NASLEDNO PRAVO.doc

NASLEDNO PRAVO 1. Pojam nasleđivanja i. U savremenim pravima nasleđivanje ima imovinski karakter i najčešće se označava kao - sledovanje u pravne odnose umrlog - prelaženje imovine umrlog na druga lica - stupanje u nečja prava usled smrti subjekta kome su prava pripadala - prelaz zaostavštine, tj. stvari i prava umrlog na njegove naslednike. ii. U antici se smatralo da naslednik stupa u ista ovlašćenja, prava i obaveze koje je imao i umrli, čak i u odnosu na kazne. iii. Nasleđivanje je prenos duhovnih i materijalnih osobina i vrednosti sa predaka na potomke, vremenska veza međuzavisnosti svih generacija, lanac kontinuiteta, gledano uopšteno izvan granica pravnih pojmova. 2. Pojam naslednog prava i.

ii.

iii.

iv.

Pojam 'nasledno pravo' označava a. deo privatnog prava kojim se uređuju pravni odnosi koji se ne gase smrću fizičkih lica čiji su oni nosioci. b. Nasledno pravo uređuje prelazak imovinskih i eventualno drugih prava. c. Cilj naslednog prava je obezbeđenje kontinuiteta aktivnih i pasivnih građanskopravnih odnosa, koji bi se u suprotnom ugasili u trenutku smrti fizičkog lica. Nasledno pravo ima dva osnovna značenja: objektivno i subjektivno a. Nasledno pravo u objektivnom smislu jeste skup pravnih propisa koji uređuju nasleđivanje i to nasleđivanje fizičkih lica. b. Nasledno pravo u subjektivnom smislu označava konkretno ovlašćenje određenog lica, fizičkog ili pravnog, da na osnovu objektivnog naslednog prava stekne određena prava iz zaostavštine ostavioca. c. Nasledno pravo deluje erga omnes i zato je apsolutno pravo. Nasledno pravo je i nauko koja se bavi izučavanjem a. Objektivnog i subjektivnog naslednog prava b. Njihovim istorijskim razvojem c. Teorijskim osnovama, d. Njihovim vezama i odnosima sa drugim pravnim disciplinama e. Njihovim tumačenjem i praktičnom primenom f. I pitanjima njihovog usavršavanja. Nasledno pravo je deo građanskog prava, i po savremenoj sistematici je smešteno na sledeći način (prema pandektističkoj podeli): a. Opšti deo b. Stvarno pravo c. Obligaciono pravo 1

v.

vi.

d. Porodično pravo e. Nasledno prava Jedno lice kao subjekt prav sjedinjava određeni krug prava i obaveza i to kako imovinske prirode a. Svojina b. Službenost c. Zaloga d. Autorsko imovisko pravo e. Obiligaciona prava Tako i neimovinska f. Politička g. Lična porodična h. Pravo na satisfakciju zbog povrede nekih neimovinskih dobara. Smrću subjekta a. neka prava i obaveze se definitivno gase (lična prava i obaveze i po pravilu lično-imovinska prava i obaveze. b. A druga prelaze putem pravila naslednog prava na njegove naslednike (imovinska prava i obaveze i neka lično-imovinska prava i obaveze).

3. Značaj naslednog prava i.

Nasledno pravo oličava i podržava privatnu svojinu, dajući pri tom poseban podstrek za a. rad b. sticanje i racionalno upravljanje imovinom. c. učvršćuje ekonomsku solidarnost d. rad i kontinuitet e. podstrekava napredak. ii. Nasledno pravo s jedne strane omogućava da se marljivost, ljubav, odanost, prijateljstvo i druge u svakom društvu poželjne osobine neguju i posebno nagrade (određivanje većeg naslednog dela, isporuke-legata, poklona za slučaj smrti) a s druge strane one negativne sankcionišu (kroz ustanovu nedostojnosti, isključenja iz prava na nužni deo lišenja prava na nužni deo). iii. Pravni poredak iziskuje postojanje u svakoj državi posedovanje određenih organa, organizovnih oblika privrede, određene oblike svojihskih odnosa, određeni moral, ideologiju. Za to je pored ostalog potrebno i postojanje jednog određenog poretka sukcesije, odnosno, neophodno je postojanje odreženih pravila koje će obezbeđivati pravnu sigurnost u pogledu prenosa imovinskih prava i obaveza kako za vreme života pravnih subjekata (obligaciono pravo), tako i za slučaj njihove smrti (nasledno pravo). Zato u svakoj državi postoji nasleđivanje i nasledno pravo, a razlike se javljaju u zavisnosti od bitnih elemenata koji čine dati javni poredak. iv. Postojale se i druge teorije: a. Kolektivističke teorije – kritikovale etičke osnove privatne svojine, i

2

odbacivali etičku osnovu nasleđivanje. Nasledno pravo su isticali kao glavnog krivca postojanja društvenih nejednakosti. i. Nepravičnost koja prati nasleđivanje se u savremenim pravima otklanja putem sistema progresivnog oporezivanja. b. Teorija prirodnog prava (Fihte, Kant) – smatrali su pravo vlasnika da slobodno raspolaže svojom imovinom i drugim pravima kako poslovima iter vivos tako i poslovima mortis causa za prirodno pravo. c. Teorija porodičnog osnova nasleđivanja (Hegel, Savinji, Bogišić) – označava porodičnu vezu kao suštinski osnov nasleđivanja i naslednog prava. Smatrli su da je svojina u svim civilizacijama prvo bila porodična pa postala lična. d. Pozitivistički pristup – osnov nasleđivanja su nalazili jednostavno u zakonskom propisu. 4. Načela naslednog prava i. ii. iii. iv. v. vi.

Načelo Načelo Načelo Načelo Načelo Načelo

univerzalnosti nasleđivanja ravnopravnosti ograničenosti osnova pozivanja na nasleđe paralelnog odnosa osnova pozivanja na nasleđe slobode zaveštavanja obavezne univerzalne sukcesije

5. Načelo univerzalnosti nasleđivanja i.

ii. iii.

Načelo univerzalnosti (jednistvenosti) znači da su pravila zakonskog nasleđivanja ista, odn. opšta, jedinstvena, univerzalna, bez obzira na lične osobine i kvalitete ostavioca ili naslednika: a. Pol b. Uzrast c. Nacionalnost d. Imovinsko stanje e. Veroispovest f. Pripadnost određenom društvenom sloju g. Zanimanje Kao i bez obzira na vrstu, poreklo i kvalitet dobara koja ulaze u sastav zaostavštine. Načelo univerzalnosti karakteristično je za države sa tržišnom privredom. Načelo specijalnosti je suprotno načelu univerzalnosti nasleđivanja. Načelo specijalnosti zanči da su pravila zakonskog nasleđivanja, posebna, partikularna u zavisnosti od činjenica koje se odnose na lične kvalitete i osobine ostavioca i naslednika. Načelo specijalnosti je karakteristično za društva sa naturalnom privredom a. Rimsko pravo je prihvatalo načelo univerzalnosti. b. Države sa feudalnim uređenjem ili patrijarhalna društva sa značajnim ostacima kolektivne svojine -- pravila nasleđivanja su se razlikovala u vezi sa podelom dobara na nepokretne i pokretne stvari, pošto su 3

nepokretnosti u takvim društvima bile od najvećeg privrednog, a u krajnjoj liniji i političkog značaja. c. Posebno bitan problem vezan za ovo načelo je još od antičkih vremena predstavljalo pitanje poljoprivrednih poseda. Poljoprivredno zemljište je u najdužem periodu istorije bilo najznačajnija stavka koja je ulazila u sastav zaostavštine, ono se kao uslov opstanka smatralo dobrom koje se po svaku cenu, po pravilu nepodeljeno, moralo zadržati u krugu porodice.  Ustanova fidejkomisarne supstitucije i porodičnog fidejkomisa -- naslednopravni instrument za očuvanje celine nepokretnosti d. U raznim zemljama su se tokom istorije razvile razne ustanove za rešavanje ovog problema. 1. Erbhof – Nemačka i Austrija – Erbhof kao poljoprivredno dobro, u cilju prečavanja njegovog usitnjavanja je mogao da nasledi samo jedan nasledik, a primenjivao se princip primogeniture i privilegija u korist naslednika muškog pola. 2. Homestead – SAD – ova ustanova je sprečavala propadanje sitinih i srednjih farmerskih poseda i posebno sprečavala dalje usitnjavanje tih poseda putem nasleđivanja. 3. Kolhozno domaćinstvo – Rusija—seljačko domaćinstvo stiču članovi tog damanjistva sve dok postoji ma i jedan njegov član. 4. Privatno poljoprivredno gazdinstvo – Slovenija – primenjuje se princip specijalnosti, sistem jednog naslednika koji ima nameru da obrađuje imanje i takvu je nameru pokazalo još za života ostavioca. e. Još jedno značajno pravilo princia specijalnosti je pravilo da se određena dobra koja ulaze u sastav zaostavštine imaju vratiti onoj lozi predaka iz koje su svojovremeno dobijena – podela na dobra starine i dobra tekovine. 1. Engleska – u odnosu na nepokretnosti se vodi računa da nasleđe pripadne najbližim srodnicima onog lica koje je nepokretnost unelo u imovinu. 2. Prema Zakonu o nasleđivanju Srbije, kada se radi o nasleđivanju u drugom naslednom redu vodi se računa o poreklu dobara koja ulaze u sastav zaostavštine. 6. Načelo ravnopravnosti i.

Načelo ravnopravnosti porklamuje da svi građani pod istim uslovima imaju pravo na jednak naslednopravni položaj. To se odnosi na: a. ravnopravnost polova 4

ii.

b. ravnopravnost vanbračne i bračne dece c. ravnopravnost domaćih i stranih državljanina. Kad se radi o stranim državljanima sva prava u svetu traže ispunjenje još jednog posebnog uslova – postojanje faktičkog reciprociteta (uzajamnosti)

7. Načelo ograničenosti osnova pozivanja na nasleđe i. ii.

U našem pravu dopuštena su dva osnova pozivanja na nasleđe: a. testament (zaveštavanje, testamentarno nasleđivanje) b. zakon (zakonsko, intestatsko nasleđivanje) Treći mogući osnov – ugovor o nasleđivanju (ugovorno nasleđivanje) je zabranjen u našem pravu kao osnov i za univerzalnu i za singularnu sukcesiju.

8. Načelo paralelnog odnosa osnova pozivanja na nasleđe i.

ii.

U savremenim pravima moguće je paralelno nasleđivanje po svom osnovima pozivanja: i po ugovoru i po testamentu i po zakonu. a. Kod nas je prihvaćeno načelo paralelnog odonosa osnova pozivanje na nasleđe stim što je kod nas dopuštenom zamo testamentarno i intestatsko nasleđivanje, dok je ugovor o nasleđivanju zabranjen. Načelo paralelnog odnosa osnova pozivanja na nasleđe se naziva i načelo kumulacije pravnih osnova pozivanja na nasleđe.

5

9. Načelo slobode zaveštanja i.

ii.

10. i. ii.

11. i. ii.

Načelo slobode zaveštanja (testiranja) znači da građani imaju pravo da u skladu sa zakonom utvrđenim uslovima slobodno raspolažu svojom imovinom za slučaj svoje smrti i daju druge izjave sa određenim pravnim dejstvima za slučaj smrti. To pravo se ostvaruje u formi zaveštanja (testamenta). Ovo pravo ogranične je: a. Opšta ograničenja: putem ustanove javnog poretka b. Posebna ograničenja: 1. Pravo na nužni deo (Evropskokontinentalo pravo) 2. Pravo na izdržavanje (Anglo-američko pravo) Načelo obavezne univerzalne sukcesije Načelo obavezne univerzalne sukcesije ogleda se u tome što posle smrti ostavioca mora postojati bar jedno lice koje će biti njegov univerzalni sukcesor. Obaveznost univerzalne sukcesije proizilazi iz neophodnosti da ostaviočeva prava i posle njegove smrti nastave društvenu ulogu koju su dotada imala. Na univerzalnog sukcesora prelaze sva prava koja ne prelaze na singularne sukcesore. a. Ovo načelo je značajno za efikasnost ostvinskog postupka (tako da se svako pravo ponaosob ne mora dosuđivati jedno po jedno individualnim sukcesorima) b. Uprošćavanje situacije kada se po završenom postupku pronađu delovi zaostavštine za koje se dotada nije znalo. c. Poboljšava se položaj ostaviočevih poverioca što je pravično. Univerzalna i singularna sukcesija Podela ostaviočevih pravnih sledbenika na univerzalne i singularne učinjena je prema načinu stupanja u pravne odnose prema zaostavštini, kao i prema načinu odgovornosti za ostaviočeve dugove. Univerzalni sukcesor je naslednik u pravom smislu reči. a. On dobija zaostavštinu u celini, ili u određenom njenom delu (izraženo razlomkom ili procentualno). b. Univerzalni sukcesor odgovara i za ostaviočeve dugove (prima i srazmerni deo pasive) 1. Ukoliko zaveštalac odredi u svom testamentu da će određenom licu pripasti određena nasledna kvota, odnosno deo koji se može izraziti razlomkom u odnosu na celinu zaostavštine, onda je sigurno reč o univerzalnoj sukcesiji. 2. U slučaju kada se to iz zaveštavanja ne može neposredno zaključiti ali se, tumačenjem, može utvrditi da je testatorova 6

c.

d. e.

f. g.

h.

namera bila da određenom licu dodeli do imovine (zaostavštine) kao takve (istitutio ex re certa), uzeće se da se radi o određivanju univerzalnog sukcesora. Univerzalni sukcesor stupa u ostaviočeva prava i obaveze neposredno u trenutku delacije. Pravo svojine na naselđivanoj stvari stiče trenutkom delacije, tako da poseban modus acquirendi nije potreban (ovo pravilo je prihvaćeno u savremenim evropskokontinentalnim pravima) 1. Ležeća zaostavština (hereditas jacens) – situacija koja je postojala kada je zaostavština od trenutka delacije, do izjave univerzalnog sukcesora o prijemu nasleđa bila bez titulara. 2. U anglo-američkom sistemu izvršilac, a ukoliko izvršioca nema, administrator zaostavštine je dužan da namiri sve dugovore ostavioca iz zaostavštine, pa tek onda uruči ostatak zaostavštine nasledniku. Univerzalna sukcesija može nastati na osnovu zakonskog, testamentranog ili ugovornog nasleđivanja. Singularni sukcesor stiče samo koristi iz zaostavštine, dobija određena prava iz aktive. On ne odgovara za ostaviočeve dugove. 1. Ali ako se ostaviočevi poverioci ne mogu namiriti od dela zaostavštine koji treba da pripadne univerzalnim sukcesorima, njima će pripasti i one koristi koje je zaveštalac namenio singularnim sukcesorima. 2. Tako da se singularni sukcesori pojavljuju kao neka vrsta sekundarnih poverlaca, koji će ostariti svoja potraživanja ukoliko su prethodni poverioci ostavioca već namireni. Jedno isto lice može istovremeno imati ulogu i singularnog i univerzalnog sukcesora (u odnosu na razna prava naravno) Singularna sukcesija nastaje, po pravilu, na osnovu tzv. voljnog nasleđivanja: 1. testamenta 2. ugovora Singularna sukcesije u našem prava nastaje na osnovu legata (isporuke), a singularni sukcesor se naziva legatar (isporukoprimac).

1.

i.

ZON Srbije predviđa izuzetak: singularna sukcesija na osnovu zakona postoji: - kada nužni deo ima obligacionopravnu prirodu, - pri povećanju ili smanjenju naslednog dela ostaviočevog supružnika ili roditelja u drugom naslednom redu Singularni sukcesor ne stupa u prava određena u njegovu korist neposredno trenutkom delacija. On stiče jendo obligaciono pravo, na

7

ii. 12.

osnovu koga može zahtevati od univerzalnih sukcesora određene prestacije (davanje, činjenje, uzdržavanje, trpljenje). Legatar postaje vlasnik legata kada ona bude predata u njegovu državinu.

Izvori naslednog prava

i. ii.

Zakon o nasleđivanju Zakon o vanparničnom postupku

i. ii. iii. iv. v. vi.

Ustav Republike Srbije Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa Zakon o obligacionim odnosima Zakon o autorskom i srodnim pravima Zakon o parničnom postupku Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja u određenim odnsima Zakon o rešavanju sukoba nadležnosti u statusnim, porodičnim i naslednim odnosima Zakon o ratifikaciji Koncencije o jednoobrazbom zakonu o obliku međunarodnog zavestanja Međunarodni ugovori Porodičnopravni propisi Zakoni o zadužbinama

vii. viii. ix. x. xi. 13. i. ii.

Porodičnopravni propisi kao izvori naslednog prava Porodičnopravni propisi imaju značaja za nasledno pravo. Prema Porodičnom Zakonu Srbije: 1. Imovina supružnika može biti zajedinčka i posebna, a supružnici mogu, pod zakonskim uslovima, svoje imovinske odnose da urede i bračnim ugovorm. 2. Priznanje očinstva može se učiniti pred matičarem, organom strateljstva, pred sudom ili u zaveštanju. 3. Postoji samo jedan oblik usvojenja – potpuno usvojenje. 4. Supružnik ne može raspolagati svojim udelom u zajedničkoj imovini niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima, i a contrario zajedničkom imovinom se može raspolagati samo poslom mortis causa, dakle zaveštavanjem. 5. Pravo na deobu zajedničke imovine imaju supružnici, naslednici umrlog supružnika, i poverioci subružnika iz čije se posebne imovine nisu mogla namiriti njihova potraživanja, naravna ova prava poverilaca ostaju i posle smrti tog supružnika; terete univerzalne sukcesore umrlog supružnika. 6. Pravo na podizanje tužbe za razvod braka pripada bračnim drugovima. Ovo pravo ne prelazi na naslednike, ali naslednici tužioca mogu 8

7.

8. 9.

10.

14. i. ii.

iii.

iv.

preuzimati već započeti postupak u cilju dokazivanja osnovanosti tužbe. Ako osnovanost tužbe bude dokazana, preživeli bračni drug gubi pravo da nasledi umrlog bračnog druga i pravo na koristi iz testamenta ili nekog drugog raspolaganja za slučaj smrti. Naslednici tužioca u sporu o materinstvu ili očinstvu mogu nastaviti već započeti postupak radi utvrđivanja da je postojao osnov za utvrđivanje ili osporavanje materinstva ili očinstva, odnosno radi poništenja priznanja očinstva. Ako tuženi u sporu o materinstvu i očinstvu nije više živ, tužba se podnosi protiv njegovih naslednika, a ako tuženi nema drugih naslednika, tužba se podnosti protiv Republike Srbije kao naslednika. Ako je imalac prava na lično ime umro posle izvršene povrede, kao i ako je povreda izvršena posle smrti imaoca prava na lično ime, zaštitu prava na lično ime mogu zahtevati: lice koje je umrli odredio da se stara o zaštiti njegovog ličnog imena, supružnik, dete i roditelj umrlog. Brakovi zaključeni pre 9. Maja 1946.g. ostaju punvažni ukoliko su zaključeni po propisima koji su bili na snazi u vreme zaključenja braka. To ima posledicu da su poligamni brakovi po šerijatskom pravu, zaključeni pre 9. Maja 1946. Godine i dalje na snazi, a to ima za posledicu i pitanje naslednih prava više supruga ostavioca.

Važenje naslednopravnih propisa Važenje naslednopravnih propisa ima dve dimenzije: 1. vremensku 2. prostornu. Kad je reč o vremenskoj dimenziji, osnovno pravilo je da se zaostavština raspravlja po propisima koji su važili u momentu smrti ostavioca. Punovažnost zaveđtanja, ugvora o doživotnom izdržavanju i ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života ceni se prema zakonu koji je važio u vreme kada su ovi pravni poslovi preduzeti. Važeći Zakon o nasleđivanju Srbije iz 1996.g. se primenjuje na sva nasleđa otvorena od tog trenutka. Nasleđa otvorena pre 5.maja 1996 godine raspravljaju se po odredbama Zakona o nasleđivanju iz 1974.godine. Načelo o neretroaktivnosti zakona poštovano je od strane svih civilizoavnih država u materiji nasleđivanja. a. Ali prema Ustavu naše zemlje, pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona. b. Ova mogućnost se ispoljila: 1. U Saveznom zakonu o nasleđivanju iz 1955 godine: Bilo je predviđeno da će se taj zakon primenjivati na sva nasleđa po kojima do dana njegovog objavljivanja nije doneta pravosnažna odluka o nasleđu ili nasleđe nije sporazumom, deobom ili na drugi način konačno uređeno. 9

2.

15. i.

ii.

iii. iv. v.

Retroaktvinost je bila predviđena da bi se izbegla dalja primena pravnih pravila predratnog prava, čime je znatno učvršćena pravna sigurnost u ovoj materiji. U slučaju da je testament bio sačinjen pre stupanja na snagu tog zakona u formi koja je tada bila dopuštena, a nije sastavljen ni u jednom od oblika predviđenim novim zakonom, vazio je samo ako je zaveštalac upro pre stupanja tog zakona na snagu, ili dve godine po njegovom stupanju na snagu, ili ako je zaveštalac izgubio aktivnu testamentarnu sposobnost, ili na drugi način dospeo u nemogućnost da sačini novi testament. Pri tome, zaveštaočeva sposobnost za pravljenje testamenta, uzroci ništavosti testamenta, kao i njegova sadržina se cenila po odredbama novog zakona. Odredbe o fideikomisarnoj supstituciji (određivanje naslednika svom nasledniku ili legataru) smatrale su se da ne postoje. Zakon o rešavanju sukoba zakona i nadležnosti u statusnim, porodičnim i naslednim odnosima predviđao je da će taj zakon biti primenjen na predmete u toku o kojima do dana njegovog stupanja na snagu nije doneta prvostepena odluka, ali i na predmete o kojima je prvostepena odluka doneta do dana stupanja na snagu tog zakona, ali je potom poništena ili ukinuta.

Pretpostavke za nasleđivanje -- pojam i podela Pretpostavke nasleđivanja su pravno relevantne činjenica za nasleđivanje koje pedstavljaju pretpostavke da bi uopšte doštlo do primene naslednopravnih pravila, odnosno da bi dolo do mogućnosti za raspravljanje zaostavštine. Postoje četiri pretopstavke, od kojih su prve dve bitne, a druge dve u svakom konkretnom slučaju nužno prate bitne: a. Delacija b. Zaostavština c. Postojanje naslednika d. Osnov pozivanja na nasleđe Delacija – smrt ostavioca i otvaranje nasleđa je bitna pretpostavka Zaostavština – postojanje zaostavštine je isto bitna pretpostavka. Postojanje naslednika i osnov pozivanja na nasleđe se često u nauci navode kao pretpostavke, ali ako prve dve pretpostavke postoje, do nasleđivanja će uvek doći; uvek će se naći lice koje je naslednik – od srodnika do države i uvek će postojati neki osnov pozivanja na nasleđe: ugovor o nasleđivanju (kada je dozvoljen), zaveštanje, zakon. 10

16. i. ii. iii.

iv.

v.

vi.

17.

Smrt ostavioca Fenomen nasleđivanja otpočinje prirodnom, odnosno faktičkom smrću ostavioca ili njegovim proglašenjem za umrlog (presumptivna smrt). Ostavilac može biti svako fizičko lice i samo fizičko lice. Trenutkom smrti fizičkog lica otvara se njegova zaostavština (delacija) pa je potrebno tačno utvrditi taj trenutak. Utvrđivanje tačnog momenta je značajno jer se prema njemu određuje: a. sastav zaostavštine b. krug naslednika odnosno njihovo postojanje c. dostojnost d. sposobnost e. od tog trenutka počinje da teče rok zastarelosti nasledničke tužbe i dr. Zato je bitno utvrditi ne samo dan, nego i čas, a po mogućstvu i minut smrti ostavioca (ponedak i mala vremenska razlika može imati posledice : problem komorijenata). Istovetno dejstvo sa smrću ostavioca ima proglašenje nestalog lica za umrlo. Kao trenutak delacije nesalog lica proglašenog za umrlo uzeće se u rešenju označeni dan i, po mogućnosti, čas, koji sud treba da utvrdi na osnovu svih raspoloživih dokaza. Ukoliko sud ne može da tačno utvdi dan smrti nestalog lica uzeće se da je to dan koji ono verovatno nije preživelo. Ako se ni tako ne može utvrditi datum smrti pomenutog lica, danom njegove smrti smatraće se prvi dan po isteku zakonom propisanih rokova posle kojih se nestalo lice može proglasiti umrlim. (Ovo je bliže uređeno u Zakonu o vanparničnom postupku). U nekim pravima je postojala tzv. građanska, civilna smrt. To je bio lučaj oduzimanja pravne sposobnosti licu osuđenom na smrtnu kaznu ili kaznu doživotne robije, pa se dan nastupanja parosnažnosti te presude ujedno smatrao danom prestanka pravnog subjektiviteta osuđenog, a to je imalo za posledicu i ovaranje njegove zaostavštine. Ova ustanova je ukinuta početkom XX veka. Komorijenti. U slučaju da više lica, koja bi se po nekom osnovu mogla međusobno nasleđivati, izgube život (usled prirodne katastrofe, ratnih operacija, neke nesreće ili na drugi način) i to tako da se ne može utvrditi redosled njihove smrti, takva lica se nazivaju komorijenti. U važećem pravu Republike Srbije se pretpostavlja da su svi komorijenti umrli istovremeno, tj. da niko nikoga nije nadživeo. Shodno tome komorijenti se međusobno ne mogu nasleđivati. Dužnost je suda da pokuša da utvdi, uz pomož svih raspoloživih dokaza, tačan redosled smrti lica. Zaostavština 11

Postojanje zaostavštine je bitan uslov za nastajanje naslednopravnog odnosa, jer ako umrli nije ostavio imovinu, ostavinski sud nema o čemu da raspravlja, pa se postupak obustavlja. Zaostavština je skup rava i obaveza ostavioca koja u trenutku delacije prelaze na univerzalne sukcesore. 18.

Pojam i sastav zaostavštine

i.

Zaostavštinu čine ostaviočeva prava (aktiva) i dugovi ostavioca, kao teret na toj aktivi (pasiva), odnosno nasleđivanju podobna prava i određene obaveze. a. Aktiva zaostavštine su stvari i prava iz zaostavštine. Pasivu čine određene obaveze koje terete aktivu. b. Bruto zaostavština – aktiva i pasiva čine bruto vrednost zaostavštine. (pravilo je da je aktiva veća od pasive) c. Čista zaostavština – razlika između aktive i pasive naziva se čista, odnosno neto vrednost zaostavštine. d. Ako je pasiva veća od aktive, damnosa hereditas, i tada naslednicima po odbitku svih dugova ne ostaje ništa. Ali naslednik nije dužan da angažuje svoja stredstva radi namirenja ostaviočevih dugova, već odgovara samo do visine vrednosti nasleđene imovine. e. Obračunska vrednost zaostavštine – obračunsku vrednost zaostavštine čini zbir neto vrednosti zaostavštine i vrednosti određenih poklona koje je ostavilac učinio za vreme svog života. Do utvrđivanja obračunske vrednosti dolazi u slučaju povrede nužnog dela nužnih naslednika.

ii.

U sastav zaostavštine ulaze pre svega a. stvarna prava: - pravo svojine - stvarne službenosti - zaloge - pravo građenja b. državina c. obligaciona prava, npr: - iz ugovora o kupoprodaji - depozitu - naknade štete - neosnovanog bogaćenja d. autorsko pravo, pravo idustrijske svojine f.

iii.

Nasledna transmisija – pravo na davanje nasledničke izjave koju je trebalo da da ostavilac g. Pravo na davanje odgovora na ponudu za zaključenje ugovora. Nasleđuju se samo ona prava koja su podobna za nasleđivanje, a to su po pravilu sva imovinska prava. Prava vezana za ličnost ostavioca iako su imovinske prirode gase se njegovom smrću: 12

a. lične službenosti b. pravo na opozivanje poklona c. prava iobaveze iz ugovora o punomoćstvu d. pravo preče kupovine. Nasleđivanju nepodobna prava su ona koja je za života mogao stvarivati iključivo ostavilac. Obaveze koje je mogao da ispuni samo ostavilac se takođe gase trenutkom delacije. iv.

Jedna od podela prava i obaveza je na : javnopravna i privatnopravna prava, odnosno obaveze. a. Javnopravna prava, odnosno obaveze. Ova prava i obaveze su načelno vezana za ličnost ostavioca i nisu podobna nasleđivanju: - kazne (krivične i prekršajne) - ostaviočevo pravo telefonskog pretplatnika Jesu podobne nasleđivanju: - nenamirene ostaviočeva poreske obaveze - javnopravna prava, odnosno obaveze, nastale povodom određenih stvari su, po pravilu, podobna nasleđivanju. (npr. građeviska dozvola) b. Privatnopravna prava i obaveze (stvarna i obligaciona prava) - Su po pravilu podobna nasleđivanju. - I samo nasledno pravo podobno je nasleđivanju (naslednopravna trasmisija). Ali do naslednopravne transmisije dolazi samo kada nema supstitucije. - Prava iz ugovora o životno osiguranju podobna su nasleđivanju samo ako korisnik nije određen, i a contrari, ukoliko je korisnik osiguranja određen to pravo ne spada u zaostavštinu. - Po pravilu ni lična porodična prava nisu podobna na nasleđivanje, kao ni lične usluge. - Pravo preče kupovine je nenasledivo. - Potraživanje naknade nematerijalne štete nasledivo je samo ukoliko je priznato pravnosnažnom sudskom odlukom ili pismenim poravnanjem. - Obligacija izdržavanja nije podobna za nasleđivanje. - Posle smrti lica koje je bilo u radnom odnosu njegovi naslednici imaju pravo na zaostale zarade i otpreminu. U slučaju da ostavilac nije iskoristio godišnji odmor, to njegovo pravo, izraženo u novcu, prelazi na njegove naslednike.

v.

U vezi sa prava vezana za grob i sahranjivanje se razlikuju četri grupe prava: - pravo na sahranu članova porodice - pravo na sahranu drugih lica - pravo prilaska grobu i pravni interes zaštite urednog izgleda - pijetet u odnosu na posmrtne ostatke. 13

Postavlja se pitanje da li se radi o javnopravnim ili privatnopravnim pravima. Kod nas to pitanje nije rešeno. Ova prava su se tretirala kao prava na neizgrađenim gradskim građevinskim zemljištem i kao takva nisu bila podobna za uređivanje zaveštavenjem. 19.

Izdvajanje iz sastava zaostavštine i.

ii.

Kod utvrđivanja sastava zaostavštine treba voditi računa da sve stvari i prava koja su se zatekli kod ostavioca i koji su se vodili na njegovo ime možda i nisu deo njegove imovine (zaostavštine). Tu postoje izdvajanja po različitim osnovima: a. Izdvajanje za supružnika ostavioca po osnovu bračne tekovine (zajednička imovina koju su bračni drugovi stekli radom u toku bračne zajednice.) b. Izdvajanja po nekom drugom osnovu - Predmet se našao u zaostavštini po ugovoru o stavi - izdvajanje nepokretnosti koja je trenutkom sprti primaoca izdržavanja prešla na davaoca izdržavanja na osnovu ugovora o doživtnom izdržavanju c. Izdvajanje u korist potomaka koji su privređivali sa ostaviocem. - Potomci ostavioca koji su živeli sa njim u zajednici i svojim trudom, zaradom ili inače pomagali mu u privređivanjum imaju pravo da zahtevaju da im se iz zaostavštine izdvoji deo koji odgovara njihovom doprinosu u povećanju njene vrednosti, ukoliko to nisu ranije učinili. - Tako izdvojeni deo ne spada u zaostavštinu i ne uzima se u račun pri izračunavanju ni naslednog ni nužnog dela. Sticanje izdvojenih predmeta Prema ZON zaostavštinu ne čine predmeti domaćinstva manje vrednosti koji služe svakodnevnim potrebama ostaviočevih potomaka, njegovog bračnog druga i roditelja, ako su sa ostaviocem živeli u istom domaćinstvu, već ti predmeti postaju zajednička svojina tih lica. - Članovima domaćinstva se ostavljaju ne samo najnužnija sredstva za život, već im se ne narušava dotadašnji ambijent u kome su dugo živeli i na koji su se navikli. - Predmeti domaćinstva moraju biti u svojini ostavioca u trenutku delacije. - Predmete domaćinstva su morali svakodnevno (ne u doslovnom smislu) da koriste ostaviočevi potomci, roditelji i supružnik i to po njegovom odobrenju, barem prećutnom. - Ti predmeti ne smeju biti veće vrednosti što je uvek faktičko pitanje koje procenjuje sud u svakom konkretnom slučaju (pri ovoj proceni je naročito bitna ukupna vrednost zaostavštine) - U predmete domaćinstva spadaju ove: a. Nepotrošne stvari: 1. osnovni nameštaj 14

2. šporet 3. frižider 4. posteljina 5. posuđe 6. sredstva higijene 7. kućni ljubimci b. Potrošne stvari: 1. osnovne namirnice 2. drva i ugalj 3. novac izdvojen za račune. - Predmeti domaćnstva postaju zajednička svojina ostaviočevog supružnika, potomaka i roditelja, odnosno onih od navedenih lica koji su živeli sa ostaviocem u zajedničkom domaćinstvu i koji su svakodnevno koristili te predmete. Navedena lica postaju zajedničari po sili zakona u trenutku delacije. Zajedničari drže, koriste, upravljaju i raspolažu navedenim predmetima zajednički, s tim da upravljanje i raspolaganje mogu poveriti i jednom od njih ili trećem licu. U slučaju spora oko redovnog upravljanja tim predmetima odlučuje sud u vanparničnom postupku. Sorovi oko raspolaganja moraju se okončati deobom, a ako je stvar nedeljiva biće prodata i izvršiće se civilna deoba. iii.

20. i. ii. iii.

Kada se predmeti domaćinstva izdvajaju iz sastava zaostavštne postoji i situacije kada predmeti domaćinstva ostaju u sastavu zaostavštine. Kada naslednici koji su živeli u zajednici života sa ostaviocem ne spadaju u krug gore navedenih lica a zahtevaju da im pripadnu ti predmeti. Njihovom zahtevu će se udovoljiti, ali će im se vrednost dodeljenih predmeta uračunati u njihov nasledni deo, a izuzetno ukoliko vrednost predmeta premašuje vrednost njihovog zakonskog naslednog dela, biće dužni da razliku naknade ostalim naslednicima u novcu. Postojanje naslednika Naslednik ostavioca, kako univerzalni tako i singularni sukcesor, može biti fizičko i pravno lice. Generalni sukcesor je lice koje je jedini naslednik, a sanaslednici su više lica koja nasleđuju svaki po odgovarajući razlomak u odnosu na celinu zaostavštine. Lice koje ispunjava uslove postaje naslednik kada da pozitivnu naslednu izjavu, prihvati se nasleđa. Izjava o prihvatanju ima retroaktvino dejstvo, jer se uzima da je time naslednik stekao to svojstvo od samog trenutka smrti ostavioca. Na taj način se obezbeđuje kontinuitet pravnih odnosa, koji faktički ne postoji od trenutka delacije do trenutka davanja pozitivne nasledne izjave. Ako se srodnici ili u zaveštaju predviđeni naslednici odreknu nasleđa, navedena neprekidnost odnosa se obezbeđuje tako što se uzima da država, 15

iv.

v.

21. i. ii.

kao poslednji zakonski naslednik koji se ne može odreći nasledstva, postaje naslednikom retroaktivno od trenutka delacije. Naslednik mora doživeti trenutak smrti ostavioca, odnosno mora postojati u tom trenutku. Ako se radi o začetom detetu u momentu delacije (nasciturus, infans concetus) sva savremena prava uzimaju da se takav začetako smatra već rođenim detetom u odnosu na taj trenutak, pod uslovom da se rodi živo. - U zakonima o nasleđivanju nije određeno u kom se roku po smrti ostavioca začeto dete mora roditi da bi postalo naslednikom. Treba analgno primeniti propise o određivanju bračnog očinstva iz porodičnog prava, tako da bi se dete moralo roditi najkasnije u roku od 300 dana posle smrti ostavioca. Ovaj rok predstavlja oborivu pretpostavku da je dete već bilo začeto u trenutku delacije. Kao krunski dokaz ipak treba uzeti nalaz i mišljenje veštaka medicinske struke i dati mu prednost u odnosu na navedeni zakonski rok. - Primenjujući analogiju u vezi sa naslednopravnim položajem pravnih lica, treba zaključiti da testamentarni naslednik zaveštaoca može postati i pravno lice koje u trenutku delacije još nije oformljeno, ali je postupak za njegovo formiranje već bilo u toku. Ali pod uslovom da to lice zaista bude oformljeno. - Moguće je i da ostavilac svojim testatmentom osnuje zadužbinu koje će postati ujedni i njegov naslednik. Poseban naslednopravni problem predstavljaju deca rođena putem veštačke oplodnje. Tako se može roditi dete lica koje je umrlo nekoliko godina ranije. U mnogim državama je doneta posebna regulativa koja uređuje tu pravnu oblast. U našem pravu postoji pravna praznina. a. Ukoliko se radi o jajnoj ćeliji, prema našem zakonu postoji neoboriva pretpostavka da je žena koja je dete rodila majka deteta. b. Kada je u pitanju semena ćelija lica koje nije živo, problem nastaje. - Prof. Antić smatra da se ciljnim tumačenjem fikcije o začetom a nerođenom detetu može i treba izvesti pravilo da ostaviočevo dete ima pravo nasleđa svog oca, bez obzira na trenutak začeća a pod uslvom da se rodi živo. Pravni položaj ranije određenih naslednika bi zavisio od njihove savesnosti. Postajali bi nesavesni od trenutka saznanja za veštačku oplodnju. Odsutna i nestala lica kao naslednici Odsutna i nestala lica mogu biti naslednici, jer se život jednom rođenog lica pretpostavlja sve dok se, u odgovarajućem postupku, ne dokaže suprotno (proglašenje nestalih lica za umrle). Naši zakoni o nasleđivanju ipak propisuju posebna pravila za taj slučaj: a. Ukoliko nije poznato da li ima naslednika, sud će oglasom pozvati lica koja polažu pravo na nasleđe da se u roku od jedne godine prijave u sud. 16

- Oglas se stavlja na oglasnu tablu suda - objavljuje se u 'Službenom glasniku Srbije' - po potrebi i na drugi način b.

iii.

22. i.

ii.

iii. iv.

Ako postoje nagoveštaji da je prebivalište ili boravište naslednika u inostranstvu, oglas se objavljuje i u odgovarajućem sredstvu inostranog javnog obaveštavanja. Ako se po isteku roka od jedne godine od dana najkasnije objavljenog oglasa ne prijavi nijedan naslednik, sud će doneti rešenje kojim zaostavštinu predaje na uživanje Republici Srbiji. - Republika Srbija stiče svojinu na predatim stvarima u roku od tri godine za pokretne, a deset godina za nepokretne stvari, počev od otvaranja nasleđa.

Ako nije poznato ima li naslednika, ili je njihovo prebivalište ili boravište nepoznato, kao i u drugim slučajevima kad je to potrebno, sud će postaviti privremenog saraoca zaostavštine. a. Privremeni staralac zaostavštine je ovlašćen da u ime naslednika: 1. Tuži i bude tužen 2. da naplaćuje potraživanja i isplaćuje dugove 3. da uopšte zastupa naslednika. b. O ovome je sud dužan da izvesti organ starateljstva, koji pak može da postavi drugog staraoca. c. Sud može privremenog staraoca zaostavštine da postavi i na zahtev ostaviočevih poverilaca, isporukoprimaca ili korisnika naloga. Nesposobnost za nasleđivanje – nasledna prava stranaca Nesposobnost za nasleđivanje je oduzimanje mogućnosti jednoj kategoriji lica da se pozovu na nasleđe ostavioca i to po bilo kom osnovu pozivanja na nasleđe i bez obzira na njihov subjektivni odnos prema ostaviocu ili društvenoj zajednici (tj. bez obzira na njihovu krivicu). To je neka vrsta zakonskog isključivanja iz prava na nasleđe jednog određenog kruga lica bez obzira na njihovo skrivljeno ponašanje, bilo prema ostaviocu, bilo prema društvu. Istorijski gledano mogućnost nasleđivanja je oduzimana raznim grupama: a. Oduzimanje prava nasleđivanja pripadnicima zabranjene veroispovesti (Rim, srednjovekovno pravo) b. pripadnicima određenih monaških redova koji su davali svečanu zakletvu kojom su se odricali sticanja bilo kakvih imovinskih prava (katoličk crkva) Ustanova nesposobnosti za nasleđivanje ukinuta je u svim savremenim pravima. Jedini izuzetak: Strani državljani imaju jednaka nasledna prava kao i domaći ali pod uslovom reciprociteta. 17

Ukoliko jedna država ne dozvoljava da građani Srbije budu naslednici u toj zemlji, onda ni građani te zemlje neće moći da nasleđuju u Srbiji. (u pitanju je u stvari princip retorzije) - Nesposobnost može biti potpuna ili delimična - npr. dopušta se nasleđivanje pokretnosti ali ne i nepokretnosti zato što u stranoj državi za naše državljane važi isto ograničenje. 23.

Nedostojnost za nasleđivanje

i.

