistotu svoga srca kroz ceo život. Ova snežna hladnoća matroninih grudi - šta je imala zajedničko s vatrenim sramom na Jestirinim grudima? Ili odjednom, munjevito štrecanje ponovo bi je opomenulo. „Gle, Jestira, evo ti drugarice!“ A kad bi pogledala, ona bi videla oči kakve mlade devojke uprte u skerletno slovo, plačljivo i krišom, oči koje se okreću brzo, sa slabim hladnim rumenilom na obrazima, kao da je devojčina čistota umrljana ovim trenutnim pogledom. „O, ti Lukavi, čiji je zalog bio taj kobni simbol, zar nećeš ništa ostaviti, staro ili mlado, ovoj jadnoj grešnici, što bi mogla poštovati?“ Takav gubitak vere ipak je najžalosniji ishod greha. Kao dokaz da još nije sve propalo u ovoj jadnoj žrtvi vlastite slabosti i krutosti ljudskih zakona, neka posluži i uverenje Jestire Prin da niko od smrtnih nije grešio kao ona. Kod nižih redova, koji su u to tužno doba uvek dodavali odvratan užas onome što zanima njihovu maštu, kružila je čitava priča o skerletnom slovu, koju bi lako bilo obraditi u jezivu legendu. Oni su uveravali da simbol nije samo od proste skerletne čohe, obojene u zemljanom loncu za bojenje, već da je užaren paklenim ognjem, i moglo se videti kako svetli kad god bi se Jestira pomolila noću van kuće. I mi moramo dodati od svoje strane daje taj simbol palio Jestirine grudi tako silno da je, možebiti, bilo više istine u toj priči nego što bi naš moderni skepticizam hteo usvojiti kao istinu.

VI

Biserka Dosad smo malo šta rekli o detetu: o tome nejakom stvoru čiji se nevini život razvijao kao ljubak i besmrtan cvet, po neumitnoj volji proviđenja, na plodnoj njivi jedne grešne strasti. Kako je čudno izgledalo jadnoj ženi kad je svakim danom gledala kako se razvija i kako sve više sija lepota i razum, koji kao sunčevi zraci treptahu na nežnim crtama ovoga deteta! Moj Biser! - tako ju je Jestira zvala, ali ne zato što bi time htela iskazati njenu lepotu, koja nije imala ničeg zajedničkog s mirnim, bledim i prituljenim sjajem kojim biser sjaji. Ona je dete nazvala Biserkom jer ga je skupo platila - za nju je dala sve što je imala, ona je bila sve majčino blago! I doista je bilo čudnovato! Na majčin greh udareno je skerletno slovo, koje je imalo silan i strašan uticaj da od nje odbije svaku ljudsku ljubav, izuzev grešnika njoj ravnih. Međutim, Bog joj je, kao plod toga greha koji su ljudi tako kaznili, dao krasno dete, odgajeno na tim istim obeščašćenim grudima, da ono bude veza između svoje majke i ljudi i da joj najzad spremi mesto među blaženim dušama na nebu. Ipak, ovakve misli ispunjavale su Jestiru više strahom nego nadom. Ona je znala da je zlo uradila; ona nije mogla verovati da plod greha može doneti dobro. Dan za danom gledala je ona sa zebnjom u srcu na detetovu naprednu prirodu, bojeći se da odjednom ne otkrije kakvu tamnu i divlju osobinu, koja će odgovarati grehu iz koga je rođeno. Začelo, bilo je nemoguće naći kakvu telesnu manu. Savršenstvom svoje pojave, svojom živošću i prirodnom umešnošću da se služi svim svojim neumornim udovima, to je dete bilo dostojno da bude uzneseno pravo u raj. Zasluživalo je da ostane tamo kao igračka anđela iako su njeni praroditelji bili izagnani. To je dete od prirode imalo neku draž koja nije stalna pratilja nevine lepote; njegovo odelo, iako jednostavno, odavalo je utisak kao da je ono koje mu najbolje liči. Ali mala Biserka nije bila obučena u grubu odeću. Njena majka, u nekakvom bolešljivom raspoloženju, koje će kasnije biti objašnjeno, kupila je najbogatije tkanine što ih je bilo, i pustila na volju svoj svojoj moći uobraženja da što lepše ukrasi haljine koje je mala nosila pred svetom. Tako je krasno izgledala u tome odelu i tako je sijala Biserkina lična lepota, kroz raskoš i ukrase, koji bi mogli pomračiti drugu, slabiju lepotu, kao da je oko nje bio svetao krug na tamnome tlu gradine. A mrki ogrtač, pocepan i isprljan dečjom divljom igrom, dopunjavao je do savršenstva njenu pojavu. Biserkina pojava bila je

okružena čarom beskrajne promenljivosti: u tom jednom detetu bilo je nekoliko lica; ona je bila potpuna skala od ljupkosti poljskoga cveta seljačkoga deteta do sjaja u malome kakve kraljevske princeze. A kroz sve to probijala se izvesna crta strasnosti, nekakva jačina boje koju nikada nije gubila; i kad bi u ma kom svome obliku i promenama postala slabija ili bleđa, ona bi prestala da bude ono što jeste - to više ne bi bila Biserka. Ova spoljašnja promenljivost ukazivala je na raznolike osobine njene prirode i sama ih je dosta jasno izražavala. Njena priroda izgledala je jednako duboka koliko i raznolika; ali se, kako je Jestira možda u strahu verovala - nije znala prilagoditi svetu u kojem je rođena. Dete nije htelo da zna za pravila. Njenim rođenjem bio je prekršen veliki zakon, i proizvod toga bilo je biće čiji su elementi mogli imati svu lepotu i sjaj, ali bili su u neredu ili složeni na svoj način, te je bilo naročito nemoguće otkriti njihovu međusobnu vezu. Jestira je mogla dati računa jedino o karakteru deteta - pa i to vrlo mutno i neodređeno - sećajući se svog duševnog stanja za vreme onog važnog perioda kad se Biserkina duša počela odvajati iz sveta duhova, a njen telesni oblik iz carstva materije. Majčino uzbuđeno stanje bilo je posrednik koji je još nerođenom detetu predavao svoje zrake moralnog života; i ma kako da su bili čisti i beli od prirode, uzeli su na sebe duboke nijanse crvene i narandžaste, vatreni sjaj, tamne pruge i nemirnu svetlost sredine kroz koju su prošli. A naročito se beše u detetu nastanila Jestirina ratoborna ćud iz toga doba. Ona je raspoznavala svoju divlju i očajnu ćud, punu prkosa, nestalnost svoga temperamenta i sve same tamne prilike duševnog jada i očaja što stanovahu u njenom srcu. Sada su samo bile osvetljene zorom dečje prirode, ali kasnije, u danima iskušenja, mogle su biti izdašne burom i vihorima. Stega u porodici bila je tada kudikamo jača nego danas. Pretnja, grubi ukor, česta upotreba batine, preporučeni Svetim pismom, bili su primenjivani ne samo kao kazna za učinjene pogreške već i kao blagotvorno sredstvo za presađivanje i razvitak svih vrlina u dečjem srcu. Jestira Prin, pri svemu tome, kao usamljena majka jedinice, malo se ogrešila neopravdanom strogošću. Sećajući se svojih vlastitih grehova i nevolja, postarala se izrana da postavi nežnu ali čvrstu kontrolu nad detetovom dušom koja je bila poverena njoj na brigu. Ali zadatak je nadmašivao njene sile. Pošto je oprobala i pretnje i osmehe, i pošto se uverila da nijedan način nema uticaja, Jestira se najzad rešila da se skloni i da pusti detetu na volju. Telesna kazna ili zatvor pomagali su dok su trajali. Svaki drugi način vaspitanja upućen njenom duhu ili srcu imao je na nju uticaja samo ukoliko je bio u saglasnosti s ćudljivošću koja je njome vladala u tom trenutku. Njena majka beše zapazila, još dok je Biserka bila beba, jedan njen osobit pogled, koji ju je opominjao da bi joj sva muka bila uzalud, bilo da je kara, ubeđuje ili moli. Taj pogled bio je tako razuman, ali neobjašnjiv, tako lukav, a često i vrlo pakostan, ali skoro uvek praćen divljom ćudi, pa se Jestira pitala tada: da

li je Biserka ljudsko dete? Više je ličila na kakvo vazdušno biće koje će, pošto se za časak igralo na ledini gradine, prhnuti dalje s podsmehom. Kad god bi se pojavio taj pogled u njenim divljim i dubokim sjajnim crnim očima, on joj je pokazivao nekakvu čudnu udaljenost i nepristupačnost: izgledalo je kao da lebdi u vazduhu, i da će iščeznuti kao kakva svetlost lutalica koja dolazi neznano otkuda i ide neznano kuda. Kad bi ugledala taj pogled, Jestira bi pojurila ka detetu - da uhvati nestašno vilinsko biće u letu, da ga pritisne na svoje grudi i obaspe poljupcima, ne toliko iz nesavladljive ljubavi koliko da se uveri da je Biserka doista krv i meso, a ne samo čarobna varka. Ali kad je uhvati, Biserkin smeh, sama radost i muzika, još više su sumnjom ispunjavali majčine grudi. Slomljena srca, Jestira bi katkad prolila gorke suze zbog te čudne magije koja se toliko puta isprečila između nje i njenog jedinog blaga, koje je tako skupo platila i koje je bilo ceo njen svet. Tada - jer je bilo nemoguće predvideti kako će ona to primiti - Biserka bi se namrštila i stisla pesnice, a lice bi joj dobilo oštar i nemio izraz negodovanja. Tada bi ponovo prsnula u smeh, glasnije nego pre, slično biću koje ne zna i ne može da pojmi ljudski jad. Ili bi se - ali to je bilo rede - grčila od besnog bola, i jecajući bi grlila majku, iskazujući joj ljubav isprekidanim recima, kao da je htela dokazati da ima srca time što joj se ono slamalo od bola. Samo, pre nego što bi Jestira došla sebi od te iznenadne nežnosti, ona bi iščezla kao što je i došla. Razmišljajući o svemu tome, majka se osećala kao prizivač duha koji je zbog izvesne pogreške pri prizivanju zaboravio onu magičnu reč kojom se vlada tim nerazumljivim bićem. Jedina joj je radost bila kad je dete spavalo mirnim snom. Tada više nije zebla i uživala je u časovima mirne, tužne i nežne sreće, sve dok se mala Biserka ne probudi s onim lukavim izrazom koji proviri ispod trepavica. A bilo je veoma čudno kako se brzo Biserka razvila i osposobila za razgovor izvan majčinih osmeha i reči milošte. I kakva bi to bila sreća da je Jestira mogla čuti njen jasni zvonki glas pomešan sa šumom drugih dečjih glasića, razbirajući njene tonove između pomešanih uzvika čitave gomile dece! Ali to nije moglo biti. Biserka je bila rođena kao izgnanica iz dečjeg sveta. Izdanak zla, žig i proizvod greha, ona je bila bez ikakvog prava među hrišćanskom decom. Ništa nije bilo jasnije od instinkta kojim je dete shvatalo svoju usamljenost: sudbu koja ju je ogradila od sveta, jednom reči, svu osobenost svoga položaja spram ostale dece. Nikada, otkako je iz tamnice izašla, nije Jestira susretala tuđ pogled bez nje. U svakoj šetnji van grada, Biserka je bila s njom: najpre kao beba u rukama, a posle kao devojčica, mala druga svoje majke, držeći majčin kažiprst ćelom svojom ručicom i poskakujući sitnim koracima veselo pored nje. Ona je viđala decu iz naseobine na ledini pored puta, ili na kućnom pragu kako se igraju, kako tobože idu u crkvu, kako šibaju bičem kvekere, kako u

prividnoj borbi s Indijancima skidaju kožu s lobanje na način koji je odgovarao njihovom surovom puritanskom odgoju. Biserka bi žudno gledala njihovu igru, ali nikada nije tražila poznanstva. Ako bi i bila oslovljena, ona ne bi odgovarala. A kad bi se đeca skupila oko nje, Biserka bi postala strašna u svom detinjem gnevu: bacala bi kamenje na njih, propraćajući to oštrim isprekidanim uzvicima, kojih se njezina majka silno bojala jer su ličili na veštičje kletve na nekom nepoznatom jeziku. Istina je da su mali puritanci, kao najnetrpeljiviji ljudski porod koji je ikada živeo, dobili nejasnu ideju o nečemu tuđinskom, nadzemnom ili neobičnom na toj majci i detetu za svakodnevne pojmove, i da su ih zbog toga prezirali svim srcem, a često ih i grdili na sva usta. Biserka je to duboko osećala i odgovarala im najsilnijom mržnjom koju može gajiti đečje srce. Oni ispadi gneva radovali su i tešili njenu majku, jer je umesto prolazne čudi, koja tako često vladala detetom, u njima bila izvesna razumna ozbiljnost volje. Strepela je, ipak, jer je i tu otkrivala tamni odblesak zla koji je bio u njoj. Svu ovu mržnju i strast Biserka je nasledila iz majčinih grudi po pravu rođenja. Majka i ćerka stajale su zajedno, usamljene usred ljudskoga roda; a izgledalo je da su se u dečjoj prirodi nastanili oni nemirni elementi koji su uznemiravali Jestiru pre Biserkinog rođenja, ali su kasnije bili utišani materinskom nežnošću. Kod kuće, u okviru i oko majčine gradine, Biserki nije nedostajao širok i raznovrstan krug poznanika. Čar života izbijao je iz njenog neumornog i radnoga duha i prelazio na hiljade predmeta, kao vatra buktinje gde god đa se prinese. Najnepogodnije stvari - kakav štap, svežanj krpa, cvet - postajale su igračke Biserkine magijske moći, i ne menjajući nimalo spoljni oblik, u njenome duhu prilagođavale su se svakoj drami koja se odigravala na pozornici njenoga unutrašnjeg sveta. Njen usamljeni detinji glas služio je čitavom mnoštvu zamišljenih lica, i starih i mladih, da razgovaraju. Borovi, stari, crni i svečani, što večno gunđaju ili se melanholično tuže na svakom povetarcu, predstavljali su puritanske starešine: najgadniji korov u gradini bila su njihova deca, koju je Biserka tukla i nemilosno čupala iz korena. Svakog bi zadivila raznolikost oblika kojima je ona pozajmljivala svoj duh, i sve to u letu, igrajući, uvek u stanju natprirodne radinosti - i kao da će svakog časa klonuti iznurena tom grozničavo brzom maticom života, ali za tim opet dođe druga vrsta silne puste energije. Najviše je ličila na fantastičnu igru severne svetlosti. Međutim, u samom radu mašte i igri duha koji se razvijao možda nije bilo ništa više nego ono što se viđa kod druge darovite dece, sem što je Biserka u nedostatku drugara za igru bila upućena na bića iz mašte. Čudna osobina ogledala se u neprijateljskom osećaju kojim je dočekivala sva ova stvorenja svojeg duha i srca. Nikada ne stvori sebi prijatelja, već je nemilice sejala zmajevske zube iz kojih je nicala vojska dušmana, protiv kojih je onda u boj

jurila. Bilo je neizrecivo tužno - a kako je to paralo majčino srce koje je u sebi osećalo uzrok tome! - gledati to mlado stvorenje kako se bori s neprijateljskim svetom, i tu vatrenu gotovost energije da vojuje za svoju stvar u boju koji mora doći. Gledajući Biserku, Jestira bi često spustila rad na krilo, i gonjena neutoljivim bolom, koji bi rado sakrila, uzviknula glasom punim jada: „O, Oče moj, koji si na nebesima ako si još moj Otac - šta je to biće koje sam donela na svet?“ Biserka bi na to okrenula svoje zažareno divno lice svojoj majci, sa osmehom u kojem se ogledala vanzemaljska inteligencija, pa bi opet produžila igru. Treba pomenuti naročito jednu osobinu detetovog ponašanja. Prva stvar koju je primetila u svome životu bila je - šta? Ne majčin smešak na koji deca odgovaraju onim slabim osmehom u začetku i koji jedva liči na osmeh. Ne, nije to! Prvo što je Biserka uočila - treba li to uopšte reći? - beše skerletno slovo na Jestirinim grudima! Jednom, kad joj se majka beše nadvila nad kolevkom, detinje se oči oteše ka svetlucavom zlatnom vezu oko slova; i pružajući svoju ručicu, ona ga uhvati, i smejala se, ne onim slabim i nejasnim osmehom, već izraženim, koji joj je davao izgled mnogo starijeg deteta. Tada, uzdišući duboko, Jestira bi ščepala kobni znak, pokušavajući nesvesno da ga skine, jer je tako silan bio bol koji joj je naneo dodir detinjeg prsta. A zatim, kao da su majčini bolni pokreti bili namenjeni njenoj zabavi - Biserka je gledala u majčine oči i osmehivala se ponovo. Od tog dana, izuzev kad je dete spavalo, Jestira nije imala ni trenutka mira, ni trenutka tihog uživanja u detetu. Nedelje bi, istina, prolazile, a Biserka se ne bi zagledala u skerletno slovo; pa bi onda odjednom, uvek iznenada, kao poziv naprasne smrti, s onim osobitim osmehom i čudnim izrazom očiju, uprla oči u slovo. Jednom je ovaj vražji vilenjački izraz ušao u dečje oči baš kad se Jestira ogledala u njima, kao što majke u milošti čine; kad je odjednom - usamljene žene često muče neobjašnjiva priviđenja, a naročito one slomljenog srca - odjednom je ugledala ne svoju sliku u malom, već drugo neko lice u malom ogledalu Biserkinih očiju. To lice, slično vragu, smejalo se zlobno, a ipak je ličilo na lice koje je ona nekad vrlo dobro poznavala, vrlo retko sa osmehom, ali nikad sa zlobom u njemu. Činilo se kao daje đavo ušao u dete i provirio iz njega, rugajući se. Još mnogo puta kasnije mučila je Jestiru ova varka, samo s manje žestine. Jednom po podne izvesnog letnjeg dana, kada je Biserka bila dovoljno porasla da je sama jurila oko kuće, nabrala je pune ruke divljih cvetova i zabavljala se gađajući majčine grudi, igrajući i vrteći se tamo-amo kao kakav mali vilenjak kad god bi pogodila crveno slovo. Jestira je htela isprva da slovo pokrije rukama. Ali bilo iz

ponosa, bilo iz predanosti sudbini, ili gonjena osećajem da će njeno ispaštanje biti najspasonosnije u ovim neiskazanim mukama: pobedila je prvu želju i ostala ukočena, bleda kao smrt, tužno gledajući u divlje oči svoje Biserke. Cvetni udarci padali su kao kiša, pogađajući skoro uvek sramni znak, i zadajući majčinim grudima rane od kojih ona nije imala melema u ovome svetu, niti je znala kako da ga traži na onome. Kad su strele izbačene, Biserka je stajala gledajući Jestiru nasmejanim vražjim izrazom, ili se majci bar činilo da đavo viri iz njezinih crnih očiju. - Dete, šta si ti? - uzviknu Jestira. - Ja sam tvoja mala Biserka! - odgovori dete. Ali odgovarajući tako, Biserka se smejala, i počela da igra gore-dole, pokreta smešnih kao u maloga vraga čija prva šala može da proleti kroz dimnjak. - Jesi li ti zaista moje dete? - pitala je Jestira. To pitanje bilo je ozbiljno postavljeno jer je Biserkina inteligencija bila čudno razvijena, te je njena majka pomalo mislila da ona možda zna tajnu magiju svoga bića i da će je sada možda i otkriti. - Da, ja sam mala Biserka! - ponavljalo je dete nastavljajući svoju igru. - Ti nisi moje dete! Ti nisi moja Biserka! - kaže joj majka napola u šali, jer se često razneži usred najdubljega jada. - Kaži mi, dakle, ko si, i ko te je poslao ovamo? - Reci mi to, majko! - odgovaralo je dete prišavši ozbiljno Jestiri i savijajući se oko nje. - Ti mi to kaži! - Tvoj nebeski otac poslao te je! - kaže joj Jestira. Ali to je bilo rečeno sa ustezanjem, što detetu nije moglo umaći neopaženo. I gonjeno svojom običnom vražjom ćudi ili kakvim zlim duhom, ono stavi kažiprst na skerletno slovo. - Ne, on me nije poslao! - uzviknula je odlučno. - Ja nemam nebeskog oca! - Ćuti, Biserka, ćuti! To ne smeš reći! - kaže joj majka uzdahnuvši duboko. - On je stvorio sve nas. On je sazdao mene, tvoju majku, pa, dabome, i tebe! Ali ako te nije poslao on, ti čudno vilinsko dete, otkuda si ovde? - Kaži mi ti, kaži mi ti - ponavljala je Biserka ne više ozbiljno, već u smehu i skakućući. - Ti mi moraš to reći. Ali Jestira joj nije odgovarala pošto je i sama bila u velikoj nedoumici. Ona se setila - pomalo sa osmehom, pomalo sa jezom - razgovora svojih suseda koji su,

uzalud tražeći oca, a poznajući izvesne čudne osobine deteta, obznanili da je sirota mala Biserka đavolji izdanak; kao što se često još od starih katoličkih dana viđalo da dolazi na svet, putem materinog greha, a radi kakve bezbožne i opake svrhe. Luter je takođe, po pričanju njemu neprijateljske „bratije“, bio izdanak tog paklenog poroda; ali Biserka nije bila jedina od ovoga kobnog roda među puritancima Nove Engleske.

VII

U guvernerovoj dvorani Jednoga dana, otišla je Jestira Prin u guvernerov dvorac s jednim parom rukavica, koje je po guvernerovoj narudžbini izvezla i optočila za neku državnu svetkovinu; i mada su talasanja, koja je izazivalo narodno biranje, učinila da ovaj dostojanstvenik siđe za stepenik-dva sa svoga visokog položaja, ipak je on još zauzimao časno i uticajno mesto među starešinama kolonije. Bio je još jedan razlog, osim rukavica, zašto je Jestira htela da govori s ličnošću tako moćnom i uticajnom u poslovima naseobine. Došlo joj je do ušiju da neki od viđenih stanovnika, u težnji za što strožim pravilima vere i upravljanja, imaju nameru da joj oduzmu dete. Sa sumnjom, kao što smo pomenuli, daje Biserka đavoljeg roda, ovi časni ljudi mudro su mislili da je hrišćanska dužnost, radi spasa majčine duše, ukloniti joj s puta tu smetnju. Ako je dete, uostalom, sposobno za moralno i versko vaspitanje, i ukoliko ima uslova za večno spasenje, jamačno će imati kudikamo više izgleda na uspeh ako bude povereno mudrijem i boljem vaspitaču nego što je Jestira Prin. Među onima koji su gajili takvu nameru, govorilo se, najrevnosniji beše guverner Belingam. Može izgledati čudnovato i pomalo smešno da je slično pitanje, koje bi danas bilo upućeno najvišem opštinskom odboru, moglo zanimati najviše dostojanstvenike i javno biti pretresano. U to doba prvobitne prostote često su i mnogo beznačajniji poslovi nego što je sreća Jestire i njenog deteta bili mešani s državnim i zakonodavnim aktima. To je bilo u ono doba, ili malo ranije, kad je izvesna parnica o jednom bunaru izazvala žestoku i oporu borbu u zakonodavnom telu kolonije i svršila se izmenom načina skupštinskoga rada. Veoma zabrinuta - iako uverena u svoje pravo, jer je priroda bila na strani matere, tako da je borba između ove usamljene žene s jedne i sveg stanovništva s druge strane naoko izgledala podjednaka - krenula je Jestira Prin iz svoje usamljene gradine, a mala Biserka s njom. Sada je već mogla lako trčati pored majke, i kako je bila uvek na nogama od jutra do mraka, mogla je izdržati mnogo duži put nego ovaj. Pa ipak, često više iz ćudljivosti nego od umora, tražila je da je majka nosi; ali odmah bi htela da je spusti i odskakutala bi pred Jestirom po travom obrasloj stazi na kojoj bi se često, ali bez povrede, spoticala i padala. Govorili smo o Biserkinoj lepoti punoj izraza i raskoši o lepoti koja je blistala u jasnim i živim bojama, krasna uzrasta, s

očima dubokim i sjajnom svetlom kosom zatvorene boje kestena, koja će u kasnijim godinama preći u crnu. Vatra je bila u njoj i oko nje; ona je bila nepromišljeni plod jednog trenutka strasti. Njena majka, kad joj je smišljala ruho, pustila je na volju svome ukusu za raskoš, oblačeći je u tuniku od crvenog somota osobita kroja, bogato izvezenu fantastičnim cvetovima od zlata. Te žive boje, koje bi morale zaseniti i bledim načiniti malo slabije obraze divno su pristajale uz Biserkinu lepotu, dajući joj izgled malog svetlog vatrometa koji se kreće po zemlji. Ali osobito svojstvo ove odeće i cele dečje pojave bilo je to što su neminovno i silno podsećale gledaoca na znak koji je Jestira Prin bila osuđena da nosi na grudima. To je bilo skerletno slovo u drugom obliku - skerletno slovo životom nadahnuto! Sama je majka - kao da je ta crvena sramota bila duboko utisnuta u njen mozak te su i sve njene zamisli uzimale taj oblik - brižljivo izrazila tu sličnost, provodeći mnoge časove bolesne dosetljivosti da stvori analogiju između predmeta svoje ljubavi i znaka svojega greha i jada. I doista, Biserka je bila i jedno i drugo; i jedino zbog te istovetnosti moglo je Jestiri poći za rukom da tako savršeno predstavi skerletno slovo u njenoj pojavi. Kad su dve putnice došle do gradskih ulica, puritanska deca prekinula su igru i pogledala ih govoreći ozbiljno jedno: - Gle, zaista, to je žena sa skerletnim slovom; štaviše, slično skerletno slovo trči putem pored nje! Hajde da ih gađamo blatom! Ali Biserka, koja je bila neustrašivo dete, pošto se i mrštila i lupala nogom i pretila pesnicom, jurnula je odjednom na čopor dece i rasterala ih na razne strane. U gonjenju, ona je izgledala kao prava dečja pošast - skerletna groznica ili kakav razbarušeni anđeo Strašnog suda, čiji je poziv bio da kazni grehe novih pokolenja. Ona je uzvikivala i pištala strašnim glasom, od koga su, sumnje nema, drhtala srca u dečjim grudima. Po završenoj pobedi, Biserka se mirno vratila majci i sa osmehom joj pogledala u lice. Bez daljih smetnji, stigle su do guvernerova stana. To je bila ogromna drvena kuća, sazidana na način koji se još vidi na nekoliko primeraka u ulicama naših starijih gradova; sada mahovinom obrasla, sklona padu, tužna izgleda, sa mnogim žalosnim i veselim događajima, pominjanim ili zaboravljenim, koji su se odigravali u njenim sumornim sobama. Ipak je iz nje tada dolazila nekakva jesenja svežina i veselost koja je sijala iz suncem osvetljenih prozora ljudskoga stana u koji smrt nikad nije stupila. I doista je veselo izgledala, jer su zidovi bili oblepljeni nekom vrstom maltera u koji su bili uglavljeni komadi razbijenog stakla, tako da je, kad je sunce pri zalasku koso udaralo o lice građevine, ona blistala i sijala kao da su dijamanti bili neštedimice

rasipani obema rukama. Ovaj sjaj više bi priličio Aladinovom dvorcu nego konaku sumornog starog puritanskog starešine. Bila je ukrašena čudnim, naizgled kabalističkim figurama i šarama, po čudnom ukusu doba, koje su bile izrađene u malteru dok je bio svež, a sada su očvrsle i okamenile se, za potonja vremena, da im se dive. Gledajući čudnovati sjaj kuće, Biserka je počela da skače i igra i zahtevala je da svi sunčevi zraci budu sabrani s pročelja kuće i dati njoj da se njima igra. - Ne, mala moja Biserka - reče joj majka - ti ih sama moraš skupiti, ja ti ih ne mogu dati. Došli su na lučna vrata zakriljena sa strane uskom kulom i produženjem kuće, na kojima su bili prozori sa mušepcima i drvenim kapcima. Gvozdenom alkom, koja je visila na vratima, Jestira Prin udarila je jedanput, na šta se pojavio guvernerov sluga rob - nekada slobodni Englez, a sada sedmogodišnji rob. Za to vreme on je bio gospodareva stvar, i kao takav mogao je biti predmet prodaje, kao i svaki vo ili stolica. Rob je imao plavu bluzu koja je bila obično odelo slugu u to doba, a mnogo ranije u plemićkim dvoranama Engleske. - Je li visokorodni guverner Belingam kod kuće? - upita Jestira. - Jeste - odgovori sluga, gledajući sa silno otvorenim očima skerletno slovo, koje je video prvi put tada, pošto je bio skori došljak u naseobinu. - Da, njegovo je visokorodstvo kod kuće. Ali s njime su dva sveštenika i lekar. Ne možete ga videti sada. - Ipak, ja hoću da uđem - reče Jestira; a sluga, sudeći po njenom odlučnom izgledu i sjajnom znaku na grudima da je to kakva visoka gospođa, nije se protivio više. Tako su majka i mala Biserka ušle u prednju dvoranu. Guverner Belingam sazidao je svoj novi dvorac po ugledu na stare dvorove engleske gospode, vodeći obzira o prirodi materijala od koga je sagrađen, kao i o različnosti klimatskih uslova i načinu društvenoga života. Napred je bila prostrana i ukusna dvorana, koja se pružala kroz celu građevinu i tako obrazovala središte opštenja sa svim odeljenjima. Na jednom kraju ova dvorana bila je osvetljena dvama prozorima na kuli. Na drugom kraju, iako malo zaklonjena zavesom, bila je jače osvetljena jednim od onih zasvođenih prozora o kojima čitamo u starim knjigama i u čijem udubljenju behu namešteni sto i sedišta na jastucima. Tu na jastucima beše neka folio-sveska, po svoj prilici Engleska hronika ili sličan književni proizvod, nalik na pozlaćene albume koje

i mi sada ostavljamo na stolu da ih posetioci prelistavaju. Nameštaj u dvorani činilo je nekoliko glomaznih stolica, na čijim su naslonima bili vešto izrezani cvetovi od hrastovog drveta; kao i jedan sto sličnoga ukusa, sve iz elizabetanskog doba ili malo ranijega datuma, s nasleđenim sitnicama i znamenitostima koje je guverner preneo iz svoga roditeljskog doma u Engleskoj. Na stolu, kao znak da nije zanemareno staro englesko gostoprimstvo, bio je velik bokal na čijem bi se dnu još video vlažni talog skorašnjeg piva samo da su se Jestira i Biserka zagledale u njega. Na zidu su visile slike predaka Belingamovog roda, nekih sa oklopom na grudima, a drugih s državničkim ogrtačima i odelom iz mirnog vremena. Sve su se odlikovale oštrinom i strogošću koje su izražavali ovi likovi, više aveti nego slike umrlih dostojanstvenika, koje gledaju strogim i nemilim pogledom puteve i radosti živih. Otprilike u sredini hrastove opšivke, koja je okruživala dvoranu, visilo je nekoliko pancira, koji nisu bili starinske relikvije, kao slike predaka, već sasvim modernog datuma; jer njih je gradio jedan vešt majstor u Londonu godine kad je guverner Belingam brodom došao u Novu Englesku. Tu su bili: čeličan šlem, oklop, okovratnik, oklop za noge s parom gvozdenih rukavica i jedan mač koji je visio ispod svega toga. Ova svetla oprema nije bila namenjena samo za ukras, već ju je guverner oblačio na mnogim svetkovinama i paradama, a blistala se, štaviše, i na čelu jednoga puka u ratu s Pekvotima. Jer, mada se vaspitavao za zakonodavca i znao da govori o Bekonu, Koku, Noju i Finču kao o svojim prethodnicima po pozivu, potrebe nove kolonije pretvorile su guvernera Belingama u vojnika, kao i u državnika i upravljača! Mala Biserka, kojoj se veoma dopalo sjajno oružje, kao i svetio lice kuće, zastala je neko vreme ogledajući se u glatkim pločicama oklopa. - Majko - povika - ja te vidim ovde! Gle! Gle! Jestira je pogledala da bi ugodila detetu, i videla je skerletno slovo, usled ispupčenosti ogledala, uveličano u ogromnim razmerama, tako da se ono najviše isticalo od celog njenog lika. I doista, ona se gubila iza njega. Biserka je obratila pažnju na sličan lik malo iznad prvoga, a pritom se smejala majci onom bistrinom đavolana, koja je bila poznat izraz njene fizionomije. Taj pogled obešenjačkog zadovoljstva takođe se ogledao u ogledalu, i Jestiri se činilo da to ne može biti lik njenog deteta, već lik nekakvog vraga koji bi hteo da uzme Biserkin oblik. - Hajde, Biserka - reče joj vukući je odatle - hodi i pogledaj vrt. Možda ćemo u njemu videti lepše cveće od onoga koje viđamo u šumi. Biserka je na to otrčala na kraj dvorane, do zasvođenoga prozora, i pogledala

duž staze u vrtu koja je bila obrasla nisko pokošenom travom i oivičena divljom živom ogradom. Činilo se kao da je guverner izgubio svaku nadu da će s ove stranu okeana, na divljem zemljištu, pod teškim pogodbama za održavanje, preneti engleski vrt. Kupus je rastao svuda; a tikvine duge vreže pružale su se preko slobodnog prostora, s ogromnim plodom koji je ležao baš ispod prozora, kao da bi htela opomenuti guvernera daje ova zlatna jabuka najbogatiji ukras koji mu je-mogla ponuditi zemlja Nove Engleske. Tu je bilo i nekoliko žbunova ruža i stabala jabuka, izvesni izdanci onih koje je posadio prečasni gospodin Blekston, prvi došljak na poluostrvu - polumitsko lice koje jaše bivola kroz najranije anale naše zemlje. Kad je ugledala žbunje ruža, Biserka je počela da plače, tražeći jednu crvenu ružu, i nije htela da se smiri. - Ćuti, dete, ćuti! - govorila joj je majka ozbiljno. - Ne viči, draga Biserčice! Čuju se glasovi iz vrta i guverner s gospodom dolazi ovamo! I doista, na kraju aleje, u dnu vrta, pojavilo se nekoliko lica koja su se približavala kući. Biserka je, ne mareći nimalo za majčine pokušaje daje umiri, uzviknula kao iz pištaljke i ućutala se, ne zato što je poslušala, već što joj je pažnju odvukla pojava novih ličnosti.