Nedosotojnost za nasleđivanje je naslednopravna ustanovoa čijim nastupanjem jedno lice ex lege gubi naslednopravno ovlašćenje. Ovde je gubitak mogućnosti nasleđivanja vezan za krivicu lica koje je u pitanju, tj. za njegovo protivpravno i nemoralno ponašanje. Nedostojni u stvari čini neko krivično delo, propisano odredbama krivičnog prava, a sama nedostojnost je dodatna – građanskopravna sankcija. Po Zakonu o nasleđivanju Srbije nedostojan je da nasledi: a. Onaj ko je umišljajno lišio života ostavioca ili je to pokušao. 1. Ovo su i izvršilac i podstrekač i pomagač 2. i lice koje je podstrekavalo ostavioca na samoubistvo 3. lišenje života ostavioca bez umišljaja, i u nužnoj odbrani i drugim slučajevma odsustva protivpravnosti ne čini naslednika nedostojnim. b. Onaj ko je prinudom, pretnjom ili prevarom naveo ostavioca da sačini ili opozove zaveštanje ili neku njegovu odredbu, ili ga je u tome sprečio. 1. Ostavilac tako usled nedopuštenog ponašanja naslednika nije mogao bez mana volje da izrazi svoju poslednju volju. 2. Prinuda ili pretnja ne mora biti direktno upravljena prema ostaviocu već i prema njemu bliskim licima. 3. Saučesnik bilo koje vrste je takođe nedostojan. c. Onaj ko je u nameri sprečavanja ostaviočeve poslednje volje uništio ili sakrio njegovo zaveštanje, ili ga je falsifikovao. 1. Svi oblici saučesništva vode nedostojnosti 2. lice koje koristi falsifikovano zaveštanje, sa umišljajem je takođe nedostojno. 3. Mora postojati namera sprečavanja ostvarenja prave volje zaveštaoca. d. Onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca, ili mu je uskratio nužnu pomoć. 1. Zakonska obaveza izdržavanja odnosi se na zakonske obligacije konstituisane na osnovu porodičnopravnih propisa.

ii.

iii. iv.

* odredbe zakona prema kojima je vojni dezerter nedostojan su proglašene za neustavne. Na nedostojnost sud pazi po službenoj dužnosti. Ostavilac može oprostiti nedostojnost. 18

vi.

Oproštaj mora biti učinjen u formi potrebnoj za zaveštavanje. Nedostojnost ne smeta potomcima nedostojnog da oni neslede ostavioca, tako da oni nasleđuju kao da je nedostojni umro pre ostavioca. Ukoliko se na nasleđe poziva maloletni potomak nedostojnog lica, odna sud treba da odredi drugo lice, umesto nedostojnog (koji je zakonski zastupnik maloletnog deteta) koje će upravljati zaostavštinom do punoletstva nasledinka.

24.

Osnovi pozivanja na nasleđe

i. ii.

iv.

Poslednji uslov za nastupanje nasleđivanja jeste osnov pozivanja na nasleđe. U našim zakonima o nasleđivanju dopuštena su dva osnova: a. Zakon (Zakonsko, intestatsko nasleđivanje) Zakonsko nasleđivanja dolazi ako 1. nema testamenta 2. testament je ništav 3. zaveštanjem nije obuhvaćena celokupna imovina (zaostavština) 4. ako zaveštajni naslednik ne može da se primi nasleđa - nije doživeo delaciju - nedostojan je 5. ako zaveštajni naslednik neće da se primi nasleđa - negativna nasledna izjava b. Testament (Zaveštajno, testamentarno nasleđivanje) Testamentarno nasleđivanje ima veliki značaj u svim savremenim pravima. Ono je izraz poštovanja autonomije volje ostavioca koj svojom voljom uređuje sudbinu građanskih subjektivnih prava, podobnih za nasleđivanjem post mortem. Prema našim zakonima o nasleđivanju mogućno je da naslednik u istom slučaju nasleđuje delimično po testamentu a delimično kao zakonski naslednik (u odnosu na različite delove zaostavštine). Ugovor o nasleđivanju kao osnov za nasleđivanje nije dopušten.

25.

Pojam zakonskog nasleđivanja

i. ii.

Intestatsko (zakonsko) nasleđivanje je osnovno i najčešće. Zakonsko nasleđivanje je ipak najslabiji osnov, jed do njega dolazi tek kada nema zavestanja (ili ugovora u pravima koja ga dopuštaju), odnosno kad ovim pravnim poslom nije obuhvaćena cela zaostavština. Do njega dolazi u sledećim slučajevima:

v.

iii.

iii.

19

a. b. c.

iv.

v. vi. 26.

kada ostavilac nije sačinio testament kada je zaveštanje nepunovažno kada zaveštanjem nije obuhvaćena celokupna imovina (zaostavština) d. kada u zavesštanju nije određen univerzalni, već samo singularni sukcesor. e. kada zaveštajni naslednik ne može da nasledi (nije doživeo trenutak delacije, nedostojan je) f. kda zaveštajni naskednik neće da se primi nasleđa (negativna nasledna izjava) U savremenim pravima rimska praksa da je testamentrno nasleđivanje pravilo usvojena je u državama anglo-američkog pravnog sistema. U tim državama se i samo zakonsko nasleđivanje u dobroj meri bazira na testamentarnom. U evropskokontinentalnom sistemu prava pravilo je zakonsko nasleđivanje (tako je i sa našim pravom) Najčešće činjenice na kojim se zasniva zakonski red nasleđivanja jesu srodstvo (krvno i građansko) i bračna veza. Sistemi grupne raspodele srodnika kao zakonskih naslednika - Postoji objektivna potreba da se u svakom društvu, u skladu sa konkretnim javnim poretkom, načimi odgavarjući redostled pozivanja srodnika na zakonsko nasleđe.

i.

Sistem zajednice krvi - Prema ovom modelu, najbliži srodnici su ona lica koja imaju najveću količinu zajedničke krvi. - Sistem polazi od fiziološke pretpostavke da svaki roditelj daje svojoj deci po 50 % krvnih faktora. - Najbliži srodnici su a. braća i sestre b. ostaviočeva deca, roditelji, polubraća i polusestre - Srodnici sa većom količinom zajedničke krvi imaju prednost i isključuju one sa manjom količinom iz nasleđa - Srodnici sa istom količinom zajedničke krvi nasleđivali su na jednake delove. - Ovaj sistem je omogućavao egzaktno postvaljanje odgovarajućeg reda pozivanja na nasleđe ali nije uzimao u obzir određene btne činjenice koje su od presudnog značaja za utvrđivanje rpavno prelevantnog intenziteta veze među srodnicima. Najpre zato što ne uzima u obzir podelu srodnika na potomke, pretke i pobočne srodnike, niti vodi računa o stepenu srodstva između ostavioca i njegovih srodnika. - Ovaj sistem nije prihvaćen.

ii.

Sistem stepena srodstva 20

a.

iii.

Stepen srodstva je u pravu opšteusvojena činjenica koja ima značaja u mnogim oblastima (porodičnom, upravnom, krivičnom, procesnom, pravu) b. Računanje je egzaktna operacija koja pruža objektivnost i sigurnost u redu sukcesije. Zato je ovaj sistem bio prihvaćen u jednom periodu rimskog prava. c. Ako se prihvati civilno računaje (prihvaćeno od svih savremenih prava) srodnici se u odnosu na ostavioca pozivaju po sledećem redu: 1. Deca i roditelji ostavioca (prvi stepen srodstva) 2. Unuci, braća i sestre, dede i babe (drugi stepen ) 3. Praunuci, pradede i prababe, sestrići i bratanci, stričevi ujaci, i tetke (treći stepen srodstva) d. Srodnici bližeg stepena isključuju srodnike daljeg stepena. e. Nedostatak ovog sistema se nalazi u tome što može doći do situacija koje ne odgovaraju stvarnom intenzitetu veze među srodnicima (roditelji isključuju unuke, brat isključuje praunuka itd) – ovaj nedostatak potiče takođe od ignorisanja podele srodnika na potomke, pretke i pobočne srodnike. Složeni sistem Uočavajući glavni nedostatak u oba prethodna sistema, složeni (kombinovani sistem) polazi od činjenice da se svaki zakonski redosled pozivanja na nasleđe mora bazirati na više elemenata, od kojih se kao osnovni uzima podela srodnika na potomke, pretke i kolaterale. - U zavisnosti od kombinacije elemenata razlikuju se: a. Sistem bliskosti srodstva b. Parentelarni sistem a.

Sistem bliskosti srodstva - U sistemu bliskosti srodstva osnovni princip je da se zaostavština nasleđuje prema jabližem stepenu srodstva u odnosu na ostavioca. - Taj sistem je korigavan sa tri dopunska pravila: 1. podela na nasledne redove 2. pravo predstavljanja 3. podela zaostavštine na očevu i majčinu lozu - Postojanje ovih dopunskih pravila predstavlja osnovnu razliku između sistema bliskosti srodstva i sistema stepena srodstva. - Ovaj sistem je zastupljen u francuskom Code Civil i u belgijskom pravu. - Prema ovom sistemu: 1. Prvi nasledni red čine potomci ostavioca 2. Drugi nasledni red: roditelji ostavioca (privilegovani preci) i braća i sestre i njihovi potomci (privilegovani pobočni srodnici) 3. Treći red: babe i dede i svi ostali preci ostavioca 21

b.

4. Četvrti red: obični kolaterali – svi ostaviočevi pobočni srodnici zaključno sa šestim stepenom srodstva (osim onih iz drugog reda) Parentelarni sistem 1. Parentelarno-graduelni sistem 2. Parentelarno-linearni sistem

27.

Parentelarni sistem

i.

Ovaj sistem zasniva se na podeli krvnih srodnika u određene grupe – parentele (nasledna kolena, nasledna kola) Parentele su skupovi srodnika koji potiču od rodonačelnika koji su, prema ostaviocu, istog ranga. - npr: 1. Rodonačelnik prve parantele je ostavilac (koleno potomaka) 2. rodonačelnici druge parantele su roditelji ostavioca i njihovo potomstvo 3. rodonačelnici treće parantele su dedovi i babe ostavioca 4. rodonačelnici četvrte parantele pradede i prababe ostavioc idt. - Pozivanje na nasledstvo između pripadnika različitih parantela je uređeno prema hijerarhijskom principu. - Na nasledstvo se prvo pozivaju pripadnici prve parantele, a pripadnici dalje parantele se ne mogu pozvati na nasleđe ukoliko u bližoj paranteli postoje srodnici koji mogu i hoće da naslede. - Parantelarni sistem se zasniva na kombinaciji a. hijerarhijskog pozivanja srodnika na nasleđe, b. pri čemu se uzima u obzir podela srodnika na potomke, pretke i pobočne srodnike, c. blizina stepena srodstva, d. te primena pravila o predstavljanju i priraštaju. - Prema načinu na koji se vrši raspodela zaostavštine između pripadnika iste parantele, razlikuju se: 1. parentelarno-graduelni 2. parentelarno-linearni sistem.

ii.

Parentelarno-graduelni sistem - Ovaj sistem se zasniva na tome što se odlučujuća prednost daje stepenu srodstva (stepen – gradus, oduda ime sistema) unutar parantele. - Tako da rođak bližeg stepena srodstva u svakom slučaju isključuje iz nasleđa rođaka daljeg stepena srodstva, dok srodnici istog stepena srodstva nasleđuju na jednake delove. - npr. Ostavilac je u četvrtoj parenteli ostavio pradedu i sina prababe (brat ostaviočevog dede), celu zaostavštinu dobija pradeda s obzirom da je on sa ostaviocem u trećem a sin od prababe u četvrtom stepenu srodstva. Tako da se nasleđe uved predaje onom srodniku, odnosno srodnicima koji su sa 22

ostaviocem u bližem stepenu srodstv, što dalje znači da se prednost uvek daje starijoj generaciji. - Ovo dovodi do nepravičnih rešenja, posebno u prvoj paranteli, i zato ovaj sistem gotono ni u jenom pravu nije neograničeno prihvaćen. - Od savremenih prava parentelarno-graduelni sistem poznaje nemačko pravo i primenjuje ga od četvrte parantele. iii.

Parantelarno-linearni sistem - Parantelano-linearni sistem (ili čist linearni sistem) odlikuje se prvenstvenom i neograničenom primenom prava predstavljanja (jus representationis) - Unutar jedne parantele srodnici se pozivaju na nasleđe prvenstveno po linijama (otuda i naziv ovog sistema). - npr. Ako je ostavilac imao dvoje dece formiraju se dve osnovne linije U slučaju da jedno ostaviočevo dete, recimo, nije doživelo trenutak delacije ili je nedostojno onaj deo koji pripada toj liniji odnosno onoliko koliko bi dobilo ostaviočevo dete, kao nosilac linije, da je moglo da se primi nasleđa. Predstavljanje (reprezentacija) se primenjuje dokle god ima ma i jednog člana nishodne linije. Tek u slučaju da u jednoj liniji nema članova (srodnika) primenjuje se pravo priraštaja. - Ovaj sistem ima nekoliko prednosti: 1. redosled pozivanja na nasleđe je pravičniji 2. mlađe generacije se izjednačavaju sa starijim u mogućnosti pozivanja na nasleđe 3. obezbeđuje se da se na nasleđe pozove veći broj srodnika, što omogućava i ostvarenje socijalne funkcije nasleđivanja - Zato je ovaj sistem uslvojen kao osnovni pri formiranju zakonskog naslednog reda u većini prava: engleskom, amerčkom, austrijskom, švajcarskom, nemačkom, grčkom, našem pravu.

28.

Pravo predstavljanja

i.

Dosledno poštovanje principa da srodnici bližeg stepena prodstva isključuju srodnike udaljenijeg stepena dovelo bi, kod zakonskog nasleđivanja, do nepravičnih rešenja. - Zato je stvoreno jedno posebno pravo koje omogućava da se u okviru iste linije u jednom naslednom redu pozovu na nasleđivanje potomci ostaviočevog srodnika (bližeg stepena srodstva) koji iz nekog razloga nije postao naslednik. - To pravo ius representationis uvedeno je u pravnu civilizaciju Justinijanovom novelom. - Pravo predstavljanja kao jedno od osnovnih pravila naslednog prava, usvojeno je u svim savremenim pravima i po pravilu se primenjuje u prva tri zakonska nasledna reda. 23

- Reprezentacija važi i u našem pravu. ii.

Postavlja se pitanje pravne prirode predstavljanja. a. Teorija materijalne reprezentacije Prema jednom shvatanju do reprezentacije je dolazilo samo usled smrti pretka, tako da je to jenda vrsta naslednog prava potomaka. Dalji srodnik nema svoje pravo već se poziva na nasleđe po tuđem pravu. Tako da pravo pretka (reprezentovanog) mora imati određene kvalitete – dostojnost i sposobnost se traži i kod pretka. b. Teorija formalne reprezentacije Prema drugom shvatanju potomak se koristi reprezentacijom i nasleđuje po svom sopstvenom pravu. Tako da će nasleđivati i ako samo on sam ispunjava određene kvalitete (dostojnost, sposobnost, postojanje) iako njegov predak te kvalitete nije ispunjavao. - Pravo predstavljanja je samo korekcija pravila da se najbliži srodnici prvenstveno pozivaju na nasleđivanje, ono se svdi na tzv. pravo pomeranja na stepen srodnstva predtka. - Ova teorija je prihvaćena kod nas.

iii.

Veličina naslednog dela koji pripada reprezentantima. Postoje dva rešenja problema vezanih za veličinu naslednog dela lica koje se poziva na nasleđe na osnovu pravila predstavljanja. a. Rešenje per stirpes (po stablima, po linijama u linearnom sistemu) Nasleđe se uvek deli po linijama i to po svakom stepenu. Prvo se deli na onoliko delova koliko ima linija u prvom stepenu srodstva, zatim se ti delovi dele na onoliko linija koliko ih je u drugom stepenu, itd. - Sistem per stirpes usvajaju evropska rava, pa i naše. - Bilo je prihvaćeno i za slučaj nepokretnosti u sistemu Common law, a primenjuje se u Velikoj Britaniji i nekim državama SAD. b. Rešenje per capita ( po glavama) Zaostavština se deli prema broju naslednika – po glavama. - Ali se ovde postavlja pitanje kako će se deliti kada na nasleđe konkurišu istovremeno lica različitog stepena srodstva. 1. Jedan broj prava koja inače primenjuju rešenje per capita

29.

Pravo priraštaja

i.

Pravo priraštaja – ius accrescendi (akrescenzija) stupa u dejstvo kada iz nekoh razloga ne može da se primeni pravo predstavljanja. a. kada živih potomaka u jednoj liniji nema b. svi živi potomci neće da naslede c. svi živi potomci koji hoće da naslede su nedostojni d. kad zakon isključuje pravo predstavljanja. Kada je pravo predstavljanja (u jednoj liniji) neprimenljivo, nasledni deo, koji bi pripao srodnicima linije unutar tog naslednog reda, prirasta naslednim delovima ostalih srodnika tog naslednog reda koji su u najbližem stepenu

ii.

24

iii. iv.

v.

srodstva sa ostaviocem, pri čemu se mora voditi računa i o kvalitetu srodstva naslednika. Kada su presotali naslednici istog kvaliteta srodstva, 'oslobođeni' deo, koji bi inače pripadao drugoj liniji se jednako deli među naslednicima preostale linije koji su u odnosu istog kvaliteta srodstva sa dejkusom. Nešto je složeniji slučaj kada su naslednici različitog kvaliteta srodstva, tj kada se na nasleđe javljaju lica od kojih neka imaju oba, a neka samo jednog zajedničkog pretka sa ostaviocem. Slobodni deo prirašćuje ipso jure ostalim sanaslednicima, prema naslednim delovima, ali uvek vodeći računa o stepenu i kvalitetu srodstva, tako da priraštaj može ići u korist svih sanaslednika, ili samo nekih od njih. Za razliku od prava predstavljanja, priraštaj se primenjuje kako kod zakonskog tako i kod testamentarnog prava. Ali, kod intestatskog nasleđivanja primena prava priraštaja podrazumeva posebna pravila tumačenja zaveštaočeve poslednje volje.

30.

Zakonsko nasleđivanje u uporednom pravu

i.

Justinijanov sistem Prema Justinijanovoj reformi naslednici su smešteni u 4 nasledna reda: a. Prvi red – potomci sa neograničenom reprezentacijom b. Drugi red – svi preci, sa braćom i sestrama i predstavljanje do sinovaca, bratanica, sestrića i sestričina; bliži preci isključuju dalje, u slučaju konkurencije pobočnih nasleđuje se na jednake delove (per capita) c. Treći red – polubraća i polusestre sa svojim potomstvom d. Četvrti red – ostali ostaviočevi kolaterali, prema blizini stepena srodstva, bez prava predstavljanja Princip isključivosti – Bliži nasledni red automatski isključuje dalji nasledni red.

ii.

Francusko pravo Code civil je inspirisan Justinijanovom kodifikacijom. Predviđa 4 reda: a. Prvi red – ostaviočevi potomci, uz neograničeno predstavljanje b. Drugi red – roditelji ostavioca (po ¼) i braća i sestre (dele ½). polubrača i polusestre nasleđuju samo deo iz očeve, odn. majčine linije. c. Treći red – preci ostavioca, po očevoj i majčinoj lozi. Predak bližeg srodstva isključuje pretka daljeg srodstva. d. Četvrti red – nastupa ako nema redaka. Pobočni srodnici, po pravilu do 6. a izuzetno do 12. stepena.

25

iii.

Špansko i portugalsko pravo a. Prvi red – deca ostavioca, uz primenu prava predstavljanja b. Drugi red – ostaviočevi preci, isključujući sve pobočne srodnike, po lozama roditelja c. Treći red – pobočni srodnici do 6. stepena srodstva. Po portugalsnom pravu: a. Prvi red – potomci ostavioca b. Drugi red – roditelji c. Treći red – ostaviočevi braća i sestre i njihovo potomstvo, po pravu predstavljanja d. Četvrti red – ostali kolaterali

iv.

Austrijsko pravo Usvaja parentelarno-linearni sistem pozivanja srodnika na nasleđe: a. Prva parentela – svi ostaviočevi potomci, uz neograničenu primenu reprezentacije. b. Druga parentela – roditelji ostavioca i njihovi potomci c. Treća parentela – dedovi i babe sa potomstvom, uz neograničeno pravo reprezentacije d. Četvrta parentela – pradede i prababe ostavioca, bez prava predstavljanja

v.

Nemačko pravo U prva tri nasledna reda nasleđuje se po parentelarno-linearnom principu, a u četvrtom i daljim redovima parentelarno-graduelni sistem a. Prvi red – svi ostaviočevi potomci, uz neogranično pravo predstavljanja b. Drugi red – roditelji i svi njihovi potomci po pravu predstavljanja c. Treći red – baba i deda i svi njihovi potomci d. Četvrti red – prababa i pradeda i njihovi potomci po parentelarnograduelnom sistemu, bliži srodnik isključuje daljeg e. Peti red – čukundede i čukunbabe i njihovi potomci f. Itd.

vi.

Anglo-američki sistem Naslednopravna materija je uređena zakonima. U osnovi prihvata napetelarno- linearni sistem. Engleska a. Prvi red – potomci ostavioca uz neograničeno pravo predstavljanja b. Drugi red – roditelji c. Treći red – braća i sestre i njihovo potomstvo d. Četvrti red – polubraća i polusestre, sa svojim potomstvom e. Peti red – dede i babe, uz primenu reprezentacije, uvek prvo punorodni srodnici, pa ako ih nema polurodni SAD a. Prvi red – potomci, uz reprezentaciju b. Drugi red – roditelji sa svojim potomstvom, uz reprezentaciju 26

c. Treći red – babe i dede sa svojim potomstvom, uz reprezentaciju U mnogim državama sad se država kao naslednik isključuje dokle god ima i najudaljenijih srodnika. Ovo je redak slučaj, pošto se u anglo-američkom sistemu veoma često poziva na nasleđe po osnovu testamenta. vii.

Rusko pravo U ruskom pravu srodnici kao intestatski naslednici pominju se samo u prvom naslednom kolenu. a. Prvo koleno – direktni potomci ostavioca, svi potomci b. Zakon posle usvojenika i njihovih potomaka i supružnika, pominje pravo na nasleđe lica koja su siromašna i za rad nesposobna, koja su se nalazila na izdržavanju kod ostavioca najmanje godinu dana pre delacije.

viii.

Indusko pravo Savremeno indsuko pravo čine: sudske odluke, kodifikovano pravo i običaji. Nasleđivanje je regulisano kodifikovanim pravom. Redosled srodnika koji se pozivanju na zakonsko nasleđe uređen je na specifičan način u odnosu na evropskokontinentalno i anglo-američko pravo.

31.

Šema zakonskih naslednika u pravu Srbije

i.

Ostaviova na osnovu zakona nasleđuju: a. Potomci i usvojenici i njihovi potomci b. Bračni drug c. Roditelji, usvojioci d. Braće i sestre i njihovi potomci e. Dedovi i babe i njihovi potomci Broj naslednih redova je neograničen, jer u krug zakonskih naslednika spadaju svi ostaviočevi preci. Između naslednih redova postoji princip isključivosti i sledoreda, tako da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda. Ako nema naslednika koji bi mogli i hteli da naslede kao poslednji naslednik se javlja Republika Srbija.

ii. iii. iv. 32.

Prvi nasledni red

i.

Rodoančelnik prvog naslednog reda je sam ostavilac i njega, pre svih i na jednake delove, nasleđuju a. njegova deca (prirodna i građanska) b. njegov bračni drug Pravo predstavjanja Primanjuje se pravilo predstavljanja.

ii.

27

iii. iv.

v.

U slučaju da neko ostaviočevo dete ne nasledi, ostavioca nasleđuju potomci tog deteta dobijajući onaj deo koji bi dobilo njegovo dete da je moglo da nasledi. Prednost ima potomak bližeg stepena srodstva (unuci nasleđuju pre praunuka itd). Kada supružnik ne doživi delaciju, nesposoban je da nasledi, nedostojan ili razbaštinjen ili da negativnu nasledničku izjavu, njeov nasledni deo se deli na onoliko delova koliko ostavilac ima prvostepenih potomaka. Mogućnost promene zakonskog naslednog dela U okviru prvog naslednog reda ostaviočev supružnik ima u osnovi isti naslednopravni položaj kao i ostaviočev prvostepeni potomak. a. Od tog pravila postoji izuzetak: Kada postoji ostaviočevo dete kome ostaviočev bračni drug nije roditelj, a imovina supružnika je veća od one koja bi mu pripadala pri podeli zaostavštine na jednake delova – onda svako ostaviočevo dete može naslediti do dva puta više nego bračni drug ako sud, pošto razmotri sve okolnosti, oceni da je to opravdano. Ako ostavilac nema potomastva, bračni drug ne nasleđuje u provom naslednom redu.

33.

Drugi nasledni red

i.

Drugi nasledni red čine: a. Ostaviočev bračni drug b. Ostaviočevi roditelji i njihovo potomstvo Ostaviočev supružnik Ostaviočev supružnik u drugom naslednom redu dobije ½ zaostavštine – koliko bi najviše mogao da dobije u prvom. Ako oba ostaviočeva roditelja ne mogu ili neće da naslede, celokupnu imovinu nasleđuje supružnik. Tako da supružnik u drugom naslednom redu može naslediti celokupnu zaostavštinu (što u prvom naslednom redu ne može). Ostavičevi roditelji Drugu polovinu na jednake delove nasleđuju ostaviočevi roditelji, tako da svakom od njih pripada po ¼. Kada ostavilac u trenutku smrti nema supružnika, celu zaostavštinu nasleđuju ostaviočevi roditelji, po ½ svaki od njih. Pravo predstavljanja Između ostaviočevih srodnika važi pravo predstavljanja i u drugom naslednom redu. Tako, ako je jedan ostaviočev roditelj umro pre ostavioca ili ne nasleđuje iz drugih razloga, deo zaostavštine koji bi mu pripao nasleđuju njegova deca – braća i sestre ostavioca. Ako ni braća i sestre nemogu da naslede, nasleđuju njihovi potomci – bratanice, bratanci, sinovci, sinovice i sestrići i sestričine, odnosno unuci ostaviočevih roditelja, kao i ostali ostaviočevi potomci po pravu predstavljanja koje je neograničeno.

ii.

iii.

iv. v.

28

vi. vii.

viii.

ix.

x.

Ako su oba ostaviočeva roditelja urmla pre ostavioca ili iz drugih razloga ne mogu ili neće da naslede, deo ostaviočevog roditelja nasleđuju potomci tog roditelja uz punu primenu prava predstavljanja. Kod primene prava predstavljanja, mora se voditi računa o kvalitetu srodstva, razlikujući ostaviočeve pobočne srodnike na a. Punorodne (germani) koji imaju oba zajednička pretka sa ostaviocem – rođena braća i sestre b. Polurodne – koji imaju samo jednog zajedničkog roditelja. Ovi se dele na: 1. Consanguinei ako im je muški predak (braća i sestre po ocu) 2. Uterini ako im je ženski predak (braća i sestre po majci) Ostaviočeva polubraća i sestre nasleđuju na jednake delove samo deo koji bi pripao roditelju koga dele sa ostaviocem. Rođena braća i sestre, po predstavljanju, na jednake delove nasleđuju i deo koji im pripada po majci i po ocu, tako da mogu naslediti dvostruko više od polubraće i sestara. Ako jedan od ostaviočevih roditelja ne može ili neće da nasledi, njegov nasledni deo će pripasti njegovom potomstvu po pravu predstavljanja. Ako potomaka nema, tada njegov nasledni deo pripada drugom ostaviočevom roditelju. Ako ni drugi roditelj ne može ili neće da nasledi, celokupna zaostavština pripašće potomcima drugog ostaviočevog roditelja (polubraći i polusestrama ostavioca). Primena prava predstavljanja u ovom slučaju je neograničena. Mogućnost promene zakonskog naslednog dela a. Povećanje naslednog dela bračnog druga b. Smanjenje naslednog dela bračnog druga c. Povećanje naslednog dela ostaviočevih roditelja

xi. 34.

Treći nasledni red

i.

U trećem naslednom redu postoje četri rodonačelnika. To su ostaviočevi deda i baba po ocu (očeva linija) i ostaviočevi baba i deda po majci (majčina loza). Celokupna zaosavština deli se u dve celine od kojih svaka pripada po jednoj lozi. Polovina zaosavštine koja pripada jednoj lozi deli se na rodonačelnike loze, koji dobijaju svaki po ¼. Pravo predstavljanja i priraštaj Ako jedan od rodonačelnika ne može ili neće da nasledi, njegova četvrtina pripada njegovim potomcima uz punu primenu prava predstavljanja. Vodi se računa o stepenu srodstva kao i u drugom redu. Kad rodonačelnik loze, koji ne može ili neće da nalsedi, nema potomaka koji bi mogli ili hteli da naslede, njegova četvrtina pripada rodonačelniku druge loze, koji onda dobija jednu polovinu.

ii. iii.

iv.

29

v.

Ako drugi rodonačelnik ne može ili neće da nasledi, tada se celokupna zaostavština koja pripada toj lozi razdeljuje između potomaka drugog rodonačelnika loze, uz punu primenu predstavljanja. Nasleđivanje u okviru jedne loze zasniva se na pravilima nasleđivanja između srodnicima u drugom naslednom redu. Ako su deda i baba jedne loze umrli pre ostavioca, a nemaju potomstva koje može ili želi da nasledi, zaostavština koja bi pripadala njihovoj lozi prelazi na drugu lozu. Nju nasleđuju deda i baba druge loze i njihovi potomci, na jednake delove.

35.

Četvrti nasledni red

i.

Naslednici u okviru četvtog naslednog reda su ostaviočevi pradede i prababe. Pravo predstavljanja u četvtom naslednom redu je isključeno. Svi rodonačelnici četvrtog naslednog reda nasleđuju jednak deo zaostavštine, dakle 1/8 zaostavštine. Ako jedan od rodonačelnika ne može ili neće da nasledi, njegov deo će pripasti njegovom supružniku koji bi tada nasledio ¼ zaotavštine. Kada jedan par predaka iz jedne loze, ne može ili neće da nasledi, njihov deo pripada drugom paru predaka iz iste loze koji taj deo deli na jednake delova, tako da će svaki predak iz tog prava predaka dobiti po ¼ . Ako nema nijednog pretka u nekoj lozi, celokupnu zaostavštinu će podeliti preci iz druge loze. Peti i dalji nasledni redovi su sačinjeni od daljih ostaviočevih predaka, shodno pravilima po kojima nasleđuju njegovi pradede i prababe.

ii.

iii. iv. v. 36.

Naslendopravni položaj supružnika

i.

Naslednopravni položaj supružnika u I naslednom redu Bračni drug nasleđuje u prvom redu ako ostavilac ima decu koja žele i mogu da naslede, ili potomke te dece koja mogu i hoće da naslede. U prvom redu bračni drug ima u osnovi isti naslednopravni položaj kao i ostaviočevi prvostepeni potomci, jer sa njima deli zaostavštinu na jednake delove. Od tog pravila postoji izuzeta koji se ogleda u tome što nasledni deo preživelog bračnog druga može biti smanjen u prvom naslednom redu. Naslednopravni položaj supružnika u II naslednom redu Ako ostavilac nema prvostepenih potomaka, bračni drug nasleđuje u drugom naslednom redu, zajedno sa ostaviočevim roditeljima. U drugom naslednom redu supružnik dobija ½ zaostavštine – najviše što bi magao da dobije u prvom naslednom redu. Bračni drug može, u ovom naslednom redu, naslediti celokupnu zaostavštinu ako ostaviočevi roditelji namju potomstva a ne mogu ili neće da naslede. Novi Zakon o nasleđivanju, zadržao je mogućnost promene naslednog dela supružnika u drugom naslednom redu,a li je u ovoj materiji done promene.

ii. iii. iv. v. vi. vii.

30

Nasledni deo supružnika može biti a. povećan, b. smanjen do ¼ ili c. smanjen usled povećanja naslednog dela ostaviočevih roditelja. 37.

Smanjenje naslednog dela supružnika u I naslednom redu

i.

Smanjenje naslednog dela supružnika u I naslednom, sud, ukoliko oceni da je u konkretnom slučaju to opravdano, može da dodeli deci do dva puta veći nasledni deo od naslednog dela bračnog druga pod ovim uslovima: a. da postoji bar jedno ostaviočevo dete čiji drugi roditelj nije nadživeli ostaviočev supružnik (vanbračno dete ili dete iz prethodnog braka) 1. Doslovno tumačenje zakona ne predviđa ovu mogućnost ako postoje samo potomci deteta koje je vanbračno ili iz prethodnog braka. Ali ako postoji i jedno dete potomci drugog takvog deteta će imati pravo po pravilu predstavljanja na uvećani deo. b. da je imovina nadživelog supružnika veća od zakonskog naslednog dela koji bi dobio pri jednakoj raspodeli zaostavštine sa prvostepenim potomcima ostaviočevim. (u ovu imovinu spada i deo zajednička imovina koji pripada to bd) c. da sud oceni da je to u datim okolnostima opravdano. To radi vodeći računa o: 1. da li je smanjenje zakonskog naslednog dela ostaviočevog bračnog druga u konkretnim okolnostima pravično 2. ukoliko odluči da treba povećati deo dece, koliki je koeficijent uvećanja (ranije je mogao biti samo dva puta veći a po novom zakonu može biti do dva puta veći) - Ako je ostaviočevo dete koje nije dete preostalog bračnog druga punoletno i uživa dobro imovno stanje, sud neće smanjiti deo supružnika. U slučanju uvećavanja dela dece, koristi se sledeća formula da se izračunaju delovi koji bi pripali deci i deo koji bi pripao bračnom drugu: / S = Ik/Bk * X + Ik D=S*k

ii.

S – supružnikov nasledni deo Ik – imenilac koeficijenta (uvećanja, odn smanjenja) Bk – brojilac koeficijenta X – broj dece k – koeficijent smanjenja naslednog dela supružnika D – nasledni deo ostaviočeve dece. Npr. X= 3, k = 1.5= 3/2 S = 2/ 3 * 3 + 2= 2/11 D = 2/11 * 3/2 = 3/11 S =Ik/Bk*X + Ik D=S*k 31

iii.

iv. v.

vi. vii.

viii.

ix.

Procesnopravni aspekti smanjenja naslednog dela supružika u I redu Formulacija ZON ne spominje zahtev ovlašćenog lica, već se iz nje da zaključiti da sud vodi računa o nastupu ovih uslova po službenoj dužnosti (ex officio). Antić ipak smatra da bi u slučaju punoletnog poslovno sposobnog lica trebalo samo lice da podnese zahtev sudu, za pokretanje ove procedure, a da je sud samo dužan ukazati mu na to pravo. Lice koje je učestvovalo u ostavinskom postupu dužno je postaviti zahtev za smanjenje supružnikovog naslendnog dela do pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju. Ako to ne učini važi, res iudicata (presuđena stvar) pa se zahtev za povećanjem naslednog dela može ostvariti u parnici samo ako je razlog za ponavljanje ostavinskog postupka uticao na to da se u ostavinskoj raspravi ne postavi zahtev za povećanjem. Naslednik koji nije sudelovao u ostavinskom postupku može u svako doba u parnici tražiti i nasledni dao, i povećanje naslednog dela na teret ostaviočevog supružnika. Naslednopravne posledice smanjenja supružnikovog naslednog dela Zato što je obim supružnikovog dela umanjen, umanjuje se i obim njegove odgovornosti za dugova: smanjuje se srazmerno sa umanjenjem njegovog naslednog dela. Odgovornost za dugove dece se srazmerno povećava. Sve isplate koje je supružnik primio od ostaviočevih dužnika pre smanjenja naslednog dela gube pravni osnov jer je trebalo da postanu deo imovine ostaviočeve dece, a ne supružnika -- zato je supružnik dužan da njihovu vrednost isplati sanaslednicima u srazmeri sa smanjenjem naslednog dela. Isporuke (legati) koje je ostavilac naložio supružniku, smanjuju se srazmerno umanjenju njegovog naslednog dela, a za istu vrednost opterećuju naslednikovu decu. Izuzetak: Kada iz zaveštanja sledi da isporuka tereti supružnika lično. Supružnik je tada dužan da izvrši isporuku, a obaveze se može osloboditi samo ako visina isporuke prevazilazi vredonst njegovog umanjenog naslednog dela.

38.

Povećanje naslednog dela supružnika u II naslednom redu

i.

Supružnik ostavioca koji nema nužnih sredstava za život može u roku od 1 godine od ostaviočeve smrti zahtevati povećanje svog naslednog dela. Po pravilu se supružnikov nasledni deo uvećava ustanovljavanjem doživotnog uživanja na celini ili delu zaostavštine koji je pripao ostalim naslednicima. Ako je vrednost zaostavštine toliko mala da bi njenom podelom zapao u oskudicu, bračni drug može zatevati u svojinu celokupnu zaostavštinu. Pri odlučivanju o zahtevu za povećanje naslednog dela supružnika sud naročito ceni: a. dužinu trajanja zajednice života ostavioca i bračnog druga

ii. iii. iv.

32

b. c. v.

vi.

vii.

viii.

ix. x. xi.

xii. xiii.

imovno stanje i sposobnost za privređivanje supružnika i ostalih naslednika vrednost zaostavštine

Uslovi za povećanje naslednog dela supružnika Uslovi su: a. Surpužnik nema nužnih sredstava za život (posebna imovinia, deo imovine dobijen podelom bračne tekovine, vrednost naslednog dela) – Ovo je osnovni uslov za uspeh zahteva. b. Dužina trajanja zajednice života ostavioca i supružnika c. Imovinske prilike supružnikovih sanaslednika (posebna imovina i nasledni deo) – postoji uslovna hijerarhija tako da su prva dva uslova od većeg značaja pri odlučivanju, dok je treći pomoćni Procesnopravni aspekti povećanja supružnikovog naslednog dela Supružnik može postaviti zahtev za povećanje naslednog dela u roku od godinu dana od ostaviočeve smrti, odnosno, u roku od godinu dana od proglašenja nestalog lica za umrlo. Ovaj zahtev se uvek postavlja u ostavinskom postupku, tako da se posle pravosnažnosti ostavinskog rešenja ne može postaviti ni kad materijalni rok nije istekao (ostavinski postupak je postao pravnosnažan pre isteka godine dana od smrti ostavioca). Izuzetak: Kada je nepostavljanje zahteva uzrokovana postojanjem razloga za ponavljanje postupka, pri čemu se tužba može podići i po isteku materijalnopravnih, ali ne i procesnopravnih rokova. Supružnik koji nije učestvovao u ostavinskom postupku vezan je materijalnopravnim prekluzivnim rokom od godinu dana od trenutka otvaranja nasleđa, pa njegovu tužbu podnetu posle tog roka treba odbaciti kao neblagovremenu. Zahtev za povećanje naslednog dela supružnik može psotaviti prema jednom od više postojećih sanaslednika, prema više njih ili prema svima. Mutatis mutandis (isto važi) i za obim povećanja. Sud je dvostruko vezan supružnikovim zahtevom, kako povodom sanaslednika koji su zahtevom obuhvaćeni tako i obimom povećanja koje supružnik traži. Kada je zahtev usmeren prema više sanaslednika, sud može prema jednom od njih usvojiti, a prema drugom odbiti zahtev. Takođe, sud može jednog sanaslednika više a od drugog manje opteretiti uživanjem, što sve zavisi od imovinskih prilika svakog konkretnog sanaslednika. Naslednopravne posledice povećanja supružnikovog nalednog dela Proširenej naslednog dela supružnika konstitusanjem doživotnog uživanja ne menja naslednopravne posledice koje su nastale u trenuku delacije. U vreme delacije svi naslednici stiču svojinu na određenom delu zaostavštine i odgovaraju za ostaviočeve dugove srazmerno visini naslednog dela. Docnije uvećanje supružnikovog naslednog dela ne menja ništa u tome: kako 33

supružnik pravo na povećanje naslednog dela ostvaruje putem singularne sukcesije, on za povećani nasledni deo ne odgovara za ostaviočeve dugove. xiv. Kada supružniku pripadne u svojinu celokupna zaostavština, ostali naslednici ex tunc (retroaktivno) gube nasledničko svojstvo, čime se menja obim supružnikove odgovornosti za dugove: tod trenutka supružnik postaje odgovoran za sve dugove. xv. Supružnikovo pravo na povećanje naslednog dela je nenasledivo. xvi. Zakon izričito propisuje da ako bračni drug umre pre ostvarenja prava na povećanje naslednog dela, to pravo ne prelazi na njegove naslednike. xvii. Preinačenje i ukidanje doživotnog uživanja Konstitusianjem doživotnog uživanja na delu zaostavštine koji su nasledili ostali naslednici, supružnik stiče pravo da taj deo zaostavštine drži, upotrebljava, koristi (pribira materijalne i civilne plodove) i vrši askte konstitutivnog raspolaganja (daje stvar u zakup ili na poslugu), dok sanaslednicima ostaje samo nuda proprietas. Supružnik je nesme otuđiti ili promeniti njenu supstancu, a sanaslednici ga ne mogu koristiti. xviii. ZON predviđa mogućnost da se doživotno uživanje preinači u doživotnu rentu, na osnovu ugovora između supružnika i ostalih naslednika. Renta može biti novčana ili naturalna. Jednom zasnovana renta može se novim ugovorom preinačiti u doživotno uživanje na određenim dobrima, pri čemu ta dobra ne moraju bti identična onima na kojima je postojalo prvobitno ustanovljeno pravo uživanja. xix. Ako se promene prilike zbog kojih je supružniku pripalo pravo na doživotno uživanje ili renta, sud može na zahtev ostalih naslednika, doživotno uživanje ili rentu ukinuti. Ovo će učiniti ako nastupi promena imovinskog stanja u korist supružnika ili pogoršanje imovnog stanja sanaslednika. Pri nasleđivanju se naročito ceni: a. lično b. bračno c. imovno stanje supružnika i sanaslednika. xx. Pošto je sud ovlašćen da ukine rentu ili doživotno uživanje, onda je ovlašćen i da je preinači, pošto onaj ko može više može i manje. Ali je može preinačiti samo ako su prilike promenjene.

39.

Gubitak zakonskog naslednog prava supružnika

i.

Pored drugih razloga zbog kojih eventualni naslednim može izgubiti pravo na nasleđe (nesposobnost, nedostojnost i dr.) postoje i određeni, zakonom pedviđeni slučajevi gubitka naslednog prava koji se odnose samo na nadživelog supružnika. a. Razvod ili poništaj pre delacije 34

b. c. d. ii.

Ostavilac je podneo tužbu za razvod braka, a naslednici su zahtevali nastavljanje postupka, radi utvrđivanja da je tužba bila osnovana. Brak je proglašen za nepostojeći ili je poništen posle delacije, usled uzroka u odnosu na koje je preživeli bd bio nestavestan ab initio, u trenutku sklapanja braka. Zajednica života je bila trajno prestala krivicom nadživelog supružnika ili u sporazumu sa ostaviocam.

iii. iv.

U ovim slučajevima spor je po pravilu, činjeničnog karaktera, pa sud u postupku utvrđuje sve relevantne činjenice. Teret dokazivanja pada na tužilačku stranu. Ovi razlozi se odnose na zakonsko nasleđivanje, a ostavilac je slobodan da zaveštajno uključi u nasleđe i bd koji ne bi po zakonu imao pravo na nasleđe.

40.

Povećanje zakonskog naslednog dela ostaviočevih roditelja

i.

Pravo na povećanje naslednog dela roditelja Pravo na povećanje zakonskog naslednog dela pripada samo onom roditelju koji može i hoće da nasledi, a nema nužnih sredstava za život. Ovde postoje dva moguća slučaja: a. Kad su roditelji živeli zajedno Na povećanje imaju pravo oba roditelja, na uštb svojinskog dela ostaviočevog supružnika. Roditeljima tada pripada doživotno uživanje na supružnikovom naslednom delu u obimu koji sud, prema okolnostima odredi. b. Kad je zajednica života prestala Roditelj koji nema nužnih sredstava za život može zahtevati povećanje svog naslednog dela najpre prema ostaviočevom bračnom drugu. Ako su oba ostaviočeva rastavljena roditelja u oskudi, svaki od njih može zahtevati povećanje svog naslednog dela najpre prema staviočevom bračnom drugu, ali i prema roditelju čijom krivicom je prestala zajednica života. Ako ostaviočev roditelj nema nužnih sredstava za život a kriv je za prestanak zajednice života s drugim roditeljim, ne može tražiti povećanje naslednog dela prema drugom roditelju ostaviočevom, ali to može učiniti prema preživelom ostaviočevom bračnom drugu. Kada jedan ostaviočev roditelj neće ili ne može da nasledi, drugi kojinema nužnih sredstava za život, može povećanje naslednog dela ostavriti ne samo prema ostaviočevom supružniku, nego i prema ostaviočevim pobočnim srodnicima koji se po pravu predstavljanja pozivaju na nasleđe umesto roditelja koji neće ili ne može da nasledi. Ako je vrednost zaostavštine tako mala da bi njenom podelom zapali u oskudicu, ostaviočevi roditelji mogu zahtevati u svojinu celokupnu zaostavštinu.

ii.

iii.

35

iv.

Prilikom odlučivanja o zahtevu ostaviočevih roditelja sud naročito ceni a. imovno stanje i sposobnost za privređivanje roditelja, ostaviočevog bračnog druga i potomaka roditelja koji ne mogu ili neće da naslede, b. dužinu trajanja zajdnice života između ostavioca i njegovog bračnog druga i c. vrednost zaostavštine.

41.

Država kao naslednik

i.

U savremenim pravima je usvojeno rešenja da vakantna zaosavština pripada državi. Ne postoji saglasnost po kom osnovu država nasleđuje. a. Na osnovu okupacije, kao privilegovani ili jedino ovlašćeni okupant ničijih stvari b. Stiče nasleđe kao poslednji zakonski naslednik (ficus post omnes) Položaj Republike Srbije prema ZON iz 1995.g. ZON iz 1995.g predviđa naslednopravnu prirodu prava države na vakantnu zaostavštinu, određujući da je Republika Srbija poslednji zakonski naslednik. Republika Srbija nasleđuje a. celokupnu zaostavštinu u slučaju kada iza ostavioca 1. nema drugih zakonskih naslednika, 2. niti punovašnog zaveštanja (ne postoji, ili je ništavo, ili je punovažno ali su određeni samo singularni sukcesori) b. Ako postoji punovažno zaveštanje, država nasleđuje samo vrednost zaostavštine kojom ostavilac nije raspolagao. c. Država može imati i položaj tzv prethodnog naslednika kada je zaveštajni naslednik postavljen pod odložnim uslovom ili rokom i tada državi pripada pravo uživanja zaostavštine sve do ostvarenja uslova ili isteka roka, s tim da u slučaju neostvarenja uslova država postaje univerzalni sukcesor. Položaj Republike Srbije kao zakonskog naslednika Republika Srbija, kao i svaki drugi naslednik može zahtevati: a. Predaju zaostavštine b. Tražiti poništaj zaveštanja c. Tužiti prividnog naslednika d. Sama biti prividni naslednik e. Tražiti da joj se isplati ili preda ono što je ostaviocu dugovano. I to sve u materijalnopravim i procesnim rokovima koji važe za ostale naslednike. Džava f. Odgovara za ostaviočeve dugove do visine nasleđene imovine g. Mora ispuniti isporuke i naloge To važi uz dve rezerve: 1. Nalog ili isporuka ne smeju da terete nikoga lično, jer tada, udosustvu opterećenog lica – padaju

ii.

iii.

iv.

36

2.

v. vi. vii.

Kao isključivi naslednik država je obavezna da ispuni naloge, ali praktično, ova obaveza je moralne prirode, jer ne postoji lice kome bi, u slučaju gubitka naslednog prava zbog neizpunjenja naloga, pripao nasledni do država. Ako je država delimični naslednik, postoji lice kome bi pripao njen deo zaostavštine u slučaju neispunjenja naloga, tako da ovde država potpada pod udar pravne sankcije za neispunjenje naloga. Država se ne može odreći nasleđa. Zaostavština koju država nasledi postaje državna imovina. Država može dobiti zaostavštinu na uživanje, ali po isteku određenih rokova stiče nasleđe u svojinu. Ovo je situacija kada su naslednici nepoznati.

42.

Sloboda testiranja – pojam i ograničenja

i.

iv.

Sloboda testiranja je pravo koje određenim pravnim subjektima (testamentarno sposobnim fizičkim licima) pruža javni poredak jedne države a. u pogledu sadržine njigovog jednostranog i neposrednog raspolaganja zaostavštinom za slučaj smrti, kao i b. u pogledu drugih njihovih izjava i naredbi u vezi sa spostvenom smrću, koje c. ova lica mogu jednostrano izmeniti ili ukinuti sve do trenutka smrti ili gubitka testamentarne sposobnosti. Kao što je vlasnik uvek, manje ili više ograničen u pogledu uživanja ili raspolaganja predmetom svojine, kao što su pravni poslovi inter vivos ograničeni, tako je i sloboda testamentarnog raspolaganja u svakom pravu omeđena širim odnosno užim granicama. Pored posrednog ograničenja, koje deluje na sve pravne institute putem ustanove javnog poretka, svako pravo poznaje i neposredna pravna sredstva za ograničenje slobode testiranja. Najpoznatije i najefikasnije takvo sredstvo je nužni deo.

43.

Istorijski razvoj slobode testiranja

i.

Neki tragovi slobode raspolaganja imovinom mogu se naći još kod najstarijih civilizacija (Egipćana, Mespotamaca, Hindusa, Jevreja, i Grka) Ipak sloboda testiranja u smislu mogučnosti preduzimanja ličnog, jednostranog i opozivog akta raspolaganja imovinom za slučaj smrti javlja se tek u rimskom pravu, gde se razvila do oblika koji se u osnovi koriste u svim savremenim pravima. Rimsko pravo Rimsko pravo razvilo je obilje testamentarnih formi: a. testamentum calati comitis b. mancipacioni testament c. usmeni testament pred sedam svedoka d. sudski testament

ii.

iii.

ii.

37

iii.

iv. v. vi. vii.

viii.

ix. x.

xi. xii.

e. pismeni testament pred sedam svedoka f. vojnički testament g. olografski testament. Ovaj razvoj je nastao tokom cele istorije zapadne rimske civilizacije. Prvobitna ograničenja pri sastavljanju testamenta bila su izuzetno velika. Ograničena: a. Ustanovom boni mores b. putem striktne forme c. u pogledu kruga lica sa aktivnom i pasivnom testamentarnom sposobnošću d. u pogledu mesta i vremena sačinjavanja e. u pogledu sadržine izjave Tako da se o slobodi zaveštavanja u današnjem smislu reči ne može govoriti. Vremenom, sa intenziviranjem društvenog i ekonomskog života, usavršava se i pravni život, naročito preko oslobađanja od striktne forme. Pravni poslovi postaju jednstavniji i pristupačniji. Društvo se razvija preko kolektivne, do porodične, pa individualne svojine: vlasnik dobija sve šira ovlašćenja u pogledu mogućnosti raspolaganja svojom imovinom. Nužni naslednici i nužni deo Ali ograničenja su postojala i u trenutku najvišeg razvoja slobode testiranja. Zaveštanje je bilo ograničeno pravom određenih lica (najbližih srodnika) da naslede, protiv volje zaveštaoca (prvo ¼ pa kasnije čak 1/3 zaostavštine kad ostavilac ima četri naslednika, a ½ ako ima pet ili više naslednika) Ova lica nazvana su nužnim naslednicima, a deo na koji su imali pravo nužni deo. Ove ustanove su kasnije putem recepcije unete u prava evropskih država. Razvoj slobode testiranja u Engleskoj U anglosaksonsko vreme izvesna naslednopravna dejstva postizana su korišćenjem izvesnih obligacionopravnih instituta, naročito putem poklona za slučaj smrti. Neka vrsta preteče testamenta u Engleskoj bile su tzv '' poslednje reči'', kojima je čovek na samrti davao direktive kojima se trebalo rukovoditi pri raspodeli nekog specifičnog dela ili kvote njegove imovine Tokom srednjeg veka dolazi do preokreta. Testamenti koji obuhvataju pokretnu imovinu, kao i oni koji se odnose na neke vrste nepokretnosti postaju uobičajeni. Pod direktnim uticajem crkve, koja, zbog sopstvenog interesa, snažno podstiče razvoj slobode testiranja, postepeno preovadava ideja da umreti bez testamenta, izuzev slučaj iznenadne smrti, predstavlja sramotu. Ograničenja su ipak postojala. Deca i supruga su imali ''neponištivo pravo'' na određeni deo zaostavštine (1/3), što je u stvari bio nužni deo. U prvoj polovini XVII veka deca gube pravo na nužni deo, a supružnikovo pravo se pretvara u pravo na udovički užitak. 38

xiii. xiv. xv.

Razlozi su bili dvojaki: a. Nužni deo zahteva unapred određena, precizna pravila od kojih su se Englezi oduvek zazirali. b. Engleska porodica bila je podvrgnuta određenim dezintegracionim procesima, uslovljenim izraženom emigracijom koja je rasla sa porastom kolonijalne moći Imperije. Razvoj slobode testiranja u Srbiji U našem području sloboda testiranja nije dostigla onaj stepen koji je imalo rimsko-vizantijsko pravo. Dušanov zakonik sadržai izvesne odredbe iz kojih proizilazi da sloboda u raspolaganju svojim dorima nije bila nepoznata. Testament je većini naroda ipak bio dugo vremena nedostupan. U pravnim izvorima, po pravilu, nailazimo na testamentarna raspolaganja kod pripadnika vladajućeg sloja, ali i tada je reč o raspolaganju pokretnim stvarima. Nepokretnosti, po narodnim običajima, ostajale su u porodici, kao neka vrsta opšteg rodbinskog stožera.

44.

Sloboda testiranja u uporednom pravu

i.

Evropskokontinentalni sistem Prava svih evropskih država, osim Engleske, u osnovi prihvataju Justinijanovu koncepciju ograničenja slobode testiranja putem ustanove nužnog dela. Prema ovom sistemu nasleđivanje na osnovu zakona je dvojako: 1. S jedne strane, određuju se naslednici koji će se pozivati na nasleđe samo u slučaju ako ostavilac svojom voljom nije odredio naslednike, što znači da su norme koje ovo regulišu dispozitivne prirode. 2. S druge strane, zakon putem imperativnih normi propisuje da određeni deo zaostavštine ostavioca mora pripasti određenim licima, čak i protivno ostaviočevoj volji. Nužni naslednici su lica kojima je zagarantovan deo zaostavštine. Deo zaostavštine na koji imaju pravo je nužni deo. Krug nužnih naslednika Krug nužnih naslednika različito je tretiran u uporednom pravu. Po pravilu ovaj krug uključuje lica od potomaka, preko bračnog druga, roditelja, brače i sestara, pretcima, do drugih lica koje je ostavilac izdržavao. Veličina nužnog dela Jedna od bitnih karakteristika kontinentalnog sistema, odnosno pravo koja prihvataju nužni deo, sastoji se u tome što je taj deo zaostavštine uvek unapred određen. Način tog određivanja može biti dvojak: a. pojedinačni nužni deo b. skupni nužni deo Većina prava određuje pojedničani nužni deo. Tu se prvo određuje zakonski deo nasleđa svakom nužnom nasledniku, pa se na takvu osnovu primenjuje zakonom predviđeni procenat.

ii.

iii.

iv.

39

v.

iv.

v. vi. vii.

viii. ix.

x.

xi.

Drugačiji sistem je u francuskom pravu, i pravima u kojima se primenuje sistem postavljen u Code Civil – u. Prema ovom sistemu veličina nužnog dela određuje se prema celini zaostavštine i zavisi od broja i vrste nužnih naslednika. Sličnosti i razlike Osnovna zajednička nit u sistemu kontinentalnog prave jeste postojanje prava određenih zakonskih naslednika da zahtevaju zakonom unapred određen deo zaostavštine. To pravo pripada ostaviočevim najbližim rođacima, pre svih deci i, eventualno bračnom drugu. Taj deo zaostavštine određen je procentualno i po pravilu se kreće od 1/3 do 2/3 zakonskog naslednog dela. (zato što se nužni naslednik uvek poziva na nasleđe kao zakonski naslednik) Položaj nužnog naslednika u kontinentalnom pravu zavisi od njegovog mesta i položaja kao zakonskog naslednika. Ovde se razilaze pojedina prava ovog sistema. Položaj nužnog naslednika zavisi i od postojanje nekih posebnih pravila koja za njega, kao zakonskog naslednika, važe u konkretnom pravu. (npr. pravo izbora bračnog druga određenog procenta zaostavštine ili većeg procenta na uživanje) Neke specifičnosti te vrste posebno u vezi sa nasledno-pravnim položajem bračnog druga, postoje i kod nas. Ipak u sistemu kontinentalnog prava postoje neke razlike koje su od većeg značaja, vezane za pravnu prirodu nužnog dela. Pravna priroda prava na nužni deo Stav o pitanju pravne prirode prava na nužni deo može biti dvojak: a. Nužni deo koa naslednopravna ustanova b. Nužni deo kao obligacionopravna ustanova. Opšte je prihvaćeno da određivanje pravne prirode prava na nužni deo spada u dome zaveštaočeve slobode testiranja. Sva savremena prava bilo da prihvataju jedno ili drugo stanovište, dopuštaju zaveštaocu da on sam odredi način namirenja svojih nužnih naslednika. On to može učiniti u obliku: a. zakonskog naslednog dela b. testamentarnog dela c. isporuke, odnosno legata. Bitno je da nužni naslednik dobija deo koji vrednosno odgovara veličini nužnog dela u odnosnom pravu. Ali ako zaveštalac nije nužnom nasledniku ostvio ništa, ili mu nije ostavio dovoljno, ovo pitanje se pojavljuje. Nužni deo kao nasledno pravo Rimska pravno shvatanje nužnog dela je bilo da je nužni deo pars hereditatis, odnosno nasledno pravo. Velika većina prava koja koristi ustanovu nužnog prava, sledi rimljane, i predviđa naslednopravnu prirodu te ustanove. Naslednopravna (stvarnopravna) priroda prava na nužni deo omogućava ovlašćenom licu da učestvuje u deobi zaostavštine in natura. Ako ostavilac ostavi nužnom nasledniku nedovoljno, nužni naslednik ima pravo nadopune do visine nužnog dela in natura , ako nešto drugo ne proizilazi iz testamenta. 40

xii.

Ovo proizvodi određene posledice: a. Nužni naslednici dele se u nasledne redove i to po istom kriterijumu kao i (redovni) zakonski naslednici – važi princip sledoreda i princip isključivosti b. Nužni naslednik će u konkretnom slučaju postati samo ono lice koje bi u tom slučaju po opštim pravilima nasleđivanja postalo zakonski naslednik. c. Nužni naslednik mora ispuniti sve zahteve koji se postvaljaju u pogledu njegovih ličnih svojstava. d. Nužni naslednik može biti začeto dete, primenjuje se fikcija nascitrurus pro jam nato e. U pravima gde kvalitet i poreklo dobara zaostavštine izazivaju određene posledice u zakonskom redu nasleđivanja, iste posledice odnose se i na nužni deo, odnosno na nužne naslednike. f. U pogledu prijema ili odbijanja nužnog dela, za nužnog naslednika važe sva pravila o nasledničkoj izjavi koja važe i za redovne naslednike. g. U pogledu prijema ili odbijanja nužnog dela, za nužnog naslednika važe sva pravila o nasledničkoj izjavi koja važe i za redovne naslednike. h. Nužni naslednik odgovara za obaveze ostavioca u srazmeri sa svojim delom, jer je on ostaviočev univerzalni sukcesor. i. Nužni naslednik u srazmeri svog nužnog dela učestvuje u realnoj podeli zaostavštine. xiii. Nužni deo kao obligaciono pravo Nužni deo kao pravo nužnog naslednika, na tzv novčani zahtev postavljen je u srednjovekovnom pruskom pravu. Primenjuje se u Austriji i Nemačkoj, a Srbija je ZON iz 1995.g uvela pravilo o obligacionoj prirodi prava na nužni deo, i Francuska se izmenama Code Civila opredelila za obligacionu prirodu nužnog dela. xiv. Prema ovom rešenju nužni naslednik nema pravo da zahteva realni deo zaostavštine. Njegov pravni položaj odgovara položaju poverioca zaostavštine odnosno poverioca univerzalnih sukcesora i eventualno određenih poklonoprimaca. Tako da nužni naslednik u trenutku delacije ne stiče nikakvo stvarno pravo već samo pravo potraživanja u odnosu na određenu sumu novca. xv. Posledice Ukoliko bi se u praksi izvela dosledna podela pravne prirode prava na nužni deo, onda bi, između nužnih naslednika u sistemu nasledno-pravne prirode i sistemu obligacionopravne prirode tog brava, jaz bio nepremostiv. Nužni naslednik ne može imati položaj običnog poverioca, zato što bi to vodilo nepravičnim rešenjima. (nebi se vodilo računa o dostojnosti, niti o stepenu srodstva, ili naslednom redu, što je neprihvatljivo) xvi. Zato praksa ne poznaje tako ekstremne slučajeve. I u pravima gde je prihvaćena obligaciona priroda prava na nužni deo, izvesni osnovni naslednopravni principi odnose se i na lica koja su ovlašćena da zahtevaju nužni deo. To se ondosi na zahteve u pogledu ličnih kvaliteta, stepena srodstva, pripadništvu bližem redu nasleđivanja , u pogledu fikcije Nasciturus i sl. xvii. Određene razlike postoje: 41

a.

Obligacionopravna priroda – zaveštapčev testament kojim on prekomerno raspolaže ne poništava se Naslednopravna priroda – zaveštajna prava raspolaganja se smanjuju, odnosno delimično ili u potpunosti poništavaju. b. O p – nužni deo je prenosiv kako pravnim poslovim inter vivos tako i mortis causa NP – pravo je neprenosivo c. OP – na zahtev za ostvarenje nužnog dela se primenjuju pravila koja važe za odgovarajuće tužbe NP – primenjuju se sva pravila o nasledničkoj izjavi d. OP – dobija određeni novčani iznos iz aktive zaostavštine (pošto se namire poreske obaveze i ostaviočevi poverioci) tako da ne odgovara za dugove NP – naslednik odgovara za dugove srazmerno svom delu, pošto je univerzalni sukcesor. e. OP – ne zavisi od vrste poreka, odnosno kvaliteta dobra koja ulaze u sastav zaostavštine NP – položaj nn po pravlu zavisi od takvih dobara f. NP – nn ima pravo na svaku stvar i svako dorbo iz zaostavštine u alikvotnom delu svih dobara koja ulaze u sastav zaostavštine. OP – nema g. OP – nestupa u posed delacijom NP – stupa u posed delacijom h. OP – sudska odluka u vezi sa pravom nn ima konstitutivno dejstvo, i deluje samo ex nunc NP – ima deklarativno dejstvo i deluje ex tunc xviii. Najvažnija sličnost ovih sistema ogleda se u prihvatanju osnovnih naslednopravnih pravila kao zajedničkih xix. Razbaštinjenje nužnog naslednika Najveći broj prava ovlašćuje zaveštaoca da u zakonom određenim slučajevima može svojom voljom – izraženom izrično, ili na nesumnjiv način, i to u formi testamenta – oduzeti nužnom nasledniku pravo na nužni deo. xx. Javlja se u dva vida: a. Isključenje iz prava na nužni deo Vrsta građanskopravne kazne za ponašanje nn kako u odnosu na ostavioca i njemu bliska lica, tako i odnosu na društvenu zajednicu. Za primenu ove ustanove potrebna je zakonom određena radnja ili propuštanje koji mu se može upisati u krivicu. Kada su zadovoljeni ovi uslovi zaveštalac može isključiti to lice iz testamenta u korist drugih lica. Treba razlikovati nedostojnost, koja deluje ex lege. b. Lišenje prava na nužni deo. Glavni ratio ove ustanove je zaštita drugostepenih i eventualno dalekih potomaka ostavioca. Omogućava se u nekom smislu pravo predstavljanja, ne zato što nn ne može ili neće da nasledi, već zato što

42

je to u konkretnom slučaju racionalno i pravično. (rasipnik, prezdužen sa maloletnim ili za rad nesposobim detetom). xxi. Anglo-američki sistem Englesko pravo i prava koja slede englesku pravnu tradiciju poznaju drugačija rešenja. U Engleskoj se od XVII do XX veka javlja potreba da se utvrdi pravna zaštita naslednopravnih interesa određenih – od ostavioca zavisnih – lica, a pre svega najuže porodice. xxii. Ograničenje slobode testiranja u Engleskoj - The Inheritance (Family Provision) Act iz 1938.g uvodi posredno ograničenje slobode testiranja, koje se prenosi u kolonije, tako da još uvek postoji u zemljama anglo-američnog sistema. Prema ovom propisu sud je u Engleskoj ovlašćen da ukine, odnsno izmeni određena raspolaganja ukoliko oceni da ovaj nije načinio razboritu odredbu u svom testamentu. Zakon iz 1975.g ovlašćuje na podnošenje zahteva sledeća lica: a. Ostaviočevog supružnika b. Bivšeg supružnika koji nije zasnovao novi brak c. Ostaviočevo dete (pre svega maloletno), kao i nasciturus i punoletna deca nesposobna za rad. d. Lice koje je ostavilac tretirao kao dete u porodici e. Lice koje je izdržavano od ostavioca. Mogu se obratiti The Chancery Division ili Family Division of the High Court, kao i okružnom sudu ako zaostavština ne prelazi 5000 funti. Zahtev se podnosi u roku od 6 meseci, ali rok nije prekluzivan. Konačna odluka suda zavisi u velikoj meri od slobodnog sudijskog uverenja prvostepenog suda, Apelacioni sud se retko meša u ovu ocenu. xxiii. Kriterijum u pogledu ocene razboritosti zaveštaočevog raspolaganja je objektivan , tako da nije bitno da li je sa subjektivnog stanovišta postupio nerazumno. xxiv. Sud ceni sve relevantne činjenice. xxv. Prvi put prema zakonu iz 1975.g se onemogućava izigravanje pravila o primerenom izdržavanju pravnim poslovima inter vivos. Tako da se poklonoprimci mogu obavezati da obezbede novac ili na drugi način zadovolje podnosiočev zahtev. xxvi. Ograničenje slobode testiranja u SAD Sve države SAD, osim Luiziane (ima nužni deo) prihvataju u osnvi sistem engleskog prava. xxvii. U većini država SAD postoje zakonske odredbe (Statute law)koje zabranjuju testamentarna raspolaganja određenim poljoprivrednim zemljištem (Homestead Act) xxviii.Ustanova udovičkog užitka postoji i u američkom pravu i ima velike sličnosti sa odgovarajućom ustanovom engleskog prava. U mnogim državama se menja u pravo na deo čistog prihoda od ostaviočeve imovine, slično engleskom pravu.

43

xxix. U SAD nema zakona koji ograničava slobodu testiranja. Ali nije neograničena. U praksi se često osporava testament kojim se zaveštaočeva deca lišavaju nasleđa. Do tog osporavanja najčešće dolazi iz razloga zaveštaočeve, navodne, neuračunljivosti ili nedozvoljenih uticaja na njegovu volju. U prvoj instanci porota i sudije imaju simpatije prema deci, ali apelacioni sudovi, snažno podržavaju slobodu testiranja. xxx. Ako zaveštalac raspolaže celokupnom imovinom ne spominjajući decu, u govotvo svim državama se uzima da on time nije želeo da ih liši nasleđa, pa na osnovu te oborive pretpostavke, deca dobijaju zakonski deo nasleđa. Odnosi se i na unuke ostavioca. xxxi. Ako ostavi celokupnu imovinu bračnom drugu takvo raspolaganje je punovažno jer se polazi od toga da je pretpostavio da će se preživeli supružnik starati o interesima dece. xxxii. Osnov ograničenja slobode raspolaganja Postoji više teorija o osnovu ograničavanja slobode raspolaganja. 45.

Šema nužnih naslednika u pravu Srbije

i.

Zakonom o nasleđivanju iz 95.g proširen je krug nužnih naslednika u Srbiji a. u prvom nužnom redu – potomci, usvojenici, i njihovi potomci i ostaviočev bračni drug c. u drugom nužnom redu – ostaviočev bračni drug, roditelji, usvojioci, kao i ostaviočevi braća i sestre, ali ne i njihovo potomstvo d. u trećem nužnom redu – samo rodonačenlnici, tj svi ostaviočevi preci

46.

Uslovi za sticanje svojstva nužnog naslednika

i.

Da bi neko lice iz kruga nužnih naslednika to zaista i postalo, potrebno je da se ispune određeni uslovi. Ti uslovi mogu se podeliti na: objektivne uslove i objektivno-subjektivne uslove a. Objektivni uslovi Da bi neko lice bilo nužni naslednik u konkretnom slučaju, 1. potrebno je da postoji zakonom predviđena veza tog lica sa ostaviocem * određeno krvno ili građansko srodstvo * bračna veza tog lica sa ostaviocem * određeni stepen srodstva 2. Da se to lice po zakonskom redosledu pozivanja na nasleđe in concreto pojavljuje kao naslednik * dostojnost * pravo predstavljanja * priraštaj * isključivost između naslednih redova 44

* povećanje i smanjenje naslednog dela Prema ZON nužni naslednici po objektivnom kriterijumu su: 1. Potomci ostavioca, njegovi usvojenici i njihovi potomci 2. Supružnik ostavioca 3. Ostaviočevi roditelji b.

Objektivno-subjektivni uslovi Izvesna lica mogu postati nužni naslednici samo uz ispunjenje dodatnih uslova. Ti uslovi moraju biti kumulativno ispunjeni: 1. Nemanje nužnih sredstava za život 2. Trajna nesposobnost za privređivanje Lica koja nasleđuju uz ispunjenje objektivno-subjektivnih uslova su: 1. Ostaviočeva braća i sestre 2. Usvojilac iz nepotpunog usvojenja 3. Babe i dede i ostali preci

47.

Veličina nužnog dela

i. ii.

Naše pravo prihvata sistem pojedničanog nužnog dela. Određivanje nužnog dela Da bi se odredio prvo se izračunava zakonski deo nužnog naslednika u svakom konkretnom slučaju, taj deo onda predstavlja osnovicu za izračunavanje nužnog dela. Osnovica se umanjuje za zakonom određeni razlomak. Prema ZON Srbije: a. ostaviočevi potomci i supružnik imaju pavo na: ½ zakonskog dela b. ostali nužni naslednici imaju pravo na: 1/3 zakonskog dela Irelevantno je da li konkurišu u prvom ili drugom naslednom redu Obračunska vrednost zaostavštine Iz razloga efikasnosti ustanove nužnog dela, odnosno u cilju sprečavanja njenog izigravanja, sva dorbočina raspolaganje tretiraju se jednako: a. sva testamentarna raspolaganja b. svi pokloni učinjeni fizičkim licima u poslednjoj godini života ostavioca ulze u tzv obračunsku vrednost zaostavštine - Pokloni učinjeni fizičkim licima (koja ne ulaze u krug zakonskih naslednika) koji su učinjeni izvan navedenog roka neće se uzimati u obzir iz razloga sigurnosti pravnog prometa. - Neće ući u obračunsku vrednost zaostavštine ni poklon učinjen pravom licu

iii.

iv.

48.

Pravna priroda prava i nužni deo

i.

Osnov nužnog dela u savremenom pravu ne može i ne treba da bude ni a. porodična svojina, ni b. prećutni fideikomis 45

ii.

iii. iv. v. vi. vii.

viii.

ix.

x.

već da toj osnov treba biti c. zakonska obaveza izdržavanja Velika većina savremenih prava predviđa zakonsku obavezu izdržavanja, između određenih srodnika, i eventualno, nekih drugih lica. Ta se obaveza u određenim slučajevima produžava i posle smrti obaveznog lica. Na taj način uspostavlja se ograničenje slobode zaveštanja koje ima neposredan osnov u obavezi izdržavnja. Sve zemlje Anglo-američkog sistema, mnoge zemlje srednje i Južne Amerike, i neki evropski građanski zakonici su prihvatili ovo shvatanje o nužnom delu. Neka evropska prava koja imaju nužni deo izrično predviđaju obligacionopravnu prirodu tog prava. Obligaciona priroda nužnog dela sprečava rasparčavanje poljoprivrednih poseda. Tako da sistem uveden ZON iz 1995.g ima prednosti u odnosu na starije propise koji su prihvatali naslednopravnu koncepciju nužnog dela. ZON iz 1995.g kao zakonsku pretpostavku postavlja obligacionopravnu prirodu prava na nužni deo, propisavši da nužnom nasledniku pripada novčana protivvrednost nužnog dela (obligaciono pravo). Ova pretpostavka se može oboriti na dva načina: a. Posredstvom ostaviočeve volje iskazane u zaveštanju i b. Odlukom suda na zahtev nužnih naslednika Na taj način nužni naslednik može umesto obligacionog prava steći pravo na nužni deo kao stvarno pravo. Izmena zakonske pretpostavke ostaviočevom voljom Određivanje pravne prirode prava na nužni deo spada u ostaviočevu slobodu zaveštanja. Kad god je nužnom nasledniku zaveštana vrednost koja je manja od nužnog dela, tumačenjem zaveštanja treba otkriti zaveštaočevu nameru o načinu na koji će se nadopuniti nužni deo. ALI se iz načina na koji je nužnom nasledniku nešto zaveštano (isporuka ili nasledni deo) nikada ne može izvesti automatski zaključak da je ostaviočeva namera bila da nužnom nasledniku u celini na takoav načina pripadne vrednost nužnog dela. Izmena zakonske pretpostavke sudskom odlukom Ostavilac može raspolaganjima u korist trećih, nepromišljeno ugroziti položaj nužnih naslednika sa kojima je zajedno živao ili privređivao, koji su se o njemu brinuli, čiju je materijalni ili lični položaj inače nezavidan (bolest, starost, nemanje krova nad glavom) Isplata novčane protivvrednosti nužnog dela takvim nužnim naslednicima mogla bi onemogućiti njihovo privređivanje, čelenje, život na dedovini i sl. ZON je propisao zaštitno pravolo prema kome nužni naslednik može, pred sudom, zahtevati da se nužni deo iz obligacione preobrazi u stvarnopravnu prirodu. Prilikom ocene zahteva za preobražaj prava na nužni deo iz obligacionopravne u stvarnopravnu priprodu, sud vodi računa o: a. karakter odbra koja ulaze u sastav zaostavštine b. postojanje i dužina zahednice života između ostavioca i nn 46

c.

lične i imovinske prilike nn, zaveštajnih naslednika i ostalih lica koja su primila neku imovinsku vrednost iz zaostavštine na osnovu dobročinog pravnog posla (isporukoprimci i poklonoprimci) Takođe, na osnovu zahteva nn, koji je živeo ili privređivao u zahednici života sa ostavioce, sud može odlučiti da njegov nužni deo bude namiren in natura, naročito onda kad su pojedine stvari iz zaostavštine neophodne nn za obavljanje nejgove delatnosti. (pogotovo kad u zaostavštini ima poljoprivrednog zemljišta, a nn je poljoprivrednik koji je zajedno sa ostaviocem radio na tom imanju). 49.

Isključenje iz prava na nužni deo

i.

Isklučenje iz prava na nužni deo (exheredatio nota causa) ustanova je čija primena spada u domen zaveštaočeve slobode testiranja. Za raliku od nedostojnosti, gde je neophodna izričita volja zaveštaoca da bi se ona otklonila, da bi došlo do isključenja iz prava na nužni deo, potrebno je, pored ispunjenja zakonskih uslova, da zaveštalac svojom voljom isključi nn i to na nesumnjiv način. Nije potrebno da se navede zakonski osnov isključenja, ali mora se odrediti isključenje u skladu sa tim osnovom.

ii.

Razlozi za isključenje Zakon o nasleđivanju iz 95.g postavlja širok pravni standard kao razlog za isključenje iz rava na nužni deo: Teže ogrešenje o zaveštaoca koje je nastalo povredom neke zakonske ili moralne obaveze. Exemplis causa su navedeni neki od mogućih razloga koji mogu dovesti do tog ogrešenja: a. grub i uvredljiv odnos prema zaveštaocu b. umišljajno izvršenje težeg krivičnog dela prema zaveštaocu, njegovom detetu, usvojeniku, bračnom drugu ili roditelju c. odavanje neradu i nepoštenom života Teže ogrešenje o zakonsku ili moralnu obavezu Teže ogrešenje o zakonsku obavezu mora se sastojati u radnji ili njenom propuštanju, koja je u zakonskom propisu izričito predviđena, ili to iz određenog propisa nesumnjivo proizlazi. Ali se ovo uvek mora procenjivati zajedno sa drugim elementom, to jest kroz prizmu ogrešenja o moralne obaveze između lica koja su u pitanju (tako da iako nije ogrešena zakonska obaveza može biti ogrešena moralna) Tu je odlučujući subjektivni element – ocena da li je određena radnja odnosno propuštanje mogla da dovede do težeg ogrešenja o ostavioca. To sud procenjuje uzimajući u obzir sve elemente, objektivne i subjektvine, datog slučaja, a posebno zaveštaočeva shvatanja o moralnim vrednostima u društvu odnsno u društvenoj zajednici (naravno ako nisu u suprotnosti već u skladu sa prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima). Utvrđivanje stepen povrede

iii.

iv.

v.

47

vi.

vii.

viii.

Najteže pitanje je pitanje ocene stepena povrede, jer samo teži oblik vodi punovažnom isključenju. U vezi sa tim, Antić smatra da bi sud bio obavezan da istraži pravu volju zaveštaoca pri tumačenju testamenta, odnosno da li je on zaista želeo da isključi nn i da li to nesumnjivo proizilazi iz testamenta. Ako utvdi da je tako treba da pređe na utvrđivanje objektivnog postojanja razloga za isključenje u odgovarajućem momentu i da u skladu sa tim donese odluku. Umišljajno učinjeno teže krivično delo Umišljajno učinjeno teže krivično delo prema ostaviocu ili njegovom bračnom drugu, detetu ili roditelju, ima se prvenstveno ceniti prema praksi i teoriji krivičnog prava. a. Postojanje krivičnog dela se po pravilu dokazuje krivičnom presudom (u slučaju da je krivični postupak nemoguć -- zastarelost, amnestija – dokazivanje postojanja razloga mogućno je i u parničnom postupku) b. Umišljaj postoji ako je učinilac svestan svog dela i ako je hteo njegovo izvršenje ili je bio svestan da usled njegovog činjenja ili nečinjenja može nastupiti zabranjena posledica pa je pristao na njeno nastupanje. Razlozi isljučenja krivice važe i ovde. c. Pojam težeg krivičnog dela nije određen ni u jednom zakonu ali se može uzeti da se radi o krivičnim delima koja se gode po službenoj dužnosti. d. Nije od značaja da li je izvšilac bio izvršilac, podstrekač ili pomagač. e. Zakon taksativno nabraja lica prema kojima delo mora biti učinjeno da bi isključenje bilo punovažno: 1. Supružnik ostavioca (lice koje je bilo supružnik u trenutku izvršenja krivičnog dela) 2. Deca ostavioca (ovde treba uključiti i usvojenike) 3. Roditelji ostavioca Za ovu vrstu krivičnog dela, kao osnova za eksheridacijum nije neophodno da postoji pravnosnažno osuđujuća presuda. Dovoljno je da je delo učinjeno pre isključenja. U slučaju spora (kad nije vođen krivični postupak) to pitanje će se raspravljati u parničnom postupku. - Krivična presuda, kako osuđujuća tako i oslobađajuća, vezuje ostavinski sud. Nerad i nepošten život nn Nerad i nepošten život nn takođe ovlašćuje zaveštaoca da primeni ustanovu isključenja. Oba uslova moraju biti kumulativno ispunjena. Pri tom se nepošteni ''rad'' ne može tretirati kao rad o kome govori zakonski tekst. Obim isključenja Isključenje iz prava na nužni deo može biti a. Potpuno b. Delimično (kada nužni naslednik dobija manju korist mereno prema vrednosti nužnog dela koji bi mu pripao da nema osnova za eksheredaciju) 48

ix.

x. xi. xii.

xiii.

Oblik isključenja Testator može isključiti nužnog naslednika u obliku potrebnom za zaveštanje, i to na dva načina: a. Izrično b. Prećutno (ako iz sadržine testamenta kao celine, nesumnjivo proizilazi da je neki nužni naslednik isključen, iako to nije rečeno na uobičajen način) ali je bitno da to bude na nesumnjiv način. Navođenje razloga isključenja u testamentu nije obligatni uslov za punovažnost. Ali je navođenje razloga korisno jer smanjuje mogućnost sporova i olakšava dokazivanje postojanja razloga za slučaj smrti. Trenutak ocene Zakon o nasleđivanju iz 95.g predviđa da uzrok isključenja mora postojati u vreme ostaviočeve smrti. Dokazivanje Ukoliko dođe do spora osnovanosti isključneja naše pravo, određuje da teret dokazivanja pada na onoga ko se na isključenje poziva. Onus probandi uvek tereti zaveštajnog naslednika, odnosno drugog naslendika kome eksheredacija ide u prilog, u slučaju da nn istakne prigovor neosnovane eksheredacije. (Zato što nn nasleđuje na osnovu imperatinog propisa, pa je eksheredacija izuzetak od pravila) Posledice isključenja iz prava na nužni deo Isključenjem iz prava na nužni deo nužni naslednik gubi sva nasledna prava u meri u kojoj je isključen. Prava ostalih naslednika određuju se kao da isključeni nije doživeo momenat delacije. Isključenje nn stvara nekoliko naslednopravnih posledica 1. Treba utvrditi da li deo isključenog lica prema testamentu pripada nekom zaveštajnom nasledniku, tj da li ima mesta tzv priraštaju na osnovu volje zaveštaoca 2. Ukoliko se u tom smislu ne može utvrditi volja zaveštaoca, tada će se pristupiti primeni prava predstavaljnja, tako da će se pozivati potomci isključenog lica 3. ako nema potomaka koji hoće ili mogu da naslede, primenjuje se pravo priraštaja 4. Konačno, primenjuju se ostala pravila zakonskog reda nasleđivanja – poziva se sledeći nasledni red, (uz primenu jus representationis i jus accrescendi) i tako redom sve do države.

50.

Lišenje prava na nužni deo

i.

Kroz ustanovu lišenja prava na nužni deo (exheredation bona mente) ostavilac nije slobodan da nužni de lišenog lica ostavi kome hoće. Lišenje se može odnositi samo na potomke ostavioca, i biti izvršeno u korist njihovih potomaka. Tako da se na neki način radi o obliku prava predstavljanja. Razlozi i uslovi za lišenje Zakon predviđa dva uslova, da je potomak:

ii.

49

iii. iv.

v.

vi.

vii.

a. Prezadužen – neki smatraju kad pasiva prelazi aktivu za ¼, ali Antić misli da se treba voditi računa o svim okolnostima slučaja. b. Rasipnik – kada lice postupa sa svojom imovinom na način koji vodi njenom trajnom i nepovratnom umanjenju. -- lišenje poslovne sposobnost iz razloga rasipništva nije potrebno, i čak može predstavljati komplikaciju zato što sprečava nastupanja ratioa ove ustanove, pošto poslovno nesposobno lice ne može samostalno raspolagati svojom imovinom. Ipak prema slovu zakona i takav rasipnik se može lišiti n dela. Uslovi su alternativni. Potomci (u smislu ove ustanove) su svi potomci koji bi bili pripadnici prvog nužnog naslednog reda (a ne samo deca ostavioca) , zanči i usvojenici. Za punovažnost lišenja neophodno je da lišeno lice ima: a. Maloletno dete ili b. maloletnog unuka od ranije preminulog deteta ili c. Punoletno dete nesposobno za privređivanje ili d. Punoletnog unuka, od ranije preminulog deteta, koje je nesposobno za privređivanje. Po samom zakonu, trenutak ocene postojanja ovih lica se vezuje za momenat delacije. Način lišavanja Lišenje se mora izvršiti u formi testamenta. Nije neophodno da se na mesto lišenog lica postavi njegov potomak, jer ako lišeni u trenutku delacije ima maloletno dete ili maloletnog unuka (ili punoletne iste nesposobne za privređivanje) lišenje će biti punovažno. To lice nije ni moralo postojati u trenutku lišenja. Posledice lišenja Oduzima lišenom licu pravo na nužni deo u meri i na način kako je to odredio zaveštalac. Ukoliko ga je zaveštalac iskjlučio u potpunosti, a to je pravilo, postupiće se kao da je isključeni umro pre ostavioca, te koristi prelaze na potomke lišenog lica: 1. Ako je sam zaveštalac odedio šta i koliko prelazi na potomke lišenog lica postupiće se po toj odredbi 2. Ako zaveštalac nije odredio prelazak nužnog dela na potomke lišenog lica, tada će po samom zakonu te koristi pripasti onom njegovom potomku koji ispunjava uslove. Ostala prava Ostala pitanja obima isključenja, dokazivanja, i sl. rešavaće se shodno pravilima koja su izneta kod ustanove iključenja. Svrha ustanove lišenja prava na nužni deo je pre svega, zaštita drugostepenih, ili eventualno, daljih potomaka ostavioca.