VIII

Sveštenik i vilinsko čedo Guverner Belingam, u širokom ogrtaču i s kućnom kapom - kao što stariji ljudi vole da se nose u domaćem krugu - išao je napred i činilo se da pokazuje svoje dobro i iznosi svoje namere o popravci. Široki okvir izvezene ogrlice, ispod njegove prosede brade, po staroj modi iz doba kralja Džejmsa - davao mu je izgled Jovana Krstitelja. Utisak njegove pojave, stroge i ozbiljne, bio je u suprotnosti s predmetima svetske zabave i uživanja kojima se tako rado okružio. Ali zabluda je misliti da su se naši dedovi namerno odricali svake udobnosti i raskoši koje su im bile na domaku; iako su bili naviknuti da o ljud-skom životu govore i misle kao o stanju ispaštanja i borbe, ipak behu bez licemerstva spremni da žrtvuju život i imanje na poziv dužnosti. Takvu veru nije nikada propovedao, na primer, Džon Vilson, čija se brada, bela kao snežna gruda, pojavila iznad ramena guvernera Belingama, dok je ovaj izlagao da se kruške i trešnje daju prilagoditi podneblju Nove Engleske i da se vinova loza može održati pored suncu okrenutih zidova. Stari sveštenik, odgajan u bogatom krilu Engleske crkve, imao je ukorenjen i opravdan ukus za sve dobre i ugodne stvari; i ma kako da je izgledao strog na predikaonici ili kad je izobličavao grehe slične grehu Jestirinom, ipak mu je urođena blagost njegovog privatnog života privukla više ljubavi nego ma kome od njegovih savremenih drugova. Iza guvernera i gospodina Vilsona išla su još dva gosta jedan je bio prečasni Artur Dimsdejl, za koga će se čitalac setiti daje, kratko i nevoljno, učestvovao u kažnjavanju Jestire Prin; a odmah s njim Rodžer Čilingvort, vrlo čuveni lekar, koji se od pre dve-tri godine nastanio u gradu. Razume se da je on bio lekar i prisni prijatelj mladog sveštenika, čije je zdravlje bilo odskora narušeno suviše predanim radom, punim samopožrtvovanja, u svešteničkoj službi. Guverner se popeo stepenik-dva pred svojim gostima, i otvorivši širom krila prozora, našao se pred malom Biserkom. Senka zavese skrivala je Jestiru. - Šta je ovo? - reče guverner gledajući sa iznenađenjem malu skerletnu pojavu pred sobom. - Priznajem da nisam video ništa slično od onih grešnih dana iz doba kralja Džejmsa, kada sam cenio kao osobitu milost da dobijem pristup na dvorski bal

pod maskama! Tamo je bilo u rojevima ovakvih cvetova na svečanostima i mi smo ih zvali decom gospodara poroka. Ali otkud takav gost u mojoj dvorani? - Ah, zaista! - uzviknu dobri stari gospodin Vilson. - Kakvo je to crveno ptice? Čini mi se da sam video istu takvu sliku kad je sunce sijalo kroz obojeni prozor, bacajući zlatne i crvene likove na pod. Ali to je bilo u starom zavičaju. Molim te, dete, ko si ti, kakva je tuga pritisla tvoju majku pa te je opremila na tako čudan način? Jesi li ti hrišćansko dete? Znaš li Vjeruju? Ili si ti jedan od onih nestašnih vilenjaka ili vila, za koje smo verovali da su ostali iza nas zajedno s drugim rimokatoličkim sujeverjem u staroj veseloj Engleskoj? - Ja imam majku - reče dete - a ime mi je Biserka! - Biserka? Pre će biti Rubinka! Koral, ili najmanje Ružica, sudeći po tvojim bojama! - odgovori stari sveštenik, uzalud pružajući ruku da po glavi pomiluje malu Biserku. - Ali gde ti je majka? Ah, vidim - dodao je, i okrenuvši se ka guverneru, šapnuo mu - to je ono dete o kome smo razgovarali malopre; a tamo je i ona nesrećna žena, Jestira Prin, njegova majka. - Istina? - uzviknu guverner. - Doista, mogli smo misliti da majka takvog deteta mora biti žena sa skerletnim slovom, i dostojna Vavilona! Ali došla je u dobar čas, treba da svršimo njenu stvar. Guverner je ušao kroz ulaz u dvoranu, a za njim njegova tri gosta. - Jestira Prin - reče - bilo je reči o tvojoj sudbi. Mi smo se brižljivo pitali da li smo učinili mudro i da li nam savest može biti mirna što smo svojom vlašću i uticajem poverili brigu o jednoj besmrtnoj duši, koja je u onom detetu, ženi koja je skliznula i pala u blato ovoga sveta. Govori samo kao majka deteta! Šta misliš, zar ne bi bilo bolje po spasenje deteta da ti se ono oduzme, obuče pristojno, vaspita strogo i obuči istinama neba i zemlje? Šta ti možeš učiniti za dete u tom pogledu? - Naučiti malu Biserku onome što sam saznala od ovoga! - odgovori Jestira, stavljajući prst na crveni znak. - Ženo, to je zalog srama! - reče strogi starešina. - I baš zbog mrlje koju to slovo pokazuje, mi hoćemo da poverimo dete drugome. - Pa ipak - reče majka mirno iako postade bleda - ovaj znak naučio me je i uči me svakodnevno, pa i u ovom času, kako će moje dete biti mudrije i bolje, iako to nije od pomoći meni samoj. - Mi ćemo o tome brižljivo rasuditi - reče guverner - a ti slušaj šta ćemo reći. Dobri gospodine Vilsone, ispitajte dete, molim vas, da li ima ona znanja koja treba da

ima hrišćansko dete njenih godina. Stari sveštenik sede u naslonjaču i pokuša da Biserku privuče k sebi. Ali dete, nenaviknuto na tuđi dodir, umače kroz otvoreni prozor i stade na najviši stepenik, slično nekoj tropskoj ptici sa šarenim perjem, spremno da odleti u vazduh. Gospodin Vilson, prilično začuđen zbog ovog nestašluka - jer je imao blag izgled dede i bio je obično ljubimac dece - pokuša, ipak, da je ispita. - Biserka - poče svečano - ti moraš obratiti pažnju na pouku da bi u svoje doba imala u duši biser od neprocenjive vrednosti. Reci mi, dete moje, ko te je stvorio? Biserka je znala dobro ko ju je stvorio, jer ju je \'7destira, odmah posle razgovora o nebeskom ocu, počela učiti onim istinama koje bude tako živo zanimanje u čovečjem duhu bilo koga doba. Biserka je, dakle, za svoje tri godine bila toliko razvijena da bi mogla dobro položiti ispit iz Novoengleskog molitvenika ili iz prve glave Vestminsterskog katehizisa, iako nije poznavala spoljni oblik nijedne od ovih dveju čuvenih knjiga. Ali obešenjaštvo, što ga sva deca imaju više ili manje, a koje je bilo kod Biserke deset puta veće u ovom važnom trenutku, i koje je svu obuze, zatvori joj usta ili je navede da govori pogrešno. Pošto je stavila prst u usta, i nekoliko puta odbila da odgovori, najzad reče: da ona i nije stvarana, već da ju je njena majka ubrala sa onog divljeg ružinog žbuna koji raste pred vratima tamnice. Ova joj je slika pala na pamet verovatno usled blizine guvernerovih crvenih ruža, pošto je Biserka stajala ispred prozora; a zajedno s tim podseti se i divlje ruže što raste pred tamnicom, pored koje su prošli dolazeći ovamo. Stari Rodžer sa osmehom šapnu nešto mladom svešteniku. Jestira pogleda lekara; i u tom trenutku, iako se rešavala njezina sudba, primeti kako se njegovo lice izmenilo - kako je poružnelo, kako je njegov sumoran izgled postao još mračniji, a pojava još nemilija - od onih dana kad se s njim prijateljski ophodila. Ona susrete njegov pogled za trenutak, ali odmah je bila primorana da svu pažnju obrati na ono što se govorilo. - To je strašno! - povika guverner, pošto se povratio od čuđenja u koje ga je doveo Biserkin odgovor. - To dete ima tri godine i još ne zna ko ga je stvorio! Bez svake sumnje, ono je podjednako u mraku u pogledu svoje duše, njene sadašnje izopačenosti i buduće sudbine! Čini mi se, gospodo, da je izlišno pitati dalje! Jestira uze dete kod sebe i silom ga zadrža, prkoseći starom puritanskom starešini gotovo drskim pogledom. Sama u svetu, odbačena od svih, i sa ovim jedinim blagom svoga srca i duše, ona je osećala da ima neporecivo pravo protiv celoga sveta, i bila je spremna da ga brani po cenu života. - Bog mi je dao ovo dete! - povika. - Dao mi ga je kao naknadu za sve ono što mi

je oduzeo. Ono je moja sreća! Ono je moja kazpa! Biserka me drži u životu! Biserka me kažnjava takođe! Zar ne vidite; ona je skerletno slovo, samo podobno da bude voljeno i nadahnuto hiljadostrukom silom da plati za moj greh? Vi je nećete uzeti! Pre ću umreti! - Jadna ženo - reče blago stari sveštenik - dete će biti dobro negovano! Mnogo bolje nego što ti to možeš učiniti. - Bog je nju poverio meni na brigu! - ponovi Jestira, podižući svoj glas skoro do krika. - Ja je ne dam! - Ovde se obrati mladome svešteniku, gospodinu Dimsdejlu, koga jedva da je pogledala do sada. - Govori ti za mene! - povika. - Ti si bio moj sveštenik, tebi je poverena briga o mojoj duši, ti me poznaješ bolje nego ovi ljudi. Ja se neću rastati od deteta! Govori za mene. Ti znaš, jer u tebi ima ljubavi koja nedostaje ovim ljudima, šta je u mom srcu i šta su majčina prava, i koliko su ta prava svetija kad ta majka ima samo jedno dete i skerletno slovo! Pogledaj ga! Ja ne dam dete! Pogledaj! Na ovaj divlji i nenadani poziv, koji je pokazao daje Jestira dovedena do ludila, mladi sveštenik je stupio napred, bled, s rukom na srcu, kao što je to bio njegov običaj kad god bi njegov nervozni temperamenat bio uznemiren. Izgledao je sada još iznurenije i mršavije nego kad smo ga videli u sceni Jestirine javne kazne; i bilo zbog narušenog zdravlja ili iz drugog nepoznatog uzroka, u njegovim krupnim crnim očima ogledao se čitav svet tuge i bola u mutnoj melanholičnoj dubini. - Ima istine u ovome što kažeš - počeo je sveštenik blagim, zvučnim i drhtavim glasom, ali silnim, tako da je dvorana odjekivala, a šuplji oklopi zvonili od njega ima istine u Jestirinim recima, kao i u osećanju koje je nadahnjuje! Bog joj je dao dete, a u isto vreme dao joj je instinktivno saznanje njegove prirode i osobina, oboje tako čudnih, koje nema nikakvo drugo smrtno biće. Štaviše: zar ne postoji neka vrsta strahovite svetinje u odnosima ove majke i ovog deteta? - A! Kako to, dobri gospodine Dimsdejle? - prekinu ga guverner. - Objasnite to, molim vas! - Tako je - nastavi sveštenik. - Jer, ako drugačije mislimo, zar ne izlazi na to kao da je nebeski otac, tvorac sveg života, slabo označio grešno delo, i kao da nije napravio razlike između grešne strasti i svete ljubavi? Tvorac je stvorio ovo dete iz očevog greha i majčine sramote, da na toliko čudnih načina deluje na njeno srce, koje tako ozbiljno i tako gorko brani pravo da ga zadrži. Ono je namenjeno za blagoslov za jedinu blagodet njena života! Ono je namenjeno - sumnje nema, kao što nam je majka rekla - i kao iskušenje; kao mučenje koje kosne odjednom i iznenadno; kao bol, ujed, kao večni strah usred pomućene radosti! Zar nije te misli izrazila u detinjem

odelu koje nas tako silno opominje na crveni znak koji pali njene grudi? - Dobro rečeno - uzviknu dobri gospodin Vilson. - Ja sam se bojao da žena nije imala druge više misli do da dete načini cirkuskom princezom. - O, to ne, ne to - nastavi gospodin Dimsdejl. - Ona vidi, verujte mi, sveto čudo koje je Bog izrazio u ovome detetu. I neka bi se setila, što mi se čini da je sušta istina, da je ta sudba namenjena, pre svega, da održi u životu majčinu dušu i da je izbavi od crnih dubina greha u koje bi je, inače, Satana naveo da padne; stoga, dobro je, radi ove bedne i grešne žene, da joj bude poverena besmrtnost jednoga deteta, jedno biće podobno ?a večnu radost ili večnu tugu, da ga ona vaspita u strahu božjem; daje ono podseća, u svakom času, na njen pad, ali i da je uči, kao da je to zavet samoga tvorca, da će dete, ako ga vaspita dostojno neba, svome roditelju pripremiti mesto na nebu. U ovome je grešna majka srećnija od grešnoga oca. Radi spasa Jestire Prin, dakle, kao i radi deteta, ostavimo ih onako kako je proviđenje htelo da bude! - Vi govorite, prijatelju, s čudnom ozbiljnošću - reče stari Rodžer Čilingvort, osmehujući mu se. - I jeste važno to o čemu je moj brat govorio - dodade prečasni gospodin Vilson. - Šta kažete na to, blagorodni gospodine Belingame? Zar nije dobro branio ovu jadnu ženu? - Tako je, doista - odgovori starešina - i naveo je takve dokaze da ćemo ostaviti stvar tako kako je. Dotle bar dokle žena ne bude nanovo zgrešila. Ipak, moramo se postarati da se dete podvrgne drugom pravom ispitu iz katehizisa, pod vašim staranjem, ili gospodina Dimsdejla. A posle, s vremenom, pobrinuti se i da dete ide u školu i crkvu. Kad je prestao da govori, mladi se sveštenik povukao korakdva i stao: lice mu je bilo delimično zaklonjeno teškim naborima zavese, a njegova senka, koju je sunce bacalo na pod, treptala je zbog žestine njegovog govora. Biserka, taj divlji i nemirni mali stvor, lagano mu se prikrala, i uzevši njegovu ruku u svoje, naslonila na nju obraz; to je bilo tako nežno i tako prirodno da se njena majka, koja je sve to gledala, pitala: „Je li to moja Biserka?“ Ona je znala da ima ljubavi u Biserkinom srcu, mada je narav deteta bila žestoka, i teško da je dvaput u životu bila tako blaga i milosna kao danas. Sveštenik se obazre - jer izuzev pogleda punih čežnje ljubljene žene, ništa nije slađe od ovih dokaza dečje ljubavi, nenadano izlivene duhovnim instinktom, a što pokazuje da ima u nama doista nečeg što je dostojno ljubavi - pa nežno stavi ruku na detetovu glavu, i posle kratkog oklevanja, poljubi je u čelo. To tako neobično osećanje nije potrajalo dugo kod male Biserke; ona prsnu u smeh i odskakuta niz dvoranu tako lako da se stari gospodin Vilson pitao da li dodiruje zemlju.

- Ovaj mali obešenjak ima vražje sile u sebi - reče on gospodinu Dimsdejlu njoj nije potrebno nikakvo vratilo ni metla; ona i bez njih svuda leti! - Čudno dete! - reče stari Rodžer Čilingvort. - Lako je raspoznati majčin deo nasleđa u njoj. Šta kažete, gospodo, da li bi to bilo izvan domašaja filozofskog istraživanja analizirati prirodu ovog deteta i otuda dobiti pouzdani ključ za razrešenje zagonetke: ko je otac? - Nikako. Bio bi greh slediti u takvom pitanju metode profane filozofije - reče gospodin Vilson. - Bolje je moliti se Bogu i postiti; a još je bolje ostaviti tajnu takvu kakva jeste, dok je proviđenje samo ne otkrije. Stoga svaki dobar hrišćanin ima pravo da ukaže očinsku brigu i miloštu ovom jadnom i napuštenom detetu. Pošto se stvar tako povoljno svršila, Jestira Prin i Biserka napustile su kuću. Kad su bile na stepenicama, govorilo se da se tada otvorio jedan sobni prozor i na njemu se ukazalo lice gospođe Hibins, džandrljive guvernerove sestre, baš one koja je nekoliko godina kasnije pogubljena kao veštica. - Čuj, čuj! - reče ona dok je njena zloslutna pojava bacala senku preko vesele kuće. - Hoćeš li ići s nama noćas? U šumi će biti veselo; pa skoro sam obećala Crnome čoveku da će i Jestira biti tamo. - Opravdajte me kod njega, molim vas! - odgovori Jestira sa pobedničkim osmehom. - Moram da ostanem kod kuće i čuvam malu Biserku. Da su mi je oduzeli, rado bih pošla s vama i upisala svoje ime u knjigu Crnog čoveka, i to svojom krvi! - Mi ćemo te rado dočekati! - reče veštica mršteći se, pa se povuče nazad. Ali ovim - ako zamislimo da se ovaj razgovor između gospođe Hibins i Jestire Prin uistinu dogodio, a ne da je samo priča - data je potvrda navodima mladoga sveštenika: da ne treba rastaviti majku koja je zgrešila od ploda njenog greha. Jer, eto, tako je dete izbavilo svoju majku od zamke Lukavoga.

IX

Lekar Pod prezimenom Čilingvort, čitalac se seća, bilo je skriveno drugo ime, koje njegov nosilac nije hteo otkriti. Rečeno je kako se u gomili koja je prisustvovala Jestirinoj kazni nalazio i neki čovek, postariji, putem iznuren, koji je, tek što je izašao iz divljine, ugledao svoju ženu (u kojoj je mislio naći oličenu domaću sreću i radost) kako je izložena kao slika greha pred narodom. Njen materinski poziv bio je gažen nogama gomile. Sramota je lebdela oko nje na javnome trgu. Njenom rodu, ako bi vesti o tome ikada stigle do njih, kao i drugovima njenog neumrljanog života, ne beše ostalo ništa drugo do njen sram, koji će biti strogo podeljen u saglasnosti i srazmeri prema prisnosti i svetosti pređašnjih srodničkih veza. Zašto se onda - pošto mu je izbor bio slobodan - javilo lice, vezano za tu palu ženu najprisnijim i najsvetijim vezama, da traži tako malo željeno nasledstvo? Nije želeo da zauzme pored nje mesto na uzvišici srama. Nepoznat svima sem Jestiri Prin, a uveren u njeno ćutanje, resio je da pokrije svoje ime koprenom zaborava; a što se tiče njegovih ranijih veza i interesa, hteo je da iščezne potpuno iz reda živih, kao daje doista ležao na dnu okeana, gde mu je opšte verovanje davno dalo mesto. Nov interes javio se odmah, a s njime i nove misli i namere; mračne, uistinu, ako ne i grešne, ali dovoljno silne da obuzmu sve moći njegovih sposobnosti. Prema toj odluci, on se nastanio u puritanskom gradu kao Rodžer Čilingvort, bez ikakva blaga, izuzev ono znanja i pameti kojima se isticao. Kako je ranije u životu dobro poznavao lekarsku veštinu svoga doba, predstavio se kao lekar i bio dočekan najbolje. Dobri lekari bili su retkost u naseobini. Oni su retko kad bili oduševljeni verskim žarom, radi koga su ostali iseljenici tražili Ameriku. U njihovom izučavanju čovečjeg tela možda su bile zanemarene više i suptilnije sposobnosti tih ljudi, te su izgubili iz vida duhovnu stranu života u čudnovatom spletu mehanizma koji je na prvi pogled izgledao kao da u sebi sadrži ceo život. Svakako, zdravstvo Bostona bilo je povereno na brigu jednom starijem đakonu i apotekaru, kojima su pobožnost i vladanje bili bolja preporuka od svake diplome. A jedini vidar bio je čovek koji je udružio ovu nauku sa svakodnevnom veštom upotrebom brijača. Za takav esnaf, dolazak Rodžera Čilingvorta bio je sjajan dobitak. On je uskoro pokazao da poznaje svu ogromnu i poštovanja dostojnu mašineriju stare medicine, u kojoj je svaki lek bio od daleko uzbranih i raznorodnih delova, tako

vešto pomešanih daje njihov rezultat bio sara eliksir života. U ropstvu kod Indijanaca upoznao je osobine domaćih trava i korenja; i nije hteo kriti od bolesnika da ovi prosti lekovi, prirodni darovi nezaštićenome divljaku, uživaju njegovo poverenje isto koliko i evropska farmakopeja, zbog koje su mnogi doktori proveli ceo život da bi je sastavili. U odnosu prema veri, ovaj učeni stranac mogao se uzeti za ugled, bar što se tiče spoljašnje forme; jer je odmah po svome dolasku izabrao prečasnog gospodina Dimsdejla za svog duhovnog vođu. Mladog sveštenika, čija je naučna slava još bila živa u Oksfordu, njegovi oduševljeni poštovaoci smatrali su ni za šta manje od apostola Bogom poslatog, određenog, ako bude živeo i radio za jedan običan vek, da nejakoj crkvi Nove Engleske učini isto onako velika dela kakva su prvi sveti oci počinili za mlado hrišćanstvo. Samo, u to doba zdravlje gos-podina Dimsdejla očevidno je opadalo. Oni koji su ga najbolje poznavali pripisivali su njegovu bledoću krajnjoj predanosti učenju, njegovom najsavesnijem ispunjavanju pastirske dužnosti, a najviše postu i nespavanju, što je često radio da bi održao duhovnu svetlost, da je ne zakloni i ne okuje telesni napredak i zadovoljstvo. Neki su govorili: ako gospodin Dimsdejl zbilja umre, to je zato što zemlja nije dostojna da je gazi njegova noga. Dok je on, naprotiv, u svojoj smirenosti govorio: ako ga proviđenje pozove sa zemlje, to je zato što je nedostojan da izvrši najskromniji poziv ovde na zemlji. Ma kako da se različito mislilo o tome, njegovo narušeno zdravlje bila je neosporna činjenica. Lice mu se beše produžilo; njegov glas, još jak i prijatan, imao je u sebi izvesnu proročansku tugu opadanja; često su ga videli da, čim se što iznenada dogodi, stavi ruku na srce i prvo ga oblije rumen, a zatim prebledi, što je bio znak bola. Takvo je bilo stanje sveštenikovo, i takvo skoro očekivanje njegove prerane smrti kad se Rodžer Čilingvort nastanio u gradu. Njegovo stupanje na pozornicu (malo bi ko znao reći otkuda? - kao da je pao s neba ili izašao iz zemlje) nosilo je na sebi pečat tajanstvenosti, koja se lako povećala do čudnovatosti. Sada je bio poznat kao lekar; videli su ga kako bere trave i divlje cveće, kopa korenje i skuplja pečurke s drveća u šumi kao onaj ko zna vrednost onoga što je bez vrednosti ostalim ljudima. Čuli su ga kako govori o Kenelmu Digbiju i drugim slavnim ljudima - na čije je naučno znanje gledano kao na natprirodno - kao daje on njihov dopisnik ili drugar. Zašto je došao ovamo kad je zauzimao tako visoko mesto u svetu nauke? Šta u divljini traži on kome je mesto u velikom gradu? Kao odgovor na to, kružilo je verovanje koje su ispovedala mnoga osetljiva lica ma koliko da je bilo apsurdno - da je samo nebo učinilo čudo, te je prenelo preko mora jednog lekara s nemačkih univerziteta i stavilo ga na vrata gospodina Dimsdejla! Pametniji, koji su znali da Bog vrši svoje namere bez pozorišnih efekata i pomoću čudesa, gledali su kao na prst proviđenja to

što je Rodžer Čilingvort došao u tako zgodan čas. Ova misao bila je osnažena osobitom pažnjom koju je lekar poklanjao mladom svešteniku; on mu se priljubio kao parohijanin, i trudio se da dobije njegov prijateljski pogled i poverenje njegove po prirodi nepoverljive osetljivosti. On se veoma zabrinuo za zdravlje svog pastira, ali oklevao je da počne lečenje, jer ako počne rano, nije bio pouzdan u uspeh. Starci, đakoni, starije gospođe i mlade i lepe devojke iz pastve gospodina Dimsdejla navaljivali su otvoreno na njega da okuša veštinu lekarevu. Gospodin Dimsdejl je blago odbijao njihove molbe. - Meni ne treba lek - govorio je. Ali kako je tako mogao govoriti mladi sveštenik kad su svake nedelje njegovi obrazi bili bleđi i mršaviji, a glas sve drhtaviji - kad je sada postao njegov stalni običaj da drži ruku na srcu, a ne samo nevoljan slučajan pokret? Je li bio sit rada? Je li želeo da umre? Ova pitanja svečano su postavljali gospodinu Dimsdejlu stariji bostonski sveštenici i đakoni iz njegove crkve, koji su, po svojim recima, „imali posla s njim“ povodom greha što odbija pomoć koju mu je proviđenje tako vidno pružilo. On je slušao, ćuteći, i najzad je obećao da će se posavetovati s lekarem. - Kad bi to bila božja volja - rekao je prečasni gospodin Dimsdejl kad je po svome obećanju posetio Rodžera Cilingvorta, tražeći lekarski savet - bio bih vrlo zadovoljan kad bi se moj trud, moje žalosti, moji gresi i moje muke uskoro završili sa mnom, i sve što je zemno u meni bilo sahranjeno u mome grobu, a moj duh otišao u večno stanište pre nego što biste vi oprobali svoju veštinu na meni! - Ah - reče Rodžer s mirnoćom kojom su se odlikovali svi njegovi pokreti - takav govor i priliči mladome svešteniku. Mladi ljudi, koji nisu pustili koren duboko, lako napuštaju vezu života. A sveti ljudi, koji idu s Bogom na zemlji, jedva čekaju da odu, da se šetaju s njim po zlatnoj kaldrmi Novoga Jerusalima. - Ne - dodade mladi sveštenik, s rukom na srcu i tugom u očima - kad bih bio dostojniji da se šetam tamo, bio bih zadovoljniji radeći ovde. - Čestiti ljudi večito misle ništavno o sebi - reče lekar. Tako je tajanstveni Rodžer Čilingvort postao lekar prečasnog gospodina Dimsdejla. Kako lekara nije zanimala samo bolest, već je bio veoma sklon da zaviri i u prirodu i osobine bolesnikove, ova dva čoveka, tako različita po dobi, združiće se prisno. Radi sveštenikovog zdravlja, i da bi lekar mogao brati lekovito bilje, dugo su se šetali zajedno po morskoj obali ili šumi, uz romor

talasa ili svečanu himnu što su je vetru pevali vrhovi drveća. Često su posećivali jedan drugog u sobi za rad ili odmor. Sveštenik je bio zadivljen društvom čoveka od nauke, u kome je video snažnu duhovnu kulturu koja je prevazilazila obične granice, zajedno s vrstom slobodnih ideja, koje bi uzalud tražio među svojim drugovima. Uistinu, on je bio više začuđen nego zadivljen kada je pronašao takve osobine kod lekara. Gospodin Dimsdejl je bio pravi sveštenik, pravi duhovnik, s veoma razvijenim osećanjem poštovanja i duhom koji je s poverenjem išao stazom mere, praveći sve dublju brazdu po njoj. Nikada i nigde on ne bi bio nazvan čovekom slobodnih pogleda; za mir njegove duše bilo je neophodno da oseća nad sobom vladu vere, strpljivo podnoseći kad ga ona zatvori u svoje gvozdene dogme. Ali opet, iako sa plašljivom radošću, zato je osećao trenutnu olakšicu da gleda vasionu kroz drugačiju vrstu duha nego što je bio duh onih s kojima je dnevno opštio. Kao da se otvorio kakav prozor kroz koji ulazi slobodan vazduh u zagušljivu učionicu, u kojoj se lagano gasio njegov život, pod svetlošću lampe iz koje je bio prognan sunčev zrak, u plesnivom zapahu, čulnom ili duhovnom, koji odiše iz knjiga. Ali vazduh je bio suviše svež i hladan, te se nije mogao dugo udisati sa zadovoljstvom. I lekar i sveštenik povlačili su se u granice crkvene ortodoksije. Tako je Rodžer Čilingvort brižljivo ispitivao svog pacijenta, i onako kako ga je video u svakodnevnom životu, držeći se uobičajene staze u opsegu misli njemu poznatih, i onako kako mu se prikazivao bačen usred drugog moralnog dekora, čija bi novina mogla da izmami na površinu i nešto novo u njegovom karakteru. Smatrao je za neophodno da dobro upozna čoveka pre nego što otpočne njegovo lečenje. Svaka bolest tela nosi na sebi znake srca i intelekta bolesnikovog. Moći uobraženja i razmišljanja kod Artura Dimsdejla bile su tako aktivne i osetljivost tako jaka da je telesna nemoć mogla u njima imati svoj uzrok. Stoga se Rodžer Čilingvort - veštak, blagi i prijateljski lekar - trudio da zađe u dubine bolesnikovih grudi, kopajući po načelima, vrebajući njegove uspomene i dodirujući sve žice osetljivom rukom, kao onaj koji traži blago u kakvoj mračnoj pećini. Malo je tajni koje mogu umaći ispitivaču kome se pruži prilika i da sloboda za takva ispitivanja, i ko ima veštine da izvede to do kraja. Čovek koji krije tajne treba naročito da izbegava prisno prijateljstvo s lekarom. Ako lekar ima prirodne bistrine i nečeg višeg - nazovimo to intuicijom - ako ne pokazuje dosadnu samoživost ili druge jače neprijatne osobine svoje ličnosti; ako ima urođene snage da postigne duhovno srodstvo sa svojim bolesnikom, da ovaj najzad izgovori ono za šta sam misli da su njegove skrivene misli; ako prati takva otkrića mirno; ako više ćutanjem nego iskazanom simpatijom ili nemim uzdahom, i ovde-onde kojom reči, pokaže da je sve razumeo; ako ima, pored svih osobina prijatelja i poverenika, preimućstva koja mu

pruža njegova oprobana lekarska veština - onda će se, u datom neizbežnom trenutku, osloboditi paćenikova duša i odleteće u mračan ali providan zrak, iznoseći sve svoje tajne na beli dan. Rodžer Čilingvort imao je sve, ili bar većinu gore nabrojanih osobina. Pri svemu tome, vreme je prolazilo; prisno prijateljstvo, kao što smo rekli, razvilo se među ovim obrazovanim duhovima koji su se susretali na ćelom širokom polju ljudskih misli i studija; pretresali su sva pitanja vere i morala, javnih poslova ili privatnog života; govorili su dugo, ijedan i drugi, o temama koje su, činilo se, njihove lične; pa opet, nikakva tajna, kao što je lekar mislio da je mora imati, ne potkrade se preko sveštenikovih usana do drugarevih ušiju. Poslednji je sumnjao i u to da mu je iskreno predstavljena priroda telesne boljke gospodina Dimsdejla. Čudna obazrivost! Posle izvesnog vremena, na jedan mig Rodžera Čilingvorta, prijatelji gospodina Dimsdejla udesili su da obojica stanuju u istoj kući, tako da nijedna sitnica sveštenikovog dnevnog života ne umakne oku odanoga lekara. Ceo grad se radovao kad je taj mnogo željeni cilj postignut. Smatralo se da je to najbolja pomoć za zdravlje mladoga sveštenika; ako, kao što su predlagali mnogi koji su se osećali ovlašćenima da to čine, ne bude izabrao koju od toliko krasnih devojaka, koje su mu duhom sve bile odane, da postane njegova verna žena. Nije bilo izgleda da će se Artur Dimsdejl privoleti da učini ovaj korak; odbacivao je svaki nagoveštaj o tome, kao da je sveštenički celibat bio dogma njegove vere. Osuđen svojim vlastitim izborom da jede neukusnu porciju na tuđem stolu, da oseća večnu hladnoću kao svako ko traži da se ugreje na tuđem ognjištu, izgledalo je uistinu da je taj mudri, blagonakloni i vešti stari lekar, sa svojom očinskom ljubavi spram mladoga sveštenika, jedini čovek od sveg čovečanstva koji treba da je stalno uz njega. Novi stan dvojice prijatelja bio je kod jedne pobožne i ugledne udovice, koja je imala kuću što je pokrivala skoro celo zemljište gde je kasnije sagrađena Kraljeva kapela. Sjedne strane bilo je groblje, ranije vrt Isaka Džonsona, i time je stan bio zgodan da izazove ozbiljne misli u vezi s njihovim studijama, kako kod sveštenika, tako kod lekara. U materinskoj brizi, čestita udovica dala je gospodinu Dimsdejlu stan s pročelja, suncu okrenut, s teškim zavesama za prijatnu hladovinu. Ćilimovi su visili na zidovima, goblenski po pričanju, na kojima je bila predstavljena biblijska istorija o Davidu i Vitsaveji i Natanu proroku, u jasnim bojama, ali koje su lepoj ženi davale isto tako sumoran izgled kao i zloslutnom vidaru. Tu je bledi sveštenik namestio svoju biblioteku bogatu starim knjigama u kožnom povezu: dela Otaca i učenih rabina kaluđersku učenost kojom su se koristili protestantski duhovnici, iako su izvikali i omalovažavali tu vrstu pisaca. Na drugoj strani kuće, stari Rodžer Čilingvort namestio je svoju biblioteku i laboratoriju, koja bi danas izgledala bedno i siromašno, ali je

ipak imala aparat za destilovanje i sredstva za spravljanje lekova i hemikalija, koje je kao izvežbani hemičar znao korisno upotrebiti. Tako su se udobno namestila ova dva čoveka, lativši se posla, živeći svaki odvojeno, ali često prolazeći da zavire jedan drugome u posao sa zanimanjem i ljubavlju. A prijatelji Artura Dimsdejla, koji su najbolje mogli da proniknu u njega, kao što smo nagovestili, vrlo razložno su zamišljali da je ruka proviđenja sve to tako uredila u nameri da povrati zdravlje mladome svešteniku, pa su u tu svrhu slate molitve, javno i u potaji, iz bogomolja i domova. Ali ovde je vreme da se kaže da je jedan deo stanovništva imao svoje osobite poglede na odnose sveštenika i lekara. Ništa nije lakše nego da se prevari neobrazovana gomila u svom sudu; ali kad njeno suđenje potiče, kao što je često slučaj, iz osećanja velikoga i toploga srca, zaključci na taj način doneseni često su tako duboki i tako istiniti da nose na sebi pečat natprirodno otkrivenih istina. Narod nije mogao, u našem slučaju, da se oslobodi predubeđenja o Rodžeru Čilingvortu. A posle, jedan starac zanatlija, koji je stanovao u Londonu pre trideset godina, kad se desilo ubistvo ser Toma Overberija, govorio je da je viđao lekara pod drugim imenom, koje je zaboravio, u društvu s doktorom Formanom, starim vračem, koji je bio umešan u Overberijevo ubistvo. Dva-tri lica pominjala su da je lekar proširio svoje lekarsko znanje tako što je učestvovao u molitvama i prinošenju žrtava s indijanskim vračevima, koji su opštepoznati kao moćni žreci, izvršavajući često čudu slična lečenja silom svoje đavolje veštine. Mnogi - a među njima je bilo ljudi zdravog razuma i praktičnih pogleda, čije je mišljenje važilo u drugim prilikama - tvrdili su da se Rodžer Čilingvort znatno promenio otkako je u gradu, a naročito otkad stanuje zajedno s gospodinom Dimsdejlom. Isprva, njegov je izraz bio miran, zamišljen, naučnički. Sada je bio ružan i zloban, što nisu videli ranije, i to se isticalo sve jasnije što su ga češće posmatrali. Po mišljenju proste gomile, vatra u njegovoj laboratoriji dolazila je ispod zemlje i hranila se paklenim gorivom; i stoga je, kao što se moglo očekivati, njegovo lice počađavilo na tom dimu. Kad se sve uzme u obzir, proizlazilo je da je prečasnog Artura Dimsdejla, kao i mnoga druga sveta lica u svim vremenima u hrišćanskom svetu, kušao Satana, to jest njegov poslanik u obliku Rodžera Čilingvorta. Ovaj đavolji sluga došao je, po božjem dopuštenju, da stanuje u sveštenikovom društvu i da plete zamke kako bi ulovio njegovu dušu. Nije bilo nijednog čestitog čoveka koji bi sumnjao na čijoj će strani ostati pobeda. Narod je očekivao, s nepokolebljivom nadom, da će sveštenik izaći iz borbe preobražen slavom koju će, nema sumnje, zadobiti. Međutim, tužno je bilo misliti na samrtne muke kroz koje se mora proći do pobede. Nažalost, sudeći po strahu i tuzi, koji su se ogledali u dubini očiju jadnog sveštenika, borba je bila očajnička, a pobeda vrlo sumnjiva.

X

Lekar i njegov bolesnik Stari Rodžer Čilingvort ceo život beše mirna temperamenta, milostiv, iako ne baš vrlo srdačan, ali uvek u svim svojim odnosima sa svetom pošten i čestit čovek. Po njegovom mišljenju, on je otpočeo jednu istragu strogo i nepristrasno kao kakav sudija, tražeći jedino istinu, baš kao da to pitanje nije sadržalo ništa više nego zamišljene linije i slike geometrijskih problema, a ne ljudske strasti i zla koji su bili njemu pričinjeni. Ali ukoliko je dalje išao, neka užasna zaslepljenost, jedna vrsta silne, iako uvek mirne nužnosti, ščepala je starca u svoje kandže i nije htela da ga pusti dok ne izvrši sve njene zahteve. On je sada rio po sirotom srcu sveštenikovom, kao rudar kad traži zlato, ili bolje reći kao grobar koji čeprka po grobu, tražeći verovatno kakvu dragocenost koja je sahranjena s pokojnikom, ali često ne nalazeći ništa drugo osim truleži i smrtnog zadaha. Ah, teško njegovoj duši ako je to ono što on traži! Katkad je nekakva svetlost sijala iz lekarevih očiju, svetleći plava i zloslutna, kao plamen u peči, ili, recimo, kao odblesci onog avetinjskog plamena koji je sukljao iz strašne Banjanove kapije u boku planine i koji je drhtao na hadžijinom licu. Zemljište na kome je radio ovaj mračni rudar možda je već pokazivalo neke znakove koji su ga hrabrili. - Ovaj čovek - govorio je sebi u tim momentima - čist kao što svi misle o njemu, bez ičeg zemaljskog u sebi, ipak je nasledio jaku životinjsku prirodu od svog oca ili majke. Kopajmo dalje za ovom žicom! A posle dugog traženja po zamračenoj duši sveštenikovoj, prevrćući mnoge dragocene materijale u obliku visokih težnji za dobro svoga naroda, žarke ljubavi naspram ljudskih duša, čistih osećanja, prirodne pobožnosti ojačane mislima i naukom, a obasjane i rasvetljene otkrovenjem (a sve ovo neprocenjivo blago važilo je koliko i pesak našem istraživaču) - on bi se bez nade vraćao i počinjao istragu s drugog kraja. Puzio je tako kradom, tako pažljivim korakom i s tako oštrim pogledom kao lopov koji se uvlači u sobu u kojoj leži čovek u polusnu, ili baš sasvim budan s namerom da ukrade dragocenost koju taj čovek čuva kao ženicu oka svoga. Uprkos njegovoj promišljenoj obazrivosti, pod bi zaškripao ovde-onde pod njegovim nogama; njegovo bi odelo zašuštalo; senka njegova pala bi preko lica njegove žrtve. Drugim recima: gospodin Dimsdejl, čija je nervna osetljivost često zamenjivala duhovnu

intuiciju, nejasno bi osetio kako je nešto neprijateljsko njegovom miru došlo u dodir s njim. Ali i stari Rodžer Čilingvort je takođe imao osećanja koja su bila jednaka intuiciji, te kada bi sveštenik bacio svoj začuđeni pogled na njega, tada bi on bio samo njegov blagi, brižni, pun ljubavi, ali nikad nametljivi prijatelj. Možda bi gospodin Dimsdejl bolje mogao poznati karakter ove ličnosti da mu nekakvo bolesno raspoloženje, od koga pate sva ranjena srca, nije ulilo nepoverenje spram svih ljudi. Ne verujuči ni u čije prijateljstvo, on nije mogao poznati ni neprijatelja kad se ovaj uistinu pojavi. On je zato ostao uvek u prijateljskim odnosima s njim, primajući dnevne posete starog lekara u svojoj sobi za rad ili odlazeći njemu u laboratoriju i zabavljajući se gledanjem procesa po kome se trave pretvarahu u okrepljujuće napitke. Jednog dana, naslonivši čelo na ruku, a lakat na pervaz otvorena prozora koji je gledao na groblje, razgovarao je s Rodžerom Čilingvortom, dok je starac ispitivao neki svežanj gadnih trava. - Gde ste - upita on gledajući u stranu, jer to je bio sad sveštenikov običaj, da nikad ne gleda pravo predmete bilo ljudske bilo mrtve - gde ste, dragi doktore, sakupili te trave s tako tamnim mesnatim lišćem? - Baš tu na groblju - odgovori lekar, nastavljajući svoj posao - nove su i za mene. Našao sam ih na jednom grobu bez nadgrobne ploče. Nikakva druga spomena o mrtvacu osim ovog gadnog bilja koje je uzelo na sebe ulogu da mu bude spomenik. Ono je poraslo iz njegova srca, i oličava, možebiti, kakvu gnusnu tajnu koja je sahranjena s njim, a bilo bi bolje da ju je ispovedio dok je bio u životu. - Može biti - reče gospodin Dimsdejl - daje to silno želeo, ali nije mogao. - A zašto? - dodade lekar. - Zašto da ne, kad sve prirodne sile tako ozbiljno govore da greh ispovedimo, te je i ovo crno bilje izbilo iz sahranjena srca da otkrije nepriznatu krivicu? - Ali, dragi gospodine, to je samo vaša uobrazilja - odgovori sveštenik. - Nema, ako se u slutnji ne varam, nikakve sile, izuzev božanske milosti, koja može otkriti, bilo recima, bilo znakom ili slikom, tajne čovečjega srca. Srce, pošto je uzelo na sebe odgovornost, mora te tajne sačuvati sve do dana kada će sve biti otkrivene. Ali ja sam čitao ni tumačio Sveto pismo, tako da će otkriće ljudskih misli i dela na dan Strašnoga suda biti uzeto kao deo kazne. To bi, začelo, bio sićušan pogled na to. Ne, ta otkrića, ako se samo ne varam, služiće jedino da zadovolje duh svih razumnih bića koja će tog dana stajati, očekujući da vide razrešenu tamnu zagonetku života. Za rešenje toga pitanja biće potrebno potpuno poznavanje ljudskih srca. Štaviše, ja mislim da će srca

koja drže tako žalosne tajne, o kojima vi govorite, izneti sve na videlo tog poslednjeg dana, ne po moranju, već sa neiskazanom radošću. - Zašto ih onda ne otkriti ovde? - upita Rodžer Čilingvort mirno, gledajući sveštenika sa strane. - Zašto se grešnici ne bi što pre okoristili tim neiskazanim olakšanjem? - Većina i čini tako - odgovori sveštenik hvatajući se naglo za grudi kao u nastupu iznenadnog bola. - Mnoge, mnoge su se grešne duše meni ispovedile, ne samo na samrtnoj postelji već i u punom jeku života i uživajući ponajbolji glas, a uvek posle takvih iskaza bio sam svedok silne radosti te grešne braće, baš kao kad neko diše čist vazduh pošto se dugo gušio pokvarenim dahom. Kako bi i moglo biti drugačije? Zašto bi grešnik koji bi na duši nosio, recimo, neko ubistvo, više voleo da sahrani mrtvaca u svom vlastitom srcu nego da ga izbaci odjednom, i da ga preda vasioni da se o njemu brine? - Pa ipak, poneki ljudi kriju tako svoje tajne - primeti hladno lekar. - Doista, ima i takvih ljudi - odgovori gospodin Dimsdejl. - Ali da ne navodim jasnije razloge, može biti da su oni nemi po svojoj prirodi. Ili - zar ne možemo i to pretpostaviti? - grešni kao što su, ali ipak zadržavajući žar za slavu božju i ljudsko dobro, oni strepe da otkriju sebe, crne i prljave, očima ljudi, jer otada nikakvo dobro više ne mogu činiti, i nikakvo zlo u prošlosti ne mogu iskupiti boljim vladanjem. Tako se, na svoj neiskazani jad, kreću među bližnjima, izgledajući čisti kao sneg u planini, dok su njihova srca crna od greha koji se ne može oprostiti. - Ti se ljudi varaju - reče Rodžer Čilingvort življe nego obično. - Oni se boje da prime na sebe sram koji im sleduje. Njihova ljubav prema ljudima, njihov žar za službu božju, te svete pobede, ne mogu biti u isto doba u njihovim srcima sa zlim stanovnicima kojima je njihov greh otvorio vrata i koji neminovno moraju izroditi pakleni porod. Ali ako hoće da slave Boga, neka ne podižu k nebu nečiste ruke! Ako hoće da služe svojim bližnjima, neka prvo dokažu na sebi silu i stvarnost savesti, podvrgavajući najpre sebe pokajničkom samoponiženju! O mudri i pobožni prijatelju, zar hoćeš da verujem da lažna spoljašnjost može biti bolja, bilo za slavu božju, bilo za dobro ljudi, nego svetla božja istina? Veruj mi, takvi se ljudi veoma varaju! - Možda je tako - reče mladi sveštenik ravnodušno kao da razgovara o predmetu neumesnom ili koji ga se mnogo ne tiče. Doista, bio je uvek sposoban da izbegne svaki predmet koji bi uzbuđivao njegovu suviše osetljivu i nervoznu narav. - Ali sada pitam ja svog iskusnog lekara: da li uistinu on misli da mi je pomoglo njegovo prijateljsko staranje o mome slabom zdravlju?