51.

Povreda nužnog dela

i.

U slučaju da vrednost raspolaganja testamentom i raspolaganja putem poklona premaši raspoloživi deo zaostavštine nužni deo je povređen. 50

ii. iii.

iv.

v.

vi.

vii.

viii.

Nužni deo može biti povređen u a. celini – nn nije ostavljena nikakva vrednost iz zaostavštine b. delimično – nn je dobio manji deo od onog koji mu sleduje po zakonu Za uspostavljanje povrede sprovode se 3 operacije: a. isražuje se da li pretend na nužni deo nešto besteretno pribavio od ostavioca i ako jeste – šta i koliko b. izračunava se veličina nužnog dela c. dve vrednosti se sravnjuju: vrednost pribavljenog umanjuje se za visinu nužnog dela, a povreda nužnog dela postoji kada je vrednost nužnog dela viša od vrednosti koja je na osnovu zakona ili zaveštanja ili poklona pripala nužnom nasledniku. Ostavilac može povrediti nužni deo na 3 načina: a. isključivo testamentom b. isključivo besteretnim zaživotnim raspolaganjima c. kumulativno zaveštanjem i besteretnim raspolaganjima inter vivos. Određivanje obračunske vrednosti zaostavštine Utvrđivanju postojanja povrede nužnog dela prethodi određivanje obračunske vrednosti zaostavštine koja predstavlja osnovicu za izračunavanje nužnog dela. Obračunska vrednost se izračunava tako što se a. vrši popis i procena celokupne imovine koju je ostavilac imao u trenutku smrti, i svih njegovih zaveštajnih raspolaganja i potraživanja, osim onih potraživanja koja su očigledno nenaplativa. Tako utvrđena vrednost predstavlja aktivu zaostavštine. b. Od vrednosti aktive zaostavštine swe odbija pasiva zaostavštine koju čine svi ostaviočevi dugovi, kao i troškovi popisa i procene zaostavštine i uobičajeni troškovi sahrane. Ostatak dobijen na ovaj način se naziva neto vrednost zaostavštine. c. Onda se neto vrednost zaostavštine sabira sa vrednošću svih poklona koje je ostavilac učinio svojim zakonskim naslednicima kao i sa vrednošću poklona koje je ostavilac učinio u poslednjoj godini života licima koja nisu njegovi zakonski naslednici. Ovo je obračunska vrednost zaostavštine. U obračunsku vrednost zaostavštine ne ulaze: a. dobra koja je zakonski naslednik stekao punovažnim ugovorom o ustupanju i raspodeli imovine za života b. ono što je ostavilac utrošio na izdržavanje i školovanje naslednika c. pokloni učinjeni u dorbotvorne i druge opštekorisne svrhe d. manji uobičajeni i prigodni pokloni Poklonom se smatra i svako odricanje od prava, pa i odricanju u korist određenog naslednika, oproštaj duga, ono što je ostavilac za života dao nasledniku na ime naslednog dela ili radi osnivanja ili proširenja domaćinstva ili obavljanja zanimanja, kao i svako drugo besplatno raspolaganje. Pri procenjivanju poklona ceni se vrednost poklonjene stvari u trenutku utvrđivanja vrednosti zaostavštine, ili prema njenom stanju u vreme kada je poklonjena. 51

ix.

x.

A. i.

ii.

iii.

iv. v.

vi. vii.

viii.

Ako se poklon sastoji u ostiguranju u korist poklonoprimca, kao vrednost poklona uzima se zbir uplaćenih premija kada je taj zbir manji od osigurane sume. Ako je zbir premija veći od vrednosti osigurane sume, kao vrednost poklona uzima se osigurana suma. Dalje pravne posledice povrede nužnog dela zavise od toga da li je njegova pravna priroda u konkretnom slučaju stvarnopravna ili obligacionopravna. Povreda nužnog dela koji je obligacionopravne prirode Kada dođe do povrede nužnog dela koji ima obligacionopravnu prirodu, u trenutku smrti ostavioca nastaje obligacioni odnos koji za predmet ima određenu sumu novca (novčana obligacija). Poverilac u tom obligacionom odnosu je nužni naslednik, a dužnici su lica u čiju korist je ostavilac povredio nužni deo. Ako je nužni deo povređen isključivo zaveštanjem, novčanu protivvrednost nužnom nasledniku solidarno duguju svi zaveštajni naslednici (univerzalni sukcesori) i siporukoprimci (singularni sukcesori) srazmerno delu zaostavštine koji su dobili, ako iz zaveštanja ne sledi šta drugo. Ako zaveštalac odredi više isporukoprimaca i naredi da se neki od njih namiri pre ostalih, taj isporukoprimac (pogodovani iporukoprimac, privilegovani legatar) postaje dužnik nužnog naslednika samo ako ostali ne mogu da namire nužni deo. Kada zaveštajni naslednik isplati novčanu vrednost nužnog dela, srazmerno se smanju isporuke koje ga terete. Isto važi i za isporukoprimca ako ga je zaveštalac opteretio podisporukom. Kada je nužni deo povređen poklonima koje je učinio zaveštalac, dužnici nužnog dela su ostaviočevi poklonoprimci, ali za razliku od zaveštajnih naslednika i isporukoprimaca koji postaju istovremeno dužnici nužnog naslednika, poklonoprimci postaju dužnici sukcesivno, i to obrnuto redu kojim su pokloni učinjeni. Najpre će dužnici postati lica koja su primila poklon za slučaj smrti, pa ako novčana vrednost ovih posklona nije dovoljna da se namiri nužni deo, obligacija se proširuje na poklonoprimce koji su pretposlednji primili poklon, i tako redom. To će se nastaviti dok se nužni deo ne namiri u potpunosti. Ako su pokloni učinjeni istovremeno, poklonoprimci će istovremeno biti dužnici nužnog naslednika i to srazmerno vrednosti poklona. Ako je nužni deo povređen kumulativno zaveštanjem i poklonom, vrednost nužnog dela njapre duguju zaveštajni naslednici i isporukoprimci. Ako vrednost onoga što su primili nije dovoljna za namirenje nužnog dela, pogodovani isporukoprimac će postati dužnik, a ako ni on ne može da namiri nužni deo, poklonoprimci postaju dužnici po navedenom redosledu. Potraživanje nužnog dela koji je obligacionopravne prirode zastareva u roku od tri godine od dana proglašenja zaveštanja – ako je povređen zaveštanjem, odnosno u roku od 3 godine od delacije ako je povređen poklonima.

52

B. i.

ii. iii.

iv. v.

vi. vii.

Povreda nužnog dela koji je naslednopravne prirode U slučaju povrede nužnog dela koji ima naslednopravnu prirodu nužni naslednik je ovlašćen da podigne posebnu tužbu kojom traži smanjenje (redukciju) testamentarnih raspolaganja i povraćaj poklona radi namirenja njegovog nužnog dela: actio supletoria. Pozitivno pravo Srbije određuje da se prvo smanjuju testamentarna raspolaganja, pa tek ako to nije dovoljeno, pristupa se vraćanju poklona. Taj tzv princip sledoreda inspirisan je pretpostavkom da je povreda nužnog dela nastala upravo usled prekomernog testamentarnog raspolaganja, kao ostaviočevog poslednjeg dobročinog pravnog posla. Testamentarna raspolaganja se smanjuju na način i u srazmeri kako je to odredio zaveštalac, bez obzira da li je to određeno izrično ili prećutno. Zakonom je određeno da ako zaveštalac naredi da se neka isporuka isplati pre svih (privilegovani legat) – ta se isporuka ima smanjiti posledna, tek ako smanjenje ostalih testamentarnih raspolaganja nije dovoljno. Ali ako se iz zaveštanja ne može ništa zaključiti, pristupiće se smanjenju svih testamentarnih raspolaganja, bez obzira na njihovu prirodu i obim, i to u istoj meri, odnosno srazmeri. Testamentarni naslednici i legatari kojima je smanjen zaveštani deo zbog povrede nužnog dela imaju pravo na srazmerno smanjenje tereta koji su im naloženi u testamentu. U cilju efikasnije zaštite nužnog dela, odn sprečavanja izigravanja imperativnih pravila ove oblasti nasleđivanja predviđeno je, u slučaju da se nužni deo ne može namiriti smanjenjem testamentarnih raspolaganja, da nužni naslednik može zahtevati i povraćaj poklona koje je ostavilac učinio za života. Poklonoprimac će se smatrati savesnim državocem, u pogledu predmeta poklona koji treba da vrati, do dana kada je saznao za zahtev za povraćaj. U izvesnim slučajevima pojavljuju se i praktični problemi pri izračunavanju nužnog dela. Jedan od najčešćih načina povrede odigrava se na sledeći način.

52.

Zaštita nužnog dela

i.

Ostaviočeva sloboda izmene zakonskih pravila nasleđivanja nije apsolutna. On je ovlašćen da svojim testamentom odredi oblik nužnog dela i ako su zakonski uslovi za to ispunjeni nužnog naslednika isključi iz nasledsva ili ga liši nužnog dela. Ali su u naslednom pravu ograničenja utvrđena imperativnim odredbama tako da ako zaveštalac bilo testamentarnim raspolaganjem, bilo određenim poklonima odstupi od ovih imperativnih normi, nužni naslednici su ovlašćeni da sudskim putem traže zaštitu svojih interesa.

i.

Ostavinski postupak U ostavinskom postupku se, pored ostalog, utvrđuje ko je nužni naslednik, kao i njegovo pravo na nužni deo (oblik nužnog dela, njegova veličina i dr). 53

ii.

iii.

Ovaj postupak je ponekad dovoljan jer se u njegovim okvirima može postići sporazum između testamentarnih naslednika i polonoprimaca, s jedne strane, i nužnih naslednika kojima je povređen nužni deo, s druge strane. U slučaju odsustva sporazuma nužni naslednici moraju da podignu posebnu tužbu u parničnom postupku da bi ostvarili svoje pravo na nužni deo. Parnični postupak a. Obligaciona tužba - nužni deo obligacionopravne prirode Kada je nužni deo obligacionopravne prirode, povredom nužnog dela nastaje novčana obligacija u kojoj je nužni naslendnik poverilac a na dužničkoj strani se nalaze lica u čiju kojist je ostavilac povredio nužni deo. - Ukoliko dužnici nužnog dela dobrovoljno ne isplate nužnom nasledniku njegov nužni deo, on može ostvariti svoje pravo putem obligacione tužbe. - Rok za tužbu iznosi 3 godine od dana proglašenja zaveštanja ako je nužni deo povređen zaveštanjem. Ako je nužni deo povređen poklonima, rok se računa od trenutka delacije. b. Naslednopravni oblik nužnog dela Kada je u pitanju redukcija testamentarnog raspolaganja, dakle kada je reč o naslendopravnoj (stvarnopravnoj) prirodi nužnog dela, rok za podizanje tužbe teče od proglašenja testamenta -Kada je u pitanju povraćaj poklona rok teče od trenutka delacije, odnosno od pravnosnažnosti rešenja kojim se poklonodavac proglašava za umrlog ili se utvrđuje njegova smrt. - U oba slučaja rok iznosi 3 godine. Isplatu novčane protivrednosti, odnosno smanjenja testamentarnih raspolaganja i vraćanje poklona mogu zahtevati nužni naslednici, ali ako ostaviočev potomak ili usvojenik umre pre isteka roka za postavljanje zahteva, to pravo pripada njegovim naslednicima u roku od šest meseci od njegove smrti.

53.

Pojam zaveštanja

i.

Zaveštanje (testament, oporuka,poslednja volja) predstavlja zakonom uređeni oblik jednostrane, strogo lične i opzive izjave volje testamentarno sposobnog lica, kojom ono određuje raspodelu svoje imovine posle svoje smrti i, eventualno, daje druge izjave i naredbe u vezi sa svojom smrću. Drugim rečima pravilo je da zaveštavanjem zaveštalac uređuje raspodelu imovine za slučaj svoje smrti, ali pored toga zaveštalac može da unese i neke neimovinske odredbe, izuzetno takve odredbe mogu činiti i isključivu sadržinu testamenta (npr priznanje vanbračnog očinstva, određivanje mesta i načina sahrane) Reč 'naredbe' može biti pogrešno shvaćena, jer ostaviočeve naredbe u testamentu uvek moraju biti u saglasnosti sa pozitivnim pravom države u kojoj će se ostvariti njegova dejstva.

ii.

iii.

54

iv.

v.

vi.

vii.

viii. ix.

Testament u naslednopravnom smislu stvara određena prava i obaveze za određena lica i ta prava i obaveze se, neposredno ili posredno, uvek omogu imovinski izraziti. (npr način i mesto sahrane uvek utiču na njene troškove, u zaveštaju priznato vanbračno dete automatski stiče pravo na nasleđe) Samo tavi testamenti mogu biti predmet raspravljanja u ostavinskom postupku. Testament u formalnom smislu je svaka izjava volje uperena na postizanje nekog naslednopravnog cilja, data u zakonom utvrđenom obliku za testament. U ovom formalnom smislu, mogućno je da zaveštalac ima jedan ili više testamenata. Ukoliko ima više, oni se mogu međusobno dopunjavati, ali i isključivati. Testament u materijalnom smislu zaveštalac može imati samo jedno zaveštanje u materijalnom smislu: to je poslednja volja ostavioca. On može ostaviti više testamenata u formalnom smislu, ali sud mora ustanoviti, uzimajući sve testamente u razmatranje, šta je poslednja volja ostavioca. Naziva se i 'testament u subjektivnom smislu' - Tumačenje se uvek vrši u odnosu na testament u subjektivnom smislu. Testament u objektivnom smislu Isprava koja sadrži poslednju volju ostavioca, zaveštaočevo testamentarno raspolaganje, taj testamentarni dokument, objekt na kome je napisan testament u materijalnom smislu, je testament u objektivnom smislu. - Uređujući formu, sačinjavanje, izmenu i opozivanje, naši zakoni o nasleđivanju kad koriste reč testament, aludiraju na testament u objektivnom smislu. Negativni testament To je takvo zaveštanje kojim se zakonski ili nužni naslednik isključuje iz prava na nasleđivanje. Može biti u celini ili delimično. Razlikovanje kodicila i testamenta je potpuno izgubilo značaj, pošto se testamentom ne moraju postavljati univerzalni naslednici, tako da i testament može biti sačinjen samo od sadržine iz koje bi pre bio sačinjen kodicil.

54.

Pravna priroda zaveštanja

i.

Pod pravnom prirodom testamenta se podrazumevaju njegove osobine kao pravnog posla: a. b. c. d. e. f.

mortis causa dobročini pravni posao jednostrani strogo lični formalni jednstrano opozivi 55

a.

Pravi posao mortis causa Pravni poslovi se dele na inter vivos, među živima, i mortis causa za slučaj smrti. Pravni poslovi mortis causa nastaju za života lica koje ga preduzima ali sva nejgova pravna dejstva otpočinu tek smrću određenog lica. Tako da odsustvo činjenice smrti čini pravni posao nepotpunim.

b.

Dobročini pravni posao Dobročini su oni pravni poslovi kod kojih jedna strana dobija korist, a za to ne daje nikakvu protivnaknadu. Testamentarno raspolaganje je uvek dorbočinu, i u slučajevima kada sadrži određene terete i naloge. Pravne posledice dobročinog karaktera testiranja: 1. neophodna je određena forma 2. šire su mogućnosti za poništenje (motiv ulazi u kauzu) 3. posebna pravila tumačenja

c.

Jednostrani pravni posao Jednostrani pravni poslovi nastaju i proizvode pravna dejstva izjavom samo jedne volje. Testament nastaje kada ga lice sa aktivnom testamentarnom sposobnošću načini u zakonom propisanom obliku, a proizvodi pravno dejstvo tek posle smrti zaveštaoca. - Uticaj volje drugog lica vodi njegovoj ništavosti. - Testatorova volja mora biti oslobođena svake prinude, pretnje, prevare ili zablude. - Jednostranost kao posebna odlika testamenta posebno je pooštrena u jednom broju prava (i našem) time što nisu dopušteni tzv zajednički testamenti.

d.

Strogo lični pravni posao U savremenim pravima svi prvi poslovi mogu punovežno nastati korišćenjem voljnog zastupanja (čak i brak) Testiranje je pravni posao kod koga je isključeno svako zastupanje (ono je strogo lični akt). - Mogućno je samo formulisanje zaveštaočeve poslednje volje, odnosno prenošenje u pismeni oblik uz eventualne jezičke korekcije, npr. kod sudskog testamenta, ili advokat kod alografskog testamenta – ali se tu traži da zaveštalac pre potpisivanja tako formulisani testament izrično prizna za svoj. - I univerzalni i singularni sukcesori moraju u testamentu biti određeni ili odredivi.

e.

Formalni pravi posao

56

Formalni pravni poslovi su oni koji podrazumevaju da volja, koja čini sadržinu pravnog posla, bude izražena u određenom obliku (formi). Bilo kakvo odstupanje od forme otvara mogućnost poništenja testamenta. f.

Jednostrano opoziv pravni posao Iz činjenice da je testament posao mortis causa (tako da njegova pravna dejstva nastupaju tek posle smrti lica koje ga je sačinilo), da je jednostran (tako da ga sačinjava samo lice posle čije će smrti pravna dejstva nastupiti) i da je poslednja volja ostavioca (što znači volja koju je imao u poslednjem aktu testiranja pre smrti) nužno proizilazi da je jednostrano opoziv akt. Zaveštalac se ovog svog prava ne može punovažno odreći ili ga ograničiti na bilo koji način. Takvi sporazumi ne proizvode pravno dejstvo. Za akt izmene ili opozivanja testamenta zaveštalac mora da ima testamentarnu sposobnost.

55.

Mesto izučavanja i istorijat zaveštanja

i.

Mesto izučavanja U anglo-američkom sistemu u kojem je testamentarno naleđivanje pravilo, prvo se izučava testamentarno pa tek onda zakonsko nasleđivanje. U evropskokontinentalnom sistemu, u kojem je pravilo zakonsko nasleđivanje, prvo se izučava zakonsko pa tek onda testamentarno nasleđivanje. Ovo ima prednost zato što čak i onda kada postoji testament može se javiti potreba za korišćenjem odredaba zakonskog nasleđivanja: Ako je testament ništav, kada testamentom nije raspoređena celokupna imovina, kada zaveštanjem nije određen univerzalni sukcesor itd.

ii.

Istorijat zaveštanja a. Preteče zaveštanja U istorijskom periodu pre rimskog carstva ima vrlo malo tragova testamentarnog raspolaganja. U starim egipatskim, jevrejskim i grčim pravima pojavljuju se neke preteče testamenta. Ovde su najverovatnije radilo o određenim pravnim ustanovama koje su u nekim slučajevima korištene da proizvedu naslendopravne posledice, pre nego testamentarnom raspolaganju u smislu u kome ga mi shvatamo danas. b. Prvi oblici testamenta – rimsko pravo Rimsko pravo je prvo velo mogućnost da pravni subjekt svojom voljom, neposredno, sebi postavi univerzalnog sukcesora.

57

c.

Ali od prvog oblika testamenta do toga što mi danas shatamo kao testament je prošao hiljdugodišnji pravni život i cela istorija Zapadnog rimskog carstva. - Prvi oblik testamenta se verovatno pojavio u periodu VII-VI veka pre nove ere. - U toku istorije rimskog prava razivli su se brojni oblici testamenta: 1. testamentum calatis comitiis ovo je bio prvi oblik testamenta . Pater familias je iznosio i obrazlagao svoju želju narodnoj skupštini i o tome se glasalo. Vremenom skupština i prvosveštenik postaju elementi forme, a zaveštaočeva volja, izjavljena svečanim rečima, suština. Znači bio je usmeni i javni testament. 2. mancipacioni testament Pater familias je pred libripens-om i petoricom svedoka 'prodao' svoju imoviu licu u koga je imao posebno poverenja (familiae emptor) a ovaj se istovremeno obavezao da će po smrti pater familiasa imovinu preneti na lice koje je pater familias odredio. Ovo nije bio pravi testament već jedna vrsta fiducijarnog pravnog posla koji je imao za cilj postizanje određenih naslednopravnih efekata. Kasnije familiae emptor postaje elemento forme, a dvostrana mancipacija omotač jednostranog mancipacionog testamenta, čija je osnovna sadržina postavljanje naslednika. Vremenom izjava pater familiaca ne mora više biti usmena nego može biti i pismena. Nastankom pismenog zaveštanja se pojačava sloboda testiranja. 3. pismeni testament pred sedam svedoka Testamenti in scriptis postaju najčešća forma. Oko 70.g pre nove ere pretor objavljuje da će se svako pismo koje sadrži postavljanje naslednika smatrati testamentom ako sadrži potpise zaveštaoca i sedam svedoka. 4. Postojali su još uvek i javni testamenti :sudski testament, i testament koji se deponovao u carskoj kancelariji. 5. Postojali su i testamenti u posebnim prilikama, među njima bitan je vojnički, koji je proizvodio pravno dejstvo bez obavezne forme, ali je trajo samo jednu godinu od časnog otpusta iz vojne službe. 6. Prihvaćen je i usmeni privatni testament pred sedam svedoka u III veku. 7. Konačno je sredinom V veka prihvaćen i svojeručan (olografski) testament, forma koja se i danas koristi u većini savremenih prava. Testament u srednjem veku Propast Zapadnog rimskog carstva privremeno je prekinula liniju razvoja testamentarnog prava. - Germanska plemena nisu poznavala testament. - U Vizantiji se primenjivalo rimsko pravo. 58

-

-

-

U područjima bivšeg rimskog carstva je stanovništvo nastavilo u međusobnim privatnopravnim poslovima da primenjuje svoje običaje i pravo. Najbitni uticaj u srednjem veku na razvoj testiranja je imala crkva, naročito Katolička. Crkva je vršila velike pritiske da omogući vernicima slobodu testiranja da bi oni mogli nju da određuju kao naslednika. Na taj način je crkva stekla ogromno bogatstvo, naročito u pogledu nekretnina. U srednjovekovnom sprskom pravu je testamentarno pravo krajnje nerazvijeno. Testamentarno raspolaganje je bilo retko a i kad je postojalo se odnosilo skoro isključivo na pokretne stvari i ponekad nepokretnosti stečene za života (znači ne dobra starine). Dušanov zakonik uređuje nasleđivanje samo nekih pokretnik stvari, dok se nepokretnosti ne pominju.

56.

Aktivna zaveštajna sposobnost i animus testandi

i.

Aktivna testamentarna sposobnost Sastoji se iz dva elementa: a. Subjektivnog elementa – spsobnost za rasuđivanje, sps. da shvati stvarni i pravni značaj svoje izjave volje b. Objektivnog elementa – određena starosna granica Za punovažnost pravnih poslova se traži poslovna sposobnost. Za punovažnost testiranja se traži testamentarna sposobnost. Za poslovnu sposobnost se traži punoletstvo, ali za testamentarnu se po pravilo postavlja nešto niža granica. Prema našem zakonu starosna granica za sticanje aktivne testamentarne sposobnosti je 15 godina života. (dok se poslovna po pravilu stiče sa 18, osim u slučaju emancipovanih maloletnika) U slučaju da testament sadrži druge jednostrane izjave volje za koje zakon propisuje obaveznu starosnu granicu koja je viša od testamentarne, mora se pored aktivne testamentarne sposobnosti utvriditi i postojanje sposobnosti koja se traži za takve izjave volje (npr poslovne sposobnosti ili neke posebne sposobnosti koje je utvđena lex specialisom) -- npr odredbe o priznanju očinstva, oproštaju duga itd. Zaveštalac mora posedovati aktivnu testamentarnu sposobnost u trenutku sastavljanja testamenta. Naknadno sticanje sposobnosti je irelevantno. Ovo sve važi ne samo za radnje koje su upravljene na nastanak testamenta, već i one koje imaju za cilj njegovu promenu ili ukidanje. Ako je testament već punovažno nastao, zaveštalac ga ne može menjati ukoliko se nalazi u stanju trajne ili privremene nesposobnosti, odnosno odsustva aktivne testamentarne sposobnosti. Lišenje poslovne sposobnosti stvara oborivu pretpostavku da lišeno lice nema aktivnu zaveštajnu sposobnost (ali u nekim pravima postoji mogućnost dokazivanja tzv svetlih trenutaka.

ii. iii.

iv. v.

vi.

59

vii.

Iako gubitak testamentarne sposobnosti posle sačinjavanja testamenta ne utiče na njegovu punovažnost, izuzetno se izmene prilike koje su bile odlučujuća pobuda u vreme zaveštanja, sud može na zahtev zainteresovanog lica, staviti van snage pojedine odredbe zaveštanja ili celo zaveštanje ako zaveštalac to nije mogao učiniti zbog gubitka testamentarne sposobnosti.

viii.

Namera za sačinjavanje testamenta (animus testandi) Jedan od uslova za zaključenje punovažnog pravnog posla jeste pravno relevantna volja pravnog subjekta da preduzme određene pravne radnje, i svest tog subjekta o uslovima i posledicama preduzetih radnji. - Pravno relevantna volja mora biti uperena na zasnivanje odgovarajućeg pravnog posla, jer u protivnom pravni odnos neće nastati. U testamentarnom pravu je to volja, odnosno namera za sačinjavanje testamenta (animus testandi). - U ZOO je određena da volja za zaključenje ugovora mora biti tako izražena da se njeno postojanje može utvrditi sa sigurnošću. Ova odredba se mora shodno primenitu i u testamentarnom pravu. To znači da se mora voditi računa ne samo o pismenu koje je prezentirano kao ostaviočev testament, već i o svim relevantnim činjenicama i uslovima u kojma je pismeno nastalo. - Može se dogoditi da su ispunjeni i materijalni i formalni zahtevi za nastanak testamenta, ali ako nedostaje volja uperna na davanje testamentarne izjave testament ne može da nastane.

57.

Postavljanje naslednika

i.

Za razliku od rimskog, u savremenim pravima odredba o postavljanju univerzalnog sukcesora nije neophodna za punovažnost testamenta. Ipak ima praktični značaj, jer univerzalni sukcesor: a. stupa u sva, nsleđivanju podobna prava čije je titular bio ostavilac b. na njemu je obaveza da namiri ostaviočeve dugove kao i c. da ispuni legate i naloge. Univerzalni sukcesro može biti određen neposredno i posredno: a. Neposredno postavljanje univerzalnog sukcesora Naslednik se najčešće postavlja neposredno: imenom i prezimenom, a često se uz ime i prezime ili samo uz ime stavlja i dodatak koji označava odnos između zaveštaoca i naslednika. c. Posredno određivanje univerzalnog sukcesora Određivanje naslednika posrednim putem može imati dva oblika: 1. Zaveštalac u testamentu navede podatke na osnovu kojih se može utvrditi identitet naslednika. U ovom slučaju naslednik može postati i lice koje u trenutku sačinjavanja zaveštanja nije moglo da se individualizuje (persona incerta) ali pod uslovom da je mogućno to učiniti posle delacije (npr onom detetu koje ostane na selu i bavi se zemljoradnjom, njegov

ii.

60

iii. iv.

sekretar će dobiti njegov auto, najbolji student pravnog fakulteta u 2009.) 2. Drugi način posrednog određivanja univerzalnog sukcesora je situacija u kojoj zaveštalac ostavlja jednom licu tačno određene koristi iz zaostavštine, ali se iz celokupne sadržine testamenta može utvrditi da je volja zaveštaoca da to bude njegov univerzalni sukcesor. Bitno je samo da naslednik bude određen na taj način da se tumačenjem može nesumnjivo utvrditi ko je to lice i kakva je vrsta sukcesije u pitanju. Naslednik kao univerzalni sukcesor, može naslediti celokupnu zaostavštinu (generalni naslednik) ili univerzalni sukcesor može naslediti samo deo zaostavštine, što se najčešće određuje razlomkom (ređe procentom). Univerzalni sukcesor ne mora biti samo jedno lice, u jednom testamentu ostavilac može postaviti više univerzalnih sukcesora i to na različite načine.

58.

Prosta supstitucija

i.

Prosta supstitucija (substitutio vulgaris, obična zamena naslednika) postoji kada zaveštalac testamentom odredi lice kome će pripasti nasledstvo ako određeni naslednik umre pre njega, ili se odrekne nasleđa ili bude nedostojan. Prosta supstitucija je bila dozvoljena u rimskom pravu, dozvoljena je u svim savremenim pravima i kod nas. Institut i supstitut Postavljeni naslednik, u običnoj supstituciji, naziva se institut, a njegov zamenik supstitut. Odnos između isntituta i supstituta zasnovan je na isključivosti: ako institut postane naslednik, supstitut je isključen; ako je supstitut postao naslednik to znači da institu to nije postao. Pošto je institut, odnosno supstitut naslednik, za njega važe sva opšta pravila koja veže i za sve druge naslednike. Naši propisi izričito ne pominju slučaj nesposobnosti za nasleđivanje (kod nas je to samu u slučaju odsustva reciprociteta uvezi sa naslednim pravima stranca) ali se za taj slučaj ima analogno primeniti isto pravilo kao za slučaj nedostojnosti. Supsticioni slučaj Svaki od navedenih slučajeva: a. nedoživljavanje delacije testatora b. nesposobnost c. nedostojnost d. negativna nasledna izjava koji u stvari dovodi do primene u testamentu određene zamene naslednika, nazivju se supsticioni slučaj. Zaveštalac može u svom testamentu odrediti i uži krug supsticionih slučajeva (npr da će se supstitut pozvati na nasleđe umesto instituta samo u slučaju da institut ne doživi delaciju testatora)

ii. iii.

iv. v.

vi.

vii.

61

viii. ix. x.

xi.

xii. xiii.

xiv.

xv.

Kad nastupi supsticioni slučaj, supstitut mora da ispuni sve uslove koji se traže za svakog naslednika Supstitut može biti postavljen kako zaveštajnom tako i zakonskom nasledniku. Sukcesiva supstitucija Supstitucio vulgaris može se javiti u obliku sukcesivne supstitucije. To će biti slučaj kada zaveštalac odredi zamenu naslednika ne samo u jednom stepenu, već u vda ili više sukcesivno određenih stepeni. U takvim slučajima imaju se primeniti pravila koja važe i za naslednopravni položaj instituta i supstituta, s tim što će supstitut, u stvari, biti i institut u odnosu na svog supstituta. Postoje i druge mogućnosti za određivanje složenijih oblika supstitutio vulgaris: a. više instituta sa manjim brojem supstituta, ili pak jednim supstitutom b. više supstituta jednom insitutu c. uzajamna, recipročna prosta supstitucija, kod koje su svi sanaslednici jedan drugome ujedno i supstituti (neki oblik prava priraštaja među sanaslednicima na osnovu volje zaveštaoca) d. Testator je ovlašćen da supstitutima ostavi iste ili različite nasledne delove u odnosu na delove njihovih supstituta. Kad nastupi supsticioni slučaj, naslednopravni odnose se uspostavlja neposredno prema supstitutu – supstitut je ostaviočev naslednik i tu u pravom smislu reči – ex tunc od trenutka delacije. Između instituta i supstituta nema nikakvih naslednopravnih odnosa, jer ako nastupi supsticioni slučaj, uzima se da institut ne postoji. Samim tim supstitut ne mora doživeti trenutak smrti instituta, ne mora biti dostojan u odnosu na njega i sl. Iako mora da doživi trenutak delacije, supstitut ne mora da doživi i ostvarenje supstitucionog slučaja. Ako supstitut ispuni sve opšte uslove koji su potrebni da bi postao zaveštaočev naslednik, ali umre pre ostvarednja supsticionog slučaja, onda je zaveštaočeva zaostavština postala deo zaostavštine supstituta, pa će se na nasleđe pozvati supstitutovi naslednici po opštim pravilima nasleđivanja. U zakonom određenim slučajevima mogućno je da se izvrši i razdvajanje ove dve zaostavštine: to će se učiniti na primer na zahtev poverilaca zaveštaoca kako bi se zaštitila njihova potraživanja, jer bi u slučaju prezaduženosti nalsednika zaveštaoca (u našem primeru supstituta) spajanjem zaostavštine zaveštaoca sa zaostavštinom supstituta, poverioci zaveštaoca moglu da dođu u nepovoljniji položaj u pogledu naplate svojih potraživanja.

59.

Fideikomisarna supstitucija

i.

Supstitucija koja predstavlja postavljanje naslednika nasledniku, čiji je cilj očuvanje zaostavštine ili njenog dela za drugostepene ili dalje potomke je fideikomisarna supstitucija. 62

ii.

Fideikomisarna supstitucija u širem smislu Fidejkomisarna supstitucija u širem smislu je oblik zamene naslednika kod koga se u testamento prvo određuje jedan naslednik (prethodni naslednik, fiducijar), a zatim, kada se steknu uslovi koje je predvideo zaveštalac da to lice prestaje biti naslednik, određuje se za naslednika drugo lice (potonji naslednik, fideikomisar).

iii.

Fideikomisarna supstitucija u užem smislu Fideikomisarna supstitucija u užem smislu predstavlja odredbu testamenta kojom zaveštalac određuje naslednika svome nasledniku ili isporukoprimcu. Ovakva zamena može se odrediti u jednom stepenu, ili u nekoliko stepena. U slučaju da je zaveštalac odredio da će deo zapstavštine nasleđivati po utvrđeom redu jedan veći ili neograničeni broj naslednka iz kruga srodnika, onda je u pitanju, tzv porodični fideikomis. Fideikomis u rimskom pravu U rimskom pravu, fideikomisi nisu imali pravno dejstvo. Ali pošto su postojale brojne prereke za sticanje pasivne testamentarne sposobnosti testator je odeređivao za naslednika lice koje je imalo pasivnu testamentarnu sposobnost ali ga je molio da imovinu preda drugom licu koje tu sposobnost nije imalo. - Fideikomis tek kasnije dobija pravnu zaštitu. - Fideikomisi su mogli biti univerzalni (analogno univerzalnoj sukcesiji) ili singularni (analogno singularnoj sukcesiji). Fiedeikomis u feudalno doba Fideikomisarna supstitucija i, naročito porodični fideikomisi često su korišćeni u feudalnom pravu radi očuvanja feuda u krugu porodice. Ukidanje fideikomisa Buržuaske revolucije su, zbog pravnog dejstva fideikomisa koji se sastoji iz zabrane pravnog prometa (dorba mrtve ruke), po pravilu ukidaju fidejkomise i zabranjuju njihovo dalje osnivanje. (Francuski Code Civil i zakonici doneti po ugledu na njega, prava bivših socijalističkih zemalja) Nemački i austrijski zakonici dopuštaju fideikomis i danas. U našem pozitivnom pravu utvrđeno je da zaveštalac ne može odrediti naslednika svom nasledniku ni legataru. ALI Zabranjeno je samo odrešivanje naslednika nasledniku u cilju izuzimanja zaostavštine ili jednog njenog dela iz pravnog prometa i stvaranja dorba mrtve ruke. Tako da Ukoliko odredba u konkretnom zaveštanju nema cilj određivanja naslednika nasledniku radi izuzimanja imovine iz pravnog prometa – iako odredba može imati privid fideikomisarne supstitucije – onda će to biti dopuštena sadržina testamenta. (npr neki oblici uslova i rokova u našem pravu)

iv.

v.

vi. vii.

viii.

63

ix.

x.

xi.

xii.

xiii.

Ako je zaveštalac odredio potonjeg naslednika a nije predvideo kada se treba smatrati da je nastupio supsticioni slučaj, uzeće se da se radi o zabranjenom fideikomisu. Tamo gde je fideikomis dopušten, da bi imao pravno dejstvo, fideikomisarna supstitucija mora u testamentu biti nesumnjivo izražena; ne mora biti izrično postavljena ali mora biti nesumnjivo jasno iz sadržine testamenta. U slučaju sumnje ima se uzeti da je postavljena obična zamena naslednika, supstitutio vulgaris. U pravima u kojima je fideikomis dopušten, ako u testamentu nije predviđen supsticioni slučaj, smatraće se da je nastupio smrću fiducijara (prethodnog naslednika). Specifičan oblik fiducijarne supstitucije postoji kada zaveštalac zabrani svom nasledniku da raspolaže testamentom, eventualno i drugim dobročinim poslovima, tako da je ovaj obavezan da zaostavštinu ostavi zakonskim naslednicima. (zabranjeno je i kod nas i u većini prava). ALI Kaluzula u testamentu kojom zaveštalac a. obavezuje naslednika da po proteku određenog roka preda zaostavštinu nekom drugom licu, ili b. da se zaostavština preda testamentarnom nasledniku u određenom trenutku posle smrti zaveštaoca, ili da c. zaveštalac postavi naslednika pod raskinim uslovoom, ili d. pod odložnim uslovom – smatra se kako u našem, tako i u većini prava dopuštenom. Na ovaj način se mogu stvoriti pravni odnosi koji sadržinski odgovaraju onim koji postoje kod fideikomisarne supstitucije. Pravni odnos između fiducijara i fideikomisara Pravne posledice koje izaziva fideikomisarna supstitucija mogu biti dvojake u odnosu na a. period do ostvarenja supsticionog slučaja b. period pole nastupanja supsticionog slučaja. Period od delacije to nastupanja supsticionog slučaja Zaostavština u ovom periodu pripada fiducijaru. Pravni položaj fiducijara u ovom periodu odgovara pravnom položaju plodouživaoca, tako da fiducijar: a. upravlja zaostavštinom b. upotrebljava stvari koje ulaze u njen sastav c. pribira plodove (kako naturalne, tako i civilne) d. raspolaže plodovima e. ne sme da menja suštinu stvari, niti ima pravo raspolaganja. f. mora se ponašati kao dobar domaćin, inače će odgovarati za štetu koja nastane Tako da je fiducijar 'ograničeni' naslednik. ALI pošto je naslednik, on ima obavezu da: a. isplati ostaviočeve dugove 64

b.

ispuni legate i naloge, onako kako je testator odredio, do visine vrednosti zaostavštine. Pored toga on ima pravo da: a. tuži ostaviočeve dužnike b. prima isplate dugova od ostaviočevih dužnika c. podiže kamate i raspolaže kamatama na novčane uloge i dividende od vrednosnih papira, za sve vreme trajanja ovog perioda (osim ako je testator drukčije odredio) - Fideikomisr u cilju zaštite svojih interesa ima pravo da: a. traži popis i procenu pokretnih stvari b. traži odgovarajuće obezbeđenje u odnosu na pokretne stvari c. ukoliko fiducijar ne upravlja s pažnjom dobrog domaćina, traži i postavljanje staraoca zaostavštine d. upis u javne knjige njegeovog prava xiv. Ako fideikomisar da negativnu naslednu izjavu, fiducijar postaje neograničeni naslednik, univerzalni sukcesor u punom smislu reči. Ako se fideikomisar primi nasleđa od trenutka nastanka supsticionog slučaja, fideikomisar postaje naslednik. xv. Period od nastanka supsticionog slučaja Fideikomisar postaje naslednik. Fiducijar je dužan da fideikomisaru preda zaostavštinu, sa odbitkom a. nužnih troškova, b. isplaćenih ostaviočevih dugova, c. poreza i d. drugih imovnskih koristi koje su po nekom pravnog osnovu pripale fiducijaru ili trećem licu (pribrani plodovi, troškovi sahrane, trškovi popisa i procene zaostavštine.) xvi. Ukoliko je fiducijar dao nepokretnost u zakup i ako je to upisanu u zemljišne knjige (kada fideikomisar nije tražio upis svog prava) fideikomisar će stupiti na mesto zakupodavca. xvii. U trenutku ispunjenja supsticionog slučaja na fideikomisara prelazi obaveza naknade (preostalih) ostaviočevih dugova, odnosno svih dugova koji 'terete' zaostavštinu, a fiducijar se ove obaveza oslobađa. Ali testator može i drukčije urediti ovaj odnos. xviii. Naslednopravne ustanove koje liče na fideikomis Od fideikomisarne supstitucije treba jasno razlikovati odredbe u testamentu kojom zaveštalac za naslednika postavlja jedno lice, dok istovremeno konstituiše pravo doživotnog uživanja na toj zaostavštini za drugo lice. Ovo predstavlja , i kod nas i u drugim pravima, dopuštenu sadržinu testamenta, jer je tu poredi isporuka, odnosno legat. U ovakvim slučajevima se konstituišu pravni odnosi vrlo slični odnosima koji nastaju u fideikomisarnoj supstituciji; praktično, za odnose između plodouživaoca i naslednika važe, mutatis mutandis, ona pravila koja samo naveli objašnjavajući pravne odnose između fiducijara i fideikomisara.

65

Ovde sudovi moraju biti vrlo oprezni pri tumačenju, radi utvrđivanja da li se radi o jednom zabranjenom institutu, ili pak drugom dopuštenom. xix.

xx.

xxi.

Pupilarna i kvazipupilarna supstitucija Pupilarna supstitucija je klauzula u testamentu kojom zaveštalac za naslednika imenuje svoje maloletno dete, s tim da će naslednik postati neko drugo lice u slučaju da to dete umre pre sticanja aktivne testamentarne sposobnosti. Kvazipupilarna supstitucija postoji kada zaveštalac odredi naslednika svom potomku zato što ovaj nije sposoban za rasuđivanje, ali ujedno predvidi i mogućnost da potomak nakandno stekne ovu sposobnost a time i aktivnu testamentarnu sposobnost, pa onda postane naslednik, čime prvobitno postavljeni naslednik gubi to svojsto. Ove ustanove su oblici fideikomisarne supstitucije koje su postojale u rimskom pravu i nisu dopušteni u savremenim pravima.

60.

Uslov, rok i nalog u zaveštanju

A. i.

Ograničenja pri postavljanja naslednika uslovom U testamentarnom pravu, uslov je klauzula u testamentu kojom zaveštalac njegovo pravno dejstvo čini zavisnim od neke buduće neizvesne okolnosti (činjenice, događaja). Uslov utiče samo na nastupanje pravnih posledica vezanih za uslov, dok se testament ako je punovažno sačinjen, smatra da postoji od svog punovažnog sačinjavanja i pre nastupanja uslova. Prema opštim pravilima građanskog prava da bi uslov proizveo pravno dejstvo mora biti a. moguć b. dopušten c. moralan. U slučaju da uslov ne zadovoljava ove standarde u nekim pravima se smatra da je ceo testament nevažeći dok druga samo uzimaju da uslov ne postoji. Ponekad je pravna posledica nedopuštenog, nemogućeg ili nemoralnog uslova zavisna od vrste uslova. Većina pravnih sistema uzima da nemogući, nemoralni ili nedopušteni uslov treba tretirati kao da ne postoji. Isto važi i za protivrečne uslove i nerazumljive uslove. Uslovi mogu biti: a. Pozitivni – kod kojih se ostvarivanje sastoju u nastupanju određenih okolnosti b. Negativni – kod kojih se ostvarivanje sastoji u nenastupanju predviđenih okolnosti. c. Odložni (suspenzivni) – koji odlažu dejstvo pravnog posla do trenutka ispunjenja uslova d. Raskidni (rezolutivni) – raskidaju, odnosno poništavaju dejstvo pravnog posla u trenutku ostvarenja

ii.

iii.

66

e.

iv. v. vi. vii.

viii. ix.

x.

xi.

xii.

xiii. xiv.

Potestativni – kod kojih ostvarenje zavisi od volje lica u pitanju (volje naslednika ili legatara) f. Kazualni – čije ispunjenje zavisi od nekog slučajnog događaja g. Mešoviti (mikstni) – čije ispunjenje zavisi kako od volje lica u pitanju tako i od nekog događaja. Uslovi su najčešće izrično postavljeni, ali mogu biti i implicitno sadržani. Lice određeno za naslednika mora, pre svega, da ispuni sve zahteve koji važe za naslednike inače (doživljavanje delacije, dostojnost, sposobnost). Pendencija uslova ili stanje pendencije je vremenski period od trenutka delacije do ispunjenja uslova, ili njegovog definitivnog neispunjenja. U našem pravu (kao i svim koji ne dopuštaju formiranje ležeće zaostavštine) imovina koja ulazi u sastav zaostavštine ne može nijednog trenutka bit bez titulara. Zaveštalac može odrediti kome pripada imovina za vreme pendencije uslova. Ako to nije učinio kome će zaostavština pripasti za ovo vreme zavisi od vrste uslova: Odložni (suspenzivi) uslov Za vreme njegove pendencije zaostavština pripada zakonskim naslednicima ostavioca (licima koja bi nasledila da testamenta nema) Zakonski naslednici kojima pripadne zaostavština tokom pendencije odložnog uslova imaju položaj prethodnog naslednika: (upravljaju zaostavštinom, koriste je, pribiraju plodove, odgovaraju za dugove do visine zaostavštine, nemaju pavo da raspolažu) Prava uslovno postavljenog naslednika, dok se uslov ne ispuni odgovaraju pravima potonjeg naslednika (fideikomisara u fideikomisu) – ova prava se nazivaju ''prava čekanja''. Na osnovu prava čekanja on je ovlašćen da: Zahteva preduzimanje privemenih mera za zaštitu zaostavštine, zahteva popis i procenu zaostavštine, zahteva da se postavi staralac zaostavštine, zahteva odgovarajuće upise u zemljišne i druge javne knjige. Da bi lice opterećeno odložnim uslovom postalo naslednik potrebno je da pored trenutka delacije doživi i trenutak ispunjenja uslova. Ako trenutak ispunjenja uslova ne doživi, kao i ako se uslov definitivno ne ispuni, ako iz testamenta ne proizilazi šta drugo, prethodni naslednik postaje naslednik, univerzalni sukcesor u pravom smislu. Ispunjenjem uslova neizvestnost opet otpada, pa ulsovno postavljeni naslednik definitivno postaje univerzalni sukcesor, naslednih u punom smislu, ex nunc. Ali je ovo njegovo pravo delimično je modifikovano: Prethodni naslednik zadržava unbrane plodove za vremem pendencije uslova, njemu se priznaju učinjeni nužni troškovi na održavanju zaostavštine, troškovi isplate ostaviočevih poverilaca, ostaviočeve sahrane itd. Negativni odložni uslov Prema našem ZON negativni odložni uslov ima se uzeti kao pozitivan raskidni uslov. (na taj način se omogućava nasledniku se uopšte primi nasleđa) Raskidi (rezolutivni) uslov 67

xv.

xvi.

xvii. xviii.

xix.

xx. xxi.

xxii.

xxiii.

Kada je u pitanju raskidni uslov, za vreme njegove pendencije naslednik ima položaj prethodnog naslednika (znači obrnuta pravna situacija u odnosu na slučaj kad je postavljen odložni uslov). Njegov položaj tada odgovara položaju plodouživaoca. Ali pošto je naslednik odgovara za dugove ostavioca. Lica koja bi se pozivala na nasleđe u slučaju da se raskini uslov ispuni ovlašćena su da preduzimaju mere radi obezbeđivanja svojih interesa (privremene mere za zaštitu zaostavštine, popis i procenu, upis ograničenja naslednog prava uslovno postavljenog naslednika u zemljišne i javne knjige) Naslednik opterećen raskidnim uslovom mora da doživi trenutak delacije ostavioca, a ako ne doživi trenutak ostvarenja uslova, onda raskidni uslov postaje nemoguć (pošto je postojao u odnosu na to lice) tako da defintivno prestaju sva ograničenja koja su postojala za vreme pendencije uslova. Ukoliko se na drugi način dogodi da nastupanje raskidnog uslova postane definitivno nemoguće onda naslednik postavljen pod uslovom postaje naslednik, pri čemu otpada osnov za sva ograničenja koja je on trepeo kao prethodni naslednik. Ako se raskidni uslov ispuni, naslednik postavljen pod raskidnim uslovom, prestaje biti naslednik, i to u tom trenutku postaju ostaviočevi zakonski naslednici, ako drukčije nije u testamentu određeno. Većina prava (i naše) uzima za relevantan trenutak za pozivanje zakonskih naslednika isključivo trenutak delacije. To znači da će se i u slučaju nastupanja raskidnog uslova, kao zakonski naslednici uzimati lica koja su to bila u trenutku delacije. (koja se ne moraju poklapati sa licima koja bi to bila u trenutku nastupanja raskidnog uslova) U svim pravima koja ne dopuštaju ležeću zaostavštinu mora se uzeti da ako testamentom određeni naslednik iz bilo kog razloga ne postane naslednik, pa i zbog ostvarednja raskidnog uslova, naslednici će biti ona lica koja se na zakonsko nasleđivanje pozivaju u trenutku delacije. Po ZON Srbije, onaj ko dolazi na mesto naslednika postavljenog pod raskidnim uslovom ne mora doživeti ni ostvarenje uslova, tako da onda njegov deo pripada njegovim naslednicima. Ulsov mora biti tačno ispunjen i to kako u pogledu ostvarenja, odnosno neostvarenja, neke okolnosti, tako i u pogledu u testamentu određenog a. načina b. vremena c. mesta njenog ostvarenja. Fikcija o ostvarenju/neostvarenju uslova Smatraće se da je uslov ostvared ako njegovo ostvarenje, protivno načelu savesnosti i poštenja, spreči strana na čiji je teret određen. I obratno smatraće se da uslov nije ostvared ako njegovo ostvarenje, protivno načelu savesnosti i poštenja, prouzrokuje strana u čiju je korist određen. Ako je uslov ostvaren pre delacije, ta činjenica biće po pravilu dovoljna da naslednik dobije nasledstvo bez ograničenja, sem kad se tumačenjem 68

zaveštanja utvrdi da je potrebno ponoviti ispunjenje uslova (repetitio condicionis) B. i. ii.

iii.

iv.

v.

vi. vii. viii.

ix.

Ograničenja pri postavljanju naslednika rokom Rok ili termin je određeni protek vremena ili određeni trenutak u vremenu za koji je vezan postanak ili prestanak nekog prava. Način računanja roka uređen je ZOO. Rokova ima više vrsta: a. Odložni rok – kada od njegovog nastupanja zavisi postanak nekog prava b. Raskidni rok – kad od njegovog nastupanja prestaje pravo c. Prost, čist rok – može se u napred izračunati jer je vezan za određeni vremenski trenutak. d. Sa uslovom kombinovan rok – neizvestan ili složen ovaj rok je vezan za budući neizvestan događaj. Rok koji ne može nikada nastupiti, ili je neprimereno dug (što je faktičko pitanje) uzeće se kao da nije ni određen. (ako je očigledno da se zaveštalac prevario samo u preračunavanju vremena, dužinu roka određuje sud, prema zaveštaočevoj nameri) Što važi sa uslove, analogno važi i za rokove: a. Odložni rok – omogućava zakonskim naslednicima da upravljaju zaostavštinom i njime se koriste (sem ako je dručkije određeno), pravni odnos imeđu njih i zaveštajonog naslednika pod teretom roka odgovara pravnim odnosima prethodnog i potonjeg naslednika, isto kao kod odložnog uslova. b. Raskidni rok – testamentarni naslednik dobija nasledstvo u trenutku delacije kao prethodni naslednik, a istekom roka predaje zaostavštinu potonjem nasledniku, bilo zakonskom bilo testamentarnom. Prema ZOO kada dejstvo ugovora počinje od određenog vremena, shodno se primenjuju pravilo o odložnom uslovu, a kad ugovor prestaje da važi po isteku određenog vremena, shodno se primenjuju pravila o raskidnom uslovu, što mutis mutandis važi i u testamentarnom pravu. Ono što je rečeno za naslednike shodno važi i za isporukoprimce, odnosno legatare. Tako da kod odložnog roka legat pripada licu koje je dužno da ga ispuni (ako nije drukčije određeno). Kada je reč o složenim kombinovanim rokovima, za njih u svemu važe pravila o uslovima. To je zato što za razliku od čistih rokova kod složenih izvesnost nastupanja roka ne postoji, pa se sadržinski izjednačavaju sa uslovima. Kod čistih, izvesnih rokova, za razliku od pravila koje važi za uslove i složene rokove, dovoljno je da naslednik doživi trenutak delacije. Njegovo je nasledno pravo postalo konačno trenutkom delacije, a rok određuje samo vremensku dimenziju tog naslednog prava, što znači da ako naslednik opterećen čistim rokom nije doživeo nastupanje roka, zaostavština pripada njegovim naslednicima. Kad je u pitanju odložni rok, u nauci nije jedinstveno shvatanje o nužnosti doživljavanja trenutka nastupanja roka od strane opterećenog naslednika. 69

C. i.

ii. iii.

iv.

v.

vi.

vii.

Antić smatra da ako odložnim rokom opterećeni zaveštajni naslednik ne doživi nastupanje roka, da nasleđe ostaje lice koje je prethodni naslednik (što je po pravilu zakonski naslednik ako testamentom nije drukčije određeno). Ovo je zbog pravila da se pri tumačenju testamenta, u slučaju sumnje treba držati onoga što je po zakonskog naslednika povoljnije. Ograničenja pri postavljanju naslednika nalogom Nalog ili teret (modus) dodatna je odredba u besplatnom pravnom poslu, kojom se sticaocu nalaže da ispuni neku prestaciju, ali tako da između obaveznog lica i korisnika naloga ne nastane obligacioni odnos. U testamentarnom pravu zaveštalac je ovlašćen da naslednika, a to važi i za legatara, obaveže da nešto učini, ili se uzdrži od nečeg što bi inače bio ovlašćen da učini. Obaveza nametnuta nalogom za naslednika ili isporukoprimca (legatara) nije neposredna, jer za korisnika naloga ne stvara ovlašćenje da putem pravne prinude zahteva izvršenje naloga. Nalog stvara posrednu obavezu: testamentarni nalsednik, ili legatar, postavljen pod prećutnim uslovom da ispuni nalog i, a contrario, ako ga ne ispuni, gubi pravo na nasleđe. To znači da neispunjenje naloga ima istu pravnu posledicu kao raskidni uslov. Naši pozitivni propisi izjašnjavaju se u tom smislu: nalog se smatra kao raskidni uslov. Za razliku od legata, kod koga naspram naslednika stoji tačno određeno lice (legatar) koje ima pravo da sudskim putem zahteva ispunjenje zaveštanjem predviđene obligacije, kod naloga korisniku ne pripada pravo da sudskim putem zahteva prinudno ostvarenje u testamentu predviđenog naloga. Ali pošto je nalog moralna dužnost naslednika opterećenog nalogom ono nema pravo da traži povraćaj datog ili naknadu po osnovu neosnovanog obogaćenja, jer je dao, učinio ili se uzdržao od činjenja na osnovu punovažnog titulusa (slično naturalnim obligacijama). Nalog ima u odnosu na uslove i rokove izvesne specifičnosti u pogledu snakcije za neispunjenje: Za razliku od pravila kod uslova, ako nalog ne bude ispunjen tačno kako glasi (u pogledu okolnosti, načina, vremena ili mesta) a opterećeni naslednik za to ne snosi krivicu, već je nalog ispunio najpribližnije zaveštaočevoj volji, smatra se da je nalog ispunjen. Ako se nalog ne može ispuniti bez krivice opterećenog nalsednika, takoav naslednik neće izgubiti naslednog pravo (sem kada zaveštalac odredi drugačije ili se to tumačenjem može zaključiti) Kada je nalogom opterećeni naslednik nužni naslednik on može neispunjenjem naloga izgubiti pravo samo na onaj deo zaostavštine koji prelazi njegov zakonom određeni nužni deo. (a ima pravo izbora: da odbije teret i sa njim deo zaostavštine koji prelazi nužni deo, ili da primi i obavezu ispunjenja teret sa tim delom) Nalog je u naslednom pravu jedna specifična obaveza, obaveza bez poverioca na ostvarenje određenog cilja. Cilj može biti kako imovinske tako i neimovinske prirode. 70

viii. ix.

x. xi.

xii. xiii.

xiv.

Izvšilac zaveštanja, kao i lica koja imaju pravni interes (supstituti ili zakonski naslednici) mogu zahtevati deklarativnom tužbom, utvrđenje činjenice neispunjenja naloga. U slučaju da se utvrdi da nalog nije ispunjen, nasledno pravo opterećenog naslednika prestaje i na nasleđe se poziva drugo lice. U tom trenutku se mora tumačenjem testamenta utvrditi da li nalog tereti i potonjeg naslednika, što će biti pravilo, ili je protekao rok u kome bi nalog imao smisla. (kod uslova je pravilo da uslov ne tereti potonjeg naslednika) Izvršiocu testamenta, i pravno zaiteresovanim licima pripada pravo da traže zaštitu putem privremenih mera za obezbeđenje. U slučaju da je nalog (a isto je i za ostale terete) određen a. u opštekorisne svrhe b. u korist lica koja nisu sposobnada se staraju o svojim pravima sud neće omogućiti upis nasleđenih nepokretnosti u zemljišne i druge javne knjige, niti će predati ovlašćenim licima pokretne stvari koje se nalaze na čuvanju kod suda, dok ne budu podneti dokazi o izvršenju i obezbeđenju obaveza koje su nasledniku naložene. Ukoliko je testator propustio da odredi rok za ispunjenje naloga, izvršilac testamenta ili pravno zaiteresovano lice, može tražiti da ostavinski sud odredi primereni rok u kome se nalog ima izvršiti. Ako je nalog nemoguć, zabranjen, nemoralan, nerazumljiv ili protivrečan, smatra se da nije ni postavljen. a. Dopuštenost i moralnost su pravna pitanja – rešava ih ostavinski sud b. Mogućnost, jasnost i protivrečnost su faktička pitanja – može ih rešiti samo nadležni parnični sud. Pošto je nalog manji teret od uslova, u slučaju sumnje da li se radi o uslovu ili nalogu, sud će uzeti da je u pitanju nalog, u skladu sa pravilom da se treba držati onoga što je povoljnije za opterećenog naslednika.

61.

Isporuka

i.

Pojam isporuke Isporuka (legat) jeste odredba u zaveštanju kojom zaveštalac određenom licu – iporukoprimcu (legataru) – ostavlja jednu ili više određenik stvari, ili neko pravo, nalaže nasledniku, ili drugom licu kome ostavlja neke koristi iz zaostavštine, da iz onoga što mu je testamentom ostavljeno preda neku stvar legataru, tj da mu isplati određeni iznos novca, odnosno oslobodi ga nekog duga, ili da ga izdržava, da u njegovu korist uopšte nešto učini ili se od nečega uzdrža, ili da nešto trpi. Zaveštalac tako nekom licu ostavlja izvesnu imovinsku korist ne postavljajući ga za naslednika. Pošto je legat jedan oblik singularne sukcesije legatar dobija ostavljenu mu korist iz čiste vrednosti zaostavštine. Iz toga sledi da: a. Poverioci ostavioca u odnosu na legatara imaju prvenstvo naplate svojih potraživanja

ii. iii.

71

b. iv. v.

vi. vii. viii. ix. x. xi. xii.

xiii.

xiv. xv.

xvi.

legatari imaju prvenstvo naplate u namirenju svojih zahteva u odnosu na univerzalne sukcesore ALI c. nužni sukcesori uvek imaju prednost u odnosu na legatare. Pošto se legtom ne postavlja naslednik, on je u stvari vid poklona za slučaj smrti. Lica kod isporuke Legat obuhvata tri lica: a. Zaveštaoca (legator) b. opterećeno lice, dužnika legata (onerat) c. korisnika, isporukoprimca (legatar) Legator u svom testamentu naređuje oneratu da ispuni u testamentu predviđenu korist legataru. Onerat može biti svako lice koje dobija nekakvu korist na osnovu zaveštanja: kako univerzalni tako i singularni sukcesor. Legatar mora ispuniti sve one uslove koji se traže za naslednike (doživeti delaciju, dostojnost, sposobnost) I u korist legatara se primenjuje fikcija nasciturus pro jam nato Legatar može biti opterećen uslovom da će postati legatar tek kad on sam izvrši određenu činidbu Sublegat postoji kad je sam legatar opterećen legatom. Treće lice može imati pravo na određenu korist iz zaostavštine (legat) ili iz imovine legatara, zbog čega ono nije ostaviočev sukcesor (ni singularni) već se radi o nalogu. Međutim to treće lice može biti opterećeno legatom (biti onerat). Prelegat Legat može biti ostavljen i zakonskom (nužnom) nalsedniku i tada se zaove prelegat. Tada univerzalni sukcesor moke je ostavljen legat, ima u pogledu legata položaj singularnog sukcesora (ne odgovara za dugove ostavioca, ima prednost nad univerzalnim sukcesorima u pogledu namirenje i sl) ali to ne utiče na njegov položaj kao univerzalni sukcesor. Prelegat se zakonskom nasledniku uračunava u njegov nasledni deo, ali zaveštalac u testamentu može da odredi i suprotno, a može da predvidi i delimično uračunavanje. Kada se prema volji zaveštaoca prelegat ne uračunava u nasledni deo zakonskog naslednika, naslednik zadržava legat i učestvuje u deobi zaostavštine sa ostalim naslednicima kao da legat nije učinjen. Ali naravno to ne sme dirati u prava na nužni deo nužnih naslednika ostavioca. Potraživanje legata zastareva za godinu dana od dana kada je legatar saznao za svoje pravo i bio ovlašćen da traži njegovo izvršenje

62.

Forma, sadržina i predmet isporuke

i.

Forma legata 72

ii.

iii.

iv. v. vi.

vii. viii.

ix. x.

xi. 63.

Legat može biti određen samo u formi jednog od zakonom strogo propisanih oblika predviđenih za testament. Bilo kakvo odstupanje vodi ništavosti testamenta, a time i isporuke (legata). Sadržina isporuke (legata) Sadržina legata sastoji se u postavljanju određenog lica (legatara), jednog ili više njih, kao singularnog sukcesora, lica koje će imati pravo da od univerzalnog sukcesora u testamentu zahteva određeno davanje, činjenje ili uzdržavanje od činjenja. Određivanje legatara čini sam legator (zaveštalac) na osnovu svoje slobodno izražene volje. On može opstanak legata učiniti zavisnim od neke objektivno proverljive činjenice, odnosno okolnosti bi u slučaju spora postojala mogućnost sudskog utvrđivanja te činjenice, odnosno okolnosti. U tom smislu ima mišljenja da bi legator mogao da ovlasti onerata da izvši pravičnu procenu određenih činjenica ili okolnosti. Ovo pravilo, iako nije predviđeno u našem pravu, je prihvatljivo, jer se ne protivi pravnom poretku ili duhu naslednopravnih odredaba. Legator može legatara opteretiti uslovima, rokovima ili nalozima. U tom slučaju se mutatis mutandis primenjuju pravila koja važe za uslove, rokove i naloge koji opterećuju naslednika. Legator može predvideti i supstitucije i to na isti način (i sa istim ograničenjima) kao i kod postavljanja univerzalnog sukcesora. Predmet isporuke Svako davanje, činjenje ili uzdržavanje od nečega što bi onerat inače imao pravo da čini, može biti predmet legata. Znači sve ono što može da bude predmet obligacije može biti i predmet legata. Predmet određuje sam legator. Predmet može biti: a. pojedina stvar iz zaostavštine b. plodouživanje na zaostavštini ili nekom njenom delu c. može naložiti naslednicima ili legatarima (sublegat) da vrše određene činidbe d. može odrediti da ga bilo singularni, bilo univerzalni sukcesori oslobode kakve obaveze. Ako legatom određenu stvar nije više moguće predati legataru, ili prestaciju nije inače moguće izvršiti, onerat je dužan (ako ništa drugo ne proizilazi iz testamenta) da legataru isplati odgovarajući novčani iznos. Neće imati ovu obavezu u slučajevima kada legat pada: a. Sam zaveštalac je otužio ili potrošio predmet legata b. Objekat je prestao da postoji još za života ostaviočevog c. Stvar je slučajno propala posle njegove smrti. U slučaju kakvih nejasnoća u pogledu predmeta legata u zaveštanju primenjuju se pravila koja važe za tumačenje testamenta. Pravni odnosi između isporukoprimaoca i onerata 73

i. ii.

iii. iv. v.

vi. vii.

viii. ix. x.

Legat stvara obligacioni odnos između onerata i legatara. Legat ima obligaciono dejstvo: stvara pravo na strani legatara (sublegatara) da zahteva od dužnika, koji je po pravilu univerzalni sukcesor (ali može biti i legatar, neko davanje, ili neko činjenje, ili nečinjenje, odnosno trpljenje. Legatar ima pravo da tužbom (actio legati) zahteva ispunjenje testamentom predviđene prestacije. Tek kad onerat izvrši svoju obavezu legatar je u mogućnosti da stekne odgovarajuće stvarno pravo. U rimskom pravu izvesni oblici legata imali su stvarnopravnu prirodu. Pravo legatara ne zavisi od toga da li će se univerzalni sukcesor primiti nasleđa ili neće. Ako naslednik opterećen legatom neće ili ne može da nasledi, isporuka tada tereti onog ko umesto dužnika isporuke dolazi na nasleđe, pa sve do države kao naslednika (ako testament ne odredi nešto drugo). Legatom opterećeno lice mora da izvrši prestaciju onako kako je ona utvrđena u zaveštanju, onako kako legat glasi. Nemože ga zamenjivati ni prestacijom veće vrednosti, ni novčanim iznosom. Iz činjenice da je legat jedno obligaciono pravo proizilazi da legatar ne odgovara za dugove ostavioca. Zaveštalac može i drukčije da odredi, ali će odgovornost biti ograničena do visine vrednosti legata. Ukoliko je zaveštalac ostavio legat svom poveriocu, poverilac ima pravo i na isplatu duga i na legat (kumulativno), ako se iz testamenta ne može zaključiti nešto drugo. Ukoliko testator naredi da određena stvar ili pravo ne pripadne testamentarnom nasledniku/naslednicima, ta stvar ili pravo tada pripada zakonskim naslednicima. Ukoliko legat padne, bez obzira na razlog, ukoliko nešto drugo ne proizilazi iz testamenta, legatom opterećeno lice oslabađa se obaveze, odnosno ako se radi o objektu on pripada oneratu.

64.

Specifičnosti kod pojedinih vrsta isporuke

A. i.

Isporuka stvari određenih po rodu Ukoliko je legirana po rodu određena stvar, onda pravo opcije pripada oneratu (ako nešto drukčije ne proizilazi iz testamenta) Ovo pravilo se izvodi iz pravila da se u slučaju sumnje treba držati onoga što je za lice opterećeno obavezom iz testamenta povoljnije. Ukoliko je testamentom određeno da legatar ima pravo izbora (legatum optionis) onda to pravo pripada samo njemu, a ne i njegovim naslednicima. Ovo važi i kad je treće lice ovlašćeno da izvrši izbor ali iz nekih razloga to nije moguće. Ukoliko su legirane stvari određene po rodu bez određivanja kiličine, onda (ako drukčije ne proizilazi iz testamenta) sve takve stvari koje se nađu u zaostavštine treba da pripadnu legataru.

ii. iii. iv. v.

74

vi. vii. B. i. ii.

C. i. ii.

iii. D. i. ii.

iii.

E. i.

ii.

Ali ako se u zaostavštini ne nalaze legirane stvari određene po rodu, a određena je njihova količina, onerat ima obavezu da ih pribavi i preda legataru. Ako njihova količina nije određena, i ne takvih stvari nema u zaostavštini legat pada. Isporuka potraživanja Ako se radi o legatu potraživanja (legatum nominis) onda je onerat dužan da cedira legataro dato potraživanje. Potraživanje će preći na legatara u trenutku ustupanje i to zajedno sa sporednim pravima (zalogom, hipotekom, nenaplaćenim a dospelim kamatama). Po pravilu onerat ne odgovara za veritet i bonitet cediranog potraživanja (pošto je ustupanje besteretno) ali zaveštalac može predvideti i suprotno. Isporuka ostavljena zaveštaočevom dužniku U slučaju da testator ostavi legataru potraživanje koje ima prema njemu (legatum liberationis) to dovodi do oslobođenja od duga (otpust duga). Otpuštanje duga jemcu (jemac je legatar) oslobađa jemca, ali ne i glavnog dužnika. Ako ima više jemaca a zaveštalac oslobodi jednog, ostali ostaju u obavezi, ali se njihova obaveza smanjuje za deo koji otpada na oslobođenog jemca. Ako testator odredi da se legataru vrati zaloga, to ne predstavlja oproštaj duga. Isporuka ostavljena zaveštaočevom poveriocu Kada je zaveštalac odredio legat svom poveriocu, ovaj ima pravo da pored legata traži i ispunjenje svog potraživanja. Ako zaveštalac ostavi određeni predmet koji je bio predmet potraživanja njegovog poverioca upravo tom poveriocu (legatum debit) onda je onerat dužan da taj predmet preda legataru, bez obzira na uslove i rokove predviđene u ugovoru iz koga je nastalo prvobitno potraživanje, kao i bez obzira na eventualnu zastarelost potraživanja. Ako potraživanje postoji kao i legat, ako su oba potraživanja punovažna, onda poverilac koji je ujedno i legatar može da bira način namirenja: da zahteva ispunjenje legata ili predau stvari po osnovu prvobitne obligacije. Druga opcija ima prednost što namirenje ostaviočevih dugova ima prednost u odnosu na prava nužnih naslednika, legatara i naslednika. Isporuka rente kada zaveštalac ostavi na ime legata neki određeni novčani iznos koji treba davati u određenim rokovima koji se ponavljanju (legat rente), pravilo je, ako iz testamenta ne proizilazi nešto drugo, da legatar stiče pravo na ceo iznos, pod uslovom da je doživeo početak testamentom predviđenog roka. Ako legatar umre posle toga, njegovo pravo prelazi na njegove naslednike, ali se iznos ne može tražiti pre dospelosti svakog pojedinog obroka. 75

F. i.

Isporuka izdržavanja Posebna vrsta legata rente, gotovo iščezla iz savremenog prava, jeste legat izdržavanja, vaspitavanja ili hrane.

65.

Poklon za slučaj smrti

i. ii.

Kod nas poklon za slučaj smrti nije uređen pozitivnim propisima. Poklon za slučaj smrti je posebna modifikacija ugovora o poklonu kod koje je predaja predmeta ugovora odložena do renutka smrti poklonodavca. Poklon za slučaj smrti je uvek formalan ugovor, najčešće se zahteva forma javne isprave, ali pošto je predaja poklona odložena do delacije poklonodavca, taj ugovor ne može da bude realan; u surpotnom je reč o drugoj vrsti poklona. - Bitna je i namera da se učini poklon za slučaj smrti. U evrposkoj teoriji i zakonodavnoj praksi dva su osnovna stava o odnosu legata i poklona za slučaj smrti: a. poklon za slučaj smrti predstavlja pravni posao mortis causa vrlo sličan legatu, koji se podvrgava pravnilu legata 1. Nemački GZ 2. Francuski CC ne dopušta pzss zato što je u prisustvu legata nepotrebna ustanova poklona za slučaj smrti 3. Austrijski GZ 4. Srpski GZ je tretirao pzss kao legat Prema ovom shvatanju poklonodavac do svoje smrti može raskinuti ugovor, i raspolaganje predmetom ugovora će se smatrati raskidanjem ugovora (bez obzira da li je učinjeno inter vivos ili mortis causa) b. kao bitna se uzima ugovorna priroda ovog poklona i podvrgava se ugovornom pravnom režimu. Prema ovom shvatanju potrebna je 1. saglasnost volja poklonodavca i poklonoprimca. 2. da se poklonodavac odrekao prava da ga opozove 3. da se o tome preda pismena isprava poklonoprimcu 4. opoziv će biti moguć kao i za druge ugovore o poklonu (inter vivos) * nezahvalnost poklonoprimca * osiromašenje poklonodavca tako da nema nužnih sredstava za život. 5. za sklapanje ugovora se traži poslovna a ne tesamentarna sposobnost Ali i u sistemima koji prihvataju ovo drugo rešenje ima slučajeva gde se legat i poklon za slučaj smrti znatno približavaju: 1. Sa ustanovom uračunavanja poklona i legata u nasledni deo (collatio bonorum) putem koje se sviz zakonskim naslednicima

iii.

76

iv. v.

uračunava u njihov nasledni deo svaki legat i svaki poklon koji su primili od ostavioca, osim ako je ostavioc odredio nešto drugo. 2. U situaciji povrede nužnog dela vrši se smanjenje testamentarnih raspolaganja, dakle i legata i ako to nije dovoljno i povraćaj određenih poklona (pe svih poklon za slučaj smrti) Kod nas se poklon koji se predaje poklonoprimcu nikako ne može shvatati kao poklon za slučaj smrti, već će se smatrati za običan poklon inter vivos. U engleskom pravu, i pravima koja slede englesku pravnu tradiciju, postoji takav oblik poklona za slučaj smrti kod koga je jedan od uslava za nastanak upravo predaja predmeta poklona od stane poklonodavca poklonoprimcu. Opoziv je moguć kad prestane smrtna opasnost, pošto je jedan od uslova za preduzimanje tog pravnog posla i da se poklon čini u situaciji smrtne opasnosti poklonodavca).

66.

Tumačenja zaveštanja

i.

Pri tumačenju spornih odredaba ugovora se primenjuje objektivnosubjektivni metod tumačenja. (zajednička volja koja odgovara načelima obligacionog prava). Kod teretnih ugovora – nejasne odredbe se tumače u smislu koji ostvaruje pravičan odnos uzajamnih davanja. Kod dobročinih – se tumače u smislu koji je povoljniji po dužnika. Nasuprot ovome, testament se tumači primenom subjektivnog metoda tumačenja. (zato što je testament strogo lični, jednostrani i dobročini akt). Tako da sva prava, od rimskog pa do savremenih daju prednost subjektivnom tumačenju testamenta. Tumačenje testamenta u rimu -Polazilo se od činjenice da je zaveštalac sačinjavao testament da bi njime odredio nešto različito od zakonskog reda nasleđivanja. Otuda i pravilo da kada su ispunjeni zahtevi forme, testament treba tumačiti u smislu koji upućuje na njegovu punovažnost. - Rimski pravnik Paulus je smatrao da se pre svega mora ispitivati namera testatora. - Sprone odredbe su se tumačile tako da bi se one mogle najuspešnije održati pravnovaljanim – favor testamenti Tumačenje testamenta prema ZON Naši zakoni o nasleđivanju predviđaju subjektivni metod tumačenja. Pravila tumačenja: a. Primenjuje se subjektivni metod – pri tumačenju spornih odredaba testamenta ne treba se držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već treba istraživati zaveštaočevu pravnu nameru. Pri tumačenju sudija se mora uneti u 1. način razmišljanja i govora testaotra, da treba da 2. ima u vidu prilike vremena kada je testament sačinjavan, 3. socijalni položaj zaveštaočev i

ii.

iii.

iv.

77

v.

vi. vii. viii.

4. društvene prilike u kojim je živeo. I to sve u trenutku sačinjavanja testamenta. b. Pretpostavka za tumačenje je punovažnost testamenta (kako u formalnom tako i u materijalnom smislu) c. Testament se mora tumačiti u celini, tako da se nejsne odredbe moraju sagledati u njihovom odnosu i vezi sa ostalim (jasnim) zaveštajnim odredbama i da se mora pokušati njihovo povezivanje u jednisktvenu misaonu i svrsishodnu celinu. d. U slučaju da nije moguće pronaći pravu volju zaveštaoca, naši zakoni predviđaju sledeće pravilo: u slučaju sumnje treba se držati onoga što je najpovoljnije za zakonskog naslednika ili lice kome je testamentom naložena neka obaveza. S tim što se uvek treba prvo nastojiti da se utvrdi volja zaveštaoca, pa tek ako je to nemoguće će se primeniti pravilo o tumačenju koje zakonskog naslednika ili opterećenog nalsednika stavlja u povoljniji položaj. e. U velikom broju prava pravilo je (često nazivano ''zlatnim pravilom'') da kad god to mogućnosti dopuštaju, zaveštanje ima da se tumači tako da vodi testamnetarnom a ne zakonskom nalseđivanju. f. Sud ima obavezu da u svakom konkretnom slučaju koristi sve raspoložive činjenice da utvrdi pravu volju, što svakako podrazumeva dokazivanje van testamenta u formalnom smilu (npr ispitivanjem svedoka koji mogu rasvetliti pojedine okolnosti). Dešavalo se da niži sudovi pogrešno tumače odredbe testamenta koje ustanovljavaju doživotno uživanje na zaostavštini, a nasledstvo ostavljaju drugom licu. Niži sudovi su ovo tumačili kao nedopuštenu fideikomisarnu supstituciju, dok se u stvari radilo o dozvoljenom testeiranju. Viši sudovi su izvršili pravilnu kvalifikaciju. Pripadanje nasledstva Odredbe o pripadanju nasledstva, koje su uvedene ZON iz 95.g predstavljaju dopunska pravila o tumačenju testamenta. Ove norme služe za određivanje nalsednih delova naslednika, kada je zaveštalac odredio nasledniki ali nije sasvim precizno i jasno izrazio svoju volju u pogledu veličine njihovih naslednih delova. Pravila su sledeća: a. Kada zaveštalac postavi jednog naslednika i ne odredi njegov nasledni deo, taj naslednik nasleđuje celu zaostavštinu. b. Ako postavi jednog naslednika i odredi mu nasledni deo, ostatak pripada zakonskim naslednicima. c. Ako testator postavi više naslednika i ne odredi im nasledne delove, oni će nalsediti na jednake delove. d. Ako postavi više naslednika i odredi im nasledne delove koji neiscrpljuju celu zaostavštinu, ostatak će naslediti zakonski naslednici.

78

e. f.

g.

ix.

x.

Ako postavi naslednike tako da jednima odredi nasledne delove a drugima ne odredi, oni čiji deo nije određen nasleđuju ostatak na jednake delove. U slučaju ''zaveštaočevog preračunavanja'' kada ništa ne preostane naslednicima čiji deo nije određen, delovi naslednika sa određenim delom se srazmerno smanjuju sve dok naslednici s neodređenim delom ne dobiju deo koji je jednak delu naslednika čiji je određeni deo najmanji. Ako su delovi naslednika sa određenim delovima jednaki, a ništa ne preostaje naslednicima čiji delovi nisu određeni, delovi naslednika sa određenim delovima srazmerno se smanjuju sve dokle svi postavljeni naslednici ne dobiju jednake delove.

Priraštaj kod zaveštajnog nasleđivanja U slučaju da neki zaveštajni naslendik ne može ili neće da nalsedi ne primenjuje se pravo predstavljanja (to pravo postoji samo u intestatskom nasleđivanju) već isključivo priraštaj. Pravila o priraštaju kod testamentarnog raspolaganja: a. Kad zaveštalac postavi više naslednika a ne odredi njihove nalsedne delove, deo naslednika koji ne može ili neće da nasledi jednako prirasta ostalim postavljanim naslednicima. b. Kad zaveštalac odredi nasledne delove svim postavljenim naslednicima, deo nalsednika koji ne može ili neće da nalsedi, pripada zakonskim nasledincima. c. Kad zaveštalac postavi više naslednika, a li tako da jednima odredi nasledne delove a drugima ne odredi, deo naslednika koji ne može ili neće da nalsedi jednako prirasta samo naslednicima čiji delovi nisu određeni.

67.

Forme zaveštanja – pojam i vrste

i.

Testament je strogo formalni pravni posao -- punovažan je samo onaj testament koji je sačinjen u obliku utvrđenom u zakonu i pod uslovima predviđenim zakonom. Forme testamenta se dele po različitim kriterijumima: a. Pismeni i usmeni 1. Pismeni testament je pravilo 2. Usmeni testament, može biti punovažan samo ako je iz nekog razloga nemoguće sačiniti pismeni testament. b. Privatni i javni 1. Privatni je češći 2. Za sačinjavanje javnog testamenta se traži učešće određenog javnog organa (sud, konzularno predstavništvo, vojni starešina, zapovednik broda). c. Redovni, vanredni i izuzetni oblici 1. Redovni testament se može sačiniti uvek, u svim prilikama.

ii.

79

iii.

2. Vanredni testamenti se preduzimaju samo u određenim okolnostima i važe određeno vreme, a formalni zahtevi su u osnovi isti kao kod redovnih oblika testiranja. 3. Izuzetni testamenti mogu se sačinjavati samo u izuzetnim prilikama, kada nije moguće koristiti bilo koji drugi oblik zaveštanja. Traju ograničeno, a zahtevi forme su pojednostavljeni. Vrste zaveštanja u našem parvu: a. Svojeručno zaveštanje (olografski testament) b. Pismeno zaveštanje pred svedocima (alografski testament) c. Sudsko zaveštanje d. Konzularno zaveštanje e. Međunarodno zaveštanje f. Brodsko zaveštanje g. Vojno zaveštanje h. Usmeno zaveštanje (izuzetni testament)

68.

Olografsko zaveštanje (svojeručni testament)

i.

Zaveštalac može svoju poslednju volju izraziti tako što će je svojom rukom napisati i potpisati. Elementi potrebni za punovažnost su: a. Da je sam zaveštalac sačinio testament od početka do kraja izražavajući svoju poslednju volju (mora postojati animus testandi) b. Da je ce testament napisan rukopisom testatora (ne kucaćom mašinom ili na kompjuteru) c. Da je testament svojeručno potpisan od strane testatora. Forma olografskog testamenta je jednostavna i pristupačna. Ona omogućava najveću moguću privatnost, tako da ne samo sadržina već i postojanje testamenta može ostati tajna. Ova privatnost olografskog testamenta može biti i manu u tome što je izuzetno teško dokazati mane volje koje mogu nastati ako neko lice čini nedopušteni uticaj na zaveštaoca u trenutku sačinjavanja testamenta. Za punuovažnost olografskog testamenta nije nužno da bude označen datum i mesto sastavljanja. Ipak pošto se olografski testament sačinjava bez svedoka to je korisno za utvrđivanje vremena sačinjavanja, koje može biti bitno za utvrđivanje da li je zaveštalac u tom trenutku imao aktivnu testamentarnu sposobnost, kao i koji je od više testamenata u stvari testament u materijalnom smislu (predstavlja testatorovu poslednju volju.) Datum na testamentu se može koristiti i da se utvrdi da se radi o konačnom testamentu u odnosu na nacrte testamenta. Materijal na kome je sačinjen testament nije od značaja, ali se mora voditi računa o okolnostima u kojima se zaveštalac nalazio prilikom sastavljanja testamenta. Potips se sastoji po pravilu od imena i prezimena, ali postoje dopušteni izuzetci:

ii.

iii. iv. v.

vi. vii.

80

x.

a. testator se potpisao na način na koji se zaveštalac redovno potpisivao (npr opštepoznati pseudonim) b. kad je testamnet sačinjen u obliku oproštajnog pisma, koje na kraju umesto potpisa koji se sastoji od imena i prezimena, sadrži potpis koji označava određeni odnos između naslednika i zaveštaoca, takav će testament biti punovažan ako je u nekom delu testamenta označeno ostaviočevo ime. (''Ja Pera Perišić'' . . .potipisano sa ''vaš tata'') Ostavilac može svoj potpis overiti kod suda, pri čemu će testament ostati olografski privatni testament. Bez uticaja je na punovažnost testamenta činjenica da je treće lice pridržavalo ruku zaveštaoca prilikom potpisivanja. Slepo lice može sačiniti punovažni olografski testament.

69.

Alografsko zaveštanje (pismeni testament pred svedocima)

i.