Pre nego što je Rodžer Čilingvort mogao da odgovori, začuo se jasan divlji smeh iz dečjeg grla, koji je dopro s groblja. Instinktivno bacivši pogled kroz otvoreni prozor, sveštenik ugleda Jestiru Prin i malu Biserku kako idu stazom što vodi kroz groblje. Biserka je bila lepa kao dan, ali bila je u nastupu one vražje veselosti koja ju je, kad god ju je obuzimala, činilo se, potpuno izdvajala iz sfere simpatija i ljudskih odnosa. Ona je sada skakutala bezbrižno s groba na grob, dok nije došla na široku, ravnu i ukrašenu nadgrobnu ploču neke umrle veličine - može biti i samog Isaka Džonsona - pa poče da igra po njoj. U odgovor na majčine opomene i pretnje da joj valja ponašati se pristojnije, mala Biserka zastade da nabere čičke s jednog žbuna ukraj groba. Uze pregršt i nareda ih oko okvira skerletnog slova koje je ukrašavalo majčine grudi, na kojem su čičkovi po svojoj prirodi stalno ostali. Jestira nije htela da ih skine. Rodžer Čilingvort se, međutim, približio prozoru s mračnim osmehom. - Nema nikakvog zakona, nikakvog poštovanja, nikakvog obzira spram ljudskih uredaba i mišljenja, opravdanih ili neopravdanih, u sastavu ovog deteta - reče koliko sebi toliko i svom drugaru. - Pre neki dan video sam je kako prska vodom iz stočnog korita samog guvernera na Spring lejnu. Šta je ona za ime božje? Je li ona izdanak samoga zla? Ima li ona osećanja? Može li se u njoj otkriti ikakav princip moralnoga bića? - Ne, izuzev slobode prestupljenog zakona - odgovori gospodin Dimsdejl mirno, kao samome sebi. - Da li je ona sposobna za dobro, ne znam. Dete je izvesno čulo njihov glas, jer je, gledajući na prozor sa svetlim ali obešenjačkim osmehom razuma i veselosti, bacilo jedan čičak na prečasnoga gospodina Dimsdejla. Osetljivi sveštenik stresao se s nervoznim strahom od lakog udara. Videvši njegovo uzbuđenje, Biserka je pljeskala ručicama u najbudalastijem oduševljenju. Jestira Prin je, takođe, nehotice pogledala nagore i sva četiri lica, stara i mlada, gledala su se nemo dok dete nije prsnulo u glasan smeh i povikalo: - Hajde, majko! Hajdemo, ili će te uhvatiti onaj crni starac! On je već uhvatio sveštenika. Hajde, majko, ili će te uhvatiti! Ali on ne može uhvatiti malu Biserku! Tako je ona odvukla majku dalje, skakućući, igrajući i vrteći se čarolijski među humkama umrlih stanovnika, kao kakvo stvorenje koje nema ničeg zajedničkog s prošlom zakopanom generacijom, niti je priznavala da joj je kogod svoj. Kao da je bila načinjena od novih elemenata i kao da joj se zato mora dopustiti da živi vlastitim

životom, da bude sama sebi zakon a da joj se njene nastranosti ne mogu pripisati u krivicu. - Eno jedne žene - nastavi Rodžer Čilingvort malo posle - koja, ma kakva da je njena krivica, nema u sebi tajnu skrivenoga greha za koju vi mislite da ju je tako teško nositi. Je li Jestira Prin manje bedna, po vašem mišljenju, zato što nosi skerletno slovo na grudima? - Uistinu, ja verujem u to - odgovori sveštenik. - Ipak, ja ne mogu za nju odgovarati. Ima nekakav izraz bola u njenom licu koji ja ne bih želeo da vidim. Ali opet, čini mi se, mora biti bolje za patnika kad pokaže svoj bol, kao ova žena Jestira, nego da ga krije duboko u srcu. I ponovo su ušla obojica, a lekar je počeo opet da ispituje i uređuje bilje koje je nabrao. - Pitali ste maločas - reče lekar - za moje mišljenje povodom vašeg zdravlja. - Tako je - reče sveštenik - i rado bih ga čuo. Govorite otvoreno: život ili smrt. - Onda, iskreno i otvoreno - reče lekar i dalje prevrćući bilje, ali upirući lukav pogled u gospodina Dimsdejla. - Čudan nered vlada, ne tako velik sam po sebi niti po spoljašnjim znacima, bar koliko sam ja bio u stanju da ih osmotrim. Gledajući vas svakoga dana, dragi gospodine, i prateći promene u vašem izgledu već toliko meseci, čini mi se da ste veoma bolesni, ali opet ne toliko bolesni da vas jedan vešt i razuman lekar ne bi mogao izlečiti. Ali ne znam šta da kažem. Vaša mi bolest izgleda poznata, a opet, ne poznajem je. - Vi govorite u zagonetkama, učeni gospodine - odgovori bledi sveštenik gledajući kroz prozor. - Onda, biću jasniji - odgovori lekar. - Molim da mi oprostite, gospodine, ako je to potrebno za tu otvorenost moga govora. Pitam vas, kao vaš prijatelj, kao neko kome je proviđenje poverilo brigu o vašem životu i telesnom dobru: jesu li mi jasno pokazani i povereni svi uzroci vaše bolesti? - Kako možete to pitati? - odgovori sveštenik. - To bi doista bila dečja igra pozvati lekara, a onda bolest kriti od njega. - Vi hoćete, dakle, da kažete da ja znam sve? - reče Rodžer Čilingvort, namerno upirući pogled pun silnog i koncentrisanog razuma u sveštenikovo lice. - Neka je tako! Ali opet... Onaj komp je poveren samo spoljašnji, telesni bol, poznaje samo polovinu boljke koju treba da leči. Telesna bolest, na koju mi gledamo kao daje sve, celina sama po sebi, može ipak biti samo znak neke duševne patnje. Molim da mi oprostite,

dragi gospodine, ako bi moje reči nanele i senku uvrede. Vi ste, gospodine, čovek kod koga je telo najtešnje prožeto du-hom čije je ono oruđe i, takoreći, izjednačeno s njime. - Onda mi ne treba ništa više - reče sveštenik, naglo ustavši sa stolice. - Mislim da vaša medicina nema ništa s dušom! - Takva neka boljka - nastavio je Rodžer u istom tonu, ne obazirući se na njegovu upadicu, već stojeći omalen, mračan i rugoban pred mršavim i bledolikim sveštenikom - svaka bolest ili bolno mesto u vašemu duhu odmah se pokaže na vašem telu. Hoćete li da vas lekar izleći od neduga, morate mu prvo otkriti ranu ili nemir svoje duše. - Ne, ne tebi! Niti ijednom lekaru na zemlji! - povika gospodin Dimsdejl, gledajući pogledom punim strasti i vatre i s nekom vrstom gneva na Rodžera Čilingvorta. - Ne tebi! Ako ie to već duševna boljka, poveriću je jedinom lekaru duše! On, kako mu je volja, može izlečiti ili ubiti. Neka on radi sa mnom, po svojoj pravdi i mudrosti, i on će dobro videti. Ali ko si ti da se mešaš u tu stvar? Kako se smeš staviti između paćenika i njegovog Gospoda? I naglo je izašao iz sobe. - Dobro je što sam učinio ovaj korak - reče Rodžer samom sebi. - Ništa nije izgubljeno. Bićemo opet prijatelji. Ali gle, kako strast obuze ovoga čoveka i kako ga izbezumi. Jedna je strast kao i druga. Ovo mu nije prvi put da je učinio ružno delo, taj mirni sveštenik, kad mu strast srcem ovlada. Nije bilo teško povratiti stare odnose između dva druga. Mladi sveštenik korio je sebe što ga je uzbuđenje živaca navelo na jedan nepristojan ispad, kad u lekarevim recima nije bilo povoda za to. On se, doista, i sam čudio žestini kojom je odgurnuo ljubaznog starog čoveka, kad je samo nudio savet, koji je bio dužan dati i koji je i sam sveštenik izričito tražio. S tim osećanjem kajanja, pohitao je da mu se opravda i zamoli da i dalje vodi brigu o njegovom zdravlju; jer, iako ga nije izlečilo potpuno, ipak mu je produžio slabi život sve do sada. Rodžer je odmah pristao i nastavio svoju lekarsku brigu o svešteniku; čineći za njega sve što je mogao, ali napuštajući bolesnikovu sobu posle svakog lekarskog pregleda s tajanstvenim i čudnim osmehom na usnama. Ovaj se izraz nije video u prisustvu gospođina Dimsdejla, ali je postajao sasvim vidljiv kad bi lekar prešao njegov prag. - Redak slučaj - mrmljao je - moram ga dublje ispitati. Čudna simpatija između tela i duše! Bilo samo za ljubav nauke, moram sići na dno same stvari!

Jedno letnje popodne dogodilo se, uskoro posle prethodne scene, daje prečasni gospodin Dimsdejl pao u dubok i tih san, sedeći u svojoj stolici s jednom velikom otvorenom knjigom na stolu. Dubina sveštenikova sna bila je utoliko neobičnija što je on obično spavao lakim, nemirnim snom, kao ptica na grani. Ali njegov se duh povukao tako duboko u sebe te je on sada spavao tako tvrdo da se nije ni pomakao u naslonjači kada je Rodžer Čilingvort ušao u njegovu sobu, kao i obično, bez naročitog oklevanja. Lekar je stao pravo pred bolesnika, stavio svoju ruku na njegove grudi i uklonio haljine koje su ih do sada krile od svačijih, pa i od lekarevih očiju. Tada se, doista, gospodin Dimsdejl slabo pokrenuo i tiho stresao. Posle kratke počivke lekar se vratio. Ali kako mu je oko blistalo divljom radošću i užasom! Kakvo avetinjsko ushićenje, takoreći, isuviše snažno da bi se moglo izraziti samo očima i crtama, izbijalo je iz sveukupne njegove rugobe i ispoljavalo se u luđačkim pokretima njegovih ruku ka tavanici i udaranjem noge o pod! Ko bi video Rodžera Čilingvorta u ovom trenutku ushićenja, ne bi mu bilo potrebno da pita kako se ponaša Satana kada je dragocena duša izgubljena za nebo i zadobijena za njegovo carstvo. Ali ono čime se razlikovalo lekarevo ushićenje od Sataninog bila je crta čuđenja u njemu!

XI

Tajna jednoga srca Posle ovoga slučaja, koji smo maločas opisali, odnos između sveštenika i lekara bio je isti po izgledu, ali u suštini svojoj, on je dobio sasvim drugi karakter. Duh Rodžera Čilingvorta kretao se sada dosta širokom stazom. To u stvari nije bila baš ona staza kojom se on mislio kretati. Miran, blag, bez strasti izgledao je on, ali opet, bojimo se, u dubini duše ovog nesrećnog starca ležala je tiha zloba, dosad skrivena, a sad probuđena, koja ga je navela da smisli strašniju osvetu nego što se smrtnik ikada svetio svome neprijatelju. Postati prisan pri-jatelj onome kome je trebalo predati sav strah, grižu savesti, agoniju, uzaludno kajanje, nazadni polet grešnih misli koje je uzalud gonio. Svu grešnu tugu koju je krio od sveta, čije bi se veliko srce sažalilo i oprostilo mu, njemu, koji je bio bez sažaljenja, koji nije nikad opraštao! Sve to crno blago hteo je on izliti na onoga čoveka kome ništa drugo nije moglo dostojno platiti dug osvete! Sveštenikova stidljiva i osetljiva uzdržljivost osujetila je ovaj plan. Rodžer Čilingvort, međutim, jedva je bio sklon, ako je uopšte i bio, da bude zadovoljan izgledima koje je proviđenje stvorilo - upotrebljavajući osvetnika i njegovu žrtvu za svoje vlastite svrhe, i opraštajući, možebiti, onda kad je izgledalo da najviše kažnjava - umesto da su bile izvršene njegove crne namere. Skoro bi se moglo reći da mu je neka vrsta otkrovenja bila podarena. Malo ga se ticalo, s obzirom na njegov cilj, da li je ono dolazilo s neba ili s koje druge strane. Pomoću njega, u svim kasnijim odnosima s gospodinom Dimsdejlom, on je jasno video ne samo spoljašnji lik sveštenikov već i samu unutrašnjost duše njegove, te je mogao videti i razumeti svaki njen pokret. Po tome, on više nije bio samo puki posmatrač, već i glavni glumac u jadnoj duši sveštenikovoj. Tu je on mogao igrati po svojoj volji. Hoće li ga probuditi samrtnim bolovima? Žrtva je bila stalno na spravi za mučenje; trebalo je samo poznavati oprugu koja je upravljala tom spravom; a lekar ju je poznavao odlično. Hoće li ga dići iz sna iznenadnim strahom? Kao na pokret čarobnjakovog štapa, dizaće se jedna avetinjska prilika - dizalo se hiljadu prilika - u svakovrsnim oblicima smrti ili još strašnijeg izgleda, vijući se oko sveštenika i pokazujući prstom na njegove grudi. Sve je to bilo izvršeno s tako savršenom tančinom, i mada je sveštenik stalno

imao nejasan pojam o nekoj zloj kobi koja nad njim lebdi, ipak nikad nije mogao saznati pravu prirodu toga. Istina, on je gledao sa sumnjom i strahom, a katkad i sa užasom i gorčinom mržnje, ružnu pojavu staroga lekara. Sveštenikovom pogledu behu mrski: njegovi pokreti, njegov hod, njegova proseda brada i najneznatnije radnje znak da je u sveštenikovim grudima bila jača antipatija nego što je on to hteo priznati. Ali pošto mu je bilo nemoguće da nađe razlog tom nepoverenju i gnušanju, gospodin Dimsdejl, znajući da otrov jednoga bolesnoga mesta zarazi celo srce, pripisivao je sva svoja predosećanja samo tome uzroku. On je sebe prekorevao za ružna osećanja prema Rodžeru Čilingvortu te je zanemario pouku koju je mogao iz njih izvući, i činio je sve što je mogao da ih iščupa iz svog srca. Nesposoban da to postigne, on je iz principijelnih obzira ipak produžio svoje intimno druženje sa starcem i tako mu stalno davao priliku da izvrši nameru kojoj se bio posvetio taj osvetnik - to bedno, izgubljeno stvorenje, jadnije od svoje žrtve. Pateći tako telesno, mučen i pritisnut crnim duševnim jadom i predan vlasti svoga smrtnoga neprijatelja, prečasni gospodin Dimsdejl stekao je, međutim, slavan glas u svojoj svetoj službi. On ga je doista stekao baš svojim patnjama. Njegovi duhovni darovi, moralno shvatanje i njegova moć da oseti i saopšti uzbuđenje održavani su u stanju natprirodne delatnosti bolom i nevoljama svoga svakidašnjeg života. Njegova slava, iako nije dostigla vrhunac, već je pomračivala skromnije slave njegovih drugova. Među njima je bilo učenih ljudi, koji su proveli dosta vremena na širokim studijama za sveštenički poziv, nego što je gospodin Dimsdejl imao godina, i koji su po tome mogli biti dublje upoznati s takvim temeljnim i dragocenim blagom nego njihov mlađi brat. Tu je bilo ljudi i jačega duha i obdarenih oštrom, čeličnom, pouzdanom i granitnom moći rasuđivanja, što udruženo s dobrim delom doktrinarne učenosti sačinjava onu visokopoštovanu, radnu ali neljubaznu vrstu svešteničkog reda. Bilo je i drugačijih među njima, pravih svetaca, koji su svoje sposobnosti izgradili napornim radom među knjigama i neumornim razmišljanjem, a učinili ih svetim duhovnim opštenjem s onim boljim svetom, u koji ih beše uvela čistota njihova života dok su na njima još bile haljine smrtnosti. Ali nedostajao im je dar koji se u vidu plamenih jezika izliva na izabrane učenike o Duhovima; kao znak da su dobili silu, ne da govore tuđim i nepoznatim jezicima, već da se mogu obratiti ćelom čovečanstvu maternjim jezikom srdaca. Ti oci, inače apostolima ravni, nisu imali poslednju i najređu nebesku potvrdu svoje službe - plameni jezik. Oni bi uzalud tražili da izraze visoke istine skromnim sredstvima običnih reči i slika. S visina, na kojima su obično stanovali, njihov je glas dolazio nejasno i kao izdaleka. Po svoj prilici, gospodin Dimsdejl, po mnogim crtama svoga karaktera, pripadao je ovoj poslednjoj klasi ljudi. On bi se popeo na taj vrhunac vere i svetinje da mu u

tome nije smetao teret krivice ili straha, koji mu sudbina beše dodelila da nosi. To gaje zadržavalo na poslednjem stepeniku njega, čoveka nebeskih osobina, čiji bi glas i anđeli rado poslušali i odgovorili mu! Ali taj isti teret ulivao mu je tako duboku simpatiju naspram grešne braće; tako da je to srce drhtalo zajedno s njihovim, i primalo na sebe i njihov bol, i slalo groznicu svoga bola u hiljade drugih srdaca, u izlivima tužne, često uverljive rečitosti, ali katkad užasne! Narod nije poznavao silu koja ga je pokretala. Mladog sveštenika smatrali su čudom svetosti. Oni su uobražavali da je pun nebeske mudrosti, pokore i ljubavi. U njihovim očima, sveta je bila i staza po kojoj je hodio. Devojke iz njegove pastve prebledele bi kada bi ga ugledale, kao žrtve strasti tako protkane religioznim osećanjem da su mislile da je ta strast silna vera te su je nosile javno u svojim čistim grudima kao najmiliju žrtvu pred oltar. Stariji članovi parohije, videći gospodina Dimsdejla tako slabog, dok su i sami bili jednom nogom u grobu, verovali su da će on otići pre njih, i zaklinjali su svoju decu da njihove stare kosti sahrane pored svetog groba mladoga pastira. A dok je jadni gospodin Dimsdejl mislio o svome grobu, pitao se da li će trava ikad porasti na njemu, jer će u njemu biti sahranjen proklet čovek. Nije moguće pojmiti agoniju kojom ga je mučilo ovo poštovanje pastve. Po prirodi svojoj, on je obožavao istinu i smatrao sve stvari senkama, lišenim značenja i vrednosti, jer božanska suština nije bila srž njihovog života. „Dakle, šta je on? Supstancija? Ili najtamnija od svih seni?“ On je žudeo da govori s visine svoje predikaonice smelim glasom, da kaže narodu ko je on. „Ja, koga vidite u crnoj rizi svešteničkoj; ja, koji se penjem na ovo mesto i okrećem svoje bledo lice k nebu, uzimajući na sebe zadatak da posredujem između vas i najvišeg svesaznanja; ja, u čijem životu zamišljate svetost Enohovu; ja, čiji koraci po vašem mišljenju ostavljaju za sobom svetao trag po kome hadžije, koje će za mnom doći, mogu stići u predele blaženstva; ja, koji sam vršio tajnu krštenja na deci vašoj; ja, koji sam šaptao poslednje molitve nad vašim umirućim prijateljima; ja, vaš sveštenik, koga vi poštujete i kome se poveravate - nisam ništa drugo već sušta pokvarenost i laž!“ Cesto se gospodin Dimsdejl peo na svoju predikaonicu rešen da ne siđe pre nego što izgovori reći ravne ovim gore navedenim. Često je - ne, više od sto puta - zaista i govorio! Govorio! Ali kako? Govorio je svojim slušaocima da je on nedostojan, da je najgori drug najlošijega, najteži grešnik, pravo prokletstvo, nečuvena nepravda, i daje pravo čudo što oni ne vide njegovo jadno telo sprženo vatrenim gnevom svemogućega! Je li se moglo jasnije govoriti o tome? Zar narod nije trebalo da skoči sa svojih klupa i svuče ga s predikaonice koju je kaljao! Ne, doista ne, oni su sve to slušali i samo ga više poštovali. Oni nisu mogli ni da sumnjaju u smrtnu sadržinu koja je virila iz te samooptužbe. „Bogougodni mladić“, govorili su, „pravi svetac! Teško

nama! Kad on vidi takav greh u svojoj čistoj duši, kakav bi užasan prizor video u tvojoj ili mojoj.“ Sveštenik je dobro znao - kao licemer pun griže savesti - u kakvoj će svetlosti biti viđena njegova nejasna ispovest. On se starao da zasluži kaznu ispovedajući svoju krivicu; ali navukao je samo drugi greh, i novi stid, a bez olakšice da bar i sebe na tren prevari. On je govorio suštu istinu i preobražavao je u suštu laž. A opet, po svojoj prirodi, on je voleo istinu i mrzeo laž kao malo ko. Stoga, više od svega, on je mrzeo i prezirao sebe. Njegov duševni nemir naveo ga je na obrede koji su bili više u saglasnosti sa starom pokvarenom verom katoličkom nego s boljom svetlošću crkve u kojoj je bio rođen i vaspitan. U kovčegu gospodina Dimsdejla nalazio se jedan krvav bič. Ovaj puritanski i protestantski sveštenik često se šibao njime, smejući se pritom samome sebi gorkim osmehom, šibajući se sve više i nemilosrdnije zbog toga smeha. Imao je običaj, kao i mnogi drugi pobožni puritanci, da posti - ali ne kao oni, da očiste telo da bi bilo dostojnije nebeske svetlosti, već strogo, dok mu kolena ne počnu klecati, kao za kaznu. Bdeo je po čitave noći uzastopce, nekad u potpunom mraku, a nekad u polutami, a katkad je posmatrao svoje lice u ogledalu pri najvećoj svetlosti koju je mogao proizvesti. Tako je oličavao stalnu introspekciju kojom je sebe mučio, ali nije se mogao očistiti. U tim dugim bdenjima glava mu se vrtela i činilo se da priviđenja lebde oko njega. Katkad nejasna u svojoj slaboj svetlosti, a nekad živa i baš pored njega u ogledalu. Sad je to bilo kolo đavoljih prilika koje se rugalo i kezilo bledom svešteniku, dajući mu znak da ide s njima; a sad opet grupa svetlih anđela, koji su se teško podizali, kao tugom opterećeni, ali sve svetliji što su se više dizali. Sad su došli umrli prijatelji iz mladosti i njegov otac sa sedom bradom i svetiteljskim čelom, i majka, koja je okrenula glavu kad je prošla pored njega. Majčin duh - najslabija fantazija same majke - morao bi baciti bar pogled sažaljenja na svoga sina! A sad opet, kroz ovu sobu punu aveti, lagano je prolazila Jestira Prin, vodeći malu Biserku u skerletnom odelu, pokazujući svojim kažiprstom na skerletno slovo na grudima, pa onda na sveštenikove grudi. Nijedna od ovih vizija nije ga mogla sasvim prevariti. On je video, naporom volje, druge predmete kroz njihovu maglovitu supstanciju i bio uveren da oni nisu čvrsti kao sto od hrastovine ili debela okovana Biblija, povezana u kožu i bronzu. Ali i pri svemu tome, to su bila najistinitija i najstvarnija bića s kojima je sada imao posla jadni sveštenik. Neizreciva beda tako lažnog života, kao što beše njegov, sisa srž i suštinu iz svake stvarnosti oko nas, a koje je nebo namenilo da budu radost i hrana našem duhu. Lažnom čoveku lažna je i cela vasiona - nju je nempguće opipati - ona se pretvara u ništa na njegov dodir. I on sam, ukoliko se pokazuje u lažnoj svetlosti, postaje senka, ili zaista prestaje da bude. Jedina istina koja je i dalje davala gospodinu Dimsdejlu stvarni život bio je strah u dubini njegove duše i nesumnjivi znak toga na njegovom licu. Kad bi on jednom našao snage da se nasmeje i

da se pokaže veseo, to ne bi više bio on! U jednoj od tih teških noći, na koje smo tek ukazali i odustali da ih dalje slikamo, sveštenik je skočio sa svoje stolice. Jedna nova misao sinu mu kroz glavu. Jednom tome mora doći kraj! Obuče se vrlo brižljivo, na isti način kao za službu božju, siđe krišom niz stepenice, otvori vrata i izađe na ulicu.

XII

Sveštenikovo bdjenje Kao u polusnu šetajući, a možebiti i u nekoj vrsti somnabulizma, gospodin Dimsdejl je došao do mesta gde je Jestira Prin primila javnu kaznu. Gubilište, pocrnelo od kiše i sunca za dugih sedam godina, izgaženo nogama mnogih krivaca koji su se na njega popeli, dizalo se i sada ispod balkona opštinske kuće. Sveštenik se pope uz stepenice. Bila je tamna majska noć. Oblaci su pokrivali celo nebo, od zenita do horizonta, i daje bila okupljena cela gomila koja je bila svedok Jestirine kazne, ne bi mogla raspoznati nikakvo lice na uzvišici, a jedva da bi videla ljudsku priliku u sivoj polunoćnoj tami. Ceo je grad spavao dubokim snom. Nije se trebalo bojati svedoka. Sveštenik je mogao ostati dok zora ne zabeli na istoku, izlažući se jedino opasnosti vlažnog i hladnog noćnog vazduha, koji bi se uvukao u njegovo telo i reumatizmom mu ukočio zglobove, a grlo mu zagušio kašljem i katarom; i time lišio crkvenu pastvu očekivane sutrašnje molitve i propovedi. Niko ga nije mogao videti, izuzev večno budnog oka koje ga je videlo i u njegovoj sobi kako se šiba krvavim bičem. Zašto je on došao tu? Je li hteo da se ruga kazni... To je bio podsmeh, ali kojim se duša rugala samoj sebi! To je bilo ruganje pri kome su anđeli crveneli i plakali, dok su se vrazi lukavo cerekali... Tu ga je dognala ona griža savesti koja ga je svuda gonila, a čiji je brat i prisni drug bio kukavičluk, koji ga je zaustavljao svojom drhtavom rukom baš u onom trenutku kad ga je griža savesti gonila na ispovest. Jadni, bedni čovek, kakvo je pravo imao njegov slabi sastav da na sebe natovari krivicu? Krivica je za one koji imaju čelične živce, kojima je na volju ili da trpe ili, ako suviše boli, da prikupe svu svoju divlju snagu i da je odjednom odbace! Ovaj slabi i osetljivi duh nije mogao ni jedno ni drugo, ali je stalno hteo jedno ili drugo, te su se tako u jedan nerazmrsivi čvor spleli strah od krivice koja se rugala nebu i bol uzaludnog kajanja. Dok je gospodin Dimsdejl tako stajao na gubilištu, užas obuze njegov duh kao da cela vasiona gleda skerletni znak na njegovim nagim grudima, baš iznad samog srca. I zaista, na tom mestu osećao je stalno i odavno kako ga grize otrovni zub telesnog bola. I nevoljno, ne mogavši se uzdržati, on povika iz sveg glasa: taj uzvik jeknu kroz nemu noć, i odbijajući se od kuće do kuće, razleže se i odjeknu do brežuljaka na ivici grada kao da je đavolje kolo u tome uzviku pronašlo čitav svet bede i užasa, i načinivši od toga svoju igračku, sad maše njome tamo-amo.

„Svršeno je“, šaputao je sveštenik zaronivši lice u svoje šake. „Ceo će se grad probuditi, dojuriće ovamo i naći će me ovde!“ Ali nije se tako dogodilo. Krik je možda jače zvonio u njegovim napregnutim ušima nego što je on u stvari imao sile. Grad se nije probudio; ili, ako se i trgao iz sna, dremljivi spavači zavarali su sebe da su ga samo načuli u strašnom snu, ili su verovali da je to glas veštica koje su se u to doba često čule kako prolaze preko naseobina iza usamljenih koliba, jašući kroz vazduh u Sataninom društvu. Sveštenik, pošto sve beše mirno, diže glavu i pogleda oko sebe. Na jednom prozoru guvernerova dvorca vide priliku starog starešine, s lampom u ruci, s belom noćnom kapom na glavi, uvijenog u beli ogrtač. Izgledao je kao utvara prizvana u nevreme iz svoga groba. Na drugom prozoru iste kuće pojavila se stara gospođa Hibins, guvernerova sestra, takođe s lampom, i čak na toj daljini moglo se opaziti njeno ružno i nemilo lice. Ona promoli glavu i pogleda plašljivo put neba. Ona je izvesno verovala da je uzvik gospodina Dimsdejla i njegovo mnogobrojno odjekivanje šum đavola i veštica s kojima, bilo je poznato, ona često odlazi u šumu. Kad je videla svetlucanje guvernerove lampe, stara gospođa je brzo ugasila svoju i iščezla. Verovatno je otišla u oblake. Sveštenik nije video ništa od nje. I starešina se, pošto je dugo i pažljivo ispitivao tamu, u kojoj se nije video ni prst pred okom, povukao s prozora. Sveštenik se donekle umirio. Njegove oči uskoro su susrele slabu žmirkavu svetlost koja je iz daljine dolazila sve bliže uz ulicu. Ona je svetlela veoma jasno te su se raspoznavali predmeti na njenom putu: ovde vrata, tamo baštenska ograda, ovde prozor, a tamo česma s vodenim mlazom, a sad opet lučna hrastova vrata s gvozdenim zvekirom i neotesanom kladom umesto praga. Prečasni gospodin Dimsdejl opazio je sve ove pojedinosti, iako je bio uveren da se njegova sudba prikrada sve bliže i bliže, i da će svetlost lampe pasti na njega za koji trenutak i otkriti njegovu dugo skrivanu tajnu. Kad se svetlost približila, ugledao je u istom krugu svoga brata - ili bolje reći svoga verskoga oca i visokocenjenog prijatelja - prečasnog gospodina Vilsona, koji se, po mišljenju gospodina Dimsdejla, molio Bogu na samrtnoj postelji nekog bolesnika. I bilo je tako. Dobri stari sveštenik dolazio je sa samrtničke postelje guvernera Vintropa, koji je otišao sa zemlje na nebo u tome istom času. I sada, okružen svetiteljskim oreolom, kao sveta lica starih vremena, dobri otac Vilson vraćao se kući osvetljavajući svoje korake svetlošću lampe! To svetlucanje porodilo je u gospodinu Dimsdejlu gore izrečene misli te se na to osmehnuo - čak i glasno nasmejao - pa onda zadivljen stao da se pita nije li poludeo. Kad je prečasni gospodin Vilson prošao pored gubilišta, jače navlačeći ženevski

ogrtač oko sebe jednom rukom, držeći drugom lampu na grudima, sveštenik se jedva mogao uzdržati a da mu ne dovikne: „Dobro veče, čestiti oče Vilsone! Hodite gore, molim vas, i provedite jedan prijatan čas sa mnom!“ O, blago nebo! Je li gospodin Dimsdejl odista progovorio? Za trenutak, on je verovao da su te reči prešle preko njegovih usana. Ali to bese samo maštanje. Časni otac Vilson produžio je lagano svoj put, ispitujući pažljivo kaljavu stazu pred sobom, nijednom se ne okrenuvši na uzvišicu krivice. Kad se svetlost potpuno izgubila, sveštenik je razumeo, po malaksalosti koja gaje obuzela, daje u poslednjim trenucima preturio krizu užasnog straha, iako se njegov duh trudio da se pribere nekom vrstom jezive šale. Uskoro zatim, sličan osećaj groze i ćudljive šale uvukao se u svečana priviđenja njegovih misli. Osećao je kako su mu se zglobovi ukočili na nenaviknutoj noćnoj hladnoći, i sumnjao je da će moći da siđe s gubilišta. Jutro će svanuti i zateći će ga tu. Susedi će početi da se dižu. Prvi prolaznik, izlazeći iz kuće, primetiće kroz polutamu maglovitu priliku na mestu srama; i delom u strahu, delom radoznalo, zaći će lupajući od vrata do vrata, s pozivom da vide avet - kao što se mora misliti - nekog umrlog krivca. I potmulo brujanje širiće se od kuće do kuće. Onda - pošto se sasvim razdani stari patrijarsi ustaće žurno, svaki u noćnom ogrtaču, a dostojanstvene gospe u noćnim povezačama. Ceo red visokih lica, koja se nikad nisu pojavila pred publikom a da na njima nije sve u redu, izleteće pred svetinu uzrujan kao daje dignut noćnom morom. Stari guverner Belingam doći će zamišljena lika, sa naopako okrenutom jakom, a gospođa Hibins sa šumskim grančicama na košulji, ružnija nego ikada, kao da je odspavala jedva koji tren posle svog noćnog izleta. Tu će doći i dobri otac Vilson, pošto je proveo pola noći kraj samrtničke postelje, ljutit što je trgnut tako rano iz svojih snova o slavom ovenčanim svetiteljima. Tu će se sabrati, takođe, i đakoni i tutori iz crkve gospodina Dimsdejla, i mlade devojke koje su obožavale svog mladog pastira, podižući mu oltar u svojim čistim grudima, koje bi sada, uzgred rečeno, jedva imale vremena, u žurbi i zabuni, da pokriju maramom. Jednom rečju, ceo narod doći će posrćući preko pragova, podižući poglede pune straha i čuđenja ka gubilištu. Koga će videti oni tamo s crvenom svetlošću na čelu? Koga drugog do prečasnoga Artura Dimsdejla, polumrtva od zime, pokrivena sramom, kako stoji na mestu gde je stajala Jestira Prin. Nošen dalje ovim ružnim i gadnim slikama, sveštenik se, nevoljno, i na svoje veliko čudo, nasmeja grohotom. Na to mu odgovori odmah jedan lak, vilinski, detinji smeh, u kojem poznade glas male Biserke, i srce mu se steže na to. Da li od neiskazanog bola ili radosti, nije znao reći.

- Biserka, mala Biserka! - povika zatim; pa onda spusti glas: - Jestira, Jestira Prin! Jeste li vi to? - Da, ja sam, Jestira! - odgovorila je ona glasom čuđenja; i sveštenik je čuo njene korake kako odlaze prema ulici. - To sam ja i moja mala Biserka. - Odakle dolazite, Jestira? - pitao je sveštenik. - Šta vas je poslalo ovamo? - Bdela sam na samrtničkoj postelji - odgovori ona - kod guvernera Vintropa; uzela sam mu meru za košulju pa sada idem kući. - Hodite gore, Jestira, i ti mala Biserka - reče prečasni gospodin Dimsdejl. - Vi ste pre obe bile ovde, ali ja nisam bio s vama. Hodite gore još jednom, i stajaćemo sve troje zajedno. Ona se lagano pope, i stade na uzvišicu držeći za ruku malu Biserku. Sveštenik je uze za drugu. U trenutku kad to učini, prođe kroz njega nova struja života, nekog drugog života, a ne njegovog, izlivajući se kao bujica u njegovo srce, i jureći kroz sve žile kao da su majka i dete svojom životnom toplotom nadahnule i njegovo polusmrznuto telo. Sve troje sačinjavali su zatvoren električni krug. - Svešteniče! - šaputala je mala Biserka. - Šta hoćeš, dete? - upita gospodin Dimsdejl. - Hoćeš li stajati ovde sa mnom i majkom i sutra u podne? -zapita Biserka. - Ne, neću, mala Biserko - odgovori sveštenik; jer, s novom snagom života, povratio se i sav strah od javne kazne i on je drhtao s čudnom radošću i pri samoj pomisli na to gde se nalazi. - Ne, neću, dete moje. Istina, staću tako jednog dana s tobom i tvojom majkom, ali ne sutra. Biserka se nasmejala i pokušala da izvuče ruku, ali ju je sveštenik držao čvrsto. - Još malo, dete moje! - reče joj. - Ali obećaj da ćeš tako moju i majčinu ruku uzeti i sutra u podne? - Još ne, Biserka - odgovori sveštenik - ali drugi put hoću. - A kad to? - zapita dete. - Na dan Strašnoga suda! - šaputao je sveštenik; jer osećaj da je njegov poziv govoriti istinu nagna ga da tako odgovori detetu. - Onda, tamo pred sudom, ti, tvoja majka i ja moraćemo stajati zajedno. Ali svetlost ovoga sveta neće biti svedok našeg sastanka!