Alografski testament je redovni, pisani i privatni testament, koji se sačinjava na taj način što će zaveštalac unapred sačinjenu ispravu svojeručno potpisati u pristustvu dva svedoka, izjavljujuću pred njima da je sačinjeno pismeno pročitao i da je to njegov testament. Elementi potrebni za punovažnost alografskog testamenta su: 1. Testatorova izjava pred dva svedoka da je ispravu pročitao i da ona sadrži njegovu poslednju volju (ovo je novitet u ZON iz 95.) 2. Potpisivanje od strane testatora pred ta ista dva svedoka posle izjavljivanja gore navedenih reči. (potpisan mora biti na kraju) 3. Potpisivanje oba svedoka (koji ispunjavaju zakonske uslove za svedoke) 4. Zaveštalac je bio pismen i sa očuvanim čulom vida. Po pravilu ovaj oblik zaveštanja testatoru sačinjava drugo lice (najčešće advokat) ali je moguće i da on to sam učini na pisaćoj mašini ili kompjuteru. Lice koje sačinjava testament ne mora biti ni nepristarasno, ni poslovno sposobno, niti za njega važe bilo koja od ograničenja koja važe za svedoke. Alografski testament sačinjen na više listova biće punovažan iako nije potpisan svaki list, već samo na kraju. Oba zaveštajna svedoka moraju biti prisutna istovremeno u trenutku testatorovog izjavljivanja da je sačinjeno pismeno pročitao i da je to njegova poslednja volje, kao i u trenutku njegovog potpisivanja. Svedoci moraju čuti njegovu izjavu u videti da je potpisao. Njegova izjava će po pravilu biti izrična ali u nekim slučajevima to može biti izvršeno i konkludentnim radnjama odnosno prećutno. (na primer ako je pred svedocima izdiktirao testament, pa ga pročitao, i klimnuo glavom pre nego što ga je potpisao) I alografski testament može biti sačinjen u obliku oproštajnog pisma, ali za razliku od olografskog, potpis mora pored određenog odnosa sa naslednicima se sastojati od bar imena ili opštepoznatog pseudonima.

viii. ix.

ii.

iii.

iv. v.

vi.

vii.

81

viii.

ix.

Ni kod alografskog testamenta nije bitno od kog je materijala sastavljen. Ali se u svakom slučaju mora voditi računa o tome šta se iz materijala na kome je testament sačinjen može zaključiti o: a. postojanju animus testandi b. sposobnost testatora za rasuđivanje u trenutku sačinjavanja testamenta. Datum i mesto nisu nužni, ali su poželjni elementi.

70.

Sudsko zaveštanje

i.

Sudski testament je značajan oblik pismenog, redovnog i javnog oblika zaveštanja. Pravila sačinjavanja ovog testamenta važi mutatis mutandis i kod sačinjavanja drugih javnih testamenanta: konzularnog, brodskog i vojnog. Sudski testament se sačinjava na ovaj način: a. Sudija opštinskog suda sastavlja testament prema usmenom kazivanju testatora, čije je identitet sud utvrdio na jedan od tri predviđena načina. b. Testator testament po sačinjavanju pročita, i potvrđujući da je to njegova poslednja volja potpisuje, potom ga potpisuje sudija i stavlja na njega sudski pečat. c. Ako testator nije u stanju da testament pročita, onda sudija pred dva testamentarna svedoka, čije je identitete prethodno utvrdio, čita zapisnik koji je sačinio po kazivanju testator, pa testator na svaku stranicu stavlja potpis ili rukoznak. Potpisuju se svedoci, i sudski tumač ako je on učestvovao, i sudija. Stavlja se pečat. Prema našem pravu, testament sačinjava sudije, po usmenom i neposrednom kazivanju samog zaveštaoca. Sudski testaments sastavlja sudija opštinskog suda. Zaveštalac i sudija po pravilu potpisuju testament, i stavlja se sudski pečat na njega. Jedino je sudija ovlašćen da sastavi sudski testament (ne može ga sastaviti ni zaostavilac, ni sudski službenik ni sudski saradnik) Sudija mora prethodno utvrditi identitet zaveštaoca. To može učiniti na jedan od tri načina: a. Sam sudija lično poznaje testatora b. Uvid u javnu ispravu sa fotografijom c. Ako zaveštalac nema pomenutu ispravu sud saslušava dva svedoka identiteta (koji moraju biti punoletni ili emancipovani). Identiteti svedoka utvrđuju uvidom u javne isprave sa fotografijom. Svedoci ne moraju ispunjavati uslove predviđene za testamentarne svedoke. Sud mora proveriti da li zaveštalac ima aktivnu zaveštajnu sposobnost. Sud mora da utvrdi da postoji slobodna i ozbiljna volja za sačinjavanje testamenta.

ii.

iii.

iv. v.

82

vi.

Sud onda mora zaveštaocu objasniti smisao i posledice njegovog sastavljanja, a tokom sačinjavanja mora po službenoj dužnosti da pazi da sadržina bude u okviru prinudnih propisa i morala. Ukoliko zaveštalac insistira na nekoj odredi koja je suprotna imperativnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, sud će, posle upozorenja i objašnjenja, rešenjem odbiti sačinjavanje sudskog testamenta. Na ovo rešenje zaveštalac ima pravo žalbe. vii. Dalji tok zavisi od toga da li je zaveštalac sposoban da pročita i potpiše testament: a. Ako je zaveštalac u stanju da pročita i potpiše testament Sudija sastavlja testament po kazivanju zaveštaoca i tako sačinjen zapisnik predaje zaveštaocu. Testator će zapisnik pročitati i pošto utvrdi da je to njegova poslednja volja, potpisuje ga. Prilikom sastavljanja testamenta sudija se trudi da se drži ostaviočeve volje, ali je ovlašćen da mu postavlja pitanja kako bi njegovu volju što tačnije i preciznije uneo u zapisnik. Sudija može izvršiti odgovarajuće preformulacije, sve u cilju tačnijeg i jasnijeg predstavljanja ostaviočeve prave namere. b. Ukoliko zaveštalac nije pismen, ili iz nekog razloga nije u stanju da pročita testament (slep, ne zna jezik suda i sl) ili ne može da se potpiše, onda se sastavljanje testamenta vrši u prisustvu dva testamentarna svedoka, čiji je identitet sudija utvrdio na jedan od tri navedena načina. Ukoliko je testator gluvonem ili slep ili ne zna jezik suda, onda sastavljanju sudskog testamenta mora prisustvovati zakleti sudski tumač, a svedoci u takvim slučajevima moraju biti lica koja se mogu sporazumevati sa zaveštaocem i sudom. Svedoci identiteta mogu biti ujedno i testamentarni svedoci, ako ispunjavaju uslove za testamentarne svedoke. Sudija koji je sastavio testament po kazivanju testatora dužan je da pročita tako sastavljeno pismeno pred zaveštaocem i dva svedoka, pa će zaveštalac pošto prizna takvo pismeno za svoj testament, potpisati ga ili staviti svoj rukoznak (otisak desnog kažiprsta). Ukoliko testator ne može da stavi ni rukoznak, onda će razlog za to sudija konstatovati na samom testamentu. Ako je pak, testator gluv ili nem ili ne zna jezik suda, onda će sudija preko zakletog tumača pročitati testament, a zaveštalac pred sudijom i svedocima, takođe preko tumača priznati testament, a potom će se potpisati ili staviti rukoznak. Posle toga se potpisuju svedoci, i tumač ukoliko je učeštvovao u postupku, i na kraju sudija, koji će sve izvršne radnje konstatovati na samom testamentu, a potom će ga overiti sudskim pečatom. vii. Ako se zapisnik o sastavljenom zaveštanju sastoji od više listova, svi će se listovi prošiti jemstvenikom i oba kraja jemstvenika zapečatiti sudskim pečatom. Svi listovi moraju biti potpisani, ili mora biti stavljen zaveštaočev rukoznak, a na kraju treba zabeležiti i od koliko se listova sastoji testament. 83

viii. ix.

Ukoliko je testament sastavljen u sudu na čijem području zaveštalac nema prebivalište, sud je obavezan da odmah o tome izvesti sud zaveštaočevog prebivališta. Po završetku sastavljanja sudskog testamenta, zaveštalac može dati sudu i izjavu o čuvanju testamenta, npr želi li svoj testament da čuva u sudu.

71.

Konzularno zaveštanje

i.

Konzularno zaveštanje je pismeni, redovni i javni oblik zaveštanja koje našem državljaninu u inostranstvu, po odredbama koje važe za sastavljanje sudskog testamenta, sačinjava konzularni predstavnik ili diplomatski predstavnik Srbije koji vrši konzularne poslove. Ovaj oblik testiranja može da koristi Srpski državljanin koji se nađe u inostvanstvu bez obzira na razloge i dužinu boravka. Na zahtev našeg državljanina konzularni predstavnik je dužan da prihvati sastavljanje testamenta. Moguće je napraviti i jedan konzularni (koji bi obuhvatao imaovinu koja se nalazi u našoj zemlji ) i drugi (međunarodni ili alografski) testament (koji bi važio i u državi u kojoj se testator nalazi, što bi bilo korisno ako u toj državi ima imovine). Konzularni testament se sastavlja u potpunosti po pravilima za sastavljanje sudskog zaveštanja, ali umesto sudije se pojavljuje konzularni predstavnik. Prema našim propisima konzularni predstavnik je ovlašćen i za sačinjavanje međunarodnog testamenta.

ii. iii. iv.

v. vi. 72.

Međunarodno zaveštanje

i. ii.

Međunarodni testament je pismeni, redovni i javni obli zaveštanja. Ovlašćena lica za postupanje prilikom sastavljanja međunarodnog testamenta su: a. sudija opštinskog suda b. konzularni predstavnik naše zemlje u inostranstvu kao i organi koji su ovlašćeni za sastavljanje vanrednih testamenata: c. vojni starešina d. zapovednik broda. Međunarodni testament sačinjava ili zaveštalac pismeno, ili ovlašćeno lice, pa pred ovlašćenim licem i dva testamentarna svedoka testator potipisuje ili potvrđuje svoj raniji potpis, i ovlašćeno lice i svedoci potpisuju testament koji mora za punovažnost sadržati datum i brojeve na stranicama. Međunarodni testament mora biti sastavljen u pismenom obliku, na bilo kom jeziku, napisan rukom ili na bilo koji drugi način. Testator može svoju poslednju volju iskazati i usmeno pred javnim organom koji će je zatim preneti u pismenu formu. A može i doneti već sačinjen tekst testamenta, sa čijom sadržinom može a ne mora upoznati službeno lice.

iii. iv.

84

v.

xv.

Zaveštalac mora u prisustvu dva testamentarna svedoka i ovlašćenog lica izjaviti da je sačinjeno pismeno njegovo zaveštavanje i da je upoznat sa njegovom sadržinom. Zaveštalac potpisuje testament u prisustvu ovlašćenog lica i testamentarnih svedoka, a ako ga je pre toga potpisao, zaveštalac će u prisustvu ovih lica priznati i potvrditi potpis za svoj. Ako nije u stanju da se poptiše on može tražiti da drugi u njegovo ime potpiše testament, a ovlašćeno lice će to zabeležiti na samom testamentu. Svedoci i ovlašćeno lice u prisustvu zaveštaoca stavljaju istovremeno svoje potpise na kraju zaveštanja. Ukoliko međunarodni testament ima više listova, zaveštalac mora potpisati svaki list, a u slučaju da nije u stanju, potpis će staviti ovlašćeno lice. Svaki list mora biti obeležen brojem. Međunarodni testament je jedini testament koji mora imati datum. Ako nema datum nije punovažan. Datum sastavljanja testamenta je datum ispod koga se potpisuje ovlašćeno lice. Posle sastavljanja ovlašćeno lice pita testatora da li želi da da izjavu o čuvanju testamenta, i on se tada može izjasniti gde želi da čuva međunarodni testament. Ovlašćeno lice treba uz testament da priloži pismenu izjavu kojom potvrđuje da su ispunjeni svi zakonski uslovi za punovažnosti ovog testamenta. Ovo izjava nije uslov punovažnosti testamenta. Međunarodni testament ne može se sačinjavati kao zajednički testament dva lica. Ništavost međunarodnog testamenta ne utiče na njegovu punovažnost kao testamenta drugog oblika. Ovaj testament je regulisan međunarodnom konvencijom.

73.

Brodsko zaveštanje

i.

Brodsko zaveštanje je pismeni, javni i vanredni oblik zaveštanja koje zaveštaoc na jugoslovenskom (!) brodu sačinjava zapovednik broda po pravilima koja važe za sastavljanje sudskog zaveštanja. Brodski testament je vanredan, jer se sačinjava u posebnim okolnostima: kada zaveštalac izgubi vezu sa kopnom tako da ne može da koristi drugi javni oblik zaveštanja. (iako može da začini privatni pismeni testamnt, npr alografski ili olografski, i u slučaju postojanja uslova za to i izuzetni testament). Brodski testament se može sačiniti na pomorskom, jezerskom ili rečnom brodu. Pošto se radi o vanrednom testamentu on će šrestati da važi po proteku 30 dana od povratka zaveštaoca u Srbiju.

vi. vii. viii. ix. x. xi. xii. xiii. xiv.

ii.

iii. iv. 74.

Vojno zaveštanje

85

i.

ii.

iii. iv.

Vojni testament je pismeni, javni i vanredni oblik zaveštanja, koje za vreme mobilizacije ili rata testatoru koji je na vojnoj dužnosti može sačiniti komandir čete ili drugi starešina tog ili višeg ranga, ili neko drugo lice u prisustvu nekog od tih starešina, kao i svaki starešina odvojenog odredaa, a po pravilima koja važe za sačinjavanje sudskog testamenta. Za vreme rata ili monilizacije ovu formu mogu koristiti sva lica koja se nalaze na vojonoj dužnosti: kako vojnici i oficiri, tako i dobrovoljci, vojni lekari, civilni lekari koji se sticajem okolnosti nađu na vojnoj dužnosti, medicinske sestre koje neguju ranjenike etc. Ovaj testament u ratnim prilikama predstavlja neku vrstu zamene za sudski testament. Pošto je vojni testament vanredni testament ima ograničen rok važenja: a. protokom 60 dana od prestanka rata, tj od opšte demobilizacije usled prestanka rata b. ako je testator demobilisan posebno, onda po proteku 30 dana od njegove demobilizacije.

75.

Usmeno zaveštanje

i. ii.

Usmeno zaveštanje je izuzetni i privatni oblik testamenta. Zaveštalac može svoju poslednju volju usmeno izreći pred tri istovremeno prisutna testamentarna svedoka, ako zbog izuztenih prilika ne može sačiniti pismeni testament. Uslov 3 prisutna svedoka predstavlja novinu u odnosu na ZON iz 74.g prema kome su bila dovoljna 2 svedoka. Izuzetne prilike Objektivna komponenta – mogu biti takve prirode da pogađaju veći ili manji broj ljudi usled neotklonjivog i opštepoznatog događaja koji ih je zadesio i bitno pogoršao njihov životni položaj. Na primer: rat, zemljotres, veliki požar ili poplava, železnička nesreća, teroristički napad, i sve druge teške prirodne ili druge katastrofe. Za sve njih je karakteristično da se mogu lako utvrditi. Subjektivna komponenta – Kod subjektivne komponente pojma izuzetnih prilika od dolučujućeg je značaja ispitati prirodu i karakter tih prilika (npr bolesti), vreme trajanja, čunjenicu da li su nastupile naglo i sve ovo sagledati u odnosu na mogućnost sačinjavanja redovinih oblika zaveštanja, posebno sudskog odnosno pismenog testamenta. Pošto se traži ne samo izuzetna prilika, već i nemogućnost sačinjavanja pismenog testamenta. Sudski testament, kao pismeni, javni, redovni testament je skoro uvek dostupan svakom licu koje ima aktivnu testamentarnu sposobnost. Na primer ako bolest nastupi iznenadno, ili se iznenadno pogorša, može biti mesta korišćenju ove forme testamenta.

iii. iv.

v. vi.

viii.

86

ix.

x. xi.

xii.

xiii. xiv. xv.

Ali 'izuzetne prilike' treba shvatiti restriktivno zato što stroga forma koja se traži za testament ima zaštitnu ulogu. Ova zaštita se u najtežim prilikama žrtvuje radi poštovanja slobode zaveštanja osobe koja nije u situaciji da sačini testament u zakonom propisanoj formi, ali to zanči da se mora voditi računa da je ova nemogućnost zaista postojala. Svedoci usmenog testamenta Prisusto svedoka je bitan element punovažnosti usmenog testamenta. Svedoci usmenog testamenta : a. ne moraju biti posebno pozvani radi učešća u sastavljanju testamneta (što je razumljivo) b. moraju biti punoletni (ne dopušta se ni emancipovanim maloletnicima da se u ovom svojstvu pojavljuju) c. Moraju imati poslovnu sposobnost (iz negativne zakonske formulacije se ostavlja mogućnost delimično poslovno sposobnih lica – Antić misli da sud treba s obzirom na okolnosti da odluči svaki put u odnosu na delimično poslovno sposobna lica) d. ne moraju biti pismeni, ali moraju imati sačuvano čulo sluha i razumeti jezik na kome testator izjavljuje svoju volju (Antić smatra da moraju imati i sačuvano čulo vida da bi mogli sa sigurnošću potvrditi identitet testatora, ako se to u konkretnom slučaju ne može na drugi način sa sigurnošću utvrditi) e. Nema lica i lica sa drugim nedostacima, mogu biti svedoci ako su u stanju da prenesu testatorovu poslednju volju f. Moraju biti istovremeno prisutni pri izjavi testatorove poslednje volje (Antić smatra da treba dopustiti izuzetke kada ovo nije bilo moguće) g. Srodstvo sa testatorom, koje je prema ranijem ZON predstavljalo prepreku da lice bude svedok više nije prepreka ALI samo u slučaju usmenog testamenta. Ovo je logičnije zato što postoji zabrana ostavljanje bilo kakve koristi: 1. Svedocima kao i njihovim 2. Potomcima (krvnim i građanskim) 3. Svim njihovim precima (uključujući i usvojioca) 4. Njihovim kolateralima (do četvrtog stepena srodstva) uljučujući i bračne drugove svih ovih lica U većini prava (i kod nas) svedoci imaju obavezu da što pre ponove pred sudom, uz navođenje mesta, vremena i prilika, poslednju volju testatora. Nesavesnost svedoka neće voditi ništavosti testamenta, ali može dovesti do obaveze ovih svedoka da nastalu štetu koja je mogla pogoditi naslednike (kako fiktivne tako i ''prave'') pogoditi. Pošto je u Srbiji potrebno 3 svedoka dovoljno je za punovažnost podudaranje izjava dva svedoka. Ovaj oblik testamenta prestaje da važi 30 dana posle pretanka dejstva izuzetnih prilika. (u uporendom pravu rok je od 14 dana do 6 meseci) Usmeno zaveštanje u uporednom pravu Ima 3 stava o usmenom zaveštanju: 87

a. b. c.

Usmeni testament kao redovni oblik zaveštanja (austrijski GZ, Lihtenštajnu, običjanim pravima nekih Afričkih zemalja) Usmeni testament kao vanredni oblik zaveštanja (većina prava) Usmeni testament kao pravno nedozvoljeni oblik zaveštavanja (Francusko pravo i ona koja su zasnovana na Francuskom, Italijansko i Češko)

76.

Svedoci u testamentarnom pravu

i.

U našem testamentarnom pravu se mogu javiti u tri moguće faze: a. Svedoci identiteta (pre sačinjavanja testamenta) – omogućavaju utvrđivanje identiteta testatora b. Testamentarni svedoci (prilikom sačinjavanja testamenta) – nužni uslov punovažnosti velikog broja formi testamenta zahteva prisustvo svedoka pri sačinjavanju/potpisivanju c. Svedoci proglašenja testamenta (prilikom proglašenja) prilikom proglašenja testamenta uvek je potrebno prisustvo određenog broja svedoka. Bez obzira da li se radi o svedocima identiteta, testamentarnim svedocima, ili svedocima proglašenja za njih uvek važe određena pravila koja su vezana za čitav niz pitanja.

ii.

77.

Svedoci identiteta

i.

Svedoci identiteta zaveštaoca javljaju se kod svih javnih oblika zaveštavanja i to pre njihovog sačinjavanja. Znači kod: sudskog, međunarodnog, konzularnog, brodskog i vojnog testamenta, službeno lice mora prvo da utvrdi identitet testatora. Pri utvrđivanju identiteta, ako službeno lice ne poznaje lično testatora (što je pravilo) onda se moraju koristiti svedoci identiteta. Ovde postoje dve moguće situacije: a. Ako testator poseduje javnu ispravu sa fotograijom onda zakon traži samo jednog svedoka identiteta (sudovi ovaj zahtev u praksi ne primenjuju) b. Ako testator ne poseduje adekvatnu javnu ispravu onda su potrebna dva svedoka identiteta. Svedoci identiteta su posebna vrsta svedoka i za njih važe dramatično drukčija pravila od odnih za svedoke u naslednom pravu inače: a. Ne moraju biti '' nezainteresovani'' već mogu biti i srodnici zaveštaoca i njegovi budući naslednici (pošto nemaju nikakvu vezu sa sadržinom zaveštanja, već samo svedoče o identitetu) b. Ne moraju da budu pismeni

ii.

iii.

88

c.

iv.

Ipak moraju biti punoletni ili emancipovani (nije sasvim jasno da li se delimično poslovno sposobna lica mogu pojavljivati u svojstvu svedoka identiteta – Antić smatra da po pravilo to trebalo dopustiti, ali da sud mora ceniti u svakom konkretnom slučaju sposobnost svedoka za takvu vrstu svedočenja.) Nakon što potvde identitet testatora i potpišu zapisnik (ili stave rukoznak) oni su svoj zadatak obavili i ne moraju prisustvovati postupku sačinjavanja testamenta.

78.

Zaveštajni svedoci

i.

Kod najvećeg broja testamentarnih formi neophodno je učešće testamentarnih svedoka. Testamentarni svedoci su kod tih formi conditio sine qua non za punovažnost određene forme testamenta: a. Svedoci se ne traže Kod nas postoji samo jedna forma za koju se nikad ne traže testamentarni svedoci – olografski (svojeručni) testament b. Testamentarni svedoci su potrebni u nekim slučajevima Kod nekih forma, svedoci po pravilu nisu potrebni, ali postoje i situacije u kojima su uslov punovažnosti testamenta (npr sudski testament) b. Testamentarni svedoci su uvek uslov punovažnosti: Alografski, međunarodni i usmeni testamnenti.

A. i.

Zaveštajni svedoci kod alografskog testamenta Alografski testament (pismeno zaveštanje pred svedocima) može sačiniti testator, koji zna da čita i piše i ti na taj način što će ispravu koju mu je (po pravilo) neko drugi sastavio svojeručno potpisati u prisustvu dva svedoka, izjavljujući da je sačinjeno pismeno pročitao i da je to njegov testament. Uloga zaveštajnih svedoka je višestruka: a. oba svedoka istovremeno moraju prisustvovati činu potpisivanja testamenta od strane testatora (moraju da vide čin potpisa) b. svedoci moraju da čuju i razumeju zaveštaočevu izjavu kojom on potvrđuje da je sačinjeno pismeno pročitao i da je to njegov testament. (moraju da čuju i razumeju izjavu) c. svedoci moraju da se potpišu na zaveštavanju, pri čemu naš ZON preporučuje da se naznači njihovo svojstvo testamentarnih svedoka. Kod alografskog testamenta testator mora: a. biti potpuno pismen u trenutku potpisivanja b. mora biti bez telesnog nedostatka koji ometa vid c. Njegov potpis se mora sastojati (po pravilu) od imena i prezimena ili odgovarati načinu na koji se potpisuje u pravnom saobraćaju.

ii.

iii.

89

iv.

v.

B. i. ii. iii.

iv.

v.

vi.

vii.

C.

Testamentarni svedoci kod alografskog testamenta moraju zadovoljavati opšte uslove testamentarnog svedoka (apsolutna podobnost) a. Punoletstvo b. Poslovna sposobnost Pored tih uslova moraju da ispune i neke posebne: a. imati neometano čulo vida (da bi mogli da vide potpis) b. neometano čulo sluha (da bi mogli da čuju izjavu) c. da budu pismeni d. da znaju jezik na kome zaveštalac izjavljuje da je to njegov testament Zaveštajni svedoci kod međunarodnog testamenta Međunarodni testament je uveden ratifikacijom Konvecije o obliku međunarodnog testamenta sa Prilogom, 78-79.g. Ovaj oblik testamenta je zato isti u svim zemljama koje su ga ratifikovale. Da bi bio punovažan, u sastavljanju ovog testamenta moraju učestvovati dva testamentarna svedoka. Pre sastavljanja ovlašćeno lice (sudija, konzularni predstavnik, vojni starešina, zapovednik broda) mora utvrditi identitet zaveštaoca i testamentarnih svedoka, pri čemu se javlja potreba korišćenja svedoka identiteta. Pošto ovlašćeno lice utvrdi identitet testatora i svedoka sačinjava se međunarodni testament na jedan od zakonom predviđenih načina, ali u svakom od njih učestvuju 2 testamentarna svedoka, kao nužni uslov punovažnosti. Uloga testamentarnih svedoka kod međunarodnog testamenta se sastoji iz: a. Oni moraju videti da je testator svojeručno potpisao testament, ili ako je on to već ranije učinio, moraju čuti njegovu izjavu da je isprava njegov testamnet i da je na kraju nje njegov potpis. Ili ako se testator iz nekog razloga ne može potpisati, on mora saopštiti zašto nije u stanju što ovlašćeno lice konstatuje na samom testamentu. b. Testamentarni svedoci, posle toga, moraju zajedno sa sudijom potpisati međunarodni testament. Pored opštih uslova (apsolutna podobnost) testamentarni svedoci kod međunarodnog testamenta moraju: a. biti pismeni b. zanti jezik na kome je testator saopštio da je potpis njegov (ako se nije potpisao pred njima) c. moraju imati očuvano čulo vida d. po pravilu i očuvano čulo sluha U izjavi koju ovlašćeno lice prilaže uz međunarodni testament, će biti konstatovno pored ostalog i na koji je način utvrđen identitet testatora i svedoka, i dali testamentarni svedoci ispunjavaju sve zakonom propisane uslove (apsolutna i relativna podobnost). Zaveštajni svedoci kod usmenog testamenta 90

i. ii. iii.

D. i. ii. iii.

iv. v. vi.

Usmeni testament je izuzetna forma zaveštanja, koja se može koristiti samo u slučaju da zaveštalac usled dejstva izuzetnih prilika nije u mogućnosti da sačini bilo koji drugi testamnet, odnosno testament u pisanom obliku. Testator mora izjavu učiniti pred najmanje 3 testamentarna svedoka. Ovi testamentarni svedoci moraju da ispunjuju sledeće uslove: a. Uslove koji se inače traže kod svih testamentarnih svedoka (apsolutna i relativna podobnost) b. moraju biti istovremeno prisutni kada zaveštalac, pod izuzetnim prilikama, izjavljuje svoju poslednju volju c. Ne moraju biti posebno pozvani u cilju učestvovanja u sastavljanju testamneta d. Ne moraju biti pismenni e. ne smeju imati bilo kakvu korist iz testamenta, po bilo kom osnovu, 1. testamentarni svedoci 2. njihovi bračni drugovi 3. njihovi potomci i preci 4. pobočni srodnici do četvrtog stepena srodstva, 5. ni bračni drugovi svih ovih lica. f. Dužni su da be odlaganja izjavu saopše sudu, ili pismeno ili usmeno (ako ovo ne učine mogu odgovarati za nasalu štetu naslednicima testatora). Ali nesavesnost testatora ne utiče na punovažnost testamenta. Zaveštajni svedoci kod sudkog testamenta Kod sudskog zaveštanja kao i kod ostalih testamenata koji se sastavljanju po pravilima za sačinjavanje sudskog testamenta (konzularnih, brodskih i vojnih) testamentarni svedoci, po pravilu, nisu potrebni. Ukoliko, testator iz bilo kog razloga ne može da pročita ili nemože da potpiše svoj testament, onda je nužno izvršiti određene radnje u prisustvu 2 testamentarna svedoka. U prisustvu 2 svedoka će a. sudija pročitati testatoru njegov testament b. testator će izjaviti da je to njegov testament c. testator će potpisati testament (ili staviti rukoznak) d. svedoci će potpisati testament. U slučajevima kada je obavezno učešće testamentarnih svedoka kod sudskog testamenta, oni predstavljaju element njegove forme i nazivaju se solemnitetnim svedocima (za razliku od svedoka identiteta). Povreda pravila o solemnitetnim svedocima (testamentarnim) vodi ništavosti testamenta (dok povreda pravila o svedocima identiteta otvara mogućnost dokazivanja identiteta testatora drugim dokaznim sredstvima) Testamentarni svedoci: a. ne moraju poznavati testatora b. moraju biti upoznati sa sadržinom testamenta c. moraju biti svesni svoje uloge d. moraju biti pismeni. 91

E. i. ii.

Podobnost zaveštajnih svedoka Podobnost zaveštajnih svedoka jedan je od uslova za punovažnost zaveštanja kod koga se zahteva njihovo učešće. Zato testamenarni svedoci ne smeju biti nepodobni za tu funckiju. Nepodobnost testamentarnih svedoka se javlja u dva oblika: a. apsolutna nepodobnost b. relativna nepodobnost

F. i.

Apsolutna nepodobnost zaveštajnih svedoka Apsolutna nepodobnost testamentarnih svedoka znači da izvesna lica ne mogu biti testamentarni svedoci nezavisno od toga ko je testator u konkretnom slučaju.

ii.

Apsolutna nepodobnost može biti: a. Opšta apsolutna nepodobnost b. posebna apsolutna nepodobnost Opšta apsolutna nepodobnost se odnosi na: a. maloletna lica b. lica bez poslovne sposobnosti Posebna apsolutna nepodobnost testamentarnih svedoka javlja se kod pojedinih forma testamenta: a. Sudski testament (kao i konzularni, brodski i vojni) -- svedoci su posebno apsolutno nepodobni ako 1. su nepismeni 2. ne vladaju jezikom na kome je sastavljen testament b. Međunarodni testament -svedoci su posebno apsolutno nepodobni ako: 1. ne znaju jezik na kome je testator priznao svoj testament 2. ako je testament sačinjen od strane ovlašćenog lica na kazanje testatora ne znaju jezik na kome je sastavljen testament. c. Alografski testament – svedoci su posebno apsolutno nepodobni ako 1. su nepismeni 2. ne znaju jezik na kome je testator priznao testament kao svoj 3. ALI ne moraju poznavati jezik na kome je testament sačinjen d. Usmeni testament – svedoci su posebno apsolutno nepodobni ako 1. ne znaju jezik na kome je testator izjavio svoju poslednju volju

iii. iv.

G.

Relativna nepodobnost zaveštajnih svedoka.

92

i.

ii.

iii.

H. i. ii. iii. iv.

Relativna nepodobnost zaveštajnih svedoka ima za cilj da otkloni mogućnost nedopuštenog uticaja na testatorovu slobodnu volju. Relativna nepodobnost testamentarnog svedoka se uvek odnosi na određenog testatora. Lica koja zbog određenog srodničnok odnosa sa testatorom ne mogu biti testamnetarni svedoci u konkretnom slučaju, navedena su sistemom enumeracije, u našem ZON: 1. Potomci testatora, njegovi usvojenici, i njigovi potomci 2. Preci zaveštaoca i njihovi usvojioci 3. Pobočni srodnici zaveštaoca do četvrtog stepena srodstva zaključno 4. bračni drugovi svih navedeneih lica, kao i bračni drug samog zaveštaoca. Pošto je usmeni testament u našem pravu izuzetna forma, i pošto testamentarni svedoci i njihovi srodnici ne mogu imati bilo kakvu korist iz testamenta kome svedoče, ZON iz 95.g je izbacio odredbe o relativnoj nepodobnosti svedoka kada je u pitanju usmeni testament. Dužnosti zaveštajnih svedoka Testamentarni svedoci ne moraju se prihvatiti te uloge, jer biti testamentarni svedok ne predstavlja građansku dužnost. U izuzetnim prilikama, kada se mora sastaviti testament bez odlaganja, tako da ne postoji mogućnost izbora svedoka, svako lice koje je za to podobno, dužno je da se prihvati uloge testamentarnog svedoka. Ukoliko bez opravdanog razloga odbije da bude testamentarni svedok rizikuje da postane dužnik eventualne štete koja bi mogla da nastane iz takve situacije. Svedoci usmenog testamenta imaju još jednu dužnost – da usmeni testament što pre dostave u pismenoj ili usmenoj formi sudu. Neizvršenje ove dužnosti, ne vodi ništavosti testamenta, ali može prouzrokovati štetu za koju će testamentarni svedoci onda odgovarati.

79.

Čuvanje zaveštanja

i. ii.

Način čuvanja zaveštanja nije od zančaja za njegovu punovažnost. Tesator može čuvati testament kod sebe, kod bilo kog fizičkog ili pravnog lica, ili u sudu. Čuvanje testamenta kod suda ili advokata pruža određene prednosti. To su stručna lica koja uživaju javno poverenje i koja su, uz to, upoznata sa svim relavantnim činjenicama od kojih zavisi blagovremeno i tačno ostvarenje poslednje volje testatora. Čuvanje testamenta kod suda Sud je dužan da primi na čuvanje svaki testament sastavljen u redovnoj ili vanrednoj formi, bez obzira na to da li je otvoren ili zatovoren. Sud sastavlja zapisnik o primanju testamenta na čuvanje. Taj zapisnik sadrži, i način utvrđivanja identiteta zaveštaoca.

iii.

iv. v.

93

vi. vii. viii. ix.

x.

xi.

Utvrđivanje identiteta neće biti potrebno ako se radi o sudskom testamentu. Zaveštalac testament mora lično da preda sudu. Tako predat testament stavlja se u poseban omot, koji se pečati i čuva odvojeno od drugih spisa, u posebno obezbeđenom prostoru. Ako se preda otvoren testament, sudija će ga pročitati testatoru, i ukazati mu na eventualne nedostatke zbog kojih bi testament mogao biti nepunovažan. U slučaju da su svedoci usmenog testamenta podneli sudu pismeno koje sadrži poslednju volju testatora, ili pred sudom usmenot ponovili ostaviočevu volju, sud će takvo pismeno (odnosno zapisnik usmene izjave) zapisnički konstatovati, staviti ga u poseban omot i zapečatiti. Prilikom uzimanja izjave svedoka usmenog testamenta sud će utvrditi sadržinu ostaviočeve izjave, a ispitaće i okolnsti od kojih zavisi punovažnost usmenog testamenta. Sud je dužan da zaveštaocu izda potvrdu o prijemu testamenta na čuvanje. Ako se testament, osim sudskog, preda na čuvanje sudu na čijem području zaveštalac nema prebivalište, sud je dužan da o tome odmah obavesti sud na čijem području zaveštalac ima prebivalište. Testament koji je na čuvanju kod suda, sud mora vratiti testatoru na njegov zahtev. Povlačenje testamenta sa čuvanja ne znači da je testament opozvan. Povlačenje može učiniti i punomoćnik sa specijalnim punomoćjem. O vraćanju tetamenta sud sastavlja zapisnik u koji će uneti, pored ostalog, i identitet lica kome je testament predat. Ako je punomoćnik povukao testament, uz zapisnik se čuva na sudu i kopija punomoćja.

80.

Opozivanje zaveštanja

i.

Opozivanje zaveštanja znači oduzimanje važnosti jednom punovažnom testamentu od strane samog testatora. Testament se može uvek opozvati, sve dok testator ima aktvinu testamentarnu sposobnost. Opozivanje može biti: a. Formalno opozivanje 1. Formalno izričito 2. Formalno prećutno b. Neformalno opozivanje 1. Nefomalno izričito 2. Neformalno prećutno (samo za legat) Formalno opozivanje je opozivanje testamenta u testamentarnoj formi (ili istoj u kojoj je sačinjen testament koji se opoziva ili jednoj od drugih dopuštenih testamentarnih formi) Formalno izrično testamentarno opozivanje je kada zaveštalac sastavi testament koji sadrži odredbu kojom opoziva raniji ili sve svoje testamente.

ii. iii.

iv.

v.

94

vi. vii. viii.

Formalno prećutno testamentarno opozivanje postoji kada testator sačini najmanje dva testamenta, ali se oni razlikuju po sadržini (kolizija). U takvim slučajevim kasniji testament ukida ranije. Neformalno opozivanje Neformalno izrično opozivanje postoji kada zaveštalac uništi testament u nameri opozivanja (animo revocandi)

ix.

Neformalno prećutno opozivanje legata kada je za života testator raspolagao legiranom stvari (ademtio legati) uzima se da je testator opozvao legat. Nebitno je da li se raspolaganje sastoji iz pravnog posla inter vivos ili faktičke radnje kojom se legat uništava.

81.

Apsolutna ništavost zaveštanja

i.

Opšta ništavost Ukoliko je zaveštanje načinjeno protivno a. prinudnim propisima, b. javnom poretku c. dobrim običajima testament je ništav. Posebni slučajevi ništavosti Pored ove odredbe opšte ništavosti, ZON predviđa i posebne slučajeve ništavosti testamenta. Nepostojeći testamenti a. Testator nije posedovao aktivnu testamentarnu sposobnost b. Forma testamenta apsolutno nije poštovana, tako da je na prvi pogled očigledno da pismeno ne predstavlja testament c. Iz testamenta se očigledno vidi da nedostaje animus testandi (namera raspolaganja za slučaj smrti) Takva pismena (ukoliko se prihvati podela na ništave i nepostojeće) će predstavljati nepostojeći testament. Ništave odredbe testamenta Testament može opstati bez ništave odredbe ukoliko ništavost pojedinih odredaba ne utiče na ceo testament ili ako ta odredba nije bila odlučujuća za pobudu zbog koje je testament sačinjen. Izričito je predviđena ništavost sledećih odredaba. Odredba kojom: a. zaveštalac određuje naslednika svom nasledniku ili legatoru b. zaveštalac zabranjuje svom nasledniku ili legataru da otuđi stvar ili pravo koje mu je ostavio c. se zabranjuje ili ograničava deoba nasledstva d. u javnom testamentu, se nešto ostavlja 1. licu ovlašćenom za sačinavanje testamenta, 2. bračnom drugu tog lica 3. precima

ii. iii.

iv.

95

v. vi.

vii.

viii.

ix. x.

4. potomcima 5. braći i sestrama tog lica e. u alografskom i javnim testamentima, se nešto ostavlja 1. zaveštajnim svedocima 2. supružnicima tih lica 3. precima 4. potomcima 5. braći i sestrama tih lica f. u usmenom testamentu, se nešto ostavlja 1. Zaveštajnim svedocima 2. Njihovim supružnicima 3. Precima 4. Potomcima 5. Pobočnim srodnicima zaključno sa četvrtim stepenom srodstva 6. Supružnicima svih tih lica. Ništavo zaveštanje se smatra i zaveštanje koje nikada nije ni sastavljeno. Posledice ništavosti testamenta U slučaju ništavosti testamenta dolazi do primene zakonskog reda nasleđivanja. ALI ako je postojao raniji testament koji je testator kasnijim hteo da opozove ili izmeni, odna raniji testament ostaje na snazi. Fiktivni naslednik Lice koje je dobilo neke koristi na osnovu ništavog testamenta smatraće se fiktivnim naslednikom. Pravni položaj fiktivnog naslednika zavisiće od njegove savesnosti: a. Ako je fiktivni naslednik znao ili je prema okolnostima morao znati za ništavost, vratiće sve što je po osnovu testamentarnog nasleđivanja primio, a b. ako je bio savestan, vratiće samo ono što je imao u trenutku saznanja za ništavost. U slučaju poništenja zaveštanja može doći do primene instituta naknade štete. (npr zakonski naslednik je nesavesno čekao dok je savesni fiktivni naslednik ulagao u kuću koju je nasledio, pa tek posle završetka radova istakne ništavost testamenta). Na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti, ali se na nju može pozvati i svako zainteresovano lice. Pravo na isticanje ništavosti ne gasi se, čime se ne dira u pravila o održaju, sticanju od nevlasnika, i zastarelost potraživanja.

82.

Relativna ništavost zaveštanja

i.

Relativna ništavost (rušljivost) pogađa pojedinačne interese, tako da su uslovi primene i sankcija nešto ublaženi u odnosu na apsolutnu ništavost. Suprotno od apsolutne ništavosti, na rušljivost se može pozivati samo pravno zainteresovano lice (sud ne vodi računa o njoj ex officio) Za podizanje tužbe određen je rok:

ii. iii.

96

a. b. iv. v.

subjektivni rok: 1 godina od saznanja za razlog rušljivosti objektivni rok: 1. 10 godina od dana proglašenja testamenta prema savesnom licu 2. 20 godina prema nesavesnom licu. Sudska odluka ima konstitutivan karakter. Razlozi rušljivosti su: a. Pre svega mane volje: 1. Prinuda (u slučaju fizičke prinude «vis absoluta» testament nije ni nastao) 2. Prevara 3. Zabluda b. Povredea forme (po pravilu vodi rušljivosti, sem kod najgrublje povrede) c. Nepostojanje aktivne testamentarne sposobnosti kada je testament sačinilo lice starije od 15 godina koje je nesposobno za rasuđivanje, a nije lišeno poslovne sposobnosti. (ako je lice malđe od 15 g, ili starije od 15 g ali nesposobno za rasuđivanje i lišeno poslovne sposobnosti, onda je testament apsolutno ništav.)

83.

Naslednopravni ugovori

i.

Izrazon 'naslednopravni ugovori' obuhvaćeni su obligacioni ugovori sa određenim naslednopravnim posledicama: a. ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života b. Ugovor o doživotnom izdržavanja Nalsednopravni ugovori u pravnom smislu te reči su oni ugovori koji su podobni da budu osnov pozivanja na nasleđe (pored testamenta i zakona). Ugovori o nasleđivanju najćešće su osnov za univerzalnu sukcesiju, ali u nekim pravima mogu biti i osnov za singularnu sukcesiju: ugovorni legati. Naše pravo zabranjuje prave naslednopravne ugovore: a. Ugovor o nasleđivanju b. Ugovor o legatu c. U principu i Ugovor o odricanju od nasleđa

ii.

iii.

84.

Nedozvoljeni naslednopravni ugovori (ugovor o nasleđivanju, ugovor o sadržini zaveštanja i guvor o odricanju od nasledstva koje nije otvoreno)

A. i.

Ugovor o nasleđivanju Ugovor o nasleđivanje je (u pravima koja ga dopuštaju) pored zakona i testamenta još jedna od osnova za pozivanje na nasleđe.

97

ii.

iii. iv. v. vi. B. i. ii. C. i. ii.

iii.

Kada je dopušten ima najjaču pravnu snagu, zato što je jednostrano neopoziv. Ugovorni ostavilac je njime vezan sve do svoje smrti, a to znači da mu testament, a naravno i ni zakonski (i nužni) nasledni red ne mogu protivrečiti. Najčešće ugovorom o nasleđivanju strane ugovornice određuju da će ona koja nadživi biti njen naslednik (ili eventualno treće lice) ili jedna strana ostavlja svoju zaostavštinu drugoj ugovornoj strani (ili trećem licu). Ovakav ugovor je osnov za univerzalnu sukcesiju. Rimljani su smatrali da je ovakav ugovor contra bonos mores (protivan dobrim običajima) pa države koje slede rimsku pravnu tradiciju zabranjuju takve ugovore (uključujući i našu državu). Ovakav ugovor je u našem pravu apsolutno ništav. Ugovor o sadržini testamenta Ugovor o sadržini testamenta je ugovor kojim se jedan ugovornik obavezuje da unese ili ne unese kakvu odredbu u testament, ili da kakvu odredbu iz zaveštanja opozove ili ne opozove. Ovakav ugovor je kod nas apsolutno ništav Ugovor o odricanju od nasledstva koje nije otvoreno Ništav je i ugovor kojim neko otuđuje nasledstvo nekome ko mu se nada, kao i svaki ugovor o nasledstvu trećeg lica koje je još u životu. Zabrana raspolaganja naslednom nadom važi za sve osnove pozivanja na nasleđe, odnosno za sve vrste naslednika (zakonske, nužne, testamentarne) kao i za sve oblike ovog raspolaganja koji se mogu javiti u pravnom životu (npr sporazum budućih naslednika o deobi zaostavštine). Prema ZON Srbije iz 95 godine nije predviđen nikakav izuztak pravila o ništavosti ovakvih ugovora. (prema starijem ZON iz 74.g je poslovno sposoban potomak mogao u sporazumu sa pretkom da se odrekne nasleđivanja koje bi mu pripalo posle smrti pretka)

85.

Ugovor o doživotnom izdržavanju

i.

Ugovor o doživotnom izdražvanja je jedan od najčešćih naslednopravnih ugovora u našoj praksi. Potiče iz srednjovekovnog prava, i osnavna svrha mu je bila da stari mnetovi obezbede mlađu radnu snagu, koja će pored spostvenog izdržavanja omogućiti i egzistenciju kmeta, ali i ispuniti sve obaveze prema feudalnom gospodaru. Doživotno izdržavanje poznato je od davnina i u našim krajevima gde su često svetovna lica darivala manastirima svojim dobrima i zauzvrat dobijala doživotno izdržavanja od manastira. Doživotno izdržavanje se ugovoralo i među srodnicima.

ii.

iii.

98

iv.

v. vi.

vii.

Pošto je ugovor o doživotnom izdržavanjau tipični feudalno-pravni isntitut nije unet u najznačajnije građanske kodifikacije francuski Code Civil, Austrijski GZ i Nemački GZ. Ali to ne znači da je u tim pravima zabranjen, već se pojavljuje kao neimenovani ugovor. Ugovor o doživotnom izdržavanju je bio poznat u pravnoj praksi bivših pokrajinskih prava Jugoslavije, ali je pravno regulisan po prvi put ZON iz 1995.g. ZON je uredio samo jedan oblik Ugovora o doživotnom izdržavanju : onaj kod koga je prenos svojine predmeta ugovora sa primaoca na davaoca izdržavanja odložen do trenutka smrti primaoca doživotnog izdržavanja. (Moguć he u tajav ugovor o doživotnom izdržavanju kod koga svojina prelazi na davaoca izdržavanja neposredno po zaključenju ugovora, a pravo primaoca upisuje se u javne knjige. Ovaj ugovor je jedan od dva imenovana obligaciona ugovora koje izrično dopušta i uređuje naš Zakon o nasleđivanju.

86.

Pojam ugovora o doživotnom izdržavanju

i.

Ugovor o doživotom uzdržavanju je ugovor kojim se jedan ugovornik (primalac izdržavanja) obavezuje da se posle njegove smrti na drugog ugovornika (davalac izdržavanja) prenesa svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezje da ga, kao naknadu za to izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani. U našoj pravnoj praksi doživotno izdržavanja može da nastane na nekoliko načina, a ne samo ugovorom o doživotnom izdržavanju iz ZON iz 95. a. Putem testamenta (legat) b. Ustupanjem i raspodelom imovine za života, sa posebnim modalitetom c. Prema pravnim pravilima građanskog prava u smilsu odredaba Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. Aprila 1941.g i za vreme neprijateljske okupacije (ugovori o izdržavanju doneti pre donošenja ZON nove države) d. Po opštim pravilima imovinskog prava po kome stranke mogu u granicama javnog poretka, slobodno uređivati svoje obligacione odnose e. Ugovorom o doživotnom izdržavanju regulisanim ZON iz 95.

ii.

87.

Forma ugovora o doživotnom izdržavanju

i.

Elementi forme koji se moraju ispuniti isti su kao kod ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života. Ugovor o doživotnom izdržavanju iz ZON iz 95 g. predviđa svečanu formu, sa izričnom odredbom o ništavosti usled njenog nepoštovanja. Otuda sledi da

ii.

99

iii.

iv.

se na ugovore o doživotnom izdržavanju uređene ZON konvalidacija ne može primeniti. Formalni uslovi su ledeći: a. Ugovor mora biti sačinjen u pisanom obliku, potpisan od strane ugovornika. Ugovornici će podneti svoj već napisani sporazum ili će sam sud sastaviti zapisnik o njihovom sporazumu. b. Ovako pismeno uobličen sporazum mora da bude overen od strane sudije. Pre overe sudija je dužan da utvrdi identitet ugovornika na jedan od zakonom predviđenih načina (lično poznanstvo, uvid u javne isprave ili izjava svedoka). Overa se sastoji od stavljanja sudijinog potpisa i pečata suda. c. Prilikom overe sudija je dužan da strankama pročita ugovor i primaoca izdržavanja naročito upozori na to da imovina koja je premet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da se njome ne mogu namiriti nužni naslednici. Aktivna uloga sudije je formalni uslov sine qua non. Prema ZOO kad ugovor nije zaključen u propisanoj formi, a stranke su u celini ili u pretežnom delu ispunile svoje obaveze, biće punovažan. Ovo je konvalidacija ugovora zaključenog bez zadovoljavanja propisane forme. Ova mogućnost postoji za svaki ugovor sem kad iz cilja zbog koga je forma pripisana ne proizilazi što drugo. Ali u slučaju ugovora o doživotnom izdržavanju iz ZON iz 95.g. konvalidacija nije mogućna.

88.

Pravna priroda ugovora o doživotnom izdržavanju

i.

Ugovor o doživotnom izdržavanju je: a. Sinalagmatični ugovor (dvostrano obavezan) b. Teretan (onerozan) – jedna strana daje naknadu za korist koju prima. c. Intutu personae – zato što se zaključuje s obzirom na lična svojstva ugovornih strana. d. Ima elemente aleatornog ugovora – pošto je visina prestacije jedne strane nepoznata, dok je prestacija primaoca izdržavanja poznata. Zavisno od dužine života primaoca izdržavanja posle zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju će izdatak za njegovo doživotno izdržavanje biti utoliko veći ili manji. Ali za razliku od aleatornih ugovora inače ovi ugovori se po pravilu ne mogu napadati zbog prekomernog oštećenja. ALI Ako u vreme zaključenja ugovora, zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja, (tj nije bilo aleatornosti u pogledu obaveze davaoca izdržavanja) zakonski naslednici primaoca izdržavanja mogu da traže poništenje ugovora u roku od a. 1 godine od dana saznanja za ugovor, a

100

b.

najkasnije u roku od 3 godine od dana primaočeve smrti. Rok od jende godine ne može početi da teče pre smrti primaoca izdržavanja.

89.

Raskid ugovora o doživotnom izdržavanju

i.

Stranke mogu: a. Sporazumno raskinuti ugovor (i to kako formalnim tako i neformalnim sporazumom) b. Zbog neispunjenja ugovornih obaveza (ZON predviđa ovu mogućnost koja je inače već predviđena u ZOO, da ako jedna strana ne izvršava svoju obavezu druga strana ima pravo da ugovor raskine – ali svaka strana zadržava pravo da od druge traži naknadu) c. Raskid ugovora zbog poremećenih odnosa d. Raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti

ii.

Raskid ugovora zbog poremećenih odnosa Pošto je ugovor o doživotnom izdržavanju iz ZON ugovor intuitu personae, ZON predviđa da svaka ugovorna strana može tražiti raskid ugovora u slučaju da su odnosi između davaoca i primaoca izdržavanja toliko poremećeni da su postali nepodnošljivi. (bez obzira da li se oni nalaze u zajednici života ili ne). Nepodnošljivost zajedničkog života mogu da prouzrokuju kako same stranke tako i drugi članovi zajedničkog domaćinstva. Pitanje krivice nije pravno relevantno za sam raskid ugovora, ali može biti značajno za naknadu eventualne štete. Ovo pravo mogu zahtevati samo ugovorne strane a ne i njihovi naslednici. Ali ako je jedna ugovorna strana već pokrenula postupak za raskid ugovora zbog ovog razloga, njeni nalsednici imaju pravo da nastave sa već započetim postupkom. Ukolik je ugovorna stranka poslovno nesposobno lice, u njeno ime tužbu za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju podnosi zakonski zastupnik/staralac uz odobrenje organa starateljstva. Kad je doživotno izdržavanje ugovoreno u korist trećeg lica, raskid ugovora posle smrti saugovarača davaoca izdržavanja može zahtevati i lice u čiju je korist izdržavanje ugovoreno. Raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti Kada zaključuju ugovor o doživotnom izdržavanju (kao i neki drugi ugovor) ugovorne stranke imaju u vidu određene okolnosti – tzv nepromenjene okolnosti (rebus sic stantibus), pa donekle i njihovu relativnu nepromenljivost u razumnim i predvidljivim granicama. Ukoliko se posle zaključenja ugovora prilike toliko promene da ispunjenje ugovora postane znatno otežano, ili su razlozi za postojanje ugovora prestali da postoje, ugovorna strana kojoj je to u interesu, ima pravo da traži raskid ili izmenu ugovora.

iii. iv. v.

vi. vii. viii.

ix.

101

x. xi.

Raskid ili izmena ugovora usled promenjenih okolnosti reguliše ZOO. ZON kao lex specialis ovo reguliše kod ugovora o doživotnom izdržavanju posebnom odredbom: Raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti. Sud će: a. Na zahtev stranke čija je obaveza znatno otežana uticajem promenjenih prilika, vodeći računa o svim okolnostima, odlučiti da li će ugovorne odnose iznova da uredi ili će ugovor da raskine. Prilikom odlučivanja sud vodi računa: 1. da li su se ti događaji mogli predvideti u vreme zaključenja ugovora. 2. da li je ispunjenje preterano otežano za stranku, ili će joj naneti previše veliki gubitak 3. NEĆE uzeti u obzir promenjene okolnosti koje su nastupile posle isteka roka za ispunjenje obaveze. 4. sve druge činjenice od značaja u konkretnom slučaju b. Sud ima pravo da pravo primaoca izdržavanja preinači u doživotnu novčanu rentu, pod uslovom da to odgovara i jednoj i drugoj strani. c. Kada je doživotno izdržavanja ugovoreno u korist trećeg lica, raskid ugovra posle smrti saugovarača može zahtevati i lice u čiju je korist izdržavanje ugovoreno

90.

Pravne posledice smrti davaoca izdržavanja

i.

Smrću davaoca izdržavanja, s obzirom da se radi o ugovoru intuiti persoane se ugovor od doživotnom izdržavanju raskida. Ali postoji izuzetak: Ukoliko posle smrti davaoca izdržavanja ostanu pripadnici prvog naslednog reda (bračni drug i/ili potomci davaoca izdržavanja) oni mogu izjavom volje, što podrazumeva i jednostavno nastavljanje ispunjavanja ugovorne obaveze davaoca izdržavanja, održati ugovor na snazi. U tom slučaju saglasnost, primaoca izdržavanja za održavanje ugovora nije potrebna. Ako naslednici prvog naslednog reda davaoca izdržavanja ne pristanu na preuzimanje ugovorne obaveze izdržavanja, ugovor se raskida. ALI dovoljno je da bilo koji od naslednika bude spreman da preuzme odgovornost da se ugovor održi na snazi. Lica iz prvog naslednog reda davaoca izdržavanja koja ne prihvate obavezu gube pravo da traže naknadu za ranije dato izdržavanja. ALI ukoliko bračni drug i potomci umrlog davaoca izdržavanja nisu u stanju da preuzmu ugovornu obavezu, jer je srmću davaoca izdržavanja znatno pogoršan njihov materijalni položaj, oni imaju pravo da od primaoca zahtevaju naknadu za ranije dato izdržavanje. Naknadu određuje sud po slobodnoj oceni, imajući u vidu sve okolnosti slučaja, što znači da ona nikad neće predstavljati zbir datih obroka izdržavanja (uvek će biti manja od date naknade). Ako neka lica jesu a neka nisu u stanju da obavezu preuzmu najpravičnije bi bilo da ona koja mogu daju neku naknadu onima koja ne mogu. Ovu bi

ii.

iv. v. vi. vii. viii.

ix.

102

odredio sud uzimajući u obzir sve okolnosti, a posebno dužinu trajanja izdržavanja, imovinske prilike strana, visinu vrednosti očekivane koristi itd. Ovo bi se rešavalo u parničnom postupku. 91.

Odgovornost davaoca za dugove primaoca izdržavanja

i.

Davalac izdržavanja ne odgovara posle smrti primaoca izdržavanja za nejgove dugove. Od ovog pravila postoji nekoliko izuzetaka: a. Ako je nepokretnost koja je rpedmet ugovora opterećena hipotekom, davac izdržavanja će odgovarati hipotekarnom poveriocu. b. Ako je predmet ugovora određena imovinska celina (npr poljoprivredno imanje) davalac izdržavanja će odgovarati na dugove koji se odnose na imovinsku celinu koja u trenutku smrti primaoca izdržavanja prelazi u njegovu svojinu (npr dugovi učinjeni za stočnu hranu, sadnice, đubrivo). c. Promena dužnika – Kada po ugovoru o doživotnom izdržavanja, davalac i primalac izdržavanja ugovore da će davalac izdržavanja ispuniti dugove primoca izdržavanja. Davalac izdržavanja za tačno i blagovremeno ispunjenje obaveze odgovara samo primaocu izdržavanja, odnosno njegovim univerzalnim sukcesorima. Preuzimanje duga -- Ako davalac i primalac izdržavanja ugovore preuzimanje duga, biće potreban pristanak poverioca primaoca izdržavanja. Pristupanje dugu – Ako davalac izdržavanja zaključi ugovor sa poveriocem primaoca izdržavanja da će ispuniti njegovo potraživanje radi se o pristupanju dugu.

ii.

92.

Ništavost ugovora o doživotnom izdržavanju

i.

U praksi se događa da stranke zaključe ugovor o doživotnom izdržavanju ispunivši sve formalne zahteve koji se za njega traže ali ne radi doživotnog izdržavanja već u nekom drugom cilju. To je najčešće izigravanje imperativnih propisa o nužnom nasleđivanju. Pošto predmet obaveze primaoca izdržavanja ne ulazi u njegovu zaostavštinu, pa ni u njenu obračunsku vrednost, nužni naslednici ostaju prikraćeni u pogledu tih stvari i prava, a po pravilu su u pitanju velike vredmosti. Zato pravno zainteresovana lica (nužni, po pravilu, ali i zakonski a ponekad i zaveštajni naslednici) imaju pravo da putem parnične tužbe traže poništenje ugovora o doživotnom izdržavanju. Pored formalnih zahteva i materijalnog zahteva koji se tiče saglasnosti volja ugovarača o predmetu ugovora, moraju biti zadovoljeni još neki uslovi vezani za subjekte ovog ugovora. Davalac izdržavanja mora biti poslovno sposobno lice. Primalac izdržavanja može biti svako fizičko lice. (može preko specijalnog punomoćja)

ii. iii. iv.

103

v.

Primalac može biti poslovno nesposobno lice u kom slučaju je potrebna saglasnost zakonskog zastupnika i odobrenje organa starateljstva. Fizička ili pravna lica koja se u okviru svog zanimanja ili delatnosti staraju o primaocu izdržavanja, kao što je slučaj sa medicinskim osobljem, bolnicama, staračkim domovima, i sl, mogu da zaključe ugovor o doživotnom izdržavanju u svojstvu davaoca izdržavanja samo ako su prethodno dobila saglasnost organa starateljstva. U suprotnom je ugovor ništav.

93.

Ugovor o stupanju i raspodeli imovine za života

i.

Pojam ugovora prema ZON: Predak može ugovorom ustupiti i razdeliti svoju imovinu svojim potomcima. Ovo ustupanje i raspodela imovine punovažni su samo ako su se s tim saglasila sva deca i drugi potomci ustupiočevi, koji će po zakonu biti pozvani da naslede njegovu zaostavštinu. Ako neki potomak nije dao saglasnost za ustupanje i raspodelu imovine može je dati i naknadno. Ugovor će biti punovažan i ako potomak nije dao saglasnot ako taj potomak umre pre ustupioca, ili se odrekne nasleđa ili je nedostojan za nasleđivanje, a nije ostavio potomstvo. Ako se sa ustupanjem i raaspodelom nije sagalsio neki naslednik, onda ovaj ugovor nema dejstvo, ali će se, usled zakonske konverzije, delovi imovine koji su ustupljeni ostalim naslednicima smatrati kao pokloni, i sa njima će se posle smrti pretka postupiti kao sa poklonima učinjenim naslednicima. Na isti način će se postupiti ako se ustupicu posle ustupanja i raspodele rodi dete, ili se pojavi naslednik koji je bio proglašen za umrlog. Forma Ugovora Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života strogo je formalan pravni posao, s formom koja ima konstitutivni karakter forma ad solemnitatem. Nepoštovanje forma sancionisano je ništavošću ugovora. Propisana forma za ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života: a. mora biti sačinjen u pismenom obliku b. mora biti overen od strane sudije c. sudija je dužan da pre overe pročita strankama ugovor i naročito ih upozori da ustupljena imovina ne ulazi u ustupiočevu zaostavštinu i da se njome ne mogu namiriti nužni naslednici. Sudija će na samom ugovoru potvrditi da su te radnje učinjene. Predmet ugovora Ustupanjem i raspodelom može biti obuhvaćeno samo postojeća imovina ustupiočeva, celokupna ili samo njen deo. Zaostavštinu pretka koji je za života izvršio ustupanje i raspodelu imovine će sačinjavati samo ona njegova dorba koja nisu obuhvaćena ustupanjem i raspodelom, kao i dobra naknadno stečena. Prava ustupiočevog supružnika

ii.

iii.

iv.

v.

vi. vii. viii.

104

ix.

x.

Ustupilac može ustupanjem i raspodelom obuhvatiti svog supružnika i tada je potrebno da se ovaj saglasi s tim. Ako bračni drug ne bude obuhvaćen, njegovo pravo na nužni deo ostaje neokrnjeno. Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života tada ostaje punovažan, ali se prilikom utvrđivanja vrednosti zaostavštine radi određivanja nužnom dela nadživelog bračnog druga, delovi ostaviočeve imovine koji su ustupljeni njegovim potomcima smatraju kao poklon. Zadržavanje prava Ustupilac može za sebe, ili svog bračnog druga, ili za koje drugo lice, zadržati pravo a. plodouživanja na ustupljenim dobrima, ili na nekim od njih, ili b. ugovoriti doživotnu rentu u naturi ili u novcu ili c. doživotno izdržavanje, ili d. kakvu drugu naknadu. Ako su plodouživanje ili doživotna renta ugovoreni za ustupioca i njegovog bd zajedno, u slučaju smrti jednog drugom pripada renta ili doživotno uživanje u celini do njegove smrti, ako šta drugo nije ugovoreno. Dugovi ustupiočevi, obaveza jemstva, pobijanje ustupanja i opozivanje Potomci kojima je ustupilac razdelio svoju imovinu za života ne odgovaraju za njegove dugove. (ugovorm može biti određeno i drukčije) Potmoci kojima je predak ustupio i raspodelio svoju imovinu po ovom ugovoru će odgovarati za njegove obaveza, odnosno odgovarajući njihov deo ako: a. Postoji hipoteka koja opterećuje nepokretnost koja je preneta u svojinu potomoka. b. Potomci ex lege odgovaraju i kad je ugovorom o ustupanju i raspodeli imovine, prešla neka imovinska celina ili deo te celine, oni će odgovarati za dugove koje se odnose na tu celinu, odnosno njen deo i to pored svog pretka (ustupioca) i solidarno s njim. Obim ove odgovornosti je ograničen na vrednost aktive pomenute imovinske celine, odnosno njenog dela. Ugovorna odredba kojom bi se ograničavala ova odgovornost nema pravno dejstvo prema poveriocima. c. Potomci mogu odgovarati za ustupiočeve dugove i na osnovu ugovora (promena dužnika). Ugovor o presuzimanju duga Potomoci preuzimaju obavezu da dug preuzimaju na sebe, a poverilac se sa tim saglašava. Predak se oslobađa obaveze. Ali ako je predak prezadužen, a potomak je savestan u odnosu na tu činjenicu, onda se predak ne oslobađa obaveze, već ugovor o preuzimanju duga ima dejstvo ugovora o pristupanju dugu. d. Obaveza jemstva koja posle deobe nastaje između sanaslednika, nstaje i između potomaka posle ustupanja i raspodele imovine, što je izvršio njihov predak.

105

xi.

Ustupilac ima pravo da zahteva da mu potomak vrati ono što je primio ustupanjem i raspodelom ako je ovaj a. pokazao grubu neblagodarnost prema njemu b. potomak ustupiocu ili drugom licu ne daje izdržavanje određeno poslom ustupanja i raspodele c. ne isplati dugove ustupiočeve čija mu je isplata naložena istim poslom. d. u drugim slučajevima neizvršenja tereta određenih poslom ustupanja i raspodele sud, sud odlučuje da li ustupilac ima pravo da zahteva 1. vraćanje datih dobara 2. ili samo prinudno izvršenje tereta s obzirom na važnost tereta za ustupica i ostalim okolnostima slučaja. Potomak koji je morao da vrati ustupiocu ono što je primio prilikom ustupanja i raspodele moći će da zahteva svoj nužni deo posle smrti ustupioca, ako nije isključen iz nalseđa, niti nedostojan, niti se odrekao nasleđa. Pri izračunavanju veličine njegovog nužnog dela, delovi imovine koje je ostavilac za života ustupi i raspodelio ostalim potomcima smatra će se za poklon.

94.

Naslednička zajednica

A. i.

Pojam nasledničke zajednice Naslednička zajednica nastaje trenutkom smrti ostavioca i to između svih univerzalnih sukcesora ostavioca, bez obzira na osnov pozivanja na nasleđe. Sanaslednici imaju pravo da zahtevaju deobu tek po pravnosnažnosti ostavinskog rešenja. Ukoliko među sanaslednicima nema spora, onimogu i u ostavinskom postupku da daju izjavu (na zapisnik) o podeli nasledničke zajednice. Singularni sukcesori, naravno, nemaju pravo da zahtevaju deobu. Pravo naslednika na deobu ne može se ugovorom niti ogračiti, niti isključiti. Ono nije podložno zastarelosti. Naslednička zahednica, postoji od trenutka smrti ostavioca pa sve do momenta deobe. U tom periodu univerzalni naslednici ostavioca (sananslednici) upravljaju i raspolažu nasledstvom zahednički. Ipak u ovom intervalu postoje dve faze: a. Nasedlnička zajednica u užem smislu: Ova prva faza nastaje trenutkom delacije i traje do pranosnažnosti ostavinskog rešenja kojim se određuju alikvotni delovi univerzalnih sukcesora. Tu je zaostavština neka vrsta zajedničke svojine, odnosno zajedničke imovine lica koja pretenduju na nasleđe. Njihov pravni položaj odgovara položaju zajedničara, jer se ne zna koliki je čiji udeo. b. Naslednička zajednica u širem smislu:

ii. iii. iv. v. vi. vii.

106

Druga faza, počinje od trenutka pranosnažnosti ostavinskog rešenja kojim se utvrđuje ko su sanaslednici i koliki deo nasleđa pripada svakom od njih (alikvotni deo) i traje do deobe. Ovde svakom nasledniku pripada određeni idealni deo zaostavštine. Tako da njihov pravni položaj odgovara pravnom položaju suvlasnika. B. i. ii.

C. i.

Pravo sanaslednika da raspolažu svojim delom Svaki sanaslednik može i pre deobe da raspolaže svojim idealnim delom, i to kako zaveštanjem, tako i putem ugovora. Kada naslednik hoće da raspolaže svojim idealnim delom putem ugovora, naši zakoni o nasleđivanju predviđaju dve mogućnosti u pogledu izvršenja ugovora: a. Ugovor o otuđenju idealnog naslednog dela može da se izvrši pred deobe, samo ako je zaključen između lica iz nasledničke zajednice (sanaslednika). b. Ukoliko jedan od sanaslednika želi da otuđi svoj ideali deo trećem licu, njihov ugovor neće moći da se izvrši sve do deobe. Takav ugovor samo obavezuje naslednika da po izvršenoj deobi preda svoj deo drugoj ugovornoj strani, i obrnuto: ovaj drugi nema do deobe nikakvo drugo pravo. ALI ako sanaslednik namerno odugovlači sa deobom u cilju izbegavanja isupnjenja ugovora, njegov saugovornik bi mogao da zhateva raskid ugovora i naknadu štete. (ova ograničenja postoje da bi se izbeglo preterano komplikovanje odnosa u naslednoj zajednici)

iv.

Odnos među sanaslednicima Zakon o nasleđivanju predviđa da sanaslednici do deobe zajednički i sporazumnjo upravljaju naslednstvom. Ukoliko ne mogu da se slože o upravljanju nasledstvom a nema izvršioca testamenta, sud može, na zahtev nekog od njih, postaviti upravitelja zaostavštine, ili odrediti deo zaostavštine kojim će svaki od naslednika sam upravljati. Upravitelj je ovlašćen da uz prethodno odobrenje suda raspolaže stvarima i pravima iz zaostavštine, ukoliko je to potrebno radi isplate troškolva ili otklanjanja kakve štete. Za upravitelja može biti postavljen i neki od sanaslednika.

95.

Deoba nasledstva

i.

Deobu nasledstva može da zahtva svaki naslednik i to u svako doba, osim u nevreme. Ugovor ili odredba testamenta kojima se naslednik ograničava u pravu na deobu ništavi su. Na zahtev naslednika koji je živeo ili privređivao u zajednici sa ostaviocem, sud može, kad to iziskuje opravdana potreba, odlučiti da mu se ostave

ii.

iii.

ii. iii.

107

iv.

v.

pojedine stvari, pokretne ili nepokretne ili grupe stvari, koje bi pripale u deo ostalih naslednika, a da im on vrednost tih stvari isplati u novcu u roku koji sud prema okolnostima odredi. Za tako određen iznos ovi naslednici imaju do isplate zakonsku zalogu na delu zaostavštine dodeljenim nalsedniku koji je dužan da isplatu izvrši. Ako im isplata ne bude izvršena u roku, oni imaju pravo da traže naplatu svog potraživanja ili predaju stvari koje bi im inače pripale na ime naslednog dela. Ako u zaostavštini ima poljoprivrednog zemljišta, sud je dužan da u ostavinskom postupku poljoprivrednika koji je živeo i privređivao u zajednici sa ostaviocem upozori na njegovo pravo. Predmeti domaćinstva koji služa za zadovoljavanje svakodnevnih potreba naslednika koji je žiove sa ostviocem u istom domaćinstvu, a koji nije njegov potomak ni njegov bračni drug, biće mu ostavljeni na njegov zahtev, a njihova vrednost će se uračunati u deo tog naslednika. Ukoliko vrednost predmeta premašuje vrednost naslednog dela, naslednik kome su ti predmeti ostavljeni isplatiće ovu razliku ostalim sanaslednicima u novcu. Sanaslednici odgovaraju jedni drugima za fizičke i pravne nedostatke nasleđenih stvari srazmerno svom naslednom delu.

96.

Pojam i predmet ostavinskog postupka

A. i.

Pojam ostavinskog postupka Ostavinski postupak je skup procesnih radnji pred sudom koje imaju za cilj utvrđivanje naslednopravnih posledica ostaviočeve smrti. Uređen je Zakonom o vanparničnom postupku. Vanparnični postupak se primenjuje na sve pravne stvari koje se ne odnose na zaštitu povređenog ili ugroženog prava niti se zbog učesnika u postupku mogu primenti odredbe Zakona o parničnom postupku. Ostavinski postupak prema Zakonu o vanparničnom postupku ima dve procesne celine: a. Prethodni postupak b. Postupak za raspravljanje zaostavštine

ii. iii. iv.

B. i.

ii.

Predmet ostavniskog postupka Ostavinski sud, u stvari, ima tri osnovna zadatka: a. da utvrdi sasatav zaostavštine b. da utvdi osnov nasleđivanja c. da utvrdi ko su univerzalni sukcesori, kao i njihove nalsedne kvote, ko su singularni sukcesori i eventualno neki drugi korisnici (korisnici naloga) i koja prava pripadaju tim licima. U ostvarivanju ovih zadataka, sud postupa po pravilima parničnog postupka, kao opštim, i po pravilima vanparničnog postupka i u njegovim okvirima ostavinskog , kao posebnim pravilima (lex specialis).

108

97.

Razlike između parničnog i ostavinskog postupka

i.

Ostavinski postupak je deo vanparničnog postupka, koji je deo parničnog postupka. Pošto je parnični postupak najopštiji i najznačajniji postupak za zaštitu građanskih prava, te se njegove norme, kao pravilo, primenjuju i u vanparničnom, pa i u ostavniskom postupku, ukolik zakonom nije predviđeno šta drugo. Ali ipak postoje neke bitne specifičnosti ostaviskog postupka u odnosu na parnični postupak: a. Pokretanje postupka 1. Parnični postupak pokreće stranak koja smatra da joj je neko građansko pravo povređeno ili ugroženo, pojavljujući se kao tužilac u sporu. 2. Ostavinski postupak pokreće se ex officio čim nadležni sud sazna za činjenicu delacije. b. Tok postupka 1. Na vođenje parničnog postupka utiču i stranke u postupku, putem svojih dispozitivnih radnji, i mogu na taj način i okončati parnicu. 2. U ostavinskom postupku sud vodi pokrenuti postupak do kraja (do donošenja ostavinskog rešenja). Radnje stranaka ne mogu dovesti do okončanja ostavinskog postupka, štaviše stranke ne mogu uticati ni na tok ostavinskog postupka. Ali postoje izuzeci: * kada sud utvdi da ostvilac nije imao nikakvu imovinu koja je podobna za nasleđivanje, postupak se neće uopšte voditi. * kada u zaostavštinu ulaze samo prava na pokretnim stvarima, a naslednici ne zatraže vođenje ostavinskog postupka, onda će ostavinski sud obustaviti postupak. * U savremenim uslovima naslednici su često prinuđeni da traže vođenje ostavniskog postupka čak i u slučajevima kada u sastav zaostavštine ulaze samo pokretnosti (novac na tekućem računu, motorna vozila, stvari u sefu u banci) zato što se za prenos ovih stvari traži pranosnažna sudska odluka (ostavinsko rešenje) c. Pribavljanje i podnošenje dokaza 1. U parnici po pravilu je pribavljanje i podnošenje dokaza prepušteno strankama. 2. U ostavinskom postupku sud donosi odluku na osnovu rezultata celokupnog raspravljanja imajući u vidu kako dokaze koje su stranke podnele tako i dokaze koje je sam sud pribavio službenim putem. d. Načelo neposrednosti/posrednosti

ii.

109

1.

e.

f.

g.

U parničnom potupku vlada načelo neposrednosti: sud prilikom donošenja odluke mora imati isti sastav koji je imao u vreme izvođenja dokaza i rasprave. 2. U ostavinskom postupku važi načelo posrednosti: ostavinsko rešenje može se zasnivati na dokazima koji nisu izvedeni pred sudijom koji je rešenje doneo. Načelo usmenosti/pismenosi 1. U parničnom procesu je usmenost pravilo (iako je za neke parnične radnje dopuštena pismena forma, a za neke i neophodna) 2. U ostavinskom postupku sud može doneti odluku i bez usmenog obraćanja stranaka, dovoljno je da stranke svoje izjave i zahteve upute sudu u pismenom obliku. Moguće je da se stranke uopšte ne pojave (radnje preduzimaju pismeno ili preko punomoćnika, a i pasivnost se uzima kao pretpostavka prijema nasleđa) Oblik sudske odluke 1. Sud o predmetu spora u parničnom postupku uvek odlučuje presudom. (izuzeci su malobrojni: državniski spor, mandatni postupak, troškovi spora—ovde odlučuje u obliku rešenja) 2. Sud u ostavniskom postupku uvek donosi rešenje Stranački sastav postupka 1. Parnični postupak je dvostranački jer postoje samo dve strane: tužilac i tuženi, s tim što na jednoj ili obe strane može biti više lica. 2. Ostavinski postupak nastoji da utvrdi nasledna prava svih lica koja ostvaruju neke koristi iz zaostavštine. Otuda se strankom u ostavinskom postupku smatraju sva lica koja tvrde da im, po bilo kom osnovu, prirada neko nasledno pravo. To znači da u ostavnskom postupku može biti i više stranaka. * Zbog razlikovanja pojma stranke u parničnom i vanparničnom postupka, a tme i u ostavinakom postupku, ponekad se strane u vanparničnom nazivaju učesnicima u postupku, zainteresovana lica, kao i stranke.

98.

Nadležnost i sastav ostavinskog suda

A. i.

Nadležnost suda u srbiji Pravilo je da je za raspravljanje zaostavštine našeg građanina nadležan sud u Srbiji. Teritorijalni princip Kada ostavilac koji je naš državljanin poseduje nepokretnosti u inostranstvu, pravilo je da je tada za paspravljanje zaostavštine nadležan sud države u kojoj se nepokretnosti nalaze.

ii.

110

iii. iv.

Teritorijalni princip sprovodi se i u našem pravu, tako da je za raspravljanje zaostavštine (ili njenog dela) koji se sastoji od nepokretnosti koja se nalazi u našoj državi uvek nadležan naš sud, bez obzira na državljanstvo ostavioca. Pokretne stvari Kada je ostavilac stranac, a zastavština ili njen deo se sastoji od pokretnih stvari koje se nalaze na našoj teritoriji, biće nadležan inostrani sud (sud zemlje čiji je državljanin ostavilac bio). Ali a. ako je drugačije uređeno međunarodnim ugovorom, ili b. ako nadležnost našeg suda proizilazi iz zakonskih odredaba ostaviočeve države, ili c. sa tom državom ne postoji reciprocitet onda će biti nadležan naš sud.

v.

Nadležnost ostavinskog suda se deli na: a. Stvarnu b. Mesnu c. Funkcionalnu nadležnost

B.

Stvarna nadležnost Stvarno nadležan sud za raspravljanje zaostavštine je, bez obzira na vrednost zaostavštine, opštinski sud (osnovni sud od 1. Januara 2010)

C.

Mesna nadležnost Mesna nadležnost se pre svega određuje prema činjenici domicila: - Mesno nadležan za raspravljanje zaostavštine će biti onaj opštinski sud na čijem području je ostavilac imao prebivalište. - Ako nije imao prebivalište u Srbiji, onda će biti mesno nadležan sud gde je ostavilac imao boravište. - Ako nije imao ni prebivalište ni boravište onda će biti mesno nadležan onaj opštinski sud na čijem se području nalazi pretežni deo njegove zaostavštine. - Ako ni na taj način ne može da se odredi mesna nadležnost onda će se uzeti u obzir činjenica poslednjeg prebivališta ili boravišta ostavioca. - Ako se ni na taj način ne može odrediti mesna nadležnost, nju će odrediti Vrhovni sud Srbije, vodeći računa, pre svega o ekonomičnosti postukpa.

B.

Funkcionalna nadležnost Funkcionalna nadležnost je zasnovna na principu inokosnosti. - U ostavinskom postupku se nikad ne sudi u veću, uvek sudi sudija pojedinac. - Sudija pojedinac donosi sve odluke, a postupak mogu, po pravilu, voditi i stručni saradnici. - Izuzetak u tom pogledu predstavlja negativna nasledna izjava – nju može uzeti na zapisnik samo sudija.

111

- Antić smatra da bi sudija trebao obavezno da vodi i postupke u kojima u ime maloletnih i poslovno nesposobnih lica pojavljuju zakonski zastupnici tih lica ili organ starateljstva. 99.

Pokretanje ostavinskog postupka

i.

Ostavinski postupak se pokreće pokreće po službenoj dužnosti (načelo oficijelnosti pokretanja postupka) Čim ostavinski sud sazna za činjenicu delacije ili činjenicu da je neko lice proglašeno za umrlo sud pokreće postupak. Sud od naslednika uzima naslednu izjavu. Sud vodi postupak tako da prava stranaka budu što pre utvrđena i obezbeđena, a uzeće u razmatranje i ocenu sve predloge zaiteresovanih lica (kako pismene tako i usmene date na zapisnik) Sud donosi odluku (ostavinsko rešenje) na osnovu rezultata celokupnog raspravljanja: a. na izjavama stranaka b. na izvedenim dokazima koje su stranke podnele c. na dokazima koje je sud pribavio po službenoj dužnosti Sud može zasnivati odluku i na dokazima koji nisu izvedeni pred sudijom koji odluku donosi.

ii. iii. iv. v.

vi. vii.

viii.

Ukoliko u toku postupka sud utvrdi da na nekim stvarima ili pravima postoji poseban zakonski režim (npr restrikcije uređene imperativnim normama) onda je dužan da o tome izvesti nadležan organ. O tim okolnostima je ostavinski sud ovlašćen da pribavlja i odgovarajuće dokaze. Sud je dužan da obrati posebnu pažnju na prava maloletnih lica, lica koja boloju od duševnih bolesti, kao i na prava lica koja zbog drugih razloga nisu sposobna da se staraju o svojim poslovim : sud je dužan da pazi da prava ovih lica budu u potpunosti ostvarena.

100. Popis i procena zaostavštine i. ii.

iii. iv.

Popis i procena imovine umrlog (zaostavštine) predstavlja skup procesnih radnji kojima ostavinski sud utvrđuje sastav i vrednost zaostavštine. Popis i procena, pre svega, služe zaštiti prava a. naslednika, b. isporukoprimaca, ali i c. ostaviočevih poverilaca. Pored zaštitne funkcije imaju i saznajni značaj jer predstavljaju način za utvrđivanje sastava i vrednosti zaostavštine. Načelno, popis i procena zaotavštine nisu procesne radnje sine qua non ali postoje slučajevi kada su popis i procena obavezni: a. kada nije poznato prebivalište i boravište naslednika 112

b.

v.

vi.

vii. viii.

ix. x.

kada su naslednici lica pod posebnom zakonskom zaštitom (maloletnici bez roditeljskog staranja, duševno bolesna lica) c. kada je pravno lice naslednik (ustanova, država, preduzeće) d. kada se radi o povredi nužnog dela, pa je neophodno utvrditi obračunsku vrednost zaostavštine Za popis i procenu nekad je potrebna sudska naredba u formi rešenja, a nekad nije. Bez sudske naredbe imovina se popisuje i procenjuje pri sastavljanju srmtovnice, ali uvek po zahtevu naslednika ili isporukoprimaca. Antić smatra da bi zakon trebalo tumačeti ekstenzivno tako da se popis i procena narede na zahtev ostaviočevih poverilaca. Zahtev se tada postavlja organu koji sastavlja smrtovnicu (matirčaru ili sudu) ili opštinskom organu uprave prema mestu na kome se nalazi imovina umrlog, i moguć je sve dok se smrtovnica ne dostavi ostavinskom sudu. Organ kome se postavi zahtev, dužan je da naredi popis i procenu, a lice koje zahteva popis i procenu ne mora navesti razloge za to, niti dokaze kojma bi svoj zahtev potkrepilo. Po sudskoj naredbi, popis i procena se vrše posle sastavljanja smrtovnice, i valja razlikovati dve situacije: a. Kada se ostaviočeva imovina popisuje i procenjuje po zahtevu naslednika, isporukoprimaca ili ostaviočevih poverilaca, a čim neko do njih postavi zahtev – sud je obavezan da naredi popis i procenu b. Sud po službenoj dužnosti naređuje popis i procenu: 1. Ako nije poznato ima li naslednika ili je njihovo boravište nepoznato 2. ako su naslednici zbog maloletstva, duševnih bolesti ili nekih drugih odlika nesposobni da se staraju o svojim poslovima 3. Drugi slučajevi kada je su popis i procena opravdani. Po pravilu imovinu popisuje i procenjuje opštinski organ uprave, uz obavezbo prisustvo dvoje punoletnih građanja, i eventualno sudelovanje veštaka. Procena se poverava veštaku onda kada a. Treba oceniti vrednost skupocenih stvari b. antikvarnih predmeta c. umetničkih dela d. vrednost udela u preduzeću i sl. Potrebu za učešćem veštaka ceni sud i donosi rešenje o njegovom sudelovanju u proceni. Popisu i proceni mogu prisustvovati zainteresovana lica (naslednici, isporukoprimci, ostaviočeve i naslednikove poverioce) O popisu i proceni se obavezno sastavlja zapisnik u kome se navode relevantni podaci. U zapisniku se naznačuju a. podaci o stanju ostaviočeve imovine u trenutku delacije i u vreme popisa i procene, b. specifikuje se svaka popisana i procenjena stvar i c. navode kriterijumi na osnovu kojih je procena učinjena. 113

xi. xii.

xiii. xiv.

xv.