Biserka se opet nasmejala. Ali pre nego što je gospodin Dimsdejl svršio govor, preko oblačnog neba nadaleko i široko zablista jasna svetlost. Bez sumnje, bila je od meteora koji se često vide noću da sinu i sagore u pustim regionima atmosferskim. Svetlost je pak bila vrlo jaka, te je potpuno osvetlila oblake između neba i zemlje. Veliki svod zasijao je kao kugla ogromne lampe. Predmeti na ulici pokazali su se jasno kao usred dana, ali s onom strahotom koju običnim predmetima pridaje neobična svetlost. Drvene kuće s isturenim spratovima i čudnim vrhovima zabata; prilazne stepenice i pragovi obrasli mladom travom; vrtovi crni od sveže prekopane zemlje; kola, malo pohabana, pa čak i na samom trgu zelenilom oivičena s obe strane; sve je to bilo vidljivo, ali s nekim čudnovatim izgledom koji je stvarima ovoga sveta davao drugačije duhovno značenje nego što su ga ikada dosad imale. Sve je bilo vidljivo, te je ceo ovaj čudnovati prizor izgledao kao da stvarima ovoga sveta daje novo, dotle neprimećeno moralno značenje. Tu je stajao sveštenik s rukom na srcu, a pored njega Jestira Prin, sa izvezenim slovom koje je blistalo na njenim grudima, i mala Biserka, sama po sebi simbol i veza između njih dvoje. Oni su stajali u sjaju te čudne i svečane svetlosti, kao da je to videlo koje otkriva sve tajne, ili zora onoga dana koji će sjediniti sve koji su jedno za drugo. Moć veštica blistala je u Biserkinim očima, a na njenom licu, kad pogleda u sveštenika, beše onaj vraški izraz. Ona izvuče svoju ruku iz ruke gospodina Dimsdejla i pruži je preko ulice. Ali on prekrsti obe svoje ruke na grudi i obori oči ka zemlji. Ništa nije bilo običnije u tim danima nego tumačiti da su sve meteorske pojave i drugi prirodni događaji, koji su se dešavali s manje pravilnosti nego izlazak sunca i meseca, bili otkrovenja iz nekog natprirodnog izvora. Tako su svetio koplje, plameni jezik, luk, ili snop strela, viđeni na ponoćnom nebu, predskazivali rat s Indijancima. Tako je kuga bila predskazivana padom krvavih varnica s neba. I mi sumnjamo da je bilo ijednog značajnijeg događaja, dobrog ili rđavog, koji je zadesio Novu Englesku od prvog naseljavanja pa do ustanka za oslobođenje, a da o njemu stanovništvo nije bilo izvešteno kakvim prizorom ove vrste. Često su čitave gomile gledale takve prizore. Često je pak trebalo verovati pojedinim licima, koja su videla čudesa kroz šarene, uveličavane i nejasne naočari svoje uobrazilje. I jeste to veličanstvena misao da je sudba jednog naroda ispisana tim strahovitim hijeroglifima na nebeskome svodu. Tako široko platno nije bilo ogromno za proviđenje da na njemu ispiše sudbinu naroda. Ovo verovanje bilo je drago našim precima jer kao da je ukazivalo da mlada državna zajednica stoji pod nebeskom zaštitom s naročitom prisnošću i tačnošću. Ali šta da se kaže kad pojedinačno lice na tom ogromnom listu istorije ugleda otkriće upućeno njemu samom? U takvom slučaju, to bi mogao biti znak jednog veoma poremećenog duševnog stanja, kad bi čovek, postavši bolesno povučen u sebe usled

dugog, žestokog i potajnog bola, proširio svoje samoljublje širom zemljinog šara, dok i sama nebesa ne bi predstavljala samo jednu podesnu stranicu za istoriju njegove duše i sudbine. Mi, dakle, pripisujemo jedino bolesti što je sveštenik, podižući oči k nebu, ugledao tamo oblik jednog ogromnoga slova - slova A - ispisan jasnom crvenom svetlošću. Iako se meteor mogao pokazati na tome mestu, sijajući nejasno kroz oblačni veo, ipak nije morao biti u tom obliku koji mu je pripisala sveštenikova grešna uobrazilja; ili je pak bio vrlo nejasan pa bi neki drugi grešnik mogao u njemu videti drugačiji simbol. Bilo je još nečeg naročitog u duševnom stanju gospodina Dimsdejla u tome trenutku. Za sve vreme dok je on gledao u zenit, bio je ipak svestan da mala Biserka pokazuje prstom na starog Rodžera Čilingvorta, koji je stajao nedaleko od gubilišta. Izgledalo je da ga je sveštenik video u isto vreme kad i čudesno slovo. Njegovom licu, kao i svim predmetima, meteorska svetlost dala je nov izraz; ali moglo je biti da lekar u tom času nije bio pažljiv, kao obično, da sakrije zlobu s kojom je gledao na svoju žrtvu. I doista, ako je meteor zapalio nebo i osvetlio zemlju strahotom da opomene Jestiru Prin i sveštenika na dan Strašnoga suda, onda bi Rodžer Čilingvort u njihovim očima mogao proći za arhiđavola, koji stoji pored njih sa smehom i ruganjem, čekajući svoj deo. Tako je bio živ njegov izraz, ili ga je tako silno sveštenik razumeo, da mu je izgledalo kao da je ostao naslikan u mraku i pošto je meteor iščezao, a da su ulice i ostali predmeti odjednom bili uništeni. - Ko je taj, čovek, Jestira? - prošapta gospodin Dimsdejl obuzet strahom. Grozim ga se! Poznaješ li ti tog čoveka? Ja ga mrzim, Jestira! Ona se setila svoje zakletve i ostala nema. - Kažem ti, duša mi se grozi od njega! - mucao je sveštenik. - Ko je on? Ko je on? Zar mi ne možeš pomoći? Nemoguće je iskazati moj užas od njega! - Svešteniče - reče mala Biserka - ja ti mogu reći ko je on. - Brzo, brzo, dete! - reče sveštenik sa usnama na samim detetovim ušima. - Brzo, i što lakše možeš. Biserka promrmlja nešto na uvo, što je moglo ličiti na ljudski govor, ali to je bilo samo brbljanje kojim se deca pokoji put šale. Na svaki način, ako je to bio tajni izveštaj o Rodžeru Čilingvortu, bilo je na nekom jeziku nepoznatom učenom svešteniku, i zabuna njegovog duha samo se poveća time, a vilinsko se čedo glasno

nasmeja. - Zar mi se sad rugaš? - reče sveštenik. - Ti nisi bio hrabar! Nisi bio iskren! - odgovori dete. - Nisi hteo da obećaš da ćeš uzeti za ruku mene i majku sutra u podne! - Čestiti gospodine - reče lekar koji je prišao gubilištu - pobožni gospodine Dimsdejle! Je li moguće da ste to vi? Da, da, zaista! Treba paziti na nas ljude od nauke, čije su glave u knjigama! Mi budni sanjamo i u snu idemo. Hodite, dobri gospodine i dragi prijatelju, molim vas, da vas vodim kući! - Otkuda si znao da sam ovde? - zapita sveštenik u strahu. - Doista - odgovori Rodžer - nisam znao. Proveo sam noć kod guvernera Vintropa, čineći ono što moja jadna veština može da bih mu pomogao. On ode na onaj bolji svet, a ja pođoh kući kad ona svetlost sinu. Hajdete sa mnom, preklinjem vas, prečasni gospodine, inače nećete moći odslužiti službu sutra. Ah, vidite kako one pometu razum, te knjige, te knjige! Morate se, dragi gospodine, manje predavati studijama i malo se odmoriti, ili će vas noćni košmari odneti bestraga. - Otići ću kući s vama - reče gospodin Dimsdejl. Nemarno i hladno, kao čovek probuđen iz ružnih snova, on se predade lekaru da ga odvede. Sutradan, kako je bila nedelja, on je ipak držao propoved, za koju su svi smatrali daje bila najbogatija i najsilnija i najpunija nebeskog duha od svih koje su izgovorile njegove usne. Mnoge duše bile su vraćene istini uticajem ove propovedi, i zaverile su se da gaje večitu zahvalnost prema gospodinu Dimsdejlu. Ali kad je sišao s govornice, crkvenjak sede brade susrete ga s jednom crnom rukavicom, u kojoj sveštenik poznade svoju. - Nađena je - reče crkvenjak - jutros na gubilištu, gde su zločinci izloženi javnoj poruzi. Satana ju je ispustio tamo, mislim, s namerom da se gadno našali s vašim dostojanstvom! Ali je, uistinu, bio slep i lud kao uvek. Čistoj ruci ne treba rukavica da je pokrije! - Hvala ti, moj dobri prijatelju - reče sveštenik ozbiljno, ali vrlo začuđen, jer je njegovo sećanje bilo tako mutno da je sam došao skoro na to da na događaje iz prošle noći gleda kao na priviđenje. - Da, doista izgleda da je to moja rukavica! - A pošto je Satana našao za umesno da je ukrade, to se morate odsad ophoditi prema njemu bez rukavica - reče crkvenjak nasmejavši se. - Ali jeste li čuli o onome znaku koji je viđen prošle noći? Veliko crveno slovo na nebu, slovo A, koje mi

tumačimo da znači: anđeo. Jer pošto je naš dobri guverner Vintrop postao anđeo prošle noći, bez sumnje, proviđenje je htelo da to objavi! - Ne - odgovori sveštenik - nisam ništa čuo o tome.

XIII

Još jedan pogled na Jestiru Pri svom poslednjem sastanku sa gospodinom Dimsdejlom, Jestira beše neprijatno dirnuta stanjem u kojem je našla sveštenika. Njegovi nervi izgledali su potpuno rastrojeni. Njegova moralna snaga svedena do dečje slabosti. Puzio je nemoćno po zemlji, dok su njegove duhovne sposobnosti zadržale prvobitnu silu, ili zadobile neku novu bolešljivu snagu, koju samo bolest može dati. Pošto su joj bile poznate okolnosti, drugima skrivene, ona zaključi da je na gospodinu Dimsdejlu, izuzev pravednog delanja njegove savesti, dejstvovala i neka strahovita mašinerija koja mu je bila nametnuta i koja je uticala na njegov mir i spokojstvo. Sećajući se šta je nekad bio ovaj bedni pali čovek, duša joj zatrepta od užasa s kojim je on pozvao nju - odbačenu ženu - u pomoć protivu njegovog nagonski otkrivenog neprijatelja. Ona zaključi, štaviše, da on ima prava na njenu potpunu pomoć. Malo nenaviknuta, usled svoje duge odvojenosti od društva, da svoje misli o dobru i zlu meri drugom osim svojom merom, Jestira vide - ili joj se učini tako - da na njoj leži odgovornost prema svešteniku, koju nije dugovala nikom drugom, nikom u svetu izvan njega. Veze koje su je vezivale za čovečanstvo - veze od cveća, od svile ili od zlata - sve su bile prekinute. Ovde je bio gvozdeni beočug uzajamne krivice koju ni on ni ona nisu mogli prekinuti. Kao i sve druge veze, i ova je nalagala dužnost. Jestira nije bila u istom položaju kao u početku svoga izgnanstva. Godine su dolazile i prolazile. Biserka je imala sedam godina. Grad se već navikao na njenu majku s crvenim slovom koje je blistalo u svome fantastičnom vezu na grudima. Zavladala je neka vrsta opšteg sažaljenja prema Jestiri Prin, kao što se to lako dešava kad neko lice stoji vidno izdvojeno pred očima zajednice a pritom ne smeta ni javnim ni individualnim interesima ili običajima. Ljudskoj prirodi čini čast da lakše voli nego što mrzi, izuzev kad je sebičnost u pitanju. Mržnja se lagano pretvara u ljubav ako se prvobitna neprijateljska osećanja ne nadražuju. Zbog ovog Jestira nikada nije bila srdita niti je kome dosađivala. Ona nikada nije prkosila svetu, već se bez žalbe pokorila njegovom najlošijem postupanju; nije tražila naknade za ono što je patila, nije polagala na simpatije. Najzad, neporočna čestitost njenog života za ovih sedam godina govorila je mnogo u njenu korist. Nemajući šta da izgubi, bez nade i, po svemu sudeći, bez želja da išta dobije, mogla je biti jedino urođena ljubav prema vrlini koja

je jadnu ženu vratila na stazu čestitosti. Palo je u oči i to da je Jestira - ne tražeći ništa više za sebe do da diše opšti vazduh i da svojim radom zasluži nasušni hleb za sebe i malu Biserku - bila prva spremna da pokaže svoju zajednicu s čovečanstvom kad je trebalo davati pomoći. Niko nije odvajao tako rado od sebe kao ona na zahteve sirotinje, iako je ogorčeni siromašak grdnjom zahvaljivao za hleb ostavljen na njegovim vratima, ili za odelo koje su za njega izradile ruke koje bi mogle vesti kraljevsku odeću. Niko nije bio tako pun samopožrtvovanja kao Jestira kad kuga poseti grad. U kuće gde je tuga ušla ona je dolazila ne kao gost, već kao drug, kao da je tužna polusvetlost bila jedina sredina u kojoj je ona imala prava da opšti s bližnjima. Tu je skerletno slovo mirno svetlucalo nezemaljskim sjajem. Znak srama na svakom drugom mestu, ono je bolesnikovu sobu osvetljavalo. Ono je bacalo svoju slabu svetlost čak i kad je paćenik bio u agoniji, na pragu večnosti. Ono mu je pokazivalo gde da kroči kad je brzo tamnela zemna svetlost, a svetio budućeg života još nije dopiralo do njega. U svim takvim prilikama Jestirina priroda pokazivala se kao topla i blaga - pravi blagotvorni izvor ljudske nežnosti, neiscrpan i gotov za svaku istinsku potrebu. Njene grudi, sa znakom srama, bile su meki jastuk za nevoljnika. Ona se sama učinila milosrdnom sestrom, ili bolje reći, svet je hteo tako, kad ni on ni ona nisu očekivali takav rezultat. Slovo je bilo znak njenog poziva. Tako je bila spremna da pomogne i tako kadra da saoseća da mnogi skerletno slovo A više nisu hteli tumačiti u prvobitnom značenju. Govorili su da ono znači able , tako je snažna bila Jestira Prin sa svojom ženskom krepošću. Samo u ožalošćenim domovima mogla se zadržati; kad radost ponovo zablista, ona je bila daleko. Njena senka je već umakla preko praga. Vredna pomagačica odlazila je ne očekujući ikada da primi dug zahvalnosti, ako bije bilo u srcima onih koje je tako revnosno služila. Kad bi ih susrela na ulici, nikada ne bi podigla glavu da primi njihov pozdrav. Ako bi se oni rešili da je zaustave, ona bi stavila prst na skerletno slovo i prošla dalje. To je moglo biti iz ponosa, ali je tako ličilo na smirenost da se nije ni tumačilo drugačije. Publika je despot-ske naravi: ona je spremna da ne da pravdu kad se bučno zahteva, ali je često i više nego pravedna kad se obratimo, kao što to despoti vole, njenoj velikodušnosti. Tumačeći Jestirino vladanje u poslednjem smislu, društvo je bilo voljno da svojoj žrtvi pokloni više blagonaklonosti nego što je ona sama marila, nego što je možda i zasluživala. Teže je bilo sa starešinama, mudrim i učenim ljudima u opštini, dok su priznali Jestirine dobre osobine. Predrasude koje su bile zajedničke njima i narodu bile su pojačane razmišljanjem, te ih je bilo teško razbiti. Ipak, dan po dan, bore na njihovim

licima bile su sve blaže i blaže, pa su najzad, s godinama, prešle u blagonaklonost. Mnoga lica behu već sasvim oprostila Jestiri njen greh; štaviše, ona počeše da gledaju skerletno slovo ne kao znak greha, već kao znak mnogih nje-nih kasnijih dobrih dela. „Vidite li onu ženu sa izvezenom značkom?“, pitahu oni strance. „To je naša Jestira gradska Jestira - koja je tako milostiva prema siromahu, tako od pomoći bolniku, tako puna utehe za ožalošćenoga!“ Tada ih je, istina, spremnost ljudske prirode da o sebi govori najgore dok se ogleda u nekoj tuđoj osobi gonila da šapuću o ružnom skandalu iz prošlosti. Ali ipak je ostajala činjenica da i u očima ljudi koji su tako govorili skerletno slovo beše kao krst na grudima kaluđerice. Ono je davalo nosiocu neku svetlost, pomoću koje je mogla ići slobodno u svaku opasnost. Kad bi pala u razbojničke ruke, oni joj ne bi ništa učinili. Govorilo se, i mnogi su verovali da je jedan Indijanac streljao tu značku; strela je pogodila, ali pala bez štete na zemlju. Uticaj toga znaka bio je vrlo silan i na duh same Jestire Prin. Sav ukras draži i miline u njenoj ličnosti bio je svenuo pod tim vatrenim žigom i davno otpao, ostavljajući nage i grube crte, koje bi odvratnošću ispunile druga ili prijatelja, kad bi ga imala. Čak i sama privlačnost njene ličnosti pretrpela je sličnu promenu. Možda je uzrok tome ležao delimice u njenoj gruboj odeći, a delimice u oskudici manira. Tužno je bilo videti kako je njena bogata i sjajna kosa bila odsečena i potpuno skrivena pod povezačom, da se nijedan njen pramen ne pojavi na svetlost dan. Tome je uzrok moglo biti mnogo šta, a naročito nešto zbog čega je izgledalo da na licu Jestire Prin više nema ničega na čemu bi se ljubav mogla zaustaviti; ničega u Jestirinoj pojavi, iako je bila veličanstvena i kipu slična, što bi strast navelo da je ijednom obgrli; ničeg više u njenim grudima da bi se čežnja na njima htela odmarati. Nju su ostavile izvesne osobine koje su bile bitne ženi. Takva je obično sudba i takav razvoj ženskog karaktera i ličnosti, kad je žena imala da izdrži i prođe kroz osobito nemilo iskustvo. Ako je sasvim nežna, ona će umreti. Ako preživi, njena će nežnost svenuti ili biti tako jako smrvljena u srcu da se više ne može na videlu pokazati. Ovo poslednje je možda najtačnije. Ona što je bila žena i prestala da to bude opet može postati žena ako se nađe čarobni štap čiji će dodir izvršiti tu promenu. Videćemo da li je Jestira Prin bila kasnije njime dodirnuta i preobražena. Utisak mramorne hladnoće koju je ostavljala Jestira mogao se pripisati tome što je njen život, pre sav od strasti i osećanja, sada bio ispunjen mislima. Sama u svetu jedino s malom Biserkom koju vodi i štiti - bez nade da povrati svoj pređašnji položaj, čak i kad bi smatrala da je to vredno, ona odbaci ođ sebe parčad iskidanog lanca. Svetski zakon nije bio nikakav zakon za njen duh. To je bilo baš u doba kada se ljudski duh, skoro oslobođen, beše vinuo smelije i dalje nego vekovima pre toga. Vojnici su rušili prestole i zapovedali vlasteli. Još smeliji ljudi od njih srušili su ceo

sistem starih predrasuda koje su okivale ljudski duh. Jestira beše nadahnuta takvim duhom. Ona je dozvolila sebi slobodu mišljenja, tada prilično opštu s one strane Atlantskog okeana, ali za koju bi naši preci, da im je bila poznata, verovali da je smrtniji greh negoli onaj koji žigoše skerletno slovo. U svome usamljenom stanu na morskoj obali, ona se bavila mislima koje nisu smele pohoditi nijedan drugi dom u Novoj Engleskoj: ti magloviti gosti bili bi isto tako opasni po domaćina kao i sami đavoli da ih je neko video kako lupaju na njena vrata. Važno je da se lica čije su misli najsmelije često s najvećom mirnoćom pokoravaju spoljnim pravilima društvenim. Misao im je dovoljna i oni ne traže da je delom izvedu. Tako je, izgleda, bilo i s Jestirom. Ipak, da mala Biserka nije došla k njoj iz sveta duhova, moglo je biti mnogo drugačije. Spomen o njoj došao bi do nas kao spomen na Anu Hačinson, osnivačicu verske sekte. Možda bi postala proročica. Ona bi, po svoj prilici, bila osuđena i pogubljena od strane oštrih sudova toga vremena zato što je pokušavala da potkopa temelje puritanske crkve. Ali majčina žeđ za razmišljanjem gasila se brigom o vaspitanju njenog deteta. Proviđenje u obliku te devojčice poverilo je Jestiri brigu o ženskoj vrlini, da je gaji i razvija uz tolike smetnje i teškoće. Sve je bilo protiv nje. Svet je bio njen neprijatelj. Pa i detetova priroda imala je nečeg ružnog u sebi, što je bio znak da je u grehu rođeno - da je proizvod majčine grešne strasti. To je često nametalo Jestiri pitanje, kad joj gorak jad srce obuzme: da li je uopšte dobro ili zlo što je to dete rođeno? A često se to tamno pitanje javljalo i u njenom duhu u pogledu na ceo ženski rod. Da li je bilo vredno živeti i najsrećnijoj među njima? Što se tiče njenog ličnog života, ona je davno odgovorila negativno i smatrala to pitanje sasvim rešenim. Naklonost ka razmišljanju, iako može umiriti i ženu kao i čoveka, ipak rastužuje. Ona uviđa, možebiti, da nema nimalo nade za rešenje postavljenog zadatka. Kao prvi korak, ceo društveni sistem treba da bude oboren i ponovo sazidan. Pa onda, i sama priroda muškaraca ili duga nasledna navika, koja je postala jednaka prirodi, treba da se sasvim izmeni pre nego što se dopusti da žena zauzme nezavisan i ugledan položaj. Najzad, kad bi sve prepone bile uklonjene, žena se ne može koristiti tim prethodnim reformama dok se ne bude i sama potpuno izmenila: a pri toj promeni, ona duhovna suština, u kojoj leži njen pravi život, biće, možebiti, izgubljena. Žena ne može pobediti ove teškoće golim razmišljanjem. One se ne mogu rešiti, ili bar ne na jedan način. Ako njeno srce dobije prevagu, misli iščeznu. Tako je srce Jestire Prin, koje je izgubilo svoje pravilno i zdravo bilo, lutalo bez vođe po mračnom lavirintu misli: sad gaje vraćala kakva nepristupna litica, a sad opet kakva neprohodna provala. Pustoš i avetinjski okvir behu oko nje, a nigde doma, nigde utočišta. Katkad se duša borila sa

strahovitom sumnjom da li bi bilo bolje da pošalje Biserku odmah na nebo, a sama da se preda sudbini koju joj bude odredila večita pravda. Skerletno slovo nije izvršilo svoj zadatak. Sada pak viđenje sa prečasnim gospodinom Dimsdejlom, one noći na gubilištu, dalo joj je nov predmet za razmišljanje, i ukazalo nov cilj, koji joj je izgledao vredan svake žrtve. Ona je videla svu bedu pod kojom je posrtao sveštenik, ili bolje reći, pod kojom je polegao. Ona vide da je on na ivici ludila, ako je već nije bio prekoračio. Nije bilo sumnje da je, pored sveg žalosnog uticaja tajne žaoke kajanja, nekakav sramotniji otrov bio ulivan u njega rukom koja je trebalo da donese leka. Tajni neprijatelj bio je stalno uz njega kao prijatelj i pomagač, koji se koristio zgodnom prilikom da zavlada svim nežnim žicama prirode gospodina Dimsdejla. Jestira se morala pitati: da se ona nije ogrešila o istinu, hrabrost i vernost kad je dopustila da sveštenik dođe u položaj u kome se slutilo svako zlo, a nije bilo nade ni za kakvo dobro. Jedino opravdanje nalazila je u tome što ona nije bila u stanju da nađe drugi način da ga spase od crnje nevolje nego što je snašla nju, sem da pristane da ne oda tajnu Rodžera Čilingvorta. Tako je ona učinila svoj izbor, i sada je izgledalo da je izabrala ono najgore. Ona reši da popravi svoju pogrešku, ukoliko je to još moguće. Prekaljena godinama teškog i tužnog ispaštanja, ona se nije osećala više onako slabo da se bori sa Rodžerom Čilingvortom kao one noći, slomljena grehom i poluluda od sramote, koja beše sveža kad su razgovarali u tamnici. Ona se od tog doba lagano pribirala, a starac se spremao na osvetu koju je izabrao! Ukratko, Jestira Prin je odlučila da nađe svog nekadašnjeg muža i učini sve što je u njenoj moći da spase žrtvu koju je on ščepao u svoje šape. Prilika joj se uskoro ukazala za to. Jedno popodne, šetajući s Biserkom, najednom udaljenom delu poluostrva ugleda starog lekara, s korpom na jednoj i štapom u drugoj ruci, kako se kreće tražeći bilje i korenje da od njih sprema svoje lekove.

XIV

Jestlra i lekar Jestira reče maloj Biserki da siđe na obalu i da se igra školjkama i morskim biljem dok ona porazgovara s travarom. I dete odlete kao ptica, izu se i svojim belim nožicama zaskakuta po vlažnoj morskoj obali. Ovde-onde naišla bi na kakvu baru koju je ostavila morska oseka, i radoznalo se ogledala u njoj kao u ogledalu. Iz ogledala joj je u susret izlazio lik male devojčice s crnim sjajnim kovrdžama oko glave i vragolastim osmehom u očima te je Biserka, nemajući drugarice, pozva da je uzme za ruku i đa trče košiju. Ali devojče iz ogledala kao da je htelo reći: „Ovde je mnogo bolje, dođi ti k meni u baru.“ I Biserka, stupajući dublje, ugleda svoju belu nožicu na dnu; dok je iz veće dubine dolazila neka vrsta isprekidanog osmeha, koji lebdi tamoamo po uzburkanoj vodi. Međutim, njena majka je prišla lekaru. - Htela bih da govorim s vama - reče mu - reč-dve koje se mnogo tiču nas oboje. - Aha, je li to gospođa Jestira koja ima nešto da kaže starom Rodžeru Čilingvortu? - odgovori on dižući glavu. - Drage volje. Ali, gospođo, ja čujem da vas svuda hvale! Eto, baš juče jedan starešina, mudar i pobožan čovek, govorio je o vašim prilikama, gospođo Jestira, i šapnuo mi da je na Savetu bilo reči o vama. Pretresalo se da li bi bilo mudro ili ne, za opšte dobro, skinuti to skerletno slovo s vaših grudi. Što se mene tiče, Jestira, molio sam blagorodnog starešinu da to odmah učini. - Ovaj znak ne može biti skinut po volji starešina - mirno odgovori Jestira. - Kad bih ja zaslužila da ga se oslobodim, on bi sam od sebe otpao, ili bi bio pretvoren u nešto drugo s drugačijim značenjem. - Onda ga nosite i dalje kad vam lepo stoji!? - dodade lekar. - Mora se ostaviti potpuna sloboda ženskoj ćudi i ukusu kad je reč o ukrasima njenog odela. Slovo je krasno izvezeno i hrabro sija na vašim grudima! Za vreme ovog razgovora, Jestira je netremice gledala starca, i bila je začuđena promenom na njemu za proteklih sedam godina. On nije bio mnogo ostario: jer mada su se videli tragovi godina, on ih je dobro nosio i činilo se da je sačuvao mladićku snagu i živost. Ali pređašnji izgled razumnog i učenog čoveka, mirnog i razboritog, čega se ona najjače sećala na njemu, potpuno je iščezao i ustupio mesto žudnom, ispitivačkom, pogotovu vatrenom, pa ipak brižnom pogledu. Činilo se da je želeo da

taj izraz prikrije osmehom, ali ovaj je bio lažan i lebdeo je preko njegovog lica tako ružno da je posmatrač još lakše mogao opaziti svu njegovu rugobu. Iz časa u čas njegovo bi oko zasijalo crvenom svetlošču, kao daje starčeva duša na vatri s koje se razvija crni dim u dubini grudi, dok je neki slučajni dah strasti ne raspiri u trenutni plamen. On ga je gušio što je mogao brže i starao se da izgleda kao da se ništa nije dogodilo. Jednom rečju, stari Rodžer Čilingvort bio je najjasnija svedodžba da čovek može postati đavo ako samo za izvesno vreme preuzme ulogu đavola. Ovaj nesrećni čovek tako se promenio - za ovih sedam dugih godina stalne analize jednog srca punog jada i muka - da je već nalazio u tome i svoje zadovoljstvo, te je dosipao ulja vatrenim mukama koje je ispitivao i kojima se radovao. Skerletno slovo palilo je Jestirine grudi. Ali bilo je i druge opasnosti, a odgovornost za nju padala je delimice i na Jestiru. - Šta ste videli na mome licu - zapita lekar - te ga posmatrate tako ozbiljno? - Nešto zbog čega bih tako plakala, kad bih imala suza dovoljno gorkih za to odgovori ona. - Ali manimo se toga! Ja bih htela da govorim o onom jadnom čoveku. - A šta je s njim! - uzviknu Rodžer Čilingvort žurno, kao da mu se sviđao predmet razgovora, i kao da se obradovao prilici da o tome govori sa ličnošću kojoj se jedino mogao poveriti. - Uistinu, gospođo Jestira, i sam sam se u mislima bavio onim gospodinom. Govori slobodno i ja ću ti odgovoriti. - Kad smo poslednji put govorili nasamo - reče Jestira - pre sedam godina, vi ste dobili od mene obećanje da neću ničim izdati pređašnje odnose između mene i vas. Kako je život i glas onog čoveka bio u vašim rukama, nije mi ostalo ništa drugo već da budem nema po vašoj želji. Ali ipak, crna slutnja obuzimala me je zbog moje obaveze, jer, odbacujući svaku dužnost spram drugih ljudi, ostajala je dužnost naspram njega, i nešto mi je šaputalo da ću je napustiti čim se obavežem da radim po vašem savetu. Od tog doba niko nije bliži onome čoveku nego vi. Vi ga u stopu pratite. Vi ste pored njega i kad spava i kad je budan. Vi ispitujete njegove misli. Vi čeprkate i preturate po njegovom srcu! Njegov je život u vašim kandžama i zbog vas on svakodnevno umire, i još vas ne poznaje. Kad sam to dopustila, ja sam se ogrešila o čoveka prema kome mi je bilo ostavljeno da budem istinita! - Šta mislite da radite sada? - upita Rodžer Čilingvort. - Ako pružim prst na toga čoveka, on će biti svučen s govornice u tamnicu, a odatle možda i na gubilište! - I to bi bilo bolje! - reče Jestira Prin.

- Kakvo sam zlo učinio tom čoveku? - upita ponovo Rodžer Čilingvort. - Kažem ti, Jestira Prin, ni najbogatija nagrada koju vladari daju lekarima ne bi iskupila onu brigu koju sam ja posvetio onome jadnom svešteniku. Bez moje pomoći, on bi skončao u mukama za prve dve godine posle učinjene krivice. Jer, Jestira, njegovom duhu nedostaje snage da podnosi teret tvog skerletnog slova. Oh, ja bih mogao otkriti čudnu tajnu! Ali dosta o tome. Što znanje može, ja sam učinio za njega. Što on danas još puzi i diše na zemlji moja je zasluga! - Bolje bi bilo da je odmah umro! - reče Jestira. - Jeste, ženo, istinu kažeš! - povika stari Rodžer Čilingvort, a paklena vatra zablista u njegovim očima. - Bolje bi bilo da je odmah umro! Nikada nije samrtnik trpeo koliko ovaj čovek. I sve, sve to pred očima svog najgoreg neprijatelja! On je svestan mene. On oseća na sebi uticaj jednak prokletstvu. On zna nekim duhovnim čulom, jer nikad Tvorac ne stvori osetljivije biće od njega, da neka dušmanska ruka upravlja koncima njegovog srca i da ga posmatra nekakvo oko koje traži samo zlo i nalazi ga. Ali on nije znao da je to moja ruka i moje oko! Po praznoverici, koja je zajednička njegovom redu, verovao je da je predan đavolu, da ga muči strašnim snovima i očajnim mislima, žaokom kajanja i žeđu oproštaja, kao predosećanjem onoga što ga čeka posle groba. Ali to je bila moja stalna senka, neposredna blizina čoveka kojeg je najteže uvređio, i koji se održava u životu jedino otrovom najcrnje osvete. Da, doista, on se nije prevario: đavo stanuje pored njega! Jedan običan smrtnik, s nekada čovečanskim srcem, postao je đavo samo zato da bi njega mučio! Govoreći ovo, nesrećni lekar podiže ruke sa užasnim pogledom, kao da je ugledao kakvu strašnu senku, koju nije mogao da raspozna, kako zauzima njegovo mesto u nekom ogledalu. To je bio jedan od onih trenutaka - koji se dogode jednom u nekoliko godina - kada se čovekov moralni izgled verno pokaže duhovnim očima njegovim. Verovatno nikada pre toga on nije gledao sebe ovako kao sad. - Zar ga nisi dovoljno mučio? - reče Jestira videvši starčev pogled. - Zar ti nije platio ceo dug? - Ne, nikako! On je dug samo uvećao! - odgovori lekar i njegov izgled postade miran i mračan. - Sećaš li se, Jestira, kakav sam bio pre devet godina? I onda sam već bio u godinama, i to beše pozna jesen života. Ali ceo moj život bese proveden u zbilji, učenju, razmišljanju, miru, da bih kako uvećao svoje znanje i da bih poslužio ljudskom dobru, iako je ovaj drugi cilj bio slučajan i sporedan. Ničiji život nije bio mirniji i neviniji od moga; malo je onih koji su učinili toliko dobra. Sećaš li se? Zar nisam bio, iako si me ti smatrala za hladnog, ipak brižan prema drugima, a tražio malo za sebe blag, iskren, pravedan, voleo sam stalno, iako ne sa toplinom? Zar nisam bio sve to?

- Sve to, i još više - reče Jestira. - A šta sam sada? - upita on, gledajući joj u oči, a sve zlo njegove duše ispisa se na njegovom licu. - Već sam ti rekao šta sam: đavo! Ko me je takvim načinio? - Ja, ja! - uzviknu Jestira drhteći. - I ja isto koliko i on! Zašto se meni nisi osvetio? - Ostavio sam te skerletnom slovu - odgovori on. - Ako me ono nije osvetilo, ja ne mogu ništa više! On sa osmehom stavi svoj prst na skerletno slovo. - Ono te je osvetilo - odgovori Jestira Prin. - I mislio sam tako - reče lekar. - A sada šta hoćeš od mene za onog čoveka? - Moram da mu otkrijem tajnu - odgovori Jestira odlučno. - On te mora videti u pravoj svetlosti. Šta će od toga biti, ne znam. Ali najzad moram platiti dug poverenja koji tako odavno dugujem njemu, čijoj sam propasti i nesreći ja uzrok. A što se tiče gubitka njegovog dobroga glasa i zemaljskog položaja, a može biti i života, to je u tvojoj vlasti. Iako mi je skerletno slovo otkrilo istinu, iako je ta istina slična usijanom železu koje ulazi u dušu, ipak, ako ne bude za njega korisno da živi i tren dalje tim životom avetinjske praznine, nikad neću stupiti da tražim milosti od tebe. Radi s njime što ti je drago! Tu nema ničega dobrog ni za njega, ni za mene, ni za tebe. Tu nema ničega dobrog za malu Biserku. Nigde staze da nas izvede iz ove paklene zabune! - Ženo, ja te doista mogu žaliti - reče Rodžer Čilingvort, ne mogavši se uzdržati a da joj se ne divi, jer je bilo nečeg zaista veličanstvenog u očajanju koje je izražavala. - U tebi je mnogo dobroga. Da si ranije našla bolju ljubav od moje, ovo se zlo možda ne bi dogodilo. Ja te žalim zbog dobra koje je propalo u tvojoj prirodi. - I ja tebe - odgovori Jestira Prin - jer je mržnja preobrazila mudrog i pravednog čoveka u pravoga đavola! Hoćeš li je izagnati iz sebe i biti čovek još jednom? Ako ne radi njega, onda dvostruko radi sebe. Oprosti, i ostavi da dalji dug naplati ona sila u čijoj je to vlasti! Rekla sam već da tu nema dobra ni za njega, ni za tebe, ni za mene, koji zajedno lutamo u ovom mračnom zapletu zla, posrćući na svakom koraku preko grehova kojima smo posuli svoju stazu. Pa ipak, može biti dobra za tebe, za tebe jedino, jer ti si bio duboko uvređen i do volje ti stoji da oprostiš. Hoćeš li napustiti tu jedinu moć? Hoćeš li odbaciti to neprocenjivo blago? - Dosta, Jestira, dosta! - odgovori starac s mračnom zbiljom. - Nije mi dato da

oprostim. Ja nemam te vlasti o kojoj ti govoriš. Moja stara vera, davno zaboravljena, vraća mi se, i objašnjava sve ono što činimo i sve ono što patimo. Kad si ti prvi put skliznula, posejala si seme zla; a posle toga je sve bilo mračna nužnost. Vi, koji ste me uvredili, grešni ste samo po nekoj vrsti simbolične varke; a ja nisam đavo, iako sam uzeo đavolovu ulogu. To je naša sudba. Neka crno cveće i dalje cveta! Sad idi svojim putem i radi kako znaš s onim čovekom. On mahnu rukom i ponovo ode da skuplja trave.