Popisuje se celokupna imovina koja je u trenutku delacije bila u ostaviočevoj državini, i to kako neposrednoj tako i posrednoj. Pokretne stvari se popisuju po vrsti, rodu, broju, meri, težini, ili pojedinačno, obavezno se specifikuju Nepokretne stvari se popisuju pojedinačno, sa naznakom mesta gde se nalaze, kulture zemljišta i zemljišnoknjižnih podataka ako su poznati. Ostaviočeva potraživanja, dugovi i neplaćeni doprinosi državi ne popisuju se već se beleže u zapisnik. Popis i procena su dve odvojene radnje, koje se najčešće vrše istovremeno. Nezavisno od toga da li se popis vrši odmah nakon delacije ili godinama posle – ostaviočeva imovina se uvek popisuje prema stanju stvari u trenutku njegove smrti. Drukčije je sa procenom: stvari treba procenjivati prema njihovom stanju u vreme delacije, ali prema njihovoj tržišnoj vrednosti u vreme procene. Protiv popisa i procene, ili protiv samo jedne od tih radnji, učesnici u postupku imaju pravo ulaganja pravnog leka, prigovora. U tom slučaju, ako nađe za potrebno, sud može popis i procenu izuzeti iz nadležnosti organa uprave i odrediti da ponovi popis i prcenu izvrši sudski radnik.

101. Mera za obezbeđenje zaostavštine i. ii.

A.

Mere za obezbeđenje zaostavštine ne predstavljaju specifinost prethodnog postupka i mogu se preduzimati sve do pravnosnažnosti ostavinskog rešenja. Razlikuju se dve vrste ovakvih mera: a. Privremene mere za obezbeđenje zaostavštine b. Mere ostavinskog suda za obezbeđenje zaostavštine Privremene mere za obezbeđenje zaostavštine Privremene mere za obezbeđenje zaostavštine preduzimaju se ukolko se utvrdi da nijedan od prisutnih naslednika nije sposoban da upravlja imovinom, a nema zakonskih zastupnika ili su naslednici nepoznati, ili odsutni, ili kada druge okolnosti nalažu naročitu opreznost. - Ove mere se sastoje u tome što se * zaostavština predaje na čuvanje pouzdanom licu, dok se * gotov novac, hartije od vrednosti, dragocenosti, štedne knjižice i druge važne isprave predaju na čuvanje sudu na čijem se području nalazi imovina. - Njih može narediti * ostavinski sud * sud na čijem je području ostavilac umro * sud na čijem se području nalazi zaostavština ili njen deo * U hitnim slučajevima, opštinski organ uprave, koji će o tome obavestiti sud na čijem se području imovina nalazi, a ovaj tu meru može izmeniti ili ukinuti. Ovaj sud će obavestiti ostavinski sud o svom merama za obezbeđenje zaostavštine. 114

B.

Mere ostavinskog suda za obezbeđenje zaostavštine Ostavinski sud može u toku celog postupka, na predlog zaiteresovanog lica ili po sopstvenoj inicijativi, narediti preduzimanje mera za obezbeđivanje zaostavštine. - Ostavinski sud će odrediti i vrstu mera koje se imaju preduzeti: * popis i procenu zaostavštine * da se ostaviočeve stvari stave na čuvanje poverljivom licu ili * da se ostaviočeve stvari stave u sudski depozit - Ostavinski sud je jedini ovlašćen da postavi privremenog staraoca zaostavštine, pošto, po mogućstvu zatraži mišljenje o ličnosti staraoca od lica koja su pozvana na nasleđe.

102. Proglašenje zaveštanja i. ii. iii. iv.

v. vi. vii.

viii.

ix.

Pošto sud dobije ostaviočevo zaveštanje dužan je da ga proglasi. Sud će u prisustvu najmanje dva punoletna građanina (svedoci proglašenja zaveštanja) otvoriti testament i pročitati ga. Ukoliko je testament zapečaćen, sud treba da ga otvori tako da, u što je moguće većoj meri očuva pečat. Sud će pristupiti proglašenju bez obzira na to da li je testament punovažan i da li ima više zaveštanja. Isprava koja se na ovaj način proglašava, mora ipak zadovoljavati elementarne formalne zahteve (na rešenje o odbijanju proglašenja može se izjaviti žalba). Ali će sud po pravilu proglasiti svako pismeno koje nosi naziv testament, poslenja volja i sl, kao i oproštajno pismo iz čije se sadržine može zaključiti da postoje određena ostaviočeva raspolaganja ili izjave koje spadaju u moguću sadržinu zaveštanja. Poželjno je da proglašenju testamenta prisustvuju i zainteresovana lice (zaveštajni, zakonski i nužni naslednici, legatari i dr) koja su ovlašćena da zahtevaju prepis (odnosno fotokopiju) zaveštanja. Nasledničko svojstvo i funkcija svedoka nisu inkompatibilni kada se radi o proglašenju testamenta. Smisao proglašenja testamenta jeste da se sa njegovom sadržinom upoznjau pravno zaisteresovana lica, jer od trenutka proglašenja teku rokovi za a. podnošenje tužbe za utvrđivanje ništavosti testamenta b. tužbu kojom se traži zaštita nužnog dela koji je povređen prekomernim zaveštajnim raspolaganjima i sl Proglašenje zaveštanja dužan je da izvrši sud kod koga se testamnet nađe (npr čuvan je kod suda) ili mu bude podnet (čak i kad neko nađe testament i odnese ga u najbliži sud). Sud je dužan da proglasi testament koji se nađe u njegovoj državini bez obzira na čunjenicu da li to ostavniski sud. O proglašenju zaveštanja sastavlja se zapisnik, koji sadrži: a. broj nađenih testamenta b. mesto gde su pronađeni 115

c. d. e. f.

x.

xi.

xii. xiii.

xiv.

xv.

datum koji nose lice ili lica koja su testament predala sudu ili matičaru svedoci proglašenja testamenta da li je testament predat otvoren ili zatvoren i ako je zatvoren da li je zapečaćen i kakav je pečat. g. sadržina zaveštanja (prepis sadržine testamenta) h. ukoliko je pečat kojim je testament bio zatvoren oštećen, ili je u zaveštanju nešto brisano, precrtavano ili sud uoči neku drugu sumnjivu činjenicu, takođe to mora navesti. Zapisnik o proglašenju zaveštanja potpisuje a. sudia koji je vodio postupak proglašenja b. zapisničar c. svedoci proglašenja. Posle proglašenja, sud je dužan da na testament stavi a. potvrdu o njegovom proglašenju i b. datum proglašenja, a c. ukoliko je nađeno više zaveštanja, njihov broj kao i datume. Navedena pravila odnose se na redovne i vanredne testamente, odnosno pisane testamente. U slučaju usmenog testamenta postoje dve moguće situacije: a. Ako su testamentarni svedoci su sačinili ispravu o zaveštaočevoj poslednjoj volji i potpisali je, sud će sadržinu ove isprave proglasiti po pravilima za proglašenje pismenog zaveštanja. b. Ako svedoci usmenog testamenta nisu sačinili ispravu o ostaviočevoj poslednjoj volji, onda će sud o sadržini testamenta saslušati sve svedoke, i to svakog psebno, a naročito o okolnostima od kojih zavisi punovažnost usmenog testamenta (naročito kada i pod kakvim okolnostima je ostavilac dao izjavu). Sud će sastaviti zapisnik, pa će zapisnik proglasiti po zakonskim odredbama za proglašenje pismenog testamenta. U slučaju da stranka u ostavinskom postupku zahteva da se svedoci usmenog testamenta saslušaju pod zakletvom, ili sud nađe da je to potrebno, odrediće ročište za saslušanje ovih svedoka, na koje će pozvati predlagače saslušanja, a ostala zaiteresovana lica sud će pozvati ukoliko se time ne bi odugovlačio postupak. Sud koji je proglasio testament dostaviće ostavinskom sudu a. zapisnik o proglašenju, b. izvorni pismeni testament, odnosno c. ispravu o usmenom testamentu ili zapisnik saslušanja svedoka usmenog testamenta. Sud koji je izvršio proglašenje testamenta zadržaće njegov prepis. Ostavinski sud će zaveštanje (u kojoj god da ih je formi dobilo od gore navedenih) čuvati odvojeno od ostalih spisa. U spisima predmeta nalaziće se samo prepisi ovih isprava.

103. Postupak kada je zaveštanje izgubljeno ili slučajno uništeno 116

i.

ii.

iii.

iv.

Ako je zaveštalac sačinio pismeni testament, ali je on a. izgubljen b. nestao c. uništen nezavisno od volje ostavioca a među zainteresovanim licima nije sporno to da je testament zaista sačinjen u određenoj formi, kao ni njegova sadržina – ostavinski sud će saslušati sva zainteresovana lica i po njihovim predlozima izvesti potrebne dokaze, pa će o tome sačiniti zapisnik, a potom tej zapisnik proglasiti po odredbama koje važe za proglašenje pismenog zaveštanja. Ukoliko bi među zaiteresovanim licima nastao spor o činjenici od koje zavise postojanje, punovažnost ili neka druga okolnost relevantna za izgubljeno ili slučajno uništeno zaveštanje, tada bi se morao prekinuti ostavinski postupak, a stranka čije je pravo manje verovatno (po pravilu stranka koja se poziva na testament) bila bi upućena na parnicu. Prema ZON Srbije iz 2003.g zaveštanje koje je uništeno, izgubljeno ili skriveno posle smrti zaveštaočeve, ili pre njegove smrti ali bez njegove volje, proizvodi dejstvo punovažnog testamenta ako zaiteresovano lice dokaže a. da je zaveštanje postojalo, b. da je uništeno, izgubljeno ili skriveno, c. da je bilo sačinjeno u obliku propisanom zakonom i ako dokaže d. sadržinu zaveštanja. Novinu predstavlja to što je tužilac sada obavezi da dokaže celokupnu sadržinu zaveštanja, a ne samo onaj deo na koji se poziva. Ovakovo zakonsko rešenje je bolje jer je testament celina, pa se samo na taj način može otkriti ostaviočeva prava vojla.

104. Izvršilac zaveštanja i. ii.

iii. iv. v. vi. vii.

Izvršilac zaveštanja je lice koga je zaveštalac u svom testamentu odredio da se stara o tačnom i potpunom izvršenju njegove poslednje volje. Postavljanje izvršioca je naročito korisno kada zaveštanje sadrži: a. uslove b. rokove c. naloge U takvim i drugim slučajevima, izvršilac zaveštanja će ukazivati sudu na sve relevantne okolnosti isupnjenja zaveštaočeve poslednje volje. Izvršilac zaveštanja na izvestan način vrši funkciju pomoćnog sudskog organa, naročito u toku ostavinskog postupka. Izvršilac zaveštanja se posle pravnosnažnosti ostavinskog rešenja može javiti i kao lice koje je ovlašćeno da upravlja zaostavštinom u nasledničkoj zajednici. Zaveštalac, u svom testamentu može odrediti jednog ili više izvršilaca zaveštanja. Izvršilac zaveštanja može biti svako potpuno poslovno sposobno lice.

117

viii.

ix. x.

Lice koje je određeno za izvršioca zaveštanja ne mora da se primi te dužnosti. U slučaju kad zaveštanjem nije određen izvršilac testamenta ili je određen a neće da se prihvati te dužnosti, izvršioca može postaviti sud, ako nađe da je to neophodno, a naročito ako je zaveštalac odredio naloge, uslove ili rokove (kad s u pitanju odložni i raskidni uslovi i rokovi) Izvršilac je uvek dužan da polaže sudu račun o svom radu. On ima pravo na naknadu troškova i nagradu za svoj trud, koje će mu biti isplaćene iz zaostavštine prema odluci suda. Sud može opozvati izvršioca zaveštanja ako njegov rad nije u skladu sa zaveštaočevom voljim ili sa zakonom.

105. Slučajevi kada se zaostavština ne raspravlja i. ii.

Ostavinski postupak se pokreće i vodi po službenoj dužnosti ali jednom pokrenuti postupak se ne mora okončati donošenjem ostaviskog rešenja. Ostavinski sud, obustavlja raspravljanje zaostavštine kada a. prema podacima iz smrtovnice proizlazi da ostavilac nije imao imovinu (npr ugovor o doživotnom izdržavanju) b. u sastavu zaostavštine nema nepokretnosti, a zaiteresovana lica ne zahtevaju da se postupak sprovede Ako je sud obustavio postupak iz ovog drugog razloga, lica pozvana na nasleđe zadržavaju pravo da traže raspravljanje zaostavštine.

106. Ostavinska rasprava i. ii.

Za raspravljanje zaostavštine ostavinski sud određuje ročište i poziva zainteresovana lica. U pozivu, treba da stoji: a. najbitnije, obaveštenje o pokretanju postupka b. podatak o činjenici postojanja ili nepostojanja testamenta c. obaveštenje o dužnosti dostavljanju sudu pismenog testamenta, odnosno ispravo o usmenom testamentu d. obaveštenje o dužnosti dostavljanja podataka o svedocima usmenog testamenta. Zainteresovana lica će u pozivu biti e. upozorena da mogu do okončanja postupka izdati sudu izjavu da li se primaju ili se odriču nasleđa f. da će se ukoliko sse ne odazovu na ročište za raspravljanje zaostavštine ili ne daju naslednu izjavu, primeniti zakonska pretpostavka o prihvatanju nasleđa, pa će sud o naslednim pravima zainteresovanih lica odlučiti prema podacima kojima raspolaže. Posebno upozorenje odnosiće se na to g. da izjava o delimičnom odricanju od nasleđa i izjava o odricanju od nasleđa pod uslovom – ne proizvodi pravno dejstvo.

118

iii. iv. v.

vi.

vii. viii. ix.

x.

U slučaju zaveštajnog nasleđivanja, ostavinski sud je dužan da o pokretanju postupka za raspravljanje zaostavštine obavesti i lica koja bi se na nasleđe pozivala po intestatskom (zakonskom) nasleđivanju. Ukoliko iz sadržine testamenta proizilazi da je zaveštalac postavio izvršioca testamenta, ostavinski sud je dužan da i njega obavesti o pokretanju ostavinskog postupka. Ukoliko nije poznato da li ostavilac ima naslednike, ostavnski sud je dužan da oglasom pozove lica koja polažu pravo na nasleđe da se prijave sudu u roku od jedne godine od dana objavljivanja oglasa. Obajvaljivanje se obavlja, kumulativno: a. stavljanjem na oglasnu tablu suda b. objavljivanjem u službenom glasniku c. po potrebi sud će objavljivanje dopuniti na drugi način – oglas u nekom dnevnom lisu strane zemlje kada postoje indicije da je naslednik u inostranstvu. Sud će na isti način postupiti i u slučaju kada je nasledniku postavljen privremeni staralc i to: a. zato što je boravište naslednika nepoznato, a nasledik nema punomoćnika b. zato što se naslednih ili njegov zakonski zastupnik, koji nemaju punomoćnika, nalaze u inostranstvu, tako da se dostavljanje nije moglo izvršiti. Ako se u roku od godine dana od objavljivanja oglasa ne jave pozvana lica, sud će raspraviti zaostavštinu na osnovu izjave postavljenog staraoca i na osnovu podataka kojima sam raspolaže. Postupak za raspravljanje zaostavštine u užem smislu Navedene radnje suda imaju pripremni karakter i tek potom treba da sledi raspravljanje na ročištu. Sud je dužan da pristupajući raspravljanju zaostavštine (u užem smislu) ispita sva pitanja koja se odnose na zaostavštinu, odnosno sva pitanja koja se odnose na prava univerzalnih i singularnih sukcesora ostavioca, naročito: a. pravo na nasleđe 1. pre svega se mora do kraja raspraviti pitanje sastava zaostavštine (uz utvrđivanje koji se delovi imovine izdvajaju – zajednička im bd, porodične zajed., naslednopravni ugovor ili drugi osnov) -U slučaju spora oko činjeničnih i pravnih pitanja vezanih za sastav zaostavštine otavinski sud je dužan da uputi stranke na parnicu i prekine ostavinski postupak. 2. da se utvrdi koja lica su univerzalni sukcesori korišćenjem pravila za tumačenje testamenta b. veličinu naslednog dela c. pravo na isporuku (legat) kao obligaciono pravo singularnog sukcesora O navedenim pravima ostavinski sud odlučuje pošto od zainteresovanih lica uzme potrebne izjave. To čini kao pravilo, ali o pravima lica koja su uredno 119

xi.

xii.

pozvana a nisu došla na ročište, sud će odlučiti prema podacima kojima raspolaže, uzimajući u obzir njihove pismene izjave koje stignu do donošenja odluke. Za razliku od pravila Opšteg parničnog postupka, pri raspravljanju zaostavštine stranke mogu davati izjave i bez prisustva drugih zainteresovanih lica i nije potrebno da se u svakom slučaju tim licima pruži prilika da se izjasne o izjavama drugih zainteresovanih lica. Ukoliko u toku raspravljanja zaostavštine sud posumnja da je učesnik u postupku jedini ili najbliži srodnik ostavioca, pozvaće ex officio lica za koja smatra da bi mogla imati jadnako ili preče nasledno pravo. Ukoliko iz podataka koji su mu dostupni sud ne može da utvrdi koja su to lica, postupiće po pravilima koja važe za slučaj kada se ne zna da li ostavilac ima naslednika, odnosno kada je naslednikovo boravište nepoznato a nema punomoćnika, ili kada se nalazi u inostranstvu i nema punomoćnika.

107. Nasledna izjava i.

ii.

iii. iv.

v. vi. vii. viii.

Za ostavinski postupak nalsedna izjava ima veliki značaj, zato davanje nasledne izjave mora biti izvesno: bez obzira da li se naslednik priomio nalseđa (pozivtivna nasledna izjava) ili se odrekao nasleđa (negativna nasledna izjava) učesnik u postupku svoju naslednu izjavu mora potpisati (lično ili njegov zakonski zastupnik). U slučaju da tu izjavu daje preko punomoćnika ili je podnosi sudu u pismenom obliku, ta akta, prema stanovištu nekih sudova moraju biti overena (punomoćje mora biti specijalno). Ovo stanovište je pogrešno kada se radi o pozitivnoj naslednoj izjavi, jer postoji zakonska pretpostavka o pozitivnoj izjavi. Ali kada se radi o negativnoj izjavi, onda ona mor biti data ili lično ili ako je data u pisanom obliku, odnosno preko punomoćnika, mora biti overena (specijalno punomoćje). Prilikom uzimanja nasledne izjave, svejedno da li je pozitivna ili negativna, sud mora da utvrdi a. na koji se osnov pozivanja na nasleđe ona odnosi: zakon ili testament (naslednih se može prihvatiti jednog a odreći drugog ili obrnuto ), kao i b. da li se izjava odnosi na nužni deo (npr naslednik se odriče zakonskog ali zadržava nužni deo itd) Sud će upozoriti lice koje daje naslednuizjavu da je ona neopoziva i da se ne može dati pod uslovima i rokovima. Pozitivna nasledna izjava data od strane organa pravnog lica podrazumeva, ukoliko to već ranije nije učinjeno, popis i procenu zaostavštine. Država kao poslednji zakonski naslednik, stiče zaostavštinu bez nasledne izjave, jer se ona, prema našem pravu, ne može odreći nasledstva. Kad je reč o negativnoj naslednoj izjavi, treba istaći da sud mora upozoriti davaoca izjave da se odricanje od nasleđa može učiniti samo u sopstveno ime, što znači da će doći do automatske primene prava predstavljanja, te

120

ix.

x. xi.

xii. xiii. xiv.

xv.

xvi.

sud poziva potomke lica koje se odreklo nasleđa da i oni daju naslednu izjavu. Negativna nasledna izjava se može dati sve do okončanja prvostepenog postupka za raspravljanje zaostavštine. Ova izjave se ne može dati pod uslovom ili rokom, a u suprotnom, smatraće se izjavom koja ne proizvodi pravno dejstvo. Nalsedna izjava je neopoziva. Negativna nasledna izjava se ne može opozvati, ali se može poništiti ako je posledica: a. prinude b. pretnje c. prevare d. zablude Pravo na odricanje od nasleđa prelazi na naslednikove nasledinike, ukoliko nalsednik umre pre okončanja prvostepenog postupka za raspravljanje zaostavštine ne davši naslednu izjavu. Negativnu naslednu izjavu ne može dati naslednik koji je izričito ili prećutno prihvatio nasleđe. Odricanje u korist određenog naslednika smatra se pozitivnom naslednom izjavom uz istovremeno ustupanje naslednog dela. U tom slučaju na odnose između naslednika (onoga koji se odrekao tj. ustupioca i onoga u čiju korist se ustupilac odrekao – prijemnika) primenjuju se pravila o poklonu. Pozitivna nasledna izjava može se dati izrično ili prećutno. Prećutni prijem nasleđa postoji u 2 slučaja: a. ako se do okončanja prvostepenog postupka za raspravljanje zaostavštine naslednik ne odrekne nasleđa, smatraće se da se nasleđa primio b. smatraće se da se primio nasleđa i naslednik koji je raspolagao celom zaostavštinom ili njenim delom. Ali mere koje preduzme jedan naslednik samo radi očuvanja zaostavštine i mere tekućeg upravljanja – ne smatraju se prijemom nasleđa. Naslednik koji se primio nasleđa može tražiti poništaj izjave, na isti način kao i kod poništenja odricanja od nasleđ, ukoliko je nasledna izjava posledica mana volje. Nasledna izjava može se dati kako pred ostavinskim tako i pred drugim stvarno nadležnim, dalke opštinskim sudom, a može biti data i pred konzularnim predstavnikom naše zemlje u inostranstvu. U svakom slučaju ona ima retroaktivno dejstvo.

108. Upućivanje na parnicu i.

Zakon nalaže ostavinskom sudu da prekine raspravljanje zaostavštine i da uputi stranke na parnicu ili na postupak pred organom uprave, ako su među strankama sporne činjenice od kojih zavisi neko njihovo pravo. 121

ii. iii. iv. v.

vi. vii. viii.

ix.

Ostavinski sud će ovako postupiti ako su sporne činjenice od kojih zavisi pravo na nasleđivanje. Ostavinski sud će uvek ovako postupiti kada među strankama nastane spor o nekom činjeničnom pitanju, od koga zavisi neko njihovo nasledno pravo. Sud će pokušati sve što je u njegovoj moći, da stranke dođu do saglasnosti, ali ako to ne uspe, dužan je da ih uputi na parnicu, odnosno na postupak pred upravnim organom. Zakon navodi primera radi, i niz najznačajnijih slučajeva kada usled spornog činjeničnog stanja dolazi do upućivanja na parnicu: a. punovažnost ili sadržinu zaveštanja b. odnos naslednika i ostavioca na osnovu koga se po zakonu nasleđuje c. osnovanost zahteva supružnika ostavioca i ostaviočevih potomaka koji su živeli sa ostaviocem u istom domaćinstvu da im se iz zaostavštine izdvoje predmeti domaćinstva koji služe za zadovoljavanje svakodnevnih potreba d. činjenice od kojih zavisi veličina naslednog dela (uračunavanje poklona i legata u nasledni deo) e. činjenice od kojih zavisi osnovanost isključenja nužnih naslednika ili osnovanost razloga za nedostojonst f. činjenicu da li se neko lice odreklo nasleđa. Sve ovo važi pod pretpostavkom da je spor o činjenicama, jer ako je sporno pravno pitanje, stranke se spore o primeni prava, onda će sam ostavinski sud rešiti sporno pitanje. Pravilo je da kada dođe do spora o činjeničnim pitanjima, ostavinski sud prekida postupak i stranke šalje na parnicu ili eventualno na postupak pred upravnim organom, (kada je sporno pitanje iz nadležnosti upravnog organa). Od ovog pravila postoje dva izuzetka: a. u slučaju da je među strankama sporno pravo na legat ili drugo obligaciono pravo iz zaostavštine, sud će takođe uputiti na parnicu, odnsono postupak pred upravnim organom, ali neće prekidati ostavinski postupak. b. U slučaju da među naslednicima postoji spor o sastavu zaostavštine (da li neka imovina ulazi u zaostavštinu), nezavisno od toga da li je priroda spora činjenična ili pravna, ostavinski sud mora da prekine postupak i uputi stranke na parnicu. Postavlja se pitanje koju to stranku ostavinski sud treba da uputi na parnicu. Ovo je pitanje bitno jer upućujući jednu stranku na parnicu, ostavinski sud joj ujedno i namenjuje ulogu tužioca, koja je nešto nepovoljnija od položaja tuženog. Zakon o vanparničnom postupku je izostavio ova pravila. Bez obzira na to ostavinski sud pri odlučivanju o upućivanju na parnicu mora voditi računa, shodno primenjujući pravila parničnog postupka (o teretu dokaza i sl) o tome na čijoj strani stoje određene zakonske pretpostavke, te će na parnicu uputiti protivnu stranu.

122

109. Ostavinsko rešenje i.

ii.

iii.

Pošto se u ostavinskom postupku utvrdi a. koja imovina sačinjava ostaviočevu zaostavštinu i b. koja lica ispunjavaju uspove da postanu nasledinci ostavioca, sud će doneti ostavinsko rešenje. Sadržina rešenja Svaka meritorna sudksa odluka, pa i ostavinsko rešenje sastoji se iz: a. Uvod: 1. broj rešenja 2. naziv ostavinskog suda 3. postupajući sudija 4. opšti podaci o ostaviocu (tzv generalije) 5. podaci o ročištu posle koga je doneto rešenje b. Izreka (dispozitiv): 1. utvrđujući element – konstatuje se šta sve čini zaostavštinu 2. oglašavanje naslednika – generalije o naslednicima, osnovu pozivanja na nasleđe, veličinu naslednog dela, konstataciju da naslednik odgovara za eventualne dugove ostavioca do visine vrednosti nasleđene imovine (ili ako je njih više srazmerno svom naslednom delu) 3. obaveza naknade sudskih troškova – pada na teret naslednika c. Obrazloženje: sadrži podatke o dokazima na osnovu kojih je sud doneo rešenje. d. Pouka o pravnom leku: Konstatacija da pravno zainteresovano lice može protiv tog rešenja da izjavi želbu drugostepenom sudu (Okružni sud) Po pravilu stoji iza obrazloženja ali pre potpisa i pečata suda, ali je to jedini element meritorne odluke koji može biti postavljen i posle potpisa i pečata suda. e. potpis sudije i pečat suda Rešenje, u skladu sa okolnostima slučaja, mora da sadrži naročito: a. O ostaviocu: 1. lično ime ostavioca, 2. ime jednog njegovog roditelja, 3. zanimanje ostavioca 4. datum njegovog rođenja 5. njegovo državljanstvo 6. ako je lice menjalo prezime stupajući u brak i prezime koje je nosilo pre braka b. O zaostavšitni: 1. označenje nepotretnosti sa podacima iz zemljišnih knjiga 2. označenje pokretnih stvari sa pozivom na popis c. O nasledniku: 123

1. 2. 3. 4. 5. 6.

iv. v.

vi.

vii.

viii.

lično ime zanimanje prebivalište odnos prema ostaviocu, tj osnov nasleđivnja ako ima više naslednika i nasledni delovi naslednika da li je i koloko pravo naslednika odloženo zbog nedospelog vremena ili je ograničeno na izvesno vreme, ili je zavisno od uslova ili naloga ili je ogranično pravom plodouživanja i u čiju korist(postojanje uslova ili rokova) d. O legatarima, plodouživaocima i drugim licima kojima pripada neko pravo iz zaostavštine: 1. lično ime 2. zanimanje 3. prebivalište 4. tačno naznačenje prava koje mu pripada Sud će uneti u rešenje o nasleđivanju i sporazum kojim bi svi naslednici predložili deobu i način izvrpenja te deobe. Dostavljanje rešenja Sud je dužan da rešenje o nasleđivanju dostavi svim naslednicima i isporukoprimcima, kao i drugim licima koja su u toku ostavinskog postupka isticala određene zahteve iz zaostavštine. Pravnosnažno ostavinsko rešenje dostaviće se i nadležnom organu uprave. Sprovođenje rešenja Po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju sud će, a. u pogledu prava na nepokretnostima, narediti da se u zemljišne i druge javne knjige izvrše potrebni upisi, b. u pogledu pokretnih stvari da se predaju stvari koje se nalaze na čuvanju kod suda Ako naslednici imaju neke obaveze koje su im naložene zaveštanjem i to u korist lica koja nisu slobodna da se sama staraju o svojim poslovima ili imaju obaveze koje se tiču postizanja nekoh opštekorisnih ciljeva, sud će narediti pomenute mere u korist naslednika tek kada budu podneti dokazi o izvršenju ili obezbeđenju tih obaveza. Posebno rešenje o isporuci U slučaju da univerzalni sukcesori ne osporavaju isporuku, sud može i pre donošenja rešenja o nasleđivanju, a na zahtev legatara, doneti posebno rešenje o izporuci. Po pravnosnažnosti tog posebnog rešenja o legatu, shodno će se primenjivati odredbe o dostavljanju pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju organu uprave, o upisima u zemljišne knjige i o predaji pokretnih stvari koje se nalaze na čuvanju kod suda. Rešenje kojim se zaostavština predaje opštini Kada ostavinski sud utvrdi da nema naslednika ili kad se ne zna da li ima naslednika, a u roku propisanim zakonom o vanparničnom postupku (1g od 124

objavljivanja oglasa) ne javi se niko ko polaže pravo na nasleđe – doneće rešenje da se zaostavština preda opštini na čijoj je teritoriji ostavilac imao prebivalište. U slučaju da ostavilac nije imao prebivalište na teritoriji naše zemlje, zaostavština će se predati opštini na čijem području je imao boravište. Ako se radi o nepokretnstima koje se ne nalaze na području ostaviočevog prebivališta ili boravišta, takve nepokretnosti će se predati opštini na čijoj se teritoriji nalaze. Ako ostavilac nije imao prebivalište ili boravište na teritoriji Srbije, pokretne stvari će se predati opštini na čijoj se teritoriji nalaze. ix. Ograničenja pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju Pravnosnažno rešenje o nasleđivanju ima svoje : a. subjektivne granice: rešenje vezuje samo lica koja su učestvovala u ostavinskom postupku, odnosno kojima je pružena mogučnost da u tom postupku učestvuju. b. objektivne granice: rešenje obuhvata samo one činjenice koje su bile poznate u vreme vođenja ostaviskog postupka. Otuda je moguće da se i posle pravnosanžnosti ostavinskog postupka pokrene parnični postupak u kome bi učestvovala lica kojima nije pružena mogućnost da učestvuju u ostavinskom postupku. Parnični postupak koji se pokreće posle pravnpsnažnosti ostavinskog rešenja naziva se parnični postupak kao korektivni načina za raspravljanje zaostavštine. 110. Žalba u ostavinskom postupku i. ii.

iii. iv. v.

vi.

Kao i u parnici, na svako rešenje pravostepenog (ostavinskog) suda, koje ima karakter meritornog rešenja (ostavnisko rešenje), nezadovoljn stranka ima pravo da uloži žalbu. Razlozi žalbe su istu u oba postupka: a. bitne povrede pravila postupka b. pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje c. pogrešna primena materijalnog prava Rok za žalbu počinje da teče od trenutka dostavljanja odluke stranci i iznosi 15 dana. Za razliku od parničnog postupka, u ostavinskom postupku prvostepeni sud je dužan da dostavi drugostepenom sudu i neblagovremeno izjavljenu žalbu. Žalba se uvek dostavlja prvostepenom (ostavinskom) sudu, a ovaj je ovlašćen da povodom izjavljene žalbe, novim rešenjem, preinači ili opozove svoje ranije rešenje. Zakon postaljva uslov da se time ne vređaju prava drugih učesnika u postupku, koja se zasnivaju na tom rešenju, ali je zbog nedovoljen određenosti ovaj uslov gotovo nemoguće sprovesti u praksi. I na ovo rešenje prvostepenog suda se nezadovoljna stranka može žaliti i o tome će rešavati drugostepeni (okružni) sud.

125

vii. viii. ix. x. xi.

Drugostepeni sud je ovlašćen da iz važnih razloga (pravni standard) odluči i o neblagovremeno podnetoj žalbi, ako se time ne vređaju prava drugih lica koja se zasnivaju na tom rešenju. Zakon pruža mogučnost drugostepenom sudu da donese odluku uzimajući u obzir sve relevantne činjenice, težeći da se stvar okonča u ostavinskom postupku. U određenim slučajevima, nezadovoljna stranka može i posle pravnosnažnosti ostavinskog rešenja da pokrene parnični postupak (tzv parnični potupak kao korektivni način za raspravljanje zaostavštine) To je razlog što se u vanoarničnom postupku javljaju šire mogućnosti za korekciju odluke (pravo suda da preinači ili ukine svoje rešenje, pravo drugostepenog suda da uzme u razmatranje i neblagovremenu žalbu) Izjavljena žalba onemogućava pravnosnažnost, a time i izvršnost ostavisnkog rešenja. Ipak kada se neradi o meritornoj odluci, več o rešenju o nekom drugom pitanju (donesene privremene mere i sl.) sud može odlučiti da izjavljena žalba ne zadržava izvršenje rešenja.

111. Korektivna parnica i.

ii.

iii. iv.

v.

Razlozi koji mogu dovesti do korektivne parnice su: a. Naknadno pronađena imovina b. Naknadno pronađeno zaveštanje c. Novi naslednik d. nastupanje nekih od uslova za ponavljanje postupka iz Zakona o parničnom postupku Naknadno pronađena imovina Ukoliko se posle pravnosnažnosti ostavinskog rešenja pronađe imovina za koju se u vreme donošenja rešenja nije znalo pa nije ušla u sastav zaostavštine, sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu nego će ovu imovinu novim rešenjem (tzv dopunsko rešenje) raspodeliti na osnovu ranije donetog ostavinskog rešenja. Dopunsko rešenje se ne u čemu ne može razlikovati od ranije donetog, pravnosnažnog ostavinskog rešenja. Ako je ostavinski sud bio svojevremeno obustavljen, jer u sastavu zaostavštine nije bilo nepokretnosti, a naslednici nisu predložili da se postupak nastavi u vezi sa pokretnsotima, postoje dve mogućnosti: a. ako se novopronađena imovina sastoji iz nepokretnosti, sud će ex officio raspraviti zaostavštinu. b. ako se pronađena imovina sastoji iz pokretnih stvari, sud će raspravljati zaostavštinu samo ako to traže zainteresovana lica. Ukoliko se neki od naslednika odrekao nasleđa, Zakon o vanparničnom postupuku predviđa da će sud pozvati nalednika koji je dao negativnu naslednu izjavu da se izjasni o pronađenoj imovini, pa ukoliko on izjavi da prihvata nasleđe novopronađenog dela imovine, sud će ga uputiti na parnicu. 126

vi.

vii.

viii.

ii. iii.

Naknadno pronađeno zaveštanje U slučaju da se posle pravnosnažnosti ostavniskog rešenja pronađe testament, odsnosno utvrdi se da je zaveštalac ostavio izjavu poslednje volje (zaveštanje u bilo kojoj formi), sud će ga proglasiti i ukoliko to nije ostavinski sud, već neki drugi, dostaviti ga ostavinskom sudu, s tim što će zadržati njegov prepis. Ostavinski sud neće ponovo otavarati ostavinsku raspravu, već će obavesteiti zainteresovana lica o činjenici proglašenja zaveštanja i upozoriti ih da svoja prava mogu ostvarivati u parničnom postupku. Novi naslednik Subjektivne granice pravnosnažnog ostavinskog rešenja odnose se na lica koja su imala priliku da učestvuju u tom postupku. Ako se posle pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju ili legatu nađe lice kome nije pružena prilika da učestvuje u ostavinskom postupku (npr lice ranije proglašeno za umrlo, lice čije su postojanje prikrili ostali naslednici) sud neće ponovo otvarati ostavinsku raspravu nego će to lice poučiti da svoja prava može ostvarivati u parničnom postupku. Pravnosnažno ostavinsko rešenje i uslovi za ponavljanje postupka Zakonom o parničnom postupku odrešeni su uslovi za ponavljanje postupka: a. ako je pri donošenju odluke učestvovao sudija koji je po zakonu morao biti izuzet b. ako stranci nije data mogućnost da raspravlja pred sudom c. ako je u postupku učestvovalo lice koje ne može biti stranka u postupku ili lice koje nije imalo uredno punomoćje d. ako parnično nesposobnu stranku nije zastupao zakonski zastupnik e. za određene radnje u postupku ili vođenje parnice nije dato odgovarajuće naknadno odobrenje u slučajevima kada je ono neophodno f. ako se odluka suda zasniva na lažnom iskazu svedoka ili veštaka g. ako se odluka suda zasniva na falsifikovanoj ispravi u kojoj je overen neistiniti sadržaj h. ako je do sudske odluke došlo usled izvršenja krivičnog dela od strane sudije ili nekog od učesnika u postupku i. ako stranka stekne mogućnost da upotrebi pravnosnažnu odluku suda koja je ranije među istim strankama doneta o istom zahtevu j. ako se odluka suda zasniva na odluci drugog suda ili upravnog organa, pa se ta odluka pravnosnažno preinači, ukine ili poništi k. ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove činjenice i dokaze na osnovu kojih je za nju mogla biti doneta povoljnija odluka da su bili upotrebljeni u ranijem postupku Ispunjenjem nekog od navedenih uslova, parnični postupak koji je pravnosnažno završen može se po predlogu stranke ponoviti. ALI u ostavinskom postupku u tom pogledu postoji specifičnost:

127

ispunjenje nekog od navedenih uslova za ponavljanje postupka ne dovodi do ponavljanja ostavinskog postupka, već zainteresovane stranke svoja prava mogu ostvarivati u parničnom postupku (tzv parnični postupak kao korektivni način za raspravljanje zaostavštine) 112. Zastarelost naslednopravnih zahteva i.

Pravo univerzalnog sukcesora je apsolutne prirode i zato, slično svojini, ne bi trebalo da bude podložno zastarelosti, ali s druge strane, moraju se obezbediti prava trećih lica stečena po osnovu npr održaja ili sticanja od nevlasnika. Zato Zakon o nasleđivanju predviđa da rpavo naslednika da zahteva zaostavštinu ne zastareva, ali uz izuzetak da se time ne dira u pravila o održaju, sticanju od nevlasnika i zastarelost potraživanja.

113. Odgovornost naslednika za ostaviočeve dugove. i.

ii. iii.

iv.

v.

Po pravilu samo univerzalni sukcesor odgovara za ostaviočeve dugove. Singularni sukcesori se namiruju iz čiste vrednosti zaostavštine, tako da oni mogu ogovarati za dugove ostavioca samo ako je to određeno u zaveštanju. Trenutkom delacije po pravilu dolazi do spajanja imovine naslednika (univerzalnog sukcesora) i zaostavštine, odnosno njenog određenog dela. Uporednopravno gledano, moguća su tri različita rešenja: 1. Potpuna odgovornost Naslednik poredn nasleđene imovine mora da angažuje i svoju kako bi namirio obaveze ostavioca 2. Vrednosno ograničena odgovornost: Naslednik odgovara do visine vrednosti nasleđene imovine, ali predmetno neograničeno pošto naslednik odgovora i stvarima i pravima iz nasleđene imovine i sopstvene imovine 3. Potpuno ograničena odgovornost: Naslednik odgovara samo do visine vrednosti nasleđene imovine i to samo stvarima i pravima iz zaostavštine Naše pravo prihvata drugi sistem prema kome naslednik odgovora za dugove ostavioca, celokupnom imovinom, do visine vrednosti nasleđene imovine. Kada je naslednika više oni odgovaraju solidarno, do visine svog naslednog dela, bez obzira da li je izvršena deoba ili ne. Zaveštalac može da odredi i drugačije. Naslednik će odgovarati za dugove poverioca samo ako je to zaista i postao. Ako je dao negativnu naslednu izjavu neće odgovarati. ALI ako se odrekao u korist drugog sanaslednika odgovaraće pošto se smatra da se primio nasleđa i izvršio poklon. On će ipak steći pravo da se namiri od lica u čiju se korist odrekao nasleđa. 128

vi.

Ostaviočevi dugovi nisu deo zaostavštine već predstavljaju teret koji prema posebnom propisu stiče univerzalni sukcesor ostavioca. Obaveza odgovornosti za ostaviočeve dugove nastaje ex lege, tako da se ona ne utvrđuje u ostavinskom postupku, niti se unosi u ostavinsko rešenje.

vii.

Odvajanje zaostavštine od imovine naslednika Pravo predviđa mogućnost da poverioci ostavioca, radi zaštite svojih interesa, mogu tražiti odvajanje zaostavštine od imovine naslednika – seperatio bonum. (ako je naslednik prezadužen pa se spajanjem ugrožavaju interesi ostaviočevih poverilaca u korist naslednikovih) Odvajanje zaostavštine od imovine naslednika ima 3 posledice: 1. naslednik ne može raspolagati odvojenim stvarima i pravima 2. poverioci naslednika i oni poverioci ostavioca koji nisu tražili odvajanje ne mogu se namiriti iz odvojenog dela sve dok se ne namire ostaviočevi poverioci koji su tražili odvajanje 3. poverioci ostavioca koji su tražili odvajanje mogu se namiriti samo iz odvojenog dela Ostaviočevi poverioci mogu zahtevati odvajanje u roku od 3 meseca od delacije. Odvajanje podrazumenva popis i procenu zaostavštine. Prilikom određivanja seperacije sud odvojenoj zaostavštini može postaviti staraoca. Hirograferni poverioci mogu, pod navedenim uslovima uvek da zahtevaju ovo odvajanje, do hipotekarni poverioci mogu zahtevati separaciju samo ukoliko njihovo potraživanje nije u potpunosti pokriveno hipotekom upravo u toj srazmeri.

viii.

ix.

x.

129