XV

Jestira i Biserka Tako se Rodžer Čilingvort - ružna, stara pojava s licem koje se zadržava u uspomeni duže nego što bi ljudi hteli - oprosti s Jestirom Prin i ode dalje, saginjući se do zemlje. Ovde-onde ubere pokoju travu ili iskopa koji koren i stavlja ih u korpu o ruci. Njegova seda brada bezmalo je dopirala do zemlje kad god bi se sagnuo. Jestira pogleda za njim, za časak gledajući s čudnom radoznalošću neće li nežna trava ranoga proleća uvenuti pod njegovom rukom i da li sprženo i opaljeno veselo zelenilo ne pokazuje talasastu putanju njegovih koraka. Ona se čudila kakve su to trave koje tako revnosno skuplja taj starac. Zar mu neće zemlja, napajajući se zlom iz njegovih očiju, izaći u susret s otrovnim do sada nepoznatim biljkama, koje će izbiti pod njegovim prstima? Ili će se zadovoljiti što će svakablagodetna travka pod njegovim dodirom biti pretvorena u nešto štetno i zlobno? Da li sunce, koje sija tako veselo na sve, osvetljava i njega? Zar ne postoji neki krug kobne senke, koji se kreće sa njegovom nakaznošću kud god se on okrene? I kuda će on sada? Hoće li najedanput propasti u zemlju, ostavljajući pusto i spaljeno mesto, na kome će se posle izvesnog vremena videti smrtonosna sasa i drugo otrovno bilje što na ovom zemljištu cveta u izobilju? Ili će raširiti krila slepoga miša i odleteti, izgledajući sve ružniji što se više k nebu penje? - Bio to greh ili ne - reče Jestira gorko za njim - ja mrzim ovog čoveka! Ona je prekorevala sebe zbog tog osećanja, ali nije ga mogla pobediti ili bar umanjiti. U toj želji, ona se sećala davno prošlih dana u onoj dalekoj zemlji kada je on obično izlazio predveče iz osame svoje učionice i sedao pored vatre na njihovom ognjištu, sav u svetlosti njenog osmeha. Njemu je bilo potrebno da se greje na tome osmehu, da bi, kako je govorio, odagnao sa svoga naučničkog srca hladnoću usamljenih časova. Nekada je u te dane gledala kao u sreću, ali sada, kroz tamnu sredinu njenog kasnijeg života, oni su se ubrajali među najružnije uspomene. Ona se pitala kako su one ikada mogle postati. Čudila se kako je mogla ikada pristati da pođe za njega! Sebi je najviše upisivala u greh što je trpela i odgovarala na stisak njegovih ruku i što je podnosila da se osmeh njenih usana i očiju stopi i izmeša s njegovim. I činilo joj se kao uvreda od Rodžera Čilingvorta, veća nego sve ono što je njemu bilo učinjeno, što ju je on, u vremenu kad nije znala za bolje, uveravao da se može smatrati

najsrećnijom pored njega. - Da, ja ga mrzim! - ponovi Jestira s više gorčine nego malopre. - On me je izdao! On je učinio više zla meni nego ja njemu! Teško čoveku koji zadobije ruku žene, a nije uz nju dobio i najjaču strast njenoga srca! Njegova će sudba biti kao i sudba Rodžera Čilingvorta. Jer se može dogoditi da kakav dodir, jači nego njihov, probudi svu njenu osetljivost, pa će mu prebacivati i za samo tiho zadovoljstvo tu mramornu sliku sreće, što joj ga je predstavljao kao živu stvarnost. Ali trebalo je da Jestira davno zaboravi tu nepravdu. Šta je to značilo sada? Zar joj je sedam dugih godina, pod mukama skerletnoga slova, nanelo tako mnogo jada, a nije izazvalo ni najmanje kajanja? Uzbuđenje koje je ovladalo njome za tih nekoliko kratkih trenutaka, dok je stajala blenući u pognutu priliku Rodžera Čilingvorta, bacilo je kobnu svetlost na duševno stanje Jestirino, otkrivajući joj mnogo toga što ona sebi ne bi inače priznala. Kad je on otišao, ona je prizvala dete: - Biserka! Mala Biserka! Gde si? Dok je njena majka razgovarala s travarom, Biserka, čiji duh nije nikad mirovao, nađe načina da se zabavlja. Prvo, kao što je bilo rečeno, ona je nestašno namigivala svome liku u bari, pozivajući ga da izađe, pa kad se on nije usudio da to učini, tražila je prolaz za sebe u njegovu uobraženu zemlju i nebo. Uskoro, videvši da je ili ona ili lik prosta varka, ona se okrete tražeći bolje zabave. Pravila je male čunove od brezine kore, u koje je tovarila pužiće i otiskivala ih na pučinu s više smelosti nego ijedan trgovac u Novoj Engleskoj, ali ve-ćina bi se nasukala kraj obale. Uhvatila je za rep jednog živog morskog konjica, zarobila nekoliko morskih zvezda i ostavila jednu meduzu da se peče na toplom suncu. Zatim je hvatala belu penu koja je šarala vodenu maticu i bacala je prema vetru, skačući za njom kao na krilima da bi uhvatila velike snežne pramenove pre nego što padnu na zemlju. A kad je primetila jedno jato morskih ptica koje je tražilo hranu skakućući po obali, vraško dete uze punu kecelju oblutaka, i prikradajući se od stene do stene, pokaza svu svoju veštinu gađajući male morske kokoške. jedna mala siva ptica, koju je Biserka udarila, odletela je dalje sa slomljenim krilom. Dete je uzdahnulo na to i napustilo igru, žaleći što je povredila to malo biće, divlje kao morski povetarac, kao i sama Biserka. Najzad je otišla da bere razne morske trave i pravi od toga sebi ogrtač i šešir, i tako je ličila na morsku devojku. Ona je nasledila majčin dar za ukus za odeću i boje. Kao poslednji ukras svome odelu, Biserka nabra neku meku travu i napravi, što je bolje mogla, na svojim grudima ukras koji je oduvek poznavala na majčinim: slovo A, samo sveže i zeleno, a ne crveno! Dete je povilo glavu na grudi i s čudnim

zanimanjem posmatralo znak, baš kao da je jedino zato bila poslata na ovaj svet: da pronađe njegovo skriveno značenje. „Ne znam da li će me majka pitati šta ovo znači“, razmišljala je Biserka. Baš u tom trenutku, ona ču majčin glas, i poletevši k njoj, isto tako lako kao i one male morske ptice, dođe pred Jestiru Prin, igrajući se, smejući se i pokazujući prstom ukras na grudima. - Mala moja Biserka - reče Jestira posle kratkog ćutanja - zeleno slovo na tvojim grudima ne znači ništa. Ali znaš li šta znači ovo slovo koje je tvoja majka osuđena da nosi? - Znam, majko - reče dete. - To je slovo A; ti si mi ga pokazala u bukvaru. Jestira se duboko zagledala u njeno lice; i mada je videla onaj čudni izraz, toliko puta primečen u njenim crnim očima, nije mogla biti načisto da li Biserka pridaje kakvo značenje znaku. Nešto ju je golicalo da dozna. - Znaš li, dete, zašto tvoja majka nosi to slovo? - Znam! - odgovori Biserka, gledajući pametno u majčino lice. - To je zbog istog onog zbog čega sveštenik drži ruku na srcu! - A zbog čega to? - zapita Jestira s poluosmehom na detetovu besmislenu primedbu; ali u isti mah se zamislila i prebledela. - Šta zajedničko ima ovo slovo s drugim kojim srcem osim s mojim? - Ne znam, majko, ja sam rekla sve što znam! - reče Biserka sa više ozbiljnosti nego obično. - Pitaj onoga starca s kojim si razgovarala! Možda on zna. Ali odista, majko, šta znači to crveno slovo? I zašto ga nosiš na svojim grudima? I zašto sveštenik drži ruku na srcu? Ona uze majčinu ruku u svoje i zagleda joj se u oči s ozbiljnošću koja nije bila u skladu s njenim divljim i ćudljivim karakterom. Jestiri dođe misao da dete doista traži da joj se približi detinjskom poverljivošću, čineći sve što ume da joj pokaže svoju simpatiju. Biserka joj se predstavi u novoj svetlosti. Do tada ljubeći dete svom jačinom jedinoga afekta, majka je navikla da se od nje ne nada ničemu više već koliko od aprilskog povetarca koji se nestašno igra, časkom obećavajući najlepši dan, a zatim ledeći grudi koje se otvore njegovom milovanju; i da bi se opravdao za svoje nestašluke, on bi katkad ljubio vaše obraze sumnjivom nežnošću, blago se igrao vašom kosom, pa onda otišao dalje ostavljajući vam u srcu zadovoljstvo kao od nekog sna. A to je bilo, pritom, majčino mišljenje o detetu. Drugi kakav posmatrač video bi samo nemile crte i pridao im mnogo crnje značenje. Ali sada, misao se porodi u Jestirinu

duhu da je Biserka, svojom ranom zrelošću i bistrinom možda već došla do doba u kojem može postati prijateljica, i da joj se može poveriti od majčinih jada koliko se da saopštiti a da se sačuva sve dužno poštovanje prema roditelju ili detetu. U haosu Biserkinog karaktera moglo se videti kako se ispoljavaju oštre crte neodoljive hrabrosti i nesavladive volje - uporan ponos, koji se može pretvoriti u samopoštovanje i gorki prezir prema svemu što na sebi nosi pečat laži i pritvorstva. Ona je takođe volela, samo je njena ljubav do tada bila opora i nemila, kao i najbogatiji darovi nezrelog voća. Sa svim tim odličnim osobinama, mislila je Jestira, zlo koje je Biserka nasledila od svoje majke mora biti zaista veliko ako iz ovog vilinskog čeda ipak ne izađe plemenita žena. Biserkina naklonost da se vrti oko zagonetke skerletnog slova izgledala je kao urođena osobina njenog bića. Od prvog trenutka njene svesti, ta joj je zagonetka izgledala kao postavljeni zadatak. Jestira je često mislila da je proviđenje imalo nameru da je kazni i po pravdi plati što je dete bilo obdareno tom vidljivom naklonošću; ali nikada do sada nije pomislila da li u vezi s tom namerom nije bila i namera mi-losti i oproštaja? Kad bi se Biserki mogla poveriti, zar ona ne bi mogla odagnati tugu koja je sledila majčino srce i u grob ga pretvorila? - ili joj pomoći da savlada strast nekada tako silnu, ali koja još nije zgasla i zaspala, već je samo zatvorena u tom grobu što se zove srce? Takve su bile misli koje su prošle Jestiri kroz glavu, ostavljajući utisak tako jasan kao da ih je neko doista šaptao. A za sve to vreme mala Biserka držala je majčinu ruku u svojima, gledala je pravo u lice i postavila, po treći put, ona pitanja koja peku? - Šta znači to slovo, majko? Zašto ga nosiš? I zašto sveštenik drži ruku na srcu? „Šta da joj kažem?“, pitala se Jestira. „Ne! Ako je to cena detetove ljubavi, ja je ne mogu platiti.“ Onda reče glasno: - Luda Biserko, kakva su to pitanja? Ima mnogo toga na svetu za šta deca ne treba da pitaju. Šta ja znam o sveštenikovom srcu? A ja nosim skerletno slovo zbog lepog zlatnog veza. Za svih proteklih sedam godina, Jestira Prin nije bila neverna znaku na svojim grudima. Možda je on bio zalog nekog anđela hranitelja i moguće je da će je taj strogi i ozbiljni anđeo sada napustiti, videvši da se, uprkos svoj njegovoj pažnji nad njenim srcem, neko novo zlo uvuklo u njega ili da kakvo staro nije nikad izagnano. Što se tiče male Biserke, ozbiljnost njenog lica namah se izgubila. Ali dete se nije zaustavilo na tome. Dva ili tri puta, idući ka domu, i toliko puta za večerom kao i za vreme spremanja postelje, i još jednom kad je izgledalo da je duboko zaspala, Biserka otvori

oči s lukavstvom koje je virilo iz njih. - Majko - reče ona - šta znači skerletno slovo? A sutradan, kao prvi znak da je budno, dete podiže glavu iz postelje i postavi ono drugo pitanje, koje je tako bezrazložno dovelo u vezu sa skerletnim slovom. - Majko, majko! Zašto sveštenik drži ruku na srcu? - Jezik za zube, ti vraško dete! - odgovori joj majka oporo kao nikada pre. Nemoj da mi dosađuješ ili ću te zatvoriti u podrum!

XVI

Šetnja u šumi Jestira Prin ostala je stalno pri odluci da gospodinu Dimsdejlu otkrije pravi karakter čoveka koji se tako prisno združio s njim, pa ma kakve bile opasnosti od muka u sadašnjosti ili kasnijih posledica. Više dana uzalud je tražila priliku da ga nađe pri kakvoj usamljenoj šetnji pored mora, kao što je bio njegov običaj, ili na šumom obraslim brežuljcima okoline. Ne bi bilo ničeg ružnoga niti opasnog za svetu čistotu sveštenikovog dobrog glasa da ga ona poseti i kod kuće, gde su mnogi pokajnici ispovedili grehe, možda isto tako crne kao što je bio greh označen skerletnim slovom. Ali to nije učinila; jedno, što se bojala da se tajno ili javno ne umeša stari Rodžer Čilingvort, a drugo, što bi joj njeno srce otkrilo podozrenje onde gde mu nikako ne bi bilo mesta, i najposle, što je i njoj i svešteniku bio potreban ceo široki svet da odahnu u njemu dok budu razgovarali. Zato Jestira Prin nije ni mislila da ga sretne na drugom kom mestu, već baš pod otvorenim nebom. Najzad, dok se bavila kod jednog bolesnika, gde su pozvali gospodina Dimsdejla da mu čita molitvu, saznala je daje dan pre toga otišao u posetu apostolu Eliotu, među njegove pokrštene Indijance. On će se verovatno vratiti sutra oko podne. Tako, sutradan Jestira uze sa sobom malu Biserku - koja je po nuždi bila majčina nerazdvojna drugarica ma koliko da je smetalo njeno prisustvo - i ode u šumu. Put kojim su putnice prešle poluostrvo i stupile na kopno bio je samo obična pešačka staza. Ona se vijugala kroz tajanstvenost prašume. Šuma je stazu stešnjavala kao kakva gusta crna ograda s obe strane, jedva dopuštajući da se nazre nebo nad njima, te u Jestirinu duhu ona s pravom beše slika one moralne divljine kroz koju odavno luta. Dan je bio hladan i mračan. Nad glavom su im visili polako gonjeni oblaci, koji su ovde-onde propuštali sunčeve zrake da zaigraju duž staze. Ta lepršava veselost bila je uvek na daljem kraju neke lisnate staze koja je vodila kroz šumu. Nestašni zraci povlačili su se pred njima, ostavljajući mesto gde su se igrali još tužnije, jer su se nadale da ga nađu u svetlosti. - Majko - reče Biserka - sunčevi te zraci ne vole. Oni beže i kriju se jer se boje tog znaka na tvojim grudima. Gle sad! Eno ih gde se igraju malo podalje. Stoj ti ovđe i pusti me da idem da ih uhvatim. Ja sam dete. Oni neće bežati od mene jer ja još ništa ne nosim na grudima!

- Niti ćeš, dete, ikada nositi, nadam se - reče Jestira. - A zašto da ne majko? - upita Biserka, zastavši baš kad je htela da odjuri. - Zar to ne dođe samo po sebi kad budem velika? - Hajd trči, dete - odgovori joj majka - idi i uhvati sunce! Skoro će umaći. Biserka ode napred žurno i zaista uhvati sunčeve zrake, i stade usred njih smejući se, sva obasjana svetlošću i blistajući u živosti njihove brze igre. Svetlost se zadržala oko samog deteta, kao da joj je bilo milo što ima takvog drugara u igri, dok njena majka nije došla blizu magijskog kruga. - Sad će otići, majko! - reče Biserka vrteći glavom. - Gle! - reče Jestira sa osmehom. - Sad i ja mogu pružiti ruku i uhvatiti ih malo. Ali kad je pokušala da ih uhvati, zraci su iščezli; ipak, sudeći po sjaju koji je blistao na Biserkinom licu, njena je majka mogla misliti da ih je ona upila u sebe i da će ih opet pustiti da svetle duž staze kad budu zašli u dublju senku. Nijedna druga detetova osobina nije Biserkinoj majci davala osećaj neke nove i čudne snage koliko ta neumorna živost duha; ona nije bila podložna bolesti tuge, koju zajedno sa skrofulama nasleđuju gotovo sva deca od duševnog nemira svojih roditelja. Možda je i to bila bolest, samo je na sebi nosila odsev one divlje energije kojom se Jestira branila od tuge pred Biserkino rođenje. Bilo je u tome neke sumnjive draži, koja je dečjem karakteru davala oštar metalan sjaj. Njoj je nedostajao nekakav bol - što ponekim ljudima nedostaje ceo vek. Bol koji bi je duboko dirnuo i tako omekšao i probudio u njoj simpatiju. Ali za to je Biserka imala još dosta vremena. - Hodi, dete moje! - reče Jestira gledajući Biserku, koja je još stajala obasjana suncem. - Hajde da sednemo malo u hlad i da se odmorimo. - Nisam umorna, majko - odgovori devojčica. - Ali ti možeš sesti ako hoćeš da mi pričaš nešto za to vreme. - A šta to, dete? - reče Jestira. - O čemu? - Oh, to je priča o Crnome čoveku - odgovori Biserka pogledavši pola ozbiljno, pola lukavo u majčino lice. - Kako on luta po ovoj šumi uvek noseći neku knjigu, neku debelu veliku knjigu s gvozdenim okovom; i kako taj gadni Crni čovek nudi tu knjigu i gvozdeno pero svakome koga nađe u šumi; i oni zapišu imena svojom krvi, i onda on udari svoj znak na njihove grudi! Jesi li ti, majko, ikada srela Crnoga čoveka? - A ko ti je ispričao tu priču, Biserka? - upita je majka videći u tome poznatu praznovericu svoje okoline.

- Ona stara žena što je bila u uglu do kamina, prošle noći u kući gde si ti bila reče dete. - Ali ona je mislila da ja spavam dok je pričala. Ona kaže da su ga hiljade i hiljade susrele u šumi, zapisale svoja imena i nose njegov znak na sebi. Ona stara džandrljiva gospođa Hibins jedna je od tih. A ona stara žena, majko, kaže da je skerletno slovo na tebi znak Crnog čoveka i da ono sija kao crveni plamen kad ga ti sretneš oko ponoći ovde u mračnoj šumi. Je li to istina, majko? Ideš li ti noću na sastanak s njime? - Jesi li se ikad probudila i videla da je tvoja majka otišla? - upita je Jestira. - Nikada, koliko se ja sećam - reče dete. - Ako se ti bojiš da me ostaviš samu u kolibi, ti me možeš povesti sa sobom. Ja bih rado išla! Ali, majko, reci mi sada? Gde je taj Crni čovek? I jesi li ga ti ikada srela? I je li to njegov znak? - Hoćeš li me ostaviti na miru ako ti kažem? - zapita majka. - Hoću, ali ako mi kažeš sve - reče Biserka. - Jednom u životu našla sam se sa Crnim čovekom - reče joj majka - i ovo skerletno slovo njegov je znak! U tom razgovoru one zađoše dosta duboko u šumu te su bile dobro zaklonjene od slučajnih prolaznika. Sele su na busen mahovine, gde se pre stotinu godina dizao gorostasni grm s korenom i stablom u večnoj senci, a s glavom u višim slojevima vazdušnim. Mesto gde su sele bila je mala dolina s blagim stranama i potočićem po sredini, koji je tekao preko opalog lišća. Drveće koje se nalazilo na obali ovde-onde spustilo je svoje ogromne grane do same vode, te ju je tako zaustavljalo, stvarajući virove i vrtloge; dok je u slobodnom prostoru protkao brzi potočić, s koritom punim šljunka i sjajnog peska. A kad se pogled baci niz potok, vidi se odblesak svetlosti njegove vode, pa mu se ubrzo gubi svaki trag u gustom šipragu i između debelih stabala, ili ga pak zakloni kakva ogromna stena pokrivena sivim lišajima. I to džinovsko drveće i granitno stenje kao da je htelo da što tajanstvenije načini tok ovoga potočića, bojeći se da po svojoj brbljivosti ne iskaže priče iz srca stare šume otkuda je tekao, ili da ne izda svoja otkrića na mirnoj površini virova. I zaista, potočić je uvek dalje žuborio tihim, blagim, mirnim ali žalostivim žuborom, sličnim glasu deteta koje provodi detinjstvo bez igre i ne zna kako da bude veselo među starim poznanicima i događajima tamnih boja. - Oh, potoče! Ti ludi, dosadni potočiću - povika Biserka pošto je načas oslušnula njegovo pričanje - zašto si tako tužan? Budi veseo, a nemoj neprestano uzdisati i jecati! Ali potok je, u svom kratkom veku među drvećem, doživeo nešto tako svečano da

nije mogao a da ne pripoveda o tome, i izgledalo je kao da samo o tome govori. Biserka je ličila na potok po tome što je tok njena života isticao iz nekoga isto tako tajanstvenoga izvora i tekao kroz okolinu punu tamnih senki. Ali razlikovala se od potoka po tome što je nestašno skakutala, igrala i letela po svome putu. - Šta govori ovaj tužni potočić, majko? - zapita ona. - Kad bi ti znala za tugu, on bi ti govorio o njoj - reče majka - kao što govori meni o mojoj. Ali sad, Biserka, čujem korake koji se približavaju i šum grana koje se povijaju s puta. Idi i igraj se, a mene ostavi da govorim s onim koji dolazi. - Je li to Crni čovek? - upita Biserka. - Hoćeš li da ideš da se igraš, dete? - ponovi majka. - Ali ne zalazi duboko u šumu i pazi da dođeš odmah na moj poziv. - Dobro, majko - reče Biserka. - Ali ako je to Crni čovek, zar mi nećeš dopustiti da ga pričekam i vidim časkom njegovu debelu knjigu pod miškom? - Idi, ludo dete! - reče majka nestrpljivo. - To nije Crni čovek, sad ga već možeš videti kroz granje; ono je sveštenik. - Tako je! - reče dete. - I gle, majko, on drži ruku na srcu! To je valjda zato što je, kad je zapisao svoje ime u knjigu, Crni čovek stavio svoj znak na to mesto? Ali zašto ga ne nosi spolja kao ti, majko? - Idi sad, dete, pa me kasnije zapitkuj koliko ti drago - reče Jestira Prin. - Ali samo ne idi daleko. Drži se žubora potoka. Dete ode pevušeći dalje niz potok, trudeći se da doda koji življi ton žalostivom glasu vode. Ali mali potok se nije mogao utešiti, već je i dalje nastavljao nerazumljivu priču o nekoj tužnoj prošloj tajni ili je kroz plač proricao nešto što će se tek dogoditi u hladu mračne šume. Najzad je Biserka, kojoj je bilo dosta tuge u svom kratkom životu, rešila da prekine poznanstvo s ovim plačnim potokom. Ona je počela da bere ljubičice, sase i crvene kandilke koje rastu po pukotinama stena. Kad se vilinsko čedo uklonilo, Jestira Prin učini dva-tri koraka ka stazi što vodi kroz šumu, ali osta i dalje u tamnoj senci drveća. Ugleda sveštenika kako dolazi stazom sasvim sam, oslanjajući se na štap koji je odsekao kraj puta. On je izgledao oronuo i oslabio; neko nervozno raspoloženje izbijalo mu je iz očiju, što nije nikad bila njegova osobina u šetnjama kroz naseobinu, niti i u kom drugom slučaju, kad je znao da ga posmatraju. Sad je to bilo tužno vidljivo u ovoj potpunoj šumskoj samoći, koja bi sama po sebi bila teško iskušenje za svačiji duh. Njegovi su koraci bili nevoljni, jer nije nalazio nikakav razlog da ijedan korak stupi dalje, niti je to želeo,

već bi se, naprotiv, radovao (kad bi se još čemu mogao radovati) da se baci u hlad najbližeg drveta i da tu ostane ležeći nepomičan zanavek. Lišće bi palo po njemu, i zemlja bi se nagomilala malo-pomalo, praveći mali brežuljak nad njegovim telom, pa bilo u njemu života ili ne. Smrt je sasvim pouzdan polaznik, te je zato ne treba ni želeti ni izbegavati. U Jestirinim očima nije bilo drugog spoljnjeg znaka kolike su bile žive i stvarne patnje prečasnog gospodina Dimsdejla, sem (kako je primetila mala Biserka) što je držao ruku na srcu.

XVII

Sveštenik i parohijanka Iako je sveštenik išao lagano, ipak je gotovo prošao dok Jestira Prin skupi dovoljno snage da ga dovikne. Najzad joj to pođe za rukom. - Arture Dimsdejle! - povika najpre tiho pa onda jače, ali promuklo - Arture Dimsdejle! - Ko to viče? - upita sveštenik. Pribravši se brzo, on se ispravi kao čovek koji je bio iznenađen u raspoloženju za koje niko ne bi želeo da ima svedoka. Kad baci uplašeno pogled u pravcu glasa, ugleda priliku pod drvetom, obučenu u tako tamne boje da se jedva raspoznavala u sivoj polutami, u kojoj su oblaci i gusto lišće obavili ovaj dan, te nije bio načisto da li je to žena ili senka. Može biti da je na njegovoj stazi života uvek stajala neka utvara koja se iskrala iz njegovih misli. On stupi korak napred i ugleda skerletno slovo. - Jestira! Jestira Prin - reče - jesi li ti to? Jesi li u životu? - Jesam - odgovori ona. - U životu kao što je bio moj za ovih sedam proteklih godina! A ti, Arture Dimsdejle, jesi li ti još živ? Nije bilo nikakvo čudo što su se tako uzajamno pitali, sumnjajući u stvarnost svojih života. Njihov sastanak u tamnoj šumi bio je čudan kao prvi sastanak posle groba dvaju duhova, koji su bili tesno vezani u svome ranijem životu, ali sada su drhtali od uzajamnog straha, kao da još nisu naviknuti na svoje novo stanje, niti na društvo bestelesnih bića. Oboje kao aveti koje drhte jedna od druge, strahovali su od sebe samih, jer povratak uspomena otkrivao im je istoriju i prošlost njihovih srdaca, kao što nije nikad slučaj u životu, izuzev u časovima krajnjih kriza. Duša je ugledala svoj lik u ogledalu krilatog trenutka. U strahu, bojažljivo i kao nevoljno, po nekoj laganoj potrebi, Artur Dimsdejl pruži ruku hladnu kao smrt i dodirnu ledenu ruku Jestirinu. Ovaj stisak, ma kako hladan, odneo je ono što je bilo najstrahovitije u tome susretu. Sada su najzad oboje osetili da su stanovnici iste sfere. Bez ijedne reči više - bez vođa i dogovora, već po nekom nemom pristanku - ušli

su dublje u šumu i seli na mahovinu, gde je Jestira s Biserkom do maločas sedela. Kad im se glas povratio, prvo su uputili uzajamna pitanja, kao svaki drugi poznanici, o oblačnom nebu, skoroj buri i zdravlju. Tako su pristupali polagano, korak po korak, onome što su tako duboko čuvali u srcu. Dugo rastavljeni sudbom i okolnostima, tražili su ma šta neznatno i opšte da otvore vrata razgovoru, kako bi njihove prave misli mogle da pređu preko njega. Malo potom sveštenik se zagleda u Jestiru: - Jestira, jesi li našla mira? - upita. Ona se tužno osmehnu i pogleda svoje grudi: - A jesi li ti? - upita Jestira. - Ne! Samo očajanje! - odgovori on. - Šta sam drugo mogao očekivati, budući ono što jesam i živeći ovakvim životom kao što je moj? Kad bih bio bezbožnik bez savesti (jadnik sa svirepim i životinjskim nagonima), mogao sam davno naći mira. Ne, ja ga nikad ne bih ni izgubio! Ali u mojoj duši takvo je stanje da sve ono što je bilo dobro u njoj, svi najprobraniji božji darovi, služe jedino za duševne patnje. Jestira, ja sam najveći bednik! - Narod te poštuje - reče Jestira. - A ti doista služiš njihovom dobru! Zar ti ni to ne daje mira? - Više bede, Jestira! Više bede samo! - odgovori sveštenik s gorkim osmehom. Što se tiče dobra, koje, izgleda, činim, ja nemam vere u njega. To mora da je obmana. Šta može pala duša, kao što je moja, da učini za spasenje drugih duša? Ili ovako okaljana da učini za čistotu njihovu? Što se tiče poštovanja naroda, ja bih želeo da se pretvori u mržnju i prezir! Zar možeš misliti, Jestira, da mi je uteha u tome što moram stajati na predikaonici i susretati toliko očiju upravljenih u moje lice, kao da nebeska svetlost sija iz njega! Što moram gledati pastvu žednu istine kako sluša moje reči kao da ih govori Sveti duh! A onda, kad bacim pogled u sebe, ugledam crnu stvarnost onoga što oni obožavaju! Smejao sam se u agoniji i gorčini srca protivnosti između onoga kako izgledam i što jesam! I Satana se smeje tome! - Nepravedni ste prema sebi! - reče Jestira blago. - Vi ste se duboko i gorko kaj ali. Vaš je greh za vama, u davno prošlim danima. Vaš sadašnji život potpuno je svetao, upravo kao što i narodu izgleda. Zar nema stvarnosti u kajanju koje je tako potvrđeno i posvedočeno dobrim delima? I zašto da vam ono ne donese mira? - Ne, Jestira, ne! - odgovori sveštenik. - U njemu nema istine! Ono je hladno i mrtvo i ne može ništa učiniti za mene! Dosta sam se mučio! Kajanja nije bilo! Inače

bih davno bacio ovu odeću što se ruga svetinji, i pokazao se svetu onakav kakvog će me ugledati na dan suđenja. Ti si srećna, Jestira, što nosiš javno skerletno slovo na grudima! Moje peče u potaji! Ti ne znaš koliko je utehe u tome što posle sedam godina muka možemo pogledati u oko koje zna šta smo! Kad bih imao prijatelja, ili najcrnjega dušmanina, kome bih odlazio svakodnevno kad mi dodijaju hvale drugih ljudi, koji bi me poznavao kao najtežega grešnika, čini mi se da bi mi se duša time održala u životu! Samo toliko istine i to bi me spasio! Ali sve je laž! Sve je prazno! Sve je smrt! Jestira ga je pogledala u lice, ali je oklevala. Ispovedajući tako burno svoje dugo zadržavane osećaje, njegove reči pružile su joj najlepšu priliku da mu kaže ono zbog čega je došla. Ona obuzda svoj strah i reče. - Takvog prijatelja kao što želiš sada - reče ona - s kojim bi zajedno plakao nad svojim grehom, imaš u meni, svojoj saučesnici! - Opet je oklevala, ali s naporom volje produži. - Imaš, takode, i toliko željenoga dušmanina, stanuješ s njim pod istim krovom! Sveštenik skoči na noge, tražeći vazduha, i uhvati se za srce, kao da bi ga hteo iščupati. - Ha! Šta kažeš? - povika. - Neprijatelja! Pod svojim krovom! Šta mislite time? Jestiri Prin bilo je sada jasno koliko je duboko zgrešila ovome nesrećnome čoveku što je dopustila da bude nekoliko godina, ili za trenutak samo, u zavisnosti od milosti nekoga ko je imao samo zle namere. Sama blizina neprijatelja, pa ma kako da se ovaj prikrivao, bila je dovoljna da uznemiri magnetsku sferu jednog tako osetljivog bića kao što je Artur Dimsdejl. Nekada Jestira nije na to tako gledala; ili možebiti, slomljena svojom bedom, daje ostavila sveštenika da podnosi svoju sudbu, koju je ona zamišljala kao lakšu od svoje. Ali od one noći na gubilištu, sva njena simpatija prema svešteniku bila je probuđena i ojačana. Ona je sada jasnije čitala u njegovom srcu. Ona nije više sumnjala da su blizina Rodžera Čilingvorta, tajni otrov njegove zlobe koji kuži vazduh oko njega, i dopušteni uticaj njegov, kao lekara, na sveštenikovu telesnu i duhovnu slabost, bili upotrebljeni u svirepoj nameri. Pomoću njih, patnikova savest održavana je u razdraženom stanju, ali ne da bi se izlečila spasonosnim bolom, već da se sruči i poništi njegovo duhovno biće. Rezultat toga, na ovome svetu, morala je biti duševna poremećenost; a na onome, večno otpadništvo od Dobra i Istine; ludilo je možda samo zemaljski oblik toga. Do takve propasti ona je dovela čoveka koga je nekada - zašto ne bismo to rekli? - koga je i sada tako strasno volela! Jestira oseti da bi gubitak sveštenikovog dobrog glasa, pa i sama smrt, kao što je već rekla Rodžeru Čilingvortu, bili kudikamo bolji nego izbor koji je ona učinila. I sada bi rado legla na opalo lišće i umrla pod nogama

Artura Dimsdejla, samo da bi sebi uštedela bol ispovedajući svoju pogrešku. - Oh, Arture - povika ona - oprosti mi! U svemu drugom borila sam se da budem istinita! Istina je bila vrlina koje sam se mogla čvrsto držati kroz sve krajnosti, izuzev kad je bilo pitanje o tvome glasu, tvome dobru, tvome životu. Tada sam pristala na obmanu. Ali laž nikad nije dobra pa makar smrt bila na drugoj strani! Zar ne uviđaš šta hoću da kažem? Onaj starac, lekar, onaj koga zovu Rodžer Čilingvort, bio je moj muž! Sveštenik je pogleda za trenutak sa svom žestinom strasti, koja je, pomešana u raznim oblicima s višim, čistijim i plemenitijim osobinama, bila onaj deo u njemu koji je pripadao đavolu, i pomoću čega je ovaj pokušavao da zadobije ostalo. Nikada nije Jestira osetila namršteniji i oštriji pogled. To je bila neka vrsta crnog preobraženja. Ali njegov karakter bio je tako narušen patnjama da i njegovi niski prohtevi nisu mogli trajati više od jednog kratkog trenutka. On se spusti na zemlju i zaroni lice u svoje šake. - Možda sam to znao! - šaputao je. - Znao sam to! Zar mi tajna nije bila kazana u prirodnoj strepnji mojega srca čim sam ga prvi put ugledao, i kasnije, kad god bih ga video! Zašto nisam razumeo? Oh, Jestira Prin, ti znaš malo, vrlo malo, za sav užas! I za sram, stid, strahovitu rugobu koja leži u iznošenju bolesnog i grešnog srca očima koje ga proždiru! Ženo, ženo, ti si kriva za to! Ja ti ne mogu oprostiti! - Ti ćeš mi oprostiti! - povika Jestira bacajući se i sama na opalo lišće pored njega. - Neka me Bog kazni, ali ti treba da mi oprostiš! U iznenadnoj i očajnoj nežnosti, ona ga zagrli i pritisnu njegovu glavu na svoje grudi, ne mareći mnogo što mu je glava ležala na skerletnom slovu. Ona je htela da ga uteši, ali uzalud. Jestira ga nije htela osloboditi zagrljaja, bojeći se njegovog oštrog pogleda. Ceo se svet mrštio na nju - za sedam dugih godina ceo svet mrštio se na ovu usamljenu ženu - i ona je sve to podnosila i nikad nije okrenula u stranu svoje mirne, tužne oči. I samo nebo se mrštilo na nju, ali ona je ostala u životu. Ali namršten pogled ovog bledog, slabog, grešnog i tugom oborenog čoveka nije mogla izdržati; pre bi umrla! - Hoćeš li mi oprostiti? - ponavljala je ona. - Nemoj se mrštiti! Hoćeš li mi oprostiti? - Praštam ti, Jestira - odgovori sveštenik najzad, s dubokim uzdahom, kao iz bezdana tuge, ali bez gneva. - Ja ti zaista praštam. Neka nam Bog oboma oprosti! Mi nismo, Jestira, najveći grešnici na zemlji. Ima i većeg grešnika nego što je posrnuli sveštenik! Osveta onoga starca crnja je i od moga greha. On je hladnokrvno oskrnavio

svetinju ljudskoga srca. Ti i ja, Jestira, nikada to nismo učinili! - Nikada, nikada! - šaputala je ona. - Ono što smo mi učinili bilo je ipak sveto. Mi smo to osećali! Zar nismo to rekli jedno drugome? Jesi li zaboravio to? - Pst, Jestira! - reče Artur Dimsdejl dižući se. - Ne, nisam zaboravio! Oni ponovo, držeći se za ruku, sedoše jedno pored drugoga, na mahovinom obraslo stablo. U životu nije bilo za njih mračnijeg časa; to je bila tačka kojoj je uvek težila njihova putanja, sve mračnija što se dalje napred išlo - pa opet, bilo je u njoj izvesne draži, koja ih je zadržavala još koji novi i novi trenutak. Šuma je bila mračna oko njih i ječala je pod burom koja je kroz nju prolazila. Grane su se jako povijale nad njihovim glavama; staro drveće se svečano žalilo jedno drugome, kao da je pričalo tužnu istoriju ova dva bića koja su sedela pod njime, ili kao da je bilo primorano da nagovesti zlo koje predstoji. A oni su se još bavili tu. Kako je tužna izgledala staza koja je vodila natrag u naseobinu, gde će Jestira ponovo uzeti na sebe teret svoga srama, a sveštenik ruganje svome dobrom imenu! Tako još oklevahu. Nikada zlatna svetlost nije bila toliko mila kao ova tamna senka šume. Ovde skerletno slovo, viđeno samo njegovim očima, nije palilo grudi grešne žene! Ovde, pred njom, Artur Dimsdejl, lažan pred Bogom i ljudima, mogao je biti za koji trenutak istinit! On skoči naglo, jer mu jedna misao prođe kroz glavu: - Jestira - povika on - novi nas užas čeka. Rodžer Čilingvort zna za vašu nameru da mi otkrijete tajnu. Pa hoće li on i dalje čuvati tajnu? Kakva će biti njegova nova osveta? - Postoji neka čudna tajnovitost u njegovoj prirodi - odgovori Jestira zamišljeno - i ona je nastala u njemu usled skrivenih postupaka njegove osvete. Ne verujem da će lako odati svoju tajnu. On će izvesno tražiti nove načine da zadovolji svoju crnu strast. - A ja? Kako ću ja živeti dalje, udišući isti vazduh sa svojim smrtnim neprijateljem? - uzviknu Artur Dimsdejl, stresavši se u sebi i pritisnuvši ruku na srce: pokret koji mu je postao urođen. - Misli za mene, Jestira! Ti si jaka! Reši za mene! - Ti ne smeš više stanovati s tim čovekom - reče Jestira lagano i odlučno. - Tvoje srce ne sme više biti izloženo njegovim zlim očima! - To bi bilo gore od smrti! - odgovori sveštenik. - Ali kako izbeći? Šta da izaberem? Treba li da ostanem ležeći i dalje na ovom uvelom lišću, gde sam pao kad si mi ti rekla ko je on? Treba li da padnem i umrem smesta?

- Avaj, kako si slomljen! - reče Jestira sa suzama u očima. - Hoćeš li da umreš zbog svoje nemoći? Nema drugoga uzroka! - Neka mi Gospod sudi! - odgovori sveštenik mučen savešću. - Ja nemam snage da se borim s tim! - Nebo je milostivo - dodade Jestira - samo ako imaš snage da se koristiš time. - Budi jaka za mene! - odgovori on. - Reci mi šta da radim! - Zar je svet tako malen? - upita Jestira, upirući svoj duboki pogled u sveštenika, prenoseći magnetsku moć nad duhom tako potresenim i pobeđenim da se jedva mogao držati. - Je li vasiona u ataru onoga grada tamo koji je doskora bio pustinja lišćem posuta, kao i ova oko nas? Kuda vodi ona šumska staza? Natrag u koloniju, kažeš! Da, ali i preko mora, takođe! A što se dublje ide u suprotnom pravcu, sve je veća divljina, dok posle nekoliko milja žuto lišće ne zbriše svaki trag belog čoveka. I tamo ćeš biti slobodan! Tako kratak put izvešće te iz sveta gde si bio tako bedan i dovešće u svet gde još možeš biti srećan! Zar u ovoj bezgraničnoj šumi nema dovoljno senki da zakloni tvoje srce od pogleda Rodžera Čilingvorta! - Da, Jestira, ali samo pod opalim lišćem! - odgovori sveštenik s bolnim osmehom. - Onda je široka morska staza! - nastavi Jestira. - Ona te je dovela ovamo. Ako hoćeš, ona će te vratiti natrag. U našem zavičaju, bilo u kakvom udaljenom selu, ili u velikom Londonu, ili u Nemačkoj, u Francuskoj ili lepoj Italiji, ti ćeš biti van njegove vlasti i saznanja! A šta ćeš više s ovim gvozdenim ljudima i njihovim mišljenjima? Oni su i inače dugo držali u ropstvu ono što je najbolje u tebi! - To ne može biti! - odgovori sveštenik. - Ja nemam snage da odem. Bedan i grešan, kao što sam, nisam imao druge misli već da dovršim svoj život u krugu gde me je proviđenje namestilo. Iako je moja duša izgubljena, ja ću ipak učiniti sve što mogu za spas drugih duša! Ja ne smem napustiti ovo mesto, iako sam neveran stražar kojem je nagrada samo smrt i beščašće kad se svrši njegovo žalosno stražarenje! - Ti si slomljen za sedam dugih godina bede - odgovori Jestira, rešena da ga podigne svojom vlastitom snagom. - Ali ti ćeš ostaviti sve to iza sebe! Nećeš se više spoticati o to na stazi kroz šumu; niti ćeš time opteretiti lađu ako se odlučiš da pređeš preko mora. Ostavi ruševine ovde, gde se nesreća i dogodila. Ne misli više na to! Počni život iznova! Zar si iscrpao sve sile u neuspehu ovog jadnog pokušaja? Ne! Budućnost je puna borbe i uspeha. Ima još sreće! Ima još dobra da se učini! Zameni ovaj lažni život istinitim. Budi propovednik i apostol crvenim ljudima

ako te tvoj duh upućuje na tu stranu. Ili, što više odgovara tvojoj prirodi, budi učen i mudar među mudracima i naučnicima obrazovanoga sveta. Propovedaj! Piši! Radi! Čini bilo šta, samo nemoj ležati i umirati! Napusti ime Artura Dimsdejla i stvori sebi drugo, čuveno ime, koje možeš nositi bez straha i srama. Zašto oklevaš tako dugo u mukama koje su tako urasle u tvoj život, koje su ti oduzele svaku moć volje i delanja, koje će oduzeti i samu moć kajanja? Ustani i idi! - Oh, Jestira - povika Artur Dimsdejl, u čijim očima zablista prolazna svetlost raspaljena njenim oduševljenjem, pa se brzo ugasi - ti govoriš čoveku kojemu kolena klecaju da trči košiju! Ja moram da umrem ovde! Ja nemam snage ni hrabrosti da se usudim sam u široki tuđi svet! To je bila poslednja reč očajanja jednog slomljenog duha. Njemu je nedostajalo snage da uhvati bolju sudbu, koja mu je, činilo se, bila u domašaju. On ponovi reč: - Sam, Jestira? - Ti nećeš ići sam! - odgovori ona dubokim šapatom. Time je sve bilo rečeno!

XVIII

U jarkoj sunčevoj svetlosti Artur Dimsdejl bacio je na Jestirino lice pogled u kome je bilo nade i radosti, ali i straha, s nekom vrstom užasa zbog njene smelosti kojom je izgovorila ono što je on nejasno naglasio, ali nije smeo izreći. Ali Jestira Prin, koja je bila od prirode hrabra u mislima i delima, i koja je bila tako dugo ne samo otuđena već i izgnana iz društva, bila je sviknuta na smela razmišljanja, koja su bila sasvim neobična svešteniku. Ona je lutala bez vođa i pravila kroz moralnu divljinu, isto tako prostranu, zamršenu i mračnu kao i prašuma u čijoj su senci oni sada rešavali svoju sudbinu. Njen razum i srce behu kao kod svoje kuće u pustim poljanama, po kojima se ona kretala slobodna kao divlji Indijanac u svojoj šumi. Za vreme proteklih godina, ona je gledala na ljudske ustanove s ove naročite tačke gledišta; ona je sve kritikovala sa isto toliko obzira koliko bi Indijanac osećao poštovanja za svešteničku rizu, sudijsku odoru, vešala, gubilište, ognjište ili crkvu. Njena sudba i udes težili su da je od svega oslobode. Skerletno slovo bilo je pasoš za predele gde ostale žene nisu smele stupati. Sram, očajanje i samoća bili su njeni učitelji - strogi i divlji - jer su je načinili jakom, ali su je naučili i mnogo čemu nastranom. Sveštenik pak nikada nije preživeo iskustvo koje bi ga izvelo van usvojenih opštih pravila, iako je, jedan jedini put, strahovito prekršio jedno od najsvetijih među njima. Ali to je bio greh strasti, a ne uverenja, i u tome nije bilo namere. Od tog kobnog časa on je stražario, s bolesnom marljivošću i pažnjom, ne nad svojim delima - za njih je bilo lako odgovarati - već nad svakim dahom uzbuđenja i nad svakom svojom misli. Stojeći na vrhu društvenog sistema, kao svi sveštenici toga doba, njemu su utoliko više smetala njegova pravila i principi, pa i same predrasude. Kao svešteniku, stajao mu je neizbežno na putu njegov dnevni poziv. Kao čovek koji je jednom pogrešio, ali koji je očuvao svoju savest u bolnoj osetljivosti pomoću neizlečive rane, on je išao odlučnije putem vrline nego što bi išao da nije nikada grešio. Tako nam izgleda da su sedam dugih godina srama i izgnanstva poslužile Jestiri da je spreme za ovaj čas. Ali Artur Dimsdejl! Kad bi takav čovek još jednom pao, šta bi se moglo navesti u njegovu odbranu? Ništa, osim što bi se moglo reći da je bio

slomljen drugim i osobitim mučenjem; da mu je duh bio pomračen samim kajanjem koje se u njega uselilo; da ga savest nije uputila šta da uradi na raskrsnici: da utekne kao osvedočen krivac, ili da ostane licemer; savest je mogla biti na muci da pokaže pravi put jer je u prirodi čovekovoj da izbegava smrt i sram kao i nedokučive mahinacije neprijatelja; i daje, najzad, ovome jadnome putniku na tužnoj pustoj stazi, slabom, bolesnom i bednom, jedna varnica ljudske ljubavi i simpatije morala izgledati kao novi pravi život, u zamenu za tešku sudbinu koju je dotle ispaštao. I da kažemo žalosnu i gorku istinu, da se nikad ne može za života popraviti šteta koju greh duši nanese. Ta se provala može čuvati i bdeti da neprijatelj još jednom ne prodre u grad, no on može u ponovljenim napadima izabrati drugi put, napuštajući onaj na kom je jednom uspeo. Ali još stoji porušeni zid i tajni trag neprijatelja, koji će ponovo izvojevati nezaboravljenu pobedu. Nije potrebno opisivati borbu ako je nije i bilo. Dosta je toliko da se sveštenik odluči da beži, i to ne sam. „Kad bih se u ovih sedam proteklih godina mogao setiti ijednog trenutka mira ili nade“, mislio je on, „ja bih i dalje sve podnosio samo da zaslužim nebesku milost. Ali sada, pošto sam neminovno osuđen, zašto da ne primim utehu koja se pruža krivcu pre izvršenja smrtne kazne? A ako bi to bila staza koja vodi boljem životu, kao što to veli Jestira, ja ništa ne gubim ako je izaberem! Ja ne mogu dalje živeti bez nje; ona je tako jaka da pomogne, tako nežna da uteši! O, Ti, prema kojem ne smem podići oči svoje, hoćeš li mi sad oprostiti?“ - Ti ćeš ići! - reče Jestira mirno kad im se pogledi sukobiše. Kad je odluka jednom donesena, odsev čudne radosti obasja nestalnim sjajem nemir u njegovim grudima. To je bilo opojno dejstvo na zatvorenika koji je upravo utekao iz tamnice sopstvenoga srca, dejstvo disanja divlje, slobodne atmosfere jedne neiskupljene i nehristijanizovane bezakone oblasti. Duh mu se diže kao u letu, i više ga približi nebu nego za sve vreme bede i jada koji su ga primoravali da posrče na zemlji. Kako je bio iskreno religiozan, to je i sad njegovo raspoloženje nosilo znak verskog oduševljenja. - Zar opet ima za mene radosti? - zapita se čudeći se. - Činilo mi se da je i sama klica radosti ubijena u meni! Oh, Jestira, ti si moj anđeo hranitelj! Čini mi se da sam legao na ovo opalo lišće oboren bolešću, grehom i jadom, ali sam se podigao kao ponovo rođen, da s novom snagom slavim onoga koji se smilovao! Ovo je već bolji život! Zašto ga ranije nismo našli? - Ne bacajmo pogled unazad - reče Jestira Prin. - Prošlost je prošla! Zašto da se njome bavimo sad? Gle, s ovim znakom ja sam sve to popravila, kao da je nikad nije

ni bilo! Govoreći to, ona otkopča iglu kojom je skerletno slovo bilo prikačeno, i skinuvši ga sa svojih grudi, baci ga među opalo lišće. Mistični znak pade na obalu potoka. Još malo pa bi mogao pasti u vodu, te bi mali potok imao da ponese još jedan nov bol uz onu nerazumljivu priču o kojoj je žuborio. Ali izvezeno slovo ostade sijajući, kao kakav izgubljeni adiđar, koji će možda podići kakav putnik zle kobi, te će ga otada pohoditi čudna priviđenja krivice, slabosti srca i neobjašnjene nesreće. Kad znak ode, Jestira ispusti dug i dubok uzdah, u kojem se s njenog duha skide teret straha i srama. O, kako joj je laknulo! Ona nije poznavala težinu dok se nije osetila slobodnom! Drugim pokretom skide povezaču koja joj je skrivala kosu, i ona se prosu po njenim plećima, crna i bogata, mračna i svetla u svojim talasima, dajući njenim crtama sav žar ženske mekosti. Oko usta i iz očiju blistao je svetao i nežan osmeh, koji kao da se izlivao iz srca ženske prirode. Rumenilo obuze njene obraze koji su tako dugo bili bledi. Njena priroda, njena mladost i sve bogatstvo njene lepote povratiše se iz dubine nepovratne prošlosti i nižahu su se kao đerdan oko njenih devojačkih nada, s blaženstvom dotle nepoznatim u čarobnome krugu ovih trenutaka. I kao daje tama zemlje i neba bila samo izliv ova dva smrtna srca, jer iščeze zajedno s tugom njihovom. Odjednom, kao da se nebo iznenada osmehnu, sunce zasija i kao svetlosni potop jurnu u mračnu šumu i pozlati svaki opali list i obasja zelena stabla svečanih grmova. Predmeti, koji dotad bacahu senku, predstavljali su sada svetlost. Tok potoka belasao se veselo do u samo srce tajanstvene šume, čija je tajna sad postala tajna radosti. Takva je bila simpatija prirode, ove divlje i bezbožne šumske prirode, koju nije nikad pokorio ljudski zakon, niti osvetlila viša istina: obradovala je, eto, ova dva duha! Ljubav, bilo novorođena ili podignuta iz sna smrti, mora uvek zasijati kao sunce, ispunjavajući srca svetlošću koja se izliva na spoljni svet. Da je šuma bila i dalje mračna, ona bi ipak bila svetla u očima i Jestire Prin i Artura Dimsdejla! Jestira ga pogleda u prilivu nove radosti. - Ti moraš da upoznaš Biserku! - reče ona. - Našu malu Biserku! Znam da si je video, ali sad ćeš je gledati drugim očima. Ona je čudno dete! Jedva je razumem! Ali ti ćeš je voleti silno, kao i ja, i daćeš mi savet kako da postupam s njom. - Misliš li da će se dete radovati da me upozna? - upita sveštenik nevoljno. - Ja sam se dugo plašio dece jer ona pokazuju nepoverenje i uzdržljivost prema meni. Ja sam se plašio čak i male Biserke! - Ah, to je žalosno! - odgovori majka. - Ali ona će te voleti, veoma voleti, kao i

ti nju. Ona nije daleko. Pozvaću je... Biserka! Biserka! - Ja vidim dete - reče sveštenik. - Eno je tamo gde stoji u snopu svetla, malo podalje na drugoj strani potoka. Ti, dakle, misliš da će me dete voleti? Jestira se osmehivala i ponovo pozvala Biserku, koja je bila tamo gde je sveštenik rekao, slična kakvom svetlom priviđenju okupanom suncem što je sipalo na nju svoje zrake kroz svod od granja. Zrak je treperio tamo-amo, te su je videli čas jasno, a čas kao u magli, sad kao istinsko dete, a sad kad duh deteta - prema tome kako svetlost dođe i ode. Ona ču majčin glas i krete se lagano napred kroz šumu. Biserke nije bilo dugo dok je njena majka sedela i razgovarala sa sveštenikom. Velika mračna šuma, sumorna za one koji u dubinu njenu donose grehove i avetinjski nemir, postala je druga u igri usamljenom detetu, kako je najbolje znala i umela. Mada je bila mračna, ona je uzela na sebe najljubazniji izraz da je dočeka dobrodošlicom. Ona joj je ponudila brusnice, plod prošle jeseni, ali koje sazrevaju tek u proleće, i koje su se rumenele kao kaplje krvi na opalome lišću. Biserka ih je brala i veoma se obradovala njihovom divljem ukusu. Mali šumski stanovnici lenjo su se uklanjali s puta. Jedna patka, s desetoro pačića iza sebe, istrčala je pred nju preteći, ali brzo se pokajala zbog svoje žestine i javila svojima da se ničeg ne plaše. Jedan golub, sam na niskoj grani, dopustio je Biserki da dođe pod nju i guknu više da je pozdravi nego što se uplašio. A veverica, iz meke duplje svoga drveta, mrmljala je, bilo od radosti, bilo u ljutini - jer veverica je ljuto i ćudljivo malo stvorenje, te je teško znati njeno raspoloženje - i bacila joj jedan orah na glavu. To je bio lanjski orah i već izbušen veveričinim oštrim zubima. I jedna lisica skočila je iz sna, probuđena njenim lakim koracima po lišću, i gledala je Biserku ispitivačkim pogledom kao u sumnji: da li je bolje da umakne ili da produži svoj san na istom mestu. Kažu da je i vuk - ali ovde priča postaje neverovatna - prišao i onjušio Biserkinu odeću, i ponudio svoju divlju glavu daje pomiluje njena ruka. Ali najverovatnije izgleda da su majka šuma i sva ova divlja stvorenja, koja ona hrani, poznali u ljudskom detetu divljinu svoga roda. A ovde je dete bilo ljubaznije negoli u travom obraslim ulicama naseobine ili u majčinoj gradini. Cveće je izgledalo kao da je to znalo, te je jedno za drugim šaptalo detetu u prolazu: „Zakiti se mnome, ti ljupko dete, zakiti se mnome!“ Da bi ih zadovoljila, Biserka je nabrala i ljubičice i sase i kandilke i najsvežije zelene grančice koje je staro drveće opuštalo pred njene oči. Njima je ona okitila svoju kosu i mlade grudi i postala kao mala nimfa, ili mlada drijada, ili ma šta drugo što je u najprisnijem prijateljstvu sa starom šumom. Tako okićena, čula je Biserka majčin glas i lagano se vratila k njoj. Lagano, jer ugleda sveštenika!

XIX

Dete kraj potoka - Ti ćeš je silno voleti - ponavljala je Jestira Prin dokje sa sveštenikom sedela i posmatrala malu Biserku. - Zar nije lepa? Pogledaj samo s koliko se urođene veštine znala okititi onim prostim cvećem. Daje pokupila i biser i dijamante, i sve drago kamenje u šumi, ne bi joj bolje pristajali! Ona je divno dete! I ja znam šta je čije na njoj! - Znaš li, Jestira - reče Artur Dimsdejl s nemirnim osmehom - da je to malo dete, što neprestano skakuće pored tebe, bilo uzrok mnogih mojih nemirnih časova? Činilo mi se - oh, Jestira, kako je to užasna misao i kako je strašno bojati se toga! - da su moje crte na njenome licu, i to tako jasno izražene da ih svet mora videti! Ali ona više liči na tebe! - Ne, ne, podjednako! - odgovori majka sa nežnim osmehom. - Još malo i ti se nećeš morati plašiti na koga dete liči. Ali kako je neobično lepa s onim divljim cvećem u kosi! Kao daje neka od vila, koje smo ostavili u dragoj staroj Engleskoj, nakitila Biserku i poslala je nama. Sa osećanjem do sada nepoznatim oboma, sećali su se i posmatrali Biserku kako lagano dolazi. Ona je bila veza koja ih je vezivala. Ona je bila izložena svetu, za ovih sedam proteklih godina, kao živi hijeroglif u kome je bila otkrivena tajna koju su oni tako duboko krili. Sva je bila ispisana u tome simbolu - sasvim vidno - samo da je bilo proroka ili vrača koji bi znao da pročita to vatreno slovo! Biserka je bila jedinstvo njihovih bića. Ma kakvo da je bilo prošlo zlo, oni nisu mogli sumnjati da su nerazdvojni, i njihov zemni život i buduća sudba, kad su ugledali materijalnu vezu i duhovnu ideju gde su se susreli i gde će zajedno večno stanovati. Misli slične ovima i još druge misli, koje možda oni nisu iskazivali ili kojih nisu bili svesni - bacile su nekakav strah oko deteta koje im se primicalo. - Pazi da ne primeti ništa neobično, ni strast ni žudnju, kad je budeš pozdravio! šaputala je Jestira. - Naša je Biserka katkad ćudljivo i čudno vilinsko čedo. Naročito ne trpi uzbuđenja kad ne razume otkuda su i zašto. Ali u detetu ima mnogo osećanja! Ona voli mene, pa će voleti i tebe! - Ne znaš - reče sveštenik - kako mi srce strepi i žudi za ovim sastankom! Ali

doista, kao što sam ti već rekao, deca se ne mogu lako sprijateljiti sa mnom. Ona ne prilaze mojem krilu, niti mi šapuću na uho, niti odgovaraju na moje osmehe, već stoje po strani i čudno me gledaju. Pa i same bebe gorko plaču kad ih uzmem na ruke. Ipak, Biserka je dvaput u svom životu bila ljubazna prema meni! Prvi put, ti znaš dobro! Poslednji put bilo je to kad si je dovela u kuću starog strogog guvernera. - Kad si ti onako hrabro branio i nju i mene! - odgovori majka. - Sećam se toga, a i Biserka. Ne boj se! Ona može biti čudna i plašljiva isprva, ali će se ubrzo navići da te voli! Utom je Biserka prispela na obalu potoka i stajala na njoj gledajući nemo Jestiru i sveštenika, koji su još sedeli zajedno na mahovinom obraslom stablu, očekujući Biserku. Baš na mestu gde se ona zaustavila, potok je pravio vir, tako gladak i miran da se u njemu savršeno ogledala njena mala pojava sa svom sjajnom živopisnošću njene lepote, u ukrasu od cveća i vencima od lišća, samo čistija i više duh negoli stvarnost. Ovaj lik, tako sličan živoj Biserki, izgledao je kao da nešto od svoje nematerijalne i senovite osobine pozajmljuje samom detetu. Biserka je stajala, gledajući netremice u njih kroz mračnu svežinu šumske tame, dok je sama bila ozarena sunčevim zracima koji su bili privučeni nekom vrstom simpatije. U potoku ispod nje stajalo je drugo neko dete - drugo ali isto - sa istim takvim zlatnim oreolom. Jestira se osećala nekako nejasno i mučno otuđena od Biserke, kao daje dete, lutajući kroz šumu, izašlo iz kruga u kojem su stanovali zajedno, te sada uzalud pokušava da se vrati u njega. U tom osećanju bilo je i varke i istine: dete i majka bili su otuđeni, ali Jestirinom pogreškom, a ne Biserkinom. Otkako je mala otišla od nje, ona je primila drugoga u krug svojih osećanja; i to ih je sve tako izmenilo da Biserka, vraćajući se posle lutanja, nije mogla naći svoje mesto i jedva se razabirala gde je. - Čudna misao dolazi mi u glavu - primeti osetljivi sveštenik. - Čini mi se da je ovaj mali potok granica između dva sveta, i da ti više nikad nećeš naći svoju Biserku. Ili je ona magično dete kome je zabranjeno, kao što kažu bajke iz našeg detinjstva, da pređe preko tekuće vode? Molim te, reci joj neka požuri, jer ovo oklevanje već je uznemirilo moje živce. - Hodi, drago dete! - reče Jestira pružajući obe ruke prema njoj. - Kako ideš lagano! Kad si ti bila tako lenja? Ovde je jedan moj prijatelj koji će biti i tvoj prijatelj. Ti ćeš od sada imati dva puta toliko ljubavi koliko ti je majka sama mogla dati! Skoči preko potoka i hodi k nama. Znam da skačeš kao srna! Biserka je bez odgovora na majčine reči ostala na drugoj strani potoka. Čas je upravljala svoje sjajne divne oči u majku, a čas u sveštenika; a čas ih obuhvatila

oboje jednim pogledom, kao da bi htela naći i saznati odnos među njima. Ne znajući zašto, kad je Artur Dimsdejl osetio dečje oči na sebi, njegova ruka - s pokretom koji je postao nevoljan - lagano je došla na srce. Najzad, sa autoritativnim izgledom, Biserka je pružila svoj prstić i pokazala na majčine grudi... Dole, u ogledalu potoka, stajao je cvećem okićen i suncem obasjan lik male Biserke, pružajući takođe svoj prstić! - Ti, čudno dete, zašto mi ne dođeš? - uzviknu Jestira. Ali Biserka je i dalje pokazivala kažiprstom i čelo joj se mrštilo, a to je još više padalo u oči jer je taj izraz bio na detetovom licu. Kako ju je njena majka i dalje pozivala, praveći lice što ljubaznije, dete poče da udara nogom o zemlju s još jarosnijim pogledom i pokretom. U potoku je opet bila čudna lepota lika, s namrštenim čelom, pruženim kažiprstom i zapovedničkim pokretom, stoje davalo sve jači izraz maloj Biserki. - Pohitaj, Biserka, nemoj me ljutiti! - povika Jestira Prin. - Skoči preko potoka, vraško dete, i dotrči ovamo! Inače, eto me tamo! Ali Biserka, koja se nimalo nije uplašila majčine pretnje, niti je omekšala na njene molbe, dobila je nastup strasti koji je iskazivala ljutitim pokretima, a lice joj je pokazivalo najčudnije izraze gneva. Sve to propratila je divljim uzvicima koji su parali vazduh i koji su odjekivali na sve strane kroz šumu; te se činilo da skrivene čete duhova saosećaju sa njom i hrabre je. A dole u potoku opet se ogledao nejasan gnev na Biserkinom licu, krunisanom vencima od cveća, a usred toga stajao je ispružen prst koji je ukazivao na Jestirine grudi. - Vidim šta je detetu - prošapta prebledela Jestira svešteniku, iako se starala da sakrije nemir i uzbuđenje. - Deca ne mogu da prime ni najmanju promenu u izgledu stvari koje su im svakodnevno pred očima. Biserka ne vidi ono što je uvek videla na meni! - Molim te - odgovori sveštenik - ako možeš ma kako umiriti ovo dete, učini to odmah! Izuzevši samo bolesni gnev kakve stare veštice, kao gospođe Hibins - dodade on, pokušavajući da se nasmeje - sve bih drugo radije podneo nego ovu detinju jarost. U Biserkinoj lepoti, kao i u smežuranoj veštici, taj gnev ima natprirodnu moć. Umiri je ako me voliš! Jestira se ponovo okrenula ka Biserki, s rumenilom na obrazima i dubokim uzdahom; ali pre nego što je našla reci, rumenilo je ustupilo mesto samrtnom bledilu. - Biserka - reče tužno - pogledaj ispred svojih nogu! Tu, pred tobom, na ovoj

strani potoka! Dete baci pogled i vide skerletno slovo, koje je tako ležalo na ivici obale da se zlatni vez ogledao u vodi. - Donesi ga ovamo! - reče Jestira. - Dođi ti i uzmi ga! - odgovori Biserka. - Je li još ko video takvo dete? - reče Jestira svešteniku. - O, ja imam mnogo da ti pričam o njoj! Ali doista, ona ne greši što tako misli o kobnom znaku. Još malo moram podnositi njegove muke, još koji dan samo, dok ne budemo ostavili ovu zemlju i gledali na nju kao na zemlju snova. Šuma ga ne može sakriti! Okeanske dubine primiče ga iz moje ruke i progutaće zanavek! Govoreći to, ona dođe na obalu potoka, podiže skerletno slovo i ponovo ga prikači na svoje grudi. Baš dok je Jestira govorila da će ga utopiti u morske dubine, ona je primila ovaj smrtni znak iz ruku Usuda i u tome kao da je ležalo nekakvo značenje neizbežne sudbe. Ona ga je bacila u beskrajni prostor, i za jedan čas disala vazduh slobode, a sad je opet skerletna beda sijala na svom starom mestu! Tako uvek biva: bez obzira na to u kakvom ga obliku vidimo, zlo delo uzima na sebe oblik sudbine! Jestira skupi zatim pramenove svoje kose i sakri ih ispod povezače. Kao da je skerletno slovo imalo ča-robnu moć da pod njim sve uvene. Lepota, toplota i bogatstvo njene ženske prirode ostaviše je kao sunce na zalasku, te je izgledalo kao da neka siva senka lebdi oko nje. Kada se tužna promena izvršila, ona pruži ruku Biserki. - Poznaješ li sada svoju majku, dete? - upita je prekorno ali blago. - Hoćeš li doći preko potoka i priznati svoju majku sada kada je na njoj njena sramota, sada kad je tužna? - Da, sad hoću! - odgovori dete, skočivši preko potoka i grleći lestiru svojim rukama. - Sada si zaista moja majka! A ja sam tvoja mala Biserka! U nastupu nežnosti, što je bilo retko kod nje, privuče Biserka svoju majku k sebi i poljubi je u čelo i u oba obraza. Pa onda - kao gonjena nekom vrstom potrebe da svaku utehu od svoje strane začini i grkim ubodom - Biserka poljubi i skerletno slovo! - To nije lepo! - reče Jestira. - Čim si mi pokazala malo ljubavi, ti mi se, eto, i rugaš! - Otkud sveštenik ovde? - upita dete. - Čeka da te pozdravi - odgovori majka. - Hajde, moli ga da te blagoslovi! On te

voli, moja mala, kao što voli i tvoju majku. Zar ga nećeš voleti? Hajde, on jedva čeka da te pozdravi! - Voli li on nas? - zapita Biserka, gledajući razumno u majčino lice. - Hoće li ići s nama? Držeći se podruku, sve troje zajedno natrag u grad? - Ne sada, drago dete! - odgovori Jestira. - Ali doći će i to vreme kad će ići s nama podruku. Mi ćemo imati svoju kuću i ognjište; i ti ćeš sedeti na njegovim kolenima; a on će ti pričati mnoge priče i ti ćeš ga voleti veoma. Ti ćeš ga voleti, zar ne? - A hoće li on uvek držati ruku na srcu? - upita Biserka. - Ludo dete, kakvo je to pitanje? - uzviknu majka. - Hajde, i moli ga za blagoslov! Bilo iz ljubomore, koja je prirodna kod svakog razmaženog deteta naspram opasnog takmaca, bilo iz kakve pobude svoje ćudljive prirode, Biserka se nije htela pokazati ljubazna prema svešteniku. Samo silom mogla ju je njena majka dovesti do njega, jer se otimala i pravila čudne grimase na licu; a to je bila njena osobina od najranijeg detinjstva, i njena fizionomija mogla je uzimati tako različne izglede, a u svakom bio je neki novi nestašluk. Sveštenik, tužan i zbunjen, ali nadajući se da će jedan poljubac biti zalog kojim će pridobiti dete za sebe, izađe joj u susret i poljubi je u čelo. Na to se Biserka ote od svoje majke, otrča na potok, naže se nad njim i dugo je umivala lice, dok nemili poljubac nije bio sasvim spran bistrom vodom. Onda je stala u stranu i gledala mirno i Jestiru i sveštenika, koji su razgovarali i udešavali stvari prema novom položaju i namerama koje je uskoro trebalo ostvariti. Najzad, poverljivi razgovor bio je dovršen. Oni su među mračnim starim drvećem ostavili samoći dolinu koja će svojim mnogobrojnim jezicima još dugo pričati o tome šta se tu dogodilo, ali nijedan smrtnik neće to razumeti. A setni potok dodao je ovu novu priču tajni koje je već njegovo maleno srce bilo puno, i o kojoj uvek žubori istim žalobnim šumom, kao i pre toliko vekova.

XX

Sveštenik u zabuni Udaljujući se od Jestire i male Biserke, sveštenik se osvrnuo i bacio jedan pogled očekujući da će videti samo nejasne linije majke i deteta kako iščezavaju u senci šumskoj. Takva velika promena u njegovom životu nije se mogla odmah primiti kao istinita! Ali Jestira, obučena u sivu odeću, bila je još tu i stajala pored stabla koje je bura oborila pre toliko vremena, a kasnije godine pokrile mahovinom da bi se ovo dvoje, s najtežim zemaljskim teretom na sebi, moglo odmoriti na njemu i naći jedan čas mira i utehe. Tu je bila i Biserka, skakutala je po obali potoka. Sada, pošto je onaj treći otišao, vratila se majci na svoje staro mesto. Dakle: sveštenik nije spavao ni sanjao! Da bi duh oslobodio od te nejasnosti i dvojnosti utiska, koja ga je mučila, on se seti i jasnije odredi planove koje su skicirali on i Jestira za svoj odlazak. Saglasili su se da im Stari svet, sa svojim gomilama i gradovima, nudi bolje utočište i zaklon nego divljina Nove Engleske ili cele Amerike, s indijanskim kolibama ili evropskim naseobinama, retko posejanim po obali morskoj. I kad ne bi bilo obzira na sveštenikovo zdravlje, koje nije moglo podneti surovost šumskog života, njegovi darovi, znanje i celokupne osobine pribavili bi im dom jedino usred civilizacije i obrazovanosti, jer ukoliko je viša društvena kultura, utoliko čovek mora biti finije prilagođen njoj. A da bi im sve pošlo za rukom, desilo se da je neki brod ležao u pristaništu: jedan od onih sumnjivih brodova, čestih u to doba, koji, mada nisu bili sasvim gusarski, ipak su se odlikovali mnogim znacima neodgovornosti i slobode... Ova je lađa skoro došla sa španskih obala i za tri dana spremala se na put za Bristol. Jestira Prin, koja je kao dobrovoljna milosrdna sestra poznavala kapetana, uzela je na sebe da spremi odlazak za dva lica i jedno dete, u tajnosti. Sveštenik je pitao Jestiru, s najvećim zanimanjem, za tačno vreme polaska broda. Biće verovatno za četiri dana. „To je baš kako treba!“, reče on sebi. A zašto je prečasni gospodin Dimsdejl smatrao to vreme kao poručeno, oklevao je da kaže. Ipak, da ne bismo ništa sakrili od čitaoca, to je bilo zato što je za tri dana trebalo da čita svoju Propoved o izborima; i kako je to bio svečan dan u životu sveštenika Nove Engleske, on nije mogao želeti bolji dan u kojem bi završio svoju svešteničku karijeru. „Oni će bar reći za mene“, mislio je ovaj retki čovek, ,,đa nisam ostavio svoju javnu

dužnost neispunjenu ili loše iz-vršenu!“ Doista je žalosno što će sveštenik u toj introspekciji, tako dubokoj i oštroj, biti bedno prevaren! Mi smo imali, i možda ćemo još imati, da o njemu kažemo i gorih stvari, ali ništa drugo, čini nam se, neće ga pokazati tako žalosno slabog; nikakav drugi dokaz, u isti mah mali i nepobitan, o jednoj tajnoj boljci koja je odavno počela da nagriza i samu srž njegovog karaktera. Nijedan čovek ne može zadugo imati jedno lice za sebe, a drugo za ceo ostali svet, i da najzad ne dođe u zabunu koje je od njih istinito. Uzbuđenje koje je ovladalo gospodinom Dimsdejlom posle njegovog razgovora sa Jestirom pozajmilo mu je neobičnu telesnu snagu i odvelo ga brzim koracima kući. Staza kroz šumu izgledala mu je divlja i mračnija sa svojim prirodnim preponama, i manje ugažena ljudskim nogama nego na putu izvan grada. Ali on je skakao preko prepona, provlačio se kroz česte, puzao preko strmina, spuštao se u uvale i, ukratko rečeno, savladao sve teškoće puta s neumornom snagom, koja ga je i samog začudila. Setio se kako je s mukom prešao preko istog mesta samo dva dana pre toga, i kako je često zastajao da predahne. U blizini grada učinilo mu se da su se poznati predmeti izmenili. Izgledalo mu je da ih je ostavio ne juče, ne pre dva, već pre mnogo dana, ili čak godina. Međutim, svaka ulica i kuća zadržala je svoje stare osobine, kojih se on dobro sećao. Pa ipak, osećanje promene samo se nametalo. Isto je tako bilo s poznanicima koje je sretao, i sa svim ljudskim licima maloga grada. Nisu bila ni starija ni mlađa; brade ljudi u godinama nisu bile belje, niti su jučerašnje bebe mogle sada da idu po ulicama; bilo je nemoguće opisati po čemu su se razlikovala od lica koja je video pri polasku, pa ipak, nekakvo duboko osećanje govorilo je o njihovoj promeni. Isti utisak očevidno se ispoljio kad je prošao ispod zidova svoje crkve. Crkva mu se učinila tako čudna i tako poznata da se duh gospodina Dimsdejla kolebao između dve misli: ili je tu crkvu gledao pre, ili je gleda sad u snu. Ova pojava, u svojim raznovrsnim oblicima, nije značila nikakvu promenu na spoljnim stvarima, već naglu i važnu promenu samog posmatrača. Jedan dan izvršio je u njegovom duhu promenu kao da su godine protekle. Sveštenikova volja, kao i volja Jestire Prin, i sudba koja ih je vezivala - izvršile su ovu promenu. Grad je bio isti kao i pre, ali se u njega iz šume nije vratio isti sveštenik. On bi mogao reći prijateljima koji su ga pozdravljali: „Ja nisam onaj koga vi zamišljate! Ja sam onog ostavio tamo u šumi, povučenog u jednu zaklonjenu dolinu, pored jednog mahovinom obraslog stabla, a blizu nekog tuž-nog potoka! Idite i tražite svog sveštenika i vidite da su njegovo omršavelo lice, njegovi tanki obrazi i njegovo bledo, sumorno, naborano čelo bačeni na zemlju kao iznošeno odelo!“ Njegovi prijatelji, bez sumnje, rekli bi mu: „Ti si onaj isti čovek!“, ali bi, govoreći to, bili u zabludi. Pre nego što je gospodin Dimsdejl stigao do kuće, tajno unutrašnje osećanje dalo

mu je nove očigledne dokaze o revoluciji njegovih misli i osećanja. I doista, u ovom unutrašnjem carstvu, samo potpuna promena dinastije i moralnog zakonika mogla je objasniti otkuda dolazi nova snaga bednome svešteniku. Na svakom koraku bio je spreman da učini bilo kakvo čudno, divlje i bezbožno delo, sa osećanjem da će ono biti nesvesno i nemarno, uprkos njemu samom, ali koje dolazi iz njegove veće dubine nego ono što se tome protivi. Tako, na primer, susrete jednog od svojih drugova. Stari čestiti čovek pozdravi ga s očinskom ljubavlju i privilegijom starešinstva, na šta su mu pravo davali starost, čist i svetao karakter i visoki položaj koji je zauzimao u crkvi. I zajedno sa ovim, duboko skoro do obožavanja, poštovanje koje je pripadalo njegovim delima, kako svešteničkog poziva, tako i privatnim. Nikada nije bilo lepšeg primera kako veličanstvo starosti i mudrosti može da se složi s poslušnošću i uvaženjem s kojima se ljudi nižeg društvenog reda i manjih darova ponašaju prema višima. Sada, za vreme jednog kratkog razgovora između gospodina Dimsdejla i ovog čestitog sedog sveštenika, gospodin Dimsdejl je jedino najbrižljivijim nadzorom nad samim so-bom mogao da se uzdrži od izvesnih bezbožnih misli, koje su se pojavile u njegovom duhu i ticale se Tajne večere. On je sav prebledeo kao pepeo i drhtao od straha da njegov jezik ne pokaže te strahovite stvari. A opet, s tim užasom u srcu, jedva je mogao da izbegne a da se ne nasmeje, misleći kako će se sveti patrijarh skameniti od čuda na tu njegovu bezbožnost. Zatim je došao drugi slučaj takve prirode. Žureći ulicom, prečasni gospodin Dimsdejl susreo je najstariju ženu iz svoje parohije, najpobožniju i najugledniju staricu, sirotu udovicu, usamljenu i srca punog uspomena na umrlog muža, decu i prijatelje iz davnih dana, kao što je groblje puno istorije urezane na kamenu. Ipak, sve to, što bi inače rastužilo svako srce, bila je skoro svečana radost njenoj pobožnoj staroj duši, silom verske utehe i istinom jevanđelja kojima se ona hranila za više od trideset godina. A otkako je poverena gospodinu Dimsdejlu, najveća uteha dobre starice - koja je morala biti nebeska uteha, jer inače ne bi imala nikakve sile - bila je da se nađe sa svojim pastorom, bilo slučajno ili namerno, i da se osveži rečju tople i očevidne nebeske jevanđeljske istine, koja je padala u njene nagluve, ali milinom ispunjene uši. Ali sada, kada se naže na uvo ove starice, gospodin Dimsdejl, kao da je postao veliki neprijatelj ljudskih duša, nije se mogao setiti nijednog stava iz Biblije, niti čega drugog, već jednog kratkog, snažnog i, kako se njemu činilo, nepobitnog dokaza protiv besmrtnosti duše. Da je on ušao u njen duh, verovatno bi ova starica pala mrtva kao od kakvog jakog otrova. Šta je zaista rekao, sveštenik se kasnije nije mogao setiti. Srećom, možda je bilo nereda u njegovom iskazu, te dobra žena nije mogla imati nikakvu jasnu ideju o tome šta je rekao, ili je proviđenje to protumačilo na svoj način. Izvesno je

samo to da je video, kad je pogledao u staricu, izraz božanske zahvalnosti i ushićenja, koje je ličilo na nebesku svetlost na njenom bledom licu punom bora. I treći primer. Pošto je ostavio staricu, susreo je najmlađu sestru. To je bila devojka skoro zadobijena - a zadobijena besedom gospodina Dimsdejla one nedelje posle noći provedene na gubilištu - da razmeni prolazne radosti života za nebesku nadu, koja će postajati sve svetlija kako život bude postajao sve crnji oko nje, i koja će pozlatiti krajnju tamu večitom slavom. Ona je bila čista i lepa kao ljiljan koji cveta u raju. Sveštenik je dobro znao da njegova slika leži u neporočnoj svetinji njenog srca, i ona je prevukla snežnu zavesu preko njegova lika, dajući religiji žar ljubavi, a ljubavi čistotu vere. Satana je to popodne izvesno naveo tu mladu devojku na stazu gorko iskušavanog ili - zar nije bolje reći? - izgubljenog i očajanju predatog čoveka. Kad mu se približila, arhineprijatelj mu je šaputao da unese u njene nežne grudi što jače seme zla koje će, pouzdano, uskoro procvetati i s vremenom doneti crni plod. On je poznavao svu svoju vlast nad ovom devičanskom dušom koja mu se poverila, te je znao da može opustiti celokupno polje nevinosti jednim jedinim zlim pogledom, i jednom jedinom reči razviti na njemu sasvim protivno cveće. Stoga, s najjačim naporom volje, zakloni lice svojim ženevskim ogrtačem, jurnu napred, praveći se da je ne vidi, i ostavi mladu sestru da objasni sebi kako zna njegovu grubost. Ona je ispitivala svoju savest - u kojoj su bile samo nevine majušne stvari, kao u njenom džepu ili torbici za rad - i prekorevala sebe, sirotica, za hiljadu uobraženih pogrešaka, a sutradan je otišla da obavlja svoje kućne poslove očiju natečenih od suza. Pre nego što je imao vremena da slavi svoju pobedu nad poslednjim iskušenjem, sveštenik je bio svestan jednog novog nagona koji je bio smešan, ali isto tako i užasan. To je bio - stid nas je reći - nagon da stane nasred ulice i propoveda bezbožnost jednoj gomilici puritanske dece, koja se tu igrala. On se oslobodio ovog nastupa kao nedostojnosti svoga poziva i susrete jednog pijanog mornara sa španskog broda. Tada, pošto je hrabro pobedio ostale slabosti, siroti gospodin Dimsdejl žudeo je da se pozdravi i da se naslađuje neslanim dosetkama, kakvih je dosta u mornara, i nezgrapnim, jakim i bezbožnim psovkama! Iz ove poslednje krize izašao je kao pobednik jedino zahvaljujući svom urođenom ukusu i navici da čuva svoje svešteničko dostojanstvo, a nikako nekim boljim principima. „Šta je to što me tako goni i iskušava?“, reče sveštenik u sebi, zastavši na ulici i udarivši se rukom po čelu. „Jesam li poludeo? Ili sam sasvim predan Đavolu? Jesam li napravio s njim ugovor u šumi i potpisao ga svojom krvlju? I da li me sad poziva da ispunim svoje obaveze, izvršavajući sva zla koja može zamisliti njegovo pakleno uobraženje?“

Baš u trenutku kad je prečasni gospodin Dimsdejl razgovarao sa samim sobom, kažu, prošla je pored njega stara gospođa Hibins, oglašena veštica. Njena je pojava bila ohola; kose visoko podignute, u bogatom somotskom ogrtaču, s jakom ukrućenom čuvenim žutim škrobom, čemu ju je naučila En Terner, njena prisna prijateljica, pre nego što je ova poslednja poštovana gospođa obešena zbog ubistva ser Tomasa Overberija. Bilo daje veštica čitala sveštenikove misli ili ne, zaustavila se, zagledala se u njegovo lice, lukavo se nasmejala i otpočela razgovor sa sveštenikom, iako to nije bio njen običaj. - Tako, prečasni gospodine, vi ste, dakle, učinili posetu u šumi? - otpoče veštica. - Drugi put, molim vas, izvestite me samo, i ja ću se radovati da vas pratim. Da ne obećam mnogo, moja jedna reč može spremiti lep doček svakom tuđinu gospodinu kod onog gospodara koga vi tražite. - Verujte, gospođo - odgovori sveštenik s velikom snishodljivošću, kao što je zahtevalo njegovo vaspitanje i visoki položaj gospođe - verujte, tako mi mog dobrog glasa, da mi je savršeno nepoznat smisao vaših reči! Ja nisam išao u šumu da tražim nikakvog gospodara, niti ću ubuduće ići tamo da tražim blagonaklonosti takvog lica. Moja namera bila je da pozdravim onog svog pobožnog prijatelja, apostola Eliota, i da s njim delim radost što je dobio za hrišćanstvo mnogu dragocenu bezbožničku dušu. - Ha-ha-ha! - cerekala se stara veštica, klimajući glavom prema svešteniku. Lepo, lepo, nije potrebno da o tome po danu razgovaramo! Ali u ponoć, u šumi, mi ćemo drugačije razgovarati! I ode dostojanstveno, ali se često osvrtala, smejući se svešteniku kao neko ko bi bio rad da pronađe tajnu vezu prijateljstva. „Jesam li ja, dakle“, mislio je sveštenik, „predao sebe đavolu, koga je ova požutela, ukočena, u somot odevena stara veštica izabrala za svoga učitelja i gospodara?“ Bedni sveštenik! On je takođe načinio sličnu pogodbu! Kušan snom sreće, predao je sebe vlastitim izborom, kao nikad pre toga, onome što je znao da je smrtni greh. I zarazni otrov tog greha brzo se raširio po ćelom njegovom moralnom sistemu. On je ugušio sve bolje pobude i probudio celo bratstvo zlih pobuda. Prezir, mržnja, neizazvana zloba, želja za zlom, ismevanje svega dobrog i svetog - probudili su se u njemu da ga kušaju i da ga užasavaju. I njegov susret sa starom gospo-đom Hibins samo je dokazivao simpatiju i bratstvo sa izgubljenim dušama i svetom pokvarenih duhova. Utom je stigao do svoga stana na ivici groblja i žurno se popeo uz stepenice da

se odmori u svojoj sobi za rad. Sveštenik je bio zadovoljan što je stigao u stan pre nego što se izdao svetu onim zlim nastupima koji su ga gonili dok je prolazio ulicama. Kad je ušao u sobu, pogledao je oko sebe knjige, prozore, kamin i ćilimove na zidovima, sa istim osećanjem neobičnog koji ga je pratio na putu iz šumske doline do grada i kuće. Ovde je, eto, razmišljao i pisao; ovde je postio i bdeo do polumrtvila; ovde se starao da se Bogu moli; a ovde je podnosio stotinu muka. Eno Biblije na starom bogatom jevrejskom jeziku, s Mojsijem i prorocima koji mu govore glasom božjim! Tamo je na stolu divit, a pored njega nedovršena propoved, prekinuta usred rečenice, kad je pre dva dana misao prestala da se izliva po hartiji. Znao je da je on taj isti, mršavi i bledi sveštenik koji je trpeo, radio i pisao onu Propoved o izborima! Ali činilo mu se da stoji po strani i da gleda svoju prošlu ličnost s prezrivim, punim sažaljenja, ali poluzavidnim ljubopitstvom. Te ličnosti više nije bilo! Drugi je čovek došao iz šume - pametniji, sa znanjem skrivenih tajni koje nikad ne bi dokučila prostota onog pređašnjeg sveštenika. Gorko znanje, doista! Dok se bavio tim mislima, na vratima se ču udar i sveštenik odgovori: „Napred!“, sa slutnjom da će ugledati kakvog đavola. Tako je i bilo! U sobu uđe stari Rodžer Čilingvort. Sveštenik je stajao bled i nem, s jednom rukom na jevrejskoj Bibliji, a drugom na grudima. - Dobro došli kući, prečasni gospodine! - reče lekar. - Šta radi onaj pobožni čovek, apostol Eliot? Ali čini mi se, dragi gospodine, da ste bledi; kao da je put kroz šumu bio mučan za vas. Hoće li vam trebati moja pomoć da dobijete snagu i moć za Propoved o izborima? - Ne, ne mislim tako - odgovori prečasni gospodin Dimsdejl. - Moj put i viđenje s onim svetim apostolom, i slobodan vazduh koji sam disao, dobro su mi činili. Nadam se, dobri lekaru, da mi više neće trebati vaši napici ma kako da su lekoviti i iz prijateljske ruke. Za to vreme, Rodžer Čilingvort posmatrao je sveštenika ozbiljnim i dubokim pogledom, kao lekar bolesnika. Ali uprkos spoljnjem miru, bolesnik je bio uveren da starac zna, ili da bar sumnja, za njegov sastanak s Jestirom. Lekar je znao, dakle, da za sveštenika nije više poverljivi prijatelj, već najgori neprijatelj. Činilo bi se prirodnim da će se o tome i govoriti, jer je to bilo poznato obojici. Čudno je, ipak, koliko treba vremena dok se misli obuku u reči, i kako se dva lica, koja nešto žele da izbegnu, mogu predmetu primaći i povući se ne dodirnuvši ga. Stoga se sveštenik i nije bojao da će Rodžer Čilingvort određenim recima dodirnuti pravi položaj koji saci zauzimaju jedan spram drugog. Ipak se lekar, na svoj način, pažljivo primicao tajni. - Zar ne bi bilo bolje - reče on - da noćas potražite moju slabu pomoć? Doista,

dragi gospodine, moramo se starati da budete snažni za Propoved o izborima. Narod očekuje nešto veliko od vas, sluteći da druga godina može doći a da sveštenika neće biti više u njegovoj sredini. - Da, na drugi svet! - odgovori sveštenik s pobožnom predanošću. - Molim se Bogu da to bude bolji svet; jer se doista mučno mogu nadati da se provučem sa svojim stadom do iduće godine! Ali što se tiče vaših lekova, dobri gospodine, u sadašnjem stanju mi nisu potrebni. - Milo mi je što to čujem - odgovori lekar. - Može biti da moji lekovi, tako dugo davani zalud, počinju da deluju. Kako bih bio srećan, i koliko bih zaslužio zahvalnost Nove Engleske, kad bih mogao učiniti da vas potpuno izlečim! - Hvala vam od sveg srca, najodaniji prijatelju! - reče prečasni gospodin Dimsdejl sa svečanim osmehom. - Hvala vam! Vaše delo mogu vam platiti jedino svojim molitvama. - Molitve čestitog čoveka zlatna su nagrada! - reče Rodžer Čilingvort opraštajući se. - Da, one su zlatan tekući novac u Novom Jerusalimu, sa žigom kraljeve kovnice na sebi! Kad je ostao sam, sveštenik je pozvao domaćeg slugu i zatražio da jede; a kad je jelo doneseno, pojeo ga je s proždrljivim apetitom. Zatim, bacivši u vatru već ispisane listove Propovedi o izborima, odmah je počeo drugu propoved, koju je pisao sa silnim tokom misli i osećanja, te je verovao da je nadahnut; samo se čudio kako je to nebo htelo dati svečanu i uzvišenu muziku svojih otkrića tako rđavom instrumentu kao što je bio on. Ali kako mu drago, ostavljajući ovu tajnu da se reši sama, ili da ostane zauvek nerešena, on je išao napred sa istinskom revnošću i ushićenjem. Noć je već prošla kao da ima krila i kao da ga nosi njima; jutro je osvanulo i zavirilo, rumeneći, kroz zavese. Najzad, i sunce je bacilo u sobu zlatne zrake, koji su pali preko sveštenikovih očiju. On je još sedeo s perom u ruci i s neizmerno dugom trakom ispisane hartije iza sebe.

XXI

Praznik Nove Engleske Rano izjutra, onoga dana kad je novi guverner imao da primi dužnost iz ruku naroda, Jestira Prin i mala Biserka došle su na trg, koji je već bio pritisnut zanatlijama i ostalim stanovnicima grada, među kojima je bilo i mnogo grubih lica, čija je odeća od kože divlje svinje pokazivala da su iz šumskih naselja koja su okruživala malu prestonicu naseobine. Na taj narodni praznik, kao i u svim drugim prilikama za sedam proteklih godina, Jestira je oblačila sivu grubu odeću. Ne samo bojom već još više nekom neobjašnjivom osobinom kroja odela, ona je iščezavala iz očiju publike; dok ju je skerletno slovo, naprotiv, vraćalo iz te neodređene polutame, da u svojoj osobenoj svetlosti iznese njen moralan izgled. Njeno lice, odavno poznato stanovnicima grada, pokazivalo je mramornu mirnoću, kao i obično. Ono je ličilo na masku ili, bolje reći, na ledeni mir crta umrle žene; ta je sličnost dolazila zbog toga što je Jestira, u pogledu na svako pravo na simpatiju, bila u stvari mrtva, i što je odavno izašla iz sveta u kojem je, po izgledu, još živela. Može biti da je danas na njenom licu bio neki izraz pre neviđen, a koji nije bio dovoljno jasan da bi mogao biti otkriven sad; sem ako bi koji natprirodno darovit posmatrač prvo pročitao srce, a posle tražio šta mu odgovara na liku i pojavi. Takav duhovni gledalac (pošto je ona izdržala za sedam godina poglede gomile kao nešto neizbežno, kao neku kaznu i kao nešto što se moralo izdržati kao propis vere) mogao bi pomisliti daje sada poslednji put susrela te poglede, slobodno i voljno, u nameri da ono što je dugo bilo mučeništvo preobrati u neku vrstu pobede. „Pogledajte još poslednji put skerletno slovo i onu koja ga nosi!“, htela je možda da im kaže njihova žrtva i doživotna robinja. „Još malo i ona će biti izvan vašeg domašaja! Još koji čas pa će duboki tajanstveni okean ugušiti i zanavek sakriti znak koji ste stavili da pali njene grudi!“ Možda je bilo i kajanja u Jestirinom duhu u trenutku kad se spremala da se oslobodi muka koje su se tako tesno sjedinile s njenim bićem. Možda je bila i neodoljiva želja da ispije do dna kupu ispunjenu pelinom i čemerom kojim su bile zagorčane sve njene bračne godine, kako bi joj vino života, koje će od sada biti ponuđeno njenim usnama, bilo ukusno, silno i radosno u ukrašenom zlatnom peharu; inače bi ostala neodoljiva čežnja za gorkim pićem, kojom je dotle gasila svoju žeđ

kao najmoćnijim napitkom. Biserka je bila vilinski vesela. Bilo je nemoguće pomisliti da ta svetla i sjajna pojava duguje svoje biće onom obliku tamnosive boje; ili da je ukus, tako nežan i tako bogat, koji je stvorio dečje odelo, bio isti onaj koji je izvršio možda još teži zadatak, dajući Jestirinom prostom odelu takvu čudnu osobenost. Odelo, koje je veoma sličilo Biserki, izgledalo je kao neizbežno razviće i spoljni izraz njenog karaktera, i ne bi se moglo odvojiti od nje isto kao ni sjajno šarenilo od leptirovih krila, ili lista kakvog sjajnog cveta. Kao i kod njih, tako i kod ovog deteta, odelo je bilo u saglasnosti s njegovom prirodom. Toga značajnoga dana, štaviše, bilo je neke neobične živosti i nemira u detetovoj ćudi, koja je ličila na svetlucanje dijamanta što blista i baca varnice s raznolikošću uzbuđenja grudi na kojima počiva. Deca uvek imaju simpatija prema duševnom nemiru svojih roditelja; a naročito osećaju kakvu muku ili predstojeći preokret ili ma šta slično u domaćim okolnostima. Stoga je Biserka, koja je bila dragi kamen na majčinim grudima, odavala, igrom svoga duha, sve ono uzbuđenje koje niko nije mogao otkriti u mramornoj mirnoći Jestirina čela. Taj nemir činio je da je ona više letela kao ptica nego što je išla pored majke. Svaki čas je puštala divlje i nejasne uzvike koji su parali vazduh. Kad su došle na trg, postala je još nemirnija kad je videla kolebanje i šum koji je oživljavalo to mesto, koje je više ličilo na usamljenu široku ledinu pred kakvom seoskom kućom negoli na središte gradskog života. - Šta je to, majko? - povika Biserka. - Zašto je narod ostavio svoje poslove? Je li ovo praznik za ceo svet? Pogledaj, eno kovača! Oprao je svoje garavo lice i obukao stajaće ruho, i izgleda da bi se rado veselio, samo kad bi mu ko hteo reći kako! A eno i majstor Braketa, starog tamničara! Gle kako se smeje i kako mi maše. Zašto, majko? - On te se seća kao male bebe, dete moje - reče Jestira. - On ne treba da se zbog toga smeje i maše glavom na mene, taj crni, sumorni, razroki starac! - reče Biserka. - On može mahati glavom na tebe, ako hoće, jer si obučena u sivu odeću i nosiš skerletno slovo. Ali gle, majko, koliko je među njima tuđinaca, i Indijanaca, i mornara! Šta će svi oni ovde na trgu? - Čekaju da vide litiju kad prođe - reče Jestira. - Jer će tuda proći guverner i starešine i sveštenici i bogati i čestiti, s muzikom i vojnicima na čelu. - A hoće li i sveštenik biti tamo? - upita Biserka. - I hoće li on pružiti svoju ruku meni, kao onda kad si me ti vodila k njemu na obali potoka? - Biće, dete, biće - odgovori majka - ali danas te neće pozdraviti, niti ti treba da ga pozdraviš.

- Kako je to čudan i tužan čovek! - reče dete, kao da razgovara sa sobom. - U tamnoj noći nas je prizivao k sebi i držao tvoju i moju ruku, onda kad smo stajali s njim tamo na gubilištu; a u dubini šume, gde ga može čuti samo staro drveće i gde ga vidi samo komad neba, razgovarao je s tobom i sedeo je na mahovini! I još me je tako poljubio u čelo da je to mali potok jedva mogao oprati! Ali ovde, na belom danu i pred svetom, on nas ne poznaje, niti mi treba da ga poznajemo! Čudan i tužan je to čovek, s rukom uvek na srcu! - Budi mirna, Biserka! Ti to ne razumeš - reče joj majka. - Nemoj misliti na sveštenika, već gledaj oko sebe i vidi kako je danas veseo svačiji lik. Deca su izašla iz škole, a odrasli iz svojih radionica i polja, s namerom da se vesele. Jer danas nov čovek počinje da vlada njima; i kao što je uvek običaj otkako je prvog naroda, svi se vesele i raduju, kao da će odmah zlatna godina doći sirotom starom svetu! I bilo je tako kao što je Jestira i rekla o neobičnoj veselosti koja je ozarila lica okupljenoga naroda. U ovaj svečani dan u godini - kakav je već postao, i ostao takav za vreme od skoro dva veka - puritanci su sabili svu radost i narodno veselje koje su smatrali da mogu biti dopušteni ljudskoj slabosti; time su toliko razgonili uobičajeni oblak da su, za vreme jednog jedinog svečanika, izgledali jedva nešto ozbiljnije nego većina drugih zajednica u vreme opšte nesreće. Može biti da preterujemo u sumornim i tamnim bojama, koje su nesumnjivo karakterisale raspoloženje i običaje tog doba. Lica koja su se sada nalazila na bostonskom trgu nisu rođena da im padne u deo puritanska sumornost. Ona su bila rođeni Englezi, čiji su očevi živeli pod sunčevom raskoši Elizabetine epohe; a to je bilo vreme kad je život Engleske, posmatran kao celina, izgledao dostojanstveniji, bajniji i veseliji nego što je svet ikada video. Da su otkud pošli za svojim naslednim ukusom, doseljenici bi u Novoj Engleskoj svetkovali sve narodne svečanosti, s vatrometima, gozbama, igrama i paradama. Našlo bi se načina da se pri vršenju veličanstvenih obreda sjedini veselost sa svečanošću i, takoreći, da se da neobičan i sjajan ukras odeći koju u tim prilikama oblači čitav narod. Bilo je senke takvog pokušaja u proslavljanju početka političke godine u koloniji. Tamni odsev uspomena na sjaj, od čega su videli samo bezbojnu i bezličnu predstavu u starom ponosnom Londonu - nećemo reći pri krunisanju, već pri primanju dužnosti lorda namesnika može se primetiti u običajima koje su zaveli naši preci pri godišnjem biranju starešina. Oci i osnivači republike - državnici, sveštenici i vojnici - smatrali su za dužnost da tada prime spoljni sjaj i velelepnost, što se po staroj navici smatralo kao prigodno odelo za javne i društvene svečanosti.

Svi su došli da u litiji proparadiraju pred očima naroda i da tako daju potrebnu dostojanstvenost prostom obliku novopočete vladavine. Tada je i narod bio, ako ne ohrabren, a ono bar opravdan, što napušta ozbiljni i večiti rad grubih zanata, rad koji je u svim ostalim danima izgledao jedne vrste i jednog materijala, kao i njihova vera. Ovde, uistinu, nije bilo igara koje su veselile narod u Engleskoj za Elizabetina doba ili za vreme Džejmsa - nikakvih primitivnih predstava; nije bilo ni pevača s harfom i balada iz davnina, niti svirača s majmunom koji igra po njegovoj muzici; ni mađioničara s opsenama, ni veseljaka da narod nasmeje šalama, starim možda više stotina godina, ali uvek moćnim, jer potiču iz najdubljeg izvora veselosti. Svi ti predstavnici raznih grana veselja bili bi prognani, ne samo surovom disciplinom zakona već opštim osećanjem koje daje snagu zakonima. Pa ipak, široka čestita lica naroda smešila su se - možda sumorno, ali slobodno. Bilo je i igara koje su doseljenici gledali i igrali davno na vašarima i seoskim sabo-rima u Engleskoj. I za ljubav one hrabrosti i muške odvažnosti, koja je bila u njima, mislilo se da ih treba presaditi i na novo zemljište. Rvanje po načinu kornvolskom i devonširskom videlo se ovde-onde na trgu; u jednom uglu bila je prijateljska bitka štapovima, a (što je najviše privlačilo sve) na uzvišici od dasaka, koja je već ranije pominjana, dva majstora počinjala su bitku s mačem i štitom. Ali na nezadovoljstvo publike, ovu poslednju predstavu prekinuo je gradski policajac, koji nije mogao da dopusti da se izigrava dostojanstvo zakona takvom zloupotrebom osveštenih mesta. Uopšte, može se reći da su ti potomci očeva koji su se umeli veseliti, umeli bolje proslavljati praznike nego docniji njihovi potomci, sve do naših dana. Njihova neposredna deca, generacija koja je došla odmah posle prvih doseljenika, nosila je najcrnju senku puritanizma i tako je bila njome pomračila narodno lice da sve kasnije godine nisu bile dovoljne da ga rasvetle. Mi treba da ponovo naučimo zaboravljenu veštinu kako da budemo veseli. Slika ljudskog života na trgu, mada je njegova opšta boja bila tužna, mrka ili crna boja engleskih doseljenika, bila je ipak oživljena nekom raznolikošću. Nekoliko Indijanaca - u svojoj divljačkoj raskoši vešto izvezenog odela od koža divlje svinje, s pojasevima, crvenim i žutim, s perjem i naoružani strelom, lukom i kopljem s kamenim vrhom - stajali su odvojeno, sa ponašanjem nepokolebljive važnosti, čak višom od one koju je izdavao puritanski karakter. Ali ma kako da su bili divlji ovi obojeni varvari, ipak nisu bili najdivljiji prizor na trgu. Ova odlika pripadala je, po pravdi, mornarima - jednom delu posluge sa španske lađe - koji su došli na obalu da vide veselje na Izbornom danu. To su bili surovi prestupnici i pustolovi s licem opaljenim od sunca i ogromnim bradama; njihove široke i kratke čakšire, oko pojasa završene

tkanicama, često su bile zakopčane grubim zlatnim paftama, za koje su držali uvek zadenut nož, a katkad i jatagan. Ispod njihovih širokih šešira od lišća palme, sijale su se oči koje su izdavale životinjsku svirepost i kad su bili veseli ili dobre ćudi. Oni su se grešili bez straha i skrupula o pravila ponašanja koja su bila obavezna za sve ostale, pušeći duvan pod nosom samog policajca, iako bi i jedan dim bilo kog građanina stajao šiling globe; gutali su po svojoj volji vino i rakiju iz džepnih čutura, koje su slobodno nudili i zabezeknutoj gomili oko sebe. To jasno pokazuje nesavršenstvo morala toga doba, ma kako da je bio strog, jer je bila data neka sloboda mornarima, ne samo zbog dela na obali, već više radi očajnih dela na moru. Mornar toga doba bio bi jednak gusaru našeg vremena. Malo ko bi mogao sumnjati, na primer, daje baš ova posluga, iako nikakav neobičan primerak svoje pomorske braće, bila kriva za pljačkanje španskih trgovačkih brodova, tako da bi zbog tih dela svi stavili na kocku svoje vratove na sudu našeg doba. Ali u ono doba more se dizalo, kolebalo i penilo po svojoj volji ili bilo pokorno jedino burnim vetrovima, a ljudi jedva da su pokušali da upravljaju njime po svojim zakonima. Razbojnik na talasima mogao je da napusti svoj zanat i na obali postane, ako mu se sviđa, čovek pun poštenja i pobožnosti, i nije nikada smatran, ni u najvećem jeku svog buntovnog života, kao lice s kojim je zazorno trgovati ili družiti se. Stoga su se stariji puritanci u svojim crnim kabanicama, s pojasevima i šiljatim šeširima, blagonaklono osmehivali na šumno i razuzdano ponašanje ovih smelih moreplovaca, i niko se nije čudio, niti zamerao, kad je tako priznat i uvažen građanin, kao što je Rodžer Čilingvort, lekar, viđen na trgu u intimnom i prijateljskom razgovoru sa zapovednikom tog sumnjivog broda. Ovaj poslednji bio je najviđenija pojava, bar što se ođela tiče, koja se mogla primetiti među gomilom. Na njegovom odelu bilo je sijaset ukrasa, a zlatna čipka na šeširu bila je optočena zlatnim lancem i nadvišena ukrasnim perom. O bedrima mu je visio mač, a na čelu se videla brazda od mača, koju je pre hteo da pokaže negoli da kosom sakrije. Građanin ne bi mogao da nosi takvo odelo, niti da ističe takvo lice, i to još tako izazivački, a da ga starešina oštro ne opomene, i verovatno bi bio kažnjen globom ili zatvorom, ili čak izložen javnoj poruzi. Ali što se tiče mornara, sve je to bilo gledano kao na nešto što pripada njihovom karakteru, kao što ribi svetle krljušti. Pošto se oprostio s lekarom, kapetan bristolskog broda lenjo je lutao po trgu, dok najposle nije prišao mestu gde je stajala Jestira Prin. Izgledalo je da je poznaje i nije oklevao daje pozdravi. Kao i obično, oko mesta na kome je stajala Jestira bilo je slobodnog prostora - kao u magijskom krugu - u koji se niko nije usudio ili nije bio naklonjen da stupi, iako se narod tiskao na malom rastojanju oko nje. To je bio nasilni oblik moralne samoće u koje je skerletno slovo nagonilo svog nesrećnog nosioca;

delom njenom sopstvenom uzdržljivošću, a delom instinktivnim izbegavanjem njenih sugrađana, iako to nije bilo više neprijateljstvo. Sada, ako nikad pre, slobodan prostor bio je kao poručen, jer je dopuštao Jestiri i kapetanu da razgovaraju a da ih niko ne prisluškuje. Glas Jestire Prin bio je tako promenjen za slušaoce da ni najuvaženija gospođa iz grada, sa svoje priznate čestitosti, ne bi mogla tako razgovarati s manje opasnosti po svoj dobar glas nego što je učinila Jestira Prin. - Tako, gospođo! - reče mornar. - Moram da kažem nastojniku da spremi jednu korpu za spavanje više nego što ste vi zahtevali! Ne treba se plašiti skorbuta, niti morske bolesti na ovom putovanju. Jedina opasnost biće što ćemo piti lekarije i gutati pilule našeg lekara, a i onog drugog doktora; ali to samo da bi se videlo kako u nas ima čitava apoteka, koju sam kupio s jednog španskog broda. - Šta hoćete time da kažete? - upita Jestira, uzbuđena više nego što je pokazivala. - Da nemate na brodu još kakvog putnika? - Da, zar ne znate - uzviknu kapetan - onog doktora odavde, Čilingvorta! On misli da s vama zajedno okuša moj brod. Ta vi ste morali to znati, jer mi on kaže da ide s vama u društvu i da je u prisnom prijateljstvu s gospodinom za koga ste mi rekli da je u opasnosti od ovih sumornih starih puritanskih starešina. - Oni se vrlo dobro poznaju, zaista - reče Jestira mirno, iako je bila do krajnosti utučena. - Dugo su stanovali zajedno. Više se ništa nije dogodilo između brodara i Jestire Prin. Ali u tom trenutku ona ugleda starog Rodžera Čilingvorta, gde stoji u krajnjem uglu trga i smeje joj se; osmeh koji je, preko sve širine tržnoga prostora, i kroz sav žagor i smeh, i svu raznolikost misli, ćudi i interesa gomile - bio pun tajnog i strahovitog značenja!

XXII

Litija Pre nego što je Jestira Prin smogla sabrati svoje misli i videti šta da se radi prema novom čudnom stanju stvari, čuli su se zvuci vojne muzike koja se približavala jednom pobočnom ulicom. Ona je objavljivala da sa starešinama i građanima litija ide ka opštinskoj kući, gde je po običaju koji je odavno utvrđen prečasni gospodin Dimsdejl trebalo da govori svoju Propoved o izborima. Ubrzo se ukazala glava povorke, s dostojanstvenim i laganim korakom, kako skrenu za jedan ugao krčeći sebi put do trga. Prvo je došla muzika. Ona je bila od raznih instrumenata, možda nesavršeno sastavljenih i na kojima se sviralo bez osobite veštine, ali koji su ipak postizali ono radi čega se harmonija doboša i truba obraćala gomili - a to je da daju uzvišeniji i svečaniji izgled prizoru na trgu. Mala Biserka je isprva pljeskala rukama, pa je onda u trenutku izgubila nemirno uzbuđenje zbog kojega je bila u stalnoj trzavici celoga jutra; gledala je nemo i izgledalo je da se uzdiže kao kakva morska ptica na dugim talasima i vihorima muzike. Ali u prvobitno ju je raspoloženje povratio sunčev odsjaj sa štitova i svetlog oružja vojnika koji su išli za muzikom kao počasna pratnja litije. Ta vojna parada - koja se još održava iz prošlih vremena sa starom i časnom slavom - nije bila sastavljena od najamnika. U njenim redovima bila je gospoda koja je u sebi osećala ratni poziv i tražila da uspostavi neku vrstu vojničkog bratstva, gde bi, kao u Templarskom viteškom redu, mogli izučavati ratnu nauku i njenu primenu, ukoliko im to dopusti njihovo mirno zanimanje. Uvažavanje, koje je u to doba imao vojnički red, moglo se videti iz ponosnog držanja svakog pojedinca u ovoj četi. Nekolicina njih, svojom službom u Holandiji i na drugim bojištima evropskim, s pravom je zaslužila ime i ponos vojnika. Uz to, svi obučeni u sjajne oklope i s perjem koje je treptalo nad njihovim svetlim morionima9 ostavljali su sjajan utisak kakav ne može postići nikakva moderna vojska. Ipak su civilni velikodostojnici, koji su išli odmah iza vojne pratnje, još više zasluživali pažnju posmatrača. I po samoj spoljašnjosti bili su veličanstveni, te je naspram njih oholi korak vojnika izgledao prostački, ako ne i glupački. To je bilo doba u kome je dar cenjen mnogo manje nego danas, ali se zato mnogo više poštovala jaka građa, koja je davala čvrstinu i dostojanstvo karakteru. Narod je nasledio osobinu da poštuje; a ta se osobina u potomcima nalazi u malim razmerama i mnogo

slabije, ako još uopšte i postoji to osećanje uvažavanja i poštovanja javnih radnika. Ta promena može biti i dobra i rđava, a delimično i jeste to oboje. U tim starim danima engleski naseljenik na ovim surovim obalama (budući da je ostavio kralja, plemiće i sve stupnje vlasničkog reda dok su u njemu još.bili snažno osećanje i potreba za poštovanjem) odavao je to poštovanje sedoj kosi, dostojanstvenom čelu starosti ili neporočnom poštenju, krepkoj mudrosti i iskustvu tugom obojenom, tj. darovima one visoke i retke vrste koji daju ideju ostalnosti i potpadaju pod opštu definiciju čestitosti. Ovi prvi državnici, kao Bradstrit, Endikot, Dadli, Belingam i ostali, koje na vlast uzdiže izbor naroda, izgleda da nisu bili bogzna kako daroviti, već su se odlikovali više mudrom trezvenošću nego delatnošću duha. Oni su imali duševne snage i samopouzdanja, te su u danima iskušenja i opasnosti stajali čvrsto na braniku državnih interesa kao hridi protiv burnih talasa. Te crte karaktera bile su jasno predstavljene u četvrtastom obliku lika i jakoj telesnoj građi novih naseobinskih starešina. Što se tiče držanja prirodnog autoriteta, majka otadžbina ne bi bila postiđena da vidi sve ove vođe nove demokratije kao članove Gornjega doma ili Tajnog kraljevskog saveta. Odmah iza starešina išao je mladi i visokocenjeni sveštenik, s čijih se usana očekivala pobožna propoved prilikom godišnjeg izbora. U to doba tražilo se više duhovne spremnosti za njegov položaj nego za političku ulogu; jer, ne obazirući se na više motive, u poštovanju naroda, koje se graničilo sa obožavanjem, bio je i podsticaj dovoljno jak da se najsilnije ambicije zadobijaju u službi. Pa i sama politička vlast bila je u domašaju moćnih sveštenika, kao u slučaju Inkrisa Mađera.10 Oni što su ga sada gledali smatrali su da, otkako je gospodin Dimsdejl prvi put stupio nogom na obalu Nove Engleske, nije nikad pokazao toliko energije, koja se ogledala u hodu i izgledu kojim je održavao svoje mesto u povorci. Korak mu nije klecao kao do sada, stas mu nije bio poguren, niti mu je ruka kobno počivala na srcu. Ipak, ko bi sveštenika bolje zagledao, opazio bi da njegova snaga nije bila telesna. Ona je mogla biti samo duhovna, snaga koju su mu ulili anđeoski poslanici. Ona je mogla biti uticaj onog silnog napitka koji se spravlja jedino u vatrenoj peći dugo gonjenih misli. Ilije, možebiti, njegov osetljivi temperamenat osnažen glasnom i šumnom muzikom koja se dizala ka nebu i koja je podigla i njega svojim talasima. Međutim, njegov pogled bio je tako zamišljen da je bilo sumnjivo da li je gospodin Dimsdejl uopšte čuo muziku. Njegovo telo bilo je tu i kretalo se napred neobičnom snagom; ali gde je bio njegov duh? Daleko i duboko u svojim vlastitim predelima, zanimajući se natprirodnom delatnošću da u red stavi tok uzvišenih misli koje će se uskoro pojaviti. Zato valjda i nije čuo ništa, nije video ništa i nije znao ništa od onoga što se događalo oko njega; ali duhovni element uzeo je telo i poneo ga, ne osećajući teret, i preobražavajući ga u duh sebi identičan. Ljudi jakoga duha, koji su postali bolesni, imaju moć da u datoj prilici,

silnim naporom, skupe život od nekoliko dana, pa onda budu mrtvi isto toliko vremena. Jestira Prin gledala je netremice sveštenika, osećajući neku kobnu vlast na sebi, ali otkuda i kako - nije znala da kaže. Bila je svesna samo toga da je taj uticaj dolazio iz neke sfere vrlo udaljene, koja je bila savršeno izvan njenog domašaja. Ona je zamišljala da će uočiti bar neku crtu po kojoj bi ga poznala. Mislila je na mračnu šumu s malom usamljenom dolinom, na ljubav i strah i na mahovinom obraslo stablo gde su, s rukom u ruci, mešali svoj strasni razgovor sa žalostivim žuborom potoka. Kako su se onda prisno poznavali! I je li to onaj čovek? Sada ga je jedva poznavala. On je prošao koračajući dostojanstveno s litijom uvaženih otaca - on koji je nedostižan u svome svetskom položaju, a još manje u onom visokom poletu nesimpatičnih misli, kroz koje gaje sada ugledala! Njen duh klonu pod uverenjem da je sve moralo biti varka i da, u stvari, nema nikakve istinske veze između nje i sveštenika. I Jestira je bila još toliko žena da mu je mučno mogla to oprostiti - a najmanje sada, kada se mogao čuti bliski korak njene kobne sudbine, sve bliže i bliže! Ta on je bio u stanju da se potpuno izvuče iz njihovog zajedničkog sveta, dok je ona pipala u mraku i pružala svoje hladne ruke ne nalazeći ga. Biserka kao da je videla i odgovarala osećanjima svoje majke, ili kao da je i sama osećala udaljenost i nepristupačnost u kojima se sveštenik nalazio. Dok je litija prolazila, dete je bilo uznemireno, vijući se tamo-amo, baš kao ptičica koja bi sad htela odleteti. Kad je sve prošlo, pogledala je u lice Jestire Prin. - Majko - reče - je li to onaj isti sveštenik što me je poljubio kraj potoka? - Budi mirna, draga mala Biserka! - šaputala joj je majka. - Ne treba uvek govoriti na trgu o onome što je bilo u šumi. - Ja nisam uverena da je to on! Tako čudno izgleda! - nastavi dete. - Inače, ja bih otrčala k njemu i molila ga da me poljubi sada, pred celim narodom, baš kao što je učinio tamo pred starim mračnim drvećem. Šta bi sveštenik rekao, majko? Da li bi stavio ruku na srce, izdrao se na mene i zapovedio mi da odem? - Šta bi drugo rekao, Biserka - odgovori Jestira - već da nije vreme za poljupce i da se ne treba ljubiti na trgu? Dobro je bilo, ludo dete, što mu nisi pritrčala! Isto osećanje prema gospodinu Dimsdejlu iskazala je još jedna ličnost, čija je nastranost - ili ludilo, kako bi trebalo reći - učinila ono što bi učinio malo ko od gradskih stanovnika, to jest otpočeo razgovor javno s onom koja nosi skerletno slovo. To je bila gospođa Hibins, koja je, obučena vrlo raskošno, s trostrukom jakom, u somotskom skupom ogrtaču, sa štapom sa zlatnom drškom, došla da vidi litiju. Kako

je ova stara gospođa uživala glas (koji ju je najzad i života stajao) da je glavni čarobnjak u svim vračarijama koje su se neprestano događale, gomila se uklonila ispred nje i činilo se da se plaši dodira njene odeće. Kad ju je videla zajedno sa Jestirom Prin, strah koji je ulivala gospođa Hibins bio se udvojio, i to je bio uzrok što se cela gomila daleko uklonila s onog dela trga gde su stajale ove dve žene. - Gle, ko bi od smrtnika mogao i pomisliti?! - šaputala je stara gospođa poverljivo Jestiri Prin. - Zar onaj sveštenik, onaj svetac na zemlji, kao što narod misli o njemu, a koji, moram priznati, doista tako i izgleda! Ko bi pomislio, videći ga sada u povorci, da je tu skoro izašao iz svoje radne sobe, šapćući kakav starojevrejski tekst iz Biblije, i otišao u šumu da se prošeta! Ha! Ha! Mi znamo šta to znači, Jestira Prin! Ali, zaista, teško mi j.e da poverujem da je to taj isti čovek. Videla sam mnoge sveštenike kad su koračali za muzikom, a koji su igrali zajedno sa mnom po istom taktu dok je indijanski žrec ili laplandski vrač bio u kolu sa nama! Ama to je sitnica za ženu koja poznaje svet. Ali ovaj sveštenik! Možeš li zaista posvedočiti, Jestira Prin, da je to bio isti onaj čovek koji se susreo s tobom u šumi? - Gospođo, ja ne znam o čemu govorite! - odgovori Jestira, sluteći da je gospođa Hibins poludela. Ali ipak, bilo je silno zaprepašćena i strahom poražena zbog saopštenja koje je potvrđivalo lični odnos toliko lica s Lukavim. - Meni se ne pristoji govoriti tako o pobožnom i učenom svešteniku kakav je prečasni gospodin Dimsdejl. - Sramota, ženo, sramota! - povika stara gospođa preteći prstom Jestiri. - Zar ti misliš da ja, kraj tolikog bavljenja u šumi, ne mogu poznati ko je još bio tamo? Ta mogu, pa neka ne ostane u njihovoj kosi nijedan list iz divljeg ukrasa kojim se kite kada igraju! Poznajem te, Jestira Prin, jer vidim znak. Svi ga možemo videti na belome danu; a u noći on svetli kao crveni plamen. Ti ga nosiš javno pa stoga i ne može biti reči o njemu. Ali onaj sveštenik! Čuj da ti kažem na uvo! Kad Crni čovek vidi nekog svog slugu, koji je potpisao i zapečatio ugovor s njim, kako se usteže da prizna svoj dug, kao taj prečasni gospodin Dimsdejl, on nađe način da se znak iznese na videlo, na oči ćelom svetu! Šta sveštenik uvek krije rukom na srcu? A, Jestira Prin? - Šta je to, draga gospođo Hibins? - žurno upita Biserka. - Jesi li i ti to videla? - Ništa, mila moja! - odgovori gospođa Hibins, duboko se klanjajući Biserki. - Ti ćeš sama to videti, bilo ranije ili kasnije. Kažu, dete, da si ti od roda Kralja vetrova. Hoćeš li izjahati sa mnom jedne lepe noći da vidiš svog oca? Tada ćeš doznati zašto sveštenik drži ruku na srcu! I smejući se tako da ju je mogao čuti ceo trg, zloslutna stara plemkinja ode dalje.

Međutim, prethodna služba svršena je u opštinskoj kući, i glas gospodina Dimsdejla čuo se kako otpočinje besedu. Nekakav neodoljiv osećaj gonio je Jestiru bliže njemu. Kako je sveta zgrada bila tako puna sveta da niko više nije mogao da uđe, ona je zauzela mesto baš pored gubilišta. Mesto je bilo veoma blizu, te je mogla da čuje celu propoved kao neodređen ali raznovrstan žubor i šum, koji je poticao od veoma neobičnog glasa sveštenikovog. Sam glas po sebi bio je pravi dar; jer kad slušalac ne bi nimalo razumeo jezik kojim je propovednik govorio, ipak bi bio nošen tamo-amo samim tonom i harmonijom njegovom. Kao u svakoj drugoj muzici, i u njemu je bilo strasti i žara, jakih ili nežnih uzbuđenja, iskazanih da ih razume svako srce, pa ma gde da je odgajeno. Iako je glas bio gušen crkvenim zidovima, Jestira Prin slušala ga je tako pažljivo i pratila s tako silnom simpatijom da je propoved za nju imala neko značenje potpuno nezavisno od njenih nerazgovetnih reči. Te reči, kad bi bile jasno razabrane, možda bi bile samo grublji medijum i okovale bi njihovo duhovno značenje. Ovako, ona je čula lagani ton sličan brujanju vetra kad se sprema da otpočne. Ona se dizala, kao i on, kroz postepene visine nežnosti i jačine, dok joj se. najzad nije učinilo da ju je ovaj glas punom jačinom uvio u oblak straha i svete veličine. Pa ipak, ma kako da je bio veličanstven taj glas, u njemu je uvek bio prizvuk tuge, glasno ili nejadno izražavanje bola - kao daje bio šapat ili krik čovečanstva koje pati i budi saučešće u svakom srcu. Katkad se mogao čuti samo taj duboki patos, jedva čujan, kako jeca usred nemog ćutanja. Ali i onda kad bi glas sveštenikov postao viši i zapovednički - kada se smelo dizao - i kad bi dostigao svu svoju jačinu i moć, ispunjavajući crkvu, krčeći put kroz čvrste zidove i razlivajući se u slobodnom vazduhu - i onda kad bi slušalac pažljivo i s namerom oslušnuo, mogao je otkriti isti uzvik bola. Šta je to bilo? Jadanje jednog ljudskog srca punog tuge, možda i krivice srca, koje ispoveda svoju tajnu, bilo bola, bilo zločina, velikom srcu čovečanstva; srca koje moli za simpatiju ili oproštaj u svakom trenutku, u svakom naglasku, i nikad uzalud! Ovaj duboki i stalno prigušeni ton bio je ono što je svešteniku davalo njegovu osobitu moć. Za sve to vreme, Jestira je stajala kao kip na podnožju gubilišta. I kad je glas sveštenikov ne bi zadržavao tu, u samom tom mestu bilo je neodoljive privlačne snage, jer je tu počeo njen prvi čas života u sramoti. Njome je vladalo osećanje malo određeno da bi bilo misao, ali koje je pritiskivalo njen duh - da je ceo njen život, i pre i posle, bio u vezi s ovim mestom. Mala Biserka, međutim, odvojila se od svoje majke i igrala se slobodno po trgu. Ona je uveseljavala mračnu gomilu svojim nemirnim i svetlucavim sjajem, baš kao što

šarena ptica osvetljava celo drvo mračnog lišća, vijući se tamo-amo, čas viđena, a čas zaklonjena u polutami ustreptalog lišća. Njeni su pokreti bili talasasti, ali katkad oštri i nepravilni. Oni su davali dokaz o nemirnoj živosti njenog duha, koja je danas bila dvaput neumornija jer je počivala na nemiru njene majke. Gde god bi Biserka ugledala ma šta što bi izazvalo njenu živu i lutalačku radoznalost, odmah bi tamo potrčala, dočepala se dotičnog čoveka ili stvari kao da su njena sopstvenost dokle god bi to želela, a ne gubeći pritom ni najmanje vlast nad svojim pokretima. Puritanci su je gledali, pa iako su se osmehivali, ipak su bili naklonjeni da potvrde da je dete đavoljeg porekla, po neopisivoj draži lepote i čudnovatosti koje su sijale kroz njenu malu pojavu i blistale u njenoj živosti. Ona otrča i zagleda se u lice nekom divljem Indijancu, i on oseti da je njena priroda više divlja negoli njegova. Pa onda, s urođenom smelošću, ali ipak s nekom osobitom uzdržljivošću, koja je takođe bila karakteristična, odlete među mornare, među vetrom opaljenu decu okeana; a oni su je gledali s divljenjem i čuđenjem, kao da je pramen morske pene uzeo na sebe oblik devojčice s dušom morskih svitaca što se noću belasaju ispred lađinog kljuna. Jedan od tih moreplovaca - gospodar lađe koji je govorio sa Jestirom Prin - bio je tako zadivljen Biserkinom pojavom da je ju pokušao uhvatiti u nameri da joj ukrade jedan poljubac. Pošto je video da je nju isto tako nemoguće uhvatiti kao i pticu u vazduhu, skinuo je zlatan lanac, kojim je bio obavijen njegov šešir, i bacio ga detetu. Biserka gaje odmah stavila oko svog grla i struka, tako vešto da je izgledalo kao da je deo nje same, bez čega bi je bilo teško zamisliti. - Je li tvoja majka ona žena sa skerletnim slovom? - upita mornar. - Hoćeš li joj odneti jednu poruku od mene? - Ako mi poruka bude godila, hoću! - odgovori Biserka. - Onda joj reci - nastavi on - da sam ponovo govorio s onim crnim, pogurenim doktorom, i on uzima na sebe da povede sa sobom svog prijatelja, onog gospodina koga on toliko voli, tamo preko mora. Zato neka se tvoja majka pobrine samo o sebi i tebi. Hoćeš li joj reći to, čedo veštičino? - Gospođa Hibins kaže daje moj otac Kralj vetrova! - povika Biserka sa vraškim osmeškorn. - Ako me zoveš tim ružnim imenom, ja ću mu se žaliti na tebe, i on će ti lađu burom goniti! Leteći tamo-amo preko trga, dete se vratilo majci i saopštilo joj mornarevu poruku. Jestirin duh, dotle jak, izdržljiv, najzad se slomio kad je ugledala crne i kobne senke neizbežne sudbine, koja se pokazala u trenutku kad je izgledalo daje otvoren put i njoj i svešteniku iz ovog lavirinta bede. Sudba sa svojim nemilosrdnim osmehom stajala je posred njihovog puta.

Dok se njen duh borio sa užasnim strahom koji joj je zadala moreplovčeva poruka, ona je imala da izdrži još jedno iskušenje. Oko nje je bilo mnogo lica iz okoline, koja su često slušala o skerletnom slovu, i kojima je ono predstavljeno strašno gomilom lažnih i preteranih priča, ali koja ga nikad nisu videla svojim očima. Ta lica, pošto su iscrpla druge vrste zabavljanja, skupila su se sada oko Jestire Prin s grubom i neotesanom radoznalošću. Ma kako da su bila nepažljiva, ipak nisu prešla izvestan krug od nekoliko aršina. Na tom rastojanju stala su privezana silom gnušanja koje im je ulivao mistični znak. I cela grupa mornara, kad je ugledala gomilu koja se tiskala, i čuvši za značenje skerletnog slova - došla je i umešala svoja opaljena i razbojnička lica u krug gledalaca. Pa i sami Indijanci, privučeni radoznalošću belih ljudi, prokradali su se kroz gomilu i upirali svoje zmijske crne oči u Jestirine grudi, verovatno zamišljajući da ona, koja nosi taj bogato izvezeni znak, mora biti visokog položaja i dostojanstva u svom narodu. Najzad, i gradski stanovnici su se gurali ka istom mestu, a njihovo interesovanje za onaj davno pohabani znak bilo je oživljeno simpatičnim odzivom na tuđa osećanja, te su sada mučili Jestiru Prin, možda više nego svi ostali, svojim hladnim, dobro poznatim pogledom na njenu davnašnju sramotu. Jestira je gledala i poznala ista lica onih matrona koje su je očekivale pri njenom izlasku iz tamnice pre sedam godina. Sve su bile tu, izuzev jedne, najmlađe i jedine, koja je imala sažaljenja među njima, a kojoj je ona kasnije sašila mrtvački pokrov. U poslednjem času, kad se spremala đa daleko odbaci vatreno slovo, ono je nekim čudom privuklo pažnju i postalo predmet uzbuđenja, te je na taj način palilo njene grudi silnije nego ikada posle prvoga dana kad ga je stavila na sebe. Dok je Jestira stajala u tom magijskom krugu srama, dok je lukava svirepost njene kazne izgledala kao da je zanavek prikiva tu, dotle je divni propovednik gledao nadole sa svoje govornice slušaoce, koji su mu predali vladu nad svojim duhom. Sveti sveštenik u crkvi! Žena sa skerletnim slovom na trgu! Zar ima drske fantazije koja bi smela i pomisliti da je isti vatreni žig bio na njima oboma!

XXIII

Otkriće skerletnog slova Rečiti glas, koji je nosio sa sobom duše slušalaca kao na burnim talasima, najzad se umirio. Nastalo je trenutno ćutanje, duboko i nemo kao posle proročanskih reči. Zatim se digao žagor i prijatno brujanje, kao da su slušaoci, oslobođeni magije koja ih je dovela u predele nekog drugoga duha, dolazili sebi od straha i dotadašnjeg divljenja. Potom je gomila počela da se guši na vratima crkvenim. Sad, kad je propoved bila svršena, trebalo im je udisati drugačiji vazduh, koji je bolje odgovarao grubom zemaljskom životu u koji su bili povraćeni nego ova atmosfera koju je propovednik preobrazio u plamene reči i ispunio zanosnim duhom svojih misli. Na slobodnom vazduhu ovo ushićenje izlivalo se u recima. Trg i ulica žuborili su na sve strane najvišu pohvalu o svešteniku. Njegovi slušaoci nisu mogli da miruju dok ne kažu jedan drugom ono što je svaki bolje znao nego što je od drugog mogao da čuje. Po opštem svedočenju, nikada čovek nije govorio tako mudro, tako uzvišeno i puno Svetoga duha kao što je on govorio toga dana; niti je ikad nebeska istina očevidnije govorila kroz smrtna usta nego kroz njegova. Njen uticaj mogao se očima videti kako silazi na njega, kako vlada njime i stalno ga uzdiže izvan pisane propovedi koja je ležala pred njim, i ispunjavala ga mislima koje su mu morale biti čudne isto kao i njegovim slušaocima. Predmet propovedi izgleda da je bio odnos božanstva prema ljudskim zajednicama, s naročitim pogledom na Novu Englesku, koju su oni negovali usred ove pustinje. I kako se približavao kraju, kao daje neki proročanski duh sišao na njega, nagoneći ga da mu služi kao što su mu služili stari proroci u Izrailju, samo s tom razlikom što je prorokovao - gde god su judejski proroci objavljivali kaznu i propast svoje domovine - visoku i slavnu sudbinu za novosakupljeni narod gospodnji. Ali kroz sve to, i kroz celu propoved, probijao je neki duboki, tužni, niski ton patosa, koji nije mogao biti protumačen drugačije već kao prirodna tuga nekoga ko će skoro preminuti. Da, njihov sveštenik, koga su oni tako voleli - i koji je tako njih sve voleo, da nije mogao otići na nebo bez dubokog uzdaha - slutio je svoju ranu smrt, slutio je da će ih ostaviti u suzama. Misao da je još za kratko vreme na zemlji dodala je poslednju moć uticaju koji je propovednik proizveo; izgledalo je kao da je kakav anđeo u svome letu na nebu zatreptao svojim sjajnim krilima nad narodom za jedan trenutak - svetlost i senka u isto doba - i prosuo dole na

njih dažd zlatnih istina. Tako, za prečasnoga gospodina Dimsdejla - kao i za većinu ljudi u njihovim različitim oblastima, iako to oni retko priznaju dok ne vide daleko iza sebe, došlo je jedno razdoblje života puno trijumfa i sjajnije negoli ijedno pre njega, ili ijedno koje bi moglo doći posle njega. Gospodin Dimsdejl stajao je u tom času na najvišem vrhu moći na koji su mogli popeti sveštenika u prvim danima Nove Engleske duhovni darovi, bogato znanje, sila rečitosti i glas nedorečene svetosti, u doba kada je sveštenički poziv, već sam po sebi, bio visok položaj. Takvo je bilo mesto koje je zauzimao sveštenik kad je sagao svoju glavu napred na naslon govornice pri kraju Propovedi o izborima. Međutim, Jestira Prin stajala je pored gubilišta sa skerletnim slovom, koje je i dalje kao vatra gorelo na njenim grudima. Tad se opet začuo šum muzike i odmereni koraci vojničke pratnje koja je izlazila na crkvena vrata. Litija je trebalo da prođe odatle do gradske dvorane, gde je trebalo da svečana gozba dopuni ceremoniju. Stoga, još jednom, red poštovanih i veličanstvenih otaca pošao je napred kroz široku stazu naroda, koji se s puno poštovanja povukao nazad, na obe strane pred guvernerom i starešinama, starim i mudrim ljudima, svetim duhovnicima i svima koji su bili čuveni i odlikovani. Kad su ovi bili nasred trga, narod ih je pozdravio uzvicima. To je bio neodoljiv izliv oduševljenja koji je raspaljen u slušaocima onom divnom strujom rečitosti koja je još brujala u njihovim ušima. Svako je osećao njenu silu u sebi i udisao je iz grudi svog suseda. U crkvi je jedva savladavana, a na otvorenom polju ona se dizala pod nebesa. Tu je bilo dovoljno ljudskih bića, i u njima dovoljno visokoizraženih i harmoničnih osećanja da proizvedu jači glas nego što ga mogu dati tonovi bure, groma ili romor mora; i ovaj silni polet mnogih glasova stapao se u jedan veliki glas opštim nagonom koji od mnogih stvara jedno veliko srce. Nikada se sa tla Nove Engleske nije podigao silniji uzvik! Nikada nije u Novoj Engleskoj stajao čovek toliko poštovan od strane svojih smrtnih sugrađana kao ovaj propovednik. A šta je on osećao tada? Zar se oko njegove glave u vazduhu nije vio sjajni oreol? Pošto je bio tako slavljen od svojih poštovalaca, da li su njegove noge doista gazile po zemaljskoj prašini? U prolazu litije, sve oči bile su okrenute tamo gde se video sveštenik kako stupa napred među civilnim dostojanstvenicima i vojničkom pratnjom. Uzvik se lagano izgubio kao šum kako je jedan po jedan deo gomile dobio priliku da vidi sveštenika. Kako je izgledao bledo i nejako usred sve svoje slave! Snaga - ili bolje reći nadahnuće koje ga je održavalo dok nije izgovorio svetu poruku što je donosila svoju

snagu sa neba - oduzeta mu je sada pošto je njena dužnost potpuno izvršena. Žar, koji su primetili da se sija na njegovim obrazima, ugasio se kao plam koji se bez nade gubi nad poslednjom žiškom. Jedva je, s tako mrtvačkom bojom, izgledalo daje to lice živog čoveka; jedva da je to bio čovek sa životom u sebi, jer klecao je tako nervozno u svojoj snazi, iako nije pao. Jedan od njegove braće - čestiti Džon Vilson - videći stanje gospodina Dimsdejla, koraknuo je pouzdano napred da mu ponudi svoju pomoć. Sveštenik je drhtavo, ali odlučno, odbio ponuđenu starčevu ruku. Ali on je išao i dalje, ako bi se tako moglo nazvati njegovo kretanje, koje je više ličilo na nepouzdane napore deteta što gleda majčinu ruku pruženu da ga ohrabri. I sada, ma kako da su bili neprimetni njegovi poslednji koraci, on je stigao naspram dobro poznatog i s vremenom pocrnelog gubilišta, gde je davno, pre toliko vremena, Jestira Prin bila javno posramljena. Tu je i sada stajala Jestira, držeći malu Biserku za ruku! I skerletno slovo bilo je na njenim grudima! Ovđe se sveštenik zaustavio, mada je muzika nastavljala veličanstven i veseo marš po kome se kretala litija. Ona ga je pozivala napred - napred na svetkovanje - ali on se tu zaustavio. Belingam gaje sa strahom posmatrao za vreme poslednjih trenutaka. On je sad ostavio svoje mesto u litiji i prišao da mu ponudi pomoć, jer sluteći po izgledu gospodina Dimsdejla, morao je pasti. Ali bilo je nečega u izrazu sveštenikovom što je zadržalo starešinu, iako je to bio čovek koji se ne pokorava lako nejasnim opomenama što dolaze od jednog duha drugome. Gomila je gledala za to vreme sa strahom i čuđenjem. U njenim očima ova zemaljska slabost bila je samo nov oblik nebeske snage; jer ne bi smatrala za čudo ako bi se takav sveti čovek na njihove oči vinuo gore, postajući maglovitiji i svetliji i gubeći se najzad u nebeskoj svetlosti! Ona je krenula ka gubilištu i pružila svoje ruke. - Jestira - reče - hodi ovamo! Hodi k meni, moja mala Biserka! On ih je gledao avetinjskim pogledom, ali je u isto doba u njemu bilo nečega nežnog i pobedničkog. Dete je odletelo k njemu kao ptica i obavilo svoje ruke oko njegovih kolena. Jestira Prin (lagano, kao gonjena neizbežnom sudbom i protiv svoje volje) takođe priđe bliže, ali se zaustavila pre nego što je došla do njega. U taj mah, Rodžer Čilingvort - ili se progurao kroz gomilu, ili se pojavio iz zemlje, jer je tako mračan, smušen i opak bio njegov pogled - pokušao je da odvrati svoju žrtvu od onoga što je naumila! Ma šta da je bilo, tek starac je jurnuo napred i uhvatio sveštenika za mišicu! - Luđače, stani! Šta si naumio? - šaputao je. - Odbij natrag tu ženu! Oteraj to dete! Sve će biti dobro! Nemoj ocrniti svoj glas i umreti u sramu! Ja te još mogu

spasti. Zar hoćeš da osramotiš svoju svetu službu? - A, Lukavi! Čini mi se da si kasno stigao! - odgovori mu sveštenik gledajući mu u oči sa strahom, ali odlučno. - Tvoja moć nije ono što je bila! S božjom pomoći, umaći ću ti sada! Pa opet pruži svoju ruku ženi sa skerletnim slovom. - Jestira Prin! - uzviknu sa zbiljom koja je u srce dirala. - U ime Boga, tako strašnog i tako milostivog, koji mi daje svoju milost da u ovom trenutku mogu da učinim ono od čega su me pre sedam godina uzdržali moj teški greh i bedna slabost, hodi bliže sada i dodaj svoju snagu mojoj snazi. Svoju snagu, Jestira! Pa neka bude po volji koju mi je Gospod podario! Tome se protivi svom svojom silom ovaj bedni i uvređeni starac! Svom svojom silom i silom pakla! Hodi, Jestira, hodi! Pomozi mi da se popnem na ovo gubilište! Gomila se uzbudila. Lica od položaja i dostojanstva, koja su stajala oko sveštenika, bila su tako iznenađena i tako im je bilo nejasno šta znači sve to što su gledali. Nemoćna da prime objašnjenje koje im se nametalo i nepodobna da drugo izmisle, ostala su samo nemi i mirni posmatrači suđenja koje je proviđenje vršilo. Videli su sveštenika, naslonjena na Jestirina pleća i podržavana njenom rukom, kako se bliži gubilištu i penje uz stepenice; a mala ruka u grehu rođenog deteta bila je u njegovoj. Stari Rodžer Čilingvort išao je za njima, kao neko ko je u prisnoj vezi s dramom greha i tuge u kojoj su svi imali svoje uloge, te je po tome imao prava da prisustvuje poslednjoj sceni. - Da si tražio širom zemlje - reče on svešteniku gledajući ga mrko - ne bi našao nijedno mesto tako skriveno - nijedno tako visoko ili tako nisko, gde bi mogao da umakneš, izuzev ovog gubilišta! - Neka je hvaljen Onaj ko me tu dovede! - odgovori sveštenik. Ali ipak je drhtao i obratio se Jestiri sa izrazom sumnje i straha u svojim očima, koji se izdavao jasno iako mu je slabi osmešak lebdeo na usnama. - Zar ovo nije bolje - šaputao je - nego ono o čemu smo sanjali u šumi? - Ne znam! Ne znam! - odgovori ona žurno. - Bolje? Pogledaj! Mi treba da umremo oboje, a i mala Biserka sa nama! - S tobom i s Biserkom neka bude božja volja! - reče sveštenik. - A Bog je milostiv! Pusti me da izvršim njegovu volju, koju je on jasno pokazao pred mojim pogledom. Jer ja sam, Jestira, na pragu smrti. Zato me pusti da se požurim da uzmem na sebe deo svojeg srama!

Oslonjen na Jestiru Prin, a držeći za ruku malu Biserku, prečasni gospodin Dimsdejl okrenuo se ka čestitim i uvaženim starešinama, svetim duhovnicima koji su mu bili braća, narodu čije je srce tako uzbuđeno, ali puno tužne simpatije, slutilo da neko duboko životno pitanje - puno greha, puno bola i kajanja - treba da se otkrije pred njima. Sunce je s visina osvetljavalo sveštenika punim sjajem, odvajajući ga, takoreći, od svih zemaljskih predmeta, da ispovedi svoju krivicu pred Sudom Večite pravde. - Narode Nove Engleske! - povika visokim, svečanim i veličanstvenim glasom, koji se podigao nad njima, ali sa tugom u sebi, a katkad i s uzvikom koji se probijao kroz neizmernu dubinu kajanja i bola. - Vi koji ste me voleli! Vi koji ste me za sveca smatrali! Pogledajte me ovde, svetskog grešnika! Najzad! Najzad! Ja stojim na mestu gde je trebalo da stanem pre sedam godina, ovde s ovom ženom čija me ruka, i više nego slaba snaga s kojom sam se doteturao dovde, održava u ovom strašnom trenutku da ne padnem licem na zemlju! Pogledajte skerletno slovo koje Jestira nosi! Svi ste se grozili od toga! Kud god bi krenula, gde god bi se nadala da pod tim teretom bede nađe odmor, ono je bacalo tužni sjaj straha i užasnu odvratnost oko nje. Ali ovde, posred vas, stoji neko čijeg se žiga greha i sramote niste gnušali! Ovde se učinilo da će sveštenik ostaviti neotkriven ostatak tajne. Ali on je pobedio telesnu slabost - a još više slabost srca - koja se borila za vladu nad njim. On je odbacio svaku pomoć i zakoračio napred, jedan korak ispred žene i deteta. - Žig je bio na njemu! - nastavio je sa nekom vrstom žestine. Bio je rešen da kaže sve. - Videlo ga je božje oko! Anđeli su uvek ukazivali na njega! Đavo je znao za njega i vređao ga je neprestano svojim vatrenim prstom. Ali on je žig vesto sakrio od ljudi i išao je s vama kao duh, jadikujući, jer je bio tobož tako čist u grešnom svetu - i tužan što je bio daleko od svoje nebeske rodbine! Sada, na samrtnome času, on stoji pred vama! On vas poziva da opet pogledate Jestirino skerletno slovo! On vam kaže da je ono, sa svim svojim tajanstvenim užasom, samo senka onoga što on nosi na svojim grudima, i da je taj njegov vlastiti vatreni žig samo bleda slika onoga što ga je peklo u dubini njegova srca! Neka ovde stanu oni koji sumnjaju u božji sud nad grešnikom! Gledajte! Gledajte strahovitu svedodžbu tog suda! Grčevitim pokretom uklonio je svešteničku rizu sa svojih grudi. Tajna je otkrivena! Ali bilo bi bezbožno opisivati to otkriće. Za jedan trenutak, pogled užasom zaprepašćene gomile bio je uprt u to avetinjsko čudo. A sveštenik je stajao, s plamom pobede na licu, kao onaj ko je u krizi najsilnijeg bola izvojevao sebi pobedu. Pa je onda pao na gubilište. Jestira gaje podigla malo i naslonila mu glavu na svoje grudi. Stari Rodžer Čilingvort klekao je pored njega, sa crnim mračnim izrazom, kao da je

život iščezao iz njega. - Ti si mi umakao! - ponovio je više puta. - Ti si mi umakao! - Neka ti Bog oprosti! - reče sveštenik. - Ti si takođe teško grešio! On skrete svoje oči, koje su se gasile, sa starca i upre ih u ženu i dete. - Moja mala Biserka! - izgovori slabo, a na licu mu je bio blag i mio osmejak, kao osmeh duha koji se sprema da mirno otpočine. Sad, kada je teret skinut, izgledalo je kao da želi da se pošali i poigra sa detetom. - Draga mala Biserka, hoćeš li me poljubiti sada? Onda nisi htela tamo u šumi! Ali sada hoćeš, je li? Biserka mu poljubi usne. Čini su pobeđene. Veliki prizor bola, u kome je to divlje dete učestvovalo, razvio je sva njena osećanja ljubavi; i njene suze, koje su pale na lice njenog oca, bile su zalog da će ona od sada znati za ljudske boli i radosti; da se neće večito boriti sa svetom, već biti žena u njemu. Prema njenoj majci, takođe. Biserkin zadatak da bude vesnik bola bio je dovršen. - Jestira - reče sveštenik - ostaj zbogom! - Zar se nećemo više videti? - šaputala je ona. - Zar nećemo zajedno provoditi večni život? Izvesno, mi smo iskupili jedno drugo ovolikim bolom! Ti gledaš daleko u večnost tim velikim očima koje umiru! Reci mi šta vidiš tamo! - Mir, Jestira, mir! - reče joj on svečano i drhtavo. - Zakon koji smo prestupili, greh ovde sa užasom otkriven - neka ti jedino zanimaju misli! Ja strepim! Bojim se! Možda se nećemo videti nikad više, zato što smo zaboravili svojeg Boga kad smo narušili odnos među našim dušama, uzaludno je bilo nadanje da ćemo se ikad više sastati u večnom i čistom jedinstvu! Bog zna! A on je milostiv! On je dokazao svoju milost više nego ikada u nesreći. Time što mi je dao da na grudima nosim ovaj bol što žeže. Time što je poslao onog crnog, užasnog starca da mi muke večno raspiruje! Što me je doveo ovamo da umrem pred narodom smrću pobeđenog srama! Da sam bio pošteđen ijedne od ovih muka, ja bih bio izgubljen zanavek! Neka je hvaljeno ime njegovo! Neka bude volja njegova! Zbogom! Ova poslednja reč došla je zajedno sa sveštenikovim samrtničkim izdisajem. Gomila, koja je dotle ćutala, odazvala se jednim čudnim dubokim glasom strahopoštovanja i divljenja, koji nije mogao da nađe drugi izraz sem u ovom žamoru što se valjao tako silno i potmulo kao oproštaj s preminulim duhom.

XXIV

Kraj Posle dužeg vremena, koliko je narodu bilo dovoljno da uredi svoje misli u odnosu na gore opisani događaj, bilo je nekoliko priča o tome šta je sve bilo na gubilištu. Većina gledalaca svedočila je da je videla na grudima jadnog sveštenika skerletno slovo sasvim nalik na ono koje je nosila Jestira Prin - utisnuto u meso! Što se tiče njegovog postanka, bilo je različitih objašnjenja. Neki su tvrdili da je pre časni gospodin Dimsdejl, na sam dan kad je Jestira Prin prvi put ponela sramni znak, počeo pokajnički život i da je najzad završio užasnim samomučenjem. Drugi, naprotiv, mislili su da je znak postao tek mnogo kasnije, pošto ga je stari Rodžer Čilingvort, kao moćni vrač, izazvao svojim otrovnim napicima. Treći opet - a ti su bili u stanju da poznaju sveštenikovu osobitu osetljivost i čudni uticaj njegovog duha na telo - šaputali su svoje verovanje daje strašni simbol bio proizvod večnog zuba kajanja, koji neprestano progriza iz same srži, težeći da se probije napolje, i najzad ispoljava strašnu presudu nebesa u vidljivom prisustvu ovoga slova. Čitalac može da bira između ovih teorija. Mi smo prosuli svu svetlost koju smo mogli dobiti o ovome predskazanju, i sada, pošto je ono svoje učinilo, rado bismo izbrisali njegovu duboku brazdu iz svog duha, gde ju je urezalo dugo razmišljanje u vrlo nemiloj jasnosti. Čudnovato je pritom da su izvesna lica, koja su prisustvovala ćelom prizoru i tvrdila da nisu ni za trenutak skidala oči s prečasnog gospodina Dimsdejla, poricala da je bilo ikakvog znaka na njegovim grudima, upravo koliko i na grudima novorođenčeta. Niti su, po njihovom kazivanju, njegove poslednje reči priznavale, niti bar izdaleka nagoveštavale, i najmanje učešće od njegove strane u grehu zbog koga je Jestira Prin tako dugo nosila skerletno slovo. Po ovim poštovanja dostojnim svedocima: sveštenik, svestan da će umreti - a takođe i svestan da ga gomila učvršćuje među svetitelje - želeo je da, izdišući u naručju ove posrnule žene, pokaže svetu kako je ništavna ljudska čestitost. Pošto je posvetio ceo život ljudskom duhovnom dobru, on je načinio od svoje smrti priču u nameri da svojim poštovaocima da veliku i potrebnu pouku da smo pred očima Beskrajne čistote svi podjednaki grešnici. Hteo je da ih pouči: da je najsvetiji među nama samo toliko umakao svojim bližnjima da bi jasno mogao uvideti milosrđe koje nas štiti, te da potpunije odbaci varku o ljudskoj zasluzi koja bi s nekim pravom htela da gleda naviše. Ne dovodeći u sumnju tako

veliku istinu, neka nam je dopušteno da ovu poslednju priču o gospodinu Dimsdejlu smatramo za primer one nepokolebljive vernosti kojom prijatelji bilo kog čoveka - a osobito kad je taj čovek sveštenik - brane njegovo ime i onda kad dokazi, jasni kao sunčevi zraci na skerletnom slovu, utvrđuju daje on lažno i grehom okaljao stvorenje od prašine. Svedočanstva kojih smo se držali - jedan stari rukopis, napisan po usmenim kazivanjima lica, od kojih su neka lično poznavala Jestiru Prin, a druga čula priču od savremenika - jasno utvrđuju poglede koje smo ranije iskazali. Između mnogih pouka koje nam pruža tužno iskustvo jednog sveštenika, mi jedino stavljamo ovu u obliku izreke: „Budi istinit! Budi istinit! Slobodno pokaži svetu, ako ne najgore što je u tebi, a ono neku crtu po kojoj se to najgore može zaključiti!“ Odmah po smrti gospodina Dimsdejla, ništa nije bilo uočljivije od promene u ponašanju i izgledu onog starca zvanoga Rodžer Čilingvort. Sva njegova snaga i sva njegova životna i intelektualna moć kao da su ga najednom napustile, te je i bukvalno uvenuo, sasušio se i iščezao s ovoga sveta kao iščupana biljka ostavljena da se prži na suncu. Taj nesrećni čovek uzeo je za pravilo svoga života da sistematski goni i da se sveti! I kad više nije bilo đavoljeg posla na zemlji za njega, jedino što je ostalo ovome određenome smrtniku bilo je da ode tamo gde će mu njegov gospodar naći pune ruke posla i platiti mu po zasluzi. Ali prema svim ovim licima iz uobrazilje, tako dugo našim bliskim znancima - i prema Rodžeru Čilingvortu i prema njegovim saputnicima - mi bismo voleli da budemo milostivi. Zanimljiv predmet ispitivanja bilo bi pitanje: Da li mržnja i ljubav nisu jedno isto u osnovi svojoj? I jedna i druga, u krajnjem razvitku, zahtevaju prisnu vezu i poznavanje srca; svaka čini da osećajna hrana i duhovni život jednog lica zavise od drugog, svaka ostavlja strasnog ljubavnika, ili ne i manje strasnog mrzioca, u očajanju i tuzi kad mu predmeta nestane. Filozofski posmatrane, obe strasti izgledaju u suštini iste, izuzev što se jedna gleda u nebeskoj svetlosti, a druga u tamnom i kobnom sjaju. U svetu duhova, stari lekar i sveštenik - uzajamne žrtve na zemlji - možda će nesvesno naći da se suma njihove zemaljske mržnje i zlobe pretvorila u zlatnu ljubav. Ostavljajući na stranu svako razlaganje, ostaje nam da saopštimo čitaocu još jednu činjenicu. Stari Rodžer Čilingvort pri svojoj smrti (koja je usledila iste godine) i svojom poslednjom voljom i testamentom, čiji su izvršioci bili guverner Belingam i prečasni gospodin Vilson, zaveštao je veliko imanje, kako ovde tako i u Engleskoj, maloj Biserki, kćeri Jestire Prin. Tako je Biserka, vilinsko čedo i đavolji izdanak (kao što su mnogi tvrdili sve dotle), postala najbogatija naslednica svoga doba u Novom svetu. Verovatno da ova

okolnost izazva pramenu u ponašanju publike. Daje majka s detetom ostala ovde, mala bi Biserka, čim je stasala za udaju, mogla pomešati svoju divlju krv s potomkom najpobožnijeg od svih puritanaca. Ali ubrzo po lekarevoj smrti, žena sa skerletnim slovom je iščezla, a i Biserka s njom. Za mnogo godina, iako je ovde-onde nejasan glas o njima krčio put preko mora (kao bezobličan komad drveta koje talasi izbace na obalu s početnim slovima imena), ipak nikakvih pouzdanih vesti nije bilo o njima. Priča o skerletnom slovu pretvorila se u legendu. A moć njegova bila je još jaka i održavala je u strašnoj uspomeni gubilište na kojem je izdahnuo bedni sveštenik, kao i gradinu kraj mora gde je stanovala Jestira Prin. Blizu ovog poslednjeg mesta, neka deca igrala su se jedno poslepodne, kad su ugledala neku visoku ženu u sivoj odeći gde se približava vratima gradine. Ta vrata bila su godinama zatvorena, ali ona ih je otključala. Bilo da su zarđalo gvožđe ili trulo drvo popustili njenoj snazi, bilo da se ona uvukla kao senka preko ovih smetnji - tek, ona je ušla! Na pragu je zastala, okrenula se na stranu, jer je ušla sama u tu promenu, i preko praga kuće u kojoj je nekada strujao život, pošto je bilo tužnije i žalosnije nego što je mogla podneti. Ali to je bilo samo za trenutak, pa ipak dovoljno dug da se moglo primetiti skerletno slovo na njenim grudima. I Jestira Prin se vratila i uzela na sebe davno ostavljeni sram! Ali gde je bila mala Biserka? Ako je bila još u životu, morala je biti u punom razvoju ženske mladosti i lepote. Niko nije znao, niti se ikad saznalo potpuno tačno: da li je vilinsko čedo otišlo prerano u devojački grob, ili je njena divlja i bogata priroda umekšana i spremljena za blagu i nežnu žensku bračnu sreću. Ali za ostatka Jestirina života bilo je znakova koji su govorili da je usamljenica sa skerletnim slovom predmet ljubavi i pažnje nekih stanovnika jedne strane zemlje. Pisma su dolazila, s plemićkim znacima na sebi, iako za te znake engleska heraldika nije znala. U kolibi je bilo stvari za ugodnost i luksuz, koje Jestira nikad nije upotrebljavala, ali koje je samo bogatstvo moglo kupiti, a ljubav izmisliti. Bilo je sitnica, malih ukrasa, dragocenih darova za večnu uspomenu, koji su morali biti izrađeni nežnim prstima po uputstvu srca koje ljubi. Jednom su videli Jestiru kako veze odelo za novorođenče s takvom raskoši i zlatnom maštom, da bi napravilo pravu uzbunu da se kakvo dete, tako obučeno, pojavilo pred našim trezvenim gradom. Ukratko, u gradu se pričalo, a gospodin carinski kontrolor Pju, koji je ovu stvar ispitivao sto godina kasnije, verovao je da Biserka ne samo da je bila u životu već udata i srećna, i da se sećala svoje majke; i da bi se veoma radovala kad bi njena majka bila s njom na njenom ognjištu. Ali za Jestiru Prin bilo je više stvarnog života u Novoj Engleskoj nego u toj

nepoznatoj zemlji gde je Biserka svila sebi gnezdo. Tu je bio njen greh; tu je bila njena tuga; tu je ona imala da se kaje. Ona se vratila i ponovo uzela na sebe svojom slobodnom voljom - jer ni najstroži starešina tog surovog doba ne bi joj to zapovedio - znak čiju smo crnu istoriju napred ispričali. Nikada više nije taj znak ostavljao njene grudi. Ali u nizu Jestirinih godina, koje su bile ispunjene radom, mislima i samopožrtvovanjem, skerletno slovo je prestalo da bude žig koji privlači prezir i gnev ljudi, već je oličavalo nešto što izaziva sažaljenje i strah, kao i poštovanje. I kako Jestira Prin nije znala za sebičnost, niti je živela radi svoje zabave i lične koristi, narod joj je poveravao sve svoje tuge i nevolje, tražeći od nje savete kao od lica koje je prošlo kroz mnogo jada. A naročito žene u večitim iskušenjima - kad bi njihova strast bila ranjena, prezrena, zgažena, nedostojnome poklonjena, ili kad je lutala grešno, ili s teškim teretom srca koje niko ne ceni i ne traži - dolazile su u gradinu Jestire Prin i pitale zašto su tako bedne i šta je tome lek! Jestira ih je tešila i svetovala kako je najbolje znala. Ona ih je uveravala da čvrsto veruje da će u bolje doba, kad svet bude dozreo za to, kad to nebo bude htelo, nova istina biti otkrivena svetu, koja će postaviti sve odnose žene i muškaraca na pouzdanoj osnovi uzajamne sreće. Ranije u životu, Jestira je uzalud uobražavala da i ona može da bude ta izabrana proročica, ali odavno je uvidela nemogućnost da ikakva misija božanske i tajanstvene istine bude poverena ženi grehom okaljanoj, pritisnutoj sramom, koja nosi teret doživotne tuge. Anđeo i apostol novog otkrića mora zaista biti žena, ali smerna, čista, lepa i mudra; i ona neće propovedati kroz sumornu tugu, već kroz nebesku radost; ona će pokazati kako nas sveta ljubav može usrećiti najistinitijim primerom takvog života krunisanog uspehom. Tako je govorila Jestira Prin, obarajući svoj pogled na skerletno slovo. A posle mnogo, mnogo godina, nov jedan grob bio je iskopan blizu starog i upalog u groblju (pored koga je kasnije sazidana i Kraljevska kapela), ali s međuprostorom, kao da prah ova dva spavača nema nikakva prava da se pomeša. Ipak, jedan nadgrobni kamen služio je za oboje. Svuda naokolo bili su spomenici sa urezanim grbovima, a na ovoj prostoj ploči od glinca - kao što pažljiv posmatrač još može da primeti i zastane zbunjen njegovim značenjem - videlo se nešto izrezano kao heraldički znak. Ta ploča imala je i devizu, a njene reći mogle bi poslužiti kao geslo i kratak opis naše sada završene legende; ona je tako mračna, i osvetljena je samo jednom jedinom večnom žižom svetlosti, koja je sumornija negoli senka: „NA POLJU CRNOM, SLOVO A SKERLETNO.“

___

Napomene [←1] Braća Adams, poznati prvaci iz vremena borbe za američku nezavisnost i Ustav SAD. (Prim. prev.)

[←2] Ellery Charming (1780-1842),pesnik,pisac,teolog,filantrop ipokretač mnogih reformi.(Prim.prev.)

[←3] U to vreme slavni pisac. (Prim. prev.)

[←4] Amos Bronson Alcott(1799 - 1888) reformator i sanjalica, više cenjen po živim razgovorima i kratkim člancima nego po većima sastavima. (Prim. prev.)

[←5] Kada je Masačusets bio brintanska kolonija.(Prim. prev.)

[←6] Kada je ovo pisao, pisac je imao nameru da zajedno sa Skerktnim slovom objavi i nekoliko kraćih pripovedaka i skica. Zatim se predomislio i odložio to za kasnije. (Prim. prev.)

[←7] Ulica u kojoj se Hotorn rodio. (Prim. prev.)

[←8] Početnos slovo reči adulteress, ljubavnica. (Prim. prev.)

[←9] Morion – rimski otvoreni šlem sa visokim češljem. (Prim.prev.)

[←10] Increase Mather – protestanski svečenik, 1865. Predsednik Harvarda, bio je toliko politički uticajan da ga je kralj postavio za guvernera. (Prim.prev)